Bernard Kornvel - Harlekin

Bernard Kornvel Harlekin

Prvi dio trilogije Potraga za gralom

www.balkandownload.org

Blago Huktona ukradeno je na Uskrs 1342. godine. To je bila sveta stvar, relikvija koja je visila sa krovnih greda u crkvi, i bilo je neobično što se tako dragocen predmet čuva u jednom prilično nepoznatom selu. Neki su govorili da njemu tamo i nije mesto. da bi trebalo da ga kao svetinju čuvaju u katedrali ili nekoj velikoj opatiji. dok su drugi, brojniji, govorili da ta dragocenost nije autentična. Samo budale su poricale da su se relikvije krivotvorile u to doba. Brbljivci su tumarali sporednim putevima Engleske i prodavali požutele kosti za koje su tvrdili da potiču od prstiju ruku i nogu ili rebara blaženih svetaca. Ponekad su te kosti i bile ljudske, međutim, mnogo češće su poticale od svinja ili čak jelena, pa ipak, ljudi su ih i dalje kupovali i molili su im se. „Isto tako se mogu moliti i svetom Ginefortu“, rekao je otac Ralf. a onda se podrugIjivo nasmejao. ,.Oni se mole kostima praseta, kostima praseta! To je neko blagosloveno prase!' Otac Ralf je doneo to blago u Hukton i nije hteo ni da čuje da se ono odnese u neku katedralu ili opatiju. tako da je ono osam godina visilo u maloj crkvi. gde je sakupljalo prašinu i obavijeno paukovim mrežama koje su svetlucale srebrnkastim odsjajem kada bi sunčevo svetlo ukoso zasjalo kroz visoki prozor zapadne kule. Na blago su sletali vrapci, a ponekad bi ujutru pronalazili slepe miševe koji su visili sa koplja. Blago su retko čistili i izuzetno retko spuštali iako bi ponekad otac Ralf tražio da se donesu merdevine i da otkače lance koji su držali blago. Tada bi se molio nad njim i milovao ga. Nikada se nije hvalio tim blagom. Neke druge crkve ili samostani koji su posedovali takvu premiju, upotrebili bi ga da privuku hodočasnike, li otac Ralf je odbijao da primi posetioce. „To nije ništa“, umeo je da kaže, ako bi se posetilac raspitivao za relikviju, „trica. Nista.“ A isto tako umeo je i da se razljuti ako bi posetioci bili uporni. ,,To je ništa, ništa, ništa!“ Otac Ralf je izazivao strah čak i kad je bio smiren, a kada bi se razljutio imao je narav razbarušenog demona. Njegov bes je štitio blago iako je sam otac Ralf verovao da ravnodušnost predstavlja najbolju zaštitu za blago jer je on mislio da će ga Bog čuvati ako ljudi ne budu znali za njega. A on je to i činio, neko vreme. To što je Hukton bio skrovito mesto bila je najbolja zaštita za blago. To malo selo nalazilo se na južnoj obali Engleske i iz njega je Lip, potok koji je skoro bio reka, tekao ka moru preko šljunkovite plaže. U selu je bilo šest ribarskih brodića, i noću ih je štitio sam Huk koji je poput šljunkovitog jezička krivudao oko Lipa, iako je u poznatoj oluji 1322. more grmelo iznad Huka i nateralo čamce da se ukotve na gornjoj plaži. Selo se nikada nije u potpunosti oporavilo od te tragedije. Devetnaest brodova je isplovilo iz Huka pre oluje, a đvadesct godina kasnije samo

je šest malih brodića plovilo talasima iza izdajničkih obala Lipa. Ostali stanovnici sela radili su na poljima soli ili su čuvali ovce i stoku na brežuljcima iza grupisanih kolibica. One su bile nagomilane iza male kamene crkvice u kojoj je blago visilo sa potamnelih greda. To je bio Hukton, mesto brodića, riba, soli i stoke, mesto sa zelenim brežuljcima iza njega, neznanjem u njemu i divljim morem u daljini. Hukton, kao i svako drugo hrišćansko mesto, održavalo je bdenje veče uoči Uskrsa, a 1342. tu svečanu dužnost obavljala su petorica muškaraca koji su gledali kako otac Ralf posvećuje uskršnje sakramente, a onda polaže hleb i vino na oltar pokriven bclom draperijom. Hostije su se nalazile u jednostavnoj glinenoj činiji pokrivenoj parčetom izbeljenog platna, dok je vino bilo u srebrnoj čaši koja je pripadala ocu Ralfu. Taj srebrni pehar bio je deo misterije koja je njega obavijala. On je bio veoma visok, pobožan i previše obrazovan za jednog seoskog sveštenika. Šaputalo se da je mogao da bude i biskup. ali da ga je đavo proganjao noćnim morama i bilo je sigurno da je anogo pre nego što je došao u Hukton bio zaključan u samostanskoj ćeliji pošto je đavo ušao u njega. A onda su 1334. isterali davola iz njega i poslali u Hukton gde je plašio seljane time što je propovedao galebovima ili šetao plažom ridajući zbog svojih greha i udarao se po grudima oštrim kamenjem. Urlao je poput psa, kada bi mu njegove zloće opteretile savest, ali je takođe pronašao i neki mir u tom udaljenom selu. Od debala je napravio veliku kuću koju je delio sa svojora kućepaziteljkom i sprijateljio se sa ser Džajlsom Meriotora, koji je bio gospodar Huktona i koji je živeo u kamenoj palati koja se nalazila tri milje severnije. Ser Džajls je, naravno. bio gospodin, a činilo se da je to i otac Ralf, uprkos njegovoj raščupanoj kosi i Ijutitom glasu. On je sakupljao knjige i one su posle blaga koje je bilo doneto u crkvu. predstavljale najveće čudo u Huktonu. Ponekad, kada bi osfavio svoja vrata otvorena, ljudi su mogli da vide sedamnaest knjiga uvezanih u kožu i naslaganih na sto. Većina tih knjiga bila je na latinskom, a nekoliko ih je bilo na francuskom, koji je bio maternji jezik oca Ralfa. Ali ne francuski jezik koji se govorio u Francuskoj, već normanski francuski, jezik engleskih vladara, i po tome su seljani zaključili da njihov sveštenik mora da se rodio u pleraićkoj porodici, iako se niko nije usudio da ga direktno upita. Svi oni su ga se previše plašili, a on je obavljao svoje dužnosti preraa njima; krizmao ih je, posvećivao Bogu, venčavao, slušao njihove ispovesti, oslobađao greha, grdio i sahranjivao, ali nije provodio vreme sa njima. Šetao se sam natraurenog lica, raščupane kose i sjajnih očiju, pa ipak, seljani su se ponosili njime. Većina seoskih

crkava trpela je sveštenike koji su bili ugojene neznalice, i jedva obrazovaniji od svojih parohijana, dok je Hukton, u ocu Ralfu iraao pravog učitelja, previše pametnog da bi bio druželjubiv, možda čak i sveca, osobu plemićkog porekla. On je javno priznao svoje grehe, i verovatno je bio lud, ali je bez sumnje bio pravi sveštenik. Otac Ralf je blagoslovio sakramente, a onda je upozorio petoricu muškaraca da đavo luta noć pred Uskrs i da ništa ne bi više želeo nego da otme sakramente sa oltara i da stoga moraju pažljivo da čuvaju hleb i vino. Nakon što je sveštenik otišao, oni su izvesno vreme pokorno klečali i gledali u pehar koji je imao na sebi izgraviran ratnički grb. Taj grb je prikazivao mitsku zver, minotaura, kako drži gral, i taj pehar je predstavljao plemenitu stvarčicu koja je seljanima nagoveštavala da je otac Ralf bio zaista plemićkog porekla, ali da je pao nisko kada je đavo ušao u njega. Većina seijana nije mogla sebi da priušti prave uskršenje sveće, ali otac Ralf bi svake godine kupio dve sveće od monaha u Šaftsberiju i seljani bi se ušunjali u crkvu da ih gledaju. Ali te noći, nakon što je palo veče, samo petorica muškaraca su posmatrali visoke nepokretne plamenove. A onda se Džon, ribar, pomerio. „Verujem da je ovo dovoljno da starog đavola drži daleko“, rekao je, a ostala četvorica su se nasmejala. Onda su svi ustali sa stepeništa oltara i seli, naslonivši se leđima na zid. Džonova supruga se postarala da korpu napuni hlebom, sirom i dimljenom ribom, dok je Edvard, koji je poseđovao solane na plaži, doneo svetlo pivo. U većim crkvama u hrišćanskom svetu vitezovi su bdeli. Oni su klečali u punoj opremi, na ogrtačima su im bili izvezeni propeti lavovi i ustremljeni sokolovi. Na nekim ogrtačima bili su izvezeni ili orlovi raširenih krila ili samo njihove glave. Na šlemovima su imali perjane ćube. Ali u Huktonu nije bilo vitezova i samo je najmlađi muškarac, po imenu Tomas, koji je sedeo odvojen od ostale četvorice, imao oružje. To je bio stari, tupi i blago zarđali mač. ,,Ti veruješ da će taj stari bodež uplašiti đavola, Tomase?“, upitao ga je Džon. „Moj otac je rekao da moram da ga ponesem", rekao je Tomas. „Zašto tvoj otac čuva taj mač?“ ,,On ništa ne baca, vi to znate“, rekao je Tomas i podigao je staro oružje. Ono je bilo teško, međutim, on ga je podigao lako ; za svojih osamnaest godina bio je visok i neverovatno jak. Bio je i veoma omiljen u Huktonu jer je, uprkos tome što je bio sin najbogatijeg čoveka u selu, bio vredan mladić. Ništa mu nije bilo

milije od toga da provede dan na moru i da vuče postavljene mreže, a od toga su mu ruke krvarile i postale grube. Znao je kako da porine brodić, i znao je dobro da vesla kada njie bilo vetra; umeo je da postavlja zamke, da klečeći gađa iz luka, da kopa grob, da uštroji tele, da postavi krov od slame, da kosi seno ceo dan. Bio je visok, koščat, tamnokos momak sa sela, ali Bog mu je podario oca koji je hteo da se Tomas uzdigne iznad običnih stvari. On je hteo da dečak bude sveštenik zbog čega je Tomas i završio svoj prvi semestar na Oksfordu. „Šta radiš na Oksfordu, Tomase?", upitao ga je Edvard. „Sve ono što ne bi trebalo,“ rekao je Tomas. Svoju tamnu kosu je sklonio sa lica koje je bilo koščato kao i očevo. Imao je izrazito plave oči, dugu vilicu, blago spuštene oči i osmeh koji bi se brzo pojavio, a još brže nestao. Devojke u selu su ga smatrale zgodnim. ,,Da li ima devojaka na Oksfordu?"1, upitao je Džon lukavo. „Više nego dovoljno“, rekao je Tomas. „Nemoj to reći ocu“, rekao je Edvard, „Ili će te opet bičevati. Tvoj otac je stvarno dobar s bičem.“ „Niko nije bolji od njega“, složio se Tomas. „On samo želi ono što je najbolje za tebe“, rekao je Džon. ,,Ne možeš kriviti čoveka zbog toga.“ Ali Tomas jeste krivio svog oca. On je uvek krivio svog oca. Godinama se borio protiv njega, a ništa nije izazivalo razdor među njima u tolikoj meri kao Tomasova opsednutost lukovima. Otac njegove majke pravio je lukove u Veldu. Tomas je živeo sa dedom skoro do svoje desete godine, a onda ga je otac doveo u Hukton, gde je upoznao glavnog lovca, ser Džajlsa Meriota, čoveka koji je, takođe, bio dobar strelac, i on je postao njegov novi učitelj. Tomas je napravio svoj prvi luk kada je imao jedanaest godina, ali kada je njegov otac pronašao taj luk napravljen od brestovog drveta, polomio ga je preko kolena, a njegovim ostacima je istukao svog sina. ,,Ti nisi običan seljak“, vikao je njegov otae dok je polomljenim lukom udarao Tomasa po leđima, glavi i nogama, ali ni njegove reči ni batine nisu ništa pomogli. I pošto je Tomasov otac obično bio okupiran drugim stvarima, Tomas je imao dovoljno vremena da se posveti svojoj opsesiji. U petnaestoj godini bio je dobar majstor za lukove kao što je bio njegov deda, koji je instinktivno znao kako da oblikuje granu tise, tako da do izražaja dođe sredina drveta koja je po prirodi tvrda, dok se prednji deo pravio od elastičnijeg mekog drveta. I tako, kada bi se luk savio, tvrđi deo drveta je uvek pokušavao da

se ispravi, a mekši deo drveta bio je poput mišića koji je to omogućavao. Tomas je smatrao da ima nečeg elegantnog, jednostavnog i lepog u dobrom luku. Gladak i snažan, dobar luk je bio poput zategnutog stomaka devojke, i te noći, na uskršnjem bdenju u ckvi u Huktonu, Tomas se prisećao Džejn koja je služila u maloj seoskoj krčmi. Džon, Edvard i druga dva muškaraca razgovarali su o seoskim dešavanjima: ceni jaganjaca na vašaru u Dorčesteru, o starom bračnom paru na Lip Hilu koji je jednom oteo celo jato gusaka i o anđelu koga su videli iznad krovova kuća u Limu. „Mislim da su oni bili previše pijani“, rekao je Edvard. ,,Ja vidim anđele kada pijem“, rekao je Džon. ,,To mora da je Džejn“, rekao je Edvard. ,,Ona zaista izgleda kao anđeo.“ „Ali se ne ponaša poput anđela“, rekao je Džon. „Devojka je trudna“, sva četvorica muškaraca su pogledala Tomasa, a on je nedužno posmatrao blago koje je visilo sa krovnih greda crkve. Tomas se u stvari plašio da je to dete stvarno njegovo i plašio se šta će njegov otac reći kada sazna, ali te noći se pretvarao da ne zna da je Džejn trudna. On je samo posmatrao blago koje je delimično sakrivala ribarska mreža, obešena da se suši, dok su četvorica starijih muškaraca postepeno padala u san. Hladan povetarac je činio da plamenovi dveju sveća trepere. Pas je zalajao negde u selu, a uvek, i bez kraja, Tomas je mogao čuti otkucaje srca mora dok su talasi udarali po šljunku, a zatim se povlačili, zaustavljali se i ponovo udarali. Slušao je četvoricu muškaraca kako hrču i molio se da njegov otac nikada ne sazna za Džejn, iako je to bilo malo verovatno, jer je ona pritiskala Tomasa da se oženi njome, a on nije znao šta da radi. Možda, mislio je, treba jednostavno da pobegne, da uzme Džejn i svoj luk i da beži, ali nije bio siguran u vezi sa tim, tako da je jednostavno posmatrao relikviju na krovu crkve i molio se svom svecu za pomoć. To blago je u stvrari bilo koplje. I bila je to velika stvar sa vratilom snažnim kao čovekova mišica. Dužina koplja je iznosila dve visine čoveka, i verovatno je bilo napravljeno od jasena iako je koplje bilo tako staro da to niko nije mogao potvrditi. Godine su iskrivile, iako ne previše, već potamnelo vratilo koplja koje je nekada bilo pravo, a njegov vrh nije bio napravljen od komada gvožđa ili čeiika. već od potamnelog srebra koje je svetlucalo sa bodeža. Vratiio koplja nije bilo šire oblikovano kako bi omogućilo čvrsto držanje koplja, već je bilo glatko poput harpuna ili strele; ta relikvija je u stvari podsećala

na veliko koplje za ubijanje teladi, ali nijedan seljak ne bi nikada obložio koplje za ubijanje govečadi srebrom. To je stvarno bilo pravo oružje, i to koplje. Ali to nije bilo bilo kakvo staro koplje. To je bilo upravo ono koplje kojim je sveti Đorđe ubio zmaja. To je bilo koplje Engleske pošto je sveti Đorđe bio engleski svetac i to ga je činilo velikim blagom, iako je ono u Huktonu visilo sa crkvenog krova prekrivenog paukovim mrežama. Mnogi su govorili da to ne može biti koplje svetog Đorđa, ali Tomas je verovao da to jeste njegovo koplje i voleo je da zamišlja prašinu koja je pokrivala bokove konja svetog Đorđa i dah zmaja koji je bljuvao plamenove kao iz pakla, dok je konj usporavao, a svetac izvlačio koplje. Sunčeva svetiost, blistava poput krila anđela, obasjavala je šlem svetog Đorda, i Tomas je zamišljao riku zmaja, treskanje njegovog probodenog i krljuštima prekrivenog repa, njištanje užasnutog konja i mogao je videti sveca kako se uzdiže u stremenu pre nego što je gurnuo srebrni vrh koplja ka oklopljenom srcu čudovišta. Koplje je otišlo pravo do srca, a piskanje zmaja mora da je odjekivalo do neba dok se on previjao, krvario i umirao. Zatim se prašina slegla, krv zmaja skorela u pesku pustare. Sveti Đorđe je nekako uspeo da izvuče koplje, a onda je ono nekako završilo kod oca Ralfa. Ali kako? Sveštenik im to nije rekao. Medutim, ono je visilo sa krovnih greda, veliko tamno koplje, dovoljno teško da probije krljušt zmaja. I tako se te noči Tomas molio svetom Đorđu, dok je Džejn, tamnokosa lepotica, čiji se stomak polako zaokrugljivao od trudnoće. spavala u sobičku pivnice, a otac Ralf naglas jecao zbog noćne more o demonima koji se kreću po tami. Lisice su vriskale sa okolnih brda, a beskrajni talasi zapljuskivali, a zatim polako tonuli u šljunkovitu obalu Huka. Bila je to noć uoči Uskrsa. Tomas se probudio kada su seoski petlovi počeli da kukuriču i video je da su skupocne sveće izgorele skoro do bezvrednih svećnjaka. Sivo svetlo je već ispunilo prozor iznad oltara čija je prednja strana bila bele boje. Jednog dana, otac Ralf je obećao seljanima, taj prozor će plamteti različitim bojama koje će prikazivati kako sveti Đorde probada zmaja kopljem sa srebrnim vrhom. Kameni okvir prozora je trenutno bio ispunjen parčićima stakla, između kojih je hladan vazduh ulazio u crkvu čija je unutrašnjost bila žute boje. Tomas je ustao pošto je morao da mokri, a prvi grozni vrisak čuo se iz sela. Jer došao je Uskrs, Hrist je vaskrsao, a Francuzi su se iskrcali na kopno. Osvajači su stigli iz Normandije sa četiri broda koji su plovili koristeći noćni vetar sa zapada. Njihov vođa, ser Gijom de Evek, gospodar od Eveka, bio je

sezonski ratnik koji se borio protiv Engleza u Gaskonji i Flandriji i koji je osvajače dvaput doveo do južne obale Engleske. Oba puta je svoje brodove bezbedno vratio kući sa tovarima vune, srebra, stoke i žena. On je živeo u lepoj kamenoj kući u Kan U Sen Žanu gde je bio poznat kao vitez od mora i kopna. Imao je trideset godina, široka ramena, plavu kosu, bio je veseo i površan čovek, koji je živeo od gusarenja na moru i služeći kao vitez na kopnu, a sađa se iskrcao u Hukton. To je bilo beznačajno mesto i bilo je malo verovatno da će u njemu pronaći bilo kakvu nagradu, ali ser Gijom je bio unajmljen da obavi zadatak i čak ako ne bi ništa pronašao u Huktonu, ako ne bi uspeo da otme ni jedan jedini novčić od seljana, on bi ipak bio na dobitku, jer mu je za ovu ekspediciju bilo obećano hiljadu livri. Ugovor je bio potpisan i zapečaćen i taj ugovor je ser Gijomu garantovao hiljadu livri kao i bilo koji plen koji pronađe u Huktonu. Stotinu livri mu je već isplaćeno, a ostatak je čuvao fratar Martin u kanskom muškom samostanu, a sve što je ser Gijom trebalo da uradi da bi zaradio preostalih devetsto livri, bilo je da svojim brodovima doplovi do Huktona, da uzme tamo sve što hoće. ali da sve što se nalazi u crkvi ostavi čoveku koji mu je ponudio takav velikodušan ugovor. Taj čovek je stajao sada pored ser Gijoma na brodu koji je predvodio ostale brodove. Bio je mlad, nije imao još ni trideset godina, bio je visok i tamnokos, retko je govorio, a još rede se smejao. Na sebi je imao skupoceni oklop koji mu je dopirao do kolena, a preko njega je nosio ogrtač od teškog crnog platna na kome nije bilo nikakvog simbola iako je ser Gijom pretpostavljao da je taj mladić plemićkog porekla jer je imao aroganciju povlašćenih i samopouzdanje privilegovanih. On sigurno nije bio normanski plemić, pošto ih je ser Gijom sve znao, te je stoga sumnjao da taj mladi čovek potiče iz oblasti pored nemačke granice, ili oblasti Majne, budući da je često jahao sa njihovim vojskama. Blaga preplanulost strančevog tena nagoveštavala je da on dolazi iz jedne od mediteranskih provincija, možda iz Langedoka ili Dofina, a oni su svi tamo ludi, mislio je on. Besni kao psi. Ser Gijom nije čak znao ni kako se muškarac zove. „Neki ljudi me zovu Harlekin", odgovorio je stranac kada ga je ser Gijom upitao za ime. ,.Arlekin?“ Ser Gijom je ponovio ime, a onda se prekrstio jer takvo ime teško da je bilo za pohvalu. „Mislite kao harlekin?'1

„Harlekin u Francuskoj". potrvdio je čovek, ,,ali u Italiji kažu arlekino. Sve je to isto." Čovek se nasmešio, ali nešto u om osmehu govorilo je ser Gijomu da bi bilo bolje da obuzda svoju radoznalost ako želi da dobije devetsto livri. Čovek koji se predstavljao kao Harlekin, zagledao se u obalu u izmaglici gde je video niski crkveni toranj, krovove zbijenih kuća i dim vatri koje su tinjale u solanama. ,,Da li je to Hukton?“, upitao je. „Tako on kaže“, odgovorio je ser Gijom, pokazavši glavom na kormilara broda. „Neka mu se onda bog smiluje", rekao je čovek. Isukao je mač iako su ostala četiri broda još uvek bila udaljena pola milje od obale. Đenovljanski strelci, unajmljeni za ovaj put, prekrstili su se, a onda su počeli da odvijaju užad kada je ser Gijom naredio da se njegova zastava podigne na jarbol. To je bila plava zastava ukrašena likovima tri ustremljena sokola žute boje, raširenih lcrila i kandži spremnih da zgrabe svoj plen. Ser Gijom je mogao da oseti miris vatri iz solana i da čuje petlove kako kukuriču na kopnu. Petlovi su još uvek kukurikali dok su se sidra njegova četiri broda usecala u šljunak. Ser Gijom i Harlekin su bili prvi na obali, za njima se iskrcalo mnoštvo strelaca iz Đenove, profesionalnih vojnika koji su znali svoj posao. Vođa ih je poveo preko plaže i kroz selo kako bi blokirali dolinu koja se nalazila iza sela, a gde bi oni mogli da zaustave svakog seljanina koji bi pokušao da pobegne sa svojim dragocenostima. Preostali ser Gijomovi vojnici trebalo je da pretresu kuće, dok su mornari ostali na plaži da čuvaju svoje brodove. Na moru su proveli dugu, hladnu, nemirnu noć, a sada je sledila nagrada. Cetrdeset naoružanih muškaraca izvršilo je invaziju na Hukton. Nosili su šlemove priljubljene uz glavu, a preko kožom postavljenih kratkih ogrtača pancir košulje. Noslili su mačeve, sekire ili koplja i bilo im je dozvoljeno da krenu u pljačku. Mnogi od njih su bili veterani, koji su učestvovali i u drugim pohodima ser Gijoma i znali su šta treba da rade. Trebalo je da razvale klimava vrata i počnu da ubijaju muškarce. Nije trebalo da obraćaju pažnju na vrisku žena, već da ubijaju muškarce, jer su muškarci bili ti koji su se najžešće borili. Neke žene su pokušale da pobegnu; a strelci iz Đenove su ih zaustavili. A kada bi ubili muškarce, mogli su da počnu sa pljačkom, a za to im je ipak bilo potrebno vreme. Vreme, tokom kog su seljani mogli da na različitim mestima sakriju sve što je bilo vredno, a ta skrivena mesta je onda trebalo pronaći. Slamnate krovove su skidali sa kuća, pretraživali bunare,

probadali podove, međutim, mnoge stvari nisu bile skrivene. Tu je bilo je šunki pripremljenih za prvi obrok posle uskršnjeg posta, korita sa dimljenom ili sušenom ribom, naslaganih mreža, dobrih kuhinjskih sudova, kudelje i vretena, jaja. izmućkanog butera, buradi soli sve su to bile reiativno skromne stvari, aii dovoljno vredne da ih odnesu u Normandiju. U nekim kućama su uspeli da skupe nešto kovanog novca, a jedna kuća, sveštenikova, bila je i riznica srebrnih tanjira, svećnjaka i krčaga. U sveštenikovoj kući su čak pronašli i dobre vunene tkanine namotane na koturove, veliki izrezbareni krevet i pristojnog konja u štali. Ser Gijom je bacio pogled i na sedamnaest knjiga, ali je pomislio da su bezvredne i onda ih je, pošto je pokidao bronzane brave sa njihovih kožnih korica, ostavio da izgore kad su zapalili kuću. Morao je da ubije sveštenikovu kućepaziteljku. Kasnije je žalio zbog njene smrti. Ser Gijom se nije prenemagao u pogledu ubijanja žena, ali ubijanje žena nije donosilo nikavu čast tako da on to nije odobravao, osim ako žene nisu pravile probleme, a sveštenikova kućepaziteljka je htela da se bori sa njima. Sibala je ser Gijomove naoružane vojnike rečima koje su pržile i ponižavale, nazivala ih kurvinim sinovima i đavolovim slugama, te ju je na kraju ser Gijom posekao mačem budući da nije htela da prihvati sudbinu koja ju je zadesila. „Glupa kučka“, rekao je ser Gijom, preskočivši njeno telo da bi provirio u kuhinju koja se nalazila u sredini kuće. Dve fine šunke su se sušile u dimnjaku. „Spustite ih“, naredio je jednom od svojih vojnika, a onda ih je ostavio da pretražuju kuću, dok se on zaputio ka crkvi. Otac Ralf, probuđen vriskom svojih parohijana, navukao je mantiju i pojurio u crkvu. Ser Gijomovi vojnici ga nisu dirali iz poštovanja. Međutim, kada je ušao u tu malu crkvu, sveštenik je počeo da udara osvajače sve dok Harlekin nije pristigao i naredio naoružanim vojnicima da drže sveštenika. Onda su ga oni zgrabili za ruke i držali ga ispred oltara sa belom, uskršnje ukrašenom prednjom stranom. Harlekin, sa mačem u ruci, naklonio se pred ocem Ralfom. „Moj gospodaru grofe“, rekao je. Otac Ralf je zatvorio oči, možda se molio, iako je to više izgledalo kao ogorčenje. A onda ih je otvorio i netremice gledao Harlekinovo lepo lice. ,,Ti si sin moga brata“, rekao ’je i nije uopšte delovao ljutito, već ogorčeno. ,,Tačno.“ „Kako je tvoj otac?“

„Mrtav je“, rekao je Harlekin, ,,kao i njegov i tvoj otac.“ „Pokoj im duši“, rekao je pobožno otac Ralf. ,,A kada ti budeš mrtav, starče, ja ću biti grof i naša porodica će se ponovo uzdići.“ Otac Ralf se nasmešio, a onda zatresao glavom i pogledao koplje. „Nikakvog ti dobra to koplje neće doneti“, rekao je, ,,zato što je njegova snaga rezervisana za ljude sa vrlinama. Njegova moć neće delovati na besramnika poput tebe.“ Dok je gubio dah, otac Ralf je ispustio neobičan zvuk, sličan mjauku, i gledao je tamo gde mu je nećak zabio mač u stomak. Borio se da nešto kaže, ali reči nisu izlazile. A onda, kada su ga naoružani vojnici spustili, izgubio je svest i sručio se pored oltara dok mu se krv slivala u krilo. Harlekin je obrisao mač o prekrivač na oltaru isprksan mrljama vina, zatim je naredio jednom od ser Gijomovih vojnika da pronađe merdevine. ,,Merdevine?“, zbunjeno su upitali naoružani mušakrci. „Nekako su postavili krov, zar ne? Znači imaju merdevine. Pronađite ih!.“ Harlekin je vratio mač u korice, a onda pogledao naviše u koplje svetog Đorđa. „Prokleo sam ga“, rekao je otac Ralf malaksalo. Lice mu je bilo bledo i umirao je, ali zvučao je neobično smireno. „Vaša kletva, gospodaru, zanima me koliko i novčić služavke u krčmi“ Harlekin je bacio bezvredni svećnjak ka svojim vojnicima, a onda je zagrabio šaku hostija iz glinene činije i gurnuo ih u usta. Podigao je pehar, pogledao njegovu potamnelu glazuru, zaključio da to nije neka vredna stvar i onda je ponovo vratio na oltar. „Gde je vino?“, upitao je oca Ralfa. Otac Ralf je zatresao glavom. ,,Calix meus inebrians", rekao je, a Harlekin se samo nasmejao. Otac Ralf je zatvorio oči dok mu je bol stezala utrobu. „O, bože“, zaječao je. Harlekin je stao pored svog strica. ,,Da li boli?“ „Poput vatre“, odgovorio je otac Ralf. „Gorećeš u paklu, gospodaru“, rekao je Harlekin, a onda je primetio da otac Ralf pritiska svoj ranjeni stomak kako bi zaustavio krvarenje. Onda je odgurnuo sveštenikove ruke i zatim ga, stojeći, snažno šutnuo u stomak. Otac Ralf je bolno zajaukao i sklupčao se. ,,To je poklon od tvoje porodice“, rekao je Harlekin, zatim se okrenuo pošto je video da su uneli merdevine u crkvu. Selom se razlegao vrisak jer je većina žena i dece još uvek bila živa, a njihovo iskušenje je počelo na zastrašujuć način. Sve mlađe žene ubrzo su silovali

ser Gijomovi vojnici, a one najlepše, među njima i Džejn iz gostionice, odvukli su na brodove sa namerom da ih odvedu u Normandiju da tamo budu kurve ili žene ser Gijomovih vojnika. Jedna od žena je vrištala pošto joj je beba ostala u kući, ali vojnici je nisu razumeli, već su je ućutkali udarcem, a zatim su je gurnuli u ruke mornara koji su je spustili na šljunak i zadigli joj suknju. A ona je neutešno jecala dok joj je kuća gorela. Guske, prasići, koze, šest krava i sveštenikov dobri konj bili su odvedeni na brod dok su beli galebovi leteli nebom, ispuštajući krike. Sunce se, kao uplašeno, podizalo iznad brda na istoku, a osvajači su iz sela već izvukli više plena nego što se ser Gijom nadao. „Mogli bismo da idemo dublje u unutrašnjost zemlje“, predložio je vođa đenovljanskih strelaca presretača. „Imamo ono po šta smo došli“, intervenisao je u tamno obučeni Harlekin. Spustio je glamurozno koplje svetog Đorđa na travu na groblju, a onda je posmatrao drevno oružje kao da je pokušavao da razume njegovu moć. „Šta je to?“ „Ništa što bi tebi bilo od neke koristi“, Ser Gijom se iskezio. „Udari njime“, rekao je, ,,i slomiće se kao slonovača.“ Harlekin je slegao ramenima. Pronašao je ono što je tražio i ser Gijamovo mišljenje nije bilo važno. „Pođimo u unutrašnjost zemlje“, predložio je ponovo vođa Đenovljana. „Možda nekoliko milja“, rekao je ser Gijom. Znao je da će zastrašujući engleski strelci na kraju doći u Hukton, ali verovatno tek kasno poslepodne, a pitao se da li u blizini postoji još neko selo koje bi vredelo opljačkati. Gleđao je prestrašenu devojčicu, od možda jeđanaest godina, koju su vojnici nosili ka plaži. „Koliko ima mrtvih?“, upitao je. ,,Naših?“ Vođa Đenovljana je bio iznenađen tim pitanjem. ,,Nijedan.“ ,,Ne naših, njihovih.“ „Trideset muškaraca? Cetrdeset? Nekoliko žena?“ ,,A mi nismo dobili ni ogrebotinu!“, ser Gijom je likovao. „Bila bi šteta zaustaviti se sada.“ Pogledao je ka svom poslodavcu, ali izgledalo je da čovek u crnom ne mari za ono šta oni rade, dok je kapetan Đenovljana samo zabrundao, što je iznenadilo ser Gijoma budući da je on mislio da taj čovek želi da nastavi napad. Ali onda je shvatio da njegovo mrzovoljno brundanje nije bilo izazvano nedostatkom entuzijazma, već ga je prouzrokovala strela sa belim vrhom koja je završila u njegovim grudima. Strela je rasekla njegovu pancir košulju i udobno se

ugnezdila u kratak orgtač poput igle koja prolazi kroz tkani nu, ubivši strelca skoro odmah. Ser Gijom se odmah bacio na zemlju, a samo trenutak kasnije strela je profijukala iznad njega i zabila se u treset. Harlekin je zgrabio koplje i potrčao je ka plaži, dok je ser Gijom potražio utočište u predvorju crkve. ,,Strelci!“, povikao je. ,,Strelci!“ Vikao je zato što im je neko pružao otpor. *** Tomas je čuo vrisku, te je, kao i još četiri muškarca u crkvi, otišao do vrata da vidi šta se događa, ali i pre nego što su stigli do pokrivenog balkona crkve, grupa naoružanih vojnika u pancir košuljama i šlemovima koji su u zoru delovali tamnosivo, već su bili na groblju. Edvard je tresnuo vratima crkve, vratio nož u korice i prekrstio se. „Slatki Isuse“, prošaptao je zaprepašćeno, a onda se povukao kada se začula lupa sekira na vratima. „Daj mi to!“ Zgrabio je Tomasov mač. Tomas mu je dozvolio da ga uzme. Vrata crkve su se sada tresla dok su dve ili tri sekire udarale po starom drvetu. Seljani su verovali da je Hukton suviše malo mesto da bi ga osvajač napao, međutim, oni su lomili vrata crkve ispred Tomasovih očiju i on je znao da to mora da su Francuzi. Duž obale se pričalo o takvim iskrcavanjima, i narod se umeo moliti da bude sačuvan od osvajača, ali neprijatelj je bio u Huktonu i crkva je odzvanjala od njihovih udaraca sekirama. Tomas je paničio, a da nije bio svestan toga. On je samo znao da mora da pobegne iz crkve tako da je potrčao i skočio na oltar. Zgnječio je srebrnu činijicu desnom nogom i šutnuo je sa oltara dok se penjao na dasku velikog prozora na istoku gde je počeo da udara po žutim oknima i baca parčiće u dvorište crkve. Video je muškarce u crveno-zelenim kratkim ogrtačima kako trčeći prolaze pored krčme, ali niko nije gledao u njegovom pravcu u trenutku kada je on skočio u dvorište crkve i pojurio ka jarku, a zatim je, provlačeći se kroz živu ogradu, pocepao odeću. Prešao je stazu, preskočio ogradu očeve bašte i zakucao na vrata kuhinje, ali niko nije odgovarao. Jedna strela se u tom trenutku zabila u gredu iznad vrata samo nekoliko inča od njegovog lica. Tomas se brzo spustio i jurnuo između stabljika pasulja ka staji gde je njegov otac držao konje. Pošto nije imao vremena da spasava životinje, Tomas se uspentrao na slamnati krov gde je krio

svoj luk i strele. Zena je vrištala u blizini. Psi su lajali. Francuzi su vikali dok su razvaljivali vrata. Tomas je ščepao luk i torbu sa strelama, sklonio slamnati pokrivač sa krovnih greda, provukao se kroz otvor i spustio u obližnji voćnjak. Trčao je kao da mu je đavo za petama. Luk sa strelama je udario o ledinu kada je stigao do brda iznad Lipa, u trenutku kada su dva strelca iz Đenove počela da ga prate, ali Tomas je bio mlad i visok, a isto tako i jak i brz. Potrčao je uzbrdo preko pašnjaka koji je bio prošaran zevalicama i belim radama, preskočio je plot koji je zaklanjao jarugu i živu ogradu iza nje, a onda zaokrenuo levo ka vrhu brda. Stigao je i do poslednjih stabala koja su se nalazila na udaljenoj strani brda, onda se zaustavio da predahne nasred padine koja je bila prekrivena bokorima divljih zumbula. Ispružio se na toj padini, siušajući blejanje jaganjaca sa obližnjeg polja. Iščekivao je, ali nije čuo da ga iko prati. Strelci su odustali od potere. Tomas je dugo ležao među divljim zumbulima, a onda je najzad polako otpuzao do vrha brda odakie je mogao da vidi kako neke stare žene i dece beže s druge strane brda. Oni su nekako uspeli da izbegnu strelce i bez sumnje su išli na sever kako bi upozorili ser Džajlsa Meriota, međutim, Tomas im se nije priđružio. Umesto toga, sam se spustio do leskara prošaranog merkurovim cvećem odakle je mogao da vidi umiranje sela. Muškarci su nosili plen u četiri neobična broda koji su bili ukotvljeni na šljunku Huka. Zapaljen je prvi slamnati krov. Dva mrtva psa su ležala na ulici pored prilično razgolićene žene, a nju su držali na tlu dok su Francuzi skidali svoje pancir košulje, kako bi se zadovoljili na njoj. Tomas se sećao kako se, ne tako davno, ona udala za ribara čija je prva supruga umrla na porođaju. Na venčanju je bila tako skromna i srećna, a sad, kad je pokušala da otpuzi sa puta, Francuz ju je šutnuo pravo u glavu, a onda se iskrivio od smeha. Tomas je video kako Džejn, devojku za koju se bojao da je zatrudnela sa njim, vuku ka čamcima. Osetio se postiđenim jer je osetio olakšanje što neće morati svog oca da suoči sa vestima. Zapaljeno je još koliba kada su Francuzi počeli da bacaju ugarke, koji su goreli, na njihove slamnate krovove. Tomas je posmatrao kako se dim podiže i zgušnjava, a onda se probijao kroz leskar gde su cvetovi gloga rasli gusto, belo i kao utešno. To je bilo mesto na kome je zategao svoj luk. U rukama je držao najbolji luk koji je ikada napravio. On je bio napravljen od štapa koji je voda izbacila na obalu sa broda koji je potonuo u kanalu. Desetak takvih štapova južni vetar je naneo na šljunak Huktona i glavni lovac, ser Džajls Meriot, procenio je da je to italijanska tisa pošto je to bilo najiepše drvo koje je

ikada video.Tomas je prodao jedanaest čvrstih štapova sa dugim vlaknima u Dorčestera, ali je zađržao za sebe najbolji. Izrezbario ga je, na pari je skuvao njegove krajeve, kako bi dobio blagi pregib vlakana drveta, a onda luk obojio mešavinom čađi i ulja od semena lana. Tu mešavinu je napravio u kuhinji svoje majke kada njegov otac nije bio kod kuće i Tomasov otac nikada nije saznao šta on to radi, iako se ponekad žalio na miris, a Tomasova majka bi tada rekla da je ona spremala neku mešavinu kako bi otrovala pacove. Luk je morao da se premaže time da se ne bi sasvim osušio, jer bi u tom slučaju drvo posta-o lomljivo i raspalo bi se usled zatezanja tetive. Kad bi se osušila, boja je bila zlatasta kao boja lukova koje je Tomasov deda nekad pravio u Vildu, ali Tomas je hteo da luk bude tamniji, te je stoga utrljao više gara u drvo, a zatim ga glancao pčelinjim voskom. Radio bi to dve nedelje sve dok luk ne bi postao crn kao vratilo koplja svetog Đorđa. Vrhove luka je napravio od dva parčeta prorezanih rogova koji su držali uže napravljeno od pletene konoplje potopljene u tutkalo tako da je strela mogla da miruje na užetu. Od oca je ukrao kovane novčiće kako bi u Dorčesteru kupio vrhove strela, a zatim je od jasena i guščjih pera napravio telo strela. I tog uskršnjeg jutra on je u svojoj torbi imao dvadeset tri dobre strele. Tomas je zategao luk, uzeo strelu sa belim vrhom iz torbe, a onda pogledao trojicu muškaraca koji su stajali pored crkve. Oni su bili prilično daleko, a taj crni luk je predstavljao prilično snažno oružje, a moć zapetog luka bila je neverovatna. Jedan od tih muškaraca je imao običan oklop, drugi jednostavan crni ogrtač, dok je treći nosio kratki crveno-zeleni ogrtač preko pancir košulje. Tomas je zaključio da je najupadljivije obučen muškarac vođa osvajača i da stoga on treba da umre. Tomasu je leva ruka drhtala dok je zatezao luk. Bio je uplašen i usta su mu bila suva. Znao je da mora da se opusti, tako da je spustio ruku i malčice olabavio zategnutost luka. Seti se, rekao je sebi, seti se svega što su te ikada naučili. Pravi strelac ne cilja, on ubija. Ključ svega se nalazi u glavi, u rukama, u očima, tako da je isto ubiti čoveka i ustreliti košutu. Zategni luk i pusti, to je sve, vežbao je više od deset godina tako da je zatezanje tetove i odapinjanje strele bilo prirodno kao disanje i tečno kao tok vode na izvoru. Gledaj i otpusti strelu, ne razmišljaj. Povuci elastičnu žicu i pusti da Bog vodi strelu. Dim se zgušnjavao iznad Huktona i Tomas je osetio kako ga bes podstiče poput crnog humora tako da je levu ruku gurnuo napred, a luk povukao unazad desnom rukom, ne skidajući pogled sa kratkog, crveno-zelenog ogrtača. Vukao je sve dok uže nije bilo pored njegovog desnog uva, a onda je odapeo strelu.

To je bio prvi put da je Tomas od Huktona strelom gađao čoveka, i osetio je da je dobro naciljao istog trenutka kada je strela odskočila od žice, zato što luk nije zadrhtao. Strela je letela pravo i on ju je posmatrao kako se spušta niz brdo i zariva snažno i duboko u zeleno-crveni ogrtač. Odapeo je i drugu strelu, ali se čovek u pancir košulji bacio na zemlju i požurio ka pokrivenom balkonu crkve, dok je tredi čovek podigao koplje i potrčao ka plaži gde ga je sakrio dim. Tomasu je ostala još dvadeset i jedna strela. Jednu da ispali u ime Svetog trojstva, a ostale za svaku godinu svog života, a taj život je sada bio ugrožen pošto je desetak strelaca trčalo ka brdu. Odapeo je i treću strelu i otrčao natrag kroz leskar. I iznenada se osetio ushićeno, ispunjen osećanjem snage i zadovoljstva. U trenutku kada je prva strela poletela ka nebu, znao je da od života više ne traži ništa. On je bio strelac. Sto se njega ticalo, Oksford je mogao da ide do đavola zato što je Tomas otkrio šta ga raduje. Poskočio je od zadovoljstva dok je trčao uzbrdo. Strele su probadale lišće lešnika i on je primetio da «one, dok lete, proizvode visoke tonove slične zujanju. Onda je prešao vrh brda, trčao je na zapad još nekoliko jardi, da bi se najzad vratio na vrh. Stajao je dovoljno dugo da odapne još jednu strelu, a onda se okrenuo i ponovo potrčao. Tomas je vodio đenovljanske strelce u ples smrti idući sa brda ka živici, stazama koje je znao od detinjstva a oni su ga sledili poput budala budući da im ponos nije dozvoljavao da priznaju da su poraženi. A bili su poraženi. Još dvojica su poginula pre nego što se sa plaže oglasila truba koja je pozivala osvajače da se vrate na svoje brodove. Đenovljani su se tada okrenuii i pošli nazad, zaustavili su se samo da uzmu luk, fišekliju, pancir košulju i orgtač sa jednog njihovog mrtvog vojnika. Dok su sagnuti stajali pored, tela Tomas ja ubio još jednog, tako da su preživeli onda pobegli. Tomas ih je pratio do sela ispunjenog dimom. Protrčao je pored krčme, koja je predstavljala pakao, a zatim je otrčao do šljunkovite obale gde su četiri broda bila usidrena. Mornari su pokretali brodove dugim veslima ka pučini. Za svoje brodove su privezali tri najbolja broda iz Huktona, a ostale su ostavili da gore. Selo je, takođe, gorelo, dok su varnice sa slamnatih krovova letele ka nebu, a dim i plamenovi se vijorili. Tomas je sa plaže odapeo poslednju beskorisnu strelu i posmatrao je kako se ona zabada u more blizu osvajača koji su bežali, a onda se okrenuo, prošao kroz krvavo selo koje je zaudaralo i gorelo i zaputio se ka crkvi koja je predstavljala jedinu zgradu koju osvajači nisu zapalili. Cetvorica muškaraca sa kojima je bdeo, bila su mrtva, ali je otac Ralf još uvek bio živ. Sedeo je leđima

naslonjen na oltar. Donji deo njegove odore potamneo je od sveže krvi, a njegovo duguljasto lice bilo je neprirodno bledo. Tomas je klekao pored sveštenika. ,,Oče?“ Otac Ralf je otvorio oči i video je luk. Napravio je grimasu, da li od bola ili neslaganja, Tomas nije mogao da odredi. ,,Da li si ubio nekog od njih, Tomase?“, upitao je sveštenik. ,,Da“, rekao je Torfias, „mnogo njih.“ Otac Ralf je napravio grimasu i slegao ramenima. Tomas je zaključio da je sveštenik bio jedan od najjačih ljudi koje je on ikada upoznao, imao je možda i neke mane, ali je i dalje bio jak poput grane tise. Ali on je sada umirao i cvileo je. ,,Ti ne želiš da budeš sveštenik, zar ne, Tomase?" Postavio mu je pitanje na francuskom, na svom maternjem jeziku. ,,Ne“, odgovorio je Tomas na istom jeziku. ,,Ti ćeš biti vojnik'1, rekao je sveštenik, ,,kao što je bio tvoj deda.“ Zaustavio se i zaječao dok mu je sledeći grč boli prolazio utrobom. Tomas je hteo da mu pomogne, ali nije mogao ništa da uradi. Harlekin je zabio mač u stomak oca Ralfa i samo je Bog mogao da spase sveštenika. ,,Ja sam se raspravljao sa svojim ocem“, rekao je samrtnik, ,,i on me je razbaštinio. Oduzeo mi je nasledstvo, a ja od tada, pa sve do danas, nisam želeo da znam za njega. A ti, Tomase, ti si ličiš na njega. Veoma ličiš. I ti si se uvek raspravljao sa mnom.“ ,,Da, oče“, rekao je Tomas. Uzeo je ruku svog oca i obuhvatio ju je svojim rukama, a sveštenik se nije opirao. „Voleo sam tvoju majku“, rekao je otac Ralf, ,,i to je bio moj greh, a ti si plod tog greha. Mislio sam da ćeš biti iznad greha ako postaneš sveštenik. On nas preplavljuje, Tomase, on nas preplavljuje. Greh je svuda. Video sam davola, Tomase, video sam ga svojim sopstvenim očima i moramo se boriti protiv njega. Samo Bog i crkva to mogu da uradc. Samo Bog i crkva.“ Suze su tekle niz njegove upale, neobrijane obraze. Gledao je pored Tomasa u brod crkve. „Ukrali su kopljc'", rekao je tužno. ,,Znam.“ „Moj pradeda ga je doneo iz Svete zemlje“, rekao je otac Ralf, ,,a ja sam ga ukrao od svog oca, a sin moga brata ga je danas ukrao od nas.“ Govorio je tiho. ,,On će ga upotrebiti za zle eiljeve. Vrati ga kući, Tomase. Vrati ga kući.“ ,,Hoću“, obećao mu je Tomas. Dim je počeo da se zgušnjava u crkvi. Osvajači nisu zapalili crkvu, ali slamnati krov su zapalile varnice koje su ispunjavale vazduh.

„Kažeš da ga je ukrao sin tvoga brata?“, upitao je Tomas. „Tvoj rođak“, prošaputao je otac Ralf, zatvorenih očiju. „Muškarac obučen u crno. On je došao i ukrao ga.“ ,,Ko je on?“, upitao je Tomas. ,,Zlo“, rekao je otac Ralf, ,,zlo.“ Zaječao je i odmahnuo glavom. ,,Ko je on?“, instistirao je Tomas. ,,Calix meus inebrians“ rekao je otac Ralf glasom jedva jačim od šapata. Tomas je znao da je to stih iz psalma i da znač „opijen sam svojom čašom" i zaključio je da um njegovog oca luta dok mu duša polako napušta telo. „Reci mi ko je bio tvoj otac!“, zahtevao je Tomas. Reci mi ko sam ja, hteo je da kaže. Reci mi ko si ti, oče. Ali oči oca Ralfa su bile zatvorene iako je još uvek čvrsto držao Tomasovu ruku. ,.Oče?“, uzviknuo je Tomas. Dim je ispunjavao crkvu, a izlazio je kroz prozor koji je Tomas razbio kada je bežao. ,,Oče?“ Ali njegov otac višc nije progovorio i Tomas koji se ceo svoj život borio protiv njega, plakao je poput deteta. Bilo je perioda kada se stideo svog oca, ali tog uskršnjeg jutra, ispunjenog dimom, shvatio je da ga voli. Većina sveštenika se odricala svoje dece, ali otac Ralf nikada nije krio Tomasa. Pustio je da svet misli šta god hoće i javno je priznao da je grešan čovek iako je bio sveštenik. I to što je zgrešio jer je voleo svoju kućepaziteljku, to je onda bio sladak greh, koji on nikada nije porekao, iako ga je okajavo i bojao se da će na drugom svetu biti kažnjen zbog njega. Tomas je odvukao svog oca od oltara. Nije hteo da mu telo izgori kada se krov bude srušio. Srebma činijica koju je Tomas slučajno zgnječio, nalazila se ispod njegove krvlju natopljene odore, i Tomas ju je gurnuo u džep pre nego što je izvukao te-o na groblje. Položio je telo svog oca pored tela čoveka u crvenozelenom kratkom ogrtaču, a onda se zgrčio pored njega i jecao, znajući da je zakazao na svom prvom uskršnjem bdenju. Đavo je ukrao sakramente, koplje svetog Đorđa je nestalo, a Hukton je bio mrtav. Oko podneva ser Džajls Meriot je došao u selo sa grupom muškaraca naoružanih strelama i srpovima. Sam ser Džajls je imao na sebi pancir košulju i nosio je mač, ali u selu nije ostao nijedan neprijatelj protiv koga bi se mogli boriti, Tomas je bio jedina osoba koja je ostala u selu. „Tri žuta sokola na plavom polju“, rekao je Tomas ser Džajlsu. „Molim, Tomase?“, pitao je ser Džajls, zbunjen. On je bio vlastelin i sada već ostareo čovek, iako se u svoje vreme borio kopljem protiv Škota i Francuza.

Bio je dobar prijatelj Tomasovog oca, ali Tomasa nije razumeo i smatrao je da je i postao divalj poput vuka. „Tri žuta sokola na plavom polju“, rekao je Tomas osvetničkim tonom, „nalaze se na grbu čoveka koji je sve ovo učinio.“ Da li je to bio grb njegovog rođaka? On to nije znao. Njegov otac je ostavio za sobom toliko pitanja. ,,Ja ne znam čiji je to grb“, rekao je ser Džajls, ,,ali ću se moliti svim srcem da bude kažnjen onaj ko je ovo učinio.“ U selu se nista nije moglo uraditi sve dok se vatre ne ugase, jer će tek onda moći da izvuku tela iz pepela. Izgoreli leševi umrlih su potamneli, a toplota ih je groteskno smanjila tako da u čak i najviši muškarci izgledali kao deca. Tela mrtvih seljana su odnesena na groblje radi propisne sahrane, dok su tela četvorice strelaca odvukli na plažu i sa njih je skinuta odeća. ,,Da li si ti ovo uradio?“, ser Džajls je upitao Tomasa. ,,Da, gospodine." „Onda ti se zahvaljujem na tome.“ „Prvi Francuzi koje sam ubio“, rekao je Tomas ljutito. ,,Ne“, rekao je ser Džajls, a onda je podigao jednu od tunika koju su muškarci nosili kako bi pokazao Tomasu grb zelene boje koji je bio ušiven na rukavu. „Oni su iz Đenove“. rekao je ser Džajls. „Francuz je strelce samo unajmio. U svoje vreme sam ubio nekolicinu, ali u kraju odakle oni dolaze uvek ima novih. Da li znaš šta ovaj grb predstavlja?“ ,,Pehar?“ Ser Džajls je odrečno zatresao glavom. „Sveti gral. Oni misle da imaju sveti gral u svojoj katedrali. Meni je rečeno da je to povelika stvar zelene boje, napravljena od smaragda, koju su doneli iz jednog krstaškog rata. Voleo bih da ga vidim jednog dana.“ „Onda ču ti ga doneti“, rekao je Tomas ogorčeno, ,,kao što ću vratiti i naše koplje.“ Ser Džajls je gledao ka moru. Brodovi osvajača su davno otišli i tamo nije bilo ničega, osim sunca na talasima. „Zašto su došli u ovo mesto?“, upitao je. „Došli su po koplje.“ „Sumnjam da je uopšte pravo“, rekao je ser Džajls. Imao je sedu kosu, crveno lice koje je delovalo zabrinuto. ,,To je bilo samo staro koplje i ništa više.“ „Koplje je pravo“, insistirao je Tomas, ,,i ono je razlog njihovog dolaska.“ Ser Džajlsl se nije raspravljao. „Tvoj otac“, rekao je umesto toga, „sigurno bi želeo da završiš studije.“

,,Ja sam završio studije“, rekao je Tomas ravnodušno. „Idem u Francusku.“ Ser Džajls je klimnuo glavom. Smatrao je da tom momku mnogo više odgovara vojnički, nego sveštenički poziv. „Hoćeš li ići kao strelac?“, upitao je, gledajući u veliki luk na Tomasovom ramenu, ,,ili bi hteo da dodeš u moj dom gde će te obučiti da budeš vojnik?“ Nežno se nasmešio. ,,Ti si plemićkog porekla, ti to znaš?“ ,,Ja sam rođen kao kopile“, rekao je Tomas odlučno. „Tvoj otac je bio plemićkog porekla.“ ,,Ti znaš iz koje porodice on potiče?“, upitao je Tomas. Ser Džajls je slegao ramenima. ,,On to nije hteo da mi kaže, a ako bih navaljivao, on bi mi rekao da je Bog njegov otac, a da mu je crkva majka.“ ,,A moja majka“, rekao je Tomas, „bila je sveštenikova kućepaziteljka i ćerka majstora za pravljenje lukova. Ići ću u Francusku kao strelac.“ „Više je časti u vojničkom zvanju“, primetio je ser Džajls, ali Tomas nije'hteo čast. On je hteo osvetu. Ser Džajls mu je dozvolio da od mrtvih neprijatelja uzme šta god hoće tako da je Tomas odabrao pancir košulju, par dubokih čizama, mač, pojas i šlem. To je sve bila jednostavna oprema, ali korisna, i samo je pancir košulji bilo potrebno krpljenje pošto je Tomasova strela prošla izmedu njenih karika. Ser Džajls je rekao da duguje novac Tomasovom ocu, što je možda bila istina, a možda i nije. U svakom slučaju, on je Tomasu dao novac i četvorogodišnjeg ždrepca. „Biće ti potreban konj“, rekao je, „budući da su danas svi strelci istovremeno i jahači. Idi u Dorčester“, posavetovao je Tomasa, ,,i siguran sam da ćeš pronaći nekog ko regrutuje nove strelce.“ Leševi Đenovljana bili su obezglavljeni, a njihova tela ostavljena da trule dok su četiri glave bile nabodene na kočeve i postavljene duž šljunkovite obale Huka. Galebovi su kljucali oči mrtvaca i hranili se njihovim telima sve dok od njihovih glava nisu ostale samo gole lobanje koje su prazno gledale ka moru. Ali Tomas nije video te lobanje. On je otišao preko mora, noseći sa sobom svoj crni luk i pridružio se ratnicima.

Prvi deo

BRETANJA Bila je zima. Hladan jutarnji vetar duvao je s mora noseći sa sobom gorki miris soli, a kiša koja je prskala, pretila je da će oslabiti tetive lukova ako ne prestane da pada. „Šta je ovo“, upitao je Džejk, ,,ovo je trošenje božjeg vremena.“ Niko nije na njega obratio pažnju. „Mogli smo da ostanemo u Brestu“, gunđao je Džejk, ,,i da sedimo pored vatre. I da pijemo pivo.“ Opet su ga ignorisali. „Smešno ime za grad“, rekao je Sem nakon nekog vremena. „Brest. Mada mi se sviđaPogledao je strelce. „Možda ćemo ponovi videti Tamnu Pticu?“, nagovestio je. „Možda će ti ona probosti jezik strelom“, progunđao je Vil Skit, ,,i svima nam učiniti uslugu.“ Tamna Ptica je bila žena koja se borila sa gradskih zidina svaki put kada bi vojska napala grad. Bila je mlada, imala je tamnu kosu, nosila je crni kaput i gađala je iz luka. Prilikom prvog napada, kada su strelci Vila Skita bili u izvidnici i izgubili četiri vojnika, nalazili su se dovoljno blizu, te su je jasno videli i svi su mislili da je lepa, iako je posle zime ispunjene neuspesima, hladnoćom, blatom i gladi skoro svaka žena izgledala lepo. Ali ipak, bilo je nečeg posebnog u vezi sa Tamnom pticom. ,,Ona ne zateže luk sama“, rekao je Sem, koga nije dotakla Skitova grubost. „Naravno da ne“, rekao je Džejk. „Još uvek se nije rodila žena koje može da zategne luk.“ „Dozi Meri može“, rekao je drugi čovek. „Ima mišiće poput vola, stvarno ima.“ ,,I ona sklapa oči kada gada“, rekao je Sem, i dalje govoreći o Tamnoj Ptici. „Primetio sam to.“

„Primetio si to zato što nisi radio svoj posao“, dreknuo je Vil Skit, ,,i zato zatvori ta tvoja usta, Sem.“ Sem je bio najmlađi Skitov vojnik. Tvrdio je da ima osamnaest godina iako u stvari nije bio siguran, pošto nije bilo podataka o vremenu njegovog rođenja. Bio je sin trgovca tkaninama, imao je lice heruvima, smeđe Iokne i srce tamno poput greha. Iako je bio dobar strelac; niko nije mogao da služi Vilu Skitu, a da ne bude dobar u svom pozivu. ,,U redu, momci“, rekao je Skit, „pripremite se.“ Primetio je komešanje u kampu koji se nalazio iza njih. I neprijatelj će to brzo primetiti i crkvena zvona će zazvoniti na uzbunu, a zidine grada će se ispuniti braniocima naoružanim strelama. Strelci će zatezati svoje lukove i gad'ati napadače, a današnji Skitov zadatak bio je da pokuša da skine te strelce sa zidina svojim strelama. Kao da ima neke šanse, mislio je gorko. Branioci grada su se mogli sklupčati iza svojih štitova i time onemogućiti njegove vojnike da ciljaju. I ovaj napad će se bez sumnje završiti isto onako kako se završilo i prethodnih pet napada, tj. neuspehom. To je bio sasvim neuspeo pohod. Vilijem Bohun, erl od Northemptona, koji je bio na čelu ove male engleske vojske, pokrenuo je ovu zimsku ekspediciju nadajući se da će osvojiti utvrdenja u severnoj Bretanji, međutim, napad na Karhiks bio je ponižavajući neuspeh. Branioci Geingampa su se podsmevali Englezima, a zidovi Laniona su odoleli svakom napadu. Osvojli su Tregvije, ali pošto taj grad nije bio okružen zidinama to i nije predstavljalo neko dostignuće, a to i nije bilo pogodno mesto da se tu napravi tvrđava. Sada, na gorkom kraju godine, erlova vojska se ulogorila izvan zidina tog malog grada, koje jedva da je bilo nešto veće od sela okruženog zidinama, pa ipak, čak je i to jadno mesto pobedilo njegovu vojsku. Erl je vodio napad za napadom i svi su bili odbijeni. Engleze su presretali strelama, njihove merdevine su gurali s bedema, a branioci su likova-i nad svakim njihovim porazom. „Kako se ovo prokleto mesto zove?“, upitao je Skit. ,,La Roš-Derijen“, odgovorio je visoki strelac. ,,Ti znaš to, Tome“, rekao je Skit, ,,ti sve znaš.“ ,,To je tačno, Vile“, rekao je Tomas ozbiljno, „skoro sasvim tačno.“ Ostali strelci su se nasmejali. ,,Pa ako znaš tako prokleto mnogo“, rekao je Skit, „reci mi ponovo kako zove se ovo prokleto mesto.“

,,La Roš-Derijen.“ „Kakvo prokleto kitnjasto ime“, rekao je Skit. On je imao sedu kosu, upalo lice i skoro trideset godina vojni za sobom. Bio je iz Jorkšira i počeo je svoju karijeru kao strelac u borbi protiv Škota. Bio je srećan isto koliko i vešt, tako da je pljačkao, preživljavao bitke i napredovao sve dok nije bio dovoljno bogat da okupi sopstvenu vojsku. Sada je pređvodio sedamnaest opremljenih vojnika, i isto toliko strelaca, koje je ugovorom podredio da služe erlu od Norlhemptona. To je i bio razlog zbog kog se nalazio sklupčan iza vlažne žive ograde sto pedeset stopa od zidina grada čije ime još uvek nije mogao da zapamti. Njegovi naoružani vojnici bili su u kampu jer su dobili dan odmora nakon još jednog neuspelog napada. Vil Skit je mrzeo neuspehe. ,,La Roš, šta?“, upitao je Tomasa. ,,Derijen.“ ,,A šta to, do davola, znači?“ ,,To, priznajem, ne znam.“ „Slatki Hriste', rekao je Skit podrugljivo, čudeći se, ,,pa on ne zna sve.“ „Ali je, medutim, blisko reči derier, što znači skladište oružja“, dodao je Tomas. „Naoružana stena je moj najbolji prevod.“ Skit je otvorio usta nešto da kaže, ali upravo u tom trenutku zazvonilo je na uzbunu jedno od crkvenih zvona u La Roš-Derijenu. To je bilo neko napuklo zvono, neko koje je imalo tako oštar zvuk, a za nekoliko trenutaka njegovoj zvonjavi pridružila su se i zvona drugih crkava tako da je vlažan vazduh bio ispunjen njihovom zvekom. Tu buku su Englezi pozdravili prigušenim klicanjem pošto su trupe za napad pristizale iz kampa i krčile sebi put ka južnoj kapiji grada. Predvodnik je nosio merdevine, dok su ostali imali mačeve i sekire. Erl od Northemptona, upadljiv u svom ratničkom oklopu napravljenom od pločica i dopola prekriven pelerinom na kojoj se nalazio njegov grb sa lavovima i zvezdama, predvodio je napad kao što je predvodio i sve druge. „Znate šta da radite!“, uzviknuo je Skit. Strelci su ustali, zategli lukove i odapeli strele. Na zidinama nije bilo meta, pošto su branioci bili u zaklonu, strele ojačane čelikom koje su udarale o zidine, trebalo je da ih nateraju da puze. Strele sa belim perjem, na svom zadnjem delu, zujale su u letu. Još dve grupe strelaca odapinjale su svoje strele, a mnoge od njih bile su odapete u nebo tako da su vertikalno padale na zidine grada, i Skit je mislio

da niko ne može da preživi tu kišu olovnih strela na čijem su se kraju nalazila pera, pa ipak, čim je erlova četa za napad bila na udaljenosti od stotinu stopa, strele su poletele sa zidina. Pored kapije se nalazio prolaz. Napravili su ga katapultom, jedinom napravom za opsadu koja je ostala u pristojnom stanju. Bio je to prilično jadan prolaz budući da je veliko kamenje razvalilo samo jednu trećinu gornjeg dela zida, a narod iz grada je natrpao stabla i hrpe odeće u taj procep. Ali to je i dalje bila slaba tačka na zidu i pojedinci su jurili ka njemu, vičući, dok su strele išle ka njima. Ljudi su se saplitali, padali, grčili i umrali, ali su živeli dovoljno dugo da prislone dvoje merdevina na taj plolaz i prvi naoružani vojnici su počeli da se penju. Strelci su odapinjali strele što su brže mogli i zasipali vrh tog prolaza strelama, međutim, onda se tamo pojavio i štit, štit koji je odmah bio zasut mnoštvom strela. Sakriven iza štita, strelac je gađao one koji su se penjali uz jedne merdevine, i ubio je predvodnika. Zatim se pojavio još jedan štit, i još jedan strelac je mogao da gađa sakriven iza njega. Potom su stavili sud na vrh prolaza, a onda ga prevrnuli tako da se gusta i vrela tečnost prosula iz nje, te je jedan čovek vrisnuo od bola. Branioci grada su gurali krečnjačke stene kroz taj procep, a njihove strele su samo zujale. ,,Bliže!“, povikao je Skit, a njegovi strelci su zajedno pojurili kroz živu ogradu i pretrčali stotinu jardi do oboda grada, odakle su ponovo krenuli da gađaju iz svojih dugih ratnih lukova i zasipaju taj otvor strelama. Neki od branilaca grada sada su ginuli jer su morali da izađu iz zaklona kako bi iz svojih lukova gađali u gomilu lcoja se okupila oko četvoro merdevina koje su bile naslonjene na prolaz ili zidove. Dok su se uz njih penjali naoružani vojnici, čaklja u obliku viljuške je odgurnula jedne merdevine, a Tomas je brzo povukao svoju levu ruku kako bi promenio cilj i odapeo stelu koja je pogodila u grudi čoveka koji je gurao čaklje. On je bio pokriven štitom koji je držao njegov kompanjon, međutim, on je štit podigao na trenutak i Tomasova strela je prva proletela kroz mali procep iako su pratile još dve strele pre nego što je pogođenom čoveku srce prestalo da kuca. Drugi vojnici su uspeli da prislone merdevine. „Sveti Đorđe!“, povikali su Englezi, ali svetac mora da je spavao pošto napadačima uopšte nije pomogao. Sa bedema je odgurnuto kamenje, a onda je hrpa zapaljene slame bačena na napadače koji su stajali u gomili. Jedan čovek je uspeo da stigne do vrha procepa, ali je istog trenutka ubijen udarcem.sekire koja mu je prepolovila šlem i lobanju. Srušio se na prečage merdevina, onemogućivši druge da prođu. Erl je pokušao da

ga oslobodi, ali su ga pogodili u glavu većim kamenom tako da je i on pao s merdevina. Dvojica njegovih naoružanih vojnika odnela su ošamućenog erla u kamp, a njegov odlazak je napadačima oduzeo entuzijazam. Više nisu vikali. Strele su još uvek letele, muškarci su i dalje pokušavali da se popnu na zidine, a branioci su osetili da su uspeli da i šesti put odbrane grad i njihove strele su neumorno letele. Tomas je u tom trenutku primetio Tamnu Pticu na kuli iznad kapije. Naslonio je metalni vrh luka na grudi, zatim ga je podigao malo više, a onda je pustio tetivu i strela je divlje poletela. Previše je lepa da bih je ubio, rekao je sebi, a znao je da je budala što tako misli. Ona je odapela strelu iz svog luka i nestala. Sest strela je udarilo u kulu gde je ona stajala. A Tomas je zaključio da joj je tih šest strelaca dozvolilo da gađa pre nego što su odapeli svoje strele. „Isus sigurno plače'1, rekao je Skit. Napad je propao, a naoružani vojnici su bežali od strela. Jedne raerdevine su još uvek bile naslonjene na procep, a mrtav čovek je bio zapleten među njenim gornjim prečkama. ,,Nazad“, povikao je Skit, „povlačite se!.“ Strelci su bežali, praćeni vojnicima sve dok nisu uspeli da prođu kroz živu ogradu i upadnu u šanac. Branioci grada su klicali dok su dva muškarca ogolila svoje zadnjice i stojeći na gradskoj kuli na trenutak ih okrenuli ka poraženim Englezima. ,,Kopilad“, rekao je Skit, ,,kopilad.“ On nije navikao na neuspehe. „Mora da postoji neki način da se tamo uđe“, gunđao je. Tomas je skinuo elastičnu žicu sa luka i stavio je ispod šlema. „Rekao sam ti da uđeš u grad“, rekao je Skitu, „rekao sara ti to u zoru.“ Skit je dugo gledao u Tomasa. „Pokušli smo, momče.“ ,,Ja sam stigao do kočeva, Vile. Obećao sam da ću to učiniti. I uspeo sam da prođem pored njih.“ „Ispričaj rai to ponovo", rekao je Skit, i Tomas je to i učinio. On se sklupčao u šancu baš ispod podsmevača, branilaca La Roš-Derijena, i ispričao Vilu Skitu kako da se probiju u grad, a Skit ga je slušao zato što je taj Jorkširac naučio da veruje Tomasu od Huktona. Tomas je bio već tri godine Bretanji, međutim, iako Bretanja nije bila deo Francuske, vojvoda koji je tamo nasilno preuzeo vlast, stalno je dovodio Francuze u situacije opasne po život, a Tomas je otkrio da i on zna da ubija. On ne samo da je bio dobar stelac vojska je bila puna muškaraca koji su bili isto tako dobri kao što je bio on, a nekolicina je bila i bolja ali on je otkrio da može da nasluti šta to neprijatelj radi. On bi ih posmatrao, posmatrao je njihove oči, video bi u šta

gledaju, i često bi zaista predvidao u kom pravcu će neprijatelj krenuti, a onda bi bio spreman da to kretanje prestretne strelom. To je bilo poput igre, ali igre u kojoj je on znao pravila, a oni nisu. Pomagalo je i to što mu je Vilijam Skit verovao. Skit nije baš bio voljan da regrutuje Tomasa kada su se prvi put sreli u Dorčesteru, gde je Skit testirao grupu lopova i ubica da bi video koliko dobro raogu da gađaju iz luka. Njemu su trebali novi regruti, a kralju su trebali strelci tako da bi rauškarcima, koji bi inače završili na vešalima, bila oproštena krivica ako bi prihvatili da služe u inostranstvu. Skitovi vojnici su uglavnom bili takvi zločinci. Tomas se nikada ne bi uklopio, zaključio je Skit. On je uhvatio Tomasa za desnu ruku, video žljebove na prstima kojima je hvatao luk, što je govorilo da je on strelac, a onda je potapšao momka po mekom dlanu. „Cime si se ti bavio?“, upitao je Skit. „Moj otac je hteo da budem sveštenik.” „Sveštenik, a?“ Skit je zvučao podrugljivo. ,,Pa, pretpostavljam da se možeš moliti za nas." „Mogu, takođe, i da ubijam za vas.“ Skit je najzad dozvolio Tomasu da se pridruži grupi, možda i zato što je momak poveo sa sobom svog konja. Skit je prvo mislio da je Tomas od Huktona samo još jedna neobuzdana budala koja traži avanturu ali inteligentna budala, to je bilo sigurno međutim, Tomas se prilagodio načinu života strelca u Bretanji zaista dobro. Prava stvarnost gradanskog rata bila je u stravi pljačka, i dan za danom, Skitovi vojnici su na kojima upadali u zemlju koja je podržavala vojvodu Šarla, i onda su palili farme, krali požnjevenu letinu i uzimali njihovu stoku. Lord čiji seljani nisu mogli da plate zakupninu, bio je u stvari lord koji nije mogao sebi da priušti unajraljivanje vojnika, tako da su Skitove naoružane vojnike i strelce na konjima puštali da krenu na neprijateljsku zemlju poput kuge, i Tomas je zbog toga voleo život. On je bio mlad i njegov zadatak nije bio samo da se bori protiv neprijatelja, već i da ga uništi. On je palio farme, sipao otrov u bunare, krao useve ostavljene za serae, uništavao izoranu zemlju, palio mlinove, skidao koru sa stabala u voćnjacima, i živeo od svog plena. Skitovi vojnici su bili gospodari Bretanje i seljani koji su govorili francuski jezik na istoku Holandije, zvali su ih helekinima, što je značilo đavolovim jahačima. S vremena na vrerae neprijateljska ratnička družina bi pokušala da ih uhvati u klopku, a Tomas je otkrio da su engleski stn sa svojim velikim, dugim, ratničlcim lukovima, bili kraljcv. ikršaja. Neprijatelji su

mrzeli strelce. Ako bi zarobili engleskog strelca, oni bi ga ubili. Naoružani vojnici su se mogli uzimati za zarobljenike, za lordove se plaćala otkupnina, ali strelce su uvek ubijali. Prvo mučeni, a onda ubijani. Dečak je napredovao u životu i Skit je otkrio da je momak pametan, sigumo dovoljno pametan da ne dozvoli sebi da jedne noči zaspi, zbog tog prekršaja Skit ga je isprebijao na mrtvo ime. „Bio si mrtav pijan!“, optužio je Tomasa, a onda ga stvrano isprebijao, koristeći svoje pesnice kao crne kovačke čekiće. Slomio je Tomasu nos, rebro i nazvao ga smrdljivim izmetom đavola, ali posle svega toga Vil Skit je video da se momak i dalje smeška. Zato ga je šest meseci kasnije unapredio u poručnika, što je značilo da je Tomas zadužen da predvodi dvadeset strelaca. Skoro svih dvadeset strelaca je bilo starije od Tomasa, ali delovalo je da nikome ne smeta što je on unapređen, pošto su zaključili da je drugačiji. Većina strelaca je bila kratko podšišana, ali Tomasova kosa bila je talasasta i duga i vezana elastičnom žicom luka tako da mu je duga tamna pletenica padala do struka. Uredno se brijao i oblačio samo u crno. Takva preterivanja su ga mogla učiniti nepopularnim, međutim, on je naporno radio, bio je dosetljiv i velikodušan. Ali i dalje je delovao neobično. Svi strelci su nosilii neke amajlije, najčešće je to bio metalni privezak sa slikom sveca ili osušena zečja šapa, dok je Tomas oko vrata nosio osušenu pasju šapu za koju je tvrdio da je šapa svetog Gineforta. Međutim, niko se nije usudio da mu protivreči budući da je on bio najobrazovaniji čovek u Skitovoj družini. Govorio je francuski poput plemića, a latinski poput sveštenika, i Skitovi strelci su na neki neobičan način bili ponosni na njega zbog tih dostignuća. I sada, tri godine nakon što se pridružio družini Vila Skita , Tomas je bio jedan od njegovih glavnih strelaca. Skit bi čak ponekad od njega zatražio savet; retko bi ga prihvatao, ali je umeo da traži savet, a Tomas je još uvek nosio pasju šapu, imao slomljen nos i kezio se neskromno. A sada je imao ideju kako da uđe u La Roš-Derijen. Tog poslepodneva, dok je rartav naoružani vojnik rascepljene lobanje još uvek bio zapleten u ostavljene merdevine, ser Sajmon Džekil je jahao ka gradu. Zatim je tamo kasao naprednazad, izbegavajući male strele sa tamnim perjem koje su imale najveći domet. Njegov štitonoša, maloumni dečak opuštene brade i zbunjenog izraza lica, posmatrao je iz daljine. Štitonoša je držao ser Sajmonovo koplje i ako bi neki ratnik iz grada prihvatio prećutni izazov koji im je ser Sajmon uputio svojim podrugIjivim ponašanjem, štitonoša bi pružio svom gospodaru

njegovo koplje i dvojica jahača bi se onda borila na livadi sve dok jedan ili drugi ne bi podlegao povredama. A to nije mogao da bude ser Sajmon jer je on bio veštiji od bilo kog drugog viteza iz vojske erla od Northemptona. I najsiromašniji. Njegov konj je bio star deset godina, imao je jaku vilicu i leđa na kojima se jahač njihao. Njegovo sedlo, čiji su prednji i zadnji deo bili viši, tako da je u njemu bio siguran, pripadalo je njegovom ocu, dok je njegova pelerina, pancir tunika koja ga je pokrivala od vrata do kolena, pripadala još njegovom dedi. Mač je imao više od sto godina, bio je težak i bilo ga je teško oštriti. Njegovo koplje se iskrivilo na vlažnom zimskom vremenu, dok je njegov šlem, koji je bio zakačen za sedlo, bio u stvari okrugla raetalna kapa sa kožnim trakama. Njegov štit, sa grbom na kome se u stisnutoj pesnici u pancir rukavici nalazio ratnički čekić, delovao je izlupano i izbledelo. Njegove viteške rukavice kao i ostali deo njegove vojničke opreme je korodirao, zbog čega je njegov pratilac imao zadebljalo, pocrvenelo uvo i uplašen izraz lica, iako pravi razlog korozije nije bilo to što pratilac viteza nije pokušavao da očisti oklop, već to što ser Sajmon nije mogao sebi da priušti sirće i fini pesak koji su se koristili za čišćenje čelika. On je bio siromašan. Siromašan, ogorčen i ambiciozan. I dobar. Niko nije poricao da je on dobar. Pobedio je na turniru u Tevkesberiju i primio je nagradu od četrdeset funti. U Gločesteru je njegova pobeda bila nagradena finim oklopom sa svim ratećim delovima. U Čelmsfordu je kao nagradu dobio petnaest funti i lepo sedlo, a u Kanterberiju je posekao Francuza pre nego što je uspeo da osvoji pozlaćen pehar pun metalnog novca. A gde su sada svi ti trofeji? U rukama bankara, advokata i trgovaca koji su imali pravo zaloga na imanje u Berkširu koje je ser Sajmon nasledio pre dve godine, iako je on u stvari nasledio samo dugove, i istog trenutka kada je njegov otac sahranjen, zajmodavci su se obrušili na ser Sajmona kao kad se lovački psi obruše na ranjenog jelena. „Oženi se naslednicom“, posavetovala ga je majka, i čak je organizovala defile desetak žena kako bi ih njen sin video, ali ser Sajmon je odlučio da njegova supruga mora biti isto toliko lepa, koliko je on bio zgodan. A on jeste bio privlačan. I znao je to. Umeo je da SQ ogleda u majčinom ogledalu i da se divi odrazu svog lica. Imao je gustu, svetlu kosu, široko lice i kratku bradu. U Česteru. gde je u roku od četiri minuta skinuo sa konja tri viteza, ljudi su pomislili da je reč o kralju za koga se pričalo da je voli da se anonimno bori na turnirima. Ser Sajmon

nije hteo da ,,potroši“ svoj dobar kraljevski izgled na neku naboranu vešticu, samo zato što je ona imala novac. On će se oženiti ženom koja će ga biti dostojna, ali ta njegova ambicija nije mogla da pokrije dugove imanja i da bi se odbranio od zajmodavaca ser Sajmon je želeo da dobije pismo zaštite od kralja Edvarda III. To pismo bi ga štitilo od svih zakonskih posleđica sve dok on bude služio kralju, učestvujući u nekom od ratova u inostranstvu. U trenutku kada je ser Sajmon preša Kanal, vodeći sa sobom šestoricu naoružanih vojnika, desetak strelaca i jednog štitonošu opuštene brade sa svog poseda, ostavio je svoje zajmodavce bespomoćne u Engleskoj. Ser Sajmon je, takođe, krenuo ubeđen da će brzo zarobiti nekog francuskog ili bretonskog plemića čiji će otkup biti dovoljan da pokrije sve svoje dugove, ali mu do tad taj zimski pohod nije doneo ni jednog jedinog zarobljenika nekog ranga i doneo je tako malo plena da su vojsci zalihe hrane bile prepolovljene. A koliko plemića je očekivao da će zarobiti u tako jadnom gradu kao što je La Roš-Derijen? To mesto je predstavljalo zadnju rupu. Pa ipak, on je dojahao i nalazio se ispred zidina grada, nadajući se da će neki vitez prihvatiti izazov i izjahati kroz južnu kapiju grada, koja je do sada šest puta odolela napadima Engleza, ali umesto toga branioci su vikali na njega i nazivali ga kukavicom, budući da je bio van dometa njihovih lukova, a uvrede su pogodile ser Sajmonov ponos tako da je bio dojahao bliže zidinama grada, dok su kopita njegovog konja povremeno odjekivala pošto je potkovica otpala. Ljudi iz grada su ga gađali, međutim, njihove strele su padale daleko od njega tako da je sada došao red na ser Sajmona da se ruga. ,,On je samo prokleta budala“, rekao je Džejk, posmatrajući ga iz engleskog kampa. Džejk je bio jedan od zločinaca Vilijema Skita, ubica koji je bio spasen smrti vešanjem u Egzeteru. Bio je razrok, a ipak je uspevao da gađa preciznije od većine vojnika. „Sta je on sada naumio?“ Ser Sajmon je zaustavio svog konja i stajao je tačno ispred kapije, te su muškarci, koji su ga posmatrali, pomislili da će neki Francuz možda izaći da izazove engleskog viteza koji im se podsmevao. Umesto toga, videli su usamljenog strelca kako stoji na maloj kuli kapije dajući znak ser Sajmonu da krene napred, izazivajući ga da priđe dovoljno blizu da bi bio u dometu strela. Samo bi budala odgovorila na takav izazov, ali ser Sajmon je odgovorio sa osećanjem dužnosti. On je bio ogorčen i hrabar dvadesetpetogodišnjak i smatrao je

da bi pokazivanje nemarne arogancije obeshrabrilo opkoljeni garnizon i ohrabrilo Engleze koji su izgubili skoro sav entuzijazam. Zato je brzo ujahao na teritoriju natopljenu krvlju gde su francuske strele oduzimale svaki žar engleskim napadima. Ali u ovom trenutku nijedan strelac nije gađao ; na vratima kule isticala se usamljena figura, a ser Sajmon je video da je to Tamna Ptica kada je prišao na stotinu jardi. Ser Sajmon je prvi put video ženu koju su svi strelci nazivali Tamnom Pticom i bio je dovoljno blizu da primeti da je ona prava lepotica. Ona je stajala uspravno, tanana i visoka, sa pelerinom na sebi, kao zaštitom od zimskog vetra, dok joj je duga, tamna kosa slobodno lepršala kao kod devojčiea. Ona mu se rugajući naklonila, i ser Sajmon joj je odgovorio nagnuvši se u tesnom sedlu, a onda je posmatrao kako podiže luk i stavlja ga na rame. A kad budemo u gradu, mislio je ser Sajmon, nateraću te da platiš za ovo. Ležaćeš na leđima, Tamna Ptico, a ja ću biti na tebi. Umirio je konja tako da je jedan usamljeni jahač stajao na francuskom tlu na kom su oni napravili pokolj, izazivajući je da precizno cilja i znajući da ona to neće moći da izvede. A kad bude promašila, on će joj podrugljivo salutirati, a Francuzi će to shvatiti kao koban predznak. Ali šta ako ona stvarno cilja precizno? Ser Sajmon je bio u iskušenju da podigne neobični šlem prikačen za prednji deo sedla, ali odoleo je iskušenju. Umesto toga, on je izazivao Tamnu Pticu' da uradi ono najgore što može, sebi nije mogao da pokaže da se uplašio žene, tako da je čekao dok je ona nameštala luk. Branioci grada su je posmatrali i bez sumnje su se moliii. Ili možda kladili. „Hajde, kučko“, rekao je jedva čujno. Bilo je hladno, ali čelo mu se oznojilo. Zastala je na trenutak, sklonila svoju tamnu kosu sa lica i onda umirila luk, naslonivši ga na štit i naciljala ponovo. Ser Sajmon je držao glavu uspravno i gledao je pravo u nju. Ona je samo žena, rekao je sebi. Verovatno ne može da pogodi ni kolica na udaljenosti od pet koraka. Konj mu je drhtao i on je ispružio ruku kako bi ga potapšao po vratu. „Uskoro ćemo krenuti“, rekao je ždrepcu. Tamna Ptica, koju su branioci posmatrali, zatvorila je oči i odapela strelu. Ser Sajmon je mogao da vidi strelu kao malu, tamnu mrlju naspram sivog neba i sivog kamenja crkvenih kula koje su se mogle videti iznad zidova La RošDerijena.

Znao je da će strela pasti daleko od njega. Bio je apsolutno siguran. Pa ona je samo žena, zaboga! I zbog toga se nije ni pomerio kada je video mrlju kako ide prema njemu. Nije mogao da veruje svojim očima. Cekao je da strela skrene ulevo ili udesno, ili da zaore tlo otvrdlo mrazom, ali, umesto toga, strela je polako išla ka njegovom grudnom košu. On je u poslednjem trenutku podigao težak štit, uvukao glavu među ramena i osetio snažan udarac u levu ruku u trenutku kad se strela velikom snagom ugnezdila u njegovu mišicu i grubo ga izbacila iz sedla. Strela je pogodila štit tako snažno da je razdelila njegove daščice od vrbe, a vrh strele je napravio veliku posekotinu prošavši kroz rukav njegove pancir košulje i usekavši se u mišicu. Francuzi su klicali, a ser Sajmon, znajući da neki drugi strelac može sada pokušati da dovrši ono što je Tamna Ptica započela, pritisnuo je kolenom slabine svog ždrebca i životinja se poslušno okrenula, a onda odgovorila na mamuzanje. „Živ sam“, rekao je naglas, kao da će to utišati slavlje Francuza. Prokleta kučka, mislio je. Vratiće joj za to, vraćaće joj dok ne počne da ječi, a onda je zauzdao svog konja, ne želeći da izgleda kao da beži. Sat vremena kasnije, nakon što mu je njegov štitonoša stavio zavoj na povređenu mišicu, ser Sajmon je uspeo da ubedi sebe da je on pobedio. On se odvažio i preživeo. To je bila demonstracija hrabrosti, a on je to preživeo i zbog toga je smatrao sebe herojem i očekivao je da ga dočekaju kao heroja dok je išao ka šatoru u kome je boravio komandant vojske, erl od Nothemptona. Sator je bio napravljen od dva jedra čiji je materijal požuteo, bio je zakrpljen i izlizan od godina služenja na moru. Bio je to bedan zaklon, ali to je bilo tipično za Vilijema Bohuna, erla od Northemptona koji je prezirao raskoš, iako je bio bogat kao i svaki drugi plemić u Engleskoj. A i sam erl je delovao zakrpljeno i izlizano kao i jedra od kojih je sklepao svoj šator. Bio je to nizak i zdepast čovek, sa licem, kako su ljudi govorili, poput zadnjice bika, ali takvo lice je samo odražavalo erlovu dušu koja je bila priprosta, hrabra i direktna. Vojska je volela Vilijema Bohuna, erla od Northemptona, zato što je bio grub kao što su bili i oni. Sad, kad se ser Sajmon sagao kako bi ušao u šator, erlova kovrdžava, braon kosa bila je dopola pokrivena zavojem tamo gde je kamen bačen sa zida La RošDerijena pocepao njegov šlem, usled čega mu se oštra čelična ivica šlema usekla u lobanju. Kiselo je pozdravio ser Sajmona. ,,Je l’ si ti to umoran od života?" ,,Ta glupa kučka zatvorila je oči kada je povukla tetivu!“,ekao je ser Sajmon, nesvestan erlovog tona.

,,Pa ipak, dobro je naciljala“, rekao je erl ljutito, ,,I to če ohrabriti tu kopilad. A bog sveti zna da im nije potrebno ohrabrenje.“ ,,Ja sam živ, gospodaru moj“, rekao je ser Sajmon pobednički. „Htela je da me ubije. Nije uspela. Medved živi, a psi odlaze gladni." Hteo je da mu erlovi kompanjoni čestitaju, ali oni su izbegavali njegov pogled i on je njihovo tmurno ćutanje protumačio kao ljubomoru. Ser Sajmon je bio prava budala, mislio je erl i drhtao je. Hladnoća mu ne bi toliko smetala da je vojska uživala u uspesima, ali već dva meseca Englezi i njihovi bretonski saveznici su iz neuspeha upali u farsu, a šest neuspelih napada na La Roš-Derijen bacilo ih je u očaj. I tako je sada erl sazvao ratni savet kako bi mu oni predložili konačni napad, koji je trebalo da izvedu te iste večeri. Svi raniji napadi bili su izvedeni pre podne, ali možda će iznenadni napad pri zalasku sunca zateći branioce nespremnim. Jedino što je sada tu malu prednost koju im je iznenađenje moglo doneti pokvarila ser Sajmonova glupa smelost koja ja stanovnicima grada ulila novo samopouzdanje, a erlovi ratni kapetani, koji su se okupili ispod žutog platna od brodskih jedara, nisu verovali u pobedu. Cetvorica vođa bili su vitezovi koji su poput ser Sajmona poveli sopstvene ljude u rat, dok su ostali bili unajmljeni vojnici koji su ugovorom poverili svoje ljude erlu. Trojica su bili Bretonci koji su nosili beli hermelinski grb vojvode od Bretanje i vodili muškarce odane vojvodi de Monfortu, dok su ostali bili engleski kapetani. Svi oni nisu bili plemići i bili su prekaljeni ratnici. Tu se nalazio Vilijem Skit, a pored njega je bio Vilijem Toteshem, koji je svoju službu počeo kao naoružani vojnik, a sada je predvodio sto četrdeset vitezova u erlovoj službi. Nijedan od tih muškaraca nikada se nije borio na turnirima niti će ikada biti pozvan na njih, a ipak, obojica su bila bogatija od ser Sajmona, a i izmučenija. Moji psi rata, erl od Northemptona je tako nazivao svoje nezavisne kapetane, i erl ih je voleo, ali s druge strane, erl je imao neobičan ukus i voleo je društvo grubijana. Neka je on i bio rođak kralja Engleske, ali Vilijem Bohun je bio srećan kada se opijao u društvu ljudi kao što su Skit i Toteshem, kada je jeo sa njima, razgovarao sa njima na engleskom, lovio sa njima i verovao im je, a ser Sajmon se osećao isključenim iz takvog drugovanja. Ako je trebalo da neki mušlcarac u toj vojsci bude prisan sa erlom, onda je to trebalo da bude ser Sajmon, osvedočeni šampion turnira, ali Northempton je više voleo da se valja u blatu sa ljuđima kao što je bio Skit. „Šta je sa kišom?“, pitao je erl.

„Ponovo počinje da pada“, odgovorio je ser Sajmon, podižući glavu ka krovu šatora po kome je kiša snažno dobovala. ,,Prestaće“, rekao je Skit oštro. On je erla retko oslovljavao sa ,,moj gospodaru“, umesto toga mu se radije obraćao kao ravnopravnom, što se njemu, na ser Sajmonovu nevericu, izgieda dopadalo. ,,To je samo kišica“, rekao je erl, provirujući iz šatora i puštajući da uđe vlažan i hladan vazduh. „Elastične žice strela će se ovlažiti po ovakvom vremenu." „Kao i čvorovi na lukovima“, umešao se Ričard Toteshem. ,,Ta kopilad“, dodao je. Ono što je neuspeh Engleza činilo poražavajući, bila je činjenica da branioci La Roš-Derijena nisu bili vojnici, nego stanovnici grada: ribari i graditelji brodova, stolari i zidari, i Tamna Ptica, koja je bila žena! „Kiša može i da stane“, nastavio je Toteshem, ,,ali tlo će biti klizavo. Ispod zidina nećemo imati dobro uporište.“ ,,Ne idite večeras“, savetovao je Vil Skit. „Neka moji momci uđu u grad preko reke sutra ujutru.” Erl je protrljao ranu na glavi. Već nedelju dana je napadao južni zid La RošDerijena i još uvek je verovao da njegovi vojnici mogu da osvoje te bedeme, ali je, takođe, primetio i pesimizam među njegovim psima rata. Još jedan poraz sa dvadesetli trideset mrtvih obeshrabriće njegovu vojsku i moraće da se povuku u Finister iako ništa nisu postigli. „Objasnite mi to ponovo“, rekao je. Skit je obrisao nos o svoj kožni rukav. „Kada dođe oseka“, rekao je, „postoji put koji vodi iza severnog zida. Jedan od mojih momaka bio je tamo dole prošle noći.“ „Ali pokušali smo to pre tri dana“, primetio je jedan od vitezova. ,,Vi ste pokušali da uđete sa donje strane reke“, rekao je Skit, ,,ja hoću da idem uz reku.“ „Ali i na toj strani reke postavili su kočeve“, rekao je erl. „Sklonili smo ih“, odgovorio je Skit. Jedan od bretonskih kapetana preveo je svojim kompanjonima da su uklonili kočeve. „Jedan od mojih momaka je izvukao te kočeve“, nastavio je Skit, ,,i zakljitčio je da se još desetak kočeva može izvući ili polomiti. To su samo stara hrastova debla, rekao je, a ne brestovina, i oni su istrulili.“ „Koliko je dubok mulj?“, upitao je erl. „Njemu je bio do kolena.“

Zid La Roš-Derijena je obuhvatao zapadni, južni i istočni deo grada, dok su severnu stranu branili na reci Žodi. Na mestu odakle je taj polukružni zid vodio ka reci, stanovnici grada su postavili velike kočeve u mulju kako bi blokirali pristup gradu u vreme oseke. Skit je sada govorio da postoji put između tih istrulilih kočeva, ali kada su erlovi vojnici pokušali da urade istu stvar na istočnoj strani grada, napadači su se zaglavili u mulju i stanovnici grada su ih pobili strelama. Taj pokolj je bio gori od poraza ispred južne kapije grada. „Ali na obali reke još uvek postoji zid“, ukazao je erl. ,,A, da“, Skit je to primio k znanju, ,,ali ta glupa kopilad je probila taj zid na pojedinim mestima. Tu su napravili pristanište i ono se nalazi blizu mesta odakle su uklonjeni kočevi.“ „Znači, tvoji vojnici će morati da uklone preostale kočeve i da se popnu na pristanište, a sve to pred očima branioca na zidinama?“ upitao je erl skeptično. „Mogu oni to da urade“, rekao je Skit odlučno. A erl je još uvek raislio da će imati najviše šansi za uspeh ako se njegovi strelci približe južnoj kapiji i ako njihove strele budu zasipale branioce u dovoljnoj meri, dok njegovi naoružani vojnici budu napadali prolaz. A ipak, zaključio je, to je bio plan koji nije uspeo ni ranije u toku dana, a ni prethodnog .ma. Znao je da ima još samo jedan ili možda dva dana. Imao je nešto manje od tri hiljade vojnika, a trećina je bila bolesna, i ako ne bude bio u stanju da pronađe neki zaklon za njih, moraće da maršira ka zapadu podvijenog repa. Bio mu je potreban grad, bilo kakav grad, pa makar i La Roš-Derijen. Vil Skit je mogao primetiti zabrinutost na erlovom širokom licu. „Moj momak se nalazio na petnaest koraka od pristaništa prošle noći*‘, primetio je. „Mogao je da uđe u grad i otvori kapiju.“ ,,Pa, zašto onda to nije i uradio“ Ser Sajmon nije mogao, a da ne pita. ,,Zaboga!“ nastavio je. „Ali ja sam ušao u krug grada!“ „Ali ti nisi strelac!“, rekao je Skit, a onda se prekrstio. U Geingampu su jednog od Skitovih strelaca zarobili branioci grada, i oni su tog omraženog strelaca svukli do gole kože, a onda ga isekli na komade. Potom su ga stavili na bedem tako da su oni, koji su opsedali grad, mogli gledati njegovu sporu smrt. Prvo su mu odsekli dva prsta koja su bila najvažnija za gađanje iz luka, a onda su ga kastrirali, i čovek je vrištao poput praseta koje kolju, dok je krvario na smrt na gradskim zidinama. Erl je gestom pokazao slugi da zameni pehar sa zamućenim vinom.

„Hoćeš li ti predvoditi taj napad, Vile?“, upitao je. ,,Ne“, rekao je Skit, ,,ja sam suviše star da bih se probijao kroz klizavi mulj. Dozvoliću da ga vodi momak koji je prošle noći prošao pored kočeva. On je dobar moraak, stvarno jeste. To je jedno pametno kopile. ali i neobično. Hteo je da bude sveštenik, stvarno je hteo, ali onda je sreo mene i opametio se.“ Erla je očigledno isprovocirala ta ideja. Poigravao se drškom svog mača, a onda je klimnuo glavom. „Mislim da bi trebalo da upoznamo to pametno kopile. Je l’ on blizu?“ „Recite mu da uđe“, rekao je Skit, a onda se okrenuo na stolici. „Tome, divljače! Ulazi ovamo!“ Tomas je zakoračio u erlov šator tako da su okupljeni kapetani videli visokog, dugonogog mladog čoveka na kome je sve osim pancir košulje i crvenog krsta izvezenog na tunici bilo crno. Svi pripadnici engleskih trupa nosili su taj krst svetog Đorđa kako bi se u haosu bitke znalo ko je prijatelj, a ko neprijatelj. Mladi muškarac se naklonio erlu, koji je shvatio da je primetio tog strelca ranije, što za Tomasa nije predstavljalo neko iznenađenje budući da je on bio muškarac izuzetno upadljivog izgleda. Svoju dugu kosu upleo je u pletenicu, imao je dugu nosnu kost koja je bila slomljena, glatko obrijane obraze, i prodoran, inteligentan pogled, iako je možda najupadljivija stvar na njemu bila ta što je bio čist. Ta činjenica i veliki luk na njegovom ramenu, jedan od najdužih koje je erl ikada video, a koji nije bio samo dug, već i obojen u crno, i imao je na unutrašnjem delu neobičnu srebrnu pločicu na kojoj je izgleda bio izgraviran grb. Bilo je u tome sujete, mislio je erl, sujete i ponosa, ali on je odobravao obe stvari. ,,Za čoveka koji je prošle noći bio u blatu do kolena“, rekao je erl s osmehom, ,,ti si neverovatno čist.“ „Oprao sam blato, gospodaru.“ „Možeš se prehladiti!“, upozorio ga je erl. „Kako se zoveš?“ „Tomas od Huktona, gospodaru.“ ,,Pa, reci mi šta si otkrio prošle noći, Tomase od Huktona.“ Tomas je ispričao isto što i Vilu Skitu. Kako je, nakon što se spustila noć, i kada je pala plima, ušao u mulj reke Žodi. Tada je otkrio olabavljenu ogradu od kočeva koja nije bila u dobrom stanju, već je istrulila i izvadio je jedan iz ležišta. Zatim se provukao kroz prolaz koji je načinio i napravio je još nekoliko koraka ka najbližem pristaništu. „Bio sam dovoljno blizu, gospodaru, da čujem pevanje neke

žene“, rekao je. Žena je pevala istu pesmu koju je njemu majka pevušila kada je bio mali, i njega je pogodila ta neobičnost. Erl se namrštio kada je Tomas završio, ne zato što se nije slagao sa nečim što je strelac rekao, već zato što je rana na njegovoj lobanji zbog koje je bio u nesvesti sat vremena, pulsirala. „Sta si radio u reci prošle noći?“, upitao je, uglavnom da bi sebi dao više vremena da razmisli o toj ideji. Tomas nije odgovorio ništa. „Još jedan ženskaroš“, odgovorio je na kraju Skit umesto Tomasa, ,,to je radio, gospodaru, on je samo još jedan ženskaroš Okupljeni muškarci su se smejali, svi sem ser Sajmona Džekila, koji je s gorčinom gledao pocrvenelog Tomasa. To kopile je bilo običan strelac, a i on je imao bolji ogrtač od onog koji je ser Sajmon mogao sebi da priušti! A imao je i samopouzdanje koje je zaudaralo na neskromnost. U životu je bilo takvih nepravdi koje on nije mogao da razume. Strelci iz pokrajina su uspevali da otmu konje, oružje i bojnu opremu, a on, šampion turnira, nije uspeo da uzme ništa vrednije od para prokletih čizama. Imao je neodoljivu želju da spusti na zemlju tog visokog, skladnog strelca. „Jedan znak uzbune, moj gospodaru", ser Sajmon se obratio erlu na normanskom francuskom tako da je samo šačica plemića. koja se nalazila u šatoru, mogla razumeti, ,,i ovaj momak će biti mrtav, a naš napad će se koprcati u rečnom blatu.“ Tomas je polako odmerio ser Sajmona, pogledom drskim zbog pomanjkanja ikakvog izraza, a onda odgovorio na tečnom francuskom, ,,Mi ćemo izvesti napad dok još bude bio mrak“, rekao je, a onda se ponovo okrenuo ka erlu. ,,A plima će se opasti baš pred zoru, moj gospodaru.“ Erl ga je iznenađeno pogledao. „Kako si naučio francuski?" „Otac me je naučio, moj gospodaru.“ ,,Da li ga poznajemo?“ „Sumnjam, moj gospodaru.“ Erl nije nastavio razgovor. Zagrizao je usnu i trljao dršku svog mača; to je radio uvek kad je razmišljao o nečemu. „Sve će biti u redu ako uspete da uđete“, rekao je Ričard Toteshem, sedeći na stolici za mužu krava pored Vila Skita i progunđavši to Tomasu. Totesham je vodio najveću od nezaisnih družina i zbog toga je uživao veći autoritet od ostalih kapetana. „Ali šta ćete uraditi kad budete unutra?“

Tomas je klimnuo glavom kao da je očekivao to pitanje. „Sumnjam da možemo stići do ograde“, rekao je, ,,ali ako budem uspeo da uvedem grupu strelaca koji bi se popeli na zid pored reke, onda će oni moći da ga čuvaju dok ne stavimo merdevine.“ ,,A ja imam dvoje merdevina“, dodao je Skit. ,,To je dovoljno.“ Erl je i dalje trljao dršku svog mača. „Kada smo ranije pokušali da izvedemo napad preko reke“, rekao je, „zaglavili smo se u mulju. On će biti podjednako dubok i tamo kuda vi hoćete da idete „Pleteri, moj gospodaru“, rekao je Tomas. „Pronašao sam neke na farmi" Pleteri su bili delovi ograda napravljeni od upleteni vrba i od njih se brzo mogao napraviti tor za ovce ili su se mogli staviti preko blata i obezbediti ljudima čvrsto tlo. „Rekao sam vam da je on pametan", rekao je Vil Skit ponosno. „Išao si na Oksford, zar ne, Tome?“ „Kad sam bio previše mlad da bih znao za nešto bolje“, odgovorio je Tomas spremno. Erl se nasmejao. Svideo mu se taj momak i mogao je da razume zašto mu je Skit toliko verovao. „Dakle, sutra ujutru, Tomase?“, upitao je. „Bolje je tako, nego da napad izvedemo u sumrak, gospodaru. U sumrak će branioci još uvek biti živahni." Tomas je pogledao ser Sajmona belo, nagovestivši da je vitezovo glupavo paradiranje ohrabrilo branioce grada. „Onda ćemo napad izvesti sutra ujutru“, rekao je erl. Okrenuo se ka Toteshemu. „Ali neka tvoji momci budu danas u blizini južne kapije grada. Hoću da oni„ misle da ćemo ponovo napasti to mesto.“ Pogledao je ponovo Tomasa. „Kakav je to grb na tvom luku, momče?“ „Samo nešto što sam pronašao, gospodaru“, slagao je Tomas dodavši luk erlu koji je ispružio ruku. Istina je bila da je isekao srebrni grb sa zgnječene činije koju je pronašao skrivenu u mantiji svog oca. Onda je prikačio metal na spoljni deo luka na mesto gde je najčešće stavljao svoju levu ruku, čineći srebro skoro glatkim. Erl je pogledao tu napravu. ,,Gral?“ „Mislim da se ta životinja tako zove, moj gospodaru", rekao je Tomas, praveći se nevešt. ,,To nije grb nekoga koga poznajem“, rekao je erl, a onda je pokušao da savije luk i podigao je obrve iznenađen njegovom snagom. Vratio je luk tamne

boje Tomasu, a onda ga je otpustio. „Želim ti sreću sledećeg jutra, Tomase od Huktona." „Moj gospodaru“, odgovorio je Tomas uz naklon. ,,Ja bih krenuo sa njim, ako mi dozvolite“, rekao je Skit, a grof je klimnuo glavom, posmatrajući dvojicu muškaraca kako odlaze. „Ako uspemo da uđemo u grad“, rekao je ostalim kapetanima, „onda, za ime božje, nemojte dozvoliti da vaši ljudi naprave haos. Neka njihovi napadi budu što kraći. Ja nameravam da zadržim ovaj grad i ne želim da nas stanovnici grada mrze. Ubijte samo one koje morate, ali ne želim nikakve krvave orgije.“ Pogledao je njihova skeptična lica. „Jednog od vas ću zadužiti da vodi garnizon u ovom gradu i zato olakšajete sebi. Obuzdajete svoje vojnike maksimalno.” Kapetani su gunđali, jer su znali koliko će im biti teško da spreče svoje ljuđe da opljačkaju ceo grad, ali pre nego što je iko od njih mogao da odgovori na erlove želje pune nade, ustao je ser Sajmon. „Moj gospodaru? Mogu li vas zamoliti nešto?“ Erl je slegao ramenima. ,,Pokušaj.“ „Dozvoljavate li da moji ljudi i ja vodimo deo napada sa merdevinama?“ Erla je izgleda iznenadio zahtev. „Misliš da Skit ne može sam da izađe na kraj sa tim?“ „Siguran sam da može, moj gospodaru", rekao je ser Sajmon ponizno, „ali vas ipak molim da mi ukažete tu čast.“ Bolje da pogine ser Sajmon Džekil, nego Vil Skit, mislio je erl. Klimnuo je glavom. „Naravno, naravno.“ Kapetani ništa nisu rekli. Kakva je čast bila u tome da se bude prvi na zidu koji je osvojio drugi čovek? Ne, to kopile nije želelo čast, hteo je da bude na dobrom mestu kako bi pronašao najbolji plen u gradu, ali niko od njih nije glasno rekao ono što je mislio. Oni su bili kapetani, dok je ser Sajmon bio vitez, iako vitez bez ijednog penija. Erlova vojska je mogla da izvede još jedan napad do kraja tog kratkog zimskog dana, ali do napada nije došlo tako da su se stanovnici La Roš-Derijena usudili da se nadaju da je najgori deo njihovog iskušenja prošao, ali su se pripremili za slučaj da Englezi pokušaju ponovo da osvoje grad sledećeg dana. Prebrojali su strele, naslagali još više stena na bedeme grada i grana na vatre na kojima su se nalazili sudovi sa kipućom vodom koju su sipali na Engleze. „Zagrejte te pokvarenjake“ govorili su gradski sVeštenici, a stanovnicima grada se sviđala ta šala. Znali su da oni pobeđuju i verovali su da će se njihovo iskušenje

uskoro završiti, jer Englezima sigurno već ponestaje hrane. La Roš -Derijen je trebalo da izdrži i da onda primi pohvale i zahvalnost od vojvode Šarla. Slaba kiša je prestala da pada kada je palo veče. Stanovnici grada su otišli u svoje krevete, ali je njihovo oružje bilo spremno. Dežurni stražar je pazio na vatre koje su se nazirale iza zidina grada i gledao je u tamu. Bila je noć, bila je zima, bilo je hlado, a osvajači su imali poslednju šansu. Tamna Ptica je bila krštena kao Žanet Mari Alevi i kada je imala petnaest godina roditelji su je odveli u Geingamp na godišnji turnir jabuka. Njen otac nije bio aristokrata tako da njena porodica nije mogla da sedi u ograđenom delu ispod kule Sen Lorena, već su pronašli mesto u blizini, a Luj Alevi je obezbedio da njihova ćerka bude na vidnom mestu stavivši njihove stolice na zaprežna kola kojima su došli iz La Roš-Derijena. Žanetin otac je bio napredan ovčar i trgovac vinom iako se njegova poslovna sreća nije preslikavala i na njegov život. Jedan sin mu je umro kada mu se inlicirala posekotina na prstu, a drugi sin mu se udavio na putu za Korunu. Žanet je tako ostala njegovo jedino dete. Bilo je skrivenih namera u toj poseti Geingampu. Plemstvo Bretanje, barem ono koje je bilo naklonjeno savezništvu sa Francuskom, okupilo se na turniru gde su u tokom četiri dana pokazivali svoju veštinu u borbi mačem i kopljem, pred očima mase koja je došla zbog vašara i da bi posmatrala borbe. Žanet je mislila da je na turniru mnogo dosadno zato što su uvodi u svaku borbu dugo trajali i nisu se dobro čuli. Vitezovi su paradirali bez kraja i konca, klimajući svojim ekstravagantnim perjanicama, a onda bi se nakon određenog vremena čuo topot kopita, zveka metala, klicanje, zatim bi jedan od vitezova bio oboren na travu. Bio je običaj da svaki vitez pobednik nabode jabuku svojim kopljem i da je preda bilo kojoj ženskoj osobi u masi koja bi privukla njegovu pažnju. Zbog toga je njen otac pošao zaprežnim kolima u Geingamp. Posle četiri dana Žanet je skupila osamnaest jabuka i izazvala mržnju mnoštva devojaka plemenitog roda. Njeni roditelji su je vratili u La Roš -Derijen i čekali. Oni su pokazali svoju robu, a sada je trebalo da kupci pronađu put do bogate kuće pored reke Žodi. Spreda se kuća činila malom, ali kada bi posetilac prošao kroz lučni prolaz, našao bi se u širokom dvorištu čiji se jedan deo spuštao sve do kamenog pristaništa gde su brodići monsje Alevija mogli da se usidre pri najvišoj plimi. Dvorište je delilo zid sa crkvom svetog Renija, a pošto je monsje Alevi bio donator crkvene kule, njemu je bilo dozvoljeno da napravi lučni prolaz u zidu tako da njegova porodica nije morala da izlazi na ulicu kada bi išla na misu. Kuća je govorila svakom

posetiocu da je to bogata porodica, a prisustvo parohijskog sveštenika za stolom u vreme ručka govorilo je da je to i pobožna porodica. Za Žanet nije bilo predviđeno da bude igračka nekog aristokrate, nego da bude supruga. Dvanaestorica muškaraca im je ukazala čast i posetila je kuću Alevija, ali je Anri Senije, grof od Armorike, osvojio jabuku. On je bio pravi ulov pošto je bio nećak Sarla od Bloa, a on je pak bio nećak kralja Filipa Francuskog. Sarla su priznali za vojvodu i gospodara Bretanje. Vojvoda je dozvolio Anri Šenijeu da mu predstavi svoju verenicu, ali je kasnije savetovao svom nećaku da je otpusti. Devojka je bila kći trgovca, što je bilo jedva nešto više od seljaka, iako je čak i vojvoda priznao da je ona prava lepotica. Kosa joj je bila blistavo tamna, lice joj nije bilo naruženo boginjama i imala je sve zube. Bila je graciozna tako da je dominikanski fratar na dvoru vojvode sklopio ruke i objavio da je Žanet živi lik Madone. Vojvoda se složio sa tim da je ona lepa, ali šta sa tim? Mnoge žene su bile lepe. Bilo koja krčma u Geingampu, rekao je, mogla je da pokaže kurvu za dve livre pred kojom bi većina supruga delovala poput svinja. Posao supruge nije bio da bude lepa, nego da bude bogata. „Neka ti ta devojka bude ljubavnica“, savetovao je svom nećaku, i doslovno naredio Anriju da se oženi naslednicom iz Pikardija, ali ta je naslednica bila neuredna osoba boginjavog lica, a grofa od Armorike je osvojila Žanetina lepota tako da nije poslušao svog ujaka. Oženio se kćerkom trgovca u kapeli u svom zamku u Plabeneku koji je ležao na Finisteru, na kraju sveta. Vojvoda je zaključio da je njegov nećak slušao previše trubadura, ali su grof i njegova nova supruga bili srećni i godinu dana posle venčanja, kada je Žanet imala šesnaest godina, rodio im se sin. Dali su mu ime Šarl, po vojvodi, ali ako su mu laskali, on nije rekao ništa. Odbio je da ponovo primi Žanet i hladno je pretio svome nećaku. Kasnije, u toku te iste godine, Englezi su se iskrcali kako bi podržali Žana de Monforta, koga su oni priznali kao vojvodu od Bretanje, a kralj Francuske je poslao pojačanje svom nećaku Šarlu, koga je on priznavao za pravog vojvodu, i tako je počeo ozbiljan građanski rat. Grof.od Armorike je insistirao da se njegova supruga i mali sin vrate u očevu kuću u La RošDerijenu pošto je mali zamak u Plabenku bio u lošem stanju i suviše blizu snagama osvajača. Tog leta zamak je pao u ruke Engleza čega se Žanetin suprug i pribojavao, a narednu godinu engleski kralj je proveo komandujući napadima u Bretanji, a njegova vojska je potisla snage Šarla, vojvode od Bretanje. Nije bilo nijedne velike bitke, već serije krvavih pokolja, i u jednom od njih, u napadu dela neprijateljskih

snaga koji se vodio na obodiraa strme doline, Žanetin suprug je bio ranjen. On je podigao deo svog šlema koji mu je pokrivao lice kako bi uzvikom ohrabrio svoje vojnike, a strela mu je prošla pravo kroz usta. Njegove sluge su dovele grofa u kuću pored reke Žodi gde je umro posle pet dana; pet dana neprestanog bola tokom kojih nije mogao da jede i jedva da je bio u stanju da diše pošto mu se rana zagnojila, a krv zgrušala u grkljanu. Imao je dvadeset osam godina, bio je šampion turnira, a na kraju je plakao poput deteta. Umro je od gušenja, a Žanet je vrištala ophrvana gnevom i tugom. Tada je počelo Žanetino vreme tugovanja. Ona je bila udovica, la veuve Chenier, a ncpunih šest meseci nakon smrti supruga postala je i siroče pošto su joj oba roditelja umrla od odliva krvi. Imala je samo osmnaest, a njen sin, grof od Armorike, imao je dve godine, ali Žanet je nasledila bogatstvo svoga oca i bila je odlučna u tome da ga upotrebi da uzvrati udarac omraženim Englezima koji su joj ubili supruga, i tako je počela da oprema dva broda koji su mogli udariti na brodove Engleza. Monsje Belas, advokat njenog oca, savetovao ju je da ne troši novac na brodove. Žanetino bogatstvo nije bilo tako veliko, rekao je advokat, a ništa ne guta toliko gotovine kao opremanje ratnih brodova koji retko donose novac, osim igrom slučaja. Bilo bi bolje, rekao je, da upotrebi brodove za trgovinu. „Trgovci u Lanionu dobro zarađuju na španskom vinu", predložio je. Imao je grip jer je bila zima, i zato je kinuo. ,,Zarađuju veoma dobro“, rekao je čežnjivo. Govorio je bretonskim dijalektom, iako su oboje, i on i Žanet, ako je to bilo potrebno, mogli razgovarati na francuskom. ,,Ja ne želim špansko vino“, rekla je Žanet hladno, „već duše Engleza.“ „Nema koristi od toga, gospodarice“, rekao je Belas. Bilo mu je neobično da Žanet oslovljava sa ,,gospodarice“. On ju je znao otkad je bila dete, i za njega je ona uvek bila mala Žanet, ali ona se udala i postala udovica aristokrate, štaviše, gnevna udovica. ,,Ne možete prodati duše Engleza”, blago joj je ukazao Belas. ekla je Žanet, prekrstivši se. „Ali nije mi potrebno špansko vino, Belase. Imamo zakupe.“ ,,Zakupe!“ rekao je Belas, rugajući se. On je bio visok, mršav čovek retke kose i pametan. Služio je Žanetim ocu i dobro i dugo, i bio je ogorčen što mu trgovac ništa nije ostavio testamentom. Sve je pripalo Žanet, osim malog dara monasima u Pontroksu kako bi održavali mise za pokojnikovu dušu. Belas je krio svoju ogorčenost. „Ništa ne dolazi iz Plabeneka“, rekao je Žanet. „Tamo su

Englezi, a koliko dugo mislite da će stizati zakupi sa farmi vašeg oca? Englezi će ih uskoro osvojiti.“ Engleska vojska je osvojila Tregvije, koji nije bio opasan zidom, a koji je bio udaljen samo sat vremena hoda ka severu i tamo su srušili toranj katedrale zato što ih je sa njegovog vrha gađao neki strelac. Belas se nadao da će se Englezi uskoro povući jer je zima već poodmakla, a oni mora da su ostali bez zaliha, ali se bojao i da bi oni mogli opustošiti okolinu La RošDerijena pre nego što se povuku. Ako bi to uradili, Žanetine farme bi, takođe, bile opustošene. „Koliki zakup možete dobiti od izgorele farme?“, upitao ju je. „Nije me briga!“, brecnula se. „Prodaću sve ako budem morala, sve!“ Osim vojne opreme i oružja njenog supruga. Oni su bili dragoceni i jednog dana će pripasti njenom sinu. Belas je samo uzdahnuo zbog njene ludosti, a onda se skupio u svom tamnom ogrtaču i približio se maloj vatri koja je gorela u sredini prostorije. Hladan vetar je duvao sa mora, koje je bilo blizu, usled čega se dim skupljao u dimnjaku. „Madam, dozvolićete mi, da vam dam savet? Prvo, brinite poslu“, Belas se zaustavio da izduva nos u svoj dugi tamni rukav. „Bolno je, ali vam mogu pronaći dobrog čoveka koji bi vodio vaše poslove onako, kako je to činio vaš otac. A ja ću vam sastaviti ugovor koji će vas osigurati da vam taj čovek isplati i dobar deo dobiti. Drugo, madam, trebalo bi da mislite braku.“ Zaustavio se, očekujući prigovor, ali Žanet nije rekla ništa. Belas je uzdahnuo. Ona je bila tako lepa! Bilo je bar desetak muškaraca u gradu koji bi se oženili njome, ali pošto se udala za aristokratu, uobrazila se i stoga se ne bi zadovoljila čovekora bez titule. ,,Vi ste, madam“, nastavio je advokat pažljivo „udoviea koja u ovom trenutku poseduje, prilično bogatstvo, ali ja sam imao prilike da vidim kako su se takva bogatstva topila kao sneg u aprilu. Pronađite čoveka koji će moći da pazi na vas, vašu imovinu, i vašeg sina.“ Zanet se okrenula i gledala ga netremice. „Udala sam se za najfinijeg čoveka u hrišćanskom svetu", rekla je, ,,i gde mislite da bih mogla pronaći nekoga kao. što je bio on?“ Muškarci, kao što je bio grof od Armorike, mislio je advokat, mogli su se naći svuda, i većina ih je bila za žaljenje, jer šta su oni bili drugo, ako ne grube budale u ratnoj opremi koje su verovale da je rat sport? Mislio je da bi Žanet trebalo da se uda za razboritog trgovca, možda bogatog udovca, ali je pretpostavio da bi davanje takvog saveta bilo traćenje vremena. ,,Setite se stare poslovice, moja gospodarice“, rekao je lukavo, „Ostavite mačku da pazi na stado i vukovi će se

dobro najesti.“ „Prevršili ste svaku meru, monsje Belas.“ Rekla je ledenim tonom, a onda ga otpustila, a već sledećeg dana Englezi su stigli u La Roš-Derijen i Žanet je uzela luk svog pokojnog supruga sa mesta gde je sakrila svoje bogatstvo i pridružila se braniocima na zidinama grada. Do đavola sa Belasovima savetima! Ona će se boriti poput muškarca i vojvoda Šarl, koji ju je prezirao, naučiće da joj se divi, da je podržava i obnoviće imovinu svog pokojnog supruga kako bi je njen sin mogao naslediti. I tako je Žanet postala Tamna Ptica, a Englezi su počeli da ginu pred zidinama grada odakle je ona gađala. Belasov savet je bio zaboravljen, a sada, smatrala je Žanet, branioci grada su tako rasturili Engleze da će se opsada grada sigurno završtiti. I sve će onda biti dobro, i sa tim uverenjem, prvi put u toku sedmice, Tamna ptica je mirno zaspala. Tomas se šćućurio pored reke. On se probio kroz podupirače od jove da bi stigao do obale reke gde je sad skinuo čizme čarape. Najbolje je da ide bos, zaključio je, kako mu se čizme ne bi zaglavile u mulju reke. Voda će biti hladna, ledeno hladna, ali >, se mogao setiti vremcna kada je bio srećniji. On je voleo takav život, a sećanje na Hukton, Oksford i oca skoro je izbledelo. „Skinite čizme“, rekao je dvadesetorici strelaca koji su mu se pridružili, ,,a torbe sa strelama okačite oko vrata.“ ,,Zašto?“, upitao je neki glas izazivajući iz tame. „Kako biste se ugušili od tereta“, progunđao je Tomas. „Kako se vaše strele ne bi ovlažile“, objasnio je drugi muškarac, ubacivši se u razgovor. Tomas je vezao svoju torbu oko vrata. Strelci nisu nosili tobolce koje su lovci upotrebljavali zato što su takvi tobolci bili otvoreni na vrhu i njihove strele su mogle ispasti kada bi čovek trčao ili se spoticao ili pentrao uz živu ogradu. Strele u tobolcima bi se ovlažile kada bi padala kiša, a zbog mokrog perja na vrhovima, strele su letele ukrivo, tako da su pravi strelci koristili platnene torbe koje su bile vodootporne jer su bile pokrivene voskom i zatvorene vrpcama. Torbe su bile ojačane širokim ramovima preko kojih je bilo navučeno platno tako da se strele nisu lomile. Vil Skit je produžio obalom gde je desetak muškaraca postavljalo pletere. Drhtao je na hladnom vetru koji je dolazio sa reke. Nebo na istoku je još uvek bilo tamno, ali nešto svetla je dopiralo od stražarskih vatri koje su gorele u La RošDerijenu.

„Tamo sada sve deluje fino i mirno“, rekao je Skit pokazujući glavom na grad. „Moli se da spavaju“, rekao je Tomas. ,,I to u svojim krevetima. Zaboravio sam kako kreveti izgledaju“, rekao je Skit, a onda se povukao u stranu kako bi propustio čoveka koji je išao ka koritu reke. Tomas se iznenadio kada je video da je to ser Sajmon Džekil koji se tako prezrivo ponašao prema njemu u erlovom šatoru. „Ser Sajmon“, rekao je Vil Skit, jedva se trudeći da prikrije vlastiti prezir, ,,bi hteo da progovori koju reč sa tobom.“ Ser Sajmon se namrštio osetivši smrad rečnog mulja. Veći deo tog mulja, pretpostavljao je, bilo je đubre iz grada i bilo mu je drago što on neće ići bos kroz mulj. „Siguran si da ćeš raoći da prođeš p&red kočeva?“, upitao je Tomasa. ,,Da nisam, ne bih kretao“, rekao je Tomas, ne trudeći se da bude učtiv. Tomasov ton je učinio da se ser Sajmon sav nakostreši, ali je kontrolisao svoj temperament. "Erl mi je ukazao čast", rekao je odmereno, "da predvodim napad na ziđine." Iznenada je ućutao, a Tomas je čekao, sluteći da će čuti još nešto. Ali ser Sajmon jedva da je gledao u njega i videlo se da je iznerviran. „Znači, Tomas će osvojiti zidine grada“, rekao je Skit naposletku, „kako biste vi mogli da se bezbedno popnete uz merdevine?“ „Ne bih hteo“, ser Sajmon je ignorisao Skita, ,,da ti uđeš u grad sa svojim ljudima pre mene. Ako vidimo naoružane muškarce, mi ćemo ih verovatno ubiti, razumeš?“ Tomas samo što nije počeo da mu se ruga. Njegovi ljudi će biti naoružani lukovima, a niko od neprijatelja nije nosio tako dugačke lukove kao što su bili engleski, tako da nije bilo nikave šanse da ih neko pomeša sa braniocima grada, ali to je prećutao. Samo je klimnuo glavom. ,,Ti i tvoji strelci možete ići u napad sa nama“, nastavio je ser Sajmon, ,,ali ćete biti pod mojom komandom.“ Tomas je ponovo klimnuo glavom, a ser Sajmon, iritiran ohološću koja se mogla primetiti u Tomasovom ponašanju, okrenuo se na štiklama i otišao. „Prokleta kopilad“, rekao je Tomas. ,,On samo želi da prvi promoli svoj nos u grad, pre svih ostalih“, rekao je Skit. ,,Ti ćeš dozvoliti da ta kopilad koristi naše merdevine?“, upitao je Tomas.

„Ako on želi da se popne prvi, pustite ga. Merdevine su napravljene od sirovog drveta, Tome, i ako se polome, više bih voleo da on bude taj koji će se pasti, a ne ja. Osim toga, smatram da će za nas biti bolje da tebe sledimo kroz reku, ali to neću reći ser Sajmonu.“ Skit se iskezio, a onda je opsovao kada se čuo tresak u tami južno od reke. ,,Ti prokleti beli pacovi“, rekao je Skit i izgubio se među senkama. Beli pacovi su bili Bretonci lojalni vojvodi Žanu, čoveku koji je imao grb na belom hermelinu, a šezdesetak bretonskih strelaca priduženo je Skitovim vojnicima. Njihov posao je bio da zaspu zidine strelama kada se merdevine naslone na bedeme. To su bili ljudi koji su narušili tišinu noći svojom bukom, a sada je ta buka postala još glasnija. Neka budala se spotakla u tami i udarila strelca pavisom, velikim štitom iza koga su strelci mogli da neometano stave strele na lukove. Onda se taj strelac zateturao unazad odjednom su se beli pacovi raspravljali u tami. Branioci grada su ih naravno čuli i počeli da bacaju s bedema bale zapaljene slame, a onda se i oglasilo i crkveno zvono, zatim još jedno, i to mnogo pre nego što je Tomas počeo da se probija kroz. mulj. Ser Sajmon Džekil* upozoren zvonima i zapaljenom slamom, povikao je da moraju odmah da krenu u napad. „Nosite merdevine napred!“, naredio je. Branioci grada su istrčavali na zidove La Roš-Derijena i prve strele su počele da padaju sa bedema koji su bili jasno osvetljeni hrpama zapaljene slame. „Držite te proklete merdevine!“, Vil Skit je zarežao na svoje ljude, a onda je pogledao Tomasa. „Šta ti misliš?“ „Mislim da je toj kopiladi pažnja odvučena na pogrešnu stranu'1, rekao je Tomas. „Znači, ići ćeš?“ „Nemam ništa pametnije da radim, Vile.“ „Prokleti beli pacovi!“ Tomas je poveo svoje ljude u mulj. Pleteri su bili donekle korisni, ali ne onoliko koliko se on nadao, tako da su se klizali i probijali ka velikim kočevima, a Tomas je zaključio da su napravili dovoljno buke da bi probuđili i kralja Artura i njegove vitezove. Branioci grada su međutim, pravili još više buke. U gradu je zvonilo svako crkveno zvono, trube su pištale, muškarci vikali, psi lajali, petlovi kukurikali, i čulo se škripanje i zvuk lukova u trenucima kada su ih zatezali, a zatim puštali tetive.

Zidine grada su se nejasno uzdizale sa Tomasove desne strane. Pitao se da li je na njima i Tamna ptica. Do sada ju je video va puta i bio opčinjen žestinom njenog izraza lica i njenom divIjom tamnom kosom. Grupica drugih strelaca ju je videla takođe. Svi oni su bili muškarci koji su strelom mogli da pogode kroz pantljiku i sa udaljenosti od sto stopa, a ipak, ta žena je još uvek biia živa. Neverovanto. Šta sve lepo lice može da postigne, mislio je Tomas. U vodu je bacio i poslednji pleter, te je stigao do drvenih kočeva, a svaki od njih predstavljao je deblo zariveno u mulj. Pridružili su mu se njegovi vojnici i zajedno su gurali stablo svom snagom sve dok se istrulelo drvo nije podelilo poput slame. Kočevi su pravili strašnu buku dok su padali, međutim, tu buku je nadjačala buka iz grada. Džejk, razroki ubica izvučen iz tamnice u Egzeteru, progurao se pored Tomasa. S njihove desne strane sada se nalazilo pristanište od drveta sa grubim stepenicama na jednom kraju. Zora je stizala i slabo, sivo svetlo se probijalo sa istoka osvetljavajući odraze mosta na reci Žodi. To je bio prilično zgodan kameni most sa postavljenim bakljama na svom udaljenijem kraju. Tomas se bojao da bi ih gamizon na toj kuli mogao primetiti, ali niko nije dao znak za uzbunu i nijedna strela nije poletela preko reke. Tomas i Džejk su bili prvi koji su se popeli uz merdevine na pristanište, a za njima je išao Sem, najmlađi među Skitovim strelcima. Od drveta napravljena bina pređstavljala je u isto vreme i dvorište od drveta, a pas je počeo besno da laje između zaglavljenih debala. Onda je Sem nestao u tami sa svojim nožem i lajanje je iznenada prestalo. „Dobra kuca“, rekao je Sem kada se vratio. „Zategnite svoje lukove“, rekao je Tomas. I on sam je pričvrstio tetivu od kudelje na svoje tamno oružje, a onda je odvezao pantljike na svojoj torbi sa strelama. „Mrzim te proklete pse“, rekao je Sem. „Jedan je ujeo moju majku dok je mene nosila.“ „Zato si glup“, rekao je Džejk. „Zatvorite ta vaša usta“, naredio je Tomas. Sve više strelaca se penjalo na pristanište koje se opasno ljuljalo, a on je mogao da vidi da su zidovi koje je trebalo da osvoji, sada puni branilaca. Engleske strele sa belim guščjim perjem, koje se blistalo na svetlosti plamenova vatri branilaca grada, poletele su preko zida i zarile se u siamnate krovove grada. „Možda bi trebalo da otvorimo južnu kapiju“, predložio je Tomas. ,,Da idemo kroz grad?“, upitao je Džejk uplašeno.

,,To je samo mali grad“, rekao je Tomas. ,,Ti si lud“, rekao je Džjek, ali se cerio što je značilo da njegove reči predstavljaju kompliment. ,,U svakom slučaju, ja idem“, rekao je Tomas. Na ulicama je još uvek bilo mračno tako da će njihovi dugi lukovi biti sakriveni. Smatrao je da će biti sasvim sigurni. Desetak muškaraca je krenulo za Tomasom, dok su ostali počeli da pljačkaju obližnje kuće. Sve više muškaraca je sada prolazilo između polomljenih kočeva pošto je Vil Skit poslao Ijude da prođu kroz rečno korito, kako ne bi čekali da zid grada bude osvojen. Branioci grada su primetili muškarce u mulju i sa ivice gradskog zida su ih gađali strelama. Međutim, prvi napadači su se već slobodno šetali ulicama. Tomas je išao naslepo kroz grad. U uzanim ulicama je bilo izuzetno mračno i bilo je teško reći gde se on to zaputio, iako je mislio da bi idući uz brdo, na kome je grad bio podignut, morao na kraju preći vrh i doći do njegove južne kapije. Muškarci su, trčeći, prolazili pored njega, ali niko nije primetio da su on i njegovi pratioci Englezi. Crkvena zvona su zaglušujuće zvonila. Deca su plakala, psi lajali, galebovi kreštali, a Tomasa je prepala sva ta buka. Ovo je bila luda ideja, mislio je. Možda se ser Sajmon već uspentrao na zidine grada? Možda je on traćio svoje vreme? A ipak, strele sa belim perjem su još uvek udarale u gradske krovove, ukazujući na to da zidovi grada još uvek nisu bili osvojeni, te je naterao sebe da produži. Dvaput se našao u slepoj ulici, a drugi put, dok se vraćao u širu ulicu, skoro je naleteo na sveštenika koji je izlazio iz svoje crkve kako bi upaljenu baklju postavio između zidova zgrade. „Idite na bedeme!“, rekao je sveštenik, hrabreći ih, a onda je primetio duge lukove u rukama muškaraca i otvorio usta da upozori grad. Ali nije imao vremena da uzvikne pošto ga je Tomas tresnuo lukom prvo u stomak. On se savio, teško dišući, a Džejk mu je onda za svaki slučaj prerezao grkljan. Sveštenik je grgoljio dok je padao na kaldrmu, a Džejk se namrštio kada je zvuk prestao. „Ići ću u pakao zbog toga“, rekao je. „Ići ćeš u pakao i ovako i onako", rekao je Sem, ,,kao i svi mi.“ ,,Ne, mi možemo ići i na nebo“, rekao je Tomas, ,,ali ne i ako dangubimo.“ Iznenada je osetio da nije toliko uplašen, kao da je sa sveštenikovom smrću nestao i njegov strah. Jedna strela je pogodila crkveni toranj i pala je u usku ulicu kada je

Tomas sa svojim vojnicima prošao pored crkve i našao se u glavnoj ulici La RošDerijena. Ona se spuštala ka mestu odakle se mogla videti vatra koja je gorela pored južne kapije. Tomas se povukao u uzanu uličicu pored crkve zato što je ulica bila puna ljudi, ali svi oni su trčali ka ugroženom delu grada i kada je Tomas sledeći put pogledao, to uzvišenje je bilo prazno. Video je samo dva stražara na bedemima iznad luka kapije. A onda je rekao svojim ljudima za stražare. „Uplašićemo ih na smrt“, rekao je. „Ubićemo tu kopilad i otvorićemo kapiju.“ „Možda ima i drugih“, rekao je Sem. „Tamo mora da se nalazi kuća sa stražarima.“ „Onda ubijte i njih“, rekao je Tomas. „Krenimo sada!“ Izašli su na ulicu, pretrčali nekoliko jardi, a onda su izvukli svoje lukove. Strele su poletele, a dvojica stražara na bedemu iznad luka su pala. Čovek je izašao iz stražarske kuće napravljene u maloj kuli kapije i ukočeno je gledao u strelce, ali pre nego što je iko od njih stigao da stavi strelu na luk, on se vratio unutra i zatvorio vrata rezom. „Naš je!“, povikao je Tomas i poveo je svoje ljude u divlju trku ka zasvođenom luku. Stražarska kuća bila je i dalje zabravljena tako da nije bilo nikog ko bi mogao da spreči strelce da podignu grede i, gurajući ih, otvore veliku gradsku kapiju. Erlovi vojnici su videli da su kapije grada otvorene, primetili su konture engleskih strelaca na svetlosti stražarskih vatri i onda su silovitio zaurlali iz tame što je Tomasu govorilo da ka njemu ide rulja osvetnika. A to je značilo da vreme oplakivanja La Roš-Derijena može da počene. Jer, Englezi su osvojili grad. Žanet su probudila crkvena zvona koja su zvonila kao da je nastupio kraj sveta, kada će mrtvi ustati iz svojih grobova i kada će se kapije pakla otvoriti da progutaju grešnike. Njen prvi instinkt bio je da ode do kreveta svog sinčića, ali mali Sarl je bio siguran. Ona je mogla da vidi njegove oči u tami koje su delovale blago na svetlosti treperavog žara vatre. ,,Mama?“, rekao je, pružajući ruke ka njoj. ,,Tiho“, umirila je dečaka, a onda otrčala da širom otvori zasune. Blcdosivo svetlo moglo se primetiti iznad krovova u istočnom delu grada, a onda se čuo bat koraka na ulici i ona se nagnula sa prozora da bi videla muškarce koji su istrčavali iz svojih kuća sa mačevima, lukovima, strelama i kopljima. U centru grada se

oglasila truba, a onda je sve više crkvenih zvona zvonilo na uzbunu grad u noći koja se gasila. Zvono Devičine crkve bilo je napuklo i proizvodilo je oštar zvuk poput udaraca po nakovnju, što je delovalo još užasnije. ,,Madam!“, povikao je sluga kada je ona utrčala u sobu. ,,To mora da Englezi napadaju.“ Žanet je primoravala sebe da govori smireno. Na sebi je imala samo platnenu noćnu haljinu i odjednom joj je bilo hladno. Zgrabila je ogrtač, vezala ga oko vrata, a onda uzela sina u naručje. „Sve će biti u redu, Šarl“, pokušala je da ga umiri. „Englezi ponovo napadaju, i to je sve.“ Osim što nije bila sigurna. Crkvena zvona su zvonila tako divlje. To nije bila odmerena zvonjava, koja je predstavljala uobičajeni znak za napade, nego uspaničena lupa, kao da su muškarci, koji su povlačili njihove konope, pokušavali da odbiju napad sopstvenim naporima. Ona je ponovo pogledala sa prozora i viđela je kako engleske strele lete preko krovova. Mogla je da čuje kako udaraju u krovove kuća. Deca u gradu su sraatrala da je sakupljanje strela zanimljiv sport i dvoje dece se povredi-o skliznuvši sa krova. Žanet je pomislila da bi trebalo da se obuče, a onda je odlučila da mora da sazna šta se događa tako da je Šarla poverila slugi na čuvanja, zatim je potrčala niz stepenice. Jedan od sluga u kuhinji naleteo je na nju na zadnjim vratima. „Šta se događa, madam?“ ,,To je samo još jedan napad, i to je sve.“ Sklonila je zasun sa vrata koja su vodila u dvorište, a onda potrčala ka privatnom ulazu u Renijevu crkvu upravo u trenutku kada je strela pogodila kulu crkve, a onda zaklaparala po dvorištu. Gurnula je i otvorila vrata kule, a zatim prislonila strme merdevine koje je napravio njen otac. Nije samo pobožnost bila ono što je inspirisalo Luja Alevija da izgradi kulu, već i mogućnost da gleda niz reku i vidi da li se njegovi brodići približavaju. a sa visoke kamene ograde pružalo se najbolji pogled u La Roš-Derijenu. Žanet je bila zagluhnuta zvukom crkvenog zvona koje se ljuljalo u polutami, a svaki udarac zvona doživIjavala je kao udarac po svojim ušima. Onda se popela, prošavši pored zvona, zatim gurnuvši otvorila krovna vratanca do kojih je dosezao vrh merdevina i uspentrala se. Englezi su došli. Mogla je da vidi grupu vojnika kako ide sa obale reke ka zidinama. Oni su se probijaJi kroz mulj i vrveli preko polomljenih kočeva poput pacova. Slatka Majko Hristova, mislila je, slatka Majko Hristova. pa oni su već u

gradu! Žureći, spustila se niz merdevine. „Oni su ovde!“, viknula je svešteniku koji je vukao konop zvona. „Oni su u gradu!“ „Razaranje! Razaranje!“, vikali su Englezi što ih je ohrabrivalo da pljačkaju. Žanet je projurila kroz dvorište i popela se uz stepenice. Izvukla je svoju odeću iz ormana, a onda se okrenula kada su se glasovi, koji su pozivali na razaranje, čuli ispod njenog prozora. Zaboravila je na svoju odeću i ponovo uzela Šarla u naručje. „Majko Božja“, molila se, „pazi sada na nas, pazi sada na nas. Slatka Majko Božja, spasi nas.“ Plakala je jer nije znala ta da radi. Šari je plakao pošto ga je stezala u naručju, te je pokušala da ga umiri. Klicanje se čulo na ulici i ona je ponovo pojurila ka prozoru i videla je nešto što je izgledalo poput tamne reke prošarane gvožđem kako teče ka centru grada. Srušila se pored prozora, jecajući. Šarl je vrištao. Još dvojica slugu se nalazila u toj prostoriji, misleći da će pronaći utočište kod Žanet, ali sada se više nisu imali gde sakriti. Englezi su stigli. Jedan od slugu je spustio šipku na vratima spavaće sobe, ali kako im je to moglo pomoći? Žanet je razmišljala o sakrivenom oružju svog supruga i o oštroj ivici španskog noža i pitala se da li bi ona imala hrabrosti da usmeri njen vršak u svoje grudi i da se onda nabije na oštricu. Bilo bi bolje da umre, nego da bude obeščašćena, mislila je, ali šta će se onda desiti sa njenim sinom. Jecala je bespomoćno, a onda je čula kako neko lupa po velikoj kapiji koja vodi ka njenom dvorištu. To je sekira, pretpostavljala je, a onda je osluškivala njene udarce za koje se činilo da potresaju celu kijću. Žena je vrištala u gradu, a zatim se čuo vrisak druge žene dok su Englezi navijali neobuzdano. Jedan za drugim, crkvena zvona su se utišavala sve dok se nisu čuli samo zvuci napuklog zvona koje je prenosilo svoje strahove preko krovova. Sekira je i dalje udarala po vratima. Da li će je prepoznati, pitala se. Ona se izdvojila jer je stajala na gradskim bedemima i gađala iz muževljevog luka napadače, a desno rame joj je bilo puno modrica koje joj je napravio luk. Ali njoj nije smetao bol jer je verovala da zbog svih odapetih strela Englezi verovatno neće prodreti u grad. Niko nije mislio da bi oni mogli uspeti. A i zbog čega su uopšte opsedali La Roš-Derijena? Taj grad nije imao šta da ponudi. Kao luka je bio skoro beskoristan jer ni najveći brodovi, pri najvišoj plimi, nisu uspevali da stignu do reke. Englezi su, mislili su stanovnici grada, samo nešto beznačajno demonstrirali, a uskoro će odustati i povući se.

Ali oni su sada bili tu i Žanet je vrištala kada se čuo drugačiji zvuk udaranja sekira. Uspeli su da probiju kapiju i bez sumnje su pokušavali da podignu prečku sa vrata. Ona je zatvorila oči i drhtala kada je čula škripu šarki na vratima. Kapija je bila otvorena. Kapija je bila otvorena. „O, Majko Božja“, molila se, „budi sada sa nama U prizemlju se čula vriska. Na stepanicama se čuo bat koraka. Muškarci su vikali na stranom jeziku. Budi sa nama sada i u času naše smrti jer Englezi su stigli. Ser Sajmon Džekil je bio iznerviran. Bio je spreman da se popne uz merdevine ako Skitovi strelci ikada stignu do zidina, u šta je on sumnjao, jer ako bi osvojili bedeme, on je nameravao da bude prvi u gradu. Nadgledao je kako mačem ubijaju nekolicinu uspaničenih branilaca, a onda je tragao za nekom velikom kućom koju bi mogao da opljačka. Ali ništa se nije događalo onako kako je on zamišljao. Grad je bio budan, zid načičkan vojnicima i uopšte nije bilo prilike da se krene napred sa merdevinama, ali Skitovi ljudi su ipak uspeli da uđu u grad jednostavnim gacanjem kroz mulj na ivici reke. A onda je klicanje na južnoj strani grada nagovestilo da je kapija grada otvorena, što je značilo da će cela prokleta vojska ući u La Roš-Derijen pre ser Sajmona. Psovao je. Njemu neće ništa ostati! „Moj gospodaru?“ Jedan od njegovih naoružanih vojnika je podstakao ser Sajmona, želeći da on donese odluku o tome kako da oni dođu do žena i dragocenosti koje su se nalazile iza zidina grada. Zidine grada su se praznile pošto su njihovi branioci, muškarci, bežali kako bi zaštititli svoje domove i porodice. Bilo bi brže, mnogo brže, da su i oni gacali kroz blato, ali ser Sajmon nije hteo da isprlja svoje nove čizme tako da je naredio da muškarci sa merdevinama krenu napred. Merdevine su bile napravljene od još sirovog drveta i prečke na njima su odzvanjale upozoravajuće dok se ser Sajmon penjao, ali nije bilo branilaca koji bi se suprtostavili njihovom napredovanju, tako da su se merdevine držale. Popeo se na ograđeni prostor i isukao mač. Sestorica branilaca su ležala na bedemima probodeni strelama. Dvojica su još uvek bila živa i ser Sajmon je proburazio najbližeg. Čoveka su podigli iz kreveta, i on, na sebi, nije imao ni pancir košulju, pa čak ni kratki kožni grtač, a ipak, bilo ga je teško ubiti tim starim mačem. Zato što taj mač nije bio napravljen za ubadanje, nego za sečenje. Novi mačevi, napravljeni od najfinijeg južnoevropskog čelika, napravljeni su tako da su mogli da

prosecaju pancir košulje i kožu, aii ovo drevno sečivo je zahtevalo svu ser Sajmonovu mušku snagu kako bi mač prošao između rebara. A kakve šanse je imao, pitao se on gorko, da pronađe bolje oružje u toj šaci jada koju su nazivali gradom? Jedan stepenišni krak kamenih stepenica koji se spuštao ka ulici. bio je pretrpan engleskim strelcima i naoružanim vojnicima, koji su bili umazani blatom do butina. Oni su provaljivali u kuće. Jedan čovek je nosio mrtvu gusku, a drugi balu platna. Pljačkanje je ved počelo, a ser Sajmon je još uvek bio na gradskim bedemima. Povikao je svojim vojnicima da požure, a kada se na odmorištvu na zidu skupio dovoljan broj njih, on ih je sa zidina poveo dole na ulice. Jedan strelac je kotrljao bure kroz podrumska vrata, a drugi je vukao devojku, držeći je za mišicu. U kom pravcu da ide? To je bila ser Sajmonova dilema. Najbliže kuće su već sve bile opljačkanc, a klicanje sa južne strane grada je nagoveštavalo da se glavnina erlove vojske spustila u taj deo grada. Neki stanovnici, shvativši da je sve izgubljeno. bežaii su pred strelcima kako bi pokušali da pređu most i pobegnu u unutrašnjost zemlje. Ser Sajmon je odlučio da krenc na istok. Erlova vojska se nalazila na jugu, Skit se držao blizu zapadnog zida grada tako da mu je istočni kvart grada pružao najbolje nade za pljačku. Gurajući se, prošao je pored Skitovih blatnjavih strelaca i poveo svoje vojnike ka mostu. Uplašeni ljudi su trčeći prolazili pored njega, ignorišući ga i nadajući se da će on ignorisati njih. Prešao je glavnu ulicu, koja je vodila ka mostu, i primetio kolski put koji je išao pored velikih kuća koje su gledale ka reci. Trgovci, pomislio je ser Sajmon, debeli trgovci sa velikom zaradom, a onda je, pri sve jačem jutarnjem svetlu, video prolaz u obliku luka iznad koga se nalazio plemićki grb. Kuća nekog plemića. ,,Ko ima sekiru?", upitao je svoje vojnike. Jeđan od naoružanih vojnika je zakoračio napred i ser Sajmon je pokazao na tešku kapiju. Kuča je imala prozore u prizemlju, ali oni su bili prekriveni teškim čeličnim rešetkama, što je delovalo kao dobar znak. Ser Sajmon je koraknuo nazad kako bi omogućio svojim vojnicima da počnu da razvaljuju kapiju. Covek sa sekirom je znao šta treba da radi. Napravio je rupu tamo gde je pretpostavio da se nalazi reza, a kad je dovoljno proširio otvor, gurnuo je ruku i podigao rezu kako bi ser Sajmon i njegovi strelci mogli da otvore kapije. Ser Sajmon je ostavio dvojicu muškaraca da čuvaju kapiju, naredivši im da ne dopuste nijednom drugom pljačkašu da priđe imanju, a onda ostale poveo u dvorište. Prvo

što je video bila su dva broda privezana za rečno pristanište. To nisu bili veliki brodovi, ali svi brodići su bili dragoceni tako da je narcdio četvorici svojih strelaca da se popnu na njihove palube. „Recite svakome ko dođe da su oni moji, razumete li? Moji!" Sada je morao da bira: da li da krene ka magacinima ili ka kući? Ili ka štali? Rckao je dvojici naoružanih vojnika da pronadu štale i da čuvaju sve konje koji se tamo nalaze, a onda je nogom otvorio vrata kuće i poveo šestoricu muškaraca u kuhinju. Dve žene su vrištale. On ih je ignorisao: to su bile starc, ružne sluškinje, a on je bio u potrazi za bogatijim plenom. U zadnjem delu kuhinje nalazila su se vrata i on je mahnuo rukom jednom od svojih strelaca da krene ka njima, a onda je, držeći mač ispred sebe, prošao kroz mali tamni hodnik i ušao u sobu spreda. Tapiserija na kojoj je bio Bahus, bog vina, visila je na jednom zidu i ser Sajmon se setio da se dragocenosti ponekad kriju iza takvih tapiserija tako da ju je isekao mačem, ali iza nje se nalazio samo gipsani zid. Sutnuo je stolice, a onda video sanduk sa velikim tamnim katancem. „Otvorite ga'1, naredio je dvojici svojih strelaca, ,,a šta god da je unutra, moje je.“ A onda se, ignorišući dve knjige koje nisu bile ni od kakve koristi ni ljuđima ni životinjar vratio u hodnik i potrčao uz tamne, drvene stepenice. Ser Sajmon je pronašao vrata koja su vodila u m na prednjoj strani kuće. Vrata su bila zabravljena, a kađa , pokušao da ih otvori na silu, žena je vrisnula s druge strane. Ser Sajmon se udaljio i štiklom svoje čizme smrskao rezu i tresnuo vrata tako snažno da su se zatresla na šarkama. A onda je ušao, dok je njegov stari mač sijao na bledom svetlu zore, i primetio tamnokosu ženu. Ser Sajmon je sebe smatrao praktičnom osobom. Njegov otac, koji je bio razuman čovek, nije hteo da mu sin traći vreme na obrazovanje, iako je ser Sajmon naučio da čita, i mogao je, ako je bilo potrebno, da napiše pismo. On je voleo korisne stvari lovačke pse i oružje, konje i bojnu opremu, i prezirao je moderne trendove nežnosti. Njegova majka je, međutim, obožavala trubadure i stalno je slušala pesme nežnih vitezova za koje je ser Sajmon mislio da ne bi izdržali ni dva minuta u tumirskim kavgama. Te pesme i poeme slavili su ljubav kao da je to neka retka stvarčica koja životu daje draž, ali ser Sajmonu nisu morali pesnici da objasne šta je to ljubav. Ljubav je za njega predstavljala prevrtanje seljančice u polju spremnom za žetvu ili navaljivanje u krčmi na neku kurvu koja je zaudarala na pivo, ali kada je ugledao tamnokosu ženu, iznenada je shvatio šta su to trubaduri veličali.

Nije bilo važno što se žena tresla od straha, ni što joj je kosa bila raščupana, a lice mokro od suza. Ser Sajmon je prepoznao lepoticu i to ga je pogodilo kao strela. Ostao je bez daha. To je dakle ljubav! Taj osećaj je pratilo saznanje da on neće biti potpuno srećan sve dok ona ne bude bila njegova a to je bilo prikladno pošto je ona bila neprijatelj, grad je bio osvojen, a ser Sajmon, u pancir košulji i obuzet besom, prvi ju je pronašao. ,,Izlazite!“, zauralao je na sluge koje su se nalazile u prostoriji. ,,Izlazite!“ Sluge su istrčale u suzama, a ser Sajmon je nogom zatvorio polomljena vrata, a onda krenuo ka ženi koja se šćućurila pored kreveta svog sina, držeći dečaka u rukama. ,,Ko si ti?“, upitao je ser Sajmon na francuskom. Žena je pokušala da zvuči hrabro. ,,Ja sam grofica od Armorike“, rekla je. ,,A ko ste vi, monsje?“ Ser Sajmon je bio u iskušenju da kaže da pripada visokom plemstvu kako bi impresionirao Žanet, ali pošto nije bio tako bistar, čuo je kako izgovara svoje pravo ime. Polako je postajao svestan da ta soba zrači bogatstvom. Zastori oko kreveta bili su gusto izvezeni, svećnjaci su bili načinjeni od pravog srebra, a zidovi sa obe strana kamenog kamina bili su prekriveni oplatama od skupocenog izrezbarenog drveta. Manji krevet je gurnuo na vrata, pošto je smatrao da će tako obezbediti neku privatnost, a onda je otišao da se ugreje pored vatre. Dodao je još nekoliko grumenova uglja na male plamenove i držao svoje promrzle rukavice blizu vatre. „Ovo je vaša kuća, madam?“ ,,Da, jeste.“ „Ali ne i kuća vašeg supruga?“ ,,Ja sam udovica“, rekla je Žanet. Bogata udovica! Ser Sajmon samo što se nije prekrstio iz zahvalnosti. Udovice koje je sreo u Engleskoj, bile su namazane veštice, ali ova...! Ova je bila drugačija. Ovo je bila žena dostojna šampiona turnira i činilo mu se da je dovoljno bogata da ga spase sramote od gubitka imanja i viteškog statusa. A možda je čak imala i dovoljno gotovine da može da kupi titulu barona. Ili možda erla? Okrenuo se i nasmešio joj se. „Jesu li ono vaši brodovi u pristaništu?“ ,,Da, monsje.“ ,,Po pravilima rata, madam, oni su sada moji. Sve što se ovde nalazi, moje je.“

Žanet se namrštila kada je čula tu rečenicu. ,,Po kakvim pravilima?“ „Po zakonu mača, madam, ali mislim da vi imate i sreće. Jer vam ja nudim svoju zaštitu.“ Žanet je sedela na ivici kreveta sa zastorima, stežući Šarla. „Pravila viteštva, moj gospodaru“, rekla je, „osiguravaju moju zaštitu.“ Trgla se kada je čula ženu kako vrišti u obližnjoj kući. ,,Viteštva?“, upitao je ser Sajmon. „Viteštva? Čuo sam da to pominju u pesmama, madam, ali ovo je rat. Naš zadatak je da kaznimo sledbenike Sarla od Bloa zato što se pobunio protiv zakonitog gospodara. Kažnjavanje i kavaljerstvo ne idu zajedno.“ Namrštio se. ,,Pa vi ste Tamna Ptica!“, rekao je pošto ju je iznenada prepoznao pri svetlosti rasplamsale vatre. „Tamna Ptica?“, Zanet ga nije razumela. ,.Vi ste se 'borili protiv nas sa zidina! Vi ste me pogodili u mišicu!" Ser Sajmon nije zvučao ljutito, nego zapanjeno. Mislio je da će biti gnevan kada bude sreo Tamnu Pticu, ali stvarnost je nosila u sebi previše utisaka da bi bilo mesta i za gnev. Iskezio se. „Zatvorili ste oči kada ste povukli tetivu i zato ste me promašili!“ ,,Ja ne promašujem!“, rekla je Zanet uvređeno. ,.Ogrebotina“, rekao je ser Sajmon, pokazujući na procep na rukavu svoje pancir košulje. „Ali zašto se vi, madam, borite na strani lažnog vojvode?“ „Moj suprug je bio nećak vojvode Šarla!“, rekla je odlučno. „Moj bože, mislio je ser Sajmon, gospode bože! Ona je stvarno pun pogodak!“ On se naklonio. „Znači, vaš sin je novi grof‘, rekao je, pokazavši glavom na Šarla koji je zabrinuto virio iz majčinog zagrljaja. ,,Jeste“, potvrdila je Zanet. „Divan dečak.“ Ser Sajmon je naterao sebe da laska. A mislio je da je Šarl mala dosađa sa licem poput pudinga čije ga prisustvo sputava da sledi prirodni instinkt i da baci Tamnu Pticu na leđa i tako joj pokaže stvarnosti rata. Bio je svestan da je ta udovica aristokrata, lepotica, i da je u srodstvu sa Šarlom od Bloa koji je bio nećak francuskog kralja. Ta žena je značila bogatstvo i ono što je ser Sajmou u tom trenutku bilo neophodno, bilo je to da ona shvati da je u njenom interesu da deli njegove ambieije. „Divan dečak, madam'1, nastavio je, ,,kome je potreban otac.“ Žanet ga je samo gledala netremice. Ser Sajmon je imao priglupo lice. Imao je velik nos, čvrstu bradu. lice koje nije odražavalo ni najmanji znak inteligencije niti domišljatosti. A ipak, imao je izgleda dovoljno samopouzdanja da ubedi sebe

da će ona pristati da se uda za njega. Da li on to stvarno misli? Zevnula je, a onda je preplašena počela da jeca kada se ispod prozora čula ljutita vika. Neki strelci su pokušavali da prođu pored muškaraca koji su čuvali kapiju. Ser Sajmon je otvorio prozor, gurnuvši ga. „Ovo mesto je moje“, dreknuo je na engleskom. „Pronađite svoje piliće za čerupanje. Okrenuo se ka Žanet. „Vidite, madam, kako vas je štitim?“ „Znači, postoji viteštvo u ratu?“ „Postoji, takođe, i mogućnost u ratu, madam. Vi ste bogati, udovica ste i potreban vam je muškarac." Ona ga je gledala razrogačenih očiju, ne mogavši da veruje koliko je drzak. ,,Zašto?“, upitala je jednostavno. ,,Zašto?“ Ser Sajmon je bio zapanjen pitanjem. Pokazao je rukom na prozor. „Slušajte vrisku, ženo! Šta vi mislite da se događa ženama kada grad padne?“ „Ali vi ste rekli da ćete me zaštititi“, istakla je. ,,I hoću.“ Gubio se u ovom razgovoru. Ta žena, mislio je, iako je lepa, bila je neverovatno glupa. „Ja ću vas zaštititi", rekao je, ,,a vi ćete voditi računa o meni.“ ,,Kako?“ Ser Sajmon ju je pogledao. „Imate li novca?“ Žanet je slegla ramenima. „Ima nešto malo u prizemlju, moj gospodaru, sakriveno u kuhinji. Ser Sajmon se ljutito namrštio. Da li je ona stvarno mislila da je on budala? I da će nasesti na to, spustiti se niz stepenice i ostaviti je da se iskrade kroz prozor? „Znam jednu stvar novcu, madam“, rekao je, „a to je da se novac nikada ne krije tamo gde bi ga sluge mogle naći. Novac se krije u tajnim odajama. U spavaćoj sobi.“ Silom je otvorio orman i izbacio je odeću na pod, ali tu ništa nije bilo sakriveno, a onda je, sledeći inspiraciju, počeo da kucka po drvenoj oplati. Naime, čuo je da takve oplate od drveta često imaju neko skriveno mesto i skoro istog trenutka bio je nagrađen za trud, jer je čuo odjek zvuka praznine koji je tražio. ,,Ne, monsje!“, rekla je Žanet. Ser Sajmon ju je ignorisao, gurajući svoj mač i motku među oplate od lipe koje su se prvo razmakle, a onda odvojile od osnove. Ubacio je sečivo u procep i vukao rukama prekrivenim rukavicama preko slomljenog drveta. ,,Ne!“, zavapila je Žanet. Ser Sajmon je ukočeno gledao. Iza tih drvenih oplata se nalazio sakriveni novac, tj. bure puno kovanog novca, ali to nije bila jedina nagrada. Nagrada je bila

kompletna bojna oprema i komplet oružja o kakvom je ser Sajfnon dotad mogao samo da sanja. Blistavi komplet bojne opreme, svaki delić bio je pozlaćen i praćen suptilnim gravurama. Da li je to italijanski rad? A tek mač! Kada ga je izvukao iz korica bilo je to kao da drži sam Ekskalibur. Oštrica mača je imala plavi odsjaj, a taj mač nije bio ni približno težak kao njegov, već je delovao čudesno izbalansirano. Da li su tu oštricu mača napravili čuveni majstori za mačeve, Poitijer možda, ili, što bi bilo još bolje, Spanci? ,,To pripada mom suprugu“, Žanet je odmah pokušala da utiče na njega, ,,i to je sve što mi je ostalo od njega. Oni moraju pripasti Šarlu.“ Ser Sajmon ju je ignorisao. Vukao je prstom u rukavici duž pozlate na oklopu za grudi. Samo taj deo bojne opreme je vredeo kao jedno imanje! ,,To je sve što mu je ostalo od oca“, molila je Žanet. Ser Sajmon je otkopčao svoj pojas sa mačem i pustio je da staro oružje padne na pod, a onda je pričvrstio mač grofa od Armorike oko struka. Zatim se okrenuo i gledao je Žanet, diveći se njenom glatkom licu bez ožiljaka. Ovo su bile povlastice rata o kojima je sanjao i počeo je da se plaši da nikada neće naleteti na njih: bure kovanog novca, komplet bojne opreme koji bi odgovarao i kralju, oštirca napravljena za šampiona i žena na kojoj bi mu zavidela cela Engleska. „Bojna oprema je moja“, rekao je, ,,kao i mač“. ,,Ne, monsje, molim vas.“ „Šta možete da uradite? Da ih otkupite od mene?“ „Ako moram“, rekla je Žanet, pokazujući glavom u pravcu bureta. „To je, takođe, moje, madam“, rekao je ser Sajmon, i da bi to dokazao, otišao je do vrata, odblokirao ih i pozvao dvojicu svojih strelaca da se popnu uz stepenice. Pokazao je rukom na bure i bojnu opremu. „Spustite ih“, rekao je ,,i čuvajte ih na sigurnom. I nemojte misliti da nisam prebrojao kovani novac, pošto jesam. Sada idite!“ Žanet je posmatrala krađu. Htela je da plače od samosažaljenja, ali je naterala sebe da ostane mirna. „Ako otmete sve što posedujem“, rekla je ser Sajmonu, „kako onda mogu da otkupim bojnu opremu?" Ser Sajmon je ponovo gurnuo dečakov krevet na vrata, a onda ju je nagradio osmehom. „Ima nešto što možete da upotrebite da kupite bojnu opremu, draga moja“, rekao je pobednički. „Imate sve što žena treba da ima. Možete to da upotrebite.“ Žanet je nekoliko trenutaka držala oči sklopljene. ,,Da li je sva engleska gospoda poput vas?“, upitala je.

„Samo ih je nekolicina tako vešta sa oružjem“, rekao je ser Sajmon ponosno. Taman se spremao da joj priča o svojim pobedama na turnirima, naravno da bi je impresionirao, ali ona ga je prekinula. „Htela sam“, prekinula ga je ledenim glasom, ,,da saznam da li su svi engleski vitezovi lopovi, poltroni i siledžije.“ , Ser Sajmon je bio istinski zbunjen uvredom. Izgleda da ta žena jednostavno nije cenila svoju srećnu sudbinu, a tu manu je mogao da pripiše urođenoj gluposti. ,,Vi zaboravljate, madam“, objasnio je, ,,da ratni pobednici dobijaju nagrade.“ ,,Ja sam vaša nagrada?“ Bila je više nego glupa. Mislio je ser Sajmon, ali kome treba pamet kod žena? ,,Madam“, rekao je, ,,ja sam vaš zaštitnik. Ako vas ostavim, ako prestanem da vas štitim, onda će na ovim stepenicama biti gomila muškaraca koji će želeti da vas siluju. Da li me sada razumete?" ,,Mislim“, rekla je ledenim glasom, ,,da će mi erl od Northemptona pružiti bolju zaštitu.“ Slatki Hriste, mislio je ser Sajmon, ova kučka je ograničena. Bilo je besmisleno pokušavati objasniti joj nešto budući da je bila previše glupa da bi razumela. tako da je morao da je napadne. Brzo je prešao preko sobe, oteo joj je Šarla iz ruku i bacio je dečaka na manji krevet. Žanet je vrisnula i pokušala da ga udari. ali ju je ser Sajmon uhvatio za ruke i udario je preko lica rukom u rukavici, a kada se ona ukočila od bola i zaprepašćenja, O11 je pokidao trake na njenom ogrtaču i onda, svojim velikim šakama, pocepao prednji deo njene spavaćice. Ona je vrištala i pokušavala je da rukama sakrije svoju golotinju, a ser Sajmon joj je na silu razdvojio ruke i piljio je u nju zadivljeno. Bila je savršena! ,,Ne!“, plakala je Žanet. Ser Sajmon ju je grubo gumuo na krevet. „Hoćete li da vaš sin nasledi bojnu opremu vašeg muža koji je bio izdajica?“, upitao ju je. „Ili njegov mač? Onda je bolje, madam, da budete ljubazni prema njihovom novom vlasniku. Spreman sam da bu~ dem ljubazan prema vama.“ Otkopčao je kaiš sa mačem, supustio ga je na pod, a onda je podigao svoj ogrtač i petljao je sa pantljikama na pantalonama. ,,Ne!“, zavapila je Žanet i pokušavala da siđe sa kreveta, ali je ser Sajmon snažno uhvatio njenu spavaćicu i povukao platno tako da je ono palo njoj do struka. Dečak je vrištao, ser Sajmon se nespetno igrao svojom zarđalom rukavicom, a Žanet je imala osećaj da je đavo došao u njenu kuću. Pokušala je da pokrije svoju golotinju, ali ju je Englez ponovo udario po licu, a zatim je još jednom podigao svoj ogrtač. Sa druge strane pro zora napuklo zvono Devičine

crkve konačno je ućutalo, jer su Englezi došli, Žanet je imala prosca, a grad je plakao. Kada je otvorio kapiju, Tomas nije nameravao da idc u pljačku, već je želeo da negcle spere rečni mulj s nogu, što jc i uradio s buretora piva u prvoj krčrai na koju je naišao. Vlasnik krčme bio je krupan, čelavi čovek koji je glupavo napao engleske strelce. tako da ga je Džejk oborio svojim iukom, a onda mu proburazio storaak. „Glupo kopile", rekao je Džejk. „Nisam nameravao da ga povredira. Bar ne teško."‘ Cizme mrtvog čoveka su odgovarale Tomasu što je bilo dobrodošlo iznenađenje, pošto se to retko događalo, i čim su pronašli njegovu zalihu kovanog novca, krenuli su u potragu za drugom zabavom. Erl od Northcmptona je mamuzao svog konja duž glavne ulice, dovikujući neobuzdanim muškarcima da ne pale grad. Želeo je da zadrži La Roš-Derijen kao tvrđavu, i grad mu ne bi koristio ako bi ga pretvorili u hrpu pepela. Nisu svi išli u pljačku. Neki stariji muškarci, pa čak i nekoiicina raladih, bili su zgađeni takvira ponašanjem i imali su nameru da zauzdaju divljačke ispade. Medutira, njih je bilo manje nego muškaraca koji u tom palom gradu nisu videli ništa drugo do mogućnosti. Otac Hob, engleski sveštenik koji je bio zadužen za ljude Vila Skita. pokušao je da ubedi Tomasa i njegovu grupu da čuvaju crkvu, ali oni su na umu imali druga zadovoljstva. „Nemoj škoditi svojoj duši. Tome'", rekao je otac Hob, podsećajući Tomasa na to da je i on, kao i ostaii muškarci, bio na misi prethodnog dana, ali Tomas je smatrao da će isprljati svoju dušu i ovako i onako, i onda je bolje da se to dogodi pre nego kasnije. Tražio je devojku, bilo kakvu devojku, zato što je većina Vilovih vojnika u kampu imala žene. Tomas je živeo sa slatkom malom Bretonkom, ali ona se razbolela od groznice na samom početku zimske kampanje i umrla je, a otac Hob je održao misu za nju. Tomas je video kada je devojčino ncpokriveno tclo tupo udarilo o dno plitkog groba, i u tora trenutku je pomislio na grobove u Huktonu i setio se obećanja koje je dao ocu na samrti, a onda je opet potisnuo to obećanje. Bio je ralad i nije mogao da optereti svoju savest. La Roš-Derijen je sada klečao pred gnevom Engleza. Muškarci su rasturali slamnate krovove kuća i lomili nameštaj, ragajući za novcera. Ubili su svakog stanovnika grada, koji je pokušao da zaštiti svoju ženu, dok su svaku ženu koja je pokušala da se zaštiti, savladali. Neki stanovnici su uspeli da umaknu pustošenju

bežeći preko mosta, a manji konjički gamizon je pobegao iz utvrđenja i od neizbežnog napada. I tako su sada erlovi naoružani vojnici pljačkali gradić, a to je značilo da je suđbina La Roš-Derijena zapečaćena. Neke žene su našle utočište u crkvama i one koje su imale sreće, tamo su pronašle zaštitnike, ali većina njih nije bila te sreće. Tomas , Džejk i Sem su konačno pronašli kuću koja nije bila opljačkana, a ona je pripadala kožaru, čovečuljku koji je zaudarao i imao ružnu suprugu i troje male dece. Sem, kome su neznanci verovali zbog nevinog lica, držao je nož na vratu najmanjeg deteta i tada se kožar iznenada setio gde je sakrio gotovinu. Tomas je posmatrao'Sema, plašeći se da će on sfvarno prerezati grkljan dečaku, jer je Sem, uprkos rumenim obrazima i veselim očima bio podjednako zao kao i svaki muškarac u družini Vila Skita. Ni Džejk nije bio mnogo bolji iako je Tomas obojicu smatrao za prijatelje. „Ovaj čovek je siromašan kao što smo i mi“, rekao je Džejk, čudeći se dok je prebrojavao kožarev novac. Gumuo je trećinu gomile Tomasu. ,,Da li hoćeš njegovu suprugu?“, ponudio je Džejk velikodušno. „Hriste, ne! Ona je razroka kao i ti.“ ,,Stvamo?“ Tomas je ostavio Džejka i Sema da se zabavljaju i otišao je da pronađe krčmu gde će biti hrane i pića i gde će moći da se ugreje. Zaključio je da je svaka devojka oko koje bi se vredelo pomučiti, već bila uhvaćena, tako da je odvezao žicu sa luka, progurao se pored grupe muškaraca koji su delili plen pronađen u privezanim zaprežnim kolima i pronašao je krčmu gde je udovica materinskog izgleda pametno zaštitila svoju imovinu i ćerke tako što je ukazala dobrodošlicu prvim naoružanim vojnicima i obasula ih besplatnom hranom i pivom, a zatim ih je izgrdila što su isprljali pod u njenoj krčmi svojim blatnjavim nogama. Vikala je sada na vojnike iako ju je samo nekolicina mogla razumeti, a jedan od muškaraea je progunđao Tomasu da nju i njene čerke niko ne sme da dira. Tomas je podigao ruke kako bi pokazao da ne misli ništa loše, a onda je napunio tanjir hlebom, jajima i sirom. ,,A sada joj plati“, progunđao je jedan od naoružanih vojnika i Tomas je poslušno stavio nekoliko kožarevih novčića na sto. „Ovaj je zgodan“, rekla je udovica svojim ćerkama, koje su se smejuljile. Tomas se okrenuo i pretvarao se da proučava devojke. „One su najlepše devojke u Bretanji“, rekao je udovici na francuskom, „zato što liče na vas, madam.“

Taj kompliment, iako nije bio iskren, učinio je da krčmom odjekne smeh. Van te gostionice mogla se čuti vriska i plač, ali u krčmi je bilo toplo i prijatno. Tomas je alavo jeo, a onda je pokušao da se sakrije u prozorskom uđubljenju kada je video da otac Hob uzrujano ulazi u gostionicu. Ali sveštenik je ipak video Tomasa. ,,Ja još uvek tražim muškarce koji će čuvati crkve, Tomase.“ ,,A ja ću se napiti, oče“, rekao je Tomas srećno, „tako ću se napiti da će jedna od onih dveju devojaka izgledati privlačno.“ Glavom je pokazao na udovičine ćerke. Otac Hob ih jc kritički odmerio, a onda uzdahnuo. „Ubićeš se ako budeš toliko popio Tomase.“ Seo je za sto, mahnuo devojkama i polr.i);a>^na Tomasov pehar. „I ja ću popiti piće sa tobom“, rekao jc sveštenik. ,,A šta je sa crkvama?“ „Uskoro će svi biti pijani“, rekao je otac Hob, ,,i užas će proći. Uvek bude tako. Pivo i vino, bog to zna, prouzrokuju mnoge grehe, ali, takođe, čine i da ti gresi kratko traju. Tako mi boga, napolju je tako hladno.“ Nasmešio se Tomasu. „I kako je tvoja grešna duša, Tome?“ Tomas je proučavao sveštenika. Njemu se sviđao otac Hob, koji je bio nizak i živahan, sa gustom, neukrotivom, tamnom kosom oko veselog lica koje je bilo prošarano ožiljcima od boginja. On je bio nižeg porekla, sin kolara iz Saseksa, i kao i svaki momak sa sela mogao je da se takmiči sa najboljima u gađanju iz luka. Ponekad je pratio Skitove Ijude tokom njihovih pljačkaških pohoda na teritoriju vojvode Sarla i umeo se dobrovoljno pridružiti strelcima kada bi oni sjahali sa konja kako bi formirali borbenu liniju. Crkveni zakoni su zabranjivali sveštenicima da drže oružje, međutim, otac Hob je uvek tvrdio da on koristi samo strele sa tupim vrhovima, iako je delovalo da i njegove strele probadaju pancir košulje neprijatelja podjednako efikasno kao i bilo čije druge. Otac Hob je. ukratko, ipak bio dobar čovek čija je jedina mana bilo to što se preterano interesovao za Tomasovu dušu. „Moja duša se rastvara u pivu“, rekao je Tomas. ,,To je stvarno dobra reč“, rekao je otac Hob. „Rastvara, a?“ Podigao je njegov veliki, tamni luk i pogladio srebrni grb svojim prljavim prstima. ,,Da li si nešto otkrio o ovome?“ ,,Ne.“ „Ili možda ko je ukrao koplje?“ ,,Ne.“

„Zar ti više nije stalo do toga?“ Tomas se zavalio u svoju stolicu i ispružio svoje duge noge. ,,Ja dobro radim svoj posao, oče. Mi dobijamo ovaj rat, a ko zna šta će se dogoditi sledeće godine u ovo doba? Ko to zna? Možda ćemo razbiti nos francuskom kralju.“ Otac Hob je klimnuo glavom u znak odobravanja iako je izraz njcgovog lica nagoveštavao da je nebitno ono što je Tomas rekao. Prstom je crtao po pivskoj peni na stolu. „Dao si obećanje svome ocu, Tomase, i to obećanje si dao u crkvi. Zar mi nisi ti sam tako rekao? I da je to bilo svečano obećanje, Tomase? Obećao si da ćeš vratiti koplje? Bog sluša takve zavete.“ Tomas se nasmešio. „Van ove gostionice, oče, događa se toliko silovanja, ubistava i pljački da sva pera na nebu jedva stižu da sve to upišu u liste grehova. A vi se brinete za mene?“ ,,Da, Tomase, brinem se. Neke duše su mekše ocl drugih. Trebalo bih da pazim na sve njih, ali ako u stadu imaš pobedničkog ovna, dobro je ako paziš na njega.“ Tomas je uzdahnuo. „Jednog dana, oče, pronaći ću čoveka koji je ukrao to prokleto koplje i udaraću ga njime po zađnjici sve dok ne bude shvatio šta je uradio. Jednog dana. Hoćete li onda biti zadovoljni?“ Otac Hob se nasmešio blaženo. „Biću, Tomase, ali ima jedna mala crkva kojoj je potreban još jedan čovek da stražari na vratima. Ta crkva je puna žena! Neke od njih su tako lepe da će ti se slomiti srce samo ako ih budeš video. A kasnije možeš da se napiješ.“ ,,Da li su te žene stvamo lepe?“ ,,A šta ti misliš, Tomase? Većina liči na slepe miševe i miriše na koze, ali im je ipak potrebna zaštita." I tako je Tomas pomogao da sačuvaju crkvu, a kasnije, kada je vojska bila toliko pijana da više nije mogla da nanosi štetu, vratio se u udovičinu gostionicu gde se opio do besvesti. Osvojio je grad, služio je dobro svog gospodara, i bio je zadovoljan. Tomas se probudio pošto ga je neko šutirao. Usledila je pauza, pa još jedan udarac, a zatim mu je neko pljusnuo hlađnu vodu u lice. ,,Isuse!“ ,,To sam ja“, rekao je Vil Skit, „otac Hob mi je rekao da ću te ovde pronaći.“ „O, Isuse“, ponovo je rekao Tomas. Glava mu je bila prazna, stomak pun gorčine i osećao se loše. Nemoćno je treptao na dnevnom svetlu, a onda se namrštio na Skita. ,,Pa to si ti.“ „Mora da je sjajno biti tako pametan“, rekao je Skit. Onda se iskezio Tomasu koji je ležao nag u slami štale gostionice i to sa jednom od udovičinih kćeri. „Mora da si stvarno bio mrtav pijan kad si isukao mač

iz korica zbog tako nečeg“, dodao je Skit, gledajući u devojku koja je navlačila pokrivač na sebe. „Bio sam pijan“, promumlao je Tomas. ,,I još uvek sam.“ Lelujajući se, ustao je i navukao košulju. „Erl hoće da te vidi“, rekao je Skit i dalje se zavaljajući. ,,Mene?“ Tomas je đelovao zbunjeno. ,,Zašto?“ „Možda želi da se ti oženiš njegovom ćerkom“, rekao je Skit. „Ali, za boga miloga, Tome, pogledaj u kakvom si stanju!“ Tomas je navukao čizme i pancir košulju, a zatim izvukao pantalone iz torbe sa prtljagom i prebacio ogrtač preko pancir košulje. Na ogrtaču se nalazio grb erla od Northemptona sa tri zelene i crvene zvezde, na koje su skočila tri lava. Pljusnuo je vodu na lice, a onda je oštrim nožem obrijao kratku, oštru bradu. „Pusti bradu, momče“, rekao je Skit, ,,to će ti uštedeti trud.“ „Zašto Bili hoće da me vidi?“, upitao je Tom, koristeći erlov nadimak. „Zbog onog što se dogodilo juče u gradu?“, nagovestio je Skit pametno. „Zaključio je da mora da obesi nekoga za primer, tako da me je pitao da li ja imam neko beskorisno kopile kojeg bih hteo da se rešim, a ja sam odmah pomislio na tebe.“ „Kako se sada osećam“, rekao je Tomas, „može baš i da me obesi.“ Povratio je, a onda je otpio gutljaj vode. On i Vil Skit su otišli u grad i pronašli erla od Northemptona kako zaseda u jednoj zgradi. Zgrada na kojoj je bila okačena njegova zastava trebalo je da predstavlja cehovsku zgradu, iako je verovatno bila manja od stražarske sobe u erlovom zamku. Erl je sedeo u ćošku, dok su molioci, jedan za drugim, izlazili pred njega i tražili pravdu. Oni su se žalili da su bili opljačkani, a to je bilo besmisleno s obzirom na to da su odbili da predaju grad, ali erl ih je ipak slušao ljubazno. A onda se advokat, čovek sa licem lasice, koji se zvao Belas, naklonio erlu i izdeklamovao dugačku žalopojku zbog načina ponašanja prema grofici od Armorike. Tomasa reči nisu doticale, ali ga je Belasova upornost naterala da obrati pažnju. ,,Da vaša milost“, rekao je Belas, gledajući u erla, „nije intervenisala, groficu bi silovao ser Sajmon Džekil.“ Ser Sajmon je stajao naslonjen na jedan zid u prostoriji. ,,To je laž!“, protestovao je na francuskom.

Erl je uzdahnuo. ,,A zašto su ti onda pantalone bile spuštene do članaka kada sam ušao u kuću?“ Ser Sajmon je poerveneo kada su se muškarci u sali nasmejali. Tomas je morao da prevodi Vilu Skitu, a on je klimnuo glavom pošto je već čuo tu priču. ,,To kopile se spremalo da opljačka neku udovicu sa titulom“, objasnio je Tomasu, „kada je ušao erl. Čuo ju je kako vrišti, shvataš? A pre toga je video grb na kući. Aristokrate uvek paze jedni na druge.“ Advokat je upravo izneo dugu listu optužbi protiv ser Sajmona. Činilo se da je on udovicu i njenog sina smatrao svojim zarobljenicima i verovao je da ima pravo da za njih traži otkupninu. On je, takođe, ukrao dva udovičina broda, bojnu opremu njenog supruga, kao i njegov mač i sav grofičin novac. Belas je sve te pritužbe ozlojeđeno izdeklamovao, a onda se naklonio erlu. ,,Vi uživate reputaciju pravednog čoveka, moj gospodaru“, rekao je, ulizujući se, ,,i ja polažem sudbinu udovice u vaše ruke.“ Erl od Northemptona je delovao iznenađeno kada mu je pomenuto njegovo poštenje. ,,A šta biste vi želeli?“, upitao je. Belas je sklonio neko pero sa odeće. „Povraćaj svih ukradenih stvari, moj gospodaru, kao i zaštitu engleskog kralja za udovicu i njenog sina plemića.“ Erl je dobovao prstima po naslonu svoje stolice, a onda se namrštio na ser Sajmona. ,,Ne možete tražiti otkupninu za trogodišnjeg dečaka“, rekao mu je. „Ali on je grof!“, protestovao je ser Sajmon. „Dečak sa titulom!“ Erl je uzdahnuo. Shvatio je da je ser Sajmon glup kao goveče koje traži hranu. On nije mario za tuđe interese i čvrsto je odlučio da ostvari svoje snove. Zbog toga je verovatno bio tako dobar vojnik iako je i dalje bio budala. „Mi ne držimo trogodišnjake da bismo tražili otkupninu“, rekao je erl nepokolebljivo, ,,i ne držimo žene kao zarobljenike, osim ako korist nije važnija od učtivosti, a ja ovde ne vidim nikakvu korist.“ Erl se okrenuo ka činovnicima koji su se nalazili iza stolice u kojoj je sedeo. „Koga je grofica od Armorike podržavala?" „Šarla od Bloa, moj gospodaru", odgovorio je jedan od činovnika, visoki bretonski činovnik. ,,To je neki bogati lopov?" ,,U izvesnoj meri, moj gospodaru". odgovorio je, prisećajući se, činovnik kome je curio nos. ,,On je posedovao neko imanje u Finisteru koje je već u našim rukama, kao i neke kuće u Geingampu, ali ništa više.“

,,Eto“, rekao je erl, okrećući se ponovo ka ser Sajmonu. „Kakvu korist možemo imati od trogodišnjaka bez novca?“ „Ali oni nisu bez novca“, protestovao je ser Sajmon. ,,Iz te kuće sam uzeo vrednu bojnu opremu.“ „Koju je dečakov otac osvojio u nekoj bici!“ ,,A i sama kuća je bogata." Ser Sajmon je počinjao da se žesti. „Tamo ima brodova, magacina, štala.“ ,,Ta kuća", činovnik je zvučao kao da mu je dosadno, ,,pripadala je grofovom tastu. On je bio trgovac vinom, rekao bih.“ Erl je upitno podigao obrvu i gledao je ser Sajmona jer je on odmahivao glavom zbog činovnikove upornosti. „Dečak je, moj gospodaru, rođak Šarla od Bloa“, odgovorio je ser Sajmon savršeno uljudno, a opet nekako oholo. „Ali pošto je on siromašni rođak“, rekao je erl, „sumnjam da mu je miljenik. Pre mu je teret, zar ne mislite tako? Osim toga, šta vi hoćete da ja uradim?“ „Pravi vojvoda je petogodišnji dečak iz Londona, ser Sajmone. To bi bila lakrdija sa decom! Trogodišnjak koji bi se sklupčao pored petogodišnjaka! Da li će njihove dojilje doći sa njima? Hoćemo li napraviti gozbu sa mlekom i palačinkama nakon toga? Ili bismo mogli uživati u igri ‘pronadi papuču’ kada se okonča ceremonija?“ „Sama grofica se borila protiv nas sa zidina grada!“ Ser Sajmon je izgovorio poslednju prizužbu. ,,Ne raspravljaj se sa mnom!“, uzviknuo je erl i udario je u naslon stoliee. ,,Ti zaboravljaš da sam ja kraljev izaslanik i da raspolažem njegovom moći.“ Erl se zavalio u stolicu obuzet besom. Ser Sajmon je progutao sopstvenu jarost, ali nije mogao da odoli, a da ne promumla da se grofica borila sa lukom protiv Engleza. ,,Da li je ona Tamna ptica?“, upitao je Tomas Skita. „Grofica? A, da, tako kažu." „Ona je lepotica." „Nakon što sam jutros video na šta si trošio snagu“, rekao je Skit, „kako bi ti to mogao proceniti?“ Erl je bacio pogled pun prekora na Skita i Tomasa, a onda je ponovo pogledao ser Sajmona. „Ako se grofica stvarno borila protiv nas sa zidina grada", rekao je, „onda se divim njenom duhu. A što se tiče ostalih stvari...“ Napravio je pauzu i uzdahnuo je. Belas je iščekivao, a ser Sajmon je bio zabrinut. „Dva broda“, odlučio je erl, „predstavljaju ratne trofeje i njih ćemo prodati u Engleskoj ili ćemo

ih staviti u službu kralja, a ti ćeš, ser Sajmone, biti nagrađen jednom trećinom njihove vrednosti.“ To je bilo u skladu sa zakonom. Kralj bi uzimao trećinu, erl drugu trećinu, a poslednji deo bi pripao čoveku koji je osvojio ratni trofej. ,,A što se tiče mača i bojne opreme...“ Erl je ponovo napravio pauzu. Spasao je Žanet silovanja i ona mu se svidela, video je patnju na njenom licu i čuo je njenu potresnu priču da joj nije ostalo ništa od onoga što je pripadalo njenom suprugu, osim te dragocene bojne opreme i divnog mača, međutim, takve stvari su, po samoj prirodi, bile legitimni ratni plen. „Bojna oprema, oružje i konji su vaši, ser Sajmone“, rekao je erl i žalio je što mora da tako presudi, iako je znao da je to pošteno. ,,A što se deteta tiče, proglašavam da je on od ovog trenutka pod zaštitom kralja, a kada postanc punoletan, moći će da izabere stranu.“ Bacio je pogled na činovnike kako bi se uverio da oni zapisuju njegove odluke. „Kažete da biste želeli da živite u udovičinoj kući?“, upitao je ser Sajmona. ,,Ja sam tu kuću osvojio“, rekao je ser Sajmon osorno. ,,I kako sam čuo odneli ste sve“, dodao je erl ledeno. „Grofica tvrdi da ste vi ukrali novac od nje.“ ,,Ona laže.“ Ser Sajmon je delovao ozlojeđeno. „Laže, moj gospodaru, laže!“ Erl je sumnjao u to, ali nije mogao da jednog plemića optuži za krivokletstvo, a da ga ne izazove na dvoboj, međutim, iako se Vilijem Bohun nije bojao nijednog drugog čoveka, osim vog kralja, nije hteo da se raspravlja oko nečeg tako beznačajnog. Ignorisao je to jednostavno. „Kako god“, nastavio je, ,,ja sam dami obećao da ću je zaštititi od maltretiranja.“ Uporno je posmatrao ser Sajmona dok je govorio, a onda je pogledao Vila Skita, i počeo da govori na engleskom. ,,Da li bi ti voleo da ti ljudi budu na okupu, Vile?“ ,,Da, voleo bih, moj gospodaru.“ „Onda se možeš sa njima smestiti u udovičinu kuću. Ali da se prema njoj odnosite s dužnim poštovanjem, čuješ li me? Dostojanstveno! Reci to svojim ljudima, Vile!“ Skit je klimnuo glavom. „Odseći ću im uši ako je dotaknu, moj gospodaru.“ ,,Ne njihove uši, Vile. Odseci im nešto prikladnije. Ser Sajmon će ti pokazati gde se kuća nalazi, a vi ćete, ser Sajmone“, erl je ponovo govorio na francuskom, „pronaći sebi krevet na nekom drugom mestu.“ Ser Sajmon je otvorio usta kako bi protestovao, ali bio je dovoljan jedan erlov pogled da ga utiša. Istupio je još jedan molilac, koji je tražio nadoknadu za

podrum pun vina koji su mu ispraznili, a erl ga je poslao činovniku koji je trebalo da zabeleži njegove pritužbe na pergament. A erl je sumnjao da će ikada pronaći vremena da taj pergament i pročita. A onda se okrenuo ka Tomasu. „Moram da ti se zahvalim, Tomase od Huktona.“ ,,Da mi se zahvalite, moj gospodaru?“ Erl se nasmešio. „Otkrio si kako da uđemo u grad nakon svih naših neuspelih pokušaja.“ Tomas je pocrveneo. ,,To mi je predstavljalo zadovoljstvo, moj gospodaru.“ „Možeš tražiti nagradu od mene“, rekao je erl. ,,To je običaj.“ Tomas je samo slegao ramenima. ,,Ja sam zadovoljan, moj gospodaru.“ „Onda si ti srećan čovek, Tomase. Ali ću je zapamtiti da ti dugujem. I hvala ti, Vile.“ Vil Skit se iskezio. „Ako ovaj ograničeni ludak ne želi neku nagradu, moj gospodaru, ja ću je uzeti.“ Erlu se to svidelo. „Vile, nagradiću te tako što ću te ostaviti ovde. Predajem ti celu ovu oblast da sa njom radiš šta god poželiš. Zaboga, uskoro ćeš biti bogatiji od mene.“ Onda je zastao. „Ser Sajmon će vas odvesti do vaše četvrti.“ Ser Sajmon je sigumo bio uvređen zbog odluke da bude običan vodič, ali je na iznenađenje svih poslušao bez reči, možda i zato što je hteo da još jednom vidi Žanet. I tako je, negde oko podneva, poveo Vila Skita i njegove Ijude kroz male ulice do velike kuće koja se nalazila pored reke. Ser Sajmon je obukao svoju novu bojnu opremu, a pošto nije nosio ogrtač, uglačane pločice i pozlata na bojnoj opremi sijale su se na zubatom zimskom suncu. Spustio je glavu na kojoj se nalazio šlem kada je stigao do lučnog ulaza u dvorište. Žanet je istog trenutka istrčala iz kuhinje koja se nalazila levo od kapije. ,,Izlazite!“, povikala je na francuskom, „izlazite odavde!" Tomas je piljio u nju dok je jahao iza ser Sajmona. To je stvarno bila Tamna Ptica i izbliza je bila isto tako lepa kao onda kada ju je na trenutak video na zidinama grada. „Izlazite, svi vi!“ Stajala je sa rukama na kukovima, nepokrivene glave i vikala je. Ser Sajmon je podigao vizir u obliku njuške praseta na kacigi. ,,Ova kuća će odsad biti komanda, draga damo“, rekao je srećno. „Erl je tako naredio.“

„Erl je obećao da će me ostaviti na miru!“ Žanet je protestovala žestoko. „Onda je njegovo gospodstvo promenilo svoje mišljenje“, rekao je ser Sajmon. Pljunula ga je. ,,Ti si već ukrao sve što je bilo moje, a sada hoćeš da mi uzmeš i kuću?“ ,,Da, madam“, rekao je ser Sajmon, mamuzao je konja i gurao je. ,,Da, madam“, rekao je ponovo, a onda je povukao vođice konja tako da se on propeo i kasom krenuo ka Žanet koja je pala. „Uzeću vašu kuću“, rekao je ser Sajmon, ,,a i sve ostalo što želim, madam.“ Strelci koji su posmatrali scenu, počeli su da navijaju kada su videli njene duge nage noge. Ona ih je onda pokrila suknjama i pokušala je da ustane, ali je ser Sajmon podstakao svog konja da krene napred i time je naterao da se bez dostojanstva vuče po dvorištu. „Pusti devojku da ustane!“, povikao je ljutito Vil Skit. „Gospodine Skit, ona i ja smo stari prijatelji“, odgovorio je ser Sajmon, i dalje preteći Žanet teškim kopitima svog konja. „Rekao sam ti da je pustiš da ustane i da je ostaviš na miru!“, dreknuo je Vil. Ser Sajmon, uvređen što mu naređuje običan građanin i to pred strelcima, ljutito se okrenuo, ali Vil Skit je dobio nadležnost i vitez se zbog toga zaustavio. Skit je bio duplo strariji od ser Sajmona i ceo život je ratovao, a ser Sajmon je imao dovoljno pameti da mu se ne suprostavi. „Kuća je vaša, gospodine Skite“, udostojio se da mu kaže, ,,ali pazite na gazdaricu kuće. Ja imam planove za nju.“ Odvukao je konja od Žanet, koja je plakala od sramote, a onda ga isterao kasom iz dvorišta. Žanet nije znala engleski, ali je mogla da shvati da je Vil Skit intervenisao u njenu korist tako da je ustala i obratila mu se. ,,On mi je sve ukrao!“, rekla je, pokazujući rukom na jahača koji se povlačio. ,,Sve!“ ,,Ti razumeš šta ova devojka govori, Tome?“, upitao je Skit. ,,Ne sviđa joj se ser Sajmon“, odgovorio je Tomas lakonski. On se zavalio u sedlo, posmatrajući Žanet. ,,Za boga miloga, smiri devojku“, zamolio ga je Skit, a onda se okrenuo u sedlu. „Džejk? Proveri da li ima sena i vode za konje. Piter, zakolji dve junice tako da možemo nešto da prezalogajimo pre nego što se spusti veče. A vi ostali? Prestanite da zijate u devojku i smestite se!“

,,Lopove!“ Žanet je doviknula ser Sajmonu, a onda se okrenula ka Tomasu. ,,A ko ste vi?“ „Moje ime je Tomas, madam.“ Skliznuo je iz sedla i bacio je uzda konja ka Semu. „Erl je odredio da mi živimo ovde.“ A onda je Tomas dodao, ,,i da vas štitimo.“ ,JDa rae štitite!“ Žanet je piljila u njega. ,,Vi ste svi lopovi. Kako me vi možete štititi? Postoji mesto u paklu za lopove kao što ste vi i ono izgleda baš kao vaša Engleska. Vi ste lopovi, svi vi! Sada odlazite! Odlazite!“ ,,Mi ne idemo odavde“, odgovorio joj je Tomas smireno. „Ali kako možete ostati ovde?“, zahtevala je Žanet. ,,Ja sam udoviea. Nije pristojno da budete ovde.“ ,,Mi ćemo ostati ovde, madam“, rekao je Toraas, ,,i mislira da ćemo svi morati da se prilagodimo situaciji. Mi vas nećerao uznemiravati. Samo mi pokažite gde se nalaze vaše privatne odaje i ja ću se pobrinuti da im nijedan muškarac ne priđe.“ ,,Vi? Vi ćete se pobrinuti? Ha!“ Žanet mu je okrenula leđa, zatim se ponovo okrenula ka njemu. ,,Vi hoćete da vam pokažem moje privatne odaje, je l’ tako? Kako biste otkrili gde se nalaze moje dragocenosti? Da li se o torae radi? Vi hoćete da vam ja pokažem mesto koje biste opljačkali? Zašto vam jednostavno ne bih sve sama dala?“ Tomas se nasmešio. „Mislio sam da ste rekli da vam je ser Sajmon već sve ukrao?“ ,,On i jeste ukrao sve, sve! On nije džentlmen. On je svinja. On je“, Žanet je napravila pauzu, želeći da smisli najgoru uvredu, ,,Englez!“ Žanet je pljunula na Tomasova stopala i otvorila je kuhinjska vrata. „Vidiš ova vrata, Englezu? Sve iza ovih vrata spada u privatne odaje. Sve!“ Ušla je, tresnula vratiraa, a zatim ih je već sledećeg trenutka ponovo otvorila. ,,A vojvoda dolazi. Pravi vojvoda, a ne slinavo dete koje je vaša marioneta, tako da ćete svi vi stradati. A to je odlično!“ Vrata su se ponovo zalupila. Vil Skit se smejuljio. ,,Ni ti joj se, Tome, ne sviđaš. Šta je to devojka govorila?“ ,,Da ćemo svi mi umreti.“ „Aha, pa to je stvarno tačno. Ali u našim krevetima, s božjom milošću.“ ,,I rekla je da mi ne treba da prelazimo prag ovih vrata.“ „I napolju ima dosta prostora“, rekao je Skit smireno, gledajući kako jedan od njegovih ljudi zamahuje sekirom kako bi ubio junicu. Krv je tekla kroz dvorište,

privlačeći pse koji su je pili, dok su dva strelca počela da kasape životnju koja se još uvek koprcala. ,,Slušajte!“ Skit se popeo na kamen pored štala, a onda je počeo da viče kako bi ga svi njegovi ljudi mogli čuti. „Erl je naredio da devojku koja je pljunula Toma, niko ne sme da je maltretira. Razumete li me, vi kurvini sinovi? Neka vam pantalone budu vezane kada je ona u blizini, ili ću vas naučiti pameti! Ponašajte se pristojno prema njoj i ne prilazite onim vratima. Dovoljno ste se zabavljali tako da se sada možete smiriti i biti pravi vojnici.“ Erl od Northemptona napustio je to mesto posle nedelju dana, odvodeći veći deo svoje vojske u tvrđavu u Finisteru, gde je bilo najviše pristalica vojvode Džona. Ostavio je Ričarda Toteshema kao komandanta novog garnizona, ali je, takođe, ostavio ser Sajmona Džekila kao Toteshemovog zamenika. „Erl ne želi društvo tog kopileta“, rekao je Vil Skit Tomasu, „tako da ga je podmetnuo nama.“ S obzirom na to da su Skit i Toteshem bili nezavisni kapetani, ne bi bilo neobično da se i među njima pojavila ljubomora, ali ta dva muškarca su poštovala jedan drugog i dok su Toteshem i njegovi ljudi ostali u La Roš-Derijenu i jačali odbranu grada, Skit je išao da kažnjava narod koji je plaćao svoje rente i ispunjavao svoje vazalne dužnosti, ali prema vojvodi Šarlu. Helekini su tako poslali prokletstvo severne Bretanje. Bilo je jednostavno pustošiti zemlju. I kada bi kuće i staje bile napravljene od kamena, krovovi su se uvek mogli zapaliti. Helekini bi zarobili stoku, a ako bi na jednom mestu bilo previše životinja koje je trebalo doterati u grad, oni bi ih zaklali, a lešine bi bacali u izvore i bunare kako bi zatrovali vodu. Skitovi Ijudi su palili sve što je moglo da gori, lomili su sve što je moglo da se slomi i krali sve što je moglo da se ukrade. Oni su ubijali, silovali i pljačkali. Pošto su ih se bojali, vlasnici farmi su napuštali svoja imanja, ostavljajući za sobom opustelu zemlju. Oni su stvarno bili đavolovi jahači i ispunili su želju kralja Edvarda tako što su preorali neprijateljsku zemlju. Pustošili su sela jedno za drugim Kirvek i Lanvelek, Sen Loran i Le Sept Sans, Tonkuedak i Berh, i još mnoga druga mesta čija imena nisu nikad ni saznali. Bilo je vreme Božića i u Engleskoj su vukli božićna stabla preko polja otvrdlih od mraza u dvorane sa visokim tavanicama u kojima su pevali trubaduri. Oni su pevali o kralju Arturu i njegovim vitezovima, ratnicima kavaljerima u kojima je bila

udružena i snaga i samilost, dok su u Bretanji helekini vodili pravi rat. Vojnici nisu bili uzorni pojedinci ; oni su bili uplašeni i poročni ljudi koji su uživali u razaranju. Bacali su upaljene baklje na slamnate krovove i rušili su ono što je gradilo nekoliko generacija. Mesta koja su bila previše mala da bi imala ime, nestajala su, i samo su farme koje su se nalazile na širokom poluostrvu između dve reke sevemo od La Roš-Derijena, bile pošteđene pošto je trebalo da one hrane garnizon. Neki kmetovi koji su tako oterani sa svoje zemlje, bili su primorani da dograđuju zidine La RošDerijena, ili da raščišćuju zemljište ispred bedema grada, ili da prave nove zamke na obalama reka. Za Bretonce je to bila zima istinske patnje. Hladna kiša je dolazila iz pravca divljeg Atlantika, a Englezi su "raščišćavali" farmersku zemlju. S vremena na vreme pružili bi im otpor. Poneki hrabar pojedinac bi se usudio da gađa iz luka sa drvenog krova, ali Skitovi ljudi su bili stručnjaci da pronađu i ubiju takve neprijatelje. Desetak strelaca bi sjahalo s konja i prišunjalo se spreda, dok bi grupica drugih strelaca galopirala sa zadnje strane, i ubrzo bi se čuo vrisak, a luk lakomislenog junaka bio bi pridodat plenu. Vlasnika luka bi skinuli, iskasapili i obesili na neko drvo kao znak upozorenja drugim muškarcima da pljačkaše ostave na miru, i takve lekcije su stvarno imale efekta budući da je zaseda bilo sve manje. Bilo je to vreme pljačkanja i Skitovi ljudi su postajali bogati. Bilo je i dana patnje, dana kada u se Skitovi ljudi probijali kroz jaku i hladnu kišu promrzlih ruku i u vlažnoj odeći, a Tomas je mrzeo kada bi njegovim ljudima pripala dužnost da u grad doteraju zarobljenu stoku i nešto preostalih konja. Sa guskama je bilo lako izaći na kraj njima bi jednostavno zavrnuli vratove i onda bi mrtve ptice visile iz sedala jahača ali krave su išle sporo, koze svojeglavo, ovce su bile glupe, a svinje tvrdoglave. Međutim, bilo je dovoljno muškaraca koji su odrasli na farmi, a koji bi se postarali da te životinje bezbedno stignu u La RošDerijen. A onda, kada bi jednom stigli u grad, doterali bi ih na mali trg i to mesto bi postala klanica koja je zaudarala na krv. Vil Skit je u grad, takođe, slao zaprežna kola napunjena opljačkanim stvarima, a onda je većina toga, brodom odvožena u Englesku. To su najčešće bile skromne stvari: sudovi, noževi, sečiva za preoravanje zemlje, drljače, stolice, vedra, vretena, i sve drugo što je moglo da se proda. To su radili tako često da se pročula rečenica da ne postoji kuća u južnoj Engleskoj koja ne poseduje makar jedan predmet opljačkan u Bretanji. U Engleskoj su pevali o kralju Arturu i Lanselotu, o Gavejnu i Persivalu, dok su u Bretanji demoni bili na dclu. A Tomas je bio srećan čovek.

*** Žanet je bilo teško da prizna, ali prisustvo ljudi Vila Skita bilo je za nju korisno. Dokle god su se oni nalazili u dvorištu ona se osećala sigurnom u kući, a onda je počela da zazire od dugih vremenskih perioda koje su oni provodili daleko od grada, jer ju je tada ser Sajmon Džekil proganjao. Ona je stvarno počela da ga smatra đavolom, glupim đavolom, to je sasvim sigumo, a on j,e i dalje bio. nemilosrdni, bezosećajni prostak koji je nekalco uspeo sebe da ubedi da Žanet najviše od svega na svetu želi da postane njegova supruga. S vremena na vreme prisilio bi se na neku trapavu uljudnost, iako je najčešće bio samopouzdan i sirov i uvek je piljio u nju poput psa koji posmatra goveđi but. Počeo je da dolazi i na misu u crkvu svetog Renija kako bi joj se mogao udvarati, i Zanet se činilo da ona ne može ni da prošeta gradom, a da ga ne sretne. Jednom prilikom kada je sreo Zanet u ulici pored Devičine crkve, pritisnuo ju je uza zid, a onda klizio svojim jakim prstima preko njenih grudi. „Mislim, madam, da vi i ja odgovaramo jedno drugome“, rekao joj je posve iskreno. „Vama je potrebna supruga koja ima novac“, rekla mu je ona pošto je saznala od drugih u gradu za stanje ser Sajmonovih finansija. ,,Ja imam vaš novac“, istakao je, ,,i to je pokrilo polovinu mojih dugova, dok će nagradna suma koju ću dobiti za zarobljene brodove, pokriti većinu preostalog dela duga. Ali ja ne želim tvoj novac lepotice, ja želim tebe.“ Zanet je pokušala da se iskobelja, međutim, on ju je pritisnuo uza zid. „Vama je potreban zaštitnik, draga moja“, rekao je i nežno je poljubio u čelo. Imao je neobično velika usta, punih i uvek vlažnih usana kao da mu je jezik bio prevelik, dok je njegov poljubac bio vlažan i zaudarao je na kiselo vino. Stavio joj je ruku na stomak, a ona se borila, međutim, ona ju je jednostavno pritisnuo svojim telom i zgrabio je za kosu ispod kape. „Svideo bi vam se Berkšir, draga moja.“ „Radije bi živela u paklu.“ Onda je pokušavao da odveže vrpce na njenoj bluzi, a Žanet je bezuspešno pokušavala da ga odgurne. Ali bila je spasena tek kada je četa vojnika ujahala u ulicu, a njihov vođa pozdravio ser Sajmona tako da je on morao da se okrene kako bi mu odgovorio i to je omogućilo Žanet da se iskobelja i oslobodi. Kapa je ostala

u njegovim rukama, dok je ona svom snagom trčala ka kući, gde je zabravila vrata, a onda je sela, plakala i osećala se i besnom i bespomoćnom u isto vreme. Mrzela ga je. Mrzela je sve Engleze, a opet, kako su nedelje prolazile mogla je videti kako stanovnici grada počinju da se slažu sa svojim okupatorima koji su trošili dosta novca u La Roš-Derijenu. Engleski srebrni novac bio je pravi, dok je vrednost francuskog opala zbog dodatka olova i kalaja. Zbog prisustva Engleza grad nije više mogao da trguje sa Renom i Geingampom, međutim, vlasnici brodova su mogli slobodno da trguju sa Gaskonjom i Engleskom tako da je njihova dobit rasla. Lokalni brodovi su iznajmljivani za uvoz strela za engleske trupe, a neki od vlasnika brodova su, takođe, donosili i bale engleske vune crne boje i preprodavali ih u drugim bretonskim lukama koje su još uvek bile lojalne vojvodi Sarlu. Malo njih je bilo voljno da putuje dužim kopnenim putem iz La Roš-Derijena pošto su u tom slučaju morali da traže propusnicu od Ričarda Toteshema, komandanta garnizona. A iako ih je to parče pergamenta štitilo od helekina, ono ih nije moglo zaštititi od razbojnika koji su živeli na farmama, koje su Skitovi vojnici opustošili. Ali brodovi iz La Roš-Derijena i Tregvijea su još uvek mogli da plove istočno ka Paimpolu ili zapadno ka Lanionu i da trguju sa neprijateljima Engleza. Na taj način su se slala iz La RošDerijena pisma, a Žanet je skoro svake nedelje pisala vojvodi Sarlu, obaveštavajući ga o promenama koje su Englezi načinili, a u cilju bolje odbrane grada. Iako nikad nije primila odgovor na ta pisma, ubedila je sebe da su ona bila od koristi. La Roš-Derijen je napredovao, ali je Žanet patila. Delatnost njenog oca je još uvek postojala, ali je zarada misteriozno nestala. Veći brodovi su stalno isplovljavali iz pristaništa u Tregvijeu, koji se nalazio sat vremena plovidbe uzvodno, a iako ih je Žanet poslala u Gaskonju da pribave vino za englesko tržište, oni se nikada nisu vratili. Ili ih je prisvojila francuska flota ili su, što je bilo verovatnije, novi kapetani počeli da trguju za sebe. Njene porodične farme su se nalazile južno od La Roš-Derijena u delu pokrajine koju su pustošili Ijudi Vila Skita, tako da su rente sa tih farmi nestale. Plabenek, imanje koje je pripadalo njenom suprugu, nalazilo se u Finisteru, mestu koje su držali Englezi i Žanet već tri godine nije videla ni peni od te zemlje. I zato je prvih nedelja 1346. godine bila očajna, pa je stoga pozvala advokata Belasa. Belas je perverzno uživao u tome da je podseća na to kako je ona ignorisla njegov savet i kako nikad nije trebalo da opremi dva ratna broda. Žanet je istrpela

njegovu pompeznost, a onda ga je zamolila da sastavi odštetni zahtev koji bi mogla da pošalje sudu u Engleskoj. Zahtevom su tražili rente od Plabeneka koje su osvajači prisvajali za sebe. Žanet je bila ljuta što za svoj novac mora da se obraća i moli kralja Edvarda III Engleskog, ali da li je imala drugog izbora? Ser Sajmon Džekil ju je osiromašio. Belas je sedeo za njenim stolom i pravio je beleške na parčetu pergamenta. „Koliko je mlinova bilo u Plabeneku?“, upitao ju je. „Bila su dva.“ ,,Dva“, rekao je, beležeći broj. ,,Vi znate“, oprezno je dodao, ,,da je vojvoda položio prava na te rente?“ ,,Vojvoda?“, upitala je Žanet zapanjeno. ,,Za Plabenek?“ „Vojvoda Šarl tvrdi da je to njegova oblast“, rekao je Belas. „Možda, ali moj sin je grof.“ „Ali vojvoda sebe smatra dečakovim starateljem“, primetio je Belas. „Otkud vi znate za te stvari?“, upitala je Žanet. Belas je slegao ramenima. „Dopisujem se sa čovekom koji za vojvodu obavlja poslove u Parizu.“ „O čemu ste mu pisali?“, zahtevala je Žanet strogo. „Pisao sam mu o jednoj drugoj stvari“, rekao je Belas opušteno, ,,o nečem potpuno drugom. Rente iz Plabeneka se ubiraju kvartalno, pretpostavljam?“ Žanet je gledala advokata sumnjičavo. „Zašto bi čovek koji obavlja poslove za vojvodu vama pomenuo Plabenek?“ „Pitali su me da li poznajem dotičnu porodicu. Naravno da im ništa nisam rekao.“ On laže, mislila je Žanet. Ona je Belasu dugovala novac, u stvari, dugovala je novac polovini trgovaca u La Roš-Derijenu. Belas je najverovatnije mislio da mu ona neće platiti za njegove usluge tako da se nadao da će ga vojvoda Šarl isplatiti. „Monsje Belas“, rekla je hladno, „reći ćete mi tačno šta ste pričali vojvodi i zašto.“ Belas je slegao ramenima. „Nemam šta da vam kažem!“ „Kako je vaša supruga?“, upitala je Žanet umilno. „Kako se približava kraj zime, bol polako nestaje, hvala bogu. Ona je dobro, madam."‘ „Ali joj neće biti dobro“, rekla je Žanet grubo, „kada bude saznala šta vi radite sa ćerkom svog činovnika, zar ne? Koliko ona ima godina, Belase? Dvanaest?“

,,Madam!“ „Nemojte vi meni, ‘madam’!“ Žanet je udarila o sto skoro oborivši bočicu s mastilom. „Hoću da čujem kakav je bio sadržaj prepiske između vas i čoveka koji obavlja poslove za vojvodu?“ Belas je uzdahnuo. Stavio je poklopac na flašicu sa mastilom, spustio pero i protrljao prstima svoje obraze. ,,Ja sam uvek“, rekao je, „vodio računa o pravnim poslovima ove porodice. To je moja dužnost, madam, i zato ponekad moram da radim stv'ari koje radije ne bih učinio, ali i takve stvari su deo moje dužnosti.“ Nasmešio se kiselo. ,,Vi ste u dugovima, madam. Vaša finansijska situacija mogla bi se popraviti ako se udate za imućnog čoveka, ali vi se izgleda tome protivite, tako da vam u budućnosti predviđam samo propast. Propast. Želite li moj savet? Prodajte ovu kuću i imaćete dovoljno novca da živite od njega dve ili tri godine, a u međuvremenu, vojvoda će sigurno uspeti da otera Engleze iz Bretanje, a vi i vaš sin ćete se vratiti u Plabenek.“ Žanet se trgla. „Mislite da će đavole pobediti tako lako?“ Onda je čula udaranje kopita po ulici i videla je da se Skitova družina vraća u njeno dvorište. Smejali su se dok su jahali. I oni nisu izgledali kao muškarci koji će uskoro biti poraženi; u stvari, bojala se da su nepobedivi, pošto su bili tako sigurni u sebe, a nju je to činilo ogorčenom. „Mislim, madam“, rekao je Belas, ,,da vi morate da odlučite ko ste. Da li ste ćerka Luja Alevija? Ili ste udovica Anri Šenijea? Da li ste trgovac ili aristrokrata? Ako pripadate trgovačkom staležu, madam, onda se udajte ovde i budite zadovoljni. A ako ste aristokrata, onda sakupite koliko god novca možete i idite kod vojvode i pronađite sebi novog supruga sa titulom.“ Žanet je smatrala taj savet bezobzirnim, ali se obuzdala. „Koliko možemo dobiti za ovu kueu?“, upitala je umesto toga. „Raspitacu se, madam“, rekao je Belas. On je u stvari već znao odgovor ali je znao i da se on ne bi svideo Žanet, budući da je za kuću u okupiranom gradu mogla dobiti samo deo prave vrednosti. U svakom slučaju, to nije bio trenutak da se Žanet kaže ta vest. Bilo bi bolje, mislio je advokat. da sačeka dok ona ne bude stvamo očajna, pošto će tada moći da otkupi i kuću i njene uništene farme za neku bednu sumu. „Da li postoji most na potoku u Plabeneku?“, upitao je, privlačeći pergament sebi.

„Zaboravite na taj zahtev“, rekla je Žanet. „Ako vi tako želite, madam.“ „Razmisliću o vašem savetu, Belas.“ „Nećete zažaliti“, rekao je iskreno. Ona je izgubljena, mislio je, izgubljena i poražena. On će joj uzeti kuću i farme, vojvoda će tražiti Plabenek, a njoj neće ništa ostati. A ona je to i zaslužila jer je bila tvrdoglavo i ponosno stvorenje koje se uzdiglo iznad svog pravog statusa. „Uvek sam vam na raspolaganju, draga damo“, rekao je Belas ponizno. ,,I od nemaštine, mislio je pametan čovek može da profitira, a Žanet je bila pile za čerupanje. Stavi mačku da čuva stado i vukovi će se dobro najesti.“ Žanet nije znala šta da radi. Nije želela da proda kuću zato što se bojala da će to moći da uradi samo po nižoj ceni, ali isto tako nije znala kako bi drugačije mogla da sakupi novac. Da li bi je vojvoda Šarl srdačno primio? On to nikada nije nagovestio, ali možda je smekšao otkako ga je poslednji put videla? Možda bi je on zaštitio? Odlučila je da se moli za vođstvo; i tako je ogrnula šal oko ramena, prešla preko dvorišta, ignorišući vojnike koji su se upravo vratili iz pohoda i ušla u crkvu svetog Renija. Tamo se nalazila statua Majke Božje, koja je delovala tužno bez zlatnog oreola. Njega su silom odlomili Englezi, a Žanet se često molila pred tim likom Majke Božje, za koju je verovala da se naročito brine za sve žene u nevoljama. Prvo je pomislila da je to slabo osvetljena crkva prazna. A onda je primetila engleski luk prislonjen na stub i strelca kako kleči pred oltarom. Bio je to privlačan muškarac, onaj koji je svoju kosu upleo u dugu pletenicu, i vezao je tetivom luka. Bio je to, mislila je, iritirajući pokazatelj taštine. Englezi su uglavnom bili kratko podšišani, a samo nekolicina je imala izuzetno dugu kosu. To su najčešće bili oni koji su delovali izrazito samopouzdano. Poželela je da on napusti crkvu; međutim, onda ju je zaintrigirao luk koji je on ostavio i zato mu je prišla, podigla ga i zapanjila se njegovom težinom. Tetive su visile opušteno i ona se pitala koliko je snage potrebno da se takav luk savije i da se za njegov prazni vrh pričvrste ti elastični konopi koji su slobodno lepršali. Onda je pritisnula jedan kraj luka o kameni pod, pokušavajući da ga savije i u istom trenutku strela je preletela kamenu ploču i zaustavila se ispređ njenih stopala. „Ako možeš da staviš tetivu na luk“, rekao je Tomas, još uvek klečeći pred oltarom, „dozvoljavam ti da gađaš iz njega.“ Žanet je bila previše ponosna da bi dozvolila da on vidi njen neuspeh, a i previše ljuta da ne pokuša iako je želela da sakrije napor s kojim je jedva savila tamni luk od tise. Šutnula je strelu od sebe.

„Mog supruga je ubio jedan takav luk“, rekla je ogorčeno. „Često sam se pitao“, rekao je Tomas, „zašto vi Bretonci ili Francuzi ne naučite da gađate iz njih. Počnite da podučavate svog sina kada bude imao sedam ili osam godina, madam, i za deset godina on će postati smrtonosan strelac.“ ,,On će se boriti kao vitez, kao i njegov otac.“ Tomas se nasmešio. „Zahvaljujem se Bogu, madam, pošto za šest dana jahanja kroz neprijateljsku teritoriju nismo izgubili nijednog čoveka.“ Onda je ustao i pokazao na lepu srebrnu kutiju koja se nalazila na oltaru. To je bila neka relikvija i imala je mali kristalni prozor koji je bio oivičen kapima obojenog stakla. Tomas je provirio kroz taj prozorčić, ali nije video ništa, osim male tamne grudve koja je bila veličine čovekovog palca. „Šta je to?“, upitao je. „Jezik svetog Renija“, rekla je Žanet izazivački. „Ukrali su ga kada ste vi došli u naš grad, međutim, Bog je bio dobar i lopov je umro sledećeg dana, a relikviju su vratili.“ „Bog je zaista dobar“, rekao je Tomas smireno. ,,A ko je bio taj sveti Reni?“ „Bio je veliki propovednik“, rekla je, „koji je proterao nainse i gorikse sa naše farmerske zemlje. Oni još uvek žive u nenastanjenim mestima, ali ih molitva svetom Reniju uvek zastraši." „Nainsi i goriksiT', upitao je Tomas. ,,To su duhovi“, rekla je, ,,zli duhovi. Nekada su proganja-i ljude širom ove teritorije, a ja se svakog dana molim tom svecu da protera helekine odavde kao što je to uradio sa nainsima. Vi znate ko su helekini?" ,,To smo mi“, rekao je Tomas ponosno. Napravila je grimasu zbog njegovog tona. „Helekini su mrtvi koji nemaju dušu“, rekla je hladno. ,,To su mrtvi koji su u životu bili zli, pa su đavolu previše dragi da bi ih kažnjavao u paklu, već im daje svoje konje i šalje ih da napadaju žive.“ Odmerila je njegov crni luk i pokazala je na srebmu pločicu prikačenu za unutrašnji deo luka. ,,Vi čak imate davolovu sliku na luku.“ ,,To je gral“, rekao je Tomas. ,,To je đavo“, navaljivala je i bacila je luk na njega. Tomas ga je uhvatio i pošto je bio previše mlad da bi se odupirao iskušenju da se pravi važan, opušteno je postavio tetivu na luk. Učinio je to tako da je izgleđalo da nije uložio trud. ,,Vi se molite svetom Reniju“, rekao je, ,,a ja ću se moliti svetom Ginefortu. Videćemo koji je svetac jači.“ „Ginefort? Nisam nikada čula za nju.“

,,Njega“, ispravio ju je Tomas, ,,a on je živeo u Lionu.“ ,,Vi se molite francuskom svecu?“, upitala je Žanet zaintrigirana. „Sve vreme“, rekao je Tomas, dodirujući osušenu pseću šapu koja mu je visila oko vrata. Nije rekao Žanet ništa više o svecu, koji je bio miljenik njegovog oca iako se on, u trenucima radosti smejao toj priči. Ginefort je bio pas i, barem koliko je Tomasov otac bio upoznat sa tim, jedina životinja koja je ikada bila kanonizovana. Ta životinja je spasla bebu od vuka, a onda ju je vlasnik kamenovao pošto je pomislio da je pas pojeo bebu, dok ju je on u stvari sakrio ispod dečjeg kreveta. „Molite se blagoslovenom Ginefortu!'\ bila je reakcija oca Ralfa na svaku domaću krizu, i tako je Tomas prisvojio sveca kao svog zaštitnika. Ponekad se pitao da li je taj svetac efikasni molitveni zastupnik na nebu, iako je možda Ginefortovo cviljenje i lajanje bilo isto tako efikasno kao i molbe nekog drugog sveca. Ali, Tomas je bio siguran da je još samo nekolicina ljudi odabrala kuče kao svog predstavnika pred Bogom tako da je to možda značilo da je on primio posebnu zaštitu. Otac Hob se šokirao kada je čuo za svetog psa. Tomas kojeg je ta priča zabavIjala lcao i njegovog oca, smatrao je životinju svojim čuvarom. Žanet je želela da sazna nešto više o blagoslovenom svetom Ginefortu, ali nije htela da podstiče bliskost sa bilo kojim od Skitovih ljudi, tako da je potisla svoju radoznalost i ponovo progovorila hladnim glasom. „Ionako sam htela da vas vidim“, rekla je, ,,da bih vam rekla da vaši ljudi i njihove žene ne smeju da upotrebljavaju dvorište kao nužnik. Vidim ih sa prozora. To je odvratno! Možda se vi tako ponašate u Engleskoj, ali ovo je Bretanja. Možete koristiti reku.“ Tomas je klimnuo glavom, ali nije ništa rekao. On je umesto toga nosio luk kroz glavni brod crkve, čiji je jedan, i to duži kraj delovao mračno zbog ribarskih mreža koje su bile okačene zbog krpljenja. Otišao je do zapadnog kraja crkve koji je bio ukrašen slikom smaka sveta. Pravedni su nestajali negde između krovnih greda, dok su osuđeni grešnici padali u pakao praćeni navijanjem anđela i svetaca. Tomas se zaustavio ispred slike. ,,Da li ste ikada primetili", rekao je, „kako na slikama najlepše žene uvek padaju u pakao, a ružne idu na nebo?“ Žanet se skoro nasmešila pošto je i ona često razmišljala toj istoj stvari, ali se ugrizla za jezik i ništa nije rekla dok se Tomas šetao brodom crkve. Prošao je i pored slike Hrista koja ga je prikazivala dok je hodao po sivom moru, prošaranom belim krunama talasa, baš kao što je izgledao okean pored obala Bretanje. Jato riba je provirivalo iz vode kako bi posmatralo čudo.

„Vi morate razumeti, madam“, rekao je Tomas, gledajući naviše ka radoznaloj ribi, ,,da se našim Ijudima ne sviđa to što osećaju da nisu dobrodošli. Vi čak ne želite da im dozvolite da koriste kuhinju. A zbog čega? Kuhinja je dovoljno prostrana, a njima bi bilo drago da imaju gde da osuše čizme nakon noćnih pohoda punih vlage.“ „Zašto bih ja vas Engleze pustila u kuhinju? Da biste i nju mogii koristiti kao nužnik?“ Tomas se okrenuo i pogledao je. ,,Vi nemate nikakvog poštovanja za nas, madam, prema tome, zašto bismo mi imali poštovanja prema vašoj kući?“ ,,Poštovanje!“, rekla je, rugajući se. „Kako vas ja mogu poštovati? Sve što je meni bilo dragoceno, ukradeno je. I to ste vi ukrali!“ „Ukrao je ser Sajmon Džekil“, rekao je Tomas. ,,Vi ili ser Sajmon'1, upitala je Žanet, ,,u čemu je razlika?“ Tomas je podigao strelu i spustio je u torbu. „Razlika je, madam, što ja s vremena na vreme razgovaram sa Bogom, dok ser Sajmon misli da je on Bog. Predložiću momcima da mokre u reci, ali sumnjam da će želeti da vam ugode.“ Nasmešio joj se, a onda je otišao. Proleće je obojilo zemlju u zeleno, drveće je procvetalo, a uzane krivudave staze bile su pune šarenog cveća. Sveža zelena mahovina rasla je na slamnatim krovovima, a vodomari su zujali u novom žutom lišću vrba na obali reke. Skitovi Ijudi su morali da idu sve dalje od La Roš-Derijena kako bi pronašli nova mesta za pljačku, tako da su ih njihovi dugi jahački pohodi doveli veoma blizu Geingampa, mesta koje je predstavljalo glavni štab vojvode Šarla, iako je gradski garnizon retko napuštao grad da bi se sukobio sa osvajačima. Geingamp je ležao južno, dok se Lanion nalazio na zapadu, i bio je mnogo manji grad, ali sa garnizonom koji je bio mnogo ratoborniji. Taj garnizon je bio inspirisan ser Džefrijem de Pon Blonom, vitezom oji se zakleo da će Skitove jahače dovesti u Lanion u lancima. I objavio je da će Englezi goreti na glavnom pijačnom trgu Laniona pošto su jeretici i đavolove sluge. Vil Skit nije bio zabrinut zbog takve pretnje. „Kada bi to smešno kopile imalo prave strelce, ne bih oka sklopio", rekao je Tomu, ,,ali on ih nema tako da može da lupeta koliko god hoće. Da li je to njegovo pravo ime?“ „Zove se Džefri od Belog Mosta.“ „Ludo kopile. Da li je Bretonac ili Francuz?" „Meni je rečeno da je Francuz.“

„Moramo da ga onda naučimo lekciji, zar ne?“ Ser Džefri se dokazao kao nepokoran vojnik. Vil Skit je svoju četu dovlačio sve bliže i bliže Lanionu, paleći usput kuće koje su se mogle videti sa ziđina grada i pokušavajući da izmami ser Džefrija da izađe iz grada ne bi li upao u zasedu strelaca. Ali ser Džefri je video šta engleske strele mogu da učine vitezovima u bojnoj opremi tako da je odbijao da povede svoje ljude u divlju poteru za osvajačima, koja bi se sigumo završila pokoljem konja i ljudi. Prikradao se Skitu, tražeći neko mesto gde bi mogao da iz zasede napadne Engleze, ali pošto Skit nije bio gluplji od ser Džefrija, tri nedelje su te dve ratničke družine išle u krug prateći jedna drugu. Prisustvo ser Džefrija usporavalo je Skita, ali ga nije sprečilo da razara. Te dve neprijateljske vojske sukobile su se dvaput i, oba puta, ser Džefri je postavio svoje strelce sa samostrelima napred u streljačkim linijama, nadajući se da bi oni mogli da poubijaju Skitove strelce, ali, oba puta su pobedile duže strele, i ser Džefri se onda povukao, ne želeći da se bori pošto je znao da bi izgubio. Posle drugog nerešenog sukoba pokušao je da apeluje na čast Vila Skita. Izjahao je napred, sasvim sam, obučen u bojnu opremu, lepu kao što je bila i oprema ser Sajmona Džekila, iako je šlem ser Džefrija bio starinski ‘lonac’ sa probušenim rupama za oči. Njegov kratki ogrtač i pokrivač na leđima njegovog konja bili su tamnoplave boje, a na toj podlozi izvezeni su beli mostovi, isti motiv bio je ugraviran i na njegovom štitu. Nosio je koplje plave boje o koje je okačio belu maramu, kako bi pokazao da olazi u miru. Skit je sa Tomasom, kao prevodioeem, odjahao napred da ga dočeka. Ser Džefri je podigao šlem i provukao je ruku kroz kosu slepljenu od znoja. On je bio mlad momak, zlatne kose, plavih očiju i dobroćudnog lica, i Tomas je shvatio da bi mu se verovatno svideo taj čovek da nije neprijatelj. Ser Džefri se smešio dok su dva Engleza umirivala svoje konje. „Zaista je glupo“, rekao je, ,,da strelama gađamo senke jedni drugih. Predlažem vam da svoje naoružane vojnike odvedete u polje i da se tamo sretnemo pod istim uslovirna." Tomas se nije potrudio da to prevede pošto je znao kako će Skit odgovoriti. „Imam bolju ideju“, rekao je, ,,vi dovedite svoje naoružane vojnike, a mi ćemo dovesti naše strelce.“ Ser Džefri je izgledao zbunjeno. ,,Da li vi komandujete?“, upitao je Tomasa. On je mislio da je stariji i prosedi Skit kapetan, ali Skit je i dalje ćutao.

„Izgubio je jezik u borbi protiv Škota“, rekao je Tomas, ,,tako da ja govorim umesto njega.“ „Onda mu recite da želim časnu borbu“, rekao je ser Džefri energično. „Neka se moji jahači bore protiv vaših.“ Nasmešio se kao da je time hteo da nagovesti da je njegov predlog bio razuman isto onoliko koliko i viteški i komičan. Tomas je to preveo Skitu, koji se okrenuo u sedlu i pljunuo u detelinu. ,,On kaže“, rekao je Tomas, ,,da će naši strelci susresti vaše ljude. Desetak naših strelaca protiv grupe vaših naojužanih vojnika.“ Ser Džefri je tužno mahao glavom. ,,Vi Englezi nemate osećaj za sport“, rekao je, a onda ponovo spustio svoj kožom postavljeni ‘lonac’ na lice i odjahao. A Tomas je tek onda ispričao Skitu o čemu su razgovarali. „Luckasta prokleta kopilad“, rekao je Skit, „Šta je on hteo? Turnir? Šta on misli ko smo mi? Vitezovi prokletog okruglog stola? Stvarno ne shvatam šta se to događa s nekim pojedincima. Oni dodaju ‘ser’ ispred svojih imena i kao da izgube pamet. Boriti se fer! Ko je ikada čuo za nešto tako glupo? Ratuj pošteno i izgubićeš. Prokleta budala.“ Ser Džefri od Belog Mosta nastavio je da proganja helekine, ali mu Skit nije pružio šansu da se bori. Velika družina strelaca osmatrala bi francuske snage i kada god bi muškarci iz Laniona postali suviše smeli, strele sa belim guščjim perjem zarivale su se u njihove konje. I tako je ser Džefri postao senka, ali iritirajuča i uporna senka, koja je pratila Skitove ljude skoro do samih kapija La Roš-Derijena. Problem je nastao kada je treći put pratio Skita i približio se gradu. Ser Sajmon Džekil je čuo za ser Džefrija i pošto ga je stražar sa najvišeg crkvenog tornja upozorio da su Skitovi ljudi u blizini, on je poveo helekinima u susret grupu naoružanih vojnika. Skit je bio udaljen od grada nešto više od milje i ser Džefri je sa pedesetoricom naoružanih ljudi i isto toliko strelaca na konjima, bio samo pola milje dalje. Francuz nije Skitu pravio neke veće probleme i da je ser Džefri želeo da odjaše' kući u Lanion i kaže kako je jurio helekine sve do njihove jazbine, Skit bi bio više nego srećan da Francuzu pruži to zadovoljstvo. A onda je došao ser Sajmon i sve je iznenada postalo pokazivanje i arogancija. Engleska koplja su se podigla, viziri na šlemovima spustali uz tresak, a konji su se propinjali. Ser Sajmon je odjahao do francuskih i bretonskih jahača i izazvao ih je. Vil Skit je pratio ser Sajmona i posavetovao ga je da pusti kopilad na miru, međutim, Jorkširac je samo trošio dah.

Skitovi naoružani vojnici nalazili su se na začelju kolone, išli su za otetom stokom i troja kola puna opljačkanih stvari, dok je zaštitnicu činilo šezdeset strelaca na konjima. Tih šezdeset muškaraca je upravo stiglo do velike šume, gde je vojska logorovala tokom opsade La Roš-Derijena, i kada su dobili znak od Skita, podelili su se u dve grupe i ujahali su među stabla sa obe strane puta. U šumi su sjahali sa konja, privezali su uzda za grane drveća, a onda su poneli lukove do ivice šumarka. Put koji je išao između dve grupe ratnika, bio je oivičen sa obe strane gustom travom. Ser Sajmon je usmerio svog konja kako bi se suprotstavio Vilu Skitu. „Zelim trideset vaših naoružanih vojnika, Skite“, rekao je zapovednički. „Možeš ih želeti“, rekao je Vil Skit, ,,ali ih nedeš dobiti.“ „Dobri bože, čoveče, ja imam viši čin od tebe!“ Ser Sajmon nije mogao da veruje da ga Skit odbija. ,,Ja imam viši čin od tebe, Skite! Ja te ne molim da mi ih daš, budalo jedna, ja ti naređujem “ Skit je podigao pogled ka nebu. „Pašće kiša. zar ne misliš tako? Mogli bismo da napadnemo kada počne kiša. Polja su dovoljno suva, a potoci su plitki Ser Sajmon je pružio ruku i zgrabio Skita za mišicu, primoravši starijeg čoveka da se okrene ka njemu. ,,On ima pedeset vitezova“, ser Sajmon je sada govorio o ser Džefriju de Pon Blonu, ,,a ja ih imam dvadeset. Daj mi trideset vojnika i ja ću ga zarobiti. Daj mi ih barem dvadeset!“ Sada ga je molio, a arogancija je nestala, zato što je to za ser Sajmona bila šansa da učestvuje u pravom okršaju, tu bi se jahač borio protiv jahača, a pobednik bi stekao slavu i dobio nagradu u vidu zarobljenih Ijudi i konja. Ali Vil Skit je znao sve o ljudima, konjima i slavi. ,,Ja nisam ovde da bih se igrao“, rekao mu je, trzajem oslobodivši ruku, ,,i možeš mi naređivati sve dok kravama ne porastu krila, ali nećeš dobiti nijednog mog.“ Ser Sajmon je izgledao zapanjeno, a onda je ser Džefri de Pon Blon stavio tačku na tu raspravu. On je video da njegovih naoružanih vojnika ima više od engelskih jahača, tako da je naredio tridesetorici svojih sledbenika da odjašu nazad i da se pridruže strelcima. Trupe su imale isti broj vojnika. Ser Džefri je onda istupio na svom krupnom pastuvu cme boje, koji je bio prekriven plavo-belim pokrivačem i koji je nosio šafron, masku od kuvane kože. Ser Sajmon mu je jahao u susret u svojoj novoj bojnoj opremi, s tom razlikom što njegov konj nije imao ni ukrašen prekrivač ni šafron, a on je želeo obe stvari, baš kao što je želeo ovu borbu. Celu zimu je trpeo bedu seljačkog rata, koji je bio pun prljavštine i ubijanja,

a sada mu je neprijatelj nudio čast, slavu, i mogućnost da zapleni neke dobre konje, bojnu opremu i kvalitetno oružje. Dva muškarca su salutirala jedan drugom podigavši svoja koplja, a onda su se predstavili i razmenili pozdrave. Vil Skit se pridružio Tomasu u šumi. „Možda si ti uobražena budala, Tome“, rekao je Skit, „ali mnogi od njih su gluplji od tebe. Pogledaj one bezumne budale! Nijedan od njih nema ni trunke mozga. Mogao bi i da ih protreseš za pete, a iz ušiju im ne bi ispalo ništa osim sasušenog blata.“ Pljunuo je. Ser Sajmon i ser Džefri su se složili oko pravila borbe. To su u stvari bila tumirska pravila, samo što je u tom danu smrt trebalo da sportu bude začin. Covek koji bi ostao bez konja, ispao bi iz borbe, složili su se, i bio bi pošteđen, iako su takvog pojedinca mogli uzeti za zarobljenika. Poželeli su jedno drugom sreću, a zatim su se okrenuli i odjahali do svojih ljudi. Skit je vezao svog konja za drvo i zategao elastični konop svog luka. „Postoji mesto u Jorku“, rekao je, ,,gde možeš da posmatraš ludake. Drže ih u kavezima i ako platiš četvrt penija, možeš da ih gledaš i da im se rugaš. Onu dvojicu bezumne kopiladi trebalo bi ostaviti kod njih.“ „Moj otac je bio lud neko vreme“, rekao je Tomas. ,,To me ne čudi, momče, uopšte me ne čudi“, rekao je Skit. Pomoću elastične žice zategao je luk na kome su bili izrezbareni krstovi. Njegovi strelci su posmatrali naoružane vojnike sa ivice šume. Bio je to čudesan prizor, poput turnira, samo što na ovoj prolećnoj livadi nije bilo postrojenih vojnika čiji je zadatak bio da pojedincima spasavaju živote. Dve grupe jahača su se pripremale. Stitonoše su zatezale sedla, muškarci su podizali teška koplja i proveravali da li su im štitovi dobro zategnuti. Viziri su se spuštali uz tresak, pretvarajući svet jahača u mračno mesto u koje je svetlo ulazilo kroz vodoravne proreze na viziru. Jahači su pustili vođice svojih konja pošto će od tog trenutka dobro istrenirane ždrebce voditi dođirom mamuze i pritiskom kolena; jahačima su, naime, bile potrebne obe ruke kako bi držali štitove i oružje. Neki muškarci su nosili dva mača, teži mač je služio za udaranje, tanji za ubadanje, a pobrinuli su se da to oružje lako klizi iz korica. Neki su koplja dodali svojim štitonošama kako bi se prekrstili slobodnom rukom, a onda su ih uzeli ponovo. Konji su kasali po pašnjaku, ser Džefri je spustio svoje koplje kao znak da je spreman, ser Sajmon je učinio isto, a onda je četrdeset muškaraca poteralo svoje krupne konje. To nisu bili konjići lakih kostiju i ždrebci koje su jahali strelci, več snažni ždrebci, i pastuvi, dovoljno jaki da nose i čoveka i njegovu bojnu opremu.

Životinje su frktale, zabacivale glave i lcasale, dok su jahači spuštali svoja duga koplja. Jedan od ser Džefrijevih vojnika napravio je početničku grešku pošto je previše spustio svoje koplje tako da je njegov vrh udario u suvu zemlju i irnao je sreće što nije bio izbačen iz sedla. Ostavio je koplje iza sebe i isukao je mač. Jahač je počeo da galopira i jedan od ser Sajmonovih vojnika je skrenuo levo, verovatno zato što je njegov konj bio loše treniran, tako da je naleteo na drugog konja i konji su se sudarali sve dok ih mamuzanjem nisu ispravili i poterali u galop. A onda su se dve neprijateljske strane sudarile. Zvuk udaranja drvenih kopalja o štitove i pancire podsećao je na lomljenje kostiju. Dva jahača su izbačena iz visokih sedala, međutim, većinu napada kopljem zaustavili su štitovima, a jahači su ispustili oružje koje im je drhtalo u rukama, dok su galopom prolazili pored svojih protivnika. Oni su pustili dizgine i isukali mačeve, a strelcima, koji su posmatrali borbu, bilo je jasno da je neprijatelj stekao prednost. Oba oborena jahača bili su Englezi, ser Džefrijevi vojnici su bili postrojeni mnogo bliže jedni drugima i kada su krenuli u metež sa mačevima, oni su kao disciplinovana grupa navalili na ser Sajmonove vojnike. Jedan Englez se izvukao iz meteža bez ruke. Konjska kopita su .podizala prašinu i busenove trave. Konj koji je ostao bez jahača, othramao je nekud. Mačevi su udarali poput čekića po nakovnju. Muškarci su groktali dok su zamahivali mačevima. Krupan Bretonac, koji nije imao nikakav grb na svom jednostavnom štitu, držao je falkon, oružje koje je bilo pola mač, pola sekira, i rukovao je njegovom širokom oštricom neverovatno vešto. Rasekao je engleskom naoružanom vojniku šlem tako da je on izašao iz borbe, teturajući se na konju dok mu je krv tekla niz bojnu opremu. Njegov konj se zaustavio nekoliko koraka od meteža, a naoružani vojnik se polako, veoma polako, naginjao napred, a onda je pao iz sedla. Jedno stopalo mu je bilo zarobljeno u stremenu dok je umirao, ali izgledalo je da njegov konj to ne primećuje. On je nastavio da pase travu. Dva ser Sajmonova vojnika su se povukla, a onda su ih zarobile francuske i bretonske štitonoše. Sam ser Sajmon se divlje borio, okrećući svog konja tako da je pobedio dvojicu protivnika. Jednom je povredio ruku, a drugog je izmlatio otetim mačem. Na strani Francuza još uvek se borilo petnaest muškaraca, dok je Engleza bilo deset kada je neki krupni siledžija sa falkonom odlučio da se ustremi i dokrajči ser Sajmona. Urlao je dok je jurišao, a ser Sajmon je odbio falkon svojim štitom i zabio mač Bretoncu u pancir košulju blizu pazuha. Trzajem je oslobodio mač dok je krv liptala iz procepa na neprijateljevoj pancir kožulji i tunici od kože.

Krupan čovek se okrenuo u sedlu, a ser Sajmon ga je svom snagom tresnuo mačem u potiljak, potom je okrenuo konja kako bi uzvratio udarac drugom napadaču. Pošao je napred, a onda se okrenuo i svom snagom zadao odlučujući udarac neprijatelju, udarivši mačem krupnog Bretonca po Adamovoj jabučici. Čovek je ispustio svoj falkon i uhvatio se za vrat, dok se ser Sajmon polako udaljavao na konju. „Dobar je, zar ne?“, rekao je Skit ravnodušno. „Ima sunđer umesto mozga, ali zna da se bori.“ Ali uprkos ser Sajmonovoj srčanosti neprijatelj je pobeđivao i Tomas je hteo da uvede strelce u borbu. Trebalo je samo da pretrče tridesetak koraka i da zaspu neprijateljske jahače strelama, ali Vil Skit je odmahnuo glavom. „Nemoj nikada ubiti dva Francuza , Tome, ako ih možeš ubiti dvanaestoro“, rekao je prekorno. „Ali naši ljudi gube“, protestovao je Tomas. „Onda će ih to naučiti da ne budu proklete budale, zar ne?“, rekao je Skit, a onda se iskezio. „Čekaj, momče, čekaj samo i videćeš da ćemo odrati te mačore kako treba.“ Engleski naoružani vojnici bili su potiskivani i samo se ser Sajmon još uvek vatreno borio. Stvarno je bio dobar. Krupnog Bretonca je izbacio iz borbe, a onda je odbio još četiri neprijatelja, a činio je to zastašujuće vešto. A kada su njegovi preostali ratnici videli da gube bitku i da ne mogu dopreti do ser Sajmona jer je oko njega bilo previše neprijateljskih jahača, okrenuli su se i pobegli. ,,Sem!“, vikao je Vil sa druge strane puta. „Kada ti budem rekao, povedi desetak vojnika i beži! Cuješ li me, Sem?“ ,,Da, pobeći ću!“, doviknuo mu je Sem. Engleski naoružani vojnici, neki krvareći, a neki skoro viseći iz sedla, krenuli su putem ka La Roš-Derijenu. Francuzi i Bretonci su okružili ser Sajmona, a ser Džefri od Belog mosta bio je romantičan čovek i odbio je da oduzme život hrabrom protivniku. Stoga je naredio svojim ljudima da poštede engleskog viteza. Ser Sajmon, znojeći se poput praseta ispod pločica od kože i čelika, podigao je vizir u obliku njuške. ,,Ja se ne predajem!“, rekao je ser Džefriju. Njegova nova bojna oprema bila je izgrebana, mač okrnjen, ali bilo je sigurno da mu je kvalitet bojne opreme i mača pomogao u borbi. ,,Ja se ne predajem", ponovio je. „Zato bori se!“

Ser Džefri se naklonio u sedlu. „Pozdravljam vašu hrabrost, ser Sajmone", rekao je velikodušno, ,,i Vi možete dostojanstveno da odete.“ Mahnuo je svojim naoružanim vojnicima da se sklone u stranu, a ser Sajmon, živ i slobodan, odjahao je svojim putem visoko podignute glave. On je poveo svoje ljude u smrt i uništenje, ali je izronio na površinu časno. Ser Džefri je mogao da vidi pored ser Sajmona da je put u daljini bio pun naoružanih vojnika koji su bežali, a zatim, iza njih, zarobljenu stoku i zaprežna kola puna opljačkanih stvari koje su pratili Skitovi ljudi. A onda je Vil Skit doviknuo Semu i ser Džefri je iznenada mogao primetiti grupu uspaničenih strelaca koji su jahali ka severu što su brže mogli. „Pašće na taj trik“, rekao je Skit znalački, „videćete da hoće. Tokom poslednjih nekoliko nedelja ser Džefri je dokazao da nije budala, ali tog dana je izgubio glavu. On je video mogućnost da poseče omražene helekine i zapleni troja zaprežna kola puna opljačkanih stvari i stoga je naredio preostaloj tridesetorici vojnika da mu se pridruže. Četiri zarobljenika i devet zaplenjenih konja ostavio je svojim strelcima. A Vil Skit je nedeljama čekao ovakvu priliku. Ser Sajmon se uznemireno okrenuo kada je čuo topot konjskih kopita iza sebe. Skoro pedeset naoružanih vojnika na velikim pastuvima jahalo je ka njemu i za trenutak je pomislio da oni žele da ga zarobe i zato je poterao konja ka šumi. A onda je video kako francuski i bretonski jahači u punom galopu prolaze pored njega. Ser Sajmon se sakrio ispod nisko spuštenih grana i psovao Vila Skita, koji je ignorisao njegove zahteve. Posmatrao je neprijatelja. Ser Džefri de Pon Blon predvodio je taj napad i pred sobom je video samo slavu. On je zaboravio na strelce u šumi, a možda je pomislio da su se svi oni razbežali nakon poraza ser Sajmonovih vojnika. Ser Džefri je bio na korak od velike pobede. On bi vratio ono što je bilo opljačkano i, što je bilo još bolje, poveo omražene helekine u propast na pijačnom trgu u Lanionu. ,,Sada!“, povikao je Skit između šaka koje je sklopio oko usta. ,,Sada!“ S obe strane puta bili su strelci, oni su izašli iz šume i odapeli strele. Tomasova druga strela našla se u vazduhu pre nego što je prva udarila u metu. Gledaj i odapinji strele, mislio je, ne razmišljaj. Nije bilo potrebe ciljati pošto su neprijatelji jahali zbijeno i bilo je potrebno samo da strelci svojim dugim strelama zasipaju jahače. Napad se u tren oka sveo na propinjanje ždrebaca, ljude koji padaju, njištanje konja i mlazeve krvi. Neprijatelj nije imao nikakve šanse. Njih nekoliko na začelju uspelo je da okrene konje i odgalopira, međutim, većina jahača

upala je u klopku strelaca čije su strele nemilosrdno probijale oklope i kožu. Svaki muškarac koji bi trepnuo privlačio je na sebe tri ili četiri strele. Gomila sastavljena od gvožđa i ljudskih tela bila je prošarana perjem, a strele su i dalje letele, cepale pancir košulje i duboko se zarivale u tela ždrebaca. Preživela je samo šačica muškaraca koji su se nalazili u zaštitnici i muškarac koji je predvodio napad. Bio je to sam ser Džefri. On je bio deset koraka ispred svojih ljudi i možda je zbog toga bio pošteđen. Strelce je možda impresioniralo to kako se poneo prema ser Sajmonu, šta god da je bio razlog, on je jahao kao opčinjen. Pored njega nije proletela ni jedna jedina strela, ali je čuo vrisku i zveckanje strela, te je usporio svog konja , potom se okrenuo i video užas. Na trenutak je gledao u nevericu, a onda je svog pastuva usmerio ka gomili izbodenoj strelama, gomili koja je nekada predstavljala njegove ljude. Skit je doviknuo nekim svojim strelcima da se okrenu i suoče sa neprijateljem, a oni, svesni sudbine koja je zadesila njihove vojnike, nisu baš bili raspoloženi da prkose sa engleskim strelama. Oni su se povukli u pravcu juga. A onda je zavladala neobična tišina. Pali konji su se koprcali, a neki su kloparali po putu svojim kopitima. Jedan čovek je stenjao, drugi je prizivao Hrista, a neki su samo jecali. Tomas, kome je strela ležala na luku, mogao je da čuje ševe, međusobno dozivanje plovki i šaputanje vetra u lišću. Palo je nekoliko kapi kiše i podiglo prašinu na putu, a olujni oblak je otišao na zapad. Ser Džefri je zaustavio konja pored svojih mrtvih ljudi i onih koji su umirali, kao da je pozivao strelce da i njegovo telo pridodaju toj gomili koja je bila nakvašena krvlju i prošarana guščjim perjem. „Shvataš li sada na šta sam mislio, Tome?“, rekao je Skit. „Čekaj dovoljno dugo i te proklete budale će ti učiniti uslugu. U redu, momci! Dokrajčite tu kopilad!“ Muškarci su odložili svoje lukove, izvukli noževe i pojurili ka toj drhtavoj gomili telesa, a Skit je zadržao Tomasa. „Idi i reci tom glupom kopiletu od belog mosta da ispari.“ Tomas je otišao do Francuza, koji mora da je mislio da od njega očekuju da se preda, budući da je skinuo šlem i pružio ka njemu držak svoga mača. „Moja porodica ne može da plati veliki otkup“, rekao je pravdajući se. „Ali ti nisi zarobljenik“, rekao je Tomas. Ser Džefrija su izgleda zbunile te reči. ,,Ti me oslobađaš?"

,,Mi te ne želimo“, rekao je Tomas. „Možeš da razmišljaš odlasku u Španiju ili Svetu zemlju“, predložio mu je. ,,Ni u jednom od tih mesta nema previše helekina." Ser Džefri je vratio svoj mač u korice . ,Ja moram da se borim protiv neprijatelja moga kralja i zato ću se boriti ovde. Ali ti se zahvaljujem.“ Skupio je vođice svog konja i upravo u tom trenutku ser Sajmon Džekil je izjahao iz šumarka, uperivši svoj isukani mač u ser Džefrija. ,,On je moj zarobljenik!“, rekao je Tomasu. „Moj zarobljenik!“ ,,On nije ničiji zarobljenik", rekao je Tomas. ,,Mi ga puštamo da iđe.“ ,,Vi ga puštate da iđe?“, dreknuo je ser Sajmon. ,,Da li vi znate ko ovde komanduje?" „Ono što ja znam“, rekao je Tomas, „jeste da ovaj čovek nije zarobljenik.“ A onda je potapšao platnom prekrivene sapi konja ser Džefrija kako bi ga podstakao da krene. „Španija ili Sveta zemlja!“, doviknuo je ser Džefriju. Ser Sajmon je okrenuo svog konja kako bi pratio ser Džefrija, a onda je primetio da je Vil Skit spreman da interveniše i spreči ga da ode u poteru, tako da se okrenuo ka Tomasu. ,,Ti nisi smeo da ga oslobodiš! Nisi smeo!“ „Ali on je tebe oslobodio“, rekao je Tomas. „Onda je on budala. A ako je on budala, to ne znači da sam i ja.“ Ser Sajmon se tresao od gneva. Ser Džefri je mogao da tvrdi da je siromašan čovek, i da nije u stanju da sakupi novac za otkup, međutim, njegov konj je vredeo najmanje pedeset funti, a Skit i Tomas su upravo poslali taj novac da kaska na jug. Ser Sajmon ga je posmatrao kako odlazi, a onda je spustio oštricu svoga mača tako da je on pretio Tomasovom grlu. ,,Od trenutka kada sam te prvi put video“, rekao je, ,,ti se ponašaš arogantno. Ja sam jedini plemenitog roda na ovoj poljani i ja odlučujem o sudbini zarobljenika. Razuemete li to?“ ,,On se meni predao“, rekao je Tomas, ,,a ne vama. I zato nije važno u čijem krevetu ste se Vi rodili.“ ,,Vi ste marioneta!“, ser Sajmon je pljunuo. ,,Ja hoću nadoknadu za tog zarobljenika. Cujete li me?“ Skit je ignorisao ser Sajmona, ali Tomas nije bio dovoljno razuman da učini isto. ,,Isuse“, rekao je. ,,taj čovek Vas je poštedeo, a Vi ne želite da mu uzvratite na isti način? Vi niste vitez, Vi ste samo siledžija. Idite i skuvajte tu vašu zadnjicu!“

On je podigao mač, a Tomas je podigao luk. Ser Sajmon je pogledao blistavi vrh strele čije su se ivice belile od oštrenja i bio je dovoljno razuman da ne napadne mačem. Stavio je mač u korice, udarivši sečivom o iste, a onda je okrenuo svog ždrepca i odjahao. A Skitovi ljudi su morali zadatak da prebroje ubijene neprijatelje. Bilo je osamnaest mrtvih i dvadeset troje ozbiljno ranjenih. Takođe, bilo je šesnaest konja koji su krvarili i dvadeset četiri mrtva pastuva, a to je, kao što je Vil Skit primetio, predstavljalo žalosni gubitak dobrih konja. A Ser Džefri je naučio svoju lekciju. Kada su se ratnici vratili u La Roš-Derijen, dočekala ih je gungula. Ser Sajmon Džekil se žalio Ričardu Toteshemu da Vil Skit nije hteo da ga podrži u bici. a tvrdio je, takođe, da je on zaslužan za smrt i ranjavanje četrdeset jednog neprijateljskog naoružanog vojnika. Hvalio se da je pobedio u okršaju, a onda je nastavio da priča o Skitovoj izdaji, ali Ričard Toteshem nije bio raspoložen da sluša ser Sajmonovo zanovetanje. ,,Da li ste Vi pobedili u borbi ili ne?“ „Naravno da smo pobedili!“ Ser Sajmon je žmirkao besno. ,,Oni su mrtvi, zar ne?“ „Zašto su ti onda bili potrebni Vilovi naoružani vojnici?“, upitao je Toteshem. Ser Sajmon je tragao za odgovorom, ali ga nije pronašao. ,,On je bio nepristojan“, žalio se on. ,,To treba da raspravite ti i on, a ne ja“, rekao je Toteshem odsečno, ali je razmišljao o tom razgovoru i iste večeri je razgovarao sa Skitom. „Cetrdeset jedna mrtva ili ranjena osoba?“, čudio se naglas. ,,To mora da je barem trećina lanionskih naoružanih vojnika.“ ,,Pa, otprilike.“ Toteshemov štab se nalazio blizu reke i on je sa svog prozora mogao da posmatra slapove vode ispod lukova mosta. Slepi miševi su leteli oko spoljnjeg utvrđenja koje je štitilo udaljeniji deo mosta, dok su kolibe iza reke bile osvetljene mesečevim svetlom. „Osetiće oni taj gubitak, Vile“, rekao je Toteshem. „Neće biti srećni zbog njega, to je sasvim sigurno.“ ,,A mesto će biti puno dragocenosti.“ „Sviđalo se to njima ili ne“, složio se Skit. Mnogo naroda je zbog straha od helekina odnelo svoje stvari u obližnje tvrđave. tako da Lanion mora da je pun njihovih dragocenosti. A važnije od svega bilo to što je Toteshem tamo mogao

pronaći hranu. Njegov garnizon je dobio nešto hrane sa farmi sevemo od La RošDerijena, ali još više su doneli sa druge strane Kanala, iz Engleske. Međutim, postojala je opasnost od gladi, pošto su helekini pustošili zemlju seljaka. ,,Da li da ostavim ovde pedeset muškaraca?“ Toteshem je i dalje razmišljao naglas, ali nije morao da svoje misli objašnjava jednom starom vojniku kao što je bio Skit. „Biće nam potrebne nove merdevine“, rekao je Skit. ,,A šta je sa starim?“ „Upotrebili smo ih za ogrev. Ovo je bila hladna zima.“ ,,A šta misliš o noćnom napadu?“, predložio je Toteshem. ,,Za pet ili šest dana biće pun mesec.“ „Onda ćemo napasti za pet dana“, odlučio je Toteshem. ,,I hoću da u napadu učestvuju i tvoji ljudi, Vile.“ „Ako se otrezne dotad.“ „Zaslužili su da popiju nešto nakon onog što su danas postigli“, rekao je Toteshem toplo, a onda se nasmešio Skitu. „Ser Sajmon se žalio na vas. Kaže da ste bili nepristojni prema njemu.“ „Nisam to bio ja, Dik, nego jedan od mojih momaka, Tom. Rekao je kopiletu da ide i skuva negde svoju zadnjicu.“ „Bojim se da ser Sajmon nikada nije umeo da posluša dobar savet“, odgovorio mu je Toteshem ozbiljno. A to nisu umeli ni Skitovi ljudi. Skit im je dozvolio da se malo opuste u gradu, ali ih je upozorio da će se ujutru osećati oše ako budu previše popili, a oni su ignorisali njegov savet i slavili su u krčmama La Roš-Derijena. Tomas je otišao sa grupom prijatelja i njihovih žena u krčmu gde su pevali, igrali i pokušali da isprovociraju tuču sa grupom belih pacova vojvode Žana. Međutim, oni su bili previše razboriti da bi reagovali na provokaciju, te su se tiho iskrali u noć. Trenutak kasnije ušetala su dva naoružana vojnika, obojica su imala ogrtače sa grbom erla od Northemptona sa lavovima i zvezdama. Dočekali su ih zvižducima, ali oni se na to nisu osvrtali, već su upitali da li je tu neki Tomas. ,,To je ono ružno kopile tamo“, rekao je Džejk, pokazujući na Tomasa, koji je igrao uz muziku frule i bubnjeva. Naoružani vojnici su sačekali da on završi ples, a onda su mu objasnili da će se te večeri Vil Skit naći sa komandirom gamizona i da hoće da razgovara i sa njim.

Tomas je popio naiskap svoje pivo. „Radi se o tome“, rekao je ostalim strelcima, ,,da oni ne mogu da donesu neke važne odluke bez mene. Nezamenljiv, to sam ja.“ Strelci su mu se podrugljivo smejali, ali su klicali dobronamerno dok je Tomas odlazio sa dvojicom naoražanih vojnika. Jedan od njih bio je rodom iz Dorseta i čuo je za Hukton. „Zar se tamo nisu iskrcali Francuzi?“, upitao ga je. ,,Ta kopilad ga je razorila. Sumnjam da je išta ostalo od njega“, rekao je Tomas. „Zašto sam potreban Vilu?“ „Bog to zna, a nama nije rekao“, odgovorio mu je jedan od dvojice muškaraca. Odveo je Tomasa do štaba Ričarda Toteshema, ali onda je pokazao ka jednoj tamnoj uličici. „Oni se nalaze u gostionici koja je na kraju ove ulice. To je mesto sa sidrom iznad vrata.“ ,,To je dobro za njih“, rekao je Tomas. Da nije bio tako pijan možda bi shvatio da ga Toteshem i Skit ne bi pozvali u gostionicu, a sasvim sigurno ne u najmanju u gradu i to na kraju mračne ulice pored reke. Ali Tomas nije sumnjao sve dok nije stigao do polovine uzanog prolaza gde su dva muškaraca iskočila iz jedne kapije. Primetio ih je tek kada ga je nešto udarilo u potiljak. Zateturao se napred, pao je na kolena a onda ga je drugi čovek šutnuo u liee. Potom su ga obojica i šutirala i udarala, sve dok Tomas nije prestao da se opire, a onda su ga uhvatili za ruke i odvukli kroz kapiju u malu kovačnicu. Tomasu su usta bila puna krvi, nos mu je bio ponovo slomljen, jedno rebro mu je napuklo, a želudac mu se okretao od piva. U kovačnici je gorela vatra. Tomas je kroz poluzatvorene oči mogao videti nakovanj. A onda ga je okružilo još muškaraca i počelo da ga šutira tako da se on sklupčao, pokušavajući da se zaštiti. „Dosta je", rekao je neko, a Tomas je otvorio oči i video ser Sajmona Džekila. Dva muškarca, koja su ga izmamila iz krčme, a koja su delovala tako ljubazno, ušla su u tom trenutku na kapiju kovačnice i skinula pozajmljene tunike sa grbom erla od Northemptona. „Dobro obavljeno“, rekao im je ser Sajmon, a onda je pogledao Tomasa. „Obični strelci“,' rekao mu je ser Sajmon, ,,ne govore vitezovima da idu i skuvaju svoju zadnjicu.“ Neki visoki čovek, krupan siledžija sa tankom žutom kosom i potamnelim zubima, stajao je pored Tomasa, spreman da ga šutne u slučaju da Tom drsko odgovori, tako da je Tomas držao jezik za zubima. On se umesto toga molio u sebi

svetom Sebastijanu, zaštitniku strelaca. Situacija je bila suviše ozbiljna da bi se prepustio psu, zaključio je. „Skini mu pantalone, Koli“, naredio je ser Sajmon i okrenuo se ka vatri. Tomas je video da veliki lonac sa tri nožice stoji na užarenom ćumuru. Opsovao je u sebi, kada je shvatio da je on taj kome će skuvati zadnjicu. Ser Sajmon je zavirio u sud. „Trebalo bi da naučiš lekciju iz uljudnosti“, rekao je Tomasu, koji je plakao dok mu je plavokosi siledžija sekao opasač svlačio pantalone. Drugi muškarci su preturali po džepovima Tomasovih pantalona. Uzeli su metalne novčiće koje su pronašli dobar nož, a onda su ga okrenuli na stomak, tako da je njegova naga stražnjica bila spremna za kipuću vodu. Ser Sajmon je video kako prvi pramenovi pare izlaze iz suda. „Nosite ga kod njega“, naredio je svojim ljudima. Tri ser Sajmonova vojnika držala su Tomasa, a on je bio previše povređen i previše slab da bi se borio sa njima, tako da je uradio ono što je jedino mogao. Povikao je: „Ubistvo!“. Napunio je pluća vazduhom i povikao što je glasnije mogao. Zaključio je da se nalazi u gradiću koji je pun vojnika i da ga neko mora čuti, tako da je podigao uzbunu. „Ubistvo! Ubistvo!“ Covek pored njega ga je šutnuo u stomak, ali je Tomas nastavio da viče. ,,Za ime boga, utišajte ga!“, dreknuo je ser Sajmon, tako da je Koli, čovek sa žutom lcosom, klekao pored Tomasa i pokušao da mu gurne slamu u usta, ali Tomas je uspeo da je ispljune. ,,Ubistvo!“, povikao je. ,,Ubistvo!“ Koli je opsovao, napunio ruku gnjecavim blatom i tresnuo njime Tomasa po ustima, prigušivši tim šumom buku koju je on pravio. ,,Kopile!“, rekao je Koli i klepio Tomasa po glavi. „Kopile!“ Tomas je pokušavao da ispljune blato, ali nije uspeo. Ser Sajmon je sada stajao iznad njega. „Tebe stvarno treba naučiti lepom ponašanju“, rekao je i posmatrao kako sud sa kipućom vodom nose preko dvorišta kovačnice. A onda se kapija otvorila i pridošlica je kročila u dvorište. „Sta se ovde, zaboga, događa?“, upitao je muškarac, a Tomas bi zapevao ,,Te Deum“ iz zahvalnosti svetom Sebastijanu da mu usta nisu bila puna blata, pošto je njegov spasilac bio otac Hob, koji mora da je čuo njegove izbezumljene krike, te je pojurio niz ulicu kako bi proverio o čemu se radi. „Sta to radite?“, sveštenik je upitao ser Sajmona.

,,To nije tvoja stvar, oče“, odgovorio je ser Sajmon. „Tomase, da li si to ti?“ Ponovo se okrenuo ka vitezu. „Ali, zaboga, to jeste moja stvar!“ Otac Hob je bio temperamentan i to se sada primećivalo. ,,Do đavola, šta vi zamišljate da ste?“ „Cuvaj se, svešteniče“, dreknuo je ser Sajmon. ,,Da se čuvam! Ja? Sve ću vas poslati u pakao ako se ne izgubite odavde.“ zamahivao njime kao mačem. Mali sveštenik je zgrabio veliki kovački žarač „Sve ću vas poslati u pakao! Odlazite! Svi! Napolje! Za ime božje, izlazite! Izlazite!“ Ser Sajmon se povukao. Jedno je bilo mučiti strelca, a nešto sasvim drugo započeti kavgu sa sveštenikom koji je bio dovoljno glasan da je mogao privući još znatiželjnika. Ser Sajmon je prosiktao da je otac Hob kopile koje se meša gde mu nije mesto, međutim, on mu je uzvratio istom merom. Otac Hob je klekao pored Tomasa i izvukao nešto blata iz njegovih usta, zgusnutu krv i polomljeni zub. „Siroto momče“, rekao je otac Hob, a onda je pomogao Tomasu da ustane. ,,Ja ću te odvesti kući, Tome, odvešću te kući i očistiću te.“ Tomas je morao prvo da povraća, a onda se, držeći pantalone, teturao ka Žanetinoj kući, dok ga je sveštenik sve vreme pridržavao. Desetak strelaca ga je dočekalo. Oni su želeli da saznaju šta se dogodilo, međutim, otac Hob ih je oterao. „Gde se nalazi kuhinja?“, zahtevao je. „Ona nam neće dozvoliti da uđemo“, rekao je Tomas, nerazgovetno zbog natečenih usana i desni koje su krvarile. „Gde se nalazi kuhinja?“, insistirao je otac Hob. Jedan strelac je pokazao glavom na vrata, a sveštenik ih je otvorio guranjem i uveo Tomasa, skoro ga noseći. Spustio ga je na stolicu gurnuo je sveće na ivicu stola kako bi video Tomasovo lice. ,,Bože“, rekao je, ,,šta su ti to oni uradili?“ Potapšao je Tomasa po ruci, a onda otišao da donese vodu. Žanet je ušla u kuhinju, puna gneva. „Vi ne treba da budete ovde! Da ste odmah izašli odavde!“ A onda je videla Tomasovo lice i ućutala je. Da joj je neko rekao da će u kuhinji videti gadno isprebijanog engleskog strelca, ona bi verovatno navijala, ali na njeno iznenađenje, osetila je tračak saosećanja. „Šta ti se dogodilo?“ „Ser Sajmon Džekil mi je ovo učinio“, rekao je Tomas nekako. „Ser Sajmon?“

,,On je zao čovek.“ Otac Hob je čuo ime dok je išao iz kuhinjske perionice, noseći veliku činiju sa vodom. ,,On je zlo stovrenje, zlo.“ Govorio je na engleskom. ,,Dai imaš neku odeću za njega?“, upitao je Žanet. „Ona ne govori engleski“, rekao je Tomas. Krv mu je tekla niz lice. „Ser Sajmon te je napao?“, upitala je Žanet. „Ali zašto?“ „Zato što sam mu rekao da ide i skuva svoju zadnjieu“, rekao je Tomas, a ona ga je nagradila osmehom. ,,Dobro“, rekla je Zanet. Ona nije pozvala Tomasa da ostane u kuhinji, ali mu nije ni naredila da je napusti. Samo je stajala i posmatrala kako mu sveštenik umiva lice i skida košulju da njome stegne napuklo rebro. „Reci joj da bi mogla da mi pomogne“, rekao je otac Hob. „Ona je previše ponosna da bi pomogla“, rekao je Tomas. „Ovaj svet je tužan i pun greha“, objavio je otac Hob, a onda je klekao pored njega. „Budi miran, Tome“, rekao mu je, ,,jer će te ovo strašno boleti.“ Uhvatio ga je za polomljeni nos, a pre nego što je Tomas vrisnuo od bola, čulo se kako se hrskavica pomera. Otac Hob mu je stavio hladnu, vlažnu oblogu na nos. „Drži to na nosu, Tome, i bol će nestati. U stvari, neće stvarno nestati, ali ćeš se navići na njega.“ Onda je seo na prazno 'bure od soli i odmahivao je glavom. „Slatki Isuse, Tome, šta ćemo da radimo sa tobom?“ ,,Vi ste već uradili šta je trebalo“, rekao je Tomas, ,,i ja sam vam zahvalan. Za dan ili dva skakaću poput mladog jagnjeta.“ ,,Ti si se Tome i ponašao poput mladog jagnjeta i to predugo“, rekao je otac Hob iskreno. Zanet, koja nije razumela nijednu reč, posmatrala je samo dva muškaraca. „Bog ti je dao pamet“, nastavio je sveštenik, ,,ali ti traćiš svoje klikere, Tome, stvarno ih traćiš.“ ,,Vi hoćete da ja budem sveštenik?“ Otac Hob se nasmešio. „Sumnjam da bi ti bio crkvi od neke koristi Tome. Mogao si da završiš i kao nadbiskup zato što si i dovoljno pametan i dovoljno nepošten, ali mislim da si ti srećniji kao vojnik. Ali, i pored toga, neke stvari duguješ Bogu, Tome! Seti se obećanja koje si dao svome ocu! Dao si ga u crkvi i bilo bi dobro za tvoju dušu da ispuniš to obećanje, Tome.“ Tomas se nasmejao i istog trenutka je poželeo da to nije učinio pošto ga je presekao bol između rebara. Opsovao je, onda se izvinio Žanet, i ponovo pogledao sveštenika. ,,A kako, zaboga, oče, da ispunim to obećanje? Pa, ja čak i ne znam koje kopile je ukralo to koplje.“ „Koje kopile?“, upitala je Žanet, pošto je razumela tu reč. „Ser Sajmon?"

,,On jeste kopile“, rekao je Tomas, ,,ali nije jedino“, i onda joj je pričao o koplju, o danu kada je razoreno njegovo selo, o smrti oca, o čoveku koji je nosio zastavu sa tri žuta sokola na plavom polju. Priču joj je ispričao polako, kroz krvave usne, a kada je završio, Žanet je slegla ramenima. „Znači, ti želiš da ubiješ tog čoveka, zar ne?“ „Jednog dana.“ ,,Qn zaslužuje da ga ubiju“, rekla je Žanet. Tomas je piljio u nju kroz poluzatvorene oči, zapanjen tim rečima. ,,Vi ga poznajete?“ ,,On se zove ser Gijom de Evek“, rekla je Žanet. „Šta to ona govori?“, upitao je otac Hob. „Poznajem ga“, rekla je Žanet ozbiljno. ,,U Kanu, gradu iz kog dolazi, ponekad ga nazivaju gospodarem mora i kopna.“ „Zato što se bori i na moru i na kopnu?“, nagađao je Tomas. ,,On je vitez“, rekla je Žanet, ,,ali je i osvajač na moru. Gusar. Moj otac je posedovao šesnaest brodova, a Gijom de Evek je ukrao tri broda.“ ,,On se borio protiv vas?“ Tomas je zvučao iznenađeno. Žanet je slegla ramenima. ,,Pa, on misli da je svaki brod koji nije francuski, neprijateljski. A mi smo Bretonci.“ Tomas je pogledao oca Hoba. „Eto, oče“, rekao je bezbrižno, ,,da bih ispunio obećanje sve što moram da uradim, jeste da pobedim viteza od mora i kopna.“ Otac Hob nije mogao da prati razgovor na francuskom jeziku, ali je tužno odmahnuo glavom. „Kako ćeš ispuniti obećanje, Tomase, to je tvoja stvar. Ali Bog zna da si dao obećanje, a ja znam da ti ne preduzimaš ništa u vezi sa tim.“ Dotakao je prstom drveni krst koji je nosio na kožnoj tračici oko vrata. ,,A šta da uradim sa ser Sajmonom?“ ,,Ništa“, rekao je Tomas. „Ali moram reći Toteshemu, barem to!“, insistirao je sveštenik. „Ništa nećete uraditi, oče.“ Tomas je bio uporan. „Obećajte mi.“ Otac Hob je sumnjičavo pogledao Tomasa. „Ti razmišljaš tome da se sam osvetiš, zar ne?“ Tomas se prekrstio i uzdahnuo zbog bola. „Zar nam majka crkva ne kaže da okrenemo drugi obraz?“, upitao je.

,,Da, kaže“, rekao je otac Hob ,,ali se ne može složiti sa onim što je ser Sajmon večeras uradio.“ „Odvratićemo njegov gnev blagim odgovorom", rekao je Tomas, a otac Hob, impresioniran takvim iskazivanjem istinskog hrišćanstva, klimnuo je glavom u znak da prihvata Tomasovu odluku. Žanet se trudila da prati razgovor što je bolje mogla i pretpostavila je o čemu razgovaraju. ,,Da li raspravljate o tome šta ćete uradite ser Sajmonu?“, upitala je Tomasa. „Ubiću to kopile“, rekao je Tomas na francuskom.Ona je napravila grimasu. ,,To je vrlo pametna ideja, Englezu. A onda ćeš ti biti ubica i tvoji će te obesitii. I tada će, hvala bogu, biti dvoje mrtvih Engleza.“ „Šta ona govori, Tomase?“, upitao je otac Hob. „Slaže se s tim da ja treba da oprostim svojim neprijateljima, oče.“ „Ona je dobra žena, dobra žena“, rekao je otac Hob. ,,Da li ti stvamo želiš da ga ubiješ?“, upitala je Žanet hladno. Tomas je drhtao od bola, ali nije bilo toliko povređen da ne ceni Žanetinu blizinu. Ona jeste bila teška osoba, smatrao je, ali ipak, bila je lepa kao proleće, tako da je i on poput ostalih ljudi Vila Skita, sanjao neverovatne snove o tome kako je bolje upoznaje. Njeno pitanje mu je pružilo tu šansu. „Ubiću ga“, uveravao ju je, ,,i kada ga budem ubio, draga damo, doneću vam bojnu opremu i mač vašeg supruga.“ Žanet mu se namrštila. „Mislite li da stvarno možete to da uradite?“ „Ako mi pomognete.“ Ona je napravila grimasu. ,,Kako?“ I onda joj je Tomas rekao kako, i, na njegovo čuđenje, ona ideju nije odbacila s gađenjem, već je umesto toga klimnula glavom, u znak da je prihvata preko volje. ,,To bi stvarno moglo uspeti“, rekla je posle nekog vremena, ,,to bi stvarno moglo uspeti.“ A to je značilo da je ser Sajmon ujedinio svoje neprijatelje i da je Tomas pronašao saveznika. Žanet je bila okružena neprijateljima. Ona je imala sina, ali svi ostali koje je volela bili su mrtvi, a one koji su bili tu, ona je mrzela. Među njima su se nalazili Englezi, naravno, koji su okupirali njen grad, ali tu je bio i Belas, advokat, i kapetani brodova koji su je prevarili. Zatim, zakupci koji su koristili prisustvo Engleza da ne plaćaju rente, i gradski trgovci koji su od nje tražili novac koji ona nije imala. Ona jeste bila grofica, pa ipak, od titule nije imala nikakve koristi.

Noću, dok je razmišljala o svom položaju, maštala bi o tome da sretne nekog velikog šampiona, možda vojvodu, koji bi došao u La Roš-Derijen i kaznio njene neprijatelje, jednog po jednog. Mogla ih je videti kako plaču od straha i mole za milost, a ipak je ne dobijaju. Međutim, svake zore bi se ponovo susrela sa činjenicom da u njenom životu nema vojvode i da joj se njeni neprijatelji ne dodvoravaju, i činilo se da ništa ne može da ublaži Žanetine nevolje, sve dok joj Tomas nije obećao da će ubiti neprijatelja kog je mrzela više od svih drugih. I zato se rano ujutru nakon razgovora sa Tomasom, Žanet zaputila u glavni štab Ričarda Toteshema. Krenula je rano jer se nadala da će ser Sajmon Džekil u to vreme još uvek biti u krevetu, i, iako je suština njihovog plana bila u tome da on sazna za njenu posetu, ona ipak nije želela da ga sretne. Neka on od drugih čuje za njene planove. Taj glavni štab je, poput njene kuće, gledao na reku Žodi, a dvorište koje se nalazilo ispred kuće, uprkos tome što je bilo rano, već je bilo puno molilaca koji su hteli da dobiju neke povlastice od Engleza. Žanet su rekli da čeka zajedno sa drugim moliocima. ,,Ja sam grofica od Armorike“, rekla je činovniku. „Morate čekati kao i ostali“, odgovorio joj je činovnik na lošem francuskom, a zatim je napravio još jedan zarez na dugačkom štapu pomoču kog je prebrojavao svežnjeve strela. Njih su istovarili sa broda koji je stigao sa gornjeg toka reke, iz luke Tregvije, gde je nivo vode bilo visok. Drugi brodić je bio natovaren buradima sa crvenom haringom, a Žanet se naježila od smrada ribe. Engleska hrana! Oni čak nisu ni čistili haringe pre nego što bi ih sušili, a onda su iz buradi vadili crvenu ribu prekrivenu zelenom plesni, a ipak, engleski streci su je jeli sa uživanjem. Ona je pokušala da pobegne od tog teškog mirisa ribe i otišla je na drugu stranu dvorišta gde je desetak meštana obrađivalo duga debala postavljena na drvene konje. Jedan od stolara bio je muškarac koji je ponekad radio za Žanetinog oca, iako je obično bio previše pijan da bi zadržao posao duže od nekoliko dana. On je bio bos, odrpan, imao je grbu na leđima i zečju usnu, iako je, kada je bio trezan, bio dobar radnik kao i bilo koji drugi u gradu. ,,Žak!“, pozvala ga je Žanet. „Šta to radiš?“, upitala ga je na bretonskom dijalektu. Žak je sklonio pramen kose sa lica i naklonio joj se. „Lepo izgedate, gospodarice.“ Malo njih je moglo da razume šta on govori jer je njegova podeljena usna krivila zvuke. „Vaš otac je uvek govorio da ste vi njegov anđeo.“ „Pitala sam te šta to radiš.“

„Pravim merdevine, moja gospodarice, merdevine." Žak je rukavom obrisao nos. Na vratu je imao čir koji se gnojio, a on je smrdeo isto tako kao i crvene haringe. „Englezi žele da napravimo šest što dužih merdevina.“ ,,A zašto?“ Žak je pogledao levo i desno kako bi bio siguran da ga niko ne može čuti. ,,On nam je rekao“, pokazao je glavom na Engleza koji je trebalo da nadgleda njihov rad, „rekao je da će ih nositi u Lanion. A ove merdevine su dovoljno duge za taj veliki zid, zar ne?“ ,,U Lanion?“ „Taj voli svoje pivo, zaista ga voli“, rekao je Žak, objašnjavajući sramotno ponašanje Engleza. „Hej! Ti, zgodni!“ doviknuo je Žaku. „Prioni na posao!“ A Žak je onda, iskezivši se Žanet, podigao svoj alat. „Neka prečke budu labave!“, posavetovala je Žanet Žaka na bretonskora dijalektu, a onda se okrenula pošto ju je iz kuće neko dozivao. Ser Sajmon Džekil, otečenih očiju i pospan, stajao je na ulazu u kuću, a Žanetino srce se steglo kada ga je videla. „Moja damo“, ser Sajmon se naklonio Žanet, ,,vi ne bi trebalo da čekate sa običnim svetom.“ „Recite to činovniku“, odgovorila je Žanet hladno. Činovnik koji je prebrojavao svežnjeve strela, ciknuo je kada ga je ser Sajmon uhvatio za uvo. „Je l’ to ovaj činovnik?“, upitao je. ,,Da, on mi je rekao da čekam.“ Ser Sajmon je ošamario činovnika. „Ona je plemkinja, ti kopile! Ponašaj se prema njoj kao prema dami.“ Odgumuo je čoveka, a onda je gurnuvši širom otvorio vrata. „Dođite, moja damo“, pozvao ju je. Žanet je ušla i bilo joj je lakše kada je za stolovima videla četiri zaposlena službenika. „Vojska, ima skoro isto toliko činovnika koliko i strelaca“, rekao joj je ser Sajmon kada ga je slučajno dotakla. „Činovnike, kovače, zidare, kuvare, goniče stada, mesare, i još mnoge druge pojedince, spremne da uzmu kraljev novac.“ Nasmešio joj se, a onda je rukom zagladio svoj otrcani vuneni ogrtač koji je bio ukrašen krznom. ,,Da sam znao da ćete nam ukazati čast svojom posetom, rnoja darao, obukao bih se.“ Žanet je primetila sa olakšanjem da ser Sajmon tog jutra nije bio kaćiperski raspoložen. Uvek je bio ili navalentan ili trapavo uljudan, a ona ga je mrzela kako

god da je bio raspoložen, ali bilo je jednostavnije izaći sa njim na kraj kada je pokušavao da je impresionira svojim manirima. „Došla sam“, rekla mu je, ,,da od monsje Toteshema tražim dozvolu za putovanje.“ Činovnici su je krišom posmatrali, dok su njihova pera grebala grubi pergament. ,,Ja vam mogu dati dozvolu za putovanje“, rekao je ser Sajmon galantno, „iako pretpostavljam da ne napuštate zauvek La Roš-Derijen?“ ,,Ne, samo želim da posetim Luanek“, rekla je Žanet. ,,A gde se, draga damo, nalazi taj Luanek?“ „Nalazi se na obali severno od Laniona", rekla je Žanet. „Laniona, a?“ Seo je na ivicu stola, mašući svojom bosom nogom. ,,Ne mogu vam dozvoliti da lutate oko Laniona. Ne ove nedelje. Možda sledeće, ali samo ako me budete ubedili da imate dobar razlog za putovanje.“ Pogladio je svoje svetle brkove. ,,A mene je lako ubediti." „Htela bih da se tamo pomolim u svetilištu“, rekla je Žanet. „Neću vas sprečiti da se molite“, rekao je ser Sajmon. Mislio je da je trebalo da je uvede u salon, ali istina je bila da tog jutra nije bio raspoložen za ljubavne igrice. Pošto nije uspeo da opari zadnjicu Tomasa od Huktona, tešio se pićem do kasno u noć. I tako je tog jutra osećao da mu je želudac pun tečnosti, da mu je grlo suvo, a u glavi mu je lupalo kao da neko udara u talambase. „Koji svetac će imati zdovoljstvo da čuje vaš glas?“, upitao je. „Svetilište je posvećeno Ivu, zaštitniku bolesnih. Moj sin ima groznicu.“ „Jadan dečak“, rekao je ser Sajmon podrugljivo, a onda je pompezno naredio činovniku da milostivoj gospođi napiše dozvolu za putovanje. „Nećete putovati sami, madam, zar ne?“, upitao je. „Povešću sluge sa sobom.“ „Biće bolje da krenete na put sa vojnicima. Svuda ima razbojnika.“ ,,Ja se ne bojim svojih sunarodnika, ser Sajmone.“ „Ali trebalo bi da se bojite“, rekao je kiselo. „Koliko ćete sluga povesti sa sobom?“ „Dvoje.“ Ser Sajmon je rekao činovniku da na dozvoli za putovanje zabeleži da će ona imati dva pratioca, a onda je opet pogledao Žanet. „Stvarno biste bili mnogo sigumiji u pratnji vojnika." „Bog će me čuvati“, rekla je Žanet.

Dok je ser Sajmon gledao kako se suši mastilo na dozvoli za putovanje, grudva toplog voska pala je na pergament. Utisnuo je pečat u topli vosak, a onda je dokument predao Žanet. ƃɹo˙pɐoluʍopuɐʞlɐq „Možda bi trebalo da ja pođem sa vama, madam?“ „Onda radije ne bih uopšte putovala“, rekal je Žanet, odbijajući da uzme dozvolu za putovanje. ,,U tom slučaju ću prepustiti Bogu moje dužnosti“, rekao je ser Sajmon. Žanet je uzela dozvolu za putovanje, naterala sebe da mu se zahvali, a onda utekla. Očekivala je da će je ser Sajmon pratiti, međutim, on joj je dozvolio da ode i nije joj dosadivao. Osećala se prljavo, ali i srećno, pošto je zamka bila postavljena. Bila je postavljena i to uspešno. Ona nije otišla pravo kući, već se umesto toga zaputila u kuću advokata Belasa, koji je jeo krvavicu i hleb. Miris kobasice podstakao je Žanetin apetit, međutim, ona je odbila da se posluži. Ona je ipak bila grofica, a on je bio običan advokat i zato nije želela da se ponizi i da jede sa njim. Belas je poravnao odeću, izvinio se zbog hladnoće u prostoriji, a onda je pitao da li je napokon odlučila da proda kuću. „Bilo bi pametno da to uradite, madam. Vaši dugovi se gomilaju." „Obavestiću vas šta sam odlučila“, rekla je, ,,ali došla sam povodom jednog drugog posla.“ Belas je otvorio prozorske zasune u salonu. ,,Za poslove je potreban novac, madam, a vaši dugovi se, oprostite što Vam to moram reći, gomilaju." „Moji dugovi su obaveza vojvde Šarla“, rekla je Žanet. ,,Da li vi još uvek pišete čoveku koji za njega obavlja poslove?“ ,,S vremena na vreme“, odgovorio je Belas oprezno. „Kako ta pisma stižu do njih?“, zahtevala je Žanet. Belas je bio sumnjičav prema njenom pitanju, ali je na kraju zaključio da mu ipak neće naškoditi da odgovori. „Poruke putuju brodom za Paimpol“, rekao je, ,,a zatim kopnom do Geingampa.“ ,,A koliko je vremena potrebno da poruka stigne?“ „Dva dana? Tri? To već zavisi od toga da li Englezi prolaze kroz područje između Paimpola i Geingampa.“ „Onda pišite vojvodi“, rekla je Žanet, ,,i poručite mu od mene da se Englezi spremaju da napadnu Lanion krajem ove nedelje. Prave merdevine kako bi se uz

njih popeli na zidine grada.“ Odlučila je da pošalje poruku preko Belasa, pošto su njeni kuriri bila dvojica ribara koji su samo utorkom dolazili u La Roš-Derijen da prodaju svoju robu, a svaka poruka koju bi poslala preko njih stigla bi do vojvode prekasno. A, s druge strane, Belasovi kuriri su mogli da stignu do Geingampa na vreme da pokvare engleske planove. Belas je izvadio parčence kuvanog jajeta iz svoje tanke brade. „Jeste li sigurni, madam?“ „Naravno da sam sigurna!“ Onda mu je rekla za Žaka i merdevine, indiskretnog engieskog nađzornika, i za to kako ju je ser Sajmon naterao da sačeka nedelju dana pre nego što se izloži opasnosti u okolini Laniona na putu ka svetilištu u Luaneku. „Vojvoda će“, rekao je Belas dok je pratio Žanet do ulaznih vrata, „biti zahvalan." Belas je poslao poruku tog dana, ali nije rekao da je poruka od grofice, već je sebi pripisao svu zaslugu. Pismo je uručio kapetanu broda koji je otplovio isto popodne, a već sledećeg jutra jahač se zaputio južno od Paimpola. U opustešenoj zemlji, između luke i prestonice vojvode, nije bilo helekina tako da je poruka stigla bezbedno. A u Geingampu, glavnom štabu vojvode Šarla, kovači su proveravali kopita konja, strelci su mazali svoje lukove, štitonoše su čistile oklope sve dok se nisu sijali, a stotine mačeva bilo je naoštreno. Pohod Hngleza na Lanion bio je osujećen. Žanetino neobično savezništo sa Tomasom umanjilo je neprijateljstvo koje se osećalo u njenoj kući. Skitovi ljudi su od tada počeli da koriste reku kao nužnik umesto dvorišta oko kuće, a Žanet im je zauzvrat dozvolila da koriste kuhinju. To se pokazalo korisnim, pošto su oni sa sobom doneli svoja sledovanja tako da se njeno domaćinstvo hranilo bolje nego do tada, to jest od trenutka kada je grad pao. Ona još uvek nije mogla sebe da natera da proba dimljene haringe sa svetlocrvenom i buđi pokrivenom kožom. A najbolje od svega bio je doček koji su Englezi priredili dvojici nesnosnih trgovaca koji su došli i tražili od Žanet da plati dugove. Grupa strelaca ih je tako isprebijala da su obojica otišla hramajući, bez šešira i novca. „Platiču im kad budem mog!a“, rekla je Tomasu. „Ser Sajmon verovatno drži novac kod sebe“, rekao joj je. ,,Misliš?“ „Samo budala ostavlja gotovinu na mestu gde je sluga može naći“, rekao je.

Četiri dana nakon što je bio napadnut, Tomasu je lice još uvek bilo oteklo, a usne tamne od ugrušaka krvi. Rebro ga je bolelo, dok mu je telo bilo puno modrica, a ipak, ubedio je Skita da mu je dovoljno dobro i da može da jaše za Lanion. Spremali su se da krenu tog poslepodneva. U podne ga je Žanet pronašla u crkvi svetog Renija. „Zašto se moliš?“, upitala ga je. „Uvek se molim pre borbe.“ „Zar će danas biti borbe? Mislila sam da ćete vi tek sutra krenuti?“ „Volim tajne koje se dobro čuvaju“, rekao je Tomas, zabavljajući se. „Krećemo dan ranije. Sve je spremno pa zašto onda čekati?“ ,,A kuda idete?“, upitala je Žanet iako je već znala. „Kud god nas povedu“, rekao je Tomas. Žanet je napravila grimasu i pomolila se u sebi nadajući se da je njena poruka stigla do vojvode Sarla. „Čuvaj se“, rekla je Tomasu, ne zato što je marila za njega, već zato što je on bio njen saveznik u osveti ser Sajmonu Džekilu. „Možda će ser Sajmon biti ubijen?“, dodala je. „Bog će ga sačuvati za mene“, rekao je Tomas. ,,A šta ako me on ne bude pratio u Luanek?“ ,,On će te pratiti poput psa i bićeš u opasnosti“, rekao je Tomas. „Vratiću svoju 'bojnu opremu i to mi je jedino bitno“, rekla je Žanet. ,,Da li se moliš svetom Reniju?“ „Molim se svetom Sebastijanu i svetom Ginefortu", rekao je Tomas. „Pitala sam sveštenika da mi kaže nešto o Ginefortu“, rekla je Žanet optužujućim tonom, ,,a on mi je rekao da nikada nije čuo za njega.“ ,,On verovatno nije čuo ni za svetog Vilgefortisa“, rekao je Tomas. ,,Vilgefortisa?“ Žanet je s naporom izgovorila nepoznato joj ime. „Ko je on?“ „Vilgefortis je ona“, rekao je Tomas, „i ona je bila vrlo pobožna devica koja je živela u Flandriji i pustila je dugu bradu. Molila se svakog dana da bude ružna kako bi mogla ostati neporočna.“ Žanet nije mogla, a da se ne nasmeje. ,,To ne može biti istina!“ ,,To jeste istina, moja damo“, uveravao ju je Tomas. „Mom ocu su jednom nudili pramenove njene svete brade, ali on je odbio da ih kupi.“

„Onda ću se pomoliti bradatoj svetici da vi preživite vaš pohod“, rekla je Žanet, ,,ali samo da biste mi mogli pomoći protiv ser Sajmona. A osim vas, nadam se da će svi ostali poginuti.“ Garnizon u Geingampu je imao istu želju, a da bi je ostvario, udružio je strelce sa samostrelima i naroužane vojnike čiji je zadatak bio da presretnu Engleze na putu za Lanion. Međutim, i oni su kao i Žanet, bili ubeđeni da će gamizon iz La Roš-Derijena pokušati da napadne u petak, tako da su krenuli iz Geingampa tek u četvrtak posle podne, a u to vreme su Toteshemove snage već bile pet milja od Laniona. Oslabljeni garnizon u gradu nije znao da Englezi dolaze zbog ratnih kapetana vojvode Šarla, koji su komandovali njegovim snagama iz Geingampa dok se vojvoda nalazio u Parizu, odlučan da ne upozorava grad. Jer ako bi previše ljudi znalo da je napad Engleza osujećen. onda bi i sami Englezi mogli čuti za to. Mogli bi odustati i time vojvodinim ljudima uskrati mogućnost retke i potpune pobede. A sami Englezi su očekivali pobedu. Noć je bila suva i, negde biizu ponoći, pun mesec je iskliznuo iz srebrom oivičenog oblaka kako bi obasjao zidove Laniona i njihovu oštru ivicu. Osvajači su bili sakriveni u šumi odakle su osmatrali nekoliko stražarskim mesta na bedemima. Ti stražari su bili sve pospaniji i, nakon nekog vremena, otišli su do utvrđenja ispred kojih su gorele vatre. Oni nisu primetili ni kako se šest četa sa merdevinama šunja u noći po poljima, a ni stotine strelaca koji su išli za njima. Spavali su i dok su se strelci penjali uz merdevine i kada je glavnina Toteshemovih snaga izjurila iz šume, spremna da jurne kroz istočnu kapiju kada je strelci budu otvorili. Na bedemima je bilo mirno. U gradu su se prvo probudili psi, a onda je crkveno zvono počelo da zvoni i gamizon u Lanionu se probudio. Ali, bilo je suviše kasno jer je kapija grada bila otvorena a Toteshemovi vojnici u oklopima već su u mračnim ulicama pozivali na pljačku, dok je sve više naoružanih vojnika i strelaca prolazilo kroz uzanu kapiju. Skitovi ljudi bili su postavljeni kao zaštitnica i čekali su van grada kada je pljačka počela. Crkvena zvona su divlje zvonila dok su se parohijani budili, a onda je postepeno zvonjava prestajala. Vil Skit je posmatrao polja obasjana mesečinom južno od Laniona. „Cuo sam da ser Sajmonu Džekilu pripada zasluga za poboljšanje tvog izgleda", rekao je Tomasu. ,,Da, tačno.“ „Zato što si mu rekao da ide i skuva zadnjicu?“ Skit se iskezio.

,,Ne možeš ga kriviti što te je izmlatio“, rekao je Skit, ,,ali prvo je trebalo da porazgovara sa mnom.“ ,,A šta bi ti onda uradio?“ „Pobrinuo bih se da te ne isprebija previše, naravno", rekao je Skit, dok mu je pogled postojano išao preko pejzaža. Tomas je stekao istu naviku budnosti, međutim, područje iza grada bilo je mirno. Sumaglica se podizala sa niskog zemljišta. ,,I šta ti nameravaš da uradiš u vezi sa tim?“, upitao je Skit. ,,Da razgovaram sa tobom.“ „Momče, neću se ja boriti u tvojim bitkama“, promumlao je Skit. „Sta ti sada nameravaš da uradiš u vezi sa tim?“ „Nameravam da te zamolim da mi pozajmiš Džejka i Sema u subotu. I potrebna su mi tri samostrela.“ „Tri samostrala, a?“, upitao ga je Skit mimo. Video je da je ostatak Toteshemovih snaga u tom trenutku ušao u grad i onda je stavio dva prsta na usne i snažno zazviždao, a to je značilo da on i njegovi ljudi treba da krenu za njima. ,,Na zidine!“, povikao je dok su helekini na konjima išli napred. ,,Napred na zidine!“ To je bio posao zaštitnice : da savlada odbrambene snage osvojenog grada. ,,A ipak, polovina tih prokletih vojnika će se napiti“, progunđao je Skit, ,,i zato ti ostani sa mnom, Tome.“ Većina Skitovih ljudi je ispunila svoju dužnost i popela se kamenim stepenicama na gradske zidine, ali ih je nekolicina ipak zbrisala u potrazi za pljačkom i pićem. Skit, Tomas i još šest strelaca pretražili su grad kako bi pronašli te lenjivce i vratili ih na gradske zidine. Grupa Toteshemovih naoružanih vojnika činila je isto oni su izvlačili svoje Ijude iz krčmi i ostavljali ih da pune zaprežna kola koja su se mogla naći u gradu, kao i da ih čuvaju od helekina. Toteshem je želeo da nabavi hranu za svoj garnizon, a neki od njegovih naoružanih vojnika, koji su bili pouzdaniji, zaista su se trudili da engleske vojnike drže dalje od pića, žena ili bilo čega drugog što je moglo da uspori pljačkanje. Gradski gamizon, probuđen i iznenađen, uzvratio je što je bolje mogao, ali ipak, odgovorili su na napad suviše kasno tako su leševi branilaca ležali na ulicama obasjanim mesečinom. U zapadnom delu grada, blizu pristaništa koja su gledala na reku Lever, još uvek se vodila bitka, a Skita je privukla buka. Većina vojnika je ignorisala bitku jer su se previše usredsredili na razvaljivanje vrata kuća i pljačkanje skladišta. Međutim, Skit je zaključio da niko u gradu neće biti siguran dok svi branioci grada ne budu bili mrtvi.

Tomas ga je pratio i pronašao grupu Toteshemovih naoružanih vojnika koji su upravo izašli iz uske ulice. „Niže niz ulicu nalazi se neko ludo kopiie", rekao je jedan od njih Skitu, „sa njim je desetak strelaca sa samostrelima." A to ludo kopile i njegovi strelci već su pobili mnogo Engleza jer su se leševi sa tunikama ukrašenim krstovima crvene boje mogli videti na mestu gde se ulica strmo spuštala ka reci. „Zapalite merdevine“, predložio je jedan od naoružanih vojnika. ,,Ne pre nego što pretražimo zgrade “, rekao je Skit, a zatim je poslao dvojicu svojih strelaca da donesu jedne od merdevina koje su koristili za penjanje na gradske zidine. Kada su doneli merdevine, on ih je naslonio na najbližu kuću i pogledao Tomasa, koji se iskezio, uspentrao prečkama, a onda uzverao na kosi slamnati krov. Slomljeno rebro ga je bolelo, ali je stigao do slemena krova, a onda je tamo skinuo luk sa ramena i strelom ga je zategao. Išao je po krovu, dok se njegova senka, koju je formirala mesečina, protezala po koso postavljenoj slami. Krov se završavao upravo iznad mesta gde su ih neprijatelji čekali tako da je Tomas, i pre nego što je stigao do vrha slemena, zategao luk što je više mogao, a onda napravio još dva koraka napred. Neprijatelji su ga primetili i desetak strela je poletelo naviše. A video ga je i čovek svetle kose bez šlema, koji je držao dugačak mač u ruci. Tomas ga je prepoznao. To je bio ser Džefri de Pon Blon, i Tomas je na trenutak oklevao jer je poštovao tog čoveka. Ali onda je prva strela proletela tako blizu njegovog lica da je osetio vetar u trenutku kada je strela prošla pored njegovog obraza. Ispalio je strelu, a znao je da će ona proći kroz Džefrijeva otvorena usta. Nije video kada je strela pogodila u metu, jer je morao da se povuče korak nazad, pošto su samostreli škripali, a strele letele uvis. ,,On je mrtav!“, povikao je Tomas. Bat koraka naoružanih vojnika čuo se pre nego što su strelci uspeli da pripreme svoje glomazno oružje. Tomas je došao do ivice krova i video je mačeve i sekire kako se podižu i spuštaju. Video je kako krv prska po okrečenim pročeljima kuća i kako Ijudi udaraju telo ser Džefrija samo da bi se uverili da je on stvamo mrtav. U kući koju je ser Džefri branio, žena je vrištala. Tomas se klizajući spustio niz slamnati krov i skočio na ulicu na mestu gde je umro ser Džefri i tu je podigao tri samostrela i torbu sa strelama koje je odneo Vilu Skitu.

Jorkširac se iskezio. „Samostreli, ha? To znači da ćeš se pretvarati da si neprijatelj, a pošto to ne možeš da uradiš u La Roš-Derijenu, znači da ćeš presresti ser Sajmona negde van grada. Jesam li u pravu?“ „Tako nekako.“ „Mogao bih da te čitam kao prokletu knjigu, momče, to jest, kada bih umeo da čitam, a ne umem jer imam previše zdravog razuma.“ Skit je produžio prema reci gde su tri broda pljačkali, dok su druga dva, koja su već bila ispražnjena, gorela. „Ali kako ćeš to kopile izvući iz grada? “, upitao je Skit. „Nije ni on prava buđala.“ „Jeste kada je reč o grofici.“ ,,Aha!“ Skit se iskezio. ,,A grofica je iznenada počela da se ponaša lepo prema svima nama. Znači, ti i ona ste u kombinaciji, zar ne?“ ,,Ne, nismo.“ „Ali bićete uskoro, zar ne? “, upitao je Skit. ,,Sumnjam.“ „Zašto? Zato što je ona grofica? Ona je i dalje žena, momče. Ali ja bih se nje čuvao.“ „Čuvao?“ ,,Ta grofica je bezosećajna kučka. Spolja izgleda ljupko, ali iznutra je sva od kamena. Ona će ti slomiti srce, momče.“ Skit se zaustavio kada je stigao do širokog kamenog pristaništa gde su vojnici praznili magacine sa kožom, žitom, dimljenora ribom, vinom i koturima platna. I ser Sajmon je bio među njima, vikao je svojim ljudima da natovare još više zaprežnih kola. Grad je sadržao u sebi veliko bogatstvo. Grad je bio mnogo veći od La Roš-Derijena i pošto je uspešno odbio napad vojske erla od Northemptona, Bretonci su smatrali grad za sigurno mesto u kome su mogli da čuvaju svoje dragocenosti. A sada su ga pustošili. Neki čovek je, teturajući se, prošao pored Tomasa noseći puno naručje srebmog posuđa, drugi je vukao polugolu ženu od čije su spavaćice ostali samo dronjci. Jedna grupa strelaca polomila je poklopac na buretu vina, a onda su gurali glave u bure kako bi lokali vino. „Bilo je lako ući u ovaj grad“, rekao je Skit, „ali biće veoma teško izvući ovu natopljenu kopilad iz grada.“

Ser Sajmon je drškom mača udario po leđima dvojicu pijanaca koji su smetali njegovim ljudima, dok su odnosili iz magacina strele i tkaninu. A onda je video Tomasa i delovao je iznenađeno, ali je previše zazirao od Vila Skita da bi išta rekao. Samo se okrenuo. „To kopile mora da je do sada otplatilo svoje dugove“, rekao je Skit, i dalje gledajući ser Sajmona u leđa. „Rat je dobar način da se obogatiš, sve dok te ne zarobe i počnu da traže otkup za tebe. Ali ne bi oni tražili otkup za tebe ili mene, momče. Mnogo je verovatnije da bi nam rasekli stomake i iskopali oči. Da li si ikada gađao iz samostrela?" ,,Ne.“ „Nije to tako lako kao što izgleda. Nije ni teško koliko gađanje iz pravog luka, naravno, ali ipak je potrebna vežba. Te proklete stvarčice mogu da pogode metu nešto malo iznad, ako ne umeš da gađaš iz njih. Da li Džek i Sem žele da ti pomognu?“ „Tako kažu.“ „Naravno da žele, pošto su ono pokvarena kopilad.“ Skit je i dalje pratio pogledom ser Sajmona, koji je imao na sebi svoju novu, blistavu bojnu opremu. „Pretpostavljam da će to kopile nositi gotovinu sa sobom.“ ,,I ja tako mislim, da...“ „Polovina je moja, Tome, i neću ti postavljati pitanja do subote.“ „Hvala, Vile.“ „Ali uradi to kako treba, Tome“, rekao je Skit grubo, ,,uradi to kako treba. Ne želim da te vidim obešenog. Ne bi mi smetalo da većinu ovih budala posmatram kako plešu sa konopom oko vrata i oklembešenih nogu, ali bi bilo šteta videti tebe kako odlaziš đavolu.“ Vratili su se do zidina grada. Nijedan od njih dvojice nije uzeo ništa iz grada, pošto su oni uzeli više nego dovoljno tokom pohoda na farme severne Bretanje, tako da je sada bio red na Toteshemove ljude da se obogate na račun tek osvojenog grada. Oni su pretresali jednu po jednu kuću i praznili burad po krčmama. Ričard Toteshem je želeo da njegova vojska napusti Lanion u zoru, međutim, u gradu je bilo previše otetih tovamih kola koja su čekala da prođu kroz uzanu istočnu kapiju, ali, pošto u gradu nije bilo dovoljno konja koji bi ih mogli vući, vojnici su bili spremm da sami vuku kola jer nisu želeli da ostave ono što su oteli. A ostali muškarci su bili pijani i nerazumni i Toteshemovi naoružani vojnici su ih tražilii po

gradu, ali tek je vatra izvukla većinu pijanaca iz njihovih skrovišta. Stanovnici grada su bežali u pravcu juga dok su Englezi palili slamnate krovove. Dim se zgušnjavao i formirao veliki crni stub koji je vijugao ka jugu na blagom vetru koji je dolazio sa mora. Stub je sijao bledocrvenom bojom na donjoj strani i mora da je taj prizor nagovestio vojsci koja se približavala iz Geingampa da je stigla prekasno da bi mogla spasti grad. Oni su marširali kroz noć i očekivali su da će pronaći neko mesto gde bi mogli postaviti zasedu Toteshemovim ljudima, ali šteta je već bila napravljena. Lanion je goreo, a njegovo bogatstvo je bilo naslagano na tovarna kola koja su muškarci još uvek vukli kroz kapiju grada. Ali ako omraženim Englezima nisu mogli postaviti zamku na putu ka gradu, mogli su ih presresti kada ga budu napuštali. I tako su komandiri neprijateljskih snaga preusmeravali svoje snage u pravcu istoka, ka putu koji je vodio za La RošDerijen. Razroki Džejk je prvi primetio neprijatelja. On je gledao ka jugu kroz bisernobelu izmaglicu koja je pokrivala ravnu zemlju, i primetio je senke. Prvo je pomislio da je to stado krava, a onda je zaključio da su to verovatno izbeglice iz grada. Zatim je primetio zastavu i koplje i oklope tamnosive boje i doviknuo je Skitu da su jahači na vidiku. Skit je provirio preko bedema grada. „Vidiš li išta, Tome?“ Zora samo što nije svanula, a predeo je bio prekriven sivilom i oivičen maglom. Tomas je gledao. Video je gustu šumu kako se milju ili više proteže u pravcu juga i niski tamni greben koji se uzdizao u magli. A onda je pri sivom svetlu primetio zastave i tamnosive oklope, kao i gusto poredana koplja. „Vidim naoružane vojnike“, rekao je, ,,i to puno te kopiladi.“ Skit je opsovao. Toteshemovi ljudi su, naime, ili još uvek bili u gradu, ili su pobegli putem u La Roš-Derijen, i već su odmakli tako daleko da nije bilo nade da ih ponovo povuku iza zidova Laniona. Mada, čak i da je bilo moguće, to ne bi bilo praktično pošto je cela zapadna strana grada gorela, a plamen se brzo širio. Povlačenje iza zidina bilo je rizično jer su vojnici mogli da izgore, a Toteshemovi ljudi nisu bili u stanju da se bore: mnogi su bili pijani, a svi su bili pretovareni opljačkanim stvarima. „Živa ograda“, rekao je Skit pokazujući na crni glog i zovu koji su rasli uz put po kome su se kotrljala tovarna kola. ,,Postavi strelce uz put, Tome. Mi ćemo

paziti tvoje konje. Samo Hrist zna hoćemo li uspeti da zaustavimo tu kopilad", prekrstio se kada je to rekao, ,,ali nemamo puno izbora.“ Tomas se progurao kroz gužvu na kapiji i poveo četrdeset strelaca preko vlažnog pašnjaka sve do žive ograde koja se činila kao tanana barijera u odnosu na neprijatelje koji su se gomilali u srebrnkastoj magli. Tamo je bilo najmanje tri stotine jahača. Oni još uvek nisu kretali napred, već su se grupisali, pripremajući se za napad, a Tomas je trebalo da ih zaustavi sa četrdeset vojnika. „Raširite se!“, uzviknuo je. „Raširite se!“ Brzo je klekao na jedno koleno i prekrstio se. Sveti Sebastijane. molio se, budi sada sa nama. Sveti Gineforte, zaštiti nn\ iM.ikao je osušenu pseću šapu i prekrstio se ponovo. Još desetak strelaca pridružilo se njegovim snagama, ali ih je i dalje bilo isuviše malo. Vojnike na putu mogla je ubiti i grupa paževa na ponijima, naoružana igračkama-mačevima. Tomas sa žive ograde nije imao kompletnu sliku i pogled mu se gubio u daljini pola milje od grada. Jahači su morali da odjašu na kraj poljane jer tamo ih ništa nije moglo zaustaviti. Tomas je mogao da povede svoje strelce van zidina grada, ali pedeset muškaraca ipak nije moglo da zaustavi tri stotine vojnika. Strelci su bili najefikasniji kada su bili u grupi i kada su njihove strele pravile tešku olovnu kišu. Pedeset muškaraca moglo je da napravi kišu, ali njih bi pregazili i izmasakrirali jahači. „Strelci sa samostrelima", progundao je Džejk, a Tomas je video kako se muškarci u zeleno-crvenim jaknama pomaljaju iza stabala i iza neprijateljevih naoružanih vojnika. Svetlo nove zore bacalo je hladan odsjaj na oklope, mačeve i šlemove. ,,Ta kopilad ne žuri“, rekao je Džejk nervozno. On je zabio desetak strela u živu ogradu, što je bilo dovoljno da se zaustave jahači, ali to nije moglo da zaustavi kišu strela iz samostrela. Vil Skit je pored puta okupio šezdeset svojih naoružanih vojnika i oni su bili spremni da krenu u protivnapad na neprijatelja čiji je broj rastao svakog trenutka. Vojnici vojvode Šarla i njegovi francuski saveznici jahali su sada na istok, pokušavajući da steknu prednost na kraju žive ograde gde se nalazio privlačan zeleni prevoj i brisani prostor koji je išao sve do puta. Tomas se pitao kog đavola oni čekaju. I pitao se hoće li umreti na tom mestu. Bože, mislio je, nemamo dovoljno vojnika da zaustavimo neprijatelja. Vatre su i dalje gorele u Lanionu, dok se ka bledom nebu podizao dim. A onda je otrčao levo od linije, gde je pronašao oca Hoba koji je držao samostrel. ,,Ne bi trebalo da budete ovde, oče“, rekao je.

„Bog će mi oprostiti“, rekao je sveštenik. On je zakačio mantiju za pojas, a mali stalak sa strelama bio je postavljen uz ivu ogradu. Tomas je netremiee gledao brisani prostor i pitao se koliko dugo ce njegovi ljudi izdržati na travnatom prostranstvu. To je upravo ono što je neprijatelj hteo, mislio je, nepreglednu praznu ravnu zemlju preko koje bi njihovi konji mogli da trče brzo i pravo. Zemlja ipak nije bila potpuno ravna jer je bila prošarana travnatim brežuljcima preko kojih su dve sive čaplje išle ukočenim koracima u lov na žabe ili pačiče. Žabe i pačići, mislio je Tomas. Bože, pa, ispred njega se nalazi močvara! Proleće je bilo neobično suvo, a ipak, on je isprljao čizme dok je prelazio vlažna polja kako bi stigao do žive ograde. Tomasu je sinuio iznenada. Brisani prostor ispred njega je bila močvara! Nije ni čudo što je neprijatelj čekao. On je mogao da vidi Toteshemove ljude kako idu u smrt, ali oni nisu mogli da pronađu izlaz iz tog močvarnog zemljišta. ,,Ovamo!“, povikao je Tomas strelcima. „Ovamo! Požurite! Požurite! Hajde, kopiladi!“ Poveo ih je oko žive ograde ka močvari gde su oni počeli da skaču i probijaju kroz močvaru, žabokrečinu i rastinje. Krenuli su u pravcu juga ka neprijatelju i kada su bili u dometu njihovog oružja, Tomas je rasporedio svoje Ijude i rekao im da uživaju u gađanju. Njegov strah je nestao i zamenilo ga je oduševljenje. Neprijatelja je zaustavila močvara. Njihovi konji nisu mogli da idu napred, dok su Tomasovi lagani strelci mogli da skaču po tlu poput demona. Poput helekina. „Ubijte kopilad!“, povikao je. Strele sa belim perjem zviždale su preko vlažne zemlje i udarale u konje i ljude. Neki neprijateljski vojnici su pokušali da napadnu strelce, međutim, njihovi konji su počeli da se koprcaju u blatu i postali su mete kiši strela. Strelci sa samostrelima su se raštrkali i krenuli napred, a onda su postali glavna meta engleskim strelcima. Skit i Toteshem su raspoređivali strelce koji su pristizali. Močvara je iznenada bila puna engleskih i velških strelaca koji su zatečenog neprijatelja zasipali strelama olovnih vrhova. Sve se pretvorilo u igru. Muškarci su se kladili da li mogu da pogode određenu metu. Sunce se podiglo još više, bacajući senku na mrtve konje. Neprijatelj se povlačio ka sta lima. Jedna hrabra grupa pokušala je još jednom da napadne, nadajući se da će uspeti da zaobiđe močvaru, međutim, njihovi konji su posrtali na mekom tlu. Strele su letele i zarivale se u njih, a životinje su cičale dok su padale. Jedan jahač je, međutim, nastavio da se

bori, pokušavajući da pokrene životinju udarcima ravnog dela mača. Ali, onda je Tomasova strela pogodila životinju u vrat, a Džejkova u bedro i životinja je žalosno njištala dok se batrgala, i srušila se u močvaru. Jahač je nekako uspeo da oslobodi stopala iz uzgenija i posrtao je i psovao je ka strelcima držeći mač nisko, a štit visoko. Ali onda ga je Sem pogodio strelom u prepone, a zatim je još desetak strelaca sa samostrelima pogodilo istu metu pre nego što su prešli preko palog neprijatelja. Englezi su zatim izvukli svoje noževe i počeli da seku vratove neprijatelja i pljačkanje je moglo početi. Sa leševa su skidali oklope i oružje, a sa konja uzda i sedla. Otac Hob se molio nad mrtvima dok su strelci prebrojavali svoj plen. Neprijatelj je nestao do sredine jutra. Iza njega je ostalo četrdeset mrtvih vojnika i duplo više ranjenih, dok ni jedan jedini velški ni engleski strelac nije poginuo. Ratnici vojvode Šarla su se povukli u Geingamp. Lanion je bio uništen, oni su bili poniženi, a vojnici Vila Skita su slavili u La Roš-Derijenu. Oni su bili helekini, oni su najbolji, mislili su, i niko ih ne može pobediti. Tomas, Sem i Džejk napustili su La Roš-Derijen pre nego što se razdanilo. Jahali su na zapad, ka Lanionu, ali kad su ušli u šumu, sišli su sa puta i privezali su konje za stabla. A onda su se, krećući se poput lovokradica, vratili do ivice šume. Sva trojica su imala lukove obešene na ramena, a nosili su i samostrele i vežbali su gađanje iz nepoznatog im oružja dok su čekali u otkosu divljih zumbula. Nalazili su se na ivici šume odakle su inogli videti zapadnu kapiju La Roš-Derijena. Tomas je poneo samo desetak strela, kratkih i potkresanih pera, tako da je svako od njih gađao samo dvaput. Vil Skit je bio u pravu: oružje je stvarno odskakalo naviše u trenutku kada bi odapeli strelu, tako da su njihove prve strele udarale visoko u deblo koje je predstavljalo njihovu metu. Tomasov drugi hitac bio je precizniji, medutim, on još nije bio precizan kao kada je gađao iz pravog luka. Pošto je skoro promašio metu, postao je svestan rizika, međutim, Džejk i Sem su se radovali krađi i ubistvu. ,,Ne možeš promašiti u potpunosti", rekao je Sem pošto je drugi put ispalio strelu koja je, takode, otišla naviše. „Možda se neće zariti kopiletu baš u stomak, ali ćemo ga negde pogoditi." Povukao je čvor na samostrelu igunđao zbog naprezanja. Nijedan čovek nije mogao da zategne žicu na samostrelu snagom sopstvenih mišića tako da je mehanizam morao da se podešava. Najskuplji samostreli, oni koji su imali najveći domet, imali su zavrtanj poput čekrka. Strelac

bi čvrsto pritisnuo kraj zavrtnja i povlačio čvor unazad, inč po inč, a konop bi pucketao, sve dok zaponac koji se nalazio iznad oroza ne bi sasvim zategao žicu. Neki strelci su koristili svoja tela kao polugu. Oni su nosili debele kožne pojaseve za koje je bila zakačena kuka. Kada bi se savili napred, pričvrstili bi kukicu za žicu, a onda bi je ispravljali, i tako su uspevali da uvijene žice povuku unazad. Za samostrele koje je Tomas doneo iz Laniona, upotrebljavala se poluga, u obliku zadnjih nogu košute, poluga koja je pritiskala čvor i savijala osovinu kratkog luka, a bila je napravljena od roga, drveta i lepka. Oružje se pomoću poluge moglo najbrže zategnuti, iako ono nije imalo snagu luka koji se zatezao pomoću mehanizma zavrtnja. I bilo je sporo u poređenju sa lukovima čija je osovina bila od tise. U stvari, ništa se nije moglo uporediti sa pravim engleskim lukom i Skitovi ljudi su raspravljali o tome zašto neprijatelj nije prisvojio i njihovo oružje. „Zato što su glupi", zaključio je Sem. Ali, istina je bila, a Tomas je to znao, da drugi narodi svoje sinove ne počinju da obučavaju gađanju iz luka dovoljno rano. Da bi neko postao strelac, bilo je potrebno da počne da gađa iz luka još kao dečak, a zatim da vežba i vežba sve dok grudni koš tog dečaka ne postane širok, a mišići na mišicama jaki. I sve dok se ne bi činilo da strela leti pravo ka cilju, a da strelac ne obraća pažnju na metu. Džejk je ispalio u hrast svoju drugu strelu i počeo je strašno da psuje, kada je promašio cilj. Pogledao je luk. „Ova stvar je bezvredna“, rekao je. „Koliko ćemo im se približiti?“ „Što više budemo mogli“, odgovorio je Tomas. Džejk je šmrknuo. „Kada bih mogao da ovim prokletim lukom tresnem to kopile u stomak, onda možda i ne bih promašio." „Udaljenost od trideset ili četrdeset stopa biće sasvim dovoljna“, zaključio je Sem. „Ciljajte u njegove prepone?“, hrabrio ih je Tomas, ,,i trebalo bi da ga pogodimo u stomak.“ ,,Ma, sve će biti u redu“, rekao je Džejk, ,,nas je troje? Jedan od nas mora da sredi to kopile.“ ,,U zaklon, momci“, rekao je Tomas, pokazujući im rukom da se povuku dublje u šumu. Video je Zanet kako dolazi iz pravca kapije gde su stražari proverili dozvolu za putovanje, a onda joj mahnuli da produži. Ona je sedela postrance na malom konju koji joj je pozajmio Vil Skit, a pratilo ju je dvoje sedokosih slugu, muškarac i žena, dvoje slugu koji su ostarili u službi njenog oca, a koji su sada išli

pored konja svoje gospodarice. Da je Žanet zaista planirala da jaše do Luaneka onda bi pratnja slabih i ostarelih ljudi predstavljala poziv na nevolju. A ona je baš želela da isprovocira nevolju. Žanet još nije stigla do stabala, kada se nevolja pojavila u obliku ser Sajmona Džekila. On je izronio iz senke lučnog prolaza, jašući u pratnji dvojice drugih vojnika. „Šta ako to dvoje kopiladi ostane blizu njega?“, upitao je Sem. „Neće ostati“, rekao je Tomas. Bio je siguran u to, baš kao što su on i Žanet bili sigumi da će je ser Sajmon Džekil pratiti, i da će imati na sebi skupocenu bojnu opremu sastavljenu od pločica, onu koju je ukrao od nje. „Hrabra je to cura“, promumlao je Džejk. „Ima duha“, rekao je Tomas, ,,ali zna i kako da nekog mrzi.“ Džejk se onda namerno dotakao stvari koja je mogla da izazove raspravu. „Ti i ona?“, upitao je Tomasa. ,,Vi se zabavljate, je 1’ da?“ ,,Ne.“ „Ali bi ti to sigurno želeo. Ja bih ,,Ne znam“, rekao je Tomas. Mislio je da je Žanet lepa, ali Skit je bio u pravu, bilo je u njoj i neke snage koja ga je odbijala. „Pretpostavljam da bih želeo", priznao je. „Naravno da bi želeo“, rekao je Džejk, ,,pa bio bi lud ako ne bi želeo tako nešto.“ Kada se Žanet našla među stablima, Tomas i njegovi kompanjoni su je pratili, bili su sakriveni i svesni toga da se ser Sajmon i dvojica njegovih pristalica približavaju brzo. Kada su stigli do šume, ta tri jahača su kaskala i uspela su da stignu Žanet na mestu koje je bilo skoro savršeno za Tomasov prepad. Put je išao jardima preko čistine na kojoj je krivudavi potok natapao korene vrbe. Palo deblo bilo je trulo i gusto prekriveno gljivama koje su imale kape u obliku tanjirića. Pretvarajući se da želi da propusti tri naoružana jahača, Žanet se okrenula na čistini i čekala je pored suvog debla. A najbolje od svega bilo je to što su se pored debla vrbe koje je sakrivalo Tomasa, nalazile mladice jove. Ser Sajmon je sišao sa puta, sagnuo se kako bi prošao ispod grana i zaustavio konja pored Žanet. Jedan od njegovih pratilaca bio je Henri Koli, okrutni plavokosi čovek koji je povredio Tomasa, dok je drugi pratilac bio ser Sajmonov štitonoša. Bio je to čovek opuštene brade, koji se kezio očekujući zabavu. Ser Sajmon je skinuo šlem koji je napred imao oblikovanu njušku i okačio ga za svoje izlupano sedlo, a onda se nasmešio pobednički.

„Nije bezbedno, madam, putovati bez oružane pratnje“, rekao je. ,,Ja sam savršeno sigurna“, objavila je Žanet. Dvoje sluga se šćućurilo pored njenog konja, a Koli i vitezov štitonoša ograničili su Žaneti kretanje svojim konjima. Ser Sajmon je sjahao sa konja, a njegova bojna oprema je zveckala. „Nadao sam se, draga damo“, rekao je, prilazeći joj, ,,da bismo nas dvoje mogli da razgovaramo na putu za Luanek.“ ,,I vi hoćete da se molite svetom Ivu?“, upitala je Žanet. ,,A šta ćete vi tražiti od njega? Da vam dodeli uljudnost?“ ,,Ja bih želeo da razgovaram samo sa vama, madam“, rekao je ser Sajmon. ,,Da razgovarate o čemu?“ „O vašoj žalbi erlu od Northemptona. Ukaljali ste moju čast, damo.“ „Vašu čast?“ Žanet se nasmejala. ,,A kakvu to čast Vi imale. a koja bi mogla da bude ukaljana? Da li vi uopšte znate šta ta reč znači?“ Tomas, sakriven iza stabala jove, šapćući je prevodio njihove reči Džejku i Semu. Sva tri samostrela bila su zapeta i njihove opasne male strele ležale su u svojim ležištima. „Ako vi ne želite da razgovarate sa mnom na putu, madam, onda moramo da razgovaramo ovde“, rekao je ser Sajmon teatralno. ,,Ja nemam šta da vam kažem.“ „Onda će vam biti još lakše da me saslušate“, rekao je i posegao da joj pomogne da siđe sa konja. Ona ga je šutnula u oklopom prekrivene prepone, međutim, njega njeno opiranje nije moglo sprečiti da je spusti na zemlju. Njenih dvoje slugu počelo je da protestuje, vrišteći, ali su ih Koli i štitonoša ućutkali tako što su ih zgrabili za kose i odvukli ih sa čistine kako bi ostavili Žanet i ser Sajmona same. Žanet se povlačila, grebući se o stabla, dok se nije našla pored srušenog drveta. Tomas je podigao svoj samostrel, ali ga je Džejk odgumuo pošto je ser Sajmonova pratnja još uvek bila preblizu. Ser Sajmon je tako grubo gurnuo Žanet da je ona sela na trulo deblo, zatim je izvukao dugi bodež iz svog pojasa za mač i njegovom uzanom oštricom snažno prosekao njene suknje tako da je bila prikovana za palu vrbu. Dršku noža gurao je stopalom, obloženim čelikom, kako bi bio siguran da se bodež nalazi duboko u deblu. Koli i štitonoša su onda nestali, a topot kopita nestajao je među lišćem.

Ser Sajmon se nasmešio, a onda je napravio korak napred i povukao ogrtač sa Zanetinih ramena. „Kada sam vas prvi put video, moja damo", rekao je, „priznajem da sam razmišljao o braku. Ali vi ste bili zli tako da sam promenio svoje mišljenje." Zgrabio je Žanet za gomji deo haljine i pocepao je, kidajući čipku. Žanet je vrištala dok je pokušavala da se pokrije, a Džejk je ponovo morao da zadrži Tomasovu ruku. „Sačekajte dok ne skine bojnu opremu“, prošaputao je Džejk. Oni su znali da bi strele mogle da probiju oklop, ali nijedan od njih nije znao koliko je zaista otporan ser Sajmonov limeni oklop. Ser Sajmon je udarcima sklonio Žanetine ruke. „Tako, mađam“, rekao je, gledajući njene grudi, „sada možemo da razgovaramo.“ Ser Sajmon je onda napravio korak nazad i počeo je da skida bojnu opremu. Prvo je skinuo štitnike sa nogu, potofn je otkopčao kaiš u kome je bio njegov mač. Zatim je preko glave skinuo štitnike za ramena, koji su bili prikačeni kožnim kaiševima. Petljao se sa kopčama na oklopu za grudi i pločicama na leđima, prikačenim za kožnu jaknu sa štitnicima za ruke. Oklop je imao i suknju koju je zbog težine pločica i metalnih prstenova, ser Sajmon jedva skinuo preko glave. Posrtao je dok je skidao tešku bojnu opremu i Tomas je ponovo podigao svoj samostrel. Međutim, ser Sajmon se teturao napred-nazad, pokušavajući da uspostavi ravnotežu tako da Tomas nije mogao da nacilja precizno i zbog toga je sklonio prst sa oroza. Njegov teški oklop napokon je udario o tlo, ostavljajući ser Sajmona razbarušene kose i golih grudi, i Tomas je u tom trenutku opet stavio težak samostrel na rame. Ali onda je ser Sajmon seo kako bi skinuo sa sebe donji deo oklopa, štitnike, čizme i hulahopke, seo je tako da su njegove oklopljene noge bile okrenute zasedi i Tomas nije imao čistu metu. Žanet se za to vreme borila da izvuče svoj nož, van sebe od straha pošto Tomas nije bilo u blizini, ali koliko god da se trudila, bodež jednostavno nije hteo da se pomeri. Ser Sajmon je skinuo štitnike koji su mu pokrivali stopala, a onda se iskobeljao iz kratkih kožnih pantalona za koje su ti štitnici bili prikačeni. ,,A sađa, madairT, rekao je, stojeći beo i nag, „sada možemo da razgovaramo kako treba.“ Žanet je poslednji put pokušala da izvuče bodež koji je imala, nadajući se da će uspeti da ga zarije u bledi stomak ser Sajmona i tek u tom trenutku Tomas je povukao oroz na svom samostrelu.

Strela je izgrebala ser Sajmonove grudi. Tomas je ciljao u prepone viteza, nadajući se da će se njegova kratka strela zariti ser Sajmonu duboko u stomak, međutim, strela je poput biča samo dotakla granu jove i savila se. Krv je prošarala ser Sajmonovu kožu i on se tako brzo bacio na zemlju da je Džejkova strela proletela iznad njegove glave. Ser Sajmon je počeo da puzi, povlačeći se ka svojoj odbačenoj bojnoj opremi. Ali, onda je shvatio da nema vremena da spasava oklop tako da je pojurio ka konju, i baš u tom trenutku ga je Semova strela pogodila u telo, i to u desnu butinu. On je zacičao, skoro pao i shvatio da nema vremena da spasava konja, te je nag, krvareći, othramao ka šumi. Tomas je oslobodio i drugu strelu koja je prozujala pored ser Sajmona i zabila se u drvo. A nagi čovek je nestao. Tomas je psovao. On je želeo da ubije ser Sajmona, međutim, on je još uvek bio živ. „Pomisiila sam da si nestao!“, rekla je Žanet kada se Tomas pojavio. Svoju pocepanu vreću pritiskala je na grudi. „Promašili smo to kopile!“, rekao je Tomas ljutito. Onda je izvukao bodež kojim su njene suknje bile čvrsto prikačene za deblo, dok su Džejk i Sem gurali njegovu bojnu opremu u dve vreće. Tomas je bacio samostrel i skinuo svoj tamni luk sa ramena. Ono što bi on sada trebalo da uradi, mislio je, bilo je da prati ser Sajmona između stabla i da ubije to kopile. Mogao je da izvuče strelu sa belim perom i da svoj luk zategne strelom iz samostrela tako da bi onda onaj ko bi ga pronašao, pomislio da su razbojnici ili neprijatelji ubili viteza. „Pretražite bisage na sedlu tog kopileta“, rekao je Džejku i Semu. Žanet je privezala ogrtač oko vrata, a oči su još se raširile kada je videla kako iz torbi prikačenih za sedlo ispada zlato. ,,Ti ćeš ostati ovde sa Džejkom i Semom“, rekao joj je Tomas. ,,A kuda ti ideš?“, upitala je. ,,Da završim posao“, rekao je Tomas natmureno. Onda je odvezao pantljike na svojoj torbi sa strelama i ubacio jednu od strela za samostrel među duže strele. „Čekajte me ovde“, rekao je Džejku i Semu. „Pomoći ću ti“, rekao je Sem. ,,Ne“, odbio je Tomas, „čekajte me ovde i pazite groficu.“ Bio je ljut na samog sebe. Trebalo je da od početka koristi svoj luk, a da onda jednostavno skloni tu inkriminišuću strelu i da u ser Sajmonov leš ispali kraću strelu, umesto što se trudio da precizno nacilja iz zasede. Ali barem je znao da je ser Sajmon pobegao u pravcu zapada, i da je bio daleko od dvojice svojih naoružanih pratilaca, a bio je

nag, nenaoružan i krvario je. On će biti lak plen, rekao je Tomas sebi dok je pratio kapi krvi između stabala. Trag je vodio ka zapadu, a onda, kako su se kapi krvi proređivale, ka jugu. Bilo je očigledno da ser Sajmon ide ka svojim pratiocima i Tomas je zanemario oprez i potrčao, nadajući se da će presresti begunca. Dok se probijao između stabala lešnika, primetio je ser Sajmona kako hramlje i saginje se. Tomas je povukao luk ka sebi i baš tada su se u njegovom vidokrugu pojavili Koli i vitezov štitonoša, a obojica su imala isukane mačeve i mamuzala su svoje konje, jureći ka Tomasu. Brzo je promenio metu i bez mnogo razmišljanja ispalio je strelu u najbližeg jahača. U stvari, on je gađao je iz luka onako kako su to činili dobri strelci, i strela je letela ravno i pravo, i udarila je štitonošu u zaštićene grudi i izbacila ga iz sedla. Njegov mač je pao na /.emlju kada je konj iznenada skrenuo ulevo i zaustavio se baš ispred ser Sajmona. Koli je spustio svoje dizgine i posegao za ser Sajmonom, koji je zgrabio njegovu ispruženu ruku. Onda je malo trčao, a malo je bio nošen između stabala. Tomas je izvukao drugu strelu iz torbe, ali do trenutka kada je bio spreman da je odapne, dva muškarca su već dopola bila sakrivena stablima, a strela je samo zagrebala granu i nestala među lišćem. Tomas je psovao. Koli je piljio u Tomasa neko vreme. Ser Sajmon ga je, takođe, video i Tomas je sa trećom strelom koja mu je bila zapeta u luku, samo gledao u stabla kada je razumeo da je sve propalo. Za jedan trenutak. Sve. Otrčao je nazad do čistine pored potoka. ,,Vi sada odvedite groficu u grad“, rekao je Džejku i Semu, ,,ali, za boga miloga, idite pažljivo. Oni će uskoro krenuti u poteru za nama. Moraćete da se ušunjate u grad.“ Oni su ga gledali pošto nisu razumeli o čemu se radi, a onda im je Tomas ispričao šta se dogodilo. Ubio je ser Sajmonovog štitonošu tako da je sada bio i ubica i begunac. Rekao im je da su ga videli i ser Sajmon i plavokosi Koli, i da bi obojica mogla da budu svedoci na njegovom suđenju i oni koji će slaviti zbog njegovog pogubljenja. Isto to je rekao i Žanet na francuskom. „Možete imati poverenja u Džejka i Sema“, rekao joj je, ,,ali ne smete dozvoliti da vas uhvate dok se budete vraćali kući. Moraćete da se prikrađete!“ Džejk i Sem su počeli da se raspravljaju, međutim, Tomas je dobro znao kakve posledice može snositi zbog smrti štitonoše. „Recite Vilu šta se dogodilo“, rekao im je. „Svalite svu krivicu na mene, i poručite mu da ću ga čekati u Kvatro

Ventsu.“ To je bilo selo južno od La Roš-Derijena u kome su boravili helekini. „Recite mu da bih želeo da čujem njegov savet.“ Žanet je pokušala da ga ubedi da bespotrebno paniči. ,,A možda te nisu prepoznali?“, nagovestila je. „Prepoznali su me, moja damo“, rekao je Tomas tmurno. Nasmejao se tužno. „Žao mi je, ali barem ste vi povratili vašu bojnu opremu i mač. Dobro ih sakrijteOnda je uzjahao ser Sajmonovog konja. ,,Ne zaboravite, Kvatro Vents“, rekao je Džejku i Semu, potom je krenuo između stabla u pravcu juga. On je sada bio ubica, čovek koga će tražiti, i begunac, a to je značilo da je mogao postati ulov bilo kog čoveka, jer je bio sam u toj divljini koju su stvorili helekini. Nije znao ni šta treba da radi ni kuda treba da ide, znao je samo da ako želi da preživi, onda stvarno mora da jaše poput đavolovog jahača, što je stvarno i bio. I tako je i učinio. Kvatro Vents je bilo malo selo, nešto malo veće od Huktona, sa mračnom štalom koja je predstavljala crkvu, skupinom koliba gde su krave i ljudi delili iste slamnate krovove. Selo je imalo vodenicu i neke farme raštrkane u sakrivenim dolinama. A sada su ostali smao kameni zidovi ckrve i vodenica. Sve ostalo bilo je samo pepeo, prašina i korov. Cveće je cvetalo u napuštenim voćnjacima kada je Tomas stigao u selo na konju koji se beleo od znoja zbog dugog puta. Pustio je ždrepca da pase na dobro ograđenom pašnjaku sa visokom travom, a on sam se popeo u šumu iznad crkve. Bio je potresen, nervozan i uplašen, pošto je ono što je njemu delovalo poput igre, pretvorilo njegov život u tamu. A nekoliko sati ranije, on je bio strelac u engleskoj vojsci i, iako se njegov život možda ne bi svideo mladićima sa kojima je bio na Oksfordu, Tomas je bio siguran da će postići isto koliko i Vil Skit. Zamišljao je sebe kako pre'dvodi družinu vojnika, postaje bogat, i onda menja svoj tamni luk za bogalstvo, možda čak i čin, a sada su ga progonili. Bio je tako uplašen da je počeo da sumnja i u to kako će Vil Skit reagovati, bojeći se da bi on mogao da bude tako zgađen tim neuspelim prepadom da bi možda odlučio da sam uhapsi Tomasa i odvede ga na tržnicu u La Roš-Derijenu kako bi odigrao svoj poslednji ples sa konopcem. Bojao se da su uhvatili Žanet prilikom povratka u grad. Da li bi onda i nju optužili za ubistvo? Drhtao je dok je padala noć. Imao je dvadeset i dve godine, napravio je kobnu grešku i bio je sam i izgubljen.

Probudio se u hladno, maglovito svitanje. Vetrić je duvao preko pašnjaka na kome je ždrebac ser Sajmona Džekila pasao travu. Tomas je otvorio kesu koju je čuvao ispod svog oklopa i ogrtača i prebrojao je novčiće. Bilo je tu zlata iz torbe sa sedla ser Sajmona kao i nekoliko njegovih novčića, tako da nije baš bio siromašan, ali je, kao i većina helekina, veći deo svog novca poverio Vilu Skitu na čuvanje; čak i kada su išli u osvajačke pohode, uvek bi neko ostao u La Roš-Derijenu da čuva zalihe novca. Sta bi trebalo sada da uradi? Imao je luk i nekoliko strela i možda bi mogao da pešači do Gaskonje, iako nije imao predstavu koliko je ona udaljena, ali je barem sazanao da su tamo engleski garnizoni koji bi sigurno ukazali dobrodošlieu jednom istreniranom strelcu. Ili bi možda mogao da pronađe način da pređe Kanal? Idi kuči, uzmi drugo ime, počni ispočetka mislio je, ali... on nije imao dom. Ono što ne sme sebi nikada da dopusti, jeste da se nađe u blizini ser Sajmona Džekila, barem ne u dužini konopa za vešanje. Helekini su stigli nešto posle podneva. Strelci su prvi ujahali u selo, praćeni naoružanim vojnicima koji su pratili tovarna kola, koja je vukao jedan konj. Ta tovarna kola imala su ogradicu od drveta preko koje je bio prebačen lepršavi prekrivač braon boje. Otac Hob i Vil Skit jahali su pored tih teretnih kola, a to je zbunilo Tomasa, jer njemu nije bilo poznato da su helekini ranije koristili takvo prevozno sređstvo. Ali onda su se Skit i sveštenik odvojili od naoružnih vojnika i mamuzali svoje konje ka polju na kome su videli da pase ždrebac. Dva muškaraca su se zaustavila pored ograde, a Skit je šakama okružio usta i povikao prema stablima. „Izađi odatle, ti glupo kopile!“ Tomas je izašao bojažljivo, a dočekalo ga je ironično klicanje strelaca. Skit ga je gorko pozdravio. „Zaboga, Tome“. rekao je, ,.ti si stvarno neko đavolski čudno stvorenje.“ Otac Hob je pre'korio Vila zbog huljenja, a onda je podigao ruku da ga blagoslovi. „Propustio si jedan lep prizor, Tome“, rekao je razdragano, „prizor ser Sajmona kako se vraća kući u La Roš-Derijen, polugo i krvareći poput probodenog praseta. Spreman sam da čujem tvoju ispovest pre nego što kreneš.“ „Nemoj se ceriti, ti glupavo kopile“, brecnuo se Skit. „Slatki Hriste, kada radiš nešto Tome, radi to kako treba? Radi to kako treba! Zašto si ostavio to kopile u životu?“ „Promašio sam ga.“ „Onda si otišao i ubio neko jadno kopile od štitonoše. Slatki Hriste, pa ti si stvarno prokleta budala.“ „Pretpostavljam da žele da me obese?“, upitao je Tomas. ,,Oh, ne“, rekao je Skit glumeći iznenađenost, „naravno da ne! Oni žele da te ugoste, da ti obese vence oko vrata i da ti daju desetak devica da ti ugreju krevet. Šta ti, do đavola,

misliš da oni žele da urade sa tobom? Naravno da žele da te vide mrtvog, a ja sam se zakleo u život moje majke da ću te dovesti nazad ako te pronađem živog. Da li on vama izgleda živo, oče?“ Otac Hob je proučavao Tomasa. „Meni izgleda prilično mrtvo, gospodaru Skit.“ ,,On stvarno zaslužuje da bude mrtav, glupavo kopilc." ,,Da li je grofica stigla kuči bezbedno?“, upitao je Tomas. „Stigla je kući, ako na to misliš'1, rekao je Skit, ,,ali šta ti misliš da je ser Sajmon poželeo istog trenutka kada se ogrnuo? Hteo je da pretrese njenu kuću, Tome, zbog neke bojne opreme i mača, koji legitimno pripadaju njemu. Nije on tako glup; on zna da ste ti i ona bili u tom poslu zajednoTomas je počeo da psuje, a Skit je ponovo hulio. „Onda su pritisli dvoje njenih slugu, a oni su priznali da je grofica sve isplanirala.“ „Sta su uradili?“, upitao je Tomas. „Pritisli su ih“, ponovio je Skit, ,,što je značilo da su stari par spustili na zemlju i počeli da gomilaju kamenje na njihove grudi. Stara žena je izbrbljala sve čim su stavili prvi kamen, tako da oni nisu teško povređeni“, nastavio je Skit, ,,i sada ser Sajmon želi da optuži njeno gospodstvo za ubistvo. Naravno da su pretresli njenu kuću u potrazi za mačem i bojnom opremom, ali ništa nisu pronašli pošto sam njih, kao i nju, sakrio negde drugde, ali ona je i dalje u dubokim govnima kao što si i ti. Ne možeš da ideš okolo, da odapinješ strele iz samostrela u vitezove i da ubijajaš štitonoše, Tome! To kvari ustanovljeni red stvari!“ „Zao mi je, Vile“, rekao je Tomas. ,,I da skratim priču“, rekao je Skit, „grofica hoće da traži zaštitu od ujaka svog pokojnog supruga.“ Onda je uperio prst u kola. ,,Ona se nalazi unutra, zajedno sa svojim sinčićem, sa dvoje slugu koji su u modricama, bojnom opremom i mačem."‘ „Slatki Isuse“, rekao je Tomas, gledajući u kola. ,,Ti si je stavio tamo,“ progunđao je Skit, ,,a ne on. A bilo je prilično teško skrivati je od ser Sajmona. Dik Toteshem sumnja da činim nešto što ne bi trebalo i on se ne slaže sa tim, iako mi je na kraju poverovao. Ipak, morao sam da mu obećam da ću te dovući nazad kada te budem zgrabio za taj tvoj jadni vrat. Ali ja te nisam video, Tome.“ „Žao mi je, Vile'1, ponovio je Tomas. „Sasvim je sigurno da treba da ti bude žao“, rekao je Skit, iako je likovao od zadovoljstva u sebi, jer je uspeo da efikasno raščisti haos koji je Tomas napravio. Džejka i Sema nisu videli ni ser Sajmon ni njegovi naoružani vojnici, koji su preživeli, tako da su oni bili sigurni, Tomas je bio u bekstvu, a Žanet je bila

bezbedno prokrijumčarena iz La Roš-Derijena pre nego što je ser Sajmon uspeo da joj život pretvori u krajnju bedu. „Ona putuje u Geingamp'1, nastavio je Skit, ,,i ja šaljem sa njom desetak vojnika koji će je pratiti, a samo bog zna hoće li neprijatelj poštovati zastavu primirja koju će oni nositi. Da imam i malo zdravog razuma, odrao bih ti kožu i od nje bih napravio pokrivač za torbu sa strelama.“ „Da, Vile“, rekao je Tomas krotko. „Nemoj ti meni ‘Da, Vile’“, rekao je Skit. „Šta nameravaš da uradiš sa tih nekoliko dana koliko ti je ostalo od života?“ ,,Ne znam “ Skit je šmrknuo. „Mogao bi za početak da odrasteš iako je malo verovatno da će se tako nešto desiti. Dobro, momče.“ Pripremao se da nastavi. „Izvadio sam tvoj novae iz kovčežića, i evo ga.“ Predao je Tomasu kožnu torbicu. „Stavio sam tri snopa strela u gospođina kola i to bi trebalo da ti bude dovoljno za nekoliko dana. Da imaš i malo zdravog razuma, a nemaš ga, ti bi onda krenuo na jug ili sever. Mogao bi da odeš u Gaskonju, ali to bi bila veoma duga šetnja. Flandrija je bliža i u njoj ima puno engleskih trupa koje bi te verovatno primile u svoje redove, ako su očajni. To je moj savet, momče. Kreni na sever i nadaj se da ser Sjmon neće nikada doći u Flandriju." „Hvlala ti“, rekao je Tomas. „Ali kako misliš da stigneš do Flandrije?“, upitao je Skit. „Možda pešice?“, predložio je Tomas. ,,Zaboga“, rekao je Vil, ,,pa ti si stvarno beskorisno parče jadnog mesa koje samo može da valja crvima. Kreni pešice tako obučen, i ponesi luk, i možeš odmah sebi da presečeš grkljan. To bi bilo brže nego da dozvoliš Francuzima da to urade.“ „Možda će ti ovo biti od koristi“, intervenisao je otac Hob i ponudio je Tomasu cmi platneni smotuljak. Kada ga je odvio, video je da je to u stvari odežda dominikanskog fratra. ,,Ti govoriš latinski, Tome“, rekao je sveštenik, „tako da bi mogao da se provučeš kao lutajući propovednik. A ako iko počne da te ispituje, samo reci da putuješ iz Avinjona u Ahen.“ Tomas mu se zahvalio. ,,Da li mnogi dominikanski fratri putuju sa lukom?“, upitao je. „Momče'1, rekao je tužno otac Hob, „mogu da ti odvežem pantljike na pantalonama, i mogu da te okrenem suprotno od vetra, ali, čak i uz svu božju pomoć, ne bih mogao da mokrim umesto tebe.“

„Drugim rečima“, rekao je Skit, ,,to otkrij sam. Sam si sebe uvalio u taj prokleti haos, Tome, i zato sam nađi načina da se izvučeš iz njega. Uživao sam u tvom društvu. momče. Kada sam te prvi put video, mislio sam da bi bio beskoristan, ali nisi bio. Međutim, sada jesi. Želim ti svu sreću, momče.“ On mu je pružio ruku, a Tomas ju je protresao. „Isto tako bi mogao da ideš u Geingamp sa groficom“, rekao je Skit, ,,i da onda pronađeš svoj sopstveni put, ali otac Hob želi prvo da spase tvoju dušu. Bog zna zašto.“ Otac Hob je sjahao sa konja i poveo je Tomasa u crkvu bez krova gde su sada između kamenih ploča rasli trava i korov. Insistirao je da ga ispovedi, a Tomas je bio đovoljno očajan da je zvučao skrušeno. Otac Hob je uzdahnuo kada je završio. „Ubio si čoveka, Tome“, rekao je ozbiljno, ,,i to je veliki greh." ,,Oče“, počeo je Tomas. ,,Ne, ne, Tome, nema opravdanja. Crkva kaže da je ubiti u bici dužnost čoveka prema Bogu, ali ti si ubio čoveka mimo zakona. Taj jadni štitonoša, čime te je on uvredio? A on je imao majku, Tome; pomisli na nju. Ne, ozbiljno si zgrešio i ja te moram surovo kazniti.“ Tomas, klečeći na kolenima, podigao je pogled i video je kako se bumbar provlači između oblaka koji su se proređivali iznad srušenih zidova crkve. A onda se otac Hob približio i stajao je iznad njega. „Neđeš se iskupiti tako što ćeš nekoliko puta da promrmljaš Očenaš, Tome'1, rekao je sveštenik, „moraćeš da uradiš nešto teško. Nešto vrlo teško.“ Stavio je ruku na Tomasovu kosu. „Tvoje iskajavanje sastojaće se u tome da ispuniš obećanje koje si dao svome ocu.“ Zastao je na trenutak kako bi čuo Tomasov odgovor, medutim, mladi čovek je bio tih. ,,Jesi li me čuo?“. upitao ga je otac Hob strogo. ,,Da, oče.“ „Pronaći ćeš koplje svetog Đorđa. Tomase. i vratićeš ga u Englesku. Tako ćeš se iskupiti. A sada", počeo je da govori na iskvarenom latinskom, ,,u ime Oca i Sina, i Svetoga duha, opraštam ti.“ Onda se prekrstio. „Nemoj protraćiti svoj život, Tome.“ „Cini mi se da sam to već uradio, oče.“ „Ti si samo mlad. Tako stvari izgledaju kada si mlad. Kada si mlad, život ti se čini ili kao čista radost ili kao patnja." Pomogao je Tomasu da ustane. ,,Ne visiš sa vešala, zar ne? Ziv si, Tome, i još je uvek pred tobom poprilično života." Nasmešio se. „Imam osećaj da ćemo se ponovo sresti. “

Tomas se pozdravio, a onda je posmatrao kako Vil Skit umiruje konja ser Sajmona Džekila i vodi helekine na istok, ostavljaući tovarna kola i njegovu omanju pratnju u uništenom selu. Vođa te pratnje zvao se Hju Boltbi, i bio je jedan od boljih Skitovih naoružanih vojnika. On je zaključio da će neprijatelja verovatno sresti sledećeg dana negde blizu Geingampa. Nameravao je da tamo preda groficu, a zatim da odjaše sa svojim ljudima nazad, kako bi se pridružio Skitu. „I za tebe bi bilo bolje da ne budeš obučen kao strelac, Tome“, dodao je. Tomas je išao pored tovarnih kola kojima je upravljao Pjer, stari čovek koga je mučio ser Sajmon. Žanet nije pozvala Tomasa da uđe u tovarna kola, već se pretvarala da on ne postoji. iako je sledećeg jutra, posle noći koju su proveli u kampu na nekoj napuštenoj farmi, počela da se smeje kada ga je videla obučnog u odeću fratra. „Žao mi je zbog onog što se dogodilo“, rekao joj je Tomas. Žanet je slegla ramenima. „Možda je tako najbolje za mene. Verovatno je trebalo da odem kod vojvode Šarla prošle zime.“ ,,A zašto niste, moja damo?“ ,,On nije uvek bio ljubazan prema meni“, rekla je čežnjivo, ,,ali mislim da se to možda sada promenilo." Ona je ubedila sebe da je vojvoda možda promenio stav zbog pisama koje je mu je poslala, pisama koja su mu sigurno bila od koristi, kada je poveo svoje trupe na garnizon u La Roš-Derijenu. Takođe, bilo joj je potrebno da veruje da će joj vojvoda ukazati dobrodošlicu, pošto joj je očajnički bio potreban bezbedan dom za sina Šarla, koji je uživao u avanturi dok se vozio u tovarnim kolima koja su se zanosila i pucala. Oni će zajedno započeti novi život u Geingampu i Žanet se probudila sa optimizmom u pogledu tog novog života. Bila je prinuđena da napusti La RošDerijen u pomahnitaloj žurbi i da u tovama kola stavi fek povraćenu bojnu opremu, mač i nešto odeće, iako je imala kod sebe i nešto novca koji joj je Vil dao, kao što je Tomas i očekivao od njega, ali ona je svoje istinslce nade polagala u vojvodu Šarla koji će joj, kao što je i kazala Tomasu, sigurno pronaći kuću i pozajmiti novac kao nadoknadu za rente koje više nije dobijala sa imanja Plabenek. „Njemu će se sigurno svideti Šarl, zar ne mislite tako?“, upitala je Tomasa. „Siguran sam“, rekao je Tomas i bacio je pogled na Žanetinog sina. koji je drmao ogradicu teretnih kola i coktao dok je bezuspešno pokušavao da natera konja da ide brže.

„Ali šta ćete vi da radite?“, upitala je Žanet. ,,Preživeću“, rekao je Tomas, iako nije bio spreman da prizna da ne zna šta treba da radi. Otići će u Flandriju, verovatno, ako ikako uspe da stigne tamo. Pridružiće se nekoj drugoj grupi strelaca i moliće se noću da mu ser Sajmon Džekil nikada ponovo ne stane na put. A što se tiče pokore i koplja, on nije imao predstavu kako da ga pronade, ili ako uspe da ga pronađe, kako da ga povrati. Međutim, drugog dana putovanja, Žanet je zaključila da joj je Tomas ipak prijatelj. „Kada stignerao u Geingamp“, rekla mu je, „pronađite neko mesto za prenoćište, a ja ću ubediti vojvodu da vam da dozvolu za putovanje. Cak će i lutajućem fratru biti od koristi dozvola koju je potpisao vojvda od Bretanje.“ Ali nijedan fratar nikada nije nosio luk, a kamoli dugi engleski ratni luk, a Tomas nije znao šta da radi sa tim oružjera. Bilo mu je teško da ga ostavi, a onda, kada je primetio neka ugljenisana stabla na napuštenoj farmi, dobio je ideju. Odlomio je kraće parče potamnelog stabla i položio ga je preko osovine luka sa kog je skinuo elastičnu žicu, tako da je ono što je dobio podsećalo na krstove koje su nosili hodočasnici. Setio se dominikanskog fratra koji je posetio Hukton, a imao je baš takav krst. Fratar, čija je kosa bila ostrigana tako kratko da je izgledao ćelavo, držao je vatrenu propoved ispred crkve sve dok se Tomasov otac nije umorio od njegovog govorništva i rekao mu da ide, a Tomas je sada zaključio da bi trebalo da se ponaša kao taj čovek. Žanet rau je predložila da priveže cveće na osovinu luka kako bi ga još bolje kamuflirao, tako da je onda obavio luk detelinora koja je rasla visoko i raštrkano u napuštenim poljima. Tovarna kola vukao je koščati konj koji je i sam bio deo plena iz Laniona, zanosio se i kasao u pravcu juga. Naoružani vojnici postali su oprezniji kada su se približili Geingampu, jer su se plašili da će ih napasti strelama iz zasede iz šume koja se nalazila blizu napuštenog puta. Jedan od naoružanih vojnika nosio je lovački rog koji se neprestano oglašavao kako bi upozorio neprijatelja da se oni približavaju i da dolaze u miru, dok je Boltbi nosio parče belog platna koje je lepršalo sa vrha njegovog koplja. Nije bilo zasede, ali su na nekoliko milja od Geingampa raogli primetiti tvrđavu gde ih je očekivala grupa neprijateljskih vojnika. Dva naoružana vojnika i desetak strelaca sa samostrelima potrčali su napred, sa spremnim oružjem, a Boltbi je onda pozvao Tomasa da izađe iz tovamih kola. „Razgovaraj sa njiraa“, naredio je. Tomas je bio nervozan. „Sta da kažem?“

,,Pa, blagoslovi ih, čoveče, zaboga“, rekao je Boltbi tonom u kome se moglo osetiti gađenje, ,,i reci im da mi dolazimo u miru.“ I tako je suvih usta i srea koje je divlje udaralo, Tomas produžio putem. Tamna odora čudno je lepršala oko njegovih članaka, a on je mahnuo strelcima sa samostrelima. „Spustite oružje", pozvao ih je na francuskom, „spustite oružje. Englezi dolaze u miru.‘‘ Jedan od jahača mamuznuo je svog konja da krene napred. Na štitu se nalazio onaj isti beli hermelinski grb koji su nosili ljudi vojvode Zana, iako su ti saveznici vojvode Sarla oivičili grb plavom pletenicom na kojoj su bili naslikani zlatni Ijiljani. ,,Ko ste vi, oče?“, zahtevao je jahač. Tomas je otvorio usta kako bi odgovorio, ali reči nisu izlazile. Netrimice je gledao jahača crvenkastih brkova i neobično žutih očiju. To je neko opasno kopile, pomislio je Tomas, podigao je ruku i dotakao suvu šapu svetog Gineforta. Možda ga je taj svetac inspirisao jer ga je odjednom uhvatilo ludilo i počeo je da uživa u ulozi sveštenika. ,,Ja sam samo jedan od ponizne božje dece, sine moj“, odgovorio je i nesvestan toga. „Jeste li vi Englez?“, upitao je naoružani vojnik sumnjičavo. Tomasov francuski bio je skoro savršen, ali to je bio pre francuski kojim su govorili engleski plcmiči, nego jezik same Francuske. Tomas je ponovo osetio nemir u grudima, ali dobio je malo vremena dok se krstio i, dok mu se ruka pomerala, dobio je inspiraciju. ,,Ja sam Škot, sine moj“, rekao je, i to je odagnalo sumnju čoveka žutih očiju; Škoti su, naime, uvek bili saveznici Francuza. Tomas nije znao ništa o Škotskoj, ali verovao je da ni mnogi Francuzi ni Bretonci ne znaju ništa o Škotskoj, budući da se ona nalazi daleko i, po svemu sudeći, bila je veoma neprivlačno mesto. Skit je uvek govorio da je to zemlja vlage, kamenja i sakrivene kopiladi koju je bilo teže ubiti nego bilo kog Francuza. ,,Ja sam Škot“, ponovio je Tomas, „koji pravo iz ruku Engleza dovodi vojvodi jednu njegovu rođaku.“ Naoružani vojnik bacio je pogled na tovarna kola. „Rođaka vojvode Šarla?“ „Zar postoji neki drugi vojvoda?“, upitao je Tomas nevino. ,,To je grofica od Armorike“, nastavio je, ,,a njen sin, koji je sa njom, sin je preminulog vojvodinog nećaka i grof, po njegovom sopstvenom naslednom pravu. Englezi su ih držali kao zarobljenike poslednjih šest meseci, ali onda su božjom milošću popustili i oslobodili ih. Sigurna sam da će vojvoda želeti da joj ukaže dobrodošlicu/1

Tomas se držao Žanetinog društvenog položaja i njenog srodstva sa vojvodom kao da je to neki doboro umućeni krem, a neprijatelj ga je progutao celog. Oni su dozvolili tovarnim kolima da nastave put, a Tomas je posmatrao kako Hju Boltbi vodi svoje ljude na konjima u brzom kasu, želeći da napravi što je moguće veću distancu između njih i strelaca sa samostrelima. Vođa neprijateljskih naoružanih vojnika razgovarao je sa Žanet i činilo se da je impresioniran njenim držanjem. Bila bi mu čast, rekao je, da prati groficu u Geingamp, iako ju je upozorio da se vojvoda ne nalazi u tom gradu, već da se vraća iz Pariza. Rekao je da je čuo je da se on trenutno nalazi u Renu, gradu koji je bio udaljen od njih dobar dan putovanja u pravcu istoka. ,,Da li biste me pratili i do Rena?“, upitala je Žanet Tomasa. ,,Da li biste vi to hteli, moja damo?“ „Imati mladog muškarca u pratnji bilo bi korisno"1, rekla je. „Pjer je star“, pokazala je na slugu, ,,i izgubio je snagu. Osim toga, ako ste naumili da idete u Flandriju, onda bi trebalo da pređete reku kod Rena.“ I tako joj je Tomas pravio društvo i naredna tri dana koliko je bilo potrebno da ta bolno spora teretna kola putuju. Nakon što su prošli Geingamp, više im nije bila potrebna pratnja pošto je postojala mala opasnost od engleskih osvajača tako daleko na istoku Bretanje. A put je dobro čuvala vojvodina vojska. Predeo je Tomasu izgledao neobično, budući da je on navikao na prazna polja, zapuštene voćnjake i napuštena sela, dok su u tom kraju farme bile napredne i na njima se radilo. Crkve su bile veće i imale su prozore sa obojenim staklima, a sve manje i manje naroda je govorilo bretonskim dijalektom. To je još uvek bila Bretanja, ali tu se govorio francuski jezik. Noćili su u seoskim krčmama u čijim je slamaricama bilo buva. Žanet i njenom sinu uvek bi dali ono što su u krčmama smatrali najboljom sobom, dok bi Tomas delio štalu sa dvoje slugu. Na putu su sreli dvojicu sveštenika, ali nijedan od njih nije posumnjao da je Tomas varalica. Pozdravio ih je na latinskom koji je govorio bolje od njih, a oba seštenika su mu poželela dobar dan i srećan put. Tomas je skoro mogao da oseti njihovo olakšanje kada nije nastavio razgovor. Dominikanski fratri nisu baš bili popularni kod parohijskih sveštenika. Sami fratri su, naime, bili sveštenici, ali ih je pratio glas da se bore protiv jeresi, tako da je poseta dominikanskog fratra nagoveštavala da parohijski sveštenik ne obavlja svoju dužnost kako treba. Tako da čak ni grubi, divlji i mladi fratar, kao što je Tomas, nije bio dobrodošao.

Stigli su u Ren posle podne. Na istoku su se gomilali tamni oblaci i, sa njima u pozadini, grad se činio većim od bilo kog drugog mesta koje je Tomas ikada video. Zidovi oko grada bili su duplo viši od onih u Lanionu ili La Roš-Derijenu, i na razdaIjini od nekolliko jardi nalazile su se kule sa šiljatim krovovima koje su služile kao podupirači. Sa njih su strelci sa samostrelima mogli da šalju kišu strela na bilo koju osvajačku silu. A iznad gradskih zidina, čak i iznad tih visokih kula, crkvenih tornjeva ili katedrala, uzdizala se tvrđava, utvrđenje napravljeno od svetlog kamenja sa kog su se vijorile zastave. Miris grada, smrad kanalizacije i štavionica i dim nosio je ka zapadu hladni vetar. Stražari na zapadnoj kapiji postali su uzbuđeni kada su otkrili strele u tovarnim kolima, ali Žanet ih je ubedila da su to trofeji koje nosi vojvodi. A onda su hteli da po ratnom običaju zaplene bojnu opremu, međutim, Žanet ih je opet odgovorila, namerno se pozivajući na svoju titulu i ime vojvode. I tako su na kraju vojnici odustali od svojih namera i dozvolili su tovarnim kolima da krenu uzanim ulicama gde su se raširili prodavci posuđa. Prosjaci su trčali pored njihovih tovarnih kola, a vojnici su izazivali Tomasa, koji je vodio konja na uzici. Grad je bio prepun vojnika. Većina naoružanih vojnika nosila je ukrašeni beli hermelinski grb, a mnogi su imali i zeleni gral iz Đenove na svojim tunikama. Prisutvo svih tih trupa potvrdilo je da se vojvoda zaista nalazi u tom gradu i da se priprema za ratni pohod kojim će proterati Engleze iz Bretanje. Ispod kula katedrale pronašli su krčmu. Žanet je htela da se pripremi za audijenciju kod vojvode i zahtevala je da joj se daju privatne odaje. Ali ono što je uspela da dobije za gotovinu, bio je prostor nastanjen paucima ispocl streha krčme. Krčmar, suvonjavi čovek koji je imao tik, rekao je da bi Tomas sigurno bio mnogo srećniji u dominikanskoj opatiji koja se nalazila pored crkve svetog Žermena, severno od katedrale, ali Tomas je objavio da je njegova misija da boravi među grešnicima, a ne svecima. I onda mu je krčmar gunđajući rekao da može da spava u Žanetinim tovarnim kolima koja su se nalazila u dvorištu krčme. „Ali, bez propovedanja, oče“, dodao je čovek, ,,bez propovedanja. Toga ima dovoljno u gradu i bez Vašeg kvarenja nauke o Svetom trojstvu.'1 Žanetina služavka očešljala je kosu svoje gospodarice, a onda je uvila i pričvrstila njene tamne uvojke kao ovnujske rogove koji su joj pokrivali uši. Žanet je obukla crvenu haljinu od somota koju je uspela da sačuva prilikom pljačkanja njene kuće. Ta haljina je imala suknju koja je bila sečena i išla je od grudi sve do poda, dok je bluza, koja se nosila ispod haljine, ukrašena cvetovima različka i belih

rada, išla visoko do vrata. Rukavi te haljine bili su puni, ukrašeni krznom, i padali su do njenih crvenih cipela sa kopčama napravljenim od roga. Šešir joj se uklapao sa haljinom jer je bio ukrašen istim krznom i plavo-crnim velom od čipke. Pljunula je sinu u lice i očistila ga je od od prljavštine, a onda ga je povela dole u dvorište krčme. ,,Da Ii misliš da ovaj veo odgovara?“, zabrinuto je upitala Tomasa. Tomas je slegao ramenima. „Meni izgleda u redu.“ ,,Ma ne, pitam te za boju! Da li se slaže sa crvenim?“ On je klimnuo glavom, prikrivajući svoje divljenje. Nikada je nije video tako elegantno obučenu. Sada je stvarno izgledala kao grofica, njen sin je nosio čistu odeću, a kosa mu je bila pokvašena i začešljana. „Sada češ upoznati svog važnog ujaka!“, rekla je Žanet Šarlu, ližući svoj prst i sklanjajući još nešto prljavštine sa njegovog obraza. ,,A on je nećak francuskog kralja. Što znači da si ti u srodstvu sa samim kraljem! Da, jesi! Zar ti nisi srećan dečak?“ Šarl se izvijao, pokušavajući da utekne iz meteža koji je pravila njegova majka, ali ona to nije primetila, jer je Pjeru, svom slugi, naredivala da ubaci bojnu opremu i mač u veliki džak i stavi ga na stranu. ,,Ja hoću da on čuje“, rekla je Tomasu, ,,da će se moj sin, kada bude dovoljno odrastao, boriti za njega.“ Pjer, koji je tvrdio da ima sedamdeset godina, podigao je vreću i skoro se preturio od njene težine. Tomas je predložio da on ponese taj džak u tvrđavu, ali Žanet nije htela da čuje za to. „Mogao si da prođeš kao Škot među običnim narodom, ali u pratnji vojvode se sigurno nalaze i neki pojedinci koji su posetili tu zemlju.“ Ona je poravnala nabore na svojoj crvenoj somotskoj suknji. ,,Ti me čekaj ovde“, rekla je Tomasu, ,,a ja ću poslati Pjera nazad sa porukom, možda čak i sa nešto novca. Siguma sam da će vojvoda biti velikodušan. A takođe ću tražiti i putnu dozvolu za tebe. Na koje ime da je tražim? Da li želiš neko škotsko ime? Ili je dovoljno da piše 'Tomas fratar’? Čim te bude vidco", sada se obraćala svome sinu, ,,on će otvoriti svoju torbicu sa dragocenostima, zar ne? Naravno da hoće.“ Pjer je uspeo nekako da smesti džak sa bojnom opremom na rame, a da se ne preturi i Žanet je uhvatila sina za ruku. „Poslaću ti poruku“, obećala je Tomasu. „Bog te blagoslovio, dete moje“, rekao je Tomas, ,,i neka blaženi sveti Ginefort pazi na tebe.“

Žanet je naprćila nos na pomen svetog Gineforta, koji je, kako je saznala od Tomasa, bio u stvari pas. „Radije ću verovati svetom Reniju", rekla je prekorno i otišla. Pjer i njegova supruga su je pratili, a Tomas je čekao u dvorištu, gde je blagoslovio konjušare, zalutale mačke i lutalice. Budi dovoljno lud, rekao je njegov otac jednom prilikom, i ljudi će te ili zatvoriti ili će te proglasiti za sveca. Pala je noć, vlažna i hladna, a snažni vetar je zavijao u kulama katedrale i komešao slamu na krovu krčme. Tomas je razmišljao o pokori koju je otac Hob tražio od njega. Da li je to koplje pravo? Da li je ono stvarno probilo oklop zmaja, prošlo između njegovih rebara i probolo srce kroz koje je tekla hladna krv? Verovao je da je to koplje pravo. Njegov otac je takođe verovao u to, a njegov otac, iako je možda bio lud, nije bio budala. Koplje je izgledalo tako staro, drevno staro. Tomas je nekada umeo da se moli svetom Đorđu, ali dugo mu se nije molio i sada je zbog toga osetio krivicu. Zato je pao na kolena pored tovarnih kola i tražio je od tog sveca da mu oprosti grehe, da mu oprosti što je ubio vitezovog štitonošu i što se lažno predstavlja kao lratar. Ja ne želim da budem loša osoba, govorio je svecu koji je ubio zmaja, ali tako je lako zaboraviti svece i nebo. I ako ti to želiš, molio se, ja ću pronaći koplje, ali onda mi ti moraš reći šta da radim sa njim. Da li treba da ga vrati u Hukton koji, kako je Tomasu bilo poznato, više nije postojao? Ili, možda treba da vrati koplje osobi koja ga je posedovala pre nego što je njegov deda ukrao? I ko je u stvari bio njegov deda? I zašto je njegov otac to koplje sakrio od svoje porodice? I zašto je porodica tragala za njim kako bi ga povratila? Tomas nije znao odgovore na sva ta pitanja i, tokom protekle tri godine, nije ni mario za to, ali iznenada je u dvorištu te krčme osetio kako ga je celog obuzela radoznalost. Pa, on negde ima porodicu. Znao je da je njegov deda bio vojnik i lopov, ali ko je bio taj njegov deda? Onda se pomolio svetom Đorđu da mu dozvoli da ih pronađe. „Moliš li se za kišu, oče?“, upitao je jedan od konjušara. „Verujem da će kiša pasti. Potrebna nam je.“ Tomas je mogao da jede u krčmi, međutim, iznenada je postao nervozan zbog te pretrpane prostorije gde su vojvodini vojnici i njihove žene pevali, pravili se važni i svađjali. A nije bio spreman da se suoči sa sumnjama gostioničara. Naime, tog čoveka je zanimalo zašto Tomas nije otišao u opatiju, a još više ga je zanimalo zašto fratar putuje u društvu lepe žene. ,,Ona je moja rođaka“, rekao je Tomas muškarcu, koji se pretvarao da je poverovao u tu laž, a Tomas nije želeo da se suoči sa još nekim njegovim pitanjima. Tako da je ostao u dvorištu i napravio

sebi neki jadan obrok od suvog hleba, gorkih glavica luka i tvrdog sira, jer to je bila jedina hrana koja je preostala u teretnim kolima. Počela je da pada kiša i on se vratio u teretna kola i osluškivao je kako kapi kiše udaraju o platneni pokrivač na kolima. Mislio je kako će Žanet i njen mali sin u zamku sigurno jesti slatke poslastice sa srebrnih tanjira pre nego što odu na spavanje među čiste pokrivače od lana u nekoj spavaćoj sobi gde sigurno ima i velikih tapiserija, a onda je počeo da sažaljeva sebe. On je bio begunac, Žanet je bila njegov jedini saveznik. Međutim, ona je bila plemkinja i bila je previše moćna. Zvona su najavljivala zatvaranje gradskih kapija. Stražari su išli ulicama, pazeći da ugase vatre koje bi mogle za neko-' liko sati da unište grad. Stražari su drhtali na zidinama, a zastave vojvode Šarla lepršale su sa vrha tvrđave. Tomas se nalazio među svojim neprijateljima, štitila ga je samo njegova dosetIjivost i odeća dominikanskog fratra. I bio je sam. Žanet je postala veoma nervozna kad se približila tvrđavi, ali je uspela da ubedi sebe da će je Šarl od Bloa prihvatiti kao nekog ko od njega zavisi, čim upozna njenog sina koji je po njemu dobio ime, a Žanetin pokojni suprug je uvek govorio da bi se vojvodi svidela Žanet kad bi je samo malo bolje upoznao. Bilo je tačno da je vojvoda prema njoj bio hladan u prošlosti, međutim, njena pisma mora da su ga uverila u njeno savezništvo. I na kraju, bila je ubeđena da je vojvoda kavaljer i da ća se pobrinuti za damu u nevolji. Na njeno iznenađenje, bilo je jednostavnije ući u tvrđavu, nego pregovarati na gradskim kapijama. Stražari su joj dali znak da pređe pokretni most i prođe ispod luka, onda je ušla u veliko dvorište okruženo stajama, konjušnicama i magacinima. Grupa naoružanih vojnika vežbala je sa svojim mačevima koji su, pri laboj popodnevnoj svetlosti, proizvodili blistave varnice. Još više varnica je dopiralo iz kovačke radionice gde su potkivali nekog konja, a Zanet je mogla da oseti kako se topla para sa užarenog kopita meša sa smradom gomile izmeta i smradom leša u procesu raspadanje, koji je visio visoko, privezan lancima, sa zida u dvorištu. Lakonski sastavljen i pogrešno ispisani plakat govorio je da je taj čovek bio lopov. Upravnik ju je zatim poveo kroz drugi luk i uveo u veliku hladnu prostoriju gde je grupa molilaca čekala da vidi vojvodu. Činovnik je zapisao njeno ime, i podigao jednu obrvu u nemuštom čudu kada se ona predstavila. „Njegova milost če biti obaveštena da ste tu“, rekao je čovek glasom u kome se mogla primetiti

dosada, a onda je poslao Žanet da sedne na kamenu klupu prislonjenu na jedan od visokih zidova hola. Pjer je spustio bojnu opremu na pod i čučnuo je pored nje, a Žanet je sela. Neki od molilaca šetali su gore-dole duž prostorije, stežući u rukama svitke pergamenta i tiho ponavljajući sebi u bradu reči koje će izgovoriti kada budu videli vojvodu, dok su se drugi molioci žalili činovnicima da već tri, četiri ili čak pet dana čekaju da budu primljeni. Koliko još treba da čekaju? Pas je naslonio jednu nogu na stub, a zatim su dva mala dečaka od šest ili sedam godina, utrčala u hol sa svojim drvenim mačevima. Na trenutak su bacili poged na molioce, a onda su otrčali uz neke stepenice koje su čuvali naoružani vojnici. Da li su to bili vojvodini sinovi, zapitala se Žanet, a onda je zamišljala kako se njen Sarl upoznaje sa tim dečacima. „Ovde ćeš biti srećan“, rekla mu je. ,,Ja sam gladan, mama.“ „Uskoro ćemo jesti.“ Ona je čekala. Dve žene u svetlim haljinama od skupocenog lanenog platna, koje su, činilo se, lepršale pri hodu, išle su galerijom na vrhu stepeništa i Žanet se odjednom osetila tako otrcano u svojoj haljini od nabranog crvenog somota. „Moraš biti ljubazan prema vojvodi“, rekla je Sarlu, koji je postao razdražljiv od gladi. „Kad mu se budeš naklonio, klekni na jedno koleno, možeš li to da uradiš? Pokaži mi kako ćeš se nakloniti.“ „Hoću da idem kući“, rekao je Šarl. „Hajde, uradi to za svoju mamu, pokaži mi kako ćeš se nakloniti vojvodi. Dobro je!“ Žanet je razdragano razbarušila kosu svoga sina, a onda je istog trenutka pokušala da je vrati na mesto. Sa gornjeg sprata dopirao je slatki zvuk harfe i flaute, a Žanet je čežnjivo razmišljala o životu koji je želela. Život kakav bi grofici priličio, ispunjen muzikom i zgodnim muškarcima, elegancijom i moći. Ona će obnoviti Plabenek, iako nije zanala sa čim, ali napraviće veću kulu i stepenice poput ovih u holu. Prošao je jedan sat, a zatim još jedan. Bilo je mračno i hol su nejasno osvetljavale dve baklje koje su nosile dim ka visokoj, ukrašenoj tavanici. Šarl je bio još nemirniji tako da ga je Žanet uzela u naručje i pokušala da ga uspava. Dva sveštenika, držeći se ruku pod ruku, polako su sišli niz stepenice, smejući se, a onda se sjurio sluga u vojvodinoj livreji i svi molioci su se ispravili i

pogledali ga sa nadom. On je onda otišao ukoso do stola činovnika, razgovarao tamo kratko, a onda se okrenuo ka Žanet i naklonio se. Ona je ustala. ,,Vi ćete me ovde sačekati“, rekla je svojim slugama. Ostali molioci su ogorčeno piljili u nju. Ona je poslednja ušla u hol, a opet je prva bila pozvana. Šarl je vukao noge i Žanet ga je blago lupila po glavi kako bi ga podsetila da pazi na manire. Sluga je išao pored nje u tišini. „Njegova milost je u dobrom zdravlju?“, upitala je Žanet nervozno. Sluga joj nije odgovorio, već ju je samo poveo uz stepenice, a onda je skrenuo desno iz galerije, gde je kiša ulazila kroz otvorene prozore. Prošli su ispod luka, a onda ponovo naviše uz još jedne stepenice, na čijem je vrhu sluga širom otvorio visoka vrata. „Grof of Armorike“, objavio je, ,,i njegova majka.“ Bilo je očigledno da se ta soba nalazi u jednom od tornjeva tvrđave jer je bila okruglog oblika. Veliki kamin bio je napravljen na jednoj strani prostorije, dok se kroz duguljaste otvore za strele moglo videti sivo i kišno nebo iza zidina. Sama ta kružna prostorija bila je brilijantno osvetljena sa četrdeset ili pedeset sveća koje su osvetljavale tapiserije na zidovima, veliki lakirani sto. stolice, stalak za molitvu ukrašen scenama Hristovih stradanja, i kauč pokriven krznom. Pod je bio mek pošto je bio pokriven jelenskim kožama. Dva činovnika su radila za manjim stolom, dok je vojvoda, zanosan u tamnoplavoj odeždi obrubljenoj hermelinom i sa kapom koja se slagala, sedeo za velikim stolom. Sveštenik srednjih godina, mršav, duguljastog lica i sede kose, stajao je pored stalka za molitvu i posmatrao je Zanet sa izrazom neodobravanja na licu. Žanet se naklonila vojvodi i blago gurnula Šarla. ,,Klekni“, prošaputala je. Šarl je počeo da plače i sakrio je lice u majčine suknje. Vojvoda se trgao zbog buke koju je dete napravilo, ali ništa nije rekao. On je još uvek bio mlad iako je bio bliže tridesetim, nego dvadesetim godinama i imao je bledo, oprezno lice. Bio je mršav, imao je svetlu bradu i brkove, i duge, koščate bele ruke, koje je sklopio ispred usana. Uživao je reputaciju učenog i pobožnog čoveka, ali na njegovom licu bilo je neke mrzovolje zbog čega se Žanet zabrinula. Želela je da on nešto kaže, ali sva četiri muškaraca u prostoriji su je samo posmatrala u tišini. „Imam tu čast da vašoj milosti predstaivm vašeg daljeg nećaka“, rekla je Žanet, gurajući pred sebe svog uplakanog sina, „grofa od Armorike.'1 Vojvoda je posmatrao dečaka. Ali izraz njegovog lica nije ništa govorio.

„Ime mu je Šarl“, rekla je Žanet, ali mogla je isto tako i da ćuti budući da vojvoda nije rekao ništa. Tišinu su samo prekidali jecaji dečaka i pucketanje vatre u velikom kaminu. „Verujem da je vaša milost primila moja pisma“, rekla je Žanet nervozno. A onda je sveštenik iznenada progovorio, zbog čega je Žanet poskočila od iznenađenja. ,,Vi ste došli ovamo“, rekao je uzvišenim glasom, ,,sa slugom koji nosi neki džak. Šta se nalazi u njemu?“ Žanet je shvatila da oni mora da su pomislili da je ona donela vojvodi neki poklon i pocrvenela je pošto se ona toga nije ni setila. Čak bi i mali dar predstavljao taktičan gest, ali ona se jednostavno nije setila toga. „On sadrži bojnu opremu mog pokojnog supraga i njegov mač“, rekla je, „koje sam uspela da spasem od Engleza koji su uspeli da mi uzmu sve ostalo. Sve ostalo. Želim da čuvam tu bojnu opremu i mač za svog sina, kako bi ih on mogao jednog dana upotrebiti u borbi na strani istinskog vojvode.“ Pokazala je glavom na vojvodu. Vojvoda je pucnuo prstima. Žanet se činilo da on uopšte ne trepče, a to ju je uznemiravalo kao i njegovo ćutanje. „Njegova milost bi volela da vidi tu bojnu opremu“, objavio je sveštenik glasno, iako vojvoda nije naslutio da želi bilo šta. Sveštenik je pucnuo prstima i jedan od činovnika je izašao iz prostorije. Drugi činovnik, naoružan malim makazama, išao je u krug po toj velikoj prostoriji, obrezujući fitilje sveća koje su stajale u svojim visokim gvozdenim držačima. Vojvoda i sveštenik su ga ignorisali. ,,Vi kažete“, sveštenik je ponovo govorio, ,,da ste pisali pisma njegovoj milosti. Pisali ste u vezi sa čim?“ „Pisala sam o formiranju nove odbrane u La Roš-Derijenu, oče, i upozorila sam njegovu milost da će Englezi napasti Lanion.“ ,,To vi kažete“, rekao je sveštenik, ,,to vi kažete.“ Šarl je još uvek plakao, a Žanet mu je snažno povukla raku, nadajući se da će ga umiriti, međutim, on je nastavio da jeca. Cinovnik, leđima okrenut vojvodi, išao je od sveće do sveće. Makaze bi isekle fitilj, dim bi se pojavio, plamen bi postao intenzivniji, a onda bi se sve smirilo. Šarl je počeo da plače još glasnije. „Njegova milost“, rekao je sveštenik, ,,ne voli cmizdravu decu.“ ,,On je gladan, oče“, objasnila je Žanet nervozno. ,,Vi ste došli sa dvoje slugu?“ ,,Da, oče“, rekla je Žanet.

„Oni mogu da jedu sa dečakom u kuhinji“, rekao je sveštenik i pucnuvši prstima pozvao činovnika koji je obrezivao sveće i koji je, pošto je stavio makaze na vuneni pokrivač, uhvatio uplašenog Šarla za ruku. Dečak nije hteo da se odvoji od majke, ali su ga odvukli i Žanet se trgla kada nije čula plač u prizemlju. A vojvoda, osim što je pucketao prstima, nije se pomerao. On je samo posmatrao Žanet sa izrazom lica koji ona nije mogla da protumači. ,,Vi kažete", sveštenik je ponovo produžio sa svojim ispitivanje, ,,da su vam Englezi sve uzeli?“ „Oni su ukrali sve što sam imala!“ Sveštenik se trgao zbog strasti koja se mogla osetiti u njenom glasu. „Ako su vas ostavili u nemaštini, madam, kako to da niste došli da tražite našu pomoč ranije?" „Nisam želela da budem na teretu, oče.“ „Ali sada želite da postanete teret?“ Žanet se namrštila. „Dovela sam nečaka njegove mislosti, lorda od Plabeneka. Ili biste više voleli da odrasta među Englezima?“ „Nemojte biti nepristojni, dete“, rekao je sveštenik pomirljivo. Prvi činovnik je ponovo ušao u prostoriju, noseći džak, koji je ispraznio na jelenske kože ispred vojvodinog stola. Vojvoda je nekoliko trenutaka posmatrao bojnu opremu, a onda se ponovo zavalio u svoju visoku i presvučenu stolicu. ,,To je odlična bojna oprema“, objavio je sveštenik. ,,Da, ona je veoma dragocena“, složila se Žanet. Vojvoda je ponovo gledao bojnu opremu. Na njegovom licu se nije pomerio nijedan mišić. „Njegova inilost potvrđuje vrednost bojne opreme“, rekao je sveštenik, a onda napravio pokret dugom belom rukom. Tada je činovnik, koji je izgleda razumeo šta su od njega prećutno želeli, pokupio mač i bojnu opremu i izneo ih iz prostorije. „Drago mi je da vaša milost zapaža vrednost te bojne opreme“, rekla je Žanet, a onda se ponovo naklonila. Ona je, naime, imala neku nejasnu predstavu o lome da je vojvoda, uprkos njenim ranijim rečima, pretpostavio da su ta bojna oprema i mač darovi, ali nije želela da to istražuje. Sve se to može kasnije razjasniti. Naleti hladnog vetra prodirali su kroz proreze za strele, noseći sa sobom kapi kiše i ljuljajući plamenove sveća tako da su oni divlje drhtali. ,,I šta onda“, upitao je sveštenik, ,,vi zahtevate od nas?“

„Mom sinu je potrebno utočište, oče“, rekla je Žanet nervozno. „Njemu je potreban dom, mesto gde če moći da raste i uči kako da postane ratnik.“ „Njegovoj milosti je drago što može da udovolji tom zahtevu“, rekao je sveštenik. Žanet je osetila veliko olakšanje. Atmosfera u toj prostoriji bila je tako neprijateljska da se bojala da će je izbaciti kao nekog prosjaka, jer je došla u takvom stanju, a onda su joj sveštenikove reči, iako izrečene hladnim tonom, pokazale da nije morala da se brine. Vojvoda je preuzimao odgovomost i ona se poklonila i treći put. „Zahvalna sam, vaša milosti." Sveštenik se upravo spremao da odgovori, međutim, na Žanetino iznenađenje, vojvoda je podigao dugu, belu ruku, a sveštenik se naklonio. ,,To nam pričinjava zadovoljstvo", rekao je vojvoda neobično visokim glasom, „zato što je vaš sin 'narna drag i naša je želja da on, kad odraste, postane ratnik kao i njegov otac.“ Onda se okrenuo ka svešteniku i sagao je glavu, na šta mu se sveštenik još jednom ukočeno naklonio, a zatim napustio prostoriju. Vojvoda je ustao i otišao do vatre gde je ispružio ruke ispred malih plamenova. „Saznali smo“, rekao je hladno, ,,da poslednjih dvanaest kvartala rente od Plabeneka nisu isplaćivane.“ „Englezi su prisvojili imanje, vaša milosti." ,,A vi imate dug prema meni“, rekao je vojvoda, gledajući namršteno u plamenove. „Ako zaštitite mog sina, vaša milosti, onda ću doveka biti vaš dužnik“, rekla je Žanet ponizno. Vojvoda je skinuo kapu i prošao je rukom kroz svoju svetlu kosu. Žanet je pomislila da on izgleda mnogo mlađe i ljubaznije bez kape, ali ju je od njegovih sledećih reči obuzela jeza. ,,Ja nisam želeo da se Anri oženi vama.“ A onda je iznenada ućutao. Žanet je na trenutak bila stvarno pogođena njegovom otvorenošću. „Moj suprug je duboko žalio zbog neslaganja vaše milosti“, progovorila je najzad tihim glasom. Vojvoda je ignorisao Žanetine reči. ,,On je trebalo da se oženi Lizetom od Pikardija. Ona je imala novac, zemlju, zakup e. I ona bi našoj porodici donela veliko bogatstvo. A u vreme nevolja bogatstvo je...“, napravio je pauzu pokušavajući da pronađe prave reči, „bogatstvo je poput jastuka. A vi, madam, nemate takav jastuk.“

„Imam samo ljubaznost vaše milosti“, rekla je Žanet. „Vaš sin je moj štićenik“, rekao je vojvoda. ,,On će biti odgajan u mom domaćinstvu i biće obučavan u svim veštinama rata i civilizacije kao što to njegovom rangu i priliči.“ „Zahvalna sam vam.“ Žanet je bila umorna od ulagivanja. Želela je da vidi neki znak vojvodine naklonosti, ali od trenutka kada se udaljio od kamina, pogledi im se nisu sreli. Onda se iznenada okrenuo ka njoj. ,,U La Roš-Derijenu postoji neki advokat po imenu Belas?“ ,,To je tačno, vaša milosti.“ ,,On mi je rekao da je vaša majka bila Jevrejka." Vojvoda je poslednju reč samo procedio. Žanet je samo zurila u njega. I nekoliko trenutakak nije bila stanju da govori. Njen um nije mogao da poveruje da bi Belas rekao tako nešto, ali na kraju je uspela da odmahne glavom. ,,Ona nije bila Jevrejka!“, protestovala je. „Takođe, rekao nam je“, nastavio je vojvoda, ,,da ste vi poslali molbu Edvardu Engleskom ne biste li dobili rente od imanja Plabenek?" „Sta sam drugo mogla?“ „Kao i to da je vaš sin postao Edvardov štićenik?“, upitao je vojvoda oštro. Žanet je otvorila, a onda zatvorila usta. Optužbe su dolazile tako brzo jedna za drugom, da ona nije znala kako da se brani. Bilo je tačno da je njen sin proglašen štićenikom engleskog kraIja, ali to nije bilo na Žanetinu inicijativu; u stvari, ona nije čak ni bila prisutna kada je erl od Northemptona doneo tu odluku. Ali pre nego što je mogla da protestuje ili da objasni, vojvoda joj se ponovo obratio. „Belas nas je obavestio“, rekao je, ,,da mnogi u La RošDerijenu izražavaju zadovoljstvo zbog engleske okupacije?" ,,Neki“, priznala je Žanet. „I rekao nam je da vi, madam, imate u svojoj kudi engleske vojnike koji vas čuvaju.“ „Oni su se silom uselili u moju kuću!“, rekla je ogorčeno. „Vaša milost mora da mi veruje! Ja nisam želela da oni budu tamo!“ Vojvoda je odmahnuo glavom. „Nama se čini, madam, da ste vi ukazali dobrodošlicu našim neprijateljima. Vaš otac je bio trgovac vinom, zar ne?“

Žanet je bila tako zaprepaščena da nije ništa odgovorila. Polako joj je bivalo jasno da ju je Belas izdao u potpunosti, pa ipak, još uvek je verovala da će ubediti vojvodu da je nevina. „Nisam im ukazala dobrodošlicu“, insistirala je. ,,Ja sam se borila protiv njih!“ ,,Trgovci“, rekao je vojvoda, „nisu odani nikome, osim novcu. Oni nemaju časti. Čast nije nešto što se da naučiti, ma• dam. Čast je nešto što se gaji. Kao što trenirate konja da bude odvažan i brz, ili lovačkog psa da bude spretan i okrutan, tako isto se i plemić odgaja da zna šta je čast. Ne možete pretvoriti konja za obrađivanje zemlje u rasnog ždrepca niti trgovca u gospodina. To je protivno prirodnim i božjim zakonima." A onda se prekrstio. „Vaš sin je grof od Armorike i mi ćemo ga gajiti tako da zna šta je čast, ali vi, madam, vi ste ćerka trgovca i Jevrejke.“ ,,To nije tačno!“, protestovala je Žanet. „Nemojte podizati glas na mene, madam“, odgovorio je vojvoda hladno. ,,Vi ste za mene samo teret. Usudili ste se da dođete ovamo, obučeni u lisičje krzno i očekujete da vam ja pružim utočište? I šta još? Novac možda? Ja ću vašem sinu pružiti dom, ali vama, madam, vama ću dati muža.“ Onda je došao do nje, a koraci mu se nisu čuli zbog jelenske kože. ,,Vi niste pogodni da budete majka grofu od Armorike. Vi ste pružili udobnost neprijatelju, vi ste osoba koja nema časti.“ ,,Ja“ Žanet je ponovo počela da protestuje, ali ju je vojvoda ošamario. ,,Vi ćete biti tihi, madam“, naredio je, ,,tihi.“ Povukao je čipku na njenoj bluzi, a kada se usudila da mu se suprotstavi, onu je ponovo ošamario. ,,Vi ste kurva, madam“, rekao je vojvoda, a onda je izgubio strpljeneje sa tom komplikovanom ukrštenom čipkom, zgrabio je ostavljene makaze sa vunenog pokrivača i upotrebio ih da njima iseče čipkanu bluzu kako bi mogao da vidi Žanetine grudi. Ona je bila tako zapanjena, ošamućena i prestrašena da nije ni pokušala da se zaštiti. To nije bio ser Sajmon Džekil, več zakonski gospodar Bretanje, kraljev nećak i ujak njenog pokojnog supruga. ,,Vi ste lepa kurva, madam“, rekao je vojvoda podrugljivo. „Kako ste očarali Anrija? Da li se radilo o nekom jevrejskom gatanju?“ ,,Ne“, zajecala je Žanet, „molim vas, nemojte!" Vojvoda je odvezao pantljiku na svojoj odori i Žanet je videla da je on nag. ,,Ne“, rekla je ponovo, „molim vas, nemojte!“ Vojvoda ju je grubo gurnuo tako da je pala na krevet. Njegovo lice još uvek nije pokazivalo nikakve emocije ni požudu, ni zadovoljstvo, ni ljutnju. Podigao je

njene suknje, onda klekao na krevet i silovao je, ali nije uživao. Delovao je, pre bi se moglo reći, ljutito, i kada je završio, srušio se na nju, a onda je zadrhtao. Žanet je plakala. A on se obrisao o njenu somotsku suknju. „Prihvatiću ovo“, rekao je, ,,kao naknadu za rente koje mi dugujete od Plabeneka.“ Onda je otpuzao sa nje, ustao i ponovo privezao hermelinske krajeve svoje odore. ,,Odvešće vas u jednu prostoriju ovde, madam, a sutra ću vas udati za jednog od mojih naoružanih vojnika. Vaš sin će ostati ovde, ali vi ćete ići gde god vaš novi suprug bude bio poslat.“ Žanet je jecala na krevetu. Vojvoda se namrštio, a onda je prešao preko sobe i klekao ispred stalka za molitvu. „Sredite svoju haljinu, madam“, rekao je hladno, ,,i dovedite se u red.“ Žanet je spasla dovoljno isečene čipke da je mogla da popravi svoju čipkanu bluzu, a onda je pogledala vojvodu kroz plamenove sveća. ,,Vi nemate časti“, procedila je, ,,vi nemate časti.“ Vojvoda ju je ignorisao. Pozvonio je malim zvoncem, a onda je sklopio ruke i zatvorio oči u molitvi. Još uvek se molio kada su sveštenik i sluga ušli i, bez ijedne reči, uhvatili Žanet za ramena i odveli je u malu sobu na spratu ispod vojvodinih odaja. Gurnuli su je unutra, zatvorili vrata, a ona je čula kako se reza spušta s druge strane. Madrac napunjen slamom i gomila privezanih metli nalazili su se u toj improvizovanoj čeliji, ali osim toga. tu nije bilo nikakvog drugog nameštaja. Legla je na madrac i jecala je sve dok njeno slomljeno srce nije postalo surovo i neosetljivo. Vetar je udarao o prozor dok je kiša dobovala po njegovim zasunima, a Zanet je poželela da je mrtva. Gradski petlovi probudili su Tomasa i uveli u dan u kome je duvao hladan vetar, a kiša udarala po zastoru tovamih kola koji je bio pohaban i prokišnjavao je. On je pomerio parče materijala kojim je bio pokriven njihov ulaz, a onda je sedeo i posmatrao kako se barice šire preko krupnog kamenja u dvorištu krčme. Nikakva poruka nije stigla od Žanet, niti če, mislio je, uopšte i biti poruke. Vil Skit je bio u pravu. Ona je bila tvrda poput oklopa, a sada se nalazila na pravom mestu a to je u toj hladnoj, vlažnoj zori, najverovatnije bio neki veliki krevet u sobi ugrejanoj vatrom koju je održavao neki vojvodin sluga i sigurno je zaboravila Tomasa. A i kakvu je to poruku, upitao je Tomas sebe, on očekivao? Objavu njene naklonosti? Znao je da je to ono što je on želeo, ali ubedio je sebe da on samo čeka da mu Žanet pošalje dozvolu za putovanje koju je potpisao vojvoda, iako je u isto vreme znao da mu takva dozvola nije potrebna. On samo treba da produži u pravcu

istoka i severa, i da veruje da će ga odeća dominikanskog fratra zaštititi. Nije imao predstavu kako da dođe do Flandrije, a znao je da Pariz leži blizu te oblasti, tako da je zaključio da treba da krene u pravcu toka reke Sene koja će ga odvesti iz Rena u Pariz. Njegov najveći strah bio je da će na putu sresti nekog pravog dominikanskog fratra, koji će brzo otkriti da Tomas ima samo blede predstave o pravilima bratstva i da ne zna ništa o njihovoj hijerarhiji. Međutim, tešio se time da su škotski dominikanski fratri verovatno tako daleko d civilizacije da bi se od njih takvo neznanje i moglo očekivati. Preživeće on, rekao je sebi. Piljio je u kišu koja je kapala po baricama. Nemoj očekivati ništa od Žanet, rekao je sebi, i kako bi dokazao da veruje u to mračno proročanstvo, spremio je svoj mali prtljag. Bilo mu je teško što mora da ostavi oklop, pošto je bio pretežak, te ga je ostavio u tovarnim kolima. A zatim je u vreću stavio tri snopa strela. Te sedamdeset i dve strele bile su teške i izgledalo je da će njihovi vrhovi probušiti vreću, pa ipak, nije želeo da nastavi put bez tih snopova strela obmotanih tetivama od kudelje. Jednu tetivu je upotrebio da priveže nož za levu nogu gde ga je, kao i torbicu sa novcem, skrivala crna odora. Bio je spreman da krene, međutim, kiša je sada dobovala po gradu snažno poput kiše strela. Grmljavina je dopirala sa zapadne strane, a kiša je udarala po slamnatim krovovima, slivala se sa njih, prelivala iz buradi i ispirala iz dvorišta sadržaj nužnika koji se noću praznio. Ta burad se nalazila u dvorištima krčmi jer su se njome ujutru prala dvorišta od prljavštine koja bi se nakupila u njima tokom noći. Stiglo je i podne, najavila su ga gradska zvona čiji je zvuk prigušila kiša, a grad je bio natopljen. Tamni oblaci nošeni vetrom uplitali su se u tomjeve katedrale, a Tomas je rekao sebi da će krenuti iz grada čim kiša počne slabije da pada, aii oluja je jačala. Munja je sevnula iznad katedrale, zvuci groma potresali su grad. Tomas je drhtao u strahopoštovanju od tog gneva neba. Posmatrao je kako se sevanje munja reflektuje na velikome prozoru katedrale na zapadu, i bio je zadivljen prizorom. Koliko je stakla bilo na tim prozorima! Ali kiša je i dalje padala i on je počeo da se pribojava da će morati da ostane zatvoren u tim tovarnim kolima sve do sledećeg dana. A onda, baš nakon zvuka groma koji je, činilo se, svojom silovitošću zapanjio ceo grad, ugledao je Žanet. U prvom trenutku je nije prepoznao. Video je samo kako žena stoji ispod lučnog ulaza u dvorište krčme, dok su potoci vode tekli oko njenih nogu. U Renu su se svi ostali krili u zaklonima, a pored se iznenada pojavila, sva jadna i natopljena vodom. Njena kosa, koja je tako pažljivo bila pričvršćena ukrasom koji

joj je pokrivao uši, spuštala se slepljena i cma na vodom natopljenu crvenu somotsku haljinu. Tomas je prvo prepoznao haljinu, a onda je video tugu na njenom licu i iskobeljao se iz teretnih kola. ,,Žanet!“ Ona je jecala, dok su joj usta bila iskrivljena od tuge. Izgledalo je da nije u stanju da govori, već da može samo da stoji i plače. „Moja damo!“, rekao je Tomas. ,,Žanet!“ „Moramo da idemo“, uspela je da kaže, „moramo da idemo.“ Ona je upotrebila čađ kao šminku za oči, a on se sada razlivao i pravio sive potočiće koji su joj tekli niz lice. „Ali ne možemo da idemo po ovakvom vremenu!“, rekao je Tomas. „Moramo da idemo!“, podviknula je ljutito. „MoramO da bežimo!“ „Upregnuću konja“, rekao je Tomas. „Ali nemamo vremena za to! Nemamo vremena!“ Vukla ga je za odeću. „Moramo da idemo! Sada!“ Onda je pokušala da ga progura kroz lučni prolaz na ulicu. Tomas se odvojio od nje i otrčao do teretnih kola odakle je izvukao svoj kamuflirani luk i težak džak. Tamo se nalazio i Žanetin ogrtač. Uzeo je i njega i obavio joj ga oko ramena, iako je izgledalo da ona to ne primećuje. „Šta se događa?“ Tomas je želeo da zna. „Oni će me pronaći ovde, pronaći će me!“, izjavila je Žanet uspaničeno i nepromišljeno ga je izgurala kroz lučni prolaz krčme. Tomas ju je u vijugavoj ulici gurnuo da bi krenula u pravcu istoka ka lepom kamenom mostu koji je išao preko Sene, a zatim do gradske kapije. Velike kapije su bile zabravljene, ali manja vrata na jednoj gradskoj kapiji bila su otvorena, a stražari na kuli nisu marili što neka budala u pohabanoj fratarskoj odeći hoće iz grada da izvede ženu koja ludački jeca. Žanet se stalno osvrtala, bojeći se potere, ali još uvek nije objasnila Tomasu zašto paniči i plače. Ona je samo žurila u pravucu istoka, neosetljiva na kišu, vetar i grmljavinu. Kako se veče približavalo, oluja se smirivala, a do tog doba oni su već bili blizu sela u kome se nalazila neka jadna građevina koju su nazivali krčmom. Tomas je pognuo glavu kako bi prošao ispod niskih ulaznih vrata i zatražio utočište. Stavio je na sto metalne novčiće.

„Potrebno mi je utočište za moju sestru“, rekao je, shvativši da bi svako posumnjao u fratra koji putuje u društvu ženske osobe. „Potrebno nam je utočište, hrana i toplota“, rekao je, dodavši još jedan kovani novčić. „Vaša sestra?“ Krčmar, sitan čovek lica rošavog od boginja i punog bubuljica, gledao je Zanet, koja je sedela sklupčana na tremu krčme. Tomas je dotakao glavu nagovestivši da je ona luda. ,,Vodim je u hram svetog Gineforta“, objasnio je. Krčmar je pogledao kovane novčiće, ponovo je bacio pogled na Zanet, a onda je zaključio da bi prazna staja mogla biti korisna tom čudnom paru. „Možete tamo da naložite i vatru“, progunđao je, ,,ali nemojte zapaliti slamnati krov.“ Tomas je naložio pomoću ugaraka iz kuhinje krčme, a onda naručio hranu i pivo. Naterao je Žanet da pojede nešto supe i hleba i da priđe bliže vatri. Nagovarao ju je više od dva sata pre nego što mu je ispričala šta joj se dogodilo, a ispovedanje ju je samo rasplakalo. Tomas ju je slušao, zaprepašćen. ,,I kako si onda uspela da pobegneš?“, upitao ju je kada je završila. Neka žena je sklonila rezu sa vrata, rekla je Žanet, kako bi uzela metlu. Ona se zaprepastila kada je tamo ugledala Žanet, a bila je još zaprepašćenija kada je Žanet projurila pored nje. Žanet je pobegla iz tvrđave, plašeći se da će je vojnici zaustaviti, međutim, niko je nije primetio. A sada je bežala. Kao Tomas i ona je bila begunac, ali je izgubila mnogo više. Ona je izgubila sina, čast i budućnost. „Mrzim muškarce“, rekla je. Drhtala je jer je jadna vatrica napravljena od vlažnih grančica i trulog drveća jedva nešto malo osušila njenu odeću. „Mrzim muškarce“, ponovila je, a onda je pogledala Tomasa. „Sta ćemo sada da radimo?“ „Moraš da odspavaš“, rekao je, ,,a sutra ćemo krenuti na sever.“ Ona je klimnula glavom, medutim, on je mislio da ona nije razumela njegove reči. Bila je očajna. Točak sudbine koji ju je jednom podigao visoko, gurnuo ju je u najveće dubine. Spavala je neko vreme, ali kada se Tomas probudio u sivu zoru, video ju je kako tiho, neutešno jeca i nije znao ni šta da uradi ni šta da kaže, tako da je ležao na slami sve dok nije čuo kako se vrata krčme otvaraju uz škripu. Onda je otišao da uzme nešto hrane i vode. Supruga krčmara sekla je neki hleb i sir, dok je njen suprug upitao Tomasa koliko dugo još treba da pešači. „Hram svetog Gineforta se nalazi u Flandriji“, rekao je Tomas. ,,Flandriji!“, rekao je čovek, kao da se ona nalazi na udaljenoj strani Meseca.

„Porodica ne zna šta drugo da radi sa njom“, objasnio je Tomas, ,,a ja ne znam kako da dođem u Flandriju. Mislio sam da prvo odem u Pariz.“ ,,Ne treba da idete u Pariz,“ rekla je krčmareva supruga podrugljivo, „treba da idete u Fužer.“ Njen otac, rekla je, često je trgovao sa zemljama na severu i zato je bila sigrna da Tomas treba da ide kroz Fužer i Ruan. Ona nije znala kakvi su putevi iza Ruana, ali je bila sigurna da on mora otići u taj grad. Doduše, morao bi da krene, rekla je, malim putem koji vodi iz sela u pravcu severa. Taj put vodi kroz šumu, dodao je njen suprug, i morao bi da bude oprezan jer su šume obično bile skrovište groznim Ijudima koji su bežali od pravde. Međutim, nakon nekoliko milja izaći će na glavni put koji vodi ka Fužeru, a njega čuvaju vojvodini vojnici. Tomas joj se zahvalio, blagoslovio je njenu kuću, a zatim je odneo hranu Zanet, koja je odbila da jede. Izgledalo je da u njoj nema više suza, a ni života, pa ipak, dovoljno poslušno sledila je Tomasa dok je šao na sever. Put, koji je bio duboko izbrazdan tragovima tovarnih kola i klizav od blata zbog kiše koja je padala prethodnih dana, krivudao je duboko u šumu na-opljenu kišom. Žanet je nekoliko milja posrtala, a onda je počela da plače. „Moram da se vratim u Ren“, insistirala je. „Hoću da se vratim svome sinu.“ Tomas se raspravljao sa njom, ali nije mogao da je ubedi. Onda je konačno odustao od ubeđivanja, međutim, kada su se okrenuli i zaputili se na jug, počela je da plače još jače. Vojvoda joj je rekao da nije podobna da bude majka dečaku! Stalno je ponavljala te reči, „Ona nije pogodna! Ona nije pogodna!“ Vrištala je ka nebu. „Napravio je od mene kurvu!“ A onda je pala na kolena pored puta i nekontrolisano jecala. Ponovo je drhtala, a Tomas je mislio da će sigurno umreti od tuge ako ne umre od prehlade. „Vratićemo se u Ren“, rekao je Tomas, pokušavajući da je ohrabri. „Ali, ne mogu ni to!“, zavapila je. ,,On će od mene napraviti kurvu! Napraviće kurvu!“ Uzviknula je te reči, a onda je počela da se ljulja napred-nazad i da vrišti neobično glasno. Tomas je pokušao da je podigne, pokušao je da je natera da hoda, ali se ona borila sa njim. Želela je da umre, rekla je, samo je želela da umre. ,,Kurvu“, vrištala je i pokidala je lisičje krzno kojim je bila ukrašena njena crvena haljina, „kurvu! Rekao je da ne treba da nosim krzno. On je od mene napravio kurvu.“ Bacila je pokidano krzno među rastinje. Jutro je bilo suvo, ali su se kišni oblaci ponovo gomilali na istoku, dok je Tomas nervozno posmatrao kako Žanetina duša mahnita pred njegovim očima. Odbila je da hoda, te ju je on podigao i nosio sve dok nije primetio dobro utabani

put koji je vodio između stabala. Išao je tim putem i pronašao je nisku kolibu čiji je krov bio pokriven i sve dok nije primetio kako plavo-sivi dim izlazi kroz rupu na krovu, mislio je da je grobna humka između stabala. Tomas se brinuo zbog razbojnika za koje je čuo da se kriju u tim šumarcima, ali kiša je ponovo počinjala da pada, a ta koliba je bila jedino utočište na vidiku, tako da je Tomas spustio Žanet na zemlju i doviknuo kroz ulaz sličan ulazu u jamu. Stari čovek sede kose, crvenih očiju i kože potamnele od dima, zagledao se u Tomasa. Govorio je fran uski sa tako puno lokalnih izraza i s akcentom da ga je Tomas jedva razumeo, ali je uspeo da shvati da je on šumar i da živi tu sa svojom ženom. Šumar je sa požudom gledao u novčiće koje mu je Tomas ponudio, a onda je rekao da Tomas i žena mogu da se smeste u prazni svinjac. To mesto je zaudaralo na ubuđalu slamu i izmet, ali slamnati je krov bio skoro nepromočiv i činilo se da Žanet ne mari za smrad. Tomas je grabuljama izvukao staru slamu, a onda je napravio za Žanet krevet od suvih grančica. Šumar, čim je dobio novac, nije više obraćao pažnju na svoje goste, ali sredinom dana, kada je kiša prestala da pada, Tomas je čuo šumarevu ženu kako se breca na svog supruga. Nekoliko trenutaka kasnije, stari čovek je krenuo iz kuće u pravcu puta, a da sa sobom nije nosio nijedno oruđe svog zanata: ni sekiru, ni testeru, ni nož. Žanet je spavala iscrpljena, te je Tomas skinuo suvu detelinu sa svog tamnog luka, odvezao je postavljeno parče drveta koje je formiralo krst, a zatim je vratio na vrhove luka šiljkove napravljene od roga. Razvukao je elastičnu žicu na krajeve tise, zadenuo oko šest strela u pojas i pratio je starog čoveka do puta, a onda je u šipražju čekao da se vrati. Šumar se vratio predveče u pratnji dvojice mladih ljudi za koje je Tomas pretpostavio da su razbojnici, na koje su ga upozorili. Stari čovek mora da je zaključio da su Tomas i žena begunci, jer iako su sa sobom nosili torbe i novac, oni su ipak tražili mesto gde bi se mogli sakriti, a to bi bilo dovoljno da izazove svačiju sumnju. Fratar se ne bi sakrivao u šumi, a žena koja jc nosila haljinu ukrašenu ostacima krzna ne bi tražila pomoć d šumara. Bilo je očigledno da su ta dva mlada muškarca dovcl da pomognu da Tomasu prerežu grkljan i da zatim podele sa metalni novac koji pronađu kod njega. Žanetina sudbina bila 'i slična njegovoj, samo što će morati da sačeka. Tomasova prva strela pogodila je zemlju između stopala starog čoveka, a druga drvo koje se nalazilo u blizini. „Sledeća strela ubiće nekog“, rekao je, mada ga nisu mogli videti, jer je bio u senci čestara. Oni su samo gledali širom otvorenih

očiju u grmlje gde se on krio, a Tomas je namerno govorio dubokim glasom i sporo. „Došli ste sa namerom da ubijate“, rekao je, „ali ja mogu da pozovem helekina iz dubina pakla. I mogu da učinim da đavolove kandže zgrabe vaša srca i da vas duhovi proganjaju i po danu. Ostavite fratra i njegovu sestru na miru.“ Stari čovek je pao na kolena. Naime, njegove predrasude bile su stare poput vremena i jedva da ih je dotaklo hrišćanstvo. Verovao je da su u šumi vilenjaci i da se divovi kriju u magli. Znao je da postoje zmajevi. Čuo je za čoveka crne kože koji je živeo na Mesecu i koji bi pao na zemlju kada bi se njegov dom pretvorio u srp. Verovao je da postoje duhovi koji love među šumskim drvećem. Sve to je znao tako dobro kao što je poznavao jasenove i četinare, hrastove i bukve, i zato ni za trenutak nije posumnjao da je demon odapeo neobično dugu strelu iz šipražja. „Morate da idete!“, rekao je svojim kompanjonima, ,,morate da idete!“ Dva muškaraca su pobegla, a stari čovek je svojim čelom dodirnuo istrulelo lišće. „Nisam hteo nikome da naškodim!“ „Idi kući“, rekao je Tomas. Čekao je sve dok stari čovek nije otišao, zatim je izvukao strelu iz drveta i te noći je otišao u šumarevu kolibu. Provukao se nekako kroz niska ulazna vrata, seo je na zemljani pod i gledao pravo u stari par. ,,Mi ćemo ostati ovde“, rekao im je, ,,sve dok se moja sestra ne oporavi. Mi samo želimo da sakrijemo njenu sramotu od sveta, to je sve. Kad budemo krenuli, nagradićemo vas, ali ako budete ponovo pokušali da nas ubijete, predaću vas demonima koji će vas mučiti, a vašim leševima će se gostiti divlja stvorenja koja lutaju. između stabala." Zatim je spustio još jedan kovani novčić na zemljani pod. „Svake večeri ćete nam donositi hranu“, rekao je šumarevoj ženi, ,,i zahvaljivaćete se Bogu što vam ipak praštam, iako mogu da čitam vaša srca.“ Nakon toga više nisu imali problema. Stari čovek je svakog dana odlazio u šumu sa nožem i sekirom, a njegova žena je svake večeri posetiocima đonosila kašu ili hleb. Tomas je uzimao mleko od njihove krave, ustrelio je jelena i mislio da će Žanet umreti. Danima je odbijala da jede, ponekad bi je on zatekao kako se Ijulja napred-nazad ispred te odurne šupe i grozno nariče. Tomas se bojao da je ona poludela. Otac je imao običaj da mu priča o tome kako su ljudi postupali sa poludelima, kako su postupali sa njim i kako je jedino efikasno bilo izgladnjivanje i batinjanje. „Kada đavo uđe u dušu“, govorio je otac Ralf, „onda on može biti postom izgladnjen ili batinama isteran, ali se ne može nikada milom nagovoriti da

izađe. Batinaj i izgladnjuj, momče, batinaj i izgladnjuj, zato što je to, posle Hristove moći, jedini tretman kome se đavo pokorava.“ Ali Tomas nije mogao ni da izgladnjuje ni da batina Žanet, tako da je činio za nju najbolje što je mogao. Brinuo se da bude na suvom, ubedio ju je da popije malo toplog, svežeg mleka, razgovarao je sa njom tokom noći, češljo joj je kosu i umivao joj lice, a ponekad, kada je spavala, on je sedeo pored šupe i posmatrao zvezde kroz krošnje stabala i pitao se da li su on i helekini ostavili za sobom žene tako slomljene kao što je bila Žanet. Molio se i tražio božji oproštaj. Molio se prilično tih dana, i to ne svetom Ginefortu, nego Majci Božjoj i svetom Đorđu. Molitve mora da su delovale, jer kad se jedne zore probudio, video je Žanet kako sedi na ulaznim vratima zaklona dok su se linije njenog sitnog tela ocrtavale na svetlosti novog dana. Okrenula se ka njemu i on je video da na njenom licu više nema ludila, već samo duboke tuge. Pogledala ga je mnogo pre nego što je progovorila. ,,Da li te je Bog poslao meni, Tomase?“ „Pokazao mi je veliku naklonost, ako je to učinio“, odgovorio je Tomas. Nasmešila se na te reči i to je bio prvi osmeh koji je video na njenom licu otkako su otišli iz Rena. „Moram da budem zadovoljna", rekla je vrlo iskreno, ,,jer je moj sin živ i za njega će se brinuti kako treba, a jednog dana ja ću ga pronaći." „Oboje ćemo ga tražiti“, rekao je Tomas. ,,Oboje?“ Napravio je grimasu. ,,Ja nisam ispunio nijedno svoje obećanje. Koplje se još uvek nalazi u Normandiji, ser Sajmon je još uvek živ, a kako ću pronaći tvog sina, zaista ne znam. Mislim da su moja obećanja bezvredna, ali ću dati sve od sebe da ih ispunim." Ispružila je ruku tako da ju je on uhvatio, a ona mu je dozvolila da je drži. ,,Mi smo bili kažnjeni, ti i ja“, rekla je, „verovatno zbog greha ponosa. Vojvoda je bio u pravu. Ja nisam aristokrata. Ja sam samo ćerka trgovca, a mislila sam da sam nešto više. Pogledaj me sada.“ „Sada ste mršaviji“, rekao je Tomas, ,,ali ste i dalje lepi.“ Slegla je ramenima na taj kompliment. „Gde se nalazimo?“ „Udaljeni smo od Rena samo jedan dan.“ ,,Je li to sve?“ ,,U svinjcu smo“, rekao je Tomas, ,,i od Rena smo udaljeni jedan dan.“

„Pre četiri godine živela sam u zamku“, rekla je čežnjivo. „Plabenek nije bio velik, ali je bio lep zamak. Imao je kulu i ogradeno dvorište, dva mlina, potok i voćnjak u kome su rasle jarkocrvene jabuke.“ „Videćeš sve to ponovo“, rekao je Tomas, ,,i ti i tvoj sin Istog trenutka je zažalio što je pomenuo njenog sina jer su joj potekle suze, ali ona ih je obrisala manšetom. ,,To je učinio advokat“, rekla je. ,,Advokat?“ „Belas. On je lagao vojvodi.'1 U glasu joj se primetilo čuđenje što je potvrdilo da je Belas izdajica. „Rekao je vojvodi da podržavam vojvodu Žana. I zato ću to i uraditi, Tomase, podržaću ga. Podržaću vašeg vojvodu. Ako je to jedini način da ponovo dobijem Plabenek i pronađem svog sina, onda ću podržati vojvodu Žana.“ Stegla je Tomasu ruku. „Gladna sam.“ U šumi su proveli još nedelju dana dok je Žanet prikupljala snagu. Neko vreme, kao zver koja se bori da izbegne zamku smišljala je kako da se osveti vojvodi Šarlu i vrati svog sina, ali te šeme su delovale bezumno i beznadežno i, kako su dani prolazili, ona je prihvatala svoju sudbinu. ,,Ja nemam prijatelja“, rekla je jedne noći Tomasu. „Imate mene, moja damo.“ „Oni su umrli“, nastavila je, ignorišući ga. „Clanovi moje porodice su umrli. Moj suprug je umro. Da li ti misliš da sam ja prokletstvo za one koje volim?“ ,,Mislim“, rekao je Tomas, ,,da mi moramo da idemo na sever.“ Iritirala ju je njegova praktičnost. „Nisam sigurna da želim da idem na sever.“ „Ja jesam“, rekao je Tomas tvrdoglavo. Žanet je znala da što ide dalje na sever, da ide dalje i od svog sina, ali nije znala šta drugo da uradi. Te noći, kao znak da prihvata Tomasovo vođstvo, došla je u njegov krevet sklepan od suvih grančica, a onda su vodili ljubav. Nakon toga je plakala, onda je ponovo vodila Ijubav sa njim, ovog puta divlje, kao da može da uguši svoju patnju zadovoljivši telo. Sledećeg jutra su napustili to mesto, krenuli su na sever. Leto je stiglo, oblačeći krajolik u jarkozelenu boju. Tomas je ponovo maskirao svoj luk, privezao poprečno granu za osnovu luka kako bi formirao krst, a onda ih je pritegao nekim korovom i granom vrbe umesto detelinom. Njegova crna odora već je postala toliko odrpana da niko ne bi ni pomislio da se radi o fratru, dok je Žanet pokidala

ostatke lisičjeg krzna sa svoje haljine od crveog somota koja je bila prljava, izgužvana i poderana. Izgledali su poput skitnica, što su i bili, a kretali su se poput begunaca, držeći se podalje od gradova i većih sela kako bi izbegli probleme. Kupali su se u potocima, spavali su ispod drveća i ulazili su u najmanja sela samo kada bi ih glad naterala da u nekoj prljavoj krčmi kupe sebi obrok i jabukovaču. Ako bi neko počeo da ih ispituje, tvrdili bi da su Bretonci, brat i sestra, koji putuju kako bi se pridružili svom ujaku koji je mesar u Flanđriji, a ako neko ne bi poverovao u njihovu priču, nije bio spreman da se sukobi sa Tomasom, koji je bio visok i jak i čiji se nož uvek video. Svojevoljno su izbegavali sela i ostajali su u šumi gde je Tomas učio Žanet da hvata pastrmke u potoku. Onda bi naložili vatre, kuvali ulovljenu ribu i sekli paprat umesto hleba. Držali su se puta iako su bili prinuđeni da skrenu s njega kako bi izbegli kamenu tvrđavu Sent-Obin-de-Kormijer i grad Fužer, da bi onda, negde severno od tog grada ušli u Normandiju. Muzli su krave na pašnjacima, ukrali su veliki sir iz teretnih kola ostavIjenih ispred crkve, spavali su pod zvezdama. Nisu znali koji je dan u nedelji, pa čak ni koji je mesec u godini. Oboje su pocmeli, a odeća im se poderala od putovanja. Žanetin jad se istopio u novoj sreći, a najsrećnija je bila kada su pronašli napuštenu kolibu sastavljenu samo od blata i krupnog kamenja, polcrivenu slamom a nju su otkrili u malom leskaru. Počupali su koprivu i kupinu i živeli u kolibi više od nedelju dana, nikoga nisu videli niti su želeli da ikog vide. Odlagali su svoju budućnost jer im je sadašnjost bila tako blažena. Žanet je još uvek umela dugo da plače za svojim sinom i satima je smišljala izuzetne osvetničke planove koji bi se mogli preuzeti protiv vojvode, Belasa i ser Sajmona Džekila, ali se veselila toj slobodi koju im je pružilo leto. Tomas je ponovo namestio svoj luk kako bi mogao da lovi, a kada je još ojačala, Žanet je naučila da nategne tetivu skoro do brade. Nijedno od njih dvoje nije znalo gde se nalaze, a nisu mnogo ni marili za to. Tomasu je majka pričala bajku o deci koja su pobegla u šumu. O deci koju su odgajale zveri. „Postali su rutavi po celom telu“, govorila mu je, ,,i dobili su kandže, male rogove i jake zube“, tako je Tomas ispitivao svoje ruke i proveravao da li kandže izbijaju. Međutim, nije ih bilo. A ipak, čak i ako je bio na putu da postane zver, bio je srećan. Nikada nije bio ovako srećan, ali znao je da će zima, iako je delovala tako daleko, ipak doći. I tako su, verovatno nedelju dana posle početka leta, polako krenuli na sever u potrazi za nečim što nijedno od njih dvoje nije moglo da zamisli.

Tomas je znao da je obećao da će vratiti koplje i da će Žanet vratiti sina, ali još uvek nije znao kako to da uradi. Znao je samo da mora da ode u neko mesto gde bi mu čovek, kao što je Vil Skit, dao posao, iako o takvoj budućnosti nije mogao da razgovara sa Žanet. Ona nije želela da sluša o strelcima i vojskama, i o muškarcima u pancir košuljama, ali je i ona, kao i on, znala da ne mogu zauvek ostati u njihovom utočištu. „Otići ću u Englesku“, rekla rau je, ,,i žaliću se vašem kraIjuOd svih tih stvari o kojima je maštala, to je bila jedina koja je imala smisla. Erl od Northemptona je stavio njenog sina pod zaštitu engleskog kralja, tako da se ona mora obratiti Edvardu i nadati se da će je on podržati. Išli su na sever, imajući u vidu put za Ruan. Prešli su reku, a onda se uspentrali u oblast ispresecanu malira poljima, dubokim šumama i strmim brdima, i negde u toj zelenoj oblasti, a da ga niko od njih nije ni čuo, točak sudbine se opet okrenuo. Tomas je znao da taj veliki točak sudbine vlada ljudskim rodom. Okreće se u tami i određuje dobro ili zlo, i hoće li neko biti visoko ili nisko, bolestan ili zdrav, srećan ili jadan. Tomas je smatrao da taj točak mora da je Bog napravio kako bi pomoću tog mehanizma On vladao svetom, dok je zauzet nekim drugim poslovima na nebu. I, negde sredinom tog leta, kad su već na podovima počeli da mlate požnjeveno žito, dok su se daždevnjaci okupljali na visokom drveću, a stabla oskoruše bila prekrivena bobicama skerletne boje, i polja se belela od belih rada, taj točak se okrenuo u korist Tomasa i Žanet. Jednog dana su otišli do ivice šume kako bi proverili da li im je put i dalje u vidokrugu. Obično bi videli samo jednog čoveka kako vodi krave na neku pijacu, iza koga je išla grupa žena koje su nosile jaja i povrće za prodaju. Sveštenik bi prošao na nekom jadnom konju, a jednom su videli viteza u pratnji slugu i naoružanih vojnika, ali put bi ublavnom bio beo, prašnjav i prazan ispod letnjeg sunca. Međutim, tog dana je put bio pun ljudi. Narod je išao na jug, vozeći u kolima krave i svinje i ovce i koze i guske. Neki su gurali ručna kolica drugi su imali teretna kola koja su vukli bikovi ili konji. Sva tovama kola bila su pretrpana stolicama, stolovima, klupama i krevetima. Tomas je znao da posmatra begunce. Cekali su dok se nije smračilo, a onda je Tomas otresao koliko je god mogao prljavštine sa odeće dominikanskog fratra, ostavio je Žanet u šumi i spustio se do puta, gde su se neki putnici utaborili pored malih vatri sa kojih se podizao dim. „Neka je božji mir sa vama“, rekao je Tomas jednoj grupi.

„Nemamo hrane u rezervi koju bismo podelili sa vama, oče“, odgovorio mu je neki čovek, sumnjičavo posmatrajući stranca. ,,Ja sam sit, sine moj“, rekao je Tomas i čučnuo je pored vatre. „Jeste li vi sveštenik ili lutalica?“, upitao ga je čovek. On je držao sekiru i u odbrambenom stavu ju je privukao sebi, pošto je Tomasova zamršena kosa bila veoma duga, a lice tamno kao u nekog prognanika. ,,Ja sam i jedno i drugo“, odgovorio rnu je Tomas sa osmehom. „Pešačim iz Avinjona“, objasnio je, „kako bi u hramu svetog Gineforta okajao svoje grehe.“ Niko od tih izbeglica nikada nije čuo za blaženog Gineforta, ali su im hodočašću razjasnila njegovo Tomasove reči delovale ubedljivo, jer je ideja više nego jadno stanje. A njihovo žalosno stanje, objasnili su mu, prouzrokovao je rat. Oni su, naime, dolazili sa obale Normandije koja je bila udaljena samo jedan dan puta, a ujutru moraju da ustanu rano i da nastave put kako bi pobegli od neprijatelja. Tomas se prekrstio. „Kog neprijatelja?“, upitao je, očekujući da će čuti da su se dva lorda iz Normandije posvađala i da sada pustoše imanje jedan drugom. Ali ogromni točak sudbine se neočekivano okrenuo. Engleski kralj, Edvard III, prešao je Kanal. Takva ekspedicija dugo se očekivala, ali kralj se nije zaputio ka svojim posedima u Gaskonji, kako su mnogi mislili, niti u Flandriju gde su se borile druge engleske snage, već se iskrcao u Normandiji. Njegova vojska je bila udaljena samo jedan dan i, kada je čuo tu vest, Tomas je zinuo od čuda. ,,I vi bi trebalo da bežite od njih, oče“, jedna žena je posavetovala Tomasa. ,,Oni ne znaju za milost, čak ni prema fratrima.“ Tomas ih je uverio da hoće, zahvalio im se na vestima, a onda se uspentrao do brda gde ga je čekala Žanet. Sve se promenilo. Njegov kralj je došao u Normandiju. Raspravljali su se te noći. Žanet je odjednom bila ubeđena da treba da se vrate u Bretanju i Tomas je samo mogao da zaprepašćeno gleda u nju. ,,U Bretanju?“, upitao ju je u neverici. Izbegavala je njegov pogled, i tvrdoglavo je piljila u logorske vatre koje su gorele duž puta, dok su dalje prema severu, na noćnom horizontu, veliki crveni plamenovi pokazivali mesta na kojima su gorele veće vatre, a Tomas je znao da to engleski vojnici pustoše polja Normandije, kao što su helekini preoravali Bretanju. „Ako budem bila u Bretanji, biću blizu Šarla“, rekla je Žanet.

Tomas je odmahnuo glavom. Bio je donekle svestan toga da ih je prizor pustoši, koji je vojska ostavila za sobom, gurnuo oboje u realnost od koje su oni bežali tih poslednjih nedelja slobode, ali nije to odmah povezao sa njenom iznenadnom željom da se zaputi u Bretanju. ,,Ti ćeš onda biti blizu Šarla“, rekao je pažljivo, ,,ali hoćeš li moći i da ga vidiš? Hoće li ti vojvoda dozvoliti da mu se približiš?“ „Možda će on promeniti mišljenje“, rekla je Žanet nesigurno. ,,A možda će te ponovo silovati“, rekao je Tomas brutalno. „Ali ako ne odem sada“, rekla je grubo „možda nikada više neću videti Šarla. Nikada!" „Ali zašto si onda došla sa mnom ovako daleko?“ „Ne znam, ne znam.“ Bila je ljuta isto onako kao kada ju je Tomas upoznao u La Roš-Derijenu. „Zato što sam bila luda“, rekla je tmurno. „Rekla si da hoćeš da se žališ kralju“, rekao je Tomas, ,,a on je sada ovde!“ Podigao je ruku ka jarkom odsjaju vatri. „Znači, možeš mu se žaliti ovde.“ „Ali možda mi on neće verovati“, rekla je Žanet tvrdoglavo. ,,I šta bismo radili u Bretanji?“, upitao je Tomas, ali Žanet mu nije odgovorila. Ona je delovala ljutito i još uvek je izbegavala njegov pogled. ,,Ti se možeš udati za jednog od vojvodinih naoružanih vojnika“, nastavio je Tomas, ,,jer to je ono što je on hteo, zar ne? Možeš da budeš obična supruga običnog podanika i kada te poželi, moći će i da te ima.“ ,,A zar ne činiš i ti isto?“, provocirala ga je i napokon ga pogledala u oči. ,,Ja te volim“, rekao je Tomas. Žanet mu ništa nije odgovorila. „Ali ja te stvarno volim“, rekao je Tomas i osetio se budalasto zato što ona to njemu nikada nije rekla. Žanet je gledala u zažareni horizont zaklonjen krošnjama stabala. „Hoće li mi tvoj kralj verovati?“, upitala ga je. „Kako može da ti ne poveruje?“ „Da li ja izgledam kao grofica?“ Izgledala je odipano, siromašno i lepo. ,,Ti govoriš kao grofica“, rekao je Tomas, ,,a kraljevi činovnici će istražiti stvari u vezi sa erlom od Northemptona.“ On nije znao da li je to istina, ali je hteo da je ohrabri.

Žanet je sedela spuštene glave. ,,Da li ti znaš šta mi je vojvoda rekao? Rekao mi je da je moja majka bila Jevrejka!“ Ona ga je pogledala, očekujući da on s njom podeli njenu ozlojeđenost. Tomas se namrštio. „Nikada nisam upoznao nijednog Jevrejina", rekao je. Žanet je skoro eksplodirala. ,,A misliš da ja jesam? Da li je potrebno da sretneš đavola da bi znao da je loš? I svinju da bi znao da ona zaudara?" Počela je da plače. ,,Ne znam šta da radim.“ „Otići ćemo pred kralja“, rekao je Tomas, i sledećeg jutra je krenuo na sever, a nakon nekoliko trenutaka, Žanet je krenula za njim. Pokušala je da očisti haljinu, mada je ona bila toliko prljava da je mogla samo da skloni grančice i trulo lišće koje se zalepilo za somot. Onda je uvila kosu i prikačila je cepkama. „Kakav je čovek taj kralj?“, upitala je Tomasa. „Kažu da je dobar.“ ,,Ko to kaže?“ „Svi. On čini ono što govori.“ „I dalje je Englez“, kazala je Žanet meko, a Tomas se pretvarao da je nije čuo. ,,Da li je ljubazan?“, upitala ga je. „Niko nije rekao da je surov“, rekao je Tomas, a onda je podigao ruku i stavio je Žanet preko usta. Video je jahača u oklopu. Tomasu je često bilo čudno to što su fratri i slikari, kada su ilustrovali knjige, rat prikazivali tako kitnjasto. Njihove četkice od veveričjih repova slikale su ljude u kratkim ogrtačima ili žiponima svetilih boja, dok su njihovi konji nosili šarene pokrivače. A, u stvari, rat je uglavnom bio sive boje, sve dok strela ne pogodi metu, kada je bio prošaran crvenom bojom. Sivo je bila boja bojne opreme, a Tomas je sada ugledao nešto sivo između zelenog lišća. Nije znao da li su to Francuzi ili Englezi, ali se bojao i jednih i drugih. Francuzi su bili njegovi neprijatelji, ali i Englezi takođe, sve dok ih ne ubedi da je i on Englez i da nije dezertertirao iz njihove vojske. Još jahača je pristiglo iz prvca udaljenih stabala, a ti vojni-' ci su nosili lukove, tako da to mora da su bili Englezi. Tomas je i dalje oklevao, nije želeo se da se suoči sa problemima, ubeđujući sopstvene sunarodnike, da nije dezerter. Iza jahača, sakrivena drvećem, mora da je zapaljena neka kuća, pošto je dim počeo da se zgušnjava iznad letnjeg lišća. Jahači su gledali prema mestu gde su bili Tomasu

i Žanet, međutim, par se sakrio iza grmova kleke. I nakon nekog vremena, zadovoljni što im neprijatelj nije pretio, trupe su se okrenule i odjahale na istok. Tomas je čekao sve dok oni više nisu bili na vidiku, a onda je poveo Žanet preko brisanog prostora između stabala, a zatim na čistinu gde je gorela farma. Plamenovi vatre delovali su bledo naspram bleštavog sunca. Nikoga nije bilo na vidiku. Samo je jedna farma gorela, pas je ležao pored jezerceta za patke koje je bilo okruženo perjem. Neko kuče je tako bolno kevtalo da je Žanet i zaplakala jer je psu bio proboden stomak. Tomas je zastao pored životinje, udario ga blago po glavi i pomilovao mu uši. Pas koji je umirao, liznuo mu je ruku i pokušao je da mahne repom. Tomas je zario nož tako duboko u njegovo srce, da je pas brzo umro. ,,On ne bi preživeo“, rekao je Žanet. Ona ništa nije rekla, već je gledala u zapaljene slamnate krovove i krovne grede. Tomas je izvukao nož i potapšao psa po glavi. „Idi svetom Ginefortu“, rekao je dok je brisao oštricu noža. „Kada sam bio dečak želeo sam da imam psa“, rekao je Žanet, ,,ali moj otac nije mogao da ih podnese.“ ,,Zašto?“ „Zato što je bio čudan.“ Vratio je nož u korice i ustao je. Put, prekriven tragovima kopita, vodio je sevemo od farme, a oni su ga pratili oprezno, krijuči se između živice pune različaka, belih rada i svibe. Nalazili su se u području malih polja, visokih nasipa, retkih šumaraka i grumenastih brda, zemlji koja je bila kao stvorena za zasedu, ali nikoga nisu videli sve dok, sa vrha jednog nižeg brda, nisu primetili toranj kamene crkve u dolini, a zatim nezapaljene krovove kuća u selu, a onda i vojnike. Stotine njih nalazilo se u logoru podignutom na poljima iza seoskih koliba, a još više njih bilo je u samom selu. Nekakvi veliki šatori podignuti su pored crkve, dok su pored ulaza u te šatore bile pobodene plemićke zastave. Tomas je i dalje oklevao, pošto nije želeo da lepim danima sa Žanet dođe kraj, međutim, znao je da nema drugog izbora, te ju je, sa lukom na ramenu, poveo dole u selo. Vojnici su ih videli dok su se približavali i desetak strelaca, predvođeni krupnim čovekom u pancir košulji, krenulo u susret. ,,A ko si sad pa ti?“, bilo je prvo pitanje tog krupnog čoveka. Njegovi strelci su se svirepo cerili pri pogledu na Žanetinu odrpanu haljinu. ,,Ti si ili sveštenik koji krvari, a koji je ukrao luk“, nastavio je čovek, ,,ili si strelac koji je ukrao odeću sveštenika.“ „Ja sam Englez", rekao je Tomas.

Krupni čovek nije delovao impresionirano. „Englez koji je služio kome?“ „Bio sam sa Vilom Skitom u Bretanji“, rekao je Tomas. ,,U Bretanji!“ Krupni čovek se namrštio, pošto nije znao da li treba da veruje Tomasu. „Reci im da sam ja grofica“, podsticala je Žanet Tomasa na francuskom. „Šta to ona kaže?“ ,,Ništa“, rekao je Tomas. ,,I šta vi onda radite ovde?“, upitao je krupni vojnik. „Odsečen sam od moje družine koja je u Bretanji“, rekao je Tomas neubedljivo. Nije mogao da kaže istinu da beži od zakona ali nije imao nijednu drugu pripremljenu priču. ,,Ja sam jednostavno pešačio.“ Bilo je to neubedljivo objašnjenje i krupni čovek ga je primio s podsmehom koji je i zaslužio. „Što znači, momče“, rekao je, ,,da si ti prokleti dezerter.“ ,,Da sam dezerter, sigumo ne bih došao čak ovamo, zar ne?“, upitao ga je Tomas prkosno. „Sumnjam da bi iz Bretanje došao čak ovamo da si se stvarno izgubio!“, naglasio je čovek. Onda je pljunuo. „Moraćeš da ideš kod Skoresbija, neka on odluči šta si ti.“ „Kod Skorsbija?“, upitao je Tomas. „Čuo si za njega?“, upitao je krupni čovek neprijateljskim tonom. Tomas je čuo za Voltera Skoresbija koji je, kao i Skit, bio čovek koji je predvodio sopstvenu družinu naoružanih vojnika i strelaca, ali Skoresbi nije, kao Vil Skit, imao dobru reputaciju. Za njega se govorilo da je čovek naklonjen crnom humoru, ali bilo je očigledno da će on odlučiti o Tomasovoj sudbini, jer su ih strelci okružili i vodili su par u selo. „Ona je tvoja žena?“, upitao je jedan od njih Tomasa. „Ona je grofica od Armorike“, rekao je Tomas. ,,A ja sam erl od Londona“, uzvratio je strelac. Žanet je zgrabila Tomasa za mišicu, užasnuta neprijateljskim licima. Tomas je bio podjednako nesrećan. Kada im je u Bretanji išlo loše, kada su helekini gunđali i kada je vreme bilo hladno, vlažno i jadno, Skit je umeo da kaže ‘budi srećan što nisi sa Skoresbijem’, a sada se činilo da će Tomas biti sa njim. ,,Mi dezertere šaljemo na vešala“, rekao je krupni čovek sa zadovoljstvom. Tomas je primetio da su strelci, kao i svi pripadnici trupa koje je video u selu, nosili crveni krst svetog Đorđa na svojim tunikama. Veliki broj njih okupio se na

pašnjaku koji se nalazio između male seoske crkve i cisterijanskog samostana ili parohije koja je nekako izbegla uništenje, pošto su fratri u belim odorama pomagali svešteniku koji je držao misu za vojnike. ,,Da li je danas nedelja?“, upitao je Tomas jednog strelca. „Danas je utorak“, odgovorio je čovek i skinuo svoj šešir u znak poštovanja prema sakramentima. „Dan svetog Džejmsa.“ Čekali su na ivici pašnjaka, blizu seoske crkve, gde je red novih grobova nagoveštavao da su neki seljani umrli kada je došla vojska, međutim, većina je verovatno pobegla na jug ili zapad. Ostalo je možda još samo dvoje seljana. Stari čovek, leđa savijenih od rada i bele brade koja je skoro dosezala do zemlje, mrmljao je zajedno sa sveštenikom koji je bio udaljen, dok je neki mali dečak od možda šest ili sedam godina, pokušavao da zategne engleski luk što je zabavljalo njegovog vlasnika. Misa se završila, a muškarci u oklopima su se podigli sa kolena i odšetali su do svojih šatora ili kuća. Jedan od strelaca iz Tomasove pratnje zašao je u tu masu koja se razilazila, a zatim se ponovo pojavio sa grupom vojnika. Jedan se izdvojio jer je bio viši od drugih i imao je novu bojnu opremu, koja je bila tako uglačana da se činilo da sija. Imao je duboke čizme, kratki zeleni ogrtač i mač sa zlatnom drškom čije su korice bile uvijene u crveno platno. Ukrasi su bili u suprotnosti sa čovekovim licem, rošavim i namrgođenim. Bio je ćelav, a brada mu je bila podeljena i upletena u pletenice. ,,To je Skoresbi“, promucao je jedan od strelaca, a Tomas nije morao da nagađa na kog je strelca, od onih koji su se približavali, mislio. Skoresbi se zaustavio nekoliko koraka od njega, dok je krupni strelac koji je uhapsio Tomasa, zvučao usiljeno. „Ovaj je dezerter“, ponosno je objavio, „kaže da je došao iz Bretanje.“ Skoresbi je letimično pogledao Tomasa, dok je Zanet posmatrao dugo. Njena poderana haljina otkrivala je butinu, a bila je poderana i oko vrata, i bilo je očigledno da je Skoresbi hteo da vidi više. Poput Vila Skita i on je počeo svoj vojnički život kao strelac, a uzdigao se zbog prepredenosti, i Tomas je pretpostavljao da u njegovoj duši nema previše milosti. Skoresbi je slegao ramenima. „Ako je on dezerter“, rekao je, „onda obesite kopile.“ Nasmešio se. „Ali njegovu ženu ćemo zadržati.“ ,,Ja nisam dezerter", rekao je Tomas, ,,a ova žena je grofica od Armorike i u srodstvu je sa grofom od Bloa, nećakom francuskog kralja.“ Većina strelaca se smejala zbog te neverovatne tvrdnje, međutim, Skoresbi je bio oprezan čovek i bio je svestan da se manja grupa ljudi okupila na ivici

crkvenog dvorišta. Dva sveštenika i nekoliko naoružanih vojnika na čijim su se kratkim ogrtačima nalazili plemićki grbovi, bili su među posmatračima, a samo Tomasovo samopouzdanje bilo je dovoljno da zaintrigi-? ra Skoresbija. On se namrštio na Žanet, pošto je video devojku koja je na prvi pogled delovala kao seljanka, ali uprkos njenom potamnelom licu bila je lepa, a ostaci njene haljine govorili su da je ona nekada znala za eleganciju. ,,Ko je ona?“, zahtevao je Skoresbi. ,,Ja sam vam već rekao ko je ona“, odgovorio mu je Tomas ratoborno, ,,a ispričaću vam još. Njenog sina su oteli od nje, a njen sin je štićenik našeg kralja. I ona je došla da traži zaštitu od Njegovog veličanstva.“ Tomas je u žurbi preveo Žanet šta je rekao i, na njegovo olakšanje, ona je u znak odobravanja klimnula glavom. Skoresbi je bacio pogled na Žanet i nešto u njoj povećalo je njegove sumnje. ,,A zašto si ti sa njom?“, upitao je Tomasa. ,,Ja sam je izbavio“, rekao je Tomas. ,,On kaže“, govorio je neko na francuskom u masi, a Tomas nije mogao da vidi govornika jer je očigledno bio okružen naoružanim vojnicima, a oni su svi bili u zeleno-belim livrejama. ,,On kaže da vas je on spasao, madam, da li je to istina?" ,,Da“, rekla je Žanet. Namrštila se jer nije videla ko joj to postavlja pitanja. „Recite nam ko ste vi“, zahtevao je muškarac koga nije mogla da vidi. ,,Ja sam Žanet, udovica, grofica od Armorike." ,,A ko je bio vaš suprug?“ Glas je nagoveštavao da se radi mladom čoveku, ali veoma samouverenom mladom čoveku. Žanet se sva narogušila zbog tona kojim je pitanje bilo postavljeno, ali je ipak odgovorila. „Anri Šenije, grof od Armorike.“ ,,A zašto ste vi ovde, madara?“ „Zato što je Šarl od Bloa kidnapovao moje dete!“, odgovorila je Žanet ljutito. „Oteo je dete koje je bilo stavljeno pod zaštitu engleskog kralja.“ Mladi čovek neko vreme nije ništa govorio. Nekoliko njih iz gomile nervozno se udaljilo od naoružanih vojnika u livrejama koji su okruživali tog mladog čoveka, a Skoresbi je delovao zabrinuto. ,,A ko ga je stavio pod zaštitu?“, upitao je na kraju. „Vilijem Bohun“, rekla je Žanet, „erl od Northemptona.“ ,,Ja joj verujem“, odgovorio je neko, a onda su naoružani vojnici zakoračili u stranu tako da su Tomas i Žanet mogli videti govomika, koji je, kako se

ispostavilo, bio nešto stariji od dečaka. Tomas je sumnjao da je dečak počeo da se brije, iako je već izrastao. Bio je visok viši čak i od Tomasa a oni ga nisu mogli videti samo zato što su njegovi naoružni vojnici nosili zeleno-bele perjanice na svojim šlemovima. Mladić je imao svetlu kosu, lice blago preplanulo, nosio je ogrtač zelene boje, jednostavne pantalone i košulju od lana, i ništa, osim njegove visine nije moglo da objasni zašto su ljudi odjednom klečali na travi. ,,Dole“, procedio je Skoresbi Tomasu koji je zaprepašćen, klekao na jedno koleno. Sada su samo Žanet, mladi momak i njegova pratnja, sačinjena od osam naoružanih vojnika, stajali. Dečak je bacio pogled na Tomasa. ,,Da li si ti stvarno došao peške iz Bretanje?“, upitao ga je na engleskom, iako je i on, kao i drugi plemići, govorio engleski sa francuskim akcentom. „Oboje smo pešačili, gospodine“, odogovorio je Tomas na francuskom. ,,Zašto?“, upitao je grubo. ,,Da bismo zatražili zaštitu od engleskog kralja“, rekao je Tomas, ,,jer je on zaštitnik sina ove dame, a njega su na podmukli način zarobili engleski neprijatelji.“ Mladić je pogledao Žanet i procenjivao je, kao što je to činio i Skoresbi. Možda se on nije brijao, ali je znao šta je to lepa žena, kada je vidi. Nasmešio se. „Vi ste stvarno dobrodošli, madam“, rekao je. „Znam za reputaciju vašeg supruga, poštovao sam ga, i bilo mi je žao što nisam imao mogućnosti da se susretnem a njim u borbi.“ Naklonio se Žanet, a onda je odvezao svoj ogrtač i došetao do nje. Spustio je zeleni ogrtač na njena ramena kako bi pokrio njenu poderanu haljinu. „Postaraću se, madam“, rekao je, „da se prema vama ponašaju sa uljudnošđu koju vaš rang zahteva, i svečano vam obečavam da ću ispuniti svako obećanje koje je Engleska dala u korist vašeg sina.“ Onda se ponovo naklonio. Žanet, zaprepašćena i zadovoljna ponašanjem mladog čoveka, postavila je pitanje čiji je odgovor interesovao Tomasa. ,,A ko ste vi, gospodaru?“, upitala je sa potrebnom uljudnošću. ,,Ja sam Edvard od Vudstoka, madam“, rekao je, pružajući joj ruku. Žanet to ništa nije značilo, ali je Tomasa zaprepastilo. ,,To je kraljev najstariji sin“, prošaputao joj je. Ona je odmah klekla na jedno koleno, ali ju je mladi momak glatkih obraza podigao i poveo ka samostanu. On je bio Edvard od Vudstoka, erl od Čestera,

vojvoda od Kornvola i princ od Velsa. A točak sudbine se još jednom zavrteo i podigao Žanet visoko. Točak sudbine je bio ravnodušan prema Tomasu. On je ostao sam, napušten. Žanet je odšetala naslonjena o prinčevu ruku, a da nije čak ni pogledala Tomasa. Čuo ju je kako se smeje. Posmatrao ju je. On ju je negovao, hranio, nosio i voleo, a ona ga je odbacila, bez razmišljanja. Niko se nije interesovao za njega. Skoresbi i njegovi vojnici, pošto nije bilo vešanja, otišli su u selo, a Tomas se pitao šta treba da radi. ,,Prokletstvo“, rekao je naglas. Osećao se veoma glupo u svojoj poderanoj odori fratra. ,,Prokletstvo“, rekao je ponovo. Bes, žestok kao crni humor od koga je čoveku moglo da pozli, rastao je u njemu, ali šta je mogao da uradi? Bio je samo budala u poderanoj odori, a princ je bio sin samog kralja. Princ je odveo Žanet do niskog travnatog grebena gde su veliki šatori stajali u redu. Na svakom šatoru nalazio se vršak sa zastavom, a sa najvišeg šatora se vijorila šarena zastava princa od Velsa, na kojoj su u dve crvene četvrtine bili prikazani zlatni lavovi, a zlatni ljiljani nalazili su se u dve plave četvrtine. Zlatni ljiljani označavali su pretenziju kralja na francuski tron, dok je preko cele zastave, one koja je pripadala engleskom kralju, bio postavljen krst bele boje, što je značilo da je to zastava kraljevog najstarijeg sina. Tomas je bio u iskušenju da krene za Žanet, da traži prinčevu pomoć, ali onda se jedan od nižih barjaka, onaj koji je bio najdalje od njega, zavijorio na blagom, toplom vetru i lenjo podigao svoje krajeve. Piljio je u zastavu. Zastava je imala polje plave boje i bila je dijagonalno presečena belom trakom. Tri propeta žuta lava bila su sa svake strane te trake, ukrašene sa tri crvene zvezde koje su u centru bile zelene boje. Tomasu je ta zastava bila dobro poznata, međutim, on nije mogao da veruje da je vidi tu, u Normandiji, zato što je to bilo obeležje Vilijema Bohuna, erla od Northemptona. Northempton je bio kraljev izaslanik u Bretanji, pa ipak, njegova zastava je bila prepoznatljiva. Tomas je krenuo ka njoj, plašeći se da bi zastava koja je lepršala na vetru mogla biti obeležje neke druge vojske, zastava slična erlovoj, ali ne ista. Ali to je zaista bila erlova zastava, a erlov šator, nasuprot drugim impozantnim šatorima na niskom grebenu, bio je otrcano utočište napravljeno od dva izlizana jedra. Šest naoružanih vojnika u erlovim livrejama preprečili su Tomasu put kada se približio šatoru. ,,Da ii si došao da primiš ispovest njegovog gospodstva ili da mu zabodeš strelu u stomak?“, upitao ga je jedan od njih.

„Hteo bih da razgovaram s njegovim gospodstvom", rekao je Tomas jedva uspevši da obuzda bes koji je izazvala Žanet kada ga je odbacila. „Ali, da li će on hteti da razgovara sa tobom?“, upitao ga je čovek, koga je očigledno zabavljao nastup strelca u krpama. ,,Hoće“, rekao je Tomas sa samopouzdanjem koje nije osećao. „Samo mu recite da je čovek koji mu je doneo pobedu u opsadi La Roš-Derijena“, dodao je. Naoružani vojnik je delovao zaprepašćeno. Namrštio se, ali upravo u tom trenutku zastor na šatoru se pomerio i pojavio se sam erl, nag do pojasa, otkrivajući tako mišićave grudi pokrivene gustim, riđim maljama. Glodao je guščju kost i bacio je pogled ka nebu kao da se pribojava kiše. Naoružani vojnik se okrenuo ka njemu, pokazao mu na Tomasa, a onda je slegao ramenima kao da hoće da kaže da nije on odgovoran što se neki ludak pojavio na ulazu u erlov šator i to nenajavljen. Erl je ukočeno gledao u Tomasa. „Dobri bože“, rekao je nakon nekog vremena, „jesi li se to ti zamonašio?“ ,,Ne, moj gospodaru.“ Erl je otkinuo parče mesa sa kosti zubima. ,,Ti si Tomas, je l’ tako beše?“ ,,Da, moj gospodaru.“ „Nikada ne zaboravljam lica“, rekao je erl, ,,a imam razloga da pamtim tvoje lice, iako te ovde nisam očekivao. Jesi li ti pešačio?" Tomas je klimnuo glavom. „Jesam, moj gospodaru.“ Bilo je nečeg čudnog u erlovom nastupu, kao da nije bio iznenađen što vidi Tomasa u Normandiji. „Vil mi je pričao o tebi“, rekao je erl, „sve mi je ispričao. To znači da je Tomas, moj skromni heroj iz La Roš-Derijena, ubica, ha?“ Govorio je besno. ,,Da, moj gospodaru“, rekao je Tomas ponizno. Erl je bacio oglodanu kost, a onda pucnuo prstima i sluga, koji se nalzio u šatoru, dobacio mu je košulju. Navukao ju je i upasao u pantalone. „Zaboga, dečače, da li ti očekuješ da te ja spasem ser Sajmonove osvete? Ti znaš da je i on ovde?“ Tomas je zblanuto posmatrao erla. Ništa nije rekao. Ser Sajmon Džekil je ovde? A Tomas je upravo doveo Žanet u Normandiju. Ser Sajmon neće moći da povredi sve dok je princ štiti, ali ser Sajmon bi mogao cla naudi Tomasu. I da uživa u tome. Erl je primetio da je Tomas prebledeo i potvrdno je klimnuo glavom. ,,On je s kraljevim ljudima, pošto ga ja nisam želeo, ali on je insistirao da krene na put jer je zaključio da će u Normandiji biti više pljački nego u Bretanji, i usuđujem se da

kažem da je u pravu. Veoma će se oradovati kada te bude video. Da li si ikada bio na vešalima, Tomase?“ ,,Na vešalima, moj gospodaru?“, upitao ga je Tomas neodređeno. Još uvek mu se vrtelo u glavi od vesti da je ser Sajmon dojedrio u Normandiju. Zar je prepešačio toliki put da bi otkrio da ga neprijatelj čeka? „Ser Sajmon će te poslati na vešala“, rekao je erl s neskrivenim zadovoljstvom. ,,On će te poslati na vešala, a tamo neće biti neke ljubazne duše koja će se okačiti o tvoje članke kako bi ti ubrzala smrt. Mogao bi da izdržiš sat vremana, dva sata, i to u krajnjoj agoniji. A možda ćeš se guštiti čak i duže! Jedan čovek koga sam ja poslao na vešala držao se od podneva do zore, a i tada je slao kletve na mene. Pretpostavljam da želiš moju pomoć, je li tako?“ Tomas se skrušeno spustio na jedno koleno. „Ponudili ste mi neku nagradu nakon osvajanja La Roš-Derijena, moj gospodaru. Mogu li sada da je zatražim?“ Sluga je izneo iz šatora stolicu, a erl je seo raširenih nogu. „Ubistvo je ubistvo“, rekao je, čačkajući zube iverom. „Polovina ljudi iz družine Vila Skita su ubice, moj gospodaru“, naglasio je Tomas. Erl je razmišljao o tome, a onda je klimnuo glavom protiv volje. „Ali oni su pomilovane ubice“, odgovorio je. Uzdahnuo je. „Voleo bih da je Vil ovde“, rekao je, izbegavajući da odgovori na Tomasov zahtev. „Želeo sam da on krene u ovaj pohod, ali on neće moći da dođe sve dok Sarl od Bloa ne bude ponovo stavljen u kavez.“ Mrko je pogledao Tomasa. „Ako te pomilujem“, nastavio je erl, „onda će ser Sajmon postati moj neprijatelj. Nije mi on sada prijatelj, ali ipak, zašto da te poštedim?“ „Zbog La Roš-Derijena“, rekao je Tomas. „Sto je moj veliki dug“, složio se erl, „stvamo veliki dug. Izgledali bismo kao neke budale da nismo osvojili taj grad, to prokleto jadno mesto se nije dalo. Ali, za boga miloga, momče, zašto nisi jednostavno nastavio da pešačiš u pravcu juga? U Gaskonji ima dovoljno kopiladi koju možeš da ubiješ.“ Gledao je Tomasa neko vreme, i bilo je očigledno da se nervira zbog duga koji je imao prema tom strelcu, a bilo mu je neprijatno da taj dug i isplati. Na kraju je slegao ramenima. „Razgovaraću sa ser Sajmonom, ponudiću mu novac, i ako suma bude bila dovoljna, on će se pretvarati da ti nisi ovde. A što se tebe tiče“, napravio je pauzu i namrštio se kada se setio svog prethodnog susreta sa Tomasom, ,,ti nisi što hteo da mi kažeš ko je tvoj otac, jesam li u pravu?“ „Nisam vam to rekao, moj gospodaru, zato što je on bio sveštenik.“

Erl je mislio da je to dobra šala. ,,Za boga miloga! Sveštenik? Znači ti si đavolovo štene, zar ne? U Gijenu kažu da su deca sveštenika đavolovi štenci.“ Odmerio je Tomasa od glave do pete jer ga je zabavljajla njegova otrcana odeća. „Kažu da su đavolovi štenci dobri vojnici“, rekao je, „dobri vojnici i još bolje kurve. Pretpostavljam da si izgubio svog konja?“ ,,Da, moj gospodaru.“ „Svi moji strelci su i jahači“, rekao je erl, a onda se okrenuo ka jednom od svojih naoružanih vojnika. „Pronađite ovom kopiletu neku kljusinu dok on sam ne prigrabi nešto bolje, a onda mu dajte tuniku i odvedite ga kod Džona Armstronga.“ Onda se okrenuo i ponovo pogledao Tomasa. ,,Ti ćeš se pridružiti mojim strelcima, što znači da ćeš nositi moj grb. I bićeš jedan od mojih vojnika, ti đavolovo štene, i možda će te to zaštititi ako ser Samon bude tražio previše novca za tvoju jadnu dušu.“ „Pokušaću da se odužim vašem gospodstvu“, rekao je Tomas. „Oduži mi se, momče, tako što ćeš nas uvesti u Kan. Ti si nas uveo u La Roš-Derijen, ali to malo mesto nije ništa u poređenju sa Kanom. Kan je pravo čudovište. Sutra krećemo, ali mislim da će proći mesec ili dva pre nego što vidimo unutrašnju stranu njegovih zidina, ako ih uopšte i vidimo. Uvedi nas u Kan, Tomase, i ja ću ti oprostiti i dvadeset ubistava.“ Ustao je, klimnuo glavom u znak da ga otpušta i vratio se u šator. Tomas se nije pomerio. Kan, mislio je. Kan. Kan je bio grad u kome je živeo ser Gijom de Evek, i prekrstio se jer je shvatio da je sama sudbina sve to uredila. Sudbina je odlučila a strela iz samostrela promaši ser Sajmona Džekila i ona ga je dovela do granica Kana. Sudbina je htela da on okaje svoje grehe koje je otac Hob od njega i zahtevao. Bog mu je, presudio je Tomas u sebi, oduzeo Žanet, zato što je tako sporo ispunjavao svoja obećanja. Ali sada je došlo vreme da on ispuni svoja obećanja, jer Bog je doveo Tomasa u Kan.

Drugi deo

NORMANDIJA Trla od Northemptona povukli su iz Bretanje kako bi bio jedan od savetnika princa od Velsa. Princ je imao samo šesnaest godina, mada je Džon Armstrong zaključio da je dečak podjednako vredan kao bilo koji odrasli čovek. „Mladom Edvardu ništa ne nedostaje“, rekao je Tomasu. „Dečko zna svoje jake strane. Možda je malo tvrdoglav, ali je hrabar.“ A to je u svetu Džona Armstronga, predstavljalo veliku pohvalu. On je bio naoružani vojnik od četrdeset godina, predvodio je strelce samog erla, i bio je jedan od onih jakih, običnih ljudi koje je erl toliko voleo. Armstrong je, kao i Skit, dolazio sa severa zemlje. Pričalo se za njega da se bori protiv Škota od detinjstva. Njegovo lično oružje bio je falkon, iskrivljeni mač teške oštrice koja je bila široka kao sekira, iako je mogao i da se u gađanju iz luka takmiči sa najboljima iz svog puka. On je takođe komandovao trima grupama hobelara, laganim jahačima sa kopljima na čupavim ponijima. ,,Ne izgledaju moćno“, rekao je Tomasu, koji je posmatrao male jahače, a svi su imali duge, čupave kose i krive noge, „međutim, oni su neobično sposobni izviđači. U škotska brda smo poslali mnogo kopiladi kako bi pronašli neprijatelja. U suprotnom bismo izginuli.“ Armstrong je bio u La Roš-Derijenu i pamtio je Tomasovo dostignuće i kako su zaobišli reku pored grada i zbog toga je prilično voljno prihvatio Tomasa. Dao mu je haketon, orgtač koji je bio očišćen od vaši, postavljenu jaknu koja je mogla zaustaviti slabiji udarac mačem i kraću pelerinu, žipon, koja je napred imala izvezene zvezde i lavove sa erlovog grba, a na levom rukavu krst svetog Đorđa. Haketon i žipon, kao i pantalone i torba za streleoja je upotpunila Tomasovu opremu, pripadale su strelcu koji je umro od groznice ubrzo pošto su stigli u Normandiju. ,,U Kanu možeš pronaći za sebe neke bolje stvari“, rekao mu je Armstrong, ,,ako ikada uđemo u taj Kan.“ Tomasu je data siva kobila povijenih leđa koja je imala jaku vilicu i neobičan hod. On je životinju napojio, otimario je slamom, a onda je jeo sa Armstrongovim ljudima crvenu haringu i suvi pasulj. Pronašao je potok gde je oprao kosu, zatim je oko vlažnog konjskog repa uvio elastičnu tetivu. Pozajmio je brijač i obrijao je bradu, gustu dlaku je bacio u potok kako niko ne bi mogao da ih

upotrebi za neku vradžbinu. Bilo mu je neobično što treba da provede noć u vojničkom kampu i da spava bez Zanet. Još uvek je bio ogorčen zbog nje, a to ogorčenje bilo je kao komad gvožđa u njegovoj duši kada se probudio usred noći. Kada su strelci krenuli na marš, on se osetio usamljenim, promrzlim i neželjenim. Razmišljao je o Žanet koja se nalazila u šatoru princa, i setio se kako je bio ljubomoran u Renu kada je otišla u tvrđavu da upozna vojvodu Šarla. Bila je poput moljca, mislio je, koji leti do najsvetlije sveće u prostoriji. Jednom su joj krila bila oprljena, ali plamen ju je i dalje privlačio. Engleska vojska, podeljena u tri puka od kojih je svaki imao četiri hiljade vojnika, napredovala je prema Kanu. Kralj je komandovao jednim, princ od Velsa drugim pukom, dok je treći bio pod zapovedništvom biskupa Darama, koji je više voleo klanje od svetosti. Princ je rano napustio tabor, konja je zaustavio pored puta odakle je mogao da posmatra svoje vojnike kako prolaze, u toj letnjoj zori. Njegova bojna oprema bila je crna, imao je deo lavlje grive na šlemu, pratilo ga je dvanaest sveštenika i pedeset vitezova. Kada se Tomas približio tom mestu, video je da se Žanet nalazi među tim jahačima čiji ukrašenim zelenim i belim. I na njoj su se mogle videti iste boje, nosila je haljinu od bledozelene tkanine sa belim manšetama i porubima i tesnu bluzu, jahala je ždrebe ukrašeno lančićima sa srebrnom ivicom, a trake zelene i bele boje bile su upletene u njegovu grivu, a na platnu, koje se nalazilo ispod sedla, bili su izvezeni lavovi sa engleskih zastava. Kosa joj je bila oprana, očešljana i uvijena, onda ukrašena različkom i kada je Tomas prišao bliže, pomislio je da izgleda zanosno. Lice joj je sijalo od sreće, a oči su joj bile sjajne. Nalazila se sa jedne prinčeve strane, korak ili nešto više iza njega, i Tomas je primetio kako se momak često okreće da joj nešto kaže. Vojnici koji su se nalazili ispred Tomasa, skidali su šlemove ili kape da pozdrave princa, čiji bi pogled onda prelazio sa Žanet na njih, ponekad bi klimnuo glavom ili bi pozvao nekog viteza koga bi prepoznao. Tomas, jašući svog pozajmljenog konja koji je bio tako mali da su njegove duge noge skoro doticale zemlju, podigao je ruku da pozdravi Žanet. Gledala je u njegovo nasmejano lice, onda je skrenula pogled, a lice joj je bilo bezizražajno. Razgovarala je sa sveštenikom koji je očigledno bio prinčev kapelan. Tomaso je spustio ruku. „Kad si prokleti princ“, rekao je čovek pored Tomasa, „dobiješ šlag, zar ne? Mi dobijamo vaši, a on dobije to.“ Tomas ništa nije odgovorio. Bio je zbunjen zbog Žanetinog ignorisanja. Da li su prethodne nedelje bile samo san ? Okrenuo se u svom sedlu kako bi je

pogledao i video je da se ona smeje na neki prinčev komentar. Ti si budala, rekao je Tomas sebi, prava budala, i pitao se zašto se oseća tako uvređenim. Žanet mu nikada nije izjavila ljubav, pa ipak, kada ga je odbacila, ujela ga je za srce kao zmija. Put se naglo spuštao u udubljenje gde su platani i jasenovi ralsi gusto i Tomas nije mogao da vidi Žanet. ,,U Kanu će biti puno žena“, rekao je strelac sa uživanjem. „Ako ikada uđemo u taj grad“, prokomentarisao je drugi strelac i ponovio je iste one reči koje su se mogle čuti kad god bi se pomenulo ime grada. Prethodne noći Tomas je pored logorske vatre slušao razgovor koji se odnosio na Kan. Bio je to, zaključio je, veliki grad, jedan od najvećih u Francuskoj, i bio je zaštićen velikim dvorcem i visokim zidom. Činilo se da su Francuzi pre usvojili strategiju povlačenja u takve tvrđave nego sukobljavanje s engleskim strelcima na poljima, i strelci su se pribojavali da će možda morati nedeljama da budu na otvorenom ispred zidina Kana. Grad nisu mogli da ignorišu, jer ako ga ne bi osvojili, njegov veliki gamizon raogao bi da ugrozi engleske kanale za dopremanje hrane. I zato su Kan morali da osvoje, niko nije verovao da će to biti lako, iako su neki vojnici smatrali da će novo oružje koje je kralj doneo u Francusku, srušiti lako gradske zidine, kao što su Džošuine trube srušile zidine Jerihona. Sam kralj mora da je bio skeptičan prema borbenoj moći tog oružja jer je odlučio da grad zastraši i primora na predaju veličinom svojih borbenih snaga. Tri engleska puka išla su na istok, svakim putem, stazom ili livadom kojom se moglo proći, ali sat ili dva nakon zore, naoružani vojnici sa činom maršala počeli su da zaustavljaju različite delove oružnih snaga. Oznojeni jahači galopirali su kroz grupu vojnika, dovikujući im da stanu u kolonu. Tomas, koji se borio sa svojom tvrdoglavom kobilom, shvatio je da cela vojska formira veliki polumesec. Ispred njih se nalazilo niže brdo, dok se izmaglica razlivala preko njega, otkrivajući hiljade vatri koje su gorele u kanskim domovima. Kada dobiju znak, nezgrapni polumesec, sačinjen od vojnika u oklopima, krenuće ka vrhu brda, tako da branioci grada neće videti kako nekoliko engleskih izviđača prodire iz šume, već će se suočiti sa mnoštvom vojnika. Maršali su, kako bi učinili da vojska izgleda duplo veća nego što je stvarno bila, podsticali i pozivali sve one koji su pratili englesku vojsku, da uđu u polumesec. Kuvari, činovnici, žene, zidari, kovači, stolari, slikari, svi koji su mogli da hodaju, puze, jašu ili stoje, ugurani su u polumesec. A iznad zbunjene mase naroda, podignuto je i mnogo sjajnih zastava. Bilo je to toplo jutro,

a vojnici i konji znojili su se od oklopa i kože. Vetar je podizao prašinu. Erl od Vorvika, maršal, galopirao je zajapuren duž polumeseca i psovao je. Ta nezgrapna kolona polako je dobijala oblik, na njegovo zadovoljstvo. „Kada se oglasi truba“, doviknuo je vitez Armstrongovim vojnicima, „krenite ka vrhu brda. Kada se oglasi truba! Ne pre toga!“ Mora da je izgledalo da engleska vojska broji dvadeset hiljada vojnika u trenutku kada su trube zaparale letnje nebo zvucima koji su provocirali. Za branioce Kana to je bila noćna mora. Jednog trenutka horizont je bio prazan, iako se dugo vremena nebo belelo od prašine koju su podizala kopita i čizme, a onda se iznenada pojavila vojska, horda, nepregledno jato vojnika čiji su oklopi blistali na suncu, i koju je pratila gomila podignutih kopalja i zastava. Celu severnu i istočnu stranu grada okružili su vojnici koji su, kada su videli Kan, zaurlali neskladno. Cekala ih je pljačka, jedan bogati grad čekao je da bude osvojen. Bio je to lep i slavan grad, veći čak i od Londona, najvećeg grada u Engleskoj. Kan je zaista bio veliki francuski grad. Osvajač je obdario taj grad bogatstvom koje je oteo u Engleskoj, a ono se i sada moglo primetiti. Unutar gradskih zidina crkveni tornjevi i kule stajali su blizu, baš kao koplja i zastave u Edvardovoj vojsci, a na obe strane grada nalazile su se dve velike opatije. Zamak se nalazio na severu, njegove zidine, poput svetlog kamena gradskih zidina, bile su ukrašene ratničkim zastavama. Na englesku riku odgovrili su prkosnim najvijanjem branioci grada koji su se okupili na zidinama. Tako je mnogo samostrela, mislio je Tomas, setivši se teških kratkih strela koje su dolazile iz otvora za strelce u La Roš-Derijenu. Grad se širio van zidina, ali umesto da podižu nove kuće pored zidina grada, kao što se to radilo u većini gradova, ovde su ih gradili na ostrvu koje se nalazilo južno od grada. Formirale su ga pritoke koje su uticale u dve glavne reke koje su tekle pored Kana, ostrvo oko sebe nije imalo ziđine, budući da su ostrva štitili vodeni tokovi. Bila mu je potrebna takva zaštita, pošto je čak i sa vrha brda Tomas mogao da primeti da se tamo nalazi bogatstvo Kana. Stari grad, okružen visokim zidinama, predstavljao je lavirint uzanih ulica i kuća, dok je na ostrvu bilo puno gospodskih kuća, crkava i prostranih bašti. Ali iako je izgledalo da je ostrvo najbogatiji deo Kana, činilo se da taj deo grada nije zaštićen. Tamo se nisu mogle primetiti nikakve trupe. Umesto toga, sve one nalazile su se na zidinama starog grada. Gradski brodovi bili su usidreni na obali ostrva, s druge strane gradskog zida, a Tomas se pitao da li ijedan od tih brodova pripada ser Gijomu de Eveku.

Erl od Northemptona, oslobođen pričevog tutorstva, pridružio se Džonu Armstrongu na čelu i klimnuo je glavom prema gradskim zidinama. „Kakvo zastrašujuće mesto, Džone!“, rekao je erl raspoloženo. „Zaista strašno, moj gospodaru“, promumlao je Armstrong. „Ovo ostvro dobilo je ime po tebi“, rekao je erl brzo. ,,Po meni?“ Armstrong je bio sumnjičav. ,,To je II Sen Žan“, rekao je erl, a onda je pokazao na bliži od dva samostana, na veliki samostan okružen sopstvenim zidinama, koje su se spajale sa najvišim gradskim bedemima. „Muški samostan“, rekao je erl. ,,Da li znaš šta se dogodi-o kada su na tom mestu sahranili Osvajača? Ostavili su ga tamo predugo i kada je došlo vreme da ga stave u grob, bio je već bio truo i naduven. Njegov leš se rasprsnuo, a veruje se da je smrad tog leša naterao kongrergaciju da napusti samostan.“ ,,To je božja osveta, moj gospodaru“, odgovorio je Armstrong stoički. Erl ga je zagonetno pogledao. ,,Možda“, rekao je nesigurno. ,,U zemlji na severu ne vole Vilijema“, rekao je Armstrong. „Davno je to bilo, Džone.“ ,,Ne tako davno da ja ne bih pljunuo na njegov grob“, objavio je Armstrong, a onda je objasnio svoje stanovište. „Mogao je bude naš kralj, moj gospodaru, ali nije bio Englez.“ „Pretpostavljam da nije“, složio se erl. „Došlo je vreme za osvetu“, rekao je Armstrong dovoljno glasno da su ga najbliži strelci mogli čuti. ,,Mi ćemo ga uzeti, osvojićemo ovaj grad, i sve žene u njemu!“ Strelci su klicali mada Tomas nije razumeo kako engleska vojska može da osvoji Kan. Zidine su bile ogromne i dobro utvrđene kulama, dok su bedemi grada bili puni branilaca koji su delovali podjednako samouvereno kao i napadači. Tomas je među zastavama tražio onu sa tri sokola na plavom polju. Međutim, na gradskim bedemima bilo je tako mnogo zastava i vetar ih je pomerao tako snažno da on nije mogao da primeti zastavu ser Gijoma de Eveka sa tri sokola među kitnjastim zastavama koje su se Ijuljale na vetru ispod otvora na gradskim zidinama. „Šta si ti, Tomase?“ Erl je zaostao kako bi jahao pored njega. Njegov konj bio je veliki pastuv i erl ga je, iako je bio mnogo niži od Tomasa, nadvisio. Razgovarao je sa njim na francuskom jeziku. „Englez ili Norman?“

Tomas je napravio grimasu. „Englez, moj gospodaru. I to sve do svoje bolne zadnjice." Pošto dugo nije jahao, butine su mu bile izubijane. ,,Mi smo sada svi Englezi, zar ne?“ Erl je zvučao blago iznenađeno. ,,Da li biste hteli da budete nešto drugo?“, upitao ga je Tomas, i osvmuo se da pogleda strelce. „Bog zna, moj gospodaru, da ja sigurno ne bih hteo da se borim protiv njih.“ ,,Ni ja to ne bih želeo“, progunđao je erl, ,,a ja sam te spasao i borbe sa ser Sajmonom. Ili, bolje rečeno, spasao sam tvoj jadni život. Razgovarao sam s njim sinoć. Ne mogu da kažem da mu je bilo drago što ti neće preseći grkljan, ali ne krivim ga zbog toga.“ Erl je ubio konjsku mušicu. „Ali na kraju je njegova pohlepa nadvladala mržnju prema tebi. Koštaš me mog dela novca od nagrade za dva grofičina zaplenjena broda, mladi Tomase. Jedan brod je za njegovog mrtvog štitonošu, a drugi za rupu u njegovoj nozi.“ „Hvala vam, moj gospodaru“, rekao je Tomas srdačno. Osetio je da mu je pao kamen sa srca. „Hvala vam“, rekao je ponovo. ,,Ti si sada slobodan čovek“, rekao je erl. „Ser Sajmon se rukovao sa mnom, činovnik je napraio zabelešku o tome, a sveštenik je bio svedok. A sada, zaboga, nemoj otići i ubiti još nekog njegovog momka.“ „Neću, gospodine“, obećao je Tomas. „Sada si ti moj dužnik“, rekao je erl. „Shvatam, moj gospodaru.“ Erl je zviznuo, nagovestivši time da je malo verovatno da bi Tomas ikada mogao da vrati takav dug, a onda je sumnjičavo pogledao strelca. ,,A što se tiče grofice“, nastavio je, ,,nikada nisi pomenuo da si je ti doveo na sever.“ ,,To se nije činilo značajnim, moj gospodaru.“ ,,A prošle noći“, nastavio je erl, „nakon što sam režao na ser Džekila zbog tebe, sreo sam tu damu u prinčevim odajama. Ona kaže da si se ti prema njoj ponašao kao pravi kavaljer. Čini se da si se ponašao razborito i sa poštovanjem. Da li je to stvarno tačno?“ Tomas je pocrveneo. „Ako ona tako kaže, moj gospodaru, onda mora da je tačno.“ Erl se nasmejao, a onda je dotakao mamuzama svog pastuva. „Otkupio sam tvoj život“, rekao je razdragano, ,,i zato se bori dobro za mene!“ Probijao se kako bi se pridružio svojim naoružanim vojnicima.

,,On je stvarno čovek na mestu, naš Bili“, rekao je jedan strelac, glavom pokazavši na erla, „dobar je čovek.“ „Kada bi svi bili kao on“, složio se Tomas. „Otkud to da govoriš francuski?“, upitao ga je strelac sumnjičavo. „Naučio sam nešto malo u Bretanji,“ rekao je Tomas neodređeno. Prethodnica vojske stigla je do raščišćenog prostora ispred zidina, a strela iz samostrela zabila se u ledinu kao znak upozorenja. Pratioci vojničkog kampa, koji su pomogli da se stvori iluzija neverovatne vojne sile, podizali su šatore na brdima na sevemoj strani, dok su borci svoje šatore rasprostirali u dolini koja je okruživala grad. Maršali su galopirali između jedinica, vičući da vojnici iz prinčevog puka treba da se smeste na čistini ispred zidina ženskog samostana, koji se nalazio u udaljenom delu grada. Još uvek je bilo rano, bila je sredina jutra, a vetar je donosio miris ognjišta iz Kana, dok su erlovi ljudi marširali pored napuštenih farmi. Zamak se podizao visoko iznad njih. Zaputili su se ka zapadnoj strani grada. Princ od Velsa, jašući velikog crnog pastuva u pratnji svog barjaktara i grupe naoružanih vojnika, dogalopirao je do samostana, koji je sada bio napušten, pošto se nalazio izvan gradskih zidina. Želeo je da to bude njegov dom tokom opsade grada, a Tomas je, kada je sjahao na mestu gde je trebalo da kampuju Armstrongovi vojnici, video kako Žanet sledi princa. Prati ga poput kučeta, mislio je ogorčeno, i ukorio je samog sebe zbog ljubomore. Zašto da bude Ijubomoran na princa? Mogao bi se isto tako zameriti Suncu ili bi mogao da proklinje okean. Ima još žena, rekao je sebi, kada je zaustavio konja na jednom pašnjaku pored samostana. Grupa strelaca istraživala je napuštene zgrade koje su se nalazile u blizini samostana. To su uglavnom bile kolibe, međutim, jedna je bila stoiarska radionica i bila je puna strugotina od drveta i piljevine, a iza nje nalazila se štavionica, koja je još uvek zaudarala na mokraću, kreč i balegu kojom se koža tretirala. Iza štavionice nije bilo ničeg do prostranog zemljišta prekrivenog čičkom i koprivom koje se prostiralo do velikog gradskog zida, a Tomas je video desetak strelaca koji su, iako je to predstavljalo rizik, zalazili u taj korov kako bi piljili u bedeme grada. Dan je bio topao, te se činilo da vazduh ispred gradskih zidina treperi. Blagi vetar sa severa rasterao je neke velike oblake i talasao je visoku travu u šancu koji je okruživao utvrđenje. Sada se ved stotinak strelaca nalazilo na pustom zemljištu, a neki od njih su već bili u dometu strela iz samostrela, iako ih nijedan Francuz nije gađao. Grupa radoznalih strelaca nosila je sekire kako bi pribavili drva za potpalu,

ali ih je neka morbidna radoznalost odvukla do bedema umesto u suprotnom pravcu, u šumu. Tomas ih je sada pratio, želeći da prosudi sa kakvim će se to užasima suočiti oni koji opsedaju grad. Zbog škripe nepodmazanih osovina Tomas se okrenuo i primetio je da vojnici vuku prema samostanu dvoja tovarna kola. Nosili su topove, velike loptaste stvari sa nadutom metalnom unutrašnjošću i velikim otvorima. I zapitao se da li bi topovi magijom mogli da naprave rupu na gradskom bedemu, ali čak i ako bi to uradili, vojnici bi još uvek morali da se bore kako bi se probili. Prekrstio se. Možda će pronaći ženu u gradu. Imao je skoro sve što je jednom muškarcu bilo potrebno. Imao je konja, imao je haketon, imao je luk i torbu sa strelama. Bila mu je potrebna samo žena. A ipak, nije video način kako bi čak i dvaput veća vojska mogla da pređe visoke kanske zidine. One su se uzdizale iz močvarnog šanca, kao stene, a na svakih pedeset koraka se nalazilo i utvrđenje sa kupastim krovom. Ta utvrđenja su strelcima sa samostrelima iz kanskog garnizona omogućavala da kišom svojih kratkih strela zaspu bočne strane napadača. Biće to klanica, pomislio je Tomas, i to mnogo gora od pokolja koji bi se dogodio uvek kada bi vojnici erla od Northemptona krenuli na južni zid La Roš-Derijena. Sve više i više strelaca je pristizalo na prostrano tlo kako bi osmatrali grad. Mnogi su već bili u dometu samostrela, ali su ih Francuzi još uvek ignorisali. Umesto toga, branioci su počeli da vuku kitnjaste zastave koje su visile sa gradskih bedema. Tomas je potražio zastvu ser Gijoma sa tri sokola, ali nije mogao da je vidi. Većina barjaka bila je ukrašeno krstovima ili likovima svetaca. Na jednoj zastavi videli su se ključevi neba, na drugoj lavovi svetog Marka, dok je na trećoj bio naslikan krilati anđeo koji je plamenim mačem kosio engleske trupe. A onda je i ta zastava nestala. „Sta radi ta prokleta kopilad?“, upitao je strelac. ,,Pa ta kopilad beži!“, odgovorio je drugi vojnik. On je gledao u kameni most koji je vodio iz starog grada u II Sen Zan. Most je sada bio pun vojnika. Neki su jahali, dok je većina išla peške, i svi oni su jurili iz utvrđenog grada i prelazili na ostrvo na kome su se nalazile velike kuće, crkve i bašte. Tomas je napravio nekoliko koraka u pravcu juga da bi imao bolji pogled i video je strelce sa samostrelima i naoružane vojnike kako šetaju uličicama između kuća na ostrvu. „Nameravaju da brane ostrvo“, saopštio je svima koji su ga mogli čuti.

Oni su sada gurali i tovarna kola preko mosta i video je kako naoružani vojnici prate žene i decu. Još branilaca grada prešlo je preko mosta, a onda je još barjaka povučeno sa zidina sve dok na njima nije ostalo samo nekoliko. Velike zastave istaknutih plemića još uvek su lepršale sa najviših kula zamka, religiozne zastave visile su sa zidina glavne kule zamka, međutim, gradski bedemi bili su skoro prazni i u tom trenutku mora da je barem hiljadu strelaca iz puka princa od Velsa osmatralo te zidine. Trebalo je da seku drva za potpalu, da podižu skloništa ili da kopaju nužnike, ali polako su počeli da sumnjaju da Francuzi ne nameravaju da brane i grad i ostrvo, već samo ostrvo. Što je značilo da je grad napušten. A to se činilo tako neverovatnim da se niko nije usudio da to i pomene. Oni su samo posmatrali stanovnike grada i njegove branioce kako prelaze kameni most, a tek kada je i poslednja zastava skinuta sa bedema, neko je krenuo ka najbiižoj kapiji. Niko nije izdao naredbu za pokret. Ni princ, ni erl, ni stražar, ni vitez, niko nije naredio strelcima da krenu napred. Oni su jednostavno sami odlučili da se približe gradu. Većina je nosila livreje princa od Velsa zelene i bele boje, ali mnogi su, kao i Tomas, imali na sebi grb erla od Northemtona sastavljen od zvezda i lavova. Tomas je delimično očekivao da se pojave strelci sa samostrelima i da njihovo neobično napredovanje zaustave strašnom kišom strela iz samostrela, međutim, otvori na bedemima i dalje su bili prazni. Kada su strelci primetili ptice kako se spuštaju na zupčasto kamenje bedema, to je za njih bio siguran znak da su branioci stvarno napustili zid. Vojnici sa sekirama su onda otrčali do kapije i počeli da udaraju po njenim deblima, a sa bočne strane bedema nije poletela ni jedna jedina strela iz nekog samostrela. Veliki grad Vilijema Osvajača, okružen zidinama, bio je napušten. Vojnici sa sekirama razvalili su daske prikovane gvozdenim klinovima, podigli su polugu, širom su otvorili kapiju i vide-i da su ulice grada prazne. Neka teretna kolica čiji je jedan točak bio polomljen, ostavljena su na kaldrmi, ali nisu mogli primetiti ni jednog jedinog Francuza. Nekoliko trenutaka strelci su gledali u neverici, a onda su počeli da viču. „Razaranje! Razaranje!“ Njihova prva misao je bila pljačka, vojnici su žustro provaljivali u kuće, ali u njima nisu pronašli ništa, osim stolova, stolica i ormana. Sve što je bilo od istinske vrednosti, kao i svi ljudi iz grada, bili su na ostrvu. Strelaci su još uvek ulazili u grad. Nekoliko njih se pope-o na mesto nasuprot brisanom prostoru koji je okrušivao zamak, i tu su dva strelca ubijena

strelama iz samostrela odapetim sa visokih gradskih bedema. Ostali su se raštrkali po gradu i otkrili su da je napušten. Sve više i više vojnika prilazilo je mostu koji je išao preko reke Odon i vodio do II Sen Žana. Na južnom kraju mosta, na mestu gde se spuštao na ostrvo, nalazilo se spoijašnje utvrđenje puno samostrela. Pošto Francuzi nisu hteli da se Englezi približe spoljašnjem utvrđenju, na brzinu su napravili barikadu od teretnih kola i gomile nameštaja na severnoj strani mosta, pored nje su ostavili dvadesetak naoružanih vojnika kojih je bilo isto koliko i strelaca sa samostrelima. Na udaljenom delu ostrva nalazio se još jedan most, ali strelci nisu znali za njega, osim toga taj most je bio daleko, a most preprečen barikadom, bio je najkraći put do neprijateljevog bogatstva. Prvo su počele da lete strele s belim perjem. Onda su se čuli jači zvuci oslobađanja neprijateljskih strela iz samostrela, i kako se strele lome dok udaraju o kamenje crkve koja se nalazila pored mosta. Prvi vojnici su ubijeni. Još uvek nije bila izdata nijedna naredba. Nijedan plemić još uvek nije bio u gradu, već samo gomila bezumnih poput vukova koji su namirisali krv. Zasipali su strelama barikadu, pnmoravajući branioce da puze iza prevrnutih teretnih kola. Zatim je prva grupa Engleza uskliknula i jurnula ka barikadi sa mačevima, sekirama i kopljima. Kada su prvi pokušali da se popnu na nezgrapnu gomilu, sledili su ih drugi vojnici. Samostreli su se oglasili iz spoljašnjeg utvrđenja, tako da su vojnici odbijeni strelama. Francuski naoružani ratnici su ustali kako bi odgurnuli od barikade preživele, i u tom trenutku mačevi su udarili na sekire. Prilaz mostu bio je klizav od krvi, te se jedan strelac okliznuo, a njegovi saborci su ga pregazili kada su jurnuli u bitku. Englezi su urlali, Francuzi su vikali, trube su se oglašavale iz spoljašnjeg utvrđenja, a svako crkveno zvono u Sen Žanu je pozivalo na uzbunu. Pošto Tomas nije imao svoj mač, stajao je u predvorju velike crkve koja se nalazila odmah pored mosta, odakle je odapinjao strele ka spoljašnjem utvrđenju, međutim, nije mogao da vidi mete jer su u gradu goreli slamanati krovovi, a dim se kovitlao preko reke poput niskog oblaka. Francuzi su imali sve prednosti. Njihovi strelci sa samostrelima mogli su da odapinju strele iz spoljašnjeg utvrđenja i iz zaklona na barikadi, a da bi Englezi njih mogli napasti, morali su da pređu uzani most, prekriven leševima, krvlju i strelama. Na brodovima usidrenim pored obale ostrva, nasukanim tu zbog oseke, nalazilo se još neprijateljskih strelaca sa samostrelima, a branioci tih brodova, zaklonjeni visokim, drvenim ivicama mogli su sa njih da pogode bilo kog strelca,

koji je bio dovoljno lud da se prikaže na onim delovima gradskih zidina koji još uvek nisu bili zahvaćeni dimom. Sve više i više strelaca sa samostrelima pristizalo je na most sve dok se nije činilo da je nebo iznad reke puno strela, kao jato čvoraka. Strelci su još jednom jurinuli iz uličica i ispunili su uzanu ulicu koja je vodila ka barikadi. Vikali su dok su jurišali. Sada se nisu borili lukovima, već sekirama, mačevima, kukama i kopljima. Koplja su uglavnom nosili hobelari, a mnogi od njih bili su Velšani koji su urlali dok su trčali sa strelcima. Dvanaest novih napadača mora da je bilo pogođeno strelama iz samostrela, a preživeli su preskočili tela i zbili su redove pored barikade koju je sada branilo najmanje trideset naoružanih vojnika i isto toliko strelaca sa samostrelima. Tomas je potrčao i uzeo je od mrtvog čoveka torbu sa strelama. Napadači su se tiskali ispred barikade zasute strelama i imali su malo prostora da mašu sekirama, mačevima i kopljima. Francuski naoružani vojnici udarali su svojim kopljima, sekli su mačevima i mlatili buzdovanima. Kada je prvi borbeni red strelaca ubijen, sledeći je gumut pred neprijateljsko oružje. Sve to vreme strele iz samostrela udarale su po njima iz kule na spoljašnjem utvrđenju, a letele su i sa brodova ukotvljenih u reci. Tomas je video da se čovek, kome je strela probila šlem, tetura na mostu. Krv mu je tekla niz lice dok je on ispuštao nerazgovetne zvuke pre nego što je pao na kolena, a zatim se polako sručio na put gde su ga pregazili napadači. Nekoliko engleskih strelaca pronašlo je put do krova crkve i ubili su šest branilaca na barikadi, pre nego što su ih strelci sa samostrelima iz spoljašnjeg utvrđenja skinuli snažnim plotunima. Prilaz mostu bio je prekriven mrtvim telima, bilo je toliko leševa da Englezi nisu mogli da jurišaju. I zato je šest vojnika počelo da baca mrtva tela preko ograde. Visoki strelac, naoružan sekirom sa dugom drškom, uspeo je da stigne na vrh barikade gde je svojim teškim sečivom udarao i udarao Francuza sa trakama na šlemu, a onda su i njega pogodile dve strele iz samostrela. On se presavio, ispustio sekiru i držao se za stomak. Zatim ga je Francuz oborio na njihovu stranu barikade, gde su ga tri vojnika udarala mačevima, a onda su upotrebili sekiru samog strelca, kako bi mu odsekli glavu. Krvavi trofej su stavili na kopije, mahali su njime iznad barikade i rugali se svojim napadačima. Naoružani konjanici koji su nosili grb erla od Vorvika sa likom medveda i grube palice, vikali su strelcima da se povuku. Sam erl je sada bio u gradu, kralj ga je posiao da povuče njegove glavne strelce iz te neravnopravne borbe, međutim, strelci nisu želeli da ga poslušaju. Francuzi su im se podsmevali, ubijali ih, a strelci

su i dalje želeli da probiju odbranu mosta i da zarone u kansko bogatstvo. Tako je sve više vojnika, poludelih od krvi, jurišalo na barikadu i bilo ih je tako puno da su ispunili put, dok su strele padale sa neba prekrivenog dimom. Napadači na začelju probijali su se napred, a vojnici koji su bili napred, umirali su od francuskih kopalja i oštrica. Francuzi su pobeđivali. Njihove strele iz samostrela zarivale su se u masu. Oni koji su se nalazili napred, počeli su da se povlače kako bi izbegli pokolj, dok su se oni na začelju probijali napred. A oni koji su se nalazili između, zastrašeni užasnom smrću razvalili su jaku drvenu ogradu i spustili su se sa prilaza mostu na uzani deo zemlje koji se nalazio između reke i gradskih zidina. Sledila ih je gomila vojnika. Tomas je još uvek puzao po crkvenom tremu. S vremena na vreme bi odapeo strelu ka spoljašnjem utvrđenju, a dim koji se zgušnjavao, delovao je kao magla, tako da je jedva mogao da vidi mete. Posmatrao je kako vojnici silaze sa mosta na uzanu obalu reke, ali ih nije sledio jer mu se činilo da je to samo još jedan način da se počini samoubistvo. Bili su zarobljeni unutar visokih zidina grada, iza njih, i uzburkane reke, ispred njih, a na udaljenoj strani reke nalazili su se brodovi odakle su strelci odapinjali strele iz samostrela u te nove i izazovne mete. Vojnici koji su se spustili sa mosta, raskrčili su put do barikade, a onda su tek pristigli vojnici, koji nisu iskusili krvoproliće prvog napada, nastavili da se bore. Jedan hobelar je uspeo da se popne na prevrnuta teretna kola i da zamahne svoje kratko koplje. Strele su mu virile iz grudi, međutim, on je i dalje vrištao i ubadao svojim kopljem i pokušao je da nastavi da se bori čak i kada su mu francuski naoružani vojnici rasparali stomak. Iako su mu se creva prosula, smogao je snage da podigne koplje i zada još jedan udarac pre nego što je pao među branioce. Sest strelaca pokušavalo je da rasturi barikadu, dok su drugi vojnici bacali mrtve sa mosta kako bi raščistili put. Na kraju su i jednog živog, a ranjenog vojnika bacili u reku. Vrištao je dok je padao. „Povlačite se, vi psi, povlačite se!“ Erl od Vorvika stigao je u taj haos i mahao je vojnicima svojim maršalskim štapom. Trubač koji ga je pratio, odsvirao je četiri niske note, označivši tako povlačenje. dok je francuski trubač trubio signal za napad. Bio je to veseo kuplet visokih tonova koji je uzburkao krv, tako da su se i Englezi i Velšani pokoravali pre francuskoj, nego engleskoj trubi. Još vojnika stotine njih ulazilo je u stari grad, izbegavajući policajce erla od Vorvika, i približavajući se mostu, a pošto nisu bili u stanju da prođu barikade, sledili su

vojnike do obale reke, odakle su odapinjali strele u strelce sa samostrelima u teretnim čamcima. Vojnici erla od Vorvika počeli su da povlače strelce iz ulice koja je vodila ka mostu. Međutim, dok bi zadržali jednog, dvojica bi se provukla. Grupa muškaraca iz Kana, neki su bili naoružani samo motkama, čekala je s druge strane spoljašnjeg utvrđenja i obećali su još jednu borbu ako barikada ikada padne. Ludilo je obuzelo englesku vojsku, ludilo da napadnu most koji je bio dobro branjen. Vojnicu su urličući jurili u smrt, a mnogi su ih sledili. Erl od Vorvika im je vikao da se povuku, ali ga oni nisu čuli. Onda su se čuli prkosni urlici sa obale reke. Tomas je sišao sa crkvenog trema i video je da grupa vojnika pokušava da pređe reku Odon. I uspevali su. Leto je bilo suvo. Nivo vode je bio nizak, a zbog oseke je bio još niži, tako da je i na mestima gde je reka bila najdublja, voda muškarcima dosezala samo do grudi. Dvadesetak vojnika je zaronilo u reku. Pošto je prošao pored dvojice erlovih policajaca, Tomas je preskočio ostatke ograde i spustio se na obalu reke, prošaranu zabodenu strelama iz samostrela. Mesto je zaudaralo na izmet, pošto su stanovnici grada tu praznili svoje noćne posude. Dvanaest velških hobleara ušlo je u reku i Tomas im se pridružio, držeći svoj luk visoko iznad glave kako bi tetiva ostala suva. Strelci sa samostrelima su morali da ustanu iz svojih skloništa, iza visokih brodskih rubova da bi mogli da gađaju napadače u reci. Međutim, dok su stajali, bili su lake mete engleskim strelcima na obali pored grada. ƃɹo˙pɐoluʍopuɐʞlɐq Rečna struja bila je jaka i Tomas je mogao da pravi samo male korake. Strele su udarale po vodi oko njega. Vojnik na čelu pogođen je u vrat, a težina oklopa povukla ga je nadole tako da iza njega nije ostalo ništa, osim vrtloga krvave vode. U bočne strane broda bile su zarivene strele sa belim perjem. Francuz je pao preko ograde broda, a njegovo telo bi se trglo svaki put kada bi ga strela pogodila. Krv je kapala kroz otvore na brodu. „Pobijmo kopilad, pobijmo kopilad“, mrmljao je čovek pored Tomasa, koji je primetio da je to jedan od policajaca erla od Vorvika ; naime, kada je video da ne može da zaustavi napad odlučio je da se pridruži. Vojnik je nosio iskrivljeni falkon, koji je bio pola mač, a pola mesarska satara. Vetar je razduvao dim zapaljenih kuća, odneo ga je do reka, i ispunio vazduh ostacima zapaljene slame. Neki komadići su se zalepili za uvijena jedra dva ili tri broda, i oni su sada divlje goreli. Njihovi branioci su otišli na obalu. Drugi neprijateljski strelci povlačili su se pred prvim blatnjavim enlgeskim i velškim

vojnicima koji su se popeli na obalu između usidrenih brodova. Nebo je bilo puno strela koje su zviždale dok su letele iznad glava. Zvona na ostrvu su i dalje zvonila. Francuz je vikao iz spoljašnjeg utvrđenja, naređujući svojim ljudima da se rašire duž obale i da onda napadnu grupe Velšana i Engleza koje su se borile i klizale u rečnom mulju. Tomas je nastavio da gaca kroz vodu. Voda mu je dosegla do grudi, a onda je počela da se povlači. Borio se sa lepljivim muljem u rečnom koritu i nije obraćao pažnju na strele iz samostrela koje su padale u vodu oko njega. Strelac sa samostrelom se ispravio iza ograde broda i naeiljao je pravo u Tomasove grudi, onda su ga pogodile dve strele i pao je na leđa. Tomas je produžio i sada se penjao. Iznenađa je izašao iz reke i probijao se kroz klizavo mulje ka nastrešici najbliže dereglije. Video je da se vojnici još uvek bore na barikadi, primetio je takođe da reka vrvi od strelaca i hobelara koji su, umrljani muljem i natopljeni vodom, počeli da se izvlače na brodove. Preostali branioci imali su, osim samostrela, nešto malo drugog oružja, dok je većina strelaca nosila mačeve i sekire. Borba na usidrenim brodovima bila je jednostrana, pokolj je kratko trajao. Zatim je neorganizovana masa napadača, bez vođa, jurnula sa tih krvlju natopljenih paluba, i iz reke je otišla pravo na ostrvo. Naoružani vojnici erla od Vorvika išli su ispred Tomasa. Erl se uspentrao na strmi nasip prekriven travom i istog trenutka ga je u lice pogodila strela iz samostrela tako da je pao na leđa, a mala lokva krvi okružila je njegov šlem. Strela ga je pogodila pravo u koren nosa i ubila ga na mestu, a na licu mu je ostao uvređeni izraz. Njegov falkon je završio u mulju pored Tomasovih nogu. On je prebacio luk i podigao je oružje. Ono je bilo iznenađujuće teško. U falkonu nije bilo ničeg prefinjenog; bilo je to jednostavno oruđe za ubijanje sa ivicom napravljenom da seče duboko zbog težine širokog sečiva. Falkon je bio dobar za borbu prsa u prsa. Vil Skit je jednom prilikom rekao Tomasu da je video kada su škotskom konju odsekli glavu jednim udarcem falkona. Bilo je dovoljno videti jednu strašnu oštrica falkona i osetiti bol u stomaku. Velški hobelari bili su na deregliji i ubijali su njihove branioce. Zatim su uzviknuli na svom čudnom jeziku i otišli su na obalu. Tomas ih je sledio i našao se među poludelim napadačima koji su trčali ka redu visokih i bogatih kuća. Njih su branili vojnici koji su pobegli sa dereglija, i stanovnici Kana. Strelci sa samostrelima imali su vremena da odapnu po jednu strelu, međutim, bili su

nervozni i većina je promašila tako da su se napadači ustremili na njih kao lovački psi na ustreljenog jelena. Tomas je zamahnuo falkonom sa dve oštrice, strelac sa samostrelom je pokušao da se odbrani svojim lukom, međutim, njegova teška oštrica rasekla je dršku oružja kao da je bila napravljena od slonovače, a zatim se zarila u vrat Francuza. Kada je izvukao njegovo teško sečivo i šutnuo strelca sa samostrelom između nogu, mlaz krvi je šiknuo preko Tomasove glave. Velšanin je zabio oštricu koplja Francuzu između rebara. Tomas se sapleo o čoveka koga je oborio, uspostavio je ravnotežu i uzviknuo je engleski ratni poklič. „Sveti Đorđe!“ Ponovo je zamahnuo oštricom falkona i rasekao podlakticu čoveku sa buzdovanom. Bio je dovoljno blizu da je mogao da oseti dah tog čoveka i smrad njegove odeće. Jedan Francuz je mahao svojim mačem, dok je drugi udarao Velšanina buzdovanom sa gvozdenim vrhom. Bila je to kafanska tuča, sukob razbojnika, a Tomas je vrištao kao demon. Do đavola sa svima njima, mislio je. Bio je isprskan krvlju dok je šutirao i grebao ljude i krčio sebi put niz ulicu. Činilo se da je vazduh neprirodno gust, vlažan i topao; zaudarao je na krv. Buzdovan sa vrhom od gvožđa promašio je Tomasovu glavu samo za jedan prst, i udario je u zid, onda je Tomas zamahnuo falkonom naviše i zario ga je u čovekove slabine. Čovek je urliknuo, Tomas je nogom udario zadnji deo oštrice kako bi udarac bio potpun. ,,Kopile“, rekao je ponovo šutnuvši oštricu, ,,kopile.“ Velšanin je kopljem probo jednog čoveka potom su druga dvojica preskočila njegovo telo, da bi onda, dugih kosa i brada umrljanih krvlju, usmerili svoja koplja crvena od krvi u sledeći red branilaca. U ulici mora da se nalazilo više od dvadeset neprijateljskih vojnika, a Tomasa i njegovih pratilaca bilo je svega desetak, ali Francuzi su bili nervozni, a napadači samopouzdani i zato su zarivali u njih koplja, mačeve i falkone; samo su ih klali i probadali, sekli i proklinjali, ubijali u tom haosu letnje mržnje. Sve više i više Engleza i Velšana puzeći je izlazilo iz reke, a zvuk koji su pravili, bila je nesnosna buka, tražili su krv i ismevali su bogatog neprijatelja. Bili su to psi rata koji su pobegli iz svojih štenara i oni su osvajali ovaj veliki grad za koji su predvodnici engleske vojske pretpostavili da će mesecima blokirati napredovanje Engleza. Branioci su se podelili i razbežali. Tomas je oborio čoveka s leđa, onda je izvukao oštricu falkona, usled čega se čulo grebanja čelika o kost. Hobelari su šutirali vrata, proglašavajući kuće iza njih svojim vlasništvom. Grupa strelaca u zeleno-beloj livreji princa od Velsa išla je niz ulicu, sledeći Tomasa koji je ušao u

neku dugu i lepu baštu gde su stabla kruške rasla pored urednih leja. Pogodila ga je neskladnost tako lepog mesta ispod neba prekrivenog dimom i ispunjenog kricima. Bašta je bila oivičena rigulom, šebojem i božurima i stolicama ispod vinove loze na rešetkama, na trenutak je to mesto izgledalo kao delić neba, ali onda su strelci izgazili biljke, pokidali senicu i pregazili cveće. Grupa Francuza pokušala je da istera uljeze iz bašte. Došli su sa istoka pošto su se izdvojili iz grupe koja je čekala iza spoljašnjeg utvrđenja. Predvodila su ih tri naoružana konjanika sa plavim ogrtačima ukrašenim žutim zvezdama. Naterali su konje da preskoče niske ograde i vikali su dok podizali svoje duge mačeve spremne za napad. Strele su se zarivale u konje. Tomas nije zategao svoj luk iako su neki prinčevi strelci postavili strele na tetivu i ciljali u konje umesto u jahače. Strele su se zarivale duboko, konji su njištali, propinjali se i padali, a strelci su puzali preko leševa sa sekirama i mačevima. Tomas je otišao na desnu stranu, pratio je Francuze koji su išli peške. Većinu je činilo gradsko stanovništvo naoružano svim i svačim, počev od malih sekira i kuka za slamnate krovove, do prastarih mačeva koje su morali držati sa obe ruke. Tomas je falkonom isekao jaknu od kože, izvadio je sečivo i zamahnuo je njime tako da je krv kapljala sa oštrice, potom ga je ponovo zario. Francuzi su oklevali, videli su da još strelaca pristiže iz uličice i pobegli su u spoljašnje utvrđenje. Strelci su udarali jahače van sedla. Jedan od palih vojnika vrištao je dok su se sečiva usecala u njegove ruke i truplo. Plavo-žuti ogrtači bili su natopljeni krvlju. Tada je Tomas primetio da na plavom polju nisu žute zvezde, nego sokolovi. Sokolovi raširenih krila i ispruženih kandži. Bili su to ljudi ser Gijoma de Eveka! Možda je među njima bio i sam ser Gijom! Ali kada je pogledao namrgođena lica poprskana krvlju, video je da su sva trojica mladi muškarci. Ali, ser Gijom je bio tu, u Kanu, a to znači da i koplje mora da je u blizini, mislio je Tomas. Preskočio je ogradu i krenuo je niz sledeću ulicu. Iza njega, u kući kojom su hobelari počeli da komanduju, žena je zaplakala, a za njom i mnoge druge. Zvuk crkvenih zvona se polako gubio. Edvard III, po milosti božjoj, kralj Engleske, predvodio je blizu dvanaest hiljada naoružanih vojnika, a do tog trenutka bar pet hiljada se nalazilo na ostrvu. I još uvek su pristizali. Niko ih nije poveo tamo. Jedino naređenje koje su dobili, bilo je da se povuku. Međutim, oni ga nisu poslušali i osvojili su Kan, iako je

neprijatelj držao spoljašnje utvrđenje na mostu, odakle je odapinjao strele iz samostrela. Tomas je izašao iz poprečne u glavnu ulicu i pridružio se grupi strelaca koji su strelama zasuli kulu, a onda je, tako zaštićena strašna gomila Velšana i Engleza nadvladala Francuze koji su se sklonili ispod lučnog prolaza na spoljašnjem utvrđenju, pre nego što su napali branioce barikade na mostu, koji su sada napadani sa obe strane. Francuzi, videvši da im se približava propast, bacili su oružje i povikali da se predaju, ali strelci nisu bili raspoloženi za milosrđe. Oni su samo urlali i napadali. Bacali su Francuze u reku, onda je grupica vojnika rasturila barikadu i bacila je nameštaj i teretna kola sa mosta. Velika grupa Francuza, koja je čekala iza spoljašnjeg utvrđenja, raštrkala se po ostrvu, a kako je Tomas pretpostavio, većina je otišla da spase žene i kćeri. Njih su jurili osvetnički raspoloženi strelci koji su čekali na uđaljenoj strani mosta, a namrgođena grupa ljudi prošla je pored Tomasa i uputila se ka centru II Sen Žana, odakle se sada stalno čula vriska. Uzvik ,,pustošenje“ čuo sa svih strana. Kula na spoljašnjem utvrđenju još uvek je bila u rukama Francuza, mada oni više nisu upotrebljavali samostrele, jer su se bojali osvete engleskih strela. Niko nije ni pokušao da osvoji kulu, iako se jedna mala grupa strelaca nalazila na sredini mosta i gledala je zastave koje su visile sa bedema. Tomas se baš spremao da ode do centra ostrva kada je čuo topot konjskih kopita na kaldrmi, onda se okrenuo i video je desetak francuskih vitezova koji mora da su se krili iza spoljašnjeg utvrđenja. Ti vojnici su sada izjurili iz kapije i, sa spuštenim vizirima i kopljima, mamuzali su svoje konje prema mostu. Želeli su da se probiju kroz stari grad kako bi se sakrili u zamku. Tomas je napravio nekoliko koraka prema Francuzima, a onda je bolje razmislio o tome. Niko se ne bi suprotstavio dvanaestorici kompletno opremljenih vitezova. Međutim, on je video plavo-žute ogrtače, video je sokolove na vitezovom štitu, te je skinuo luk sa ramena i uzeo strelu iz torbe. Povukao je tetivu nazad. Francuzi su upravo mamuzali konje u pravcu mosta i Tomas je povikao: „Evek! Evek!“ Želeo je da vidi ser Gijoma, ako je to bio on, želeo je da vidi svog ubicu. Čovek u plavo-žutom ogrtaču se dopola okrenuo u sedlu, mada Tomas nije mogao da vidi lice svog neprijatelja, pošto je vizir na njegovom šlemu bio spušten. Oslobodio je strelu, ali istog trenutka pukla je tetiva i strela je otišla u stranu. Letela je nisko i zarila se čoveku u levu nogu umesto u krsta gde je Tomas naciljao. Izvukao je drugu strelu, medutim, dvanaest strelaca je već bilo na mostu,

kopita njihovih konja udarala su po kamenju, pravila su varnice na kaldrmi, a predvodnici su spustili svoja koplja kako bi odbili nekoliko strelaca koji su stajali sa strane, projurili su pored njega, i galopirali su udaljenim ulicama u pravcu zamka. Strela sa belim perom virila je iz butine viteza gde se duboko zarila. Tomas je odapeo i drugu strelu, ali ona se izgubila u dimu kada su francuski begunci nestali u uzanim ulicama starog grada. Zamak još uvek nije pao, ali su i grad i ostrvo pripadali Englezima. Oni još uvek nisu pripadali kralju pošto veliki plemići erlovi i baroni nisu još uvek osvojili nijedno od tih mesta. Oni su pripadali strelcima i hobelarima, a oni su se sada usredsredili na pljačkanje kanskog bogatstva. Sen Žan je bio, osim samog Pariza, najlepši, najbogatiji i najugledniji grad u severoj Francuskoj. Kuće su tamo bile lepe, bašte mirisne, ulice široke, crkve bogate, a svi građani, kako i treba da bude, civilizovani. U to prijatno mesto stigla je divljačka horda blatnjavih, krvavih vojnika, koji su na tom ostrvu pronašli blago o kome nisu ni sanjali. Ono što su helekini učinili bezbrojnim selima u Bretanji, dogodilo se sada tom velikom gradu. Bilo je to vreme za ubijanje, silovanje i ostale surove provode. Svaki Francuz je bio neprijatelj, a svaki neprijatelj je posečen mačem. Vođe gradskog garnizona, veliki ljudi Francuske, bili su sigurni na gornjim spratovima kule u spoljašnjem utvrđenju i ostali su tamo sve dok nisu prepoznli neke engleske plemiće kojima su mogli bezbedno da se predaju, a desetak vitezova pobeglo je u zamak. Nekolicina drugih plemića i vitezova uspela je da na konjima umakne Englezima i da pobegne preko južnog mosta na ostrvo, međutim, barem deset vojnika sa titulom, od čijeg otkupa se moglo obogatiti stotinak strelaca, posečeno je mačevima kao da su psi, tako da su od njih ostala unakažena tela i potoci krvi. Vitezovi i naoružani vojnici, koji su mogli da plate stotinu ili dve stotine funti za svoju slobodu, pogođeni su strelama ili su izudarani motkama u gnevnom ludilu koje je zahvatilo vojsku. A što se tiče skromnijih ljudi, građana koji su bili naoružani dugim deblima, motkama ili običnim noževima, oni su jednostanvo bili ubijeni. Kan, grad Vilijema Osvajača, grad koji se obogatio od pljačkanja Engleske, tog dana je bio ubijen i njegovo bogatstvo je ponovo pripalo Englezima. Ali ne samo njegovo bogatstvo, već i ženski svet u njemu. Biti žensko tog dana u Kanu, značilo je dobiti predukus pakla. Nisu mnogo palili pošto su vojnici želeli da kuće pljačkaju a ne da ih spale, ali ipak, đavola je među njim bilo više nego dovoljno. Muškarci su preklinjali za čast svojih žena i kćeri, a onda su morali

da gledaju kako tu čast gaze. Mnoge žene su se sakrile, ali brzo su bile ih pronašli vojnici koji su naučili da otkrivaju skrovita mesta na tavanima ili ispod stepenica. Žene su isterali na ulicu, skinuli ih, i paradirali njima kao trofejima. Ženu nekog trgovca, strašno debelu, upregli su u mala tovarna kola, a onda su je golu bičevali niz glavnu ulicu, koja je išla duž celog ostrva. Više od sat vremena strelci su je terali da trči, neki muškarci su se smejali do suza pri pogledu na njene velike naslage sala. A kada im je to dosadilo, gurnuli su je u reku gde se ona skupila, plakala i dozivala decu, sve dok je neki strelac, koji je isprobavao zaplenjeni samostrel, gađajući par labudova, nije strelom pogodio pravo u vrat. Vojniei natovareni srebmim posudem posrtali su preko mosta, dmgi su još uvek tragali za dragocenostima i umesto toga pronalazili pivo, jabukovaču ili vino, a ekscesi su se pogoršavali. Sveštenika su obesili o znak krčme nakon što je pokušao da zaustavi silovanje. Neki naoružani vojnici, ali samo nekolicina, pokušali su da obuzdaju teror, međutim, bili su nadvladani i ponovo saterani na most. Crkva svetog Žana, za koju se govorilo da se u njoj nalaze kosti prstiju svetog Jovana Božanskog, kopito konja svetog Pavla na kome je on jahao u Damask, kao i jedna od korpi u koju su stavljane čudesne vekne hleba i riba, pretvorena je u bordel gde su žene, koje su tu potražile utočište, prodavane iskeženim vojnicima. Muškarci su paradirali obučeni u svilu i čipku i kockali su se u žene od kojih su oteli ukrase. Tomas u tome nije učestovao. Ono što se događalo, nije mogao da zaustavi ni jedan čovek, a ni stotinu njih. Neka druga vojska mogla bi da zaustavi masovna silovanja, ali Tomas je znao da će, posle svega, opijenost okončati sve. On je umesto toga tragao za kućom svog neprijatelja, išao je iz ulice u ulicu, sve dok nije pronašao nekog Francuza na samrti i dao mu da pije vode, pre nego što ga je upitao gde živi ser Gijom de Evek. Covek je prevrnuo očima, borio se za dah i promucao je da se kuća nalazi u južnom delu ostrva. ,,Ne možeš je promaštiti“, rekao je čovek, „napravljena je od kamena, sva je od kamena, a iznad vrata izrezbarena su tri sokola.“ Tomas je išao u pravcu juga. Ratničke družine naoružanih vojnika erla od Vorvika silom su se iskrcavale na ostrvo kako bi uspotavile poredak, međutim, oni su se još uvek borili sa strelcima pored mosta, a Tomas se zaputio ka južnom delu ostrva koji nije nastradao kao ulice i prilazi u neposrednoj blizini mosta. Onda je preko krovova nekih opljačkanih radnji primetio kamenu kuću. Većina drugih građevina napravljena je od drveta i imala je slamnate krovove, dok je dvospratna vila ser Gijoma de Eveka bila skoro tvrđava. Njeni zidovi bili su od kamena, krov

od crepa, a prozori na njoj mali, pa ipak, neki strelci su ušli u tu kuću, jer je Tomas mogao da čuje vrisku. Prešao je preko malog trga gde je veliki hrast rastao kroz kaldrmu, popeo se uz kućne stepenice i prošao je ispod lulca ukrašenog sa tri izrezbarena sokola. Iznenadio ga je intenzitet gneva koji je osetio kada je video taj grb. Bila je to osveta, rekao je sebi, osveta za Hukton. Prošao je kroz hodnik i pronašao grupu strelaca i hobelara koji su se prepirali oko kuhinjskih sudova. Dvojica sluga ležali su mrtvi pored kamina u kome je vatra još uvek tinjala. Jedan od strelaca režeći je rekao Tomasu da su oni prvi stigli u kuću i da im sve što se nalazi u njoj pripada, ali pre nego što je Tomas uspeo da odgovori, čuo je vrisak sa gornjeg sprata, onda se okrenuo i potrčao uz velike drvene stepenice. Iz hodnika na spratu ulazilo se u dve sobe, a Tomas je gumuvši otvorio jedna vrata, i video je kako se strelac u livreji princa od Velsa bori sa nekom devojkom. Covek je već dopola pokidao njenu bledoplavu haljinu, a ona se borila kao lisica, grebala ga je po licu i šutirala u kolenice. A onda, baš kada je Tomas ušao u sobu, čovek ju je savladao tako što ju je snažno udario po glavi. Devojka je ostala bez daha i pala je nazad u širok i prazan kamin, kada se strelac okrenuo ka Tomasu. ,,Ona je moja“, rekao je odsečno, ,,idi i nađi sebi neku drugu.“ Tomas je pogledao devojku. Imala je sveltu kosu, bila je tanka i plakala je. Setio se Žanetine patnje nakon što ju je vojvoda silovao i nije mogao da podnese da se takva bol nanese i nekoj drugoj devojci, pa čak ni devojci u vili ser Gijoma de Eveka. „Mislim da si je dovoljno povredio“, rekao je. Prekrstio se, setivši se grehova počinjenih u Bretanji. „Pusti je“, dodao je. Strelac, čovek sa bradom, desetak godina stariji od Tomasa, potegao je mač. Bilo je to staro oružje, snažno i široke oštrice, a vojnik ga je držao samopouzđano. „Slušaj momče“, rekao je, „voljan sam da te pustim da izađeš kroz ona vrata, a ako to nećeš da uradiš, onda sam spreman da prospem tvoja prokleta creva od zida do zida.“ Tomas je stegao falkon. „Zakleo sam se svetom Ginefortu“, odgovorio je vojniku, ,,da ću štititi sve žene.“ „Ti si prokleta budala." Čovek je jurnuo ka Tomasu, zamahnuo je oružjem, a Tomas je koraknuo nazad i uzvratio je udarac tako da su sečiva varničila dok su odzvanjala. Bradati

vojnik je brzo došao sebi, ponovo je jurnuo, te je Tomas još jednom ustuknuo i odgurnuo mač falkonom. Devojka je sve to posmatrala iz kamina, razrogačenih plavih očiju. Tomas je zamahnuo svojim širokim sečivom, promašio i mač ga je skoro zakačio, međutim, na vreme se izmakao. Zatim je šutnuo bradatog vojnika u koleno, tako da je ovaj zašištao od bola, potom je Tomas zamahnuo falkonom, kao da kosi seno, i posekao vrat bradatog čoveka. Krv je šiknula po sobi, kada je čovek, bez glasa, pao na pod. Falkon mu je ozbiljno povredio glavu, krv je još uvek tekla iz otvorene rane kada je Tomas klekao pored svoje žrtve. „Ako te iko pita“, rekao je devojci na francuskom, „reci da je tvoj otac uradio ovo, a onda pobegni." Upao je u previše nevolja nakon što je ubio štitonošu u Bretanji, i nije hteo da se tom zločinu doda i smrt tog strelca. Uzeo je četiri novčića iz strelčeve torbice, a onda se nasmešio devojci, koja je ostala neverovatno smirena iako je čoveku, ispred njenih očiju, skoro odrubljena glava. „Neću te povrediti“, rekao je Tomas, ,,obećavam.“ Ona ga je posmatrala iz kamina. „Stvarno nećeš?“ ,,Ne danas", odgovorio je ljubazno. Onda je ustala, vrteći glavom kako bi se oslobodila nesvestice koju je osećala. Povukla je svoju haljinu skoro do vrata i povezala pokidane delove trakama. ,,Ti me možda nećeš povrediti“, rekla je, ,,ali drugi hoće.“ „Neće te povrediti ako ostaneš sa mnom“, rekao je Tomas. „Uzmi ovo“, skinuo je veliki tamni luk sa ramena, odvezao tetivu i dobacio joj ga je. „Nosi to“, rekao je, ,,i svi će znati da si žena jednog strelca. Tada niko neće smeti da te takne.“ Namrštila se zbog težine luka. „Niko me neće povrediti?“ „Ne ako budeš nosila luk“, Tomas joj je ponovo obećao. ,,Da li je ovo tvoja kuća?“ ,,Ja radim ovde“, rekla je. ,,Za ser Gijoma de Eveka?“, upitao ju je, a ona je potvrdno klimnula glavom. ,,Da li je on ovde?“ Devojka je odrečno zatresla giavom. ,,Ne znam gde je.“ Tomas je zaključio da je njegov neprijatelj u zamku gde pokušava da izvuče strelu iz butine. ,,Da li on ovde čuva jedno koplje?“, upitao ju je, „veliko crno koplje sa srebrnom oštricom?“ Ona je brzo odmahnula glavom. Tomas se namrštio. Primetio je da devojka drhti. Bila je hrabra, ali verovatno ju je krv koja je tekla iz vrata mrtvog čoveka, činila nespokojnom. Primetio je takođe da je ona lepa uprkos modricama na licu i

prljavštini u njenoj zamršenoj svetloj kosi. Imala je duguljasto lice koje su njene krupne oči činile ozbiljnim. ,,Da li je tvoja porodica ovde?“, upitao ju je Tomas. „Majka mi je umrla. Nemam nikoga, osim ser Gijoma.“ ,,A on te je ovde ostavio samu?“, upitao ju je Tomas podrugljivo. ,,Nije!“, protestovala je. ,,On je mislio da ćemo mi biti sigurni u gradu, ali onda, kada je vaša vojska došla, vojnici su odlučili da umesto grada brane ostrvo. Napustili su grad! Pošto se sve bogate kuće nalaze ovde.“ Zvučala je ozlojeđeno. ,,A šta ti radiš za ser Gijoma?“, upitao ju je Tomas. ,,Spremam“, rekla je, ,,i muzem krave koje se nalaze na drugoj strani reke.“ Trgla se kada je čula Ijutitu viku vojnika na trgu. Tomas se nasmešio. „Sve je u redu, niko te neće povrediti. Drži čvrsto taj luk. Ako te neko pogleda, kaži: ‘Ja sam žena strelca.’ Ponovio je to polako, a onda je tražio od nje da ponavlja tu rečenicu sve dok nije bio zadovoljan njenim izgovorom. „Dobro je!“ Nasmešio joj se. „Kako se zoveš?“ „Eleanor." Sumnjao je da uopšte ima smisla da ponovo pretraži kuću, iako je to već učinio, ali ni u jednoj od soba nije pronašao sakriveno koplje svetog Đorđa. U kući nije bilo ni nameštaja, ni tapiserija, ničega od istinske vrednosti, osim sitnijih stvari i lonaca i sudova u kuhinji. Sve dragocenosti, rekla je Eleanor, odnete su u zamak pre nedelju dana. Tomas je bacio pogled na polomljene suđove na kuhinjskim policama od kamena. „Koliko dugo radiš za njega?“, upitao je. „Ceo svoj život“, rekla je Eleanor, a onda je dodala stidljivo, „imam petnaest godina.“ „I nikada nisi videla veliko koplje koje je on doneo iz Engleske?“ ,,Ne“, rekla je širom otvorenih očiju, ali nešto u izrazu njenog lica nateralo je Tomasa da pomisli da ona ne govori istinu, iako je nije ispitivao. Odlučio je da će je ispitati kasnije, kada bude uvidela da može da mu veruje. „Bolje ti je da ostaneš sa mnom“, rekao je Eleanor, ,,jer te onda niko neće povrediti. Odvešću te do mesta gde smo se utaborili, a kada naša vojska bude krenula dalje, ti se možeš vratiti ovamo.“ A mislio je zapravo da ona može da ostane sa njim i da postane žena strelca, ali i to, kao i koplje, moglo je pričekati dan ili dva. Klimnula je glavom i prihvatila je sudbinu staloženo. Mora da se molila da bude pošteđena silovanja koja su se događala širom Kana, a Tomas je bio odgovor

na njenu molitvu. Dao joj je i torbu sa strelama tako da je izgledala baš kao prava žena jednog strelca. „Moraćemo da prođemo kroz grad“, rekao je Eleanor dok ju je vodio niz stepenice, ,,i zato budi pored mene.“ Spustio se niz spoljašnje stepenice kuće. Mali trg je sada bio pun naoružanih konjanika koji su nosili grb sa medvedom i zašiljene motke. Erl od Vorvika ih je poslao da zaustave pokolj i pljačku, oni su zurili u Tomasa ljutito, a on je onda podigao ruke kako bi pokazao da ne nosi nikakvo oružje i provukao se između konja. Odmakao je možda desetak koraka kada je shvatio da Eleanor nije sa njim. Nju su uplašili jahači u prljavim oklopima i natmurenih lica uokvirenih čelikom tako da je oklevala na vratima kuće. Tomas je otvorio usta da je pozove i baš u tom trenutku neki jahač je mamuzao konja prema njemu, izranjajući ispod grana hrasta. Tomas je pogledao gore, a onda je udaren ravnom stranom mača po glavi, i srušio se, a uvo mu je krvarilo po kaldrmi. Falkon mu je ispao iz ruke, a kada ga je jahačev konj udario po glavi, Tomasu je pred očima sevnulo. Vojnik se spustio iz sedla i oklopljenim stopalom stao Tomasu na glavu. Tomas je osetio bol. čuo je kako ostali naoružani vojnici protestuju , ali kada ga je jahač još jednom šutnuo, više nije ništa osećao. Međutim, nekoliko trenutaka pre nego što je izgubio svest, prepoznao je napadača. Ser Sajmon Džekil, usprkos sporazumu sa erlom, hteo je da se osveti. Možda je Tomas imao sreće. Možda je njegov anđeo čuvar, bilo da je to bio pas ili čovek, pazio na njega, jer da je ostao pri svesti, patio bi. Ser Sajmon je potpisao sporazum sa erlom prethodne večeri, međutim, kada je video Tomasa, u njemu više nije bilo milosti. Pamtio je kako su ga ponizili dok su ga nagog gonili kroz šumu i setio se kako ga je bolelo kada mu se strela iz samostrela zarila u nogu, zbog čega je još uvek hramao. Sve te uspomene u njemu nisu izazvale ništa drugo do želje da Tomasu priušti dugo, sporo mučenje od koga će strelac vrištati. Ali Tomasa je ošamutila ravna strana mača i šutiranje u glavu tako da on nije bio svestan da su ga dvojica naoružanih vojnika odvukla do hrasta. U početku su vojnici erla od Vorvika pokušali da zaštite Tomasa od ser Sajmona, ali kada je on počeo da ih ubeđuje da je taj čovek dezerter, lopov i ubica, oni su promenili mišljenje. Hteli su da ga obese. A ser Sajmon je bio spreman da im to dozvoli. Ako bi vojnici obesili Tomasa kao dezertera, onda niko ne bi mogao da optuži ser Sajmona da je pogubio

strelca. On bi održao reč, a erl od Northemptona bi morao da mu isplati njegov deo novca od nagrade. Tomas bi bio mrtav, a ser Sajmon bi bio i bogatiji i srećniji. Naoružani vojnici su bili spremni da ga smaknu čim su čuli da je Tomas i ubica i lopov. Oni su dobili naređenje da obese dovoljno buntovnika, lopova i siledžija kako bi umirili vojsku, ali taj kvart na ostrvu, budući da je bio najudaljeniji od starog grada, nije doživeo zverstva poput onih koja su se dogodila na severnoj polovini ostrva. I tako je tim naoružanim vojnicima uskraćena mogućnost da upotrebe konope za vešanje, kako je erl naredio. A sada su imali žrtvu i jedan vojnik je prebacio konop preko grane hrasta. Tomas je malo čega bio svestan. Nije ni osetio kada ga je ser Sajmon pretresao i isekao torbicu sa novcem ispod tunike; nije ni osetio kada su mu vezali konopac oko vrata. Bio je samo donekle svestan smrada konjske mokraće, a onda je iznenada počelo da ga steže oko vrata, a pošto mu se vid polako vraćao, pred očima mu je sve bilo crveno. Osetio je da je povučen u vazduh, pokušao je da udahne duboko zbog užasnog bola koji mu je stezao grlo, ali nije mogao to da učini i jedva je disao; osetio je kako se guši i kako mu grlo gori dok mu zadimljeni vazduh grebe dušnik. Hteo je da vrišti prestravljen, ali mu piuća nisu mogla pružiti ništa sem agonije. U trenutku lucidnosti shvatio je da se njiše i trza. i iako se zgrčenim prstima uhvatio za vrat, nije mogao da olabavi čvor. A onda je užasnut počeo da mokri po sebi. „Kukavno kopile“, dreknuo je ser Sajmon, a onda je udario Tomasa mačem, međutim, samo ga je malo isekao oko pojasa i zaljuljao je telo na konopcu. „Ostavi ga sada“, rekao je jedan od naoružnih vojnika. „Sigurno je već mrtav“, rekao je neko, a onda su posmatrali sve dok Tomasovi pokreti nisu postali grčeviti. Zatim su uzjahali konje i odjahali. Grupa strelaca je posmatrala događaj iz jedne od kuća na trgu. Njihovo prisustvo je uplašilo ser Sajmona, koji je pomislio da su to možda Tomasovi prijatelji, tako da je, kada su erlovi ljudi napustili trg, i on odjahao sa njima. Njegovi sledbenici su pretraživali obližnju crkvu svetog Mišela, a ser Sajmon je došao do tog trga samo zato što je primetio visoku kuću od kamena i pitao se da li u njoj ima nečega što bi on mogao da otme. Umesto toga, pronašao je Tomasa, a on je sada bio obešen. To nije bila osveta kakvu je ser Sajmon sanjao, ali je i u njoj bilo nekog zadovoljstva i to mu je bila nadoknada. Tomas nije osećao više ništa. Sve je bila tama i nije više bilo bola. On je odigrao ples na konopcu i bio je na putu za pakao. Glava mu je bila oklembešena

na jednu stranu, telo mu se još uvek blago ljuljalo, noge su mu se trzale, šake savijale, a sa stopala mu je kapala mokraća. Vojska se zadržala pet dana u Kanu. Zarobljeno je oko tri stotine francuskih plemića za koje se mogao tražiti otkup, a zatim su sprovedeni na sever odakle su mogli isploviti za Englesku. Povređeni engleski i velški vojnici odneti su u ženski samostan gde su ležali, njihove rane su tako zaudarale da su se princ i njegova pratnja premestili u muški samostan gde se nalazio kraIjev štab. Tela izmasakriranih građana sklonjena su sa ulice. Sveštenik iz kraljeve pratnje pokušao je da mrtve pristojno sahrani, shodno hrišćanskim običajima, ali kada je u dvorištu Sen Žana iskopan zajednički grob, u njega su mogli smestiti samo petsto tela. A pošto nije bilo dovoljno ni vremena ni lopata da se sahrani ostatak, četiri i po hiljade leševa bačeno je u reku. Preživelo stanovištvo koje je ispuzalo iz svojih skrovišta, kada je pljačkanje završeno, lutalo je rečnim obalama i tražilo rođake među leševima koje je izbacila oseka. Njihove potrage su prekidali divlji psi i kreštava jata gavranova i galebova koji su se međusobno svađali, dok su se gostili naduvenim telima. Zamak je još uvek bio u rukama Francuza. Njegovi zidovi bi-i su visoki i debeli i nijedne merdevine nisu bilo dovoljno dugačke. Kralj je poslao glasnika da zatraži predaju gamizona, međutim, francuski plemići su to ljubazno odbili, a onda su pozvali Engleze da učine najgore moguće, uvereni da nijedno oruđe za bacanje kamenja ili katapult ne može da baci kamen tako visoko da bi mogao da probije visoke zidove. Kralj je zaključio da su oni u pravu, te je umesto toga naredio svojim tobdžijama da razvale zidine zamka. Pet najvećih vojničkih topova vukli su kroz stari grad na teretnim kolima. Tri topa imala su duge cevi napravljene od kovanog gvožđa, spojene čeličnim obručima, dok su dva to a bila izlivena od mesinga od erkvenih zvona. Ličili su na krčage sa okruglim stomacima, uzanim vratovima i otvorenim ustima. Svi topovi bili su dugi pet stopa i bile su im potrebne tanke nožice kako bi ih mogli premestiti sa teretnih kola na drvena postolja. Postolja su stavljena na drvene osnove. Tlo ispod kola sa topovima bilo je podignuto, kako bi cevi bile uperene u kapiju zamka. Srušite kapiju, naredio je kralj, i mogao je da pusti svoje strelce i naoružane vojnike da napadnu. Onda su tobdžije, a većinu su činili vojnici iz Flandrije i Italije vični toj veštini, napravile barut. Napravili su ga od šalitre, sumpora i ćumura, pošto je šalitra bila teža od ostalih sastojaka, padala je na dno buradi, dok se ćumur uvek podizao na vrh, tako

da su tobdžije morale dobro da promešaju mešavinu pre nego što bi kutlačama sipale smrtonosni prašak u cevi topova. A onda bi u uzani deo cevi stavili ašov ilovače, napravljene od vode i gline, pre nego što bi ugurali i grubo napravljene kugle od kamena koje su predstavljale projektile. Ilovača je trebalo da zatvori komoru za pucanje kako eksplozija ne bi izgubila snagu pre nego što vatra zahvati sav barut. Zatim bi dodali još ilovače oko kamenih kugli kako bi njome ispunili prostor između projektila i cevi, a onda su tobdžije morale da čekaju dok se ilovača ne stvrdne i jače zapečati ekplozivno punjenje. Ostala tri topa mogli su brže napuniti. Svaka gvozdena cev postavljena je na masivno drveno postolje koje je pratilo dužinu cevi topa, a onda je savijena pod pravim uglom tako da je ležište topa bilo naslonjeno na gredu od hrastovine. Ležište dugo jednu četvrtinu dužine cevi, bilo je odvojeno od nje, i mogla se podići sa postolja i postaviti uspravno gde bi ga napunili dragocenim tamnim barutom. Cim bi napunili tri komore u ležištu topa zatvorili bi ih sa tri zapušača od vrbe, kako bi eksplozivno punjenje ostalo unutra, a zatim bi cevi vratili u ležište. Tri topovske cevi su već bila napunjene, dve su napunjene kamenim kuglama, a treća punjenjem dugim jedan jard, džinovskom strelom napravljenom od gvodžđa. Tri komore u ležištu na topu morale su da budu čvrsto naslonjene na cevi topova kako snaga eksplozije ne bi otišla kroz spojeve između dva dela na topu. Tobdžije su koristile klinove od drveta koje bi zabijali između ležišta topa i postolja od hrastovine. A usled svakog udarca malja spojevi su bili sve čvršći. Ostale tobdžije su gurale barut kutlačama u preostale komore u ležištu iz kojih je trebalo da ispale sledeći plotun. Za sve to je bilo potrebno vreme bilo je potrebno više od sat vremena da se ilovača stegne u dve topovske cevi a posao je privukao mnogo radoznalih posmatrača koji su stajali na razumnoj udaljenosti gde su bili zaštitćeni od rasprslih komadića u slučaju da neka od tih čudnih mašina eksplodira. Francuzi, isto tako radoznali, posmatrali su iz zamka. S vremena na vreme, branilac bi odapeo strelu iz samostrela, ali domet je bio velik. Jedna strela je paia na dvanaest jardi od topova, dok su sve ostale pale dovoljno daleko, a svaki promašaj strelci bi pozdravili navijanjem. I na kraju su se Francuzi smirili i samo su posmatrali. Iz tri topovske cevi moglo se prvo pucati, pošto se tu nije morala ubaciti ilovača, međutim, kralj je želeo da se prvi plotuni ispale istovremeno. Zamišljao je snažnu eksploziju u kojoj bi pet projektila uništilo kapiju zamka, a kada kapija padne, dozvolio bi tobdžijama da se obruše na luk iznad kapije. Glavni tobdžija,

visoki, neraspoloženi Italijan, objavio je konačno da su topovi spremni, a onda su doneli fitilje. Fitilji su napravljeni od kratke, šuplje slame ispunjene barutom, čiji su vrhovi zapečaćeni glinom, potom su ih gurnuli u uzane otvore za paljenje baruta. Zatim je glavni tobdžija skinuo glineni vrh sa gomjeg kraja svakog fitilja i prekrstio se. Sveštenik je već blagoslovio topove, poprskao ih svetom vodicom, a sada je glavni tobdžija klekao i pogledao kralja, koji je jahao visokog sivog pastuva. Kralj, svetle brade i plavih očiju, pogledao je gore u zamak. Na zidinama zamka visila je nova zastava, na kojoj je Bog ispruženom rukom blagosiljao zlatni Ijiljan. Vreme je, mislio je, da pokaže Francuzima na čijoj je strani Bog zaista. ,,Pali“, rekao je ozbiljno. Petorica tobdžija su se opskrbila fitiljima dugačkim štapovima obmotanim zapaljenim platnom. Stajali su mimo pored svojih topova i, na signal Italijana, zapalili su fitilje. Prvo se čulo šištanje, zatim je izašao dim kroz otvore za paljenje, a onda su se ždrela pet topova izgubila u oblaku sivo-belog dima, kad je pet ogromnih plamenova izletelo iz topova, a sami topovi, pričvrščeni za postolja, išli su po daskama unazad i udar-li su gomilu zemlje nagomilane iza svakog ležišta. Buka je bila glasna i od najjače grmljavine. Bila je to buka koja je fizički udarala po bubnim opnama i vraćala se poput eha kroz svetle zidove zamka. A kada je zvuk najzad nestao, dim se još uvek primećivao u zaklonima ispred topova koji su sada ležali krivo u kolima, dok su im se cevi još uvek dimile. Buka je prepala hiljade ptica u gnezdima na krovovima starog grada, i na višim tornjevima zamka, pa ipak, činilo se da kapija nije oštećena. Kamene kugle razbile su se o zidine, a barut je samo napravio brazdu na prilaznom putu. Francuzi, koji su se sakrili iza zidina zamka kada se začula buka i pojavio dim, ustali su sada i vređali su tobdžije kada su oni stoički počeli da pune svoje oružje. Kralj, star trideset četiri godine ne tako samopouzdan kako je njegov izgled nagovestio, mrštio se dok se dim razilazio. ,,Dai smo upotrebili dovoljno baruta?“, upitao je glavnog tobdžiju. Njegovo pitanje je na italijanski jezik morao da prevede sveštenik. „Ako upotrebimo još baruta, gospodine", rekao je Italijan, „topovi će se raspasti.“ Govorio je nerado. Ljudi uvek očekuju da njegove naprave čine čuda, a on se umorio od objašnjavanja da je čak i cmom baratu potrebno i vreme i strpljenje kako bi obavio posao.

,,Ti znaš najbolje“, rekao je kralj sumnjičavo, „siguran sam da ti znaš najbolje.“ Krio je svoje razočaranje pošto se nadao da će se ceo zamak srušiti, kao da je od stakla, kada ga pogodi projektil. Njegova pratnja, uglavnom stariji muškarci, bila je puna prezira budući da nije imala poverenja u topove, a još manje u italijanske tobdžije. ,,Ko je ta žena sa mojim sinom?“, upitao je kralj svog pratioca. ,,To je grofica od Armorike, gospodine. Pobegla je iz Bretanje.“ Kralj je zadrhtao, ali ne zbog Žanet, već zato što je miris baruta bio oštar. „Brzo raste“, rekao je sa trunkom ljubomore u glasu. On je delio krevet sa ljupkom seljančicom, koja je znala da mu udovolji, ali nije bila ni upola lepa kao tamnokosa grofica u pratnji njegovog sina. Žanet, nesvesna da je sam kralj posmatra, gledala je zamak tražila bilo kakav znak da je pogođen projektilom iz topa. ,,I šta se dogodilo?“, upitala je princa. „Potrebno je vreme“, rekao je princ, prikrivajući vlastito iznenađenje što kapija zamka nije magično nestala u eksploziji krhotina. ,,Kažu“, nastavio je, ,,da ćemo se u budućnosti boriti samo topovima. Ja to, međutim, ne mogu ni da zamislim.“ „Zabavni su“, rekla je Žanet, dok je tobdžija nosio kofu sa komadićima ilovače ka najbližem topu. Trava je na nekoliko mesta gorela ispred topova, a vazduhom se širio smrad sličan mirisu pokvarenih jaja, koji je bio gadniji od smrada leševa u reci. „Ako te to zabavlja, draga moja, onda mi je drago što imamo te naprave“, rekao je princ, a onda se namrštio pošto se grupa njegovih strelaca u odorama bele i zelene boje podsmevala tobdžijama. „Šta se dogodilo sa čovekom koji te je doveo iz Normandije?“, upitao ju je. „Trebalo bi da mu se zahvalim zbog pomoći koju ti je pružio.“ Žanet se uplašila da je pocrvenela, ali se trudila da joj glas zvuči bezbrižno. „Nisam ga videla otkako smo došli ovamo.“ Princ se okrenuo u sedlu. ,,Bohune!“, pozvao je erla od Northemptona. „Zar se nije lični strelac moje dame pridružio tvojim momcima?“ ,,Da, gospodine, jeste.“ ,,I gde je on, onda?“ Erl je slegao ramenima. „Nestao je. Mislimo da je poginuo prilikom prelaska reke.“ „Jadan momak“, rekao je princ, „jadan momak.“

A Žanet je, na svoje iznenađenje, osetila tugu. A onda je poraislila da je raožda tako i najbolje. Ona je bila udovica jednog grofa, a sada je prinčeva ljubavnica, a Tornas, ako se nalazio na dnu reke, nikada neče moči da kaže istinu. „Jadan čovek“, rekla je nemarno, ,,a ponašao se tako galantno prema meni.“ Nije gledala u princa kako on ne bi primetio njeno zarumene-olice, i onda je, na svoje krajnje zaprepašćenje, primetila da gleda pravo u ser Sajmona Džekila, koji je, sa drugom grupom vitezova, došao zbog zabave sa topovima. Ser Sajmon se smejao jer mu je očigledno bilo zabavno što je tako mnogo buke i dima, imalo tako malo efekta. Žanet, ne verujući svojira sopstvenim očima, piljila je samo u njega. Prebledela je. Pogled na ser Sajmona vratio joj je u misli uspomene na njene najgore dane u La Roš-Derijenu, dane straha, siromaštva, poniženja i neizvesnosti u pogledu toga kome da se obrati za pomoć. „Bojim se da nikada nećemo moći da nagradimo tog momka“, rekao je princ, još uvek govoreći o Tomasu, a onda je primetio da Žanet ne obraća pažnju. „Draga moja?“, pozvao ju je princ, ali ona je i dalje skretala pogled. „Moja damo?“ Princ joj se obratio glasnije i dotakao joj je ruku. Ser Sajmon je primetio da se neka žena nalazi u prinčevom društvu, ali još uvek nije shvatio da je to Žanet. On je samo video da vitka dama u bledozelenoj haljini sedi postrance u sedlu na skupocenoj kobili ukrašenoj zelenim i belim trakama. Žena je nosila visoki šešir sa koga je na vetru lepršao veo. Veo je pokrivao njen profil, a ona je sada gledala pravo u njega, u stvari, pokazivala je na njega i, na njegov užas, prepoznao je groficu. Prepoznao je i barjak mladog čoveka pored nje, mada u početku nije mogao da veruje da se ona nalazi u društvu princa. Tada je opazio namrgođenu pratnju muškaraca u oklopima iza momka svetle kose i prvo je poželeo da pobegne, ali umesto toga nervozno je pao na kolena. I dok su mu se princ, Žanet i jahači približavali, on se bacio na zemlju koliko je dug i širok. Srce mu je divlje lupalo, a um mu se uspaničio. „Kako se zovete?“, upitao je princ strogo. Ser Sajmon je otvorio usta, ali reči nisu izlazile. „Zove se ser Sajmon Džeki, rekla je Žanet osvetnički. „Počeo je da me svlači, gospodine, i da me nisu spasli, silovao bi me. Ukrao mi je novac, bojnu opremu, konje i brodove, a uzeo bi mi i čast sa istom slašću kojom vuk otima jagnje.“ ,,Da li je to istina?“, zahtevao je princ.

Ser Sajmon nije bio u stanju da govori, ali je zato intervenisao erl od Northemptona. „Brodovi, bojna oprema i konji, gospodine, bili su ratni plen. Za njih je dobio nagradu.“ ,,A šta je sa ostalim, Bohune?“ ,,Sa ostalim, gospodine?“ Erl je slegao ramenima. ,,U pogledu ostalih stvari ser Sajmon mora sam da da objašnjenje.“ „Izgleda da je zanemeo“, rekao je princ. ,,Da li ste vi to izgubili jezik, Džekile?“ Ser Sajmon je podigao glavu i uhvatio je Žanetin pogled, a on je bio tako trijumfalan da je on ponovo spustio glavu. Znao je da treba nešto da kaže, bilo šta, ali činilo mu se da je jezik prevelik za njegova usta i bojao se da bi samo promucao neku glupost, tako da je nastavio da ćuti. ,,Vi ste pokušali da ukaljate čast ove dame“, princ je optužio ser Sajmona. Edvard od Vudstoka je imao visoko mišljenje o kavaljerstvu, jer su mu njegovi učitelji uvek čitali romantične priče. Do tog trenutka je već shvatio da rat nije onako nežan kako su to ručno pisane knjige nagoveštavale, ali on je zaista verovao da oni koji su na visokim društvenim položajima, treba da budu kavaljeri bez obzira na to kako se običan svet ponaša. A princ je bio i zaljubljen, još jedan ideal podstaknut romantičnim pričama. Žanet ga je osvojila, i on je čvrsto odlučio da uzdigne njenu čast. Ponovo je nešto rekao, međutim, njegove reči se nisu čule zbog paljbe iz topa. Onda su se svi okrenuli i piljili su u zamak, ali kugle od kamena su se samo razbile o vrata na kuli ne načinivši pravu štetu. ,,Da li ste spremni da se borite sa mnom za čast ove dame?“, upitao je princ ser Sajmona. Ser Sajmon bi bio srećan da se bori sa princom samo ako bi mogao da bude siguran da mu pobeda neće doneti neke represalije. Znao je da mladić uživa reputaciju ratnika, pa ipak, princ još uvek nije odrastao, a nije bio ni jak ni iskusan kao ser Sajmon, a samo je budala mogla da se suprotstavi princu i očekuje da če pobediti. Sam kralj, to je bila istina, odlazio je na turnire, ali činio je to prerušen u jednostavne oklope, i nije nosio ogrtač, tako da njegovi protivnici nisu znali sa kime se bore. Ali ako bi se ser Sajmon borio sa princom, ne bi se usudio da upotrebi svu svoju snagu zato što bi mu za svaku nanetu povredu prinčeve pristalice naplatile hiljadu puta. lako je ser Sajmon oklevao, namrgođeni muškarci iza princa mamuznuli su svoje konje napred, kao da se tako preporučuju za borbu. Ser Sajmon, suočen sa stvarnošću, odmahivao je glavom.

„Ako ne želita da se borite“, rekao je princ visokim, jasnim glasom, „onda moramo da pretpostavimo da ste krivi i moramo zahtevati od vas nadoknadu. Vi dugujete ovoj dami bojnu opremu i mač.“ „Bojna oprema je pošteno uzeta, gospodine“, naglasio je erl od Northemptona. „Nijedan muškarac ne može uzeti bojnu opremu i oružje od žene pošteno“, odbrusio je princ. „Gde se sada nalazi ta bojna oprema, Džekile?“ „Nestala je, gospodine“, ser Sajmon je govorio prvi put. Želeo je da princu ispriča celu priču o tome kako je Žanet organizovala zasedu, ali ta priča se završavala njegovim poniženjem, te je bio dovoljno razuman da to zadrži za sebe. „Onda će taj oklop biti dovoljan“, presudio je princ. „Skini ga. Predaj i mač.“ Ser Sajmon je zaprepašćeno gledao u princa i video je da je on ozbiljan. Onda je otkopčao pojas za mač i pustio ga je da padne, potom je skinuo oklop preko glave, tako da je ostao samo u košulji i pantalonama. „Sta se nalazi u toj torbici?“, zahtevao je princ, pokazao je na tešku torbu od kože obešenu ser Sajmonu oko vrata. Ser Sajmon je tražio neki odgovor, ali nije pronašao nijedan osim istine, a istina je bila da ta torbica predstavljala podeblji novčanik koji je on uzeo od Tomasa. ,,To je novac, gospodine.“ „Onda ga predaj ovoj dami.“ Ser Sajraon je skinuo torbu preko glave i predao ju je Žanet, koja se slatko nasmejala. „Hvala vam, ser Sajmone“, rekla je. „Vaš konj je takođe globa“, proglasio je princ, ,,i napustićete ovaj vojni kamp do podneva pošto niste dobrodošli u naše društvo. Možete se vratiti kući, Džekile, ali ni u Engleskoj nećete imati našu naklonost.“ Ser Sajmon je prvi put pogledao princa u oči. Ti jadno, malo štene, na čijim se usnama još uvek oseća majčino mleko, ti golobradi momče, ali se onda samo stresao pogođen hladnoćom prinčevih očiju. Naklonio se znajući da je prognan. Znao je da to nije fer, ali ništa nije mogao da uradi, osim da se požali kralju, a kralj mu nije dugovao nikakvu uslugu, a pošto nijedan moćni čovek nije želeo da se zauzme za njega, bio je prognanik. Mogao je da ode kući u Englesku, međutim, tarao bi se brzo pročulo da nije u naklonosti kralja i život bi mu bio beskrajna patnja. Zato se naklonio, okrenuo i udaljio u prljavoj bluzi, dok su ga vojnici u tišini puštali da prođe.

Topovi su i dalje gruvali. Tog dana su ispalili četiri plotuna i osam sledećeg dana, a u smiraj drugog dana, na kapiji zamka nalazio se procep kroz koji je mogao da prođe izgladneli vrabac. Topovi nisu učinili ništa, osim što su razbili kamene kugle zidine zamka i što su tobdžije od njih bolele uši. Ni jedan jedini Francuz nije poginuo, a tobdžija i strelac su poginuli kada se mesingani top rasprsao u milijardu crvenih, usijalih, metalnih parčića. Kada je shvatio da su mu pokušaji smešni, kralj je naredio da se topovi odnesu i da se obustavi opsada zamka. Sledećeg dana je cela vojska napustila Kan. Marširali su u pravcu istoka, išli su u Pariz, a za njima su se vukla teretna kola, svi pratioci vojničkog kampa i stada goveda. Dugo vremena nakon toga nebo na istoku se belelo, tamo gde je prašina usled marširanja zamaglila vazduh. Prašina se slegla na kraju, a grad, opustošen i opljačkan, bio je ostavljen na miru. Stanovništvo koje je uspelo da pobegne sa ostrva, vratilo se u svoje domove. Razbijena vrata zamka vojnici su gurnuvši otvorili, a gamizon se spustio da vidi šta je preostalo od Kana. Sveštenici su nedelju dana nosili sliku svetog Žana po ulicama prekrivenim otpacima i prskali su ih svetom vodicom kako bi se rešili neprijatelja. Služili su mise za duše umrlih, i svesrdno se molili da se bedni Englezi susretnu sa francuskim kraljem i da i oni budu uništeni. Ali Englezi su konačno otišli, izmučeni grad je uništen i mogao je da oživi. Prvo je video svetlo. Nejasno i mutno svetlo, na kome se Tomasu činilo da vidi veliki prozor, a onda je senka zaklonila prozor i svetlo je nestalo. Zatim je čuo glasove, a onda su i oni nestali. In pascuis herbarum adclinavit me. Te reči je čuo u svojoj glavi. ,,On čini da se odmaram na zelenim pašnjacima.“ Bio je to psalm iz kog je njegov otac na samrti citirao poslednje reči. Calix meus inebrians. Moja čaša me je opila. Samo što on nije bio pijan. Teško je disao, i imao je osečaj da mu je na grudima naslagano kamenje. A onda je ponovo usledila blagoslovena tama i zaborav. Svetlo se ponovo pojavilo. Treperilo je. Video je senku, senka mu se približila i položila je hladnu ruku na njegovo čelo. ,,Ja zaista verujem da češ ti preživeti“, rekao je neki muškarac iznenađeno. Tomas je pokušao da govori, ali jedino je uspeo da izusti neke prigušene, piskave zvuke. „Oduševljava me“, nastavio je muškarac, ,,šta mladi ljudi mogu da izdrže. A i bebe takođe. Život je izvanredno snažan. Steta je što ga mi tračimo.“

„Dovoljno je bogat“, rekao je drugi muškarac. „Tako misle privilegovani", odgovorio je prvi muškarac čija se ruka još uvek nalazila na Tomasovom čelu. ,,Ti oduzimaš ljudske živote“, rekao je, „zato ga vrednuj onako kako lopov vrednuje svoje žrtve.“ ,,A ti si žrtva?“ „Naravno. Školovana žrtva, mudra žrtva, čak i vredna žrtva, ali i dalje žrtva. A ovaj mladi čovek, šta je on?“ „Engleski strelac“, odgovorio je drugi muškarac kiselo, ,,i da imamo i malo razuma ubili bismo ga sada i ovde.“ „Mislim da ćemo okušati sreću i nahranićemo ga. Pomozi mi da ga podignem.“ Ruke su podigle Tomasa u krevetu, a kašika tople supe gurnuta mu je u usta, ali pošto nije mogao da guta ispljunuo je supu na čaršave. Osetio je bol, a onda je ponovo nastala tama. Svetlost se pojavila po treći, ili možda četvrti put, nije bio siguran. Možda je sanjao, ali ovog puta video je obrise starog čoveka pored osvetljenog prozora. Čovek je nosio dugu crnu odoru, ali on nije bio ni sveštenik ni opat pošto odora nije bila nabrana oko struka, a na sedoj glavi imao je četvrtasti crni šešir. ,,Bog“, Tomas je pokušao da 'kaže, iako se ta reč čula samo kao nejasni grleni glas. StaiUc se okrenuo. Imao je dugu, razdeljenu bradu i držao je noćnu posudu. Posudu boje žada. Ta posuda je imala uzani vrat i okrugli ,,stomak“, bila je ispunjena bledožutom tekućinom koju je čovek podigao ka svetlu. Piljio je u tu tečnost, a onda ie malo otpio, pre nego što je pomirisao sadržinu boce. „Jesi li budan?“ ,,Jesam.“ „Možeš i da govoriš! Kakav sam ja doktor! Zadivljuje me moja oštroumnost ; još kada bi ubedila pacijente da mi plate... Većina veruje da treba da budem srećan što me ne pljuju. Da li bi ti rekao da je ovaj urin bistar?“ Tomas je klimnuo glavom, a onda je zažalio što je to uradio pošto je bol jurnula kroz vrat duž kičme. ,,Ne misliš da je mutna? Nije tamna? Ne, zaista nije. Miriše zdravo, a ima i takav ukus. Ovo je boca čiste, žute mokraće, a nema boljeg znaka zdravlja od nje. Nažalost, to nije tvoja mokraća.“ Doktor je gurnuvši otvorio prozor, a onda je prosuo mokraću. ,,Progutaj“, uputio je Tomasa.

Tomasu su usta bila suva, pa ipak, poslušno je pokušao da proguta i istog trenutka je počeo da stenje od bola. ,,Mislim“, rekao je doktor, ,,da bi najbolje bilo da probaš retku kašu. Veoma retku, sa malo ulja ili, možda još bolje, sa puterom. A ta stvar vezana oko vrata je uzana traka platna potpljena u svetu vodicu. To nije moje delo, ali nisam ga zabranio. Vi ‘hrišćani’ verujete u magiju teško da biste mogli da imate vere, a da ne verujete u magiju stoga moram imati obzira prema tvojim verovanjima. Da li je to pseća šapa oko tvog vrata? Ne, bolje nemoj da mi kažeš, siguran sam da ne želim da znam. U svakom slučaju, kada se budeš oporavio, verujem da ćeš shvatiti da te nije iscelila ni ta pseća šapa ni ta vlažna tkanina, već moje umeće. Pustio sam ti krv, stavljao sam ti tople obloge od balege, mahovine i karanfilića, utopljavao sam te. A Eleanor će insistirati na tome da su te oživele njene molitve i ta bezvredna traka vlažnog platna.“ ,,Eleanor?“ ,,Ona te je spustila, drago momče. Bio si polumrtav. A dok sam ja stigao, bio si više mrtav nego živ i ja sam joj savetovao da te pusti da izdahneš na miru. Rekao sam joj da si ti na pola puta ka nečemu što si ti uporno nazivao paklom i da sam ja suviše star i suviše umoran da bih se borio sa đavolom, ali Eleanor je zahtevala da ti pomognem i bilo mi je teško da se oduprem njenim molbama. Kaša sa užeglim puterom, rekao bih. Slab si, drago momče, veoma slab. Kako se zoveš?“ ,,Tomas.“ ,,Ja se zovem Mordekaj, možeš me zvati i doktor. Ali ti to sigurno nećeš hteti. Verovatno ćeš me zvati prokletim Jevrejinom, Hristovim ubicom, tajnim obožavaocem svinja i otimačem hrišćanske dece.“ Sve ovo je rekao veselim tonom. „Kako je to apsurdno! Ko bi hteo da kidnapuje decu, hrišćansku ili bilo koju? To su grešne stvari. Jedina milost u vezi sa decom jeste da ona odrastu, kao što je odrastao i moj sin, ali onda začnu novu decu. Ne učimo na životnim lekcijama.“ ,,Doktore?“ Tomas je uspeo da grakne. ,,Da, Tomase?“ „Hvala vam.“ „Englez sa manirima! Svetskim čudima nema kraja. Čekaj ovde, Tomase, nemoj imati loše manire i umreti dok sam odsutan. Doneću ti kašu.“ ,,Doktore?“ „Još uvek sara ovde.“

„Gde se nalazim?“ ,,U kudi mog prijatelja, i prilično si siguran.“ „Vašeg prijatelja?“ „Ser Gijoma de Eveka, viteza od mora i kopna. On je podjednako velika budala kao i svi drugi koje poznajem, ali budala sa dobrim srcem. On mi bar plaća.“ Tomas je zatvorio oči. Nije u potpusnosti razumeo ono što mu je doktor rekao, ili možda nije mogao da veruje. Glava ga je bolela. Osećao je bol i u celom telu, od glave koja ga je bolela, pa do prstiju na nogama, koji su pulsirali. Mislio je na majku, pošto ga je to umirivalo, a onda se setio kako su ga obesili za drvo i zadrhtao je. Poželeo je da može ponovo da zaspi, jer u snu nije osećao bol, međutim, morao je da se uspravi, doktor mu je trpao u usta gorku i masnu kašu, a on je uspeo da je ne ispljune i ne povrati. Mora da je u kaši bilo i pečuraka ili su u nju stavili listove konoplje koju su seljani u Huktonu nazivali anđeoskom salatom, jer nakon što je pojeo tu kašu, imao je vrlo jasne snove, ali ga je manje bolelo. Kada se probudio, bilo je već veče i bio je sam, uspeo je da se podigne i sedne, pa čak i da ustane, ali budući da nije bio siguran na nogama, morao je ponovo da sedne. Sledećeg jutra, dok su se ptičice oglašavale sa hrastovih grana, gde je on skoro umro, visoki čovek je ušao u sobu. Bio je na štakama, a njegova leva butina bila je obmotana zavojima. Okrenuo se da pogleda Tomasa i pokazao je lice na kome se nalazio strašan ožiljak. Sečivo ga je iseklo od čela do brade i usled tog divljačkog udarca ostao je bez levog oka. Imao je dugu zlatastu kosu, gustu i vrlo čupavu, i Tomas je pretpostavio da je čovek nekada bio zgodan, iako je sada delovao poput lika iz noćne more. „Mordekaj mi je rekao da ćeš preživeti“, progunđao je čovek. ,,Uz božju pomoć“, rekao je Tomas. „Sumnjam da je Bog zainteresovan za tebe“, rekao je čovek kiselo. Izgledalo je da ima trideset i nešto godina, imao je krive noge karakteristične za jahača i razvijeni grudni koš čoveka koji je bio vešt sa oružjem. Na štakama je otišao do prozora, seo je na sims. Tamo gde ga je sečivo iseklo, brada mu je bila prošarana belim pramenovima,a glas mu je bio neobično dubok i grub. ,,Uz Mordekajevu pomoć možda ćeš i preživeti. U celoj Normandiji mu nema ravnog iako samo bogzna kako on to radi. Već nedelju dana pregleda moju mokraću. Ja sam obogaljen, ti jevrejski polovnjaku, rekao sam mu, nije mi povređena bešika, on mi

je rekao da začepim i da iscedim još mokraće. Sigurno će uskoro početi i sa tobom.“ Čovek, koji je nosio samo dugu belu košulju, proučavao je Tomasa neraspoložno. „Čini mi se“, progunđao je, ,,da si ti ono napušteno kopile koje mi je prostrelilo butinu. Sećam se da sam zapazio nekog kurvinog sina sa dugom kosom kao što je tvoja, a onda sam pogođen.“ ,,Vi ste ser Gijom?“ „Taj sam.“ „Nameravao sam da vas ubijem“, rekao je Tomas. „Zašto onda ja ne bih ubio tebe?“, upitao ga je ser Gijom. „Ležiš u mom krevetu, jedeš moju kašu i udišeš moj vazduh. Englesko kopile. I što je još gore, ti si Veksajl.“ Tomas je okrenuo glavu i netremice je gledao u odbojnog ser Gijoma. Ništa nije rekao, jer su ga tri poslednje reči zbunile. „Odlučilo sam da te ipak ne ubijem“, rekao je ser Gijom, „pošto si spasao moju ćerku silovanja.“ „Vašu ćerku?“ „Eleanor, ti budalo. Ona je vanbračna ćerka, naravno“, rekao je ser Gijom. „Njena majka je služila mom ocu, a Eleanor je sve što mi je ostalo, i veoma je volim. Kaže da si bio ljubazan prema njoj i da je zbog toga isekla konopac i zato ti sada ležiš u mom krevetu. Oduvek je bila previše sentimentalna.“ Namrštio se. „Ali još uvek razmišljam o tome da ti prerežem prokleti grkljan.“ „Četiri godine sanjam kako ja vama presecam grkrljan“, rekao je Tomas. Ser Gijomovo jedno oko ga je gledalo zlokobno. „Naravno da jesi. Pa ti si Veksajl.“ ,,Ja nikada nisara čuo za porodicu Veksajl“, rekao je Tomas. „Moje ime je Tomas od Huktona.“ Tomas je očekivao da će se ser Gijom mrštiti dok se bude prisećao Huktona, međutim, on se odmah setio imena. ,,Hukton“, rekao je, „Hukton. Gospode bože, Hukton.“ Nekoliko trenutaka je sedeo u tišini. „Naravno da si ti jedan od prokletih Veksajla. Ti nosiš i njihov grb na svom luku.“ ,,Na rnom luku?“ „Dao si ga Eleanor da ga nosi. A ona ga je zadržala." Tomas je zatvorio oči. Osećao je bol u vratu, leđima i glavi. „Mislim da je to bio grb moga oca“, rekao je, ,,ali nisam sasvim siguran, pošto on nikada nije

govorio o svojoj porodici. Znam samo da je mrzeo svog oca. A ja svog oca nisam previše voleo, ali kada su ga tvoji vojnici ubili, zakleo sam se da ću ga osvetiti.“ Ser Gijom se okrenuo i pogledao kroz prozor. ,,Ti stvamo nikada nisi čuo za Vcksajle?" ,,Nikada.“ „Onda iraaš sreće.“ Ser Gijora je ustao. „Oni su đavolovo potomstvo, a ti si, rekao bih jedan od njihove štenadi. Ubio bih te, momče, sa onoliko griže savesti koliko je imam kada stanera na pauka, ali bio si ljubazan prema mojoj vanbračnoj ćerki i zbog toga sam ti zahvalan.“ Othramao je iz sobe. Ostavio je Tomasa u bolu i potpuno zbunjenog. Tomas se oporavljao u bašti ser Gijoma, zaklonjen od sunca stablima dve dunje, ispod kojih je nervozno čekao dnevnu presudu doktora Mordekaja u pogledu boje, gustine, ukusa i mirisa njegove mokraće. Činilo se da doktoru uopšte nije bitno što se groteskna oteklina na Tomasovom vratu smanjuje, niti to što je ponovo mogao da guta hleb i meso. Sve što je njemu bilo važno, bilo je stanje njegove mokraće. Doktor je rekao da nema boljeg dijagnostičkog metoda. „Mokraća govori sve. Ako snažno zaudara, ili ako je tamne boje, ako miriše na sirće, ili ako je mutna, onda to znači da je vreme za istinsko lečenje. Ali dobra, svetla morkaća slatkastog mirisa, kao što je ova, predstavlja najgoru vest.“ ,,Najgoru?“, upitao je Tomas uspaničeno. „Znači da groznica slabi i da je vreme da se plate računi, drago momče.“ Doktor je preživeo pustošenje Kana pošto se sakrio u komšijin svinjac. „Pobili su svinje, ali su promašili Jevrejina. I tek da znaš polomili su sve moje instrumente, razbacali su moje lekove, smrvili su sve osim tri flaše i zapalili su mi kuću. Zato sam prinuđen da živim ovde.“ Zadrhtao je kao da je život u kući ser Gijoma bio težak. Pomirisao je Tomasovu mokraću, a onda, pošto nije bio siguran u dijagnozu, stavio je kap na prst i probao je. „Vrlo dobro“, rekao je, „jadno dobro.“ Zatim je prosuo sadržaj u saksiju lavande, gde su se pčele okupile. ,,I tako sam ja izbgubio sve“, rekao je, ,,a sve se dogodilo nakon što su nas naši veliki plemići uverili da će grad biti bezbedan!" Prvobitno, rekao je doktor Tomasu, komandiri garnizona su insistirali na tome da se brani samo grad ograđen zidinama i zamak, ali bila im je potrebna pomoć građana kako bi mogli da brane zidine grada, a stanovnici su onda zahtevali da se brani i II Sen Žan, budući da se tamo nalazilo bogatstvo grada. I tako je u poslednjem trenutku gamizon preko

mosta otišao pravo u propast. ,,Budale“, rekao je Mordekaj podrugljivo, „budale u oklopima ovenčane slavom. Budale.“ Tomas i Mordekaj su delili kuću dok je ser Gijom bio u poseti svom imanju u Eveku, nekih trideset milja južno od Kana, gde je otišao da sakupi još vojnika. „Nastaviće da se bori“, rekao je doktor, ,,bez obzira na to da li rpu je noga povređena ili ne.“ „Šta će mi on učiniti?“ ,,Ništa“, odgovorio je doktor sigumo. „Sviđaš mu se uprkos svim njegovim pretnjama. Ti si spasao Eleanor, zar ne? On je nju oduvek voleo. Njegova žena nije, ali on jeste „Šta se dogodilo njegovoj ženi?“ „Umrla je“, rekao je Mordekaj, „jednostavno je umrla.“ Tomas je sada već mogao da jede kako treba i snaga mu se brzo vratila tako da je mogao da šeta po II Sen Žanu u društvu Eleanor. Ostrvo je izgledalo kao da ga je pogodila kuga, pošto je više od polovine kuda bilo prazno, a čak su i nastanjene kude uništene tokom pustošenja. Nije bilo zasuna, vrata su bila polomljena, a u radnjama nije bilo namirnica. Neki stanovnici sa sela prodavali su pasulj, grašak i sireve iz teretnih kola, a dečaci su nudili sveže grgeče uhvadene u reci, međutim, gladi je bilo i pored toga. Bilo je nemirnih dana jer su se preživeli plašili da se omraženi Englezi mogu vratiti. Ostrvo je strašno zaudaralo na leševe iz dve reke gde su se galebovi, pacovi i psi gojili. Eleanor je mrzela da se šeta po gradu, i više je volela da ide južno od grada u prirodu gde su plavi vilinski konjici leteli iznad vodenih ljiljana u potoku koji je krivudao kroz polja prezrele raži, ječma i žita. „Volim vreme žetve“, rekla je Tomasu. „Odlazili smo na polja da pomažemo.“ Ove godine de žetva biti mala jer nema ko da žanje žito. Kukuruz je obran, a golubovi su se svađali oko ostataka. ,,Na kraju žetve trebalo bi da bude gozba“, rekla je Eleanor čežnjivo. ,,Mi smo takođe pravili gozbu“, rekao je Tomas, ,,i imali smo običaj da u crkvu kačimo lutke od kukuruza.“ „Lutke od kukuruza?“ Napravio joj je malu lutku od slame. „Okačili bismo trinaest ovakvih lutaka iznad oltara“, rekao joj je, „jedna je predstavljala Hrista, a ostale su predstavljale apostole.“ Onda je ubrao nekoliko različaka i dao ih je Eleanor, koja ih je stavila u kosu. A kosa joj je bila veoma svetla, kao zlato obasjano suncem.

Neprekidno su pričali, a jednog dana Tomas ju je ponovo pitao za koplje i ovog puta Eleanor je potvrdno klimnula glavom. „Slagala sam te“, rekla je, „zato što on poseduje to koplje, ali ono je ukradeno.“ ,,Ko ga je ukrao?“ Dotakla je liee. „Čovek koji mu je iskopao oko.“ „Čovek iz porodice Veksajl?“ Svečano je klimnula glavom. „Rekla bih da je tako. Ali to se nije dogodilo ovde, nego u Eveku. To je njegov pravi dom. Kuću u Kanu je dobio tek kada se oženio.“ „Reci mi nešto o tim Veksajlima“, podsticao ju je Tomas. ,,Ne znam ništa o njima“, rekla je Eleanor, a on joj je verovao. Sedeli su pored potoka u kome su plivala dva labuda, a čaplja se prikradala žabama. Tomas je ranije spomenuo da će otići iz Kana da pronađe englesku vojsku, a njegove reči mn da su tištile Eleanor pošto se namrštila. „Hoćeš li stvarno otići?“ „Ne znam.“ Želeo je da bude sa vojskom zato što je pripadao, iako nije znao ni kako da je pronađe niti kako bi živeo putovanje kroz predeo gde su Englezi postali omraž ali želeo je i da ostane. Hteo je da sazna nešto više o Veksa]lima, a samo je ser Gijom mogao da zadovolji tu glad. I, kako su dani prolazili, želeo je da bude sa Eleanor. U njoj je bilo neke smirene nežnosti koju Žanet nikada nije posedovala, nežnost zbog koje je postupao s njom pažljivo, jer se bojao da bi je inače mogao slomiti. Nikada mu nije bilo dosta njenog duguljastog lica sa blago upalim obrazima, koščatim nosem i krupnim očima. Njoj je bilo neprijatno zbog njegovog ispitivačkog pogleda, ali mu nije rekla da prestane. „Ser Gijom mi kaže da ličim na majku, ali ja je se ne sećam dobro“, rekla mu je. Ser Gijom se vratio u Kan sa dvanaest naoružanih vojnika koje je unajmio u sevemom Alensonu. Povešće ih u rat, rekao je, zajedno sa šestoricom svojih vojnika koji su preživeli pad Kana. Noga ga je još uvek bolela, ali mogao je da hoda bez štaka i dana kada se vratio, naredio je Tomasu da krene sa njim u crkvu Sen Žan. Eleanor, koja je radila u kuhinji, pridružila im se čim su napustili kuću, a ser Gijom joj nije zabranio da pođe. Narod se klanjao dok je ser Gijom prolazio i mnogi su želeli da od njega čuju da su Englezi stvarno otišli.

„Oni marširaju ka Parizu“, odgovorio bi, ,,a naš kralj će ih uhvatiti i ubiti.“ „Misliš da će biti tako?“, upitao ga je Tomas posle jednog takvog uveravanja. „Molim se da bude tako“, ser Gijom se namrštio. „Zbog toga kralj i postoji, zar ne? Da zaštiti svoj narod, zar ne? A bog zna da nam je potrebna zaštita. Rekli su mi da čovek može videti dim iz gradova koje je vaša vojska zapalila, ako se popne na onu kulu“, glavom je klimnuo prema crkvi Sen Žan koja je bila njihovo odredište. „Oni sprovode chevauchee.“ ,,Clievauchee?‘, upitala je Eleanor. Njen otac je uzdahnuo. „Chevauchee je, dete, marš u dugoj koloni kroz neprijateljsku teritoriju. Tada pališ, uništavaš i lomiš sve što ti se nađe na putu. Smisao takvog divljaštva je da primoraš neprijatelja da izađe iz tvrđava i da se bori, a ja mislim da će naš kralj morati da se suprostavi Englezima.“ ,,A engleske strele“, rekao je Tomas, „poseći će njegovu vojsku kao seno.“ Ser Gijom je izgledao ljutito zbog tih reči, a onda je samo slegao ramenima. „Vojska koja maršira, umara se“, rekao je. „Konji počnu da hramaju, čizme se izližu, a strele potroše. A ti još uvek nisi video moć Francuske, momče. Na svakog vašeg viteza, mi imamo šestoricu. Možete da odapinjete vaše strele sve dok vam se lukovi ne polome, a mi ćemo i đalje imati dovoljno vojnika koji će vas ubiti.“ Onda je zavukao prste u torbicu zakačenu za kaiš i pružio je nešto novčića prosjacima pored crkvene kapije koja se nalazila pored novog groba gde je sahranjeno pet stotina leševa. Sada je tu bila humka vlažne zemlje prošarane maslačcima i zaudarala je, jer su Englezi, kada su kopali zemlju, udarili u neki izvor neposredno ispod površine tako da je jama bila previše plitka, a sloj zemlje, koji ju je pokrivao, previše tanak da bi prekrio sve pokopane leševe. Eleanor je stavila ruku na usta, a onda je požurila uz stepenice u crkvu gde su strelci prodavali supruge i kćeri iz grada. Sveštenici su triput osveštali crkvu molitvama i svetom vodicom, ali ona je još uvek delovala otužno pošto su statue bile razbijene, a prozori polomljeni. Ser Gijom se zaputio ka glavnom oltaru, a onda je poveo Tomasa i Eleanor naviše ka bočnom brodu gde su slike na okrečenom zidu prikazivale kako sveti Jovan beži od kotla sa kipućim uljem koje je car Domicijan pripremio za njega. Svetac je prikazan u nekoj eteričnoj formi, pola dim, a pola čovek, lebdeo je u vazduhu, dok su rimski vojnici gledali zbunjeno. Ser Gijom je došao do bočnog oltara i pao je na kolena pored velikog cmog kamena međaša, a Tomas je, na svoje iznenađenje, video da Francuz plače na

jedno oko. „Doveo sam vas ovamo“, rekao je ser Gijom, ,,da vas naučim lekciju o vašoj porodici.“ Tomas mu nije protivrečio. On nije znao da je Veksajl, ali je zver na srebrnom grbu to nagoveštavala. „Ispod ovog kamena“, rekao je ser Gijom, „leži moja supruga i moje dvoje dece. Dečak i devojčica. Dečak je imao šest, devojčica osam, a njihova majka dvadeset i pet godina. Kuća u gradu pripadala je njenom ocu. On mi je dao ćerku kao otkup za njegov brod, koji sam ja osvojio. To je bilo obično piratstvo, a ne rat, ali sam na osnovu njega dobio dobru ženu.“ Suze su mu sada ponovo tekle, te je zatvorio oko. Eleanor je stala pored njega i spustila ruku na njegovo rame, a Tomas je čekao. ,,Da li znaš“, upitao je ser Gijom nakon nekoliko trenutaka, „zašto smo otišli u Hukton?“ ,,Mi smo mislili da vas je plima odvukla od Pula.“ ,,Ne, mi smo u Hukton otišli namemo. Covek koji je sebe zvao Harlekin, platio mi je da odem tamo.“ „Kao helekin?“, upitao je Tomas. ,,To je ista reč, jedino što je on upotrebljavao italijansku formu te reči. Bio je đavolov sluga, smejao se Bogu, a čak je i izgledao kao ti.“ Ser Gijom se prekrstio, a onda je ispružio ruku i prstom je išao duž ivice tamnog kamena. „Otišli smo da donesemo relikviju iz crkve. Ali ti već znaš za to, sigurno?“ Tomas je klimnuo glavom. „A ja sam se zakleo da ću ga vratiti.“ Činilo se da se ser Gijom ruga toj njegovoj ambiciji. ,,Mislio sam da su sve to gluposti, međutim, tih dana mislio sam i da je život glupost. Zašto bi neka jadna erkva u nekom beznačajnom engleskom selu posedovala dragocenu relikviju? Harlekin je insistirao na tome da je on u pravu, a kada smo osvojili to selo, pronašli smo i relikviju.“ „Koplje svetog Đorđa“, rekao je Tomas ravnodušno. „Koplje svetog Đorđa“, potvrdio je ser Gijom. „Dogovorio sam se sa Harlekinom. Dao mi je nešto novca, a ostatak je čuvao lratar u ovdašnjoj opatiji. Bio je to fratar kome su svi verovali, učenjak, žestok čovek za koga je narod govorio da će postati svetac, ali kada smo se vratili, saznao sam da je brat Martin pobegao i da je sa sobom poneo novac. Odbio sam da predam koplje Harlekinu. Donesi mi devet stotina livri od čistog srebra, rekao sam mu, i koplje će biti tvoje, ali on nije hteo da da novac. I tako sam ja zadržao koplje. Čuvao sam ga u Eveku, meseci su prolazili, a ja nisam čuo ništa o njemu, te sam pomislio da su koplje zaboravili. A onda se pre dve godine, u proleće, Harlekin vratio. Došao je sa naoružanim vojnicima i osvojio je moje

plemićko imanje. Sve je pobio baš sve i odneo je koplje.“ Tomas je piljio u taman nadgrobni kamen. ,,A ti si preživeo?“ „Jedva'1, rekao je ser Gijom. Onda je podigao svoju tamnu jaknu i pokazao je strašan ožiljak na stomaku. „Ranili su me tri puta“, nastavio je. „Jednom u glavu, jednom u stomak, a jednom u nogu. Rekli su mi da su mi glavu povredili jer sam budala bez mozga, da je rana u stomaku nagrada za moju pohlepu, a da su mi nogu povredili kako bih othramao u pakao. Pustili su me da gledam leševe supruge i dece dok sam umirao. Ali ja sam preživeo zahvaljujući Mordekaju.“ Ustao je i zadrhtao kada se svom težinom oslonio na levu nogu. „Preživeo sam“, rekao je natmureno, ,,i zakleo sam se da ću pronaći čoveka koji je to učinio“, pokazao je na nadgrobni spomenik, ,,i da ću njegovu dušu poslati da vrišti u paklu. Bilo mi je potrebno godinu dana da bih otkrio ko je on, a znaš li kako sam to učinio? Kada je došao u Evek, štitovi vojnika bili su prekriveni tamnim platnom, međutim, ja sam mačem isekao platno na jednom štitu i video sam mitsku zver. Raspitivao sam se o mitskoj zveri kod vojnika. Pitao sam ljude u Parizu i Anžuju, u Burgundiji i u Dofinu, i na kraju sam pronašao odgovor koji sam tražio. Šta misliš gde sam ga pronašao? Nakon što sam prošao Francusku uzduž i popreko, odgovor sam pronašao baš ovde, u Kanu. Ljudi ovde poznaju taj grb. Harlekin se preziva Veksajl. Ne znam njegovo ime, ne znam kom staležu pripada, znam samo da je on đavo i da se preziva Veksajl.“ „Znači porodica Veksajl sada poseduje koplje?“ „Tačno tako. A čovek koji je ubio moju porodicu, ubio je i tvog oca.“ Ser Gijom je na trenutak delovao posramljeno. ,,Ja sam ubio tvoju majku. U svakom slučaju, mislim da sam to uradio, ali ona me je napala, a ja sam bio gnevan.“ Onda je slegao ramenima. „Ali, nisam ubio tvog oca, a to što sam ti ubio majku, nije ništa više od onog što si ti činio u Bretanji.“ ,,To je tačno“, priznao je Tomas. Pogledao je ser Gijoma u oko i nije mogao da ga mrzi zbog majčine smrti. „Znači, imamo istog neprijatelja“, rekao je Tomas. ,,A taj neprijatelj je đavo“, rekao je ser Gijom. Rekao je to kiselo, a onda se prekrstio. Tomasu je odjednom bilo hladno pošto je pronašao svog neprijatelja, a njegov neprijatelj je bio Lucifer. Te večeri Mordekaj je utrljao melem u Tomasov vrat. ,,Mislim da ti je vrat skoro isceljen“, rekao je, ,,a bol će nestati, iako će možda nešto malo ostati da te

podseća kako si bio blizu smrti.“ A onda je udahnuo miris bašte. „Znači ser Gijom ti je ispričao priču o njegovoj supruzi?“ ,,Jeste.“ ,,A ti si u srodstvu sa čovekom koji je ubio njegovu suprugu?“ ,,Ne znam“, rekao je Tomas, „stvarno ne znam, ali grb mitske zveri to nagoveštava.“ „Ser Gijom je verovatno ubio tvoju majku, čovek koji je ubio njegovu suprugu, ubio je tvog oca, a ser Sajmon Džekil e pokušao da ubije tebe.“ Mordekaj je odmahnuo glavom. „Svake noći žalim što se nisam rodio kao hrišćanin. Mogao bih da nosim oružje i da se priključim vašoj zabavi.“ Onda je dodao Tomasu bočicu. „Hajde sad“, naredio mu je, ,,a šta je to uostalom mitska zver?“ „Zivotinja sa grba“, objasnio je Tomas. Doktor je šmrknuo. „Bog je, u Svojoj beskrajnoj mudrosti petog dana stvaranja, napravio ribe i kitove, šestog je napravio zemaljske zveri, a onda je pogledao ono što je uradio i video je da je dobro. Međutim, to nije bilo dovoljno dobro heraldičarima, koji su morali da dodaju krila, rogove, kljove i kandže na Njegovo neadekvatno delo... Je li to sve što možeš da uradiš?" ,,Za sada.“ „Dobio bih više soka ako bih iscedio orah“, promrmljao je i udaljio se, vukući noge. Eleanor mora da je videla kako doktor odlazi jer je izronila ispod drv'eta kruške koje je raslo na kraju bašte i pokazala je rukom na kapiju pored reke. Tomas ju je sledio, do obale reke Orn, gde su posmatrali uzbudljivi trio malih dečaka koji su pokušavali da probodu štuku engleskim strelama preostalim nakon osvajanja grada. „Hoćeš li pomoći mom ocu?“, upitala ga je Eleanor. ,,Da mu pomognem?“ „Rekao si da je njegov neprijatelj i tvoj neprijatelj.“ Tomas je seo na travu, a ona je sela pored njega. ,,Ne znam“, rekao je. On još uvek nije verovao u sve što je čuo. Postojalo je koplje, to je znao, kao i misterija o njegovoj porodici, ali on nije želeo da prihvati da to koplje i misterija upravIjaju njegovim životom. „Da li to znači da ćeš se vratiti u englesku vojsku?“, upitala je Eleanor tiho.

„Hoću da ostanem ovde“, rekao je Tomas nakon pauze, ,,i da budem sa tobom.“ Ona mora da je predosećala da će on reći tako nešto, a ipak je pocrvenela i gledala je u uzburkanu vodu gde je riba izronila iz dubine zbog roja insekata, a trojica dečaka su bezuspešno pljuskala po vodi. ,,Ti mora da imaš ženu“, rekla je meko. Žanet i kako „Imao sam je“, rekao je Tomas, a onda joj je ispričao priču je ona pronašla princa od Velsa, a njega je ostavila ne pogledavši ga. „Nikada to neću razumeti“, priznao je. „Ali ti je još uvek voliš?“, upitala je Eleanor direktno. ,,Ne“, odgovorio je Tomas. „Kažeš to zato što si u mom društvu“, presudila je Eleanor. Odmahnuo je glavom. „Moj otac je posedovao knjigu izreka svetog Augustina, a jedna izreka me je uvek zbunjivala.“ Onda se namrštio, pokušavajući da se seti latinskog. „Nondum amabam, et amare amabam. Ja nisam voleo, ali sam čeznuo da volim.“ Eleanor ga je skeptično pogledala. „Vrlo prefinjen način da se kaže da si usamljen.“ ,,Da, u pravu si“, složio se Tomas. ,,I šta ćeš onda učiniti povodom toga?“, upitala ga je. Tomas je neko vreme ćutao. Razmišljao je o onome što je obećao ocu Hobu. „Pretpostavljam da ću jednog dana pronaći čoveka koji je ubio mog oca“, rekao je nakon izvesnog vremena. „Ali šta ako je on stvarno đavo?“, upitala ga je ozbiljno. „Onda ću nositi beli luk“, rekao je Tomas olako, ,,i moliću se svetom Ginefortu.“ Ona je gledala u vodu koja je postajala tamnija. ,,Da li je sveti Augustin stvarno rekao ono.“ „Nondum amabam, et amare amabam?", rekao je Tomas. „Da, jeste“. „Znam kako se osećao“, rekla je Eleanor i spustila je glavu na njegovo rame. Tomas se nije pomerio. Mogao je da bira. Da sledi koplje ili da se sa svojim tamnim lukom vrati u englesku vojsku. Uistinu, on nije znao šta bi trebalo da uradi. Ali osećao je toplo Eleanorino telo na svom telu i to je bilo utešno. To mu je, u tom trenutku, bilo dovoljno tako da je, tog trenutka, želeo da ostane.

Sledećeg jutra je ser Gijom, u pratnji šestorice naoružanih vojnika, poveo Tomasa u muški samostan. Masa molilaca stajala je na kapijama. Tražili su hranu i odeću koju fratri nisu imali, iako je sam samostan izbegao najgore pljačkanje jer je tu bio štab kralja i princa od Velsa. Sami fratari su utekli kada su videli da se engleska vojska približava. Neki od njih su umrli u II Sen Zanu, međutim, većina je otišla na jug do kuće bratstva, a među njima je bio i brat Zermen koji se, kada je stigao ser Gijom, vratio iz kratkog izgnanastva. Brat Žermen je bio mršav, star, povijen, kratkovid, oštrouman čovek, sede kose i delikatnih ruku kojima je čistio guščja pera. ,,Englezi“, rekao je starac, „koriste ova pera za strele. A mi ih koristimo za božju reč.“ Brat Žermen je, kako je Tomasu rečeno, bio odgovoran za samostansku biblioteku već više od trideset godina. ,,U postupku prepisivanja knjiga“, objasnio je fratar, „jedni otkrivaju saznanja bez obzira na to da li to žele ili ne. Većina tih saznanja je bezvredna, naravno. Kako je Mordekaj? Još uvek je živ?“ „Živ je“, rekao je ser Gijom, ,,i šalje vam ovo.“ A onda je na kosu površinu pisaćeg stola spustio posudu od gline zapečaćenu voskom. Posuda je klizila niz sto sve dok je brat Žermen nije uhvatio i stavio u torbicu. ,,To je melem“, objasnio je ser Gijom Tomasu, ,,za zglobove brata Žermena.“ „Koji me bole“, rekao je fratar, ,,i jedino Mordekajev melem ublažava bol. Stvarno je šteta što će goreti u paklu, ali meni na nebu, siguran sam, neće biti potrebni melemi za rane. A ko je ovo?“ Upitao je, piljeći u Tomasa. ,,Prijatelj“, rekao je ser Gijom, „koji mi je doneo ovo.“ On je nosio Tomasov luk, koji je sada položio na sto, i potapšao je srebrni grb. Brat Žermen se sagao da ispita grb i Tomas je čuo kada je on duboko udahnuo vazduh. „Mitska zver“, rekao je brat Žermen. Odgumuo je luk, a onda je sa stola oduvao opiljke od naoštrenih guščjih pera. ,,Ovu zver su heraldičari predstavili u prošlom veku. U to doba je, naravno, bilo istinskog učenjaštva u svetu. Ne kao danas. Kod mene dolaze mladići iz Pariza kojima su glave ispunjene vunom, a ipak tvrde da imaju doktorate.“ Uzeo je parče izgrebanog pergamenta sa police, spustio ga je na sto i umočio pero u sud sa mastilom boje cinobera. Pustio je da blistava kap padne na pergament, a onda je, sa veštinom koju je uvežbavao ceo život, brzim potezima izvukao mastilo iz te kapi. Činilo se da on i ne obraća pažnju na ono što radi, ali Tomas je, na svoje iznenađenje, video kako na pergamentu oblikuje mitsku zver.

,,Za zver se kaže da je mitska“, rekao je brat Žermen, udarajući perom kako bi formirao kljovu, ,,a možda ona to i jeste. Čini se da je većina heraldičkih zveri izmišljena. Ko je ikada video jednoroga?“ Spustio je drugu kap mastila na pergament, sačekao je trenutak, a zatim je počeo da slika podignute kandže zveri. „Međutim, veruje se da mitska zver živi u Etiopiji. Ja to ne mogu da potvrdim, pošto nikada nisam putovao istočno od Ruana, niti sam ikada upoznao nekog putnika koji je bio tamo, ako ta Etiopija uopšte i postoji.“ Namrštio se. ,,Tu zver je pomenuo Plinije, ali, kako god, to nam sugeriše da je bila poznata i Rimljanima, iako bog sveti zna da su oni bili lakoverna nacija. Kažu da zver ima i rogove i kljove, što izgleda ekstravagantno, i obično je opisuju kao srebrnu sa žutim tačkama. Avaj, naše boje su ukrali Englezi, ali su nam ostavili ovo mastilo boje cinobera, što je, pretpostavljam, ljubazno od njih. Rečeno mi je da ga prave od cimeta. Je li to neka biljka? Otac Žak, pokoj mu duši, uvek je tvrdio da cimet raste u Svetoj zemlji, a možda i jeste tako. Da li se to meni čini da vi hramljete, ser Gijome?“ „Neko englesko kopile od strelca pogodilo me je strelom u nogu“, rekao je ser Gijom, ,,i ja se svakodnevno molim da njegova duša završi u paklu.“ ,,A trebalo bi, umesto toga, da se zahvaljujete što on nije bio precizan. A zašto ste mi doneli taj engleski ratni luk ukrašen mitskom zveri?“ „Mislio sam da će vas to interesovati“, rekao je ser Gijom, ,,i zato što moj mladi prijatelj koji je ovde sa mnom“, dotakao je Tomasa po ramenu, „želi da sazna nešto o Veksajlima.“ „Bilo bi mu bolje da ih zaboravi“, progunđao je brat Žermen. Seo je na visoku stolicu i osvrnuo se po sobi gde je desetak mladih fratara sređivalo nered koji su za sobom u samostanu ostavili engleski okupatori. Neki od njih su ćaskali dok su radili, provocirajući time mrštenje brata Žermena. „Ovo mesto nije kanska pijaca!“, prasnuo je . „Ako hoćete da ogovarate, idite u nužnik. Voleo bih da ja to mogu. Upitajte Mordekaja da li ima neki rastvor za creva, hoćete li?“ Gledao je po sobi, a onda se napregao da podigne luk koji je naslonjen na sto. Neko vreme je netremice gledao u mitsku zver, a onda je spustio luk. „Uvek se pričalo da je jedan ogranak porodice Veksajl otišao u Englesku. Izgleda da ovo to potvrđuje." ,,A ko su oni?“, upitao je Tomas. Izgledalo je da je brata Žermena iznerviralo to što ga je pitao direktno ili se možda osećao nelagodno zbog cele te priče Veksajlima. „Oni su bili vladari u

Astaraku“, rekao je, ,,u okrugu koji se graniči sa Langedokom i Aženeom. To bi naravno, trebalo da vam kaže sve što treba da znate o njima.“ „Meni to ništa ne govori“, priznao je Tomas. „Onda vi verovatno imate doktorat iz Pariza!“ Stari čovek se zakikotao zbog te pošalice. „Grofovi iz Astaraka, mladiću, bili su katari. Južnu Fancusku je uznemiravala ta prokleta jeres, a Astarak je bio u samom centru tog zla.“ Onda se prekrstio prstima tamnim od boje. „Habere non potest", rekao je ozbiljno, ,,Deum patrem qui ecclesiam non habet matrem." „Sveti Ciprijan“, rekao je Tomas, ,,Ne može imati Boga za oca neko ko ne priznaje crkvu za majku.“ „Izgleda da vi ipak niste iz Pariza“, rekao je brat Žermen. „Katari su odbacili crkvu, tražeći spasenje samo u njihovim tamnim dušama. A šta bi se desilo sa crkvom ako bismo svi mi tako postupili? Ako bismo svi mi išli za našim ćefovima? Ako je Bog u nama, onda nam nije potrebna crkva ni sveti oci da nas vode ka Njegovoj milosti, a takvo mišljenje je najopasnije od svih jeresi, i gde je takvo mišljenje odvelo katare? U život rasipništva, telesnih požuda, ponosa i perverzija. Oni su poricali božanstvenost Hristovu!“ Brat Žermen se ponovo prekrstio. ,,A Veksajli su bili katari?“ Ser Gijom je podsticao starca. „Sumnjam da su oni obožavaoci đavola", uzvratio je brat Žermen odgovorom, ,,ali sasvim je sigurno da su grofovi iz Astaraka štitili katare, oni i još dvanaest drugih plemića. Njih su nazivali tamnim plemićima, a samo nekoliko njih bili su i perfekti. Perfekti su bili, vođe sekte, herezijarsi, i oni su se uzdržavali od vina, seksualnih odnosa i mesa, a nijedan Veksajl ne bi voljno odbacio te tri radosti. Ali katari su dozvoljavali i takvim grešnicima da budu na njihovoj lestvici i obećavali su im radost neba ako se toga odreknu pred smrt. Tamnim plemićima se svidelo to obećanje i kada je crkva napala jeres, oni su se tome žestoko usprotivili.“ Onda je odmahnuo glavom. „Sve to se dešavalo pre sto godina! Sveti otac i kralj Francuske uništili su katare, a Astarak je jedna od poslednjih osvojenih tvrđava. Borba je bila zastrašujuća, mrtvih je bilo mnogo, a herezijarsi i tamni plemići konačno su potisnuti.“ „Ali sigurno su neki uspeli da pobegnu?“, nagovestio je ser Gijom blago. Brat Žermen je ćutao neko vreme i posmatrao je kako se suši mastilo boje cinobera. „Pričalo se“, rekao je, ,,da su neki katarski plemići preživeli i da su razvukli blago po zemljama širom Evrope. Priča se i da je ta jeres preživela,

sakrivena u državama gde se Burgundija graniči sa italijanskim državicama.“ Onda se prekrstio. „Mislim da je deo porodice Veksajl otišao u Englesku, da se sakrije tamo, zato što ste vi, ser Gijome, baš u Engleskoj pronašli koplje svetog Đorđa. Veksajl...“ Ime je izgovorio zamišljeno. „Ona potiče, naravno, od reči vexillaire, što znači barjaktar, rečeno je da su prvi Veksajli otkrili koplje tokom jednog krstaškog pohoda, a posle toga su ga nosili kao barjak. Sigurno je bio simbol moći nekada davno. A što se mene tiče... Ja sam skeptičan u pogledu tih relikvija. Opat me uverava da je video malog Isusa pokrivenog sa tri kože, ali čak i ja, koji ga smatram blagoslovenijim od svega drugog na svetu, sumnjam da je on bio tako bogato obdaren, ali raspitao sam se za to koplje. Postoji legenda u vezi sa kopljem. Kažu da onaj ko nosi koplje u bitku, ne može biti poražen. To je samo legenda, naravno, ali verovanje u takvu glupost može inspirisati neznalice, a malo je onih koji su veće neznalice od vojnika. Iako je ono što mene najviše muči, njegova svrha.” „Čija svrha?“, upitao je Tomas. „Postoji jedna priča“, rekao je brat Žermen, ignorišući pitanje, ,,da su pre pada poslednjeg jeretičkog utvrđenja, preživeli tamni plemići položili zakletvu. Oni su znali da je rat bio izgubljen, znali su da će i njihovo utvrdenje pasti i da će inkvizicija i pripadnici božjih snaga uništiti njihove poklonike, i onda su se svi zakleli da će se, osvetiti svojim neprijateljima. Jednog dana, zakleli su se, srušiće francuski tron i Katoličku crkvu, a da bi to uradili, upotrebiće moć svojih najsvetijih relikvija.“ „Koplje svetog Đorđa?“, upitao je Tomas. „I njega, takođe, rekao je brat Žermen. ,,I njega, takođe?“, ser Gijom je ponovio reči zbunjeno. Brat Žermen je umočio pero u mastilo i stavio je na pergament još jednu blistavu kap. A onda je, vešto, dovršio kopiju grba sa Tomasovog luka. ,,Tu mitsku zver“, rekao je, „video sam i ranije, ali grb, koji ste mi vi pokazali, drugačiji je. Zver drži jedan sud. Ali ne bilo kakv sud, ser Gijome. U pravu ste, taj luk me zanima, ali me i plaši, zato što ta mitska zver drži gral. Sveti, blagosloveni i stvarno dragoceni gral. Oduvek se govorkalo da katari poseduju gral. U katedrali u Đenovi postoji neka neukusna grudva zelenog stakla za koju kažu da je gral, ali ja sumnjam da bi naš dragi Gospod pio iz neke tričarije. Ne, pravi gral stvarno postoji, a ko god da ga poseduje, poseduje i moć veću od bilo kog drugog čoveka na zemlji.“ Spustio je pero. „Bojim se, ser Gijome, da ti tamni plemići hoće da se

osvete. Povratili su snagu. Međutim, oni se još uvek kriju, a crkva nije primetila šta se događa. A neće ni primetiti sve dok opasnost ne bude bila očigledna, a tada će već biti suviše kasno.“ Onda je brat Žermen tako spustio glavu da je Tomas jedino mogao da vidi ružičastu kožu glave okruženom sedom kosom. „Sve je to predskazano", rekao je fratar; ,,sve se to nalazi u knjigama." „Kojim knjigama?", upitao je ser Gijom. ,,Et confortabitur rex austri et de principibus eius praevalebit super eum“, rekao je meko brat Žermen. Ser Gijom je zbunjeno gledao Tomasa. ,,A kralj sa juga biće moćan“, preveo je Tomas nevoljno, „međutim, jedan od njegovih prinčeva biće jači od njega.“ „Katari su sa juga“, rekao je brat Žermen, ,,a prorok Danijel je to sve predskazao" Podigao je ruke uprljane bojom. „Borba će biti užasna jer se radi o dobrobiti celog sveta, a oni će upotrebiti svako oružje, pa čak i ženu. Filiaque regis austri veniet ad regem aquilonis facere amicitiam.“ „Ćerka kralja s juga“, rekao je Tomas, „otići će kralju na sever i napraviće sporazum.“ Brat Žermen je osetio odvratnost u Tomasovom glasu. „Ti u to ne veruješ?“, prošištao je. „Sta misliš zašto krijemo Sveto pismo od neznalica? Zato što ono sadrži sva moguća proročanstva, mladi čoveče, a svako od njih dao nam je sam Bog, ali takvo znanje zbunjuje neuke. Ljudi polude kada znaju previše.“ Prekrstio se. „Zahvaljujem se Bogu što ću uskoro umreti i što ću otići u raj jer ćete vi morati da se borite sa tamom.“ Tomas je otišao do prozora i posmatrao je dvoja tovama kola puna pšenice koja su iskušenici istovarali. Naoružani vojnici ser Gijoma igrali su domine u samostanu. To je stvarnost, mislio je, a ne reči nekog brbljivog proroka. Otac ga je uvek upozoravao na proročanstva. Ljudi od njih polude, rekao je, da li je to bio razlog što je i on sam poludeo? ,,Koplje“, rekao je Tomas, pokušavajući da se drži činjenice, a ne fantazije, ,,u Englesku je odnela poprodica Veksajl. Moj otac je bio jedan od njih, ali on se razišao sa svojom porodicom, ukrao je koplje i sakrio ga je u crkvi. Tamo su ga ubili i na samrti mi je rekao da je da to učinio sin njegovog brata. Mislim da taj čovek, moj rođak, sebe naziva Harlekinom.“ Onda se okrenuo kako bi pogledao brata Žermena. „Moj otac je bio Veksajl, ali on nije bio jeretik. On je bio grešnik, to sigurno, ali se opirao svom grehu, mrzeo je svog sopstvenog oca i bio je odan sin crkve.“

,,On je bio sveštenik", ser Gijom je objasnio fratru. ,,A. vi ste njegov sin?“, upitao je brat Žermen neodobravajući. Drugi fratri su prestali da sređuju i pomno su siušali. ,,Ja sam sin sveštenika“, rekao je Tomas, ,,i dobar sam hrišćanin.“ „Znači, porodica je otkrila gde je koplje sakriveno“, nastavio je ser G:;om priču, ,,i unajmila je mene, da ga vratim. Ali su zaboravili da mi plate.“ Brat Žermen se pretvarao da nije čuo. Piljio je u Tomasa. ,,Vi ste Englez?" „Da, taj luk je moj“, priznao je Tomas. „Znači, vi ste Veksajl?“ Tomas je slegao ramenima. „Tako izgleda." „Onda ste vi jedan od tamnih plemića“, rekao je brat Žermen. Tomas je odmahnuo glavom. ,,Ja sam hrišćanin“, odgovorio je oštro. ,,U tom slučaju imate dužnost datu od Boga“, rekao je sitni čovek iznenađujuće snažno, ,,a to je da završite posao koji nisu završili pre sto godina. Ubijte ih sve! Ubijte ih! I ubij tu ženu. Da li me čuješ, momče? Ubij ćerku kralja s juga pre nego što donese u Francusku jeres i zlo.“ „Ako uspemo da pronađemo Veksajle“, rekao je ser Gijom sumnjičavo, a Tomas je primetio reč, ,,mi“. „Oni ne pokazuju javno grb. I sumnjam da koriste ime Veksajl. Oni se kriju.“ „Ali oni sada imaju koplje“, rekao je brat Žermen, ,,i upotrebiće ga za prvu osvetu. Uništiće Francusku, a u haosu koji će nastati, napašće Katoličku crkvu.“ Zaječao je kao da je osećao fizičku bol. „Moraš preoteti njihovu moć, a njihova moć je i u gralu.“ Znači, nije samo koplje bilo ono što je Tomas morao da spase. Pokori oca Hoba pridodato je i sve što je hrišćansko. Poželeo je da se smeje. Katarizam je izumro pre više od sto godina, kažnjen i spaljen i iskopan iz zemlje poput trave koja je iščupana iz zemlje iz korena! Tamni plemići, kćeri careva i prinčevi tame bili su izmišljotina trubadura, a ne posao strelaca. Samo što, kada je pogledao ser Gijoma, video je da se Francuz ne ruga zadatku. On je posmatrao prizor Hristovog raspeća koji je visio na zidu skriptorijuma i tiho se molio. Bože, pomozi mi, mislio je Tomas, bože, pomozi mi, oni od mene traže da uradim ono što svi veliki vitezovi, koji su se nalazili oko Arturovog okruglog stola, nisu uspeli da urade: da pronađu gral. Filip od Valoa, kralj Francuske, zapovedio je svakom Francuzu koji je stasao za vojsku, da dođe u Ruan. Njegovi zahtevi preneti su njegovim vazalima, a

njegove molbe prenete su i njegovim saveznicim. On je očekivao da će zidine Kana zadržati Engleze bar nekoliko nedelja, međutim, grad je pao za jedan dan, a uspaničeni preživeli išli su po severnoj Francuskoj i pričali strašne priče o đavolima puštenim s lanca. Ruan, smešten na obali Sene, bio je pun ratnika. Hiljade đenovljanskih strelaca sa samostrelima stiglo je galijom, usidrili su brodove na obali reke i ispunili su gradske krčme, dok su vitezovi i naoružani vojnici pristigli iz Anžuja i Pikardija, iz Alensona i Sampanje, sa obale Majne, iz Turana i Berija. Svaka kovačnica postala je oružarnica, svaka kuća kasarna, svaka krčma bordel. Vojnici su pristizali sve dok grad nije mogao više da ih primi, te su šatore morali da postave u poljima južno od grada. Teretna kola su prelazila preko mosta, natovarena slamom i tek sakupljenom pšenicom sa bogatih farmi severno od reke, dok su sa južnih obala Sene dolazile glasine. Englezi su izgleda osvojili Evro, ili je to možda bio Bemi? Dim se video iznad Lizijea, a strelci su se šunjali kroz šume Brotone. Opatica u Luvjeu je sanjala da je aždaja ubila svetog Đorda. Kralj Filip je naredio da ženu dovedu u Ruan, ali ona je imala zečju usnu, grbu i mucala je tako da nije bila u stanju da ispriča san kada su je doveli pred kralja, a kamoli da božju strategiju poveri Njegovom veličanstvu. Ona je samo drhtala i plakala tako da ju je kralj ljutito otpustio i umesto toga posavetovao se sa biskupovim astrologom koji mu je rekao da je Mars u usponu, što je značilo da je pobeda sigurna. Pričalo se da Englezi marširaju ka Parizu, a onda se čulo da idu u pravcu juga kako bi zaštitili svoje teritorije u Gaskonji. Pričalo se da su u Kanu svi ubijeni, da su od zamka ostale samo ruševine; a onda se pročulo da Englezi umiru od bolesti. Kralj Filip, nervozan čovek, postao je zlovoljan, zahtevao je vesti, a njegovi savetnici su uspeli da ubede svog razdražljivog gospodara da će Englezi na kraju umreti od gladi, gde god da su, samo ako ih zadrže južno od velike reke Sene, koja je od Pariza do mora krivudala kao zmija. Edvardovi vojnici su pustošili zemlju i morali su da se kreću ako su želeli da pronađu hranu, a ako je pristup Seni bio blokiran, onda oni nisu mogli da krenu na sever ka lukama na obali Kanala, gde su mogli da očekuju zalihe iz Engleske. „Oni troše strele kao što žene troše novac“, rekao je Šarl, grof od Alensona i kraljev miađi brat, posavetovavši Filipa, „međutim, oni u Francuskoj ne mogu da nabave strele. Strele im se dopremaju morem, a što se više udaljuju od mora, to su

njihovi problemi veći.“ Znači, ako Engleze zaustavimo južno od Sene, oni će morati ili da se bore ili da se sramno vrate u Normandiju. ,,A šta je sa Parizom? Pariz? Šta je sa Parizom?“, zahtevao je kralj. „Pariz neće pasti“, grof je uveravao brata. Grad je ležao sevemo od Sene tako da bi Englezi morali da pređu reku i da napadnu najviše bedeme u hrišćanskom svetu, dok bi ih sve vreme gradski gamizon zasipao strelama iz samostrela i projektilima iz stotine malih gvozdenih topova postavljenih na gradske zidine. ,,A možda će krenuti na jug?“, brinuo se Filip. ,,U Gaskonju?“ „Ako budu marširali do Gaskonje“, rekao je grof, „ostaće bez čizama, a potrošiće i sve zalihe strela. Hajde da se molimo da oni stvarno pođu u Gaskonju, ali pre svega pomolimo s. oni uopšte ne stignu do severne obale Sene.“ Jer ako Englezi pređu Senu, oni će otići u najbližu luku na Kanalu da sačekaju pojačanje i zalihe, a do tada, grof je to znao, Englezima će biti potrebne zalihe. Vojska koja maršira, umori se, ljudi se razbole, a konji počnu da hramaju. Vojska koja predugo maršira, istroši se poput starog samostrela. I tako su Francuzi ojačali velika utvrđenja koja su čuvala prelaz preko Sene, a tamo gde most nisu mogli da čuvaju, kao što je to bio slučaj sa mostom od šesnaest lukova u Piosiju uništili bi ga. Sto vojnika sa maljevima polomilo je ograde, kamene lukove mosta srušili su u reku,a petnaest klada polomljenih stubova zabodeno je u Senu poput kamenja po kome je gazio neki džin. A sam Poisi, koji je ležao južno od Sene i za koji se verovalo da je neodbranjiv, bio je napušten, a njegovo stanovništvo je evakuisano u Pariz. Široka reka pretvorena je u nepremostivu prepreku pred kojom bi Englezi pokleli i gde bi na kraju ostali bez zaliha hrane. A onda, kada đavoli oslabe, Francuzi će ih kazniti za neverovatnu štetu nanetu Frnacuskoj. Englezi su još uvek palili gradove i uništavali farme tako da je, tih dugih letnjih dana, horizonl na zapadu i jugu bio prošaran pramenovima dima, te se činilo da je nebo stalno prekriveno oblacima. Noću se ivica horizonta sijala, a narod koji je bežao od vatri, stigao je u Ruan gde su im naredili da pređu reku i da odu tamo gde mogu da pronađu utočište, pošto tu za sve njih nije bilo ni mesta, a ni hrane. Ser Sajmon Džekil i Henri Koli, njegov naoražani vojnik, bili su među beguncima, i nije im bio zabranjen pristup, zato što su oni jahali ždrepce i nosili oklope. Koli je nosio svoj sopstveni oklop i jahao je svog konja, a ser Sajmon je ždrepca i opremu ukrao jednom svom naoružanom vojniku pre nego što je pobegao

iz Kana. Obojica su nosila štitove, ali su sa daščica od vrbe skinuli kožne omote tako da na štitovima nije bilo nikakvih oznaka, i tako su se predstavili kao vojnici bez gospodara koji su mogli biti unajmljeni. Gomila vojnika, slična njima, došla je u grad, u potrazi za plemićima koji bi im mogli pražiti hranu i platu, ali niko nije stigao sa takvim gnevom kakav je ispunjavao ser Sajmona. Nepravda ga je mučila. Pekla mu je dušu i budila je želju za osvetom. Očekivao je da će se rešiti svih svojih dugova kada mu iz Engleske stigne novac od prodaje Žanetinih brodova a sada je bio begunac. Znao je da je mogao da se vrati u Englesku, ali svaki čovek koji nije bio u naklonosti kralja ili kraljevog starijeg sina, mogao je očekivati da će sa njim postupati kao sa pobunjenikom. Bio bi srećan ako bi sačuvao jutro zemlje, a kamoli slobodu. Bilo mu je draže da pobegne i da veruje da će mu mač povratiti privilegije koje je izgubio zbog kučke iz Bretanje i njenog uobraženog ljubavnika, a Henri Koli je jahao sa njim jer je verovao da čovek vešt sa oružjem, kao što je ser Sajmon, ne može da ne uspe. U Ruanu ih niko nije pitao šta tu rade. Ser Sajmon je govorio francuski jezik s akcentom engleskog plemstva, kao i mnogi drugi vojnici iz Normandije. Ono što je ser Sajmonu sada bilo potrebno, bio je zaštitnik, čovek koji bi ga hranio i pružio mu šansu da uzvrati udarac svojim progoniteljima, a tu je bilo mnogo velikih ljudi koji su bili u potrazi za sledbenicima. U poljima južno od Ruana, gde je reka koja je krivudala, ograničila zemlju, pašnjak je pretvoren u mesto za turnire, gde je ispred, veštih naoružanih vojnika, svako mogao da se prijavi i pokaže svoju srčanost. Ovo nije bio pravi turnir mačevi su bili tupi, a na vrhove kopalja nataknuti su parčići drveta turnir je bio šansa vojnicima bez gospodara da pokažu koliko su vešti sa oružjem. A dvadeset vitezova, šampioni među vojvodama, grofovi, vikonti i obični plemići bili su sudije. Desetine vojnika punih nade prijavljivalo se, a svaki konjanik koji je mogao da izdrži duže od nekoliko minuta u borbi sa sjajno opremljenim šampionima na dobrim konjima mogao je da računa na to da će pronaći mesto u pratnji nekog velikog plemića. Ser Sajmon, jašući ukradenog konja i noseći prastari mač, bio je jedan od najmanje impresivnih vojnika koji su dojahali na taj pašnjak. On nije imao koplje tako da je jedan od šampiona izvukao mač i krenuo da ga savlada. U početku, niko nije obraćao pažnju na njih dvojicu jer su se odvijale i druge borbe, ali kada je šampion pao na travu, a ser Sajmon, nepovređen, produžio, gomila ga je primetila. Drugi šampion je izazvao ser Sajmona i bio je zapanjen gnevom sa kojim mu se ovaj suprotstavio. On mu je rekao da to nije trebalo da bude borba na život i

smrt, već demonstracija mačevanja, međutim, ser Sajmon je zaškripao zubima i tako je divljački zamahnuo mačem da je šampion počeo da mamuza konja i otišao je odatle, ne želeći da rizikuje da bude povređen. Ser Sajmon je okrenuo konja na centru pašnjaka i izazivao je na megdan drugog vojnika, ali umesto toga, štitonoša na kobili je dokasao do centra polja i bez reči je Englezu ponudio koplje. ,,Ko šalje ovo koplje?“, zahtevao je ser Sajmon. „Moj gospodar,“ ,,A on je...?“ ,,To je on“, rekao je štitonoša pokazujući na kraj pašnjaka gde je visoki čovek u crnoj bojnoj opremi sa kopljem u ruci čekao na crnom konju. Ser Sajmon je stavio mač u korice i uzeo je koplje. Koplje je bilo teško i ne baš dobro izbalansirano, a on u bojnoj opremi nije imao podupirač za koplje pomoću koga bi čvrsto držao njegovu dugu dršku i pomoću koga bi šiljak stajao pravo, ali ser Sajmon je bio jak i ljutit čovek i zaključio je da bi mogao da izađe na kraj sa tim nezgrapnim oružjem koje je bilo dovoljno dugo da je moglo da poijulja strancu samopouzdanje. Nijedan drugi vojnik se u tom trenutku nije borio na poljani. Samo su posmatrali. Padale su opklade, a sve one su bile u korist čoveka u crnom. Većina posmatrača je imala prilike da ga vidi kako se bori, a njegov konj, bojna oprema i oružje bili su bolji. Na sebi je imao oklop od pločica, a konj je bio bar jednu šaku viši od ser Sajmonovog jadnog konja. Vizir mu je bio spušten tako da ser Sajmon nije mogao da vidi čoveku lice, dok sam ser Sajmon nije imao štitnik za lice, već samo stari, jeftini šlem, poput onih koje su nosili engleski strelci. Jedino se Henri Koli kladio na ser Sajmona, iako je imao poteškoća dok je to činio, jer je njegov francuski bio početni, međutim, na kraju su primili novac. Stit stranca bio je crn i ukrašen jednostavnim belim krstom, crtežom nepoznatim ser Sajmonu, njegov konj bio je pokriven crnom tkaninom koja je zalepršala poljanom kada je životinja krenula. To je bio jedini signal koji je stranac dao, a ser Sajmon je odgovorio tako što je spustio koplje i pokrenuo svog konja. Bili su udaljeni jedan od drugog oko stotinu koraka i obojica su polako galopirala. Ser Sajmon je posmatrao koplje svog protivnika, procenjujući koliko čvrsto je stegnuto. Vitez je bio dobar jer se vrh koplja jedva pomerao uprkos neujednačenim kretnjama konja. A štit je pokrivao njegov trup, upravo onako kako je i trebalo. Da je ovo bila bitka, i da čovek sa čudnim štitom nije ser Sajmonu dao mogućnost da napreduje^ on bi možda spustio svoje sopstveno koplje kako bi

povredio konja svog protivnika. Ili bi, što je bilo još teže zario vrh koplja u visoki naslon neznančevog sedla. Ser Sajmon je imao prilike da vidi kako koplje ide pravo kroz drvo i kožu na sedlu i zabija se u slabine vojnika, to je uvek bio smrtonosni udarac. Ali danas se od njega zahtevaio da pokaže viteške sposobnosti, da udara čisto i žestoko, i da u isto vreme odbrani sebe od koplja koje se približavalo. Veština je bila izbeći udarac koji je, s obzirom na težinu konja iza njega, jahaču mogao da slomi kičmu ako bi uspeo da ga izbaci iz visokog sedla. Sudar dvojice teško opremeljenih jahača, s obzirom na težine skoncentrisane na vrhove kopalja, bio je kao topovska paljba. Ser Sajmon nije mislio na to. On je posmatrao koplje koje je išlo ka njemu, gledao je u beli krst u koji je uperio svoje koplje i usmeravao je konja kolenima. Vežbao je ovo od trenutka kada je prvi put seo na ponija. Satima je gađao u metu na stubu u dvorištu svog oca, a još duže je obučavao pastuva kako da istrpi buku i haos bitke. Polako je pomerio konja ulevo kao čovek koji želi da poveća ugao pod kojim će se koplja ukrstiti i tako umanji njihovu moć. Primetio je da ga stranac ne sledi kako bi poravnao liniju, već se činio srećnim što može da prihvati manji rizik. Oba muškarca su povukla mamuze nazad, a ždrepci su počeli da galopijaru. Ser Sajmon je potapšao svoga konja po desnom boku, sam je poravnao liniju, i krenuo je pravo na stranca, blago se naginjući napred kako bi se pripremio za udarac. Njegov protivnik je pokušavao da se zaljulja ka njemu, ali već je bilo suviše kasno. Ser Sajmonovo koplje je udari-o o crno-beli štit takvom snagom da je odbacilo ser Sajmona, a pošto koplje stranca nije bilo dobro centrirano, uđarilo je samo o ser Sajmonov jednostavan štit i odbilo se. Sajmonovo koplje se polomilo na tri dela i on ga je pustio da padne, dok je kolenom pritiskao bok konja kako bi ga okrenuo. Koplje njegovog protivnika bilo je sada koso postavljeno i štitilo je viteza u crnoj bojnoj opremi. Ser Sajmon je onda izvukao mač i dok je drugi muškarac pokušavao da se oslobodi koplja, udario je protivnika snažno. Poljana je utihnula. Henri Koli je ispružio ruku kako bi primio novac od opklade. Čovek se pretvarao da ne razume njegov sirovi francuski, ali je razumeo jezik noža koji je Englez žutih očiju iznenada izvukao, a onda su se isto tako iznenada pojavili i novčiči. Vitez u crnoj bojnoj opremi nije nastavio da se bori već je zauzdao konja i podigao vizir na šlemu. ,,Ko ste vi?“

„Zovem se ser Sajmon Džekil.“ ,,Vi ste Englez?” „Bio sam.“ Dva konja su stajala jedan pored drugog. Stranac je bacio svoje koplje i okačio je štit za sedlo. Imao je žućkasto lice i tanke crne brkove, pametne oči i polomljen nos. Bio je mlad, nije bio dečak, već godinu ili dve stariji od ser Sajmona. „Šta vi želelite?“, upitao je ser Sajmon „Šansu da ubijem princa od Velsa.“ Čovek se nasmešio. ,,Da li je to sve?“ „Novac, hranu, zemlju, žene“, rekao je Ser Sajmon. Čovek mu je gestom pokazao da ga sledi na kraj pašnjaka. „Ovde ima velikih plemića, ser Sajmone, koji vam mogu ponuditi i platu i hranu i devojke. I ja vam mogu platiti, ali ne tako dobro. Mogu vas i nahraniti, ali skromno; a devojke morate sami pronaći. Mogu vam obećati da ću vam pribaviti boljeg konja, bojnu opremu i oružje. Ja predvodim najbolje vitezove u ovoj vojsci i mi smo se zakleli da ćemo uzimati zarobljenike od kojilV-ćemo se obogatiti. A nijedan od njih, mislim, nije toliko bogat kao kralj Engleske i njegovo štenc. Naš cilj nije da ubijamo, napominjem vam, već da zarobljavamo.“ Ser Sajmon je slegao ramenima. „Bio bih zadovoljan i ako bih zarobio to kopile“, rekao je. „I njegovog oca“, rekao je čovek, „hoću i njegovog oca, takođe.“ Bilo je nečeg osvetničkog u glasu tog čoveka što je zaintrigiralo ser Sajmona. ,,Zašto?“, upitao je. „Moja porodica je živela u Engleskoj“, rekao je čovek, „ali kada je kralj preuzeo vlast, mi smo podržali njegovu majku.“ „Znači, vi ste izgubili vašu zemlju?“, upitao je ser Sajmon. Bio je previše mlad da bi se sećao previranja u prošlosti doba kada je kraljeva majka pokušala da zadrži vlast za sebe i svog Ijubavnika, a mladi Edvard se borio da se oslobodi. Mladi Edvard je pobedio, a to mu neki stari neprijatelja nisu oprostili. „Sve smo izgubili“, rekao je čovek, „ali sve ćemo i vratiti. Hoćeš li mi pomoći u tome?“ Ser Sajmon je oklevao, pitajući se da li bi mu bilo bolje sa nekim bogatijim plemićem, ali zaintrigirala ga je smirenost tog čoveka i njegova odlučnost da porazi srce Engleske. „Ko ste vi?“, upitao je. „Ponekad me zovu Harlekin“, rekao je čovek.

To ime ser Sajmonu nije značilo ništa. „I ti unajmljuješ samo najbolje?“, upitao je. „Rekao sam ti.“ „Onda ćeš i dobiti ono najbolje, ako me unajmiš“, rekao je ser Sajmon, ,,i mog pratioca.“ Pokazao je glavom na Henrija Kolija. ,,Dobro“, rekao je Harlekin. I tako je ser Sajmon dobio novog gospodara, a kralj Francuske je okupio vojsku. Velike plemiće; Alensona, Žana od Enola, Omala, grofa od Bloa, brata častoljubivog vojvode od Bretanje, vojvodu od Lorene, grofa od Sansera svi su bili u Ruanu u pratnji dobro naoružanih vojnika. Broj vojnika je bio tako velik da ljudi nisu mogli da procene veličinu vojske, činovnici su, međutim, izračunali da na tom mestu mora da je više od osam hiljada naoružanih vojnika, i da je osam stotina strelaca sa samostrelima u Ruanu. Što je značilo da je vojska Filipa od Valoa brojčano nadmašila snage Edvarda Engleskog, a vojnici su još uvek pristizali. Žan, grof od Luksemburga i kralj Češke, prijatelj kralja Filipa Francuskog, dovođio je svoje zastrašujuće vitezove. Kralj Majorke došao je sa svojim slavnim kopljima, vojvodi od Normandije naredeno je da obustavi opsadu engleskih utvrđenja na jugu i da svoju vojsku povede na sever. Sveštenici su blagoslovili vojnike i obećali su im da će Bog prepoznati vriinu francuskih ciljeva i da će zdrobiti Engleze bez milosti. Vojska se nije mogla hraniti u Ruanu tako da je na kraju prešla most i došla na severnu obalu Sene, iza nje je ostao zastrašujući garnizon čiji je zadatak bio da čuva prelaz. Tek kada su napustili grad i stupili na puteve koji su išli preko tek požnjevenih polja, vojnici su mogli samo donekle da pretpostave kolika je njihova vojska. Miljama su se protezale duge kolone naoružanih vojnika, trupe jahača, bataljoni strelaca sa samostrelima, zatim nepregledna gomila pešadije naoružane sekirama, velikim kukama i kopljima. To je bila moć Francuske, a prijatelji Francuske pridružili su se njihovom cilju. Bila je tu i grupa vitezova iz Škotske krupnih muškaraca divljačkog izgleda, koji su gajili neverovatnu mržnju prema Englezima. Bilo je i najamnika iz Nemačke i Italije, i vitezova čija su imena postala poznata na turnirima održavanim širom hiršćanskog sveta, elegantnih ubica koji su se obogatili na račun sporta zvanog rat. Francuski vitezovi nisu govorili samo o tome da će poraziti Edvarda Engleskog, već da će rat preneti u njegovo kraljevstvo, imajući u vidu imanja erlova u Eseksu i vojvoda u Devonširu. Biskup od Moa ohrabrivao je svog kuvara da izmisli recept za prste strelaca, možda daube,

začinjen timijanom? On će, insistirao je biskup, silom naterati Edvarda Engleskog da pojede takav obrok. Sada je ser Sajmon jahao ždrepca starog sedam godina, lepog sivog konja koji mora da je Harlekina koštao skoro sto funti. Nosio je oklop napravljen od gusto pletene žice, a preko njega kratku pelerinu sa belim krstom. Njegov konj je imao šafron od kuvane kože i crni prekrivač. Ser Sajmon je za pojasom imao mač napravljen kod Poitera. Henri Koli bio je opremIjen skoro podjednako dobro, samo što je umesto mača nosio četiri stopa dugačku palicu od hrastovine koja je na vrhu imala metalnu kuglu. „Ovo je neka ozbiljna gomila“, požalio se ser Sajmonu u vezi sa ostalim vojnicima koji su pratili Harlekina. „Kao prokleti fratri.“ „Ali mogu da se bore“, rekao je ser Sajmon, iako je i on sam bio začuđen čudnom predanošću Harlekinovih Ijudi. Sve su to bili pouzdani ljudi, ali niko od njih nije uzimao Engleze tako olako kao ostatak vojske, oni su uspeli sebe da ubede da će svaku bitku dobiti zbog brojne nadmoći. Sam Harlekin je zadirkivao ser Sajmona i Henrija Kolija zbog engleskog načina vođenja borbi, njegova pitanja su bila dovoljno lukava da su naterala obojicu da se spuste na zemlju i da razmisle. „Oni se neće boriti na konjima“, zaključio je ser Sajmon na kraju. On je, kao i svi vitezovi, sanjao o bici koju će vitezovi voditi na konjima, sanjao je o usplahirenim vojnicima i uperenim kopljima, ali Englezi su naučili svoju lekciju iz ratova vođenih protiv Škota, i znali su da pešaci uspešnije brane teritoriju od konjanike. „Čak će se i vitezovi-jahači boriti kao pešaci“, predvideo je ser Sajmon, ,,a na svakog naoružanog vojnika dođu dva ili tri strelaca. Na tu kopilad treba obratiti pažnju.“ Harlekin je klimnuo glavom. „Ali kako ćemo pobediti njihove strelce?“ „Dozvolimo im da poptroše sve strele“, rekao je ser Sajmon. ,,I to se mora dogoditi. I zato neka svaka usijana glava u vojsci napadne, a onda ćemo čekati dok oni ne isprazne torbe sa strelama. Tada ćete moći i vi da se osvetite.“ „Želim nešto više od osvete“, rekao je Harlekin tiho. ,,Molim?“ Harlekin, privlačni muškarac, nasmešio se ser Sajmonu, mada u tom osmehu nije bilo topline. „Želim moć“, odgovorio mu je on smireno. „Moć, ser Sajmone, donosi privilegije, a privilegije bogatstvo. Ko su vitezovi“, upitao je, „nego vojnici

koji su se uzdigli visoko? I mi ćemo se uzdići, a pobede nad kraljevima biće prečage na našim merdevinama.“ Takav govor impresionirao je ser Sajmona, mada ga nije razumeo u potpunosti. Njemu se činilo da je Harlekin sanjar, ali to nije bilo važno jer je i on želeo da porazi ljude koji su bili ser Sajmonovi neprijatelji. Ser Sajmon je sanjario o bici; video je uplašeno lice engleskog princa, čuo ga je kako vrišti i uživao je dok je zamišljao kako drsko štene postaje njegov zarobljenik, Žanet, takođe. Harlekin je mogao da bude ćutljiv i prepreden koliko god je hteo, sve dok bude hrabrio ser Sajmona da ispuni skromne želje. Francuska vojska je marširala, uvećavala se kako su vojnici pristizali iz udaljenih krajeva kraljevstva i iz vazalnih država van granica Francuske. Marširali su kako bi zatvorili prilaz Seni i Engleze uhvatili u zamku, a samouverenost francuske vojske vinula se u nebesa kada se saznalo da je kralj išao na hodočašće u opatiju Sen Deni da donese zastavu francuskih kraljeva. Bio je to najsvetiji francuski simbol, skarletna zastava koju su u opatiji čuvali benediktinski fratri. I to u opatiji u kojoj se nalazio i grob francuskog kralja, a svaki vojnik je znao da nijedan pedalj zemlje neće pasti u ruke neprijatelja kada se zastava zavijori. Pričalo se da ju je nosio sam Karlo Veliki, njena svila bila je crvena kao krv, a francuskim neprijateljima obećavala je pokolj. Englezi su došli da se bore, zastava je podignuta, a ples neprijateljskih vojski mogao je da počne. Ser Gijom je dao Tomasu košulju od lana, dobru pancir košulju, šlem postavljen kožom, i mač. „Star je, ali je dobar“, rekao je za mač, „njime je bolje seći, nego ubadati.“ Obezbedio je Tomasu konja, sedlo i uzda i pružio mu je novac. Tomas je pokušao da odbje poslednji dar, međutim, ser Gijom nije hteo ni da čuje. „Uzeo si od mene ono što si hteo, tako da sada mogu da ti dam i ostalo.“ ,,Uzeo?“ Tomas je bio zbunjen, čak i povređen tom optužbom. ,,Eleanor.“ „Nisam je uzeo“, protestovao je Tomas. Unakaženo lice ser Gijoma se iscerilo. „Ali hođeš, momče“, rekao je, ,,hočeš...“ Sledećeg dana su odjahali, otišli su na istok, oponašajući englesku vojsku, koja je u tom trenutku bila daleko. U Kan su stigle vesti o zapaljenim gradovima, međutim, niko nije znao u kom pravcu je neprijatelj krenuo i zato je ser Gijom planirao da u Pariz povede dvanaest naoružanih vojnika, štitonošu i slugu.

„Neko će znati gde se nalazi kralj“, rekao je, ,,A ti, Tomase, šta ćeš ti da radiš?“ To isto se i Tomas pitao još otkad se probudio i ugledao svetlo u kući ser Gijoma, a sada je morao da donese odluku i, na njegovo iznenađenje, nije se dvoumio. „Ići ću da služim mom kralju“, rekao.je, ,,A šta je sa onim ser Sajmonom? Sta ako te ponovo obesi?“ „Štiti me erl do Northemptona“, rekao je Tomas, mada je i njemu bilo jasno da to ranije nije funkcionisalo. ,,A šta je sa Eleanor?" Ser Gijom se okrenuo kako bi pogledao ćerku koja im se, na Tomasovo iznenađenje, pridružila. Otac joj je dao manju kobilu i, nenaviknuta na jahanje, sedela je u sedlu neobično, čvrsto zgrabivši naslon. Nije znala zbog čega joj je otac dozvolio da pođe, nagovestivši Tomasu da bi je on možda želeo za kuvaricu. Tomas je pocrveneo zbog tog pitanja. Znao je da ne može da se bori protiv svojih prijatelja, ali nije želeo ni da ostavi Eleanor. „Vrati ću se po nju“, rekao je ser Gijomu. „Ako budeš bio živ“, promumlao je Francuz. „Zašto se ne bi borio za mene?“ „Zato što sam Englez.“ Ser Gijom mu se podrugljivo nasmejao. „Ti si katarin, ti si Francuz, ti si iz Langedoka, i ko zna šta si ti? Ti si sin sveštenika i polutansko kopile jeretičkog roda.“ ,,Ja sam Englez“, rekao je Tomas. ,,Ti si hrišćanin", odgovorio mu je ser Gijom, ,,i Bog je poverio i tebi i meni jednu dužnost. Kako misliš da ispuniš tu obavezu ako se pridružiš Edvardovoj vojsci?“ Toraas mu nije odmah odgovorio. Da li rau je Bog poverio tu dužnost? A ako je bilo tako, on to nije hteo da prihvati, zato što bi prihvatanje dužnosti značilo da veruje u legende o Veksajlima. Tomas je, iste večeri nakon što je upoznao brata Žermena, razgovarao sa Mordekajem u ser Gijomovoj bašti. Pitao je starog čoveka da li je ikada čitao knjigu o Danijelu. Mordekaj je uzdahnuo kao da je pitanje bilo teško. „Pre mnogo godina“, rekao je, ,,pre ranogo godina. To je deo Ketuviraa, spisa koji sva jevrejska omladina mora da pročita. A zašto?“ ,,On je prorok, zar ne? On proriče budućnost.“

„Bože moj“, rekao je Mordekaj, dok je sedeo na klupi i provlačio tanke prste kroz razdeljenu bradu. ,,Vi hrišćani“, rekao je, „insistirate na tome da proroci predviđaju budućnost, ali oni to ne rade. Oni su upozorili Izrael. Rekli su nam da će nas pohoditi smrt, uništenje i užas, ako se ne popravimo. Bili su propovednici, Tomase, samo propovednici, iako, bog zna, da su bili u pravu kada su predskazali srart, uništenje i užase. A što se Danijela tiče.... On je veoma čudan, veoma čudan. Glava mu je puna snova i vizija. Bog ga je opio.“ „Šta misliš“, upitao ga je Tomas, ,,da li je Danijel mogao da predskaže ono što se danas događa?“ Mordekaj se namrštio. ,,Da je Bog to hteo, da, onda je mogao, ali, zašto bi Bog to želeo? Pretpostavljam, Tomase, da ti misliš da li je Danijel mogao da predvidi ono što se događa sada u Francuskoj, kakve koristi od toga može imati Bog Izraelaca? Ketuvim sadrži ranogo snova, vizija i raisterija, a vi, hrišćani, u njima vidite više nego što smo mi ikada videli. Ali da li ću doneti odluku na osnovu toga što je Danijel pojeo pokvarenu ostrigu i imao živopisan san pre toliko godina? Ne, ne, i opet ne.“ Ustao je i visoko je podigao noćnu posudu. „Veruj onome što ti je pred očima, Tomase, onome što možeš da pomirišeš, čuješ, okusiš, dotakneš i vidiš. Sve ostalo je opasno." Tomas je sada pogledao ser Gijoma. Zavoleo je tog Francuza iza čije se spoljašnjosti, oblikovane i otvrdle u mnogim bitkama, skrivala ljubaznost. Tomas je znao da se zaljubio u ćerku tog Francuza, ali, čak i uprkos tome, bio je veoma odan. ,,Ne mogu da se borim protiv Engleske“, rekao je, ,,kao što ni ti ne bi mogao da nosiš koplje protiv kralja Filipa.“ Ser Gijom je odbacio tu primedbu slegavši ramenima. ,,Onda se bori protiv Vcksajla." Ali Tomas nije mogao da pomiriše, čuje, okusi, dodirne niti da vidi te Veksajle. I nije verovao da bi kralj s juga poslao svoju ćerku na sever. I nije verovao da je sveti gral sakriven u nekoj jeretičkoj tvrđavi. Verovao je u snagu luka od tise, u zategnutost tetive od kudelje, i u moć strela ukrašenih belim perjem koje treba da ubiju kraljeve neprijatelje. Razmišljati o tamnim plemićima i herezijarsima značilo bi flertovati sa ludilom koje je uništilo njegovog oca. „Ako pronađem čoveka koji mi je ubio oca“, izbegao je tako zahtev ser Gijoma, „ubiću ga.“ „Ali nećeš ga tražiti?“

,,A gde bih mogao da ga tražim? Gde bi ga ti tražio?“ Upitao ga je Tomas, a onda je odgovorio. „Ako ti Veksajli zaista još uvek postoje, i ako zaista žele da unište Francusku, gde bi počeli da deluju? U engleskoj vojsci. Zato ću ih tamo i potražiti.“ Odgovor je u stvari predstavljao izvrdavanje, ali delimično je ubedio ser Gijoma, koji je gunđajući potvrdio da je moguće da su se Veksajli sa svojim snagama pridružili Edvardu Engleskom. Te noći pronašli su utočište među izgorelim ostacima farme gde su se okupili oko male vatre na kojoj su pekli zadnje noge vepra kog je Tomas ustrelio. Naoružani vojnici su bili oprezni sa Tomasom. On je ipak bio jedan od omraženih engleskih strelaca čije su strele mogle da prođu i kroz metalni oklop. Da nije bio ser Gijomov prijatelj, sigurno bi želeli da mu odseku prste kojima je zatezao tetivu na luku, kao osvetu za bol koju su engleske strele ukrašene belim perjem zadale francuskim jahačima, ali pošto nisu to mogli da učine, ispoljavali su prema njemu radoznalost sa distance. Ser Gijom je nakon obroka pokretom ruke pozvao Eleanor i Tomasa da mu se prirđuže napolju. Njegov štitonoša je čuvao stražu, a ser Gijom ih je poveo dalje od mladog čoveka i odveo ih na obalu reke, gde je, sa nekom neobičnora formalnošću, pogledao Tomasa. „Znači, ostavićeš nas“, rekao je, ,,i borićeš se za Edvarda Engleskog.“ ,,Da.“ „Ali ako budeš video mog neprijatelja, ako budeš video koplje, šta ćeš uraditi?“ „Ubiću ga“, rekao je Tomas. Eleanor je stajala sa strane, posmatrala je i slušala. ,,On neće biti sam“, upozorio ga je ser Gijom, „ali možeši me ubediti da je on i tvoj neprijatelj?“ „Kunem se“, rekao je Tomas, zbunjen što je pitanje uopšte i postavljeno. Ser Gijom je uhvatio Tomasa za desnu ruku. ,,Da li si čuo za braću po oružju?" Tomas je klimnuo glavom. Plemići su često pravili takve saveze, zaklinjući se da će pomoći jedan drugom u bici i da će deliti osvojeni plen. „Onda se ja zaklinjem da ću biti tvoj brat po oružju“, rekao je ser Gijom, ,,čak iako ćemo se boriti na suprotnim stranama.“ ,,I ja se zaklinjem“, rekao je Tomas nespretno. Ser Gijom je pustio Tomasovu ruku. „Eto“, rekao je Eleanor, „sada ne moram da zazirem od prokletog strelca.“ Zastao je, još uvek gledajući u Eleanor.

„Ponovo ću se oženiti“, rekao je iznenada, ,,i imaću decu i oni će biti moji naslednici. Ti znaš čemu govorim, zar ne?“ Eleanor je spustila glavu, zatim je pogledala oca, a onda je ponovo oborila pogled. Ništa mu nije rekla. ,,A ako budem imao još dece, daće bog“, rekao je ser Gijom, ,,šta će onda ostati tebi, Eleanor?“ Ona je neprimetno slegla ramenima, kao da je htela da kaže da to pitanje za nju nije od nekog velikog značaja. ,,Ja nikada nisam od tebe ništa tražila.“ „Ali šta bi tražila?“ Posmatrala je talasanje reke. „Tražila bih ono što si mi već dao“, rekla je nakon nekog vremena, „tvoju Ijubav.“ ,,I ništa više?“ Ućutala je. „Volela bih da smem da te zovem 'oče’.“ Ser Gijorau je bilo neprijatno kada je to čuo. Gledao je na sever. ,,Vi ste oboje vanbračna deca“, rekao je posle nekog vremena, ,,i zavidim vam na tome.“ „Zavidite nam?“, upitao ga je Tomas. „Imati porodicu to je poput obala potoka. Zadržavaju vas na mestu, dok vanbračna deca napreduju sama. Oni ne dobijaju ništa i mogu da idu bilo kuda.“ Namrštio se, a onda je bacio kamenčić u vodu. „Uvek sam mislio, Eleanor, da ću te udati za jednog svog naoružanog vojnika, Benoa mi je tražio tvoju ruku kao i Fosi. A i krajnje je vreme da se udaš. Koliko ti ono imaš godina? Petnaest?" ,,Petnaest“, potvrdila je. „Ostarićeš, devojko, ako budeš čekala“, rekao je ser Gijom osorno, „reci mi koga si odabrala? Benou? Fosija?“ Zastao »je na trenutak. „Ili bi možda više volela Tomasa?“ Eleanor nije rekla ništa, a Tomas je posramljen ćutao. ,,Da li je hoćeš?“, upitao ga je ser Gijom grubo. ,,Da.“ ,,Eleanor?“ Ona je pogledala Tomasa, onda se ponovo zagledala u potok. ,,Da“, odgovorila je jednostavno. „Konj, pancir košulja, mač i novac“, rekao je ser Gijom Tomasu, „miraz su moje vanbračne ćerke... Pazi je, inače ćeš postati moj neprijatelj.“ Onda se okrenuo.

„Ser Gijome?“, pozvao ga je Tomas. Fracuz se okrenuo. „Kada ste se iskrcali u Hukton“, nastavio je Tomas, pitajući se zašto sada postavlja to pitanje, „zarobili ste i jednu tamnokosu devojku. Bila trudna. Zvala se Džejn.“ Ser Gijom je klimnuo glavom. ,,Ona se udala za jednog mog vojnika. A onda je umrla na porođaju. Kao i dete. Zašto?“ Namrštio se. ,,Da li je to bilo tvoje dete?“ „Ona mi je bila prijatelj“, Tomas je izbegao da odgovori na pitanje. „Onda si imao lepu prijateljicu“, rekao je ser Gijom, ,,Sećam je se. Kada je umrla održano je dvanaest misa za pokoj njene engleske duše.“ „Hvala vam Ser Gijom je skrenuo pogled sa Tomasa na Eleanor, onda je ponovo pogledao Tomasa. „Noć je lepa da se spava pod zvezdama“, rekao je, ,,a kada svane. krenućemo.“ Zatim se udaljio. Tomas i Eleanor su sedeli pored potoka. Nebo još uvek nije bilo potpuno tamno, bilo je blistavo kao sjaj sveće iza roga. Vidra je skliznula u vodu na drugoj strani reke, krzno joj se sijalo kada bi se pojavila na površini vode. Vidra je podigla glavu, pogledala je Tomasa na trenutak, onda je zaronila i nestala sa vidika, ostavljajući za sobom mlaz srebrnih mehurića koji su prošarali tamnu površinu vode. Eleanor je prekinula tišinu izgovorivši jedine reči iz engleskog koje je znala. ,,Ja sam žena strelca“, rekla je. Tomas se nasmešio. ,,Da“, rekao je. Ujutro su odjahali, a sledeće večeri su primetili cmi dim na sevemom horizontu i znali su da je to znak da engleska vojska obavlja svoj posao. Razdvojili su se u zoru. „Kako ćete stići do te kopiladi, ja to ne znam“, rekao je ser Gijom, ,,ali kad se ovo završi, potražite me.“ Zagrlio je Tomasa, poljubio je Eleanor, onda je seo u sedlo. Leđa njegovog konja bila su pokriveria dugačkim plavim pokrivačem ukrašenim žutim sokolovima. Desno stopalo je namestio u uzengiji, sakupio je vođice i povukao je mamuze nazad. Trag ih je vodio na sever preko ledine koja je mirisala na timijan i podrhtavala od plavih leptira. Tomas, kome je šlem visio sa sedla, a mač udarao postrance, jahao je prema dimu, a Eleanor, koja je zahtevala da nosi njegov luk, jer je bila žena strelca, jahala je sa njim. Osvmuli su se na malom grebenu, međutim,

ser Gijom je odmakao pola milje u pravcu zapada, i nije se okretao, već je jahao u susret zastavi francuskih kraljeva. A Tomas i Eleanor su nastavili da jašu. Englezi su marširali na istok, udaljili su se od mora, tragajući za mestom gde će moći da pređu Senu, ali svaki most je bio ili polomljen ili zaštićen tvrđavom. Uništili bi sve što bi dotakli. Njihov chevauchee predstavljao je liniju široku dvadeset milja, a iza njih je ostao trag paljenja dug sto milja. Svaka kuća bila je zapaljena, svaki mlin uništen. Stanovništvo Francuske bežalo je ispred engleske vojske, vodeći sa sobom stoku i noseći tek sakupljenu žetvu, tako da su Edvardovi ljudi morali da idu u još udaljenija područja kako bi pronašli hranu. Iza njih je ostala pustoš, a ispred njih su bile zastrašujuće zidine Pariza. Neki vojnici su mislili da će kralj nap^asti Pariz, drugi su smatrali da on neće trošiti snagu vojnika na te velike zidine, već da će napasti jedan od dobro utvrđenih mostova koji bi mogao da ga odvede sevemo od reke. Vojska je zaista pokušala da osvoji most u Mulanu, međutim, uporište na južnom kraju mosta bilo je ogromno, a strelaca sa samostrelima je bilo mnogo tako da napad nije uspeo. Francuzi su se zatim popeli na bedeme utvrđenja i pokazali su svoje gole zadnjice kako bi i time uvredili poražene Engleze. Pričalo se da je kralj, ubeđen da će preći reku, još pre napada naredio da se zalihe pošalju u luku Le Kroto koja se nalazila na samom severu, daleko i od Sene i od Some. Ali, čak iako su te zalihe čekale vojsku, one su njima ipak bile nedostižne, pošto je Sena predstavljala zid iza koga su Englezi upali u zamku, u oblasti odakle su već odneli svu hranu. Prvi konji su već počeli da hramaju, a vojnici, kojima su se čizme raspale od marširanja, hodali su bosi. Englezi su se približili Parizu, stupili su na divlju zemlju, mesto lova francuskih kraljeva. Osvojili su vile kralja Filipa i oteli šve njegove tapiserije i posuđe, i baš dok su lovili kraljeve jelene, francuski kralj je zvanično objavio rat Edvardu. Bio je to jedan kavaljerski čin, i trebalo je, uz božju milost, da stavi tačku na pustošenje njegove farmerske zemlje. I tako je Filip od Valoa poslao jednog biskupa Englezima, uljudno je nagovestio da će on i njegova vojska čekati napadače južno od Pariza, a engleski kralj je blagonaklono prihvatio poziv. Francuzi su išli sa svojom vojskom kroz grad i rasporedili su se u bojne redove raeđu vinogradima na grebenu pored Burž-La-Rejna. Želeli su da nateraju Engleze da ih tu napadnu i primoraju strelce i naoružane vojnike da se popnu uz brdo zasuti strelama iz đenovljanskih samostrela, a francuski plemići su procenili vrednost otkupnina koje će uspeti da naplate na račun njihovih zarobljenika.

Francuska borbena linija je čekala, ali tek što se Filipova vojska utvrdila na svojim pozicijama, Englezi su se izdajnički okrenuli i odmarširali u drugom pravcu. Zaputili su se u grad Poisi gde je most na Seni bio uništen, a grad evakuisan. Nekoliko francuskih pešaka, jadnih vojnika naoružanih samo kopljima i sekirama, ostavljeno je da čuva severnu obalu reke, ali oni nisu mogli da urade ništa kako bi zaustavili gomilu strelaca, stolara i zidara koji su upotrebiii debla iščupana iz krovova kuća u Poisiju da naprave novi most na petnaest polomljenih stubova starog mosta. Dva dana su bila potrebna da se obnovi most. Dok su Francuzi čekali na mestu ugovorene bitke, raeđu prezrelim grožđem Burž-la-Rejna, Englezi su prešli Senu i počeli su da marširaju u pravcu severa. Đavoli su izbegli zamku i ponovo su bili slobodni. U Poisiju se Tomas, sa Eleanor pored sebe, pridružio engleskoj vojsci. I upravo su tu, s božjom milošću, započela teška vremena. Eleanor je bila predostrožna zbog pristupanja engleskoj vojsci. „Neću im se svideti zato što sam Francuskinja“, rekla je. „Naša vojska je puna Francuza“, rekao joj je Tomas. ,,Tu ima Gaskonjaca, Bretonaca, čak i Normana, a polovina žena su Francuskinje.“ „Žene strelaca?“, upitala ga je, osmehnuvši mu se pomalo podrugljivo. „Ali one nisu dobre žene?“ „Neke su dobre, a neke su loše“, rekao je Tomas neodređeno, „ali ja ću se tobom oženiti i svi će znati da si posebna.“ Ako je Eleanor bilo drago, ona to ničira nije pokazala. Sada su se već nalazili na uništenim ulicama grada Poisija, gdee zaštitnica dovikivala engleskim strelcima da požure. Privremeni most je trebalo da bude srušen, a lenjivci su se vukli preko dasaka. Most nije imao ograde i bio je napravljen na brzinu od svakojakih debala koja je vojska pronašla u napuštenom gradu, a daske nejednake veličine su se ljuljale, pucketale i savijale dok su Tomas i Eleanor izvodili konje na glavni put. Eleanorina kobila se toliko uplašila nesigurnog tla da je odbijala da se pokrene sve dok joj Tomas nije stavio povez preko očiju, a onda je, još uvek se tresući, kobila gazila polako preko tih dasaka, između kojih je postojao procep kroz koji je Tomas video kako reka teče. Most su prešli među poslednjima. Vojska je ostavila neka teretna koia u Poisiju, a njihove tovare raporedili su na stotinak konja zarobljenih sevemo od Sene. Kada je poslednji zaostali vojnik prešao most, strelci su počeli da bacaju debla u reku, uništavajući tako krhku sponu koja je omogućila Englezima da je pređu. Kralj Edvard se sada nadao da će u prostranim ravnicama između Sene i

Some pronaći novu teritoriju koju će pustošiti: I tako su se tri puka raširila u chevauchee liniju dugu dvadeset milja i napredovali su na sever, a te noći su kampovali na samo jedan dan hoda od reke. Tomas je tražio trupe princa od Velsa, dok se Eleanor trudila da ignoriše prljave, dronjave strelce potamnele od sunca, koji su izgiedali više kao razbojnici nego kao vojnici. Trebalo je da prave zaklone za noć, međutim, njima je bilo draže da posmatraju žene i upućuju im opscene pozive. „Šta to oni govore?“, upitala je Eleanor Tomasa. ,,Da si ti najlepše stvorenje u celoj Francuskoj“, rekao je. ,,Lažeš“, rekla je, a onda se trgla kada je čovek viknuo na nju. „Zar oni nikada nisu videli ženu?“ ,,Ne kao što si ti. Oni verovatno misle da si ti princeza.“ Ona se narugala tome, ali joj je ipak bilo drago. Videla je da su žene svuda. Sakupljale su drva za potpalu, dok su njihovi muškarci pravili skloništa, a većina je, primetila je Eleanor, govorila franacuski jezik. „Biće puno beba sledeće godine“, rekla je. ,,Tačno.“ „Hoće li se oni vratiti u Englesku?“, upitala je. „Neki hoće.“ Tomas nije bio siguran. „Ili će možda otići u garnizon u Gaskonji.“ „Ako se udam za tebe“, upitala je, „hoću li postati Engleskinja?“ ,,Da“, rekao je Tomas. Padalo je veče i vatre za spremanje hrane su se dimile na poljima prekrivenim strnjikom, iako je bilo malo čega što se moglo pripremiti. Na svakom pašnjaku se nalazila grupa konja, a Tomas je znao da oni treba da odmore, nahrane i napoje svoje životinje. Pitao je mnoge gde bi mogao da pronađe vojnike princa od Velsa, a jedan mu je rekao da su na zapadu, drugi da su na istoku, tako da jeTomas u zoru jednostavno usmerio njihove konje ka najbližem selu pošto nije znao kuda da ide. Mesto je bilo puno vojničkih trupa, pa su Tomas i Eleanor pronašli dovoljno mirno mesto na polju gde je Tomas naložio vatru, dok je Eleanor, sa uočljivim tamnim lukom na ramenu što je značilo da pripada vojsci, pojila konje u potoku. Pripremali su ostatke hrane, nakon toga su sedeli ispod žive ograde posmatrali sjajne zvezde iznad tamnih stabala. Iz sela su se čule žene koje su pevale neku francusku pesmu, a Eleanor je nežno pevušila.

„Sećam se da mi je majka pevala tu pesmu“, rekla je, dok je čupkala vlati trave od kojih je plela malu narukvicu. ,,Ja nisam bila očevo jedino vanbračno dete“, rekla je tužno. „Znala sam za još dvoje. Jedno je umrlo kada je bilo vrlo malo, a drugo je sada vojnik.“ „Znači, on je tvoj brat.“ ,,Polubrat.“ Onda je slegla ramenima. ,,Ja ga ne i poznajem. Otišao je.“ A onda je stavila narukvicu na svoj tanak zglob. ,,A zašto ti nosiš pseću šapu?“, upitala ga je. „Zato što sam budala“, rekao je, ,,i rugam se Bogu.“ To je bila istina, mislio je žalosno, onda je snažno povukao tu suvu šapu, pokidao je tetivu i bacio ju je u polje. On nije istinski verovao u svetog Gineforta; to je sve bilo prenemaganje. Pas mu ne može pomoći da vrati koplje, napravio je grimasu zbog dužnosti jer je pokoru nosio na savesti i duši. „Da li se ti stvamo pođsmevaš Bogu?“, upitala ga je Eleanor zabrinuto. ,,Ne. Ali zbijamo šalu sa stvarima kojih se plašimo.“ ,,A ti se bojiš Boga?“ ,,Naravno“, rekao je Tomas i ukočio se jer je primetio da se živa ograda iza njega komeša, a onda je iznenada osetio da mu je neko položio hladno sečivo na vrat. Metal se činio oštrim. „Ono što bi trebalo da uradimo“, rekao je neko, „jeste da obesimo kopile kako treba i da uzmemo njegovu ženu. Lepa je.“ ,,Ona jeste lepa“, složio se sa njim drugi muškarac, ,,ali on ne vredi ni za šta.“ „Kopilad jedna!“, rekao je Tomas, okrenuo se i suočio sa dva iskežena muška lica. Bili su to Džejk i Sem. U početku nije mogao da vemje, već je samo piljio. ,,Pa to ste stvarno vi! Sta vi ovde radite?“ Džejk je isekao živu ogradu kukom, probio se kroz nju, i uputio je Eleanor osmeh koji je, kako je on mislio, ulivao poverenje iako je, s licem sa ožiljcima i razrokim očima, više ličio na nekog iz noćne more. „Neko je dobro sredio Sarla od Bloa“, rekao je Džejk, „tako da nas je Vil doveo ovamo kako bismo razbili nos francuskom kralju. Ona je tvoja žena?“ ,,Ne, ona je kraljica od Sabe“. rekao je Tomas. ,,A grofica sada dobro zabavlja princa, kako sam čuo“, Džejk se iskezio. „Vil te je primetio ranije, samo što ti nisi video nas. Primetili smo tvoj profil u gomili. Čuli smo da si umro.“ „Skoro da jesam.“

„Vil hoće da te vidi.“ Pomisao na Vila Skita, Džejka i Sema bilo je za Tomasa pravo olakšanje zato što su ti ljudi živeli u svetu koji je bio daleko od sudbonosnih proročanstava, ukradenih kopalja i tamnih plemića. Rekao je Eleanor da su ti ljuđi njegovi prijatelji, njegovi najbolji prijatelji, i da može da im veruje iako se činilo da ju je uplašilo ironično navijanje kojim je Tomas dočekan, kada su ušli u seosku krčmu. Strelci su stegli vratove rukama kriviii lica kako bi oponašali obešene ljude, dok je Vil Skit u nekom podrugljivom očaju odmahivao glavom. „Bože, bože“, rekao je, ,,ne mogu čak ni da te obese kako treba.“ Zatim je pogledao Eleanor. ,,Da li je to još jedna grofica?“ ,,To je ćerka ser Gijoma de Eveka, viteza od mora i kopna“, rekao je Tomas, ,,i zove se Eleanor.“ ,,Ona je tvoja?“, upitao je Skit. ,,Mi ćemo se venčati." ,,Za boga miloga“, rekao je Skit, ,,pa ti si još uvek glup kao šargarepa! Ne treba se njima ženiti, Tome, one nisu za to namenjene. Ali ipak, ne izgleda loše, zar ne?“ Uljudno je napravio mesta za Eleanor na klupi. „Nije bilo mnogo piva“, nastavio je, „tako da smo sve popili.“ Pogledao je po krčmi. Krčma je bila tako prazna da čak ni sa krovnih greda nisu visile vezice bilja. „Kopilad je očistila krčmu pre nego što je otišla“, rekao je s ogorčenjem, „ovde možeš sakupiti isto onoliko plena koliko dlaka možeš skinuti sa glave ćelavog čoveka.“ „Šta se dogodilo u Bretanji?“, upitao je Tomas. Vil je samo slegao ramenima. „Ništa što ima veze sa nama. Vojvoda Šarl je uveo svoje ljude na našu teritoriju i zarobio je Tomija Dagdejla na vrhu brda. Bilo je tri hiljade njihovih vojnika i tri stotine ljudi sa Tomijem, a ipak je na kraju dana vojvoda Šarl bežao poput oprljenog zeca. Strele, momče, strele.“ Tomas Dagdejl je preuzeo dužnosti erla od Northemptona u Bretanji i putovao je između engleskih tvrđava kada je vojska vojvode Šarla uspela da ga uhvati. Njegovi strelci i naoružani vojnici, sakriveni iza guste žive ograde na pašnjaku na vrhu brda, razbili su neprijateljske snage. „Borili su se celog dana“, rekao je Skit, ,,od jutra do večeri, a kopilad nikako da nauči lekciju i stalno je slala nove ljude na brdo. Zaključili su da će Tom uskoro ostati bez strela, a on je vozio kola puna zaliha u tvrđavu, znaš i imao je kod sebe dovoljno strela koje bi mu trajale do sudnjeg dana. I tako je vojvoda Šarl izgubio svoje najbolje vojnike, tvrđave su sigume sve dok on ne pronađe nove vojnike, a mi smo evo ovde. Erl je poslao po nas. Povedi samo pedeset strelaca, rekao mi je,

te sam tako i učinio. Poveo sam i oca Hoba, naravno. Došli smo u Kan i pridružili smo se vojsci baš kada je polazila na veliki marš. A šta se, zaboga, dogodilo s tobom?“ Tomas je ispričao svoju priču. Skit je zatresao glavom kada je čuo za vešanje. „Ser Sajmon je otišao“, rekao je. „Verovatno se pridružio Francuzima.“ „Sta je uradio?" „Ispario je. Tvoja grofica se suočila sa njim i sasvim ga ponizila, bar smo tako mi čuli.“ Skit se iskezio. „Neverovatnu sreču, to ti imaš. Bogzna zašto sam ti ovo sačuvao." Spustio je glineni krčag sa pivom na sto, zatim je glavom pokazao na Tomasov luk koji je Eleanor nosila. „Zar još uvek možeš da gađaš iz te stvari? Mislim, tako se dugo petljaš sa aristokratijom da si možda zaboravio zašto te je Bog poslao na ovaj svet?“ „Još uvek mogu da ga koristim." „Onda isto tako možeš i da se nam pridružiš“, rekao je Skit, ali je priznao da je loše upućen u ono što vojska čini. „Niko mi ništa ne govori“, rekao je prezrivo, ,,ali kažu da je druga reka gore na severu i da treba da je pređemo. Što pre to bolje, rekao bih, zato što su Francuzi ovu oblast dobro ispraznili. Ovde ne možeš više ni mačku da nahraniš.“ To je zaista bila pusta zemlja. Tomas se uverio u to več sledećeg dana dok su ljudi Vila Skita polako išli na sever preko požnjevenih polja. A žito je, umesto da leži u stajama, već uzeto za francusku vojsku, isto kao što je odvedena i sva stoka. Englezi su odneli žito sa napuštenih polja južno od Sene, a njihove prethodnice su dovoljno brzo napredovale i uhvatile su na hiljade grla goveda, prasića i koza, međutim, zemlju je ovde kompletno ogolila još veća vojska, te je zato engleski kralj naredio da požure. Želeo je da njegova vojska pređe sledeću reku, Somu, odakle francuska vojska možda nije odnela sve i gde bi ih u La Krotu, kako se nadao, čekala flota sa zalihama. Ali uprkos kraljevim naredbama, engleska vojska je napredovala veoma sporo. Bilo je utvrđenih gradova koji su obećavali hranu i vojnici su insistirali na tome da napadnu njihove zidine. Neke su osvojili, kod drugih su bili odbijeni, ali za sve to je bilo potrebno vreme koje kralj nije imao. I dok se on trudio da disciplinuje vojsku, zainteresovanu više za pljačkanje nego za napredovanje, kralj Francuske je poveo svoju nazad preko Sene, kroz Pariz, a onda na sever do Some. Postavili su novu zamku, još smrtonosniju, jer su se Englezi u tom trenutku nalazili u zemlji u kojoj nije bilo hrane. Edvardova vojska je napokon stigla do

Some i otkrila je da je reka blokirana, dok je Sena bila opustošena. Mostovi su bili ili uništeni ili su ih iz groznih tvrđava čuvali garnizoni za koje bi im bile potrebne nedelje da ih razoružaju, a Englezi to vreme nisu imali. Svakog dana su bili sve slabiji. Došli su do Pariza iz Normandije, prešli su Senu, a na južnoj obali Some ostavili su trag razaranja. I tako je dugo putovanje oslabilo vojsku. Stotine vojnika bile su bose, dok su drugi hramali u pocepanoj obući. Imali su dovoljno konja, ali malo potkovica i eksera, i onda su vojnici vodili životinje kako bi im sačuvali kopita. Bilo je trave za konje, ali je bilo malo žita za ljude tako da su delovi vojske koji su tragali za hranom, morali da putuju daleko kako bi pronašli sela u kojima su seljani možda sakrili nešto od žetve. Francuzi su sada bili smeliji, često je dolazilo do čarki između dve vojske pošto su osetili ranjivost Engleza. Vojnici su jeli nezrelo voće, kvarili su stomake i imali su dijareju. Neki su zaključili da nemaju drugog izbora nego da se vrate u Normandiju. Drugi su znali da će se vojska raspasti i pre nego što stignu do sigurnih luka u Normandiji. Mogli su samo da pređu Somu i marširaju ka engleskim utviđenjima u Flandriji. Mostovi su bili srušeni ili su ih čuvali gamizoni i kada je prešla nenastanjeno močvarno tlo i došla do tvrđava, vojska je otkrila da je neprijatelj već čeka na udaljenoj obali. Dvaput su pokušali da se probiju, međutim, Francuzi su oba puta, sigurni na suvom visokom tlu, bili u mogućnosti da dokrajče engleske strelce u reci zato što su obalu reke opkolili đenovljanski strelci sa samostrelima. Tako su se Englezi povukli i počeli da marširaju u pravcu zapada, približavajući se ušću reke. Na svakom koraku bilo je sve manje mesta gde se mogla preći reka, pošto je bila sve šira i dublja. Marširali su osam dana između reka, osam dana tokom kojih se glad i frustracija povećavala. „Štedite strele“, upozorio je zabrinuti Vil Skit svoje vojnike jednog kasnog poslepodneva. Kamp su pravili pored malog, napuštenog sela, koje je bilo pusto kao i svako drugo mesto u koje su došli otkako su prešli Senu. ,,Za bitku će nam biti potrebne sve strele“, nastavio je Skit, ,,a Hrist zna da ih nemamo na pretek.“ Sat vremena kasnije, dok je Tomas tražio kupine u grmlju pozvao ga je neko sa visine. „Tomase! Dovuci te tvoje đavoIje kosti ovamo gore!“ Tomas se okrenuo i video je Vila Skita na malom tornju neke seoske crkve. Utrčao je u crkvu, uspentrao se uz merdevine, prošao je pored grede gde je visilo zvono sve dok ga seljani nisu poneli sa sobom jer nisu želeli da ga Englezi ukradu, onda se probio kroz slamu 1 izašao na ravni krov tornja gde se tiskaio šest vojnika,

a među njima je bio i erl od Northemptona, koji je pogledao Tomasa iskosa. „Čuo sam da su te obesili!“ „Preživeo sam, moj gospodaru!“, odgovorio je Tomas kiselo. Erl je oklevao, razmišljao je da li da pita da li je krvnik bio ser Sajmon Džekil, ali nije bilo smisla podsticati neprijateljstvo. Ser Sajmon je pobegao tako da erlov sporazum sa njim više nije važio. A onda je umesto toga napravio grimasu. „Niko ne može da ubije đavolovo štene, a?“, rekao je, zatim je pokazao u pravcu istoka, a Tomas je gledao kroz sumrak i video je vojsku kako maršira. Vojska je bila daleko, na udaljenoj severnoj obali reke koja je tekla kroz polja pokrivena trskom, ali Tomas je još uvek mogao da vidi da su kolone jahača, teretnih kola, pešadije i strelaca sa samostrelima prekrile stazu i put na toj udaljenoj obali. Vojska se približavala ograđenom gradu, Abelvilu, gde se, kako je erl rekao, nalazio most. A Tomas je, dok je gledao u te tamne kolone koje su krivudale ka mostu, imao osećaj da su se pred njim otvorila vrata pakla i izbacila gomile kopalja, mačeva samostrela. Onda se setio da je među njima i ser Gijom, prekrstio se i pomolio se u sebi da Eleanorin otac preživi. „Slatki Hriste“, rekao je Vil Skit, tumačeći Tomasov gest kao posledicu straha, ,,oni stvarno žele naše duše.“ „Oni znaju da smo umorni“, rekao je erl, ,,i znaju da jednom moramo ostati bez strela i da oni imaju više vojnika od nas. Mnogo više.“ Okrenuo se na zapad. „Nemamo više kuda da bežimo.“ Ponovo je pokazao rukom, a Tomas je primetio prekrasnu mimu površinu mora. „Stigli su nas“, rekao je erl. „Preći će reku kod Abelvila i napašće nas sutra.“ „Borimo se onda“, progundao je Vil Skit. „Zar na ovakvom zemljištu, Vile?“, upitao ga je erl. Tlo je bilo ravno, idealno za konjicu, prošarano sa nešto žbunova žive ograde ili nastrešnica koje bi mogle da zaštite strelce. „I protiv toliko njih?“, dodao je. Piljio je u neprijatelja u daljini. „Brojniji su. Vile, brojniji su. Zaboga ima ih više.“ Slegao je ramenima. „Vreme je da krenemo." „Kuda da krenemo?“, upitao je Skit. „Zašto ne bismo pronašli neku zemlju i zaustavili se?“ ,,Na jug?“ Erl je zvučao nesigurno. „Možda bismo mogli da pređemo Senu ponovo i iz Normandije se vratimo brodovima kući? Bog zna da ne možemo da pređemo Somu.“ Zaklonio je oči i dok je gledao u reku. ,,Isuse“, rekao je, „ali zašto se, do đavola, tamo ne

nalazi neka tvrđava? Mogli bismo da ih poteramo do naših utvrđenja u Flandriji i ostavimo Filipa bespomoćnog poput neke proklete budale, što on i jeste.“ ,,A ne bismo se borili protiv njega?“, upitao je Tomas, zvučeći šokirano. Erl je odrečno odmahnuo glavom. „Povredili smo ga. Opelješili smo ga. Marširali smo kroz njegovo kraljevsto i ostavili smo ga u plamenu, zašto bismo se onda borili protiv njega? Potrošio je bogatstvo na unajmljivanje vitezova i strelaca sa samostrelima, zašto mu onda ne bismo dozvolili da proćerda novac? Vratili bismo se sledeće godine i sve to ponovili?“ Slegao je ramenima. „Osim ako mu ne uteknemo.“ Nakon što je izrekao te tmurne reči, spustio se kroz krov od slame, a pratnja ga je sledila. Skita i Tomas su ostali sami. „Pravi razlog zbog kog ne žele da se bore“, rekao je Skit kiselim tonom kada je erl bio već dovoljno daleko da ga nije mogao čuti, „jeste taj što se boje da ne postanu zarobljenici. Otkup može zbrisati porodično bogatstvo u tren oka.“ Pljunuo je preko ograde tomja, onda je povukao Tomasa ka njegovoj sevemoj ivici. „Ali pravi razlog zbog kog sam te pozvao da se popneš ovde, Tome, jeste to što tvoje oči vide bolje od mojih. Da li tamo vidiš selo?“ A onda je pokazao u pravcu severa. Tomasu je bilo potrebno malo vremena, ali je napokon uspeo da primeti grupu nižih krovova među trskom. ,,To je neko stvarno siromašno selo“, odgovorio je kiselo. „Ali je to još uvek mesto u kome nismo bili u potrazi za hranom“, rekao je Skit, ,,a pošto se to selo nalazi podignuto na močvarnom tlu, možda oni imaju nešto dimljenih jegulja. Ja volim dimljene jegulje, stvarno ih volim. Više od kiselih jabuka i supe od kopriva. A ti bi mogao da odeš i potražiš ih.“ ,,Večeras?“ ,,A zašto ne sledeće nedelje?“, rekao je Skit, penjući se na krov od slame, ,,ili možda sledeće godine? Naravno da sam mislio večeras, žapcu jedan. Požuri.“ Tomas je sa sobom poveo dvadeset strelaca. Niko od njih nije želeo da pođe pošto je bilo već kasno poslepodne i plašili su se da će ih francuske patrole možda čekati na putu koji je beskrajno krivudao između peščanih sprudova i polja prekrivenih trskom koja su se protezala sve do Some. Bila je to pusta zemlja. Ptice su uzletale između stabljika trske, dok su konji sebi krčili put duž staze gde su na nekim mestima postavljene daske od bresta kako bi se moglo hodati. A svuda oko njih voda je grgotala i izlazila između nasipa prekrivenih zelenim blatom. „Plima se povlači“, prokomentarisao je Džejk.

Tomas je mogao da oseti miris slane vode. Bili su dovoljno blizu mora da su mogli primetiti i plimu i oseku između trske trave u močvari, a put je izlazio na čvrsto tlo na velikim peščanim sprudovima gde je rasla gusta, bleda trava. Zimi, mislio je Tomas, to mesto i bog zaboravi, a hladan vetar nosi penu preko zaleđene močvare. Mrak je skoro pao kada su stigli u selo. A kako su i raislili, bilo je to neko jadno naselje sa sarao desetak koliba sa krovovima od trske. Bilo je napušteno. Narod mora da je otišao pre dolaska Tomasovih strelaca pošto su na malim ognjištima još uvek gorele vatre. „Tražite hranu“, rekao je Tomas, „naročito dimljene jegulje.“ „Bilo bi brže da smo se potrudili da sami uhvatimo te proklete jegulje i da ih osušimo", rekao je Džejk. „Krenite na posao“, rekao je Tomas, a zatira se zaputio na kraj sela gde se nalazila mala drvena crkva koja je zbog upornog vetra bila u trajnom stanju raspadanja. Crkva jedva da je izgledala malo bolje od staje možda je to bio hram posvečen svecu iz te bezvredne močvame zemlje Tomas je zaključio da crkva od drveta može da izdrži njegovu težinu, te se pravo s konja usprentrao na krov gusto prekriven mahovinom, zatim je otpuzao do ivice gde se zakačio za ukopan krst koji je ukrašavao jedan zabat. Nije primetio nikakvo kretanje u močvari iako je video da je dira logorskih vatri Francuza prigušio bledu svetlost sevemo od Abelvila. Sutra, mislio je, Francuzi če preći most i u koloni če proći kroz gradske kapije kako bi se sukobili sa engleskom vojskom čije su se vatre mogle uočiti na jugu. Veličina dima potvrdila je koliko je francuska vojska brojnija od engleske. Džejk se pojavio iz obližnje kolibe sa vrećom u ruci. „Šta je u vreći?“, upitao je Tomas. ,,Pšenica!“ Džejk je onda s naporom podigao vreću. „Prokleta vlaga. Pšenica je proklijala.“ „Nisu jegulje?“ „Naravno da to nisu proklete jegulje“, progunđao je Džejk. „Proklete jegulje imaju dovoljno razuma da ne žive u ovakvim kolibama.“ Tomas se iskezio i posmatrao je more koje je ležalo na zapadu kao crvena, krvava oštrica mača. U daljini je bio brod, bela tačka na horizontu pokrivenom oblacima. Galebovi su se okretali i leteli iznad reke koja je na tom mestu predstavljala veliki široki kanal, prekriven trskom, sprudovima, koji je polako šao

ka moru. Bilo je teško razaznati bilo šta između reke i močvare, sve je bilo tako konfuzno. Potom se Tomas zapitao zašto galebovi krešte i poniru. Piljio je u njih i primetio je nešto što je na prvi pogled delovalo kao desetak grla stoke na obali reke. Otvorio je usta da vest saopšti Džejku, i video je da stoku prate i neki ljudi. Muškarci i žene, možda njih dvadesetak? Namrštio se, nastavio je da posmatra, te je zaključio da su to stanovnici tog seoceta. Oni su verovatno videli da se engleski strelci približavaju, stoga su pobegli i poveli sa sobom stoku, ali u kom pravcu? Možda u močvaru To je bilo domišljato, pošto je na vlažnom tlu bilo mnogo tajnih staza gde su se ljudi mogli sakriti, ali zašto su rizikovali da odu na peščani sprud gde ih je Tomas mogao videti? A zatim je primetio da oni ne pokušavaju da se sakriju, već da pobegnu, jer su seljani baš tada prelazili široku vodenu površinu, kako bi izašli na severnu obalu. Slatki Isuse, pomislio je, tamo je tvrđava! Piljio je ne usuđujući se da veruje svojim sopstvenim očima, ali narod iz sela je polako išao preko reke vukući za sobom krave. Bio je to duboki gaz, i pretpostavio je da se može preći samo pri oseci, ali postojao je. ,,Džejk!“, povikao je. ,,Džejk!“ Džejk je pojurio ka crkvi, a Tomas se nagnuo i povukao ga na truli crkveni krov. Zgrada se opasno zaljuljala pod njihovom težinom dok se Džejk penjao na vrh zgrade, čvrsto je zgrabio drveni krst pobeleo od sunca i pogledao je tamo gde mu je Tomas pokazivao. ,,Zaboga“, rekao je, „tamo je neka prokleta tvrdava!“ ,,A tu su i prokleti Francuzi“, rekao je Tomas jer su se na udaljenoj rečnoj obali, gde se čvrsto tlo uzdizalo iz močvarnog tla i vode, u tom trenutku nalazili i muškarci u sivim oklopima. Oni su tu tek stigli inače bi ih Tomas već primetio. Njihove prve logorske vatre osvetlile su mesto gde su kampovali. Njihovo prisustvo govorilo je da Francuzi znaju da ta tvrđava postoji i žele da spreče Engleze da pređu, međutim, Tomasa ništa od svega toga nije zanimalo. Njegova jedina dužnost bila je da obavesti vojsku da postoji tvrđava; i da je to možda način da se izvuku iz zamke. Tomas se spustio sa crkvenog krova i skočio je na zemlju. ,,Vi se vratite kod Vila“, rekao je Džejku, ,,i recite mu da se tamo nalazi tvrđava. Kažite mu da ću ja paliti jednu po jednu kolibu i da de to biti svetlosni signal. “Uskoro će se pasti mrak bez svetla koje bi ih vodilo, niko ne bi bio u stanju da pronađe selo.

Džejk je poveo šestoricu vojnika i odjahao je nazad na jug. Tomas je čekao. S vremena na vreme bi se popeo na krov crkve i gledao bi u tvrđavu i svaki put mu se činilo da vidi sve više i više logorskih vatri između stabala. Francuzi su, zaključio je, izgradili tamo zastrašujuću tvrđavu, i blokirali su je, što nije bilo nikakvo čudo. budući da im je to bio jedini izlaz. Ali Tomas je i dalje palio kolibe jednu za drugom da pokaže Englezima gde se nalazi put za bekstvo. Plamenovi su divljali u noći i bacali su varnice preko močvare. Strelci su pronašli nešto sušene ribe sakrivene u zidu kolibe i to im je uz bljutavu vodu, bila večera. Bili su utučeni, što nije ni bilo čudno. „Trebalo je da ostanemo u Bretanji", rekao je jedan vojnik. „Sateraće nas u ćošak“, nagovestio je drugi. On je napravio frulu od stabla suve trske i svirao je neku tužnu melodiju. „Ali mi imamo strele“, rekao je treći čovek. ,,Da li imamo dovoljno strela da ubijemo svu tu kopilad?“ „Mora ih biti dovoljno.“ Frulaš je odsvirao neke nepovezane note, onda mu je i to dosadilo tako da je bacio instrument u najbližu vatru. Tomas, kome je noć iskušavala strpljenje, odšetao je do crkve. Ali umesto da se popne na krov, otvorio je njena oronula vrata, zatim jedan od zasuna na prozorima kako bi svetlost vatri osvetlila crkvu. Video je da to i nije prava crkva, već samo ribarsko svetilište. U njemu se nalazio oltar napravljen od debala, izbeljenih morskom vodom, postavljenih na dva polomljena bureta, a na oltaru je bila gruba lutka uvijena u trake belog platna i ukrašena vezicom osušene morske trave. I ribari u Huktonu su ponekad pravili takva mesta, posebno ako bi brod nestao na moru, a Tomasov otac je to uvek mrzeo. On je jedno takvo mesto spalio do temelja, nazvavši ga idolopokloničkim mestom, međutim, Tomas je zaključio da su ribarima potrebna svetilišta. More je bilo surovo, a lutka, za koju je mislio da predstavlja ženu, bila je možda lokalna svetica. Žene čiji su muževi dugo bili na moru, mogle su da dođu i da se mole svetici da se brod vrati kući. Krov tog svetilišta bio je nizak tako da je bilo udobnije klečati. Tomas se pomolio. Pomozi mi da preživim, molio se, pomozi mi da preživim, a onda je primetio da razmišlja o koplju, o bratu Žermenu i ser Gijomu i o njihovim strahovima da tamni plemići spremaju neko zlo na jugu. Ali to nije tvoja stvar, rekao je sebi. To je samo sujeverje. Katari su mrtvi, spaljeni su na crkvenim lomačama, i otišli su u pakao. Čuvaj se ludaka, govorio mu je otac, a ko je bolje od

njegovog oca mogao da zna da je to istina? Ali da li je on bio Veksajl? Onda je pognuo glavu i molio se da ga Bog sačuva od ludila. ,,Za šta se ti sada moliš?“, upitao je iznenada neko, prepavši Tomasa, koji se okrenuo i video kako mu se otac Hob kezi sa niskog dovratka. Razgovarao je sa sveštenikom tokom proteklih nekoliko dana, ali nije bio nasamo s njim. Tomas nije čak ni bio siguran da to želi, zato što je prisustvo oca Hoba budilo u njemu grižu savesti. „Molim se da nam stigne još strela, oče.“ „Molim te, bože, da odgovoriš na molitve“, rekao je otac Hob, a onda je seo na zemljani pod crkve. „Morao sam đavolski da se potrudim da se probijem kroz ovu močvaru, ali nameravao sam stvamo da razgovaram sa tobom. A osećam da me ti izbegavaš.“ „Ali, oče!“, rekao je Tomas prekomo. „I eto sada tebe ovde, i to sa lepom devojkom! Kažem ti, Tomase, kada bi te naterali da poližeš gubavcu zadnjicu, ti ne bi osetio ništa osim slasti. Začaran, eto šta si ti. Ne mogu čak ni da te obese!“ ,,Mogu“, rekao je Tomas, ,,ali ne kako treba.“ ,,I hvala bogu za to“, rekao je sveštenik, a onda se nasmešio. ,,A šta je sa tvojom pokorom?" „Još uvek nisam pronašao koplje“, odgovorio je Tomas ozbiljno. ,,Da li si ga bar tražio?“, upitao je otac Hob, onda je izvukao parče hleba iz torbice. Prelomio je malu veknu i dobacio je Tomasu polovinu. ,,Ne pitaj me otkud mi, ali nisam ga ukrao. Zapamti, Tomase, možeš da ne okaješ grehe, a da ipak dobiješ oproštaj ako se iskreno potrudiš.“ Tomas je napravio grimasu, ali ne zbog reči oca Hoba, već zato što je zagrizao parče mlinskog kamena koje je ostalo u hlebu. Ispljunuo ga je. „Moja duša nije tako tamna kako vi činite da izgleda, oče.“ „Kako ti to možeš znati? Sve ljudske duše su tamne.“ „Potrudio sam se“, rekao je Tomas, a onda je počeo da mu kazuje priču o tome kako je otišao u Kan i počeo da traga za kudom ser Gijoma, i kako je bio gost u njegovoj kuči. Zatim mu je pričao o bratu Žermenu i o katarima Veksajlima, kao i proročanstvu iz knjige o Danijelu i Mordekajevom savetu. Otac Hob se prekrstio kada je Tomas počeo da priča o Mordekaju. ,,Ne možeš slušati reči tog čoveka“, rekao mu je sveštenik strogo. „On može biti dobar doktor a i ne mora da bude, ali Jevreji su oduvek bili Hristovi neprijatelji. Ako je na nečijoj strani, onda mora da je na đavolovoj.“

,,On je dobar čovek“, Tomas je, bio uporan. „Tomase! Tomase!“, rekao je otac Hob tužno, a onda se mrštio neko vreme. „Cuo sam“, rekao je nakon nekog vremena, ,,da katarska jeres još uvek živi.“ „Ali ona ne može da bude opasnost za Francusku i za crkvu!“ ,,A ti to znaš?“, upitao ga je otac Hob. „Otišli su preko mora kako bi od tvog oca ukrali koplje, a sad mi kažeš da su prešli pola Francuske da ubiju ser Gijomovu ženu. Đavo obavlja svoje poslove u mraku, Tomase. “ „Ima toga još“, rekao je Tomas, a onda je ispričao svešteniku da katari poseduju gral. Plamen zapaljenih koliba treperio je na zidovima i bacio je na oltar senku osušene morske trave. ,,Mislim da ne verujem ni u šta od svega toga“, zaključio je Tomas. ,,A zašto?“ „Zato što, ako je ta priča istinita", rekao je Tomas, „onda ja nisam Tomas od Huktona, već Tomas Veksajl. I nisam Englez, nego neki Francuz polutan. I nisam strelac, već sam plemićkog porekla.“ „Znači, stvari se pogoršavaju“, odgovorio mu je otac Hob sa osmehom. ,,To znači da si dobio zadatak.“ „Ali, to su samo priče“, odgovorio je Tomas podrugljivo. „Dajte mi neku drugu pokoru, oče. Ići ću na hodočašće, ići ću u Kanterberi na kolenima ako zatražite to od mene.“ ,,Ja ne tražim ništa od tebe, Tomase, ali Bog traži mnogo toga od tebe.“ „Onda recite Bogu da odabere nekog drugog." „Nemam tu naviku da dajem savete svemogućem Bogu“, rekao je otac Hob, „iako slušam Njegove savete. Ti dakle misliš da gral ne postoji?“ „Ljudi tragaju za njim hiljadama godina“, odgovorio je Tomas, ,,i niko ga nije pronašao. Osim ako stvarčica u Đenovi nije prava.“ Otac Hob je naslonio glavu na zid od pletenog šiblja. „Čuo sam“, rekao je tiho, ,,da je pravi gral napravljen od obične gline. Jednostavna seljačka posuda poput one koju je moja majka čuvala, pokoj joj duši, zato što je mogla da priušti samo jednu dobru posudu, a onda, nespretna budala kakav sam bio, uspeo sam da je slomim jednoga dana. Ali gral, tako mi je rečeno, ne može da se slomi. Mogao bi da ga staviš i u jedan od onih topova koji su zabavljali sve u Kanu, a on se ne bi slomio čak i ako bi ga tresnuo o zid zamka. A kada se na misi u tu jednostavnu stvar od gline stavi hleb i vino, krv i telo, ono se pretvara u zlato, Tomase. To je gral i, neka mi je bog u pomoći, on stvarno postoji.“

„Znači, vi hoćete da lutam zemljom u potrazi za nekom seljačkom posudom?“, upitao je Tomas. „Bog bi to hteo“, rekao mu je otac Hob, ,,i to s pravim razlogom.“ Otac Hob je delovao tužno. „Svuda ima jeresi, Tomase. Crkva je opkoljena, Tomase. Biskupe, kardinale, opate je iskvarilo bogatstvo, seoski sveštenici se kuvaju u neznanju, a đavo sprema pakosti. Ima nas malo koji verujemo da se crkva može obnoviti, da nju ponovo može ispuniti božja milost. Verujem da gral to može učiniti. I mislim da te je Bog odabrao.“ ,,Oče!“ ,,A možda sam to učinio ja“, rekao je otac Hob, ignorišući Tomasovo protestovanje. „Kada se sve ovo završi“, pokazao je rukom u pravcu vojske i njenih položaja, „mislim da ću ti se pridružiti. Zajedno ćemo potražiti tvoju porodicu." ,,Vi?“, upitao je Tomas. ,,Zašto?“ „Zato što Bog tako kaže“, odgovorio je otac Hob jednostavno, a onda je načinio gest glavom. „Moraš ići, Tomase, moraš ići. Moliću se za tebe.“ Tomas je morao da ode pošto su noćni mir prekinula konjska kopita i kreštavi glasovi muškaraca. Tomas je zgrabio luk, izašao je iz crkve i video grupu naoružanih vojnika u selu. Na štitovima su imali lavove i zvezde erla od Northamberlenda, a njihov zapovednik je želeo da zna ko je odgovoran za strelce. ,,Ja sam“, rekao je Tomas. „Gđe se nalazi ta tvrđava?“ Tomas je napravio sebi baklju od svežnja slame privezane za motku i, dok je gorela, vodio ih je kroz močvaru ka udaljenoj tvrđavi. Plamenovi su se ugasili posle nekog vremena, međutim, on je već skoro pronašao mesto gde je video stoku. Plima je ponovo nadošla i tamna voda je narasla i opkolila je jahače okupljene na peščanom sprudu koji je tonuo. „Odavde možete videti gde se nalaze naši protivnici“, rekao je Tomas naoružanim vojnicima, pokazujući na logorske vatre Francuza, koje su, kako se činilo, bile udaljene jednu milju. ,,Ta kopilad nas čeka?“ „Izgleda da ih ima dosta.“ „Kako god bilo, mi ćemo preći reku“, rekao je predvodnik naoružanih vojnika. „Tako je kralj odlučio, i čim se plima povuče, krenućemo.“ Onda se okrenuo ka svojim ljudima. „Siđite sa konja. Pronadite stazu. Obeležite je.“ Onda

im je pokazao neke potkresane vrbe. „Napravite prečke od njih i upotrebite ih kao markere.“ Tomas je polako i oprezno pronašao put do sela, probijajući se povremeno kroz vodu koja mu je dopirala do pojasa. Prozima izmaglica dolazila je sa nadošle reke, i da nije bilo zapaljenih seoskih koiiba, izgubio bi se lako. Selo, izgrađeno na najvišem delu zemljišta u celoj močvari, do trenutka kad se Tomas vratio u njega, privuklo je gomilu jahača. Strelci i naoružani vojnici okupili su se tamo, a neki su smšili tamošnje svetilište kako bi od njegove građe zapalili vatre. Vil Skit je stigao sa svojim preostalim strelcima. „Žene su ostale pored prtljaga", rekao je Tomasu. „Tamo je ostao haos, zaista. Nadaju se da će svi preći, ujutro.“ „Prvo ćemo se boriti“, rekao je Tomas. „Ili ćemo učiniti tako ili ćemo se boriti protiv cele njihove proklete vojske kasnije, u toku dana. Da li ste pronašli jegulje?“ „Pojeli smo ih.“ Skit se iskezio, a onda se okrenuo kada ga je neko pozvao. Bio je to erl od Northemptona, a pokrivač njegovog konja bio je umazan blatom skoro do sedla. „Dobro urađeno, Vile!“ „Nije to moja zasluga, moj gospodaru, to je delo ovog pametnog kopileta.“ Skit je uperio prst u Tomasa. „Vešanje ti je, izgleda, koristilo, ha?“, rekao je erl, a onda je posmatrao kako se četa naoružanih vojnika penje na peskoviti nasip pored sela. „Vile, budi spreman za pokret u zoru, preći ćemo reku kada se plima povuče. Hoću da tvoji ljudi budu napred. Ostavite konje ovde; čuvaće ih dobri vojnici.“ Malo njih je stvarno spavalo te noći, iako je Tomas uspeo da odrema dok je ležao na pesku i čekao da svane zora, koja je sa sobom donela bledo, maglovito svetlo. Stabla vrbe su se nazirala u magli, dok su se naoružani vojnici prikradali obali reke i gledali u pravcu severa gde je magla delovala još gušće zbog dima neprijateljskih vatri. Reka je tekla neobično brzo, ubrzavala ju je oseka, a nivo vode je i dalje bio previsok da bi se moglo preći. Na peščanom sprudu, pored tvrđave, nalazilo se pedeset Skitovih strelaca i pedeset strelaca Džona Armstronga. Bilo je isto toliko naoružanih vojnika, pešaka, koje je predvodio erl od Northemptona, kome je poveren zadatak da ih predvede preko reke. Princ od Velsa je hteo sam da predvodi bitku, ali otac mu je zabranio.

Erl, koji je bio mnogo iskusniji, imao je tu obavezu, a on nije bio srećan zbog toga. Bilo bi mu draže da je imao još vojnika, međutim, peščana obala nije mogla da izdrži veći broj, putevi kroz močvaru bili su uzani i nesigurni, i dovođenje pojačanja bilo je otežano. „Znate šta trebate da radite", rekao je erl Skitu i Armstrongu. ,,Znamo.“ ,,Da sačekamo još dva sata?“ Erl je pokušavao da proceni kojom brzinom se povlači plima. Dva sata su sporo prošla i Englezi su mogli samo da, kroz sve ređu maglu, posmatraju neprijatelja, koji je formirao borbenu liniju na udaljenoj strani tvrđave. Nizak nivo vode omogućio je da na peščani nasip stigne još vojnika, pa ipak, erlove snage i dalje su bile beznačajno male imao je možda najviše dve stotine ljudi dok su Francuzi imali samo duplo više naoružanih vojnika. Tomas ih je prebrojao najbolje što je mogao, koristeći metod kome ga je naučio Vil Skit: podelio je neprijateljske snage u dve grupe, a onda ih je ponovo podelio, zatim je prebrojao malu jednicu i taj broj je pomnožio sa četiri. Na kraju je poželeo da to nije uradio, jer ih je bilo mnogo, a osim naoružanih vojnika mora da je bilo još pet ili šest stotina pešaka, verovatno prisilnih ,,dobrovoljaca“ iz oblasti severno od Abelvila. Oni nisu predstavljali ozbiljnu pretnju, pošto su, kao i većina pešaka, bili loše istrenirani i naoružani prastarim oružjem i oruđima sa farmi, ali bi mogli da izazovu probleme ako bi erlovi ljudi upali u neke poteškoće. Jedina srećna okolnost koju je Tomas mogao da primeti u maglovitoj zori, bilo je to što se činilo da Francuzi imaju veoma malo strelaca sa samostrelima, a i šta će im oni kada imaju toliko naoružanih vojnika? A zastrašujuća vojna sila koja se upravo okupila na severnoj obali reke, boriće se sa saznanjem da će, ako odbije Engleze, saterati neprijatelja na morsku obalu, gde će ih brojnija francuska vojska smrviti. Dva tegleća konja donela su dragocene snopove strela koje su podelili strelcima. „Ignorišite proklete seljake“, rekao je Skit svojim ljudima. „Ubijajte naoružane vojnike. Hoću da kopilad doziva koze koje nazivaju majkama.“ „Na drugoj strani ima hrane“, rekao je Džon Armstrong gladnim ljudima. ,,Ta kopilad sigurno ima mesa, hleba i piva, i to će sve biti vaše ako se probijete.“ ,,Ne trošite svoje strele“, progunđao je Skit. „Gađajte precizno! Ciljajte, momci, ciljajte! Hoću da vidim kopilad kako krvari.“ „Pazite na vetar!“, vikao je Džon Armstrong. „Vetar će nositi strele udesno.“ Dve stotine francuskih naoružanih vojnika stajalo je pored reke, dok je još dve stotine vojnika bilo na konjima i čekali su stotinu koraka iza. Nepregleđna

gomila pešaka podeljena je u dve velike grupe, svaka se nalazile na jednom krilu. Naoružani vojnici bez konja, trebalo je da na obali zaustave Engleze, dok su konjanici imali zadatak da napadnu ako se neko probije. Pešaci su bili tu zbog brojnosti i kako bi pomogli u masakru koji će uslediti nakon pobede Francuza. Francuzi mora da su bili samouvereni jer su osujetili svaki prethodni pokušaj prelaska Some. Samo što je neprijatelj u drugim tvrđavama imao strelce sa samostrelima koji su bili u stanju da engleske strelce zadrže u dubokoj vodi gde oni nisu mogli da koriste lukove, pošto su se plašili da će pokvasiti tetive, a ovde nije bilo tih samostrela. Erl od Notrhemptona, koji je bio bez konja kao i njegovi ljudi, pljunuo je prema reci. „Trebalo je da ostave pešake iza sebe i dovedu hiljadu Đenovljana“, dobacio je Vilu Skitu. ,,Onda bismo bili u nevolji.“ „Sigurno imaju i samostrele“, rekao je Skit. „Nedovoljo, Vile, nedovoljno.“ Erl je nosio stari šlem bez štitnika za lice. Pratili su ga naoružani vojnici sedih brada i duboko izbrazdanih lica, koji su nosili zakrpljene oklope. ,,Da li poznaješ Redžinalda Kobama, Vile?“, upitao ga je erl. „Čuo sam za vas, gospodine Kobame“, rekao je Vil sa poštovanjem. „I ja sam čuo za vas. Gospodine Skit“, odgovorio je Kobam. Glas se proneo među Skitovim strelcima da je Redžinald Kobam bio u tvrđavi i vojnici su se okrenuli da vide čoveka sede brade čije je ime bilo slavno u vojsci. Bio je to običan čovek, kao što su bili i oni, ali čovek koji je ostario ratujući, i kog su se pribojavali neprijatelji Engleza. Erl je pogiedao štap koji je obeležavao jedan kraj tvrđave. „Rekao bih da je nivo reke dovoljno pao“, rekao je, a onda je potapšao Skita po ramenu. „Idi i ubijaj neprijatelje, Vile.“ Tomas se okrenuo i video je da su vojnici, konji i žene zauzeli svaki suvi komadić močvamog tla. Engleska vojska se spustila u nizinu, gde je zavisila od erla koji je trebalo da ubrza prelaženja reke. A dalje na istoku, iako niko u tvrđavi to nije znao, glavna francuska vojska, prelazila je most u Abelvilu, spremna da se sruči na englesku zaštitnicu. Oštar vetar je dolazio sa mora, i donosio je jutarnju hladnoću i miris soli. Galebovi su tužno kreštali iznad svetlih stabala trske. Glavni kanal reke bio je širok pola milje, a stotinu strelaca izgledalo je nemoćno kada su se raširili u liniju i ušli u reku. Armstrongovi ljudi bili su na levoj strani, Skitovi ljudi na desnoj, a iza njih

su išli erlovi najbolji naouržani vojnici. Svi ti naoružani vojnici bili su pešaci i njihov zadatak je bio da sačekaju da strele oslabe neprijateljsku vojsku, da napadnu Francuze mačevima, sekirama i falkonima. Neprijatelj je imao dva bubnjara, koja su udarala po kozjim kožama na bubnjevima, a onda je trubač preplašio ptice u šumi gde su se Francuzi utaborili. „Pazite na vetar“, povikao je Skit svojim ljudima. „Naleti vetra su sve jači, sve su jači.“ Vetar je duvao u suprotnom pravcu od oseke i pravio je na reci male talase čiji su se vrhovi beleli. Francuska pešadija je vikala. Oblaci sive boje su se skupljali iznad zelenog tla. Bubnjari su i dalje udarali u zastrašujućem ritmu. Zastave su se vijorile iznad naoružanih vojnika koji su čekali i Tomasu je laknulo što nijedna zastava na plavoj osnovi nije imala žute sokole. Voda je bila hladna i dopirala mu je do butina. Podigao je luk isoko, držao je neprijatelja na oku, i čekao da prve strele iz samostrela polete preko vode. Strele se nisu pojavile. Streici su bili u dometu dugih strela, ali Vii Skit je hteo da priđu bliže. Francuski vitez je na konju sa zeleno-crnim pokrivačem odjahao do saboraca bez konja, onda je okrenuo konja i gacao je kroz reku. „Giupo kopile hoče da se proslavi“, rekao je Skit. „Džejk! Den! Piter! Dovedite to kopile u red, za mene.“ Tri tetive su povučene nazad i tri strele su poletele. Francuski vitez je pao iz sedla, a njegov pad je izazvao gnev kod Francuza. Uzviknuli su njihov borbeni poklič, „Montjoie St Denis! “, a onda su naoružani vojnici ušli u reku spremni da izazovu strelce, koji su zatezali svoje iukove. „Čvrsto držite lukove!", povikao je Skit. „Čvrsto ih držite! Bliže, priđite bliže!“ Bubnjevi su bili sve glasniji. Mrtvog viteza konj je vukao kroz vodu, dok su se drugi Francuzi povlačili ka suvom tlu. Voda je sada dosezala Tomasu do kolena, a udaljenost se smanjivala. Napravili su još sto koraka, ne više, i Vil Skit je najzad bio zadovoljan. „Počnite da zatežete lukove!“, povikao je. Strelci su povukli tetive do ušiju, a onda su ih pustili. Strele su letele, i dok je prvi plotun strela još uvek šaputao iznad vode koju je vetar talasao, drugi plotun strela je ispaljen, a kada su vojnici i treći put stavili strele, prvo jato je već udari-o u mete. Zvučalo je kao da metal udara o metal, kao da udara sto malih čekića, tako da su francuski plemići odjednom puzali, držeći štitove visoko podignute.

„Odaberite sebi metu!“, povikao je Skit. „Odaberite metu!„ I on je koristio luk, gađao je s vremena na vreme, sačekao bi da neprijatelj spusti štit pre nego što bi odapeo strelu. Tomas je posmatrao razjarene pešake na desnoj strani. Činilo se da su spremni da krenu u divljački napad i želeo je da zarije strele u njihove stomake pre nego što stignu do vode. Grupa francuskih naoružanih vojnika bila je mrtva ili ranjena, a njihov vođa je vikao drugima da čvrsto drže svoje štitove. Desetak naoružanih vojnika u zaštitnici sjahalo je s konja i žurili su ka pojačanju pored obale reke. „Staloženo, momci, staloženo", pozivao ih je Džon Armstrong. „Neka svaka strela pogodi cilj.“ U neprijateljske štitove su bile zabodene strele. Francuzi su se oslanjali na one štitove koji su bili dovoljno jaki da su mogli da uspore strelu, ležali su i čekali da Englezi potroše strele ili da priđu bliže. Tomas je zaključio da su neke strele prošle kroz štitove i da su napravile rane, međutim, većina je protraćena. Pogledao je pešadiju i video je da se ona još uvek ne pomera. Iz engleskih lukova se nisu više često odapinjale strele, jer su Englezi čekali mete, a erl od Northemptona mora da se umorio od odlaganja, ili se možda nadao da će nivo vode porasti, tako da je viknuo svojim ljudima da krenu. „Sveti Đorđe! Sveti Đorđe!“ „Raširite se!“, vikao je Vil Skit, koji je želeo da se njegovi ljudi nađju sa bočnih strana erlovih snaga, kako bi mogli da upotrebe strele kada napadnu Francuze, ali nivo vode je sve više rastao dok je Tomas išao uzvodno, tako da on nije mogao da odmakne onoliko koliko je želeo. „Ubijte ih! Ubijte ih!“, vikao je erl dok je izlazio na obalu. „Ostanite u borbenom poretku!“, povikao je Redžinald Kobam. Francuski naoružani vojnici su navijali, zato što je blizina engleskog napada značila da će njihove strele biti zaustavljene, iako je Tomas uspeo da odapne dve strele kada su se branioci uspravili, i pre nego što su se dve grupe naoružanih vojnika sudarile pored reke uz zveket čelika i štitova. Vojnici su uzvikivali svoje borbene pokliče dok se sveti Deni branio od svetog Đorđa. „Pazi desno! Pazi desno!“, povikao je Tomas, jer je seljačka pešadija krenula napred, a zatim je poslao dve strele ka njima. Vadio je strele iz torbe što je brže mogao. „Ciljaj u jahače!“, zaurlao je Vil Skit i Tomas je promenio metu kako bi preko glava ratobornih muškaraca poslao strelu ka francuskim jahačima koji su se spuštali na obalu da pomognu svojim ratnim drugovima. Neki engleski jahači su u

to vreme već ušli u tvrđavu, ali nisu mogli da jašu u susret francuskim protivnicima jer su severni izlaz iz utvrđenja blokirali razjareni naoružani vojnici. Vojnici su udarali i sekii mačevima. Mačevi su se sudarali sa sekirama, falkoni su cepali šlemove i Iobanje. Bilo je bučno kao u đavolovoj kovačnici, a krv je tekla u reku u potocima. Englez je zaurlao kada je posečen mačem i oboren u vodu, onda je ponovo vrištao kada su mu dva Francuza zarila sekire u noge i trup. Erl je udarao mačem, ignorišući snažne udarce na svom štitu. „Zbijte redove! Zbijte redove!“, uzviknuo je Redžinald Kobam. Vojnik se sapleo o neko truplo i napravio je rupu u engleskoj borbenoj liniji. Tri Francuza su uz urlik, pokušala to da iskoriste, međutim, presreo ih je čovek koji je nosio sekiru sa dve glave i udario je tako snažno da je teška oštrica sekire rascepila šlem i lobanju od potiljka do vrata. ƃɹo˙pɐoluʍopuɐʞlɐq „Napadnite ih s boka! Napadnite ih s boka!“, dreknuo je Skit, a njegovi strelci su se približili obali kako bi strelama zasuli krila francuskih snaga. Dve stotine francuskih vitezova borilo se protiv osamdeset ili devedeset engleskih naoružanih vojnika, a mačevi i štitovi su se sudarali uz zastražujuću buku. Muškarci su groktali dok su mahali. Prva dva reda bili su jedan naspram drugog, štitovi su stajali nasuprot štitova, a vojnici iza njih su ubijali, zamahivali mačevima iznad reda kako bi ubili vojnike ispred. Većina strelaca je ispaljivala strele u francuska krila, dok je samo nekolicina, predvodena Džonom Armstrongom, zbila redove iza naoružanih vojnika odakle su neprijatelje gađali pravo u lica. Francuska pešadija je navijala i počela da napreduje kada je pomislila da su se Englezi povukli. „Pobijte ih! Pobijte ih!“, vilcao je Tomas. On je već potrošio ceo snop strela, dvadeset i četiri strele, tako da mu je sada ostao još samo jedan snop. Povukao je tetivu, otpustio ju je, ponovo ju je povukao. Neki francuski pešaci su nosili postavljene jakne, ali one nisu mogle da ih zaštite od engleskih strela. Brojčana nadmoć bila je njihova najbolja odbrana, a kada su se stuštili na obalu, uzviknuli su borbeni poklič. Onda se iza strelaca pojavila grupa engleskih jahača koji su se gurali izmedu njih kako bi se suočili sa tim ludačkim napadom. Oklopljeni jahači su snažno tukii prve redove pešadije, mačevi su leteli levo i desno, a seljaci su uzvračali. Konji su grizli neprijatelje, i stalno su se kretali kako niko ne bi mogao da im preseče tetive na kolenima. Naoružani vojnik je oboren iz visokog sedla i jezivo je vrištao dok su ga komadali u plićaku. Tomas i njegovi strelci su odapinjali strele u gomilu, a onda je stiglo još jahača da im pomognu da

ih dokrajče, a razularena gomila je još uvek okruživala obalu. Tomas više nije imao strela, te je okačio luk oko vrata, izvukao je mač i pojurio je ka obali. Francuz je sa kopljem krenuo ka Tomasu. On je odgurnuo koplje u stranu, i vrhom mača je prerezao grkljan vojniku. Krv, blistava kao zora, prolila se i nestala u reci. A Sem, Sem detinjeg lica, stajao je pored njega, držeći veliku kuku koju mu je zario u lobanju. Ona se tu zaglavila i Sem je iznerviran, šutnuo čoveka, zatim je uzeo sekiru od neprijatelja na samrti i, pošto je ostavio kuku u žrtvi, zamahnuo je novim oružjem u velikom luku kako bi oterao neprijatelja. Džejk je još uvek imao strele i brzo ih je odapinjao. Pljuskanje vode i navijanje najavili su dolazak novih naoružanih konjanika, koji su se pomešali sa pešadijom naoružanom teškim kopljima. Veliki konji, naviknuti na takve klanice, kasali su preko živih i mrtvih sve dok naoružani vojnici nisu bacili koplja i počeli da mašu mačevima. Stiglo je još strelaca sa novim strelama i oni su gađali neprijatelje iz sredini reke. Tomas je sada bio na obali. Pređnji deo njegovog oklopa bio je crven od krvi, ali to nije bila njegova krv, a pešadija se povlačila. Onda je Vil Skit doviknuo da je stiglo još strela, a Tomas i njegovi strelci su odjurili do reke i pronašli su oca Hoba sa mazgom natovarenom sa dve košare pune strela. „Cini božje delo“, rekao je otac Hob, dobacivši jedan snop strela Tomasu koji ga je razvezao i sipao strele u torbu. Trube se oglasila sa severne obale reke. On se okrenuo i video je da francuski jahači jašu da se uključe u borbu. „Oborite ih strelama!“, povikao je Skit. „Oborite tu kopilad!“ Strele su udarale i sekle konje. Sve više engleskih naoružanih vojnika je prelazilo reku da pojača erlove borbene snage i, inč po inč, jard po jard, napredovali su uz obalu, a onda su i neprijateljski jahači uleteli u bitku sa kopljima i mačevima. Tomas je kroz oklop zario strelu Francuzu u vrat, a druga je probila kožni šafron tako da se konj propeo, zanjištao i zbacio jahača. „Ubij! Ubij! Ubij!“ Erl od Northemptona, pokriven krvlju od šlema pa sve do čizama, udarao je mačem. Bio je mrtav umoran, a iako ga je zaglušilo zveckanje oružja, penjao se na nasip, dok su se njegovi vojnici tiskali oko njega. Kobam je ubijao neprijatelje smireno i samouvereno, a svaki njegov udarac otkrivao je godine iskustva. Engleski jahači su se sada borili prsa u prsa, mahali su kopljima zemljacima iznad glava kako bi oterali konje neprijateija, i zaklanjaii su strelcima mete. Tomas je ponovo okačio luk oko vrata i izvukao mač. „Sveti Đorđe! Sveti Đorđe!“ Erl je sada stajao na travi iza štapa koji je pokazivao nivo reke i nije više

bio među stabljikama trske, a obala iža njega bila je mrtvačnica ubijenim i ranjenim vojnicima i onima koji su krvarili i vrištali. Otac Hob, kome je mantija bila podignuta i vezana oko pojasa, borio se sa čvrstom motkom, udarao je njome Francuze u lice. ,,U ime Oca“, uzviknuo je, a Francuz je pao iskopanog oka, ,,i Sina“, progunđao je otac Hob kada je drugom čoveku slomio nos, ,,i Svetog duha!“ Francuski vitez se probio kroz englesku borbenu liniju, onda je desetak strelaca okružilo njegovog konja, presekli su mu tetive na kolenima, i odvukli su jahača u mulj gde su ga udara-i sekirama, kukama i mačevima. ,,Strelci!“, povikao je erl. ,,Strelci!“ Poslednji francuski vojnici su se pripremali za napad koji je pretio da če da raščisti odrpane vojnike uzavrelih strasti, i Engleze i Francuze odneti u reku. Grupa strelaca, jedina grupa koja je još uvek imala strele popela se na nasip kako bi oborila prvi red jahača i gumula ih pod noge konja i na bačeno oružje. Truba se oglasila, ovog puta na engleskoj strani i pojačanje je odjednom krenulo iz tvrđave i jahalo je ka brdu. „Probijaju se! Probijaju se!“ Tomas nije znao ko to uzvikuje novosti, ali one su bile istinite. Francuzi su se polako, povlačili. Pešadija, koja je izgubila želju za borbom usled pretrpljenih gubitaka, već se povukla, a sada su se, pred gnevom engleskog napada povlačili francuski vitezovi i naoružani vojnici. „Samo ih ubijte! Ubijte ih! Nema zarobljenika! Nema zarobljenika!1', vikao je erl od Northemtona na francuskom, a njegovi naoružani vojnici, krvavi i mokri, umorni i ljuti, popeli su se na nasip i počeli da seku Francuze, koji su napravili još jedan korak nazad. A onda se neprijatelj probio. Bilo to je iznenada. Dve vojske su jednog trenutka bile zarobljene u borbi u kojoj su se gurali, groktali i klali. Zatim su Francuzi bežali, tvrđave je vrvela od naoružanih konjanika koji su prešli sa južne obale reke, kako bi krenuli u poteru za potučenim neprijateljem. ,,Isuse“, rekao je Vil Skit, pao na kolena i prekrstio se. Francuz na samrti zaječao je u blizini, a Skit ga je ignorisao. „Isuse“, ponovio je. ,,Da li imaš još strela, Tome?“ „Ostale su mi još samo dve.“ „Isuse.“ Skit je podigao pogled. Obrazi su mu bili umrljani krvlju. ,,Ta kopilad“, rekao je osvetnički. Govorio je to za pridošle engleske naoružane vojnike

koji su projurili pored njih kako bi stigli neprijatelja koji je bežao. ,,Ta kopilad! Prvi će stići u njihov kamp, zar ne? Uzeće svu hranu!“ Tvrđava je osvojena, zamka je provaljena, a Englezi su prešli Somu.

Treći deo

KRESI Engleska vojska koja je dolazila iz Abevila da bi ih uhvatila u zamku, otkrila da na tom delu zemlje između reke i mora nema nikoga. Dve vojske su se sukbile već sledećeg dana na drugoj obali reke. Englezi su ušli u bitku sa četiri hiljade strelaca, postrojenih duž obale reke, dok su se iza njih, na uzvišenju, nalazile dve velike grupe naoružanih vojnika. Francuzi, raspoređeni po stazama koje su vodile ka plićaku, nisu bili u iskušenju da ga da pređu. Grupica njihovih vitezova je ujahala u vodu, dobacivala je uvrede i izazivala, ali kralj nije dozvolio nijednom engleskom vitezu da odgovori, a strelci, znajući da moraju da čuvaju svoje strele, istrpeli su uvrede i nisu reagovali na njih. „Samo neka ta kopilad viče'\ progunđao je Vil Skit, ,,vikanje još uvek nikoga nije povredilo.“ Onda se iskezio Tomasu. „lako to, naravno, zavisi od osobe. Ser Sajmona je uznemirilo, zar ne?“ ,,On je bio samo kopile.“ ,,Ne, Tome“, ispravio ga je Skit, ,,ti si kopile, a on je bio džentlmen.“ Skit je onda pogledao Francuze preko puta i shvatio da oni nemaju nameru da se bore u plićaku. „Većina njih je u redu“, nastavio je. Bilo je očigledno da govori o vitezovima i plemićima. „Kada jednom uđu u borbu sa strelcima, nauče da se brinu o nama, pošto smo mi prljava kopilad koja ih održava u životu, ali uvek se nađe i nekoliko rokletih idiota. Naš Bili nije takav.“ Okrenuo se i pogledao je erla od Northemptona, koji se šetkao pored plićaka i čekao Francuze da dođu da se bore. ,,On je pravi džentlmen. I zna da ubija proklete Francuze.“ Francuzi su otišli sledećeg jutra, jedini znak njihovog prisustva, beli oblak prašine, nadvio se nad put kojim se njihova velika vojska vraćala u Abelvil. Englezi su otišli na sever, usporavali su ih glad i hromi konji koje vlasnici nisu želeli da ostave. Vojska koja je izašla iz močvara Some i ušla u gustu šumu u kojoj nije bilo ni žita, ni stoke, ni mogućnosti za pljačku, dok je vreme, koje je bilo suvo i toplo, u toku jutra postalo hladno i vlažno. Kiša je dolazila iz pravca istoka, ncprekidno kapala sa stabala i pojačavala patnju vojnika, tako da je onda ono što je

izgledalo kao pobednički vojni pohod južno od Sene, sada delovalo kao sramno povlačenje. A to je zapravo i bilo pošto su Englezi bežali od Francuza i svi vojnici su to znali, kao što su znali da će, ako ne pronađu hranu, zbog iznemoglosti uskoroih biti lak plen za neprijatelja. Kralj je poslao jake snage na ušće Some gde je, kod male luke La Kroto, očekivao da će ga čekati borbena pojačanja i zalihe, međutim, ispostavilo se da je malu luku zauzeo garnizon đenovljanskih strelaca. Zidovi utvrđenja bili su u lošem stanju, a napadači su bili gladni i zato su Đenovljani umrli pod kišom strela tokom napada naoružanih vojnika. Englezi su onda ispraznili lučke magacine hrane i pronašli stado goveda, koje su sakupili za potrebe francuske vojske. Ali kada su se popeli na crkveni toranj, nisu videli nijedan brod usidren na ušću Some, a kamoli neku flotu koja bi ih čekala na moru. Strele, strelci i žito koje bi dopunilo zalihe vojske i još uvek su bili u Engleskoj. Kiša je pljuštala kada se vojska te prve noći utaborila u šumi. Pričalo se da se kralj i njegovi plemići nalaze u selu na ivici šume, ali većina vojnika bila je prinuđena da potraži utočište ispod stabala sa kojih je kapala kiša i da jede ono malo hrane što su uspeli da pronađu. Kuvani žirovi...“, promumlao je Džejk. „Jeo si i gore stvari“, rekao je Tomas. „A do pre samo mesee dana jeli smo iz srebrnih tanjira.“ Džejk je ispljunuo hranu koja je imala ukus peska. „I zašto se ne bismo borili protiv te proklete kopiladi? „Zato što ih ima previše", rekao je Tomas zabrinuto, ,,i zato što mi imamo onoliko strelaca koliko imamo. A i zato što smo na izmaku snaga." Vosjka se utaborila. Džejk, kao i još desetak strelaca Vila Skita, više nije imao čizme. Ranjeni su hramali zato što nije bilo dovoljno teretnih koia. a bolesne su ostavljali za sobom ako nisu bili u stanju da hodaju ili puze. Živi su zaudarali. Tomas je od grana i trave napravio sklonište za Eleanor i sebe. U kolibi je bilo suvo, a oko male vatre se širio gusti dim. „Sta će se dogoditi sa mnom ako izgubite bitku?“, upitala ga je Eleanor. „Nećemo je izgubiti“, rekao je Tomas, iako nije bio sasvim siguran. „Sta će biti sa mnom?“, upitala je ponovo. „Zahvali se Francuzu koji te pronađe'*. rekao je, ,,i reei da si bila primorana da marširaš sa nama. A onda pošalji po svog oca.“

Eleanor je razmišljaia o tim odgovorima neko vreme, ali nije delovala umireno. U Kanu je naučila da vojnici posle pobede nisu razumni, već da robuju apetitima. Onda je slegla ramenima. ,,A šta će biti sa tobom?“ „Ako preživim?" Tomas je odmahnuo glavom. „Biću zarobljenik. Čuo sam da će nas poslati na gaiije na jugu. Ako nas poštede.“ ,,A zašto ne bi?“ „Oni ne vole strelce. Oni ih mrzeA onda je gomilu vlažnih grančica pribiižio vatri kako bi osušio velike listove pre nego što od njih načini postelju. „Možda bitke neće biti“, rekao je, „budući da smo ih pretekli.“ Rečeno je da su se Francuzi vratili u Abelvil, i da tamo prelaze reku, a to je značilo da lovci dolaze, ali Englezi su još uvek imali dan prednosti i možda su mogli da stignu do svojih utvrđenja u Flandriji. Možda. Eleanor je treptala od dima. ,JDa li si primetio da neki vitez nosi koplje?" Tomas je odmahnuo giavom. „Nisam ni pogledao“, priznao je. Poslednja stvar koja bi mu te noći bila na umu, bili su misteriozni Veksajli. Nije očekivao da će videti koplje. To je bila samo maštarija ser Gijoma, a sada i entuzijazam oca Hoba, ali ne i Tomasova opsesija. On je samo želeo da preživi i pronađe dovoljno hrane. ,,Tomase!“, pozvao ga je Vil Skit spolja. Tomas je gurnuo glavu kroz otvor na kolibi i primetio je kako osoba uvijena u ogrtač stoji pored Skita. „Ovde sam“, rekao je. „Imaš društvo“, rekao je Skit kiselo i udaljio se. Osoba uvijena u ogrtač se savila kako bi ušla u kolibu i Tomas je, na sopstveno iznenađenje, shvatio da je to Žanet. ,,Ne bi trebalo da budem ovđe“, pozdravila ga je i ušla u zadimljenu kolibu gde se, nakon što je skinula kapuljaču, zagledala u Eleanor. ,,Ko je to?“ „Moja žena“, rekao je Tomas na engleskom. „Reci joj da ide“, rekla je Žanet na francuskom. „Ostani ovde“, rekao je Tomas Eleanor. „Ovo je grofica od Armorike Žanet se sva nakostrešila kada joj se Tomas suprotstavio, ali nije insistirala da Eleanor ode. Umesto toga je gurnula Tomasu torbu, u kojoj je bila cela šunka, vekna hleba i flaša vina. A hleb, kako je Tomas primetio, bio je dobar beli hleb

koji su sebi mogli da priušte samo bogataši, a šunka je bila posuta mirođijom i lepljiva od meda. Torbu je dodao Eleanor. ,,To je hrana dostojna princa“, rekao joj je. „Treba da je odnesem Vilu, je 1’ tako?“, upitala je Eleanor, pošto su se strelci dogovorili da dele svu svoju hranu. ,,Da, ali to može da sačeka'1, rekao je Tomas. „Odneću je sada", rekla je Eleanor i stavila kapuljaču na glavu pre nego što je nestala u vlažnoj noći. „Prilično je lepa“, rekla je Žanet na francuskom. „Sve moje žene su lepe“, rekao je Tomas. „Dovoljno lepe i za prinčeve.“ Žanet je izgledala ljutito ili ju je možda samo iritirao dim male vatre. Onda se naslonila na zid kolibe. „Ovo me podseća na naše putovanje.“ „Ali tada nije bilo ni hladno ni kišovito“, rekao je Tomas. A ti si bila luda, hteo je da doda, ja sam te negovao, a ti si ipak otišla od mene bez pozdrava. Žanet je osetila neprijateljstvo u njegovom glasu. ,,On misli“, rekla je, ,,da sam otišla da se ispovedim." „Onda mi ispovedi svoje grehe“, uzvratio je Tomas, ,,i nećeš morati da lažeš Njegovo veličanstvo.“ Žanet je ignorisala te reči. ,,Ti znaš šta će se sada dogoditi?“ ,,Mi ćemo pobeći, oni će nas goniti, i onda će nas ili uloviti ili neće.“ Pričao je osomo. ,,A ako nas uhvate, onda će doći do krvoprolića.“ „Uhvatiće vas“, rekla je Žanet samouvereno, ,,i borićete se.“ ,,Ti to znaš?“ „Slušala sam ono što su govorili princu", rekla je, ,,a Francuzi se nalaze na dobrim putevima. Mi nismo.“ To je imalo smisla. Plićak preko koga je engleska vojska prešla Senu, odveo ih je na močvarno tlo i u šumu. To je bila veza između sela, i nije se nalazila na nekom velikom trgovačkom putu tako da nije bilo dobrih puteva koji su vodili sa njenih obala. A Francuzi su prešli reku kod Abelvila, grada trgovaca, tako da je neprijateljska vojska imala na raspolaganju široke puteve koji su mogli da ubrzaju njihov marš u pravcu Pikardija. Bili su dobro uhranjeni, odmorni, a sada su imali na raspolaganju i dobre puteve koji su mogli da ubrzaju njihovo napredovanje. „Znači, borićemo se“, rekao je Tomas, dotičući svoj tamni luk. ,,Da, borićete se,“ potvrdila je Žanet. „Tako je odlučeno. Verovatno sutra ili sledećeg dana. Kralj kaže da se iza šume nalazi brdo na kome se možemo boriti. To je bolje, rekao je,

nego da dozvolimo da nas Francuzi prestignu i blokiraju nam put. U svakom slučaju“, zastala je onda, ,,oni će pobediti.“ ,,Možda“, priznao je Tomas. „Oni će pobediti“, insistirala je Žanet. „Prisluškivala sam razgovore, Tomase. Ima ih previše.“ Tomas se prekrstio. Ako je Žanet bila u pravu, a nije imao razloga da misli da ga zavarava, onda je to samo moglo da znači da su vođe već prestale da se nadaju, ali to nije značilo da on treba da očajava. „Prvo ipak treba da nas pobede“, rekao je tvrdoglavo. „Ali hoće“, rekla je Žanet okrutno, ,,i šta će onda biti sa mnom?“ „Šta će biti sa tobom?“, upitao ju je Tomas iznenađeno. Zatim se pažljivo naslonio na krhki zid svog utočišta. Naslutio je da je Eleanor već predala hranu i da žuri da prisluškuje. „Šta me se tiče“, upitao je glasno, ,,šta će se tebi dogoditi?“ Žanet ga je pogledala pakosno. „Jednom si mi se zakleo“, rekla je. ,,da ćeš mi pomoći da vratim sina.“ Tomas se ponovo prekrstio. ,,Da, jesam, moja damo“, priznao je i mislio je kako je lako davao obećanja. Jedna zakletva je dovoljna za eeo život, a on ih je već izrekao više nego što je mogao da se seti ili da ih održi. „Onda mi pomozi da to uradim'1, zahtevala je Žanet. Tomas se nasmešio. „Prvo treba da pobedimo u ovoj bici, moja damo.“ Žanet se mrštila zbog dima koji se kovitlao u malom zaklonu. „Ako me pronađu u engleskom kampu posle bitke, Tomase, onda nikada više neću videti Šarla. Nikada." ,,Zašto?“, zahtevao je Tomas. ,,Vi sigumo nećete biti u opasnosti, moja damo. Vi niste obična žena. Možda neće biti mnogo viteštva kada se vojske sukobe, ali taj sukob sigurno neće dosegnuti do kraljevih šatora.“ Žanet je nervozno odmahnula glavom. „Ako Englezi pobede“, rekla je, „onda ću možda ponovo videti Šarla, pošto će vojvoda sigurno pokušati da pridobije naklonost engleskog kralja. Ali ako izgube bitku, on neće morati da pravi ustupke. A ako oni izgube bitku, Tomase, onda ću i ja sve izgubiti To je već bilo bliže istini, zaključio je Tomas. Ako bi Englezi izgubili, onda bi Žanet rizikovala da izgubi sve bogatstvo koje je sakupila u toku proteklih nedelja, bogatstvo koje potiče od prinčevih darova. Primetio je ogrlicu, koja je izgleda bila od rubina, dopola skrivenu ogrtačem, a sigurno je imala još desetak drugih dragocenih kamenčića uokvirenih zlatom. ,,I šta sada hoćeš od mene?“, upitao ju je.

Ona se nagla napred i spustila je glas. ,,Tebe“, rekla je, ,,i šačicu Ijudi. Odvedi me na jug. Ja mogu da unajmim brod u La Krotu i otplovim za Bretanju. Sada imam novca. Mogu da vratim dugove u La Roš-Derijenu i razračunam se sa onim lošim advokatom. Niko ne mora čak ni da zna da sam bila ovde.“ „Ali princ će znati“, rekao je Tomas. Ona se nakostrešila na te reči. ,,Ti misliš da će me on doveka želeti?“ „Sta ja znam o njemu?“ „Zasitiće me se“, rekla je Žanet. ,,On je princ. On uzima ono što želi, a kad se zasiti, ide dalje. Ali on je bio dobar prema meni tako da se ne mogu žaliti.“ Tomas je ćutao neko vreme. Ona nije bila tako neosetljiva, razmišljao je, onih lenjih letnjih dana kada su živeli poput skitnica. ,,A šta je sa tvojim sinom?", upitao ju je. „Kako misliš njega da vratiš? Da platiš da bi ga dobila?“ „Pronaći ću neki način“, rekla je neodređeno. Verovatno će, pomislio je Tomas, pokušati da kidnapuje dečaka, a zašto ne bi? Ako bude uspela da okupi neku družinu, onda će to biti moguće. A možda će očekivati da Tomas to uradi sam i baš kada mu je ta misao pala na pamet, Žanet ga je pogledala u oči. „Pomozi mi“, rekla je, „molim te.“ ,,Ne“, rekao je Tomas, ,,ne sada.“ Podigao je ruku kako bi se odbranio od njenog protestovanja. „Možda ću ti jednog dana, ako bog da“, nastavio je, „pomoći da pronađeš sina, ali neću sada napustiti ovu vojsku. Ako će već doći do bitke, moja damo, onda ću ja biti u njoj sa ostalima.“ „Preklinjem te“, rekla je. „Ne.“ „Onda neka si proklet“. pljunula je, navukla kapuljaču na tamnu kosu i izašla u tamu. Posle izvesnog vremena Eleanor je ušla. „Šta misliš?“, upitao ju je Tomas. „Mislim da je lepa“, rekla je Eleanor neodredeno, a onda mu se namrštila, ,,i mislim da te u sutrašnjoj bici vojnici mogu zgrabiti za kosu. Mislim da treba da je skratiš." Činilo se da se Tomas koleba. ,,Ti hoćeš da idemo na jug? Da izbegnemo bitku?“ Eleanor ga je pogledala prekorno. ,,Ja sam žena strelca“, rekla je, ,,i ti nećeš pobeći na jug. Vil kaže da si prokleta budala“, poslednje reči je rekla na lošem

engleskom, ,,jer se odričeš tako dobre hrane, ali ipak ti se zahvaljuje. A otac Hob ti poručuje da će sutra ujutru držati misu i da te očekuje tamo.“ Tomas je izvukao nož i pružio joj ga je, a onda je spustio glavu. Pogledala je njegov konjski rep, zatim pramenove njegove tamne kose koje je bacila u vatru. Tomas nije ništa govorio dok ga je šišala, već je razmišljao o misi oca Hoba. To je misa za mrtve, mislio je, ili za one koji će umreti. Pošto im se u toj tamnoj noći, iza šume, približavala moć Francuske, Englezi su dvaput uspeli da pobcgnu neprijatelju, prešavšii reke za koje se činilo da ih je nemoguće preći, ali nisu mogli da pobegnu i treći put. Francuzi su ih napokon uhvatili. Selo se nalazilo na severu, nedaleko od ivice šume, od nje ga je odvajala mala reka koja je krivudala oko livada. Selo je bilo neugledno; sa jezercetom, crkvicom i dvadesetak koliba sa debelim slamnatim krovovima, malim baštama i gomilama izmela. A selo se, poput šume, zvalo Kresi. Polja sevemo od sela uzdizala su se ka visokom brdu koje je išlo u pravcu severa i juga. Seoski put, utaban teretnim kolima, vodio je iz Kresija preko vrha brda u drugo selo koje je, takođe, bilo neugledno, a zvalo se Vadikur. Da je francuska vojska marširala iz Abelvila i zaobišla šumu Kresije, krenula bi na zapad u potragu za Englezima, a onda bi, nakon nekog vremena, videla brdo između Kresije i Vadikura. Videli bi i niske crkvene tornjeve iz dva mala sela, a između njih, mnogo bliže Kresiju, visoko na vrhu brda, gde su njena jedra mogla da uhvate vetar, i vetrenjaču. Nagib s kojim su Francuzi bili suočeni bio je dug i prav. nije bilo ni ograda ni šančeva, bilo je to igralište za vitezove na konjima. Vojska se probudila pre zore. Bila je to subota, dvadesetšesti avgust, vojnici su gunđali pošto je bilo neobično hladno. Zapalili su vatre, a njihovi plamenovi su se reflektovali od oklope i bojnu opremu. Selo Kresi su zauzeli kralj i njegovi plemići, od kojih su neki prenoćili u crkvi, a kada je kapelan iz kraljeve pratnje došao da služi misu, sveće su gorele, ručna zvona su se oglašavala, onda je sveštenik, ignorišući zveckanje oklopa koje je ispunilo mali brod crkve, prizivao u pomoć svetog Zefirinusa, svetog Gelasinusa, i oba sveca po imenu Genezijus, a čiji se praznik slavio tog dana. Sveštenici su takođe tražili pomoć i od malog ser Hjua od Linkolna, deteta koje su ubilli Jevreji baš na taj dan pre skoro dve stotine godina. Dečak, za koga se govorilo da je veoma pobožan, pronađen je mrtav, i niko nije razumeo kako je Bog mogao da đozvoli da tako uzoran čovek nestane tako mlad. Ali u Linkolnu je bilo Jevreja, a na osnovu njihovog ponašanja zaključili su

ono što su oni želeli. Sveštenik se molio svim tim svecima. Sveti Zefirinuse, molio se, podari nam pobedu. Sveti Gelasinuse, molio se, budi sa našim vojnicima. Sveti Genezijuse, pazi na nas, i sveti Genezijuse, daj nam snage. Mali ser Hju, molio se, ti, dete koje se već nalaziš u božjim rukama, zastupaj nas u molitvi. Bože, molio se, u Svojoj velikoj milosti, poštedi nas. Vitezovi su prilazili oltaru u lanenim košuljama da prime svete sakramente. Strelci su u tvrđavi klečali pred drugim sveštenicima. Ispovedali su se i uzimali suvi, bajati hleb, koji je predstavljao telo Hristovo. Krstili su se. Niko od njih nije znao da će tog dana doći do bitke, ali su osećali da se osvajački pohod bliži kraju, i da će morati da se bore ili tog ili sledećeg dana. Daj nam dovoljno strela, molili su se strelci, i mi ćemo učiniti da emlja postane crvena, a onda su lukove od tise gurnuli pred sveštenike koji su ih dotakli i pomolili se nad njima. Koplja su otpakovana. Prenosili su ih na tovarnim konjima ili teretnim kolima i jedva da su ih koristili tokom tog osvajačkog pohoda, ali svi vitezovi su maštali o pravoj bici i jahačima koji kopljima udaraju u štitove. Stariji i mudriji vojnici su znali da će se boriti kao pešaci i da će njihovo oružje uglavnom biti mačevi, sekire ili falkoni, pa ipak, obojena koplja su izvađena iz platnenih ili kožnih pokrivača koji su ih štitili da se ne osuše od sunca ili ovlaže od kiše. „Možemo ih koristiti za ubadanje", predložio je erl od Northemptona. Štitonoše i paževi su pomogli svojim vitezovima da se naoružaju, pomogli su im da navuku teške jakne od kože i oklope. Kaiševi su čvrsto prikopčani. Ždrepci su otimareni slamom, dok su kovači vukli kamenje za oštrenje niz duge oštrice mačeva. Kralj, koji je počeo da se sprema još u četiri sata ujutru, klekao je i poljubio relikviju u kojoj se nalazilo pero iz krila anđela Gabrijela, a kada se prekrstio, rekao je svešteniku da relikviju odnese njegovom sinu. A zatim su mu pomogli da se, sa zlatnom krunom na šlemu, popne na sivu kobilu i odjaše sevemo od sela. Bila je zora i na grebenu izmedu dva sela nije bilo nikoga. Vetrenjača, njena platnena jedra su pažljivo uvijena i uvezana, škripala je na vetra koji je povijao visoku travu gde su zečevi jeli, a onda su načuljili uši i pobegli jer su jahači stazom išli ka vetrenjači. Predvodio ih je kralj, jašući kobilu pokrivenu svetlim platnom sa ratničkim kraljevskim oznakama. Korice njegovog mača su bile napravljene od crvenog somota i oivičene zlatnim ljiljanima, dok mu je drška mača bila ukrašena sa desetak velikih rubina. Nosio je dugačku belu palicu, a sa sobom je vodio dvanaest

pratilaca i grupu vitezova kao ličnu pratnju. Pošto su svi njegovi pratioci bili plemići, njih su propisno pratile njihove svite, tako da je skoro tri stotine muškaraca išlo putem. Što je neki plemić bio višeg ranga, jahao je bliže kralju, dok su se paževi i štitonoše nalazili pozadi, odakle su pokušavali da čuju razgovor pretpostavljenih. Naoružani vojnici su sjahali i ušli u vetrenjaču. On se popeo uz merdevine, otvorio mala vrata koja su mu omogućavala da priđe jedrima, a tamo je zatim preskočio njihove osovine i zagledao se na istok. ,,Da li ti vidiš nešto?“, upitao ga je kralj veselo, a vojnik je bio tako uzbuđen što mu se obratio sam kralj da je mogao samo da glupavo odmahne glavom. Nebo je bilo dopoia pokriveno oblacima, a zemlja je izgledala tamno. Sa visine na kojoj se nalazila vetrenjača, naoružani vojnici su mogli da vide mala polja u podnožju, i šumu na drugoj padini. Prazan put je vodio na istok iza šume. A mutna reka, gde su Englezi napajali svoje konje, skrenula je desno kako bi obeležila ivicu šume. Kralj, sa vizirom koji mu je pritiskao prednji deo krune, gledao je u istom pravcu. Meštanin, kojeg su pronašli sakrivenog u šumi, potvrdio je da put iz Abelvila vodi na istok, što je značilo da Francuzi moraju da pređu mala polja u podnožju padine, ako žele da izvrše frontalni napad na brdu. Polja nisu bila ogradena, okruživali su ih piitki šančevi koji nisu bili nikakva prepreka vitezovima na konjima. ,,Da sam ja Filip“, primetio je erl od Northemptona, ,,obišao bih naše krilo na severu, gospodine.“ ,,Ti nisi Filip, i ja se zahvaljujem Bogu što nisi“, rekao je Edvard Engleski. ,,On nije inteligentan.“ ,,A ja jesam?“, erl je zvučao iznenađeno. ,,Ti si spretan u borbi, Vilijeme“, rekao je kralj. Onda je dugo gledao niz padinu. ,,Da sam ja Filip“, rekao je najzad, „mene bi ta polja veoma mamila“, pokazao je rukom ka podnožju padine, „posebno ako bih video naše vojnike kako čekaju na ovom brdu.“ Duga zelena padina sa neograđenim pašnjacima bila je savršena za konjički napad. Mesto koje je Bog stvorio zvalo je francuske plemiće da se bore, dotuku svog bezobraznog neprijatelja i proslave se. „Brdo je strmo, gospodine“, upozorio ga je erl od Vorvika. „Garantujem da u podnožju ne izgleda tako“, rekao je kralj, a onda je okrenuo konja i jahao na sever duž ivice grebena. Kobila je kasala polako i uživala u jutarnjem vazduhu.

„Ovo je kobila španskog porekla", rekao je kralj erlu, „kupio sam je od Grindlija. Da li 'bi nešto kupio od njega?“ „Ako bih mogao da platim.“ „Naravo da možeš, Vilijeme! Bogataš poput tebe? Vodiću je na oplodnju. Od nje bih dobio dobre ždrepce.“ „Ako tako bude, gospodine, kupiću jednog od vas.“ „Ako ne možeš da platiš Grindliju“, zadirkivao ga je kralj, „kako ćeš platiti meni?“ Galopirao je na kobili, njegov oklop od pločica je zveckao, a duga povorka vojnika žurila je za njim putem koji je vodio na sever ka vrhu grebena. Zeleni izdanci pšenice i ječma, koji će se osušiti nazimu, rasli su na mestima gde su zrna žita ispala iz teretnih kola koja su prevozila požnjeveno žito u mlin. Kralj se zaustavio na ivici grebena, tačno iznad sela Vadikura, i zagledao se na sever. Njegov rođak je bio u pravu, mislio je. Filip bi trebalo da umaršira u to pusto selo i odseče ga od Flandrije. Francuzi su, ako su to uopšte znali, bili ovde gospodari. Njihova vojska je bila veća, njihovi vojnici odmorniji, i oni bi mogli da, igfajući, obilaze umornog neprijatelja, sve dok Englezi ne budu prinuđeni na napad iz očaja ili ne upadnu u klopku, na mestu, koje im ne bi pružalo nikakve prednosti. Ali Edvard je bio dovoljno mudar da ne dozvoli da mu bilo kakav strah pomuti razum. I Francuzi su bili očajni. Neprijatelj ih je ponizio nateravši ih da ga posmatraju kako pustoši njihovu zemlju i oni nisu želeli da pametuju. Zeleli su da se osvete. Ako bi im pružili šansu, smatrao je, sigumo bi je iskoristili, i zato je kralj oterao strahove i spustio se u selo Vadikur. Sačica seljana se usudila da ostane i ti ljudi, videvši zlatnu krunu na kraljevom šlemu i da srebrne uzde na njegovoj kobili, pali su na kolena. ,,Ne želimo da vam naškodimo“, rekao je kralj neozbiljno, iako je znao da će, njihove kuće biti opljačkane do podneva. Ponovo se okrenuo u na jug i jahao je u podnožju grebena. Trava je u dolini bila meka, ali ne i klizava. Konji tu ne bi posrtali, napad bi bio moguć i što je bilo još bolje, kako je zaključio brdo iz tog ugla nije delovalo tako strmo. Čovek se mogao prevariti. Duge vlati trave delovale su nežno, iako bi zapravo mogle da izmore konje, pre nego što stignu do engleskih naoružanih vojnika. Ako uopšte i stignu do njih. „Koliko strela mi imamo“, upitao je sve vojnike koji su ga mogJi čuti. „Hiljadu i dvesta naramaka strela", rekao je biskup od Du-ama. „Imamo puna dvoja kola“, odgovorio je erl od Vorvika.

„Imamo osamsto šezdeset naramaka strela", rekao je erl od Northemptona. Neko vreme je vladala tišina. ,,Da li vojnici imaju nešto strela?“, upitao je kralj. „Možda svaki od njih ima po jedan naramak“, rekao je erl od Northemptona neraspoloženo. ,,To će morati da bude dovoljno“, rekao je kralj tužno. Želeo bi da njegova vojska raspolaže sa duplo više strela, ali mnogo toga bi on želeo. Isto tako bi mogao da želi da ima duplo više vojnika, i da je brdo duplo strmije, i da njegove neprijatelje predvodi čovek koji bi bio duplo nervozniji od Filipa od Valoa, a on je, bog zna, i onako bio nervozan, ali to su samo puste želje. On je morao da se bori i da pobedi. Mrštio se na južnu ivicu grebena gde se padina spuštala ka selu Kresiju. To bi bilo mesto gde bi Francuzi mogli najlakše da napadnu, a bilo im je i najbliže, što je značilo da će borba biti surova. „Topovi, Vilijeme“, rekao je erlu od Northemptona. „Topovi, gospodine?“ „Topovi će biti na krilima. Te proklete stvarčice moraju jednom da budu od koristi!“ „Možda bismo mogli da te stvarčice skotrljamo niz brdo, gospodine? I da zgnječimo jedno ili dvoje ljudi?“ Kralj se nasmejao i odjahao. „Čini se da će pasti kiša.“ „Trebalo bi da sačeka“, odgovorio je erl od Vorvika. ,,A i Francuzi bi mogli da pričeka ju, gospodine.“ ,,Ti misliš da oni neće doći, Vilijeme?“ Erl je klimnuo glavom. „Doći će oni, gospodine, ali će im za to biti potrebno vreme. Mnogo vremena. Možda ćemo ugle ati njihovu izvidnicu do podneva, međutim, njihova zaštitnica će još uvek prelaziti most u Abelvilu. Kladim se da će sačekati do sutra ujutru i onda nas napasti.“ „Danas ili sutra“, rekao je kralj bezbrižno, ,,sve je to isto.“ „Mogli bismo da nastavimo da marširamo", predložio je erl od Vorvika. ,,I pronađemo bolje brdo?“ Kraij se nasmešio. Bio je mlađi i manje iskusan od mnogih svojih erlova, ali bio je kralj, tako da je odluke morao sam da donose. Iako su ga mučile sumnje, znao je da mora da izgleda samouvereno. Boriće se ovde. Rekao je samo toliko i odlučno. „Borićemo se ovde", ponovio je kralj dok je giedao u padinu. Zamišljao je svoju vojsku na tom mestu, video ju je onako kako će je Francuzi videti, znao je da

su njegove sumnje osnovane i da je niži deo grebena, onaj bliže Kresiju, opasan. To će biti njihovo desno krilo, nalaziće se ispod vetrenjače. „Moj sin će komandovati desnim krilom", rekao je i pokazao rukom, ,,a ti, Vilijeme, ti ćeš biti sa njim.“ „Hoću, gospodine“, složio se erl od Northemptona. ,,A vi, gospodine, vi ćete biti na levoj strani“, rekao je kralj erlu od Vorvika. „Naša borbena linija biće na brdu na dve trećine od puta, a strelci će biti na krilima.“ ,,A vi, gospodine?“, upitao ga je erl od Vorvika. ,,Ja ću biti kod vetrenjače“, rekao je kralj, a onda je odjahao uzbrdo. Sišao je sa konja na dve trećine od puta koji je išao uz padinu i sačekao je da štitonoša uzme uzde kobile, a onda je počeo da obavlja pravi posao koji je imao tog jutra. Koračao je duž brda i obeležavao mesta tako što je svoju belu palicu zarivao u travnjak, i govorio plemićima koji su ga pratili da njihovi vojnici treba da budu ovde ili tamo. Onda su ti plemići poslali svoje vojnike da pozovu komandire da bi im rekao kuda treba da idu kada se vojska zaputi ka dugoj zelenoj padini. „Donesite zastave ovamo“, naredio je kralj, ,,i zabodite ih tamo gde vojnici treba da se okupe." Vojska je još uvek bila raspoređena u tri puka koja su došla iz Normandije. Dva, najveća puka, formiraće dugu, zbijenuolonu naoružanih vojnika koja će se protezati preko najviših vrhova te padine. „Vojnici će se boriti kao pešaci“, naredio je kralj, potvrdivši tako ono što je svaki vojnik očekivao, iako su dva mlada plemića još uvek tvrdila da više časti ima u bici koja se vodi na konjima. Ali Edvardu je više stalo do pobede, nego do časti. On je dobro znao da će njegovi naoružani vojnici, ako budu na konjima, jurnuti čim ih Francuzi napadnu. a bitka će se pretvoriti u tuču u podnožju brda u kojoj će Francuzi sigumo pobediti budući da su brojčano nadmoćniji. Ali, ako njegovi vojnici budu pešaci, onda neće moći da silovito napadnu jahače, već će morati da čekaju iza štitova da budu napadnuti. „Konje treba držati u zaštitnici, iza grebena“, naredio je. On sam će komandovati trećim i najmanjim pukom na vrhu brda, gde će biti rezerva. ,,Vi ćete ostati sa mnom, gospodine biskupe'1, rekao je kralj biskupu Duramu. A biskup. naoružan od vrha glave do prstiju na nogama, i sa ogromnim, bodljikavim buzdovanom, uvredio se. ,,Vi hoćete da mi uskratite mogućnost da razbijem nekoliko francuskih glava, gospodine?"

„Dozvoliću ti da umesto toga dosađuješ Bogu molitvama“, rekao je kralj, a plemići su se nasmejali. ,,A naši strelci“, nastavio je kralj, „nalaziće se ovde, i ovde, i ovde.“ Išao je po travi i zabijao svoju palicu u travu na svakih nekoliko koraka. Planirao je da strele štite borbenu liniju i krila. Strelci su bili njegova jedina prednost i Edvard je to znao. Njihove duge strele sa belim perjem ubijaće vojnike na mestu koje je pozivalo neprijateljske jahače da krenu u slavan napad. ,,Ovde“, stao je i ponovo zabio palicu u travu, ,,i ovde.“ ,,Da li hoćete da iskopamo rupe, gospodine?“, upitao ga je erl od Northemptona. „Kako god vi želite, Vilijeme“, rekao je kralj. A čim se strelci rasporede duž borbene linije, biće im naređeno da kopaju rupe niz padinu u dužini od nekoliko jardi. Rupe nisu morale da budu ogromne, već dovoljno velike da konj polomi nogu ako ih ne primeti. Ako naprave đovoljno rupa, usporiće napad i nastaće haos. ,,A ovde“, kralj je stigao do južne ivice grebena, ,,postavićemo neka prazna tovama kola. Polovinu topova stavite ovde, a drugu polovinu na drugi kraj. I hoću ovde još strelaca.“ „Ako ih bude bilo“, progunđao je erl od Vorvika. „Teretna kola?“, upitao ga je erl od Northemptona. ,,Ne možete poterati konja u kas preko teretnih kola, Vilijeme“, rekao je kralj veselo, onda je pokrenuo konja napred, a pošto mu je oklop od pločica bio prilično težak, dva paža su morala da ga podignu i gurnu u sedlo. To je bilo nedostojanstveno koprcanje, međutim, kada se napokon smestio u sedlo, okrenuo se da pogleda greben koji više nije bio prazan, već prošaran prvim barjacima koji su pokazivali mesta gde će se njegovi vojnici okupiti. Za sat ili dva. mislio je, cela njegova vojska biće na tom mestu kako bi izmamili Francuze pred engleske strele. Skinuo je zemlju sa donjeg dela palice i odjahao u pravcu Kresija. „Hajde da vidimo da li ovde ima hrane“, rekao je. Prve zastave su se vijorile na praznom grebenu. Nebo je svojim sivilom pritiskalo udaljena polja i šume. Kiša je pala na severu, a vetar je bio hladan. Put sa istoka, kojim su Francuzi morali da stignu, bio je još uvek prazan. Sveštenici su se molili. Smiluj se na nas, gospode, smiluj se na nas. Muškarac koji je nazivao sebe Harlekinom, nalazio se u šumi na brdu koje se nalazilo na istočnom delu grebena između Kresija i Vadikura. Napustio je Abelvil usred noći, primoravši dežume stražare da otvore sevemu kapiju, a onda je

poveo svoje ljude kroz mrak uz pomoć abelvilskog sveštenika koji je poznavao lokalne puteve. A zatim je, zaklonjen bukvama, posmatrao engleskog kralja kako jaše i hoda po udaljenom grebenu. Kralj je sada otišao, ali zeleni pašnjak je bio prošaran zastavama, a prve engleske trupe su se s naporom uspinjale iz pravca sela. „Očekuju da ćemo se ovde boriti.“, primetio je. ,,To mesto je dobro, kao i bilo koje drugo“, primetio je ser Džekil bezvoljno. Nije voleo da ga bude usred noći. Znao je da je taj čudni čovek obučen u cmo, koji je sebe nazivao Harlekinom, ponudio da izviđa za francusku vojsku, ali nije znao da se od svih Harlekinovih sledbenika očekuje da propuste doručak i da se zatim probijaju kroz mračan i pust predeo punih šest hladnih sati. ,,To je smešno mesto za borbu", odgovorio je Harlekin. „Oni će postrojiti strelce na brdu, a mi ćemo morati da jašemo pravo na njihove šiljke. Trebalo bi da obiđemo njihovo krilo.“ Onda je pokazao u pravcu severa. „Reci to Njegovom veličanstvu“, rekao je ser Sajmon pakosno. „Sumnjam da bi me on poslušao.“ Harlekin je osetio prezir, ali nije odreagovao na njega. ,,Ne još. Kada se budemo proslavili, onda će nas on slušati.“ Potapšao je konja po vratu. „Samo sam se jednom suočio sa engleskim strelcima, a tada je bio samo jedan strelac, ali video sam kako strela probija oklop.“ ,,A ja sam video kada je engleska strela prošla kroz hrast debljine dva inča“, rekao je ser Sajmon. „Tri inča“, dodao je Henri Koli. Možda će i on, kao i ser Sajmon, morati toga dana da se suoči sa tim strelama, međutim, još uvek je bio ponosan na ono što je oružje Engleza moglo da uradi. ,,To je opasno oružje“, priznao je Harlekin, iako bezbrižnio. On se nikada nije brinuo, uvek je bio samopouzdan, večito miran, a ta samokontrola je iritirala ser Sajmona, iako su ga još više nervirale Harlekinove tamne oči, koje su ga, zaključio je, podsećale na Tomasa od Huktona. I on je bio privlačan, ali barem je Tomas od Huktona bio mrtav, a bio je to jedan strelac manje sa kojim bi morali da se bore toga dana. „Ali i strelci se mogu pobediti“, dodao je Harlekin. Ser Sajmon je razmišljao o tome kako se Francuz samo jednom u životu sukobio sa strelcem, a ipak je pronašao način da ih pobedi. ,,Kako?“ ,,Ti si mi rekao kako“, Harlekin je podsetio ser Sajmona. „Nateraćeš ih da potroše svoje strele, naravno. Pošalji im manje važne mete, dozvoli im da ubijaju seljake, budale i trgovce, sat ili dva, a tek onda pusti vojsku.“ Zatim je okrenuo konja i rekao: ,,Moraćemo da naredimo drugom puku da napadne. Nije važno

kakva ćemo naređenja dobiti, sačekaćemo da oni potroše strele. Ko bi želeo da ga ubije neki prljavi seljak? Nema tu slave, ser Sajmone.“ A to je, priznao je ser Sajraon, biio zaista tačno. Zatim je sledio Harlekina do udaljene strane bukove šume gde su štitonoše i sluge čekale sa natovarenim konjima. Dva glasnika su donela vesti o engleskim borbenim pozicijama, kada su ostali sjahali sa konja i rasedlali ih. Bilo je vremena da se životinje i ljudi odmore i jedu, da se izglanca oružje za bitku i pomoli. Harlekin se često molio, zbunjujući tako ser Sajmona koji nije bio pravi vernik, iako je sebe smatrao dobrim hrišćaninom. Ispovedio bi se jedanput ili dvaput godišnje, išao je na misu i skidao kapu kada je prolazio pored sakramenata, aii nije bio pobožan. Harlekin se, s druge strane, svakoga dana molio Bogu, mada je retko ulazio u ckrvu i imao je malo vremena za sveštenike. Bilo je to kao da je sklopio tajni pakt sa nebom, a to je ser Sajmona i nerviralo i tešilo. Nerviralo ga je, pošto je delovalo kukavički, a tešilo jer, ako je Bog trebalo da bude borcima od koristi, onda je trebalo da bude na dan bitke. Činilo se da je taj dan poseban za Harlekina, jer nakon što je klekao i tiho se molio neko vreme, ustao je i naredio svom štitonoši da mu donese koplje. A ser Sajmon, koji je želeo da okonča te pobožne gluposti i jede, pretpostavio je cla se od njih očekuje da se naoružaju, i poslao je Kolija po njegovo koplje, međutim. Harlekin ga je zaustavio. ,,Sačekaj“, naredio je. Koplja. uvijena u kožu, nosio je konj, a Harlekinov štitonoša je doneo posebno koplje, ono koje je putovalo na drugom konju i bilo uvijeno u platno i kožu. Ser Sajmon je pretpostavio da je to Harlekinovo lično oružje, a umesto toga, kada su skinuli platno sa koplja, video je da je staro i krivo koplje napravljeno od drveta tako starog i potamnelog da je bilo sigurno da bi se polomilo ako bi bilo izloženo i najmanjcm naporu. Činilo se da je oštrica napravljena od srebra, što je bilo budalasto, pošto je taj metal bio previše slab da bi mogao da ubije. Ser Sajmon se iskezio. „Nećeš se valjda time boriti!“ „Svi ćerao se boriti pomoću toga", rekao je Harlekin, a onda je, na iznenađenje ser Sajmona, čovek obučen u crno ponovo pao na kolena. ,,Klekni“, naredio je i ser Sajraonu. Ser Sajmon je klekao i osetio se kao budala. ,,Ti si dobar vojnik, ser Sajmone“, rekao je Harlekin, ,,upoznao sam samo nekoliko vojnika koji umeju da barataju oružjem onako kako ti umeš, i ne mogu se setiti nijednog vojnika koga bih više voleo da imam pored sebe u borbi, ali borbu

ne čine samo mačevi, koplja i strele. Moraš da razmisliš pre nego što uđeš u borbu, i moraš stalno da se moliš. jer ako je Bog na tvojoj strani, onda ie niko neće moći pobediti.“ Ser Sajmon, svestan da ga kritikuju, prekrstio se. ,,Ja se molim“, rekao je braneći se. „Onda se zahvali Bogu što ćemo poneti to koplje u bitku“ ,,A zašto?“ „Zato što je to koplje svetog Đorđa, a čovek koga to koplje štiti u borbi, ljuljaće Bog u naručju.“ Ser Sajmon je piljio u koplje. koje je s puno poštovanja položeno na travu. Veoma retko. obično onda kada je bio pripit. razmišljao je o božjim misterijama. Jednom ga je neki okrutni dominikanac ganuo do suza. međutim. efekat je trajao sve dok otišao u 'krčmu. A kada je prvi put kročio u katedralu i video svod loše osvetljen svećama, učinilo mu se da se smanjio, međutim, takvih trenutaka je bilo malo, bili su retki i nepoželjni. A ipak, iznenada, tajna o Hristu posegla je da dotakne njegovo srce. Piljio je u koplje i nije video bezvredno, staro oružje ukrašeno nepraktičnom srebrnom oštricom, već stvar kojoj je Bog podario moć. Nebo ga je podarilo ljudima na zemlji kako bi ih načinilo nepobedivim i ser Sajmon se zaprepastio kada je osetio suze u očima. „Moja porodica ga je donela iz Svete zemlje“, rekao je Harlekin, ,,i oni su tvrdili da vojnici koji se bore pod zaštitom tog koplja. ne mogu biti poraženi, ali to nije bilo tačno. Oni su pobeđeni, ali kako su umrli svi njihovi saveznici, kada su zapaljene paklene vatre kako bi u njima izgoreli njihovi sledbenici, oni su ipak preživeli. Napustili su Francusku i poneli su koplje sa sobom, a onda ga je moj stric ukrao i sakrio od nas. Zatim sam ga ja pronašao, i sada će ono blagosloviti našu bitku.“ Ser Sajmon ništa nije rekao. Samo je piljio u oružje pogledom punim strahopoštovanja. Henri Koii, koga nije pogodila svetost trenutka, čačkao je nos. ,,Svet“, rekao je Harlekin, „truli. Katolička crkva je korumpirana, a kraljevi su slabi. Mi imamo moč, ser Sajmone, da stvorimo novi svet koji će Bog voleti, ali da bismo to uradili, moramo prvo da uništimo stari. Mi sami moramo preoteti moć, a zatim je predati Bogu. Zato se mi borimo.“ Henri Koli je mislio da je Francuz jednostavno lud, međutim, na ser Sajmonovom licu se videlo ushićenje.

„Reci mi“, Harlekin je pogledao ser Sajmona, „kako izgleda borbena zastava engleskog kraija?“ ,,Na zastavi je zmaj“, rekao je ser Sajmon. Harlekin mu se nasmešio, što je retko činio. „Zar to nije predskazanje?“, upitao je, a onda je ućutao. „Reći ću ti šta će se danas dogoditi“, nastavio je. „Kralj Francuske će doći, biće nestrpljiv i napašće. Dan će nam krenuti loše. Englezi će nam se rugati jer nećemo moći da ih pobedimo, a mi ćemo onda uneti ovo koplje u bitku, i videćeš kako će Bog preokrenuti tok borbe. Poraz ćemo pretvoriti u pobedu. Ti ćeš zarobiti sina engleskog kralja, možda ćemo uspeti da zarobimo i samog kralja Edvarda, a naša nagrada će biti naklonost kralja Filipa od Valoa. To je ono za šta se mi borimo, ser Sajmone, za kraljevu naklonost, zato što njegova naklonost donosi moć, bogatstvo i zemlju. I ti ćeš dobiti deo tog bogatstva, ali tek kada shvatiš da ćemo našu moć upotrebiti da očistimo hrišćanstki svet. Mi ćemo biti bič za one koji su zli.“ Sasvim je šenuo, mislio je Henri Koli. Udaren je. Posmatrao je Harlekina kako ustaje i odlazi do velike korpe na leđima konja odakle vadi neki zamotuljak platna. Kada ga je odvio, ispostavilo se da je to crvena zastava na kojoj se nalazila neobična zver sa rogovima, kljovama i kandžama. Ona je stajala na zadnjim nogama dok je prednjim šapama držala neku zdelu. „Ovo je zastava moje porodice“, rekao je Harlekin, dok je crnim trakama vezivao zastavu za dugu srebrnu oštricu koplja ,,ova zastava je, ser Sajmone, mnogo godina bila zabranjena u Francuskoj jer su se njeni vlasnici borili protiv kralja i crkve. Naša imanja su opustošena, dok naš zamak još uvek ne poštuju, ali danas ćcmo postati heroji, a ova zastava će ponovo biti u kraljevoj naklonosti.“ Zastavu je namotao na oštricu koplja tako da je mitska zver bila sakrivena. „Danas će moja porodica vaskrsnuti“, rekao je uzbuđeno. ,,A koja je tvoja porodica?", upitao ga je ser Sajmon. „Zovem se Gaj Veksajl", priznao je Harlekin. ,,i ja sam grof od Astaraka.“ Ser Sajmon nikada nije čuo za Astarak, ali mu je bilo drago kada je saznao da je njegov gospodar pravi plemić i da bi iskazao svoju poslušnost, pružio je sklopljene ruke Gaju Veksajlu u znak poštovanja. „Neću vas razočarati, moj gospodaru“, rekao je ser Sajmon sa poniznošću na koju nije navikao.

„Bog nas danas neće razočarati“, rekao je Gaj Veksajl. A onda je stavio svoje ruke oko ser Sajmonovih. ,,Mi ćemo danas“, podigao je glas kako bi se obratio svim svojim vitezovima, „uništiti Englesku.“ Zato što je on imao koplje. A kraljevska francuska vojska je dolazila. A Englezi su se sami ponudili da budu ubijeni. ,,Strele“, rekao je Vil Skit. Stajao je na ivici šume pored gomile naramaka strela skinutih sa kola, a onda je iznenada ućutao. „Bože mili!“ Piljio je u Tomasa. „Izgledaš kao da su ti miševi izgrickali kosu.“ Namrštio se. „Tako ti i treba. Napokon izgledaš kao odrastao. Strele!“, ponovio je. „Nemojte ih traćiti.“ Bacao je naramke strela strelcima, jedan po jedan. „Izgleda da ih ima puno, ali većina vas, bednih gubavaca, nikada se nije borila u pravoj bici, a bitka guta strele kao što kurve gutaju Dobro jutro, oče Hob!“ „Da li si sačuvao jedan snop strela za mene, Vile?“ „Nemojte ih potrošiti na grešnike, oče“, rekao je Vil i dobacio snop strela svešteniku. „Ubijte njima Francuze koji se boje Boga.“ „Tako nešto ne postoji. Viie. Svi oni su đavolovi izrodi.“ Tomas je jedan snop stavio u torbu sa strelama, dok je drugi nagurao oko pojasa. Tetive je držao ispod šlema gde su bile sigurne od kiše koja je pretila. Kovač je stigao u tabor strelaca, pravio je useke na mačevima, sekirama, noževima, i borbenim kukama i oštrio njihova sečiva kamenjem. Kovač, koji je pratio vojsku rekao je da je kralj odjahao na sever da potraži polje za bitku. Međutim, on je smatrao da Francuzi neće stići u toku tog dana. „Mnogo je to znoja ni zbog čega“, gunđao je dok je kamenom oštrio Tomasov mač. „Ovo je francuski rad“, rekao je dok je radoznalo giedao dugu oštricu. „Mač je iz Kana.“ „Mogao bi da ga prodaš za peni ili dva“, pohvalu je to progunđao, ,,jer to je dobra oružje. Staro je, naravno, ali dobro.“ Sada kada su se snabdeli strelama, strleci su smestili svoju imovinu u teretna kola koja će biti smeštena pored ostalog prtIjaga, a vojnik pogođen u stomak čuvaće ga tokom dana, dok će drugi invalid voditi računa o konjima strelaca. Vil Skit je naredio da odvezu tovarna kola, potom je bacio pogled na okupljene strelce. ,,Ta kopilad će doći“, progunđao je. ,,ako ne danas, onda sutra. a ima ih više nego nas. Oni nisu gladni i svi imaju čizme i misle da njihov izmet miriše na ruže zato što su oni prokleti Francuzi, ali i oni umiru kao i svi drugi. Gađajte u njihove konje i poživećete da vidite sledeći zalazak sunca. I

zapamtite, oni nemaju prave strelce i zato će izgubiti bitku. To nije teško razumeti. Glave gore, ciljajte u njihove konje, nemojte traćiti strele i slušajte naređenja. Pođimo, momci.“ Prešli su plitku reku, bili su jedna od družina strelaca koja je izašla iz šume kako bi došla u selo Kresi gde su se vitezovi šetkali, nestrpljivo lupali nogama o tlo i dozivali svoje štitonoše i paževe da im učvrste uzice ili olabave kaiševe kako bi im u bojnoj opremi bilo udobnije. Krdo konja. vezanih uzda za uzdu, odvedeno je iza brda gde su, skupa sa ženama vojnika, decom i prtljagom, ostali unutar kuga od teretnih kola. Princ od Velsa, naoružan od struka naniže, jeo je zelenu jabuku pored crkve i odsutno klimnuo glavom kada su Skitovi ratnici iz poštovanja skinuli svoje šlemove. Od Žanet nije bilo traga, i Tomas se zapitao da li je ona pobegla, a onda je odlučio da ga to ne zanima. Eleanor je išla pored njega. Dotakla je njegovu torbu sa strelama. ,,Da li imaš dovoljno streia?" ,,To zavisi od toga koliko đe Francuza doći u bitku", rekao je Tomas. ,,A koliko Engleza ima ovde?“ Pričalo se da engleska vojska sada broji osam hiljada vojnika i da polovinu čine strelci, a Tomas je smatrao da je to verovatno tačno. Saopštio je taj broj Eleanor, koja se namrštila. ,,A koliko ima Francuza?“, upitala je. „Bog sveti zna“, rekao je Tomas, ali mislio je da ih ima više od osam hiljada. mnogo više. Međutim, on u tom trenutku nije mogao ništa da uradi, i zato je pokušao da zaboravi da su Francuzi brojniji dok su strelci išli uzbrdo ka vertenjači. Prešli su vrh brda i ugledali dugu padinu ispred, a Tomas je za trenutak imao utisak da upravo treba da počne veliki vašar. Kitnjaste zastave prošarale su brdo, dok su grupe vojnika išle između njih, i nedostajali su još samo medvedi koji igraju i nekoliko žonglera, pa da sve bude kao na vašaru u Dorčesteru. Vil Skit se zaustavio da potraži zastavu erla od Northemptona, a onda ju je zapazio desno od padine, ispred vetrenjače. Poveo je ratnike dole, a naoružani vojnici su im pokazali štapove koji su obeležavali mesta sa kojih će se strelci boriti. „Erl hoće da iskopamo jame za konje“, rekao je jedan od naoružanih vojnika. „Čuli ste ga!“, povikao je Vil Skit. „Počnite da kopate!“ Eleanor je pomagala Tomasu da kopa. Tlo je bilo tvrdo i morali su da koriste noževe da bi iskopali rupu koju su dubili rukama. ,,A zašto kopate rupe?“, upitala je Eleanor.

,,Da bi konji pali“, rekao je Tomas i pre nego što je počeo da kopu novu rupu, gurnuo je iskopanu zemlju u stranu. Duž cele prednje strane brda strelci su kopali slične male rupe na nekoliko koraka od pozicija sa kojih će se boriti. Neprijateljski jahači bi mogii da krenu u napad u punom galopu, međutim, rupe bi ih usporile. Mogli bi da se probiju, samo ako bi išli polako, i tada bi izgubili želju da ih napadnu. A dok se budu trudili da preskoče opasne rupe, strelci će ih zasuti strelama. „Tamo“, rekla je Eleanor i pokazala rukom, Tomas je podigao pogled i video grupu jahača na grebenu u daljini. Prvi Francuzi su već stigli i gledali su preko doline ka mestu gde se engleska vojska polako okupljala ispod svojih zastava. „Proći će još mnogo vremena“, rekao je Tomas. Ti Francuzi su, kako je pretpostavio bili predvodnica koja je poslata da pronađe neprijatelja, dok je giavnina francuske vojske još uvek marširala iz Abelvila. Strelci sa samostrelima, koji će sigurno predvoditi napad, boriće se kao pešaci. Sa Tomasove desne strane, tamo gde se padina spuštala ka reci i selu, vojnici su pravili tvrđavu od praznih tovamih kola. Teretna kola su redali jedna pored drugih kako bi napravili zaklon od jahača, a između njih su se nalazili topovi. Nisu to bili topovi koji nisu uspeli da razbiju ulaz u kansku tvrđavu, već mnogo manji. ,,Ribaldi“, rekao je Vil Skit Tomasu. ,,Ribaldi?“ „Tako ih zovu, ribaldi.“ Poveo je Tomasa i Eleanor niz padinu da vide topove, koji su bili čudne gomile gvozdenih cevi. Tobdžije su pripremale barut, dok su ostali uklanjali hrpe garosa, dugačkih projektila od gvožda, sličnih strelama, koje su gurali u cevi. Neki ribaldi su imali osam burića, neki sedam, a nekoliko njih samo četiri. „Beskorisne proklete stvarčice“, Skit je pljunuo, ,,ali možda mogu da uplaše konje.“ Onda je klimnuo glavom da pozdravi strelce koji su kopali jame ispred ribalda. Topova je biio mnogo Tomas je izbrojao trideset i četiri, međutim, još su ih dobacili a ipak bila im je potrebna zaštita strelaca. Skit se naslonio na teretna kola i piljio je u udaljeno brdo. Nije bilo toplo, ali on se preznojavao. „Jesi li bolestan?“, upitao ga je Tomas. „Malo mi se bućka u stomaku“, priznao je Skit, ,,ali ionako nemamo nijedan razlog zbog kog bismo pevali i igrali.“ U tom trenutku se na udaljenom brdu

nalazilo oko četiri stotine francuskih jahača, a drugi su izlazili iz šume. „Možda i neće doći do nje“, rekao je Skit tiho. ,,Do bitke?“ „Filip Francuski je nervozan čovek“, rekao je Skit. ,,On ima običaj da dođe na bojno polje i da onda odluči da bi se radije zabavljao kod kuće. Tako sam čuo. Da je on nervozno kopile.“ A onda je slegao ramenima. „Ali, ako pomisli da danas ima šanse da pobedi, Tome, onda će biti gadno.“ Tomas se nasmešio. „Zbog rupa? Strelaca?" „Nemoj biti prokleta budala, momče“, odgovorio je Skit. ,,Ne slomi konj nogu svaki put kada upadne u rupu, i ne ubije svaka strela. Možda ćemo mi uspeti da zaustavimo prvi napad, a možda i drugi, ali oni će nastaviti da dolaze i na kraju će uspeti da se probiju. Kopiladi ima previše. Savladaće nas, Tome, i naši naoružani vojnici će imati zadatak da ih razbiju. Samo drži glavu uspravno, momče, i zapamti da su naoružani vojnici ti koji dobijaju bitku prsa u prsa. Ako kopilad uspe da pređe preko rupa, onda uzmi svoj luk, čekaj mete i ostani živ. A ako izgubimo?“ Slegao je ramenima. „Pobegni u šumu i sakrij se tamo.“ „Šta on to govori?“, upitala ga je Eleanor. ,,Da ćemo danas imati lak zadatak.“ ,,Ti si loš lažov, Tomase.“ „Ima ih previše“, rekao je Skit, skoro za sebe. „Tomas Dagdejl se suočio sa gorim čudacima tamo u Bretanji, Tome, ali on je imao mnogo strela. Mi ih neraamo." „Sve će biti u redu, Vile.“ „Aha, u redu. Možda.“ Skit je sišao sa teretnih kola. „Vas dvoje idite. Moram malo da budem sam.“ Tomas i Eleanor su se vratili na sever. Englezi su sada formirali svoju borbenu liniju, a zastave su u zemlju zabadali naoružani vojnicu koji su se grupisali. Strelci su bili ispred svake formacije, dok su maršali, naoružani belim palicama, vodili računa da u borbenoj liniji postoje procepi kroz koje bi strelci mogli pobeći ako im se neprijateljski konjanici približe. Koplja su doneta iz sela i podeljena su naoružanim vojnicima u prvim edovima, jer će upravo oni morati da ih korise ako Frazncuzi izbegnu rupe i strele. Do sredine jutra vojska se okupila na brdu. Cinilo se da vojnika ima više nego što ih je zaista bilo pošto su mnoge žene ostale sa svojim muževima, a sada su ili sedele na travi ili ležale i spavale. Sunce bi se pojavilo i ponovo nestalo, tako

da je u dolini bilo mračno. Jame su iskopane, a topovi napunjeni. Sa brda u daljini posmatralo ih je možda hiljadu Francuza, ali niko se nije usudio da se spusti niz padinu. „Ovo je barem bolje od marširanja", rekao je Džejk ; ,,bar možemo da se odmorimo, zar ne?“ „Ovo neće biti težak dan“, zaključio je Sem. Onda je glavom pokazao na udaljeno brdo. „Nema previše te kopiladi, zar ne?“ „To je samo izvidnica, ti glupavo kopile“, rekao je Džejk. „Znači, doći će ih još?“ Sem je bio istinski iznenađen. „Doći će svako prokleto kopile iz Francuske“, rekao je Džejk. Tomas je ćutao. Zamišljao je francusku vojsku kako se kotrlja putem iz Abelvila. Do sada su već saznali da Englezi ne beže i da ih čekaju, a Francuzi su bez sumnje žurili kako ne bi propustili bitku. Oni mora da su samouvereni. Onda se prekrstio, a Eleanor, osetivši njegov strah, đotakla mu je mišicu. „Bićeš ti dobro“, rekla je. ,,Ti takođe, ljubavi moja.“ „Sećaš li se šta si obećao mom ocu?“, upitala ga je. Tomas je klimnuo glavom, ali nije mogao da ubedi sebe da će tog dana videti koplje svetog Đorđa. Dan pred njim je bio stvaran, dok je koplje pripadalo nekom misterioznom svetu u kome Tomas nije želeo da ima nikakvog udela. Svi ostali, su se interesovali za tu relikviju, mislio je, a samo je on, iako je imao podjednako dobar razlog kao i svako drugi da otkrije istinu, bio ravnodušan. Poželeo je da nikada nije video to koplje, i poželeo je da taj čovek koji je sebe nazivao Harlekinom, nikada nije došao u Hukton. Ali da se Francuzi tog dana nisu iskrcali, mislio je, onda ne bi nosio crni luk, ne bi bio na tom zelenom brdu i ne bi upoznao Eleanor. Ne možeš okrenuti leđa Bogu, rekao je sebi. „Ako budem video to koplje'*, obećao je Eleanor, „boriću se za njega.“ To je bila njegova pokora, iako se on još uvek nadao da neće morati i da je ispuni. Za ručak su jeli stari hleb. Francuzi su predstavljali tamnu masu na udaljenom brdu, bilo ih je previše da bi ih mogli prebrojati, a prvi pešaci su stigli. Slaba kiša je naterala strelce kojima su tetive visile sa vrhova lukova, da ih smotaju i sakriju ispod šlemova ili šešira, a onda je kišica prestala. Vetar je povijao travu. A na to udaljeno brdo je stizalo sve više Francuza. Izgledali su poput horde, stigli su u Kresi i došli su da se osvete. Englezi su čekali. Dva Skitova strelca svirala su frule od siame. dok su hobelari, koji su im pomagali da zaštite topovi na krilima vojske, pevušili pesmice

koje su govorile o zelenim stablima i potocima. Neki vojnici su izveli plesne korake koje su leti umeli da izvode u svojim selima, drugi su spavali, mnogi su igrali domine, osim onih koji su spavali, svi su stalno gledali preko doline ka udaljenom vrhu brda gde je vojnika bilo sve više. Džejk je imao grudvu pčelinjeg voska uvijenu u platno, koju je pružao strelcima kako bi mogli njime da premažu lukove. To nije bila potreba, već obična zanimacija. „Odakle ti vosak?“, upitao ga je Tomas. „Ukrao sam ga, naravno, od nekih glupih naoružanih vojnika. Mislim da su oni njime glancali sedla.“ A onda su počeli da se raspravljaju o tome od kog drveta se prave najbolje strele. A to je bila stara rasprava, ali pomagala im je da ubiju vreme. Svi su znali da se od jasena prave najbolje strele, međutim, neki vojnici su voleli da tvrde da su i one od drveta breze ili graba, čak i hrasta, podjednako dobre. Strele od jelse, iako je to bilo tvrdo drvo, bile su dobre za ubijanje jelena, ali trebale su teže vrhove i nisu mogle u bitkama da lete daleko. Sem je izvadio jednu od strela iz svoje torbe i pokazao je svima kako je kriva. „Mora da je napravljena od prokletog gloga“, požalio se tužno, „mogla bi da pogodi metu iza ugla.“ ' „Više ne prave strele kakve su nekada pravili", rekao je Vil Skit, a njegovi strelci su to potvdili, pošto je to bila staru pritužba. ,,To je tačno“, rekao je Skit. „Sve rade na brzinu i nema više pravih majstora. Ali, šta ima veze? Tu kopilad plaćaju po snopu strela, a snopove šalju u London, i niko ih ne pregleda dok ne stignu do nas, a šta mi treba da uradimo? Možemo samo da gledamo!" Onda je uzeo strelu od Sema i vrteo je između prstiju. ,,To nije ni pero od proklete guske! To je pero nekog prokletog vrapca. S njima ne možeš da radiš ništa, osim da češeš zadnjicu." A onda je strelu bacio Semu. ,,Ne, pravi strelac sam pravi svoje strele.“ ,,Ja sam to nekada činio“, rekao je Tomas. ,,A sada si lenjo kopile, je 1 da, Tome?“ Skit se iskezio, međutim, osmeh je nestao čim se zagledao preko doline. „Ima dovoljno kopiladi“, promumlao je dok je gledao kako se Francuzi okupljaju, a onda je napravio grimasu pošto je kap kiše pala na njegove iznošene čizme. „Voleo bih da kiša pljusne i okonča sve. Čini se da će stvarno pljuštati. Ako kiša bude padala kada kopilad krene u napad, onda možemo da pobegnemo kući zato što nećemo moći da gađamo iz lukova.“

Eleanor je sedela pored Tomasa i posmatrala udaljeno brdo. Tamo je sada bilo isto onoliko vojnika koliko ih je bilo i u engleskoj vojsci, a glavnina francuske vojske je tek trebalo da dođe. Naoružani konjanici su se raspoređivali po brdu, organizujući se u konroje. Konroj je bio osnovna borbena jedinica vitezova ili naoružanih vojnika, i većina je brojila između dvanaest i dvadeset vojnika, s tom razlikom što su oni konroji koji su činili ličnu stražu visokih plemića, bili mnogo veći. Sada je na tom udaljenom vrhu brda bilo toliko jahača da su neki od njih morali da se spuste niz padinu, a ona se šarenela pošto su naoružani vojnici nosili ogrtače oivičene grbovima svojih plemića, konji drečave pokrivače, a francuske zastave su začinile sve sa oš plave i ervene, žute i zelene. pa ipak, uprkos bojama, dominirali su tamnosivilo mačevi i oklopi. Ispred jahača su se nalazili prvi đenovljanski strelci sa samostrelima u zeleno-crvenim jaknama. Bilo ih je malo, međutim, sve više i više ih se spuštalo niz brdo kako bi se pridružili svojim saborcima. Klicanje se čulo iz samog centra engleske vojske i Tomas se nagnuo napred i video strelce kako ustaju. Prvo je pomislio da su Francuzi napali, ali nije video ni neprijateljske jahače ni strele. ,,Ustajte!“, povikao je Vil Skit iznenada. ,,Na noge!“ „Sta se događa?“, upitao je Džejk. Tomas je onda video jahače. Ne Francuze, već dvanaest Engleza, koji su jahali ispred borbene linije i zaobilazili rupe. Tri jahača su nosila zastave, a jedna od tih zastava bio je ogroman barjak sa Ijiljanima i leopardima oko kojih se nalazio zlatni ram. ,,To je kralj“, rekao je neki vojnik, a Skitovi strelci su počeli da kliču. Kralj se zaustavio i porazgovarao je sa vojnicima u samom centru borbene linije, potom je odjahao do desnog krila engleske vojske. Njegova pratnja je jahala velike pastuve, dok je kralj jahao sivu kobilu. Nosio je svetli ogrtač, šlem sa krunom mu je visio sa naslona sedla tako da je jahao gologlav. Njegov kraIjevski barjak, sav u crvenoj, zlatnoj i plavoj boji, nalazio se ispred ostalih zastava, iza nje je bio kraljev lični grb sa blistavim suncem, dok je treća zastava, koja je izazvala najglasnije klicanje, predstavljala neobično dugi barjak na kome je bio zmaj iz Veseksa koji je bljuvao vatru. To je bila zastava Engleske, zastava vojnika koji su se borili protiv Vilijema Osvajača, čiji su je potomci razvili da pokažu da je i on Englez kao i vojnici koji su ga pozdravljali dok je on jahao sivog konja.

Zaustavio se pored vojnika Vila Skita i podigao svoju belu palicu kako bi ih ućutkao. Strelci su skinuli šlemove, a neki su klekli. Kralj je još uvek bio mlad, a kosa i brada su mu bile zlatne kao sunce na njegovom velikom barjaku. „Zahvalan sam“, je počeo da govori glasom tako promuklim da se zaustavio i onda počeo iz početka. „Zahvalan sam vam što ste ovde.“ To je ponovo pokrenulo klicanje, a Tomas, koji je klicao sa drugima, nije ni pomisiio kakav izbor imaju. Kralj je podigao belu palicu da ih utiša. „Francuzi su, kao što možete videti, odlučili da nam se pridruže! Možda su usamljeniTo nije bila neka pošalica, pa ipak, izazvala je salve smeha koji se pretvorio u podsmevanje neprijatelju. Kralj se smešio dok je čekao da klicanje utihne. „Došli smo ovamo“, uzviknuo je, „samo da bismo stekli prava i zemlju i privilegije koje su naše po zakonima ljudskim i božjim. Moj rođak iz Francuske nas je izazvao. i učinivši to, izazvao je i Boga." Vojnici su sada bili tihi i slušali su kralja pažljivo. Pastuvi kraljevih pratilaca udarali su kopitima po zemlji, ali nijedan vojnik se nije pomerio. „Bog više neće trpeti bestidnost Filipa Francuskog“, nastavio je kralj. ,,On će kazniti Francusku, a vi“, onda je pružio ruku da pokaže na strelce, ,,vi ćete biti Njegov instrument. Bog je sa vama i ja vam obećavam, kunem vam se Bogom i sopstvenim životom. da neću napustiti ovo bojno polje sve dok i poslednji vojnik iz moje vojske ne odmaršira odavde. Ostaćemo na ovom brdu zajedno i borićemo se ovde zajedno i zajedno ćemo dobiti ovu bitku za Boga, za svetog Đorđa i za Englesku!“ Vojnici su ponovo počeli da kliču. kralj se nasmešio i klimnuo glavom, a onda se okrenuo pošto je erl od Northemptona istupio iz linije. Kralj se nagnuo u sedlu i slušao je erla neko vreme, potom se ispravio i ponovo nasmešio. ,,Da li se ovde nalazi gospodar Skit?“ Skit je u istom trenutku pocrveneo, ali se nije odazvao. Erl se kezio, kralj je čekao, zatim je grupica strelaca pokazala na svog vođu. „Ovde je!“ „Dolazi ovamo!“, zapoveđio msi je kralj. Vilu Skitu je bilo neprijatno dok se probijao između strelaca, a onda se približio kraljevom konju i spustio se na jedno koleno. Kralj je isulcao mač sa drškom ukrašenom rubinima i dotakao je njime Skitovo rame. „Rečeno nam je da si ti jedan od naših najboljih vojnika tako da ćeš od sada biti ser Vilijem Skit.“ Strelci su sada vikali još glasnije. Vil Skit, sada ser Vilijem, ostao je na kolenima kada je kralj odjahao, kako bi isti govor održao poslednjim vojnicima u liniji, kao i onima koji su rukovali topovima u krugu napravljenom od tovarnih

kola. Erl od Northemptona, koji je bio odgovoran za to što je Skit proglašen vitezom, podigao ga je i otpratio do njegovih vojnika koji su navijali, a Skit je i dalje crveneo dok su ga njegovi strelci tapšali po ieđima. ,,To je prokleta glupost'*. rekao je Tomasu. ,,Ti to zaslužuješ, Vile“. rekao je Tomas, a onda se iskezio, ,,ser Vilijeme.“ „Samo ću morati da plaćam više prokletih poreza, zar ne?“, rekao je Skit, ali viđelo se da mu je drago. Potom se namrštio jer je kap kiše pala na njegovo golo čelo. ,,Tetive!“, povikao je. Većina vojnika je još uvek skrivala svoje tetive, tako da je samo šačica morala da ih smota budući da je kiša padala sve jače. Jedan od erlovih naoružanih vojnika je došao do strelaca i objavio da žene treba da odu iza grebena. „Čuli ste ga!“, rekao je Vil Skit. „Neka se žene zapute ka prtljagu!" Neke žene su plakale, a Eleanor se obesila o Tomasa za trenutak. ,,Preživi“, rekla mu je samo, onda se udaljila, prošavši pored princa od Velsa koji je sa još šestoricom konjanika jahao ka svojoj poziciji iza srelaca Vila Skita. Princ je odlučio da se bori na konju kako bi mogao da vidi iznad glava pešaka, a barjak koji je obeležio njegov dolazak, veći od bilo kog drugog na desnoj strani polja. spušten je zbog pljuska. Tomas više nije mogao da vidi preko doline pošto se teška, siva. kišna zavesa pomerala sa severa i zamračila je sve. Nije imao šta da radi, osim da sedi i čeka dok kožna postava u njegovom oklopu ne postane hladna i vlažna. Osećao se jadno dok je piljio u to sivilo, jer je znao da se nijedan luk ne može pravilno zategnuti, dok kiša ne stane. „Ono što bi trebalo da urade“, rekao je otac Hob, koji je sedeo pored Tomasa, „jeste da sada napadnu.“ ,,Ni oni ne bi mogli da se probiju kroz ovo blato, oče“, rekao je Tomas. Video je da je sveštenik ima luk i torbu sa strelama, ali da nema ništa više od bojne opreme. „Trebalo bi da nabavite neki oklop“, rekao je, ,,ili barem postavljenu jaknu.“ ,,Ja sam naoružan verom, sine moj.“ „Gde su vam tetive?“, upitao ga je Tomas, pošto sveštenik nije imao ni šlem ni kapu. „Pričvrstio sam ih za... ama, nije važno. To mora da služi za još nešto, osim za mokrenje, zar ne? A tamo je suvo.“ Otac Hob je delovao bezazleno veselo. „Obišao sam borbene linije, Tome, i tražio tvoje koplje. Ono se ne nalazi na ovom polju.“ ,,To i nije neko prokleto iznenađenje“, rekao je Tomas, ,,nikada nisam ni

mislio da bi to koplje moglo da bude ovde.“ Otac Hob je ignorisao njegovo huljenje. „Porazgovarao sam i sa ocem Prikom. Da li ga poznaješ?“ ,,Ne“, odgovorio je Tomas uljudno. Kiša je sa prednje strane šlema kapala na njegov polomljeni nos. „Kako bih, do davola, mogao da poznajem oca Prika?“ Oca Hoba nije zastrašila Tomasova osornost. ,,On je kraljev ispovednik i veliki je čovek. Uskoro će sigumo postati biskup. Pitao sam ga za Veksajle.“ Otac Hob je zastao za trenutak, ali Tomas ništa nije rekao. ,,On se seća te porodice“, nastavio je sveštenik. „Kaže da su posedovali imanja u Češiru, a pošto su podržavali Mortimere na početku kraljeve vladavine, stavljeni su van zakona. Rekao mi je još nešto. Naime, uvek su ih smatrali pobožnim, međutim, njihov biskup je sumnjao da imaju neke čudne ideje. Da u tim idejama ima gnosticizma.“ „Oni su bili katari“, rekao jeTomas. ,,To je vrlo verovatno, zar ne?“ ,,A ako je to neka pobožna porodica,“ rekao je Tomas, ,,on~ da ja verovatno tamo ne pripadam. A zar to nije dobra vest?“ ,,Ne možeš pobeći od istine, Tomase“, rekao je nežno otac Hob. Njegovu obično razbarušenu kosa sada je kiša slepila za lobanju. „Obećao si ocu. I prihvatio si pokoru.“ Tomas je ljutito odmahnuo glavom. „Ovde ima puno kopiladi, oče“, a onda je pokazao na strelce koji su se savijali pod bičevima kiše, „koja je ubila više ljudi od mene. Idite i mučite njihove duše, a moju ostavite na miru.“ Otac Hob je odmahnuo glavom.„Ti si odabran, Tomase, a ja sam tvoja savest. Vidi, sada mi je palo na pamet da, ako su Veksajli podržavali Mortimere, onda sigurno ne vole našeg kralja. I ako su danas negde, onda su sigurno tamo.“ Onda je glavom pokazao na udaljenu stranu doline, koja je zbog kiše i dalje delovala poput mrlje. „Onda će poživeti još jedan dan, zar ne?“, rekao je Tomas. Otac Hob se namrštio. ,,Ti misliš da ćemo mi izgubiti bitku?“, upitao je ozbiljno. ,,Nećemo!“ Tomas je drhtao. „Mora da je već kasno popodne, oče. Ako nas ne budu napali sada, onda će morati da sačekaju do jutra. Imaće na raspolaganju ceo dan da nas pokolju.“ ,,Ah, Tomase! Koliko Bog tebe voli.“ Tomas nije odgovorio, već je mislio kako je samo želeo da bude strelac, da postane ser Tomas od Huktona, kao što je Vil upravo postao ser Vilijem. Bio je srećan što služi engleskom kralju i nije mu potreban nebeski kralj da ga vodi u

čudne bitke protiv tamnih plemića. „Dozvolite mi da vam dam jedna savet, oče“, rekao je. „Tvoj savet je uvek dobrodošao, Tome „Uzmite šlem i oklop od prvog kopileta koje padne. Čuvaj-e se.“ Otac Hob je potapšao Tomasa po leđima. „Bog je na našoj strani. Čuo si kada je to i kralj rekao.“ Ustao je i otišao da razgovara sa drugim vojnicima, a Tomas je sedeo sam i primetio je da kiša najzad prestaje da pada. Mogao je da vidi udaljena stabla, zatim boje francuskih zastava i ogrtača, a onda i gomilu strelaca sa samostrelima obučene u crveno i zeleno, na drugoj strani doline. Nikuda oni neće krenuti, mislio je, zato što su i tetive na smostrelima bile podjednako osetljive na vlagu kao i sve druge. „Sutra ćemo se boriti“, doviknuo je Džejku. „Sutra ćemo morati sve’’ da ponovimo.“ „Nadajmo se da će sinuti sunce“, rekao je Džejk. Vetar je doneo i poslednje kapi kiše sa severa. Bilo je kasno. Tomas je ustao, protegao se i trupkao nogama. Dan je izgubljen, mislio je, a pred njima je noć puna gladi. A sutra će prvi put učestvovati u pravoj bici. Grupa uzbuđenih jahača okupila se oko francuskog kralja, koji je još uvek bio udaljen pola milje od brda gde se nalazio najveći deo njegove vojske. U zaštitnici je bilo još najmanje dve hiljade vojnika i oni su još uvek marširali, a onih, koji su stigli u dolinu, bilo je više od Engleza koji su ih čekali. „Dvojica na jednog, gospodine!“ Sarl, grof od Alensona, i kraljev mlađi brat, rekao je to plahovito. Kao i ostalim jahačima, i njegov ogrtač je natopila kiša, a boja sa njegovog grba se razlila na belo platno. Njegov šlem je bio ukrašen kapima vode. „Sada ih moramo pobiti!“, insistirao je grof. Filipu od Valoa je instinkt govorio da čeka. Bilo bi mudro, mislio je, da dozvoli da se okupi cela njegova vojska, da dobro izvide, i da napadnu sledećeg jutra, međutim, bio je svestan da njegovi pratioci, a naročito njegov rođeni brat, smatraju da je previše oprezan. Verovali su da je plašljiv pošto je već izbegao da se bori sa Englezima, i ako bi sada predložio da sačekaju samo jedan dan, sigurno bi pomislili da nema petlju za najsvetiju kraljevsku dužnost. Ipak, usudio se da iznese predlog, nagovestivši da će njihova pobeda biti kompletnija ako je budu odložili za samo jedan jedini dan. „Ali, ako budemo čekali“, rekao je Alenson zajedljivo, „Edvard nam može šmugnuti tokom noći talco da se sutra možemo suočiti samo sa praznim brdom.“

„Njima je hladno, mokri su, gladni, i spremni da budu ubijeni“, insistirao je vojvoda od Lorene. ,,A i ako ne odu, gospodine“, upozorio ga je grof od Flandrije, „imaće više vremena da iskopaju rovove i rupe.“ ,,A i znaci su dobri“, dodali su Žan od Enola, bliski pratilac kralja i lord od Bomonta. ,,Znaci?“, upitao je kralj. Žan od Enola je pokazao rukom čoveku u crnom ogrtaču da istupi. A čovek sa dugom belom bradom se naklonio. „Sunce je, gospodine,“ rekao je, ,,u konjunkciji sa Merkurom, a suprotno je od Satuma. Najbolje od svega, plemeniti gospodine, jeste to što se Mars nalazi u kući Device. A to donosi pobedu, i znaci ne mogu biti povoljniji.“ Koliko li je zlata, pitao se kralj Filip, dobio taj astrolog da bi došao do tog predskazanja, pa ipak, bio je u iskušenju. Mislio je da nije pametno raditi bilo šta bez noroskopa i pitao se gde je njegov astrolog. Verovatno je još uvek na abelvilskom putu. „Krenimo sada!“, podstieao ie Alenson svog 'brata. Gaj Veksajl, groi’ od Astarka, progurao se kroz masu okupljenu oko kralj. Primetio je strelca sa samostrelom u zeleno-crvenom ogrtaču, koji je očigledno bio zapovednik denovljanskih strelaca, i obratio mu se na italijanskom. ,,Da li je kiša uticala na tetive?“ ,,Veoma“, priznao je Karlo Grimaldi, vođa denovljanskih strelaca. Tetive se nisu mogle ukloniti sa samostrela kao sa običnih lukova, pošto su bile previše zategnute, tako da su vojnici pokušali da sklone svoje oružje ispod ogrtača. „Trebalo bi da sačekamo do sutra“, insistirao je Grimaldi, ,,ne možemo da napredujemo bez velikih štitova.“ „Sta kaže?“, zahtevao je Alenson. Grof od Astaraka je preveo Grimaldijeve reči Njegovom veličanstvu, a kralj, izduženog bledog lica, namrštio se kada je čuo da još nisu stigli dugi štitovi koji su strelcima sa samostrelima pružali zaštitu od neprijateljskih strela dok su na svoje velike lukove stavljali nove strele. ,,Za koliko će stići?“, upitao je direktno, ali to niko nije znao. ,,A zašto oni nisu putovali sa strelcima", zahtevao je, ali ponovo niko nije odgovorio. „A ko ste vi?“, kralj je na kraju upitao grofa. „Astarak, gospodine“, rekao je Gaj Veksajl. ,,Aha.“ Bilo je jasno da kralj nema predstavu o tome ko jeli šta je to Astarak, kao i da nije prepoznao štit Veksajla na kome se nalazio krst, ali pošto su

Veksajlov konj i bojna oprema bili skupi, kralj nije doveo u pitanje pravo tog čoveka da da savet. ,,I vi kažete da se lukovi neće osuštiti?“ „Naravno da će se lukovi osušiti!“, prekinuo ga je grof od Alensona. ,,Ti prokleti Đenovljani samo ne žele da se bore. Đenovljanska kopilad.“ Onda je pljunuo. ,,I engleski lukovi će biti vlažni", dodao je. „Samostreli će biti oslabljeni, gospodine“, objasnio je Veksajl pažljivo, igrorišući neprijateljstvo kraljevog mlađeg brata. „Lukovi će se osušiti, ali neće biti odmah dovoljno snažni.“ „Najbolje bi bilo da sačekarao?“, upitao je kralj „Bilo bi mudro sačekati, gospodine“, rekao je Veksajl, ,,a posebno bi bilo mudro sačekati da stignu veliki štitovi.“ ,,A šta kaže horoskop za sutra?“, upitao je astrologa Žan od Enola. Čovek je odmahnuo glavom. „Neptun se sutra približava krivuljama, gospodine. Ta konjunkcija ne uliva mnogo nade.“ „Napadnimo sada! Oni su mokri, umorni i gladni“, navaljivao je Alenson. „Napadnimo sada!“ Kralj je još uvek delovao zamišljeno, medutim, većina plemića je bila samopouzdana i pritiskali su ga svojiim komentarima. Englezi su bili u zamci i odlaganje čak i od jednog dana im može pružiti mogućnost za bekstvo. Možda će njihova flota stići u Le Kroto? Krenimo sada, insistirali su, čak iako je bilo već kasno popodne. Krenimo i ubijmo ih. Krenimo i pobedimo. Pokažimo celom hrišćanskom svetu da je Bog na strani Francuza. Samo krenimo, krenimo sada. Kralj je popustio pred njihovim željama, budući da je bio slab, a želeo je da deluje snažno. Zato se zastava francuskih kraljeva izvađena iz njene kožne tube i odneta je na počasno mesto ispred naoružanih vojnika. Nijednoj drugoj zastavi ne bi bilo dozvoljeno da ide ispred duge jednostavne zastave crvene boje koja se vijorila na poprečnoj palici, dok ju je čuvalo trideset odabranih vitezova sa skerletnim trakama na desnoj mišici. Jahači su dobili svoja duga koplja, a onda su konroji zbili redove tako da su vitezovi i naoružani vojnici bili koleno uz koleno. Bubnjari su sklonili štitnike od kiše sa svojih instrumentima, a Grimaldiju, zapovedniku Đenovljana, naređeno je da krene u napad i pobije engleske strelce. Kralj se prekrstio kada je grupa sveštenika klekla na vlažnu travu i počela da se moli. Francuski plemići su odjahali do vrha brda gde su ih čekali jahači u oklopima. Kada noć padne, svima će mačevi biti vlažni i imaće dovoljno zarobljenika da unište Englesku zauvek.

Jer je zastava francuskih kraljeva išla u bitku. ,,Zaboga!“ Vil Skit se zaprepastio kada je ustao. ,,Pa ta kopilad dolazi!“ Njegovo iznenađenje je bilo opravdano budući da je već bilo kasno popodne, vreme kada su seljaci razmišljali da se vrate kući. Strelci su ustali i gledali. Neprijatelj još uvek nije napredovao, ali su se već grupe strelaca sa samostrelima raspoređivale u dolini, dok su se, iznad njih, francuski vitezovi i naoružani vojnici naoružavali kopljima. Tomas je pomislio da je to lažni napad. Smrknuće se za tri ili četiri sata, a opet, možda su Francuzi bili sigurni da mogu brzo da završe posao. Strelci sa samostrelima su najzad krenuli. Tomas je skinuo šlem da bi izvadio tetivu i potom je pričvrstio jedan kraj za vrh od roga i savio je osovinu luka kako bi drugu žicu stavio na zarez. Petljao je oko luka i tek je iz trećeg pokušaja uspeo da zategne dugo crno oružje. Slatki Isuse, pomislio je, oni stvarno dolaze! Budi miran, rekao je sebi, budi miran, međutim, bio je nervozan kao onda kada je stajao na padini iznad Huktona i osmelio se da prvi put ubije čoveka. Zatim je odvezao trakice na torbi sa strelama. Bubnjevi su se oglasili iz doline sa francuske strane, a čulo se i navijanje. To bodrenje se ničim nije moglo objasniti; naoružani vojnici se nisu pomerali, a strelci sa samostrelima su još uvek bili daleko. Trube Engleza su odgovorila na klicanje, oglasivši se skladno i jasno iz vetrenjače, gde su kralj i rezervni naoružani vojnici čekali. Strelci su se protezali i trupkali nogama duž celog brda. Četiri hiljade engleskih lukva bilo je zapeto i spremno, a u susret im je išlo još toliko strelaca sa samostrelima, dok su se iza šest hiljada Đenovljana nalazile hiljade naoružanih jahača. „Nemaju velike štitove!“, povikao je Vil Skit. ,,A tetive na samostrelima su vlažne.“ ,,Oni neće moći da dobace do nas.“ Otac Hob se pojavio i stao je pored Tomasa. Tomas je klimnuo glavom, ali usta su mu bila previše suva da bi odgovorio. Samostrel u dobrim rukama, a boljih od đenovljanskih nije bilo, imao je veći domet od običnog luka, ali ne i ako mu je tetiva bila vlažna. Veći domet nije bila i velika prednost, pošto je bilo potrebno mnogo vremena da se luk ponovo navije, a pre nego što bi neprijatelj bio u mogućnosti da ispali drugu strelu, strelac sa običnim lukom bi se približio i odapeo šest ili sedam strela. Tomas je bio je bio nervozan iako je znao za to. Neprijatelj je bio brojniji, a francuski bubnjevi su bili

veliki, teški kotlovi, postavljeni debelim kožama koji su ječali dolinom kao srce samog davola. Neprijateljski jahači su išli napred i jedva su čekali da na konjima pođu ka engleskoj borbenoj liniji koja će, kako su očekivali, biti oslabljena usled napada strelaca sa samostrelima. Engleski naoružani vojnici su za to vreme vukli noge, zbijali redove i približavali štitove i mačeve. Oklopi su zveckali i udarali. „Bog je sa vama!“, doviknuo je sveštenik. „Nemojte trošiti strele“, dobacio je Vil Skit. „Budite precizni, momci, budite precizni. Neće oni ostati dugo na nogama.“ Ponavljao je to dok je išao duž svoje borbene linije. „Izgledaš kao da si video duha, Tome.“ „Ugledao sam deset hiljada duhova", rekao je Tomas. „Kopiladi ima čak i više". rekao je Vil Skit. Onda se okrenuo i gledao je u brdo. „Možda nekih dvanaest hiljada jahača?“ Iskezio se. „Znači, to je dvanaest hiljada strela, momče.“ Bilo je dvanaest hiljada strelaca sa samostrelima i duplo više naoružanih vojnika, pojačaniih pešadijom koja se nalazila na oba francuska krila. Tomas je sumnjao da će ti pešaci učestvovati u bici, osim ako ne budu prinuđeni da se povuku. A onda je zaključio da će verovatno uspeti da odbiju napad strelaca sa samostrelima pošto su oni išli bez velikih štitova, a oružje im je bilo oslabljeno zbog kiše. Međutim, da bi odbili napad Đenovljana, biće im potrebne strele, i to mnogo strela, što je značilo da će imati manje strela za jahače čija su obojena koplja, podignuta uvis, pravila čestar na vrhu udaljenog brda. „Potrebno nam je još strela“, rekao je Skitu. „Uspećete i sa onim što imate“, rekao je Skit, ,,svi ćemo uspeti. Ne možete želeti ono što nemate.“ Strelci sa samostrelima su se zaustavili u podnožju padine na kojoj su bili Englezi, i formirali borbenu liniju pre nego što su stavili strele na samostrele. Tomas je izvadio svoju prvu strelu i za srec'u je poljubio njen vrh, koji je bio zapravo blago zarđali metalni klin sa šiljatim vrhom i dva kosa zareza. Položio je strelu na levi dlan, potom je zarez postavio u sam centar luka, parčetom kudelje zaštićenog od krzanja. Zategao je luk dopola i tešio se snagom drveta tise. Strela je ležala na osovini luka, levo od njegove ruke. Olabavio je tetivu, pomerio strelu levim palcem i savio prste na desnoj ruci. Jeka truba ga je naterala da iznenada poskoči. Svi francuski bubnjari i trubači su u tom trenutku bili zauzeti, pravili su buku koja je podstakla Đenovljane da krenu napred. Oni su već išli uz padinu na kojoj su se nalazili Englezi, lica su

im delovala poput belih mrlja oivičenih sivim šlemovima. Francuski jahači su se polako spuštali, bez žurbe i neujednačeno, kao da su pokušavali da ubrzaju napad. „Bog je sa nama!“, ohrabrio ih je otac Hob. Zauzeo je stav strelca, leva noga je bila ispred desne, a Tomas je video da sveštenik nema cipele. „Gde su vam čizme. oče?“ „Jednom jadnom dečaku su bile potrebnije nego meni. Uzeću par od nekog Francuza.“ Tomas je ravnao pera na svojoj prvoj streli. ,.Čekajte!“, povikao je Vil Skit. ,,Čekajte!“ Pas je istrčao iz engleske borbene linije, a vlasnik mu je dovikivao da se vrati, i neko veme je polovina strclaca dozivala psa. „Biter! Biter! Dođi ovamo, ti kopile! Biter!“ ,,Tišina!“, zaurlao je Vil Skit kada je pas, potpuno zbunjen, pojurio ka neprijateljima. Tobdžije su čučale pored teretnih kola sa Tomasove desne strane, fitilji su se dimili. Strelci su stajali na teretnim kolima sa napola zategnutim oružjem. Erl od Northemptona je došao među strelce. ,,Ne bi trebalo da budete ovde, moj gospodaru“, rekao je Vil Skit. „Kralj mu je dao titulu viteza“, rekao je erl, ,,i on misli da može da mi nareduje!“ Strclci su se iskezili. „Nemojte pobiti ve naoružane vojnike, Vile“, nastavio je erl. „Ostavite neke i za nas, jadne mačevaoce.“ „Dobićete i vi priliku“, rekao je Vil Skit tmumo. „Čekajte!“, doviknuo je strelcima. ,,Čekajte!“ Đenovljani su galamili dok su jurišali, iako su njihove glasove prigušivali snažni bubnjevi i divlji zvuci truba. Biter je trčao ka Englezima, a kada je najzad pronašao utočište u engleskoj borbenoj liniji, čulo se klicanje. „Nemojte tračiti vaše proklete strele“, dobacio je Vil Skit. „Ciljajte precizno, baš onako kako su vas majke učile.“ Đenovljani su sada bili u dometu engleskih lukova, ali nijedna strela nije poletela, strelci sa samostrelima u crvenozelenim ogrtačima su još uvek pristizali i blago pognuti napred penjali su se uz brdo. Nisu išli pravo ka Englezima, već su napredovali pod izvesnim uglom, što je značilo da će prvo napasti desnu stranu engleske borbene linije, odnosno tamo gde se Tomas nalazio. A to je takođe bilo mesto gde je padina bila blaga, tako da je Tomas, uplašen, shvatio da će on najverovatnije biti u samom centru borbe. A onda su se đenovljanski strelci zaustavili, rasporedili i počeli da uzvikuju svoj borbeni poklič. „Rano je“, promrmljao je erl.

Samostreli su postavljeni u poziciju za gađanje. Bili su blago podignuti jer su se Đenovljani nadali da će moći da zaspu englesku borbenu liniju kišom smrtno opasnih strela. „Zatežite lukove!“, rekao je Skit i Tomas je mogao da oseti kako mu srce lupa kada je povukao hrapavu tetivu do uha. Odabrao je vojnika u neprijateljskoj borbenoj liniji, postavio je vrh strele tačno između vojnika i svog desnog uha, nakrivio luk nadesno kako bi nadoknadio bilo kakvo odstupanje. Podigao je levu reku i ponovo prebacio luk na levu stranu jer je vetar duvao iz tog pravca. Bio je to smao povetarac. Nije razmišljao dok je ciljao, sve je to bio instinkt, ali još uvek je bio nervozan i osećao je kako mu igra mišić na desnoj nozi. Borbena linija Engleza je utihnula, strelci sa samostrelima su vikali, dok su francuski bubnjevi i trube zaglušivali. A borbena linija Đenovljana je izgledala poput st'atua zelene i crvene boje. „Gađaj već jednom, kopiladi“, promrmljao je neki čovek, a Đenovljani su ga poslušali. Šest hiljada strela iz samostrela je poletelo ka nebu. ,,Sada“, rekao je Vil Skit neverovatno nežno. I strele su poletele. Eleanor se sklupčala pored teretnih kola na kojima se nalazio prtljag strelaca. Tu je bilo još trideset ili četrdeset žena, mnoge su bile sa decom, a sve su se trgle kada su čule zvuk truba, bubnjeva i viku u daljini. Skoro sve su bile ili Francuskinje ili Bretonke, međutim, nijedna se nije nadala da će Francuzi pobediti budući da su se na tom zelenom brdu borili njihovi muževi. Eleanor se molila za Tomasa, za Vila Skita i za svog oca. Prtljag se nalazio ispod samog vrha brda tako da odatle nije mogla da vidi šta se događa, ali je čula dubok, oštar zvuk kada su otpuštene tetive na engleskim lukovima, a zatim i zviždanje kada je hiljadu strela proletelo u vazduh. Zadrhtala je. Neki pas, privezan za teretna kola, jedan od mnogih džukaca koje su strelci usvojili, cvileo je. Pomazila ga je po glavi. „Biće večeras mesa“, rekla je psu. Naime, pročulo se da će stoka koja je zarobljena u Le Krotu, stići tog dana do vojske. Ako vojnici požive da je pojedu. Strele su ponovo odapete iz lukova, ali ne istovremeno. Trube su jecale, bubnjari su neprestano udarali u bubnjeve. Bacila je pogled ka vrhu brda pošto je očekivala da će videti strele na nebu, međutim, tamo je bio samo sivi oblak naspram kog su se jasno ocrtavale siluete jahača. Ti jahači su bili deo kraljevih rezervnih trupa i Eleanor je znala da je boibena linija probijena ako oni krenu

napred. Kraljev barjak se vijorio sa najvišeg vetrokaza vetrenjače gde se mreškao na blagom povetarcu pokazujući svoje boje, zlatnu, grimiznu i plavu. Tu gomilu prtljaga čuvala je grupica bolesnih ili ranjenih vojnika koji ne bi preživeli ako bi Francuzi probili englesku borbenu liniju. A kraljev prtljag, naslagan na troja kola bele boje, okružilo je dvanaest naoružanih vojnika čiji je zadatak bio da čuvaju kraljevo drago kamenje. Osim njih, tu su bile samo žene i deca i nekoliko paževa, naoružanih kratkim mačevima. Na tom mestu se nalazilo i hiljdu konja, a oni su bili privezani pored šume i čuvalo ih je nekoliko obogaljenih vojnika. Eleanor je primetila da je većina konja osedlana, kao da su i strelci i naoružani vojnici hteli da životinje budu spremne u slučaju da moraju da beže. Pored kraijevog prtljaga bio je i sveštenik, ali kada su strele poletele, pojurio je ka vrhu brda, a Eleanor je bila u iskušenju da pođe za njim. Bolje bi bilo da vidi što se događa, mislila je, nego da čeka pored šume i da se boji onog što bi se moglo dogoditi. Potapšala je kuče po glavi i ustala sa namerom da se popne na vrh brda, a onda je primetila ženu koja je posetila Tomasa u šumi u Kresiju one vlažne noći. Grofica od Armorike, u divnoj crvenoj haljini i kosom skupljenom u srebmu mrežicu, jahala je pored prinčevih tovarnih kola na maloj beloj kobili. S vremena na vreme bi zastala kako bi pogledala greben, a onda bi se zagledala u šumu KresiGranža koja se nalazila na zapadu. Tresak je preplašio Eleanor i ona se okrenula ka grebenu. Ništa nije moglo da objasni tu buku koja je podsećala na grmljavinu, međutim, nije bilo ni munja ni kiše, a vetrenjača nije bila oštećena. Onda se pramen sivo-belog dima ukazao iznad uvijenih jedara vetrenjače i Eleanor je shvatila da su topovi opalili. Ribaldi, tako su ih zvali, setila se, a onda je zamislila kako njihovi zarđali, gvozdeni projektili lete niz padinu. Okrenula se da pogleda groficu, ali Žanet je već otišla. Odjahala je u šumu, odnevši sa sobom i svoje drago kamenje. Eleanor je primetila njenu crvenu haljinu među stablima, a zatim je i ona nestala. Znači, grofica je pobegla jer se plašila posledica poraza. Eleanor se prekrstila pošto je slutila da prinčeva ljubavnica zna više o izgledima Engleza od žena strelaca. A onda, pošto nije mogla više da podnese čekanje, zaputila se ka grebenu. Ako njen ljubavnik treba da umre, mislila je, onda ona želi da bude pored njega. Druge žene su je sledile. Sve su ćutale. Samo su stajale na brdu i posmatrale. I molile se za svoje muževe.

Tomasova druga strela je bila u vazduhu pre nego što je prva stigla do najviše tačke leta i počela da pada. Posegao je da uzme treću strelu, a onda je shvatio da je drugu ispalio u panici. Zato je zastao za trenutak i piljio u oblačno nebo puno kratkih strela sa tamnim perjem koje su izgledale poput čvoraka, a bile ubojitije od sokola. Pošto nije video strele iz samostreia, spustio je treću strelu na svoju levu ruku i odabrao sebi metu u borbenoj liniji Đenovljana. Cuo je neku buku koja ga je iznenadila, a onda se okrenuo i video da se đenovljanske kratke strele zarivaju u travu oko rupa napravljenih za konje. A samo trenutak kasnije, prva engleska strela je uz tresak, udarila u metu. Dvađesetak strelaca sa samostrelima je oboreno, među njima i onaj u koga je Tomas namcravao da ispali svoju treću strelu. Zato je pronašao novu metu, povukao tetivu sve do uha i odapeo strelu. „Nisu pogodile mete!“, trijumfalno je uzviknuo erl od NortJ hemptona, a neki engleski strelci su opsovali jer su pomislili da se to odnosi na njihove strele, medutim, kiša je oslabila lukove Đenovljana, tako da nijedna njihova kratka strela nije stigla do engleskih strelaca koji su, videvši u tome mogućnost da izvrše pokolj, urliknuli, a zatim potrčali niz padinu. „Pobijte ih!“, povikao je Vil Skit. Ubili su ih. Veliki lukovi su zatezani ižnOva i izriova, a strele sa belim perjem su jurile niz padinu i probijale oklope i odeću, pretvarajući tako niže brdo u polje smrti. Neki strelci sa samostrelima su se udaljili hramajući, nekolicina je puzila, a oni nepovredeni su se povukli, budući da nisu želeli da zatežu oružje. „Ciljajte precizno!“, doviknuo je erl. „Nemojte triićiti svoje Strele!“, vikao je Vil Skit. Tomas je ponovo odapeo strelu, izvukao je novu iz torbe i tražio novu metu dok je njegova prethodna strela letela naniže kako bi se zarila vojniku u butinu. Trava ispred linije ĐenovIjana bila je gusto prošarana strelama koje su promašile mete, međutim, više nego dovoljno strela je pogodilo cilj. Linija Đenovljana bila je tanja, mnogo tanja, i više nije bilo buke, čuo se samo plač pogođenih vojnika i ječanja povređenih. Strelci su ponovo napredovali, sve do iskopanih rupa, a onda je novi plotun čelika počeo da pada niz padinu. Strelci sa samostrelima su bežali. Jednog trenutka su formirali neskladnu borbenu liniju, vojnici su stajali iza tela svojih rartnih drugova, a već sledećg trenutka bili su rulja koja je bežala, koliko god su je noge nosile, kako bi izbegla strele.

„Prestanite da gađate!“, urlao je Vil Skit. ,,Stanite!“ ,,Stanite!“, povikao je i Džon Armstrong, čiji su vojnici bili levo od Skitove vojničke družine. „Dobro obavljen posao!“, objavio je erl od Northemptona. „Nazad, momci, nazad!“, Vil Skit je pozvao svoje strelce. „Sem! Dejvide! Idite i sakupite nešto strela, brzo“, rekao je pokazavši rukom niz padinu ka mestu gde su se između Đenovljana, mrtvih ili na samrti, mogle videti strele sa belim perjem na vrhovima, zabodene u travu. „Brzo, momci. Džon! Piter! Idite i pomozite im! Krenite!“ Duž cele borbene linije strelci su trčali kako bi iščupali strele iz trave, a onda su vojnici, koji su ostali na svojim mestima, povikali da ih upozore. „Povlačite se! Povlačite se!“, povikao je Vil Skit. Jahači su se vraćali. Ser Gijom de Evek je poveo konroj od dvanaest vojnika ka drugoj borbenoj liniji francuskih jahača na levoj strani. Ispred njega su bili francuski konjanici iz prvog borbenog reda, pešaci su sedeli na travi sa leve strane, a iza njih je rečica krivudala po livadi pored šume. Sa njegove desne strane su se nalazili jahači koji su se zbili i čekali da strelci sa samostrelima oslabe borbenu liniju neprijatelja. A borbena linija Engleza delovala je malo, jer su njihovi naoružani vojnici bili na nogama i tako su zauzimali manje mesta od vitezova na konjima, pa ipak, ser Gijom je nevoljno priznao da je engleski kralj dobro odabrao svoju poziciju. Francuski vitezovi nisu mogli da napadnu nijedno njihovo krilo pošto su ih štitila sela. A nisu mogli ni da jašući zaobiđu engleske snage sa njihove desne strane, jer ih je tu štitilo meko tlo pored reke, a da bi obišli Edvardove vojnike sa njihove leve strane, morali bi da idu oko Vadikura. Kada bi Francuzi ponovo ugledali Engleze, strelci bi se dotad sigumo pregrupisali kako bi izašli u susret francuskim snagama, iscrpljenim od dugog putovanja, što je značilo da bi samo napad spreda mogao doneti brzu pobedu, a to je, s drage strane, značilo da moraju da jašu pravo na engleske strele. „Spustite glave, podignite štitove, zbijte se“, rekao je svojim vojnicima pre nego što je uz tresak spustio prednji deo šlema koji mu je pokrivao lice. A onda, znajući da neće morati da krene u napad još neko vreme, ponovo je podigao vizir na šlemu. Njegovi naoružani vojnici su vukli konje za vođice sve dok oni nisu stajali koleno uz koleno. Govorilo se da ni vetar ne bi mogao da prođe između kopalja kada konroj krene u napad.

„Ali proći će još vremena", upozorio ih je ser Gijom. Strelci sa samostrelima koji su bežali, trčali su uz brdo na kome su bili Francuzi. Ser Gijom ih je posmatrao dok su napredovali, a onda se u sebi pomolio da Bog podrži Đenovljane. Ubij neke od tih prokletih strelaca, molio se, ali poštedi Tomasa. Bubnjari su udarali po svojim velikim kotlovima, palice su spuštali tako snažno kao da su hteli bukom da poraze Engleze, a ser Gijom, ponesen trenutkom, spustio je koplje na tlo i pomoću njega se podigao u uzgenijama da bi mogao da vidi iznad glava vojnika koji su se nalazili napred. Posmarao je Đenovljane kako odapinju kratke strele i video je na nebu strele brze kao munje. A onda su i Englezi počeli da gađaju, a njihove strele su bile poput tamne iprljg naspram, zdcpe, pžidinpr,i,sivih oblaka i ser Gijom je primelio da se Đenovljani kolebaju. Gledao je ne bi li video engleske strelce kako padaju, medutim, oni su napredovali, i još uvek su odapinjaji strele. Zatim je oba krila male engleske bofbene linijp prekrjo beli dim pošto su topovj ponovo opalili. Njihovi projektili su se pridružili strelama koje su se poput bičeva spuštale niz padinu. Ser Gijomov konj se trgao kada se topovska paljba prolomila, dolinom, a ser Gijom se spustio u sedlo I okrenuo jezikom. Nije mogao da potapše konja pošto je u desnoj ruci ,držao koplje, dok mu je leva ruka bila kaišem privezana za štit sa tri žuta sokola na plavoj pozadini. Đenovljani su potučeni. Ser Gijom, prvo nije mogao da veruje, mislio je da njihov komandant. pokušava da navede engleke strelce da krenu za njima u poteru i namami ih u podnožje padine gde bi ih strelci sa samostrelima mogli napasti. Ali Englezi se nisu pomerali, a đenovljani koji su bežali nisu se zaustavljali. Oni su bežali ostavljajući za sobom puno mrtvih vojnika I onih na samrti a u tom trenutku su panično išli ka Francuskim jahačima. Francuski naoružani vojnici su počeli da gunđaju. Bila je to ljutnja, a onda se ona pretvorila u ruganje. ,,Kukavice!“, doviknuo im je vojnik kraj ser Gijoma. A grofo od Alepsona je osetio kako ga obuzima bes. „Sigurno su dobili , novac!“, rekao je kroz zube svojim kompanjonima. ,,Ta kopilad je sigurno podmićena!“ , „Posecite ih!“, povikao je kralj sa ivice bukove šumc. ,,Posecite ih sve! Brat ga je ču i nije želeo više nego da posluša, Grof se nalazio u drugoj borbenj liniji, ne u prvoj, medutim, u tom trenutku je pokrenuo konja ka prolazu izmedu dva vodeća konvoja, i doviknuo je svojim vojnicima da slede, „Posecite kopilad!“ Đenovljani su se nalazili izmedu francuskih jahačji i engleske linije i bili su, osudeni na siprt, pošto su duž celpg brda Francuzi, mamužali svoje konje u

njihovom pravcu. Vojnici uzavrele krvi iz drugog puka pridružili su se konrbjima u prvoj borbenoj liniji, a zastave, kopljia i konji su se pomešali. Trebalo je da vode konje niž brdo kako bi oni bili jedni pored drugih i kada stignu do uspona na udaljenoj strani brda, međutim, oni su povukli mamuze nazad i zaslepljleni mržnjom, jurili su svoje saveznike kako bi ih ubili. ,,Mi ostajemo!“ Gaj Veksajl, grof od Astaraka, doviknuo je svojim ratnicima. “Čekajte!“, rekao je šer Gijom svojim ratnicima. Bolje da pusfi da prođe taj prvi napad, mislio je, nego da se ukljiiči u to ludilo. Na tom brdu je možda; ostala polovina francuskih jahača. A ostali, predvođeni kraljevim bratOnl, jahali su niz padinu ka Đenovljanima. Strelci sa samoStrelima šU; onda pokušali da pobegnu. Trčali su dolinom pokušavajući da dosegnu njen ševemi ili južni kraj, ali gomila jahača ih je opkolila, takO: da ža njih nije bilo izlaza. Neki Đenovljani su,išto je bilo pametno, iegli na zemlju i sklupčali se, dok su drtigi čučali u plitkim šancima, ali većina je bila ubijena ili ranjena pošto su ih jahači pregazili. Pastuvi su bile velike životinje sa kopitima poput čekića. Oni su istrenirani da gazc ljuđe, a Đenovljani su vrištali dok su ih gazili i ritali. Neki vitezovi su nasrnuli na strelce sa samostrelima svojim kopijima, a zbog težine konja i naoružanih vojnika, drvena koplja su š lakoćom prolazila kroz žrtve. Sva ta koplja bila su izgubljena budući da su ostala u unakaženim trupovima mrtvih vojnika, i vitezovi su morali da izvade svdjei mačeve:1 U dolini je neko vreme vladao haos pošto su jahači jurili strelce koji su bežali. Na kraju su tu ostali unakaženi ostaci denovljanskih najamnika, njihovi crvend-zeleni ogrtači natopljeni krvlju, dok je njihovo polomljeno oružje ležalo u blatu. A jahači su' klicali sami sebi jer su lakd1 odneli pobedu. „Montjoie St Denis!“, vikali su. „Montjoie St Denis!“. Jahači su sa sobom nosili na stotinc zastava. zapretili su da će oteti i žastavu francuskih kraljeva, međutim, vitezovi sa crvenirti trakama oko uku koji su čuvali svetu zastavu, odjahali su napred i izazivali su Engleze, dok su išli uz padinu, a kada su izašli iz doline, u njoj je ostala gomila razjarenih jahača. Preostala koplja su spuštena, mamuze povučene nazad, a pametniji vojnici, koji su u pozadini čekali da počne sledeći napad, primetili su da se ne čuje topot kopita konja koji su se vraćali iz uspešno izvedenog napada. „Sve je propalo“, rekao je ser Gijom, ne obrativši se nikom posebno.

Pokrivači na leđima konja i ogrtači jahača bili su isprskani blatom koje su kopita podigla sa tla nakvašenog kišom. Za trenutak se činilo da napad jenjava, zato što su vodeći jahači, probivši se, izašli iz te vlažne doline i pronašli pogodnije tlo na brdu gde su se nalazili Englezi. Bog je ipak bio na njihovoj strani i uzviknuli su svoj ratni poklič. „Montjoie St Denis!" Bubnjari su udarali brže nego ikad pre, a trube su parale nebo dok su konji išli u pravcu vetrenjače. ,,Budale“, rekao je Gaj Veksajl. „Jadne duše“, rekao je ser Gijom. „Šta se događa?“, upitao je kralj, čudeći se što su njegove tako pažljivo postrojene borbene linije probijene pre nego što je bitka počela. Ali niko mu nije odgovorio. Svi su samo posmatrali. „Isuse, Marijo i Josife“, rekao je otac Hob pošto se činilo da se polovina jahača iz hrišćanskog sveta penje uz brdo. ,,U borbene linije!“, povikao je Vil Skit. „Neka vam je bog u pomoći!“, doviknuo im je erl od Northemptona, a onda se pridružio svojim naoružanim vojnicima. „Ciljajte u konje!“, naredio je Džon Armstrong svojim naoružanim vojnicima. ,,Ta kopilad je pregazila svoje vlastite strelce!“, rekao je Džejk začuđen. ,,I zato ćemo mi pobiti tu prokletu kopilad", rekao je Tomas osvetnički. Napad se približavao onim Đenovljanima koji su poginuli u kiši odapetih strela. Tomasu koji je gledao niz brdo, napad je ličio na borbu konja sa prekrivačima jarkih boja i svetlih štitova, obojenih kopalja i mnoštva malih zastava, a onda, pošto su konji izašli iz blata, svaki strelac je mogao da čuje topot kopita koji je bio glasniji čak i od neprijateljskih velikih bubnjeva. Tlo je podrhtavalo i Tomas je osetio vibracije kroz svoje iznošene čizme, koje mu je poklonio ser Gijoma. Pogledom je tražio tri sokola, ali ih nije video, a onda, kada je le.vu nogu ispružio napred, desnu ruku povukao nazad, zaboravio je ser Gijoma. Perje na streli bilo mu je pored usana, on ga je poljubio, a onda je netremice gledao čoveka sa crno-žutim štitom. ,,Sada!“, uzviknuo je Vil Skit. Strele su odletele uz fijuk. Tomas je stavio drugu strelu na žicu, povukao je i odapeo strelu. Zatim treću, ovoga puta je izabrao čoveka sa vizirom u obliku njuške praseta i crvenim trakama. Oba puta je ciljao u konje, nadao se da će opaki

vrhovi strela probiti postavljene pokrivače na njima i da će se duboko zariti u pluća životinje. Četvrta strela. Video je busenove trave i kako iza konja leti grumenje zemlje. Dok je izvlačio četvrtu strelu i tražio sledeću metu, prva je još uvek letela. Onda se fokusirao na vojnika bez ogrtača u uglancanom oklopu od pločica. Odapeo je strelu i baš tada se vojnik u oklopu od pločica prevmuo pošto je njegovog konja pogodila druga strela. Duž cele te padine konji su njištali, ritali se, a vojnici su padali jer su engleske strele pogađale mete. Koplja su uzbrdo vozili na teretnim kolima, a vika je nadjačala topot konjskih kopita. Konj je natrčao na životinju koja je umirala i polomio je nogu. Vitezovi su kolenima udarali konje kako bi ih nagnali da zaobiđu pogođene životinje. Peta strela je poletela, zatim šesta, a naoružanim vojnicima iza linije strelaca se činilo da je nebo prekriveno strelama. One su sa svojim belim perjem delovale tamno naspram tamnih oblaka i išle su ka vrhu padine kako bi se zarile u uspaničene naoružane vojnike. Dvadestak konja je palo, a njihovi jahači, zarobljeni u visokim sedlima, izgaženi su dok su bespomoćno ležali, pa ipak, ahači su još uvek pristizali. Vojnici koji su bili u pozadini, videli su ispred sebe dovoljno dobro i pronašli su procepe izmedu uzdrhtalih gomila mrtvih i onih na samrti. „Montjoie St Denis! Montjoie St Denis!" Mamuze su povlačene nazad tako snažno da su konji krvarii. Tomasu je ta padina delovala kao noćna mora sa teškim konjima žutih zuba i belih beonjača, dugim kopljima i štitovima probodenim strelama, zemljom koja leti, zastavama koje se divlje vijore i sivim šlemovima sa prorezima za oči i njuškama umesto noseva. Zastave su iepršale, precivodene trakastim barjakom crvene boje. A on je odapinjao sfrele ponovo i ponovo. ispaljivao ih je u taj metež, pa ipak, svakog konja koji bi pao* zamenio bi drugi, a njega sledeća životinja. Strele su štrčale iz pokrivača na konjima, iz konja, iz vojnjka, pa čak i iz kopalja, a belo perje se njihalo dok su se napadači približavali. A onda se prvi borbeni red Francuza našao među iskopanim rupama, kosti u nogama ždrebaca su pucale, a njištanje životinja je nadjačalo bubnjeve, trube,, zveckanje oklopa i topot kopita. Neki vojnici su bez problema projahali između iskopanih jama, ali su drugi pali i oborili konje iza njih. Francuzi su pokušali da uspore, ždrepce i da ih okrenu, ali pošto je napad bio u toku, vojnici, koji su bili u pozadini, potiskivali su one napred u pravcu tih iskopanih rupa i strela. Luk je odskočio Tomasu u ruci, strela je pocepala oklop kao đa je bio od platna, zarila se jahaču u vrat i odbacila ga tako da je njegovo koplje poletelo ka nebu.

„Povlačite se!“, vikao je Vil Skit. Napadači su bili prcvišc blizu. Previše, previše blizu. „Nazad! Nazad! Nazad! Odmah! Povlačite se!“ Strelci su jurnuli u pravcu procepa koji se nalazio između naoružanih vojnika, a Francuzi, videvši svoje mučitelje kakp nestaju, počeli su da glasno navijaju. „Montjoie St Denis!" „Podignite štitove!“, povikao je erl od Northemptona, a engleski naoružani vojnici su prilepili svoje štitove jedne uz drugc i podigli ih kako bi formirali živu ogradu od njihovih vrhova. „Sveti Đorde!“, povikao je erl. „Sveti Đorde!“ „Montjoie St DenisJ" Dovoljan broj se provukao kroz kišu strela i između rupa tako da su naoružani vojniei u koloni išli uz brdo. I onda su se, konačno, sukobili. Ako bi šljivu baili na konroj, rekli bi stručnjaci, trebalo bi da padne na koplje. Jahači su morali da budu jedan pored drugog tokom napada, jer su jedino tako imali šansu da prežive, a ako bi se konroj rasuo, onda bi svakog vojnika opkolili neprijateljL Onaj ko je pored tebe tokom napada konjice, govorili su iskusni vojnici mlađima, treba da ti bude bliži od žene. Bliži čak i od Ijubavnice. Prvi napad Francuza bio je ludački galop. Vojnici su se raštrkali dok su kasapili Đenovljane, a ta neorganizovanost je bila još gora dok su jurili uz brdo kako bi se obrušili na neprijatelje. Juriš nije trebalo da bude ludi galop, već uređeni, zastrašujući i disciplinovani napad. Vojnici, postrojeni koleno uz koleno, trebalo je da krenu u napad polako i da ostanu jedni pored drugih sve dok ne poteraju konje u galop kako bi svoja kopija istovremeno zarili u neprijatclja. Tako su ih obučili da napadnu, a podjednako dobro su bili izdresirani i njihovi pastuvi. Kada bi se konj suočio sa grupom vojnika ili konjanika, instinkt bi mu rekao da se povuče. Medutim, veJiki pastuvi su naučeni da trče, da se obruše na neprijatelja, izujedaju ga i propnu se. Napad vitezova je trebalo da prouzrokuje smrt pod kopitima konja i zveckanje metala usled težine vojnika, konja i bojne opreme. Ako bi se napad izveo pravilno, onđa bi mnoge žene postale udovice. Vojnici iz Filipove vojske koji su maštali o tome da potuku neprijateJjske redove, i da ošamućene preživele iskasape, nisu računali ni na engleske strelce ni na rupe. Do trenutka kada je prvi, nedisciplinovani red francuskog napada stigao do engleskih naouržanih vojnika, on je već bio razbijen. A onda su bili primorani da idu polako, jer se ispostavilo da je duga, ravna primamljiva padina postala

prepreka zbog mrtvih konja, vitezova van sedla, strela koje su zviždale i jama zbog kojih su konji lomili noge, a koje su bile sakrivene travom. Samo šačica vojnika je uspela da stigne do neprijatelja. A ta šačica je prešla tih nekoliko poslednjih jardi, i uperila je koplja u engleske naoružane vojnike. Jahači su se onda suočili sa kopljima zabodenim u zemlju i postavljenim tako da probodu grudi konja i jahača. Ždrepci su natrčavali na koplja, okretali se, a Francuzi su padali. Engleski naoružani vojnici su iskakali pred njih sa sekirama i mačevima kako bi ih dokrajčili. „Ostanite u borbenoj liniji!“, vikao je erl od Northemptona. Sve više konja se probijalo između rupa, a ispred njih nije bilo strelaca koji bi ih usporili. Oni su predstavljali treći ili četvrti borbeni red francuskog napada. A pošto su im strele nanele manje štete, došli su da pomognu vojnicima i mačevima poseku englesku borbenu liniju koja je još uvek bila zaštićena kopljima. Vojnici su uzvikivali svoje borbene pokliče, ubadali mačevima i sekirama, a konji koji su umirali, obarali su engleska koplja, tako da su Francuzi napokon mogli da se približe naoružanim vojnicima. Mačevi su se sudarali i tupo udarali u drvo, a svaki jahač je morao da se bori sa dvojicom ili trojicom naoružanih vojnika, koji su Francuze silom skidali sa konja i kasapili na tlu. „Bez zarobljenika!", vikao je erl od Northemptona. „Bez zarobljenika!" To su bila kraljeva naređenja. Ako bi zarobili vojnika, mogli bi se obogatiti, međutim, morali bi da budu uljudni i ispitaju da li se neprijatelj predaje, a Englezi nisu imali vremena za takvu uljudnost. Njima je jedino bilo potrebno da pobiju jahače koji su u koloni išli uz brdo. Kralj, posmatrajući ispod uvijenih jedara vetrenjače koja su pucketala dok je vetar trzao njihove povoce, video je da su Francuzi prošli pored strelaca na desnoj strani, gde se njegov sin borio i gde je borbena linija bila najbliže Francuzima, a padina najblaža. Taj snažni napad su zaustavile strele, ali preživelo je više nego dovoljno jahača, i oni su jahali ka mestu odakle se čulo zveekanje mačeva. Kada su Francuzi krenuli u napad, zauzeli su celo bojno polje, a kada su se vojnici sukobili sa Englezima i skrenuli levo da bi se udaljili od strelaca i pridružili se vitezovima i naoružanim vojnicima, unajmljenim da se bore na strani princa od Velsa, njihova formacija je dobila oblik klina. Stotine jahača se još uvek guralo u blatu u dolini, ne želeći da se i drugi put suoče sa kišom engleskih strela. Ali, francuski maršali su ponovo okupili te vojnike i poslali ih uz brdo u pravcu borbe prsa u prsa koja se rasplamsavala, a vojnici su se borili pod zastavama Alensona i princa od Velsa.

„Dozvolite mi da siđem, gospodine", zamolio je kralja biskup Duram, koji je izgledao nezgrapno u teškom oklopu i sa velikim buzdovanom sa šiljcima. „Oni se još uvek ne probijaju", rekao je Edvard blago. Njegova linija naoružanih vojnika bila je široka četiri bojna reda, a samo prva dva su se borila, i to dobro. Najveća prednost jahača nad pešadijom bila je brzina, međutimi, francuski napad je izgubio brzinu. Jahači su bili prinuđeni da hodaju kako bi izašli na kraj s leševima umrlih i rupama, a iza njih nije bilo prostora gde su mogli da odjašu pre nego što se sukobe sekirama, mačevima, buzdovanima i kopljima. Francuzi su sa visine udarali mačevima, ali Englezi su držali svoje štitove visoko podignute i zarivali oštrice mačeva konjima u stomake ili su im sekli tetive na nogama. Pastuvi su padali, njištali, ritali se i lomili noge vojnicima dok su se neobuzdano koprcali, a svaki oboreni konj bio je prepreka i, pošto su bili divlji poput francuskog napada, oni su ih onemogućavali da probiju borbenu liniju. Nijedna engleska zastava još uvek nije pala, a kralj se pribojavao za šarenu zastavu svoga sina pošto je ona bila tamo gde se vodila najžešća borba. ,,Da li ste videli zastavu francuskih kraljeva?“, upitao je svoju pratnju. „Pala je, gospodine“, odgovorio je jedan njegov vitez. Čovek je pokazao niz padinu ka mestu gde je mnoštvo mrtvih konja i vojnika predstavljalo ostatke prvog francuskog napada. „Tamo negde, gospodine. To je zbog strela.“ „Neka Bog blagoslovi strele“, rekao jc kralj, Konroj ocl četrnaest Francuza prošao je između iskopanih rupa bez problema. „Montjoie St Denis!", uzviknuli su i uperili koplja čim su jurnuli u borbu prsa u prsa, gde su ih presrc-i erl od Northemptona i desetorica njegovih vojnika. Erl je koristio polomljeno koplje, kao bodež i gurnuo je polomljenu dršku konju u grudi, osetio je kako koplje klizi niz bojnu opremu prekrivenu pokrivačem i instinktivno je podigao štit. Buzdovan je udario o bojnu opremu, jcilan njcgov vrh je prošao kroz kožu i vrbu, aii pošto je erlu mač visio za pojasom, on je ispustio koplje, uhvatio je dršku mača. i zario ga je konju u gležanj, usled čega se životinja udaljila. Zatim je štit očistio od šiljaka buzdovana, zamahniio je mačem ka nekom vitezu, ali njegov udarac jc odbijen, a zatim je naoružani vojnik zgrabio oružje Francuza i povukao ga. Francuz je ustuknuo, erl je pošao za njim i Francuz je vrisnuo kada je pao pred noge Engleza. Mač je prošao kroz procep na bojnog opremi kod prcpona, čovek se presamitio, a onda mu je buzdovan smrskao šlem.

Erl ga je ostavio da sc trz.a. a on i njegovi vojnici su ga preskočili i zaputili se ka sledečem konju i jahaču. Princ od Velsa je ujahao u tu borbu, i.bio.je; upadljiv zbog zlatne trake oko črnog šlema. Imao je; samo šesnacst godina, ali bio je dobro građen, snažan, visok, i odlično obučen. Sekiru jc odbio štitom, i zario je mač kroz oklop drugpg jahača. „Siđite, sa tog prokletog konja!“, doviknuo je erl od Northemptona princit, silazite sa tog prokletog konja!“ Pojurio je ka princu, zgrabio uzde njegovog konja i izvukao ga iz bitke. Francuz je jahao, pokušavajuči da kopljem ubode princa u leda, međutim,, naoružani vojnici u prinčevoj zeleno-beloj livreji, štitovima su udarili pastuva po njušci, tako da je životinja pobegla. Erl je odvukao princa. „Vojnici vide čovcka na konju, gospodine“, povikao je, ,,i pomisle da je Francuz." Princ je klimnuo glavom. Vitežovi iz njegove pratnje su ga stigli i pomogli mu da side iz sedla. On je čutao. Ako ga je erl uvredio, onda.je sve zaboravio čirri se vratio u bOrbu. „Sveti Đorde! Sveti Đorđe!“ Prinčev barjaktar se turdio da ostane porcd svog gospodara, a bogato ukrašena zastava privlačila je sve više Francuza koji su vikali. ,,U borbenu liniju!“, doviknuo je erl. ,,U borbenu liniju!“, a mrtvi konji i iskasapljeni vojnici predstavljali su prepreku koju ni Francuzi ni Englezi nisu mogli da pređu tako da su naoružani vojnici, predvođeni princem, preskakali tela kako bi stigli do neprijatelja. Konj kome je stomak rasporen, vukao je utrobu prema Englezu, a onda se spustio na prednje noge kako bi jahača bacio na princavkoji je zario mač u vojnikov šlem i smrskao mu vizir, a krv je počela da teče iz očnih duplji. „Sveti Đorđe!“ Princ je bjo radostan, a njegova crna bojna oprema bila je isprskana krvlju neprijatelja. Borio se s podignutim vizirom jer inače ne bi mogao dobro da vidi, i uživao je u trenutku. Sati i sati obuke, dani tokom kojih se prez-nojavao. dok su ga učitelji mučili. udarali po štitu i psovali jer nije držao vrh mača visoko podignut, sve se to sada isplatilo, a on od života nije mogao da traži ništa više: žena je bila u logoru, a stotine rteprijatelja dolazilo je da ih ubije. Klin Francuza se proširio pošto se mnogo vojnika popelo na brdo. Oni nisu probili borbenu liniju, več su odvukli prva dva borbena reda Engleza preko mrtvih i povređenih i razbili ih tako u grupe koje su se branile od gomile jahača. I princ je bio među njima. Francuzi, koji nisu bili na konjima, a nisu bili povređeni, borili su se kao pešaci.

,,Napred!“, doviknuo je erl od Northemptona treeoj borbenoj liniji. Štitove više nije bilo moguće držati jedne pored drugih. On je sada morao da prođe kroz taj užas kako bi zaštitio princa, a njegovi vojnici su ga sledili kroz klanicu između konja i mačeva. Išli su preko mrtvih konja, pokušavali da izbegnu kopita konja koji su umirali, i zarivali mačeve u žive konje kako bi zbacili jahače na tlo gde su mogli da ih divljački napadnu. Svaki Franeuz je trebalo da se bori protiv dvojice ili trojice engleskih pešaka, a iako su konji ujedali, propinjali se i ritali, i iako su jahači mačevima udarali i levo i desno, engleski pešaej. su uspeli da obogalje frajneuske pastuve, i da na izgaženu travu obore. ftancuske vitezove da;jbi .ih tu namlatili ili na smrt izboli. Neki Francuzi, spoznavši uzaludnost napada, odjahali su do rupa kako bi od preživelih formirali nove konroje. Štitonoše su im donele rezervna koplja, a vitezovi su se, sa novim oružjem i željni osvete, vratili u borbu. Uvek su jahali prema prinčevoj blistavoj zastavi. Erl od Northemptona je sada bio pored zastave. Mlatnuo je Štitom konja po njušci, isekao mu tetive i zario mač jahaču u butinu. Drugi konroj je došao sa desne strane, tri njegova vojnika su još uvek držala koplja dok su ostali, koji su imali mačeve, već prilično odmakli. Oni su udarali u štitove prinčeve telesne straže, gurali su te vojnike nazad, a onda su im u pomoc pristigli drugi vojnici u zelenobeloj livreji. Princ je odgumuo dvojicu od njih kako bi mogao da udari pastuva po vratu. Konroj se udaljio, ostavivši iza sebe dva mrtva viteza. „Formirajte borbenu liniju!“, povikao je erl. „Formirajte borbenu liniju!“ Došlo je do zastoja u borbi oko prinčevog barjaka buduđi da su se Francuzi pregrupisavali. I tek onda je drugi francuski puk, velik kao i prvi, počeo da se spušta niz brdo na kome su se nalazili. Išli su peške, koleno uz koleno, koplja su držali tako blizu jedno drugog da ni vetar nije mogao da prođe između njih. Pokazivali su im kako se ide u bitku. Pokretali su ih nezgrapni bubnjevi. Zvuk truba je parao nebo. A Francuzi su dolazili da okončaju bitku. „Osam“, rekao je Džejk. ,,Tri“, rekao je Sem Vilu Skitu. „Sedam“, rekao je Tomas. Brojali su strele. Još uvek nijedan strelac nije poginuo, barem ne iz družine Vila Skita, međutim, ostalo im je veoma malo strela. Skit je nastavio da gleda iznad glava naoružanih vojnika pošto se plašio da bi

Francuzi mogli da se probiju, ali borbena linija je odolevala. Ponekad, kada mu ne bi smetale ni engleske zastave ni glava, strelac bi odapeo jednu od dragocenih strela u jahača, a ako bi se ona odbila od šlem, Skit bi im rekao da čuvaju zalihe. Dečak je iz prtljaga doneo desetak mehova sa vodom, a vojnici su ih podelili među sobom. Skit je sakupio strele i odmahnuo glavom. Nijedan vojnik nije imao više od deset strela, dok otac Hob, koji je, po vlastitom priznanju, na početku borbe imao manje strela nego bilo koji drugi vojnik, nije imao nijednu. „Popnite se na brdo, oče“, rekao je Skit svešteniku, ,,i proverite da li tamo ima strela. Možda su kraljevi strelci prištedili neke. Njihov vođa se zove Hal Krouli i on me poznaje. Pitajte ga u svakom slučaju.“ Nije zvučao optimistički. ,,U redu, momci, krenimo ovim putem“, rekao je ostalima i poveo ih ka južnom kraju engleske linije kojoj se Francuzi još uvek nisu približili, i doveo ispred naoružanih vojnika kako bi pojačali strelce, koji su, iako oskudevajući u strelama kao i ostatak vojske, odbijali napade jahača, koji su pretili da će im se približiti. Topovi su ispaljivali đulad s vremena na vreme, šireći odvratan smrad barutnog dima sa ivice bojnog polja, a Tomas nije video da su ti ribaldi ubili nekog Francuza, iako je buka koji su pravili, i zviždanje gvozdenih projektila sprečavalo neprijateljske jahače da se približe krilima. „Ovde ćemo čekati.“, rekao je Skit, a onda je opsovao jer je primetio da je drugi francuski puk napustio vrh udaljenog brda. On nije pošao preko reda kao prvi, već smireno i pravilnol Skit se prekrstio. „Molite se za strele“, rekao je. Kralj je posmatrao kako se njegov sin bori. Zabrinuo se kada je princ krenuo u juriš na konju, međutim, klimnuo je glavom kada je video da je momak imao dovoljno pameti da siđe sa konja. Biskup Duram je navaljivao da mu dozvole da pomogne princu Edvardu, ali kralj je odmahnuo glavom. „On mora da nauči da pobeđuje u borbi.“ Ućutao je. ,,Ja sam naučio.“ Kralj nije imao nameru da se uključi u bitku, ne zato što se bojao takve borbe, već zato što ne bi bio u stanju da nadzire ostatak borbene linije ako bi se sukobio sa francuskim konjanicima. Njegov posao je bio da sioji pored vetrenjače i da najugroženijim delovima svoje vojske odatle šalje pojačanja. Vojnici koji su se nalazili u rezervi, molili su ga da im dozvoli da se uključe u borbu prsa u prsa, a kralj je tvrdoglavo odbijao njihove zahteve, čak i kada su se požalili da će im čast biti ukaljana ako propuste bitku. Kralj se usudio da ne dopusti vojnicima da odu u bitku.pošto je posmatrao drugi

francuski puk kako se spušta niz brdo i znao je da mora da zadrži svakog vojnika u slučaju da jahači probiju njegovu borbenu liniju. Taj drugi francuski puk. udaljen skoro milju i sastavljen od tri ili četiri reda, spuštao se niz padinu gde su konji morali da zaobilaze tela pobijenih Đenovljana. „Postrojte se!“, povikale su vođe konroja kada su .leševi strclaca sa samostrelima ostali iza njih, a vojnici su ponovo poslušno stali koleno uz koleno dok su jahali ka mekšem tlu. Kopita se skoro nisu čula dok su gazila po blatu, tako da je najglasnija buka tokom napada bilo zveckanje oklopa, udaranje korica oružja i šuškanje pokrivača u visokoj travi. Bubnjevi .su se još uvek čuli na brdu iza njih, aji ne i trubači. ,,Da li vidiš prinčevu zastavu?“, Gaj Veksajl je upitao ser Sajmona Džckila, koji je jahao pored njega. „Tamo. Džekil je usmerio vrh svog koplja ka mestu na kom je bitka bila najljuća. Svi u Veksajlovom konroju imali su žlebove na kopljima, napravljene iza samog vrha, kako se drvena koplja ne bi sama zarila u tela svojih žrtava. Koplje sa žlebom se moglo izvući iz tela čoveka na umoru i ponovo upotrebiti. ,,To je ona najviša zastava“, dodao je ser Sajmon. „Sledite me!“, povikao je Veksajl i signalizirao Henriju Koliju, čiji je zadatak bio da bude barjaktar. Koli je bio ogorčen zbog toga jer je smatrao da je trebalo da mu dozvole da se bori kopljem i mačem, ali ser Sajmon mu je rekao da je privilegija nositi koplje svetog Đorđa i zato je Koli bio prinuđen da prihvati dužnost. Planirao je da ostavi to beskorisno koplje sa crvenom zastavom čim uđe u borbu prsa u prsa, međutim, još uvek ga je nosio visoko podignuto dok se udaljavao od njihove dobro organizovanc linijc. Veksajlovi vojnici su sledili zastavu, nakon što je konroj otišao, u Iraneuskoj borbenoj liniji se pojavila rupa i neki vojnici su ili ljutito dozivali , a čak su i optuživali Veksajla za kukavičluk. Ali, grof od Astaraka je ignorisao njihovo podsmevanje dok je išao kroz zaštitnicu borbene linije ka mestu gde je procenio da će njegovi jahači biti tačno nasuprot prinčevih vojnika. Tu je neočekivano otkrio procep, usmerio konja ka njemu i pustio da ga njegovi vojnici prate kako znaju i umeju. Trideset koraka sa Veksajlove leve strane konroj sa grbovima, koji su pokazivali žute sokole na plavoj pozadini, kasao je uz brdo na kome su se nalazili Englezi. Veksajl nije primetio zastavu ser Gijoma niti je ser Gijom primetio neprijateljski grb sa mitskom zveri. Oba vojnika su posmatrala brdo ispred sebe, pitala se kada će strelci početi da odapinju strele i divili se hrabrosti preživelih iz

prvog napada koji su se povukli nekoliko koraka, pregrupisali i ponovo napali borbenu liniju Engleza. Ni jedan jedini vojnik nije zapretio da će napasti neprijatelja, ali oni su pokušavali, čak i kada su bili povređeni i kada su njihovi pastuvi hramali. A onda, dok se drugi napad Francuza približavao mestu gde su ležali đenovljanski strelci koje su ubili Englezi, još više truba se oglasilo sa brda na kome su se nalazili Francuzi, a konji su načuljili uši i pokušali su da krenu u galop. Vojnici su obuzdavali pastuve, čudno se okretali u sedlima i piljili kroz proreze na svojim vizirima ne bi li shvatili šta to trube oglašavaju, a onda su videli kako poslednji francuski vitezovi, kralj i ratnici iz njegove pratnje, slepi kralj Češke i njegovi pratioci jašu napred da pomognu u pokolju. Francuski kralj je jahao ispod svoje plave zastave ukrašene zlatnim ljiljanima, dok je češka zastava na tamnocrvenom polju imala tri bela pera. Svi francuski jahački su se sada borili. Bubnjari su se preznojavali, sveštenici su se molili, a kraljevi trubači su trubeći predskazivali smrt engleske vojske. Grof od Alensona, kraljev brat, krenuo je u napad nakon koga je na udaljenoj padini ostalo mnogo mrtvih Francuza, i sam grof je bio mrtav. nogu mu je slomio konj kada je pao, a lobanju mu je Englez smrskao sekirom. Vojnici koje je predvodio, oni koji su još uvek bili živi, bili su ošamućeni, izbodeni strelama, slepi od znoja i zabrinuti, ali su nastavili da se bore i okrenuli su svoje umorne konje kako bi naoružane vojnike napali mačevima, buzdovanima i sekirma. Oni su njihove udarce odbili svojim štitovima, a mačevima su konjima isekli noge. Truba se ponovo čula, ovoga puta mnogo bliže mestu borbe. Tonovi su se slivali u triplete koji su sledili jedan za drugim, a neki jahači su ih čuli i razumeli su da treba da se povuku. Ne da bi odstupili, nego da bi napravili prolaz budući da je najžešći napad trebalo da usledi. „Bože, spasi kralja“, rekao je Vil Skit tužno, pošto mu je ostalo deset strela, a pola Francuske je išlo ka njemu. Tomas je primetio čudan ritam bitke, neobična zatišja u nasilju i onda iznenadno vaskrsavanje užasa. Vojnici su se borili poput demona, i činilo se da su nepobedivi, a kada bi se jahači povukli da se pregrupišu, oni bi se naslonili na svoje štitove i mačeve i izgledali su poput ljudi koji samo što ne umru. Konji bi se zatim ponovo pokrenuli, Englezi bi dovikivali upozorenja, a naoružani vojnici bi se ispravili i podigli svoje ubojite oštrice. Buka na brdu je bila neverovatna; topovi bi opalili s vremena na vreme, ali osim što su preplavili bojno polje nesnosnim smradom, veću štetu nisu načinili. Konji su njištali, kovači su udarali po oružju,

ljudi su dahtali, vikali i ječali. Konji koji su umirali pokazivali su zube i kopali travu. Tomas je treptanjem sklanjao znoj koji mu je padao u oči i gledao u dugačku padinu prekrivenu mrtvim konjima, gomilama, možda stotinama, a iza njih, približavajući se telima Đenovljana koji su umrli pod kišom strela, pristizalo je sve više jahača sa blistavim zastavama. Ser Gijom? Gde je on? Da li je živ? A onda je Tomas shvatio da je zastražujući uvodni napad, kada su strele oborile tako puno konja i vojnika, bio upravo samo to, uvod. Prava bitka je počinjala. „Vile! Vile!“, otac Hob se oglasio negde iza naoružanih vojnika. „Ser Vilijeme!" „Ovamo, oče!“ Naoružani vojnici su propustili sveštenika, koji je nosio naramak strela i vodio nekog malog, uplašenog dečaka koji je nosio još naramaka. „Ovo je poklon od kraljevih strelaca", rekao je otac Hob, a onda ih je spustio na travu. Tomas je video da strele imaju crveno perje kakvo su nosili samo kraljevi strelci. Izvadio je nož, isekao traku, i gurnuo je nove strele u svoju torbu. ,,U borbenu liniju! U borbenu liniju!“, vikao je erl od Northemptona promuklo. Šlem mu je bio duboko ulubljen iznad desne slepoočnice, a ogrtač isprskan krvlju. Princ od Velsa je dobacivao uvrede Francuzima, koji su okretali svoje konje i povlačili se između mrtvih i ranjenih. ,,Strelci!“, pozvao ih je erl, zatim je povukao princa nazad među naoružane vojnike koji su se polako grupisali. Dva vojnika su skupljala neprijateljska koplja kako bi naoružali prvu borbenu liniju. ,,Strelci!“, pozvao ih je erl ponovo. Vil Skit je vratio svoje vojnike u njihovu staru borbenu poziciju ispred erla. „Ovde smo, gospodaru.“ ,,Vi mate strele?“ „Imamo nešto strela.“ „Dovoljno?" „Imamo nešto strela“, odgovorio je Skit tvrdoglavo. Tomas je šutnuo polomljeni mač koji se našao pod njegovim stopalima. Dva ili tri koraka ispred njega nalazio se mrtav konj po čijim su se širom otvorenim belim očima i blistavoj krvi na tamnoj njušci šetale mušice. Pokrivač na konju je bio žute i bele boje, a vitez koji ga je jahao, bio je prignječen ispod trupla. Vizir tog vojnika bio je podignut. Mnogi Francuzi i skoro svi engleski naoružani vojnici borili su se sa podignutim vizirima, oči mrvog čoveka gledale su pravo u Tomasa, a onda je iznenada trepnuo.

„Slatki Isuse“, rekao je Tomas kao da je ugledao duha. „Imaj milosti“, prošaptao je čovek na francuskom. ,,Za ime boga, smiluj se.“ Tomas ga nije čuo budući da se vazduhom prolamao topot konjskih kopita i zvuk truba. „Ostavite ih! Oni su pobeđeni!“, rekao je Vil Skit pošto su se neki njegovi vojnici upravo spremali da odapnu strele u jahače koji su preživeli prvi napad i povukli se kako bi se pregrupisali u dometu strela. „Čekajte!", povikao je Vil Skit. ,,Čekajte!“ Tomas je pogledao na levu stranu. Mrtvih vojnika i konja bilo je na čitavoj padini, ali činilo se da su Francuzi probiii englesku borbenu liniju baš na mestu gde je on stajao. Opet su došli. a on je trepnuo da bi uklonio znoj i posmatrao je kako napadači idu uz padinu. Ovog puta su išli polako, bili su disciplinovani. Vitez u pravoj francuskoj borbenoj liniji nosio je na šlemu belo i žuto pero. kao na nekom turniru. On je mrtav čovek, mislio je Tomas, zato što nijedan strelac ne bi mogao da odoli tako nakinđurenoj meti. Tomas je bacio pogled na klanicu ispred sebe. Da li među mrtvima ima Engleza? Činilo se neverovatnim da niko od Engleza nije poginuo, ali on nije video nijednog. Francuz, sa strelom duboko zarivenom u butinu, hramao je u krug između leševa, a onda je pao na kolena. Oklop mu je bio probušen na struku, dok se vizir na šlemu držao za samo jedan zakovak. Za trenutak, dok je čvrsto držao dršku mača, ličio je na čoveka koji se moli, a onda je iznenada pao. Povređeni konj je njištao. Vojnik je pokušao da ustane i Tomas je primetio crveni krst svetog Đorđa na njegovoj ruci i žuto-crvena polja erla od Oksforda na žiponu. Znači, ima žrtava među Englezima. ,,Čekajte!“, povikao je Vil Skit, a Tomas je podigao pogled i video da su jahači blizu, veoma blizu. Zategao je crni luk. Odapeo je toliko strela da su ga bolela dva nažuljana prsta na desnoj ruci, dok su mu levu ruku izgrebala guščja pera koja su letela preko njegove kože. Dugački mišići na leđima i rukama su ga boleli. Bio je žedan. ,,Čekajte!“, povikao je Skit ponovo i Tomas je malo popustio tetivu. Tela ubijenih strelaca sa samostrelima poremetila su zbijeni poredak tokom drugog napada, međutim, jahači su se pregrupisali i bili su u dometu engleskih lukova. A pošto je znao da imaju malo strela, Vil Skit je zatražio da ih prebroje. „Budite precizni, momci“, doviknuo im je. ,,U ovom trenutku nemamo strela za bacanje, zato budite precizni! Ubijte njihove proklete konje.“ Lukovi su zategnuti do raaksirauma, a tetiva je opalila Tomasa po utrnulim prstima.

,,Sada!“, povikao je Skit i novo jato strela je kliznulo niz padinu, ovog puta je crveno perje bilo među belim. Džejku je pukla tetiva, pa je psovao dok je tražio novu. Druga grupa strela je odletela, perje na njima je zviždalo u vazduhu, strele su treći put stavljene na tetive kada su prve pogodile cilj. Konji su njištali i zbacivali jahače. Jahači su odustali i povukli su mamuze nazad jer su znali da će najbrže pobeći ako pregaze strelce. Tomas je gađao iznova i iznova, nije razmišljao, potražio bi konja, uperio bi u njega olovni vrh strele, a onda bi je odapeo. Izvukao je strelu sa belim perom, primetio je na njoj krv i shvatio je da mu prseti kojima povlači tetivu krvare prvi put od detinjstva. Gađao je i gađao sve dok mu se na prstima nisu pojavile rane, tako da je uskoro zaplakao od bolova, a drugi francuski napad je izgubio koheziju pošto su vrhovi strela izmučili konje, a jahači stigli do leševa koji su ostali tu nakon prvog napada. Francuzi su se ukočili i nisu bili u stanju da jašu u pravcu strela, ali nisu bili voljni ni da se povuku. Konji i ljudi su padali, bubnjari su nastavili da udaraju, a jahači u zaštitnici su gurali prve redove na krvavo tlo gde su ih čekale iskopane jame i strele. Tomas je odapeo još jednu strelu, video je kada je crveno pero snažno udarilo u grudi konja, a onda je posegao u torbu sa strelama i otkrio da mu je ostala još samo jedna strela. Opsovao je. „Trebaju ti strele?" upitao ga je Sem, ali niko ih nije imao. Tomas je odapeo svoju poslednju strelu, onda se okrenuo da pronađe prolaz između naoružanih vojnika kroz koji bi mogao da pobegne jahačima koji će sada sigurno doći pošto im je ponestalo strela, međutim, prolaza nije bilo. Osetio je kako mu srce lupa od straha. Nije mogao da pobegne, a Francuzi su dolazili. Onda, skoro bez razmišljanja, stavio je desnu ruku ispod vrha luka od roga i bacio ga visoko iznad engleskih naoružanih vojnika kako bi pao iza njih. Luk mu je sada smetao i zato je poželeo da ga se oslobodi, zatim je podigao štit sa zemlje, pomolilo se Bogu da su na njemu engleske oznake, gumuo je levu mišicu između tesnih kaišića. Isukao je mač i napravio korak nazad između dva koplja koja su držali naoružani vojnici. Ostali strelci su činili isto. „Pustite strelce u svoje redove!“, povikao je erl od Northemptona. „Pustite ih unutra!“ Ali naoružani vojnici su se previše plašili Francuza koji su se brzo približavali, da bi otvorili svoje redove. „Pripremite se!“, povikao je vojnik. „Pripremite se!“, u glasu mu se mogla osetiti panika. Francuski jahači su sad, kada su Englezi ostali bez strela, išli uz padinu između mrtvih tela i iskopanih jama. Koplja su spustili, mamuze su povukli nazad kako bi iz konja izvukli poslednje atome snage pre nego što napadnu

neprijatelja. Pokrivači na konjima su bili isprskani blatom i prošarani strelama. Tomas je tražio koplje, držao je nepoznati štit visoko i mislio je kako monstruozno izgledaju ukočena lica neprijatelja. „Bićeš ti dobro, momče.“, čuo je neki tihi glas iza sebe. „Drži svoj štit visoko i potraži konja.“ Tomas je bacio pogled i video je da mu se obratio sedokosi Redžinald Kobam, stari šampion, koji je stajao u prvom redu. „Pripremite se!“, povikao je Kobam. Krupni i visoki konji su bili ispred njih, koplja uperena, a topot kopita i zveckanja oklopa je zaglušivalo. Francuzi su pobednički klicali dok su jurišali. ,,A sada ih ubijte!“, povikao je Kobam. Koplja su udarila u štitove, Tomas je bio odbačen, kopito ga je tresnulo u rame, a vojnik koji se nalazio iza njega, podigao ga je tako da se našao ispred neprijateljskog konja. Nije imao prostora da upotrebi mač, a štit mu je bio priljubljen uz bok. Osetio je vonj konjskog znoja i krvi u nozdrvama. Nešto ga je udarilo po šlemu usled čega je u glavi počelo da mu zvoni i na oči mu je pao mrak, a onda je pritisak čudesno nestao, te je primetio tračak dnevnog svetla, zateturao se i zamahnuo mačem tamo gde je mislio da se neprijatelj nalazi. „Podignite štitove!“, viknuo je neko, a on je instinktivno poslušao samo da bi pono o spustio štit, ali, zamagljeni vid mu se izoštravao tako da je sa leve strane video svetli konjski pokrivač i stopalo u okopu u velikoj kožnoj uzgeniji. Zario je mač kroz pokrivač konju u stomak, životinja se udaljila i povukla Tomasa, pošto se oštrica mača zaglavila, međutim, uspeo je da je snažno povuče i oslobodi naglo tako da je udario u neki engleski štiti. Napadači nisu probili njihovu liniju, već su samo udarili u nju poput morskog talasa koji udara u stenu. Konji su se povukli, a engleski naoružani vojnici su napredovali da bi svojim mačevima napali jahače koji su odlagali koplja kako bi isukali mačeve. Tomasa su odgurnli naoružani vojnici. Teško je disao, ošamućen i zaslepljen znojem. Cinilo mu se da mu je glava poput mrlje bola. Strelac kome je konj smrskao glavu, ležao je mrtav. Zašto taj vojnik nije nosio šlem? Naoružani vojnici su počeli da se povlače, dok se sve više jahača probijalo između mrtvih da bi se uključili u borbu, a svi su se gurali u pravcu svetle zastave princa od Velsa. Tomas je svom snagom štitom mlatnuo konja po njušci, osetio je udarac na maču i zario ga je konju u slabinu. Jahač se borio protiv vojnika koji se

nalazio s druge strane njegovog konja i Tomas je primetio mali prostor između visokog naslona sedla i čovekove pancir košulje, zario je mač Francuzu u stomak i čuo je kako njegovo ljutito režanje prelazi u vrisku, a onda je video kako konj pada n$ njega. Izvukao se odgumuvši čoveka s puta pre nego što se konj srušio uz tresak bojne opreme i kopita. Engleski naoružani vojnici su puzali preko životinje koja je umirala, i išli u susret sledećem neprijatelju. Konj sa gvozdenim projektilom, duboko zarivenim u bedro, propinjao se i ritao. Drugi konj je pokušao da ugrize Tomasa, te ga je on udario štitom, zatim je zamahnuo mačem ka jahaču, ovaj se udaljio, a Tomas je očajnički tražio sledećeg neprijatelja. „Bez zarobljenika!“, povikao je erl kada je video vojnika kako pokušava da nekog Francuza izvuče iz borbe prsa u prsa. Erl je odbacio štit i obema rukama mahao mačem, udarajući njime kao drvoseča sekirom, i izazivao Francuze da mu se približe i napadnu ga. A oni su to i učinili. Sve više i više jahača je ulazilo u taj užas; činilo se da im nema kraja. Nebo je bilo svetlo od zastava i prošarano raačevima, dok su travu klizavu od krvi iščupali mačevi. Francuz je udario donjim delom svog štita nekog Engleza po šlemu, a onda je okrenuo konja, zario mač strelcu u leđa, ponovo okrenuo konja i udario čoveka još uvek ošamućenog od udarca štitom. „Montjoie St Denis!", povikao je. „Sveti Đorđe!“ Erl od Northemptona, sa vizirom podignutim i licem isprskanim krvlju, zario je mač kroz rupu u šafronu kako bi konju iskopao oko. Životinja se propela, jahač je pao i pregazio ga je konj koji se nalazio pozadi. Erl je pogledom potražio princa, međutim, nije ga video, a onda više nije ni bio u mogućnosti da ga traži, pošto se novi konroj sa belim krstovima na tamnim štitovima probijao kroz haos bitke, gurajući s puta i prijatelje i neprijatelje, dok su koplja nosili ka prinčevom borbenom barjaku. Toraas je video kako mu se koplje približava, bacio se na zemlju gde se sklupčao i pustio da teški konji produ pored njega. „Montjoie St Denis!", uzviknuli su vojnici iznad njega kada je konroj grofa od Astaraka stigao na cilj. Ser Gijom de Evek nikada nije video tako nešto. I nadao se da nikad više neće videti. Video je kada su veliku vojsku potukli pešaci. Bila je istina da bitka nije bila izgubljena i ser Gijom je ubedio sebe da je još uvek raogu dobiti, međutim, bio je svestan i neprirodne sporosti u njemu samom. Voleo je rat. Voleo je slobodu koju je imao u bici, uživao je da svoju volju nameće neprijatelju, a dotad je od borbi uvek imao koristi, pa ipak, iznenada je shvatio da

ne želi da krene u napad uz brdo. To mesto je biio ukleto, a onda je odbacio tu pomisao i snažno povukao mamuze nazad. „Montjoie St Denis!", povikao je, a znao je da se pretvara da je oduševljen. Činilo se da se nijedan drugi napadač ne koleba. Vitezovi su počeli da se guraju dok su pokušavali da usmere svoja koplja u pravcu engleske borbene linije. Sada je samo nekoliko strela letelo, a ni jedna jedina nije dolazila iz haosa isprecl njih, gde se zastava prinea od Velsa vijorila. Jahači su jurili žrtve duž cele borbene linije, raasakrirali su Engleze mačevima i sekirama. a sve više i više francuskih vojnika žurilo je uz padinu kako bi se uključili u poteru na desnom krilu engleske vojske. Ovde cemo dobiti bitku. rekao je ser Gijom sam sebi, i pobedićemo Engleze. Prinčeve trupe će teško pobediti i, naravno, biće puno krvi, ali kada francuski jahači budu u zaštitnici engleske borbcne linije, ona će pasti poput trulog drveta i nikakvo pojačanje sa vrha brda neće moći da zaustavi uspaničenu rulju. Bori se, rekao je sebi, bori se, ali još uvek je osećao strah koji rau je govorio da jaše u propast. Nikada nije osetio ništa slično i rarzeo je to osećanje, i psovao je saraog sebe što je kukavica! Francuski vitez bez konja, kome je prednji deo šlema bio odvljen, a krv mu kapala sa ruke kojom je držao polomljeni raač, čvrsto je stegao ostatke svog prepolovljenog štita drugom rukom, teturao se niz brdo, onda je pao na kolena i povraćao. Konj bez jahača, koga su uzgenije udarale, belih beonjača je galopirao duž linije napada dok se njegov poderani pokrivač vukao po travi. Travnjak je na tom mestu bio prošarano belim perima palih strela i podsećao je na cvetno polje. „Napred! Napred! Napred!“, vikao je ser Gijom svojim vojniciraa, a znao je da govori sebi. Nikada ne bi rekao svojim vojnicima da idu na bojno polje, već da pođu, da ga slede, a onda je prokleo samog sebe što je upotrebio tu reč i piljio je ispred, tražeći žrtvu za svoje koplje, klonio se rupa i pokušavao da ignoriše borbu prsa u prsa koja se odvijala desno od njega. Planirao je da proširi borbu tako što bi se probio kroz englesku borbenu liniju na mestu gde ona još uvek nije bila zatvorena. Umri kao heroj, rekao je sebi, odnesi to prokleto koplje uzbrdo i ne dozvoli da iko ikada ima razloga da kaže da je ser Gijom de Evek bio kukaviea. A onda je čuo klicanje sa svoje desne strane i usudio se da pogleda tamo, đaleko od rupa. Video je kako velika zastava princa od Velsa udara po vojnicima koji se bore. Francuzi su klicali, a ser Gijomova potištenost je magično nestala jer se rancuska zastava probijala, prošla je pored mesta na kome se vijorila prinčeva zastava, a onda je ser Gijom primetio i tu zastavu. Video ju je i piljio je u nju. Primetio je mitsku zver kako drži pehar, a onda je pritisnuo konja kolenom kako bi

ga okrenuo i doviknuo je svojim vojnicima da ga slede. ,,U rat!“, povikao je. Da ubijaju. Više nije bio ni trom ni sumnjičav. Ser Gijom pronašao svog neprijatelja. Kralj je video kada su neprijateljski vitezovi sa belim krstovima na štitovima probili borbenu liniju njegovog sina i primetio je kada je pala njegova zastava. Nije video cmu bojnu opremu svoga sina. Lice mu je bilo bezizražajno. „Pustite me da idem!“, zahtevao je biskup od Durama. Kralj je rukom oterao konjsku mušicu sa vrata svog konja. „Molite se za njega“, uputio je biskupa. ,,Do đavola, od kakve će koristi biti molitva?“, upitao je biskup i zamahnuo svojim zastrašujućim buzdovanom. „Dozvolite mi da idem, gospodine!“ ,,Vi ste mi potrebni ovde“, rekao je kralj blago, ,,a momak mora da nauči kao što sam ja naučio.“ Imam i druge sinove, rekao je Edvard od Engleske sam sebi, iako nijedan nije poput ovog. Taj sin će jednog dana biti veliki kralj, kralj ratnik, pretnja za naše neprijatelje. Ako preživi. A on mora da nauči da preživi u haosu i užasu bitke. ,,Vi ćete ostati ovde“, rekao je biskupu strogo, a onda je pozvao heraldičara. „Taj grb“, rekao je i pokazao crvenu zastavu sa mitskom zveri, „kome on pripada?“ Heraldičar je dugo vremena piljio u tu zastavu, a onda se namrštio kao da nije siguran u sopstveno mišljenje. ,,Pa?“, požurivao ga je kralj. „Već šesnaest godina nisam video tu zastavu", rekao je heraldičar, sumnjajući u svoje mišljenje, ,,ali verujem da je to zastava porodice Veksajl, gospodine.“ ,,Veksajli?“, zarežao je biskup. „Veksajli! Proklete izdajice! Pobegli su iz Francuske za vreme vladavine vašeg pradede, gospodine, a on im je dodelio zemlju u Češiru. A onda su oni stali na stranu Mortimera.“ ,,Ah“, rekao je kralj skoro sa osmehom. Znači, Veksajli su podržavali njegovu majku i njenog Ijubavnika Mortimera, koji su pokušali da ga spreče da dođe na presto. Nije ni čudo što se dobro bore. Oni pokušavaju da se osvete za gubitak svojih imanja u Češiru. „Najstariji sin nikada nije napustio Englesku“, rekao je biskup, gledajući dole kako se borba na padini rasplamsava. Morao je da podigne glas da bi nadjačao zveket mačeva. ,,On je bio čudan čovek. Postao je sveštenik! Možete li da verujete? Najstariji sin! Nije voleo svog oca, tvrdio je, ali mi smo ga ipak zatvorili.“ ,,Po mojoj naredbi?“, upitao je kralj. ,,Vi ste bili veoma mladi, gospodine, tako da se jedan od vaših savetnika postarao da sveštenik Veksajl ne pravi probleme. On ga je zatvorio u samostan, a

onda ga je tukao i izgladnjivao sve dok ga nije ubedio da je svet. Posle toga je bio bezopasan tako da su ga poslali u neku seosku parohiju da tamo trune. Sigurno je umro do sada.“ Biskup se namrštio pošto se engleska borbena linija savijala jer ju je gurao konroj Veksajlovih vitezova. „Dozvolite mi da odem dole, gospodine“, molio je, ,,molim vas, dozvolite mi da povedem dole svoje vojnike.“ ,,Ja sam vas zamolio da se molite Bogu, a ne da molite mene.“ „Dvadeset sveštenifca se moli“, rekao je biskup, ,,a mole se i Francuzi. Zaglušujemo Boga našim molitvama. Molim vas, gospodine, preklinjem vas!“ Kralj je oklevao. „Krenite kao pešaci“, rekao je biskupu, ,,i to samo sa jednim konrojem.“ Biskup se trijumfalno naklonio, a onda skliznuo sa leđa konja na neobičan način. ,,Barate!“, pozvao je jednog svog naoružanog vojnika. „Povedi svoje momke! Polazite!“ Biskup je zamahnuo buzdovanom sa zlokobnim vrhom, a onda potrčao niz brdo i dovikivao Francuzima da je došao čas njihove smrti. Heraldičar je prebrojao vojnike u konroju koji je pratio biskupa niz padinu. ,,Da li dvadeset vojnika može nešto da promeni, gospodine?“, upitao je kralja. „Mom sinu to neće mnogo značiti“, rekao je kralj, nadajući se da će njegov sin ipak preživeti, ,,ali značiće biskupu. Mislim da bih imao neprijatelja u crkvi za čitav život da nisam udovoljio njegovoj strasti.“ Posmatrao je kako biskup s krila napada redove u Engleskoj zaštitnici, a onda, i dalje vrišteći, ulazi u borbu prsa u prsa. Još uvek nije bilo ni traga od tamne prinčeve bojne opreme niti od njegove velike ratničke zastave. Heraldičar se na konju udaljio od kralja, koji se prekrstio, a onda povukao mač sa drškom od rabina kako bi se uverio da nije zarđao od kiše koja je prethodnog dana padala i zalepio se za metalni vrat korica. Oružje se pomerilo dovoljno lako i on je znao da će mu ono možda biti potrebno, a onda je prekrstio ruke u pancir rukavicama na naslonu sedla i posmatrao je bitku. Dopustiće sinu da pobedi, ođlučio je. U suprotnom će izgubiti sina. Heraldičar je krišom poglcdao svog kralja i video je da su oči Edvarda Engleskog sklopijene. Kralj se molio. Bitka se proširila na celo brdo. Svaki deo engleske linije sada je bio uključen u nju, iako borba na mnogim mestima nije bila žestoka. Strele su odradile svoj deo posla, a pošto ih Englezi više nisu imali, Francuzi su mogli da jašu uz brdo ka naoružanim pešacima. Neki Francuzi su pokušali da se probiju, međutim, većina se zadovoljila time da im dobacuju uvrede, nadajući se da će tako uspeti da izvuče

šačicu Engleskih pešaka pred zid od štitova. Ali Englezi su bili disciplinovani. Na uvredu su uzvraćali uvredom i pozivali su Francuze da priđu i umru na njihovim mačevima. Surova borba se vodila samo na mestu gde se vijorila zastava princa od Velsa, i tamo, i stotinu koraka sa obe strane, dve vojske su se izmešale. Engleska borbena linija je bila rascepkana, ali ne i probijena. Borbeni redovi zaštitnice su još uvek branili brdo dok su prvi redovi bili na neprijateljskoj teritoriji gde su se borili protiv jahača koji su ih opkolilli. Erlovi od Northemptona i Vorvika su pokušali da odbrane borbenu liniju, medutim, princ od Velsa ie razbio tu formaciju svojim žarom da bitku približi neprijatelju tako da se sada prinčeva telesna straža naiazila u podnožju padine pored rupa gde je tako mnogo konja ležalo polomljenih nogu. Baš na lom mestu je Gaj Veksajl kopljem oborio prinčevog barjaktara, tako da su tu veliku zastavu, sa ljiljanima, leopardima i pozlaćenim resama, gazili potkovani konji iz njegovog konroja. Tomas je bio udaljen dvadeset jardi, sklupčan pored krvavog stomaka mrtvog konja i trgao bi se svaki put kada bi neki drugi pastuv prošao pored njega. Međutim, iako je buka bila zaglušujuća. čuo je kroz, vrisku i udarcc kako Englezi Francuzima dobacuju uvrede, podigao je glavu i video Vila Skita u društvu oca Hoba, šačicu strelaca i dvojicu naoružanih vojnika kako se brane od francuskih jahača. Tomas je bio u iskušenju da ostane u tom krvavom raju, ali onda je naterao sebe da pređe preko tela konja i otrči do Skitova. Mač nekog Francuza mu se odbio od šlem, onda je on preskočio zadnji deo konja i upao u malu grupu. „Još uvek si živ, momče?“, rekao je Skit. ,,Isuse“, opsovao je Tomas. „Nije on zainteresovan. Hajde, kopiladi! Dodi ovamo!“ Skit je pozivao Francuze, ali njemu se više sviđalo da svoje čitavo koplje unese u bitku koja se vodila oko prinčeve pale zastave. „Oni još uvek pristižu“, rekao je Skit začuđeno. „Kao da nema kraja toj prokletoj kopiladi.“ Strelac u prinčevoj zelen-beloj livreji, bez šlema i krvareći iz duboke rane na ramenu, zateturao se u pravcu Skitove grupe. Francuz ga je video, okrenuo je konja i odsekao mu glavu ratničkom sekirom. ,,Kopile!“, rekao je Sem i, pre nego što je Skit mogao da ga zaustavi, izjurio je iz grupe i skočio na zadnji deo konja tog Francuza. Stavio je ruku vitezu oko vrata, a zatim jednostavno pao na leđa i izvukao tako vojnika iz njegovog visokog

sedla. Dva neprijateljska naoružana vojnika pokušala su da se umešaju, međutim, isprečio im se žrtvin konj. „Zaštitite ga!“, povikao je Skit, i poveo svoju grupu ka mestu gde je Sem pesnicama udarao Francuza po bojnoj opremi. Skit je odgurnuo Sema, podigao štitnik za grudi taman toliko koliko je bilo potrebno da mač prođe i zario ga Francuzu u grudi. ,,Kopile“, rekao je Skit, „Nisi smeo da ubijaš strelce. Kopile.“ Okrenuo je mač, gumuo ga dublje, zatim ga je izvadio. Sem je podigao sekiru i iskezio se. „Pravo oružje“, rekao je i okrenuo se kada su mu se dva nazovi spasioca približila. „Kopilad, kopilad“, vikao je Sem dok je sekirom udarao konja pored sebe. Skit i jedan naoružani vojnik su mačevima udarali drugu životinju. Tomas je pokušao da ih zaštiti svojim štitom kada je ubo Francuza i osetio da mu se mač odbio od štit ili bojnu opremu, a onda su se dva konja, oba krvareći, udaljila. „Ostanite zajedno“, rekao je Skit, „ostanite zajendo. Cuvaj nam leđa, Tome.“ Tomas nije odgoviorio. ,,Tome!“, povikao je Skit. A Tomas je video koplje. Na tom polju je bilo hiljade kopalja, međutim, većina je bila spiralno obojena, a ovo koplje je bilo tamno, krivo i krhko. Bilo je to koplje svetog Đorđa koje je visilo u paučini broda crkve kada je bio dečak, a sada su ga koristili kao štap za barjak, a zastava koja je visila na srebrnoj oštrici, bila je crvena kao krv i krasila ju je mitska zver srebme boje. Srce mu je zaigralo. Koplje je bilo tu! Sve te misterije koje se toliko trudio da izbegne, nalazile su se na tom bojnom polju. Veksajli su bili tu. I ubica njegovog oca je verovatno bio tu. ,,Tome!“, povikao je Skit ponovo. Tomas je samo pokazao u pravcu zastave. „Moram da ih ubijem.“ „Nemoj biti budala, Tome“, rekao je Skit i trgao se kada je video jahača na nižoj padini. Vojnik je pokušao da pobegne od grupe pešaka, ali otac Hob, jedini čovek koji je još uvek nosio luk, bacio je oružje konju pod prednje noge, ovaj se sapleo i polomio luk. Konj se srušio uz tresak pored njih, a Sem je zavitlao sekiru u kičmu viteza koji je vrištao. ,,Veksajle!“ Tomas je vikao što je glasnije mogao. ,,Veksajle!“ „Izgubio je prokletu pamet“, rekao je Skit ocu Hobu. ,,Ne, nije“, odgovorio je sveštenik. On sada nije imao oružje, a kada je Sem prestao da novom sekirom cepa oklop i kožu, sveštenik je uzeo falkon mrtvog Francuza koji je ovaj podigao sa zahvalnošću.

„Veksajle! Veksajle!“, vrištao je Tomas. Jedan od vitezova pored zastave sa mitskom zveri, čuo je taj uzvik i podigao je šlem sa vizirom nalik na praseću njušku. Tomasu se činilo da je čovek piljio u njega kroz proreze na viziru dugo, iako je to možda trajalo samo sekund ili dva, pošto je čoveka napao pešak. On se vešto branio, dok je njegov konj poskakivao kako mu ne bi posekli tetive na nogama, a jahač je jednom Englezu izbio mač iz ruke, drugom je mamuzom isekao lice pre nego što je uspeo da okrene konja i prvog vojnika ubije mačem. Drugi vojnik se tada udaljio, a vitez sa vizirom u obliku praseće njuške, okrenuo se i krenuo ka Tomasu. „Traži proklete nevolje“, promumlao je Skit, ali se ipak pridružio Tomasu. Vitez je skrenuo u poslednjem trenutku i sa visine je zamahnuo mačem. Tomas je uzvratio udarac i bio je šokiran snagom čovekovog udarca, jer ga je ruka kojom je držao štit, bolela čak do ramena. Konj je otišao, okrenuo se, vratio, a vitez ga je ponovo udario. Skit je udario konja, a pošto je pastuv imao oklop ispod prekrivača, mač je samo skliznuo. Tomas je ponovo uzvratio udarac i skoro je pao na kolena. Jahač je bio samo tri koraka udaljen od njega, pastuv se brzo kretao, vitez je podigao ruku kojom je držao mač i vizir u obliku praseće njuške i Tomas je video da je to ser Sajmon Džekil. Tomas je bio ljut kao ris i ignorišući Skitovo upozorenje, potrčao je napred i zamahnuo mačem. Ser Sajmon je uzvrato udarac sa prezrivom lakoćom, istrenirani konj je pažljivo zakoračio u sranu, a ser Sajmonova oštrica mu se brzo približavala. Tomas je morao da se izvije, a čak i tada, iako je bio brz, mač ga je neverovatno snažno udario po šlemu. „Ovog puta ćeš umreti“, rekao je ser Sajmon, zamahnuo je mačem i svom snagom udario Tomasa u grudi zaštićene oklopom, a pošto se Tomas sapleo o neki leš, počeo je da pada. Udarac je samo ubrzao pad, tako da je pao na leđa, dok mu se u glavi vrtelo od udarca. Nije bilo nikoga da mu pomogne, budući da se udaljio od Skitove grupe, koja se branila od novih jahača. Tomas je pokušao da ustane, međutim, glava ga je bolela, a udarac u grudi ga je ošamutio. Ser Sajmon se nagnuo u sedlu. a njegov dugi mač je tražio Tomasovo nezaštićeno lice. „Prokleto kopile“, rekao je ser Sajmon. potom je širom otvorio usta kao da zeva. Gledao je u Tomasa, zatim je ispljunuo krv koja je isprskala Tomasa po licu. Koplje je prošlo ser Sajmonu kroz slabine i Tomas je brišući krv iz očiju, primetio da ga je Francuz probo plavo-žutim kopljem. Jahač? Samo su Francuzi bili na konjima. Tomas je video da je jahač pustio koplje koje je virilo iz

ser Sajmona, i da Englez koluta očima, ljulja se u sedlu, guši i umire. Tomas je tek tada primetio prekrivače na konjima koji su prošli pored njega. Bili su to žuti sokolovi na plavim poljima. Tomas je jedva ustao. Slatki Hriste. pomislio je, stvamo bih morao da naučim da se borim mačem. Luk mi nije dovoijan. Ser Gijomovi vojnici su prošli pored njega i razdvojili su Veksajlov konroj. Vil Skit je doviknuo Tomasu da se vrati, ali on je tvrdoglavo sledio ser Gijomove vojnike. Francuzi su se borili protiv Francuza! Veksajli su skoro probili englesku borbenu liniju, a sada su morali da brane pošto su engleski naoružani vojnici pokušavali da ih oborc s konja. „Veksajle! Veksajle!“, vikao je ser Gijom pošto nije znao ko je od vojnika sa vizirom njegov ncprijatelj. Udarao je vojnika po štitu i primorao ga da se savije u sedlu. Zatim je mačem konju presekao vrat, životinja je pala, dok je neki Englez, sveštenik, mlatio palog viteza falkonom po glavi. Blesak boja naterao je ser Gijoma da pogleda na desnu stranu. Zastava princa od Velsa bila je spasena i podignuta. Okrenuo se da potraži Veksajla, međutim, video je samo šest jahača sa belim krstovima na tamnim štitovima. Jahao je ka njima, podigao je štit kako bi zaustavio sekiru, zatim je zario mač vojniku u butinu. Onda je s lakoćom isukao mač, osetio je da ga je nešto udrilo po leđima, pokrenuo je konja kolenom, odbio snažan udarac mačem. Vojnici su vikali na njega, želeli su da znaju zašto se bori protiv svojih sunarodnika, a onda je Veksajlov barjak počeo da pada, pošto su barjaktarevom konju isečene tetive na nogama. Dva strelca su udarila životinju po nogama, tako da je zastava sa srebrnom mitskom zveri pala među vojnike, jer je Henri Koli pustio staro koplje da bi isukao mač. ,,Kopiladi!“, doviknuo je vojnicima koji su prerezali tetive njegovom konju. ,,Kopiladi!“ Spustio je mač i zario ga vojniku u rame zaštićeno oklopom. Snažan urlik ga je naterao da se okrene i vidi krupnog vojnika u oklopu i panciru i sa raspećem oko vrata, kako zamahuje svojim buzdovanom. Koli, još uvek sedeći na oborenom konju, zamahnuo je ka biskupu, koji je štitom odbio udarac, da bi zatim tresnuo Kolija buzdovanom po šlemu. ,,Za ime boga!“, zarežao je biskup dok je vadio vrh buzdovana iz unakaženog šlema. Koli je bio mrtav, lobanja mu je bila smrskana, a biskup je zamahnuo krvavim oružjem ka konju sa žuto-plavim pokrivačem, međutim, jahač je u poslednjem trenutrku skrenuo u stranu.

Ser Gijom nije uopšte video biskupa sa buzdovanom. Umesto toga, primetio je da jedan vojnik iz Veksajlovog konroja ima bolju bojnu opremu od ostalih i povukao je mamuze nazad, kako bi stigao tog čoveka. Osetio je da se njegov konj koleba, te se okrenuo, pogledao je kroz uzane proreze na viziru i video kako Englezi udaraju njegovog konja po zadnjim nogama. „Sklonite mi se s puta! Hoću da ubijem to kopile. Za ime boga, sklonite mi se s puta!“ Ser Gijom nije ništa razumeo, a onda ga je iznenada nečija ruka ščepala za vrat i zbačen je iz sedla. Ljutito je povikao, a onda je ostao bez daha, pošto je tresnuo na tlo. Vojnik ga je držao na zemlji i ser Gijom je pokušao da ga udari mačem, međutim, njegov ranjeni konj je udarao po zemlji pored njega i činilo se da će pasti na njih. Napadač je oslobodio ser Gijoma, a zatim je daleko bacio njegov mač. „Lezi tu!“, doviknuo je neko ser Gijomu. ,,Da li je to prokleto kopile mrtvo?“, prosiktao je biskup. „Mrtav je!“, povikao je Tomas. „Bogu hvala! Nastavi! Nastavi! Ubijaj!“ „Tomase?“, ser Gijom se pomerio. ,,Ne mrdaj!“, rekao je Tomas. „Hoću da ubijem Veksajle!“ „Oni su otišli!“, povikao je Tomas. „Otišli su! Lezi mirno!“ Pošto su ga napali sa dve strane, i nakon što je njegova crvena zastava pala, Gaj Veksajl je pozvao svoja tri preostala vojnika, ali samo da bi se pridružio preživelim francuskim jahačima. Sam kralj je ulazio u borbu sa svojim prijateljem, kraljem Češke. Iako je Jovan od Češke bio slep, zahtevao je da se bori tako da su vojnici iz njegove telesne straže povezali vođice svojih konja, a kraljevog pastuva su stavili u centar kako se ne bi izgubio. ,,Prag!“, uzvikivali su svoj borbeni poklič. ,,Prag!“ Kraljev sin, princ Šarl, bio je takođe u grupi. ,,Prag!“, uzviknuo je kada su češki vitezovi krenuli u poslednji napad, s tim što to i nije bio napad, već napredovanje s puno grešaka između leševa, osakaćenih tela i uplašenih konja. Princ od Velsa je još uvek bio živ. Zlatna traka na njegovom šlemu bila je napola isečena. dok je ivica na vrhu štita naprsla na bar šest mesta, međutim, on je sada krenuo u protivnapad, a stotinu vojnika ga je sledilo. Režali su i vikali i želeli su da izmlate neprijatelje koji su u smiraj dana stigli na mesto gde je poginulo tako mnogo Francuza. Erl od Northemptona, koji je postrojavao borbene redove zaštitnice prinčevog puka kako bi ih zadržao u borbenoj liniji, osetio je da se tok

bitke preokrenuo. Engleski naoružani vojnici više nisu bili pod pritiskom i, iako su Francuzi još uvek pokušavali, njihovi najbolji vojnici su bili ili ranjeni ili mrtvi, a novi su pristizali previše sporo, tako da je doviknuo svojim pešacima da ga slede. „Samo ih ubijajte!“, vikao je. „Samo ih ubijajte!" Strelci, naoružni vojnici, pa čak i hobelari koji nisu više čuvali topove unutar kruga od teretnih kola na krilima borbene linije, prikradali su se Frahcuzima. Tomasu, koji je čučao pored ser Gijoma, činilo se da ponovo proživljava bezumni užas sa mosta u Kanu. Ludilo je oslobođeno, a želja za prolivanjem krvi doći će Franeuzima glave. Englezi su izdržali do kasno u dugu letnju noć i priželjkivali su osvetu zbog straha koji su pretrpeli dok su posmatraii velike konje kako idu na njih, tako da su rukama grabili i udarali jahače francuskog kralja. Predvodio ih je princ od Velsa, borio se pored strelaca i naoružanih vojnika, i, zaslepljen besom, ubijao konje i kasapio njihove jahače. Kralj Majorke je poginuo kao i grof od Sen Pola, vojvoda od Lorene i grof od Flandrije. Ceška zastava sa tri bela pera je pala, slepog kralja su svukli sa konja i iskasapili ga sekirama, topuzima i mačevima. Kraljev otkup je umro zajedno sa njim, dok je njegov sin na smrt iskrvario na očevom telu, pošto su mu put preprečili mrtvi konji koji su još uvek bili vezani za žive životinje, a njih su kasapili Englezi koji više nisu uzvikivali svoje ratničke pokliče, već su vrištali poput izgubljenih duša. Bili su prekriveni krvlju, umrljani, isprskani i natopljeni njom, ali to je bila krv Francuza. Princ od Velsa je psovao Čehe na samrti i krivio ih što nije mogao da priđe francuskom kralju, čija se plavozelena zastava još uvek vijorila. Dva engleska naoružana vojnika su kasapila kraljevog konja, dok su vojnici iz kraljeve lične pratnje jahali ka njima da ih ubiju. Onda je još vojnika u engleskoj livreji jumulo ka Filipu da ga sruši sa konja, a princ je hteo da bude tamo, da zarobi neprijateljskog kralja. Onda je jedan od konja Čeha, onaj što je umirao, pao postrance, a pošto je princ još uvek nosio mamuze, jedna mu se zakačila za pokrivač konja na samrti. Princ se zateturao, našao u zamci, i u tom trenutku je Gaj Veksajl primetio crnu bojnu opremu i kraljev ogrtač, kao i pokidanu zlatnu traku, i video da je princ izgubio ravnotežu između tih konja. I tako se Gaj Veksajl okrenuo i napao. Tomas je video kada se Veksajl okrenuo. Nije mogao da stigne jahača koji je jurnuo u napad sa mačem, jer bi to značilo da mora da ide preko istih konja tamo gde je princ pao u zamku, ali, ispod njegove leve mišice nalazila se osovina koplja od jasena sa vrhom od srebra, i Tomas je zgrabio koplje i krenuo za vojnikom. Skit je takođe bio tamo, preskakao je konje Čeha sa svojim starim mačem.

Koplje svetog Đorđa je pogodilo Gaja Veksajla u grudi. Srebrno sečivo je zgužvalo grimiznu zastavu i uplelo se u nju, a staro koplje od jasena imalo je dovoljno snage da obori jahača na leđa i zadrži njegov mač dalje od princa, koga su odvukli njegovi naoružani vojnici. Veksajl je ponovo zamahnuo mačem, ali promašio je prinčevo sedlo, Vil Skit je zarežao na njega i snažno je zario mač Veksajlu u struk, međutim, njegov udarac je odbio Veksajlov štit, onda se njegov istrenirani konj instinktivno okrenuo kako bi napao, a jahač je udario mačem svom snagom. ,,Ne!“, povikao je Tomas. Ponovo je potegao koplje, ali bilo je to slabo oružje tako da se suvo jasenovo drvo razdelilo kada je udarilo u Veksajlov štit. Vil Skit je padao, krv se videla kroz rupe na njegovom šlemu. Veksajl je podigao mač da bi udario Skita drugi put, dok je Tomas, spotičući se, išao napred. Mač je ponovo pao, zario se Skitu u lobanju, a onda se bezoblična maska Veksajlovog tamnog vizira okrenula ka Tomasu. Vil Skit je ležao na zemlji i nije se pomerao. Veksajlov konj se okrenuo kako bi odveo svog gospodara tamo gde bi on mogao da ubija neprijatelje efikasno i Tomas je video smrt na svetlom maču tog Francuza. A onda je, uspaničen i očajan, gurnuo polomljeni vrh tamnog koplja pastuvu u otvorena usta i snažno je zario polomljeno drvo u jezik životinje. Pastuv je skrenuo s puta, njištao je i propinjao se, a Veksajl je svom težinom udario u naslon sedla. Konj, čije su se beonjače belele ispod šafrona dok mu je krv kapala iz usta, okrenuo se ka Tomasu, princ od Velsa se izvukao iz uzgenija konja koji je umirao, poveo je dvojicu naoružanih vojnika u napad na drugo krilo Veksajlovog konroja. Jahač je odgovorio na udarac prinčevog mača, a kada je video da će ga savladati, povukao je mamuze nazad kako bi izveo konja iz borbe i udaljio se od opasnosti. ,,Calix meus inebrians!", povikao je Tomas. Nije znao zašto. Setio se tih reči, poslednjih reči oca na samrti, ali Veksajl se osvmuo. Piljio je kroz proreze za oči na šlemu i primetio je da tamnokosi muškarac drži njegovu zastavu. Onda je novi talas svetnički raspoloženih Engleza jumuo niz padinu i poterao je konja kroz tu klanicu, između mrtvih vojnika i uništenih snova Francuske. Klicanje se čulo sa padine gde su bili Englezi. Kralj je naredio svojim vitezovima u rezervi da napadnu Francuze, a dok su ti vojnici spuštali svoja koplja, iz parka sa prtljagom su dovođeni konji kako bi što više vojnika moglo da uzjaše i pođe u poteru za poraženim neprijateljem. Žan od Enola, lord od Bomonta, uhvatio je uzde francuskog kralja i izvukao je Filipa iz borbe. Bio je to novi konj pošto je jedan kraljev konj već ubijen, a sam'

kralj je imao ranu na licu jer je insistirao da se bori sa podignutim vizirom kako bi njegovi vojnici znali da je on na bojnom polju. „Vreme je da pođemo, gospodine“, rekao je nežno lord od Bomonta. „Gotovo je?“, upitao je Filip. U očima su mu bile suze, a u glasu neverica. „Gotovo je, gospodine“, rekao je lord od Bomonta. Engezi su zavijali kao psi dok je francuska konjica posrtala i krvarila na padini brda. Žan od Enola nije znao kako se to dogodilo, znao je samo da su bitka, zastava francuskih kraljeva i ponos Francuske izgubljeni. „Dođite, gospodine“, rekao je i odvukao kraljevog konja. Grupice francuskih vitezova kojima su prekrivači na konjima bili puni strela, išli su preko doline ka udaljenoj šumi koja je bila sve tamnija zbog mraka. „Tog astrologa, Žana“, rekao je francuski kralj. ,,Da, gospodine?“ „Ubijte ga. Neka bude puno krvi. Čujete li me? Puno krvi!“ Kralj je plakao dok se udaljavao sa šačicom preživelih vojnika. Sve više i više Francuza je bežalo kako bi pronašli utočište u noći koja se spuštala, a njihovo povlačenje je prešlo u galop kada su se prvi engleski jahači povukli između onoga što je nekada bila borbena linija i pošli u poteru za njima. Dok su naoružani vojnici išli između mrtvih i ranjenih, činilo se da podrhtava padina na kojoj su Englezi. Takav utisak se sticao na osnovu koprcanja vojnika i konja na umoru. Dolina je bila puna mrtvih Đenovljana koje su ubili njihovi poslodavci. Odjednom je bilo veoma tiho. Više se nije čulo ni zveckanje mačeva, ni promuklo klicanje, ni bubnjevi. Čulo se samo ječanje i plakanje, povremeno i dahtanje, ali inače je bilo tiho. Vetar je milovao paie zastave i bela pera na palim strelama koje su ser Gijoma podsećale na cvetna talase. Bitka je bila završena. Ser Vilijem Skit je preživeo. Nije mogao da govori, u njegovim očima nije bilo života, i činilo se da je gluv. Nije mogao ni da hoda, iako se činilo da će pokušati kada ga je Tomas podigao, ali onda ga je uhvatio grč i pao je na krvavo tlo. Otac Hob je skinuo Skitu šlem. i to neverovatno nežno. Krv se slivala niz Skitovu sedu kosu i Tomas je zanemeo kada je video da mu je mač zasekao lobanju. Videli su se komadići lobanje, pramenovi kose i Skitov mozak. ,,Vile?“, Tomas je klekao ispred njega. ,,Vile?“ Skit je gledao u njega, ali se činilo da ga ne vidi. Na licu je imao poluosmeh i prazan pogled.

,,Vile!“, rekao je Tomas. ,,On će umreti, Tomase“, rekao je otac Hob nežno. ,,Ne, neće! Do đavola, neće! Da li me čujete? On će preživeti. Molite se za njega!“ „Moliću se, bog zna da ću se moliti“, otac Hob je tešio Tomasa, „ali prvo moramo pronaći lekara za njega." Eleanor im je pomogla. Oprala je lobanju Vila Skita, a onda su ona i otac Hob spustili delove njegove polomljene lobanje poput delova polomljenog crepa. Eleanor je nakon toga od svoje plave haljine otcepila deo, nežno uvila tu traku oko lobanje Vila Skita i vezala je ispod njegove brade tako da je on, kada je to bilo gotovo, izgledao poput starice sa maramom. Nije rekao ništa dok su mu Eleanor i sveštenik stavljali zavoje, a ako je osetio bol, to se nije moglo videti na njegovom licu. „Pij. Vile", rekao je Tomas i pružio mu je mešinu sa vodom koju je uzeo od mrtvog Francuza, ali Skit je ignorisao ponudu. Eleanor je uzela mešinu i prinela je njegovim usnama, međutim, voda mu se slivala niz bradu. Do tada je već palo veče. Sem i Džejk su zapalili vatru, upotrebili su sekiru kako bi od francuskih kopalja napravili drvca za potpalu. Vil Skit je samo sedeo pored plamenova vatre. Disao je, ali to je bilo sve. „Video sam tako nešto ranije", rekao je ser Gijom Tomasu. On jedva da je rekao nešto nakon bitke, a sada je sedeo pored Tomasa. Posmatrao je čerku kako dvori Skita, a onda je uzeo od nje hranu i piće, ali je odbio da razgovara sa njom, slegavši ramenima. „Hoće li se oporaviti?“. upitao je Tomas. Ser Gijom je slegao ramenima. „Video sam čoveka kome su rasekli lobanju. Živeo je još četiri godine, ali samo zato što su se sestre u opatiji starale o njemu.“ ,,On će preživeti!“, rekao jeTomas. Ser Gijom je podigao jednu Skitovu ruku, držao ju je nekoliko trenutaka, a onda pustio da padne. ,,Možda“, zvučao je skeptično. „Voleo si ga?“ ,,On mi je kao otac“, rekao je Tomas. „Očevi umiru“, rekao je ser Gijom hladno. Delovao je iscrpljeno, baš kao čovek koji je svoj mač uperio u sopstvenog kralja i nije ispunio svoju dužnost. ,,On će preživeti“, rekao je Tomas tvrdoglavo. ,,Odspavaj“, rekao mu je ser Gijom, ,,ja ću paziti na njega.“ Tomas je spavao među mrtvima, na borbenoj liniji gde su ranjeni stenjali, a noćni vetar komešao

belo perje u dolini. Vil Skit je ujutru izgledao potpuno isto. Samo je sedeo, praznog pogleda, i zaudarao je jer se uneredio. „Pronaći ću erla“, rekao je otac Hob, ,,i nagovoriću ga da Vila pošalje u Englesku.“ Vojska se polako komešala. Cetrdeset engleskih naoružanih vojnika i isto toliko strelaca sahranjeno je u crkvenom dvorištu u Kresiju, dok su stotine leševa Francuza, osim visokih kneževa i najplemenitijih plemića, ostavljene na brdu. Meštani Kresija u mogli da ih sahrane ako su to želeli, Eđvardu od Engleske je bilo svejedno. Otac Hob je tražio erla od Northemptona, ali dve hiljade francuskih pešaka je stiglo nakon što je svanulo, došli su da pojačaju vojsku koja je već bila potučena, i pri mutnom dnevnom svetlu, Englezi su pomislili da su jahači koji su ih pozdravili, prijatelji. A onda su konjanici spustili svoje vizire, stavili koplja u njihova ležišta i povukli mamuze. Erl ih je predvodio. Većini engleskih vitezova je prethodnog dana bila uskraćena mogućnost da se bore na konjima, a sada, tog nedeljnog jutra, pruženo im je i to zadovoljstvo tako da su veliki pastuvi napravili krvave procepe između vojnika koji su marširali, a oni su onda okrenuli svoje konje kako bi dokrajčili preživele. Francuzi su pobegli pošto su ih gonili nepobedivi jahači, koji su sekli i udarali, sve dok im se ruke nisu umorile od ubijanja. A na brdu između Kresija i Vadikura sakupljane su neprijateljske zastave. Zastave su bile pocepane, a neke su još uvek bile vlažne od krvi. Zastava francuskih kraljeva je odneta Edvardu koji ju je skupio, a onda naredio svešteniku da se zahvali. Njegov sin je preživeo, bitku su dobili, i sav hrišćanski svet će znati da je Bog naklonjen Englezima. On je objavio da će taj dan provesti na bojnom polju kako bi obeležio njihovu pobedu, a onda je odjahao. Njegova vojska je još uvek bila umoma, ali sada je imala čizme i opremala se da se najede. Stoka je rikala dok su je strelci kasapili i sve više strelaca je donosilo hranu sa brda, gde je francuska vojska ostavila svoje zalihe. Drugi vojnici su vadili strele iz polja i vezivali ih u naramke, dok su njihove žene pljačkale mrtve. Erl od Northemptona se vratio na vrh brda u Kresiju gde je režao i kezio se. „Kao ovce za klanje!“, likovao je, onda se šetkao duž borbene linije, pokušavajući da oživi uzbuđenje iz prethodna dva dana. Zaustavio se pored Tomasa i iskezio strelcima i njihovim ženama.

„Izgledaš drugačije, mladi Tomase!“, rekao je veselo, a onda je pogledao dole i video Vila Skita kako sedi poput deteta, dok mu je glava bila povezana plavom maramom. ,,Vile?“, rekao je erl zbunjeno. „Ser Vilijeme?" Skit je i đalje samo sedeo. „Rasekli su mu lobanju, moj gospodaru'1, rekao je Tomas. Nadmenost je nestala poput vazduha iz probodene bešike. Samo se srušio u sedlo i odmahnuo glavom. ,,Ne“, protestovao je, ,,ne. Ne Vil!“ U ruei je još uvek imao krvav mač, provukao ga je kroz grivu svog konja i gurnuo u korice. „Ja sam hteo da ga pošaljem u Bretanju“, rekao je. „Hoće li preživeti?" Niko mu nije odgovorio. ,,Vile?“, pozvao ga je erl, a onda trapavo sišao iz sedla za koje kao da je bio prilepljen. Zatim je čučnuo pored Jorkširca. „Vile? Razgovaraj sa mnom. Vile!“ ,,On mora da ide u Englesku. moj gospodaru“, rekao je otac Hob. ,,Naravno“, rekao je erl. ,,Ne“, rekao je Tomas. Erl ga je pogledao s neodobravanjem. ,,Ne?“ „Postoji lekar u Kanu, moj gospodaru“, progovorio je Tomas sada na francuskom, ,,i ja bih ga odveo njemu. Taj doktor čini čuda, moj gospodaru." Erl se tužno nasmešio. ,.Kan je ponovo u rukama Francuza, Tomase“, rekao je, ,,a ja sumnjam da bi ti oni ukazali dobrodošlicu.“ „On će biti dobrodošao“, rekao je ser Gijom, a erl je tek tada primetio Francuza i njegovu nepoznatu livreju. ,,On je zarobljenik, moj gospodaru“, objasnio je Tomas, „ali, i prijatelj. Mi vama služimo tako da će otkup za njega pripasti vama, ali samo on može odvesti Vila u Kan.“ ,,Da li je to neka velika otkupnina?“, upitao je erl. ,,Ogromna“, rekao je Tomas. „Onda će vaša otkupnina, gospodine“, erl se obratio ser Gijomu, „biti život Vila Skita.“ Ustao je, uzeo je vođice svog konja koje je pridržavao neki strelac, okrenuo se ka Tomasu. Taj momak je izgledao drugačije, pomislio je, ličio je na muškarca. Odsekao je kosu, o tome se radi. Otfikario ju je, u svakom slučaju. I zato je sada ličio na vojnika, na vojnika koji bi mogao da povede strelce u bitku. „Hoću da te vidim u proleće, Tomase“, rekao je. „Biće strelaca koje će neko morati da vodi, i ako Vil to sada nije u stanju, onda ćeš to morati ti. Sada se pobrini za njega, ali na proleće ćeš ponovo služiti meni, čuješ li me?“

,,Da, moj gospodaru.“ „Nadam se da vaš doktor stvarno može da čini čuda“, rekao je erl, a onda se udaljio. Ser Gijom je razumeo ono što je rečeno na francuskom, ali ne i ostalo, tako da je sada pogledao Tomasa. „Ići ćemo u Kan?“, upitao ga je. „Odvešćemo Vila doktoru Mordekaju“, rekao je Tomas. ,,A posle toga?“ „Vratiću se da služim erlu“, rekao je Tomas odsečno. Ser Gijom se trgao. ,,A Veksajl, šta je sa njim?“ ,,A šta je sa njim?“, upitao ga je Tomas oštro. ,,On je izgubio prokleto koplje.“ Onda je pogledao oca Hoba i progovorio na engleskom. ,,Da li je moje iskajavanje gotovo, oče?“ Otac Hob je klimnuo glavom. Uzeo je polomljeno koplje od Tomasa i poverio ga kraljevom ispovedniku koji mu je obećao da će relikviju odneti u Vestminster. „Gotovo je tvoje iskajavanje“, rekao je sveštenik. Ser Gijom nije govorio engleski, ali on mora da je razumeo ton oca Hoba, pošto je pogledao Tomasa povređeno. „Veksajl je još uvek živ“, rekao je. ,,On je ubio tvog oca i moju porodicu. Čak i Bog želi da on bude mrtav!“ Ser Gijomovo oko je bilo suzno. „Hoćeš li me ti ostaviti slomljenog kao koplje?“ „Šta bi ti hteo da učinim?“, zahtevao je Tomas. „Pronađi Veksajla. Ubij ga.“ Rekao je to ljutito, ali Tomas mu nije ništa odgovorio. ,,On poseduje gral!“, insistirao je Francuz. ,,Mi to ne znamo,“ odgovorio mu je Tomas ljutito. Bože i Hriste, mislio je, poštedi me! Mogu da budem vođa strelaca. Mogu da odem u Kan i dozvolim da Mordekaj napravi čudo, a onda povedem Skitove vojnike u bitku. Mi možemo da pobeđujemo za Boga, za Vila, za kralja i za Englesku. Onda se okrenuo ka Francuzu. ,,Ja sam engleski strelac“, rekao je grubo, ,,a ne vitez okruglog stola.“ Ser Gijom se nasmešio. „Reci mi, Tomase“, rekao je nežno, ,,da li je tvoj otac bio najstariji ili mlađi sin?“ Tomas je otvorio usta. Baš je hteo da kaže da je otac Ralf bio mlađi sin, a onda je shvatio da on to u stvari ne zna. Njegov otac to nikada nije rekao, a to je značilo da je njegov otac sakrio istinu kao što je sakrio toliko toga. „Dobro razmislite, moj gospodaru“, rekao je ser Gijom strogo, „dobro razmisiite. I setite se da je Harlekin unakazio vašeg prijatelja, i da je Harlekin živ.“ Ja sam engleski strelac, mislio je Tomas, i ne želim ništa više od toga.

Ali Bog od njega želi više, mislio je Tomas. međutim, on nije želeo da ponese taj teret. Bilo mu je dovoljno što je letnje sunce obasjaio polja, 'belo perje i mrtve vojnike. A Hukton je bio osvečen.

Istorijska beleška U knjizi su samo dva dogadaja čista fikcija. Uvodni napad na Hukton (iako se Francuzi jesu mnogo puta iskrcavali na englesku obalu) i borba između vitezova ser Sajmona Džekila i naoružanih vojnika pod komandom ser Džefrija de Pon Blona izvan La Roš-Derijena. Osim toga, opsade, bitke i pokolji preuzeti su iz istorije, kao i smrt ser Džefrija u Lanionu. La RošDerijen je osvojen jurišom na zidine, a ne napadom izvršenim iz pravca reke, međutim, ja sam hteo da dam Tomasu neki zadatak tako da sam dao sebi slobodu u pogledu dostignuća erla od Northemptona. Erl je učioni sve ono što mu je pripisano u ovom romanu; osvojio je La Roš-Derijen, uspešno je prešao Somu kod utvrđenja Blanšetak, a istiniti su i njegovi podvizi u bici kod Kresija. Osvajanje i pijačkanje Kana odigralo se onako kako je to opisano u ovom romanu, kao i poznata bitka kod Kresija. To je bio, ukratko, zadivljujuć i zastrašujuć istorijski period koji se sada smatra početkom Stogodišnjeg rata. Mislio sam, kada sam počeo da čitam i istražujem za roman, da ću mnogo pažnje morati da posvetim viteštvu, uljudnosti i viteškom pomodarstvu. Te stvari mora da su postojale, ali ne i na bojnim poljima, koja su bila brutalna, opasna i nisu opraštala. Epigraf knjige, a to je citat kralja Žana II Francuskog poslužio je kao korektiv; „vođene su mnoge smrtonosne bitke, ljudi ubijeni, crkve opljačkane, duše unitšene, mlade žene i device deflorisane, uvažene supruge i udovice obeščašćene; gradovi, imanja i zgrade spaljeni, dok su se pljačke, surovosti i zasede dešavali na putevima.“ Te reči, napisane četrnaest godina nakon bitke kod Kresija, opravdale su razloge zbog kojih je kralj Žan predao skoro trećinu franeuske teritorije Englezima. Izabrao je poniženje. a ne nastavak tako groznog i užasnog ratovanja. Velike bitke, poput bitke kod Kresija, veoma su retke u dugim engleskofrancuskim ratovanjima, verovatno zato što su takve bitke bile krajnje destruktivne, iako broj poginulih u bici kođ Kresija pokazuje da su Francuzi ti koji su stradali, a ne Englezi. Gubitke je teško proceniti, ali Francuzi su izgubili najmanje dve hiljade vojnika, mada je ta brojka verovatno pre iznosila četiri hiljade, a to su uglavnom bili vitezovi i naoružani vojnici. Đenovljani su pretrpeli velike gubitke, a bar polovinu su ubili njihovi saveznici. Gubici na engleskoj strani bili su beznačajni, poginulo je manje od sto vojnika. Najveći deo zasluga za to pripada engleskim strelcima, ali iako su Francuzi uspeli da se probiju kroz kišu strela, imali su velike

gubitke. Jahač koji nije išao u korak sa napadom i kog nisu podržavali konjanici, bio je lak plen za pešake, tako da je francuska konjica iskasapljena u bici prsa u prsa. Nakon bitke, kada su Francuzi tražili objašnjenja za svoj gubitak, oni su okrivili Đenovljane, te su u mnogim francuskim gradovima izmasakrirani đenovljanski trgovci, ali, prava geška Francuza bila je u tome što su napad izveli na brzinu u kasno subotnje poslepodne i što nisu sačekali nedelju, kada bi bili u mogućnosti da svoju vojsku organizuju pažljivije. A kada su doneli odluku da napadnu, disciplina je nestala tako da su uluđo izgubili prvi talas jahača, dok su tragovi tog napada uticali na upravljanje drugim napadom. Mnogo se govorilo o rasporedu Engleza u bici, to se uglavnom odnosilo na položaj strelaca. Većina istoričara ih smešta na krila engleske vojske, ali ja sam sledio ideju Roberta Hardlija po kojoj su oni bili postavljeni duž cele borbene linije, kao i na krilima vojske. Kada je reč o lukovima, strelcima i njihovim podvizima, gospodin Hardli je neko koga treba slušati. Bitke su bile retke, ali chevauchee, pohodi koji su se preduzimali upravo sa namerom da se opustoši neprijateljska teritorija, bili su uobičajeni. Bilo je to, naravno, ratovanje iz ekonomskih razloga ekvivalent četrnaestog veka današnjem tepih-bombardovanju. Savremenici tog doba, opisujući francuski krajolik nakon odeljka u kome se govori o engleskom chevauchee-u, zabeležili su da je Francuska „nadvladana i pregažena“, da se nalazila na „ivici krajnje propasti“ i da je bila „mučena i ratom opustošena“. U svemu tome nije bilo viteštva, bilo je malo otmenosti, a veoma malo uljudnosti. Francuska je na kraju uspela da se oporavi i da protera Engleze, ali tek kada je naučlila da izađe na kraj sa chevauchee-om i, što je bilo još važnije, engleskim (i velškim) strelcima. Reč koja opisuje engleske duge lukove u romanu se ne pojavljuje u originalu zato što se ta reč nije upotrebljavala u četrnaestom veku (iz istog razloga Edvard od Vudstoka, princ od Velsa, nije nazivan Tamnim Princom to je kovanica novijeg doba). Luk je bio jednostavno to, luk, ili možda veliki luk ili ratnički luk. Mnogo mastila je potrošeno na diskusije o poreklu dugog luka, i o tome da ii je on velškog ili engieskog porekla, srednjovekovni izum ili nešto što potiče još iz doba neolita, ali prečutna činjenica je da se on pojavio u godinama koje su prethodile Stogodišnjem ratu kao jedino oružje koje je dobijalo bitke. Ono što ga je učinilo tako efikasnim, bio je broj strelaca u engleskoj vojsci. Jedan ili dva dugačka luka, mogla su napraviti štetu, ali hiljade tih lukova bilo je u stanju da uništi i vojsku, a Englezi, jedini u celoj Evropi, bili su u stanju da okupe toliki broj strelaca. Zašto?

Tehnologija pravljenja lukova nije mogla da bude jednostavnija, pa ipak, druge zemlje nisu proizvodile strelce. Deo odgovora sigurno se nalazi i u činjenici da. je bilo veoma teško postati iskusan strelac. Bili su potrebnx sati i godine vežbanja, a navika takvog vežbanja uvrežila se samo u nekim regionima u Engleskoj i Velsu. Takvih stručnjaka je u Britaniji bilo još u neolitu (strele od tise duge poput onih koje su korišćene kod Kresija, pronađene su u grobovima iz doba neolita), ali najverovatnije imala samo nekoliko takvih stručnjaka. Međutim, kako god bilo, u srednjem veku se težilo razvoju streličarstva u nekim delovima Engleske i Velsa, što je uticalo na to da dugi lukovi postanu oružje za masovno ratovanje, i sasvim je sigurno da su, kad je jednom taj entuzijazam izbledeo, i lukovi brzo nestali iz engleskog borbenog arsenala. Zdrav razum nam govori da bi bilo logično da su dugačke lukove zamenile puške, ali mnogo bliže istini je ako kažemo da su se lukovi pravili uprkos puškama. Benždamin Frenklin, koji nije bio budala, zaključio je da bi američki pobunjenici brže pobedili da su koristili duge lukove i sasvim je sigurno da bi jedan bataljon strelaca mogao da nadvlada i sa lakoćom pobedi bataljon Velingtonovih veterana naoružanih musketama glatkih cevi. Puškom (ili samostreiom) bilo je jednostavnije rukovati nego dugačkim lukom. Dugački engleski luk je, ukratko, fenomen, verovatno hranjen i popularnim ludilom za streljaštvom koje je postalo oružje za dobijanje bitaka u ime engleskih kraljeva. Lukovi su podigli ugled pešacima jer je čak i najgluplji engleski plemić morao da shvati da njegov život zavisi od strelaca, i zato nije ni čudo što je u engleskim vojskama u tom periodu bilo mnogo više strelaca nego naoružanih vojnika. Moram da zabeležim i neverovatan dug koji imam prema Džonatanu Sampšenu, autoru knjiga, „BITKOM PROVEREN“, „STOGODIŠNJI RAT“, knjiga prva. Zaista je vrhunska uvreda za prave pisce poput mene da čovek koji vodi uspešnu advokatsku praksu, može da napiše tako izuzetne knjige u onom što je, pretpostavljam, njegovo „slobodno" vreme. Zahvalan sam mu što je to učinio i preporučujem njegove istorijske knjige svakom ko želi da o ovom istorijskom razdoblju sazna nešto više. A bilo koje greške koje su se ipak provukle, u potpunosti su moje.

www.balkandownload.org