Bernard Kornvel - Jeretik

Table of Contents Prolog,Kale, 1347. Prvo poglavlje, Đavolova igračka Drugo poglavlje, Begunac Treće poglavlje, Tama Epilog, Gral Istorijska beleška

PROLOG Kale, 1347.

Put se spuštao sa južnih brda i išao preko močvarnog zemljišta duž obale. Bio je loš. Dugotrajne letnje kiše napravile su stazu od lepljivog blata, koje bi se steglo kada bi sunce upeklo, ali to je bio jedini put koje je sa visoravni Sanžat vodio do luka Kale i Gravelin. U Nileju, malom zaseoku, put je vodio preko kamenog mosta preko reke Hem. Teško da bi se Hem mogla i nazvati rekom. Bila je spora, tekla je kroz isušenu močvaru i gubila se u blatu na obali predelima. Reka je bila toliko kratka da ju je čovek mogao pregaziti od izvora, do mora za manje od sat vremena, a bila je toliko plitka da se mogla, prilikom oseke, pregaziti, a da voda čoveku ne dosegne ni do struka. Izlivala se u močvare gde je trska bila gusta i gde su čaplje lovile žabe u močvarnoj travi; nastavljala se lavirintom užih tokova gde su seljani iz Nileja, Ama i Gima postavljali svoje pletene zamke za jegulje. Nilej i njegov kameni most mogli su mirno i da prespavaju celu istroriju, da se grad Kale nije nalazio samo dve milje severno ođatle. U leto 1347. godine, vojska od trideset hiljada Engleza spremala se da zauzme luku. Njihov logor podignut je između visokih gradskih zidina i močvarnog zemljišta. Put koji se spuštao sa visoravni i prelazio Hem kod Nileja, bio je jedini kojim bi francuska vojska mogla da stigne do grada. Usred leta, kada su stanovnici Kalea već skoro umirali od gladi, Filip od Valoa, francuski kralj, stigao je sa vojskom u Sanžat. Dvadeset hiljada Francuza rasporedilo se duž visoravni, njihovi barjaci su se vijorili na vetru koji je duvao sa mora. Tu se

njihovi barjaci su se vijorili na vetru koji je duvao sa mora. Tu se nalazila i zastava francuskih kraljeva, francusko sveto ratno znamenje. Bila je to dugačka zastava sa tri šiljata kraja, vijoria se kao krvavocrveni svileni talasi, a ako je bila jarke boje, to je zato što je bila nova. Staro znamenje bilo je u Engleskoj, trofej osvojen na velikom zelenom brdu, između Vadikura i Kresija, prošlog leta. Ali nova zastava bila je sveta kao i stara, pored nje su se vijorile zastave velikih gospodara Francuske: Burbona, Motmorensija i grofa od Armanjaka. Manje zastave videle su se između plemićkih barjaka, a sve su objavljivale da su samo najveći ratnici Filipovog kraljevstva stigli da se bore sa Englezima. A ipak, između njih i neprijatelja, stajala je reka Hem i most u Nileju koji je štitio kameni toranj oko koga su Englezi iskopali rovove u kojima su biii strelci i ratnici. Iza te vojske nalazila se reka, potom močvara, a na uzvišenju u blizini visokih zidina Kalea i njegovih duplih rovova nalazio se improvizovani grad sastavljen od kuća i šatora gde se nastanila engleska vojska. A bila je to vojska kakva nikada pre nije viđena u Francuskoj. Njen logor je bio veći od samog Kalea. Dokle god je dosezao pogled, videle su se ulice oivičene platnom, drvenim kućama i ogradama za konje, a između njih su bili ratnici i strelci. Zastava se nije morala ni istaći. ,,Mi možemo da osvojimo toranj, gospodine.' Ser Džefri de Čarni, ozbiljan vojnik kao i svaki drugi u Filipovoj vojsci, pokazivao je prema uzvišenju gde se engleski garnizon iz Nileja izolovao na francuskoj strani reke. ,,Po kojoj ceni?“, upitao je Filip. On je bio slabić, oklevao

je u bici, međutim, njegov odgovor je imao smisla. I kad bi toranj bio osvojen, a most u Nileju bio u njegovim rukama, koja bi bila svrha? Most je vodio ka još moćnijoj engleskoj vojsci koja se rapoređivala po čvrstom tiu oko svog logora. Izgladneli i očajni građani Kalea videli su francuske zastave na južnoj litici i istakli su svoje zastave na bedeme. Na njima je bio lik Device, bile su slike svetog Denija Francuskog, a visoko na tvrđavi vijorila se kraljeva žutoplava zastava kao poruka Filipu da su njegovi podanici još živi, da se još bore. Pa ipak, taj hrabri nastup nije prikrio činjenicu da su nesrećnici bili pod opsadom već jedanaest meseei. Biia im je potrebna pomoć. „Zauzmite toranj, gospodine“, podbadao je ser Džefri, ,,a onda napadnite preko mosta! Hriste, ako prokletnici vide da pobeđujemo, mogli bi posumnjati u sebe!“ Okupljeni lordovi su glasno odobravali. Kralj nije bio baš tako siguran. Bilo je tačno da je garnizon iz Kalea još uvek odolevao i da su Englezi jedva oštetili zidine, na stranu to što nisu našli način da pređu duple rovove, ali ni Francuzi nisu uspeli da dostave nikakve zalihe u grad pod opsadom. Ljudima u tom gradu nije bila potrebna podrška, nego hrana. Oblak dima ukazao se iza logora i nekoliko sekundi kasnije začula se topovska paljba. Projektil je udario u zidine, ali Filip je bio predaleko da bi video efekat. „Ako pobedimo ovde, ohrabričemo gamizon", istakao je lord od Montmorensija, ,,a Englezi će biti očajni.“ Ali zašto bi se Englezi osećali ugroženo ako grad Nilej

Ali zašto bi se Englezi osećali ugroženo ako grad Nilej padne? Filip je mislio da bi ih to jedino nateralo da brane put na kraju mosta, ali mu je talcođe bilo jasno da nije mogao da drži svoje neobuzdane lovačke pse zavezane kada je neprijatelj na vidiku, pa je stoga pristao. „Zauzmite toranj“, uputio ih je ,,i neka vam bog da da pobedite.“ Kralj je ostao na svom mestu, dok su lordovi okupljali ljude i naoružavali se. Vetar je sa mora donosio miris soli, ali i miris truieži, koji je verovatno poticao od trave koju je nanela plima, a koja je trulila na širokim nasipima. Filip je bio potišten. Njegov novi astrolog je već nedeljama odbijao da poseti svog kralja, pravdajući se da ima groznicu, međutim, Filip je saznao da je on dobrog zdravlja, što je moglo da znači da je astrolog sigurno video neku veliku nesreću u zvezdama i da se plaši da mu to kaže. Galebovi su kreštali ispod oblalca. Daleko na moru, prljava jeđrilica plovila je prema Engleskoj, drugi brod se sidrio na plažama, koje su bile u engleskim rukama, a vojnici su prevoženi na obalu u malim čamcima da bi uvećali neprijateljske redove. Filip je skrenuo pogled na put i video da grupa od četrdeset ili pedeset engleskih vitezova jaše prema mostu. Prekrstio se i pomolio da vitezovi budu zarobljeni tokom napada. Mrzeo je Engleze. Mrzeo ih je. Vojvoda od Burbona je dodelio organizaciju napada ser Džefriju de Čarniju i Eduaru de Bižeu, i to je bilo dobro. Kralj je verovao da su oba muškarca razumna. Verovao je da oni mogu da osvoje toranj, ali još uvek nije znao kakve će koristi imati od toga; pretpostavio je da je to ipak bolje nego da pusti svoje plemiće da u jurišu preko mosta pomoću kopalja dođu do

plemiće da u jurišu preko mosta pomoću kopalja dođu do pobede. Znao je da ih ništa ne bi više obradovalo, nego da izvedu takav napad. Mislili su da je rat igra i svaka pobeda je u njima izazivala želju da nastave igru. Budale, pomislio je, i ponovo se prekrstio dok se pitao kakvo to kobno proročanstvo astrolog skriva od njega. Nama je potrebno čudo, pomislio je. Neki veliki božji znak. Trgao se kada je bubnjar počeo da udara u doboš. Oglasila se truba. Muzika nije označila početak napada. Muzičari su, u stvari, isprobavali svoje instrumente pred početak napada. Eduar de Bižu je okupio više od hiljadu strelaca sa samostrelima i isto toliko ratnika i nameravao je da napadne Engleze sa boka, a da ser Džefri de Čarni, sa najmanje par stotina strelaca, krene niz brdo u juriš na engleske rovove. Ser Džefri je jahao sa strane i dovikivao vitezovima i strelcima da sjašu. Učinili su to nerado. Oni su verovali da suštinu rata predstavlja konjički juriš, međutim, ser Džefri je znao da konji ne mogu biti od koristi kada je u pitanju kameni toranj okružen rovovima i zato'je insistirao na tome da se bore kao pešaci. „Štitovi i mačevi“, uzviknuo je, ,,bez koplja! Na noge!“ Ser Džefri je na teži način naučio ca su konji ranjivi i neotporni na engleske strele, dok je pešadija, zaštićena štitovima, mogla da napreduje. Neki plemići su odbili da sjašu, ali on ih je ignorisao. Sve više francuskih ratnika žurilo je da se priključi napadu. Jedan broj engleskih vitezova prešao je most i činilo se da namerava da jaše uz sam put i tako ispovocira francusku odbrambenu liniju, međutim, zaustavili su konje i pogledali gore u

hordu na grebenu. Kralj, koji ih je posmatrao, video je da ih predvodi veliki lord. To je mogao da zaključi na osnovu veličine njegove zastave, a najmanje desetak drugih vitezova nosilo je četvrtaste zastave na svojim kopljima. Važna grupa, pomislio e, za čiji bi otkup raogao da dobije čitavo bogatstvo. Nadao se da će da odjašu do tornja i da će tamo biti zarobljeni. Vojvoda od Burbona je dokaskao do Filipa. Vojvoda je bio u čeličnom oklopu koji je riban peskom, sirćetom i žicom sve dok nije pobeleo i zasijao. Njegov šlem, koji je još uvek visio zakačen za njegovo sedlo, imao je na vrhu plavu perjanicu. On je odbio da sjaše sa svog ratničkog konja, koji je nosio štitnik za glavu i oklopni deo za zaštitu tela od engleskih strelaca, koji su odapinjali strele iz svog uporišta. „Zastavu, gospodine“, rekao je vojvoda. Trebalo je da zvuči kao molba, a imalo je prizvuk naređenja. ,,Zastavu?“, kralj se pretvarao da ne razume. „Mogu li imati tu čast, gospodine, da je ponesem u bitku?“ Kralj je uzdahnuo. „Vas je deset puta više nego neprijatelja“, rekao je, „nije ti potrebna zastava. Neka ostane ovde. Neprijatelj ju je već video“. I neprijatelj će znati šta razmotana zastava predstavlja. To je govorilo Francuzima da ne zarobljavaju, već da pobiju sve, iako će svakog bogatog engleskog viteza pre zarobiti, nego ubiti, jer leševi ne donose otkup. Pa ipak, odmotana zastava sa tri jezika uterala bi Englezima strah u kosti. „Ostaće ovde“, insistirao je kralj. Vojvoda je počeo da protestuje, međutim, baš tada se oglasila truba i vojnici sa samostrelima su počeli da se spuštaju

oglasila truba i vojnici sa samostrelima su počeli da se spuštaju niz brdo. Bili su obučeni u zelene i crvene tunike sa znakom Đenove na levoj ruci i svaki je bio u pratnji pešaka sa pavisom, velikim štitom koji je štitio strelca sa samostrelom dok je ponovo stavljao strelu na svoje nezgrapno oružje. Pola milje dalje, pored reke, Englezi su jurili iz pravca tornja ka rovovima, koji su bili iskopani pre toliko meseci da su sada bili prekriveni travom i korovom. „Propustićeš bitku“, rckao je kralj vojvodi koji je, zaboravivši na skerletnu zastavu, pojurio na svom konju u oklopu prema vojnicima ser Džefrija. „Montjoie St Denis!“, vojvoda je uzviknuo francuski ratni poklič i dobošari su počeli da udaraju u svoje velike doboše, a desetak trubača je do neba oglasilo početak juriša. Čuli su se zvuci spuštanja vizira na šlemovima. Strelci sa samostrelima su već stigli do kosine i raspoređivali se kako bi obuhvatili Engleze sa boka. A onda su poletele prve strele: to su bile engleske strele sa belim perjem, poletele su preko zelenih polja, a kralj je, dok se naginjao u sedlu, uvideo da neprijatelj ima tek nekoliko strelaca. Kad god su se prokleti Englezi borili, obično je strelaca bilo tri puta više nego vitezova i ratnika, međutim, činilo se da predstražu u Nileju čine ratnici. „Neka vam bog pomogne!“, doviknuo je kralj svojim vojnicima. Odjednom je bio oduševljen jer je mogao da oseti miris pobede. Trube su se ponovo oglasile i talas sivometalnih ratnika spustio se niz padinu. Culi su se ratni pokliči, a njih su prigušili dobošari koji su udarali u svoje instrumente od kozje kože, i trubači koji su trubili kao da su hteli da pobede Engleze samo svojim trubljenjem. „Bog i sveti Deni!“, uzviknuo je kralj.

svojim trubljenjem. „Bog i sveti Deni!“, uzviknuo je kralj. Strele su poletele. Sve kratke gvozđene strele bile su učvršćene kožnim lopaticama sa strane i prilikom zarivanja u zemlju začuo bi se oštar zvuk, kao jako zujanje. Stotine strela je proletalo, a onda su Đenovljani stali iza velikih štitova da bi ispravili zapore koji su krivili njihove čeličnc lukove. Neke engleske strele su udarile u velike štitove, ali onda su se strelci olcrenuli ka ser Džefrijevom napadu. Stavili su strele sa bodkin vrhovima i zategli ih; to su bile strele čiji su vrhovi bili od čelika, širine tri do četiri inča, a koje su mogle da rasparaju oklop kao da je od platna. Zategli su i odapeli strele, zategli i odapeli, a strele su uđarale u štitove i francuske redove. Jedan čovek je pogođen, rasparana mu je butina i on se spotakao, a strelci su se rasporedili oko njega i zatvorili prolaz. Engleski strelac je pogoden u rame dok se spremao da zategne luk i njegova strela je krivudajući odletela u vazduh. „Montjoie St Denis!", uzviknuli su ratnici kada su stigli u podnožje padine. Strele su se zakucavale u štitove neverovatnom silinom, ali Francuzi su i dalje bili zbijeni, štit uz štit; i strelci sa samostrelima su se približavali i ciljali u engleske strelce koji su bili primorani da stoje uspravno da bi mogli da rukuju svojim oružjem. Strcla iz samostrela je probila gvozdeni šlem i zarila se Englezu u lobanju. Čovek je pao postrance, a krv mu se slivala niz liee. Plotun strela je poleteo sa vrha tomja, a strele iz samostrela su odgovarale i pađale, odbijajući se od kamenje, a Englezi, videvši da njihove strele ne pogađaju neprijatelja, čekali su sa isukanim mačevima jurišnike.

„Sveti Đorde!“, uzviknuli su, a Francuzi su tada već stigli do prvih rovova i počeli su da seku Engleze u njima. Neki Francuzi su otkrili uzan prolaz u rovu i jurnuli kroz njega kako bi napali Engleze u pozadini. Strelci iz poslednja dva rova imali su lake mete kao i Đenovljani sa samostrelima, koji su stali ispred štitova kako bi zasuli neprijatelja strelama. Nelci Englezi su osetili da se približava pokolj, pa su počeli da napuštaju svoja mesta i trče prema Hemu. Eduar de Bižu, koji je predvodio strelce sa samostrelima, ugledao je begunce i doviknuo Đenovljanima da bace lukove i da se pridruže napadu. Povadili su mačeve i sekire i krenuli su na neprijatelja. „Pobijte ih!“, vikao je Eduar de Bižu. On je jahao velikog ratničkog konja i sa isukanim mačem je pojurio u napad. „Pobijte ih!“ Englezi u prvim rovovima bili su osuđeni na propast. Pokušali su da se izbore sa gomilom ratnika, međutim, mačevi. koplja i sekire leteli su ka njima. Neki su pokušali da se predaju, ali zastava francuskih kraljeva se vijorila, a to je značilo da nema zarobljenika. Francuzi su natopili klizavo blato u rovu krvlju Engleza. Branioci iz zadnjih rovova su sada bežali, a nekolicina francuskih konjanika, onih i suviše ponosnih da bi se borili kao pešaci. projuriia je uzanom stazom, odgurnula je svoje saborce i uz divlje ratne pokliče uletela na konjima među begunce pored reke. Ždrepci su se vrteli i izvijali dok su mačevi sekli. Jedan od strelaca je izgubio glavu pored reke i ona je odjednom postala crvena. Ratnik je kriknuo kada ga je pregazio konj, a onda je proboden kopljem. Engleski vitez je držao ruke podignute, nudeći rukavicu kao znak predaje, ali napadnut je s leđa mačem

koji mu je probio kičmu, a onda mu je drugi konjanik zabio sekiru u lice. „Pobijte ih!“, vikao je vojvoda od Burbona, noseći mokri mač, „sve ih pobijte!" Video je kako grupa strelaca pokušava da pobegne preko mosta i doviknuo je svojim sledbenicima ,,Za mnom! Za mnom! Montjoie St Denis!" Strelci, negde oko njih trideset, bežali su prema mostu, ali kada su stigli do razbacanih kuća sa slamnatim krovovima pored reke čuli su topot konja i okrenuli su se uplašeni. Na trenutak se činilo da će ih ponovo obuzeti strah, međutim, jedan od njih ih je umirio. „Gađajte konje, momci“, uzviknuo je i strelci su zategli tetive, otpustili ih, a strele sa belim perjem su se zarile u konje. Zdrebac vojvode od Burbona se zateturao kada su dve strele probile njegov oklop, onda je pao pošto su pala druga dva konja i ritao se. Drugi jahači su se instiktivno okrenuli i tražili su lakše mete. Vojvodin štitonoša je doveo sopstvenog konja gospodaru i umro je kada su Englezi iz sela ispalili drugi plotun. Pošto nije želeo da gubi vreme pokušavajući da uzjaše konja svoga štitonoše, vojvoda je otišao u svom čeličnom oklopu , koji ga je štitio od neprijateljskih strela. Ipred njega, oko Nilejskog tornja, preživeli iz engleskih rovova su formirali živi štit koji su sada opkolili Francuzi željni osvete. „Bez zarobljenika!“, uzviknuo je francuski vitez, ,,bez zarobljenika!“ Vojvoda je pozvao svoje vojnike da mu pomognu da uzjaše konja. Dva njegova vojnika su sjahala kako bi pomogla svom gospodaru da uzjaše svog novog konja i upravo tada su čuli topot kopita. Kada su se okrenuli, videli su grupu engleskih vitezova kako juri iz sela. „Blagi bože?“ Vojvoda je sa mačem u

vitezova kako juri iz sela. „Blagi bože?“ Vojvoda je sa mačem u koricama skoro bio u sedlu kada je počeo da pada nazad, pošto su vojnici koji su mu pomagali, isukali mačeve. Odakle su, do vraga, ovi Englezi izleteli? A onda su ostali njegovi vojnici, želeći da zaštite svog gospodara, spustili vizire i okrenuli se kako bi se uključili u napad. Dok se protezao na travi, vojvoda je čuo kako se jahači u oklopima sudaraju. To su bili Englezi koje je francuski kralj video. Zaustavili su se u selu, prisustvovali su pokolju u rovovima i baš su se spremali da odjašu preko mosta kada su se pojavili vojnici vojvode od Burbona. Bili su preblizu da bi se mogli odupreti takvom izazovu. Tako je engleski lord poveo svoje vitezove na vojnike vojvode od Burbona. Francuzi nisu bili spremni za napad, a Englezi su bili raspoređeni na borbenim položajima, koleno uz koleno, a duga koplja od jasenovog drveta, koja su tokomuriša bila podignuta, sada su spustili u položaj za ubijanje i cepali su kožu i lomili oklope. Engleski vođa je nosio plavi ogrtač sa dijagonalno postavljenim belim trakama na kojima su bile naslikane tri crvene zvezde; žuti lavovi su se nalazili na plavom polju koje je iznenada pocrnelo od krvi neprijatelja kada je zario svoj mač u nezaštićen pazuh francuskog ratnika. Čovek se stresao od bola, pokušao je da zamahne mačem, ali tada ga je drugi Englez udario buzdovanom po viziru, koji se savio od udarca i iz čijih je mnogobrojnih naprslina počela da šiklja krv. Ranjeni konj je zanjištao i srušio se. ,,Ne razdvajajte se“, vikao je svojim vojnicima Englez u drečecem ogrataču. ,,Ne razdvajajte se!“. Njegov konj je krenuo nazad i ritnuo je Francuza bez konja. Taj čovek je pao, konjska kopita su mu

Francuza bez konja. Taj čovek je pao, konjska kopita su mu zdrobila glavu i šlem, a onda je jahač video kako vojvoda bespomoćno stoji pored konja; uvideo je značaj njegovog sjajnog čeličnog oklopa i mamuzao je konja ka njemu. Vojvoda je pokušao da se svojim štitom odbrani od mača, zamahnuo je oštricom koja je zasekla neprijateljevu nogu u oklopu i jahačaviše nije bilo. Drugi Englez je povukao u stranu konja svog vode. Velika grupa Francuza je na konjima jurila nizbrdo. Kralj ih je poslao u nadi da će zarobiti engleskog lorda i njegove vojnike i veliki broj Francuza, onih koji nisu mogli da se pridruže napadu na kulu jer se mnogo njihovih saboraca okupljalo kako bi pobili ostatak garnizona, jurišao je preko mosta. ,,Nazad!“, uzviknuo je engleski komandant, ali seosku ulicu i most blokirali su oni koji su bežali od Francuza. On bi ipak mogao da se probije, ali to bi onda značilo da će izgubiti neke svoje strelce i vitezove u haosu i panici, tako da je, umesto toga, pogledao preko puta i video stazu pored reke. Pomislio je da ona možda vodi ka plaži i da bi mogao da skrene i pridruži se engleskim redovima na istočnoj strani. Engleski vitezovi su jahali nazad. Staza je bila uska; samo dvojica su mogla da jašu jedan pored drugog; na jednoj strani je bila reka Hem, a na drugoj močvarna oblast, ali staza je sama po sebi bila čvrsta i Englezi su jahali njome dok nisu stigli do uzvišenja na kome su mogli da se rasporede. Međutim, nisu mogli da pobegnu. Taj mali deo uzvišenja izgledao je skoro kao ostrvce, do koga se stizalo jedino stazom, ali bilo je okruženo

trskom i blatom. Bili su u zamci. Stotinu Francuza je bilo spremno da krene stazom, a Englezi su sjahali i oformili odbrambeni zid. Pomisao da treba da savladaju tu prepreku naterala je Francuze da se vrate do kule gde je neprijatelj bio ranjiviji. Strelci su još uvek gađali sa svojih mesta, a strelci iz Đenove su odgovarali i tada su se Francuzi zaleteli na engleske ratnike raspoređene u podnožju kule. Francuzi su napali bez konja. Tlo je bilo klizavo zbog letnjih kiša i stopala u oklopu su se klizala po blatu. Ratnici u prvim redovima su se uz ratni poklič bacili na Engleze koji su bili brojno nadmašeni. Englezi su učvrstili štitove i ispružili su ih u nameri cla dočekaju napad. Culo se sudaranje čelika sa drvetom i jaukanje kada bi oštrica skiiznula sa štita i zarila se u meso. Englezi u drugom redu mahali su buzdovanima i mačevima iznad glava svojih drugova. „Sveti Đorđe!il, uzvikivali su, „Sveti Đorde!“, a ratnici su se dizali i bacali mrtve i njihove štitove. „Pobijte kopilad!". „Pobijte ih!“, viknuo je ser Džefri de Čarni i Francuzi su se vratili, spotičući se u svojim oklopima o mrtve i ranjene. Englcski štitovi se ovoga puta nisu preklapali, pa su Francuzi pogađali cilj. Mačevi su udarali po čeličnim oklopima, oklopi su pucali, šlcmovi raspadali. Poslednjih nekoliko branilaca pokušalo je da pobegne preko reke, ali Đenovljani sa samostrelima su pojurili za njima; vojnike u oklopima držali bi pod vodom dok se ne udave, a z.atim bi ih opljačkali. Nekoliko odbeglih Engleza se spoticalo na nasipu u daljini dok su išli ka mestu gde su engleski strelci formirali borbenu liniju kako bi odbili svaki napad preko reke

formirali borbenu liniju kako bi odbili svaki napad preko reke Hem. A u kuli, Francuz je udarao sekirom Engleza i odvalio je deo oklopa koji je Englezu štitio desno rame, udarao je čoveka koji je čučao sve dok oštrica sekire nije rasekla neprijateljev grudni koš i dok se beličasta rebra nisu ukazala ispod unakaženog tela i razvaljenog oklopa. Na tlu se napravila smesa od krvi i blata. Na svakog Engleza su dolazila po tri neprijatelja. Vrata kule su bila otključana da bi se vojnici mogli povući, ali Francuzi su provalili. Poslednji branioci ispred kule su posečeni i ubijeni, a unutra su napadači započeli borbu na stepeništu, koje je zavijalo udesno. To je značilo da će branioci moći da koriste desnu ruku bez problema, dok je napadačima smetao veliki centralni stub na stepeništu. Francuski vitez sa kratkim kopljem prvi je poleteo i oštricom je rasporio Englezu utrobu pre nego što je drugi branilac njega ubio mačem zarivši mu ga u glavu. Viziri su bili podignuti jer je u kuli bilo mračno i nije se moglo videti očima polupokrivenim čelikom. Zato su Englezi zabadali mačeve Francuzima u oči. Naoružani vojnici su uklanjali mrtve sa stepeništa i ostavljali trag rasporenih utroba iza sebe, a onda su dva vojnika potrčala i okliznula se na to. Strašan vrisak se proneo stepeništem, potom je još jedno okrvavljeno telo odvučeno i uklonjeno: još tri stepenika su raščišćena i Francuzi su nagrnuli ponovo: „Montjoie St Denis!". Englez, naoružan kovačkim čekićem, spustio se niz stepenice, udarao je Francuze po šlemovima, ubio je vojnika tako što mu je razbio lobanju, a druge je terao, potom se jedan vitez dosetio da zgrabi samostrel i ide postrance uz stepenice sve

vitez dosetio da zgrabi samostrel i ide postrance uz stepenice sve dok nije imao slobodan prolaz. Strela je prošla Englezu kroz usta i podigla je zadnji deo njegove lobanje i Francuzi su poleteli ponovo. Uzvikivali su povike mržnje i pobede, gazili su vojnike na umoru stopalima sa klinastim potplatama i išli sa uzdignutim mačevima ka vrhu kule. A na vrhu, desetak vojnika pokušalo je da ih baci niz stepenice, međutim, Francuzi su napredovali. Nabili su napadače iz prvih redova na mačeve branilaca, a drugi su gazili preko mrtvih i onih na umoru da bi potukli ostatak garnizona. Svi vojnici su bili posečeni. Jedan strelac je poživeo dovoljno dugo da mu odseku prste i izvade oči i još uvek je vrištao kada su ga sa kule bacili na mačeve koji su ga dole čekali. Francuzi su slavili. Kula je pretvorena u mrtvačnicu. Zastava Francuske će se vijoriti na njenom bedemu. Rovovi su pretvoreni u engleske grobove. Pobednici su skidali odeću sa mrtvih u potrazi za novcem. Ođjednom se oglasila truba. Još uvek jeilo Engleza na franeuskoj strani reke. Konjanici su bili zarobljeni na delu čvrstog tla. Prolivanje krvi još nije bilo gotovo. „Sveti Džejms“ je podigao sidro sa plaže, južno od Kalea, i prevezao je svoje putnike na obalu. Tri putnika, svi u oklopima, imala su toliko prtljaga da su platili dvojici članova posade „Svetog Džejmsa" da ga nose kroz ulice engleskog utvrđenja; išli su kod erla od Northemptona. Neke kuće su bile na sprat. Obučari, oružari, kovači, voćari, pekari i mesari okačili su natpise na gornje spratove. Bilo je tu i bordela i crkvi kao i proroka u šatorima. Krčme su se nalazile između šatora i kuća.

Deca su se igrala na ulicama. Neka su imala male lukove i odapinjala su tupe strelice u razdražene pse. Na kućama plemića su se vijorile zastavice, a vojnici u oklopima su stajali ispred vrata. Groblje se prostiralo i preko močvare, gde su se nalazili vlažni grobovi muškaraca i đece koji su podlegli groznici, koja je harala močvarama Kalea. Tri muškarca su stigla do erlove kuće, koja je bila velika, izgrađena od drveta i bila je blizu paviljona na kojem se vijorila kraljeva zastava. Dvojica pristiglih muškaraca, najmlađi i najstariji, ostali su pored prtljaga, dok je treći, najviši, krenuo prema Niljeju. Rečeno mu je da je erl poveo konjicu u napad na francusku vojsku. „Hiljade kopiladi je tamo“, rekao je erlov upravnik, „nemaju šta da rade, osim da čačkaju noseve tamo na grebenu, tako da je njegovo gospodstvo rešilo da ih izazove.“ „Bilo mu je dosadno." Pogledao je veliki, drveni kovčeg koji su čuvala dva muškarca. „Šta je u tome?“ ,,Sline“, rekao je visoki muškarac. Okačio je dugi, crni luk na rame, podigao je torbu sa strelama i otišao. Zvao se Tomas. Ponekad, Tomas od Huktona. U drugim prilikama, bio je poznat kao Tomas Kopile, a ako je želeo da zvuči zvanično, predstavljao se i kao Tomas Veksajl, mada je to retko činio. Veksajlovi su bili plemićka gaskonjska porodica, a Tomas od Huktona je bio nezvanični sin odbeglog Veksajla, koji ga nije načinio ni plemićem ni Veksajlom. A sigurno ne Gaskonjcem. On je bio engleski strelae. Tomas je privlačio poglede dok je išao kroz kamp. Bio je visok. Crna

privlačio poglede dok je išao kroz kamp. Bio je visok. Crna kosa je virila ispod njegovog gvozdenog šlema. Bio je mlad, ali njegovo lice je očvrslo u ratovima. Imao je upale obraze, tamne, prodorne oči i dugačak nos koji je slomljen u tuči, te je postao kriv. Njegov oklop je potamneo od puta. Ispod njega je nosio kožni prsluk, crne pantalone i dugačke, crne jahaće čizme bez mamuza. Mač u kožnim koricama visio je sa leve strane, ruksak mu je bio na leđima, a bela torba sa strelama na desnom boku. Malo je hramao, što je nagoveštavalo da je ranjen u bici, ali u stvarnosti, ranu mu je naneo sveštenik u ime boga. Ožiljci tog mučenja bili su sada skriveni, osim onih na rukama, koje su ostale uvrnute i opuštene, kao posledica toga, ali još uvek je mogao da barata lukom. Imao je dvadeset tri godine i bio je ubica. Obišao je kampove strelaca. Većina je okačila trofeje. Video je prednji deo francuskog oklopa od čistog čelika koji je bio probušen strelom, visoko okačen, da bi se videlo šta su strelci uradili vitezovima. U drugim šatorima sa šipke je visilo mnoštvo konjskih repova. Zarđali, probušeni oklop napunjen je slamom i visio je na mladom stablu. Imao je rupe jer su ga izbušile strele. Iza šatora se nalazila močvara koja je smrdela na đubre. Tomas je koračao i posmatrao francuski stroj na južnoj visoravni. Bilo ih je dovoljno, mnogo više nego kada su se pojavili između Vadikura i Kresija gde su pobijeni. Ubij jednog Francuza, pomislio je, i još dvojica će se pojaviti. Sada je već mogao da vidi most ispred sebe i mali zaselak iza, a iza njega, vojnici su dolazili iz utvrdenja da bi formirali borbenu liniju i odbranili most, pošto su Francuzi napadali malu englesku

odbranili most, pošto su Francuzi napadali malu englesku ispostavu na nasipu u daljini. Mogao je da ih vidi kako se spuštaju, a video je i malu grupu jahača za koju je pretpostavio da su erl i njegovi vojnici. Iza njega zvuk je prigušila daljina, engleski top je ispalio kameno đule na urušene zidove Kalea. Buka je protutnjala iznad močvare i utihnula, a zamenio ju je zvuk oružane borbe iz engleskih logora. Tomas nije žurio. To nije bila njegova borba. Ipak, skinuo je luk sa leđa, zategao ga je i primetio kako je to postalo lako izvesti. Luk je bio star; zamorio se. Crna prečka od tise, nekada prava, sada je bila blago iskrivljena. Išla je uz tetivu, kako bi rekli strelci, i on je znao da je vreme da napravi novo oružje. Ipak, smatrao je da stari luk, koji je ofarbao u crno i na koji je pričvrstio srebrnu pločicu sa čudnom zveri koja je držala pehar, još uvek ima nekoliko francuskih duša u sebi. Nije video kako je engleska konjica napala Francuze s boka jer su mu straćare Nileja zaklonile vidik, te nije uspeo da vidi kratkotrajnu bitku. Video je, međutim, puno begunaca koji su naletali jedni na druge nastojeći da pobegnu od besa Francuza, a iznad njihovih glava, video je jahače kako jašu prema moru, ka rečnoj obali u daljini. Pratio ih je sa engleske strane reke, skretao je sa puta, upadao iz šipraga u šiprag, pljuskao kroz bare i gazio kroz blato koje je pokušavalo da mu skine čizme sa nogu. Tada je stigao do reke i video talas boje blata, koji se kovitlao prema obali dok se more podizalo. Vetar je donosio miris soli i truleži. Tada je ugledao erla. Erl od Northemptona je bio

Tomasov gospodar, čovek kome je služio, mada su erlove uzde bile labave, a kesa izdašna. Erl je posmatrao kako Francuzi pobeđuju, a znao je da će doći da napadnu i njega. Jedan od njegovih ratnika je sjahao i pokušavao je da nađe dovoljno čvrstu stazu da bi konje u oklopu poveo ka reci. Desetak vojnika stajalo je ili ldečalo na prilazu, odakle će doći Francuzi, spremni da se sukobe štitovima i mačevima. A tamo u zaseoku, gde se pokolj engleskog gamizona već završio, Francuzi su kao vuci napadali vojnike u zamci. Tomas je zagazio u reku. Držao je luk visoko jer mokra tetiva ne bi mogla da se zategne i gazio je kroz rečne talase. Voda mu je dosezala do struka, a on je išao napred prema blatnjavoj obali i otrčao je do mesta gde su strelci čekali prvi napad Francuza. Tomas je klekao pored njih u močvarnu zemlju, položio je strele na blato, onda je izvukao jednu. Veliki broj Francuza je nadirao. Jedan broj je jahao stazom, a sa boka, pešaci su išli kroz močvam, i Tomas je rešio da ne obraća pažnju na njih jer im je trebalo vremena da stignu do čvrstog tla. Počeo je da gađa one na konjima. Gađao je bez razmišljanja. Nije ciljao. Ovo je bio njegov život, njegova veština, njegov ponos. Luk od tise, veći od čoveka, upotrebi da bi odapeo strele od jasena, obogaćene guščjim perjem i bodkin vrhovima. Nije morao da gleda da bi ciljao jer je veliki luk zategao do uha. Bile su potrebne godine iskustva da bi čovek znao u kom pravcu će ići njegove strele, a Tomas ih je odapinjao neviđenom brzinom, jednu strelu na svake tri do četiri sekunde, i belo perje se razletelo po močvari, a dugi

čelični vrhovi su probijali okolpe i kožu i zarivali se Francuzima u stomake, grudi i butine. Pogađale su cilj uz zvuk sličan onome kada se satarom seče meso; ubijale su jahače. Dvojica na čelu su umirala, treći je imao strelu zabodenu u butinu, a ljudi iza njih nisu mogli da zaobiđu ranjene jer je staza bila previše uska i zato je Tomas počeo da gađa pešake. Jačina udara strele bila je tolika da je mogla da odbaci vojnika. Ako bi Francuz podigao štit da zaštiti gornji deo tela, Tomas bi mu zabio strelu u noge, a iako je njegov luk bio star, još uvek je bio žestok. Proveo je na moru više od nedelju dana i boleli su ga mišići na leđima dok je zatezao tetivu. Cak je samo zatezanje olabavljenog luka bilo ekvivalentno podizanje tela ođraslog čoveka, a sva uložena snaga nalazila se u odapetoj streli. Jahač je pokušao da se probije kroz blato, međutim, njegov dobro opremljeni ratni konj se zaglavio: Tomas je izabrao flešstrelu, onu sa širokim, oštrim vrhom, koja će rasparati stomak i polcidati krvne sudove konja; odapeo ju je nisko, video je konja kako se trza, dohvatio je drugu strelu sa bodkin vrhom i odapeo ju je u ratnika kome je vizir bio podignut. Tomas nije pogledao da bi se uverio da je ijedna strela pogodila cilj samo ih je otpuštao i ciijao ponovo, onda ih je opet odapinjao, a tetiva na luku se savijala zajedno sa štitnikom od roga koji je nosio na levom zglobu. Nikada nije pokušo da zaštiti zglob, na kome je bila vidljiva rana od tetive, a pošto ga je dominikanac mučio, na levoj pođlaktici mu je ostao ožiljak tako da je sada štitnik od roga štitio tkivo. Dominikanski sveštenik je bio mrtav. Ostalo je još šest strela. Francuzi su se povlačili, ali nisu bili

Ostalo je još šest strela. Francuzi su se povlačili, ali nisu bili pobeđeni. Dozivali su strelce sa samostrelima i ratnike, a Tomas je odgovarajući, prodorno zazviždao. Dva tona, visok i nizak, ponovio je tri puta, onda je napravio pauzu, zatim je ponovio ta dva tona i video je strelce kako trče prema reci. Neki od njih su bili vojnici koji su se povlačili iz Nileja, a drugi su dolazili iz borbenih linija pošto su prepoznali signal da je njihovom saborcu potrebna pomoć. Tomas je pokupio šest strela i kada se okrenuo, video je da su prvi erlovi jahači našli prolaz ka reci i da su poveli svoje dobro opremljene konje kroz nemirne talase. Za nekoliko minuta bi trebalo svi da pređu, ali strelci su sada trčali prema udaljenoj obali, i oni najbliži Nileju su već gađali grupu strelaca sa samostrelima koji su žurili u nazavršenu borbu. Još konjanika je silazilo sa visoravni Sanžat, besni pošto su zarobljeni engleski vitezovi bežali. Dvojica od njih su odgalopirala u močvaru, gde su se njihovi konji uspaničili na opasnom tlu. Tomas je položio jednu od svojih poslednjih strela na tetivu, a onda je shvatio da je močvara moćnija od dvojice muškaraca i da bi strela bila suvišna. Iza sebe je čuo glas. „Tomas, nije li tako?“. ,,Gospodine“. Tomas je skinuo svoj šlem i okrenuo se, još uvek na kolenima. „Dobro se služiš tim lukom, zar ne?“ Erl je rekao ironično. „Iskustvo, gospodine“. „Pomaže i zločesta svest“, rekao je erl, pokazavši Tomasu da ustane. Erl je bio nizak čovek, okruglog grudnog koša, lica na kome su se videli tragovi vremena, za koje su njegovi strelci

kome su se videli tragovi vremena, za koje su njegovi strelci voleli da kažu da izgleda kao bikova zadnjica, govorili su i da je borac, dobar čovek i da je težak kao i svi njegovi ljudi. Bio je kraljev prijatelj, ali i prijatelj svakoga ko je nosio njegov grb. On ne bi poslao ljude u borbu ukoliko ih sam ne bi vodio; sjahao je i skinuo šlem kako bi zaštitnica mogla da ga prepozna i zna da je on sa njima i u opasnosti. „Mislio sam da si u Engleskoj“, rekao je Tomasu. „Bio sam“, rekao je Tomas, obrac'ajući mu se sad na francuskom, jer je znao da se erl oseća prijatnije kada govori tim jezikom, „onda sam bio u Bretanji“. ,,A sad me spasavaš“. Eri se nasmešio i pokazao je prazna mesta, gde su mu nedostajali zubi. „Pretpostavljam da ćeš tražiti lonac piva za ovo?“ „Upravo toliko, moj gospodaru“. Eri se smejao. „Napravili smo budale od sebe, zar ne?“ Posmatrao je Francuze koji bi sada, kada se više od sto engleskih strelaca postrojilo na obali, dva puta razmislili pre nego što bi krenuli u novi napad. „Mislili smo da ćemo moći da u borbu časti oko sela namamimo četrđeset njihovih vojnika, a onda je pola njihove proklete vojske sišlo sa brda. Da li mi donosiš vesti o Vilu Skitu?“ „Mrtav je, gospodaru. Poginuo je u borbi kod La RošeDerijena“. Erl se trgao i prekrstio. „Jadni Vil. Bog zna da sam ga voleo. Nije biio boljeg vojnika“. Pogledao je Tomasa. ,,A druga stvar. Da li si mi to doneo?“

Mislio je na gral. „Doneo sam vam ziato, gospodaru", rekao je Tomas, ,,ali ne i to“. Erl je potapšao Tomasa po ramenu. „Pričaćemo, ali ne ovde." Pogledao je svoje vojnike i viknuo. „Idemo nazad! Nazad!“ Pošto je već odvela konje na sigurno preko nabujale reke, njegova zaštitnica je požurila ka reci i prešla je. Tomas ga je sledio, a erl, sa isukanim mačem, trebalo je da poslednji pregazi reku koja je rasla. Francuzi, ođustavši od svoje lovine, rugali su se njegovom povlačenju. To je bio kraj bitke za taj dan. Francuska vojska nije ostala. Pobili su nilejski garnizon, ali čak i oni najvrelije krvi među njima su znali da ne mogu učiniti ništa. Engleza je bilo previše. Hiljade strelaca se molilo da Franeuzi predu reku i krenu u napad, međutim, Filipovi vojnici su odmarširali, ostavivši za sobom rovove u Nileju pune mrtvnih i prazan greben Sanžata, išiban vetrovima. Grad Kale se predao sledećeg dana. Kralj Edvard je isprva želeo da ubije sve stanovnike, da ih postroji pored rovova i odseče glave sa njihovih smršalih tela, međutim, njegovi gospodari su ukazali na to da će Francuzi to isto učiniti u svakom gradu pod engleskom upravom, osvojenom u Gaskonji ili Flandriji i zato je kralj na kraju nerado smanjio broj na samo šest života koje će oduzeti. Šest muškaraca upalih obraza, u ogrtačima pokajnika sa omčama oko vrata, dovedeni su iz grada. Svi su bili uvaženi građani, trgovci ili vitezovi, bogati i moćni Ijudi, Ijudi koji su prkosili Edvardu od Engleske punih jedanaest meseci. Ključeve grada nosili su na jastučićima koje su položili pred kralja, potom

grada nosili su na jastučićima koje su položili pred kralja, potom su pali na kolena ispred drvene platforme gde su sedeli engleski kralj i kraljica sa svojom kraljevskom svitom. Šest muškaraca je molilo za svoje živote, ali Edvard je bio ljut. Oni su mu prkosili toliko dugo, onda je pozvan i dželat, a njegovi lordovi su ponovo ukazali na to da on određuje kaznu, te je čak i kraljica klekla pred svog supruga i molila ga da ih poštedi. Edvard je mumlao dok su njih šestorica ležala nepokretno ispred podijuma; poštedeo ih je. Hranu su odneli izgladnelim građanima, ali nakakvu drugu samilost nisu pokazali. Oni su prognani, dozvoljeno im je da ponesu samo odeću u kojoj su bili, a čak su ih i onda pretresli da bi se uverili da nisu prokrijumčarili novac ili zlato kroz engleske redove. Prazan grad, sa kućama za osam hiljada ljudi, sa magacinima, prodavnicama i krčmama, dokovima, tvrđavom i rovovima, pripao je Engleskoj. „Ovo je ulaz u Francusku“, erl od Northemptona je bio oduševljen. On je uzeo kuću koja je pripadala jednom od šestorice muškaraca, čoveku koji je sa svojom porodicom lutao sada Pikardijom kao prosjak. Bila je to raskošna kamena kuća, ispod tvrdave, sa pogledom na gradski kej, lcoji je sada bio pun engleskih brodova. „Napunićemo grad starim, dobrim engleskim narodom“, rekao je erl. ,,Da li bi želeo da živiš ovde, Tomase?“ ,,Ne, gospodine“, rekao je Tomas. ,,Ni ja“, priznao je erl. „Svinjae u močvari, to je to. Pa ipak, naš je. Dakle, šta bi ti želeo, mladi Tomase?" Bilo je jutro, tri dana posle predaje grada i konfiskovana imovina Kalea vec je podeijena pobednicima. Erl je bio bogatiji

imovina Kalea vec je podeijena pobednicima. Erl je bio bogatiji nego što je mogao da zamisli, jer je veliki kovčeg koji je Tomas doneo sa sobom iz Bretanje bio pun zlatnika i srebrnjaka otetih iz kampa Sarla od Bloa nakon bitke kod La Roš-Derijena. Tredina toga je pripala Tomasovom gospodaru, erlovi Ijudi su prebrojali novac i trećinu erlovog dela ostavili su za kralja. Tomas je ispričao svoju priču. Kako je, po erlovim instrukcijama, otišao u Englesku da istraži očevu prošlost u potrazi za nekim nagoveštajem gde je gral. Ništa nije pronašao osim knjige, u kojoj je njegov otac, sveštenik, pisao o gralu, ali otac Ralf je imao um koji je ponekad lutao i snove koji su se ponekad činili stvamim, Tomas nije ništa saznao iz rukopisa koju mu je oteo dominikanac što ga je mučio. Ali pre nego što je dominikanac uzeo knjigu, ona je već bila prepisana i sada je, u erlovim novim, suncem obasjanim odajama iznad keja, mladi engleski sveštenik pokušavao da protumači kopiju rukopisa. „Ono što ja želim, jeste da predvodim strelce“, rekao je Tomas. „Bogzna da li će biti potrebno da ih ikuda vodiš“, odgovorio je erl neraspoloženo. „Edvard razmatra napad na Pariz, ali to se neće desiti. Zaključiće primirje, Tomase. Zaklećemo se na večno prijateljstvo. A onda ćemo otići kući i naoštrićemo naše mačeve“. Kada bi sveštenik okrenuo novu stranu, čulo bi se šuštanje pergamenta. Otac Ralf je pisao na latinskom, grčlcom, hebrajskom i francuskom i bilo je očigledno da sveštenik razume sve jezike. Dok je čitao, povremeno bi nešto pribeležio na pergament. Na keju su istovarali burad sa

pivom, buka koju su proizvodile velike bačve bila je slična grmljavini. Zastava engelskog kralja, sa leopardima i datnim ljiljanima, vijorila se sa osvojene tvrđave iznad francuske, Koja je bila obešena naopako u znak poruge. Dva muškarca, Tomasovi pratioci, stajali su u uglu sobe i čekali da ih erl uključi u razgovor. „Bogzna kakvog će posla biti za strelce“, nastavio je erl, „osim čuvanja zidova tvrđave. Da li je to ono što želiš?“ „To je sve za šta sam osposobljen, moj gospodaru. Za odapinjanje strela“. Tomas je govorio normanskofrancuskim jezikom kojim je govorila i engleska aristokratija, to je bio jezik koji ga je naučio njegov otac. ,,A imam i novac, moj gospodaru“ Pod tim je mislio da bi sada mogao da regrutuje strelce, obezbedi konje za njih i stavi ih u erlovu službu, koja erla ne bi ništa koštala, ali bi imao pravo na jednu trećinu njihovog plena. Tako je i Vil Skit, običan čovek, proslavio svoje ime. Erl je voleo takve ljude, profitirao je uz njih, i klimnuo je glavom odobravajući. ,,Ali povesti ih kuda?“, upitao je. „Mrzim primirja“. Oglasio se i mladi sveštenik za stolom kraj prozora. „Kralj bi više voleo da se pronađe gral.“ „Njegovo ime je Džon Bakingem“, rekao je erl za sveštenika, ,,i on je viši dvorski službenik u ministarstvu finansija, što tebi možda ne znači mnogo, mladi Tomase, ali to znači da on služi kralju i da će verovatno postati nadbiskup od Kenterberija pre tridesete. „Teško, moj gospodaru“, rekao je sveštenik. „Naravno da kralj želi da se gral pronađe“, rekao je erl,

„Naravno da kralj želi da se gral pronađe“, rekao je erl, „svi to želimo. Hoću da vidim prokletu stvar u Vestminsterskoj opatiji. Hoću da prokleti kralj Francuske puzi na svojim krvavim kolenima i da moli. Hoću da nam svi hodočasnici iz celog hrišćanstva sveta donose svoje zlato. Za ime boga, Tomase, da li prokleta stvar postoji? ,,Da li ju je tvoj otac posedovao?“ ,,Ne znam, gospodaru“, rekao je Tomas. „Baš si od neke koristi“, promumlao je erl. Džon Bakingem je pogledao svoje beleške. ,,Ti imaš rođaka koji se zove Gaj Veksajl“ ,,Da“, odgovorio je Tomas. „I on traži gral?“. „Tako što traži mene“, rekao je Tomas. ,,A ja ne znam gde je.“ „Ali on je tražio gral pre nego što je saznao da ti postojiš“, ukazao je mladi sveštenik, ,,što znači da on zna nešto što mi ne znamo. Predložio bih, gospodaru, da mi potražimo Gaja Veksajla.“ „Mi bisrao biii kao dva psa koja jure jedan drugog“, rekao je Tomas ogorčeno. Erl je mahnuo Tomasu da utihne. Sveštenik je ponovo pogledao svoje beleške. „Rukopis je nejasan'1, rekao je neodobravajući, ,,pa ipak, postoji tračćik svetiosti. Izgleda da potvrđuje da je gral u Astaraku. Da je tamo bio sakriven.“ ,,I ponovo je odnet odatle!“, protestovao je Tomas. „Ako izgubiš nešto vredno", rekao je Bakingem mirno,

„Ako izgubiš nešto vredno", rekao je Bakingem mirno, ,,gde ga prvo potražiš? Na mestu gde je poslednji put viđen. Gde se nalazi Astarak?“ ,,U Gaskonji?“, rekao je Tomas, ,,na feudalnom dobru Berat“ ,,Ah?“, rekao je erl, a onda je ućutao. ,,A da li ste bili u Astaraku?“, upitao je Bakingem. On jeste bio mlad, ali je imao autoritet koji mu nije pružao samo njegov posao u kraljevom ministarstvu finansija. ,,Ne.“ „Onda predlažem da pođete“, rekao je sveštenik, ,,i vidite šta možete da saznate. A ako budete previše bučni u toku potrage, onda će možda vaš rođak doći da vas potraži, a vi možete saznati šta on zna.“ Nasmešio se kao da je želeo da nagovesti da je rešio problem. Bilo je tiho, samo se jedan od erlovih pasa češao u uglu sobe a na keju je mornar toliko psovao da bi i đavo poerveneo. „Ne mogu da zarobim Gaja sam“, protestovao je Tomas, a u Beratu se ne zaklinju na vernost našem kralju.“ ,,Zvanično“, rekao je Bakingem, „Berat se zaklinje na vernost grofu od Tuluza, što danas znači, francuskom kralju. Grof od Berata je definitivno neprijatelj.“ „Primirje još nije potpisano“, rekao je erl nesigurno. ,,I neće biti još nekoliko dana, pretpostavljam“, složio se Bakingem. Erl jc pogicdao Tomasa. ,,A ti hoćeš strelce?“ „Želeo bili ratnike Vila Skita, gospodine“ ,,Oni će ti bez sumnje služiti", rekao je erl, ,,ali ti, Tomase,

ne možeš sada da predvodiš strelce.“ Mislio je da Tomas koji nije bio plemićkog porekla i koji je bio mlad, može da predvodi strelce, ali da ratnici, koju su sebe smatrali višim staležom, neće prihvatiti njegovo vođstvo. Vil Skit, iako je bio lošijeg porekla od Tomasa, uspeo je u tome, ali Vil je bio mnogo stariji i imao je više iskustva. ,,Ja mogu da vodim ratnike", rekao je jedan od dvojice muškaraca koji su stajali kraj zida. Tomas ih je predstavio. Onaj koji je progovorio, bio je stariji muškarac sa ožiljkom, jedno oko mu je nedostajalo, bio je težak kao oklop. Zvao se ser Gijom de Evek, lord od Eveka, i nekada je imao feudalno dobro u Normandiji dok se njegov rođeni kralj nije okrenuo protiv njega, tako da je sad bio ratnik bez zemlje i Tomasov prijatelj. Drugi, mlađi čovek, takođe je bio prijatelj. Bio je Skot, Robi Daglas, zarobljen u Duramu pre godinu dana. ,,Hriste“, rekao je erl kada je saznao za Robijev slučaj, ,,ali do sada ste sigurno skupili dovoljno za otkup?“ „Skupio sam, gospodaru“, priznao je Robi, i izgubio.“ ,,Izgubio!“ Robi je zurio u pod tako da je Tomas jednom rečju objasnio. ,,Kocka“ Erl je napravio izraz gađenja na licu i opet se okrenuo ka ser Gijomu. „Čuo sam za tebe“, rekao je i to je bio kompliment ,,i znam da možeš da vodiš ratnike, ali kome služiš?“ „Nikome, gospodaru.“ „Onda ne možeš da vodiš moje ratnike“, rekao je erl

zajedljivo i čekao je. Ser Gijom je oklevao. On je bio ponosan čovek, imao je trideset pet godina, iskustvo u ratu, reputaciju koju je stekao kada se prvi put borio protiv Engleza. Ali sad nije imao ni zemlju ni gospodara, a pošto je bio ništa drugo do lutalica, posle kratke pauze otišao je do erla, klekao je pred njega i sklopio ruke kao da se moli. Erl je stavio ruke oko ser Gijomovih. ,,Zaklinješ li se da ćeš mi služiti“, upitao je, ,,da ćeš mi biti odan, da nećeš služiti nikom drugom?" „Zaklinjem se“, rekao je iskreno ser Gijom i erl mu je pomogao da ustane, a onda su se dva muškarca poljubila u usta. „Počastvovan sam“, rekao je erl, tapšući ser Gijoma po ramenu, zatim se ponovo okrenuo ka Tomasu. „Možete skupiti pristojnu vojsku. Sta će ti biti potrebno? Pedeset vojnika. Pola od toga treba da budu strelci.“ „Pedeset vojnika na udaljenom feudalnom dobru?“, upitao je Tomas. „Neće izdržati ni mesec dana, gospodaru." „Ali moraće“, rekao je erl i objasnio svoju pređašnju iznenađujuću reakciju na vesti da se Astarak nalaz u grofoviji Berat. „Pre mnogo godina, mladi Tomase, pre nego što si se ti odvojio od majčine sise, imali smo imanje u Gaskonji. Izgubili smo ga. ali ga nikada formalno nismo predali, tako da postoje tri ili četiri uporišta u Beratu na koje ja imam legitimno pravo." Džon Bakingem, čitajući beleške oca Ralfa, podigao je obrvu, kao da je hteo da naglasi da je tvrdnja, u najmanju ruku, beznačajna, ali nije ništa rekao. „Idi i osvoji jedan od onih zamkova“, rekao je erl, „napadni, skupi novac i ljudi će ti se pridružiti.“

erl, „napadni, skupi novac i ljudi će ti se pridružiti.“ „I ljudi će se okrenuti protiv nas“, primetio je Tomas tiho. „I Gaj Veksajl će biti jedan od njih“, rekao je erl, „to je tvoja šansa. Prihvati je, Tomase, i idi odavde pre nego što zaključe primirje.“ Tomas je oklevao sekunddva. To što je erl predožio, zvučalo je suludo. Trebalo je da odvede vojsku duboko na jug francuske teritorije, osvoji tvrđavu, odbrani je, ponada se da će zarobiti svog rođaka, da će naći Astarak, istražiti ga, slediti gral. Samo bi budala prihvatila takvu odgovornost, ali alternativa jc bilo propadanje, što je svaki nezaposleni strelac mogao da očekuje. „Učiniću to, gospodaru“, rekao je. „Dobro. Krenite sada, svi vi!“ Erl je poveo Tomasa do vrata, ali kada su Robi i ser Gijom već bili na stepenicama, povukao je Tomasa nazad da mu nešto kaže nasamo. „Nemoj voditi Škotiađanina sa sobom“, rekao je erl. ,,Ne, gospodaru? On je prijatelj ,,On je prokleti Škot, a ja njima ne verujem. Oni su svi prokleti lopovi i lažovi. Gore nego prokleti Francuzi. Čiji je on zarobljenik?" „Lorda Autvajta“ ,,I Autvajt ga je pustio da putuje sa vama? Iznenađen sam. Nema veze, pošalji svog škotskog prijatelja Autvajtu i pusti ga da trune dok njegova porodica ne plati otkup. Neću da prokleti Škot odnese gral iz Engleske. Razumeš li?“ ,,Da, gospođaru“ „Dobar si ti“, rekao je erl i potapšao Tomasa po leđima. „Sada idi i budi uspešan'*.

„Sada idi i budi uspešan'*. Idi i umri, više bi priličilo. Završi posao za budalu jer Tomas nije verovao da gral postoji. On je želeo da postoji, želep je da veruje rečima svoga oca, ali njegov otac je bio luckast, povremeno čak i lud, a Tomas je imao cilj, želeo je da bude dobar vođa kao Vil Skit. Da bude strelac. Ipak, posao za budalu dao mu je šansu da okupi ljude, povede ih i sledi svoj san. Potražiće gral i videće šta će se desiti. Otišao je u engleski iogor i počeo da udara u doboš. Mir je bio na vidiku, ali Tomas od Huktona je okupljao ljude i kretao je u rat.

PRVO POGLAVLJE Đavolova igračka

Grof od Berata je bio star, pobožan i učen čovek. Imao je šezdeset pet godina i voleo je da se hvali da nije napustio svoje dobro poslednjih četrdeset. Veliki zamak u Beratu bio je njegovo uporište. Nalazio se na brdu od krečnjaka, iznad grada Berata, koji je skoro bio potpuno okružen rekom Berat, što je oblast Berat činilo vrlo plodnom. Bilo je tu maslina, šljiva, krušaka, grožđa, ječma i žena. Grofu su se sve sviđale. Pet puta se ženio, svaka nova žena bila je mlađa od prethodne, ali nijedna mu nije rodila dete. Čak mu ni služavka nije podarila kopile, iako je, bog zna, pokušavao. Pošto nije imao dece, grof je bio ubeđen da ga je Bog prokleo, tako da je u starosti okupio sveštenike oko sebe. U gradu se nalazila katedrala i osamnaest crkava, a u njima biskup, kanoni i sveštenici, a kod južne kapije, na ulazu u grad, nalazio sc dom dominikanskih fratara. Grof je blagoslovio grad sa dve nove crkve i izgradio je samostan visoko na brdu na zapadnoj strani, preko reke i iza vinograda. Zaposlio je kapelana i, po visolcoj ceni, kupio hrpu slame, koja je oblagala jasle u koje je mali Isus položen posle rođenja. Grof je ukrasio slamu kristalom, zlatom i draguljima. I postavio je relikvijar na oltar kapele u zamku i svakoga dana se molio, ali čak ni taj sveti talisman nije pomogao. Njegova peta žena je imala sedamnaest godina, bila je jedra i zdrava, ali, kao i ostale, jalova. Grof je u početku mislio da su ga prevarili prilikom kupovine svete slame, medutim, njegov kapelan ga je uverio da je relikvija stigla iz papine palate u Avinjonu i pokazao mu je

je relikvija stigla iz papine palate u Avinjonu i pokazao mu je pismo koje je potpisao sam sveti otac, garantujući da je slama baš iz Hristove kolevke. Onda je grof naredio da njegovu ženuregleda pet najboljih lekara. Svi su se složili da je njen urin čist, njeni organi kompletni, a apetit dobar, tako da je grof rešio da sam primeni metode koje će mu podariti naslednika. Hipokrat je pisao o tome kako slike utiču na začeće, te je grof naredio slikaru da oslika zidove spavaće sobe njegove žene slikama Device i deteta: on sam je jeo crveno sočivo i postarao se da u njegovoj sobi uvek bude toplo. Ništa nije vredelo. To nije bila grofova greška, on je to znao. Posadio je dva semena ječma u dve saksije i jednu je zalio urinom svoje žene, a drugu svojim i oba semena su pustila klice, a to je dokazalo, kako su rekli lekari, da su i on i njegova žena plodni. Sto je značilo, kako je grof na kraju zaključio, da je proklet. Još strasnije se okrenuo religiji jer je znao da mu nije ostalo još mnogo vremena. Aristotel je pis’ao da je kod čoveka sedamdeseta godina granica njegove mogućnosti, tako da je grofu ostalo još samo pet godina da napravi čudo. A onda, jednog jesenjeg jutra, iako to nije tada shvatio, njegove molitve su bile uslišene. Sveštenici su stigli iz Pariza. Tri sveštenika i monah su stigli u Berat i doneli pismo od Luja Bezijera, kardinala i nadbiskupa u Livornu, papinog legata na sudu Francuske. Pismo je bilo kratko, učtivo, ali i preteće. U njemu se tražilo da se bratu Zeromu, mladom monahu i strasnom učenjaku, dozvoli da pregleda zapisnike i dosijee Berata. „Dobro nam je poznato“,

pisao je kardinal nadbiskup na dobrom latinskom, ,,da vi veoma volite sve rukopise, i paganske i hrišćanske, tako da vas preklinjem da dozvolite bratu Zeromu da pregleda vaša dokumenta.11 Sto je, do sada, bilo sasvim u redu jer je grof od Berata zaista posedovao biblioteku i kolekciju rukopisa koja je verovatno bila najveća u celoj Gaskonji, ako ne čak i u celom južnom hrišćanskom svetu, ali ono što nije bilo jasno iz pisma, jeste zašto se kardinal nadbiskup toliko interesuje za rukopise iz zamka. A što se tiče opaske o paganskim delima, to je bila pretnja. Ukoliko odbiješ moj zahtev, rekao je kardinal nadbiskup, poslaću svete dominikanske i inkvizitorske pse na tvoju grofoviju i oni će zaključiti da paganska dela ohrabruju jeres. A onda će započeti suđenja i paljenje, ništa od svega ne bi direktno uticalo na grofa, ali morao bi da otkupi grehe ukoliko ne želi da njegova duša bude prokleta. Crkva je proždirala novac i svi su znali da je grof od Berata bogat. Grof nije želeo da uvredi kardinala nadbiskupa, ali je želeo da zna zašto se Njegova svetost odjednom toliko interesuje za Berat. Zbog toga je grof pozvao oca Rubera, glavnog dominikanskog sveštenika u gradu Beratu, u veliki hol zamka koji već dugo nije bio mesto za zabavu. tako da su ga ispunili policama na kojima su nebrojeni dokumenti buđali, a dragocene, rukom pisane knjige, bile uvijene u premazanu kožu. Otac Ruber je imao samo trideset i tri godine. Bio je sin štavljača iz grada, a u crkvi je napredovao zahvaljujući grofovom patronatu. Bio je veoma visok, veoma strog, cme kose tako kratko ošišane da je grofa podsećala na oštru četku koju su

kratko ošišane da je grofa podsećala na oštru četku koju su oklopne jedinice koristile za glancanje svojih oklopa. Ovog lepog jutra otac Ruber je bio ljut. „Sutra me čeka posao u Kastijon de Arbizonu'*. rekao je, ,,i moram da krenem u roku od jednog sata ako mislim da stignem u grad dok ne padne mrak." Grof je ignorisao bezobrazni ton oca Rubera. Dominikanac je voleo da se odnosi prema grolu kao da su istog statusa, a grof je tolerisao drskost jer ga je zabavljala. „Moraš da ideš u Kastijon de Arbizon?“, upitao je, a onda se setio. „Naravno. Spaljuješ begara, zar ne?“ „Sutra ujutru." „Ona će goreti uz tvoju pomoć iii bez nje, oče", rekao je grof, ,,i đavo će uzeti njenu dušu. radovao se ti tamo ili ne.“ Radoznalo je giedao fratra. „Možda ti se svida da giedaš žene kako gore?“ ,,To mi je dužnost“, rekao je otac Ruber strogo. ,,Ah, da, dužnost. Naravno. Tvoja dužnost." Grof je popreko gledao šahovsku tablu na stolu i razmišljao da ii da pomeri pešaka ili povuče lovca. Bio je nizak, okrugao čovek sa okruglim licem i potkresanom bradom. Po navici je nosio vunenu kapu na ćalavoj glavi i čak i preko leta je rctko skidao svoj krzneni ogrtač. Prsti su mu uvek bili umazani mastilom tako da je pre ličio na nekog službenika, nego na vladara velike oblasti. „Ali ti imaš obavezu prema meni, Ruber“, kritikovao je dominikanca, ,,i ovo je to.“ Predao je pismo kardinala nadbiskupa dominikanskom svešteniku i posmatrao fratra kako čita

dominikanskom svešteniku i posmatrao fratra kako čita dokument. „Dobro se služi latinskim, zar ne?“, upitao je grof. ,,Za njega radi dobro obrazovan sekretar“, rekao je otac Ruber strogo, a onda je pregledao veliki crveni pečat da bi utvrdio autentičnost dokumenta. „Oni kažu“, fratar je sada govorio sa poštovanjem ,,da je kardinal Bezijer mogući naslednik svetoga oca." „Znači, nije neko koga bi trebalo uvrediti?“ „Nijedno crkveno lice nikada ne bi trebalo vredati“, odgovorio je otac Ruber strogo. ,,A sigurno ne onoga ko bi mogao da postane papa“, zaključio je grof. „Ali šta on u stvari hoće?“ Otac Ruber je otišao do prozora na kome su se nalazile olovne rešetlce u gvozdenom okviru kroz koje je slaba svetlost ulazila u sobu, a koje nisu propuštale kišu, ptice i hladne zimske vetrove. Podigao je rešetke iz okvira i udahnuo vazđuh, koji na ovoj visini u glavnoj kuli zamka, nije smrdeo na nužnike kao u donjem delu grada. Bila je jesen i u vazduhu se osećao blagi miris izmuljanog grožđa. Ruber je voleo taj miris. Ponovo se okrenuo ka grofu. ,,Da li je monah ovde?“ ,,On je u gostinskoj sobi“, rekao je grof. „Odmara se. Mlad je i veoma je nervozan. Lepo mi se naklonio, ali je odbio da kaže šta kardinal želi.“ U dvorištu se čuo tresak i otac Ruber je ponovo pogledao kroz prozor. Morao je dobro da se nagne jer su čak i ovde, četrdeset stopa iznad, zidovi bili skoro pet stopa široki. Jahač u oklopu je

upravo jurnuo ka meti za gađanje na uspravnom kocu u dvorištu i njegovo koplje je udarilo u drveni štit tako snažno da je naprava pala. „Vaš nećak se igra“, relcao je kada se sklonio sa prozora. „Moj nećak vežba sa prijateljima“, grof je ispravio fratra. „Bilo bi mu bolje da vodi računa o svojoj duši“, rekao je otac Ruber strogo. ,,On nema dušu, on je ratnik." „Vojnik za takmičenje", rekao je fratar prezrivo. Grof je slegao ramenima. „Nije dovoljno biti bogat, oče. Čovek mora biti snažan, a Žoslin je moja snaga.“ Grof je to rekao usiljeno mada nije bio siguran da li je njegov nećak dovoljno dobar da bude naslednik Berata, ali ako grof ne bude imao sina, onda feudalno dobro mora preći u ruke jednog od njegovih nećaka, a Žoslin je verovatno bio najbolji od loših potomaka. Sto je još više ukazivalo na važnost dobijanja naslednika. „Pozvao sam te ovamo“, rekao je birajući radije ,,pozvao“ nego ,,naredio“, ,,jer možda znaš nešto o interesovanjima Njegove svetosti“. Fratar je ponovo pogledao kardinalovo pismo. „Dokumenta“, rekao je. ,,I ja sam primetio tu reč“, rekao je grof. Udaljio se od otvorenog prozora. „Napravićete promaju, oče.“ Otac Ruber je nerado spustio rešetke. Znao je da je grof saznao iz svojih knjiga da čovek mora biti u toplom ako želi da bude plodan, i monah se pitao kako narod koji živi u hladnim,

bude plodan, i monah se pitao kako narod koji živi u hladnim, severnim zemljama, uopšte uspeva da ima potomstvo. „Znači da kardinala ne zanimaju vaše knjige“, rekao je dominikanski sveštenik, „nego samo zapisnici?“ „Tako izgleda. Dvesta godina zapisa poreskih obračuna?“ „Otac Žerom će uživati u dešifrovanju.“ Grof se prigušeno nasmejao. Fratar je ućutao. Zvuk mačeva koji se sudaraju odbijao se od ziđove zamka, dok su grofov nećak i njegovi prijatelji isprobavali svoje oružje u dvorištu. Neka samo lord Žoslin bude naslednik, mislio je fratar, pa će sve ove knjige i pergamenti goreti. Približio se ognjištu u kome je, iako napolju nije bilo hladno, gorela velika vatra i pomislio je na devojku koja sutra ujutru treba da bude spaljena u Kastijon de Arbizonu. Bila je jeretik, prljavo biće, đavolova igračka i setio se njene agonije dok ju je mučio i izvlačio priznanje iz nje. Želeo je da je vidi kako gori i čuje krike koji će označiti da je stigla do kapije pakla, tako da, što pre odgovori grofu, pre će moći da ode. „Nešto kriješ, Ruber“, grof ga je preduhitrio pre nego što je fratar progovorio. Fratar je mrzeo da ga oslovljavaju njegovim običnim hrišćanskim imenom, to ga je takođe podsećalo na to da ga grof zna još kada je bio dete i da je platio za njegovu elevaciju. „Ništa ne krijem“, protestovao je. „Reci mi onda zašto bi kardinal nadbiskup poslao monaha u Berat?“ Fratar se uđaljio od vatre. ,,Da li treba da te podsetim“, rekao je, ,,da je oblast Astarak sada deo tvog imanja?“

rekao je, ,,da je oblast Astarak sada deo tvog imanja?“ Grof je buljio u oca Rubera dok nije shvatio šta je ovaj rekao. ,,Oh, dragi bože, ne“, rekao je grof. Prekrstio se i otišao do svoje stolice. Radoznalo je pogledao šahovsku tablu, počešao se ispod vunene kape i okrenuo se ka dominikancu. ,,Ne ta stara priča.“ „Pričalo se“, otac Ruber je govorio uzvišeno. „Bio je član našeg reda, fini čovek, Bernar de Telebur, koji je ove godine umro u Bretanji. Tragao je za nečim, nikada nam nije rečeno za čim, ali pričalo se da su on i član porodice Veksajl imali isti cilj.“ „Dobri, svemogući bože“, rekao je grof. „Zašto mi ovo nisi ranije rekao?“ „Hoćete da vam dosađujem sa svakom praznom pričom koja kruži po krčmama?“, uzvratio je otac Ruber. Grof nije odgovorio. Mislio je na Veksajle. Na stare grofove Astaraka. Nekada su bili moćni, veliki gospodari velikih zemalja, ali porodica se upetljala sa katarskom jeresi, a kada je crkva uklonila tu pošast sa lica zemlje, porodica Veksajl je pobegla u svoje poslednje uporište, u zamak Astarak, i tamo su poraženi. Većina je ubijena, međutim, neki su uspeli da pobegnu čak u Englesku, grof je to znao, dok je srušeni Astarak, dom za gavranove i lisice, progutalo feudalno dobro Berat; sa urušenim zamkom pojavila se i priča da su pobeđeni Veksajli ekada držali sveto blago katara i da je jedna od tih dragocenosi bio sam sveti gral. A razlog zašto otac Ruber nije ništa rekao o novim pričama koje su se pojavile u vezi sa tim, bio je taj što je on sam želeo da pronađe sveti gral pre ostalih. Grof bi mu to oprostio. Gledao je

po velikoj sobi. „Znači, kardinal nadbiskup veruje da će gral biti pronađen među ovim stvarima?“, pokazao je na svoje knjige i dokumenta. „Luj Bezijer je pohlepan, nasilan i ambiciozan čovek“, rekao je fratar. ,,On će sve okrenuti naopačke da bi pronašao gral.“ Grof je sve shvatio. Shvatio je šta nije bilo u redu sa njegovim životom. „Pričalo se, zar ne“, razmišljao je naglas, ,,da će onaj ko bude uzeo gral, biti proklet dok ga ne bude vratio Bogu?“ ,,Priče“, otac Ruber se podrugljivo osmehnuo. ,,I ako se gral nalazi ovde, čak i skriven, onda sam ja njegov čuvar.“ ,,Ako“, dominikanac se opet podrugljivo osm^hnuo. ,,I zato me je Bog prokleo“, rekao je grof, čudeći se, „Zato što sam iz neznanja zadržao njegovo blago i nisam ga vrednovao.“ Odmahnuo je glavom. ,,On mi nije podario sina jer mu je nisam vratio pehar njegovog sina.“ Neočekivano prodorno, pogledao je mladog fratra. ,,Da li postoji, oče?“ Otac Ruber je oklevao, a onda je nerado klimnuo glavom. „Moguće je.“ „Onda je bolje da monahu dozvolimo da počne sa potragom“, rekao je grof, ,,ali takođe moramo biti sigurni da ćemo mi pre njega pronaći ono za čim on traga. Vi ćete, oče Ruber, pregledati dokumenta i predati bratu Zeromu samo ona u kojima se ne pominje blago, relikvije i gralovi. Da li me razumete?“

„Zatražiću dozvolu od svog regenta da bih obavio taj zadatak“, odgovorio je otac Ruber strogo. „Nećete tražiti ništa osim grala!“ Grof je udario po naslonu svoje stolice. „Počećete odmah, Ruber, i nećete stati dok ne pročitate svaki pergament sa onih polica. Ili bi radije da izbacim vašu majku, braću i sestre iz njihovih kuća?“ Otac Ruber je bio ponosan čovek i izgledao je ljutito, ali nije bio luckast tako da se posle kratke pauze naklonio. „Pregledaću dokumenta, gospodaru“, rekao je skromno. „Počnite odmah“, grof je insistirao. „Svakako, gospodaru“, rekao je otac Ruber i uzdahnuo jer neće biti u prilici da vidi devojku kako gori. ,,A ja ću ti pomoći“, rekao je grof oduševljeno. Zato što nijedan kardinal nadbiskup neće uzeti najsvetije blago na zemlji i na nebu. Grof će ga naći prvi. *** Dominikanski fratar je stigao u Kastijon de Arbizon u jesenji sumrak, baš kada je čuvar zatvarao zapadnu kapiju grada. Vatra je bila upaljena u velikoj mangali i stajala je u svodu kapije da bi zagrejala čuvara grada. ove, kako je izgledalo, prve prohladne noći. Slepi miševi su leteli iznad gradskih zidina čija restauracija nije bila završena, i iznad kule na zamku koji je stajao visoko, kao kruna na strmom brdu Kastijon de Arbizona. „Bog neka je sa tobom, oče“, rekao je jedan od čuvara kada je zastao da propusti visokog fratra kroz kapiju, ali čuvar je govorio oksitanski, svoj maternji jezik, a fratar nije govorio taj

je govorio oksitanski, svoj maternji jezik, a fratar nije govorio taj jezik tako da se samo bledo osmehnuo, prekrstio se pre nego što je podigao krajeve svoje crne odore i požurio glavnom ulicom grada prema zamku. Devojke, koje su završile posao za taj dan, šetale su se stazama, a neke od njih su se i kikotale jer je fratar bio lep čovek bez obzira na to što je neznatno hramao. Imao je čupavu, crnu kosu, izražajno lice i tamne oči. Kurva ga je pozvala sa vrata krčme i izazvala salvu smeha kod ljudi koji su sedeli za stolom na ulici. Mesar je ispred mesare postavio drvenu kofu sa vodom tako da se razređena krv slivala u slivnik pored fratra, a sa prozora na poslednjem spratu, žena koja je sušila veš na dugoj motki, psovala je svog suseda. Zapadna kapija, na kraju ulice, zatvorena je i poluga je skliznula na mesto uz tup udarac. Fratar nije obratio pažnju na to. On se upravo popeo na raesto gde se crkva Svetog Sardosa šćućurila ispod bedema zamka; kada je ušao u crkvu, klekao je na stepenice oltara, prekrstio se i pao na kolena. Zena obučena u crno se molila kod bočnog oltara svete Agneze, uznemirena prisustvom fratra, prekrstila se i požurila iz crkve. Fratar koji je ležao ispružen na gornjem stepeniku, čekao je. Gradski policijski vodnik, obučen u sivocrvenu uniformu Kastijon de Arbizona, posmatrao je fratra kako se penje uz brdo. Primetio je da je dominikančev ogrtač star i zakrpljen, a da je fratar mlad i snažan i zato je narednik otišao da nađe jednog od građskih većnika. Gradski većnik je, pošto je stavio svoj podrezani pelcani šešir na sedu kosu, naredio vodniku da dovede još dvojicu naoružanih vojnika dok on ode po oca

dovede još dvojicu naoružanih vojnika dok on ode po oca Medouza i jednu od dve sveštenikove knjige. Grupa se okupila ispred crkve i savetnik je naredio prisutnim znatiželjnicima da se odmaknu. „Nema šta da se vidi“, rekao je strogo. Ali bilo je. Stranac je stigao u Kastijon de Arbizon, a svi stranci su izazivali sumnju i stoga je masa stajala i gledala dok je gradski većnik oblačio službeni, sivocrveni ogrtač oivičen zečjim krznom, a potom je naredio trojici vodnika da otvore vrata crkve. Sta su ljudi očekivali? Đavola koji iskače iz Svetog Sardosa? Da li su mislili da će videti veliku ugljenisanu zver sa crnim krilima, koja pršte i trag dima koji se vijori iz njenog račvastog repa? Umesto toga, ušli su sveštenik, gradski većnik i dva vodnika, dok je treći vodnik, sa službenom palicom Kastijon de Arbizona na čijem se grbu nalazio jastreb koji je nosio snop raži, čuvao vrata. Gomila je čekala. Žena koja je izletela iz crkve, rekla je da se fratar moli. „Ali izgleda opako“, dodala je, „izgleda kao đavo“, rekla je i brzo se prekrstila još jednom. Kada su sveštenik, gradski većnilc i dva vodnika ušla u crkvu, fratar je i dalje ležao ispružen ispred oltara raširenih ruku tako da je napravio krst. Verovatno je čuo bat potkovanih čizama po kamenim pločama crkve, ali se nije ni pomerio niti je progovorio. ,,Paire?“, upitao je nervozno sveštenik Kastijon de Arbi zona. Obratio mu se na oksitanskom, ali fratar nije odgovorio. ,,Oče?“ Sveštenik je probao na francuskom. ,,Vi ste dominikanac?“ Gradski većnik je bio suviše

nestrpljiv da bi sačakao odgovor na prethodni pokušaj oca Medouza. „Odgovorite mi.“ I on je govorio na francuskom, ali strogo i ozbiljno kako je i priličilo prvom građaninu Kastijon de Arbizona. ,,Da li ste dominikanac?“ Fratar se molio još neko vreme, podigao je sklopljene ruke iznad glave, sačekao nekolilco sekundi, onda je ustao i okrenuo se ka četvoriei muškaraca. „Dolazim izdaleka“, rekao je zapovednički, „potrebno mi je prenočište, hrana i vino.“ Gradski većnik je ponovio svoje pitanje. „Dali ste dominikanac?" ,,Ja sledim blagosloveni red svetog Dominika“, potvrdio je fratar'. „Vino ne inora da bude dobro, hrana, ona koju jedu najsiromašniji, a krvet može biti i od slame.“ Gradski većnik je oklevao jer je fratar bio visok, očigledno snažan i delovao je pomalo zastrašujuće, ali onda je ipak odlučio da nastavi. Gradski većnik je bio bogat čovek i veoma poštovan u Kastijon de Arbizonu, te se ispravio. ,,Vi ste suviše mladi da biste bili fratar“, rekao je optužujućim tonom. „Zbog slave božje“, rekao je dominikanac odbacivši optužhu, „mladi ljudi idu njegovim putem i ne uzimaju mač u ruke. Mogu da spavam u štali.“ „Kako se zoveš?“, upitao je gradski većnik. ,,Tomas.“ ,,To je englesko ime!“ U glasu gradskog većnika se osetila panika, a dva vodnika su odgovorila tako što su uspravila svoje druge palice.

druge palice. „Tomas, ako izvolite“, rekao je fratar, prividno nezabrinut što su oba narednika preteći zakoračila prema njemu. ,,To je moje kršteno ime“, objasnio je, ,,i ime onog nesrećnog učenika koji je posumnjao u božansko biće našeg Gospoda. Ukoliko vi nemate takvih sumnji, onda vam zavidim i molim se Bogu da učini da i ja budem tako siguran.“ ,,Vi ste Francuz?“, upitao je savetnik. ,,Ja sam Normanin", rekao je fratar, a potom je potvrdno klimnuo glavom. ,,Da, ja sam Francuz.“ Pogledao je sveštenika. „Govorite li francuski?“ ,,Da.“ Sveštenik je zvučao nervozno. ,,Pomalo.“ „Mogu li onda večerati u vašoj kući večeras, oče?“ Gradski većnik nije dozvolio ocu Medouzu da odgovori, nego mu je umesto toga naložio da fratru da knjigu. Bila je to jako stara knjiga sa stranicama koje su pojeli crvi i omotom od crne kože, koji je fratar skinuo. „Šta želite od mene?“, upitao je fratar. „Čitaj iz knjige.“ Gradski većnik je primetio da su fratrove ruke izgrebane i da su mu prsti malo povijeni. Povreda, pomislio je koja bi pre odgovarala vojniku, nego svešteniku. „Čitaj mi!“, insistirao je savetnik. ,,Ne znaš da čitaš?“, upitao je fratar podrugljivo. ,,Da li ja znam da čitam ili ne, to se tebe ne tiče“, rekao je savetnik. „Ali da li ti znaš da čitaš, mladi čoveče, to je ono što nas zanima, jer ako nisi svešteno lice, nećeš znati da čitaš. Dakle, čitaj, da te čujem.“ Fratar je slegao ramenima, otvorio knjigu nasumice i

Fratar je slegao ramenima, otvorio knjigu nasumice i zastao. Sumnje gradskog većnika produbila je ova pauza. On je podigao ruku da pozove vodnike, ali tada je odjednom dominikanac počeo da čita naglas. Imao je dobar glas, pun samopouzdanja i snažan, a reči latinskog jezika bile su kao melodija dok su se odbijale od oslikane zidove crkve. Savetnik je posle izvesnog vremena podigao ruku da ućutka fratra i pogledao je upitno oca Medouza. ,,Pa?“ „Dobro čita“, rekao je tiho otac Medouz. Sam sveštenik nije znao latinski tako dobro i nije želeo da prizna da nije u potpunosti razumeo reči koje su čuli, mada je bio sasvim siguran da dominikanac zna da čita. ,,Da li znaš koja je ovo knjiga?“, upitao je gradski većnik. „Pretpostavljam da govori o životu svetog Greogorija“, rekao je fratar. „Paragraf, koji ste bez sumnje prepoznali“, sarkazam je bio prisutan u njegovom glasu, „opisuje pomor koji će zahvatiti one koji budu ođbili poslušnost Gospodu Bogu“. Uvio je knjigu u mekani kožni omot i dao je svešteniku. „Knjiga vam je verovatno poznata kao Flores Sanctorum‘ „Jeste.“ Sveštenik je uzeo knjigu i potvrdno klimnuo gradskom većniku. Zvaničnik još uvek nije bio sasvim siguran. „Kako ste povredili ruke?“, upitao je. ,,A nos? Je li slomljen?“ „Kao dete“, rekao je fratar, pokazujući ruke, „spavao sam sa stokom. Vo me je izgazio. A nos mi je slomila majka kada me je udarila kotlićem.“ Gradskom većniku su bile poznate svakodnevne dečje

povrede, te se vidno opustio. „Razumećete, oče“, rekao je fratru, ,,da mi moramo da budemo oprezni sa strancima.“ „Oprezni i kada su u pitanju božji sveštenici?“, rekao je dominikanac podrugljivo. „Morali smo biti sigurni", objasnio je gradski većnik. „Stigla je poruka iz Osa u kojoj je pisalo da su Englezi krenuli, ali niko ne zna kuda.“ „Kada su Englezi poštovali primirje?“, upitao je gradski većnik. „Ako su zaista Englezi“, rekao je dominikanac prezrivo. „Ovih dana, bilo koja grupa bandita, proglašava se Englezima. Vi imate ljude“, pokazao je na vodnicike koji nisu razumeli ni reč razgovora koji se odvijalo na francuskom, ,,a imate i crkve i sveštnike, pa zašto biste se onda plašili bandita?“ „Banditi su bili Englezi“, insistirao je gradski većnik. ,,Nosili su ratne lukove.“ „Sto ne menja čnjenicu da sam ja prešao dug put, da sam gladan, žedan i umoran.“ „Otac Medouz će se pobrinuti za vas“, rekao je gradski većnik. Mahnuo je vodnicima i poveo ih dole u brod crkve i napolje na mali trg. „Nemate zbog čega da se brinete!“, objavio je gradski većnik ljudima. „Naš posetilae je fratar. On je božji čovek.“ Mala grupa se razišla. Sumrak je obavio crkveni toranj i spustio se na bedeme zamka. Božji sluga je stigao u Kastijon de Arbizon i mali grad se smirio. Božji sluga je jeo kupus, sočivo i usoljenu slaninu. Objasnio

Božji sluga je jeo kupus, sočivo i usoljenu slaninu. Objasnio je ocu Medouzu da je išao na hodočašće u Santjago de Kompostelu, u Španiju, da se molio na grobu svetog Džejmsa, a sad ide u Avinjon po nova naređanja svojih pretpostavljenih. Nije video nikakve jahače, ni Engleske niti neke druge. „Nismo videli Engleze mnogo godina“, rekao mu je otac Medouz, pri tom se brzo prekrstio ne bi li oterao zlo koje je upravo pomenuo, ,,ali ne tako davno, oni su vladali ovde.“ Fratar, lcoji je jeo, izgledao je nezainteresovano. „Plaćali smo im porez“, nastavio je otac Medouz, ,,ali onda su otišli i sada pripadamo grofu od Berata.“ „Pretpostavljam da je on veran Bogu?“, upitao je fratar Toas. „Veoma je pobožan“, potvrdio je otac Medouz. ,,On čuva malo slame iz jasli iz Vitlajema u svojoj crkvi. Voleo bih to da vidim.“ „Njegovi ljudi čuvaju zamak?“, upitao je fratar, ignorišući interesantniju temu o posteljini malog Isusa. „Svakako", potrvdio je otac Medouz. ,,Da li garnizon prisustvuje misi?“ Otac Medouz je zastao, očigledno je želeo da slaže, a onda se opredelio za poluistinu. „Neki prisustvuju.“ Fratar je spustio svoju drvenu kašiku i ozbiljno posmatrao oca Medouza koji se nije osećao prijatno. „Koliko ih ima? I koliko njih prisustvuje misi?“ Otac Medouz se uznemirio. Svi sveštenici bi bili nervozni kada bi se dominikanci pojavili, jer su oni bili surovi božji ratnici u borbi protiv bezbožništva i ako bi ovaj visoki, mladi čovek

u borbi protiv bezbožništva i ako bi ovaj visoki, mladi čovek prijavio da meštani Kastijon de Arbizona nisu pobožni, onda bi raogao da u grad dovede i inkvizieiju sa spravama za mučenje. ,,U garnizonu ih ima deset“, rekao je otac Medouz, ,,i svi su dobri hrisćani. Kao i svi moji ljudi“. Fratar Tomas je bio skeptičan. „Baš svi?“ „Trude se najviše što mogu“, rekao je otac Medouz iskreno, ,,ali...“ Ponovo je ućutao, očigledno zažalivši što mora da kaže svoj sud o tome i da bi prikrio oklevanje otišao je do vatre, koja se polako gasila, i dodao jedan panj. Vetar je uleteo u dimnjak i iz njega je izleteo dim, vijoreći se po maloj sobi. „Severni vetar je znak prve hladne jesenje noći“, rekao je otac Medouz. ,,Eh, zima nije daleko." ,,Ali?“ Fratar je primetio da on okleva. Otac Medouz je uzdahnuo dok je sedao. „Postoji devojka. Jeretik. Ona nije iz Kastijon de Arbizona, hvala bogu, ali je ostala ovde kada joj je otac umro. Ona je begar.“ „Nisam znao da ih ima ovako daleko na jugu“, rekao je fratar. Begari su bili prosjaci, ali neki nametljivi ljuđi. Bili su jeretici koji nisu priznavali crkvu, kao ni potrebu za radom i verovali su da su sve stvari date od Boga i zato bi trebalo da budu besplatne i dostupne svima. Da bi se zaštitila od takvog užasa, crkva bi ih spalila gde god bi ih pronašla. ,,Oni lutaju putevima“, primetio je otac Medouz, ,,i tako se ona našla kod nas; mi smo je poslali na biskupski sud gde su je osudili i ponovo je poslali ovamo.“ ,,Ovarao?“ Fratar je zvučao iznenađeno.

,,Da bi je spalili“, objasnio je otac Medouz brzo. „Vratili su je da bi je civilne vlasti spalile. Biskup želi da ljudi prisustvuju izvršenju kazne kako bi znali da je zlo prognano odavde.“ Otac Tomas se namrštio. „Kažete da je ova devojka osuđena zbog jeresi, da je poslata ovamo da umre, ali još je živa. Zašto?“ „Sutra treba da bude spaljena“, rekao je sveštenik, požurivši sa odgovorom. „Očekivao sam oca Rubera. On je dominikanski sveštenik, kao i vi, i on je otkrio da je devojka jeretik. Možda se razboleo? Ipak mi je poslao pismo u kome je objasnio kako da priprerairao lomaču." Fratar Tomas je prezrivo rekao. „Sve što je potrebno, jeste gomila drva, kolac, drvca za potpalu i jeretik. Sta biste još mogli da poželite?“ „Otac Ruber je zahtevao da koristimo male snopove i da ih postavimo uspravno.“ Sveštenik je ilustrovao ovaj zahtev tako što je skupio prste kao strukove asparagusa. „Svežnjevi grančica, napisao je, treba da budu postavljeni uspravno. Ne smeju se položiti na zemlju. Bio je izričit u vezi sa tim.“ Fratar Tomas se nasmešio kao da je razumeo. „Tako da vatra gori polako, a ne previše brzo, ha? Ona će umirati polako.“ ,,To je božja volja“, rekao je otac Medouz. „Polako i u strašnoj agoniji'1, rekao je fratar naslađujući se ovim rečima, ,,to je zaista božja volja namenjena jereticima.“ „Pripremio sam vatru kako je on naložio“, tiho je dođao otac Medouz. „Dobro je. Devojka ne zaslužuje bolje.“ Fratar je

komadom cmog hleba obrisao tanjir. ,,S uživanjem ću gleđati kako umire, a onda ću otići!“ Prekrstio se. „Zahvaljujem ti se za ovu hranu". Otac Medouz je pokazao na ognjište gde su bila složena ćebad. „Možeš ovde da prespavaš." „Hvala, oče“, rekao je fratar, ,,ali prvo ću se pomoliti svetom Sardosu. Mada nisam čuo za njega. Možete li mi reći ko je on?“ ,,Kozar“, rekao je otac Medouz. On nije bio sasvim siguran da li je Sardos ilcada postojao, ali meštani su insistirali na tome da ga on, kao što je to uvek činio, poštuje. ,,0n je video božje jagnje na brdu, na mestu gde se grad sada nalazi. Vuk je pokušao da ga napadne, on ga je spasao, a Bog ga je za nagradu zasuo zlatom.“ „Kao što je i pravo“, rekao je fratar, a onda je ustao. „Hoćete li da se pomolite sa mnom svetom Sardosu?“ Otac Medouz je pokušao da zaustavi zevanje. „Bilo bi mi drago“, rekao je bez imalo radosti. „Neću insistirati“, rekao je fratar velikodušno. „Hoćete li ostaviti vrata otključana?“ „Moja vrata su uvek otvorena“, rekao je sveštenik i osetio olakšanje kada je njegov neprijatni gost krenuo prema izlazu, agao se da bi prošao ispod grede na ulaznim vratima i otišao u noć. Služavka oca Medouza je stajala na kuhinjskim vratima i osmehivala se. „On lepo izgleda za jednog fratra. Ostaje li noćas?“ ,,Da, ostaje.“

,,Da, ostaje.“ „Onda je bolje da ja spavam u kuhinji“, rekla je služavka, „pošto ne biste želeli da vas dominikanac nade između mojih nogu. Oboje bi nas stavio na lomaču zajedno sa begarom“. Nasmejala se i otišla da raskloni sto. Fratar nije otišao u crkvu, nego se spustio niz brdo i zaputio u najbližu krčmu. Gurnuo je vrata i ušao. Svi prisutni u krčmi su iznenada ućutali kada su ugledali fratrovo ledeno lice na, vratima. A kada je sve potpuno utihnulo, on se stresao kao da sc užasno terevenke, a onda je izašao i zatvorio vrata. Tišina je vladala samo trenutak, da bi onda odjeknuo smeh. Neki su pomislili da mladi sveštenik traži kurvu, drugi su pretpostavljali da je samo otvorio pogrešna vrata, ali sekund ili dva kasnije, svi su ga već zaboravili. Fratar je othramao nazad od crkve Svetog Sardosa, gde je, umesto da uđe u kozarevo utočište, stao u tamnu senku zida. Čekao je tamo, nevidljiv i tih, i osluškivao neke od zvukova noći u Kastijon de Arbizonu. Pevanje i smeh su dopiraii iz krčme, međutim, njega su više zanimali koraci čuvara koji je koračao po gradskim zidinama koje su se nadovezivale na jači bedem zamka, odmah iza crkve. Neko mu se približavao, stao malo dalje od njega i onda otišao. Fratar je brojao do hiljadu, a pošto se čuvar nije vratio, ponovo je brojao, ovoga puta na latinskom i kada se još uvek čula samo tišina iznad mesta gde je on stajao, krenuo je prema drvenom stepeništu, koje je vodio do zida. Stepenice su škripale pod njegovom težinom, ali izgledalo je da niko ništa nije čuo. Kada je stigao do zida, čučnuo je pored visoke kule zamka; njegov crni ogrtač činio ga je nevidljivim

visoke kule zamka; njegov crni ogrtač činio ga je nevidljivim ispod senke bledog meseca. Osmotrio je deo zida koji je išao paralelno sa brdom sve dok on nije zašao za krivinu kod zapadne kapije, gde je prigušeno crveno svetlo govoriloa fenjer i dalje gori istim intenzititom. Čuvara nije bilo na vidiku. Fratar je pomislio da se vojnici sigurno greju kod kapije. Pogledao je gore, ali nije video nikoga na bedemu zamka niti je primetio bilo kakve pokrete na ziđu, koji je obasjala svetlost fenjera. Večeras je u krčmi video tri uniformisana vojnika, možda je bilo i drugih koje nije video, i pretpostavio je da vojnici iz garnizona iii piju ili spavaju i tada je podigao svoju crnu odoru i odvezao uže koje mu je bilo obavijeno oko struka. Uže je bilo napravljeno od konoplje, a učvršćeno je lepkom; to je bila ista vrsta užeta kojom su ojačani engleski ratnički lukovi i bilo je dovoljno dugačko da je on mogao da napravi omču, nabaci je na jedan od vrhova zida i pusti ga odatle niz liticu. Zastao je za trenutak i pogledao dole. Grad i zamak su bili izgrađeni na strmoj litici oko koje je krivudala reka i on je čuo žubor vode kod brane. Mogao je da vidi samo odsjaj meseca i njegov odbljesak u vodi, ali ništa više. Počeo je da se povija i smrzava na vetru, te se povukao u senku i navukao kapuljaču na glavu. Čuvar se ponovo pojavio, ali je prošetao samo do sredine zida, gde je zastao, naslonio se na parapet za trenutak, a onda ponovo otišao do kapije. Trenutak kasnije čuo se prigušeni zvižduk, oštar i nemelodičan, kao cvrkut ptica, i fratar se vratio užetu i povukao ga gore. Za njega je sada bio pričvršćen konopac, i on ga je privezao za bastion. „Bezbedno je“, tiho je

doviknuo na engleskom i potom se trgao kada je čuo kako čizme udaraju u zid dok se čovek penje uz konopac. Čulo se stenjanje dok se čovek penjao na bedem i jak tresak kada je njegov mač u koricama tupo udario o kamen, a onda se muškarac prebacio i čučnuo pored fratra. ,,Evo.“ Dodao je fratru engleski ratni luk i torbu sa strelama. Još jedan muškarac se panjao. Imao je ratnički luk, okačen na leđa, i torbu sa strelama oko struka. Bio je spretniji od prvog i nije pravio nikakvu buku dok je prelazio zid, a za njim je stigao i treći muškarac i čučnuo je pored druge dvojice. „Kako je bilo?“, upitao je prvi muškarac fratra. „Nisu posumljali u tebe?“ „Naterali su me da čitam na latinskom da bih dokazao da sam sveštenik“. „Proklete budale, zar ne?“, rekao je čovek. Imao je škotski akcenat. „Šta sada?“ ,,Na redu je zamak.“ „Bože, pomozi nam!“ ,,Do sada je bio uz nas. Kako si ti, Sem?“ „Zedan sam“, odgovorio je jedan od dvojice muškaraca. „Pridrži mi ovo“, rekao je Tomas i dao mu svoj luk i torbu sa strelama i tada, uverivši se da je čuvar nestao sa vidika, poveo je svoja tri druga niz drvene stepenice do prolaza pored crkve na malom trgu, koji se nalazio ispred kapije zamka. Naređani svežnjevi drva, koji su čekali na smrt jeretika, izgledali su crni na mesečini. Kolac sa lancem, koji će držati begarov struk, štrčao je iz drva.

je iz drva. Visoke kapije zamka bile su dovoljno široke da su teretna kola mogla da uđu u dvorište. Na jednom krilu nalazila su se vratanca, te je fratar iskoračio ispred svojih drugova i snažno udario u mala vrata. Zavladala je tišina, a onda su se čuli koraci i čovek sa druge strane kapije, sa izvesne udaljenosti, upitao je ko je. Tomas nije odgovorio, nego je ponovo lupio u vratanca i čuvar, koji je očekivao svoje drugove da dođu iz krčme, nije ništa posumnja i povukao je dve reze da otvori vrata. Tomas je zakoračio u svetlost plamena dve velike baklje, koje su gorele ispod svoda i pri treptajima svetlosti video je čuvarevo zapanjeno lice. Njega je iznenađilo to što je sveštenik došao u Kastijon de Arbizon po mraku. Covek je i dalje imao isti izraz lica kada ga je fratar snažno udario, pravo u lice, a onda još jednom, u stomak. Cuvar je pao na leđa, udarivši o zid, i fratar mu je stavio ruku na usta. Sem i druga dvojica su ušla na kapiju, a zatim su je zaključali. Cuvar se borio da se oslobodi i Tomas ga je udario kolenom. Muškarac je tiho zaječao. „Pregledajte odaje gde su čuvari“, Tomas je naredio drugovima. Sem, sa strelom zategnutom na luku, gurnuo je vrata koja su vodila ka ulazu u zamak. Jedan čuvar je bio tamo; stajao je pored stola na kome su se nalazili meh sa vinom, dve kocke i razbacani novčići. Cuvar je piljio u Semovo okruglo, veselo lice i još uvek je zurio otvorenih usta kada ga je strela pogodila u grudi i odbacila na zid. Sem je poleteo za njim, vadeći nož, i krv je počela da šiklja kada je zaklao čuvara. ,,Da li je morao da umre?“, upitao je Tomas, dovlačeći prvog čuvara u sobu.

prvog čuvara u sobu. „Čudno me je gledao“, rekao je Sem, ,,kao da je ugledao duha.“ Zgrabio je novac sa stola i ubacio ga u svoju torbu sa strelama. ,,Da ubijem i njega?“, upitao je i pokazao glavom na prvog čuvara. ,,Ne“, odgovorio je Tomas. „Robi? Zaveži ga.“ „Šta ako počne da pravi buku?“, upitao je Robi, Škotlanđanin. „Onda pusti Sema da ga ubije.“ Treći Tomasov ratnik ušao je u sobu. Zvao se Džejk i bio je mršav i razrok. Osmehnuo se kada j video krv na zidu. Kao i Sem i on je nosio luk i torbu sa strelama i mač oko struka. Dohvatio je meh sa vinom. ,,Ne sada. Džejk“. rekao je Tomas, a mršavi muškarac, koji je izgledao starije i mnogo surovije od miađeg Tomasa, poslušao je. Tomas je otišao do ulaza u sobu. Znao je da u garnizonu ima deset vojnika, znao je takođe da je jedan od njih mrtav, jedan je bio zarobljen, a trojica su sigurno još uvek bila u krčmi. Prema tome, verovatno su ostala petorica. Provirio je u dvorište. Medutim, tamo osim konjskih kola natovarenih balama i buradima nije bilo ničega. Otišao je do zida stražarnice na kome su se nalazile police sa oružjem i skinuo kratki mač. Pregledao je oštricu i odiučio da je dovoljno dobra. „Govorite i francuski?“, upitao je zarobljenog čuvara. Čovek je odmahnuo glavom, bio je suviše uplašen da bi progovorio. Tomas je ostavio Sema da bude uz čuvara .„Ako iko

zakuca na kapiju zamka, ignoriši ga“, rekao je. „Ako bude previše bučan“, pokazao je glavom na zarobljenika, „ubij ga. Nemoj da piješ vino. Ostani budan.“ Okačio je luk na rame, ugurao je dve strele ispod užeta kojim je bio opasan njegov ogrtač, potom je rukom pozvao Džejka i Robija. Škotlanđanin, u kratkom oklo u, isukao je raač. „Budite tihi“, upozorio ih je Toraas i njih trojica su se išunjala u dvorište. U Kastijon de Arbizonu je dugo vladao mir. Gamizon je bio mali i neoprezan, a njegove dužnosti su se svodile na carinjenje robe, koja je stizala u grad, i slanje prihoda od poreza u Berat gde je živeo njihov gospodar. Vojnici iz garnizona su se ulenjili. Sa druge strane, Tomas do Huktona, koji se pretvarao da je fratar, borio se mesecima i njegovi instinkti su bili kao kod čoveka koji je znao da smrt možda vreba iza svakog ćoška. Iako je bio tri godine mlađi od Tomasa, Robi je imao skoro isto toliko iskustva u ratu kao i njegov drug, dok je razroki Džejk bio ubica celog života. Krenuli su od podruma zamka gde je šest tamnica bilo u mraku i gde se osećao smrad. Treperava svetlost obasjala je sobu zatvorskog čuvara u kojoj su zatekli monstruozno debelog čoveka i njegovu podjednako korpulentnu ženu. Oboje su spavali. Tomas je bocnuo čoveka u vrat vrhom mača i pustio ga da oseti krv, a onda je odvukao oboje u tamnicu gde su ih zaključali. Neka devojka se javila iz druge ćelije, ali Tomas je zašištao na nju da bude tiha. Kao odgovor na to, ona ga je proklela, a onda je ućutala. Jedan je bio sređen, ostala su još četvorica.

Jedan je bio sređen, ostala su još četvorica. Popeli su se u dvorište. Troje sluga, dvojica su bili dečaci, spavali su u štali, Robi i Džejk su ih odveli dole u ćelije, a onda su se ponovo pridružili Tomasu i svi su se popeli uz dugačke široke stepenice i došli do vrata kule, a onda su nastavili uz spiralno stepenište koje je išlo do tornja. Tomas je pretpostavio da sluge neće biti tamo gde je garnizon. U blizini će sigurno biti kuvari i konjušari i pisari. Ali on je sada bio zabrinut zbog vojnika. Našao je dvojicu koji su, sa ženama ispod pokrivača, čvrsto spavali u sobama. Tomas ih je probudio mašući bakljom koju je uzeo iz hodnika. Sve četvoro je skočilo, preplašeno, i videli su fratra sa zapetom strelom na luku. Jedna žena je baš htela da vrisne, ali luk se okrenuo prema njoj i strela je bila tačno uperena u njeno desno oko; imala je dovoljno razuma da se zaustavi na vreme. „Zavežite ih“, rekao je Tomas. „Biće brže ako im prospemo creva“, predložio je Džejk. „Zavežite ih“, rekao je Tomas ponovo, „i zapušite im usta.“ Nije dugo trajalo. Robi je svojim mačem isekao ćebe na trake, a Džejk ih je zavezao. Jedna žena je bila naga i Džejk se cerio dok je vezivao njene članke, a onda ju je okačio na kuku koja je visila na zidu. tako da su joj ruke bile istegnute. ,,Lepo“, rekao je. ,,Kasnije“, rekao je Tomas. Bio je kod vrata i osluškivao je. U zamku su mogla biti još dva vojnika, međutim, ništa se nije čulo. Četri zarobljenika su bila obešena na velike metalne kuke, na koje su se obično kačili mačevi i gomji delovi oklopa, a kada su bili ućutkani i nepokretni, Tomas je nastavio da se penje

su bili ućutkani i nepokretni, Tomas je nastavio da se penje zavojito stepenište dok nije došao do velikih vrata ko ja su mu blokirala prolaz. Džejk i Robi su ga sledili, a njihove čizme su pravile neznatnu buku po izlizanim kamenim stepenicama. Tomas se okrenuo i pokazao im da budu lihi, a onda je gumuo vrata. Na trenutak je pomislio da su zaključana, zatim ih je ponovo gumuo, ovoga puta jače, i vrata su se naglo otvoriia uz stravičnu škripu zarđalih metalnih šarki. Zvuk je bio takav da je mogao da probudi i mrtve, a Tomas je zateknut zastao; piljio je u prostranu sobu sa visokim plafonom i okačenim tapiserijama. Skripa šarki je utihnula i zavladala je tišina. Ostaci vatre su goreli uvelikom ognjištu i bilo je dovoljno svetlosti da se moglo primetiti da je hodnik prazan. Na njegovom kraju se nalazio podijum, na kome bi grof od Berata, gospodar Kastijon de Arbizona, obično sedeo prilikom poseta gradu i gde bi se za njega postavljao sto prilikom gozbi. Podijum je sada bio prazan, osim što se na njegovom kraju, sakriven iza tapiserije, nalazio zasvođeni prostor odakle se još jedan zrak treperave svetlosti probijao kroz tapiseriju načetu moljcima. Robi je prošao pored Tomasa i dopuzao do zida dvorane ispod uskih prozora kroz koje su ulazili kosi zraci srebrne mesečine. Tomas je stavio strelu na crni luk, zategao ga je i osetio izuzetnu snagu pruta od tise kada je tetivu povukao do uva. Robi ga je pogledao, video je da je spreman i podigao je mač da bi njime pomerio otrcanu tapiseriju. Ali pre nego što je uspeo oštricom da je dotakne, krupni muškarac je nasrnuo na Robija. Covek se uz divljački urlik

zaleteo na njega, međutim, iznenađeni Skotlanđanin je ipak uspeo da usmeri mač i dočeka napad, ali bio je previše spor i ogromni čovek je skočio na njega i udarao ga je pesnicama. Bilo je vreme da veliki, cmi luk stupi u akciju. Strela, koja bi mogla da obori viteza u oklopu sa udaljenosti od dvesta koraka, probila je čoveku gmdni koš i zavrtela ga tako da je krv isprskala ceo pod. Robi je još uvek bio ispod njega, a mač, koji mu je ispao, tandrkao je po debelom, drvenom podu. Žena je vrištala. Tomas je pretpostavio da je ranjeni čovek kaštelan, komandant garnizona i pitao se da li će čovek živeti dovoljno dugo da odgovori na neka pitanja, međutim, Robi je izvukao svoj bodež i ne znajući da je napadač već proboden strelom, zario je kratku oštricu muškarcu u debeli vrat. tako da se krv, tamna i sjajna, prolila po daskama. lako je čovek već bio mrtev, Robi nije prestao da ga ubada. Žena je i dalje vrištala. „Ućutkaj je“, rekao je Tomas Džejku i otišao da podigne teško truplo sa Skota. Covekova druga, bela spavaćica sada je bila crvena. Džejk je ošamario ženu i onda je konačno zavladala tišina. U zamku više nije bilo vojnika. Dvanaest sluga je spavalo u kuhinjama i magacinima, ali oni nisu pređstavljali problem. Svi vojnici su odvedeni dole u tamnice, a onda se Tomas popeo na najviše bedem glavne kule zamka odakle je mogao da vidi krovove Kastijon de Arbizona i je mahao upaljenom bakljom. Mahnuo je njome naprednazad tri puta, bacio ju je daleko dole u žbunje, u podnožje strme litice na kojoj su zamak i grad izgrađeni, zatim je otišao do zapadne strane bedema, gde je položio desetak strela na parapet. Džejk mu se tamo pridružio.

„Sem je sa ser Robijem na kapiji“, rekao je Džejk. Robi Daglas nikada nije proglašen za viteza, ali bio je plemenitog porekla i bio je ratnik; Tomasovi vojnici su mu dali čin. Voleli su Skotlanđanina, isto kao i Tomas, i to je bio razlog što on nije poslušao erla, te je poveo Robija sa sobom. Džejk je položio još strela na parapet. ,,Završili smo bez problema.“ „Nisu očekivali nevolju“, rekao je Tomas. To nije bilo sasvim tačno. U gradu su čuli za engleske konjanike, Tomasove konjanike, ali su nekako ubedeli sebe da oni neće doći u Kastijon de Arbizon. U gradu je tako dugo vladao mir da su njegovi stanovnici smatrali da će vladati zauvek. Zidine i čuvari nisu bili tu da bi čuvali grad od Engleza, nego od grupa bandita kojih je u selima bilo mnogo. Sanjivi čuvar i visoke zidine su mogli da posluže u odbrani od bandita, ali i ne od pravih vojnika. „Kako si prešao reku?“, upitao je Tomas Džejka. „Kod brane“, rekao je Džejk. Stigli su u sumrak i Tomas je video branu pored mlina. Shvatio je da se tu najlakše može preći duboka, brza reka. „Sta je sa mlinarem?" „Uplašen je i ućutkan“, rekao je Džejk. Tomas je čuo pucketanje grančica, bat koraka i tup udarac kada su merdevine naslonjene na zid između zamka i gradske većnice. Nagnuo se preko unutarnjeg parapeta. „Robi, možeš da otvoriš kapiju“, viknuo je dole. Stavio je strelu na luk i pogledao niz visoki zid osvetljen mesečinom. Ispod njega, ratnici su se penjali uz merdevine, podižući oružje i torbe koje su bacali preko parapeta, da bi zatim i oni

oružje i torbe koje su bacali preko parapeta, da bi zatim i oni preskočili. Plamen je trepereo sa otvorenih vrata na kapiji gde su Sem i Robi stajali na straži i u izvesnom trenutku, kolona vojnika, oklopi su im zveckali u noći, sišla je sa zidina niz stepenice i došla do kapije zamka. Novi garnizon Kastijon de Arbizona je stigao. Na samom kraju zida pojavio se čuvar. Krenuo je prema zamku, a onda je odjednom postao svestan zvuka mačeva, lukova i prtljaga koji je lupao po kamenu, dok su ratnici preskakali zid. Oklevao je, dvoumio se da li da pogleda šta se dešava ili pozove pojačanje, a dok je on razmišljao, Tomas i Džejk su odapeli strele. Čuvar je nosio postavljen kožni prsluk, što je bila dovoljna zaštita od motke alkoholičara raspoloženih za tuču, ali strele su probile kožu, postavu i njegov grudni koš. Oba vrha su štrčala iz leša. Čuvar je odbačen nazad, njegova palica je pala uz klepet; trzao se na mesečini, udahnuo je nekoliko puta i odjednom se ukočio. „Šta đemo sada?“, upitao je Džejk. ,,Da prikupimo porez“, rekao je Tomas, ,,i budemo neprijatni.“ ,,Do kada?“ „Dok ne dode neko da nas ubije“, rekao je Tomas, misleći na svog rođaka. ,,A da mi ubijemo njega?“ Džejk je možda bio razrok, ali je sasvim ispravno gledao na život. ,,Sa božjom pomoći“, rekao je Tomas i prekrstio se preko fratrovog ogrtača.

fratrovog ogrtača. Poslednji Tomasov ratnik preskočio je zid i povukao merdevine. Šest ratnika je još uvek bilo na milju odatle, preko reke, sakriveno u šumi, gde su čuvali konje, ali većina Tomasovih ratnika bila je sada u zamku i njegova kapija je ponovo zaključana. Mrtav čuvar je ležao na zidu dok su dve strele sa perjanim vrhovima štrčale iz njegovih grudi. Niko drugi nije otkrio napadače. U Kastijon de Arbizonu su ili spavali ili pili. A onda su se čuli krici.

Tomasu nije palo napamet da je devojka begar, koja će umreti sutra jujtru, zatvorena u zamku. Mislio je da grad ima svoj zatvor, ali ona je očigledno predata garnizonu na čuvanje i sada je glasno vređala vojnike koji su bili zarobijeni i razmešteni po drugim ćelijama i ta vriska je izazivala nemir među strelcima i ratnicima, koji su prešli zidne Kastijon de Arbizona i zauzeli zamak. Debeljuškasta žena čuvara zatvora, koja je malo govorila francuski, doviknula je Englezima da ubiju devojku. „Ona je begar“, rekla je žena, ,,saraduje sa đavolom.“ Ser Gijom de Evek se složio sa ženom. „Dovedite je gore u dvorište", rekao je Tomasu, ,,i ja ću joj odseći prokletu glavu.“ „Ona mora da gori“, rekao je Tomas. „Tako je crkva odredila.“ „Dobro, ko će da je spali?“ Tomas je slegao ramenima: „Gradski vodnici? Možda mi? Ne znam.“ „Ako nećeš da mi dozvoliš da je ubijem sada“, rekao je ser Gijom, „onda je ućutkaj.“ Izvukao je nož i dao ga Tomasu. „Odseci joj jezik.“ Tomas je ignorisao oštricu. Još uvek nije stigao da skine ogrtač fratra, pa je podigao krajeve i krenuo u tamnicu gde je devojka urlala na francuskom da će zarobljenici u drugim ćelijama umreti i da će đavo uz muziku demona igrati po njihovim kostima. Tomas je upalio fenjer ostacima baklje,otišao je do ćelije gde se nalazila devojka i povukao dve reze. Ona je ućutala kada je čula zvuk reze, a kada je on gurnuo teška vrata da ih otvori, odjurila je i skupila se u najudaljenijem

teška vrata da ih otvori, odjurila je i skupila se u najudaljenijem ćošku ćelije. Džejk je pratio Tomasa niz stepenice i zakikotao se čim je video devojku pri slaboj svetlosti fenjera. „Mogao bih da je ućutkam umesto tebe“, ponudio se. „Idi i odspavaj malo, Džejk“, rekao je Tomas. ,,Ne, nema problema“, Džejk je bio uporan. „Idi da spavaš!“ Tomas se brecnuo, odjednom besan, jer je devojka izgledala tako ranjivo. Bila je ranjiva jer je bila naga. Naga kao tek izleglo pile, tanka kao strela, bleda kao leš, izujedana od buva, masne kose, razrogačenih očiju i divlja. Sedela je u prljavoj slami, ruke je obavila oko savijenih kolena da bi sakrila svoju golotinju, a onda je udahnula duboko kao da sakuplja poslednje ostatke hrabrosti. ,,Ti si Englez“, rekla je na francuskom. Glas joj je bio hrapav od urlanja. ,,Ja sam Englez“, Tomas se složio. „Ali engleski sveštenik nije ništa bolji od ostalih“, optužila ga je. ,,Verovatno“, Tomas se složio. Spustio je fenjer na pod i seo pored otvorenih vrata jer je smrad u ćeliji bio nepodnošljiv. „Zamolio bih te da prestaneš da urlaš“, nastavio je, „jer to uznemirava ljude.“ Prevrnula je očima kada je čula ove reči. „Sutra će me spaliti“, rekla je, ,,a ti misliš da me brine to što su neke budale noćas uznemirene?“ „Trebalo bi da si zabrinuta za svoju dušu“, rekao je Tomas, ali na te reči nije dobio odgovor. Fitilj je dogorevao i pretvarao

je prigušeno svetlo u treperavu žutu svetlost. „Zašto su te ostavili bez odeće?“, upitao je. „Zato što sam iscepala deo haljine i probala da zadavim čuvara.“ Rekla je to smireno, ali sa prkosnim pogledom skoro izazivajući Tomasa da proba da je osudi zbog toga. Tomas se skoro nasmešio pri pomisli da je tako tanka devojka napala snažnog čuvara, ali se zaustavio. „Kako se zoveš?“, upitao je umesto toga. Još uvek je prkosila. „Nemam ime“, rekla je. „Proglasili su me za jeretika i oduzeli su mi ime. Ja sam prognana iz hrišćanskog sveta. Na pola puta sam od drugog sveta.“ Ogorčeno je skrenula pogled. Tomas je video Robija Daglasa kako stoji u napola otvorenim vratima. Škotlanđanin je piljio u begara sa izrazom čuđenja, čak i sa strahopoštovanjem, i Tomas je ponovo pogledao devojku i video da je, ispod ostataka slame i prljavštine, ona prelepa. Kosa joj je bila bledozlatne boje, koža nije imala ožiljke od boginja, a lice,joj je bilo lepo. Imala je visoko čelo, pune usne i upale obraze. Upadljivo lice. Škotlanđanin je samo piljio u nju, a devojka, postiđena njegovim prodornim pogledom, čvršče je priljubila kolena uz grudi. ,,Idi“, rekao je Tomas Robiju. Tomasu se činilo da se mladi Škotlanđanin zaljubljivao onoliko često koliko su drugi gladovali i bilo je očigledno, na osnovu izraza njegovog lica, da ga je devojčin izgled pogodio kao što koplje udari u štit. Robi se namrštio kao da nije u potpunosti razurrreo Tomasovo naređenje. „Hteo sam da te pitam“, počeo je da govori, a onda je ućutao.

govori, a onda je ućutao. „Šta da me pitaš?“ „Dok smo još bili u Kaleu, da li ti je erl rekao da me ne povedeš sa vama?“ S obzirom na okolnosti, pitanje je bilo malo čudno, ali Tomas je odlučio da mu odgovori. „Kako znaš?“ „Rekao mi je onaj sveštenik, Bakingem.“ Tomas se pitao zašto je Robi uopšte i razgovarao sa sveštenikom, a onda je shvatio da Robi samo smišlja izgovor kako bi ostao u blizini devojke, u koju se iznenada, tako beznadežno, zaljubio. ,,Robi“, rekao je, ,,ona će sutra biti spaljena." Robi se promeškoljio nelagodno. „Ali ne bi moralo da bude tako.“ ,,Za ime boga“, protestovao je Tomas, „crkva ju je osudila“. „Zašto si ti ovde?“, upitao je Robi. „Zato što ja ovde komandujem. Zato što neko mora da je ućutka.“ ,,To mogu i ja da uradim“, rekao je Robi, cereći se, a kada Tomas nije odgovorio, osmeh mu se pretvorio u mrki pogled. „Zašto si mi onda dozvolio da dođem u Gaskonju?“ „Zato što si prijatelj." „Bakingem je izjavio da ću ja da ukradem grai“, rekao je Robi. „Rekao je da bih ga odneo u Škotsku.“ „Prvo treba da ga pronađemo“, rekao je Tomas, ali Robi ga nije slušao. Požudno je gledao devojlcu koja se skupila u ugiu. ,,Robi“, rekao je Tomas strogo, „ona će biti spaljena.“

ugiu. ,,Robi“, rekao je Tomas strogo, „ona će biti spaljena.“ „Onda nije bitno šta će joj se večeras dogoditi“, rekao je Škotlanđanin prkosno. Tomas se borio da potisne bes. „Samo nas ostavi na miru, Robi“, rekao je. ,,Da li te zanima njena duša ili telo?“, upitao ga je Robi. „Odlazi odavde!" Tomas je zarežao sa više siline nego što je mislio. Za trenutak se činilo da će mu se Robi suprotstaviti, a onda je samo trepnuo i otišao. Devojka nije razumela razgovor na engleskom, ali je prepoznala požudu na Robijevom licu i sada se okrenula ka Tomasu. „Hoćeš me za sebe, svešteniče?“, upitala ga je na francuskom. Tomas je zanemario podrugljivo pitanje. „Odakle si?“ Nije odgovorila, kao da je razmišljala da li da to uopšte i uradi, onda je slegla ramenima. ,,Iz Pikardije“, rekla je. ,,To je daleko na severu“, rekao je Tomas. „Kako to da je devojka iz Pikardije došla u Gaskonju?“ Ponovo je oklevala. Imala je, Tomas je pomislio petnaest ili šesnaest godina, što je značilo da je bila prestara za brak. Pogled joj je bio, primetio je, radoznao i prodoran, zbog čega se osetio nelagodno, jer je imao osećaj da ona može da vidi najmračnije delove njegove duše. „Moj otac je bio žongler i gutač vatre“, rekla je. „Video sam takve ljude“, rekao je Tomas. „Išli smo kud god smo želeli“, rekla je, ,,i zarađivali smo na vašarima. Moj otac je zasmejavao narod, a ja sam skupljala

novae.“ ,,A tvoja majka?“ „Umrla je.“ Rekla je nehajno kao da nije ni zapamtila majku. „Onda je moj otac umro ovde. Pre šest meseci. A ja sam ostala.“ „Zašto si ostala?“ Pogledala ga je podrugljivo kao da mu stavlja do znanja da je odgovor na njegovo pitanje tako očigledan da ne mora ništa da kaže, ali onda, pošto je pretpostavila da je on sveštenik, koji ne razume kako pravi ljudi žive, odgovorila mu je. „Da li znaš koliko su opasni drumovi?“, upitala je. „Ima koredora“ „ Koreadora ? “ ,,Bandita“, objasnila je. „Ljudi odavde ih zovu koredori. A ima i rutijera koji su podjednako opasni.“ Rutijeri su bile družine raspuštenih vojnika koji su lutali putevima u potrazi za nekim ko će ih zaposliti, a kada su bili gladni, što je uglavnom bio slučaj, otimali su šta su hteli. Neki su čak osvajali i gradove za koje su tražili otkup. Ali kao i koreadori, i oni bi, kada bi sreli devojku koja putuje sama, smatrali da je to đavoli dar, namenjen njima, poslat da bi se zabavili. „Sta misliš, koliko bih izdržala", upitala je. „Možda si mogla da putuješ sa nekim?“, nagovestio je Tomas. ,,Mi i jesmo uvek putovali zajedno, moj otac i ja, ali on je tada bio tu da me zaštiti. Ali sama...?“ Slegla je ramenima. „Tako sam ostala. Radila sam u kuhinji “ „I zakuvala jeres?“ ,,Vi sveštenici toliko volite jeres“, rekla je ogorčeno. „Zato

,,Vi sveštenici toliko volite jeres“, rekla je ogorčeno. „Zato što vam omogućava da nešto spalite.“ „Pre nego što si osuđena“, rekao je Tomas, „kako si se zvala?“ „Zenevjev „Dobila si ime po svecu?“ ,,Pretpostavljam“, rekla je. ,,I kad god se Zenevjev molila“, rekao je Tomas, „đavo bi ugasio njene sveće.“ ,,Vi sveštenici ste puni priča“, Zenevjev se rugala. ,,Da li stvarno verujete u to? Vi verujete da je đavo došao u crkvu i ugasio njene sveće?“ ,,Verovatno.“ „Zašto je nije jednostavno ubio ako je đavo? Kakav patetičan trik, da ugasi sveće! Teško da je to neki đavo ako je samo to mogao da učini.“ Tomas se pretvarao da ne primećuje njen sarkazam. „Rekli su mi da si begar.“ „Upoznala sam ih i dopali su mi se“, rekla je. „Oni su đavolja ikra“, rekao je Tomas. „Upoznao si nekog od njih?“, upitala ga je. Tomas nije upoznao nijednog. Samo je slušao o njima i devojka je osetila da mu je neprijatno. „Ako se veruje da nam je Bog svima dao sve i da želi da svi dele sve, onda sam podjednako loša kao i oni, jer se slažem sa tim verovanjem....“, priznala je, ,,ali nikada im se nisam pridružila.“ „Nešto si sigurno uradila čim su te osudili na lomaču “ Zurila je u njega. Možda je to bilo zbog načina na koji joj se obraćao, što ju je nagnalo da mu veruje, jer se činilo da je prkos

obraćao, što ju je nagnalo da mu veruje, jer se činilo da je prkos napušta. Zatvorila je oči i naslonila glavu na zid i Tomas je pomislio da će početi da plače. Dok je posmatrao njeno nežno lice, pitao se zašto nije odmah primetio njenu lepotu kao što je to bio slučaj sa Robijem. Otvorila je oči i pogledala ga. „Šta se ovde večeras dogodilo?“, upitala je, ignorišući prethodne optužbe. „Osvojili smo zamak“, rekao je Tomas. „Vi?“ ,,Englezi.“ Gledala ga je kao da pokušava da čita sa njegovog lica. „Znači, sada su Englezi civilna uprava?“ Pretpostavio je da je taj izaz čula na suđenju. Crkva nije spaljivala jeretike, ona ih je samo osuđivala, a potom su grešnici predavani civilnoj upravi radi izvršenja kazne. Na taj način, crkva nije prljala ruke, Bog je bio uveren da njegova crkva nije oskrnavljena, a đavo je dobijao dušu za sebe. ,,Mi smo sada civilna uprava“, složio se Tomas. „Znači, Englezi će me spaliti umesto Gaskonjaca?" „Neko će morati da te spali, ako si jeretik“, rekao je Tomas. „Ako....?“, upitala je Ženevjev, ali kako Tomas nije odgovorio, zatvorila je oči i ponovo naslonila glavu na vlažan kameni zid. „Rekli su da sam uvredila Boga.“ Govorila je umorno. ,,Da sam rekla da su sveštenici crkve Božje korumpirani, da sam igrala gola na grmljavini, da sam koristila đavoije moći da pronađem vodu, da sam koristila magiju da izlečim ljude, da sam predvidala budućnost i da sam uklela ženu Galat Lorea kao i njegov zamak.“

Tomas se namrštio. „Nisu te osudili kao begara?“, upitao ju je. ,,I zbog toga“, dodala je suvo. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je progovorio. Voda je kapljala negde u mraku iza vrata, plamen je zatrepereo, skoro se ugasio, a onda je ponovo rasplamsao. ,,Na čiju si ženu bacila kletvu?“, upitao ju je Tomas. ,,Na ženu Galat Lorea. On je trgovac materijolom i veoma je bogat. On je glavni gradski većnik i čovek koji voli žene mlađe nego što je njegova.“ „I da li si bacila kletvu na nju?“, upitao ju je Tomas. ,,Ne samo na nju“, rekla je Zenevjev vatreno, „nego i na njega. Zar ti nikada nisi prokleo nekog?“ „Jesi li predviđala budućnost?“, upitao je Tomas. „Rekla sam da će svi umreti, a to je dokazana činjenica.“ ,,Ne ako Isus siđe ponovo na zemlju, kao što je obećao“, rekao je Tomas. Njen ispitivački pogled se dugo zadržao na njemu i blago se nasmešila pre nego što je slegla ramenima. „Dakle, nisam bila u pravu", rekla je sarkastično. ,,A đavo ti je pokazao kako da nadeš vodu?“ ,,To čak i ti možeš da uradiš“, rekla je. „Uzmi račvastu grančicu i kreni polako preko polja; kada se grančica pomeri, kopaj.“ ,,A magija i lečenje?“ „Stari lekovi“, rekla je umorno. „Stvari o kojima učimo od tetaka, baka i starih gospođa. Izncsi peglu iz sobe u kojoj žena treba da se porodi. Svi to rade. Cak i ti, svešteniče, kucneš u

drvo da oteraš zlo. Da li je taj magičan potez dovoljan da te pošalju na lomaču?“ Tomas joj ponovo nije odgovorio. „Vređala si Boga?“, upitao ju je. „Bog me voli i ja ne vređam one koji me vole. Međutim, rekla sam da su njegovi sveštenici korumpirani, što i jesu, a oni su me optužili da sam vređala Boga. Jesi li ti korumpiran, svešteniče?“ ,,I igrala si gola na grmljavini?“ Tomas je zaključio svoju optužnicu. „Sto se toga tiče“, rekla je, „izjašnjavam se da sam kriva.“ „Zašto si igrala?“ „Zato što je moj otac uvek govorio da će nas Bog voditi ako tako uradimo.“ „Bog bi to uradio?“, upitao je Tomas iznenađeno. „Tako smo verovali. Nismo bili u pravu. Bog mi je rekao da ostanem u Kastijon de Arbizonu, a to mi je samo donelo mučenje i lomaču predviđenu za sutra.“ ,,Mučenje?“, upitao ju je Tomas. Nešto u njegovom glasu. užas, nateralo ju je da ga pogleda, a onda je polako ispuržila levu nogu tako da je on mogao da vidi njenu butinu sa unutrašnje strane i svež, crveni, iskrivIjeni trag koji je unakazio njenu belu kožu. „Pekli su rne“, rekla je, „ponovo i ponovo. Zato sam priznala da sam ono što nisam, da sam begar, zato što su me pekli vatrom." Pošto se setila bola, odjednom je zaplakala. „Koristili su užareni metal“, rekla je, ,,a kada sam vrištala, rekli su da je to đavo koji hoće da

rekla je, ,,a kada sam vrištala, rekli su da je to đavo koji hoće da napusti moju dušu.“ Povukla je nogu i pokazala mu levu ruku, na kojoj je takođe imala ožiljke. „Ali ove nisu dirali“, rekla je ljutito i otkrila iznenada male grudi, ,,jer je otac Ruber rekao da će davo želeti da ih sisa i bol koji će mi naneti pri tom, biće strašniji :id bilo čega što bi crkva mogla da učini.“ Privukla je kolena 1 nije govorila neko vreme, a suze su joj se slivale niz lice. „Crkva voli da povređuje ljude“, nastavila je posle izvesnog vremena. „Ti bi to trebalo da znaš ,,Znam“, rekao je Tomas i malo je falilo da i on podigne krajeve svog ogrtača dominikanskog sveštenika i pokaže joj iste takve ožiljke, ožiljke od vruće pegle koju su mu prislonili na noge da bi otkrio tajne o gralu. To je bilo mučenje bez krvi jer je crkva zabranjivala krvoproliće, ali zato je vešt čovek mogao da natera dušu da vrišti od bola, čak i bez krvoprolića. „Znam“, ponovio je Tomas. „Onda, proklet bio“, rekla je Ženevjev prkosno, „proklet bio i ti i svi prokleti sveštenici Tomas je ustao i podigao fenjer. „Doneću ti nešto da obučeš.“ „Plašiš me se, svešteniče?“, izazivala ga je. ,,Plašim?“ Tomas je bio zbunjen. „Ovoga, svešteniče!“, rekla je i pokazala svoje golo telo, a Tomas je otišao. Njen smeh je odjekivao iza zatvorenih vrata. A onda, kada su reze ponovo navučene, on se naslonio na zid i gledao je u prazno. Mislio je na Ženevjevine oči pune vatre i misterije. Bila je prljava. gola, neočešljana, bleda, napola izgladnela, bila je jeretik i dopala mu se, ali ujutru ga je čekala

izgladnela, bila je jeretik i dopala mu se, ali ujutru ga je čekala dužnost koju nije očekivao. Dužnost data od Boga. Popeo se ponovo u dvorište, gde je sve bilo mirno. Kastijon de Arbizon je spavao. A Tomas, svešteničko kopile, počeo je da se moli. Toranj se nalazio na litici u šumi, na dan puta od Pariza, ne tako daleko od Soazona. Bilo je to usamljeno mesto. Nekada je tu živeo lord čiji su kmetovi imali farme sa obe strane litice. Ali lord je umro, a iza sebe nije ostavio naslednika, njegovi dalji rođaci su se prepirali oko vlasništva, što je išlo na ruku advokatima koji su se obogatili, toranje je propao, polja su obrasla leskom i hrastovim stablima. Sove su svijale gnezda u odajama u vrhu tornja, gde su vetrovi duvali i menjala se godišnja doba. Čak su i advokati. koji su vodili spor oko imanja poumirali, a mali zamak je postao vlasnišlvo jednog vojvode, koga nikada niko nije video i koji nikada nije tu živeo, dok su kmetovi, oni koji su ostali, radili na poljima u blizini sela Melun, gde je vojvodin zakupac imao farmu. Toranj je, govorili su seljani, bio uklet. Tokom zimskih noći, beli duhovi su, igrajući se, pravili venac oko njega. Pričalo se i da se čudne zveri šunjaju kroz šumu. Deci je zabranjeno da se približavaju, ali ona hrabrija su naravno išla u šumu, a neka su se čak penjala i na sam toranj i videla su da u njemu nema nikoga. A onda su došli stranci. Vojvoda im je dozvolio da dođu budue'i da je on bio daleko. Došli su tu da stanuju, ali nisu došli da rade na farmi niti

da seku drveće na litici. To su bili vojnici. Petnaest grubih muškaraca sa ožiljcima, koje su dobili u ratovima sa Englezima, sa oklopima, samostrelima i mačevima. Doveli su i žene. One su pravile nevolje u selu i niko se nije usudio da se požali jer su žene bile grube kao i vojnici, ali opet ne toliko kao čovek koji ih je predvodio. Bio je visok, mršav, ružan, pun ožiljaka i osvetoljubiv. Zvao se Sarl i nije bio vojnik, nikada nije nosio oklop, ali se niko nije usudio da ga pita ko je ili šta je, jer je njegov pogled bio zastrašujuć. Kamenari su stigli iz Soazona. Sove su izbačene, a toranj je popravljen. Novo dvorište napravljeno je u podnožju tornja, a u dvorištu, ograđenom visokim zidom, napravljena je peć od cigala. Čim su ti radovi bili gotovi, dovezena su kola čiji je sadržaj bio pokriven platnom i nova kapija, koja se nalazila u dvorišnom zidu, zalupila se za njima. Neka malo hrabrija deca, radoznala zbog novih dešavalja u tornju, odšunjala su se u šumu, ali su preplašena pobegla kada ih je ugledao jedan čuvar i pojurio za njima vičući, dok je strela iz njegovog samostrela promašila jednog dečaka. Nijedno dete se više nije tamo vratilo. Niko nije tamo odlazio. Vojnici su kupovali hranu i vino na pijaci, a čak i kada su pili u krčmi u Melunu, nisu pričali o tome šta se u tornju dešava. „Morate pitati gospodina Sarla“, govorili su, misleći na ružnog čoveka sa ožiljcima, a niko u selu se nije usudio da priđe gospodinu Sarlu. Ponekad se dim vijorio u dvorištu. Mogao se videti i iz sela, pa je seoski sveštenik zaključio da u tornju sada živi alhemičar. Čudne zalihe su dovožene do litice i jednog dana,

alhemičar. Čudne zalihe su dovožene do litice i jednog dana, kolica natovarena burađima sa sumporom i livenim olovom, zaustavila su se u selu da bi vozač popio vino. Sveštenik je namirisao sumpor. „Prave zlato“, rekao je svojoj služavki jer je znao da će ona ispričati svima u selu. ,,Zlato“, upitala je. ,,To alhemičari radeSveštenik je bio učen čovek i mogao je daleko da dogura u crkvi, samo što je mnogo voleo vino i bio je uvek pijan kada bi anđeosko zvono zazvonilo, ali ipak, često se prisećao svojih studentskih dana u Parizu i kako je nekada želeo da se priključi potrazi za kamenom mudrosti, tom varljivom supstancom koja bi se stopila sa bilo kojim metalom i pretvorila u zlato. „Noje ga je imao“, rekao je. „Imao je šta?“ „Kamen mudrosti, ali ga je izgubio." „Zato što je bio pijan i go?“, upitala je služavka. Nejasno se sećala priče o Noju. „Kao vi?“ Sveštenik je ležao na svom krevetu, pripit, nag do pojasa i prisećao se zadimljenih radionica u Parizu. gde su se srebro i živa, olovo i sumpor, bronza i gvožđe, topili i stapali i topili ponovo. ,,Kalcinacija“, nabrajao je, „rastvaranje i razdvajanje, spajanje, truljenje, zamrzavanje, cibacija, sublimacija, fermentacija, egzaltacija, umnožavanje i projekcija." Služavka nije imala pojma o čemu on priča. „Mari Kondro je danas izgubila dete“, rekla je. „Kada se rodilo, bilo je veličine mačeta. Krvavo i mrtvo. Imalo je kosu, crvenu. Ona želi da ga krstite.“

krstite.“ ,,Kupelacija“, rekao je on, ignorišući služavku, „cementiranje, odbijanje, reverberacija, đestilacija. Uvek destilacija. Per ascendum je metod koji se preferira.“ Počeo je da štuca. ,,Bože“, uzdahnuo je, a onda je ponovo počeo da razmišlja. „Flogiston. Kada bismo samo mogli da nađemo llogiston, svi bismo mogli da pravimo zlato.“ ,,A kako bismo pravili zlato?“ „Upravo sam ti rekao.“ Okrenuo se u krevetu i zagledao se u njene grudi koje su se belele na mesečini. „Moraš biti veoma pametan“, rekao je, posežući za njom, ,,i onda ćeš otkriti flogiston, supstancu koja gori na većoj temperaturi nego vatra u paklu i pomoću nje ćeš napraviti kamen mudrosti, koji je Noje izgubio; tu supstancu treba staviti u peć sa bilo kojim metalom i posle tri dana i tri noći imaćeš zlato. Zar nije Kordej rekao da su tamo gore sagradili peć?“ „Rekao je da su od tornja napravili zatvor'1, rekla je. ,,Peć“, insistirao je, ,,da bi se pronašao kamen mudrosti.“ Sveštenikovo nagađanje bilo je bliže istini nego što je on mogao i da zamisli i uskoro je ceo komšiluk bio ubeđen da je veliki filozof zatvoren u tornju gde se muči da napravi zlato. Ako uspe, govorili su, onda više niko neće morati da radi, jer će svi biti bogati. Seljaci će jesti iz zlatnih tanjira i jahaće konje u srebrnoj opremi, međutim, neki Ijudi su ipak primetili da je to neka čudna vrsta alhemije, kada su, jednog jutra, dva vojnika došla u selo i zatražila tri stara para volovskih rogova i kofu

kravljeg izmeta. „Sada ćemo se sigurno obogatiti“, rekla je služavka sarkastično, „imaćemo puno govana“, ali sveštenik je već hrkao. A onda, u jesen, posle pada Kalea, kardinal je stigao iz Pariza. Odseo je u Soazonu, u Ebi Sen Zan de Vinjeu koja, iako bogatija od drugih monaških kuća, ipak nije mogla da izađe na kraj sa lcardinalovom pratnjom tako da su nelci njegovi vojnici uzeli sobe u krčmi, gde su neozbiljno naložili vlasniku pa pošalje račun u Pariz. „Kardinal će platiti“, obećali su, a onda su se smejali jer su znali da će Luj Bezijer, kardinal nadbiskup iz Livorna i papin legat na francuskom sudu, ignorisati te sitne troškove. Mada je Njegova svetost nemilice trošila novac. Kardinal je bio taj koji je obnovio toranj, podigao je novi zid i unajmio čuvare i narednog jutra, posle dolaska u Soazon, odjahao je do tornja u pratnji šezdeset vojnika i četrnaest sveštenika. Na pola puta do tornja presreo ih je gospodin Sarl, koji je bio sav u crnom i sa strane je nosio dugačak nož sa uzanim sečivom. On nije pozdravio kardinala na uobičajen način, sa poštovanjem koje bi mu ukazali drugi ljudi, samo je klimnuo glavom i približio je konja da bi jahao pored prelata. Sveštenici i ratnici su na kardinalov znak ostali na odstojanju kako ne bi mogli da čuju razgovor. „Dobro izgledaš, Sarl“, rekao je kardinal podrugljivo. „Dosađno jeGlas ružnog Sarla bio je sličan zvuku koji proizvodi gvožđe kada se vuče po šljunku. „Služiti Bogu može biti teško“, rekao je kardinal.

„Služiti Bogu može biti teško“, rekao je kardinal. Sarl je ignorisao sarkazam. Ožiijak mu se prostirao od usne do jagodične kosti, oči su mu bile urokljive, a nos slomljen. Njegova crna odeća visila je sa njega kao rite na strašilu i stalno je gledao čas na jednu, čas na drugu stranu puta, kao da se plašio zasede. Putnici, koji bi se susreli sa povorkom, ukoliko bi se usudili da pogledaju kardinala i njegovog dronjavog saputnika, pomislili bi da je Sarl vojnik, jer je zbog ožiljka i mača izgledao kao da je učestvovao u ratovima, ali Šarl Bezijer nikada nije išao za ratnom zastavom. Umesto toga je klao i otimao kese s novcem, pljačkao i ubijao i bio je uvek pošteđen vešala pošto je bio kardinalov stariji brat. Šarl i Luj Bezijer su rođeni u Limuzinu kao stariji sinovi trgovca lojem koji je mlađeg sina obrazovao, dok je stariji divljao. Luj je odgajan u crkvi, dok je Šarl tumarao mračnim putevima, ali iako su bili toliko različiti, među njima je vladaio poverenje. Tajnu su čuvali jedini preživeli sinovi trgovca lojem i zbog toga je sveštenicima i ratnicima naređeno da jašu na odstojanju. „Kako je naš zarobljenik?“, upitao je kardinal. „Gunđa. Prigovara kao žena.“ „Ali radi?“ ,,Oh, radi", rekao je Šarl ljutito. „Previše se plaši da bi prestao.“ „Jede li? Da li je dobrog zdravlja?“ „Jede, spava i tuca ženu", rekao je Šarl. „Ima ženu?“ Kardinal je izgledao zaprepašćeno. „Zeleo je jednu. Rekao je da ne može da radi kako treba

„Zeleo je jednu. Rekao je da ne može da radi kako treba ako nema ženu, pa sam mu doveo jednu.“ ,,Kakvu?“ „Jednu od kurvi iz Pariza.“ „Tvoju staru poznanicu, pretpostavljam?“, pitao je kardinal, zabavljajući se. „Ali pretpostavljam da nisi previše vezan za nju?“ „Kada sve bude gotovo“, rekao je Šarl, „prerezaću joj vrat kao i njemu. Samo mi reci kada.“ „Kađa bude završio svoj čarobni posao, naravno“, rekao je kardinal. Jahali su uzanom stazom uz liticu i kada su stigli do tornja, sveštenici i ratnici su ostali u dvorištu, dok su braća sjahala i sišla niz kratko, spiralno stepenište. Stepenice su vodile do teških vrata, zatvorenih sa tri velike reze. Kardinal je posmatrao, dok je njegov brat povlačio reze. „Stražari ne dolaze ovamo dole?“, upitao ga je. „Samo dvojica koja donose hranu i odnose kofe“, rekao je Šarl, „ostali znaju da će ostati bez glave ako budu gurali nos tamo gde mu nije mesto“ ,,Da li veruju u to?“ Šarl Bezijer je mrko pogledao brata. „Zar ti ne bi?“, upitao je, onda je izvadio nož pre nego što je povukao poslednju rezu. Odmakao se čim je otvorio vrata, očjgledno se plašeći da bi neko iza njih mogao da ga napadne, međutim, čovek koji se nalazio unutra, nije pokazivao znake neprijateljstva; umesto toga, izgledao je patetično srećan što vidi kardinala i pao je na kolena iskazujući svoje poštovanje.

Podrum u tomju je bio velik, plafon su držala dva svoda od cigala odakle je visilo mnoštvo fenjera. Njihova prigušena svetlost bila je uvećana dnevnom svetlošću, koja je ulazila kroz tri visoka, mala prozora sa debelim rešetkama. Zatvorenik, koji je živeo u podrumu, bio je mlad čovek duge, svetle kose, pametnog lica i pogleda. Obrazi i čelo su mu bili zaprljani kao i dugi, gipki prsti. Ostao je na kolenima dok mu je kardinal prilazio. „Mladi Gaspare“, rekao je kardinal ljubazno i ispružio ruku kako bi zarobljenik mogao da poljubi težak prsten na kome se nalazio trn iz Hristove krune smrti. „Pretpostavljam da ste dobro, mladi Gaspare? Imate dobar apetiti? Spavate kao beba? Radite kao dobar hrišćanin? Parite se kao krmak?“ Kardinal je letimično pogledao devojku dok je izgovarao poslednje reči, a onda je povukao ruku i šetao se po sobi dok nije stigao do stolova, gde su se nalazila burad sa glinom, ploče pčelinjeg voska, gomile poluga i poređana dleta, turpije i čekići. Devojka crvene kose, loše volje, obučena u prljavo platno koje je visilo sa jednog ramena, sedela je na niskom krevetu od slame u ćošku podruma. ,,Ne svida mi se ovde“, požalila se kardinalu. Kardinal ju je izvesno vreme posmatrao u tišini, a onda se okrenuo ka svome bratu. „Šarl, ako mi se ponovo obrati bez moje dozvole, išibaj je.“ „Ona ne misli ništa loše, Vaša svetosti“, rekao je Gaspar, još uvek klečeći.

„Ali ja mislim“, rekao je kardinal i osmehnuo se zatvoreniku. „Ustanite, dragi maldiću, ustanite.“ „Ivet mi je polrebna“, rekao je Gaspar, ,,ona mi pomaže.“ „Uveren sam da je tako“, rekao je kardinal, a onda je zastao kraj posude sa glinom u kojoj se mešala masa braon boje. Ustuknuo je od nepodnošljivog smrada, potom se okrenuo kada mu je Gaspar prišao, ponovo pao ničice i pružio mu poklon. ,,Za vas, Vaša svetosti", rekao je Gaspar vedro. „Napravio sam ga za vas.“ Kardinal je uzeo poklon. Bilo je to zlatno raspeće, ne veće od šake, a ipak, svaki detalj Hristovog mučenja pažljivo je oblikovan. Pramenovi kose visili su ispod krune od trnja, trnje je bilo toliko oštro da je moglo i da ubode, prskotina je imala oštru ivicu, a prolivena zlatna krv slivala se niz parče sukna oko bedara do njegove duge butine. Glave elcsera su se odlično videle i kardinal ih je prebrojao. Četiri. Do sada je u životu video tri prava eksera. „Predivno je, Gaspare“, rekao je kardinal. „Bolje bih radio kada bi bilo više svetlosti“, rekao je Gapar. „Svi bismo bolje radili kada bi bilo više svetlosti“, rekao je kardinal. „Svetlosti istine, svetlosti božje, svetlosti Svetog duha.“ Prošao je pored stolova, dodirujući Gasparov alat. „Ipak, đavo šalje tamu da nas zbuni i mi moramo dati sve od sebe da to nekako podnesemo.“ ,,Gore?“, upitao je Gaspar. „Gore sigurno ima soba sa više svetlosti?“ ,,Ima“, rekao je kardinal, ,,ima. Ali kako ja mogu da znam da ti nećeš pokušati da pobegneš, Gaspare? Ti si genije. Dati ti

da ti nećeš pokušati da pobegneš, Gaspare? Ti si genije. Dati ti veliki prozor, znači dati ti svet. Ne, dragi mladiću, ako možeš da napraviš ovako nešto“, podigao je raspeće, „onda ti nije potrebno više svetlosti." Nasmešio se. „Veoma si pametan.“ Gaspar je zaista bio pametan. Radio je kao pomoćnilc zlatara u jednoj od malih radnji u Ke de Orfevru na II de la Site u Parizu, gde je kardinal imao zamak. Kardinal je oduvek cenio zlatare: išao je u pohod na njihove zlatare, posećivao ih je redovno i kupovao njihove najbolje komade zlata, a većinu toga je napravio mršavi, nervozni pomoćnik koji je izbo nožem svog kolegu u prljavoj tuči u krčmi i bio osuđen na smrt vešanjem. Kardinal ga je spasao, doveo u ovaj toranj i poklonio mu život. Gaspar će morati prvo da napravi čudo. Tek tada će ga osloboditi. To je bilo obećanje, mada je kardinal bio prilično siguran da Gaspar nikada neće napustiti podrum, osim da bi otišao do velike peći u dvorištu. Gaspar, iako to nije žnao, već je stajao pred vratima pakla. Kardinal se prekrstio, a onda je spustio raspeće na sto. „Pa, pokaži mi“, naredio je Gasparu. Gaspar je otišao do svog velikog radnog stola na kome se nalazio predmet zamotan u izbeljeno platno. „Sada je to samo vosak, Vaša svetosti“, objasnio je, odmotavajući platno, ,,i nisam siguran da je moguće pretvoriti ga u zlato.“ „Može li se dotaći?“, upitao je kardinal. „Oprezno", upozorio ga je Gaspar. ,,To je prečišćeni pčelinji vosak i vrlo je delikatan.“ Kardinal je podigao sivobeli vosak, koji je bio mastan pod prstima i odneo ga je do jednog od tri mala prozora koja su [ ropuštala prigušenu dnevnu svetlost. Tamo je zastao sa

ropuštala prigušenu dnevnu svetlost. Tamo je zastao sa strahopoštovanjem. Gaspar je od voska napravio pehar. Trebale su mu nedelje rada. Pehar je bio tek toliko velik da je u njega mogla da stane jabuka, dok je drška bila samo šest inči dugačka. Drška je imala oblik stabla, a postolje pehara je napravljeno od tri korena drveta, koji su se razvijali iz njega. Grančice stabla podeljene su u filigranskom radu koji je formirao čipkastu činiju pehara, a filigran je bio izuzetno detaljan sa tankim listićima i jabu čicama; na obodu su bila tri fina ekserčića. „Predivno je“, rekao je kardinal. „Tri korena, Vaša svetosti, predstavljaju Sveto trojstvo'1, objasnio je Gaspar. „Tako sam i pretpostavio". ,,A drvo je drvo života.“ ,,I zato su na njemu jabuke", rekao je kardinal. ,,A ekseri otkrivaju da će to biti drvo od kojeg je napravljen krst za našeg Gospoda“, Gaspar je završio sa objašnjavanjem. ,,To mi nije promaklo“, primetio je kardinal. Vratio je predi van voštani pehar na sto i pažljivo ga spustio. „Gde je staklo?“ „Ovde, Vaša svetolsti." Gaspar je otvorio kutiju, izvadio pehar i pružio ga kardinalu. Pehar je napravljen od debelog zelenkastog stakla, koje je izgledalo prilično staro, pošto su neki delovi pehara bili neprozirni, a na drugim mestima mehurići su bili zarobljeni u bledom, providnom materijalu. Kardinal je pomislio da je pehar iz Rima. Nije bio siguran, ali delovao je veoma staro

i pomalo sirovo i to je sigurno bilo tačno. Pehar iz koga je Hrist ispio svoje poslednje vino, pre bi odgovarao postavljenom stolu nekog seljaka, nego gozbi na kojoj je prisutna aristokratija. Kardinal je otkrio pehar u jednoj radnji u Parizu, kupio ga je za nekoliko bakrenjaka i naredio Gasparu da skine loše oblikovano postolje od stakla, što je zatvorenik tako vešto uradio da kardinal nije mogao da primeti da je ono tu ikada bilo. Kardinal je sada oprezno spuštao stakleni pehar u filigransku činiju od pčelinjeg voska. Gaspar je zaustavio dah, strahujući da kardinal ne ošteti neki delikatni listić, ali pehar je pažljivo spušten tačno na mesto. Gral. Kardinal je gledao stakleni pehar i zamišljao ga u finoj, zlatnoj čipki kako stoji na olataru pored upaljenih, dugih, belih sveća. Hor dečaka bi pevao, a mirisni tamjan goreo. Tu bi bili kraljevi i carevi, prinčevi i vojvode, grofovi i vitezovi koji bi klečali pred njim. Luj Bezijer, kardinal nadbiskup iz Livorna, očajnički je želeo gral. Nekoliko meseci ranije je čuo glasine, koje su stigle iz Južne Francuske, zemlje gde su spaljivani jeretici, da gral stvarno postoji. Dva sina iz porodice Veksajl, jedan Francuz, a drugi engleski strelac, tražili su gral kao i kardinal, ali niko, mislio je kardinal, nije želeo da nađe gral koliko je on to želeo. Niko ga nije zaslužio više od njega. Ako bude pronašao relikviju, onda će upravljati takvom silom, da će i kraljevi i papa doći kod njega da ih blagoslovi i kada Klement, sadašnji papa, umre, onda će Bezijer moći da pruzme njegov tron i ključeve ali samo ako bude poseđovao gral. Luj Bezijer je želeo gral, a jednoga dana, dok je

poseđovao gral. Luj Bezijer je želeo gral, a jednoga dana, dok je u svojoj privatnoj kapeli piljio u obojeno staklo, ali ga nije video, doživeo je otkrovenje. Sam gral nije bio neophodan. Možda je postojao, verovatno nije, ali ono što je bilo bitno, jeste da hrišćanski svet veruje da on postoji. On je želeo gral. Bilo koji gral, dokle god su verovali da je svet i autentičan, jedan i jedini gral i zbog toga se Gaspar našao u ovom podrumu i zbog toga će i umreti, zato što niko osim kardinala i njegovog brata ne sme nikada saznati šta se pravilo u napuštenom tomju među drvećem koje se povijalo na vetru, iznad Meluna. ,,A sada“, rekao je kardinal, pažljivo podižući zeleno staklo iz njegovog voštanog ležišta, ,,ti sada moraš pretvoriti običan vosak u blagosloveno zlato.“ „Biće teško, Vaša svetosti.“ „Naravno da će biti teško“, rekao je kardinal, ,,ali ja ću se moliti za tebe. A tvoja sloboda zavisi od toga koliko si uspešan.“ Kardinal je primetio sumnju na Gasparovom licu. „Napravio si raspeće“, rekao je, podižući predivni predmet od zlata, „pa zašto onda ne bi mogao da napraviš i pehar?“ „Veoma je delikatan“, ponovio je Gaspar, ,,i kada budem prelio zlato a ono ne uspe da istopi vosak, onda će ceo posao propasti.“ „Onda ćeš početi ponovo“, rekao je kardinal, „i uz tvoje iskustvo i božju pomoć otkrićeš pravi način.“ „Nikada do sad to nije urađeno“, rekao je Gaspar, ,,ne sa tako nečim delikatnim.” „Pokaži mi kako to misliš da uradiš“, naredio je kardinal i Gaspar mu je objasnio kako će premazati voštani pehar braon pastom, čiji se nepodnošljivi smrad zgadio kardinalu. Ta pasta je

pastom, čiji se nepodnošljivi smrad zgadio kardinalu. Ta pasta je napravljena od vode, spaljenog volovskog roga koji je istucan u prah, i kravljeg izmeta; osušeni slojevi paste će obložiti vosak i onda će sve zajedno biti stopljeno u meku glinu koja će biti blago potisnuta da bi oložila vosak, ali da ga ne izobliči. Uske brazde će ići kroz glinu do stvrdnutog voska i Gaspar će bezoblični komad gline odneti u peć u dvorištu, gde će je ispeći, onda će pčelinji vosak da se istopi unutra i iscuri kroz brazde i ako to bude dobro urađeno, ostaće mu masa čvrste gline u koju će biti utisnut delikatan oblik drveta života. ,,A kravlji izmet?“, upitao je kardinal. Bio je iskreno fasciniran. Sve lepe stvari su ga intrigirale možda zbog toga što je u ranoj mladosti negirao njihovo postojanje. „Izmet prilikom pečenja postaje tvrd“, rekao j Gaspar. ,,Napraviće tvrd oklop oko šupljine.“ Nasmešio se namrštenoj devojci. „Ivet meša to umesto mene“, objasnio je. „Sloj najbliži vosku je veoma fin, spoljni slojevi su grublji.“ „Znači, mešavina izmeta oblikuje tvrd oklop kalupa?“, upitao je kardinal. ,,Tačno.“ Gaspar je bio zadovoljan što njegov spasilac i patron razume. Onda, kada se glina ohladi, Gaspar će sipati liveno zlato u šupljinu i nadaće se da će tečna vatra ispuniti svaku, pa i najmanju pukotinu, svaki listić, jabuku i ekser i svaki delikatno oblikovani urez u kori. A kada se zlato ohlađi i stegne, razbiće glinu i otkriće ili držač za gral koji će oduševiti hrišćanski svet, ili gomilu nepravilno oblikovanih zlatnih linija. „Verovatno će morati

da se pravi iz više delova“, rekao je Gaspar nervozno. „Pokušaj sa ovim“, naredio je kardinal, navlačeći platno preko voštanog pehara, ,,a ako ne uspe, napravi drugi pokušaj ponovo i opet i kada bude uspelo, Gaspare, prepustiću te poljima i nebu. Tebe i tvoju malu prijateljicu.“ Bledo se osmehnu ženi, blagoslovio Gaspara i izašao iz podruma. Čekao je da njegov brat navuče rezu. ,,Ne budi neljubazan prema njemu, Sarl.“ „Neljubazan? Ja sam njegov čuvar, a ne dadilja.“ ,,A on je genije. On misli da mi pravi pehar za misu, tako da u stvari i ne zna koliko je njegovo delo značajno. Ne plaši se ničega, osim tebe. Prema tome, neka bude z,adovoljan.“ Šarl se odmakao od vrata. „Šta ako pronađu pravi gral?“ ,,Ko će ga pronaći?“, upitao je kardinal. „Engleski strelac je nestao, a ta budala od monaha ga neće naći u Beratu. Samo će uzburkati duhove.“ ,,Pa zašto je onda poslat?“ „Zato što naš gral mora da ima istoriju. Brat Žerom će otkriti nelce priče o gralu u Gaskonji i to će biti naš dokaz, a kada bude objavio da postoje zapisi o gralu, mi ćemo odneti pehar u Berat i objavićemo da je pronađen." Šarl je i dalje mislio na pravi gral. „Mislio sam da je Englezov otac ostavio knjigu?“ „Jeste, ali nam ne može poslužiti. To su škrabotine ludog čoveka.“ „Nađi onda strelca i izvuci mu istinu tako što ćeš ga paliti dok je na kaže“, rekao je Sarl.

dok je na kaže“, rekao je Sarl. „Biće pronađen“, obećao je kardinal besno, ,,i sledećeg puta ću te pustiti na njega, Šarl. Onda će progovoriti. Ali u međuvremenu, moramo u potragu, a pre svega moramo da ga napravimo. Prema tome, dobro čuvaj Gaspara.“ „Sada je bezbedan“, rekao je Šarl, „kasnije će biti mrtav.“ Zato što je Gaspar bio taj koji će omogućiti braći da stignu do papske palate u Avinjonu i kardinai. koji se penjao u dvorište, već sada je mogao da oseti ukus moći. Postaće papa. Tog dana u sumrak, daleko od napuštenog tornja u blizini Soazona, na južnoj strani, senka zamka Kastijon de Arbizona spustila se na gomilu drva spremnog za sutrašnje spaljivanje jeretika. Drva za potpalu su bila spremljena prema brižljivim instrukcijama brata Rubera tako da su se iznad grančica i debelog kolca za lomaču za koji je bio pričvršćen lanac, nalazili i svežnjevi koji su stajali uspravno i bili poređeni u četiri sloja. Oni će goreti brzo, ali ne prebrzo, bez previše dima, tako da će prisutni moći da gledaju Ženevjev kako se uvija od bolova u jarkoj vatri i znaće da jeretik odlazi na satanin posed. Senka zamka stigla je do glavne ulice, skoro do zapadne kapije, gde su vodnici, zbunjeni zbog otkrića mrtvog čuvara na zidu. zurili u glavnu kulu zamka, koja se ocrtavala na suncu koje je izlazilo. Nova zastava se vijorila na njoj. Umesto narandžastog leoparda na belom polju Bereta, videlo se plavo polje ispresecano dijagonalno belim linijama, na kojima su tačkicama ocrtane tri bele zvezde. Tri žuta lava bila su na plavom polju i te krvoločne zveri su se pojavljivale i ponovo nestajale, dok se velika zastava uvijala na vetru. Četiri gradska većnika su žurila

velika zastava uvijala na vetru. Četiri gradska većnika su žurila da se pridruže vodnicima, a onda se ukazalo još nešto što je privuklo dodatnu pažnju; na jednom od bastiona, koji je štitio kapiju na ulazu u zamak. pojavili su se vojnici i bacili nekoliko teških predmeta sa bedema. Dve stvari su poletele, onda su se odjednom zaustavile na krajevima konopaca na kojima su visile. Ljudi, koji su to posmatrali, prvo su pomisiili da garnizon provetrava posteljinu, potom su shvatili da su dve stvari leševi dvojice muškaraca. To su bili kaštelan i čuvar i visili su pored kapije, kao podrška poruci koju je poslala zastava grofa od Northemptona. Kastijon de Arbizon je dobio novog vlasinka. Galat Lore, najstariji i najbogatiji među gradskim većnicima. isti onaj čovek koji je ispitivao fratra u crkvi prethodne noći, prvi se povratio od šoka. „Odmah se mora poslati poruka u Berat", naredio je i uputio gradskog pisara da piše pravom vlasniku Kastijon de Arbizona. „Reci grofu da su engleske trupe istakle zastavu grofa od Northemptona." „Prepoznali ste je?“, upitao je drugi većnik. „Dugo se ovde vijorila', odgovorio je Lore ogorčeno. Kastijon de Arbizon je nekada pripadao Englezima i plaćao je porez udaljenom Bordou, ali Englezi su se povukli i Lore je mislio da nikada više neće videti erlovu zastavu. Naredio je četvorici preostalih vojnika iz garnizona, koji su pili u krčmi i zbog toga izbegli Engleze, da budu spremni da prenesu pisarevu poruku u udaljeni Berat i dao im je nekoliko zlatnika da bi ubrzao njihov put. Potom je, namršten, odmarširao niz ulicu sa ostala tri gradska većnika. Otac Medouz i sveštenik iz crkve

Svetog Kalika su im se pridružili, a stanovnici mesta, uznemireni i uplašeni, krenuli su za njima. Lore je tresnuo u kapiju zamka. Odlučio je da se on suoči sa drskim uzurpatorima. Uplašiće ih. Zahtevaće da odmah napuste Kastijon de Arbizon. Zaplašiće ih opsadom i izgladnjivanjem i upravo kada je sumirao svoj oštri govor, dva krila kapije počela su da se otvaraju uz škripu šarki i on se suočio sa mnoštvom engleskih strelaca sa gvozednim kapama i oklopima. Veliki lukovi i duge strele naterale su Lorea da ustukne. Tada je mladi fratar zakoračio napred, mada to više nije bio fratar, nego visoki vojnik u oklopu. Na glavi nije imao ništa, a njegova kratka, crna kosa izgledala je kao da ju je neko odsekao nožem. Nosio je crne pantalone za jahanje, duge cme čizme i crni kožni pojas sa dugim jednostavim mačem, za koji je bio zadenut i kratak nož. Oko vrata je imao srebmi lanac, znak da on predstavlja autoritet. Pogledao je poređane većnike i vodnilce, zatim je glavom klimnuo Loreu. „Sinoć se nismo upoznali kako treba“, rekao je, ,,ali svakoko se sećate mog imena. Sad je došao red na vas da se predstavite.“ ,,Vi nemate ovde šta da tražite!“, zapretio je Lore. Tomas je pogledao u bledo, skoro isprano nebo, što je značilo da će se, neuobičajeno za ovo doba godine, hladno vreme nastaviti. ,,Oče“, obratio se sada Medouzu, „budite dobri i prevedite moje reči tako da svako bude upoznat sa dešavanjima.“ Ponovo je pogledao Lorea. „Ako se ne budete razumno ponašali, narediću mojim ratnicima da vas ubiju i onda

ću razgovarati sa vašim saradnicima. Kako se zovete?“ ,,Ti si fratar“, rekao je Lore optužujućim tonom. „Ne“, rekao je Tomas, ,,ali vi ste mislili da jesam jer umem da čitam. Ja sam sveštenikov sin i on me je naučio da čitam. A sada, kako se vi zovete?“ ,,Ja sam Galat Lore“, rekao je Lore. ,,I po vašim ogrtačima“, Tomas je pokazao na Loreovu odoru oivičenu krznom, „pretpostavljam da ste vi ovde neka vlast?“ ,,Mi smo gradski većnici“, rekao je Lore sa takvim ponosom kao da je na smotri. Ostala tri većnika, koji su bili mlađi od Lorea, trudili su se da prikriju uznemirenost, ali to je bilo teško jer su bili suočeni sa nizom strela, čiji su se vrhovi presijavali na suncu. „Hvala vam“, rekao je Tomas ljubazno, ,,a sada morate reći vašim ljudima da ih je sreća poslužila jer su ponovo pod vlašću grofa od Northemptona, a želja Njegove visosti je da ljudi ne stoje besposleni na ulici kada bi trebalo da rade.“ Klimnuo je ocu Medouzu koji je mucajući preveo okupljenima. Neki su se bunili, uglavnom zato što je stanovištvo okupljeno na trgu mislilć da promena vlasti znači i plaćanje dodatnih poreza. „Jutros je trebalo da spalimo jeretika“, rekao je Lore. ,,To je posao?“ „Božji posao“, Lore je bio uporan. Podigao je glas i govorio s lokalnim akcentom. „Ljudi su dobili pauzu na poslu da bi mogli da posmatraju kako zlo gori,“ Otac Medouz je preveo Tomasu. „Običaj je“, dodao je sveštenik, ,,a i biskup je insistirao na tome da Ijudi gledaju

sveštenik, ,,a i biskup je insistirao na tome da Ijudi gledaju jeretika dok gori.“ ,,Običaj?“, upitao je Tomas. ,,Vi toliko često spaljujete devojke da vam je to postao običaj?“ Otac Medouz je u neđoumici odmahnuo glavom. „Otac Ruber nam je rekao da moramo da pustimo ljude da gledaju.” Tomas se namrgodio. „Otac Ruber?“, rekao je, ,,to je čovek koji vam je rekao da devojka gori polako? Da postavite svežnjeve uspravno?“ ,,On je dominikanski sveštenik“, rekao je otac Medouz, ,,i to pravi. On je bio taj koji je otkrio da je devojka jeretik. On bi trebalo da bude ovde.“ Sveštenik je pogledao oko sebe kao da je očekivao da će videti fratra koga nigde nije bilo. „Sigurno će mu biti žao što je propustio zabavu“, rekao je Tomas, a onda je mahnuo strlecima iz stroja koji su se pomerili u stranu kako bi ser Gijom, u oklopu i sa velikim ratnički mačem u ruci, mogao da dovede devojku iz zamka. Gomila se uskomešala kada ju je videla, međutim, umirili su se kada su strelci, koji su stajali iza devojke, zategli svoje velike lukove. Robi Daglas, u oklopnoj košuiji i sa mačem, probio se između strelaca i zagledao u Zenevjev koja je stajala pored Tomasa. „Ovo je ta devojka?“, upitao je Tomas. „Jeste! Ona je jeretik“, rekao je Lore. Ženevjev je gledala u Tomasa ne verujući. Kada ga je posiednji put videla, bio je odeven kao fratar, a sada očigledno to više nije bio. Kratki oklop, koji mu je dosezao do butina, sijao se i bio je dobrog kvaliteta. Tomas ga je izglancao tokom noći dok je nadgledao ćelije kako niko ne bi maltretirao

noći dok je nadgledao ćelije kako niko ne bi maltretirao zatvorenike. Ženevjev više nije bila čupava. Tomas je u njenu ćeliju poslao iz kuhinje zamka dve služavke sa vodom, krpom i češljem napravljenim od kosti, da bi mogla da se sredi. Poslao joj je i belu haljinu koja je pripadala kaštelanovoj ženi. Bila je to haljina od skupocenog izbeljenog platna, izvezena oko vrata i rukava i porubljena zlatnim koncem, a Ženevjev je izgledala kao da je rođena da nosi skupocenu odeću. Njena duga, svetla kosa bila je očešljana, upletena u pletenicu i pričvršćena žutom trakom. Stajala je pored njega, iznenađujuće visoka, sa rukama vezanim isped sebe, prkosno gledajući u gomilu pred sobom. Otac Medouz je nemo pokazao na gomilu drva kao da je hteo da pokaže da ne treba više gubiti vreme. Tomas je ponovo pogledao Ženevjev. Bila je obučena kao nevesta, nevesta koja je na samrti i Tomas je bio zadivljen njenom lepotom. Da li je time možda uvredila meštane? Tomasov otac je uvek govorio da lepota izaziva mržnju isto kao i ljubav, jer je lepota neprirodna, prekršaj protiv blata, ožiljaka i krvi svakodnevnog života, a Ženevjev, tako visoka i vitka, bleda i eterična, bila je neuobičajeno ljupka. Robi je sigurno mislio isto jer je zurio u nju sa izrazom strahopoštovanja. Galat Lore je pokazao na lomaču koja je čekala. „Ako hoćete da meštani rade, onda počnite sa paljenjem'1, rekao je. „Nikada nisam zapalio ženu“, rekao je Tomas. „Morate mi dati vremena da shvatim kako najbolje to da uradim.“ „Lanac ide oko njenog struka“, objasnio je Galat Lore, ,,a

kovač će ga pritegnuti“, mahnuo je gradskom kovaču koji je čekao sa spremnim alatom u rukama. „Žar ćemo doneti iz bilo kog ognjišta.“ „Poznato je da u Engleskoj“, rekao je Tomas, „dželat zadavi žrtvu u oblaku dima. To je akt milosrđa i to se radi tetivom od luka.“ Izvadio je takvu tetivu iz torbiee oko pojasa. ,,Da li je ovde takav običaj?“ ,,Ne sa jereticima“, rekao je Galat Lore grubo. Tomas je klimnuo glavom, vratio tetivu u torbicu, a onda uhvatio Zenevjev za ruku da bi je poveo ka lomači. Robi je krenuo napred da ih zaustavi, ali ga je ser Gijom presreo. Onda je Tomas zastao. „Mora da postoji neki dokument“, rekao je Loreu, „neki nalog. Nešto što daje ovlašćenje civilnom organu da izvrši presudu koju je donela crkva.“ „Poslat je kaštelanu“, rekao je Lore. ,,Njemu?“ Tomas je pogledao debeli leš. „On mi to nije dao. a ja ne mogu da spalim devojku bez takvog naloga." Delovao je zabrinuto, potom se okrenuo ka Robiju. „Hoćeš li ga ti potražiti? U hodniku sam video kovčeg sa pergamentima. Možda je tamo? Potraži dokument sa velikim pečatom/' Cinilo se da će Robi, koji nije mogao da skine pogled sa Zenevjevinog lica, da mu se suprotstavi, međutim, on je klimnuo glavom i vratio se u zamak. Tomas je koraknuo nazad i povukao Zenevjev. „Dok čekamo", rekao je ocu Medouzu, „možda biste želeli da podsetite meštane zašto će ona biti spaljcna?“ Sveštenik se uznemirio kada je ovako ljubazno pozvan da govori, ali se ipak pribrao. „Stoka je pocrkala“,

pozvan da govori, ali se ipak pribrao. „Stoka je pocrkala“, rekao je, ,,ona je proklela jednu ženu.“ Tomas je izgledao blago iznenađen. „Stoka crkava u Engleskoj“, rekao je, ,,i ja sam prokleo jednu ženu. Da li sam zbog toga jeretik?“ ,,Ona može da predviđa budućnost“, protestovao je Medouz. „Igrala je gola na grmljavini i koristila je magiju da otkrije vodu.“ „Ah“ Tomas je izgledao zabrinuto. ,,Vodu?“ „Pomoću štapa?“, umešao se Galat Lore. ,,To je đavolja magija.“ Tomas je delovao zamišljeno. Pogledao je Ženevjev koja je počela da drhti, a onda je ponovo polgeđao oca Medouza. ,,Recite mi, oče“, rekao je, „zar nisam u pravu kada kažem da je Mojsije udario kamen štapom svoga brata i iz njega je potekla voda?“ Prošlo je mnogo vremena otkako je otac Medouz čitao Sveto pismo, ali priča mu je bila poznata. „Sećam se nečeg sličnog.“ ,,Oče?“, uzviknuo je Galat Lore upozoravajući. ,,Tišina!“, Tomas je zarežao na savetnika. Podigao je glas. ,,Cumque elevasset Moses manum “, citirao je ono čega se sećao i smatrao da to dobro radi, „percutiens virga bis silicem egressae sunt aquae largissimaeNije imao mnogo koristi od toga što je bio kopile sveštenika i što je bio na Oksfordu nekoliko nedelja, ali Tomas je dovoljno znao da bi mogao da zbuni većinu crkvenih velikodostojnilca. „Niste preveli moje reči, oče?“, rekao je svešteniku, „recite okupljenima da je Mojsije udario u kamen i da je iz njega potekla voda. I onda mi odgovorite, ako je Bog zadovoljan što može da pronađe vodu pomoću štapa,

je Bog zadovoljan što može da pronađe vodu pomoću štapa, zašto je onda devojka pogrešila ako je učinila to isto pomoću grančice?“ Okupljenima se ovo nije dopalo. Neki su povikali i samo je prisustvo dvojice strelaca na bedemu iznad dve leša koja su se njihala, moglo da ih ućutka. Sveštenik je požurio da prevede njihove proteste. „Ona je proklela ženu“, rekao je, ,,i predviđala je budućnost“. „Kakvu je budućnost videla?“, upitao je Tomas. ,,Smrt“, odgovorio je Lore. „Rekla je da će grad biti zatrpan leševima i da će oni ležati na ulicama.“ Tomas je bio zadivljen. ,,Da li je predvidela da će grad biti ponovo u pravim rukama? Da li je rekla da će nas sposlati erl od Northemptona?“ Posle kratke pauze Medouz je odmahnuo glavom. ,,Ne“, rekao je. „Onda ne predviđa budućnost kako treba“, rekao je Tomas, ,,što znači da đavo nije mogao da je inspiriše.“ „Biskupski sud je odlučio drugačije“, insistirao je Lore, ,,i nije na tebi da preispituješ pravu vlast.“ Mač je izleteo iz Tomasovih korica neverovatnom brzinom. Oštrica je bila podmazana da ne bi zarđala i zasijala je kada ju je Tomas prislonio na grudni koš Galat Lora i dotakao njome njegov krzneni ogrtač. ,,Ja sam prava vlast“, rekao je Tomas, gurajući gradskog većnika nazad, ,,i bolje bi vam bilo da to zapamtite. Nikada nisam upoznao vašeg biskupa i ako on misli da je devojka jeretik zato što stoka umire, onda je on budala, a ako je osuđuje zato što radi ono što je Bog naredio Mojsiju da

uradi, onda je on bogohulnik.“ Lore je osetio pritisak oštrice i ustuknuo je. „Čiju je ženu proklela?" „Moju ženu“, rekao je Lore ogorčeno. ,,Da li je umrla?“, upitao je Tomas. ,,Ne“, priznao je Lore. „Onda kletva nije delovala“, rekao je Tomas, vraćajući mač u korice. ,,0na je begar?“, umešao se otac Medouz. „Šta je to begar?“, upitao je Tomas. ,,Jeretik“, rekao je otac Medouz bespomoćno. ,,Vi ne znate, je li tako?“, rekao je Tomas. ,,Za vas je to samo reč i zbog te reči vi biste je spalili?" Izvadio je nož iz pojasa, a onda se učinilo kao da se nečeg setio. ,,Pretpostavljam“, rekao je, okrenuvši se ka građskom većniku, ,,da ste poslali poruku grofu od Berata?“ Lore je delovao zatečeno, a zatim je pokušao da se pretvara da ne zna ništa o tome. ,,Ne smatrajte me budalom“, rekao je Tomas. „Siguran sam da baš sada smišljate poruku za vašeg grofa, pa pišite mu onda, kao i biskupu, i recite im da sam ja zauzeo Kastijon de Arbizon i recite im...“ Zastao je. Nije spavao prošle noći, mučile su ga noćne more. Molio se jer je žarko želeo da bude dobar hrišćanin, međutim, i duša i svi njegovi instinkti govorili su mu da devojka ne treba da gori. Onda mu je unutrašnji glas šapnuo da je podlegao sažaljenju, zlatnoj kosi i svetlim očima i bilo mu je još teže, ali na kraju molitve je znao da ipak ne može dopustiti da Ženevjev bude spaljena. I tako je sada presekao konopac

da Ženevjev bude spaljena. I tako je sada presekao konopac kojim je bila vezana, a kada je gomila počela da protestuje, podigao je glas. „Recite vašem biskupu da sam oslobodio jeretika.“ Vratio je nož u korice, desnom rukom je obgrlio Ženevjevina mršava ramena i ponovo se suočio sa okupljenima. „Recite vašem biskupu da je ona pod zaštitom erla od Northemptona. A ako vaš biskup bude želeo da zna ko je ovo uradio, recite mu, kao što ste rekli i grofu od Berata. Tomas od Huktona.“ ,,Hukton“, ponovio je Lore, nesigurno izgovarajući nepoznato ime. ,,Hukton“, ispravio ga je Tomas. ,,I recite mu da je po božjoj milosti Tomas od Huktona vladar Kastijon de Arbizona." ,,Vi? Vladar, ovde?“, upitao je Lore ogorčeno. ,,I kao što ste videli“, rekao je Tomas. ,,Ja sam preuzeo kontrolu nad životom i smrli. A to, Lore uključuje i vaš život." Okrenuo se i poveo Zenevjev u dvorište. Kapije su se zatvorile uz tresak. A stanovnici Kastijon de Arbizona, u nedostatku uzbuđenja, vratili su se na posao. Sledeća dva dana Zenevjev nije ni jela ni pila. Bila je uz Tomasa, posmatrala ga je, a kada bi joj se on obratio, ona bi odmahnula glavom. Ponekad je bezglasno plakala. Nije ispuštala nikakav zvuk, čak ni jecaj, samo je izgledala očajno dok su joj se suze slivale niz lice. Robi je pokušao da priča sa njom, ali ona se povlačila pred njim. Zadrhtala bi kada bi joj se približio i Robi se uvredio. „Prokleta jeretička kučlca“, psovao je na škotskom i Ženevjev,

„Prokleta jeretička kučlca“, psovao je na škotskom i Ženevjev, iako nije znala engleski, znala je šta govori i samo je gledala Tomasa svojim velikim očima. „Uplašila se“, rekao je Tomas. ,,Mene?“, upitao je Robi sa ogorčenjem, koje se jasno video na njegovom iskrenom, prijateljskom licu sa prćastim nosem. „Mučili su je“, objasnio je Tomas. „Zar ne možeš da zamisliš šta to može da učini nekome?“ Nehotice je pogledao svoje prste još uvek izobličene od prese koja je lomila kosti. Jednom je čak i pomislio kako više nikada neće moći da zategne luk, a Robi, njegov prijatelj, pomogao mu je da istraje. „Oporaviće se ona“, rekao je Tomas Robiju. „Samo polcušavam da budem ljubazan“, protestovao je Robi. Tomas ga je posmatrao i Robi je pocrveneo. „Ali biskup će poslati drugi nalog“, nastavio je Robi. Prvi. koji su pronašli u kaštelanovom gvozednom kovčegu, Tomas je spalio zajedno sa drugim papirima iz zamka. To su uglavnom bili poreski obračuni, izveštaji o platama, spiskovi radnji i ljudi, sitinee iz svakodnevnog života. Bilo je tu i novčića, prihoda od poreza i od prve pljačke pod Tomasovom upravom. „Šta ćeš uraditi kada biskup pošalje drugi nalog?“, navaljivao je Robi. „Šta bi ti želeo da uradim?“, upitao je Tomas. „Nećeš imati izbora“, rekao je Robi odlučno. „Moraćeš da je spališ. Biskup će to zahtevati“. ,,Verovatno“, složio se Tomas. „Crkva može biti krajnje upoma kada je u pitanju spaljivanje ljudi

„Znači, ona ne može da ostane ovde!“. protestovao je Robi. ,,Ja sam je oslobodio i ona može da radi šta god želi“, rekao je Tomas. „Vratiću je u Po“, ponudio je Robi. „Daj mi nedelju dana, to je sve i ja ću je odvesti." „Potreban si mi ovde, Robi“, rekao je Tomas. „Ima nas malo. a neprijatelja će biti mnogo više kada se pojavi." „Dozvoli mi da je vratim „Ona ostaje!“, rekao je Tomas odlučno, „Ukoliko ne bude sama želela da ode“. Cinilo se da će se Robi suprotstaviti tome, međutim, on je naglo izašao iz sobe. Scr Gijom, koji je u tišini slušao i razumeo veći deo razgovora na engleskom, bio je namršten. ,,Za dan ili dva“, rekao je na engleskom kako Ženevjev ne bi razumela, „Robi će hteti da je spali.“ ,,Da je spali?“, upitao je Tomas začuđeno. „Neće to Robi. On hoće da je spase.“ ,,On hoće nju“, rekao je ser Gijom, ,,i ako ne bude mogao da je ima. onda će odlučiti da je niko neće imati.“ Slegao je ramenima, onda je nastavio na francuskom. ,,Da je ružna“, gledao je u Ženevjev dok je postavljao pitanje, ,,da li bi još uvek bila živa?“ ,,Da je ružna“, rekao je Tomas, „sumnjam da bi je osudili.“ Ser Gijom je slegao ramenima. Njegova vanbračna kćer, Eleonor, bila je Tomasova žena, dok je nije ubio Tomasov rođak, Gaj Veksajl. Sada je ser Gijom gledao Ženevjev i primetio je da je prava lepotica. ,,Ti si loš kao i Škotlanđanin“,

rekao je. Te noći, druge po redu otkako su osvojili zamak, kada su se vratili vojnici koji su nabaljvali hranu, a konji bili napojeni, kapija zaključana, stražari postavljeni na svoja mesta, a večera pojedena i kada je većina njih zaspala, Ženevjev se provukla ispod tapiserije gde joj je Tomas dao kaštelanov krevet i došla do lcamina gde je on sedeo i čitao čudnu knjigu svoga oca o gralu. U sobi nije bilo više nikog. I Robi i ser Gijom su spavali u predvorju, kao i Tomas, ali ser Gijom je otišao da obiđe stražare, a Robi se kockao i pio sa strelcima u odaji ispod. Ženevjev, obučena u dugu, belu haljinu, oprezno je sišla sa podijuma, prišla je njegovoj stolici i klekla kraj vatre. Gledala je u plamen neko vreme, onda je pogledala Tomasa, a on je posmatrao čudne senke, koje je odsjaj plamena pravio na njenom licu. Tako jednostavna stvar, lice, mislio je, pa ipak, njeno ga je očaralo. ,,Da sam ružna“, upitala ga je, obratila mu se prvi put otkako ju je oslobodio, ,,da li bih bila još živa?“ ,,Da“, rekao je Tomas. „Zašto si mi poštedeo život?“, upitala ga je. Tomas je zavrnuo rukav i pokazao joj ožiljke na ruci. ,,Dominikanski sveštenik je i mene mučio“, rekao je. ,,Vatrom?“ ,,Vatrom“, rekao je Tomas. Podigla se na kolena, zagrlila ga i prislonila glavu na njegovo rame. Nije rekla ništa, nije ni on. Nisu se pomerali. Tomas se prisećao bola, poniženja, straha i odjednom mu je

Tomas se prisećao bola, poniženja, straha i odjednom mu je došlo da zaplače. A onda su se vrata otvorila uz škripu i neko je ušao. Tomas je leđima bio okrenut vratima, pa nije moga da vidi ko je to. Ženevjev je podigla pogled da vidi ko ih je uznemirio i na trenutak je vladala tišina, a zatim se čulo kako neko zatvara vrata i silazi niz stepenice. Tomas je znao da je to bio Robi. Nije morao ni da pita. Ženevjev je ponovo naslonila glavu na njegovo rame. Ćutala je. Cuo je otkucaje njenog srca. „Noći su najteže", rekla je. ,,Znam“, rekao je Tomas. „Preko dana ima stvari koje odvraćaju pažnju. Ali u tami postoje samo uspomene“, rekla je. ,,Znam.“ Odmakla je lice još uvek držeći ruke obavijene oko njegovog vrata i pogledala ga je ozbiljno. „Mrzim ga“, rekla je i Tomas je znao da govori o svom mučitelju. „Zvao se otac Ruber“, nastavila je, ,,i ja želim da vidim njegovu dušu u paklu.“ Tomas, koji je ubio svog mučitelja, nije znao šta da kaže, pa je pokušao da izbegne direktan odgovor. „Bog će se postarati za njegovu dušu.“ „Ponekad se čini da je Bog tako daleko“, rekla je Ženevjev, „naročito u tami.“ „Moraš da jedeš“, rekao je, ,,i moraš da spavaš ,,Ne mogu da spavam“, odgovorila je. ,,Da, možeš“, rekao je, skinuo njene ruke sa remena i poveo je prema podijumu i odveo iza tapiserije. Ostao je sa

poveo je prema podijumu i odveo iza tapiserije. Ostao je sa njom. A sledećeg jutra, Robi nije razgovarao sa Tomasom, međutim, njihovo otuđenje ublažila je činjenica da nemaju vremena jer je trebalo puno toga da se uradi. Hranu je trebalo kupiti u gradu i doneti u zamak. Kovača je trebalo naučiti da pravi vrhove za engleske strele, a topole i jasenovi su posečeni za njihovu izradu. Guske su ostale bez perja zbog strela, Tomasovi ljudi su bili zaposleni, ali su još uvek bili zlovoljni. Ushićenje koje je nastupilo kada su osvojili zamak, zamenio je nemir i Tomas, kome je ovo bilo prvi put da komanduje, znao je da je kriza na pomolu. Ser Gijom de Evek, mnogo stariji od Tomasa, bio je jasan. ,,To je zbog devojke.“ ,,Ona mora umreti.“ Ponovo su bili u velikom predvorju i Ženevjev, koja je sedela kraj vatre, razumela je razgovor. Robi je došao sa ser Gijomom, ali ju je sada, umesto požudno, gledao sa mržnjom. „Reci mi zašto“, upitao je Tomas. Ponovo je čitao knjigu svoga oca sa čudnim putokazima koji vode ka gralu. Primerak je pisan u žurbi i neki delovi rukopisa su bili jedva čitljivi i ništa od napisanog nije imalo smisla, ali on je ipak verovao da će neko značenje isplivati na površinu ako ga bude dovoljno dugo proučavao. „Ona je jeretik!“, rekao je ser Gijom. „Ona je prokleta veštica“, dodao je Robi žestoko. Sada je pomalo govorio francuski, dovoljno dobro da bi razumeo

razgovor, ali je više voleo da protestuje na engleskom. „Ona nije optužena za vračanje“, rekao je Tomas. ,,Do đavola, čoveče! Koristila je magiju!?“ Tomas je odložio rukopis sa strane. „Primetio sam“, rekao je Robiju, ,,da kucneš u drvo kada si zabrinut. Zašto?“ Robi je zurio u njega. ,,To svi radimo!“ ,,Da li ti je sveštenik ikada rekao da to radiš?“ „Svi tako radimo! I to je to.“ ,,Zašto?“ Robi je bio besan, ali je uspeo da odgovori. ,,Da bi izbegli zlo. Zbog čega drugog?“ ,,A ni u Bibliji ni u spisima svetih otaca ne postoji takva zapovest. To nije hrišćanski, a ti to ipak radiš. Dakle. Da li bi trebalo da te pošaljem kod biskupa da ti sudi? Ili da mu jednostavno ne oduzimam vreme i spalim te sam?“ ,,Ti lupetaš!“, viknuo je Robi. Ser Gijom je ućutkao Robija. „Ona je jeretik“, rekao je Tomasu Normanin, ,,i crkva ju je osudila i ako ostane ovde, samo će nam doneti zlo. To je ono što brine ljude. Gospode bože, Tomase, kakvo dobro može proizaći iz pružanja utočišta jeretiku? Svi znaju da to donosi zlo.“ Tomas je udario o sto i preplašio Ženevjev. ,,Ti si“, pokazao je na ser Gijoma, „spalio moje selo, ubio moju majku i mog oca koji je bio sveštenik i ti mi pričaš o zlu?“ Ser Gijom nije mogao da porekne optužbe kao što nije mogao da objasni kako se sprijateljio sa čovekom koji je zbog njega ostao siroče, ali nije hteo ni da ustukne pred Tomasovim

njega ostao siroče, ali nije hteo ni da ustukne pred Tomasovim esom. „Ja sam upoznao zlo“, rekao je, „zato što sam ga činio. Ali Bog oprašta.“ „Bog oprašta tebi, ali ne i njoj?“, upitao je Tomas. „Crkva je odlučila drugačije.“ „I ja sam odlučio drugačije.“ Tomas je bio uporan. „Dragi bože!“, rekao je ser Gijom, ,,zar misliš da si ti prokleti papa?“ Dopadale su mu se engleske psovke, pa ih je koristio u kombinaciji sa svojim maternjim, francuskim, jezikom. „Ona te je opčinila“, progunđao je Robi. Cinilo se da će i Ženevjev nešto da kaže, ali ona se samo okrenula. Vetar je u naletima udarao u prozor i nanosio kapi kiše na drveni pod. Ser Gijom je prvo pogledao devojku, a onda Tomasa. „Ljudi je neće trpeti“, rekao je. „Zato što ih ti uznemiravaš“, zarežao je Tomas iako je znao da je Robi izaziva nemir, a ne ser Gijom. Još otkada je presekao vezove kojima je Ženevjev bila vezana, bio je zabrinut zbog toga jer je znao da je njegova dužnost bila da je spali i da on to neće moći da učini. Njegov otac, lud, besan i briljantan jednom je ismejao crkvenu postavku jeresi. Ono što jednog dana proglase za jeres, govorio je otac Ralf, to sledećeg postane crkvena doktrina, a Bogu nisu potrebni ljudi koji će spaljivati druge ljude; Bog je to mogao sasvim dobro i sam da obavi. Tomas je ležao budan, mučio se, razmišljao i zaključio da želi Ženevjev. Nije bilo teološke sumnje da joj je spasao život, ali je osećao i požudu i simpatiju prema drugoj duši koja je bila podvrgnuta torturi crkve. Robi, koji je inače bio pošten i iskren, uspevao je nekako

Robi, koji je inače bio pošten i iskren, uspevao je nekako da kontroliše svoj bes. ,,Tomase“, rekao je tiho, „razmisli zašto smo ovde i razmisli da li će nam Bog podariti uspeh ako među nama bude jeretik.“ „O tome sam mnogo razmišljao“, rekao je Tomas. „Neki Ijudi pričaju da će otići“, upozorio ga je ser Gijom. „Prete da će naći novog zapovednika.“ Ženevjev je progovorila po prvi put. ,,Ja ću otići“, rekla je. „Vratiću se na sever. Neću vam više biti na putu.“ „Šta misliš koliko dugo ćeš živeti?“, upitao je Tomas. „Ako te moji ljudi ne ubiju u dvorištu, onda će te ubiti meštani na ulici.“ „Šta da radim onda?“, upitala je. „Poći ćeš sa mnom“, rekao je Tomas i otišao do udubljenja u zidu pored vrata, gde je bilo okačeno raspeće. Skinuo ga je sa klina i rukom pozvao Zenevjev, Robija i ser Gijoma. ,,Dođite“, rekao je. Odveo ih je u dvorište zamka, gde su se mnogi njegovi ljudi okupili da saznaju ishod razgovora Robija i ser Gijoma sa Tomasom. Mrmljali su nezadovoljno kada se Zenevjev pojavila i Tomas je znao da dovodi u pitanje njihovu vernost. Bio je mlad, suviše mlad da bi bio vođa tolikom broju vojnika, ali oni su želeli da ga slede, a erl od Northemptona mu je verđvao. Ovo je bio njegov prvi test. Mislio je da će prvi put biti testiran u bici, ali to je ipak bilo sada i on je morao da nađe rešenje i tako, stojeći na vrhu stepeništa, odakle se pružao pogled na dvorište, čekao je dok nije privukao pažnju svih. „Ser Gijome!“, pozvao ga je Tomas. „Idi kod jednog sveštenika u gradu i traži hleb. Onaj koji

je osvećen. Onaj koji je sačuvan za poslednji obred?“ Ser Gijom je oklevao. „Šta ako mi ga ne daju?“ ,,Ti si vojnik, oni nisu“, rekao je Tomas a neki muškarci su se nasmejali. Ser Gijom je potvrdno klimnuo glavom, bacio pogled na Zenevjev, onda rukom pozvao dva strelca da pođu sa njim. Oni s'i pošli nevoljno jer nisu želeli da propuste ono što će Tomas reći, ali ser Gijom je zarežao na njih i oni su krenuli. Tomas je raspeće držao visoko. „Ukoliko je ova devojka đavolje stvorenje“, rekao je, „onda ona ne može da gleda u ovo i ne može da podnese njegov dodir. Ako ga budem držao ispred njenih očiju, oslepeće! Ukoliko dotaknem njenu kožu, prokrvariće. To znate! Vaše majke su vas tako naučile! Vaši sveštenici su vam tako rekli!“ Neki muškarci su klimnuli glavom i svi su otvorenih usta zurili dok je Tomas držao raspeće ispred Ženevjevinih otvorenih očiju, a onda joj ga je prislonio na čelo. Neki su zaustavili dah, ranogi su bili zbunjeni kada su njene oči ostale čitave, a njena čista, bleda koža netaknuta. „Njoj je đavo pomogao“, progundao je jedan muškarac. „Kakva si ti to budala?“, viknuo je Tomas. ,,Ti kažeš da ona može da pobegne koristeći đavolske trikove? Zašto je onda ovde? Zašto je bila u ćeliji? Zašto nije raširila velika krila i odletela?" „Bog ju je sprečio.“ „Onda bi Bog učinio da njena koža prokrvari kada ju je dotaklo raspeće, zar ne?“, rekao je Tomas. ,,I ako je đavolova tvorevina, imala bi mačja stopala. Svi to znate!“ Mnogi muškarci

tvorevina, imala bi mačja stopala. Svi to znate!“ Mnogi muškarci su se, mrraljajući, složili sa ovim jer su znali da je đavo svojim sledbenicima darivao mačja stopala. „Mačka, je li? Sigurno neće uhvatiti mnogo miševa ovakvim šapama!“ Dvojica ili trojica su pokušala da kažu nešto protiv, ali Tomas ih je ismejao, a onda je stigao ser Gijom. Pratio ga je otac Medouz, noseći srebrni kovčežić koji je držao spremnim da pričesti osobu na samrti. „Nije prikladno“, počeo je otac Medouz. ali je ućutao kada ga je Tomas besno pogledao. „Dođite ovamo, svešteniče“, rekao je Tomas i otac Medouz ga je poslušao. Tomas je uzeo srebrni kovčežić od njega. „Prošla je jedan test“, rekao je, ,,ali svi vi znate, svi vi, čak i u Škotskoj znaju za ovo“, zastao je i pogledao Robija, ,.da ni sam davo ne može da spase svoja stvorenja od dodira Hristovog tela. Ona će umreti! Previjaće se od bolova. Njeno telo će se raspasti i crvi će se uvijati na mestu gde je ona stajala. Njeni krici će se čuti u raju. Svi to znate!“ Svi su to znali i potvrdno su klimnuli glavama i posmatrali Tomasa kako iz kutije uzima malo parče suvog hleba i drži ga naspram Ženevjev. Ona je oklevala, gledala je zabrinuto Tomasa, a on joj se nasmešio i ona je poslušno otvorila usta i dopustila da joj hleb za pričešće stavi na jezik. „Ubij je, Bože!“, uzviknuo je otac Medouz. „Ubij je! O, Isuse, Isuse, ubij je!“ Njegov glas je odjekivao u dvorištu zamka, a onda je eho utihnuo dok su svi u tišini zurili u visoku Ženevjev dok je gutala hleb. Tomas je pustio da tišina potraje, a onda je prodomo

Tomas je pustio da tišina potraje, a onda je prodomo pogledao Ženevjev koja je još uvek bila živa. ,,0na je došla ovamo sa svojim ocem“, rekao je to svojim vojnicima na engleskom. ,,On je bio žongler koji je tako skupljao novčiće na vašarima, a ona je držala šešir. Svi smo videli takve ljude. Hodači na štulama, gutači vatre, dreseri medveda, žongleri. Ženevjev je skupljala novac. Ali njen otac je urnro i ona je ostala ovde sama, kao stranac, medu narodom koji govori drugi jezik. Bila je kao mi! Niko je nije voleo jer je došla izdaleka. Nije čak govorila ni njihov jezik! Mrzeli su je jer je bila drugačija i zato su je prozvali jeretikom. I ovaj sveštenik kaže da je ona jeretik! Ali one noći kada sam došao, bio sam u njegovoj kući i tamo sam video da i on ima ženu koja živi u istoj kući i koja mu čisti i kuva, ali u toj kući se nalazi samo jedan krevet.“ Ove reči je propratio smeh kao što je Tomas i očekivao. Po Tomasu, otac Medouz je mogao da ima i deset kreveta, ali sveštenik nije mogao da protivreči jer nije znao o čemu je reč. „Ona nije begar“, rekao je Tomas, ,,u to ste i sami imali priliku da se sada uverite. Ona je samo izgubljena duša, kao i mi, a meštani su ustali protiv nje jer je drugačija od njih. Dakle, ako se neko od vas još uvek plaši nje i smatra da će nam doneti nesreću, neka je ubije odmah, sada.“ Tomas se odmakao nazad, prekrstio je ruke na grudima, a Ženevjev, koja nije razumela ni reči od onoga što je rekao, zabrinuto ga je pogledala. ,,Hajde“, rekao je Tomas svojim ljudima. ,,Vi imate lukove, mačeve, noževe. Ja nemam ništa. Ubijte je! To neće biti ubistvo. Crkva kaže da ona mora umreti, pa ako želite da

obavite božju dužnost, obavite je.“ Robi je instinktivno zakoračio, a onda je stao. Osetio je drugačiju atmosferu u dvorištu i smirio se. Zatim se neko nasmejao, a ostali su mu se pridružili; Ženevjev je izgledala zbunjeno, a Tomas se smešio. Utišao ih je podigavši ruke. ,,0na ostaje“, rekao je, ,,ona će živeti, a vi imate posla. Zato idite i obavite ga već jednom.“ Robi je pljunuo sa gađenjem dok je Tomas vodio Ženevjev nazad u predvorje. Tomas je okačio raspeće u udubljenje u zidu i zatvorio je oči. Molio se i zahvaljivao se Bogu što je ona prošla test sa pričešćem. A naročito zbog toga što će ostati.

Tomas se prve dve nedelje spremao za opsadu. U I I Kastijon de Arbizonu se nalazio bunar iz koga se vadila slana, odvratna voda, grozne boje, ali to je bar značilo da njegovi vojnici neće pomreti od žeđi; međutim, u magacinu starog garnizona nalazilo se samo nekoliko vreća vlažnog brašna, proklijalog sočiva, ćup užeglog maslinovog ulja i neki buđavi sirevi. Tomas je svakog dana slao vojnike u grad i obližnja sela u potragu za hranom i sada je hrana počela da se gomila u skladišlu. Kada su ovi izvori bili iscrpljeni, naredio je da se krene u pljačku. Ovo je bio rat, njemu dobro poznat, rat koji je opustošio celu Bretanju i stigao skoro do kapija Pariza. Tomas bi ostavio deset muškaraca da čuvaju zamak, a ostali bi ga na konjima pratili do nekog sela ili farme, odanim grofu od Berata. Tamo bi uzeli stoku, ispraznili ambare i zapalili sve ostalo. Tomas se posle dva takva pohoda susreo sa delegacijom jednog sela, koja je donela novac kako bi bili pošteđeni pljačke. Sledećeg dana su se još dve takve delegacije pojavile sa vrećama novca. Dolazili su i ljudi koji su nudili svoje usluge. Rutijeri su saznali da se u Kasrijon de Arbizonu može doći do novca i plena i pre nego što je prošlo deset dana otkako je došao u grad, Tomas je već zapovedao šezdesetorici muškaraca. Svakoga dana bi dve grupe konjanika odlazile u pohode i skoro svakog dana bi prodavao višak od pljačke na pijaci. Novac se delio na tri đela: prvi deo je bio za erla Northemptona, drugi za Tomasa, ser Gijoma i Robija, a treći za vojnike. Zenevjev je jahala s njim. Tomas nije bio oduševljen time.

Zenevjev je jahala s njim. Tomas nije bio oduševljen time. Žene su u pohodima odvlačile pažnju i Tomas je zabranio drugim muškarcima da vode svoje žene, ali Ženevjev se još uvek plašila Robija i šačice drugih vojnika koji su je mrzeli i kao i on, tako da je ona insistirala na tome da ide sa Tomasom. U magacinu u zamku pronašla je oklop i glancala ga je peskom i sirćetom dok joj seruke nisu zacrvenele, ali zato se oklop sijao kao srebro. Visio je na njenom krhkom telu, a ona je privezala traku od žute tkanine oko njega, dok je druga traka iste boje visila sa njenog izglancanog šlema, koji u stvari nije bio ništa drugo nego obična gvozdena kapa postavljena kožom. Kada bi Ženevjev ujahala u srebmom oklopu u Kastijon de Arbizon predvodeči jahače koji su vodili konje natovarene plenom i otetu stoku, meštani su je nazvali clraga. Svi su znali ko su clrage', bile su to davolove devojke, plahovite i opasne, i nosile su snežno belu odeću. Govorili su da je Ženevjev đavolova žena i da je Englezima donela đavolsku sreću. Čudnovato, ali te glasine su imponovale Tomasovim vojnicima i zbog toga su bili ponosni na nju. Strelci među njima, već su navikli da ih u Bretanji nazivaju helekinima i perverzno su se ponosili time što su ih povezivali sa đavolom. To je druge ljude plašilo i tako je Ženevjev postala njihov simbol sreće. Tomas je imao novi luk. Kad bi im se stari lukovi istrošili, mnogi strelci bi jeđnostavno uzeli novi iz zaliha koje su stizale iz Engleske, ali takvih zaliha nije bio u Kastijon de Arbizonu. Osim toga, Tomas je znao kako da napravi dobro oružje i voleo je to da radi. U Galat Loreovoj bašti je našao dobru granu tise,

skraćivao ju je i gulio dok nije dobio prav štap, koji je bio taman kao krv sa jedne strane, a bled kao med sa druge. Tamna strana je bila srž tise, koja se ođupirala sabijanju, dok je deo boje meda bila elastička beljika: kada je iuk bio gotov, trebalo je da ga ispravi i zategne; srž je služila da, pri povlačenju konopca, vuče na suprotnu stranu, a beljika je bila tu da ispravi i zategne luk kako bi strela mogla da poleti kao krilati đavo. Novo oružje je bilo čak i veće od starog luka i Tomas se ponekad pitao da li pravi prevelik luk, pa ipak, nastavio je da radi, drvo je oblikovao nožem dok nije dobio zadebljanu sredinu i blago stanjene krajev. Uglačao ga je, ispolirao i ofarbao jer je vlaga drveta morala da ostane u njemu kako luk ne bi pukao, a onda je uzeo rožnati deo sa svog starog luka i stavio ga na novi. Skinuo je i srebrnu pločicu sa starog luka, deo posude za misu sa očevim grbom na kome se nalazila zver koja je držala gral. Zakačio ga je za spoljašnji deo novog luka koji je istrljao pčelinjim voskom i garežom da bi ga potamneo. Kada ga je prvi put savio da bi stavio tetivu, začudio se koliko mu je snage bilo potrebno. Kada je odapeo prvu strelu, gledao je u čudu dok je letela kroz vazduh. Drugi luk, za koji nije bilo potrebno uložiti veliku snagu pri upotrebi, napravio je od manje grane; ovaj je bio kao dečji i dao ga je Zenevjev, koja je vežbala sa strelama tupih vrhova i zabavljala vojnike jer su strele letele po celom dvorištu. Ipak. napredovala je i došao je dan kada se strela za strelom zabijala u unutrašnju stranu kapije, tamo gde je i trebalo. Tomas je te noći poslao svoj stari luk u pakao. Strelac

Tomas je te noći poslao svoj stari luk u pakao. Strelac nikada nije bacao svoj luk, čak ni ako bi se slomio; umesto toga, uz ceremoniju, koja je u stvari bila prilika za okupljanje, piće i smeh, stari luk je prepušten plamenu. Poslat je u pakao, kako su strelci imali običaj da kažu, da tamo sačeka svog vlasnika. Tomas je posmatrao kako gori tisa, gledao je kako se luk savija poslednji put, a onda puca u kiši varnica; mislio je na strele koje je odapeo. Njegovi strelci su sa poštovanjem stajali pored ognjišta u velikom predvorju, a iza njih, u tišini, stajali su ratnici i tek kada se luk pretvorio u krivudavu liniju pepela, Tomas je podigao čašu vina ,,Za pakao“, rekao je po starom običaju. ,,Za pakao“, ponovili su strelci i ratnici, koji su imali tu privilegiju da prisustvuju ovom ritualu strelaca. Svi sem Robija koji je stajao sa strane. On je okačio srebrno raspeće oko vrata, preko svoje oklopne košulje, da bi jasno pokazao kako treba oterati zlo. „Bio je to dobar luk“, rekao je Tomas dok je posmatrao žar, ali novi je bio isto tako dobar, možda i bolji, i dva dana kasnije, Tomas ga je poneo u jedan od najvećih pohoda do tada. Sa sobom je poveo sve svoje vojnike, osim šačice onih koji su ostali da čuvaju zamak. Planirao je ovaj pohod danima i znao je da će dugo jahati, te je krenuo pre svitanja. Topot kopita je odjekivao ispred kuća dok su jahali ka zapadnoj kapiji, gde je čuvar, koji je sad imao štap sa znakom erla od Northemptona, požurio da je otvori, a onda su konjanici otkasali preko mosta i nestali među drvećem na jugu. Englezi su ponovo jahali, niko nije znao kuda.

znao kuda. Jahali su na istok, u Astarak. Jahali su ka mestu gde su Tomasovi preci živeli, ka mestu gde je možda nekada gral sakriven. ,,Da li je to ono što očekuješ da ćeš tamo pronaći?“, upitao je ser Gijom. „Misliš da ćemo se spotaći o njega?“ ,,Ne znam šta ćemo naći“, priznao je Tomas. „Tamo je zamak, zar ne?“ „Bio je“, rekao je Tomas, ,,ali otac mi je rekao da je srušen.“ Tomas nije ni očekivao da će zateći bilo šta drugo osim ruševina. „Zašto idemo onda?“, upitao je ser Gijom. ,,Gral“, odgovorio je Tomas odsečno. On je zapravo išao jer je bio radoznao, međutim, njegovi ljudi, koji nisu znali o čemu se radi, posumnjali su da ima nečeg neobičnog u ovom pohodu. Tomas je samo rekao da idu malo dalje jer su već opljačkali sve što je bilo u blizini, ali oni malo svesniji su primetili njegovu nervozu. Ser Gijom je bio svestan značaja Astaraka, kao i Robi, koji je sada predvodio izvidnicu od šest strelaca i tri ratnika, koji su jahali četvrt milje ispred ostalih ne bi li otkili moguću zaselu. Vodio ih je muškarac iz Kastijon de Arbizona, koji ih je uveravao da poznaje put, i poveo ih gore u brda, gde je drveće bilo nisko i zakržljalo, a pogled neograničen. Robi bi svakih nekoliko minuta mahnuo da javi da je put ispred njih čist. Ser Gijom, koji je jahao gologlav, pokazao je glavom na siluetu u daljini. „Znači, to prijateljstvo je okončano?“, upitao je. „Nadam se da nije“, odgovorio je Tomas.

„Možeš da se nadaš čemu hoćeš“, rekao je ser Gijom, ,,ali ona se pojavila.“ Ser Gijomu je lice unakazio Tomasov rođak tako da je Normanin imao samo desno oko, ožiljak na levom obrazu i beli trag na mestu gde mu je mač zakačio bradu. Izgledao je zastrašujuće, takav je i bio u biei, ali bio je velikodušan čovek. Pogledao je Ženevjev koja je jahala svoju sivu kobilu na nekoliko jardi udaljenosti. Bila je u svom srebmom oklopu, njene duge noge u bledosivoj tkanini i braon čizmama. „Trebalo je da je spališ“, rekao je, cereći se. „Još uvek tako misliš?“, upitao ga je Tomas. ,,Ne“, priznao je ser Gijom. „Sviđa mi se. Ako je Dženi zaista begar, onda nemam ništa protiv da nam se još njih pridruži. Ali znaš li šta bi trebalo da uradiš sa Robijem?“ ,,Da se borim sa njim?“ „Isuse, ne!“ Ser Gijom je bio šokiran što je Tomas uopšte predložio tako nešto. „Vrati ga kući. Kolika je otkupnina za njega?“ „Tri hiljade florina.“ „Bože, to je veoma jeftino! Sigurno imaš toliko novca u kovčegu, prema tome, daj mu to i pošalji ga da se pakuje. Može da otkupi svoju slobodu i vrati se da truli u Škotskoj.“ „Drag mi je“, rekao je Tomas i to je bila istina. Robi je bio njegov prijatelj i Tomas se nadao da će se njih dvojica ponovo zbližiti. „Možda ti je drag“, uzvratio je ser Gijom zajedljivo, ,,ali ti ne spavaš sa njim, a kada muškarci treba da izaberu, oni uvek izaberu one koje im greju krevete. Možda zbog toga nećeš duže

izaberu one koje im greju krevete. Možda zbog toga nećeš duže živeti, ali ćeš svakako biti srećniji.“ Smejao se, a onda se okrenuo i obratio pažnju na put ne bi li negde otkrio neprijatelja. Nije bilo nijednog. Izgledalo je da grof od Berata ne obraća pažnju na engleski garnizon koji je sasvim iznenada osvojio jedan deo njegove teritorije. Ser Gijom, koji je imao više ratnog iskustva od Tomasa, pretpostavio je da je to zbog toga što grof koncentriše svoje snage. „Napašće kada bude bio spreman“, rekao je Normanin. ,,A da li si primetio da se koreadori interesuju za nas?“ ,,Jesam“, rekao je Tomas. Bio je svestan prisustva dronjavih bandita koji su posmatrali njegove vojnike tokom svakog pohoda. Nisu se približavali, sigumo nisu bili u dometu luka, ali su bili tamo i on je očekivao da će ih uskoro videti i u ovim brdima. „Nije baš uobičajeno da banditi izazivaju vojnike", rekao je ser Gijom. „Još nas nisu izazvali.“ „Sigurno nas ne posmatraju iz zabave“, dodao je ser Gijom suvo. ,,Pretpostavljam“, odgovorio je Tomas, ,,da su naše glave ucenjene. Oni hoće novac. Jednoga dana će se ohrabriti. Nadam se.“ Potapšao je novi luk, smešten u dugu kožnu futrolu, zašivenu za sedlo. Konjanici su sredinom jutra išli preko plodnih dolina ispresecanih visokim, kamenitim brdima, koja su se prostirala na sever i jug. Tomas je sa vrha brda video desetak sela, ali kada su se spustili i našli se ponovo među drvećem, nije mogao da vidi

su se spustili i našli se ponovo među drvećem, nije mogao da vidi nijedno. Sa uzvišenja su uočili dva zamka; oba su bila maia i imala su istaknute zastave na kulama, ali bili su predaleko da bi videli znak na zastavama. Tomas je pretpostavio da je to verovatno znak grofa od Berata. U dolinama su reke tekle ka severu, ali prešli su ih bez problema jer nije bilo čuvara. Putevi su se, kao i brda i doline, granali ka severu i jugu tako da se vlasnici ovih bogatih zemalja nisu čuvali od onih koji su putovali na istok ili zapad. Zamkovi su bili izgrađani na ulazima u dolinu, gde je garnizon mogao da naplaćuje porez putujućim trgovcima. ,,Da li je to Astarak?“, upitao je ser Gijom kada su prešli jedan greben. Gledao je dole, prema selu u kome se nalazio nali zamak. „Zamak u Astaraku je uništen“, odgovorila je Zenevjev. „Ostala je samo kula i neke zidine na steni, ništa ovako.“ „Bila si tamo?“, upitao je Tomas. „Moj otac i ja smo uvek odlazili na sajam maslina." „Sajam maslina?“ ,,Na svečanost Svetog Jude“, rekla je. „Dolazilo je na stotine Ijudi. Dobro smo zarađivali tada.“ ,,I tamo su prodavali masline?“ „Ćupove i ćupove maslina“, rekla je, ,,a uveče bi prasiće namazali uljem i svi bi pokušavali da ih uhvate. Bilo je tu i borbe bikova i plesa.“ Nasmejala se kada se setila tih doživljaja, a onda je podbola konja. Dobro je jahala, pravih leđa i spuštenih štikli, dok je Tomas, kao i svi drugi strelci, jahao lconja sa gracioznošću džaka žita.

Kada su ujahali u dolinu Astaraka, prošlo je podne. Koreadori su ih posmatrali i mnoštvo dronjavih razbojnika je krenuo za njima, ali se nisu usudili da priđu bliže. Tomas ih je ignorisao. Gledao je u tamni obris razrušenog zamka koji je stajao na stenovitom brežuljku, pola milje južno od malog sela. U daljini, na severu, video je samostan, verovatno cisterijanski jer crkva nije imala kulu. Bacio je pogled na zamak i setio se da je on jednom bio u posedu njegove porodice, da su njegovi preci vladali ovim zemljama, da je njegova zastava bila istaknuta na urušenoj kuli i mislio je da bi trebalo da oseti neku snažnu emociju, međutim, osetio je samo razočaranje. Zemlja mu ništa nije značila, a kako bi nešto tako dragoceno kao gral moglo da pripada toj patetičnoj hrpi razrušenog kamenja? Robi je dojahao. Zenevjev se pomerila u stranu, a on ju je ignorisao. ,,Ne izgleda kao nešto naročito", relcao je Robi dok je njegovo srebrno raspeće blistalo na jesenjem suncu. ,,Ne izgleda“, složio se Tomas. Robi se okrenuo u sedlu i koža je zaškripala. „Dozvoli mi da povedem deset ratnika u samostan“, predložio je. „Možda imaju magacine.“ „Povedi i nekoliko strelaca sa sobom“, predložio je Tomas, ,,a mi ostali ćemo opljačkati selo.“ Robi je klimnuo glavom, a onda je pogledao koreadore u daljini. „Ova kopilad se neće usuditi da nas napadne.“ ,,Sumnjam“, složio se Tomas, ,,ali mislim da su naše glave ucenjene. Drži svoje ljude na okupu.“ Robi je klimnuo glavom i dalje ne obraćajući pažnju na

Zenevjev, odjahao je. Tomas je naredio šestorici svojih strelaca da idu sa Skotom, a onda su on i ser Gijom odjahali u selo, gde su meštani, čim su videli da im se vojnici približavaju, upalili vatru sa koje su se oblaci prljavog dima uzdizali ka kristalno čistom nebu. ,,Upozorenje“, rekao je ser Gijom. ,,To će se sada događati kud god da odemo." ,,Upozorenje?“ „Grof od Berata se probudio“, rekao je ser Gijom. „Svima će biti naređeno da zapale vatru kada nas ugledaju. Tako će ostale seljane upozoriti da sakriju stoku i zaključaju ćerke. A dim će se videti i u Beratu. Tako će znati gde smo.“ ,,Mi smo prokleto mnogo udaljeni od Berata.“ „Oni sigurno neće dojahati danas. Neće nas nikada uhvatiti“, složio se ser Gijom. Prema Tomasovim vojnicima razlog posete bila je pljačka. Na kraju, smatrali su da će takve pljačke izmamiti vojsku iz Berata i da će imati prilike da se bore sa njima kako treba, i da će, u zavisnosti od toga da li će ih podržati Bog ili đavo*, zarobiti neke važne ljude i obogatiti se još više, ali za sada su samo krali i uništavali. Robi je odjahao do samostana, ser Gijom je ostale poveo u selo, a Tomas i Zenevjev su krenuli na jug. Popeli su se uz strmu stazu koja je vodila ka razuršenom zamku. Nekada je ovo bilo naše, prisećao se Tomas. Ovde su živeli njegovi preci, pa ipak, ništa nije osećao. Sebe nije smatrao Gaskonjcem, a kamoli Francuzem. On je bio Englez. Posmatrao je srušene zidove i pokušavao da se seti kada je zamak bio ceo, a njegova prodica vladala ovim zemljama.

a njegova prodica vladala ovim zemljama. On i Zenevjev su ostavili konje pored slomljne kapije, a onda su preko oborenog kamena ušli u staro dvorište. Noseći zid je skoro potpuno nestao, kamenje su odneli da od njega naprave kuće i štale. Ono što je budilo najviše uspomena, bio je ostatak kule stražarnice, ali čak je i ona bila srušena dopola, a njena južna strana bila je izložena vetru. Na sredini severnog zida videli su se ostaci ognjišta; veliko kamenje lcoje je ležalo razbacano kod unutrašnje strane zida, pokazivalo je gde su se nekada nalazile grede, koje su podupirale podove. Razrušeno stepenište je zavijalo na istočnu stranu, ne vodeći nikuda. Pored lcule, na najvišem delu stenovitog grebena, nalazili su se i ostaci kapele. Pod je bio popločan kamenim pločama i na jednoj od njih se nalazio Tomasov grb. On je spustio luk i čučnuo pored kamena, pokušavajući da oseti da li tu pripada. „Jednog dana“, Zenevjev je stajala na srušenom južnom zidu, „reći ćeš mi zašto si došao ovamo.“ ,,Da bi pljačkao“, odgovorio je Tomas odsečno. Skinula je šlem i protresla kosu, koju je nosila puštenu kao mlada devojka. Plavi pramenovi su lepršali na vetru dok se ona smešila. „Misliš li da sam budala, Tomase?" ,,Ne“, rekao je oprezno. „Dugo si putovao iz Engleske“, rekla je, „došao si u mali grad po imenu Kastijon de Arbizon, a onda si se uputio ovamo. Bilo je na desetine mesta koja smo mogli da opljačkamo usput, ali ipak, došli smo ovamo. A ovde se nalazi isti grb koji ti imaš na luku.“ „Postoji mnogo grbova“, rekao je Tomas, ,,i oni često liče

„Postoji mnogo grbova“, rekao je Tomas, ,,i oni često liče jeda ina druge.“ Odmahnula je glavom. „Sta predstavlja taj grb?“ ,,Zver“, rekao je. „Zver koju su izmislili heraldičari, sa zubima, kandžama, krljušti, zastršujuću.“ Tomasov grb, zakačen za njegov luk, pokazivao je zver koja je držala pehar, ali zver na kamenoj ploči nije držala ništa u svojoj kandži. Zenevjev je pogleđaia iznad Tomasa gde su ser Gijomovi vojnici uterivali stoku u tor. „Culi smo tako mnogo priča“, rekla je, ,,moj otac i ja; on je voleo priče, pa je pokušavao da ih zapamti, a u večernjim satima bi mi ih prepričavao. Priče o monstrumima u brdima, o zmajevima koji lete iznad krovova, priče čudima na svetim izvorima, o ženama koje su rađale monstrume. Hiljade priča. Ali postojala je jedna priča koju bismo čuli kada god bismo bili u ovim dolinama.“ Zastala je. ,,Nastavi“, rekao je Tomas. Vetar je duvao i podigao pramenove njene lepe, duge kose. Bila je dovoljno stara da je mogla da veže kosu, da bude obeležena kao žena, ali ona je volela puštenu kosu i Tomas je mislio da tako više izgleda kao clraga. „Slušali smo o blagu perfekta“, rekla je Ženevjev. Perfekti su preteče begara, jeretici koji nisu priznavali crkvenu vlast i njihovo zlo se proširilo na jug, dok ih crkva, uz pomoč francuskog kralja, nije uništila. Plamenovi njihovog nestanka ugašeni su pre stotinu godina, ali još uvek se osećao eho katara, kako su nazivali perfekte. Nisu došli u ovaj deo Gaskonje mada su neki crkveni službenici govorili da je jeres

zahvatila ceo hrišćanski svet i da još uvek postoji u njegovim skrivenim đelovima. „Blago perfekta“, rekao je Tomas biz intonacije. „Došao si u ovo malo mesto izdaleka“, rekla je Ženevjev, ,,a ipak nosiš grb koji potiče iz ovih brda. A kada god bismo moj otac i ja došli ovamo, slušali smo priče o Astaraku. Još uvek ih ovde pričaju.“ „Pričaju o čemu?“ „Kako je veliki grof pobegao i došao ovamo da nađe utočište i doneo je blago perfekta sa sobom A blago je, kako kažu, još uvek ovde.“ Tomas se nasmešio. „Već bi ga do sada iskopali.“ „Ako je u pitanju skriveni bunar“, rekla je Ženevjev zagonetno, „onda ga neće pronaći tako lako.“ Tomas je gledao dole, u selo, odakle se čulo mukanje, cviljenje i blejanje iz tora u kome su klali stoku. Najbolje odreske svežeg, još krvavnog mesa, privezaće za sedla i kasnije usoliti ili dimiti, a seljanima će ostaviti rogove, iznutrice i kožu. „Svuda pričaju priče“, rekao je omalovažavajućim tonom. ,,Od svih blaga“, rekla je Ženevjev blago, ignorišući njegov ton, „jedno cene više od svih ostalih. Ali kako kažu, samo ga perfekt može naći.“ „Onda ga i sam Boga može naći“, rekao je Tomas. ,,Pa ipak, to te ne sprečava da ga tražiš, Tomase, zar ne?“ ,,Tražim?“ „Gral.“ Reč je konačno izgovorena, smešna reč, nemoguća reč;

Reč je konačno izgovorena, smešna reč, nemoguća reč; ime predmeta za koji se Tomas pribojavao da u stvari ne postoji, ali je ipak tragao za njim. U rukopisima njegovog oca bilo je naznaka da je on pronašao gral. Tomasov rođak, Gaj Veksajl, bio je uveren da Tomas zna gde se relikvija nalazi i zbog toga je rešio da prati Tomasa na kraj sveta, Zato je Tomas i bio ovde, u Astaraku, da privuče rodaka ubicu u domet svog novog luka. Pogledao je vrh razrušene kule. „Ser Gijom zna zašto smo ovde“, rekao joj je, ,,i Robi zna. Ali niko drugi ne zna i nemoj im reći ,,Neću“, rekla je, ,,ali, da li ti misliš da on postoji?“ ,,Ne“, rekao je sa više uverenosti nego što je osećao. „Postoji", rekla je Zenevjev. Tomas je stao pored nje i gledao na jug, tamo gde je reka lagano vijugala kroz livade i maslinjake. Video je muškarce, mnogo njih i znao je da su to koreadori. Moraće da uradi nešto u vezi sa njima, mislio je, ako ne želi da ovi odrpani banditi napadnu njegove vojnike u toku zime. Nije ih se plašio, ali se plašio da bi neki njegovi ljudi mogli da skrenu s puta i budu zarobljeni. tako da bi bilo bolje zaplašiti i oterati bandite pre nego što se tako nešto desi. „Ipak postoji“, Zenevjev je bila uporna. ,,Ti to ne možeš da znaš“, rekao je Tomas, još uvek posmatrajući odrpance koji su posmatrali njega. „Gral je kao Bog“, rekla je Zenevjev. „Svuda je oko nas, očigledno, ali mi odbijamo da ga vidimo. Ljudi misle da mogu prići Bogu samo ako izgrade velike crkve i napune ih srebrom, zlatom i statuama, ali sve što treba da urade, jeste da pogledaju

zlatom i statuama, ali sve što treba da urade, jeste da pogledaju oko sebe. Gral postoji, Tomase, samo treba da otvoriš oči.“ Tomas je zategao luk, izvadio je jednu staru strelu iz lorbe i koliko god je mogao povukao je tetivu nazad. Mišići na leđima su ga boleli od zatezanja novog luka. Držao je strelu nisko, u nivou struka, podigao je levu ruku visoko i kada je otpustio tetivu, strela je odletela u nebo i bela pera su postajala sve manja i manja, a onda se strela ustremila ka zemlji, i zarila u rečni nasip na tri stotine milja od njih. Koreadori su razumeli poruku i udaljili su se. ,,To je bila dobro odapeta strela“, rekao je Tomas. Potom je uhvatio Zenevjev za ruku i otišli su da potraže njegove vojnike. Robi je zagledao zemlju oko samostana na kojoj su radili cisterijanci u belim odorama. Kada su videli vojnike u oklopima da dolaze iz sela, podigli su krajeve svojih skuta i pobegli. Na većini polja se uzgajala vinova loza, ali bio je tu i voćnjak sa stablima krušaka, i maslinjak, pašnjak sa ovcama i ribnjak. Bila je to, mislio je, bogata zemlja. Danima je već slušao kako je žetva u Gaskonji bila slaba, a sada mu se činilo da je ovo raj u poređenju sa surovom, neplodnom zemljom na severu, gde je bio njegov dom. Samostansko zvono je pozivalo na uzbunu. „Sigurno imaju odaju gde čuvaju dragocenosti.“ Džejk, jedan od strelaca, jahao je pored Robija i glavom je pokazao na samostan. ,,A njega ćemo ubiti“, pokazao je na fratra koji je izašao iz stražarnice samostana i polako išao prema njima, „onda nam ostali neće predstavljati problem.'1

„Nećeš ubiti nikoga", odvratio mu je Robi odsečno. Mahnuo je svojim ljudima da zaustave konje. „Čekaćete me ovde“, rekao im je, spustio si iz sedla, dobacio uzda Džejku i krenuo prema veoma visokom, mrašavom i starom fratru. Imao je slabu, sedu kosu oko tonzure i duguljasto, tamno lice, na kome se nazirala mudrost i blagost. Robi koji je hodao u oklopnoj košuIji, sa štitom na leđima i dugačkim mačem svoga ujaka sa strane, osećao se trapavo i mislio je da je na pogrešnom mestu. Desni rukav fratrove bele odore bio je umazan mastilom, zbog čega je Robi pomislio da je on pisar. Poslali su ga da pregovara sa konjanicima, da pokuša da ih potkupi ili ubedi da poštuju božju kuću. Robi se tada setio kako je pomagao u pljački velikog dominikanskog samostana u Heksamu, s druge strane engleske granice, i setio se fratara koji su prvo molili napadače da ih poštede, a onda im pretili božjom osvetom. Škoti su se smejali i opustošili su Heksam. Ali Bog se osvetio tako što je pustio Engleze da pobede u Duramu i to sećanje, to iznenadno saznanje da je možda skrnavljenje Heksama prouzrokovalo poraz u Duramu, uticalo je na Robija da zastane, namršti se i zapita šta će reći viskom fratru, koji mu se sada osmehivao. ,,Vi ste sigurno engleski konjanici?“, upitao je fratar na veoma dobrom engleskom jeziku. Robi je odmahnuo glavom. „Ja sam Škot“, odgovorio je. „Škot! Škot koji jaše sa Englezima! Proveo sam dve godine u cisterijanskoj kući u Jorkširu i braća nikada nisu rekla nijednu dobru reč o Škotima, pa ipak, vi ste ovde sa Englezima,

nijednu dobru reč o Škotima, pa ipak, vi ste ovde sa Englezima, a ja sam mislio da sam bio svedok svih mogućih čuda koja ovaj grešni svet može da ponudi.“ Fratar se još uvek smešio. ,,Ja sam Abot Planšar i moja kuća se nalazi u vašoj milosti. Uradite šta hoćete, mladi čoveče, mi vam se nećemo odupirati.“ Sklonio se u stranu i pokazao na samostan kao da poziva Robija da izvuče mač i počne sa pljačkom. Robi se nije pomerio. Mislio je na Heksam. Mislio je na fratra koji je umirao tamo u crkvi, na to kako je njegova krv tekla ispod ogrtača i slivala se niz stepenice i mislio je na pijane škotske vojnike koji su preskakali čoveka dok su nosili plen: svećnjake, krstove i vezene ogrtače. ,,Naravno“, rekao je opat, „ukoliko želite, možemo vas ponuditi vinom? To je naše vino i nije baš najbolje. Mi ga pijemo dok ne prevre, ali iinamo dobar kozji sir, a brat Filip mesi najbolji hleb u dolini. Možemo da napojimo vaše konje, a imam i malo sena.“ ,,Ne“, odgovorio je Robi naglo. A onda se okrenuo i doviknuo svojim vojnicima: „Idite kod ser Gijoma!“ „Šta da radimo?“, upitao je zbunjeno jedan strelac. „Idite kod ser Gijoma. Odmah!“ Uzeo je svog konja od Džejka, a onda je krenuo sa fratrom ka samostanu. Nije ništa govorio, međutim, Abot Planšar je na osnovu njegovog ćutanja zaključio da mladi Škot želi da govori. Rekao je čuvaru na kapiji da pripazi Robijevog konja, potom je rekao Robiju da ostavi mač i štit u kućici. „Naravno, ako želiš, možeš ih poneti sa sobom'1, rekao je fratar, ,,ali mislio sam da bi ti bilo udobnije bez njih. Dobrodošao

fratar, ,,ali mislio sam da bi ti bilo udobnije bez njih. Dobrodošao u Sveti Sever.“ „Sveti Sever?“, upitao je Robi dok je skidao štit. „Priča se da je on u ovoj dolini iscelio anđelu krilo. Ponekad mi je teško da poverujem u to, ali Bog voli da testira našu veru na čudan način i zato se svake večeri molim svetom Severu kako bih mu se zahvalio za to čudo i da bih ga zamoio da isceli i mene kao što je to uradilo sa belim krilom.“ Robi se nasmešio. „Vama je potrebno isceljenje?“ „Svima nam je potrebno. Kada smo mladi, duh je taj koji se lomi, a kada ostarimo, onda je to telo.“ Opat Planšar je dotakao Robijev lakat da bi ga poveo ka samostanskom dvorištu, gde je izabrao lepo mesto na suncu i pozvao svog posetioca da sedne na niski zidić, koji se nalazio između dva stuba. „Reci mi“, rekao je i seo na zidić pored Robija, „jesi li ti Tomas? Nije li to ime čoveka koji predvodi Engleze?“ ,,Ja nisam Tomas“, rekao je Robi, „ali, ti si čuo za nas?“ ,,Da, svakako. Ništa se interesantnije nije desilo u ovim krajevima otkako je anđeo pao“, rekao je opat sa osmehom, a onda se okrenuo ka jednom fratru i zamolio ga da donese vino, hleb i sir, ,,i možda malo meda! Mi pravimo jako dobar med“, objasnio je Robiju. „Gubavci rade sa košnicama.“ ,,Gubavci!“ ,,Oni žive iza naše kuče“, rekao je opat mimo, „kuće koju ste vi, mladi čoveče, hteli da opljačkate. Da li sam u pravu?“ ,,Da“, priznao je Robi. „Umesto toga, deliš ovde hleb sa mnom“, Planšar je

zastao, a njegove lukave oči su ispitivale Robijevo lice. „Postojii nešto što ste želeli da mi kažete?“ Robi se namrštio, a onda je upitao zbunjeno. „Kako ste znali?“ Planšar se nasmešio. „Kada vojnik dođe kod mene, naoružan i u oklopu, ali sa raspećem oko vrata, onda znam da je to čovek koji poštuje svog Boga. Nosiš znak, sine moj“, pokazao je na raspeće, ,,a čak i posle osamdeset i pet godina ja prepoznajem taj znak.“ „Osamdeset pet!“, uzviknuo je Robi čudeći se, ali opat nije rekao ništa. Strpljivo je čekao, Robi se vrpoljio na mestu, a potom je izbrbljao sve. Opisao je kako su otišli u Kastijon de Arbizon i kako su pronašli begara u tamnici; kako joj je Tomas poštedeo život. „To me brine“, rekao je Robi zureći u travu, ,,i smatram da nama neće biti dobro sve dok je ona živa. Crkva ju je osudila.“ ,,Jeste“, rekao je Planšar blago, ,,i čujem da je živa.“ „Ona je ovde!“ Robi je protestovao, pokazujući prema jugu, ka selu. „Ovde u vašoj dolini!" Planšar je pogledao Robija i video je ispred sebe iskrenu i otvorenu, ali uznemirenu dušu. Uzdahnuo je, onda je dosuo vino i približio dasku sa hlebom, sirom i medom mladom čoveku. ,,Jedite“, rekao je blago. ,,To nije u redu!“, rekao je Robi vatreno. Opat nije pipnuo hranu. Uzeo je gutljaj vina, zatim je tiho govorio dok je giedao dim koji se vio iz sela sa upaljene lomače, kao znak upozorenja. „Greh begara nije tvoj greh, sine moj“, rekao je, ,,i kada ju je Tomas oslobodio, to nisi ti uradio. Ti se brineš zbog grehova drugih ljudi?“

„Trebalo bi da je ubijem“, rekao je Robi. ,,Ne, ne bi trebalo“, rekao je opat strogo. ,,Ne?“ Robi je zvučao iznenađeno. ,,Da je Bog to želeo“, rekao je opat, „onda te ne bi poslao ovamo da razgovaraš sa mnom. Božje namere nije uvek lako razumeti, ali došao sam do saznanja da njegovi načini nisu indirektni kao naši. Mi ne razumemo Boga jer ne shvatamo da je dobrota veoma jednostavna." Zastao je. „Kažeš mi da vam neće biti dobro sve dok je ona živa, ali zašto bi Bog želeo da vam bude dobro? U ovom kraju je vladao mir i povremeno bi ga samo banditi narušili. Vi ste taj mir potpuno poremetili. Da li bi vas Bog načinio opasnijim ako bi begar umro?“ Robi nije odgovorio. „Pričao si mi“, rekao je Planšar strože, ,,o gresima drugih, ali ne govoriš o svojim. Da li raspeće nosiš zbog drugih ili zbog sebe?“ „Zbog sebe“, rekao je Robi. „Onda mi pričaj o sebi“, rekao je opat. I Robi je pričao o sebi. Žoslin, grof od Bezijera i naslednik velike oblasti Berat, tresnuo je štitnik za grudi o sto tako snažno da je prašina poletela iz svih pukotina na njemu. Njegov strie, grof, namrštio se. „Nema potrebe da udaraš po drvetu, Žosline“, rekao je mirno. „Nema crva u stolu. Bar se nadam da je tako. Mažu ga teprentinom radi zaštite.“ „Moj otac je bio uveren da tu pomaže mešavina ceđi i un na“, rekao je otac Ruber, ,,i povremeno prljenje." Sedeo je

na“, rekao je otac Ruber, ,,i povremeno prljenje." Sedeo je naspram grofa i prelistavao stare pobuđale pergamente koje niko nije dotakao otkako su ih pre jednog veka doneli iz Astaraka. Neki su bili ugljenisani na ivicama, bio je to dokaz požara koji je izbio u zarnku. „Ceđ i urin? Trebalo bi to da isprobam.“ Grof se počešao ispod svoje vunene kape, a onda je pogledao svog besnog nećaka. ,,Ti poznaješ oca Rubera, Žosline? Naravno da ga poznaješ.“ Pogledao je drugi dokument, video da je to zahtev da se još dva nadzomika postave u Astaraku na mesto gradske straže i uzdahnuo je. „Žosline, kada bi znao da čitaš, mogao bi i da nam pomogneš.“ „Pomoći ću ti striče“, rekao je Žoslin besno. „Samo me pusti sa lanca!“ ,,To može da ide bratu Žeromu.“ Grof je mirno nastavio da se bavi svojim poslom, ne obraćajući pažnju na Žoslina i spustio je zahtev za povećanjem broja čuvara u veliku korpu, koju će odneti u drugu odaju, gde će mladi fratar iz Pariza sve pregledati. „Ubaci i neka druga dokumenta“, rekao je ocu Ruberu, ,,da bismo ga zbunili. Ovi stari poreski izveštaji iz Lemijera bi trebalo da ga okupiraju bar mesec dana!“ „Trideset vojnika, striče“, Žoslin je bio uporan, ,,to je sve što tražim! Ti imaš osamdeset sedam ratnika, ja tražim samo trideset!“ Žoslin, lord od Bezijera, bio je upečatljiva figura. Bio je jako visok i krupan, širokog grudnog koša i dugih udova, međutim, njegov izgled kvarilo je okmglo lice takve prazinine da se njegov stric ponekad pitao da li se iza tih izbuljenih očiju njegovog nećaka nalazi mozak. Imao je kosu boje slame, na

njegovog nećaka nalazi mozak. Imao je kosu boje slame, na kojoj se skoro uvek ocrtavao trag šlema. Bio je obdaren jakim ramenima i snažnim nogama, pa ipak, iako je Žoslin bio sav mišićav i koščat, a snagu nije upotrebljavao u prave svrhe, nije bio bez vrlina. Bio je marljiv, mada je njegova marljivost bila usmerena samo na prostor na takmičenje, gde je bio jedna od najcenjenih figura u Evropi. Dva puta je pobedio na turniru u Parizu, ponizio je najbolje engleske vitezove na velikom skupu u Tjuksberiju, a čak je i u nemačkim državama, gde su verovali da niko nije bolji od njih, Žoslin osvojio veliki broj najvećih nagrada. Voltera od Zigentalera slavno je bacio na njegovu široku zadnjicu dva puta na jednom takmičenju. Međutim, jedini vitez od koga je Žoslin uvek gubio, bio je čovek u crnom oklopu, zvani Harlekin, koji je, smrknut i nemilosrdan, odlazio na turnire da bi skupio novac. Ali Harlekina nisu videli već tričetiri godine i Žoslin je smatrao da njegovo odsustvo njemu ide na ruku jer će on postati evropski šampion. Žoslin je odrastao u blizini Pariza, a odgajio ga je grofov mlađi brat koji je umro od dizenteriie pre sedamnaest godina. U njihovoj kući je bilo maio novca, a grof, poznat po zlu, slao je udovici poneki eku da bi joj pomogao u nesreći, pa ipak, Žoslin je zarađivao novac mačem i oklopom, a to je, po grofu, bilo zahvaljujući njemu. Kada je došao kod grofa, doveo je i dva naoružana muškarca, obojica su bili okoreli ratnici. Žoslin ih je plaćao svojim novcm i to je, mislio je grof, pokazivalo da je on ipak dorastao tome da predvodi vojnike. „Ali stvamo bi trebalo da naučiš da čitaš“, završio je misao naglas. „Veština čitanja

civilizuje čoveka, Žosline.“ „Serem se na civilizaciju“, rekao je Žoslin, ,,u Kastijon de Arbizonu sede engleski banditi, a mi ne činimo ništa, ništa!“ „Neće biti da ništa ne činimo“, usprotivio se grof, češući se ponovo ispod svoje vunene kape. Tu ga je svrbelo i pitao se da li je to nagoveštaj nečeg mnogo goreg. Sam sebe je podsetio da pogleda rukopise Galena, Plinija i Hipokrata. „Poslali smo poruku u Tuluz i Pariz", objasnio je Žoslinu, ,,i protestovaću kod senešala u Bordou. Oštro ću da protestujem!“ Senešal je bio regent engleskog kralja u Gaskonji i grof nije bio siguran da li će čoveku stvarno poslati takvu poruku, jer bi takav protest izazvao još engleskih avanturista da krenu put Berata. ,,Do davola i protest“, rekao je Žoslin, „pobijte kopilad. Oni krše primirje!“ ,,To su Englezi“, rekao je grof, ,,oni uvek krše primirje. Veruj pre đavolu nego Englezu.“ ,,Pa, pobijte ih onda“, insistirao je Žoslin. „Nema sumnje da ćemo to i uradili“, odgovorio je grof. Pokušavao je da dešifruje grozan rukopis davno umrlog pisara, koji je sa čovekom po imenu Sestije sastavio ugovor o oblaganju odvodnih cevi zamka u Astaraku brezovim drvetom. „Kada dođe vreme, uradićemo tako“, dodao je odsutno. „Daj mi trideset vojnika, striče, i ja ću ih pobiti za nedelju dana!“ Grof je odbacio dokument i uzeo drugi. Mastilo na dokumentu je bilo braon boje i već je skoro izbledelo, ali grol' je ipak uspeo da dešifruje dokument i shvatio je da je to ugovor sa

ipak uspeo da dešifruje dokument i shvatio je da je to ugovor sa kamenarom. ,,Žosline“, upitao je, još uvek gledajući u ugovor, „kako ćeš ih pobiti za nedelju dana?“ Žoslin je gledao svog strica kao da je starac lud. „Otići ću u Kastijon de Arbizon, naravno“, rekao je, ,,i ubiću ih.“ „Razumem, razumem....“, mrmljao je grof kao da je bio zadovoljan objašnjenjem. „Kada sam ja poslednji put bio u Kastijon de Arbizonu, a to je bilo pre mnogo godina, upravo posle odlaska Engleza, dakle, kada sam ja bio tamo, Žosline, zamak je bio od kamena. A ti ćeš nasrnuti mačem i kopljem?“ Nasmešio se svom nećaku. ,,Za ime božje! Oni će se boriti.“ ,,Oh, siguran sam da hoće. Englezi uživaju u takvim zadovoljstvima baš kao i ti. Ali ovi Englezi imaju strelce, Žosline, strelce. Da li si se ikada susreo sa engleskim strelcem na turniru?" Žoslin je ignorisao pitanje. „Samo dvadeset strelaca“, negodovao je. „Garnizon nam je rekao da broj strelaca iznosi dvadeset i četiri“, rekao je grof precizno. Englezi su pustili preživele iz garnizona u Kastijon de Arbizonu i oni su pobegli u Berat, gde je grof obesio dvojicu za primer, a ostale je ispitao. Oni su sađa bili u zatvoru i čekali su da ih odvedu na jug i prodaju kao robove za rad na galijama. Grof je pomislio na zaradu koja će stići odatle i nasmešio se sam sebi, a onda, baš kada je hteo da odloži ugovor sa kamenarora u korpu, pažnju mu je privukla jedna reč i neki instinkt mu je rekao da zadrži dokument. Okrenuo je leđa nećaku. „Dopusti mi da ti kažem nešto o engleskom ratnom luku,

nećaku. „Dopusti mi da ti kažem nešto o engleskom ratnom luku, Žosline“, rekao je strpljivo. ,,To je vrlo prosta stvar, napravljena je od tise, alatka seljaka. Moj lovac može da vlada njime, ali on je jedini čovek u Beratu koji je savladao veštinu rukovanja tim oružje. Sta misliš, zašto je to tako?“ Čekao je, ali mu nećak nije odgovorio. „Ipak ću ti reći“, nastavio je grof. „Potrebne su godine, Žosline, mnogo godina, da bi se ovladalo veštinom rukovanja lukom od tise. Deset godina? Verovatno toliko, a posle deset godina čovek može da zarije strelu kroz oklop sa udaljenosti od dvesta koraka.“ Nasmešio se. „Upravo tako. Hiljađe ekua, vojnika, oklopa i oružja palo je pred tim seljačkim lukom. I to nije bila sreća u pitanju, Žosline. Moj lovac može da odapne strelu kroz narukvicu sa udaljenosti od stotinu koraka. Može da probije oklopnu košulju sa dvesta. Video sam kada je zario strelu u hrastova vrata sa sto pedeset koraka, a vrata su bila tri inča široka!“ ,,Ja imam čelični oklop“, rekao je Žoslin sumorno. „Imaš. A sa pedeset koraka Englezi će naciljati prorez na tvom viziru i odapeti strele u tvoj mozak. Ti ćeš, naravno, to preživeti.“ Žoslin nije prepoznao uvredu. ,,Mi imamo samostrele“, nastavio je. „Imamo trideset strelaca sa samostrelima“, rekao je grof, ,,i nijedan više nije mlad kao što je bio, a neki su i bolesni i ja stvarno ne mislim da bi se mogli adekvatno suprotstaviti onom mladom čoveku, kako se zvaše....?“ „Tomas od Huktona“, ubacio je otac Ruber.

„Čudno ime“, rekao je grof, ,,ali izgleda da zna šta radi. Čovek sa kojim treba postupati oprezno, rekao bih.“ ,,Topovi“, predložio je Žoslin. ,,Ah, topovi!“, uzviknuo je grof kao da se toga sam nije setio. „Sigumo bismo mogli da odnesemo top u Kastijon de Arbizon i usuđujem se da predvidim da bi naprava svakako rasturila kapije zamka i napravila haos, ali gde da ga nađemo? Postoji iedan u Tuluzu, rečeno mi je, ali potrebno je osamnaest konja da bi se pokrenuo. Mogli bismo da naručimo top iz Italije, međutim, jako su skupi za iznajmljivanje, a njihove tobžije još i više i sumnjam da bi to sredilo stvari do proleča. Bog će nas čuvati do tada.“ ,,Ne možemo da ništa ne radimo!“, protestovao je ponovo Zoslin. „Istina je, Žosline, istina.“ Grof se svesrdno složio. Kiša je udarala u daske na prozorima. Padala je u naletima u celom gradu. Padala je kaskadama u slivnike, piavila poijske klozete, slamnati krovovi su prokišnjavali, a kiša je u vidu malih potoka prolazila kroz donje kapije grada. To nije bilo vreme za borbu, mislio je grof, ali ako ne bude svom nećaku dao izvesnu siobodu, pretpostavio je da bi mlada budala mbgla odjahti na svoju ruku i da bi ga mogli i ubiti. „Sigurno bismo mogli da ih potkupimo“, predložio je grof. „Da ih potkupimo?“ Žoslin je pobesneo pri pomisli na to. ,,To je potpuno normalno, Žosline. Oni nisu ništa drugo do banditi i hoće samo novac, pa bih mogao da im ga ponudim u zamenu za zamak. To često daje rezultate.“

zamenu za zamak. To često daje rezultate.“ Žoslin je pljunuo. „Uzeće novac, ostaće gde su i tražiće još.“ „Vrlo dobro!" Grol' od Berata se smešio sa odobravanjem svome nećaku. „Tako sam i ja zaključio. Odlično, Žosline! Znači, neću pokušati da ih otkupim. Pisao sam u Tuluz i zatražio sam pomoć od njihove artiijerije. Nema sumnje da će top biti nevideno skup, ali ukoliko je potrbno, uperićemo ga u Engieze. Nadarn se da neće doći do toga. Jesi li razgovarao sa ser Anrijem?“, upitao je. Ser Anri Kurtoa je bio komandant grofovog garnizona i vojnik sa iskustvom. Žoslin je stvarno razgovarao sa njim i dobio odgovor koji je upravo dobio i od strica: čuvaj se engleskih strelaca. „Ser Anri je stara žena“, požalio se Žoslin. ,,Sa tom bradom? Sumnjam“, rekao je grof, „mađa sam jednom video bradatu ženu. To je bilo u Tarbesu na uskršnjem vašaru. Bio sam tada veoma mlad, međutim, još uvek je se dobro sećam. Imala je veliku, dugačku bradu. Dali smo nekoliko novčida da je vidimo, a ako bi platio više, mogao si da je povučeš za bradu, što sam ja i uradio i uverio se da je prava, a ako bi platio još više, onda bi joj otkrili grudi, što je odagnalo svaku sumnju da je to možda muškarac. Bile su to lepe grudi, koliko se sećam.“ Ponovo se vratio kamenarovom ugovoru i reči iz latinskog jezika, koja mu je privukla pažnju. Calix. Uspomena iz detinjstva se uskomešala, ali nije bila dovoljno jasna. „Trideset vojnika“, molio je Zoslin. Grof je ostavio dokument. „Uradićemo ono što je predložio ser Anri. Nadajmo se da ćemo uhvatiti Engleze kada se udalje od njihove jazbine. Pregovaraćemo za top iz Tuluza.

se udalje od njihove jazbine. Pregovaraćemo za top iz Tuluza. Već smo ponudili nagradu za svakog Engleza uhvaćenog živog. Veliku nagradu, tako da uopšte ne sumnjam da će se svaki rutijer i koreador u Gaskonji priključiti lovu, pa će Engleze uskoro opkoliti neprijatelji. To im se sigurno neće dopasti.“ „Zašto žive?“ Zoslin je hteo da zna. „Zašto ne mrtve engleske strelce?“ Grof je uzdahnuo. „Zato što bi onda koreadori dnevno donosili na desetine leševa i tvrdili da su to Englezi. Mi moramo da razgovaramo sa strelcem pre nego što ga ubijemo, da bismo bili sigurni da je pravi. Moramo, da tako kažem, pregledati grudi, da bismo se uverili da je brada prava.“ Gledao je u reč calix, pokušavaljući da se priseti. „Sumnjam da ćemo uhvatiti mnogo strelaca“, nastavio je, ,,oni love u grupi i veoma su opasni tako da ćemo uraditi ono što uvek radimo kada koreadori postanu previše bezobrazni. Cekaćemo strpljivo i uhvatićemo ih u zamku kada naprave grešku. A oni će to uraditi, iako misle da ćemo mi biti prvi koji će napraviti grešku. Oni hoće da ih ti napadneš, Zosline, kako bi mogli da te izrešetaju strelama; napašćemo ih kada to ne budu očekivali. Prema tome, pođi sa vojnicima ser Anrija i postaraj se da signalne vatre budu upaljene i kada dođe vreme, ja ću te pustiti. To je obećanje.“ Signalne vatre su pripremljene u svakom selu i gradu, u celoj zemlji. To su bile gomile drva, koje bi, kada se zapale, slale dimne signale da upozore da se engleski konjanici nalaze u blizini. Signalne vatre su takođe obaveštavale naselja u blizini, kao čuvare na kuli zamka u Beratu, o engleskim položajima.

Jednog dana, grof je verovao, Englezi će se suviše približiti Beratuli će se naći na mestu gde bi njegovi vojnici mogli da ih iznenade. Bio je spreman da čeka dok oni ne načine takvu grešku. A sigurno će je napraviti, koreadori su to uvek činili, a ovi Englezi, iako su jahali pod zastavom erla od Northemptona, nisu bili bolji od običnih razbojnika. „Prema tome, idi i vežbaj sa svojim oružjem Zosline", rekao je svom nećaku, „zato što ćeš ga uskoro upotrebiti. I ponesi štitnik za grudi.“ Žoslin je otišao. Grof je posmatrao kako otac Ruber dodaje drva na vatru, a onda se ponovo vratio dokumentu. Grof od Astaraka je unajmio kamenara da iskleše ,,Calix Meus Inebrians“ iznad kapije zamka u Astaraku i naznačio je da će datum na ugovoru biti naknadno dodat. Zašto? Zašto bi bilo koji čovek hteo da reči „Moj pehar me je opio“, krase zamak? ,,Oče“, upitao je. „Vašeg nećaka će ubiti na kraju", mrmljao je dominikanski fratar. „Imam i druge nećake“, rekao je grof. „Ali Žoslin je u pravu“, rekao je Ruber. „Treba im se suprotstaviti i to brzo. Tu je begar koga treba spaliti.“ Bes je oca Rubera noću držao budnim. Kako su se usudili da poštede jeretika? Ležao je u svom uskom krevetu, zamišljajući devojku kako vrišti dok plamen guta njenu haljinu. Ostala bi gola kada haljina izgori i otac Ruber se sećao njenog belog tela vezanog za njegov sto. Razumeo je svoj poriv tada, razumeo ga je i mrzeo. Osećao je neizmerno zadovoljstvo dok je prislanjao vrelu peglu na nežnu kožu njenih butina.

,,0če! Vi ste skoro zaspali“, prigovorio je grof. „Pogledajte ovo.“ Gurnuo je kamenarov ugovor preko stola. Dominikanac se mrštio dok je pokušavao da razazna izbledeli rukopis, a kada je prepoznao izraz, klimnuo je glavom. ,,Iz psalma Davidovog“, rekao je. „Naravno! Kako sam glup. Ali zašto bi čovek urezao 'Calix Meus Inebrians' iznad kapije?“ „Crkveni oci“, rekao je fratar, „sumnjaju da je pslamista mislio na pijan u opštem smislu. Možda obliven radošću?“ Moj pehar me čini srećnim?“ „Ali koji pehar?“, upitao je grof zajedljivo. Zavladala je tišina. Bilo je tiho, osim što se čula kiša i pucketanje drva, potom je fratar ponovo pogledao ugovor, odgumuo je svoju stolicu i otišao do grofovih polica. Uzeo je veliku povezanu knjigu koju je pažljivo spustio na pult za čitanje, skinuo povez i otvorio ogromne, krute stranice. „Koja je to knjiga?“, oglasio se grof. „Anali iz samostana Svetog Jozefa", rekao je otac Ruber. Okretao je stranice, tražeći oznaku. ,,Mi znamo“, nastavio je, ,,da je poslednji grof Astaraka bio zaražan katarskom jeresi. Priča se da ga je otac poslao da bude štitonoša jednog viteza u Karkasonu i da je tamo i postao grešnik. Na kraju je nasledio Astarak i podržao jeretike. Znamo da je on bio jedan od poslednjih katarskih gospodara.“ Zastao je dok je okretao novu stranu. ,,Ah! Evo ga. Monsežur je pao na dan Svetog Zovina u dvadeset drugoj godini vladavine Rajmonda VII.“ Rejmond je bio veliki, poslednji grof Tuluza, sada je mrtav već sto godina. Otac Ruber je razmišljao. ,,To bi značilo da je Monsežur pao

Otac Ruber je razmišljao. ,,To bi značilo da je Monsežur pao 1244. godine.“ Grof se nagnuo preko stola i uzeo ugovor. Gledao ga je i našao šta je želeo. ,,A ovo nosi datum večeri uoči Svetog Nazarijusa iste godine. Proslava svetog Nazarijusa je krajem jula, je li tako?“ ,,Jeste“, potvrdio je otac Ruber. ,,A dan Svetog Zovina je u martu“, rekao je grof, ,,što dokazuje da grof od Astaraka nije umro u Monsežuru.“ „Neko je naručio natpis na latinskom“, rekao je dominikanac. „Možda je to bio njegov sin?“ Okretao je velike strane letopisa, izbegavajući grubo posvetljena velika slova, dok nije pronašao šta je tražio. ,,A te godine kada je naš grof umro, kada je zavladala velika pošast sa žabama i zmijama“, čitao je naglas, „grof od Berata je preuzeo Astarak i pobio sve unutra.“ „Ali anali ne kažu da je sam Astarak poginuo?“ ,,Ne.“ „Šta ako je nastavio da živi?“ Grof je sada bio uzbuđen, ustao je sa stolice i počeo da šeta goredole. „Zašto bi napustio svoje drugove u Monsežuru?“ „Ako jeste.“ Otac Ruber je zvučao ozbiljno. „Neko jeste. Neko ko je bio ovlašćen da unajmi zidara. Neko ko je želeo da ostavi poruku u kamenu. Neko ko...“ Grof je odjednom zastao. „Zašto bi pominjali datum uoči proslave Svetog Nazarijusa?“, upitao je. „Zašto da ne?“ „Zato što je to dan Svetog Pantelona, zašto ga tako nisu zvali?“ ,,Zato“, otac Ruber je hteo da objasni da je sveti Nazarijus

,,Zato“, otac Ruber je hteo da objasni da je sveti Nazarijus bio mnogo poznatiji od svetog Panteleona, ali ga je grof prekinuo. „Zato što je to Dan sedam spavača! Bilo ih je sedam, Ruber! Sedam preživelih! I hteli su da stave taj datum da bi to bilo jasno!“ Fratar je smatrao da grof nema ubedljive dokaze, ali nije ništa rekao. „Seti se priče!“ Grof je navaljivao. „Sedmoro mladih ljudi se suočava sa pretnjom da će biti pogubljeni, zar ne? Pobegli su iz grada, koji ono beše? Efezis, naravno, i sakrili su se u nekoj pećini! Car Decijus, zar ne? Siguran sam da je to bio on, naredio je da se sve pećine zatvore. Godinama kasnije. više od sto godina kasnije, ako me sećanje dobro služi, sedmoro mladih ljudi pronađeno je u pećini i niko od njih nije bio ni dana stariji, nego onda kada su nestali! Dakle, sedmoro mla dih ljudi, Ruber, pobeglo je iz Monsežura!“ Otac Ruber je vratio letopis na mesto. „Ali godinu dana kasnije“, ukazao je, „vaš predak ih je pobedio."' „Mogli su da prežive“, insistirao je grof. „Svi znaju da su članovi porodice Veksajl pobegli. Sigurno su preživeli! Ali misii. Ruber' , nesvesno je oslovio dominikanskog sveštenika njegovim imenom iz detinjstva, „zašto bi katarski lord ostavio svoie zadnje uporište, osim ako nije želeo da blago jeretika odnese na sigurnoi Svi znaju da katari poseduju velika blaga!" Otac Rubet je pokušao da ostane van dometa grofovoe uzbudenja. „Porodica bi ponela blago sa sobom“, rekao je. „Da li bi?“, upitao je grof. „Ima ih sedmoro. Svako je

otišao svojim putem. Neki u Spaniju, drugi u severnu Francusku, jedan u Englesku. Pretpostavimo da te traži crkva i svi veliki gospodari. Da li bi poneo veliko blago sa sobom? Da li bi rizikovao da padne u ruke tvojih neprijatelja? Zar ga ne bi sakrio i nadao se da de jednog dana neko od sedmoro preživelih da se vrati i pronađe ga?“ Dokazi nisu bili baš uverljivi i otac Ruber je odmanhuo glavom. ,,Da je u Astaraku postojalo blago“, rekao je, „pronašli bi ga pre mnogo godina.“ „Ali kardinal nadbiskup ga sada traži“, rekao je grof. ,,Zašto inače želi da pregleda našu arhivu?“ Uzeo je kamenarov ugovor i držao ga iznad sveće dok tri reči latinskog jezika i zahtev da se datum ureže u kamen, nisu nestali. Pesnicom je pritiskao ivice dokumenta kako bi ugasio vatru, a onda je stavio oštećeni pergament u korpu sa dokumentima koju će predati fratru. „Trebalo bih da odem u Astarak“, rekao je. Otac Ruber je zapanjeno posmatrao ispad jedne usijane glave. ,,To je divlja zemlja, gospodaru“, upozorio ga je, ,,opustošili su je koreadori. I nije mnogo udaljena od Engleza u Kastijon de Arbizonu.'1 „Onda ću povesti strelce sa samostrelima.“ Grof je sada bio ushićen. Ukoliko je gral bio na njegovom posedu, onda nije ni čudo što je Bog bacio klctvu na njegove žene, kao kaznu što on nije potražio tu dragocenost. Ali, sada će se sve srediti. ,,Možeš da podeš sa mnom“, rekao je ocu Rubcru, ,,a ja ću ostaviti ser Anrija, strelce sa samostrelima i većinu naoružanih vojnika da brane grad.“

vojnika da brane grad.“ ,,A vaš nećak?“ ,,Oh, povešću ga sa sobom! On može da upravlja mojom pratnjom. To će mu pružiti potrebnu iiuziju da je koristan.“ Grof se namrštio. „Zar nije Sveti Sever blizu Astaraka?“ „Veoma blizu.“ „Siguran sam da će nas Abot Planšar ugostiti“, rekao je grof. ,,To je čovek koji nam sigurno može pomoći!“ Otac Ruber je mislio da će Abot Planšar sigumo reći grofu da je stara budala, ali video je da je grof oduševljen. Bez sumnje je verovao, da će ga, ukoliko pronađe gral, Bog nagraditi tako što će mu podariti sina i možda je, ko zna, bio u pravu? A možda je gral trebalo pronaći kako bi se svet doveo u red. Fratar je pao na kolena u velikom holu i počeo da se moli Bogu da blagoslovi grofa, ubije jeretika i otkrije gde se gral nalazi. U Astaraku.

Tomas i njegovi vojnici su napustiii Astaralc rano posle podne. Jahali su konje, pretovarene mesom. posudama za kuvanje i raznim drugim stvarčicamad vrednosti, koje su mogli da prodaju na pijaci u Kastijon de Arbizonu. Tomas se stalno osvrtao i pitao zašto ništa ne oseča prema ovom mestu. međutim, znao je da će se opet vratiti. U Astaraku je bilo tajni i on će morati da ih otkrije. Jedino je Robi jahao konja koji nije nosio plen. On se poslednji priključio jahačima, đolazio je iz samostana sa čudnim izrazom lica. Nije objasnio zašto kasni niti zašto je poštedeo cisterijanca. Samo je Tomasu klimnuo glavom i ubacio se u koionu koja je krenula na zapad. Kasno će stići kući. Verovatno će već pasti mrak, ali Tomas nije bio zabrinut. Koreadori neće napasti. a ako grof od Berata pošalje vojsku da ih presretne na putu ka kući, Tomas i njcgovi vojnici će ih videti sa vrha grebena, tako da su jahali bezbrižno, ostavljajući za sobom bedu i dim u razrušenom seiu. „Dakle, da li si pronašao ono što si tražio?“, upitao ga je ser Gijom. ,,Ne.“ Ser Gijorn se nasmejao. „Baš si mi ti neki ser Galad!“ Pogledao je stvari koje su visile sa Tomasovog sedla. „Ideš u potragu za svetim gralom i vraćaš se sa gomilom kozjih koža i ovčijim butom.“ ,,To će se lepo ispeći u sosu od sirćeta", rekao je Tomas. Ser Gijom se okrenuo i primetio da ih desetak koreadora prati

Ser Gijom se okrenuo i primetio da ih desetak koreadora prati ka grebenu. „Moraćemo da pokažemo ovim kopilanima.“ ,,Hoćemo“, rekao je Tomas. ,,Hoćemo,“ Niko ih nije čekao u zasedi. Jedino su zastali kada je konj počeo da hrama, ali to je bio samo kamenčić koji se zaglavio u kopitu. Koreadori su nestali kada je počelo da se smrkava. Robi je ponovo jahao kao prethodnica, ali kada su bili na pola puta do kuće i sunce se već pretvorilo u crvenu loptu, koja je lagano počela da tone, okrenuo je konja i dojahao do Tomasa. Ženevjev je jahala sa Tomasove druge strane i kada je Robi stigao, prezrivo se udaljila na kobili. Robi nije ništa rekao. Pogledao je kozje kože koje su visile sa Tomasovog sedla. „Moj otac je nekada imao ogrtač od konjske kože“, rekao je da bi prekinuo tišinu koja je već dugo vladala među njima i onda, bez dodatnih detalja o čudnovatom odevanju svoga oca, počeo je tiho da govori. „Razmišljao sam“, rekao je. „Opasna stvar“, odgovorio je Tomas. „Lord Autvajt mi je dozvolio da pođem sa tobom“, rekao je Robi, ,,ali, da li bi mu smetalo kada bih te napustio?“ ,,Napustio?“ Tomas je bio iznenađen. „Vratio bih se kod njega, naravno na kraju“, rekao je Robi. ,.Na kraju?“, upitao je Tomas sumnjičavo. Robi je bio zarobljenik i njegova obaveza je bila da se, ako ne bude sa Tomasom, vrati lordu Autvajtu u severnu Englesku i tamo sačeka da bude plaćen otkup za njega. „Postoje stvari koje bih morao da uradim", objasnio je

Robi, ,,da bih smrio svoju dušu.“ ,,Ah“, rekao je Tomas tiho. Pogledao je srebmo raspeće na grudima svog prijatelja. Robi je pogledom pratio mišara, koji je kružio iznad visoravni u potrazi za igrom u svetlu koje se gasilo. ,,Ja nikada nisam bio religiozan tip“, rekao je blago. „Nijedan muškarac u našoj familiji nije takav. Žene, naravno jesu, ali ne i Daglasovi muškarci. Mi smo dobri vojnici, a loši hrišćani.“ Zastao je jer mu je bilo nelagodno, a onda je bacio pogled na Tomasa. ,,Sećaš li se onog sveštenika koga smo ubiii u Bretanji?“ „Naravno da se sećam“, rekao je Tomas. Bernar de Tele bur je bio dominikanski fratar i inkvizator koji je mučio Tomasa. Sveštenik je takode pomogao Gaju Veksajlu da ubije Robijevog brata, a Tomas i Robi su ga zajedno posekli ispred oltara. „Želeo sam da ga ubijem“, rekao je Robi. „Rekao si“, podsetio ga je Tomas, ,,da ne postoji greh kojeg jedan sveštenik ne bi mogao da te razreši i to, pretpostavljam. uključuje i ubistvo sveštenika." „Nisam bio u pravu“, rekao je Robi. „Bio je sveštenik i nije trebalo da ga ubijemo.“ „On je bio kopile, đavolov izmet, to je bio!'\ rekao je Tomas sa mržnjom. „To je bio čovek koji je želeo ono što ti želiš“, rekao je Robi strogo, ,,i ubio je da bi to dobio, ali mi to isto činimo, Tomase.“ Tomas se prekrstio. „Zabrinut si za moju dušu“, upitao je zajedljivo, ,,ili za svoju?“

zajedljivo, ,,ili za svoju?“ „Razgovarao sam sa opatom u Astaraku“, rekao je Robi ignorišuči Tomasovo pitanje, ,,i rekao sam mu za dominikanca. Rekao je da sam uradio strašnu stvar i da je moje ime sada na đavolovom spisku.“ To je bio greh koji je Robi ispovedio, mada je Abot Planšar bio dovoljno mudar da zna da ipak nešto drugo muči mladog Skota i da je to nešto drugo sigurno begar. Ali Planšar se držao onoga što je Robi rekao i bio je strog sa njim. „Naredio mi je da idem na hodočašće“, nastavio je Robi. „Rekao je da moram da idem u Bolonju da se molim na grobu blagoslovenog dominikanca i da će mi se prikazati znak ako mi sveti Dominik oprosti što sam ga ubio.“ Tomas je, nakon svog prethodnog razgovora sa ser Gijomom, već shvatio da bi bilo bolje ukoliko bi Robi otišao, a evo, sada mu je to Robi olakašao. Medutim, pretvarao se da to nerado čini. „Možeš da sačekaš da prođe zima“, predložio je. ,,Ne“, rekao je Robi odlučno. ,,Ja sam proklet, Tomase, i moram da učinim nešto da to ispravim.“ Tomas se setio dominikančeve smrti, plamena koji je lizao zidove šatora, dva mača koja su sekla i ubadala fratra dok se on izvijao i umirao u krvi. „Onda sam i ja proklet, zar ne?“ „Tvoja duša je tvoj problera“, rekao je Robi, ,,i ja ti ne mogu reći šta da radiš. Medutim, meni je opat rekao šta ja treba da radim.-' „Onda idi u Bolonju“, odgovorio je Tomas, krijući olakšanje što je Robi odlučio da ide. Dva dana su bila potrebna da se odredi kojira putem bi bilo najbolje da Robi krene, ali posle razgovora sa

bilo najbolje da Robi krene, ali posle razgovora sa hodočasnikom koji je došao da se raoli na grob svetog Saradosa u crkvi na uzvišenju. odlučeno je da bi za njega bilo najbolje da se vrati u Astarak i da se odatle zaputi na jut u Sveti Gudens. Kada stigne u Sveti Gudens, poći će prometnim putem, gde će moći da putuje u društvu putujućih trgovaca, koji će se obradovati prisustvu mladog, snažnog, naoružanog ratnika, jer će njihov konvoj putovati pod zaštitom. ,,Iz Svetog Gudensa treba da kreneš na sever, ka Tuluzu“, rekao je hodočasnik. „Stani kod svetilišta Svetog Sernina i zatraži njegovu zaštitu. Crkva ima jedan od bičeva koji je korišćen za bičevanje našeg Gospođa i ako platiš, dozvoliće ti da ga dotakneš; to će te zaštititi da nikada ne oslepiš. Onda moraš nastaviti za Avinjon. Na tim putevima uvek ima patrola tako da bi trebalo da budeš bezbedan. A u Avinjonu moraš da zatražiš blagoslov svetog oca i upitaš nekoga kako da najbrže dođeš na jug." Najopasniji je bio prvi deo puta i Tomas je obećao da će pratiti Robija dok se Astarak ne ukaže na vidiku, da bi bio siguran da ga neće napasti koreadori. Dao mu je i vrećicu sa novcem iz velikog kovčega u hodniku. ,.To je više od tvog dela“, rekao mu je Toraas. Robi je proverio težinu vrećice. „Ovo je i previše.“ „Čoveče, moraćeš da plaćaš hranu u krčmama. Uzmi. I, za ime božje, nemoj to prolcockati.“ ,,To neću uraditi“, rekao je Robi. „Obećao sam Abotu Planšaru da ću prestati da se kockam i on me je naterao da se zakunem u opatiji.“

,,I rekao ti je da upališ sveću, nadam se?“, upitao je Tomas. ,,Tri“, rekao je Robi, a onda se prekstrio. „Moram da se odreknem svih grehova, Tomase, pre nego što se pomolim svetom Dominiku. Tako mi je Planšar rekao."‘ Zastao je, a onda se tužno nasmešio. „Žao mi je, Tomase.“ „Žao? Zbog čega?“ Robi je iegao ramenima. „Nisam bio najboiji prijateljPonovo je zvučao zbunjeno i ništa više nije rekao, ali te noći, dok su svi večerali zajedno u predvorju, i pozdravljali se sa Robijem, Škotlanđanin je uložio veliki napor da bude ljubazan sa Ženevjev. Dao joj je čak i svoju porciju ovčetine. Sočno parče je nabo na svoj nož i insistirao je da mu dopusti da ga stavi na njen tanjir. Ser Gijom je prevrtao očima od iznenađenja, Žetievjev se zahvaljivala i sledećeg jutra, pod naletima hladnog, severnog vetra, krenuli su da otprate Robija. Grof od Berat je samo jednom posetio Astarak i to je bilo pre mnogo godina. Kada je ponovo ugledao selo, jedva ga je prepoznao. Uvek je bilo malo, siromašno i smrdelo je, a sada je bilo i opustošeno. Pola kuća u selu je imalo spaljene krovove i zidove od pocrnelog kamena. Veiike lokve krvi, rasute kosti, perje i iznutrice bile su svuda, što je pokazivaio gde se klala stoka iz sela. Tri cisterijanska fratra su đelila hranu iz kolica lcada je grof stigao, ali ta milostinja nijc sprečila dronjave seljane da opkole groia, skinu svoje kape, kleknu, ispruže ruke i zatraže milostinju. ,,Ko je ovo učinio?“, upitao je grof. „Englezi, gospodine", odgovorio jc jedan fratar. „Juče su

„Englezi, gospodine", odgovorio jc jedan fratar. „Juče su bili ovde."‘ „Tako mi boga, zbog ovoga će stotine biti ubijene"'. izjavio je grof. ,,A ja ću ih žive poseći“, izjavio je Žoslin besno. „Dođe mi da te pustim na njih“, rekao je grof, ,,ali kako ćemo napasti zamak?“ ,,Topovima!“, rekao je Žoslin. „Poručio sam top iz Tuluza“. rekao je grol' besno i bacio je seljanima nekoliko novčića pre nego što je prošao pored njih. Zastao je da pogleda ruševine zamka na litici, ali nije odjahao do stare tvrđave jer je bilo prekasno, noć se spuštala i bilo je hladno. Grof je bio i umoran i sve ga je bolelo od sedla i novog oklopa koji mu je nažuljao ramena i umesto da dugom stazom pođu ka razrušenoj tvrđavi, produžio je ka komforu koji je očekivao da će naći u cisterijanskoj opatiji Svetog Severa. Fratari u belim odorama vraćali su se kući s posla. Jedan je nosio veliki zavežljaj drva za potpalu, dok su drugi imali motike i ašove. Bralo se grožđe i dva fratra su vodila vola koji je vukao kola natovarena koipama sa tamnoljubičastim voćem. Kola su uklonili sa staze dok su grof i njegovih trideset ratnika prolazili i zaputili se ka jednostavnim, neupadljivim zgradama. Niko u samostanu nije očekivao posetioce, ali fratri su pozdravili grofa bezbrižno i odmah su smestili konje u štale, a ratnike su odveli da prenoće među presama za muljanje grožđa. Vatra je upaljena u odaji za posetioce, gde će se grof, njegov nećak i otac Ruber zabaviti. „Opat će vam kasnije poželeti dobrodošlicu", rekli su grofu, a onda su ga poslužili večerom, koja se sastojala od hleba,

grofu, a onda su ga poslužili večerom, koja se sastojala od hleba, sočiva, vina i dimljene ribe. Vino je bilo domaće i bilo je gorko. Grof je poslao Žoslina i oca Rubera u njihove sobe, svog štitonošu gde god je mogao da nađe krevet, a onda je sam seo kraj vatre. Pitao se zašto je ignorisao gral? Tako je izgledalo, jer je on ubedio sebe da ga je Bog izabrao i da on mora da obavi taj veliki, poslednji zadatak, da bi potom bio nagrađen. Gral, mislio je u ekstazi. Gral, najsvetiji od svih svetih stvari, a baš on, grof, poslat je da ga pronađe; pao je na kolena kraj otvorenog prozora i slušao glasove fratara koji su pevali u opatijskoj crkvi i molio se da njegova potraga bude uspešna. Molio se još dugo nakon što je pesma utihnula, a tako ga je Abot Planšar i našao. ,,Da li vas prekidam?“, upitao je opat blago. ,,Ne, ne.“ Kada je pokušao da se uspravi, grof se trgao od bola pošto su mu se kolena potpuno ukočila. Skinuo je oklop i sada je nosio krznom postavljen ogrtač i poznatu vunenu kapu. „Žao mi je, Planšar, mnogo mi je žao što sam vas uznemirio. Bez najave, znam. U nezgodno vreme, uveren sam.“ „Samo đavo može da se pojavi u nezgodno vreme, što se mene tiče“, rekao je Planšar, ,,a ja znam da vas nije on poslao." „Molira se da nije“, rekao je grof, onda je seo i potom odmah ustao. Po tituli, on je imao prava da sedi na jedinoj stolici u odaji, ali opat je bio toliko star da se grof osećao obaveznim da je njemu ponudi. Opat je odmahnuo glavom i seo na dasku od prozora. „Otac Ruber je došao da se pozdravi“, rekao je, ,,i posle smo razgovarali.“

Grof se uspaničio. Da li je Ruber rekao Planšaru za razlog njihovog dolaska? Želeo je da sam to kaže opatu. ,,On je veom uznemiren“, rekao je Planšar. Govorio je na francuskom, na aristokratskom francuskom, lepo i precizno. „Ruber je uvek uznemiren kada je umoran“, rekao je grof, „bilo je to dugo putovanje, a on nije navikao da jaše. Nije rođen za to, znate? On sedi na konju kao bogalj.“ Zastao je, gledao je opata širom otvorenih očiju, a onda je snažno kinuo. „Bože dragi“, rekao je vodnjikavih očiju. Nos je obrisao rukavom. „Ruber tromo sedi u sedlu. Stalno mu govorim da se ispravi, ali on neće da prihvati moj savet.“ Ponovo je kinuo. „Nadam se da niste dobili groznicu“, rekao je opat. „Otac Ruber nije bio uznemiren zbog iznurenosti, nego zbog begara.“ ,,Ah, da, naravno. Devojka.“ Grof je slegao ramenima. „Čini mi se da je on jedva čekao da je vidi kako gori. To bi bila odgovarajuća nagrada za sav njegov trud. Znate da ju je on ispitivao?“ „Koristeći vatru, pretpostavljam“, rekao je Planšar, a onda se namrštio. „Baš je čudno što se jedan begar nalazi ovako daleko na jugu. Njihvo svratište je na severu. Ali, pretpostavljam da je on potpuno uveren da je ona jedna od njih?“ „Potpuno! Jadna devojka je priznala.“ „Kao što bih i ja da su me pekli", rekao je opat kiselo. „Znate li da ona jaše sa Englezima?“ „Čuo sam to“, rekao je grof. „Nije to dobro, Planšar, nije dobro.“ „Bar su poštedeli ovu kuću“, rekao je Planšar. ,,Da li si zato došao, gospodaru? Da bi nas zaštitio od jeretika i Engleza?“

„Naravno, naravno“, rekao je grof, a onda je rešio da progovori o pravom razlogu svog dolaska. „Postoji i drugi razlog, Planšar, drugi razlog.“ Očekivao je da Planšar pita koji je to razlog, ali opat je ćutao i, iz nekog razloga, grofu je bilo ncpri jatno. Pitao se da li će mu se Planšar rugati. „Otac Ruber vam nije rekao?“, upitao je. „Nije pričao ni o čemu drugom, osim o begaru.“ ,,Ah“, rekao je grof. Nije znao kako da počne priču o svojoj potrazi, pa je rešio da odmah pređe na suštinu i vidi hoće li Planšar razumeti o čemu priča. ,,Calix meus inebrians", rekao je, a onda je ponovo kinuo. Planšar je sačekao da se grof povrati. „Davidovi psalmi. Meni je posebno drag taj. Naročito početak. ‘Bog je moj vladar i ništa mi ne brani’.“ ,,Calix meus inebrians", rekao je grof, ignorišući opatove reči, „urezano je iznad kapije ovdašnjeg zamka." ,,Da li je?“ „Niste čuli za to?“ „Gospodaru moj, u ovoj maloj dolini priča se o mnogo čemu tako da je neophodno napraviti razliku između strahova, snova, nadanja i stvarnosti.“ ,,Calix meus inebrians", grof je tvrdoglavo ponavljao, osećajući da opat zna o čemu on govori, ali da ne želi da o tome priča. Planšar je u tišini posmatrao grofa, potom je klimnuo glavom. „Priča mi nije nepoznata. Ni vama, pretpostavljam?“ ,,Verujem“, počeo je grof nespretno, ,,da me je Bog

,,Verujem“, počeo je grof nespretno, ,,da me je Bog poslao ovamo s namerom.“ „Onda ste vi jedan srećnik, gospodaru!“ Planšar je zvučao impresionirano. „Mnogi dolaze kod mene tragajući za božjim zadacima i sve što mogu da im kažem, jeste da posmatraju, rade i mole se da će, sleđeći ta uputstva, otkriti smisao kada za to dođe vreme, ali to je retko tako očito. Zavidim vam." „Vaš slučaj je sličan...“, uzvratio je grof. ,,Ne, gospodaru“, rekao je opat ozbiljno. „Bog je samo otvorio kapije koje vode ka polju punom kamenja, stričaka i korova i pustio mc je da ga obrađujem. Bio je težak posao, moj ospodaru, težak posao i ja se približavam svome kraju, pa ipak, ima još toliko da se uradi.“ „Ispričajte mi priču“, rekao je grof. „Priču o mom životu?“, rekao je Planšar. ,,Priču“, rekao je grof odsečno, ,,o peharu koji nas opija Planšar je uzdahnuo i, na trenutak, izgledao je veoma staro. Onda je ustao. „Mogu da uradim i više od toga, moj gospodaru“, rekao je. „Mogu da vam pokažem.“ ,,Da mi pokažete?“ Grof je bio zapanjen i ushićen. Planšar je otišao do kredenca i izvadio fenjer. Upalio je fitilj žaračem iz vatre, onda je pozvao uzbuđenog grofa da pođe za njim kroz mračni hodnik do opatijske crkve, gde je mala sveća gorela ispod gipsane figure Svetog Benedikta, jedine dekoracije u asketski uređenoj zgradi. Planšar je izvadio ključ ispod svog ogrtača i poveo grofa

Planšar je izvadio ključ ispod svog ogrtača i poveo grofa ka malim vratima koja su se otvarala iz udubljenja u zidu, a koje je dopola zaklanjao oltar na sevemoj strani crkve. Brava se teško otvarala, ali na kraju je popustila i vrata su se uz škripu otvorila. „Pripazite na stepenike“, upozorio ga je opat, „istrošeni su i opasni “ Fenjer je trepereo dok je opat silazio niz strme, kamene stepenice koje su naglo zavijale uđesno, u grobnicu oivičenu visokim stubovima, između kojih su kosti bile poređane skoro do svođa tavanice. Kosti nogu, ruku, rebara, poređane kao drvca za potpalu, a između njih, kao redovi velikog kamenja, ležale su lobanje bez očiju. ,,Braća?“, upitao je grof. „Cekaju na blagosloveni dan uskrsnuća“, rekao je Planšar i otišao do najudaljenijeg kraja grobnice, sagao se da prođe ispod niskog svoda, i ušao u malu odaju, gde se nalazila stara klupa i drveni kovčeg ojačan gvožđem. U niši je našao neke dopola sagorele sveće, upalio ih je i malu odaju je obasjala svetlost. „Zahvaljujući Gospodu, ovu zadužbinu nam je pstavio vaš deda“, rekao je i uzeo drugi ključ ispod svog cmog ogrtača. „Pre toga, ova kuća je bila mala i veoma siromašna, ali su nam vaši preci darovali zemlju da bi se zahvalili Bogu zbog pada kuće Veksajla i ta zemlja je dovoljna da nas i dalje izdržava, ali ne i da se mi obogatimo. Mi ipak imamo i neke stvari od vrednosti i ovo, što je ovde, jeste naše blago.“ Savio se nad kovčegom, okrenuo masivni ključ i podigao poklopac. Grof je bio razočaran jer je mislio da nema ničega, ali kada

je opat približio jednu od sveća, grof je video da se u kovčegu nalazi potamneli srebrni tanjir, kožna torba i svećnjak za jednu sveću. Opat je pokazao na torbu. „Ovo nam je dao zahvalni vitez koga smo izlečili u ambulanti. Zakleo nam se da se u njoj nalazi pojas svete Agneze, ali ja priznajem da nikada nisam otvorio torbu. Sećam se da sam video njen pojas u Baslu, ali pretpostavljam da je imala dva? Moja majka ih je imala nekoliko, međutim, ona nije bila svetica “ Ignorisao je dva predmeta od srebra i podigao predmet koji grof nije ni primetio, a koji se nalazio u najmračnijem delu kovčega. Bila je to kutija koju je Planšar spustio na klupu. „Morate izbliza pogledati, moj gospodaru. Staro je i boja je odavno izbledela. Iznenađen sam što ga nismo spalili još odavno, ali sačuvali smo ga iz nekog razloga.“ Grof je seo na klupu i podigao kutiju. Bila je četvrtasta, ne duboka, dovoljno velika da u nju stane rukavica, nije bila veća od toga. Imala je šarke od zarđalog gvožđa i kada je podigao poklopac, grof je video da je prazna. „Ovo je sve?“, upitao je vidno razočaran. „Pogledajte je malo bolje, gospodaru“, rekao je Planšar strpljivo. Grof je ponovo pogledao. Unutrašnjost drvene kutije oboj *na je u žuto i boja se bolje održala nego na spoljašnjem delu, koji je izbledeo, ali grof je video da je kutija nekada bila cma i da je neki grb nacrtan na poklopcu. Bio mu je nepoznat i toliko davno nacrtan da nije mogao da ga razazna, ali nagađao je da je tu bio lav ili neka druga zver, koja je stajala uspravno sa nekim

tu bio lav ili neka druga zver, koja je stajala uspravno sa nekim predmetom koji je držala u ispruženim kandžama. „Zver koja drži putir“, rekao je opat. „Putir? Gral, sigurno?“ „Porodični grb Veksajlovih“, Planšar je ignorisao grofovo pitanje, ,,a lokalna legenda kaže da putir nije dodat pre, nego baš pred razaranje Astaraka." „Zašto bi dodali putir?“, upitao je grof, osećajući da ga obuzima uzbuđenje. Opat je ponovo ignorisao pitanje. „Treba da pogledate, gospodaru, prednji deo kutije.“ Grof je podigao kutiju i kada je svetlost sveće obasjala izbledelu boju, video je da su reči napisane na njoj. Bile su nerazgovetne i neka slova su bila izbrisana, ali reči su i dalje bile jasne. Jasne i magične. Calix Meus Inebrians. Grof je gledao u njih i pokušavao da shvati šta se dešavalo. Nos mu je curio i on ga je nestrpljivo obrisao manšetnom. „Kutija je bila prazna kada je pronađena“, rekao je Planšar, „tako mi je bar rekao opat Loa, neka počiva u miru. U priči se kaže da je kutija bila u relikvijaru od srebra i zlata koji je nađen na oltaru kapele u zamku. Relikvijar je, siguran sam, vraćen u Berat, ali ova kutija je data samostanu. Kao bezvredna stvar, pretpostavljam.“ Grof je ponovo otvorio kutiju i pomirisao unutrašnjost, međutim, nos mu je bio zapušen. Pacovi su trčkarali između kostiju u susednoj grobnici, a on je ignorisao taj zvuk, sve je ignorisao, samo se pitao šta ova kutija može da predstavlja. Gral, naslednika, sve. Medutim, kutija je bila previše mala da bi

Gral, naslednika, sve. Medutim, kutija je bila previše mala da bi u nju stao gral. Ili ne? Ko je znao kako gral izgleda? Opat je posegao za njom, nameravajući da je vrati u kovčeg, ali grof ju zgrabio. „Gospodaru", rekao je opat strogo, „kutija je bila prazna. Ništa nije nađeno u Astaraku. Zato sam vas doveo ovamo da se sami uveriti. Ništa nije pronađeno.“ „Ovo je nađeno!“ Grof je bio uporan. ,,I dokazuje da je gral bio ovde.“ ,,Da li je?“, upitao je opat tužno. Grof je pokazivao na izbledele reči na kutiji. „Šta drugo ovo može da znači?“ „Postoji gral u Đenovi“, rekao je Planšar, ,,a benediktinci u Lionu su jednom rekli da ga oni poseduju. Rečeno je, bože neka ne bude istina, da se pravi nalazi u posedu cara u Konstantinopolju. Jednom se čulo da se nalazi u Rimu, pa onda u Palermu, mada je taj, kako mislim, bio saracenski pehar ugrabljen sa venecijanskog broda. Drugi kažu da su arhanđeli sišli na zemlju i odneli ga sa sobom na nebo, iako neki insistiraju na tome da se on još uvek nalazi u Jerusalimu i da ga čuva vatreni mač koji je nekada stajao kao stražar nad rajom. Videli su ga u Kordobi, gospodaru, u Nimu, Veroni i na mnogim drugim mestima. Venecijanci kažu da se čuva na ostvru koje se prikazuje samo onima čistoga srca, dok drugi kažu da je odnet u Škotsku. Gospodaru, mogao bih knjigu da napišem od priča koje sam čuo o gralu.“ „Bio je ovde.“ Grof je ignorisao sve što je Planšar rekao. „Bio je ovde“, ponovio je, ,,i možda je još

uvek ovde.“ „Ništa više ne bih želeo“, priznao je Planšar, ,,ali tamo gde nisu uspeli Parsifal i Gavejn, kako ćemo mi?“ ,,To je poruka od Boga“, tvrdio je grof, još uvek stežući kutiju. „Mislim, gospodaru“, rekao je Planšar mirno, ,,da je to poruka od porodice Veksajl. Mislim da su oni napravili kutiju, obojili je i ostavili da nas zavaraju. Pobegli su i naveli nas da pomislimo da su odneli gral sa sobom. Mislim da je kutija njihova osveta. Trebalo bi da je spalim.“ Grof nije hteo da se odrekne kutije. „Gral je bio ovde“, nastavio je. Opat, shvativši da je ostao bez kutije, zatvorio je kovčeg i zaključao ga. ,,Mi smo mala kuća, gospodaru“, rekao je, ,,ali nismo u potpunosti odvojeni od velike crkve. Dobijam pisma od brata i znam šta se dešava.“ ,,Šta?“ „Kardinal Bezijer traži veliku relikviju“, rekao je opat. ,,I to traži ovde!“, rekao je grof trijumfalno. „Poslao je monaha da pregleda moju arhivu.“ ,,A ako Bezijer traga“, Planšar ga je upozorio, „onda budite uvereni da će on biti nemilosrdan dok bude služio Bogu.“ Na grofa se nije moglo tek tako uticati. „Meni je dat zadatak“, tvrdio je on. Planšar je podigao fenjer. ,,Ne mogu vam reći ništa više, gospodaru, jer nisam čuo da se gral možda nalazi u Astaraku, ali sam uveren u nešto drugo, kao što sam uveren da će i moje kosti

sam uveren u nešto drugo, kao što sam uveren da će i moje kosti uskoro počivati sa mojim bratom u ovoj urni sa kostima. Potraga za gralom, moj gospodaru, izluđuje ljude. Zaslepljuje ih, zbunjuje i ostavlja da cvile. To je opasna stvar, gospodaru, i najbolje je prepustiti je trubadurima. Neka pevaju o tome i pišu pesme, ali za ime božje, nemojte rizikovati svoju dušu tražeći ga.“ Ali čak i da je Planšarovo upozorenje otpevao hor anđela, grof ga ne bi čuo. Imao je kutiju i to je bio dokaz onoga u šta je želeo da veruje. Gral je postojao i on je poslat da ga nađe. A tako će i uraiti. Tomas nije imao nameru da prati Robija sve do Astaraka. Dolina, u kojoj se nalazilo siromašno selo, bila je opljačkana i Tomas je nameravao da stane u sledećoj dolini, gde se mnogo razbacanih naselja poređalo duž puta južno od Maseba i tada, dok njegovi vojnici budu zaokupljeni svojim đavoljim poslom, on i nekolicina njih će odjahati sa Robijem do brda, koja gledaju na Astarak, i ako na vidiku ne bude bilo koreadora ili drugih neprijatelja, pustiće Škotlanđanina da produži sam. Tomas je ponovo sa sobom poveo celu vojsku, osim deset vojnika, koji su čuvali zamak u Kastijon de Arbizonu. Većinu svojih konjanika ostavio je u malom selu pored reke Ger, a deset strelaca i isto toliko ratnika poveo je da prate Robija poslednjih nekoliko milja. Ženevjev je ostala sa ser Gijomom, koji je otkrio veliku humku u selu za koju se kleo da je to mesto gde su stari ljuđi, oni koji su tu živeli pre pojave hrišćanstva, sakrili svoje zlato. Zaplenio je deset lopata i počeli su da kopaju.

sakrili svoje zlato. Zaplenio je deset lopata i počeli su da kopaju. Tomas i Robi su ih prepustili njihovoj potrazi i popeli se na brda na istoku vijugavim putem koji je išao kroz polja obrasla kestenovim stablima, gde su seljaci sekli drvca za podupiranje tek posađene vinove loze. Nisu videli koreadore', nisu uopšte videli neprijatelje celog jutra, mada se Tomas pitao koliko će proći pre nego što banditi uoče veliki oblak dima koji se vitT sa lomače upozorenja u selu, u kome je ser Gijom iskopavao svoje snove. Robi je bio nervozan, ali pokušao je to da prikrije neoba veznim ćaskanjem. „Sećaš li se onih hodača na štulama iz Londona?“, upitao je. „Onog što je žonglirao na štulama? Bio je dobar. Ne viđa se tako nešto svaki dan. Koliko je koštalo prenoćište u toj krčmi u Londonu?“ Tomas nije mogao da se seti. „Nekoliko penija pretpostavljam „Hteli su da nas prevare, zar ne?“, upitao je Robi nervozno. „Ko?“ „Oni što su radili u krčmi.“ „Možeš da pokušaš da se pogađaš sa njima“, rekao je Tomas, ,,ali uvek će hteti da uzmu više. Osim toga, uvek možeš da spavaš u samostanima.'1 ,,Da, to je istina. Ali moraš nešto da im daš, zar ne?“ „Novčić je dovoljan“, rekao je Tomas. Došli su na vrh grebena i Tomas se osvrnuo ne bi li uočio neprijatelje, ali nije ih bilo. Zbunila su ga čudna Robijeva pitanja, a onda je shvatio da je Škotlanđanin, koji je bio neustašiv u borbi, sada, kada je trebalo

da putuje sam, postao nervozan. Jedna je stvar bila pu tovati kod kuće, gde svi govore tvoj jezik, a putovati stotinama milja kroz zemlju gde se govori đesetak stranih jezika, bilo je nešto sasvim drugo. „Ono što treba da uradiš“, rekao je Tomas, „jeste da pronadeš nekoga ko će ići istim putem. Biće vas više, a svi vole da putuju u društvu.“ ,,Da li si ti tako radio? Kada si putovao iz Bretanje u Normandiju?“ Tomas se nasmešio. „Nosio sam dominikansku odoru. Niko ne želi da putuje sa dominikanskim sveštenikom, ali niko ne želi ni da ga opljačka. Bićeš ti dobro, Robi. Svaki trgovac će hteti da mu se pridružiš. Mlad čovek sa oštrim mačem? Ponudiće ti svoje ćerke, samo da putuju sa tobom.“ ,,Ja sam položio zakletvu“, rekao je Robi sumomo, a onda je upitao. ,,Da li je Bolonja blizu Rima?“ ,,Ne znam.“ „Voleo bih da vidim Rim. Šta misliš da li će se papa ikada vratiti tamo“ „Bog bi ga znao.“ „Ja bih voleo da ga vidim“, rekao je Robi zamišljeno, a onda se nasmešio Tomasu. „Moliću se za tebe.“ „Možeš i dva puta“, rekao je Tomas, „jednom za mene, jednom za Ženevjev.“ Robi je ućutao. Bližio se trenutak rastanka i nije znao šta da kaže. Zaustavili su konje, a Džejk i Sem su odjahali do mesta odakle su mogli da vide dolinu, gde su vatre zapaljenih slamnatih ki'ovova u Astaraku dogorevale i ispuštale oblak dima u ledeni

vazduh. „Srešćemo se opet, Robi", rekao je Tomas, skinuo rukavicu i pružio mu desnu ruku. „Da, znam.“ „Uvek ćemo biti prijatelji“, rekao je Tomas, ,,čak i ako smo na različitim stranama u bici.“ Robi se nasmešio. „Sledeći put, Tomase, Škoti će pobedili. Isuse, trebalo je da vas pobedimo u Duramu! Bili smo tako blizu!“ „Znaš kako strelci kažu", rekao je Tomas. ,,Ne zatvaraj vrata za sobom. Cuvaj se, Robi.“ „Hoću.“ Rukovali su se, a Džejk i Sem su okrenuli konje i pojurili prema njima. ,,Vojnici!“, viknuo je Džejk. Tomas je jahao sve dok nije ugledao put koji je vodio ka Astaraku, i tamo, na oko pola milje udaljenosti, video je vojsku. Konjanici u oklopima sa mačevima i štitovima. Konjanici su bili ispod povijene zastave, pa nije mogao da vidi šta je na njoj a štitonoše su vodile konje natovarene dugačkim kopljima. Čitava grupa konjanika jahala je pravo ka njemu ili možda prema velikom dimu koji se izdizao sa mesta gde su njegovi vojnici razorili selo u susednoj dolini. Tomas ih je pažljivo posmatrao. Izgledalo je da će dan biti tako miran, nije bilo nikakvih pretnji, ali eto, neprijatelj je bio na vidiku. Nedeljama ih već niko nije dirao. Sve do sada. I Robijevo hodočašće je zaboravljeno, makar na trenutak. Jer biće borbe.

Jer biće borbe. Svi su odjahali nazad, na zapad. Žoslin, lord od Bezijera, verovao je da je njegov stric stara budala i što je bilo još gore, stara, bogata budala. Da je grof od Berata podelio svoje bogatstvo, sve bi bilo drugačije, ali on je bio poznat zao čovek, osim kada je u pitanju bila crkva ili kupovina relikvija. Kao na primer, šaka prljave slame, koju je kupio za kovčežić zlata od pape iz Avinjona. Žoslin je samo jednom video tu posteljinu malog Isusa i zaključio da je to obična slama iz papskih štala, ali grof je bio ubeđen da je reč slami iz prvog Isusovog kreveta; a sada je došao u bednu dolinu Astaraka gde je tragao za drugim relikvijama. Žoslin nije znao tačno zašto su ovde, jer mu ni grof ni otac Ruber nisu rekli, ali bio je ubeđen da je to posao za budale. Pa ipak, kao obeštećenje, dobio je trideset ratnika, ali i to je bila slaba uteha jer im je grof izdao striktna naredenja da ne jašu dalje od milje od Astaraka. ,,Ti si ovde da me zaštitiš“, rekao je Žoslinu, a Žoslin se pitao od čega? Od nekoliko koreaclora koji se nikada ne bi usudili da napadnu prave ratnike? Tako je Žoslin pokušao da organizuje tumir na livadama u selu, međutim, stričevi ratnici su uglavnom bili strariji vojnici, samo nekoliko njih se borilo poslednjih godina i zato su se navikli na udoban život. Grof ne bi unajmio druge vojnike pošto mu je bilo draže da se na njegovom zlatu hvata paučina. Pa iako je Žoslin pokušao da usadi svoj borbeni duh vojnicima, nijedan mu nije bio dostojan protivnik, a kada su se borili međusobno, to su činili bez entuzijazma. Samo dva prijatelja, koja je doveo sa sobom iz Berata, imala su neku energiju, ali toliko se često borio

sobom iz Berata, imala su neku energiju, ali toliko se često borio sa njima da je znao svaki njihov pokret, a i oni su znali njegove. Gubio je vreme, znao je to, i molio se svesrdno da njegov stric umre. Zato je Žoslin ostao u Beratu, da bude spreman da nasledi ogromno bogatstvo za koje se pričalo da je smešteno ispod zamka, a kada se to bude desilo, on će, tako mu boga, sve potrošiti! A kakvu će tek lomaču da napravi sa stričevim starim knjigama i papirima. Plamen će se videti do Tuluza! A što se grofice tiče, stričeve pete žene, koja je uglavnom bila zaključana u južnoj kuli zamka kako bi grof bio siguran da je svaka beba koju rodi samo njegova, Žoslin bi joj pokazao kako se u stvari pravi beba, a onda bi šutnuo zdepastu kučku u blato iz kog je i došla. Ponekad je sanjao kako ubija svog strica, ali znao je da bi tako nešto sigurno izazvalo nevolje, te je čekao, zadovoljan saznanjem da stari čovek mora umreti uskoro. I dok je Žoslin maštao o nasledstvu, grof je sanjao gral. Odlučio je da pretraži ono što je ostalo od zamka. Pošto se kapela nalazila na mestu gde je nađena kutija, naredio je nekolicini kmetova da podignu kamenu ploču kako bi istražio podzemlje, gde se, kako je očekivao, nalaze grobnice. Teški, trodupli sanduci su izvučeni iz rupe i otvoreni. U spoljašnjem kovčegu se nalazio olovni sanduk i on je morao da se prepolovi sekirom, a metal da se oguli. Olovo je smešteno u kolica da bi ga odvezli u Berat, a grof je očekivao veća otkrića svaki put kada bi otvorili unutrašnji sanđuk, obično od brestovog drveta. Nalazio je kosture, žute i sasušene, sa rukama skupljenim kao da se mole, a u nekim

sanducima našao je i dragocenosti. Neke žene su bile sahranjene sa ogrlicama ili narukvicama i grof je iskidao osušene pokrove i uzeo šta je mogao. iMeđutim, grala nije bilo. Bilo je samo lobanja i delova kože, tamnih kao stari pergament. Jedna žena je još uvek imala dugu zlatnu kosu i grof joj se divio. ,,Da li je bila lepa?“, obratio se ocu Ruberu. Govorio je kroz nos i kijao je svakih nekoliko minuta. ,,Ona čeka sudnji dan“, rekao je ogorčeno fratar koji nije odobravao pljačkanje grobova. „Mora da je bila mlada“, rekao je grof dok je gledao kosu mrtve žene, međutim, čim je pokušao da je podigne iz sanđuka, nežni uvojci su se pretvorili u prašinu. U dečjem sanduku je bila stara šahovska tabla sa šarkama, tako da je mogla da se pretvori u malu kutiju. Polja, koja su na grofovoj šahovskoj tabli u Beratu bila obojena u crno, bila su jasno određena rupicama i grofa je to zaintrigiralo, ali više od toga, njegovu pažnju je privukla šaka starih novčića, koji su tu bili umesto šahovskih figura. Na njima je bio lik Ferdinanda, prvog kralja Kastilje, i grof je bio oduševljen kvalitetom zlata. „Star je trista godina!“, rekao je ocu Ruberu, potom je stavio novac u džep, i počeo da požuruje kmetove da otvore sledeću grobnicu. Tela, jednom pretražena, vraćana su u svoje drvene sanduke, a zatim u grobnice, da sačekaju sudnji dan. Otac Ruber bi se pomolio posle svakog ponovnog sahranjivanja i nešto u njegovom tonu je iritiralo grofa, koji je znao da Ruber ne odobrava njegove postupke. Trećeg dana, kada su sve sanduke pretražili i opelješili, a ni u jednom nisu pronašli varljivi gral, grof je naredio svojim

u jednom nisu pronašli varljivi gral, grof je naredio svojim kmetovima da kopaju ispod polukružnog dela crkve, gde je nekada bio oltar. Izgledalo je da tamo nema ničega, osim zemlje i kamena na kome je zamak izgrađen, ali tada, baš kada je grof počeo da gubi nadu, jedan kmet je izvadio srebmi kovčežić iz zemlje. Grof, koji je bio dobro umotan da mu ne bude hladno, osećao se sve slabije. Kijao je, nos mu je curio, oči su mu bile crvene, ali kada je ugledao potamnelu kutiju, sve je zaboravio. Skočio je, oteo kutiju od kmeta i otrčao na dnevnu svetlost gde je nožem polomio kopču. Unutra je bilo pero. Samo pero. Sada je bilo žuto, ali nekada je sigumo bilo belo i grof je zaključio da je to pero iz guščjeg krila. „Zašto bi neko zakopao pero?“, upitao je oca Rubera. „Pretpostavlja se da je sveti Sever ovde iscelio anđelu kri1)“, objasnio je dominikanski sveštenik, vireći, ne bi li video pero. ,,Naravno!“, uzviknuo je grof. Mislio je da to objašnjava žutu boju jer je krilo sigurno bilo zlatno. „Anđelovo krilo!“, rekao je sa strahopoštovanjem. „Više mi liči na labudovo krilo“, rekao je nehajno otac Ruber. Grof je pregledao srebrni kovčeg, koji je bio crn od zemlje. ,,To bi mogao biti anđeo“, rekao je i pokazao na uvojak od potamnelog metala. „Tako isto i ne bi morao biti.“ „Nisi od pomoći, Ruber.“ „Noću se molim da uspete u vašoj potrazi“, odgovorio je fratar uzdržano, ,,ali brinem se i zbog vašeg zdravlja.“

fratar uzdržano, ,,ali brinem se i zbog vašeg zdravlja.“ „Samo mi je zapušen nos“, rekao je grof, mada je sumnjao u nešto gore. Osećao se omamljeno, boleli su ga zglobovi, ali kada bi našao gral, svi ti problemi bi nestali. „Anđelovo krilo!“, ponovio je grof, čudeći se. ,,To je čudo! Znak, sigumo?“ A onda se desilo još jedno čudo, jer je čovek koji je otkrio srebrnu kutiju, otkrio da se iza nabijene zemlje nalazi zid. Grof je dobacio srebmu kutiju i nebesko pero ocu Ruberu, otrčao nazad i popeo se na gomilu zemlje da bi sam ispitao zid. Video se samo delić, ali taj deo je bio napravljen od sečenih kamenih blokova i kada je grof oteo ašov jednom seljaku i počeo da udara po kamenju, bio je ubeđen da je zid šupalj. „Otkrij ga“, naredio je uzbuđeno, „otkrij ga!“ Trijumfalno se odmehnuo ocu Ruberu. „Ovo je to! Znao sam!“ Otac Ruber, umesto da sa grofom podeli uzbuđenje zbog iznenadnog otkrića zakopanog zida, pogledao je Žoslina, koji je u sjajnom oklopu za tumire, dojahao do ivice neotkrivenih grobnica. ,,U dolini pored nas je upaljena lomača!“, rekao je Žoslin. Grof nije mogao da podnese da ostavi zid, ali se ipak uzverao uz merdevine, i pogledao na zapad, gde se na bledom nebu video prljavi dim. Cinilo se da dolazi baš sa najbliže visoravni. ,,Englezi?“, upitao je grof začuđeno. ,,Ko drugi?“, odgovorio je Žoslin. Njegovi ratnici su bili na početku staze, koja je vodila ka zamku. Bili su u oklopima i spremni. „Mogli bismo da budemo tamo za sat vremena“, rekao

je Žoslin, ,,a oni nas neće očekivati „Strelci će biti tamo“, upozorio ga ja grof, kinuo i počeo da se bori za vazduh. Otac Ruber je zabrinuto posmatrao grofa. Vićleo je da starac ima groznicu, i to svojom krivicom, jer je insistirao da vrši iskopavanja po hladnom vetru. ,,Strelci“, ponovio je grof vodnjikavih očiju. „Morate biti oprezni. Sa njima se ne treba igrati.“ Žoslin je bio ogorčen, međutim, otac Ruber je odgovorio na grofovo upozorenje. „Znamo da oni jašu u malim grupama, gospodaru, i da ostavljaju nešto strelaca u pozadini da štite utrvrđenje. Možda ih ovde nema mnogo.“ ,,I možda više nikada nećemo imati ovakvu šansu“, dodao je Žoslin. „Nemamo mnogo ljudi“, rekao je grof zamišljeno. A čija je to bila krivica? Pitao se Žoslin. Rekao je svom stricu da povede više od trideset ratnika, ali stara budala je insistirala da će ovo biti dovoljno. Sada je grof zurio u deo prljavog zida koji je otkriven na kraju grobnice, dopuštajući da ga preplave strahovi. „Trideset vojnika će biti dovoljno“, Žoslin je bio uporan, ,,ako neprijatelja nema mnogo.“ Otac Ruber je piljio u dim. „Zar ovo nije svrha upaljene vatre, gospodaru?“, upitao je. ,,Da nas obavesti kada je neprijatelj dovoljno blizu da napadne?“ To i jeste bila jedna od namena upaljene vatre, ali grof je poželeo da je ser Anri Kurtoa, njegov vojni komandant, tu da da pravi savet. ,,I ako je

njegov vojni komandant, tu da da pravi savet. ,,I ako je neprijateljska grupa mala“, otac Ruber je nastavio, „onda će trideset ratnika biti sasvim dovoljno.“ Grof je mislio kako neće moći na miru da istraži misteriozni zid, ukoliko ne bude dao dozvolu, pa je klimnuo glavom. „Ali budite oprezni!" Naredio je nećaku. „Prvo pošaljite izvidnicu! Setite se Vegecijusovog saveta!“ Žoslin nikada nije čuo za Vegecijusa tako da će mu biti teško da posluša njegov savet, a grof je to izgleda osetio jer mu je odjednom nešto drugo palo na pamet. „Povešćete oca Rubera i on će vam reći da li je bezbedno da napadnete ili ne. Jesi li me razumeo, Žosline? Otac Ruber će te posavetovati i ti ćeš poslušati njegov savet.“ To je imalo dve dobre strane. Prva je bila ta što je fratar bio razuman i pametan čovek i što neće dopustiti Žoslinu usijanoj glavi, da počini neku glupost, dok je druga, čak i bolja, bila ta što će se grof osloboditi mračnog prisustva dominikanca i na miru nastaviti sa svojim iskopavanjima. „Vratite se do mraka“, grof im je naredio, ,,i mislite na Vegecijusa. Iznad svega, mislite na Vegecijusa!“ Poslednje reči je izgovorio u žurbi jer se već spuštao niz merdevine. Žoslin je kiselo pogledao fratra. Nije voleo crkvenjake, a oca Rubera je još manje voleo, ali ako je društvo fratra cena koju mora da plati da bi dobio šansu da pobije Engleze, onda neka bude tako. „Imate li konja, oče?“, upitao je. „Imam, gospodaru.“ „Onda, krenite.“ Žoslin je okrenuo konja i pojurio prema dolini. „Hoću strelce žive!“, rekao je svojim vojnicima kada ih je stigao. „Žive, tako da možemo da podelimo nagradu.“ A posle

stigao. „Žive, tako da možemo da podelimo nagradu.“ A posle toga će odseći prste prokletim Englezima, izvadiće im oči i spaliti ih. U tome je Žoslin maštao, dok je predvodio svoje vojnike. Želeo je da se zaleti, da stigne u susednu dolinu pre nego što se Englezi povuku, ali ratnici nisu mogli tako brzo da se kreću dok su išli u bitku. Neki konji, kao Žoslinov, bili su u oklopima od kože i metala i težina tog oklopa, bez dodate težine oklopa samog jahača, primoravala je konjanike da sjašu i povedu konje da bi kasnije bili sveži za juriš. Nekoliko vojnika je imalo štitonoše, a oni nižeg porekla vodili su konje natovarene glomaznim zavežljajima sa kopljima. Ovi ratnici nisu galopirali u rat, nego su se vukli ko volovi. „Nećete zaboraviti savet vašeg strica, gospodaru?“, otac Ruber je podsetio Žoslina. Govorio je brzo da bi prikrio nervozu. Fratar je inače bio ozbiljan i ispunjen čovek, veoma svestan svog teško stečenog statusa, ali sada se našao u nepoznatoj, opasnoj, ali i uzbudljivoj situaciji. „Stric mi je posavetovao da poslušam vaš savet“, odgovorio je Žoslin kiselo. „Dakle, recite mi, svešteniče, šta znate o bici?“ „Citao sam Vegecijusa“, odgovorio je otac Ruber strogo. ,,I ko je, do đavola, on bio?“ „Rimljanin, gospodaru, i još uvek se smatra najvećim autoritetom kada su u pitanju vojne stvari. Ime njegove strudije je: ‘Epitoma Rei Militaris’ Suština vojnih pitanja." ,,I šta ta suština poručuje?“, upitao je Žoslin sarkastično. „Prvenstveno, ukoliko se dobro sećam, treba razmisliti o

mogućnosti napada sa boka i nikako ništa ne preduzimati, naravno, pre prethodnog izviđanja.“ Žoslin sa svojim velikim šlemom, koji je visio sa prednjeg oblučja na sedlu, pogledao je s visine fratarovu malu kobilu. „Uzjahali ste najlakšeg konja, oče“, rekao je zabavljajući se, „tako da biste vi mogli da krenete u izvidnicu....“ ,,Ja“. Otac Ruber je bio šokiran. „Odjašite napred, vidite šta kopilad radi, onda se vratite i obavestite nas. Vi ste ti koji treba da mi date savet, zar ne? Kako možete, ukoliko niste izvideli kako stvari stoje? Zar nije to ono što vaš vegetal predlaže? Ne sada, budalo!!!“ Uzviknuo je Žoslin jer je otac Ruber poslušno jurnuo na svojoj kobili napred. „Oni nisu ovde“, rekao je Žoslin, „nego u sledećoj dolini.“ Pokazao je glavom na dim koji je postajao sve gušći. „Sačekajte dok ne stignemo u šumu sa druge strane brda.“ Oni su videli u stvari šačicu konjanika na ogoljenom delu litice, ali jahači su bili daleko, okrenuli se i pobegli čim su spazili Žoslinove vojnike. Koreadori, verovatno, pomislio je Žoslin. Svi su čuli kako koreadori prate Engleze u nadi da će dobiti nagradu za svakog strelca živog uhvaćenog, mada je Žoslin smatrao da je jedina nagrada koju svaki koreador zaslužuje, sporo vešanje. Koreadori su nestali sa vidika kada je Žoslin stigao do„brega. Sada je mogao da vidi veći deo doline ispred sebe i video je Maseb na severu i put koji je išao na jug, prema visokim Pirinejima. Lomača sa dimom bila je ispred njega, a selo koje su Englezi opljačkali, bilo je skriveno među drvećem tako da je Žoslin naredio fratru da odjaše napred i, da bi ga zaštitio,

naredio je dvojici svojih ratnika da krenu sa njim. Žoslin i njegovi vojnici su skoro stigli do ruba doline kada se dominikanac vratio. Otac Ruber je bio uzbuđen. „Nisu nas videli“, izvestio je, ,,i ne znaju da smo ovde “ „Jeste li sigurni?“, upitao ga je Žoslin. Fratar je klimnuo glavom. Tek otkriveni entuzijazam za vođenje rata zamenio je njegov ponos. „Put do sela vodi kroz šumu, gospodaru, i dobro je zaštićen od pogleda. Drveće se proređuje na stotinak jardi od reke, a put ide preko reke. Plitka je. Videli smo neke Ijude kako su preneli kolce od kestenovog drveta u selo.“ „Englezi se nisu mešali?“ „Englezi, moj gospodaru, kopaju veliku humku u selu. Nema ih više od deset. Samo selo se nalazi još sto koraka od reke.“ Otac Ruber je bio ponosan na ovaj izveštaj za koji je zaključio da je precizan i dobro urađen. To je bila izvidnica na koju bi i sam Vegecijus bio ponosan. „Možete prići selu na dve stotine koraka'\ zaključio je, ,,da se pripremite za napad na bezbednom tlu.“ Bio je to zaista impresivan izveštaj i Žoslin je ispitivački pogledao dvojicu ratnika koje je poveo i oni su potvrdno klimnuli glavama. Jedan od njih, Parižanin, po imenu Vilezil, iskezio se. „Spremni smo za pokolj“, rekao je. „Sta je sa strelcima?“, upitao je Žoslin, „Videli smo dvojicu", rekao je Vilezil. Otac Ruber je najbolje vesti čuvao za kraj. ,,A jedan od njih je begar, gospodaru", rekao je uzbuđeno.

njih je begar, gospodaru", rekao je uzbuđeno. „Devojka jeretik?“ „Neka vam je bog u pomoći“, rekao je otac Ruber vatreno. Žoslin se nasmešio. „Dakle, šta mi savetujete, oče Ruber?“ ,,U napad!“, rekao je dominikanac. ,,U napad! Bog će nam podariti pobedu!“. Možda je bio oprezan po prirodi, ali čim je video Ženevjev, uznemirio se. I kada je Žoslin stigao do ruba šume, video je da je u đolini sve onako kako je dominikanac rekao. Iza reke, Englezi, očigledno nesvesni prisustva neprijatelja, nisu postavili čuvare da čuvaju put koji se spuštao niz liticu, već su bili zaokupljeni kopanjem velike grobnice u centru sela. Žoslin je video samo deset vojnika i jednu ženu. Sjahao je nakratko da bi njegov štitonoša zategao kopče na oklopu, onda je ponovo uskočio u sedlo i stavio svoj veliki šlem za turnire sa žutocrvenom perjanicom, postavljen kožom i sa prorezom za oči u obliku krsta. Gurnuo je levu ruku kroz omču na štitu, proverio je da li mačlobodno stoji u koricama i savio se da dohvati koplje. Napravljeno od jasena, dugačko šesnaest stopa i obojeno spiralno u žuto i crveno, boje njegovog gospodarstva u Bezijeru. Slična koplja su slomila najbolje borce na turnirima širom Evrope, a ovo je sada čekalo da izvrši svoju dužnost. Njegovi vojnici su se naoružali svojim kopljima, a neka od njih su nosila boje Berata, narandžastu i belu. Njihova koplja su uglavnom bila dugačka od trinaest do četrnaest stopa jer nijedan Beratov vojnik nije imao dovoljno snage da nosi veliko koplje kao Žoslin, ono koje se koristilo na turnirima. Stitonoše su izvadile svoje

ono koje se koristilo na turnirima. Stitonoše su izvadile svoje mačeve. Viziri na šlemovima su spušteni, i sveli su svet na sjajane zrake sunčeve svetlosti. Žoslinov konj, znajući da će jahati u bitku, kopao je zemlju. Svi su bili spremni, Englezi koji nisu ništa sumnjali, bili su nesvesni opasnosti i Žoslin je na kraju • pušten sa stričevog lanca. I tako je, sa ratnicima gusto zbijenim sa svake strane, i ocem Ruberom čija je molitva odjekivala u njegovoj glavi, Žoslin krenuo u napad. Gaspar je mislio da je u milosti božjoj jer je uspeo već prvi put kada je sipao zlato u delikatni kalup, koji je pre bio voštani model pehara za misu. Rekao je Ivet da će možda biti potrebno deset ili jedanaest pokušaja, da je čak sumnjao da će moći da napravi pehar jer su filigranski detalji bili tako osetljivi, da je strahovao da li će liveno gvožđe ispuniti svaku šupljinu u kalupu, ali kada je, ustreptalog srca, slomio pečenu glinu, video je da je njegova voštana kreacija reprodukovana skoro savršeno. Jedan ili dva detalja bila su blago deformisana, na nekim mestima zlato se nije uvilo kao list ili nije oblikovalo trn, ali te deformacije su odmah ispravljene. Zaoblio je oštre ivice, a onda je izglancao ceo pehar. Trebalo mu je nedelju dana za to, a kada je bilo gotovo, nije rekao Šarlu Bezijeru da je završio. Rekao je umesto toga da ima još dosta da se uradi, a, u stvari, nije mogao da se odrekne prelepe stvari koju je napravio. Zaključio je da je to najlepše izrađen predmet od zlata, koji je ikada video. Napravio je i poklopac za pehar. Bio je konusnog oblika, kao poklopac za krstionicu, a na venac od trnja stavio je krst.

Duž oboda okačio je bisere, a sa svake strane je postavio simbole četiri jevanđelista. Lava za svetog Marka, vola za Luku, anđela za Mateju i orla za Jovana. Taj deo, ne tako delikatan kao sam pehar, takođe je lepo ispao iz kalupa i on ga je popunio i izglancao, a onda je sve sastavio. Zlatni držač za pehar, sam pehar od starog zelenog stakla i novi poklopac ukrašeni su biserima. „Recite kardinalu“, rekao je Sarlu Bezijeru kada je savršena stvar bila upakovana u platno, slamu i, konačno, kutiju, ,,da biseri predstavljaju suze Hristove majke.“ Sarla Bezijera nije bilo briga šta oni predstavljaju, ali ipak, morao je da prizna da je pehar divna relikvija. „Ako se mom bratu bude dopao“, rekao je, „onda ćeš biti odgovarajuće plaćen i bićeš oslobođen.“ „Moći ćemo da se vratimo u Pariz?“, upitao je Gaspar uz buđeno. „Možete da idete lcud god hoćete“, slagao je Šarl, ,,ali ne dok vam ja ne kažem.“ Uputio je svoje Ijude da dobro čuvaju Gaspara i Ivet dok se on ne vrati. Šarl je odneo pehar svom bratu u Pariz. Kada je pehar otkriven i sva tri dela sklopljena, kardinal je ostao bez reči. Dugo ništa nije govorio, a onda se nagnuo i zurio u staklo. ,,Da li ti se čini, Šarl“, upitao je, ,,da sam pehar ima zlato u sebi?“ „Nisam gledao“, glasio je grub odgovor. Kardinal je pažljivo skinuo poklopac, uzeo stakleni pehar sa zlatnog držača, podigao ga bliže svetlu i video da je Gaspar, u trenutku svoje genijalne inspiracije, obavio nevidljivi sloj zlatnog

trenutku svoje genijalne inspiracije, obavio nevidljivi sloj zlatnog lista oko pehara tako da je obično staklo dobilo nebeski sjaj zlata. „Pravi gral“, rekao je svom bratu, „treba da se pretvori u zlato kada se sipa vino Hristove krvi u njega. Ovo će sigurno proći kao to.“ „Znači, dopada ti se?“ Kardinal nije skidao pogled sa pehara. „Predivan je“, rekao je pun poštovanja. „To je čudo.“ Zurio je u njega. Nije očekivao nešto tako dobro kao ovo. Bilo je to pravo čudo tako da je za trenutak zaboravio čak i svoju ambiciju da se popne na papski tron. „Možda, Šarl“, u glasu mu se osećalo strahopoštovanje, „možda je to pravi gral! Možda je pehar koji sam kupio i bio pravi. Možda mi je sam Bog pokazao put!“ ,,Da li to znači“, upitao je Šarl neosetljiv na lepotu pehara, ,,da sada mogu da ubijem Gaspara?“ ,,I njegovu ženu“, odgovorio je kardinal, ne skidajući pogled sa predivne stvari. ,,Da, učini to, učini to. Onda ćeš krenuti na jug. U Berat, južno od Tuluza." ,,Berat?“ Šarl nikada nije čuo za to mesto. Kardinal se nasmešio. „Tamo se pojavio engleski strelac. Znao sam da će se pojaviti! Bednik je sa sobom poveo malu grupu u Kastijon de Arbizon, za koji sam čuo da je blizu Berata. On je zrelo voće, spremno da se ubere, Šarl, tako da ću poslati Gaja Veksajla da se obračuna sa njim i hoću da ti, Šarl, budeš pored njega.“ ,,Ne veruješ mu?“

,,Ne veruješ mu?“ „Naravno da mu ne verujem. Pretvara se da je odan, ali to nije tip čoveka koje će služiti nekome.“ Kardinal je ponovo podigao pehar, gledao ga je sanjalački, a onda ga je ponovo položio u lcutiju sa strugotinama u kojoj mu je i donet. ,,A ovo ćeš poneti sa sobom.“ ,,To!“ Šarl je izgledao zaprepašćeno. „Šta ću, za ime božje, da radim sa tim?“ ,,To jeste ogromna odgovornost“, rekao je kardinal i predao kutijicu bratu. „Legenda kaže da katari poseduju gral i gde ga đrugde mogu pronaći ako ne blizu poslednjeg jeretičkog uporišta?“ Šarl je bio zbunjen. ,,Ti hoćeš da ja ovo otkrijem?“ Kardinal je otišao do stalka za molitvu i klekao. „Sveti otac nije mlad čovek“, rekao je pobožno. U stvari, Klement je imao samo pedeset šest godina, samo osam godina više od kardinala, ali Luj Bezijer je bio opsednut mišlju da će papa Klement možda umreti i da će novi naslednik biti postavljen pre nego što on bude imao šansu da predloži sebe, kada se bude pojavio sa gralom. „Nemamo mnogo vremena zato mi je potreban gral Zastao je. „Gral mi je sada potreban! Ako Veksajl sazna da postoji Gasparov pehar, pokušaće da ti ga uzme, tako da ga ti moraš ubiti, kada on izvrši svoju dužnost. Njegova dužnost je da pronađe svog rođaka, engleskog strelca. Prema tome, ubij Veksajla, onda, Sarl, nateraj strelca da govori. Oguli mu kožu, inč po inč, a onda sipaj so. Progovoriće, a kada ti bude rekao sve što zna o gralu, ubij ga.“

,,Ah mi imamo gral“, rekao je Šarl i pokazao je kutiju. „Postoji i pravi, Šarl“, rekao je kardinal strpljivo, ,,i ako postoji, i ako Englez otkrije gde se nalazi, onda nam neće biti potreban taj koji držiš, zar ne? Ali ako Englez nema ništa, onda ćeš objaviti da ti je on dao gral. Donećeš ga u Pariz, pevaćemo ,,Te Deum“, a za godinudve, ti i ja ćemo imati nov dom u Avinjonu. A onda, u dogledno vreme, premestićemo sedište pape u Pariz i ceo svet će nam se diviti.“ Šarl je razmišljao o njegovim naređenjima i činilo mu se da su previše složena. „Zašto ne bismo pronašli gral ovde?“ „Niko mi neće verovati ako ga pronađem u Parizu“, rekao je kradinal očiju prikovanih za raspeće od slonovače koje je visilo na zidu. „Pretpostaviće da je to proizvela moja ambicija. Ne, mora doći izdaleka i priče o njegovom otkriću moraju da počnu da kruže pre nego što se on pojavi ovde, tako da ga narod, klečeći, dočeka na ulicama.“ Šarl je to shvatio. „A zašto sada jednostavno ne ubijemo Veksajla?“ „Zato što on želi da nađe pravi gral i ako postoji, ja ga hoću. Ljudi znaju da se on zove Veksajl i znaju da je njegova porodica nekada imala gral, tako da, ako on bude uključen u njegovo otkriće, onda će sve delovati mnogo ubedljivije. A drugi razloga? On je plemenitog porekla. On može da vodi vojnike, a biće potrebna sva njegova vojska da se taj Englez izvuče iz njegove jazbine. Zar misliš da će tebe pratiti četrdeset sedam vitezova i ratnika?“ Kardinal je okupio vojsku koja će pratiti Veksajla. To su bili zakupei crkvene zemlje, tačnije, ljudi koji su

Veksajla. To su bili zakupei crkvene zemlje, tačnije, ljudi koji su svoju zemlju zaveštavali crkvi u nadi da će tako iskupiti grehe. Ti ljudi će skupo koštati kardinala jer neće platiti zakup godinu dana. ,,Ti i ja smo sa margine, Šarl“, rekao je kardinal, ,,i ratnici će te prezreti.“ „Ima na stotine ljudi koji će tražiti tvoj gral“, rekao je Šarl. „Hiljade ljudi i hoće“, složio se kardinal blago, „ali kada se dokopaju grala, odneće ga svorne kralju, a toj budali će ga uzeti Englezi. Veksajl, koliko pripada drugima, toliko i meni, ali ja znam šta će on uraditi kada se dokopa grala. Ukrašće ga. Tako da ga ti moraš ubiti pre nego što mu se pruži prilika za tako nešto.“ ,,To neće biti lako“, Šarl je bio zabrinut. „Zbog toga te i šaljem, Šarl. Tebe i tvoje vojnike koljače. Nemoj me izneveriti.“ Šarl je te noći napravio novu kutiju za lažni gral. Bila je to kožna futrola, nalik na one u kojima su strelci sa samostrelima nosili strele, i stavio je dragoceni pehar unutra, obložio staklo i zlato platnom i strugotinom, onda je zapečatio poklopac futrole voskom. Gaspar je sledećeg dana dobio svoju slobodu. Nož mu je rasporio utrobu tako da je polako umirao u lokvi krvi. Ivet je toliko vrištala da je ostala bez glasa, samo se borila za vazduh i nije se odupirala kada joj je Šarl isekao haljinu. Deset minuta kasnije, kao izraz zahvalnosti za ono što mu je pružila, Šarl Bezijer ju je brzo ubio. Kula je potom zaključana. A Šarl Bezijer sa tobolcem koji nose strelci sa

A Šarl Bezijer sa tobolcem koji nose strelci sa samostrelima okačenim sa strane, poveo je svoje surove vojnike na jug.

U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amen.“ Tomas je tiho izgovorio reč i prekrstio se. Nekako mu se činilo da molitva sama po sebiije bila dovoljna, te je isukao mač, uspravio ga tako da je ručka stajala kao krst, i spustio se na jedno koleno. Ponovio je reči na latinskom. ,,In nomine patris, et filii. et spiritus sancti, amen.“ Bože, smiluj se, mislio je i pokušao je da se seti kada se poslednji put ispovedio. Ser Gijoma je zabavljao njegov izliv pobožnosti. „Misiio sam da si rekao da ih nema mnogo?“ „To je lačno“, rekao je Tomas dok je stajao i vraćao nož u korice. „Ali ne boli ako se pomoliš pre bitke.“ Ser Gijom se površno prekrstio i potom pljunuo. „Ukoliko ih ne bude bilo mnogo“, rekao je, „pobićemo kopilad.“ Ukoliko kopilad uopšte i ima nameru da dode. Tomas se pitao da li su konjanici odustali od Astaraka. Ko su bili, to nijc znao. a da li su bili neprijatelji, nije mogao da zna. Sigurno je nisu došli iz Berata. jer je on'na severu. a jahači su stigli sa istoka, ali bio je siguran u jednu olakšavajuću okolnost. Njegovi vojnici su bili brojno nadmoćniji. On i ser Gijom su imali pod komandom dvadeset strelaca i četrdeset dva ratnika, a Tomas je procenio da je konjanika, koji su se približavali, bilo upola manje. Mnogi novi Tomasovi ratnici bili su rutijeri koji su se pridružili garnizonu Kastijon de Arbizona. jer su tu videli šansu da pljačkaju i svidela im se ideja đa mogu da dođu do konja. oružja i oklopa, a možda čak i do zarobljenika, za koje su mogli da traže otkup. „Siguran si da to nisu bili koreadoriT, upitao ga je ser

„Siguran si da to nisu bili koreadoriT, upitao ga je ser Gijom. „Nisu bili koreadori“, rekao je Tomas sigurno. Muškarci na vrhu visoravni su bili dobro naoružani, bili su u oklopima i dobro su jahali, previše dobro za bandite. „Imali su zastavu", dodao je, ,,ali nisam mogao da je vidim. Visila je nadole.“ „Rutijeri možda?“, upitao je ser Gijom. Tomas je odmahnuo glavom. Nije mogao da zamisli zašto bi rutijeri bili na izolovanom mestu ili zašto bi imali zastavu. Muškarci, koje je opazio, izgledali su kao vojnici u patroli i pre nego što se okrenuo i odgalopirao nazad u selo, jasno je video zavežljaje sa kopljima na konjima koje su vodili. Rutijeri sigurno ne bi nosili koplja na konjima, već zavežljaje sa odećom i ostalim stvarima. ,,Mislim“, rekao je, ,,da je Berat poslao svoje ratnike u Astarak posle našeg odlaska. Možda su mislili da ćemo se ponovo vratiti?“ „Znači, to je onda ipak bio neprijatelj?" „Imamo li mi prijatelje u ovim krajevima?“, upitao je Tomas. Ser Gijom se iscerio. „Misliš da ih je bilo dvadesetak?“ „Možda malo više“, rekao je Tomas, ,,ali ne više od trideset.“ „Možda ih nisi sve video?“ „Saznaćemo, zar ne?“, rekao je Tomas. „Ako dođu ,,Samostreli?“ „Nisam ih primetio." „Onda se nadajmo da dolaze ovamo“, rekao je ser Gijom. Kao i svakom čoveku i njemu je bio potreban novac. Trebalo mu je mnogo gotovine da bi podmićivao gde treba i borio se i

tako ponovo preuzeo svoje feudalno dobro u Normandiji. ,,Možda je to bio tvoj rođak?“, nagovestio je. „Dragi Isuse“, rekao je Tomas. „Nisam se toga setio“, nesvesno je posegao za svojim lukom od tise jer je svako spominjanje njegovog rođaka predstavljalo zlo. A onda je osetio uzbudenje pri pomisli da bi to stvamo mogao biti Gaj Veksajl, koji je, ništa ne sumnjajući, jahao pravo u sukob. „Ako je to Veksajl", rekao je ser Gijom, prelazeći prstom preko ražnog ožiljka na svom licu, „onda ću ga ja ubiti.“ „Hoću ga živog“, rekao je Tomas. ,,Živog.“ „Onda to bolje reei Robiju“, rekao je ser Gijom, ,,jer se i on zakleo da će ga ubiti.“ Robi je hteo da osveti svog brata. „Možda to nije bio on“, rekao je Tomas, ali ipak, želeo je da to bude njegov rođak, a posebno je to želeo sada jer je predstojeća bitka obećavala da će biti prava. Konjanici su mogli da priđu selu samo preko gaza, osim ako ne odluče da krenu uz reku i niz nju ne bi li otkrili drugi prelaz, a seljanin, koga su zaplašili, držeći mač uz oči njegove male ćerke, rekao je da ne postoji drugi gaz niti most u dometu od pet milja. Tako da su konjanici mogli da stignu sa gaza pravo u seosku ulicu. Na pašnjaku, između ulice i reke, oni moraju umreti. Petnaest ratnika će štititi seosku ulicu. Ti vojnici su u tom trenutku bili skriveni u dvorištu strateški bitne kućice, ali kada neprijatelj stigne sa reke, oni će iskočiti i preprečiti mu put, a ser Gijom će narediti da se seoska kola gurnu na ulicu da bi se napravila barijera ispred konjanika. U suštini, Tomas nije očekivao da će svih petnaest vojnika da se bori jer je iza ograda

očekivao da će svih petnaest vojnika da se bori jer je iza ograda voćnjaka, sa obe strane puta, postavio strelce. Strelci će biti ti koji će imati zadatak da ubijaju i dobiće priliku da prefarbaju strele, čije su vrhove zabili u korenje žive ograde. Pored njih su bile „široke glave“, strele koje su imale sečivo u obliku klina na vrhu, a to je bila vrsta oštrice koja se zarivala duboko, i, kada se jednom zarije u meso, više se nije mogla izvaditi. Strelci su izbrusili široke glave na tocilu, koje su nosili u torbicama, da bi bili sigurni da će biti oštre kao brijač. „Samo čekajte", rekao im je Tomas, „čekajte da stignu do granice gde počinje polje.“ Granicu je predstavljao u belo ofarban kamen kraj puta, koji je označavao gde se završava pašnjak jednog i počinje pašnjak drugog čoveka. Kada prvi konjanici stignu do kamena, njihove konje će pogoditi široke glave, koje su napravljene tako da prodiru duboko, da stravično ranj&vanju, da izlude konje od bolova. Neki konji će pasti, a neki će preživeti i nastaviti da jurišaju zanoseći se oko ostalih zveri na umoru, tako da će strelci, kada se neprijatelj približi, preći na strele sa tupim vrhovima. Bodkin strele su izrađene da probijaju oklop i najbolje su imale drške napravljene od dve vrste drveta. Prvih šest inča jasena ili topole na vrhu zamenjeno je tvrdim hrastom, koji je učvršćen konjskim lepkom, a na samom vrhu se nalazila čelična glava, dužine čovečjeg srednjeg prsta, oštra i tanka kao mali prst žene. Glava, nalik na iglu, koju je podržavao tvrdi hrast, nije imala šilo; bio je to samo glatki čelik koji je probijao oklop i koji je mogao da probije čak i čelični oklop ako bi se zabio uspravno. Široke glave su ubijale konje, a bodkin strele ljude i

uspravno. Široke glave su ubijale konje, a bodkin strele ljude i ako konjanicima bude potreban jedan minut da stignu do označene granice na kraju sela, Tomasovih dvadeset strelaca će odapeti najmanje trista strela i još uvek će u rezervi imati dva puta toliko. Tomas je znao šta radi. U Bretanji, gde je izučio svoj zanat, stajao je iza žive ograde i pomagao da se unište neprijateljski redovi. Francuzi su naučili na teži način i neprestano su slali strelce sa samostrelima napred, a Englezi su ih ubijali dok su oni stavljali strele na svoje nezgrapno oružje, konjanici nisu imali drugi izlaz, osim da krenu u juriš ili da se povuku. U svakom slučaju, engleski strelac je bio vladar na bojnom polju jer nijedan drugi narod nije naučio da koristi luk od tise. Strelci su, kao ser Gijomovi ljudi, bili sakriveni, a Robi je vodio ostatak ratnika koji su bili mamac. Veći deo je bio vidljivo rasut oko humke, koja se nalazila na severnoj strani sela. Jedan ili dvojica su kopali, ostali su samo sedeli kao da se odmaraju. Dvojica su upalila logorsku vatru, očekujući da dim namami neprijatelja. Tomas i Ženevjev su otišli do humke i dok je Ženevjev čekala u podnožju, Tomas se popeo da bi pogleđao veliku rupu koja je bila ser Gijomovo delo. ,,Prazno?“ „Ima dosta šljunka“, rekao je Robi, ,,ali nema zlata.“ „Znaš šta treba da radiš?“ Robi je raspoloženo klimnuo glavom. ,,Da sačekam da se uspaniče“, odgovorio je, ,,a onda da ih napadnem.“ „Nemoj ih prerano napasti, Robi.“ „Nećemo krenuti prerano“, doviknuo je Englez po imenu

Džon Ferklot. Bio je to ratnik, mnogo stariji i iskusniji od Robija, i iako je Robi rođenjem stekao pravo da komanduje malom grupom, znao je da posluša savet starijeg čoveka. „Nećemo vas izneveriti“, rekao je Škot poletno. Konji njegovih vojnika postavljeni su odmah iza humke. Čim se neprijatelj pojavi, zaleteće se sa male visine i grupisaće se, a kada neprijatelj bude nateran u beg i razbijen strelama, Robi će povesti vojnike u juriš i opkloliće ga. „Možda će se moj rođak pojaviti“, rekao je Tomas. „Nisam siguran", dodao je, ,,ali možda će se pojaviti.“ ,,On i ja nismo u dobrim odnosima“, rekao je Robi setivši se svog brata. „Hoću ga živog Robi. On mi može odgovoriti na neka pitanja.“ „Ali kada ti odgovori", rekao je Robi, „hoću njegov grkljan.“ „Prvo neka odgovori“, rekao je Tomas, a onda se okrenuo pošto ga je Ženevjev pozvala iz podnožja humke. „Videla sam nešto“, rekla je, ,,u kestenovoj šumi.“ „Ne gledajte!“ Tomas je upozorio Robijeve vojnike koji su je čuli, a onda, navodno protežući noge, polako su se okrenuli i zagledali preko reke. U tom trenutku nisu mogli da vide ništa, osim kako dva seljaka sa naramcima drva prelaze reku i pomislio je, u sekundi, da je Ženevjev sigurno mislila na te ljude, a onda je pogledao preko reke i video tri konjanika napola sakrivena u čestaru. Tri muškarca su mislila da su dobro maskirana, ali u Bretanji, Tomas je naučio da uoči opasnost u

maskirana, ali u Bretanji, Tomas je naučio da uoči opasnost u gustoj šumi. „Špijuniraju nas“, rekao je Robiju. „Nećemo čekati još dugo, ha?“ Zategao je luk. Robi je zurio u konjanike. „Jedan je sveštenik“, rekao je ozbiljno. Tomas je zurio. „Samo crni ogrtač“, nagađao je. Tri muškarca su se okrenula i odjahala. Uskoro su se izgubili sa vidika u gustoj šumi. „Možda je to grof od Berata?“, upitao je Robi. „Možda jeste?“ Tomas je zvučao razočarano. Želeo je da je taj neprijatelj njegov rođak. „Ako ga uhvatimo“, rekao je Robi, „biće to dobar otkup.“ ,,Istina.“ ,,Da li bi ti smetalo ako ostanem dok ga ne otplate?“ Tomasa je uznemirilo ovo pitanje. Navikao se na ideju da će Robi da ode i tako oslobodi njegove vojnike mržnje koju je prouzrokovala njegova ljubomora. „Ostao bi sa nama?“ ,,Da dobijem svoj deo otkupa“, uzvratio je Robi ljutito. „Imaš li nešto protiv?“ ,,Ne, ne.“ Tomas je požurio da smiri prijatelja. „Dobićeš svoj deo, Robi.“ Pomislio je da bi mogao da isplati Robiju njegov deo od postojeće zalihe novca i tako pošalje Skotlanđanina na njegov pokajnički put, ali sada nije imao vremena da raspravlja o tome. „Nemoj krenuti u juriš prerano“, upozorio je Robija ponovo, ,,i neka te bog čuva.“ „Već je bilo vreme da krenemo u borbu“, rekao je Robi veselo. „Nemoj da tvoji strelci pobiju bogataše. Ostavite neke i

veselo. „Nemoj da tvoji strelci pobiju bogataše. Ostavite neke i za nas.“ Tomas se iscerio i otišao do humke. Zategao je Ženevjevin luk, a onda je sa njom otišao do mesta gde se ser Gijom sakrio sa svojim vojnicima. „Još malo, momci“, viknuo je dok se penjao na seoska kola da bi pogledao preko zida u dvorištu. Njegovi strelci su se sakrili u živu ogradu u voćnjaku, ispod njega; njihovi lukovi su biti zategnuti i prve široke glave su bile spremne da polete. Pridružio im se i čekao. I čekao. Vreme se odužilo, uspo’ilo, vuklo i zaustavilo. Tomas je toliko dugo čekao da je počeo c'a sumnja da će se neprijatelj uopšte i pojaviti, ili još gore, možda su konjanici otkrili zasedu i kružili, uzvodno i nizvodno, da bi njemu postavili zamku. Brinuo se i da bi grad Maseb, koji nije bio tako daleko, mogao da pošalje ljude da saznaju zašto su seljani upalili lomaču upozorenja. Ser Gijom je isto tako bio uznemiren. „Gde su, do đavola?“, upitao je kada se Tomas vratio u dvorište i popeo na kola da bi mogao da vidi preko reke. „Bog bi ga znao.“ Tomas je zurio u kestenovu šumu i nije video ništa što bi ga uznemirilo. Lišće je baš počelo da menja boju. Dve svinje su se parile među drvećem. Ser Gijom je nosio dugačak oklop koji ga je pokrivao od ramena do članaka. Imao je izgreban štitnik za grudi, privezan kanapom, štitnik za ruku koji je pričvrstio za desnu podlakticu i običan selet kao šlem. Selet je imao široki obod koji se spuštao da bi ga zaštitio od mača, ali to je bio jeftini deo oklopa koji nije

imao jačinu pravog šlema. Većina Tomasovih ratnika je bila zaštićena na sličan način, raznim delovima i parčićima oklopa, koje su pokupili na raznim bojnim poljima. Nijedan nije imao kompletan oklop i sve njihove oklopne košulje su bile zakrpljene, neke kuvanom kožom. Neki su nosili štitove. Ser Gijomov je bio izrađen od dasaka žalosne vrbe, prekrivenih kožom, i na njemu je bio njegov grb koji je skoro sasvim izbledeo: tri žuta jastreba na plavom polju. Samo je još jedan ratnik imao znak na štitu; u njegovom slučaju, to je bila cma sekira na belom polju, ali on nije imao pojma čiji je to bio znak. Skinuo je štit sa tela mrtvog neprijatelja u bici blizu Eijona, gde se nalazio jedan od glavnih engleskih garnizona u Gaskonji. „Ovo je sigurno engleski štit“, pretpostavio je. On je bio burgundski najamnik koji se borio protiv Engleza, međutim, pušten je posle primirja sklopljenog nakon pada Kalea i sada je osećao ogromno olakšanje što su lukovi od tise na njegovoj strani. „Prepoznaješ li znak?“, upitao je čovek. „Nikada ga nisam video“, rekao je Tomas. „Odakle ti štit?“ „Stari vlasnik je dobio mač u kičmu. Kroz oklop, pozadi. Presekao sam kopče i zadnji deo oklopa je klepetao kao slomljeno krilo. Bože, lcako je vrištao.“ Ser Gijom se prigušeno nasmejao. Izvadio je pola vekne crnog hleba ispod svog štitnika za grudi, otkinuo parče i stavio ga u usta, a onda je opsovao. Ispljunuo je parčiće granita koji su se sigurno odlomili od mlinskog kamena kada se pšenica mleIa, osetio je da je slomio zub i opsovao je ponovo. Tomas je pogledao gore i video da se sunce spušta. „Kasnićemo kući“,

gunđao je, „pašće mrak.“ „Nadi reku i sledi je“, rekao je ser Gijom, onda se trgao od bola zbog slomljenog zuba. ,,Isuse“, rekao je, „mrzim zube.“ ,,Karanfilić“, rekao je Burgunđanin. „Stavi karanfiliće u usta. Zaustaviće bol.“ Tada su dve svinje u kestenovoj šumi odjednom podigle glave i zastale na trenutak, osluškujući, onda su žurno i nezgrapno otrčale na jug. Nešto ih je uznemirilo i Tomas je ispružio ruku kao upozorenje svima, kao da bi glasovi njegovih saboraca mogli da osujete dolazak konjanika koji su se približavali. U jednom trenutku je ugledao odsjaj sunčeve svetlosti iznad reke i znao je da je to oklop. Skočio je dole. „Stiže društvo“, rekao je i otrčao da se pridruži drugim strelcima iza žive ograde. „Probudite se“, rekao im je, „mali jaganjci stižu na svoj pokolj.“ Zauzeo je svoju poziciju iza žive ograde, a Ženevjev je stala pored njega, sa strelom na luku. Tomas je sumnjao da će ona pogoditi bilo koga, ali joj se nasmešio. „Ostani sakrivena dok ne stignu do kamena koji obeležava granicu“, rekao joj je i vimuo preko žive ograde. A tamo, tamo je bio neprijatelj. Čim su se pojavili, Tomas je znao da to nije njegov rođak, jer je zastava sada bila raširena, a kasač je stizao iz šume. Na njoj se šepurio narandžastobeli leopard, znak grofa od Berata. Od Veksajlove zveri nije bilo traga. „Glave dole!“ Tomas je upozorio svoje vojnike dok je pokušavao da prebroji neprijatelja. Dvadeset? Dvadeset pet?

pokušavao da prebroji neprijatelja. Dvadeset? Dvadeset pet? Nema ih puno i samo je prvih desetak nosilo koplja. Njihovi oklopi, na svakom narandžasti leopard na belom polju, potvrđivali su ono što je bilo istaknuto na zastavi, da su to konjanici grofa od Berata, ali jedan vojnik, koji je jahao velikog crnog konja i nosio oklop, imao je žuti štit sa crvenom, čeličnom pesnicom, taj znak je bio nepoznat Tomasu. Taj čovek je bio kompletno u oklopu, a na njegovom šlemu je lepršala crvenobela perjanica. Tomas je izbrojao trideset i jednog konjanika. Ovo neće biti bitka, biće masakr. I onda, odjednom, nekako čudno, sve mu je izgledalo nestvarno. Očekivao je da će osetiti uzbuđenje i malo straha, međutim, umesto toga je posmatrao konjanike kao da oni nemaju ništa sa njim. Juriš im nije bio usklađen. Kada su izleteli iz šume, jahali su jedan pored drugog, kako je i trebalo, a onda su se brzo razdvojili. Koplja su im bila uspravljena i neće ih spustiti u poziciju za ubijanje dok se ne približe neprijatelju. Na vrhu jednog koplja, nalazila se dronjava, crna zastavica. Prekrivači na konji ma su lepršali. Cuo se topot kopita i zveckanje oklopa dok su pločice udarale jedna o drugu. Veliko grumenje zemlje je odletalo pod konjskim kopitima; vizir jednog vojnika se spuštao goredole, goredole, jer je konj trčao po neravnom terenu. Onda su se konjanici zbili pošto su svi pokušali da pređu reku na njenom najužem delu. Kada su pojurili, voda ili je zapljuskivala sve do sedala. Prešli su na drugu stranu. Robijevi Ijudi su nestali, a konjanici, misleći da je neprijatelj u panici pobegao, podboli su mamuzama konje i oni su pojurili. Kada su prvi jahači stigli do

mamuzama konje i oni su pojurili. Kada su prvi jahači stigli do graničnika, Tomas je čuo kotrljanje točkova jer su seoska kola odgurnuta kako bi blokirala put. Uspravio se i instinktivno uzeo bodkin strelu umesto široke glave. Covek sa crvenožutim štitom jahao je konja koji je imao veliku zaštitnu oklopnu suknju, zašivenu za kožu, i Tomas je znao da široke glave nikada neće uspeti da je probiju. Zategao je luk, sve do uha, i prva strela je poletela. Krivudala je, a onda je guščje perje uhvatilo vetar i strela je letela nisko i brzo, dok se nije zarila u grudi crnog konja. Tomas je na luku imao već drugu bodkin strelu, zategao ju je, odapeo, i treću je zategao i pustio. Video je i druge strele kako lete i bio je zapanjen, kao nikada do sada, što prve odapete strele nisu nanele skoro nikakvu štetu. Nijedan konj nije pao, nijedan nije ni usporio, ali perjani krajevi strela su štrčali iz konjskih sukanja i oklopa i on je ponovo zategao i otpustio i osetio elastičnost tetive prilikom zatezanja, izvadio je drugu strelu, a onda je video kako padaju prvi konji. Čuo je zvuk metala i kako tela padaju na zemlju i odapeo je još jednu bodkin strelu u velikog crnog konja. Ova je uspela da probije metal i kožu i da se duboko zarije u meso. Konju je počela da izlazi krvava pena na usta i on je trzao glavom, a Tomas je ispalio sledeću strelu u jahača i video kako se odbila od štit i izbacila muškarca iz sedla. Dva konja su umirala, njihova tela su primoravala druge jahače da jašu krivudavo, a strele su i dalje pljuštale po njlma. Koplje je ispalo i palo na zemlju. Mrtav čovek, sa tri strele u grudima, jahao je preplašenog konja, koji je kivudao po liniji

napada, unoseći dodatnu pometnju. Tomas je ponovo odapeo strelu, upotrebio je sada široku glavu kako bi zaustavio konja u pozadini. Jedna Ženevjevina strela je poletela visoko. Očiju širom otvorenih, ona se smejuljila. Sem je opsovao kada mu je pukla tetiva i povukao se nazad da bi našao drugu. Veliki, crni konj je sada usporio i hodao je, Tomas je odapeo još jednu bodkin strelu, a ona se zarila jahaču u levo koleno. ,,Konji“, doviknuo je ser Gijom svojim vojnicima i Tomas je pretpostavio da ovaj misli da neprijatelj nikada neće stići do prepreke i zato je odlučio da krene u juriš. Gde je Robi? Neki neprijateljski vojnici su se udaljavali i vraćali se prema reci, a Tomas je odapeo poslednje četiri široke glave u one malodušne, a onda je ispalio bodkin strelu u jahača crnog konja. Strela se odbila muškarcu od štitnik za grudi, onda se konj spotakao i pao na kolena. Štitonoša, čovek koji je nosio zastavu Berata, krenuo je da pomogne jahaču i Tomas je odapeo bodkin strelu štitonoši u vrat, pa još dve strele i čovek se savio preko zadjijeg dela sedla i ostao tako, mrtav, sa tri strele koje su štrčale prema nebu. Pala zastava se vukla za njim. Ser Gijomovi vojnici su skakali u sedla, vadili mačeve, zauzimali pozicije, koleno uz koleno, i upravo tada, sa seveme strane se pojavila i Robijeva grupa. Juriš je bio dobro isplaniran, napali su neprijatelja gde je bio najslabiji i Robi je osetio da treba da krene u juriš pored reke i tako neprijatelju preseče odstupnicu. „Lukove dole!“, uzviknuo je Tomas. „Lukove dole!“ Nije želeo da se njegove strele zabijaju u Robijeve vojnike. Spustio je luk kraj žive ograde i isukao mač. Došlo je vreme da

Spustio je luk kraj žive ograde i isukao mač. Došlo je vreme da se neprijatelj dokrajči. Robijevi ratnici su se snažno zaleteli na Beratove konjanike. Jahali su kako treba, koleno uz koleno, i na zaprepašćenje vojnika, oborili su tri neprijateljska konja. Mačevi su sekli, a onda je svaki Robijev vojnik izabrao protivnika. Robi je sa ratničkim pokličem poterao konja na Žoslina. „Daglas! Daglas!“, uzvikivao je Ilobi. Dok je Žoslin poku šavao da ostane u sedlu konja koji je umirao i bio na koleruma čuo je iza sebe poklič i divljački je zamahnuo mačem unazad, međutim, Robi je spremno dočekao udarac svojim štitom, na kome je bilo crveno srce Daglasovih, i udario snažno Žoslina po šlemu. Žoslin nije privezao šlem jer je navikao da na kraju turnira skine veliku čeličnu posudu sa glave da bi bolje video napola potučenog protivnika, tako da mu je šlem sada pao na ramena. a prorezi u obliku krsta su nestali. Žoslin se našao u potpunom mraku. Zamahnuo je mačem kroz vazduh, osetio da gubi ravnotežu, a onda se ceo njegov svet pretvorio u stravičnu buku i nije mogao ništa da vidi, nije mogao da čuje kada ga je Robi ponovo udario mačem po šlemu. Beratovi ratnici su se predavali, bacali mačeve i pružali oklopne rukavice svojim protivnicima. Strelci su sada bili među njima, izbacivali ljude sa sedala, a onda su ser Gijomovi vojnici protutnjali pored da bi pojurili šačicu neprijatelja koja je pokušala da odgalopira preko reke. Ser Gijom je zamahnuo mačem kada je stigao poslednjeg koji je bežao i udarac je zbacio čoveku šlem sa glave. Čovek koji je išao za ser Gijomom, zamahnuo je mačem napred i odjednom je šiknula

Gijomom, zamahnuo je mačem napred i odjednom je šiknula krv, a čovekova mrtva glava se otkotrljala do reke, dok je bezglavo telo nastavilo da jaše. „Predajem se! Predajem se!“, vrištao je Žoslin uplašeno. „Dobićete otkup za mene!“ Ove reči su spasavale živote bogatih vojnika na bojnom polju i on ih je ponovio još glasnije. ,,Dobićete otkup za mene!?“ Desna noga mu je bila zarobljena ispod konja, još uvek ništa nije video od okrenutog šlema i sve što je mogao da čuje bio je topot kopita, vika i jauci ranjenih ratnika koje su ubijali strelci. Onda, odjednom, kada mu je šlem skinut s glave, zaslepila ga je svetlost i ispred njega se ukazao muškarac sa mačem. „Predajem se“, rekao je Žoslin brzo, a onda se setio svog položaja. „Jeste li vi plemić?“ ,,Ja sam Daglas iz kuće Daglasa“, rekao je muškarac na lošem francuskom, ,,i plemenitog sam roda kao i svi Škotlandani.“ „Onda se predajem vama“, rekao je Žoslin u očajanju i mogao je da plače jer su sve njegove snove u kratkom dvoboju raspršile strele, strah i kasapljenje. ,,Ko si ti?“, upitao ga je Robi. ,,Ja sam lord od Bezijera“, rekao je Žoslin, ,,i naslednik sam Berata.“ I Robi je vrisnuo od sreće. Jer je bio bogat. Grof od Berata se pitao da li je možda trebalo da naredi trojici ili četvorici ratnika da ostanu. Nije to bilo zbog toga što je

mislio da je njemu potrebna zaštita, već zato što se od njega očekivalo da ima pratnju, a kada su otišli Žoslin, otac Ruber i konjanici, ostao je samo sa svojim štitonošom, još jednim slugom i dva kmeta, koji su raščišćavali zemlju ne bi li otkrili misteriozni zid, koji je izgleda, mislio je grof, skrivao pećinu, na mestu gde je nekada li kapeli stajao oltar. Ponovo je kinuo, a onda je osetio nesvesticu, pa je seo na kameni blok. „Priđite vatri, gospodaru“, predložio je štitonoša. Štitonoša je bio sin zakupca sa severnog dela zemlje i bio je glupi sedamnaestogodišnjak bez mašte, koji nije uopšte pokazao interesovanje da sa Žoslinom jaše ka slavi. „Vatre?“ Grof je žmimuo pred dečakom koji se zvao Mišel. „Upalili smo vatru, gospodaru“, rekao je Mišel i pokazao na najudaljeniji deo prostorije gde je gorela mala vatra, zapaljena od ostatka poklopaca sa mrtvačkih kovčega. „Vatra“, rekao je grof i osetio da iz nekog razloga ne može jasno da misli. Kinuo je i posle toga se borio za vazduh. „Danas je hladno, gospodaru“, objasnio je dečak, „biće vam bolje pored vatre.“ ,,Vatra“, rekao je grof zbunjeno, a onda je osetio neočekiyan priliv energije. „Naravno! Vatra! Odlično, Mišel. Zapali baklju i donesi je.“ Mišel je otišao do vatre i našao veliko parče brestovog drveta koje je gorelo na jednoj strani. Pažljivo ga je izvukao iz vatre. Odneo ga je do zida gde je grof grozničavo gurao

vatre. Odneo ga je do zida gde je grof grozničavo gurao kmetove u stranu. Na samom vrhu zida, napravljenom od kamena, nalazio se mali prolaz, dovoljno velik da vrabac može da se provuče, i rupa kroz koju je grof uzbuđeno, ali beskorisno virio, a koja je, izgleda, vodila u veliku pećinu. Grof se okrenuo kada je Mišel doneo baklju. „Daj mi je, daj mi je“, rekao je nestrpljivo, onda je dohvatio upaljeno drvo i počeo da njime maše levodesno da bi se razgorelo. Kada se brest razgoreo, gurnuo ga je u rupu i, na njegovu radost, drvo je uletelo i potvrdilo da se iza nalazi prazan prostor; gurao ga je unutra dok nije palo, a onda se sagao, desno oko je prislonio na rupu i virio. Plamen se već polako gasio u ustajalom pećinskom vazduhu, ali bilo je taman toliko svetlosti da se vidi šta se nalazi pozadi. Grof se naprezao da vidi i pokušavao je da udahne vazduh. ,,Mišel!“, rekao je. „Mišel! Ja vidim...“ U tom trenutku, plamen se ugasio. A grof se onesvestio. Bledog lica i širom otvorenih usta skliznuo je niz strmu gomilu zemlje i Mišel je na trenutak pomislio da je gospodar umro, a onda je grof uzdahnuo. Ali nije se osvestio. Kmetovi su zurili u štitonošu koji je gledao u grofa, a onda se Mišel pribrao i naredio ljudima da iznesu grofa iz grobnice. Bilo je teško jer su morali da manevrišu njegovom težinom uz merdevine, međutim, kada su uspeli, ručna kolica su dovezli iz sela i grofa su odveli u samostan Sveti Sever. Put je trajao skoro sat vremena i grof se oglasio jedanput ili dvaput i činilo se da drhti, ali još uvek je bio živ kada su ga monasi uneli u malu belu sobu sa ognjištem na kome je gorela velika vatra.

kome je gorela velika vatra. Brat Ramon, Spanac, koji je bio doktor u samostanu, izvestio je opata. „Grof ima groznicu“, rekao je, ,,i žuč mu je proradila.“ „Hoće li umreti?“, upitao je Planšar. „Samo ako Bog tako bude hteo“, rekao je brat Ramon, a to bi uvek odgovorio kada bi mu postavili pitanje. „Stavićemo pijavice na njega, i potom ćemo pokušati da ga preznojimo i skinemo temperaturu.“ ,,I molićete se za njega“, Planšar je podsetio Ramona, a onda se vratio Mišelu i saznao da su grofovi ratnici otišli da napadnu Engleze u dolini reke Ger. „Presrešćete ih na povratku“, naredio je opat Mišelu, ,,i reći ćete im da im gospodar nije dobro. Podseti lorda Žoslina da poruka mora stići u Berat.“ ,,Da, gospodaru.“ Mišel je delovao zabrinuto zbog ove odgovornosti. „Sta je grof radio kada se onesvestio?“ Planšar je pitao i tako saznao za čudni zid ispod kapele zamka. „Možda bi trebalo da se vratim“, predložio je Mišel nervozno, ,,i saznam šta se nalazi iza zida?“ „To ćeš prepustiti meni, Mišel“, rekao je Planšar strogo. „Tvoja jedina dužnost je da služiš svog gospodara i njegovog nećaka. Idi sada i nađi lorda Žoslina.“ Mišel je odjahao da presretne Žoslina na povratku, a Planšar je pošao da potraži seljake koji su doveli grofa u samostan. Čekali su pored kapije, očekujući neku nagradu, i pali su na kolena kad su videli Planšara kako im se približava. Opat

se prvo obratio najstarijem čoveku. „Verik, kako je tvoja žena?“ „Muči se, gospodine, muči se.“ „Reci joj da se molim za nju“, rekao je Planšar iskreno. „Slušajte, svi vi, slušajte dobro.“ Čekao je da privuče pažnju svih. „Ono što vi sada treba da uradite“, rekao je strogo, „jeste da se vratite u zamak i pokrijete zid. Vratite zemlju. Zapečatite je! Ne kopajte dalje. Verik, znaš li šta je enkantada?“ „Naravno, gospodaru“, rekao je Verik, krsteći se. Opat se približio seljaku. „Ukoliko ne zatrpate zid, onda će oošast enkantande stići iz utrobe zemlje zamka i uzeće vam decu, svu vašu decu“, pogledao je sve koji su klečali, „ustaće iz zemlje, ukrašće vam decu i otplesaće sa njima u pakao. Prema tome, zatrpajte zid. A kada to uradite, dođite kod mene i ja ću vas nagraditi.“ U samostanskoj siromašnoj kutiji nalazilo se nekoliko novčića i Planšar je nameravao da ih da seljacima. „Verujem ti, Verik!“, zaključio je. ,,Ne kopajte dalje, samo zatrpate zid.“ Seljaci su požurili da izvrše zadatak. Planšar ih je posmatrao kako odlaze i pomolio se Bogu da mu oprosti što je slagao. Planšar nije verovao da začarani demoni žive ispod stare kapele Astaraka, ali je znao da, šta god da je grof otkrio, treba da ostane skriveno i pretnja enkantadama bi trebalo da bude dovoljno ubedljiva da tako i ostane. Čim je rešio taj problem, Planšar je otišao u svoju sobu. Kada je grof stigao u samostan i izazvao opšte uzbuđenje, opat je baš čitao pismo koje mu je pre samo sat vremena doneo glasnik. Pismo je stiglo iz cisterijanske kuće u Lombardiji i sada ga je Planšar ponovo čitao i pitao se da li treba da kaže bratu

strašnom sadržaju pisma. Odlučio je da mu ne kaže, pao je na kolena i pomolio se. Živeo je, mislio je, u svetu punom zla. Božja kazna je stigla. To je bila poruka pisma i Planšar nije mogao da učini ništa više, osim da se moli. „Fiat voluntas tua“, ponavljao je stalno. „Neka bude volja tvoja.“ A strašno je bilo to, mislio je Pianšar, što se božja volja sprovodila. Prvo je trebalo sakupiti što više strela. Strela je bilo u Gaskonji koliko i kokošjih zuba. U Engleskoj ili na engleskoj teritoriji u Francuskoj uvek je bilo rezervnih strela. Pravljene su u grofovijama, uvezivane su u koture od dvadeset i četiri komada i slate su gde god su se strelci borili, ali ovde, daleko od bilo kog engleskog garnizona, Tomasovi ratnici su sami morali da stvaraju zalihe svojih projektila i zato su išli od leša do leša i sakupljali dragocene strele. Većina širokih glava je bila zabijena duboko u konjsko meso i te glave su uglavnom bile izgubljene mada su neki muškarci sekli meso ne bi li ih povratili. Drške istih strela su se vadile prilično jednostavno. Svi strelci su uglavnom imali zalihe glava u svojim torbicama. Neke strele su jednostavno promašile cilj i sada su ležale u busenima trave i strelci bi se nasmejali kada bi ih ugledali. „Jedan od tvojih pogodaka, Sem!“, doviknuo je Džejk. „Promašio si za milju!“ ,,Ta nije moja. Mora da je Dženina.“ ,,Tom!“ Džejk je video dve svinje preko reke. „Mogu li po večeru?“ „Prvo strele, Džejk“, rekao je Tomas, „večera posleSavio

„Prvo strele, Džejk“, rekao je Tomas, „večera posleSavio se nad mrtvim konjem i zasekao meso kako bi pokušao da izvadi široku glavu. Ser Gijom je sakupljao delove oklopa, skidajući ih sa mrtvih vojnika. Još jedan ratnik je skidao oklopnu košulju sa leša. Strelci su nosili naramke strela. Deset neprijateljskih konja bilo je nepovređeno ili je imalo lakše povrede, pa su ih zadržali. Drugi su bili mrtvi ili su imali takve bolove da ih je Sem dokrajčio udarcem sekire u čelo. Bila je to potpuna pobeda, onakva kakvu je Tomas samo mogao da poželi i, još bolje, Robi je uhvatio čoveka za kog je Tomas verovao da je vođa neprijatelja. Bio je to visoki muškarac sa oblim, Ijutitim licem, koje se presijavalo od znoja. ,,On je naslednik Berata“, rekao je Robi kada se Tomas približio, ,,a njegov stric nije bio ovde “ Žoslin je okrznuo Tomasa pogledom i videvši njegove krvave ruke, luk i torbu sa strelama, pomislio je da je to beznačajan čovek, te se okrenuo ka ser Gijomu. „Da li ste vi ovde vođa?“, želeo je da zna. Ser Gijom je pokazao na Tomasa. ,,0n je.“ Žoslin je izgleda ostao bez reči. Gledao je, užasnut, dok su njegove ranjene ratnike pljačkali. Bar su dva njegova vojnika, Vilezil i njegov prijatelj, bili živi, ali nijedan nije dobio priliku da se bori onako kao su navikli, jer su njihove konje već na početku oborile strele. Jedan od ratnika Žoslinovog strica izgubio je desnu ruku, drugi je umirao jer mu se strela zarila u stomak. Žoslin je pokušao da prebroji žive i mrtve i izračunao je da je samo šest ili sedam njegovih vojnika uspelo da pobegne preko reke.

preko reke. Begar je pljačkao sa ostalima. Žoslin je pljunuo kada je shvatio ko je ona, onda se prekrstio, ali je nastavio da zuri u Ženevjev u srebrnom oklopu. Bila je, mislio je, najlepše stvorenje koje je ikada video. „O njoj se mnogo pričalo“, rekao je ser Gijom suvo pošto je ispratio Žoslinov pogled. „Dakle, koliko vrediš?“, Tomas je upitao Žoslina. „Moj stric će platiti mnogo“, odgovorio je Žoslin grubo, još uvek ne verujući da je Tomas neprijateljski voda. Bio je još manje siguran da će njegov stric platiti otkup, ali nije imao nameru da to kaže onima koji su ga zarobili, a ni to da lord od Bezijera ne bi mogao da skupi više od šake ekua. Bezijer je bila siromašna skupina koliba u Pikardiji i bili bi u stanju da plate jedino otkup za uhvaćenu kozu. Ponovo je pogledao Ženevjev i divio se njenim dugim nogama i svetloj kosi. „Imali ste i đavolju pomoć u borbi“, rekao je ogorčeno. ,,U bici“, rekao je Tomas, „treba imati moćne prijatelje.“ Okrenuo se ka mestu gde su bila nagomilana tela. ,,Požurite!“, doviknuo je svojim vojnicima. „Treba da stignemo kući pre ponoći!“ Muškarci su bili dobro raspoloženi. Svi će dobiti deo od Žoslinovog otkupa, iako će Robi dobiti najveći deo, a i neki od manje važnih zarobljenika, doneće poneki novčić. Došli su i do šlemova, oružja, štitova, mačeva i konja, a samo dva ratnika su zadobila ogrebotine. Dobar posao su obavili posle podne i svi su bili raspoloženi dok su uzimali konje, tovarili plen i spremali se da

krenu. U tom trenutku se pojavio konjanik, koji je pregazio reku. Ser Gijom ga je ugledao prvi i pozvao je Tomasa koji se okrenuo i video sveštenika kako se približava. Muškarac je nosio cmobelu odoru, po čemu se znalo da je dominikanac. ,,Ne gađajte!“, doviknuo je Tomas svojim vojnicima. „Lukove dole! Dole!“ Krenuo je prema svešteniku, koji je jahao malu kobilu. Ženevjev je već bila u sedlu, ali sad je skočila i požurila da stigne Tomasa. „Njegovo ime je otac Ruber“, rekla je Ženevjev tiho. Lice joj je bilo bledo, a glas pun gorčine. „Covek koji te je mučio?“, upitao je Tomas. ,,Kopile“, rekla je i Tomas je video da se suzdržava da ne zaplače; znao je kako se oseća jer mu je bio poznat osećaj poniženja. Sećao se kako je molio svog mučitelja za milost i sramote što ga je potpuno ponizila druga osoba. Setio se zahvalnosti koju je osetio kada je bol prestao. Otac Rubcr je zaustavio konja na oko dvadesetak koraka od Tomasa i pogledao mrtva tela, razbacana naokolo. „Jesu li ispoveđeni?“, upitao je. ,,Ne“, rekao je Tomas, ,,ali ako hoćete da ih ispovedite, svešteniče, onda to uradite. A posle toga se vratite u Berat i recite grofu da smo uhvatili njegovog nećaka i da ćemo pregovarati o otkupu.“ Nije imao šta više da kaže dominikancu, te je uhvatio Ženevjev za lakat i udaljio se. ,,Da li ste vi Tomas od Huktona?“, upitao je otac Ruber. Tomas se okrenuo. „Šta to vama znači?“

Tomas se okrenuo. „Šta to vama znači?“ ,,Vi ste oteli dušu koja treba da ide u pakao“, rekao je sveštenik, ,,i ako je ne predate, onda ću ja tražiti vašu.“ Ženevjev je skinula luk sa ramena. ,,Ti ćeš biti u paklu pre mene“, rekl'a je Ruberu. Fratar ju je ignorisao i obraćao se samo Tomasu. „Ona je đavolje stvorenje, Englezu, ona te je začaralaNjegova kobila se pomerila i on ju je, iziritiran, udario u vrat. „Crkva je donela odluku i vi je morate poštovati.“ „Ja sam doneo odluku“, rekao je Tomas. Otac Ruber je podigao glas kako bi muškarci iza Tomasa mogli da čuju. „Ona je begar!“ Vikao je. „Ona je jeretik! Ona je isključena iz crkve, izbačena iz svetih božjih krugova i, kao takva, ona je prokleta duša! Nema spasa za nju i ni za jednog čoveka koji joj bude pomagao! Čujete li me? Božja crkva vam se obraća i vaše besmrtne duše, sve vaše besmrtne duše su u kobnoj opasnosti zbog nje.“ Pogledao je ponovo Ženevjev i nije mogao da prikrije osmeh pun mržnje. „Umrećeš, kučko, u zemaljskom plamenu koji će te odvesti do večne vatre pakla“, rekao je. Ženevjev je podigla svoj mali luk na koji je bila postavljena široka glava. ,,Nemoj“, rekao joj je Tomas. ,,On je moj mučitelj“, rekla je Ženevjev, a suze su joj se kotrljale niz obraze. Otac Ruber je podrugljivo pogledao njen luk. ,,Ti si đavolova kurva“, rekao joj je, ,,i crvi će se naseliti u tvoju matericu i iz tvojih grudi će teći gnoj i đavoli će se igrati tobom.“ Ženevjev je odapela strelu.

Ženevjev je odapela strelu. Trgla se kada je strela poletela. Nije ciljala. Od ljutine je samo povukla tetivu i pustila je, a oči su joj bile pune suza, tako da je jedva i videla oca Rubera. Obično, kada bi vežbala, strele bi letele svuda naokolo, ali u poslednjem trenutku, baš kada je odapela strelu, Tomas je pokušao da joj pomeri ruku; jedva ju je dotakao, samo je dotakao ruku na luku, a strela se izvila i poletela. Otac Ruber se spremao da se podsmeva njenom lukuigrački, ali strela je poletela i pogodila ga. Široka glava mu se zarila u grlo i strela je tako ostala, bela pera su postajala crvena od krivi, koja se slivala niz strelu. Sveštenik je ostao u sedlu na trenutak, sa potpunim zaprepašćenjem na licu, a onda je drugi veliki mlaz krvi isprskao uši njegovog konja i gušeći se, stropoštao se na zemlju. Dok je Tomas uspeo da stigne do njega, sveštenik je bio mrtav. „Rekla sam ti da će on prvi u pakao“, rekla je Ženevjev i pljunula je leš. Tomas se prekrstio. Trebalo je proslaviti lako odnetu pobedu, međutim, strah i sumomo raspoloženje vratilo se u gamizon u Kastijon de Arbizonu. Sveštenikova smrt je užasnula Tomasove ratnike. Mnogi od njih su bili grešnici koji se nisu kajali, neki su čak i sami ubili sveštenike, ali svi su bili sujeverni i na fratrovu smrt se gledalo kao na loš predznak. Otac Ruber je dojahao nenaoružan, došao je da pregovara, a ubijen je kao pas. Nekolicina muškaraca je čak aplaudirala Ženevjev. Ona je bila

prava žena, govorili su, žena vojnika i crkva je mogla da ide do đavola, što se njih ticalo, ali takvih je bilo malo. Mnogi iz garnizona su se setili sveštenikovih poslednjih reči, da će njihove duše biti proklete jer pružaju utočište jeretiku, a ove strašne pretnje vratile su strahove koji su ih progonili kada je Ženevjev prvi put spasena. Robi je nemilosrdno podsećao na to, a kada ga je Tomas izazvao upitavši ga kada kreće za Bolonju, Robi mu je odgovorio. „Ostajem ovde“, rekao je, ,,dok ne saznam koliki ću otkup dobiti. Neću da odjašem bez njegovog novca.“ Pokazao je palcem na Žoslina koji je saznao za supamištvo u gamizonu i pot irivao ga je predviđajući loše stvari ako se begar ne spali. Odbijao je da jede za istim stolom sa Zenevjev. Kao plemić, imao je pravo na najbolji tretman koji je zamak mogao da ponudi, i spavao je u sobi u vrhu kule i bilo mu je draže da jede sa Robijem i ratnicima, a ne u predvorju i zabavljao ih je, pričajući im o svojim dogodovštinama sa turnira, ali ih je i plašio kobnim predviđanjima o tome šta se dešavalo ljudima koji su štitili neprijatelje crkve. Tomas je ponudio Robiju skoro svu svoju ušteđevinu kao svoj deo otkupa za Zoslina, s tim da krajnji iznos bude određen kada se dogovori otkup, ali Robi je odbio. „Možda ćeš mi na kraju dugovati mnogo više“, rekao je, „i kako da znam da ćeš platiti? I kako ćeš znati gde sam?“ „Poslaću novac tvojoj porodici“, obećao je Tomas. „Ti mi veruješ, zar ne?“ „Crkva ti ne veruje“, odgovorio je Robi ljutito, ,,pa zašto bih ja?“

bih ja?“ Ser Gijom je pokušao da smanji tenziju, ali je znao da se garnizon raspada. Jedne noći je u prizemlju izbila tuča između Robijevih pristalica i ratnika koji su branili Ženevjev i na kraju je jedan Englez ubijen, a Gaskonjcu je bodežom izvađeno oko. Ser Gijom se borio, ali je znao da će biti još tuča. „Šta predlažeš da uradim“, upitao je Tomasa nedelju dana nakon bitke kraj reke Ger. Bilo je hladno, duvao je severni vetar, vetar za koga su ljudi verovali da ih čini nervoznim i tmurnim. Ser Gijom i Tomas su bili na zidinama, kod glavne kule zamka, ispod izbledele zastave etla od Northemptona. A ispod te crvenozelene zastave visio je narandžasti leopard Berata, ali naopako, kao znak da je poražen. Ženevjev je takođe bila prisutna, ali pošto je osetila da ne želi da čuje ono što je ser Gijom došao da kaže, otišla je do najdaljeg ugla bedema. „Čekaću ovde“, rekao je Tomas. „Zato što stiže tvoj rođak?“ „Zbog toga i jesam ovde“, rekao je Tomas. „I pretpostavljam da nemaš više vojnika?“, upitao je ser Gijom. Tomas ništa nije rekao izvesno vreme. Na kraju je prekinuo tišinu. ,,A ti?“ ,,Ja sam s tobom“, rekao je ser Gijom, ,,sa budalom sam.“ „Ali ako se tvoj rođak pojavi, Tomase, znaj da neće doći sam.“ „Znam.“ ,,I neće biti blesav kao što je bio Žoslin. Neće ti dozvoliti da pobediš.“ „Znam i to“, Tomas je zvučao sumorno.

„Znam i to“, Tomas je zvučao sumorno. „Trebaće ti više vojnika“, rekao je ser Gijom. „Imamo garnizon, a trebaće nam mala vojska.“ „Pomoglo bi“, Tomas se složio. „Ali niko se neće pridružiti, dok je ona ovde“, upozorio je ser Gijom, gledajući u Ženevjev. „Tri Gaskonjca su juče otišla.“ Tri ratnika nisu čak ni sačekala svoj deo od Žoslinovog otkupa, nego su samo odjahala na zapad u potrazi za drugim zaposlenjem. ,,Ne želim kukavice ovde“, uzvratio je Tomas. ,,Oh, ne budi takva prokleta budala!“, brecnuo se ser Gijom. „Tvoji vojnici će se boriti sa drugim vojnicima, ali se neće boriti protiv crkve. Neće se boriti protiv Boga.“ Zastao je, malo oklevao, a onda je rekao. „Tomase, moraš je poslati odavde. Ona mora da ode.“ Tomas je zurio u brda na jugoistoku. Ništa nije rekao. „Ona mora da ode“, ponovio je ser Gijom. „Pošalji je u Po. Bordo. Bilo gde „Ako to uradim", rekao je Tomas, „onda će umreti. Crkva će je pronaći i spaliće je.“ Ser Gijom je zurio u njega. ,,Ti si zaljubljen, zar ne?“ ,,Da“, rekao je Tomas. „Isuse bože“, uzviknuo je ser Gijom u očajanju. „Ljubav! Uvek vodi u propast.“ „Covek je rođen da bi voleo“, rekao je Tomas, ,,a to je prirodno, kao i što varnice iz vatre lete uvis.“

,,Možda“, rekao je ser Gijom strogo, ,,ali žene su te zbog kojih postoje proklete lomače.“ I baš tada im je Ženevjev doviknula. „Konjanici!“, upozorila je, a Tomas je trčao po bedemu i bacio pogled na put koji je išao sa istoka, video da šezdeset ili sedamdeset konjanika izlazi iz šume. Bili su to ratnici u narandžastobelim tunikama Berata i Tomas je u početku mislio da su došli da daju otkup za Žoslina, a onda je video da nose stranu zastavu, ne leoparda od Berata, nego crkvenu zastavu, kao one koje su nosili u povorkama za vreme svetih dana. Zastava je visila na štapu u obliku krsta i na njoj je bila plava odora Device Marije, a iza nje, na manjim konjima, bilo je mnoštvo crkvenjaka. Ser Gijom se prekrstio. ,,Nevolja“, rekao je odsečno, onda se okrenuo ka Ženevjev. „Bez strela! Čuješ li me, devojko? Bez prokletih strela!“ Ser Gijom je strčao niz stepenice, a Ženevjev je'pogledala Tomasa. ,,Izvini“, rekla je. „Zato što si ubila sveštenika? Neka kopile ide do đavola.“ „Mislim da su došli da bace kletvu na nas“, rekla je Ženevjev i otišla sa Tomasom do ivice bedema, odakle se mogla videti glavna ulica Kastijon de Arbizona, zapadna kapija i most na reci iza nje. Naoružani konjanici su čekali van grada, dok je sveštenstvo sjahalo i, predvođeno svojom zastavom, zaputilo se glavnom ulicom prema zamku. Veći deo sveštenstva je bio u crnom, ali jedan od njih je nosio beli ogrtač, na glavi je imao mitru i nosio je beli štap na čijem se vrhu nalazila zlatna kuka. Biskup, ni manje ni više. Bio je to debeljuškast čovek duge, sede

kose koja je ispadala ispod zlatnog ruba njegove mitre. Nije obraćao pažnju na meštane koji su mu se klanjali, dok se približavao zamku. ,,Tomase!“, viknuo je. ,,Tomase!“ „Šta ćeš da uradiš?“, upitala ga je Ženevjev. ,,Da ga saslušam“, rekao je Tomas. Odveo ju je dole, do manjeg bedema iznad kapije, na kome je već bilo mnogo strelaca i ratnika. Robi je bio tu i kada se Tomas pojavio, Škotlanđanin je pokazao na njega i doviknuo biskupu: „Ovo je Tomas.“ Biskup je udario štapom o zemlju. ,,U ime Boga“, viknuo je, „svemogućeg Oca, i u ime Sina, i u ime Svetoga duha, i u ime svih svetaea, i u ime našeg svetoga oca, Klementa, i snagom moći koja nam je data da oslobađamo i vezujemo na nebu kao i na zemlji, pozivam te, Tomase! Ja te pozivam!“ Biskup je imao lep glas. Jasno je govorio i jedini drugi zvuk, osim vetra, bilo je mrmljanje šačice Tomasovih ratnika, koji su, da bi strelci razumeli, prevodili sa francuskog na engleski. Tomas je pretpostavio da će biskup govoriti na latinskom i da će samo on razumeti ono što on govori, međutim, biskup je želeo da svi razumeju njegove reči. „Poznato je da si ti, Tomase", nastavio je biskup, „jednom kršten u ime Oca, i Sina i Svetog duha, prognan iz društva jer si počinio greh pruživši utočište osuđenom jeretiku i ubici. Sada, sa tugom u našim srcima, mi ti uskraćujemo, Tomase, kao što ćemo uskratiti i svim tvojim saučesnicima i onima koji te podržavaju, vezu sa telom i krvi našeg Gospoda, Isusa Hrista.“ Ponovo je udario štapom o zemlju, a jedan od sveštenika je zazvonio malim

udario štapom o zemlju, a jedan od sveštenika je zazvonio malim zvonom. „Razdvajamo te“, nastavio je biskup, a glas mu je odjekivao do visoke kule zamka, ,,od društva svih hrišćana i isključujemo te iz svih svetih oblasti.“ Još jednom je štap udario o kaldrmu i zvonce je zazvonilo. „Teramo te od dojke naše svete majke crkve, na nebu i na zemlji.“ Jasni zvuk zvona se odbijao od kamene zidove zamka. „Proglašavamo, Tomase, da si isključen iz crkve i osuđujemo te na večnu vatru satane i svih njegovih anđela i prokletnika. Proglašavamo te prokletim za ovaj poročan akt i obavezujemo sve one koji poštuju i vole našeg Gospoda, Isusa Hrista, da te osude.“ Udario je štapom poslednji put, pogledao je prkosno Tomasa, onda se okrenuo, praćen sveštenicima i njihovom zastavom. Tomas je osećao da je utrnuo. Bilo mu je hladno i utrnuo je. Osećao se prazno. Bilo je to kao da su temelji zemlje nestali ostavili bolnu prazninu iznad užarenih kapija pakla. I sve činjenice života, Boga, spasenja, večnosti, nestale su, oduvane su kao opalo lišće koje je šuštalo u gradskim olucima. Postao je pravi helekin, prognan je iz crkve, uskraćeno mu je pomilovanje, ljubav, i božje prisustvo. „Čuli ste biskupa!“ Robi je prekinuo tišinu na bedemu. „Pozvani smo da uhapsimo Tomasa ili da podelimo njegovo prokletstvo!“ Spustio je ruku na mač, koji bi i isukao da ser Gijom nije intervenisao. ,,Dosta!“, viknuo je Normanin. „Dosta! Ja sam ovde zamenik vođe. Hoće li neko to da pobije?“ Strelci i ratnici su se udaljili od Tomasa i Ženevjev, ali niko nije pokušao da sledi Robija. Ser Gijomovo lice sa ožiljkom bilo je mračno kao smrt.

Robija. Ser Gijomovo lice sa ožiljkom bilo je mračno kao smrt. „Stražari će ostati na dužnosti“, naredio je, „ostali u svoje odaje. Odmah!“ ,,Mi imamo obavezu...“, počeo je Robi, a onda je nevoljno ućutao jer se ser Gijom besno okrenuo ka njemu. Robi nije bio kukavica, ali niko se u tom trenutku nije mogao suprotstaviti ser Gijomovom besu. Vojnici su se nevoljno povukli, a ser Gijom je svoj napola isukan mač vratio u korice. ,,On je, naravno, u pravu“, rekao je mračno kada je Robi sišao niz stepenice. ,,On je bio moj prijatelj!“, protestovao je Tomas, pokušavajući da se uhvati za neku činjenicu u svom sada potpuno izokrenutom postojanju. ,,I on hoće Ženevjev'4, rekao je ser Gijom, „pošto ne može da je ima, ubedio je sebe da mu je duša osuđena na propast. Zašto biskup nije sve nas ekskomunicirao? Zato što bismo onda svi bili u istom paklu i ne bismo imali šta da izgubimo. Podelio nas je na blagoslovene i proklete, a Robi hoće da njegova duša bude bezbedna. Možeš li da ga kriviš zbog toga?“ ,,A šta je sa vama?“, Ženevjev je upitala Normanina. „Moja duša je uvela pre mnogo godina“, rekao je ser Gijom tužno, a onda se okrenuo i gledao niz glavnu ulicu. „Ostaviće ratnike na ulazu u grad da bi te uhvatili kada budeš odlazio. Ali ti možeš da izađeš na malu kapiju iza kuće oca Medouza. Nju neće čuvati. Možeš da pređeš reku kod mlina. Bićeš sasvim bezbedan u šumi.“

Tomas na trenutak nije razumeo šta mu je ser Gijom rekao, a onda ga je pogodilo to što mu je rekao da mora da ide. Da beži. Da se krije. Da ostavi svoju prvu komandu, da napusti svoje novo bogatstvo, svoje vojnike, sve. Zurio je u ser Gijoma, koji je slegao ramenima. ,,Ne možeš da ostaneš, Tomase“, rekao je stariji čovek blago. „Robi ili jedan od njegovih vojnika će te ubiti. Pretpostavljara da bi te većina podržala, ali ako ostaneš, biće to borba između nas i njih i oni će pobediti" ,,Ti ćeš ostati ovde?“ Ser Gijomu je bilo neprijatno, onda je klimnuo glavom. „Znam zašto si došao ovamo“, rekao je. ,,Ja ne verujem da prokleta stvar postoji, a ako postoji, da ćemo je mi pronaći. Ali ovde možemo da skupimo novac, a meni je novac potreban. Tako da je ostajem. Ali ti ideš, Tomase. Idi na zapad. Pronađi engleski garnizon. Iđi kući.“ Video je nezadovoljstvo na Tomasovom licu. „Šta drugo, za ime božje, možeš da uradiš?“, upitao je. Tomas ništa nije rekao, a ser Gijom je pogledao vojnike koji su čekali ispred gradske kapije. „Možeš njima da predaš jeretika, Tomase, oni će je spaliti. Onda će opozvati tvoju ekskomunikaciju.“ ,,To neću uraditi“, rekao je Tomas. „Odvedi je vojnicima“, rekao je ser Gijom, ,,i klekni pred biskupa.“ „Ne?“ „Zašto ne?“ ,,Ti znaš zašto ne.“ „Zato što je voliš?“

„Zato što je voliš?“ ,,Da“, rekao je Tomas, a Ženevjev je provukla svoju ruku ispod njegove. Znala je da se on muči, kao i kada je ona patila kada je crkva njoj oduzela ljubav božju, ali ona se pomirila sa užasom. Tomas nije i znaia je da će mu trebati vremena za to. ,,Preživećemo“, rekao je ser Gijomu. „Ali moraš da odeš“, insistirao je Normanin. ,,Znam“, Tomas nije mogao da sakrije koliko mu je teško zbog toga. „Sutra ću te snabdeti zalihama“, obećao je ser Gijom. ,,Konji, hrana, ogrtači. Šta ti je još potrebno?“ ,,Strele“, dodala je Ženevjev brzo, a onda je pogledala Tomasa jer je očekivala da će on reći nešto, međutim, on je još uvek bio u šoku i nije mogao da misli. „Hoćeš rukopise svoga oca, zar ne?“, predložila je nežno. Tomas je klimnuo glavom. „Donećeš mi ih?“, zamolio je ser Gijoma. „Uvij ih u kožu.“ „Onda, do sutra ujutru'1, rekao je ser Gijom. „Čekaj me kraj šupljeg kestena na brdu.“ Ser Gijom ih je ispratio iz zamka kroz prolaz iza sveštenikove kuće do mesta odakle su mala vrata na gradskom bedemu vodila ka stazi, koja je išla do mlina na reci. Ser Gijom je skinuo reze i pažljivo je otvorio vrata, međutim, ispred nije bilo vojnika, te ih je odveo do mlina, odakle je posmatrao kako Tomas i Ženevjev prelaze kameni prag mlina. Tu su se popeli u šumu. Tomas je pogrešio. I bio je proklet.

DRUGO POGLAVLJE Begunac

Kiša je padala cele noći. Pod naletima hladnog vetra, kiša je pljuštala i otkidala lišće sa hrastova i 'kestenova i kovitala se prkosno šibajući staro drvo koje je slomio grom, a izdubilo vreme. Tomas i Ženevjev su pokušali da se sklone u njegovo deblo, trgli su se kada se grmljavina oglasila na nebu. Nije bila munja, ali kiša je počela da pada još jače. ,,Ja sam kriva“, rekla je Ženevjev. ,,Ne“, rekao je Tomas. „Mrzela sam sveštenika“, rekla je. „Znala sam da ne treba da odapnem strelu, međutim, setila sam se svega što mi je uradio.“ Zagnjurila je lice u njegovo rame i glas joj je bio prigušen tako da ju je Tomas jedva čuo. „Kada me nije pekao, udarao me je. Udarao me je i mazio.“ „Mazio? Kao dete?“ ,,Ne“, rekla je ogorčeno, ,,kao ljubavnik. A kada bi me povredio, molio se za mene i govorio mi da me obožava. Mrzela sam ga.“ ,,I ja sam ga mrzeo“, rekao je Tomas, „zbog onoga što ti je uradio." Zagrlio ju je. „I drago mi je što je mrtav“, dodao je, a onda se setio da je i sam skoro mrtav. Poslat je u pakao, nisu mu dali da se iskupi. „Šta ćeš da radiš?“, upitala je Ženevjev, drhteći u mraku. „Neću otići kući.“ „Kuda ćeš ići onda.“ „Ostaću sa tobom. Ako želišTomas je razmišljao da joj kaže da je slobodna da ide kuda god želi, ali je znao da je ona

kaže da je slobodna da ide kuda god želi, ali je znao da je ona uplela svoju sudbinu sa njegovom, tako da nije pokušavao da je ubedi da ga napusti, niti je želeo da ona ode. „Vratićemo se Astarak“, predložio je. Nije znao zbog čega bi to uradio, ali je znao da ne može da se poražen vrati kući. Osim toga, sada je bio proklet. Nije imao šta da izgubi. A možda bi gral mogao da ga spase. Možda će sada, kada je proklet, pronaći blago i tako će se njegova duša povratiti u milost božju. Ser Gijom je stigao odmah posle svanuća u pratnji deset vojnika, za koje je ser Gijom znao da neće izdati Tomasa. Džejk i Sem su bili među njima i obojica su želela da se pridruže Tomasu, ali on je odbio. „Ostanite sa gamizonom“, rekao im je, ,,ili idite na jug i nađite drugo englesko utvrđenje.“ Nije da nije želeo društvo, ali znao je da će biti dovoljno teško da prehrani sebe i Ženevjev, a kamoli još dvoja usta. Nije imao šta drugo da im ponudi, osim opasnosti, gladi i stalnog progona kroz južnu Gaskonju. Ser Gijom je doveo dva konja, doneo je hranu, ogrtače, Ženevjevin iuk, četiri zavežljaja strela i tešku torbu sa novčićima. „Ali nisam mogao da uzmem rukopis tvoga oca“, priznao je, „Robi ga je uzeo.“ „Ukrao ga je?“, upitao je Tomas ogorčeno. Ser Gijom je slegao ramenima kao da sudbina rukopisa nije bila važna. „Beratovi ratnici su otišli“, rekao je, „tako da je put ka zapadu bezbedan, a ja sam jutros poslao Robija na istok da traži stoku. Prema tome, jaši na zapad, Tomase. Jaši na zapad i idi kući.“

„Misliš li da Robi hoće da me ubije?“, upitao je Tomas uznemireno. „Verovatno hoće da te uhapsi“, rekao je ser Gijom, ,,i da te preda crkvi. Ono što on u stvari hoće, jeste da Bog bude na njegovoj strani i veruje da će, ako pronađe gral, svi njegovi problemi biti rcšeni.“ Ser Gijomovi ratnici su delovali iznenađeno kada je gral pomenut i jedan od njih, Džon Ferklot, hteo je da postavi pitanje, međutim, ser Gijom ga je presekao. „Robi je ubedio sebe da si ti grešnik", rekao je Tomasu. „Dragi bože“, dodao je, „nema ničeg goreg od mladog čoveka koji je tek pronašao Boga. Osim mlade žene koja je učinila to isto. Oni su nepodnošljivi.“ „Gral?“ Džon Ferklot je bio uporan. Mnogo se govorilo o tome zašto je erl od Northemptona poslao Tomasa i njegove vojnike u Kastijon de Arbizon, a ser Gijomova neoprezna priča bila je prva potvrda. „Robi je malo lud“, objasnio je ser Gijom ozbiljno, „tako da ne treba obraćati prokletu pažnju.“ „Trebalo bi da ostanemo sa Tomasom“, dodao je Džejk. „Svi mi. Da počnemo ispočetka.“ Ser Gijom je dovoljno znao engleski da je razumeo šta je Džejk rekao, pa je odmahnuo glavom. „Ako ostnemo sa Tomasom“, rekao je, „onda ćemo morati da se borimo sa Robijem. To je ono što naš neprijatelj hoće. Hoće da se podelimo Tomas je preveo Džejku. ,,I u pravu je“, dodao je brzo. ,,Pa šta onda da radimo?“ Džejk je hteo da zna. „Tomas ide kući“, objavio je ser Gijom, ,,a mi ćemo ostati

„Tomas ide kući“, objavio je ser Gijom, ,,a mi ćemo ostati dovoljno dugo da se obogatimo, a onda ćemo i mi otići kući.“ Dobacio je Tomasu uzde dva konja. „Voleo bih da ostanem sa tobom“, rekao je. „Onda ćemo svi umreti.“ „Ili ćemo biti prokleti. Ali, idi kući, Tomase“, upozorio ga je i bacio tešku kožnu torbu. ,,U toj torbi irna dovoljno novca da platiš prolaz i verovatno toliko da ubediš biskupa da skine prokletstvo. Crkva će uraditi sve za novac. Bićeš ti dobro, a za godinudve, dođi da me potražiš u Normandiji.“ ,,A Robi?“, upitao je. „Šta će on uraditi?“ Ser Gijom je slegao ramenima. „Na kraju će otići kući. Neće naći ono što traži i ti to znaš, Tomase.“ ,,Ja to ne znam.“ „Onda si lud kao i on.“ Ser Gijom je skinuo rukavicu i pružio mu ruku. ,,Ne kriviš me što ostajem?“ „Ti treba da ostaneš“, rekao je Tomas. „Obogati se, prijatelju moj. Sada si ti glavnokomandujući?“ „Naravno." „Onda će Robi morati da ti da trećinu od Žoslinovog otkupa.“ „Sačuvaću nešto i za tebe“, obećao je ser Gijom, potom se pozdravio sa Tomasom, okrenuo konja i poveo ratnike. Kao proštajni poklon, Džejk i Sem, baeili su još dva zavežljaja strela, a onda su i konjanici otišli. Tomas je osetio da ga obuzima bes dok su on i Ženevjev jahali na istok po kiši koja je dosadno sipila i koja je uskoro natopila njihove nove ogrtače. Bio je ljut na sebe što nije uspeo, mada je mogao da uspe samo ako stavi Ženevjev na gomilu drva

mada je mogao da uspe samo ako stavi Ženevjev na gomilu drva i zapali je, a to nikada ne bi mogao da uradi. Bio je ogorčen na Robija što se okrenuo protiv njega, mada je razumeo Škotlanđaninove razloge i čak je pomislio da su u redu. Nije Robi bio kriv što se njemu dopala Ženevjev, a nije ni loše što se čovek brine za svoju dušu. Tako da je Tomas uglavnom bio besan na život i taj bes mu je pomogao da ne misli na neprijatnosti kada je kiša ponovo počela da pljušti. Išli su na istok, držeći se juga, ne izlazeći iz šume, gde su b'ili primorani da se provlače ispod niskih grana. Tamo gde nije bilo drveća, išli su po visoravni i pažljivo su osmatrali ne bi li ugledali konjanike u oklopima. Nije ih bilo. Ako su Robijevi ljudi i bili na istoku, onda su bili u ravnici, tako da su Tomas i Ženevjev bili sami. Izbegavali su farme i sela. To i nije bilo teško jer je zemlja bila slabo naseljena, a na visoravnima su uglavnom bili pašnjaci, a ne obradive površine. Posle podne su ugledali jednog čobanina koji je, iznenađen, skočio sa kamena i pre nego što je primetio Tomasov mač na butini, zavukao ruku u džep da izvadi kožnu praćku i kamen. Čoban je brzo sakrio praćku i pokloni se. Tomas je zastao da pita čoveka da li je video neke vojnike, a Zenevjev mu je prevela da on nije video nikoga. Milju dalje, Tomas je ustrelio kozu. Izvadio je strelu iz trupa životinje, nju je ogulio, očistio od iznutrica i ispekao. Te noći su u skloništu stare kolibe bez krova, izgrađene na samom ulazu u šumsku dolinu, zapalili vatru pomoću grančica, a onda su na plamenu pekli kozja rebra. Tomas je mačem isekao grančice ariša, a od njih je sklepao sklonište, koje se naslanjalo na jedan od zidova. Štitiće

ih od kiše te noći. Napravio je krevet od paprati u improvizovanom skloništu. Tomas se setio svog putovanja od Bretanje do Normandije sa Žanet. Gde li je sada Crna Ptica, pitao se? Bilo je leto kada su putovali. živeli su od njegovog luka, izbegavali su svako drugo živo biće, pa ipak, bilo je to srećno vreme. Sada je to isto radio sa Ženevjev, ali zima je dolazila. Nije znao koliko će zima biti teška, a Ženevjev mu je rekla da ne zna da li je sneg ikada padao u ovom podnožju. „Pada na jugu“, rekla je, ,,u planinama, ali ovde je samo hladno. Hladno i mokro.“ Kiša je sada padala povremeno. Njihovi konji su pasli ono malo trave pored reke, koja je tekla pored ruševina. Mladi mesec bi se ponekad probio kroz oblake da obasja srebrnom svetlošću šumom obrasle litice sa obe strane doline. Tomas je otpešačio pola milje nizvodno da bi osluškivao i posmatrao, ali nije video nikakva druga svetla i ništa nije čuo. Smatrao je da su bezbeđni, od ljudi, ako ne i od Boga, te se vratio tamo gde je Ženevjev pokušavala da osuši njihove teške ogrtače na blagoj toploti plamena. Tomas joj je pomogao, šireći i navlačeći teške ogrtače preko okvira od arišovih grančica. Onda je čučnuo kraj vatre, posmatrao je crvenu žeravicu kako sija i razmišljao o svom prokletstvu. Setio se svih slika koje je video na zidovima crkava: slike na kojima se duše kotrljaju u pakao gde se demoni cere kraj razbuktalih vatri. „Razmišljaš o paklu“, upitala ga je Ženevjev iznenada. Napravio je grimasu. „Razmišljao sam“, rekao je i pitao se kako ona zna.

ona zna. ,,Ti stvarno misliš da crkva ima moć da te pošalje tamo?“, upitala ga je, a kada joj nije odgovorio. odmahnula je glavom. „Ekskomunikacija ne znači ništa.“ „Znači sve“, rekao je Tomas sumorno. „Znači da nema raja, nema Boga, nema spasenja i nema nade, ničega.“ „Bog je ovde“ rekla je Ženevjev vatreno. ,,On je u vatri, na nebu, u vazduhu. Riskup ne može tebi da oduzme Boga. Biskup ne može da usisa vazduh sa neba!“ Tomas je ćutao. Sećao se kako je biskupov štap udarao o kalIrmu i zvuka malog zvona koji je odiekivao izmedu zidova zamka. „Samo je izrekao reči“, rekla je Žcnevjev. ,,a reči su jeftine. Meni su rekli isto, a Bog je te noći došao kod mene u ćeliju. Dodala je još drva na vatru. “Nikada nisam mislila da u umreti. Čak i kada se to približavalo, nisam verovala da će se desiti. Bilo je nečega u meni što mi je govorilo da se to neće desiti. To je bio Bog, Tomase. Bog je svuda. On nije pas na crkvenom povocu.“ ,,Mi samo poznajemo Boga kroz Njegovu crkvu“, rekao je Tomas. Oblaci su se gomilali, zaklanjajući mesec i poslednjih nekoliko zvezda. Kiša je u mraku počela da pada iače, a grmljavina se čula iz doline. ,,A crkva me je osudila“, rekao je. Ženevjev je skinula dva ogrtača sa grma i uvila ih da bi ih zaštitila od kiše. „Većina ljudi nije upoznala Boga preko crkve“, rekla je. Oni odlaze i slušaju jezik koji ne razumeju, ispovedaju se i klanjaju svetoj tajni pričešća, krštenja i žele da vide sveštenika kada umiru, ali kada su stvarno u nevolji, onda odlaze

sveštenika kada umiru, ali kada su stvarno u nevolji, onda odlaze u svetilišta koja crkva ne poznaje. Oni se Bogu obraćaju na izvorima, svetim bunarima duboko među drvećem. Odlaze kod mudrih žena i proroka. Nose amajlije. Mole se svom Bogu i crkva to ne zna. Ali Bog zna jer je Bog svuda. Zašto bi ljudima bio potreban sveštenik, kada se Bog svuda nalazi?“ ,,Da nam ukaže na greške“, rekao je Tomas. ,,A ko određuje šta je pogrešno?“, nastavila je Ženevjev uporno. „Sveštenici! Da li misliš da si ti loš čovek, Tomase?“ Tomas je razmišljao o pitanju. Brz odgovor bi glasio ,,da“ zato što ga je crkva prognala i predala njegovu dušu demonima, ali u suštini, nije smatrao sebe lošim čovekom i zato je odmahnuo glavom ,,Ne.“ ,,Pa ipak, crkva te je osudila! Biskup je izgovorio reči i to je bilo to. A ko zna kakve grehe taj biskup čini?“ Tomas se blago osmehnuo. ,,Ti si jeretik“, rekao je. ,,Jesam“, rekla je jednostavno. ,,Ja nisam beggar mada bi mogla da budem, ali sam jeretik i kakav izbor je preda mnom? Crkva me je prognala i ako želim da volim Boga, to moram činiti van crkve. I ti isto tako moraš sada da uradiš i videćeš da te Bog još voli isto onoliko koliko te crkva mrzi.“ Napravila je grimasu kada je kiša ugasila poslednje plamenove vatre. Povukli su se onda u skrovište od ariša, gde su pokušali da zaspu ispod ogrtača i oklopnih košulja. Tomas je spavao u grču. Sanjao je bitku i kako ga napada džin koji urla, a onda se probudio, video da je Ženevjev nestala i čuo je grmljavinu iznad glave. Kiša je padala na ariš i kapljala sa

paprati. Munja je zaparala nebo i osvetlila rupe između grana, koje su delimično štitile Tomasa. On se izvukao ispod ariša i teturao po mraku da pronađe vrata na razrušenoj kućici. Upravo se spremao da pozove Ženevjev kada je još jedan udar groma zaparao nebo i odjeknuo sa brda, tako blizu i tako glasno, da se Tomas zateturao udesno kao da ga je udario malj. Bio je bos i nosio je samo dugu, lanenu košulju natopljenu vodom. Tri munje su sevnule na istoku i Tomas je pri njihovoj svetlosti video da su konjima oči beie i da se tresu, tako da im je prišao, potapšao ih po gubici i proverio da ii su im uzde čvrsto privezane. ,,Ženevjev!“, viltao je. ,,Ženevjev!“ A onda ju je ugledao. Ili bolje rečeno, pri iznenadnoj svetlosti munje, ugledao je viziju. Video je ženu, visoku, srebrnu i golu, kako stoji sa rukama podignutim ka nebeskoj beloj vatri. Munja je prošla, ali slika žene je ostala u Tomasovoj glavi, blistava, a onda je grom ponovo udario u brda na istoku i Ženevjev je zabacila glavu, kosa joj je bila puštena, a voda se slivala sa nje kao kapljice tečnog srebra. Igrala je gola na grmljavini. Nije volela da bude gola sa njim. Mrzela je ožiljke koje joj je otac Ruber napravio na rukama, nogama i leđima, pa ipak, sada je igrala gola, sporo, njena zabačena glava izložena je pljusku i Tomas ju je posmatrao i pri svakoj novoj munji mislio da je ona zaista draga. Bila je divlje, srebrno stvorenje mraka, sjajna žena koja je bila opasna, lepa i čudna. Tomas.je čučnuo, posmatrao ju je i razmišljao da li je i njegova duša u velikoj opasnosti, jer otac Medouz je rekao da su drage đavolska

stvorenja; iako je bila draga, on ju je i dalje voleo. Zaglušujući zvuk udara groma ispunio je vazduh i brda su se zatresla, a on se skupio zatvorenih očiju. Bio je proklet, mislio je, proklet, i to saznanje ga je ispunilo potpunim očajem. ,,Tomase“ Ženevjev se nagla nad njega i rukama obuhvatila njegovo lice. ,,Tomase.“ ,,Ti si draga“, rekao je očiju još uvek zatvorenih. „Volela bih da jesam“, rekla je, „volela bih da cveće cveta kuda ja hodam. Ali nisam. Samo sam igrala na grmljavini i grom mi se obratio.“ Stresao se. „Šta ti je rekao?“ Obavila je ruke oko njega, pokušavajući da ga uteši. ,,Da će sve biti u redu On nije rekao ništa. „Sve će biti u redu“, ponovila je Zenevjev, ,,jer grom ne laže ako igraš za njega. To je obećanje, ljubavi moja, to je obećanje. Da će sve biti dobro “ Ser Gijom je poslao jednog od zarobljenih ratnika u Berat da obavesti grofa da su Žoslin i još trinaest vojnika njihovi zarobljenici i da treba da pregovaraju o otkupu. Žoslin je rekao da je njegov stric u Astaraku, ali ser Gijom je pretpostavio da se starac već vratio u svoj zamak. Međutim, izgleda da nije bilo tako jer je četiri dana nakon što su Tomas i Ženevjev otišli, glasnik stigao u Kastijon de Arbizon i izvestio ih da je grof od Berata bolestan, da ima temperaturu, možda čak i umire, i da se nalazi u ambulanti samostana Sveti Sever. Ratnici, poslati u Berat, vratili su se

samostana Sveti Sever. Ratnici, poslati u Berat, vratili su se sledećeg dana sa istim vestima i dodali su da niko u Beratu nije ovlašćen da pregovara o Žoslinovom otkupu. Sve što je ser Anri Kurtoa mogao da uradi za Žoslina, jeste da pošalje poruku u Astarak, nadajući se da će grof biti dovoljno dobro da prihvati vesti. „Šta ćemo sada?“, upitao je Robi. Zvučao je tužno jer je jedva čekao zlato od otkupa. On i Žoslin su sedeli u velikom predvorju. Bili su sami. Bila je noć. Vatra je gorela na ognjištu. Žoslin je ćutao. Robi se namrštio. „Mogao bih da te prodam“, predložio je. To se često radilo. Čovek bi uhvatio zarobljenika, čiji bi otkup bio odgovarajući, ali da ne bi čekao novac, on bi prodao zarobijenika bogatijem čoveku, koji bi platio manje, a onda bi sa njim dugo pregovarao, pre nego što bi dobio novac. Žoslin je klimnuo giavom. „Mogao bi“, složio se, „ali ne bi dobio mnogo novca.“ „Naslednik Berata i lord od Bezijera?“, upitao je Robi prezrivo. „Ti vrediš mnogo.“ „Bezijer je svinjsko polje“, rekao je Žoslin prezrivo, ,,a naslednik Berata ne vredi ništa, ali Berat sam za sebe vredi pravo bogatstvo. Bogatstvo.“ Gledao je Robija cuteći. „Moj stric je budala“, nastavio je, „ali bogata budala. Novac čuva u podrumima. Ima burad do vrha punu novcem, a dva bureta su napunjena đenovinima “ Robi se naslađivao u mislima. Zamišljao je novac koji stoji u mraku, dva bureta puna čudesnih novčića iz Đenove, novac od čistog zlata, a svaki je dovoljan da se čovek hrani, oblači i

čistog zlata, a svaki je dovoljan da se čovek hrani, oblači i naoružava godinu dana. Dva bureta? „Ali moj stric je zao čovek“, nastavio je Žoslin. „Neće da troši novac, osim na crkvu. Ako bi mogao da bira, onda bi izabrao da ja umrem, da jedan moj brat bude njegov naslednik i da njegov novac ostane netaknut. Ponekad, noću, ponese fenjer dole, u podrum zamka i gleda novac. Samo bulji u njega.“ „Kažeš mi“, rekao je Robi ogorčeno ,,da za tebe neće biti isplaćen otkup?“ „Kažem ti“, rekao je Žoslin ,,da ću biti vaš zarobljenik dokle god je moj stric grof. Ali ako ja postanem grof?“ ,,Ti!“ Robi je zvučao zbunjeno jer nije znao kuda vodi ovaj razgovor. „Moj stric je bolestan“, rekao je Žoslin, ,,i možda umire.“ Robi je razmislio o tome i shvatio šta je Žoslin hteo da kaže. ,,A ako ti budeš grof‘, rekao je polako, „onda ti sam možeš da pregovaraš o svom otkupu.“ „Ako bih ja bio grof‘, rekao je Žoslin, „otkupio bih i sebe i svoje vojnike. Sve njih. I to bih brzo uradio.“ Robi je ponovo razmišljao. „Kolika su burad?“, upitao je posle izvesnog vremena. Žoslin je ispružio ruku nekoliko stopa od poda. ,,To je najveća riznica zlata u Gaskonji“, rekao je. „Ima dukata i ekua, fjorina i anjosa, dinara i đenovina, funti i mutona.“ „Mutona?" „Zlatnih“, rekao je Žoslin „širokih i teških. Više je nego dovoljno za otkup.“

„Ali tvoj stric će raožda preživeti“, rekao je Robi. „Molićemo se da bude tako“, rekao je Žoslin pobožno, ,,ali ako mi dozvoliš da pošaljem dva vojnika u Astarak, mogli bi da otkriju u kakvom je on stanju? I možda bi mogli da ga ubede da ipak ponudi otkup?“ „Ali ti si rekao da on nikada ne bi platio.“ Robi se pretvarao da ne razume šta je Žoslin predlagao ili jednostavno nije želeo da to odmah prizna. „Možemo ga ubediti“, rekao je Žoslin, „pošto sam mu drag. Ali samo ako pošaljem vojnike da porazgovaraju sa njim.“ ,,Dvojicu?“ ,,A ako ne uspeju “, rekao je Žoslin nevino, ,,oni će se naravno vratiti ovamo, u zarobljeništvo, tako da nemaš šta da izgubiš? Ali ne možeš da ih pustiš da putuju nenaoružani. Sigumo ne kroz zemlju u kojoj haraju koreadori.“ Robi je zurio u Žoslina, pokušavao je da ga prozre, a onda mu je nešto palo na pamet. „Šta je tvoj stric radio u Astaraku?“ Žoslin se smejao. „Glupa, stara budala je tražila sveti gral. Mislio je da ja ne znam, ali rekao mi je jedan monah. Sveti, prokleti gral! On je lud. Mislio je da će mu Bog podariti sina ukoliko ga nađe.“ ,,Gral?“ „Bogzna odakle mu ta ideja. On je lud. Pobožno lud.“ Gral, Robi je razmišljao. Gral. Povremeno je sumnjao u Tomasovu potragu, mislio je da je to ludost, ali izgleda da su i drugi bili ludi, što je potvrđivalo da gral možda stvarno postoji. A gral ne bi trebalo da završi u Engleskoj. Bilo gde, ali ne u

gral ne bi trebalo da završi u Engleskoj. Bilo gde, ali ne u Engleskoj. Žoslin izgleda nije priraetio kako su njegove reči delovale na Robija. ,,Ti i ja“, rekao je, ,,ne bi trebalo da budemo na suprotnim stranama. Obojica smo neprijatelji Engleske. Englezi su izazvali nevolje. Došli su ovamo“, udario je o sto da bi naglasio ono što je rekao, ,,i počeli su da ubijaju, a zašto?“ Zbog grala, pomislio je Robi i mislio da će on biti taj koji će vratiti svetu relikviju u Škotsku. Zamišljao je naoružanu škotsku vojsku, ohrabrenu dodatnom snagom grala, kako u Engleskoj čisti sve pred sobom do konačne pobede. ,,Ti i ja bi trebalo da budemo prijatelji", rekao je Žoslin, ,,i sada bi mogao da mi pokažeš znak prijateljstva.“ Pogledao je svoj oklop, koji je visio na zidu, a on je bio okačen naopako tako da je crvena pesnica bila okrenuta nadole. Tomas ga je tamo stavio kao znak da je njegov vlasnik zarobljenik. „Spusti to“, rekao je Žoslin ogorčeno. Robi je baeio pogled na Žoslina, onda je otišao do zida i mačem otkačio štit, koji je zaklepetao kada je pao. Uspravio ga je i naslonio na kameni zid. „Hvala ti“, rekao je Žoslin, ,,i zapamti, Robi, kada ja postanem grof od Berata, trebaće mi dobri vojnici. Nisi se nikome zakleo, zar ne?“ ,,Ne.“ „Erlu od Northemptona?" ,,Ne!“, uzviknuo je Robi pošto se setio erlovog neprijateljskog stava prema njemu. „Razmisli o tome da mi služiš“, rekao je Žoslin. „Mogu da

„Razmisli o tome da mi služiš“, rekao je Žoslin. „Mogu da budem darežljiv, Robi. Prvo ću poslati sveštenika u Englesku.“ Zbunjen Žoslinovim rečima, Robi je žmirkao. „Poslaćeš sveštenika u Englesku? Zašto?“ ,,Da odnese tvoj otkup, naravno“, rekao je Žoslin sa osmehom. „Bićeš slobodan čovek, Robi Daglase.“ Zastao je i osmotrio Robija pažljivo. „Kada postanem grof od Berata“, dodao je, „moći ću to da uradim „Ako postaneš grof od Berata“, rekao je Robi oprezno. „Mogu da otkupim svakog zarobljenika ovde“, Žoslin je počeo da se razmeće, „mogu da otkupim tebe i unajmim sve tvoje vojnike koji hoće da rade. Samo mi dozvoli da pošaljem dvojicu vojnika u Astarak.“ Robi je razgovarao sa ser Gijomom ujutro i Normanin nije video zašto ne bi pustio dva ratnika da pregovaraju sa grofom od Astaraka, ako se zakunu da će se vratiti u zarobljeništvo ada to obave. „Samo se nadam da je on dovoljno dobro da bi mogao da ih sasluša“, rekao je ser Gijom. Tako je Žoslin poslao Vilezila i njegovog druga, svoje lične ratnike. Jahali su u oklopima, sa mačevima i detaljnim uputstvima. A Robi je čekao da postane bogat. Vreme se prolepšalo. Sivi oblaci su se pretvorili u duge trake, koje su uveče postale divne i ružičaste; sledeće noći su već izbledele i nebo je bilo kristalno čisto. Vetar je prestao da duva i otoplilo je. Tomas i Ženevjev su ostali u polusrušenoj kućici dva dana.

Osušili su odeću i pustili su konje da pojedu ostatke prošlogodišnje trave. Odmarali su se. Tomas nije osećao potrebu da što pre stigne u Astarak jer nije ni očekivao da će tamo nešto pronaći, ali Ženevjev je bila sigurna da će meštani imati šta da ispričaju, tako da bi trebalo da ih saslušaju. Međutim, Tomasu je bilo dovoljno i to što su on i Ženevjev prvi put bili sami. U zamku nikada nisu bili sami, jer kada bi i otišli u prostoriju iza tapiserije, uvek su bili svesni da ostali spavaju u hodnilcu ispred. A Tomas do sada nije ni shvatio koliko ga je opterećivalo donošenje odluka. Koga da pošalje u pljačku, koga da ostavi, koga da posmatra, kome da veruje, koga da drži na disanci, kome je trebalo da da nekoliko novčića da bi bio odan i r.vek, uvek prisutna briga da je nešto zaboravio, da možda neprijatelj može da ih iznenadi jer je on nešto prevideo. A sve vreme pravi neprijatelj je bio tu: Robi, ključao je od ogorčenja i bio je izbezumljen od želje. Tomas je sada mogao sve to da zaboravi, ali ne zadugo, jer su noći bile hladne, a zima je dolazila i drugog dana njihovog izbeglištva ugledao je konjanike na južnoj visoravni. Bilo ih je dvanaest, bili su odrpani, a dvojica su imala samostrele na leđima. Nisu gledali ka dolini gde su se sklonili Tomas i Ženevjev, međutim, on je znao da će se neko na kraju pojaviti. Bilo je to doba godine kada su vukovi i koredori siiazili sa visokih planina da bi lakše pljačkali u podnožju. Bilo je vreme da se krene. Ženevjev je ispitivala Tomasa o gralu. Saznala je da je njegov otac, izuzetno pametan, ali lud sveštenik, verovatno ukrao

njegov otac, izuzetno pametan, ali lud sveštenik, verovatno ukrao gral od oca koji je ustvari bio prognani grof od Astaraka, ali da otac Ralf nikada nije priznao da je gral bio u njegovim rukama i da je ostavio samo čudan rukopis koji je bio dodatak misteriji. „Ali tvoj otac ga ne bi vratio u Astarak, zar ne?“, rekla je Ženevjev onog jutra kada su se spremali da krenu. ,,Ne.“ „Znači, nije tamo?“ ,,Ne znam čak ni da li stvarno postoji“, rekao je Tomas. Sedeli su poređ reke. Konji su bili osedlani, a zavežljaji sa strelama privezani za zađnji deo sedla. „Mislim da je sveti gral san koji čovek ima, san o tome da svet može da bude savršen. I ako je postojao“, nastavio je, „onda bi svi znali da san ne može da se ostvari.“ Slegao je ramenima, zatim je počeo da skida rđu sa oklopa. ,,Ne misliš da postoji, a ipak ga tražiš?“, upitala je Ženevjev. Tomas je odmahnuo glavom. „Tražim svoga rođaka. Hoću da čujem šta on zna.“ „Zato što veruješ u to, zar ne?“ Tomas je prestao da struže oklop. „Želim da verujem. Ali ako ga je moj otac imao, onda bi trebalo da bude u Engleskoj, a ja sam tražio svuda gde je on mogao da ga sakrije. Ali ipak, želeo bih da verujem.“ Razmišljao je. ,,A ako bih ga pronašao, onda bi crkva morala ponovo da nas prihvati.“ Ženevjev se nasmejala. ,,Ti si, Tomase, kao vuk koji sanja da se pridruži stadu ovaca.“ Tomas na to nije reagovao. Gledao je na istok. „To je sve što mi je preostalo. Kao vojnik sam propao.“

što mi je preostalo. Kao vojnik sam propao.“ Ženevjev mu je rekla: „Vratićeš ti svoje vojnike. Pobedićeš, Tomase, jer ti si vuk. A mislim da ćeš naći i gral On joj se nasmešio. „Jesi li to videla na grmljavini?“ „Videla sam tamu“, rekla je vatreno, „pravu tamu. Kao senku koja će prekriti svet. Ali ti si živeo u njoj, Tomase, i bioi obasjan svetlošću.“ Zagledala se u reku sa svečanim izrazom na svom duguljastom licu. „Zašto ne bi postojao gral? Možda je to ono što svet očekuje i što če očistiti svu trulež. Sve sveštenike...“ Pljunula je. „Ne mislim da je tvoj gral u Astaraku, ali možda će tamo biti nekih odgovora." „Ili još pitanja.“ „Hajde da saznamo!“ Ponovo su jahali na istok, išli su između stabala ka vrhu ogoljene visoravni, bili su stalno na oprezu, izbegavali su naselja, ali kasno jednog jutra, projahali su kroz selo u kome su se borili sa Žoslinom i njegovim vojnicima da bi prešli dolinu Gera. Seljani su sigumo prepoznali Ženevjev, ali nisu pravili probleme jer se niko nije kačio sa naoružanim jahačima, osim ako i oni sami nisu bili vojnici. Tomas je video svežu humku pored jednog voćnjaka sa kruškama i pretpostavio je da je to mesto gde su poginuli sahranjeni. Ni on ni ona nisu rekli ništa dok su prolazili pored mesta gde je otac Rubert umro, mada se Tomas prekrstio. Ako je Ženevjev to i videla, pravila se da nije. Pregazili su reku i peli su se po šumovitom tlu dok nisu stigli do ogoljene litice sa koje se video Astarak. Sa desne strane se nalazila šuma, a razbacano kamenje na visoravni sa leve strane i

Tftmas je instinktivno pošao prema šumi tražeći sklonište, međutim, Ženevjev ga je zaustavila. „Neko je upalio vatru“, rekla je i pokazala na tanki pramen dima iznad drveća. „Seljani nose drveni ugljen, pa su zastali?“, pomislio je Tomas. „Ili su to koreadori“, bilo je njeno mišljenje i ona je okrenula konja. Tomas je krenuo za njom, nevoljno je bacio pogled na šumu. Baš tada je primetio pokret, pritajen pokret za koji je u Britaniji naučio da ga treba pratiti, i instinktivno je krenuo da dohvati luk, privezan za sedlo. Tada je doletela prva strela. Bila je to strela iz samostrela. Kratka, zdepasta i crna, a iskrzana, kožna lopatica prozujala je u letu, Tomas je udario konja i viknuo da upozori Ženevjev baš kada je strela proletela ispred njega i zabola se njenoj kobili u stomak. Kobila je bila streljena, crvena krv je poprskala njenu belu kožu, a iz rane je virio drugi kraj strele. Zenevjev je nekako ostala u sedlu, dok se njen konj okretao i zanosio, a krv je liptala na sve strane. Još dve strele su proletele pored Tomasa, a onda se on okrenuo u sedlu i video četiri konjanika i još najmanje deset pešaka kako izlaze iz šume. „Idi među stene!“, doviknuo je Ženevjev. ,,Stene!“ Sumnjao je da će njihovi konji moći da trče brže od koreadora, sigurno ne sa Ženevjevinom kobilom iz koje je krv šikljala na sve strane. Mogao je da čuje konje kako dolaze. Čuo je njihova kopita kako gaze retku travu, a Ženevjev je već bila među stenama, iskočila je iz sedla i verala se uz oblutke. Tomas je

sjahao pored njenog konja, ali umesto da je prati, uzeo je luk i zgrabio strelu iz torbe. Gađao je jednom, još jednom, strele su letele nisko i jedan jahač je pao sa konja, drugi je umro od strele koja mu se zarila u oko, dok su se druga dvojica tako zanela da je jedan konj ostao bez oslonca i zbacio je jahača. Tomas je odapeo strelu u preživelog konjanika, promašio je i ispalio četvrtu u čoveka koji je pao s konja i kome se bodkin strela zarila visoko u leđa. Muškarci su trčali što su brže mogli, ali još su bili na distanci i to je Tomasu dalo vremena da zgrabi preostale strele i novac sa sedla svog konja. Zgrabio je i Ženevjevinu torbicu sa njene kobile, svezao uzđe oba konja zajedno i savio ih u omču koju je prebacio preko kamena, nadajući se da će ih to zadržati, a onda se popeo uz strme stene. Dve strele iz samostrela su se odbile od kamen pored njega, ali on se brzo penjao jer je znao koliko je teško pogoditi čoveka u pokretu. Sreo je Ženevjev u jaruzi, blizu vrha. „Ubio si trojicu!“, rekla je čudeći se. ,,Dvojicu“, rekao je. „Ostali su samo ranjeni" Video je čoveka, koga je pogodio u leđa, kako puzi prema udaljenoj šumi. Pogledao je naokolo i shvatio da je Ženevjev našla najbolje utočište. Dva ogromna kamena su formirala strane jaruge, njihove masivne stranice su se dodirivale na vrhu, dok se ispred nalazio treći kamen, koji je služio kao parapet. Bilo je vreme, pomislio je Tomas, da pokažem ovim kopilanima kolika je snaga luka od tise. Stao je iza improvizovanog parapeta i zategao luk. Odapinjao je strele kao furija, potpuno smiren, koristeći

Odapinjao je strele kao furija, potpuno smiren, koristeći sjajnu tehniku. Muškarci su stizali u gomili i prvih šest Tomasovih strela nije promašilo cilj, nego su se zarivale u odrpane koreadore jedna za drugom, a onda su oni shvatili da treba da se rasture i većina se okrenula i počela da beži iz dometa. Ostala su tri muškarca na zemlji i dvojica koja su hramala. Tomas je poslednju strelu odapeo u begunca i promašio ga za inč. Onda su strelci sa samostrelima krenuli u napad i Tomas je čučnuo pored Ženevjev dok su čelične glave strela udarale i odbijale se od kamen jaruge. Pretpostavio je da ima četiri ili pet samostrela i da odapinju strele van dometa njegovog luka; nije mogao ništa da uradi, osim da viri iza kamena i posmatra kroz pukotinu, koja je bila jedva malo šira od širine ruke. Posle nekoliko minuta, video je tri muškarca kako trče prema njima i odapeo je strelu kroz pukotinu, onda je ustao i odapeo još dve, brzo se sagao, a strele su udarale u visoke stene i padale pored Ženevjev. Njegove strele su oterale tri muškarca mada nijedan nije bio pogođen. „Svi će uskoro otići“, rekao je Tomas. Video je kako ih juri ne više od dvadeset muškaraca, a on je ubio ili ranio skoro polovinu i iako će ih to bez sumnje razbesneti, postaće oprezniji. ,,To su samo razbojnici“, rekao je Tomas, ,,i žele nagradu za hvatanje engleskog strelca“. Žoslin mu je potvrdio da je grof zaista ponudio takvu nagradu i Tomas je bio siguran da su koreadori imali na umu premiju, ali da su upravo otkrili da će je teško osvojiti. „Poslaće po pomoć“, rekla je Ženevjev ogorčeno. „Možda ih nema više“, rekao je Tomas optimistički, onda je čuo konja kako njišti i pretpostavio je da je koreador, onaj

je čuo konja kako njišti i pretpostavio je da je koreador, onaj koga nije primetio, stigao do njihovih konja i da pokušava da ih odveže. „Prokleti bili“, rekao je, potom je preskočio stenu i počeo da skače sa kamena na kamen ka podnožju. Strela iz samostrela se zabila baš iza njega, dok je druga napravila varnicu na kamenu ispred njega, a onda je video muškarca kako odvodi njihove konje, pa je zastao i zategao luk. Muškarca je napola zaklonila Ženevjevina kobila, raeđutim, Tomas je ipak odapeo strelu i ona je proletela ispod kobilinog vrata i zarila se čoveku u butinu. Koreador je pao, ali još uvek je držao uzde, a Tomas se okrenuo i video da jedan od četvorice muškaraca sa samostrelom cilja u Ženevjev. Čovek je otpustio strelu i Tomas je odgovorio svojom strelom. Čovek je bio u dometu Tomasovog velikog luka, njegova strela je proletela neposredno pored neprijatelja, a to je nateralo muškarce sa samostrelima da se povuku. Tomas je znao da su se uplašili moći njegovog luka i umesto da se vrati u svoje sklonište između stena, potrčao je prema njima. Odapeo je još dve strele, a kada je povukao tetivu, osetio je da ga bole mišići na leđima. Strela sa belim perjem letela je nebom i zarila se pored strelaca sa samostrelima. Nijedna nije pogodila cilj, ali muškarci su se povukli još više, 1 kada se uverio da su dovoljno daleko, Tomas se vratio da izbavi konje. Taj koga je ranio, nije bio čovek, nego dečak. Dete sa prćastim nosem, od oko desetjedanaest godina, ležalo je na travi sa suzama u očima i mrkim izrazom lica. Čvrsto je držao uzde konja, kao da mu život zavisi od njih, a u njegovoj levoj ruci bio

je nož kojim je mahao, nemoćno preteći. Strela mu je prošla kroz desnu butinu, visoko, i izraz bola na žrtvinom licu naveo je Tomasa da pretpostavi da je ona sigurno slomila kost. Tomas je izbio nož dečaku iz ruke. „Govoriš li francuski?“, upitao je momka koji je pljunuo ka njemu kao odgovor. Tomas se iscerio, uzeo je uzde, onda je uspravio dečka na noge. Dete je vrištalo od bola dok je strela parala ranu, a Tomas je pogledao ka preživelim koreadorima i video da im više nije do borbe. Svi su gledali u dečaka. Tomas je pretpostavio da je dečak došao sa tri muškarca koji su dotrčali do stena, dok je on bio sakriven iza. Bez sumnje su se nadali da će ukrasti oba konja i da će od njih imati neku dobit. Tomasove strele su oterale muškarce, a dečak, manji, spretniji i brži, stigao je do stena i pokušao da bude heroj. Sada se činilo da je talac jer je jedan od koreadora, visoki čovek u kožnom kaputu, sa napuklim šlemom na divljački zamršenoj kosi, ispružio obe ruke da se vidi da je nenaoružan i polako je išao napred. Tomas je gurnuo dečaka na zemlju kada se muškarac približio na trideset koraka, onda je napola zategao luk. „Dovoljno si blizu“, doviknuo je čoveku. „Zovem se Filin“, rekao je muškarac. Imao je širok grudni koš, dugačke noge, tužno, mršavo lice, a na čelu ožiljak od noža ili mača. Imao je nož u koricama za pojasom, ali nikakvo drugo oružje. Izgledao je kao razbojnik, mislio je Tomas, pa ipak, bilo je nečega u njegovim očima, koje su govorile i o boljim vremenima, čak i o uvažavanju. ,,On je moj sin“, dodao je Filin,

vremenima, čak i o uvažavanju. ,,On je moj sin“, dodao je Filin, pokazavši glavom na dečaka. Tomas je slegao ramenima kao da mu nije stalo. Filin je skinuo svoj slomljeni šlem i pogledao mrtve muškarce na bledoj travi. Bilo ih je četiri, svi su ubijeni dugim strelama, dok su još dvojica bila ranjena i jaukala su. Ponovo je pogledao Tomasa. ,,Ti si Englez?“ „Šta ti misliš da je ovo?“, upitao je Tomas i podigao luk. Samo su Englezi nosili dugačak ratni luk. „Čuo sam za lukove“, priznao je Filin. Govorio je francuski, ali ga je loše izgovarao i povremeno je oklevao, tražedi pravu reč. „Čuo sam za njih“, nastavio je, „ali nijedan nisam video do danas.“ „Sada si video jedan“, rekao je Tomas osvetnički. „Mislim da je tvoja žena ranjena“, rekao je Filin i pokazao glavom na mesto gde se Ženevjev skrivala. „Misliš da sam ja budala", rekao je Tomas. Filin je hteo da Tomas okrene leđa kako bi muškarci sa samostrelima mogli da se ponovo prikradu. ,,Ne“, rekao je Filin. „Ono što ja želim jeste da moj dečak ostane živ.“ „Šta nudiš za njega“, upitao je Tomas. „Tvoj život“, rekao je Filin. Ako zadržiš mog sina, dovešćemo ovamo još muškaraca, puno muškaraca, opkolićemo vas i čekaćemo. Oboje ćete umreti. Ako moj sin umre, onda ćeš ti, Englezu, umreti u takvom bolu da će ti sva buduća mučenja u aklu izgledati kao olakšanje. Aii ako poštediš Galdrika i vas dvoje ćete ostati živi. Ti i jeretik."

Galdrika i vas dvoje ćete ostati živi. Ti i jeretik." ,,Ti znaš ko je ona?“ Tomas je bio iznenađen. ,,Mi znamo sve što se događa između Berata i planina“, rekao je Filin. Tomas je bacio pogled na formaciju stena, ali Ženevjev je još uvek bila sakrivena. Planirao je da je pozove da siđe, ali umesto toga, odmakao se od dečaka. „Hoćeš li da izvadim strelu?“, upitao je Filina. „To će uraditi monasi iz Svetog Severa“, rekao je Filin. „Primiće vas tamo?“ „Abot Planšar će uvek pomoći ranjenom čoveku.“ „Cak i koreadoru.” Filin ga je pogledao prezrivo. „Mi smo samo ljudi bez zemlje. Prognani. Optuženi za zločine koje nismo počinili. Pa...“, nasmešio se iznenada i Tomas mu je skoro i sam odgovorio osmehom, „neke nismo počinili. Šta ti misliš da je trebalo da uradimo? Da završimo u jaruzi? Da budemo obešeni?" Tomas je klekao pored dečaka, spustio luk i izvadio nož. Dečak ga je besno pogledao, Filin je viknuo, uznemiren, ali onda je utihnuo kada je video da Tomas dečaku neće učiniti ništa nažao. Tomas je umesto toga skinuo glavu strele sa držalja i stavio dragoceni metal u ranac. Onda se uspravio. „Zakuni se u život svoga sina“, zatražio je od Filina, ,,da ćeš održati reč.“ „Kunem se“, rekao je Filin. Tomas je pokazao na visoke stene gde se Ženevjev skrivala. „Ona je draga", rekao je. „Ukoliko prekršiš zakletvu, Filine, ona će učiniti da tvoja duša vrišti od bola.“

,,Ja vas neću povrediti“, rekao je Filin, onda je pogledao ostale koreadore, ,,a ni oni vas neće dirati.“ Tomas je smatrao da nema mnogo izbora. Ili da veruje Filinu ili da ostane pod opsadom na visoravni, gde nije bilo vode, te se odmakao od dečaka. „Tvoj je“. ,,Hvala“, rekao je Filin ozbiljno. „Ali recite mi...“, poslednje reči obuzdale su Tomasa koji se okrenuo da povede konje do stena. „Recite mi, Englezu, zašto ste ovde? Sami?“ „Mislio sam da znate sve što se dešava između Berata i planina?“ „Saznajem postavijajući pitanja", rekao je Filin i sagao se da podigne sina. ,,Ja sam čovek bez zemlje, Filine, begunac. Optužen sam za zločin koji nisam počinio.“ „Koji zločin?“ „Pružio sam utočište jeretiku." Filin je slegao ramenima kao da je hteo da kaže da to i nije neki zločin u poredenju sa zločinima koji su od koreadora činili odmetnike. „Ako si stvarno begunac“. rekao je. ,,mogao bi da nam se pridružiš. Aii pobrini se za svoju ženu. Nisam lagao. Ranjena je.“ Bio je u pravu. Tomas je odveo konje do stena i pozva© Ženevjev, a kada nije odgovorila, popeo se do jaruge i našao je sa strelom u levom ramenu. Strela je probila srebrni oklop i slomila rebro baš iznad leve dojke, blizu pazuha, a Ženevjev je ležala, okružena ružnim crnim strelama, teško dišuči, lica bleđeg nego ikada i zajaukala je kada ju je Tomas podigao. „Umirem“,

nego ikada i zajaukala je kada ju je Tomas podigao. „Umirem“, rekla je, u njenim ustima nije bilo krvi. a Tomas je video mnogo njih koji su preživeli takve rane. Video je. takođe, da su od takvih rana umirali. Zadao joj je mnogo bola dok ju je nosio niz stene, ali kada ju je uspravio, smogla je malo snage da pomogne sebi dok ju je Tomas stavljao u sedio. Krv je liptala iz njenog oklopa. slivah se među prstenje. Pogla se, praznog pogleda, a koreadori su prišli bliže da je pogledaju. Zurili su i u Tomasa i prekrstili su se kada su videli njegov veliki luk. Svi su bili mršavi, žrtve lošili žetava u regionu i problema sa pronalaženjem hrane, jer su bili begunci i sada, kada im je Filin naredio da uzmu oružje, nisu više bili pretnja, pre su izgledali patetično. Filin im se obraćao na njihovom jeziku i onda, kada je i njegov sin uzjahao koščatog konja, jednog od onih na. kojima su koreadori pojurili Tomasa i Ženevjev, počeli su da se spuštaju ka Astaraku. Tomas je krenuo sa Filinom, vodeći Ženevjevinog konja. Krv se zgrušala na kobilinom bedru i iako se teško kretala, nije se činilo da je teško povređena, mada je vrh strele ostao u njoj. Time će se pozabaviti kasnije. „Jesi li ti njihov vođa?“, upitao je Filina. „Samo vođa muškaraca koje si video“, rekao je krupni čovek, ,,a možda više i nisam.“ „Kako to?“ „Koreadori vole uspeh“, rekao je Filin, ,,i ne voie da sahranjuju svoje mrtve. Nema sumnje da ima drugih koji misle da mogu bolje od mene.“ „Sta je sa ostaiim ranjenicima?“, upitao je Tomas i pokazao

„Sta je sa ostaiim ranjenicima?“, upitao je Tomas i pokazao glavom na brdo. „Zašto oni ne idu u opatiju?“ „Jedan nije hteo, otići će svojoj ženi, a ostali? Verovatno će umreti.“ Filin je pogledao Tomasov luk. „Neki od njih odbijaju da odu dole u opatiju; misle da će biti izdani i uhvaćeni. Ali Planšar mene neće izdati.“ Zenevjev se njihala u sedlu tako da je Tomas morao da jaše uz nju da bi je pridržavao. Nije ništa govorila. Njen pogled je i dalje bio prazan, koža bleda, a skoro da i nije disala, medutim, čvrsto se držala za seđlo tako da je Tomas znao da u njoj ima još života. „Monasi joj možda neće pomoći“, rekao je Filinu. „Planšar pomaže svakom“, rekao je Filin, „čak i jereticima.“ „Pianšar je ovde opat, zar ne?“ ,,Jeste“, potvrdio je Filin, „i dobar je čovek. Ja sam nekada bio jedan od njegovih monaha.“ ,,Ti?“ Tomas nije mogao da sakrije svoje iznenađenje. „Bio sam tek iskušenik, ali sam upoznao devojku. Zabadali smo kočiće u nov vinograd i ona je donela kore žalosne vrbe da privežemo lozu i ...“, Filin je siegao ramenima kao da je ostatak priče bio suviše poznat da bi se ponavljao. „Bio sam mlad“, završio je, ,,i ona je bila.“ „Galdrikova majka?“, upitao je Tomas. Filin je klimnuo glavom. „Mrtva je. Opat je bio pun razumevanja. Rekao mi je da sam slobodan da idem. Počeli smo da živimo u opatiji, imali smo malu farmu, međutim, drugi seljani me nisu voleli. Njena porodica je želela da se ona uda za nekog drugog, rekli su da ja nisam dobar za nju i kada je umrla, došli su

da me spale. Ubio sam jednog od njih motkom, a oni su ekli da sam ja započeo tuču i označili su me kao ubicu, zato sam ovde. Ili ovo ili da me obese u Beratu.“ Poveo je sinovljevog konja preko rečice koja se slivala niz brdo. ,,To je točak sreće, zar ne? U krug, u krug, goredole, ali izgleda da sam ja više gore, nego dole. A Destral će mene okriviti.“ ,,DestraI?“ „Naš vođa.“ „Njegovo ime znači ,,sekira“ i on njome ubija ,,On nije ovde?“ „Poslao me je da vidim šta se dešava u Astaraku“, rekao je Filin. ,,U starom zamku su kopali neki ljudi. Destral misli da tamo ima blaga.“ Gral, mislio je Tomas, gral, i pitao se da li je već pronađen, a onda je odbacio takvu pomisao jer bi se takve vesti proširile kao munja. „Ali nikada nismo stigli do Astarka“, nastavio je Filin. „Ulogorili smo se u šumi i baš smo se spremali da krenemo kada smo primetili vas.“ ,,I pomislili ste da ćete se obogatiti?" ,,Za vas bi dobili četrdeset novčića“, rekao je Filin, ,,u z.latu." „Deset više od Jude“, rekao je Tomas blago, ,,a njegovi su bili srebrnjaci.“ Filin se nasmešio. Stigli su u samostan posle podneva. Vetar je bio hladan, duvao je sa severa i odnosio je dim iz kuhinje preko kapije, gde su ih dočekala dva monaha. Klimnuli su glavom Filinu i dozvolili su mu da odvede sina u ambulantu, a onda su preprečili Tomasu

put. „Njoj je potrebna pomoć“, rekao je Tomas besno „Ona je žena“, rekao je jedan od monaha, ,,ona ne može da uđe ovde „Iza postoji mesto", rekao je drugi monah, navukao je belu kapuljaču na glavu i vodio je Tomasa oko zgrade kroz maslinjak ka mestu gde je grupa koliba bila ograđena visokom ogradom. „Primiće vas brat Klement“, rekao je monah i brzo se udaljio. Tomas je privezao oba konja za stablo masline, onda je poneo Ženevjev ka kapiji. Udario ju je čizmom, čekao je, ponovo udario, i posle drugog udarca kapija je zaškripala i otvorila se, a mali monah u belom ogrtaču, sa izboranim licem i neraščešljanom bradom mu se nasmešio. „Brat Klement?“ Monah je klimnuo. „Potrebna joj je pomoć“, rekao je Tomas. Klement ih je pozvao da uđu tako da je Tomas uneo Ženevjev u ono što mu je na prvi pogled delovalo kao dvorište farme. Tako je i smrdelo, mada nije mogao da vidi gomilice đubreta, a kućice od slame ličile su na male ambare ili štale, a onda je primetio ljude u sivim ogrtačima koji su sedeli na pragu. Radoznalo su ga posmatrali, a drugi su došli na male prozore kada se pronela vest o njihovom dolasku. U prvom trenutku je pomislio da su to monasi, a onda je video žene među osobama u ogrtačima i ponovo je pogledao prema kapiji, gde se nalazio mali sto, pretrpan drvenim kiepetalima. To su bili parčići drveta privezani za dršku kožnom trakom i ako bi se ručka protresla, drveni pokretni poklopci bi napravili veliku buku. Primetio ih je kada ga je brat Klement poveo unutra, ali sada su čudni

kada ga je brat Klement poveo unutra, ali sada su čudni predmeti dobili značenje. Klepetala su nosili leprozni da bi upozorili Ijude da dolaze i sto je bio tako postavljen da je svako iz ove skupine mogao da ponese klepetalo sa sobom kada pode napolje. Tomas je zastao uplašen. ,,Da li je ovo kuća gubavih?“, upitao je brata Klementa. Monah je raspoloženo klimnuo glavom, potom je povukao Tomasa za lakat. Tomas se opirao plašeći se strašnog društva, gubavaca u sivim kapuljačama, međutim, brat Klement je bio uporan i poveo ga je u malu kolibu, koja se nalazila na drugoj strani dvorišta. U kolibi nije bilo ničega, osim dušeka od slame, koji je stajao u jednom uglu, i stola na kome su bile tegle, tučci i gvozdena vaga. Brat Klement je pokazao na dušek. Tomas je spustio Ženevjev na njega. Desetak gubavaca je bilo na vratima i piljili su u pridošlice dok ih brat Klement nije oterao. Ženevjev, nesvesna uzbuđenja prouzrokovanog njenim dolaskom, uzdahnula je, zatim je namignula Tomasu. ,,Boli“, prošaputala je. ,,Znam“, rekao je, ,,ali moraš da budeš hrabra.“ Brat Klement je zavrnuo rukave i pokazao da se Ženevje' vina oklopna košulja mora skinuti. To će biti teško jer je strela još uvek bila u mesu i štrčala je iz oklopa. Ali monah je znao šta treba da radi. Prvo je rekao Tomasu da se skloni u stranu zatim je podigao Ženevjev ruke, tako da su joj bile iznad glave a onda je uhvatio kožne lopatice strele. Ženevjev je zaječala brat Klement je sa neverovatnom opreznošću popustio krvavi slomljeni oklop, a kožne lopatice kojima je oklop bio pribijen uz telo, sada su se jasno videle. Onda je zavukao levu ruku pod

telo, sada su se jasno videle. Onda je zavukao levu ruku pod oklop i gurao je sve dok nije napipao vrh strele, drugom rukorr je pridržavao oklop da se ne bi naslanjao na strelu, potom je klimnuo Tomasu i glavom mu dao znak da lzvuče Ženevjev iz njene oklopne košulje. Monah je kiimnuo potvrdno kada ju je Tomas uhvatio za zglobove, a onda je klimnuo da ga ohrabri. Tomas je zatvorio oči i povukao. Ženevjev je vrisnuia. Prestao je da vuče, a brat Klement je promrmljao nešto što je trebalo da znači da je Tomas slab, lako da je on ponovo povukao i izvlačio ju je iz oklopa. Kada je otvorio oči video je da je njeno telo oslobodeno gvozdene naprave, iako su njene ispružene ruke i glava još uvek bile u gvozdenom okviru. Ali strela je bila van oklopa i brat Klement je, cokćući jezikom, izvukao njene ruke i skinuo ga. Monah je otišao do stola, dok je Ženevjev glasno ječala, 1 vrteći glavorn, pokušavala da ublaži bol rane koja je ponovo počela da krvari. Njena platnena košulja je bila crvena od pazuha do struka. Brat Klement je klekao pored nje. Stavio joj je jastučić na vlažen vodom na čelo, pomilovao je po obrazu, coktao jezikom još malo, što je izgleda imalo sedativno dejstvo na Ženevjev i onda je, još uvek se smešeći, stavio svoje levo koleno na njenu dojku, obema rukama je uhvatio strelu i povukao je. Vrisnula je. strela, sa koje je kapljala krv. bila je izvučena, a brat Kle ment je nožem isekao platno da otkrije ranu na koju je stavic vlažno jastuče. Pokazao je Tomasu da ga pridrži Tomas je držao jastuče dok je monah uzimao nešto sa

stola. Vratio se sa grudvom buđavog hleba, koji je natopio u vodu. Stavio ga je na ranu, a onda je snažno pritisnuo. Dao je Tomasu traku iscepanu od džaka i mimikom mu objasnio da bi trebalo da je uveže Ženevjev oko grudnog koša kao zavoj. Bolelo je jer, da bi to uradio, Tomas je morao da je uspravi u sedeći položaj i tada je brat Klement isekao ostatak njene krvave platnene košulje, a Tomas je platno od džaka obavio oko njenih grudi i ramena i tek kada je buđava, krvlju natopljena kašasta obloga snažno pritisnuta na ranu i dobro uvezana, bilo joj je dozvoljeno da se odmori. Brat Klement se smešio kao da je hteo da kaže da je sve dobro urađeno, potom je sklopio ruke kao kada se moli i priljubio lice uz njih da bi objasnio da Ženevjev treba da odspava. „Hvala vam“, rekao je Tomas. Brat Klement je razvukao usta u veliki osmeh i Tomas je video da monah nema jezik. Pacov je zašuštao u slami, mali monah je dohvatio trozubo koplje i počeo je divljački da udara po njoj, a uspeo je samo da napravi velike rupe u krovu. Ženevjev je zaspala. Brat Klement je otišao da obiđe gubavce i potom se vratio sa posudom za žeravicu i posudom od gline u kojoj se nalazio žar. Zapalio je naramak trulih drva u posudi, dodao je suva drva i kada je sve počelo da se puši i užarilo se, bacio je u užareno ognjište strelu koja je ranila Ženevjev. Kožne lopatice su se iskrivile u vatri i zasmrdele. Brat Klement je zadovoljno klimnuo glavom i Tomas je razumeo da mali monah leči ranu tako što kažnjava uzročnika strelu. Potom, kada je strelu spržila vatra,

kažnjava uzročnika strelu. Potom, kada je strelu spržila vatra, brat Klement je na prstima otišao do Ženevjev, pogledao ju je i zadovoljno se nasmešio. Izvadio je dva prljava ćebeta ispod stola, a Tomas ju je pokrio. Ostavio ju je da spava. Morao je da napoji konje, da ih pusti da pasu i da ih smesti u odaju gde je stajala samostanska presa za vino. Nadao se da će videti Abota Planšara, ali monasi su bili na molitvi i bili su još uvek u opatijskoj crkvi, a Tomas je, imitirajući brata Klementa, naterao kobilu da zanjišti kada joj je izvukao strelu iz siabine. Morao je da bude oprezan da bi izbegao njene zadnje noge, kojima se ritala. Kada se smirila, natopio je ranu vodom, pomilovao ju je po vratu, onda je odneo sedla, uzde, strele, lukove i torbe u šupu u kojoj se sada Ženevjev probudila. Ležala je poduprta vrećom i brat Klement ju je, uz coktanje, hranio supom od pečuraka i kiseljaka. Nasmešio se Tomasu i provirio u dvorište odakle se čulo pevanje. Bili su to gubavci i brat Klement je počeo da pevuši istu melodiju. Bilo je supe i hleba i za Tomasa. Kada je jeo i kada je brat Klement otišao, tamo gde je obično provodio noć, Tomas je legao pored Ženevjev. „Još uvek boli'1, rekla je, ,,ali ne kao pre.“ ,,To je dobro.” „Nije bolelo kada me je strela pogodila. Bilo je više kao udarac.“ „Biće ti bolje“, rekao je vatreno. „Znaš li šta su pevali?“, upitala je. ,,Ne.“ „Pesmu o Eriku i Eloiz. Bili su ljubavnici. Pre mnogo

„Pesmu o Eriku i Eloiz. Bili su ljubavnici. Pre mnogo vremena.“ Nagla se i prstom je prešla preko neobrijane linije njegove vilice. „Hvala ti“, rekla je. Posle izvesnog vremena ponovo je zaspala. Zraci mesečine su prolazili kroz iskrzan krov i Tomas je video malo znoja na njenom čelu. Ali bar je dublje disala i posle izvesnog vremena i T’omas je zaspao. Loše je spavao. Sanjao je konjska kopita i ljude kako viču, »obudio se i shvatio da to nije san, nego stvarnost. Uspravio se u krevetu kada je samostansko zvono počelo da poziva na uzbunu. Odgurnuo je ćebad i razmišljao da li treba da vidi šta je izazvalo ovu pometnju, ali onda je zvonjava utihnula i sve se ponovo smirilo. Tomas je ponovo zaspao.

Tomas se probudio sa saznanjem da iznad njega stoji neki čovek. Bio je to visok čovek, njegova silueta se ocrtavala pri bledoj svetlosti zore i stajao je na ulazu u kolibu. Tomas je instinktivno ustuknuo i posegao za mačem, ali čovek se povukao nazad i dao mu znak da ćuti. „Nisam želeo da te probudim", rekao je blago dubokim glasom u kome nije bilo pretnje. Tomas se uspravio i video je monaha. Nije mogao da mu vidi lice jer je u kolibi bilo mračno, ali onda se visoki muškarac u beloj odori približio da pogleda Ženevjev. „Kako je tvoja prijateljica?11, upitao je. Ženevjev je spavala. Pramen zlatne kose podrhtavao joj je na usnama kada bi udahnula vazduh. „Sinoć joj je bilo bolje“, rekao je Tomas blago. „Dobro je“, rekao je monah i pošao ka vratima. Podigao je Tomasov luk kada se sagao da vidi Ženevjev, a sada ga je gledao pri slaboj sivoj svetlosti. Kao i uvek kada bi video stranca sa oružjem, Tomasu nije bilo prijatno, ali ništa nije rekao i posle izvesnog vremena, monah je naslonio luk na medicinski sto brata Klementa. „Želeo bih da porazgovaram sa tobom“, rekao je. „Možemo li se naći uskoro u hodniku?" Jutro je bilo hladno. Trava između maslinjaka i sredine dvorišta bila je prekrivena rosom. U jednom ćošku hodnika nalazio se bunar gde se nekoliko monaha umivalo posle prve jutamje molitve i Tomas je prvo potražio visokog monaha među njima, a onda ga je video kako sedi na zidiću između dva stuba na južnoj arkadi. Monah ga je pozvao rukom i Tomas je video

na južnoj arkadi. Monah ga je pozvao rukom i Tomas je video da je veoma star i da mu je lice veoma izborano i blago. „Tvoja prijateljica je u odličnim rukama“, rekao je stari monah kada mu se Tomas pridružio. Brat Klement je najobučeniji isceljivač, međutim, on i brat Ramon se ne slažu u nekim stvarima tako da ja moram da ih razdvajam. Ramon radi u ambulanti, a Klement vodi računa o leproznima. Ramon je pravi lekar, učio je u Monpeljeu tako da, naravno, moramo da mu popuštamo, ali izgleda da on nema drugih lekova, osim molitve i puštanja krvi. Koristi ih u svakoj prilici, dok brat Klement, pretpostavljam, koristi svoju magiju. Ne bi trebalo to da odobravam, ali primoran sam da kažem, ukoliko bih se razboleo, više bih voleo da se za moje zdravlje pobrine brat Klement.“ Nasmešio se Tomasu. „Moje ime je Planšar.“ ,,Opat?“ „Svakako. I želim vam srdačnu dobrodošlicu u našu k’uću. Žao mi je što nisam mogao da vas dočekam juče. A brat Klement mi je rekao da ste bili uznemireni što ste se našli u kući leproznih. Nema potrebe. Iz iskustva znam da se ne prenosi kontaktom sa drugima. Posećujem leporozne više od četrdeset godina i nisam ni prst izgubio, brat Klement živi i moli se sa njima, a zaraza ga nije ni dotakla.“ Opat je zastao i prekrstio se i Tomas je pomislio da tako tera zlu sreću, a onda je primetio da Planšar gleda nešto u hodniku. Pratio je njegov pogled i video da na nosilima nose nečije telo. Bio je to očigledno leš jer je lice bilo pokriveno belim platnom, a krst koji je bio na grudima, pao je posle nekoliko pređenih stepenika, tako da su monasi morali da

stanu i da ga lodignu. „Sinoć je ovde bilo uzbudljivo“, rekao je Planšar tiho. ,,Uzbudljivo?“ „Verovatno ste čuli zvono? Plašim se da se prekasno oglasilo. Dva muškarca su stigla u samostan posle mraka. Naša kapija nikad nije zatvorena tako da nisu imali problema da uđu. Vezali su čuvara na kapiji i otišli u ambulantu. Tamo je bio grof od Berata. Njega je pazio njegov štitonoša i tri njegova ratnika, koja su preživela strašnu bitku u susednoj dolini.“ Opat je pokazao rukom prema zapadu, ali ako je znao ili sumnjao da je i Tonjas učestvovao u toj bici, nije ništa rekao, ,,a jedan od grofovih ratnika je spavao u grofovim odajama. Probudio se ada su ubice stigle i odmah je ubijen, onda je i grofu prerezan grkljan. Ubice su pobegle.“ Stari opat je pričao o ovim događajima jednoličnim tonom kao da su se prljava ubistva često događala u Svetom Severu. „Grof od Berata?“, upitao je Tomas. „Tužan čovek", rekao je Planšar. „Bio mi je veoma drag, ali plašim se da je bio jedna od božjih budala. Bio je neverovatno učen, ali nije imao svesti. Bio je težak gazda svojim stanarima, ali bio je dobar prema crkvi. Mislio sam da je na taj način želeo da kupi mesto u raju, međutim, želeo je zapravo sina, a Bog mu nikada nije ispunio tu želju. Jadan čovek, jadan.“ Planšar je gledao dok su mrtvog grofa nosili do kućice na kapiji, onda se blago nasmešio Tomasu. „Neki moji monasi su bili uvereni da ste vi ubica.“ ,,Ja!“, uzviknuo je Tomas.

,,Ja!“, uzviknuo je Tomas. „Znam da niste bili vi“, rekao je Planšar. „Prave ubice su videli kako odlaze. Odgalopirali su u noćOdmahnuo je glavom. „Ali braća mogu prilično da se uzbune, a našu kuću su poslednje vreme često uznemiravali. Oprostite, nisam vas pitao kako se zovete?“ „Tomas.“ „Lepo ime. Samo Tomas?“ „Tomas od Huktona.“ „To zvuči prilično engleski“, rekao je Planšar. A vi ste, šta? Vojnik?“ ,,Strelac.“ „Niste monah?“, upitao je Planšar blago, zabavljajući se. Tomas se osmehnuo. „Znate za to?“ „Znam da je engleski strelac po imenu Tomas otišao u Kastijon de Arbizon obučen kao monah. Znam da je odlično govorio latinski. Znam da je osvojio zamak i znam da je doneo nevolju provinciji. Znam da je prouzrokovao mnogo suza, mnogo suza. Ljudi koji su se celog života borili da stvore nešto za svoju đecu, videli su kako je sve izgorelo u trenutku.“ Tomas nije znao šta da kaže. Zurio je u travu. „Sigumo znate i više od toga“, rekao je posle izvesnog vremena. „Znam da ste ti i tvoja pratilja ekskomunicirani“, rekao je Planšar. „Onda ne bi trebalo da budem ovde“, rekao je Tomas i pokazao na samostan. ,,Ja sam isključen iz svetih domena“, dodao je ogorčeno. „Ovde ste jer sam vas ja pozvao“, rekao je Planšar blago,

„Ovde ste jer sam vas ja pozvao“, rekao je Planšar blago, ,,a ako se Bog ne slaže sa tim pozivom, neće prodi dugo i on će zahtevati objašnjenje od mene.“ Tomas je posmatrao opata, koji je strpljivo obavljao ispitivanje. Bilo je nečega u Planšaru, Tomas je osećao, što ga je podsećalo na njegovog oca, samo nije bilo ludila. Bilo je svetosti i mudrosti, kao i autoriteta, na starom, naboranom licu i Tomas je znao da mu se ovaj čovek sviđa. Veoma. Odvrati® je pogled. „Štitio sam Ženevjev“, promrmljao je, objašnjavajući svoju ekskomunikaciju. ,,Begara?“ „Ona nije begar“, rekao je Tomas. „Bio bih iznenađen da jeste“, rekao je Planšar, ,,jer sumnjam da u„ovim krajevima ima begara. Ti jeretici se skupljaju na severu. Kako ih zovu? Braća slobodnog duha. A u šta veruju? Da je sve dato od Boga i da je zato sve dobro! Zanimljiva ideja, zar ne? Osim što, kada kažu sve, oni upravo to i misle, sve. Svaki greh, svako delo, svaka krađa.“ „Ženevjev nije begar“, ponovio je Tomas mada njegov ton nije pokazivao da je ubeđen u to. „Siguran sam da je ona jeretik“, rekao je Planšar blago, „ali ko od nas nije? A ipak“, njegov blagi ton se pretvorio u ozbiljan, ,,ona je takođe i ubica.“ ,,Ko od nas nije?“, ponovio je Tomas. Planšar je napravio grimasu. „Ona je ubila oca Rubera.“ „Koji ju je mučio“, rekao je Tomas. Zavrnuo je rukav i pokazao opatu ožiljke od opekotina na ruci. ,,I ja sam ubio svog mučitelja

i on je isto bio dominikanski sveštenik.“ Opat je pogledao u nebo na kome su se skupljali oblaci. To što je Tomas priznao ubistvo, nije ga izgleda uznemirilo, čak su i njegove sledeće reči pokazale da je to potpuno ignorisao. „Setio sam se, pre neki dan, jednog Davidovog psalma. „Dominus reget me et nihil mihi deerit. “ „In loco pascuae ibi conlocavit", Tomas je završio citat. „Vidim zašto su mislili da si fratar“, rekao je Planšar zadivljen. „Psalm kaže da smo mi ovce, a da je Gospod naš pastir? Zašto hi nas on inače doveo na pašnjak i štitio štapom? Ali ono što nikada nisam potpuno razumeo, jeste zašto pastir krivi ovce kada se razbole.“ „Bog krivi nas?“ ,,Ne mogu da govorim u ime Boga“, rekao je Planšar, „nego samo u ime crkve. Šta je Hrist rekao? „Ego sum pastor bonus, bonus pastor animam suam dat pro ovibus.“ Dao je Tomasu kompliment ne prevodeči reči koje su značile: ,,Ja sam dobar pastir, a dobar pastir daje svoj život za ovce.“ ,,A crkva“, nastavio je Planšar, „nastavlja Hristovu misiju, ili bi trebalo, ali neke crkvene ljude oduševljava pokolj njihovog stada, što je zaista tužno.“ „Ali vas ne?“ „Mene ne“, rekao je Planšar, ,,ali nemoj da te ta moja slabost ubedi da odobravam tvoje postupke. Ne odobravam ih, Tomase, i ne odobravam postupke tvoje žene, ali ne mogu da odobravam ni postupke crkve koja kroz bol izaziva ljubav božju prema ovom grešnom svetu. Zlo stvara zlo, širi se kao korov, ali

prema ovom grešnom svetu. Zlo stvara zlo, širi se kao korov, ali dobra dela su tako retka i delikatna i potrebno im je pcjsvetiti posebnu pažnju.“ Na trenutak se zamislio, a onda se nasmešio Tomasu. „Moja dužnost je dovoljno jasna, zar ne? Trebalo bi da vas oboje predam biskupu od Berata i dozvolim da njegova vatra izvrši božju kaznu.“ ,,A vi ste čovek koji izvršava svoje obaveze“, rekao je Tomas ogorčeno. ,,Ja sam čovek koji pokušava, bože pomozi mi, da bude dobar. Da budem ono što je Hrist želeo da budemo. Dužnost nam ponekad nametnu drugi i zato moramo stalno da je preispitujemo da bismo videli da li nam ona pomaže da budemo dobri. Ne odobravam ni tvoje postuplce, ni njene, ali ne vidim kakvo bi dobro donelo kada biste vi bili spaljeni; Tako da ću ispuni i dužnost prema svojoj savesti, koja mi nalaže da vas ne šaljem u biskupovu vatru. Osim toga“, opet se nasmešio, „zašto se onda brat Klement toliko trudio? Rekao mi je da će iz sela pozvati nekoga ko namešta kosti i ona će pokušati da namesti Ženevjev rebro, mada me je brat klement upozorio da je rebra teško namestiti.“ „Brat Klement je razgovarao sa vama?“, upitao je Tomas iznenađeno. ,,Ne, dragi moj, ne! Jadni brat Klement ne može da govori! Nekada je bio rob na galiji. Muhamedanci su ga zarobili u pohodu na Leghorn, ili je to bila Sicilija? Iščupali su mu jezik, pretpostavljam zato što ih je uvredio, a onda su odsekli i nešto drugo, zbog čega je i postao sveštenik kada su ga izbavili sa venecijanske galije. Sada se brine o košnicama i leproznima. A

venecijanske galije. Sada se brine o košnicama i leproznima. A lcako razgovaramo? Pa, on mi pokazuje, gestikulira, crta u prašini i nekako uspevamo da se sporazumemo.“ „Šta ćete onda uraditi sa nama?“, upitao je Tomas. „Uraditi? Ja? Ja neću ništa uraditi! Osim što ću se moliti za vas i pozdraviću se sa vama kada pođete. Ali voleo bih da znam zašto ste ovde.“ „Zato što sam ekskomuniciran“, rekao je Tomas ogorčeno, ,,i moji drugovi nisu želeli da imaju posla sa mnom.“ „Mislio sam, zašto ste uopšte došli u Gaskonju?“, rekao je Planšar strpljivo. „Erl od Northemptona me je poslao“, rekao je Tomas. ,,Razumem“, rekao je Planšar tonom koji je nagoveštavao da zna da Tomas izbegava da odgovori na pitanje. ,,A erl je imao svoje razloge, zar ne?“ Tomas nije rekao ništa. Video je Filina u dvorištu i podigao je ruku u znak pozdrava, a lcoreador mu se nasmešio; osmeh je nagoveštavao da se njegov sin, kao i Ženevjev, oporavlja od rane. Planšar je bio uporan. „Erl je imao svoje razloge, Tomase?“ „Kastijon de Arbizon je nekada bilo njegovo imanje. Hteo je da ga povrati.“ „Bilo je njegovo imanje“, rekao je Planšar oporo, „veoma kratko vreme, ne verujem da je erlu toliko stalo do zemlje da e morao da pošalje svoju vojsku da odbrani beznačajan gradić u Gaskonji, posebno sada, kada je primirje potpisano u Kaleu. Poslao te je sigurno da prekršiš to primirje iz nekog posebnog razloga, zar ne?“ Zastao je, onda se nasmešio Tomasovoj

upornosti. ,,Da li znaš kako se nastavlja psalm koji počinje sa „Dominus reget me?“ ,,Nešto“, rekao je Tomas neodređeno. „Onda verovatno znaš i reči ‘calix meus inebrians’?“ „Moj pehar me je opio“, rekao je Tomas. „Jutros sam pogledao tvoj luk, Tomase“, rekao je Planšar, ,,ni zbog čega drugog nego iz čiste radoznalosti. Toliko sam slušao o engleskom ratnom luku, ali nijedan nisam video mnogo godina. Tvoj ima nešto što većina iukova nema. Srebmu pločicu. A na pločici, mladi čoveče, nalazi se znak Veksajlovih.“ „Moj otac je bio Veksajl“, rekao je Tomas. „Znači, potičeš iz piemićke porodice?“ „Rođen sam kao kopile“, rekao je Tomas. ,,On je bio sveštenik“ „Tvoj otac je bio sveštenik?“, Planšar je zvučao iznenađeno. „Bio je sveštenik u Engleskoj", potvrdio je Tomas. „Cuo sam da su neki Veksajli pobegli ovamo“, rekao je Planšar, „ali to je bilo pre mnogo godina. Pre nego što počinje moje sećanje. Pa zašto se onda Veksajl vraća u Astarak?“ Tomas nije rekao ništa. Monasi su odlazili na rad, noseći motike i kolce kroz kapiju. „Gde su nosili mrtvog grofa?“, upitao je, pokušavajući da izbegne opatovo pitanje. „Moraju da ga odnesu u Berat, naravno, da ga sahrane sa precima“, rekao je Planšar, ,,a njegovo telo će se usmrdeti dok stigne do katedrale. Sećam se kada je njegov otac sahranjen: smrad je bio toliki da je većina ožalošćenih pobegla. A sada,

koje je bilo moje pitanje? Ah, da, zašto se Veksajl vraća u Astarak?“ „Zašto da ne?“, odgovorio je Tomas. Planšar je ustao i nagnuo se ka njemu. „Dođi da ti pokažem nešto, Tomase.“ Poveo je Tomasa u opatijsku crkvu i kada je ušao, opat je umočio prste u svetu vodicu i prekrstio se, dok e klanjao pred visokira oltarom. Tomas, prvi put u svim životu, nije učinio isto. Bio je ekskomuniciran. Stare navike više nisu imale moć jer je prekinuo sa njima. Sledio je opata preko širokog, praznog dela crkve do uđubljenja u zidu, pored oltara i tamo je Planšar otključao mala vrata velikim ključem. „Dole će biti mračno", upozorio ga je stari čovek, ,,a ja nemam fenjer, prema tome, pazi kako hodaš.“ Prigušena svetlost se nazirala na stepeništu i kada je Tomas stigao do kraja, Planšar je podigao ruku. „Sačekaj ovde“, rekao je, „doneću ti nešto. Suviše je mračno da bi se videlo blago.“ Tomas je čekao. Njegove oči su se privikle na tamu i video je da postoji osam lučnih otvora u podzemlju, a onda je video da to nije samo svod, nego i urna sa kostima i to saznanje ga je nateralo da ustukne užasnut. Kosti su dosezale do tavanice. Lobanje su zurile u njega. Na istočnom kraju kosti su ispunile prostor dopola, a ostatak je čekao brata koji se svakoga dana molio u crkvi iznad. Ovo je bio podmm mrtvih; rajsko predsoblje. Čuo je da je brava škljocnula, odmah zatim i opatove korake i Planšar je stigao sa drvenom kutijicom. „Odnesi je na svetlo“, rekao je, “i pogledaj je. Grol' je pokušao da mi je ukrade, ali kada se vratio ovamo sa groznicom, ponovo sam je

ukrade, ali kada se vratio ovamo sa groznicom, ponovo sam je uzeo od njega. Možeš li dobro da vidiš?“ Tomas je podigao kutijicu prema slaboj svetlosti, koja je stizala sa stepeništa. Video je da je stara, da je drvo rasušeno i da je nekada bilo ofarbano spolja i iznutra. Onda je, na poklopcu, video ostatke natpisa koji je tako dobro znao, reči koje su ga progonile otkako mu je otac umro: Calix Meus Inebrians. „Rekli su“, opat je ponovo uzeo kutijicu od Tomasa, ,,da je pronađena na dragocenom relikvijaru, na oltaru u kapeli u zamku Veksajlovih. Bila je prazna kada su je pronašli, Tomase. Da li znaš zašto?“ „Bila je prazna“, ponovio je Tomas. „Mislim da znam“, rekao je Planšar, ,,šta dovodi Veksajla u Astarak, ali ovde nema ničega za tebe, Tomase, ničega. Kutijica je bila prazna.“ Vratio ju je na mesto, zaključao teški kovčeg i poveo Tomasa nazad. Zaključao je vrata koja su čuvala lago, onda je pozvao Tomasa da sedne sa njim na kamenu ivicu u hodniku crkve. „Kutijica je bila prazna“, opat je bio uporan, „mada nema sumnje da ti misliš da je nekada bila puna. A ja mislim da si ti došao da nađeš ono što je nekada bilo u njoj.“ Tomas je klimnuo glavom. Posmatrao je dvojicu iskušenika kako čiste pod metlama, koje su strugale kamene ploče. „Došao sam takode“, rekao je, ,,da pronađem čoveka koji je ubio mog oca.“ ,,Ti znaš ko je to uradio?“ „Moj rođak, Gaj Veksajl. Čuo sam da sebe naziva grofom od Astaraka.“ ,,I ti misliš da je on ovde?“, Planšar je zvučao iznenađeno.

,,I ti misliš da je on ovde?“, Planšar je zvučao iznenađeno. „Nikada nisam čuo za takvog čoveka.“ „Ako sazna da sam ovde“, rekao je Tomas, „onda če doči.“ ,,A ti ćeš ga ubiti?“ „Ispitaču ga“, rekao je Tomas. „Hoću da znam zašto je mislio da moj otac ima gral.“ ,,A da li ga je tvoj otac imao?“ ,,Ne znam“, rekao je Tomas iskreno. „Mislim da je možda verovao da je tako. Ali on je povremeno bio lud.“ ,,Lud?“ Pitanje je postavljeno blagim tonom. „Nije služio Bogu“, rekao je Tomas, „nego se borio sa njim. Molio je, vikao, vrištao i plakao. Većinu stvari je video veoma jasno, ali Bog ga je zbunjivao.“ ,,A ti?“, upitao je Planšar. ,,Ja sam strelac“, rekao je Tomas. ,,Ja moram da vidim stvari prilično jasno.“ „Tvoj otac je otvorio vrata božja i zbunio se onim što je saznao, dok si ti ta vrata zatvorio?“, rekao je Planšar. ,,Možda“, rekao je Tomas, braneći se. „Dakle, Tomase, šta misliš da ćeš postići ako pronađeš gral?“ ,,Mir“, odgovorio je Tomas. ,,I pravdu“. To nije bio odgovor o kome je stvarno razmišljao, ali tako je završio sa Planšarovim pitanjem. „Vojnik koji traži mir“, rekao je Planšar začuđeno. „Pun si kontradikcija. Palio si, ubijao i krao da bi pronašao mir.“ Podigao je ruku da bi zaustavio Tomasa koji je hteo da

protestuje. „Moram ti reći, Tomase, da mislim da bi bilo najbolje da gral ne pronađu. Ako bih ga ja otkrio, bacio bih ga u najdublje more, među čudovišta, i nikome ne bih rekao. Ali ako ga druga osoba pronađe, onda će to jednostavno biti samo još jedan trofej iz ratova koje su vodili ambiciozni ljudi. Kraljevi će se boriti za njega, ljudi kao ti će umirati zbog njega, crkve će se bogatiti na njemu i neće biti mira. Ali ne znam. Možda si u pravu? Možda će nas gral uvesti u doba izobilja i spokoja, moliću se da tako bude. Aii ipak, otkriće krune od trnja nije donelo takve divote, a zašto bi gral bio moćniji od trnja našeg dragog Gospoda? U Flandriji i Engleskoj su bočice sa krvlju, a one ipak ne donose mir. Da li je gral dragoceniji od njegove krvi?“ „Neki ljudi misle da je tako“, rekao je Tomas.nelagodno. ,,A ti ljudi će ubijati kao zveri da bi ga se domogli“, rekao je Planšar. „Ubijaće sa samilošću vuka koji kolje jagnje, a ti mi kažeš da će doneti mir?“ Uzdahnuo je. ,,Pa ipak, možda si u pravu. Možda je vreme da gral bude pronađen. Potrebno nam je čudo.“ ,,Da donese mir?“ Planšar je odmahnuo glavom. Ništa nije rekao neko vreme, samo je posmatrao dva čistača i delovao je usamljeno i potišteno. „Nisam ovo nikome rekao, Tomase“, prekinuo je dugu tišinu, ,,i ti ćeš biti mudar ako nikome ne kažeš. S vremenom ćemo svi saznati, ali onda će biti prekasno. Ne tako davno, prinio sam pismo od bratske kuće u Lombardiji da će se naš svet potpuno promeniti.“ „Zbog grala?“

„Zbog grala?“ „Voleo bih da je tako. Ne, nego zato što vlada teška zaraza na istoku. Strašna zaraza, koja se širi kao dim, koja ubija koga dotakne i ne štedi nikoga. To je kuga, Tomase, koja je poslata da nas uništi.“ Planšar je gledao ispred sebe, posmatrajući igru prašine na sunčevoj svetlosti, koja je stizala kroz jedan od visokih, čistih prozora. „Takva zaraza je sigurno đavolje maslo“, nastavio je opat, prekrstivši se, ,,i to je strašno delo. Moj brat, opat, izvestio me je da je u nekim gradovima Umbrije polovina stanovništva umrla i savetuje me da zabravim kapije i ne puštam putnike unutra, ali kako to da uradim? Mi smo ovde da bismo pomagali ljudima, ne da bismo ih odvajali od Boga."‘ Pogledao je gore, kao da je trašio božansku pomoć u jarkoj svetlosti koja je dopirala sa krova. „Tama dolazi, Tomase“, rekao je, ,,i to je tama kakvu čovečanstvo još nije videlo. Možda će, ako pronađeš gral, svetlost obasjati tamu.“ Tomas je mislio na viziju Ženevjev, ispod svetlosti, na veiiku tamu, a u njoj tačku svetlosti. „Uvek sam mislio“, nastavio je Planšar, „da je potraga za gralom ludilo, lov na himeru koji neće doneti nikakvo dobro, samo zlo, ali sada saznajem da će se sve promeniti. Sve. Možda će nam trebati čudesan simbol božje ljubavi.“ Uzdahnuo je. „Čak sam pao u iskušenje da se zapitam da li je ovu novu pošast poslao Bog. Možda nas on tako pročišćava, tako da oni koji budu pošteđeni, mogu da sprovedu Njegovu volju. Ne znam.“ Tužno je odmahnuo glavom. „Šta ćeš uraditi kada se Ženevjev oporavi?“ „Došao sam ovamo“, rekao je Tomas, ,,da saznam o Astaraku sve što mogu.“

Astaraku sve što mogu.“ „O početku i kraju ljudskih napora“, rekao je Planšar sa osmehom, „nema kraja. Da li bi odbio savet?“ „Naravno da ne.“ „Onda idi daleko odavde, Tomase“, rekao je opat ozbiljno, ,,idi daleko. Ne znam ko je ubio grofa od Berata, ali nije teško pogoditi. Imao je nećaka, glupog, ali snažnog čoveka, koga si ti zarobio. Sumnjam da bi grof za njega platio otkup, ali sada je njegov nećak postao grof, tako da sam može da ugovori svoj otkup. A ako bude tražio isto što i njegov stric, ubiće svakog ko mu bude rival, a to znači tebe, Tomase. Zato, budi oprezan. I moraš poći što pre.“ „Ovde nisam dobrodošao?“ „Više si nego dobrodošao“, Planšar je bio uporan, „oboje ste dobrođošli. Ali jutros je grofov štitonoša otišao da izvesti o grofovoj smrti, a dečko zna da si ovde. I ti i devojka. Možda ne zna vaša imena, ali vas dvoje ste...kako da kažem? Upadljivi? Tako da, ako iko bude hteo da te ubije Tomase, zna gde će te naći. Zbog toga ti kažem da odeš daleko odavde. U ovoj kući je bilo dovoljno ubistava i ne želim ih više.“ Ustao je i nežno spustio ruku na Tomasovu glavu. „Budi blagosloven, sine moj“, rekao je i izašao iz crkve. A Tomas je osećao kako se spušta mrak. Žoslin je postao grof od Berata. Stalno se podsećao na to i svaki put je osećao veliku radost. Grof od Berata! Gospodar novca! Vilezil i njegov prijatelj su se vratili iz Astaraka sa vešću da

je stari čovek umro u snu. „Pre nego što smo i stigli u samostan“, rekao je Vilezil Žoslinu pred Robijem i ser Gijomom, mada mu je kasnije, nasamo, priznao da stvari nisu baš tako lako prošle i da je došlo do prolivanja krvi. ,,Ti si buđala“, zarežao je Žoslin. „Šta sam ti rekao?“ ,,Da ga ugušim.“ ,,A ti si umesto toga natopio prokletu sobu krvlju?“ „Nismo imali izbora“, rekao je Vilezil sumorno. „Jedan njegov ratnik je bio tamo i pružio je otpor. Ali kakve to veze ima? Starac je mrtav, zar ne?“ Bio je mrtav. Mrtav i trulio je, a to je bilo bitno. Četrnaesti grol' od Berata bio je na putu ka raju ili paklu i tako je grofovija Berat, sa svim svojim zamkovima, feudalnim dobrima, gradovima, kmetovima, seoskom zemljom i riznicama novca, pripala Žoslinu. Žoslin je imao novi autoritet kada se susreo ponovo sa Robijem i ser Gijomom. Pre toga, kada se pitao da li će njegov stric platiti otkup za njega ili ne, bio je veoma ljubazan jer je njegova budućnost zavisila od onih koji su ga zarobili, ali sada, iako nije bio grub sa njima, bio je na distanci i to je bilo ispravno jer su oni bili obični avanturisti, a on je bio jedan od bogatijih plemića u Južnoj Francuskoj. „Moj otkup je dvadeset hiljađa fjorina“, izjavio je jednostavno. „Četrdeset", insistirao je ser Gijom. ,.On je moj zarobljenik!“, Robi se okrenuo ka ser Gijomu. ,,Pa?“, rekao je ser Gijom prezrivo. „Odgovara ti dvadeset iako on vredi četrdeset?“

iako on vredi četrdeset?“ „Odgovara mi dvadeset“, rekao je Robi i to je, uistinu, bio pravo bogatstvo, otkup vredan kraljevog vojvode. U engleskom novcu to bi bilo oko tri hiljade funti, dovoljno da čovek bude okružen luksuzom ceo život. „I još tri hiljade fjorina“, ponudio je Žoslin, ,,za zarobljene konje i moje ratnike.“ „Dogovoreno“, rekao je Robi pre nego što je ser Gijom stigao da se usprotivi. Ser Gijomu se zgadilo Robijevo slaganje bez pogovora. Normanin je znao da je dvadeset hiljada fjorina dobar otkup, više nego što se ikada usudio da poželi dok je posmatrao konjanike kako prelaze reku i upadaju u zasedu, ali ipak, smatrao je da je Robi prerano pristao. Obično se mesecima pregovaralo oko otkupa, mesecima se cenjkalo, kuriri su prenosili poruke i donosili odgovore, obično pretnje i odbijanje, a Žoslin i Robi su se dogovorili za nekoliko trenutaka. „Pa sada“, rekao je ser Gijom posmatrajući Žoslina, ,,ti ostaješ ovde dok ne stigne novac.“ „Onda ću ostati ovde zauvek“, rekao je Žoslin mirno. ,,Moram da preuzmem svoje nasledstvo pre nego što vam dam novac.“, objasnio je. „Znači, treba da te pustim da ideš?“, upitao je ser Gijom prezrivo. ,,Ja ću ići sa njim“, rekao je Robi. Ser Gijom je pogledao Škotlandanina, onda ponovo Žoslina i video je saveznike. Mora da je Robi skinuo Žoslinov naopako okačen štit, pomislio je ser Gijom. Normanin je to odmah primetio, ali nije reagovao. „Ići ćeš sa njim“, rekao je

odmah primetio, ali nije reagovao. „Ići ćeš sa njim“, rekao je ravnodušno, „a on je tvoj zarobljenik, je li?“ „On je moj zarobljenik“, rekao je Robi. „Ali ja ovde naredujem“, ser Gijom je bio uporan, ,,i deo otkupa je moj. Naš.“ Rukom je pokazao da misli na ceo garnizon. „Svi će biti isplaćeni“, rekao je Robi. Ser Gijom je pogledao Robija u oči i video mladog čoveka, koji zbegava njegov pogled, mladog čoveka čija je zakletva bila lažna i koji je predložio da odjaše u Berat sa Žoslinom. Ser Gijom je pretpostavio da se Robi neće vratiti i zato je Normanin otišao do niše gde je visilo raspeće, isto raspeće koje je Tomas držao ispred Ženevjevinih očiju. Skinuo ga je sa zida i položio ispred Robija na sto. „Zakuni se na tome“, zahtevao je, ,,da ćemo dobiti naš deo.“ „Kunem se“, rekao je Robi svečano i stavio ruku na krst. „Bogom i životom moje rođene majke, kunem se.“ Žoslin se zabavljao posmatrajući ih. Ser Gijom se predao. Znao je da može da zadrži Žoslina i druge zarobljenike, i znao je da bi se na kraju ipak našao način da se oni otkupe, iako bi ih zadržao, ali znao je takođe da bi onda morao i da se suoči sa nedeljama nemira. Robijevi saradnici, oni koji su ga podržavali, a među njima je bilo najviše rutijera, koji su se pridružili garnizonu, tvrdili bi da čekanjem mogu da izgube sav novac ili bi rekli da je on planirao da uzme sav novac i prevari ih, a Robi bi, naravno, podržao takav pokušaj destabilizacije i na kraju bi se garnizon raspao. Verovatno će se i raspasti, jer bez Tomasa, nije bilo razloga da

ostanu na okupu. Ljudi nikada nisu saznali da su tragali za gralom, ali osetili su Tomasovu žurbu, osetili su da razlog postoji i da je ono što su radili, imalo značenje. A sada, ser Gijom je bio svestan toga, bili su još jedna banda rutijera, koja je imala sreće da drži zamak. Niko od njih neće dugo ostati, mislio je ser Gijom. Čak i ako mu Robi ne da njegov deo, ser Gijom bi otišao mnogo bogatiji, nego kada je stigao, ali ako Robi bude održao obećanje, onda će ser Gijom imati đovoljno novca da okupi vojnike, koji su mu bili potrebni, da se osveti onima koji su mu oteli zemlju u Normandiji. „Očekujem da novac bude ovde za nedelju dana“, rekao je ser Gijom. ,,Za dve nedelje", rekao je Žoslin. ,,Za nedelju dana!“ ,,Pokušaću“, rekao je Žoslin nemarno. Ser Gijom je gumuo raspeće preko stola. ,,Za nedelju dana!“ Žoslin je dugo gledao ser Gijoma, onda je stavio prst na slomljeno telo Hristovo. „Ako insistiraš“, rekao je. „Za nedelju dana.“ Žoslin je otišao sledećeg jutra. Odjahao je u svom oklopu, sa zastavom, konjima, ratnicima koji su mu vraćeni, a sa njima je jahao i Robi Daglas i šesnaest njegovih ratnika, svi su bili Gaskonjci koji su služili Tomasu, međutim, oni su sada izabrali zlato grofa od Berata. Ser Gijom je ostao sa vojnicima koji su došli u Kastijon de Arbizon, ali to je bar značilo da ima strelce. Stajao je na najvišem bedemu zamka i posmatrao Žoslina kako

odlazi. Džon Ferklot, engleski ratnik, pridružio mu se tamo. „Ostavlja li nas?“, upitao je misleći na Robija. Ser Gijom je klimnuo glavom. „Ostavlja nas. Više ga nećemo videti.“ ,,Pa šta ćemo da radimo?“, upitao je Ferklot ovoga puta na francuskom. „Cekaćemo novac, a onda ćemo otići.“ „Otići ćemo samo tako?“ „Sta drugo, u ime božje, možemo da uradimo? Erl od Northemptona ne želi ovaj grad, Džone. Neće poslati nikoga da nam pomogne. Ako ostanemo ovde, umrećemo.“ „Znači, otići ćemo ili umreti bez grala“, rekao je Ferklot. ,,Da li nas je erl zato poslao ovamo? Znao je za gral?“ Ser Gijom je potvrdno klimnuo glavom. „Vitezovi okruglog stola“, rekao je zabavljajući se, ,,to smo mi.“ ,,I mi ćemo prekinuti potragu?“ ,,To je ludilo“, rekao je ser Gijom naglo, „prokleto ludilo. To ne postoji, ali Tomas je mislio da možda postoji, a erl se složio da vredi pokušati. Međutim, to je potpuni idiotizam. Robi se sada uhvatio u to, ali on ga neće naći jer nema šta da nađe. Postojimo samo mi i previše neprijatelja tako da ćemo uzeti naš novac i otići ćemo kući.“ „Šta ako ne pošalju novac?“, upitao je Ferklot. „Postoji čast, zar ne?“, upitao je ser Gijom. „Mislim, mi pljačkamo, ubijamo, silujemo i krademo, ali nikada ne prevarimo jedan drugoga oko otkupa. Dragi bože! Niko nikome ne bi više verovao ako bi se to desilo." Ućutao je i gledao za Žoslinom i

verovao ako bi se to desilo." Ućutao je i gledao za Žoslinom i njegovom pratnjom, koja je zastala na kraju doline. ,,Pogledaj kopilad kako nas posmatra", rekao je. Razmišljaju kako da nas isteraju odavde.“ Konjaniei su zaista poslednji put gledali u kulu Kastijon de Arbizona. Žoslin je posmatrao kako se zastava erla od Northemptona izazivački podiže i spušta na blagom povetarcu, potom je pljunuo na put. ,,Da li ćeš im stvarno poslati novac?“, upitao je Robija. Robija je pitanje zbunilo. ,,Naravno“, rekao je. Kada bude dobio dogovorenu sumu od otkupa, onda će, kako to čast nalaže, proslediti ser Gijomu njegov deo. Nikada nije ni mislio drugačije. „Ali oni su okačili zastavu mog neprijatelja“, pokazao je Žoslin. „Ako im pošalješ novac, šta će me sprečiti da ga povržttim?“ Gledao je Robija, čekajući odgovor. Robi je razmišljao o posledicama, analizirao ih je u odnosu na čast, ali kad bude poslao novac, čast će biti ispoštovana. „Nisu tražili primirje“, rekao je, oklevajući, a to je bio odgovor koji je Žoslin želeo da čuje, jer je to značilo da Žoslin može da započne borbu onog trenutka kada novac stigne. Nasmešio se i odjahao. Stigli su u Berat te večeri. Ratnici su jahali ispred, skrećući pažnju stanovnika grada da novi gospodar stiže, a delegacija gradskih većnika i sveštenika dočekala je Žoslina na pola milje od istočne kapije. Klekli su da mu požele dobrodošlicu i sveštenici su predstavili grofu ncke od dragocenih relikvija iz katedrale. Tu je bila prečka sa Jakobovih merdevina, kosli ribe

katedrale. Tu je bila prečka sa Jakobovih merdevina, kosli ribe koja je hranila pet hiljada ljudi, sandala svetog Gudula i ekser, kojim je prikovan jedan od lopova koji su umrli sa Hristom. Sve je to gradu poklonio stari grof i sada se očekivalo, kako je običaj nalagao, da novi grof sjaše i da novac za dragocene relikvije optočene srebrom, zlatom ili kristalom. Žoslin je znao šta se od njega očekuje da uradi, ali umesto toga, savio se u sedlu i mrko pogledao sveštenike. „Gde je biskup?“, želeo je da zna. „Bolestan je, gospodaru.“ „Toliko bolestan da ne može da me dočeka?“ „Veoma je bolestan, gospodaru“, rekao je jedan od sveštenika. Zoslin je piljio u njega neko vreme, a onda je prihvatio objašnjenje. Sjahao je, klekao nakratko, prekrstio se, okrenuo se ka ponuđenim relikvijama, potom je glavom pozdravio gradske većnike, koji su na jastučetu od zelenog pliša držali ceremonijalne ključeve grada. Žoslin je trebalo da uzme ključeve i vrati ih uz ljubazne reči, ali pošto je bio gladan i žedan, samo je skočio u sedlo i projahao pored većnika, koji su i dalje klečali. Povorka je ušla u grad kroz zapadnu kapiju, gde su čuvari klekli pred novog gospodara, a onda su konjanici uskočili u sedla. Između dva brda, na kojima je Berat bio podignut, nalazila se katedrala, dugačka, niska crkva, na kojoj nije bilo kule, a na desnoj strani kaldrmisana ulica vodila je ka zamku na višem brdu. Po ulici su bili okačeni nacrtani simboli, zbog čega su konjanici bili primorani da jašu u koloni, jedan iza drugog, dok

su na obe stranc ulice građani klečali i blagosloviK ih. Jedna žena je bacila vinovo lišće na kaldrmu, dok je vlasnik krčme ponudio na poslužavniku posude sa vinom, koje se prosulo kada je Žoslinov konj gurnuo čoveka. Ulica se završavala pijacom, koja je bila prljava od izgaženog povrća i smrdela je na kravlji, ovčji i kozji izmet. Zamak se nalazio ispred njih i čuvari su širom otvorili njegove kapije kada su prepoznali zastavu Berata koju je nosio Žoslinov štitonoša. Robi se osećao krajnje neobično. Njegovog konja je odveo sluga, a on je dobio sobu u istočnoj kuli gde su se nalazili krevet i ognjište, kasnije te večeri održana je raskošna gozba, na koju je pozvana i grofova udovica. Bila je to mala, obla i lepa devojka i kada se gozba završila, Žoslin ju je obgrlio oko struka i odveo u svoje nove odaje, odnosno u staru grofovu sobu, a Robi je ostao u holu, gde su ratnici skinuli tri služavke i izređali se na njima. Drugi, koje je Žoslin ohrabrio, pre nego što je otišao, počeli su da izvlače svežnjeve starih pergamenata sa polica i bacaju ih u razbuktalu vatru. Ser Anri Kurtoa je posmatrao, ništa nije rekao, ali se napio kao i Robi. Ostatak polica je ispražnjen sledećeg jutra. Knjige su izbačene kroz prozor u dvorište zamka, gde su zapaljene. Police su rasturene, a onda su, kao knjige i papirusi, bačene kroz prozor. Žoslin, odlično raspoložen, nadgledao je „veliko spremanje“, a u međuvremenu je primio posetioce. Neki su bili sluge njegovog strica: lovci, oružari, podrumari i činovnici koji su hteli da se uvere da neće ostati bez posla. Neki su bili beznačajni

hteli da se uvere da neće ostati bez posla. Neki su bili beznačajni posednici iz njegovog novog okruga, koji su došli da polože zakletvu novom grofu. Položili bi ruke između grofovih, izgovorili zakletvu, potom primili poljubac i tako postali Žoslinovi ljudi. Bili su tu i potpisnici peticija, koji su tražili pravdu i još očajniji ljudi, kojima je stari grof dugovao novac. Oni su se sada usudili da pomisle da će njegov nećak izmiriti stare dugove. Bio je tu i veći broj sveštenika iz grada, koji su hteli da im novi grof da novac da održe misu za dušu njegovog strica, a gradski većnici Berata su stigli u svojim crvenoplavim ogrtačima sa argumentima za smanjenje poreza; Žoslin je dovikivao svojim ratnicima da spale još knjiga, još pergamenata, a kada je mladi i nervozni monah došao da protestuje, jer još uvek nije pregledao sva dokumenta, Žoslin ga je pojurio niz hodnik i tako otkrio monahovu jazbinu punu papira. Sve su ih spalili, ostavivši monaha u suzama. Baš kada su tek otkrivene hrpe pergamenata gorele, razbacivale užarene ostatke po celom dvorištu i ugrožavale krovove od slame na štalama zamka, pojavio se biskup, koji uopšte nije delovao bolesno. Stigao je sa većim brojem crkvenih ljudi, a među njima je bio i Mišel, štitonoša starog grofa. Biskup je udario štapom u kaldrmu da bi privukao Žoslinovu pažnju, a kada se novi grof udostojio da ga pogleda, biskup je uperio štap u njega. U dvorištu je zavladala tišina u trenutku kada su ljudi shvatili da se pred njihovim očima dešava nešto ozbiljno. Žoslin, na čijem licu je svetlucao odbljesak vatre, delovao je ratoborno. „Šta vi hoćete?“, zapitao je biskupa, koji mu nije iskazao odgovarajuće poštovanje. „Hoću da znam“, zahtevao je biskup, „kako je tvoj stric

„Hoću da znam“, zahtevao je biskup, „kako je tvoj stric umro.“ Žoslin je nastavio da korača, a bat njegovih čizama odjekivao je između zidova zamka. Bilo je najmanje stotinu ljudi u dvorištu i neki od njih, sumnjajući da je stari grof ubijen, prekrstili su se, ali Žoslin je delovao kao da ga se to ne tiče. „Umro je“, rekao je glasno, ,,u snu, od bolesti.“ „Cudna je to bolest“, rekao je biskup, „koja ostavlja čoveka sa prerezanim vratorn." Žamor se začuo u dvorištu i polako je prerastao u glasno ogorčenje. Ser Anri Kurtoa i neki od ratnika starog grofa stavili su ruke na balčake svojih mačeva, međutim, Žoslin je dorastao izazovu. ,,Za šta me optužujete?“, zarežao je na biskupa. ,,Ne optužujem te ni za šta“, rekao je biskup. Nije nameravao da se bori sa novim grofom, bar ne još, nego je umesto toga napao Žoslinove plaćenike. „Optužujem tvoje ljude. Ovaj čovek je“, povukao je Mišela napred, „video kako su zaklali tvog striea." Žamor gađenja se začuo u dvorištu i neki ratnici su se približili ser Anriju Kurtoi da bi ga uverili u svoju podršku. Žoslin je ignorisao protest i pogledao je Vilezila. „Poslao sam te“, rekao je glasno, ,,da se dogovoriš sa mojim dragim stricem. A sada čujem da si ga ubio?“ Vilezila je tako iznenadila optužba da nije rekao ništa. Samo je odrično odmahnuo glavom, ali tako neubedljivo, da su svi prisutni bili ubeđeni u njegovu krivicu. „Hoćeš pravdu, biskupe?“, viknuo je Žoslin preko ramena.

„Krv tvoga strica plače za njom“, rekao je biskup, ,,a zakonitost tvoga nasledstva zavisi od nje.“ Žoslin jc isukao mač. Nije bio u oklopu, samo je imao zađnji deo, čizme i vuneni pojas, dok je Vilezil nosio kožni kaput koji je mogao da ga odbrani od uboda mača. Žoslin je zamahnuo svojom oštricom, što je značilo da Vilezil treba da izvadi svoje oružje. „Presudićemo u borbi, biskupe.“ Vilezil je pošao unazad. „Samo sam uradio ono što si ti...“, počeo je i morao je brzo da se povuče jer ga je Žoslin napao dva puta brzo zamahnuvši. Vilezil se uplašio da ovo nije samo predstava, koja se izvodi da bi se biskup smirio, nego prava borba. Isukao je mač. „Moj gospodaru...“, zamolio je Žoslina. „Neka bude uverljivo“, rekao je Žoslin tiho, ,,a posle možemo sve da sredimo.“ Vilezil je osetio olakšanje, onda se iscerio i krenuo u napad, na koji je Žoslin odgovorio. Posmatrači su se pomerili i formirali krug oko vatre ispred koje su se borila dva muškarca. Vilezil nije bio početnik, borio se na turnirima i u dvobojima, ali zazirao je od višeg i jačeg Žoslina, a Žoslin je sada napadao, koristio te svoje prednosti, snažno zamahujući mačem, na šta je Vilezil očajnički pokušavao da odgovori. Svaki sudar oštrica je odjeknuo dva puta, jednom sa unutrašnjih zidova zamka i jednom sa velike kule, a Vilezil se povlačio, povlačio, a onda je skočio u stranu da bi izbegao jedan od smrtonosnih Žoslinovih zamaha, koji je zaparao zadimljeni vazduh, i odmah je krenuo u napad, zamahujući oštricom, ali Žoslin je baš to i čekao, te je odbio njegov napad, zaleteo se i bacio Vilezila na tlo tako da se

odbio njegov napad, zaleteo se i bacio Vilezila na tlo tako da se ovaj ispružio na kaldrmu, a Žoslin je stajao iznad njega. „Možda ću morati da te zatvorim posle ovoga“, rekao je skoro šapatom, „đli ne dugo.“ Onda je podigao glas. „Naredio sam ti da odeš i razgovaraš sa mojim stricem. Da li poričeš to?“ Vilezil je bio zadovoljan što učestvuje u zaveri. ,,Ne poričem, gospodaru“, rekao je. „Ponovi to!“, naredio je Žoslin. ,,Glasnije!“ ,,Ne poričem to, gospodaru!“ ,,Pa ipak, prerezao si mu grkljan“, rekao je Žoslin i pokazao Vilezilu da ustane i kada je ovaj to uradio, zaleteo se, zamahnuo mačem i ponovo se u dvorištu čuo trostruki odjek. Mačevi su bili teški, potezi nespretni, a Ijudi koji su posmatrali borbu, mislili su da je Žoslin veštiji, mada se ser Anri Kurtoa pitao da li Vilezil koristi svu svoju veštinu. Zamahnuo je, ali nije pokušao da zatvori protivnika tako da se Žoslin povukao bez problema. Knjige i pergamenti su goreli pored njega zbog čega mu se čelo oznojilo. „Ako pustim krv ovom čoveku, biskupe“, viknuo je Žoslin, „da li ćete to prihvatiti kao znak njegove krivice?“ ,,Hoću“, rekao je biskup, ,,ali to neće biti dovoljna kazna.“ „Kaznu može samo Bog da odredi“, rekao je Žoslin i iscerio se Vilezilu koji je uzvratio ria isti način. Žoslin je potom emarno zakoračio prema protivniku, otkrio je svoju desnu stranu; Vilezil je razumeo da je pozvan da zamahne i tako ostavi utisak da je borba stvarna, pa je poslušao, zamahnuo velikom, neobičnom oštricom, očekujuči da Žoslin odgovori na to. On je umesto toga ustuknuo i gurnuo mač napred tako da se Vilezil zavrteo, jer ga je teško sečivo povuklo, a Žoslin, hladnog

zavrteo, jer ga je teško sečivo povuklo, a Žoslin, hladnog pogleda i brz kao munja, vratio je svoju oštricu i blagim okretom zgloba zario njen vrh Vilezilu u grlo. Tu se zaglavila, uhvaćena u Vilezilovoj guši i Žoslin ju je gumuo napred, uvrnuo čelik, ponovo gurnuo, cereći se, dok se krv slivala niz oštricu i prelivala preko njenih ivica. Žoslin se još uvek cerio kada je Vilezil, sa zapanjenim izrazom lica, pao na kolena. Njegov mač je pao uz tresak. Krvavi mehurići su izlazili iz rane na vratu, a Žoslin je sada povukao mač i zabio ga Vilezilu u pluća. Čovek je umirao, mač mu je bio zariven u dušnik i Žoslin je još jednom uvmuo oštricu, stavio obe ruke na balčak i izvukao mač od čega je Vilezilovo telo zadrhtalo i krv je isprskala Žoslinove ruke. Posmatrači su uzdahnuli kada je Vilezil pao postrance i umro. Njegova krv se slivala niz kaldrmu i zacvrčala je kada je stigla do vatre. Žoslin se okrenuo i potražio drugog čoveka, Vilezilovog saradnika u ubistvu. On je pokušao da pobegne, međutim, uhvatili su ga drugi ratnici i bacili ga pred Žoslina, gde je pao na kolena i molio za milost. ,,On hoće milosr1, Žoslin se obratio biskupu. ,,Da li biste mu je vi dali?“ ,,On zaslužuje pravđu", rekao je biskup. Žoslin je obrisao svoj krvavi mač o suknju svoje odore, onda ga je stavio u korice i pogledao ser Anrija Kurtou. ,,0besite ga“, naredio je. ,,Gospodaru...“, čovek je počeo da moli, ali Žoslin se okrenuo i šutnuo ga u usta tako snažno da mu je pomerio vilicu, a kada se ovaj povratio, Žoslin ga je ponovo šutnuo i mamuzom

mu rasekao uho. Potom, u očiglednom nastupu besa, Žoslin se nagnuo nad čoveka, koji je krvario, i podigao ga. Držao ga je u visini ramena, zatirn ga je bacio snagom čoveka koji je vežbao na turnirima. Muškarac je vrisnuo kada se sapleo i odleteo u vatru. Odeća mu se zapalila. Posmatrači su uzdahnuli, neki čak i skrenuli pogled, dok je čovek, koji je goreo, pokušavao da se oslobodi vatrenog zagrljaia, a Žoslin je, rizikujući da se i sam zapali, uhvatio muškarca i bacio ga nazad u vatru. Covek je ponovo vrisnuo. Kosa mu se zapalila i gorela je, a on se batrgao u stravičnim bolovima i na kraju je kolabirao u najužarenijem delu vatre. Žoslin se okrenuo ka biskupu. ,,Zadovoljni?“, upitao je i udaljio se, otresajući žeravicu sa rukava. Biskup nije završio. Sačekao je Žoslina u velikom holu, sada praznom, bez knjiga i polica, gde je novi grof, žedan posle svih naprezanja, sipao sebi crveno vino iz bokala. Žoslin je mrko pogledao biskupa. „Jeretici su u Astaraku", rekao je biskup. „Jeretika verovatno ima svuda“, rekao je Žoslin nemarno*. „Tamo je devojka koja je u'bila oca Rubera“, biskup je bio uporan, ,,i čovek koji je odbio naše naređenje da je spali.“ Žoslin se setio devojke zlatne kose u srebrnom oklopu. ,,Ta devojka“, rekao je zainteresovano, onda je ispio vino i nasuo još. „Kako znate da su tamo?“, upitao je. „Mišel je bio tamo. Rekli su mu monasi ,,Ah, da“, rekao je Žoslin. ,,Mišel“. Žoslin se okrenuo ka štitonoši svog strica sa

pogledom ubice. „Mišel, koji priča priče“, rekao je Žoslin. „Mišel koji trči kod biskupa, umesto da se obrati svom novom gospodaru.“ Mišel je brzo koraknuo nazad, ali biskup ga je spasao postavivši se između njega i Žoslina. „Mišel sada mene služi“, rekao je. „Ako napadneš njega, napao si i crkvu.“ „Dakle, ako ga ubijem, kao što zaslužuje“, rekao je Žoslin podrugljivo, „spalićete me, ha?“ Pljunuo je prema Mišelu i onda se okrenuo. „Dakle, šta hoćete?“, upitao je biskupa. „Hoću da uhvatite jeretike“, rekao je biskup. Bio je nervozan zbog ovog novog i nasilnog grofa, ali prisiljavao se da bude hrabar. „Zahtevam da u ime Boga i Njegove svete crkve pošaljete vojnike da pronađu begara po imenu Ženevjev i Engleza po imenu Tomas. Hoću da ih dovedete ovamo. Hoću da budu spaljeni.“ „Ali ne pre nego što ja porazgovaram sa njima.“ Čuo se nepoznat glas, oštar i hladan, biskup, Zoslin i svi prisutni u holu okrenuli su se ka vratima gde se stranac pojavio. Zoslin je bio svestan topota kopita koji je čuo kada je napuštao dvorište, ali nije obratio pažnju. U zamku je bilo mnogo buke svakog jutra, neki su dolazili, neki odlazili, ali sada je shvatio da su stranci sigumo stigli u Berat i da njih desetak sada stoji na ulazu u prostoriju. Njihov vođa je bio čovek koji je progovorio i bio je viši čak i od Žoslina, a mršavo, duguljasto, žućkasto lice bilo je uokvireno cmom kosom. Sav je bio u crnom. Crne čizme, crne pantalone za jahanje, crni prsluk, crni ogrtač, crni šešir sa širokim obodom i korice za mač postavljene

ogrtač, crni šešir sa širokim obodom i korice za mač postavljene crnim materijalom. Čak su mu mamuze bile od crnog metala. Žoslin, koji je religiji pridavao onoliko pažnje, koliko je inkvizitor imao milosti, osetio je najednom potrebu da se prekrsti. Onda, kada je čovek skinuo šešir, Žoslin ga je prepoznao. To je bio Harlekin, misteriozni vitez, koji je zaradio toliko novca po turnirima u Evropi, jedini čovek lcoga Žoslin nikada nije pobedio. ,,Ti si Harlekin“, rekao je Žoslin. „Negde me znaju pod tim imenom“, rekao je, a biskup i sve njegovo sveštenstvo se prekrstilo. Jer to ime je značilo da je ovom čoveku naklonjen sam đavo. Onda je visoki čovek koraknuo napred i dodao: „Ali moje pravo ime je Gaj Veksajl, gospodaru.“ To ime Žoslinu ništa nije značilo, međutim, biskup i njegovo sveštenstvo prekrstili su se po drugi put, a biskup je podigao svoj štap kao da se brani. ,,I šta, do đavola, ti tražiš ovde?“, Žoslin je želeo da zna. „Došao sam“, rekao je Veksajl, ,,da donesem svetlost na ovaj svet.“ Žoslin, petnaesti grof od Berata, zadrhtao je. Nije znao zašto. Samo je znao da se plaši čoveka po imenu Harlekin, koji je došao da unese svetlost u mrak. Žena koja namešta kosti, rekla je da ne može da učini mnogo i šta god da je radila, Ženevjev je strašno bolelo, ali kada je sve bilo gotovo i kada su se rame i leva dojka ponovo natopili krvlju, brat Klement je pažljivo očistio i sipao med na ranu, koju je ponovo zavio tkaninom od džaka. Dobro je bilo to što je Ženevjev odjednom osetila veliku glad i pojela je sve što joj je

Ženevjev odjednom osetila veliku glad i pojela je sve što joj je Tomas doneo, a znalo se da je u selu ostalo malo hrane posle Tomasovog pohoda, i da je samostan snabdevao seljane svojim zaliharpa. Ipak, bilo je sira, krušaka, hleba i meda, a brat Klement je napravio još supe od pečuraka. Leprozni su otišli u šumu sa svojim klepetušama da traže pečurke koje su jeli svi monasi. Dva puta dnevno, neki od njih su klepetali, idući iza samostana i uz stepenice u praznu kamenu sobu, gde je mali prozor gledao na bltar opatijske crkve. Ovde im je bilo dozvoljcno da se mole i Tomas je, drugog i trećeg dana posle razgovora sa Abotom Planšarom, išao sa njima. Nije išao voljno, jer ekskomunikacija je značila da nije dobrodošao ni u jednu crkvu, ali brat Klement ga je uporno vukao za ruku, onda se nasmešio, iskreno zadovoljan, kada ga je Tomas poslušao. Ženevjev je pošla sa njim dan posle nameštanja kostiju. Mogla je dobro da hoda mada je još uvek bila slaba i jedva je mogla da pomera levu ruku. Ipak, strela joj je promašila pluća i zato je, pomislio je Tomas, preživela. Zbog toga i nege brata Klementa. „Mislila sam da ću umreti“, poverila se Tomasu. Setio se nove pošasti. Ništa više nije čuo o tome i još uvek nije rekao Ženevjev. „Nećeš umreti“, rekao joj je, ,,ali moraš da pomeraš ruku. ,,Ne mogu. Boli“ ,,Moraš“, rekao joj je. Kada su mu tokom mučenja poVređene ruke i šake, mislio je da nikada neće moći da ih koristi, međutim, njegovi prijatelji, Robi je bio najuporniji, naterali su ga da vežba sa lukom. U početku je izgledalo

beznadežno, pa ipak, malopomalo, povratio se. Pitao se gde li je Robi sada, da li je ostao u Kastijon de Arbizonu i ta misao ga je plašila. Dai će ga Robi tražiti ovde u Astaraku? Da li se prijateljstvo zaista pretvorilo u mržnju? A ako ne Robi, ko bi drugi mogao a ih traži? Vesti o njegovom boravku u samostanu proširiće se, kako to o bično biva, priče će se pričati u krčmama, glasnici će prepričavati od sela do sela i uskoro će neko u Beratu obratiti pažnju. „Moraćemo uskoro da krenemo“, rekao je Ženevjev. ,,Kuda?“ „Daleko. U Englesku, možda?“ Znao je da je poražen. Ovde neće naći gral i čak i ako se njegov rođak pojavi, kako bi Tomas mogao da ga pobedi? On je bio sam sa ranjenom ženom koja bi mu jedina pomogla, a Gaj Veksajl je putovao sa čitavim konvojem ratnika. San je završen i bilo je vreme da se krene. „Cula sam da je u Engleskoj hladno“, rekla je Ženevjev. „Sunce uvek sija“, rekao je Tomas, „žetva je uvek bogata, a ribe iskaču iz reke pravo u tiganj.“ Ženevjev se nasmešila. „Onda me moraš naučiti da govorim engleski.“ „Već znaš nešto.“ „Đavola znam“, rekla je, „znam, do đavola, prokleto, prokleto, do đavola, i do đavola, prokletstvo, Hriste, pomozi nam.“ Tomas se smejao. „Naučila si engleski koji govore strelci“, rekao je, „ali ja ću te naučiti ostalo.“ Odlučio je da pođu sledećeg dana. Upakovao je svoje strele, onda je očistio usirenu krv sa Ženevjevine oklopne košulje. Klješta je pozajmio od stolara iz samostana i pokušao je

košulje. Klješta je pozajmio od stolara iz samostana i pokušao je nekako da zakrpi oklop tamo gde ga je strela probušila. Savijao je i skupljao rasturene delove dok ih nije nekako spojio, međutim, pukotina se još uvek jasno videla. Pustio je konje u maslinjak da pasu jer je još uvek bilo rano popodne i odšetao je na jug, prema zamku. Nameravao je da poslednji put pogleda uporište, gde su njegovi preci bili gospodari. Sreo je Filina kada je izašao iz samostana. Koreaclor je izveo sina iz ambulante, dečaku je noga bila pričvršćena udlagom od šest kestenovih štapova, koji se u samostanu koriste kao potpora za vinovu lozu, popeo ga je na konja i krenuo na jug. ,,Ne želim više da se zadržavam ovde“, rekao je Tomasu. „Još uvek me traže zbog ubistva.“ „Planšar bi ti pružio utočište"1, rekao mu je Tomas. ,,To je tačno“, složio se Filin, „ali to ne bi sprečilo famiiiju moje žene da pošalje nekog da me ubije. Bićemo sigurniji u brdima. Noga će mu tamo zarasti kao i bilo gde. A ako ti tražiš sklonište...?“ ,,Ja?“, Tomasa je iznenadila ponuda. „Uvek nam je potreban dobar strelac.“ „Mislim da ću otići kući. Kući u Englesku.'" „Neka te bog čuva, prijatelju moj“, rekao je Filin, onda je pošao na zapad, a Tomas je išao na jug kroz selo, gde su se neki seljani krstili kada bi ga ugledali, što je bio dovoljno dobar dokaz da znaju ko je, ali niko nije pokušao da mu se osveti za ono što su im njegovi vojnici učinili. Možda su želeli da se osvete, ali on je bio visok, snažan i nosio je dugačak mač za pojasom. Popeo se stazom do ruševina i primetio da ga prate tri

pojasom. Popeo se stazom do ruševina i primetio da ga prate tri muškarca. Zastao je da bi se suočio sa njima, međutim. oni nisu bili neprijateljski raspoloženi, samo su ga posmatrali sa bezbedne distance. Bilo je to dobro mesto za zamak, mislio je Tomas. Mnogo bolje nego Kastijon de Arbizon. Astarakova tvrđava izgrađena je na litici i moglo joj se jedino prići uskom stazom kojom je on sađa išao ka razvaljenoj kapiji. Iza nje, na litici, podignut je zid, koji je okruživao dvorište, mada je to sada bila samo gomila razbacanog kamenja, koje je dosezalo čoveku do struka. Razrušeni zidovi, sa polukružnom ekstenzijom na istočnom kraju. pokazivali su gde se nalazila kapela i Tomas je, hodajući po velikom kamenju ispod kog su bili pokopani njegovi preci, primetio da je ono nedavno pomereno. Sveži tragovi su govorili na kojim mestima. Pomislio je da i sam podigne jednu kamenu ploču, ali znao je da nema ni vremena ni alata i zato je odšetao do zapadne strane litice, gde se nekada nalazila stara kula, sađa razrušena i šuplja, kroz koju su duvali vetrovi i padale kiše. Kada je stigao do starog tomja i okrenuo se, video je da su tri pratioca izgubila interes za njega kada je izašao iz kapele Da li su oni tamo nešto čuvali? Gral? Ta pomisao mu je uzbur kala krv u venama, ali odbacio ju je. Nema grala, mislio je. Bio je to ludilo njegovog oca, koje je dotaklo i njega. Razrušeno stepenište vodiio je do jednog krila kule i Tomas je išao dok je mogao da se penje, a to je bilo do mesta gde se prvi sprat, koga više nije bilo, pretvorio u šuplje okno. Velika rupa nalazila se na zidu tomja, na zidu koji je bio širok pet

stopa i Tomas je mogao da zakorači u prostor. Gledao je dole, u dolinu, prateći pogledorn vijuganje reke i još jednom je pokušao da oseti neku pripadnost. Pokušao je da oživi eho njegovih predaka, ali nije bilo ničega. Osetio je nešto kada se vratio u Hukton, ono malo što je ostalo od njega, ali ovde, ništa. A pomisao da je Hukton, kao i ovaj zamak, ruševina, naterala ga je da pomisli da ii je neko prokietstvo bačeno na Veksajle. Ovdašnji meštani su pričaii da drage, đavolove žene, ostavljaju cveće za sobom, a dai su Veksajli ostavljali ruševine? Možda je crkva ipak bila u pravu. Možda je zaslužio da bude ekskomuniciran. Okrenuo se prema zapadu da pogleda put kojim je trebalo da se vrati kući. Ugledao je konjanike. Bili su na zapadnom grebenu, na maloj udaljenosti, severno od njega, i dolazili su, kako je mislio, iz Berata. Bila je to velika grupa i bili su sigurno vojnici jer je njegovo oko primetilo odbljesak šlemova i oklopa. Zurio je, ne želeći da poveruje u ono što je video, a onda je, povrativši se, potrčao. Poleteo je niz stepenice, preko dvorišta obraslog gustim korovom, kroz razrušenu kapiju, gde je prošao pored tri muškarca, potom niz stazu. Potrčao je kroz selo i zaputio se na sever, bio je bez daha kada je doleteo do kapije na kući leproznih. Brat Klement je otvorio vrata i Tomas je uleteo. „Vojnici", objasnio je odsečno, potom je otišao do svoje kolibe i uzeo zavežljaj sa strelama, ogrtače, oklope i torbe. ,,Požuri", rekao je Zenevjev koja je u teglice pažljivo sipala med koji je brat Klement tek sakupio. ,,Ne pitaj'1, rekao je, „samo

koji je brat Klement tek sakupio. ,,Ne pitaj'1, rekao je, „samo kreni. Ponesi sedla.“ Otišli su do maslinjaka, a Tomas je gledajući okolo, video vojnike na putu u dolini, severno od Svetog Severa. Ovi vojnici su još uvek bili daleko, ali da su videli dve osobe kako odlaze iz samostana, sigumo bi ih sledili, što je značilo da sada ne mogu da pobegnu, nego samo da se sakriju. Oklevao je, razmišljajući. „Šta je bilo?“, upitala ga je Ženevjev. „Vojnici. Verovatno iz Berata.“ „I tamo isto.“ Gledala je na jug, prema dvorcu, a Tomas je video seljane koji su žurili ka samostanu, tražeći utočište i to je značilo da su naoružani vojnici sada već stigli u selo. Opsovao je. „Ostavi sedla“, rekao joj je i kada ih je ispustila, povukao ju je nazad, iza samostana, i pratio leprozne do crkve. Samostansko zvono se oglasilo da upozori braću da su naoružani stranci stigli u njihovu dolinu. Tomas je znao i zašto. Znao je da će oboje goreti u svetoj vatri, ako ih pronađu. Tomas je potrčao do stepeništa u crkvi koje je vodilo ka malom prozoru koji je gledao na oltar. Gurnuo je luk kroz njega, strele i ostatak prtljaga, a potom se i sam popeo na prozor. Bio je uzak, ali uspeo je da se provuče i nespretno skoči na kamene ploče. ,,Hajde!“, doviknuo je Ženevjev. Vojnici su ulazili u crkvu gurajući se na vratima. Ženevjev je zaječala od bola dok se provlačila kroz mali prozor. Bogledala je preplašeno dole, ali Tomas je stajao ispod i uhvatio ju je kada je iskočila. ,,Ovuda!“ Podigao je svoj luk i torbe, i poveo ju je dole, do mesta za hor, a potom iza oltara gde je statua svetog Benedikta tužno gledala uplašene seljane.

gde je statua svetog Benedikta tužno gledala uplašene seljane. Vrata u niši su bila zaključana, kao što je Tomas to i očekivao, ovde su bili sakriveni i Tomas je mislio da ih niko nije video kada su šmugnuli kroz crkvu. Podigao je desnu nogu i petom je udario bravu. Vrata su se snažno zatresla, ali se nisu otvorila. Ponovo je udario, ovoga puta snažnije, brava se slomila kao stari drveni okvir. „Hodaj oprezno“, upozorio ju je i poveo niz stepenice u tamu kuće kostiju. Pipajući, došao je do istočnog dela, gde je grobnica bila samo dopola puna kostiju i bacio je stvari iza gomile, a onda je podigao Ženevjev. „Idi pozadi“, rekao je, ,,i počni da kopaš“. Znao je da će rasturiti rebra, butne kosti kao i kosti ruku, ako se popne, i zato je išao kroz podrum i bacao ih svuda naokolo; Lobanje su odskakale i kotrljale se, noge i ruke su klepetale, a kada se podrum pretvorio u haos sa razbacanim kostima, otišao je do Ženevjev, popeo se i pomogao joj je da kopa roz stare kosti, koje su bile naređane do zida. Rastavljajući grudne koševe, karlične kosti i ramene lopatice napravili su rupu, kopali su dok nisu stvorili, duboko tamno skrovište među mrtvima. I tu u mraku, čučeči medu kostima, ostali su da čekaju. Odjednom su zaškripale šarke na slomljenim vratima. Videli su malu, treperavu svetlost fenjera, koja je bacala groteskne senke po grobnici. Culi su korake vojnika u otđopima koji su došli da ih pronađu, odvedu i ubiju.

Ser Anriju Kurtoi je naređeno da povede trideset tri strelca sa samostrelima i četrdeset dva ratnika u Kastijon de Arbizon i da opseda zamak. Ser Anri je sumomo prihvatio naređenje. „Mogu da opsedam“, rekao je Zoslinu, ,,ali ne mogu da osvojim zamak. Ne sa malom vojskom.“ „Englezi su uspeli“, rekao je kiselo. „Garnizon vašeg strica je spavao“, rekao je ser Anri, „ali ser Gijom de Evek neće biti tako ljubazan. On ima reputaciju i to dobru.“ Ser Anri je znao ko komanduje u Kastijon de Arbizonu jer mu je Robi rekao, a rekao mu je i koliko je vojnika pod njegovom komandom. Žoslin je ubo prstom starog čoveka u grudni koš. „Ne želim da više nijedan strelac hara po mojoj teritoriji. Zaustavi ih. I daj kopiladima ovo.“ Predao je ser Anriju zapečačeni pergament. ,,To im daje dva dana da napuste zamak“, objasnio je Žoslin, ,,i ako se slože sa navedenim u dokumentu, pusti ih neka idu.“ Ser Anri je uzeo pergament, ali je zastao pre nego što ga je stavio u torbicu. ,,A otkup?“, upitao je. Žoslin ga je besno pogledao, međutim, čast je nalagala da ser Gijom dobije trećinu od otkupa za novog grofa, tako da je ser Anrijevo pitanje bilo na mestu i Žoslin je kratko odgovorio. „Otkup je unutra“, rekao je, pokazavši glavom na pergament, ,,sve je tu.“ „Ovde je?“, upitao je ser Anri, iznenađen, jer u poruci nije

„Ovde je?“, upitao je ser Anri, iznenađen, jer u poruci nije bilo novca. „Samo idi!“, brecnuo se Žoslin. Ser Anri je otišao istoga dana kada je Gaj Veksajl poveo svoje vojnike u Astarak. Žoslinu je bilo drago da vidi Harlekina kako odlazi, jer je Veksajlovo prisustvo bilo neprijatno, čak i ako su njegovi vojniei predstavijali dodatnu snagu grofovim redovima. Veksajl je doveo četrdeset osam vojnika, svi su biii dobri jahači, dobro naoružani i u oklopima i iznenadio je Žoslina pošto nije zatražio nijedan eku od njega. „Imam svoje rezerve“, rekao je hladno. „Cetrdeset osam ratnika?“, Žoslin se čudio naglas. „To košta.“ „Bili su jeretička porodiea, moj gospodaru“, rekao je stari kapelan njegovog strica, kao da je to objašnjavalo Harlekinovo bogatstvo, ali Veksajl je stigao sa pismom od Luja Bezijera, kardinala arhiepiskopa iz Livorna, i to je dokazivalo da nije jeretik. Žoslina ne bi bilo briga ni ako bi se Veksajl klanjao drvenim idolima svake večeri i žrtvovao device svake zore. Više ga je brinula činjenica što su Veksajlovi nekada bili gospodari Astaraka. Razgovarao je sa Veksajlom u vezi sa tim, u nemogućnosti da sakrije strah da vitez u crnom nije možda došao da zatraži zemlju svojih predaka. Harlekin je izgledao kao da se dosađuje. „Astarak je bio u vašem posedu stotinu godina“, rekao je, „dakle, kako bih ja mogao da imam tu čast?“ „Zašto si onda ovde?“, upitao ga je Žoslin. „Sada se borim za crkvu“, rekao je Veksajl, ,,i moj

zadatak je da ulovim begunce koji moraju biti izvedeni pred lice pravde. A kada ih pronađemo, gospodaru, otići ćemo iz vašeg okruga.“ Okrenuo se jer je čuo kako neko izvlači mač iz korica. Robi Daglas je upravo ušao u sobu. Uperio je isukano oružje u Veksajla. „Bio si u Škotskoj“, rekao je pretećim tonom. Veksajl je odmerio mladog čoveka i izgledalo je da ga oštrica uopšte nije zabrinula. „Posetio sam mnoge zemlje“, rekao je hladno, „uključujući i Škotsku.“ „Ubio si mog brata!“ ,,Ne!“ Žoslin se postavio između dva muškarca. „Zakleo si mi se, Robi.“ „Zakleo sam se da ću ubiti kopile“, rekao je Robi. ,,Ne“, ponovio je Žoslin, uzeo Robiju mač i vratio ga u koriee. Žoslina ne bi bilo briga da Robi pogine, ali kada bi poginuo Gaj Veksajl, onda bi se njegovi ratnici u crnim ogrtačima možda osvetili Žoslinu i njegovim vojnicima. „Moći ćeš da ga ubijes1 kada završi posao ovde. Obećavam ti.“ Veksajl se nasmešio kada je čuo obećanje. On i njegovi vojnici su sledećeg jutra napustili Berat i Žoslinu je bilo drago što ga se otarasio. Nije samo Gaj Veksajl bio taj koji ga je uznemiravao, nego i njegovi vojnici, naročito onaj što nije nosio ni koplje ni štit. Zvao se Šarl i izgledao je kao da su ga izvukli iz nekog mračnog budžaka, očistili ga, dali mu nož i poslali da širi strah. Šarl je vodio manju grupu vojnika, koja je odjahala sa Veksajlom na jug, ka Astaraku. Tako je ser Anri otišao da oslobodi zemlju od drskog engleskog garnizona, a Veksajl je lovio svog jeretika u Astaraku,

engleskog garnizona, a Veksajl je lovio svog jeretika u Astaraku, što je ostavilo dovoljno vremena Žoslinu da uživa u nasleđenom Beratu. Robi Daglas je bio jedan od mnogih njegovih družbenika i sledećih nekoliko dana samo su uživali. Bilo je dovoljno novca da se potroši na odeću, oružje, konje, žene, sve što bi privuklo Žoslinovu pažnju, ali neke stvari nisu mogle da se kupe u samom Beratu i zato je u zamak pozvan zanatlija. Njegov uobičajeni posao bio je da izrađuje gipsane svece, koji su prodavani crkvama i samostanima, ali u zamak je došao da napravi gipsani oblik Žoslinovog tela. Umotao je grofove ruke u muslin potopljen u mast; obložio ih je gipsom, a onda je isto to uraciio i sa Žoslinovim nogama i trupom. Pozvali su i krojača. On je grofu uzeo mere koje je pisar zapisao. Toliko inča od ramena do kuka, od kuka do kolena, od ramena do lakta, mere su onda zapisali na papir i zatvorili u veliku kutiju gde su spakovali i gipsane oblike u strugotinu i kutiju su poslali u pratnji četvorice ratnika, u Milano, gde je Antonio Đivani, najbolji izrađivač ratne opreme u hrišćanskom svetu, trebalo da napravi Žoslinu sve delove novog metalnog oklopa. „Neka bude remekdelo'1, Žoslin je diktirao pisaru, „neka mi zavide svi vitezovi.“ I poslao je veliku sumu đenovina sa obećanjem da će dobiti još ako oklop stigne pre proleća. Istim novcem je i Robiju platio otkup, ali noći kada su ratnici otišli u Torino, Robi je bio dovoljno nepromišljen, pa se oduševio kockicama od slonovače koje je Zoslin kupio u gradu. „Sviđaju ti se?“, upitao ga je Zoslin. „Kockajmo se u njih. Najveći broj dobija.“ Robi je odmahnuo giavom. „Zakieo sam se da se neću

Robi je odmahnuo giavom. „Zakieo sam se da se neću kockati“, objasnio je. Žoslin je mislio da je to nešto najsmešnije što je čuo poslednjih meseci. „Žene se zaklinju“, rekao je, „monasi moraju, ali ratnici se zaklinju samo da će biti braća u bici.“ Robi je pocrveneo. „Obećao sam svešteniku“, rekao je. ,,Oh, dragi Isuse!“ Žoslin se zavalio u stolici. „Ti se plašiš rizika, je li tako? Sigurno zato Škote uvek pobeđuju Englezi?“ Bes je rastao u Robiju, ali bio je razuman, pa se obuzdao i ništa nije rekao. „Rizik je vojnikova sudbina“, rekao je Žoslin. „Ako čovek ne pođnosi rizik ne može da bude vojnik.“ ,Ja sam vojnik'1, rekao je Robi. „Onda to dokaži, prijatelju moj“, rekao je Žoslin i bacio kockice preko stola. Tako je počeo da igra. Igrao je i gubio. Izgubio je i sutradan. I sledeće večeri. A četvrte noći se kockao u novac koji je trebalo da pošalje u Englesku i plati otkup, i to je izgubio. Žoslin je sledećeg dana čuo da su sa svojom napravom u zamak stigle i italijanske tobdžije koje je njegov stric pozvao iz Tuluza. Žoslin ih je platio novcem koji je uzeo od Robija. „Kada ćete stići u Kastijon de Arbizon?“, upitao je Italijane. „Sutra, gospodine?“ „Stvar je spremna?“, upitao je Žoslin hodajući oko kola, na kojima je bio vezan top u obliku čuture sa suženim vratom i loptastim telom. „Spreman je“, potvrdio je Italijan po imenu Đoberti. „Imate li baruta?“

Đoberti je pokazao na druga kola, opasno pretovarena buradima. ,,A projektili? Lopte?“ „Đulad, gospodaru'4, ispravio ga je Đoberti i pokazao mu na druga kola. „Imamo ih više nego što je potrebno.“ „Onda idemo svi!“, uzviknuo je Žoslin oduševljeno. Bio je fasciniran topom, koji je bio i ružan i impresivan. Bio je dugačak devet stopa, loptasti zadnji deo cevi bio je dug četiri stope i bio je zastrašujuć. Izgledao je đavolski, neprirodno, i Žoslin je želeo da se izvrši demonstracija baš tu i sada, u dvorištu zamka, ali shvatio je da bi takva demonstracija oduzela dragoceno vreme. Bolje je da vidi napravu u akciji protiv tvrdoglavih budala u Kastijon de Arbizonu. Ser Anri Kurtoa je već započeo opsadu. Kada je stigao do grada, ostavio je strelce sa samostrelima i ratnike ispred zapadne kapije i odjahao u zamak sa mladim sveštenikom. Obratio se stražarima na bedemu i kada je ser Gijom video da su ispred samo ratnik i sveštenik, koji žele da uđu, dozvolio je da se otvore kapije. Ser Gijom se sreo sa dvojicom muškaraca u dvorištu, gde je 'ser Anri sjahao i predstavio se. Ser Gijom je Ijubazno uzvratio jer su muškarci prepoznali jedan drugog. Svaki je prepoznao onog drugog kao vojnika sličnog sebi. „Salje me grof od Berata“, rekao je ser Anri formalno. „Donosite novac, zar ne?“, upitao je ser Gijom. „Donosim ono što mi je naređeno da donesem i sumnjam da će vas učiniti srećnim“, i dugo i iskusno je posmatrao strelce i ratnike koji su došli da vide posetioce. Jaka kopilad, pomislio ;e

ratnike koji su došli da vide posetioce. Jaka kopilad, pomislio ;e pre nego što je ponovo pogledao ser Gijoma. „Umoran sam“, lekao je. „Jahao sam ceo dan. Imate li ovde nekog vina?“ ,,U Beratu nema vina, je li?“, upitao je ser Gijom. „Nema razuma“, rekao je ser Anri, ,,ali ima vina.“ Ser Gijom se nasmešio. ,,Uđite“, rekao je i poveo goste uz stepenice glavne kule zamka ka prostoriji na spratu. Pošto je znao da će razgovor uticati na sudbinu celog garnizona, dozvolio je onim vojnicima koji nisu bili na straži da ih prate i slušaju. Ser Gijom i ser Anri su seli na krajeve dugačkog stola. Sveštenik, koji je bio tamo kao znak da ser Anri ne misli ništa loše, seo je takođe, dok su se ratnici i strelci naslonili na zid. Vatra je ponovo upaljena, servirani su hrana i vino i dok. se to dešavalo, ser Anri je odvezao okiope za vrat, grudi i leđa i spustio ih na pod. Protegao se i klimnuo glavom u znak zahvalnosti za vino koje je ispio. Konačno je izvadio zapečaćeni pergament iz svoje torbe i gurnuo ga preko stola. Ser Gijom je slomio pečat nožem. otvorio dokument i pročitao ga. Čitao je polako jer mu to nije bila jača strana i kada ga je dva puta pročitao, besno je pogledao ser Anrija. „Šta, do đavola, ovo znači?“ ,,Ja to nisam video“, priznao je ser Anri. „Mogu li?“ Posegao je za pergamentom, a vojnici, koji su posmatrali, počeli su tiho da negoduju kada su primetili ser Gijomov bes. Ser Anri nije znao da čita, pa je dao papir svešteniku koji ga je oltrenuo prema jednom od visokih, uskih prozora. Sveštenik je bio veoma mlad i veoma nervozan čovek. Pročitao ga je, pogledao strašne ožiljke na ser Gijomovom licu i postao

ga je, pogledao strašne ožiljke na ser Gijomovom licu i postao još nervozniji. „Reci nam šta piše“, rekao je ser Anri, „niko te neće ubiti.“ ,.Kaže dve stvari“, rekao je sveštenik. ,,Dacser Gijom i njegovi vojnici imaju dva dana da odu iz Kastijon de Arbizona netaknuti.'1 ,,A ono drugo“, zarežao je ser Gijom. Sveštenik je uzdahnuo. „Ovo je menica po viđenju od čoveka po imenu Robert Daglas“, objasnio je ser Anriju, ,,i ako je ser Gijom preda Žaku Fumijeu, biće mu isplaćeno šest hiljada, šest stotina i šezdeset ljorina.“ Spustio je dokument na sto kao da je bio isprskan otrovom. „Ko je, za ime boga, Žak Furnije?“, upitao je ser Gijom. „Zlatar u Beratu“, objasnio je ser Anri, ,,i sumnjam da Žak ima toliko gotovine u pođrumu.“ „Robi je ovo ugovorio?“, upitao je besno ser Gijom. „Robi Daglas se zakleo gospodaru Berata“, rekao je ser Anri. Posmatrao je kratku ceremoniju kada je Robi polagao zakletvu, video je da su poljupci izmenjani i primetio je pobednički izraz na Žoslinovom licu. „Ovo je moj gospodar uradio.“ ,,On misli da smo budale?“ „Misli da nećete smeti da se pojavite u Beratu“, odgovorio je ser Anri. „Prevareni! Isuse Hriste! Prevareni smo!“, ser Gijom je pogledao posetioee. ,,Da li se ovo smatra čašću u Beratu?1', želeo je da zna, a pošto ser Anri nije odgovorio, ser Gijom je udario sto. „Mogao bih vas dvojicu da zadržim kao zarobljenike!“ Vojnici pored zida su se složili.

„Mogao bi“, složio se ser Anri, ,,i ne bih te krivio. Ali grof neće dati otkup za mene i sigurno neće otkupiti njega.“ Pokazao je na sveštenika. „Imaćeš još samo dvoja usta više da hraniš.“ „Ili dva leša više da zakopam“, odgovorio je ser Gijom. Ser Anri je slegao ramenima. Znao je da je ponuda otkupa od zlatara bila nečasna, ali to nije bilo njegovo delo. „Možeš da kažeš svom gospodaru“. rekao je ser Gijom, ,,da ćemo napustiti ovaj zamak kada budemo imali šest hiljada, šest stotina i šezdeset fjorina. A za svalcu nedelju koju provedemo čekajući, daćete za još stotinu fjorina.'1 Vojnici su mrmljajući odobravali. Ser Anri nije bio iznenađen ovom odlukom. ,,Ja sam ovde“, rekao je ser Gijomu, ,,da se postaram da ne odete. Osim ako ne budete želeli da odete danas ili sutra?“ ,,Ostajemo“, rekao je ser Gijom. To nije bila odluka koju je želeo da donese i da je imao vremena da razmisli, verovatno bi odlučio drugačije, ali da ga prevare za novac, to nije mogao da podnese. „Ostajemo, prokletstvo!" Ser Anri je klimnuo glavom. „Onda i ja ostajem“ Gurnuo je papir preko stola. „Poslaću poruku svom gospodaru i reći ću mu da bi bilo razumno da mladi Daglas isplati otkup i da će to sačuvati i novac i živote.“ Ser Gijom je uzeo papir i gumuo ga u džep. ,,Vi ostajete?“, upitao je. ,,Gde?“ Ser Anri je pogledao vojnike naslonjene na zid. To nisu bili vojnici koje bi mogao da iznenadi napadom. Osim toga, ser Anrijevi vojnici su uglavnom bili ratnici starog grofa i ulenjili su se

tako da nisu mogli da pariraju ovom garnizonu. „Zadržaćete zamak“, rekao je ser Gijomu, ,,ali nemate dovoljno vojnika da čuvate dve gradske kapije. To ste prepustili nadzornicima i čuvarima. Ja ću ih preuzeti od njih. Vi ćete, naravno, uvek oći da se probijete, ali ja ću postaviti strelce sa samostrelima na kule i ratnike ispod kapija.“ ,,Da li ste se ranije suočili sa engleskim strelcima?“, upitao je ser Gijom preteći. Ser Anri je klimnuo glavom. ,,U Flandriji", rekao je, ,,i nije mi se dopalo. Ali koliko strelaca možete da podnesete da izgubite u uličnim borbama?“ Ser Gijom je shvatio. Kada bi poslao svoje strelce na gradske kapije, oni bi se borili izbliza, odapinjali bi strele iz bašti, dvorišta i sa prozora, a ser Anrijevi vojnici bi čučali u svojim skloništima ili iza prozora u kućama i neke njihove strele bi sigurno pronašle metu. Ser Gijom bi mogao da izgubi četiri ili pet strelaca za nekoliko minuta i to bi oslabilo njegovu vojsku. „Možete da preuzmete kapije grada“, dozvolio je. Ser Anri je sipao sebi još vina. ,,Ja imam četrdeset ratnika“, otkrio je, ,,i trideset tri samostrela i sve potrebne sluge, službenike i žene. Svima je potrebno sklonište. Zima dolazi.“ „Smrznite se onda“, predložio je ser Gijom. „Mogli bismo“, složio se ser Anri, „ali hteo sam da predložim da nam dopustite da se smestimo u kućama između zapadne kapije i crkve Svetog Kalika i garantujem vam da nećemo koristiti nijednu zgradu istočno od Aleje Vilrajt ili južno od Strme ulice.“

od Strme ulice.“ ,,Vi poznajete grad?“, upitao je ser Gijom. „Bio sam ovde nekada kaštelan, pre mnogo vremena.“ „Onda znate i za kapiju kod mlina?" Ser Gijom je mislio na mala vrata u gradskom zidu koja su vodila ka vodenici, na kapiju kroz koju su Tomas i Zenevjev pobegli. „Znam za nju“, rekao je ser Anri, „ona je suviše blizu zamka i ako postavim vojnike da je čuvaju, onda će vaši strelci da ih poskidaju sa vrha kule.“ Zastao je da bi ispio vino. „Ako boćete da izvršim opsadu, mogao bih. Zamak će opkoliti moji voinici i pustiću ih da vežbaju gađanje iz samostrela na vašim stražarima, ali i vi i ja znamo da će oni njih ubiti, a vi ćete i. đalje biti unutra. Pretpostavljam da imate hrane?“ „Više nego što je potrebno.'1 Ser Anri je klimnuo glavom. „Dakle, onda ću zaustaviti vaše konjanike koji izlaze na dve velike kapije. Vi još uvek možete da provučete vojnike kroz kapiju kod mlina i dokle god se ne budu kačili sa mnom, ja ih neću primećivati. Imate li mreže u jezeru kod mlina?“ „Imamo.“ „Neću ih dirati“, rekao je ser Anri. „Reći ću svojim vojnicima da ne prilaze mlinu.“ Ser Gijom je razmišljao o tome, dobujući prstima po ivici stola. U pozađini se začuo žamor vojnika naslonjenih na zid kada je razgovor sa francuskog preveden na engleski. „Možete da uzmete kuće između zapadne kapije i crkve Svetog Kalika“, složio se ser Gijom, „ali šta je sa krčmama?“ ,,To su osnovne. stvari“, priznao je ser Anri.

,,To su osnovne. stvari“, priznao je ser Anri. „Moji vojnici vole „Tri ždrala“. ,,To je dobra kuća“, rekao je ser Anri. „Neka se onda tvoji vojnici drže podalje od nje“, zahtevao je ser Gijom. „Slažem se, ali mogu da idu u „Medved i koljač“? „Slažem se“, rekao je ser Gijom, ,,ali bolje je da se odmah dogovorimo da vojnici ne nose ni mačeve ni lukove ni u jednu krčmu.“ „Samo noževe“, rekao je ser Anri, ,,to je razumno." Nijedan od njih nije želeo da pijani vojnici izvrše prepad u noći. ,,A ako iskrsnu neki problemi“, dodao je ser Anri, „doći ću da razgovaram sa tobom.“ Zastao je i frktao dok je pokušavao da se seti još nečega. ,,Ti si bio u Flandriji, zar ne? Sa grofom od Kutana?“ „Bio sam u Flandriji“, potvrdio je ser Gijom, ,,sa tim bednim, kukavičkim kopiletom.“ Grof, njegov verni gospodar, podmuklo se olcrenuo protiv njega i uzeo mu zemlju. „Svi su oni kopilad“, rekao je ser Anri. „Ali stari grof od Berata nije bio loš. Bio je zao, naravno, i ceo život je proveo u knjigama. Knjige! Koja je korist od njih? Znao je svaku knjigu u hrišćanskom svetu. Zaista, većinu je pročitao dva puta, ali nije imao više pameti od kokoške! Znaš li šta je radio u Astaraku?“ „Tražio je sveti gral?“, upitao je ser Gijom. „Upravo to“, rekao je ser Anri i obojica su se nasmejala. „Tvoj prijatelj je sada tamo“, dodao je ser Anri. „Robi Daglas?“, upitao je ser Gijom hladno. Nije više ništa osećao prema Robiju. ,,Ne on. On je u Beratu. Ne, strelac i njegova žena jeretik

su tamo.“ ,,Tomas?“ Ser Gijom nije mogao da sakrije iznenađenje. ,,U Astaraku? Rekao sam mu da ide kući.“ ,,Pa, nije otišao“, rekao je ser Anri. ,,U Astaraku je. Zašto jednostavno nije spalio devojku?" „Zaljubio se.“ ,,U jeretika? Uskoro će imati probleme.“ „Probleme?“ „Neki kopilani su stigli iz Pariza. Imaju malu vojslcu. Otišli su da ga uhvate što znači da će vatra uskoro goreti u pijačnoj ulici u Beratu. Znaš li šta mi je sveštenik jednom rekao? Da žene gore brže od muškaraca. To je čudno.“ Ser Anri je odgurnuo svoju stolicu i ustao. „Znači, dogovorili smo se?“ „Dogovorili", rekao je ser Gijom i nagnuo se preko stola da bi se rukovao sa drugim muškarcem. Potom je ser Anri uzeo svoj oklop i štit i pozvao je sveštenika da ga sledi do dvorišta, gde je pogledao u nebo. „Izgleda da će padati kiša.“ „Zaštiti oklop“, posavetovao ga je ser Gijom iako je znao da to nije potrebno. ,,I da upalimo vatru, ha? Ovo je najhladnija jesen koje se sećam u ovim krajevima.“ Ser Anri je otišao. Kapije su se zalupile i ser Gijom se jedva popeo na vrh kule. Ali nije gledao kuda njegov popustljivi neprijatelj ide, nego na istok, prema Astaralcu koji se nije video, i pitao se kako bi mogao da pomogne Tomasu. Ništa, mislio je, ništa ne može da uradi. I bez sumnje, kopile iz Pariza je bio Gaj Veksajl, čovek koga su zvali Harlekin, koji je jednom ranio ser

Veksajl, čovek koga su zvali Harlekin, koji je jednom ranio ser Gijoma tri puta. Tri rane su zahtevale osvetu, ali ser Gijom sada nije mogao da učini ništa. Jer je bio opkoljen a Tomas je, mislio je, bio gotov. Šarl Bezijer i desetak njegovih vojnika sišli su u kosturnicu ispod opatijske crkve u potrazi za plenom. Jedan je nosio upaljenu sveću i, uz to loše osvetljenje, počeli su da se provlače između razbacanih kostiju u nadi da će otkriti skriveno blago, ali samo su otkrili još kostiju, a onda je jedan od njih otkrio malu dvoranu na zapadnom kraju grobnice i uzviknuo je trijuml'alno jer se u njoj nalazio veliki gvozdeni kovčeg. Jedan vojnik je razbio katanac na kovčegu mačem, a Bezijer je zgrabio srebrni tanjir i svećnjak. ,,I to je sve?“, upitao je razočarano. Drugi vojnik je našao kutiju od grala, ali nijedan od njih nije umeo da čita, a čalc i da su umeli, ne bi razumeli natpis na latinskom i kada su videli da je kutija prazna, zavitlali su je ka ziđu i ona je pala među razbacane kosti. Potom je Šarl Bezijer podigao kožnu torbu u kojoj je trebalo da se nalazi pojas svete Agneze. Opsovao je kada je video da je u njoj samo parče izvezenog platna, međutim, torba je bila dovoljno velika da se u nju stavi opljačkano srebro. „Sakrili su svoje dragocenosti“, rekao je Bezijer. „Ili su siromašni“, rekao je jedan vojnik. ,,To su prokleti monasi! Naravno da su bogati.“ Bezijer je privezao torbu sa srebrom oko struka. „Idite i nađite njihovog prokletog opata“, rekao je dvojici svojih vojnika, ,,i mi ćemo batinama izvući istinu iz kopileta,“ „Nećcte uraditi ništa slično", začuo se nepoznati glas i

„Nećcte uraditi ništa slično", začuo se nepoznati glas i vojnici u dvorani su se okrenuli i ugledali Gaja Veksajla, koji je išao u kosturnicu. Držao je fenjer i njegova svetlost, koja se odbijala od njegov crni. lakovani oklop. bila je tamna. Držao je fenjer visoko i gledao je razbacane kosti. „Zar nemate poštovanja prema mrtvima?” „Uhvatite opata.“ Šarl Bezijcr jc ignorisao VeksajJovo pitanje i obratio se svojim vojniciina. „Dovcditc ga ovamo. „Već sam poslao po opata". rekao je Veksajl, .,a vi nećete batinama izvući nikakvu lstinu iz njega " „Ti mcni ne komanduješ". rekao je Bezijer ljutito. „Ali komandujem svom maću", rekao je Veksajl mirno, ,.i ako mi se suprotstaviš, rasporiću ti stomak i prosuću tvoju po anu utrobu da nahranim crve. Ti si ovde samo bratov posmatrač, ništa drugo, ali ako hoćeš da učiniš nešto korisno, onda idi u kuću leproznih i potraži Engleza. Aii ga nemoj ubiti! Dovedi ga meni. I vrati to srebro tamo gde si ga našao/‘ Glavom je pokazao na vrh svećnjaka, koji je virio iz kožne torbe zakačene Bezijeru za struk. Veksajl je bio sam nasuprot sedmorice vojnika, ali on je bio tako samopouzdan da nijedan nije pomislio da mu se suprotstavi. Čak je i Sarl Bezijer, lcoji se plašio malo ljudi, spustio srebro. „Ali ne odlazim iz ove doline praznih ruku", zarežao je prkoseći naredbi. „Verujem, Bezijeru“, rekao je Veksajl, ,,da ćemo napustiti ovu ctolinu sa najvećim blagom koje ima hrišćanski svet. Sada idi.“

Veksajl je napravio grimasu kada su vojnici otišli. Spustio je l'enjer na pod i počeo da vraća kosti u udubljenje u zidu. ali prestao je kada je čuo korake na stepeništu. Okrenuo se i posmatrao kako Planšar, visok, u belom ogrtaču, silazi u kosturnicu. „Izvinjavam se zbog ovoga", rekao je Veksajl i pokazao na kosti. „Naređeno im je da napuste opatiju i da je ostave netaknutu;' Planšar nije rekao ništa o skrnavljenju; samo se prekrstio i sagao da uzme torbu sa srebrom. „Ovo je naše blago“, rekao je, ,,a mi nilcada nismo bili bogati. Mada ste i dalje dobrodošli da ukradete ove jadne stvari."' „Nisam došao ovamo da kradem“, rekao je Veksajl. „Zašto si onda ovde?“, upitao ga je Planšar. Veksajl je ignorisao pitanje. „Moje ime je Gaj Velcsajl. Ja sam grof od Astaraka“, rekao je. „Tako su mi rekli tvoji ljudi", rekao je Planšar, „kada su mi uputili tvoj poziv.“ Poslednje reči je izgovorio smireno, kao da ga nije pogođilo takvo nepoštovanje. „Ali mislim da bih te svakako prepoznao." ,,Da li bi?" Veksajl je zvučao iznenađeno. „Tvoj rođak je bio ovde. Miadi Englez.“ Opat je odneo srebro ponovo do kovčega, onda je izvadio deo tkanine, koju je poljubio. „Vas dvojica“, nastavio je. „veoma ličite“ „Osim što je on kopile“, rekao je Veksajl ljutito, ,,i jeretik.“ ,,A ti nisi ni jedno ni drugo?“, upitao je Planšar mimo. ,,Ja služim kardinalu nadbiskupu Bezijeru“, rekao je Veksajl. ,,I Njegova

kardinalu nadbiskupu Bezijeru“, rekao je Veksajl. ,,I Njegova svetost me je poslala ovamo da pronađem svog rodaka. Da li znate gde je on?“ ,,Ne“, rekao je Planšar. Seo je na klupu i izvadio malu nisku perli iz džepa svoje bele haljine. „Ali bio je ovde?“ „Ovde je svakako bio sinoć'1, rekao je Planšar, ,,ali gde je sada?“ Opat je slegao ramenima. „Savetovao sam mu da ode. Znao sam da će vojnici doći da ga traže, ako ništa drugo, onda samo zbog zadovoljstva da ga vide kako gori, pa sam mu rekao da se sakrije. Mislim da je otišao u šumu i da će vam biti teško da ga nađete.“ „Vaša dužnost je bila da ga predate crkvi“, rekao je Veksajl strogo. „Uvek sam pokušavao da ispunim svoje obaveze prema crkvi“, rekao je Planšar, ,,i ponekad nisam uspevao, ali Bog će me bez sumnje kazniti za te promašaje.“ „Zašto je bio ovde?“ „Mislim da to znate, gospodaru“, rekao je Planšar, a u njegovim poslednjim rečima se osetilo ruganje. ,,Gral“, rekao je Veksajl. Planšar nije rekao ništa. Prebrojavao je samo svoje perlice, propuštajući ih između palca i kažiprsta, dok je posmatrao visokog, mladog čoveka u crnom oklopu. „Gral je bio ovde“, rekao je Veksajl. „Bio je?“, upitao je Planšar. „Donet je ovamo“, nastavio je Veksajl. ,,Ne znam ništa o tome“, rekao je Planšar. „Mislim da znate“, uzvratio je Veksajl. „Doneli su ga ovamo pre pada Monsežura da bi bio na sigurnom. Ali onda su

ovamo pre pada Monsežura da bi bio na sigurnom. Ali onda su francuski osvajači stigli u Astaralc i gral je ponovo odnet.“ Planšar se nasmešio. „Sve se ovo desilo pre nego što sam ja rođen. Kako bih mogao da znam za to?“ „Sedmorica Vojnika su odnela gral“, rekao je Veksajl. „Sedam mračnih gospodara“, rekao je Planšar, smešeći se. „Čuo sam tu priču.“ „Dvojica su bila Veksajli“, rekao je Gaj Veksajl, ,,a četvorica vitezovi koji su se borili za Katare.“ „Sedam muškaraca koji su uspeli da pobegnu od francuske vojske i crkvenih krstaša“, rekao je Planšar, ,,u hrišćanski svet koji ih je mrzeo. Sumnjam da su preživeli.“ ,,A sedmi čovek“, Veksajl je ignorisao opatove reči, ,,bio je lord od Mutumeta.“ „Što je uvek bilo beznačajno feudalno dobro“, rekao je Planšar, „jedva u mogučnosti da izdržava dva viteza od svojih planinskih pašnjaka.“ „Lord od Mutumeta je bio jeretik'1, nastavio je Veksajl. Okrenuo sc iznenada jer se iz dubine kosturnice začula buka. Ličilo je na prigušeno kijanje koje je bilo propraćeno zveckanjem kostiju. Podigao je fenjer i otišao do mesta koje su strelci oskrnavili. „Ovde ima pacova“, rekao je Planšar. „Odvodne cevi su postavljene uza zid na kraju podzemne grobnice i cigle su se urušile. Često odavde čujemo čudne zvuke. Sujevernija braća misle da su u pitanju duliovi." Veksajl je stajao među kostima sa podignutim fenjerom i

osluškivao. Ništa više nije čuo, pa se ponovo okrenuo ka opatu. „Lord od Mutumeta je bio jedan od sedmorice“, rekao je. ,,I njegovo ime je bilo Planšar'*, Veksajl je zastao. „Moj gospodaru", dodao je rugajući se. Planšar se nasmešio. ,,To je bio moj deda. On nije odjahao sa ostalima, nego je otišao u Tuluz i prepustio se crkvi na milost. Imao je sreće što ga nisu spalili, nego se susreo sa istinskom verom iako ga je to koštalo njegovog imanja, titule i bogatstva. Umro je u samostanu. Priča se prepričavala u našoj familiji, naravno, ali nikada nismo videli gral i uveravam vas da ja ne znam ništa o tome.“ ,,Pa ipak, ovde ste“, Gaj Veksajl je grubo optužio opata. „To je istina'1, potvrdio je Planšar. ,,I ovde sam sa namerom. Bio sam mladić kada sam došao, jer su me priče o gospodarima tame zainteresovale. Jedan od njih je navodno uzeo gral, a drugi su se zakleli da će ga štititi, ali moj deda je govorioa on nikada nije video pehar. U stvari, misiio je da ne postoji, nego da je izmišijen da bi se crkva mučila. Krstaši su uništili katare i osveta gospodara tame je bila da iii navede da pomisle da su uništili i gral zajedno sa jeresi. To su, po meni, đavolja posla." ,,I tako ste došli ovamo“, upitao je Veksajl prezrivo, ,,jer niste verovali da gral postoji?“ ,,Ne, jer sam znao da. ako potomci gospodara tame ikada potraže gral, pojaviće se ovde, to sam znao i želeo sam da vidim šta će se dogoditi. Ali ta radoznalost je odavno nestala Bog mi je podario mnogo godina, postavio me je za opata i uzeo me je pod svoju milost. A grai? Priznajern da sam razmišljao njemu

kada sam došao ovamo, moj opat me je često kritikovao zbog toga, a Bog mi je pomogao da povratim razum. Sada mislim da je moj deda bio u pravu i da je priča izmišljena da prkosi crkvi, a misterija da se njome izlude Ijucli." ..Gral je postojao'1, rekao je Veksajl. ,,Onda se molim Bogu da ga nađem", rekao je Planšar. ,,a kada to budem uradio, sakriću ga u najdublji okean tako da više niko neće umreti tragajući za njim. Ali, šta biste vi uradili sa gralom, Gaje Veksajlu?" „Iskoristio bih ga“, rekao je Veksajl grubo. ,,U koje svrhe?“ ,,Da očistim svet od grehova." ,,To bi bio veliki posao“, rekao je Planšar, „čak ni Hrist nije uspeo u tome“ ,,Da li prestajete da čupate korov između čokota samo zato što korov ponovo izraste?“, upitao je Veksajl. „Ne, naravno, da ne “ „Onda se Hristova misija mora nastaviii“, rekao je VeksajL Opat je posmatrao vojnika. „Ti si Hristov instrument? Ili orude kardinala Bezijera?" Veksajl je napravio grimasu. „Kardinal je kao crkva, Pianšare. Okrutan, korumpiran 1 zao." Planšar mu nije protivrečio. ,,Pa?“ „Dakle, potrebna je nova crkva. Čista crkva, bezgrešna crkva, crkva ispunjena časnim Ijudima koji žive u strahu od Boga. Gral će to doneti sa sobom.“ Planšar se nasmešio. „Siguran sam da kardinal to ne bi

Planšar se nasmešio. „Siguran sam da kardinal to ne bi odobrio." „Kardinal je poslao svoga brata ovamo“, rekao je Veksajl, ,,i sigurno mu je naredio da me ubije kada ispunim svoj zadatak.“ ,,A tvoj zadatak bi bio...?“ ,,Da pronađem gral. A da bih to uradio, prvo moram da pronađem svoga rođaka.“ ,,Ti misliš da on zna gde se nalazi?“ „Mislim da ga je njegov otac imao“, rekao je Gaj Veksajl, ,,i mislim da sin to zna.“ ,,On misli to isto za tebe“, rekao je Planšar. ,,A ja mislim da ste vas dvojica kao dva slepca i da svaki misli da onaj drugi može da viđi.“ Veksajl se nasmejao tome. „Tomas je budala“, rekao je. „Doveo je vojnike u Gaskonju, zbog čega? Da pronađe gral? Ili da pronade mene? Ali nije uspeo i sada je begunac. Većina njegovih vojnika se zaklela na vernost grofu od Berata, a ostali su u zamci u Kastijon de Arbizonu i koliko će dugo opstati? Dva meseca? Poražen je, Planšare, poražen. Možda je on slep. ali ja vidim i naći ću ga i saznaću šta on zna. Ali šta vi znate?“ „Rekao sam ti. Ništa.“ Veksajl je odšetao do dvorane i zagledao se u opata. ,,Mogao bih da te stavim na mukc, starče.“ „Mogao bi“, Planšar je potvrdio ljubazno, ,,i ja bih sigurno vrištao da se spasem mučenja, ali ne bi našao više istine u tim urlicima od ove koju sam ti svojevoljno rekao." Stavio je perle u džep, ustao i ispravio se. ..I molio bih tc u ime Hristovo da poštediš Ijuđe iz kraja. Oni ništa ne znaju o gralu. ništa vam ne

poštediš Ijuđe iz kraja. Oni ništa ne znaju o gralu. ništa vam ne mogu reći 1 ništa vam ne mogu dati." „Ništa neću poštedeti", rekao je Veksajl, ..u ime božje! Niddl' Isukao je mač. Planšar ga je posmatrao bezizražajno i nije čak m trepnuo kada je mač uperen u njega. „Zakuni se nad ovim", rekao je Vcksajl, ,,da ne znaš ništa o gralu." „Rekao sara ti sve što znam“, rekao je Planšar i umesto da dotakne mač, podigao je drveno raspeče koje mu je visilo oko vrata, i poljubio ga. „Neću se na tvom maču zakleti da ništa ne znam o gralu, nego na krstu mog dragog Gospoda.“ „Ali tvoja familija nas je ipak prevarila“, rekao je Veksajl. „Prevarila tebe?“ „Tvoj deda je bio jedan od sedmorice. On je napustio ostale ,,I tako je izdao tebe? Tako što se posvetio pravoj veri?“ Planšar se namrštio. ,,Da li mi ti to govoriš, Gaje Veksajlu, da si ti očuvao katarsku jeres?“ ,,Mi samo donosimo svetlost na ovaj svet“, rekao je Veksajl, ,,da ga očistimo od crkvene prljavštine. Ja sam očuvao veru, Planšare.“ , „Onda si ti jedini čovek koji je to uradio“, rekao je Planšar, ,,i to je jeretička vera.“ „Hrista su razapeli zbog jeresi“, rekao je Veksajl, „kada te proglase za jeretika, to znači da si sa Njim.“ Potom je naglo zabio oštricu Planšaru u grlo, a starac se, začudo, uopšte nije odupirao, samo je stezao svoje raspeće dok je lcrv liptala iz njegovog grla i obojila njegovu belu odoru u crveno. Dugo je

umirao, ali se na kraju srušio i Veksajl je izvukao mač i obrisao oštricu o rub opatove haljine. Vratio je mač u korice i podigao fenjer. Osvrnuo se po kosturnici, ali nije video ništa neobično, pa se popeo uz stepenice. Vrata su se zatvorila, ostavljajući odaju u mraku. Tomas i Ženevjev su ostali skriveni u mraku. Čekali su cele noći. Tomasu se činilo da uopšte nije spavao, ali sigurno je zadremao, jer ga je probudilo Ženevjevino kijanje. Bolela ju je rana, ali je nije pominjala, pomalo je spavala i čekala. Nisu znali kada je svanulo jer je u kosturnici bio mrkli mrak. Ništa nisu čuli cele noći. Ni korake, ni jauke, ni molitve, samo tišinu grobnice. Čekali su sve dok Tomas više nije mogao da izdrži i izvukao se iz rupe, prešao preko kostiju i sišao. Ženevjev je ostala gde je i bila dok je Tomas, opipavajući razbacane kosti, tražio put ka stepeništu. Otpuzao je gore, osluškivao neko vreme, ništa nije čuo, potom je polako otvorio vrata. Opatijska crkva je bila prazna. Znao je da je svanulo jer je svetlost dopirala sa istočne strane, ali bilo je teže odrediti koliko je sunce već bilo na nebu, pošto je svetlost bila slaba, difuzna, i Tomas je pretpostavio da je to jutarnja magla. Vratio se u kosturnicu. Naleteo je na nešto drveno dok je koračao, savio se i otkrio da je to prazna kutija za gral. Na trenutak je pomislio da treba da je vrati u kovčeg, a onda je odlučio da je zadrži. Taman će stati u njegovu torbu, pretpostavio je. ,,Ženevjev!“, pozvao ju je tiho. ,,Siđi.“

pretpostavio je. ,,Ženevjev!“, pozvao ju je tiho. ,,Siđi.“ Ona je gurnula njihove torbe, njegov luk i strele, oklop i ogrtače niz gomilu kostiju, potom je krenula i sama, trzajući se od bola u ramenu. Tomas je morao da joj pomogne da stavi oklop i povredio ju je kada joj je podigao ruku. Navukao je svoj oklop, prebacio je ogrtače preko ramena, potom je zategao luk da bi mogao da ga okači na leđa. Vratio je mač u korice, spustio je kutiju u torbu, koju je zakačio za pojas i potom, noseći snop strela, okrenuo se ka stepeništu i pošto je dovoljno svetlosti ušlo kroz otvorena vrata, video je belu odoru u odaji za dragocenosti. Pokazao je Ženevjev da ostane gde je i uspuzao se uz grobnicu. Pacovi su se razbežali kada je stigao do nižeg svoda i tu je zastao i zagledao se. Planšar je bio mrtav. „Sta je to?“, upitala ga je Ženevjev. „Kopile ga je ubiIo“, rekao je Tomas zapanjeno. ,,Koga?“ ,,Opata!“, prošaptao je i, mada je bio ekskomuniciran, prekrstio se. „Ubio ga je!“ Čuo je kraj razgovora Veksajla i Planšara i bilo mu je čudno što je opat naglo ućutao i još čudnije što je čuo samo jedan par nogu kako se penju uz stepenice, ali ovo nikako nije mogao da zamisli. Nikako. „Bio je dobar čovek“, rekao je. ,,A ako je mrtav“, rekla je Ženevjev, „okriviće nas. Prema tome, požuri! Požuri!“ Tomas nije želeo da ostavi krvavi leš u podrumu, ali je znao da nema drugog izbora. I Zenevjev je bila u pravu, okrivili bi njih. Planšar je umro zato što je njegov deda oporekao jeres, ali to niko ne bi poverovao, sada kada su mogli da okrive dva

to niko ne bi poverovao, sada kada su mogli da okrive dva osuđena jeretika. Poveo ju je uz stepenice. Crkva je još uvek bila prazna, ali Tomasu se učinilo da čuje glasove kraj otvorenih vrata na zapadnoj strani. Napolju je bila magla i malo je ulazila i u crkvu, polako se šireći po kamenim pločama. Pomislio je da se vrati u kosturnicu i ponovo sakrije, a onda mu je palo na pamet da bi njegov rođak mogao detaljnije da pretraži samostan i onda je zaključio da je bolje da krene. ,,Ovuda.“ Uhvatio ju je za ruku i poveo je ka južnoj strani crkve gde su se nalazila vrata koja su vodila ka unutrašnjem hodniku. To su bila vrata na koja su monasi ulazili kada su dolazili na molitve, a ona im je očigledno bila uskraćena ovog jutra. Tomas je gurnuo vrata, trgao se kada su zaškripala, i provirio je napolje. U prvom trenutku pomislio je da je hodnik, kao i crkva, prazan; potom je video grupu ljudi sa cmim kapuljačama na drugom kraju. Stajali su na vratima, očigledno su slušali nekoga unutra, i niko nije primetio kada su Tomas i Ženevjev proleteli ispod osenčene arkade i nasumice otvorili jedna vrata. Vodila su u hodnik i na njegovom kraju su se našli u samostanskoj kuhinji, gde su dva monaha mešala nešto u ogromnom kotlu iznad vatre. Jedan od njih je spazio Ženevjev i izgledalo je da hoće da protestuje zbog prisustva žene, ali Tomas je zašištao na njega da ućuti. „Gde su ostali monasi?“, upitao je Tomas. ,,U svojim ćelijama", odgovorio je preplašeni kuvar i gledao je kako njih dvoje trče kroz kuhinju pored stola sa

noževima, kašikama i činijama i ispod kuka na kojima su visile dve zaklane koze i zatim nestaju kroz zađnja vrata, koja su vodila u maslinjak gde je Tomas ostavio njihove konje. Konji su nestali. Kapija na kući leproznih je bila otvorena. Tomas je bacio pogled na nju, onda se okrenuo ka zapadu, ali Ženevjev ga je čupnula za kaput i pokazala mu nešto u magli i Tomas je primetio jahača u ernoj odori između stabala. Da li je taj muškarac bio iz kordona? Da li je Veksajl postavio vojnike svuda oko samostana? Tako je izgledalo, a izgledalo je i da bi se jahači mogli okrenuti i videti ih, ili da bi dva monaha iz kuhinje mogla da podignu uzbunu, a onda ga je Ženevjev ponovo povukla za kaput i povela kroz maslinjak u kuću leproznih. Bila je prazna. Svi su se bojali gubavaca i Tomas je pomislio da ih je Veksajl sigurno oterao da bi njegovi vojnici mogli da pretraže prostorije. „Ovde se ne možemo sakriti“, šapnuo je Ženevjev. „Ponovo će je pretražiti.“ „Nećemo se skrivati“, rekla je i otišla u najveću prostoriju odakle se vratila sa dva siva ogrtača. Tomas je shvatio. Pomogao je Ženevjev da ogme jedan i navuče kapuljaču na zlatnu kosu, zatim je on ogmuo drugi i uzeo dva klepetala sa stola. Ženevjev je, u međuvremenu, stavila snopove strela i Tomasov luk na sanke koje su leprozni koristili kada su išli da skupljaju drva za potpalu i Tomas je nabacao drva preko oružja i prebacio omču preko ramena. „Sada možemo da krenemo“, rekla je Ženevjev. Tomas je povukao sanke, koje su klizile po vlažnoj zemlji.

Tomas je povukao sanke, koje su klizile po vlažnoj zemlji. Ženevjev je išla napred i kada su prošli kapiju, pogledala je na obe strane, nadajući se da će izbeći konjanike. Magla je bila njihov saučesnik, sivi ogrtač sa kojim su se njihovi ogrtači stapali. Ulaz u šumu se nalazio na zapadnoj visoravni i Ženevjev je krenula prema njemu, nije klepetala, samo je posmatrala. Zašištala je iznenada i Tomas se ukočio. Čuo se topot konjskih kopita; čuo ih je kako se udaljavaju i produžio je. Okrenuo se posle izvesnog vremena i video da je samostan nestao. Drveće ispred njih je izgledalo suvo i cmo u izmaglici. Išli su stazom kojom su išli leprozni kada su skupljali pečurke u šumi. Približavali su se drveću, a onda se ponovo čuo konjski topot i Ženevjev je zaklepetala u znak upozorenja. Konjanika to nije zastrašilo. Pojavio se iza njih i Tomas je zaklepetao svojim klepetalom kada se okrenuo. Glava mu je bila pognuta tako da mu se lice nije videlo ispod kapuljače. Video je noge konja, ali ne i jahača. „Milost, gospodine“, rekao je, „imajte milosti.“ Ženevjev je ispružila ruku'kao d'a traži milostinju, a ožiljei na njenoj koži-, koje joj je napravio otacRubei-, izgledalisu groteskno;. Tomas je učinio isto, otkrivajući svoje ožiljke, koža mu je bila bel'a i izbrazdana. ifUdelite milostinju“, rekao je1, „budite ljubazni, gospodine, udelite milostinju.“ . Konjanik, koga; nisu videliv gleđao je u njih i oni su pali na kolena. Konj je dahtanjem stvarao oblake gušće od .najgušće magle. „Smilujte nam se.“ Ženevjev je govorila lokalnim jezikom, hrapavim glasom. ,,Za ime boga,-sažalite se.“ : Konjanik je samo stajao, a Tomas se nije usuđivao da

Konjanik je samo stajao, a Tomas se nije usuđivao da podigne pogled. Osećao je strah nenaOružanog čoveka koji je bio u milosti jahača u oklopu. Znao je đa je muškarac sumnjičav. Sigurno mu je naredeno da traga za dvoje ljudi lcoji beže iz samostana i upravo je pronašao takav par, ali činilo se da s’u leprozni, a njegov strah od istog bio je u konfliktu sa njegovom dužnošću. Odjednom su se oglasila klepetala i Tomas je krišom pogledao i video grupu osoba u sivom kako izlaže iz šume, zvoneći i tako upozoravajući ostale da dolaze i traže milostinju. To što je viđeo da još leproznih dolazi da se pridruži prvoj dvojici, bilo je više nego što je konjanik mogao da podnese. PljUnuo ih .je, povukao uzde i odjahao. Tomas i Ženevjev su Čekalr, još uvek na kolenima, dok čovek skoro nije nestao u magli i potdm su požurili ka drveću, gde su najzad mogli da odbace klepetala, skinu smrdljive sive ogrtače i uzmu luk i snopove strela, Gubavci, oterani iz svog utočišta u samostanu, samo su zurili u njih. Tomas je ižvadio šaku novčića, koje mu je dao ser Gijom, i spustio ih na travu. „Niste nas videli“, rekao je, a Ženevjev je ponovila na lokalnom jeziku. Išli su na zapad, izlazeći iz magle i držeći se šume, sve dok je više nije bilo; ostao jć Samo stenovi'ti nagib, koji je vodio ka visoravni. Išli su uzbrdo, pokušavajući da o'stanu skriveni iza stena i u jarugama, dolc se iza njih magla podigla u dolini. Prvo se pojavio vrh opatijske crkve, potom ostali krovovi i do polovine jutra ukazao se i samostan, ali do tada su Tomas i Ženevjev već bili na vrhu i išli su na jug. Da su nastavili da idu na zapad, spustili bi se u dolinu reke Ger, gde je bilo mnogo sela.

Zemlja na jugu je bila nenaseljena i prostrana i tamo su se uputili. U podne su zastali da se odmore. „Nemamo hrane“, rekao je Tomas. „Onđa ćemo biti gladni“, rekla je Ženevjev. Nasmešila mu se. ,,A kuda idemo?“ ,,U Kastijon de Arbizon“, rekao je Tomas. „Vraćamo se tamo!“ Ženevjev je bila iznenađena. „Ali izbaeili su nas, zašto bi nas opet primili?“ „Zato što smo im potrebni“, rekao je Tomas. Nije bio siguran u to, ali čuo je lcada je Veksajl razgovarao s Planšarom i saznao je da je deo garnizona otišao da se prildjuči snagama Berata i pretpostavio je da ih je Robi poveo. Nije mogao da zamisli ser Gijoma kako krši zakletvu datu erlu od Northemptona, ali Robi nije položio zakletvu van Skotske. Tomas je nagađao da su vojnici, koji su ostali u Kastijon de Arbizonu, njegovi vojnici, vojnici koje je on regrutovao lcod Kalea, Englezi. Zato će otići tamo i ako zamak bude razrušen,( a garnizon pobijen, produžiće, ići će na zapad dok ne vrati englesku imovinu. Ali prvo će krenuti na jug, pošto tamo velike šume idu preko grebena zaklonjenih planinama. Podigao je prtljag, a iz njega je ispala kutija od grala, lcoju je stavio u torbicu, na rezervne glave strela, kamen za oštrenje i konopce. Ponovo je seo i podigao kutijicu. „Sta je to?“, upitala ga je Ženevjev. „Planšar je verovao da je to kutija u kojoj se nalazio gral“, rekao je, ,,ili možda kutija koja je trebalo da natera ljude da pomisle da se u njoj nalazio gral.“ Gledao je izbledeli natpis.

Sada, na sunčevoj svetlosti, kada je mogao da vidi kutiju kako treba, uočio je da su slova crvena, a tamo gde se boja skinula, na drvetu se još uvek nalazio nejasan otisak. U kutiji je bio još jedan izbledeli otisak, krug od prašine utisnut u drvo, kao da je nešto tu dugo stajalo. Dve gvozdene šarke bile su zarđale i lomljive, a drvo toliko suvo da skoro uopšte nije imalo težinu. ,,Da li je pravo?“, upitala je Ženevjev. „Pravo je“, rekao je 'Tomas, ,,ali da li je nekada u njoj bio gral, to ne znam.“ I pomislio je koliko je često izgovarao te tri reči kada je govorio o gralu. Pa ipak, sada je znao više. Znao je da je sedam muškaraca pobeglo iz Astaraka u prošlom veku, onda kada su francuske vojske, koje su nosile krstaške krstove, došle da isteraju jeres iz južnih predela. Ljudi su pobegli, tvrdili su da su uzeli blago i zakleli su se da de ga braniti, a sada, mnogo godina kasnije, samo je Gaj Veksajl sačuvao svoju izopačenu veru. A da li je Tomasov otac ikada imao gral? Zbog toga je Gaj Veksajl otišao u Hukton i pobio sve u selu, baš kao što je sada ubio Planšara. Potomci gospodara tame su uklonjeni jer su izneverili poverenje, a Tomas je znao šta bi se njemu desilo da ga je rođak uhvatio. ,,To je čudan oblik za gral“, rekla je Zenevjev. Kutija je bila četvrtasta i plitka, nije bila duboka kao da je nekada u njoj bio položen pehar sa svojom osnovom. ,,Ko zna kako gral izgleda?“, upitao je Tomas i spustio kutiju u ranac. Išli su na jug. Tomas je stalno gledao iza i oko sebe i oko podneva su videli vojnike u tamnim ogrtačima kako napuštaju samostan i jašu ka grebenu. Bilo ih je dvanaest i

napuštaju samostan i jašu ka grebenu. Bilo ih je dvanaest i pretpostavio je da se penju na greben da bi dobro osmotrili okolinu. Gaj Veksajl je sigurno ponovo pretražio samostan i nije našao ništa tako da je sada počeo da širi mrežu. Požurili su. Kada je veče počelo da se spušta, pred njima se ukazala grupa rabacanih stena gde je Zenevjev ranjena; šuma sada više nije bila daleko, međutim, Tomas se stalno osvrtao jer je očekivao da se konjanici pojave svakog trenutka. Umesto toga, pojavili su se na istočnoj strani, dvanaest konjanika, penjali su se stazom koja je išla preko grebena, a Tomas i Zenevjev su pretrčali pašnjak i nestali u šumi, samo nekoliko trenutaka pre nego što su se konjanici pojavili na grebenu. Ležali su u travi, zaustavljajući dah. Dvanaest jahača je sedelo na otvorenom i čekali su. Jahači su posle izvesnog vremena počeli da pretražuju deo grebena na čistini, nadajući se da će izvući Tomasa i Ženevjev iz skrovišta i Tomas je shvatio da je njegov rođak tačno predvideo šta će on uraditi, predvideo je da će pokušati da ode u Kastijon de Arbizon ili da otputuje na zapad u potrazi za drugim engleskim garnizonima i sada su njegovi vojnici pretraživali teren zapadno od Astaraka. I dok je Tomas posmatrao, pojavio se i njegov rođak, vodeći drugu grupu vojnika, koja se pridružila ostalima na travnatom grebenu. Sada je na njemu bilo preko četrdeset ratnika, svi su bili u oklopima ili oklopnim košuljama, svi su bili ogrnuti cmim plaštevima, svi su imali duge mačeve. „Šta ćemo sada?“, upitala je Ženevjev. „Sakrićemo se“, odgovorio je Tomas. Šunjali su se nazad, pokušavajući da ne naprave nikakav

Šunjali su se nazad, pokušavajući da ne naprave nikakav šum i kada su bili duboko u šumi, Tomas ju je poveo na istok. Vraćao se u Astarak jer je sumnjao da bi Gaj tako nešto pretpostavio. Stigli su do ruba grebena i videli dolinu koja se protezala ispred njih. Tomas je polako otpuzao do severne strane da proveri šta njihovi progonitelji rade. Polovina je otišla na zapad da blokira staze koje su išle kroz susednu dolinu, ali ostali, koje je vodio Veksajl, jahali su prema šumi. Ponovo su se pretvorili u progonitelje, nadajući se da će isterati Tomasa i Ženevjev pred ostale ratnike i sada, kada su se konjanici približavali, Tomas je video da neki od njih nose samostrele. „Trenutno smo bezbedni“, rekao je Ženevjev kada joj se pridružio u stenovitoj jaruzi, gde se ona skrivala. Znao je da se uvukao u kordon svoga rođaka, koji je išao napred, i što je dublje zalazio, kordon se sve više širio, tako da će biti mnogo jednostavnije provući se kroz rupe u njemu. Ali to će morati da sačeka do jutra, jer je sunce već zalazilo za oblake na zapadu, bojeći ih u ružičasto. Tomas je osluškivao zvuk u šumi, ali nije čuo ništa, samo grebanje kandži po kori drveta, golubova krila u letu i fijuk vetra. Jahači u crnim plaštevima su odjahali na zapad, ali bdlo ih je i na istoku, dole u dolini. Tamo su još uvek bili vojnici, koji su zapalili kuću leproznih, tako da je dim ispunio nebo iznad samostana. Spalili su i ostatak sela jer su verovali da će plamen isterati svakoga ko se skriva u kolibama. Neki ljudi su bili u razrušenom zamku i Tomas se pitao šta tamo rade, ali bio je predaleko da bi video.

„Moramo da jedemo“, rekao je Ženevjev. „Nemamo ni.šta“, odgovorila je. „Onda ćemo potražiti pečurke“, rekao je Tomas, ,,i koštunjave plodove. Potrebna nam je voda.“ Pronašli su potočić na jugu i oboje su utolili žeđ tako što su prislonili liea na kamen preko koga se slivala voda, a onda je Tomas napravio ležaj od paprati u udolini gde je tekla voda i lcada je zaključio da će tu biti dovoljno dobro skriveni, ostavio je Ženevjev i otišao da potraži hranu. Nosio je luk i imao je šest strela za pojasom, ne samo za odbranu, nego i zbog nade da će naići na jelena ili svinju. Našao je neke pečurke na ubuđalom listu, ali bile su male i prošarane crnim tako da nije bio siguran da li su otrovne. Otišao je dalje, tražeći lešnike ili nešto drugo, puzeći stalno, osluškujući i uvek imajući rub grebena na vidiku. Čuo je buku, brzo se okrenuo i za trenutak je pomislio da je video jelena, ali senke su bile izdužene, pa nije*bio siguran; stavio je strelu na luk, za svaki slučaj, i otpuzao do mesta gde je čuo komešanje. Ovo je bila sezona parenja i trebalo je da jeleni budu u šumi i traže druge da se bore. Znao je da se ne bi usudio da upali vatru da ispeče meso, ali ranijc je jeo sirovu jetru. Ove večeri bi to bila gozba. Onda je ugledao rogove sa parošcima i pomerio se u stranu, skoro puzeći, pokušavao je da istera jelena na čistinu i upravo je u tom trenutku iz samostrela odapeta strela koja je proletela pored njega i zabila se u drvo, jelen je pobegao, a kada se Tomas okrenuo i povukao tetivu, video je muškarce sa isukanim mačevima. Upao je u zamku.

Upao je u zamku. I bio je uhvaćen.

TREĆE POGLAVLJE Tama

Pretraga samostana nije ništa otkrila, osim tela opata Planšara i Gaj Veksajl je pred svima okrivo svog rođaka za taj zločin. Potom je naredio da se pretraze sve zgrade, naredio je i da se kuća leproznih i selo spale da bi bili sigurni da se begunci ne kriju u njima. Na kraju je ipak morao da prihvati da je njegova lovina umakla. Poslao je konjanike da pretraže obližnju šumu. Otkriće dva siva ogrtača i klepetala u šumi na zapadnoj strani, pokazalo je šta se u stvari dogodilo i Veksajl se suočio sa konjanicima koji su čuvali tu stranu samostana. Oba muškarca su se zaklela da ništa nisu čula. Nije im poverovao, ali ništa ne bi postigao da ih je dalje ispitivao, pa je zato poslao konjanike da pretraže sve staze koje su vodile ka engleskim utvrđenjima u Gaskonji. Kada je naredio Sarlu Bezijeru da pozove svoje vojnike da se priključe potrazi, on je odbio. Rekao je da su njegovi konji hromi, a ljudi umorni. „Nisam ovde da bih izvršavao tvoja naređenja“, zarežao je Bezijer. „Ovde sam zbog mog brata.“ ,,I tvoj brat želi da se Engiez pronađe“, Veksajl je bio uporan. „Onda ga vi pronađite, gospodaru“, rekao je Bezijer, prezrivo naglasivši poslednju reč. Veksajl je odjahao na zapad sa svim svojim vojnicima. Znao je da je Bezijer najverovatnije ostao da bi opljačkao selo i samostan i to je bilo upravo ono što je i učinio, mada nije našao veliki plen. Poslao je šest svojih vojnika da pregledaju patetičnu imovinu koju su seljaci spasli od vatre i tu su otkrili posude i šerpe koje su mogli da prodaju za nekoliko susa, ali ono što su.

šerpe koje su mogli da prodaju za nekoliko susa, ali ono što su. u stvari, tražili bio je novac koji su seljaci sakrili lcada su videli da stižu vojnici. Svi su znali da seljaci čuvaju male količine gotovine i zakopavaju ih kada se pojave naoružani jahači u oklopima i zato su Bezijerovi ljudi stavili seljake na muke da bi otkrili gde su sakrili novac i pri tom su otkrili nešto mnogo interesantnije. Jedan Sarlov vojnik je govorio jezik južne Francuske i kada je krenuo da iseče prste jednom seljaku, ovaj je izbrbljao da je stari grof iskopavao nešto pored ruševina zamka i da je otkrio stari zid ispod kapele, ali umro je pre nego što je mogao da nastavi iskopavanje. To je zainteresovaio Bezijera jer je čovek rekao da se nešto nalazi iza zida, nešto što je uzbudilo starog grofa i što je opat, neka počiva u miru, želeo da ostane skriveno i tako, kada je Veksajl odjahao na zapad, Bezijer je odveo svoje vojnike u staru tvrđavu. Bilo je potrebno manje od sata da se podignu kamene ploče i otkrije podzemna grobnica. Bezijer je u toku sledećeg sata izvukao stare kovčege i video da su već opljačkani. Uhvatili su ponovo čoveka iz sela i on je pokazao gde je grof kopao i Bezijer je naredio svojim vojnicima da sruše zid. Požurivao ih je, pošto je želeo da završi posao pre nego što se Gaj Veksajl vrati i optuži ga za skrnavljenje grobova njegove familije, ali zid je bio jak i dobro omalterisan i nije se mnogo napređovalo sve dok jedan od njegovih vojnika nije dohvatio najveći kovački čekić, odnet iz zapaljenog sela. Cekić je udarao u kamenje, krneći ga i lomeći, dok na kraju nisu uspeli da ubace gvozdeni šiljak medu kamenje u donjem redu i zid je počeo da se ruši.

A unutra, na kamenom stubu, stajala je kutija. Bila je to drvena kutija, dovoljno velika da u nju stane čovečja glava i čak je Šarl Bezijer osetio uzbuđenje kada ju je ugledao. Gral, mislio je, gral i zamišljao kako jaše na sever, noseći dragocenost pomoću koje će njegov brat postati papa. „Sklonite se s puta“, zarežao je na muškarce i posegao za blagom. Sagao se i podigao ga sa postolja. Kutija je bila vešto izrađena i činilo se da nema poklopac. Sa jedne strane, Bezijer je pretpostavio da je to poklopac, umetnut je srebrni krst koji je potamneo od vremena, ali nije bilo natpisa na kutiji i nije se moglo znati šta se u njoj nalazilo. Bezijer ju je protresao i čuo da nešto zveči. Zastao je. Pomislio je da je pravi gral u njegovim rukama, ali ako se ispostavi da se u kutiji nalazi nešto drugo, onda je ovo pravo vreme da izvadi lažni gral iz tobolea i pretvara se da ga je otkrio ispod razrušenog oltara u Astaraku. „Otvori je“, rekao je jedan od njegovih vojnika. ,,Zaveži“. rekao je Bezijer budući da je želeo da razmisli. Englez je još uvek bio u bekstvu, međutim, verovatno će ga uhvatiti i šta bi se desilo kada bi kod njega našli pravi gral? Onaa bi taj oko njegovog struka proglasili lažnim? Bezijer se suočio sa istom dilemom kao u kosturnici kada je imao prilike da ubije Veksajla. Pokaži gral u pogrešno vreme i ništa od lagodnog života u papskoj palati u Avinjonu. Biće onda najbolje, mislio je, da sačeka da uhvate Engleza i uveri se da postoji samo jedan gral koji će odneti u Pariz. Ali možda se u ovoj kutiji nalazi neko blago?

blago? Odneo je kutiju na svetlost i izvadio nož koji je gurnuo između ivica kutije. Jedan njegov vojnik je predložio da kovačkim čekićem jednostavno razbije drvo, a Bezijer mu je rekao da je budala. „Hoćeš da razbiješ i ono što je unutra?“, upitao ga je. Odgurnuo je čoveka 1 nastavio da čeprka dok nije uspeo da otvori jednu stranu. Sadržaj je bio uvijen u belu vunenu tkaninu. Bezijer ju je izvadio, nadajući se da je ovo ta velika nagrada. Njegovi vojnici su se okupili u iščekivanju. dok je Bezijer odvijao staru tkaninu. Da bi otkrio kosti. Lobanju, nekc kosti stopala, ramenu lopaticu i tri rebra. Bezijer je buljio u to, a onda glasno proklco sve. Njegovi vojnici su počeli da se smcju, a Bezijer je, u besu, šutnuo lobanju tako da je odlctela u podzemnu grobnicu, otkotrljala se još nekoliko koraka i zaustavila. Istupeo je dobar nož da bi otkrio nekoliko preostalih kostiju čuvenog isceljivača anđcla, svetog Severa. Gral je ostao skriven. Koreadore je privukla neobična aktivnost u blizini Astaraka. Kad god su naoružani vojniei pljačkali sela ili gradove, uvek je bilo begunaca koji su postajali lak plen za očajne i izgladnele ljude, odbegle od zakona, a Destral, koji je predvodio oko sto koreadora, posmatrao je haranje Astaraka i primetio je na koju stranu su se uputili prvi bcguncj. Većina koreadora su i sami bili begunci, mada ne svi. Neki od njih su bili samo ljudi bez sreće u životu, drugi su otpušteni iz ratova, a nekoliko njih je odbilo da prihvati ulogu kmeta, koji je pripadao svom gospodaru. Leti su otimali životinje iz stada koje

pripadao svom gospodaru. Leti su otimali životinje iz stada koje su vodili na pašnjake i iz zasede napadali neoprezne putnike u brdskim klancima, ali preko zime su bili primorani da silaze u niže predele u potrazi za žrtvama i skloništem. Ljudi su dolazili i odlazili iz bande, vodeći svoje žene sa sobom. 'Neki bi umrli od bolesti, drugi bi uzeli svoj deo plena i otišli da započnu negde častan život, dok bi nekoliko bilo ubijeno u čarkama oko žena ili opklada, a samo mali broj bi poginuo u borbama sa strane. Stari grof od Berata je tolerisao Destralovu bandu sve dok ne bi počinila neku veću štetu pošto je smatrao da bi okupljanje i slanje ratnika, koji bi ih gonili po jarugama i planinama, bilo bacanje novca. Umesto toga, postavljao bi garnizon na stražu, gde god su se nalazile dragocenosti koje bi mogle da privuku koreadore, i uvek bi se postarao da kola, koja prevoze novac od poreza iz gradova, budu dobro obezbeđena. Trgovci, koji su putovali sporednim putevima, uvek su išli u konvojima i unajmljivali su vojnike, a ono što je preostalo, za to bi se postarali koreadori, koji su nekada morali da se bore sa rutijerima koji su prelazili i na njihovu teritoriju. Rutijer je skoro bio koreador, osim što su rutijeri bili bolje organizovani. To su bili vojnici bez zaposlenja, naoružani i isku sni i oni bi ponekad osvojili grad i opljačkali ga, stvorili bi garnizon, ostali bi tu dok bi imali koristi, a onda bi otišli dalje. Retki su bili posednici zemlje, koji su se borili sa njima jer su rutijeri bili obučeni vojnici i formirali su male surove vojske, koje su se borile sa fanatizmom ljudi koji nisu imali šta da izgube. Njih bi prestali da istrebljuju kada god bi izbio rat, a gospodari počeli

da zapošljavaju vojnike. Tada bi rutijeri položili novu zakletvu, otišli u rat i borili se dok ne bi bilo pro glašeno primirje, a potom, pošto nisu znali ništa drugo osim da ubijaju, vraćali su se na sporedne puteve u selima i tražili grad koji će napasti. Destral je mrzeo rutijere. Mrzeo je sve vojnike jer su oni bili prirodni neprijatelji koreadora i iako ih je, po pravilu, izbegavao, ipak je dozvoljavao svojim Ijudima da ih napadnu, ako bi bili brojno nadmoćniji. Kod vojnika su uvek mogli naći oružje, oklope i konje i tako je te večeri, kada je dim iz zapaljenog sela i kuće leproznih zaprljao nebo iznad Astaraka, Destral dozvolio jednom od svojih zamenika da povede ljude u napad na nekoliko ratnika u cmim ogrtačima koji su zašli u šumu. To je bila velika greška. Jahači nisu bili sami, u šumi su ih čekali ostali i tišina je odjednom naglo prekinuta glasnim topotom konjskih kopita i zveckanjem mačeva. Destral nije znao šta se događa na rubu šume. Bio je duboko u njoj, na mestu gde su se krečnjačke stene nazirale između hrastova, a potočić se slivao sa visoravni. Dve pećine su bile moguće sklonište i Destral je tu planirao da provede zimu, visoko u brdima, da bude na sigurnom, ali opet blizu doline, da bi njegovi ljudi mogli da pljačkaju sela i farme, a ovde su dovedena i dva begunca iz Astaraka. Par su uhvatili na ivici grebena i sproveli do polja ispred pećine, gde je Destral pripremio vatru, mada nije hteo da je zapali dok se ne završi obračun sa vojnicima. Sada, dok je padao sumrak, video je da su mu njegovi ljudi doneli veću nagradu nego što je mogao i da zamisli, jer je jedan od zarobljenih bio engleski strelac, a drugo

zamisli, jer je jedan od zarobljenih bio engleski strelac, a drugo žena, a žena je uvek bilo malo među koreadorima. Nju će već iskoristiti, ali od Engleza će imati veću korist. Njega mogu da prodaju. Osim toga, imao je kod sebe i torbu sa novcem, mač i oklopnu košulju. Destral je bio veoma zadovoljan jer je ovo bio čovek, koji je, svojim strelama, ubio šest njegovih muškaraca. Koreadori su pretražili Tomasov ruksak i uzeli njegov kremen i čelik, rezervne tetive za luk i nekoliko novčića koje je Tomas imao. Odbacili su rezervne glave za strele i praznu kutiju, za oju su smatrali da je stvar bez vrednosti. Oduzeli su mu strele i dali njegov luk Destralu koji je pokusao da ga zategne i razbesneo se kada, bez obzira na svu svoju snagu, nije mogao da povuče tetivu više od nekoliko inča. „Odsecite mu prste“, zarežao je, bacivši luk, ,,a nju skinite." Filin se umešao. Covek i žena su uhvatili Zenevjev i počeli su da vuku oklopnu košulju preko njene glave, ne obraćajući pažnju na to što ona vrišti od bola. Tomas je pokušavao da se oslobodi dvojice muškaraca koji su ga držali za ruke, kada je Filin viknuo da svi stanu. ,,Da slanu?“ Destral se okrenuo ka Filinu u neverici. „Smekšao si?“, optužio ga je. „Hoćeš da ga poštediš?“ „Pitao sam ga da nam se priđruži“, rekao je Filin nervozno. „Jer je spasao mog sina.“ Tomas nije razumeo ništa od onoga što su rekli, pošto su govorili lokalnim jezikom, ali bilo je jasno da je Filin molio da poštede Tomasu život i isto talco je bilo jasno da Destral, koji je nadimak dobio po velikoj sekiri obešenoj na njegovo rame, nije bio raspoložen da mu ispuni želju. ,,Ti si hteo da nam se on

bio raspoložen da mu ispuni želju. ,,Ti si hteo da nam se on pridruži?“, Destral je zaurlao. „Zašto? Zato što je poštedeo tvog sina? Isuse Hriste, ti si mekušac. Ti si jadnik.“ Skinuo je sekiru, obmotao čvrsto konopac sa njene ručke oko zgloba i krenuo prema Filinu. „Dao sam ti da povedeš ratnike i polovina njih je ubijena! Taj čovek i njegova žena su to uradili, a ti si hteo da nam se on pridruži? Da nema nagrade, odmah bi ga ubio. Rasporio bih mu utrobu i obesio bih ga za njegova trula creva, ali umesto toga, izgubiće prst za svakog mog čoveka koga je ubio.“ Pljunuo je prema Tomasu i uperio sekiru u Ženevjev. „Onda će moći da gleda kako mi ona greje krevet.“ „Pitao sam ga da nam se pridruži“, ponovio je Filin tvrdoglavo. Njegov sin, sa nogom u udlazi i na prostim štakama, napravljenim od hrastovih grana, dovukao se do oca. „Hoćeš li da se boriš za njega?“, upitao ga je Destral. On nije bio visok kao Filin, ali imao je široka ramena i bio je zdepast, nabijen, imao je sirovu snagu. Lice mu je bilo pljosnato, nos slomljen i imao je oči kao mastif; oči koje bi uvek zasijale pri pomisli na nasilje. Brada mu je bila zamršena i u njoj su se nalazili ostaei osušenih ispljuvaka i hrane. Zamahnuo je sekirom tako da je njeno sečivo zasijalo na svetlu koje je nestajalo. „Bori se sa mnom“, rekao je Filinu izazivački. ,,Ja samo hoću da on živi“, rekao je Filin, nespreman da potegne mač na vođu Ijutitog pogleda, ali drugi koreadori su namirisali krv, mnogo krvi, pravili su krug i podsticali su Destrala. Cerili su se i vikali, želeći borbu, a Filin se povlačio sve više, dok na kraju nije imao više kud.

„Borite se!“, vikali su muškarci. „Borite se!“ Njihove žene su takode vikale, dobacivale su Filinu da bude muško i da se suoči sa sekirom. Oni najbliži Filinu gumuli su ga napred, tako da je morao da odskoči u stranu da se ne bi sudario sa Destralom, koji ga je. pun mržnje, ošamario i potom povukao za bradu da ga uvredi. „Bori se“, uzviknuo je Destral, ,,ili sam odseci prste Englezu." Tomas i dalje nije razumeo šta govore, ali po izrazu Filinovog lica, shvatio je da nije ništa dobro. ,,Hajde!“, viknuo je Destral. „Odseci mu prste! Ili to, Filine, ili ću ja odseći tvoje.“ Galdrik, Filinov sin, izvukao je svoj nož i pružio ga ocu. „Uradi to“, rekao je dečak, a kada njegov otac nije hteo da uzme nož, pogledao je Destrala. ,,Ja ću to uraditi!“, predložio je. „Tvoj otac će to uraditi“, rekao je Destral, zabavljajući se, ,,i to ovim.“ Odmotao je traku sa zgloba i ponudio sekiru Filinu. A Filin, suviše uplašen da bi se suprotstavio, uzeo je oružje i pošao ka Tomasu. ,,Izvini“, rekao je na francuskom. „Zbog čega?“ „Jer nemam izboraFilin je izgledao očajno, poniženo, i znao je da drugi koreadori uživaju u njegovoj sramoti. „Stavi ruku na drvo“, rekao je, onda je ponovio naredenje na svom jeziku i muškarci koji su držali Tomasa uhvatili su ga za ruke i snažno su ih prislonili na koru drveta. Držali su Tomasa za podlaktice kada se Filin približio. ,,Izvini“, ponovio je Filin. „Moraćeš da ostaneš bez prstiju.“ Tomas ga je posmatrao. Primetio je koliko je nervozan.

Shvatio je da će mu, kada se sekira spusti, biti odsečena cela šaka, a ne samo prsti. „Uradi to brzo“, rekao je. ,,Ne!“ Ženevjev je vrisnula, a dvoje, koje ju je držalo, počelo je da se smeje. ,,Brzo!“, rekao je Tomas i Filin je zabacio sekiru nazad. Zastao je, olizao usne, još jednom bolno pogledao Tomasa i zamahnuo. Tomas je pustio da ga muškarci drže uz drvo; nije pokušavao da se odupre sve dok sekira nije zamahnula. Tek onda je upotrebio svoju ogromnu snagu da se otrgne iz njihovih ruku. Dva muškarca, zapanjena snagom strelca koji je obučen da koristi dugi luk od tise, odletela su u stranu kada je Tomas zgrabio sekiru u vazduhu i besno se okrenuo ka čoveku koji je držao Ženevjev. Prvim udarcem je rascepio muškarcu lobanju, a žena je instinktivno odmah pustila Ženevjev levu ruku. Tomas se okrenuo da dokrajči muškarce koji su ga držali prislonjenog uz drvo. Uzviknuo je svoj borbeni poklič, borbeni poklič Engleske: „Sveti Đorđe! Sveti Đorđe!“, i udario teškim sečivom najbližeg čoveka baš kada su konjanici izašli iz šume. Koreadori su na trenutak zapitali da li da nastave obračun sa Tomasom ili da obrate pažnju na opasnost od konjanika, onda su shvatili da su jahači svakako mnogo opasniji neprijatelj i uradili su ono što bi uradila većina ljudi kada bi se suočila sa ratnicima u galopu. Poleteli su u šumu, a jahači Gaja Veksajla, u cmim ogrtačima, poleteli su za njima, zamahivali su mačevima i ubijali sa brutalnom lakoćom. Destral, nesvestan opasnosti, zaleteo se pravo na Tomasa, a Tomas je zamahnuo i udario

zaleteo se pravo na Tomasa, a Tomas je zamahnuo i udario sečivom sekire zdepastog čoveka po licu, smrskao mu nos i odbacio ga. Onda je bacio nezgrapno oružje, dohvatio svoj luk i torbu sa strelama i zgrabio Ženevjev za ruku. Potrčali su. U šumi su bili sigurni. Stabla i niske grane su sprečavale konjanike da jašu slobodno, a mrak, zbog koga neće jasno videti, brzo se spuštao, konjanici su na čistini vešto upravljali konjima u pokretu i sekli, okretali se i sekli, a koreadori, koji nisu uspeli da pobegnu u šumu, umirali su kao ovce koje su klali vukovi. Filin je bio pored Tomasa, međutim, njegov sin je, na svojim čudnovatim štakama, još uvek bio na otvorenom i jedan od konjanika je primetio dečaka, okrenuo se i ispravio mač. „Galdriče!“ Filin je viknuo i potrčao da spase dečaka, ali Tomas ga je sapleo, zatim je stavio strelu na luk. Jahač je držao mač nisko, nameravajući da zabije vrh u Galdrikova mala leđa. Udario je konja mamuzama i ubrzao baš kada je strela izletela iz senke i zarila mu se u vrat. Konj se zateturao i okrenuo, a jahač je pao iz sedla u lokvu krvi. Tomas je odapeo drugu strelu, koja je proletela pored dečaka i zarila se Destralu u jedno oko, potom je pogledom potražio svog rođaka među konjanicima, ali sada je već bilo tako mračno da više nije mogao da razaznaje lica. „Hajde, idemo!“, Zenevjev ga je požurivala. ,,Hajde!“ Ali, umesto da potrči sa njom, Tomas je izleteo na čistinu. Zgrabio je praznu kutiju od grala, potražio svoju torbu sa novcem, pokupio rezervne glave strela, a onda je čuo Ženevjevin

novcem, pokupio rezervne glave strela, a onda je čuo Ženevjevin uzvik upozorenja dok su mu se kopita približavala i skrenuo je, okrenuo se i otrčao među drveće. Jahač koji ga je jurio, zbunjen Tomasovim veštim manevrisanjem, ponovo je udario konja, i skrenuo je kada se Tomas provukao ispod jedne niske grane. Ostali koreadori su bežali u pećine, ali Tomasu to nije padalo na pamet i pojurio je na jug, ka grebenu. Vodio je Ženevjev za ruku, dok je Filin nosio Galdrika na ramenima. Nekoliko hrabrijih konjanika usudilo se da ih prati, ali samo zakratko. Neki od preživelih koreadora su spremili samostrele i odapinjali su iz mraka strele u njih, tako da su konjanici odlučili da se zadovolje malom pobedom. Pobili su dosta bandita, još više ih pohvatali, a što je bilo još bolje, uhvatili su desetak njihovih žena. A izgubili su samo jednog svog čoveka. Izvadili su mu strelu iz vrata, stavili telo na konja i sa svojim zarobljenicima, uvezanim trakama od platna, vratili se na sever. Tomas je još uvek bežao. Imao je na sebi svoju oklopnu košulju, luk, torbu sa strelama i praznu kutiju, ali sve ostalo je izgubio. I trčao je kroz tamu. U prazno. Neuspeh je bio težak, a Gaj Veksajl je znao da nije uspeo. Poslao je jahače u šumu da isteraju begunee na čistinu, a umesto toga, upetljali su se u krvavi obračun sa koreadorima koji su im ubili jednog čoveka. Telo je odneto u Astarak, gde je, rano sledećeg jutra, Gaj Veksajl sahranio vojnika. Padala je kiša. Počela je da pada u ponoć i pljusak je natopio grob, iskopan u maslinjaku. Tela uhvaćenih koreadora, kojima su glave odsečene

prethodne noći, ležala su na ivici maslinjaka, ali Veksajl je smatrao da njegov vojnik treba da bude sahranjen. Sa tela su skinuli sve sem košulje i kada su ga ubaciii u plitku rupu, glava mu je upala u kišnicu. a na vratu mu se videla rana. „Zašto nije nosio svoj gordžet?“, upitao je Veksajl jednog vojmka koji je napao koreadore. Gordžet je bio deo oklopa koji je pokrivao vrat i Veksajl se setio da je mrtvac bio ponosan na'oklop koji je pokupio na nekom bojnom polju. „Nosio ga je.“ „Onda je ovo verovatno bio slučajni ubod mačem?'1, upitao je Veksajl. Bio je radoznao. Sve znanje je bilo od koristi, a znanje je koristilo čoveku da preživi u haosu bitke. ,,To nije bio mač“, rekao je neko, „pogodila ga je strela." ,,Iz samostrela?“ „Duga strela je prošla pravo kroz gordžet“, rekao je muškarac. „Mora da se zarila duboko.“ Čovek se prekrstio i pomoio da i njega ne zadesi ista sudbina. „Strelac je pobegao“, nastavio je. „Pobegao je u šumu.“ I tada je Gaj Veksajl shvatio da je Tomas bio medu koreadorima. Bilo je moguće da je jedan od bandita koristio iuk za lov, ali malo verovatno. Želeo je da zna gde je strela, međutim, ona je bila bačena, niko nije znao gde i zato je ujutru, kroz izmaglicu, Veksajl odveo vojnike do grebena i potom na jug do čistine, gde su tela i dalje ležala. Kiša je još uvek pljuštala, slivaia se niz konjske pokrivače i ulazila vojnicima u oklope, tako da sii se metal i koža hladili. Veksajlovi vojnici su gunđali, ali sarr Veksajl nije mario za vreme. Kada su stigli na

gunđali, ali sarr Veksajl nije mario za vreme. Kada su stigli na čistinu, pogiedći je razbacane leševe, a onda je ugledao ono što je tražio. Zde past čovek sa bradom imao je strelu u oku i Veksajl je sjaha. a pogleda dršku. Ispostavilo se da je to duga strela od jasena sa lopaticom od guščjeg perja. Veksajl ju je povukao i izvukao iz mozga mrtvog čoveka. Imala je dugi vrh, nalik na iglu, i po tome se videlo da je engleska. Potom je pogledao lopatice. ,,Dai ste znali'1, obratio se svojim vojnicima, ,,da Englezi koriste perje samo iz jednog guščjeg krila?“ Pomilovao je vlažno perje, koje je bilo pričvršćeno konopcem i lepkom zelenkaste boje. „Ili desno krilo“, rekao je, ,,ili levo, nije bitno, ali na jednoj streli se ne mešaju pera iz oba krila.“ Iznenada je, iznerviran, slomio strelu. Prokletstvo! Bila je to engleska strela i to je značilo da je Tomas bio ovde, tako prokleto blizu. Ali gde? Jedan njegov vojnik je predložio da krenu na zapad da pregledaju dolinu Gera, ali Veksajl je zarežao. ,,On nije budala. Sada je već miljama daleko. Miljama.“ Ili je možda bio samo nekoliko jardi udaljen i posmatrao iz šume, ili sa kamenitih grebena, a Veksajl je zurio u šumu i pokušao da se stavi na Tomasovo mesto. Da li će pobeći u Englesku? Ali zaštc* bi onda uopšte i dolazio ovamo? Tomas je bio ekskomuniciran, odbacili su ga njegovi saborci, poslali ga u divljinu, ali umesto da pobegne kući u Englesku, došao je na istok, u Astarak. Ali u Astaraku sada nema ničega. Bio je opustošen, gde bi onda Tomas sada mogao da bude? Gaj Veksajl je pretražio pećine, međutim, one su bile prazne. Tomas je otišao. Veksajl se vratio u samostan. Bilo je vreme da se krene i

Veksajl se vratio u samostan. Bilo je vreme da se krene i on je otišao da pokupi preostale svoje vojnike. Šarl Bezijer je takode okupio nekoliko svojih vojnika koji su uzjahali konje natovarene plenom od pljačke. ,,A kuda si ti krenuo?“, upitao ga je Veksajl. „Kud i vi, gospodaru“, rekao je Bczijer sa sarkastičnom Ijubaznošću, ,,da vam pomognemo da nadete Engleza. Pa onda, odakle da počnemo?", upitao je zajedljivo jer je znao da Gaj Veksajl nema odgovor. Veksajl nije re.kao ništa. Kiša je još uvek padala, pretvarajuci puteve u blato. Wa sevemorn pucu, koji je vodio ka Tuluzi; pojavila se grupa putnika. Svi su išli peške, trideset ili četrdeset njih, 1 bilo je očigledno da su došli da potraže utočište i pomoć u samostanu. Izgledali su kao begunei jer su gurali četvora ručna kolica natovarena kovčezima i zavežljajima. Tri starca, previše slaba da bi se izborila sa blatom, vozila su se na njima. Neki Bezijerovi vojnici, nadajući se lakom plenu, pojurili su ka njima, ali ih je Gaj Veksajl zaustavio. Kada su videli lakovani oklop Veksajla i zver koja se propinjala na štitu, ljudi su klekli u blato. „Kuda ste pošli?“, Veksajl je želeo da zna. ,,U samostan, gospodaru“, rekao je jedan muškarac, skinuo je šešir i sagao glavu. ,,A odakle ste?“ Čovek je rekao da su iz doline Garone, dva dana puta na istok, i tokom ispitivanja saznalo se da su to četiri zanatlije sa svojim porodicama: stolar, sedlar, kolar i zidar, svi iz istog grada. „Ima li tamo nekih problema?“, Veksajl je želeo *da zna.

Sumnjao je da će ga to zabrinuti jer Tomas sigurno nije putovao na istok, ali sve što je bilo neuobičajeno, njega je zanimalo. „Pojavila se kuga, moj gospodaru“, rekao je čovek. „Ljudi umiru.“ „Uvek ima kuge“, rekao je Veksajl nezainteresovano. ,,Ne kao što je ova, gospodaru“, rekao je čovek ponizno. Rekao je da stotine, hiljade ljudi umiru i da su oni, sa svojim porodicama, pri prvom naletu epidemije, odlučili da pobegnu. I ostali su učinili isto, rekao je čovek, ali većina je otišla na sever, u Tuluz, dok su ove četiri porodice, svi prijatelji međusobno, odlučili da spas potraže u brdima. „Trebalo je da ostanete", rekao je Veksajl, ,,i potražite utočište u crkvi “ „Crkva je puna mrtvih, gospodaru“, rekao je čovek, a Veksajl se brzo udaljio. Nekakva zaraza u Garonu ga se nije ticala i ako je običan narod paničio, to nije bilo ništa neobično. Zarežao je na vojnike Šarla Bezijera da ostave ljude na miru, a Bezijer je zarežao na njega, govoreći da gube vreme. „Tvoj Englez je otišao“, rekao mu je podrugljivo. Veksajl je to čuo, ali nije obratio pažnju. Umesto toga, zastao je na trenutak, a onda priuštio Šarlu Bezijeru zadovoljstvo, obrativši mu se. ,,U pravu si“, rekao je, „ali kuda je otišao?“ Bezijer se zbunio zbog blagog tona, kojim mu se Veksajl obratio. Naslonio se na naslon sedla i zagledao u samostan dok je razmišljao o pitanju. „Bio je ovde“, rekao je na kraju, ,,i otišao je tako da je verovatno pronašao ono što je tražio?“

otišao je tako da je verovatno pronašao ono što je tražio?“ Veksajl je odmahnuo glavom. „Pobegao je od nas, zato je otišao.“ „Zašto ga onda nismo videli?“, upitao je Bezijer ratoborno. Kiša je kapljala sa širokog metlnog oboda na njegovom šlemu, koji je, u stvari, bio deo oklopa koji je on prepravio da bi mu glava ostala suva. „Ali on je otišao i poneo je sa sobom šta god je pronašao. Kuda bi ti otišao da si on?“ ,,Kući.“ „Dug je to put“, rekao je Bezijer. ,,A njegova žena je ranjena. Da sam ja na njegovom mestu, našao bih prijatelje i to brzo.“ Veksajl je posmatrao namrgođenog Bezijera i pitao se zašto mu pomaže. ,,Prijatelji“, ponovio je Veksajl. „Kastijon de Arbizon“, rekao je Sarl Bezijer. „Izbacili su ga odande!“, suprotstavio se Veksajl. ,,To je bilo tada“, rekao je Bezijer, ,,ali šta je drugo mogao?“ U suštini, Šarl Bezijer nije znao da li bi Tomas otišao u Kastijon de Arbizon, ali to je bilo očigledno i Šarl je shvatio da mora što pre da pronade Engleza. Samo tada, kada se bude uverio da pravi gral nije pronađen, moći će da otkrije putir. „Ali ako nije otišao kod prijatelja“, dodao je, „sigurno je krenuo na zapad prema drugim engleskim garnizonima.“ „Onda ćemo mu preseći put“, rekao je Veksajl. Nije bio ubeđen da će Tomas krenuti u Kastijon de Arbizon, smatrao je da će njegov rođak sigumo poći na zapad i sada je Veksajla mučio novi problem, onaj koji je stvorio Bezijer, da je Tomas pronašao ono što je tražio. Gral je možda bio ^izgubljen i trag se

pronašao ono što je tražio. Gral je možda bio ^izgubljen i trag se ohladio, ali lov se morao nastaviti. Odjahali su na zapad. U mraku, kiša je padala kao osveta sa neba. Pljusak koji se sručio na drveće i tlo, natopio je begunce i još više ih oneraspoložio. U kratkom izlivu neočekivanog nasilja, koreaclori su se raspali, njihov vođa je ubijen, a njihov zimski logor uništen. Sada, u potpunoj tami jesenje noći, bili su izgubljeni, nezaštićeni i uplašeni. Tomas i Ženevjev su bili među njima. Ženevjev je provela veći deo noći presavijena, pokušavajući da savlada bol u levom ramenu, koji se pogoršao kada su koreadori pokušali i nisu uspeli da joj skinu oklopnu košulju. Kada je prvi tračak prigušene svetlosti osvetlio stazu u šumi, ona se uspravila i sledila Tomasa na zapad. Mnogi koreadori su krenuli za njima, uključujući i Filina, koji je još uvek nosio sina na ramenima. „Kuda ste krenuli?“, Filin je upitao Tomasa. ,,U Kastijon de Arbizon“, odgovorio mu je Tomas. ,,A kuda ćete vi?“ Filin je ignorisao postavljeno pitanje, napravio je još nekoliko koraka u tišini, a onda se namrštio. „Žao mi je“, rekao je. „Zbog čega?“ „Zato što sam hteo da ti odsečem prste.“ „Nisi imao mnogo izbora, zar ne?“ „Mogao sam da se borim sa Destralom.“ Tomas je odmahnuo glavom. ,,Ne možeš se boriti sa takvim ljudima. Oni uživaju u borbi, hrane se time. On bi te

unakazio, a ja bih opet izgubio prste.“ „Ipak mi je žao.“ Probijali su se kroz najviše delove grebena i sada su mogli da vide sivu kišu kako pljušti u dolini ispred njih, iznad visoravni i u dolini u daljini. Tomas je želeo da osmotri teren pre nego što počnu da se spuštaju i zato im je naredio da stanu i odmore se, a Filin je spustio sina. Tomas se okrenuo ka visokom čoveku. „Šta ti je rekao sin kada ti je dodao nož?“ Filin se namrštio kao da nije želeo da odgovori, a onda je slegao ramenima. „Rekao mi je da ti odsečem prste.“ Tomas je snažno udario Galdrika po glavi tako da mu je zazvonila i on je jauknuo od bola. Tomas ga je ošamario drugi put tako snažno da ga je ruka zabolela. „Reci mu“, rekao je Tomas, ,,da se sledeći put kači sa nekim svoje veličine.“ Galdrik je počeo da plače, Filin ništa nije rekao, a Tomas je ponovo pogledao dolinu ispred njih. Nije video ni konjanike, ni jahače na putevima, ni vojnike u oklopima kako patroliraju po vlažnim pašnjacima i zato je grupu poveo dole. „Čuo sam“, rekao je Filin nervozno, sa sinom na leđirna, ,,da su vojnici grofa od Berata opkolili Kastijon de Arbizon?" ,,I ja sam to čuo“, rekao je Tomas odsečno. „Misliš da je bezbedno putovati tamo?“ „Verovatno nije“, rekao je Tomas, ,,ali u zamku ima hrane, i prijatelja i toplo je.“ „Mogao bi da nastaviš dalje na zapad?“, predložio je Filin. „Ovamo sam došao zbog nečega“, rekao je Tomas, ,,i nisam to našao." Došao je zbog svog rođaka, a Gaj Veksajl je bio blizu;

Tomas je znao da ne može da se ponovo vrati u Astarak i suoči sa njim jer su Veksajlovi jahači bili u prednosti na otvorenom, ali zato je postojala mala šansa u Kastijon de Arbizonu. Postojala je i najmanja šansa ako je ser Gijom preuzeo komandu, a Tomasovi vojnici ostali u garnizonu. Ako ništa drugo, bar bi ponovo bio sa strelcima i dokle god su oni uz njega, smatrao je da svom rođaku može da priredi borbu koju će zapamtiti. Kiša je pljuštala kada su izašli iz doline Gera i još jače je padala dok su se kroz gustu kestenovu šumu penjali na drugi greben. Neki od koreadora su ostali iza, ali mnogi su uspevali da prate Tomasov ritam. „Zašto me prate?“, Tomas je upitao Filina. „Zašto me ti pratiš?“ „I nama je potrebna hrana i toplota“, rekao je Filin. Kao pas koji je izgubio svog gospodara, on se prikačio za Tomasa i Zenevjev, a ostali koreadori su pratili njega i zato je Tomas zastao na vrhu grebena i pogledao ih. Bila je to grupa mršavih, odrpanih, izgladnelih i premlaćenih ljudi sa nekoliko izgužvanih žena i jadnom dečicom. „Možete da pođete sa mnom“, rekao je i sačekao da Filin prevede, ,,ali ako stignemo u Kastijon de Arbizon, postaćete vojnici. Pravi vojnici! Moraćete da se borite. Da se stvamo borite. Bez skrivanja u šumi i bežanja kada postane opasno. Ako uđemo u zamak, moraćete da pomognete da ga odbranimo, a ako ne možete tako nešto, onda odmah idite.“ Po~ smatrao ih je dok je Filin prevodio; većina je izgledala smeteno, ali niko nije otišao. Ili su bili hrabri, mislio je Tomas, ili toliko očajni da nisu imali drugu mogućnost, osim da pođu sa njim.

pođu sa njim. Išao je ka sledećoj dolini. Zenevjev, sa kosom slepljenom uz glavu, hodala je u korak sa njim. „Kako ćemo ući u zamak?“, upitala ga je. „Onako kako sam to ja učinio ranije. Preko brane i uza zid.“ „Zar tamo neće biti stražara?“ Tomas je odmahnuo glavom. „Bedem je previše blizu. Ako tu postave vojnike, strelci bi mogli da ih skinu. Jednog po jednog.“ Što nije značilo da opsadnici nisu u mlinu, ali sa tim problemom će se suočiti kada stigne u Kastijon de Arbizon. ,,A kada uđemo?“, upitala ga je. „Šta ćemo onda?“ ,,Ne znam“, odgovorio je Tomas iskreno. Dotakla mu je ruku da mu pokaže da ne želi da ga kritikuje, nego da jednostavno želi da zna. „Čini mi se“, rekla je, ,,da si ti kao vuk koga love i koji se vraća u svoju jazbinu.“ ,,Istina“, rekao je Tomas. ,,A lovci će znati da si tamo. Uhvatiće te.“ „I to je istina“, rekao je Tomas. „Onda, zašto?“, upitala ga je. Nije odmah odgovorio, potom je slegao ramenima i pokušao da joj kaže istinu. „Zato što sam pobeđen“, rekao je, „zato što su ubili Planšara, zato što više nemam šta da izgubim, zato što ću moći da ubijem neke od njih, ako budem na jednom od onih bedema. I hoću, prokletstvo. Ubiću Žoslina; ubiću mog rođaka.“ Udario je po luku, koji je bio otpušten, da bi se sačuvao od kiše. „Ubiću ih obojicu. Ja sam strelac i to prokleto dobar strelac i to ću biti pre nego begunac.“ ,,A Robi? Ubićeš i njega?“

,,A Robi? Ubićeš i njega?“ ,,Možda“, rekao je Tomas, nevoljno razmatrajući tu opciju. „Znači vuk će pobiti pse?“, rekla je. „Zatim će umreti?“ ,,Verovatno“, rekao je Tomas. „Ali ću biti sa prijateljima “ To je bilo važno. Vojnici koje je doveo u Gaskonju, bili su pod opsadom i ako ga prime, ostaće sa njima do kraja. „Ti ne moraš da pođeš“, rekao je Ženevjev. ,,Ti prokleta budalo“, rekla je sa istim besom kao on. ,,Kada je trebalo da umrem, ti si se pojavio. Misliš da ću te sada ostaviti? Osim toga, sećaš li se šta sam videla na grmljavini?“ Tamu i zračak svetlosti. Tomas se kiselo nasmešio. „Misliš da ćemo mi pobediti?“, upitao ju je. „Možda. Samo znam da sam ja sada na strani božjoj, šta god crkva mislila. Moji neprijatelji su ubili Planšara, a to znači da sarađuju sa đavolom.“ Išli su nizbrdo. Drveće se razređivalo i ukazali su se prvi vinogradi i Tomas je zastao da osmotri predeo pred njima. Koreadori su se mučili iza njega, i padali su iscrpljeni na vlažno šumsko tlo. Sedmorica su nosila samostrele, ostali su imali ili raznorazno oružje ili nikakvo. Jedna žena, crvenokosa, prćastog nosa, nosila je falkon, zakrivljeni mač sa širokim sečivom i izgledalo je da zna da ga koristi. „Zašto smo stali?“, upitao je Filin mada je bio zahvalan zbog toga jer je njegov sin bio težak. „Da izvidimo ima li lovaca“, rekao je Tomas. Potom je dugo posmatrao vinograde, doline i šumarke. Potočić se presijavao između dva pašnjaka. Nikoga nije bilo na vidiku. Kmetovi nisu kopali rupe i nisu vodili svinje u kestenovu šumu i

to je zabrinjavalo. Zašto bi kmetovi ostali kod kuća? Samo zato što su u blizini bili naoružani vojnici i Tomas ih je tražio. ,,Tamo“, rekla je Ženevjev i pokazala na sever, tamo gde je zavijao blistavi potočić, Tomas je ugledao konjanike u senci žalosne vrbe. Znači, lovci su ga čekali i kada izađe iz šume, oni će ga opkoliti i poseći će njegove saputnike, a njega će odvesti kod njegovog rođaka. Bilo je vreme da se opet sakrije. Žoslinu se svideo top. Bila je to ružna stvar; teška, loptastog oblika, bučna, prava nezgrapna mašina za ubijanje. Želeo je da ih ima više. Sa desetak takvih mašina, mislio je, mogao bi da postane najveći gospodar u Gaskonji. Trebalo je pet dana da se top dogura u Kastijon de Arbizon, gde je Žoslin otkrio da opsada, ako bi se tako uopšte raogla i nazvati, ne napreduje. Ser Anri je rekao da je zadržao gamizon tako što ga je primorao da ostane u zamku, ali nije pokušavao da ga napadne. Nije napravio ni merdevine niti je svoje strelce sa samostrelima postavio dovoljno blizu da bi mogli da poskidaju engleske strelce sa bedema. „Spavali ste, je li?“, zarežao je Žoslin. ,,Ne, gospodaru.“ „Platili su vam, je li?“, Žoslin je želeo da zna. „Potkupili su vas, možda?“ Ser Anri se naježio zbog uvrede njegove časti, ali Žoslin ga je ignorisao. Umesto toga, naredio je streicima sa samostrelima da krenu niz glavnu ulicu i pronađu zidove ili prozore odakle bi mogli da odapinju strele u vojnike na

prozore odakle bi mogli da odapinju strele u vojnike na bedemima zamka. Engleske duge strele su do kraja dana ubile pet, a ranile šest strelaca sa samostrelima, ali Žoslin je ipak bio zadovoljan. ,,Ha, zabrinuli su se!“, rekao je. „Sutra ćemo napraviti pokolj.“ Sinjor Đoberti, glavni italijanski tobdžija, odiučio je da svoj top postavi u zapadnu kapiju grada. Kaldrma je na tom delu bila ravna i na nju je položio dva debla, koja su pridržavala drveni ram na kome je stajalo oružje u obliku ćupa. Mesto je bilo dobrih dvadeset jardi van dometa engleskih strelaca tako da su njegovi ljudi bili bezbedni i još bolje, prolaz kroz kapiju, deset koraka iza topa, bilo je dobro sklonište od naizmenične paljbe tako da su tobdžije mogle na miru da mešaju barut. Celo jutro su postavljali top i njegov okvir, koji su morali da podignu iz kola pomoću dizalice koju su Đobertove tobdžije napravile od tvrdog hrastovog drveta. Točkovi ispod okvira su podmazani svinjskom mašću, a Đoberti je kacu bele masti stavio pored topa kako bi mogli da podmažu točkove uvek kada top ispali dule. Topovski projektili su prevezeni na posebnim kolima i za svaki su bila potrebna dvojica da ga podignu. Projektili su bili od gvožđa i dugi četiri stope: jedni su ličili na strele sa zdepastim trupom, dok su drugi bile poluge, svaka je bila široka kao čovekova nadlaktica. Barut je bio u buradima, ali je morao da se proraeša zbog jake šalitre, koja je činila oko dve trećine mešavine, a koja bi pala na dno, dok bi se lakši sumpor i drveni ugalj podigli na površinu. Mešalo se dugačkom drvenom kašikom i kada je sinjor Đoberti bio zadovoljan, naredio je da se

kašikom i kada je sinjor Đoberti bio zadovoljan, naredio je da se osam punih posuda sipa u tamnu dubinu topa. Zadnji deo cevi. ođakle će projektili biti ispaljeni, nalazio se u velikom loptastom ispupčenju na zadnjoj strani topa. Na jednoj strani tog loptastog, gvozdenog dela naslikan je lik svetog Eloja, sveca zaštitnika metala, a na drugoj lik svetog Morisa, zaštitnika vojnika, a ispod svetaca bilo je ime topa „Pakleni bljuvač'*. „Star je tri godine, gospodaru", Đoberti je rekao Žoslinu, ,,a ponaša se kao dobro izdevetana žena.“ „Lepo se ponaša?“ „Video sam ih kako eksplodiraju, gospodaru.“ Đoberti je pokazao na loptasto ispupčenje i objasnio da se neki topovi raspadnu kada ispalc projektil i da parčići vrelog metala ubiju tobdžije. „Ali „Pakleni bljuvač“? On je veoma dobar. A napravili su ga, gospodaru, livci zvona iz Milana. Njih je teško izliti, veoma teško.“ ,,Ti to znaš da radiš?“, Žoslin se raspitivao i zamišljao livnicu topova u Beratu. ,,Ja ne, gospodaru. Ali možete da zaposlite dobre ljude. Ili da pronađete livce zvona. Oni znaju kako se to radi, a postoji i način da se utvrdi da li se to radi kako treba.“ ,,A to je?“, upitao je Žoslin nestrpljivo. „Naterajtc one koji prave topove da stoje pored cevi kada top prvi put opali. To ih primora da se koncentrišu na posao!“ Đoberti se prigušeno nasmejao. „Ja sam postavio livce pored topa prilikom paljbe i nisu se trzali. To dokazuje da je odlično

izrađen, moj gospodaru, odlično!" Jedan kraj štapina, napravljen od platna potopljenog u mešavinu ulja i baruta i zaštićen zašivenim lanenim platnom, stavljen je u barut, a arugi je spušten u usko grlo topa, gde će projektil biti postavljen. Neke tobdžije, rekao je Đoberti, više vole da naprave šupljinu u velikoj cevi, ali on je smatrao da bi takva šupljina oduzela topu snagu i zato mu je bilo draže da štapin upali u topovskim ustima. Belo platno je prićvršdeno šakom vlažne ilovače koja je ubačena u usko grlo, i tek kada se ilovača stegla, Đoberti je dozvolio dvojici tobdžija da donesu jedan od projektila nalik na strelu. Podigli su ga do upaljenog grla i pažljivo gurnuli tako da je celom dužinom bio u uskoj topovskoj cevi. Doneli su još ilovače, tek izmešane sa rečnom vodom, peskom i glinom, koji su dovezli u trećim kolima, a ilovaču su nagurali oko projektila da bi ga učvrstili. „Tako će eksplozija biti snažnija, gospodaru“, rekao je Đoberti i objasnio da bi bez ilovače veći deo eksplozivne moći baruta bio neiskorišćen jer bi se višak razleteo oko projektila. „Bez ilovače“, rekao je, „projektil bi samo izleteo. Ali ne bi imao razornu moć.“ „Dozvolićete mi da upalim štapin?“, upitao je Žoslin,*uzbuđen kao mali dečak sa novom igračkom. „Svakako, gospodaru“, rekao je Đoberti, ,,ali ne još. Ilovača mora da se stegne." Za to je trebalo tri sata, ali konačno, kada je sunce zašlo iza grada i osvetlilo istočnu stranu zamka, Đoberti je objavio da je sve spremno. Burad sa barutom je bezbedno smeštena u

je sve spremno. Burad sa barutom je bezbedno smeštena u obližnju kuću, gde vatra nije mogla da dopre do njih, tobdžije su* se sklonile u slučaju da cev eksplodira, a slamnati krovovi sa obe strane ulice su navlaženi. Topovska cev je uspravljena tako da je ciljala u vrh gornjeg svoda iznad ulaza u zamak, ali projektil će se tokom leta malo spustiti i udariće u kapiju po sredini, rekao je Italijan. Naredio je jednom od tobdžija da donese upaljenu granu iz ognjišta krčme „Medved i koljač“ i kada ju je dobio i proverio da li je sve pripremljeno kako treba, naklonio se Žoslinu i pružio mu upaljenu granu. Sveštenik je izgovorio molitvu, potom se sklonio u uličicu pored krčme. „Samo dotaknite štapin vatrom, gospodaru“, rekao je Đoberti, ,,i onda nas dvojica možemo da se sklonimo kod bedema i posmatramo.“ Žoslin je pogledao debelu crnu strelu, koja je virila iz bureta, iz vatrenih topovskih usta, potom štapin ispod i dotakao je vatrom platneni rukav i barut je unutra počeo da šišti. „Povucimo se, gospodaru, molim vas“, rekao je Đoberti. Dim se vijorio sa zapaljenog platnenog rukava, koji se zgrčio i pocrneo, potom nestao u cevi. Žoslin je želeo da posmatra kako vatra nestaje u grlu topa, ali sinjor Đoberti se usudio da povuče svog gospodara za rukav i Žoslin je nevoljno pratio Italijana do kapije na bedemu odakle je posmatrao zamak. Gore na kuli, zastava erla od Northemptona se vijorila na blagom vetru, ali neče još dugo, mislio je Žoslin. Onda se svet zatresao. Buka je bila takva da je Žoslin pomislio da se našao usred groma, groma koji je prouzrokovao zaglušujuću buku u njegovim bubnim opnama, tako iznenadnu i snažnu, da je nevoljno poskočio i cela ulica

tako iznenadnu i snažnu, da je nevoljno poskočio i cela ulica pred njim se zatresla, prostor između zidova i vlažne slame ispunio je dim iz koga su, kao komete, izletali i padali usijani delovi drvenog ugljena i ilovače. Gradska kapija se zatresla i buka usled eksplozije ponovo je odjeknula iz zamka, prigušivši pri tom škripu okvira sa podmazanim točkovima na kojima je „Pakleni bljuvač“ odskočio. Psi su počeli da zavijaju u kućama koje su se tresle i hiljade zatečenih ptica poletelo je u nebo. „Dragi bože!“, rekao je Žoslin, zadivljen, dok mu je u ušima zvonilo od zaglušujuće buke, čiji je eho još odjekivao u dolini. „Isuse Hriste!“ Sivobeli dim je nestao iz ulice, a pojavio se smrad, tako strašan, da se Žoslin skoro ugušio. A onda je kroz ostatke dima Žoslin primetio da jedno krilo kapije zamka visi. „Idemo opet!“, naredio je, glas mu je bio prigušen jer mu je još brujalo u ušima. „Sutra, gospodaru“, rekao je Đoberti. „Potrebno je vreme da se ilovača stegne. Stavićemo je večeras i ispalićemo projektil sutra u toku dana.“ Top je sledećeg jutra opalio tri puta, a teški projketili od zarđalog gvožđa uspeli su da razbiju kapiju zamka. Kiša je počela da pada. Kada bi kišne kapi dotakle metal „Paklenog bljuvača“, sve bi zašištalo i zadimilo se. Stanovnici su se sakrili u kuće i trgli bi se svaki put kada bi se usled zaglušujuće buke, koju je pravio top, zatresli prozori, a posude u kuhinjama zazvečalo. Branioci zamka su nestali sa bedema i to je ohrabrilo strelce sa samostrelima koji su prišli bliže. Kapija je srušena mada Žoslin još uvek nije mogao da vidi

dvorište zamka, jer je bilo na većoj visini od mesta gde je stajao top, ali pretpostavio je da garnizon sigurno zna da će ih napasti sa kapije i da sprema odbranu. „Stvar je u tome“, objavio je u podne, ,,da im ne damo vremena." „Imali su vremena“, istakao je ser Anri, „imali su celo jutro.“ Zoslin je ignorisao ser Anrija za koga je mislio da je samo jedan namrgođeni starac koji je izgubio entuzijazam. „Napašćemo večeras“, objavio je Zoslin. „Sinjor Đoberti će ispaliti đule u dvorište, a mi ćemo ići za njim dok se ne oporave od buke.“ Izabrao je šezdeset ratnika, najbolje koje je imao, i naredio im je da budu spremni u sumrak, a da bi bio siguran da branioci neće biti upozoreni unapted, rekao je vojnicima da prokopaju prolaze u zidovima kuća da bi napadači mogli da priđu zamku kroz zgrade. Idući kroz zidove, šunjajući se od kuće do kuće, napadači bi mogli da stignu na oko trideset koraka od kapije, a da ne budu viđeni i čim top bude opalio, oni će odmah izleteti iz svojih skrovišta i krenuti u juriš na zamak. Ser Anri je ponUdio da predvodi napad, međutim, Zoslin je to odbio. ,,Za to su potrebni mladi ljudi“, rekao je, „ljudi koji se ne plaše.“ Pogledao je Robija. „Poći ćeš?“ „Naravno, gospodaru „Prvo ćemo poslati deset strelaca sa samostrelima“, objavio je Žoslin. „Oni mogu da ispale seriju strela u dvorište i onda da nam se sklone sa puta.“ Mogli bi takođe, nadao se, da prime strele engleskih strelaca koji će ih možda sačekati u zasedi. Ser Anri je komadom uglja nacrtao šemu na kuhinjskom

stolu da bi pokazao Žoslinu šta se nalazi u dvorištu. Štale su, rekao je, na desnoj strani i treba ih izbeći jer ne vode nikuda. „Ispred vas su dva ulaza, gospodaru“, rekao je. „Onaj sa leve strane vodi u tamnice i odatle nema izlaza. Onaj sa desne strane nalazi se na vrhu stepeništa i vodi u prostorije i gore na bedeme. „Znači, taj nam je potreban?“ „Svakako, gospodaru“, ser Anri je oklevao. Želeo je da upozori Žoslina da je ser Gijom iskusan vojnik, da će biti spretnan. Prava opsada je tek počela, top je bio u upotrebi tek jedan dan, a u to vreme je garnizon bio na najvećem oprezu. Ser Gijom će ih očekivati, ali ser Anri je znao da bi svako upozorenje moglo samo da izazove Žoslinovo prezrenje i zato ništa nije rekao. Žoslin je naredio svom štitonoši da mu spremi oklop, potom je prezrivo pogledao ser Anrija. „Kada osvojim zamak“, rekao je, „ponovo ćeš biti kaštelan.“ „Kako god vaše gospođstvo odredi“, rekao je ser Anri, mirno prihvativši uvredu. Napadači su se okupili u crkvi Svetog Kalika, gde je održana misa i gde su vojnici u oklopima blagosloveni, potom su u koloni išli kroz prokopane zidove kuća, penjali se i šunjali do kolarove radionice koja je izlazila na trg ispred zamka. Tu su čučnuli sa spremnim oružjem. Vojnici su navukli šlemove, pomolili se i čekali. Većina je imala štitove, ali neki su više voleli da budu bez njih jer su smatrali da će moći brže da se kreću. Dvojica su imala ogromne sekire, oružje koje je pravilo haos na malom prostoru. Dotakli su svoje amajlije, pomolili se još

malom prostoru. Dotakli su svoje amajlije, pomolili se još jednom i nestrpljivo čekali da se ogromni top oglasi. Niko nije virio jer je Žoslin izdao stroga naređenja da moraju da ostanu skriveni sve dok top ne opali. „Još uvek postoji nagrada za svakog živog uhvaćenog strelca“, podsetio ih je, ,,ali ću je dati i za mrtve.“ „Držite visoko vaše štitove“, rekao je Robi, misleći na duge engleske strele. „Biće ošamućeni“, rekao je Žoslin, ,,i zaglušeni od buke. Samo ćemo uleteti i pobiti ih.“ Pomoli se Bogu da bude tako, pomislio je Robi i osetio grižu savesti što treba da se bori protiv ser Gijoma, koga je voleo, ali položio je novu zakletvu i bio je ubeđen da će se boriti za Boga, za Skotsku i za istinitu veru. „Pet zlatnika“, rekao je Žoslin, ,,za prvih pet koji krenu uz stepeniee i dođu u kulu.“ Zašto, do đavola, top nije opalio? Preznojavao se. Dan je bio prohladan, ali njemu je bilo vruće jer je podmazani kožni kaput ispod njegovog oklopa bio debeo. Taj oklop je bio najbolji od svih koje su nosili drugi napadači, ali bio je 1 najteži i Žoslin je znao da će biti teško da ide u korak sa ostalima u lakšim oklopima. Svejedno. Priključiće se borbi gde bude najgušće. Naslađivao se mišlju da će seći očajne strelce koji će vrištati. „Bez zarobljenika“, rekao je, želeći da njegov dan bude krunisan smrću. ,,A ser Gijom?“, upitao je Robi. „Možemo li njega da zarobimo?“ „Ima li imanje?“, upitao je Žoslin. ,,Ne“, priznao je Robi.

,,Ne“, priznao je Robi. „Onda, kakav otkup može da ponudi?" „Nikakav.“ „Dakle, bez zarobljenika!“, doviknuo je Žoslin svojim vojnicima. „Ali ne njihove žene“, predložio je vojnik. ,,Ne njihove žene“, složio se Žoslin i zažalio što zlatokosa begardevojka nije u zamku. Pa, biće drugih žena. Uvekima drugih žena. Senke su se izdužile. Kiša je padala celog jutra, ali nebo se do sada razvedrilo i sunce je bilo nisko, veoma nisko i Žoslin je znao da sinjor Đoberti čeka da poslednji sunčevi zraci prođu kroz kapiju i zaslepe branioce. Onda će se čuti buka i strašan tresak kada đule udari u zid dvorišta, pojaviće se dim i dok branioci još uvek budu zatečeni metežom, naoružani vojnici će bez milosti uleteti kroz kapiji. „Neka bog bude sa nama“, rekao je Žoslin, ne zato što je u to verovao, već zato što je znao da se takva sentimentalnost očekuje od njega. „Večeras ćemo se gostiti njihovom hranom i ženama.“ Previše je govoo jer je bio nervozan, ali on nije bio svestan toga. Ovo nije bilo kao na tumiru, gde gubitnik može da ode, bez obzira na modrice i posekotine. Ovo je bilo igralište smrti i iako je bio pun samopouzdanja, bio je i uplašen. Neka branioci spavaju, neka jedu, mislio je, ali neka ne budu spremni. I upravo tada svet se zatresao i ispunio zaglušujućom bukom, a plameno gvožđe je proietelo kroz kapiju; đirn je ispunio alice i čekanju je, hvala gospođu, došao kraj.

Krenuli su u juriš.

Od trenutka kada se prvi top pojavio u Kastijon de Arbizonu, ser Gijom je spremio gamizon za napad. Izdao je naređenje da deset strelaca bude stalno u dvorištu, po pet sa svake strane dvorišta, tako da njihove strele mogu sa kosine da izlete na otvoreno, tamo gde su topovska đula uništila glavnu kapiju. Glavni zid zamka, koji je ostao neoštećen, štitio ih je od strelaca sa samostrelima. U toku jutra, kada je top uništio kapiju, ser Gijom je smšio veći deo štalskih zidova, ali ostavio je stubove koji su podupirali krov kako bi strelci imali gde da sklone tetive kada počne kiša. Konje su odveli uz stepenice u donji hodnik, koji je pretvoren u štalu. Drvenu građu od zidova štale i ostatke glavne kapije iskoristili su da u dvorištu naprave barikadu. Nije bila onoliko visoka koliko je ser Gijom želeo da bude, a pošto nije bilo dovoljno drva, nije bila dovoljno jaka da bi mogla da izdrži napad, međutim, bilo kakva prepreka usporila bi vojnike u oklopima i strelci bi imali vremena da stave nove strele na luk. Prve gvozdene projektile ispaljene iz topa stavili su na barikadu, a doneli su i bure užeglog maslinovog ulja. Ser Gijom je bio spreman. Pretpostavio je da će Zoslin brzo krenuti u napad. Ser Gijom je proveo dovoljno vremena u društvu novog grofa od Berata i znao je da je Žoslin nestrpljiv čovek, željan pobede, i zaključio je, takođe, da će napasti ili u sumrak ili u svitanje i, kada je prošao dan od kada je topovsko đule razvalilo kapiju i napravilo pukotinu na bastijonu s jedne stane ulaza, postarao se

napravilo pukotinu na bastijonu s jedne stane ulaza, postarao se da ceo garnizon bude naoružan i spreman pre sumraka. Posle podne je bio siguran da će napad uskoro početi jer je, u dugom periodu između topovske paljbe, čučnuo na neoštećeni deo bedema kapije, oslušnuo i čuo čudne zvuke čekića i lomljavu, pa je pretpostavio da neprijatelj krči put kroz zidove kuća kako bi mogao neprimećen da priđe čistini ispred zamka. A kada je palo veče, a top nije opalio, ser Gijom je znao da mora da čeka da napadači budu spremni. Čučnuo je pored kapije i čuo zveckanje oklopa iz kuća na trgu, a kada je provirio, video je da se mnogo više vojnika okupilo na bedemima iznad zapadne kapije da bi posmatrali zamak. Mogli su slobodno da zatrube, pomislio je prezrivo, da objave svoje namere. Sklonio se odatle samo sekund pre nego što se strela iz samostrela zabila u svod, gde je on malopre bio. Vratio se svojim ratnicima. ,,Stižu“, rekao im je i provukao podlakticu kroz kožnu omču na svom štitu na kome se nalazio izbledeli znak sa tri jastreba. Osetilo se olakšanje. Ser Gijom je mrzeo da bude pod opsadom i mrzeo je prve dane kada se ser Anri pridržavao njihovog dogovora, jer, bez obzira na to što je to bio miran period, bio je frustriran što je zatečen u zamku. Sada će moći da ubije neke opsađnike, a za vojnika kakav je bio ser Gijom, to je bilo zadovoljstvo. Kada su top doterali u grad, ser Gijom se pitao da li će mu Žoslin izložiti svoje uslove, ali tada, kada je top prvi put opalio i razvalio tešku kapiju, shvatio je da Žoslin, uzavrele krvi, neoprezan i nedobronameran, ne želi ništa drugo

osim smrti. Tako da će mu je on sada dati. „Kada top opali“, rekao je ser Gijom svojim vojnicima, „tada će oni upasti“, čučnuo je pored kapije, sa neprijateljske strane barikade, i nadao se da je u pravu. Čekao je i posmatrao kako sunčeva svetlost prelazi preko kamenih ploča u dvorištu. Imao je osamnaest dobrih strelaca i svi su bili iza barikade, dok je šesnaest ratnika čekalo sa njim. Ostali su otišli, svi osim šest bolesnih vojnika. U gradu je bilo tiho, samo je pas lajao, a onda je iznenada zakevtao kada su ga ućutkali. Odbiće ih, mislio je ser Gijom, i šta onda? Nije sumnjao da će odbiti napad, ali još uvek ih je bilo mnogo manje, a garnizonu nije bilo pornoći. Ako opsadnike ovde potuku, možda će Žoslin pregovarati. Ser Anri Kurtoa bi sigurno prihvatio časnu predaju, mislio je ser Gijom, ali, da li je ser Anri mogao da utiče na usijanu Zoslinovu glavu? Top je opalio, činilo se da se zamak zatresao od buke, a gvozdeni projektil je proleteo kroz kapiju i zakucao se u zid, oštetivši pri tom veliki deo zida pored stepeništa koje je vodilo u kulu. Bela prašina se podigla. Ser Gijom je bio spreman, u ušima mu je odzvanjalo od straše buke, a potom je čuo povike i bat teških čizama na kaldrmi na trgu ispred i podigao je poklopac sa bureta sa uljem i prevrnuo ga tako da se zelenkasta tečnost razlila po kamenim pločama kod ulaza. Tek tada je čuo glas ispred. „Bez zarob!jenika!“, glas je bio prigušen jer je vojnik imao šlem sa spuštenim vizirom. „Bez zarobljenika!“ ,,Strelci!“, uzviknuo je ser Gijom, mada je sumnjao da treba da ih dovede u stanje ratne gotovosti. Dok je Tomas bio odsutan, strelce je

stanje ratne gotovosti. Dok je Tomas bio odsutan, strelce je predvodio Džejk, koji nije baš voleo tu odgovornost, ali voleo je ser Gijoma i želeo je da se dobro bori za njega. Džejk ništa nije rekao strelcima; nisu im bila potrebna naređenja. Cekali su sa napola zategnutim lukovima i bodkin strelama, zatim se na kapiji pojavila gomila strelaca sa samostrelima, a iza njih ratnici, koji su već uzvikivali ratne pokliče, a Džejk, kao što mu je naređeno, čekao je sve dok se prvi vojnik nije okliznuo na maslinovo ulje, potom je povikao: ,,Odapinji!“ Osamnaest strela je zapretilo masi. Prvi napadači na kapiji su se ispružili po kamenim pločama, vojnici su se sapiitali o njih, a strele su poletele ka gomili. Napad se još uvek odvijao na deset koraka od barikade, pa ipak, zahuktao se jer su usku kapiju zamka blokirali mrtvi i oni koji su umirali. Ser Gijom je stajao po strani sa isukanim mačem i ništa još uvek nije preduzimao, čekao je da strelci završe svoj posao. Bio je zadivljen brzinom kojom su odapinjali strele, i posmatrao je kako druga, pa treća probija oklop i zariva se u meso. Strelac sa samostrelom je ispuzao iz gužve i hrabro je pokušao da podigne svoje oružje, a ser Giiom je iskoračio i zario mu nož u nezaštićen potiljak. Drugi strelci sa samostrelima, očigledno poslati u prve redove da ospu paljbu po njegovim strelcima, bili su mrtvi ili su umirali. Zoslinovi ratnici su se izmešali sa njima, strele su štrčale iz oklopa i štitova, a ratnici na kapiji nisu mogli da napreduju. Džejk je sad u njih ispaljivao strele, plotun za plotunom, a onda je ser Gijom mahnuo svojim ratnicima da krenu. „Oni neče zarobljenike“, doviknuo im je, „čujete li me? Neće zarobljenike!“ Ser Gijom i njegovi vojnici su napadali sa leve strane

Ser Gijom i njegovi vojnici su napadali sa leve strane dvorišta, pa je Džejk poveo svoje strelce na desnu stranu i kroz kapiju je odapeo strele u nekoliko prilika ispod svoda. Posle nekoliko sekundi strele više nisu odapinjali jer je bilo previše mrtvih napadača, a oni koji su preživeli zarobljeni su tokom ser Gijomovog iznenadnog napada iz ugla dvorišta. To je bio masakr. Napadači, skoro dokrajčeni strelama, pretpostavili su da će branioci biti iza barikade, a umesto toga, ratnici su jumuli sa boka, a ser Gijomovi ratnici, koji su o'bavešteni da neprijatelj želi sve da ih pobije, nisu bili raspoloženi za milost. ,,Kopile!“ Džon Ferklot je ubo palog ratnika, zarivši mu mač kroz rupu u oklopu. ,,Kopile!“, ponovio je i presekao grkljan strelcu sa samostrelom. Burgundanin je koristio sekiru, efikasnim udarcima lomio je šlemove i lobanje i prosipao mozak i krv po klizavim kamenim pločama. Jedan ratnik, krupan, snažan i koristan, podigao se iz gomile, kezeći se, i gazio je po telima da bi se borio sa garnizonom, a ser Gijom je odbio njegov udarac mačem svojim štitom i zario mu mač u vrat. Čovek je zurio u ser Gijoma širom otvorenih očiju, njegove usne su pokušavale da opsuju, ali ništa se nije čulo, samo se pojavila grudva krvi, gusta kao mast; potom se zaneo i pao, a ser Gijom ga je već zaobišao i ustremio se na sledećeg ratnika. Strelci su odbacili svoje lukove, priključili se pokolju i koristili sekire, mačeve ili noževe da pogube ranjene. Jauci za milošću odjekivali su dvorištem, a nekoliko nepovređenih napadača u pozadini, koji nisu bili ranjeni, čulo ih je, čulo je engleske pobedničke povike: „Sveti Đorđe! Sveti Đorđe!“ Pobegli su. Jedan ratnik, ošamućen

od udarca mačem po šlemu, pobegao je na pogrešnu stranu, a Džon Ferklot ga je dočekao mačem kojim je pokidao čelične prstenove na njegovom oklopu i rasporio mu utrobu. ,,Kopile“, rekao je Ferklot, izvlačeći sečivo. „Oslobodite kapiju!“, povikao je ser Gijom. „Sklonite ih!“ Nije želeo da strelci sa samostrelima ustrele njegove ratnike dok uzimaju oklope i oružje sa leševa, tako da su mrtva tela odvukli na jednu stranu dvorišta. Nije bilo ranjenih neprijatelja koje je ser Gijom mogao da vidi. Neprijatelj je bio taj koji nije hteo zarobljenike i ser Gijomov garnizon je uzvratio istom merom. Napad je bio gotov. Međutim, opasnost još nije prošla. Još dva tela su bila na kapiji. Ser Gijom je znao da strelci sa samostrelima, koji su stajali niže, mogu da vide kroz kapiju, i koristeći štit da zaštiti svoje telo, sagao se i idući postrance, stigao do ulaza i odvukao prvo telo u dvorište. Od Zoslina nije bilo ni traga i to je bila šteta. Ser Gijom je sanjao o tome da zarobi grofa po drugi put i onda udvostruči njegov otkup, ponovo ga udvostruči i treći put opet udvostruči. Kopile, mislio je ser Gijom, a strela iz samostrela se zabila visoko u njegov štit i vrh štita je udario u ser Gijomov šlem. Sagao se još više, ščepao poslednjeg vojnika za članak i povukao ga, ovaj se pomerio i pokušao da se odbrani tako da mu je ser Gijom zario donji deo oštrog dela štita u mošnice, a čovek je ostao bez daha, i odustao je od borbe. Bio je to Robi. Kada ga je ser Gijom odvukao u dvorište kada je bio na sigurnom, video je da Robi nije ranjen. Bio je ošamućen, verovatno ga je ošamutila strela koja se

ranjen. Bio je ošamućen, verovatno ga je ošamutila strela koja se zarila u donji deo njegovog šlema i ostavila veliko udubljenje na debeloj ivici. Robija je udarac odbacio. Jedan inč niže i bio bi to jedan mrtav Škotlanđanin. A sada je to bio ošamućeni Škotlanđanin, koji se izvio da potraži svoj mač, kada je shvatio gde se nalazi. „Gde je moj novac?“, zarežao je ser Gijom, preteći Robiju njegovim mačem. ,,Oh, Isuse“, promumlao je Robi. ,,On ti neće biti od koristi. Ako hoćeš milost, sinko, moraš da moliš mene. Da moliš njih!“ Ser Gijom je pokazao na strelce ratnike koji su skidali oklope, odeću i oružje sa mrtvih. Razroki Džek se cerio jer je jedan od rnrtvih neprijatelja nosio prsten sa rubinom. Džejk je odsekao prst i sada je trijumfalno držao dragi kamen. Sem, ponosni novi vlasnik lepog oklopa, naprav jenog u Nemačkoj, došao je da vidi Robija. Pljunuo je da pokaže šta misli o Skotlanđaninu. Robi, suznih očiju zbog poniženja, pogledao je mrtve, njihove potkošulje su bile natopljene krvlju. Cetrdeset napadača je prešlo trg ispred zamka i više od pola ih je bilo mtrvo. Pogledao je ser Gijoma. ,,Ja sam tvoj zarobljenik'', rekao je i zapitao se kako će platiti jedan otkup lordu Autvajtu u Engleskoj, a drugi ser Gijomu. ,,Ti nisi moj prokleti zarobljenik'', rekao je ser Gijom na lošem engleskom, onda je ponovo prešao na francuski. „Cuo sam naredbu napolju. Bez zarobljenika. A ti se sigumo sećaš kako mi prolazimo kada imamo zarobljenike; ne dobijamo otkup za njih. Dobijemo papire. Da li je takvo ponašanja časno u

za njih. Dobijemo papire. Da li je takvo ponašanja časno u Škotskoj?“ Robi je pogledao divlje, jednooko lice i slegao je ramenima. „Ubij me“, rekao je umorno. „Ubij me i idi do đavola.“ „Tvom prijatelju se to ne bi dopalo“, rekao je ser Gijom i primetio zbunjenost na Robijevom licu. „Tvom prijatelju, Tomasu“, objasnio je. ,,On te voli. Ne bi želeo da budeš mrtav. Ti si mu slaba tačka jer je prokleta budala. Zato ću te poštedeti. Ustani.“ Ser Gijom je naterao Robija da ustane. ,,A sada idi kod Žoslina i reci tom bednom kopiletu da nam plati šta nam duguje i onda ćemo otići. Razumeš? On nam plati, i onda nas gledate kako odlazimo.“ Robi je hteo da zatraži mač koji je pripadao njegovom ujaku i na čijem se balčaku nalazila dragocena relikvija svetog Endrua, ali znao je da će biti odbijen i zato je, još uvek ošamućen, otišao do ulaza, praćen porugama strelaca. Ser Gijom je doviknuo strelcima sa samostrelima u gradu da je čovek koji izlazi, jedan od njihovih. „Možda će te ipak ustrcliti", rekao je Robiju, a onda ga je gurnuo u sumrak. Nijedna strela iz samostrela nije ispaljena na Robija, koji se, sa bolom u glavi i mošnicama, oteturao niz ulicu. Preživeli iz napada su se olcupili oko topa koji se još uvek pušio; neki od njih su imali strele u nogama ili rukama. Žoslin je bio tamo bcz šlema; kosa mu je bila slcpljena, a njegovo okruglo lice natopljeno je znojem i bilo je crveno od besa. On je bio među poslednjima koji su se nagurali u prolaz, video je haos ispred, onda ga je strela pogodila u grudni deo oklopa i pao je.

Zapanjila ga je silina udarca, kao da ga je šutnuo konj. Na oklopu je ostalo ulubljenje. Ispravio se, ali pogodila ga je druga strela, koja kao i prva, nije uspela da probije debeli oklop, ali opet je pao, a onda ga je panika preživelih ponela i, spotičući se, pobegao je sa njima. „Pustili su te?“, dočekao je Robija. Video je da ima veliku tamnu modricu na čelu. „Poslali su me sa porukom, gospodaru“, rekao je Robi. „Ako dobiju svoj novac“, nastavio je, „otići će bez borbe.“ ,,To je tvoj novac!“, zarežao je Žoslin. „Prema tome, plati im. Imaš li ga?“ ,,Ne, gospodaru.“ „Onda ćemo ih ubiti. Sve ćemo ih lepo ubiti!“. Žoslin se okrenuo ka sinjor Đobertiju. „Koliko će ti trebati da srušiš ceo ulaz?“ Đoberti je razmišljao. Bio je to nizak čovek, blizu pedesete, duboko izboranog lica. „Nedelju dana, gospodaru“, procenio je. Jedan od njegovih projektila je udario u jednu stranu ulaza i izvalio gomilu kamenja, otkrivši da je zamak popravljan. „Možda deset dana“, ispravio se, ,,a za još deset mogu da srušim i pola glavnog zida.“ „Smrvićemo ih u ruševinama“, zarežao je Žoslin, ,,a onda ćemo poklati sve.“ Okrenuo se ka svom štitonoši. „Je li moja večera spremna?“ „Jeste, gospodaru." Žoslin je jeo sam. Mislio je da će večerati u predvorju zamka ove večeri i slušati jauke strelaca kojima seku prste, ali sudbina je odlučila drugačije. Sada neće žuriti, zamak će

pretvoriti u ruševine, a onda će se osvetiti. Sledećeg jutra su Gaj Veksajl i Šarl Bezijer stigli u Kastijon de Arbizon sa više od pedeset ratnika. Izgledalo je da Veksajl nije uspeo da nađe svog jeretika, ali iz razloga koje Žoslin nije razumeo niti mu je bilo stalo do njih, verovao je da muškarac i njegova begaržena dolaze u opkoljeni zamak. „Uhvatite ih“, rekao je Žoslin, ,,i on će biti vaš. Ali žena je moja.“ „Ona pripada crkvi“, rekao je Veksajl.“ „Prvo meni“, Žoslin je bio uporan. „Crkva može posle da se poigra sa njom, a đavo na kraju.“ Top je opalio i kapija na zamku se zatresla. Tomas i njegovi ljudi su proveli vlažnu noć ispod drveća. Ujutru su tri koreadora nestala sa svojim ženama, međutim, ostalo je četmaest muškaraca, osam žena, šestoro dece i, najkorisnije, sedam samostrela. To su sve bili stari lukovi sa ručkama od kozjih nogu, što je značilo da su slabiji od lukova sa čeličnom osovinom na kojima su bile obrtaljke umesto ručaka, ali u borbi su se na starije brže stavljale strele i bili su dovoljno smrtonosni na malim daljinama. Konjanici su napustili dolinu. Tomasu je bilo potrebno čitavo jutro da se uveri u to, ali na kraju je video svinjara kako dovodi životinje u šumu i ubrzo nakon toga, put koji je vodio na jug, pored reke, odjednom je bio pun ljudi, koji su izgledali kao begunci jer su nosili veliki teret i gurali kolica natovarena stvarima. Pretpostavio je da je konjanicima dosadilo da ga čekaju i da su umesto toga napali obližnje selo ili grad. Ljudi koji

čekaju i da su umesto toga napali obližnje selo ili grad. Ljudi koji su se pojavili, uverili su ga da u blizini nema vojnika i zato su krenuli na zapad. Sledećeg dana, dok su išli brdskim putem na jug, jer su izbegavali dolinu i puteve, čuo je top u daljini. Prvo je pomislio da je to čudna vrsta grmljavine, iznenadni zvuk, bez propratnog, ali na zapadu nije bilo tamnih oblaka. Buku je čuo ponovo, a u podne i treći put i onda je shvatio da je to top. Video je topove i ranije, ali bili su retki i plašio se šta ta čudna naprava može da uradi njegovim prijateljima u zamku. Ako su mu još uvek prijatelji. Požurio je, išao je sada na sever, ka Kastijon de Arbizonu, ali morao je da bude oprezan uvek kada bi se približio dolini ili mestu gde bi konjanici mogli da budu u zasedi. Ubio je te večeri jelena i svako je dobio parče nepečene jetre jer se nisu usudili da zapale vatru. Predveče, kada je doneo jelena u logor, ugledao je dim na severozapadu i znao je da je od topa i da to znači da je vrlo blizu, toliko blizu, da je ostao na straži sve do duboko u noč, a onda je probudio Filina i rekao mu da ga zameni. Ujutru je padala kiša. Koreaclori su bili neraspoloženi i gladni i Tomas je pokušao da ih oraspoloži rekavši im da će uskoro imati hrane i da će biti u toplom. Ali i neprijatelj je bio blizu, pa je bio oprezan. Nije se usudio da ostavi luk zategnut jer bi kiša mogla da oslabi tetivu. Osećao se nagim bez strele na luku. Zvuk topa, koji je osipao paljbu svaka tri do četiri sata, postajao je glasniji i do ranog popodneva, Tomas je mogao da čuje jasan udar projektila o kamenje. Ali tada, kada je naredio pokret i kiša najzad stala, video je da zastava erla od

pokret i kiša najzad stala, video je da zastava erla od Northemptona, mokra i izbledela, još uvek stoji na najvišem štapu na kuli i to ga je ohrabrilo. To nije baš značilo da je sigurno, ali značilo je da je tu engleski garnizon koji će se boriti uz njega. Sada su bili blizu, veoma blizu. Kiša je možda stala, ali tlo je bilo klizavo i Tomas je pao dva puta pošto se okliznuo na strmoj, šumovitoj padini, koja je vodila ka reci, koja je zavijala oko grebena na kome se nalazio zamak. Planirao je da se približi zamku na isti način kao što je i pobegao iz njega, da pređe branu kod mlina, ali kada je stigao dole, gde je drveće gusto raslo oko vode, video je da su njegovi strahovi bili opravdani i da je neprijatelj predvideo šta će on uraditi, jer je strelac sa samostrelom stajao na ulazu u mlin. Čovek, koji je nosio pleteni, gvozdeni oklop, stajao je ispod slamnatog krova male verande, koja ga je štitila od strelaca sa zidova zamka, mada, kada je Tomas pogledao na brdo, nije video nijednog strelca. Opsadnici su sigumo imali samostrele u gradu i odapeće strelu u svakog ko se pojavi. „Ubij ga.“ Ženevjev je čučala pored Tomasa i videla je usamljenog strelca sa samostrelom preko reke. ,,I da upozorim ostale?“ „Koje ostale?" ,,On nije ovde sam“, rekao je Tomas. Pretpostavio je da su mlinar i njegova porodica otišli jer je otpusni otvor bio zatvo en, a veliki vodenični točak je stajao. Opsadnici ne bi postavili samo jednog vojnika da čuva opasan put preko vrha brane.

Tamo je sigurno bilo desetak vojnika. Mogao je da ustreli prvog, to ne bi bio problem, ali onda bi drugi odapeli strele sa vrata i dva prozora koji su gledala na reku i ne bi imao nikakve šanse da pređe branu. Zurio je dugo vremena, razmišljajući, onda se vratio do Filina i koreadora koji su se krili dalje na nasipu. „Potrebni su mi kremen i čelik“, rekao je Filinu. Koreadori su često putovali i morali su svake večeri da pale vatru tako da je nekoliko žena imalo kremen i čelik, ali jedna je imala i kožnu torbicu punu praha od pečurke puhare. Tomas joj se zahvalio, obećao joj nagradu za dragoceni prah, onda je krenuo nizvodno i išao sve dok se nije sakrio od stražara koji je stajao na tremu mlina. On i Ženevjev su pretražili tlo u potrazi za.drvcima za potpalu i tek opalim listovima kestena. Trebao mu je konac, pa je izvukao nit iz Ženevjevine košulje, koju je nosila ispod oklopne košulje, potom je poređao grančice na ravan kamen, izdašno ih posuo prahom i dao Ženevjev kremen i čelik. „Nemoj još da pališ“, rekao joj je. Nije želeo da se dim vijori između skoro golog drveća da ne bi upozorio vojnike preko reke. Uzeo je deblje grančice i zavezao ih oko vrha strele sa širokom glavom. Trebalo mu je vremena, ali na kraju je uvezao debeli svežanj grančica, koje je zaštitio lišćem kestena. Vatrena strela je trebalo dobro da gori, ali prebrz let bi mogao da ugasi plamen, zato je lišće bilo tu da to spreči. Navlažio ga je u bari, stavio ga preko suvih grančica, zavezao koncem i protresao strelu da bi video da li su grančice dobro uvezane. „Upali sada“, rekao je Ženevjev.

rekao je Ženevjev. Ona je kresnula kremen i prah i istovremeno se pojavio plamen, a kada su grančice prineli vatri, odmah su počele da gore. Tomas je pustio da se vatra razgori, držao je strelu u njoj, čekao je da se strela upali i držao ju je dok sve grančice nisu jednako gorele. Vrh strele je potamneo dok se spustio do mesta odakle je mogao da vidi slamnati krov mlina. Zategao je luk. Vatra mu je opekla levu ruku tako da nije mogao da ga rastegne do kraja, ali razdaljina je ionako bila mala. Molio se da niko ne gleda kroz prozor ralina, još jednom se pomolio svetom Sebastijanu da strela leti kako treba i odapeo je. Široka glava je poletela. Izvila se iznad drveća, ostavila trag dima za sobom i zarila u slamu na sredini krova. Zvuk je sigurno uzbunio vojnike unutra, ali top je u tom trenutku opalio u gradu i ta mnogo veća buka sigurno im je skrenula pažnju. Ugasio je vatricu koju je Ženevjev upalila, onda ju je poveo uzvodno i pozvao Filina i strelce sa samostrelima da se prišunjaju ivici šume. Čekao je. Slama na krovu mlina je bila vlažna. Kiša je lila kao iz kabla i mahovinasta slama je potamnela od vlage. Tomas je video pramen dima, tamo gde se strela zarila u prljavi, otrcani krov, ali plamena nije bilo. Strelac sa samostrelom je još uvek stajao na ulazu i zevao. Reka je narasla od kiše i prelivala se preko brane u velikim zelenim potočićima, koji će im dopirati do članaka kada budu pokušali da pređu na drugu stranu. Tomas se okrenuo da pogleda krov mlina i pomislio je da se dim ugasio. Moraće da uradi sve ponovo i ponavlja sve dok ga ne otkriju ili

Moraće da uradi sve ponovo i ponavlja sve dok ga ne otkriju ili se ne upali vatra i baš kada je pomislio da povede Ženevjev nizvodno da potraže nove grančice, na krovu se odjednom pojavio dim. Brzo se zgušnjavao i podizao kao mali kišni oblak, a onda se slama zapalila i Tomas je morao da ućutka koreaclore koji su počeli da se raduju. Vatra se širila neverovatnom brzinom. Strela je sigumo odnela upaljene grančice u suvIji sloj ispod tamne, vlažne slame i plamenovi su sada izbijali kroz tamne, mahovinom prekrivene, gornje slojeve. Za samo nekoliko sekundi, pola krova je bilo u plamenu i Tomas je znao da je ovo vatra koja nikada ne bi mogla da se ugasi. Zapaliće se grede, krov će se srušiti, a drveni zidovi mlina goreće sve dok ne ostane ništa osim nagorelog kamenog temelja. Vojnici su iznenada istrčali. ,,Sada“, viknuo je Tomas i njegova prva široka glava poletela je preko reke i odbacila čoveka kroz vrata. Koreadori su odapinjali svoje strele, koje su pri tom Idiktale. Strele su idepetale na kamenu; pogodile su jednog vojiika u nogu, a Tomasova druga i treća strela bila je na putu pre nego što su iz samostrela odapete strele. Jedan od vojnika iz mlina uspeo je da pobegne iza zapaljene građevine i, bez sumnje, upozori ostale opsadnike, a Tomas je znao da je vremena malo, ali još vojnika je izašlo iz mlina i on je ponovo odapeo strelu, video je da ju je zario ženi u vrat, medutim, nije imao vremena da žali, te je povukao tetivu i pustio je ponovo. Ulaz je bio prazan i on je povukao jednog strelca sa samostrelom sa nasipa i rekao drugima da i dalje odapinju strele u svakog ko se pojavi na vratima. „Prelazite sada!“, viknuo je

Filinu. Tomas i strelci sa samostrelima su prvi krenuli preko brane. Kameni prag je bio širok koliko i čovekovo stopalo i bio je klizav, ali krenuli su prelco, dok im je voda zapljuskivala stopala. Filin, sa sinom na ramenima, poveo je druge koreadore, dok je Tomas, kada je konačno prešao gradski nasip, odapeo strelu u zapaljenu unutrašnjost mlina. Tela su bila kraj ulaza. Neka su se još micala. Žena, koju je ustrelio, gledala ga je otvorenim, mrtvim očima. Strela iz samostrela je poletela iz šume, koja se nalazila između mlina i gradskog zida, promašila je Tomasa i otišla u jezero kraj mlina, ali zatim je strela sa belim perjem zazviždala sa kule osmatračnice i odletela u šumu gde se sakrio strelac sa samostrelom. Nijedna strela se nije više pojavila. Žena se okliznula na brani i vrisnula je kada je pala, licem nadole, u penušavu, belu vodu. „Ostavite je!“, viknuo je Filin. www.crowarez.org ,,Uzbrdo!“, vikao je Tomas. „Brže! Brže!“ Poslao je prvo jednog koreadora jer je imao sekiru. Tomas mu je rekao da se probije kroz malu kapiju u zidu, na vrhu brda. Okrenuo se ka strelcima sa samostrelima na drugoj strani reke, čije su mete zaklonili ljudi koji su se penjali na gradski nasip. ,,Požurite!“, viknuo je i iako niko nije govorio engleski, razumeli su ga dovoljno dobro, a potom se u mlinu čuo snažan tresak, kada je pao deo krova, a vamice i plamen poleteli iz palih potpornih i krovnih greda. U tom trenutku je poslednji branilac mlina istrčao na vrata. Bio je to visoki čovek, obučen u kožu, ne u oklop, kosa mu se

Bio je to visoki čovek, obučen u kožu, ne u oklop, kosa mu se pušila od vatre, a izraz lica, najružniji koji je Tomas ikada video, bio je izraz čiste mržnje. Muškarac je preskočio mrtve i one koji su umirali i Tomasu se za trenutak učinilo da ga on juri, ali onda se izvio i pokušao da pobegne, a Tomas je zategao luk, odapeo strelu, a ona se zarila čoveku između lopatica i odbacila ga napred. Ranjeni muškarac je za pojasom nosio opasač sa mačem, nožem i strelom za samostrel i opasač je pao na mokro lišće. Tomas je pomislio da bi svaki rezervni projektil dobrodošao i zato je potrčao da uzme opasač, a čovek, koji je umirao, zgrabio je Tomasa za članak. ,,Kopile!“, rekao je na francuskom, ,,kopile!“. Tomas ga je šutnuo u lice, polomio mu zube, potom ga nagazio štiklom da mu slomi i sve ostalo. Čovek na samrti je popustio stisak i Tomas ga je ponovo šutnuo da bi ga umirio. ,,Uzbrdo!“, viknuo je. Video je da je Ženevjev bezbedno prešla branu i dobacio joj je opasač sa oružjem i kutiju sa strelama, potom ju je sledio stazom ka maloj kapiji iza crkve Svetog Sardosa. Da li je neprijatelj možda čuva? Ali ako je tako, neprijatelj je u nevolji, jer je sada još strelaca bilo u kuli zamka i odapinjalo je strele prema gradu. Stajali su, ispaljivali strele, saginjali se, a Tomas je čuo kako strele iz samostrela udaraju u kamen zamka. Staza je bila strma i vlažna. Tomas je neprestano gledao na svoju levu stranu, jer je očekivao neprijatelja, ali niko se nije pojavio na kosini. Požurio je, izgubio oslonac, video zid ispred sebe i skočio. Ženevjev je sada bila na kapiji, osvrtala se da vidi gde je on, a Tomas je poslednjih nekoliko metara prešao puzeći,

gde je on, a Tomas je poslednjih nekoliko metara prešao puzeći, protrčao je kroz razbijenu kapiju, i išao za Ženevjev niz mračnu uličieu do trga. Strela iz samostrela je pala na kaldrmu, neko je vikao, a on je uočio ratnike u glavnoj ulici. Bio je svestan strele koja je prošištala pored njega i video je da je pola svoda na ulazu srušeno, da gomila krša blokira glavni ulaz u zamak, da mnogo nagih leševa leži na trgu, ispred glavnog zida zamka, i da strele iz samostrela klize po kamenu. Preskočio je krš i ostatke svoda i bio je bezbedan u dvorištu, gde su noge poletele ispred njega, pošto je tlo bilo klizavo. Otklizao je nekoliko koraka i potom udario u drvenu barikadu, koja je išla duž dvorišta. Ser Gijom, jednook i ružan, kezio mu se. „Trebalo ti je vremena da stigneš, je li?“, rekao je Francuz. ,,Prokletstvo“, rekao je Tomas. Svi koreadori su bili tu osim žene koja je pala sa brane. Ženevjev je bila bezbedna. „Pomislio sam da ti je potrebna pomoć“, rekao je. „Misliš da nam možeš pomoći?“, upitao je ser Gijom. Podigao je Tomasa na noge i zagrlio prijatelja. „Mislio sam da si mrtav“, rekao je, a potom, budući da mu je bilo neprijatno zbog iskazanih emocija, pokazao je glavom na koreadore i njihovu decu. „Ko su oni?“ ,,Banditi“, rekao je Tomas, „gladni banditi.“ „Hrane ima u prostoriji na spratu“, rekao je ser Gijom, zatim su stigli Džejk i Sem i, cereći se, poveli Tomasa i Ženevjev uz stepenice gde su koreadori buljili u sir i usoljeno meso. ,,Jedite“, rekao je ser Gijom. Tomas se setio nagih leševa na gradskom trgu. Da li su to

bili ljudi? Ser Gijom je odmahnuo glavom. „Kopilad nas je napala“, rekao je, ,,i kopilad je ubijena. Skinuli smo ih i bacili preko zida. Pacovi ih sada jedu. Velilca kopilad je to, jeste.“ ,,Pacovi?“ „Veliki kao mačke. A šta se tebi desilo?“ Tomas mu je ispričao dok je jeo. O samostanu, o Planšarovoj smrti, o borbi u šumi i o sporom putovanju u Kastijon de Arbizon. „Znao sam da Robi nije ovde“, objasnio je, ,,pa sam pomislio da su ostali samo moji prijatelji „Lepo je umreti među prijateljima“, rekao je ser Gijom. Bacio je pogled na visoke, uske prozore u predvorju, da bi na osnovu ugla pod kojim je svetlost padala procenio koje je doba dana. „Top se neće oglasiti još nekoliko sati.“ „Obaraju ulaznu kapiju?" „Izgleda da to rade“, rekao je ser Gijom, ,,a možda hoće da sruše ceo zid? To će im olakšati da udu u dvorište. Dajem im mesec dana.“ Pogledao je koreadore. ,,A ti si mi doveo još usta da hranim.“ Tomas je odmahnuo glavom. „Svi će se boriti, čak i žene, A deca mogu da kupe strele.“ Oko zamka je bilo mnogo rasutih i kada se lopatice isprave, koreadori će moći da ih koriste a svoje samostrele. „Ali prvo“, nastavio je Tomas, „treba da se rešimo tog prokletog topa.“ Ser Gijom se iscerio. „Misliš da nisam pomislio da to uradim? Misliš da sm0 samo sedeli na zadnjicama i kockali se? Ali kako to uraditi? Iznenadni napad? Ako povedem desetak vojnika niz ulicu, polovinu će pokositi strelama iz samostrela pre

nego što stignemo do krčme. Neizvodljivo je, Tomase.“ ,,Grančice“, rekao je Tomas. ,,Grančice“, ponovio je ser Gijom bezizražajno. „Grančice i konac“, rekao je Tomas. „Napravićemo vatrene strele. Ne čuvaju svoj prokleti barut na otvorenom, zar ne? U kući je. A kuće gore. Spalićemo zato ceo prokleti grad. Ceo. Sumnjam da naše strele mogu da stignu do kuća pored topa, ali ako zaduva istočni vetar, vatra će se proširiti dovoljno brzo. Svakako će ih usporiti.“ Ser Gijom je zurio u njega. „Ti nisi lud kao što izgledaš, je l’ da?“ Uzdah je naveo obojicu da se okrenu. Ženevjev, koja je sedela blizu njih i igrala se kutijom za strele, koju je Tomas zgrabio kod mlina, ispustila je uzdah zaprepašćenja. Poklopac koji je stajao na kožnoj kutiji, bio je zapečaćen voskom i to je izazvalo njenu radoznalost, tako da je sastrugala vosak, podigla poklopac i unutra našla nešto, nešto što je bilo pažljivo umotano u platno i obloženo strugotinom, potom je odmotala platno. Svi u prostoriji su sada gledali u nju. Jer je ona pronašla gral. Žoslin je shvatio da mrzi Gaja Veksajla. Mrzeo je taj njegov takmičarski duh; blagu podrugljivost koja je uvek bila prisutna na njegovom licu i koja je, činilo se, bez reči, osudila sve što je Žoslin uradio. Mrzeo je takođe njegovu pobožnost i samokontrolu. Žoslinu ne bi bilo ništa draže nego da naredi Veksajlu da ode odatle, ali njegovi vojnici su bili dragocena pomoć Žoslinovim ratnicima. Kada je počeo napad, kada je

pomoć Žoslinovim ratnicima. Kada je počeo napad, kada je juriš krenuo preko krša na kapiji zamka, da su Veksajlovi ratnici u rnim ogrtačima bili tu, promenili bi ishod bitke. Zato se Žoslin pomirio sa Veksajlovim prisustvom. Robi takođe. Veksajl je ubio njegovog brata i Robi se zakleo da će se osvetiti za to, ali do sada, Robi je bio tako zbunjen da više nije znao šta njegova zakletva znači. Zakleo se da če ići na hodočašće, pa ipak, bio je tu, još uvek u Kastijon de Arbizonu; zakleo se da će ubiti Gaja Veksajla, ali on je i dalje živeo; zakleo se na vemost Žoslinu, a sada je shvatio da je Žoslin budala bez mozga, hrabar kao svinja, ali bez trunke pobožnosti i časti. Čovek kome se nikada nije zakleo bio je Tomas, pa ipak, to je bio čovek kome je želeo dobro u svoj ovoj tragediji koja se dešavala. Bar je Tomas bio živ. Uspeo je da pređe branu, bez obzira na stražu koju je Gaj Veksajl postavio kod mlina. Veksajl je stigao u Kastijon de Arbizon, otkrio da je prelaz preko reke neobezbeđen i postavio je kiselog, turobnog, Sarla Bezijera za komandanta kod mlina. Bezijer je prihvatio naređenje jer je tako bio daleko od Veksajla i Žoslina, što mu je odgovaralo, ali bio je poražen, a Robi je bio iznenađen radošću koju je osetio kada je shvatio da ih je Tomas ponovo nadmudrio, da je živ i da je ponovo u zamku. Video je Tomasa kako trči preko trga, strele iz samostrela su zujale oko njega i skoro je počeo da navija za njega kada je video da je i njegov prijatelj bezbedno stigao do zamka. Robi je video i Ženevjev i nije znao šta da misli o tome. U Ženevjev je video nešto što je toliko želeo, da ga je skoro

Ženevjev je video nešto što je toliko želeo, da ga je skoro bolelo. Tako nešto nikad ne bi priznao Žoslinu jer bi mu se on smejao. Kada bi Robi sada mogao da bira, otišao bi u zamak, molio bi Tomasa za oproštaj i bez sumnje bi tamo i poginuo sa ostalima. Tomas je, bez obzira na to što je bio živ, bio u klopci. Gaj Veksajl je, proklinjući nesposobnost Šarla Bezijera, koji nije uspeo da izvrši tako jednostavan zadatak, postavio ratnike u šumu, kraj reke, tako da se sađa nije moglo pobeći ni preko brane. Jedini izlaz iz zamka bio je niz glavnu ulicu kroz zapadnu kapiju grada ili severno kroz manju kapiju, kod crkve Svetog Kalika, koja je izlazila na livade pored reke gde su stanovnici grada napasali stoku. Žoslin i Veksajl, zajedno, imali su preko stotinu ratnika koji su samo čekali takvu priliku. Samostreli su postavljeni na sva važna mesta u gradu, a u meduvremenu, top će ispaljivati đulad, udarati i razvaljivati kapiju zamka, bastion, dok se preko ruševina ne ukaže put do srca zamka. Onda će početi pokolj i Robi će morati da gleda kako njegovi prijatelji umiru. Pola kapije zamka već je bilo srušeno i sinjor Đoberti je sada uperio svoj loptasti top u desnu stranu svoda. Italijan je pretpostavio da će biti potrebno nedelju dana da se kapija sruši do kraja i rekao je Žoslinu da bi bilo najbolje da više vremena utroši na širenje prolaza i da to može učiniti tako što će srušiti delove glavnog zida s obe strane oštećenog svoda kako napadači ne bi bili saterani u uzan prolaz, koji bi strelci mogli da ispune pernatom smrću.

,,Pavise!“, rekao je Žoslin i naredio dvojici stolara iz grada da od žalosne vrbe naprave još pavisa, koji će štititi strelce sa samostrelima dok budu jurišali na prolaz. Onda bi oni mogli da odapinju strele u strelce dok se ratnici budu probijali. „Nedelju dana“, rekao je Žoslin Italijanu, „imaš nedelju dana da srušiš kapiju, onda mi napadamo." Hteo je da se to završi brzo jer se ispostavilo da je opsada mnogo skuplja i komplikovanija nego što je ikada pretpostavio. Nije samo borba bila teška, nego je morao da plati prevoznicima da dovezu seno i ovas za konje ratnika i morao je da šalje ljude u potragu za oskudnom hranom u okrugu, koji je neprijatelj već opljačkao; svaki dan je donosio nove, nepredviđene probleme, koji su potkopavali Žoslinovo samopouzdanje. Želeo je samo da krene u napad i završi taj bedni posao. Ali branioci su napali prvi. U sumrak, dana kada je Tomas stigao u Kastijon de Arbizon i kada je hladan severoistočni vetar počeo da duva ispod sivog neba, vatrene strele su poletele sa bedema kule da bi se zarile u gradske krovove od slame. Strela za strelom je ostavljala trag dima, a opsadnici su se probudili zbunjeni kada su meštani počeli da viču, tražeći vodu i kuke. Ljudi su koristili duge kuke da njima skinu slamu sa krova, međutim, doletelo je još strela i za nekoliko minuta gorele su već tri kuće, a vetar je nosio plamen prema kapiji, gde je top već bio napunjen, a ilovača se stezala. „Barut! Barut!“, povikao je sinjor Đoberti, a njegove tobdžije su počele da iznose dragocenu burad iz kuće kraj topa, dok ih je dim obavijao, a preplašeni meštani im smetali, tako da

dok ih je dim obavijao, a preplašeni meštani im smetali, tako da se jedan muškarac sapleo i prosuo na put celo bure nemešanog baruta. Žoslin je došao iz konfiskovane kuće i doviknuo svojim ratnicima da donesu vodu, dok je Gaj Veksajl naređivao da se neke kuće sruše da bi se napravio razmak između njih, kako se ne bi širila vatra. a uznemireni meštani su zadržavali vojnike i sada je vatra plamtela; gorelo je još desetak kuća, slama na njima postala je žeravica, koja se širiia sa krova na krov. Uspaničene ptice su odletele u dim, a pacovi su u grupama ispadali iz slame i izlazili kroz podrumska vrata. Mnogi strelci sa samostrelima su napravili utvrdenje u krovovima, odakle su mogli da odapinju strele kroz rupe u slami, a sada su se sjurili sa tavana. Svinje su skičale, dok su se pekle žive, a onda, baš kada je izgledalo da će ceo grad izgoreti i kada su prve upaljene žeravice sletele na krovove pored topa, nebo se otvorilo. Grom je zaparao nebo i kiša je počela da pljušti. Padala je tako jako da se zamak nije video sa gradske kapije. Pretvorila je ulicu u plovni kanal, natopila je burad sa barutom i ugasila vatru. Dim se još uvek izdizao, a kada bi kiša pala na usijanu žeravicu, čulo bi se cvrčanje. U slivnike je tekla cma voda i 'atra se ugasila. Galat Lore, glavni gradski većnik, došao je kod Žoslina i želeo je da zna gde će se meštani skloniti. Više od trećine kuća ostalo je bez krova, a druge su bile pune vojnika. „Vaše gospodstvo nam mora obezbediti hranu“, rekao je Žoslinu, „potrebni su nam i šatori.“ Lore je drhtao od straha ili groznice, ali Žoslinu ga nije bilo žao. Bio je toliko besan što se neko tako običan usudio da mu daje uputstva da je udario Lorea, pa onda

običan usudio da mu daje uputstva da je udario Lorea, pa onda još jednom, gurao ga je na ulicu i neprestano ga udarao 1 šutirao. „Možete da umrete od gladi!“ Žoslin je zaurlao na gradskog većnika. „Umrite od gladi i smrznite se. Kopilad!“ Udario je starea tako snažno da mu je slomio vilicu. Gradski većnik je ležao na mokroj ulici, njegov zvanični ogrtač bio je natopljen vodom crnom od pepela. Mlada žena je izašla iz neoštećene kuće iza njega; imala je sjajne oči i zajapureno lice. Iznenada je počela da povraća u slivnik pored Lorea. „Gubi se!“, Žoslin je zaurlao na nju. „Nosi svoju prljavštinu negde drugde!" Kada se Žoslin okrenuo, Gaj Veksajl, Robi Daglas i desetak ratnika zurili su u zamak otvorenih usta. Samo su piljili. Kiša je prestajala da pada, dim je nestajao i razrušeni prednji deo zamka ponovo se mogao videti. Žoslin se okrenuo da vidi u šta to zure. Video je oklop kako visi sa bedema kule, oklopne košulje skinute sa njegovih mrtvih ratnika okačene su da vise kao uvreda i video je otete štitove, uključujući i Robijevo crveno srce Daglasovih, koje je visilo naopako okačeno, ali Gaj Veksajl nije zurio u te trofeje. Gledao je u niži bedem, u napola razbijen parapet iznad kapije zamka i tamo, na kiši, stajalo je zlato. Robi Daglas se izložio riziku da ga pogode strelci iz zamka i krenuo je niz ulicu da pogleda zlatni predmet. Strele nisu odapete u njega. U zamku je vlađala samo tišina, činilo se da tamo nema nikoga. Išao je skoro do trga da bi mogao dobro da osmotri predmet i gledao je u neverici. a onda je sa suzama u očima pao

na kolena. „Gral“, rekao je i odjednom su mu se približili i drugi vojnici i klekli su na kaldrmu. ,,Sta?“, upitao je Žoslin. Gaj Veksajl je skinuo svoj šešir i klekao. Gledao je gore. Izgledalo je da dragoceni pehar blista. Jer je u dimu i razaranju, sjajan kao istina, stajao gral. Top se toga dana nije više oglasio. Žoslin nije bio srećan zbog toga. Novog grofa od Berata nije zanimalo što branioci imaju pehar, mogli su da imaju i ceo pravi krst, rep od Joninog kita, pelene malog Isusa, krunu od tmja i biserne kapije i on bi sa zadovoljstvom zatrpao celu gomilu razrušenim zidinama zamka, ali sveštenici su. kao i opsadnici, pali na kolena pred njim, a Gaj Veksajl je učinio isto i poštovanje čoveka koga se plašio, iznenadilo je Žoslina. „Moramo da razgovaramo sa njima“, rekao je Veksajl. „Oni su jeretiei“, rekli su sveštenici, „gral moramo spasti od njih.“ „Šta bi ja trebalo da uradim?“, Žoslin je želeo da zna. ,,Da ga jednostavno zatražim?“ „Moraš da se nagodiš za njega“, rekao je Gaj Veksajl. ,,Da se nagodim!“ Žoslin je pobesneo pri pomisli na to, a onda mu je pala na pamet jedna ideja. Gral? Ako je stvar stvarno postojala, a svi oko njega su verovali da postoji, i stvamo je bio ovde, njemu nadohvat, onda će na njemu zaraditi mnogo novca. Pehar će morati da se odnese u Berat, naravno, gde će Ijudi, kao što je bio njegov pokojni stric, platiti puno da bi ga videli. Veliki ćupovi će biti postavljeni na ulazu u zamak,

bi ga videli. Veliki ćupovi će biti postavljeni na ulazu u zamak, zamišljao je, i hodočasnici će ubacivati novac da bi mogli da vide gral. Mogao je da zaradi na tom zlatu, a pošto je garnizon izložio pehar, bilo je očigledno da želi da pregovara, jer nisu odapeli više nijednu strelu. „Ići ću ja da razgovaram sa njima“, rekao je Veksajl. „Zašto ti?“, upitao je Žoslin. „Onda idite vi, gospodaru“, rekao je Veksajl poslušno. Ali Žoslin nije hteo da se suoči sa ljudima koji su ga zarobili. Sledeći put kada ih bude video, poželeće da budu mrtvi i tako je odmahnuo Veksaju. „Ali nemoj im ponuditi ništa!“, upozorio ga je. ,,Ne ukoliko se ja ne složim sa tim.“ „Neću ništa ugovoriti bez tvoje saglasnosti“, rekao je Veksajl. Naređeno je da strelci sa samostrelima ne odapinju strele, a onda je Gaj Veksajl, bez šlema i oružja, pošao niz glavnu ulicu, pored izgorelih kuća koje su se pušile. Covek je sedeo u uličici i Veksajl je primetio da mu se znoj sliva niz lice, da ima tamne otekline, i da mu je odeća prljava od povraćanja. Gaj je mrzeo takve prizore. On je bio prefinjen čovek, uvek čist, a smrad i zaraze ljudske vrste bile su mu odvratne: to su dokazi grešnog sveta, onog koji je zaboravio Boga. Onda je ideo da se njegov rodak popeo na razrušeni bedem i da je odneo gral. Trenutak kasnije, Tomas je preskočio krš na ulazu. Kao Gaj, nije imao mač, niti je doneo gral sa sobom. Nosio je svoj oklop, koji je bio zarđao, iskrzan na ivicama i prekriven prašinom i prljavštinom. Imao je kratku bradu jer je odavno izgubio brijač, i zbog toga je, mislio je Gaj, izgledao tmurno i ozbiljno.

zbog toga je, mislio je Gaj, izgledao tmurno i ozbiljno. ,,Tomase“, pozdravio ga je Gaj, onda se blago naklonio, ,,rođače“. Tomas je pogledao pored Veksajla i video da tri sveštenika sa sredine ulice gledaju niz put. „Poslednji sveštenik koji je došao ovamo, ekskomunicirao me je“, rekao je. „Ono što crkva uradi“, rekao je Gaj, ,,ona može i da poništi. Gde si ga našao?“ Za trenutak je izgledalo da Tomas neće odgovoriti, potom je slegao ramenima. „Ispod groma“, rekao je, ,,u srcu munje.“ Gaj Veksajl se nasmešio ovom izvrdavanju. ,,Ja čak i ne znam“, rekao je, ,,da li ti imaš gral. Možda je to trik? Postaviš zlatni pehar na zid i mi pretpostavimo da je to to. Šta ako nismo u pravu? Dokaži mi, Tomase.“ ,,Ne mogu.“ „Onda mi pokaži“, molio je Gaj. Govorio je ponizno. „Zašto bih?“ „Zato što nebesko carstvo zavisi od njega.“ Cinilo se da će se Tomas podsmehnuti odgovoru, a onda je radoznalo pogledao svog rođaka. „Prvo mi reci nešto“, rekao je„Ako budem mogao.“ ,,Ko je visoki čovek sa ožiljcima kojeg sam ubio kod mlina?“ Gaj Veksajl se namrštio jer se činilo da je to veoma čudno pitanje, ali nije video zamku u njemu, a pošto je želeo da udovolji Tomasu, odgovorio mu je. „Njegovo ime je bilo Šarl

Bezijer“, rekao je oprezno, ,,i bio je brat kardinala Bezijera. Zašto pitaš?“ „Zato što se dobro borio“, slagao je Tomas. ,,Je li to sve?“ „Dobro se borio i skoro mi je oteo gral“, slagao je Tomas. „Samo sam se pitao ko je on.“ Slegao je ramenima i pokušao da shvati zašto bi brat kardinala Bezijera nosio gral. ,,To nije bio čovek dostojan grala“, rekao je Gaj Veksajl. ,,Da li sam ga ja dostojan?“, Tomas je želeo da zna. Gaj je ignorisao bezobrazno pitanje. „Pokaži mi ga“, molio je. ,,Za ljubav božju, Tomase, pokaži mi ga.“ Tomas je oklevao, potom se okrenuo i podigao ruku, a ser Gijom, u otetom oklopu od glave do pete i sa isukanim mačem, izašao je iz zamka sa Ženevjev. Ona je nosila gral i imala je meh za vino, zakačen za pojas. ,,Ne previše blizu njega“, upozorio je Tomas, onda je ponovo pogledao Gaja. „Sećaš li se ser Gijoma de Eveka? Još jedan čovek se zakleo da če te ubiti.“ „Srećemo se tokom primirja“, podsetio ga je Gaj, potom je klimnuo glavom ser Gijomu koji je samo pljunuo na kaldrmu. Gaj je zanemario taj gest i gledao je umesto toga u pehar u devojčinoj ruci. Bila je to stvar eterične, magične lepote. Delikatna kao cipka. Stvar toliko drugčija od smrdljivog dima iz grada zatrpanog leševima koje su grizli pacovi, da Gaj uopšte nije sumnjao da je ovo gral. Ovo je bila najtraženija dragocenost u hrišćanskom svetu, ključ samog raja i Gaj je skoro pao na kolena iz strahopoštovanja.

Ženevjev je skinula poklopac sa biserom, okrenula zlatni pehar iznad Tomasove šake i potapšala dno. Čaša od debelog zelenog stakla ispala je iz zlatnog filigrana i Tomas ju je držao s poštovanjem. „Ovo je gral, Gaje“, rekao je. „Taj zlatni slatkiš napravljen je da bi se samo držao i ovo je on.“ Gaj je izbezumljeno posmatrao, ali se nije usudio da se približi. Ser Gijom je tražio najmanji razlog da podigne mač i zamahne njime, a Gaj nije sumnjao da ga i strelci posmatraju kroz proreze na visokom tornju. Nije ništa rekao kada je Tomas skinuo meh sa Ženevjevinog pojasa i sipao vino u pehar. ,,Vidiš?“, rekao je Tomas i Gaj je video da je zeleno staklo potamnelo od vina, a sada se pojavio i zlatni odsjaj kojeg pre nije bilo. Tomas je pustio da meh za vino padne na tlo i potom, gledajući svog rođaka pravo u oči, podigao pehar i ispraznio ga. „ Hic est enim sanguis meus“, rekao je Tomas besno. To su bile Hristove reči. „Ovo je moja krv.“ Zatim je pehar dao Ženevjev i ona je otišla sa njim, ser Gijom ju je pratio. „Jeretik pije iz grala“, rekao je Tomas, ,,a biće još gore.“ ,,Gore?“, upitao je Gaj. „Stavićemo ga ispod svoda kapije“, rekao je Tomas. „I kad vaš top sruši ostatak bastiona, gral će biti smrskan. Dobićete samo izobličen komad zlata i malo slomljenog stakla.“ Gaj Veksajl se nasmešio. „Gral ne može da se razbije, Tomase.“ „Onda ćeš morati da rizikuješ i proveriš“, rekao je Tomas i okrenuo se. „Tomase! Tomase, preklinjem te“, viknuo je Gaj.

„Tomase! Tomase, preklinjem te“, viknuo je Gaj. „Saslušaje.“ Tomas nije želeo da ostane, ali nevoljno se okrenuo pošto se u glasu njegovog rođaka osećala molba. Bio je to glas slomljenog čoveka i kako bi moglo da naškodi Tomasu ako čuje o čemu se radi? Već mu je zapretio. Ako nastave da napadaju, gral će biti smrskan. Sada, pretpostavio je, mora da dozvoli svom rodaku da iznese ponudu, kakvu god želi, mada nije nameravao da mu olakša. „Zašto bih slušao čoveka koji je ubio mog oca? Koji je ubio moju ženu?“, upitao je. „Saslušaj dete božje“, rekao je Gaj. Tomas se skoro nasmejao, ali ostao je. Gaj je udahnuo i razmišljao kako da kaže ono što je hteo. Pogledao je u nebo gde su oblaci pretili kišom. „Svet je opsednut zlom“, rekao je. „Crkva je korumpirana, a đavo nesmetano radi svoj posao. Ako budemo imali gral, moći ćemo da promenimo sve to. Crkva može da se pročisti, novi krstaški rat može da očisti svet od greha. Doneće carstvo nebesko na zemlju.“ Dok je govorio gledao je u nebo, ali sada je spustio pogled i pogledao je Tomasa. ,,To je sve što želim, Tomase.“ „Znači, moj otac je morao da 1imre zbog toga?“ Gaj je klimnuo glavom. „Želeo bih da to nije bilo potrebno. Ali on je skrivao gral. On je bio božji neprijatelj.“ Tomas je mrzeo Gaja, mrzeo ga je više nego ikada, mrzeo ga je iako je njegov rođak govorio tiho i razumno, glasom punim emocija. „Reci mi“, upitao ga je Tomas, ,,šta želiš.“ „Tvoje prijateljstvo“, odgovorio je Gaj. ,,Prijateljstvo!“

,,Prijateljstvo!“ „Grof od Berata je zao“, rekao je Gaj. ,,On je siledžija, budala, čovek koji ne priznaje Boga. Ako povedeš svoje Ijude iz zamka, ja cu se okrenuti protiv njega. Do noći, Tomase, ti i ja ćemo biti gospodari ovog mesta, a sutra ćemo otići u Berat, prikazaćemo gral i pozvaćemo sve božje ljude da nam se priđruže.“ Gaj je ućutao, posmatrao je Tomasovo bezizražajno lice i očekivao neku reakciju na ono što je rekao. „Marširaj sa mnom na sever“, nastavio je. „Pariz je sledeći. Rešićemo se tog luckastog kralja od Valoa. Osvojićemo svet, Tomase, i otvorićemo ga božjoj ljubavi. Razmisli o tome, Tomase! Sva milost i lepota božja, izlivena na svet. Neće više biti luge, greha, samo božja harmonija u svetu mira.“ Tomas se pretvarao da razmišlja o tome, potom se namrštio. „Napašću Žoslina sa tobom“, rekao je, ,,ali želeo bih da porazgovaram sa Abotom Planšarom pre nego što odemo na sever.“ ,,Sa Abotom Planšarom?“ Gaj nije mogao da sakrije iznenađenje. ,,Zašto?“ „Zato što je on dobar čovek“, rekao je Tomas, ,,i ja verujem njegovom savetu.“ Gaj je klimnuo glavom. „Onda ću poslati po njega. Stići će ovde do sutra.“ Tomas je osetio takav bes da je mogao da napadne Gaja golim rukama, ali se sabrao. „Znači, ti možeš da ga dovedeš ovamo do sutra?“, upitao ga je. „Ako bude hteo da dođe.“

,,On nema baš mnogo izbora, zar ne?“, rekao je Tomas, bes mu se sada osećao u glasu. ,,On je mrtav, rođače, ti si ga ubio. Ja sam bio tamo, u kosturnici, krio sam se, čuo sam!“ Gaj je izgledao zapanjeno, onda se razbesneo, ali nije imao šta da kaže. ,,Ti si kao dete“, rekao je Tomas prezrivo. „Lažeš o smrti jednog dohrog čoveka? Onda znači da lažeš u vezi svega.'" Okrenuo se i otišao. ,,Tomase“, pozvao ga je Gaj. Tomas se okrenuo. „Hoćeš gral, rođače? Onda se bori za njega. Možda samo ti i ja? Ti i tvoj mač, protiv mene i mog oružja.“ „Tvog oružja?“, upitao je Gaj. „Grala", rekao je Tomas odsečno i ignorišući molbe svog rođaka, vratio se u zamak. „Dakle, šta je ponudio?“, upitao je ser Gijom. „Sva carstva ovog sveta“. rekao je Tomas. Ser Gijom je šmrknuo sumnjičavo „Osećam neku svetu rupu u tom dogovoru.” Tomas se nasmešio. ,.Đavo je odveo Hrista u divljinu i ponudio mu sva carstva sveta ako odustane od svoje misije.“ „Trebalo je da prihvati", rekao je ser Gijom, ,,i poštedi nas gomile problema. Znači, ne možemo da odemo?“ ,,Ne, ukoliko se ne izborimo za to.“ „Novac od otkupa?“, upitao je ser Gijom pun nade. „Zaboravio sam da pitam za to.“ ,,I ti si mi od neke konsti", uzvratio je ser Gijom na

,,I ti si mi od neke konsti", uzvratio je ser Gijom na engleskom, potom se prebacio na francuski i zvučao je rnnogo bo Ije. „Bar imamo gra!. To je nešto" ,,Da li ga imamo?“, upitala je Ženevje\. Dva muškarca su se okrenula ka njoj. Biii su u gornjem predvorju, u kome nije bilo namcštaja, jer su sto i stolice odneli da podupru barikade u dvorištu. Ostao je samo veiiki gvozdeni kovčeg u kome se nalazio novac garnizona, a bilo ga je mnogo oosle sezone pohoda. Ženevjev je seia na kovčeg: držala je predivm, ziatni gral sa zelenim peharom, aii imala je takođe i kutiju koju je Tomas doneo iz samostana Sveti Sever i sada je izvadi ia pehar iz njegovog zlatnog ležišia i staviia ga u kutiju. Pokiopac nije mogao da se zatvori jer pehar bio prevelik. Kutija, a šta god da je bila napravljena, nije bila za ovaj gral. „Da li imamo gral?“, ponovila je, a Tomas i ser Gijom su zurili u nju kada im je pokazala kako pehar ne može da stane u kutiju. „Naravno da je to gral“, rekao je ser Gijom. Tomas je otišao do Ženevjev i uzeo pehar. Okrenuo ga je u rukama. „Ako je moj otac imao gral“, upitao je, „kako je onda završio kod brata kardinala Bezijera?" ,,Koga?“, upitao je ser Gijom. Tomas je zurio u zeleno staklo. Čuo je da je gral u katedrali u Đenovi bio od zelenog stakla i niko nije verovao da je pravi. Da li je ovo taj gral? Ili još jedna lažna zelena čaša? „Čovek od koga sam ga uzeo“, rekao je, „bio je brat kardinala Bezijera i ako je on već imao gral, šta je onda tražio u Kastijon de Arbizonu? On bi ga odneo u Pariz ili Avinjon." „Gospode bože“, rekao je ser Gijom. „Ti, znači, misliš da

„Gospode bože“, rekao je ser Gijom. „Ti, znači, misliš da ovo nije pravo?“ „Postoji način da saznamo“, rekao je Tomas i podigao pehar visoko. Video je tanke zlatne niti u staklu i mislio je da je predivan, izvrstan, star, ali da li je bio pravi? I zato je podigao pehar još više, držao ga nekoliko sekundi, a onda, odjednom, pustio da padne na pod. Gde se staklo razbilo u hiljade komadića. „Gospode bože“, uzviknuo je ser Gijom. „Slatki Isuse, prokleti Hriste.“

Bilo je to jutro posle velikog požara u kome je j izgorelo toliko Kastijon de Arbizona da su pale i prve žrtve. Neki su umrli tokom noći, neki pred zoru, a sveštenici su bili zauzeti noseći osvećeni hleb u kuće gde će izvesti poslednje pričešće. Krici ožalošćenih porodica bili su dovoljno glasni da su probudili Žoslina koji je doviknuo svom štitouoši da ode da utiša tu bednu buku, a štitonoša, koji je spavao na slami u ćošku Žoslinove sobe, preznojavao se i drhtao i na licu su mu se pojavili tamni, zlokobni plikovi i od tog prizora Žoslin je poskočio. ,,Napolje!“, viknuo je na štitonošu, a kada se mladi čovek nije pomerio, šutnuo ga je prema vratima. ..Napolje! Napolje! Isuse! Napolje!“ Žoslin se obukao, navukavši pantalone i kožni kaput preko svoje platnene košulje. ,,Ti nisi bolesna, je li?“, upitao je devojku koja je s njim delila krevet. ,,Ne, gospodaru.“ „Onda mi donesi slaninu i hleb i meh sa vinom.“ ,,Vino?“ ,,Ti si služavka, zar ne? Onda me posluži, do đavola, i očisti prokleti nered.“ Pokazao je na štitonošin krevet potom je navukao čizme i zapitao se zašto ga nije probudio top koji je obično ispaljivao đulad rano ujutru. Ilovača u topovskom buretu se stegla tokom noći, a sinjor Đoberti je smatrao da paljba u zoru može da pričini najveću štetu, pa ipak, ovog jutra top nije opalio. Žoslin je umarširao u kuću i zaurlao na tobdžiju. ,,On je bolestan“, odgovorio mu je Gaj Veksajl. Sedeo je

,,On je bolestan“, odgovorio mu je Gaj Veksajl. Sedeo je u ćošku sobe, oštrio nož i, očigledno, čekao Žoslina. „Vlada zaraza.“ Žoslin je privezao opasač za mač. „Đoberti je bolestan?“ Gaj Veksajl je vratio nož u korice. „Povraća, gospodaru, i znoji se. Ima otekline ispod pazuha i na mošnicama.“ „Njegovi Ijudi ne mogu da ispale đule iz topa, je li?“ „Većina njih je takode bolesna.“ Žoslin je zurio u Veksajla, pokušavajući da shvati šta mu on govori. „Tobdžije su bolesne?“ „Pola grada je bolesno“, rekao je Veksajl i ustao. Umio se, obukao čistu, cmu odeću i namazao svoju dugu, crnu kosu uljem, tako da je sada stajala priljubljena uz njegovu uzanu lobanju. „Čuo sam da je zavladala zaraza“, rekao je, ,,ali nisam verovao. Pogrešio sam, Bože, oprosti mi.“ ,,Zaraza?“ Žoslin je sada bio uplašen. „Bog nas kažnjava“, rekao je Veksajl mirno, „tako što je pustio davola, a mi ne možemo da dobijemo jasniji znak sa neba. Mi moramo da napadnemo zamak danas, gospodaru, otmemo gral i tako okončamo kugu.“ ,,Kuga?“, upitao je Žoslin, zatim je čuo tiho kucanje na vratima i ponadao se da mu služavka donosi hranu. „Uđi, prokleta bila“, viknuo je, ali umesto devojke, pojavio se otac Mcdouz uplašen i nervozan. Sveštenik je pao na kolena pred Žoslinom. „Ljudi umiru, gospodaru“, rekao je. „Šta, za ime božje, očekuješ da ja uradim?“, upitao ga je

Žoslin. „Zauzmino zamak“, rekao je Veksajl. Otac Medouz je klimnuo glavom. Suze su mu se slivale niz lice. ,,To je kuga, gospodaru“, rekao je. „Znoje se, povraćaju, prazne bešike, imaju crne čireve i umiru.“ ,,Umiru?“, ponovio je Žoslin. „Galat Lore je mrtav; moja žena je boiesnfl Moja služavka je bolesna.“ Suze su se još uvek slivale Medouzu niz lice. ,,Kuga je it vazduhu, gospodaru.“ Gledao je gore u Žoslinovo bezizražajno, okrugio lice, nadajući se da će njegov gospodar moći da pomogne. ,,U vazduhu je“, ponovio je. „nama su potrebni doktori, gospodaru, a samo im vi možete narediti da dodu iz Berata." Žoslin sc progurao pored sveštenika koji je klecao, izašao na ulicu i vidco da dva ralnika, otečenih lica oblivenih znojem, seđe na vratima krčme. Gledali su ga praznim, staklastim pogiedom, a on se okrenuo pošto je čuo kuknjavu i vrisku majki koje su gledale svoju decu kako se znoje i umiru. Dim vatre od prethodnog dana nestao je tokom vlažnog jutra i izgledalo je da je sve prckriveno prljavštinom. Žoslin se stresao, potom jc video ser Anrija Kurtou, još uvek zđravog, kako dolazi iz crkve Svetog Kalika i skoro je potrčao i zagrlio starog čoveka od radosti. ,,Ti znaš šta se dcšava?“, upitao ga je Žoslin. „Pojaviia se kuga, gospodaru". „U vazduhu je, je li?“, upitao je Žoslin, ponovivši ono što mu je rekao otac Međouz. ,,Ne hih znao“, rekao je ser Anri, ali znam da je večina

,,Ne hih znao“, rekao je ser Anri, ali znam da je večina naših vojnika obolela, a trojica su vec umrla. Robi Daglas je boiestan. Tražio vas je, gospodaru Moli vas da mu nadete doktora." Žoslin je ignorisao taj zahtev i omirisao je vazduh. Osećao se miris paljevine, smrad znoja, izmeta i urina. To r.u biii smradovi svakog grada, svakodncvni mirisi, ali sada su delovaii vcoma zlokobniie. „Šta da radimo?“, upitao jc bespomoćno.“ „Bolesnima je potrebna pomoć“, rekao je ser Anri. ,,Potrebni su im lekari.“ 1 kopači grobova, pomislio je, ali to nije izgovorio naglas. ,,U vazduhu je“, ponovio je Žoslin. Srnrad je sada bio grozan, opkoljavao ga je, pretio mu i on je dobio napad panike. Mogao je da se bori protiv čoveka. čak i sa vojskom. aii ne sa ovim jedva primetnim mirisom. ,Jdemo“, odlučio je. „Svi vojnici koji nisu zaraženi, neka se odmah spreme za pokret. Odmah!“ „Idemo?“ Ser Anrija je zbunila odluka. ,,Idemo!“, rekao je Žoslin odlučno. „Ostavite bolesne. Naredi vojnicima da se spreme i osedlaju svoje konje.“ Ali Robi Dng!as želi da vas vidi“, rekao je ser Anri. Žo •!in :c bio Rnbijev gospodar i bio je dužan da se pobrine za njega, ali Žoslin nije bio raspoložen da posećuje bolesne. Bolesni mogu prokleto dobro đa se postaraju za sebe, a on će iz ovog užasa spasti što više vojnika može. Napustili su grad za manje od sat vremena. Kolona konjanika je odgalopirala iz grada, bežali su od zaraze i jahali na sigurno, u Beratov ogromni zamak. Skoro svi Žoslinovi strelci sa samostrelima, ostavljeni od strane svojih vitezova i ratnika, pratili

samostrelima, ostavljeni od strane svojih vitezova i ratnika, pratili su ih i mnogi meštani su krenuli za njima, bežeći od kuge. Veliki broj Veksajlovih vojnika je takođe nestao, kao i onih nekoliko tobdžija koji su još bili zdravi. Ostavili su „Paklenog bljuvača“, ukrali konje blesnih ljudi i odjahali. Od Žoslinovih zdravih vojnika ostao je jedino ser Anri. On je bio srednjih godina, nije se plašio smrti, a Ijudi koji su ga služili mnogo godina, ležali su u agoniji. Nije znao šta bi mogao da uradi za njih, a ono što bude mogao, uradiće. Gaj Veksajl je otišao do crkve Svetog Kalika i naredio ženama, koje su se molile slici i statuama Device Marije, da izađu. Želeo je da bude sam sa Bogom i mada je verovao da je crkva mesto gde se praktikuje iskvarena vera, još uvek je to bila kuća molitve i zato je klekao kraj oltara, i zagledao se u slomljeno Hristovo telo koje je visilo iznad njega. Nacrtana krv je u gustim potocima tekla iz strašnih rana; Gaj je gledao u tu krv, ne obraćajući pažnju na pauka, koji je ispleo mrežu između posekotine i ispružene leve ruke Spasioca. ,,Ti nas kažnjavaš“, rekao je naglas, „mučiš nas, ali ako uradimo kako tražiš, onda ćeš nas poštedeti.“ Ali koja je tvoja volja? To je bila dilema i on se ljuljao naprednazad na kolenima, žudeći za odgovorom. „Reci mi“, obratio se čoveku koji je visio na krstu, „reci mi šta treba da uradim.“ Međutim, već je znao šta mora da uradi: mora oteti gral i osloboditi njegovu moć; ali nadao se da će u mračnoj crkvi, ispod slike Gospoda ustoličenog u oblacima, dobiti poruku. I jeste, mada ne kako je on očekivao. Očekivao je glas u tami,

božan sko naređenje koje će mu doneti uspeh, ali umesto toga čuo je korake u crkvi i kada se okrenuo, video je da su njegovi vojni ci, oni koji su ostali i nisu bili bolesni, došli da se mole sa njim. Došli su, jedan za drugim, kada su čuli da je on kod oltara. klekli su iza njega i Gaj je znao da tako dobri ratnici ne mogu da budu poraženi. Došlo je vreme da se preuzme gral. Poslao je dvanaest vojnika u grad sa naređenjem da pronađu sve vojnike, strelce sa samostrelima, vitezove i ratnike koji još uvek mogu da hodaju. „Moraju se naoružati", rekao je, ,,naći c'emo se kod topa za sat vremena Otišao je u svoje odaje, gluv za krike bolesnih i njihovih porodica. Njegovog slugu je oborila bolest, ali jedan od sinova u kući gde je Gaj imao sobu još je bio zdrav i Gaj mu je naredio da mu pomogne da se spremi. Prvo je obukao kožne pantalone za jahanje i kožni prsluk. Oba dela odeće bila su tesno sašivena tako da je Veksajl morao da stoji mimo, dok je nespretni dečak vezivao pertle na prsluku. Momak je potom uzeo šaku masti i namazao je kožu, a pošto je bila dobro podmazana, preko nje se onda lako mogao navući oklop. Veksajl je navukao kratki oklop preko prsluka koji mu je dodatno štitio grudni koš, stomak i mošnice i njega je takođe trebalo podmazati. Zatim, deo po deo, cmi oklop je sastavljen. Prvo četiri velike ploče, potom okrugle ploče koje su štitile butine, a ispod njih je dečak zakopčao delove koji su išli od kolena do članaka. Veksajlu su kolena bila zaštićena okruglim pločama, a stopala pločama od čelilca zakačenim za čizme koje su bile zakopčane specijalnim kopčama. Kratka kožna suknja,

su bile zakopčane specijalnim kopčama. Kratka kožna suknja, na kojoj su bile zakovane teške četvrtaste ploče od čelika, privezana je za struk i kada je to bilo sređeno, Veksajl je podigao oklopni deo za vrat, gordžet i sačekao da mladić zakopča dve kopče pozadi. Mladić je zatim, uzdišući od napora, prebacio grudni i zadnji deo oklopa Veksajlu preko glave. Dva teška dela su spojena lcratkim kožnim trakama, koje su stajale na ramenima, a ploče su učvršćene sa strane dodatnim trakama. Onda su na red došle ploče koje su štitile gornji deo ruke i one manje, koje su mu štitile podlaktice, ešpaliri da pokriju ramena i još dva okrugla dela koja su stavljena na zglobove lakta. Veksajl je pomerao ruke, dok je dečko radio, da proveri da trake nisu previše zategnute, da bi mogao da rukuje mačem. Oklopne rukavice su bile od kože i bile su zakovane čeličnim pločama koje su se preklapale izgledale kao krljušt; potom je na red došao opasač za mač sa svojim teškim cmim koricama, u kome se nalazilo dragoceno sečivo izrađeno u Kolonji. Mač je bio dužine lakta, duži od čovekove ruke, a sečivo je bilo zavaravajuče usko, odavalo je utisak da je mač krhk, ali imao je jako centralno rebro, koje je učvrstilo dugu oštricu i činilo od njega smrtonosno oružje za borbu. Većina vojnika je nosila mačeve koji su se tupili na oklopima, ali Veksajl je bio majstor. Veština je bila pronaći spoj u oklopu i zariti oštricu kroz njega. Ručka je bila obložena javorovim drvetom, a prednje oblučje na sedlu bio je od čelika. Nije bilo ni ukrasa, ni zlatnog lista, ni natpisa na sečivu, a ni srebmog umetka. To je bio samo alat, oružje za ubijanje, prava stvar za obavljanje svete dužnosti ovoga dana.

ovoga dana. ,,Gospodine?“, upitao je dečak nervozno, nudeći Veksajlu veliki šlem za turnire sa uzanim prorezom za oči. ,,Ne taj“, rekao je Veksajl. „Uzeću kapu i šlem.“ Pokazao je na ono što je želeo da uzme. Veliki šlem za tumire sužavao mu je vidno polje, a Veksajl je naučio da mu ne veruje u bici jer mu nije dozvoljavao da vidi neprijatelja sa boka. Bilo bi rizično suočiti se sa strelcima bez vizira, ali makar će moći da ih vidi i sada je navukao oklopnu kapu na glavu tako da mu je štitila potiljak i uši, potom je uzeo šlem od dečaka. Bio je to jednostavan šlem, bez oboda i bez pločice na licu, da ne bi smetala. „Idi i pobrini se za svoju porodicu“, rekao je dečaku i podigao štit čije su daske od žalosne vrbe bile obložene otvrdlom, kuvanom kožom, na kojoj je naslikana zver Veksajlovih kako nosi gral. Nije imao ni talisman ni amajliju. Malo vojniica je odlazilo u bitku bez takvih mera opreza, nije bilo važno da li je to damska marama, komad nakita koji je sveštenik blagoslovio, ili nešto drugo, a Gaj Veksajl je imao samo jedan talisman, a to je bio gral. I sada je išao po njega. U zamku se prvo razboleo jedan od koreadora i do kraja noći je više od dvadeset ljudi povraćalo, znojilo se i tresla ih je groznica. Džejk je bio jedan od njih. Zrikavi strelac se odvukao u ćošak u dvorištu, naslonio luk pored sebe, stavio šaku strela u krilo i ostao tako da se muči. Tomas je pokušao da ga ubedi da ode gore, medutim, Džejk je odbio. „Ostaću ovde“, bio je uporan. „Umreću na otvorenom.“

„Nećeš umreti", rekao je Tomas. „Nebesa te neće uzeti, a đavolu nije potrebna konkureneija.11 Mala šala nije uspela da izmami osmeh na Džejkovom licu, izobličenom od malih, crvenih oteklina koje su naglo menjale boju i postajale tamne kao modrice. Skinuo je pantalone za jahanje jer nije mogao da kontroliše bešiku i sve što je dozvolio Tomasu da uradi za njega, jeste da mu donese slamu iz razrušenih štala. Filinov sin se takođe razboleo. Na licu su mu se pojavile ružičaste tačkice i drhtao je. Izgledalo je da je zaraza došla niotkuda, ali Tomas je pretpostavio da ju je doneo istočni vetar koji je razgoreo plamen u gradu, pre nego što ga je kiša ugasila. Abot Planšar ga je upozorio na ovo, na zarazu koja stiže iz Lombardije, ona je sada bila tu, a Tomas je bio bespomoćan. „Moramo naći sveštenika“, rekao je Filin. ,,Doktora“, rekao je Tomas mada nije znao nijednog i nije znao ni kako bi mogao da dovede doktora u zamak čak i kada bi ga našao. ,,Sveštenika“, insistirao je Filin. „Ako se dete poprska svetom vodicom, ozdraviće. Ona leči sve. Dozvoli mi da odem po sveštenika “ Tek tada je Tomas shvatio da top nije nijednom opalio i da ispred nije bilo strelaca sa samostrelima, koji su od dosade lupkali strelom po kamenom zidu zamka. Dozvolio je Filinu da izađe kroz razrušenu kapiju i potraži u gradu oca Medouza ili nekog drugog sveštenika. Nije očekivao da će ponovo videti visokog čoveka, pa ipak, Filin se vratio za pola sata da kaže da je u gradu stanje teško isto kao i u zamku, da je otac Medouz uz

bolesne i da nema vremena da dođe u neprijateljski garnizon. ,,Na ulici leži mrtva žena“, rekao je Filin Tomasu, „leži tamo sa stisnutim zubima.“ ,,Da li ti je otac Medouz dao osvećeni hleb?“ Filin mu je pokazao debelo parče hleba i otišao je da ga odnese sinu koji je bio u prostoriji na spratu sa većinom bolesnih. Žena je plakala jer njen muž nije mogao da primi poslednje pomazanje i da bi je utešila i dala snagu bolesnima, Ženevjev je nosila zlatni pehar oko slamarica i njime doticala ruke bolesnih i govorila im da će se desiti čudo. „Potrebno nam je prokleto čudo“, rekao je ser Gijom Tomasu. „Šta je ovo, do đavola?" Njih dvojica su otišla u kulu odakle su posmatrali napušteni top, pošto im strelci sa samostrelima nisu pretili. ,,U Italiji se pojavila kuga“, rekao je Tomas, ,,i sigumo je došla ovamo.“ „Gospode bože“, uzdahnuo je ser Gijom. „Koja vrsta kuge?“ „Bog sveti zna“, odgovorio je Tomas. „Ona najgora." Za trenutak je pomislio da se zaraza pojavila zbog razbijene zelene čaše grala, onda se setio da ga je Planšar upozorio na nju, mnogo pre nego što je pehar pronađen. Posmatrao je čoveka, umotanog u krvavi čaršav, kako se tetura niz glavnu ulicu i pada. Ležao je nepomično kao da je umro. „Šta se, u ime božje, dešava?“, upitao je ser Gijom, krsteći se. ,,Da li si ikada video ovako nešto?“

se. ,,Da li si ikada video ovako nešto?“ ,,To je božja kletva“, rekao je Tomas, „kažnjava nas.“ ,,Zašto?“ „Zato što smo živi“, rekao je Tomas ogrčeno. Čuo je plač iz kuća i video ljude kako beže od pošasti. Svoju imovinu su natovarili na kolica i gurali ih pored topa, kroz kapiju, preko mosta i putem ka zapadu. „Moli se da padne sneg“, rekao je ser Gijom. „Primetio sam da sneg često zaustavlja bolesti. Ne znam zašto.“ „Ovde ne pada sneg“, rekao je Tomas. Ženevjev im se pridružila, još uvek je nosila zlatni pehar. „Naložila sam vatru“, rekla je. „Izgleda da pomaže.“ ,,Pomaže?“ ,,Bolesnima“, rekla je. „Prija im toplota. To je velika vatra.“ Pokazala je na dim koji se izdizao iz otvora gde je bila kula. Tomas ju je zagrlio i potražio na njenom licu crvene tačkice, međutim, njena bleda koža je bila čista. Stajali su i posmatrali ljude kako prelaze most i kreću ka putu na zapadu, videli su i Žoslina kako odvodi kolonu ratnika na konjima na sever. Novi grof od Berata se nije osvrtao, jahao je kao da mu je sam đavo za petama. A možda i jeste, pomislio je Tomas i pogledom je potražio rođaka među konjanicima koji su nestajali, ali nije ga video. Možda Gaj umire? ,,Da li je opsada završena?", ser Gijom se pitao naglas. ,,Ne ako je moj rođak još živ", rekao je Tomas. „Koliko strelaca imaš?“ „Dvanaest koji mogu da zategnu luk“, rekao je Tomas.

„Dvanaest koji mogu da zategnu luk“, rekao je Tomas. ,,Ratnika?“ „Petnaest", ser Gijom je napravio grimasu. Jeđina uteha bilo je to što niko nije pokusao da pobegne iz garnizona, jer su bili bespomoćni daleko od prijateljskih trupa. Neki koreadori su otišli kada su od Filina saznali da opsadnici više ne čuvaju zamak, ali Tomasu nije bilo žao zbog toga. „Dakle. Šta ćemo da radimo?“, upitao je ser Gijom. „Ostaćemo ovde dok nam se bolesni ne oporave“, rekao je Tomas. „Ili dolc ne poumiru“, dodao je. „Onda ćemo otići.“ Nije mogao da ostavi ljude, kao što je Džejk, da se sami muče. Najmanje što je mogao đa uradi, jeste da ostane, bude uz njih i bodri ih na njihovom putu ka raju ili paklu. Potom je video da taj put ka drugom svetu izgleda bliži nego što se činilo, jer su ratnici počeli da se skupljaju u dnu ulice. Nosili su mačeve, sekire i štitove, a njihov izgled je značio samo jedno. „Hoće gral“, rekao je. „Gospođe bože, daj im ga“, rekao je ser Gijom. „Daj im sve delove.“ „Misliš da bi ih to zadovoljilo?“ ,,Ne“, priznao je ser Gijom. Tomas se nagnuo preko bedema. „Strelci!“, uzviknuo je i potrčao da navuče svoju oklopnu košulju, priveže mač i pokupi luk i torbu sa strelama. Opsađa nije bila okončana. Trideset tri viteza i ratnika su se kretala niz ulicu. Prvih dvanaest, među kojima je bio i Gaj Veksajl, nosili su velike

štitove, čiji je zadatak bio da štite strelce sa samostrelima, njih je ostalo samo šest i Gaj im je naredio da ga slede na udaljenosti od deset koraka. Tako su veliki štitovi strelaca, svaki veći od samog čoveka, služili da zaštite njegove naoružane vojnike. Išli su polako, pokušavali su da ostanu jedni uz druge i iza teških štitova, koje su gurali po kaldrmi kako nijedna strela ne bi mogla da proleti ispod i zabode se nekome u članak. Gaj Veksajl je čekao da se plotun strela zarije u drvene štitove. Potom je pomislio da je Tomas ili izgubio sve strelce ili, što je bilo izvesnije, čeka trenutak kada će veliki štitovi biti odbačeni. Kretali su se kroz grad mrtvih i onih na samrti, grad koji je smrdeo na garež i đubre. Covek je ležao mrtav u natopljenom čaršavu; šutnuli su njegov leš i produžili. Vojnici u drugom redu su držali svoje štitove visoko, štiteći tri reda od strela sa kule zamka, ali one se još uvek nisu pojavile. Gaj se pitao da li su svi u zamku mrtvi i zamišljao je kako ide njegovim praznim hodnicima, kao stari vitezovi, tragač za gralom kome se sudbina osmehnula. Stresao se od ogromnog zadovoljstva pri pomisli na to da će on uzeti relikviju; grupa vojnika je onda prelazila otvoreni prostor ispred zamka i Gaj ih je podsetio da ostanu jedni uz druge i drže velike štitove preklopljene dok se ne probiju preko hrpe ruševina koju je napravio „Pakleni bljuvač“. „Hrist je sa nama“, rekao je svojim vojnicima. „Bog je sa nama. Ne možemo da izgubimo.“ Jedini zvuci koji su se čuli, bili su jauci žena i dece u gradu, povlačenje velikih štitova i klepetanje stopala u oklopima. Gaj Veksajl je pomerio jedan od velikih štitova u stranu i bacio

Veksajl je pomerio jedan od velikih štitova u stranu i bacio pogled na napravljenu barikadu koja je stajala nasred dvorišta. Video je strelce na vrhu stepeništa, koje je vodilo u kulu, i jedan od njih je zategao luk. Gaj je brzo zatvorio prostor između štitova. Strela se zabila u štit i odbacila ga nazad, a Gaj je bio zapanjen snagom njenog udara i iznenađen kada je pogledao gore i video da strela, vrha nalik na iglu, za širinu ruke viri iz štita dva puta debljeg od običnog. Doletelo je još strela, njihov zvuk je bio nepravilnog ritma, a teški štitovi su se zatresali od udarea. Covek, ranjen u obraz strelom, koja je probila slojeve drveta, opsovao je, a Gaj je i dalje ohrabrivao svoje vojnike. „Ostanite jedni uz druge“, rekao je, „idite polako. Kada prođemo kroz kapiju, idemo na barikadu. Možemo da je srušimo. Potom će prvi red krenuti u juriš uz stepenice. Držite štitove dok ne stignemo do strelaca.“ Njegov štit je zapeo za kamen i on je podigao svoju veliku drvenu ručku da ga prenese preko prepreke, a strela se iste sekunde zarila u krš, pošto je promašila njegovo stopalo samo za inč. „Držite se“, rekao je svojim vojnicima, „držite se. Bog je uz nas.“ Štit se zatresao jer su ga pogodile dve strele, ali Gaj ga je čvrsto držao, napravio je jedan korak i sada je prelazio krš na razrušenoj kapiji. Pomerali su velike štitove veoma polako, odupirući se snazi udara strela. Cinilo se da ^trelci nisu u kuli zamka jer nijedna strela nije poletela odatle, sa neba, samo spreda, gde su bili zaklonjeni velikim štitovima. „Ostanite jedni uz druge“, rekao je Gaj svojim vojnicima, „ostanite jedni uz druge i verujte u Boga.“ Odjednom, iz zaklona gde su se krili, iza ostataka glavnog zida sa desne strane kapije, ser Gijomovi

ostataka glavnog zida sa desne strane kapije, ser Gijomovi ratnici su uskliknuli i poleteli u juriš. Ser Gijom je video da se napadači kriju iza štitova i smatrao je da od njih neće moći dobro da vide i zato je srušio jedan kraj barikade i poveo deset vojnika u jedan ugao dvorišta, iza glavnog ziđa, tamo gde se nalazilo đubre iz štale. Kada su se Gajevi vojnici pojavili na kapiji, ser Gijom je napao. To je bila ista taktika koju je koristio prilikom Žoslinovog napada, samo što je ovoga puta planirao da napadne, ubije, rani i odmah se povuče. Ponavljao je svojim vojnicima tu zamisao neprestano. Razbijte zid od štitova, rekao je, onda prepustite strelcima da završe pokolj, a vi se vratite na barikadu i za trenutak se činilo da plan deluje. Snažan juriš je zaista iznenadio napadače i oni su se zbunjeni povukli. Engleski ratnik, divlji čovek koji ništa nije voleo kao borbu, raspolovio je jednu lobanju sekirom, a ser Gijom je zabio svoj mač u mošnice drugog čoveka vojnici sa štitovima su se instinktivno okrenuli ka pretnji, a to znači da su se i štitovi okrenuli zajedno sa njima tako da su svoju levu stranu otkrili strelcima u kuli. ,,Sada“, viknuo je Tomas i strele su poletele. Gaj ovo nije predvideo, ali bio je spreman. U njegovom zadnjem redu bio je čovek po imenu Falk, Normanin, koji je bio odan kao pas i divalj kao orao. „Zadrži ih Falk!“, viknuo je Veksajl. „Prvi red sa mnom!“ Strela se odbila od jednu njegovu oklopnu ploču i ranila čoveka iza, a dva vojnika iz prvog reda su se zateturala jer su im strele probile oklope. Ostali su sledili Gaja Veksajla, kada je zatvorio zid od štitova i krenuo ka mestu na

kraju barikade. Trebalo je da se ser Gijomovi vojnici povuku, a sada su zarobljeni u bici, izgubljeni u uzbuđenju i strahu od bitke izbliza; izbegavali su udarce štitovima, pokušavajući da nađu prolaz izmedu neprijatelja. Gaj ih je ignorisao i prošao pored barikade i onda, još uvek držeći teški štit koji ga je skrivao, krenuo uz stepenice. Pct ratnika je pošlo sa njim; ostali su napali nekolicinu ser Gijomovih vojnika koji su sada već bili ozbiljno nadbrojani. Strelci su se okrenuli ka šestorici ratnika koji su išli uz stepenice i odapinjali strele u velike štitove, a onda se šest strelaca sa samostrelima, neprimećenih u zbrci, pojavilo i počelo da odapinje strele koje su se zarivale u engleske strelce. Trojica su odmah pogodena, a jedan je shvatio da drži slomljeni luk koji je prepolovila strela iz samostrela. A Gaj, vičući kako je Bog uz njega, odbacio je štit i pojurio uz stepenice. ,,Nazad!“, povikao je Tomas. ,,Nazad!“ Bila su tu tri ratnika koja su čekala da odbrane stepenište, ali prvo su njegovi strelci morali da prođu kroz vrata. Gaj je zarobio jednog vojnika saplevši ga mačem tako da je on pao, a kada mu je dugi mač zario u mošnice, naterao ga je da vrišti. Krv se slivala niz stepenice. Tomas je drškom luka udario Gaja u grudi, odgurnuo ga, onda je Sem uhvatio Tomasa i odvukao ga u ulaz. Posle toga je nastala trka uz stepenice, i oni su skrenuli desno, pored trojice ratnika koji su čekali na vrhu. „Zadržite ih!“, doviknuo im je Tomas. „Sem! Gore! Brzo!“ Toraas je ostao na stepenieama. Sem i preostalih sedam strelaca znaće šta treba da rade kada stignu u kulu, a za Tomasa

strelaca znaće šta treba da rade kada stignu u kulu, a za Tomasa je bilo najvažnije da zaustavi Gajeve vojnike, koji su pojurili uz stepenice ka prvom hodniku. Napadači su morali da se pojave na stepeništu sa njihove desne strane i to bi ih onemogućilo da rukuju raačem, osim ako nisu levoruki. Za to vreme, Toraasovi vojnici, koji su se borili dole, imali bi više prostora da zamahuju svojim oružjem. Međutim, prvi Gajev vojnik koji se popeo, bio je levouk i nosio je sekiru sa širokim sečivom i kratkom drškom, koju je zabio ratniku u stopalo i vukao ga dole uz kloparanje olclopa, mača i štita. Sekira se ponovo spustila, čuo se nakratko vrisak, onda je Tomas odapeo strelu sa udaljenosti od tri koraka i čovek sa sekirom se sa strelom u vratu povukao. Strela iz samostrela je doletela, očešavši se o krivinu na zidu. Tomas je video da je Ženevjev sakupila četiri luka od koreadora i da čeka sledeću metu. Ser Gijom je sada bio u ozbiljnoj nevolji. Neprijatelj je bio brojno nadmoćniji, a oni saterani u ćošak. Doviknuo je svojim vojnicima da skupe štitove i da se ograde u ćošku dvorišta, gde im je đubre iz štale bilo prepreka. Potom su dotrčali Gajevi ratnici i podigli štitove da dočekaju mačeve i sekire. Ser Gijomovi vojnici su bacili štitove ispred sebe kako bi odbacili neprijatelja i zatim su zarivali mačeve u stomake i grudi. Jedan od neprijatelja, krupan rauškarac sa znakom bika na tunici, imao je buzdovan, veliku gvozdenu loptu na debeloj dršci, kojim je udarao po engleskira štitovima sve dok od njih ne bi ostali samo parčići žalosne vrbe, i dok ne bi smrskao nadlakticu onom ko je nosio štit. Englez je pokušavao da zabije sloraljeni štit napadaču u lice, dok mu drugi Francuz nije zario mač u utrobu i on je pao

u lice, dok mu drugi Francuz nije zario mač u utrobu i on je pao na kolena. Ser Gijom je oteo buzdovan, zavitlao ga i neprijatelj je pao, spotakavši se o žrtve. Ser Gijom ga je balčakom udario u lice i deo u obliku krsta se zario neprijatelju u oko, ali vojnik se i dalje borio, krvav i sa pihtijastom masom na obrazu; druga dvojica su se približavala iza njega, razbijajući kratku liniju odbrane. Englez je bio na kolenima, dok su po njegovom šlemu udarala dva raača i on se savio napred i počeo je da povraća, a jedan od Francuza je, kroz oklop na leđima, zario mač u procep između oklopa i šlema i Englez je vrisnuo kada mu je presekao kičmu. Čovek sa buzdovanom, sada jednook, pokušavao je da ustane i ser Gijom ga je šutnuo u lice, potom još jednom, a ovaj je i dalje ustajao tako da je ser Gijom zario mač čoveku u grudi, probivši mu oklop. Francuz je zabio mač ser Gijomu u grudi i udarac ga je odbacio na gomilu đubreta. „Mrtvi su!“, povikao je Falk. „Mrtvi su!“ I tada je poleteo prvi plotun strela sa bedema kule. Strele su se zarivale u leđa Falkovih ratnika. Neki su nosili oklop i strele koje su letele koso i odbijale se od oklope, ali bodkin vrhovi su cepali i oklop i kožu i odjednom su četiri napadača bila mrtva, a trojica ranjena. Tada su strelci uperili svoje lukove u strelce sa samostrelima na kapiji. Ser Gijom, koji nije bio ranjen, uspeo je da ustane. Stit mu je bio prepolovljen i on ga je bacio, a čovek, sa bikom na tunici, podigao se na kolena i počeo da se rve sa njim, sa rukama oko njegovog struka, pokušavao je da ga obori. Ser Gijom je obema rukama obuhvatio mač i njegovom teškom drškom tresnuo čoveka po

šlemu, pa ipak, ovaj se zateturao i pao uz tresak. Ser Gijom je ispustio mač kada ga je krupni čovek oborio i pokušao da ga uguši, ali uspeo je da napipa svoj bodež desnom rukom i zarije ga mu u stomak. Osetio je kako nož prolazi kroz kožu, potom buši čoveku kožu i mišiće i gurao je oštricu, prosipajući čoveku utrobu, dok je preznojano, crveno, jednooko lice režalo na njega. Doletelo je još strela i pogodilo Falkove preostale vojnike. ,,Ovamo!“ Gaj Veksajl je bio na vratima na vrhu stepeništa. „Falk! Ovamo! Ostavite ih! Ovamo!“ Falk je ponovio naređenje, režeći. Koliko je mogao da vidi, samo su još tri branioca bila živa u ćošku u dvorištu, ali ako bi ostao da ih sredi, onda bi strelci sa vrha pobili sve njegove vojnike. Falk je imao strelu u butini, ali nije osećao bol dok se teturao uz stepenice, ka velikom ulazu, gde je najzad bio bezbedan od strela. Gaj je sada imao petnaest vojnika. Drugi su bilili mrtvi ili još uvek u dvorištu, ranjeni. Jedan ratnik, pogođen dvema strelama, pokušao je da se uspuže uz stepenice i još dve strele su mu se zarile u leđa i odbacile ga dole. Izvrnuo se, otvarao je i zatvarao usta od bola, dok mu poslednja strela nije slomila kičmu. Strelac, koga Gaj nije ranije primetio, čovek koji je ležao na slamarici, vukao se po dvorištu i nožem sekao vrat ranjenim vojnicima, tada ga je pogodila strela iz samostrela i odbacila na drugo telo. Strelac je povratio, trgao se nekoliko puta i onda se umirio. Ser Gijom je bio bespomoćan. Imao je još samo dva vojnika, ni približno dovoljno da odbrani ulaz, a on sam je bio

ugruvan, krvario je, osećao se čudno i iznenada je zanemoćao. Stomak mu se uzburkao i povratio je na prazno, potom se oteturao do zida. Džon Ferklot je ležao na đubretu, krvareći iz stomaka, nije mogao da govori jer je umirao. Ser Gijom je hteo da kaže nešto Englezu na umoru, da ga uteši, ali iznenada je osetio muku. Povratio je ponovo, a oklop mu je odjednom postao jako težak. Zeleo je samo da legne i odmori se. „Moje lice“, rekao je jednom od dvojice preživelih, Burgunđaninu, „pogledaj moje lice“, čovek je to uradio i trgao se kada je ugledao crvene tragove. ,,Oh, dragi bože“, uzdahnuo je ser Gijom, „dragi, prokleti bože.“ Pao je pored zida i posegao za mačem kao da će mu blisko oružje pružiti utehu. ,,Stitovi“, rekao je Gaj svojim vojnicima. „Vas đvojica sa štitovima, držite ih visoko, krenite uz stepenice, a mi ćemo ići iza vas i seći ćemo im noge.“ Bio je to najbolji način da se zauzme stepenište, da se iseku nezaštićeni zglobovi branilaca, ali kada su to pokušali, otkrili su dva preostala ratnika koji su dohvatli kratka koplja, koja je ser Gijom ostavio na odmorištu da bi odbranio stepenište. Udarili su kopljima u štitove, odgurnuli vojnike, a dve strele su se zarile u šlem jednog vojnika tako da mu se krv slivala niz obod i prekrila lice. Pao je na leđa, Gaj ga je povukao niz stepenice ostavio pored leša čoveka sa sekirom, koga je takođe odvukao sa stepeništa. „Potrebni su nam samostreli", rekao je Falk. Njegovo tupavo lice bilo je ugruvano, a brada krvava. Otišao je do ulaza i pozvao strelce sa samostrelima da dotrče do stepeništa. „Požurite!“, viknuo je, potom je ispljunuo krvavi zub. „Bezbedno

„Požurite!“, viknuo je, potom je ispljunuo krvavi zub. „Bezbedno je! Strelci su mrtvi“, slagao je, ,,požurite!“ Strelci sa samostrelima su pokušali, ali Sem i njegovi strelci su ih čekali na bedemima, i četvoricu od šestorice su pogodile strele. Napunjen samostrel je zakloparao po kamenju, udario u barikadu, strela je poletela i zarila se u leš. Strelac sa samostrelom je pokušao da otrči do svoda, međutim, strela ga je odbacila na krš, pa ipak, dvojica su uspela da stignu do stepeništa nepovređena. „Ima ih nekoliko"1, rekao je Gaj svoji ratnicima, ,,a Bog je sa nama. Moramo da pokušamo još jednom, još samo jednom i gral će biti naš. Vaša nagrada će biti slava nebeska.“ On je imao najbolji oklop, pa je odlučio da sa Falkom predvodi sledeći napad. Dva strelca sa samostrelima će ići ođmah iza njih, spremni da odapnu strele u strelce koji su čekali iza krivine na stepeništu. Kada stepenište bude očišćeno, Gaj će zauzeti donji' deo zamka. Uz sreću, gral će biti u bilo kojoj sobi u koju uđu, ali ako bude na sledećem spratu, onda će morati sve da ponove, pa ipak, bio je siguran da će stići do nagrade. Kada se to bude dogodilo, zapaliće zamak. Drveni podovi će izgoreti brzo, dim i plamen će pobiti strelce na bedemima i Gaj će pobediti. Moći će da ode, gral će biti njegov, a svet će se promeniti. Moraju da pokušaju još samo jednom. Gaj je uzeo mali štit od jednog svog ratnika. Bio je jedva veći od tanjira za posluživanje, namenjen samo da odbije udarce mača i počeo je napad tako što ga je gurnuo iza ugla, nadaiući se da će privući strele i potom potrčati uz stepenice, dok ; trelci gore budu imali prazne lukove, ali oni nisu naseli na lukavstvo.

gore budu imali prazne lukove, ali oni nisu naseli na lukavstvo. Gaj je klimnuo Falku, koji je otkinuo glavu i kraj strele sa perjem iz svoje butine, a skraćenu strelu je ostavio da viri iz mišića. „Spreman sam“, rekao je Falk. „Onda krećemo“, rekao je Gaj i dva ratnika su čučnuia iza svojih štitova i penjala se uz vijugavo stepenište, gazeći po krvi mrtvih drugova, zašli su za krivinu i Gaj se spremio za napad. Nijedna strela nije stigla i on je provirio preko štita, ali nije video ništa, osim praznih stepenika ispred sebe. Znao je da mu je Bog podario pobedu. ,,Za gral!“, doviknuo je Falku i dva ratnika su požurila, ostalo je još samo desetak stepenika, strelci sa amostrelima su bili iza njih. Gaj je namirisao paljevinu. Ništa nije posumnjao. Stepenište je zavijalo i video je ispred sebe ulaz u hodnik i uz svoj ratni poklič je jurnuo, a onda se pojavila vatra. To je bila Ženevjevina ideja. Dala je svoj samostrel Filinu i otišla gore u prostoriju gde su ležali bolesni, uzela jed'an od oklopa za grudi koji su zaplenjeni za vreme Žoslinovog napada i ubacila u njegovo plitko udubljenje kofu punu usijanih žeravica. Jedna od žena koreadora joj je pomogla, skupljajući lopatom pepeo i vrele žeravice u veliki kotao za kuvanje. Njega su odnele dole, a Ženevjev je ispekla ruke na oklop za grudi. Kada su se prva dvojica pojavila, bacile su crvene, usijane žeravice niz stepenice. Pepeo je načinio najveću štetu. Poleteo je, kao usijana prašina, i upao u oči strelcima iza Falka, a on se trgao; oružje mu je ispalo dok je pokušavao da skine užarene komadiće žeravice sa lica, samostrel je pao na stepenište, odapeo strelu i ona se zarila Falku u članak. On je pao u rasute.

usijane, crvene žeravice i počeo da se koprca da bi se osiobodio boia, a Gaj je ostao sam na stepeništu. Pepeo ga je napola zaslepeo, te je podigao štit da zaštiti oči, strela se zarila u njega i odbacila ga. Dopola je prošla kroz štit. Strela iz samostrela se odbila od zid. Gaj se zateturao, pokušao da povrati ravnotežu i vidi kroz suze koje su potekle od pepela i gustog dima, a onda je Tomas poveo nekoliko ratnika u juriš. Nosio je jedno skraćeno koplje koje je zario u Gaja, bacio ga niz stepenice, dok su Tomasovi ratnici zabili mačeve Falku u vrat. Veksajlovi vojnici u dnu stepeništa trebalo je da zaustave jurišnike, ali iznenadili su se kada su videli Gaja kako se dole tetura i čuli Falka kako vrišti. Osetili su i miris paljevine i spaIjenog mesa i sklonili se sa vrata kada je neprijatelj urlajući izleteo iz dima. Tomas je predvodio samo petoricu ratnika, ali i to je bilo dovoljno da unese paniku u Gajevu malu grupu, koja je zgrabila svog gospodara i pobegla u dvorište na čist vazduh. Tomas je krenuo za njima, bacio je koplje kroz vazduh koje je udarilo Gaja pravo u grudi. I odbacilo ga tako da je on pao niz spoljne stepenice i ispružio se na kamenim pločama u dvorištu. Potom su doletele strele sa bedema i probile neprijateljima oklope. Napadači nisu mogli da se vrate uz stepenice jer je Tomas bio tamo, a ulaz su ispunili naoružani vojnici i dim i zato su pobegli. Pobegli su u grad, a strele su ih ispratile kroz kapiju i odbacile dvojicu na krš. Potom je Tomas doviknuo strelcima da obustave paljbu. „Spustite lukove!“, viknuo je. „Cuješ li me, Sem? Spustite lukove!“ Pustio je skraćeno koplje da padne i ispružio je ruku.

Pustio je skraćeno koplje da padne i ispružio je ruku. Ženevjev mu je dodala njegov luk i Tomas je izvadio strelu sa širokom glavom iz torbe i pogledao dole niz stepenice, gde je njegov rođak, koga su ostavili njegovi ratnici, pokušavao da ustane u svom teškom, crnom oklopu. ,,Ti i ja“, rekao je Tomas, „tvoje oružje protiv mog.“ Gaj je pogledao levo i desno i video da nema pomoći. Dvorište je smrdelo na povraćku, izmet i krv. Bilo je prekriveno telima. Krenuo je nazad, išao je prema prolazu na kraju barikade i Tomas je pošao za njim, sišao je niz stepenice i bio je udaljen od neprijatelja desetak koraka. ,,Ne želiš da se boriš?“, upitao ga je Tomas. Gaj je jurnuo na njega, nadajući se da će Tomas biti u dometu njegove duge oštrice, ali široka glava mu se zarila u oklop za grudi i on se savio od siline udarca. Tomas, koji je već imao drugu strelu na luku, rekao je: „Pokušaj ponovo." Gaj je krenuo nazad. Preko barikade, pored ser Gijoma i još dvojice njegovih ratnika koji se nisu mešali. Tomasovi strelci su sišli sa bedema, bili su na stepenicama i posmatrali su. ,,Je li tvoj oklop dobar?“, Tomas je upitao Gaja. „Trebalo bi da bude. Vidi mene. Ja odapinjem široke glave. One neće probiti tvoj oklop.“ Ponovo je odapeo strelu i ona se zarila Gaju u oklop kod mošnica, savila ga i odbacila na krš. Tomas je već spremio drugu strelu. „Dakle, šta ćeš sada da uradiš?“, upitao ga je Tomas. ,,Ja nisam bespomoćan kao Planšar. Kao Eleanor. Kao moj otac. Dakle, dođi i ubij me.“ Gaj se uspravio i pošao nazad preko krša. Znao je da ima

Gaj se uspravio i pošao nazad preko krša. Znao je da ima u gradu još vojnika i kad bi samo mogao da stigne do njih, bio bi bezbedan, ali nije se usudio da okrene leda. Znao je da će ga strela pogoditi ako to uradi, a čoveku ponos ne dozvoljava da zadobije ranu na leđima. Umireš gledajući neprijatelja u lice. Sada je bio izvan zamka, polako je išao unazad preko otvorenog prostora i molio se da je jedan od njegovih vojnika dovoljno pametan da zgarabi samostrel i dokrajči Tomasa, međutim, Tomas je i dalje išao ka njemu i smešio se. Bio je to osmeh čoveka koji je došao po svoju slatku osvetu. „Ova je bodkin“, rekao je Tomas, ,,i zariće ti se u grudi. Hoćeš li da podigneš štit?“ ,,Tomase“, rekao je Gaj i podigao mali štit pre nego što je mogao da doda još nešto, jer je video da je Tomas zategao veliki luk i da se strela, sa vrhom od teške hrastovine, oštrice nalik na iglu, zarila kroz štit, oklop za grudi i kožu, u jedno od Gajevih rebara. Jačina udarca je bila takva da je odbacila Gaja tri koraka, ali on je uspeo da ustane mada mu je štit sada bio zakucan za grudni koš, a Tomas je već spremio novu strelu. ,,U stomak, ovog puta“, rekao je Tomas. ,,Ja sam tvoj rođak“, rekao je Gaj, bacio je štiti i izvadio glavu strele iz grudi, međutim, zakasnio je jer mu se strela zarila u stomak, probivši čeličnu ploču, gvozdeni oklop i podmazanu kožu. Ova strela se zarila duboko. „Prva je bila za mog oca“, rekao je Tomas, „ona za moju ženu, a ova za Planšara.“ Odapeo je još jednu strelu i ona je probila Gajev gordžet i odbacila ga na kaldrmu. Još uvek je držao mač i pokušao je da ga podigne

kada mu se Tomas približio. Pokušao je i da govori, ali grlo mu je bilo puno krvi. Odmahnuo je glavom, pitajući se zašto mu se magli pred očima, osetio je da Tomas kleči na ruci u kojoj mu je bio mač, osetio je da mu se probušen gordžet po*diže i pokušao -j& da protestuje, ali samo je uspeo da ispljuje krv. Tomas je stavio bodež ispod gordžeta i zabio ga duboko Gaju u gušu. ,,A ovo je za mene‘\ rekao je Tomas. Sem i šest strelaca pridružili su mu se pored tela. „Džejk je mrtav“, rekao je Sem. ,,Znam.“ „Pola prokletog sveta je mrtvo“, rekao je Sem. Možda je svetu došao kraj, pomislio je Tomas. Možda su se užasna predskazanja iz Knjige otkrovenja obistinjavala. Jahala su četiri mrtva konjanika. Jahač na belom konju bio je božja osveta svetu u kome vlada zlo, crveni konj je doneo rat, crni konj je bio osedlan glađu, dok je bledi konj, najgori, donosio kugu i smrt. I možda je jedino gral mogao da odvrati jahače, ali on ga nije imao. Konjanici će nastaviti da jašu. Tomas je ustao, podigao luk i krenuo niz ulicu. Gajevi preživeli ratnici nisu ostali da se bore sa strelcima. Pobegli su kao i Žoslinovi, tražeći mesto gde nije bilo kuge na ulicama i Tomas je koračao gradom ljudi na samrti i mrtvih, gradom punim dima i prljavštine, mestom u kome su odjekivali jauci. Nosio je strelu na luku, ali niko ga nije izazvao. Žena je pozivala u pomoć, dete je plakalo na ulazu, onda je Tomas ugledao ratnika, još uvek u oklopu, i zategao je luk, potom je video da je čovek nenaoružan; imao je samo kofu vode. Bio je

video da je čovek nenaoružan; imao je samo kofu vode. Bio je stariji i sedokos. ,,Ti si sigumo Tomas?'', upitao ga je. ,,Da.“ ,,Ja sam ser Anri Kurtoa.“ Pokazao je na obližnju kuću. „Tvoj prijatelj je tamo. Bolestan je.“ Robi je ležao na prljavom krevetu. Tresla ga je groznica, a lice mu je bilo tamno i otečeno. Nije prepoznao Tomasa. „Jadno kopile“, rekao je Tomas. Dodao je luk Semu. „Ponesi i to, Seme“, rekao je i pokazao na pergament, koji je stajao na niskoj hoklici pored kreveta, potom je uzeo Robija u naručje i poneo ga uzbrdo. „Treba da umreš među prijateljima“, rekao je onesvešćenom muškarcu. Opsada je, napokon, bila okončana. Ser Gijom je umro. Mnogi su umrli. Bilo je previše leševa da bi se svaki sahranio posebno, te je Tomas odlučio da se tela ođnesu u rov, u polje preko reke, prekriju šipragom i zapale, mada nije bilo dovoljno drva da se zapale svi leševi i neki su bili napola spaljeni. Vukovi su stigli, kao i gavranovi, kojih je bilo toliko da je nebo potamnelo iznad bogate gozbe koju je priređila smrt. Meštani su se vraćali u grad. Tražili su sklonište na mestima koja su bila pogođena kugom kao Kastijon de Arbizon. Kuga je svuda, rekli su. Berat je bio grad mrtvih, a da li je Žoslin živ, to niko nije znao, a Tomasa nije bilo briga. Zima je donela mraz i fratar je za Božić doneo vest da je kuga sada na severu. „Svuda je“, rekao je fratar, ,,svi umiru“. Pa ipak, nisu svi umrli. Filinov sin, Galdrik, ozdravio je, ali baš posle Božića, njegov otac se zarazio i umro za tri dana u agoniji.

zarazio i umro za tri dana u agoniji. Robi je preživeo. Cinilo se da će sigumo umreti, jer je bilo noći, kada je izgledalo da ne diše, pa ipak, preživeo je i polako se oporavljao. Ženevjev se brinula o njemu, hranila ga kada je bio slab i brisala ga kada je bio prljav, a kada je pokušao da joj se izvini, ona ga je zaustavila. „Razgovaraj sa Tomasom“, rekla je. Robi, još uvek slab, otišao je do Tomasa i pomislio kako strelac izgleda starije i snažnije. Robi nije znao šta da kaže, ali zato Tomas jeste. „Reci mi“, rekao je. „Kada si uradio to što si uradio, mislio si da radiš ono što je ispravno?" ,,Da“, rekao je. „Onda nisi uradio ništa pogrešno“, rekao je Tomas samo, ,,i to je kraj priče.“ „Nije trebalo to da uzmem“, rekao je Robi i pokazao na papir u Tomasovom krilu, rukopis o gralu koji je ostavio Tomasov otac. „Opet je kod mene“, rekao je Tomas, ,,i sada ga koristim da naučim Ženevjev da čita. Nije ni za kakvu drugu upotrebu.“ Robi je zurio u vatru. „Žao mi je“, rekao je. Tomas je ignorisao izvinjenje. „Sačekaćemo da svi ozdrave, a onda ćemo otići kući.“ Bili su spremni da krenu kada je osvanuo dan Svetog Benedikta. Jedanaest ljudi će ići kući u Englesku, a Galdrik, koji je sada bio bez roditelja, putovaće kao Tomasov sluga. Ići će kući bogati jer je veći deo novca od njihovih pljački još uvek bio netaknut, ali šta će zateći u Engleskoj, to Tomas nije znao.

Proveo je poslednju noć u Kastijon de Arbizonu slušajući Ženevjev kako se spotiče o reči iz rukopisa njegovog oca. Rešio je da ga spali posle ove noći, jer ga nikuda nije odveo. Terao je Ženevjev da čita na latinskom pošto je u dokumentu malo toga bilo na francuskom iii engleskom i iako nije razumela reči, bila je to dobra vežba za prepoznavanje slova. „Virga tua et baculus tuus ipsa consolobuntur me“, čitala je polako, Tomas je klimao glavom, znao je da su reči calix meus inebrians blizu i mislio je da je od pehara postao pijan, pijan i surov, iako to nije želeo. Planšar je bio u pravu. Potraga je izluđivala ljude. „Pono coram me mensam", čitala je Ženevjev, ,,ex adverso hostium meorwn.“ „Nije pono‘ rekao je Tomas, „nego pones. Pones coram me mensam ex adverso hostium meorum..“ Znao je napamet i sada joj je pevao. „Postaviste sto za mene u prisustvu mojih neprijatclja." Ona se namrštila i uperila dugi, beli prst u reč. ,,Ne“, insistirala je, „kaže pono.“ Pokazala mu je rukopis. Plamen vatre je trepereo na rečima koje su stvarno glasile „pono coram me mensam ex adverso hostium meorum.“ Njegov otac je to napisao i Tomas je sigurno nebrojeno puta pročitao taj red. pa ipak, nikada nije primetio grešku. Njegovo poznavanje latinskog bilo je takvo da bi nekada i preskakao reči, videvši ih u glavi pre nego na papiru. Pono. ,,Ja postavih sto.“ Ne Vi, nego Ja postavih, i Tomas je zurio u reč i shvatio je da to flije greška. I znao je da je pronašao gral.

EPILOG Gral

Snažni talasi su, povlačeći se, odnosili šljunak. Prelamali su se jedan preko drugog, šumili, pravili belu penu i odnosili sve sa sobom. Kao i uvek, sivozeleno more je zapljuskivalo obalu Engleske. Padala je sitna kiša i natapala mladu travu, na kojoj su se jaganjci igrali, a zečevi skakali pored živice gde je rasla sasa. Kuga je stigla u Englesku. Tomas i njegova tri prijatelja su jahali kroz napuštena sela i čuli su kako krave muču u agoniji jer nije bilo nikoga da pomuze mleko iz njihovih otečenih vimena. U nekim selima strelci su čekali ispred barikada na ulicama da bi odvratili strance i Tomas je poslušno zaobilazio takva mesta. Videli su iskopane jame za umrle, jame napola pune leševa koji nisu primili poslednje pomazanje. Kao kontrast, oko jama je raslo cveče jer je stiglo proleće. U Dorčesteru je mrtav čovek ležao na ulici i nije bilo nikoga da ga sahrani. Neke kuće su bile zatvorene i na njima je bio nacrtan crveni krst da bi pokazao da su ljudi unutra bolesni i da ih moraju ostaviti ili da umru ili da se oporave. Izvan gradova, polja su biia neobrađena, seme je ostalo u ambarima mrtvih seljaka, pa ipak, bilo je ševa iznad trave i vodomara koji su jurili nizvodno, a zviždovke letele ispod oblaka. Ser Džajls Meriot, stari gospodar zamka, umro je pre nego što se kuga pojavila, i njegov grob se nalazio u seoskoj crkvi, ali kada bi neki preživeli seljani videli Tomasa da prolazi, ne bi ga pozdravili. Sklanjali su se od božje kletve i Tomas, Ženevjev, Robi i Galdrik su janali sve dok nisu stigli do brda Lip Hil, ispred

Robi i Galdrik su janali sve dok nisu stigli do brda Lip Hil, ispred njih je bilo more i šljunak i dolina u kojoj se nekada nalazio Hukton. Spalili su ga ser Gijom i Gaj Veksajl kada u bili saveznici. Sada tu nije bilo ničega osim tmja koje se obavijalo oko ostataka koliba, lešnikovih stabala, stričaka i koprive koje su rasle na crnim, oprljenim zidovima crkve bez krova. Tomas je u Engleskoj bio već dve nedelje. Odjahao je do erla od Northemptona i klekao pred svog gospodara koji je prvo poslao sluge da ga pregledaju da bi se uverio da nije zaražen i Tomas je predao svom gospodaru trećinu novca, koji su doneli iz Kastijon de Arbizona, a onda mu je predao ziatni pehar. „Bio je napravljen za gral, gospodaru“, rekao je, ,,ali gral je nestao.“ Erl se divio peharu, zagleđao ga je, približavao ga svetlosti i bio je zapanjen njegovom lepotom. ,,Nestao?“, upitao je. „Monasi iz Svetog Severa“, lagao je Tomas, „veruju da ga je na nebo odneo anđeo, čije je krilo isceljeno tamo. Nestao je, gospodaru." I erl je bio zadovoljan jer je on bio vlasnik velike dragocenosti, čak iako to nije bio gral, a pošto je obećao da će se vratiti, Tomas je otišao sa svojim prijateljima. Sada je stigao u selo svog detinjstva, u mesto gde je naučio da koristi luk i u crkvu, gde se njegov otac, ludi otac Ralf, molio galebovima i sakrio svoju veliku tajnu. Još uvek je bila tamo. Sakrivena u travi i koprivama, koje su rasle između kamenih ploča stare crkve, odbačena kao bezvredna stvar. Bila je to činija od gline, koju je otac Ralf

koristio da u njoj drži hleb za pričest. Stavio bi činiju na oltar, pokrio je platnenom krpom i poneo kući kada bi misa bila gotova. ,,Ja postavih sto“, napisao je, sto je bio oltar, a činija je bila stvar koju je stavljao na njega, a Tomas ju je držao stotinu puta i ništa o njoj nije mislio. Kada je poslednji put bio u Huktonu, pokupio ju je iz ruševina i potom, omalovažavajući njen značaj, bacio na korov. Sada ju je ponovo našao među koprivama i odneo ju je Ženevjev, koja ju je stavila u drvenu kutiju i spustila poklopac, koji se tako savršeno zatvorio, da kutija čak nije ni proizvela nikakav zvuk kada je protrešena. Dno činije se slagalo sa blago izbledelim krugom na staroj farbi u unutrašnjosti kutije. Jedno je bilo napravljeno za drugo. „Šta da radimo?“, upitala je Ženevjev. Robi i Galdrik su bili ispred crkve, istraživali su udubljenja i ispupčenja gde su se nekada nalazile kuće. Nijedan nije znao zašto je Tomas ponovo došao u Hukton. Galdrika nije ni zanimalo, a Robi, sada ćutljiviji, bio je samo zadovoljan što je ponovo u Tomasovom društvu dok svi ne odjašu na sever da plate lordu Autvajtu otkup kojim bi Robi bio oslobođen i mogao da se vrati u Škotsku. Ako je Autvajt živ. „Šta da radimo?“, upitala je Ženevjev ponovo, sada šapatom. „Ono što mi je Planšar savetovao", rekao je Tomas, ali prvo je uzeo meh sa vinom, sipao je malo vina u činiju i dao je Ženevjev da popije, potom je on uzeo činiju i popio je vino. Nasmešio joj se. ,,To nas oslobađa ekskomunikacije“, rekao je. Pili su iz činije u koju je usuta Hristova krv sa krsta.

Pili su iz činije u koju je usuta Hristova krv sa krsta. ,,Da li je to stvamo gral?“, upitala je Ženevjev. Tomas ga je izneo. Držao je Ženevjev za ruku dok su koračali ka moru i kada su stigli do šljunka ocfakle je Lip Strim krivudao duž plaže, pa do mesta gde su čamci za pecanje bili privezani kada je Hukton još uvek imao seljane, Tomas se nasmešio Ženevjev i zavitlao činiju što je jače mogao. Bacio ju je daleko i činija je udarila o stene, odskočila, otkotrljala se malo i zaustavila se. Prešli su reku, popeli se na nasip i našli činiju neoštećenu. „Šta da radimo?“, upitala je Ženevjev ponovo. Neće proizvesti ništa osim ludila, razmišljao je Tomas. Ljudi će se boriti za nju, lagati za nju, varati za nju, izdati za nju i umreti za nju. Crkva će zaraditi pare od nje. Doneće samo zlo, mislio je, jer je budila užas u ljudskim srcima i zato je odlučio da uradi ono što je Planšar rekao da bi uradio. „Baci je u najdublje more“, citirao je starog opata, „među monstrume i nemoj nikom da pričaš o tome.“ Ženevjev je dotakla činiju poslednji put, poljubila ju je i vratila Tomasu koji ju je pridržao na trenutak. Bila je to samo činija od seljačke gline, crvenobraon boje, debela i gruba na dodir, sa malim usekom na jednoj strani gde je grnčar oštetio sirovu glinu. Vredela je svega nekoliko penija, možda čak ni toliko, pa ipak, predstavljala je najveće blago hrišćanskog sveta i on ju je poljubio, uzeo u desnu ruku, otrčao do obaie mora i bacio je najjače i najdalje što je mogao. Na trenutak se pojavila iznad sivih talasa. Izgledalo je da leti duže nego što je trebalo, kao da nije želela da se odvoji od ljudske vrste, a onda je

kao da nije želela da se odvoji od ljudske vrste, a onda je nestala. Ostalo je samo belo penušavo more. Tomas je uzeo Zenevjev za ruku i okrenuo se. Bio je strelac ludilo je prošlo. Bio je slobodan.

Istorijska beleška Dopustio sam da se u „Jeretiku“ pojavi previše pacova, mada sam ubeđen da oni nisu krivi za širenje kuge. Medicinski istoričari nisu sigumi da li je „crna smrt“ (nazvana tako zbog boje oteklina, koje su izobličavale bolesne) bila bubonska kuga koju su prenosile buve sa pacova ili neka vrsta cmog prišta koji je mogla da izazove stoka. Na moju sreću, Tomas i njegovi prijatelji nisu morali da postave dijagnozu. Srednjovekovno objašnjenje za kugu bilo je da je to ljudski greh, u kombinaciji sa nesrećnom konjunkcijom planete Satum koja uvek ima loš uticaj. Kuga je izazivala paniku i zbunjenost jer je bila nepoznata bolest za koju nije bilo leka. Proširila se na sever iz Italije, ubijala je žrtve u roku od tri ili četiri dana, dok je druge misteriozno poštedela. Ovo je bila prva pojava kuge u Evropi. Bilo je i drugih pandemija, naravno, ali ništa nije imalo takve razmere. Kuga je nastavila da hara, u intervalima, narednih četiri stotine godina. Žrtve je nisu zvale „crna smrt“, taj naziv je počeo da se koristi tek od 1800. godine. Pošast je bila poznata samo kao ,,kuga“. Ubila je najmanje jednu trećinu stanovništva Evrope. Procenat umrlih u nekim sredinama iznosio je čak pedeset posto, ali opšta procena od jedne trećine bila je tačna. Pogodila je podjednako i sela i gradove. Nestala su čitava sela. Neka od njih se još mogu videti kao grebeni ili jaruge na seoskim imanjima, dok na drugim mestima usamljene crkve stoje u

imanjima, dok na drugim mestima usamljene crkve stoje u poljima bez vidljivog razloga. To su crkve kuge, sve što je ostalo od starih sela. Samo su uvod i zaključak u ,,Jeretiku“ bazirani na istorijskim činjenicama. Kuga se pojavila, dogodili su se i opsada i pad Kalea, ali sve između toga je izmišljeno. Ne postoji ni grad Beat ni bastion po imenu Kastijon de Arbizon. Astarak postoji, ali šta god da je tamo bilo izgrađeno, sada leži pod vodom velikog rezervoara. Bitka kojom knjiga počinje, pad Nileja i njegovog tornja, stvamo se dogodila, ali pobeda nije donela Francuzima prednost jer nisu bili u mogućnosti da pređu reku Hem i sukobe se sa glavnim delom engleske vojske. Tako su se Francuzi povukli, Kale je pao i luka je ostala u engleskim rakama sledeća tri veka. Priča o šestorici trgovaca iz Kalea.koji su osuđeni na smrt, potom pomilovani, dobro je poznata kao i Rodenova statua šestorice ispred gradske većnice, koja slavi uspomenu na taj događaj. Tomasovi problemi sa jezikom u Gaskonji su dovoljno stvarni. Aristokratija je tamo, kao i u Engleskoj, govorila francuski, ali običan narod je koristio paletu lokalnih jezika, uglavnom oksitanski, od koga je nastao moderni langedok. Langedok jednostavno znači „jezik od ok“ jer je ,,ok“ reč za ,,da“ i u bliskoj je vezi sa katalonskim jezikom, koji se govori na Pirinejima u sevemoj Španiji. Francuzi, koji su osvajali teritoriju na jugu, pokušavali su da potisnu jezik, ali on se još uvek govori i sada izgleda doživljava renesansu. A gral? Pretpostavljam da je davno nestao. Neki kažu da

je to bio pehar iz koga je Hrist pio na poslednjoj večeri, a drugi da je to bila činija u koju je skupljena krv iz rane od koplja koju je zadobio na raspeću. Šta god da je, nikada nije pronađen, mada glasine kruže, a neke kažu da je sakriven u Škotskoj. To je ipak bila najdragocenija relikvija srednjovekovnog hrišćanskog sveta, ili zbog misterioznosti ili zato što su se, kada su arturovske priče dobile konačan oblik, sve ostale stare keltske priče o magičnim kotlovima izmešale sa pričom o gralu. To je bila zlatna nit koja se vekovima protezala kroz priče, a i dalje će, zbog čega je verovatno najbolje da ostane sakriven.

www.crowarez.org www.bosnaunited.net