Ben Klassen - Vecna Religija Prirode (1973)

BEN KLASEN

VEČNA RELIGIJA PRIRODE

IZVORNO IZDANJE ČIKAGO, USA – 2001 1

SADRŽAJ PRVA KNJIGA

NEKAŽNJENO NASILJE 1. Zakoni prirode su večni ...................................................................... 2. Bela rasa - najveće čudo prirode ........................................................ 3. Lekcije iz laboratorije u Indiji ............................................................ 4. Bela rasa – tvorac kineske, meksičke i astečke civilizacije ............... 5. Crna kuga u našoj sredini ................................................................... 6. Majstori obmane – kratka istorija Jevreja .......................................... 7. Kehila ................................................................................................. 8. Nekoliko primera jevrejskih zverstava .............................................. 9. Pet jevrejskih knjiga ........................................................................... 10. Stari zavet .......................................................................................... 11. Knjiga o Jestiri .................................................................................... 12. Neskladnost jevrejskog Boga ............................................................. 13. Novi zavet ......................................................................................... 14. Otkrovenje - jevrejska noćna mora ..................................................... 15. Odlazak u raj: nemogući zadatak ili, svi odlaze u pakao ................... 16. Hristovo postojanje nije potkrepljeno istorijskim dokazima .............. 17. Pogled izbliza na judeo-hrišćansku podvalu ....................................... 18. Talmud .............................................................................................. 19. Protokoli sionskih mudraca ................................................................ 20. Tekst Protokola ................................................................................. 21. Marksizam: moderni otrovni napitak .................................................

4 15 23 25 27 34 48 50 57 59 72 75 81 92 97 102 107 114 117 120 132

DRUGA KNJIGA

SPASENJE 1. Priroda i religija ................................................................................. 141 2. Vaša lojalnost - sveta dužnost ............................................................ 144 3. Svrha života ......................................................................................... 149 4. 16 zapovesti ......................................................................................... 152 5. Nemačka, Adolf Hitler i nacionalsocijalizam ...................................... 164 6. Rasni socijalizam ................................................................................. 179 7. Princip vođstva ................................................................................... 185 8. Temelji našeg belog društva ............................................................... 187 9. Važnost zemlje i teritorije .................................................................. 190 10. Manifest sudbine ................................................................................. 194 11. Muhamedanstvo - moć militantne religije ......................................... 199 12. Kraljica Izabela - nadahnuti osvajač .................................................. 202 13. Mormonizam - bolja prevara ............................................................... 210 14. Hrišćanstvo i komunizam - jevrejski blizanci .................................... 213 15. Kreativizam protiv hrišćanstva .......................................................... 217 16. Naročito ranjivo hrišćanstvo ............................................................... 221 2

17. Lažno liderstvo ..................................................................................... 18. Lažne ideje koje šire Jevreji ................................................................. 19. Poštovanje čijeg zakona i reda .............................................................. 20. Činjenice, mitovi i laži .................................................................... 21. Činjenice, sudovi, zaključci i odluke .................................................. 22. Moje duhovno buđenje ....................................................................... 23. Putokazi duž životne staze .................................................................. 24. Prednosti samozapošljavanja .............................................................. 25. Horacije na mostu ............................................................................... 26. Latinski – najistaknutiji jezik civilizacije ........................................... 27. Put ka veličini ....................................................................................... 28. Naša blistava budućnost ......................................................................

224 227 243 246 249 252 257 265 268 270 272 278

3

PRVA KNJIGA

NEKAŽNJENO NASILJE POGLAVLJE BR. 1

Zakoni prirode su večni

K

ada pogledamo svet prirode oko nas, ostajemo zadivljeni njenom lepotom i veličanstvenošću. Prisustvujemo tananim crvenkastim zalascima sunca koje se ogleda u pramenovima oblaka, vidimo masivnu lepotu planina koje sjaje i blistaju pod belim, snežnim pokrivačima tokom zime, a zelenilom i bojama cveća u leto, dok su obojene beskrajnim nijansama žute i crvene boje opadajućeg lišća u jesen. Gledamo prostrane okeane koji se valjaju, talas po talas, da bi konačno zapljusnule neku daleku kamenitu obalu ili peščanu plažu. Duboko smo impresionirani čistim, prozračnim pustinjskim vazduhom u svitanje i ružičastom, koralnom bojom prvih zraka sunca koji padaju na suve, vetrom sprane, goleti planina. Kada lutamo kroz nepregledna cvetna polja prerije i njenih brežuljaka zadivljeni smo mnoštvom boja, lepotom i različitim oblicima kojima nas je priroda okružila. Kada se opijamo lepotom cveća, plavog neba, zelenog drveća, planina i žuborom potoka, radosni smo što živimo. Uopšte ne razumemo, niti imamo ideju, koliko dugo priroda navlači sebi ovo bogato ruho. Samo znamo da, iz godine u godinu, ona prolazi kroz cikluse zime, proleća, leta i jeseni. Znamo jedino da je priroda uvek ista, iako se stalno menja. Vidimo da, kako se proleće približava, cveće niče iz zemlje, da bi kasnije rascvetalo raskošnim bojama, sparušilo i uvenulo tokom leta, dalo seme u jesen i otišlo na počinak ispod snežnog pokrivača u zimu. Zatim ponovo dolazi proleće, seme klija, pretvara se u novu generaciju cveća, i isti ciklus se ponavlja. Ako smo proniciljivi, jedna izuzetna činjenica ne može da izbegne našoj pažnji, niti nas može ostaviti ravnodušnima, a to je istina da prirodom upravljaju zakoni. Pejzaž se može promeniti, lice prirode na bilo kom mestu na zemlji se može promeniti, ali se zakoni prirode nikada ne menjaju. Oni su večni, takvi su uvek bili i takvi će uvek biti; postojani su. Na primer, zakoni gravitacije su bili ovakvi kakvi su danas, eonima. Biće isti i sutra i biće isti čitavu večnost. I ne samo da su ti zakoni gravitacije čvrsti i najpromenljiviji na zemlji, već su isti takvi na Marsu, Jupiteru i Veneri. Oni deluju na potpuno istoj osnovi, na, i u okolini ogromne zvezde od koje crpimo sav život i energiju i koju zovemo suncem. I ne samo to, zakoni gravitacije deluju na potpuno istoj osnovi, van svake sumnje, i na drugim suncima u našoj galaksiji, i u svim milionima galaksija koje su udaljene milijardama svetlosnih godina, što ljudski um čak ne može ni da pojmi. Pomenuli smo zakone gravitacije. Priroda ima milione drugih zakona kao što su zakon koji upravlja elektricitetom, zakon koji upravlja delovanjem hemijskih supstanci. Postoji mnoštvo zakona koji upravljaju međusobnim odnosom magnetizma i elektriciteta. Postoje i matematički zakoni. U zakone prirode utkani su fantastični, zapanjujući, međuodnosi, prava mreža prepletenih zupčanika koji omogućavaju prirodi da besprekorno i stalno funkcioniše u njenom neumitnom hodu, tokom eona vremana, neprestano se menjajući, dok njeni zakoni ostaju zauvek uvršćeni, stabilni i nepopustljivi. Ne postoji ni jedna jedina trunčica dokaza da se i jedan zakon prirode ikada promenio ili da je prestao da važi.

*** Šta je priroda? Najuopšteniji odgovor nije toliko težak. Jednostavno, priroda je ceo kosmos, ukupni univerzum, uključujući tu i milione prirodnih zakona širom prostora i vremena.

4

Ti zakoni su večni. Čovek je već rešio milione misterija prirode. Današnji čovek otkriva nove zakone prirode stopom rasta koja se stalno povećava. Pomoću tehnologije proširio je svoje razumevanje misterija prirode. I pored toga što će čovek nastaviti da ubrzano širi svoja znanja o zakonima prirode, mirne duše se može reći da on nikada, nikada neće rešiti više od jednog delića njenih misterija. Kada uzmemo u obzir ogromna prostranstva naše galaksije, znane kao Mlečni put, i shvatimo da je ona samo jedna od miliona galaksija koje danas mogu da otkriju naši moćni teleskopi, naša mašta počinje da kleca pred neizmernom veličinom univerzuma prirode. Odjednom nam postaje jasno da je naš mali svet samo sićušna čestica u ogromnom svemiru, a naš život samo prolazni trenutak u okviru večnosti.

*** Primećujemo da, i pored toga što je veliki deo prirode neživ, ona ipak vrvi od života. Sam život je izdeljen u mnogo, mnogo grupa. Grubo ga možemo podeliti na polja drveća, cveća, trava, povrća itd. koja pripadaju polju botanike. Onda imamo veoma razgranatu i zanimljivu grupu ptica, životinja, riba, insekata koju grubo klasifikujemo kao polje zoologije. Dalje otkrivamo da, iako svako od ovih polja buja raznolikošću i brojnošću, koje prevazilaze našu maštu, svaku vrstu možemo da dodatno podelimo u više (često i stotina) podvrsta. Na primer, postoji hiljade vrsta i podvrsta trava. Postoji hiljade vrsta i podvrsta riba, hiljade vrsta i podvrsta ptica. Kada dođemo do sveta insekata čini nam se da nikada nećemo uspeti da klasifikujemo sve vrste i podvrste koje postoje na zemlji. Naučnici su pobrojali milion vrsta insekata, ali se predviđa da je to tek jedna desetina svih postojećih. Zanimljivo je istaći, recimo, da postoji više od 320 vrsta ptice kolibri. Ako pogledamo sebe, otkrivamo da smo i mi, ljudska bića, takođe tvorevina prirode. Primećujemo dalje da je ljudska rasa, koja danas broji oko 3,6 milijardi, takođe izdeljena na mnoge vrste i podvrste, sa stotinama razlika u fizičkoj, mentalnoj, emocionalnoj i psihičkoj pojavi. Mnoge od ovih razlika su od ključne važnosti, neke su manje važne, ali su sve značajne. Od svih ljudskih vrsta, mi, ponosni pripadnici bele rase, osećamo da je priroda stvarajući našu rasu tokom miliona godina, u ovom vremenu dostigla vrhunac svog stvaralaštva. Mi verujemo u to, a verujemo zato što postoji obilje relevantnih dokaza koji potkrepljuju ovakav zaključak. Ponosan sam što sam pripadnik bele rase i zahvalan sam prirodi što mi je omogućila privilegiju da pripadam njenoj najboljoj i najrazvijenijoj vrsti. O beloj rasi više ću govoriti kasnije. Moj cilj, sada i ovde, jeste da dalje kopam po fenomenu prirode i mnoštvu njenih divnih zakona koji su u vezi sa opstankom i širenjem samog života. Postoje neki ljudi koji su ubeđeni da smo mi pokorili prirodu. Oni su uvereni da je čovek, sa svojim naučnim dostignućima, danas iznad zakona prirode. Ovo je, naravno, prava glupost i potpuna neistina. Mi smo, u najboljem slučaju, samo podigli veo sa nekih tajni prirode i otkrili tek neke od njenih zakona. Sve što možemo zaista da tvrdimo je da smo razumeli samo delić tih zakona i iskoristili ih radi sopstvenog opstanka. Nepobitna je činjenica da smo podređeni zakonima prirode u njenoj sveukupnosti, baš kao i svako drugo živo biće. Mi sami smo samo izvršitelji volje prirode, kao i sva druga bića, pa ćemo se, ili pokoravati zakonima prirode i raditi u skladu sa njima, ili će nas priroda otpisati, tako pouzdano kao što je to mnogo puta učinila sa drugim vrstama, poput recimo, ptice dodo ili dinosauruse koje je odbacila na hrpu nepotrebnih starina. U svaku vrstu priroda je ugradila snažan podsticaj za opstankom i produženjem sopstvene vrste. Više je nego očigledno da priroda podstiče unutrašnje razdvajanje u okviru pojedine vrste. Među pticama, na primer, postoji 87 vrsta vodomara; 175 vrsta detlića, 265 muholovki; 75 vrsta ševe; takođe i 75 vrsta lasta; približno 100 vrsta u porodici sojki, svraka i vrana; u ogromnom svetu riba postoji, recimo, 250 poznatih vrsta ajkula, itd., itd. Kada se jedna vrsta čvrsto utemelji, ona se praktično nikada neće mešati sa drugim vrstama u istoj porodici. Na primer, severnoamerička patka, sivka, može da pliva i da se hrani u istom jezercetu gde je i jato pataka gavki, ali se te dve vrste neće mešati. Pariće se isključivo sa sopstvenom vrstom, sivka sa sivkom, a gavka sa gavkom. Smeđi medvedi mogu da žive u istoj šumi sa crnim medvedima, ali će i oni, isto tako, instiktivno znati da ne treba da se mešaju. Striktno će se držati svoje vrste. Ima 175 vrsta detlića, ali se svaka od njih čvrsto drži svoje vrste i ne meša se sa drugima. 5

Tih 75 vrsta lasta su se, možda, prvobitno razvile iz jedne vrste, u neko daleko vreme njihove evolucije, ali se one ne vraćaju nazad i ne mešaju da bi se opet stvorila jedna mešana vrsta lasti. Ne, priroda ne planira na taj način. Da nije tako, onda bi se sve vrste brzo mongrelizovale1 u jednu mešanu vrstu. Zatim bi se mongrelizovane laste uskoro mešale sa 75 vrsta mongrelizovanih ševa, pa bi brzo dobili nekakvu šastu. Mongrelizovana šasta. Mongrelizovana šasta bi se onda parila sa mongrelizovanim crvendaćem i modrovoljkom i ceo degenarativni proces bi doveo do mongrelizovane ptice. Konačni rezultat bio bi da bi ptice izgubile svoje prirodne, posebne karakteristike koje su im omogućavale da prežive svih ovih hiljada godina. Na našu žalost i uz naše gađenje, nešto neprirodno poput ovoga se u novije vreme događa među ljudskim rasama. Ako se to ne zaustavi, mi, bela rasa ćemo platiti visoku cenu zbog kriminalnog izopačavanja zakona prirode. Zbog čega priroda podstiče unutrašnje razdvajanje u okviru vrsta? Postoji veoma dobar razlog za to, i on leži u primeni zakona da najsposobniji opstaju. Priroda neprestano teži rastu, napredovanju, pronalaženju boljeg soja, bolje vrste, boljeg primerka. Ponavljam: priroda stalno teži da unapredi vrste tako što, recimo, razdvaja detliće na 175 vrsta. Ima 175 različitih zapisa u toj jednoj vrsti i svaki od njih ima sopstvene osobine i načine preživljavanja i razmnožavanja. Neki od njih su bolji od drugih. Neke od ovih vrsta neće preživeti. Druge, koje su bolje osposobljene da se nose sa okruženjem, prirodnim neprijateljima, situacijom sa hranom, produženjem vrste, itd. ne samo da će preživeti, već će stalno proizvoditi nove vrste koje će biti u stanju da se bolje nadmeću u areni života, protiv svih drugih. Ako su neke vrste bolje prilagođene od drugih za borbu sa okruženjem, one će preživeti i prosperirati. Ako su manje sposobne, preživeće neko vreme a onda će biti proterane na smetlište evolucije. Čineći ovako, priroda uvek evoluira na viši nivo. Ona svaku pojedinu vrstu i podvrstu obdaruje posebnim osobinama, za njeno razmnožavanje, za njenu odbranu i za pribavljanje zaliha hrane – ukratko – sredstvima za opstanak i produženje vrste. Pojedine životinje, kao tigar na primer, imaju izvestan broj izvanrednih osobina koje im idu u korist, kako za odbranu tako i za napad. Tigrovi imaju žestoke kandže i oštre zube; mogu brzo da trče; fizički su jaki i divlji su borci. Slon, sa druge strane, uopšte nema zube i nema kandže, ali je ogromna životinja sa debelom kožom i jedan od najjačih i najtežih sisara na kopnu. Svakoj životinji je izuzetno teško da ga napadne i ubije zbog njegove velike mase, snažne građe, debele kože i činjenice da može, a često to i čini, da svaku drugu životinju izgazi do smrti. Zec je, sa druge strane, mala, lagana životinja. Nema ni jedno sredstvo za odbranu koje imaju tigar ili slon, ali ipak postoji, i to u velikom broju, zato što ima neke druge posebnosti koje su mu više nego dovoljne. On nije borac kao lav ili tigar. Naprotiv, veoma je plašljiva životinja, ali ga je priroda obdarila načinom da se odbrani, a to je sposobnost da veoma brzo trči. Priroda je zecu obilato nadoknadila neke nedostatke dajući mu posebne osobine, od kojih je važna sposobnost da brzo umnožava svoju vrstu. U vremenskom periodu koje protekne između rođenja dva slončeta, zec će već imati nekoliko legla od po pola tuceta i više zečića, tako da će biti stvoreno nekoliko generacija. I tako to ide. Što se prirode tiče, nema dobrih i loših momaka, nema heroja i nitkova. Postoji samo nepromenljiv zakon: zakon opstanka. Produženje sopstvene vrste. Među njenim stvorenjima ne postoje takve stvari kao što su pravednost ili moral ili osećaj za fer plej. Priroda svakom stvoru kaže: obdaren si izvesnim karakteristikama, posebnostima i osobinama da razmnožavaš i produžavaš svoju vrstu i braniš je od svih drugih, bez ikakvih ograničenja. Prevara, lukavstvo, pljačka, što god koristio, sve je to deo igre. Na primer, može izgledati zaista nefer i strašno okrutno kada veliki planinski lav obori i ubije divnu malu srnu. Ali to se događa svakoga dana i sasvim je u skladu sa zakonima prirode. Jedna vrsta se hrani drugom, a da bi to mogla da čini, mora da ubija i uništava. Činjenica da te dve vrste nisu podjednako snažne potpuno je nevažna za suštinu stvari i priroda je tu indiferentna. 1

Mongrelizovati (to mongrelize) – mešati se rasno, kvariti rasu (prim. prev.) 6

Isto tako izgleda podlo kada se zvečarka, opremljena otrovom u očnjacima, prikrade zecu, ugrize ga i parališe svojim otrovom, protiv čega zec nema nikakve odbrane. Može izgledati nepravedno i okrutno kada jastreb – ribolovac sa visine spazi ribu blizu površine, pa se sjuri, zgrabi je i proguta za večeru. No, sve jedno, to je prirodni tok i sasvim je u skladu sa zakonima prirode. Velika riba jede malu, a lav jede jagnje, suprotno nekim mitskim basnama koje možemo pročitati, u kojima lav i jagnje miroljubivo spavaju jedan pored drugoga. To jednostavno nije tačno, i to nije način na koji priroda deluje. U svako stvorenje, bilo ono ptica ili sisar, riba ili insekt, usađen je snažan nagon za produženjem sopstvene vrste, i samo sopstvene vrste. Taj instikt je osnova trajanja svekolikog života, i njega želimo posebno da naglasimo. To je nešto što i mi, bela rasa, posedujemo, ali je sada u opasnosti da se poništi zbog veštačkih, stranih uticaja. Da bi se uverili koliko je taj nagon jak, pogledaćemo životne cikluse nekoiliko vrsta ptica, životinja, biljaka i insekata.

*** Jedan od najinteresantnijih primera za proučavanje je životni ciklus lososa. Verovatno nijedno drugo biće nema snažniji nagon za produženjem sopstvene vrste od ove ribe. Završetak njenog životnog ciklusa pun je drame i patosa. Adamova reka je samo jedna od pritoka u gustom slivu reke Frejzer u Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi. U peskovitim koritima ove reke, nekih 150 milja od okeana, nalazi se jedno od mrestilišta lososa. Drugo mesto za mrešćenje je reka Bruks, koja se uliva u Bristolski zaliv na Aljasci. Ciklus otpočinje tako što ženka položi jajašca u gnezdo zvano “spremište” na peskovitom dnu reke. Tu jajašca mogu da leže mnogo nedelja, prekrivena čak i do 16 inča peska. U jednom momentu razvoja vide se na jajašcima crne tačke, koje su u stvari oči koje sjaje kroz providne ćelije. Kasnije se, u ovoj fazi “jaja sa očima” mogu videti nerođene ribice kako se prevrću unutar jaja spremajući se da izađu na svet. U određeno vreme, u zimu, mladi se izlegu. “Mlađ” kako ribari zovu tek izlegle ribice, jesu nezgrapne kreature sa velikim kesama narandžaste boje koje su im prikačene o bok. U tim kesama je žumance kojim se ribice hrane dok se razvijaju i čekaju u pesku. A onda, kada dosegnu inč dužine, jedne tamne noći mali lososi se iskobeljaju iz peska i počinju život u otvorenom svetu. Svet u kome rastu je okrutan. Izlivanje reke, suša i temperaturne razlike u vodi mogu biti smrtonosne. Mladi lososi mogu biti plen za jakrepe, pastrmke, čak i jednogodišnje losose, ptice, a po nekad i za viline konjice u njihovim vodenim fazama razvoja. Procenat preživelih je strašan – od nekih tri hiljade jajašca koje ženka položi svega 30 do 100 lososa uspe da preraste do veličine ljudskog prsta. Mladi ružičasti i sivi lososi idu pravo u more. Druge vrste ostaju u jezerima i rekama godinu ili dve, a ponekad porastu u dužinu od 5 ili 6 inča, pre nego što pođu na put niz brzake. Kada se jednom dokopaju mora, teško ih je pratiti, ali su nam intezivni eksperimenti, sa označavanjem pojedinih primeraka pružili mnogo informacija. Lososi se okupljaju u severnom delu Pacifika. Još dok su u ranijim fazama razvoja, po rečnim ušćima, plivaju u ogromnim jatima. Kada porastu, lososi kruže po pacifičkom okeanu tri godine za redom i tom prilikom pređu više od 2000 milja svake godine. Zatim, posle tri-četiri godine provedene u okeanu, kako ih je priroda programirala, počinju da se vraćaju u matične reke, po zapanjujuće preciznom rasporedu. Lososi, koji se u svom ciklusu okupljaju u zalivu Bristol na Aljasci, toliko su tačni u svom tempiranju, da svih 50 miliona primeraka, koliko se procenjuje da ih ima, stignu u prošireno rečno ušće u periodu od tri nedelje, krajem juna i početkom jula meseca - uprkos činjenici da su neke ribe došle i sa udaljenosti od 1200 i više milja. Okupljaju se sa tolikom tačnošću da, vrhunac ciklusa, koji se događa oko 5. jula, za deset godina nije nikada varirao više od osam dana, prema veoma preciznim naučnim posmatranjima. Pogledajmo sada probleme sa kojima se losos suočava u svom životnom ciklusu. Kada mu reproduktivni nagon kaže da je vreme za polazak na mrešćenje, on ne može da sledi nikakve putokaze u okeanu koji mu je ostavila duga loza predaka. Postoje samo pravci i strujanja, male

7

razlike u salinitetu i tanana kolebanja u temperaturi vode, što ne izgleda dovoljno da bude upotrebljivo za određivanje kursa migracije. Za naučnike je još uvek misterija kakav to mehanizam postoji u lososu koji mu omogućava neobično preciznu navigaciju kroz nepoznate vode okeana. Kakav god bio taj mehanizam, priroda ga je stvorila. I ne samo to, već je obdarila lososa sposobnošću da pronađe put nazad, kroz različite kanale, pritoke i rukavce, da pliva uzvodno i da stigne na isto mrestilište sa koga je prvobitno krenuo. Za neke vrste lososa put uzvodno je kratak. Ružičasti i sivi losos obično polažu ikru bliže okeanu. Međutim, druge vrste plivaju stotinama milja uzvodno. Neke se bore sa vodenim tokom mesecima i putuju čak i do 2000 milja uzvodno od obale. Hajde da vidimo šta radi losos koji pliva uzvodno rekom Adams. Takva migracija je herkulovski poduhvat. Losos stiže do ušća reke u punoj kondiciji. Meso mu obično postaje crveno od ljuskara, nalik na račiće, kojima se hranio u moru i bogato uljem od haringi i drugih masnih riba koje je jeo. Ali kada jednom krene uzvodno, potpuno prestaje da jede. Stomaci i mužjaka i ženki se smežuraju. Tokom duge borbe sa vodenim tokom i vodopadima, riba živi isključivo od sopstvenih telesnih zaliha masti i postaje puki nosilac seksualnih produkata koja će položiti pre nego što umre. U slučaju reke Adam, losos će putovati otprilike 18 dana i za to vreme preći uzvodno oko 300 milja. Tokom tih 18 dana puta uzvodno, u lososu se odigravaju značajne biloške promene. Njegovo telo postaje jarko crveno, a čeljust mužjaka postaje groteskno iskrivljena i deformisana, dok zubi rastu. Toliko da ne može da zatvori usta. Kod mužjaka se pojavljuje i grba na leđima, koju nije imao kada je napustio okean. Na kraju veliki broj lososa stiže na mesto gde se baca ikra i gde su i sami bili rođeni na peskovitom dnu. Ženke odmah počinju da kopaju jame ili “spremišta” kako bi položile jajašca, odnosno ikru. To čine udarajući repom po peščanom dnu reke kako bi položile jajašca odnosno ikru. Kada položi određeni broj jajašca, kroz ritual mrešćenja sa mužjakom, koji oplodi tu ikru, ona otpliva malo uzvodno da bi opet položila jajašca. Peskom, koga je repom isterala praveći drugu jamu za jajašca, prekriva prvo “spremište”. Tokom nekoliko dana i noći rada i odmora, ženka iskopa više takvih jama i položi preko 3000 jajašaca, svaki put uz mužjaka koji stoji spreman da oplodi jajšaca, čim ih ona spusti. I tako, mužjak i ženka lososa u plameno crvenim odorama, klize jedno pored drugog u dvorskom ritualu iznad svog gnezda za mrešćenje, odnosno “spremišta”. Gonjen jednim od najsnažnijih nagona u prirodi, losos pronalazi svoj put, prelazeći ogromni Pacifik, izbegavajući ribare, boreći se sa rečnim tokom i skačući uz vodopade i prepreke koje mu je čovek postavio. Kada konačno stigne na odredište, u svoje rodne vode, i reprodukuje se, život polako ističe iz njega i losos umire. On je ispunio svoju misiju. Osigurao je da će se roditi novo pokolenje, koje će ponoviti ciklus. I to se čini iz godine u godinu, iz generacije u generaciju, po posebnom principu koji je priroda stvorila samo za losose.

*** Šta možemo da naučimo iz životne istorije lososa? Možemo da primetimo delovanje nekoliko osnovnih zakona prirode: 1. Priroda je svaku vrstu obdarila snažnim nagonom za produženjem sopstvene vrste, koji isključuje sve druge. 2. Priroda ima specifične i posebne programe koje je usadila u instikt svakog stvorenja, koje ono sledi tokom života kako bi donela sledeću generaciju. Ako iz nekih razloga, kao što su prirodne katastrofe ili slično, vrsta odstupi od tog programa, ona doživljava strašne gubitke. U nekim slučajevima, ukoliko nije u stanju da se nosi sa promenama koje su joj nametnute, vrsta izumire. 3. Smrt je prirodna posledica večnog lanca života, a prirodu nikada ne zanima očuvanje pojedinca već, samo očuvanje vrsta.

8

4. Procenat gubitka pre nego što vrsta dostigne fazu zrelosti, može da bude izuzetno visok, ali najjači, najzdraviji i najoprezniji preživljavaju da bi stvorili novu generaciju. Slabiji i manje agresivni otpadaju i ostaju pored puta. 5. Praktično čitav životni ciklus vrste protekne u preživljavanju i odrastanju do faze zrelosti. Kulminacija životnih napora dostiže svoj klimaks u reprodukovanju i stvaranju sledeće generacije, što predstavlja nastavljanje beskrajnog životnog lanca.

*** Ogroman broj stvorenja u prirodi su grabljivci, što znači da je osnovni način njihovog opstanka ubijanje i proždiranje drugih oblika života, pored biljaka. Pod ovu kategoriju u životinjskom carstvu možemo podvesti lavove, tigrove, vukove, kojote, leoparde, lisice i stotine drugih. U carstvu ptica imamo orlove, jastrebove, lešinare i mnoge druge. U svetu riba praktično svaka veća riba jede manju, a u mnogim slučajevima čak i izdanke sopstvene vrste. I sam čovek je u velikoj meri grabljivac, samom činjenicom da jede meso. On ubija stoku, ovce, svinje, živinu, ribe, divljač i jede životinjske i ptičje produkte kao što su kravlje mleko, živinska jaja itd. Međutim, čovek ne voli da o sebi misli kao o grabljivcu, pošto učestvuje u odgajanju većine životinja i ptica koje jede. Sve jedno, ovo ni na koji način ne menja činjenicu da je on grabljivac, da ubija i jede druga stvorenja iz prirode. Neke od nižih i inferiornih ljudskih vrsta, kao što su crnci iz Afrike, čak su i kanibali, pa se jedu međusobno. Sasvim različita od klase grabljivaca je grupa parazita. Većina njih, ali ne svi, nalaze se u svetu insekata. Imamo stvorenja kao što su komarci, vaške, buve, stenice, krpelji itd., koja žive na telima drugih bića i obično ih ne ubijaju, već do hrane dolaze tako što sisaju krv i životne sokove njihovih nesrećnih domaćina. Neki paraziti, kao što ćemo kasnije videti, postoje i u samoj ljudskoj vrsti. Sada želimo da pogledamo detaljnije dva grabljivca, jednog iz sveta ptica i jednog iz životinjskog carstva, da bismo videli kako se oni nose sa problemima opstanka i produžavanja vrste.

*** Orao je, svakako, jedna veličanstvena ptica. Amblem orla krasio je stegove herojskih rimskih legija, koje su svuda stizale, u antičko vreme. Znak orla ponosno je stajao i na stegovima i zastavama Hitlerove herojske Nemačke. Mnogi drugi narodi i države takođe su koristili orla kao simbol svog ponosa i moći. On je najplemenitiji među svim pticama koje su ikada raširile svoja krila preko azurnog neba. On je kralj među pticama. Zlatni orao je grabljivac. Stanište zlatnog orla prostire se gotovo preko cele Severne Amerike, velikog dela Azije i manjih delova Afrike i Evrope, uglavnom oko obala Mediterana. Kralj ptica, toliko slavljen u pričama i basnama, sada je vrsta koja iščezava, ili se bar jako smanjuje po broju. Jedna ozbiljna naučna studija o zlatnim orlovima kaže nam da je na severnoameričkom kontinentu preostalo svega oko 10.000 ovih ptica. Zlatni orao je jedan od najboljih lovaca u ptičjem carstvu, ali on mora da pretraži čak i do 100 kvadratnih milja da bi uhvatio plen i nahranio porodicu. Odrasla ptica dnevno pojede otprilike funtu mesa. U planinama Montane, na velikoj teritoriji, pobrojano je svega 18 parova orlova sa gnezdom, pa je izračunato da par prosečno zauzima teritoriju od oko 70 kvadratnih milja. Zlatni orao gnezdo pravi uvek na istoj teritoriji, a često i na istom mestu, iz sezone u sezonu. U studiji o orlovima u toj oblasti, iznosi se podatak da ženka orla obično snese dva jaja godišnje iz kojih se prosečno izleže 1,8 orlića. Od tih koji se izlegnu, 87% doživi da napusti gnezdo. Uprkos tome što je kralj ptica, orao se susreće sa mnogim pogibeljima. Pre nego što ojačaju da mogu da polete, mnogi orlići ispadnu iz gnezda koje je obično na velikoj visini. Najopasniji neprijatelj odraslog orla je sam čovek i mnogi orlovi budu ustreljeni, otrovani, a neke čak udare i kola. Šta više, polovinu od svih smrti orlova izazvao je čovek i to je glavni razlog današnjeg smanjenja njihove brojnosti. Orlovi se mnogo trude kako bi svoju porodicu snabdeli hranom koja joj je neophodna da preživi. Zečevi čine 37% njihove ishrane, dok pustinjski i planinski glodari čine još jednu trećinu. 9

Ostale ptice čine 12% ishrane. Preostalih 18% sastoji se od različitih životinja, među kojima može da bude i domaća ovca. Sve u svemu, jelovnik zlatnog orla iz ovog dela Montane sastoji se od 32 životinjske vrste i one se kreću od veverice do mladog jelena, od velike rogate sove do zmije zvečarke. Ptice obično biraju partnere za ceo život. Ali, ako jedno umre, preživeli bira novog saputnika. Šta može da se nauči iz kratke životne istorije zlatnog orla? Imamo ovde nekoliko dodatnih opservacija o delovanju prirodnih zakona. Jedna činjenica je očigledna: iako je kralj ptica, orlu nije garantovano da će uspeti u borbi za opstanak svoje vrste. Bela rasa, pre svega, treba da izvuče dobru pouku iz ove lekcije. Iako je orao odličan lovac, on mora da uloži puno napora kako bi prehranio i sebe i porodicu. Zapažamo još da ptica, poput prvih doseljenika, zaposeda određenu teritoriju koju smatra svojom. Ona zna koliki je minimum teritorije koji je potreban da bi se prehranila porodica i mladunčad. Kod orlova on iznosi 70 kvadratnih milja. Najvažnija lekcija koju možemo da naučimo od orla je da, uprkos tome što je odličan lovac, hrabar i odvažan borac, njegova vrsta iščezava sa lica zemlje zbog niske stope reproduktivnosti. Očigledno da čak ni njegovi izuzetni kvaliteti – oštro oko, velika krila, oštre kandže – nisu dovoljni. Da bi njegova vrsta preživela, orao mora da ima veću stopu reprodukcije. Mada je stopa smrtnosti mnogo veća kod lososa, on je mnogo bolji u razmnožavanju vrste, jer za razliku od ženke orla, koja izleže dva jaja, ženka lososa izleže 3000 jaja i odatle ima mnogo veći reproduktivni faktor. Zečevi, sa druge strane, imaju brojne neprijatelje – kojote, jazavce, jastrebove, orlove, zmije i gomilu drugih. Među njima je i čovek, koji je sigurno pobio hiljadu puta više zečeva nego orlova. Međutim, zečevi ipak, zahvaljujući svojoj izuzetnoj plodnosti, uspevaju da se izbore sa čovekom i svim ostalim prirodnim neprijateljima. Očigledno da opstanak vrste zahteva visok stepen plodnosti.

*** Kanadski šumski vuk je, takođe, grabljivac, ali u životinjskom carstvu. Veoma zanimljive zapise o njegovim običajima i načinu života ostavio nam je pisac i prirodnjak koji je boravio u Labradoru, u severnoj Kanadi, proučavajući populaciju vukova uopšte, a posebno jednu porodicu od tri odrasla vuka. Vukovi su veoma zanimljive životinje, ali ih mi često pogrešno razumemo. Oni nisu nomadi, lutalice, kako se veruje, već su životinje koje su nastanjene u velikim stalnim staništima. Prirodnjak o kome smo govorili otkrio je da pomenuta porodica, koja se sastoji od tri odrasla vuka, zaposeda teritoriju koju smatra svojom, a koja iznosi oko 100 kvadratnih milja. Granice su označili uriniranjem na određenim mestima, koja zaokružuju celu teritoriju. Jednom nedeljno, otprilike, oni obiđu porodičnu teritoriju i osveže granične oznake. Njihova teritorija graniči se sa dva druga vučja poseda, ali nije bilo znakova bilo kakavog neslaganja ili borbe oko granica i svaki klan je poštovao one druge. Ovo nam ponovo ukazuje da, čak i ptice poput orlova i životinje poput vukova, shvataju važnost posedovanja prostora i teritorije unutar koje tumaraju i love za porodicu, i shvataju koliki je minimum prostora potreban da bi se porodica prehranila. Vukovi se drže običaja i vode prilično regulisan život, iako nisu vezani za određen raspored, oni slede sasvim dobro isplanirane šeme. Mužjaci love noću, ali ostaju unutar granica svoje teritorije. Ženke obično ostaju u jazbini sa svojim vučićima, osim kratkih izleta, kada idu po vodu ili skriveno meso. Vukovi su monogami. Imaju samo jednog partnera i to je doživotno. Period parenja obično traje samo dve ili tri nedelje, u rano proleće. Dom im je jazbina i često generacije vukova koriste istu jazbinu u kojoj odgajaju svoje porodice. Tokom leta vukovi idu u lov na odraslog soba, obično najslabijeg u krdu ili mladog. U periodu kada sobovi odlaze na sever, vukovi se hrane miševima, vevericama i svime što uspeju da ulove.

10

Iako se na vukove obično gleda kao na zle i opasne životinje, oni su veoma privrženi svojoj porodici i puni ljubavi za nju. Izvanredno se brinu o svojim mladuncima. Lojalni su svojim partnerima i ostaju sa njima ceo život. Okot od četiri vučića je dobar prosek. Od vukova možemo da naučimo dve stvari: važnost zemlje i teritorije, i nepokolebljivu odanost sopstvenoj vrsti.

*** Jedno od najzanimljivijih malih stvorenja je medonosna pčela. Ona je veoma važna za ovu studiju zato što ima izuzetno organizovanu i visoko razvijenu socijalnu strukturu. Produktivnost i aktivnost, koje se odvijaju unutar košnice i izvan nje, su izuzetno zanimljive, gotovo zapanjujuće. Pčele i cveće su dva dela istog života, kao glava i pismo novčića. Ovaj neverovatni tim, koji se sastoji od insekata i biljke, usaglašen do zapanjujućeg stepena, predstavlja jednu od najdivnijih tvorevina prirode. Pčela je jedino biće koje leti, a koje je stvoreno da leteći nosi težak teret. Ona ima prostor za skladištenje tereta i dovoljno snage da prebacuje sirup, polen i med. I dok teretni avioni koje je stvorio čovek mogu da ponesu teret koji iznosi 25% težine aviona, dotle pčela može da ponese teret koji je gotovo 100% njene težine. Iako ima kratka krila na debeljuškastom telu i ne može da klizi kroz vazduh, ona sve jedno, može da se uzdiže, spušta ili da lebdi mirno u vazduhu. Njena kratka, široka krila pokreće se velikom brzinom, dok u vazduhu izvodi figuru koja podseća na osmicu. Kada napravi osmicu, pčela ili ide napred, ili ostaje da lebdi u vazduhu ispred cveta koga posmatra. Ova leteća mašina ima tri mesta u koja može da utovari teret. Jedno je rezervoar unutar nje same, koga puni usisavajući nektarov sirup iz dugačke cevčice unutar cveta. Druga dva su korpe na zadnjim nogama za nošenje polena. Pčela većinom nosi teret samo u jednom pravcu. Kada je napolju, potrebna joj je samo trunčica meda kao pogonsko gorivo, tek toliko da stigne na cilj, gde može naći prepune ostave meda i obnoviti gorivo. Med je toliko moćan, da trunčica, koja može da stane na vrh igle, okreće krila pčele za let od četvrt milje. Pčela je izuzetno društveno stvorenje. Košnica u kojoj živi je kao jedna jedinica, kao jedna životinja. Ima divan dom, sa redovima šestougaonih odaja izgrađenih od voska koji izgleda kao mermer. Mala košnica ima oko 20.000 pčela, košnica srednje veličine 75.000, dok velika ima čak 200.000 članova. Čitava košnica živi u jednom ritmu, kao jedno biće, jedan život. Jedna izuzetno velika pčela, koja živi u srcu košnice, proizvela je sve pčele u toj košnici. To je matica koja ropski radi i polaže između 1000 i 2000 jaja dnevno. Celokupan rad je veoma dobro organizovan. Pčelinju košnicu, koja se sastoji od saća i njegovih šestougaonih ćelija, grade mlađe pčele, koje su stare manje od sedamnaest dana i koje još nisu dosegle stadijum u razvoju kada mogu da lete. Medonosne pčele uživaju reputaciju dobrih arhitekata i graditelja zato što podižu mnogo redova malih odaja iste veličine, gde tri para zidova stoje jedni naspram drugih, tako da imaju šestougaon oblik. Bez tabli za crtanje, bez kompasa i lenjira, one završavaju posao i sve je dobro izmereno, čvrsto sagrađeno i veoma precizno. Zidovi ćelija imaju debljinu od jednog tristapedesetog dela inča. U košnici je samo jedna matica. Izuzimajući nekolicinu trutova koji oplođavaju maticu, sav preostali deo kolonije čine radnici. Ovi radnici stalno su u poslu, bilo da skupljaju hranu sa cveća, grade domove od voska, odlažu med ili prenose hranu unutar košnice. Matica je poseban izum. Ostale pčele toliko rade da nemaju vremena da prave potomke, pa je priroda izumela maticu koja se razlikuje od ostalih pčela i koja polaže jaja. Da bi se pčelinjak od mnogo hiljada pčela održavao u snazi i zdravlju, svakog dana mora da se rodi nekoliko hiljada novih malih pčela. I dok matica živi oko pet godina, pčele radnici žive svega 41 dan. Matica tako ima beskrajno puno posla da zamenjuje novim primercima one koji umiru. Većinu vremena provodi hodajući preko saća i ispuštajući jaja svakih nekoliko sekundi. Svako jaje upadne u jednu ćeliju. Njen posao zahteva toliko energije da ona mora uz sebe da ima pomoćnike koji je stalno hrane.

11

Kada je matica zauzeta polaganjem jaja, okružena je svitom od 22 pčele koje čine kraljevsku poslugu. Sve su okrenute ka matici i okružuju je kao prečage na točku. Njihov jedini posao je da hrane njeno pčelinje visočanstvo. Kada napune 12 dana zamenjuju ih mlade pčele, verovatno šest dana stare, jer hrana za maticu može da se pravi samo u ustima mladih pčela. Matica ima par dobrih krila, ali ih koristi samo dva puta u dugom životu; jednom da odleti na parenje, a drugi put kada sa rojem napušta košnicu da bi zasnovala novi dom. Ona ne može da polaže jaja pre nego što je u letu oplode trutovi. Tek onda se vraća u košnicu i počinje polaganje. Kada se trutovi vrate u košnicu tražeći med, radnici odbijaju da ih hrane i oni umiru od gladi. Nisu više potrebni životu kolonije i bivaju odbačeni. Pčele radnici ne provode noć među cvećem. Čekaju u košnici do izlaska sunca. Pošto ne znaju koji će cvetovi otvoriti tučkove i dati polenski nektar sledećeg jutra, niti gde se oni nalaze, ova inteligentna mala stvorenja ne šalju desetine hiljada svojih teretnjaka da lutaju unaokolo. Imaju svoje izviđače koji će obaviti osmatranje odmah, čim svane. Tuce pčela izleti iz košnice u različitim pravcima i osmotri okolinu. One lete oko košnice u sve širim krugovima. Ako je voćnjak sa jabukama, polje maka, bašta sa pasuljem ili graškom blizu, ili livada rascvetale deteline, u košnici nastaje veliko uzbuđenje i čitava armija biva spremna za poletanje u svega nekoliko minuta. Međutim, dešava se da je plen ponekad i udaljen. Izviđači moraju da pretraže milje i milje krajolika. Kada se vrati, izviđač će ostalima saopštiti koje su tačno vrste sveća otvorene, daće im upustva na koju stranu sveta treba da lete i koliko daleko do odredišta. Mnoga druga stvorenja mogu da komuniciraju, ali retko koje može da parira pčelama u jasnoći i u upotrebljivosti jezika koji su razvile i kojim komuniciraju međusobno. Često smo čuli izraz “marljiv kao pčela”, pa bismo želeli da uporedimo produktivnost i organizaciju kolonije pčela sa organizacijom i produktivnošću belog čoveka. Ako postoji nešto što bismo mogli da naučimo od prirode socijalnog ustrojstva košnice, onda je to sledeće: a) cela kolonija funkcioniše zbog svog organizovanog društvenog ustrojstva; b) da bi funkcionisala, kolonija mora da ima vođu, u ovom slučaju maticu i c) svako ima svoju posebnu ulogu u preživljavanju kolonije, a kada ta funkcija više nije od koristi (kao kod trutova), na takve se više ne troši hrana.

*** Sledeće veoma zanimljivo biće, koje je najbolji inženjer prirode u životinjskom carstvu, jeste dabar. Dabrovi su teški između 30 i 60 funti i dostižu dužinu od 43 inča, uključujući tu i njihov 16 inča širok, ravni, ljuskasti rep. Na zadnjim nogama imaju plovne kožice. Dabrovi žive u vodi i grade brane koje mogu da budu dugačke i po nekoliko stotina stopa, a visoke i do 15 stopa, praveći tako jezerca u kojima obitavaju i u kojima su zaštićeni od neprijatelja. Njihove kuće su velike građevine od grana oblepljenih blatom i imaju ulaze ispod vode. Dabrovi jedu koru i grančice drveta, posebno topole. Koru ljušte svojim velikim, oštrim sekutićima. Obično kopaju kanale, dugačke i po 2000 stopa, koji vode do njihovog jezerca i po kojima plutaju stabla drveća kojim se hrane. Poput pčela, dabrovi su takođe inženjeri i graditelji, i veoma produktivni mali radnici. Oni dokazuju da čovek nije jedini graditelj. Šta više, njihova sposobnost da pronađu i tačno izmere stabla, koja su im potrebna za građenje brane, a zatim i da ograde branu, prevazilazi, recimo, sposobnost afričkih domorodaca, čija plemena nikada nisu izgradila ni jednu jedinu branu. Štaviše, kuće koje grade dabrovi nisu ništa lošije od blatnih koliba koje grade domoroci džunglaških plemena u Africi.

*** Ove sposobnosti, koje pčele ispoljavaju gradeći košnice, saće i ćelije, i koje dabrovi imaju dok grade brane i kuće, utisnute su i utkane u njihove instikte, svojstvene su samo njima i potpuno njihove. One su primeri blistavog načina na koji je priroda svakom stvorenju dala jedinstveni, 12

ugrađeni instikt i programirala ga da ga sprovodi, neprestano, iz generacije u generaciju. Nije čudesno samo to što taj instikt, sa svim detaljnim informacijama koje sadrži, počiva u samim stvorenjima, već i što se sve te informacije prenose putem mikroskopski sitnih gena na beskonačan niz generacija. Priroda je zaista čarobna. Pčele nisu jedina stvorenja u prirodi čiji se život u zajednici vrti oko vođe. Ima mnogo životinja koje poseduju instikt stada, koje žive u grupama, a te grupe imaju određenog vođu. Vučji čopori imaju vođu koga slede. Krdo bizona obično sledi predvodnika koji utire put. Krdo divljih konja na zapadu najčešće predvodi pastuv koji se brine o svom stadu i motri na opasnost. Jato gusaka, koje leti zimi na jug, obično predvodi gusan koji određuje put. Princip vođe manifestuje se u životinjskom carstvu, u carstvu ptica i u svetu insekata, isto tako očigledno kao i u društvenoj strukturi ljudi. Priroda ga je tu usadila.

*** U prethodnom delu naveli smo primere nekoliko pojedinačnih vrsta, a dotakli smo se uopšteno još nekolicine. U nekoj vrsti sadržaja, prethodno iznesenog možemo izvući sledeće zaključke: 1. Univerzumom vladaju zakoni prirode. 2. Zakoni prirode su nepromenljivi, strogi i večni. 3. Zakoni prirode primenjuju se na živa bića isto tako čvrsto i neumitno kao i na nežive objekte. 4. I ljudska rasa je, takođe, tvorevina prirode. 5. Prirodu zanima samo opstanak vrste, a ne jedinke. 6. Preživljavaju samo one vrste koje mogu da se nose sa neprijateljskim okruženjem svih ostlaih i ostanu na svome ili napreduju. 7. Priroda stalno nastoji da usavrši vrste kroz zakon da “samo najsposobniji ostaju”. Ona nemilosrdno otpisuje, obično pre reprodukcije, sve koji ne odgovaraju, ili su slabi i bolesni. 8. Kroz borbu za opstanak vrsta priroda pokazuje da je potpuno lišena bilo kakve samilosti, morala ili osećanja za fer plej u odnosu na bilo koju vrstu. Jedino merilo je opstanak. 9. Priroda favorizuje i promoviše unutrašnje razdvajanje svake vrste i izaziva da se takve podvrste nadmeću međusobno. 10. Priroda mrko gleda na mongrelizaciju, ukrštanje ili mešanje rasa. Ona je svakoj vrsti i podvrsti podarila instiktivni nagon da se pari samo sa svojom vrstom. 11. Priroda je za svaku pojedinačnu vrstu razvila određenu šemu u njenom životnom ciklusu, koju ta vrsta mora da sledi. To se zove instikt i predstavlja veoma važan i vitalan deo u ispunjenju životnog ciklusa. Bilo kakva devijacija, umrtvljivanje ili otupljivanje instikata najčešće rezultira odumiranjem vrste. Bela rasa ovo treba posebno dobro da zapamti. 12. Ne samo da je priroda propisala poseban životni ciklus za svaku vrstu, već obično i određeni tip životne sredine za koju je vrsta vezana, pa tako na primer, riba može da živi samo u vodi, polarni medved samo na Artiku itd. 13. Priroda je potpuno nepristrasna kada dođe do pitanja koja će vrsta da opstane, jer je svaka prepuštena sama sebi, licem u lice sa neprijateljima. 14. Svaka vrsta je potuno indiferentna prema opstanku bilo koje druge vrste, a priroda nalaže svakoj vrsti da se širi i množi do granica svojih mogućnosti. Ljubav i nežnost rezervisani su samo za sopstvenu vrstu. 15. Ima mnogo vrsta koje shvataju važnost teritorije pa stoga i postavljaju granice koje ograničavaju minimum teritorije koja je potrebna za opstanak i odgajanje porodice. 16. Mnoge životinje, ptice, insekti i druge kategorije, imaju sasvim dobro razvijenu društvenu strukturu.

13

17. Princip vođe je usađen u instikte i njega poštuju mnoge vrste životinja, ptica i insekata, kao i ljudska rasa. 18. Jedna vrsta, recimo jato galubova, ponekad će voditi opšti rat protiv druge vrste, kao što su u ovom slučaju račići. Čopor vukova napada stado ovaca. 19. Međutim, bratoubilački ratovi unutar vrste nepoznati su u prirodi, osim, na žalost, kod nekih zaluđenih ljudskih vrsta. 20. Nigde u prirodnom okruženju snažnija, superiornija vrsta ne sputava sopstveni napredak i širenje iz popustljivosti prema slabijoj, inferiornoj rasi. Nema poređenja između jedne i druge vrste, samo borba na život i smrt. 21. Same vrste se stalno menjaju i evoluiraju već hiljadama godina. To se može znatno ubrzati putem ciljane selekcije, kao u slučaju odgajanja konja ili pasa. Neke vrste izumiru. Evoluiraju nove vrste. Ni jedna ne ostaje statična, ali se sve, uključujući ljudsku vrstu, stalno menjaju i evoluiraju. Evolucija je trajni proces. 22. Večna borba je cena osptanka. 23. Priroda je svakoj jedinki ugradila snažan prirodni instikt čiji je osnovni pokretač produženje sopstvene vrste. U taj instikt nalazi se kompletan plan za celu životnu šemu i razmnožavanje vrste, iz generacije u generaciju. Vrsta mora da sledi šemu utisnutu u instikt ili da izumre. 24. Na kraju, ali ne i najmanje važno, priroda jasno naznačava svoj plan da se svaka vrsta usavršava i da napreduje, ili će u protivnom biti nemilosrdno isključena iz postojanja.

*** Sa ovim osnovnim pravilima na umu, pravilima koja je odredila sama priroda, bacićemo novi pogled na sebe same. Videćemo kako se isti ovi zakoni neprekidno primenjuju i na ljudsku rasu uopšte, i na belu rasu pojedinčano. Ispitaćemo da li bela rasa poštuje zakone prirode ili ih krši; i konačno, da li je bela rasa, u ovoj fazi svoje istorije, u usponu ili na zalasku.

14

POGLAVLJE BR. 2

Bela rasa - najveće čudo prirode

U

koliko u ovom našem divnom svetu postoji jedna stvar koju treba čuvati, braniti i promovisati, onda je to bela rasa. Priroda je sa naklonošću gledala na belu rasu i obasipala je nežnom brigom tokom njenog razvoja. Od svih miliona živih bića koja su tokom proteklih eona nastanjivala lice ove planete, ni jedno nije uz rame beloj rasi. Priroda je svoju elitu obdarila obiljem inteligencije, kreativnosti, energije i produktivnosti, kao ni jednu drugu vrstu svih prošlih milenijuma. Bela rasa bila je graditelj sveta, tvorac gradova, trgovine i celih kontinenata. Beli čovek bio je jedini koji je stvarao civilizaciju, grčku civilizaciju kulture i lepote, i konačno, kada se oporavio od ozbiljnih udaraca koje mu je nanela nova semitska religija u mračnom Srednjem veku, izgradio je i veliku evropsku civilizaciju. Taj evropski beli čovek, kome je civilizacja u krvi i predstavlja njegovu sudbinu, prešao je zatim Atlantik i začeo novu civilizaciju na goloj, stenovitoj obali. Beli čovek je prodro na sever do Aljaske i na zapad do Kalifornije; on je učinio pristupačnijim trope i potčinio Arktik; zagospodario je afričkim savanama, naselio Australiju i zauzeo Kapije sveta na Suecu, Gibraltaru i u Panami. Bela rasa je dala ljude kao što su Kolombo, koji je preplovio nepoznati Atlantik, ili Magelana koji je prvi oplovio zemljinu kuglu. Ljude poput Mikelanđela, Leonarda da Vinčija, Rembranta, Velaskeza, Bernija, Rubensa, Rafaela i hiljade drugih genija koji su stvorili izuzetna, prelepa dela u oblasti slikarstva i skulpture; zatim genije kao što su Betoven, Bah, Vagner i Verdi – tvorci čarobne muzike; ljude kao što su Džems Vat, pronalazač parne mašine i Dajmler, tvorac motora sa unutrašnjim sagorevanjem, ljude poput genija proizvodnje Henrija Forda, pronalazača Tomasa Edisona i tako raskošnog genija na polju fizike i elektriciteta kakav je bio Nikola Tesla; književne velikane Šekspira, Getea i hiljade drugih genijalnih ljudi u oblasti matematike, hemije i fizike. Beli čovek je premrežio kontinente prugama, autostradama i dalekovodima. On je stvorio čudesni svet elektronike koristeći ga za telefon, radio i televiziju. Beli čovek je, upotrebljavajući plamen energije i svoje genijalnosti, poslao rakete na Mesec i ostavio trag svog stopala na drugom nebeskom telu. Briljantna dostignuća Bele rase beskrajna su i stalno se uvećavaju, čak i dok ispisujem ove redove. Sve što čovek treba da uradi jeste da prelista stranice neke enciklopedije i odmah će shvatiti veličinu dela belog čoveka kroz vekove. Koja druga rasa može makar da se približi ovom izvanrednom nizu kreativnosti, dostignuća i produktivnosti? Odgovor je: nijedna. Baš nijedna. Ni blizu. Štaviše, crni čovek iz Afrike nije došao ni do pronalaska točka. Da, beli čovek sa svojom urođenom i usađenom genijalnošću bio je taj koji je dao oblik svakoj vlasti, nasušni hleb svim drugim narodima, a pre svega velike ideale u svakom veku. Da, drugovi moji po rasi, mi smo ti koje je priroda posebno obdarila i odabrala da budemo elita koja vlada svetom. Priroda nas je izabrala da gospodarimo svetom i da ga činimo sve boljim i boljim. Predodređeni smo da budemo plodni, da se množimo i da naselimo celokupno gostoljubivo lice ove planete. To je manifest sudbine koji je odredila sama priroda. Mi, ljudi Bele rase, imamo toliko znamenito nasleđe i toliko slavnu istoriju, da svaki pripadnik treba da bude pun ponosa, samim tim što je njen deo. Svako od nas mora da se posveti velikoj misiji koju nam je priroda namenila a koja još nije ispunjena. Ta misija je da vladamo ovom planetom i da naselimo svaki njen gostoljubivi deo. Nije mi cilj da na ovih nekoliko stranica pretresam istoriju Bele rase, niti nameravam da dajem naučnu studiju o ljudskim rasama. Želim da ukažem svojim drugovima po rasi, da ih podsetim na nešto čega, na žalost, u ovom trenutku nisu svesni - na veličinu naše istorije i prošlosti i na planetarnu misiju koju nam je priroda spremila za budućnost. Hoću da, u kratkim crtama, predstavim opasnost koja nam sada preti i neprijatelje koji su rešeni da nas progutaju i unište. 15

Kada pogledamo izvore sveg našeg znanja, vidimo da jedine prave istine leže u prirodi i u njenim zakonima. Sve što znamo ukorenjeno je u prirodnim zakonima koji nas okružuju Beli čovek je taj koji ima neuporedivu sposobnost da posmatraa, da razume i da organizuje znanje koje je stekao otkrivši tek mali deo tajni prirode. Jedan od prvih značajnih zaključaka do kojih je došao jeste da priroda vlada po određenim zakonima. Zakoni prirode su nepromenjivi, čvrsti i nepopustivi. Oni su večni. Jedan od neumoljivih zakona prirode je da opstaju najspremniji. U prethodnom poglavlju smo videli da priroda neprestano teži da unapredi svaku vrstu tako što će je izdeliti na podvrste i onda nagnati te podvrste da se međusobno nadmeću. One koje ne mogu da izdrže to nadmetanje, tu borbu, ostaju pored puta i padaju u večni zaborav. Nadmoćni napreduju i množe se. Nigde u prirodi ne možemo da vidimo da se superiorni povlače pred inferiornima, niti možemo da primetimo da nadmoćni milosrdno pokušavaju da pomognu održanje ili podizanje inferiorne rase. Priroda očigledno želi razdvajanje unutar vrsta. Na primer, ako zavirimo u svet ptica, videćemo da su kolibri izdeljeni u nekih 230 različitih vrsta, vrapci u 263 vrste, carići u više od 60 vrsta, itd. U životinjskom carstvu isti fenomen se otvara pred našim očima. Koju god vrstu da pogledamo, bili to miševi, zečevi ili mačke u prirodnom okruženju otkrivamo da su razdvojene na desetine različitih vrsta, i da svaka prati sopstvenu šemu za preživljavanje i razmnožavanje, boreći se sa svojim podvrstama i ostalim stvorenjima na zemlji. Svaka ima posebne načine zaštite, parenja i razmnožavanja. Svaka ima svoje prirodne neprijatelje. Čovek je takođe kreacija prirode i prirodno stvorenje. I njega je priroda obdarila posebnim programom za preživljavanje i razmnožavanje. I on ima svoje prirodne neprijatelje. Neumitna i hladna činjenica je da su najsmrtonosniji neprijatelji belog čoveka druge ljudske vrste kao što su Jevreji i ostale obojene rase. Primećujemo dalje da se prioda gnuša mešanja rasa i njihovog kvarenja. Nigde u carstvu prirode ne možemo da nađemo bratimljenje ili mešanje različitih vrsta, niti vidimo da se spajaju i mešaju svoje gene. Naprotiv, vidimo da se podvrste ne ukrštaju i ne mešaju, iako žive, recimo, u istoj šumi ili istom okruženju. Na primer, nećemo naći vrane, koje su ptice, da se mešaju sa belim čapljama, koje su takođe ptice. Nećemo naći čak ni jednu od 60 vrsta carića kako se meša sa drugom vrstom od tih 60 vrsta, niti ćemo naići na mešanje među različitim podvrstama, recimo, sojke. Na primer, plava sojka se neće pariti sa sivom sojkom ili meksičkom sojkom, niti sa zelenom sojkom. Da ovo nije jedan od najvažnijih ciljeva i zakona prirode, vrlo brzo bi se sve podvrste izmešale u jedan tip ptice, a sve ribe, hiljade i hiljade vrsta, smešale bi se u jednu jedinu vrstu. Tada ne bi bilo divnih sojki, crvendaća ili prekrasnih malih kolibrija, niti zanosnih ševa. Ne, suri medved i grizli mogu da žive u istoj šumi, ali se oni ne druže jedan sa drugim, ne prave zajednice, ne mešaju se i ne pare međusobno. Ovo je jedan od neumitnih zakona prirode. Priroda se gnuša kopilana i obično ih kažnjava izumiranjem. I ljudske vrste takođe su obdarene prirodnim instiktom da se razdvajaju, pare i socijalizuju samo unutar svojih uskih podvrsta. Svaka ima prirodni instikt da čuva svoju vrstu štiteći je, boreći se za nju i braneći je od svih drugih rasa koje smatra neprijateljima sopstvene rase. Uprkos svejevrejske propagande kojom smo preplavljeni, taj instikt još uvek postoji. Sva ta lažljiva, neprirodna, propaganda može da lepi gomile uvredljivih izraza, kao što su rasista ili licemer, na svoje žrtve, no ostaje činjenica da Bela rasa bira da živi, druži se i ženi unutar svoje rase, kineska unutar svoje, crna unutar svoje itd. Međutim, činjenica da je pukla linija koja je razdvajala različite boje kože i da se odigrava mešanje rasa, predstavlja najveće sagrešenje protiv prirode. To je neprirodno i neće proći dobro, a priroda će izvršiti odmazdu nad onima koji su prekršili njene zakone. Na žalost, Bela rasa, koja najviše ima da izgubi, u svojoj istoriji bila je kriminalno nepažljiva u čuvanju svojih gena koji su najdragoceniji poklon koji je priroda podarila i dok je bila blistava i briljantna razumevanju zakona fizike, botanike, zoologije i tehnologije, dotle je Bela rasa iz nekog čudnog razloga bila zločinački slepa i nemarna u primeni zakona genetike na očuvanju i produženju sopstvene vrste. I dok beli čovek ponosno radi na očuvanju čistokrvnih rasa konja, pasa 16

i mačaka, čudno je slep kada je u pitanju očuvanje njegove sopstvene rase. Izgleda da još nije u potpunosti shvatio da priroda uvek gasi one oblike života koji odbijaju da se pokore njenim zakonima. U dvadesetom veku pitanje rase postaje izuzetno jasno i značajno. Uskoro neće biti moguće zamutiti ga semantikom ili ekonomskim teorijama, marksističkim žargonom ili humanitarnim đubretom, “religioznim” dvosmislicama. Ovo pitanje će uskoro biti toliko jasno da će konačni izbor biti sasvim očigledan. Međutim, dok se ovo piše, većina belih ljudi u Americi i drugde, još uvek je tragično zbunjena i žalosno zavedena. Izgleda da ih je pogodilo čudno slepilo kada su rase u pitanju, slepilo koje je zločinački umobolno. Cilj sledećih nekoliko stranica ove knjige je da ponudi kratki uvid u istoriju belog čoveka i osvetli zločine i greške koje je on činio ne čuvajući čistotu svoje krvi. Opasno je davati predviđanja o budućnosti kada je istorija u pitanju, a to se posebno odnosi na sve što se tiče Bele rase. Uprkos svim mračnim i pogrešnim idejama o rasi, koje se usađuju u umove gomili, i uprkos svim obmanama koje danas preovlađuju, ja ću ipak dati sledeće predviđanje. Bela rasa će se ili pokrenuti i ujediniti u bliskoj budućnosti, i prihvatiti stratešku ideju da mora da osvoji svet za svoj narod, ili će biti bedno i nemilosrdno uništena od obojenih naroda u svetu. Mi sada moramo ovu planetu da načinimo večno sigurnom za našu rasu ili da nestanemo. Moramo da naselimo sve kontinente našima ili da budemo pregažena rasa od inferiornih obojenih rasa. Jedna od istina savremene istorije je činjenica da belci, koji najmanje znaju o crncima i imaju najmanje kontakata sa njima, uvek gaje neku nerazumnu mržnju prema onim belcima koji su prinuđeni na dodir sa crncima. Takvo bezumlje prema sopstvenoj beloj braći je neprirodno, suprotno svim najdubljim instiktima i veštački posađeno đavolski lukavom propagandom perfidnog Jevrejina. Nesumnjivo najteža prepreka u borbi belog čoveka za spas od uništenja i mešanja sa obojenim rasama jeste čudno i izopačeno ponašanje belog čoveka prema sebi samome. Glavni problem nije nadvladati Jevreje ili crnce, već je isključivo stvar da se ispravi način razmišljanja belog čoveka.

*** U celoj ovoj knjizi koristiću termin “Bela rasa”, i to zbog valjanog razloga. Potpuno sam svestan činjenice da su razni antropolozi delili, izdelili. kalsifikovali i reklasifikovali Belu rasu na mnoge grane i ogranke. Potpuno sam svestan nekih arbitrarnih, velikih podela na arijevski ili nordijski, mediteranski i alpski tip. Zatim su ovi tipovi izdeljeni u mnoge ogranke i mešovite tipove. Svu tu prepirku namerno izbegavam kao kugu. Razgovarati ovde o antropološkim podelama i granama, značilo bi upasti u lukavu jevrejsku zamku. Čak i korišćenje reči arijevski ili nordijski u ovoj knjizi doprinelo bi podeli. Nije zamisao ove knjige da beli ljudi počnu međusobno da se prepiru, već da se cela Bela rasa ujedini u borbi protiv obojenih rasa uopšte, a Jevreja posebno. Zbog toga je termin Bela rasa dovoljno širok da obuhvati sve dobre pripadnike naše rase, bez cepidlačenja koja je grana bolja ili ko gde pripada. Svestan sam da unutar Bele rase postoje neki izmešani okrajci. Ona ima mnogo mešavina u okviru svojih unutrašnjih grupa, jer se nordijski tip mešao sa alpskim, alpski sa mediteranskim itd. Međutim, nema nikakve svrhe diferencirati i stvarati kastinski sistem unutar same Bele rase. Naprotiv, bilo bi razorno i pogubno. Čak bi i termin arijevski bio štetan za našu veru, jer je i on pogrešno shvaćen među najširom populacijom Bele rase. Za većinu Amerikanaca ovaj termin bio bi (mada netačno) vezan samo za Nemce, za nešto što je pripadalo Hitlerovom pokretu. Iako je Hitler nesumnjivo bio veliki beli lider, ovaj termin bi, svejedno, pre bio prepreka nego pomoć u ujedinjavanju Bele rase i promovisanju naše nove religije. Naš prvi cilj u ovoj borbi jeste, i mora da bude, ujedinjenje belih ljudi i korigovanje njihovog razmišljanja. Ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od sveg preostalog sveta zajedno. Kada jednom to učinimo, jevrejski i crnački problem rešiće se sam od sebe. Kada jednom preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke, tada možemo da nastavimo sa razumnim programima za napredak i uzdizanje naše rase. To se može obaviti lako, bez prisilnih 17

metoda. To ćemo postići podsticanjem i ohrabrivanjem na reprodukciju boljih elemenata unutar Bele rase, a obeshrabrivanjem lošijih elemenata. Kao što je detaljnije objašnjeno u dvanaestoj zapovesti ovo se lako može učiniti putem obrazovanja, finansijskog podsticanja, religijskog verovanja i nekoliko drugih metoda, bez potrebe da se koristi prinuda. U svakom slučaju, da bismo ujedinili Belu rasu i dobili predstojeću bitku protiv Jevreja i obojenih, prvo moramo da je pokrenemo. Moramo da se ujedinimo i organizujemo. Iz tog razloga će se termin “Bela rasa” koristiti u ovoj knjizi i u našoj religiji. Na ovoj širokoj osnovi možemo da ujedinimo sve dobre pripadnike naše rase, mesto da ih delimo i rasparčavamo zbunjujućim i svadljivim tehničkim terminima. Postavivši ova osnovna pravila, kratko ćemo se osvrnuti na istoriju naše rase i videti šta iz nje možemo da naučimo. Nadamo se da će to možda sprečiti da se u budućnosti ponove strašne greške koje smo napravili u prošlosti.

*** Gledajući dugu istoriju Bele rase i belih civilizacija u kontaktu sa obojenim rasama, posebno negroidnim, vidimo da nam se iste lekcije stalno vraćaju u lice: prvo, da je rasna destrukcija Bele rase nezaobilazna kad god postoji znatnije prisustvo obojene rase u njenoj sredini, i drugo, da sama civilizacija nikada ne preživi uništenje Bele rase, čak ni tamo gde je postojala hiljadama godina. Ovo je, ukratko, suština najvećeg problema sa kojim se Bela rasa ikada suočila i sa kojim se i danas suočava. Danas, pred nama, više nego ikada pre, zbog rastuće brzine odvijanja stvari, stoji izbor koji nam je predstavljen u kratkim i odlučnim crtama: naime, ili nastavljanje našeg sadašnjeg ljudskog nivoa uz mogućnost dalje evolucije do čak viših nivoa, ili, sa druge strane, zaostajanje, vraćanje unazad, mešanje rasa i konačno, potpuno propadanje. U stvari, za belog čoveka to propadanje nikako ne bi bilo sporo, postepeno vraćanje unazad, već bi se sve završilo strašnim masakrom, pred kojim bi pokolj 20.000.000 belih Rusa, koji su izvršili Jevreji, izbledeo kao beznačajan. Jedna stvar je sigurna. Bela rasa će se uskoro ujediniti i boriti za svoj opstanak ili će biti istrebljena. Ovo je izvesnost od koje beli čovek ne može da pobegne – Jevrejin je isuviše dobro obavio posao potpaljivanja obojenih rasa sveta protiv Bele rase, tako da one samo čekaju vreme i priliku da otpočnu veliko ubijanje. Medison Grent, u svom klasičnom delu “Odlaženje velike rase”, na sledeći način izražava svoje mišljenje o rasnoj situaciji u Americi: “Ako dve rase žele da sačuvaju svoju čistotu, one ne mogu da nastave da žive jedna uz drugu, i to je problem od koga se ne može pobeći.” Aleksis de Tokvil je to izrazio na ovaj način: “Postoje dve alternative za budućnost crnaca i belih. Oni moraju ili da se potpuno rastave, ili da se potpuno izmešaju.” Jevreji su zločinački, namerno, pogrešno interpretirali čuvenu rečenicu Tomasa Džefersona, objavljujući uvek samo polovinu, a izostavljajući ostatak, pa čak i na spomeniku Džefersonu u Vašingtonu. Evo šta je rekao Džeferson: “Ništa nije sigurnije zapisano u knjizi sudbine nego da ovi narodi treba da budu slobodni; niti je manje sigurno da dve rase, jednako slobodne, ne mogu da žive pod jednom vlašću.” Drugi deo jevrejska štampa prećutkuje. Istorija sveta je beskrajna priča rasnih pomirenja i migracija. Velika lutanja naroda su potka istorije. Ta činjenica se odnosi na istoriju, kao i na praistoriju. Nas, međutim, ne zanimaju posebno seobe Turaka ili Mađara, niti su Indijanci prešli Beringov moreuz da bi naselili Ameriku. Nas prvenstveno zanima istorija Bele rase, istorija civilizacija koje je ona osnivala širom sveta, i neuspeh koji su beli ljudi doživeli u očuvanju čistote svoje krvi. Interesuje nas kako je poklekao i oslabio beli čovek među inferiornim rasama koje je osvojio i delom civilizovao; kako je izgubio svoj identitet, svoju kulturu i, naravno, kako je izgubio civilizacije koje je stvorio. Bela rasa je osvojila i civilizovala Indiju, Persiju i Grčku. To je dobro poznato. Ništa manje nije poznata činjenica da je osvojila japanska ostrva i tamo uspostavila civilizaciju, a prodrla je i Kinu, pa je i tamo začela veliku civilizaciju, pre nekih 4.000 godina. 18

*** Sada ćemo da pogledamo prvu veliku belu civilizaciju u toj kolevki civilizacija, delti Nila. Tamo je, zahvaljujući neobičnim klimatskim uslovima i peskom Nila sačuvano toliko predmeta i arheološkog blaga, da istorija Egipta može da se čita kao otvorena knjiga, koja seže unazad čak 6.000 godina. Štaviše, Egipat pruža klasičnu istorijsku lekciju nama koji proučavamo kontakte između energične Bele rase koja stvara kulturu, i negroidnih masa koje su živele južno od Egipćana i sa kojima su se mešale. Od vremena stvaranja carstva u Gornjem i Donjem Egiptu, koje je izveo Menes (3400. p.n.e.), do konačnog pada i rušenja carstva faraona, proteže se period od oko 3.000 godina i on je podeljen na nekih trideset dinastija. Od stupanja Menesa, kao prvog faraona, na tron Egipta, negde oko 3400. p.n.e., i uspinjanja Teharke, mulata, na taj presto, 668. godine p.n.e., pred našim očima se odvija istorija države koja se kretala u rasponu od prvih vrhunaca, preko sporog opadanja do konačne stagnacije, od koje se nikad nije oporavila. Stupanje na presto Tuharke možemo smatrati konačnom smrću egipatske civilizacije. Međutim, ova bela civilizacija ipak je trajala 3000 godina, a to je dugo vreme. Iz ovog razdoblja mnogo možemo da naučimo o genijalnosti belog čoveka i o posledicama trovanja njegove krvi, koje se događa kada je u kontaktu sa negroidnom rasom. Iz toka ove drevne civilizacije vidimo da su njena najveća dostignuća nastala u ranim vekovima, to jest, kada je Bela rasa još uvek bila čista. Period opadanja bio je dug. Domoroci su izgubili inicijativu i genijalnost. Kada su se pojavili Asirci, Egipćani su bili u stanju da pruže samo slab otpor. Ovu situaciju najbolje ćemo razumeti ako shvatimo činjenicu da egipatska civilizacija nije nasilno zbačena. Bila je mongrelizovana i propadala je kao trula jabuka. Neprilike su bile unutrašnje prirode. Bilo je to trovanje krvi putem mešanja sa crncima. Još u četrdeset trećem veku p.n.e., ljudi iz delte, koji su bili beli, otkrili su da godina traje 365 dana, pa su napravili takav kalendar. Civilizacija u delti nas je, dakle, snabdela najranijim zabeleženim datumima u istoriji sveta. To se dogodilo u severnom kraljevstvu regiona delte Nila koje je najudaljenije od Nubijaca na jugu, a u bliskom kontaktu sa ostalim belim narodima severne Afrike i Male Azije, koji su bili najrazvijeniji. U vreme stvaranja Gornjeg i Donjeg kraljevstva, pod Menesom, 3400 godina p.n.e., širila su se carstva na severu i jugu. Brestid u svojoj “Istoriji Egipta” kaže da je Menes, prvi faraon “uperio svoje oružje na jug, protiv Nubije, koja se tada proširila ispod prvog katarakta, na sever, čak do Edfuove nome i izgradio branu iznad grada Memfisa kako bi skrenuo vode Nila i dobio više prostora za taj grad. Močvarna zemlja delte bila je kultivisana još pre stvaranja dva kraljevstva, a plodna zemlja omogućila je brzi rast stanovništva.” Vidimo, dakle, da je prvi faraon vladao narodom koji je već bio u stanju da skrene vode Nila, kultiviše močvarno tlo delte i vodi rat protiv negroidnih naroda Nubije. Kao dodatak ovim dostignućima, zna se da je narod pod prvim faraonom koristio ne samo hijeroglife, već i pisane tekstove tako da mu se u zaslugu može pripisati i pronalazak prvih slovnih znakova, najmanje 2500 godina pre ostalih naroda. Druga dinastija podigla je hramove od kamena. Namar, jedan od ranih vladara, zarobio je 120.000 Libijaca i njihovih stada “1.420.000 sitne i 4.000 grla krupne stoke.” Postoje dokazi da su vladari tog doba održavali diplomatske odnose sa udaljenim narodima, a da su postojale trgovačke veze sa narodima severnog Mediterana u 4. milenijuma p.n.e. Period od treće, pa zaključno sa šestom dinastijom, poznat je kao Staro carstvo i proteže se od 2928. do 2476. godine p.n.e. Na polju religije, uprave, društva, proizvodnje, umetnosti, Staro carstvo se pojavljuje kao period sa izuzetno dobro ustrojenom državom, snažnim razvojem kulture, fizičke i duhovne koja je bila superiorna u odnosu na kulture sledećih dinastija. Egipćani su bili religiozan narod koji je u ta davna vremena verovao u vasksenje tela posle smrti i u besmrtnost duše. Oziris je bio njihov bog mrtvih, “Kralj uzvišenih”. O pravednom čoveku govorili su sledeće: “Dok Oziris živi i on će živeti; kako Oziris nije umro ni on neće umreti; kako

19

Oziris nije nestao, ni on neće nestati.” Verovali su da pobožan čovek vodi preminule u zemlju uzvišenih, ali da će primiti samo one za koje može da se kaže: “Nema zla koje je učinio.” Ovo je najstariji zapis jednog teksta po kome se određuje život posle smrti, na osnovu moralnih kvaliteta za života. Obožavanje životinja koje se obično vezuje za drevni Egipat, kao kult je nastalo kasnije, kada je počelo opadanje nacije, jer je bilo sve više mešanja sa crncima. Ovo je dovelo do propadanja religije, što se više išlo ka tragičnom završetku istorije Egipta. Drevni Egipćani nisu bili visoko razvijeni samo po duhovnom ustrojstvu, već su dostigli iznenađujuće visok nivo i u društvenoj i materijalnoj kulturi. U kući je žena, u svakom pogledu, bila jednaka sa mužem i prema njoj se tako i postupalo. Ljubav među braćom i sestrama i poslušnost prema roditeljima bila je deo religijske obuke svih mladih. Omiljeni natpis na grobu bio je: “Ja sam onaj koji je voleo oca, poštovao majku, koga su volela njegova braća i sestre.” Verovatno najveće dostignuće starih Egipćana bilo je korišćenje metalnih alatki, koje seže tako daleko u prošlost da pojedini autoriteti tvrde da su Egipćani i otpočeli metalno doba. Ovaj korak u istoriji čovečananstva teško da može da se preceni. Pre pronalaska metalnih delova, alati korišćeni u zanatstvu i umetnosti bili su napravljeni od kamena, trske ili kostiju. To je znatno ograničavalo napredak svih naroda. Upotrebom metala, međutim, proizvodnja je ubrzano počela da se razvija, kao i umetnost. Egiptu, dakle, dugujemo jako mnogo zbog njegovog doprinosa razvoju čovečanstva. Pronalazak obrade metala svakako nije najmanji od tih dugova. Kada se u Egipćanima probudio kreativni genije i svest o njihovom građevinskom talentu, poželeli su još veće trijumfe. Dinastije su sledile jedna drugu, faraoni vladali i umirali. A onda su ovi snažni pojedinci rešili da podignu besmrtne spomenike koji će govoriti o njihovoj moći. Želja da se živi i u očima potomaka našla je izraza u grobnicama u obliku piramide. Svaki sledeći faraon je, videvši grobnice svojih prethodnika, želeo da ostavi još snažniji utisak o svojoj slavi i moći, gradeći uvek veće piramide. Tako je uvedena era moćnih piramida. One su nesumnjivo najočitiji dokaz egipatske veličine. Isto tako nam govore o sposobnosti graditelja da planiraju i predviđaju, kao i o organizacijskoj moći faraona koji su sve dovodili do perfekcije. Moć ovih belih civilizatora Egipta mora da nas impresionira na prvi pogled. Čoser, prvi faraon Starog carstva (2980. do 1475. g.p.n.e.) za svoju prestonicu izabrao je Memfis. U Starom carstvu umetnost i mehanika su dostigle fantastičan nivo, koji kasnije nije prevaziđen. Za vreme Čosera, kao i Mensena, egipatski uticaj se širio i na mulatska plemena Nubije. Za Čoserove vladavine Egipćani su osvojili i primili buntovna negroidna plemena severne Nubije, pa je tako omogućena mirna plovodba Nilom, 75 milja južno od prvog katarakta. Od Menesa do Čosera prošlo je više od 400 godina. U ta četiri veka južna granica je samo malo proširena. Sesostris III, iz dvanaeste dinastije, koji je stupio na presto 1877. g. p.n.e., završio je osvajanje Nubije. Između Menesa i Sesostrisa III prostire se period od 1500 godina. Ovo nam svedoči o sporom osvajanju i apsorbovanju negroida na jugu Egipta, što svakako treba da privuče našu pažnju. Ti vekovi se poklapaju sa periodom veličine Egipta. Egipat je tada još bio beo. Pre Čosera faraonske grobnice su pravljene od cigala, sušenih na suncu. Međutim, Čoser je, želeći trajniji spomenik, sebi sagradio stepenastu piramidu od kamena visoku 195 stopa. Tako je postao prvi graditelj piramida. Kasniji vladari ove dinastije sagradili su Dašurovu piramidu i Sneferovu piramidu, a poslednji faraon je izgradio i brodove dugačke čak 170 stopa, za saobraćaj po Nilu. Turisti koji danas posećuju Egipat doživeće na mestu drevne Gize, na suprotnoj obali Nila od današnjeg Kaira, prvi pogled na veličinu i moć iščezle civilizacije. Tu će, pored ostalog, videti veliku piramidu koju je podigao Kufu (Keops). Da bismo mogli pravilno da ocenimo koliko snažna i sposobna mora da je bila organizacija Kufuove vlasti, treba da znamo činjenicu da se piramida sastoji od 2.300.000 kamenih blokova, od kojih svaki teži u proseku, po dve i po tone. Skulptura Starog carstva predstavlja najveći domet tehničke veštine i može se porediti sa radovima savremenih umetnika. Egipat je na kraju četvrtog milenijuma stare ere rešio fundamentalne probleme velike arhitekture, razvivši, uz rafinirani umetnički ukus i vrhunsku tehničku veštinu, odnose u prostoru. Visoko razvijena bila je i umetnost tkanja. Toliko da njihove 20

tkanine i danas predstavljaju čudo za posmatrača. Zlatari su bili u stanju da naprave najkomplikovanije ornamente, od kojih su mnogi sačuvani i do današnjeg dana. Kako se približavao kraj Starog carstva, oko 2475.g. p. n. e., počeli su da se javljaju pokazatelji slabljenja centralne vlasti, no egipatska kultura nije poklekla. Rasa je viša od politike, religije ili umetnosti. To su samo izrazi rase. Šesta dinastija, poslednja u Starom carstvu, vodila je spoljnu politiku sa pojačanom žestinom. Crna plemena sa juga bila su prinuđena da daju kvote vojnika za egipatsku vojsku, a korišćenje ovih mobilisanih trupa protiv egipatskih belih suseda, sa kojima su bili u ratu, predstavlja jednu bljutavu epohu u istoriji kontakta rasa. Nekreativne crne rase, sa sopstvenim resursima za rat ili mir, predstavljaju beznačajnog protivnika za belog čoveka. Ali naoružane pronalascima belog čoveka, pretvaraju se u respektabilne borce, jer na taj način dosežu nivo koji im evolucija nije omogućila, ali i uticaj koji ne mogu da održe. Faraonova upotreba velikog broja crnih trupa protiv neprijatelja Egipta ima mnogo veza sa konačnim propadanjem egipatske civilizacije. Tu je ležalo seme koje je dovelo do konačnog sloma. Preskočićemo 1000 godina istorije Egipta u pokušaju da rasvetlimo egipatsko-crnački problem. To nas dovodi, otprilike, u godinu 1500. p. n. e. Zapanjujuće je što otkrivamo da politika egipatskog carstva tog vremena nije bila značajno različita od politike belih nacija koje danas vladaju Afrikom. Egipatski hramovi su se do tada raširili po svim većim gradovima i u njima su obožavani egipatski bogovi. Nubijske zanatlije su naučile tajnu egipatske umetnosti i svuda na gornjem Nilu, koji je bio crnačka teritorija, varvarstvo je primilo pečat egipatske kulture. Međutim, domorodačkim poglavicama, koje su bile pod nadzorom vice – kraljeva, bilo je dozvoljeno da zadrže svoje titule i počasti, a nema sumnje da im je ostavljena makar i počasna uloga u sistemu vlasti. Godišnje posete vice-kralja Tebe, koji je bio crnac, i uručivanje danka iz svih zemalja, postale su dugotrajni običaj u Egiptu. Postepeno raslojavanje bele kulture i upotreba lokalnih poglavica pod upravom belih kolonijalnih guvernera, bila je karakteristična za prvi pokušaj donošenja civilizacije u negroidnu Afriku, a i danas je to način savremenih belih nacija. Najraniji period egipatske istorije otkriva nam da je samo na jugu Egipta postojala mala negroidna grupa mešanaca u populaciji, a da su cvetale umetnost, kultura i civilizacija. Za period koji sada posmatramo, dakle, oko 1500. g. p. n. e., nemamo tačne podatke o procentu crne krvi među stanovništvom. Međutim, pošto su Egipćani često išli na jug, a južni narodi stalno dolazili u Egipat, najverovatnije je da belci više nisu predstavljali ni polovinu populacije južnog dela Egipta. Mešanje krvi je, van svake sumnje, bilo neminovna posledica dugotrajnog kontakta rasa. Još od praistorijskih vremena crnci su prodirali u zemlju. Hiljade njih došli su kao vojnici faraona iz starih vremena. Bezbroj njih su kao robovi – od toga su mnogi bili deo danka koje su plaćale južne provincije, a ostalo su predstavljali ratni zarobljenici. Veliki broj onih koji su dovedeni na prisilan rad ostao je u Egiptu, iako ih na to nisu prisiljavale egipatske vlasti, jer su videli da im je bolje nego kod kuće. Egipćani nisu bili baš potpuno nesvesni degenerativnog uticaja crnaca unutar civilizacije. Pojedini faroni pokušavali su da spreče mongrealizaciju Egipta ograničavanjem priliva crnaca, pa je to išlo dotle da je useljenicima pretila smrtna kazna. Ali, crnac je bio poslušan, uslužan radnik i vojnik, pa su te karakteristike zavarale mnoge manje prosvećene faraone. I tako su oni nastavili da dolaze vekovima; ne silom oružja i u bojnom poretku, već kao potčinjeni i porobljeni narod. Sa posledicama ove mongrelizacije stižemo sada do kraja niza. Uspon Teharke, mulata, na presto nekada ponosnog Egipta, u 25. dinastiji 688. g. p. n. e. značio je u praktičnom smislu kraj egipatske civilizacije. Teharkina majka bila je žena iz Nubije, a njegov lik koji je sačuvan na skulpturama iz tog doba, nepogrešivo pokazuje negroidne karakteristike. Kada je mulat nasledio tron nekada moćnog faraona, njegova sestra postala je vrhovna sveštenica egiptaske religije, koja je prethodnih vekova mnogo izgubila na smislu, toliko da je mulatova majka iz Nubije postala carica majka, pred kojom su se svi klanjali. U vremenu, koje je prethodilo usponu mulata Teharke na presto, egipatska civilizacija je stagnirala, dok su dinastije posle Teharke nametali stranci koji su na taj način lako osvojili Egipat.

21

I tako se tragično završava jedna nekada ponosna i divna civilizacija. Iz degeneracije i propadanja Egipta treba da naučimo mnoge lekcije – lekcije koje očigledno nisu prodrle u naše umove ni do dana današnjeg. Ipak, lekcije su jasne i jednostavne. Jedna od njih je da civilizacije mogu da žive hiljadama godina. Štaviše, nema razloga da ne žive večno, samo ukoliko krv njenih osnivača ostane čista i nezagađena. Drugo, bez obzira kakvi građanski i religijski zakoni bili uvedeni, već samo prisustvo crne rase u kontaktu sa Belom rasom, dovešće do mongrealizacije, koja će neminovno rezultirati razaranjem i propadanjem civilizacije. Takođe vidimo da crnac, koji je poslušan i prijemčiv rob, predstavlja iskušenje za agresivne ali kratkovidne bele gospodare koji ne mogu da odole a da ga ne koriste kao jeftinu radnu snagu. I to je upravo karakteristika crnca – da izgleda kao krotak i poslušan rob – koja ga je načinila smrtonosnim osvjačem Bele rase gde god je ovaj otrov zgodno, ali kratkovidno upotrebljen. Moramo takođe da naučimo da nikakvo nametanje građanskih zakona, ili društvenih tabua, verskih praksi ili bilo kojih drugih koje su do sada primenjivane u istoriji čovečanstva, nije bilo u stanju da spreči kvarenje bele rase kada je imala crnu, nekreativnu rasu u svojoj sredini. Sasvim uspešno bismo mogli da sumiramo celokupnu pouku egipatske civilizacije, kazavši da nema drugog načina na svetu kojim možemo da se spasemo od uništenja koje donosi crna rasna kuga, sem da je proteramo daleko od naših obala, što brže možemo. Za beli narod u Americi lekcija je izuzetno jasna – štaviše, vrišti do nebesa: moramo poslati crnčuge izvan naše sredine, nazad u Afriku, što je pre moguće.

22

POGLAVLJE BR. 3

Lekcije iz laboratorije u Indiji

D

ok je egipatska civilizacija otpočela sa relativno čistom Belom rasom koja se sporo mongolizovala tokom perioda od 3000 godina, voljom samih belih Egipćana, koji su dovlačili crne varvare, dotle je u Indiji bila sasvim druga priča. Pojavivši se iz planinskog Avganistana i sa obronaka Hinfukuša, beli ratnici su osvojili izuzetno poželjni deo Indije, poznat pod imenom Pendžab. Pogled na mapu pokazaće da je Pendžab severna provincija bogata vodom, koja obuhvata gotovo celokupnu teritoriju današnje Indije. To se dogodilo pre otprilike 4000 godina. Ova civilizacija belog čoveka svoj vrhunac doživela je u periodu između 2000. i 1400. godina pre nove ere. Iz baze u Pendžabu, ovi plavokosi, visoki, herojski beli ratnici proširili su svoja osvajanja, pa su se snagom i nadmoćnom kulturom nametnuli kao vladari rasno mešanom stanovništvu koje je u ogromnom broju naseljavalo tu teritoriju, kao i danas. Domoroci su pripadali drevnoj negroidnoj rasi, uz primese crnih, žutih i drugih azijatskih mešavina. Osvajači nisu želeli da proteraju ili istrebe potčinjene narode, već su, naprotiv, doneli kulturu i civilizaciju, koju su im nametnuli. Sami su postali isključivo aristokrate i vladari i koristili su robovski rad naroda nad kojim su vladali. Važno je istaći da, u celoj svojoj istoriji osvajanja, beli čovek nije proterivao pokrene narode koje je mogao korisno da potčini. Savremeni beli osvajači Severne Amerike jesu proterali crvenokošce, ali su uvezli crnce. Ovi prvi ne bi radili, dok su drugi mogli da budu upotrebljeni za rad. Drevna književnost belog čoveka u Indiji sadržina je u Rig Vedama i epovima. Vede pokrivaju vremenski period od 600 godina, između 2000 i 1400. godine p.n.e., dakle, vrhunac bele kulture u Indiji. Iz ovih spisa dobijamo vrlo dobru sliku belog društva toga doba. Oni nam otkrivaju snažan, osvajački beli narod, dobro organizovan, koji poštuje svoje žene, koji već poseduje drevne zakone, dičnu poljoprivredu, koji je strastveno religiozan i koji nameće svoju veru i kulturu okolnom obojenom stanovništvu, o kome govori sa prezirom. O sebi govori kao o narodu svetle kože, a potčinjene naziva “obojenima”, ismeva ih i zove majmunima. Slično tome, beli čovek je 4000 godina kasnije otišao u Afriku, Aziju, Okeaniju i obe Amerike, i hvalio se svojom belom kožom, žestokim mentalitetom, dok je tamne rase tih zemalja dovodio u vezu sa šimpanzama i gorilama. Kada se osvrnemo unatrag, na period od pre 40 vekova, i pažljivo pogledamo te bele osvajače Severne Indije, iz njihovih zapisa vidimo da su bili bele puti, sa pravilno oblikovanim nosevima. Ova karakteristika ih, uz belu kožu, čini zasebnim narodom. Svoje socijalne ideje su toliko utisnuli u osvojenu teritoriju, da tamo i dan danas društveni položaj čoveka varira u odnosu na širinu njegovog nosa: taj nazalni indeks, kako ga zovu, siguran je pokazatalj količine bele krvi u venama, koja se razlikuje od aboridžinske. Budući da su stalno bili malobrojniji od crnih i mešanih podanika, beli osvajači su brzo shvatili da im je glavni problem održavanje čistote rase. Veoma je zanimljivo uočiti i proučiti genijalne metode i sredstva koja su koristili pokušavajući da očuvaju svoju rasnu krvnu lozu. Beli osvajači su zbog rase i kulture postali aristokrati. Mongrelizovane i crne mase smatrali su inferiornima, pa su se prema njima tako i odnosili. No, pred belcima se, svejedno, pojavio problem kako da sačuvaju sopstvenu rasu a da u isto vreme iskoriste inferiorne mase za rad. Rešenje tog problema bilo je sledeće: “kaste, utvrđene zakonom i religijom”. Sveštenici su bili naučnici i filozofi, pa su zasnovali sistem društvene kontrole koji je načinjen tako da reši probleme sa domoricima. Ovaj izuzetni plan svrstava se u najviše domete ljudske genijalnosti. Kaste su, kada su prvobitno uvedene, delile stanovništvo na četiri grupe – a) ratnike, b) sveštenike, c) poljoprivrednike i trgovce i, d) radnike. Prvu grupu sačinjavali su oni sa čisto belom krvnom lozom, dok su zadnju grupu činili uglavnom potčinjeni rasno – mešani, sa kojima su beli ljudi imali dodira. Postojala je velika grupa potčinjenih, koje belci nisu počastvovali 23

čak ni uvrštavanjem u kaste. Oni su kolektivno smatrani otpadom, pa se gotovo nisu ni smatrali ljudima. Iako je nadmoćna Bela rasa shvatila problem očuvanja rasne čistote, ipak nije bila u stanju da spreči svoje muškarce da se spajaju sa obojenim ženama. U većini slučajeva, nemoćna da nađe krivca među belcima, sručivala je svoj strašni gnev na bespomoćne mešance. Onima koji su bili neke polu-kaste, bilo je zabranjivano da se nastanjuju unutar gradskih zidina. Njih su odbacivali svi, i crni i beli, pa su na posletku donešeni arijevski zakoni koji su dozvoljavali vojnicima da ih, pod izvesnim uslovima, pobiju bez milosti. No, i pored svega, kastinski sistem, sa svim svojim strogim zakonima i religijskim zabranama protiv mešanja rasa, nije bio u stanju da spreči nezakonite zajednice. On na kraju nije uspeo da spreči stapanje rasa, prvenstveno zbog činjenice da se zakonska sredstva nisu mogla neprestano sprovoditi u delo. Uprkos zakonskim i verskim zabranama, povećavao se broj mešanaca. Kaste su samo produžile trajanje čistote rase, ali je nisu sačuvale. Savremeni “Arijevac” u Indiji je samo neki takav mešanac koga su drevni Arijevci imali dozvolu da ubiju. Treba dobro da proučimo lekcije koje nam pruža ovaj tragični eksperiment. Beli narod u Sjedinjenim Državama, za razliku od svojih srodnika u Indiji, nije ni izdaleka tako dobro obezbeđen za situaciju kakva se dogodila u Indiji. Beli ljudi Indije su se osiguravali zakonskim zabranama međurasnih brakova, verskim učenjima i kastama, koje su bile savršena ideja poduprta zakonima. Nekada je i većina država SAD imala zakone koji su zabranjivali brakove među rasama; ali, njih je sasvim ukinuo, od Jevreja kontrolisani, Vrhovni sud. I dok je drevna indijska religija zabranjivala mešanje sa obojenim rasama, danas imamo takozvanu veru koja se interpretira na takav način da se minimizira ili ukida boje kože. Kada ovome dodamo fanatični propagandni baraž i tešku ruku vlade koja gura integraciju, shvatamo da se nalazimo usred gužve koja će, pre ili kasnije, rezultirati tragičnim, katastrofalnim posledicama, na šta nam istorija ukazuje. Otkrili smo da je u Indiji, kao i u Egiptu, mešanje rasa uništilo Belu rasu, a sa njom i divnu kulturu i civilizaciju koju je ona stvorila. I dok je egipatska civilizacija trajala 3000 godina, Hindu civilizacija je preživela tek nešto više od 600 godina, uprkos genijalnim i hrabrim pokušajima belih osvajača da spreče mongrealizaciju. I pored svega, šanse su im bile male, budući da su bili znatno malobrojniji u moru obojenih rasa, tako da je mešanje dalo ploda mnogo brže nego kod Egipćana, koji su otpočeli kao relativno čista bela rasa. Mnogo vrednih lekcija možemo naučiti iz istorije bele civilizacije u Indiji. Priča o civilizaciji je uglavnom priča o Beloj rasi i njenoj kulturi. Istorija nam kaže da beli osvajači, koji dominiraju obojenim rasama, neće moći da izbegnu da vremenom i sami ne budu osvojeni od svojih podanika. To se najbolje vidi u Indiji. Čak ni u Egiptu, gde su Nubijci i crnci dovođeni kao roblje, nije bilo moguće spasti da gospodare ne unište sopstveni podanici. Lekcije iz Indije, Egipta i Amerike su sasvim jasne. Zakoni i religija ne mogu sprečiti mešanje rasa. Problem nije zakonske prirode. Danas, kao i u drevna vremena, vanbračno mešanje rasa preti čistoti Bele rase. Uvek je postojala žalosna sloboda kontakta Bele rase sa obojenima, koja je rezultirala povećanim brojem rasnog mešanja. Naravno, odgovor nije u zakonskom razdvajanju, ni u religijskim zabranama, niti u segregaciji. Na ovom mestu istorija govori jasno i glasno. Jedino rešenje je proterivanje i geografsko razdvajanje. Da, lekcija je sasvim jasna čak i najnaivnijem proučavanju istorije, a ona glasi: ako Amerika hoće da se spase od mongrealizacije i crnog raka koji se širi po našoj sredini, jedino rešenje je da se crnci vrate u Afriku, odakle su ih doveli jevrejski trgovci robljem.

24

POGLAVLJE BR. 4

Bela rasa – tvorac kineske, meksičke i astečke civilizacije

T

okom poslednjeg stoleća javno mnjenje u Velikoj Britaniji, mudro hranjeno nevidljivom jevrejskom rukom, stiglo je do nivoa umobolnosti kada se radi o odnosu prema pitanjima i činjenicama koje se tiču rase. Abolicionisti, filantropi i negrofili smatraju da su obojene rase trenutno u detinjoj fazi procesa koji je u razvoju. Problem obojenih posmatra se isključivo kao problem boje a ne problem mentaliteta. Abolicionisti uče da je crnac suštinski nalik belom detetu. S toga se prema njemu treba tako ponašati, a on će, kažu, vrlo brzo sazreti. Onda će i problem obojenih nestati, što će biti rezultat verskih produkata i prakse u nauci i umetnosti. S obzirom da je ovo isto izopačeno razmišljanje danas još uvek dominantno a zagovornici mešanja rasa sa ponosom ukazuju na druge civilizacije koje su se, navodno razvile od nekih obojenih rasa, ukratko ćemo se na ovom mestu pozabaviti iščezlim civilizacijama Kine, Meksika i Perua. Nemamo prostora da dublje zalazimo u istoriju ovih davnih civilizacija, ali će biti dovoljno da samo ovlaš pređemo preko nje, pa da se pokaže da od svih viših kultura trag vodi do Bele rase. Rani kineski zapisi govore o plavim plemenima, a čak i danas postoje u Mandžuriji i Koreji visoki ljudi, svetle kože i plavih očiju, koji predstavljaju ostatak drevne Bele rase. Prisustvo belog čoveka u centralnoj i istočnoj Aziji danas je dokazana činjenica koju potvrđuju etnolozi. Prvobitna kineska civilizacija toliko podseća na vavilonsku, da su pojedini naučnici čak došli na ideju da su se Kinezi masovno uselili iz oblasti koja se graničila sa Vavilonom. Ovo naravno nije tačno. Međutim, postoji obilje dokaza da su se Vavilonjani doselili u Kinu tokom istorijskog procesa koji je nalik invaziji Bele rase na Indiju, samo što joj vremenski prethodi. Neke od ovih seoba sežu i u praistorijska vremena. U svakom slučaju, kao i u Indiji, nailazimo na belog čoveka koji osvaja i postaje vladajuća klasa u Kini. I ponovo otkrivamo da su se beli osvajači mešali sa inferiornim žutim Kinezima, proizvevši hibridnu rasu. Vladari Kine, međutim, sačinjavali su višu klasu, a iz nje se razvija kineska visoka kultura. Otkrivamo da je beli element u Kini učinio za taj narod ono što je uradio i za druge obojene rase, a to je sledeće: raširio je kulturu koja je u prvim fazama bila napredna, dok je u kasnijim periodima stagnirala i opadala, kako je bela krv sve više preplavljivana. Ovome u prilog ide činjenica da je kineska civilizacija bila kreativnija u svojim ranijim fazama. Šta više, Kinezi su bili napredniji narod pre 20 vekova, nego u periodu kada su moderni Evropljani po prvi put došli u istočnu Aziju. Ovde je važno zabeležiti da je beli element doneo Kini njenu ranu civilizaciju i da je visoka kultura onda, kao i danas, bila posledica uticaja Bele rase. Drugo, važno je istaći da bela krv nije u Kini, kao ni na drugim mestima, uzdigla mešance do nivoa napredne kulture. U pojedinim oblastima Kinezi izgledaju isto tako nesposobni za napredak kao i crnci, a jedina suštinska razlika je u tome što prestanak mentalnog razvoja u životu dolazi kod Kineza kasnije nego kod crnaca. Nadalje, može se ukazati na to da kineska kultura stagnira još od ranog perioda istorije i da se uprkos impulsu i spolja i iznutra ne da uzdrmati stanje letargije u kome sada kao da vegetira cela nacija. Nailazimo, dakle, na još jednu iščezlu civilziaciju, civilizaciju koju su začeli beli Akadjani iz Vavilona. Ovi su ljudi, kada su stigli u Kinu, bili uveliko kulturan narod, sa poznavanjem pisma, astronomije i različitih proizvodnih veština. U novom okruženju, nastavili su sa razvojem sve do izvesne tačke, posle koje su, zahvaljujući mešanju rasa, stali i tu stoje i danas, u beznadežnoj močvari stagnacije. Do današnjeg dana ova inertna masa polucivilizovanog divljaštva pruža stravičan otpor svakom uticaju spolja. Njihova astronomija jedva da je uznapredovala od faze astrologije, dok njihova medicina još uvek predstavlja mešavinu praktičnih praznoverica, apsurdnih nadri lekova i nekoliko zrnaca zdravog razuma.

*** 25

Sada ćemo napustiti Kinu i okrenuti se civilizacijama Meksika i Perua, koje su Evropljani zatekli u stanju laganog opadanja kada su istraživali ove zemlje pre nekih četiri stotine godina. Čak i danas postoje etnolozi, uglavnom američki, koje jevrejska propaganda neštedimice promoviše, koji tvrde, sasvim uverljivo, da su kulture Meksika i Perua autohtone. Na ovom mestu, međutim, moramo se podsetiti osnovne istine: iza svake kulture postoji rasa. Kulture Meksika i Perua bile su nalik na kulturu belog čoveka. Migracije su belog čoveka još u kamenom dobu odvele preko severne Azije u Japan, a preko južne Azije u Polineziju. Svi će se složiti da američki Indijanci u celini, ili barem velikim delom, potiču iz Azije. U Indijancima nesumnjivo postoji mongolska crta. Pitanje je da li je Indijanac samo Mongolac, ili je delimično i belac? Pošto se ranije migracije naroda gube u drevnosti vremena, mi možemo samo da iznosimo pretpostavke. Velika je verovatnoća da su agresivniji belci iz Kine lakše pronašli put do Amerike, nego manje sposobni Mongoli. Staza koja se ukazivala belom čoveku bila je laka i primamljiva; duž puta koji ga je mamio bili su nastanjeni narodi koje je tokom duge istorije bele rase naučio da pobeđuje i potčinjava. I tako je u praistorijskim vremenima beli čovek pohodio obojene rase u Americi, kao što je to činio i po centralnoj Africi i južnoj Aziji, i svugde se kasnije mešao sa narodima koje je osvojio. Dokazi naginju u korist pretpostavke da su kulture Novoga sveta nastale pod vođstvom čoveka koji je sledio put Mongola. Ove civilizacije su stagnirale i počele da otpadaju kako se smanjivao broj belaca, sve dok se njegova krv nije utopila u krvi inferiornih.

26

POGLAVLJE BR. 5

Crna kuga u našoj sredini

K

ada sam bio dečak za crne ljude sam obično koristio termin “crnčuga”. U to vreme to je bio normalan, prirodan izraz. Kako sam odrastao, školovao se na koledžu i bio izložen liberalnom obrazovanju i programima masovnih medija za zagađenje mozga, taj izraz sam promenio u nešto respektabilniji termin “crnac”. Danas, ja sasvim naglašeno, ponovo koristim izraz crnčuga. Zbog toga su me mnogi ljudi korili i kritikovali govoreći kako je to neinteligentno, neobrazovano, prostački. Ništa nije dalje od istine. Činjenica je da sam prošao fazu “crnčuga”, pa onda fazu “crnac”, da bi se na kraju opet vratio prvobitnom izrazu “crnčuga”, zato što sam pomoću životnog iskustva i pomnog proučavanja problema shvatio da je termin crnčuga najkorektniji i najistinitiji koji može da se upotrebi. U Vebsterovom rečniku sam pronašao da je reč “crnčuga” objašnjena veoma živopisno: “vulgarni, uvredljivi izraz neprijateljstva i prezira prema crnom čoveku.” Ne mogu da smislim ništa što bi bolje i tačnije definisalo naš stav prema crnčugama od ovog što stoji u rečniku. Ako se zalažemo za rasno jedinstvo i čistotu, i za nadmoć belog čoveka, mi treba i moramo da zauzmemo nepriajteljski stav prema crnčugama. Prema njima moramo da iskazujemo samo prezir. Crni čovek je, nesumnjivo, najopasnije stvorenje na zemljinoj kugli, kada je u pitanju opstanak Bele rase. On je opasnost koja je takmac i samom Jevrejinu, mada iz drugih razloga. Svakako da je Jevrejin, bez daljeg, najveća, sveopšta opasnost, jer manipuliše Belom rasom i uništava je. On, međutim, nikada ne bi mogao da u potpunosti uništi i istrebi Belu rasu bez pomoći crnčuga. Jevrejin, naravno, to ne želi, jer bi onda bio lišen produktivnog robovskog elementa koji ga snabdeva svim suštinskim važnim stvarima, kako bi mogao da živi u svili i kadifi. Glavni zadatak i cilj jevrejske zavere uvek je bio i biće, a i danas je: svrgavanje Bele rase, trovanje njene krvi i mešanje dok ne postane mulatska rasa kopilana, kojom se lako može upravljati. Jevreji dobro znaju da, dokle god bela rasa ostaje čista, uvek postoji opasnost da se uspavani div probudi, okrene protiv njih i uništi ih. Jedna od najžešćih prevara kojima se Jevreji služe je paradiranje mulata na televiziji, koji verovatno imaju 7/8 bele krvi i o kojima se govori kao o “tipičnim crncima”. Ako ovi jadni mešanci i poseduju neku inteligenciju, koja svakako potiče od pretežno belih predaka, to se odmah pripisuje tome što su crni. Birajući nekarakteristične mešance, koji su u stanju da kako – tako obave svoj posao na televiziji, Jevreji talenat i sposobnosti koje nesumnjivo potiču od bele krvi, pripisuju crnom elementu i tako uzdižu crnu rasu. Ovo je najdrskija i najpodlija prevara, ali, nažalost, nju većina belaca nije prozrela. Kada bi prikazali čistokrvnu afričku crnčugu, on bi, naravno, bio isuviše obojen da bi mogao da se proda američkoj publici. Jevreji, zato stalno korste mulate – ali ne one koji su mešani pola – pola – već one koji imaju pretežno bele pretke. Većina “profesionalnih” crnaca, kao što je to bio pokojni kongresmen Adam Klejton Pauel, ima u sebi veoma malo crnačke krvi – tek toliko da im zatamni kožu. Tako opremljeni, oni postaju profesionalni crnački promoteri, predstavljajući se kao tipični crnci. Jedini razlog što im ovo prolazi je, naravno, to što iza sebe imaju punu podršku jevrejskih medija, koji ih prikazuju u povoljnom svetlu, na hiljade različitih načina. Crni Amerikanac je na najnižoj stepenici ljudske skale. Tokom zabeležene istorije koja traje 6000 godina, Afrikanac nije pronašao baš ništa. Nije umeo da napravi čak ni točak, iako je imao prilike da ga vidi kod susednih rasa, koje su ga uveliko koristile. Nikada nije pripitomio ni jednu životinju. Jedino sredstvo za prevoz robe koje je ikada koristio bila je ljudska glava. Nikada se nije odmakao od zajedničke kolibe od blata, koja mu je jedini zaklon. Nikada nije sam naučio da čita i piše. Nikada nije stvorio pisani jezik. Praktično jedina trgovina kojom se ikada bavio bila je trgovina slonovačom, perlama i robljem, što je u stvari prodaja i razmena sopstvenih saplemenika. 27

On je nespretan, lenj i glup. Prosečan čistokrvni afrički crnac ima koeficijent inteligencije (IQ) za oko 40 poena manji od koeficijenta prosečnog belca. Ovo je čak znatno ispod nivoa morona. Prosečni američki crnac, koji je asimilovao veliku količinu bele krvi, i u stvari je mulat, ima nešto viši IQ, koji iznosi otprilike 80 poena, što je još uvek dobrih 20 poena ispod prosečnog belca. To ga stavlja na graničnu liniju sa moronom, pri čemu veliki deo crnaca i spada u kategoriju morona. Crnčuge su, međutim, čvršće i plodnije u proizvodnji novih CRNČUGA. Zbog svih gore navedenih razloga, on se bio dobro prilagodio robovskom radu pod upravom superiorne rase. Ali, iz istih razloga, on je veoma opasno i korisno oruđe u rukama Jevreja i izuzetna opasnost koja preti Beloj rasi. Kada su Oci osnivači pisali Deklaraciju nezavisnosti u nju su uneli jednu grešku, zapanjujuću grešku, koja nas od tada proganja. U napadu plemenitosti, koja bi se pre mogla nazvati glupošću, oni su u Deklaraciju velikodušno uneli mnogo hvaljenu frazu: “Svi ljudi su stvoreni jednaki”. Možemo biti sigurni da je jevrejska ruka bila umešana u ovo izopačavanje životnih činjenica. Možemo takođe biti sigurni da ni Oci osnivači nisu verovali u to. Sami su imali mnogobrojne robove, a kada su kasnije pisali Ustav, obojenima su dali glasačku “vrednost” od tri petine. Ali, ipak, ni to nisu dali samim crnčugama, već svakoj državi ponaosob da bi mogla da izračuna svoju pravičnu zastupljenost u Kongresu. Jevrejin je od te izdajničke faze mnogo napravio, ignorišući činjenicu da Oci osnivači nisu podarili pravo građanstva niti pravo glasa crnčugama. Držali su ih kao robove i smatrali ih pokretnom imovinom. Danas nam istu tu tvrdnju, da su “svi ljudi stvoreni jednaki”, serviraju stalno iznova preko televizije, radija, po novinama i u svakom drugom sredstvu jevrejskih medija. Pošto nam iz dana u dan zakucavaju u mozak ovakav stav, mladi ljudi posebno, počeli su da veruju u njega. Cilj Jevreja je, naravno, da nas nateraju da crnčuge prihvatimo kao sebi ravne i da počnemo da stupamo u brakove sa njima. Oni žele da izmešaju Belu rasu i da je srozaju negde do sramotnog nivoa ljudoždera iz džungle. Sa pravom je rečeno: “Možete da izvučete crnce iz džungle, ali ne možete džunglu iz crnca.” Ovo je večna istina prirode. Svaka vrsta je stvorena da živi u određenom okruženju. Riba izvađena iz vode više nije na svome, kao ni polarni medved premešten u tropsku džunglu. Dabar je stručnjak za pravljenje brana, ali on ne može da leti kao orao, niti da pravi gnezdo kao orao. I obrnuto, orao nikako ne može da vodi život jednog dabra. Tako je sa svakom vrstom u prirodi. Svakome svoje i svakome svoj način života i svoje okruženje. Crnac, izvađen iz džungle i premešten u sred civilizacije belog čoveka isto je tako van svog elementa kao i riba izvađena iz vode. Šteta koja je učinjena nasilnim dovođenjem crnog čoveka iz Afrike i njegovim usađivanjem u belu Ameriku ni izbliza toliko ne pogađa samog crnca koliko će u sledećim godinama pogoditi belu civilizaciju. Pogrešni čin otkidanja crnog čoveka od obala Afrike i njegovo ubacivanje u Novi svet, koji je bio budući dom belog čoveka, predstavlja pravu katastrofu za belu civilizaciju. On je posejao seme buduće dezintegracije velike i prelepe civilizacije koja je procvetala u Novom svetu. A ko je, onda, bio taj koji se odao trgovini robljem, gotovo napravivši od nje svoj monopol? Naravno, bio je to Jevrejin. Nije trpeo da mu se iko meša u omiljeni posao – trgovinu ljudskim mesom radi sticanja profita. Jevreji su u ogromnom broju učestvovali u trgovini robljem, i to ne stolećima već hiljadama godina. Šta više, trgovina ljudima, ili, još bolje, pod-ljudima, bila je jedna od njihovih glavnih trgovačkih aktivnosti. Baveći se njome, Jevrejin je svoj majstorski plan ostvarivao na dva načina: prvo, zarađivao je novac i tako jačao svoj finansijski monopol, i drugo, usađivao je crnu džunglašku krv Afrike u vene bele Amerike, gde će narasti dok je konačno ne uništi. Ako želimo da se spasemo crne pošasti ovde u Americi, pre svega moramo da preusmerimo mišljenje belog čoveka. Moramo da uništimo sramnu laž “da su svi ljudi stvoreni jednaki”. Ne samo da moramo da ponovo načinimo belog čoveka svesnim njegovog velikog nasleđa i njegove dragocene krvi, već treba da načinimo ideju rasne čistote prvim i najvažnijim delom naše nove ere. Stoga moramo da nateramo svakog belog čoveka, ženu i dete da shvati veličinu provalije 28

koja postoji između velike bele civilizacije, velike Bele rase i crnih domorodaca iz džungle. Moramo da ih navedemo da razumeju da postoji daleko veći jaz između velikog intelekta naših belih genija i intelekta crnaca, nego što postoji između crnaca i najinteligentnijih majmuna. Našu dragocenu krvnu lozu moramo sačuvati po svaku cenu. Zato, kada razmišljamo o crnom čoveku, treba da znamo da je afrička džungla njegovo prirodno okruženje. O njemu moramo da mislimo kao o stvorenju čiji je prirodni nivo egzistencije bliži životinjama nego velikoj i visokoj civilizaciji Bele rase. Moramo se suprostavljati jevrejskoj propagandi koja truje umove i prirodne instikte belog naroda. Najbolje što možemo da uradimo je da u crncu vidimo ono što on jeste i da o njemu mislimo u terminima neprijateljstva i prezira. Nikada ne smemo da o njemu govorimo izrazima koji sadrže poštovanje, već o njemu treba da govorimo sa prezirom i porugom, i da ga nazivamo “crnčugom”, što je on uvek i bio. Jedino ispravno ponašanje prema crnčugama uvek treba da bude neprijateljsko i prezrivo. Moramo da ubrzamo dolazak dana kada ćemo biti spremni da isteramo ovaj rasni otrov iz tela bele Amerike. Da bismo ovo postigli moramo da preusmeravamo razmišljanje belog čoveka sve dok ne bude spreman da obavi posao koji je trebalo još davno da uradi – a to je da očisti Ameriku od crnog otrova koji je u nama, makar i silom ako treba, i pošalje crnčuge nazad u Afriku odakle su nekada otrgnuti.

*** Kao što sam više puta rekao, glavni problem belog čoveka nije pitanje kako će da nadvlada crnog čoveka ili perfidnog Jevrejina. Glavni problem je kako ojačati razmišljanje belog čoveka i vratiti ga zdravom duhu. Kada jednom to ostvarimo, ostalo će biti dečja igra. Kada belom čoveku vratimo zdrav duh, on će početi da postupa po svojim prirodnim instiktima, dakle, u skladu sa zakonima prirode i bitka će biti dobijena. Beli čovek, vraćen zdravom duhu i oslobođen iz zamki jevrejske propagande, jeste najveća sila na licu zemlje. I više od toga, beli čovek, ujedinjen i organizovan, deset puta je moćniji od ostatka čovečanstva zajedno. Cilj ove knjige je da stvori takvu situaciju.

*** Kada su Jevreji dovukli crnog čoveka sa obala Afrike i posadili ga na Američkom tlu, već su u svoj glavni plan bili ugradili načine kojima će, uz pomoć crne afričke krvi, uništiti procvetalu belu civilizaciju u Novom svetu. Jevreji nisu samo izvlačili profit iz trgovine robljem, nego su, još pre 300 godina znali kako će upotrebiti ovaj afrički otrov za uništenje Bele rase. Posle građanskog rata Jevrejin je uložio velike napore da izmeša belu krv Juga. U tome nije uspeo uglavnom zahvaljujući odlučnoj borbi Kju Kluks Klana. Do 1880. južne države su oterale crnce sa vlasti i povratile svoje sudove, zakonodavstvo i vlast. Početkom 20. veka Jevrejin je otpočeo novi program za mešanje belog čoveka, pod maskom komunističke partije. Ovaj put cilj su bile cele Sjedinjene Države, a koplje je poletelo sa krajnjeg juga. Evo plana kako ga je izložio Jevrejin Izrael Koen u knjizi Rasni program za dvadeseti vek. “Moramo da shvatimo da je najjače oružje naše partije rasna napetost. Ubacivanjem u svest tamnim rasama da su vekovima bili ugnjetavani od belaca, možemo da ih ukalupimo u program komunističke partije. U Americi ćemo ići na pobedu iz potaje. Dok budemo potpaljivali crnu mržnju protiv belaca, dotle ćemo belcima usađivati kompleks krivice zbog njihove eksploatacije crnaca. Pomoćićemo crncima da se istaknu u svim segmentima života, profesijama, u svetu sporta i u svetu zabave. Sa ovakvim prestižom crnac će biti u stanju da se ženi belkinjom i otpočne proces koji će Ameriku predati našem cilju.” U osnovi programa je da se među crncima poseje mržnja prema belcima – neka vrsta “ubij belog” opsesije; a u isto vreme da se među belcima šire “ljubav” i “bratstvo”, da se belcima usadi paralizujući kompleks krivice do tačke kada neće moći ništa da urade da bi umirili crnčuge. U rukama Jevreja su vlast, novac i propagandna oružja, i bitka je otpočela. 29

Jevreji žestoko jurišaju kako bi izmešali američku rasu još u ovoj generaciji. Sve moguće je već urađeno kako bi se rase mešale i gurale pod istu krv, ali ni to im nije dovoljno brzo. Jevreji znaju da će, ako žele da mešoviti brakovi budu najšire prihvaćeni, morati da počnu sa školskom decom u najranijem uzrastu. Želeći da to postignu već su progurali gnusni zločin prisilnog premeštanja đaka iz jedne škole u drugu, sa ciljem rasne integracije. Iako je ovo potpuno suprotno Ustavu, čak i zloglasnim zakonima i građanskim pravima koji su usvojeni šezdesetih godina, jevrejske sudije su svuda odbacile optužbe da je to neustavno i nezakonito. Svakom čoveku zdrave pameti te optužbe govore o najvećem, najgnusnijem i najodvratnijem zločinu na koji može i da pomisli. No, sve jedno, mediji koji kontrolišu Jevreji su zabašurili celu stvar i prelili je šećerom tako da je počela da izgleda čak razumno. Rezultat je da su upravni odbori belih škola i okružne vlasti sramno napustili obaveze koje imaju prema svojim biračima i građanima. Smerno su se poklonili pred nitkovskim jevrejskim sudijama. I ne samo da su se sramotno i bedno klanjali, već su i puzili. Posledice ove gnusobe jasne su svakome. Škole su postale inkubator kriminala, tuča noževima, prebijanja, bezakonja i anarhije. Jevrejska štampa drsko prelazi preko svega u stilu: “Da, ima nekih neprijatnosti, ali bože moj, pogledajte šta dobijamo. Mi moramo da omogućimo da ustav deluje. Mi moramo da stvorimo jednake mogućnosti za sve.” Kakvo đubre! Očigledna je činjenica da ni jedan od ovih argumenata nije validan. Dovođenje malih crnih divljaka u belačke četvrti, i obratno, odvođenje male nevine dece u džungle crnačkih kvartova prepunih kriminala nije postiglo ni jedan od ovih takozvanih, plemenitih ciljeva. Činjenica je samo da su škole snizile nivo obrazovanja kako za crnce, tako i za belce. One više i ne podsećaju na nacionalne institucije, već liče na kažnjeničke kolonije pretrpane kriminalom. One su kažnjenički radni logor u kojima, na žalost, naša bela deca postaju žrtve zločina jevrejskih hijena. Čak ni prljave crnčuge ne žele da im deca autobusom idu u neku udaljenu školu, ali nekolicina, od Jevreja sponzorisanih, crnačkih glasnogovornika govori kako tako mora da bude da bi crnci dobili “jednake mogućnosti”. U svim slučajevima tužbi, uvek se pojavi neki jevrejski, čivutski advokat koji u ime “fonda za odbranu zakona” iznese slučaj pred jevrejskog sudiju. Onda taj jevrejski sudija donese neverovatnu, smešnu presudu i bela deca moraju da idu u džungle na crnačkim teritorijama, a male crne životinje u bele četvrti. Podigao se veliki talas protivljenja. Naš cilj mora da bude iskoristiti to protivljenje, organizovati ga, a naše bele rasne drugove privuči našoj novoj veri. U gradu Pontijaku, država Mičigen, na primer, grupa belih roditelja, koja sebe naziva nacionalnom akcionom grupom, organizovala je bojkote koji su prvog dana škole zadržali čak 35% bele dece u kućama. Istog trenutka dejstvovala je, od Jevreja kontrolisana, policija kako bi zaštitila bele izdajnike koji su ugrožavali bojkot i kako bi im pomogla da ga slome. Slogan te grupe belih roditelja bio je: “Nek’ se sudije voze autobusima, a ne deca.” Mislim da bi još bolji slogan bio da potrpamo crnčuge u čamce i vratimo ih u Afriku, umesto što autobusima prevozimo jadnu decu do udaljenih škola. Prilično je ironično što i najodlučniji otpor nasilnom upisivanju dece u udaljene škole nije došao od belaca i belih roditelja, koji najviše imaju da izgube, već od kineske rasne grupe iz San Franciska. Iako žive u zemlji koja nije njihova i u kojoj su mala rasna manjina, ovi Kinezi su imali dovoljno rasne lojalnosti i rasnog ponosa da zbiju redove. Zvanično, oni su tvrdili da će na taj način njihova deca izgubiti deo drevnog kulturnog nasleđa te zajednice. Međutim, jedan američki učitelj kineskog porekla priznaje: “To je ono što vam kažu, ali da govorite kineski shvatili biste da ne žele da im deca idu u školu sa crncima.” Čak i obojeni Kinezi, čije je kulturno nasleđe daleko manje od veličanstvenog nasleđa Bele rase, imaju dovoljno rasne solidarnosti i lojalnosti da zbiju redove i znaju da će im se rasa pokvariti i izopačiti ako se budu mešali sa crnim inferiornim životinjama. Dok ovo pišem, najmanje 3000 kineske dece još uvek bojkotuje škole u San Francisku. Kad čitate o “problemima” sa nasilnim upisivanjem dece u udaljene škole, jevrejskim propagandnim glasinama, kao što su “Tajm”, “Lajf” i druge, stvara se ovakva slika: “Da, postoji problem, ali mi ćemo savladati sve prepreke i svima će biti bolje.” Beskrajna je kolekcija 30

ovakvih i sličnih trtljanja. Lukavi Jevrejin nikada ne odgovara na pitanja: da li daje bilo kakve dobre rezultate? Stvar se uvek predstavlja na način da svako, naravno, zna da je nama potrebna integracija i da se svi slažu da je to izuzetno poželjan cilj. I dok zagovara ove monstruozne laži, Jevrejin dobro zna šta radi. On zna da to pustoši i uništava naše javne škole za koje beli roditelji kroz poreze izdvajaju velike sume novca. On zna da će krajnji rezultat ove operacije biti kvarenje rase i kod belaca i kod crnaca u sledećoj generaciji i da će to srozati, degradirati, pokvariti i uništiti Belu rasu. Sve vreme on lukavo zagovara svoju ideju koja je (tobože) na visokom nivou, koja je kao neki američki san, koja kao da je zakon ove zemlje, koju su nedavno Oci osnivači imali na umu kada su govorili o “demokratiji”. Žestoko propagiraju ideju da će sve biti divno samo da se sve rase u zemlji pomešaju. Postoji prava poplava ovakve zločinačke propagande. Hajde da sada ispitamo neke od ovih lažnih i prevarantskih ideja koje Jevreji iznose i šire. Pogledajmo tvrdnju da pomenuta ideja predstavlja zakon u zemlji. Nigde u Ustavu se ne tvrdi ili bar podrazumeva da škole moraju da budu “integrisane” (rasno mešovite). Prema 10. amandmanu na Ustav u kome se izričito kaže da su prava koja nisu Ustavom data saveznoj vlasti, niti su uskraćena državama, ostavljena svakoj pojedinoj državi ili narodu, potpuno je jasno da su škole i obrazovanje apsolutno izvan jurisdikcije savezne vlasti. One potpadaju u potpunosti pod jurisdikciju pojedinačnih država i okruga. Štaviše, Oci osnivači nikada mešanje rasa nisu smatrali ustavom garantovanim pravom. Čak je većina Otaca osnivača i lično posedovala robove. Među njih spadaju Džeferson, Džordž Vašington i drugi koji možda nisu pisali Ustav, ali se s pravom ubrajaju u Oce osnivače. Oni nikad nisu smatrali da su crnci jednaki sa belim tvorcima ove nacije. Smatrali su ih pokretnom imovinom, kojoj nisu dali ni građanska ni prava glasa. Dakle, to što jevrejski propagandisti brbljaju kako je volja naših Očeva osnivača da nasilno mešamo rase i svoju decu uspisujemo u crnačke škole i da ih vodamo unaokolo kao grla stoke, bezočna je laž najniže vrste. Razmotrimo sada jevrejske lažne argumente o zakonima. Čak ni u najlošijim zakonima, koje je usvojio od Jevreja kontrolisani Kongres u poslednjoj dekadi, ne kaže se da naša deca treba da se voze unaokolo autobusima, kao stoka, kako bi se postiglo mešanje rasa i integracija. Štaviše, čak i zloglasni, loši zakoni o građanskim pravima iz šezdestih godina precizno kažu da se savezni fondovi ni u kom slučaju ne mogu koristiti za premeštanje đaka u udaljene škole kako bi se postigla rasna integracija. Ali se onda pojave ogavne jevrejske sudije i gnusno lažu. To se ne nalazi u Ustavu niti u zakonima. Još davne 1896. je Vrhovni sud presudio da su odvojene ali jednake po Ustavu, a u našem anglo-saksonskom pravu uvek je postojao aksiom da se, kada se donese neka presuda, ubuduće uvek sudi na osnovu nje, u sličnim slučajevima. Današnji Vrhovni sud koga kontrolišu Jevreji, obeščastio je i pogazio uspostavljeno pravo pa donosi odluke koje su potpuno kršenje pomenutog, kršenje zakona koje je usvojio Kongres i kršenje samog Ustava. U svakom slučaju, bela braćo i sestre, kažem vam, čak i da je to zakon koji je po Ustavu i da su ga prihvati svi sudovi, postoji zakon koji sve ovo nadilazi – a to je zakon održanja. Dolazi vreme kada se mora prizvati najviši zakon prirode, svim sredstvima, a taj zakon je zakon očuvanja sopstvene vrste. Zbog toga jedan od najsvetijih ciljeva kome se možemo posvetiti jeste da isteramo ovaj rasni crni otrov iz našeg nacionalnog krvotoka, da pošaljemo crnčuge nazad u Afriku što brže možemo, da očistimo i čuvamo čistim naš rasni integritet. Mi stalno moramo da ukazujemo našim belim rasnim drugovima na strašne činjenice istorije, kao što su sledeće: godine 1920. Bela rasa je u svetu bila brojno nadmašena u odnosu 2:1. Danas je taj odnos 7:1, a jevrejske Ujedinjene Nacije radosno previđaju da će kroz sledećih 20 godina neprijateljske obojene horde biti prema belom čoveku u brojnom odnosu 49:1. Nije potrebno mnogo mašte da bi se zamislilo kakva će biti sudbina Bele rase, kada obojeni, podstrekivani i kontrolisani od Jevreja, steknu dovoljno fizičke snage da nas pokolju. Istorijske i prirodne činjenice su jednostavne: Bela rasa mora da dominira zemljom ili da bedno propadne u rukama inferiornih obojenih rasa.

*** 31

Prvi korak u borbi belog čoveka za spas mora da bude načinjen baš ovde u Americi – a taj prvi korak je proterivanje crnaca iz naše sredine i njihovo vraćanje u Afriku. Naš cilj ne sme da bude “pomoći” crncima da “napreduju”. Mi nemamo nikakvog interesa da “popravljamo” crnce i asimilujemo ih u naše društvo. To bi bila najgluplja stvar koju bismo mogli da uradimo. Jedino što crnčuge proizvode kada dobiju pomoć spolja, je – još crnčuga. Jedini odgovor su čamci – pošaljimo ih napolje. To je jedino pravo rešenje. Kada se pomene pravo rešenje crnačkog problema u Americi, a to je da ih pošaljemo nazad u Afriku, ljudi obično papagajski ponavljaju jedan od dva krajnje negativna odgovora, koje im je u mozak ugradila jevrejska propaganda: a) kako to sebi možemo da priuštimo? i b) da, bilo bi zgodno to učiniti, ali nikada nećete pridobiti američki narod da to uradi. Obe reakcije, i a) i b), su naravno izuzetno negativne, baš kao što ih je Jevrejin skrojio. On svoje ideje plasira po principu zdrave izreke, koja je stara koliko i sama ratna strategija, a glasi – ako uspeš da nateraš svoje neprijatelje da misle da su poraženi pre nego što je bitka počela, onda oni kao da jesu poraženi. Ispitajmo ove reakcije. a) Možemo li to priuštiti? Da, odgovor je ubedljivo da, možemo, šta više, ne smemo sebi priuštiti da to ne uradimo. Praktično svi normalni belci u Sjedinjenim Državama se slažu da se crnčuge ne uklapaju u naše društvo. Većina je svesna životnih činjenica – da crnci izazivaju 85% svih zločina sa nasiljem – uprkos činjenici da navodno čine svega 12% populacije, da većina novca iz socijalnih fondova ide u ruke crnčuga i da se ta količina stalno povećava, što svake godine odnosi sve veći deo naših zarada, da su nasilno upisivanje dece u udaljene škole i mešanje izazvani crnačkim prisustvom u našoj sredini. Većina normalnih belih Amerikanaca je svesna ovih činjenica i, sa izuzetkom idiotskih licemera u našem okruženju, prosečni Amerikanac je sasvim svestan da će ovakva rasna politika uništiti našu zemlju, rasu i naciju. No, svejedno, ideja da se 30 miliona crnaca transportuje preko okeana i vrati na kontinent sa koga su njihovi preci pokupljeni, izgleda im ponešto klimava. Naravno, zbog toga su im Jevreji ugradili negativne ideje u mozgove. Kada, međutim, razmotrimo pitanje na osnovu ekonomije i rasne logike, nalazimo da je najbolja pogodba koju možemo da izvučemo, da ih što pre pošaljemo u Afriku. Pogledajmo cifre. Ako pretpostavimo da ćemo prebaciti u Afriku baš svakog od 30 miliona crnaca i, ako ih oteramo u stilu, po ceni od 1000 dolara po glavi, ukupna suma bila bi tek 30 milijardi dolara, što je tek delić ukupnog budžeta Sjedinjenih Država za samo jednu godinu. I to bi bio konačan trošak. Možemo li to sebi priuštiti? Pa, mogli bismo, na primer, da uzmemo sav novac koji se baca na pomoć zemljama koje nas mrze i preziru i da ga potrošimo na prevoz crnčuga do Afrike. Mogli bismo da iskoristimo novac koji sada rasipamo na razmnožavanje crnčuga u ovoj zemlji, crnčuga koji zagađuju našu rasu crnom krvlju Afrike i da ga upotrebimo za vraćanje istih tih crnčuga u Afriku. Kada pomislite na silne milijarde dolara koje se troše na idiotske socijalne programe koji pomažu razmnožavanje crnaca, koje se daju kao pomoć inostranstvu ili se troše na naoružavanje koje nas u stvari uopšte ne brani, i dođete do cifre od 200.000.000.000 dolara godišnje budžeta, čiji se ogromni deo rasipa uz odobrenje Jevreja, onda zaključite da pitanje uopšte nije na mestu. Ono treba da glasi: kako sebi možemo da priuštimo da ovde držimo crnčuge? Kako sebi možemo da priuštimo da bacamo silne milijarde dolara na socijalne programe za crnce, iz godine u godinu, bez ideja na vidiku? Sa milijardama dolara koje se bacaju na crnu socijalnu pomoć, crni kriminal, crni “kapitalizam” i programe za crne četvrti, mogli bismo celokupnu crnačku populaciju da pošaljemo u Afriku dvanaest puta. Što se tiče drugog dela, b), da Amerikanci to nikada neće uraditi – tu počinje teži deo programa. Ovde nam je potreban intezivan program prevaspitavanja, ne crnaca, nego belaca. To je isključivo pitanje snage volje. Ponavljam, potrebno je ispraviti razmišljanje belog čoveka. Ako posedujemo volju za životom, za preživljavanjem, moramo da imamo i volju da odbijemo zagađivanje i odbacimo širenje crne krvi po našem belom nacionalnom telu. 32

Kada pogledamo na skorašnju istoriju, otkrivamo da Jevreji nisu imali nikakvog kajanja zato što su proterali četiri miliona Nemaca sa rodne grude u Pruskoj i Istočnoj Nemačkoj, koje su ovi nastanjivali nekoliko hiljada godina i terali ih na zapad. Niti ih je nešto grizla savest kada su prognali milion i po Arapa iz njihove rodne Palestine, zaplenili sve arapske farme i posede i ostavili Arape da crknu od gladi u vreloj pustinji. Zbog čega bi se mi Amerikanci, koji očigledno ne osećamo kajanje zato što smo ubili milione naše bele braće u Nemačkoj tokom svetskih ratova (samo u jednoj noći bombardovanja Hamburga 50.000 ljudi, žena i dece, u Drezdenu zapaljivim bombama 300.000 bele braće), zbog čega bi se odjednom glupavo raznežili kada dođe do rešavanja crnačkog problema? Sigurno je da su crnci realna i prisutna pretnja našem opstanku što Nemci nisu, niti su ikada bili, šta više, oko 30% svih belih Amerikanaca u svojim venama ima nemačku krv i jedna od najvećih izopačenosti u istoriji je to što smo uopšte podigli oružje protiv hrabrih Nemaca, naroda koji je vodio NAŠU borbu protiv Jevreja, u korist nas i celog čovečanstva. Navodimo istoriju da bismo pokazali kako vraćanje crnaca u Afriku nije ni ekonomski problem, niti problem morala, već isključivo problem rasnog ponašanja. Kada jednom ispravimo naše razmišljanje, problem vraćanja crnaca u Afriku kao da je rešen. Kada pomislimo da ćemo uposliti veliku flotu aviona 747 (džambo džetova), ili, kao u ratno vreme, brodove koje ćemo izgraditi u najkraćem roku, vidimo da ekonomski i fizički to u stvari nisu problemi. Možemo to da uradimo. Moramo to da uradimo. Ne smemo sebi priuštiti da to ne obavimo. Ponavljam, pravi je problem da ispravimo svoja razmišljanja. Ova knjiga i kreativistička religija se time bave. Ključ je propaganda, prosvetljenje, organizacija i još propagande. Zapamtite, organizovana i ujedinjena Bela rasa je deset puta moćnija nego sve rase zajedno. Postizanju tog uzvišenog i plemenitog cilja ova knjiga je i namenjena. Najvažnija svrha naše nove religije je dostizanje ovog veličanstvenog cilja.

33

POGLAVLJE BR. 6

Majstori obmane – kratka istorija Jevreja

P

riroda je u svojoj beskonačnoj mudrosti najjači naglasak stavila na preživljavanje vrsta. U svojoj bogatoj raznolikosti stvorila je bića svih sorti: ribe i perad, životinje i povrće, insekte i bakterije. Pojedina stvorenja kao crvendać i rajska ptica divna su za gledanje. Druga, poput škorpiona i guštera, nisu. Neka su mesožderi, a neka biljojedi. Pojedine životinje, recimo krave, preživaju travu sa livada. Druge, kao kojoti, vukovi i tigrovi jesu grabljivci. Neke, poput bubašvaba, komaraca i mušica su paraziti. Svako stvorenje ima svoje načine postojanja i opstajanja i svoje načine produžavanja sopstvene vrste. Sve u svemu, želja za životom i produžavanjem sopstvene vrste izuzetno je jaka. Da nije tako, vrste bi odavno izumrle. U ljudskoj vrsti postoji jedna rasa koja stoji iznad svih ostalih po intenzitetu i žestini svoje želje za preživljavanjem, a to je jevrejska rasa. Kako je ova rasa preživela i ostala netaknuta tokom svih prevrata u bura u istoriji, celih 5000 godina, jeste činjenica kojom se valja pozabaviti. I dok su pojedine drevne rase iz zabeležene istorije, poput Vavilonaca, Rimljana, Feničana ili Egipćana nestale kao rase u slivniku istorije, dotle su Jevreji preživeli. I ne samo da su preživeli, već su postali gospodari svih ostalih svetskih rasa, iako po broju predstavljaju samo mali procenat svetske populacije. Dok je veličanstvena Bela rasa bila graditelj, istraživač i tvorac civilizacije, vlada i nacija, Jevrejin nije bio ništa od toga. Naprotiv, on je bio sušta suprotnost plemenitom belom čoveku. Tokom cele svoje istorije, koja seže nekih 5000 godina unazad, tokom koje je bio ujedinjen kao rasa, Jevrejin je bio parazit i grabljivac na leđima onih nacija koje su nevoljno bile njegovi domaćini. Jevrejin nikada nije bio stvaralac ili graditelj, nije bio proizvođač, poput pripadnika bele rase. Suprotno tome, on je bio razarač civilizacija, pljačkaš naroda i ubica, koji je izmislio i samu ideju genocida, u najranijim fazama svoje istorije. Sve što treba da učinimo je da pročitamo njihov Stari zavet i da u njemu, na gotovo svakoj stranici, pročitamo kako su varali, ubijali i pljačkali jedno pleme za drugim. Jedan za drugim su narodi podvođeni pod nož i to bez razlike ljudi, žene i deca. Da, Jevreji su zaista krvožedna rasa. Preživeli su dug vremenski period, iako su bili rasuti među drugim narodima širom sveta. Oni su bili kuga na telu čovečanstva od najranijih dana poznate istorije. Ni u današnje vreme ta kuga nije izlečena. Šta više, danas je smrtonosnija nego ikada, a pošto smo mi, Bela rasa, glavna meta i glavne žrtve označene za uništenje, neophodno nam je da pobliže upoznamo i proučimo našeg uništitelja. To je fascinantna istorija ispunjena stravom. Jedna ružna priča. Ali, moramo je proučiti, moramo je razumeti, ukoliko želimo da se izbavimo iz nevolje i ispunimo obavezu koju je Priroda pred nas postavila: tačnije, opstanak naše sopstvene vrste, najplemenitije tvorevine na celoj zemaljskoj kugli: Bele rase. Istorija čovečanstva prepuna je ratova i konflikata, ali u svim tim sukobima, koji su uključivali različite nacije i rase, samo je jedna rasa izazvala najnasilnija neprijateljstva, bez obzira gde se nalazila – ta rasa je jevrejska rasa. Tokom cele istorije i svih ratova, sukoba i pokolja, pre ili kasnije, dve sukobljene strane prekinule bi neprijateljstva, pa bi izgladile razlike ili otišle negde drugde da žive. Međutim, sa Jevrejima nije tako. Jevrejin se nikada nije složio sa nacijom – domaćinom preko čijih leđa se hranio. Niti se mirno preselio u neku drugu zemlju. Istorija Jevreja pokazuje dve stvari: prvo, da nikada nije bilo pomirenja između njih i njihovih domaćina i drugo, da nijedna nacija nije uspela da ih se trajno reši. Nadalje, što su dublje Jevreji prodirali u svog domaćina i postajali sve zahtevniji i netolerantniji, domaćin bi se generalno okretao protiv njih i pokušavao da ih istera iz svog nacionalnog tela. Međutim, ni u jednom slučaju nacija - žrtva nije uspela da ih trajno protera. Štaviše, iznenađujuće je da su se Jevreji, kada su proterivani iz neke države, obično uz patnje i poniženja, već za nekoliko godina vraćali u istu državu. I ne samo da su se vraćali, već su tada bivali još odlučniji da unište naciju – domaćina, kroz koju su se do tada

34

parazitski hranili. Jevreji su, još od vremena koje se gubi u počecima istorije bili razarači kulture i uništavali su civilizaciju. Jevrejski problem navalio se na leđa svih nacija i tu stoji 5000 godina. Kada god bi se Bela rasa, sa svojom kreativnošću i energijom, selila u različite delove sveta i tamo stvarala civilizaciju, za njom bi nepogrešivo dolazio i Jevrejin, ubacivao se u njene osnove i, pre ili kasnije, uništavao te tvorevine. Uz njegovu pomoć uništene su egipatska civilizacija, grčka civilizacija, a on je bio osnovni uzrok uništenja velike rimske civilizacije. Kada je Evropa lagano počela da prikuplja niti civilizacije Rima, Jevrejin je već bio tu i, od vremena Rimljana, on je kao nekakav rak prilepljen na telo Evrope. Međutim, glavni centar moći jevrejske svetske zavere danas se nalazi u Novom svetu. Štaviše, Njujork je najveći centar jevrejske populacije u svetu, a on je centar finansijske moći ne samo Sjedinjenih Država, već i ostatka sveta. Pošto su SAD danas poslednje veliko uporište Bele rase, Jevrejin ima za cilj ne samo da uništi Sjedinjene Države kao zemlju, već i da razori Belu Ameriku, da je mogrealizuje i upumpa crnu krv Afrike u vene bele Amerike. Zbog čega je jevrejska rasa preživela sva tumbanja istorije kroz 5000 godina, a mnogo snažnije rase, kao Rimljani, recimo, su propale? Je li to zato što su Jevreji čvrsti? Smatramo da je Jevrejin čvrst, ali su druge rase, poput Rimljana, bile čak i čvršće, pa nisu opstale. Da li je to zbog toga što je dobar borac? Ne, on je u stvari fizički kukavica i u otvorenoj borbi on je slab i ne baš hrabar ratnik. Je li to zbog toga što je sklon izdaji i obmani? Moguće, pošto u ovim karakteristikama nesumnjivo nadmašuje sve ostale narode. Ali, ni to nije jedini razlog zbog kog je preživeo. Razlog tog opstanka leži u njegovoj jedinstvenoj religiji. Na početku svoje istorije Jevreji su shvatili ogromne mogućnosti religije kao oružja – oružja koje će ujediniti njihovu rasu ili oružja koje će raslojiti i uništiti njihove neprijatelje. Hiljadama godina izvlačili su korist iz tog saznanja. Na majstoriski način manipulisali su religijom u svoju korist i to tako da drugi narodi nisu čak ni sumnjali – a najmanje od svih Bela rasa. Ako se ukratko osvrnemo na ratove između Rima i Kartagine i na kratotrajnu opsadu i razaranje Jerusalima, tokom uspona i širenja Rimske imperije, mislim da ćemo naći odgovore na pitanje o opstanku Jevreja. Kako je moć Rima narastala i širila se, bilo je neminovno da će brzo doći u sukob sa rastućom moći Kartagine. Više od 100 godina ove dve velike rivalske sile vodile su bitke da unište i zatru jedna drugu. Konačno je Rim izašao kao pobednik i kada se Kartagina predala njegovoj milosti, on je razorio grad, poubijao celokupno muško stanovništvo, a žene i decu prodao u roblje. Kartagine više nije bilo. Nestala je zauvek. Uporedimo sada ovo sa onim što se dogodilo Jerusalimu 70. godine naše ere. Tokom vladavine cara Vespazijana, Jevreji u Judeji podigli su pobunu. Vespazijan je tamo poslao generala Titusa i posle 139 dana opsade Jerusalima grad je osvojen, razrušen do temelja a Jevreji su što pobijeni što se razbežali. Izgledalo je da će po sudbini, koja je nalik kartaginskoj, ovo biti kraj Jevreja. Ali nije bilo tako. Jevreji su imali jednu izuzetnu stvar koja je išla u njihovu korist, a to je bila ta jedinstvena religija koja je čitavu njihovu rasu držala na okupu. Daleko od toga da su bili uništeni, Jevreji su uz pomoć svojih obmana i svoje vere koja ih je stapala, isplanirali da se osvete Rimljanima. Sa velikim žarom, Jevreji su među Rimljanima počeli da propovedaju novu veru, koja je imala tako samoubilačke ideje kao što su: “okreni drugi obraz, voli svoje neprijatelje, ne opiri se zlu” i druge samorazarajuće postulate koji su krunili snagu Rimljana i ostavljali ih nage i bez odbrane pred njihovim neprijateljima. Za nekoliko stoleća, velika rimska civilziacija potpuno se rastočila i bila je nemoćna pred navalama divljih vandala koji su konačno srušili Rim 476. godine n. e. I Rima više nije bilo. Međutim, u toj žestini i tom žaru da se očuva jevrejska rasa, otelotvorena u fanatičnoj religiji, Jevrejin se nije zaustavio na Rimu. Naprotiv, kada se nahranio telom palog Rima, krenuo je da razara i inficira nove kulture koje su počele da niču u zapadnoj Evropi. Te kulture su od samog početka bile hendikepirane, jer su prihvatile istu onu religiju kojom je Jevrejin uništio Rim. Istina je da je Jevrejin čvrst. On je obmanjivač i izdajnik. Takođe je istrajan i uporan. Sve ove osobine pristaju mu sasvim dobro i omogućavaju mu da bude najveći grabljivac i parazit na telu 35

čovečanstva. Ali, i pored svih ovih osobina, on ne bi preživeo da nije bilo Mojsijeve religije. Sama suština te vere je da vezuje u sveto bratstvo koje je neprijateljski nastrojeno prema ostatku čovečanstva. On se bori, gura, grize uvek i zauvek za dobro svoje rase i za opstanak svoje rase i tako, u najsurovijoj formi, pokazuje jedan od najjačih zakona prirode: opstanak sopstvene vrste. Jevreji su naučili još jednu značajnu činjenicu na početku svoje istorije: ništa tako snažno ne ujedinjuje grupu (bilo koju grupu) kao imanje zajedničkog neprijatelja. Zasnovano na ovoj premisi, oni su se pobrinuli da uvek budu u ratu sa drugim rasama. U stvari, svi drugi narodi njihovi su neprijatelji u svim vremenima. Samo je pitanje strategije ko je glavni neprijatelj u određeno vreme. Ovakva teorija proizvela je čuda. Održala je Jevreje ujedinjenima i pod borbom. Njihova solidarnost uništila je svakog neprijatelja koji bi se pojavio. Danas ona uništava Belu rasu. Centralna tema jevrejske religije je mržnja, mržnja prema ne-jevrejima, to jest, prema svim drugim rasama. Sledeće izuzetno snažna karakteristika jevrejske vere je rasna lojalnost, lojanost prema sopstvenoj vrsti. Za prosečnog belog nejevrejina, tužno je reći, malo je važno s kim pravi posao, da li je u pitanju drugi beli čovek ili ne. Niti mu je važno da li je sused ili osoba koju sreće njegove vrste. Ali za Jevrejina, da li pravi posao sa drugim Jevrejinom, da li sreće drugog Jevrejina ili živi pored njega, to znači sve. Imajmo na umu ovaj faktor rasne lojanosti kada krenemo da tražimo bolju religiju za Belu rasu. To da je judaistička religija stamena stena oko koje se jevrejska rasa vrti već 5000 godina, uopšte se ne dovodi pod znak pitanja. Jevreji ne veruju u Boga, niti su toliko glupi da svoje delovanje ili verovanje baziraju na budućnosti. Golda Meir, premijer Izraela, izjavila je u govoru održanom u Knesetu (izraelskom parlamentu), i to na jidišu sledeće: “Ja sam nevernik, pa ipak mi niko iz uma i srca ne može iščupati uverenje da bi mi, bez jevrejske religije, prošli kao i druge nacije koje su jednom postojale pa nestale.” Od najranijeg detinjstva jevrejski roditelji usađuju svom potomstvu ideju rasne lojalnosti, ideju da je opstanak jevrejske rase sve, ideju da su svi drugi narodi njihovi neprijatelji koje treba eksploatisati ili uništiti. Jevrejski Stari zavet je pretrpan pričicama iz jevrejske istorije, od kojih je malo istinitih. Ali, kroz svu tu fantaziju protkana je ideja o preživljavanju rase koja u njihovim umovima daje savete kako da opstanu. Stari zavet i Talmud puni su uputstava i mudro stapaju jevrejsku rasu u neuništivu namensku jedinicu. U izrekama 29:18 iznosi se ideja dugoročnog programa, “kada nema vizije narod nestaje”. Uporedićemo ovo sa savetima koje su Jevreji namenili Beloj rasi u Novom zavetu, na primer u Mat. 6:34, gde se kaže: “zato ne brini za sutra, jer će sutra misliti o svojim stvarima.” Ovde vidimo da je za Jevreje od suštinskog značaja da imaju viziju za duži rok, za dugoročne planove. U realnosti, njihova religija je stalna zavera koja je neophodna za njihov opstanak, kao parazitske rase. Ali sa ciljem da oslabe i omekšaju svoje žrtve da bi ih napali, osvojili i porobili, zagadili su mozgove Bele rase svojim vrstama loših saveta od kojih je “ne misli na sutra” samo jedan od mnoštva. I to je tačno pozicija Bele rase danas. Jevreji su hiljadama godina unazad stvorili dugoročne planove kako bi zagospodarili svetom i porobili ga. Nasuprot tome, Bela rasa nema plan niti program svog opstanka. Ona nema religiju koja bi je pokretala ili ujedinjavala svu Belu braću. Ona samo luta, sapliće se i puzi bez ikakve odbrane protiv Jevreja, čija je istorijska misija već više od hiljadu godina da uništi ili porobi Belu rasu. I dok je plemenita Bela rasa kreativna, produktivna, samodovoljna, Jevreji su, instiktivno, još davno u svojoj istoriji odlučili da je najbolji način opstanka da izaberu ulogu parazita na telu drugih produktivnih nacija. Tokom hiljada godina ova odluka je očvrsla i postala toliko usađena u jevrejski karakter, da on sada drugačije ne bi ni mogao da postupa, baš kao što parazit ne bi mogao da opstane bez tela domaćina. Budući da je tako, Jevrejin je planirao i pripremao se. On ima dalekosežan i sveobuhvatni program kontrole, dominacije i eksploatacije svog domaćina prema kome gaji strašnu, patološku mržnju. Pokretačka sila celokupne njegove religije je mržnja prema domaćinu. On je oduvek mrzeo svoju naciju domaćina snažnom strašću. Koliko smo samo puta čuli izraz koji je utkan u knjige koje kontrolišu Jevreji o “bludnici iz Vavilona”. Činjenica je da su Vavilonjani bili dobar Beli narod, produktivan, kreativan narod koga su Jevreji 36

na kraju uništili u njegovoj sredini. Tokom cele istorije Jevreji su proturali zlonamernu lažnu propagandu o degenerisanosti vavilonskog naroda. To je monstruozna laž. Kada su Jevreji nagrnuli u rimsku civilizaciju i konačno je uništili novom samoubilačkom religijom, koju su nametnuli Rimljanima, onda su počeli da predstavljaju Rimljane kao okrutne, degenerisane, nemoralne. Čak i do današnjih dana jevrejski filmovi, koji dolaze iz Holivuda, oslikavaju Rimljane kao razvratan degenerisan narod. Lažljivi jevrejski propagandisti, kao što je Bili Grejam, stalno optužuju Rimljane da su bili okrutni, razvratni tirani. Još jedna grozna jevrejska laž. Odabravši još odavno u istoriji da igraju ulogu parazita, oni ne mogu ništa drugo do da lutaju civilizovanim svetom u potrazi za mestom gde će se nastaniti, u sred već uspostavljene zajednice, gde bi mogli da opstanu i napreduju na uštrb drugih. Kao parazitski narod, Jevreji mogu da opstanu jedino živeći od onoga što drugi proizvedu. Kada dođu u zajednicu, sa sobom ne donose ništa sem obmana i podmuklosti. Jevrejin zna, kada ulazi u nejevrejsku zajednicu, da će pre ili kasnije biti otkriven i da će biti nasilja i odmazde. Stvar koje se Jevrejin plaši više od ičega je razotkrivanje i, iz toga proisteklo, fizičko nasilje. Jedna od fraza koja se vekovima ponavlja bila je “Oy gewalt!” Ova stara fraza na jidišu mogla bi se prevesti kao “Oh, nasilje!” Znajući da će parazitsko delovanje na zakidanju, varanju i pljačkanju nejevrejske zajednice na kraju završiti nasiljem protiv njega, on se za to unapred priprema. Vratimo se citatu iz Izreka koji Jevreje savetuje: “gde nema vizije, narod propada.” Dakle, kako svoje pipke sve dublje zariva u telo zajednice koju namerava da pljačka, on se unapred priprema da poništi, neutralizuje i minimalizuje protivljenje nejevrejske zajednice za koje zna da će se, pre ili kasnije, razviti u neprijateljstvo prema njemu. U ovom pogledu, Jevrejin je veoma sličan ostalim parazitskim stvorovima iz Prirode. Kada se krpelj uspuže uz nogu nekog stvorenja, on to učini potajno i obično ostaje potpuno neprimećen. Krpelj traži pogodno mesto na telu domaćina gde bi mogao da se ukopa i sisa krv radi sopstvene ishrane. Krpelj zna da bi ukopavanje normalno bilo bolno za domaćina, pa bi na taj način privuklo pažnju i rezultiralo njegovim uklanjanjem i uništenjem. Ali, krpelj ima lek za taj problem. Pre ukopavanja u kožu, on pažljivo anestetizuje to mesto, tako da domaćin ne oseti bol. Zatim počinje pažljivo da žvaće i sisa, sve vreme anestetizujući mesto da se bol ne bi osetila. Glava mu prodire sve dublje, i dublje i parazit počinje da se hrani krvlju žrtve, a da ona ne oseti nikakvu bol, i da čak nije ni svesna postojanja parazita. Kada žrtva konačno otkrije uljeza, on je potpuno ušao u meso. Domaćin više nije u stanju da ga ukloni bez izazivanja bola i infekcije kod sebe i uništenja i smrti krpelja. Čak i kada žrtva pokuša da ukloni parazita, ne uspeva u tome. U ovoj fazi neophodna je operacija da bi se uklonio zarazan krpelj, koji je na početku mogao da se ukloni jednostavno, sa dva prsta, da je žrtva bila svesna njegovog postojanja. Parazitska operacija Jevrejina na telu njegovog nesrećnog domaćina veoma je slična. Budući da je neproduktivni parazit, Jevrejin nema ništa što bi mogao da ponudi zajednici domaćina ili naciji u koju ulazi, i u koju bez oklevanja zabija svoje pipke sve dublje i dublje. Setite se naslova sredstva za obmane i laži u velikim količinama. Izabravši da bude profesionalni parazit, ova karakteristika se duboko i instiktivno usadila u samu njegovu prirodu, tako da on sada instiktivno zna šta treba da radi da bi se zaštitio i koje su slabosti njegovog nejevrejskog domaćina. Stoga, on bira da se usredsredi na sve nervne centre moći svog produktivnog i kreativnog domaćina. Posle kratkog vremena, ima kontrolu nad glavnim funkcijama, koje određuju sudbinu i dobrobit naroda i države. Jevrejin ne odgaja stoku, ne radi na poljima, ne radi u fabrikama. On se trudi da stavi pod svoju kontrolu novac u državi, medije u zemlji, obrazovne institucije i vlast. Radi pažljivo i vešto manipuliše, a mozgove žrtava dovodi u stanje konfuzije i smetenosti. Kao krpelj, on anestetizuje mozak nejevrejske nacije u čijoj sredini se nastanio. Svoje pipke zariva duboko i sprema se da parira svim pokušajima koji bi ga odatle oterali. Danas, širom sveta uopšte, a u Americi posebno, nalazimo da je Jevrejin odgovoran za finansije u državi. On ima potpunu kontrolu nad sistemom Federalnih rezervi o kome većina Amerikanaca ne zna baš ništa, ali veruje da je on deo federalnih vlasti. Mnoge knjige su napisane o jevrejskom vlasništvu nad sistemom Federalnih rezervi i mi nemamo dovoljno prostora da bismo to 37

detaljno ponavljali. Dovoljno je, međutim, reći da Odbor Federalnih rezervi nije vladina funkcija, već je to potpuno privatni sistem banaka koje poseduju, kontrolišu i njima manipulišu međunarodni jevrejski bankari. On je potpuno izvan domašaja federalnih vlasti. Ne želimo da kažemo da bi bila drastična razlika da je drugačije, jer i federalne vlasti takođe kontrolišu Jevreji, ali je značajno napraviti razliku. Manipulacijama, puštanjem vladinih obveznica, Federalne rezerve mogu da odštampaju milijarde radi sopstvenog bogaćenja a da plate za te milijarde, koje se trpaju u kofere, samo cenu utrošenog papira i boje. Uobičajena cena jedne papirne novčanice je 7/10 centa, bilo da je apoen od 10 dolara ili 1000 dolara. Samo štampanje obavlja Biro za graviranje i štampanje Sjedinjenih Država, ali se novčanice zatim prebacuju međunarodnim jevrejskim bankarima, koji su pod maskom sistema Federalnih rezervi. Jedini trošak koji bankari imaju jeste cena papira i boje. Ne samo da jevrejski bankari dobijaju novac doslovno džabe, već je vlada Sjedinjenih Država onda obavezna da izda obveznice kao osiguranje za uzeti zajam. Narod Amerike je tako opterećen, ne samo plaćanjem glavnice vladinih obveznica, već i kamatom na nju. Ti dugovi se nikada ne isplaćuju u celosti, već, kao što istorija u poslednjih 40 godina pokazuje, narastaju iz godine u godinu. Tako su američki poreski obveznici stalno porobljeni dugovima i plaćaju kamate, iz generacije u generaciju, međunarodnim jevrejskim bankarima koji su velike količine zajmovnog novca, oslobođenog kamata dobili upravo od vladinog Biroa za štampanje. Jevreji su bili manipulatori sa novcem i uzurpatori nacionalnih bogatstava po celom svetu još od davnina. Njihova Biblija govori o menjačima novca po njihovim hramovima. Svi oni su, naravno, bili Jevreji. Jevrejski monopol na novac postoji od kada postoji i sam novac. Prevara sa sistemom Federalnih rezervi nikako nije nova i ona je evoluirala hiljade godina, još od stare prakse zlatara koji su čuvali zlato bogatih pojedinaca. Zlato je imalo izuzetnu i fascinantnu privlačnost posebno za Jevreje, još od najranijih vremena. Od prvih početaka novca, zlato je korišćeno kao sredstvo razmene, a Jevreji su težili zanimanjima kao što je čuvar zlata drugih ljudi. Uskoro su otkrili da nikada svi klijenti, koji drže zlato u njihovim sefovima, ne povlače svoje dragocenosti u isto vreme. Tada su došli na sekundarnu ideju da daju na zajam izvesne količine zlata, koje pripada drugima, i to uz kamatu, što znači da su davali tuđe zlato na zajam na određeni period vremena, a da im se pozajmljena količina posle izvesnog vremena vraćala uvećana za iznos kamate. Kako se povećavao broj klijenata koji su tražili zajam, oni su otkrili da praktično mogu da daju na zajam i do 90 procenata svog zlata koje su čuvali, a da im ipak ostane dovoljno da pokriju moguća povlačenja uloga. Tada se ovo razvilo u pravi bankarski posao i postalo moćno oružje u korist Jevrejina, koji je gomilao bogatstvo od produktivnih trgovaca u čijoj je sredini delovao. Iz takvih početaka razvile su se osnove bankarstva. Danas su Jevreji ovom lukavom aražmanu dodali hiljade drugih ukrasa, pa putem naplaćenih kamata, putem sistema Federalnih rezervi, putem međunarodnih zajmova i manipulacija imaju isključivu kontrolu nad novcem u svetu. Ne samo da kontrolišu bankarske sisteme, već to čine i sa svetskim berzama. Ko god pogleda sastav članova koji poseduju sedišta na njujorškoj berzi ili drugim berzama širom države, videće da su to u najvećoj meri Jevreji i nekolicina njihovih poslovnih saradnika. Kontrolišući robnu berzu, na kojoj mogu da manipulišu dižući ili obarajući cene po sopstvenoj volji, oni prisvajaju blagodati napornog rada produktivnih i kreativnih Amerikanaca i stavljaju ih u svoje kofere. I ne samo to. Povlačeći kredite kad god to požele, oni mogu ovu državu (kao i svaku drugu) ili celu svetsku ekonomiju da gurnu u depresiju. Pošto se takve stvari planiraju, a Jevreji unapred znaju kada će to učiniti, oni mogu opet da zgrnu ogromno bogatstvo i da beskrajno pljačkaju naivne Goje. Jevreji nikada ne bi mogli da održe tako čvrstu i rigoroznu kontrolu nad svojim žrtvama na duži period, da u svojim rukama ne drže sredstva komunikacija, sredstva informisanja i sredstva propagande. Vrlo malo ljudi shvata koliko je moćno oružje propaganda. Adolf Hitler je ispravno rekao da pomoću propagande Jevreji mogu učiniti da raj izgleda kao pakao, a pakao kao raj. Ovo je više 38

nego tačno, a Jevreji to čine vešto, gotovo umetnički. Pošto kontrolišu novac, oni imaju sredstva da zadobiju kontrolu nad svim novinama, svim radio stanicama, svim televizijskim mrežama i stanicama, svim vodećim nacionalnim časopisima, pa čak i nad novinskim agencijama kao što su Junajted pres internešinal ili Asošijated pres, ili bilo kojom drugom. Tako su u stanju da kontrolišu svaki delić vesti koji se objavi u celoj zemlji ili čak u svetu. Oni vrlo lako mogu da potisnu ili odbace bilo koju priču koja dođe u njihovu glavnu redakciju i sakriju je od sveta, što je čak i važnije. U njihovom arsenalu propagande takođe je i vrlo značajna filmska industrija – koju opet potpuno kontrolišu. Štaviše, Holivud i celokupna filmska industrija su u tolikoj meri u rukama Jevreja da je često zovu “Košer dolina”. Filmska industrija se u poslednjih pedeset godina nesumnjivo razvila u jedno od najznačajnijih propagandnih sredstava za zagađivanje mozgova Bele rase koje je svet ikada video. Tek poslednjih godina sa njom se izjednačila ili ju je čak pretekla televizijska industrija koju takođe kontrolišu Jevreji. Možete biti sigurni da filmska industrija nije stajala po strani prilikom promovisanja jevrejskih interesa i njihovog programa uništenja Bele rase. Tokom ratnih godina jevrejska filmska industrija u Holivudu je bila zauzeta štancovanjem anti-nemačkih, anti-hitlerovskih i anti-nacističkih filmova. Pošto smo prostodušni i naivni, mnogi od naše bele braće su progutali otrovni mamac i dobrovoljno se prijavili u jevrejsku klopku, koja je nagonila belog brata da ubija belog brata sa ciljem da se spase vrat lukavog Jevrejina. U isto vreme, komunističke zemlje hvaljene su do neba. Lažljivom propagandom načinjeno je poželjnim da mi, Sjedinjene Države, udružimo snage sa sovjetskom Rusijom pod kontrolom Jevreja, kako bismo vodili samoubilački, razorni rat protiv herojskih branilaca Bele rase, to jest nemačkog naroda. Filmovi ne samo da su korišćeni kao sredstvo koje nas je uvlačilo u samoubilački rat, već su upotrebljavani i kao sredstvo kojim se određivao moral, pa čak i običaji. U osnovi, oni su služili da potkopavaju i degenerišu moralnu klimu naše omaldine i naše zemlje u celini. Tokom dvadesetih godina filmovi su postali razvratni i degenerisani do stupnja na kom su počeli da ugrožavaju sopstveni opstanak. Za čudo, tokom tridesetih, moralni ton se nešto poboljšao. Mnoge od najboljih priča koje je dao Holivud potiču iz tridesetih, kada su ljudi počeli da se vraćaju u bioskope u velikom broju. Tada je Jevrejin mudro počeo da ubacuje anti-Nemačku i anti-nacističku propagandu u revitalizovanu filmsku industriju i unoseći zarazu i mržnju u umove belog naroda Amerike, koja se ogledala u spremnosti da se prihvati ideja rata protiv sopstvene bele braće. Tokom samog rata filmovi su otišli u sledeću brzinu. Gotovo svaki proizvod filmske industrije bio je zlonamerno napravljen tako da podstakne ratne napore za uništenje Nemačke. U isto vreme, kroz temu je provučena ideja o međunarodnoj integraciji. Kada je rat bio završen, promovisana ideja o koegzistenciji i saradnji sa sovjetskom Rusijom, zajedno sa idejom o jednom svetu, jednoj svetskoj vladi i Ujedinjenim nacijama. Već pedesetih godina, ideja o rasnoj toleranciji prema Jevrejima proširila se na prihvatanje crnaca kao jednakih u našem društvu, koji su tobože bili ugnjetene žrtve pohlepe i okrutnosti belog čoveka. Samoubilačka ideja da crnci treba da budu vitalni i odgovorni deo našeg društva, od tada se progresivno promoviše. Teško je danas naići na film u kome se na ovaj ili onaj način ne potura ideja o mešanju rasa. Jevrejin danas kroz filmove, štampu i televiziju vodi žestoku i zastrašujuću kampanju za potpunu mongrelizaciju američkog naroda. Svako protivljenje bilo je rastureno i uništeno. Pedesetih i šezdesetih godina dva nova elementa bila su ubačena u filmsku propagandnu kampanju. Jedan je korišćenje droga kao problem koji stalno narasta. Napravljeno je da izgleda kako ljudi sami promovišu drogu, bez ikakvog unutrašnjeg ili spoljnog uticaja. Učinjeno je tako da se mladim ljudima čini da to svako radi, pa što ne bi i oni probali? Sledeći element je stalni porast otvorene prljavštine i pornografije koje se ubacuju u filmove i na taj način podrivaju naš moral i zagađuju razmišljanja svih ljudi, a posebno dolazeće mlade generacije. Televizijska industrija, koja je doživela veliki uspon odmah posle kraja Drugog svetskog rata, sada je rival, a nesumnjivo i premašuje filmsku industriju po pokvarenosti i zagađivanju umova u Americi.

39

Tako se potpuno zagađeni mozgovi američkih gledalaca postali opsednuti gledanjem televizije, koja je u mnogim porodicama toliko značajna da, kada bi im neko odneo televizor, bili bi potpuno bespomoćni i ne bi znali šta da čine sa svojim slobodnim vremenom. Neke majke zatvaraju svoju decu u sobe u kojima su uključeni televizori i tako koriste idiotsku jevrejsku kutiju kao dadilju za svoje potomstvo. Uopšte ne shvataju da ti mladi, neformalni umovi, dok sede ispred ovih jevrejskih šarenih laža, upijaju degenirisane jevrejske ideje. Ne shvataju da dozvoljavaju svojim najmilijima da se zaraze otrovom koji će se teško eliminisati iz umova tih izdanaka do kraja života. I tako Jevreji potpuno kontrološu sve propagandne mreže, televizijske mreže, filmove, časopise i svaki drugi oblik propagande. Amerika i ceo svet preplavljeni su jevrejskim otrovom. Poplavljeni su prethodnim idejama o međurasnim brakovima sa crncima, idejama da su Jevreji sveta zaštićeni i nedodirljivi, idejama da su prljavštine i pornografija normalno stanje stvari u svetu zabave, idejama da su droge neminovna stvar i da svako treba da se drogira. Iznad svega, ideja o rasnoj lojalnosti je predstavljena kao najgnusniji zločin, kojim bi neka osoba mogla makar u mislima da se pozabavi. Iz svih tih sati, dana, meseci i godina zagađivanja umova, koje Jevreji propagiraju, nije proizašla ni jedna konstruktivna ideja. No, sve što je destruktivno za belu rasu, to se gura i promoviše, sve što je dobro za crnce, obojene i Jevreje se uzdiže i nameće. Lista zbunjujućih, destruktivnih i samoubilačkih ideja kojim se zapljuskuju Amerikanci kao kakvim đubretom je beskonačna. U jednom drugom poglavlju koje nosi naziv “Lažne ideje koje seju Jevreji”, govorićemo o nekoliko tuceta drugih ideja kojima se kontaminiraju mozgovi Amerikancima. To je, međutim, samo nekoliko desetina od hiljada ideja koje neprestano vešto iznova i bez kraja, poput kiše, padaju po američkom narodu. U svojoj propagandnoj taktici, Jevreji vole da stvari nazivaju upravo suprotnim imenima od pravog značenja. Tako oni zagađivanje umova nazivaju “pranjem mozga”. Odbacujem ovaj termin i u celoj knjizi umesto toga govorim o zagađenju mozga, jer smatram da on korektnije objašnjava ono što se zaista događa. Prati nečiji mozak značilo bi očistiti ga od svih prljavština i zagađenja. Ali, to nije ono što Jevreji čine. Oni zapravo, uzimaju normalne, zdrave mozgove, znači mozgove nejevreja, inficiraju ih gomilama prljavštine, pornografije i pogrešnih ideja. Dakle, verujem da termin “zagađenje mozga” mnogo ispravnije označava ono što nam čine Jevreji nego izraz “ispiranje mozga”. U agresivnoj kampanji zlonamernog zagađivanja umova početnu i glavnu metu predstavljaju umovi mladih ljudi. Da bi osvojili mozgove naše omladine, Jevreji su morali da zauzmu polje obrazovanja koje je od vitalnog značaja. Oni su okupirali naše obrazovne ustanove pre mnogo, mnogo decenija. Henri Ford je napisao svoju izvanrednu knjigu “Međunarodni Jevrejin” pre više od 50 godina. Evo šta kaže o jevrejstvu u školama i na koledžima: “Koledži su konstantno napadani jevrejskim idejama”. “Sinovi Anglo-saksonaca su napadnuti u samom svom nasleđu”. “Sinovi graditelja, tvoraca, podvrgnuti su filozofiji uništavanja.” “Mladi ljudi, u prvim ushićujućim mesecima intelektualne slobode, bivaju zarobljeni obećavajućim doktrinama čije izvore i posledice ne mogu da sagledaju”. “Centralna grupa crvenih filozofa na svakom univerzitetu jeste jevrejska grupa koja se obično skriva iza ‘nejevrejske manjine’ u liku nekog zavedenog profesora. Neki od tih profesora plaćaju crvene organizacije izvan univerziteta. Postoje međukoleška socijalistička društva, koja vrve od Jevreja i jevrejskih uticaja a učeni jevrejski profesori iz cele zemlje obraćaju se bratstvu pod patronatom najboljih civilnih i univerztetskih zaštitnika.” Savetujući nas šta da učinimo po tom pitanju, Henri Ford kaže: “Jednostavno treba obznaniti izvor i prirodu zaraze koja je preplavila naše škole i univerzitete. Neka studenti znaju da moraju da biraju između Anglo-saksonaca i Judinog plemena... Jedini apsolutni protiv-otrov je da se u studentima ponovo probudi rasni ponos.” Zapamtite, Henri Ford, veliki Amerikanac, je ove redove napisao 1921. godine, dakle, pre više od 50 godina. Od tada je jevrejska lavina u našem obrazovnom sistemu, počevši od dečjih 40

vrtića, pa – preko osnovnih i srednjih škola, sve do univerziteta, pretvorila ove institucije za učenje u potpuno bezumne azile u kojima se mladi, plodni, kreativni umovi bele dece zagađuju i izopačuju u instrumente za samo-destrukciju i uništenje sopstvene zemlje, nacije i rase. Šta ćemo sa obaveznim zakonima, koji teraju roditelje da šalju svoju još neformiranu decu u škole sve do 16. godine, kada danas škole počinju da liče na zatvore, a deca na kažnjenike koji su u njima pet dana u nedelji, tokom školskih časova i kada im se, hteli oni to ili ne, mladi mozgovi inficiraju jevrejskim otpadom i đubretom koje ih vodi ka uništenju sopstvene rase. Ideja Henri Forda prema kojoj je dovoljno označiti izvor, danas više nije moguća niti praktična. Moraju se preduzeti mnogo fundamentalnije i drastičnije mere. Belom čoveku, kao celini, potreban je novi pogled na život i religiju. Potrebna mu je potpuno nova filozofija i, u stvari, nova religija koja će mu pružiti cilj i smisao, identitet i ideologiju koji su samo njegovi. Činjenica je da Beloj rasi treba nova religija, polarizovana oko vrednosti njegove rase, najveće vrednosti na licu zemlje. Ova ideja i ova ideologija moraju biti usađivane u umove našeg mladog naraštaja od vremena kada počnu da govore. Jedva da postoji faza u bilo kojoj sferi aktivnosti koja kontroliše ovu naciju a nad kojom Jevreji nemaju direktnu ili indirektnu kontrolu. Sa dva moćna segmenta u njihovim rukama, a to su kontrola nad propagandom i kontrola nad novcem, vlada Sjedinjenih Država predstavlja zarobljenog lutka koji glumi demokratiju što predstavlja ceo narod. Ali, uistinu, ona je moćan instrument u rukama Jevreja koji je koriste da bi eksploatisali, tiranisali i uništili Belu rasu, čija je vlada to samo naizgled. Danas u državnoj službi teško da postoji službenik, od bilo kakavog značaja, koji je slobodan čovek. Gotovo svaki od njih postavljen je u kancelariju, ili je stekao svoju poziciju, putem jevrejskih manipulacija i njihovih planova. Stigavši tamo gde jesu, dobrom voljom Jevreja, oni zauzvrat moraju da udovoljavaju jevrejskoj zaveri. Iza čoveka kao što je predsednik Nikson, nalazi se jevrejski šef kao što je Henri Kisindžer, rođen u Nemačkoj, od oca jevrejskog rabina. Nikson ne samo da ima jevrejskog savetnika, već ima dvojicu njih. Drugi je Jevrejin Artur Burns, rođen kao Bernštajn u Austriji i takođe sin rabina. U stvari, čitava Niksonova politička karijera prvobitno je lansirana 1946. godine od strane Jevrejina po imenu Morej Čotiner. On je neprestano vodio Niksonovu karijeru i bio svodnik između jevrejske zajednice i Niksona. Predsednik Lindon B. Džonson imao je izvesnog Ejba Fortasa i Voltera Rostofa, obojicu Jevreje. Predsednik Kenedi imao je Voltera Rostofa i Artura Šlezindžera mlađeg. Predsednik Ruzvelt imao je svog prvog šefa glavnog čoveka Kehile, čvrstog, ozbiljnog Jevrejina Bernarda Baruha, kao i veći broj nižih jevrejskih savetnika. I tako to ide... Ista vrsta jevrejske kontrole, jevrejskih ličnosti u pozadini, koje savetuju i kontrolišu, može se naći na svim nivoima, sve dole do gradskih vlasti. Mnogi Jevreji i sami su izabrani na položaje, ali oni ipak preferiraju da imaju nekog belog nejevrejskog lutka koji će im biti maska, a čije će konce iz pozadine oni povlačiti, usmeravajući, manipulišući, izdajući naređenja. Ako neki časni, prirodni vođa Bele rase pokuša da se izbori za položaj sopstvenim snagama, gigantska propagandna mašina, koju Jevreji imaju na raspolaganju, odmah se stavlja u pogon. Takav čovek se onda blati, napada i nagrđuje. Ili se ponekad koristi obrnuta taktika, pa se on potpuno izoluje, tako da birači jedva i znaju da on učestvuje u trci za položaj. Ukoliko takav prirodni beli lider ipak uspe, uprkos svih hendikepa, onda se propagandni aparat pušta svom snagom u pogon da bi ga klevetao, ogovarao, sasekao i degradirao pred naivnom publikom. Uvodi se takođe u igru i puni resurs njihove novčane moći, pa je na sledećim izborima njegov protivnik dobro finansiran i uzdignut u medijima. Jevreji obično vole da za svoje lutke u izlogu izaberu ljude koji imaju fatalne slabosti u karakteru i neku sramnu epizodu u prošlosti, koja nije poznata u javnosti. Zbog slabog karaktera uopšte i zbog osetljivosti prema ucenama, takvim ljudima se lako manipuliše. Uz nešto podmićivanja i finansijske podrške, oni se lako navuku da postanu izdajnici sopstvene rase i da igraju kako Jevreji sviraju. Pomenuo sam da su sredstva komunikacija u rukama Jevreja. Pomenuo sam kontrolu nad novcem i međunarodnim bankarstvom, kontrolu nad obrazovanjem i kontrolu nad vlastima. Tu 41

kontrolu vrše Jevreji. Ovo nikako ne pokriva celu oblast. U stvari, teško da postoji bilo kakva aktivnost od nekog značaja u ovoj zemlji, koja nije pod direktnom ili indirektnom kontrolom “izabrane” rase. U ovo su uključene organizacije snaga zakona, sudovi, pa čak i religije belog čoveka. O ovom poslednjem opširnije ćemo govoriti u sledećoj glavi. Želim da ovde napomenem, svakako, činjenicu da je većina poslova, posebno značajan veliki biznis, u rukama Jevreja. Pre 50 godina, Henri Ford je napisao sledeće: “sastaviti listu poslovnih linija koje kontrolišu Jevreji Sjedinjenih Država, značilo bi dirnuti sve najvitalnije industrije zemlje – one koje su zaista značajne i one koje su zbog običaja napravljene da izgledaju vitalne. Biznis sa bioskopima je isključivo jevrejski: glumci, producenti, prodaja karata, bioskopske sale su potpuno u rukama Jevreja. Ovo treba posmatrati u svetlu činjenice da se danas u gotovo svakom proizvodu može otkriti propaganda, ponekad je to blještava poslovna reklama, a ponekad direktna politička konstrukcija.” “Filmska industrija, industrija šećera, duvanska industrija, 50 i više procenata industrije prerade mesa, više od 60% industrije obuće, većina muzičke produkcije napravljene u ovoj zemlji, nakit, žito, pamuk, nafta, autorske agencije, distribucija novina, poslovi sa alkoholnim pićima, poslovi sa zakonima, svi oni su, a najbrojali smo samo neke koji imaju nacionalni i međunarodni značaj, pod kontrolom Jevreja u Sjedinjenim Državama, bilo da su sami, bilo da su udruženi sa Jevrejima iz inostranstva.” Ovo je Henri Ford primetio pre 50 godina. Taj veliki produktivni i kreativni genije Bele rase, koji je izgradio jednu od najvećih svetskih imperija svojim rukama, krenuvši od nule, znao je ponešto o tome ko kontroliše poslove u Sjedinjenim Državama u njegovo vreme. Izgradivši moćnu Fordovu imperiju, otkrio je da neke misteriozne sile pokušavaju da mu je otmu putem prevara i trikova. Sumnjao je da su ti manipulatori usmeravani od strane moćnih jevrejskih finansijera. Pošto je bio inteligentan i temeljit čovek, gospodin Ford je rešio da pronađe vinovnike koji stoje u pozadini ovog manevra. U svoju kancelariju pozvao je najinteligentnije agente i istraživače koje je mogao da pronađe. Zadužio ih je da naprave potpunu studiju o međunarodnom Jevrejinu i njihova otkrića je objavio u časopisu Dearborn Independent, koji je u to vreme bio zvaničan organ Fordove automobilske kompanije. Rezultati tih istraživanja, objavljeni 1921. godine, predstavljali su pravu bombu, ne samo za nejevreje, već i za samu jevrejsku zaveru, zato što su razotkrili njihovu podmuklu taktiku u toj svetskoj zaveri. Prikupljene informacije bile su vredan doprinos u korist bele nejevrejske Amerike i preporučujemo svakom da to pročita ukoliko želi da sazna nešto o pozadini međunarodne jevrejske zavere.

*** Pošto Jevreji imaju tako smrtonosan uticaj na belu civilizaciju poslednjih nekoliko hiljada godina, obavezni smo da dobro proučimo prirodu našeg dušmana. Za naš opstanak neophodno je, takođe, da pronađemo lek za ovu kugu. Pokušaćemo da to uradimo kroz ovu knjigu.

*** Ko su ti strani, čudni ljudi koji su bili u stanju da opstanu duže od ijedne druge rase u zabeleženoj istoriji? Ko je taj narod koji je uništio tako velike civilizacije kao što su bili Rim, Vavilon i Egipat? Šta je to tako neobično kod njih što im je omogućilo da unište izuzetno bogatu državu kao što je Rusija i pretvore je u jevrejski radni logor? Kako su uspeli da bogatstvo celog sveta uzmu u svoje ruke i podvrgnu svet jevrejskoj diktaturi? Kako su uspeli da učine sve to bez nas, velike Bele rase Amerike i da to pitanje razmotre inteligentno, bez straha i drhtanja? Od najveće je važnosti da proučimo ovo stvorenje biološki, psihološki, ekonomski, a takođe i sa stanovišta rase i religije. Većina belih ljudi su strašno zbunjeni kada je u pitanju jevrejska rasa. Jedna od najtužnijih grešaka u koju većina nejevreja pada jeste da su Jevreji pripadnici Bele rase. To je najlažljivija obmana koju su promovisali sami Jevreji među našim narodom, ali su među svojima sasvim jasno raširili da oni nemaju ništa zajedničko sa Belom rasom. Jevreji su zauvek semiti koji vode poreklo iz Azije, još iz praistorijskih vremena. 42

Jevrejski profesor Leonard Dž. Fajn je svome narodu kristalno jasno objasnio rasno pitanje: “Mi nismo beli simbolički, i mi nismo beli doslovno. Ne smemo sebi dozvoliti da budemo ugurani u belu Ameriku, jer mi tamo ne pripadamo.” Mnogo vremena potrošili su beli nejevreji raspravljajući jesu li Jevreji rasa ili su religija ili pak nacija. Činjenica je da su oni sve to troje, ali je malo važno u kojoj proporciji želite da istaknete važnost jednog od ova tri činioca. Još od drevnih vremena, oni su predstavljali rasu koja je bila kuga civilizovanog sveta. To su mogli da čine zbog posebnosti svoje religije. Ona je prvenstveno napravljena tako da produžava i čuva rasu tako što će ova biti parazit na leđima produktivnih nacija. Oni su nacija raširena po celom svetu i formirana na način da predstavlja u svakoj zemlji naciju unutar nacije, na koju su se zakačili svojim pipcima. Ima ih u gotovo svakoj zemlji na svetu. Ukoliko postoji faktor koji je čvrsto okupio Jevreje i načinio od njih najžilaviju i najpostojaniju naciju na svetu, onda je to njihova Mojsijevska religija iz koje proističe rasna lojalnost koja je usađena u svakog jevrejskog pripadnika. Rasno – religijsko jedinstvo je ono što ih čini moćnima i na to bi trebalo da obratimo pažnju kada razmišljamo o očuvanju bele rase. Prapočeci jevrejske rase gube se u davnini. Jevrejske bajke, kako su ispričane u priči o Adamu, Isaku i Jakovu su, naravno, samo gomila laži koje čine dobru priču oko koje su mogli da razviju svoju ideologiju, ali one nemaju nikakvo uporište u istoriji ili u činjenicama. Sami Jevreji nisu se nikada trudili da zaista istraže svoje istorijsko poreklo, tako da ono ostaje zaogrnuto misterijom. Oni su jednostavno izašli sa tvrdnjom da su izabrani narod Božji, veoma poseban narod, a takođe su tvrdili da imaju najdužu zabeleženu istoriju od svih naroda na zemlji. I dok je prva tvrdnja o Avramu, Iskau i Jakovu osnovna dogma njihove religije, oko koje je izgrađena jevrejska rasa, drugu tvrdnju o najdužem istorijskom trajanju teško je pobiti. Jevreji su se pojavljivali i nestajali, da bi se ponovo pojavili u istorijama drugih naroda, nekih 5000 godina. Budući da su grabljivci i paraziti, oni nikada nisu bili u stanju, ili nisu želeli, da oforme sopstvenu naciju na osnovu sopstvenog prava. To je prilično žalosna činjenica za tako čudnu i žestoku rasu, a pogotovo neverovatna kada čovek ima u vidu da oni tvrde da su ljubimci “izabrani” od Boga. Reč Jevrejin je relativno novija i vodi poreklo od reči Juda i judejski. U drevnoj istoriji Jevreji su bili znani kao Hebreji, što potiče od armejske reči “Ebri”, koja opet vodi poreklo od hebrejske reči “Ibri” koja znači “onaj koji je preko reke”. Hebrej se u svim drevnim spisima pisao kao “Habiru” i kako takva, veoma često se javlja u Bibliji i u egipatskoj literaturi. U Bibliji, Habiru se naizmenično koristi sa rečju “Sagaz”, što znači kovač. Tako su Egipćani o Jevrejima uvek pisali kao o “kovačima sa druge strane reke”. Pošto je Palestina bila raskršće antičkog sveta, većina bogatih trgovačkih puteva ukrštala se u ovoj oblasti. To je onda, naravno, bilo prirodno obitavalište bandi koljača i razbojnika. Činjenica da su pustinje i planmine bile deo pejzaža, dalje govori u prilog tezi da je ta oblast bila stanište pogodno za razvoj nacije bandita, koljača, razbojnika i parazita. Baš tako su se razvili i takvo je, koliko istorijske činjenice mogu da pokažu, poreklo jevrejske rase. Nemački Jevrejin Kastajn, koji je svoje ime skratio od Kacenštajn, smatra se izvanrednim poznavaocem jevrejske i biblijske istorije. U svojoj knjizi Istorija Jevreja Kastajn mnoga velika imena iz jevrejske istorije označava kao bandite. Pominje Jeftaha, kao jednog od spasilaca jevrejskog naroda, i navodi da je bio vođa razbojnika iz Gileada. O velikom jevrejskom heroju Davidu kaže: “U vreme Saulove smrti nalazimo Davida kao vođu bande pljačkaša koji živi u Ziklagu... Čuvši da je presto ugrožen, David je smesta požurio u Hebron u Judeji. Niko ga nije pozvao, ali je on zatražio pravo na presto, tvrdeći da ga je Samjuel tajno imenovao za cara.” O velikom mudrom Solomonu, Kastajn je imao da kaže ovo: “Šlomo, Solomon Miroljubivi, inaugurisao je svoju vladavinu počinivši ubistva koja su mu raščistila put do trona i otarasivši se svoga brata, a sve to je učinio bez i trunke griže savesti.” Činjenica da su Solomon, David i Jeftah bili krvoždeni banditi tipična je za sve jevrejske lidere. Pošto su Jevreji bili deo istorije, još od shvatanja civilizacije, to je stalno bila istorija izdajstava, krvoprolića, ubistava, razbojništava i zločina. 43

Pored činjenice da se ova čudna rasa održala duže nego i jedna druga rasa na licu zemlje, pojavljuju se i dve druge prilično čudne. Prva je da oni, tokom svih tih hiljada godina, nikada nisu pokušali da obrazuju sopstvenu državu, a današnja banditska država Izrael ne predstavlja izuzetak u ovoj tvrdnji. Izrael je namenjen samo da postane glavni štab jevrejske diktature nad svetom, a ne da bude mesto okupljanja svih Jevreja sveta. Druga činjenica je da ovaj čvrsti i istrajni narod nikada nije razvio sopstvenu civilizaciju ili kulturu, uprkos svim njihovim suprotnim tvrdnjama. Jedna od najznačajnijih jevrejskih tvrđava je vešta manipulacija sa propagandom. Međutim, zapisi o Hebrejima i njihova istorija pokazuju da su sve jevrejske tvrdnje o kulturi potpuno bez osnova. Horizontova knjiga o hrišćanstvu, standardna enciklopedija, kaže: “Jevreji su počeli kao skup malih plemena koja su kasnije sticala nezavisnost samo u kratkim periodima između padova i uzdizanja velikih imperija. Nisu ostavili nikave spomenike koji bi svedočili o veličini. Nema grobnica hebrejskih kraljeva sa zlatnim ogrlicama i kočijama ukrašenim draguljima. Arheolozi u Palestini nisu iskopali nikakve statute Davida i Solomona, već samo sudove za vodu, kao one iz kojh je Rebeka pojila kamile Avramovih slugu.” Institut za Orijent u Čikagu poseduje jednu od najboljih kolekcija lepih umetnosti, posebno iz egipatske, sirijske i drugih kultura sa Bliskog istoka, dakle, iz oblasti za koju Jevreji tvrde da iz nje potiču. Čovek bi očekivao da pronađe kako je jevrejski doprinos civilizaciji tamo dobro zastupljen. Posle šetnje ogromnim salama ispunjenim velikim umetničkim delima, divnim statuama, izvanrednim nakitom i drugim predmetima iz grobnica egipatskih i asirskih osvajača, dolazimo do jevrejskog dela izložbe. Tu nalazimo staklenu kutiju ispunjenu parčićima razbijenih glinenih sudova, grubim, neukrašenim i negleđosanim upotrebnim predmetima koji kao da su došli iz kamenog doba. To je ta velika jevrejska “kultura” o kojoj tako drsko trube Jevreji i to je baš sve što imaju da ponude. Činjenica je da su Jevreji tokom istorije bili poznati samo kao rušitelji. Nisu proizveli nikakvu umetnost, nisu zasnovali nikakve dinastije, nisu izgradili velike gradove i jedini od svih starih naroda nisu imali talenta za bilo kakve finije stvari iz kulture i civilizovanog života. Pa ipak, mi danas čujemo da se Jevreji glasno i naširoko hvale kako su oni jedine lučonoše civilizacije. Poznati istoričar Arnold Tojnbi definisao je Jevreje za sva vremena, kada ih je, pre nekoliko godina opisao kao “fosilni” narod. Pod tim je mislio da su oni narod koji je propustio da se razvije još od kamenog doba, što nam njihovo primitivno posuđe i pokazuje. Oni nikada nisu bili u stanju da usavrše poljoprivredu, gajenje životinja, arhitekturu ili bilo koju od civilizovanih umetnosti. Čak i kao banditska nacija nisu bili previše uspešni, pa su prekinuli opasno življenje u Palestini, gde su često bili na ivici gladi. Kastajn o Jevrejima kaže još i sledeće: “Neki su ostali u granicama Hanana, drugi su se naselili duž velikog vojnog puta na istoku i u susednim pustinjama i divljinama, gde su vodili nomadski život, dok je manji deo, teran glađu, konačno uspeo da stigne do Egipta, gde ih je faraon uzeo pod svoju zaštitu. Egipćani, koji su izgradili jednu od najranijih i najvećih civilizacija svih vremena, nisu uspeli da prepoznaju svoju najveću vrlinu: prirodnu, urođenu vrednost koja proističke iz rasnog porekla i koja je proizvela civilizaciju u njihovoj sredini. Već smo razmotrili kako je jedna od njihovih najvećih grešaka bila ta što su dozvolili crncima sa donjeg Nila da se nasele u njihovoj zemlji i mešaju se sa njima, kvareći i bastardizijući njihovu krvnu lozu. Od svih rasa u drevnom Egiptu, samo su se Jevreji držali po strani i nisu se mešali. Faraoni, koji su dozvoljavali Jevrejima da uđu u zemlju iz čiste samilosti zbog njihove gladi i bednog stanja, ubrzo su uvideli zlu destruktivnu prirodu parazita koga su primili. Jevreji su se brzo uspeli na visoke položaje u zemlji faraona i uporedo sa tim, kao što će se to događati u mnogim zemljama, carstvo je počelo da se raspada. Paraziti, koje su Egipćani primili iz samilosti, u najrkaćem roku počeli su da iskazuju svoje izuzetne karakteristike, a to su one kojima iznutra razaraju civilizaciju. Brzo su se pojavile grupe bandita koji su počeli da otimaju i pljačkaju duž trgovačkih puteva. Postali su još drskiji u udaljenim delovima carstva. Izgleda da su znali kada da udare i koji od gradova su bili slabo branjeni.

44

Obim trgovine crnim robljem, sa Jevrejima kao trgovcima i posrednicima, bio je povećan, a mongrealizacija bele egipatske nacije se ubrzavala. Imperija je počela da trune iznutra. Njeno vođstvo postalo je apatično, rasa je postajala sve više i više prošarana crnom krvlju a moral naroda je bio podriven. Evo šta Alen H. Gardiner prevodi iz jednog drevnog papirusa u Lajdenu: “Egipat je bio u nevolji, društveni sistem je postao neorganizovan, nasilje je preplavilo zemlju. Napadači su pljačkali goloruki narod, bogatima je sve uzeto i oni su spavali na otvorenom, a siromašni su zauzeli njihove posede. Ovo što je ovde opisano nije samo lokalni nemir, već je to sveopšta nacionalna katastrofa. Faraon je bio čudno pasivan.” Ovde imamo tipičan opis jevrejskog zla koje širi dezintegraciju i uništava veliku naciju na koju je zakačio svoje pipke. Vidimo istu stvar koja se događa prilikom pada Vavilona. Proučavajući Francusku revoluciju i Rusku revoluciju, pronalazimo slična i paralelna događanja. Do 2100. godine stare ere egipatska nacija je bila već toliko demoralisana i podeljena da nije bila u stanju da se odupre napadu spolja. I, kao i obično, Jevreji su utrli put osvajačima, utrli su put Hksima ili ovčarskim kraljevima, koji su zauzeli Egipat bez borbe i uspostavili gvozdenu diktaturu nad narodom, koja je trajala 611 godina. Hksi su bili poznati kao zaštitnici Jevreja. Tokom ovog perioda od šest vekova, Jevreji su bili vladari u Egiptu, uzimavši šta su hteli od pokrenih Egipćana. Svojom zlobnom arogancijom prema izdanom narodu probudili su u njemu neprijateljstvo. Konačno su domaće vođe podigle uspešan ustanak i zauvek proterale Hkse. Pošto su povratili kontrolu nad zemljom, sopstvenom sudbinom, Egipćani su kaznili Jevreje zbog izdajstva i pretvorili ih u robove sa doživotnim teškim radom. Ovo nas dovodi do Mojsijevog doba, kada su se Jevreji žalili na svoju tužnu sudbinu u Egiptu. Pre nego što su izdali zemlju Hksima, uživali su sve slobode u Egiptu i bilo je najprirodnije da budu kažnjeni za svoje izdaje. Ne želeći da prihvate ropstvo, uputili su zahtev faraonu da ih pusti da se vrate u Palestinu gde bi mogli da nastave sa svojim životom nomadskih bandita. Ali, gnevni egipatski narod je zahtevao da oni budu kažnjeni i faraon je morao da se složi. Jevreji su sada koristili sva sredstva da bi došli do slobode. Izazvali su bolesti kod Egipćana, koristeći otrove i zagađujući vodu. Konačno im je dozvoljeno da napuste Egipat. Tokom ovog perioda njihova religija je postala čvršća, a banditska rasa je počela da razvija još čudniji karakter. Jedan od vodećih poslovnih ljudi Dž. Dž. Kavano uporedio je rasejane Jevreje sa psihološkim efektima raka. Rekao je: “Jevreji su najbolje mogu razumeti kao bolest civilizacije. Mogu se uporediti sa širenjem raka po celom ljudskom sistemu. I baš kao što su Jevreji rasuti širom civilizovanog sveta, prateći trgovačke puteve, tako se i ćelije raka šire po telu, putujući duž arterija i vena do svakog dela sistema. I baš kao što se Jevreji okupljaju u kritičnim tačkama sveta i počinju da se množe i da dave i truju čitave zajednice i nacije, tako se ćelije raka okupljaju i množe da bi uništile u telu i konačno i samo telo.” Mnogi istoričari antičkog sveta zapazili su jevrejski fenomen i komentarisali su ga, ali su mnoga dela iz tog doba uništena. Kada je Julije Cezar stigao u Aleksandriju, jedna od prvih stvari koje su njegovi vojnici učinili bila je da zapale veliku biblioteku koju su Egipćani sakupili u tom gradu. Pošto je Julije Cezar bio branilac Jevreja i jedan od njihovih agenata, onda je lako razumeti takav gest. Da još uvek posedujemo tu biblioteku, nesumnjivo bi bili u stanju da bacimo više svetla na uticaj jevrejskog remećenja drevnih civilizacija. Između nekoliko komentara o Jevrejima koji su sačuvani posle uništenja biblioteke, ističu se Filonov i Strabonov. Filon, veoma značajan istoričar, napisao je da “su se jevrejske zajednice raširile preko kontinenta i ostrva.” Strabonov komentar o Jevrejima, napisan u vreme rimskog imperatora Avgusta, otkriva još više. Napisao je: “Taj narod (Jevreji) je već prodro u svaki grad i nije lako naći i jedno mesto u naseljenom svetu koje nije primio ovaj narod i u kome se ne oseća njegova moć.” Vidimo, dakle, da su tokom razvoja rimske civilizacije Jevreji već bili tamo. Do vremena Julija Cezara, Jevreji su već postali moćni i kontrolisali su finansijske tokove starog Rima. Julije Cezar je bio jedan od njihovih agenata, kao što su to u moderna vremena bili Ruzvelt i Čerčil. Do tog vremena i sami Rimljani su postali svesni zlog i destruktivnog uticaja koji su Jevreji nametnuli 45

naciji, pa su se javile i prve reakcije protiv njih. Rimljani su, kao i toliko drugih naroda zaraženih ovim parazitom, pokušavali i pokušavali da isteraju Jevreje iz Rima, ali su se oni uvek vraćali. Rimom je, u vreme Julija Cezara, vladala neka vrsta republikansko-demokratskog društvenog uređenja, gde je bilo mnogo suprostavljenih političkih stranaka i grupa, i to je bila situacija slična ovoj koju imamo u Americi danas. Sa ciljem da pobede, političari su morali da obezbede podršku neke grupe koja bi stala uz njih i uticala na druge grupe da ih potraže. U rimsko vreme, kao i u današnjim demokratijama, jedina čvrsta, ujedinjena grupa koja zna svoj cilj u politici bili su Jevreji. Oni bi garantovali svoju podršku svakom političaru koji bi za uzvrat postao njihov sluga. Julije Cezar je otkrio ovu jednostavnu životnu činjenicu. Potražio je Jevreje i zadobio njihovu podršku. Sa Jevrejima uz sebe, Cezar je uskoro postao diktator Rima i nesputani vladar sveta. Alarmirana njegovim rastućim slugeranstvom prema Jevrejima, grupa senatora koju je predvodio Brut, Cezarov prijatelj iz njegovih pre jevrejskih vremena, rešila je da ga ubije. Svi smo mi učili o čuvenom ubistvu Cezara, ali je malo nas čulo za ključnu činjenicu u ovom slučaju, a to je da je Julije Cezar ubijen zato što je bio sluga Jevrejima. Imperator Avgust, koji je nasledio Imperiju pošto su se Cezarovi generali potukli između sebe, ponovo je uspostavio posebne privilegije za Jevreje. Ovo nam objašnjava zbog čega je on izašao jači iz frakcijskih borbi koje su podelile Rim posle Cezarove smrti. Uprkos snažnom jevrejskom uticaju pojavio se jedan faktor koji je pomogao da rimska imperija ojača. Naime, demokratsko-republikanski oblik vladavine prerastao je u imperiju, sa carem na čelu države. Rimljani su konačno iz sopstvenog isksutva shvatili da je višepartijski sistem u kome se moć deli na više delova jedna od najvećih obmana u istoriji sveta. Činjenice su jednostavno tu i svako ih može videti. Jevreji su pripremili hrišćanstvo kao svoj specijalni otrov kako bi zaludeli umove Rimljana tako da više ne budu u stanju da održavaju svoju civilizaciju. To je bila jevrejska osveta za uništenje Jerusalima i biološka manifestacija intezivne jevrejske mržnje prema domaćinskoj naciji koju su iskorišćavali. Jevrejski istoričar Kastajn, otvoreno priznaje ovu čudnu osobinu Jevreja. On kaže: “Za Jevreje Rim je predstavljao samu suštinu svega što je odvratno i što bi trebalo očistiti sa lica zemlje. Oni su mrzeli Rim i njegovu vojsku, ‘ARMA ET LEGES’, nadljudskom mržnjom”. Videli smo i ostale primere kako Jevreji nastavljaju da mrze narode koje su uništili. Stolećima pošto Vavilona nije više bilo, Jevreji su stalno iznova trubili o “bludnici iz Vavilona”. Ali, od svih nacija, Jevreji su najviše mrzeli Rim, verovatno zbog toga što su Rimljani predstavljali jedan od najboljih primera šta jedna divna i moćna civilizacija kreativne i produktivne Bele rase može da postigne. Toliko je strašna mržnja koju parazitski Jevrejin gaji prema domaćinu koji ga hrani, da je za njega najvažnije da pokrije svoja prava osećanja. Dosledno tome, on se uvek pojavljuje noseći maslinovu grančicu. Njegova prva reč je “šalom”, odnosno mir. Neophodno je da prikrije svoja prava osećanja, jer onda može na miru da vodi svoje skrivene poslove i održava tajne sastanke. Mi beli ljudi sveta, imamo šta da naučimo iz istorije Rima, Rimska istorija je verovatno najbolja učiteljica koju će svet ikada imati. Oni su izgradili divnu civilizaciju, a to je dostignuće koje nikada neće biti nadmašeno. Negativne lekcije koje možemo izvući, čak su i snažnije. 1. 2. 3. 4.

HAJDE DA POGLEDAMO KOJE SU TO LEKCIJE, PRVO SA POZITIVNE STRANE. Civilizacija Rima koja je stvorena, bila je rezultat onoga što su sami Rimljani predstavljali, plavokosa, visoka, plavooka Bela rasa, obdarena od prirode lepotom, kreativnošću i inteligencijom. Oni su – tokom uspona i razvoja – bili čista i neizmenjena rasa. Njihov uspon trajao je dok god je rasa ostajala čista. Zaustavio se, počeo da opada i propao kada su postali mongrealizovani putem mešanja rasa koje se uselio u njihov nacionalni krvotok. Bili su muški, odvažni, hrabri i izuzetni ratnici. Za nekoliko vekova osvojili su većinu njima poznatog sveta. Bili su sistematični, dobro organizovani, skloni zakonu, redu i organizaciji. Bili su najveći zakonodavci koje je svet video. Većina zakona civilizovanog Zapadnog sveta zasnovana je na Rimskom pravu. 46

5. Razvili su najizražajniji i najprecizniji jezik u istoriji čovečanstva. Danas, 2000 godina kasnije, latinski jezik još nema parnjaka. 6. Imali su urođeni osećaj za odgovornost prema svojim domovima, prema svojoj porodici i svojoj zemlji. 7. Bili su kreativni ljudi koji vole kulturu, pa su izdigli jezik, književnost, umetnost i skulpturu do visina koje od tada niko nije dosegao, a u izvesnim dometima, možda ni danas nije nadmašio. 8. Bili su čvrsti i odlučni kada su se nosili sa neprijateljima, kao što je na primer slučaj sa potpunim razaranjima Kartagine i Jerusalima. SA NEGATIVNE STRANE, MOŽEMO DA NAUČIMO SLEDEĆE: 1. Rimljani su propustili da shvate da njihova imperija, njihova civilizacija, njihova veličina potiču od urođenih osobina njihove izuzetne rasne loze. 2. Uvodili su crnce i druge inferiorne narode u carstvo, a nisu preduzeli odlučne mere da spreče zagađivanje svoje dragocene krvne loze. 3. Rimljani su imali besmislenu i beskorisnu religiju koja je bila kopija i modifikacija grčke mitologije i njihovih bogova. Suština njihove religije sastojala se od gomile bogova i polubogova koji skakuću i glupiraju se od jedne neobične situacije do druge. Ona nije učinila baš ništa da dâ Rimljanima neki cilj ili da ih ujedini. Ničim nije doprinela nekom rasnom ili nacionalnom cilju, niti ih je naučila da cene svoju izvanrednu rasu. Ukratko, propustila je da ih zaštiti od uništavanja. 4. Bili su potpuno nesposobni da se nose sa izdajničkim, lažljivim Jevrejima u svom okruženju. Zbog toga su dozvolili kvarenje svoje rasne loze, infiltraciju Jevreja u finansije, obrzovanje i vlast i zbog toga što su na kraju popustili pred samoubilačkom “novom” hrišćanskom religijom, jadno su propali. 5. Da su imali snažan osećaj rasne lojalnosti, pre nego osećaj “nacionalne” lojalnosti prema Rimu i utkali to u svoju religiju, ne bi bili mongrelizovani niti bi poklekli pred otrovom, novom religijom koju je Jevrejin bacio u njihova razmišljanja, religijom koja je zaludela njihove misli i donela im propast. 6. Da su Rimljani imali takvu religiju, namesto glupe, površne vere koju su kopirali od Grka, rimska civilziacija bi, nesumnjivo, opstala do dana današnjeg i postojala bi još mnogo hiljada godina. U stvari, civilziacije ne umru sem ukoliko se njihova krvna loza ne zagadi, a natalitet ne padne ispod nivoa koji su imali preci, koji su i stvorili prvobitnu civilizaciju i kulturu. 7. Da je rismka civilziacija preživela kakav bi to blagoslov bio za ovaj svet! Umesto sveta koga su zajahali Jevreji, rastrzanog revolucijama, nemirima i anarhijom, rastući najezdom mešanaca i obojenih, imali bismo danas napredan, miran, sređen i produktivan, divan beli svet na svakom delu svakog kontinenta. Imali bismo svet bez obojenog i inferiornog ološa, koji danas naseljava isuviše veliki deo prostora na globusu. I, svakako, bez razarača svih civilizacija – parazitskog Jevrejina.

47

POGLAVLJE BR. 7

Kehila

J

evrejima je trebalo mnogo vremena i mnogo planiranja da bi dosegli toliku moć kojom danas vladaju svetom. U korjenu njihove moći je njihova religija, veza koja ih drži skupa i daje im rasnu lojalnost. Odatle su izvukli sve atribute pomoću kojih su pokorili svet. Tri glavna atributa su propaganda, novac i organizacija. Jevreji su krajnje organizovani. Ne samo da imaju vlastite organizacije, nego su organizovali i nejevreje, organizovali su crnce, organizovali su Arape, organizovali su kršćane, te također gotovo sve ostale. Neke od glavnih njihovih organizacija su Bnai Brit, koja je isključivo jevrejska, Antidefamaciona liga, koja je jevrejska tajna policija, i tisuće drugih. Za crnce imaju NAACP, Urbanu ligu, Južnu kršćansku obrazovnu ligu i desetke drugih, sve kontrolisane od strane jevreja i korištene kako bi potpirivale mržnju prema belcima unutar američkih crnaca. Za belce, ili Goje, kako nas zovu, imaju masonske lože, zatim Amerikance za demokratsku akciju, Komunističku partiju, Savet za inostrane poslove, republikansku i demokratsku stranku, sve kontrolisane od strane jevreja. Da bi kontrolisali religiju belaca, imaju bezbroj organizacija za tu svrhu. Jevreji su organizovali i kontrolišu Svetski kongres crkvi i Nacionalni kongres crkvi. Imaju razna udruženja koja kontrolišu religije bijelaca. Dok Jevreji imaju mnogo moćnih organizacija samo za njihove ljude, poput Američki jevrejski kongres i drugih već spomenutih, ključna organizacija je manje poznata i manje shvaćena organizacija pod nazivom Kehila. Kehila se nalazi iznad svih ostalih organizacija i kontrolisana je od strane saveta 300 direktora koji se sastaju svakih nekoliko godina kako bi odredili buduću politiku svojeg programa svetske dominacije. Te zapovesti su zatim prosleđene jevrejskim vođama koji kontrolišu sve te organizacije, uključujući i vlade zemalja diljem sveta. Kako bi postao direktor unutar Kehile, Jevrej mora imati barem šezdeset godina i morao je tokom svog života pokazati da je značajno pridonio jevrejskoj rasi. Kad postane direktor Kehile, on biva počašćen nazivom jevrejskog “patrijarha”. Dopušteno mu je i očekuje se od njega da nosi bradu. Radi učinkovitije kontrole podelili su svet na dva područja, istočnu hemisferu i zapadnu hemisferu. Središte za zapdanu hemisferu nalazi se u Njujorku, a za istočnu u Londonu. Nad celim svetom nalazi se “Jevrejski kralj” – ACHAD HA’AM. Nad svakom hemisferom nalazi se “Jevrejski princ” – poznat kao “Sponzor”. Do svoje nedavne smrti, Bernard Baruh bio je “Princ”, šef Kehile za zapdanu hemisferu. Baruh, kao što znamo, bio je savetnik nekoliko američkih predsednika od Vudroua Vilsona, Frenklina Ruzvelta, do Harija Trumana. Kehila je vrlo efikasna organizacija i organizirana je oko broja sedam. Bazirana je striktno na principu vođstva, koji sam opisao na drugom mestu u ovoj knjizi. Kao što sam spomenuo, vrhovni vođa svake hemisfere zove se “Sponzor”. Ima sedam utecajnih Jevreja pod sobom kao podređene. To je prvi ešalon vođstva i svaki od njih sedam pozna ostale, i naravno, vođu. Prvi ešalon poznat je kao sedmi stupanj Kehile i svaki od njih ima naziv “Nadcenzor”. (Arch-Censor) Svaki od ovih sedam vođa ima pod sobom sedam ljudi, što čini 49 ljudi u drugom ešalonu ili šestom stupnju. Svaki od ovih se zove “Ministar”. (Minister) Svaki od ovih 49 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 343 u trećem ešalonu ili petom stupnju. Svaki se zove “Glasnik”. (Herald) Svaki od ovih 343 ima pod sobom sedam ljudi što čini 2.401 u četvrtom ešalonu ili četvrtom stupnju. Svaki se zove “Dvoranin”. (Courtier)

48

Svaki od ovih 2.401 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 16.807 u petom ešalonu ili trećem stupnju. Svaki se zove “Pisar”. (Scrivener) Svaki od ovih 16.807 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 117.649 u šestom ešalonu ili drugom stupnju. Svaki se zove “Nadzornik”. (Auditor) Svaki od ovih 117.649 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 824.543 u sedmom ešalonu ili prvom stupnju. Svaki se zove “Statist”. (Mute) Ako zbrojimo sve članove svih sedam ešalona, naći ćemo da ima gotovo jedan milijun članova u svakoj hemisferi, svi fanatično lojalni i predani ostvarenju jevrejskog programa subverzije kako bi stvorili jevrejsku diktaturu kojoj je ta rasa stremila i koju je planirala tokom nekoliko prošlih tisućljeća. Svi su se zakleli da će ostvariti tajni program naveden u Protokolima Sionskih Mudraca, iako Jevreji odlučno negiraju postojanje istoga. Kehila je toliko tajna mreža da van prvog ešalona ili sedmog stupnja ostali članovi ne znaju jedni za druge. Sa tajnom, predanom, fanatično lojalnom organizacijom, sa ovakvom strukturom, lako je vidjeti kako lako naredbe mogu biti provedene bez problema. Kada vođa jedne hemisfere da zapoved svojoj sedmorici, nadalje ima samo još šest koraka u zapovednom lancu i svaki će od milijun članova biti ubrzo obavešten. Sve što je potrebno jest da svaki čovek napravi sedam telefonskih poziva sedmorici ispod njega i da im naradbu, i cela mreža od milijun ljudi biti će pokrenuta. Tako Jevreji uspevaju pokrenuti studentske nerede, demonstracije, ili što god da je u planu, diljem sveta. To je princip vođstva na delu. Među ostalim, članovi Kehile učeni su da se infiltriraju u upravna tela naših škola i sveučilišta kako bi indoktrinisali naše mlade i potencijalne vođe sa lažnim filozofijama. Ako se čudite zašto imamo toliko hipija i revolucionara koji izlaze iz sveučilišta, tu vam je odgovor. Tu je i odgovor na to kako tolika sila studentskih organizacija istovremeno pokrene studentske nemire na našim sveučilištima diljam zemlje. Oni se također infiltriraju u društvene klubove, patriotska društva, radničke sindikate, poljoprivredne organizacije, ženska društva, crkvene organizacije,… Radio i TV mreže su sve pod kontrolom članova Kehile koji provode jevrejski program porobljavanja sveta. Mogli bismo beskrajno nabrajati organizacije koje su pod njihovom kontrolom, medicinska profesija, novinske izdavačke kuće, same novine, časopisi poput Tajm, Lajf, Luk,… sve su pod njihovom kontrolom. Interesantno je napomenuti od kada još seže ta infiltracija i kontrola od strane Jevreja, i mnogi će se predani katolici začuditi kada čuju da je Jezuitski red, kojeg je utemeljio Loyola, španjolski Jevrej, imao glavnu ulogu kontrolisanja katoličke hijerarhije, i kroz to katoličke crkve u celini. Moramo tome dodati, da je katolička crkva i kršćanska crkva kao takva, već bila pod jevrejskom kontrolom davno prije toga.

49

POGLAVLJE BR. 8

Nekoliko primera jevrejskih zverstava

T

okom cele svoje istorije Jevreji su počinili milione zverstava, od kojih većina nikada neće biti zabeležena i koja se namerno prikrivaju i gube za istoriju. Ne samo da su činili milione zverstava tokom istorije, namerno i stalno, već zverstva čine i danas u Rusiji, u Kini, na Kubi, u Mađarskoj i u Nemačkoj, kako Istočnoj tako i Zapadnoj. U stvari, oni danas čine zverstva u svakoj zemlji na svetu, uključujući tu i Sjedinjene Države. Zbog toga, navesti nekoliko skromnih primera nije pravedno. Međutim, pošto mnogi ljudi nisu upoznati sa prirodom ovih zverstava, verujem da će navođenje nekoliko primera barem delimično baciti svetlo na divljaštvo jevrejske prirode, na sveobuhvatnost njihovog satanskog programa i na dijaboličku okrutnost koju Jevreji ispoljavaju prema zemljama domaćinima od kojih su živeli i na čiji račun su se gojili. Sama jevrejska religija zasnovana je na mržnji, prevari i uništenju svih drugih nacija. U Starom zavetu, počevši od pete knjige Mojsijeve 20:10 nailazimo na političku obmanu i uništenje koje otkrivaju jevrejski pisci: “Kada dođeš pod koji grad da ga biješ prvo ga ponudi mirom. Ako ti odgovori mirom i otvori ti vrata, sav narod koji se nađe u njemu neka ti plaća danak i bude ti pokoran. Ako li ne učini mira s tobom nego se stane biti s tobom, tada ga bij. I kada ga Gospod Bog tvoj preda u ruke tvoje pobij sve muškinje u njemu mačem. A žene i djecu i stoku i što god bude u gradu, sav plijen u njemu, otmi, jedi plijen od neprijatelja svojih, koji ti da Gospod Bog tvoj. Tako čini sa svijem gradovima, koji su daleko od tebe i nijesu od gradova ovijeh naroda. A u gradovima ovijeh naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u našljedstvo, ne ostavi u životu nijedne žive duše.” Ovde, dakle, imamo ključ jevrejske religije kojoj smo mi, beli ljudi, glupavo bili partneri u ispovedanju. Lukavo, izdajnički, obmanjivački, Jevreji tvrde da imaju neotuđivo, od Boga dato pravo da uništavaju, ubijaju i satiru sve druge narode i nacije koje odaberu za žrtve. Na kraju krajeva, “Gospod” je to naredio, bar tako kažu jevrejski tvorci spisa, a stotine miliona belih nejevreja bili su dovoljno glupi i dovoljno naivni da u to poveruju. Glupost, naivnost i saradnja nejevreja u celini, a belih nejevreja posebno, sa ove tačke gledišta, bili su ključni faktori jevrejske sposobnosti da podele, osvoje i unište ogromno mnoštvo svojih neprijatelja, koje daleko nadmašuje broj samih Jevreja. Jevrejska đavolska prepredenost, koja je u stanju da izopači umove svojih žrtava, toliko da same pomažu svoje uništenje, najvažniji je činilac jevrejskog programa osvajanja i uništenja sveta. Stara izreka “koga bogovi žele da unište, prvo ga nateraju da poludi” istinski bi trebalo da glasi, “koga će Jevreji uništiti, tome prvo slude mozak do tačke da njihova žrtva počne da pomaže oko svog uništenja.” Pogledajmo sada nekoliko primera jevrejskih zverstava na delu. Setimo se, takođe, da je jevrejski aksiom da ubijaju najbolje. Zbog toga, oni uvek uništavaju svako vođstvo koje bi narod mogao da ima ili koje bi se možda razvilo u budućnosti.

Ubistvo u Drezdenu Pre Drugog svetskog rata grad Drezden je bio jedan od najlepših na svetu. Štaviše, reč Drezden je bila sinonim za kulturu, lepotu i umetnost. Poput mnogih drugih gradova u Nemačkoj, ovaj grad je bio posebno bogat nemačkom kulturom i nasleđem svog naroda. Zamak, opera, hefkirke, Frauen Kirhe, nabrojmo samo neke od hiljada građevina koje su bile prelepe i izuzetni primeri nemačke (i bele) kulture. Normalan broj stanovnika bio je oko 600.000 ljudi. Februara meseca 1945. godine, izbeglice iz istočnih zemalja su, bežeći pred Crvenom armijom i tražeći utočište na Zapadu, 50

preplavile Drezden, tako da je ukupna populacija tada brojala oko 1.200.000 ljudi. To su bili ljudi koji su se borili protiv komunista i bili izraziti antikomunisti. Moramo se setiti da je tada rat prakično završen i da Drezden nikakvom igrom mašte nije mogao biti prikazan kao vojni cilj. U prosuđivanju onoga što sledi, moramo imati na umu da je Drezden predstavljao najlepši primer nemačke umetnosti i kulture, da on nije bio vojni cilj i da je u to vreme bio pretrpan izbeglicama koje su bežale pred Crvenom armijom, varvarima sa istoka. U noći 13. februara 1945. godine u 2213h, britanski bombarderi počeli su da bacaju stotine hiljada zapaljivih bombi na nesrećne, bespomoćne izbeglice i građane Drezdena koji su samo pokušavali da izbegnu pokolj od Crvene armije. Napade su pažljivo isplanirali hijenski, đavolski Jevreji kako bi učinak razaranja i ubijanja bio maksimalan. Odabrano je vreme kada su građani Drezdena bili na ulicama slaveći hrišćanske praznike. Hiljade njih bili su živi spaljeni. Kada je prvi napad bio izvršen, preživeli su izašli iz skloništa da pokušaju da spasu zatrpane, a kada je hiljadu vatrogasaca došlo iz okolnih gradova da pomogne, podmukli Jevrejin je ponovo udario. U 0130h ujutru, 14. februara, samo tri sata posle prvog napada, drugi, još veći talas britanskih bombardera ispustio je novu, smrtonosnu kišu razornih bombi na bespomoćne bele ljude, žene i decu ispod njih. Na divni stari grad Drezden skoncentrisano je toliko zapaljivih bombi da je vatrena stihija uraganskih proporcija progutala ceo grad. Toplota je bila toliko intezivna, da su se nekada živi ljudi pretvorili u leševe koji su iznosili svega polovinu njihove nekadašnje visine. Hiljade ljudi koji su se krili u skloništima, bili su istopljeni u jednu tečnu masu, majka sa detetom u rukama bila je pronađena doslovno istopljena i pretvorena u malu statuu od katrana na trotoaru. U besnim, demonskim pokušajima da se zatre divni Drezden, grad umetnosti i kulture, na njega je bačeno više od 650.000 zapaljivih bombi tokom napada. I kao da to nije bilo dovoljno, sledećeg dana, koji je bio Velika sreda, dok je Drezden još bio u žestokom plamenu, ogromna masa američkih B-17 bombardera počela je da udara po onome što je još ostalo od ovog izuzetnog grada. Velika tragedija i sramota u svemu ovome bila je što su piloti, koji su bacali bombe, bili beli nejevreji koji su pobili belu braću koja su se borila za očuvanje Bele rase. Ono što ovi beli piloti, čiji su umovi bili zagađeni jevrejskom propagandom, nisu znali, a njihovi jevrejski šefovi jesu, bila je činjenica da se u istoj zoni nalazio i 26.260 savezničkih zarobljenika! Ovo je samo jedan primer jevrejskog zla i podlosti. Iako su se američki i britanski vojnici borili kako bi spasli ove jevrejske parazite od zaslužene kazne, te iste Jevreje nije bilo briga što će usput pobiti i bele zarobljenike. Međutim, ovo nije bio kraj jevrejske mržnje i varvarstva. Konačni udarac jevrejske podlosti bio je zadat pošto su bombarderi B-17 odleteli. Za njima je došlo 37 lovaca B-51 koji su imali naređenje da lete nisko i pobiju sve što se kreće! To su i činili, pucajući i mitraljirajući ljude koji su pokušavali da putevima napuste Drezden ili one koji su pokušavali da se spasu duž obale reke Elbe. Ovi B-51 lovci leteli su na maloj visini duž obale reke i pobili sve na šta su naišli. Da li vam ovo zvuči poznato? Setite se zlikovačke ideologije Jevreja u Deuteronomiju 20:15 “Ne smete poštedeti ništa što diše!” Zapamtimo da je ovo zločinačka jevrejska religija koju su praktikovali hiljadama godina, religija kojom su obmanuli belog čoveka napravivši ga delom te iste vere sa ciljem da obožava, idealizuje i štiti Jevreje. Posle rata, lagali su ceo svet i rekli da je tokom napada ubijeno samo 35.000 ljudi, ali, kako su godine prolazile, konačno su pronašli 135.000 mrtvih. Ali, i to je bila velika laž. Pravi broj pobijenih između 13. i 14. februara bio je između 300 i 400 hiljada. Da bi još više uvreda uneli u svoje izdajstvo, Jevreji su posle rata izmislili gigantsku obmanu, optuživši Nemce da su pobili 6 miliona Jevreja, a cilj svega toga bio je da se na Nemce sruči mržnja i rodi samilost prema Jevrejima koji su, pre svega, taj rat i otpočeli. Sa ciljem da “dokažu” ovu kolosalnu prevaru, Jevreji su pokazivali fotografiju za fotografijom gomile spaljenih leševa. Ali, leševi koji su prikazivani nisu bili uopšte Jevreji, već Nemci koji su spaljeni u prelepom Drezdenu. 51

Mi, bela braća i sestre, iz ovog strašnog događaja moramo da izvučemo izuzetno jaku pouku. A ona glasi da Jevreji sve bele ljude smatraju svojim neprijateljima i da je samo pitanje vremena kada će početi da razaraju gradove po Americi, kao što su to učinili sa Drezdenom, osiguravši prethodno da im to dozvolimo. Druga lekcija koju možemo da naučimo je da je ovakvo izdajničko delo bila potrebna dovoljna saradnja belih pilota britanskog i američkog vazduhoplovstva. To nam iznova ilustruje koliko je moćna njihova propaganda! Treća lekcija koju moramo naučiti je da nema kompromisa, pregovora ni koegzistencije sa izdajničkim i dijaboličnim Jevrejima. Njihova religija i njihova urođena parazitska priroda nagone ih da uništavaju sve što je dobro u ovom svetu. Nema mira ni koegzistencije sa ovim divljim zlom. Ili oni, ili mi. Budući da sam pripadnik velike Bele rase, više bih želeo da preživimo mi, nego taj zli parazit.

*** Kao što sam već rekao, Jevreji su počinili milione zverstava tokom svoje istorije i ta zverstva se nastavljaju, dostigavši danas svoj krešendo. Nije mi cilj da ih sve rekapitulišem, jer bi za to bila potrebna čitava enciklopedija. Navešću ukratko samo još nekoliko njih, da bih uštedeo prostor.

Crveni teror u Rusiji Godine 1917. izbila je ruska revlucija koja je zbacila carsku vlast. To su učinili okoreli jevrejski teroristi koje obučio Jevrejin Lav Trocki, na Ist sajdu u Njujorku. Revoluciju je u velikom obimu finansirao Jakob Šif, jevrejski multimilioner koji je bio na čelu bankarske firme sa Volt strita, Kun, Leb i kompanija. Pored ostalih Jevreja koji su finansirali revoluciju, on sam je dao prilog od 200 miliona dolara za njen uspeh. 30. avgusta 1918. Jevrejin Uricki, koji je tada bio na čelu ČEKE, jevrejske tajne policije u Rusiji, bio je ubijen a Lenjin ranjen. Boljševici su ovo iskoristili kao izgovor za uvođenje crvenog terora koji je otpočeo sledećeg dana i koji se, na izvestan način nastavio sledećih 50 godina. Celokupno članstvo Komunističke partije, koje je 1918. godine brojalo ne više od 100.000 ljudi, pretvorilo se u jevrejski instrument za ubijanje. Njegov cilj je bio dvostruk: da poseje strah i užas među ruske mase i da istrebi srednju i višu klasu, to jest, najbolje u vođstvu. To vođstvo se prethodno sastojalo isključivo od belih Rusa. Ljudi i žene bivali su utamničeni ili pogubljeni, ne zbog nekakvog prestupa, već prosto zato što su pripadali klasi za koju se Jevreji smatrali da može da dâ potencijalne lidere. U tu kategoriju spadali su gotovo svi trgovci, službenici i zemljoposednici. Jevreji su pobili ne samo ove pripadnike srednje i više klase, već i njihove porodice. Malo je vremena trošeno na ispitivanje dokaza i razvrstavanje ljudi koji su odvođeni u noćnim racijama. Uhapšenici su obično dovođeni u staru policijsku stanicu u blizini Zimskog dvorca. Tu su, bez prethodnog saslušanja ili posle njega, izvođeni u dvorište, postavljani uza zid i streljani. Ti stakato zvuci smrti prigušivani su bukom kamionskih motora koji su namerno puštani u rad. Bio je to crveni teror u akciji. Ova vrsta terora odvijala se po svim gradovima Rusije. Uskoro su sve fabrike, svi vladini biroi, sve škole i svaka armijska jedinica funkcionisali pod budnim okom jevrejskih komesara. Ljudska krv je ubrzo počela da se cedi ispod vrata komunističkih soba smrti, pošto je na desetine hiljada belih ljudi i žena bilo iskasapljeno kao stoka na klaonici. Zatim je 5 miliona onih koji su posedovali zemlju namerno izgladnjavano do smrti, što je bio deo prethodno smišljenog plana. Mogu da dodam da je jedno od mojih najranijih osećanja vezano za glad u Rusiji 1922. godine, koju sam lično iskusio. Jevreji su ubrzano radili kako bi istrebili nejevrejsku vodeću klasu u celoj naciji ubijajući svakog belog vlasnika fabrike, advokata, vladinog službenika, armijskog oficira i svaku drugu osobu koja se isticala ili mogla da bude potencijalni lider. Sve crkve i katedrale su opljačkane, a

52

svaki sveštenik i učitelj proglašen je u svojoj zajednici za kriminalca. Populacija robovskih radnih logora ubrzo je premašila cifru od 15 milona. To je dugačka i zastrašujuća priča, no, sve u svemu, nekih 20 milona ljudi bele ruske vodeće klase bilo je iskasapljeno i pobijeno u saglasju sa upustvima iz jevrejskog Talmuda. Danas je Rusija zombirana proleterska ropska država, pod čizmom jevrejskih diktatora. Stanovništvo je poslušno, gladno, voljno da radi, lako za kontrolisanje, bez vođstva i potpuno nesposobno za pobunu. Jevrejski ritual ubijanja stalno se nastavlja i nekih 20 miliona sažaljenja vrednih robova još uvek su zatvoreni u bestijalnim logorima, mučeni i gonjeni od strane njihovih jevrejskih gospodara.

Bela Kun u Mađarskoj Jevrejin Bela Kun, čije je pravo ime bilo Koen, učestvovao je u boljševičkoj revoluciji u Rusiji. Posle primirja, njegova grupa jevrejskih revolucionara se, koristeći lažne pasoše, prebacila u Mađarsku. Dobro snabdeveni novcem od Sovjetske vlade i potpomognuti od pro-komunističke domaće jevrejske populacije, Bela Kun je brzo postao diktator cele Mađarske. Njegov program bio je da se odmah naoruža i silom prebaci sva industrija i svi zemljišni posedi, bez izuzetka, u ruke proleterijata. Nacionalizovao je sve banke, sve koncerne sa preko 200 zaposlenih, sve zemljišne posede od preko hiljadu jutara, svaku zgradu sem radničkih stanova. Nacionalizovan je i sav nakit, sva lična imovina preko dozvoljenog minimuma, koji se sastojao od dva odela, četiri košulje, dva para čizama i četiri para čarapa, bila je zaplenjena. Rezultat ovakvog socijalnog programa bio je, kao i u Rusiji, ekonomski i društveni haos. Zemlja, zgrade i industrija ne mogu se preko noći nacionalizovati, a da se ne izazove propast. Zbog toga je, kao i Rusiji, ovakav program mogao da se sprovede samo uspostavljanjem crvenog terora. Komunizacija industrijskih i poljoprivrednih resursa zemlje proizvela je glad po gradovima, što je, u kombinaciji sa mržnjom seljaka prema Jevrejima, dovelo do kasnijeg zbacivanja Bele Kuna. Pa, ipak, tokom tri meseca vladavine terora, 10.000 ljudi, sveštenika, oficira, trgovaca, zemljoradnika i službenika iskasapljeno je u sadističkoj histeriji koja je bila karakteristična za Belu Kuna i njegovu bandu jevrejskih koljača. Zanimljivo je istaći da su seljaci na farmama, koji nisu obrazovani ali imaju dovoljno instikta da shvate da su krivci Jevreji, bili ti koji su preuzeli odgovarajuće mere, pobunili se protiv njih i srušili ih sa vlasti.

Građanski rat Jedno od narazornijih zverstava koje su Jevreji počinili mladoj američkoj republici bilo je izazivanje rata među njenim državama, koji je besneo između 1861. i 1865. Uzrok toga bratoubilačkog rata uopšte nije bio pitanje ropstva niti želja južnih država da se otcepe. Uzrok je bilo nešto sasvim drugo, nešto što naše istorijske knjige nikada, nikada ne spominju. U periodu između 1820. i 1860. godine, zahvaljujući klimi, zemljištu, industriji pamuka i drugim faktorima, snažna ekonomska ekspanzija odigrala se u južnim državama. Značajna nova aristokratija zemljoposednika i milionera, predvođenih vlasnicima plantaža, pojavila se, na zdravoj osnovi, u ovom regionu. Uporedo sa ovim izvanrednim rastom, uspostavlja se i originalna američka tradicija, kao način života. U njoj su bili usađeni svi najbolji aspekti klasičnih civilizacija Rima i Grčke i štaviše, većina arhitekture bila je rađena po klasičnim uzorima. Mnogi gradovi, kao što su Atina, Rim, Atlantida, Augusta, Aleksandrija, dobili su imena po gradovima iz drevne klasične istorije. Razvijala se fina nova kultura, najbolja u Novom svetu. Uporedo sa tim, stvorena je velika grupa novih milionera. Čak i mali gradovi poput Nameza, Misisipi imali su više milionera nego drugi veliki gradovi, sem Njujorka i još nekoliko drugih. Slično je bilo sa Atlantitom, Ričmondom, Nju Orleansom i, uopšte, većinom država Juga. One su, u stvari, bile izuzetno prosperitetne. U pozadini većine novih milionera bio je posao sa pamukom. Najznačajnija činjenica u vezi sa tim novim milionerima bila je što su, većinom, svi bili Anglo-saksonci. Trebalo je imati dozu avanturističkog duha, ogromnu količinu energije i naporno 53

raditi da bi se otvarali novi putevi u netaknutim zemljama i izgradile velike profitabilne plantaže pamuka. Beli čovek je to sa žarom učinio. Bio je to belac u najboljem izdanju. U tome Jevrejin nije učestvovao, pošto pionirski pothvati i savladavanje daljine nisu u njegovom arsenalu. Uz ogromne količine novih bogatstava koja su stvorili beli Anglo-saksonci sa Juga, došla je i finansijska i politička moć koje su predstavljale ozbiljnu pretnju jevrejskoj finansijskoj moći na istočnoj obali. I tu leži pravi uzrok Građanskog rata. Jevrejin je video u beloj anglosaksonskoj aristokratiji sa Juga ozbiljnu potencijalnu pretnju njegovom finansijskom i političkom gospodarstvu, ne samo nad Amerikom, već, preko Engelske i nad celim svetom. Jevrejin je odlučio da moć mora, ne samo da se razbije, već i da se Bela rasa podeli u dve frakcije, da se izmisli neki idiotski, lažni problem koji bi ih gurnuo u rat, gde bi se oni međusobno poklali. Jevrejin je to i učinio sa žestinom nezabeleženom u američkoj istoriji. Iako belci sa Severa, kao ni oni sa Juga nisu uopšte ni mislili o crncima kao takvima, veštom manipulacijom i propagandom, kao i polugama vlasti, ipak je izbio rat koji su Jevreji planirali godinama unazad. Bio je to užasan, grešan i okrutan rat. Na strani Unije, poginulih u borbi, umrlih od rana i drugih uzroka bilo je ukupno 359.528 ljudi. Bilo je, takođe, i 281.881 ranjenih i obogaljenih. Na strani Konfederacije bilo je ukupno 259.000 mrtvih, dok broj ranjenih nije zabeležen. Sve u svemu, bilo je, dakle, oko milion žrtava u mladoj naciji koja je 60. godina imala populaciju od svega nekih 32.000.000 ljudi. To je užasno visok broj, ali on je samo polovina priče. I dok se cvet američkih mladih muškaraca ubijao i obogaljivao, dotle su Jevreji finansirali kako Sever, tako i Jug velikim zajmovima. Kuća Rotšild, onda, kao i danas, aristokratija svetskog jevrejskog bankarstva, imala je svoje agente koji su bili dobro ušančeni u vladama i Severa i Juga. U vladi Severa imali su svog Jevrejina Augusta Belmonta, koji je rame uz rame sa Samjuelom B. Čejsom, sekretarom za finansije, brinuo za interese Rotišlda. Na Jugu, Rotšild su imali Judu P. Bendžamina, Jevrejina i rođaka porodice Rotšild, koji je bio sekretar finasija Konfederacije. Abraham Linkoln je pokušao da zaobiđe jevrejske bankare, pa je izdao 364.000.000 dolara nacionalne valute oslobođene kamate, zvane “Grinbeks”. Jevrejske bankarske kuće su se veoma uzbudile zbog toga. Znale su da će, ukoliko se ustali kao praksa, ovo vladino izdavanje novca bez kamate slediti i druge zemlje i da će one ostati bez posla. To bi dovelo do zaustavljanja njihove ogromne moći, što one, naravno, nisu želele, pa su iz tog razloga naredile ubistvo Linkolna, koga je ubio jedan Jevrejin čije je prezime bilo Bota a ne But. Kraj građanskog rata nije ni izbliza bio kraj ove jezive vežbe samouništenja. Jevreji su bili odlučni da unište Jug, jednom i za svagda i tome su očajnički pristupili. Čak i pre kraja rata, ali kada se videlo da je Jug poražen, uključili su se u bezobzirni program destrukcije koji uopšte nije imao opravdanja sa vojne tačke gledišta. Šerman je ušao u južnu Konfederaciju i započeo otkos u širini od 60 milja u prostoru od Atlante prema moru, samom srcu bogatstva Konfederacije, paleći, pljačkajući i rušeći deo imovine koji je beli čovek godinama gradio. Odatle su se uništitelji uputili u Južnu Karolinu, gde su nastavili svoj krvavi otkos, teror i strašna razaranja. Kada je rat bio završen, razaranje je nastavljeno čak sa povećanom žestinom. Trgovačke i finansijske strukture Juga potpuno su uništene. Jevreji sa severa došli su i pokupovali imanja i plantaže koje su vredele stotine hiljada pre rata, a sada su, zahvaljujući bankrotu južne ekonomije mogle da se kupe za par stotina dolara. Baš kao u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, kada su Jevreji bacili tu zemlju na kolena bankrota, sada su Jevreji pohrlili na Jug i za samo nekoliko centi za dolar pokupovali sva vredna imanja, koja su pre toga bila vlasništvo belih Anglosaksonaca. Ni to nije bio kraj njihovog dijaboličnog programa destrukcije. Sa bajonetima Unije koji su ih podržavali, bili su odlučni ne samo da načine novooslobođene crnce jednakima sa belim južnjacima, već i da ih načine njihovim gospodarima. Muškoj beloj populaciji oduzeto je pravo glasa (žene ga tada ionako nisu imale), pod izgovorom da su učestvovali u pobuni protiv američke vlade. Pod vođstvom Jevreja, crnci su bili jedini koji su imali pravo da glasaju, pa su postali zakonodavci, senatori, guverneri, sudije, ukratko, bili su jevrejske lutke za političku moć na jugu. Bele žene bile su maltretirane i napadane od strane novooslobođene divlje gomile crnih životinja, a 54

beli muškarci nisu uživali apsolutno nikakvu zaštitu vlasti. Jevrejin je, tada kao i danas, pokrenuo masovnu kampanju kako bi promovisao mešanje rase u bivšim državama Konfederacije. Zahvaljujući herojskim naporima belih ljudi, udruženih u novo formiranu organizaciju Kju Kluks Klan, konačno im je povraćena sloboda i politička moć. Jedan od najsramnijih i najbednijih perioda istorijske Amerike trajao je na Jugu i za vreme takozvanih dana obnove, kada nije toliko pažnje posvećeno obnovi koliko pljačkanju belog stanovništva i konsolidovanju moći Jevreja u oblasti kojom su do tada dominirali kreativni i napredni beli ljudi. Nekim državama bilo je potrebno 15 do 20 godina da se ponovo oslobode čizme jevrejske tiranije. Kada su konačno oterali crnce sa vlasti i povratili kontrolu nad sopstvenim zakonodavstvom, Jug je još uvek bio razorena i osiromašena oblast. Čak i danas, posle 100 godina, Jug nije uspeo da povrati finansijsku ili političku poziciju koju je imao pre građanskog rata. I danas je Jug, budući da je uporište belog otpora mešanju, omrznuta meta jevrejske zavere. Protiv Juga Jevreji usmeravaju najzlobnije programe i najistrajnije napade na belog čoveka.

Jevrejsko korišćenje ratova radi daljeg učvršćivanja njegove moći Iz prethodnog kratkog opisa građanskog rata videli smo kako Jevreji koriste ratove da bi smrskali neprijatelje i konsolidovali svoju finansijsku i političku moć. To nije ništa novo u dugačkoj izdajničkoj istoriji Jevreja. To su učinili još od davnina, a nama preostaje da analiziramo koliko je moćno oružje u jevrejskim rukama izazivanje ratova. Sledi nekoliko ciljeva koje oni ostvaruju izazivajući ratove: a) Nagone belog čoveka da počini bratoubilaštvo, da brat ubija brata, a time se desetkuje i slabi Bela rasa kao celina. b) U rovovima u Koreji i Vijetnamu koristili su obojene rase da ubijaju belce, ali su rezultati isti, što znači da je najbolji deo bele populacije ubijen, osakaćen, obogaljen. c) Koristeći rat, Jevreji uništavaju potencijalna uporišta Bele rase, kakvo je, na primer, nemačka nacija u usponu pre Prvog i Drugog svetskog rata. Danas snaga Sjedinjenih Država kao celine predstavlja pretnju za Jevreje i njihovi celokupni napori usmereni su na uništenje Sjedinjenih Država, najvećeg uporišta Bele rase. d) Osiromašenjem obe strane (države i frakcije) koje su u ratu, i novcem koji zajme obema stranama, Jevreji najčešće kada se rat završi imaju obe strane uhvaćene u finansijsko ropstvo, što je jadna situacija iz koje nesrećne žrtve ne mogu da se iskobeljaju decenijama. e) Jevreji ne samo da su umešani u finansiranje ratova i zgrtanje ogromnih profita koji odatle potiču, već obično imaju pod kontrolom svoje agente u vladama koji im obezbeđuju izuzetno unosne ratne ugovore koji obogaćuju nove horde Jevreja. Kada se rat završi, konsolidacija njihove finansijske moći i njihov stisak nad ekonomijom nacije žrtve se povećavaju. f) Bez izuzetka, ratovi iniciraju i rasplamsavaju međusobnu mržnju među delovima belog naroda, koja onda opastaje generacijama i u mnogim instancama. Građanski rat je dobar primer. Jevreji se staraju da se ta mržnja održava u životu, često je koriste da bi izazvali i drugi rat istog tipa u sledećoj generaciji. g) Ratovi su uvek praćeni slomom moralnih standarda i veoma su korisni za jevrejski program uništavanja morala i uspostavljenih tradicija belog čoveka. h) Naši američki mladi momci odlaze širom sveta kao vojska u obojene zemlje poput Japana, Koreje i Vijetnama, odakle se mnogi vraćaju sa obojenim ženama. Ovo je direktno na liniji jevrejskog programa mešanja Bele rase. Dakle, sve u svemu, iz svakog rata u koji Jevreji gurnu Belu rasu, ona izlazi oslabljena finansijski, moralno, politički i genetski. Jevrejin uvek ojača finansijski i politički, a svoj program razaranja, mešanja i porobljavanja Bele rase dramatično je unapredio.

55

Druga jevrejska zverstva Želio bih da opišem još mnoga monstruozna zlodela koja su učinjena prema belom čoveku u poslednjih nekoliko hiljada godina, ali to bi zauzelo mnogo prostora. Pomenuo bih samo Tridesetogodišnji rat u Nemačkoj (od 1618-1648) tokom koga je uništeno pet šestina svih imanja, a jedna trećina ljudi ubijena. On je bio podstaknut od strane Jevreja, preko idiotskog pitanja vere. Takođe bih pomenuo i masakr na Vartolomejsku noć, u Francuskoj, kada je bilo pobijeno 50.000 protestanata. Setio bih se i oepracije “kilha”, kada je beli izdajnik Ajzenhauer sarađivao sa ruskim Jevrejima i Staljinom i izručio im dva do tri miliona nacionalista koji su se borili na strani saveznika. Oni su silom razoružani i poslati nazad u Rusiju, gde se Staljin osvetio tako što ih je pobio ili poslao u susret smrti u Sibir. Mogao bih da navedem bezbrojne druge slučajeve jevrejskih zverstava koja su učinjena Beloj rasi, ali zaista nemamo prostora. Recimo samo ukratko da su zverstva bezgranična i da nemaju kraja, da se i danas dešavaju bez prestanka po dijaboličnom jevrejskom programu koji ima za cilj da uništi Belu rasu. Postoji, međutim, još jedan zločin na koji moram da skrenem pažnju mojim rasnim drugovima. Jedan od najvećih zločina svih vremena izvodi se danas nad belim ljudima. Pa ipak, vrlo malo ljudi shvata šta se događa. Mislim na đavolski jevrejski program mešanja Bele rase ovde u Americi. Taj podmukli program izvodi se neprestano i furiozno, do poslednjeg atoma enrgije i sa svim raspoloživim oružjem. No, i pored toga, većina belih ljudi u Americi je potpuno uspavana i nezainteresovana za to pitanje. Samo mali broj je svestan da je upravo to pravi jevrejski cilj, uprkos svim njihovim brbljanjima o građanskim pravima. Nemojmo biti u zabludi, to je njihov pravi cilj. Nepromenljivi cilj svetskog jevrejstva je da Amerika postane mešano smeđa i da se, u stvari, veličanstvena Bela rasa zbriše sa lica zemlje. To je bez sumnje najštetnija, najpermanentnija i najđavolskija katastrofa koju su Jevreji mogli da nametnu kruni prirode, plemenitoj Beloj rasi. Da se sve zgrade sruše u Nemačkoj, a naši autoputevi i železnice razore, pretrpeli bismo ogroman udarac, ali bismo mogli ponovo da ih izgradimo, kao što su to Nemci učinili. Da se naši gradovi unište, kao što su crnci i Jevreji već učinili sa delovima gradova u najstrožem centru po celoj Americi, mi bismo bili u stanju da podignemo i podigli bismo nove. Mogli bismo da budemo poraženi u ratu, mogli bismo da pretrpimo bilo koju drugu vrstu katastrofe, ali bismo odgajali sinove koji bi povratili našu moć. No, zapamtimo, ukoliko se krv naše rase izmeša sa crnom krvlju Afrike, onda će Bela rasa da bude zauvek uništena, a sve nade u budućnost će nestati. Bolje da budemo mrtvi nego da se naša veličanstvena, plemenita Bela rasa pretvori u smeđe đubre koje će porobiti Jevreji. Zakleti je cilj ove knjige i naše nove religije da probudi beli narod Amerike i sveta. Naš je cilj da ih organizujemo, da im damo borbenu veru i da povratimo apsolutnu i bezuslovnu kontrolu nad našom predodređenom sudbinom.

56

POGLAVLJE BR. 9

Pet jevrejskih knjiga

K

ao što smo videli iz prošlosti Bele i jevrejske rase, Jevreji su tokom cele svoje duge i mutne istorije bili vrhunski majstori obmane. I dok više nema Egipćana, dok su Vavilonjani iščezli, (stari) Grci se potpuno izmešali sa drugim narodima, a Rimljani nestali, dotle su, sa druge strane, Jevreji i danas živi i snažno napreduju. Zašto je to tako? Zašto je ova jadna rasa, koja čak nikada nije bila u stanju da zasnuje kulturu, civilizaciju ili da napravi sopstvenu državu, izašla na vrh? Ukoliko analiziramo jevrejsku istoriju, lako ćemo doći do odgovora. Postoji stotinu razloga koje bismo mogli navesti, ali u osnovi su sledeći: 1. Veoma rano u svojoj istoriji oni su shvatili kako moćno oružje predstavlja religija – oružje koje će ujediniti njihovu rasu, i oružje kojim će uništiti svoje neprijatelje. 2. Oni su naučili da u jedinstvu rase leži snaga. Oduvek su bili fanatično odani svojoj rasi. 3. Otkrili su da ne postoji ništa moćnije za ujedinjenje grupe, nacije ili rase nego što je mržnja prema zajedničkom neprijatelju. Kao posledica toga, svi nejevrejski narodi stalno su bili njihovi neprijatelji i uvek će to i ostati. 4. Jevreji su usavršili prepredene tehnike zbunjivanja, zavađanja i osvajanja, koje su ključne za pobedu nad njihovim neprijateljima. 5. Oni su se neprestano organizovali – organizovali su svoj narod u hiljade delotvornih i sveobuhvatnih grupa. Isto tako, organizovali su i svoje neprijatelje, kako bi što lakše bili uništeni. 6. Bili su đavolski mudri sa propagandom. Odavno su spoznali da je propaganda moćno oružje kojim se neprijateljem može manipulisati. Ovaj poslednji aspekt želeli bismo da podrobnije proučimo. I dok danas Jevreji imaju kompletnu kontrolu nad propagandom u medijima – radiom, televizijom, filmovima, novinama, časopisima itd., oni su izuzetno predano koristili propagandu čak i pre nego što su savremena sredstva bila izumljena. Manipulacija rečju bila je specijalnost Majstora obmane. U Svetom jevanđelju po Jovanu 1:1, jevrejska Biblija kaže: “U početku bijaše riječ, i riječ bješe u Boga, i riječ bješe Bog.” Čudna tvrdnja, zaista, ali prepuna značenja – značenja koja su promakla većini nejevreja, a naročito propovednicima. Pravo značenje ovog hokus-pokusa, na jeziku Jevreja, je da reči mogu da stvaraju bogove, i obratno, da mogu postati moćne poput Boga u kotrolisanju i upravljanju umovima i sudbinama ljudi. Jevreji su reč i propagandu obilno i neumorno upotrebljavali u svoju korist, a na štetu belog čoveka. Oni su sa namerom napisali pet knjiga koje su imale katastrofalne posledice na istoriju čovečanstva, a posebno Bele rase. Tih pet knjiga su: 1. STARI ZAVET. On je bio moćan instrument u ujedinjavanju jevrejske rase. 2. NOVI ZAVET. On je napisan da zbuni i zavede posebno Rimljane, a i Belu rasu uopšte. Bio je razorno efikasan. 3. TALMUD. Bio je sakupljan nekoliko vekova kako bi Jevrejima dao zakonske kodekse i formule prema kojima mogu uspešno da unište “Goje”, odnosno Belu rasu. 4. PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA. Ovo je bila destilovana suština principa rasutih širom Talmuda, koji su sada koncentrisani i osavremenjeni. 5. KAPITAL I KOMUNISTIČKI MANIFEST Karla Marksa. Ove knjige su osnova i program pretvaranja nejevrejskog sveta u jedan organizovani jevrejski radni logor za 57

robove. Ovaj program već je sa uspehom sproveden u Rusiji, na Kubi, Kini i u desetini drugih zemalja koje su sada pod jevrejskom čizmom. U nekoliko sledećih poglavlja detaljnije ćemo ispitati svaku od ovih jevrejskih knjiga.

58

POGLAVLJE BR. 10

Stari zavet

V

eć nekoliko hiljada godina jevrejske propagandne mreže stalno nam serviraju kako su Jevreji izabrani narod Božji. Iznova i iznova nam se govori da je Bog rasista, da neravnomerno deli svoju milost, da pravi razlike i da je načinio poseban ugovor sa Avramom, Isakom, Jakovom i njihovim potomcima. Kaže nam se da su njihovo potomstvo i buduće generacije blagosloveni, posebno blagosloveni od Boga. Bez obzira koliko zločina počinili, uvek imaju sveto utočište kod Boga. Čitajući Stari zavet, ne možemo da izbegnemo zaključak da Bog nimalo ne mari za ostale narode sveta, sva druga bića koja je stvorio. Navode nas da verujemo da, bez obzira kako brutalno Izraelićani ubijaju druga plemena i narode, i kako nemilosrdno uništavaju gradove i imanja drugih ljudi, Bog gleda na njihova dela sa odobravanjem. Ne samo da Jevreji i jevrejska religija svojim propagandnim mrežama promovišu ovakvu liniju ad nauseam, već i hrišćanske crkve, koje su nejevrejske i očigledno izvan milosti Boga Avrama, Isaka i Jakova, svojim sledbenicima stalno nameću istu ovu besmislicu. Hrišćanske crkve možemo da podleimo na dve grupe: liberalne crkve i fundamentalističke crkve. Liberalne crkve su potpuno pod dominacijom Jevreja i većinu svojih emocija i energije troše kako bi ubedili bele ljude da moraju da se integrišu i mešaju sa crncima. Neprestano nameću temu integracije. Prema njima, mi, beli ljudi, sve dugujemo crncima, naše kćeri, naša imanja, naš novac i, da, i samu našu krv. Njih moramo da izbelimo, a mi moramo da pocrnimo. Fundamentalističke crkve, iako se pretvaraju da su na suprotnoj strani od liberalnih i čak ih napadaju, svejedno, snažno zastupaju stav da su Jevreji izabrani narod Božji i da mi ne smemo da kritikujemo Jevreje i da na njih ne smemo da dignemo ni mali prst. Vaskrsavaju neke citate iz Starog zaveta, koga su naravno pisali Jevreji, i lepe se za njih. Evo primera: “Blagosiljaću one koji blagosiljaju tebe, i prokleću one koji tebe kunu.” Na ovaj način daje se potuni imunitet podlim Jevrejima koji uništavaju Belu rasu. Tvrdnja da su Jevreji posebni u Božjim očima je, svakako, jedna od najvećih i najprofitabilnijih laži koje su smislili. Zašto bi bilo koji Bog, koji ima i gram razuma i makar trunku osećanja za pravdu želeo da pravi posebne pogodbe sa takvom bandom koljača i nitkova, to niko ne može da shvati. Zašto bi mudri i pravedni Bog želeo da izabere rasu čiji su preci Avram i Sara bili svodnik i kurva, kada je to neverovatno čak i za naivne. I pored toga što je sumnjivo da li sami Jevreji veruju u ovakvo đubre, oni su, svejedno, izvukli ogromnu korist iz ove izmišljotine. Milioni belih ljudi uvučeni su u ovu prevaru i brane je čak i žešće od samih Jevreja. Jevrejinu je ona dala čudesnu odoru svetosti i imunitet od odmazde. Čuda su delovala samo zato što su beli hrišćani bili dovoljno glupi da progutaju ovakvo đubre. Toliko o prevari sa “izabranim narodom”. To je jedna od njihovih najvećih laži iz koje su izvukli fantastične prednosti. Postoje još tri religijska postulata koje Jevreji vekovima vucaraju unaokolo. Oni su podjednako lažni i trebalo bi ih odbaciti za sva vremena. 1. Prvi postulat je da su oni izmislili ideju monoteizma. To nije istina. Egipćani su izneli ovu ideju mnogo pre nego što su se Jevreji ubacili u Egipat i započeli kvarenje rase i razaranje svojih domaćina. Ne postoji ništa izuzetno u ideji o “jednom Bogu”. Hrišćani, koji takođe tvrde da se klanjaju jednom Bogu, u stvari, obožavaju tri Boga, Sveto trojstvo, u nekoj vrsti “sad ga vidiš-sad ga ne vidiš“ zbrke. S druge strane, mnoge druge religije, poput rimske, imale su mnogo bogova. Niko do sada nije uspeo da mi racionalno objasni zbog čega je jedno bolje ili gore od drugoga. U svakom slučaju, Jevreji su izvukli velike koristi iz ovog lažnog pitanja, iz ideje koju su, pre svega, ukrali i za koju, konačno, nemaju nikakve zasluge. 2. Drugi postulat je da od njih potiče ideja o besmrtnosti duše. I ovu ideju su, takođe, ukrali od Egipćana. Kao što sam pomenuo u prethodnom poglavlju, Egipćani su došli na ovu ideju mnogo 59

pre nego što su je Jevreji kopirali. U proteklih 5000 godina, od kada su Egipćani lansirali ovu ideju, nije pronađen ni jedan jedini dokaz da Jevreji imaju udela u njenom stvaranju, pa, dakle, ni za nju nemaju nikakve zasluge. 3. Treći njihov postulat su mnogo hvaljenih “Deset zapovesti”. Prvo i prvo, ovi “zakoni”, kada se uporede sa složenim sistemom rimskih zakona, izgledaju toliko elementarni i primitivni da je nepravedno uopšte ih upoređivati. Drugo, nijedan drugi narod nije flagrantnije kršio zapovesti o ubijanju, krađi i laganju od samih Jevreja. Treće, čak ni ove primitivne ideje ne potiču od Jevreja, već su ih oni ukrali iz ranijeg Hamurabijevog Zakonika. Ovaj Zakonik bio je jedan od prvih poznatih pisanih zakona i bio je urezan u kamen od strane vavilonskog cara čije ime nosi još od XX veka p.n.e. Baš iz ovog zakonika u kamenu Jevreji su ukrali mitsku ideju o Mojsijevih Deset zapovesti uklesanih u kamen. Prvi deo “Zapovesti” zaista malo znači Beloj rasi, jer naglašava posebne odnose između Jevreja, njihovog Boga i njihovog Sabata. Teško da možemo da tvrdimo da Deset zapovesti imaju veliko značenje za Belu rasu, u svakom slučaju, jer smo već na samom početku prve Zapovesti isključeni. Ona kaže: “Ja sam Gospod Bog tvoj koji te je izveo iz zemlje egipatske i oslobodio ropstva.” S obzirom da mi nikada nismo bežali iz Egipta (u stvari, beli Egipćani su naša rasna braća), cela ova stvar se ne odnosi na Belu rasu, već predstavlja, kako to Jevreji tvrde, njihovu posebnu “pogodbu” sa Bogom.

Ovlašan pogled na patrijarhe i takozvane heroje Starog zaveta Dužni smo sada da bacimo ovlašan, ali ipak kritički pogled na patrijarhe i takozvane heroje jevrejske rase i vidimo kakva su vrsta ljudi oni bili. Ocenićemo ih i prosuditi po standardima koji su, navodno, postavljeni u samoj Bibliji. Prema jevrejskoj priči, kako je ispričana u Starom zavetu, Jevreji tvrde da su potomci plemena čiji su osnivači bili Avram, Isak i Jakov pre nekih 3700 godina. Prema ovoj priči, Jakov je imao dvanaest sinova, deset sa prvom ženom i dvojicu, Josifa i Venijamina, sa drugom ženom. Od ovih sinova najviše se isticao Juda, pa slušamo o divnoj lozi Jude i njegovih potomaka. Šta više, reč Juda je gotovo sinonim sa rečju Jevrejin i, kad god se pomene priča o izgubljenim plemenima Izrailja, koja su, tobože, negde nestala, većina Jevreja se hvali da su potomci Jude. Reč “judaizovati” je dosta često korišćena u ovoj i drugim knjigama, sa značenjem pretvaranja nečega u jevrejsko. Nekih 14 generacija posle Avrama, pojavljuje se najznačajniji i najslavniji vladar Jevreja, car David. Od njega potiče jevrejski simbol, Davidova zvezda, a sam David igra veoma značajnu ulogu u jevrejskoj Bibliji, kao i današnjoj jevrejskoj veri. U prvom poglavlju jevanđelja po Mateju, stih 17, kaže se: “Svega, dakle, koljena od Avraama do Davida, koljena četrnaest, a od Davida do seobe vavilonske koljena četranest i od deobe vavilonske do Hrista, koljena četrnaest.” U prvih česnaest stihova navodi se geneologija Isusa Hrista, sina Davidovog, sina Avramovog, a u šesnaestom stihu se kaže: “A Jakov rodio Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus zvani Hristos”. Dakle, evo jasne i glasne tvrdnje da je Hrist vodio poreklo preko svog oca Josifa, od Avrama, Davida i ostalih u lozi. Činjenica da je ovo u suprotnosti sa tvrdnjom da Isus nije bio sin Josifa, već da je sin Božji, jeste još jedna kontradikcija, još jedna nedoslednost, koju Jevreji bacaju hrišćanima. Stoga, nemam potrebe da racionalizujem njihove laži, a vi lepo upitajte vašeg propovednika za njegovu verziju. Uvek je zanimljivo gledati ga kako pokušava da se izvuče iz jedne očigledne kontradikcije. Neću da raspravljam o ovoj nedoslednosti, već samo želim da navedem da je Josif, otac Isusov, jedan od važnih ljudi u jevrejskoj hijerahiji. Želio bih da vam predstavim samo nekolicinu izuzetnih “patrijarha” i “heroja” jevrejske loze, onako kako su ih u Bibliji predstavili sami jevrejski tekstopisci. Hajde da proverimo kakvim smo se to nitkovima klanjali i divili, i od kakvih smo to “Božijih ljudi” pravili primere za našu decu.

60

Naši mozgovi postali su toliko zagađeni upornom i dugotrajnom propagandom o tome kako je divan “izabrani narod Božiji”, tako da mnogi beli propovednici, koji idu unaokolo, moraju dobro da isprevrću Bibliju kako bi našli dokaza za svoju najveću želju, a u svakom slučaju, čudan zaključak da smo mi, beli ljudi, “prava” deca Izrailja. Ulaze u najšira objašnjenja, pa izmišljaju kako su Nemci potomci Jude; Amerikanci potomci plemena Manaše; Britanci plemena Efraim; Španci plemena Simeon i tako dalje, sve niz jevrejsku lozu. Kakva kolosalna besmislica! Samo malo zdravog razuma reklo bi nam da narod u Americi, koji je mešavina mnogih evropskih rasa (i drugih), nikako ne bi mogao da bude označen kao “čist” potomak Manaše ili bilo koga drugog. Ne samo to, već i kada proučavamo karakter, recimo Jude, postavlja se pitanje: ko bi želeo da bude Judin potomak? Koji bi beli čovek, pri zdravoj pameti, želeo da bude potomak bilo koga iz ovog prevarantskog plemena? Štaviše, većina belih ljudi pre bi želela da bude potomak konja nego Jude, kada pročita sve one gnusne i besramne detalje iz njegovog života, onako kako su opisani u samoj “dobroj knjizi”.

Priča o Judi Postanje, poglavlje 38 nosi naslov “Judin greh”. Ono nam govori više o Judi nego bilo koje drugo poglavlje iz Biblije. To je veoma živopisna priča. U stvari, prilično je pornografska i služila bi na čast i današnjim jevrejskim pornografima, kakav je recimo Raif Ginzberg. Priča počinje tako što Juda odlazi od svoje braće kod izvesnog Odolamejca po imenu Iras. Tamo sreće ćerku izvesnog Hananejca, čije ime je bilo Sava. “I uze je i leže s njom.” Tek tako. Uopšte se ne kaže da li se oženio s njom. U svakom slučaju, imali su tri sina. Prvorođeni se zvao Ir. Priča onda, očigledno, preskače izvestan vremenski period i kaže da “Juda oženi prvenca svojega Ira devojkom po imenu Tamarom.” Međutim, Ir je, očigledno, bio grešan po mišljenju Gospoda, pa ga je Gospod ubio. Juda je onda otiša kod svog drugog sina po imenu Onan i rekao mu: “Uđi k ženi brata svojega i oženi se njom na ime bratovo da podigneš sjeme bratu svojemu.” Avnanu se nije svidela previše ta ideja, pa u pokušaju da posluša svoga oca “kad ljegaše sa ženom brata svojega prosipaše sjeme na zemlju, da ne rodi djece bratu svojemu.” Ovo se, očigledno, takođe nije svidelo Gospodu, pa je zbog toga ubio i Avnana, Judinog drugog sina. (Gospod se očigledno nije šalio – oni ga razočaraju – on ih pobije, tako kažu.) Juda je onda otišao kod Tamare, njegove snaje i rekao joj da ostane kao udovica u kući njenog oca, sve dok njegov treći sin, Silom ne odraste. Tamara je učinila kako joj je rekao i otišla da živi u očevoj kući. Vreme je prolazilo i Sava, Judina žena je umrla. Onda je Juda, sa svojim starim prijateljem Irasom, Odolamejcem, otišao u Tamnu da striže ovce. To je bilo mesto u kome je Tamara provodila svoje udovištvo. Setićemo se da je Gospod ubio obojicu njenih Muževa, Ira i Anana koji su bili Judini prvorođeni sinovi. Kada je Tamara čula da Juda dolazi u njeno mesto, odbacila je udovičku odeću, prekrila se velom i umotala u njega, pa je sela na vidno mesto pored puta. U međuvremenu, Juda je očigledno zaboravio da je Tamari obećao svog trećeg sina, kada poraste. U svakom slučaju, Tamara je čekala Judu pored puta, lica prekrivenog velom. Kada ju je Juda ugledao, pomislio je da je ona neka obična bludnica, zato što joj je lice bilo prekriveno velom. Pošto je bio tipičan Jevrejin, koji želi da iskoristi svaku priliku koja mu se ukaže, uputio joj je predlog, ne znajući ko je ona. Tada ga je Tamara upitala: “šta ćeš mi dati da legneš sa mnom?” Juda je ponudio jare iz stada. Tamara je ipak tražila neku vrstu zaloga dok ne dobije jare, pa je izričito zahtevala prsten, rubac i štap koji je držao u ruci. Juda se složio, “i on joj dade, te leže s njom i ona zatrudnje od njega.” Tamara je ustala, otišla i ponovo navukla udovičku odoru. Kada je Juda poslao jare po svom prijatelju Odolamejcu, da mu donese natrag zalog, ovaj nije mogao ženu da pronađe. Počeo je da se raspituje o bludnici pored puta, ali mu je rečeno da na tom mestu nema nikakve bludnice. 61

Tri meseca kasnije, Juda je saznao da je Tamara, njegova snaja, igrala ulogu bludnice i da je zatrudnela od “preljube”. Ovo je očigledno razjarilo Judu, pa je rekao: “Izvedite je da se spali.” Ovde vidimo tipično jevrejsku pravdu. Juda je bio kriv koliko i njegova snaja, ali dok je svoja dela pravdao, nju je trebalo spaliti, zato što je učestvovala u njegovom posrnuću. Kada je Tamara bila izvedena pred Judu, priznala je svom svekru da ju je on načinio trudnom. Pokazala mu je prsten, rubac i štap koje joj je dao. Na ovom mestu Juda priznaje da je ona bila pravednija, jer joj nije dao sina Siloma. Ali, “više ne leže s njom”, posle toga. Priča je i do ovog momenta dovoljno nemoralna, ali se završava u još većem nemoralu, kada se opisuje kako je Tamara rodila blizance. Štaviše, toliko je bljutava da je nećemo citirati do kraja. Možete sami pročitati celu priču u Postanju, 38. poglavlje. Sve je tamo, kao deo “Svete knjige” na koju, navodno, treba da gledamo sa pobožnim poštovanjem. Ima još mnogo, mnogo drugih slučajeva pornografskih priča koje su rasute širom jevrejske “Svete knjige”. Jedna sporedna, ali značajna činjenica ove priče je da su blizanci rođeni u ovoj tužnoj aferi dobili imena Fares i Zara. Ako pogledate na “ponosne”. “slavne”, “čistokrvne” pretke Davida, Solomona i Isusa Hrista u Mat. 1, naći ćete da svi oni potiču od svodnika Jude i njegovog kopilana Faresa. Postavlja se pitanje, međutim, zbog čega bi iko želeo da izabere nemoralnog svodnika poput Jude da bude predvodnik svom narodu i velečasni i uvaženi patrijarh svoje loze. Zašto bi pravedni Otac sa nebesa koji mrzi greh, želeo da izabere ovakvu vrstu ljudi za patrijarhe svoga “odabranog” naroda? Judine osobine, kako su opisane u takozvanoj “Svetoj knjizi”, sastoje se jedino od nemorala, obmana i izdaje. Nijedan beli čovek, koji sebe poštuje, ne bi želeo da za svoga pretka ima takvog lukavog preljubnika i bludnika. Pa ipak, Jevreji uzdižu ovog čoveka kao velikog heroja u istoriji njihove rase, pa su čak uspeli da belim ljudima prodaju ideju da su njegovi potomci ljubimci i izabrani narod Božiji. Rečeno nam je da je ovaj šljam obezbedio sebi poseban ugovor sa Bogom. Teško je razumeti zbog čega milioni belih hrišćana treba da budu toliko naivni pa da poveruju u ovakvu baljezgariju.

Priča o Davidu I dok besramna i pornografska priča o Judi nije preterano poznata prosečnim belim hrišćanima koji idu u crkvu, većina njih je potpuno upoznata sa pričom o caru Davidu. Jevreji Davida nesumnjivo smatraju najvećim herojem od svih u celoj njihovoj drugoj i mučnoj istoriji. Štaviše i sam znak Jevreja zove se Davidova zvezda. Većina belih hrišćana zna priču o mladom Davidu koji je ubio golijata hicem iz praćke i na taj način doneo važnu pobedu Jevrejima u bici protiv Filistejaca, bar se tako tvrdi. Život odraslog Davida izgleda da je bio stalno preokupiran ubistvima i vođenjem ratova. Njemu se u zaslugu pripisuje, više nego bilo kom drugom liku u jevrejskoj mitologiji, jačanje Judeje, a samim tim i jevrejske nacije. Priče koje se recituju u Bibliji pune su ubistava, krvi, smaknuća, a posebno rasnog genocida nad neprijateljima Izrailja. Pošto izgleda Stari zavet opravdava sva ova masovna klanja, smaknuća i ubijanja protivničkih plemena, David se ne razlikuje mnogo od ostalih jevrejskih izvršitelja genocida. Svojim moralom ili, još bolje, nemoralom izgleda da je i on uticao na formiranje jevrejskog mentaliteta. U drugoj knjizi Samuilovoj, poglavlje broj 11, imamo priču o Davidovom privatnom životu koja nam odslikava njegov moral i karakter. David je ustao iz kreveta uveče, kaže priča, i hodao po krovu carskoga dvora. Sa krova je video ženu koja se umiva. Očigledno da je bila izuzetno lepa. David nije gubio vreme, pa je saznao da se zove Vitsaveja i da je žena Urije Hetejina. Zatim “David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom.” Nedugo zatim, Vitsaveja je javila Davidu da je trudna. To je Davida malo zabrinulo, zato što je njen muž poslednjih meseci bio odsutan, vodeći ratove za Davida, pa je moralo nešto da se uradi. Došao je na ideju da odmah pozove Uriju, njenog muža, tako da bi mogao da provede neko vreme kod kuće sa svojom ženom, da bi on David, mogao da izbegne posledice svoje preljube. 62

Međutim, desila se mala nezgoda. Urija, budući veran i odan podanik svog “velikog” cara, nije otišao svojoj kući, već je sa celom svojom svitom spavao pred vratima carske palate. Kada je ovo javljeno Davidu, poslao je Uriju i održao sastanak sa njim. Zahtevao je od njega da ode kući, svojoj dragoj, voljenoj ženi i provede neko vreme sa njom. Ali, sve to očigledno nije imalo efekta. Onda je David izveo tipično jevrejski trik, pa ga je pozvao na večeru i napio ga, nadajući se da će uspeti da utera Uriju u krevet sa rođenom ženom. Ali, sve je bilo uzalud. Urija nije želeo da ide kući, ostao je da spava sa Davidovim slugama u carskim odajama. Tada je David prešao na drastičnije mere. Napisao je pismo Joavu, koji je bio Urijin zapovednik, pa je bio toliko drzak da pošalje to pismo po samom Uriji. U pismu je naredio Joavu da stavi Uriju u prve redove najžešće bitke, kako bi bio siguran da će ovaj poginuti. Joav je postupio po instrukcijama iz pisma. Dao mu je samoubilački zadatak i Urija je, naravno, poginuo. I tako se završava još jedno ljigavo, izdajničko poglavlje o bludnom Jevrejinu, koga do dana današnjeg Jevreji smatraju najvećim od svih svojih saplemenika. Najtužniji deo svega ovoga je što su milioni i milioni belih ljudi, koji bi trebalo da su pametniji, pali na priču da je David bio veliki i divni "sluga Božiji". Ima još poučnih poglavlja o Davidovom životu, a jedno od njih bavi se njegovom neposrednim potomcima. Izgleda da je David imao mnoštvo žena i sinova. Jedan sin zvao se Amnon, a drugi Avesalom. Amnon je imao sestru koja se zvala Tamara. Izgleda da je Amnon bio očaran svojom sestrom i zaljubljen u nju, koja je, navodno, bila devica. Odlučio je da ima seksulane odnose sa njom pa joj je to i predložio. Kada ga je odbila i pokušala da ga odgovori od toga, na prevaru ju je doveo u kuću i silovao je. Glas o ovome uskoro je stigao do njenog drugog brata Avesaloma, koji je prema njoj gajio normalnija bratska osećanja. Avesalom je bio toliko razjaren da je smesta otišao do Amnona i ubio ga. I tako se završava još jedno poglavlje u običnom životu izabranog naroda, kako stoji u “Svetoj knjizi”. Jevrej ne samo da su obožavali Davida tokom svih ovih proteklih hiljada godina, već su nedavno napravili i veliki film sa pričom o Davidu i Vitsaveji. Uloge, naravno, igraju beli nejevreji. U priči David je oslikan s velikom nežnošću, a činjenica da se, izgleda, kasnije pokajao prikazana je sa ogromnom simpatijom. Priča u “Svetoj knjizi” se nastavlja. Bilo je još varanja između Davida i njegovog sina Avesaloma. Pošto je ubio svoga brata, Avesalom je pobegao iz zemlje. Ipak, David je u svom srcu imao posebno mesto za Avesaloma i voleo ga je više od sinova. Pozvao ga je da se vrati u Jerusalim. Avesalom se nameračio na Davidov presto i posle mnogo godina, kada je David ostario, skovao je zaveru da povede rat protiv svoga oca i zbaci ga sa trona. Posle mnogo manevrisanja, uspeo je da okupi vojsku i natera Davida i narod iz Jerusalima u bekstvo. Kasnije je Joav, koji je bio Davidov general, porazio Avesaloma. Bežeći, Avesalomu se kosa uplela u granje, ostao je da visi ispod jednog hrasta. Kada je Joav čuo za ovo, požurio je na mesto gde je Avesalom visio, još živ, i ubio ga sa tri strele kroz srce, završivši na taj način priču o Avesalomu. Zapamtite, sve je ovo deo priče o carskoj kući Davida, velikog jevrejskog vladara, kako je ispričana u “Svetoj knjizi”. Pitam vas, draga bela braćo, vas koji imate ponosno i plemenito nasleđe, jesu li ovakvi ljudi vredni ičega do potpunog prezira.

Priča o Lotu U 19. poglavlju Postanja imamo priličnu bljutavu priču o tome kako je uništena Sodoma, ali je spasen Lot. U slučaju da se pitate ko je Lot, e pa naravno, Lot je nećak Avrama, velikog patrijarha svih patrijaraha jevrejske rase, onog sa kojim je Bog napravio posebnu pogodbu da će blagosloviti potomke i umnožiti ih kao pesak na obali. On je sa Avramom napravio vrlo poseban 63

ugovor, bar tako tvrde Jevreji, ali o tome ćemo više u drugoj priči. Ovde je dovoljno reći da je Lot bio Avramov nećak, koji je sa njim i njegovom ženom napustio Egipat i otišao na jug. Očito da se Lot nastanio u Sodomi, koja je bila jedan veoma grešan grad, kako kaže 19. poglavlje. Evidentno da se Bog baš posebno interesovao za ovog Jevrejina Lota, pa je poslao dva anđela u Sodomu, jedne večeri dok je Lot sedeo na gradskoj kapiji. Oni su se prerušeni nalazili u njegovoj kući. Ispekao je beskvasni hleb i ugostio ih. Očigledno, nastavlja se ova živopisna priča (a ja se držim 19. poglavlja), da su dva stranca, koja su došla u Lotovu kuću, pobudila interes svih izopačenih homoseksualaca, koji su živeli u gradu, do te mere da “građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svijeh krajeva, i vikahu Lota i govorahu mu: gde su ljudi što dođoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo.” Izgleda prilično čudno da je Lot, nećak velikog “izabranika” Božijeg, a koji je i sam pobudio poseban interes Božiji i dobio njegov blagoslov, mogao da živi u gradu toliko pretrpanom homoseksualcima, da se čitav grad sjatio oko njegove kuće, čim je čuo da su mu u poseti dva stranca i poželeo da ih se dokopa. Kako bilo da bilo, tek izgleda da je Lot odlučio da ih sačuva, pa je umesto njih ponudio svoje dve ćerke: "njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja"” Možete li zamisliti izopačeniju i idiotskiju situaciju? Možete li da se setite nekog tako neodgovornog, gnusnog oca, koji bi bacio svoje ćerke divljoj bandi perverznjaka i to dobrovoljno? U svakom slučaju, ima tu dosta hokus – pokusa. Gomila biva smetena, oslepljena, pa odustaje od svojih razvratnih namera, a anđeli spašeni od nasilja rulje homoseksualaca. “Anđeli” ga onda obaveštavaju da će Gospod uništiti Sodomu i Gomoru i da mu je bolje da napusti ovo grešno mesto i povede sa sobom ženu, ćerke i rodbinu. No, očigledno, zetove nije uspeo da ubedi, pa su oni ostali u gradu. Tek što je ova mala grupa napustila grad, Bog je sručio kišu ognja i sumpora na Sodomu i Gomoru. Rečeno im je da se ne osvrću kada budu odlazili. Lotova žena je napravila fatalnu grešku, učinivši upravo to, i pretvorila se u stub od soli. Prilično čudna i neuobičajena kazna za nekog ko se okrenuo da pogleda katastrofu koja se događa iza njega, što je nešto što bi gotovo svako instiktivno učinio. Međutim, ova bizarna priča se nastavlja. Lot i njegove dve kćeri otišli su u planine i nastanili se u pećini. Ova uvrnuta priča nam i ovde nastavlja pokazivanje opakih i grotesknih skretanja jevrejskog uma koja, kao i obično, vode u pornografiju. Izgleda da njegove dve ćerke, misleći da na licu zemlje za njih nije ostao nijedan jedini raspoloživi muškarac, odluče da izvedu mali trik sa svojim ocem tako da ne ostane bez potomstva kada umre. Starija je predložila mlađoj da napiju oca, a da onda ona legne sa njim. Ovaj čin incesta je očigledno bio potpuno uspešan, pa je starija sestra slavodobitno rekla mlađoj da i ona isto učini, sledeće večeri. Tako je i bilo, obe su ostale trudne. Lot je očigledno bio nevin u celoj stvari, prema priči (ako verujete u nju), jer je bio isuviše pijan da bi znao šta je radio sa ćerkama. Vrlo neverovatna storija, ali tako nam je pripoveda jevrejska “sveta biblija”. Zapamtite, ja ovo nisam izmislio, sve se to nalazi u 19. poglavlju Postanja. Ovde imamo još jedan blistav primer kakav je to “odvratni” narod Božiji. Gospod je očigledno sa velikom naklonošću gledao na Lota, kao na najboljeg u gradu Sodomi, a budući da je ovaj nećak velikog patrijarha Avrama, mora da mu je odobrio da se napije i počini incest sa svoje dve kćeri. Ako nije, zašto je onda odabrao ovakvu vrstu za svoje “izabrane”?

Priča o Avramu Hajde da sada pogledamo priču o samom Avramu, tom velikom, velikom patrijarhu sa kojim je Bog bio tako strašno očaran da je s njim napravio sve moguće posebne ugovore i pogodbe, preko i iznad svih drugih ljudi, da mu je dao mnoge zemlje, koje su već nastanjivala druga plemena, da mu je dao sve vrste obećanja koja su izuzetno dalekosežna. Očevidno ga je Gospod smatrao

64

izuzetno posebnim, izuzetno “dobrim čovekom”. Pogledajmo sada koliko je “dobar” bio Avram i šta je to on učinio, što mu je dalo specijalni status u Božijim očima. Ponovo nailazimo na neobičnu i uvrnutu priču, koja sasvim sigurno ne podržava ideju Gospoda da odabere bludnika kao što je Avram da bi mu garantovao sva ta neizreciva prava i načinio ga patrijarhom “izabrane rase”. Ako sve ove stvari izgledaju neobično bizarne i čudne, da ne kažem smešne, treba da zapamtimo da priča ide onako kako su je Jevreji ispričali i da, u stvari, samo odslikava najdublja krivudanja kolektivnog, izopačenog jevrejskog uma. U Postanju, 12. poglavlje, Bog je (iz nepoznatih razloga) bio prinuđen da uputi poseban poziv Abramu (počeo je sa imenom Abram). Gospod je tada dao neka prilično ekstravagantna, velikodušna i dalekosežna obećanja Abramu. Zašto je odabrao baš ovog momka teško je razumeti, ali u svakom slučaju, evo šta nam jevrejska biblija kaže u 12. poglavlju: “Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.” A u prethodnom stihu: “I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov.” Kada pogledamo na neka prilično sumnjiva i nemoralna dela koja je taj lik, Abram, počinio, nalazimo da je jako teško da poverujemo da je Bog, od svih ljudi, trebalo da odabere baš ovog ljigavog pokvarenjaka. Moramo, međutim, da zapamtimo da je ovo priča koju nam kazuje jevrejska Biblija, koju su napisali Jevreji i u korist Jevreja. Ovo je očigledno dobra priča za njih. Na osnovu ove pogodbe, oni su formirali moćno društvo pod imenom B nai B rit, što znači “sinovi pogodbe”. Ako poverujemo u ovu priču, onda Jevreji jesu posebno blagosiljani i izabrani od strane Gospoda, a mi smo izvan i to posmatramo. Prema Jevrejima, oni su blagosloveni, a mi ostali smo samo obični Goji, ljudska stoka, koju treba pljačkati, guliti i iskorišćavati. I dok ovo može da bude dobra priča za Jevreje, za Belu rasu je više nego idiotski da padne na to đubre i bude ugušena i podjarmljena tako poniznim razmišljanjem. Kako bilo, kada pogledamo u priču da vidimo kakav je to momak bio Abram, vidimo da je Abram uzeo Sarai (to su im bila imena pre nego što ih je Bog promenio) za ženu, i da su se oni Lot i još nekolicina iz tog plemena isesili u Hanan. Interesantna je uzgredna napomena da je Sara (ili Sarai) bila Avramova (ili Abramova) polu sestra, pošto im je isti otac. No, u Trećoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Levitska 20:17, Gospod izlaže Mojsiju: “Ko bi uzeo sestru svoju, kćer oca svojega ili kćer matere svoje vidio bi golotinju njezinu i ona bi vidjela golotinju njegovu; sramota je; zato da se istrijebe ispod sinova naroda svojega.” To je zakon koji je dao Gospod, ali u isto vreme, bira baš takav par da budu začetnici njegovog “izabranog naroda”. Prava jevrejska priča! Ali, da mi nastavimo. Očigledno da žetva nije bila previše dobra u Hananu i suočili su se sa glađu. Abram i njegova žena onda su otišli u Egipat, gde su žetve očito bolje izgledale. On je imao spreman adut u rukavu. Priča kaže da mu je žena bila prilično zgodna, pa je on rešio da odmah unovči tu činjenicu. Planirao je da podmetne svoju ženu (i sestru) kao bludnicu egipatskom faraonu, radi profita. Naravno, da bi to od njega načinilo svodnika, a ona bi postala kurva. Zbog toga je svojoj ženi rekao da će se, kad dođu u Egipat, pretvarati da nisu muž i žena, već da mu je ona sestra. Kada su stigli u Egipat, Egipćani su se složili da ona izgleda prilično dobro. Faraonovi knezovi su je videli i preporučIli je samom faraonu. Bila je smesta odvedena kod njega i očigledno mu se svidela. U postanju 12:16 se kaže: “I on činjaše dobro Abramu nje radi; te imaše ovaca i goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila.” Vidimo, dakle, da je Avram svoje bedno delo prepuštanja svoje sopstvene žene faraonu prilično lepo unovčio i da je izvukao od njega bogatstvo i imovinu. Običnim jezikom, ovo bi se nazvalo svodništvom ili podvođenjem. Sada se događa čudna stvar. Naš dobri i pravedni Bog, koji ima dražesni ugovor sa Avramom, umesto da njega kazni što igra nemoralnu i prevarantsku igru sa faraonom, napotiv, baca na faraona i njegovu kuću velika zla. Očigledno da je to, iz njegove pravdoljubivosti, trebalo da bude lekcija faraonu da se ne igra sa Avramovom ženom, iako mu je nju Avram prevarantski poturio, kao svoju sestru. Izgleda da je vladar otkrio da mu je to žena, pa ga je ukorio što ga je obmanuo. Oterao ih je oboje, a Avram je sa sobom poneo i svoj, na prevaru stečen, plen. Na početku 13. poglavlja Postanja se kaže: “Tako otide Avram iz Misira gore na jug, on i žena mu, i sve što imaše, također i Lot sa njim. A bijaše Avram vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom.” 65

Prilično dobra žetva za podvodača koji je tamo otišao isključivo zbog gladi. Ovde imamo tipičan jevrejski trik. Abram se klanja i iznajmljuje svoju ženu faraonu, a onda on i njegov jevrejski Bog krive faraona da je nitkov. Kao obično, Jevreji bivaju proterani, ali sa sobom odnose sav plen koji su dobili od faraona. Faraon je, prema jevrejskoj priči, proklet a naš lukavi mali heroj Abram je blagosiljan. Dalje se kaže da “I Lot koji iđaše s Abramom imaše ovaca i goveda i šatora.” Setite se da su u Egipat otišli zbog gladi, praznih ruku, a da odatle odlaze, posle svojih nečasnih dela, lukavstava i obmana, sa zlatom i srebrom, jatima i stadima, uspešno obavivši svoju podvodačku operaciju. Abram nije odmah napustio Egipat, već je prvo sagradio žrtvenik i tu prizivao ime Gospodnje. Kada je to obavio, onda se kao što to obično biva među lopovima, posvađao i razišao sa Lotom. Pošto su uspeli da se izvuku sa svojim, na prevaru stečenim, blagom svako je sa svojim delom otišao na drugu stranu. Priča se nastavlja. Gospod je, imajući poseban dražesni ugovor sa Abramom, rešio da njega i njegovu ženu preimenuje. Abram je postao Avram, a Sarai je postala Sara. Međutim, isprečila se mala prepreka na putu da Avram postane otac nacije čijih će glava biti koliko i zvezda na nebu. Naime, izgleda da je njegova žena Sara bila jalova. Kada je Avram došao u osamdesete godine Sara mu je predložila da ode k njenoj robinji Agan, što je on i učinio, te je ona zatrudnela. Na ovom mestu izgleda da je Sara promenila mišljenje i oterala Agaru od kuće. Onda opet imamo hokus-pokus. Anđeo Gospodnji se javlja Agari i ubeđuje je da se vrati. Ona se vraća i Avramu rađa sina po imenu Ismail. On je tada imao osamdeset i šest godina. Zaista bi trebalo da okončamo priču, ali se ona nastavlja. Još jednom podsećam čitaoca da ja ništa ne izmišljam. Sve to stoji u Postanju, poglavlja od 20-25. Pošto u 19. glavi Postanja prođemo kroz sumornu priču o Lotu i njegovim kćerima, ponovo se u 20. poglavlju vraćamo Avramu koji se sada zove Avram. Moram da dodam da je u 18. poglavlju Postanja Bog obnovio svoj obavezujući ugovor sa Avramom i, iz nedokučivih razloga, dao još izuzetnih obećanja o zemljama, carstvima i narodima u njima, iako se, prema ljudskim standardima, Avram do sada već razotkrio kao nitkov, podvodač i varalica, da i ne pominjemo blud sa robinjom. Da mi nastavimo sa 20. poglavljem. Iz prethodnog smo razumeli da je određeno da će Avram živeti u zemlji Hananskoj, sa svim blagom koje je izvukao na prevaru od faraona, međutim, ovde vidimo da on “otide odande na jug”, gde god to bilo i “življaše kao došljak u Geraru”. U prethodna dva poglavlja Bog je prorekao Avramu i Sari da će dobiti sina Isaka, a sazanajemo da oni sada imaju 99 odnosno, 90 godina. No, svejedno, Avram i njegova partnerka u prevari, Sara, pristupaju vladaru Gerara. I izvode isti “sestrinski” trik kao sa egipatskim faraonom. I, kako jevrejski tekstopisci kažu, “car Gerarski, Avimeleh, posla te uze Saru.” Zašto bi car bio očaran jevrejskom babuskarom, starom 90 godina i očigledno trudnom, prilično je nejasno, ali tako piše u 20. poglavlju. Možete li da zamislite išta budalastije od ovoga? Sada ćete pomisliti da bi naš pravedni jevrejski Bog, kako ga opisuju isti ti tekstopisci, mogao da se razljuti na Avrama i Saru, što ponovo koriste provereni prljavi trik. Ali ne. Umesto toga, kaže se, da je Bog noću došao u Avimelehov san i rekao mu: “Gle, poginućeš zbog žene koju si uzeo, jer ima muža.” Zapažate duple standarde. Kad David, na primer, svesno uzme tuđu ženu i sredi da joj muž pogine, ne upućuju mu se ovakve strašne pretnje. A u slučaju Avrama i Sare, koji su pravi nitkovi u ovoj prevarantskoj igri i imaju uloge podvodača i kurve, nisu oni kažnjeni, nego car Avimeleh. Bog ne samo da je kaznio cara Avimeleha zato što je, ne znajući, uzeo Saru za ženu, koju mu je na kraju krajeva, Avram ponudio kao svoju sestru, već je kaznio i sve druge ljude u domu Avimelehovom, čak i njegove sluge i ko zna koga još. I ne samo to, već je sve ljude u carevini načinio jalovima. U Bibliji se kaže: “jer Gospod biješe sasvijem zatvorio svaku matericu u domu Avimelehu, radi Sare žene Avramove.” Podsećam čitaoce da ništa ne izmišljam u ovoj idiotskoj priči. Sve se to nalazi u 20. poglavlju Postanja. U svakom slučaju, da nastavimo ovu bizarnu priču. Avimeleh, koji se smrtno uplašio Avramovog Boga, ne samo da mu je vratio ženu Saru, već “Tada Avimeleh uze ovaca i 66

goveda i sluga i sluškinja te dade Avramu.” Ovo nije bio kraj careve velikodušnosti prema Avramu, koji je izveo drski, prljavi, besramni trik i obmanuo ga. Dalje se kaže: “I reče Avimeleh Avramu: evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slobodno gdje ti je volja.” Dakle, očito mu je dao i zemlju da bi ovaj zažmurio. A Sari je saopštio da je njenom bratu Avramu dao 1000 srebrnjaka, onako pride. Odakle sad ova priča o bratu? Kada je Avimeleh prozvao Avrama zato što je bio lažljiv i lukav, ovaj mu je odgovorio da se bojao da će biti ubijen “radi žene svoje”, pa je zato morao da se posluži lukavstvom. To je zaista besmislen argument jer, pre svega, nije tamo ni morao da ode. Onda je nastavio i objasnio da Sara, u stvari, jeste njegova sestra: “A upravo jest mi sestra, kći oca mojega, ali nije kći moje matere.” Dakle, očigledno da Avram i Sara učestvuju u incestu, podvođenju i prostituciji, ali je Bog svejedno, oduševljen njihovom “čestitošću”. Sledi još mnogo toga, ali dozvolite mi da ovde dodam da se u postanju 25:6, spominje da je, posle Sarine smrti, Avram imao nekoliko konkubina koje su mu rodile sinove. Tih sinova se, međutim, otarasio davši im po neki poklon i poslavši ih od sebe. Svo blago koje je pokrao sačuvao je za svog miljenika, sina Isaka. Ovde, dakle, vidimo neverovatno izopačeni moralni lik Jevreja. Avram se upušta u incest i ženi se svojojm polu-sestrom, a njegov nećak Lot se opija i bludniči sa svoje dve ćerke. Ovakvu vrstu ljudi Jevreji smatraju velikim patrijarsima svoje rase i Bog njih “odabira” i voli. Zato što su toliko “fini”, on ih obasipa najznačajnijim vrstama izuzetnih obećanja. Sve što mogu da kažem je da me ovo podseća na primedbu generala Granta koji je rekao da će onaj koji je dovoljno glup da u ovo veruje, poverovati u bilo šta. Nećemo trošiti više prostora na priču o ovom moralno izopačenom bludniku i podvodaču. Ima još mnogo toga, ali sam siguran da je i ovo dovoljno da bih se stideo ako bi mi takav razuzdani nitkov bio praotac porodične loze. Pa, ipak, nas ovakvim đubretom hrane. To je osnova velike i “blagoslovene” jevrejske rase sa kojom je Bog načinio poseban ugovor i posebnu pogodbu: “Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju i prokleću one koji tebe usproklinju.” Ne mogu da razumem ikoga ko obožava i smatra svetim ovako đubre i u potpunosti odbacujem izopačeno divljanje kolektivnog jevrejskog uma, koje ni u kom slučaju nije dostojno poštovanja plemenite bele rase.

Priča o Isaku Na redu je jedna druga bajka o tome kako je Isak dobio svoju ženu Rebeku i da je Avram komačno umro u 175. godini. U 26. glavi Postanja imamo čudno ponavljanje trika što ga je Avram izveo poturajući svoju ženu caru Avimelehu iz Gerara, samo što je sada Isak u ulozi prevaranata. Međutim, vremenski sled nikako se ne uklapa u sliku, sem ukoliko niste spremni da poverujete u bilo šta. Ako se setimo da je Isak rođen u vreme kada je Avram imao oko 100 godina i ako znamo da je Avram umro u 175. izgleda veoma čudno da je Isak mogao tada da ode kod istog onog Avimeleha iz Gerara, koji bi odavno morao biti mrtav. I on je, kao i njegov lažljivi otac rekao caru da mu je žena, Reveka, u stvari sestra. I ona je, takođe, bila lepa, a i Isak je dao istu izjavu, to jest da bi bio ubijen da nije slagao da mu je ona sestra. Ponovo dolazimo do istog pitanja: zašto ju je, pre svega, tamo i odveo? Ali, neka bude. Jednom je, posle njihovog drugog boravka u carstvu, Avimeleh pogledao kroz prozor i video Isaka kako se “šali” sa Revekom, za koju je verovao da je njegova, careva, žena. U svakom slučaju, igra se ponavlja. Car je veoma uznemiren zato što je obmanut, te bi čovek pomislio da, ako je onda Isak bio u opasnosti da izgubi glavu, kao što je tvrdio (baš je bio častan), da sada car ima isto tako dobar razlog da ga ubije, pošto je bio nečastan. Začudo, umesto toga vidimo Isaka kako zasejava svoju zemlju i kako u istoj godini dobija 100 ovaca. Gospod ga je ponovo blagoslovio, pa se kaže: “I obogati se čovjek, i napredovaše sve većma, te posta silan i imaše ovaca i goveda i mnogo sluga.” Na početku 26. poglavlja Postanja stoji da je Isak tamo otišao zato što je u zemlji opet vladala glad. Izgleda prilično čudno da je mogao da dođe do istog cara Avimeleha iz Gerara, bežeći od gladi, i izvede isti trik sa ženom, koja 67

mu je tobože sestra da, isto kao i njegov otac, završi posedujući mnogo zemlje, velika stada i gomilu sluga. Car Avimelah je i njega pustio da ode sa celokupnim bogatim plenom. Ovde, naravno, moramo da dodamo da je car Avimeleh, posle svih tih godina, verovatno posenilio od starosti pošto je vladao najmanje 80 do 90 godina. Kakav otac, takav sin. Ovde imamo prve dve generacije “odabranih” (od Boga) kako učestvuju u kurvanju i podvođenju, samo da bi prikupili plen. Avram i Sara sudeći prema priči, odigrali su ulogu podvodača i kurve i to ne jednom, već dva puta, u važnim razdobljima njihovih života. Isak i Reveka su, takođe, išli putem podvođenja i kurvanja kako bi sebi obezbedili sredstva za život. Podvodači i kurve – to je vulgarna osnova na kojoj je izgrađena jevrejska rasa. A mi treba da poverujemo da je ovakav ološ nadahnuo Boga da ih uzme za svoje mezimce, kao “poseban narod”. Kako god gledali, ovo je apsurdna priča. Ali, to je način na koji su je jevrejski pisci napisali, a miloni ljudi veruju u te besmislice i trabunjaju o njima s poštovanjem i strahom.

Priča o Jakovu Izgleda da se Isak preselio na neko nepoznato mesto, a da je Reveka dobila blizance po imenu Isav i Jakov. To se očito dogodilo pre epizode sa carom Avimelehom. U svakom slučaju, Bog je obnovio svoju pogodbu sa Isakom i rekao njegovoj ženi, dok je još nosila blizance u utrobi, da će mlađi služiti prvorođenoga. Kada je Isak ostario, kada su mu se oči potpuno zamutile i kada se spremao da umre, želeo je da dâ svoj blagoslov Isavu, prvorođenom sinu. Čuvši za ovo, Reveka se sastala sa Jakovom, svojim ljubimcem i ubedila ga da na prevaru preotme blagoslov od Isava. Svi smo već čuli priču kako je Reveka uzela jareće krzno i stavila ga Jakovu na ruke i vrat (pošto je Isav bio dlakav tip) i kako je onda Jakov otišao do svog slepog oca i slagao ga. Isak je, sumnjajući, po glasu, da to nije Isav nego Jakov, opipao dlake na rukama i vratu i onda dao Jakovu blagoslov koji mu nije pripadao. Ovde, dakle, vidimo novi primer lažljivog Jevrejina, koji vara svog slepog oca na samrti, a rođenom bratu otima pravo koje mu kao prvorođenom pripada. Ubrzo posle toga, Jakov se oženio sa dve ćerke čoveka po imenu Lavan, koji je takođe bio Avramov rođak. Naravno, bilo je tu dosta hokus-pokusa, dok se ovi brakovi nisu realizovali, ali je lukavi Jakov a da nije prošlo mnogo, opelješio svog tasta za stoku i kamile i magarice. I kako se to vrlo često događa s jevrejskim prevarama, vidimo Jakova kako beži pred Lavanovim gnevom, a ovaj ga žestoko goni. Prema ovoj dugačkoj, rastegnutoj priči koju su nam Jevreji servirali, od 12 Jakovljevih sinova, koje je imao sa svoje dve žene, Lijom i Rahiljom, nastalo je čitavo pleme Juda. Ako je to istina, onda samo mogu da kažem da imaju zaista žalosne, prevarantske pretke na kojima tobože počiva čitavo njihovo nasleđe. Izgleda veoma čudno, veoma neobično i veoma neverovatno, zaista, da bi natprirodno biće iz nepoznatih prostora načinilo toliko izuzetne i dalekosežne ugovore i pogodbe sa ovom šarenom grupom varalica, nitkova, bludnika, podvodača, prostitutki i lopova, kako je opisana u različitim poglavljima Postanja. Ni za trenutak ne verujem u sve te besmislice. Mnogo su verodostojnije egipatske istorije koje nam govore da su Jevreji bili gomila koljača i lopova još u ono davno vreme. Ovo se, verujem, mnogo bolje slaže sa istorijskim činjenicama. Izgleda mi mnogo verovatnije da su ti ovejani prevaranti sami napisali komplikovanu istoriju i mitologiju, oko koje su ujedinili svoju lopovsku bandu. Pozvanje na blagoslov, koji je njihov Bog dao navodno Avramu, Isaku i Jakovu i tvrdnja da imaju posebnu pogodbu, bez obzira koliko lažljivo, lopovski i ubilački se ponašali, da je Bog uvek sa njima, pomoglo je ne samo da se tešnje zbliži ova banda lopova, nego i da se zbune i smetu njihovi neprijatelji. To je utrlo put eksploataciji i otimanju dobara od naroda na koje su se kasnije obrušavali. Najbolji primer njihovog 68

obmanjivanja, iskorišćavanja, a na kraju i uništavanja naroda, nalazi se u biblijskoj priči o Jestiri o kojoj ćemo opširnije govoriti nešto kasnije.

Priča o caru Solomonu Okrećemo se sada Prvoj knjizi o carevima, u kojoj je ispričana priča o caru Solomonu, za koga smo svi bar hiljadu puta čuli da je bio visokohvaljeni, kao najplemenitiji i najmudriji od svih careva. U stvari, Jevreji su se hvalisali kako je Solomon bio mudar, govoreći stalno o Solomonovoj mudrosti i to u tolikoj meri da su nas praktično naterali da poverujemo da je on izmislio i samu mudrost. Pročitavši priču o ovoj pohotnoj jevrejskoj propalici, koji je imao sedam stotina žena i tri stotone konkubina na raspolaganju, dolazimo do zaključka da se njegova slava zasniva na jednom prilično nevažnom slučaju. Naime, kada su, na početku njegove vladavine, pred njega izašle dve prostitutke (možda i njegove) sporeći se čije je dete, on je naredio da se dete mačem preseče na dva dela i da se svakoj od njih da polovina. Onda se, kao što svi znamo, prva žena odrekla deteta, da bi ga spasla, a Solomon je presudio da dete njoj pripadne. Malo toga, međutim, mogu da pronađem u celoj ovoj priči, što bi ukazivalo na neku njegovu veliku mudrost. U stvari, čitava priča o njemu u Bibliji, naprotiv, pokazuje da je bio pohotan, nasilan i razvratan čovek, gramziv na zlato i bogatstvo i da je sebi prigrabio mnogo kurvi, žena i konkubina najrazličitijih vera, svaku do koje je mogao da dođe. Drugim rečima, bio je tipičan Jevrejin. Na početku Prve knjige o carevima kaže se da je David ostario i da su ga pritisle godine. Stalno mu je bilo hladno, ali “ne mogaše se zagrejati”. Zato njegove sluge reše da mu potraže najlepšu mladu devicu koja se može naći, “pa ona neka stoji pred carem, i dvori ga, i na krilu neka mu spava, da se zagrijeva gospodar naš“. Tražili su po celom Izrailju i pronašli lepu devojku po imenu Avisag, Sunačku, te su je doveli pred cara. Ona se svojski trudila da ispuni svoju dužnost. To očigledno nije imalo mnogo efekata na starog lolu, jer je slabio iz dana u dan. Tada je njegov sin Adonija zatražio presto i “nabavi sebi kola i konjika i pedeset ljudi koji trčahu pred njim.” Većina visokih sveštenika i drugih važnih ljudi podržavala je Adoniju, tako da je izgledalo da mu sve ide na ruku. On je bio legitimni naslednik prestola. Setićemo se, međutim, iz priče o Davidu i Vitsaveji da je stari preljubnik David imao ljubavnu aferu sa Urijinom ženom, koja je ostala trudna, pa je on poslao Uriju, svog najvernijeg podanika u bitku iz koje se ne vraća. Plod ove prljave, nezakonite veze bio je Solomon. Izgleda da Jevreji imaju sklonost da prave vanbračnu decu, a da kasnije tu decu uzdižu i hvale na sva usta kao predvodnike svoje rase. Tako je bilo i sa Solomonom. Pošto je Adonija postao car, prorok Natan je došao kod Vitsaveje i nagovorio je da poseti starog Davida. Vitsaveja je ušla u careve odaje gde ga je dvorila Avisaga, Sunačka, “i savivši se Vitsaveja pokloni se caru.” Podsetila je starog lolu da joj je obećao da će njen sin, Solomon, vladati posle njega, a da sada na prestolu sedi Adonija. David, ovaj put iskren prema svojoj konkubini, pri tom još bio napola sluđen od slabosti i poznog životnog doba strašno se uzbudio i uverio Vitsaveju da će njen sin Solomon zavladati posle njega. Posle mnogo jevrejskih lukavstava i prećutnih dogovora, zaista se dogodilo da je Solomon, a ne Adonija, nasledio tron Izraela. Kada je to postala činjenica, Adonija se uplašio za život i živote svojih sledbenika i to s dobrim razlogom, pa je zamolio za milost. Car Solomon je uveravao svog polu-brata da mu ni dlaka sa glave neće faliti ukoliko bude pošten. Doveli su Adoniju pred Solomona i on se poklonio svom caru koji mu je rekao: “Idi kući svojoj”. U tom trenutku sve je izgledalo pravedno. Nedugo posle toga umro je car David. Pre nego što se pridružio ostalim jevrejskim mrtvim velikanima, pozvao je Solomona i rekao: “I drži što ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da držiš, hodeći putovima njegovijem i držeći uredbe njegove i zapovijesti njegove i svjedočanstva njegova, kako je napisano u zakoniku Mojsijevu.”

69

Ubrzo posle Davidove smrti, pošto je Solomon seo na njegov presto, Adonija, sin Agitin, otišao je kod Vitsaveje, Solomonove majke. Posle mnogo okolišenja, priznao je da bi želeo da Vitsaveja urgira kod cara da on, Adonija, može da se oženi Avisagom, Sunačkom, koja je, da se podsetimo, bila mlada devojka koja je trebalo da zagreje starog cara Davida. Vitaveja je zaista otišla do svog sina i zatražila uslugu za Adoniju. Solomon se zbog ovoga razbesneo, jer je, očigledno, želeo da tu devojku, koja greje krevete, zadrži za sebe. Prizivajući ime Boga, rekao je: “I zato, tako da je živ Gospod... danas će poginuti Adonija”. Odmah je pozvao svog dželata i naredio mu da pogubi Adoniju, njegovog polu-brata. Ovo je bilo jedno od prvih dela novo krunisanog cara Solomona, tog velikog, mudrog i voljenog vladara na koga su Jevreji tako ponosni. Očito da pogubljenje sopstvenog polu-brata, zbog beznačajnog razloga, uopšte nije predstavljalo problem za Solomona. Posle toga je pobio i nekolicinu visokih sveštenika i oficira sa dvora svog oca, koji su svojevremeno podržali njegovog polu-brata Adoniju. Sledeća “mudra” stvar koju je Solomon uradio bila je da za ženu uzme ćerku faraona, vladara Egipta. Čujemo zaista mnogo đubreta o tome kako su Izraelićani čuvali čistotu svoje rase, ali stalno čitamo kako su uzimali žene iz Egipta ili kćeri bilo kog drugog plemena. To se ponavlja kroz ceo Stari zavet. U svakom slučaju, ovo je bio samo skromni početak velike parade žena svih vrsta i svih narodnosti, koje je Solomon dovlačio na svoj dvor, da bi stvorio harem od nekih 700 žena i 300 konkubina. On je svakako bio zaposlen momak. Dolazimo do trećeg poglavlja gde se kaže, veoma pobožno “A Solomon ljubljaše Gospoda hodeći po uredbama oca svojega Davida”. Očigledno da izdajničko ubistvo polu-brata nije baš mnogo pogodilo Gospoda, jer se ubrzo pojavio pred Solomonom u snu i rekao mu: “Išti što hoćeš da ti dam.” Gospod mu je dao blanko ček. Solomon je tražio mudrost. “I bi milo Gospodu što Solomon to zaiska”. Smesta je napravio milosni ugovor sa Solomonom, zato što je bio toliko zadovoljan ovim čovekom. Gospod mu je rekao: “Evo ti dajem srce mudro i razumno da takoga kakav si ti ni prije ni posle tebe nije bilo, niti će poslije tebe nastati taki kakav si ti”. Hajde da sada nastavimo čitanje i vidimo koliko je Gospod bio mudar dajući svoj veliki dar poniznom slugi caru Solomonu i koliko je odan ovaj ponizni sluga bio u upravljanju tolikom velikom mudrošću koju mu je Gospod podario. S obzirom da je svih ovih hiljada godina bio hvaljen kao najmudriji čovek koji je ikada postojao, to moramo da pogledamo pobliže. Preskočićemo mnoge stanice i poglavlja o tome kako je Solomon izgradio veliki jevrejski hram, koji je bio opasan zidovima prekrivenim zlatom i čija je zgrada bila obložena čistim zlatom. U stvari, čitava stvar je bila samo puki jevrejski san o bogatstvu, koga je nadmašio jedino opis novog Jerusalima u Otkrovenju. Izvesno je da je ovo građenje hrama veoma zadovoljilo Gospoda, jer se po drugi put javio Solomonu i rekao mu: “Uslišio sam molitvu tvoju, kojom si mi se molio; posvetio sam taj dom koji si sazidao da tu namjestim ime svoje dovijeka; i oči će moja i srce moje biti ondje vazda.” Gospod je očito bio potpuno uz njega. Prevideo je sve Solomonove kurve i konkubine. Da vidimo šta je učinio sledeće. Tokom svoje vladavine, koja je trajala više od 40 godina, Solomon je zgrtao bogatstvo u dragom kamenju, srebru i zlatu, gde god bi na njega naišao. Njegov dvor bio je najekstravagantniji i najbogatiji koji je Izrailj ikada video, pa je čak i kraljica od Sabe došla da se uveri da li je on zaista onakav kakvim ga opisuju. Očigledno da je bila ubeđena, tako da je i ona ostavila gomilu skupocenih darova želeći da još popuni njegovu riznicu. Nije Solomon sakupljao samo gomile blaga i zlata, već je počeo da prikuplja i ogroman harem žena, radi svoje zabave. U 11. poglavlju se kaže: “Ali car Solomon ljubljaše mnoge žene tuđinke, osim kćeri faraonove, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke; te imaše žena carica sedam stotina i tri stotine inoča; i žene njegove zanesoše srce njegovo.” Očito da Bog nije držao da je greh što Solomon ima tolike žene i konkubine u haremu, već je bio veoma nezadovoljan što je ovaj uzimao žene iz svih tih različitih plemena koje su očigledno bile strankinje. To je bilo u suprotnosti sa zakonom koji je Gospod predao Izraelićanima, a koji kaže da se održava čistota njihove rase. I ne samo da je uzimao te strane žene, već je počeo, saznajemo, 70

da obožava njihove bogove. U 11. poglavlju, stih 33. piše: “I pokloniše se Astaroti, boginji Sidonskoj, i Hemosu bogu Moavskom i Melohu bogu sinova Amonijevih.” Za tako mudrog cara, koji je tobože imao monopol na svu mudrost sveta i koji je imao prednost iskustva četrdesetogodišnje vladavine, ovo što je učinio zaista je predstavljalo priličnu glupost. Štaviše, kada pročitamo sve te stranice njegovih šetnji i lakrdija, teško da možemo da otkrijemo gde je to ispoljio tako veliku mudrost, ako ju je uopšte igde i pokazao. Kako bilo da bilo, Bog mora da je bio strašno obmanut od strane ovog “velikog cara”, kome je navodno dao toliko mnogo mudrosti, da je rešio da ga zbog toga kazni. To je učinio na prilično čudan način. Poželeo je da uništi njegovo carstvo, ali ne dok je Solomon živ, već kada jedan od njegovih sinova preuzme presto, posle očeve smrti. To bi trebalo da bude dobra lekcija za ovog najmudrijeg od svih ljudi koji su ikada živeli. Neka on ima svoj prebogati dvor; neka ima svo zlato i srebro, pompu i luksuz; neka ima 700 žena i 300 konkubina; neka se klanja stranim bogovima i zaboravi sve zakletve; ali, razračunaćemo se sa njim. Kaznićemo njegovog sina kada mu dođe vreme da postane car. Kako vam se ovo dopada? Ja zaista nisam izmislio ovu priču. Sve je zapisano u “Svetoj knjizi”. Prva knjiga o carevima. I to sa svim sumanutim detaljima. I tako se završava priča o još jednom “velikom” patrijarhu jevrejske istorije, samom caru Solomonu, kako su nam je ispričali Jevreji u Starom zavetu.

71

POGLAVLJE BR. 11

Knjiga o Jestiri

U

verziji kralja Džemsa, Biblije koju imam, postoji ukupno 39 “knjiga” u Starom zavetu. Od svih njih najviše nam otkriva Knjiga o Jestiri, koja ogoljuje suštinu jevrejskog programa i delovanje jevrejskog uma. To je omiljena jevrejska knjiga. Nigde u celoj ovoj knjizi ne pojavljuje se čak ni ime Boga. Priča počinje sa persijskim carom Asvirom (Kserksom) koji priređuje veliku gozbu za svoje knezove i sluge iz svih 127 provincija svog carstva. Da bi se pokazalo bogatstvo slavnog carstva događaj je rastegnut na period od 180 dana. Bio je to sjajan i raskošan događaj. Izgleda da je sedmog dana car, ponešto natopljen vinom, naredio sedmorici svojih dvorana da pred njega dovedu caricu, čije je ime bilo Astina, kako bi mogao da pokaže njenu lepotu narodu i knezovima. Međutim, rodio se problem jer je carica odbila da se pojavi po carevoj komandi. To je veoma razgnevilo cara. Posle savetovanja, koje je održao sa sedmoricom glavnih knezova, bilo je odlučeno da se carica Astina kazni i liši svog položaja, a da se na njeno mesto dovede druga. Ovo je učinjeno kao lekcija svim ženama u carstvu, da ih ovaj primer ne bi ohrabrio da ne slušaju i ne potčinjavaju se svojim muževima. Trebalo je da se širom celog carstva učini potraga za mladim lepim devicama, koje bi bile dovedene u palatu u Susanu, kako bi car najbolju od njih mogao da odabere za svoju caricu. Ali, u palati u Susanu vrebao je izvesni Jevrejin po imenu Mardohej. Sa sobom je doveo devojku po imenu Jestira, koja mu je bila rođaka. Prema jevrejskim autorima spisa, bila je “lijepa stasa i krasna lica”, i Mardohej ju je usvojio pošto su joj umrli otac i majka. Želeći da se domogne mogućnosti da manipuliše carskim dvorom, Mardohej je ubacio Jestiru među kandidatkinje. Pri tom joj je rekao da krije svoj jevrejski identitet, dok je sam ostao u pozadini. Posle dugog perioda od dvanaest meseci, tokom kojeg su potencijalne neveste prolazile kroz mnoge formalnosti i protokole, gle čuda, “caru omilje Jestira mimo sve druge žene”, te “joj metnu carski venac na glavu i učini je caricom na mjesto Astinino.” Onda je car Asvir priredio još jednu veliku gozbu sa Jestirom, kao caricom, i Mardohejom koji je sedeo na carskoj kapiji i čekao svoje vreme. Stalno je savetovao i učio Jestiru govoreći joj da nikako ne otkriva svoje jevrejsko poreklo. Mardohej je od carskih dvorjana načuo priču ili dve o tobožnjoj zaveri da se ubije car. Ispričao je to zatim Jestiri i tražio od nje da o tome obavesti cara, osiguravši da će ona njemu, Mardoheju, pripisati sve zasluge za otkrivanje ovih “vitlanih informacija” i “spasavanja” carevog života. Car je poverovao u to i obesio dvojicu ljudi. Ovde imamo tipičan jevrejski trik koji nam se demonstrira. Mardohej je optužio dvojicu nevinih ljudi za kukavički akt, prijavivši ih i tako ih uništio, a zatim je osigurao da će dobiti sve zasluge kao heroj u ovoj podloj zaveri. Priča zatim ide na Amana, carevog prvog kneza. Sve careve sluge i svi dvorani klanjali su se Amanu i iskazivali mu poštovanje, jer im je sam car naredio da uvažavaju njegovog prvog kneza. To jest, klanjali su se svi osim Mardoheja, koji je, naprotiv, iskazivao neprijateljstvo prema Amanu. Ta informacija brzo je došla do Amana, kao i vest da je Mardohej Jevrejin. To je veoma razljutilo Amana, koji, umesto da stavi ruke na Mardoheja, “gledaše da istrijebi sve Judejce što bijahu po svemu carstvu Asviovu.” Aman je onda otišao pred cara i rekao mu: “Ima narod rasijan i rasut po narodima po svijem zemljama carstva tvojega, kojega su zakoni drukčiji od zakona svijeh naroda, i ne izvršuje zakona carevijeh, pa nije probitačno caru da ih ostavi.” Aman je zatim predložio da car izda pisani dekret da se taj narod uništi i da se da 10.000 talanata srebra onima koji će to izvršiti. Car je izdao taj dekret napismeno i on je otišao u svaku provinciju carstva sa pečatom carevog prstena. Naredba je glasila da se u jednom danu unište, poubijaju i istrebe svi Jevreji i njihova imovina konfiskuje. 72

Kada je Mardohej ovo čuo “razdrije haljine svoje i obuče se u kostrijet i posu se pepelom i pođe po gradu vičući gorko”. Odlučio je da igra na svoju najjaču kartu, rođaku Jestiru, koju je lukavo postavio na izuzetno poverljivo i delikatno mesto, odmah do centra moći, uz presto, to jest uz samog cara. Da bismo skratili priču, poštedećemo vas detalja o manipulacijama koje je izvodila Jestira pod vođstvom Mardoheja. Uglavnom, car je postao toliko zbunjen, pokoran i servilan da su Mardohej i Jestira mogli da upravljaju njime lako, kao što danas Jevrejin Henri Kisindžer upravlja Ričardom Niksonom. Rezultat svega, car Asvir potpuno je povukao svoje naređenje, okrenuo se protiv Amana i na kraju ga obesio. Otišao je i dalje. Prema jevrejskim autorima spisa, car je onda postavio Mardoheja na mesto koje je zauzimao Aman, imenujući ga za prvog kneza, pa mu je čak dao i svoj prsten kojim se stavljao pečat na carska naređenja. Jestira je dobila Amanovu kuću. Po priči, oni su toliko sludeli cara Asvila da, ne samo što im je dao svoj pečat i prsten, već je i zatražio od Mardoheja da piše Jevrejima u svim provincijama, dajući mu odrešene ruke da u njegovo ime napiše što god hoće i da to zapečati carevim prstenom. Sada, kada je imao potpuni kontrolu, Mardohej je sazvao careve pisare i izdiktirao im naređenje za Jevreje “što su u kome god gradu, da se skupe i brane život svoj, da potru i pobiju i istrebe svaku vojsku kojega mu drago naroda i zemlje koje bi udarili na njih i djecu njihovu i žene njihove, a imanje njihovo da razgrabe.” Mardohej je onda dao da glasnici na brzim konjima, kamilama i mulama odjašu u sve provincije zemlje i rašire carevo naređenje svim Jevrejima u svakom mestu u zemlji. Biblija kaže: “Skupiše se Judejci u svojim gradovima po svijem zemljama cara Asvira da dignu ruke na one koji im tražahu zlo; i niko ne mogaše stojati pred njima; jer strah od njih spopade sve narode.” Kako se često ovo događalo tokom sledećih stoleća, kada je jedan narod za drugim bivao porobljen od strane Jevreja! Prvi preduslov je da strah od Jevreja zavlada u narodu. Tekst dalje kaže: “I tako pobiše Judejci sve neprijatelje svoje mačem i otrše i istrijebiše i učiniše što htješe od nenavidika svojih”. Nesumnjivo je da su carevi oficiri, sledeći naređenje vlasti, odnosno cara, pružili Jevrejima veliku pomoć u njihovom prljavom, ubilačkom poslu. Moramo se setiti da su Jevreji, kada su došli na vlast u Rusiji, u jednom od najkrvavijih pokolja u istoriji, poubijali 20 miliona najboljih belih Rusa i tako zauvek uništili bilo kakvu mogućnost vođstva u otporu, koji bi ruski narod mogao da pruži. Moramo se takođe setiti da su beli piloti spalili i poubijali 300.000 belih ljudi u Drezdenu, o čemu smo govorili na drugom mestu u ovoj knjizi. Biblija kaže da su Jevreji pobili 75.000 svojih neprijatelja. Jestira je još tražila od cara da Amanovih deset sinova bude obešeno. Car je naredio da se tako učini i oni su bili obešeni. Pošto je sve bilo završeno, Jevreji su slavili i proglasili taj dan praznikom, i do dana današnjeg slave Turim istog dana po jevrejskom kalendaru, koji nekada pada februara a nekada marta. Jevreji baš vole knjigu o Jestiri. Zašto? Zato što je Jestira bila tipična Jevrejka. Obmanula je i izdala svoga muža, cara, koji ju je uzdigao na visine i proglasio caricom. Izdala je i narod Persije preko koga je prevarom došla na presto. Izdala je svog muža, svog cara i svoju zemlju. Ali je bila fanatično odana svojoj rasi – što je najveća vrlina u očima Jevreja – i to je pravedno. Jevreji je vole, jer je bila suština jevrejstva. Kao i kod gotovo svega u Bibliji, postoje velike razlike u mišljenju kod proučavalaca Biblije, kada se radi o Knjizi o Jestiri. Poneki od njih smatraju je istorijski autentičnom. Većina se, međutim, sa tim ne slaže, nalazeći slabosti u opisu života u Persiji i ukazujući da ne postoje istorijski dokazi o jevrejskoj carici Persije. Ti istoričari tvrde da je knjiga o Jestiri samo izmišljotina, koja govori o svom vremenu, napisana verovatno da bi objasnila praznik Turim koji se već slavio. Sklon sam da se priklonim mišljenju druge grupe. Verujem da je priča o Jestiri proizvod jevrejskog uma, uz čiju pomoć je taj narod zbijao redove i dobijao osećaj misije, a iznad svega predstavljao Jevrejina kao trijumfatora nad svojim neprijateljima. Dalje, u ovoj knjizi je jasno 73

iznesen glavni plan kako se uništavaju nacije, za sve buduće generacije Jevreja. Program je sasvim jasan: prikačiti jevrejske kurve carevima i vođama različitih carstava Bele rase; laskanjem približiti jevrejske savetnike da postanu poverljivi ljudi onih koji su na vlasti; a onda se uz pomoć jevrejske mreže zaverenika raširiti po celoj zemlji, tako da se može sprečiti svako suprostavljanje, pobiti sva opozicija i uništiti svaki nagoveštaj ikakvog vođstva koje bi im se u budućnosti moglo suprostavljati. To su Jevreji učinili u jednoj zemlji za drugom nekoliko poslednjih hiljada godina, a svoje zemlje domaćine su dovodili do propasti. Jedan od najmračnijih primera u novije vreme je istorija Rusije. I tako, vidimo još jednu knjigu Starog zaveta koja je posvećena ujedinjavanju jevrejskog naroda, koja izoštrava njihove parazitske instikte i postavlja plan za uništavanje čitavih naroda na koje su Jevreji pričvrstili svoje pipke.

74

POGLAVLJE BR. 12

Neskladnost jevrejskog Boga

K

roz celu Bibliju, a posebno u Novom zavetu, stalno se od nas traži da postanemo savršeniji, bogoliki. Neprekidno nam se govori da smo gomila nevaljalaca, bezvrednih grešnika. Kaže nam se da su naše mane i slabosti brojne kao zvezde na nebu. Nasuprot tome, stalno smo podsećani kako je savršen jevrejski Bog prikazan u Bibliji. Kaže nam se da je Bog ljubazan, pun ljubavi, uzvišen, zbir svih mudrosti; on zna sve što se dogodilo i sve što će se dogoditi i ni dlaka sa glave nam ne može faliti ako Bog to ne želi. Rečeno nam je da je on milostiv i da prašta. U Besedi na gori kazano nam je da moramo da budemo ponizni, da moramo da budemo krotki, da naši umovi moraju da postanu jednostavni kao kod male dece, a iznad svega da budemo naivni do krajnosti. Kaže se da treba drugima da praštamo njihove grehe. Rečeno nam je da praštamo i da su nam svi braća. Ali, iznad svega, nam se stalno i iznova ponavlja da nam je glavna svrha u životu da veličamo slavu Božju, ili, drugim rečima, da hvalimo Boga neprestano, vatreno i beskrajno. I ono malo informacija koje imamo o našim budućim aktivnostima na nebu govore da će to, u stvari, biti samo beskrajno veličanje Gospoda. Ako poverujemo jevrejskim tekstopiscima, onda je jedini cilj zbog koga nas je Bog stvorio da neprestano, automatski, hvalimo Gospoda i tako u večnost. A nama je, s druge strane, rečeno da su gordost i taština smrtni gresi. Pošto smo utvrdili ovih nekoliko osnovnih pravila, hajde da proverimo koliko je apsurdna jevrejska koncepcija njihovog Boga u poređenju sa kvalitetima za koje se kaže da im moramo težiti, kako bismo postali savršeniji i nalik Bogu. Čineći ovo, ne smemo da zaboravimo da ne ispitujemo pravog Boga, o kome nalazimo dokaza u domenu prirode i u domenu činjenica, već jedino koncepciju Boga kakva je postavljena u paketu jevrejskih pisaca Biblije. Hajde da pre svega istaknemo vrlinu koja se zove dobrota. Rečeno nam je da, naravno, moramo da budemo dobri, pažljivi i puni ljubavi. Ako su to i božanske osobine, koliko je dobar, pažljiv i pun ljubavi ovaj jevrejski Bog? Kada postavimo ovo pitanje, celokupna jevrejska koncepcija stvaranja i filosofija života se ruše i postaju apsurdno klecave. Na prvom mestu, pre nego što je čak i stvorio čoveka i čovečanstvo (prema jevrejskim tekstopiscima) Bog je stvorio nebo i zemlju. Očigledno je, dakle, da je u isto vreme stvorio i pakao, jer je on pandan nebesima. U isto vreme mora da je stvorio i đavola. Hrišćanske apologete neuverljivo objašnjavaju da je on, u stvari, stvorio dobrog anđela, koji je “pao”. Sve ovo su, naravno, glupa i smešna objašnjenja. Jer, da je Bog, koji sve vidi, sve stvara, i sve može da uništi, greškom stvorio nekoga koga je smatrao dobrim anđelom, da bi se tek kasnije ispostavilo da je to zli đavo, zvuči toliko smešno, da ne znam kako iko u to može da poveruje. To je zaista umobolno objašnjenje i čovek bi morao da bude idiot da proguta ovu komičnu izmišljotinu. Prema jevrejskim tekstovima, imamo, dakle, Boga koji je i pre stvaranja ljudskog roda već napravio ogromnu, užarenu odaju za mučenje, u koju će da zatvara nas, bedna ljudska bića, u svim vremenima i za sva vremena. Po svim standardima, prema svakom načinu mišljenja, po bilo kom sistemu vrednosti, ovo je najmonstruoznija, najgnusnija i najokrutnija operacija planiranja torture koju je neko mogao da smisli, bio on Bog ili čovek. Kada ovo dugotrajno mučenje, koje nema čak ni onu dozu milosti da muke ublažava smrću, koja sve prekida, uporedimo sa drugim strašnim zločinima koji su se događali tokom istorije, onda oni postaju bledi i beznačajni. Kada uporedimo mučenje i skalpiranje zarobljenika koje su vršili Indijanci; kada uporedimo zverstva jevrejskih komunista koji su pobili 20 miliona belih Rusa, kada uporedimo ubijanje 50 miliona Kineza koje su počinili kineski komunisti, kada uporedimo sve grozne zločine koje su ljudi izvršili i to ukupno, u celoj istoriji, sa onim što čini naš najdivniji “dobri” Bog, prema opisu jevrejskih tekstopisaca Biblije, vidimo da je to milion puta gore. Ne, on nije ljubazni i dobri Bog. Kada pogledamo šta Biblija kaže o onome što je spremljeno za nas jadna ljudska bića, a što je Bog stvorio, onda vidimo da je on najzlobniji, najopakiji i najkrvaviji sadista koji se može zamisliti. 75

Kaže nam se, zatim, da je naš Bog pravedan. Kaže nam se da je pravednost Božija osobina. Kaže nam se da smo svi jednaki u očima Gospoda. Hajde da proverimo koliko je to pravedan naš jevrejski Bog. U Starom zavetu, jevrejski tekstopisci nam neprekidno ponavljaju kako su Jevreji “izabrani narod” Božji. U više poglavlja nas podsećaju da su Avram, Isak i Jakov sklopili poseban ugovor i naklonosti sa svojim jevrejskim Bogom. Taj ugovor nije bio ograničen samo na obećanja data Avramu, Isaku i Jakovu, već se neprestano primenjivao i na ljude kakvi su bili David i Solomon, i druge ubice i bludnike. Dok čitamo poglavlje o izlasku, Levitima, Brojevima, Isusu Navinu, Isaiji, carevima, knjige dnevnika i druga poglavlja Starog zaveta, nailazimo na krvava ubistva, klanja, pokolje, genocid, osvetu i odmazdu koje su Jevreji priređivali svojim neprijateljima. I uvek Jevreji pobeđuju a neprijatelji bivaju pobijeni. Bez obzira kolike su zveri Jevreji, koliko su plemena napali, oteli im zemlju i pobili njihove ljude, žene i decu, Gospod je uvek sa njima, Gospod ih blagosilja i stalno gleda sa ljubaznom naklonošću na njihova ubistva i izdaje. Izraelićani mogu da prekrše svaki zakon postavljen u Deset zapovesti ili gde drugde, ali Bog ih blagosilja. Mogu da ubijaju, lažu, kradu, varaju, obmanjuju, vrše neviđene izdaje, ali Gospod je uvek za njih. Konačno, on im stalno govori da su njegov izabrani narod i da ih on podržava. Ukoliko bi, uz veliki napor mašte, makar i jedna naivna budala mogla da se natera da poveruje da je pripremanje i promovisanje ovakvih ubistava i izdaje pravda, koju deli mudri i pravedni Bog, onda svaka tvrdnja da imamo makar i gram razuma može da se baci kroz prozor. Kako sve ovo može da se uskladi sa tvrdnjom da smo svi jednaki u očima Božijim? A tvrdnja da je on dobar i pravedan nešto je najgluplje i najsmešnije što su napisali jevrejski tekstopisci ili bilo ko drugi. Sve što čovek treba da učini da bi potvrdio prethodno, jeste da pročita Stari zavet, a posebno poglavlja koja sam naveo. Dokazi su toliko očigledni i mnogobrojni, da ne želim da trošim papir citirajući stranicu po stranicu ili poglavlje po poglavlje. Bela rasa ne treba da gaji zablude o jevrejskom Bogu, koji je tobože i “naš Bog”, tj. Bog belog čoveka. Ovako, kako su ga opisali Jevreji, on je isključivo jevrejski Bog. On je zauvek i večno na njihovoj strani, pomažući im da kolju, ubijaju i muče svoje neprijatelje. A ko su neprijatelji Jevreja? Njihova najstrašnija mržnja uperena je prema belom čoveku. Oni Belu rasu mrze nerazumnom, patološkom mržnjom. U Izlasku, 29:45, kaže se (a to govori Bog): “I nastavaću među sinovima Izrailjevim, i biću im Bog.” U Izlasku, 34:11, Bog kaže: “Drži što ti danas zapovjedam; evo ja ću izgnati pred tebe Amoreje i Hananele i Hetele i Farizeje i Jeveje i Jevu.” I dalje, u 13 stihu: “Nego oltare njihove oborite, i likove njihove izlomite, i gajeve njihove isjecite.” Drugim rečima, ubijajte, rušite i uništavajte. Istrebite sve druge rase da biste napravili mesta za Jevreje. Sam Bog će utrti put ovim piratima, pljačkašima i ubicama. Odakle smo ikada dobili ideju da je on na našoj strani? Odakle nam ideja da smo svi jednaki u očima Božijim? U Petoj knjizi Mojsijevoj, 7:6, Bog ponovo govori: “Jer si ti narod svet Gospodu bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo svih naroda na zemlji.” Ako ovo nije potpuno jasno, ne znam šta jeste. On stalno ponavlja da je sav na strani tog ubilačkog plemena – Jevreja. On će ih voditi, on će se boriti za njih, on će im pomagati da ubijaju, pljačkaju, divljaju, haraju i uništavaju. A ko je na drugoj strani, koga pogađaju sva ta nedela? Pa naravno, nas Nejevreje. Jednostavno, mi smo Božiji (i jevrejski) neprijatelji i on je naš neprijatelj. Tako kaže Biblija. Tako su je napisali jevrejski tekstopisci. O tome ne treba da gajimo iluzije. To nije Bog belog čoveka, niti je ovo, makar i delom, religija belog čoveka, niti je Biblija “sveta knjiga” belog čoveka. Naprotiv, ovu knjigu napisali su naši smrtni neprijatelji da bi nas uništili.

76

Do sada smo se uverili da Bog, prema jevrejskoj koncepciji, nije niti dobar, niti pun ljubavi, a nije ni pravedan. Hajde da sada ispitamo ideju po kojoj je on premudar i po kojoj, da citiram: “ni dlaka sa glave, ni vrabac sa krova, ne može da fali, jer je on tu i tako želi, i to zna. A ako se dogodi drugačije, onda je tako zato što je on to želeo.” Prvo, da tako premudri i sveznajući Bog izabere za svoje ljubimce tako izdajničku i podlu rasu kakvi su Jevreji, nije ni pravedno ni mudro. To ne samo da je potpuno glupo, već predstavlja izdaju prema ostatku čovečanstva, ogromnom broju ljudi koje je sam stvorio, bar kako Biblija kaže. Prema sopstvenim zapisima u Starom zavetu, Jevreji su lažljivi, izdajnici i gotovo celokupna njihova istorija vrvi od ubistava, ratova, pokolja i pljački. Bog, koji bi se ujedinio sa ovakvom vrstom zločinaca, sigurno ne zaslužuje našu ljubav ili poštovanje, niti se za takvog Boga može tvrditi da je pravedan, fer, mudar i vredan poštovanja. Moram ponovo da podsetim čitaoca da ne govorimo o pravom Bogu kada donosimo ovakve zaključke, već samo ispitujemo iracionalna brbljanja pisaca jevrejske Biblije, koji su napisali Stari zavet. Kada budemo ispitivali tu gomilu đubreta, uverićemo se da je to roba prilično žalosnog stanja. Ako i dalje sledimo ideju, koju su servirali jevrejski tekstopisci, da je Bog premudar, naći ćemo da je prilično čudno što je izabrao takve saradnike, kao što su Avram, Isak i Jakov, za koje iz ranijih poglavlja znamo da su lažljivi, neverni, nemoralni i dostojni prezira. Teško nam je da poverujemo da bi u svoje “izabrane” uvrstio i takve raskalašne bludnike poput Jude, koji je počinio razvrat sa svojom snajom misleći da je ona tek neka kurva što stoji pored puta. Teško nam je da poverujemo da bi takav Bog bio posebno očaran onakvim pokvarenjakom kao što je David, koji je izdao jednog od svojih najvernijih ratnika, Uriju, poslavši ga u sigurnu smrt, samo da bi mu preoteo ženu. Kako bi jedan mudri i pravedni Bog mogao da bude sklon takvom nitkovu, da ga blagosilja i da mu čini gomilu usluga, prevazilazi našu sposobnost shvatanja mudrosti i pravde. Čitamo priču o Avramu i Sari, koje je jevrejski Bog posebno odabrao da budu osnivači njegove “odabrane rase”. Nalazimo da je Avram bio svodnik najgore vrste koji je svoju ženu (koja mu je ujedno bila i sestra) davao u prostituciju radi sticanja koristi. To Avrama čini svodnikom, a Saru kurvom, u pravom smislu te reči. Potpuno je neshvatljivo da bi mudri i pravedni Bog mogao ovaj grešni i nedostojni par odrediti za utemeljivače posebno omiljene rase. Podatak da su prvog sina izrodili kada su imali po 99 godina, odnosno 90 godina bio bi smešan, da nije idiotski. To što su bili brat i sestra i što su, dakle, počinili incest i zločin protiv prirode, ovu priču čini još gorom i mučnijom. Zbog čega bi se beli čovek klanjao ovakvom đubretu? Idemo sada dalje, do cara Solomona. Otkrivamo da je ovaj sramotni svodnik i bludnik prikupio sebi 700 žena i 300 konkubina, od kojih su mnoge bile stranih rasa. Čitajući brbljanja jevrejskih pisaca biblije, vidimo da je mudri i pravedni Bog sklopio sa ovim čovekom još jednu posebnu pogodbu, pogodbu punu naklonosti, blagosiljajući njega i njegove potomke. Nastavljajući čitanje, otkrivamo da je Solomona mudrošću obdario lično Gospod. Saznajemo da Solomon ne samo da je dopustio sebi da zgrabi svaku ženu do koje je mogao doći, već je napustio i svoju veru i klanjanje svome Bogu, pa se okrenuo klanjanju tuđim bogovima, bogovima njegovih kurvi i konkubina koje je oko sebe okupio. Ovo nam, u svakom slučaju, govori da izbor miljenika jevrejskog Boga nije samo posledica lošeg ukusa, već i da je on potpuno glup. Pa ipak, mi treba da verujemo da su ovakvi nasilnici, bludnici, nitkovi i pokvarenjaci isključivi izbor pravednog i mudrog Boga. Ponovo moram da istaknem da ovo ne važi za bilo koju istinsku pojavu u prirodi, već jedino za trućanja i brbljanja jevrejskih pisaca biblijskih tekstova, čiji nam je pravi identitet nepoznat. Ispitujući dalje mudrost ovog jevrejskog Boga, vidimo da se on tetura duž celog Starog zaveta, spotičući se na svakom koraku. Prvo je stvorio Adama i Evu, koji su navodno, trebali večno da žive u Edenskim vrtovima. Jedva je prošao i jedan dan, a planovi ovog sveznajućeg i premudrog Boga već prema doživeli neprilike. Prema jevrejskim tekstopiscima, Adam i Eva nisu bili dobri pa 77

su bili isterani iz vrta u Edenu. To nije sve. Njihovi potomci, koji se se množili, (sa kim se spario Kain?) bili su toliko loša gomila da je dobri Gospod, koji ih je sve i stvorio, našao za shodno da ih pobije, tako što će ih podaviti, sve osim jedne porodice. Čovek bi na ovom mestu s pravom mogao da se upita: ako je Bog sveznajući i toliko mudar, ako zna sve unapred i unazad, kako se dogodilo da nije predvideo kakva će mu ispasti kreacija. Ili, ako je sve ispalo baš onako kako je Bog želeo, zar onda nije logično da je Bog stvorio čoveka na takav način da on ispadne loš? I, zar onda nije isplanirao da ih sve podavi? Nije li, nadalje, isplanirao da većinu tih ljudi pošalje u užarenu odaju za mučenje, koju je stvorio pre nego što je stvorio čoveka? Prateći priču o čovečanstvu, kako su je ispričali jevrejski pisci Starog zaveta, nalazimo da ovo nije kraj tragične torture koju je nesrećnom čovečanstvu nametnuo njegov Tvorac. U nastavku nam pričaju, kako se Bog spustio na jednu jevrejsku ženu, za koju je, iako je bila udata, tvrdio da je devica, načinio je trudnom, te je ona rodila sina. Sve ovo je učinjeno samo zato da bi taj sin mogao da odraste, bude prikovan za krst i umre za sve “grešnike”. Ovo je, svakako, sasvim besmislena priča, kada celu epizodu pogledamo u odnosu na veličinu samog univerzuma, bezvremeno postojanje univerzuma, koje se proteže na milijarde godina i na večnost, dugu istoriju i razvoj samog čovečanstva, koje obuhvata period od više stotina hiljada, ako ne i miliona godina. Ali, čak iako poverujemo na reč jevrejskim tekstopiscima, ova ludorija se ipak pokazuje kao katastrofalan promašaj. Toliko je očigledno da je jevrejski Bog opet omanuo. Dve hiljade godina ove epizode, koja se tobože dogodila, nalazimo da većina sveta ne veruje u tu bajku, da imamo više ratova, zločina i ubistava nego ikada pre i da je samo hrišćanstvo teško obolelo. Vidimo da Jevreji i komunisti osvajaju svet, iako ni prvi ni drugi (a to je u stvari jedno) ne veruju u hrišćanstvo. Otkrivamo, dakle, da je taj navodni Bog stalno birao najgore od ovoga zločinačkog naroda kao svoje “izabrane” i da je pravio pogodbe o naklonosti sa ovakvom vrstom ljudi, na štetu ostalog čovečanstva. Svakako da ovo nije mudro niti pravedno. Vidimo da je upadao iz jedne idiotske i tragične katastrofe u drugu, vodeći ljudsku rasu koju je tobože stvorio. Otkrivamo i dalje, na svoj užas, da je isplanirao da ogromnu većinu svoje tvorevine pošalje u večni pakao, užarenu odaju za mučenje, u kojoj bi te jadne, nesrećne žrtve bile zauvek podvrgnute vatri i torturi. Vidimo da Jevreji, iako su napisali Novi zavet i utrpali ideju hrišćanstva beloj rasi, sami ne veruju ni u jednu jedinu reč svega toga. Godinama sam, još mnogo pre nego što sam prozreo jevrejsko-hrišćansku podvalu, bio zbunjen jednostavnim fenomenom zahvaljivanja Bogu, od koga navodno potiču sve blagodati. Bio sam ne samo zbunjen, već iritiran. Ako čovek naporno radi ceo svoj život, koristi relativno dobro svoje prosuđivanje, kloni se neprilika i izgradi sebi udobno gnezdo, zbog čega onda mora da bude zahvalan Bogu, koji mu je Bog “dao” sve što ima. Nikakva zasluga se ne pripisuje produktivnom, odgovornom pojedincu. Ali, ako sa druge strane, nije bio dovoljno srećan da izbegne vatru, poplavu, glad, bolest, zaraze, rat, smrt i razaranje, zbog čega je onda Bog oslobođen svake odgovornosti? Ovo je način na koji nam celu stvar predstavljaju organizovane crkve. Počinivši “zločin” što je bio uspešan i prosperitetan, produktivni građanin biva opsednut od Isusovog naroda da daje, daje i još daje! I bez obzira koliko velikodušno takva suđena žrtva davala, nikada nije dosta. Biva optužena da je pohlepna tvrdica i od nje se traži da još dâ. Prema hrišćanskom učenju, Bog ne snosi nikakvu odgovornost za sva zla i tragedije koje su pogađale čovečanstvo kroz vekove. Propovednici bi bolu dodali još i uvredu, tvrdeći da nesrećne duše, pogođene nekom nevoljom, to i zaslužuju. Nagovestili bi da su na neki način, “pravedno kažnjene zbog svojih greha”. Kako je sve ovo čudno! Idiotski! Čini mi se da, ako Bogu treba u zasluge pripisati sve dobre stvari u životu, onda on mora da bude odgovoran i za sva zla i nesreće koje pogađaju čovečanstvo. Ako je zaslužan za kišu koja je potrebna poljima, onda mora da snosi krivicu i za katastrofalnu poplavu. Ako treba da mu zahvaljujemo za zdravlje, onda moramo da ga krivimo zbog bolesti i smrti. Ako je odgovoran za

78

plodnu žetvu, odgovoran je i za sušu i glad. Ako treba da mu se zahvljujemo zbog mira i obilja, onda ga moramo optuživati što nas ugrožava ratovima, revolucijama, ubistvima, bolestima i glađu. Ponavljam, ovo je samo još jedna od mnogih nedoslednosti koja se servira naivnima. To uništava samopuzdanje i jača ideju “slepog verovanja”. Dakle, sve u svemu, vidimo da se priča koju su jevrejski tekstopisci izneli u Starom i Novom zavetu jadno slama kada se izloži svetlosti razuma i kada se ispita. Nalazimo da je koncepcija jevrejskog Boga, onako kako su je izložili lažljivi tekstpisci, potpuno nedosledna, kontradiktorna i toliko apsurdna i pretencizona da bi čovek morao da kaže zbogom zdravom razumu da bi prihvatio ovakva jevrejska lupetanja. Vidimo da Bog, po jevrejskoj koncepciji, uopšte nije dobar i pun ljubavi, već je, naprotiv, zlobno okrutan. Shvatamo da uopšte nije pravedan već da, naprotiv, gaji zlikovačku naklonost prema ubilačkoj i prevrtljivoj rasi – Jevrejima. Ne možemo da zaključimo ni da da je previše mudar zbog mnoštva spoticanja koje je doživljavao nesrećno čovečanstvo koje je on predvodio. Značajno je što je svako takvo spoticanje rezultiralo većim patnjama i bedom koja bi se sručila na nas, ljudsku rasu. Ne možemo da kažemo ni da je on Bog koji prašta. U Starom zavetu stalno čitamo kako Gospod Bog preti da će “osveta biti njegova”. Kada mu se neko “ne mili” (kao na primer sin Judina sina), onda ga on “prekolje”, nalik gangsteru koji se tako rešava svojih neprijatelja. A nama se kaže da ćemo, ako tako postupimo, počiniti najteži od svih zločina. Kakva idiotska gomila dvostrukih standarda! Kaže nam se da treba da budemo što više nalik Bogu, ali ako sledimo neki od “Bogolikih” primera, onda bivamo osuđeni kao najgori kriminalci. Bez obzira na koju stranu da se okrenemo, mi smo krivi. Bez obzira kakva zlodela da počini, Bog je savršen. Kako ikada možemo da uspemo sa ovakvim pravilima? Ne samo da su većina njegovih dela zločini, već je on i zlikovački okrutan. Na kraju, shvatamo da on ne samo što ne oprašta, već da je velikoj većini “ljubljenog” čovečanstva, koje je stvorio, namenio patnju i večnoj agoniji paklene vatre. Nema pomilovanja, nema bekstva i nema kraja. Vidimo dalje, da je greh kada smo ponosni i kaže nam se da treba da budemo ponizni. Dotle je, međutim, sam jevrejski Bog najrazmetljivija i najuobraženija pojava koju bi iko mogao da zamisli. Štaviše, ti jevrejski tekstopisci nam kažu da je glavna svrha našeg postojanja da večno hvalimo svoga Tvorca, poput nekih automata. Sviđalo se to nama ili ne, mi moramo da pevamo večne hvalospeve svom jevrejskom Bogu, zato što je mudar, dobar i pravedan. Pošto, kao što smo videli, on ništa od toga nije, sa nama se manipuliše kao sa krdom stoke ili sa robotima, samo da bismo veličali jednog nemogućeg i okrutnog tiranina. U celoj ovoj jevrejskoj priči postoji jedna pukotina koja ozbiljno narušava verodostojnost, a koju ni jedan sveštenik nikada nije mogao da mi objasni. Naime, ako je đavo tako zao lik, zbog čega ga je Bog uopšte stvorio? Zbog čega je dozvolio da se ovaj prevejani prevarant obruši na naivne Adama i Evu? Ili, pošto ga je stvorio i napravio najveći promašaj svih vremena, zbog čega nije brzo popravio svoju grešku? Zašto jednostavno nije ubio đavola, kao što je to učinio sa dva Judina sina? Zbog čega u beskraj produžava igru mačke i miša u kojoj smo mi, bespomoćna ljudska bića samo pioni? Pošto većina ljudi odlazi u pakao, očigledno je da Bog teško gubi. Ima li sve ovo nekog smisla? Nema. I još jedna stvar. Ako je večna sudbina miliona jadnih duša na kocki, zbog čega je Bog tako nejasan, toliko stidljiv, tako strašno zbunjen po ovom pitanju? Imamo sedamnaest verzija Biblije, imamo knjigu Mormona, imamo Konfučijeva učenja, imamo Muhamedov Koran. U stvari, imamo hiljadu i jednu različitu priču, od kojih svaka govori šta je to “prava religija”. Ako su pitanja vere hiljadu puta važnija od samog života, čovek bi pomislio da Bog treba da se pojavi pred četiri milijarde ljudi koji danas žive i razjasni sva pitanja pre nego što nekog pošalje u večni oganj. Da zaista postoji, to je najmanje što bi dugovao čovečanstvu. Ako je u danima Izraelićana mogao da siđe na zemlju i učestvuje u takvim budalaštinama kao što je rvanje sa Jakovom celu noć, onda je ispravno pomisliti da bi mogao da se prikaže pred četiri milijarde stanovnika zemlje danas. 79

U svakom slučaju, ovakva je priča koju nam serviraju bezumni jevrejski tekstopsici biblije, čiji je identitet nepoznat. To je njihova priča, a ne moja. To nisam ja napisao, već oni. Njihove priče o Bogu su nerealne i maštovite, baš kao što su i priče o Zevsu, Jupiteru, Marsu i hiljade drugih, koje je stvorilo krivudanje ljudske fantazije. Kada sledbenike Isusa saterate uza zid navođenjem njihovih nedoslednih i kontradiktornih tvrdnji, učiniće poslednji, očajnički pokušaj. Uputiće vam ovakvo pitanje: “Ali, vi sigurno verujete u vrhovno biće? Mora da verujete u Tvorca? Neko je ipak sve ovo morao da napravi. Ako nije Bog, ko onda jeste?” Odgovor na ovo staro trik pitanje je toliko očigledan da bi ga video i desetogodišnjak. Ako je “neko” morao prvo sve da napravi, onda je isto tako logično pretpostaviti da je “neko” morao da stvori i Boga. Ko je, dakle, stvorio Boga? Ali, oni tu napuštaju takav način razmišljanja i kažu “Bog je uvek postojao”. Dobro, ako baš žele da idu tim putem. Onda je takođe logično pretpostaviti da je i univerzum mogao da postoji oduvek. Štaviše, logičnije mi izgleda da je oduvek postojao, nego da je ni iz čega iskočio pre 6000 godina, kako bi jevrejski pisci biblije voleli da veruju. Naravno, postoji obilje dokaza da je univerzum postojao milijardama godina, ako ne i večno. Ali, kako je sve počelo, ako je uopšte i bilo početka? Na tu misteriju univerzuma niko nema odgovor, a najmanje lukavi jevrejski pisci. Činjenica je da postoje milioni misterija u prirodnom okruženju koje ljudski um nije rešio, a početak univerzuma, ako je uopšte bilo početka, jedna je od njih. Usudio bih se da u ovom domenu dam dve prilično sigurne pretpostavke: a) ljudski um neće nikada razrešiti mnoštvo misterija prirode i b) Bela rasa će u budućnosti rešiiti više misterija prirodnih zakona nego što je do sada rešeno u celokupnoj istoriji. Zapravo, akumulacija našeg znanja se ubrzava tako fantastičnom stopom, da je teško i pratiti je. I dok je tokom mračnog Srednjeg veka naše znanje jedva i napredovalo, sada se duplira u sve kraćem roku. Za dupliraje znanja danas je dovoljno manje od deset godina. Jedno je međutim, sigurno. Bajka koja se priča u Postanju nije nikakvo objašnjenje. Ona stvara samo gomilu zbunjenosti a ništa ne objašnjava. Niodkakve presudne važnosti nije pitanje “kako je sve počelo?” Ne treba da se opterećujemo njime. To je beskorisna spekulacija poput one iz srednjeg veka, kada su se klerici prepirali koliko anđela može da stane na vrh igle. Mi imamo akutnije i hitnije probleme koje treba da rešavamo. Najvažniji je problem očuvanja naše vrste – koja je kruna veličine prirode – i zove se Bela rasa. To je ono što nam priroda govori da radimo, to je ono što moramo da učinimo i to je ono što ćemo učiniti. Mi iz kreativističke crkve kategorički odbacujemo ovu jevrejsku koncepciju, taj nemogući i kontradiktorni konglomerat. Ponavljam, sve istine do kojih smo došli tokom vekova dobili smo posmatrajući zakone prirode i sam fenomen prirode. Svaka koncepcija ili zabluda do koje možemo doći, a koja je u suprotnosti sa prirodom i istinama, koje smo dobili posmatrajući je, treba da bude odbačena kao iracionalno blebetanje bolesnog uma. U ovu kategoriju mirno možemo da stavimo koncepciju jevrejskog Boga, onakvu kakvu su postavili jevrejski pisci biblije nepoznatog identiteta.

80

POGLAVLJE BR. 13

Novi zavet

S

tari zavet bio je zamišljen da ujedini jevrejsku rasu i da im pruži veru koja će im zbiti redove. Njegov cilj bio je da pruži ujedinjenu solidarnost, kakva nikada, ni pre ni posle, nije postignuta, kao i da im pruži cilj, pravac i program za osvajanje i pljačkanje ostatka sveta. Vrlo rano u svojoj istoriji Jevreji su shvatili jednu zapanjujuću činjenicu o ljudskoj prirodi. Otkrili su koliko začuđujuće moćno oružje predstavlja religija, kako u napadu tako i u odbrani, građenju i u razgrađivanju. Veštom upotrebom i manipulacijama religijama, ne samo da su opstali, nego su i napredovali, izgradili solidarnost rase koju niko drugi nije postigao, uništili sve neprijatelje (a svi drugi narodi su njihovi neprijatelji), iako su ti neprijatleji možda i sto puta moćniji od njih samih. Sve ovo postigli su fantastično veštim korišćenjem religije. Krajnje je vreme da mi, Bela rasa, takođe, zgrabimo ovo moćno oružje u svoje ruke, radi sopstvenog dobra. I dok je judaizam bio stvoren da ujedini Jevreje u čvrstu zajednicu, hrišćanstvo takođe jevrejska kreacija, sa druge strane, bilo je zamišljeno da učini upravo suprotno jevrejskim neprijateljima – da ih podeli, zbuni i uništi. Novi zavet su, takođe, napisali Jevreji – on se vrti oko ličnosti Isusa Hrista, za koga su već u prvom poglavlju Novog zaveta (Jevanđelje po Mateju, 1) kaže da je direktni potomak Avrama, Isaka, Jakova, preko Davida i preko Josifa i Marije i gde se veliki naglasak stavlja na to da je on čistokrvan Jevrejin. U Jevanđelju po Luki, 2:21, kaže se da je Hrist bio obrezani Jevrejin. Hrišćanstvo nije napravljeno za Jevreje, već je zamišljeno da uništi Belu rasu, silu toga vremena – Rimljane i Belu rasu uopšte. Nije bilo zamišljeno da ujedinjava i učvršćuje, što je Stari zavet uradio sa Jevrejima, već je napravljeno da deli, zbunjuje i uništava Belu rasu. Zbog toga stavljamo Novi zavet kao drugu po redu knjigu od velike važnosti, najveće važnosti, koju su napisali Jevreji po njihovom programu u cilju uništenja Bele rase. Nije samo Hrist bio obrezani Jevrejin, već su to bili i Mateja, Marko, Jovan, Petar i svi ostali takozvani apostoli, sa mogućim izuzetkom Luke. No, i Luka je stalno išao sa Pavlom, koji je bio Jevrejin i koji je navodno napisao praktično pola Novog zaveta, tako da je potpuno bio pod njegovim uticajem. Dakle, nezavisno sa koje strane mu priđemo, Novi zavet su napisali Jevreji i on je njihovo delo. Poklonicima hrišćanstva se stalno i iznova hiljadu godina ponavlja da su Novi zavet i njegov govornik Isus Hrist, doneli svetu “blage vesti”. Slušamo kako su doneli “mir na zemlji, dobru volju svim ljudima”. To glasnogovornici hrišćanstva, znani kao propovednici, pastori, sveštenici, popovi, itd., neprestano iznova ponavljaju, govore i slogane, tako da poklonici postaju prosto hipnotisani njome i uzimaju je zdravo za gotovo. Problem mnogih ljudi koji ispovedaju hrišćanstvo jeste taj što se nikada nisu potrudili da zaista pročitaju Novi zavet, za koga tvrde da su mu posvećeni. Oni koji su ga pročitali površno ili delimično, nisu uspeli da spoje sve kockice i vide o čemu se radi. Dok predano kopaju i lutaju po lavirintu nemogućih kontradikcija i besmislenih opštosti, ni ne sanjaju da je svrha ove knjige da zbuni, podeli i demorališe Belu rasu. Međutim, ne bi trebalo da bude teško razumeti Jevanđelje po Luki, 12:51 do 12:53, gde Hrist doslovce kaže: “Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji? Ne, kažem vam, nego razjedinjenje. Jer od sada će petoro u jednoj kući biti razjedinjeni: troje protiv dvoje, i dvoje protiv troje. Odijeliće se otac od sina i sin od oca, mati od kćeri i kći od matere; biće svekrva protiv snahe i snaha protiv svekrve svoje”. Da li ovo zvuči kao mir na zemlji i dobra volja svim ljudima? Ako pitate vašeg propovednika da vam to objasni, on će vam sat vremena govoriti dvosmisleno, a kada odete od njega bićete toliko smeteni da ćete pomisliti da on verovatno ima odgovor, mada ga vi ne razumete. Činjenica je da on nema nikakav odgovor. Činjenica je da ovaj odlomak izražava nameru i cilj Novog zaveta jasnije od bilo kog drugog navoda. 81

Moramo da zapamtimo da je Novi zavet osnova hrišćanstva, a da se hrišćanstvo rascvetalo samo među narodima Bele rase. Njega su, naravno, Jevreji odbacili, odbacuju ga i dve hiljade godina kasnije. (I to uprkos činjenici da su Hrist i njegovi učenici bili u potpunosti jevrejska grupa, kako nam saopštava Novi zavet). Ali, kako to Novi zavet uspeva da podeli i rascepi porodicu, pojedince, naciju, pa i samu Belu rasu? To je najjasnije izrečeno u Besjedi na gori, koju svako može da pročita u 5. 6. i 7. poglavlju Jevanđelja po Mateju. Većina samoubilačkih saveta i učenja koji su dati belim ljudima nalaze se u ovim kratkim poglavljima, ali ne sva. Još mnogo razornih saveta i filosofije, koja je srušila Rimsku imperiju, nalaze se mestimično po ostalim poglavljima Jevanđelja po Mateju, Marku i Jovanu. Veliki deo takozvanog “novog učenja” neprestano se ponavlja kroz ceo Novi zavet, ali posebno u Jevanđeljima. Crkva ova četiri jevanđelja smatra ugaonim kamenovima hrišćanske vere. Ali, pre nego što uđemo u samoubilačka učenja utkana u Besjedi na gori, želim da jednom zauvek pobijem lažljivu tvrdnju da je hrišćanstvo donelo “dobre vesti” ili “blage vesti”. Naprotiv, to je učenje i filozofija mraka i propasti. Nesumnjivo najteža optužba koja se može podići protiv hrišćanstva je ta što je ono u umove miliona, možda milijardi ljudi, još u najranijem, nežnom detinjstvu, unelo najopakiji i najstrašniji koncept koji je pokvaren ljudski um mogao da smisli. Govorim o samoj ideji PAKLA. Ovakav gnusni koncept mogao je da pokulja samo iz najvećih dubina izopačenog, kolektivnog, jevrejskog uma. Možete li da zamislite pokvareniju, izopačeniju ideju, puniju mržnje, od slanja ljudi u zatočeništvo, gde im se potpaljuje vatra i oni gore zauvek i za svagda, kroz celu večnost, pa im se čak nedozvoljava ni milost smrti? Svakako da ne bih želeo da se mojim unucima zagade mozgovi jednom ovako gnusnom i jezivom idejom. Nikada u ljudskoj istoriji nije smišljen odvratniji i zverskiji koncept od ideje pakla, koja se nalazi u takozvanim “novim učenjima” Hrista, koji je tobože donosio mir i ljubav svetu koji ga je čekao. Kada bi neki sadista stalno izvodio ovu vrstu mučenja na životinjama, tj. kada bi ih polako mučio, paleći ih u kavezu, održavajući ih pri tom u životu što je duže moguće, šta biste mislili? Gnev, koji bi se podigao, doveo bi do toga da takva osoba završi obešena na najbližnoj banderi. Pa ipak, koliko puta je gori pakao – i da sam Gospod nametne takvo mučenje za celu večnost, i to bićima koja je sam zamislio i stvorio. Kako je to strašno! Kako izopačeno! I to je blagi, dobri Bog koga treba da obožavamo? Samo je iščašeni, uvrnuti jevrejski um mogao da smisli ovakvu demonsku monstruoznost. I da pomisli da će beli Nejevreji biti dovoljno glupi da padnu na takvu izopačenost i njoj uče svoju decu. Znamo kako su okrutni divljaci, kada tokom ratnih pohoda muče svoje zarobljenike. Znamo za indijansku izopačenost da skalpiraju svoje zarobljenike, pošto su ih prethodno mučili dan ili dva. To je zlikovački i necivilizovano, ali je ipak hiljadu puta blaže i milosrdnije od slanja ljudi u pakao, u užarene zatočeničke odaje za mučenje, miliona i milijardi ljudskih duša koje su tobože označene za večnu torturu. A ko je pripremio svaki komad vrelog, usijanog ugljevlja za “vatru koja se nikada ne gasi; gde toplota nikada ne prestaje a plamen večno plamti”? Pa, naravno, naš dobri, uzvišeni, blagi Bog, pun ljubavi, eto ko. I zbog čega bi naš dobri, blagi Bog sručio ovakvu osvetu na nas? Njegovim razlozima gotovo da nema kraja: možda niste pojeli pravu jabuku, to je bilo zabranjeno voće a niste baš bili sigurni oko toga. Ili možda pošteno razmišljate i dođete do zaključka da to baš nije u skladu sa onim kako se od vas očekuje da mislite i verujete, pa ćete stoga biti poslani u večnu vatru pakla. Ili je možda neko bio žedan, a vi mu niste doneli čašu vode u pravo vreme, te ste zato osuđeni na večno prokletstvo; ili ste odani sledbenik Muhameda, pa niste čuli mnogo o Hristu, dakle, verujete u Muhameda i to će vas izložiti osveti Gospodnjoj; ili ste ponekad, u trenucima razočaranja, “ružili” Svetog Duha; to je “smrtni” greh koji se nikada ne oprašta i sigurno će vas dovesti među večno usijano ugljevlje. U svakom slučaju, ima hiljade razloga zbog kojih ćete biti zauvek mučeni u vreloj vatri koja se nikada ne gasi i nema gotovo nikakvog načina da to izbegnete. Tako kaže “dobra knjiga”. 82

Kakve su, dakle, “blage vesti” i “dobre vesti” koje je hrišćanstvo donelo svetu? To uopšte nisu “dobre vesti”. One su vesnici propasti. Navodno “dobre vesti” su da postoji večni pakao u koji ćete gotovo sigurno biti smešteni, ali čak i ako ga izbegnete, nesumnjivo je da će, po zakonu velikih brojeva i procenata, većina vaših rođaka, braće i sestara, vaše dece, vaših roditelja – većina njih skoro sigurno završiti u paklu. To su “blage vesti” koje je hrišćanstvo donelo svetu. Ne mogu da smislim išta što bi bilo mračnije i depresivnije od ovakve poruke. Naravno, pouka “dobrih vesti” je, navodno, da je sada, kada ste saznali da postoji pakao i da gotovo sigurno idete u njega, Hrist došao da zamoli svog Oca, koji je prilično osvetoljubiv i zahteva žrtvu u krvi, da svog sina zakuje za krst i pusti mu krv, a sve to da bi “okajao” vaše “grehe”. Naravno, dok vam nisu saopštili da ste nevaljac, niski prljavi grešnik, koji stalno čini grehe, vi to niste znali, pa je to još “dobrih vesti” za vas. Dakle, celokupna bedna argumentacija o “dobrim vestima” koje su vam predočene, mogla bi da se svede otprilike na sledeće: donete su vam “dobre vesti” da postoji strašno mesto zvano pakao, koje čeka na vas posle smrti; da ste prljavi, bedni “grešnik”, rođen u grehu i da ćete gotovo sigurno otići na to grozno mesto, pripremljeno za vas, gde vrelina ne prestaje a “plamen večno plamti”, da morate potpuno da se promenite i da budete drugačiji od onoga kakvim vas je priroda stvorila i da su svi zdravi instikti koje je priroda u vas usadila radi vašeg samoočuvanja, loši i pogrešni; da morate da budete ponovo rođeni i verujete u Gospoda, šta god to značilo, tako da vas on i njegova “milost”, šta god to značilo, spasu od večnog prokletstva. To su, u najkraćem, “dobre vesti” koje je hrišćanstvo donelo svetu, u kojima je strah najvažniji činilac – strah od tog groznog, novog monstruma – PAKLA – kojim ste sasvim ispunjeni. Najvažnija karakteristika ovog bednog učenja je strašna psihologija straha – tako da oni koji veruju u ovo đubre gotovo polude od straha i spremni su da se pokore i učine gotovo sve što od njih zahtevaju crkveni “pastiri”. Naravno, ako se, sa druge strane, potpuno potčinite volji crkve, onda postoji i nagrada, nebulozno mesto zvano raj, ali njegov opis ni izdaleka nije tako precizan i dramatičan kao opis pakla. U svakom slučaju, sa ova dva psihološka oružja – sa štapom i šargarepom – sa rajem i paklom – hrišćanstvo je uspelo da osvoji Rimsko carstvo, rasturi ga i pošalje najveću civilizaciju klasične istorije u ambis mračnog Srednjeg veka. Istorija nam pokazuje da su ova psihološka oružja delovala i da se Rim raspao na paramparčad. Od dva psihološka oružja, strah – monstruozni strah od pakla – bio je daleko moćniji. Pošto je čvrsto uspostavio ova dva koncepta, raja i pakla (a posebno pakla), “novo učenje” je počelo da naglašava veru – verovanje u ono što ne vidite. Jednostavno rečeno, ovo znači – verujete u ono što vam kažemo, iako za to ne možemo da vam pružimo ni najmanji dokaz. Bez obzira koliko besmisleno učenje bilo, samo ako uspete da naterate ljude da u njega poveruju, ono vredi kao da je istinito, uprkos nedostatku dokaza. Celokupna jevrejska mreža je osvetnički propagirala ovo učenje među Rimljanima. Na nesreću, Rimljani su bili dovoljno glupi da kupe ovu vreću đubreta, praćena učenjima koja su ih zaista iskidala na komade – pri čemu su posebno loši, samoubilački saveti utkani u “Besjedu na gori”. Iako su koncepti nebesa i pakla već pominjani u Starom zavetu, bili su od minornog značaja i svakako nisu bili tako dramatično prikazani i stavljeni u centar kao u Novom zavetu. Jevreji su bili prvenstveno zainteresovani da savladaju svoje neprijatelje, počine genocid nad svim plemenima i gradovima do kojih mogu da dođu i da marširaju napred, uz blagoslov njihovog Gospoda, Jehove. Sve to imalo je za cilj da ujedini i oblikuje jevrejsku rasu. Sa Besjedom nagori, u Novom zavetu, međutim, poptuno je druga priča. Tu nalazimo da Hrist širi potpuno nove savete, a ti saveti su takvi, da ćete, ukoliko ih sledite, poptuno uništili sebe, svoju porodicu i svoju naciju. A to je, dragi moju beli prijatelji, upravo ono zbog čega je ovo učenje i napravljeno – ne da uništi Jevreje, koji su imuni na njega, ali ga prenose Beloj rasi, već da uništi neprijatelje – rimsku civilizaciju toga vremena posebno i Belu rasu uopšte.

83

Kad pomenete Besjedu na gori prosečnom čoveku, on nema ni najmaglovitiju ideju o čemu se tu radi, već misli da je to zbirka divnih, idealističkih fraza, koje možda nije lako ispuniti, ali zar ne bi bilo divno kada bi svako zaista tako postupao? A odgovor je, ne, ne bi bilo divno ako bi svako tako postupao. To bi nas uništilo i uništilo bi našu civilizaciju i našu rasu. Koncepti sadržani u Besjedi na gori nisu idealistički – oni su očigledno glupi i u potpunoj kontradikciji sa svim zakonima prirode. U kontradikciji sa svim dobrim, zdravim, čistim instiktima koje je priroda utkala u vas, radi vašeg samoodržanja i uopšte, u potpunoj kontradikciji sa svim razumnim, dobrim zakonima koje je civilizacija izgradila tokom hiljada godina. Sada ćemo ispitati većinu važnih ideja koje su uključene u Besjedi na gori i videti koliko su “divne”, “lepe” i “idealističke”. Čineći tako, moramo stalno da imamo na umu šta bi se dogodilo ukoliko bi, na primer, jedna grupa, to jest Bela rasa, prihvatila ova pravila igre, a druga grupa, to jest Jevreji ne, već bi se držala večnih zakona prirode, radi sopstvenog opstanka. Ako gledamo iz ovog ugla, rezultati su katastrofalni po Belu rasu. U Jevanđelju po Mateju (Mat. 5:3) Hrist kaže: “Blaženi siromašni duhom, jer njihovo je carstvo nebesko”, a u 5. stihu kaže: “Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju”. Kada su jednom ideje raja i pakla potpuno natopile umove kao da su realne, onda, naravno, svako želi da bude “blažen”. Stoga, ako želite da budete “blaženi”, želite da budete i “siromašni duhom” i “krotki”. I dok bi takva osoba obično bila seoska luda ili klovn, sada se ona uzdiže na stepen onoga ko će naslediti zemlju i ko će otići u carstvo nebesko i ne samo to, već će, iznad svega, biti “blaženi”. Svi znamo šta znače reči “siromašni duhom” – one označavaju osobu koja je glupa, tupava i neznalice. Reč “krotki”, (što je množina od krotak) nije toliko poznata običnim ljudima, pa ćemo da pogledamo u Vebsterov rečnik i vidimo kako je on objašnjava. Vebster daje tri varijante: 1) “Onaj koji ispoljava strpljenje ili dugo pati; podnosi povredu bez kukanja; blag”. 2) “nedostaje mu duha ili hrabrosti; pokoran, ukroćen”; 3) “nije nasilan ili jak; nežan, skroman, slab”. Onda rečnik daje i sinonim – reč “ponizan”. Evo, dakle, opisa osobe koja je najpoželjnija u očima Božijim. Pošto nismo svi rođeni takvi, tj. glupi, neznalice, tupi, pokorni i krotki, treba da damo sve od sebe da postanemo seoske lude, jer, naravno, svi želimo da budemo “blaženi”, zar ne? Stalno moramo da imamo na umu da ovo samo Jevrejin govori, šta bi želeo da beli čovek bude. Nije li lakše pokoriti i opljačkati, zlostavljati i porobiti uplašenu i poniznu osobu, nego čvrstu, odvažnu, inteligentnu, hrabru i agresivnu ličnost koja zna svoja prava i ima dovoljno kuraže da brani svoj život, porodicu, imovinu i zemlju? Ovakav koncept dobrovoljne poniznosti je u potpunoj suprotnosti sa zakonima prirode i predstavlja njihovo izopačenje. Svuda u prirodi preživljavaju snažni, odvažni, brzi i pametni, dok slabi i spori ostaju pored puta. U Mat. 5:12, Hrist kaže: “jer velika je plata vaša na nebesima”, a u Mat. 6:19, “Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lopovi potkopavaju i kradu. Nego sabirajte sebi blaga na nebu, gdje ni mojac ni rđa ne kvari, i gdje lopovi ne potkopavaju i ne kradu.” Posledice ovakvog saveta su, naravno, katastrofalne za Belu rasu, ako se setimo da se Jevreji ne obaziru na ovakve idiotske savete i da se oni primenjuju samo na bele Nejevreje. Vama je rečeno da je potpuno besmisleno biti snalažljiv i štedljiv i biti graditelj, što su instiktivne karakteristike belog čoveka. Od vas se traži da zaboravite obezbeđivanje vaše proodice, planiranje budućnosti, razgranavanje poslova, stvaranje preduzeća ili bilo kog drugog konstruktivnog napora kome biste se prirodno posvetili. Ako ste u prošlosti već napravili grešku i stekli neku imovinu, brzo to ispravite i rešite je se. Ovo, naravno, izuzetno pogoduje Jevrejinu, koji će biti na prvom mestu, čekajući da je zgrabi čim je vi budete pustili. I dok Jevrejin osigurava da će dobiti što mu pripada, sada i ovde, on želi da osigura da ćete i vi dobiti vaše sada i ovde, ali tako što ćete paziti šta će biti posle smrti i krotko se povinovati njegovoj pljački na ovoj zemlji, jedinom mestu na kome se zna da je čovek ikada postojao, duhovno ili bilo kako drugačije. U ovom slučaju, a to se ponavlja kroz celu bibliju, primećujemo da se koriste non sequitur argumenti. Non sequitur na latinskom znači “ne sledi”. Ovde je, dakle, ključni argument da, 84

navodno, nema vajde od pokušaja da se napreduje u ovom svetu, ili pokušaja da se nešto uštedi, ili pokušaja da se skupi neko blago, zato što ovde imate dve nepremostive prepreke – rđe i lopove, a na nebu nema ni rđe ni lopova. Dakle, zaboravite na izgradnju, štednju, proizvodnju, planiranje budućnosti. Ovo je, svakako, glupi, non sequitor, argument. Ako su najgore stvari, o kojima na ovom svetu treba da brinemo, rđa i lopovi, onda će to biti mirna plovidba. Lično, nisam baš siguran da sam mnogo izgubio od rđe, a veoma malo sam, za sada, izgubio od lopova. Što se toga, dakle, tiče, uopšte nisam ubeđen da su te dve prepreke nepremostive. Isto tako nisam ubeđen da ne treba da gradim, planiram ili nešto stičem. Pošto smo uveli termin non sequitor, od sada ćemo ga koristiti gde god u bibliji nađemo osnovu za njegovu primenu. Primer za non sequitor bi otprilike bio ovakav: pada kiša, znači mora da je utorak. Naravno, svako od nas zna da ne sledi da je je utorak iz toga što pada kiša, jer ona ponekad pada i sredom, četvrtkom, petkom, subotom, nedeljom i ponedeljkom, a pored toga, bilo je mnogo utoraka kada kiša uopšte nije padala. To je, ukratko, non sequitor i on se naveliko koristi po celoj bibliji. U Mat. 5:25, Hrist nam deli ovakve savete: “Miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na putu sa njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda slugi i u tamnicu da te ne vrgnu.” A u 40. stihu istog poglavlja nas savetuje: “I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu”. Ova dva saveta u stvari govore isto, i ako bi čovek poslušao te gluposti, uskoro bi ga pregazio svako ko naiđe, a posebno drčni pljačkaš Jevrejin. U suštini, oni kažu da nije bitno jesi li u pravu ili nisi, samo nemoj da se boriš da bi zaštitio svoju imovinu – nego pusti da te pregazi ko god naiđe i neka ti odnese sve što imaš. Ovo je, naravno, divno za onog drugog – posebno ako je Jevrejin, ali je prilično razorno za tebe. Za tili čas bićete lišeni svega što ste stekli i za šta ste radili, uključujući vaš dom, vaš novac, vaš posao i svaku svojinu koju ste možda mogli steći. I ovo je, naravno, u skladu sa konceptom po kome treba da budete seoska luda, “siromašni duhom” i “krotki”. Razuman i adekvatan odgovor na sve ovo bila bi stara izreka: “Budala i novac brzo se rastaju”. Zapažamo da se i ovde javlja idiotski non sequitor argument. Naime, zašto bi se ti branio na sudu, kada bi sudija mogao da te baci u zatvor (da li je baš tako), pa je prirodno da se ne braniš. U istom poglavlju, 5:29 i 30, Besjede na gori daje nam se ovakav biser od saveta: “Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga... ako li te desna ruka tvoja sablažnjava, odsijeci je...” Ovo očigledno znači da, ako su te tvoje oči ili ruke nagnale na greh, treba da ih uništiš ili da unakaziš te delove svog tela. Ovo je ponovo non sequitor argument podignut do nivoa krajnjeg idiotizma. Prvo, ni oko ni ruka ne igraju nikakvu ulogu u donošenju odluka. Ako bismo sledili ovaj glupi savet, ova zemlja bi bila preplavljena jednookim i jednorukim bespomoćnim budalama koje bi svojevoljno unakazile delove svoga tela po savetu iz Besjede na gori. Kao indikaciju koliko malo ljudi zaista sledi ovu vrstu potpuno nemogućih saveta, reći ću da nikad nisam video ili čuo za nekoga ko je sebi izvadio oko ili odsekao ruku samo da bi se osigurao da ga oko ili ruka ne navedu da ponove neki tobožnji greh. Da bi bio potpuno siguran da nećete propustiti suštinu, a ona je da budete glineni golub za gramzivog Jevrejina, u Mat. 5:39, Hrist kaže: “Ne protivite se zlu”... i ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi”. Ukratko, pošto priroda najači naglasak stavlja na opstanak, gde samo najspremniji preživljavaju, ovaj savet je toliko očigledno samoubilački, da teško možemo da previdimo njegovu zlu nameru. Ako dobro razumemo jezik na kome je ovo napisano, ovo može da znači samo sledeće: ako bilo koji lopov, gangster ili kriminalac naiđe na vas i poželi da vas opljačka, prevari, isprebija ili ubije, treba da budete dobra hrišćanska budala i to mu dopustite. Ne uzvraćajte, ne opirite se, štaviše ohrabrujte ga i okrenite mu drugi obraz, u slučaju da je propustio da primeti da imate dva obraza koja treba spleskati. Kada bismo sledili ovakvu vrstu samoubilačkih saveta, likvidirali bismo sve naše organe za sprovođenje zakona, kao što su policija, šerifi, saobraćajne patrole, FBI, i ne samo da bismo pustili kriminalce da divljaju, već bi ih i ohrabrivali “okrećući drugi obraz”. Završili bismo i sa

85

našom armijom, mornaricom i vazdušnim snagama, u stvari, sa celom vojnom strukturom i pustili da nas Rusi, Kinezi ili bilo koji drugi agresivni neprijatelj naprosto pregazi. Kakav idiotski samoubilački savet! On je u potpunoj suprotnosti sa svim iskustvima koja smo izvukli iz istorije i u potpunoj suprotnosti sa svim zakonima prirode u životinjskom carstvu. Svaka životinja, svaka ptica kojoj preti opasnost, instiktivno će se braniti. Čak i one najplašljivije, kao što je zec, kada su saterane u ćošak, brane se. I najplašljivija ptica, ženka koja ima mlade u gnezdu, učiniće sve da ih zaštiti, pa će čak pokušati da otera opasnost, ako se pojavi, simulirajući da joj je slomljeno krilo. Šema samouništavanja se nastavlja. U Mat. 5:42 kaže nam se: “Koji ište tebe, podaj mu; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu”. Ovo je, naravno, divan savet ako želiše da stvorite naciju društvenih parazita. Nažalost, nacija sastavljena samo od društvenih parazita ne može da preživi, pošto paraziti moraju da imaju značajnu grupu produktivnih radnika na kojima bi mogli da parazitiraju. U današnjem svetu, u kome sve više i više ljudi pruža ruku očekujući da će im drugi pomoći, svako ko bi poslušao ovaj glupi savet, brzo bi bio lišen svih svojih dobara, pa bi se i on našao među siromašnima. Svakako da današnja armija društvenih parazita nije neka novina. U svim periodima istorije postojali su gotovani, pijavice i društveni paraziti, čak i u rimsko doba, a očigledna lekcija iz istorije je, da što više dajete društvenim parazitima, to će više, inače čestitih ljudi, koji bi zarađivali za život, brzo postajati pijavice. Dakle, čitav uticaj ovakve vrste filozofije svodi se na uništavanje produktivnih, radnih, kreativnih građana i odgajanje generacije parazita. Dati svakome ono što traži od vas, jeste najbedniji, najgluplji i najrazorniji savet koji bi neko mogao da vam da, a njega, naravno, niko ne bi mogao dugo da sprovodi. To bi bilo nemoguće zato što bi takva osoba brzo ostala bez ičega što bi mogla da da. I kao što izreka “Budala i novac se brzo rastaju” kaže, čovek bi morao da bude budala da bi dao sve što ima ako mu neko to zatraži. Ali, upravo to je na liniji velikog “novog učenja” koje je doneo Isus Hrist, a ovaj glupi savet je deo mnogohvaljene Besjede na gori. Program za naše samouništavanje nastavlja se u Mateju 5:43, gde nam se daje još i ovaj velikodušni savet: “čuli ste da je kazano ljubi bližnjega svojega i mrzi neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu i molite se za one koji vas vređaju i gone”. I sad, dragi priajtelji, zar niste bili previše uslužni pomažući vašim neprijateljima u naporima da učinite harikiri? Ako bi se neki razbojnici, naoružani do zuba noževima i pištoljima, spremali da provale u vašu kuću i napadnu vašu porodicu i vas, zbog čega bi trebalo da ih volite, da ih blagosiljate i činite im dobro? Dok biste ih vi voleli, oni bi vas pljačkali i napadali vašu porodicu i vas. Ali vi ne marite za to, zar ne? Ili marite? Većina Košer konzervativaca javno izjavljuje kako “veruje” u Besjedu na gori, a da takođe veruje i u Ustav Sjedinjenih Država. Pre nego što razmotrimo ove dve potpuno suprotne i nepomirljive pozicije, hajde da pogledamo šta Vebsterov rečnik kaže o pojmu “neprijatelj”. Vebster kaže: “neprijatelj: onaj koji želi da povredi, zbaci ili naškodi osobi ili stvari kojoj je suprotstavljen; nešto škodljivo, štetno ili smrtonosno.” Ima još, ali mislim da smo dovoljno opisali onog što nam kažu da treba da volimo i činimo mu dobro. A sada da vidimo šta Ustav Sjedinjenih Država kaže o odnosu prema neprijatelju. U njemu sasvim jasno piše: “pružati pomoć neprijatelju predstavlja izdaju. To se smatra najtežim zločinom. Tokom istorije, za izdaju se primenjivala najteža kazna – smrt – sve donedavno, kada su izdajnički Jevreji u našoj sredini potpuno rasturili zakone koji su nas štitili. Još nedavno, pedesetih godina, jevrejski atomski špijuni, Julijus i Etel Rozenberg, bili su osuđeni na smrtnu kaznu. Svakako da “voljenje” neprijatelja i činjenje dobra prema njemu treba da se, prema Ustavu, smatra izdajom. Zbog toga je smešno i kontradiktorno kad neko tvrdi da veruje u Ustav Sjedinjenih Država, a u isto vreme i u hrišćanska učenja. Od ova dva, Ustav je, uprkos svim svojim slabostima, hiljadu puta razumniji od “voljenja svojih neprijatelja”. Štaviše, tokom istorije bele civilizacije, na izdajnike se gledalo sa više prezira i srama nego na ubice ili bilo koje druge kriminalce. I to sa pravom. Kada neko učestvuje u borbi na život i smrt, pa ga izda osoba iz sopstvenih redova, posledice mora da budu katastrofalne i dalekosežne. 86

Mi iz kreativističke crkve stavljamo novi naglasak na kažnjavanje izdajica i izdaje. Takođe se slažemo sa uspostavljenim istorijskim konceptom da se izdaja zemlje kažnjava smrću, pri čemu smatramo da je rasna lojalnost još više vrlina od lojalnosti zemlji. Smatramo rasnog izdajnika gorim zločincem od bilo koga drugog. Držimo da je izdaja Bele rase najodvratniji zločin koji neki pripadnik rase može da učini, pa ćemo uvesti kaznu koja odgovara zločinu. Neka se današnji izdajinici, koji nekažnjeno izdaju Belu rasu, pripaze. Ovakva vrsta samoubilačke reakcije suprotna je svim zakonima prirode, a takođe je u potpunoj suprotnosti sa svim zakonima zdravog razuma i proteklim iskustvom. Ne znam ni za koga koji ispoveda hrišćanstvo a ima i najmanju nameru da praktikuje tako glupe savete. Oni se, naravno, opet opravdavaju besmislenim, non sequitur argumentima, a rezonovanje teško da može da bude slabije. Hrist kaže da treba da činite takve gluposti “da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima”. I sada, posle ovako ključnog argumenta, zar niste potpuno savladani njegovom logikom? U slučaju da niste, ponovićemo vam. Evo kako ide: kiša pada na kriminalce kao i na dobre ljude. Zbog ovog ubedljivog razloga vi treba, na svaki način, da dopustite kriminalcima da vas napadaju, pljačkaju ili učinite šta god im je volja zato što, da ponovimo, ako vam je promaklo, kiša pada na njih kao i na dobre ljude. A ako vam prethodni argument nije baš jasan, za njim sledi još jedan ključni, koji ga pojačava, u 46. stihu, gde veliki “učitelj pravednosti” kaže: “Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? ne čine li tako i carinici?” Evo još jednog non sequitor argumenta, da ni u kom slučaju ne budete kao carinici, ko god da su, koji očigledno koriste zdrav razum. Ako carinici, ko god da su, jedu tri obroka dnevno, vi ni u kom slučaju ne treba da činite isto, čak i ako je to potpuno razumno, zato što ne želite da budete kao carinici. Ako carinici nose odela, žive u kućama, idu na posao, žene se, odgajaju decu, da niste uradili ništa od toga, jer vi ne želite da budete kao carinici, ko god da su. Drugim rečima, ako carinik ima dovoljno mozga da uđe u kuću i skloni se od kiše, vi nećete da uđete i sklonite se od kiše, jer ne želite da budete kao carinik. U slučaju da ovog trenutka još niste ubeđeni da treba da se rastanete od svojine, koju ste napornim radom stekli i svih zemaljskih dobara, koje ste prikupili tokom života pa ih ne poklanjate i ne dajete, kako se na vas apeluje, kaže vam se da postoji još jedan način na koji možete da se lišite svoje imovine. U Mar. 19:21. Isus savetuje: “Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu”. Moramo da priznamo da su saveti dosledni – stalno vam govore isto – reši se svega što imaš. Ako nećeš jednostavno da sve ispoklanjaš, uradi to na zaobilazan način – prodaj svoje stvari, a onda razdeli novac. Naravno, završićeš isto kao i pre – bez ičega – ali to je u redu, jer ćeš na taj način “imati blago na nebu”. Ovde dolazimo do još jednog čudnog, non sequitur razmišljanja. Ako je tako strašan zločin posedovati imovinu i blago na ovom svetu, zapravo jedinom na kome se zna da je čovek i kada postojao, zbog čega je onda tako divna i pravedna stvar imati blago na drugom svetu? Ako je pogrešno gomilati blago na ovom svetu, onda mora da je pogrešno gomilati blago u onom svetu. Naravno, suština trika je da se vi oslobodite blaga na ovom svetu, pa da ga uzme Jevrejin, koga ni najmanje ne zanima ko će ga imati u drugom svetu, koji verovatno ne postoji. Sve što njega interesuje jeste da položi svoje grabljive ruke na blago, što je lakše moguće, sada i ovde. Idemo dalje sa Jevanđeljem po Mateju, 6. poglavlje Besjede na gori i gomila loših saveta veselo se nastavljaju, idući postojano ruku pod ruku. Prva četiri stiha govore o davanju milostinje krišom. “Da bi milostinja tvoja bila u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno”. Drugim rečima, daješ milostinju da bi ti se više isplatilo i da bi dobio bolju nagradu, na ovaj ili onaj način, ali – to moraš da radiš u tajnosti. Ovo je, naravno, potpuno suprotno onome što rade Jevreji. Svaki put kada se makar i pretvaraju da čine neko milosrdno delo, oni obezbede da se to razglasi na sve strane i da cela zemlja bude s tim upoznata. Ali vi, budući da ste Nejevrejin, vi treba da dajete i dajete i dajete, a da nikada, nikada za to ne dobijete nikakvu pohvalu. Ovo pokreće pitanje davanja milostinje ili činjenja milosrđa uopšte, što je, samo po sebi, vrlo sumnjiva praksa. 87

Celokupna koncepcija milosrđa u današnjem svetu je postala prezira dostojno iznuđivanje. Toliko je različitih načina prevara i obmana izniklo oko dobrovoljnih, milosrdnih priloga da današnji dobri, pošteni građanin velikog srca, koji nije toliko bistar da se raspita gde odlazi njegov novac, biva opljačkan, prevaren i nasamaren od strane bande profesionalaca. Pre nego što čovek svoj teško zarađeni novac da bilo kome, trebalo bi da proveri i bude dvostruko siguran za šta će se taj novac upotrebit. Morao bi da bude apsolutno uveren da se neće koristiti za one koji su mu neprijatelji, da se neće koristiti kao pomoć ljudima koji su mu potpuno strani i koji su pretnja egzistenciji njegove porodice i njega samoga. Od nas se stalno traži da šaljemo novac za pomoć deci Koreje, novac za kupovinu paketa hrane, koji bi se slali narodu Indije, novac za pomoć Indijancima u Nju Meksiku i ko zna gde sve još. Otimaju nam se milijarde, kroz takozvanu pomoć inostranstvu, i one se koriste za propagiranje naših komunističkih neprijatelja, za promovisanje obojenih rasa i, u stvari, za propagiranje i širenje crnaca, obojenih i svih drugih na licu zemlje koji predstavljaju pretnju samom našem opstanku i koji bi nas, čim im se ukaže prilika, uništili. Sada ćemo da se pozabavimo sa nekoliko stihova koji govore o molitvama u tajnosti. Razlozi baš nisu jasni, osim možda što “Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.” Opet treba da tražimo nagrade koje će prevazići naša ulaganja, što je prilično licemerno i u otvorenoj suprotnosti sa opomenom: “ne sabirajte sebi blaga na zemlji gdje moljac i rđa kvari i gdje lopovi potkopavaju i kradu”. Ponovo smo rastrzani na dva puta – stalno nam se govori da ne smemo da radimo za neku dobit, ili nagradu, ili profit, ili dobra, ili za bilo koju dobru stvar iz života ovde na zemlji, da bi nam se onda reklo da će nas, ako se molimo skriveni ili krišom delimo milostinju, naš nebeski Otac nagraditi, ili da ćemo, drugim rečima, izvući neke koristi, pretpostavlja se ovde i sada. Što se tiče nagrađivanja na drugom svetu, možda stignemo do njega, a možda i ne, ako uopšte i postoji drugi svet. Ako postoji, šanse su jedan prema hiljadu, čak i prema pravilima koja su postavljena u “dobroj knjizi”, da ćemo uopšte stići do neba, pre ćemo završiti u večnoj vatri pakla. Dakle, imajući u vidu mogućnosti: a) da takvo mesto, pre svega, uopšte ne postoji, i b) da su šanse da ćete tamo stići 1:1000, sledi da je prilično loša investicija zaobići sve zemaljske nagrade i odreći ih se radi “sabiranja blaga na nebu”. Zaista je smešno usredsrediti se na “sabiranje blaga na nebu” ako su šanse izuzetno male da ćete tamo uopšte i stići. Stvarno izgleda čudno i protivrečno da je dobra politika imati sva ta blaga koja čekaju na vas u drugom čivotu, bez ikakve sigurnosti da ćete tamo stići, a da je strašno raditi za poštenu nagradu za vas i vašu porodicu u ovom životu. Ako je toliko zločin sabirati blago, ili, drugim rečima, gomilati bogatstvo u ovom svetu, zašto je vrlina sabrati blago na drugom svetu? Ako je gomilanje bogatstva zločin po sebi, onda to mora da bude zločin i na onom svetu. U Mat. 6, stih 25. Hrist ide da uništi svako osećanje odgovornosti koje je solidan i častan građanin mogao da stekne dobrim vaspitanjem u porodici. On govori: “Zato vam kažem: ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim, u šta ćete se odjenuti”. A u 26, stihu kaže: “Pogledajte na ptice nebeske, kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?” Ako dobro i pažljivo pogledamo ovaj samoubilački savet, neće nam biti teško da razumemo zašto se srušila rimska civilizacija i zašto je nestala kada je prigrlila hrišćanstvo. Ovo je najpodliji savet kome je namera da podrije odgovornost koju otac oseća prema svojoj porodici, ili odgovornost koju građanin ima prema svojoj zemlji, ili odgovornost koju ima vojnik braneći svoje carstvo. U stvari, on bi vas čak sprečio da brinete o sopstvenom hranjenu i svome telu. Parabola o ugledanju na ptice koje niti seju niti žanju, potpuno je suprotna životnim činjenicama. U prvom poglavlju ove knjige bavili smo se životnim ciklusom velike ptice, orla, koji je jedan od najboljih lovaca u prirodi. Videli smo da orao ulaže puno napora da bi pokrio celu svoju teritoriju, koja iznosi negde oko sto kvadratnih milja, ne bi li obezbedio zalihe divljači i hrane koje će da odnese svojoj porodici. Ova ptica praktički provede najveći deo vremena, dok je u budnom stanju, loveći hranu ili gradeći gnezdo i odgajajući mlade. A tako je sa gotovo svakom pticom koju možete da zapazite u prirodi. Izleti iz gnezda, obilazi grmlje i jurca unaokolo tokom većeg dela dana, skupljajući hranu za sebe i svoje ptiće u gnezdu. Veverice će prikupljati lešnike za zimu, 88

pčele skupljati med za sledeću generaciju i da hrane celu koloniju. Dabrovi grade brane i kuće sa ciljem da njihova grupa ima zaklon i bude u stanju da prikupi hranu za sopstveni opstanak. Svaka biljka i svaki cvet koji rastu uz konkurenciju drugih biljaka ili korova ili nekih oblika života, bore se da se useku u njihovo korenje i obezbede sebi hranu i vodu, tako da bi mogle da proizvedu seme i donesu sledeću generaciju. Svaki oblik života koji je isuviše trom u borbi za preživljavanje i u konkurenciji sa ostacima, biće nemilosrdno odbačen od strane prirode. Ljudska bića imaju najrazvijeniji intelekt, najodgovornija su i najsposobnija da planiraju i izgrađuju društvo. Savetovati ih da ne treba da misle na sutra, ni da razmišljaju o svom životu, o tome šta će da jedu, šta će da obuku, ili šta će da obezbede za svoju decu, jeste nastrano, u najmanju ruku. U svakom slučaju, ovo je najneodgovornija vrsta saveta koji biste mogli nekom da date. Idemo dalje, do 31. stiha, gde Hrist kaže: “Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu”. Ovde Hrist lukavo sebi dozvoljava još jedan non sequitur argument, koji je besmislen i nalik na onaj da ako carinici nešto čine, mi moramo raditi drugačije. Ako neznabošci rade takve stvari, to mora da je pogrešno. Ako neznabošci žive u kućama, to ne valja. Ako neznabošci zarađuju za život, to mora da je pogrešno. Ako neznabošci jedu tri obroka dnevno, to ne valja. Ako neznabošci oblače pantalone tako što prvo navuku jednu nogavicu pa drugu, vi to morate raditi drugačije - uskočite u pantalone sa obe noge istovremeno. Šesta glava završava sa 34. stihom koji kaže: “Ne brinite se, dakle, za sutra: jer sutra brinuće se za se”. Drugim rečima, ne mislite, ne radite, ne planirajte, nemojte ništa da činite, sve će se rešiti samo od sebe. Ako možete da smislite bolji savet za uništenje društva, države, porodice i naše rase, ja svakako ne znam šta bi to moglo da bude. Uporedite ovakve savete sa savetima koje Jevreji zadržavaju za sebe u Starom zavetu, gde se opominje: “tamo gde nema vizije, narodi se rasipaju”. (Priče Solomonove 29:18). Nastavljamo sada sa trećim poglavljem Besjede na gori, odnosno sa Jevanđeljem po Mateju, 7. poglavlje, gde se već od prvog stiha dele saveti koji bi, ako bi se sledili, od čoveka napravili kandidata za mentalne institucije. Prvi stih glasi: “Ne sudite, da vam se ne sudi”. Sve nas dobronamerna priroda obdarila je inteligencijom koja nas odvaja od ostalih stvorenja na ovom svetu. Jedna od najboljih osobina koju čovek može da razvije tokom godina, koristeći inteligenciju je dobro, zdravo rasuđivanje. Prosečna, inteligentna, normalna osoba koristi rasuđivanje stotinama puta svakog dana, a možda i hiljadu puta. Ako bi trebalo da napusti rasuđivanje, čovek bi, u stvari, morao da napusti dobar, zdrav razum sa kojim je rođen i da, u suštini, negira i uništi sve što je naučio od dana kada je rođen. Napustiti rasuđivanje znači napustiti razum i postati bespomoćni imbecil. U drugom stihu, ponovo smo izloženi pravom biseru od non sequitor argumenta, kojim se objašnjava zašto ne bi trebali da rasuđujemo: “Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi”. A odgovor je: pa šta? Nas će, naravno, prosuđivati drugi nezavisno od toga što činimo i što više glumimo idiote uzdržavajući se od rasuđivanja, sve će nas oštrije prosuđivati drugi koji to primete i sasvim sigurno će doneti svoj sud. Svako zna, da ako želimo uopšte da živimo i da ispunjavamo svoju odgovornost prema životu, ne samo da moramo da rasuđujemo, već moramo to stalno da činimo na najbolji mogući način. A u sedmom stihu Hrist kaže: “Ištite, i daće vam se.” Ovo, naravno, nije istina. Ako je sve što čovek treba da uradi, samo da traži, pa će sve i dobiti, ko će onda da radi i da stvara sve te stvari koje će drugi da traže? Da li je ova velika država, Amerika, izgrađena samo traženjem? Da li su osvajanje zapada, izgradnja rančeva, farmi puteva i železnice postignuti tek traženjem ili predanim, napornim radom i žrtvovanjem? Ovakva teorija i filozofija su u potpunoj suprotnosti sa dobrim istorijskim iskustvom i samo bi bespomoćni idiot mogao da ga prihvati kao izgovor za napuštanje poštenog zarađivanja za život. Svakako da je ovo potpuno u skladu sa samoubilačkom filozofijom bogataša koju, od Jevreja kontrolisana, vlada sprovodi danas u Americi. Ona neprestano govori smutljivcima, društvenim parazitima, lenjima, crncima, svima koji neće da rade, da sve što treba da učine jeste da se prijave za socijalnu pomoć, pretvarajući se da su u oskudici, da ne mogu da rade, u stvari, samo 89

da kažu bilo šta. Nagomilajte mase ileglanih useljenika, a vlada će doći u pomoć sa novcem i socijalom, hranom i odećom, skloništem i svime što je potrebno. Vlada ne proizvodi ni jednu od ovih stvari. Ona samo pljačka i otima na silu od kreativnih, odgovornih, produktivnih građana koji zaista proizvode i zaista rade. To čini kroz silu zakona i pretnji represijama. Vlada kažnjava produktivne građane, a nagrađuje smutljivce i društvene parazite. Ovo je sasvim u skladu sa Isusovim učenjima: “Ištite, i daće vam se”, “ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se”, i svim drugim razornim savetima koji su naveliko razglašeni u Besedi na gori. Do sada sam uglavnom davao citate iz Besjede na gori i nekoliko srodnih delova i uvek smo nailazili na istu šemu, isključivo loših, samoubilačkih saveta. Beseda na gori se nalazi u Jevanđelju po Mateju, u poglavljima 5., 5. i 7. Međutim, isti loši saveti se ponovo javljaju i u Jevanđeljima po Marku, Luki i Jovanu, a zatim se dalje šire po preostalom delu Novog zaveta. Verujem da je do sada sasvim jasno da je čitava namera, kako u vreme Rimljana, tako i danas, da se belom čoveku daju toliko loši saveti koji će ga, ako ih makar i delimično sledi, uništiti i na komade iskidati strukturu njegovog društva. Mogao bih da još gomilam dokaze, ali sam ubeđen da je suština iznesena, a da bi nastavljanje bilo samo mrcvarenje. Sada, kada smo ispitali čitavu stvar pod svetlom zdravog razuma, teško je razumeti zašto bi iko pridavao vrednost takvoj zbirci otpada i zašto bi iko naseo na takvu vreću đubreta. Sve ovo nam ipak pokazuje koliko uspešno mogu da deluju dobro zamišljeni propagandni planovi i zagađivanje mozgova, ako se primenjuju vešto i postojano. Činjenica je da su Jevreji svoju obmanu primenili vešto i postojano na Rimljanima. Do četvrtog veka nove ere, Rimljani su već bili prepalvljeni i uništeni njome. Bela rasa je posle toga bila gurnuta u hiljadugodišnje mračno doba. Sada, kada smo pravilno analizirali kakav je otrov hrišćanstvo, lako možemo razumeti i zašto se to dogodilo. Da rezimiramo, hrišćanstvo je učenje stvoreno da zbuni, podeli i uništi Belu rasu, ne samo kidanjem strukture samog društva, već i dovođenjem pojedinaca u raskorak sa samim sobom, putem uništavanja njegovog instikta kojim ga je obdarila priroda radi samoočuvanja. Hajde da razjasnimo ovu poslednju optužbu: kako to ono uništava pojedinca? Već smo istakli da hrišćanska učenja, ako se u njih veruje i ako se primenjuju, otupljuju i umrtvljuju sve dobre instikte, koje nam je priroda podarila radi našeg samoočuvanja, pa postajemo frustrirani i rastrzani. Rečeno nam je da su sve stvari koje prirodno činimo loše i da moramo da sledimo ova nova, veštačka, učenja koja su u potpunoj suprotnosti sa zakonima prirode. Tu leži ključ. Ili ćete da verujete i sledite idiotska, samouništavajuća, samoubilačka uputstva – ili ćete biti osuđeni na večnu vatru pakla. Rađamo se loši po prirodi, rečeno nam je. Svi ti fini instikti koje nam je priroda dala su loši – tako glasi argument – zbog toga dolazi Hrist da nas spase od svih naših opakih prirodnih želja i od odlaska u pakao. To se zove “spasenje’. Pre nego što je Novi zavet napisan i pre nego što se hrišćanstvo pojavilo na sceni da naškodi, Rimljanima posebno, a Beloj rasi uopšte, dobri ljudi u Rimu nisu bili svesni da su njihove duše u opasnosti da budu osuđene na “pakao”. Oni nikada nisu čuli za “pakao”. Nisu bili posebno zabrinuti gomilom problema koje bi mogli da imaju na “onom svetu”, koji je za njih, na kraju, bio, manje ili više, samo maglovita bajka. Rimljani su bili čestiti, marljivi ljudi koji su poštovali zakone. Imali su dovoljno raznih problema sa kojima su morali da se nose, tada i tamo, i oni su prilično dobro izlazili sa njima na kraj. Izgradili su mrežu puteva širom Italije i u dobrom delu Evrope. Na vrhuncu svoje slave i sjaja Rima, hrišćanstvo je pogodilo rimske građane poput kuge i Rim je počeo da se raspada. Kako se hrišćanstvo širilo, opsesija “spasavanja sopstvene duše” postala je glavna preokupacija novih konvertita. Umesto da vode računa o svojim obavezama tada i tamo, u jednom realnom svetu koji je bio poznat, njihovi umovi su postali rastrojeni a oni isključivo preokupirani svojom sudbinom na "drugom svetu”, mestu na kome niko nikada nije bio, sa koga se niko nikada nije vratio i o čijem postojanju niko nema ni najmanji nagoveštaj. Uprkos činjenici da nije bilo nijednog jedinog dokaza o bilo kakvom “drugom svetu” on je postao sveobuhvatna ospesija Rimljana, na štetu njihovih obaveza i dužnosti prema sopstvenim porodicama, zemlji i rasi. 90

Ideja da im je potrebno “spasenje” o kome do tada niko nije brinuo, niti ga je bio svestan, veoma je slična taktici čikaških gangstera, koji dolaze do vlasnika malih radnji i nude im svoju “zaštitu”. Sve dok se gangsteri nisu pojavili nudeći “zaštitu”, koja mora da se prihvati, jer će u protivnom izlozi stradati od letećih objekata, vlasnici radnji nisu ni znali da im je bilo kakva “zaštita” potrebna. Gangsteri su tako prodali svoju “zaštitu” pod pretnjom, koja je bila tek malo prikrivena. Prodaja “spasenja” je voma slična. Ako ne kupite “spasenje”, pretnja je da ćete otići u pakao i večno goreti. Kao što sam već rekao, sama reč “pakao” označava nejnepravedniju, najopakiju, najstrašniju i najosvetoljubiviju ideju koja je mogla da nastane samo u najvećim ponorima izopačenog, kolektivnog jevrejskog uma. Sa druge strane, nasuprot paklu, slika raja zamišljena je kao suština blaženstva i večite sreće. Koristeći metod batine i šargarepe, do krajnjih granica koje ljudski um može da shvati – tim psihološkim oružjem, dakle – oni su obmanuli, izigrali i naterali beli narod Rima da se sam uništi.

91

POGLAVLJE BR. 14

Otkrovenje - jevrejska noćna mora

G

odinama sam slušao sve te bajkovite priče o Otkrovenju, poslednjoj knjizi jevrejske biblije. U ovoj “čudesnoj” knjizi, kako sam čuo, cela naša budućnost je preokrenuta, otkrivena i iznesena da je svi vide. Godinama nam je uticajni radio reporter, po imenu Armstrong, iz noći u noć, preko radio talasa govorio o svim velikim stvarima koje su predskazivane u Otkrovenju. U međuvremenu je dobijao nekih 40 miliona dolara godišnje da bi emitovao svoju smućenu poruku svim naivnima koji su zadržavali dah da bi čuli šta budućnost ima za nas u svojoj radnji. Čuo sam i mnogo gluposti o tome kako je biblija nesumnjivo božanski nadahnuta, zato što se toliko toga prorečenog u njoj već ostvarilo. Samo od Boga nadahnuta knjiga mogla bi da učini takve stvari, rečeno mi je. Nedavno sam odlučio da ponovo pročitam Otkrovenje i sam se uverim šta je tu u pitanju. Bio sam istinski zapanjen pred gomilom zbrkanog đubreta sa kojim sam se sreo. Da je holivudski režiser naložio nekom od svojih scenarista da pusti mašti na volju, bez ograničenja i da napravi najluđi mogući scenario koji bi uspeo da smisli, siguran sam da ne bi napravio ništa čudnije od onoga što su jevrejski pisci sačinili pre 18 vekova. To je nalik na groteskni film strave i užasa, ali bez zapleta, bez smisla i razuma. Po čistom užasu, ubistvima, bolu i mučenjima, prevazilazi sve što je Holivud ikada stavio na platno u svojoj izopačenoj jevrejskoj istoriji. Teško je poverovati da ovako gnusni spis može da, od milion ljudi, bude prihvaćen kao sveti, božanski i nedodirljiv. Da budem iskren, to je najbizarnije, najluđe i najpsihodeličnije delo koje sam video dugo, dugo vremena unazad. Najbolji opis koji mogu da smislim za ovaj produkt bolesnog jevrejskog uma je: prava noćna mora. Nema svrhe pokušavati da prepričate priču koja se nalazi u Otkrovenju. Tamo nema priče. To je samo nepovezani red potpunog užasa. No, likovi koji su prikazani veoma su živi i slikoviti. Prikazati ih drugačije nego u tehnikoloru bila bi velika nepravda. Ja neću ni pokušati da prepričavam Otkrovenje. Besmisleno je. Nema nikakve povezane priče. Umesto toga ćemo pogledati likove koji su prikazani u ovoj divnoj igri nečije neuravnotežene mašte. Otkrovenje je očigledno trebalo da bude dizanje zavese koje će svetom Jovanu, “slugi Hristovom” pokazati šta čeka nas, obične smrtnike. A ono što nas čeka, zaista je užasna, tragična i izuzetno bolna zbrka. Jovan je, budući da je bio odan sluga, sa olovkom u ruci brzo hvatao beleške o celom Otkrovenju koje se prikazalo pred njim, ili je bar nama tako rečeno. Evo sada liste bizarnih likova koje smo uspeli da pobrojimo na ovih 18 strana podeljenih u 22 poglavlja. Počećemo sa Jovanovom pričom: “I obazreh se onamo da vidim glas koji govoraše sa mnom, i obazrjevši se vidjeh sedam svjećnjaka zlatnih, i usred sedam svijećnjaka nekoga nalik na sina čovečijega, obučena u dugačku haljinu, i opasana po prsima pojasom zlatnim. A glava njegova i kosa bijaše bela, kao snijeg, i oči njegove kao plamen ognjeni; i noge njegove kao sjajni bakar kad se zažari u peći; i glas njegov kao huka velikih voda”. Sledeća grupa likova koju imamo jesu četiri zveri koje imaju oči i napred i pozadi. “I prvo biće bješe slično lavu, i drugo biće slično teletu, i treće biće imaše lice kao čovjek, i četvrto biće biješe slično orlu u letu. I svako od četiri živa bića imađaše po šest krila, naokolo i iznutra puna očiju, i dan i noć ne miruju...” Sledeća je ovakva scena: imamo veliku knjigu zapečaćenu sa sedam pečata u desnoj ruci onoga koji je sedeo na prestolu. Silni anđeo je gromkim glasom objavio: “Ko je dostojan da otvori knjigu i razlomi pečate njene?” Izgleda da nije bilo nikog ko je dovoljno veliki i dostojan da pročita knjigu, niti čak da pogleda u nju, pa je Jovan zbog toga mnogo plakao. Međutim, gle, gle. Iznenada se pojavio neko ko je bio dovoljno veliki da učini ovo silno, uzvišeno i moćno delo. Pogodite ko je to bio?

92

Sećate se Jude, još tamo iz Postanja 38, starog ratnog huškača i pokvarenjaka koji je zgrešio sa svojom snajom, misleći da je ona neka obična kurva pored puta? E, pa, na nebu, ovaj obrezani Jevrejin je bio unapređen (po jevrejskim tekstopiscima) u najvećeg među dvadeset i četiri starešine koji sede na prestolu. U stvari, on je sada jedan od prvih i najvažnijih, on je “lav koji je iz plemena Judina, izdanak Davidov” i “otvoriće knjigu i razlomiti sedam pečata njenih”. Kada je odlomio prvi pečat, pojavio se beli konj. Kada je drugi pečat odlomljen, pojavio se crveni konj. Posle trećeg pečata pojavio se crni konj, a posle četvrtog sivi. U svakom slučaju, na sivom konju je sedelo nešto, što ime mu beše Smrt. “I za njim iđaše pakao”. U 9. glavi Otkrovenja ima mnogo mučenja i torture, a na sceni se pojavljuju, da bi obavili posao, neki čudni skakavci koji treba da muče ljude, ali ih ne ubijaju. Mučenje treba da bude kao kada škorpija ujeda čoveka, ali ga ne ubije. “A izgled skakavaca bijaše sličan konjima spremnim za boj, i na glavama njihovim bijahu kao neki vijenci slični zlatu, i lica njihova kao lica ljudska. I imahu kose kao kose ženske, i zubi njihovi bijahu kao zubi u lavova; i imahu okolope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih bijaše kao buka mnogih konjskih kola kada jure u boj. I imahu repove slične skoripijama, i žaoke, i u repovima svojim moć da škode ljudima pet mjeseci”. Koliko ste ovakvih skakavaca videli u životu? Čudno, vrlo čudno. Imamo zatim vojsku na konjima koja se sastojala od dve stotine miliona. To bi, dakle, bila armija od 200.000.000 konjanika. Nisam znao da je ikada postojalo toliko konja. Kako ih je Jovan prebrojao za tako kratko vreme, ostaje misterija. Kako bilo da bilo, kaže se: “I tako vidjeh u viđenju konje i one što sedjahu na njima, koji imaju oklope, ognjene, plavičaste i sumporaste; i glave konja bijahu kao glave lavova, i iz usta njihovih izlažaše oganj i dim i sumpor.” Ne samo da nisam znao da postoji toliko konja, nego da postoje i takvi konji! Kada dođemo do 12. glave, vidimo da je ona baš čudna. U prvom stihu se pojavljuje “žena obučena u sunce, i mjesec pod nogama njezinim, i na glavi njezinoj vijenac od dvanaest zvijezda; i ona bješe trudna, i vikaše od bolova mučeći se da rodi”. Kao pretnja ovoj neobičnoj ženi koja treba da se porodi, pojavljuje se velika crvena aždaja “koja imaše sedam glava i deset rogova; i na glavama njezinim sedam kruna. I rep njezin vuče trećinu zvijezda nebeskih i baci ih na zemlju”. Možete li da zamislite holivudskog scenaristu koji bi smislio nešto čudnije? No, aždaja je bila tu, sa svim svojim glavama, rogovima i krunama i čekala da proždere dete čim se rodi. Priča teče dalje. Dete je nekako pobeglo, a aždaja je bila gnevna na ženu, pa je odlučila da povede rat sa ostatkom njenog semena. Nikada nećemo saznati da li je zgrabila tu ženu ili nije. Izgleda da nema kraja ovoj čudnoj paradi zveri koje prolaze kroz scenario koji se brzo menja. U 13. glavi imamo zver koja se pojavljuje iz mora, ima deset rogova i sedam glava, a povrh rogova deset kruna. Izgledala je “slična risu i noge joj kao u medvjeda i usta njezina kao usta lava; i dade joj aždaja silu svoju i prijesto svoj i vlast veliku”. U istoj glavi imamo još jednu zver koja izlazi iz zemlje, ima dva roga kao jagnje, “i govoraše kao aždaja”. U 17. glavi pojavljuje se žena obučena u purpur, jedan od sedam anđela kaže Jovanu: “Hodi da ti pokažem osudu bludnice koja sjedi na vodama mnogim”... “I žena biješe obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i dragim kamenjem i biserom, i imaše čašu zlatnu u ruci svojoj...” Dakle, ova žena je pila krv svetaca i mučenika, pa se i ona srela sa zverkom, koja ima sedam glava i deset rogova, na kraju će ova zver “omrznuti bludnicu i opustošiće je i ogoliti, a meso će njeno jesti i sažeći će je ognjem”. Da vas sad pitam: šta biste mislili o holivudskom scenaristi kada bi se pojavio sa ovakvom pričom? Ima još likova, ali su oni manje groteskni i manje nakazni, kao što su na primer lisice, zmije i zmajevi. Ima i velikih vojski na belim konjima, sedam anđela sa čašama punim boleština, “punim gnjeva Božijega”, a postoji i bizarni opis velikog grada, svetog Jerusalima. I ovo treba pogledati. Pošto su nam u četiri jevanđelja saopštili kako je grešno gomilati zemaljska blaga i kako bogataši nikada neće stići na nebo, da treba “rasprodati sve svoje i podeliti siromasima”, ovde dobijamo veoma dobar opis jevrejske verzije večnog blaženstva i onoga što za njih nebesa zaista jesu kao i koncepcije novog Jerusalima, koji je očigledno njihova ideja raja. 93

U 21. glavi Otkrovenja, nalazi se opis grada. To je grad i po. Dužina mu je dvanaest hiljada stadija, a ista tolika mu je i širina. A i visina mu je, kažu, ista, dakle, dvanaest hiljada stadija. U enciklopediji sam pronašao da je stadij jednaka dužini od 1/8 milje. Znači, ovaj novi Jerusalim bio bi kvadrat sa stranicama od po 1500 milja, a tolika bi mu bila i visina, ako uopšte to možete i da zamislite. Zid je visok 144 lakta. Jedan lakat je 18 inča, što dakle visinu zida utvrđuje na 216 stopa. Međutim, upravo nam je rečeno da je grad 1500 milja visok. Ne tražite od mene da vam objasnim ovu nedoslednost. To su pisali Jevreji a ne ja. Kako god bilo, zid je od jaspisa a grad od zlata “sličnog staklu čistome”. Imamo zatim detaljni opis temelja zida, od kojih se svaki sastojao od dragih kamenova. Prvi temelj bio je od jaspisa, drugi od safira, treći od halkidona, četvrti od smaragda, i tako dalje. Dvanaest vrata – dvanaest bisera. I gradski trg je od čistog zlata “kao providno staklo”. Kao što nesumnjivo znate, Jevreji uvek polude kada vide zlato i dobiju neukrotivu želju da polože svoje ruke na ovo zlato i drago kamenje. Dakle, kada pišu o Svetom gradu, novom Jerusalimu, on mora da bude miljenče, pun zlata po ulicama, sa smaragdima, dijamantima i dragim kamenjem u temeljima, a biserima na vratima. Ovo je zaista jedna tako raskalašna ekstravagancija, da bi naterala svakog holivudskog scenaristu da pozeleni od ljubomore. Ali, sećate li se Besjede na gori? Kaže vam se da prodate sve što imate i “podate siromašnima”. Još jedna izuzetna karakteritika Otkrovenja je stalno podsećanje na osvetu i užas; bol i patnje, agoniju, izgleda da je baš svako poglavlje pretrpano osvetom Božijom, koja se neprekidno obrušava na nas, jadna i mnogo napaćena bića na zemlji. Svi smo svesni koliko se ljudi pobije svakog časa na ekranima jevrejske televizije, ali agonija i patnje ljudi koji su pobijeni u Otkrovenju je ipak nešto drugo. Ko god ima sadističkih sklonosti, uživaće čitajući Otkrovenje. Imamo toliko ovakvih “blagih vesti” i “dobrih vesti” širom celog Otkrovenja, da je teško odlučiti se odakle da se počne. Nećemo ih sve prikazati, već ćemo dati samo nekoliko primera sadizma koji se obrušava na nas, jadna stvorenja, i nanosi nam beskrajnu patnju. U 8. glavi imamo, na primer, sedam anđela koji lome sedam pečata i trube u sedam truba. Kada je prvi anđeo zatrubio “nasta grad i oganj, pomiješani sa krvlju i to bi bačeno na zemlju; i trećina zemlje izgore, i trećina drveća izgore”. Zatim je zatrubio drugi anđeo i “kao velika gora ognjem zapaljena bi bačena u more; i trećina mora posta krv”. Naravno, trećina živih stvorenja u moru je izginulo, a trećina brodova je propala. I tako, u istom smislu, idu 3., 4., 5., 6., i 7. anđeo i svaki zatrubi u svoju trubu i izazove neku veliku katastrofu nama, jadnim stanovnicima zemlje. Onda, u sledećoj glavi imamo one grozne skakvce koje smo već opisali, koji nam čine ovo: “I dade im se ne da ih ubijaju, nego da ih muče pet mjeseci; i mučenje njihovo bijaše kao mučenje od skorpije kad ujede čoveka. I u te dane tražiće ljudi smrt. I neće je naći; i poželjeće da umru, i smrt će od njih bježati”. Ovde opet imamo jevrejsku opsesiju da muče svoje neprijatlje i da im uskraćuju milost umiranja, kako bi mogli što duže da ih muče. Posle ovoga imamo katastrofe i mučenja, koja smenjuju jedno drugo, a sav taj užas pada po takozvanim “grešnicima”, sve dok ne pomislite da više nema preostalih ljudi koji bi mogli biti mučeni i ubijani. Ali, grešite, u svakom poglavlju pada nova žetva mučenih, unakaženih, ubijenih i zlostavljanih. Dolazimo konačno do glava 15 i 16, gde imamo sedam anđela sa sedam čaša “gnjeva Božijeg”. Evo šta se događa kada iz svih čaša izliju gnev na zemlju. Kada je prvi anđeo izlio čašu na zemlju, “nastadoše rane zle i ljute na ljudima koji imaju žig zveri”. Kada je drugi anđeo izlio svoju čašu na more, “ono postade krv kao kod ubijenoga, i sve živo uginu u moru”. Pošto su zemlja i more bili zbrinuti, treći anđeo morao je da pronađe novu metu za svoju smrtonosnu čašu. Gnev je izručio na reke i izvore vode, “i postade krv”. Kakva krvava, idiotska svinjarija!

94

Gde bi sada četvrti anđeo mogao da izlije svoju čašu? Pa, izlio ju je nasumice i, “dano mu bi da žeže ljude ognjem. I sagorevahu ljudi od velike žege i huliše na ime Boga”. Pitate li se zašto su ga psovali umesto da ga vole? Peti anđeo izlio je svoju čašu na presto zveri. “I carstvo njezino posta mračno; i grizli su jezike svoje od bola”. Ovo su očigledno nesrećna ljudska bića kad grizu sopstvene jezike od bola. Šesti anđeo izlio je svoju čašu na veliku reku Eufrat, te je ona presušila, a tri nečista duha su izašla iz usta lažnog proroka, iz usta aždaje i iz usta zveri. Ovi duhovi su izgleda smišljali neku prljavštinu, pored toga što su se očigledno spremali da se okupe i bore protiv velikog i svemogućeg Boga na mestu zvanom Armagedon. Sedmi anđeo je izlio svoju čašu u vazduh. Ovo je očigledno izazvalo mnogo grmljavine i sevanja munja i velike zemljotrese. A veliki grad (misli se na Vavilon) se tako podelio na tri dela. I svaki deo kao carstvo iščezne, “i gore se ne pronađoše”. To nije sve. Na ljude je pao grãd sa neba, težak otprilike po talant.” I huliše ljudi na Boga zbog zla od grãda, jer je veliko zlo njegovo.” No, posle svega što je bilo učinjeno, sedmi anđeo je snažnim glasom iz hrama nebeskog objavio: “Od prijestola govoreći: svrši se.” Bogu hvala na malim milostima. Ovo, ni u kom slučaju, nije kraj bizarnih i besmislenih mučenja i tortura koje su primenjene na bespomoćne stanovnike zemlje. Imamo i rečenice poput ove: “I ko se ne nađe zapisan u knjizi života bačen bi u jezero ognjeno”. Pominje se zatim i grupa grešnika. Kaže se šta će im se dogoditi: “I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.” Ubiti ih ponovo! A ima još: “I od ova tri zla pogibe trećina ljudi, od ognja i od dima i od sumpora što izlažaše iz usta njihovijeh”. Ima, dakle, ovde još mnogo jezivih krvavih, grotesknih detalja, ali mislim da smo ih izneli dovoljno. Nisam našao ništa uzvišeno u celoj ovoj žalosnoj, divljoj, umobolnoj zbrci. Svakako da ovo nije štivo koje bih čitao svojim unucima i prljao im umove – sve ove ludačke nastranosti koje je izrodio um pokvarenih Jevreja. Niti nalazim da je išta tačno predskazano ili rečeno za budućnost koja je već trebalo da dođe. Cela stvar je uvrnuta i neshvatljiva gomila zverstava koja nam ne daje bilo kakvo racionalno predviđanje događaja koji će doći. Kao kad neko gleda u šolju od kafe. Može da kaže što god hoće. Mogu da citiraju ovu ili onu rečenicu, da kažu da ona znači ovo ili ono, da je sedmoglava aždaja ovaj događaj ili ona država, ili bilo šta drugo. U svakom slučaju, to je potpuno besmisleno i isto toliko relevantno kao i talog u šolji od kafe. Dakle, kada se pojave propovednici i kažu da imaju rešenje za značenje ovih stvari, oni vas zapravo lažu. Nemaju više informacija o tome nego vi ili ja. Šta sve to znači, zna samo Hrist, a on nam nije ostavio nikakvu knjigu šifara kojom bismo mogli da dešifrujemo ovu besmislenu i bizarnu kolekciju katastrofa. Na jednom mestu se kaže da će konačno vezati đavola i baciti ga u jamu bez dna, a da će Hrist vladati hiljadu godina sa odabranom grupom. Onda će, međutim, đavo opet da bude oslobođen, i ko zna šta će se posle dešavati. Od ove ideje o hiljadugodišnjem carstvu napravljena je velika stvar. Radio stanice, organizacije koje šalju pismene poruke i zovu se “Drugi dolazak”, sve vrste gorljivih propovednika, svi oni deklamuju o drugom dolasku Isua Hrista. Hrist kaže: “Doći ću brzo”. Apostoli su shvatili da će doći za njihovih života. Posle 2000 godina “verujući” još čekaju. Posle 80 generacija, priroda i dalje ide kao i milionima godina pre toga i kao što će ići još milione godina. Posle 80 generacija naivčine još uvek drže vreću i zabrinuti paralizovani čekaju. Sve ovo ima neutrališući i pogubni uticaj na prevarenog i zavedenog belog čoveka koji je na taj način hipnotisan, ukočen da ne deluje i da čeka drugi dolazak Hrista. Uostalom, ako verujete u svo ovo đubre, i ako je sve i onako predviđeno, i ako će da bude sve gore i gore, i ako đavo ima potpunu kontrolu, onda beli čovek i ne treba ništa da učini, već mu ostaje da prekrsti ruke, pusti sve da ide i da mirno čeka drugi dolazak Hrista. Krajnje je vreme da razotkrijemo ovo zagađivanje mozga Bele rase i vratimo se realnosti. Poslednje što nam treba je ideja o neizbežnoj katastrofi, beznađu i propasti. Umesto toga, potrebno 95

nam je da bistro razmišljamo, da iznova shvatimo vrednosti naše rase, da zbijemo redove i da ispoljimo zajedničku želju za borbom i opstankom.

96

POGLAVLJE BR. 15

Odlazak u raj: nemogući zadatak ili svi odlaze u pakao

V

ećina hrišćana živi u ubeđenju da je, samo ukoliko se veruje, odlazak u raj prilično izvestan. Većina propovednika i mnoge crkve će vam reći kako je prosto doći do “spasenja” i to sve za džabe! Jedino što treba da uradite je – samo da verujete – bar tako nam kažu. Međutim, ako pročitate zbrkane detalje, koji su razbacani po bibliji, brzo shvatate da nije sve baš tako jednostavno. U stvari, što više čitate bibliju pokušavajući da saznate kako ćete doći do “spasenja”, to postaje sve teže, sve zbrkanije, sve mutnije i sve komplikovanije. Štaviše, tu ima toliko nejasnih i kontradiktornih citiranja Isusovih reči u kojima se kaže da zbog toga i toga ne možete stići u raj, da, umesto da sve bude jednostavno, otkrivate da postoji mnogo protivrečnih uslova, da vam svi oni kažu da ne možete doći do spasenja i da ne možete stići u raj. Vremenom, kada ispitate i pronađete sve prepreke koje vam stoje na putu, shvatite da tamo jednostavno ne možete da stignete – što praktično znači da su svi određeni za pakao i večnu vatru. Očigledno, postoje samo dva mesta. Ako ne možete da stignete u raj, idete u pakao. To su te, navodno, “blage vesti” i “dobre vesti” koje je donelo hrišćanstvo. Hajde da sada ispitamo te različite prepreke koje nam stoje na putu. U Mat.7:21, Hrist kaže: “Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca mojega koji je nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom udesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikada vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.” Drugim rečima, uprkos vašeg truda, uprkos dobrih dela, uprkos vaše vernosti, Hrist kaže: možete ići u pakao. U Mat. 8:10 on kaže: “Zaista vam kažem: ni u raju ni u Izrailju tolike vjere ne nađoh. A kažem vam da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom, i Isakom, i Jakovom u Carstvu nebskome. A sinovi carstva biće izgnani u tamu najkrajnju; i ondje će biti plač i škrgut zuba...” Prilično zbrkano, ali ako “sinovi carstva” idu u pakao, možete biti sigurni da ni ostali ne idu u raj. Tek smo počeli, a već vidimo da se isključenja gomilaju i da svi potpadaju pod sledeće: većini ljudi je uskraćen odlazak u carstvo nebesko, pa su, naravno, stoga određeni, planirani i upućeni da idu u pakao. Nema srednjeg puta. Ali, hajdemo dalje. U Mat. 10:37 Hrist kaže: “Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan”. Možemo sasvim sigurno da tvrdimo da oni koji potpadaju pod ovu kategoriju izvesno neće otići u carstvo nebesko, pa dodajte ove nove milione na listu. I oni idu u pakao. Koliko je ljudi koje poznajete kategorički tvrdilo da više voli Hrista od oca, majke ili sina ili ćerke? Koliko ljudi poznajete koji su uzeli svoj krst i sledili Hrista, posebno zato što je do krstova teško doći i što je potpuno nejasno šta to morate da učinite da biste ga sledili? U Mat. 12:31, Hrist kaže: “Zato vam kažem: Svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako ko riječ protiv Sina čovečijega kaže, oprostiće mu se, a koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem”. Dakle, ako hulite protiv Duha Svetoga, ma šta to bilo, gotovi ste, nemate nikakvu šansu da dobijete oproštaj, da se iskupite i ni najmanju šansu za milost. Odatle idete pravo u pakao, bez obzira na sve i bez prava žalbe. U Mat. 12:36, on kaže: “A ja vam kažem, da će za svaku praznu riječ koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen”. Ako su ovakva pravila igre, svako će biti u stalnoj opasnosti, jer, ko zna, bilo koja reč koju kažete može biti ona zbog koje ćete biti osuđeni. Nije li to utešna misao? To je samo još jedna od “dobrih vesti” koju vam je donelo hrišćanstvo. 97

Nastavljamo sa Mat. 13:41. “Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plam i škrgut zuba”. Ovo je, naravno, prilično nejasno, ali nesumnjivo je da još jedna pošiljka prepuna jadnih duša putuje ka večnom ognju. Baš je jednostavno doći do raja, zar ne? Mi smo već naveli dovoljno kategorija da bi obuhvatili gotovo svako ljudsko biće. Ali, da nastavimo. U Mat. 15:4, Hrist kaže: “Jer Bog zapovjedi govoreći: Poštuj oca i mater; i koji ruži oca i mater smrću da umre”. Zabeležite još jedan greh koji će prekršioca osuditi na večni plamen. U Mat. 15:22, 23 i 24, ide sledeća priča: “I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika mu govoreći: Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo! A on joj ne odgovori ni riječi. I pristupivši učenici njegovi moljahu ga govoreći: Otpusti je, jer viče za nama. A on odgovarajući reče: Ja sam poslan izgubljenim ovcama doma Izrailjeva”. Ovde, dakle, očigledno imamo novi tok stvari. Vidimo da Hrist tvrdi da je poslat da donese spasenje samo domu Izrailjevom. To odmah otpisuje sve nas, Nejevreje. Imamo i dalje usložnjavanje situacije, jer nijedan Jevrejin ne veruje u Hrista, čime su i oni lišeni spasenja. Pa ko je onda ostao? Sve ovo izgleda veoma zbunjujuće, a nesumnjivo je da je tako i trebalo da bude, što se potvrđuje u Jevanđeljima po Jovanu, 4:22, u kome Isus govori ženi iz Samarije i kaže joj: “Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca”. Očigledno je da je ovo uputio Nejevrejima: spasenje je jevrejska stvar, a Nejevreji su toliko zbunjeni da ne znaju čemu se klanjaju. Sa ovim se svesrdno slažem. Ali, da mi nastavimo. Isus kaže svojim učenicima: “Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj, mene radi, naći će ga” (Mat. 16:24). Ovo je jedno od onih zbunjujućih dvosmislenih mesta, gde ne znate da li dolazite ili odlazite. U svakom slučaju, vi koji budete pokušali da sačuvate svoj život, izgubićete ga i očigledno nećete stići u raj. Produžavamo sa istim jevanđeljem, 18:3, u kome Hrist nastavlja da opominje i isključuje: “Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom”. Pa onda 18:6. “A koji sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku”. Iz ovoga možemo da izvučemo da treba da budemo ponizni, da ponovo postanemo prostodušni kao mala deca, i da zaboravimo sva iskustva i sve stavove koje smo stekli tokom godina zrelosti, jer se u protivnom nećemo kvalifikovati za ulazak u carstvo nebesko. I još, ko bude uvredio bilo koga od tih malih, biće mu bolje da stavi vodenički kamen oko vrata i udavi se. Evidentno, ni takvi ne mogu da očekuju da će ući u carstvo nebesko i osuđeni su na propast. I oni, takođe, idu u pakao. Otkrivamo da je sve teže i teže ući u carstvo nebesko. Lista onih koji tamo neće stići postaje sve veća, a u istom Jevanđelju, 18:34, Hrist kaže: “I razgnjevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima, dok ne vrati sve što mu je dugovao. Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrešenje njihova”. Dodajte ogromno mnoštvo onih koji nisu oprostili svojoj braći grehove. I oni će biti otpisani i “izručeni” mučiteljima, i naravno, takođe idu u pakao. Spisak raste, a prepreke se gomilaju. U Mat. 19:20 stoji: “Reče mu mladić: sve ovo sačuvah od mladosti svoje; šta mi još nedostaje?” Isus mu je odgovorio: “Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hodaj za mnom”. Zaista vam kažem da je teško bogatome ući u Carstvo nebesko. I opet vam kažem: Lakše je kamili kroz iglene uši nego li bogatome ući u Carstvo Božije”. Imamo znači dodatak isključenjima, koja sada rastu u skokovima, a to su ljudi koji poseduju “bogatstva”. U 19:25 nadalje se kaže: “A kada to čuše učenici, čuđahu se veoma govoreći: Ko se, dakle, može spasti?” Baš dobro pitanje. Isus im je ljubazno dao ovo dvosmisleno uveravanje: “Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće”. To je tipično. Ako ne možete da objasnite stvari na razuman i logičan način, samo kažete: “Pa, mi delujemo na polju magije, tu sve prolazi i ne mora da ima nikakvog smisla.”

98

Osude i prokletstva se nastavljaju, sa nama će se grubo našaliti i zateći nas u neprilici kada se najmanje budemo nadali. To nam se baca u lice, tako da uvek budemo nervozni i na ivici, nikad ne znajući kad će eksplozija da se dogodi. “Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli, i rasjeći će ga na pola, i daće mu udio sa licemjerima; onda će biti plač i škrgut zuba” (Mat. 24:50-51). Osveta i proklinjanje se postojano nastavljaju. “Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim”. “Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; “Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me. “Tada će mu odgovoriti oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti? “Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednom od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. “I ovi će otići u muku vječnu, a pravedniji u život vječni” (Mat. 25:41-46). Da li još uvek verujete da je to jednostavno i da je dovoljno “samo verovati”? Daleko od toga. Postaje sve komplikovanije a šanse da će bilo ko izbeći sve prepreke i zamke postavljene na putu do “nebeskog carstva” više nisu ni 100:1, nego 1000:1. A srednjeg puta nema. Svi koji ne idu u raj, idu u vatru pakla i večno prokletstvo. No, ima još mnogo, mnogo toga. U Markovom, Lukinom i Jovanovom jevanđelju ima puno ponavljanja, sa različitim ulepšavanjima i varijacijama koje od tuda potiču. Nećemo još puno obrađivati ovu temu. U Jevanđelju po Marku, 11:26, Hrist kaže: “Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša”. U jevanđelju po Luki, 6:24-25, on ponovo proganja te grozne bogataše i kaže: “Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utjehu svoju. Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti. Teško vama koji se smijete sada, jer ćete zaridati i zaplakati.” Moralna potka ovde treba da bude: ako stvari u svom životu držite pod kontrolom, treba da brinete u svakom slučaju, i stalno da brinete, brinete, brinete. Pred sobom treba da vidite samo propast i tamu. Ovo su, znate, ipak “dobre vesti”. Vaša nagrada čeka vas u životu posle smrti, a šansa da dobijete za nagradu večni oganj je 1000:1. Preskačemo ostatak Marka i Luke, a da ne bismo u potpunosti zanemarili Jovana, citiramo Jov. 3:3, gde Hrist kaže: “Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega”. A u Jov. 3:5 “Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može uči u carstvo Božije”. Dakle, evo ih opet, pakleni oganj i prokletstvo. Jadikovke, jecaji i škrgut zuba. Večno prokletstvo. Teško vama. Bolje da vam je vodenični kamen okačen oko vrata i da ste se bacili u ognjenu peć. Bićete bačeni u večnu tamu. Jevanđelja su u celini puna osuda i proklinjanja. To su te “dobre vesti” koje je Hrist doneo svetu. Spasenje, kojim vam propovednik maše pred očima, je, čak i prema njihovim pravilima, toliko besmisleno i toliko nedostižno, da niko, baš niko, neće moći da se ubroji među one koji idu u “carstvo nebesko”. Govoreći o raju, hajde da pogledamo kakvo bi to mesto trebalo da bude. Dok je pakao opisan najslikovitijim i najstrašnijim izrazima, opisi raja tek su ovlašni i, u najmanju ruku, da kažemo mutni. U Mat. 13:31, Hrist kaže: “Carstvo nebesko je kao zrno gorušičino koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim”. U 13:33: “Carstvo nebesko je kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok ne uskisne”. Da li vam ovo daje ikakvu sliku mesta za koje biste slomili vrat da stignete u njega? U sledećem odeljku nalazimo na još nekoliko trunčica i mrvica koje ne opisuju previše toga, ali to je najbolje što smo mogli da nađemo. U Mat. 13:44, Hrist kaže: “Još je Carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši, čovjek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade i kupi polje ono. Još je carstvo nebesko kao čovjek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe jedno mnogocjeno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga. Još je Carstvo nebesko kao 99

mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje. Tako će biti i na svršetku vijeka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih.” Da li vam ovo daje nekakvu sliku carstva nebeskog, ili ste još uvek zbunjeni prirodom “vaše nagrade u drugom životu?” Koliko ja mogu da vidim, ovo nam ne stvara sliku baš ni o čemu, već je to samo gomila dvosmislenosti i, najiskrenije, ja uopšte nisam tip koji bi želeo da ode u tako nebulozno i loše opisano mesto. Ali, za svaki slučaj, da ne biste pronašli poantu, da je alternativa prilično grozna, pedeseti stih sledi četrdeset deveti koji smo upravo citirali, a u njemu Hrist kaže: “I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba.” Možete li stići do raja? Ni u kom slučaju to nije verovatno, a posebno ne ako vam Hrist pomaže. Pošto je izložio svoje učenje i izrekao sve moguće samoubilačke savete radi uništenja onih koji prihvate njegovu veru, Hrist je zatim, navodno, organizovao kampanju za širenje ovih učenja po celom svetu. Smišljeno je oko sebe okupio 12 učenika, sve samih amatera, koji se pominju u 10. poglavlju jevanđelja po Mateju. Ovih 12 smetenih saučesnika, koji evidentno nisu bili previše pametni i koji izgleda nisu mogli da razumeju ono što je on govorio, Isus je odustao, zapovedivši im: “Na put neznabožaca (Nejevreja) ne idite, i u grad samarijanski ne ulazite. Nego idite najprije izgubljenim ovcama doma Izrailjeva!” (Mat. 10:5). Ovde imamo veoma kontradiktoran odeljak. Isus naređuje svojim učenicima da ne šire nova učenja među Samarićanima, odnosno Nejevrejima, već da ih daju isključivo Jevrejima. To je veoma čudno zbog toga što su baš Jevreji odbacili nova učenja, a Nejevreji ih prihvatili. Mislimo da je nesumnjivo bilo isplanirano onako kako se i dogodilo, ali ovako piše u Jevanđelju po Mateju 10: 5-6, dakle, da učenici ne šire veru među Nejevrejima ili Samarićanima, već samo među Jevrejima. U Mat. 10:21, on otvoreno predviđa kakve razorne posledice će imati njegova učenja, i kaže: “A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće djeca na roditelje i pobiće ih. I svi će vas mrziti zbog imena moga”. Kada pogledamo na sve pogubne ratove koji su se vodili u ime hrišćanstva, kakav je recimo Tridesetogodišnji rat (1618-1648), shvatamo šta je hteo da kaže svojim predviđanjem. Tokom tog rata, brat se zaista digao na brata, i predao ga smrti, pa je, štaviše, trećina Nemaca nestala u tom krvavom bratoubilačkom verskom ratu, a 5/6 svih kuća u zemlji bilo uništeno. Ovo ni u kom slučaju nije bio jedini rat koji se vodio u ime hrišćanstva. Širom Evrope brat se borio protiv brata, protestanti protiv katolika, beli ljudi su se međusobno osvetnički trebili, a sve u ime Hrista. Danas se ovo još uvek događa u Irskoj. Hrišćanstvo je u stvari vežba samouništenja. U svom tom poslu oko “verovanja” zanimljivo je jedno pitanje: Zašto bi neko bio prisiljavan da veruje u bilo šta? Ako niste slobodnom voljom uvereni u neku situaciju, zbog predočenih dokaza ili njihovog nedostatka, zbog čega bi neko na vama primenjivao torturu, osvetu i odmazdu? Zar to nije metod koji koriste tirani i razbojnici? Nisu li isti metod koristili komunisti? Ili prihvati komunizam ili ćemo te ubiti – to je bio zakon jevrejskog komunizma u Rusiji, Kini i drugde. Svako verovanje koje dođe pod pretnjom ili prinudom, u svakom slučaju je nečasno. To je “verovanje” na koje čovek može biti privremeno nateran, pod uticajem panike ili straha, ali ono nije ni racionalno ubeđenje, niti može biti iskrena vera. Pa ipak se, širom cele biblije, ovaj razbojnički metod pretnje, prinude i straha koristi kako bi se ljudi naterali da veruju: ili verujte u Hrista i sav taj hokus – pokus, ili idete u pakao kaže on, ili još bolje, kažu jevrejski pisci. Kakav umobolni poduhvat! U Mat. 10:34 on još kaže: “Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi”. U Mat. 12:25, Isus iznosi srž jevrejske tehnike za uništavanje nejevreja, kada kaže: “Svako carstvo koje se razdijeli samo u sebi, opustjeće; i svaki grad ili dom koji se razdjeli sam u sebi neće se održati”.

100

Vidimo da je u ranijim učenjima već rekao da je došao da deli, i deobu je napravio. Što su se ova opaka učenja više širila po Rimu i celom Rimskom carstvu, to su se snažnije razvijali dezintegracioni procesi i bujao ferment razaranja. Kada su se ova učenja proširila među rimskim građanima, koji su ih u svojoj dobrodušnoj naivnosti prihvatili, oni su postali zbunjeni, smeteni i podeljeni. Digli su ruke od čvrstog rasuđivanja koje su vekovima izgrađivali, i napustili zdrav razum. Izgubili su svaki osećaj odgovornosti prema porodici. Njihov patriotizam bio je potpuno podriven, a znamo da je sve ostalo istorija. Rimska imperija, otelotvorenje bele civilizacije, propala je i pretvorila se u ruševine.

101

POGLAVLJE BR. 16

Hristovo postojanje nije potkrepljeno istorijskim dokazima

U

prethodnom materijalu je sasvim dobro i van svake sumnje dokazano da je hrišćanstvo samoubilačka filozofija ili učenje. Ukoliko ga njegovi sledbenici ozbiljno shvate, ono će ih uništiti, a ukoliko ga cela rasa ili nacija prihvati i pokuša da pažljivo sledi učenja Besede sa gore, onda će se čitava nacija uništiti. Velika rimska nacija, najbolja civilziacija koju je Bela rasa dala u klasičnom razdoblju, u prvim vekovima nove ere prihvatila je hrišćanstvo sasvim ozbiljno i uništila sebe da se nikada više ne uzdigne. Odakle potiče hrišćanstvo? Ako čitamo jevrejsku bibliju, Stari zavet i Novi zavet, nećemo dobiti tačne odgovore. Činjenica je da hrišćanstvo jeste i da je bilo jevrejska tvorevina, smišljena, stvorena i promovisana od strane hijerahije jevrejske rase, nesumnjivo od samih mudraca iz Sanhedrina. To je, u stvari, jedno pokvareno učenje koje ima za cilj da rastroji i poremeti umove belih Nejevreja i da ih natera da napuste istinske odgovornosti zbog kojih ih je priroda stvorila. Ono je neprirodno i potpuno izopačeno ponašanje prema okruženju kojim nas je priroda snabdela. Pored toga što je uticaj hrišćanstva potpuno uništio Rimsko carstvo za nešto manje od dve stotine godina, ono i danas ima razoran uticaj koji kao senka visi nad poslovima i razmišljanjima Bele rase širom sveta. Zbog toga je važno da istražimo njegovo poreklo, uprkos činjenici da je mnogo dokaza namerno uništeno i da su mnoge prepreke postavljene na putu ka objektivnosti, uzimajući u obzir čak i dokaze koji još uvek postoje. Svako ko preispita svoja razmišljanja i pogleda dokaze, otkriće da je poreklo hrišćanstva sasvim različito od onoga u šta bi današnji crkveni oci želeli da nas nateraju da verujemo. No, hajde da uzmemo zdravo za gotovo šta nam danas govore crkveni oci i “sveta” biblija. Prva stranica Novog zaveta, Jevanđelje po Mateju 1, otkriva sasvim jasno da je Isus bio Jevrejin i prati genealogiju koja vodi još od Avrama preko Davida i Josifa do Hrista. Na drugom mestu daje se genealogija Marije i jasno nam se stavlja do znanja da je i ona, takođe, Jevrejka. Ovde se, odmah, otkriva prva zaslepljujuća kontradiktornost. Naime, ako je Isus bio sin Božiji, kako je mogao da bude sin Josifov? Bilo kako bilo, pogledajmo sada Isusove učenike. Otkrićemo da je Matej, koji je tobože napisao prvu knjigu Novog zaveta, bio znan i kao Levi, sin Altejev, i da je poput mnogih drugih Jevreja, bio sakupljač poreza u Kapternaumu. Otkrićemo i da je apostol Marko, koji je napisao drugo jevanđelje, zvan još i Jovan Marko, sin Marijin, u čijoj su se kući u Jerusalimu okupljali prvi hrišćani, bio rođak Varvarin. Otkrićemo, pre svega, da je i Marko bio Jevrejin. Dolazimo onda do svetog Luke, koji je najverovatnije bio jedini Nejevrejin u grupi od njih dvanaest. Istoričari smatraju da je bio Nejevrejin, lekar. On je, međutim, bio potpuno pod uticajem Pavla, koji je bio prozelitski Jevrejin. Veći deo života proveo je kao učenik putujući po svetu u društvu Pavla, Jevrejina. Dolazimo zatim do apostola Jovana i saznajemo da je i on bio Jevrejin, kao i njegova braća Petar i Jakov. Na kraju tu je i apostol Pavle, koji je promenio svoje pravo ime Saul (Savle). Rođen je u Tarzisu od jevrejskih roditelja i bio je striktno odgajan u jevrejskoj farisejskoj tradiciji toga doba. Pavlu se pripisuje autorstvo 14 od 27 knjiga Novog zaveta. Dakle, on sam je napisao više od pola Novog zaveta. I tako se to nastavlja. Od 12 učenika koje je Hrist navodno imao, svi su bili Jevreji, sa mogućim izuzetkom Luke, a kao što smo već rekli, on je bio pod potpunim uticajem Pavla. Malo je više od prolazne zanimljivosti činjenica da su, prema samom Novom zavetu, pisci, propovednici i apostoli “Novog učenja”, kao i sam tobožnji osnivač, svi Jevreji, sa veoma malo izuzetaka. Više je od prolazne zanimljivosti i to što sami Jevreji nikada nisu prihvatili ovo potpuno samoubilačko učenje, ali su bili veoma aktivni u nametanju te vere Beloj rasi uopšte, a posebno velikoj rimskoj naciji. 102

Ne sumnjamo da su ovi jevrejski likovi bili fanatično aktivni u promovisanju ovog novog, samoubilačkog, hrišćanskog učenja, niti sumnjamo da su im, ne stotine, već hiljade jevrejskih pomagača bili “skrivena ruka” koja je pomagala širenje ovog učenja među Rimljanima i Nejevrejima Rimskog carstva. Postoji, međutim, ozbiljna sumnja u postojanje takvog lika kakav je bio Isus Hristos. Ima mnogo ubedljivih dokaza da on nikada nije ni živeo, već da je bio plod jevrejskih izmišljotina. Početak hrišćanske ere zatiče Rim gotovo na vrhuncu civilizacije. Ta civlizacija nije imala takmaca u poznatom svetu i uspela je da nametne dugotrajan mir. Da budemo precizniji, Pax Romana (Rimski mir) trajao je otprilike 200 godina, počevši od vladavine Cezara Avgusta. U Rimu je obrazovanje bilo razvijeno, bilo je mnogo velikih pisaca, naučnika, istoričara, skulptora i slikara, da i ne pominjemo izuzetne filozofe i predavače. Izuzetno je neobično što, uprkos velikoj gunguli i fanfarama koje su tobože objavljivale Hristovo rođenje, kao i njegovo raspeće (prema bibliji), ne možemo da nađemo nijednog istoričara ili pisca iz tog vremena koji je makar i pomenuo te događaje u svojim radovima. Ne računajući izmišljene biblijske spise, nijedan rimski istoričar, nijedan rimski pisac, ni jedan rimski dramatičar nije za sobom ostavio ni najmanji nagoveštaj da je bio svestan činjenice da je navodno najveći od najvećih postojao u njihovoj sredini, što tvrde najveća od novih jevanđelja. I dok je Cezar za sobom ostavio ogromne pisane radove, koji još uvek postoje, tako da ih mogu proučavati srednjoškolci, sam Hrist, koji je tobože imao najveću poruku za potomstvo koju je svet ikada čuo, nije ostavio ni komadić papira na kome je napisana makar i jedna jedina reč. Ovo priznaje čak i biblija, ukazujući da je samo jedanput nešto pisao po pesku. Mi danas možemo da proučavamo Ciceronove velike govore i spise. Za sobom je ostavio preko 800 pisama koja se izučavaju. Možemo da učimo iz čitavih tomova koje je napisao Marko Aurelije, možemo da čitamo dela Aristotela, Platona i mnogih drugih koji su bili savremenici početka hrišćanske ere, ili joj čak prethode. Ali je čudno da ne postoji nijedna jedina napisana reč koja bi se mogla pripisati samom Isusu Hristu. Dalje, Grci i Rimljani toga doba već su imali visoko razvijenu umetnost skulpture. Možemo naći poprsja Cicerona, Cezara, Marka Aurelija i bezbroj drugih značajnih i manje značajnih Grka i Rimljana, ali izgleda da nikome nije bilo važno da izvaja skulpturu sa likom Isusa Hrista. Razlog je nesumnjivo taj što nije bilo nikoga ko bi bio model. Bilo je mnoštvo talentovanih vajara i slikara u to vreme, pa ipak, što je veoma čudno, niko od njih nije imao vremena ili interesovanja da uradi portret ovog, tobože, najvećeg od svih učitelja, koji je čak proglašen i Sinom Božjim što je sišao na zemlju. Nikada nije urađena nijedna slika onoga koji je, kako nam se kaže, okupio velike mase oko sebe i izazvao veliku zabrinutost i strah čak i kod samog cara Judeje, Iroda. Sve je to vrlo, vrlo čudno, jer je, kako biblija tvrdi, rođenje Isusovo bilo propraćeno velikim fanfarama i objavama. Anđeli su obznanili njegovo rođenje. Jedna izuzetno sjajna zvezda ukazala je na mesto njegovog rođenja. U Mat. 2:3 kaže se: “Kada to ču car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim sa njim”. Iz ovoga teško da možemo da zaključimo da niko nije bio svestan činjenice da je rođen car Jevreja, Mesija, jer nam je u prethodnom stihu saopšteno da su mudraci došli kod Iroda i rekli mu: “Gde je car judejski koji se rodi? Jer vidjesmo njegovu zvijezdu na Istoku i dođosmo da mu se poklonimo”. Očigledno, dakle, da je događaj obasjala sjajna zvezda sa neba. U svakom slučaju, car Irod je, kaže u Mat. 3, bio toliko zabrinut da je posalo mudrace u Vitlejem kako bi našli to dete i doveli mu ga da bi ga on, naravno, pogubio. Priča se odvija dalje, tako da saznajemo da je Josif čuo za ovo te je pokupio ženu, dete i magarca i sa njima noću tiho pobegao za Egipat. Kada je Irod shvatio da je izigran, “razgnjevi se veoma i posla te pogubi svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže”. Car je zaista učinio drastično delo pobivši svu decu mlađu od dve godine. Ponovo moramo da kažemo da je nemoguće da je Isusovo rođenje prošlo u tišini, neobjavljeno i nerazglašeno, sudeći prema biblijskoj priči. Međutim, krajnje je neobično da ovaj Irodov čin, kao drastično zločinačko delo, nije zabeležen u istorijskim spisima ni jednog od brojnih pisaca toga doba. Sve što imamo su tvrdnje pisaca Novog zaveta. Štaviše, ko god da je napisao Novi zavet, izneo je mnoštvo tvrdnji koje se ne slažu sa činjenicama, od kojih nam jedna bode oči, a tiče se cara Iroda. Naime, istorija 103

nam kaže da je 1. godine n.e., kada je Hrist navodno rođen, Irod već četiri godine bio mrtav. Teško da je mogao da bude uznemiren i razgnevljen nečijim rođenjem u prvoj godini nove ere. Nadalje, postoje jaki dokazi da Mateja, Marko, Luka i Jovan nikada nisu pisali poglavlja koja im se pripisuju. Istorijski dokazi otkrivaju da su spisi nastali mnogo kasnije, i da ih je 30 do 50 godina kasnije napisala osoba ili osobe do danas nepoznate. Sem toga, kada uporedimo prve četiri knjige jevanđelja, koje bi trebalo da pričaju, manje više istu priču, nalazimo da su one kontradiktorne jedna drugoj u toliko mnogo detalja, da ih čovek prilikom čitanja odmah uočava. Nemam ni vremena ni prostora a ni sklonosti da se bavim svim tim detaljima. Isuviše su brojni. Ne smatram da je mnogo važno pitanje da li je zaista postojao jevrejski lik po imenu Isus Hrist, koji je doveo do stvaranja nove religije nametnute Beloj rasi radi njenog uništenja. Poanta je, u svakom slučaju, da su Jevreji kolektivno stvorili i raširili ovo novo učenje među Belom rasom i da je ono uništilo rimsku civilizaciju. Postoje, međutim, ubedljivi dokazi da su ove ideje nastale pre hrišćanske ere i da ih nije izneo Hrist, nego jedna jevrejska sekta sa obala Mrtvog mora, pod imenom Eseni. Oni su razvili ideje, sadržane u Besedi na gori, koje su pripisane Hristu. Ne samo da su razvili iste ideje koje se pojavljuju u jevanđeljima po Mateju, Marku, Luki i Jovanu, već su i izrazi, frazeologija i rečenice bile iste, iako su prethodili vremenu navodne Besede na gori od 50 do 150 godina. Eseni su bili jevrejska religijska grupa koja je postojala u periodu od 1. veka p.n.e. do 1. veka n.e. Važne izvore o njihovim spisima nailazimo kod istoričara Josifa Flavija i Filona Aleksandrijskog. Pominju ih i razni drugi rimski i grčki pisci toga doba, u čijim delima se prilično detaljno iznose njihova religijska učenja. Međutim, u poslednjih dvadeset godina hiljade svitaka sa Mrtvog mora, od kojih su mnoge napisali sami Eseni, daju nam priliku da dobro upoznamo njihova religijska učenja, ali pre svega otkrivaju činjenicu da su ona prethodila Besedi sa gore, i to reč po reč, tako da takozvana “nova” učenja, koja su se tobože pojavila sa neba 1. godine nove ere i proizvedena od 30. do 33. godine, nisu ni originalna niti nova. Dakle, saznajemo da su Eseni bili poznati po svojoj komunističkoj zajednici, svojoj izuzetnoj pobožnosti, moralnoj strogosti i praktikovanju celibata. Sva zemaljska dobra koja su posedovali bila su zajednička, a na privatnu svojinu su gledali kao na zlo koje ih može udaljiti od pobožnosti. Bavili su se poljoprivredom i ručnim radovima, smatrajući ih manje grešnima od drugih. Krštavali su se, i ova praksa prethodi hrišćanskoj eri bar nekih sto godina. Dakle, hrišćanskim apostolima teško da se može pripisati zasluga uvođenja rituala krštenja, kao što se tvrdi. Običan čitalac bi se mogao upitati zbog čega nam nije govoreno više o Esenima ako su oni pre svih ispovedali hrišćanstvo? Postoje dva dobra, razorna odgovora. Budući da su hrišćanski oci bili sasvim svesni esenskih učenja i spisa, preduzeli su sve potrebne mere da te spise unište i potpuno povuku iz opticaja. Razlog što nisu želeli da se zna za njihovo prisustvo je taj što bi to podrilo dogmu da je Hrist bio začetnik novog učenja. Bilo bi nemoguće tvrditi da je ovo novo otkrovenje poslao sam Bog, kroz uzvike hosana i pevanje anđela. Jevreji, sa druge strane, nisu želeli da otkriju postojanje Esena zato što su hteli da sakriju vezu Jevreja sa novim religijskim učenjem koje je trebalo da nametnu Nejevrejima. Otišli su toliko daleko da je to učenje bilo naizgled neprijateljsko prema njima. Pre nego što nastavim sa veoma zanimljivim spisima sa Mrtvog mora, koji mnogo toga otkrivaju, moram da se zadržim na jednoj stvari. Naime, stalno se govori da su prvobitni spisi, na osnovu kojih je nastao Novi zavet, bili prevedeni sa “originalnog grčkog”. Pošto Novi zavet stalno ponavlja da je Pavle govorio svom stadu na hebrejskom, da je Isus govorio na hebrejskom, da su apostoli bili Jevreji, zašto su onda spisi bili na grčkom? Istorijske činjenice dovode do sledećeg: jevrejska hijerarhija, a nesumnjivo i cela svetska zavera, bila je dobro usaglašena i imala je mnoge članove i saradnike. Spisi uopšte nisu nastali u Hristovo vreme, već je pokretu napravljena velika promocija trudom cele jevrejske nacije. Iako su organizovali širenje ideja, one su se u pisanom obliku pojavile znatno posle perioda između 30. i 33. godine n.e., kada se Hrist navodno pojavio sa zamamnom religijom i “novim” otkrovenjima. S vremena na vreme su revidirani, ne samo prilikom prvobitnog formulisanja i sastavljanja, već su 104

vekovima menjani kako bi iznova bili što efektnija i ubedljivija propaganda. Nastavićemo sada sa Esenima da otkrijemo ko su oni bili i zašto su se baš na njihova učenja bacili Jevreji i pretočili ih u čist otrovni napitak kojim su onda hranili Nejevreje. Spisi sa Mrtvog mora su veoma brojni i otkrivaju više nego što današnja jevrejska štampa želi da nam kaže. Oni govore o životu i učenju Esena. Jedna od najvažnijih stvari koje iz spisa saznajemo jeste da su Eseni nestali sa lica zemlje posle otprilike dve stotine godina postojanja. To se dogodilo negde oko 100. godine n.e. Nepotrebno je reći da su oni bili samo mala sekta među jevrejskim plemenima i kao takvi nisu bili deo jevrejske zavere. Iako su bili izvan glavnih tokova jevrejskih aktivnosti, ovi su svejedno zapazili da takva učenja mogu da razore i unište narod. Jevreji su, tražeći način da unište rimsku državu, koja je 70. godina p.n.e. razorila Jerusalim do temelja, odlično uvideli kakva su to učenja i odlučili su da ih ubace među Rimljane. Esenizam je zaista bio revolucionarno nova forma društvenog poretka, jedno idealno zadružno opšte dobro u minijaturi. Umesto Mesije, esenski ideal bio je “učitelj pravednosti”. Oni su uspostavili novu zadružnu bratsku zajednicu i bili su prvo religijsko društvo koje je uvelo i primenjivalo obrede krštenja i pričešća. Možda je još važnije što su bili prva grupa koja je osudila i ukinula vekovnu instituciju ljudskog ropstva. Dalje, “učitelj pravednosti”, koga su Eseni razglasili, možda nije bio prvi pacifista u istoriji, ali je sigurno bio prvi čija bi učenja, ako bi bila opšte prihvaćena i primenjena, uz sveobuhvatne praktične mere, ukinula rat. To je, naravno, za Jevreje bila divna religija da je podmetnu Rimljanima, pošto bi ih ona pretvorila u pokorne pacifiste kojima bi ubrzo mogli da dominiraju. I tako su i učinili. Eseni su živeli u oblasti Kumran, u blizini Mrtvog mora, i prema Filonu, tadašnjem jevrejskom filosofu, “esensko bratstvo” nije dozvoljavalo proizvodnju bilo kakvog oružja, niti je dozvoljavalo da u njenoj zajednici borave ljudi koji su pravili strele, koplja, mačeve ili bilo kakve ratne mašine, niti ljudi vojničkog poziva, makar i u mirovnoj misiji, jer se ona lako mogla izroditi u nesreću.” O Esenima nam pored Filona mnogo toga govore i Josif Flavije i Plinije, istoričari i savremenici esenskog pokreta. Kao što smo već pomenuli, mnogo toga je proizašlo iz proučavanja spisa sa Mrtvog mora. Najvažnija je sledeća činjenica: verovanja, učenja i obredi pripisani Isusu Hristu, iako nisu potpuno identični u svim elementima sa esenskom školom, bili su bliži pogledima Esena, nego pogledima biskupa ekumenskog koncila koji je u Nikeji odredio osnove vere ortodoksnog hrišćanstva. Dolazimo dakle, do očiglednog zaključka: hrišćanska verovanja i doktrine, koje je navodno postavio Hrist u Besjedi na gori, uopšte ne potiču iz njegovog vremena, već su nastala najmanje 100 godina ranije u jevrejskoj sekti Esena, koja je boravila u blizini Mrtvog mora; sanhedrinski mudraci shvatili su da su ovakva učenja samoubilačka i smrtonosna; zatim su preuzeli ovu doktrinu, preradili je i doterali do delatne veroispovesti; na kraju su je Jevreji, energično i uz veliku propagandu (u kojoj su pravi majstori), promovisali i širili među Rimljanima. Spisi, kojima je ovo verovanje zabeleženo i koje se zove Novi zavet, postepeno su prepravljani tokom sledećih nekoliko vekova. Sastavili su ih ljudi, nama danas nepoznati, ali nesumnjivo jevrejskog porekla. Da bi tim spisima dali mistični i sa neba poslan božanski karakter, izmislili su ličnost Isusa Hrista, i tvrdili da je on bio sin Božiji. Položivši temelje za ovu novu crkvu, konsolidovali su nastalu moć na Saboru u Nikeji, gde je nova crkva učvršćena, a vera formalizovana i službeno posvećena. Tako je, ukratko, lansirana nova crkva i nova religija “Isusa Hrista” stvorena ni iz čega. Nijedan jedini trag o ličnosti Isusvoj ne može da se pronađe u autentičnoj istoriji. Pa ipak, ova obmana sa Isusom Hristom, sinom Božijim – ova ideja, sa svim svojim samoubilačkim doktrinama, uspela je vrlo brzo da veliko Rimsko carstvo i veliku belu civilizaciju pretvori u ruševine. Nikada više Bela rasa nije uspela da se oslobodi jevrejske kontrole. Nikada više beli čovek nije uspeo da povrati upravljanje svojim mišljenjem, svojom verom, svojim finansijama, svojom vlašću. Do dana današnjeg, bela rasa nije povratila kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Nepromenljivi cilj naše nove religije, kreativizma i kreativističke crkve jeste da beli čovek povrati bezuslovnu kontrolu nad sopstvenom sudbinom i sopstvenom budućnošću.

105

Da bismo to postigli, pre svega moramo da ispravimo razmišljanje belog čoveka. Ova knjiga se time bavi.

106

POGLAVLJE BR. 17

Pogled izbliza na judeo-hrišćansku podvalu

I

spitali smo Stari zavet i došli do zaključka da je on u osnovi, zbirka prljavih priča o prljavim, ratnohuškačkim Jevrejima, kao što su Avram, Juda, David, Solomon i mnogi drugi. Pažljivo smo proučili i Novi zavet i došli do zaključka da je i njega pisala bulumenta Jevreja. I dok je Stari zavet korišćen kao okupljajuće verovanje radi ujedinjenja jevrejske rase, otkrivamo da je Novi zavet činio upravo suprotno za Belu rasu. On je bio osmišljen da zbuni, smete, podeli i dezintegriše Belu rasu, zatrpavši je sa toliko trabunjanja i loših saveta da je na kraju ostala ogoljena i bez odbrane pred razbojničkim Jevrejima. U ovom poglavlju želim da podrobnije ispitam judeo – hrišćansku podvalu i ukažem na nju kako u Starom tako u Novom zavetu, pošto ove dve knjige zajedno sačinjavaju bibliju belog čoveka. Biblija je osnova njegove religije, zvane hrišćanstvo i predstavlja pravu katastrofu za belog čoveka poslednjih 2000 godina njegove istorije. Poslednja stvar koja je Beloj rasi neophodna radi opstanka jeste zbirka loših saveta. Međutim, upravo to hrišćanska religija daje belom čoveku mnoštvo potpuno loših i samoubilačkih saveta – saveta koji će, ukoliko se slede, sasvim sigurno uništiti one koji ih prigrle. Hrišćanstvo prezire činjenice, prezire dokaze i rezonovanje. Ono prezire misleće ljude. Želi samo “verujuće” ovce. Ono vidi naivne budale. Kaže se da je Hrist rekao: “Dok ne postanete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko”. Ono želi da svakoga svede na jednostavni status deteta, gde će ga lako obmanuti i naterati da poveruje u bilo šta. Ono želi da Belu rasu, koja je kreativna, produktivna, herojska i energična, svede na nivo krotkih, pokornih budala kojima se lako manipuliše, koje se lako kontrolišu i još lakše porobljavaju. Hrišćanstvo je perfidna mentalna klopka. Ono otima umove, čak i inteligentnih ljudi. Kada jednom pod svoju kontrolu stavi većinu, pribegava i sili, ukoliko je potrebno, kako bi slomilo i uništilo one koji još uvek insistiraju na razmišljanju sopstvenom glavom. Kada je 1632. godine, veliki naučnik Galilej izneo logične dokaze koji su pokazivali da se Zemlja okreće oko Sunca i da je i samo Sunce delić ogromnog međuzvezdanog sistema, hrišćanska crkva se smesta podigla kako bi zaustavila ovaj napredak u naučnom mišljenju. Sledeće godine, Galileju je bilo naređeno da dođe u Rim, gde ga je ispitivala Inkvizicija. Bio je ponižen i nateran da, klečeći pred velikom skupštinom, opovrgne svoja otkrića. Ovo je samo jedan od hiljada slučajeva u kojima je hrišćanska religija upotrebila silu i teror kako bi umrtvila i paralizovala umove mislećih ljudi. Hrišćanstvo počiva na lažima. Ono je izgradilo čitavu mrežu laži, koje se nastavljaju jedna na drugu. Jedna laž smenjuje drugu, u beskrajnom lancu, sve dok običan čovek ne postane toliko zbunjen i smeten masivnošću svega toga da, psihički zastrašen, prihvati ceo vagon laži kao Božiju nepromenljivu istinu. Evo jedne od prvih i najočiglednijih laži – koju može da prozre čak i dete – a to je da je svaka reč u bibliji nezamenljiva reč božija, zapisana baš onako kako je Bog rekao i da ni slovce nije bilo promenjeno. Čak i najprostodušnijim ljudima očigledno je da se biblija stalno i uvek iznova menjala. Tako, na primer, imamo Vulgatu, izdanje biblije za katolike, verziju kralja Džemsa za hrišćane “fundamentaliste”, redigovanu standardnu verziju za modernije hrišćane, a baš pre nekoliko dana u knjižari sam kupo Novu englesku bibliju koja sve druge gura u zapećak i biblijske tekstove donosi kao “mnogo čitljiviju prozu”. U enciklopediji sam pronašao da je biblija bila prevedena sa grčkog na latinski, sa latinskog na engleski, nemački i gomilu drugih jezika. Iz koje god verzije da su potekli ovi prevodi, oni su potpuno zavisili od ideja i interpretacija prevodilaca. Štaviše, enciklopedija nam kaže da je biblija u poslednjih 1000 godina svog postojanja pretrpela više od 100.000 promena, ali brže-bolje apologetski dodaje da su svega pet posto tih promena bile “značajne”. Meni se čini da je značajna bilo kakva promena “nezamenljivih reči Božijih”, a da 100.000 izmena na svet donosi neku sasvim novu zverku, najblaže rečeno. Čak i da prihvatimo cifru od 5%, to još uvek znači da je 5000 bitnih promena učinjeno na 1000 stranica biblije. To, dakle, iznosi 95 takozvanih “nebitnih” i pet značajnih promena po stranici. Nije 107

potrebno mnogo mozga da bi se zaključilo kako je biblija bila trajno i značajno menjana, a da je tvrdnja kako je ona tobože neizmenjena reč Božija samo jedna velika laž u celom lancu laži koji iza nje sledi. I sama biblija puna je kontradikcija i nedoslednosti, pri čemu se čak i pojedini njeni delovi suprotstavljaju jedan drugome. Drugim rečima, biblija se suprotstavlja samoj sebi i od sebe pravi lažova. I ne samo to, cela priča je toliko nelogična i nemoguća, da mi je još kao tinejdžeru probudila u glavi gomilu zbunjujućih pitanja. Jedno od prvih bilo je: Zašto veliki broj ljudi, koji je predobri i pun ljubavi Bog uz toliko pažnje i ljubavi stvorio, na kraju odlazi u pakao? To je još uvek dobro pitanje, osnovno i fundamentalno i nijedan propovednik, koliko god se trudio i makoliko napora uložio, nije uspeo da na njega odgovori. Kada ispitamo strukturu cele priče, onako kako je postavljena u Starom zavetu, doći ćemo do sledećeg, ukoliko smo dovoljno naivni da poverujemo jevrejskim autorima koji su ovaj spis načinili: U početku sve beše pusto i Bog je očigledno plutao po toj praznini, nemajući šta da radi, nemajući o čemu da misli i nemajući šta da vidi (nije bilo svetlosti). Pošto je tako bio u stanju prividne smrti milijardama i milijardama godina, iznenada, pre nekih 6000 godina, došao je na ideju da stvori nebo i zemlju. Ne kaže se da je stvorio i pakao, ali očigledno da je to morao da učini u isto vreme, sa idejom da nekoga u budućnosti tamo i stavi. Pošto je to mesto u koje je većina ljudi predodređena da stigne, mora da je napravio jedan izuzetno veliki pakao. Kako bilo da bilo, šestoga dana stvorio je čoveka po sopstvenom liku, blagoslovio ga i stavio u Edenski vrt. Stičemo utisak da je prvobitna Božja namera bila da čovek zauvek ostane da živi u Edenskom vrtu. Međutim, dogodila se čudna stvar. Adam i Eva nisu proveli u ovom vrtu ni ceo jedan dan, a već su bili namamljeni u zamku da pojedu zabranjeno voće. Zašto je na prvom mestu, drvo bilo tamo, zašto je, zatim, zločin jesti njegove plodove, zašto je Gospod postavio tamo zmiju, koja će ih ohrabriti i ubediti da pojedu to voće i konačno, zašto dobri gospod Bog nije Adamu i Evi dao dovoljno razuma da mogu da se odupru zmiji, nikada mi niko nije objasnio. U svakom slučaju, zbog ovog “užasnog” zločina jedenja ploda sa tog određenog drveta, očigledno da je Bog smesta izmenio plan za celu ljudsku rasu, teraju nas jevrejski pisci da poverujemo. Bio je ljut na Adama i Evu zbog velike greške i više nije bio Bog pun ljubavi i praštanja, već ih je u besu isterao iz Edemskog vrta i prokleo ih da “zarađuju hleb u znoju lica svoga”. Zbog ovog malog i beznačajnog incidenta, kažu nam, cela ljudska rasa sada je opterećena “prvobitnim grehom” Adama i Eve. Priča poput ove mora da izazove gomilu logičnih pitanja. Pošto, kako nam je rečeno, Bog sve zna, sve vidi, poznaje budućnost kao i prošlost, i kako nam ni vlas kose ne opadne sa glave, niti vrabac poleti sa krova bez njegovog znanja, kako je moglo da se dogodi da nije znao da će Adam i Eva učiniti baš ono što su učinili i da će ih On sam proterati iz Edemskog vrta? Mora biti da je sve to znao i da je tako isplanirao, čak i pre nego što ih je stvorio. Ukoliko je sve to unapred znao, a ipak stvorio ceo univerzum, uključujući tu čovečanstvo, onda On ne može izbeći odgovornost da je sve baš na taj način i zamislio. Na kraju krajeva, čovečanstvo je kreacija Boga samoga, koji zna sve, vidi sve, zna šta će biti u budućnosti. Ukoliko je ispalo da je čovek takav kukavni grešnik, onda moramo da pretpostavimo da ga je Bog takvim stvorio i da mu je bila namera da takav i bude. Umnoživši se, nastavlja ova priča, čovečanstvo je postalo toliko grešno da je Bog odlučio da čitavo podavi, sa izuzetkom jedne porodice, a ta porodica beše Nojeva. Blagi Bog, pun ljubavi, za koga nam rekoše da nas sve voli, dao se na posao da podavi sve ostale ljude, kao da su gomila bednih pacova. Ovo se, prema verziji biblije koju ja imam (koja na sve stavlja datume), dogodilo 2348. pre Hrista, u potopu koji je trajao 40 dana i 40 noći. Prema jevrejskim autorima, koji su napisali ovu apsurdnu priču, Noje je, od Boga unapred upozoren, sagradio jednu barku i u nju ukrcao po jedan par od svake vrste živih bića, “sve zvijeri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske”. Kada uzmemo u obzir da na zemlji postoji najmanje 10 miliona vrsti samo insekata, da ne govorimo o broju reptila, ptica, životinja i svega ostalog, ova priča postaje manje uverljiva od “Alise u zemlji čuda”.

108

Ne postoji apsolutno nikakav dokaz da je cela zemlja bila prekrivena vodom 2348. godine pre Hrista, ali to uopšte ne uzbuđuje jevrejske pisce ovog spisa, niti propovednike koji lunjaju unaokolo šireći ovakve tvrdnje. Egipatska istorija iz toga vremena ne pominje nikakve poplave. Kako je sve ovo u suprotnosti sa dokazima što nam ih pruža priroda koja se prostire oko nas! Kada pogledamo na Veliki kanjon, na primer, koji je milionima godina dubio svoje kanale, kada pogledamo na glečere koji su tu hiljadama godina, kada pogledamo razvoj različitih vrsta kao što su konji, mastodonti ili tigra sa sabljastim zubima ili skoriji istorijski primer samoga čoveka, koji seže daleko iza 2348. godine pre Hrista, moramo zaista da napustimo razum i postanemo naivni kao deca kako bismo poverovali u ovakve besmislice. Priča, međutim, ide dalje. Uskoro se na sceni pojavljuju Avram, Isak i Jakov, patrijarsi jevrejske rase. Prema pričama koje su sami ispričali, ovi ljudi bili su gomila moralno raspuštenih osoba, što možemo pročitati u prethodnim poglavljima. Ali, prema jevrejskim piscima, Bog je pokazao izuzetnu naklonost prema ovoj grupi, dajući velikodušna, dalekosežna i veoma izdašna obećanja njima i njihovom potomstvu. Napravio je poseban ljubavni aražman sa njima. Jevreji otuda tvrde da imaju specijalnu pogodbu sa Bogom, da su izabrani narod i da imaju otvoren put ka samom Bogu. Jedna od glavnih jevrejskih organizacija je B nai B rit, što u prevodu znači “sinovi pogodbe”. Ovde se ponovo postavlja pitanje zašto bi Gospod, koji bi trebalo da bude toliko pravedan i mudar, napravio poseban ugovor sa grupom tako perfidnih koljača, nitkova, ratnih huškača, podvodača i prostituki kao što su, na primer, Avram i Sara? To je divna priča za Jevreje, ali prilično glupa priča za nas Nejevreje da bismo je uključili u “našu” religiju. Za sada smo utvrdili da je Bog napravio veliku grešku sa Adamom i Evom i da ih je proterao iz Edemskog vrta. Njihovo potomstvo se očigledno pokazalo lošim, pa je pokušavao da ovu drugu grešku ispravi tako što ih je sve, osim jedne porodice, podavio. Evidentno da je i to bio slab izbor, jer se i Nojev porod pokazao tako lošim da je Gospod rešio da ponovo mora da se učini nešto drastično, a da to ne bude drugi potop. Pošto je čovečanstvo bilo toliko loše, zlo i grešno, odlučio je da učini nešto zaista značajno. U drugom delu biblije (a to je Novi zavet) kaže se da se Duh Sveti spustio na Devicu Mariju i da je ona ostala trudna. Nosila je “Jedinog Božijeg sina” koji je trebalo da spase čovečanstvo od strašne sudbine, a to je, evidentno, odlazak u pakao. Ovo je, naravno, smešna i fantastična priča. Verovati da je ovaj moćni Tvorac, koji je mogao da stvori zemlju, sunce, mlečni put i galaksije udaljene milijardama svetlosnih godina, univerzum toliko veliki da je zemlja u njemu samo prosta čestica, a čovek na njoj samo atom, da je, dakle, jedno takvo natprirodno biće spalo na ideju da ima odnos sa zemaljskim stvorenjem, koje je pri tome Jevrejka, pa još i udata... I sve to da bi mogla da mu odgoji sina samo zato da bi ga razapeli na krst. Ovo je toliko neverovatno, nategnuto i idiotski da se čovek ponekad zapita o zdravlju ljudske rase kao celine. U svakom slučaju, priča je onakva kakvom su je postavili jevrejski pisci, nama nepoznati, a stotine miliona ljudi su dovoljno naivni da je progutaju. I sama ideja, po kojoj je “on umro radi naših greha”, nije sasvim razumna. To je kao kada bi gomila crnčuga počinila nekoliko ubistava, krađa i zločina, porušila i spalila grad Detroit do temelja, a vi onda uzeli jednog ispravnog belog građanina, ponižavali ga, pljuvali na njega, razapeli na krst, a onda ga proboli kopljem sa boka, kako bi mu krv istekla i sve to kako bi se “okajali gresi” crnčuga koji su te zločine počinili. Kakva je to pravda? Kako bi to okajalo njihove grehe? Kako bi to bila lekcija za crnčuge, na bilo koji način? Cela ova priča o tome da je “On umro radi naših greha” smešna je i idiotska, otprilike kao i primer koji sam vam naveo. U svakom slučaju, kada se osvrnemo unazad, sada, nekih 2000 godina kasnije, nikako ne možemo da kažemo da je ovaj čudni, ponižavajući Božiji akt, počinjen sa namerom da se “spase čovečanstvo”, imao dejstva. I možemo da upišemo još jednu recku u koloni neuspelih i propalih dela Božijih. Izgleda da je naš tvorac, kroz celu biblijsku priču, posrtao od jedne teške greške do druge, a čini se da nijedan program nije ispunjavao onako kako je trebalo. Kada uporedimo ovo sa realnim 109

svetom i istinskim Zakonima Prirode, naše oči i uši pokažu nam koliko je sve to u suprotnosti sa zdravim razumom. Potpuno je nezamislivo da bi ijedan zakon prirode ikada mogao da se obori, da ne deluje ili da bude u suprotnosti sa nekim drugim prirodnim zakonom. Ne znamo ni za jedan primer suspendovanja zakona gravitacije, svetlosnih zakona, zakona elektriciteta ili magnetizma, niti znamo da je bilo koji od ovih zakona bio u suprotnosti sa nekim drugim ili da nije delovao. Prirodni zakoni se, u stvari, odvijaju nepromenjeno, bez prestanka i bez izuzetka, od pamtiveka i nesumnjivo će tako i nastaviti kroz celu večnost. U svakom slučaju, upotrebimo li samo gram zdravog razuma ili inteligencije kojom nas je priroda tako velikodušno obdarila, ne možemo a da ne dođemo do zaključka da Hristovo pojavljivanje na zemlji i njegovo razapinjanje na krst nisu učinili ikakvo veliko čudo za čovečanstvo. Upadljiva je kontradikcija, koja se ovde pojavljuje, da su Jevreji (koji su napisali Stari zavet) poturili ovu priču samo Beloj rasi, a da jevrejska rasa, koja je tobože od Boga izabrana, nikada nije verovala u ovu bajku za kokoške i volove, niti je ikada verovala u Hrista. Zapitajte nekog propovednika da vam objasni ovu kontradikciju, pa ćete dobiti sat vremena isprazne, besmislene priče. Pred nama se pojavljuje još jedna kontradikcija koja bode oči. Zašto, naime, Isus, koji je sin Božiji i koji je umro na krstu radi “spasenja čovečanstva” nije uspeo da ubedi Jevreje, koji su, uzgred budu rečeno, “odabrani narod Božiji”? U celoj toj stvari nema nikakvog smisla. I još dalje, u prvom poglavlju Jevanđelja po Mateju, jasno se vidi da je Isus bio direktni potomak Avrama, Isaka i Jakova, preko onih ratnih podstrekača, Davida i Solomona, pa pravo preko svog oc Josifa. Kaže se (Jevanđelje po Luki 2:21) da je Hrist bio obrezani Jevrejin: “I kad se navrši osam dana da obrežu dijete, nadjenuše mu ime Isus”. U Novom zavetu, dakle, kaže se da je Hrist bio Jevrejin i drugo da je bio sin Josifa koji je bio direktni potomak u dugom nizu koji vodi od Avrama, Isaka i Jakova. U isto vreme kaže nam se, međutim, da je bio sin Božiji. A uz sve to, u ovu priču ne veruje “izabrani narod Božiji”. Prilično kontradiktorna i ponešto smešna priča, najblaže rečeno. Beli čovek je, dakle, osedlan religijom koja se u prvom svom delu najviše bavi Jevrejima i Božjim zaluđivanjem oko ove perfidne, parazitske rase. U drugom delu, pak, Bog oplođava udatu jevrejsku ženu koja dobija dete, navodno sina Božijeg, ali u isto vreme on je i sin Josifa, drvodelje i, po muškoj liniji, vuče lozu od Avrama, Isaka i Jakova. Imamo zatim situaciju gde sami Jevreji ne veruju u drugi deo ove priče, odnosno, Novi zavet, ali koncentrisanim naporom koji je trajao oko 300 godina, uspevaju da ubede belu rimsku civilizaciju da to treba da bude njihova nova religija. I beli čovek je naseo. Koliko glup može čovek biti? Propovednici i misionari napraviće veliku buku oko toga kako nam je Hrist dao “večni život”. Zato moramo biti večno i zauvek zahvalni zbog ovog velikodušnog dara. To je, opet, u suprotnosti sa onim što vidimo u Prirodi. Ne znamo ni za jednu vrstu ili individuu kojoj je bio dat “večni život”, bilo kada i bilo gde, ne postoji nijedan delić dokaza koji bi podupro ovakvu besmislicu. Većina biljaka živi svega jednu sezonu, proizvede seme i uvene, da bi sledeća genracija nikla već početkom narednog proleća. Većina sisara, kao što su jeleni, zečevi, kojoti itd., žive svega jednu, dve ili najviše šest godina u proseku, a zatim umru. Tokom života oni proizvedu dovoljno potomstva da bi njihova vrsta nastavila da postoji. Nema nikakvih dokaza da je sa čovekom drugačije. Uostalom, ko kaže da bismo mi želeli večni život, čak i kada bismo mogli da biramo, pogotovo ukoliko bi nas čekao strašni, mučiteljski pakao, a mi ne bismo mogli da odredimo vreme trajanja našeg mučenja. A čak i da postoji takvo mesto kao što je raj, ko kaže da bismo nešto posebno voleli da zauvek sviramo harfu i hvalimo Gospoda? Čini mi se da bi takva milost bila smrtno dosadna već posle relativno kratkog vremena. A pošto nam biblija kaže da će većina nas, u svakom slučaju, otići u pakao (negde oko 99%), šta je to onda tako divno kod večnog života? Odgovor je naravno, ništa. Sve je to jedna velika jevrejska prevara. Nema nijednog jedinog dokaza koji bi tu priču podržao. Ona je suprotna svim događajima kojima smo bili svedoci u Prirodi. I ovo možemo slobodno pripisati jednoj od jevrejskih mreži laži.

110

Kada dođe vreme da se umovi žrtava zastrašuju i terorišu zlokobnim, strašnim karakteristikama pakla, detalji su brutalni i žestoki. Veliki Bog, “pun ljubavi”, koji nas je sve stvorio, očigledno je od početka planirao da 99% svih nas pošalje u sobe za mučenje, gde bismo zauvek bili mučeni plamenovima ognjeva, a odakle nema bekstva. Kada se, međutim, dođe do kraja, detalja uopšte nema, a opis je prilično maglovit, ako se izuzev opis da je prekriven zlatom, dragim kamenjem i sličnim stvarima. Očigledno da će naša glavna preokupacija biti hvaljenje Gospoda. Ne mogu da zamislim ništa dosadnije i bezbožnije od ogromnog stada zarobljenih lica koja se danju i noću mole svom Gospodaru. Kako je to tiranski! Biblija nam neprestano ponavlja da treba da budemo krotki, bez taštine, i da je svaki ponos koji bismo mogli osetiti grešan. Ali, koliko nemerljivo je tašt naš navodni Tvorac? Evo njega kako stvara ogromno stado, zarobljenu publiku koja će provesti nekoliko narednih miliona godina ne radeći praktično ništa sem mrmljanja hvale u čast Gospoda. Ukoliko je ovo božanski atribut, onda se on potpuno suprotstavlja svim drugim vrednostima koje se propovedaju u bibliji. Sa druge strane, tamo se prikazuju anđeli koji sviraju u nekakvu harfu, valjda. Da budem iskren, sviranje harfe mi se nikad nije ni dopadalo. Da je toliko očaravjuće, verovatno bih ga probao ranije. Ne vidim baš mnogo ljudi koji su očarani sviranjem harfe. Dakle, šta još može da se radi u Raju? Da li tamo jedemo? Da li nosimo odeću? Da li spavamo? Da li smo sazdani od materije? Ili smo gomila duhova koja pluta po etru? Imamo li krila? Jedini odgovor je da o ovim stvarima ništa ne znamo. Sve je veoma mutno, zamagljeno i nejasno. I gde se samo nalazi taj divni raj? Na čija smo vrata, navodno, prinuđeni da kucamo? Je li on 1000 milja daleko? Ili je blizu Sunca? Da li je u ovoj galaksiji? Ima li ga zaista? I ponovo su odgovori bledi i nejasni. Navodi se da je Isus rekao: “Nebo i zemlja će proći, ali moja reč neće proći nikada”. Treba li da razumemo da je raj samo privremen? Neki kažu da postoji drugi raj. No, je li i on samo privremen, ili nije? Sve je vrlo misteriozno, mutno i nestalno. Do nas je, preko stotinu ruku, došla drugorazredna jeres koja je bila revidirana, prepisivana i krpljena sto hiljada puta i mi sada treba da je prihvatimo kao “Jevanđeljsku istinu”. Čini mi se da bi Bog morao jasnije istaći razliku između činjenja dobra i činjenja zla, pošto to u ovom slučaju znači razliku između večnog života i večne paklene vatre. Ukoliko bih unajmio čoveka i dao mu alternativu da će, ukoliko učini ispravnu stvar, biti nagrađen sa milion dolara, a ako učini pogrešnu stvar ubijen, najmanje što bih mogao da učinim bilo bi da mu kristalno jasno predstavim šta sme da učini a šta ne. Slično tome, ako uopšte ima neke vrednosti u onome što biblija kaže (a nema), onda Bog sasvim sigurno ne bi smeo da nas zbunjuje hiljadama različitih religija, islamom, judaizmom, mormonizmom, konfučijanizmom, hrišćanstvom i gomilom manjih vera. I sasvim izvesno ne bi smeo da hrišćansku veru podeli na mnogo različitih grana kao što su katolička, unitarijanska, metodistička i koja sve ne, a koje se međusobno optužuju i diskreditiju. Čak i da želite da činite ispravnu stvar, ko je na pravom putu? Muhamedanci? Jevreji, koji ne veruju u hrišćanstvo? Kako uopšte možete razabrati, iz ove konfuzije, šta je pravo a šta ne? Cela ova gomila đubreta jadno propada. Vraćamo se razumu. Udahnemo malo čistog, svežeg vazduha i vraćamo se zakonima prirode koji su stvarni, koji su u harmoniji, koji su večni. Sva istina i sve znanje potiču od našeg posmatranja prirodnih zakona. Pitanje, koje će ovi, “ponovo rođeni” hrišćani pokušati da nam nature je sledeće: “Kako objašnjavate univerzum koji je svuda oko vas? Neko je morao sve to da stvori”. Da su malo sofisticiraniji filosofi, to pitanje trebalo bi da glasi ovako: “Mora da postoji neki prauzrok – a taj prauzrok je Bog.” Ovo je neuverljivo nagađanje i najnesigurnija pretpostavka. Štaviše, nemamo nikakvih dokaza da ova pretpostavka ima ikakvu osnovu u činjenicama. Ne znamo ništa drugo sem da je univerzum oduvek bio ovde i da će i u budućnosti biti ovde. I dok se prizori prirode večno menjaju, ipak su uvek isti, a sami zakoni prirode nisu se nikada menjali. Oni su večni. Mi čak ni termin “vreme” ne poznajemo, osim kada je u vezi sa kretanjem planeta ili nekog drugog objekta. Može se raspravljati veoma uspešno o tome da li je univerzum uvek postojao, kao i o tome da li je Bog oduvek bio ovde. Kao odgovor na argument da je neko morao 111

sve ovo da stvori, može se isto tako reći da je neko morao da stvori i Boga, na prvom mestu. Razumno je pretpostaviti da univerzum, koji se stalno menja, nije mogao iznenada postati ni iz čega, baš kao što ni Tvorac nije mogao postati iz ništavila. Ima mnogo istine u tvrdnjama da je neko morao prvo da stvori Boga, kao i tvrdnji da je neko morao prvo da stvori univerzum. Ostaje nam, dakle, samo ono što je očigledno. Odgovor je, jednostavno, da mi ne znamo kako je sve to počelo, ako je ikada i bilo početka. Univerzum je, bar koliko mi znamo, oduvek bio ovde. Što se tiče misterija oko Boga, ili bogova, mi nemamo nikakvih dokaza i ne znamo ništa. Jedino možemo navoditi hiljade mitova, priča i bajki o bogovima, boginjama, duhovima i anđelima, đavolima i vilama, utvarama i gremlinima, ali to nisu nikakvi dokazi, već plod bujne ljudske mašte. Podleći hrišćanskoj filozofiji znači odati se kukavičkom odlasku iz realnosti, pobeći u svet fantazija, Alise u zemlji čuda, uništiti razmišljanje i zdrav razum. Ponavljamo: hrišćanstvo prezire činjenice, dokaze i razmišljanje. Hrišćanstvo prezire logiku. Postati hrišćanin, znači podleći jevrejskim manipulacijama koje izopačavaju um. “Ponovo rođeni” hrišćanin je izopačen. Njegovi instikti su izobličeni, njegov um rastrojen, a celokupni pogled na svet, seks i održanje sopstvene vrste izopačen je od onog čime ga je obdarila priroda. On postaje uništitelj sopstvene rase. Iako je pitanje ulaska u hrišćanstvo stvar nivoa obrazovanja, a veoma malo ljudi Bele rase ga shvataju ozbiljno, ipak svi pasivno pristaju na njegovu dominaciju u oblikovanju nas samih i našeg društva. To je veoma značajan ustupak koji ima katastrofalne posledice na kulturu, vlast i sveukupni izgled Bele rase poslednjih 2000 godina. I tu leži dilema belog čoveka. U politici, u poslovima, u ratu, i u svim drugim akcijama koje preduzima, on koristi instikte i zdrav razum kojim ga je priroda tako bogato obdarila. On postupa po zakonima samoodržanja, zakonima prirode i po onima koji su proistekli iz njegovog sopstvenog iskustva. A zatim nedeljom odlazi u crkvu gde su njegovim mozgom manipuliše kako bi se odrekao zdravog razuma. Odlazi u orbitu jednog nerealnog, nebuloznog sveta. Mozak kao da mu napravi neki preskok i on ispada iz kolotečine stvarnosti. Izlazi zbunjen, svest mu je napola pomerena a mozak u tamnici, da bi se već u ponedeljak sukobio sa problemima sveta. Ostaje razapet u sredini, između dva nespojiva sveta – sveta ralnosti i nepostojećeg sveta koji su propisali jevrejski pisci neznanih imena. Um mu je paralizovan strahom od pakla, vatrenih jama i soba za mučenje koje je dobri, milostivi, pun ljubavi, uzvišeni (jevrejski) Bog namenio za 99% svojih “voljenih” žrtava. Na ovom mestu možemo postaviti i sledeće pitanje: kada je Bog “u svojoj premudrosti” stvorio pakao i đavola? Da li je to bilo prvog dana, kada je stvorio nebo i zemlju? Da li je i Hrist, jedan od Svetog trojstva, “koji je oduvek bio” i koji je nesumnjivo postojao u vreme kada je pakao stvoren, da li je i on učestvovao u osmišljavanju i stvaranju pakla? Da li je Bog, pošto zna sve, vidi sve, kako u prošlosti tako i u budućnosti, planirao da pošalje sva ta ljudska bića, koja je sam stvorio, u pakao, kako bi mogao da ih muči kada to poželi? Kada se bolje pozabavimo đavolom, onda treba da uvidimo da je sve to bio samo jedan incident i da ga je Bog stvorio kao anđela, ali da je on kasnije “pao”. I kao rezultat ovog nerazjašnjenog, malog incidenta, sada imamo ozbiljnog protivnika, na drugoj strani od Boga, koji se takmiči u igri mačke i miša, kako bi više nas, nesrećnih piona, saterao sa svoje strane ograde, nego što to Bog može da učini. Po priči koja nam je ispričana, Bog očajnički pokušava da nas spase kako bismo otišli u raj, ali je đavo mudriji, pokvareniji i uspešniji u zavođenju ljudi, koji odlaze u pakao. Očigledno je da Bog gubi, a da “incident” pobeđuje. Kakva je to besmislena i smešna situacija! Teraju nas da poverujemo da je Bog nepogrešiv, sveznajući i da nam dlaka sa glave ne može faliti kad on preuzme stvari u svoje ruke, a ipak, izgleda da je omanuo u glavnim stvarima i to na našu, ljudsku štetu. Prvo su Adam i Eva pogrešili već prvog dana i upali u zamku koju im je Bog, očigledno, postavio. Drugo, morao je da podavi milione potomaka, koji su se kasnije pojavili, sve sem jedne porodice. Posle su se svi pokvarili. Ova smešna priča ide još dalje i kaže nam da je Bog podario sina udatoj Jevrejki koja se zvala Marija i da je tog sina kasnije razapeo na krst, na kome je ovaj iskrvario zato da bi spasao nas, bedne grešnike, od odlaska u pakao. Međutim, posle 2000 godina, sve je, očigledno, opet prošlo naopako, pošto danas u hrišćanstvo veruje manje ljudi nego ikada, a Jevreji i komunisti preuzimaju svet. No, u svakom slučaju, kaže se da postoji ovaj sveznajući, 112

nepogrešivi Bog, koji je pukom greškom stvorio đavola umesto anđela. Taj đavo je sada njegov žestoki takmac i prema biblijskoj priči odneće pobedu u ovoj igri, nagomilavši više ljudskih bića u “svoj” pakao (koji je inače stvorio Bog) nego što bi prvobitni Tvorac mogao da spase za svoj raj. Možete li se setiti ičega smešnijeg? Baš kao što je jedan poznati general izjavio nekom prilikom, “čovek koji poveruje u ovakvu volovsku priču, verovaće u bilo šta”. Kako bilo da bilo, biblija je napisana i stotine miliona pripadnika Bele rase potčinjavaju joj se, kao da u pozadini stoji još neki motiv sem ove glupe priče. I zaista, on postoji. Odgovor postaje očigledan kada progledamo: a) ko je napisao kako Stari tako i Novi zavet i, b) ko je od toga imao koristi? Smatramo da su oba napisana od strane grupe lukavih Jevreja, jer tada cela opaka zavera počinje da dobija smisao. Već smo govorili o izdajničkoj i zavereničkoj prirodi jevrejske rase tokom hiljada godina. Govorili smo o njihovoj istoriji i o tome kako su se, zbog rušenja Jerusalima, obrušili na Rimljane, ali ne snagom oružja već izdajom, prevarom i lažima. Uturivši, nekada ponosnoj i moćnoj imperiji, samoubilačku hrišćansku religiju, oni su uništili Rim. Svi znamo da je posle pada Rima usledio hiljadugodišnji period mračnog Srednjeg veka, tokom koga se Bela rasa valjala u neznanju, bedi i praznovericama. Znamo i to da je u momentu kada se Bela rasa delimično oslobodila ovog izopačenog uma (tokom Renesanse), Jevrejin opet bio tu, u središtu zbivanja, da kontroliše finansije, vlast i veru belog čoveka. Poznato je da su Rimljani, koji su stvorili najveću civilizaciju antičkih a moguće i svih vremena, bili apsolutno dominantni, bez konkurencije, u ondašnjem svetu. Jasno je da je to bila jedna od najlepših manifestacija energije i stvaralačkih karakteristika Bele rase. Svesni smo i toga da se ova, jednom ponosna i velika rasa, priklonila perfidnom i izdajničkom hrišćanskom učenju i da više nikada posle toga nije bila ista, kao i da Bela rasa više nikada nije bila gospodar svoje sudbine. Parazitski Jevrejin od tada upravlja svetom. Odgovor je, dakle, očigledan: hrišćanstvo je bilo, a i danas je, moćno oružje u rukama lažljive, zavereničke jevrejske rase, kojim se pobeđuje, razara i uništava velika Bela rasa. Ono se danas, više nego ikada ranije koristi za prljanje i ubrzano srozavanje belog čoveka kako bi što potpunije i što trajnije bio porobljen, kao poslušna i ponizna, a ipak produktivna, tegleća marva za parazitskog Jevrejina. Ukratko: Jevrejin je izmislio hrišćanstvo, nametnuo ga Beloj rasi u nameri da je pretvori u savršene “Goje”, što je njegov izraz za poslušnu ljudsku stoku. Da, to je moj zaljučak i moja presuda. To je jedini zaključak koji ima nekog smisla. Poslednji je čas za belog čoveka da ima svoju religiju, onu koja je obrazložena od strane belog čoveka i koja je načinjena radi opstanka, širenja i napretka Bele rase. Krajnji cilj ove knjige je da položi temelje za takvu veru.

113

POGLAVLJE BR. 18

Talmud

P

rava esencija jevrejske vere nije Stari zavet, kao takav, niti Petoknjižje, odnosno Pet knjiga Mojsijevih, zato što su one vezane za Stari zavet. Još jednom, on je samo delimična obmana i dimna zavesa za njihov pravi program. Kada jevrejski dečaci i devojčice napune trinaest godina, ne dobijaju Stari zavet u kome bi potražili savet, jer su do tog vremena već završili pomno proučavanje i prošli kure indoktrinacije talmudom. On je njihova biblija. Jevreji tvrde da je Mojsije, kada je od Boga primio pisani zakon na kamenim tablicama, na planini Sinaj, u isto vreme dobio i njegovo usmeno objašnjenje, tj. “usmeni zakon”. Oni kažu da je to razlog zbog koga se Mojsije toliko dugo zadržao na planini, jer je pisani zakon mogao da primi za jedan dan. Bez obzira što sve ovo ponovo predstavlja gomilu fantazija i jevrejskih izmišljotina, ipak je značajno videti njihovo objašnjenje sopstvene religije. U nastavku se kaže da je Mojsije preneo ovaj usmeni zakon Jošui; Jošua ga je kasnije preneo sedamdesetorici mudraca; ovi mudraci preneli su ga prorocima, a proroci Velikoj sinagogi. Jevreji tvrde da je on kasnije prenošen izvesnim rabinima, sve dok više nije bilo moguće zadržati ga u takvom obliku, pa je tada zapisan. Ovo je, ponovo, mističko objašnjenje porekla njihove svete vere. Naravno, ono nije zasnovano na bilo kakvim činjenicama. Kao i ostalo u njihove izmišljenoj istoriji i ovo predstavlja čist mit. Veoma je sumnjivo da li su ličnosti poput Mojsija i Jošue uopšte postojale. Ipak, vraćajući se istorijskim izvorima, saznajemo da su, pre nastupanja hrišćanstva, u Palestini postojale škole u kojima se proučavala “sveta” jevrejska književnost. Komentari doktora prava bili su beleženi na tablicama i listićima, kao pomoć memoriji, i zbirka tih zapisa oformila je početak talmuda. Odavde pa nadalje ide duga istorija kompilacija i rasta talmuda do današnjeg izgleda. Ne želim da trošim prostor i da se udubljujem u komplikovane mahinacije koje su se vršile da bi se došlo do današnjeg ogromnog broja tomova. Dovoljno je reći da je Mišna osnova i najvažniji deo celog talmuda. Ovu knjigu prihvataju svi Jevreji i ona je priznata kao njihov autentični zakonik. Protokom vremena rastao je broj interpretacija ovog zakonika, a rasprave i odluke stručnjaka za pravo su zapisivane. Ovi zapisi, koji predstavljaju još jedan deo talmuda, zovu se Gemara. Ova dva dela, dakle Mišna, koja služi kao tekst zakonika i Gemara, koja predstavlja analizu i tumačenju tih zakonika, sačinjavaju jevrejski talmud. Do 500.godine naše ere talmud je, manje više, sakupljen u današnji oblik. Čak i u to vreme postojala su dva glavna talmuda koja su Jevreji koristili. Jedan je bio Palestinski talmud, a drugi Vavilonski talmud, od kojih je ovaj potonji bio iscrpniji. Talmud nije sakupila jedna osoba, već je on delo mnogih prominentnih jevrejskih lidera koji su na njemu radili mnogo, mnogo godina. Vavilonski talmud danas prihvata većina Jevreja, mada ne svi. Kada govorimo o talmudu o ovom poglavlju, mislimo u osnovi na Vavilonski talmud. Tako Mišna, Gemara, Tosefat i Majnmonidesov Hamišnajot, sakupljeni zajedno, čine obimno delo zvano talmud. Talmud se sastoji od ukupno 63 knjige sa 525 poglavlja. Ovo ogromno književno delo na svojim stranicama sadrži puno gadosti i đubreta koji su utkani u osnovna jevrejska učenja. Talmud daje pravac za uništavanje nejevrejskih naroda. On postavlja istorijski cilj: jevrejsku kontrolu nad svetom i njegovim bogatstvima i porobljavanje svih naroda. U osnovi, on sadrži jevrejske zakone o njihovim međusobnim odnosima, a takođe i zakone za odnose Jevreja prema Nejevrejima. Talmud takođe sadrži i detaljne savete o upotrebi voća, semenja, biljaka, drveća, itd. Još detaljnije govori o jevrejskim praznicima, odnosno, kada treba da počnu, kada da se završe i kako da se slave. Sadrži i pozamašnu količinu zakona koji se bave pitanjima braka, odbacivanja žena, njihovim dužnostima, odnosima, bolestima i mnogim drugim delatnostima na ovom polju.

114

Oblast koju on pokriva gotovo je neograničena. Zalazi u kazne i kompezacije za učinjenu štetu. Naširoko govori o žrtvovanju, svetim ritualima i verskim praznicima. Takođe se detaljno bavi pročišćenjima, do najsitnijih detalja. Talmud se, zatim, vrlo temeljito bavi zakonima. Govori o zakonima koji se tiču kupovine i prodaje, zemljoposedništva i trgovine. Zalazi u sudove i njihove procedure, kao i u kazne za najveće zločine. Bavi se, isto tako, i raznim vrstama zakletvi i njihovim kršenjima. Sadrži u sebi zbirku tradicionalnih zakona i odluka skupljenih na osnovu svedočenja njihovih istaknutih naučnika i jevrejskih učitelja. I tako se knjiga širi i širi. Jedva da postoji tema koja nije obuhvaćena, bar što se tiče života Jevreja. Većina toga je trivijalno, a najveći deo je smrtno dosadan. Pa ipak, kroz ceo talmud provlači se osnovna filosofija i vera samog Jevrejina, koja ga čini tako opasnim parazitom za svako društvo u koje prodre. Nije mi cilj da potrošim previše vremena na obilje detalja usađenih u brojne knjige talmuda. Dovoljno je reći da su Jevreji oduvek ovo delo smatrali svetim. Uvek su ga držali, a drže ga i danas, važnijim od takozvanog Svetog pisma. Sam talmud to veoma jasno pokazuje. U jednom njegovom delu se kaže: “Oni koji se posvete čitanju biblije iskazuju izvesnu vrlinu, ali ne veliku; oni koji proučavaju Mišnu pokazuju vrlinu zbog koje će biti nagrađeni; oni, međutim, koji na sebe uzmu da proučavaju Gemaru, iskazuju najveću vrlinu.” U drugom jednom odeljku talmuda kaže se: “Sveto pismo je kao voda, Mišna je kao vino a Gemara kao aromatično vino.” Ono što sledi je dobro poznato i visoko hvaljeno mišljenje u rabinskim spisima: “Sine moj, obrati pažnju na reči spisa više no na reči zakona.” Drugim rečima, mladom Jevrejinu, koji se priprema da preuzme svoju ulogu u jevrejskoj svetskoj zaveri, stalno se ponavlja da mora da obrati pažnju na učenja talmuda više nego na pisani zakon Starog zaveta. Iako su u obe ove knjige izložene osnovne njihove vere, prevladava talmud i on je važniji. Širom celog talmuda upotrebljava se reč “Goji”, koja služi da označi Nejevreje, a posebno bele Nejevreje i Rimljane. To je pogrdni naziv i znači stoka, odnosno životinja, a u množini glasi “Gojim”. Od najranijeg detinjstva, Jevreji se uče da je Nejevrejin, svaki Nejevrejin, životinja i da ga treba tretirati kao stoku. Kroz celo učenje talmuda protkana je ideja o neprijateljstvu i mržnji prema Gojima. Iako talmud nije bio u potpunosti sakupljen do 500 g. naše ere, veći deo je napisan pre hrišćanske ere, kada je Rim bio na vrhuncu. Politika parazitskih Jevreja je, od davnina, bila izlivanje najžešće mržnje protiv vladajuće i dominantne strukture bele moći. Zbog toga ne iznenađuje što je većina mržnje, sadržana u talmudu, uperena direktno protiv Rima. Kada je Vavilon bio na vrhuncu, njihova najotrovnija mržnja bila je uperena prema Vavilonu. Pošto su uništili Vavilon, mržnja se okrenula protiv Rima. Kao i uvek, Jevreji su izvršili invaziju i rasuli se širom bogatog i produktivnog belog društva. Zatim su počeli da vrište o progonima. Nazvali su Rimljane tiranima. Tvrdili su da Rimljani drže u zarobljeništvu decu Izrailja. Fanatično su opominjali sunarodnike da će se samo uništenjem Rima Jevreji osloboditi, kako su govorili, četvrtog ropstva. Stoga su zahtevali da svaki Jevrejin bude obavezan da učini sve što može kako bi se uništilo to nečastivo carstvo Edomita (Rimljana), koje vlada svetom. Pošto, međutim, nije uvek i svuda moguće izvesti istrebljenje Goja, talmud zapoveda da se napadaju na svaki mogući način i da se tako, slabljenjem njihove moći, pomogne konačno uništenje. Gde god je to moguće, Jevrejin treba da ubija Goje i to bez milosti, kaže talmud. Njihova mržnja prema Rimu nema granice. Kažu da carstvo čiji je glavni grad Rim Jevreji treba najviše da mrze. Nazivaju ga carstvom Esava, Edomita, carstvom gordosti, zlim carstvom, nečastivim Rimom. Tursko carstvo zovu carstvom Ismaelićana i njega ne žele da unište. Rimsko carstvo, međutim, mora biti uništeno, jer kada propadne pokvareni Rim, doći će spasenje i sloboda izabranom narodu Božijem, kaže talmud. I kao što svi znamo, oni su bili ti koji su i uništili Rim. Oružje, koje je korišćeno, je samoubilačko hrišćansko učenje koje su Jevreji nametnuli beloj rimskoj civilizaciji.

115

Talmud dalje kaže: “Odmah pošto Rim bude uništen, mi ćemo se iskupiti.” Prevedeno sa jevrejskog žargona to znači da će oni, čim Rim bude uništen, postati vrhovni gospodari. Istorija pokazuje da posle jevrejskog razaranja Rima, beli čovek više nikada nije uspeo da povrati kontrolu nad svojom sudbinom. Uništenje Rima, naravno, nije bio ni u kom slučaju, kraj jevrejskog programa. Jevrejin, budući da pripada izabranom narodu i da je obrezan, poseduje toliko digniteta da mu čak ni anđeli nisu ravni, kaže talmud. Štaviše, smatra se da je gotovo jednak Bogu. “Onaj ko udari Izraelićanina”, kaže rabin Hanina, “kao da je ošamario u lice samog uzvišenog Boga”. Jevrejin se uvek smatra dobrim, uprkos neograničenim grehovima koje može da počini; ti gresi ne mogu da ga isprljaju, kao što ni prašina ne može da isprlja jezgro oraha, već samo pada po njegovoj ljusci. Na Jevrejina se uvek gleda kao na čoveka; ceo svet je njegov i sve stvari treba da mu služe, a posebno “životinje koje imaju ljudski oblik”. U zakonskim stvarima. “Goj ili sluga nisu u stanju da budu svedoci”. Dalje, Jevrejin može da laže i krivo se zakune kako bi se osudio Goj. O ovome talmud kaže sledeće: “Naše je učenje ovako: kada Jevrejin i Goj dođu na sud, oslobodi Jevrejina, ako možeš, prema zakonima Izrailja. Ako Goj pobedi, kaži mu da naši zakoni tako zahtevaju. Ako, međutim, Jevrejin može da bude oslobođen prema nejevrejskim zakonima, oslobodi ga i kaži da je to po našim zakonima. Ako ovo ne može da se učini, nastavi bezdušno protiv Goja, kao što rabin Išmael savetuje”. U svakom slučaju, rat protiv Goja ne prestaje. Citiraju “Izreke” 24:6, “Po mudrom savetu ratovaćete protiv njih”, a talmud onda postavlja pitanje – kakvom vrstom rata? “Vrstom rata kakvom se svaki sin čovečiji mora boriti protiv svojih neprijatelja, onom što je Jakov koristio protiv Isava – obmanom i prevarom, kad god je to moguće. Protiv njih se mora boriti bez prestanka, dok se ne uspostavi pravi poredak. (Za Jevreje uspostavljanje pravog poretka znači njihovu tiraniju nad svetom). Tako sa zadovoljstvom kažem da ćemo se osloboditi i vladati nad njima”. Toliko o citatima iz talmuda. Već samom svojom dužinom on, od očiju Goja, krije najzlobniji i najosetljiviji materijal. Tek je dugačkim i intezivnim proučavanjem jevrejskih učenja otkriven smrtonosni program u celini. Nije mi namera da makar i delimično dam pregled ogromnog broja tomova velike dužine. Dovoljno je reći da je to detaljni program za ujedinajvanje Jevreja pod zakonskim propisima i dugoročan program za uništenje Bele rase. Konačni cilj je potpuno uništenje Nejevreja i vladavina nad jevrejskim svetom u kome im je Bela rasa najomrznutiji neprijatelj. Još ću govoriti o sadržaju talmuda detaljnije, u poglavlju o Protokolima sionskih mudraca. Pošto Protokoli jasnije i preciznije iznose suštinu talmuda, njima će biti posvećeno više prostora. U rezimeu, nezavisno od ovoga što sam izneo o talmudu, treba reći da Protokoli i Komunistički manifest sasvim dobro pokrivaju ceo prostor jevrejskog programa za porobljavanje sveta. Protokoli i Komunistički manifest nisu ništa drugo do pročišćena učenja talmuda. Talmud je došao prvi i on je, po sebi, vrhovni jevrejski plan koji zasenjuje sve ostale jevrejske knjige.

116

POGLAVLJE BR. 19

Protokoli sionskih mudraca

P

rethodno sam već rekao da su Jevreji napisali pet ključnih knjiga koje su imale ogroman značaj u njihovom programu za uništenje Bele rase. Prve dve bile su Stari zavet i Novi zavet. Treća je bio talmud. Četvrta su Protokoli sionskih mudraca. Protokoli su nesumnjivo najsmrtonosniji, najzlokobniji i najdijaboličniji program za podjarmljivanje i uništavanje čovečanstva koji je ikada sačinjen od strane kolektivnih bolesnih umova. Protokoli predstavljaju tajni program unutrašnjeg kruga moćnih jevrejskih upravljača, koji vladaju svetom. Smatra se da je taj krug moćnih upravljača, sastavljen od približno 300 ljudi, isključivo Jevreja, koji se međusobno poznaju, ali su nepoznati ostatku sveta. Oni su, takođe, nepoznati i jevrejskim sledbenicima, čiju podršku zahtevaju i čiju podršku uživaju. Ti mudraci, vrhovni nervni centar jevrejske diktature, vekovima unazad su uzurpirali u svoje ruke svetsku moć. Oni su isto tako i vladajuće telo Kehile i jevrejske rase. Program koji je postavljen u Protokolima je veoma sažet i opire se skraćivanju, zato što sam predstavlja skraćeni prikaz tajnih programa koje su Jevreji ispleli u obimnim tomovima talmuda. Njihov program je destilovani otrov sadržan u Marksovom Kapitalu i u Komunističkom manifestu. On je i produžetak filosofije date u Starom i Novom zavetu jevrejske biblije. Međutim, dok je Stari zavet namenjen Jevrejima uopšte, a Novi zavet specijalno sastavljen da zbuni i upropasti Nejevreje, dotle su Protokoli tajna kompilacija. Ni u kom slučaju nisu trebale da ih vide oči Nejevreja. Čak ni jevrejsko članstvo, u najširem obimu, nije trebalo da zna tačne detalje onoga što je rukovodstvo imalo na umu. Činjenica da su Protokoli sada dostupni Nejevrejima, a posebno Beloj rasi, jeste jedan od najvažnijih događaja u istoriji. Njih je prvi objavio profesor Sergej Nilus, sveštenik Ruske pravoslavne crkve. On je objavio prvo izdanje na ruskom jeziku, 1905. U uvodu je napisao da mu je rukopis dao jedan prijatelj koji je jamčio da je to tačan prevod originalnog dokumenta, što ga je izvesna žena ukrala od veoma uticajnog masona visokog ranga, na kraju sastanka “iniciranih” u Francuskoj, “tom gnezdu jevrejsko-masonske zavere”. Profesor Nilus dodao je da Protokoli nisu stenogram sa sastanka, već izveštaj u kome jedan deo očigledno nedostaje, a koji je sačinila neka moćna osoba unutar jevrejske zavere. Sergej Nilus objavio je protokole u formi knjige, u Rusiji 1905. g. Primerak ove knjige nalazi se u Britanskom muzeju i nosu datum 10. avgust 1906., kada je tamo dospeo. Objavljivanje ove knjige predstavljalo je veoma ozbiljan udarac jevrejskoj zaveri, a Adolf Hitler je rekao da se, kada ova knjiga postane zajedničko dobro nacije, jevrejski planovi mogu smatrati propalim. To nam pokazuje koliko je važan ovaj dokument. Jevreji su to shvatili, pa su svi primerci, za koje se znalo da postoje u Rusiji, uništeni za vreme vlade Kerenskog, odmah posle revolucije, dok je u sovjetskoj Rusiji svakoga ko je posedovao ovu knjigu čekala smrtna kazna. Veoma je preporučljivo da svaki beli muškarac i svaka bela žena prouče ovaj žestoki, smrtonosni dokument i uvere se u njegovu istinitost, tako da bolje razumeju jevrejsku zaveru. Naravno, Jevreji stalno vrište kako su Protokoli falsifikat. Ali, ne kažu falisifikat čega, pošto falsifikat podrazumeva da postoji originalni tekst koji je krivotvoren. U svakom slučaju, jevrejski program podrivanja i osvajanja sveta sledio je ovaj plan toliko verno da istorijski događaji govore sami za sebe. Oni su najbolji dokaz da su Protokoli originalni. Gospodin Henri Ford, u intervjuu objavljenom u “Njujork Vorldu”, 17. februara 1921., ubedljivo je postavio stvari oko slučaja Sergeja Nilusa: “Jedino što želim da kažem o Protokolima jeste da se oni poklapaju sa onim što se događa. Oni su 16 godina stari i do sada su se poklapali sa svetskom situacijom. Poklapaju se i danas.” Više od 50 godina je prošlo od kako je g. Henri Ford dao ovu izjavu. Danas možemo svojim očima da vidimo kakav je svet postao u međuvremenu. Mi smo u stanju da još bolje sagledamo potvrdu programa sadržanog u Protokolima. Praktično ceo svet je sada pod jevrejskom 117

kontrolom, a toliko toga od smrtonosnog programa se ostvarilo pred našim očima da čovek mora biti ili jevrejski agent ili kompletni idiot pa da porekne autentičnost Protokola sionskih mudraca. U međuvremenu, Jevreji su stalno poricali originalnost Protokola. Štaviše, oformili su i Senatski komitet koji ih je ispitao i objavio da su falsifikat. Naravno, ovo je učinjeno pod vođstvom jevrejskih senatora, kao što su Dževits i drugi, i uz dobru podršku projevrejskih lakeja. U svakom slučaju, tvrdnja Jevreja da su Protokoli falsifikat i činjenica da su Jevreji najveći svetski lažovi i majstori obmane, najbolji su dokaz njihove originalnosti. Čudno je što Jevreji nikada nisu pokušali da ospore činjenice vezane za pretnje sadržane u Protokolima, kao ni povezanost događaja predviđenih u Protokolima i onoga što se događa, jer je to isuviše očigledno da bi se moglo negirati. Jevreji to vrlo dobro znaju i zbog toga nikada ne raspravljaju o materijalu sadržanom u samim Protokolima i o očiglednom odigravanju zavere koja se dešava pred našim očima. Kako bilo da bilo, dijabolični planovi izneti u Protokolima, nisu ništa novo u jevrejskoj istoriji. Oni razotkrivaju organizovani plan akcije koji se razvijao stolećima i koga su doterivali sami mudraci, sve do dana današnjeg. Prema zapisima takvog jevrejskog cionizma, car Solomon i drugi jevrejski učeni ljudi, još 929. godine stare ere smislili su teoretski plan za mirno osvajanje celog sveta od strane cionizma. Tokom istorije, ovaj plan je detaljno razrađivan od strane ljudi koji su naknadno uvođeni u program. Ti učeni ljudi odlučili su da, svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju, osvoje svet za Cion. Ljigavošću simboličke zmije, čija glava označava one koji su inicirani u planove jevrejske administracije, dok telo predstavlja samu jevrejsku naciju, kako su se i oni probijali u srca nacija sa kojima se susretali, podrivajući i razarajući svu nejevrejsku moć u tim državama. Prorečeno je da zmija još nije završila svoj posao, striktno se držeći plana, jer će krug koji mora da pređe biti zatvoren kad glava stigne u Cion. Pošto završi svoju turu po Evropi, ona će opasati ceo svet. To će se postići korišćenjem svih sredstava, ekonomskim osvajanjem nacija, propagandom, varanjem, obmanjivanjem, lukavstvom, ratom, finansijama, silom i bilo kojim načinom koji bude bio neophodan. Ko god prouči talmud, otkriće da je, u gomili brbljanja i dugim zamršenim raspravama, utkan program koji je predstavljen u Protokolima. Da bi pokazali kako đavolska zavera, sadržana u protokolima, nije nova (ona je u stvari stala koliko i samo pleme) ukazujemo na program iz XV veka koji je štampan u francuskom časopisu, finansiranom od Rotšilda, 1889. Četiri stotine godina pre toga, 13. januara 1489. Šemor, rabin grada Arla u Provansi, Francuska, pisao je velikom Sanhedrinu, koji je tada imao sedište u Konstantinopolju, tražeći savet, jer je narod u Arlu pretio sinagogama. Šta da činimo mi, Jevreji? Evo odgovora: Draga voljena braćo u Mojsiju, Primili smo vaše pismo u kome nam pišete o nevoljama i nesrećama kroz koje prolazite. Pogođeni smo bolom što to čujemo, kao i vi sami. Savet Velikog Satrapa i rabina je sledeći:  Pošto kažete da francuski kralj zahteva da postanete hrišćani: učinite tako, jer ne možete drugačije, ali neka Mojsijev zakon bude sačuvan u vašim srcima.  Pošto kažete da postoji zapovest da se lišite vaših dobara (po zakonu koji je postojao, Jevreji su, po prelasku u hrišćanstvo, morali da se odreknu svojih poseda); načinite od vaših sinova trgovce koji će, malo po malo, da liše hrišćane njihovih dobara.  Pošto kažete da je bilo nasrtaja na vaše živote: načinite vaše sinove doktorima i apotekarima, tako da oni mogu da uzimaju hrišćanske živote.  Pošto kažete da uništavaju vaše sinagoge: načinite vaše sinove kanonicima i sveštenicima, tako da mogu da unište njihove crkve.  Pošto se žalite da ima još mnogo muka kroz koje prolazie: sredite da vaši sinovi postanu advokati i pravnici i gledajte da se uvek umešaju u državne poslove, sa ciljem da, stavivši hrišćane pod svoj jaram, možete dominirati svetom i da im se osvetite.

118



Nemojte odstupiti od ovog uputstva koje smo vam dali, jer ćete kroz iskustvo shvatiti da ćete, makoliko poniženi bili, doći do istinske moći. Potpisao V.S.S.V.F.F., vladar Jevreja, 21 kašula (novembra) 1489.

Godine 1844., nešto pre jevrejskih revolucija iz 1848., koje su zahvatile većinu Evrope, Bendžamin Dizraeli, čije je pravo ime bilo Izrael i koji je bio odbačeni, odnosno, kršteni Jevrejin, objavio je roman “Kenigzbi”, u kome je otkrio sledeće: “Svetom vladaju sasvim druge osobe od onih koje zamišljaju oni koji nisu iza scene.” On je čak otišao i dalje i pokazao da su sve te osobe Jevreji. Mapa puta simboličke zmije izgleda ovako: njena prva stanica u Evropi bila je, 429. g. pre Hrista u Grčkoj, gde je u doba Perikla zmija počela da se upliće u vlast te nesrećne zemlje. Druga stanica bila je u Rimu, približno u vreme Julija Cezara. Za mnoge čitaoce možda će biti iznenađenje da je Julije Cezar, koji je zadobio više slave i publiciteta od ijednog drugog Rimljanina, bio značajni agent Jevreja. Zbog toga je bio ubijen od strane male grupe patriota koji su rizikovali svoje živote u pokušaju da spreče uništenje rimske republike. Jevreji su jecali i plakali oko tela Julija Cezara, kao što uvek čine kada neki od njihovih agenata bude ubijen. Treća stanica bila je u Madridu, u vreme Karlosa V, 1522. Četvrta u Parizu oko 1790., u vreme Luja XVI i Francuske revolucije. Peti pokret simboličke zmije predviđen je u Londonu, od 1814. pa nadalje, posle pada Napoleona. U sledećem, šestom pokretu, simbolička zmija dolazi u Berlin 1871., posle francusko-pruskog rata. Sedma stanica je Sankt Petersburg, nad kojim je nacrtana glava zmije pod datumom 1881. Sve ove države, kroz koje je zmija putovala, bile su protrešene do temelja kao i njihova ustrojstva. Postoje ukupno 24 Protokola i svaki od njih je prepun smrtonosne doze otrova. Termin “Goji” koristi se na svakoj stranici, a on je jevrejski izraz za Nejevreje. To je uvredljiv izraz sa značenjem ljudska stoka. Drugim rečima, oni vide Nejevreje (uključujući tu Belu rasu) kao stoku kojom treba manipulisati, terati u krdo i konačno zaklati ili porobiti na korist Jevreja. Kao što smo ranije rekli, veruje se da jedan deo Protokola nedostaje. Ubeđen sam da fali deo koji se bavi izuzetno moćnom ulogom koju je imala judeo-hrišćanska obmana u potčinjavanju “Goja”. Pošto je profesor Nilus bio i sveštenik, možda je i sam sklonio ili uništio taj deo smatrajući ga štetnim po svoju crkvu. U svakom slučaju, Protokoli koje mi imamo su nekompletni. Pa ipak, njihovih 70 stranica sadrže toliko toga osnovnog iz jevrejskog programa da je imperativ proučiti ih. Oni su vitalni za naše razumevanje jevrejskog razmišljanja i taktike. Zbog toga ću usledećem poglavlju dati pregled 24 Protokola u skraćenom obliku.

119

POGLAVLJE BR. 20

Tekst Protokola

O

vo što sledi je skraćena verzija 24 Protokola. U sumiranju je mnogo toga moralo da se izostavi. Ideje koje su izražene isključivo su ideje samih Jevreja, a ne moje. Moramo da imamo na umu da su ovi Protokoli napisani pre najmanje 70 godina, ali da su formulisani stolećima ranije.

Protokol br. 1 Ovaj Protokol je sažeta rasprava o abecedi političke moći. On se bavi svim naivnim fantazijama o demokratiji, samoodređenju i mnogim drugim iluzijama koje smo hvalili svih ovih godina, a prikazuje ih kao puku prevaru. U njemu se tvrdi da je politička sloboda samo jedna ideja, a nikada stvarna činjenica. Ideja slobode može se iskoristiti kao mamac za privlačenje masa u neku partiju zbog jednog jedinog razloga, a to je rušenje druge partije koja je na vlasti. Izvlači se zaključak da, po zakonima prirode, pravo leži u sili i moći. Ukazuje se na to da slepa moć naroda ne može da postoji nijedan jedini dan lišena vođstva. Zadatak da se prigrabi ova moć biva lakši ako se protivnik zarazi idejom slobode ili takozvanog liberalizma, pa je zarad te ideje voljan da se odrekne dela moći. U svakom slučaju, čitava ideja o samoupravi je prevara i obmana, a korišćena je kao iluzija kojom se pridobijaju mase koje, prepuštene same sebi, neminovno završavaju u rasulu. Anarhija je nešto što Jevreji neprekidno promovišu. Pošto imaju potpunu finansijsku kontrolu nad državom, podstiču krvave kavge, koje potom pretvaraju u ozbiljne borbe među klasama, usled kojih država sagoreva a njen značaj se svodi na gomilu pepela. Kada je država iscrpljena ovakvim trzavicama, onda je njena unutrašnja nesloga dovodi pod vlast spoljneg neprijatelja, ili je vodi u građanski rat. U oba slučaja ona se može smatrati nepovratno izgubljenom i u vlasti Jevreja. Oni zatim racionalizuju kako nema ničeg nemoralnog u korišćenju prevara, lukavstava, izdaje ili bilo kojih drugih sredstava sa ciljem da se država podvede pod njihovu vlast. Zatim kažu da će i država, kada se bori protiv spoljnjeg neprijatelja, upotrebiti ista sredstva, dakle, prevaru, lukavstvo ili izdaju, ili bilo šta drugo, kako bi dobila rat i savladala neprijateljsku državu. Kakva je, stoga, razlika voditi unutrašnji rat protiv države, ako je sila koja stoji nasuprot neprijatelj? Onda idu dalje i iznose da je despotizam jedini mogući oblik vlasti, da je gomila slepac, slepa sila bez vođstva. Čak i da se iz mase uzdigne vođa, on nema program, nema ideju o osnovama političkog vođstva. Nije moguće postići uspeh u vođenju masa uz pomoć razumnih saveta i argumenata, jer bi i njima mogle da se stave primedbe, makoliko bile kontradiktorne ili besmislene. Takve besmislene primedbe možda bi se ljudima više svidele od razuma. Moć rasuđivanja kod ljudi je, ipak, samo površina. Mase su vođene isključivo niskim strastima, beznačajnim verovanjima, običajima, tradicijama i sentimentalnim teoretisanjima. Kao rezultat toga, oni padaju kao žrtve partijskih podela koje onemogućavaju bilo kakvu vrstu dogovora, čak i na osnovu savršeno razumnih argumenata. Politika nema ničega zajedničkog sa moralom. Svaki vladar koji je rukovođen moralom, jeste nevešt političar, pa je odatle veoma ranjiv i nestabilan na tronu. Ko god želi da vlada, mora da pribegava lukavstvu i licemerju. Cilj opravdava sredstvo. Zbog toga, kažu Jevreji, njihove težnje nisu usmerene ka onome što je dobro i moralno, već ka onome što je neophodno i korisno. Oni, stoga, smatraju da nijedan narod nije sposoban da sobom vlada, ukoliko misli da može da vlada. Zbog toga od malih nogu vaspitavaju svoje ljude da budu u stanju da nezavisno vladaju i razumeju mehanizam vladanja masama i narodima. “To (da gomila vlada sobom) se ne da zamisliti, jer plan razdrobljen na toliko delova, koliko je glava u gomili gubi svoju celinu, pa prema tome postaje nepojmljiv i neizvodljiv”. Dosledno tome, ukazuju da je jedini način vladanja primena 120

autokratskog principa. Neminovan je zaključak da je zadovoljavajući oblik vlasti za svaku zemlju onaj u kome je vlast skoncentrisana u rukama jedne odgovorne osobe. Bez apsolutnog despotizma ne može postojati civilizacija, jer nju ne sprovode mase već njihov vođa, ma ko on bio. Gomila je varvarin koji ispoljava svoje varvarstvo u svakoj prilici. Zbog toga oni smatraju da su, bez sumnje, predodređeni da vladaju, ne samo jednom nacijom već svim nacijama i da, prema tome, ne smeju da prezaju od podmićivanja, prevara i izdajstva, kada to treba da posluži postizanju njihovih ciljeva. Njihova parola je sila i licemerje. Žele da idu putem mirnog osvajanja, pre nego da države pokoravaju silom, a da strahote rata zamene neprimetnijim i celishodnijim kaznama (smrtnim) koje će izricati svakome ko im stane na put. U stvari, snažan naglasak stavljaju na potrebu da se podržava teror koji dovodi do slepe poslušnosti. Pravična ali neumoljiva strogost najveći je faktor državne sile. “Mi ćemo trijumfovati i potčiniti sve vlade svojoj nadvladi, ne toliko pomoću sredstava, koliko doktinom strogosti.” Priznaju da su oni, Jevreji, još u stara vremena bili prvi koji su među narodima sveta uzviknuli “sloboda, jednakost, bratstvo”. To su reči koje su tako mnogo puta do sada ponavljanje od nesavesnih papagaja, koji su se sa svih strana lepili na ove mamce i sa kojima su odneli blagostanje sveta, istinsku slobodu ličnosti, ranije tako dobro zaštićenu od pritiska gomile. Ističu da Goji nisu primetili protivurečnost značenja tih reči i nisu uvideli da u prirodi nema jednakosti i ne može biti slobode; da je sama priroda ustanovila nejednakost umova, karaktera i sposobnosti, kao i potčinjenost njenim zakonima. Jevreji ukazuju da su beli ljudi, koje oni nazivaju Gojima, svoju vladavinu zasnivali na dinastijama. U njima je otac predavao sinu znanje o toku političkih poslova, tako da ga niko, sem članova dinastije, nije znao i nije mogao da izda onima nad kojima se vlada. Kako je vreme prolazilo i jevrejske ideje demokratije prodirale sve dublje i dublje u razmišljanje i vladavinu belih naroda, stvarni položaj vladajućih dinastija postajao je nestabilan, a njihove političke veštine su nestajale. To je bila velika pomoć uspehu jevrejske stvari u osvajanju ovih država. Dakle, izikujući reči “sloboda, jednakost, bratstvo”, Jevreji su u svoje redove, preko slepih agenata, uvrstili čitave legione koji su oduševljeno nosili njihove zastave. Sve vreme, te su reči bili crvići koji su nagrizali blagostanje Goja, uništavajući svugde mir, spokojstvo, solidarnost, rušeći sve osnove njihovih država. Jevreji ukazuju da je njihov trijumf bio olakšan i činjenicom što su, u opštenju sa ljudima koji su im bili potrebni, uvek uticali na najosetljivije strane čovekovog uma - na pohlepnost, na glupost, na nezajažljivost matrijalnih potreba čoveka. A svaka od tih pobrojanih čovekovih slabosti, uzeta za sebe, sposobna je da ubije inicijativu, stavljajući volju ljudi na raspoloženje kupcu njihove delatnosti. Koristeći moć svoga zlata i svojih finansijskih snaga, služeći se prevarama, lukavstvima i izdajom, uspeli su da smene narodne predstavnike i da na njihovo mesto postave svoje lakeje i agente.

Protokol br. 2 Jevreji ovde otkrivaju izuzetni značaj podsticanja i vođenja ekonomskih i oružanih ratova među gojskim državama. O ratovima se često govori kao o “jevrejskim žetvama”. Preko ratova Jevreji žanju i postavljaju osnove svoje prevlasti. Kada se ratovi završe, obe strane su iscrpljene i predate na milost međunarodnim jevrejskim finasijama. Kažu: “Naša međunarodna prava će smrviti nacionalna prava.” Tokom ratnih mahnitosti i strasti, mnoštvo velikih poseda, koji su pripadali Gojima, biva uništeno, a na obe strane nastaju velika pustošenja. Kada se rat završi, obe gojske države koje su u njemu učestvovale, dospevaju u finansijske neprilike i velike dugove. Tako vidimo da Jevreji iz ratova izvlače trostruku žetvu: prvo, prave velike profite na municiji i drugim sredstvima neophodnim za vođenje rata; drugo, na taj način su u stanju da oslabe rasnu čvrstinu Bele rase, šaljući u bitku cvet muškosti belih nacija na obe strane; i treće, kada se rat završi, a obe strane budu razorene, Jevreji onda još dublje hvataju u zamku nejevrejske nacije, okivajući ih 121

dugovima i skupljajući kamatu na kamatu. Tako se bele nacije (i Bela rasa) još više upliću u ropstvo, a jevrejska omča se sve više steže. Jevreji se zatim hvale kako oni biraju gojske administratore za javne kancelarije, ljude koji će biti istureni i na čiju lojalnost i slugeranjstvo mogu da računaju. Naravno, to će biti ljudi koji su voljni da izdaju Belu rasu, a koji znaju vrlo malo o umetnosti vladanja. U zaleđini ovih lakeja biće njihovi jevrejski savetnici, koji su, kako sami kažu, ljudi učeni i genijalni, specijalisti vaspitavani još od ranog detinjstva za upravljanje poslovima celog sveta. Poslednji deo govori o moćnoj ulozi koji igra štampa u rukama Jevreja. “Kroz nju smo se dočepali uticaja, ostajući ipak u senci i zaklonu; zahvaljujući njoj, mi smo prikupili u svoje ruke zlato, bez obzira na to što smo ga morali uzimati iz čitavih potoka krvi i suza. Sve ovo sumiraju, govoreći da trijumf jevrejskog sistema ne može biti potpun ako se praktična primena ne bude zasnivala na povezivanju lekcija iz prošlosti sa sadašnjošću. Dakle, vidimo kako se svi konci moći prikupljaju u rukama Jevreja zahvaljujući njihovim podmuklim sredstvima. A ona su: korišćenje ratova; guranje razorenih nacija u dugove; kontrola nad pionima u prvim redovima vlasti; vešto korišćenje štampe kako bi se pokazalo da su njihovi zahtevi tobože neophodni da bi se dao glas žalbama iz naroda i izrazilo i stvorilo nezadovoljstvo. I konačno, ali ne i najmanje, važno: moć zlata.

Protokol br. 3 Sa nepodnošljivom arogancijom i vrhunskim samopuzdanjem Jevreji nam kažu: “Naš cilj je već na nekoliko koraka pred nama. Ostaje još jedan mali prostor i ceo naš put pri kraju je da sastavi svoj krug simbolične zmije, kojom mi predstavljamo naš narod. Kada se taj krug sastavi, sve evropske države biće njime zatvorene i stegnute kao snažnom pesnicom.” Otkrivaju, zatim, na koji način će da zaključaju nas, Goje, u tu moćnu presu. Dok mi mislimo da imamo ustanove koje su dovoljno snažne da održavaju državni brod na pravom kursu, Jevreji su naše kraljeve, vladare i predstavnike okružili svojim savetnicima, koji ih “savetuju” da u nizu čine glupe i neodgovrne poteze. Stvarajući gomilu zbunjujućih predmeta za raspravu, oni proširuju jaz između vladara i naroda. Pošto je štampa u njihovim rukama oni, s jedne strane, ohrabruju zloupotrebu moći od strane vladara, a sa druge strane agituju i potpaljuju gomilu: “Zloupotrebe vlasti definitivno će pripremiti sve ustanove za pad, i sve će poleteti strmoglavce pod udarima izbezumljene gomile”. U međuvremenu, stalnim pogoršavanjem stanja i uspostavljanjem finansijske i ekonomske krize, svi ljudi bivaju okovani mrežom bede, čvršće nego što su ikada bili okovani, kao robovi ili kmetovi. “Naša je snaga u hroničnom gladovanju i slabljenju radnika, jer ga to potčinjava našoj volji”. Zbog toga oni dalje šire mržnju i zavist koje će pokrenuti mase da se okrenu protiv onih koji predstavljaju prepreku jevrejskom preuzimanju vlasti. “Kada kucne čas da se naš gospodar celoga sveta kruniše – tada će te iste ruke zbrisati sve ono što bi ovome moglo biti na smetnji”. Kada gomila počne da divlja i uništava, Jevreje neće dirati, jer su se oni obezbedili tako što im je momenat napada poznat, pa će preduzeti mere da zaštite svoje. Iskreno priznaju da su izveli francusku revoluciju i da su im tajne njenog pripremanja bile dobro poznate, “jer je ona u potpunosti delo ruku naših”. Ismevaju reč “sloboda” govoreći da ona ne znači apsolutno ništa, već da je korisno oruđe u njihovim rukama, kad treba zapaliti mase i izvesti čitave zajednice da se bore protiv bilo koje sile i protiv svake vlasti. Gomile će, pod jevrejskom kontrolom, onda poubijati poslednje ostatke nejevrejskog vođstva i osloboditi kriminalce, tako da će, u krajnjem ishodu, te gomile i ne znajući, pomoći Jevrejima da se na vlast popne “Car – despot sionske krvi, kojega mi pripremamo svetu.”

Protokol br. 4 Ovde Jevreji otkrivaju da su oni organizovali Nejevreje u masonske redove, koji su jedno od njihovih najmoćnijih oružja za kontrolu nad svetom i za dovođenje nejevrejskih država do 122

uništenja i potpunog pada u njihove ruke. “Nejevrejska masonerija slepo služi kao zaklon za nas i naše ciljeve, ali plan dejstva naše sile, pa čak i mesto njenog boravka ostaće za ceo narod nepoznat.” Da bi izveli do kraja zaveru, Jevreji moraju da unište sve osnove na kojima je izgrađeno gojsko društvo. Oni će Goje držati stalno zauzetim zarađivanjem za život, tako da im neće ostati vrmena da razmišljaju i primete šta se događa. I dok Goji rade i zarađuju za život, bave se industrijom i tgovinom, Jevreji će se baviti špekulacijama. To će rezultirati stanjem da će, sve što se od zemlje proizvede ili u industriji napravi, kliznuti kroz gojske ruke, upasti u špekulacije, a odatle pravo u džepove Jevreja. Uništivši sve moralne principe među Nejevrejima, odnosno belim ljudima, okrenuvši njihove umove potpuno ka industriji i trgovini i zarađivanju za život, dovešće ih do stanja gde će: “njih rukovoditi samo račun, tj. zlato, prema kome će oni gajiti pravi kult, radi onih materijalnih naslada koje ono može dati. Tada će, kada kucne čas, niže klase Goja, ne iz želje da služe dobru, čak ni zbog bogatstva, već iz čiste mržnje prema privilegovanima, poći za nama protiv naših okrutnih konkurenata za vlast – intelektualaca Goja”, sa ciljem da ih unište. Ponovo će glupost Goja biti iskorišćena da se poubijaju njihovi.

Protokol br. 5 (Samo podnaslovi) Stvaranje pojačane centralizacije uprave. Metodi dosezanja vlasti putem masonerije. Uzroci nemogućnosti sporazuma među državama. “Predizabraništvo” Jevreja. Zlato je pokretač državnih mehanizama. Monopoli u trgovini i industriji. Značaj kritike. “Pokazne” ustanove. Premorenost od govorništva. Kako da se u ruke zgrabi javno mnjenje. Značaj lične inicijative. Nadvlada.

Protokol br. 6 Ovde se govori o osnivanju ogromnih jevrejskih finansijskih monopola koji predstavljaju rezervoare kolosalnih bogatstava. Ti monopoli biće toliko moćni da će od njih zavisiti sudbina svakog Nejevrejina do te mere da nejevrejska bogatstva neće moći da postoje izvan kontrole i uprave ovih monopola. Danas je ovo već utemeljena činjenica. Bez obzira na koji biznis pogledate, bila to nafta, šećer, filmovi, televizijske mreže, čelik, železnice, proizvodnja automobila i stotine drugih, svi su oni u rukama Jevreja. Dok gomilaju sva bogatstva zemlje u svoje ogromne monopole, tvrde da svim sredstvima treba razvijajti značaj svoje nad-vlade, predstavljajući je kao zaštitinika i dobročinitelja za sve koji im se dobrovoljno pokore. Sledeći deo bavi se načinima na koje se Goji lišavaju njihove zemlje. Iskreno priznaju da se to mora učiniti, bez obzira na cenu. Najbolji način za to je povećanje dacija na zemlju – dakle, zaduživanje zemlje koje će održavati zemljoradnju u stanju bezuslovne potištenosti i podređenosti. Još jedan način za oduzimanje od belih ljudi njihovog teško stečenog novca i imovine jeste da Jevreji uključe u špekulaciju i svoje monopole, tj. imovinu. Na taj način isisaće iz industrije, rada i zemlje kapital i prebaciti u svoje ruke sav svetski novac. “Tada će Goji kleknuti pred nama, da bi samo dobili pravo na opstanak.” Da bi do kraja uništili Goje, putem propagande ohrabrivaće potrebu za raskošima, nezajažljivim raskošima koje će progutati svaku ušteđevinu koja je mogla da preostane. “Podićićemo radničke nadnice, koje svejedno neće doneti nikakve koristi radnicima, jer ćemo istovremeno izazvati poskupljivanje najglavnijih životnih namirnica, tobož usled opadanja zemljoradnje i stočarstva. “Povrh svega i dalje ćemo ohrabrivati i navikavati radnike na anarhiju i pijanstvo. U isto vreme, preduzeće sve potrebne mere da sa lica zemlje istrebe sve inteligentne i obrazovane gojske snage.

123

Uništavanje Bele rase maskiraće, navodno iskrenim, željama da služe radničkoj klasi i velikim principima političke ekonomije.

Protokol br. 7 Kako bi poduprli i pojačali sve opake programe ekonomskog gušenja Goja, Jevreji planiraju intenzivnije naoružavanje, povećanje broja policijskih snaga i sejanje vrenja, razdora i neprijateljstva širom sveta. Kada to obave, sve što će preostati u svim zemljama na svetu biće mase proleterijata, nekoliko milionera koji će biti odani jevrejskoj stvari, policija i vojska. Imajući svoje agente u svim vladama, u svakoj zemlji na svetu, ekonomskim sporazumima, zajmovima, vrenjem i neprijateljstvima koja su sami stvarali, intrigama će toliko zamrsiti sve konce vlada po svetu, da nijedna od njih neće biti u stanju da deluje bez jevrejskog upravljanja. Ako se neka zemlja usudi da im se suprostavi, Jevreji će onda organizovati njene susede u savez koji će se okrenuti protiv te zemlje i uništiti je sveopštim ratom. Koliko je realna i zastrašujuća ova moć, videlo se u Drugom svetskom ratu. Kada se Nemačka, snagom i hrabrošću, otresla Jevreja, onda su oni odmah, putem opake propagande, intriga, finansijskih sredstava i drugih poluga moći, organizovali okolne zemlje da povedu zverski, razorni rat protiv Nemačke. Kažu: “Na akciju u korist našeg široko smišljenog plana, koji se već približava željenom kraju, mi moramo prinuđivati gojske vlade tobože javnim mnjenjem, koje smo tajno udesili pomoću takozvane “velike sile” – štampe, koja je, sa malim izuzecima na koje ne vredi obraćati pažnju, sva u našim rukama.” Ako se Evropa otrgne njihovoj kontroli, onda su Jevreji odlučni da pokažu svoju snagu i odgovoriti će američkim ili kineskim ili japanskim topovima i smrviti Evropu, ako bude potrebno.

Protokol br. 8 Ovde se govori o manipulacijama sa sudovima. Plan im je da unište sudstvo belog čoveka, da ga degradiraju i degenerišu do nivoa zakonske džungle. Zatim, da bi obogaljili i mučili poštene ljude, Jevreji planiraju da pretrpaju sudske ustanove ljudima njihove rase. Ako danas pogledamo oko sebe, teško da ćemo moći da ignorišemo činjenicu da je naš zakonski sistem preplavljen Jevrejima. Većina sudija su Jevreji. Ima ih veoma mnogo i među tužiocima. Želeći da ispune svoje lukave i izopačene odluke, ali i da ih opravdaju pred javnošću, napravili su pravu nauku kojom su svoje idiotske odluke prikrili zvučnim uzvišenim moralnim principima, pa ih pretvorili u zakone. Oni će svoje advokate, koji su potrebni za izvođenje svih prevara i mutnih radnji, obučavati u posebnim školama, po posebnim, super-obrazovnim kursevima. Takvom specijalnom obukom “oni će biti upoznati sa celokupnim naličjem ljudske prirode, sa svim njenim osetljivim strunama, na kojima će morati umeti da sviraju.” Jevreji se u velikom broju bave proučavanjem ekonomije, ne da bi razjasnili neka pitanja, već da bi ih bolje zamutili. Oko njihove jevrejske vlade biće okupljena čitava plejada bankara, industrijalaca, kapitalista, a pre svega milionera, jer će, kako oni kažu, u suštini sve biti rešeno pitanjem novca. Jevreji će namestiti nejevrejske pione u vladine kancelarije, ali će to biti osobe i ličnosti čija prošlost i reputacija pune kriminala, koje imaju mračnu, skrivenu istoriju i koje je lako ucenjivati. Takvi ljudi nikada neće zastupati interese sopstvene rase, već predstavljaju prave izdajnike Bele rase i oni će, kako Jevreji kažu, “štititi naše interese do poslednjeg daha”.

Protokol br. 9 Jevreji detaljno proučavaju karakter naroda u zemlji koju nameravaju da unište. Ako pažljivo primene ovaj princip, “vi ćete videti da neće proći ni desetak godina, pa će se i najtvrdoglaviji karakter promeniti i mi ćemo ubeležiti novi narod u redove nama pokornih”. 124

Poveravaju da su masonske parole “sloboda, jednakost, bratstvo” bile moćno oružje za uništavanje naroda po svetu. Da ove reči izražavaju besmislenost i mogući idealizam, van svake je sumnje. Ali, one su bile izuzetno uspešne i delovale su. Kratko zatim raspravljaju o, veštački stvorenom i kontrolisanom, antisemitizmu čija je upotreba bila izuzetno korisna radi upravljanja “našom mlađom braćom”. Drugim rečima, kontrolisani antisemitizam je veoma korisno oruđe za ujedinjavanje Jevreja i njihovo usklađivanje sa planom o vladavini nad svetom. Za Jevreje ne postoje prepreke ili granice njihovim aktivnostima. Njihova nadvlada nije ograničena nikakvim zakonima ili uslovima. “U ovom trenutku mi smo zakonodavci, mi donosimo presude i određujemo kazne i pomilovanja, mi smo kao čelo svih naših trupa, na predvodničkom konju.” U svoju mrežu ubacili su ljude svih mišljenja, svih doktrina, demagoge, socijaliste, komuniste i svakojake utopiste. Svakom od njih je dat zadatak. Svaki od njih, sa svoje strane, nagriza poslednje ostatke vlasti, težeći da obori sav uspostavljeni red. “Ova akcija izmučila je sve države – ali mi im nećemo dati mira sve dok ne priznaju našu internacionalnu nadvladu, otvoreno i pokorno.” Znamo da su ovi Protokoli nastali pre sedamdeset godina, ali su se, čak i tada, Jevreji otvoreno hvalisali da već drže u svojim rukama donošenje zakona, odvijanje izbora, štampu, slobodu ličnosti, ali iznad svega, obrazovanje i vaspitanje omladine. Zatim se dalje hvale kako su zaveli, iskoristili i pokvarili gojsku omladinu, učeći ih principima i teorijama za koje su oni, Jevreji, znali da su lažni. Otvoreno se hvališu da u zapadnim zemljama imaju spremna sredstva i načine za tako zapanjujući teror da će i najhrabrija srca zadrhtati. “Metropolitenovi podzemni hodnici biće dotle sprovedeni u svim prestonicama, odatle će one biti bačene u vazduh sa svim svojim organizacijama i zemaljskim dokumentima”.

Protokol br. 10 Ilustrujući kako je lako prevariti Goje, Jevreji mrtvi hladni tvrde da su ljudi savršeno zadovoljni spoljašnjim nastupom njihovih vlada i da nemaju ni najmanjeg pojma o skrivenim značenjima ili onome što se događa iza scene. Da bi se to tako i održalo, važno je da se nijedno pitanje ne pokreće direktno i otvoreno pred narodom. Prećutkujući principe, Jevreji sebi ostavljaju slobodu da čine što im je volja. Politički nitkov, koji je podlac, ali mudar, biće obožavan od gomile zbog svoje drske odvažnosti. Jevrejska hijerahija je sačinila veliki plan za podizanje nove fundamentalne strukture koja će obuhvatiti sve nacije na zemlji (Ujedinjene nacije). Oni žele da podvedu sve narode pod vlast jednog despotskog jevrejskog diktatora, tako što će prvo sve narode podvrći strašnim patnjama, konfuziji i mučenju, kako bi ovi, u očajanju podigli ruke. Jevreji će im tada ponuditi rešenje za sve njihove probleme. Državnim udarom, koji će tada izvesti, postaviće se na tron sveta. Jedno od oruđa za postizanje ovog cilja je i davanje prava glasa svima, bez razlike na klasu ili kvalifikaciju. Zatim je tu uništenje značaja porodice i njene vaspitne vrednosti među Gojima; stvaranje slepe moćne sile od mase koja nikada neće biti u stanju da se kreće u bilo kom pravcu bez jevrejskih agenata koji će se postaviti na čelo kao vođe. Jevreji su potpuno svesni liderskog principa, pa su ga koristili od početka svoje istorije, da bi stigli do stanja sadašnje moći. Oni znaju da planovi za vladavinu moraju da nastanu kao proizvod jednog mozga, a ne da se cepaju na delove mnogo mozgova. I dok je razborito upoznati odabrano društvo jevrejske hijerarhije sa opštim planom akcije, dotle o detaljima ne sme da se razgovara, jer bi to uništilo njenu maštovitu celinu, nezavisnost njenih pojedinačnih delova i tajno značenje svakog poteza. Ovlaš dodiruju i korisnost ustava, kao sredstva za odbranu naroda od njihove zavere. Otvoreno tvrde: “Ustav, kao što vam je dobro poznato, nije ništa drugo do škola razdora, raspre, nesuglasica, prepirke, besplodnih partijskih agitacija, partijskih tenedencija – jednom rečju – škola 125

svega onoga što čini bezličnim delatnost države.” Demokratije i republike su, dajući svakome pravo glasa, pa i poslednjem ološu i đubretu, obezbedile Jevrejima najbolje elemente sa kojima će da unište državu i narod u toj zemlji. Da bi što bolje mogli da manipulišu takvom državom, Jevreji su sredili da se biraju predsednici i drugi službenici koji u svojoj prošlosti imaju neku mračnu, neotkrivenu mrlju. Takvi agenti će onda raditi svoj posao bez straha da će Jevreji nešto otkriti. Konačno, ljudi će biti toliko iscrpljeni i toliko očajni zbog nesloge, pljačke putem poreza, sloma zakona, mržnje, zavisti, mučenja, bolesti, razvrata i borbi, da neće videti drugog izbora nego da pribegnu jevrejskom vođstvu. Narod će se pokoriti i predati potpunom i bezuslovnom jevrejskom gospodarenju.

Protokol br. 11 “Goji su ovnujsko stado, a mi smo za njih vuci. A vi znate šta biva sa ovcama kada se u toru pojave kurjaci...?” U ovom Protokolu oni idu dalje sa detaljima oko uništavanja poslednjih ostataka naših oblika vlasti i uspostavljanja jevrejskog svetskog poretka koji će doći u obliku revolucionisane države. Preduslov da se ovaj novi svetski poredak uspostavi jeste da mnoge kombinacije koncepata koje mi sada prihvatamo, kao što su: sloboda štampe, pravo na udruživanje, sloboda savesti, izborno načelo i razne druge, zauvek nestanu iz čovekovog pamćenja. Jevreji žele da se osiguraju da će, kad dođe vreme da se čeljusti konačno sklope nad Gojima, njihove žrtve morati da priznaju, jednom zauvek, da su Jevreji toliko jaki, da su toliko pretovareni silom, da ni u kom slučaju neće uzeti u obzir bilo kakav protest, niti će pak obratiti bilo kakvu pažnju na mišljenja ili želje Goja. Oni žele da nas uvere da su spremni i u stanju da bilo kakve izraze protesta skrše neodoljivom snagom, u bilo koje vreme i na bilo kojem mestu. Drhteći u strahu, Goji će pred svime zatvoriti oči i biti zadovoljni da čekaju i vide kako će se to završiti. U međuvremenu, Jevreji će primirivati Nejevreje obećanjima da će im vratiti sve slobode koje su im oduzeli, čim budu obuzdani “neprijatelji mira”. Zašto sve ovo rade? Sa ciljem da obezbede zaobilazni put koji njihovo rasuto pleme ne bi bilo u stanju da osigura direktnim metodama. Zbog toga su i organizovali armiju masonskih loža – da podignu dimnu zavesu iznad njihovih pravih ciljeva, u koje čak ni ne sumnja “ta gojska stoka”. “Bog nam je darovao, kao svome izabranom narodu, rasutost i baš u toj prividnoj slabosti našoj ispoljila se sva naša snaga koja nas je sad dovela do praga vladavine celim svetom.” Jevreji smatraju književnost i novinarstvo najvažnijim obrazovnim snagama i zbog toga žele da obezbede da njihova vlada postane jedini vlasnik većine listova. Oni slobodom štampe ili slobodom uopšte, smatraju samo pravo da se čini ono što zakon dozvoljava. Pošto će oni stvarati ili ukidati zakone, po sopstvenoj želji, sva sloboda biće u njihovim rukama. Propaganda i štampa, koja se stvara, stoga se smatra ključevima za kontrolu nad Gojima. “Mi ćemo je osedlati i dobro zauzdati, to isto ćemo uraditi i sa ostalom štampanom produkcijom: ko god da učestvuje u poslu sa štampom biće opterećen naročitim taksenim prirezom i kaucijama. Za eventualni napad na Jevreje, ako takav uopšte tada bude moguć, kažnjavaćemo nemilosrdno”. Oni žele da tako najašu štampu da niko ne bi nekažnjeno mogao da ukaže prstom na ispravnost i nepogrešivost njihove vlasti.

Protokol br. 12 (Samo podnaslovi) Ovaj deo je prilično dugačak i bavi se izuzetno važnom ulogom koju, od Jevreja stvoreni, masonski redovi i masonske lože igraju u kontroli štampe, vlade i Nejevreja u celini. Masonsko tumačenje reči “sloboda”. Budućnost štampe u masonskom carstvu. Kontrola štampe. Dopisničke agencije. Šta je progres po shvatanju masonerije? Još nešto o štampi. Masonska solidarnost u savremenoj štampi. Pokretanje “društvenih” zahteva u provinciji. Nepogrešivost novog režima.

126

Protokol br. 13 Potreba za nasušnim hlebom biće najmoćnija batina koju će Jevreji da drže iznad glava Goja kako bi ovi ćutali i bili pokorni. Iskoristiće svoje nejevrejske agente u štampi da pokrenu pitanja koja su nezgodna za zvaničnu štampu. Režim, kontrolisan od Jevreja, onda će preduzeti promene po svojoj volji, a javnost će ih predstaviti kao veliko dostignuće. Kada se jednom tako uradi, niko se neće usuđivati da traži promene u njima i tako će to stalno ići, pošto će Jevrejska štampa predstavljati nove mere kao veliki napredak. Odmah posle toga, štampa će usmeriti tok misli ka novim lakoumnim pitanjima. Kako gojski narodi budu postajali sve porobljeniji i porobljeniji, Jevreji nameravaju da ih sve više ometaju zabavama, igrama, razonodama, strastima, narodnim domovima i mnogim drugim zamlaćivanjima kao što su takmičenja u umetnosti i sportovima svih vrsta. Jevrejska štampa će diktirati svaku formu mišljenja koje će onda ljudi prihvatati kao svoje zato što će Jevreji imati monopol na ponude novih pravaca u mišljenju. Liberali i utopistički sanjari igraće svoju ulogu u rušenju gojskih vlada, dok Jevreji ne preuzmu stvar u svoje ruke. Posle toga liberali im apsolutno neće biti ni od kakve koristi. U stvari, mogu čak da budu i opasni, pa će morati da budu sklonjeni. Lako će uzdrmati čitavu belu civilizaciju i okrenuti društvo naglavce, njihovi govornici će se naveliko hvaliti kako su nam doneli divni, dobroćudni režim, iako su nas u stvarnosti porobili. “Ko će posumnjati tada da smo sve ove probleme mi udesili i namestili prema političkom planu koji niko nije prokljuvio u toku mnogih vekova?”

Protokol br. 14 Kad Jevreji budu uspostavili svoje despotsko carstvo, osiguraće da ne postoji ni jedna druga religija osim njihove, Mojsijeve religije, po kojoj će oni biti izuzetni, kao izabrani narod. Sve druge forme verovanja biće zbrisane. Zatim će zavaravati Goje da u njihovoj religiji postoji mistička istina na kojoj će se zasnivati sva njena vaspitna snaga. Pošto budu porobili sve narode sveta i nametnuli im svoj tiranski režim, oni će svakom zgodnom prilikom objavljivati novinske članke i praviti u njima poređenje između njihove dobroćudne vladavine i prošlih vremena. Veličaće blagosloveni mir, iako je taj mir silom nametnut posle vekovnih jevrejskih podbadanja. Era prethodnih gojskih vlada biće osuđena od strane Jevreja najoštrijim jezikom. Sve beskorisne promene oblika vlasti, kroz koje će gurati Goje dok budu podrivali njihovu državnu strukturu, toliko će isrpsti narode, da će konačno izabrati da pate pod Jevrejima samo da bi izbegli rizik produženja svih tih pređašnih nevolja i nemira. Kada se budu učvrstili na vlasti i dalje će stalno naglašavati sve istorijske greške koje su napravile prethodne gojske vlade, ne razumevajući vekovima sve ono što predstavlja istinsko dobro za čovečanstvo. Kao kontrast, govoriće ljudima koliko su sada srećni u poređenju sa mrtvim i uništenim starim poretkom stvari. U zemljama koje su poznate kao progresivne, Jevreji su priznali da su stvorili besmislenu, prljavu i gnusnu literaturu. Pa ipak će kasnije upravo to izneti kao optužbu i dokaz protiv starog poretka. Nikome nikada neće biti dozvoljeno da povede raspravu o njihovoj, jevrejskoj veri sa stanovišta istine. Niko, sem Jevreja, neće biti potpuno upućen u njene sadržaje. Niko od “odabranih” se neće usuditi da izda bilo koju njenu tajnu, niti će smeti da govori o tome kako je religija korišćena da bi se porobio ostatak čovečanstva.

Protokol br. 15 (Samo podnaslovi) Jednostavni svetski prevrat. Buduća sudbina Goja-masona. Mističnost vlasti. Razmnožavanje masonskih loža. Centralna uprava mudraca. “Azefovština”. Masonstvo kao rukovodilac svih tajnih društava. Značaj javnog uspeha. Kolektivizam. Žrtve. Kazne za masone. 127

Pad prestiža zakona i vlast. Predizabraništva. Kratkoća i jasnost zakona budućeg carstva. Poslušnost starešina. Mere protiv zloupotrebe vlasti. Surovost kažnjavanja. Krajnji rok strogosti sudija. Liberalizam sudija i vlasti. Svetski novac. Apsolutizam masonstva. Pravo kasacije. Patrijarhalni “izgled” vlasti budućeg “vladara”. Obožavanje vladara. Pravo jačeg kao jedino pravo. Car izrailjskipatrijarh sveta.

Protokol br. 16 Shvatajući da su univerziteti ključne institucije za formiranje i ukalupljivanje ljudskog mišljenja, Jevreji planiraju da učine univerzitete neškodljivim, tako što će ih preusmeriti u novom pravcu koji njima odgovara. Svi službenici i profesori biće pripremani za svoj posao po detaljnim programima spremljenim za njih, od kojih neće smeti nekažnjeno da odstupe ni za jotu. Biće postavljani sa naročitom opreznošću i biće dovođeni u potpunu zavisnost od vlade. Iz nastave će biti isključeni državno pravo, kao i sve što se tiče političkih pitanja. Ovi predmeti će se predavati samo nekolikim desetinama lica izabranih i posvećenih, prema naročitim sposobnostima, a oni će, naravno, biti Jevreji. U prelaznom periodu, dok se još budu borili da učvrste apsolutni despotizam, Jevreji će uvesti u nastavne programe sve one razorne principe koji su tako briljantno korišćeni za lomljenje gojskih vlada. Ali, kada jednom čvrsto prigrabe vlast, sve uznemirujuće teme biće izbačene iz nastave. Umesto toga, od mladih ljudi će stvarati decu poslušnu prema vlasti, koja vole vladara, daju mu podršku i žele mir i tišinu. Proučavanje klasike, antičke istorije i predavanja o iskustvima iz prošlosti biće zamenjena teoretskim studijama o programima za budućnost. “Mi ćemo izbrisati iz pamćenja ljudi sva fakta prošlih vekova koja nam nisu po volji, a ostavićemo samo one koji ocrtavaju pogreške gojskih vladavina.” Poseban naglasak staviće se na učenje o praktičnom životu, o obavezama ljudi prema državi, zakonu i poretku. Svakom zvanju biće dat poseban i različit tretman. U cilju da jevrejski despotski car čvršće drži uzde, biće neophodno da se sve njegove aktivnosti objašnjavaju celome narodu, po školama i na trgovima, na takav način da ljudi jasno razumeju svaki njegov potez i sva njegova velika dobročinstva. Neće biti nikakve slobodne nastave. Posebne grupe će učiti filosofiju novih teorija koje nisu objavljene ostatku sveta. Te teorije biće kao verske dogme i koristiće se kao prelazna faza za iniciranje ljudi u njihovu, to jest jevrejsku veru. Primećuju da ih je mnogovekovno iskustvo naučilo da ljudi žive i rukovode se idejama, a da te ideje usvajaju samo pomoću vaspitanja. Svaki uzrast je podjednako prijemčiv za ideje. Treba samo koristiti različite metode da bi se ideje prihvatile. Krajnji rezultat kome će se težiti u sistemu takozvane očigledne nastave jeste da se Goji pretvore u nemisleće, poslušne životinje, koje očekuju očiglednost da bi uopšte mogle da dođu do neke ideje.

Protokol br. 17 (Samo podnaslovi) Posebna oduka njihovih advokata. Buduće advokate plaćaće država. Informacije koje koriste advokati biće ograničene na one koje im dâ država. Car judejski biće istinski papa sveta, patrijarh međunarodne crkve. Uništenje postojeće crkve kada bude poslužila svojoj svrsi. Zadaci savremene štampe. Organizacija policije. Dobrovljačka policija. Špijunaža po obrascu kabalske špijunaže. Zloupotreba i opadanje gojskih vlasti.

Protokol br. 18 Znajući da ništa ne uništava prestiž vlasti kao kada je očigledno okružena masom snaga tajne policije, radi sopstvene zaštite, oni planiraju da svoj, jevrejski, despotizam štite lukavijim načinima. Sami će organizovati zavere među ljudima, koje će predvoditi briljantni govornici, pa će se oko njih okupljati svi koji simpatišu takav protest i protivnici su režima. Na taj način biće u 128

stanju da uklone sve slabe i kolebljive pripadnike sopstvene policije i da imaju nadzor nad potencijalnom opozicijom koja bi mogla da se razvije prirodnim putem. Ovako će biti u stanju da pogode u centar i iskorene svaku zaveru čak i pre nego što počne. Slabost je ako narod sazna da ima mnogo zavera, i ako vladar bude nateran da objavi tajne mere odbrane. Kada bi se saznalo da je bilo više pokušaja atentata na vladara, to bi takođe oslabilo njegov autoritet pred podanicima. Jevreji otvoreno priznaju da su inicirali izvestan broj atentata i pokušaja atentata na kraljeve i vladare u prošlosti. Na taj način su pomogli da se uništi autoritet celokupne gojske vlasti, jer je podrivena ideja o apsolutnoj vlasti a podstaknuta ideja o ogromnoj skrivenoj opoziciji. Kada se njihov jevrejski vladar bude zacario, planiraju da ga, radi njegove zaštite, okruže takvom aurom moći i božanske mistike, da će glupi Goji o njemu razmišljati kao o prvom do Boga. Goji će onda učiniti sve da ga zaštite i da obaveste vlasti o mogućoj opoziciji koja bi se pojavila među njima samima. Sa političkim prestupnicima će se obračunavati sa izuzetnom okrutnošću. Biće hapšeni na prvi znak sumnje, bio on snovan ili ne. Ljudima koji su optuženi za politički prestup, ili u koje se samo sumnja, neće biti data ni najmanja mogućnost da pobegnu i prema njima će se postupati nemilosrdno. Ko god bude čak i pomislio na političke ideje biće kriv jer, na prvom mestu, on to ne razume, i drugo, ne bi trebalo da se bavi takvim stvarima.

Protokol br. 19 Nikakvo bavljenje politikom, koje će imati bilo kakvog značaja, neće biti dozvoljeno podanicima, ili bolje rečeno, žrtvama jevrejskog režima. Jevreji ističu da je, pod dobro organizovanom, snažnom vlašću, svaki pokušaj, kako oni kažu “buntovništva” bilo od pojedinaca ili gupe, značajan “kao lavež šteneta na slona”. Dakle, nijedan pojedinac neće doći na ideju da bude heroj i predvodi ljude u otporu, a svi koji bi ipak pokušali tako nešto bili bi tretirani isto kao lopovi, ubice i svi slični gnusni i prljavi kriminalci. To će ove heroje uniziti u očima javnosti i biće im prilepljena etiketa običnih zločinaca. U svakm slučaju, biće učinjeno sve da se zbriše bilo kakva mogućnost buntovništva ili suprotstavljanja. U prošlosti, da bi se srušili gojski režimi, posezalo se za knjigama istorije iz kojih su se vadili primeri herojstva i mučeništva onih koji su se suprostavljali gojskim vladama. To će biti potpuno promenjeno i izbrisano kada se uspostavi jevrejski režim. Običan građanin neće imati nikakvog uticaja na političke poslove, niti će imati veću kontrolu nego što ima govedo u stadu.

Protokol br. 20 “Suma naših dejstava rešena je pitanjem naših cifara.” Pod tim Jevreji podrazumevaju novac, a novac, po njima, upravlja svime. Protokol broj 20 je dugačak i zamršen i bavi se uglavnom novcem, oporezivanjem i kamatom. On iznosi nacrt za njihovu fiskalnu politiku, kada se bude zacario vladar sveta. Na prvom mestu, jevrejski car će uživati u zakonskoj fikciji da sve u državi njemu pripada. U zagradi dodaju da to “lako može postati činjenica”. On će, stoga, imati zakonsko pravo da konfiskuje svaku sumu, uz bilo koje obrazloženje. Jevreji se drsko hvališu da su izazivali ekonomske krize na veoma jednostavan način: povlačenjem novca iz opticaja. Priznaju da su opterećivali finansije država ogromnim zajmovima, za koje su uzimali ogromne kamate, pa su tako od država pravili dužničke robove njihovih međunarodnih bankara. Hvališu se još da je koncentrisanje industrije u rukama jevrejskih kapitalista iscrplo svu snagu naroda, zajedno sa snagom države. S ponosom ističu da je zlatni standard uništio države koje su ga prihvatile, zato što nisu bile u stanju da zadovolje potražnju za novcem, tim pre što su oni povlačili zlato iz opticaja. Čitalac treba da zapamti da je ovo napisano pre 1900, a zatim da se seti 1933. kada su Jevreji povukli svo zlato iz opticaja u Americi i proglasili za zločin posedovanje zlata od strane američkog građanina. 129

Do sada su praktično svo zlato, koje smo posedovali u Fort Noksu, izneli iz zemlje. Ono malo što je ostalo u Sjedinjenim Državama sada je prezaduženo. Potpuno smo opljačkani i lišeni zlata. Tapšu sebe po leđima zbog svoje genijalnosti i lukavštine u poređenju sa “čisto životinjskim mozgovima gojskim”. Hvale se da je njihov mudri bankarski sistem omogućio da Goji pozajmljuju od njih uz kamatu, uopšte ne razmišljajući da taj novac dolazi iz džepova njihove države. Dokle god su zajmovi unutrašnji, Goji u stvari samo prebacuju svoj novac iz džepova siromašnih u džepove bogatih. No, to se menja kada dolazi do pozajmljivanja iz stranih izvora. Ono što je do tada bilo bogatstvo zemlje, sada prelazi u kase Jevreja, a Goji na taj način odaju priznanje Jevrejima kao da su njihovi robovi ili podanici. To je sve deo glavnog plana. “Bez određenog plana ne može se upravljati. Idući neodređenim putem i sa neodređenim rezervama, propadaju na tom putu heroji i polubogovi.” I tako, po planu, bedni Goji jedva da shvataju u kavoj se finansijskoj katastrofi sada nalaze, uprkos zadivljujućoj industriji i produktivnosti svoga naroda.

Protokol br. 21 Zgrabivši apsolutnu kontrolu nad svim novčanim sistemima različitih država u svetu i držeći monopol nad bankarstvom i kreditima, Jevreji se sada hvališu da udvostručuju, utrostručuju i više puta umnožavaju svoj novac pozajmljujući ga gojskim vladama. Iskreno priznaju da gojske vlade, u većini slučajeva, uopšte nemaju potrebu da uzimaju ove zajmove. Međutim, putem podmićivanja državnih službenika i zbog slabosti samih gojskih vladara, oni ih namamljuju u poziciju gde su potpuno bespomoćni i preplavljeni ogromnom sumom duga. Ne samo da moraju da pozajmljuju još novca svake godine, već su primorani da zajme novac čak i za kamate koje su se nagomilale nad glavama glupih Goja. Ali, kada se Jevreji popnu na svetski presto, sve finansijske transakcije koje ne služe njihovim interesima, biće ukinute bez traga. Novčana tržišta biće uništena i oni neće dozvoliti da njihov prestiž bude uzdrman ikakvim kolebanjem cena, već će oni, Jevreji, zakonom određivati vrednosti i cene. Novčano tržište zameniće grandioznim vladinim kreditnim institucijama čiji će cilj biti da utvrdi cene industrijskih vrednosti u skladu sa onim što vlada odluči. To će učiniti da svi industrijski pothvati zavise od Jevreja. Arogantno dodaju: “Možete zamisliti kakvu ćemo moć pribaviti sebi pomoću toga.”

Protokol br. 22 Krajnji cilj kome Jevreji teže definiše se i pojašnjava u ovom Protokolu. “U našim je rukama najveća savremena sila – zlato.” Kada pomislimo da su ove reči bile napisane pre najmanje 70 godina i kada pogledamo kako su danas opljačkane i poharane rezerve zlata gotovo svih naroda u svetu, onda počinjemo da dobijamo prilično jasnu ideju o uspehu njihovog glavnog plana. Arogantno ukazujući na činjenicu da su nagomilali svo to blago, pitaju se zar to nije siguran dokaz da je njihova vladavina od Boga predodređena? Iako će biti potrebno mnogo nasilja, oni su, svejedno, odlučni da uspostave svoju okrutnu i dijaboličnu vlast. Kada to jednom učine, onda će se truditi da dokažu da su dobročinitelji koji su ponovo uspostavili slobodu, red i mir u, zabranjenom i borbama rastrzanom, svetu. “Naša će vlast biti slavna jer će biti moćna, upravljaće i rukovodiće, a neće gegati za vođama i oratorima koji izbacuju bezumne reči nazivajući ih velikim principima.” Njihova vlast, zaklinju se, biće kruna reda i imaće oko sebe božansku auru koja će izazvati mistično savijanje kolena i pobožni strah među svim narodima. “Istinska sila ne popušta ni u kakvom pravu, čak ni u božanskom; niko ne sme pristupiti k njoj da joj oduzme makar i pedalj njene moći.”

130

Protokol br. 23 Primoravanje svih naroda da prihvate ropstvo i obavežu se vrhovnoj vlasti, glavna je nit koja se provlači kroz sve protokole. Još jedan način je utuviti ljudima u glave lekcije o poniznosti, jer će na taj način biti još poslušniji. (Sećate li se Besjede na gori?) Smanjivanjem proizvodnje luksuznih artikala i lišavanjem ljudi svih oblika luksuza, nateraće ih da postanu ponizni, a samim tim i poslušni. Zatim će potkopati i smanjiti velike proizvođače na nivo sitne industrije. Ovo je povratak u Srednji vek. Pijanstvo će takođe biti zabranjeno zakonom i kažnjavaće se kao zločin. Dok su ranije Jevreji izazivali nemire, revolucije i širili vatru anarhije po celom svetu, sada, kada se od Boga odabrani, to jest njihov jevrejski car popne na tron, svi agitatori će završiti svoje uloge. Pošto su poslužili svrsi, biće likvidirani. “Tada će oni biti zbrisani sa njegovog puta, na kome ne sme biti ni grančice, ni travčice”.

Protokol br. 24 Dolazeći car sveta i car Jevreja moraće da ima naslednu lozu potvrđenu u dinastičkim korenima cara Davida. On će očigledno biti izabran i podržavan od strane tri najviša Sionska mudraca. Biće najpažljivije izabran, ne po pravu ili nasledstvu, već isključivo po svojim izuzetnim sposobnostima. Zatim će uslediti veoma intezivna i rigorozna priprema (njihovog budućeg cara) od strane tih mudraca u vrhu, kako bi ga upoznali sa svim tajnama jevrejskog cionističkog programa. Car će onda biti upućen u najtajnije misterije političkog, u načine vladanja i u čitav program. Sve ove tajne, međutim, biće strogo čuvane u okviru veoma ograničenog unutrašnjeg kruga. Cara neće nužno naslediti direktni potomci, već će njegovi naslednici biti birani po sposobnostima. Samo onima koji budu bezuslovno sposobni za čvrstu, makar i okrutnu direktnu vladavinu, biće dozvoljeno da preuzmu uzde vlasti od Sionskih mudraca. U slučaju da se car razboli, ili pokaže slabost volje ili bilo koji drugi oblik nesposobnosti, on će, po zakonu morati da prepusti dizgine vlasti novim i sposobnim rukama. Jednom kada bude na prestolu, samo će car i tri mudraca, koji ga podržavaju, znati kakav će biti program za budućnost. “Niko neće znati šta car želi da postigne svojim naređenjima, pa se stoga niko neće smeti ni isprečiti na nepoznatom putu”. Jevrejski car moraće da bude lišen svih osećanja i strasti i moraće da ispoljava moć hladnog rezonovanja svog nadmoćnog uma. “Oslonac čovečanstva u licu gospodara sveta, od svetog semena Davidova mora prinositi na žrtvu svome narodu sve svoje lične naklonosti.”

131

POGLAVLJE BR. 22

Marksizam: moderni otrovni napitak

N

i po jednom poznatom standardu Karl Marks se ne bi mogao smatrati velikim piscem, pa čak ni velikim misliocem. Njegovo čuveno delo, KAPITAL, toliko je zamorno i toliko dosadno da ga je gotovo nemoguće pročitati. Uprkos tome što ju je hvalila jevrejska propagandna mreža i snažno promovisalo međunarodno jevrejstvo, ova knjiga je bila veoma malo čitana, a i danas je retko ko pročita. Štaviše, knjigu Marks nije ni napisao sam, već uz veliku pomoć Fridriha Engelsa, svog jevrejskog saradnika i finansijskog anđela. Engels je pregledao i redigovao Marksove zabeleške u čitljivu formu, ali čak i takvo delo je teško da bi se čovek s njim izborio, kao što bi bilo teško izboriti se veslajući uzvodno po reci hladne melase. Ova knjiga čak ne sadrži ni neke suštinski nove teorije. Marks je večinu svojih socijalističkih teorija pozajmio od Kondorsea, Sen Simona, Ogista Konta i drugih. Teoriju teze, antiteza i sinteze koju je nazvao dijalektičkim materijalizmom, uzeo je iz radova G. V. Fridriha Hegela. To je beskorisna i neproduktivna teorija, koja je samo igra rečima, i mogla bi se opisati kao semitska, semantička zavrzlama. No i pored toga, Marksovi radovi bili su u stanju da prodru u umove mnogih ljudi u svetu i otruju ih, pa nam je stoga neophodno da analiziramo i proučimo zašto je to tako i šta je to Marks napisao. Ovde se mora dodati da se širenje Marksovog učenja nije dogodilo zato što je on bio briljantan, ubedljiv ili rečit, niti zbog toga što je imao da izloži nešto konstruktivno, a konačno ni zbog toga što je imao da ponudi nešto posebno novo u svojim spisima i razmišljanjima. Razlog širenja po svetu je grozničava jevrejska propagandna mreža, snaga i uticaj totalne jevrejske zavere, kao što je bio slučaj i sa hrišćanstvom. Ponavljam, marksizam se nije raširio zato što je bio proizvod koji se dobro prodaje, niti zato što je bio uvijen u atraktivan i ponižen omot – ne, širen je i rasejavan isljučivo snagom jevrejske svetske organizovane zavere, sa hiljadama govornika u sindikalnim halama, na radiju, televiziji, koji su ubrizgavali destilovani Marksov otrov u grla miliona i milijardi nedužnih žrtava. Kao ni Besjeda na gori, ni on nije ponudio nova rešenja, novu nadu, niti ikakvu konstruktivnu doktirnu, već je, naprotiv, ponudio samoubilački program za uništenje naše bele civilizacije. Drugo Marksovo delo, napisano u saradnji a Engelsom jeste KOMUNISTIČKI MANIFEST. On je kraći i napisan je znatno ranije od Kapitala. Mnogo lakše se čita i smatra se osnovom komunističke doktrine. Marks je rođen u Triru, u Pruskoj, 1818. godine. Pravo ime mu je Mozes Mordekaj Levi i bio je unuk jevrejskog rabina. Otac mu je bio prozelitski Jevrejin koji je tobože napustio jevrejsku veru i prešao u hrišćanstvo, 1824., kada je Marks imao šest godina. Ovo prelaženje u drugu veru ne treba shvatiti ozbiljno, jer Jevreji imaju običaj da paradiraju pod tuđim bojama i da se, kao kameleoni, stapaju sa okolinom u koju pokušavaju da se infiltriraju. Pošto sada u retrospektivi možemo da vidimo ulogu koju su Jevreji dodelili Karlu Marksu, nije samo moguće, već je i vrlo izvesno da je skrivena ruka jevrejstva pomagala Marksu i Engelsu da napišu svoje otrovne dijatribe. Posebno su izabrali Marksa, nesumnjivo zato da bi izgledalo da autor nije Jevrejin. Kada je sakupljena i sastavljena ova doktrina, sa ciljem da otruje nejevrejske umove, cela jevrejska mreža je grozničavo radila na promovisanju i širenju tih revolucionarnih ideja, a sve u službi jevrejske rase.

*** Na ovom mestu moramo da napravimo digresiju i da razjasnimo pitanje socijalizma i komunizma. Iako većina ljudi misli da su ova dva pojma tesno povezana, molimo da se tu pravi krupna razlika. Socijalizam, sam po sebi, nije veće zlo nego kapitalizam, ili novac, ili vlada, ili organizacija, ili obrazovanje, ili mnogi drugi suštinski temelji naše civilizacije. U stvari, progres čovečanstva može se meriti stepenom na kome je ono u stanju da živi zajedno, da uspostavi vlast i 132

zakone, organizuje i raspodeli rad i obrazuje društvenu zajednicu koja prerasta u nacije i države. Tu nema ničega pogrešnog. U stvari, sve to je konstruktivno, a te aktivnosti su socijalne aktivnosti, odnosno kolektivizam u svom najistinitijem vidu. Štaviše, sama ideja da grupa ljudi živi pod jednom organizovanom vlašću je socijalistički poduhvat, sam po sebi, i o tome nema zbora. Kada se okupimo da gradimo autoputeve u državi, aerodrome, da stvaramo vojsku i mornaricu radi odbrane naše zemlje, kada se ujedinimo u zajedničkom naporu da izgradimo školu ili škole u kojima će učiti naša deca, mi se definitivno upuštamo u socijalistički poduhvat. Sve ovo znači da ljudi sarađuju u zajedničkom, odnosno kolektivnom, naporu za zajedničko dobro i ostvaruju korist koja daleko nadmašuje ono što bi mogli da učine da su delovali sami, kao sebični pojedinci, od kojih bi svaki išao svojim putem. SOCIJALIZAM JE, UKRATKO, ORGANIZOVANO DRUŠTVO. Sa pravom se može reći da se mera ljudskog progresa može direktno odrediti voljom pojedinaca da žrtvuje sopstveni interes zarad opšteg dobra, a to je suština socijalizma. Ponavljam, nema apsolutno ničega pogrešnog kod socijalizma po sebi, odnosno kolektivizma. Tokom kratkog mirnog perioda u Hitlerovoj Nemačkoj, od 1933. do 1939. pod nacionalsocijalizmom, zemlja se razvijala i napredovala zapanjujućom stopom rasta, koju nije imala nijedna druga država u istoriji. Bio je to socijalizam belog čoveka pod vođstvom velikog belog čoveka i, ponavljam, rezultati su bili izuzetno konstruktivni, kreativni i produktivni. Druga je stvar sa komunizmom, jevrejskim izopačavanjem socijalizma, koji nije stvoren da izgrađuje zajedničkim naporima, već je napravljen da uništi naciju belog čoveka, njegovu zemlju i njegovu civilizaciju. Na tim ruševinama Jevreji onda kuju svoju paklenu diktaturu. Zbog toga je stvoren komunizam i na to misli Jevrejin kada govori o socijalizmu. I sa ovim je isto kao i sa svakim drugim oruđem koje Jevrejin koristi u svom programu osvajanja sveta: nema ničeg lošeg u novcu, ali kada koristi novac, on ga upotrebljava za uništavanje Bele rase i stvaranje jevrejske svetske diktature; nema ničeg lošeg u vlasti kao takvoj, ali kada je se Jevrejin dočepa, on je koristi da bi uništio bele Nejevreje i pomoću nje iskovao lance za njihovo porobljavanje; nema ničeg lošeg u obrazovanju kao takvom, ali kada ga Jevrejin uzme pod svoje, on ga upotrebljava da bi izopačio umove naše dece i pretvorio ih u neprijatelje pune mržnje prema sopstvenoj kulturi, sopstvenoj civilizaciji, sopstvenom narodu i sopstvenoj zemlji, nema ničeg lošeg u radničkim sindikatima kao takvim, osim kada Jevrejin preuzme kontrolu nad njima i kada ih onda koristi kao jurišne trupe kojima cepa našu ekonomsku i nacionalnu strukturu i tako to ide sa svime što Jevrejin dotakne, sa svime što on kontroliše. Nažalost, većina belih intelektualaca nije u stanju da napravi razliku između socijalizma kao takvog i njegove izopačene forme koja se zove jevrejski komunizam. Na nesreću, Bela rasa je spojila socijalizam i komunizam u jedno, smatrajući da su oni zli blizanci koji se razlikuju samo u detaljima i da si, ako si socijalista, brat po krvi komunistima. Ovo je očigledno pogrešno i varljivo. Baš naprotiv, socijalizam je osnovno tkivo civlizacije. On je temelj organizovanog društva. On je osnov za bilo kakvu vlast i najvažniji sastojak svakog progresa koji je Bela rasa ikada načinila. Nije potrebno previše razmišljanja da bi se došlo do zaključka da bi, da je svaki čovek radio samo u sebičnom, sopstvenom interesu, da se, drugim rečima, bavio “individualnim preduzetništvom”, koje konzervativci tako žučno zagovaraju, čovečanstvo još uvek bilo na nivou pećinskog čoveka. Štaviše, ne bi se izgradila ni osnovna jedinica društva – a to je porodica – jer i to, takođe, zahteva žrtvu pojedinca radi dobra grupe, ma koliko mala ona bila. Komunizam je, sa druge strane, jedna potpuno različita zverka. U stvari on je prava zver. Nacionalsocijalizam u Nemačkoj je zadržao privatnu svojinu za pojedinca; zadržao je privatno preduzetništvo kao takvo, ne samo da je zadržao, već je i promovisao izgrađivanje porodice i porodičnog života. Promovisao je ideju patriotizma i ideju lojalnosti prema sopstvenoj rasi. Komunizam ne čini ništa od ovoga već zlobno želi da sve to istrebi sa lica zemlje. U doba nacionalsocijalizma, tokom šest kratkih godina, Hitler je obnovio bankrotiranu, razbijenu naciju, razorenu moralno, finansijski i duhovno. On ju je izgradio i iskovao u najnapredniju i najproduktivniju državu kakvu zapanjene oči sveta do tada nisu videle. Činjenica da su Jevreji kasnije lažima, obmanama i zaverom uspeli da nateraju ostatak belih nacija u svetu da spolja 133

napadnu i smrve Nemačku, druga je priča. No, i pored toga, dostignuća nacionalsocijalizma, odnosno, socijalističkih vlasti, tokom šest mirnih godina, su nešto što nikakava količina lažljive jevrejske propagande ne može da izbriše iz istorije našeg doba.

*** Sada, kada smo povukli liniju koja razdvaja konstruktivnu i kreativnu ideju socijalizma, kao takvog, od komunizma, pozabavimo se konceptima jevrejskog komunizma koje je izbljuvao Jevrejin, Karl Marks. Jevreji su veliki majstori deoba i teoriju “zavadi pa vladaj” razvili su do stepena umetnosti. Ima više vrsta podela čovečanstva – po polu, po starosnom dobu, po veri, po nacijama, itd. No, Karl Marks je izabrao da ga podeli na “buržoaziju i proletere”. Iako on baš nije izmislio ove termine, iz praktičnih razloga ih je izvukao i od njih načinio dve suprotstavljene reči, kakve su danas, naravno uz pomoć svetske zavere. Pod “buržoazijom” je podrazumevao ljude u klasi savremenih kapitalista, tj. vlasnike sredstava za proizvodnju, koji zapošljavaju radnike. U stvari, gotovo svakog pripadnika srednje klase, koji je posedovao makar i malu radnju ili prodavnicu, svrstavao je među “buržuje”. Kao što svi znamo, srednja klasa je istinska snaga, kičma nacije i upravo protiv nje, i posebno na nju, Marks je sručio sve pogrde i sav gnev, kao na klasu koja mora biti uništena. Reč “buržoazija” je prvobitno imala značenje: stanovnici grada, građani, ali je u razdoblju romantike taj termin počeo da se primenjuje na srednju klasu, živela ona u gradovima ili ne. Biznismeni, od najvećih tekstilnih magnata, pa do vlasnika malih trafika, doktori, advokati, učitelji i drugi obrazovani profesionalci, sve grupe koje mi danas nazivamo “radnicima belih okovratnika”, pripadale su, po Marksu, buržoaziji i sve su morale biti zbrisane. Marksova definicija buržoazije bila je nova, ekonomska, definicija i glasila je: “Buržuji su vlasnici nad sredstvima kapitalističke proizvodnje”. Ovakvu definiciju iskoristio je da u nju ugura i celu srednju klasu. Marks se izdavao za velikog zaštitnika radničke klase, za koju je iskovao termin “proleteri”. Radi ove reči posegao je daleko unazad, u istoriju antičkog Rima, jer su proleterima tada nazivani pripadnici klase siromašnih (ili pripadnici manjina), koji nisu imali nikakvu svojinu sem sopstvene dece (PROLES). Iako rimska sirotinja nema nikakve veze sa fabrikama, Marksu se svidelo termin zato što je verovao da ima romantičan istorijski prizvuk. U proletere je uključio ne samo fabričke radnike već i svu gradsku sirotinju, kao i seljake koji će, verovao je on, pre ili kasnije biti, iz ekonomskih potreba, privučeni gradovima. Buržuji će, takođe, pre ili kasnije, postati proleteri zato što će ih uništiti kapitalistička konkurencija, pa će i oni utonuti u mase proleteriajta. Činjenica da se to nije dogodilo ni posle 100 godina, već da je, nasuprot tome, srednja kalsa nemerljivo porasla i napredovala preko svih očekivanja koja su se mogla izneti sredinom XIX veka, ni najmanje ne smeta današnjim jevrejskim propagandistima. Oni i dalje podupiru istu marksističko-jevrejsku doktrinu, gurajući svet ka potpunom porobljavanju. Možemo dodati da je ovo samo jedna od mnogih Marksovih teorija i predviđanja koje su vremenom oborene i ispale potpuno pogrešne i lažne. Marks je u “Komunističkom manifestu” napisao i ovo: “Radnici nemaju otadžbine. Nacionalna odvajanja i suprotnosti naroda sve više iščezavaju razvitkom buržoazije, slobodom trgovine, svetskim tržištem”. I ovo je, takođe, bila očita laž, očiglednija i gluplja od mnogih drugih stvari koje je napisao u svojoj raspravi – a napisao je mnogo gluposti i laži. Pošto je Komunistički manifest napisan u predvečerje serije jevrejskih revolucija, koje su otpočele 1848., Marks je procenio da su nacionalistička osećanja na zalasku. Nije mogao više da pogreši. Bio je to početak vaskrsavanja nacionalističkih osećanja među radnicima, baš u vreme kada je Marks objavio da radnici nemaju otadžbine. Marks je bio majstor pravljenja rascepa među klasama, koga je on praktično i izumeo. U prvom poglavlju Komunističkog manifesta, Marks je naslikao kako Evropa stenje zbog strašne bitke “za prevlast između nadiruće buržoazije i proleterijata u razvoju”. Oslikao je buduću borbu koja treba da bude označena štrajkovima, zatvaranjima fabrika, sabotažama, smanjivanjem nadnica, 134

bankrotima, poslovnim krizama, simultanim rastom industrijskih udruženja i radničkih sindiakta, porastom proleterske “klasne svesti” i nasiljem. Na taj način u stvari je dao plan za cepanje države i nacije, koji će moćna skrivena ruka Jevreja da promoviše sa velikim žarom i energijom, koji će da se upotrebi za uništenje nekoliko velikih svetskih država i koji i danas podriva zemlje koje još nisu pale. On je to video kao ogroman, dramatičan sukob dveju nepomirljivih, suprotstavljenih klasa društva koje će izabrati kurs čiji put vodi u borbu do smrti. Kao Hegelov sledbenik i on je verovao da će progres doći putem “plodonosne borbe suprotnih principa, a takvom procesu i Hegel i Marks dali su proslavljeno ime “dijalektika”. Pod ovim su podrazumevali borbu dve suprotnosti, teze i antiteze, koje se konačno stapaju u sintezu. Sinteza onda postaje nova teza, koja ubrzo razvija antitezu, a zatim ponovo evoluira u novu sintezu i tako u beskraj. Ovoj besmislenoj teoriji dato je zvučno ime “dijalektički materijalizam”. U drugom poglavlju Komunističkog manifesta, koje nosi naslov ‘Proleteri i komunisti’, on nam predstavlja raspravu sa buržoaskim kritičarima komunizma o tome da li je komunizam dobar ili nije. Kada postavlja pitanje “U kom odnosu stoje komunisti prema proleterijatu, kao celini?”, pošten odgovor bi glasio da nije bilo nikakvog odnosa, jer u tom periodu nije ni postojala bilo kakva komunistčka partija. Međutim, pošto je Marks bio isto toliko lažljiv koliko i arogantan (što je česta osobina kod pripadnika njegove rase) on je drsko gurao dalje, kao da su njegova partija i buduće uništenje buržoazije već utvrđene činjenice. U ovom poglavlju on postavlja komunistički program ukidanja privatne svojine, a zatim ide još dalje, napadajući i ocrnjujući buržoaziju. Predstavlja buržoaziju kao lopovske, naduvene, glupe nitkove iz neke primitivne, jeftine opere, što je stav, koji od tada u proteklih 100 godina, zauzimaju svi njegovi jevrejski sledbenici. U drugom poglavlju, Marks pribegava pogrdama, a napad na buržoaziju postaje još osvetoljubiviji i otrovniji. On brani komunistički program, čiji su ciljevi uništenje države, kulture, religije i porodice, tvrdeći, naravno, da je buržoazija sve to već učinila. Kaže da nema ničeg lošeg u tome što će buržuji izgubiti svoju privatnu svojinu, jer su ionako svu svojinu ukrali od herojskog proleterijata, koji naporno radi, i od seljaka koji proizvode. Prema Marksu, još 1848. sve je već bilo uništeno od strane bužoazije, uključujući kulturu, samu državu, religiju, porodični život, privatno vlasništvo. I na tako ludačkoj osnovi on opravdava komunističke ciljeve samoubilačkog potiranja nacije, govoreći da će sve biti divno čim sve bude uništeno, a radnička klasa dođe na vlast. Ovakve postavke su toliko smešne i toliko udaljene od realnog života, da bi se običan čovek mogao zapitati da li je Marks izgubio moć rasuđivanja, jer ako nije, onda sigurno ni sam ne veruje u ono što je napisao. Odgovor na ovo je da on, naravno, nije verovao u to što je napisano i da svakako nije mislio da će radnička kalsa izvući neke koristi iz onoga za šta se zalagala. Nije mu ni bila namera da radnici steknu neku dobrobit. Moramo imati na umu čvrstu činjenicu da je Marks bio Jevrejin, posvećen svojoj rasi i njenom cilju – uništenju Bele rase. Poput ‘Besjede na gori’, u kojoj se kaže “voli svoje neprijatelje, okreni drugi obraz, prodaj sve što imaš i daj siromašnima, ne opiri se zlu”, tako su i Marksove ideje bile čista destrukcija, zatiranje i samoubistvo. Niko nije bio previše zainteresovan za njih i niko ih nije zaista prihvatio. Međutim, iza ovih ideja stajao je snažni propagandni program međunarodnog jevrejstva i on ih je nametnuo svetu, baš kao što je 2000 godina pre toga širio samoubilačke ideje Novog zaveta, po tada nadmoćnom, belom rimskom svetu. Marks zatim ide i dalje zagovarajući ukidanje porodične zajednice kao takve. Svoj samoubilački predlog (koji svakako nema podršku radničke klase, niti bilo koga) brani tako što lansira nove otrovne napade na “buržoaziju”. Moramo imati na umu da termin “buržoazija” nije značio ništa dok Marks i jevrejska propagandna mreža od njega nisu načinili odomaćenu reč, i da on i dalje ne znači ništa, jer obuhvata ljude u različitim domenima koji imaju sasvim različite prihode i vrednosti svojih ukupnih dobara. No, i pored toga, Marks je nastavio da udara po “buržoaziji”, kao da je ona oličenje samog đavola, pa je postavio i pitanje “Na kakvim osnovama je sadašnja, buržoaska, porodica zasnovana?” Zatim je dao i non sequitur (koji uopšte ne sledi) odgovor: “Na kapitalu, na privatnoj zaradi”. Posle toga je izneo da 9/10 svih ljudi u Evropi nema nikakvu svojinu. Kada pogledate ove dve tvrdnje, videćete da su, naravno, kontradiktorne, jer proleteri, koji po njemu čine 90% svih ljudi, takođe imaju porodice, koje su štaviše, veće od 135

porodica takozvane buržoazije. Prema ovako besmislenom načinu razmišljanja, ovih 9/10 (pošto nemaju nikakav kapital, a porodica je zasnovana na kapitalu) ne bi trebalo da imaju nikakvu porodicu. I to tako ide i dalje. On skače sa jednog non sequitur argumenta na drugi, koji je još gluplji i smešniji, ali bez obzira na sve, opravdava ovaj svoj bućkuriš koji služi uništenju društva, odnosno, bele zajednice. Nastavljajući u iditskom stilu, zalaže se da žene treba da se “oslobode” i da budu objekti “slobodne ljubavi”. Ovo brani time što kaže da komunisti ne treba ništa novo da uvode, u svakom slučaju, “to gotovo oduvek postoji”. I zbog toga njegovi mali, dobri komunisti samo žele da "namesto licemerno i prikrivenog, uvedu zvanični, otvoreni sitem slobodne ljubavi”. On nastavlja: uništiti, uništiti, uništiti. Sve poznate vrednosti, koje je prethodna civilizacija uspostavila, Marks želi da uništi. Veoma je čudno što se ceo program i cela knjiga iscrpljuju samo-pitanjima kako uništiti vladajući buržoaski sistem, kako promovisati revoluciju, kako zbacivati, kako zatirati. Kada čovek pogleda iza revolucije, iza uništavanja i razaranja, jedva da može da nađe, ako uopšte i može, neku konstruktivnu ideju o tome, šta treba izgraditi umesto srušenog. To je stari jevrejski program obaranja, rušenja, uništavanja i zatiranja. A sledeće komunističko načelo, ukidanja država i nacionalnosti, sa obrazloženjem da radnik nema otadžbine, jeste podla laž. On tu iznosi da se nacionalne razlike i antagonizmi među narodima svakoga dana sve više smanjuju, što je tvrdnja koja je četrdesetih godina prošlog veka bila potpuno suprotna činjenicama i istoriji. Veoma retko su nacionalna osećanja bila na takvoj visini kao u tom periodu i ne samo da nisu nestajale, već su tokom sledećih pola veka nastavljala snažno da rastu. Marks produžava sa ovakvim idiotskim trabunjanjem, bez ikakvog dodira sa činjenicama, istorijom ili realnošću, a glavna tema je uništenje i zbacivanje svega postojećeg. Krajnji rezultat biće da će “proleterijat svoju političku vlast iskoristiti da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države, tj. proleterijata organizovanog kao vladajuća klasa, centralizuje sva oruđa za proizvodnju”. Naravno, propušta da kaže u čijim će rukama država stvarno biti. Mi pri tom znamo da će vlast biti koncentrisana u rukama samih Jevreja, kao što nam pokazuje istorija od nekih 50 godina jevrejske komunističke tiranije u Rusiji. Na kraju drugog poglavlja je kulminacija, jer se tu iznose čuvenih 10 tačaka Komunističkog manifesta, a one nisu čuvene zbog neke mudrosti koju sadrže, već samo i jedino zbog jevrejske svetske zavere, koja je tih 10 tačaka gurala i propagirala ostatku sveta, na žalost njegovih nesrećnih žitelja. Iznosimo ovde doslovno tih 10 tačaka sa ciljem da proverimo koliki su napredak Jevreji postigli u njihovoj primeni, ne samo u komunističkim zemljama, u kojima su sada vrhovni vladari, već i u takozvanim “slobodnim” zemljama, kakve su Sjedinjene Države, u kojima ubrzano ruše same osnove tih država i temelje Bele rase. Evo sada tog blebetanja što su ga Jevreji proslavili širom sveta: KOMUNISTIČKI MANIFEST 1. 2. 3. 4. 5.

Eksproprijacija zemljišne svojine i upotreba zemljišne rente na državne izdatke. Jako progresivni porez. Ukidanje prava nasleđa. Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika. Centralizacija kredita u rukama države, preko nacionalne banke, s državnim kapitalom i isključivim monopolom. 6. Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države. 7. Umnožavanje nacionalnih fabrika, oruđa za proizvodnju, krčenje i poboljšavanje zemljišta prema opštem planu. 8. Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industirjskih armija, naročito za zemljoradnju.

136

9. Ujedinjavanje rada, zemljoradnje i industrije, uticanje na postepeno odstranjivanje suprotnosti između grada i sela. 10. Javno i besplatno vaspitanje sve dece. Odstranjivanje fabričkog rada dece u današnjem obliku. Sjedinjavanje vaspitanja s materijalnom proizvodnjom, itd. itd. Niti u ovom programu ima neke velike logike, niti je očigledna potreba za ovakvim promenama. Svejedno, tužno je gledati kako su Jevreji uspeli da nametnu ovaj dijabolični program i pretvore ga u realnost. Fantastično deluje kada se sagleda da su Jevreji stvorili dve naizgled suprostavljene grupe, veštački ih podelili, nadenuli im imena “buržuji” i “proleteri” i na ovako slabom i ništavnom planu izgradili program osvajanja sveta. Međutim, bez obzira koliko fantastično sve izgledalo, uz pomoć novca, propagande i organizacije koje su imali u rukama, Jevreji su uspeli to da učine. U trećem poglavlju, Marks nije imao nikakvih novih materijala i ideja koje bi bile vredne pomena. Većinu ovog poglavlja on troši kako bi, uz malo dokaza i mnogo iskrivljene logike, opravdao i podupro ono što je već ranije rekao. U najvećem delu on pokušava da napravi strašilo od, kako je rekao, buržoazije, a da potakne njenog oponenta, takozvani proleterijat. Ipak, iznosi jednu zanimljivu i značajnu misao, mada ne u nameravanom smislu, kada kaže da komunizam i hrišćanstvo imaju toga zajendičkog. Piše: “Ništa nije lakše nego socijalistički prefarbati hrišćanski asketizam. Zar nije i hrišćanstvo grmelo protiv privatne svojine, protiv braka, protiv države? Zar nije propovedalo da ih treba zameniti dobročinstvom i prosjačenjem, celibatom i umrtvljvanjem puti, životom u ćeliji i crkvom? Hrišćanski socijalizam samo je sveta vodica kojom pop osveštava srdžbu aristokrata.” Mada uopšte ne navodi slučaj korektno, on nesumnjivo iznosi tačku, koja mora da se naglasi, o sličnosti jevrejskog hrišćanstva i jevrejskog komunizma, koji su čudesno podudarni, iako ni komunisti ni hrišćani to nikad neće priznati. Bez obzira na to, oni jesu, izuzetno slični i mi ćemo ih ovde uporediti. Jedna od glavnih tačaka komunističkog programa je ukidanje privatne svojine. Hrišćanstvo to takođe propoveda, prekorevajući stalno i iznova one produktivne članove društva koji su imali energije i dovoljno promišljenosti da obezbede svoje porodice. Novi zavet stalno ponavlja: "Prodaj sve što imaš i podaj siromašniima”. “Biće teže bogatašu da uđe u carstvo nebesko, nego kamili da prođe kroz iglene uši.” “Moje carstvo nije od ovoga sveta”. “Ne gomilaj bogatstva na zemlji, nego gomilaj bogatstva na nebu”. I tako dalje, i tako dalje. Tema se stalno ponavlja. Ko god je energičan i dovoljno ambiciozan da zaradi za život i obezbedi svoju porodicu, jako je slab kandidat za ulazak u carstvo nebesko. Dolazimo zatim do pitanja porodičnog života. O tome je Isus rekao sledeće (Mat. 10:3438): “Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlji, nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelj čovjeku postaće domaći njegovi. Ko ljubi oca i mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan.” Ovde imamo jasan dokaz, po rečima samog Hrista, da je cilj hrišćanske vere da deli domaćinstvo, porodicu i da ih uništi. Imamo i druge manifestacije hrišćanske crkve kojima se ruši porodica i sputava rađanje. Gotovo 2000 godina, katolička crkva promoviše celibat među svojim pripadnicima. Sveštenicima je bilo zabranjeno, i još uvek je, da se žene. Crkva je osnovala mnogobrojne samostane čiji su stanovnici, tj. monasi obavezni da žive monaškim životom, odnosno, da se ne žene. Najbolje i najprilježnije mlade žene zavedene su da postanu opatice i žive u ženskim samostanima, lišavajući se tako bilo kakvog oblika ženstvenosti što su ga možda posedovale. Tamo su strogo potčinjene “nastojnicama samostana” i provode svoje živote u čemeru monaštva, da bi konačno uvenule i umrle, neproduktivne i bez dece, uništavajući svoju naslednu lozu zbog religijskih izopačenosti. Sledeća velika sličnost između jevrejskog komunizma i jevrejskog hrišćanstva je filosofija kojom oba ova pokreta napadaju plodne, kreativne lidere društva. Već smo dosta govorili o zlonamernim napadima komunista na takozvanu “buržoaziju” i o njihovom hvaljenju vrlina 137

“proletera”, tj. ljudi koji nisu uspeli ništa da stvore. Da je moguć razlog tome nedostatak ambicija, nikada nije spomenuto. Na isti način, Novi zavet stalno napada bogate ljude ili one koji su stekli neku imovinu ili posed. Potpuno se zanemaruje da li je to možda postignuto napornim radom ili odricanjem. Stalno se ponavlja da je takva osoba lišena mogućnosti da ikada stigne u raj, pa se kaže: “Kakvu će korist imati čovek, ako stekne i ceo svet, a izgubi sopstvenu dušu?” Zatim se u Besjedi na gori veličaju vrline bespomoćnih, neambicioznih i lenjih. Kaže se: "Blaženi siromašni duhom” i “blaženi krotki” itd., itd. Ovakvi koncepti su potpuno suprotni idealima belog čoveka, koji je uvek najviše cenio vrline kao što su produktivnost, kreativnost, ambicija, progres. U poslednjem poglavlju drugog dela ove knjige opširnije i detaljnije ću se pozabaviti poređenjem komunizma i hrišćanstva. Na ovom mestu dovoljno je reći da je marksizam jevrejska tvorevina, napravljena da podrije i dezintegriše društvo belog čoveka, da ga iscepa na komadiće i ostavi da leži kao leš nad kojim će slaviti parazitski Jevreji. Nastavljajući sa pregledom trećeg i četvrtog poglavlja Komunističkog manifesta nalazimo: a) rastrzan i konfuzan pregled celokupne istorije, gde Marks vrši nasilje nad njom, pokušavajući da opravda svoje idiotske argumente, i b) njegovu ocenu tada postojećih rivalskih socijalističkih partija. Malo dobroga kaže za bilo koju od njih i predviđa im skoru propast. Insistira da je on u pravu i da je svaka druga grupa, koja sebe naziva socijalističkom, neadekvatna, nenaučna, pogrešna i bezvredna. Bile dobre ili loše, sve ove grupe su brzo nestale, kao što je Marks i predvideo. Međutim, ovde je važno istaći da se to nije dogodilo zbog činjenice da su Marksove ideje, ako se tako uopšte i mogu nazvati, imale veću vrednost. One su, najverovatnije, bile neadekvatnije, nenaučnije, pogrešnije i bezvrednije od onih koje je on napao. Marksove ideje uspeh duguju isključivo činjenici da je ogromni jevrejski zaverenički aparat njih izabrao kao sredstvo svog programa za uništenje Bele rase. Ceo program je upravo usmeren ka tome. On insistira na “nasilnom zbacivanju svih postojećih društvenih prilika” sa žarom jednog piromana. Poslednje poglavlje završava vatrenim pozivom radnicima: “Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se!” I evo sada kratkog sadržaja mnogo hvaljenog Komunističkog manifesta. U najkraćem, Marks iz drevne istorije izvlači dva termina, proletere i buržuje, iskrivljuje ih, daje im novo značenje i koristi ih kao klin za cepanje kojim stvara dve neprijateljske grupe, do tada nepostojeće. Zatim pokreće kampanju ocrnjivanja, klevetanja i mržnje, kako bi pobunio radničku grupu da uništi gotovo svakoga ko je stekao neku imovinu tokom života i plodotvornog rada. Na osnovu ove bedne “teorije”, ako se uopšte može tako i nazvati, lansiran je čitav program za uništenje društva, uništenje porodice, uništenje države i ukratko, kao što i sam kaže, za uništenje “svih postojećih društvenih prilika’. KAPITAL

Okrećemo se sada monumentalnom delu od 1000 stranica, koje se smatra njegovim remek delom i zove se “Kapital”. Na njega nećemo utrošiti mnogo vremena, jer to jednostavno ne zaslužuje. Na tih 1000 strana đubreta može se napabirčiti veoma malo zrnevlja. Većinom je prazna slama. Štaviše, to je suva, mrtva, prazna slama. On pokušava da stopi i sklepa ekonomsku i političku teoriju zajedno sa istorijom, sociologijom i sopstvenim utopijskim razmišljanjima. Rezultat je jedna strašna katastrofa. On pravi veliku stvar od svoje teorije “viška vrednosti”, koju čak nije ni otkrio, već ju je izvukao iz klasične britanske ekonomske doktrine tog vremena. Marksov celokupni metod nije da posmatra i vrši logičku dedukciju posmatranog. Umesto toga, on ima unapred formirane koncepcije – kao na primer da društvo treba uništiti – a onda pristupa prikupljanju gomile lažnih “dokaza” koje iskrivljuje na takav način da oni održavaju njegove neodržive teorije. Pa ipak, posle 1000 strana ovakvog otpada, on ipak, izgleda, uspeva da ubedi neke ljude (koji knjigu nisu ni pročitali, a kamoli razumeli) da tu mora biti nečega. Ali, ni tako nije mogao da pridobije gotovo nikoga ko odranije nije bio opsenjen idejama revolucionarnog marksizma. Ekonomiste, istoričari i filosofi odavno su prestali da ovo delo smatraju ozbiljnim 138

doprinosom u njihovim naučnim oblastima. To je toliko obimna i isprazna knjiga da čak i retko koji marksista može da je pročita i da je razume. Najbolja uloga knjige “Kapital” u svetu marksističkog socijalizma jeste da stoji na polici i izgleda kao teško, impresivno delo na koje svaki marksista, u svakom trenutku, može da se pozove, jer u njemu mora biti da postoji neki duboki intelektualni dokaz za bilo šta što mu može pasti na pamet. Komunistički manifest objavljen je 1848. godine. Prvi tom Kapitala objavljen je 1867., gotovo dve decenije kasnije. Brojao je nekih 800 stranica. Kada je Marks umro 1883., tomovi II i III bili su samo zbrkana gomila zabeležaka, referenci i nacrta. Engelsov usud bio je da sve to uobliči i pripremi za izdavanje. Ta dva toma pojavila su se 1885. i 1894., svodeći ukupnu količinu đubreta na iznos od preko 1000 strana. Većina Marksovih organizovanih aktivnosti svodila se na duge svađe sa drugim socijalističkim vođama, i to prvenstveno sa Ferdinandom Laslom, vođom nemačkih sindikalista i Mihajlom Bakunjinom, ruskim anarhistom. Ipak je pomogao u stvaranju jedne neuspešne radničke asocijacije koja je u istoriji socijalizma poznata kao “Prva internacionala”. Međutim, njegova borba da spreči Bakunjina da preuzme ovu organizaciju doprinela je njenom slomu početkom sedamdesetih godina. Kada je umro, nikakva komunistička organizacija nije, kao takva, postojala. Veliki napredak organizacija koje zastupaju marksističku doktrinu dogodio se tek posle njegove smrti. Tek je sredinom osamdesetih godina prošlog veka jevrejski aparat čvrsto preuzeo njegove teorije, promovisao ih i na osnovu njih stvorio partije od velikog uticaja u većini zemalja kontinentalne Evrope, a posebno u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Već 1889. oni su stvorili međunarodni koordinacioni komitet koji su nazvali “Druga internacionala”. I dok je Marks krojio svoj program sa idejom da Nemačka bude prva žrtva, istorija se odigrala nešto drugačije. Vladimiru Lenjinu, još jednom Jevrejinu, palo je u zadatak da stvori značajnu rusku marksističku partiju, boljševičku, između 1909. i 1913. g. Ona se kasnije preimenovala u komunističku, prema Marksovom terminu iz Komunističkog manifesta. Lenjinova partija je, međutim, bila veoma različita od teoretskih postavki koje je dao Marks, tako da bi se teško uopšte mogla nazvati marksističkom. Štaviše, Lenjin je većinu učenja “dijalektičkog materijalizma” pokupio od drugih ruskih revolucionara, posebno od N. G. Černiševskog. Svoje planove o boljševičkoj partiji, maloj disciplinovanoj, zavereničkoj, elitističkoj gupi u ogromnoj, zaostaloj, seljačkoj zemlji, formirao je na osnovu ranije ruske revolucionarne teorije i prakse, a ne Marksovih ideja, koji je takve ideje odbacivao kao “nenaučni avanturizam”. Jedina stvar koju je Lenjin zaista usvojio od Marksa bila je “naučna” ideja o “neminovnosti” društvenh revolucija, sa naglaskom na proleterijatu. Iako nemamo ni vremena ni prostora da se bavimo istorijom ruske revolucije, ipak moramo da kažemo da se ne treba zavaravati kako su veliku ulogu imale Marksove ili Lenjinove “briljatne” teorije. Mračna priča o uništavanju ruskog naroda je nešto sasvim drugo. Rusiju je vekovima, više nego ijednu drugu zemlju na svetu, mučio ogroman broj Jevreja. Ti Jevreji su dugo vremena kovali zavere, agitovali i planirali anarhiju i revoluciju. Još jedan Jevrejin, Lav Trocki, bio je pripreman, zajedno sa još 3000 jevrejskih koljača – revolucionara, na Ist Sajdu u Njujorku da obavi posao čelične pesnice koja će zbaciti rusku vlast. Jakov Šit, jevrejski finansijer iz Njujorka, dao je 20.000.000 dolara za ovu stvar. Kada je došlo vreme, Trocki i njegova banda revolucionarnih koljača bili su prebačeni u Rusiju, gde su sa ostalom jevrejskom bratijom uspeli da izvrše krvavi državni udar. To je bio najbolji primer jevrejske zavereničke taktike. Ruski narod i ruski “proleterijat” uopšte nisu razumeli ono što se događalo. Jevrejska propagandna mreža, kako u Rusiji, tako i u inostranstvu, glasno je objavila trijumf “siromašnih i potlačenih” radnika nad “tiranskim” carskm režimom. Obe ove tvrdnje bile su ogromne, užasne laži. Ako je ruski car imao nekih slabosti, one se nisu ogledale u tiraniji, već, naprotiv, u toleranciji, slabosti i kolebljivosti. Ruski radnici niti su razumeli šta se dešava, niti su imali ikakvu ideju o užasnoj sudbini koja im je bila namenjena. Kada su Jevreji došli na vlast u Rusiji, odmah su zgrabili sva strateška mesta u vladi i u propagandi. Smesta su pokrenuli masovnu kampanju u kojoj je pobijeno 20.000.000 belih Rusa. 139

Ovde se mora istaći da su nordijski beli Rusi vekovima bili intelektualni i kreativni predvodnici ruskog naorda i da su oni u stvari i stvorili modernu Rusiju. Zbog toga je ova izabrana elita belih Rusa bila glavna meta Jevrejima, čim su dobili revolucionarnu vlast u svoje ruke. Zaveli su vladavinu terora koju svet do tada nije video i koja traje do današnjeg dana. Za nekoliko godina pobili su 20.000.000 belih Rusa, kremu i vođstvo ruske populacije, načinivši tako od ruskih Slovena i kulaka roblje u svojim rukama. Postali su drvoseče i vodonoše svojim jevrejskim gospodarima koji su im obećali radnički raj. Bili smo tako svedoci smrti ruske nacije i uspostavljanja jevrejskog komunizma koji je napravio bazu za operacije po celom svetu, u najvećoj njegovoj zemlji, u kojoj kontroliše ogromne prirodne resurse.

140

DRUGA KNJIGA SPASENJE POGLAVLJE BR. 1

Priroda i religija

P

roučavajući bića Prirode, uočili smo, sa neverovatnom jasnoćom, da svako biće ima svoje posebne načine preživljavanja, razmnožavanja, sakupljanja hrane, odbrane i učešća u sledećoj generaciji. Ne samo da svako biće ima svoj sopstveni način preživljavanja, već su u taj način usađene mnoge specifičnosti koje su za svako biće jedinstvene. Na primer, dabar instinktivno zna kako da gradi brane i to je, takođe, ogromna pomoć njegovom preživljavanju. Mačka može da radi mnoge druge stvari koje su svojstvene mački, ali građenje brana sigurno nije jedna od tih stvari. Štaviše, ne treba se ni nadati da možemo naučiti mačku da pliva kao dabar, da gradi brane kao dabar, seče drveće kao dabar i da se ponaša kao dabar. Urođene instiktivne specifičnosti dabra su svojstvene samo njemu, a specifičnosti mačke su samo njene specifičnosti. Slično tome, pri posmatranju specifičnosti ljudske rase, pronalazimo posebne karakteristike koje su univerzalne i svojstvene ljudskim rasama, a to je ono čime se bavi ova ili ona religija. Kada proučavamo istoriju različitih civilizacija, različitih naroda koji su živeli na licu zemlje, različitih rasa, skoro bez izuzetka vidimo da je svaka od njih imala neku vrstu religije. Bez obzira da li je to bila religija visoko razvijene civilizacije Egipćana, ili Grka, ili Rimljana, ili religija nekog obojenog plemena kao što su Indijanci u oblasti Amazona u Južnoj Americi, ili po velikim ravnicama Severne Amerike, ili su to Hotentoti u Africi, bez obzira na to koliko su bili, ili jesu primitivni, oni su svi imali, i danas imaju neku vrstu religije. Činjenica je da su sve ljudske rase, od najprimitivnijih do najrazvijenijih nacija sveta danas, bile pretrpane hiljadama religija, međusobno različitih. Čak su se i pojedine religije delile na mnoštvo podreligija, kao hrišćanstvo, na primer, sve dok skoro svaki živi hrišćanin nije počeo da veruje da se razlikuje od svoje sabraće vernika i da živi u uverenju da baš on ima krajnje rešenje za znanje i mudrost a da svi, ali svi, koji se od njega razlikuju, greše, bar toliko koliko se razlikuju od njegove religije. Taj zavedeni hrišćanin ne shavata koliko su varljive i površne dogme na kojima se zasniva njegova vera, niti shvata njeno pravo poreklo. Ni u jednoj religiji cepanje, deljenje, unutrašnja gloženja, kavge i nerazumevanja nisu više izraženi nego u samoj hrišćanskoj religiji. Možemo biti sigurni da su Jevreji tako isplanirali. Pa ipak, iz svega prethodnog moramo zaključiti da su religija i sklonost čovečanstva ka njoj urođeni poklon, kojim nas je priroda obdarila i koji je usadila u naše gene. Nama je očigledno potrebna religija da bismo preživeli, u ovom ili onom obliku. A činjenica je da mi preživljavamo. Kao što kaže Stari zavet, narod bez vizije nestaje. Svim narodima je, da bi preživeli i napredovali, potrebna religija koja bi ih usmerila, dala im svrhu i cilj. Nama je potreban osećaj pripadanja. Bez njega, čovečanstvo posrće, slabi i umire, kao riba na suvom. I ne samo to, što je čvršće religija povezana sa dušom neke rase, ona je zdravija i dinamičnija za tu rasu. Srećna je ona rasa čija religija je pronašla njenu rasnu dušu. Mnoge religije su permanentno loše za rase koje su ih prihvatile, kao što je, na primer, bela rasa prihvatila hrišćanstvo, ili, treba li da kažemo, što su joj Jevreji nametnuli hrišćanstvo. Neke religije nisu bile ni dobre ni loše, ali su bile krajnje smešne i glupe. Primer je mnogobožačka religija koju su imali Rimljani i Grci, sa bogovima koji su skakutali tamoamo po nebesima priređujući svakojake nevere, preljube i gluposti.

141

Postoji vrlo malo religija, nekoliko samo, koje su bile dobre rasama koje su ih prihvatile i stvorile. Notorni primer je judaizam Jevreja, koji je savršeno skrojen za parazitsku rasu. To je najveća stvar koju su oni proizveli i ona ih podupire nekoliko poslednjih hiljada godina. Sve u svemu, sa sigurnošću možemo da zaključimo da je većina religija loša, a nesreća bele rase je što je prokleta najgorom od njih, u poslednjih dve hiljade godina. Osećam se krajnje blažen i srećan što sam pripadnik velike kreativne Bele rase. Vrlo sam ponosan što sam član Bele rase i volim je više od ičega na svetu. Priroda je obdarila Belu rasu dubokom instiktivnom odanošću sopstvenoj vrsti – rasnom odanošću. Darežljiva priroda nas je obdarila ovom instiktivnom karakteristikom radi našeg opstanka. Ovaj zdravi instikt je svirepo gušila užasna, strana religija kojom smo prokleti i koje izgleda nismo sposobni da se otarasimo. Da, prokleti smo jevrejskom religijom hrišćanstva, sviđalo nam se to ili ne. To je bolesna religija, religija usmerena na smrt, religija koja nas uništava. Ona guši svaki zdravi instikt kojim nas je priroda obdarila i zaglupljuje i izvrće sve najbolje atribute kojima je priroda tako velikodušno blagosiljala Belu rasu. Ono što nam najviše treba je nova religija, naša sopstvena religija, religija koju je stvorio sam kreativni genije Bele rase, religija koju nam nije nametnuo prevarantski Jevrejin. Nama je očajnički potrebna dobra religija. Ali, šta je to dobra religija? Na ovo zaista nije teško odgovoriti. Dobra religija je ona religija koja pomaže u razvoju i napretku rase koja je prihvati. Ukoliko pomaže određenoj rasi, to je dobra religija. Ukoliko niti pomaže, niti škodi, ona je beskorisna i uglavnom je, iznad svega, dosadna. Ukoliko koči rasu koja ju je prigrlila u borbi za opstankom, onda je to loša religija i štetna je za njene sledbenike. Nebrojeno puta smo čuli kako ljudi kažu: “pa, morate u nešto verovati”. To je tačno do mere u kojoj svakome zaista treba životna filosofija koja je povezana sa svetom prirode, u kojem se nalazimo i koja nas zbližava sa njim, filosofija koja nam pomaže da imamo realan, racionalan pogled na našu borbu za opstanak u neprijateljskom svetu punom izazova. Što je više ova filosofija, religija ili vera, kako god izaberemo da je zovemo, u harmoniji sa zakonima prirode, to će korisnija, realnija i bolja biti ovakva vera. Što se više udaljava od prirodnih zakona i što se više upušta u izlet iz realnosti u svet snova, mašte i sujeverja, to će pre ovakva vera postati i neralna i veštačka i opasno štetna. S obzirom da se obraćamo isključivo i jedino pripadnicima Bele rase, bez ustezanja mogu da kažem da je jedina stvar koja nas zaista interesuje vera koja će nam pomoći da širimo, štitimo, promovišemo, sačuvamo, unapredimo i proširimo Belu rasu. Mi smo zainteresovani za religiju koja će pomoći i učiniti dobro Beloj rasi u njenoj borbi za opstanak u neprijateljskom i punom izazova svetu. Ne interesuje nas vera Papauanaca Nove Gvineje, ne interesuje nas ni vera crnaca, ni ovde u Americi ni u Africi, ne zanima nas ni vera Indusa ili Kineza. Nismo zainteresovani ni za univerzlanu religiju “spasenja” celog čovečanstva. Uopšte nas to ne interesuje. Mi smo, čisto i jednostavno, zainteresovani za religiju preživljavanja Bele rase i samo Bele rase i za pomoć toj rasi da uznapreduje do visina o kojima se nije ni sanjalo. Kada to postavimo na ove jednostavne osnove, odnosno na dva najavljena koncepta: prvi, da je religija dobra onda kada pomaže prosperitetu rase koja ju je prigrila i drugi, da smo jedino i samo zainteresovani za religiu Belu rase, onda rešenje postaje prilično lako. U stvari, formulacija vere za Belu rasu sada može u osnovi biti svedena na jednu rečenicu – vodeći princip naše nove religije trebalo bi da bude: da li će ona biti korisna za Belu rasu? I dok je formulisanje nove vere relativno jednostavno i osnovno, suočeni smo sa mnogo obimnijim problemom raščišćavanja tla od svih otpadaka, đubreta i ostataka sadašnje religije kojima smo trenutno pretrpani. Kao što se uvek dešava kada se zida nova građevina, gde je zemljište pretrpano otpacima i đubretom, raščišćavanje mesta na kome će se zidati često je veći problem od same gradnje. Tako je i sa našim zadatkom. Građenje nove vere nije ni izdaleka tako teško koliko je teško raščišćavanje đubreta i zbrke koji su usađeni u umove naše bele braće. Naš najveći zadatak je da otkrijemo sve monstruoznosti hrišćanskog učenja i da vratimo smisao za rasuđivanje našoj beloj braći i belim sestrama, da bi jasno mogli da sagledaju šta je za nas dobro a šta ne, šta je dobro za našu decu, za naše buduće generacije i šta je dobro za našu rasu. Suočeni smo 142

sa zadatkom otklanjanja nemoralnosti koje su zbunjivale umove Bele rase poslednja dva milenijuma i skoro dovele do raspada naše rase. Naš najvažniji zadatak je: ispraviti način razmišljanja belog čoveka. Prvo pitanje sa kojim se beli čovek mora suočiti je pitanje pronalaženja sebe i sleđenje briljantne sudbine koju mu je priroda iscrtala. Svi ostali problemi, kao što su obezbeđivanje hrane, zagađenje, saobraćajne gužve, prenaseljenost, finansije itd., postaće dečija igra, čim beli čovek povrati kontrolu nad svojim učenjima i svojom sudbinom. Ukoliko ne reši ovaj prvi i najbitniji problem, ni svi ostali nikada neće biti rešeni, niti će ikada zaista i biti važni. Ako beli čovek ostane u zamci jevrejskog okvira ideja, on će pipati po mraku i uzaludno se mučiti u zabludama, sve dok ne bude zbrisan sa lica zemlje, a svi ostali problemi će biti potpuno beznačajni. Nije naš glavni problem prevladavanje Jevreja, crnčuga i ostalog svetskog šljama. Ne, uopšte. Naš najbitniji i prvi problem je da ispravimo način razmišljanja belog čoveka. Moramo njegovo razmišljanje preorijentisati na osnovne vrednosti. Jednom kada njegov mozak očistimo od jevrejskog otrova, uklanjanje Jevreja i Crnaca iz naše okoline biće dečija igra. Tom plemenitom cilju je posvećena naša nova religija. Belog čoveka moramo vratiti njegovom zdravom razumu. Pre nego što počnemo da ispravljamo način razmišljanja belog čoveka, postoji nekoliko osnovnih preduslova oko kojih moramo biti savršeno jasni. Prvi je, gde zapravo leži lojalnost belog čoveka? A drugi, koja je svrha njegovog života ovde na zemlji? Odgovarajući na prvo pitanje, moramo da shvatimo da se mi, bela rasa, sada nalazimo usred očajničke borbe za opstanak. Nju je napao izdajnički i lukavi neprijatelj, koji je u toj meri zaludeo umove bele rase, da, ogromna većina belih ljudi čak i ne zna ko je neprijatelj i u stvari, većina njih čak ne zna ni to da se nalaze usred ljutog rata u kome su oni žrtve koje su osuđene na istrebljenje. Smrtni neprijatelj belog čoveka, aparat međunarodnog jevrejstva, tako je zbunio i uništio um belog čoveka, da se on sada više i ne bori, niti pruža i najmanji otpor. U stvari, um belog čoveka je u toj meri zagađen pogrešnim konceptima i pogrešnim idejama da se i on sam priključio Jevrejima na poslu sopstvenog uništenja. U svakoj borbi je najvažnije znati ko ti je neprijatelj, koje je njegovo oružje, šta je njegova snaga, koji je njegov metod delovanja, kao i mnoge druge vitalne činjenice do kojih može da dođe obaveštajna služba. Upoznaj svog neprijatelja. Što više znaš o njemu i što si više svestan svojih snaga i slabosti, to si bolje pripremljen. Ne samo da moraš znati snage i slabosti sebe i svoga neprijatelja, već moraš znati i ko je na tvojoj strani i za šta se boriš. Povrh svega, moraš imati poseban, detaljan i agresivan plan borbe koji će doneti sigurnu pobedu. Moraš imati poseban program. Moraš imati cilj. Jedno od najmoćnijih oružja koje Jevrejin ima u svojim rukama je njegova majstorska manipulacija uvođenja konfuzije u umove bele rase. On seje konfuziju, kao što seljak razbacuje đubrivo po svojim poljima, a žetva Jevrejina u ratu i razaranjima naših ljudi je čak hiljadu puta veća od učinka seljakovog đubriva. Jedna od oblasti u kojoj je većina belih ljudi najviše zbunjena je čemu tačno treba da budu odani? Sledeće bitno pitanje je: Koji je naš cilj u životu? U sledeća dva poglavlja, želim da govorim o ova dva vitalna pitanja – pitanja koja su Belu rasu zbunila do beskraja. Moj cilj je da eksplicitno izložim stav kreativističke crkve o odnosu prema ova dva osnovna životna pitanja.

143

POGLAVLJE BR. 2

Vaša lojalnost - sveta dužnost treba da budete lojalni? Čemu Ako pripadate jednoj od Košer konzervativnih grupa, oni su vam iznova i iznova ponavljali da morate biti lojalni svojoj zemlji, svojoj zastavi i iznad svega, lojalni tom velikom, velikom, američkom Ustavu. “Patriotizam” je velika vrlina, kažu. Čak i novine koje kontrolišu Jevreji će vam to reći, mada će odmah nakon toga preći na bogohuljenje i blaćenje svega ovoga, uz pomoć najgoreg đubreta kojim obično zasipaju sve institucije i obeležja belog čoveka. Činjenica je da lojalnost čoveka ne pripada ni jednoj od ovih stvari. Njegova lojalnost se prevashodno i pre svega odnosi na njegovu rasnu porodicu, koja je neposredni nastavak njegove sopstvene porodice. Drugim rečima, lojalnost belog čoveka prvo i pre svega pripada beloj rasi. Sve ostale rase instiktivno znaju da njihova lojalnost pripada njihovoj rasi. Jevreji to znaju, crnci to znaju i svi ostali to znaju, osim prosečnog belog Amerikanca, koji je osnovna meta razaranja u ovom izdajničkom prljavom ratu, a mi smo sada uhvaćeni u mrežu, sviđalo se to nama ili ne, znali mi to ili ne. Jevrejin može da bude stanovnik Francuske ili Engleske, ili Nemačke ili Sjedinjenih Država. On je potpuno nezainteresovan za dobrobit svoje zemlje domaćina. On ne priznaje lojalnost ni prema jednoj od tih zemalja. Naprotiv, obično je aktivno uključen u rušenje poretka zemlje u kojoj živi, otimajući i razvlačeći njene ostatke. On je lojalan samo – jevrejskoj rasi. Neka se jedna zemlja samo usudi da pripreti nekom Jevrejinu bilo gde u svetu – kao što je to nedavno bilo sa ruskim otmičarima, ili pre par decenija u slučaju atomskih špijuna Rozenbergovih – svi Jevreji sveta ustaju i vrište do neba: “Spasite Rozenbergove!” “Oslobodite naše ljude!” Činjenica da su Jevreji proglašeni krivim je, što se njih tiče, potpuno irelevantna. Spasiti ih po svaku cenu! Bunite se zbog proganjanja! Vičite glasno i dugo! Radite sve da biste spasli svakog Jevrejina, bez obzira koliko je kriv, bez obzira kakav je zločinac. Nemojmo nikada zaboraviti da su baš ova rasna lojalnost i solidarnost načinile od Jevreja ovakvu svetsku silu kakva su oni danas. Rasna lojalnost je fundamentalni instikt koji nam je priroda dala radi očuvanja svake rase. Što je zdraviji ovaj instikt, i što ga rasa više ispoljava, to su veće njene šanse za opstanak. Što je više taj instikt zamagljen prevarom ili zagađenošću uma, to je ta rasa podložnija razaranjima od strane onih koji koriste svoje urođene instikte rasne lojalnosti. Crni čovek poseduje ovaj instikt, te je Jevrejinu lako da promoviše rasnu lojalnost među crncima, da organizuje i iskoristi je za razaranje Bele rase. On ima crnce koji pričaju o “crnačkoj kulturi”, mada ona uopšte ne postoji. Naterao ih je da govore o “crnom ponosu” a imaju vrlo malo čime bi mogli da se ponose. Jevrejin je svojim veštim manipulacijama propagandom ubedio crnog čoveka da viče: “Ubijte belce!” On širi mržnju prema Beloj rasi, ne samo među crncima i mulatima Amerike, već među svim obojenim narodima sveta. Njegovi planovi traže pregrupisavanje inferiornih obojenih rasa sveta u udarne trupe za kvarenje i prljanje superiorne Bele rase i ubijanje i proterivanje onih koji na to ne pristaju. Ovaj program kvarenja rase i proterivanja se dešava pred našim očima danas u Americi. Prinudno prevoženje dece u udaljene škole radi očuvanja rasnog balansa, bezočna i besramna uvreda Bele rase glavni je deo programa prljanja rase sledeće generacije. Njihov cilj je da ubrizgaju crnu krv Afrike u vene belih Amerikanaca. Ne treba niko da se zavarava da se jevrejski program “zajedništva” i “mešanja” za vreme školskih godina, potpomognut programom masivnog zagađenja umova u školama, na televiziji i u masovnim medijima, neće završiti mešanim brakovima i mešanjem rasa. U stvari, Jevreji danas za nas imaju spremljeno sveopšte kvarenje rase. Iskoristiće sve moćne igre, svaki propagandni trik, svaki neustavni zakon koji nam mogu nametnuti da bi postigli ovaj svoj cilj, prljanje Bele rase. Baš sam danas čitao o Jevrejki, po imenu Koen, koja predaje grupi “hrišćanskih” belih žena o tome gde leži njihova “hrišćanska” dužnost. Prema ovoj gospođi Koen, porodice belih ljudi 144

su živele u veštačkom svetu i bolje bi bilo da počnu sa usvajanjem crnih beba, jer postoji ogroman broj crnih beba koje čekaju na usvjanje i njihova “hrišćanska dužnost” je da tim bebama obezbede dom. Preteći je dodala da su, ukoliko se to ne uradi uz radost i entuzijazam, već u izradi zakoni koji će ih naterati da usvoje te male crne zečiće iz džungle. I, ponovo, nemojmo se zavaravati, ukoliko ne zaustavimo ovo divljanje, Jevreji će to uspešno izvesti, pa će sprovesti i druge tajne programe da bi nas uništili i da bi zaprljali našu rasu. Drugi deo programa smanjena i uništenja elita američke bele omladine je sadašnji bezumni rat u Vijetnamu, gde se svake nedelje ubija nekih pedeset i više belih Amerikanaca u cvetu mladosti, po džunglama Vijetnama, Kambožde, Laosa i drugde, uz više stotina njih koji bivaju osakaćeni i pretvoreni u invalide do kraja života. Hiljade njih su se vratili iz ovih ratova po džunglama kao narkomani, sa tragično uništenim životima i ne samo da su beskorisni, već se mnogi, po povratku u Ameriku, okreću kriminalu. Ponovimo: Jevrejin zna kome pripada njegova lojalnost i sve ostale obojene rase znaju kome pripada njihova lojalnost, jednom rečju, njhovoj rasi. Samo je Bela rasa zbunjena - čudno je čak to i reći – ta ista rasa koju je priroda krunisala kao vrhunac svoje kreacije i koju je predodredila da vlada svetom. Zahvaljujući sveopštoj kontroli Jevreja nad instrumentima propagande, beli čovek je sada ispunjen težnjom da bude dobročinitelj i da spasava svaki bezvredni šljam i svakog parazita na zemljinoj kugli, ne shvatajući, pritom, da se paraziti velikom brzinom razmnožavaju, dok bela rasa stagnira i njen broj opada, i da paraziti nameravaju da je unište čim se domognu moći. To je rasno samoubistvo. Stoga mi, pripadnici Bele rase, moramo da se opametimo i da odbacimo tako idiotsku, samouništavajuću filosofiju. Ona je suprotna svakom razumu. Ona je suprotna svim dobrim, zdravim instiktima kojim nas je priroda obdarila za sopstveno samoočuvanje. Ona se protivi zdravom razumu. Prvo i pre svega, moramo verovati u sprovođenje rasne lojalnosti – lojalnosti prema Beloj rasi i samo Beloj rasi. Moramo napustiti idiotski samoubilački stav koji smo u prošlosti zauzeli i vratiti se razumnom, realnom kursu koji nam je sama priroda odredila. Od miliona vrsta u prirodi, ne znam ni za jednu koja kaže: “Da bismo odbranili slabiju i inferiorniju vrstu, mi ćemo zaustaviti širenje svoje vrste, a zbog fer odnosa prema neprivilegovanima, mi ćemo pružiti pomoć šljamu, tako da on može da se razmnožava, dostigne veću populaciju od naše i izgura nas sa lice zemlje.” Ne, nijedna vrsta ne sprovodi ovaj idiotski program samilosti prema šljamu, slabijima i inferiornijima. Nijedna, osim Bele rase. Mi, iz Kreativističke crkve, zbog toga, u potpunosti odbacujemo ideju košer konzervativaca da lojalnost prema državi, zastavi i ustavu dolazi na prvo mesto. Ko može biti lojalan Americi koja se u potpunosti pocrnčila i judaizovala i čiji je osnovni cilj, nacionalni cilj, prljanje i uništavanje Bele rase? Naravno da je svaki pametan pripadnik Bele rase dužan da shvati da je takva zemlja njegov neprijatelj, sviđalo se to njemu ili ne, i da on takvoj zemlji ne duguje svoju lojalnost. U skladu sa ovim, mi moramo shvatiti i to da nije država sama po sebi grešna, već izdajničke strukture koje su uzurpirale moć ove države, a koje vode Jevreji. Kada bih video američkog crnca kako tuče belog Kanađanina, ne bih bio na strani crnca zato što je Amerikanac, već bih potrčao da pomognem Kanađaninu zato što je beo. Shvatam da je nemoguće dugovati bilo kavu lojalnost vladi, kada ta vlada neprestano svojim postupcima dokazuje da promoviše dobrobit i uvećavanje broja crnih a zalaže se za razaranje populacije belaca. Nijedni brižni roditelji belci neće ostati i podizati svoju porodicu u zemlji koja je pocrnčena, kao što je na primer Haiti. S obzirom da mnogi roditelji vide da se ovo dešava u velikim gradskim džunglama Sjedinjenih Država, veliki broj njih planira da napusti ovu zemlju i preseli se u Australiju ili negde drugde, gde nema crnaca. Mnogi su to već uradili. Ovo pokazuje da će, u suštini, odgovoran roditelj prvo misliti na svoju porodicu i svoju rasnu budućnost – a ne na nekretnine u kojima živi. I pored toga što ukazujem na ovakve roditelje zbog njihove lojalnosti prema svojoj rasi, ne mogu da se složim sa bežanjem. Verujem da beli Amerikanci moraju ostati u Americi i boriti se da

145

ponovo uspostave kontrolu nad svojom sudbinom. Ovo je naša zemlja. Moramo biti odlučni da ostanemo ovde i da se borimo za ono što je naše. Trebalo bi da budemo uporni a ne da bežimo. Sjedinjene Američke Države su sada jedini rezervoar moći belaca koji je ostao na svetu i koji je dovoljno jak da pobedi izdajničke Jevreje. Beli ljudi Amerike se moraju uzdići do čoveka, kao što su to uradili beli ljudi Nemačke pre jedne generacije. Kada se to desi u Americi, na sreću, ogromna produktivna moć ove velike zemlje biće na strani interesa Bele rase a ne protiv njih, kao što se to desilo u Drugom svetskom ratu. Ponavljam, rešenje za belog čoveka nije da beži u Australiju ili negde drugde. Rešenje je izbacivanje crnaca – natrag u Afriku gde i pripadaju – pre nego što oni ovu našu lepu zemlju stropoštaju u crnu rupu istorije. Moramo promeniti naš stav. Moramo biti uporni, ne možemo napuštati zemlju. Sada ćemo se pozabaviti lojalnošću prema zastavi kao jednoj od najvećih vrlina. Činjenica je da je zastava samo simbol, simbol koji se često menjao u našoj istoriji. U stvari, ona se menja svaki put kada dobijemo novu državu, kao što su Havaji ili Aljaska. No, mnogo važnije je to da je zastava častan simbol onoliko koliko je časna zemlja zbog koje se ona vijori. Ona se vijorila uz Unionističku vojsku kada su Jevreji organizovali bele Amerikance da ubijaju drugu gurpu belih Amerikanaca. Nazvali su jednu grupu belaca “Severnjaci” a drugu “Južnjaci”. Ovaj užasan bratoubilački rat bio je jevrejska žetva kojom su se oni obogatili i nagojili, ali je bio najsramnija i najrazornija epizoda u istoriji Bele rase. I Prvi i Drugi svetski rat su ponovo doveli do toga da bela braća ubijaju belu braću i opet su Jevreji imali bogatu žetvu u razaranjima i prolivanju bele krvi. Amerikanci belci su umarširali u klaonice, koje su organizovali Jevreji. Pod barjakom sa zvezdama i prugama, ali to nije nešto na šta možemo biti ponosni. Dok god ne očistimo našu zemlju, istoriju i zastavu koja se nad njom vijori od Jevreja i crnaca, mi nemamo zastavu na koju bi mogli da budemo ponosni Kad mi, beli ljudi, ponovo uspostavimo kontrolu nad sopstvenom sudbinom, mi ćemo, bez sumnje, želeti da je obeležimo i novom zastavom, neokaljanom zastavom koja je istinski simbol Bele rase. To će biti ona zastava s kojom ćemo zaista moći da se ponosimo. Naš sused na severu, Kanada, nedavno je izbacila svoju sto godina staru zastavu i napravila novu – na kojoj preovlađuje crvena boja – odgovarajuća boja s obzirom u kom pravcu se ta zemlja kreće. U svakom slučaju, uvek možemo, bez velike muke, napraviti novu zastavu, ali, kada se jednom uništi Bela rasa, ona nestaje zauvek i ništa je ne može vratiti. Ne! Naša lojalnost nije prema našoj zemlji ili našoj zastavi, već našem narodu – našoj sopstvenoj rasi. Onda, imamo Konstitucionaliste, koji nas podsećaju na naš “veliki” Ustav, na Povelju o pravima i koji tvrde da je samo to razlog zbog koga je Amerika dosegla takvu veličinu. Oni nam kažu da zbog našeg jedinstvenog i divnog Ustava mi u Americi imamo viši standard života nego bilo koja druga zemlja u svetu. Našem Ustavu – “najvećem dokumentu o slobodi koji je ljudski um osmislio” – kažu nam oni, mi uživamo u svojim “mnogobrojnim” slobodama. To je gomila gluposti. Postoji nekoliko velikih šupljina u tvrdnji da “mi sve dugujemo našim divnom ustavu”. Ustav u sebi sadrži mnoštvo ozbiljnih propusta, od kojih su neki zaista fatalni. U svakom slučaju, mi sada znamo da nas on nije, niti će nas, spasiti od boljševičko-jevrejske prevlasti. Neki od ozbiljnih nedostataka koji postoje u Ustavu su: 



On se nije bazirao na pitanju rase prilikom formiranja ove velike države. Ustav to nije uradio kada je beli čovek gradio Ameriku i kada je, suprotno običaju, bio rasno svestan i ujedninjen u borbi protiv crvenog čoveka. Štaviše, mogućnosti su bile mnogo veće, s obzirom da je jevrejska zaraza bila relativno slaba, mada se razvijala. Umesto da je usvojio princip vođe, što je jedina prava osnova za izgradnju čvrstog i trajnog društva, on je odabrao da se bazira na rascepkanosti vlasti što je takozvani princip demokratije. On je tada veličao njihov divni princip “podeljene vlasti”, “sistem provere i ravnoteže” i nazvao ih “republikanskom” formulom vladavine, kao da je izmišljeno nešto 146







novo. U stvari, to nje bilo ništa novo. Rimljani su imali republikanski oblik vladavine pre više od 2000 godina i na kraju ga odbacili i zamenili boljim oblikom, kada su se pretvorili u carstvo, sa carem na čelu, koji je imao apsolutnu vlast i koji je predstavljao princip vođe. Glupo i suprotno svakom zdravom razumu, oni su u Povelju o nezavisnosti uneli “herojsku” tvrdnju da su “svi ljudi stvoreni jednaki”. Ovo je bezočna laž bačena u lice istorije, prirode i iskustava. Mada Povelja o nezavisnosti nije deo našeg ustava, važnost ove tvrdnje je, u suštini, dala liberalima, Jevrejima i kvarećim srcima prostor za preokretanje našeg osećanja za realnost, promovišući niže rase a razarajući i kažnjavajući bolje elmente Bele rase. Cela mreža pogubnih laži je razapeta iz ove nesrećne i pogrešne tvrdnje. On u sebi sadrži i slabost cepanja crkve i države. I dok ideologija crkve promoviše ideje kao što su: “ne protiv zlu”, “voli svoje neprijatleje”, “okreni i drugi obraz”, itd. osnova svake države su vlast, zakon i red. Mnogo harmoničniji odnos se postiže kada su vlast, crkva i religija idealno usklađene na istim principima. Naravno, ne možemo optuživati utemeljivače što nisu bili sposobni ovo da dostignu u to vreme, jer nisu imali dobru racionalnu religiju sa kojom bi mogli raditi, već su nažalost, bili uhvaćeni u samoubistvenu ideologiju hrišćanstva. Nažalost, suviše veliki broj je prevaren ovom jevrejskom varkom. Poslednje i najvažnije od svega, Ustav nije izostavio Jevreje i nije ih sprečio u daljem zagađivanju ove velike, nove, obećane zemlje. Da su praoci osnivači sledili savet Bendžamima Franklina i da su u Ustav stavili samo tu jednu tačku – isključivanje Jevreja – to bi učinilo više dobra nego sve zajedno, što se nalazi u Ustavu i Povelji o pravima.

Evo šta je Bendžamin Frenklin rekao na prvoj Ustavnoj Konvenciji Sjedinjenih Država 1778. godine, pre više od dve stotine godina: “U koju god su se zemlju nastanili Jevreji u većem broju, uništili su njen moral; razorili njen ekonomski integritet; nametnuli samoizolaciju i nisu se asimilovali; ismevali i pokušavali da potcene hrišćansku veru, na čijim osnovama je zasnovana ova nacija, time što su se protivili njenim ograničenjima; izgradili državu unutar države; a kada im se pružao otpor, pokušavali su da uguše tu zemlju finansijski, kao što je slučaj sa Španijom i Portugalijom. “Više od 1700 godina Jevreji oplakuju svoju tužnu sudbinu što su isterani iz rodne zemlje, kako nazivaju Palestinu. Ali, gospodo, kada bi im svet danas bezuslovno dao državu, odmah bi pronašli neki uverljiv razlog zbog kog se tamo ne vraćaju. Zašto? Zato što su oni vampiri, a vampiri ne žive od vampira. Ne mogu da žive sami sa sobom. Oni moraju da preživljavaju na hrišćanima i ostalim narodima koji nisu njihove rase. “Ako ih ne izbacite iz ovih Sjedinjenih Država, ovim Ustavom, za manje od 200 godina oni će se sjatiti u takvom broju da će dominirati i proždrati ovu zemlju i izmeniti naš oblik vladavine, za koji smo mi, Amerikanci, prolivali krv, dali naše živote, našu srž i ugrožavali našu slobodu. “Ako ih ne izbacite, za manje od 200 godina naši potomci će raditi u poljima da bi njima obezbedili opstanak, dok će oni biti u kućama u kojima će, brojeći bogatstvo, trljati ruke. Upozoravam Vas, gospodo, da, ukoliko ne izbacite Jevreje za svagda, Vaša deca će Vas proklinjati na Vašim grobovima. “Jevreji su, gospodo, Azijati, i neka su rođeni gde god hoće, i bez obzira koliko generacija su daleko od Azije, oni nikada ne mogu biti ništa drugo do Azijati. Njihove ideje nisu saglasne američkim i nikada neće biti, pa makar živeli među nama i deset generacija. Vuk dlaku menja, ćud nikada. Jevreji su Azijati i zlo su za ovu zemlju, ukoliko im se odobri ulaz u nju, i trebalo bi ih Ustavom izbaciti”. Amerika na prvom mestu svoj uspeh duguje rasi - činjenica da su prvi imigranti bili pripadnici Bele rase – dobri Englezi, Irci, Škotlanđani, Nemci, Šveđani i ostali pripadnici bele evropske rase. Drugo, za razliku od Španaca iz Južne Amerike, oni su bili dovoljno mudri da se ne mešaju sa divljim domorcima – oni su čuvali svoju krv čistom. Oni su izbacili inferiorne divljake i izgradili veliko carstvo od Atlantika do Pacifika – u doba koje predstavlja najdramatičniju snagu i 147

najproduktivniju epohu u istoriji velike Bele rase. Njihov životni standard je ubrzo prerastao standard njihovih evropskih prethodnika zato što su imali, a imaju i danas, mnogo veću površinu zemlje i prirodnih bogatstava sa kojima rade. Naši preci nisu napravili grešku koju su napravili Španci kada su kolonizovali Južnu Ameriku. Dok su se Španci, koji su bili znatno religiozniji i pod uticajem katoličke crkve, venčavali i stvarali mešance sa inferiornim urođenicima, Indijancima, i zatrovali krv svojih budućih generacija, mi sada uviđamo različitost stranica istorije. U izmešanoj Južnoj Americi i Meksiku, svake godine se suočavamo sa revolucijama, siromaštvom, nazadovanjem i budućnošću ispisanom nesigurnošću i anarhijom. Mi, beli Amerikanci, sada (glupo) izdržavamo mešance, izdanke tih Španaca i to ciframa od milijardi dolara. Kao dalji dokaz da ovaj opšteizvikani američki Ustav ima vrlo malo veze sa ogromnim američkim uspehom, treba samo da se podsetimo da, kada su latinoameričke države dobile nezavisnost od Španije, svaka od njih je prekopirala do poslednjeg slova Ustav Sjedinjenih Država. Da li je to osiguralo njihov uspeh i veličinu? Sasvim sigurno nije. Južna i Centralna Amerika skoro neprekidno su razarane nemirima, revolucijama, nestabilnošću, siromaštvom i inflacijom. Kad već imaju isti “divni” Ustav, zašto onda ne postižu isti uspeh kao i Sjedinjene Države? Odgovor je jasan i jednostavan: on leži u rasi i krvi. Oni su konglomerat mešanaca, dok je Sjedinjene Države sagradila bela rasa. Tu leži odgovor, a ne u ustavu, zastavi ili teritoriji, jer, Južna Amerika je sasvim sigurno, podjednako bogata prirodnim bogatstvima svoje teritorije, ako ne i više. Ne, naš uspeh u Americi nije zasluga našeg “divnog” ustava. To je zasluga dobre rasne osnove belaca i bogatstva i velikodušnosti naše zemlje. Ustav nije imao ništa sa tim. Danas, dok Jevrejin radi puno radno vreme na razaranju Amerike i belog čoveka, koji ju je sagradio, naš Ustav neće spasiti ni naše slobode, ni našu zemlju, ni našu rasu. Više nismo slobodni. U stvari, preko prevara, zabluda i izdaja, zahvaljujući nepostojanju rasne lojalnosti među naslednicima osnivačima Amerike, mi smo jedna okupirana zemlja – mi smo u moći i milosti međunarodnih Jevreja. Ekonomski smo porobljeni. Kulturno smo judaizovani. Prema našoj deci se ponašaju kao prema stoci, ne bi li izmešali buduće generacije i likvidirali Belu rasu. Najveća greška koju su učinili naši oci, osnivači ove zemlje, je ta što nisu poslušali savet Bendžamina Frenkilna – jednog od naših najvećih belih državnika – kada su pisali Ustav Sjedinjenih Država. Bitan deo naše vere je da ispravimo ovu fatalnu grešku koja je napravljena u pisanju Ustava. Moramo svrgnuti Jevreja sa vlasti i oterati ga sa naših obala da bismo povratili vladavinu nad Sjedinjenim Državama i da bismo obezbedili sudbinu Bele rase. Imamo nameru da ih povratimo u ruke belih ljudi i razvlastimo Jevrejina, da ga učinimo neškodljivim, tako da Bela rasa više nikada ne bude u tom sramu i opasnosti u kojoj se sada nalazi. Ne, dragi moji prijatelji Bele rase, naša prvashodna lojalnost nije ni prema zemlji, ni zastavi ni Ustavu, svemu što je prolazno i podložno promeni. Naša prevashodna lojalnost pripada našoj krvi, našem narodu, velikoj i divnoj porodici Bele rase. Nemojmo nikada zaboraviti ovu izuzetno važnu činjenicu, ona je kamen temeljac na kom se zasniva naša nova religija – religija koja, ne samo da će ponovo uspostaviti nezavisnost Bele rase, nego će je učiniti velikom, više nego što smo ikada mogli da sanjamo. Ovde, dakle, osnivamo novu religiju za Belu rasu. Novu religiju zovemo Kreativistička religija. Naša crkva se zove Kreativistička crkva. Pripadnici naše religije se zovu Kreativisti. U sledećem poglavlju ćemo predstaviti naš cilj i našu misiju. Objasnićemo razlog našeg postojanja i značenje samog života.

148

POGLAVLJE BR. 3

Svrha života

M

ilenijumima je, čovečanstvo u celini, a filosofi posebno, proučavalo značenje života. Ovo pitanje je, bez sumnje, mučilo i brinulo praktično svako inteligentno ljudsko biće. Vrlo mali broj njih je stigao do bilo kakvog zaključka za svog života, ostavljajući ovo pitanje bez odgovora. Naravno da je i mene ovo pitanje interesovalo, manje ili više, tokom mnogobrojnih faza mog života, počevši od ranog adolescentnog doba. Mada sam pretraživao crkvene zapise, proučavao religije, filozofije mnogobrojnih poštovanih mislilaca kroz istoriju, ništa od svega ovoga nije mi pomoglo da dođem do zadovoljavajućeg odgovora. Na kraju sam zaključio da ne postoji značenje života, da on nema svrhu, da je naš boravak ovde besmislen, beskoristan trud koji može da ostane i nezavršen. U stvari, pre deset godina sam do te mere tako ubeđen u bezrazložnost našeg postojanja ovde na zemlji, da sam počeo da pišem knjigu na ovu temu, pod nazivom Trka pacova u zaborav. Ali, činjenica da ovde postojimo i dalje je stajala, kao i činjenica da ćemo i dalje biti ovde i da će naši potomci biti ovde generacijama i vekovima i milenijumima koji dolaze. Očigledno da će vrsta ljudi, koja će živeti ovde u budućim vekovima i milenijumima, biti uveliko određena svakom generacijom, u odnosu na to šta je uradila, kakav je bio njen pogled na život, kakvi su bili njeni načini razmnožavanja i kakve su bile njene filosofije i religija. Takođe je bilo očigledno da će uslovi, pod kojim će naši budući potomci živeti, biti umnogome određeni onim što mi sada radimo, baš kao što su i uslovi, pod kojima mi danas živimo određeni onim što su uradili, ili nisu, naši preci. Što sam više proučavao istoriju, sve je očiglednije postajalo da je u niti istorije utkan beskonačan i najvažniji faktor rase. Najočigledniji od svih faktora je počeo da se uzdiže – da je jedna i samo jedna rasa izradila i uveličala sve civilizacije – i da je to bila bela rasa. Štaviše, postojalo je sve očiglednije da je padu svake civilizacije prethodilo trovanje krvi stvaralačke Bele rase, a njenu propast je uvek uzrokovala nebriga bele rase da pazi i štiti čistotu svojih krvnih loza. Daljim proučavanjima, ispitivanjima i utvrđivanjima istorijskih činjenica, postalo je očigledno da je čovečanstvo, kao celina, pratilo iste evolutivne šeme kao što je to radila svaka druga vrsta, a da je evolucija svake vrste pratila stroge i nepromenljive zakone prirode. Tako ni čovek nije bio izuzetak, mada je u svojoj zabludi i gluposti često pokušavao sebi da kaže da je on iznad i izvan svih zakona prirode i da je, u stvari, pokorio prirodu. Tako je on mislio. Međutim, ništa nije dalje od istine od toga. Hladna, kritička analiza istorije i zakona prirode pokazuje da razvoj čovečanstva prati zakone prirode isto toliko odano i strogo kao i razvoj, recimo, ptice ili dinosaurusa. Štaviše, pad i istrebljenje čoveka su isto tako mogući kao i nestanak dinosaurusa sa lica zemlje. Iz svih ovih proučavanja, počeli su da niču određeni, vrlo očiti zaključci. Br. 1. - da je čovek vrsta čiji su razvoj i opstanak na zemlji podređeni organizovanim zakonima prirode. Br. 2. da je jedan od najsurovijih zakona prirode opstanak najjačih. Br. 3. - da priroda, u cilju usavršavanja vrste, promoviše i podržava razdvajanje unutar vrsta, pri čemu se jedna vrsta bori protiv druge, a jača opstaje. One koje se kreću stazama koje im ne odgovaraju za tu surovu borbu ne preživljavaju, već nestaju. Postalo je očigledno da priroda ne brine o opstanku individue, već je mudro postavila i usadila u svaku jedinku vrste sredstava i volju da propagira, širi i unapređuje samu vrstu i, pri tome, u surovoj borbi za opstanak, tera vrste da se usavršavaju i napreduju, ili da, u protivnom, nestanu. U trećem zakonu prirode nalazimo svrhu života i svrhu zbog koje smo smešteni na lice zemlje. Ovde smo da usavršavamo i razvijamo svoju sopstvenu vrstu. To nije cilj samo ljudske vrste, već i svih ostalih vrsta koje vidimo oko sebe, bez obzira da li je to ptica ili jelen, ribe u moru ili jato u vazduhu. Celokupni njihovi napori i celokupno razdoblje njihovog života je posvećeno ovom značajnom cilju koji je priroda postavila jedinki: da promoviše, usavršava i razvija vrstu, i pri tome da je poboljšava. Ili to ili nestanak. Priroda nije ni ljubazna ni neljubazna, ni milosrdna ni 149

nemilosrdna u sprovođenju svojih zakona. Ona ne pravi izuzetke i ne toleriše izvinjenja. Samo uobražena, zaluđena budala može sebe da zamišlja kao biće koje je iznad i izvan zakona prirode. Svaka ptica i svaka životinja znaju šta je njihov cilj. Čim postanu dovoljno zrele, one počnu da se razmnožavaju i da odgajaju svoje porodice dok i ove ne sazru. To im je glavna preokupacija tokom čitavog zrelog doba života. One izgleda jasno vide svrhu svog života. Čini se da je samo bela rasa tužno zbunjena po pitanju svog cilja. Priroda je odlučila koji su naši ciljevi, bez obzira da li ih mi ispunjavamo ili ne. Čovek, kao i svako drugo stvorenje, vodi vrlo plodan život sledeći plan koji mu je priroda namerila: širenje sopstvene vrste, podizanje porodice i usavršavanje vrste. Tako smo došli do velikog krajnjeg odgovora na to šta je svrha našeg života: cilj koji je pred nas postavila sama priroda je, da mi, Bela rasa uvećavamo, unapređujemo i širimo Belu rasu, najviši domet koji se može postići u okrilju Prirode. Mi, Bela rasa, smo superiorna vrsta. Mi smo kruna slave prirode. Imamo veliku čast i ogromno važnu obavezu. Beloj rasi su bili potrebni milioni godina da se razvije kao vrsta do svoje sadašnje najviše tačke. Na nama je da uveličamo, širimo, razvijamo, usavršavamo ovu najelitniju od svih zadivljujućih vrsta prirode. Ne samo da smo dužni da radimo na ovome, već je na nama i da se uzdižemo još više i više, da usavršavamo ovu najdivniju od svih tvorevina i da je poboljšavamo kroz generacije. U ovom trenutku istorije moguće je ubrzati usavršavanje Bele rase, kao što je moguće i za kratko vreme poništiti ovu fantastičnu pojavu u istoriji stvaranja. Da, postoje neminovne lekcije istorije i neizbežni zaključci koje treba izvući iz same prirode. Neki ljudi će provesti ceo život u traganju sa istinom. Tragajući će možda i uleteti u samu srž istine koju traže, ali je neće prepoznati, saplešće se preko nje, podići se i nastaviti beskonačno da tragaju. Postoje neke istine koje su tako očigledne, da će promaći pažnji i najučenijih tragača. Sama istina o kojoj mi ovde govorimo je jedna od najvažnijih i najočiglednijih istina koje se ignorišu i previđaju, preko kojih se saplićemo i konačno ih zaobilazimo. Ovo ni za trunku ne menja zakone prirode, kao što ni ignorisanje zakona gravitacije ne može promeniti ovaj strogi i nepopustljivi zakon. Svi ga jasno mogu videti – priroda želi da ga sačuvate od zaborava i da nastavite sa usavršavanjem svoje vrste. Ili ćete to učiniti, ili će vaša vrsta biti zbrisana sa lica zemlje. Priroda se ne brine da li vi prihvatate ili odbacujete ovu činjenicu, njenim zakonima ćete se svakako pokoriti. Na ovome je zasnovana naša celokupna filosofija. Na ovom zakonu prirode bazira se celokupna naša religija. S obzirom da je to tako, ubeđeni smo da su sve filosofije života i sve religije koje su u skladu sa zakonima prirode dobre za našu rasu. Svaka religija koja nije u skladu sa zakonima prirode je neprirodna religija, veštačka religija i štetna religija, koja će uništiti rasu i ljude koji je prihvate. Zbog toga je naša religija zamišljena da bude u skladu sa onim što priroda od nas zahteva da činimo. Naša religija je osmišljena da širi, uvećava i usavršava Belu rasu kroz čitavu večnost. Ne možemo da zamislimo ni viši cilj ni plemenitiju religiju od ove koja pomaže razvoju i usavršavanju najfinijeg dometa prirode – Bele rase. Verujemo da u činu širenja naše vrste, pojedinac pronalazi najviše značenje života. Radeći to, stiže do najvećeg zadovoljstva i užitka u toku svog života na zemlji, tokom godina koje je priroda odredila da provede na ovoj planeti. U razmnožavanju, u podizanju porodice, u imanju dece i obezbeđivanju njihovog blagostanja, kao i praćenju njihovog zdravog rasta i razvoja, muškarac i žena nalaze svoje najveće ispunjenje i najtrajnije zadovoljstvo. Sve ostale aktivnosti su upućene na ovaj ogromni središnji cilj – podizanje dece do zrelog doba, kada će ona da se vezuju za suprotan pol svoje vrste, osnivaju porodicu, umnožavaju sopstvenu vrstu, podižu ih da budu snažniji, zdraviji, pametniji, lepši, sposobniji. Ukratko, oni će učiniti boljom sledeću generaciju i poslati je na put da bi mogla izneti novu generaciju. Ovo je veliki cilj u životu koji je priroda stavila pred nas, bez obzira da li se radi o Beloj rasi ili o bilo kojoj drugoj vrsti ovog ogromnog univerzuma, punog različitosti. Bilo koji čin koji sprečava ili ugrožava ovaj plemeniti cilj je neprirodan, te predstavlja kršenje zakona prirode. Nama je svima jasno, na primer, da je homoseksualnost neprirodna i da su 150

takvi ljudi devijantni. Moramo takođe shvatiti da priroda grubo kažnjava devijacije i da ih istrebljuje sa lica zemlje. Jasno je, na primer, da će društvo seksualno devijantnih osoba biti kratkog veka i da će ga priroda zbrisati sa lica zemlje. U današnjem načinu razmišljanja nije toliko jasno da je jedan od primarnih zakona prirode očuvanje čistih vrsta, a u našem slučaju, očuvanje čiste rase i nezagađenosti njene krvi krvlju drugih rasa. Priroda mrzi meleze. Ona prezire mešanje. S obzirom da je odabrala nas, Belu rasu, za vrh i krajnji domet najvišeg razvoja, sada je, više nego ikada, naša sveta dužnost da, po svaku cenu očuvamo ovu veliku čast. Iz ovog razloga je formulisana naša nova religija i osnovana Kreativistička crkva.

151

POGLAVLJE BR. 4

16 zapovesti 1. Jasna dužnost i sveta odgovornost svake generacije je da obezbedi i osigura za sva vremena postojanje Bele rase na licu zemlje. 2. Budite plodni i razmonožavajte se. Pružite svoj deo pomoći u naseljavanju sveta sopstvenom vrstom. Naš sveti cilj je da naseljavamo predele ove zemlje isključivo Belom rasom. 3. Zapamtite da su obojene rase naš smrtni neprijatelj, a da je najopasnija od svih rasa jevrejska rasa. Naš neposredni cilj je da neumorno širimo Belu rasu i nastavimo sa smanjivanjem broja našeg neprijatelja. 4. Vodeći princip svih vaših delovanja trebalo bi da bude –šta je najbolje za Belu rasu? 5. Očuvaćete čistom svoju rasu. Zagađivanje Bele rase je užasan zločin protiv prirode i protiv naše sopstvene rase. 6. Vaša lojalnost se, pre svega, odnosi na lojalnost prema Beloj rasi. 7. Iskazujte bolji odnos u poslovnoj saradnji sa pripadnicima vaše sopstvene rase. Prekinite, što je pre moguće, sve vrste poslovne saradnje sa Jevrejima. Nemojte zapošljavati crnce i druge obojene ljude. Družite se isključivo sa pripadnicima svoje rasne porodice. 8. Uništite i izbacite sve jevrejske misli i uticaje iz našeg društva. Naporno radite da biste što pre stvorili svet belaca. 9. Rad i kreativnost su naš genije. Mi gledamo na posao kao na plemeniti izazov, a našu volju da radimo kao na blagoslov našoj rasi. 10.Odlučite u ranoj mladosti da ćete, tokom svog života, uspeti, bar jednom, da trajnim doprinosom pomognete Beloj rasi. 11.Čuvajte čast svoje rase u svim vremenima. 12.Naša dužnost i privilegija je da nastavljamo plan prirode, da težimo unapređenju i usavršavanju naše buduće generacije. 13. Poštovaćete, štititi i čuvati svetost porodičnog jedinstva i držaćete porodicu svetom. To je sadašnja alka u dugom zlatnom lancu naše Bele rase. 14. Tokom celog svog života ćete poštovati naš ključni stav o krvi, tlu i časti. Pažljivo ga sprovodite, jer je to srce naše vere. 15.Kao ponosni pripadnik Bele rase, mislite i delujte pozitivno. Budite hrabri, ubedljivi i agresivni. Konstruktivno koristite svoje kreativne sposobnosti. 16.Mi, rasni drugovi Bele rase, odlučni smo da ponovo uspostavimo potpunu i bezuslovnu kontrolu nad našom sopstvenom sudbinom. DEFINISANJE ŠESNAEST ZAPOVESTI 1. Obezbeđenje postojanja naše rase Postoje neke vrste koje danas bujaju na licu zemlje, a koje se na njoj nalaze već više od 200 miliona godina. Kontinuirano postojanje Bele rase u sadašnjem trenutku njene istorije je, s druge strane, kranje nesigurno. Ukoliko ne preduzmemo mere koje će biti drastično različite od zločinački neodgovornog programa, kojem smo bili izloženi u prošlosti, krajnje je neizvesno da li će bela rasa, kao takva, preživeti još sledeće dve ili tri generacije. Ranije smo konstatovali da su prirodni neprijatelji Bele rase obojene rase uopšte, a da je jevrejska rasa, posebno, najsmrtonosnija od svih. Naš pad nije rezultat inferiornosti u mogućnostima da održimo našu rasu. Naprotiv, naša superiornost u borbi za opstanak protiv obojenih rasa je toliko očigledna, da smo dozvolili da se to upotrebi protiv nas, na našu sopstvenu štetu i u korist naše kranje propasti. Naš problem nije nedostatak snage ili nedostatak sposobnosti, već slabost zbog saosećanja, glupost zbog uzmicanja, u želji da budemo više nego fer prema inferiornima, i generalno, u zbunjenosti, ako ne i nemarnosti, u čuvanju onoga što je najvrednije. 152

Ovo je, ponovo, potpuno u suprotnosti sa zakonima prirode. Nigde priroda ne govori nijednoj ribi, biljci, ptici ili životinji: zbog drugih, slabih, manje sposobnih vrsta, uzdržite se i dajte šansu inferiornim vrstama; budite pošteni prema njima; dajte im bolju šansu da se razmnožavaju na vaš račun i dozvolite im da vas brojčano nadmnože i ugroze i tako zbrišu sa lica zemlje. Ali, ovo je upravo to što Bela rasa radi u svojoj opsednutosti širenjem “bratske ljubavi” prema inferiornom ološu sveta. Sada, kada smo pritešnjeni uza zid, bićemo naterani da odbacimo ovakva samoubilačka razmišljanja. Ova mlitava hrišćanska sentimentalnost mora sada biti zamenjena večnim, gvozdenim zakonima prirode. Zbog toga moramo sasvim preorijentisati naše stavove. Ne samo da moramo obezbedili da naš opstanak na licu zemlje ne bude nikada više doveden u opasnost od strane naših prirodnih neprijatelja, već moramo biti smrtno sigurni da on nikada više neće biti ugrožen. Ovo je prvi i najviši zakon koji priroda postavlja pred nas. Sredstva kojima će se ovo ispuniti su nabrojana u podsetniku zapovesti. 2. Naseljavanje sveta Šema prirode za većinu živih stvari može ukratko da se objasni ovako: rođenje, rast, reprodukcija i smrt. Ovo je šema koju je priroda namenila svim svojim živim stvorenjima, bez obzira da li je to najniži insekt, koji živi samo jedan dan, ili najviši red samog čoveka. Priroda nijednom pojedincu, nijednoj vrsti nije namenila da živi dugo. Ne, zaista, svaki pojedinac igra svoju ulogu tako što je trenutna karika u dugom zlatnom lancu svoje sopstvene vrste. Namera prirode je da vrste nastavljaju da žive. Međutim, sama vrsta će, ukoliko nije snažna u svojoj borbi za opstanak, skončati nestajanjem. Neke vrste, koje su se dobro adaptirale na okruženje i borbu za opstanak, trajale su milionima godina. U stvari, porodica ajkula postoji već najmanje dve stotine miliona godina bez nekih velikih izmena, što je rezultat njene sjajne sposobnosti da preživi. Uporedite dve stotine miliona godina sa kratkim intervalom u kome svaka jedinka te vrste živi na ovoj planeti. Tako je i sa ljudskom rasom, a posebno s Belom rasom, za koju smo posebno zainteresovani. Trebalo bi da se podsetimo da je to šema prirode i da se podsetimo cilja zbog kog nas je priroda smestila na ovu zemlju. Priroda nam jasno i glasno govori da je cilj u uvećavanju svoje vrste i da njenom usavršavanju kroz proces prirodne selekcije i opstanka najjačih, ona nam govori da nastavimo sa unapređenjem naše vrste, penjući se stalno na gore. Priroda nikada nije odredila večni život nijednom pojedincu, nijednoj generaciji. Ne, naprotiv, smrt je izvesna, ali se vi produžavate kroz svoju decu i generacije koje slede. To je stvarna besmrtnost koju vam je priroda namenila. Utkani ste u divne krvne linije svoje rase i, kao otac ili majka vaše linije, imate beskrajni lanac potomaka koji nastavljaju, ne samo vekovima, već hiljadama i milionima godina. To je mogućnost večnog života koji nam priroda osigurava. Ali, samo ako smo plodni i ukoliko se razmnožavamo, drugim rečima, ako imamo potomke. Bez obzira da li ste muškarac ili žena, najvažnija stvar koju ćete ikada uraditi je da se venčate i podižete porodicu. Imati sopstvenu decu je dostignuće koje će vam najviše značiti, koje će vas najviše zadovoljiti i koje će vas najviše nagraditi u celom vašem životu. To je jedina zaista trajna i večna stvar koju ćete ikada učiniti. Bez obzira koliko novca zarađujete ili kakvoj slavi težite, sve će biti izbrisano, sve će nestati vremenom. No, posledice do kojih će dovesti vaše venčanje i imanje potomaka će trajati iz generacije u generaciju. Odzvanjaće kroz vreme – ne samo kroz vekove – već kroz milenijume i milione godina. Mnogo vremena nakon što druga dela, koja ste možda stvorili, budu potpuno izbrisana sa lice zemlje, vaši potomci će marširati napred kroz istoriju. To je jedina istina, naravno, ukoliko Bela rasa opstane. Ukoliko ne opstane, ne samo da će vaši potomci, zajedno sa njom, biti izbrisani, već i sve borbe onih koji su otišli pre vas. Samo sadašnje generacije mogu pravedno da se postave prema prošlima i da ponovo izvedu buduće generacije. Vi ste veza između Bele rase koja je otišla pre vas i bele rase koja će doći posle vas. Ukoliko sadašnja generacija ne ispuni svoje obaveze, ona će izbrisati teško izvojevanu 153

bitku koju su vojevale hiljada generacija da bi nas dovele do visokog nivoa na kom smo sada; ona, takođe, neće uspeti da uvede buduće generacije koje bi nosile tu divnu evoluciju do još razvijenijih i viših nivoa. Samo borba za opstanak svake vrste, a na ovom nivou istorije, Bele rase posebno, zavisi od toga koliko je plodan i sposoban svako od nas u podizanju sledeće generacije. Samo tako ispunjavajući naš Manifest Sudbine, mi postižemo pun i vredan život. Vodeći dobar život, ispunjavajući svoje obaveze prema divnim generacijama koje će vas slediti, učinite svoj deo i imajte, koliko god možete, dece. Zapamtite da je manifest Sudbine Bele rase da se razmnožava po svetu ili da nestanemo. To nije samo trka sa vremenom, već i trka protiv brojki. Ukoliko se ne promeni trend svetske populacije, koji se danas odigrava, obojene rase će nas preteći i izgurati prostom težinom čistih brojki. Naš manifest obaveza je da prevaziđemo ovaj izazov i da unapredimo čovečanstvo do najvišeg nivoa evolucije. Samo Bela rasa to može uraditi. Dalje, moralna je dužnost onih pripadnika naše rase koji su natprosečno inteligentni ljudi, koji su natprosečno sposobni i fizički privlačnji, da učine poseban napor i imaju veće porodice od prosečnih. Jednom kada Bela rasa bude kontrolisala svoju sopstvenu sudbinu, ona će naterati naše društvo da uspostavi određene ohrabrujuće programe koji će se pobrinuti da bolji primerci naše rase budu posebno ohrabreni da se uvećavaju, razmnožavaju i nude darove svog genetskog nasleđa za dobrobit rase. 3. Širite belu rasu, obeshrabrite naše neprijatelje Praktično svaka prirodna vrsta ima svog određenog prirodnog neprijatelja, a neke imaju više neprijatelja od drugih. Dok kojot ima nekolicinu prirodnih neprijatelja, ne računajući čoveka, zec ima celo krdo neprijatelja koji ga smatraju dobrim plenom i hranom za opstanak. Među njima su sokolovi i orlovi, kojoti i vukovi, leopardi, risovi i gomila drugih. Čovek je takođe, kroz istoriju imao nepriajtelje i tokom te istorije je najsmrtonosniji neprijatelj svakog plemena, uglavnom, bilo drugo pleme ljudi. Čak i pre nego što je beli čovek stigao u Ameriku, indijanska plemena bila su u stalnom ratu, ubijajući i skalpirajući jedni druge i preuzimajući lovišta drugih plemena. Među crncima iz Afrike stalno je bilo ratno stanje, jedno pleme je ubijalo drugo, a pobednik je često završavao jedući pobeđenog neprijatelja. Očigledno je da je šema prirodnog razvoja viših vrsta postojanje superiornijih rasa koje preživljavaju i inferirnih koje gube i bivaju uništene. Nisam ja izmislio ovaj program. Ja samo navodim prirodne činjenice koje postoje od pamtiveka. Sve ovo se stalno dešava, ne samo kada je reč o borbi među rasama, nego i borbi za opstanak među životinjama, pticama, ribama i drugim vrstama. Ovaj sistem je očigledno funkcionisao prilično dobro i čovečanstvo je nastavilo da se razvija u više i bolje tipove. U stvari, do dolaska hrišćanstva, beli čovek, personifikovan u velikom rimskom carstvu, bio je u potpunosti superioran i dominantan u tadašnjem poznatom i spomena vrednom svetu. Ne samo to, već, da su prirodni događaji nastavili da se odvijaju u tom pravcu, on bi bez sumnje osvojio i ostatak sveta, kao što su Indija, Afrika, Kina i Amerika, a Bela rasa bi danas potpuno dominirala i bila superiorna u celom svetu. Nema sumnje da bi ga do danas u potpunosti naselila. To bi se besumnje desilo samo da su Rimljani onog vremena bili svesni svojih dragocenih rasnih vrednosti i da su nastavili da održavaju svoju rasu čistom. Na žalost, ovaj razvoj se nije nastavio prirodnim linijama. Rimljani, na nesreću, nisu spoznali vrednost svoje savršene rase. Rimljani, inteligentni koliko su bili, nisu uspeli da prepoznaju jedan od najvažnijih zakona prirode – onaj o očuvanju čistote vrste. Vrlo skupo su platili za svoju grešku zbog ovog smrtnog greha. Među njima je delovao njihov najsmrtonosniji prirodni neprijatelj, širio se poput virusa po celom carstvu, spreman da razori i sruši veliku rimsku imperiju i samu Belu rasu. Ovaj smrtonosni virus među njima bili su Jevreji. Već smo ranije sagledali razornu moć koju je imala jevrejska 154

mreža među populacijom Rimljana, uvodeći i šireći smrtonosni otrov “novog” hrišćanskog učenja koje je zbunilo i unazadilo rimski um. Za nekoliko vekova, ovo učenje nateralo ih je da počine samoubistvo, da pomažu uništenje sopstvene imperije, sopstvenih zakona, sopstvene religije i, napokon, sopstvene rase. Čak i u rimsko doba, Jevrejin je, kao i uvek, bio prvi i najvažniji u trgovini ljudskim robljem. Bio je to jevrejski trgovac robljem koji je, više nego iko, dovlačio robove sa drugih krajeva sveta u rimsko carstvo. Čak i u ta vremena Jevrejin se zalagao za mešanje rasa i krvi koje je, zajedno sa hrišćanstvom, uništilo rimsko carstvo. Na žalost, nikada se više nije uzdiglo. Jevrejin je već davno svestan svojih sposobnosti, kao parazita, da ograniči i oslabi um belog čoveka i on to i danas uporno radi, kao što je činio i pre više hiljada godina. Jevrejin, stvorivši ogromno bogatstvo tokom vekova dovlačenjem crnaca iz Afrike u Ameriku, sada neviđenom žestinom forsira program mešanja rasa ovde na severno američkom kontinentu. Crnci će, uz pomoć Jevreja, sasvim sigurno uništiti Belu rasu i našu civilizaciju i povući svet nadole, u pakao mešavine, nalik onoj koju svako može da vidi na izmešanom indijskom potkontinentu. Još bliže, možemo da odemo na Haiti za par sati leta, i da sopstvenim očima vidimo šta se dešava sa divnom zemljom kada mešana poludivljačka gomila ološa preuzme nekada divan krajolik. Zbog toga uvek moramo imati na umu da su: a) Jevreji naši najopasniji prirodni neprijatelji; b) crnci, pored Jevreja, naše najsmrtonosnije zlo, ono sa kojim ne možemo živeti u istoj zemlji, pa čak ni na istom kontinentu; c) sve obojene rase su neprijateljski raspoložene prema Beloj rasi i njeni su prirodni neprijatelji. Kroz celokupnu prirodu, zakoni su potpuno jasni: da bi se preživelo, kada zapreti zlo ili opasnost, to zlo se napada i uništava. Stoga moramo učiniti da naš jedini i prvenstveni cilj bude proterivanje Jevreja i crnaca iz Amerike, u stvari, iz svih područja gde žive belci. Takođe, moramo shvatiti da su sve obojene rase naši prirodni neprijatelji i da će oni, čim budu spremni da nas pregaze, to i uraditi. Sviđalo se to nama ili ne, prisiljeni smo da zauzmemo stav da Bela rasa, poput Rimljana, mora naseliti svet – ili će biti uništena. Ponavljm, ja nisam izmislio ovu situaciju, niti sam je stvorio. Samo iznosim istorijsku činjenicu i ukazujem na neizbežne i nepromenjive zakone prirode. Uprkos činjenici da će sva idiotska, razmažena, krvareća srca vikati suprotno i pokušti ovo da opovrgnu; uprkos njihovom blebetanju o humanizmu, saosećanju i bratskoj ljubavi, ono što sam izneo su čvrste, hladne, životne činjenice i ništa na svetu ih ne može izmeniti. Ili će biti Bele rase ili inferiornog šljama obojenih rasa koje će naslediti zemlju. Kao pripadnicima Bele rase, naš Manifest sudbine i naša moralna dužnost je da obezbedimo sve da preživimo i da Bela rasa ne odumire. U ovom trenutku istorije, Jevreji i obojene rase odnose pobedu za pobedom, a beli čovek se povlači, ustupa zemlju, beži pred inferiornim vrstama. To je slučaj da jači beži pred slabijima, pojava koja se nigde u prirodi ne može videti. Dok je 1920. godine odnos između Bele rase i obojenih bio samo jedan prema dva, danas je jedan prema sedam, a slavne (jevrejske) Ujedinjene nacije predviđaju da će, u narednih dvadeset godina, Bela rasa biti smanjena do tačke gde će odnos nje i obojenih rasa biti jedan prema četrdeset i devet. Naš neizbežni program za budućnost mora biti: širenje Bele rase, smanjivanje obojenih rasa, sve dok Bela rasa ne postane superiorni gospodar zemlje. 4. Sva korist Beloj rasi: zlatno pravilo Ovo je osnov celokupne naše religije: ono što je dobro za Belu rasu je najveća vrlina; ono što je loše za belu rasu je krajnji greh. To je jasno i jednostavno. Iz ovih čvrstih temelja, mi možemo neograničeno da izvlačimo i definišemo šta je dobro a šta loše i to kroz ovu knjigu radimo. Štaviše, ako svaki pripadnik Bele rase ima na umu ovu jasnu i jednostavnu veru i koristi je kao pomagalo u svim svojim delima, biće relativno lako odlučiti šta da se radi u različitim situacijama u životu. Naše zlatno pravilo je: čini ono što je najbolje za belu rasu. Čvrsto se drži ovog snažnog principa, dok putuješ životom, i on će ti pomagati do kraja.

155

5. Rasna čistota Sama priroda je, u svojoj večnoj mudrosti, odredila da svaka vrsta čuva čistom i nezagađenom svoju lozu od bilo koje bliske i slične vrste. Priroda je jasno odredila unutrašnju podelu svake vrste. Postoji, na primer, 175 vrsta detlića, 265 vrsta muholovki, 75 vrsta vrana. U okeanu postoji 258 vrsta ajkula. Gde god da pogledamo, dokazi su očigledni i jasno je da je priroda u svojoj bezgraničnoj mudrosti, postavila ovo kao jedan od svojih velikih zakona. Kršenje ovako jasnog i osnovnog zakona je nečuven zločin protiv prirode. Dalje, svaka vrsta, uključujući i ljudsku rasu, ima urođeni i instinktivni nagon za sparivanjem, druženjem i življenjem u grupi svoje vrste. Priroda je, nadalje, podarila svakoj vrsti, a naročito ljudskoj rasi, instiktivnu odbojnost prema parenju i mešanju sa stranim vrstama ili, u slučaju ljudske rase, sa bilo kojom drugom ljudskom rasom. Kako Bela rasa ima veliku sreću da bude kruna slave same stvaralačke prirode, njen najfiniji rad, mi iz Kreativističke crkve, smatramo za najgnusniji zločin zagađivanje najboljeg dostignuća prirode bilo kakvim nižim vrstama. Najveća prevara u odnosu na samu prirodu je zagađivanje Bele rase koje se danas dešava po celom svetu. Ne samo da se ovaj zločin, u velikom obimu, dešava pred našim očima, već Bela rasa ni prstom ne mrda da to spreči. Jevrejin, s druge strane, doliva ulje na vatru da bi sve to ubrzao. Bela rasa brzo mora da se dozove pameti i spozna te prirodne istine koje čak i ptice i ribe, i sva druga prirodna stvorenja, instiktivno znaju kroz milenijume svog postojanja. Rasna lojalnost je ključ ove dileme. Rasna lojalnost je rasni opstanak. Mešanje je rasno samoubistvo. Civilizacija je vlasništvo Bele rase i njena najznačajnija karakteristika. To je životni ugovor, ugrađen u našu rasu, između naših još nerođenih, nas živih i naših silnih predaka, onih koji su nosili baklju i utrli put koji je pred nama. U našim živim rukama sada leži odgovornost nošenja plemenitog nasleđa koje je naš legat. Mi imamo obavezu da ga posvetimo našim potomcima – Beloj, još nerođenoj, rasi. Ne samo da budućim belim generacijama dugujemo obavezu da im prenosimo sve dobro iz prošlosti, već se moramo boriti da i mi doprinesemo nešto za našeg vremena. Iznad svega, naša sveta dužnost je da održimo čistom našu krv i nastavimo da se genetski uzdižemo, tako da sledeće generacije budu bolje, jače, inteligentnije i lepše od bilo koje generacije u prošlosti. Neka se, stoga, Bela rasa uzdigne do čoveka, zatvori svoje redove, izbaci crnce, mulate i Jevreje iz naše sredine. Učinimo potpuno jasnim da mi više nećemo, niti ćemo ikada ubuduće, ponovo tolerisati zagađivanje ovog sjajnog poklona prirode, krunskog dostignuća njenog stvaranja. 6. Rasna lojalnost Već smo u prethodnim poglavljima konstatovali da, suprotno onome čemu smo učeni od strane konzervativaca i od strane liberala, vaša lojalnost nije pre svega prema zastavi, zemlji, niti Ustavu. Vaša lojalnost, pre svega na kraju i uvek, pripada vašoj sopstvenoj rasi, vašoj sopstvenoj vrsti. Priroda vam ovo vrlo otvoreno govori u svakom detalju koji vidimo oko sebe - vaša prva obaveza je da umnožite sopstvenu rasu i vašu vrstu. Tragična je činjenica istorije da je Bela rasa bila toliko zaludjena i zbunjena jevrejsko – hrišćanskim učenjem da je izgubila iz vida ovu večnu istinu. To je neprekidni zadatak ove naše religije, Kreativizma - da ispuni umove i duše Bele rase ovom velikom značajnom činjenicom, da je zauvek zakopa u njenu svest i da ova snažna realnost bude osnova za naš opstanak. Rasna lojalnost predstavlja rasni opstanak Priroda nas je instinktivno obdarila ovom bitnom karakteristikom radi sopstvene zaštite. Obdarila nas je prirodnom odbojnošću prema svim drugim rasama, da bi nas sprečila da se sparujemo, mešamo i razmnožavamo sa bilo kojom drugom rasom osim naše sopstvene. Jasno 156

vidimo ovu snažnu lojalnost čak i medju obojenima i medju nižim rasama. Crnac poseduje lojalnost prema sopstvenoj vrsti, Indijanci imaju lojalnosti prema samima sebi, Kinezi takodje, a i Hotentoti. Rasna lojalnost i rasna solidarnost najjače su izražene kod Jevreja. Ni kod jedne druge rase ovaj kvalitet nije jasniji nego što je kod ove parazitske rase, i nijedan drugi atribut, kao jevrejska solidarnost, nije toliko doprineo preimućstvu Jevrejina u postizanju dominacije nad Belom rasom i svetom u celini. Jevrejin se možda razlikuje i po lukavosti, prevarantstvu i mnogim drugim veštinama, ali, rasna solidarnost je ta koja je najvažnija u porobljavanju ostatka ljudske rase. Rasna lojalnost Belog čoveka može biti i postaće njegovo najmoćnije oružje u osvajanju slobode i njegovom spasenju. U budućoj borbi za postizanje kontrole nad našom sopstvenom sudbinom, moramo učiniti da rasna lojalnost postane najvažnija stvar. Moramo povući oštru crtu izmedju onih koji su lojalni Beloj rasi i onih koji nas izdaju. Moramo prisiliti svakog belca da ustane i izjasni se - ili je za nas, ili je protiv nas, ili će objaviti svoju lojalnost Beloj rasi svojim delom ili rečju, ili će biti označen kao izdajnik svoje rase. Izdaju Bele rase smatraćemo najgnusnijim zločinom koji iko može počiniti, čak većim i gnusnijim od izdaje zemlje. Stvorićemo termin “rasni izdajnik”, kao najpogrdniji i najružniji epitet našeg rečnika. Doći će dan kada će današnji izdajnici, koji nekažnjeno izdaju Belu rasu, biti izvedeni pred lice pravde. Ta pravda će biti konačna. Teško vama, izdajnicima naše rase! 7. Preferencijalni poslovi Danas Jevrejin drži ogroman monopol u poslu i trgovini, ne samo u Americi, već širom sveta. Stoga je skoro nemoguće okrenuti se a ne naleteti na lanac jevrejskih radnji sa kojima posluješ, ili na neke druge poslovne delatnosti, bez obzira da li kupuješ odeću, kola ili namirnice. Stoga je vrlo teško, ako ne i nemoguće, na ovom stepenu, ne poslovati sa Jevrejima, voljno ili ne. Medjutim, postoje i transakcije u kojima imamo izbora. U zanimanjima, recimo, kada odabiramo pravnika, knjigovođu, zubara, doktora, mi sasvim sigurno možemo i moramo da izbegavamo kontakte sa Jevrejima. Pokažite rasnu lojalnost. U odabiru agenta za nekretnine, ili graditelja kuće, mi sigurno možemo i moramo svoje poslove dati pripadnicima naše sopstvene rase i izbeći Jevrejina kao kugu. Odlazeći u radnju sa alatom, ili druge radnje koje nisu deo trgovačkog lanca, mi sigurno možemo odabrati one čiji vlasnici nisu Jevreji. Možemo biti skoro sasvim sigurni da lance prodavnica drže Jevreji, ili da su pod kontrolom Jevreja. U svakom slučaju, ukoliko svi belci budu indoktrinirani idejom da treba da izbegavaju poslove sa Jevrejima, u stvari, ako ih budu bojkotovali, neće proći dugo, pre nego što posao belaca postane superiorniji. Čak će se i značaj lanaca prodavnica umanjiti i Jevreji će biti saterani uza zid. Iako ovo nisu glavni načini proterivanja Jevreja sa moći i uticaja, to je svakako važan doprinos našem sveukupnom programu rušenja Jevreja i stvaranja rasne lojalnosti medju belim ljudima. Mi ćemo dalje izgradjivati političke i religijske snage koje će svrgnuti Jevreje sa moći i odvesti ih dalje od naših obala. Deo ovog programa takodje bi trebalo da bude i odbijanje belog čoveka da ikada radi za Jevreja ili za jevrejsko preduzeće. Što se crnaca tiče, dok se nalazimo u periodu tranzicije, kada još uvek nismo dovoljno ujedinjeni da bismo brodovima izbacili crnce natrag u Afriku, trebalo bi odmah da ustanovimo politiku masovnog odbijanja da se crncima daje posao. Ne treba ih zapošljavati ni kao baštovane, ni kao kućne pomoćnice, ni kao konobare u restoranima, čak ni kao perače sudova. Ne treba da im dajemo poslove taksi vozača, kopača kanala, manuelnih radnika, stolarskih pomoćnika niti bilo koje druge. Neki ljudi će se usprotiviti i reći kako će oni odmah otići na socijalnu pomoć i dalje otežavati teret belaca, poreskog obveznika. Na žalost, to je istina, ali, sa naše tačke gledišta, bolje je svesti crnca na situaciju u kojoj je potpuno beskoristan parazit u našem društvu. Bolje da se on sam uništi drogom, alkoholom i besposlenošću. Uskoro će svakom belom čoveku postati kristalno jasno 157

da je crnac beskorisni parazit u našem društvu i da ga treba odstraniti. Tada će postati očigledno i većini idiotskih mekih srca da jedina stvar koju možemo uraditi sa crncem jeste da ga stavimo na brodove i vratimo u Afriku. Slična politika dalje bi trebalo da se proširi i na postojanje rukotvorina koje su izradile obojene rase. Danas je naša zemlja preplavljena proizvodima iz Japana, Hongkonga, Tajvana, pa čak i Izraela, koji su proizvedeni u fabrikama izgradjenim našim, Američkim novcem. Mnogo je bolje kupovati, na prvom mestu, američku robu, a može, recimo, i iz Engleske, Švedse, Nemačke, Austrije ili drugih belih zemalja. Ovo su samo upustva za period tranzicije. Jednom kada u potpunosti budemo imali kontrolu nad sopstvenom sudbinom, nijedan od ovih činilaca više neće biti problem. Najveća greška koju možemo napraviti u našim razmišljanjima jeste da crnce možemo iskoristiti kao jeftinu radnu snagu. To je fatalna greška koju je belac počinio tokom istorije. Dozvolio je Jevrejinu da dovuče crnju u našu sredinu zarad obavljanja teških fizičkih poslova, verujući da je to neophodno i da je jeftinije nego zapošljavati bele radnike. To je bila fatalna greška koju je načinio belac u Indiji pre nekih četiri hiljade godina. To je bila greška koju su vlasnici plantaža na Jugu napravili u Americi, pre više od dve stotine godina, na svu našu žalost. To je greška koju poslovni čovek, belac, danas pravi u Južnoj Africi i u Rodeziji. Činjenica je da nama nisu potrebni crnci. U dobu moderne tehnolgije, crnac je potpuno nepotreban. Nepotrebniji je danas i od konja. Pojavom mašine sa unutrašnjim sagorevanjem, za obezbedjenje energije, i nešto novijeg otkrića električne energije, poslednja stvar na svetu koja potrebna belcu jeste crnac kao jeftina radna snaga. Činjenica je da belcu nikada nije bio potreban crnac za bilo kakvu vrstu rada. Istorija jasno pokazuje da, dok je Jug zapošljavao crnca kao jeftinu radnu snagu, dotle je Sever pobedio, razvio se i u potpunosti izgradio bez ikakve crnačke pomoći. Čak i na severoistočnom delu Sjedinjenih Država, uključujući i države Nove Engleske, napredak i prosperitet sigurno nisu bili usporeni odsutnošću crnaca. Danas, više nego ikada, sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem koji obezbedjiuje snagu motora, sa hidroelektričnom energijom, sa ogromnim električnim centralama i sa nedavnim otkrićem nuklearne energije, crnac je najbeskorisnija komponenta modernog sveta belog čoveka koje možemo da se setimo. On je, medjutim, vrlo opasan, otrovan i brzonapredujući rak u našem rasnom telu. Mora se preduzeti hitra i drastična operacija i to uskoro. 8. Uništiti jevrejski uticaj Ovo je opet program koji treba sprovesti u periodu tranzicije dok još imamo Jevreje na svom vratu. Postoje mnoge stvari koje možemo da uradimo da bi pomogli uništavanje i opstrukciju jevrejskog uticaja, a najefektniji je ukazati na stvari koje su jevrejske i ubediti druge bele narode da ih bojkotuju. To bi uključilo i kampanju protiv jevrejskijh glumaca, jevrejskih knjiga, jevrejskih političara i jerejskih zvaničnika. Budite aktivni u razotkrivanju jevrejskih manipulatora iza scene. Pošto ste ih otkrili, uradite sve da se glas o tome što šire pročuje. Podignite bele narode. Neka se organizuju u suprotstavljanju svim jevrejskim aktivnostima koje smisli njihova pogana glava. Na ljude možete bolje da utičete izgovorenom rečju ili govorima, nego bilo kojim drugim sredstvima. Stoga je naročito efikasno stalno i permanentno razotkrivati Jevrejina, raspravljati o zaveri, vršiti harangu zbog njegove perfidnosti, i stalno ga činiti centrom interesovanja. Organizujte se protiv Jevreja, bojkotujte ih, razotkrijte ih. Borite se sa njima na svakom koraku puta sve dok ne izbacimo i poslednji ostatak jevrejskog uticaja iz naše zemlje a same parazite sa naših obala. Mi hoćemo i moramo izbaciti Jevreje iz svoje okoline i očistiti naše društvo i od poslednjeg traga pogrešnog jevrejskog uticaja koji nas je tako dugo kužio. Pobeda će biti naša. Neminovna je.

158

9. Rad - blagoslov Prema jevrejskoj Bibliji, kada je Gospod isterao Adama i Evu iz raja, prokleo ih je i rekao izmedju ostalog “ U znoju lica svog ješćete svoj hleb”. Implikacija je da je čovek proklet radom. To je jevrejska ideja. Mi, iz Kreativističke, odbijamo u celosti ovu jevresku ideju. Mi verujemo da je rad blagoslov. Verujemo da je Priroda obdarila belu rasu odredjenim naslednim kvalitetima u njenoj sposobnosti da radi, da stvara, da proizvodi. To je najveća karakteristika Bele rase. To je dar na koji smo posebno ponosni i izazov koji mi, iz Kreativističke crkve, puni entuzijazma, zagovaramo i podstičemo. 10. Trajni doprinos Beloj rasi Učeći lekcije sa stranica jevrejske istorije, duge više hiljada godina, pronalazimo da glavni razlog uspeha Jevreja leži u njegovom cilju da postane gazda celog sveta, što je njegova preokupacija za dobrobit njegove rase i nepokolebljive posvećenosti ovoj stvari. To mu se dobro isplatilo, a rasa kao celina je imala mnoge koristi. Jevrejski uspeh može da se pripiše uglavnom trima glavnim razlozima. 1. Oni se drže zajedno. 2. Jednoglasno su posvećeni, iznad svega, svojoj rasi. 3. Imaju dalekosežan plan, kao što kažu “Narod bez vizija nestaje”. Jevreji su država u državi. Veći deo jevrejskog blaga vraća se natrag samo zbog karakteristika jevrejske rase. Jevreji su osnovali stotine fondacija da bi prebacivali svoja ogromna bogatstva ostvarajući jevrejskokomunističke ciljeve. Ogromne sume šalju se u Izrael, i sve su oslobodjene poreza. Ne samo da Jevreji šalju novac u Izrael, već su i organizovali razne moćne igre kako da od nejevrjskih nacija izvuku ogromne sume novca i pošalju ih u Izrael. Na primer, do današnjeg dana je više od milijarde dolara izvučeno iz posleratne Nemačke i poslato za Izrael kao “reparacije”, a u suštini to je nečuvena kradja i ucena. Zamislite, naterati Nemce, belce, da plate milijardu dolara državi koja čak nije ni postojala u vreme kada su se navodni “zločini” dešavali protiv Jevreja. Traži se odšteta za dela koja nikada nisu počinjena i to od miliona Nemaca koji čak nisu bili ni rodjeni kada su se navodni “zločini” dešavali. Američki belci, s druge strane, permanentno šalju pomoć Izraelu u obliku borbenih aviona Falkon, u obliku nečuvene “strane pomoći” koja dostiže cifre od stotine miliona dolara godišnje. Medjutim, ne smemo dozvoliti da ovo zaseni činjenicu da i sami Jevreji novčano pomažu, i to vrlo velikodušno, državi Izrael i njihovim stotinama i hiljadama jevrejskih organizacija u ovoj zemlji. Obično kada Jevrejin umre, on gomilu svog ogromnog bogatstva na ovaj ili onaj način ostavlja za razvoj jevrejske stvari. Prema jevrejskom ekonomskom časopisu Independent, prosečan američki Jevrejin ostavlja imanje od 126.000 dolara. Ovo je naravno, prijavljeno bogatstvo. Stvarna cifra je verovatno mnogo bliža cifri od pola miliona dolara. Nasuprot tome, prosečan belac kada umre, ostavlja imanje od oko 2.500 dolara, jedva dovoljno da pokrije troškove sahrane. No, imamo i veliki broj belaca, poslovnih ljudi, koji su sakupili prilično bogatstvo u toku svog života - bogatstva koja se mere milionima dolara. Medjutim, pošto nisu dovoljno dobro planirali budućnost, njihovo bogatstvo će završiti u rukama Jevreja. Kako je tragično da se čoveku, kao što je Henri Ford, koji se tokom cele svoje karijere borio protiv Jevreja, i koji je stvorio multi milijardersko bogatstvo, dogodi da posle njegove smrti ovaj novac padne u ruke njegovih neprijatelja i bude iskorišćen za širenje jevrejsko komunističke ideje. Da je on sam osnovao fondaciju za pomoć Beloj rasi na ovaj ili onaj način, da je postavio posvećene ljude u te fondacije i da je ogroman deo svog bogatstva prebacio na te fondove i pre svoje smrti, ovo se ne bi desilo. Štaviše, da je u to vreme postojao dinamičan novi religiozni pokret, kao što je Kreativistička crkva, posvećena očuvanju i širenju Bele rase, ovaj američki belac, velikan, bez sumnje bi ostavio veći deo svog bogatstva takvoj jednoj stvari. Sada postoji, i postojaće zauvek, Kreativistička crkva, da se bori za širenje ideje svoje Bele rase. Obraćamo se svim lojalnim belim narodima, koji se brinu za opstanak vrste, da naprave 159

testament i ostave svoje bogatstvo našoj religiji - njihovoj religiji, da ne bi, u suprotnom, ono palo u ruke Jevreja za unapredjivanje njihove stvari, najsmrtonosnijeg otrova Bele rase koji postoji. Predlažem da se osnivaju i mnoge druge fondacije koje će biti posvećene širenju Bele rase. U svakom slučaju, takve fondacije i organizacije treba unapred dobro isplanirati i osmisliti. Moraju se preduzeti defintivne akcije kojima bi se obezbedilo da imanja odlaze tamo gde su namenjena, kada za to dodje vreme. Kao dalje delovanje, predlažem da čovek, koji ima odredjeno bogatstvo, ne čeka da umre da pre toga ne prebaci veliki deo svoje imovine u korist stvari belog čoveka. I opet, učeći lekciju od Jevreja, oni velikodušno daju i daju u svaki fond koji pokrene kampanju sakupljanja novca u cilju pomoći jevrejskoj stvari. Za Jevreje nije ništa čudno da imaju “obveznice za Izrael” koje su, na primer, izdate na Majami Biču, i da za nekoliko dana pokupe 200.000.000 dolara. Za razliku od toga, svedoci smo slabog odaziva u kampanji neke stranke desne orijentacije. Možda je, naravno, ovo zbog činjenice da belcu zaista nije ponudjen nikakav koristan program, niti vredan razlog u prošlosti, kome bi mogao da se zaista posveti i priloži svoje teško stečeno bogatstvo.

Međutim došlo je vreme i stvar je sada ovde Postoje i mnogi drugi načini na koje odani pripadnik Bele rase može da doprinese svojoj vrsti, Beloj rasi, a da to nije finansijski način. On, na primer, može da osnuje novu korisnu organizaciju koja će biti posvećena stvari Bele rase. Može da udje u politiku i da se za tu stvar bori na političkoj areni. Može da napiše knjigu koja će biti od trajne vrednosti za njegovu rasu. Postoji, na primer, ogromna potreba da se ponovo napiše istorija ljudske rase, utvrđivanjem prave perspektive na nečastan uticaj perfidnih Jevreja u manipulisanju narodima sveta. Jevreji su imali ogroman uticaj u manipulisanju ratovima i razaranjima naroda u poslednjih nekoliko hiljada godina. Oni su i napisali udžbenike svetske istorije. Pošto je ovaj uticaj pametno uklonjen iz istorijskih knjiga, glavni projekat ponovnog pisanja istorije će obuhvatiti ogromna istraživanja i sakupljanja da bi se to pravedno obavilo. Sledeći trajni i glavni projekat, koji bi trebalo započeti, je osnivanje institucije za istraživanje i proučavanje istorije belaca. Još jedan istraživački institut, koji bi bio od ogromne vrednosti za budućnost Bele rase, bio bi mesto gde bi se proučavali načini i sredstva ohrabrivanja umnožavanja boljih primeraka naše rase i obeshrabrivanje množenja nižih primeraka naše rase. Lista doprinosa, koji bi mogli da se učine našim ljudima, beskrajna je i ograničena je jedino bujnošću naše mašte. 11. Rasna čast Istorija je pokazala da svaka rasa i svaki narod koji bi iskompromitovao svoju čast, ubrzo gubi svoj integritet, kao i svoju slobodu. Bela rasa je oduvek bila ponosna i časna rasa. Ponos, samopoštovanje, herojstvo uvek su bile izvanredne osobine Bele rase. Ti atributi su od Bele rase načinili dominantnog vladara sveta za vreme Rimskog carstva. Ali iskvareno jevrejsko - hrišćansko učenje o poniznosti i skromnosti; ideja da mi nismo vredni; da treba da okrenemo drugi obraz neprijatelju itd., dakle, ta vrsta perverznog razmišljanja je dovela do pada Rimskog carstva i Bele rase. Moramo ukinuti ta samoubistvena razmišljanja u svojoj filozofiji i pogledima i još jednom ponovo utvrditi one osobine koje su osnovne za naš prirodni instinkt. Moramo ponovo veličati i poštovati određene osnovne vrline, onako kako su usadjene u Belu rasu. Te vrline su hrabrost, spremnost na žrtvovanje sopstvenog života za porodicu i za rasu. To su najviši atributi jedne ponosne i vredne rase. Kada čovek počne da ceni svoj život više od osnovnih vrednosti časti i rase, tada on omogućava da ga, s njegovim dopuštenjem, porobe. Svaki narod i svaka rasa koja je tako nisko potonula da odbacuje ove najvažnije osobine, zbog privremenih prednosti, uglavnom će shvatiti da često ne gubi samo svoju čast već će, tokom vremena, izgubiti i svoju slobodu, a neretko i svoje živote. 160

Moramo se prisetiti da najužasnija i najgroznija situacija za belog čoveka nije suočavanje sa smrću, već biti u okovima, biti rob. Za ponosnu Belu rasu to je katastrofa gora od smrti. 12. Razmnožavanje Priroda, u svojoj beskonačnoj mudrosti, teži da usavrši vrste. To je proces koji nema kraja. To je prirodni proces za koji Priroda stalno teži da ga produbi bez kraja. U poslednjih 2000 godina ovaj prirodni proces ne samo da je zaustavljen, već je, zahvaljujući parazitskim jevrejskim manipulacijama Belom rasom, malo vraćen unatrag. Genetski, Bela rasa je malo uznapredovala, ako je to uopšte i uradila, od vremena Rimljana i Grka klasične istorije. Sada kada imamo religiju Bele rase, za Belu rasu svesnu svojih vrednosti i svoje sudbine, moramo se aktivno založiti za njeno uzdizanje. Moramo raditi sa zakonima Prirode. Moramo pomoći širenje boljih elemenata u našoj rasi da bi se što više množili i moramo obeshrabrivati slabe elemente da se razmnožavaju. Štaviše, moramo se pobrinuti da se nejaki, idioti i mentalno zaostali ne razmnožavaju i da ne šire svoju bedu na novorodjene generacije. Sasvim sam svestan da je Bela rasa podeljena na različite grupe. Sasvim sam svestan da je ta podela uradjena na tri klasifikacije, kao što je Arijevska ili Nordijska, Mediteranska ili Alpska. Postoje i mnoge druge klasifikacije i grane Bele rase koje koriste antropolozi, ali sam namerno izbegavao korišćenje ovih termina u knjizi, jer oni u ovoj fazi naše borbe suviše dele, a manje su konstruktivni. Naša glavna borba je ujedinjenje Bele rase, pružanje osećaja solidarnosti, zajednički cilj. Taj zajednički cilj je osoboditi se jevrejske dominacije, povratiti kontrolu nad našom sopstvenom sudbinom i naseliti svet. Čak i pre nego što dostignemo taj cilj, mi moramo razmišljati, moramo planirati podizanje i izgradivanje naše rase. To nikako ne znači da moramo koristiti silu ili striktnu disciplinu u planiranju porodice. Ne, uopšte. Bez destruktivnog uticaja Jevrejina, ovo podizanje će se, svakako, razviti prirodnim sredstvima kod Bele rase. Medjutim postoji mnogo toga što može pomoći u širenju takve podrške za selektivno radjanje. To možemo učiniti i samim stavom koji smo uneli u svoju religiju. Ako smo neodoljivo posvećeni preživljavanju najnižih elemenata naše rase, mi ćemo ohrabrivati lošu selekciju. Ukoliko je naša celokupna filozofija usmerena na podizanje i napredak naše rase, automatski ćemo podržavati selekciju. Ovaj program može dalje da se podržava obrazovanjem, kulturom, pa čak i vlada može da ga podrži. Pod jevrejskom demokratijom, pod kojoj sada živimo, svakako vidimo da vlada, kroz mnogobrojne socijalne programe, preko širenja propagande o mešanju rasa, raznim ostalim nezakonitim programima, prikriveno ohrabruje mešanje rasa i kvarenje Bele rase. Zbog toga nije teško uvideti da i sasvim suprotna stvar, odnosno, podrška poboljšavanju, unapredjivanju i selektivnosti u radjanju naše rase, može biti isto tako jednako ostvarena s pozitivne strane. Mi definitivno verujemo u eugeniku i rasno zdravlje. Ovo je važan deo programa Kreativističke crkve. Već posle nekoliko generacija, pošto povratimo kontrolu nad našom sudbinom i budemo na dobrom putu u našem programu za selektvno radjanje, rezutati će biti zapanjujući. Koliko god je Bela rasa bila superiorna nad ostalim rasama, uz ovaj program, koji je sadržan u našoj religiji, budući razvoj Bele rase biće neizrecivo čudo. 13. Svetost porodice Sakupljajući iskustvo iz lekcija istorije, nailazimo da su opstale samo one rase koje su uzdizale i poštovale porodicu. To je toliko osnovno da je skoro očito, ipak, u današnjoj klimi tako brzog degenerisanja, ova osnovna istina je skoro sahranjena i zaboravljena. Istorija je pokazala da, kada porodica kao jedinica propadne na nacionalnoj lestvici, ta nacija takodje propada i nestaje. Mi Kreativisti čvrsto verujemo u porodični život i svetost porodičnog zajedništva. Verujemo da je to kamen temeljac nacije i rase. Ponosni smo na odgovornost koju glava porodice preuzima na sebe u brizi o svojima. Ovo je jedna od najboljih vrlina Bele rase, za razliku od crnaca 161

koji se indiskriminirajuće razmnožavaju van svetosti porodične zajednice i uz potpunu neodgovornost. Stoga smatramo odgovornošću svakog belog čoveka da pomogne u podizanju, zaštiti i širenju svetosti bele porodice. Takvu vrstu odgovornosti ne pretpostavljamo, medjutim, za porodice obojenih rasa. U našem je interesu i naša je dužnost kao rase da podržavamo ekonomski, socijalno i duhovno ovakve uslove koji će pomoći izgradnji porodice. Naša rasa je zdrava onoliko koliko su naše porodice zdrave, i mi se držimo ova dva koncepta, rasnog i porodičnog kao svetog i medjusobno zamenljivog. 14. Krv, zemlja i čast 1. Krv znači napredak naše rase, Bele rase, i održavanje njene čistote. Naša rasa je ta koja je izgradila civilizacije na licu zemlje, koja je stvorila kulturu, napredak, civilizaciju i tehnologiju. Ona je osvojila sve predele i dala zakone, red i vlade svim narodima. Najveća vrlina naše religije je širenje, unapredjivanje i uvećavanje Bele rase. Čvrsto smo odani ideji eugenike. 2. Tle znači zemlju. Da bi se rasa širila, mora imati mesta i plodnu zemlju. Istorija pokazuje da, pod lošim uslovima, umnožavanje naroda stagnira. Na primer, Irci, u poslednjih 1000 godina nikada nisu prešli brojku od 3.500.000 u svojoj domovini. Ali, kada im je pruženo više prostora - više zemlje u Americi na kojoj će se širiti – došlo se do broja od 20.000.000 Amerikanaca irskog porekla u Novom svetu. To je skoro šest puta više nego što Iraca ima u njihovoj domovini. A ovde su samo nekoliko stotina godina. Ako Bela rasa treba da opstane - a mora - onda mora i da raste. Živeti znači rasti. Stagnirati znači umreti, biti nadjačan obojenim rasama, našim smrtnim prirodnim neprijateljima. Da bismo ispunili prirodnu misiju koju nam je namenila Priroda - da rastemo i množimo se - moramo imati sve više i više zemlje za Belu rasu, dok Bela rasa ne naseli svet. Mi ne želimo samo da kontrolišemo svet - greška koju su počinile prethodne bele civilizacije, kao što su bili Rimljani. Ne, to bi vodilo istoj propasti koju je Bela rasa iskusila u Egiptu, Kini, Indiji i drugde. Ne, niti mi želimo da porobimo ikoga, niti da vladamo drugim inferiornim rasama. Mi ne želimo robove. To bi ponovo vodilo do mešanja. Mi želimo da sledimo politiku koju su postavili naši rani američki preci - želimo da naselimo zemlju - želimo da samo Bela rasa naseli svet. Ili ćemo se uvećavati, razmnožavati i naseljavati zemlju, ili ćemo biti gurnuti sa lica zemlje u poplavi obojenih rasa. Više nam se dopada ono prvo, i nameravmo da sprovodimo ovu politiku do njenog slavnog ispunjenja. 3. Sada stižemo do najvažnijeg sastojka, časti. Nijedna rasa ne može ostati slobodna ukoliko iskompromituje svoju čast - ponos rase i čast idu zajedno. Najvažnije je da u naš narod usadimo ideju ponosa rase, da je čast važnija i od samog života, i da samo narodi koji ljubomorno čuvaju svoju čast mogu biti slobodni. Dalje moramo shvatiti jačinu borbe u kojoj se sada nalazimo, koju mogu preživeti samo ponosni i slobodni. 15. Ponos i ubedjenje Izabravši Belu rasu kao krunsku tvorevinu svih svojih tvorevina, Priroda nas je obdarila odredjenim jedinstvenim osobinama koje su u kombinaciji atributi prirođeni samo Beloj rasi. Te osobine dele belog čoveka od bilo kog drugog bića. Neke od ovih osobina su: njegov superioran intelekt; njegova ogromna kreativnost i produktivnost; njegov nemiran duh avanturizma i neprekidna potraga za novim horizontima, bilo na polju geografskih otkrića, bilo da je reč o traganju za znanjem ili otkrivanju novih izuma. Beli čovek je obdaren neverovatnim moćima kreativnosti koje se manifestuju na polju umetnosti, vajarstva, muzike, književnosti, arhitekture, nauke, matematike, tehnologije i oblasti pronalazaštva. U stvari, ovo polje je bezgranično u nabrajanju svih onih aktivnosti u kojima dolazi do izražaja kreativnost belog čoveka. 162

Beli čovek je, u svom prirodnom elementu, najveći svetski borac. On je agresivan, hrabar i herojski. Pre dve hiljade godina, Bela rasa, predstavljena u Rimljanima, osvojila je ostatak sveta za nekoliko vekova. Beli čovek se danas nalazi u užasnom stanju zato što nije pratio svoje prirodne instikte. Dozolio je da se oni povinuju i podrede jevrejskohrišćanskoj prevari koja je izbledela, izvrnula i ubila te divne instiktivne atribute kojima ga je Priroda tako velikodušno obdarila. Mi iz Kreativističke crkve stoga dajemo u zadatak i naređujemo belom čoveku da se ponovo vrati tim divnim instiktima kojima ga je priroda obdarila i koji su ga učinili velikim u njegovoj prošlosti kojoj nema ravne. Osobina belog čoveka je da se stalno nada da će biti bolje i da teži sve boljim okolnostima, povećanjem bogatstva Bele rase i poboljšavanju slike celog sveta uopšte. Osobina belog čoveka je da pozitivno razmišlja, da pozitivno planira, deluje i pozitivno gleda na svet. Za razliku od hrišćanstva, mi ne želimo da predstavljamo dvoličan stav jedne preplašene humanitarne filosofije. Moramo biti prema sebi pošteni, baš kao što nas je Priroda napravila - čvrsti, agresivni, ponosni, energični, kreativni, produktivni i, iznad svega, ponosni i ljubomorni na svoju sposobnost i na naše mesto u šemi univerzuma prirode. Ne želimo da budemo ni pokorni ni meki. Imamo nameru da budemo ono za šta nas je Priroda stvorila – vladari ove planete. S obzirom da smo obdareni ovim divnim kvalitetima, dužnost belog čoveka je da ih do kraja iskoristi za svoju dobrobit, kao i za dobrobit cele njegove rase. Setite se, Priroda vas je izabrala kao svoju najvišu tvorevinu. Obdarila vas je svim ovim divnim kvalitetima. Iskoristite ih do kraja. Morate i ne smete uraditi manje od toga. 16. Kontrola naše sudbine Svrgavanje Jevreja sa moći i izbacivanje Jevreja i crnaca iz naše okoline je naš najvažniji i najhitniji zadatak. Dok to ne uradimo, nećemo biti u stanju da uspostavimo kontrolu nad sopstvenom vladom, našim poslovima, niti nad našom sudbinom. Dok ovo ne postignemo, ništa drugo nije važno, zato što se ništa drugo ni neće rešiti sve dok ne dođe vreme kada Bela rasa povrati kontrolu nad svojom sopstvenom sudbinom. Zbog toga moramo bez odmora raditi dok to ne završimo. Da bismo postigli ovaj važan cilj, moramo da računamo sa rasnom lojalnošću, moramo imati vere u solidarnost Bele rase i moramo imati dinamični program ugrađen u samu našu religiju. Ovaj program, ovu veru, ovu religiju sada imamo u Kreativističkoj crkvi. Sama suština ovog programa je ugrađena u šesnaest zapovesti koje smo prethodno ustanovili. Jednom, kada uspostavimo bezuslovnu kontrolu nad sopstvenom sudbinom, sudbinom Bele rase, rešenje svih ostalih problema, kao što su ekonomski, izgradnja puteva, zidanje kuća, zagađenje, snabdevanje hranom, obrazovanje i veliki broj drugih izgledaće kao dečija igra. Jednom, kada povratimo apsolutnu kontrolu nad našom sudbinom, već ćemo sve te probleme imati rešene. Ukoliko ne povratimo kontrolu nad svojom sudbinom, nećemo nikada rešiti nijedan problem i zaista neće biti ni važno, jer ćemo mi biti na putu ka svom uništenju. Mi moramo i mi ćemo povratiti kontrolu nad svojom sudbinom. Mi moramo i mi ćemo zbaciti Jevreje sa vlasti. Pobeda Bele rase je apsolutno sigurna. Sazrelo je doba, budući da je Bela rasa počela da shvata svoj kreativni genije i neizrecivu snagu, polako ali sigurno, sa najvećom svesti o tome do sada. Put da se dostigne ta ogromna moć za dobrobit Bele rase je građenje Kreativističke crkve na svetskom nivou. Stoga budite dobro raspoloženi! Pobeda Bele rase je neizbežna. Posvetite se sada i ovde i priključite se borbi za opstanak Bele rase. Pobedićemo i trijumfovati. Bogatstva i lepote sveta će uskoro biti naše, i to će biti čaroban svet, beli svet.

163

POGLAVLJE BR. 5

Nemačka, Adolf Hitler i nacionalsocijalizam

U

proučavanju celokupnog istorijskog pokreta Bele rase i njene borbe da se oslobodi od čizme jevrejske tiranije, ime Adolfa Hitlera sija kao najsjajniji meteor i blješti kroz nebesa od početka istorije. Nema sumnje da će Bela rasa iznedriti i većeg čoveka u budućnosti, ali, moje mišljenje je da je Adolf Hitler za glavu i ramena viši od bilo kog velikog vođe koga je Bela rasa ikada stvorila i najveći belac koji je ikada živeo. Ovo možda može zvučati kao vrlo ekstravagantna procena, ali, i ukoliko je tako, nijedan čovek je više od njega ne zaslužuje, niti je ijedan čovek do ovakve ocene stigao časnije. Doprinos koji je ovaj veliki beli čovek dao, zadajući opasne udarce za dobrobit Bele rase i raskrinkavajući jevrejsku zaveru, biće obeležen kao jedan od najherojskijih pothvata u istoriji čovečanstva. Kada uzmemo u obzir sa kako malo stvari je započeo, sa kako malo toga je imao da radi, kako su ogromne bile prepreke koje je morao da prevaziđe, kakvi su herkulovski napori učinjeni i kakva je herojska bitka vođena, sasvim se sigurno, bez kontradikcija, možemo poslužiti rečima Viljema Šekspira: “sa elementima tako izmešanim u njemu da priroda može da se uzdigne i kaže celom svetu, to je bio čovek!” Zaista, Adlof Hitler nije bio samo primer čoveka, već je bio i oličenje onih kvaliteta koji odlikuju Belu rasu - čari, herojstva, genijalnosti, kreativnosti, vođstva, umetničkog duha i, iznad svega, spremnosti da se žrtvuje za dobrobit svoje rase. Samo zahvaljući ovom čoveku Nemačka se ujedinila ranih tridesetih godina. S obzirom da je Nemačka ključna nacija u Evropi, nema sumnje da bi, u vrlo kratkom vremenu, ceo kontinent pao kao žrtva jevrejsko-marksističkog komunizma. Naravno, da Hitler i novi Nacionalsocijalistički pokret, koji je on osnovao, nisu spasli Nemačku. I Španija bi, takođe, pala kao žrtva ove oapsne kancerogene bolesti. Nema sumnje da se pogubni i razorni španski Građanski rat nikad ne bi pretvorio u pobedu boraca protiv jevrejskog komunizma. Sa gubitkom Španije i Nemačke, vrlo brzo bi, bolesna i rascepkana, Francuska, već zaražena virusom marksizma, pokleknula. Sa Španijom, Francuskom i Nemačkom na jednoj strani i komunističkom Rusijom na drugoj, malo je verovatno da bi balkanske zemlje, kao što su Rumunija, Jugoslavija i ostale, pružile bilo kakav značajniji otpor jevrejskom divljanju i osvajanju Evrope. Porobljavanjem kontinenta, mala ostrvska kraljevina, Velika Britanija, koja je i sama bila dugogodišnja tvrđava jevrejske novčane moći, vrlo brzo bi pala, kao prezreli paradajz. Sigurno je da bi fašistička Italija, pod vojnom invazijom, brzo bila smrvljena, a nekoliko ostalih, malih i relativno slabih država, kao što su skandinavske zemlje i Grčka, ne bi bile nikakva prepreka. Tako se jasno može videti da bi Evropa tridesetih godina da se nije pojavio Adolf Hitler, bila smrvljena u veliku kašu jevrejskog marksizma. Nema sumnje da bi, do tridesetih godina, Evropa bila u čvrstom stisku ovog zla koje danas nazivamo komunizmom a koje je, zapravo, jevrejski program za razaranje Bele rase i njene civilizacije. Bez ikakve sumnje da Amerika, koja ima više Jevreja od bio koje druge zemlje na svetu i koja obezbeđuje novac, materijal i sirovine za naoružanje, svakako ne bi izdržala poslednji napad ove kancorogene bolesti. Stoga se sa prilično sigurnosti, može reći da, zahvaljujući milosti Proviđenja i pojavi Adolfa Hitlera na pozornici svetske istorije, danas vi i ja ne živimo uz noćne more nalik onima koje su pogasile svetla širom Rusije i istočne Evrope. No, Adolf Hitler je uništen. Nemačka je poražena a Nacionalsocijalizam je zbrisan u Nemačkoj, bez ikakvog traga, mogli biste reći. Istina je da je Adolf Hitler mrtav. Istina je da je Nemačka potpuno razorena i pretvorena u gomilu krša. Istina je da je nacionalsocijalizam izbrisan kao politička partija u Nemačkoj. Pa šta je onda Adolf Hitler za nas – Belu rasu? Pa, mnogo toga. Kao prvo, kupio nam je malo vremena. Kao što smo prethodno izneli, bez sumnje bi do kraja tridesetih godina cela Evropa, a najverovatnije i ceo svet, ležali slomljeni i razoreni, prekriveni đavolskim jevrejskim čudovištem – komunističkim marksizmom. Adolf Hitler nije umro uzalud. Umro je za svoju voljenu Belu rasu, uključujući vas i mene. Kupio nam je 164

najmanje 50 godina vremena u kome smo mogli da se saberemo i učinimo poslednji veliki napor da pobednički zgazimo čudovište koje nam još uvek visi o vratu. Da, kupio nam je vreme i uradio je i više od toga, dao nam je novac, dao nam je veliki cilj i primer koji nas inspiriše da se borimo. Izazvao je to užasno zlo i pokazao nam je da se toj monstruoznoj svetskoj kugi može suprostaviti i da ona može niti pobeđena. U stvari, stigao je veoma blizu pobede za svog života. Dao nam je nadu, dao nam je primer, dao nam je ideologiju za koju ćemo se boriti. Ukratko, opisao nam je neprijatelja i postavio cilj. Ustanovio je prvu belu vladu koja je bila zasnovana na rasnim osnovama. Adolf Hitler nije umro uzalud. Iz njegovog pepela će se uzdići feniks u srcu Amerike, koja će ponovo oživeti i započeti bitku za spasenje, ne samo Amerike već i Bele rase i celog sveta. Životna priča Adolfa Hitlera nesumnjivo predstavlja istinitu romansu, fantastičniju od bilo koje priče napisane u istoriji čovečanstva. To je istinita priča, a ne mašta začeta u umovima pripovedača. To je veliki ep koji se dogodio u ovom veku i možemo biti ponosni što se desio u naše doba. Da bismo razumeli priču o Adolfu Hitleru, moramo, pre svega, posegnuti u istoriju same Nemačke, pa čak i pre toga, u priču o germanskom narodu.

*** Svi koji se bave proučavanjem uticaja genija na razvitak Bele rase, ne mogu a da ne budu zadivljeni brojem nemačkih imena koja dominiraju tim spiskom. Bez obzira da li se radi o muzici, književnosti, hemiji ili matematici, otkrićima ili fizici, doprinosi na svim ovim poljima od strane nemačkih genija, zaista su obilni. Pored toga, nemački ljudi imaju sve one kvalitete koji su ponos Bele rase – oni su vredni, produktivni, energični, hrabri borci i iznad svega, neopisivo kreativni. S druge strane, oni takođe poseduju i onu fatalnu slabost koja je tako karakteristična za Belu rasu – naklonjeni su žestokim svađama i bitkama među sobom i, što je još gore, poseduju fatalnu sklonost da prihvataju jevrejsku propagandu. Ne samo da su vekovima Nemci posedovali najbolje kvalitete nordijske krvi, nego su i bili geografski smešteni u samom srcu Evrope i zbog toga su, u svakom evropskom razvitku, bili ključni elemenat. Zašto je onda, moglo bi se upitati, Nemačka kaskala za Francuskom, Španijom i Engleskom u trci za kolonijama, odnosno, u stvaranju svetske imperije? Odgovor leži u njenoj Ahilovoj peti. Kuća koja je podeljena ne može biti trajna. Ni u jednoj velikoj naciji nije bilo toliko podela i toliko mnogo unutrašnjih i bratskih svađa kao što je to bilo među nemačkim narodom. Tako je bilo sve dok se nije pojavio veliki vođa Adolf Hitler. Od doba Rimljana, preko vladavine Karla Velikog i vekovima nakon toga, Nemačka je bila podeljena na male kneževine, vojvodstva i kraljevstva. Verovatno još od vremena pada Vavilona ljudi nisu bili toliko zaraženi jevrejskim parazitima kao što su to bili mali feudi, vojvodstva i kneževine Nemačke. U njima su se Jevreji neprekidno učvršćivali, kao i nad njihovim vladarima – pozajmljujući im novac, korumpirajući njihov moral i izazivajući ratove. No, do šesnaestog veka postalo je očigledno da Nemci postaju glavna sila u srcu Evrope i da će po svom broju, industriji i svojoj energiji, uskoro zavladati evropskim kontinentom, ukoliko se ne zaustave. Ako postoji stvar koju Jevrejin ne može i neće da toleriše, to je da se veliki narod, kao što su Nemci, ujedini i preuzme svetsku politiku. Stoga su Jevreji promovisali ono što je u istoriji nazvano Velikim raskolom. Jevreji su bacili u lice beloj Evropi protestantsku reformaciju i to uz katastrofalne bratoubilačke sukobe ogromnih srazmera. Jevreji, koji su pre svega i stvorili hrišćanstvo i kontrolisali ga prvih 1500 godina uz pomoć hijerarhije Rimske katoličke crkve, do krajnosti su korumpirali crkvu, i to u tolikoj meri da je prosečan “vernik” bio tako ozlojeđen i sluđen ekcesima crkvenih vođa da je bio spreman na pobunu. Tada su Jevreji izbacili marionetu da vodi protest protiv crkve, koji je trebalo potpuno da podvoji beli svet u Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj i Engleskoj.

165

Nema naroda među kojim su potresi bili veći nego kod Nemaca. Posle tinjanja od oko pola veka, ovaj proces se razbuktao u plamenu bitke unutar nemačkog naroda. Nazvan je Tridesetogodišnji rat. Između 1618. i 1648. godine, razornih 30 godina, Nemački narod se rastrzao na parčiće i potpuno razdelio. Ovaj tragični potres, kada je konačno bio završen, ostavio je pocepan Nemački narod i on je krvario, sa 5/6 uništenih imanja i zgrada i sa 1/3 smanjenom populacijom. Kada je Vestfalski mirovni ugovor okončao ovo tragično i ljuto bratoubilaštvo, nije nemački narod pisao uslove Ugovora, već su to učinile okolne spoljne sile koje su diktirale uslove žrtvama. Nepotrebno je reći, perfidni Jevrejin ponovo je umešao svoje prste, a poslednja stvar na svetu koju je želeo da vidi bila je snažna i ujedninjena Nemačka. Ono što je zamislio bio je povratak na podeljena vojvodstva i kneževine, koje su postojale i pre ovog samoubilačkog rata, ali je sada problem još bio uvećan i time što je polovina stanovništva bila katolička a polovina protestantska. Pored toga, rat je doneo i ogromnu mržnju među samim Nemcima, koja se nije mnogo razlikovala od one koju su Jevreji posejali između Juga i Severa u Sjedinjenim Državama kada su ubacili našu nesrećnu zemlju u građanski rat. Ove krvave i okrutne epizode samouništavanja vratile su Nemce unazad za nekih 300 godina i koštale su ih svetskog vođstva. Ovo je otprilike bila situacija u kojoj se nalazila Nemačka pre pojave Bizmarka, koji je, ujedinivši male nemačke države, uspešno vodio rat protiv Nemaca u Austriji i potpuno ih porazio u bici kod Kenigraca 1886. godine. Ova bitka i pobednički rat protiv Francuske iz 1870. godine ujedinili su nemačke državice pod vođstvom Pruske, a Bizmark je krunisao kralja Viljijema kao kralja Nemačke imperije. Nemačka je sada bila na putu ka ujedinjenju i svetskoj moći, ali bez Nemaca iz Austije. Uprkos vremenu koje je Nemačka izgubila dok su drugi veliki narodi Evrope osvajali kolonije, ona je sada postala svetska sila sa kojom se moralo računati i nesumnjivo je postajala najjača nacija Evrope i njen predvodnik. I pored ogromnog poverenja koje je Bizmark zaradio ujedinivši Nemačku, on se nikada nije uhvatio u koštac sa jevrejskim problemom, kao takvim. Jevrejska moć i uticaj ostali su u Nemačkoj bez kontrole i neizmenjeni. Ipak, moć i produktivnost nemačkog naroda su postali očiti, i ukoliko postoji nešto što Jevreji nisu želeli, to je bilo da se ovi odlučni kvaliteti nemačke krvi pojave u prvom planu i osiguraju vođstvo Bele rase. Vršeći kontrolu nad propagandom u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj i drugim zemljama Evrope, kao i Sjedinjenim Državama, i uz nacionalnu mržnju koja je stalno podgrevana i izazivana propagandom, Jevreji su bili uspešni u guranju Evrope u Prvi veliki svetski rat. Da su obe strane bile oslobođene jevrejske moći i uticaja, Nemačka bi pobedila u tom ratu i u stvari, bila je na putu da to i ostvari. Međutim, to se nije desilo, jer Jevreji nisu želeli da Nemačka pobedi. Oni nisu želeli čvrsto vođstvo belaca kakvo su nudili Nemci. Jevrejska kontrola nad Nemačkom je, čak tokom Prvog svetskog rata bila skoro potpuna. Ministar ratne proizvodnje bio je Jevrejin. U stvari, cela nemačka vlada bila je u potpunosti posednuta jevrejskim birokratama, a u proleće 1918. godine, kada je Nemačka vodila uspešnu kampanju za završetak rata, jevrejska zavera je prekinula snabdevanje oružjem i sabotirala celokupne napore Nemačke. Pomoću propagande, koju su čvrsto kontrolisali, Jevreji su organizovali komunističku revoluciju u srcu Nemačke, dok su hrabri nemački mladići još ginuli u rovovima. Kraj nije bio daleko. Do novembra je izdata i od Jevreja predvođena, Nemačka zatražila mir, dok su njeni hrabri vojnici na frontu bili još uvek duboko na neprijateljskoj teritoriji. Jedan od tih hrabrih vojnika, koji je bio otrovan gasom, oslepljen i u bolnici, u vreme kada je objavljen prekid napada, bio je nepoznati kaplar po imenu Adolf Hitler. On piše o svom reagovanju na zapanjujuće vesti o Nemačkom porazu. “Od dana kada sam stajao na grobu svoje majke nisam plakao. Kada me je u mladosti sudbina ščepala svojim nemilosrdnim rukama, moj otpor je počeo da se gomila. Kada je u dugim ratnim godinama smrt otimala tako mnogo dragih saboraca i prijatelja iz naših četa, činilo mi se skoro kao greh žaliti se – na kraju, zar oni nisu umirali za Nemačku? A kada je na kraju razorni glas – u poslednjim danima te 166

užasne bitke – i mene napao, i počeo da mi nagriza oči, od straha da ću zauvek oslepiti, skoro sam u jednom momentu izgubio srce, glas moje savesti me je upozorio: mizerna olupino! Hoćeš li plakati kada ima njih na hiljade koji su u sto puta gorem stanju od tebe? Tako sam u nemoj tišini podnosio svoju sudbinu. Ali sada ne mogu. Tek sada sam uvideo kako lične patnje nestaju pred nesrećom otadžbine.” Popustio je i zaplakao. “Usledili su užasni dani i još gore noći – znao sam da je sve izgubljeno. Samo budale, lažovi i zločinci su se mogli nadati milosti neprijatelja. Tih noći je u meni rasla mržnja, mržnja prema onima koji su odgovorni za ova nedela.” “Nema dogovora sa Jevrejima; može biti samo: iliili.” “Što se mene tiče, odlučio sam da odem u politiku.” Ko je bio ovaj čovek – Adolf Hitler? Izuzetni genije bele rase, verovatno najveći vođa belog naroda, potiče iz vrlo neugledne sredine. Rođen je u porodici niže srednje klase, u malom mestu blizu granice Nemačke i Austrije, ali na austrijskoj strani. Zvalo se Brauneu na reci In. Bilo je to 20. aprila 1889. godine. Za vreme školskih dana mladi Adolf je pokazao da ima smisla da bude vođa među svojim školskim drugovima. Iskazao je i veliko interesovanje za istoriju i čvrsto oslanjanje na nacionalizam, kao i odanost svojoj rasi. Bio je takođe i vrlo talentovan za umetnost. U dvanaestoj godini, mladi Adolf je odlučio da želi da bude umetnik i jednostavno je saopštio ocu svoju želju. Otac se čvrsto suprotstavio njegovom izboru. Konflikt do kog je došlo između ove dvojice rešen je očevom smrću, kada je Adolf imao trinaest godina. Porodica se sada nalazila u prilično lošoj finansijskoj situaciji, ali je njegova majka uspela da ga pošalje u tehničku školu u Linc. Tamo je njegov talenat za crtanje i arhitekturu postao očigledan. U ovom periodu, Hitler je razvio svoja snažna osećanja za nemački nacionalizam i istorijska razmišljanja. On kaže: “Navika istorijskog načina razmišljanja, koju sam stekao u školi, nikada me više nije napustila. U neverovatnom obimu je svetska istorija za mene postala natprosečan izvor shvatanja istorijskih događaja današnjice; drugim rečima, politike. Ne želim da je “naučim”, želim da me ona uputi.” Kada je imao 18 godina, Hitler je otišao u Beč da započne stručno obrazovanje za slikara i umetnika. Otišao je na prijemni ispit na bečki Akademiju likovne umetnosti. Na svoje veliko iznenađenje, shvatio je da nije položio te ispite. Profesor koji je pregledao njegove crteže rekao mu je da njegov talenat ne leži u slikanju već u arhitekturi. Njegovo zanimanje za arhitekturu godinama se povećavalo, ali je sada shvatio da mu nedostaje neophodna obrazovna potpora da bi mogao da studira arhitekturu. Nedugo posle ovoga majka mu je umrla i on je postao siroče suočeno sa problemom zarađivanja za sopstveni život. Nekako je morao da živi. Nije imao zanat niti obuku za bilo koje zanimanje. Njegova budućnost izgledala je sumorno. Ipak, opraštajući se od svojih rođaka, izjavio je da će otići u Beč i da se neće vratiti dok ne uspe. “Sa koferom punim odeće i donjeg veša u rukama i sa nepokolebljivom željom u srcu, krenuo sam za Beč. I ja sam se nadao da ću ugrabiti od sudbine ono što je moj otac uspeo pre pedeset godina; i ja sam se nadao da ću postati “nešto”, ali ni u kom slučaju činovnik.” Sledeće četiri godine, između 1909. i 1913. bile su krajnje bedne i siromašne za odlučnog mladog čoveka iz Linca. To su bile odlučujuće godine za njegov život i godine tokom kojih je naučio gorke lekcije života iz škole teških udaraca. U toj metropoli, Beču, gde je 10% stanovnika bili Jevreji, Hitler je takođe počeo da uči činjenice o životu i o moćnom stisku Jevreja posebno nad tim gradom, a i o svetskom uticaju uopšte. Postao je strastveni čitalac i neprekidno je čitao dnevnu štampu. U toku ovog perioda stekao je i prilično dobar uvid u politiku i počeo da otkriva šta prljava ruka Jevreja, pod maskom marksizma, radi nemačkom narodu.

167

Rekao je: “Beč je za mene ostao najteža, mada najpotpunija, škola u životu. Kročio sam u ovaj grad dok sam još bio napola dečak, a napuštam ga kao čovek, odrastao i ozbiljan.” “Tokom ovog perioda u meni se stvorila slika sveta i filosofija koja je postala granitni temelj svih mojih dela. Za to što sam onda stvorio malo sam morao da naučim: I nisam ništa morao da menjam.” Tokom ovog perioda on je ozbiljno proučavao i učio otrovne posledice “Socijaldemokratskog” pokreta u Austriji, što je bio pseudonim za komunistički Marksizam. Govorio je: “Shvatao sam nečuveni duhovni teror koji je vršio ovaj pokret, naročito na buržoaziju, koja nije ni moralno ni mentalno dorasla ovim napadima, na dat znak, on počinje sa direktnom vatrom laži i prevara protiv bilo koga ko deluje opasno, sve dok živci osobe koja je napadnuta ne popuste... to je taktika koja je bazirana na preciznom proračunu svih ljudskih slabosti, i njeni rezultati će dovesti do uspeha sa skoro matematičkom sigurnošću...” Posle četiri godine u Beču, koje su bile najteže godine njegovog života, Hitler je zauvek napustio taj grad i preselio se u Minhen, u proleće 1913. godine. Bio je zadovoljan što je otišao iz Beča, koji je nazvao kosmopolitskim, “rasnim Vavilonom”. Osećao se mnogo više kod kuće i duhovno i politički, u Minhenu, s obzirom da su njegova strogo progermanska nacionalna osećanja bila tu više usklađena nego u austrijskoj imperiji poliglotskih rasa. U to vreme Hitler je imao 24 godine i svima, osim njemu samome, morao je izgledati kao potpuni gubitnik. Nije imao prijatelja, nije imao porodicu, ni posao ni dom. Međutim, imao je jednu stvar; čvrstu veru u sebe i duboki, gorući osećaj misije. Imao je takođe i snažnu i nepokolebljivu ljubav prema Nemačkoj i nemačkom narodu. Niko u to vreme nije mogao da predvidi ogromnu misiju, koju je Adolf Hitler bio predodređen da ispuni u svojoj novo stečenoj zemlji Nemačkoj. Kada je počeo rat, u avgustu 1914. godine, on je odmah, trećeg dana avgusta, pisao kralju Ludvigu III Bavarske da mu odobri dobrovoljačko služenje u bavarskoj regimenti, i to mu je odobreno. Hitler o ovoj istorijskoj prekretnici u svom životu kaže: “Za mene su ti sati izgledali kao oslobođenje od bolnih osećanja moje mladosti. Čak i danas se ne stidim da kažem da sam, preplavljen strašnim entuzijazmom, kleknuo na kolena i zahvalio nebesima iz svog uzbuđenog srca što su mi podarila sreću da mogu da živim u ovo vreme.” “Bitka za slobodu je počela.. ovog puta to nije bilo pitanje sudbine Srbije ili Austrije, već pitanje – biti ili ne biti – Nemačke nacije.” Za vreme četvoroipogodišnjeg roka, koji je Hitler služio u Pešadiji, bio je dva puta ranjavan i odlikovan je Gvozdenim krstom drugog reda jedanput, a Gvozdenim krstom prvog reda drugi put. Već smo spomenuli kako je krajem rata bio otrovan i oslepljen i kako je primio gorke vesti o izdaji i porazu koji su se dogodili njegovoj voljenoj otadžbini. Od ogromne je važnosti da se ovde osvrnemo na tragediju, poniženje i razaranja koja su se desila posleratnoj Nemačkoj. Posle nečuvenog uboda u leđa, koji je zadobila na sopstvenom frontu zbog nedostatka municije, nedostatka koji je organizovala jevrejska klika u samom srcu Nemačke, ona je nastavlja da bude ponižavana, razbijana i uništavana. Nemačku, potučenu do temelja, osedlali su Jevreji, gorkim osvetničkim Versajskim mirom, mirom koji su pisali i diktirali oni sami, tako da Nemačku stave u lance za sledećih 100 godina. Plodove njenog rada trebalo je da ubiru pobednici, a posebno jevrejska međunarodna klika. Nemačkoj je Versajski ugovor nametnuo grube, diktatorske i drakonske uslove mira. Sva nemačka preduzeća, kolonije i teritorije bile su oduzete i podeljene među drugim nacijama, sa Velikom Britanijom koja je bila najveći dobitnik. Nemački izdajnici, koji su sada bili “predstavnici” Nemačke za mirovnim stolom, naterani su da potpišu izjavu u kojoj potvrđuju potpunu odgovornost za otpočinjanje rata i krivicu Nemačke i nemačkog naroda. Fantastične svote za “reparacije” su bile nametnute Nemačkoj... sume koje su bile tako velike da su bile jednake trostrukom celokupnom bogatstvu Nemačke. Da je to morala da plati, kao i kamate na te dugove, Nemačka bi bila porobljena i u dugovima do današnjeg dana. Strahota i poniženja su obuzeli Nemačku, reparcije, gubitak kolonija i krivica za rat bile su samo deo užasne tragedije koja ju je zadesila. Kod kuće su Nemci bili bez vođe i bespomoćni. 168

Okruženi sa Jevrejima, revolucionarima i izdajnicima koji su pravili svoje promenljive vlade. Gramzivi Jevreji sjatili su se iz svih krajeva sveta da otimaju, kradu i razbiju nemački Rajh i sprovedu revoluciju i razaranje nad bespomoćnim ljudima. U periodu neposredno posle Prvog svetskog rata, Nemačka i njen narod su se našli na najnižim mogućim granama. Siromaštvo i ruševine, glad i nemaština, patnja i konfuzija besnele su zemljom. Milioni i milioni Nemaca su bili bez posla i gladovali. Dnevno su hiljade ljudi umirale od gladi. U isto vreme, Jevreji su obezbeđivali fondove za komunističke revolucinare za razaranje Nemačke iznutra i meko poptuno preuzimanje. Jevreji su sa novcem stigli sa svih strana sveta – novcem koji su oteli i ukrali od drugih zemalja. I uleteli su u Nemačku i pokupovali svu imovinu nemačkog naroda koji je umirao od gladi. Hoteli, restorani, proizvodne fabrike, pa čak i njihovi domovi su otkupljivani po ceni od nekoliko centi na dolar vrednosti. Da bi preživeo, nemački narod, koji je umirao od gladi, nije imao drugog izbora već da Jevrejima prodaje svoju imovinu, koja je bila vredna čitava bogatstva, za delić njene prave vrednosti, ne bi li sakupio dovoljno novca za hranu. Da biste shvatili kako su užasni uslovi bili u to vreme u Nemačkoj, neophodno je pozabaviti se proučavanjem ove tragične posleratne ere. Naša bela braća su bukvlano živela od gomila đubreta da bi preživela. Jevreji su bili vlasnici svih poslova. Ukrali su ih od Nemaca za petoparce. Imali su svu dobru hranu, sve medicinske ustanove, a nemačkom narodu nije bilo dopušteno ništa. Mnogi Nemci bi, šetajući ulicama, stajali ispred restorana, onih istih restorana koji su nekada bili njihovi i gledali unutra, uz glad koja ih je razdirala. Jevreji bi sedeli kod prozora tih restorana, jeli hranu i delikatese, dok su Nemci jeli đubre. Uz svoju uobičajenu arogantnost, Jevreji bi podizali hranu ispred Nemaca koji su gledali kroz prozore, smejući im se, zbijajući šale na njihov račun i radeći sve da ih još više ponize. Izgledalo je kao da ne postoji ništa što bi Nemci mogli da urade u to vreme. Kontrola nad policijom i svim sudovima u Nemačkoj bila je čvrsto u rukama Jevreja. Nemci nisu mogli da dođu do pravde na sudovima. Poslovi su bili dostupni samo onim Nemcima koji su ćutali i pokoravali se komunističkim jevrejskim vladarima. Na novinarskim štandovima prodavala se prljava štampa, a čak i mala deca su bila podvrgnuta ovoj vrsti degradiranja, što se danas dešava i ovde, u Americi. Novine, časopisi, pornografski filmovi, opscena literatura svih vrsta bili su posvuda. Međutim, nikom nije bilo dozvoljeno da govori protiv Jevreja. Nemicama su upravljali muškarci na ulicama, a ukoliko su se žalili, bivale su hapšeni. Škole i koledži su bili zaraženi komunističkim jevrejskim profesorima. Svim ovim tragičnim događajima, kao i mnogim drugim sa kojima smo mi danas suočeni u Sjedinjenim Državama, Nemačka je bila potpuno preplavljena u periodu od 1918. do 1933. godine. Ukoliko niste radili sa Jevrejima na razaranju bele Nemačke rase, bivali ste bojkotovani, bilo vam je zabranjeno da nađete posao, pa čak i dovoljno hrane da biste održali u životu svoju porodicu i sebe. Sudovi su bili potpuno korumpirani i u rukama Jevreja. Nijedna odluka nije doneta pre nego što bi je odobrili Jevreji, ili ukoliko je oni nisu doneli. Čak i nekada bogati poslovni ljudi, koji su ceo svoj život radili da bi izgradili pošteno svoje poslove, bili su udaljeni od strane Jevreja. Mnogi su bili prisiljeni da rade kao obični radnici, ako su imali dovoljno sreće, u istim fabrikama koje su nekada posedovali. Uslovi su bili toliko tragični i toliko neizdrživi da se beznađe uselilo u srca nemačkog naroda. Beli Nemci i Nemice su uveče legali u krevete gladni, moleći se za istinitog lojalnog vođu iz njihovih redova koji bi mogao da ih spase od ove jevrejske noćne more. Njihove molbe su uslišene. Veliki čovek je iznikao iz njihove sredine da ih izvede iz bede. Njegovo ime je bilo Adolf Hitler, onaj isti mali, slepi, nepoznati vojnik koji je plakao u svom krevetu u vojnoj bolnici kada je objavljena izdaja i prekid rata 11, novembra 1918. godine. Ubrzo nakon prekida rata, grupica ljudi je osnovala političku stranku u Minhenu, nazvali su se Partija nemačkih radnika. Imala je samo šest članova. Njihovi su problemi izgledali nerešivi, a njihova budućnost beznadežna. Tako se desilo da je 1919. godine taj nepoznati vojnik prisustvovao

169

jednom od njihovih tužnih sastanaka. Imaginacija mu je govorila da nešto značajno može da se uradi uz ovaj mali početak. Prišao je stranci i postao njen sedmi član. Svojom ogromnom elokvencijom, neotkrivenom do tada, Hitler je počeo da daje oblik ovoj grupi. Godine 1920. partija je promenila ime u Nacionalsocijalističku radničku partiju Nemačke, skraćeno nacističku partiju. U toku sledeće tri godine, od 1920. do 1923. godine, Hitler i njegovi sledbenici su postigli veliki uspeh u buđenju nemačkog naroda, njegovog rasnog nasleđa i velike istorijske prošlosti. Moramo se setiti da je Nemačka u to vreme bila preplavljena komunističkim revolucionarima, boljševicima i drugim jevrejskim klovnovima koji su unosili konfuziju, izdaju i razdor po celoj zemlji, cepajući nemačku naciju. Da bi Hitler i njegovi sledbenici mogli da rade na miru, morali su da se bore protiv komunističkih odreda kako im ovi ne bi prekidali sastanke. Veliki deo njegove partije morao je da se bori pesnicama, ako je bilo potrebno, da bi odbranio svoje pravo da govori i pravo da održava sastanke. Ovi odredi, nazvani Jurišni odredi, bili su potpuno nenaoruažni i morali su da se oslone samo na svoje pesnice da bi odbranili postojanje svoje partije. Uprkos svim predostrožnostima, stotine i hiljade njih je ubijeno i poginulo u borbi za spas nemačke rase od uništenja. Do 1923. godine, Jevreji su doveli nemački narod do najstrašnije inflacije u istoriji i trebalo je na milione maraka da se kupi samo vekna hleba. Jevreji su materijalno i moralno silovali Nemačku. Njihovi rođaci su se sjatili u Nemačku i za budzašto pokupovali zlatne satove, zgrade za stanovanje, kuće, nekretnine i kompletno opljačakali nemački narod. U to vreme je Nacistička partija shvatila da se mora učiniti očajnički korak ne bi li se Nemačka spasla od potpunog uništenja. Novembra 1923. godine, oni su izveli puč u Minhenu u nameri da preuzmu Bavarsku vladu, ali je taj potez bio osuđen na propast. Jevreji su još uvek imali pod svojom kontrolom nemačku vojsku i policiju. I slomili su ovaj pokušaj preuzimanja vlasti po kratkom postupku. Šesnaest odanih partijskih članova i belih heroja su ubijeni u ovom pokušaju da se spase nemački Rajh. Hitler je izbegao smrt. Spaslo ga je milosrdno Proviđenje u ime više sudbine. Izveden je na suđenje. Govoreći u odbranu svoje partije, održao je nekoliko najelokventnijih govora koji su uzburkali nemački narod više nego išta do tada. Ipak, uz Jevreje koji su u potpunosti kontrolisali sudove, bio je oduđen na pet godina zatvora u Landesbergu. Zahvaljujući ogromnom pritisku nemačkog naroda, konačno je pušten 20. decembra 1924. godine, nakon što je odležao pet meseci u zatvoru. Ovo je, u svakom smislu, bio blagoslov. Po prvi put u životu, Hitler je imao vremena da se posveti suštini i ciljevima nacističke partije. Ovo je skupljeno u knjizi iz dva dela, pod nazivom Mein Kamf. Principi uzidani u ovo klasično delo su i danas svetlo koje osvetljava put ka oslobođenju cele Bele rase. Kada je Hitler bio pušten iz zatvora 1924. godine, otkrio je da se njegova partija raspala, da je neorganizovana i u haosu. Partijska imovina je konfiskovana od stane suda. Istog onog suda koji mu je kasnije zabranio da drži govore u mnogim nemačkim državama. Suočio se sa najtežim zadatkom. Naoružan nepokolebljivom voljom i gorućom željom da oživi svoju razorenu zemlju, Hitler je nastavio. Postepeno se zabrana da govori ukidala u različitim državama i Hitler je obnovio svoje napore da ponovo organizuje i izgradi partiju, sa skoro natčovečanskom energijom. Konačno, 30. januara 1933. godine, napori njegove partije su bili krunisani uspehom, i Hitler je postao kancelar nemačkog Rajha. Obilje problema sa kojima se sada suočo bilo je toliko da je izgledalo kao da je to sve nerešivo. Nasledio je zemlju koja je sasvim bankrotirala, zemlju koja je bila porobljena tiranskim Versajskim ugovorom i osuđena na beskonačno ropstvo i dugove. Sam nemački narod bio je podeljen na sledbenike Hitlera i njegove nacističke partije, i sledbenike komunista, boljševika i Jevreja, koji su još uvek imali neograničenu kontrolu nad svom imovinom i finansijama zemlje. Nemačka nije imala kolonije, nije imala kredita po svetu. Bila je potpuno razoružana usred neprijateljski raspoloženog sveta koji je okruživao njenu malu zemlju, koja, recimo, nije bila veća od države Teksas. Zemlja je bila u bedi i beznadežno bez ideja. Više od šest miliona nezaposlenih 170

su turobno buljili u maglovitu budućnost. Posle trinaest godina očajničke borbe, usamljeni nepoznati vojnik iz Prvog svetskog rata ne samo da je postao glava nemačke vlade, već je postao i vođa nemačkog naroda. I više od toga, postao je simbol i vođa nemačkog naroda. I još više od toga, postao je simbol i vođa svih belih naroda širom sveta u njihovoj borbi protiv jevrejskog čudovišta. Od vremena kada je Hitler, u januaru 1933. godine stigao na vlast, kao da se po Nemačkoj širilo čudo. Vrlo brzo je nemački narod počeo da dobija nadu, ponos i cilj. Sa njegovim genijem za inspiraciju, organizaciju i vođstvo, za dve godine, dok je ostatak sveta još uvek bio zahvaćen depresijom i nezaposlenošću, Hitler je potpuno rešio problem nezaposlenosti nemačkog naroda. Sada su svi radili. Građeni su novi, veliki, super autoputevi. Prosečan radnik je počeo da se nada da će ponovo imati sopstveni dom. Radni ljudi koji su pre toga sebi jedva mogli da priušte bicikl, sada su mogli da kupe folksvagen. Iako je Nemačka bila potpuno razoružana i bespomoćna, Hitler je ponovo uveo služenje vojnog roka, izgradio nemačko naoružanje i stvorio od nje naciju od koje su zazirali i koju su poštovali njeni neprijatelji. Jevreji su izbačeni iz kancelarija, iz sudova i iz vlade. Uvedeni su rasni zkaoni koji su zabranjivali Jevrejima da budu građani Nemačke. Više se nije tolerisalo da Jevreji zauzimaju položaje na univerzitetima i koledžima, gde su mogli da skrenu i zagade umove nemačke mladosti. Jevreji su bili proterani iz pravničke profesije. Bili su uklonjeni sa vodećih položaja u pozorištima, u drami i kulturi; bili su sklonjeni sa vodećih položaja u bankarstvu, u informativnim medijima i na polju nacionalne propagande. Suprotno svim jevrejskim lažima, koje su kružile o ovom periodu u Nemačkoj, prema Jevrejima se nije fizički loše postupalo. Niko od njih nije bio ni ubijen ni zatvoren, niti im je na bilo koji način bilo nauđeno, osim kada su u pitanju bili zločinci. I prema njima se postupalo kao prema svim ostalim zločincima, uključujući i kriminalce nemačke nacionalnosti. Međutim, pošto im je okrnjena moć, mnogi Jevreji su odlučili da napuste Nemačku, na veliko olakšanje samog nemačkog naroda. Jednom oslobođeni od jevrejske dominacije i jevrejskog pokoravanja, Nemci su se ujedinili i čudo se dogodilo. Doprinos za čudesan nemački oporavak pod Hitlerom mora biti pripisan i njegovom inspirativnom vođstvu. Njegov genije za organizaciju, kao i sposobnost nemačkog naroda da proizvodi i stvara bili su glavni činioci nemačkog oporavka. Međutim, važna stvar koju je Hitler preduzeo da bi zaustavio ekonomski pad Nemačke sastojala se u tome što je oslobodio nemački monetarni sistem od kamatnih stopa jevrejskih bankara. Hitlerova vlada je izdala nemački novac – novac koji nisu izdali jevrejski bankari i koji nije imao pokriće u jevrejskom zlatu. Ovaj novac je imao pokriće u sposobnosti Nemačke da proizvodi. On nije bio podređen manipulacijama jevrejskih banaka, niti kursnom listom. Bio je izdat bez kamata, oslobođen jevrejskih interesa i jevrejskih manipulacija. To je nešto u čemu ni jedna zemlja nije nikada uživala, a ni danas ne uživa. Ovaj činilac je imao ogromnu važnost u neviđenom oporavku koji se širio Nemačkom tridesetih godina. Nemoguće je pobrojati brojna dostignuća koja su ostvarena za vreme mirnodopskog doba Nemačke između 1933. i 1939. godine. Da bi se to uradilo potrebni su tomovi istorije. Niti imamo prostora da to uradimo, niti je to cilj ovog našeg rada. Stoga ću samo kratko spomenuti neka od najsjajnijih dostignuća ovog izuzetno produktivnog perioda u istoriji Bele rase. Po uspostavljanju vlasti u Nemačkoj, Hitler je izveo političku, ekonomsku i društvenu reorganizaciju Nemačke tako što je ozakonio Nacističku partiju kao jedinu političku partiju, jula 1933. godine; započeo je versku saradnju među Nemcima jula 1933. i aprila 1935; uredio nacionalnu instituciju rada, januara 1934; naimenovao dr Jozefa Gebelsa za koordinatora propagande i kulturnog života; izbacio neposlušne članove partije i opasne političke protivnike u junu 1934; “Pobunjenici su poraženi” upozorio je Hitler, “u skladu sa gvozdenim zakonima koji su večno isti”. Nakon smrti fon Hindenburga, u avgustu 1934. godine, Hitler je u sebi sjedinio funkciju predsednika i kancelara Rajha i uzeo titulu firera (vođe). Od 1933. do 1938. godine, Hitler je iz većine profesija povukao Jevreje, zabranjujući im vodeća mesta u poslovima i doneo nirnbeške zakone koji su zabranjivali i regulisali unutrašnje odnose “između Jevreja i građana nemačke ili srodne krvi”.

171

Za vreme revolucije 1933-1939. godine, Hitler je uspeo da organizuje, obrazuje i podigne mladost Nemačke; da izmeni nacionalnu psihologiju, od očajničke do pune poverenja u odnosu na njegov Treći Rajh; da smanji nezaposlenost Nemaca merama koje su kulminirale u četvorogodišnjem planu od septembra 1936. godine i dopunskim planovima za kompletno ponovno naoružanje. S obzirom da je znao da će Jevreji učiniti sve da pobune okolne narode, kako bi razbili njegov novi, slobodan od Jevreja, uspešni Rajh, Hitler je od početka vodio planske pripreme za rat, ukoliko bi on bio neophodan za odbranu njegove otadžbine i njegovog naroda. Ipak, on je pružio ruku prijateljstva svojim susedima, među kojima su njihove Jevrejske gazde zagovarale početak rata i mržnju prema Nemačkoj. Hitler je ponovo uspostavio redovno služenje vojnog roka u martu 1935. godine i, drugim rečima, pocepao tiranski versajski sporazum. Ponudio je mir Zapadnim silama u maju 1935. godine. Ponovo je zauzeo i učvrstio Rajnsku oblast i odbio da prihvati Pakt iz Lokarna, iz marta 1936. godine. Jedan od njegovih najvećih trijumfa bio je prisajedinjenje negove rodne Austrije Nemačkoj, 14. marta 1938. godine. Ujedinjenje nemačkog naroda Austrije i Nemačke želeli su i težili mu milioni Nemaca kroz mnoge generacije. Kada je “Anšlus” ili političko ujedinjenje Nemačke i Austrije ostvareno, Hitler je trijumfalno ušao u Beč, u grad koji mu nije dao ništa osim teškog rada i tuge u mladosti. Bez sumnje je najlepši sat Hitlerovog života bio obraćanje nemačkom narodu u Beču, koji je podivljao od entuzijazma i trijumfa. Još uvek je bilo više od tri miliona Nemaca van granice, u Čehoslovačkoj, u oblasti nazvanoj Sudet, koja je otcepljena od Nemačke izdajničkim versajskim sporazumom. Jevreji su sada proganjali, ubijali i mučili ta tri miliona Nemaca. Bila je to situacija koju nijedan častan Nemac više nije mogao da toleriše. 29. septembra 1938. godine premijeri Velike Britanije i Francuske i Italijanski Duče su se sastali u Minhenu da saslušaju Hitlerove zahteve za odcepeljenje Sudetske oblasti od Čehoslovačke. Do sredine oktobra, nemačke trupe su okupirale ovu oblast i tri miliona Nemaca je ponovo sjedinjeno sa svojom otadžbinom. Petnaestog marta 1939. godine nemačke trupe su okupirale i prisvojile ostatak Čehoslovačke, mešavinu nacionalnosti, prethodno dela Austrijskog carstva, ali veštački pretvorenog u posebnu državu versajskim sporazumom. Versajski sporazum je, takođe posadio, na duge staze, seme razdora između Nemačke i Poljske, neodgovorno otkidajući ogromno parče zemlje usred istočne Pruske i dajući ga Poljskoj, čime je presekao Nemačku na dva dela. Možemo da zamislimo kako bi to izgledalo ovde u našoj zemlji, u Americi, kada bi se usekao koridor posred Teksasa, koji odvaja donji deo. I kada bi se on dodelio, recimo, Meksiku. To su prevrtljivi Jevreji učinili Nemačkoj versajskim sporazumom iz 1919. godine. Štaviše, s obzirom da Jevreji kontrolišu okolne zemlje, koje su prepune mržnje i želje za ratom protiv Nemačke, oni ponovo primoravaju istu taktiku ubistva, mučenja, maltretiranja Nemaca koji žive u poljskom koridoru, u predelu koji je vekovima pripadao Nemačkoj. Opet su Nemci priskočili u pomoć svojoj braći po krvi. Ponašajući se u skladu sa svojom nacionalnom čašću, oni nisu mogli da sede nezainteresovani i gledaju kako njihovu braću Nemce ubijaju, maltretiraju i muče preko granice, naročito ne na zemlji koja s pravom pripada Nemačkoj. Hitler je učinio sve da pokuša da reši mirnim putem ovaj problem. Kada je uvideo da demokratske vlade, koje su kontrolisali Jevreji, ne žele da budu odgovorne, ni da se na bilo koji način dogovore, Hitler je Poljacima dao ultimatum. Ovaj ultimatum je u Poljskoj arogantno odbačen i 1. septembra 1939. godine nemački Vermaht je krenuo na Poljsku i potpuno razbio poljske snage i njihovu vladu u kratkom periodu od tri nedelje. Francuska i Engleska, koje su tada potpuno kontrolisali Jevreji, kao i što ih u suštini kontrolišu i danas, iskoristile su ovaj razlog da objave rat Nemačkoj, tobože da bi branile Poljsku. Činjenica je da oni nisu imali namere da spasavaju Poljsku, već im je cilj bio da razbiju Nemačku koja se oslobodila od Jevreja, ali se o tome danas ne govori. Svi znamo šta je sledilo. Uz pomoć propagande i novca, od Jevreja kontrolisane vlade u ostatku sveta, uključujući i Sjedinjene Države, jedna za drugom uvlačene su u prevaru objavljivanja rata nemačkom narodu.

172

Umesto da slede primer nemačkog naroda i omoguće mu da pomogne ostalom delu belih naroda da se oslobodi od Jevreja, siroti, zaluđeni beli narodi Sjedinjenih Država, Engleske i Francuske sebi su dozvolili da budu iskorišćeni, kao gomila stoke, ne samo da pomognu Jevrejima u uništenju Nemačke i Nemaca, već na kraju i da dovedu do sopstvene propasti. I opet, naš cilj ovde nije da pregledamo istoriju Drugog drugog svetskog rata. Nju je razmatrala i pisala o njoj (i kvarila je) jevrejska štampa, u hiljadama knjiga i desetinama hiljada članaka. Mi svi znamo da su jevrejski klovnovi, kao što su ludi super egoista Frenklin D. Ruzvelt i pijani cionistički agent Vinston Čerčil, uspeli u laganju, varajući svoje narode, uvodeći ih u rat na pogrešnoj strani. Nemački narod, sa jednim od najvećih vođa koje je Bela rasa ikada imala, borio se hrabro i časno. Njegova slavna dostignuća će zauvek ostati upisana na stranicama istorije, gde se herojstvo beleži. Ipak, Nemačka, koja koja je imala samo šest godina da se oporavi od finansijskog, industrijskog i duhovnog bankrotstva, zemlja koja je bila veličine Teksasa, bila je sposobna da izdrži četiri i po godine pre nego što ju je slomio veliki deo ostatka sveta, uključujući tu ogromne resurse Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetske Rusije. Ponavljamo, naš cilj ovde nije da razmatramo istoriju tragičnog Armagedona, ovog žalosnog bratoubilačkog rata u kojem su bela braća ubijala belu braću, pri čemu se jedna polovina borila za svoj opstanak i oslobađanje od jevrejske čizme, a druga strana pod otrovnim uticajem smrtnih neprijatelja, prevrtljivih međunarodnih Jevreja. Naš cilj je da ovlaš skiciramo te događaje i izvučemo lekcije i zaključke iz ovog pregleda. Koje lekcije možemo naučiti iz ove snažne epizode u istoriji koja je trajala manje od 25 godina? Kao prvo, možemo biti strašno ponosni na to da Bela rasa može da izrodi tako velikog i sjajnog vođu koji je bio otelotvoren u liku Adolfa Hitlera. S druge strane, ne možemo a da ne budemo neopisivo osramoćeni što su mnogi beli ljudi bili tako glupi da nisu uspeli da prepoznaju velikog genija u svojoj sredini. Drugo, moramo pognuti glave od sramote što su beli ljudi dovoljno slabi da dozvole sebi da ih zalude prevrtljivi Jevreji i sruše im mogućnosti za spasenje i slobodu od jezive svetske napasti, judaizma. Možemo, međutim, biti strašno ohrabreni i zadovoljni činjenicom da je jevrejska moć bila u stvari razbijena širom Evrope. Štaviše, Hitler i nemački narod su došli nadomak oslobađanja ostatka čovečanstva od tiranije međunarodnih Jevreja. Da se prst sudbine samo malo drugačije umešao u okolnosti, trajna pobeda bila bi na strani belog čoveka. Na primer, da se sve dogodilo samo malo kasnije, ne samo da je moguće, već je i vrlo verovatno da bi nemački naučnici u obnovljenoj i energičnoj Nemačkoj, usavršili atomsku bombu pre nego što je to bilo moguće u dekadentnim i depresijom vođenim Sjedinjenim Državama. Samo zbog rata i njegovog pritiska, Sjedinjene Države su se usudile da preduzmu tako ogroman projekat. Da je rat bio odložen, recimo za samo tri ili četiri godine, vrlo je verovatno da bi Nemačka prva imala atomsku bombu, a da ju je imala prva, istorija bi se drugačije okrenula i bila bi naklonjena Beloj rasi, a katastrofalna po jevrejsku rasu. Ili, da se vođa sličan Hitleru pojavio tokom tridesetih godina u Sjedinjenim Državama, stvari bi se sigurno preokrenule za Jevreje i za sudbinu Bele rase. Imali smo nekolicinu vođa koji su obećavali, kao što je bio Hjui Long u Luizijani – koga je, usput, ubio jedan jevrejski lekar – ili Čarls Lindberg, koji je mogao predvoditi američki narod. Na žalost, Lindberg nije imao dovoljno potrebnog duhovnog materijala. Ili, da je onaj pijani jevrejski klovn, Vinston Čerčil propatio zbog bilo čije smrti, za vreme bitke za Britaniju, volja britanskog naroda bi se možda slomila a sa njom i napori neprijatelja nemačkog naroda. Ili možda, da prva zima kada su Nemci osvojili Rusiju 1941. godine nije došla tako nesrećno rano, i da nije bila tako strašno surova, Nemci bi možda pokorili Rusiju u prvoj godini. Pošto bi srušili ruski otpor, mogli bi da organizuju ogromne prirodne resurse te zemlje i obezbede široku divnu osnovu, pa tada ostatak sveta ne bi mogao da ih sruši ni pod kakvim okolnostima.

173

Ili je moglo doći do otkrića nekih drugih tehničkih izuma na strani Nemaca, kao što su rakete FAU2, koje bi Nemcima dale početnu prednost, vođstvo u ratu i odlučnu pobedu. U svakom slučaju, možemo pretpostaviti da je pobeda mogla lako pripasti belom čoveku, koji se borio za svoju slobodu protiv svetske jevrejske zavere. Činjenica je da poslednja stvar koju Bela rasa treba da zaboravi jeste ideja da je pobeda nad jevrejskom međunarodnom zaverom neminovna. Naš manifest sudbine je da postepeno postanemo superiorni u svetu. Moramo zauvek to imati na umu, sa nepokolebljivom odlučnošću i nesmanjenom strašću. Potpuna pobeda belog čoveka je od najveće važnosti za njegov opstanak. Za belog čoveka je nadmoć ili nestanak. Beli čovek nije stvoren da bude rob parazitskoj rasi koja nije bila sposobna da stvori ni kulturu. Danas imamo neoborive dokaze od strane samih Jevreja sa kakvom su zebnjom gledali na Hitlerovu filoosofiju. Blizu trideset godina po Hitlerovoj smrti, teško da je moguće uzeti novine u kojima nećete videti odštampane neke gnusne laži o Hitleru. Jedva da možemo da uključiti televizor a da se nekako, negde, ne ubaci poneka uvredljiva opaska, brzi napad na Hitlera. Kao i prilikom ataka na Rimljane, Jevreji uporno i stalno napadaju i diskreditiju ono što je najbolje u Beloj rasi. Kao rezultat, čak su i danas Adolf Hitler i Rimljani, napadani od strane jevrejskog podlog aparata, mnogo više od ijedne druge mete. Ima, međutim, nekoliko stvari u nacističkoj filosofiji i Hitlerovom programu koje bismo trebali da prepoznamo i da iz njih izvučemo pouke. Jedna od osnovnih slabosti Hitlerovog programa jeste ta što je on u potpunosti zasnovan na uskoj bazi superiornosti nemačke rase, umesto na superiornosti celokupne Bele rase. Istorija prilično jasno pokazuje da je britanska nacija imala volje, energija i genija za građenje britanske Imperije, imperije koja je zauzimala otprilike jednu četvrtinu zemljine površine. Zamo i da je francuski narod proizveo ogroman izvor energije i vojnih uspeha pod vođstvom Napoleona. Sasvim je jasno da su se veliki geniji pojavljivali, na polju umetnosti, kod naroda kao što su Holanđani, Francuzi, Italijani, Englezi, Belgijanci i ostali. U oblasti muzike imamo velike genije u Italiji kao što su Verdi, Pučini, Maskinji i mnogi drugi. U nauci postoje mnogi beli geniji, iz raznih naroda, koji su doprineli u sferi hemije, fizike, matematike, pronalazaštva i tehnologije. Na polju otkrića, imamo ljude kao što su Kolombo, kapetan Džems Kuk i stotine drugih. U svakom slučaju, i bez daljeg razrađivanja ove teme, potpuno je jasno da je programska osnova morala biti proširena tako da uključi sve bele ljude uopšte. Hitlerov poziv se, pre svega, odnosio na Nemce, dok mi, uz dužno poštovanje prema Adolfu Hitleru, verujemo da je njegova namera bila da radi na spasenju belih naroda kao celine. Ali, na nesreću, da bi dobio organizovanu bazu za borbu, prvo je morao da organizuje nemački narod. To je radio na početnim osnovama koje su ujedinile nemački narod i obeležile Britance i Francuze kao prošle i buduće neprijatelje. Danas možemo samo da nagađamo da li je to moglo biti urađeno na drugačiji način uzevši u obzir tako kratko vreme koje je imao da spreči potpuno potčinjavanje Nemačke kandžama boljševizma. U svakom slučaju, žalosno je što su srce i duša nacionasocijalističke filosofije zasnovani na uzanim temeljima isticanja samo nemačkog naroda i ispoljavanja pan-germanizma.

*** Ideološki, mi iz Kreativističke crkve ovde se rastajemo sa nacionalsocijalizmom. Mi se zalažemo za rasni socijalizam, a ne nacionalni socijalizam. Mi verujemo da je nacionalizam ideja koja deli ljude sveta, a ne sila koja ih ujedinjava. Kao religija, korišćen je da bi delio beli narod sveta vekovima, putem ratova i razaranja. Nisu se samo Francuzi borili protiv Engleza, a Englezi i Francuzi protiv Nemaca itd., već su, za vreme rata između Austrije i Prusije, čak Nemci ubijali Nemce, sve pod maskom nacionalizma. Stoga mi odbacujemo nacionalsocijalizam i zamenjujemo ga rasnim socijalizmom. Nismo posebno zainteresovani da li je belac Englez, Francuz ili Norvežanin. Naša zajednička nit je rasa a ne narodnost. Jevrejima je vekovima svejedno da li je neko od njih Amerikanac, Englez ili Nemac. Zajednička veza je njihova rasa i njihova krv. Njihova snaga najviše leži u ovoj usađenoj rasnoj lojalnosti. 174

Nismo zainteresovani ni za to da li je čovek Nordijac, Arijejvac, Alpski ili Mediteranski tip. I to je vrlo uska podela i isključuje mnogu našu dobru belu braću. Mi stoga uvek govorimo o beloj rasi a ne o Arijevcima, Kavkascima itd. Mi takođe moramo da razmišljamo na duge staze o lojalnosti prema Beloj rasi. Nikada više ne smemo biti uhvaćeni u mrežu nacionalizma kao sredstva podele, koje je korišćeno da izazove ratove među pripadnicima Bele rase. Iz ovog razloga zasnivamo našu celokupnu veru na rasnom socijalizmu, a ne na nacionalnom socijalizmu. Ova razlika je naša glavno obeležje. U sledećem poglavlju dalje obrazlažemo ovu ideju.

*** Druga primedba koju imam u vezi sa Adolfom Hitlerom i njegovim programom odnosi se na to što je on baziran na političkoj a ne na religijskoj osnovi, posle celokupnog pređenog puta. Hitler se nikada nije zaista uhvatio u koštac sa hrišćanstvom, umesto toga, on ga je tolerisao i pokušao da živi sa njim. Nigde nije ukazano da je hrišćanstvo jevrejska tvorevina, nametnuta beloj rasi da bi je uništila. Dok je Hitler pokušavao da živi sa, i pusti da živi sve što se odnosi na hrišćansku religiju, oni su je okrenuli protiv njega svim silama. Katolička crkva je, iz svog svetskog sedišta u Rimu, sarađujući sa Jevrejima i komunistima, uradila sve moguće da umanji žestinu kojom se nemački narod borio za slobodu od svetske jevrejske zavere. Protestantska crkva nije bila ništa manje agresivna i fanatična u svojoj kampanji da poruši ovaj veliki rasni bunt. Čak i u samoj Nemačkoj, katolička i protestantska crkva su se borile protiv Hitlera na svakom koraku i koristile svoj moralni duhovni uticaj da dele ljude i huškaju ih protiv sopstvenih vlasti. Čak i tokom kritičnog ratnog perioda, crkvene vođe u Nemačkoj su počinile neopisiva dela izdaje protiv svog sopstvenog naroda i vlade, kada se ova umešala u bitku na život i smrt. Sasvim je jasno da je religija, koja propoveda da su Jevreji od Boga izabrani narod, da imaju divan dogovor sa Gospodom, da su nedodirljivi zato što je Gospod rekao: “Prokleću one koji proklinju vas i blagosloviću one koji blagosiljaju vas”, potpuno nespojiva sa filosofijom nadmoći Bele rase. Stoga verujem da je Hitler obavio samo deo posla uklanjajući je sa političkih i vojnih osnova, umesto da je osnovao potpuno novu religiju, koja bi usmerila i ujednila celu Belu rasu sveta nasuprot obojenim rasama. Takođe, činjenica da je stvorio savez sa japanskom imperijom, imperijom žute rase, je nešto što umanjuje celokupan koncept nadmoći Bele rase. Ipak, da bismo ostali pošteni prema Hitleru, mislimo da on, pod pritiskom vremana i zbog brzine, možda, nije imao drugog izbora. Možda bi, da je pobedio u ratu i da je čvršće kontrolisao resurse i načine pomoću kojih bi nastavio dalje sa revolucionarnim promenema, došlo do nekih neslaganja sa crkvom i njihovim prevarantskim i dvoličnim potkopavanjem Bele rase. Možda, ali na tom stepenu i pod tim okolnostima, on nije bio u stanju to da uradi. On jeste organizovao Hitlerovu omladinu i u njih usadio sasvim novu filosofiju “Krvi, Zemlje i časti”. Sigurno da omladina koja je bila indoktrinirana novim rasnim idejama nije bila ohrabrivana da odlazi u crkvu. Sveštenici i pastori su bili užasno ljubomorni na uticaj koji je filosofija Nacističke partije vršila nad omladinom, zbog čega su gubili omladinu. Da je Hitler pobedio u ratu i da je imao više vremena, verujem da bi to, bez sumnje, rezultiralo propadanjem hrišćanske crkve i postepenim zamenjivanjem te samoubilačke filosofije novom i snažnom rasnom ideologijom baziranom na opstanku i nadmoćnosti Bele rase. Bilo kako bilo, čvrsto sam uveren da opstanak hrišćanske religije i opstanak Bele rase ne idu zajedno. Ili će hrišćanstvo opstati dovoljno dugo da uništi Belu rasu, u kom će slučaju i hrišćanstvo biti zajedno sa njom uništeno, ili će se Bela rasa opametiti, osloboditi se samoubistvenih kandži hrišćanske filosofije i osnovati svoju sopstvenu filosofiju baziranu, na nadmoćnosti svoje velike rasne sudbine.

*** 175

Prvi put sam čitao Hitlerov Majn Kampf u originalu, na nemačkom jeziku, kada sam imao dvadeset godina. Mnogo puta sam ga ponovo čitao na engleskom. Iako mislim da je to jedna od najvećih knjiga svih vremena, ne verujem da je ona, u bilo kom smislu, odgovor na problem Amerike danas, u sedamdesetim godinama. Ima mnoge nedostatke. Neki od njih su: a) bazirana je na političkom prilazu, umesto na religioznom; b) naglašava pan-germanizam, pre nego Belu rasu kao celinu; c) ne dolazi u sukob sa jevrejskim hrišćanstvom, što joj je najveći propust. Već sam ovo spomenuo u pogledu nacionalsocijalizma. Postoji, međutim, nekoliko drugih činjenica koje je čine potpuno neadekvatnom kao program za Belu rasu današnje Amerike. Na prvom mestu, knjiga je pisana 1924. godine, pre skoro pedeset godina, u poraženoj, ratom razorenoj Nemačkoj, zemlji sa potpuno drugačijom situacijom od one u kojoj je Amerika danas. Mada su uzroci nemačkih problema tada bili isti kao i uzroci naših današnjih problema međunarodni Jevreji - ipak, naša situacija je sasvim drugačija. Dok je Nemačka dvadesetih godina bila očajnički siromašna i gladna, mi u Americi sedamdesetih godina, ako ništa drugo, bar veštački, uživamo u najvećem bogatstvu u istoriji čovečanstva. Dok je Nemačka bila poražena nacija, okovana monstruoznim versajskim sporazumom, to ima malo ili nikakvog uticaja na prosečnog Amerikanca današnjice. Ipak, u velikom delu ove knjige Hitler rasteruje zla versajskog sporazuma. Glad i nezaposlenost harali su Nemačkom dvadesetih godina. Danas, u Americi, ove činjenice su irelevantne za prosečnog američkog radnika, niti on čak i zna o čemu se radilo u versajskom sporazumu. Mi, stoga, shvatamo da za prosečnog Amerikanca Mein Kampf ne samo težak za razumevanje već i za čitanje i nije inspiritivan. Naši problemi su potuno drugačiji. Tako su Nemci bili, po rasi, jedna vrsta sa Jevrejima u svojoj sredini. U Americi je rastuća plima crnaca zastrašajuća i kobna realnost koje je svaki Amerikanac svestan. Međutim, uz Jevreje, liberale i komuniste koji zagovaraju rasno mešanje na sav glas, prosečan beli Amerikanac je, što se tiče rešenja užasno zbunjen. Postoje i mnoge druge stvari – Vijetnam, nasilni upis dece u udaljene škole, socijalna pomoć crncima, ulični kriminal, kao i gomila drugih koje truju današnjeg prosečnog Amerikanca. Sve su to drugačiji ilični problemi od nemačke vajmarske Republike dvadesetih godina, što je osnova Hitlerove knjige. Bez daljeg zalaženja u detalje, iz gore navedenih razloga i drugih razloga, osećam da nije ispravno rešenje vraćati se nacizmu kao američkom programu za spasenje Bele rase. Potrebna nam je sveobuhvatnija, dalekosežnija ideologija koja je ugrađena ne samo u politiku već i samu religiju, idoelogiju koja će obuhvatiti sve bele narode sveta, daleko šire od Nemaca. Štaviše, obeležavanjem kukastog krsta i nacizma kao sramnih simbola, napravljena je čvrsta (i nepotrebna) prepreka za ulazak na vrata budućeg pripadnika Kreativističke crkve, sa sjajnim nacističkim povezom oko ruke. Bićete ućutkani pre nego što i počnete. Koliko toplija će biti njihova dobrodošlica ako sa njima budete razgovarali kao predstavnik interesa njihove sosptvene, Bele rase. Stoga ja zaključujem da je Hitler dao ogroman doprinos Beloj rasi; pokazao je da je vlada sa rasnom osnovom u velikoj prednosti u odnosu na poliglotsku demokratiju; razotkrio je međunarodnu jevrejsku mrežu širom sveta; dokazao superiornost principa liderstva; ali ni Mein Kampf ni nacionalsocijalizam, po sebi, nisu rešenje za današnju Ameriku i za Belu rasu sveta, kao celinu. Nama je stoga potrebna, a sada je i imamo, mnogo sveobuhvatnija vera, ona koja u potpunosti obuhvata Belu rasu, koja se oslanja na rasno – religijsku bazu i koja je dovedena do toga da odgovara današnjoj situaciji najvećeg bastiona potencijalne bele moći, Americi.

*** U svakom slučaju, mi moramo nastaviti tamo gde je ovaj veliki vođa stao. To moramo uraditi sada. Dat nam je produžetak roka a zbog žrtava i nadljudskih napora ovog velikog vođe i nemačkog naroda, imamo više vremena za postizanje našeg cilja. U međuvremenu, šta sa crkvama koje su se potpuno okrenule liberalizmu i koje su se srozale na grane rasnog mešanja i udruživanja 176

sa jevrejskim komunizmom? Sada imamo odličnu priliku da uništimo tu samoubilačku jevrejsku filosofiju i izgradimo novu religiju za Belu rasu. Možemo da zahvalimo Adolfu Hitleru za vreme koje nam je obezbedio. Sve u svemu, postoje mnoge stvari zbog kojih možemo biti veoma zahvalni najvećem od svih vođa Bele rase. Udahnuo nam je ogromnu inspiraciju i veliku nadu da ova jevrejska napast može da se uništi. Upozorio je ceo svet na činjenicu da postoji jevrejsko zlo i da je komunizam u osnovi jevrejska tvorevina. Pokazao je svetu da i Bela rasa može da se ujedini na osnovama rasne povezanosti, i da će, jednom kada to bude učinila, moći će da se bori kao divlja mačka za odbranu svoje rase, svoje zemlje i svoje časti. Hitler je pokazao svetu i istoriji integralnu vrednost same rase, ukazavši da je rasa osnova svakog napretka, kulture i civilizacije. Pokazao je svetu ogromnu superiornost principa vođstva nad jevrejskim demokratskim procesima. Demonstrirao je njenu superiornost, ne samo za vreme rata već i za vreme ogromnog napretka koji je Nemačka, u bankrotu, učinila u periodu od kratkih šest godina mira. Ovaj značajan uspeh je postugnut pod vođstvom belog čoveka, koji je kontrolisao sudbinu Bele nacije, primenjujući princip liderstva. Pokazao je put, savršeno organizujući vladu, što treba da bude model za buduće bele vlade. On je napredovao i davao smernice u polju umetnosti i arhitekture. Hitlerov nacionalsocijalistički režim možemo smatrati prvim režimom zasnovanim na rasnim principima, koji je Bela rasa ikada imala. Većina ljudi je potpuno zbunjena Musolinijevim Fašističkim pokretom i Hitlerovim Nacističkim pokretom. Smatraju ih istim, ali to nije tačno. I jedan i drugi su zasnovani na principu liderstva, i oba su izvele svoje zemlje iz noćne more jevrejskog komunizma. No, značajna razlika bila je ova: Musolinijev fašizam je na državu gledao kao na svoju prvu brigu, dok je Hitler govorio da je rasa sve, a država samo sud za očuvanje i unapređenje najboljih interesa rase. Ovo je vrlo važna razlika i zbog toga smatram da je Hitlerova Nemačka imala prvu stvarno rasnu vladu koja se ikada pojavila u Beloj rasi. Kao zaključak, možemo reći da je Adolf Hitler za nas kupio najmanje pedeset godina vremena da bismo mi prevazišli jevrejsku mrežu širom sveta. Bez njegove velike borbe, nesumnjivo bi ceo svet sada bio u gvozdenom stisku jevrejske tiranije, u istom obimu u kome se sada nalazi sovjetska Rusija. Učinio je ponosnom celu Belu rasu, zahvaljujući herojskom vođstvu koje je pružio nemačkom narodu i nadahnuću koje mu je dao u njegovoj herojskoj borbi za slobodu. Osnovao je novu filosofiju koja se zasnivala na vrednosti rase, na način koji nikada ranije nije tako prikazan. Pružio je Beloj rasi ogromno ohrabrenje da jevrejska zavera može da se slomi i da će biti slomljena. Zbog ovih i mnogih drugih razloga, bez rezerve možemo reći da je Adolf Hitler bio najveći vođa koga je Bela rasa ikada imala i bio najveći beli čovek koji je ikada živeo. 30. aprila, tačno u tri sata poslepodne, Adolf Hitler je ubijen, u akciji odbrane Berlina od mongolskih hordi sa istoka. Suprotno od verzije neprijatelja, on nije izvršio samoubistvo, niti je pobegao u drugu zemlju. 1. maja 1945. godine, nemački radio je objavio sledeću poruku: “Iz Firerovog generalštaba javljeno je da je naš vođa, Adolf Hitler, ubijen u akciji, ovog poslepodneva, boreći se na svojoj dužnosti do poslednjeg dana za Nemačku, a protiv komunizma... “Nije umro uzalud. On i milion nemačkih heroja su umrli boreći se za našu stvar da bi Bela rasa mogla da opstane pred đavolskim jevrejskim pokoljem. Neposredno pre kraja, Hitler je dao ovu proročansku izjavu: “Negde na nekom dalekom mestu, nacistički orkestar svira Dixie i Suwannee River. Krv će teći ulicama Amerike i Velike Britanije, a tada će se moj duh uzdići iz groba i svet će znati da sam bio u pravu.” Danas, više od četvrt veka kasnije, Hitlerov duh raste u srcima miliona militantnih belih rasnih drugova. I življi je nego ikada ranije u istoriji. Uz zločine Jevreja i crnaca, koji postaju svakim danom sve okrutniji, belim ljudima je dosta i spremni su za borbu. Traže vođu koji će preuzeti komandu u predstojećoj bitci. Od ovog velikana koji je izgovorio ove nadahnute reči, smo dobili upustva i inspiraciju: “Kada se ljudsko srce slomi a duša nestane tada, iz sumraka prošlosti, veliki pobednici nad patnjom i brigom, sramom i bedom, duhovnim ropstvom i fizičkom nemoći, gledaju na njih i pružaju svoje večne ruke očajnim smrtnicima! Prokletstvo neka je na ljudima koji se stide da ih prihvate!” 177

Hitler je naznačio da su on i njegov narod učinili svoje i da borbu sada treba započeti u srcu Amerike. On nam pruža ruku, orabrujući nas da istrajemo. Hajde da sada nastavimo borbu tamo gde je on stao i potrudimo se da je završimo!

178

POGLAVLJE BR. 6

Rasni socijalizam

U

frenetičnom beskrajnom pokušaju da zatupe i uguše zdrave, prirodne instinkte belog čoveka, Jevreji zdušno rade da nas zbune u onim primarnim stvarima koje su najznačajnije za naš opstanak. Već sam spomenuo štetu koju su naneli relativizujući naše ideje o rasnoj lojalnosti kao i našu religioznu orijenataciju. Druga ideja, oko koje je beli čovek beznadežno sluđen, je pitanje socijalizma ili kolektivizma i ja ove reči naizmenično koristim. S obzirom da su ovu ideju užasno zloupotrebili Jereji, komunisti i košer konzervativci i da su od nje napravili konfuziju, sveli su je do tačke na kojoj ona može bilo šta. Izložiću mesto i značenje koje Kreativistička crkva pridaje terminu socijalizam: za nas, socijalizam znači organizovano društvo i tačka. On nikako ne podrazumeva vrstu vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, niti, po našoj definiciji, on podrazumeva konfiskaciju privatnog vlasništva. Naprotiv. Dozvolite da to učinimo kristalno jasnim: mi iz Kreativističke crkve protivimo se državnom vlasništvu nad osnovnim sredstvima proizvodnje, kao što su poljoprivredna imanja, fabrike, radnje itd. Mi se zalažemo za privatnu svojinu pojedinca. Verujemo da postoji kategorija funkcija koje se bolje obavljaju u organizovanom društvu kao celini. Ovde ubrajamo autoputeve, aerodrome, luke, nacionalnu odbranu, sprovođenje zakona i mnoge druge. U stvari, mi nismo zainteresovani za sve političke dogmatekse termine kojima se bela rasa iscrpljuje u svađama o teoretskim aspektima svakog tog termina. Nismo zainteresovani da pravimo svetu kravu od “privatnog poduzetništva” ili “kapitalizma”. Niti smo dogmatski zainteresovani za odbranu do smrti mnogo izvikane ideje “republikanskog” oblika vladavine, kojom su toliko opčinjeni Košer konzervativci. Svi ovi termini su, u najbolju ruku, teoretski. Ono za šta smo zainteresovani je: koji je najpraktičniji i najbolji tip organizovanog društva u kome će živeti beli čovek? Vraćamo se na onaj temelj naše vere: šta je najbolje za Belu rasu? U ispitivanju često ponavljanih ideja koje su tako drage Košer konzervativizmu, shvatamo da se one ne mogu svesti pod ovu osnovnu liniju vodilju: Šta je najbolje za Belu rasu? Ideja “republike” je propala pred našim očima u poslednja dva veka. Već su je Rimljani odbacili u prvom veku pre Hrista. To je bilo odlično sredstvo koje su Jevreji koristili da prevare, porobe i unište Belu rasu. Košer konzervativci će utvrditi da se to preokrenulo u “demokratiju”, a demokratija je ono što je naš najveći problem. To je, u krajnjoj liniji, pola istine. Razlika između “demokratije” i “republike” je samo pitanje semantike. U praktičnoj primeni, obe vode u vladavinu rulje, gde elementi ološa vladaju nad boljim elementima naroda, parazitskim razmnožavanjem i uništavanjem proizvodnih elemenata. Suština demokratije (ili republike) su dvopartijski (ili višepartijski) sistem i to partija koje su uvek suprotstavljene jedna drugoj. To je jevrejsko oruđe za: zavadi pa vladaj. U praksi, ovo znači da nije važno koliko su jasni i hitni problemi, pristup je podela i suprostavljanje. Tada, posle poduže diskusije, bez obzira za koju odluku se “glasa” uvek postoji grupa koja se protivi, koja koči, usporava i menja kurs delovanja. Prosečan učesnik u demokratiji nema ništa više razumevanja za hiljade kompleksnih problema državnih poslova nego što prosečni putnik zna o letenju džambo džeta kojim upravlja profesionalni pilot. Bez sveobuhvatnog poznavanja problema o kojima glasa, njegovo glasanje je više nego beskorisno, ono je opasno. Mi iz kreativističke crkve, ne verujemo u demokratiju već u rasni socijalizam, koji je timski rad doveden do perfekcije, za dobrobit celokupne rase, vođene njenim najboljim liderima. To je kombinacija najboljih elemenata timskog rada i takmičenja. Ukoliko su “timski duh” i navijanje za “domaći tim” tako plemenite vrline (što one i jesu) tada, svakako, imajući celokupnu rasu ujedinjenu u tim, najviši cilj kome težimo je borba za njenu dobrobit. 179

To je ono što smatramo rasnim socijalizmom, najboljim mogućim oblikom organizovanog društva za belog čoveka. Osvrnimo se sad i na termin “privatno preduzetništvo”. To je takođe teoretski mit i prevara. Svako ko je ikada igrao “Monopol” zna šta je krajnji rezultat slobodnog preduzetništva: pre završetka igre, jedna strana dobija moć nad svim ostalim i, od tada pa nadalje, bez obzira kako se kocka okreće, na kraju igre on poseduje sve – kuće, zemlju, fabrike i banke. Isto to se dešava i u stvarnom životu. To se lepo može videti recimo, kod Standard Oill-a, kome je dozvoljeno da se slobodno igra pravilima igre znane kao “slobodno preduzetništvo” i koji je otpočetka mogao da izbaci svaku drugu kompaniju iz posla sa naftom, u potpunosti prigrabi za sebe. Lako je mogao da obezbedi i potpuni monopol nad svetskom naftom. Mogao je da poseduje svaku servisnu stanicu i benzinsku pumpu u svetu pomoću pritisaka i finansijske moći. Tada je mogao da se preseli u bankarske poslove, sve dok ne prisvoji svaku banku u zemlji. S obzirom da ga niko ne kontroliše, mogao je da počne da prisvaja poslove ručne proizvodnje, kao što su bela tehnika itd. Pošto se njegova finansijska moć uvećava kao grudva snega, on lako može da preuzme željeznicu, nekretnine itd. sve dok, u stvari, jedna kompanija ne postane vlasnik svega i dok svaki pojedinac ne padne pod njenu milost. To je “slobodno preduzetištvo” u celoj svojoj srži, isto ono “slobodno preduzetništvo” o kome Košer konzervativci tako vole da ćaskaju. U osnovi, to je ono što se desilo u svetu. Samo, umesto Standard Oill-a, bila je to jevrejska kuća Rotšilda i svetska jevrejska bankarska zavera koja je vezala omču oko vrata svetu. Oni ne samo da praktično poseduju svo fizičko i finansijsko blago sveta, već poseduju i sve vlade sveta. Kroz ovu knjigu smo se osvrtali na ovu kliku kao na jevrejsku zaveru. U stvari, ona obuhvata celu jevrejsku rasu koja praktikuje religiju, Talmud. Stoga je naš zaključak, iz istorijskih lekcija, da ni “republikanska” forma vladavine, ni “slobodno preduzetništvo”, ni naš mnogo hvaljeni Ustav, neće spasti Belu rasu od mešanja i razaranja. Da bismo opstali i širili se, Bela rasa mora da se: a) ujedini, b) organizuje, c) sprovodi rasnu lojalnost, d) ima religiozna ubeđenja koja obuhvataju sve ove aspekte. S obzirom da sam već definisao socijalizam kao organizovano društvo, očigledno je da biti uopšte organizovan znači da beli čovek mora imati socijalističku vladu, što je u svakom slučaju svaka vlada i bila od pamtiveka. Ono što beli čovek dalje mora imati jeste rasni socijalizam, a to je vlada koja je organzovana sa primarnim ciljem sprovođenja najboljih interesa Bele rase i samo Bele rase. Ona mora biti zasnovana na temeljima rase. U suštini, mi iz Kreativističke crkve verujemo u usaglašenost naše crkve i naše države. Verujemo da će našem belom društvu najbolje služiti ovakva kombinacija, dok se rasna vlada i religija udružuju u savršenu harmoniju koja će obezbediti najbolje interese naše Bele rase. Verujemo da je “razdvajanje crkve od države”, te, na sva usta, hvaljene svete krave u našem ustavu, prevara i trik. Moglo bi se s pravom postaviti pitanje – kako isti ljudi, koji idu u crkvu i propovedaju “odupri se, ne greši” i “okreni drugi obraz”, podržavaju vladu ogromnim poreskim doprinosima za nacionalnu odbranu i beskonačno uvećanje policijskih snaga? To nema logike. Ili verujete u odbranu samoga sebe, ili ne verujete. Kako isti ljudi, koji troše preko milijardu dolara godišnje, da pretpostave da ih vlada brani od njihovih neprijatelja a onda idu u crkvu i propovedaju “voli svoje neprijatelje”. To je krajnje smešno. To zahteva podeljenu ličnost, šizofrenu osobu koja će hodati sa obe strane ograde. Nije velika vrlina podeliti bele ljude i izdeliti ih na hiljade različitih tabora, pri čemu se niko ni sa kim ne slaže, što često kulminira religioznim ratovima i bratoubilaštvom, kao u današnjoj Irskoj. I kao u stotinama verskih ratova u prošlim vekovima. Mi iz Kreativističke crkve zagovaramo cilj ujedinjavanja Bele rase na očiglednim temeljima koji su osnova za sve, odnosno – ono što je najbolje za Belu rasu – kao našu vrhunsku dogmu.

180

Zatim se zalažemo za usaglašavanje ciljeva, svrhe i filozofije vlade sa našim religioznim mišljenjem. Razdvojiti ove dve glavne snage našeg društva, gurajući ih u suprotne pravce je, čist idiotizam. Verujemo u organizovanu društvenu strukturu: verujemo u religiju koja, kao osnovne temelje, ima najbolje interese Bele rase; verujemo u ujedinjenje celokupne Bele rase u takvoj religiji, pre nego u cepanje na hiljade protivurečnih i samoubilačkih hrišćanskih vera; verujemo da vlada treba da se usaglasi sa našom religijom i takođe bude zasnovana na istim rasnim temeljima. Dalje, verujemo da takva vlada i takvo organizovano društvo najbolje fukncionišu ako su zasovani na principu vođe. Mi ovo nazivamo rasnim socijalizmom. Da bi razumeli termin socijalizam moramo, pre svega, očistiti sve lažne ideje o ovome svetu kojima su nas zasipali Jevreji, komunisti i Košer konzervativci. Socijalizam nije đavolski koncept, kako bi Košer konzervativci voleli da mislimo. U suštini, on znači organizovano društvo koje stremi ka promovisanju svojih najvažnijih kolektivnih interesa. Ne samo da u njemu nema ničeg lošeg, već je to jedini način na koji civilizovani čovek može da opstane i napreduje. Izvan organizovanog socijalističkog okvira, ne bismo bili u stanju da zaštitimo svoju imovinu, ne bismo mogli da imamo autoputeve, ne bismo mogli da osnujemo vladu, da imamo škole, crkve, odbrambene organizacije i stotine drugih osnovnih potrepština. Svi mi zavisimo od međusobnih doprinosa društvenoj strukturi. Zavisimo od hiljadu različith industrija neophodnih za naše postojanje - željezničkih pruga, postrojenja za proizvodnju energije, fabrika, poljoprivrednih dobara itd. Nama je potrebna zajednička pomoć miliona drugih ljudi da bismo živeli u današnjem visoko specijalizovanom društvu. To je ono što je proizvelo našu veliku civilizaciju i, dozvolite mi da naglasim, da mi iz Kreativističke crkve nismo protiv civilizacije. Mi smo za civilizaciju, civlizaciju belog čoveka. Stvar je u tome da je čovek društveno biće, kao i mnoge druge vrste u prirodi i on joj duguje svoje postojanje i svoj ogroman napredak, tako da je bio sposoban da se kolektivno organizuje i da uspešno organizuje radno društvo. Socijalizam je organizovan društvo. Čovek ovo radi toliko dugo da je to postalo deo njegovih instikata i on to radi intuitivno. Da nije ovih karakteristika, on bi i dalje bio na nivou pećinskog čoveka od pre milion godina, gde je svaki pojedinac išao u potragu za sopstvenom hranom i živeo kao današnji Aboridžini u centraloj Australiji. Čak i ovi najprimitivniji ljudi imaju neke veze sa društvenom organizovanjem. Čovek je započeo svoje penjanje na više civilizacijske nivoe onda kada je počeo da uobličava i organizuje društvnu strukturu, i organizuje, deli i specijalizuje se u poslu koji je trebalo uraditi. Započeo je svoje penjanje na više civilizacijske nivoe. Bilo je to kada je jedan čovek postao obućar, drugi krojač, treći farmer, pa učitelj itd., kada je počeo da se uspinje i postaje deo neverovatno produktivnog “specijalizovanog’ društva, kakvo je ono danas. Bez ove podele rada i specijalizacije on bi bio vraćen na nivo Abordžina koje smo već spomenuli. I ne samo to. Čovek ima stalnu duhovnu potrebu da pripada svom plemenu ili svojoj grupi, ili da se identifikuje sa svojom vrstom ljudi, što je za belog čoveka njegova Bela rasa. Kada vam naivni konzervativci kažu da su kolektivizam i socijalizam užasno zlo i da je Rusija i stisku socijalizma, oni lažu. Rusija uopšte nije kolektivistička, kao takva. Rusija je ogromna zemlja, porobljena čizmom tiranskog jevrejskog diktatorstva, najsurovijeg i najokrutnijeg koga je svet ikada video. Kolektivističko društvo je prirodno društvo gde su prirodni lideri naroda upravo to – prirodni lideri, koji vode svoj narod na organizovan način radi njihovog konstruktivnog unapređenja, a ne tuđinski vlasnici robova koji su potčinili drugu rasu da bi je razjednili i uništili. Pravi i izvanredan primer prirodnog liderstva i prirodnog poretka bilo je divno društvo Nacističke Nemačke, tokom tridesetih godina, pod prirodnim vođom Adolfom Hitlerom. Tu imamo primer pravog Nemca koji predvodi svoj narod, nemački, koga su poštovali i slušali milioni odanih sledbenika. To je bio jedan od najboljih primera naroda koji funkciniše u prirodnom poretku što ga je priroda instiktivno usadila u samo njihovo biće, pa je stoga dostignut njihov potpuni potencijal u proizvodnji, kreativnosti i rasnom jedinstvu. To je onaj prirodni poredak koji izvlači najbolje iz rase 181

i koji pomaže njenoj dobrobiti i večnoj potrebi za napretkom ka višim nivoima postojanja. Bila je to divna renesansa Bele rase i najboljeg u njoj. Jedna od najvećih istorijskih tragedija je što je Jevrejin, koji kontroliše ogromnu većinu ostaka belog sveta, bio u stanju da uništi ovaj procvat. U Hitlerovoj nacističkoj Nemačkoj, svaki Nemac je imao više privatne svojine nego ikada za vreme demokratije vajmarske republike. Imao je više nade, više lične slobode, više mogućnosti, veći životni standard. Živeo je mnogo srećnijim i mnogo konstruktivnijom životom nego pod jevrejskom “demokratijom” dvadesetih godina, ili u bilo kom drugom periodu. Ranije smo spomenuli u ovoj knjizi, tačnije, u prvom poglavlju, da su mnoge vrste u prirodi socijalna bića, odnosno, da ona žive u organizovanim društvima. Naročito smo se osvrnuli na pčele koje imaju čvrsto povezanu i visoko organizovanu socijalnu strukturu u kojoj žive. Svaka pčela tačno zna šta je njena uloga, one svoj posao rade instiktivno i svako njihovo delo pomaže koloniji kao celini. Gradeći koloniju i živeći u njoj, pčela je u stanju da opstane i da uvećava svoju vrstu. Svaka pčela, koja živi u ovakvoj vrsti socijalne strukture, predodređena je za tu vrstu postojanja. Ona ne može da radi drugačije. Kada bi pokušala da živi kao jedinka, uginula bi, i njena vrsta nestala bi zajedno sa njom. Na ovom stepenu evolucije belog čoveka, on je u istoj situaciji kao što je organizovano socijalno življenje pčele. Prirodni način života belog čoveka je život pripadnika plemena, pripadnika njegovih većih socijalnih grupa. Da on treba da živi van njega i pojedinac i njegovo društvo bi se slomilo, a njegova rasa nesumnjivo bi nestala. Ponavljam, Bela rasa, koja je dospela do sadašnjih visina usavršenosti, je visoko kompleksno socijalizovano biće, čija je unutrašnja duša utkana u socijalnu strukturu u zajednici sa ostalim pripadnicima svoje rase. Kao i kod pčele, priroda je u njegov instikt ugradila određen tip društva u koje se on uklapa i koje prirodno mora imati da bi opstao. U osnovi, ovo se razvilo kod starih plemena i izraslo iz njih u više nivoe društva, koja su verovatno dostigla svoju najvišu tačku i kulminaciju u Hitlerovoj nacionalsocijalističkoj Nemačkoj. Naš cilj je da još napredujemo sa ove visoke tačke u razvoju belog čoveka. Ovaj prirodni poredak sigurno ima neke karakteristike. Prva karakteristika je rasna lojalnost – lojalnost prema sopstvenom narodu. Priroda je svakog od nas instinktivno obdarila ovim karakteristikama – nagonom da svoju rasu očuvamo čistom. To znači da imamo ljubavi za svoju vrstu i osećamo snažno neprijateljstvo prema onima koji bi da se ubace među nas i dovedu našu rasu u opasnost. Instiktivno ugrađeno u ovakvu socijalnu strukturu je i visoko poštovanje žena i njihova zaštita. Prirodni instikt za očuvanje čiste rase inicira u muškarcima borbenu žestinu kojom sprečavaju da njihove žene budu zagađene muškarcima drugih rasa. Ne tako davno, ako bi crnac silovao belu ženu, pravda je bila brza i konačna. Obično bi ga obesili o najbliže drvo.

*** Mi iz Kretivističke crkve čvrsto verujemo u koncept privatnog vlasništva i smatramo da je najbolji primer socijalističkog belog društva do dana današnjeg bio pokazan u Hitlerovoj nacionalsocijalističkoj Nemačkoj (koje je štitila privatno vlasništvo). Ipak, mi možemo pokazati da čak i u društvu u kome je vlasništvo zajedničko, ukoliko je oslobođeno jevrejskog zagađivanja, ne samo da može lepo da se opstane, već može i dobro da se opstaje i kada je reč o brizi o sopstvenom narodu i širenju Bele rase. Ovakvu vrstu primera imamo na samom našem kontinentu i on je dramatično iskazan na narodu zvanom Huteriti. Huteriti žive u kolonijama od po 70 do 130 duša. Ne postoji privatna svojina. Sva njihova imovina je zajednička. Ovaj narod ima prilično interesantnu i živopisnu istoriju. Potiču iz Moravske (iz 1528. godine) i njegovi pripadnici uzeli su ime od Jakoba Hutere, svog prvog vođe, koga je divna i voljena hrišćanska crkva spalila na lomači 1536. godine. Do kraja XVI veka Huteriti su brojali oko 20.000 duša. Imali su određene slabosti, koje i danas imaju, a to su pacifizam i nezainteresovanost za politiku, koje su vrlo brzo pripretile njihovom opstanku. Kao pacifisti i protivnici borbe, Huteriti su bili žrtve vojski obe strane i austrijske i turske 1539. godine. Bili su mučeni, zarobljavani, a 182

mnogi su ubijeni. Do 1622. godine, svi Huteriti su izbačeni iz Moravske. Posle nekoliko godina seljakanja, prihvatili su poziv ruske vlade 1770. godine. Ovaj poziv su prihvatila 123 pripadnika ove zajednice, koji su se tada preselili u jednu nerazvijenu oblast da započnu razvoj poljoprivrede na poljima Ukrajine. Ova grupa je divno napredovala sledećih 100 godina, sve do 1874. kada im nije dozvoljeno da budu oslobođeni učešća u ratu. Opet su bili prisiljeni da se spakuju i odu. Ovoga puta su svi, njih oko 800, odlučili da započnu sve iz početka. Ovoga puta su otišli za Ameriku. Preselili su se u Južnu Dakotu. Tamo je polovina njih, zbog teškoća da pribave velike površine zemlje koja im je bila potrebna i dobrih mogućnosti za pojedinačna kućenja, napustila koloniju i započela novi život. Preostali pobornici su osnovali tri kolonije između 1847. i 1877. godine. Ove tri kolonije su izgradile civilizaciju, sastavljenu od nekih 200 kolonija, koje i danas postoje u Zapadnim državama i u zapadnim pokrajinama Kanade. Danas ovih 200 kolonija čini otprilike 20.000 pripadnika naroda Huterit. Vrlo je važno obratiti pažnju na to da su se, od prvobitne tri kolonije koje su brojale oko 400 duša, do danas razvili i razmnožili do cifre od oko 20.000 pripadnika. Sve ovo uprkos činjenici da Huteriti praktično nikada nisu regrutovali u svoje redove nove pripadnike sa strane. Ova brojka od 20.000 je u potpunosti rezultat prirodne reprodukcije njihove vrste. To znači da se ova divna grupa belih ljudi umnožila 50 puta u odnosu na početni broj, za samo jedan vek. Proučavajući život Huterita, saznajemo da oni žive u zajedničkim kolonijama. Svaka kolonija raste do broja od otprilike 130 ljudi, pre nego što se podele i oforme novu koloniju, što je proces koji je veoma sličan procesu koji se odvija u kolonijama Pčela. S obzirom da oni ne veruju u privatnu svojinu, kao takvu, svu imovinu poseduje sama kolonija. Oni se jedino bave poljoprivredom. Ovo često podrazumeva posedovanje velikih površina zemlje. Imaju zajedničke zgrade i svi zajedno jedu u jednoj ogromnoj trpezariji. Prilično su religiozni i svaka kolonija ima svog propovednika. Svaka kolonija ima svog prirodnog vođu koji nadgleda i upravlja radom i poslovima grupe kao celine. Svakom čoveku je dodeljen određen posao i on ga obavlja prilično dobro. Bez obzira koja je to vrsta posla, njegov rad se jednako poštuje i od iste je važnosti kao i svi drugi poslovi. Niko ne dobije nikakvu platu, ali se o svima vodi računa, u svakom pogledu. Svi su slobodni da odu i napuste koloniju u bilo koje doba, ali retko da to iko ikada radi. Pripadnici ovih kolonija izgledaju srećno, zdravo i napredno. Bez sumnje su srećniji i verovatno bolje prilagođeni svojoj grupi i njenim članovima i imaju bolji osećaj pripadnosti nego prosečan Amerikanac. Mada lično ne bih voleo da živim u ovakvoj jednoj koloniji, verovatno zato što nisam tako vaspitan i verovatno zato što verujem u privatno vlasništvo, ipak, ovde imamo odličan dokaz da samo društvo koje sprovodi politiku zajedničke imovine može da opstane, ali može i da se razvija i napreduje, pod uslovom da nije zaraženo jevrejskom kontrolom ili njihovim mešanjem. Ovo bi trebalo jednom za svagde da pobije tvrdnju Košer konzervativaca da je “socijalizam” krivac. Drugi interesantan aspekt Huteritskog načina života je taj da su se oni za manje od jednog veka umnožili 50 puta u odnosu na svoj prvobitni broj. Ovo je zaista vrlo značajno i rezultat je, naravno, činjenice da su plodni i da podižu ogromne porodice. Važno je i to da, uprkos činjenici da često imaju porodicu od dvadeset članova, mogu da ih hrane, oblače i izdržavaju ovu vrlo veliku stopu ekspanzije, iz generacije u generaciju, bez snižavanja životnog standarda i kvaliteta svoje divne rase. Huteriti savršeno lepo rade ono za šta nas je priroda sve odredila – podižu divnu decu u porodici. Najuspešniji su u širenju i naseljavanju zemlje Belom rase. Mogao bih da dodam da “njihova vrsta” predstavlja primer najboljih karakteristika Bele rase, intelektualno, moralno, fizički i estetski. Oni dokazuju da Bela rasa može biti plodna i bogata, kao i sve ostale.

*** Naši zaključci o rasnom socijalizmu su svedeni na sledeće: 1. Bela rasa najbolje uspeva u organizovanom društvu, a to je socijalizam. 183

2. 3. 4. 5. 6. 7.

Bela rasa drugačije ne može opstati. Beli čovek ima urođen prirodni poredak u koji se uklapa. Ključ za ovako društvo je princip liderstva. Privatna svojina nije u sukobu sa rasnim socijalizmom već je njegov integralni deo. Samo kroz organizovano društvo pojedinac može adekvatno da zaštiti svoju imovinu. Beli čovek najbolje živi pod socijalističkom vladom, pod uslovima da on sam kontroliše svoj usudbinu i štiti se od razornog delovanja Jevreja. 8. Idealna situacija je kombinacija u kojoj se religija i vlada rase ujedinjuju u savršenoj harmoniji da bi obezbeđivale najbolje interese rase. 9. Držanje Jevreja podalje i čuvanje rase čistom najbolje se postiže posedovanjem socijalne strukture čiji temelj jeste rasa. U sledećem poglavlju ćemo razmatrati osnovni koncept principa vođstva.

184

POGLAVLJE BR. 7

Princip vođstva

N

e bi trebalo da postoje velike misterije oko značenja principa vođstva. Jednostavno je kako i zvuči. Ipak, zahvaljujući zagađenju mozga “demokratijom”, našom velikom “republikom” i drugim varljivim klišeima, prosečan Amerikanac je kompletno zbunjen, što se ovog termina tiče. Princip vođstva je stariji od same civilizacije i seže do prvih početaka organizovanog plemenskog društva čovečanstva. On je savremen kao što je savremen i Dženeral Motors, Belova telefonska kompanija i IBM. Prva plemenska organizacija je koristila princip vođstva a gore spomenuti industrijski giganti ga koriste danas. On predstavlja jednostavno organizovano društvo sa vođom na pročelju, koji ga vodi, usmerava i planira najbolje za celu grupu. Ovakav lider ima ovlašćenje da zapoveda, a s druge strane, mora biti potpuno odgovoran grupi. Savršen primer principa vođe je Kehila, jevrejska vladajuća organizacija opisana u jednom od prethodnih poglavlja. Na čelu je “princ” ili “pokrovitelj”. Ima sedam moćnih Jevreja pod sobom, koji od njega primaju naredbe i prenose ih putem lanca komande do sedmorice potčinjenih koliko svaki od njih ima pod sobom. Ovo se ponavlja u sedam ešalona, sve dok se ne stigne do broja 824.543 podređenih na najnižem nivou, pri čemu je svaki nadgledan od strane svog nadređenog i svaki izvršava naredbe svog neposredno pretpostavljenog. Po vrlo kratkom postupku naredba se od najvišeg prenosi, putem organizacije, do najnižeg nivoa. Vojska je organizovana na sličan način. Počevši od glavnokomandujućeg, postoji lanac komande preko generala, poručnika itd., sve do najnižeg redova. Preko ovakvog lanca komande ostvaruje se jedinstvo cilja, brzo izvršenje naredbi, i primer je najefikasnije i najbrže organizacije koju je čovek smislio. Hajde da se na trenutak zabavimo rezultatima dve armije, jedne organizovane na efikasnom principu vođe, a druge na “demokratskom” principu. Pretpostavimo da se narednicima ove poslednje dozvoli da organizuju glasanje u svojim jedinicama o tome koja akcija treba da se preduzme. “Momci”, mogao bi da kaže narednik, “hoćemo li da se popnemo na vrh i opkolimo neprijatelja ili da odemo na izlet?” Možete li da zamislite kakva bi beskorisna rulja postala ovakva vojska? Bez sumnje, poklao bi ih neprijatelj kod koga se primenjuje princip vođe. Isto je i sa državnim brodom ili bilo kojom drugom organizacijom koja se udalji od svog, vremenom potrvrđenog, principa. Jevreji predstavljaju “demokratiju” sjajnim rečima i varaju nas da mi sami sobom vladamo. Sve vreme, oni znaju da igraju prljavu igru. Vešto koriste ovu varku da podele, zbune i pokore belog čoveka radi svojih ciljeva i na našu štetu. Kada se radi o njihovim organizacijama, sasvim dobro znaju šta je bolje i vraćaju se principu vođstva Kehile. Toliko smo užasno sluđeni jevrejskom propagandom da je princip vođe sinonim za tiraniju a diktatorstva proglašena su za tiraniju. Upiru prst na Adolfa Hitlera, pri čemu im pena izbija na usta dok govore kako je on bio užasan čovek. Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, pre blizu 2000 godina ovo je jedna od najvećih obmana belog čoveka, od kako su Rimljani bačeni u hrišćanstvo i zbunjeni njime. U stvari, Adolf Hitler, koji je vladao po principu vođe, Nemačkom narodu je obezbedio najkonstruktivniju, najbolju, najvoljeniju i najpopularniju vladu koju je Nemački narod ikada imao. Imali su viši životni standard, bili su slobodniji, srećniji nego što su ikada bili pod bilo kojom demokratijom. Istorija pokazuje da su vođe koje potiču iz naroda (nasuprot nekim izdajnicima koji se zalažu za tuđinske rase) najčešće odani svom narodu. Kada je Rim izmenio republikanski način vladavine u carski sistem, uživali su u najdužem periodu mira i prosperiteta za koji je svet ikada znao. Od vladavine cara Avgusta, sledeća dva veka su poznata pod imenom “Pax Romana”, rimski mir, što je period konstantnog mira i prosperiteta koji se nikada više nije ponovio. 185

Na nesreću, nisu svi rimski carevi bili dobri ljudi. Problem je bio, kao što je i danas, što su tamo bili Jevreji, koji su iz pozadine pravili intrige na dvoru. Neron je imao za ženu Jevrejku, po imenu Popeja, i to je tako išlo. Ipak, uz sve slabosti nekih rimskih careva (većina su bili dobri ljudi), Rim je bolje živeo pod carem nego pod republikom, sve dok nije stiglo hrišćanstvo i razorilo ga. Ono što Rim nije imao, a bilo mu je potrebno, jesu dve stvari: a) trebala mu je rasna religija koja bi ga u potpunosti učinila imunim na Jevreje, b) trebao mu je uređen program nasleđivanja. Do drugog, u stvari, nije ni teško doći, a Jevreji sami predlažu oblik njihovog “Kralja Jevreja” u Protokolu br. 24. On će biti dobro pripremljen, pažljivo odabran od strane mudraca koji odlučuju o naslednoj liniji. Tako nešto, ili nešto slično ovome, ima smisla. Utvrđivanje nasledne linije u svakom slučaju nije nepremostiv problem, kako su nam često sami Jevreji govorili. Kao što pokazuju Protokoli, oni su majstori u primeni principa vođe za sebe, ali zdušno rade na sprečavanju Bele rase da ima bilo kakvo svoje vođstvo. Moj je zaključak da je istorija, još od pamtiveka, pokazala da je princip vođe daleko najbolja i najefikasnija organizacija, ne samo za vlade, već i za sve druge tipove organizacije. Celu ovu stvar oko demokratskih vlada izmislili su Jevreji. Ona rezultira u vladavini rulje, a uz to je ta rulja ustalasana jevrejskom propagandom i prevarama. Ona rezultira svađama, pat pozicijama, gubicima, kukavičlukom i paralizom. Narodima trebaju vođe na pročelju, ne sledbenici koji pokušavaju da se dodvore onima koji su ih izabrali. Od Jevreja možemo još nešto naučiti, kada oni kažu u Protokolu br. 10, da programi moraju biti usmereni iz jednog centralnog uma. Ako se plan rastoči na deliće mnogih umova, on ostavlja konfuzni konglomerat. Iz iskustva znamo da su u pravu. Sve u svemu, ono što Beloj rasi danas očajnički treba (kao što će joj trebati i u budućnosti) jesu pravi lideri, naoružani kreativističkom religijom, koja drži da je dobrobit Bele rase najveća vrlina, i vođe i sledbenici će želeti da se udruže na konstruktivnoj stazi. Organizovanu, ujedinjenu i uz konstruktivnu veru i program, koju ona poseduje, ništa ne može zaustaviti Belu rasu da dosegne najviše vrhove uspeha. Organizovana i ujedinjena, Bela rasa je deset puta moćnija od ostatka sveta zajedno. Cilj ove knjige je da obezbedi Beloj rasi neophodne programe i borbenu veru da bi dostigla ono što mora – da naseli svu plodnu zemlju na licu zemlje. Neka svi dobri lideri naše rase istupe i organizuju svoje okruženje. Iz ovakvih početaka će proizaći velike vođe naše rase - vođe koji će nas osloboditi jevrejske prevare i onda nas povesti, kao nikada, napred u veće visine dostignuća i savršenstva.

186

POGLAVLJE BR. 8

Temelji našeg belog društva

B

aš kao što se pčela organizuje po šemi, koju joj je priroda odredila i opstaje pridržavajući se nje, tako postoji i prirodni red za društvo belog čoveka. Ukoliko prati svoj prirodni poredak, opstaće i razmnožavaće se. Ukoliko radi suprotno od prirode, tada će ona na njega baciti zasluženu kaznu i uništiti ga, onako kako je uništila dinosauruse i pticu dodo, i hiljade drugih nestalih vrsta. I Bela rasa ima određen poredak koji joj je priroda namenila. Kada ga ne bi uznemiravala ta parazitska tuđinska sila, kao što su Jevreji, beli čovek bi prirodno sledio svoj rod. Ovo su neki od fundamentalnih zakona koji su usađeni u Belu rasu: 1. Lojanost i ljubav prema sopstvenoj vrsti Kao što je i svaku drugu rasu priroda obdarila rasnom lojalnošću da bi se očuvala vrsta, tako je i beli čovek obdaren lojalnošću prema sopstvenoj vrsti, i ima osnovnu potrebu da se pari sa – svojom vrstom, da je uvećava i širi. Ovo je, naravno, u potpunoj saglasnosti sa prirodnim zakonima podele vrsta i njenog beskrajnog programa za razvitak i usavršavanje vrste. Činjenica da je Bela rasa dostigla najviši vrh savršenstva u odnosu na bilo koju vrstu u prirodi u više hiljada godina, samo je jedan od pokazatelja moćnog nagona da je beli čovek uvek u prošlosti morao da se odvaja i usavršava svoju rasu. 2. Mržnja prema tuđinskim rasama i njihovo isključivanje iz okoline. U stvari, ova dva osećanja – ljubav i mržnja – idu zajedno i dve su strane istog novčića. Vi, prirodno, volite svoju vrstu i branite je po svaku cenu. Ukoliko su oni koje volite, kao što je to vaša porodica, vaša deca, vaša supruga, ugrožni ili ih zlostavlja tuđinska rasa, mržnja koja se javlja i zove u njihovu odbranu je prirodna emocija, ne samo ljudskih bića, već svih vrsta. Ako mlade tigriće neko zlostavlja, majka će ih razjareno braniti. Radeći to, ona će osećati ogromnu mržnju i bes. Bez mržnje je teško zamisliti da bi ona pružila bilo kakvu odbranu. Isto je i sa ljudskim bićima. Bez mržnje prema zlu koje se dešava našim voljenima, teško da bismo se podigli u borbi da ih odbranimo. Stoga, ta idiotska propaganda, koju nam permanentno serviraju liberali, Jevreji i komunisti, da ne treba da mrzimo, nego, u stvari, da volimo svoje neprijatelje, u potpunoj je suprotnosti sa prirodom i našim najzdravijim instiktima. 3. Odbrana teritorije Osim raznih parazita koji žive na tuđim leđima, skoro svaka zdrava vrsta instiktivno shvata i uviđa potrebu da ima veliku i odgovarajuću teritoriju na kojoj može da živi i da se razvija. Ona mora da ima zemlju iz koje može da koristi prirodne resurse za svoj život. Orlovi prepoznaju ovakvu teritoriju i određuju površinu od otprilike 70 kvadratnih milja za samo jednu porodicu orlova. Vukovi shvataju ovaj zakon prirode i obeležavaju teritoriju na kojoj će loviti. Kolonija dabrova ima svoje jezero i kada ga nadrastu, grade branu na drugom području i potomci se šire na nova mesta. Čak i poljska ševa glasno iskazuje svoju odlučnost u obeležavanju teritorije, na kojoj izražava svoju nadmoćnost, i upozorava ostale da je se klone. 4. Princip vođe Uz ovu ideju i princip, ide i potpuna organizacija strukturalnog društva. Kroz istoriju je ljudska rasa kao takva, a bela naročito, učinila ogroman napredak imajući prednost u svojim velikim vođama. Bez vođa, Bela rasa se raspada i nestaje. Vođen tako velikim liderom, kao što je, na 187

primer, Adolf Hitler, narod koji je preživeo ogroman poraz i koga su zli jevrejski paraziti potpuno razorili i uništili, po kratkom postupku se ujedinio u ponovnom rađanju i oporavku nacije. Pod njegovim vođstvom, nacija je izbacila otrovne parazite, koji su uništavali i razarali državu, i brzo otpočela oporavak koji je bio čudo veka. Pod takvim konstruktivnim vođstvom, ona je počela ponovo da se izgrađuje i za samo nekoliko godina postala je najmoćnija nacija na licu zemlje. 5. Lanac komande Sa principom liderstva i lanac komande se širi, a za to je dobar primer organizacija vojske ili organizacija korporacije kakva je, recimo, Dženeral Motoros ili Dipon, ili Belova telefonska kompanija, ili bilo koja među hiljadama drugih. To je, u stvari, jedini razuman i efikasan način organizovanja. Nasuprot celokupnoj jevrejskoj “demokratskoj” propagandi, princip vođe se, tokom hiljada godina, iskazao kao temelj organizovanog društva. Demokratija nije ništa drugo do “vladavina rulje”, pri čemu, Jevrejin ima potpunu kontrolu nad propagandom i vodi i skreće na pogrešnu stranu rulju, ne samo ka njenom uništenju, već i uništenju njene nacionalnosti, zemlje i rase. Pod demokratijom, gde se predstavlja da su svi odgovorni za sve, i gde se odluke donose masovnim glasanjem komiteta, sve se u suštini svodi na to da niko nije odgovoran ni za šta. 6. Svetost porodice Obaveza bele civilizacije je sama porodica, koja je kamen temeljac društvene građevine. Ako razorite porodicu, razorićete rasu. Porodica je zlatna alka u zlatnom lancu naše rase. Ukoliko se u bilo kom dobu istorije, prekine, kida se ceo lanac i nikada se više ne može popraviti. Ideja o poštovanju ženskog roda je čvrsto povezana sa poštovanjem porodice. Vezana za ovaj koncept je i svetost majčinstva, što je osnova porodice. Na štetu Bele rase poslednjih godina ove ideje su se izgubile. U frenetičnom, ludom i beskorisnom pokušaju da se crnac dovede do nivoa belog čoveka, degradirali smo se i sami sebe spustili na njegov nivo. Od mnoštva razlika između Bele rase i crnaca, jedna od najočiglednijih je vrsta porodice koju ima Bela rasa i degenerisana, praktično nepostojeća porodica u crnačkim zajednicama, koju izražava i šala “zbunjen kao Dan očeva u Harlemu”. 7. Pritisak na rasne duše Kod svake rase, koja je dostigla određenu homogenost, odnosno, sličnost u strukturi zbog svog zajedničkog porekla, određene karakteristike ili kvaliteti se najbolje mogu opisati kao duša. To je sama suština njenog unutrašnjeg bića i uobičajen osećaj oko kog može da gravitira rasna lojalnost. Čak i najniži crnac je ima i govori o svojoj “braći po duši”, što je opisan termin, prepun značenja. Od svih rasa čovečanstva, rasna duša belog čoveka je najčvršća, najlepša i najkreativnija. Svaki pripadnik rase oseća da je deo nje i da je deo tog zajedničkog duha. Rasna duša naroda je ta koja drži ljudi zajedno i koja ih ujedinjuje. Na razaranju ovog kvaliteta Jevrejin je dugo radio i smišljao kako bi uništio belog čoveka. To je kvalitet koji mora ponovo da se probudi u belom čoveku i da se razvije do svog poptunog potencijala. Svako ljudsko biće oseća da mora pripadati nečem većem nego što je ono samo i najbolje mu je kada oseća da je deo velike ujedinjene rasne zajednice. Najbolesniji je kada je sam, frustriran je, kao riba van vode je kada se smesti u poliglotsku, višesrasnu sredinu. Kao i ostala stvorenja prirode, ljudi imaju instikt krda, snažan, unutrašnji nagon da pripadaju plemenu. To je prirodan nagon i jedan je od osnovnih poriva koje je priroda usadila u svakog od nas radi očuvanja i podele vrsta. Neuspeh belog čoveka, u Americi i drugde, da prepozna ovaj osnovni nagon, lišio ga je njegovih najkorisnijih instikata i ostavio široko otvoreno polje za jevrejski satanski napad za uništenje Bele rase. Tako, u zaključku, mi unosimo u veru Kreativističke crkve osnovne zahteve za izgradnju zdravog društva. Oni su: 188

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Rasna lojalnost Mržnja i odstranjivanje tuđinskih rasa Ekskluzivna teritorija Princip vođe/Lanac komande Svetost porodice Rasna duša.

Bez ovoga ne možemo izgraditi čvrst društveni red, u stvari, ne možemo čak ni opstati. Opet, to nije nešto što sam ja otkrio, već su to osnovni zakoni koje je priroda usadila u dubinu naših nagona tokom stotina hiljada godina u kojima se Bela rasa razvijala do viših nivoa postojanja. Stoga je deo naših religijskih verovanja da usađujemo, hranimo i čuvamo prirodne instikte u sebi, da ih jačamo i time snažimo i svoju rasu i svoj beli društveni poredak.

189

POGLAVLJE BR. 9

Važnost zemlje i teritorije divljak je potpuno svestan suštinske važnosti prostora i teritorije u Čakkojoji najprimitivniji može da živi i opstaje njegovo pleme. Ovo je od tolike važnosti, da će se oni boriti i rizikovati svoje živote ne bi li sačuvali svoju teritoriju, ili se proširili i preuzeli teritoriju susednog plemena. Čak i pre nego što je beli čovek stigao na obale Amerike, stotine indijanskih plemena stalno su se međusobno borile. Za šta su se borili? Borili su se za zemlju, prostor i teritoriju na kojoj bi njihovo pleme moglo da lovi i živi, da podiže svoje šatore i na kojoj bi njihovi potomci mogli da napreduju i šire se. Ovaj nagon i ovo znanje je tako suštinsko i tako instiktivno da su čak i ptice i životinje svesne ove osnovne prirodne činjenice. U mnogim slučajevima i one obeležavaju svoju teritoriju. Znajući da samo na određenoj teritoriji mogu da obezbede uslove potrebne za život, one je obeležavaju i štite. Posmatrali smo mudrost porodice vukova, koji obeležavaju teritoriju koja im je potrebna, skoro svake nedelje ponovo osvežavaju granice te teritorije. Videli smo i kako ostale porodice vukova imaju svoju teritoriju i kako poštuju granice teritorije susedne porodice. Svaka porodica ima instiktivne mudrosti da shvati kako su zemlja i teritorija osnov njihove egzistencije. Oni je obeležavaju i čuvaju. Prava na teritoriji su očigledno ozbiljna stvar među porodicama vukova i dobro su organizovana. U porodici mačaka, lavovi će učiniti isto. Oni znaju da im treba teritorija na kojoj će živeti, i oni će je obeležiti i smatrati je svojom za lov i obezbeđenje neophodnih potreba u cilju očuvanje svoje porodice. Određene vrste majmuna ne samo da određuju svoju teritoriju, već i hijerarhiju svog plemena. Čak i ptice, kada ih čujemo kako nešto veselo cvrkuću, za šta verujemo da je pesma sreće, u stvari objavljuju svetu da je to njihova teritorija i upozoravaju napasnika da je se klone. Na Artiku, plodni glodari, s druge strane, imaju drugačije rešenje ovog problema. Da bi održali populaciju u skladu sa teritorijom koja im je dostupna i da bi sprečili da ovaj predeo postane prenastanjen, oni će, svakih nekoliko godina, učiniti masovan samoubilački odlazak u okean i na stotine njih će se podaviti. Ja, naime ovde govorim o tome da su zemlja i teritorija sinonimi za razvoj populacije, bez obzira da li se radi o životinjama, pticama ili ljudskim bićima. Zemlja i teritorija su suštinski važne, ne samo radi obezbeđivanja neophodnih uslova za život, već i kao nešto što obezbeđuje životni prostor. Jedna kvadratna milja zemljišta može obezbediti hrane i sirovina samo za ograničen broj ljudi. Još uvek postoje neki ljudi koji će poricati ovu činjenicu, tvrdeći da uz napredak tehnologije možemo beskrajno da obezbeđujemo stalno povećanje proizvodnje i da u tome ne postoje granice. To jednostavno nije tačno. Ne samo da postoji krajnja granica produktivnosti tla, bez obzira koliko se tehnologije upotrebi, već se, povećanjem populacije sve više i više obradive zemlje oduzima u korist izgradnje stanova, gradova, životnog prostora, autoputeva, puteva, kanala, sporednih puteva itd. Setite se, na primer, plodnih plantaža narandži koje su pre samo 30 godina postojale u Južnoj Karolini. Sada su skoro sve nestale, tako što je sve to prostranstvo sada prekriveno stambenim blokovima. Ne samo to, ljudska populacija će se brže širiti u onim predelima gde ima mnogo prostora. Prazni prostor kao da pozivaju na uzgajanje većih porodica. Setite se, na primer, ranih pionira na zapadu. Gde god je prostor bio širom otvoren, beli pioniri su imali ogromne porodice. Nasuprot tome, beli stanovnici gradova, naročito u stambenim blokovima, gde je velika gustina naseljenosti, imaju male porodice. U stvari, najbolji delovi naše rase dolaze iz ruralnih oblasti, mada mnogi od njih mogu migrirati u gradove i postati slavni i bogati. Gledajući na to, sa stanovišta cele zemlje, uviđamo, na primer, da je u zemljama kao što su Škotska i Irska, gde je prostor ograničen, i plodnost smanjena. Irska ima populaciju od oko 3 - 3 1/2 miliona stanovnika, a Škotska oko pet miliona stanovnika. Sa ograničenim prostorom, ove brojke su se vrlo malo izmenile u poslednjih 100 godina, a postojali su čak i periodi kada se populacija smanjivala. Za razliku od ovoga, na primer, broj ljudi škotskog i irskog porekla u Americi, bez 190

obzira što u novom svetu žive relativno kratko, takav je da sada postoji nekoliko puta više Iraca i Škota u Americi nego u njihovoj otadžbini. Sve ovo ide u prilog prirodnoj činjenici, po kojoj je narodu, da bi opstao, potreban prostor i teritorija. Drugim rečima, treba im zemlja. Činjenica je da na zemaljskoj kugli ima korisne zemlje toliko koliko je ima i da je neće biti više. Isto tako važna je i činjenica da se svetska populacija povećava ogromnim koracima i u tome su obojene rase nadmoćne. To je zahvaljujući pomoći koju je tehnologija belog čoveka pružala obojenim rasama i Jevrejima koji iskorišćavaju belog čoveka i od njega uzimaju hranu i sirovine i daju je obojenim rasama. O činjenici da jevrejska propaganda ovo naziva filantropijom i humanošću nećemo ni da razgovaramo. To nije ni nalik tome. To je kriminalni akt iskorišćavanja namenjen širenju obojenih rasa i smanjenju Bele rase. Ne treba mnogo mašte da bi se zamislilo što to znači za budućnost. Ukoliko se Bela rasa ubrzo ne probudi i ne počne da preuzima svoju sudbinu u svoje ruke, biće gurana u sve manji životni prostor na površini ovog globusa. Kada beli čovek bude oslabljen do tačke da ga obojene rase mogu dokrajčiti bez sile, Jevrejin, koji je zadojio obojene rase mržnjom, daće znak za uništenje ostatka Bele rase. Nemojmo praviti greške – zemljišno prostranstvo ovoga sveta i njeni resursi striktno su ograničeni, i približava se vreme kada će se Bela rasa ili organizovati da nastani svet ili će je sa lica zemlje izgurati obojene rase. S obzirom da sada nema, niti će ikada biti, dovoljno prostora i za Belu rasu i za obojene rase da se razvijaju na licu zemlje, ja bih pre da opstanemo mi nego oni. Siguran sam da ni jedan pripadnik Bele rase ne bi želeo da bude izguran i poklan i da tako nestane. Ukoliko se to desi, to će biti zato što smo mi suviše ljubazni, dobri, suviše glupi da se borimo za svoj opstanak. Ne, priroda nije stvorila Belu rasu kao svoj najviši i najbolji domet samo da bi je uništile inferiorne obojene mase i oterale sa lica zemlje. Niti je priroda odredila bilo koji deo zemlje, poput Afrike, za obojene rase, ili za crnce, ili za bilo koga drugog. Sami prirodni zakoni nalažu, a istorijsko iskustvo jasno pokazuje, da zemlja i teritorija pripadaju onima koji imaju volje, odlučnosti i snage da je osvoje, nasele i očuvaju je od svih mogućih napasnika. Tužan odraz činjenice da belom čoveku nedostaje prepredenosti, ili još bolje izdajničke lukavosti Jevrejina, koji kontroliše svetsku istoriju poslednjih nekoliko hiljada godina, jeste to da je beli čovek sada gusto zbijen u manjim delovima sveta dok se obojena rasa i mulati baškare na ogromnoj većini teritorije planete. Na primer, Afrika, koja je jedan od najizdašnijih prostora na površini zemlje, najviše je nastanjena inferiornom crnom rasom. Sjedinjene Države, relativno nova zemlja, imaju 2,3 puta veću gustinu naseljenosti od afričkog kontinenta. Ili, uporedimo visoko nadarene i energične ljude Nemačke, koji su sada zgurani na teritoriju manju od Teksasa, dok nazadna mongolska plemena istočne Azije i slovenska plemena Evrope i Rusije zauzimaju ogromne prostore na desetine puta veće od Nemačke. Ili, uzmimo britanski narod, sada zguran u njihovo malo ostrvsko kraljevstvo, bez svojih kolonija, uprkos pobedama u oba svetska rata. I onda, kao so na ranu, Jevreji, koji ne samo da su iscepkali veliku britansku imperiju, već i namerno ubacuju horde obojenih u samo britansko kraljevstvo, ubrizgavajući veštačko zagađenje tamo gde zagađivanja nikada nije bilo. Da, naše pravo na zemlju i teritoriju sveta je najsvetije pravo koje ima Bela rasa. Priroda nije obdarila belog čoveka samo pravom da poseduje prostranstva sveta, već i inteligencijom, energijom i snagom kojom će primeniti to pravo. Bila bi užasna sramota i neizvršenje dužnosti sa naše strane, ukoliko ne uspemo to da ostvarimo i neispunjavanje obaveze koju nam je priroda jasno naznačila. Ukoliko ne uspemo zato što nemamo pameti i hrabrosti, počinićemo najžalosniji zločin protiv samih sebe i naših budućih generacija. No, neki srceparajući glasovi će se umešati i pitati se da možda kada predlažete takav kurs, ne napuštate civilizaciju i vraćate se zakonima džungle? Na to ja odgovaram, ne dragi moj prijatelju, mi ne napuštamo civilizaciju. Naprotiv, šireći Belu rasu i smanjujući obojene rase, mi se krećemo napred po najsigurnijom stazi očuvanja civilizacije. Morate se setiti da je samo Bela rasa stvorila svaku civilizaciju koja je ikada postojala, i kada bi ta rasa sa vremenom bivala izmešana i odumirala, umrla bi i civilizacija. No, u svakom slučaju, nismo ni izbliza zainteresovani za 191

očuvanje civilizacije kao takve, kao što smo zainteresovani za očuvanje i obezbeđenje budućnosti za sopstvenu vrstu i za sopstvenu rasu. To je prvi, najvažniji i najviši zakon prirode i mi ćemo biti otpadnici ukoliko odustanemo od takvog postupka, ukoliko prenebregnemo ispunjenje uloge koju su nam priroda i sudbina namenila. Prilično je diskutabilno to što ti isti srceparajući i krvareći glasovi, koji do neba zapomažu o pravima i očuvanju crnaca i ostalog ološa, deluju potpuno indiferentno što se tiče sudbine Bele rase. Ostaju potpuno nezainteresovani kada ih podsete na činjenicu da su, u našoj generaciji, Rusi pod upravom Jevreja, izbacili devet miliona Nemaca iz njihove domovine u Pruskoj i Istočnoj Nemačkoj, sa teritorije koju oni nastanjuju poslednjih nekoliko hiljada godina. Ne pogađa ih naročito ni kada ih podsetite na istorijsku činjenicu da su Jevreji za vreme i posle ruske Revolucije ubili nešto oko 20 miliona belih Rusa, elite, inteligencije i orginalnih stvaralaca umetnosti, civilizacije, industrije i prosvetljenja ruskog carstva. Niti su iste ove srceparajuće duše uzdrmane kada ih podsetimo na nedavna istorijska zverstva, kada su Jevreji izbacili 1,5 miliona Arapa sa njihovih imanja i iz njihovih kuća i proterali ih u pustinju, izbacili ih sa zemlje koju su oni naseljavali poslednje dve hiljade godina. Ovo su Jevreji učinili bez ikakvog legitimiteta, tvrdeći jedino da se to nalazi u osnovi njihove lažne religiozne mućke. Onda su nastavili da zagađuju umove Bele rase do te tačke da ih je ogromna većina belih naroda, koji bi trebalo da znaju bolje, podržala i pomagala da počne ovo istorijsko zverstvo. Hladnokrvan, hladan pogled na današnje činjenice i brojke ne bi trebalo da ostavlja sumnje u to da se Bela rasa nalazi na silaznoj putanji ka propasti. Ne samo da se mulati i crnci razmnožavaju većom stopom od nas (zahvaljujući našem velikodušnom davanju hrane, tehnologije i medicine) već mi ubrzano ostajemo bez zemlje i vitalnih resursa. Svetska populacija se ubrzano uvećava. Godine 1650. svetska populacija je iznosila oko pola milijarde ljudi. U to vreme, njen porast se izražavao u procentu od 0,3% godišnje. Po takvoj stopi rasta godišnje, bilo bi potrebno 150 godina za duplo uvećanje populacije. Međutim, prirast populacije se svake godine procentualno povećava. Godine 1970. stopa priraštaja se popela na 2,1% godišnje, što je sedam puta više nego 1650. godine. Po ovoj stopi, za udvostručavanje populacije biće potrebno samo 33 godine. Današnja svetska populacija iznosi 3,6 milijarde ljudi, pretežno obojenih. Do 2000. godine, predviđa se da će populacija dostići cifru od zapajujućih sedam milijadi, sa obojenim ološem koji preplavljuje sve predele sveta, uključujući i one u kojima još uvek dominiraju belci. Za šezdeset godina, po ovoj stopi, biće četiri puta više ljudi koji nastanjuju zemlju nego danas. Predviđate li koje boje? Pozabavimo se sada dostupnim resursima zemlje, uključujući obradivu zemlju, svežu vodu, metale, šume i energente. U najbolju ruku, na zemlji je pristupačno 7,86 milijardi hektara obradive zemlje, što pokazuju nedavna istraživanja. Otprilike polovina ove zemlje, odnosno najbogatija i najpristupačnija polovina, danas se obrađuje. Druga polovina je manje podobna i zahteva ogromna ulaganja da bi se do nje stiglo, da bi se ona raščistila, navodila i oplodila pre nego što bude u stanju da nam obezbedi bilo kakvu hranu. Na osnovu nedavnog izveštaja Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), pretvaranje ove neobradive zemlje u obradivu nije finansijski opravdano, čak i uz ovako veliku potrebu za hranom danas u svetu. Sve ovo uprkos tome što danas svet skoro umire od gladi i neuhranjenosti. Kada bi se današnji svet hranio po standardima Sjedinjenih Država, trebalo bi nam 225% više zemlje od one koja se danas obrađuje, zemlje koje nema. Odakle će nam stizati hrana da nahranimo gladne horde 2000. godine? Odgovor je da će biti gladi i političkih prevrata, uz najžešću borbu za opstanak. To će biti rasni rat, i ukoliko Bela rasa ne bude psihološki pripremljena da odbrani svoje silom i oružjem, biće poražena. Ne samo da nam ponestaje zemlje, već sve brže ostajemo bez sirovina kojima smo izgrađivali i pokretali našu naprednu tehnologiju. Potrošnja naših vitalnih resursa, koji se više ne mogu obnoviti, kao što su bakar, gvožđe, nafta, petrolej, aluminijum, čelik, srebro, živa itd., sve se više povećava i brža je od eksplozije populacije. Dok je sadašnja stopa povećanja populacije 2,1% 192

godišnje, stopa povećanja potrošnje bakra je 4,6% petroleja 2,9% godišnje, aluminijuma 6,4% godišnje. Izračunato je da će, po ovoj stopi, rezerve aluminijuma biti iscrpljene za 31 godinu, bakra za 21 godinu, a petroleja za 20 godina. Iako ćemo možda otkriti nove izvore, i oni su, kao obradiva zemlja, ograničeni. Kao i u slučaju dobre zemlje i do novih nalazišta se sve teže i teže stiže, sve je skuplje i skuplje iskopavati ih i u svakom slučaju, strogo su ograničeni. I dok je ovo pobrojano, zahvaljujući ograničenom prostoru, veoma važno, a postoje samo nekompletna i površne analize zemlje i izvora sirovina dostupnih na ovoj zemljinoj kugli, to ipak prilično tačno pokazuje celokupnu sliku – a posledice su sasvim jasne: nema ni zemlje ni sirovina koje su dovoljne da izdrže sadašnju eksploziju populacije još jedne generacije, čak ni za sledećih petnaest godina. Nešto će se desiti. Pitanje sa uzvicima vrišti čak do nebesa: ko će preživeti? Bela rasa koja je stvorila sadašnji visoki nivo tehnologije ili obojeni, mulati i ološ? Sa Jevrejima, koji kontrolišu vlade i glavne svetske nervne centre; uz podršku obojenih i crnaca da se bace na belce; uz ohrabrenje da se još brže množe; uz opterećivanje belog čoveka sa sve više i više parazita na njegovim leđima, stigli smo do krajnje eksplozivnog kraja. Iako izgleda da je beli čovek potpuno svestan opasnosti u kojoj se nalazi, izgleda da ne shvata da je on žrtva određena za uništenje. Bela rasa se ponaša kao da je drogirana i bespomoćna. Ostaje neorganizovana i nesposobna da podigne prst u svoju sopstvenu odbranu. Nauk iz svega ovoga je vrlo uznemirujući. On je jasan i jednostavan. Moramo drastično promeniti naš pogled na našu ulogu u svetu. Ne možemo više igrati slatkog darežljivog Deda Mraza prema obojenom šljamu sveta. Ne smemo više promovisati razmnožavanje obojenih ljudi sveta, koji nas svi mrze gorućom strašću. Ne, moramo završiti sa takvom samouništavajućom idiotarijom. Beli ljudi moraju krenuti sa novom verom i dijametralno suprotnom politikom. Moramo se boriti da bismo sačuvali svoje. Moramo postati izuzetno rasno svesni i ujedinjeni. Moramo se organizovati. Ujedinjeni i organizovani, deset puta smo moćniji od Jevreja, crnaca i obojenih zajedno. Mi moramo spasti našu rasu. Moramo iz svega ovoga shvatiti da nema dovoljno zemlje sa prirodnim resursima za Belu rasu i za obojeni ološ da bi mogli jedni i drugi da opstanemo.Moramo naučiti lekcije iz istorije kojima su nas naši američki pioniri učili u osamnaestom i devetnaestom veku: da izbacimo obojene rase i prisvojimo dobru zemlju. Verujemo u duh pionira Amerike. Priroda nas je potapšala po ramenu i pokazala nam ostatak puta. Sada je naša najveća dužnost da nastavimo. Kao našim pradedovima i naša je sveta dužnost da zahtevamo za sebe i za naše buduće bele generacije svu dobru zemlju i resurse ove naše planete zemlje. Osnovna ostavština Kreativističke crkve, što se ovoga tiče, za sva vremena je jasna i jednostavna: smanjiti obojene rase, raširiti Belu rasu, sve dok ne naselimo sve predele obradive zemlje na ovoj planeti zemlji u celosti. Nema alternative.

193

POGLAVLJE BR. 10

Manifest sudbine

B

eli čovek je veliki graditelj. Nekoliko puta u istoriji, kada je neometano i slobodno mogao da radi ono što mu je priroda usadila i što mu je naložila, on je konstruisao, kreirao i gradio imperije. Pošto mu je data sloboda da vlada u određenom vremenskom periodu, kreativni rad belog čoveka je postao zadivljujući. Jedan od takvih perioda bila je izgradnja Amerike i osvajanje Zapada. Sredinom XIX veka, većina Amerikanaca bila je obuzeta idejom da je njihov manifest sudbine osvajanje i naseljavanje Amerike od obala Atlantika do obala Pacifika. I osvojili su je! Naše visokoparne istorijske knjige prepune su trabunjanja o značaju prvih hodočasnika, puritanaca, putnika sa Majflauera i uopšte, o ulozi hrišćanstva u izgradnji Amerike. Deca školskog uzrasta i ogroman deo američke populacije, usled toga, postaju toliko indoktrinirani da bi rado ponovo prihvatili jevrejsku laž da su Ameriku izgradili hrišćani za hrišćane i na hrišćanskim principima. Podrobnije istraživanje istorije pokazaće da niti su Ameriku izgradili hrišćani, niti je to urađeno na hrišćanskim principima, već je naprotiv, ona izgrađena uprkos okovima hrišćanstva. Ko su pravi graditelji Amerike? To sigurno nisu bili hodočasnici, puritanci ili neki drugi religiozni fanatici, iako je poneko od njih bio među prvim doseljenicima. Među masama koje su izgradile Ameriku nije bilo mnogo verskih prognanika, mada je bilo i takvih među prvim doseljenicima. U osnovi, ljudi, koji su ovde dolazili u velikom broju i koji čine rasnu suštinu Amerike, bili su najbolji primer veličine Bele rase. To su bili ljudi obuzeti duhom avanturizma, koji su tražili bolju zemlju i bolje uslove u kojima će podizati porodice i stvarati svoje bogatstvo. Oni su bili avanturisti, agresivni, neustrašivi, energični i, iznad svega, ljudi sa vizijom i željom da grade. Oni su bili ista vrsta ljudi poput onih koji su pomerali granice belog čoveka po celom svetu, hiljadama godina. Ko su bili ti ljudi? Ono najbolje u Beloj rasi, čime se možemo ponositi. Oni su bili pioniri, traperi, lovci, istraživači, farmeri, rančeri, graditelji željezničkih pruga i pored ostalog, borci protiv Indijanaca. Ovamo su došli iz prenaseljene Evrope, koju su eksploatisali i uništili jevrejski finansijski monopoli, Evrope zapletene u mrežu destruktivne hrišćanske religije nametnute od Jevreja. To su bili ljudi koji su tražili prostor i slobodu da bi mogli da slede svoje prirodne naklonosti i težnje. U njihovim venama i krvi osećao se manifest sudbine da se šire i naseljavaju bogatu novu zemlju. Iz ovoga su izrasli najbolji i najveći izdanci produktivnosti Bele rase koje je svet ikada video. U delu “Osvajanje Zapada” prikazano je jedno od najviših i najboljih dostignuća ljudske rase. Herojsko osvajanje Zapada je upisano kao jedno od najslavnijih poglavlja u istoriji Bele rase, ili bilo koje druge. Samo hrabrošću i radom izgrađena je najproduktivnija, najkreativnija i najmoćnija imperija koju je svet ikada video. Danas Amerika, mada beli ljudi u njoj čine manje od pet procenata svetske populacije, proizvodi isto onoliko bogatstva i potrepština koliko i ostatak sveta zajedno. I to uprkos činjenici da su Amerikanci opterećeni velikim ograničenjima i problemima, kakvima nijedna nacija do sada nije bila. Beli Amerikanci na svojim leđima nose trideset miliona (verovatno i svih sedamdeset) crnih parazita, koji nisu samo težak teret, već i ozbiljan problem za porast proizvodnje. Sva ova proizvodnja stiže iz Amerike uprkos činjenici da je američki narod nateran da pomaže svoje rivale i neprijatelje širom sveta, tehnologijom, zajmovima, proizvodima, monetarnim restrikcijama i svim ostalim podvalama koje je Jevrejin u stanju da smisli. Uz to, u našoj sredini boravi navodno šest miliona Jevreja, a verovatno i mnogo više njih, što dodatno ima pogubni efekat. Nema sumnje da je Amerika danas osnovno uporište Bele rase. Zbog toga se ona nalazi pod teškom presijom Jevreja, koji bi da nateraju bele Amerikance da se mešaju sa drugim rasama i gurnu ih u isto zmijsko leglo u koje je ugurana Indija pre više hiljada godina, Južna Amerika pre nekoliko vekova, a Haiti pre sto pedeset godina. Amerika je najsnažnije uporište Bele rase i tu će

194

morati da se vodi presudna bitka, gde će Jevrejin morati da bude pobeđen i gde će nova svetska filosofija o opstanku Bele rase morati da se formuliše i ukoreni. Mnogo dugujemo našim srčanim pradedovima koji su na neistražen i neprijateljski kontinent stigli bez ičega, sem nepokolebljive odlučnosti i urođenih sposobnosti da stvaraju i grade. Prvi među njima bili su trgovci krznom i traperi, lovci i istraživači, neimari, energični ljudi koji su tražili nove avanture i uvek šire horizonte. Za njima su uskoro stigli i prvi naseljenici, farmeri. Kako su se probijali ka zapadu, rančeri, goniči stoke i romantični kauboji pomagali su da se ukrote ogromna prostranstva Amerike. Za njima su sledili graditelji naselja, trgovci, graditelji pruga, preduzetnici, u najboljem američkom smislu. Dok su izgrađivali ovu imperiju svi su se, na ovaj ili onaj način, borili protiv Indijanaca. S obzirom da je naša istorija tako falsifikovana i da su naši herojski pradedovi, pioniri, teško i bez razloga optuženi za politiku prema Indijancima, od najveće je važnosti da ispitamo kakvu je to politiku pionirska Amerika vodila prema inferiornim crvenim domorocima, odnosno, Indijancima. Ne postavlja se pitanje da li je beli čovek osvajao zemlju koju su nastanjivali Indijanci, rasa potpuno drugačija od njega i, definitivno, inferiorna. Mada je u početku osvajanje bilo postepeno, Indijancima nije trebalo mnogo da shvate da su okupirani i da im je oduzeta zemlja. Pošto se uskoro razvilo neprijateljstvo, što je bilo neminovno, i beli čovek je brzo shvatio da mu je Indijanac smrtni neprijatelj i da predstavlja pretnju njegovoj egzistenciji, imovini i životima njegovih bližnjih. Na osnovu toga razvila se povezanost unutar Bele rase koja nikada nije postojala u Evropi. Beli čovek je shvatio da mora da se udruži da bi opstao, pa je tako rođen značajan period rasne lojalnosti među belim narodima različitog evropskog porekla. Ovo zbližavanje iznedrilo je najbolje u belom čoveku – rasnu lojalnost, ingenioznost, snalažljivost i hrabrost. Dajući zamaha ovim prirodnim sposobnostima, on je neprekidno napredovao, potisnuo Indijance na zapad i preuzeo njihovu zemlju. Mada je beli čovek bio brojčano slabiji, to se nije pokazalo kao nedostatak, jer, kada je ujedinjen i odlučan u svom cilju, on može da prevaziđe sve sile i prepreke. Beli čovek je jasno shvatio da je Indijanac njegov neprijatelj i izreka “samo mrtav Indijanac je dobar Indijanac” postala je nepisani zakon u zemlji. Zbog toga je besmisleno tvrditi da je Amerika izgrađena na hrišćanskim principima. Amerika uopšte nije izgrađena na hiršćanskim principima. Da su prvi beli poniri sledili diktat hrišćanske etike “voli svoje neprijatelje”, “okreni drugi obraz”, “prodaj što imaš i daj sirotinji”, “ne opiri se zlu”, “ne sudi” itd., i sve ostale samoubilačke hrišćanske gluposti, oni nikada ne bi uspeli. Indijanci bi ih nadjačali i poubijali pre nego što bi uspeli i da zakorače na američki kontinent. Ne, zaista! Amerika nije izgrađena na principima hrišćanstva, niti su je izgradili ljudi koji su bili posebno zainteresovani za hrišćanstvo. Ameriku su izgradili najbolji predstavnici Bele rase – Bele rase koja je pokazala svoj urođenu agresivnost i koja je dala pun zamah svojoj nadmoći i sposobnosti. U savremnim istorijskim knjigama, filmovima i ostaloj jevrejskoj propagandi srećemo mnogo neistina o perfidnosti belog čoveka, koji je tobože prekidao primanja sa Indijancima, varao ih, lagao i izdavao. Ovo je, naravno, kao što sam već rekao – jevrejska propaganda – koja ima za cilj da degradira i umanji junaštvo belog čoveka. Beli čovek se jednostavno borio, pobedio Indijance i oterao ih sa njihove zemlje. Nije se cenjkao sa Indijancima, nije imao potrebe da ih vara niti da im bilo šta obećava. On je tu bio da osvaja. Borio se sa Indijancem, porazio ga, ubijao ga i klao, i oterao sa zemlje da bi je preuzeo. Jednostavno je pobedio i pokorio ga. To je bilo samo osvajanje, a okriviti belog čoveka za varanje i šikaniranje predstavlja samo još jednu jevrejsku prevaru. Beli čovek nije sklapao primirja sa Indijancima. On je donosio ukaze kojima su određivani rezervati za Indijance, već poptuno poražene. Ne cenjkajte se i ne pravite mirovne sporazume sa poraženim neprijateljem. Vi određujete uslove, a tako se postupalo i sa američkim Indijancima. Budimo iskreni. Beli Evropljanin je prešao okean, osvojio američki kontinent koji je naseljavala inferiorna crvena rasa i napredovao ka zapadu; porobio je crvenog čoveka, preuzeo njegovu zemlju, poubijao većinu svojih protivnika i kada ih je apsolutno porazio, masovno ih je 195

prognao u predele beskorisne zemlje, rezervata. Bila je to otvorena, potpuna pobeda, slobodna igra prirodnih sila, bio je to beli čovek u najboljem svom izdanju. Da naši pradedovi to nisu uradili, ne bi bilo Amerike – ne bi, u stvari, bilo velikog snažnog vrela Bele rase danas. U stvari, pitanje je da li bi Bela rasa uopšte opstala. Da bismo bolje ilustrovali razmišljanje i stav belih pionira, vlade i vojske, dozvolite da citiramo tekst proglasa guvernera Džona Evansa građanima teritorije Kolorado 1864. godine.

PROGLAS Poslali smo specijalne glasnike do Indijanaca na zaravnima, prijateljski tražeći da se sretnemo kod Fort Liona, Fort Larneda, Fort Laramija i Logora Kolins, upozorivši ih, radi sigurnosti i zaštite, da će svi nasilni Indijanci biti kažnjeni i uništeni. Poslednji od pomenutih glasnika se vratio uz dokaze koji upućuju da je većina Indijanskih plemena u ratu i da su neprijateljski raspoloženi prema belcima. Uložio sam krajnje napore da pridobijem sve Indijance sa zaravni da bi došli na ugovoreno mesto sastanka, obećavši im snabdevanje i zaštitu, koje su, uz nekoliko izuzetaka, svi odbili da prime. Stoga, ja, Džon Evans, guverner teritorije Kolorado, izdajem ovaj proglas i ovlašćujem sve građane Kolorada, pojedinačno ili u organizovanim grupama, da mogu da se bore protiv nasilnih Indijanaca na zaravnima, striktno izbegavajući one koji su se odazvali mome pozivu za sastanak na naznačenim mestima i da ubijaju i unište kao neprijatelje zemlje, gde god da se nalaze, neprijateljski raspoložene Indijance. Dalje, jedina nagrada koju mogu da dam svima koji pruže ovakvu uslugu, je da ovlastim ove građane ili grupe građana da zarobe i zadrže kao svoju, svu imovinu gore navedenih neprijateljski raspoloženih Indijanaca, i da time budu nagrađeni. Dalje, nudim svim grupama koje će pod okriljem zakona organizovati teritorijalne milicije, da im obezbedim oružje i municiju i da im plaćam kao redovnoj vojsci, za njihove konje, njihove potrebe i transport, do kongresa, uz garanciju komandanta Oblasti. Sukob je pred nama i svi dobri građani se pozivaju na dužnost da brane svoje domove i porodice. Kao dokaz stavljam svoj potpis i veliki pečat Teritorije Kolorado. 11. aprila 1864. godine posle Hrista. S. H. Elbert sekretar teritorije Kolorado

Guverner Džon Evans

S obzirom da je osvajanje Zapada i izgradnja Amerike bila jedna od najkreativnijih i najproduktivnijih epoha u istoriji belog čoveka, trebalo bi da naučimo neke ozbiljne lekcije iz sopstvene istorije. Ako je vođenje rata protiv obojenih rasa, odnosno Indijanaca, bilo toliko plodonosno pre sto ili dve stotine godina, što se tiče širenja i dobrobiti Bele rase i, ukoliko je iz ovakvog napora sagrađena ogromna, bogata imperija, šta je loše u prihvatanju i usvajanju takve politike danas, na globalnom nivou? Zašto mi promovišemo razmnožavanje inferiornih afričkih crnaca u našoj sredini kada smo toliko nadmoćniji da možemo da izvučemo zemlju iz te zbrke i da ih što pre pošaljemo natrag u Afriku? Zašto ne podržimo našu belu braću u Južnoj Africi i Rodeziji i ne pomognemo im da proteraju crne divljake na sever prema ekvatoru? Sama priroda nas je obdarila neotuđivim pravom da opstanemo, da se širimo, napredujemo i brojčano uvećavamo Belu rasu pred licem svih naših neprijatelja. Ne zaboravimo da su obojene rase najsmrtonosniji neprijatelji koje Bela rasa ima. U stvari, sve obojene rase su neprijatelji belog čoveka. Najbolja zaštita koju beli čovek može sebi da obezbedi je da se teritorijalno širi i uvećava brojnost svoje rase na zemlji, umanjujući one koji pripadaju obojenim rasama, budući da su sve neprijateljski raspoložene prema nama, sve dok opasnost ne prođe. Sve dok je neprijateljska crvena rasa bivala nadmoćna po broju i snazi, ona je predstavljala zlo i opasnost za bele američke pionire. Sve dok Bela rasa nije brojčano nadjačala Indijance, 196

postojala je opasnost po njihove živote i imovinu. Slično tome, na globalnom nivou, obojene rase, koje su listom neprijateljski raspoložene prema Beloj rasi, postaju svakim danom sve veća opasnost za sam opstanak Bele rase. Ako je politika Bele rase u Americi pre stotinu godina bila tako produktivna za nas, ne postoji nijedan razlog zbog koga to ne bi bila i odlična politika na planetarnom nivou. Nemoguće? Uopšte nije nemoguće. U stvari, to ne samo da je moguće, već je i jedina pametna politika koju Bela rasa može da vodi. Nemojte biti u zabludi – Jevreji su, u saradnji sa obojenim rasama, Beloj rasi namenili uništenje, i oni napreduju i uspevaju u svom programu. Najviše je pravo, a ujedno i najznačajniji zakon prirode, boriti se za opstanak po svaku cenu. Moramo obezbediti postojanje Bele rase na licu zemlje za sva vremena. Beli čovek to može lako da uradi, ukoliko se ujedini i postigne rasnu solidarnost. Dok je u doba Rima, jedan legionar, koristeći savremeno oružje, poput mača, okolopa, itd., mogao da se izbori sa šest (ili deset) puta brojnijim crnim divljacima, danas, uz modernu tehnologiju, koja je proizvod belog čoveka i samo belog čoveka, nekolicina obučenih pilota u mlaznim avionima, naoružani atomskim bombama, mogu da zbrišu bilo kog protivnika, crnce u Africi, na primer, za tili čas. Činjenica da je danas i naše oružje u rukama naših neprijatelja, koji ga nikada sami ne bi mogli proizvesti, jeste sramni odraz nedostatka lojalnosti i cilja unutar Bele rase. Ipak, i pored tako loše situacije kakva je danas, još uvek nije suviše kasno, niti je nemoguće. Kada Bela rasa postigne jedinstvo i ideološku solidarnost, obojene rase će, zahvaljujući nesposobnosti da same sebe izdržavaju, ispariti i nikakav nuklearni holokaust kojim nas Jevreji plaše, neće biti potreban. Da, natpis na zidu je jasan: beli ljudi, ujednite se ili nestanite! Naseljavajte svet ili postanite mongrelizovani robovi! S obzirom da crna rasa izvršava najveći broj zločina, jasno je da ćemo, ukoliko smanjimo njihov broj, smanjiti i broj zločina. Isti princip odnosi se na neobrazovanost i siromaštvo. Stoga, ako želimo da smanjimo kriminal, siromaštvo, prljavštinu i neobrazovanost, najbolji i najefektniji program je smanjenje broja crnaca u Americi. Rasni program Kreativističke crkve stoga je vrlo jasan: raširiti Belu rasu, smanjiti broj obojenih. Ovo mora biti naš program za sva vremena, ne samo za Ameriku, već i za čitav svet. Pod pritiskom Jevreja i hrišćanskih principa, postupali smo upravo suprotno, nerazumno i glupo. U Americi, i svuda u svetu, svaka politika koju je beli čovek sledio, bez obzira da li se radilo o stranoj pomoći, socijalnoj zaštiti, poreskoj politici, tehnološkoj pomoći, medicinskoj pomoći ili nekoj od mnogih drugih politika, zasnovala se na tome da povećava broj obojenog ološa i smanjuje osnovu produktivne Bele rase. Obojene rase celog sveta strašno nas mrze. Izvikana od jevrejske štampe, Bela rasa, oličena u belim Amrikancima, svuda je primarna meta mržnje. Ne samo da belog čoveka mrze u celom svetu, već i ovde, u samoj Americi, Meksikanci, crnci, Indijanci i sav obojeni šljam jedva čekaju dan da nas zbrišu. Zašto da “okrećemo drugi obraz” i hranimo, snabdevamo i podstičemo razmnožavanje obojenog šljama koji nas mrzi? To je samoubistvo. To je ludost. Obojenim rasama ne dugujemo ništa. Oni bi nas se rešili čim bi zadobili moć. Kreativno, i uz pomoć jevrejske organizacije, oni će se, kroz generaciju ili dve, dokopati moći, pa će nas se rešiti, ako se mi ne ujedinimo i ne organizujemo. Ponavljam, ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od celokupnog ostatka sveta. Politika aparhejda u Južnoj Africi samoubistvena je, i to još više od one u Rodeziji, iako su obe zemlje napadnute kao rasističke. Ove zemlje, mada se njihovi metodi razlikuju, pomažu, iz godine u godinu, “odgajanje” sve većih hordi crnaca. Rodezija ima ludačku, samoubilačku politiku opsednutu “uzdizanjem” crnaca (nemogući poduhvat). “Obrazujući ih”, omogućavaju im da se razmnožavaju i sve više prepuštaju vlast ovim majmunima iz džungle. Očigledan rezultat ove

197

ludosti će, naravno, biti samoubistvo bele populacije. To je isto tako sucidno kao da hranite i razmnožavate pacove sve dok vas ne požderu. Australija je imala mudriju rasnu politiku od svih ostalih zemalja na svetu (“samo belci”). Međutim, ostali su slepi za Jevreje, pa Jevreji sada poseduju Australiju. I to uprkos činjenici da je beli čovek izgradio kontinent. Ali, stara priča se opet ponavlja. Međutim, ni australijska politika neće spasiti Belu rasu, ukoliko ostatak sveta poklekne.

*** U prirodi, svaka vrsta se trudi da se proširi kolonizovanjem novih teritorija. Na primer, čim je zec kročio na novi australijski kontinent, počeo je ubrzano da se razmnožava, dok ga nije celog osvojio. Kada su čvorci stigli u Severnu Ameriku, brzo su se raširili po celom kontinentu. Kada je zumbul prenesen na Floridu, pre jednog veka, brzo se raširio po svim kanalima i vododerinama u kojima je mogao da raste. Kada korov uhvati koren u žitnom polju, on odmah širi svoju teritoriju, raseljavajući svoje seme tamo gde može da zauzme celo polje, celu oblast, celu zemlju. Program prirode je sledeći: kolonizovati novu teritoriju i raširiti se do krajnjih granica moći – bez izuzetka. Hiljadama godina je Bela rasa kolonizovala teritorije i zemlje, ponekad sa velikim uspehom, nekad uz određene padove. U doba Rimske imperije, kolonizacija je bila izuzetno uspešna. Da Bela rasa nije pogođena smoubilačkim, zaglupljujućom zabludom zvanom hrišćanstvo, ona bi bez sumnje napredovala i još davnih dana kolonizovala svet. Na žalost, kao što istorija pokazuje, Rimljani su podlegli hrišćanstvu. Napredak Bele rase se zaustavio i ona se sunovratila u propast, pa su je gotovo nadjačali muhamedanski Mavari. U XVI, XVII, XVIII i XIX verku, Bela rasa je ponovo krenula napred, kolonizujući sve kontinente na svetu, a najuspešnije Severnu Ameriku. Sada, u XX veku, beli čovek se opet nalazi na silaznoj liniji, kako se nova, otrovna jevrejska filozofija, komunizam, širi kao kuga. Beli čovek se sada glupo povlači i beži pred inferiornim šljamom, negirajući sebe i pomažući svojim neprijateljima da se množe. Umesto da kolonizuje, bela Amerika je kolonizovana, ne samo od hordi crnaca, već i obojenog svetskog šljama. Beli čovek više ne kolonizuje Afriku, već Ameriku kolonizuju Afrikanci, Azijci i mulati. Južnu Floridu su preplavili mulati – Kubanci. Čak i nekada neosvojiva tvrđava Britanskog carstva, Engleska, nalazi se pod ubrzanom kolonizacijom obojenog šljama, koji se množi poput pacova. I prelepi plavi Šveđani preplavljeni su hordama crnaca koji se iskrcavaju a niko ni prstom ne mrda da ih zaustavi.

*** Pravo rešenje za belog čoveka je da usvoji jasno određenu rasnu politiku: Bela rasa mora da se širi sve dok ne naseli svu plodnu zemlju ovoga sveta; mora da tretira sve obojene rase kao svoje smrtne neprijatelje; mora prestati da im pruža bilo kakvu vrstu pomoći; mora ih brojčano nadjačati i izbaciti ih sa lica zemlje, kao što je to uradila sa Indijancima u Americi, samo još žešće. Da bi uopšte opstali, ovo mora biti naša vera i naš zavet: ili oni ili mi! Najvažniji cilj Kreativističke crkve je da se uveri da će opstanak Bele rase na licu zemlje biti obezbeđen u budućnosti. Mi, pripadnici Bele rase, moramo ponovo naučiti veliku istorijsku lekciju od naših američkih pradedova. Moramo isplanirati ovaj veliki pothvat Bele rase na svetskom nivou. Moramo ponovo, u smišljenom i odlučnom programu, preduzeti kolonizaciju sveta, kakvu je Bela rasa u poslednjih nekoliko vekova preduzimala, sa manje ili više uspeha, ali odlučno. Kao i američki pioniri, mi moramo sada, kao svoj manifest sudbine, prihvatiti pobedu nad svetom i nastanjivanje njegove najplodnije zemlje.

198

POGLAVLJE BR. 11

Muhamedanstvo - moć militantne religije

K

ao što smo videli u prvom poglavlju ove knjige, prirodom i univerzumom upravljaju zakoni. Celim univerzumom, uključujući i naš mali svet, vladaju zakoni, koji su univerzalni, čvrsti, neelastični i uvek isti. Među ovim zakonima prirode je i zakon opstanka, koji se odlučno primenjuje i na ljudske rase. Mnoge rase su dolazile i odlazile i više ih nema. Neke od njih danas umiru pred našim očima. Sve vrste, pa i ljudske rase, imaju svoja posebna sredstva odbrane i napada, uključujući i različite vrste parazita. Među ljudskim rasama postoji visoko razvijena vrsta parazita, poznata kao večni Jevrejin. Jedna od istaknutih specifičnosti, koju je Jevrejin razvio radi sopstvenog opstanka, je umetnost prevare, lukavstva i obmane. Jevrejin je neprevaziđeni majstor prevare. S obzirom da je najveći parazit, on je razvio religiju kao najjače oružje kojim vara, kontroliše, porobljava, iskorištava i uništava. Jevrejin nije samo “majstor laži” i vešti manipulator propagandom, već je vrlo rano u svojoj istoriji, hiljadama godina, shvatio koliko je religija moćno oružje. Religija je moćno sredstvo za ujedinjavanje rase ka zajedničkom cilju. Jevreji su to postigli radi dobra sopstvenog naroda. Koristili su religiju da bi uništili svoje neprijatelje, a njihovo najveće dostignuće u istoriji čovečanstva je pronalazak hrišćanstva kojim su uništili Rimljane. Jevrejin je, ukratko, izmislio Stari zavet da bi ujedinio svoju rasu, da bi joj dao tradiciju, cilj i svrsishodni program kojim će iskoristiti i uništiti ostale rase. Da bi postigao ovaj cilj, Jevrejin je drugim rasama, a posebno Beloj, dao religiju odnosno hrišćanstvo, koje će svojim žrtvama uraditi upravo suprotno od onoga što judaizam čini Jevrejima. Beloj rasi je dao veru koja će je zbuniti i sludeti, podeliti iscepkati i razoriti, čineći od nje lak plen za nasilne Jevreje. Činjenica da je uspeo u ovoj fantastičnoj zaveri, najbolji je mogući dokaz da je on strpljivo i pažljivo planirao da nas uništi. U prethodnim poglavljima već smo izneli obilje dokaza kako nas je uništavao, a nastavićemo i u sledećim. Spomenuli smo tu divnu, veliku rimsku civilizaciju, kako je Rim osvojio svet, bio nadomaćan i bez konkurencije. Pokazali smo da je Rim uživao u periodu mira i napretka, koji je trajao 200 godina i bio poznat kao Pax Romana, kada je razorna judeo-hrišćanska filosofija počela da širi svoj virus po rimskoj imperiji. Istorija nam govori da je 313. godine car Konstantin postao prvi hrišćanski car, proglasivši hrišćanstvo zvaničnom religijom carstva. Videli smo da Rimljani, koji su podlegli ovom samoubilačkom nagovoru i postali fanatični hrišćani, više nisu imali volje da brane svoje domove, svoju zemlju i svoju imperiju. U narednih 150 godina, do 476. godine nove ere, rimska imperija potpuno je smrvljena i raspala se. Takođe znamo da je, sa pojavom hrišćanstva, Bela rasa, uključujući ostatke rimske imperije, kao i cele Evrope, pala u hiljadugodišnje Mračno doba. Pošto su izazvali ovu užasnu katastrofu, nekada ponosne i moćne rimske imperije, Jevreji nisu želeli da ostave na miru Belu rasu. Kao što su hiljadu godina ranije potpomogli mešanje rasa u egipatskoj ciivlizaciji, tako su i sada želeli da pokvare Belu rasu u Evropi i unište je zauvek. Da bi to postigli, stvorili su treću religiju, muhamedanstvo. Više je od koincidencije da judaizam, hrišćanstvo i muhamedanstvo potiču sa relativno malog prostora u Aziji, koje se širi od Palestine do Saudijske Arabije, ili, drugim rečima, od Jerusalima do Meke. Jevreji su, kao što je to istakao Bendžamin Franklin, Azijati. Ova mala oblast, naseljena Semitima, koja leži istočno od mediteranskog i Crnog mora, iznedrila je tri religije, od kojih je svaka imala razoran uticaj na Belu rasu. Hrišćanstvo je uspelo da slomi rimsku imperiju i izazove krvoproliće, tako da Rima, posle 476. godine, više nije bilo. Ali, šta se dešavalo sledećih nekoliko vekova koji su usledili nakon pada Rima? U to vreme, Bela rasa je bila slabija i razjedinjenija nego što je ikada bila. Uporni i podli Jevrejin nije želeo da ispusti ovu zlatnu priliku kako bi zadao smrtni udarac Beloj rasi. Šta je 199

uradio? Opremio je i organizovao obojene rase novom agresivnom i nasilnom religijom koja je bila potpuno suprotna onoj koju je ubrizgao u krvotok Beloj rasi. I dok je Rimljanima usadio religiju koja im je govorila: okreni drugi obraz; voli svoje neprijatelje; prodaj što je tvoje i daj sirotinji; ne opiri se zlu; ne sudi prestrogo, Arapima je dao dinamičnu religiju koja je bila potpuna antiteza hrišćanstvu. U vremenu kada je Bela rasa bila u stanju najveće konfuzije i podeljenosti u istoriji, muslimanska religija se pojavila sa žestokom i agresivnom filosofijom koja je inspirisala njene sledbenike da osvajaju i preobraćaju mačem. Sledbenicima ove grube nove religije rečeno je da je raj divan zeleni vrt pun svetlosti. Tamo duša vernika, obučena u zelene haljine, drema na zelenim jastucima, uživa u oprostu, voću, vinu, a služe je predivne crnooke devojke zaobljenih bokova i prelepih grudi. Onima koji su prešli u muslimane rečeno je da će, ako poginu u borbi, odmah otići u taj blještavi raj. Ovo je nadahnulo Arape gorućim fanatizmom, pa su hrlili u bitke, ne mareći da li će poginuti ili ne. Ova pustinjska plemena, zapaljena religijskim fanatizmom, širila su islam od Indije do Španije, Egipta, Sirije, Male Azije i severne Afrike. Španija i Carigrad su pali pre uspona muslimanskog carstva. Arapi su pobednički napredovali, prešli Španiju i stigli do srca Francuske, tako da su mogli da osvoje celu belu Evropu. Samo zahvaljujući milosti proviđenja 732. godine, veliki beli heroj, Karl Martel pobedio je Arape u bici kod Troa u Francuskoj i sprečio osvajanje Evrope. Kako je drugačija mogla biti istorija Zapadne Evrope da su je muslimani osvojili! Ipak, osvojili su Španiju i doveli sa sobom crne Mavare iz Afrike i arapsku semitsku krv. Tako je bilo sve do 1492. godine, kada ih je herojska bela kraljica Španije, Izabela, proterala. To je bila velika godina za Španiju. Ne samo da je kraljica Izabela uspela da izbaci Mavare iz Španije, nego su iste godine izbačeni i Jevreji, a Kolumbo je zaplovio ka Americi. Pošto je proterala Mavare i Jevreje, Španija je zakoračila u najveći i najsjajniji period svoje istorije, pa se sledećih sto godina mogu smatrati zlatnim dobom Španije. Ipak, šteta je učinjena. Gotovo hiljadugodišnja mavarska vladavina Španijom i Portugalijom dovela je do trovanja krvne loze ove dve nesrećne nacije, pa se trajna šteta u njihovoj rasi uočava i do dana današnjeg. Moje ubeđenje je da su Jevreji nagnali Arape na osvajanja da bi se ovi razmahnuli po Evropi i zagadili sve narode Zapadne Evrope crnom krvlju Afrike. Za taj neuspeh možemo da zahvalimo srećnoj zvezdi i Karlu Martelu, herojskom belom vođi, koji se hrabro držao u bici kod Troa. Vizantijsko carstvo, sa glavnim gradom Carigradom, bilo je istočna polovina Rimskog carstva od šestog veka. Preživelo je skoro hiljadu godina duže od zapadne polovine, sa Rimom na čelu, koja je propala. Razlog njegovog opstanka leži u tome što je imao čvrst stav protiv jevrejskog uticaja u svojoj sredini. Jevrejima je zabranjivano da imaju bilo kakvog udela u vladi, obrazovanju ili medicini i na mnogim drugim poljima, gde je bio dostigao ograničen njihov uticaj. Ipak, 1453. godine, Turci, koji su u to vreme bili deo muslimanskog carstva osvojili su Carigrad i okončali Vizantijsko carstvo, a time i dominaciju belih ljudi u Maloj Aziji. Na osnovu te muslimanske volje za moći, možemo naučiti kakav ogroman uticaj ima agresivna, dobro usmerena religija na rascepkane i neorganizovane grupe ljudi, pa čak i kada su tako primitivni kao što su to bila arapska plemena severne Afrike i Arabije. Kada je došla religija koja je ujedinila i okupila amorfnu masu arapskih i beduinskih plemena, položeni su temelji za uspon arapske imperije. Ne samo da je ta religija sazdala ogromnu imperiju, koja se prostirala kao neprekinuti pojas od obala Zapadne Afrike do Filipinskih ostrva, nego su muslimani postali najbrojniji u Africi, Bliskom i Srednjem istoku, u Indiji i jugoistočnoj Aziji. Oni takođe žive u velikom broju na Kavkazu, u Sovjetskoj centralnoj Aziji i u Kini. Čak i u Evropi ima oko tri miliona muslimana, koji uglavnom žive na Balkanskom poluostrvu. Ne samo da je Muhamed stvorio novu religiju, čija je sveta knjiga Kuran, nego je izgradio muslimansko carstvo, a sa njim i celokupnu arapsku kulturu koja je opstala i do danas. Islam ispoveda jedna petina čovečanstva i on stalno privlači nove sledbenike više nego bilo koja druga religija. 200

Nemoguće je iskazati kakav ogroman izvor energije jedna religija može da bude kada se na pravi način nametne narodu koji je kasnije prihvati. Neka Bela rasa ponovo nauči ovu lekciju i neka je nauči dobro.

201

POGLAVLJE BR. 12

Kraljica Izabela - nadahnuti osvajač

V

rednost našeg duga prema velikoj kraljici od Kastilje i Leona teško je izmeriti, ali je, u svakom slučaju, velika. Ova značajna žena bila je obdarena najboljim osobinama, na koje možemo biti ponosni, jer su to karakteristike naše velike Bele rase. Čak i kao dete bila je smirena i imala je kraljevsku pojavu. Ovo ne iznenađuje, s obzirom da je bila potomak Alfreda Velikog, Viljema Osvajača, Plantagenetskih kraljeva Engleske, Svetog Luja, kralja Francuske i Svetog Fernanda, kralja Kastilje. Kao i njeni preci, Vilijam Osvajač i Henri II, imala je gvozdenu volju pa bi, kada jednom odredi cilj, teško od njega odustajala. Volela je da sluša, više nego da govori, a kada bi govorila, to bi bilo kratko i direktno. Da bismo shvatili veliki doprinos ove neobične žene i značajnu ulogu koju je odigrala u korenju sudbine tokom istorije, važno je razumeti vreme u kom je živela. Veoma je bitno sagledati i nekoliko vekova koji su prethodili njenoj vladavini i propast u koju su muhamedanski Mavari i Jevreji gurali ne samo Španiju već celu belu Evropu.

*** Napomenuli smo da su Jevreji veoma spretno stvarali i nametali Arapima novu religiju i da su đavolskom lukavošću isplanirali stvaranje moćne muslimanske imperije, kao sredstva kojim će napasti, osvojiti i uništiti belu Evropu. Pošto su muslimani mačem osvojili i preobratili arapska plemena duž severnih obala Afrike do vrata Gibraltara, španski Jevreji su pozvali Saracene da pređu u Španiju. Kada su 709. godine Saraceni napokon stigli, predvođeni afričkim Jevrejima, španski Jevreji su otvorili vrata osvajačima i bili nagrađeni time što su postavljeni za vladare Granade, Sevilje i Kordobe. U novoj muslimanskoj državi, Jevreji su dosegli neslućene visine prosperiteta i uticaja. To su postigli čak i posle otkrića njihove zavere o dovođenju Arapa iz Afrike radi rušenja Vizigotske kraljevine (kasnije Španije). Nakon što su bili osuđeni na ropstvo, pa čak i kada su oslobođeni, morali su da se pridržavaju strogih vizigotskih pravila ponašanja. Uprkos svemu, oni su prosperirali i do početka osmog veka postali su izuzetno bogati i moćni u svim većim gradovima Španije, što im je omogućilo da izdaju tu nesrećnu zemlju i otvore kapiju fanatičnim mavarskim osvajačima. Postepeno vraćanje poluostrva pod vlast belih Španaca nije mnogo uzbudilo Jevreje. Kada je Sveti Fernando ponovo osvojio Sevilju 1224. godine, bio je dovoljno nepromišljen da im da četiri mavarske džamije, koje su pretvorili u sinagoge; dozvolio im je da žive u jednoj od lepših gradskih četvrti i od njih jedino zahtevao da se uzdrže od vređanja hrišćanske religije i od preobraćanja hrišćana. Jevreji, naravno, nisu poštovali nijedan od ovih zahteva. Neki od kasnijih kraljeva, naročito oni kojima je bio potreban novac, ukazivali su im veliko poštovanje, a Alfonso VIII je postavio Jevrejina za svog blagajnika. Ovde vidimo tu glupu večnu slabost belih kraljeva da sarađuju sa svojim smrtnim neprijateljima, Jevrejima, i dozvoljavaju da sakupljajući porez od njihovih podanika, dajući im tako moć nad novcem. Istu slabost primećujemo i u Americi – u poslednjoj dekadi, kada i sami imamo dva jevrejska direktora Unutrašnjih finansija – jednog po imenu Koen, a drugog po imenu Kaplan. Do kraja trinaestog veka, Jevreji su postali toliko moćni da su gotovo uspeli da preuzmu Španiju od Mavara. U celoj Španiji mora da je bilo između četiri i šest miliona Jevreja. U ukupnoj populaciji od 25 do 30 miliona ljudi, bilo je, otprilike, 15 do 20% Jevreja. Dalje, postojao je u to vreme program za podrivanje hrišćanske doktrine, jedne grupe po imenu Albižani. To je bila sekta (koju su opet stvorili Jevreji) koja je kao veru propovedala samouništenje i samoubistvo – što je još jedan vid izopačenosti mozga kojim se ubrzava razaranje Bele rase. Čak i neki nejevreji su se

202

obrezivali da bi slobodno (kao Jevreji) mogli da propovedaju ovu jeres, zbog čega bi kao hrišćani bili kažnjeni. Dalje, Katolička crkva je uvek, glupo, zelenaštvo smatrala grehom, ostavljajući to polje široko otvoreno Jevrejima, koji su, stoga, imali monopol kao jedini bankari i zajmodavci. Malo po malo, kapital i privreda zemlje su prelazili u njihove ruke. Obično su uzimali 20% kamate u Argonu i 33-33,5% u Kastilji. Za vreme gladi 1326. godine, zahtevali su 40% kamate za novac koji su pozajmili gradu Kuenka radi kupovine žita. Građani, sa porezima koje je trebalo plaćati, seljaci bez novca da kupe seme za setvu i kmetovi koje pljačkaju plemići, okretali bi se u očaju jevrejskom zajmodavcu i postali njegovi ekonomski robovi. Pozajmljujući novac kraljevima, Jevreji su došli i do kontrole nad vlašću. Običan narod ih je mrzeo, jer su od kraljeva kupovali privilegije da naplaćuju poreze pa su bez milosti otimali sav novac koji su mogli od nesrećnih građana. Tu su Španci reagovali na zdrav instiktivan način. Kada bi stvari postale neizdržljive, građani bi se pobunili i izmasakrirali dobar broj Jevreja. U većini slučajeva, papa bi stao u odbranu Jevreja i činio sve da zaustavi građane, u njihovom pravednom besu, da ih ne masakriraju – što je još jedan dokaz da je hrišćanstvo od početka bilo jevrejsko i da nastavlja da bude jevrejsko čak i u samom centru vlasti, koju kontroliše papa. Kada je crna smrt za dve godine pokosila polovinu evropske populacije, Jevreji su patili mnogo više od ostalih, jer ih je očajno stanovništvo optužilo da su prouzrokovali pošast trovanjem bunara. Bili su rešeni da ih poubijaju širom Evrope. Postoji mnogo dokaza da su Jevreji zaista bacali zaražene ljude u bunare i druge izvore vode kako bi raširili kugu i tako poubijali još više pripadnika bele populacije. Papa Kliment VI je opovrgao ove optužbe protiv Jevreja kao lažne, pokušavajući da istakne da je kuga isto tako smrtonosna i u zemljama u kojima ne žive Jevreji, mada to nije bilo lako dokazati ili opovrgnuti. On je, nadalje, pretio da će ekskomunicirati sve koji budu učestvovali u masakrima Jevreja, nazvavši ih fanaticima. Ipak, Španci su nastavili da ubijaju Jevreje. U Kastilji 1391. godine, masakrirano je nekoliko hiljada Jevreja. Zbog toga su mnogi Jevreji tobože prihvatili hrišćanstvo i postali poznati kao Konvertiti ili Maranosi. Tako je nastala nova klasa jevrejskih ”hrišćana”, među kojima su neki bili naoko iskreni, ali od kojih je većina, iako su posećivali nedeljne mise, potajno nastavila da posećuje sinagoge i da jede košer hranu. Tobožnji “hrišćani”, a tajni Jevreji, sada su bili oslobođeni ograničenja koja su nametnuta njihovoj braći iz sinagoga, pa su mogli da se venčavaju i mešaju sa bilo kojom od vodećih španskih porodica. Dalje, pred njima se otvorilo novo i veoma važno polje, jer su sada, kao “hrišćani”, mogli da postaju sveštenici, ili da posvećuju svoje sinove crkvi kako bi pokazali “lojalnost” prema novoj religiji. Na taj način su, u vreme kraljice Izabele, kontrolisali i iskorišćavali špansku katoličku crkvu u zaprepašćujućem obimu. U Španiji je bilo mnogo katoličkih sveštenika, pokrštenih Jevreja, koji su se rugali misama i svetim obredima kojih su se tobože pridržavali. Jedan takav sveštenik, na primer, nikada nije davao oprost kada bi saslušao ispovest. Španski katolici su, prirodno, mrzeli ovakvo skrnavljenje i iz opravdanih razloga krivili Jevreje za sve veću korupciju u crkvi. U stvari, stari hrišćani, kao što su bili Španci, gnušali su se Konvertita više nego Jevreja iz sinagoga, koje su bar mogli da prepoznaju. Konvertiti su se rugali svetim obredima, a kada bi odlazili na ispovest, obično su lagali. Jevreji su Španiju držali pod čizmom i svakodnevno pljačkali i globili svoje žrtve. Ovo je, ukratko, bila politička i verska situacija u Španiji u doba kada je Izabela, sa deset godina, dovedena na dvor svog dvadesetšestogodišnjeg polubrata. To je bio Enrike IV, kralj Kastilje. Kada je Izabelin otac umro, Enrike je nasledio presto.

*** Izabela je bila prelepa devojka svetlog nordijskog tipa, svetle crvenkaste kose, izbočenih jagodica, nekako prevelikih u odnosu na sve ostalo, i plavim očima koje su imale zelenkasti odsjaj poprskan zlatom. Stekla je dobro obrazovanje, koje su dobijale kćeri španskih plemića toga doba. 203

Naučila je prelepo da govori kastiljski i govorila ga je sa elegancijom, a pisala visokim stilom. Učila je gramatiku, retoriku, slikanje, poeziju, istoriju i filosofiju. Od oca je nasledila strastvenu ljubav prema muzici i poeziji, a od svojih tutora, koji su studirali na univerzitetu u Salamanki, naučila je mnogo o filosofiji Aristotela i svetog Tome Akvinskog. Kada su ona i njen mlađi brat Alfonso dovedeni na dvor Enrikea IV, bili su šokirani nemoralnošću i tračevima na kastiljskom dvoru. Slabi i nemoralni Enrike je bio uvreda za presto i izdajnik Bele rase. Nadbiskup Kariljo iz Toleda je ovako optužio Enrikea: “Neukus, korupcija i gresi su tako užasni da se ne mogu ni iskazati, jer oni zagađuju i samu atmosferu i skrnave ljudsku prirodu”. Nadbiskup se pridružio nezadovoljnom plemstvu u Burgosu, javno iznoseći optužbe na adresu kralja. Objavili su da su kraljeva mavarska garda i ostali kojima je kralj dao moć “silovali udate žene, kvarili i napadali device i terali ljude i dečake na protivprirodni blud, a dobri hrišćani koji su se usudili da se žale su bili javno šibani”. Optužili su kralja da je uništio svojinu španskih radnih klasa, dozvoljavajući Mavarima i Jevrejima da ih iskorišćavaju; optužili su ga da je dozvolio da se nerazumno dižu cene devalviranjem novca; da je dozvolio svojim činovnicima da se služe podmićivanjima i iznuđivanjima; da je pravdu i vlast izvrgao ruglu čineći pogrešna imenovanja i dozvolivši da i najgori zločini prođu nekažnjeno; da je pokvario crkvu izbacujući dobre sveštenike i stavljajući na njihova mesta hipokrite i političare. Za Izabelu i njenog brata, princa Alfonsa, bilo je dobro što su uspeli da izbegnu trovanje atmosferom tog lažnog dvora, sa koga su za ceo život poneli mržnju prema nemoralu i njegovim uzročnicima, koje su prepoznali u uticaju muslimana i Jevreja. Na dvoru je bilo mnogo intriga, prevrata i borbi koje su podrivale kraljevstvo. Izabelin brat, princ Alfonso, bio je naslednik prestola. Međutim, kada je imao 15 godina, iznenada je umro. Neki su optuživali kralja Enrikea i njegove sledbenike da su ga otrovali, ali to nije sigurno. Izabela je postala značajan politički faktor, pa su se pravile mnoge intrige oko njene udaje za različite političke saveznike. Kralj Enrike je bio vrlo nestrpljiv da što pre uda princezu za portugalskog kralja Alfonsa V, koji je želeo da osigura Izabelin pristanak. Drugi izabranik bio je Vojvoda od Gijena, brat i naslednik francuskog kralja Luja XI. Odlučan i uporan da se oženi njome bio je i jedan jevrejski mulat, vrlo loše reputacije, po imenu Don Pedro Giron koji je na kraju i dobio kraljevu dozvolu. Na sreću, dok je ovaj sladostrasnik putovao, odlučan da oženi Izabelu protiv njene volje, teško se razboleo pa je umro. Princeza Izabela je vest o njegovoj smrti primila uz suze radosnice i požurila u kapelu da se zahvali Bogu. Preživevši sve ovo, u osamnaestoj godini udala se za princa Fernanda, naslednika aragonskog prestola. Don Fernando je bio mladić skoro godinu dana mlađi od nje. Ovaj brak ujedinio je kraljevstva Kastilje i Aragona u jednu od najmoćnijih država Evrope. Mnogi neprijatelji, uključujući i njenog polubrata, kralja Enrikea, borili su se protiv ovog saveza. Kada je njihov tajni brak obznanjen, postao je činjenica koju kralj Enrike nije mogao da opovrgne. Izabelin polubrat, kralj Enrike, umro je 12. decembra 1474. godine. Usred radosti i slavlja njenih novih podanika, uz pompu i ceremoniju, Izabela je krunisana za kraljicu Kastilje 13. decembra iste godine. Tada je imala 23 godine i bila je prelepo oličenje države. Njen suprug, princ Fernado, nije bio kraj nje u to vreme. Kada je saznao vesti o Enrikeovoj smrti i krunisanju svoje žene, bio je u Perpinjanu, gde je još početkom jeseni otišao pokušavajući da izbavi oca iz zarobljeništva. Kraljica i njen suprug potpuno su se slagali oko svojih vladarskih prerogativa. Kraljica Izabela je trebalo da bude jedini i vrhovni vladar kraljevstva Kastilje, a Fernando bi imao iste dužnosti nad kraljevstvom Aragona. Bilo je mnogo intriga, ogovaranja i nesloge među njihovim sledbenicima, dok su neprijatelji težili da podele dvor na dve struje, što im nije uspelo. U većini javnih poslova, nastupali su jedinstveno, uz oba potpisa na dokumentima, s oba lika na novčićima. “Čak i kada su se iz nužde razdvajali, ljubav je održavala njihovu jedinstvenu volju – mnogi su pokušali da ih razdvoje, ali se oni sa tim nisu slagali.” Ukoliko su želeli da ispune zadatak, koji ih je čekao nisu sebi smeli da dozvole razmimoilaženja. Trebalo je da uvedu reda u anarhiju, da povrate prestiž kruni, kraljevsku zemlju 204

koju je Enrike nezakonito dao plemstvu, vrednost moneti, da ozdrave poljoprivredu i proizvodnju, reše jevrejski problem, mavarski problem, konvertitski problem – bio je to zadatak koji je izgledao nemoguć za ovu mladu ženu i ovog mladog čoveka, čak i uz pomoć vojske i novca. Francuska i Portuglaija su bile njihovi neprijatelji. Kastilja je bila država haosa. Situacija je bila veoma slična onoj skojom se suočio jedan drugi veliki vođa, Adolf Hitler, kada je nasledio propalu, podeljenu i slomljenu Nemačku, 1933. godine. I on je imao porobljenu zemlju. I on je imao naciju koja je bila pocepana, rastrzana jevrejskim problemom i suočena sa brojnim spoljašnjim neprijateljima. Iako je suprugu potpunosti podržao u njenim naporima, ipak su pokretačka snaga i krstaški žar poticali, uglavnom, od same Izabele. Ubrzo pošto je Izabela krunisana za kraljicu Kastilje, zemlju je napao Alfonso V, kralj Portugalije. Fernando i Izabela su nasledili kraljevstva bez vojski i bez finansija da ih stvore. Međutim, Izabelini neprijatelji nisu računali na njenu genijalnost. Četiri meseca je provela na konju, idući sa jednog na drugi kraj kraljevstva, držeći govore, održavajući konferencije, predsedavajući sudovima da bi obesila nekoliko lopova i ubica. Jašući je prevaljivala po hiljadu i više milja, preko hladnih planinskih prelaza, da bi pregovarala sa nekim plemićem sa oko 500 vojnika. Gde god da je išla, rasplamsavala je prastaru mržnju Kastiljanaca prema Portugalcima. Dok je Fernando sakupljao trupe iz severnih provincija, Izabela je okupila nekoliko hiljada ljudi u Toledu i povela ih, pod punim naoružanjem, kao Jovanka Orleanka, u susret svom suprugu u Valjadolidu. Do kraja juna 1475. godine, oni su okupili 42.000 ljudi, slabo opremljenih i nedisciplinovanih, među kojima su mnogi bili seljaci ili oslobođeni osuđenici. Sakupivši ih u 35 bataljona, Fernando je napustio Valjadolid u julu i napao neprijatelja severozapadno od reke Duro. Posle nekoliko meseci i više bitaka, u kojima se uspeh smenjivao sa porazima, Fernando je napokon uspeo da protera trupe kralja Alfonsa i da tako, za izvesno vreme, otkloni opasnost po tron kraljice Izabele. Pobeda nad Portugalijom je Izabelu učinila jedinim gospodarem Kastilje, koja je bila izmrcvarena glađu i zarazama i ekonomski skoro bespomoćna. Niko nije plaćao svoje dugove i nije bilo načina da se ljudi nateraju da to urade. Neredi su bili uobičajena pojava. Mirni ljudi nisu bili vlasnici sopstvene imovine. Nisu imali nikavu zaštitu od pljačkaša i nasilnika. Glavni zadatak Izabele i Ferninada bio je da se povrati poštovanje zakona. Da bi ovo postigli, Izabela i njen suprug su jahali od grada do grada, nekada zajedno, nekada odvojeno, sprovodeći pravdu bez odlaganja i bez troškova za narod. Mlada kraljica bi saslušala optužbe, odredila kazne, osudila krivce na smrt i odlazila na drugo mesto. Ubrzo je njena pravda ispunila zemlju konsternacijom. Ta pravda je bila zastrašujuća zato što je bilo jasno da je nepristrasna i nepotkupljiva. Među samim plemstvom je bilo mnogo korupcije, pa su i kraljici, po starom običaju, nudili ogromne sume novca da bi je podmitili, kako ne bi sprovodila svoju pravdu. No, kraljica je više volela pravdu od novca. Na primer, kada je bogati plemić po imenu Alvar Janjez, koji je ubio beležnika, ponudio kraljici 40.000 dukata ukoliko mu spase život, ona je to sa gnušanjem odbila i istog dana odrubila glavu Janjezu. Da bi ugušila svaku sumnju da je to učinila radi novca, imanje je podelila njegovim sinovima, iako je mogla da ga uzme za sebe. Izabela i Fernando su bili sasvim svesni da muhamedanci, koji su okupirali južnu polovinu Španije, okupljaju snage da ponovo napadnu i osvoje severni deo podeljene zemlje. Bili su sasvim svesni da su njihove snage razbacane, podeljene i nemoćne da se suprotstave ovakoj invaziji. Izabela je znala da se moraju ispuniti neki važni preduslovi pre nego što zemlja bude ponovo u stanju da se ujedini i suprotstavi takvoj invaziji. Sama crkva je bila potpuno korumpirana i prepuna Jevreja Konvertita koji su zauzimali ključne položaje i širili anarhiju i konfuziju u tim teškim vrmenima. Njen polubrat, kralj Enrike je podelio i izgubio toliko kraljevske zemlje da nije ni bilo mogućnosti da se obnovi kraljevska blagajna. Znali su da će morati da se preduzmu teški koraci kako bi se zemlja ujedinila i uspostavio vrhovni autoritet krune. Budući da je katolička crkva raspolagala ogromnom moći u Španiji 15. veka, kralj i kraljica su znali da moraju srušiti crkvenu hijerarhiju, sačinjenu od prevarantskih i perfidnih Jevreja

205

Konvertita, koji su trovali hrišćane i bili spremni da prvom prilikom prodaju i crkvu i svoju zemlju muhamedancima. Odlučili su da uspostave Inkviziciju i jednom zauvek očiste crkvu od ove tuđinske grupe koju nisu sačinjavali ni Španci ni hrišćani. Izabela je shvatila da će morati da reši problem unutrašnjeg neprijatelja pre nego što se suoči sa pretnjom Mavara s juga. Među ove neprijatelje mogla je ubrojiti ne samo Jevreje iz sinagoge, već i skrivene Jevreje, konvertite, koji su se infiltrirali u hijerahiju crkve. Znala je da su Jevreji pozvali muhamedance, omražene Mavare, koji su oduvek bili unutrašnji neprijatelji, a sa kojima su ovi sarađivali i nudili im pomoć. Obezbedivši od Pape potajno, dve godine ranije, dozvolu za uspostavu Inkvizicije, ona i Fernando su revnosno prionuli na posao. Ne samo da su Jevreji iskvarili i zagadili samu katoličku crkvu, već su izmislili i širili albižansku jeres. Ova jeres je propovedala samoubistvo, a njeni sledbenici su često davili ili izgladnjavali svoje bolesne, pa čak i malu decu. Vidimo na delu još jednu jevrejsku ideju koja guši i uništava belu rasu. Po ustanovljenju Inkvizicije, prvo je trebalo pozabaviti se Albižanima. Sama Inkvizicija nikada nikoga nije osudila na smrt. Inkvizitori bi odlazili u određene gradove, sakupljali sve jeretike i terali ih da priznaju nedela, obično u roku od 30 dana. Prema onima koji bi priznali, postupalo se blago. Zatvorenika, za koga je utvrđeno da je kriv i koji bi odbio da se odrekne jeresi, inkvizitori bi predali državi, koja bi onda prema njemu postupala kao prema izdajniku. U praksi je to izgledalo ovako: od stotinu optuženih, dvojica zarobljenika bila bi osuđen na srmt. Neki su bili smešteni u zatvore. Neki su bili oslobođeni, mučenje je korišćeno kao krajnje sredstvo, ali se sve činilo da se ono što manje upražnjava. U međuvremenu, postalo je potpuno jasno da muhamedanci čine odlučan pokušaj da pokore celu Evropu. Godine 1479. Muhamed II je prešao preko mora i osvojio ostrvo Rodos. Kada su sledeće, 1480. godine vitezovi Svetog Jovana izbacili Muhameda II sa Rodosa, on se iskrcao na obale Italije šireći strah po celoj Evropi. Njegove posade zaposele su obalu Aulije, a 11. avgusta 1480. godine Muhamed je prevarom zauzeo Otrant u napuljskoj kraljevini. Od 22.000 stanovnika, varvari su do smrti mučili 12.000 vezanih i bespomoćnih ljudi. Poklali su sve sveštenike u zemlji. Na brdu van grada, sada poznatom kao Brdo Mučenika, iskasapili su mnoge zarobljenike, koji su odbili da postanu muhamedanci a njihova tela su bacili psima. Apatija italijanskih prinčeva je bila ogromna. Oslabljeni i pod kontrolom jevrejskih zajmodavaca, ostali su razjedinjeni i potpuno nemoćni. Na primer, kralj Napulja je bio u ratu sa Firencom, a njegov sin Alfonso, vojvoda od Kalibrije je boravio u Toskanji, nekih 600 kilometara dalje, boreći se u toskanskom ratu. Španskim kraljevstvima počela je da se širi panika. Ljudi su se pitali šta bi se dogodilo ako bi Turci došli sa istoka, a Mavari iz Granade preduzeli ofanzivu na jug, protiv Andaluzije. Kastilja je znala da će biti rata koji će iziskivati i poslednji delić njene snage. A postojali su i tajni nepriajtelji u unutrašnjosti, koji su izvukli korist od njenog bogatstva u prošlosti i izražavali naklonost prema omraženim muhamedancima. To su bili jevrejski Konvertiti iz Kastilje, nacija unutar nacije. Iskrcavanje Turaka u Italiji zapečatilo je sudbinu Konvertita. Prva suđenja Inkvizicije održana su u Kastilji 6. februara 1481. godine. U isto vreme, Španijom je besnela bubonska kuga. Konvertiti su bili uzdrmani i napokon su počeli da odlaze iz Sevilje. Nekolicina najmoćnijih Konvertita sastali se u katoličkoj crkvi u San Salvadoru da bi razmotrila kako da se zaštite. Prisutni su bili katolički sveštenici, fratri, magistrati, vladini zvaničnici – svi jevrejskog porekla i tajni neprijatelji katoličke crkve i Španije. Dijego de Suzan, rabin čije bogatstvo je bilo procenjeno na 10 miliona maravedisa, zahtevao je, u vatrenom govoru, da se silom suprostave inkviziciji. Znali su da u svojim rukama imaju vlast nad gradom pa su odlučili da se ujedine i poubijaju svoje neprijatelje i tako se osvete. Srećom, Izabela je saznala za ovu zaveru. Glavni zaverenici bili su pohvatani. Suzanu i njegovim bogatim saučesnicima je suđeno pred sudskom 206

porotom. Neki od njih priznali su zlodelo i određena im je kazna, dok su šestorica vođa proglašeni nepopravljivim jereticima pa su ih inkvizitori predali u ruke gradskih zvaničnika. Šestorica zaverenika izvedeni su izvan gradskih zidina i spaljeni na lomači. Izvršenje kazne nad Suzanom dogodilo se tri dana kasnije. Hiljade Konvertita su se, u panici, razbežali na sve strane, neki u Portuglaiju, neki u Italiju, gde Jevrejima, u vremenima progona, papa nikada nije uskratio zaštitu. Isto se događalo u svim gradovima. I sami inkvizitori bili su zaprepašćeni otkrićem da je veoma veliki procenat Konvertita bio uključen u podrivanje same crkve prema kojoj su navodno iskazivali lojalnost, kao i u zavere protiv krune i države. Poslednjih pet vekova su pisci, neprijateljski raspoloženi prema Španiji i katoličkoj crkvi, znatno preterivali ocenjujući špansku inkviziciju. Istina je da je za vreme vladavine Izabele bilo spaljeno negde oko 2000 ljudi, i to ne samo potajnih Jevreja, već i bigamista, blasfemista, pljačkaša crkava, lažnih proroka i drugih zločinaca. Javno mnjenje je odobravalo inkviziciju, a sama Izabela se njome ponosila. Jevrejski pisci, koji dominiraju našom knjževnošću poslednjih pet vekova, optužili su Izabelu da je dovela do intelektuelne propasti Španije zbog inkvizicije. Radi se, naravno, o ortodoksnoj laži, jer intelektualni život Španije nikada nije bio plodnji nego u veku koji je usledio nakon uspostavljanja inkvizicije. Bilo je doba trojice najvećih španskih pesnika, Servantesa, Lope de Vege i Kalderona. U tom periodu osnovane su najbolje škole i univerziteti, a strani naučnici preplavili su Španiju i uživali poštovanje, dok su medicina i ostale nauke dosegle najveće visine. Proizvodnja i trgovina u Španiji doživele su neviđeni procvat, a red u kući i prestiž u inostranstvu nikada nisu bili veći nego tokom XVI veka, kada je Španija postala nova imperija, zasenivši Evropu i svet. Nesumnjivo da je glavni uzrok napretka Španije bilo očišćenje od jevrejske zaraze. Ovo čišćenje kuće se nastavilo. Muhamedanci su odlučili da osvoje celu Evropu. Mula Abul Hasan, muslimanski vođa iz Granade, divlji Mavar, na prevaru je zauzeo grad Zaharu, na Božić 1482. godine i dospeo na 15 milja severoistočno od Sevilje. Izabela je bila suočena sa najvećom krizom u svom životu, pa je, što je bilo karakteristično za nju, odlučila da se bori. Izabela je bila rešena da okonča mavarsku dominaciju na jugu, bez obzira koliko to trajalo. Odlučila je da, uz pomoć svog supruga Fernanda, učini ono o čemu su svi dobri kraljevi Kastilje sanjali, ono što njen otac nije uspeo da uradi, a slabići kao Enrike, izbegavali da učine. Dogovoreno je da kralj povede Špansku vojsku, a da ona, u svojim zrelim tridesetim godinama, ujedno bude agent, komesar, oružar, bolničarka i da razglasi svoje ciljeve. Nije mi cilj da se bavim krvavim ratnim epizodama koje su potrajale deset godina. Bilo je mnogo obeshrabrujućih poraza i Izabela je često bila na ivici očaja. Ovakav dugotrajni rat slomio bi mnoge, ali ga je ona, uz gvozdenu odlučnost, uporno nastavljala. Istovremeno je vodila kampanju protiv Jevreja Konvertita. Bez inkvizicije i njenih temelja, vođenje rata bilo bi beznadežno. To je bilo novo doba baruta i topova. Da bi se vodio ovaj rat, bila je potrebna teška artiljerija koja je morala stići iz Francuske, Nemačke i Italije. Izabela je učinila jedinu moguću stvar. Konfiskovala je imovinu Jevreja Konvertita, iskoristila je da kupi municiju i ostale potrepštine za rat protiv Mavara. U vreme konačne pobede nad Mavarima, rodila je i svoje peto dete. Tokom ratnih godina naučila je latinski, kako bi mogla da razume strane diplomate i da ne bi zavisila od prevodilaca. Hrabrost, entuzijazam i odlučnost Izabele i njenog supruga konačno su dali ploda. 2. januara 1492. godine. Rat je, posle 10 godina, bio završen. Mavarski vođa Babdil se povukao, predao Granadu i uručio ključeve Ferdinandu, koji ih je predao kraljici, a ona ih je zatim dala svom najstarijem sinu, princu Huanu. Na visokom tornju u Granadi, smesta se stvorio srebrni krst i zaviorila zastava Santjaga. Posle 770. godina, Bela rasa je ponovo zavladala Granadom. 1492. je bila velika godina za Španiju i za Belu rasu. Bila je to godina kada su Mavari izbačeni iz Španije i kada je Kristofer Kolumbo, pod pokroviteljstvom kralja Ferninada i kraljice Izabele zaplovio ka novom svetu i otkrio Ameriku. Te godine kraljevski par Španije doneo je čvrstu odluku da zemlju oslobodi i preostalih neprijatelja – Jevreja iz sinagoga.

207

Uvođenjem Inkvizicije, Izabela je želela da zaštiti katoličku crkvu i ukloni prikrivene Jevreje iz njene hijerahije. U tome je skoro potpuno uspela. To, međutim, nije uticalo na Jevreje iz sinagoge, odnosno, Jevreje koji su ostali verni judejskoj veri. Otkrila je da oni na svakom koraku, i dalje podrivaju zemlju, izdajući je Mavarima i muslimanima, te da još uvek poseduju novac i moć, na štetu njene voljene zemlje. Osim toga, stalno su podstrekivali preobraćene Jevreje na bogohuljenje i dela protiv crkve. Bernaldez, španski istoričar toga vremena, piše o Jevrejima: “Oni, Jevreji, žive uglavnom u većim gradovima, i na najplodnijem i najbogatijem zemljištu... Svi su trgovci i kontrolišu prikupljanje poreza, upravnici su imanja, trgovci platnom, krojači, obućari, trgovci kožom, kuvari, tkači, trgovci svilom, zlatari i bave se ostalim sličnim poslovima. Nikada nisu obrađivali zemlju, niti su ikada bili radnici, stolari, zidari; oni traže lakša zanimanja i načine da zarade novac bez velikog truda. Lukav je to narod...” Fernando i Izabela su konačno odlučili da Jevreje, kao rušioce Španije proteraju iz zemlje, kako bi iskorenili zlo. Poslednjeg dana marta 1492. godine, objavili su ukaz kojim se naređuje svim Jevrejima da napuste njihovo kraljevstvo najkasnije do 1. jula i koji im zabranjuje da sa sobom ponesu zlato, srebro i novac. Do 2. avgusta, Jevreji su morali da napuste Španiju, ukoliko se ne pokrste i ne pređu u hrišćanstvo. Samo dan kasnije, Kolumbo je isplovio na svoj put. Oko 160.000 Jevreja napustilo je Španiju. Neki su otplovili za Kartaginu, a drugi u Arsilu, pa odatle za Fez u mavarskoj kraljevini. Pojedini su se zaputili prema Portugaliji gde im je ulaz odobren uz plaćanje visokih taksi. Neki su stigli u Navaru, u Francuskoj, neki čak i do Balkanskog poluostrva. Deo njih se vratio u Kastilju i bio pokršten. Sve u svemu, ostalo je 3 do 4 milona ljudi jevrejskog porekla, bez obzira što su prešli u hrišćanstvo. Mnoge jevrejske izbeglice papa Aleksander VI je primio u Rim. Kada bi stvari postale neizdržive u zemljama koje su uništavali, Jevreji su uvek mogli da računaju da će im papa spasavati glave. Ovo ne čudi previše kada se zna da su Jevreji, u stvari, izmislili hrišćanstvo i bez sumnje, u vekovima koji su sledili, zadržali kontrolu nad rimskim papstvom. Katoličku crkvu čvrsto kontrolišu i danas, koristeći je kao oruđe, gde god odluče da podriju i izopače zdrave prirodne instikte Bele rase. Papa Aleksander VI, koji je rođen u Španiji, zbog pomoći Jevrejima, prozvan je “Maranom” i “Jevrejinom”. Kraljica Izabela je živela još dvadeset godina nakon istorijske 1492. godine. U tom vremenu ukazivane su joj mnoge počasti, a sama je bila pogođena mnogim nesrećama u krugu porodice. Ovde ću, međutim, završiti o Izabeli, jer se tu završava najznačajniji deo njenog života, koji nas zanima. Njena životna priča predstavlja zadivljujući ep u istoriji Bele rase. Da nije bilo nje, Evropu bi verovatno preplavili crni muslimani Afrike i u njoj bi danas živela bastardizovana rasa mulata. Izabelin genije, njen entuzijazam i odlučnost jesu podsetnik za sve bele žene i muškarce da se potrude i učine sve što mogu za svoju rasu. Možemo mnogo da naučimo iz njenih borbi i dostignuća, pa čak i iz onoga što nije uspela da uradi, kao i iz njenih grešaka. Izabelina dostignuća su inspiracija svim pripadnicima Bele rase i mi možemo da budemo ponosni na ovu veliku ženu. Njena životna priča nam može poslužiti kao primer. Kada nam se čini da je Bela rasa stigla do samog dna, kada izgleda da su Jevreji potpuno uništili i poslednji delić pristojnosti i da su iskvarili vladu, zemlju i sve njene institucije, i kada stvari izgledaju očajno i bez nade, volja, genije i odlučnost jedne jedine osobe mogu promeniti situaciju tako da se od najnižih dubina očaja stigne do najviših visina ponosa i prosperiteta. Videli smo da je Španija bila uništena kriminalom, unutrašnjim podelama, glađu, zarazama i kako su joj pretili unutrašnji i spoljašnji neprijatelji. Videli smo da je korupcija uništila zemlju od najviših državnih ureda, prestola, do najnižeg seoskog plemstva. Videli smo kako su crni Mavari iz Afrike osvojili i uzurpirali južni deo Španije i kako su pretili, ne samo ostatku Španije, već i čitavoj Evropi. Kraljica Izabela nije mogla da se suoči sa beznadežnijm i očajnijom situacijom u dvadeset trećoj godini života. Ipak, u narednih 20 godina njene vladavine, nepokolebljivom voljom, hrabrošću i odlučnošću pobedila je sva ova zla. Prevladala ih je i podigla Španiju na visine na kojima nikada nije bila. Španija je, delimično oslobođena od Jevreja, u sledećem veku postala

208

najveća sila u Evropi. Izgradila je moćnu imperiju u Novom svetu i dovela je svoju umetnost, književnost i privredu do visina koje nijedna zemlja u Evropi do tada nije dostigla. Iz njenih grešaka možemo mnogo da naučimo. Najveća greška je bila odanost hrišćanskoj religiji, jer nije shvatila osnovnu vrednost sopstvenog rasnog nasleđa. Ono što je postigla, uspela je zbog kvaliteta krvi, koja je kolala njenim kraljevskim venama, a ne zahvaljujući religijskim poukama. Zbog posvećenosti hrišćanstvu, dozvoljavala je papstvu, kojim su upravljali Jevreji, da pokolebaju njenu odlučnost za preduzimanjem najoštrijih mera, neophodnih da se zemlja oslobodi od jevrejske zaraze. Napravila je fatalnu grešku, jer je Jevreje posmatrala kao versku zajednicu, a ne kao parazitsku rasu, što oni i jesu. Kobno je pogrešila u pokušaju da ih preobrati, dozvolivši im da propovedaju hrišćanstvo, umesto da ih je proterala iz zemlje. Njenom greškom se može smatrati i što je dozvolila, već poraženim Mavarima da ostanu u Španiji, pokušavajući da ih preobrati u hrišćanstvo u nadi da će postati “miroljubivi” građani njene zemlje. Trebalo je da sve Mavare preko Mediterana protera natrag u Afriku, kako ni tada, a ni u budućnosti, više ne bi mogli da zagađuju krv Španije. Neoprostivo je pogrešila, jer je dozvolila da tri ili četiri miliona Jevreja, koji su lažno ispovedali hrišćanstvo, a u srcima bili Jevreji, ostanu u Španiji. Jevrejski problem bio bi rešen da je Jevrejima Konvertitima učinila isto što i inkvizicija jereticima ili da ih je prognala iz kraljevstva. Prikupivši snage i iskoristivši pravi trenutak da očisti zemlju od izdajničkih, tuđih elemenata, Jevreja i Mavara, trebalo je potpuno i do kraja da obavi posao. Nažalost, dozvolila je milionima ovih semita da ostanu u zemlji i da i dalje zagađuju i truju krv španske rase. Vekovima su Španci plaćali danak ovoj grešci, pa je danas Španija naseljena izmešanim rasama punim mavarske i jevrejske krvi. Od toga se Španija nikada neće oporaviti. Uprkos navodnom preobraćenju, Jevreji su ostali Jevreji, neprestano izdajući Španiju, kujući zavere sa njenim neprijateljima. U saradnji sa Jevrejima Engleske i drugih zemalja, sledećih nekoliko vekova gušili su trgovinu i sprečavali širenje Španije, a vrlo česo i odavali tajne njenim neprijateljima. Mora se priznati da Izabela nije kriva zbog ovakvih okolnosti. Jevreji su zarazili Španiju deset vekova pre nego što je ona došla na presto. Muslimani su zauzeli Španiju mnogo vekova pre njenog rođenja, a još uvek su držali pola Španije kada je krunisana za kraljicu. Da nije bilo njene odlučnosti i entuzijazma, Španija bi se nesumnjivo degenerisala, a Arapi i muslimani bi osvojili ostatak Španije, a vrlo verovatno i celu Evropu. Ova velika kraljica sprečila je i zaustavila napredovanje Jevreja i muslimana za mnoge vekove. Pre svega, dokazala nam je svima šta je u stanju da učini jedna odlučna bela ličnost uz entuzijazam i odlučnost, uz organizovanost i vođstvo, jevrejska moć može biti slomljena. Ono što je ona postigla u svoje vreme, to je Adolf Hitler učinio u doba svoje vladavine. Neka to bude nadahnuće za sve nas. Uradimo isto za našu generaciju, u našem vremenu.

209

POGLAVLJE BR. 13

Mormonizam - bolja prevara

K

ao što muhamedanstvo napreduje brže od drugih velikih religija sveta i brojčano je u najvećem porastu, tako je i mormonstvo religija koja se danas u Americi procentualno najbrže razvija. Iako nije velika u poređenju sa glavnim svetskim religijama, mormonska crkva ima više od tri miliona pristalica. Bez obzira što je mormonska veroispovest za bele narode bolja od hrišćanstva, ipak sam ubeđen da i ona, kao i hrišćanstvo, predstavlja veliku podvalu i zapanjujuću obmanu. Na neki način, iz mormonizma možemo naučiti veoma važne stvari i zato ga razmatramo zajedno sa glavnim religijama. Naime, mormonstvo nam pruža odgovor na pitanje da li je moguće započeti propagiranje nove religije u moderna vremena? Ta religija odgovara na ovo pitanje naglašenim DA, pošto je započeta pre manje od veka i po. Ova ne tako stara religija omogućava nam da uvidimo kako se širi novo učenje, a ujedno nas uči i tehnikama koje možemo da koristimo u propagiranju nove veroispovesti, Kreativizma. Mormonsku religiju je osnovao Amerikanac po imenu Jozef Smit, rođen u Vermontu, 1805. godine. Sa deset godina, preselio se sa svojim roditeljima u grad Palmira, u državi Njujork. Kada mu je bilo 15 godina, preselili su se u obližnje mesto Mančester i tu je prvi put imao vizije i kontakte sa “anđelima koje je poslao Bog”. Do 18 godine je imao još nekoliko takvih “vizija” i “poseta” Svevišnjeg. U tim stanjima transa bilo mu je rečeno da će dobiti zlatne ploče i komplet naočara od providnog kamenja, “Urim” i “Tumim”, pomoću kojih će biti u stanju da prevede drevne aramajske, hebrejske i egipatske natpise na pločama. Anđeo Moroni “otkrio” je Josefu Smitu da je svete zapise zakopao na brdu Kumora 420. godine p.n.e. Navodno je to bila skraćena verzija koju je od zapisa svojih predaka napravio Mormon, otac mormona, odakle i potiče naziv Mormoni. Smit je tada počeo da “prevodi” zapise, diktirajući ih iza zavese jednom od svojih pomoćnika. Sve ovo podseća me na jednu priču koja se pripisuje generalu Grantu, kada mu je neki stranac prišao, rukovao se sa njim i rekao: “Markiz od Kvinsberija, verujem?” Na to je general Grant odgovorio: “Svako ko bi u to poverovao, bio bi dovoljno glup da poveruje u bilo šta”. U svakom slučaju, Knjiga Mormona, biblija mormonske vere, prevedena je na engleski i objavljena 1830. godine, kada je Jozef Smit ustanovio Hristovu crkvu svetaca sudnjeg dana. Originalne ploče je ponovo uzeo na čuvanje anđeo Moroni, tako da ih niko nikada više nije video. Vrlo zgodno. Smit je, zajedno sa svojim sledbenicima tvrdio da ga je 1829. godine rukopoložio Jovan Krstitelj i proglasio Apostolom. 6. aprila 1830. godine u Fajeti, u državi Njujork, osnovana je Hristova crkva svetaca sudnjeg dana, na čijem čelu se nalazio Jozef Smit kao njen prvi prorok. Pripadnicima crkve je naloženo da izađu i propovedaju, a nova vera se širila veoma brzo. U Kirklandu, u državi Ohajo sagrađen je Hram; Misuri je postao sedište novoosnovane crkve; glavni štab druge grupe bio je Nauvo u Ilinoisu. U mnogim kvartovima naišli su na proganjanje, najviše zbog poligamije koja je u njihovoj veri bila dopuštena. Stalni progoni primorali su ih da se sele više na zapad. Konačno, Smit je ubijen u Kartagi, Ilinois, 27. juna 1844. godine, a predsedničko mesto pripalo je njegovom agresivnom sledbeniku po imenu Brigam Jang. Strahujući od novih progona, mormoni su pristali da se isele iz Ilinoisa, ali je tom prilikom grupa koja je upravo napuštala Nauvo, bila napadnuta i pobijena. Na putu do velikog bazena Solt Lejka, dugom oko 15000 milja, mormoni su izgubili još hiljadu svojih sledbenika. U Solt Lejku su izvesno vreme živeli u miru i osnovali veliki hram Solt Lejk Sitija. Odatle se mormonska religija širila po svetu. O čemu zapravo govori mormonska religija? Knjiga Mormona je krajnje nezanimljivo štivo; u stvari, toliko je dosadna i suvoparna da je skoro nemoguće iščitati je celu. Barem sam ja našao malo toga što bi moglo da bude podsticajno. 210

Iako mormoni tvrde da je tu knjigu pisalo nekoliko ljudi u periodu od oko hiljadu godina (od 600. g. p. n. e. do 400. g. n.e.) i da je prevedena u XIX veku, jezik je u elizabetanskom stilu XV veka. S obzirom da Egipćani, Jevreji i Aramejci nisu govorili elizabetanskim engleskim XV veka, a ni Amerikanci u XIX veku nisu govorili tim jezikom, pitamo se zašto je Smit izabrao takav stil izražavanja da bi preveo biblijske spise koji su stari nekoliko hiljada godina. Smit je, najverovatnije, mislio da će imitacijom biblijskog jezika (verzija kralja Džemsa) uspeti da postigne mističniji i religiozniji ton, kako bi svoje novoizmišljeno pisanje učinio prihvatljivim. Knjiga Mormona po obimu odgovara hrišćanskoj i jevrejskoj bibliji. Međutim, poruka koju prenosi, potpuno je drugačija. Knjiga Mormona govori o ljudima iz plemena Manaseh, koji su napustili Jerusalim 600. g. p.n.e. i nekih osam ili deset godina kasnije zaplovili brodom preko Indijskog i Pacifističkog okeana ka zapadnoj hemisferi. Zatim se nastavlja, krajnje dosadnom i nezanimljivom pričom o iskušenjima i nedaćama, uspesima i neuspesima, sve dok i poslednji od njihovih potomaka nisu istrebljeni 421. g. n.e. na brdu koje je sada država Njujork, gde je Jozef Smit navodno pronašao njihove zapise, nekih 1400 godina kasnije. U toj neobičnoj istoriji pominju se ljudi koji su 122. g. p.n.e. otkrili zakopane metalne ploče na kojima su zapisane ranije migracije Adamove rase iz Azije u zapadnu hemisferu 2000. godine p.n.e. Oni su, navodno, živeli u tom delu sveta sve do 590. godine pre nove ere, kada su njihovi potomci zbrisani sa lica zemlje u strašnom građanskom ratu. Očigledno se ovde radi o dve različite grupe ljudi koje potiču od Adama i migrirale su u Zapadni svet u drevnim vremenima. Jedna grupa je tu živela od 2000.g.p.n.e. do 590.g.p.n.e., a druga od 590. g. p.n.e. do 421. g. n.e. Teško je shvatljivo zbog čega je Smit izmislio tako dugu i dosadnu priču kojom bi opravdao osnivanje nove religije. Iako se u potpunosti razlikuje od priče i likova u Starom zavetu, mormonska crkva tvrdi u tački osam njihovih “Trinaest tački vere” sledeće: “Verujemo da je Biblija reč Božija dok god je dobro prevedena; a takođe verujemo da je i Knjiga Mormona reč Božija.” Bilo bi to, kao kada bismo rekli da istovremeno verujemo u ispravnost Biblije i u teoriju evolucije. Jevrejsko hrišćanska Biblija i Knjiga mormona potpuno su kontradiktorne i različite knjige. Ako verujemo u obe, onda bismo bili u stanju da u istom trenutku vidimo i ono što je ispred i iza nas. Mislim da su priče u Knjizi o mormonima delo prenadraženog i neuravnoteženog uma i da nisu ni od kakve pomoći u rasvetljavanju ili pružanju informacija o bilo čemu. Smitova izjava o verodostojnosti zlatnih ploča sa gravurama, overena potpisima trojice svedoka, ne deluje mi vrlo ubedljivo. Podseća me na priču u drugom poglavlju te knjige u kojoj jedan čovek pokušava da izda ček na 10.000 dolara samo na osnovu njegove tvrdnje da je ček originalan i da to mogu potvrditi mnogi svedoci. Sve se na kraju svodi na neproverene izjave Smita i njegovih sledbenika, čiju istinitost je, kao i sve ostalo, teško ustanoviti. Ipak, ta grupa vatrenih fanatika započela je novu religiju koja je u mnogo čemu bila bolja od hrišćanstva. Zanimljivo je da i mormoni imaju razvodnjenu verziju Besede na gori, mada je njihova vera delimično polarizovana oko Isusa Hrista i Mojsija. Po mom mišljenju, mormonizam je “bolja podvala”, ali ne mnogo bolja. Ipak, prosečni mormoni verovatno su mnogo vredniji, odgovorniji i više poštuje zakone od prosečnog Amerikanca. Malo je mormona koji žive od socijalne pomoći i uglavnom se uspešno brinu o sebi. Osim toga, oni ne hrane crne beskućnike, kao što to čine mnogi hrišćani, niti se zalažu za mešanje sa crncima. Sve to ide u prilog mormonskom narodu i njihovoj religiji, bez obzira na njene izmišljene temelje. Ono što nas posebno zanima je činjenica da se mormonska religija širi brže od svih ostlaih. Upravo iz tog razloga joj posvećujemo posebnu pažju. Uzrok nagle ekspanzije mormonske vere uopšte nije teško otkriti. Kao i Jehovini svedoci, još jedna neobična sekta, i mormoni brzo napreduju zato što zagovaraju agresivni program trgovine, promocije i propagande. Ali, za razliku od Jehovinih svedoka koji su prilično stidljivi u nastupu,

211

dok vam pružaju primerak njihove “Kule stražare”, mormoni će vam zakucati na vrata, razmećući se samouverenošću i entuzijazmom. U propagandne kampanje mormoni obično šalju dva mladića kao tim. Oni će se pojaviti na vašim vratima uredno obučeni, smešeći se učtivo i uz puno entuzijazma vas pitati da li mogu da dobiju par minuta vašeg vremena da bi vam izneli neke važne informacije o njihovoj religiji. Pošto su prijatni, prijateljski raspoloženi i puni entuzijazma, rado će biti primljeni u kuću. To je veoma važan korak u njihovom programu, jer, jednom kada ih pustite u kuću, oni će vam oduzeti ne nekoliko minuta, već nekoliko sati i pružiti vam kompletan program svog proizvoda: mormonsku religiju. S obzirom da je hrišćanska religija, u stvari, propaganda, primena reči i psihologije, sa ciljem da se ljudi preobrate i prihvate izmišljene i iluzorne ideje, ne bismo nikada smeli da smetnemo s uma značaj preduzetnog nastupa kojim se ljudi navode na određeni način mišljenja. Propaganda, kao i vladavina ili klima, nije dobra niti je loša sama po sebi. Sve zavisi od toga kojoj ste vrsti uticaja podložni. Naime, propaganda može da bude edukativna, informativna i konstruktivna, ali, takođe, može da bude razorna i samoubilačka po svojim efektima. U svakom slučaju, njene tehnike su uvek iste, bez obzira da li je usmerena na dobre ili loše ciljeve. Nikako ne smemo da zaboraviti da je ona veoma moćan instrument kojim se utiče na ljude. Još ranije smo rekli da je religija neophodna za opstanak nekog naroda, a posebno je značajna za spasenje belih naroda. Kako smo sada u procesu propagiranja i širenja naše konstruktivne religije, trebalo bi da obratimo naročitu pažnju na lekcije koje možemo naučiti iz mormonske vere. To su sledeće lekcije: 1. Mogućnost da se u današnje vreme osnuje i širi nova religija među belim narodima, treba da nas hrabri. U stvari, ljudi očajnički tragaju za novom verom, naročito mlađe generacije. 2. Ključ za uspešno širenje takve nove religije je usmena reč, govor, propaganda i upotreba pogodnih tehnika prodaje. Ovo poslednje je posebna tema i ja ću ga šire obraditi u sledećem poglavlju. Podsetimo se da je Adolf Hitler o propagandi rekao: “Propaganda čini da raj liči na pakao, a pakao na raj”. Ne smemo nikada zaboraviti da nema ničeg moćnijeg od ideje čije vreme je došlo i da će ta ideja osnažiti samo ako vešto i preduzetno bude potpomognuta najboljim i najproduktivnijim tehnikama propagande. Vreme za novu veru – novu ideju – za belog čoveka je sada. Ta vera je Kreativizam.

212

POGLAVLJE BR. 14

Hrišćanstvo i komunizam - jevrejski blizanci

K

ada Košer konzervativci kažu da se danas bespoštedno vodi bitka zmeđu zlih sila komunizma i svetih sila hrišćanstva, uveravaju nas da je, u suštini, to borba dobra i zla. Tvrdi se da su te dve sile, u stvari, dva suprotna pola. To je lažna borba, jer obe sile su izopačeni proizvodi kolektivne jevrejske svesti, čiji je osnovni cilj da unište Belu rasu. Ako podrobnije analiziramo te dve sile zla, koje su tokom svih ovih godina zavaravale umne ljude Bele rase, uviđamo da one nisu na suprotnim stranama. Obe su u službi međunarodne jevrejske zavere i u toj meri zbunjuju belog čoveka da on sam pomaže Jevrejima u uništenju Bele rase. Ako uporedimo te dve sile, lako ćemo doći do zaključka da su veoma slične, a ne različite. U stvari, postoji toliko sličnosti u njihovim programima i filosofiji da nije teško prepoznati istog tvorca. To je međunarodna mreža Jevreja. Oni su smislili i hrišćansku veru i ideologiju komunizma. I komunizam i hrišćanstvo najviše osporavaju materijalne vrednosti. Komunizam, te proizvodne i kreativne snage našeg društva, kojima dugujemo dobrobit i produktivnost bele civilizacije, označava kao “buržoaske”. Zatim razjareno baca ljagu na buržoaziju, pozivajući na njeno uništenje. Umesto da ceni ono što je vredno, komunizam nastoji da, buržoaziju i kapitalizam, odnosno, sve što je konstruktivno i produktivno, razori i zbriše kao najveće zlo. Poruka hrišćanstva, u suštini je, ista. Ono nam govori da je za kamilu teže da prođe kroz ušicu igle, nego bogatom čoveku da ode u raj i da teba da prodamo svoje imanje i podelimo ga sirotinji, što je poguban savet, jer bismo svi postali prosjaci. To bi sigurno dovelo do sloma našeg društva. Takođe, hrišćanstvo nam govori da ne gomilamo blaga na zemlji nego u raju. Implikacija je potpuno jasna. Sve što je u životu vredno ne prikupljajte za sebe. Naprotiv, ako ste napornim radom već uspeli da steknete neko bogatstvo, otarasite ga se, poklonite ga, dajte ga siromašnima, a pre svega, darujte ga crkvi, jer ona će ga primiti sa zadovoljstvom. Naravno, na taj način će bogatstvo mnogo lakše dopasti šaka Jevrejima koji ne robuju takvim glupostima. Opet nam podvaljuju, znajući vrlo dobro staru i veoma istinitu izreku da se budala i njegov novac brzo rastaju. S druge strane, komunističke vođe, kao i hrišćanski velikodostojnci, veoma su skloni gomilanju materijalnih bogatstava. Ako se osvrnemo na katoličku crkvu kroz vekove, možemo lako ustanoviti da je, otimajući i poslednji novčić od sirote udovice, prikupljala velike količine zlata, srebra i dragog kamenja. Ne radi se samo o gomilanju zlata, srebra i dragog kamenja, već i o vlasništvu nad nekretninama, tako da je katolička crkva danas najbogatija institucija na zemljinoj kugli. Čak i u Mračnom srednjem veku, kada je siromaštvo bilo veoma rasprostranjeno, katolička crkva gradila je velelepne katedrale sa oltarima, apsidama, stubovima i zidovima ukrašenim zlatom. Crkveni velikodostojnici zahtevali su izgradnju velikih i prostranih bazilika, katedrala, opatija, mauzoleja, samostana i crkava. U poređenju sa okolinom, bile su to grandiozne građevine, pravi trezori materijalnih dobara – zlata, srebra i arhitektonskih vrednosti – kako u pogledu površine, tako i u pogledu lokacije. Crkva nikada nije objasnila zašto je bilo neophodno izlagati takvo bogatstvo vernicima, kojima se stalno naglašava da je prikupljanje bogatstva jedan od najvećih grehova. Sve do današnjeg dana grade se crkve koje su bogato ukrašene, raskošne i velelepne. Izgleda da novac ne predstavlja nikakav problem. Vatikan, ta tvrđava “duhovnog” vođstva, takođe propoveda da ne treba gomilati bogatstva na zemlji, a uopšte se ne drži onoga što propoveda. To je zaista krajnje licemerje i potpuna antiteza spiritualnosti, jer sve se čini da se prikupi što više ovozemaljskog blaga. Naime, Vatikan poseduje 6,6 milijardi dolara samo u akcijama, da ne pominjemo nekretnine, umetničko blago i druge vrednosti. Njihov godišnji prihod je 1,5 milijardi dolara, od čega je, nesumnjivo, veliki deo “udovičin poslednji novčić”. 213

Religiozni estabilišment Sjedinjenih Država se procenjuje na 102 milijarde dolara. Godine 1969. je, od 17,6 milirajdi dolara koje su pojedinci u Sjedinjenim Džavama dali kao milosrđe (uglavnom za crnce), 45%, ili 7,9 milijardi dolara bilo raspoređeno u religiozne svrhe. To je prilično materijalistički stav za religiju koja “odbacuje” zemaljska blaga i propoveda da njeno carstvo nije od ovoga sveta. Pređimo na sledeću sličnost. I komunizam i hrišćanstvo naširoko koriste oružja terora, i psihološka i stvarna. Najgrozniji i najmostruozniji koncept koji je izdajnički um Jevreja smislio je koncept pakla. Možete li da zamislite milione ljudi koji se nemilosrdno peku bez trunke nade da će njihovim mukama doći kraj? Ima li išta strašnije od toga? Sa ovim “dobrim vestima” i “veselim novostima”, hrišćanstvo je krenulo da osvaja umove svojih sujevernih i nerazumnih žrtava. Iako takvo mesto večnih muka ne postoji, ljudi veruju da je ono stvarno i žive u stalnom strahu, zahvaljujući hrišćanstvu. Na primer, ako detetu kažete da će ga pojesti babaroga, a ono vam naivno poveruje, onda će i pretnja biti jednako realna kao da babaroga zaista postoji. Isto je i sa paklom. Onima koji veruju u njegovo postojanje, ova užasna pretnja je stvarna, kao i strah koji osećaju zbog te gadne izmišljotine. Međutim, hrišćanstvo se ne zaustavlja samo na upotrebi psihološkog terora. Oni koji skrenu sa zvanične linije crkve, proglašavaju se jereticima i spaljuju na lomačama. Ideja korišćenja vatre, u bilo kom smislu, kao sredstva torture neistomišljenika, čini se da neprekidno opseda hrišćanske umove. Sudeći po poznatom delu Ogledalo mučenika, nekih 33.000 hrišćanskih mučenika su drugi hrišćani poslali u smrt spaljvanjem na lomači. Samo među mojim precima, koji su bili menonitske vere, hrišćani su spalili nekih 2.000 mučenika. Nije od malog značaja da su na lomačama uvek goreli samo beli ljudi. Još nisam čuo da je crnac spaljen na lomači zbog svojih jeretičkih uverenja. Takođe nisam čuo da je neki Jevrejin ikada spaljen na lomači zato što nije verovao u dogme Judaizma, iako oni uopšte ne veruju u Hrista. Hrišćani puni ljubavi prema bližnjima i spremni da uvek šire svoje poruke ljubavi, nisu koristili samo spaljivanje na lomači kao način da druge pošalju u smrt ili kao sredstvo mučenja. Za vreme Inkvizicije i u drugim vremenima, sva zverska mučenja koje jedan iskrivljeni ljudski um može da smisli, korišćena su da bi se iznudila priznanja i nevernici doveli u red. Lomljenje prstiju, gvozdeni steznik, davljenje, vađenje očiju usijanim gvožđem i polagano dranje kože, bila su samo neka sredstva koja su hrišćani koristili u širenju jevanđeljske ljubavi. Kada je reč o komunistima i njihovim metodama fizičkog mučenja, napomenućemo da je preostalo malo novog da se izmisli što hrišćani već nisu primenjivali. Kao što se moglo i očekivati, sva ova sredstva mučenja potekla su od jevrejskih prijatelja hrišćanstva i komunizma. Crkva se čak nije ustručavala da povede rat, ne bi li uništila nacije koje se nisu pokoravale njenom religioznom diktatu. U stvari, u XVI, XVII i XVIII veku, glavni uzroci ratova bila su verska neslaganja, što znači da je određena religiozna grupa nastojala da svoja religiozna uverenja nametne protivnicima na silu, putem rata i pokolja. Dokazi komunističkog terora, i psihičkog i fizičkog, još su sveži i svima poznati. Samo u Rusiji, jevrejski komunistički režim koristio je teror kakav se ne pamti u istoriji. Da bi potamanili ono što je najbolje u Rusiji, odnosno bele Ruse, Jevreji su poklali nekih 20.000.000 ljudi. Ubijanja i pogubljenja, koja se i danas dešavaju u Rusiji, prevazilaze moći shvatanja prosečnog belog čoveka. I komunizam i hrišćanstvo koriste i koristili su, u najširem mogućem smislu, teror i fizički i psihički, radi potčinjavanja svojih žrtava. S tom razlikom što su hrišćani više koristili psihološki teror, a komunisti fizički. U oba slučaja, Jevreji su se pokazali kao eksperti u upotrebi raznih vrsta mučenja koja su dovodila do uspešnih rezultata. I komunizam i hrišćanstvo imaju knjige u kojima su zapisana načela njihovih pokreta. Za hrišćanstvo je to biblija koju su pisali Jevreji, uglavnom o Jevrejima, sa ciljem ujedinjavanja jevrejske rase i uništenja Bele rase. Komunistička biblija su Marksov Kapital i Komunistički manifest, koje je Marks napisao u saradnji sa Fridrihom Engelsom. Znimljivo je da su obojica bili Jevreji. Oba ova jevrejska učenja, komunizam i hrišćanstvo, veoma su destruktivni i usmereni su na podrivanje i razaranje osnovnih vrednosti društva.

214

Hrišćanstvo nas uči da je čovek zao i beskoristan, da je rođen da greši i da je svaki nagon greh. Komunizam tvrdi da je “buržoazija” koja je najproduktivniji i najkrativniji elemenat našeg društva, pokvarena i zla i da mora niti uništena. Sa sigurnošću se može reći da bi bilo koje zdravo, valjano društvo koje bi se okrenulo hrišćanstvu i koje bi sledilo sve njegove principe, ili bilo koje društvo koje bi uvelo čisti komunizam, uskoro samo sebe uništilo. Ponovo želimo da istaknemo da, nasuprot tvrdnjama Košer konzervativaca, komunizam ni u kom smislu nije isto što i socijalizam ili kolektivizam, koji su osnovni konstruktivni elementi bilo kog zdravog društva, a komunizam je prerušeni jevrejski radni logor. Pošto ću se ovim pitanjem opširnije pozabaviti u sledećem poglavlju, tu ideju neću dalje razdvajati. I komunizam i hrišćanstvo propovedaju jednakost. Hrišćanstvo smatra da smo svi jednaki pred Bogom, dok komunizam tvrdi da u komunističkom društvu svi moramo postati jednaki. Jedini razlog zbog kog nismo svi jednaki zavisi od okruženja, i tu malu grešku prirode oni će ispraviti. Ubeđuju nas da će doći vreme kada ćemo svi biti isti. To je strašna istina, jer Bela rasa će biti izjednačena sa krdima bednih robova, dok će svaki Jevrejin tada biti kralj. I hrišćanstvo i komunizam ne samo da propovedaju jednakost pojedinaca, već i jednakost svih rasa, što je jedna podla laž kojom se vređa prirodni poredak. Njihove obmanjivačke dogme su nebulozne i konfuzne, da ne kažemo kontradiktorne same po sebi. Za oba učenja karakteristična je hijerarhija koja tumači ispravnu dogmu za svaki dan i svi su dužni da se ponašaju shodno tome ili će trpeti posledice. I hrišćanstvo i komunizam imaju svoje raskole. U hrišćanstvu se sledbenici koji se razlikuju, proglašavaju jereticima, a u komunizmu, svi koji se ne pridržavaju zvanične linije, su oportunisti. Veliki hrišćanski raskol dogodio se u doba reformacije, kada se razvio protestantski segment koji se odvojio od katoličke crkve. Crkva je tada nastavila da se cepa i deli na hiljade različitih pravaca koji su svi bili na štetu Bele rase i sa ciljem da se ona uništi. Prva velika podela bila je kada se vizantijsko cartvo odvojilo od Rima ili od zapadne polovine. I među komunistima je bilo mnogo podela, kao na primer ona između menjševika i boljševika, pre nego što su i došli na vlast. Kada su se dočepali vlasti, staljinisti su proganjali trockiste i sklanjali ih sa položaja. U današnje vreme imamo maoiste, titoiste i tako dalje. U svakom slučaju, glavna ideja i komunizma i Hrišćanstva je ista: u vrhu konfuzne i nemoguće dogme nalazi se moćna hijerarhija koja diktira i tumači pravila ponašanja, a teror, smrt i represija su posledica za one koji se usude da misle svojom glavom. Zato ne iznenađuje da je Adolf Hitler bio njihov glavni neprijatelj, jer se usudio da im se suprostavi zdravom, prirodnom društvenom strukturom koja je obuhvatila principe u skladu sa zakonima prirode i sa zdravim instiktima za očuvanje Bele rase. Upravo iz tog razloga u jevrejskoj, komunističkoj i hrišćanskoj štampi Adolf Hitler se omalovažava i predstavlja kao veoma loš čovek. I danas se šire i ponavljaju iste laži o Hitleru koje su izmislili sami Jevreji i servirali kao istinu. Sličnost između ove dva učenja su mnogobrojne. Oba propovedaju uništenje sadašnjeg društva. Posebno ciljaju na uništenje i razaranje njegovih najkreativnijih i najproduktivnijih elemenata. Takođe, omalovažavanju najbolje društvene snage i vraćaju se ljudskim neuspesima i slabostima, kako bi dokazali ispravnost svoje komunističko – hrišćanske teorije. Pošto su Jevreji osnovali komunizam, sada teže da se glavno sedište Ujedinjenih nacija preseli u Izrael, u Jerusalim. Hrišćanstvo, takođe, nespretno govori o cionizmu, novom Jerusalimu i na Jerusalim gleda kao na svetu zemlju, mesto svog nastanka i duhovnog sedišta. I jedni i drugi uporno slede politiku koja je katastrofalna po dobrobit Bele rase. Već sam se prilično detaljno pozabavio katastroflanim efektima hrišćanstva na veliku civilizaciju rimske imperije. Takođe sam ranije istakao da su Jevreji u komunističkoj Rusiji poubijali 20.000.000 najboljih Rusa. Međutim, njihovi programi i politika mnogo su sveobuhvatniji. Bio bi mi potreban čitav jedan tom da bih istakao kakve užasne efekte i komunizam i hrišćanstvo imaju po sreću bele rase. Verujem da sam u ovoj knjizi nabrojao mnoštvo ovakvih primera i da nema potrebe da ih ponavljam.

215

Zajednička im je i sposobnost da gomilaju nerazumljive i konfuzne reči koje nemaju nikakvo značenje, niti bilo kakav smisao. To je stari jevrejski trik za zbunjivanje protivnika, jer svako normalan smatra da ta nepregledna zbrka reči mora imati neko više neuhvatljivo značenje. Oba učenja razvila su visok stepen umetnosti blaćenja neprijatelja pogrdnim rečima, punim mržnje, radi njegovog konačnog uništenja. Hrišćani su razvili reči kao što su: ateista, paganin, jeretik, grešnik, blasfemija, mnogobožac i antihrist. Komunisti su izmislili potpuno nov vokabular reči, kao što su: fašista, nacista, rasista, zadrtost, predrasuda i anti semitizam. Iako se do sada niko nije upitao šta svaka od ovih reči znači i zašto ih treba smatrati lošima, podrazumeva se da o njima ne treba raspravljati. To znači da po protivniku treba udarati bez mislosti čim mu se pripiše neki od ovih pogrdnih naziva. Postoji vrlo dobar razlog za paralelnu ideologiju komunizma i hrišćanstva iako, na prvi pogled, sličnosti među njima mogu da nas iznenade. Naime, i jednu i drugu teorju izmislila je moćna jevrejska struktura kojoj je jedini cilj uništenje Bele rase. Na žalost, do sada su obe ideologije bile vrlo efikasne. Svrha ove knjige i Kreativističke crkve je da se suprotstavi svepštem napadu na Belu rasu i da razotkrije podle namere blizanačkih jevrejskih ideologija i pokaže šta su one u stvari. Čvrsto sam uveren da Jevreji nikada ne bi uspeli da rašire doktirnu savremenog komunizma u čovečanstvu, koje dovoljno dugo pati, da nisu umekšali i sludeli Belu rasu lažnim ciljevima hrišćanstva. Zato je prvi cilj kreativizma da pobrkani um bele rase učvrsti i vrati na pravi put, kako bi se jevrejske podvale jednom zauvek uklonile sa lica zemlje.

216

POGLAVLJE BR. 15

Kreativizam protiv hrišćanstva

P

oredeći analitički novi, dinamični, borbeni i uzbudljivi kreativizam sa bolesnom i morbidnom hrišćanskom religijom, videćemo da su filosofi ove dve religije direktno suprostavljeni jedni drugima. Ponosni smo što smo neprijatelji hrišćanstva. Uvereni smo da će naša dinamična nova religija razotkrivati hrišćanstvo i pokazati da je ono u suštini jevrejska zavera, sve dok se ne zbriše sa lica zemlje uticaj Jevreja, odnosno hrišćanstva i komunizma. Prva, veoma uočljiva razlika između hrišćanstva i kreativizma, je u tome što je kreativizam okrenut životu, a hrišćanstvo je, od početka do kraja, okrenuto smrti. Cilj i svrha naše religije, kreativizma i kreativističke crkve je unapređenje interesa Bele rase, najbolje tvorevine prirode. Naš cilj je da podržimo razvitak, očuvanje, širenje i napredovanje Bele rase i konačno stvorimo beli svet zakona i reda, lepote i kulture. Mi verujemo u dobar život, kreativnost i napredak. Naš je kredo da u životu treba uživati i da svako od nas treba da iskoristi divne talente kojima je priroda obdarila Belu rasu. Verujemo u uživanje u lepotama prirode i njenim čudima, kao i u produktivan rad, dobru ishranu, dobar život i u služenje interesima sopstvenog naroda. Hrišćanstvo je, kao što smo rekli, usmereno ka smrti. Celokupna njegova filosofija posvećena je morbidnom traganju za smrću. Hristos je rekao: “Moje carstvo nije od ovog sveta”. Hrišćanstvo zanima samo onaj svet, a ne nudi ni trunku dokaza da li taj svet uopšte postoji. Za dve hiljade godina nije bilo ni najmanjeg dokaza da svet, oko koga se diže tolika galama, uopšte i postoji. I dok insistira na morbidnoj opsesiji o zagrobnom životu, pokvareno uništava jedino što je značajno - život i vreme koje vam je priroda dala da proživite na ovoj zemlji. I opet, jedino je vredno vreme vašeg života, a jedino mesto na kome su ljudi oduvek živeli je zemlja. Ponavljam, ne postoji nikakav dokaz za suprotno. Ipak, hrišćanstvo nastavlja da bulazni o besmislenosti života, očajnički pokušavajući da nas ubedi da je smrt bolja. Na taj način, ono teži da nam oduzme čarobni dar prirode, sam život. Hrišćanstvo propoveda da ne treba da “gomilamo blaga na zemlji” već “na nebesima”, što u suštini znači da bi ljudi trebalo da posvete život periodu posle smrti, a to je najidiotskiji i najbeskorisniji mogući savet. Kreativizam se tome suproststavlja i ne prihvata ovu vrstu samoubilačke filosofije, jer veruje da nas je priroda obdarila životom koji treba da u potpunosti proživimo, uvećavajući svoju vrstu i uzdižući svoju rasu do sve većih visina. U takvu filosofiju mi verujemo. Potpuno smo u harmoniji sa prirodom i njenim zakonima. Odbacujemo hrišćanski stav da je svaki prirodni nagon loš i da je priroda kobno pogrešila stvorivši Belu rasu. Odbijamo hrišćanske stavove da se moraju potiskivati urođeni institki i da se, prema hrišćanskom mitu, moramo “ponovo roditi”, na najneprirodniji i najperverzniji način. Mi, kreativisti, verujemo da delovanje mora da bude u skladu sa zakonima prirode. S druge strane, hrišćanstvo je u stalnom sukobu sa prirodom. Sama njegova filosofija protivreči zdravom razumu i suprotna je kako lekcijama istorije tako i samim zakonima prirode. Pošto je hrišćanstvo u suprotnosti sa zakonima univerzuma, pa samim tim i sa prirodom, lako je shvatiti da su Jevreji izmislili i uveli hrišćanstvo. S obzirom da su stvorili tu celokupnu lažnu ideologiju, onda nije ni čudo što stalno insistiraju i na tvrdnji da su oni narod od Boga odabran. Prevrtljivi Jevreji u Deut. 7: 6 tvrde (a to navodno govori Gospod): “Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo svih naroda na zemlji.” Teško da iko može da poveruje da bi bilo koji bog mogao da odabere ovu prevrtljivu, lažljivu bandu propalica za svoj Izabran narod. Diskutabilno je da li i sami Jevreji veruju u ovu monstruoznu laž. Mi iz Kreativističke crkve sasvim odbacujemo ovu neviđenu laž. Čvrsto verujemo da je Bela rasa najsavršenije delo prirode i da smo obdareni najboljim osobinama koje je priroda podarila ijednom svom biću. Mi u ovo verujemo ne zato što nam se sviđa, već zato što postoje čvrsti dokazi 217

da je priroda Beloj rasi podarila najviši nivo inteligencije, kreativnosti i produktivnosti. Zahvaljujući ovim i mnogim drugim izuzetnim osobinama, Bela rasa je stvorila najbolje društvene strukture, najveće kulture i najrazvijenije civilizacije u istoriji čovečanstva. Zato ne preterujemo kada kažemo da je Bela rasa krajnji domet stvaranja. To potvrđuju mnogoborjni dokazi. Mi verujemo u unapređivanje vrste, to jest, u uzdizanje Bele rase u više sfere dostignuća, lepote i kulture. U stvari, to je samo srce naše religije. Hrišćanstvo se, s druge strane, zalaže za unazađivanje, odnosno, mešanje ljudskih rasa i uništavanje boljih vrsta. Hrišćanstvo ne teži samo uništavanju boljih tipova pojedinaca, već i uništavanju boljih tipova rasa. Ono uporno omalovažava one koji su nešto postigli – “biće lakše kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatašu da uđe u carstvo nebesko”. Blagosilja i podržava najgore pripadnike jedne populacije: “blago krotkima”, “blaženi nišči duhom”. Kreativizam odbacuje ovu filosofiju. Mi, kreativisti, verujemo u ono što nam zakoni prirode jasno pokazuju, a to je da će jače i savršenije vrste opstati i širiti svoju vrstu, dok će neprilagođeni, bogalji i imbecili propasti negde tokom puta. Hrišćanski pricip će, na duge staze, nesumnjivo proizvesti ukrštenu rasu nesposobnih, imbecila i parazita. U stvari, proizvešće sav otpad čovečanstva. Odlučno odbacujemo njihovu filosofiju i program. Mi smo u potpunom skladu sa zakonima prirode koji uvek jasno govore a ona teži opstanku najboljih, a ne najgorih elemenata unutar njenih vrsta. Pored toga što kreativizam veruje u širenje, opstanak i razmnožavanje snažnih i inteligentnih, lepih i skladnih, on veruje i u prosperitet i izobilje. Beli čovek, pošto je stigao do visokih nivoa civilizacije i tehnologije, na kojima je sada, treba da prigrabi svojoj porodici i sebi svo izobilje i bogatstvo koje mu je priroda velikodušno ponudila. Kada beli čovek ponovo zagospodari svojom sudbinom, kada se oslobodi parazita, Jevreja i crnaca koji su ga uzjahali, verujemo da ćemo na zemlji imati pravi raj. Znamo da će doći sreća, prosperitet i blagostanje za sve naše narode. Bela rasa će, kada bude slobodna i ponovo zavlada svetom, moći bukvalno da pliva u izobilju. Nasuprot tome, hrišćanska religija veruje u odricanje i život u nemaštini i siromaštvu. Poslednjih 2000 godina hrišćanska religija nagoni belog čoveka da “proda sve što ima i da sirotinji”, da “ne gomila blaga na ovoj zemlji” i čini slične gluposti. Istovremeno, propoveda neprestano davanje crkvi. Dok crkva gomila zlato, srebro i sve što je vredno, ne grize je savest zbog sirotog naroda kome je otela i najneophodnija sredstva za život. Hrišćanstvo uči: “ne gomilaj blaga na zemlji, već na nebesima”; kreativistička crkva odbacuje ovo idiotsko učenje i predlaže upravo suprotno. Mi verujemo da beli čovek treba da stvara, proizvodi i sakuplja blaga na zemlji za sebe, svoju porodicu i svoju rasu. Odbacujemo čuvanje bogatstva, truda i energije za neku nebuloznu budućnost ili neka izmišljena jevrejska nebesa. Iako je mutna ideja “života posle smrti” lebdela unaokolo 5000 godina, simptomatično je da nije pružen ni delić dokaza za ovakvu tvrdnju. Dokazano je, naprotiv, da je čovekov život na zemlji stvaran, kao i priroda i njeni zakoni. Štaviše, Zemlja je jedino mesto na kome je čovek ikada realno postojao. Čini nam se mnogo pametnijim da svoju energiju usredsredimo na stvaranje boljeg života u ovom svetu, nego da se odričemo svega u ime sna nepoznatog sanjara. Mi verujemo da treba potpuno uživati u vremenu koje nam je priroda podarila za život. Shvatimo da iz njega treba da izvučemo najbolje za sebe i da, istovremeno, budemo odgovorni i za buduće generacije. Odbacujemo jevrejsku tvrdnju da se treba svega odreći u ime neke maglovite, nepostojeće nedođije. Hrišćanstvo ne samo da, vrlo uspešno, slama čovekovu želju za ovozemaljskim dobirma i uskraćuje mu mnoga od njih, već uništava i njegovo samopuzdanje i umanjuje njegovu vrednost. Ono mu stalno ponavlja da nije dobar, da je rođen iz greha, da je bednik, grešnik, da mora da bude ponizan i smeran. Govori mu da treba da bude tolerantan i dozvoli da ga guraju. Hrišćanstvo mu nalaže da “okrene drugi obraz” i da se “ne suprotstavlja zlu”. Čineći tako, cepa na komade njegovo samopouzdanje, usađujući mu kompleks krivice, koji ga frustrira i uništava mu sposobnost i samopouzdanje. Nije čudno što je, nekada ponosni, rimski narod bio rasparčan, čim je prihvatio ovu otrovnu i razornu “novu” veru, koja ga je natarela na potčinjavanje.

218

Mi iz kreativističke crkve odbacujemo ovu bednu i pokvarenu filosofiju, bolesnog i morbidnog pogleda na život i predlažemo upravo suprotno. Verujemo da je zdravo i konstruktivno imati samopuzdanja, veru u rasu i budućnost. Ne smatramo da je vrlina biti tolerantan kada je napadnuta porodica, nacija ili rasa. Uopšte se ne slažemo sa filosofijom “ne opiri se zlu”, već čvrsto verujemo da se zlu treba odupreti što snažnijom silom, a da napadača ne treba tolerisati, već uništiti. Kada postoji opasnost po nas, našu porodicu ili rasu, treba da se borimo, a takvu pretnju moramo da eliminišemo. Priroda nam instiktivno govori da je to ispravna reakcija na opasnost. Ne verujemo u bilo kakvo tolerisanje zla koje nam preti. Sasvim smo uvereni da je jevrejski savet, po kome treba biti pokoran, mek i smeran u suočavanju sa jasnom i prisutnom opasnošću, potpuno ludilo, pa takvu filosofiju zamenjujemo poverenjem u sebe same, uz rešenost da napadnemo, progonimo i uništimo bilo koju opasnost koja se nadvije nad nas. Nastavljajući u skladu sa ovakvom filosofijom, odbacujemo hrišćanski koncept ljubavi prema neprijateljima. Ovaj koncept nije dokazan nigde u prirodi. Zdrav razum nam govori da će sve, koji su dovoljno glupi da ga prihvate, njihovi neprijatelji sigurno uništiti. To čoveka stavlja u neravnopravan položaj. Propovedamo mržnju prema neprijateljima i mislimo da mržnja i ljubav idu zajedno. Verujemo da, ako volite sopstvenu vrstu, automatski morate mrzeti one koji joj prete i koji su opasnost po opstanak vaših voljenih. To je u potpunom skladu sa zakonima prirode. Čak će se i kokoška boriti da odbrani svoje piliće, a ona se svakako ne može smatrati reprezentativnom prirodnom vrstom. Ponavljamo da ne volimo svoje neprijatelje. Mrzimo ih. Cilj nam je da ih uništimo. Stigavši do ove filosofije, mi nismo izmislili ništa novo. Dosledno sledimo zakone prirode, jer možemo opstati samo na taj način. Hrišćanstvo uči da treba kršiti zakone prirode, da je ona loše obavila posao i da nas je pogrešno stvorila. Hrišćanstvo uči da su nam osnovni nagoni zli i grešni, da moramo potpuno da odbacimo svoju nadarenost i instikte i da se promenimo, da se “ponovo rodimo”, kako bismo postupali suprotno od prirodnih zakona. Ovo je, svakako, samoubilački i prevrtljivi Jevrejin presuo ovo otrovno učenje na Belu rasu, da bi je uništio. Kreativizam odbacuje ova jevrejsko – hrišćanska učenja i nasuprot njima, veruje u pokoravanje zakonima prirode i našim prirodnim nagonima. Samo budala može da tvrdi da nam je priroda podarila instikte da bismo sami sebe uništili. Naprotiv. Priroda nam je dala divne instikte da bismo se očuvali. Kao i svako drugo biće, mi moramo slediti naše instikte ili ćemo, sasvim sigurno, nestati. Mi iz Kreativističke crkve zbog toga čvrsto verujemo u sklad sa prirodnim zakonima, u sklad sa našim prirodnim instiktima. Verujemo u opstanak, napredak i širenje naše rase. Štaviše, verujemo da se jedan od osnovnih nagona za opstanak naše velike Bele rase ogleda u iskazivanju lojalnosti, pre svega, prema soptvenoj rasi i porodici. Verujemo da je rađanje jedno od najvećih prirodnih čuda i verujemo da svetost porodice treba učvršćivati i štiti. Nasuprot tome, hrišćanstvo otvoreno zagovara raspad porodice i naše rase. U Mat. 19:29 Hristos kaže: “I svaki, koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili djecu, ili zemlju, imena mojega radi, primiće sto puta onoliko i dobiće život vječni”. Ovaj obrezani Jevrejin, dakle, kaže da treba da budemo nelojalni prema voljenim članovima sopstvene porodice ostavimo ih, kao što treba da napustimo svoju zemlju, kuće i sva dobra koja možda imamo. Umesto svega toga, mi treba da sledimo ovog bednog Jevrejina koji nam ne pruža ništa sem samoubilačkih saveta. Ukoliko je iko toliko glup da prihvati ovo đubre, zaslužuje sve što mu se događa. Neshvatljivo je kako neko može da prihvati ovako glup i zastrašujući savet, smatrajući ga pri tom divnim. Hrišćanstvo ne samo što propoveda nelojalnost prema voljenima i onima koji su nam bliski, već ima i perverzan stav o seksu, jednom od najsnažnijih i najlepših prirodnih poriva. Kroz ceo Novi zavet, Hristos proglašava seks grehom. U stvari, on proglašava i samu pomisao na njega neoprostivim zločinom. U Mat. 5:28, kaže: “A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu.” Time se protivi prirodnoj privlačnosti među polovima, čime je priroda obdarila gotovo svako živo biće. Kreativizam, s druge strane, veruje da su ljubav i privlačnost između čoveka i žene najprirodnija stvar na svetu, da su to divne, prelepe emocije. Verujemo da je to jedna od glavnih poluga života i nagrada prirode. To je kreativna snaga koju je priroda podarila čovečanstvu, kao i 219

svakom drugom živom biću, da bi se vrste širile. Sigurno je da bi bez privlačnosti između muškaraca i žene naša rasa brzo odumrla. Kada bi se ona eliminisala, vrsta bi brzo bila istrebljena. Mi odbacujemo pogrešni i iskvareni stav prema seksu i nasuprot tome, zauzimamo zdrav, pozitivan stav prema najplemenitijoj od svih strasti koje je priroda pružila svojim stvorenjima. Verujemo da su ljubav, seks i brak zdrave i plemenite emocije i da su stvorene radi podizanja i napretka vrsta i ispunjenja plana prirode. Ovde vidimo da hrišćanstvo ima negativan i razoran stav prema dobrim stvarima u životu, stav koji zagovara uništenje rase i naroda, stav koji uskraćuje uživanje u lepotama života. Oba ova stava tipična su za mizerno hrišćansko učenje. Dok hrišćanstvo prezire produktivnost, uništava kreativnost i koncentriše se na: “sakupljanje blaga na nebesima”, drugim rečima na zagrobni život, mi iz Kretivističke crkve imamo živ, pozitivan, zdrav, sveobuhvatan program. Verujemo u uživanje u životu. Verujemo u stvaranje novih života. U stvaranje boljih i lepših životnih vidika. Naš program je životan, pozitivan i dinamičan. Kreativizam, za razliku od hrišćanstva, nije okrenut smrti. Dok je hrišćanstvo maglovito i kontradiktorno, dok se večno kreće u zemlji mašte i tumara po neralnom svetu snova, naša filosofija je jasna i jednostavna. Naša vera je zasnovana na osnovnom uverenju: ono što je dobro za Belu rasu najveća je vrlina, a ono što je za nju loše predstavlja najveći greh. I ne samo to. Naš pristup životu zasniva se na zdravom razumu, lekcijama istorije i obilju dokaza. Kada govorimo o zakonima nasleđa, raspolažemo činjenicama kojima to potkrepljujemo. Kada govorimo o zakonima prirode, večnost podupire naše zaključke. Kada govorimo o vrednostima rase i razmnožavanja, hiljadugodišnje lekcije iz istorije dokazuju našu tvrdnju. S druge strane, hrišćanstvo se suprotstavlja zdravom razumu i mišljenju. Destruktivne, samoubilačke pouke iz biblije, kao što je “voli svoje neprijatelje” itd., u potpunoj su suprotnosti sa mišljenjem, iskustvom i svim lekcijama istorije. To je u suprotnosti sa zakonima prirode i u potpunom sukobu sa njom. Nema ni trunke dokaza koji bi potvrdili mučna i duga poglavlja Starog i Novog zaveta. Apsolutno ne postoji istorijski dokazi da su Jevreji prešli preko Crvenog mora, koje se razdvojilo radi spasa tih parazita. Nema pomena u istoriji da je “sunce stajalo mirno” kako bi ovo pustinjsko pleme moglo da poubija neko drugo pustinjsko pleme. Nedostaju geološki i istorijski dokazi da je ceo svet bio poplavljen 2348. g. p.n.e. Kakva glupost! Ništa ne govori u prilog tvrdnji da Jevreji potiču od Avrama, Isaka i Jakova. Ne postoje ni dokazi da su oni imali sopstvenog Boga koji im je dao zavet i proglasio ih svojim odabranim narodom. Činjenice ne potvđuju da je Hristos uopšte živeo. Nije ostavio nijedno pismo, nikakav zapis, nema ni jedne statue sa njegovim likom. Nema dokaza da su ljudi, kao što su Metuzalem ili Noje, doživeli 900 i više godina. U stvari, nema nikakvih verodostojnih podataka da su oni uopšte i živeli. Ništa ne podržava njihove lažne tvrdnje, a one su tako nerealne i fantastične i toliko u suprotnosti sa zakonima prirode, da bi samo budala pomućenog uma mogla da proguta takvo đubre. Suština književnosti Starog i Novog zaveta svodi se na samo jedan zahtev za njihove sledbenike: da veruju! veruju! veruju! Da veruju samo zato što mi tako kažemo! Nisu potrebni nikakvi dokazi, niti uverljivost, samo verujte. Zaista više nemam razloga da verujem u ovu zbirku laži, pretnji i neispunjenih obećanja. U to verujem isto koliko i tvrdnju hindu religije da su krave svete životinje. Ista je to odvratna prevara. Mi smo počistili svo to đubre i počeli iz početka sa svežom, dinamičnom, pozitivnom i kreativnom religijom za Belu rasu. Svoju religiju nazivamo Kreativizmom a religijsku organizaciju kreativističkom crkvom. Verujemo da je ona dostojna plemenite i kreativne Bele rase.

220

POGLAVLJE BR. 16

Naročito ranjivo hrišćanstvo

U

koliko želimo da spasemo Belu rasu od ludačke dileme u kojoj se nalazi, postoje dva osnovna pitanja koja moramo postaviti: a) Kakav je stav prosečnog belog čoveka prema hrišćanstvu danas? b) Da li posle 2000 godina hrišćanstva možemo razmišljanje belog čovek vratiti razumu i razložnosti?

Hajde da krenemo od prvog pitanja. Svi znamo da je hrišćanstvo razorilo Rimsko carstvo i uništilo ga. Posle pada Rimskog carstva usledilo je hiljadugodišnje Mračno doba, u kome su nauka i napredak stagnirali, ali je histerija, koju su širili Jevreji, o “spasu duša za Hrista” dostigla svoj vrhunac. U periodu Renesanse, Bela rasa je počela da se vraća razumu i pažljivije da se odnosi prema prirodi i njenim zakonima. Vidimo da je u ovom dobu došlo do povećanog interesovanja za nauke i do neviđenog procvata umetnosti. Period Renesanse možemo smatrati za rađanje nove ere u kojoj je beli čovek ponovo počeo da pronalazi svoj identitet. Još od tog doba, hrišćanstvo je, sa usponima i padovima, počelo da gubi tlo. Usled dramatičnog prodora naučnih saznanja u poslednjih sto godina, hrišćanstvo je, u očima većine belog naroda, izgubilo kredibilitet. Iako većina ljudi ne veruje u hrišćanska učenja, uticaj još uvek postoji i većina njih smatra ih “dobrom” religijom. I pored toga što je ne upražnjavaju, veruju da je ona zasnovana na visokim idealima i smatraju je dobrom za “čovečanstvo”. Kada pažljivije analiziramo stavove o hrišćanstvu, nalazimo da, za osam od deset ljudi, ono nema velikog značaja. I pored toga što ne veruju u njega, niti ga zaista razumeju, ljudi ga ne odbacuju. Očito da je prosečan beli čovek jednostavno zbunjen hrišćanstvom. Nema pojave u istoriji koja je toliko zbunila, pokolebala i razorila mišljenje belog čoveka, kao što je to učinilo hrišćanstvo. Tako je kao kada bi đaku, koji počinje da uči matematiku, dali pogrešnu tablicu množenja – dva puta tri je sedamdeset, tri puta pet je devet itd. Svaki napredak ovakvog đaka u matematici ne može biti uspešan, sve dok se ne vrati u stvarnost i pravilno nauči ove osnove. Isto važi i za belog čoveka indoktirniranog hrišćanstvom. Sve dok se ne spase idiotskih, samoubistvenih ideja, kao što su “voli svoje neprijatelje”, “ne sudi”, “prodaj sve što imaš“, biće u kandžama svojih neprijatelja. Čak i pripadnici orgaznizovanih crkava, bilo da redovno idu u crkvu ili ne, nisu sigurni u šta veruju. Kada su neke ljude pitali: “Da li zaista verujete u učenje koje je Hrist izneo u Besedi na gori”?, oni nisu znali šta je tačno Hristos rekao. Kada im je sećanje osveženo i kada su upitani da li veruju u “okretanje drugog obraza”, u “voli svog neprijatelja”, u “prodaj sve i daj sirotinji”, u “ne opiri se zlu”, u “ne sudi”, većina njih je odgovorila da ne veruje, ne shvatajući da je to, u isto vreme, krucijalni deo i suština hrišćanstva i takozvanog “Novog učenja”. Ako ne veruju u to, onda ne veruju ni u hrišćanstvo. Mnogi Amerikanci odbijaju da idu u crku, ali, ipak, osećaju da je Amerika hrišćanska nacija i tu su u pravu. Mnogi ljudi koji idu u crkvu užasno se dosađuju pred uvek istim službama koje se recitiju i beskrajnom gomilom beznačajnih tvrdnji koje se vrte, ad nauseum. Međutim, oni se iz nedelje u nedelju vraćaju, svečano obučeni i slušaju ove gluposti. Kada se to sve završi, osećaju da su ispunili svoju nedeljnu dužnost i kasnije vrlo malo posle o tome razmišljaju. Samo nekolicina se upita u šta zaista veruju, kakvo je značenje hrišćanskog učenja i šta im ono znači, odnosno šta ono znači za Belu rasu uopšte. Većini ljudi nije stalo, a odlazak u crkvu je samo formalna obaveza koju ispunjavaju, misleći kako su time učinili dobro delo. Može se kategorički tvrditi da nijedan od takozvanih hrišćana ne veruje u učenje koje je, navodno, postavio Hristos. Kada bi verovali, oni bi u najkraćem roku uništili sebe, svoju porodicu i svoju naciju. Dakle, iako većina ljudi koji odlaze u crkvu licemerno igraju svoju ulogu i pretvaraju 221

se da su hrišćanski vernici, oni to u stvari nisu. Čak ni sami propovednici niti veruju, niti se drže samoubilačkih učenja izloženih u Besedi na gori. U stvari, za propovednike u celini moglo bi se reći da su verovatno najveći licemeri među ljudima. Jasno je da će oni, dokgod dobijaju plate i besplatno stanovanje od svoga jata, biti poslednji koji će sve prodati i dati siromasima. Dok propovedaju da je “blagoslov u davanju a ne u primanju”, njihova ruka je prva koja je ispružena i stalno vas tera da dajete, dajete, dajete i dajete još više. Uprkos tome što je Jevrejin, uporno, poslednjih 2000 godina, usađivao ove samoubilačke ideje Beloj rasi, zaprepašćuje koliko je lako, kada se ove ideje isprobaju i ispitaju, vratiti ove zaluđene i indoktrinirane ljude natrag u život i realnost. Hiljade sati je bilo potrebno da se mozak zagadi i indoktrinira, a dovoljno je nekoliko nedelja, ponekad i svega nekoliko sati da sve bude izbrisano. Zbog toga je dužnost svakog lojalnog pripadnika Bele rase da razgovara sa braćom i sestrama, da ih vrati razumu i realnosti, da ih opameti, oslobodi i povrati od jevrejskih zavrzlama, kojima su bili tako beskonačno podređeni. U ovakvim stvarima najjači uticaj ima izgovorena reč. To je način, uz ostale vidove propagande i prosvetljenja, kojim Bela rasa može biti vraćena na pravi kurs i posvećena širenju, napretku i uvećanju svoje vrste. Na taj način, Bela rasa može biti vraćena dužnosti, obavezi i svrsi radi koje ju je priroda, u svojoj beskrajnoj mudrosti, i stvorila.

*** Da pređemo sada na drugo pitanje, odnosno, da li posle 2000 godina hrišćanstva razmišljanje belog čoveka može da se vrati pameti i razumu? Ukoliko pogledamo skoriju istoriju i ispitamo bolesno, umiruće stanje hrišćanstva danas, odgovor je, svakako, da možemo ispraviti način razmišljanja belog čoveka. U stvari, to je naša glavna bitka – ispravljanje načina razmišljanja belog čoveka. U raspravi sa našom belom braćom, o neophodnosti da se ujedinimo i stvorimo zajednički front protiv Jevreja i obojenih rasa, najuporniji argument koji se uvek pojavi je – “Ono što kažeš je istina, ali, da li možeš naterati bele ljude da saslušaju takvu vrstu ideja?” Obeshrabruje što se ovo uvek poteže, a nije slučajno zašto se stalno koristi taj argument. To je još jedan od onih pogrešnih argumenta koje širi jevrejska propaganda. Namera Jevrejima je sledeća: ako naterate ljude da razmišljaju da je vaša ideja vredna, ali da je beznadežno nastavljati sa njom (jer vas niko neće slušati), da ćete tada biti obeshrabreni pa ćete napustiti borbu. Mi, pre svega, moramo da pokažemo šta je ova ideja. Ona je jevrejska defetistička propaganda. Drugo, neophodno je da ljudi slušaju o našoj novoj dinamičnoj religiji. To je stvar upornosti, organizacije i propagande. Kada je Hitler preuzeo ogroman posao da preorijentiše mišljenje nemačkog naroda ranih dvadesetih godina, problemi s kojima se suočio bili su slični onima sa kojima se danas suočava borac za opstanak belih u Americi. Nemački narod je u to vreme bio potpuno sluđen jevrejskom propagandom. Razmišljali su na defetistički način. Bili su potpuno preplavljeni komunističkim, liberalnim i jevrejskim idejama marksizma i samouništenja. Ipak, kada je jednom propaganda agresivno krenula i kada se konačno organizovala politička partija sa čvrstim ciljevima i programom, nemački narod je slušao. Ne samo da su slušali već su se i sjatili oko zastave svoje zemlje i svoje rase, ujedinivši se kao nikada do tada. Kada su Nemci jednom shvatili vrednost svoje rase i kada je neprijatelj bio jasno prepoznat, postali su jedinstveniji više od bilo kog drugog segmenta Bele rase, ili belog naroda, ikada u istoriji. Kada je došao najvažniji ispit, borili su se kao tigrovi. Borili su se energičnije i hrabrije od bilo koje rase ili nacije do tada. Činjenica da su Jevreji, uz pomoć lažljive propagande, bili u stanju da organizuju ogromnu masu belih naroda da, zajedničkim naporom, sruše Nemačku, zemlju veličine Teksasa, nije uticala na taj herojski izliv hrabrosti i junaštva. Ostaje istina da je bilo moguće okupiti i ujediniti Belu rasu u Nemačkoj, promeniti njihovu filosofiju jevrejskomarksističkih dogmi u filosofiju rasnog jedinstva i opstanka. To isto moguće je uraditi danas, ovde u Americi.

222

Treba da se setimo da je to učinjeno i ranije, da je za manje od deset godina mišljenje nemačkog naroda uspelo da se izdigne iz močvare jevrejsko-marksističke filosofije očaja i samoubistva do punog samopuzdanja, herojstva, odlučnosti i konstruktivnog programa za opstanak. Lekcija koju moramo naučiti je: upornost i posvećenost. Kada se setimo kako su se Jevreji suočili sa neopisivo teškim problemom, kada su pre 2000 godina morali da se bore sa svemoćnom Rimskom imperijom i prodali joj neprivlačne, glupe, samouništavajuće ideje, sadržane u hrišćanstvu, onda je sigurno da moramo imati više pouzdanja u sopstvenu sposobnost da ponovo naučimo naše ljude da misle razložno kako bi se sačuvali. Svakako su se Jevreji suočili sa teškoćama da bi prodali takvo đubre Rimljanima. No, upornošću, agresivnošću, sposobnošću i đavolski spretnom propagandom, oni su naterali Rimljane da prihvate njihove otrovne ideje. Trebalo im je više od 500 godina da to učine. Svi znamo da je to uslovilo pad Rimskog Carstva. Danas će biti mnogo lakše, ako budemo iole uporni, predani i agresivni u širenju originalnog programa za opstanak Bele rase. Potrebno je samo da ukažemo na očigledni idiotizam ideja koje su nam nametnute beskrupuloznom jevrejskom zaverom. Praktično, sav naš problem je da ispravimo način mišljenja belog čoveka. Samo treba ukazati na očigledno. Sve je to stvar upornosti, ubeđenja, brige i posvećenosti. Doći će vreme kada ćemo mi, pripadnici Bele rase, biti priterani uza zid i kada ćemo se boriti za sopstveni opstanak. Nema sumnje da će beli narodi tada rado prihvatiti program koji će ih spasti od uništenja. Bilo bi bolje i lakše kada bismo se odmah motivisali da ispravimo način razmišljanja belog čoveka i aktivno se uključili u politički i filosofski program za promovisanje sopstvenih interesa, sopstvene rase i obezbedili opstanak i dobrobit, sada! Iskreno, glavni problem, sa kojim se suočavamo, nije pobeda nad Jevrejima i crncima. To će biti lako, čim budemo rešili problem broj jedan, promenu razmišljanja belog čoveka. To je najpreči zadatak i tome je posvećena ova knjiga. Čim se udomaći u američkim domovima, možemo smatrati da je moć jevrejske zavere zauvek skršena.

223

POGLAVLJE BR. 17

Lažno liderstvo

U

skladu sa programom koji je iznet u Protokolima sionskih mudraca, Jevrejin je đavolski lukavo stvorio brojne organizacije koje su samo na izgled na strani belog čoveka. Pojavljuju se u različitim oblicima, kao na primer one koje se bore protiv “komunizma”. Njih, bez sumnje, ima najviše. Ima ih verovatno više od stotinu, samo u Sjedinjenim Državama i sve se deklarišu kao patritoske, hrišćanske i antikomunističke. One su obično pro-jevrejske i pro-crnačke. Uglavnom zapetljavaju stvari, istražujući simptome, umesto da identifikuju uzrok bolesti i bore se protiv njega, odnosno, protiv Jevreja. Njihov smešni program je očigledno kontradiktoran, jer žele da se ujedine sa Jevrejima i crncima u borbi protiv Jevreja i crnaca. Na taj način štite jevrejsku mrežu koja je koren svih naših zala. Najveća od svih je Društvo Džon Birč, koje lično predvodi obožavatelj Jevreja, Robert Velč. Društvo Džona Briča prilično dobro stoji. Dobro je organizovano, dobro finansirano, pri čemu deo novca stiže od samih Jevreja, a ostatak od zabrinutih i uplašenih belih ljudi, koji traže neku organizaciju koja bi ih spasla zbrke u kojoj se nalaze. Da karikiramo (malo) reči samoga Roberta Velča: “Svakog trenutka na umu nam je (dobar) posao”. Iako društvo Birč tvrdi da se bori protiv komunizma, njihov pravi cilj je da štite jevrejsku zaveru. Društvo Džona Birča, u stvari, predstavlja organizaciju koja okuplja sve agresivne i militantne bele rasiste, koji bi jednog dana mogli postati potencijalne vođe u borbi protiv Jevreja i crnaca. Društvo zbunjuje i unosi pometnju u njihova razmišljanja, izmišlja lažne krivce, odnosno, komunizam i troši novac, vreme i energiju belog čoveka na brojne beskorisne projekte za koje zna da neće imati nikakvog uspeha. Umesto da razotkrivaju uzrok, to jest, Jevreje, oni proučavaju posledice i tako štite uzrok. Ono zagađuje umove svojih pripadnika pogrešnim vestima, osećanjem frustriranosti i besmisla, saznanjem da je borba izgubljena i gotovo okončana. Savršeno uspeva da onesposobi, obeshrabri, demorališe i, konačno, neutrališe belo članstvo. Na kraju, oni odustaju od borbe i u većini slučajeva nikada više neće biti regrutovani za korisnu i konstruktivnu borbu protiv Jevreja i crnaca. Kažem – u većini slučajeva. To se ne odnosi na sve slučajeve. I sam sam bivši član Društva Džon Birč koje su finansirali Jevreji. Zaveden sam u ranoj mladosti misleći da ću moći da uradim nešto kroisno u borbi protiv Jevreja i crnaca. Mnoštvo pripadnika ovog Društva ipak je nastavilo borbu i pored toga što su uvideli kakva je obmana u pitanju. Da ne bi dalje trošili vreme na Društvo Džon Birč, dodaću da su ovo Društvo osnovali Jevreji kako bi okupili neke od potencijalnih belih vođa i potpuno ih skrenuli s puta, postavivši im lažan cilj i program. Nadali su se da će zaštiti Jevreje i tako neutralisati borbu odanih Beloj rasi i skrenuti ih sa cilja. Mnoge vođe, koordinatori i dobar deo ljdstva Društva Džona Birča su Jevreji, što ne iznenađuje. Postoje, zatim, organizacije kao što su Veća belih građana i Kju Kluks klan, koji se bave sličnim stvarima kao i Društvo Džon Birč, ali okupljaju one koje Društvo nije moglo da primi zato što se ne bavi rasizmom. Veće belih građana je protiv crnaca, ali, kada se ukaže na stvarnog krivca, Jevrejina, ono ga štiti i izuzima od svake odgovornosti. Kju Kluks klan je nešto radikalniji. Takođe je protiv crnaca, a ponekad tvrdi da je usmereno i protiv Jevreja. Obe organizacije su farsa i samo se pretvaraju da se bore protiv jevrejske zavere. Sve se obično svodi na neki beznačajni program, mahanje zastavama, uz citiranje Ustava i hrišćanskih principa. Pošto na taj način zavedu odane pripadnike Bele rase i prikupe novac za svoju organizaciju, onda podržavaju političke kandidate koji imaju ‘blago” konzervativni stav, ali su lažni kao i same organizacije. Prvobitni Kju Kluks klan je, pre sto godina, zaista odradio ogroman posao spasavajući Belu rasu na jugu od mešanja koje su nametali Jevreji i crnci i koje bi do danas bilo potpuno završeno u Americi. Kju Kluks klan iz 1860. godine je bio dobra organizacija koja je uradila 224

ogroman posao i pokazala da će se beli čovek, kada bude priteran uza zid, boriti da spase svoju rasu. Međutim, “ponovo rođeni” Kju Kluks klan, koji je iznova ustrojen 1915. godine, ni po čemu nije ista organizacija, niti ima iste principe. U stvari, današnji Kju Kluks klan je sasvim druga zverka. Organizovali su ga pripadnici masonskog reda, koga su stvorili Jevreji i koji ga i danas kontrolišu. Ne bi trebalo da nas iznenadi da je Kju Kluks klan, još jedan lažni front u koji Jevreji učlanjuju i okupljaju dinamične i potencijalne lidere Bele rase koji bi učestvovali u stvarnoj borbi protiv Jevreja. Neutrališu se oni koji poseduju borbeni duh i zdrave instikte za borbu. Cilj je da okupe te dobre bele ljude u svoju organizaciju i da ih gurnu u lažnu borbu koja će rezultirati porazom, neutralisati ih i učiniti beskorisnima. Klan se služi veštom podvalom. Navodno je protiv Jevreja, crnaca i, začudo, katolika. Dok su prva dva legitimne rasne mete, dotle neprijateljstvo prema katoličanstvu stvara religijski jaz unutar bele rase i time negira svako dobro koje bi se moglo postići na drugim poljima. Tako postaju opravdane sve kritike o zatucanosti i stvara se neprijateljstvo među mnogim pripadnicima Bele rase, odnosno, prema katolicima. Ovu šizofreniju Jevreji su, naravno, isplanirali sa namerom. Postoje, zatim, hrišćanski krstaši, kao što su bili Džejms Hargis, Karl Mekintajer, dr Fred Švarc i mnogi sateliti koji se zdušno pretvaraju da vode borbu protiv komunizma u ime “hrišćanstva”. Ovi lažovi nam govore da bismo, samo kada bi bili okrenuti hrišćanstvu, lako nadvladali ovu grešnu filosofiju. Kada progovore, to liči na borbu dve ideologije, borbu između Boga i Satane. Nikada nisu odgovorili zašto je Bog toliko nemoćan u borbi protiv bića koja je očito sam stvorio i zašto taj njihov Bog stalno gubi bitke, dok njegova omražena, inferiorna tvorevina stalno pobeđuje. Ne iznenađuje što Švarc, inače australijanski Jevrejin, navodno bije bitku protiv komunizma u ime hrišćanstva, pod maskom da je “hrišćanin” i belac. Za Karla Mekintajera i Džejmsa Hargisa se ne zna da li su Jevreji, ali nas ne bi iznenadilo da su, u stvari, prikriveni Jevreji “Konvertiti”, koji su preuzeli vođstvo u beskorisnoj bitki koja će ponovo ostaviti belog čoveka bez njegovih resursa, energije i vremena i odvesti ga u ćorsokak. I ne samo to. Odvešće mnoge zabrinute bele narode natrag, pod skute hrišćanstva, gde će biti potpuno primereni, dok će njihovu snagu i energiju iskoristiti Jevreji. Za mene nije veliko iznenađenje što je Bili Džejms Hargis najuporniji u svom veličanju Izraela i što neprekidno organizuje ekskurzije u Jerusalim, u saradnji sa izraelskim turističkim savezom. Karl Mekintajer je kupio izraelske obveznice novcem koji je izvukao od svojih belih “hrišćanskih” sledbenika. Sada je umešan u projekat izgradnje ogromne i skupe kopije “Solomonovog hrama” na Kejp Kanaveralu. Jevrejski hram se gradi na milionima dolara vrednom zemljištu. I Hargis i Mekintajer su finansijski vrlo uspešni, dok, s druge strane, propovedaju misli iz jevrejskog jevanđelja: “nije blagosloven onaj koji daje nego onaj koji prima” i “ne gomilaj svoja blaga na zemlji, gomilaj blaga na nebesima”. Mekintajer je finansirao više od hiljadu radio stanica širom Sjedinjenih Država, na kojima je propovedao svoj program, a zauzvrat je oteo milione iz džepova belih sledbenika koje vodi pogrešnim putem. Puno je manjih organizacija koje vrlo uspešno slede istu formulu, ali ih ima previše da bismo ih ovde pominjali. Takođe postoje i organizacije koje su tobože anti-jevrejske, ali u isto vreme i hrišćanske, što je potpun nesklad koji je samouništavajući i teorijski i praktično. Jedna od takvih je Nacionalistička hrišćanska crkva, koju predvodi izvesni “dr” Protito. I dok “dr” Protito tvrdi da je izrazito naklonjen Hitleru i da je nadasve protiv Jevreja, on prisvaja pojedince, koji se sa njegovim stavovima slažu, a koji čine belu borbenu silu i onda, izokola vraća ove ljude na tle hrišćanstva. Njegov glavni argumenat je da su Starozavetni Izraelićani bili divan, bogobojažljiv narod i da su zaista imali poseban ugovor sa Bogom. On tvrdi da današnji Jevreji nisu njihovi potomci i da smo mi, beli narodi Evrope i Amerike (možete li verovati) “pravi” Izraelićani. Uz mnogo hokus-pokusa on izvodi da su Germani davno izgubljeno pleme Juda, a Amerikanci izgubljeno pleme Manaše itd., itd.

225

Ovim nategnutim razmišljanjem postiže da: 1) potpuno zameni identiet neprijatelja, 2) dovede dobar deo boraca Bele rase do samoubilačkog načina mišljenja, odnosno do hrišćanstva, 3) što je najgore od svega, pojedini beli ljudi požele da su Izraelićani (ili Jevreji), i 4) ljudi, kada progutaju sve ove idiotske koncepte i pravce mišljena, postaju toliko zbunjeni da bivaju potpuno beskorisni za stvar Bele rase sve dok se njihov način razmišljanja ne ispravi. Zašto bi iko želeo da bude potomak plemena Juda nakon što pročita kako su razvratni i nemoralni bili i kako su Izraelćani prevrtljivi, pokvareni, krvožedni koljači, čak i prema sopstvenoj prerađenoj istoriji. To je neshvatljivo. Zaista je teško razumljivo zašto bi iko, pri zdravoj pameti, želeo da ima bilo kakve veze sa ovakvim prevrtljivcima, a kamoli da bude potomak tih probisveta. Mnoge hrišćanske crkve koriste drugu varijaciju, propovedajući o zlu komunizma, namamljujući tako u svoje crkve mnogo dobrih belih ljudi koji su zabrinuti zato što Jevreji razaraju njihove zemlje. Kada postanu članovi crkve, propovednik ih sve više uljuljkuje, tako da postaju zabrinutiji za nebulozno “posle” nego za očigledno uništavanje njihove zemlje i rase. Posle izvesnog vremena, postaje sve manje i manje važno boriti se, što im tada postaje nezamislivo, pa moleći se, padaju u istu zamku u koju su upali Rimljani. Posle mnogobrojnih odlazaka u crkvu i propovedi koje zagađuju njihov um, postaju odani pripadnici hrišćanske “vere”, počinju da vole Jevreje, a njihova glavna briga biva “čuvanje duša za Hrista”. Još jedna grupa ljudi se tako zavodi na stazu meda i mleka, na kojoj ne brani svoju rasu, porodicu i zemlju, već na njoj pada kao žrtva iste otrovne vere koja je uništila Rimljane. Jedna od najzgodnijih zamki mnogih, tobože antikomunističkih propovednika (ogromna većina su pro-komunisti), u njihovim antikomunističkim govorima obično je blaćenje Adolfa Hitlera, umesto zlih jevrejskih agenata komunizma. Ovom lukavom obmanom postižu zaista jedinstven uspeh. Naime, impresioniraju svoje žrtve neimenovanim dolaskom komunizma (za koga priznaju da je zao), navodeći ih da poveruju da je Hitler, koji je bio oličenje antikomunističkog borca, isto tako loš i da je, kažu oni, pandan (jevrejskom) komunizmu. Vrlo pokvarena prevara. Ovo je samo nepotpun pregled organizacija koje su izmislili Jevreji da bi nas “vodili”, odnosno namamili u zamku. One su tipične i na njih treba upozoriti nepažljive. Može se reći: ukoliko ne ukažu na Jevreje; ukoliko ne naglase da je rasa osnov okupljanja; ukoliko samo oplakuju i tuguju bez ikakvog rešenja; ako šire hrišćanstvo; onda one nisu na našoj strani.

226

POGLAVLJE BR. 18

Lažne ideje koje šire Jevreji 1. “Ljubav prema novcu je koren svakog zla.” Ovaj često citirani deo iz biblije progutali su svi, bez da su proverili njegovo značenje. Kada ga ispitamo, utvrdimo da je potpuno lažan. Nisu ni novac ni ljubav prema novcu koren svih zala, već su to perfidni Jevreji. Novac nije samo sredstvo razmene, već i neophodno i korisno sredstvo trgovine u modernoj civilizaciji. Da nemamo takvo sredstvo za razmenu, moderni poslovi, napredak i, u suštini, civilizacija kao celina, bili bi nepopravljivo unazađeni i neopisivo hendikepirani. Za prosečnog hranitelja i za prosečnu porodicu, zarađivanje novca je način za postizanje sigurnosti, način za obezbeđivanje životnih potrepština, kao što su hrana, sklonište, odeća, zabava, obrazovanje, u stvari, sve što je potrebno za pristojan život. Zabraniti čoveku da se bavi svojim zanatom, profesijom ili poslom, kojim zarađuje za život i život svoje porodice, bilo bi isto tako idiotski kao da mu odreknete pravo na život. Ne, zaista nema ničega lošeg u čoveku koji zarađuje onoliko novca koliko može i koji obezbeđuje sebe, svoju porodicu i svoje naslednike najbolje što ume. Takvi su u stvari, bili oni energični i nemirni ljudi (kao što je bio Henri Ford) koji su najviše stvorili i najviše pružili našoj rasi, naciji i civilizaciji. Cela ova ideja je u suštini pogrešna, kao što su pogrešni i mnogobrojni citati u Novom zavetu koji obeshrabruju čoveka i sprečavaju ga da sledi prirodne nagone kojima ga je priroda obdarila radi sopstvenog održanja. Među tim osnovnim instiktima su i volja za opstankom; osnovni nagon da se bori da bi se sačuvao, da bi sačuvao svoju porodicu i svoju imovinu od svih zala; nagon da gradi, proizvodi, stvara i usavršava. Ideja da je novac sam po sebi zlo, ili da je zlo ljubav prema njemu, stoji u istoj ravni sa ostalim lošim savetima koje Hristos daje, kao kada recimo kaže: “I za odijelo što se brinete? Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu, ni Solomon u svoj slavi svojoj ne odjenu kao jedan od njih” itd. Ili, “Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih”. Itd. Sve ovo je u stvari loš savet. Kao prvo, ptice rade težak posao i čine sve što je potrebno da bi se ishranile, da bi sagradile gnezda, podigle svoje mladunce i uvećavale svoju vrstu. One koje to ne čine, nestaju. Krin na polju (i ostale biljke), na svoj način, moraju snažno da se bore protiv drugih biljaka da bi stigle do vode i hranljivih materija. Ukoliko to ne učine, postaju zatrpane drugim biljkama i potiskuju ih zdravije i izdržljivije biljke. Sve vrste u prirodi, bez obzira da li su to biljke, ptice, životinje ili sam čovek, u trci su sa drugim živim bićima. Oštre, snažne, hrabre, energične su vrste koje opstaju, dok slabe otpadaju. Ovaj obeshrabrujući savet opet je namenjen nejevrejima. Namera mu je da ih što više unazadi; da očisti put za prepredenog Jevrejina koji će tada imati lakši posao u krađi bogatstva sveta od Bele rase. 2. “Situacija sa rasom se toliko pogoršava u ovoj zemlji, da razmišljam o odlasku iz Sjedinjenih Država i preseljenju moje porodice u Australiju, u bliskoj budućnosti.” Mnogi dobri beli ljudi u ovoj zemlji isto misle. To je potpuno pogrešno rešenje za ovako lošu situaciju. Već godinama Bela rasa uzmiče pred crncima i Jevrejima i to nas nikuda ne vodi. Odgvor nije bekstvo već ustanak i borba. Trebalo bi da se suprostavimo a ne bežimo. Ili ćemo se boriti i pobediti u Sjedinjenim Državama, ili nećemo pobediti nigde. Ako najbolji i rasno najsvesniji ljudi odu iz ove zemlje i ostave ostale da se izmešaju sa crncima, naše divne Sjedinjene Države će sigurno propasti. Jednom 227

kada Jevreji uspeju, možete biti sigurni da će upotrebiti svu moć i bogatstvo ove zemlje radi mešanja u Australiji, Južnoj Africi ili bilo kom drugom delu sveta. Ne, odgovor nije u odlasku iz Sjedinjenih Država. Odgovor je u organizovanju i ujedinjavanju belih ljudi, u sprovođenju rasne lojalnosti, u uklanjanju Jevreja sa moći, u prebacivanju crnaca natrag u Afriku i čvrstom grabljenju uzdi moći od strane odlučne, ujedinjene, rasno svesne bele vlade. 3. “Naši zakoni i naš Ustav su bazirani na hrišćanstvu.” Zaista je zaprepašćujuće koliko mnogo belih Amerikanaca živi u zabludi ove pogrešne tvrdnje i koliko njih zavarava i sebe i druge, ponavljajući je u patriotskom tonu. Kada ih upitate na kojim su to hrišćanskim principima bazirani naši zakoni, oni nemaju odgovor i to iz dobrog razloga. Kada pogledamo koji su to osnovni hrišćanski principi koje je Hristos objavio u svojoj Besedi nagori, nailazimo na sledeće: “okreni drugi obraz”, “voli svoje neprijatelje”, “prodaj sve što imaš i daj sirotinji”, “ne opiri se zlu”, “ne sudi”. Da su naši zakoni bazirani na ovim principima, mi, naravno, ne bismo imali ništa sem anarhije i haosa. Ako bismo, recimo, primenili princip “ne odupiri se zlu”, onda ne bismo imali snage za sprovođenje zakona, ne bismo imali vojsku, mornaricu ili vazdušne snage da nas brane od spoljnih neprijatelja. Bili bismo, naravno, potpuno bez odbrane i uskoro bismo bili uništeni. Nijedna nacija nikada nije bila sagrađena na ovim nemogućim temeljima, a najmanje Amerika. Nije Amerika sagrađena ni na principu “okreni drugi obraz”. Ne, zaista. Kada je, tokom ranih i najkonstruktivnijih godina, beli čovek došao iz Evrope na ove divlje i negostoljubive obale, izbacio je crvenog čoveka da bi preuzeo zemlju i tada mu zaista nije trebalo da okreće drugi obraz. Činjenica je da je agresivnost i lojalnost belaca prema sopstvenoj rasi oterala Indijance i ubijala ih, kada je to bilo neophodno, da bi preuzela zemlju, što je načinilo temelje za izgradnju ove velike zemlje. Kada je beli čovek zatim krenuo na zapad, ponovo se borio, ubijao Indijance i proterivao ih sa zemlje. Bez sumnje, osvajanje Divljeg zapada je jedna od najromantičnijih i najplodonosnijih epizoda u istoriji čovečanstva. Bio je to beli čovek u svom najboljem izdanju u svojoj agresivnosti, borbi, osvajanju teritorija, osvajanju nove zemlje, gradnji domova, gradova, željezničkih pruga na novoj teritoriji i stvaranju nove nacije. Ne, nemojmo se zavaravati. Nije bilo idiotskih, samoubilačkih hrišćanskih principa u ovom ogromnom izlivu kreativne i stvaralačke energije Bele rase. Bio je to veličanstven primer slobodne igre snaga prirode u njihovom najboljem izdanju. Beli čovek, neopterećen i nesputan gomilom glupih ideja o saosećanju i humanizmu, borio se i utro put ka Zapadu i tako sagradio novu veliku belu naciju koja danas predstavlja polovinu proizvodnih snaga i polovinu bogatstva celog sveta. Što se tiče naše vlade i naših zakona, oni hrišćanstvu ne duguju ništa. Sve duguju velikoj rimskoj civilziaciji koja nam je prethodila hiljadu pet stotina godina. I sama republika je rimska reč. Republikanski model vladavine je ustrojen strogo po rimskim pravilima, a naši sudovi su pravljeni po uzoru na rimske sudove. Isto važi i za sudove naših evropskih predaka, koji su kopirali rimske uzore, uz neznatne izmene. U stvari, naši osnivači su se, kada su raspravljali koju vrstu vladavine da uspostave, stalno vraćali rimskoj istoriji da bi tamo nalazili primere i iskustva. Ovo se, pre svega odnosi na naše pravosuđe, kongres i izvršna tela, koja su najviše dobila od velikih pravnih sistema, koje su Rimljani ustanovili za vreme svoje epohe. Zbog toga svi oni koji studiraju danas prava moraju da uče latinski, jer veliki broj pravnih termina, koji se koriste, potiču iz latinskog jezika. Rimljani su, bez sumnje, bili tvorci najboljeg pravnog kodeksa i najbolje vlade koju je svet ikada video i mi smo blagosloveni kao naslednici ove velike tradicije i civilizacije. Stoga bismo trebali ovu stvar da rešimo jednom za svagda. Niti je naša američka vlast niti su naši zakoni zasnovani na hrišćanskim principima. Činjenica je da je rimska civilizacija propala kada su se ovi novi hrišćanski principi kao kuga proširili po celoj imperiji. Nije ni čudo jer znamo

228

kako je razarajuća, destruktivna i samoubilačka bila ta nova filosofija “okretanja drugog obraza, voljenja svojih neprijatelja, neopiranja zlu i nesuđenja”. Ne, zaista. Amerika nije izgrađena, niti se zasniva na principima hrišćanstva. Naprotiv, ona je, pre svega, sagrađena na stvaralačkoj energiji Bele rase koja se slobodno služila svojim prirodnim instiktima i drugo, njena vlast i zakoni sazdani su na iskustvu i bogatom nasleđu carskog Rima. 4. “Vi tu ne možete ništa.” Što više Jevreji guraju svoje programe za naše porobljavanje, poput nasilnog prevoza naše dece u udaljene škole, sve viših poreza, mešanja obojenih u Belu rasu, itd., vidimo da naši ljudi skoro istovremeno dižu ruke u vazduh i govore: “Mi tu ništa ne možemo”. Ovo je, narvno, još jedan primer kako Jevrejin na našim umovima spretno primenjuje staru vojnu strategiju: ako nateraš svoga neprijatelja da pomisli kako je poražen, još pre početka bitke, onda on i jeste poražen. Ova strategija je stara koliko i svet, ali ljudi još uvek na nju nasedaju. Uprkos svim zakonima i idiotskim sudskim odlukama, postoji mnogo stvari koje vi, američki građani možete da uradite. Prva stvar je da zauzmete hrabar i pozitivan stav. Druga stvar koju možete uraditi je da odlučite da nećete da budete porobljeni i da ćete se boriti. Odmah ste daleko od beznađa. Imate na raspolaganju mnoge izvore za vođenje bitke. Na kraju, mi beli Amerikanci svojim brojem nadmašujemo Jevreje u proporciji 30 prema 1, a crnce 7 prema 1. Samo se toga setite. Zatim, imamo na raspolaganju sva ona sredstva koja su Jevreji, kao manjina, koristili da bi nas porobili. Broj stvari koje možete da uradite je skoro neograničen, a ovde je nekoliko predloga. 1) Formirajte lokalni komitet za proteste ili organizaciju za širenje i sprovođenje politike koju smatrate poželjnom i koja je opozicija onoj koju smatrate nepoželjnom. 2) U istom smislu, formirajte političku partiju ili političku organizaciju, kako biste stvorili moćan i uticajan blok. 3) Istaknite nekoliko dobrih kandidata, ili, još bolje, kandidujte se sami. 4) Sakupite propagandne letke i literaturu i nađite grupu koja će ih naširoko deliti. 5) Organizujte i promovišite otpor zakonima, kao što je isforsirano prevoženje vaše dece autobusima u udaljene škole. 6) Pišite protesna pisma svom kongresmenu i drugim izabranim zvaničnicima. 7) Pišite pisma urednicima vaših lokalnih novina i podstičite druge da i oni to rade. 8) Formirajte telefonski komitet i organizujte lokalna protestna okupljanja. 9) Držite protestne govore o onim zakonima koji su loši i govorite o promenama koje mislite da je potrebno načiniti. 10) Ako sve proapdne, još uvek imate prava da uradite ono što su vaši pradedovi učinili 1776. godine. Ako ste porobljeni i pod pritiskom vlašću, koja koristi zakon i red kao masku, zapamtite da vaša prava na život, slobodu i imovinu prethode svim ostalim sekundarnim zakonima i da vi imate pravo da zbacite takvu tiraniju, i silom ukoliko je neophodno. Istorijski gledano, kada su tirani krenuli da porobljavaju, slobodni ljudi su se okretali sili oružja da bi ostali slobodni. Najznačajnija i najvažnija stvar koju možete da učinite jeste da se organizujete u Kreativističkoj crkvi u vašem okrugu. Ukoliko nameravate direktno da se borite protiv Ujedinjenih nacija, prevoza dece, pljačkaških poreza i hiljada i jednog zverstva koje nam čine Jevreji, makoliko vam se činilo da je to najbolji način, on to nije. U većini ovih stvari, mi se borimo protiv posledica umesto da uništimo uzrok. Nemojmo nikad zaboraviti da je uzrok svih naših nevolja i koren svih zala perfidni Jevrejin. Stoga, gradeći Kreativističku crkvu u našoj zemlji i šireći je po svetu, mi uništavamo osnovni uzrok svih naših problema. Kao što sam nebrojeno puta istakao, prvi i najznačajniji korak je ispravljanje načina mišljenja belog čoveka. Kada jednom to postignemo, biće relativno lako organizovati i ujediniti Belu rasu a postizanje nadmoći nad Jevrejima i crncima će biti dečija igra. Zato krenimo. Zapamtite da je najefektnija i najznačajnija stvar koju možete da uradite, organizovanje Kreativističke crkve u vašem kraju ili priključivanje takvoj grupi, ukoliko ona postoji. Potom krenite na posao i regrutujte nove članove. Propovedajte, promovišite i širite informacije, program i ideologiju koja se nalazi u ovoj knjizi. Pomozite u vraćanju svojih belih 229

rasnih drugova pameti i ujedinite ih u borbi za opstanak njihove sopstvene rase. Naš je zajednički cilj – u kom vi morate pomoći – da jedan ili više primeraka ove knjige bude u domu svake bele porodice Amerike, i konačno, celog sveta. Mi to možemo da uradimo, mi to moramo da uradimo i mi ćemo to uraditi. 5.“Sredstvo je isto toliko važno koliko i sam rezultat.” Pogrešno, da gore ne može biti. Ovu vrstu gluposti promovišu Košer konzervativci, više nego bilo koja druga grupa. Evo šta sami Jevreji kažu o ovom pitanju u Protokolu br. 15: “Kako su dalekovidni bili naši Sionski mudraci, u drevno doba, kada su rekli da postizanje ozbiljnog cilja zahteva da se ne zastaje ni po koju cenu ili broje žrtve koje su pale za taj cilj.” Iako u poptunosti preziremo i Protokole i njihove ciljeve, ne možemo poreći mudar pogled na istoriju i ljudsku prirodu prikazan u Protokolima, lekcijama izvučenim iz iskustva i istorije. Uzmimo, na primer, situaciju kada smo u ratu sa neprijateljem koji znači našu smrt ili naš opstanak. U takvom ratu se koriste sve mere: prevara, iznenađenje, ubijanje, bombardovanje, uništavanje neprijateljskog izvora hrane, uništavanje njegovih gradova itd. Ne pravim novu teoriju, već samo navodim činjenice istorije, onako kako su se događale poslednjih nekoliko hiljada godina. Ipak, kada u našoj zemlji dođe do momenta za preduzimanje mera neophodnih za opstanak Bele rase, onda se pojavi bezbroj humanitaraca koji propovedaju bratsku ljubav, samilost, hrišćansko milosrđe, dobru volju, nesebičnost, ljubaznost, nežnost, toleranciju, velikodušnost i sva druga ograničenja ljudske prirode, ad nauseam. Ubrzo shvatimo da su nam na taj način ruke potpuno vezane i da ne možemo da radimo stvari koje bi trebali kako bismo se zaštitili od uništenja što su nam ga Jevreji pripremili. U stvarima opstanka Bele rase i u stvarima politike, trebalo bi da koristimo isto hladno, jasno rezonovanje koje se koristi u doba rata i da zaboravimo na gluposti poput hrišćanskog milosrđa. Moramo zapamtiti da ne postoji viši zakon u prirodi od zakona o samoočuvanju i širenju sopstvene vrste. 6. “Obećaj baš ono što ljudi žele i drži divne govore, a onda uradi upravo suprotno od toga.” Jevreji su tako često i tako dugo zloupotrebljavali ovu političku tvrdnju da je očigledno kako se beli ljudi lepe na nju. No, oni sami to ne čine. Kada se Kenedi kandidaovao, pričao je da će naoružati zemlju, kako bi postala toliko moćna da se niko ne bi usudio da je napadne. Kada je izabran, odmah je krenuo da nas razoružava, pa nas je ostavio gole i bez odbrane pred našim neprijateljima. Sa Jevrejinom Adamom Harmolinskim na čelu našeg Ministarstva odbrane i Maknamarom, koji je izigravao glavnog klovna, ovaj trio je krenuo sa pričom kako imamo neadekvatnu odbranu. Ovo je samo jedan dokaz o perfidnosti. Postoje i mnogi drugi u kratkom periodu Kenedijeve vladavine. Kada se Nikson kandidovao, predstavljao se kao veliki protivnik integracije u školama i autobuskog prevoženja dece. Međutim, čim je bio izabran, pokrenuo je ogromnu vladinu mašineruju i potrošio ogromne sume novca poreskih obveznika na integraciju po školama, na prevoženje naše dece poput stoke i na implementaciju jevrejskog programa rasnog mešanja. Predsednik Džonson nije bio ništa bolji. Obećao je vladinu štednju, pretvarajući se da je pogasio sva svetla u Beloj kući da bi štedeo novac poreskih obveznika. Odmah potom je lansirao najskuplji poduhvat u istoriji (sve do dana današnjeg) i povećao federalni dug i vladinu potrošnju do granica koje do tada nisu viđene. Ova tri predsednika smo naveli samo kao primer. Oni su počinili i mnoga druga izdajnička dela, suprotna predizbornim obećanjima. U tome nisu bili drugačiji od predsednika koji su im prethodili. Naveo sam samo neke primere od hiljade obećanja koja su data samo zato da bi bila prekršena.

230

Trebalo bi da shvatimo da je to jedan od starih jevrejskih trikova. kada su Džonson, Kenedi i Niskon činili ove prevare, na štetu Bele rase, oni nisu delovali kao predstavnici Bele rase, već kao jeftini, degenerisani lutani izdajničkog Jevrejina, koji je manipulisao sudbinom zemlje, koristeći istaknute ljude da bi prikrio svoje izdajstvo. U vezi sa tim, evo citata is osmog Protokola koji se odnosi na imenovanje belih marioneta na položaju u vladi: “stavićemo ih u ruke osoba čija prošlost i reputacija su takve da između njih i naroda stoji ambis, osobe koje, u slučaju neposlušnosti, moraju da se suoče sa kriminalnim optužbama – a to sve u cilju da ih nateramo da brane naše interese koji su njihova konačna propast.” 7. “Svi ljudi su stvoreni jednaki.” Kada su oci osnivački pisali Deklaraciju o nezavisnosti, oni su težili da načine poruku koja će odzvanjati i podići ljude na borbu kako bi se pridružili njihovim idejama. Jevreji, koji su u to vreme širili revolucionarne ideje po Evropi, naročito u Francuskoj, ubacivali su stare reči “sloboda, jednakost, bratstvo”. Sve je to bila priprema za Francusku revoluciju i mnoge druge koje su planirali. Amerika nije bila imuna na jevrejsku propagandu i mnoge od ovih ideja su se širile po Americi. Zbog toga je velika tragedja što su naši oci osnivači, ugradili i upisali u Deklaracju o nezavisnosti perfidnu jevrejsku frazu “Svi ljudi su stvoreni jednaki”. Ova očigedna lažna i idotska tvrdnja je agresivno zloupotrebljavana do dana današenjeg. Od početka nas razara i predstavlja neopisivo moćno oružje u rukama Jevreja, revolucionara, liberala i anarhista. Toliko je lažna da nema potrebe objašnjavati je. Ali, dešava se drugačije. Toliko često su je citirali naši tobožnji lideri, da je, poput Besede na gori i mnogih drugih ideja suprotnih zdravom razumu, prihvaćena od strane velikog dela belih ljudi kao istina. Beli ljudi bi zaista trebalo da znaju više o ovome. Gledajući slavnu istoriju, lekcija o superiornosti Bele rase nad ostalima je toliko očigledna, da je ne treba objašnjavati. Već i po svojoj spoljašnjosti, čak i u okviru iste rase, ljudi su veoma različiti. Neki su visoko inteligentni, neki su visoki, neki su snažni, neki slabi, neki su idioti. Spisak razlika je beskonačan. Ljudi nisu rođeni ni u istim životnim uslovima. Na primer, beba koja se rodi kod milionera je rođena u različitim uslovima i okolini i odmah će imati različite uslove za razvoj od, recimo, bebe koja se rodi u kući čiji su roditelji pogođeni siromaštvom i koji nisu narčito inteligentni. Dete koje se rodi u kući muzičara, primer porodice Johana Štrausa, imaće u potpunosti drugačije predispozicije, okolinu, početke i sve drugo, nego, recimo, beba koja je rođena u misionarskoj porodici koja živi među Indijancima u džunglama Amazona. Naravno, ovakve primere možemo nabrajati u beskonačnost. U svakom slučaju, ova pogrešna, neistinita, zbunjujuća tvrdnja je bila moćno jevrejsko oružje prilikom nametanja kampanje mešanja. Na ovoj lažnoj premisi je zasnovana i druga lažna premisa: da su crncima pružene iste mogućnosti i sredina, oni bi, tobože, postigli isto što i beli ljudi. Iz ovih stopa moramo se suprostaviti programu mešanja. Činjenica je da su crnci inferiorni u odnosu na Belu rasu po inteligenciji; po mentalitetu; po nedostatku kulturne kreativnosti; po činjenici da su lenji i nepokretni; po činjenici da je njihov moral na potpuno različitom i nižem nivou od morala belog čoveka. Postoje i beskonačne druge razlike, pri čemu je razlika u boji najmanja – ali se sve ovo ignoriše. Činjenica je da ljudi nisu stvoreni jednaki, nisu rođeni jednaki i da se ne razvijaju jednako. Postoje ogromne razlike u njihovim doprinosima civilizaciji i čovečanstvu. Stoga se moramo vratiti u stvarnost i uništiti ovaj lažni mit. Sama priroda je svoja bića načinila nejendakima na milion načina. Mi, ponosni pripadnici Bele rase moramo zapamtiti jednu stvar. Naš rasni identitet je najsvetija stvar koju nam je priroda podarila i mi ga moramo sačuvati po svaku cenu.

231

8. “Ne pričajte o politici i religiji, jer politika i religija ne idu zajedno.” Ko god da kontroliše vlast u jednoj naciji, sama priroda te vlasti je najznačajnija činjenica koja utiče na sudbinu iste nacije ili rase. Politička kontrola određuje sve ostale faktore, kao što su ekonomija, obrazovanje, bezbednost, napredak, kultura i sve ostalo. U Protokolima, Jevreji ističu da bi voleli da nejevrejski um bude preokupiran svim vrstama trivijalnosti tako da nikada ne dođe na pomisao o vitalnim stvarima koje se tiču njegove sudbine. Naravno da je od velikog značaja da pričamo o politici, dok je još mnogo značajnije da raspravljamo o religiji. Naš život se zasniva na našim religijskim pogledima. Zbog toga moramo svoju sudbinu oteti od pogubnih Jevreja i vratiti je u ruke lojalnim belim vođama. Da li je to moguće učiniti ili nije, u velikoj meri zavisi od religiozne kompleksnosti naroda. Vlast je često odraz filosofije, religioznih stavova i ponašanja samog naroda. Stoga je potrebno da ispravimo svoje religijske stavove. Moramo shvatiti da je očuvanje, širenje i zaštita velike Bele rase najvažniji i najsvetiji cilj kome treba da posvetimo svoje živote. Potom, ovakav stav moramo prevesti na političko delovanje i političku kontrolu vlasti, kontrolu koja u poptunosti treba da bude u rukama rasi lojalnih belih vođa. Religija i politka su nerazdvojne i najvažnije su za naš opstanak. 9. “Svi smo mi jedinke.” Ova kontradiktorna ideja koju su Jevreji duboko usadili, isto toliko deli, koliko je i destruktivna. Činjenica je da smo svi pripadnici određenog društva i da se svi zalažemo za sopstveno dobro. Celokupan razvoj čovečanstva i civilizacije može da se meri povećanjem sposobnosti čoveka da stvara i gradi društvenu organizaciju. Od vremena kada je čovek počeo da deli rad u proizvodnji hrane, u tkanju platna, u manufakturi, prevozu, medicinskoj nezi itd., čovek je počeo da se uzdiže ogromnim koracima, od života u džungli do modernog, produktivnog društva. Uz ovo se pojavila želja da se sopstveni interesi žrtvuju zarad dobrobiti sopstvene rase i društva kao celine. To je jedan od najznačajnijih stvaralačkih darova Bele rase i razlog zbog koga je ona bila u stanju da ovako mnogo postigne. Kada bismo se vratili ideji da smo svi jedinke, da je svaki čovek sam za sebe, umesto da je obavezan prema svojoj porodici, svome gradu, zemlji i rasi u celini, društvo i civilizacija bi se brzo srušili. Mi nikako nismo individualci. Sve što utiče na naše porodice, na našu zajednicu, utiče na našu naciju i na našu rasu. Što bolje shvatimo naše obaveze, toliko kreativnije i efikasnije društvo ćemo sagraditi. Kada bi o sebi mislili isključivo kao o pojedincima, brzo bi se vratili na nivo pećinskog čoveka i izbrisali sav napredak koji smo učinili tokom hiljada godina. 10. “Jedini spas za ovu naciju je pravi dvopartijski sistem.” Pogrešno. Dvopartijski sistem je idealan jevrejski savet za zavadi i vladaj. On deli bele glasove i daje Jevrejima i crncima odlučujuću prednost da pobede na izborima. Štaviše, on je potpuno suprotan principu vođe i služi da izoluje, podeli i iscepka Belu rasu. Umesto da propagira jedinstvo i napredak, on svoje nesrećne žrtve gura u beskrajnu svađu. Dve ili više suprotstavljenih strana žučno će se raspravljati i svađati oko gluposti, obično završavajući kompromisima, remijem ili pat pozicijom. Pravi odgovor je sistem u kome je ugrađen princip vođe, što je i vreme pokazalo. 11. “Glasački listić je jedino oružje koje ljudi imaju.” Glasački listić je verovatno najneefikasnije oružje koje ljudi imaju. Ljudi mogu da učine mnoge stvari koje su daleko poželjnije sa našeg političkog stanovišta. Mogu da stvaraju organizacije, političke i sve druge. Mogu da izmene sistem vlasti. Kao krajnji metod, mogu da zbace tirane silom, ako je neophodno. Ako joj se pripreti razaranjem, rasa ne samo da treba, već je i

232

dužna, po najvišem prirodnom zakonu, da upotrebi sva moguća sredstva kako bi zbacila i uništila svoje ugnjetače. Zakon o pravu na opstanak vrsta je najviši prirodni zakon. 12. “Da li ćete osuditi sve Jevrje? Postoje i dobri i loši ljudi kod svih rasa i ne bismo trebali da osuđujemo celu rasu.” Možda ima dobrih i loših ljudi kod svih rasa, no, ukoliko ima dobrih Jevreja, sa tačke gledišta belog čoveka, njih treba pronaći i otkriti. Biti Jevrejin znači biti sledbenik Talmuda, a svaki sledbenik Talmuda je zatočnik zlokobnog programa koji je stvoren da uništi Nejevreje uopšte, a Belu rasu pogotovo. Osloboditi bilo kog Jevrejina odgovornosti za ovu zaveru bilo bi isto kao i osloboditi pojedine zarobljene vojnike vojske koja se bori protiv vas. Iako možda postoje različiti stepeni umešanosti u jevrejsku hijerahiju, različiti nivoi i komandna mesta, ipak, svi pripadnici jevrejske rase, na ovaj ili onaj način, aktivno učestvuju u ratu protiv ostatka čovečanstva. Prilično je čudno da isti oni ljudi koji stalno nude izvinjenja i opravdanja Jevrejima, uopšte nisu zainteresovani za to kako se, recimo, odvijao sukob tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Kada su, naprimer, Savezničke vazduhoplovne snage bombardovle Hamburg i ubile 50.000 ljudi za jednu noć, uključujući tu starce, žene, bebe, decu i trudnice, isti ti koji nude izvinjenja nisu bili zabrinuti što su možda neki od ovih belih ljudi bili ubijeni bez razloga. Ne čujemo nikakve proteste zbog toga što su Saveznici, pod kontrolom Jevreja, tri dana iz vazduha, zlokobno, do temelja spaljivali prelepi grad Drezden i kremirali 300.000 ljudi u jednom od najmonstruoznijih i najgorih pokolja u istoriji. Izgleda da su isti ti ljudi potpuno nezainteresovani za pitanje da li su svi pobijeni Nemci (ili bilo ko od njih, u stvari) bili krivi i da li su zaslužili tako užasnu sudbinu. Činjenica je da niko od njih nije bio kriv za bilo kakav zločin i da je, štaviše, jedina stvar zbog koje su Nemci mogli biti osuđeni njihova smelost da pokušaju da se oslobode Jevreja i da odbrane svoju rasu i svoju naciju od međunarodne jevrejske zavere. Za ovaj hrabri rat Nemce treba visoko nagraditi. 13. “Lažna tehnika borbe.” Jevreji zaista vole da guraju Belu rasu u besmislene borbe ili svađe u kojima oni zadaju teme i daju odgovore. Bez obzira na kojoj ste strani, obe su pogubne za vašu stvar. Jevreji ne samo da koriste ove trikove kako bi zbunili bele narode i traćili njihovo vreme, šireći i povećavajući neprijateljstva, već su prilično sigurni da, dok Bela rasa troši ogromne količine energije valjajući se u beskorisnim bitkama, ništa od te energije neće biti usmereno protiv njih. Jevreji neprestano stvaraju političke partije ili opozicione grupe, koje nemaju nikakav drugi cilj sem da uništavaju jedna drugu, dok ratni plen odlazi uvek njima. U našem političkom sisitemu oni su (recimo) stvorili Demokratsku i Republikansku partiju. Uspostavljajući na taj način takozvani “dvopartijski sistem”, bili su sigurni da imaju kontrolu nad obema stranama. Onda naprave veliku graju o tome kako je divan dvopartijski sistem, kako je on odraz američke tradicije i kako je gotovo svetinja. Kontrolišući obe strane, jevrejin je siguran pobednik svakog takmičenja, i nezavisno od toga ko pobeđuje, beli ljudi gube. Ima toliko mnogo varijacija ovakvih lažnih političkih borbi, da bi o njima mogla da se napiše cela knjiga. Pored mnogih bezrazložnih borbi političkih frakcija u ovoj zemlji, imamo i lažne ratove, izvan naših granica, u koje su nas Jevreji umešali. Dogodio se, na primer, Korejski rat u kome su Jevreji kontrolisali i američke snage i snage Severne Koreje. Cilj nije bila pobeda, već konfuzija i iscrpljivanje američkih finansijskih i ljudskih resursa i svetskog prestiža. No, najvažniji cilj je bio da obojene rase poubijaju što više belih momaka u prvim danima zrelosti i time umanje snage Bele rase. S obzirom da su beli Nejevreji i Amerika dovoljno glupi da se na ovo zalepe, Jevreji su napravili veliku reprizu u Vijetnamu. Tako se omiljeni jevrejski hobi ubijanja belih Nejevreja nastavio ubojitije nego ikada.

233

14. “Povećavajte kontradiktorne i zbunjujuće argumente u hiljadama stvari, koje su sve malo važne.” U Protokolima Jevreji navode kako će zbuniti i sludeti um nejevreja hiljadama raličitih stvari. Nejevreji će biti tako zbunjeni i izgubljeni u gomili kontradiktornih tvrdnji da će u očaju dići ruke. Jevrejska kontrola nad medijima daje im odličnu mogućnost da sprovedu ovaj metod zagađivanja uma. Činjenica da su tvrdnje koje se šire nelogične, kontradiktorne i potpuno smešne, ne menja na stvari. Cilj je zbuniti bele Nejevreje tako da budu potpuno paralizovani za sprovođenje bilo kakve akcije koja bi mogla zaustaviti napredak jevrejskog programa. 15. “Jevreji koji se predstavljaju kao nejevreji; Jevreji menjaju svoja imena.” Jevreji često koriste kameleonski trik da promene svoja imena i predstave se kao Nejevreji. Naročito vole da izaberu pravo, dobro anglo-saksonsko ime, na primer, škotsko ili irsko, ili ono koje je sigurno englesko, tako da se na njih automatski gleda kao na Nejevreje. Tako su učinili Daglas Dilon, Daglas Ferbanks i hiljade drugih. Pod ovakvom maskom, oni mogu hrabro da sprovode jevrejsku stvar, uz mali rizik da će se otkriti da pripadaju takozvanim “odabranima”. 16. “Korišćenje mulata sa više bele krvi za predstavljanje tipičnog crnca.” Danas deluje masovni pokret u cilju kvarenja Bele rase i upumpavanja crne krvi Afrike u vene belih Amerikanaca. Koriste se svi mogući programi i sredstva. Jedan od jevrejskih trikova je pokazivanje na televiziji izbeglica iz afričkih džungli izmešanih sa grupom belih ljudi. Ako u katalogu ili novinama imamo reklamu, u njoj uvek postoji grupa koja se sastoji od dvoje, troje ili četvoro belih dečaka ili devojčica i jednog malog crnca među njima. Kada bi, međutim, prikazali pravog crnca nerazblažene krvi, on bi bio suviše obojen da bi ga beli Amerikanci mogli prihvatiti. Kako bi ovo prevazišli, uvek biraju modele koji uopšte nisu crnci, već su mulati, sa više bele krvi u sebi. U stvari, većina njih su tri četvrtine beli, ili sedam osmina beli. Oni se onda američkoj publici predstavljaju kao “tipični” crnci. Ljudi kao što su Lena Horn, Džim Braun, na polju zabave, ili senator Bruks na polju politike, imaju u sebi više bele nego crne krvi, a inteligenciju koju poseduju (ako je poseduju) nasledili su od bele strane. Jevreji se pretvaraju da su to tipični crnci i ukazuju na njih sa ponosom kako bi pokazali da su crnci u svakom pogledu sposobni kao i beli ljudi. Ovo je, naravno, izopačavanje prirode i ogromna uvreda za Belu rasu. 17. “Crno je divno.” Ovaj slogan, koga promovišu Jevreji, ima, kada se primeni na ljude, toliko istine u sebi koliko ima i kada se primeni na prljav veš. Istina je da svi ljudi sveta ne samo da visoko poštuju Belu rasu već joj i zavide. Želja obojenih naroda sveta da budu svetlije kože je skoro univerzalna. Tako mnogi Aboridžini tvrde da su beli. Narodi Indije su razvili strogi kastinski sistem po kome što je svetlija koža, to je viša kasta, i obrnuto, tamnija koža je i niža kasta. Ne samo to. Mnoge obojene rase kao svoje idole imaju plavooke bogove. Čak i Japanci prave svoje lutke sa belim licima i plavim očima, što nije lik tipičan za Japance. Crnci, kako ovdašnji tako i oni u Africi, koji se penju po društvenoj lestvici, smatraju krajnjim dometom svojih ambicija ženidbu sa belom ženom, dok neki jevrejski trgovci prodaju crncima neku vrstu pomade uz garanciju da će im izbeleti kožu. Ironično je što su umovi ljudi Bele rase tako zagađeni jevrejskim lažima da su, od svih naroda na svetu, najmanje svesni ogromne vrednosti sopstvenog rasnog nasleđa. Ipak, obojene rase sveta su potpuno svesne onoga što nemaju i šta nisu.

234

18. “Politika suprotnih značenja.” Ovo se odnosi na lukavi jevrejski trik gde stvari prikažu ne samo različite od onoga što jesu, več ih prikažu dijametralno suprotno onom što jesu. Na primer, jevrejski kontolisana vlada Rusije se prikazuje kao anti-jevrejska i neprijateljska prema Jevrejima; sami Jevreji su največi rasisti od svih naroda na zemlji, no prikazuje ih se kao žestoke protivnike rasizma. Rasna integracija u našim školama, koja u stvarnosti uništava belu rasu, prikazuje se na velika vrata kao pružanje jednakog nivoa obrazovanja svima. Povečani porezi, koji daju zamah inflaciji, prikazuju se kao sredstva sprečavanja inflacije. Broj trikova koje imaju Jevreji u rukavima je bezgraničan. 19. Jevreji su “odabrani narod”. Ovo je jedna od najstarijih varki u istoriji, koju su Jevreji uspešno poturili belim narodima, namećući svoj Stari zavet religijama belih naroda. Stari zavet, koji su pisali sami Jevrej, uporno tvrdi da oni imaju poseban ugovor sa Bogom. Jevreji lažu da se Bog samo pokroviteljski smešio na njih kada su obavljali prljavi posao klanja, pljačkanja i ubijanja drugih plemena. Jedno od najvećih izopačenja prirode i jedna od najčudnijih tragedija u istoriji je to što je Bela rasa usvojila prevaru o “odabanom narodu” kao sopstvenu religiju. To je skupo platila. 20. “Korišćenje medija kako bi se pobrkalo ono što je usvojeno kao opšte mišljenje.” Imajući potpuni monopol nad propagandnim medijima, Jevreji koriste ankete o javnom mnjenju kako bi ljudima saopštili šta je njihovo mišljenje. Pošto potpuno falsifikuju i prepariraju te stavove, tako da se slažu sa njihovom verzijom što treba da bude javno mnjenje, onda ovim anketama daju širok i sveopšti publicitet. Tako stvaraju iluziju podrške svojim brojnim i vrlo nepopularnim programima. S druge strane, stvara se iluzija da nema podrške politici koja bi zaista koristila Beloj rasi. Ovi tvorci lažnog mnjenja uvek će prikazati jevrejske ideje popularnijima nego što one zaista jesu, a ideje Bele rase manje popularnima nego što jesu. Tako će razne jevrejske ideje, kao što su pomoć inostranstvu, mešanje rasa, visoki porezi, kontrola oružja, legalizovanje prostitucije itd., biti prikazane kao popularne ili bar kao one koje osvajaju popularnost. S druge strane, bele vrednosti, kao što su moralnost, segregacija, repatrijacija crnaca u Afriku, rasno jedinstvo, oslanjanje na sebe, averzija prema prostituciji, promiskuitetu i pornografiji, biće prikazane kao zastarele i jednostrane. Jevrejska štampa će ih prikazati kao nešto što mladi ljudi napuštaju i one će grandiozno biti predstavljene kao nepopularne, uz konstantno gubljenje uporišta. Ovaj prevarantski jevrejski alat je moćno oružje pomoću koga se izbori preokreću u njihovu korist. Na žalost, umovi belih ljudi isuviše su zagađeni jevrejskom propagandom da nisu u stanju da prozru ova nameštena glasanja. Suviše često će glasati u skladu sa takozvanim mišljenjem u trendu koje im serviraju Jevreji. 21. “Lažni nazivi i prljave reči za blaćenje.” Izopačena i raširena jevrejska propagandna mreža je u kratkom periodu smislila određene reči koje izazivaju mržnju, prezir i porugu prema ljudima kojima se prikače ti odvratni nazivi. Beskrajnim ponavljanjem, ljudi automatski povezuju zlo i mržnju sa ljudima kojima su prikačene ove reči, ne razmišljajući kakvo je pravo značenje koje se krije iza njih. Reč “rasista” je takav primer. Pravo značenje trebalo bi da bude da je to neko ko sprovodi lojalnost prema rasi, što je zaista jedna plemenita osobina. Ipak, danas, zahvaljujući jevrejskoj propagandi, ovu reč milioni ljudi smatraju nečim što treba izbegavati i prezirati. Druga reč je “nacista”. S obzirom da su Jevreji dobro shvatili da je program koji je Adolf Hitler osmislio u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj bio ozbiljna pretnja jevrejskoj zaveri, cilj im je da sve zaplaše, toliko da lek čak ni ne pogledaju a kamoli da ga prouče. Otuda masovna i prljava kampanja protiv Hitlera i nacističke filosofije. Skoro 235

trideset godina nakon njegove smrti, ime Adolfa Hitlera je još uvek najomraženiji termin u jevrejskom leksikonu. Na polju religije takođe nailazimo na unapred pripremljene prljave reči. Reč “ateista” je takva reč. Umesto da se otvoreno razmotre svi dokazi i omogući slobodan polet zdravog razuma, ovakvo zdravo rezonovanje se odbacuje i zaprečava opštim prozivkama i rečima za blaćenje. Ima ih još, poput reči kao što su “antihrist”, “bezbožnost”, “blasfemija” i “jeres”. S druge strane, kada se Jevreji trude da promovišu prevarantski i destruktivni program koji obmanjuje i vara Belu rasu, tada ga zavijaju u glamurozne, zvučne nazive, obično začinjene dahom humanizma. Ujedinjene Nacije, koje su u stvari jevrejski plan osmišljen za porobljavanje Nejevreja sveta, predstavljaju jednu od takvih fraza. “Činiti svet sigurnim za demokratiju” jeste još jedna od tih frazeolških obmana. Pravo značenje ovih programa je vođenje destruktivnih svetskih ratova u kojima jedna koalicija belih naroda uništava drugu. Time se osigurava čvršća kontrola Jevreja nad njihovim žrtvama i obezbeđuje im se mogućnost da planiraju novi smrtonosni rat. Sledeća fraza je “rasno bratstvo”, koja u stvari znači da Jevrejin želi da bude siguran da neće biti nikakvog otpora i protivljenja dok obavlja svoj posao kvarenja Bele rase. Ostali prevarantski nazivi su “urbana obnova”, “vera zajednička za sve denominacije”, “desegregacija” i “moderatori u pregovorima”. 22. “Viči progon.” Kroz celu istoriju Jevreji su, zadivljujućom veštinom, koristili vrištanje o progonu. Pošto su krajnje parazitski po svojoj prirodi, oni će duboko prodreti u naciju – domaćina u kojoj žive, iscrpeti je, uništiti njen moral, umanjiti snagu njene vlade i na kraju srušiti njene temelje, ostavljajući je razbijenu i opustošenu. Kada se ljudi takve nacije napokon probude i postanu svesni svog ugnjetača, pa preduzmu akciju za zbacivanje parazita sa svojih leđa, Jevrejin počinje da diže neviđenu buku zbog progona. On uspeva da naciju koja se brani prikaže kao napasnika, umesto da ukaže na stvarnog parazita. To počesto izaziva sažaljenje kod susednih nacija koje tada, iz čiste gluposti, nepromišljneo kreću u pomoć Jevrejima. Nedavni primer onoga što se dogodilo herojskom nemačkom narodu nikako nije ni prvi ni poslednji u istoriji jevrejske dvoličnosti. Ista stvar se dogodila u Egiptu, Vavilonu, Persiji, a nedavno i Arapima u Palestini. 23. “Da bi bio izabran neophodno je obezbediti glasanje crnaca.” Patetično je koliko je mnogo ljudi prevareno da proguta ovu jevrejsku laž. Nama se, uglavnom, ne pruža izbor između dva kandidata, već samo izbor manjeg od dva zla. Jevreji su uvek pobrinu da stavovi kandidata koje ističu uvek budu takvi da predlažu politiku koja je štetna po Belu rasu, a korisna za Jevreje i crnce. Bela rasa još uvek čini većinu u populaciji Amerike. Ako ikada budemo dobili dobrog i odvažnog kandidata koji će izaći sa platformom koja jasno i glasno favorizuje stvar Bele rase, takav kandidat će biti izabran uz težak politički poraz drugog kandidata. Bilo zbog gluposti ili zbog kukavičluka, ili i jednog i drugog, nikada nismo imali takvog političara koji se pojavio na javnoj sceni ili, u najmanju ruku takvog koji bi imao dovoljno energije da bi ga saslušalo mnogo ljudi. Naša dužnost je ne samo da dovedemo takvog kandidata, već celu armiju takvih kandidata, koji bi radili koordinirano, po celoj zemlji, pod ujedinjujućom zastavom Kreativističke crkve, sa jasnim i dalekosežnim programom širenja Bele rase i smanjivanja obojenih rasa, uklanjanja izdajnika rase sa vlasti i preuzimanja kontrole nad sopstvenom sudbinom u svoje ruke. 24. “Uklanjanje Jevreja sa vlasti rezultiralo bi ogromnim krvoprolićem.” To uopšte ne mora biti istina. Nemački narod je svrgnuo Jevreje sa vlasti u svojoj zemlji uz vrlo malo gubitaka, vrlo malo krvoprolića i praktično bez ikakvih problema. Oni su to uradili legalno, uz pomoć glasanja. Uporedite ove sa ogromnom, bedom i krvoprolićem koje se odigralo 236

kada su Jevreji preuzeli vlast u Rusiji. U vreme te užasne katastrofe, zemlja je bila podeljena s kraja na kraj, poljoprivreda i industrija su bile uništene, stigla je glad, a ubijeno je više od 20 miliona najboljih belih vođa u Rusiji. Mi iz Kreativističke crkve verujemo da možemo da spasemo Ameriku i da beli ljudi mogu da povrate kontrolu nad sopstvenom zemljom legalnim sredstvima. To možemo da uradimo bez mnogo krvoprolića ukoliko budemo sledili program koji je postavljen u programu naše nove religije. Prvi i najvažniji problem je ispravljanje načina razmišljanja belog čoveka, kao što sam već toliko puta isticao. Međutim, ukoliko borba i krvoproliće budu neophodni, mi moramo platiti i tu cenu i koristiti i ta sredstva. Ukoliko bude potrebno, moraćemo da se pozovemo na najviši zakon prirode. Moraćemo da iskoristimo sva sredstva i sve što bude neophodno da bi se obezbedio opstanak naše rase. Ukoliko ne zbacimo Jevreje sa vlasti, skoro je sigurno da će doći do ogromnog krvoprolića koje će prouzrokovati pogibiju 60 miliona najboljih Amerikanaca. 25. “Zbrka: Hristos jeste (nije) Jevrejin.” Ova glupava prepirka postala je poslednjih godina jedan od najomiljenijih načina Košer konzervativaca da se utuca slobodno vreme. Pročitao sam bezbroj stavova za i protiv, po ovom pitanju, od ljudi kao što su Džerald L. K. Smit i mnogih drugih koji bi trebalo da znaju istinu (i bez sumnje je znaju). Ovo je tako varljiva i beznačajna rasprava da čak i onaj koji ima obilje dokaza i koji bi trebalo da zna istinu biva uvučen u verovanje da bi, ukoliko uspe da, nekakvim čudesnim sredstvima, dokaže da Hrstos nije bio Jevrejin, to predstavljalo nešto posebno i veliko. Kao prvo, ne postoji ni trunčica dokaza da je ovaj čovek ikada postojao, a gomila je dokaza da nikada nije postojao. Ovim sam se opširnije pozabavio u poglavlju pod naslovom Hristovo postojanje nije potvrđeno istorijskim činjenicama. Međutim, ako prihvatimo zdravo za gotovo jevrejske pisce Novog zaveta, onda vidimo da Jevreji govore da je Hristos bio jedan od njihovih. U prvom poglavlju Novog zaveta, odnosno u Mat. 1, oni daju celu tobožnju lozu Isusa Hrista, od Avrama, Isaka, Jakova pa preko skaradnih Jude, Davida, Solomona i drugih, do Josifa, oca Hristovog. Dalje, u Jevanđelju po Luki, 2:21, jasno se kaže da Hristos ne samo da je bio Jevrejin, već je bio i obrezani Jevrejin. Proučavajući ovo dalje, dolazimo do toga da je zaista malo važno da li je on ikada živeo ili nije, da li je bio Jevrejin ili ne. Kako god to složili, hrišćanske poruke su loši, samoubilački saveti, a hrišćanska religija je pogubna stvar za Belu rasu. Istorija je pokazala da je ono uništilo veliku i blistavu civilizaciju Rima. Treba samo da pročitamo Besedu na gori (poglavlja 5, 6 i 7 u Jevanđelju po Mateju) da bismo shvatili prirodu samoubistvenih saveta koji su razorili Rimsko carstvo čim je primilo hrišćanstvo. 26. “Beli ljudi su pravi Izraelićani.” Ovo je zaista prevarantski argument i izgleda da posebno privlači ljude koji žele da budu hrišćani i veruju u bibliju, dok su istovremeno otkrili da su Jevreji rasa zlih ljudi. S obzirom da biblija govori da su Izraelićani “odabrani” narod Božiji i da bi bilo apsurdno da je Bog odabrao zlu, prevarantsku i perfidnu rasu, poput Jevreja, ti ljudi nekim uvrnutim načinom razmišljanja dolaze do zaključka da bi celokupna biblijska zbrka bila prihvatiljiva samo kada bi sebe stavili na mesto Izraelićana. Shodno tome, kada im neko ponudi smešnu, glupavu priču da smo mi, pripadnici Bele rase, u stvari, pravi Izrealićani, oni zagrizu takvu glupost kao riba udicu. Čitava ova teorija je toliko smešna da ne zaslužuje da se o njoj raspravlja. Izneću, međutim, nekoliko neoborivih činjenica koje će, jednom za svagda, raskrinkati ovu budalaštinu. Kao prvo, jedino Jevreji se obrezuju i to je njihovo obeležje. Tako je bilo od pamtiveka. Drugo, to 237

je deo njihove vere, za koji oni tvrde da je “sveti ugovor” koji je Avram sklopio sa Bogom. Kao treće, jevrejska biblija jasno tvrdi da su Hristos i apostoli bili Jevreji. Četvrto, kada čitate kakve su ubice, razvratnici i bitange bili njihovi “veliki” patrijarsi i takozvani “Božiji ljudi”, poput Jude, Avrama, Davida, Solomona i drugih, postavlja se pitanje – zašto bi bilo koji beli čovek, pri zdravoj pameti, koji ima iole samopoštovanja, uopšte želeo da bude potomak ovakvog šljama? 27. “Ali, mi smo ljudska bića, a ne životinje.” Ovaj prazni i beznačajni argument najčešće se poteže u samoubilačkim hrišćanskim učenjima koja ne samo da nasilnički deluju na zdrav razum, nego i na zakone prirode. Voleti svoje neprijatelje, okretati drugi obraz, odreći se svega što imaš, ne opirati se zlu i ostale slične gluposti potpuno su suprotne zakonima prirode. Nigde nema stvorenja koje bi se na ovaj način štitilo. Kada god sam ovo isticao, često sam se suočavao sa glupim argumentom da mi nismo životinje nego ljudska bića. Kada upitate šta bi to, zapravo, trebalo da znači, ne dobijate jasan odgovor, već vam kažu da smo mi imuni na prirodne zakone kojima su ostala stvorenja potčinjena. Mi očigledno treba da budemo izuzeti od prirodnih zakona zato što nam je, kako oni kažu, data moć da mislimo i razmišljamo, da imamo dušu, da imamo večni život i zbog mnogo drugih besmislenih razloga. Životne činjenice su unekoliko različite od onoga što ovi argumenti nude. Činjenica je da smo mi stvorenja prirode, poput milona drugih stvorenja koja naseljavaju lice zemlje. Mi sasvim sigurno nismo imuni na prirodne zakone. Kada bi, na primer, postojao idiot koji bi umislio da smo izuzeti od zakona gravitacije, trebalo bi mu dozvoliti da skoči sa dvadesetospratnice i potvrdi da se taj zakon ne odnosi na njega. Mada je sasvim tačno da mi imamo višu inteligenciju od drugih stvorenja, to nas nikako ne izuzima od bilo kog zakona prirode koji vlada univerzumom. Rođeni smo kao i druga stvorenja, razmnožavamo se baš kao i druga stvorenja i umiremo kao i oni. Moramo jesti i piti i disati baš kao i sva ostala stvorenja ovog univerzuma. Zakoni nasleđa odnose se na nas, kao što se odnose na konje, mačke ili zečeve. Ako i postoje neki sanjari koji bi radije da misle drugačije, onda je to njihov problem. Nisam ja izmislio zakone prirode, niti zakone gravitacije, ni zakon o nasleđu, niti stvarnost života i smrti. To je tako i uvek će biti tako. U svakom slučaju, kad god glupo izvrćemo zakone prirode, naglavce upadamo u nevolje. Kada ne verujemo sopstvenom razumu i mišljenju i kada nam umove zaokupi nerealno, ničim podržano i neprirodno učenje, počinjemo da uništavamo sopstveni život i dovodimo u opasnost postojanje naše rase. Ne možemo pobeći od zaključka da smo zaista stvorenja prirode, kao i sva druga. Mada smo najviša bića u prirodi, ipak smo podložni svakom prirodnom zakonu, baš kao i sva ostala bića. 28. “Ne bi trebalo bukvalno da shvatate bibliju.” Kad god sam, prilikom rasprave o besmislenom i protivrečnom hrišćanskom učenju, saterao nekog u ćošak, on bi pokušao da se iz toga izvuče rečenicom “Pa, ne bi trebalo tako bukvalno da shvatate bibliju.” Očito da tvrde da biblija, u stvari, ne misli ono što kaže i ne kaže ono što misli. Ovo je čudan i idiotski argument koji ni iz čega ne proističe. Ako je biblija tako veliko književno delo i ako je ona reč Božja, sigurno je da su, u svojoj navodnoj mudrosti, Hristos i/ili Bog, bili sposobni da se izraze jasno i eksplicitno. Činjenica da je biblija pretrpana kontradiktornostima i mnoštvom nejasnih i beznačajnih fraza, je, sama po sebi, najbolji pokazatelj da nije reč Božja, niti išta nalik tome. U svakom slučaju, ako bih ja, kao poslovni čovek, napisao ugovor o prodaji zemlje, a onda prilikom predaje ugovora i vlasništva, svom kupcu saopštio da nije trebalo baš tako bukvalno da shvati taj ugovor, ja bih bio optužen da sam lažov i varalica. Ako ne treba bukvalno da shvatimo bibliju i ako ona ne znači ono što kaže i ne govori ono što misli, onda, šta ona znači, ako uopšte nešto znači? S obzirom da takozvana “dobra knjiga” 238

mnogo polaže na stvar kao što je “istina”, mi, naravno možemo da sudimo po njenim merilima. Ako ona ne misli ono što kaže i ako ne govori ono što misli, onda ona, naravno, laže. 29. “Termin zapadna civilizacija je pogrešan.” Previše ljudi ne shvata ovu varljivu jevrejsku dijalektiku. Termin “Zapadna civilizacija” je toliko ušao u opštu upotrebu da bi ga svi prihvatili zdravo za gotovo, bez razmišljanja o skrivenoj podvali. Civilizacije u poslednjih 6000 godina (uključujući i današnju) uopšte nisu “Zapadne” već su bele civilizacije. Gde god se pojavila civilizacija, nju je stvorio beli čovek, što smo detaljno objasnili u jednom od prethodnih poglavlja. Tako je i sa savremenom civilizacijom. Bez obzira da li beli čovek živi u Evropi, u Sjedinjenim Državama ili Australiji i, bez obzira da li on za život zarađuje u Honkongu, Indiji ili u Kini, on stvara civilizaciju. Zato treba da shvatimo da civilizacija nema veze sa zapadnom ili istočnom hemisferom, već je isključivo tvorevina Bele rase. Zbog toga je Jevrejin, nazivajući je Zapadnom civilizacijom, belom čoveku oduzeo zasluge za njeno stvaranje. Civilizacija je isključivo tvorevina belog čoveka i nikog drugog. 30. “Postoje dobri i loši Jevreji.” U raspravljanju o vrlinama i manama Jevreja, susretao sam se sa mnogo takozvanih intelektualaca koji su iznosili mnoštvo konfuznih misli o dobrim i lošim Jevrejima. Neki su glupo tvrdili da današnji Jevreji nisu pravi potomci biblijskih Jevreja. To bi, naravno, značilo da su biblijski Jevreji od Boga “izabrani” i da su bili dobri, a da su današnji Jevreji, koji su mešavina sa Hazarima, izvesno loši. Drugi prave razliku između Čivuta i dobrih Jevreja. Stalno se ponavlja da postoje komunistički Jevreji i nekomunistički, “dobri” Jevreji. Pa zatim Jevreji cionisti i Jevreji koji nisu cionisti, za koje se, očito, pretpostavlja da su dobri. Spisak je beskonačan i jedina svrha svega ovoga je da se Jevreji skinu sa dnevnog reda i da se ovaj problem zataška. Kada je reč o biblijskim Jevrejima ili Izraelićanima, Stari zavet vrlo jasno kaže da su se svi oni obrezivali. Činjenica da oni sprovode čin obrezivanja, ma koju novu krv da su primili u svoju rasu tokom hiljadu godina, predstavlja njihov zaštitini znak i dan danas. Kakvih god da je promena bilo u njihovoj krvi, ostajali su lojani svojoj rasi i odani zaveri koja ima za cilj dominaciju nad svetom i uništenje Nejevreja. Oni danas demonstriraju rasnu lojalnost snažnije nego ikada. Njihova zavera neizmenjeno se odvija. Stoga je potpuno besmisleno trošiti vreme na pitanje da li su Hebreji Jevreji ili bilo koja druga vrsta. Što se belog čoveka tiče, Jevrejin je Jevrejin i svaki od njih je smrtna opasnost po njegov opstanak. Svi su oni loši. Svaki Jevrejin je od detinjstva indoktriniran učenjima Talmuda i tokom čitavog života glavna opsesija mu ostaje uništenje Bele rase. Zato ne smemo nikada zaboraviti da su Jevreji neprijatelji, a razdvajanje jednog tipa Jevreja od drugog beskorisno je koliko i razdvajanje tipova zvečarki. Ako vas je ujela zvečarka, zaista vam nije važno njeno poreklo, ona je i dalje otrovna. 31. “Mi smo ovde da pomognemo drugima.” To je još jedan hrišćanski princip, koji je imao razoran efekat u razjedinjavanju Bele rase. Ovo znači da, ukoliko ne pomažete nekome ko je lošije sreće od vas i ko je beskorisniji od vas, tada nemate posebnog razloga da budete na ovom svetu. Ova ideje je, naravno, glupa i sama po sebi protivrečna. Čak i dete bi moglo postaviti pitanje – pa zbog čega onda ti drugi postoje? Logičan odgovor je – ni zbog čega, oni su savršeno beskorisni. Onda bi sledio zaključak da je naš jedini cilj da pomognemo širenje beskorisnih, što je u većini slučajeva sa takozvanim hrišćanskim milosrđem

239

apsolutna istina. Krajnji ishod hrišćanskog milosrđa je sve veća brojnost šljama i obojenih rasa i uništavanje stvaralačkog elementa našeg belog društva. Mi iz Kreativističke crkve u potpunosti odbacujemo ovakvu glupost. Vraćamo se izvoru svih istina, to jest, zakonima prirode koji nalažu da povećavamo, unapređujemo i širimo sopstvenu vrstu. Verujemo da tako ispunjavamo najviši zakon prirode i univerzuma. Nije ni dobro ni milosrdno širiti i uvećavati najniže elemente naše rase. To je samubistveno izopačavanje zakona prirode kojim se pomaže širenje i umnožavanje obojenih rasa, koje su, po sopstvenom izboru, naši neprijatelji. Verujemo u povratak osnovnim principima naše vere i religije, odnosno, u sprovođenje onoga što je dobro za Belu rasu. Na taj način, mi smo u skladu sa najvišim zakonima prirode. Oni nam jasno govore da treba da se usmerimo na umnožavanje, zaštitu i napredak sopstvene rase i da se u isto vreme posvetimo uništavanju elemenata koji su pretnja po nas. 32. “Kada bi samo mogli da razvijemo više razumevanja među rasama, mogli bi svi divno da živimo.” U cilju nametanja “razumevanja” mnogi beli dobročinitelji, koji se priključuju Mirovnim trupama, komunističkim partijama i mnogim drugim liberalno-jevrejskim organizacijama, naneli su grdnu štetu sosptvenoj rasi. Pošto nisu bili sposobni da prozru jevrejsku prevaru o “bratskoj” ljubavi i razumevanju, postali su izuzetno korisno oruđe u rukama Jevreja. Ljudi koji bi najmanje trebalo da se bave crncima, najlakše se upecaju da podstiču jevrejski program rasnog mešanja. Svi oni koji su se suočili sa realnošću života, oni koji su morali da rade sa crncima; čije susedstvo su okupirali crnci, oni koji su imali neprijatno iskustvo da iz prve ruke osete blizinu tih izbeglica iz džungle, brzo su se izlečili od bilo kakvih utopijskih ideja o mešanju rasa. S druge strane, jevrejski program mešanja rasa obično promoviše neki bogati beli dobročinitelj, koji nikada nije morao da zarađuje za život, već je svoj novac nasledio, živi u izolovanoj kuli od slonovače i postaje najzabrinutiji dušebrižnik. Što bolje poznajete crnce, više ih razumete. Što više poznajete Jevreje, više shvatate njihovu pravu prirodu. Što više shvatate to bolje uviđate da su oni smrtna opasnost za opstanak Bele rase. Što ih više razumete, to ste sigurniji da su oni vaši neprijatelji. 33. “Odvajanje crkve od države.” Košer konzervativci nam neprestano ponavljaju da imamo savršen Ustav. Naročito nas podsećaju koliko su “mudri” bili naši Oci osnivači kada su insistirali na odvajanju crkve od države. Ispitujući taj problem, nisam uspeo da shvatim značaj podele ta dva bitna stuba naše društvene strukture. Nema baš mnogo smisla kada ista grupa ljudi podržava odbranu svoje zemlje vojnom silom i dolarima od poreza, a zatim nedeljom odlazi u crkvu i propoveda “ne opiri se zlu”, “okreni drugi obraz” i “voli svoje neprijatelje”. Nema nikakvog smisla trošiti milijarde dolara na obrazovanje naše dece a tada ih u nedeljnim školama učiti “Ne sudi” i govoriti im da se okanu normalnog rasuđivanja. Podjednako je besmisleno da vlada promoviše rad i napredak, kad ljudi, koji podržavaju takvu vladu, propovedaju da prodaš sve što imaš i pokloniš drugima. Nema koristi od činjenice da je najveći deo belih ljudi Amerike podeljen u hiljade različitih verskih sekti, jer bi trebalo da budemo ujedinjeni u čvrst front protiv smrtnog neprijatelja – lukavog Jevrejina. Verujem da je daleko najbolja kombinacija ona u kojoj je vlada Bele rase u savršenoj harmoniji sa svojom religijom, a ne da bude u konfliktu sa njom. Religija treba da ujedini rasu, a ne da je deli. Samo na osnovama kohezivne rasne religije može da se izgradi čvrst temelj trajne vlasti. Kada jednom budemo imali religiju, vlast i rasu sjedinjene filosofijom sopstvene dobrobiti, zauvek ćemo obezbediti budućnost Bele rase.

240

34. Strah od pomisli da “ne možemo pobediti”. Najčešći problem sa kojim sam se susreo, prilikom pokušaja da vratim belog čoveka razumnom mišljenju, je prevazilaženje njegovog defetističkog stava. Nebrojeno puta sam čuo “Da, slažemo se sa svim što si rekao i ja sam 100% uz tebe – ali, možeš li ubediti i ostale belce?” Ovo je, naravno, defetističko, negativno razmišljanje i ne treba ga tolerisati. Da ste u čamcu koji tone na milju od obale, nećete samo sedeti i razmišljati kakve su vam šanse. Uradićete jedinu razumnu stvar – veslaćete do kopna, jer vam od toga zavisi život. Situacija sa Belom rasom je vrlo slična. Umesto da dokono razmišljamo o glupostima, moramo se potruditi i upustiti se u borbu da ispravimo način razmišljanja belog čoveka. To je naš osnovni problem. Ukoliko verujete u program koji je predstavljen u ovoj knjizi, neophodno je da počnete da pričate o njemu već danas kako bi i stotine miliona drugih belih ljudi moglo da poveruju u njega. Kada jednom ispravimo način razmišljanja belog čoveka, naš problem je skoro rešen. Problemi nadvladavanja Jevreja i crnaca i vraćanja sudbine u sopstvene ruke će posle ovoga biti dečija igra. 35. Ljubav i mržnja. Mržnja je normalan, zdrav osećaj kojim je priroda obdarila sve svoje više vrste. To je fundamentalna i vitalna emocija neophodna za očuvanje vrsta. Uskratiti belom čoveku sposobnost da mrzi one koji predstavljaju pretnju njegovom osptanku bilo bi kao da oduzmete tigru kandže ili zube, pa ga onda vratite u džunglu da se bori. Takav nezaštićeni tigar vrlo brzo bi postao žrtva i nestao. Isto je i sa belim čovekom. Ukoliko pokvarimo njegove zdrave instinkte i on izgubi sposobnost da mrzi i bori se protiv onih koji bi da ga unište, ostaje ogoljen i bez odbrane pred svojim neprijateljima. Perfidni hrišćani, koji tako glasno proklamuju svoj prezir prema mržnji i sami se služe mržnjom do krajnjih granica. Kada se neko ne slaže sa njihovim “verovanjem” ili “verom”, proglašavaju ga jeretikom, spaljuju na lomači, vešaju ili uništavaju na druge načine. Oni žestoko mrze pa se, na ovaj ili onaj način, brzo oslobađaju svojih neprijatelja. Ljubav i mržnja idu zajedno. Ukoliko želite da zaštitite one koje volite, onda morate mrzeti one koji ugrožavaju njihovu bezbednost i egzistenciju. Svi veliki pokreti zasnovani su na mržnji – mržnji prema neprijatelju mržnji prema neposrednoj pretnji. Ništa čvršće ne ujedinjuje neku grupu od mržnje prema zajedničkom neprijatelju. Ništa ih tako odlučno ne goni na delovanje kao mržnja. 36. Zanimljive brojke i statistike. Prema popisu iz 1970. godine, Sjedinjene Države su 1. aprila iste godine imale više od 203 miliona stanovnika. Tvrdi se da 11% predstavljaju crnci, a 3% Jevreji. Iz ovoga sledi da je stopa rasta crnačke populacije ostala otprilike ista kao i u prethodnim godinama i da se crnačka populacija nije uvećavala ništa brže od bele populacije. Dokazi iz mnogobrojnih izvora uveravaju me da nas vlada namerno laže, kako bi prikrila istinite činjenice. Ubeđen sam da se ovo radi da bi se beli ljudi uljuljkali u lažnu sigurnost. Žele da nas prevare kako bismo poverovali da ne postoji rasna tempirana bomba aktivirana u našoj sredini. Ne treba biti posebno pažljiv posmatrač pa primetiti da se crne priplodne kobile, koje su na socijalnoj pomoći, nekontrolisano razmnožavaju. Svaka od njih ima i po 12 do 14 crnih kopiladi, a eksplozija crne populacije dešava se tu, u našem susedstvu. Činjenica je da se crnci množe kao pacovi, dok bele porodice, svesno i namerno ograničavaju sopstveni porod na jedno do dvoje dece po porodici. Siguran sam da je u stvarnosti crna populacija tri puta veća nego što bi vlada želela da verujemo. Ne mogu da tvrdim, ali, mislim da crnci predstavljaju 35% američke populacije, što bi drugim rečima iznosilo oko 70 miliona, umesto navedenih 22 miliona. 241

Isto tako mislim da je i jevrejska populacija znatno veća nego što to (jevrejska) vlada želi da poverujemo. Umesto da smo zaraženi sa samo 3% (ili šest miliona) Jevreja, mislim da prava cifra broji blizu 20 miliona Jevreja u Americi. Jevreji nam daju različite podatke koji se odnose na njihovu brojnost u svetu. Često se navode brojke od 18 do 20 miliona. Opet verujem da se one namerno umanjuju kako ne bi uzbunile bele Nejevreje. Ponovo, ne mogu da tvrdim, ali mislim da ima najmanje 80 miliona Jevreja koji zagađuju našu planetu. Sve u svemu, bela populacija se danas u Americi ubrzano smanjuje u odnosu na obojeni šljam i spala je na 50% ukupne populacije, dok se Filipinci, Portorikanci, Meksikanci, crnčuge, Jevreji, Indijanci i mulati pare i razmonožavaju neviđenom brzinom, u zemlji koju su osnovali i izgradili beli Evropljani. Stoga je krajnje vreme da mi, “obespravljena većina”, preduzmemo akciju protiv otimanja naše zemlje, imanja i države. Mi, kreativisti, smo tome posvećeni, ne samo u Americi, već i celom svetu. 37. Nekretnine nasuprot deonicama i obveznicama. Postoji hiljade različitih načina ulaganja novca. Ali, u osnovi, postoje samo dva – ili nekretinine ili u deonice i obveznice. Kada investirate svoj novac u deonice i obveznice, vi ste samo posmatrač koji veruje upravi korporacije (da će isplatiti dividende) i strani ili stranama koje je kontrolišu. U većini glavnih korporacija u Americi (i svetu) danas, vlast je u rukama Jevreja. Kada kupite zemljište, ili neku nekretninu, vi ste vlasnik. U stvari imate monopol nad tim delićem sveta koji posedujete. To je jedinstveno i nepromenljivo. U krajnjem slučaju, svo naše bogatstvo leži u zemlji i nekretninama. U poslednjih deset godina, dok je na berzi DouDžons Indastrial indeks postigao rast od 18%, prosečna cena zemljišta (površina, lokacija, opremljenost) u Sjedinjenim Državama je porasla za 95%, što je povećanje tri puta veće od prosečnog nivoa cena i pet puta veća od povećanja Dou Džons Industrial indeksa. U pojedinim područjima, kao što je Florida, situacija sa zemljištem još je bolja. Dok se deonicama može manipulisati svaki dan, jer Jevreji kontrolišu berzu i gomilaju profite i kada akcije padaju i kada se dižu, cena zemljišta stalno raste. Jevreji ne samo da imaju potpunu kontrolu nad svetskim berzama, već upravljaju i većinom trgovačkih centara i ključnih nekretnina u glavnim gradovima. Međutim, velika količina basnoslovno vrednih nekretnina još uvek je u rukama belih Nejevreja. Jevrejski cilj od koga ne odustaju, jeste da istisnu belce kao vlasnike zemljišta i nekretnina. Mada se deonice i obveznice (koje često postaju bezvredne) naširoko hvale kao “sigurnost”, odvija se beskrajna kampanja da se (belci) odvrate od posedovanja nekretnina. Ovo se čini propagandom, porezima, finasijskim manipulacijama i na desetine drugih načina. Svoj cilj iskazali su i u Protokolima. Moje životno iskustvo govori mi da beli čovek treba da teži da što pre obezbedi svo zemljište i nekretnine koje može i da ih zadrži u vlasništvu za sebe i svoje potomke. Zemlja se nigde ne proizvodi. Beli čovek bi trebalo da bojkotuje Jevreje u poslu, trebalo bi, ako je moguće, da sam uđe u posao, a ukoliko izgradi unosan biznis, ne bi trebalo da ga prodaje, već da ga sačuva u porodici. Nikada ne bi smeo da proda Jevrejinu ni zemlju niti firmu.

242

POGLAVLJE BR. 19

Poštovanje čijeg zakona i reda?

B

ela rasa poseduje mnoge vrline i osobine za divljenje. Jedna od njih je genijalnost u domenu zakona i poretka. Bela rasa ima poriv da organizuje društvo i uvede zakon i red gde god se nalazila. Znamo da su Rimljani bili sposobni organizatori i dobri zakonodavci. U svakoj zemlji koju su osvojili i u svakom narodu koji su pokorili, uveli su odgovarajuće zakone i stvorili organizovanu vlast. To je temelj civilizacije. Teško da je moguće zamisliti civilizaciju i napredak a ne utvrditi činioce dobre uprave, koja se sastoji od organizovanih zakona i policijskih snaga koje će brinuti o njihovom sprovođenju. Sve ovo je dobro i ispravno, tako da Bela rasa može biti ponosna na urođeni dar za organizaciju vlasti, zakona i reda. Ipak, “zakon i poredak” u rukama neprijatelja mogu da se iskoriste za uništenje naroda. Ako su zakoni uspostavljeni da pljačkaju beli narod, da smanjuju njegovu reprodukciju, to jest, ako kvare i uništavaju Belu rasu, onda stvari stoje sasvim drugačije. Tada smo dužni da se pozovemo na najviši zakon prirode, na opstanak vrste. Takva je danas situacija u Americi i u celom svetu, gde su Jevreji zakonodavci koji primenjuju “zakon i red”. I u Rusiji su zakon i red ustanovljeni na ovakvim osnovama, samo na još gorem stepenu. Ako se neko usudi da pisne o Jevrejima, streljaju ga. Krivci se streljaju bez mogućnosti da im bude suđeno, čak i zbog sitnih krađa. Zbog toga u Rusiji ima vrlo malo takozvanog “kriminala”.Činjenica je da se pravi kriminalci nalaze u vladi i državnom aparatu za sprovođenje zakona i reda i da čine zločine neviđenih razmera. Jevreji su potpuno porobili ruski narod, kontrolišu svo bogatstvo, sva sredstva propagande, vladu i pre svega, kontrolišu celokupno naoružanje. Jevrejski robovlasnici sprovode “zakon i red” i sasvim je jasno da njihove zloupotrebe vode ruski narod u propast. Recimo jednom zauvek da zakon i red, po sebi, nisu krajnji cilj Bele rase, već je to opstanak naše vrste što predstavlja najviši zakon koji je priroda postavila pred nas. Mnogo puta su Jevreji ovu plemenitu osobinu Bele rase lukavo koristili kao oružje za njeno uništavanje. U ovom istorijskom trenutku, slepo poštovanje zakona i reda od strane Bele rase vodi njenom uništenju. Pod maskom “zakona i reda”, Jevreji nas teraju da počinimo samoubistvo. Želeo bih da podsetim belu braću i sestre da su pre 200 godina Amerikanci bili izloženi tiraniji i represiji britanske vlade koja je, slučajno, i onda bila u rukama Jevreja, kao što je i danas. Međutim, belim patriotima toga vremena mozgovi nisu bili zagađeni, kao nama danas. Ustavši ispred svih ljudi, koji su cenili svoju slobodu, imovinu i zemlju, odlučili su da se otvoreno suprotstave “zakonu zemlje”, kada je on iskorišćen kao predtekst za represiju nad belom većinom. Verujem da je ovo odgovor na pitanje šta da se radi kada se “zakon zemlje” koristi da bi vas uništio. Jednostavan – kao što je i bio kroz istoriju. Postoji viši zakon koji priroda permanentno sprovodi i koji, u stvari, sve rase poštuju kada im preti uništenje. Taj viši zakon je zakon opstanka, a mi, beli ljudi Amerike, treba da shvatimo da se nalazimo u takvoj situaciji. Moramo biti spremni da se otvoreno suprostavimo kriminalnim radnjama svakog ludaka koji pokušava da ugrozi postojanje naše rase. Moramo zauvek zapamtiti da je najviši zakon prirode – zakon opstanka vrsta, po svaku cenu. Poštujemo zakon i red i dobru vlast, ukoliko štite interese bele rase i ako obezbeđuju sve neophodne uslove za njen opstanak i napredak. Ukoliko nije tako, to onda nije naša vlada. To je onda naš neprijatelj, bez obzira što marionete koje sačinjavaju tu vladu liče na belce. Nemojmo dozvoliti da nas zavaraju beli klovnovi kojima upravljaju jevrejske ruke a koji su na čelu naše vlade. To je ipak jevrejska vlada. Svesni smo bolne činjenice da su Jevreji uvek u stanju da pronađu bele izdajnike i vodeće ljude koji bi sproveli u delo njihove prljave namere. Kada pogledamo moćni estabilšment koji danas vlada Amerikom i našim životima, moramo se upitati - čija je to, u stvari, vlada? Ko to putem poreza od nas otima ogromne sume teško zarađenog novca, koje dostižu nekoliko stotina milijardi godišnje? Unutrašnje finansije su u rukama “naše” vlade. Ko određuje i sprovodi prisilno upisivanje naše dece u udaljene škole i prevozi ih 243

autobusima kao stoku, samo da bi podstakao kvarenje Bele rase? Svi znamo da federalna vlada, preko Ministarstva za obrazovanje i uz saradnju sa sudovima koje kontrolišu Jevreji, podstiče, nameće i sprovodi ovaj neviđeni zločin. Ko zagovara razmnožavanje i uvećavanje broja crnaca u našoj sredini? Opet, naša “pošteno izabrana” vlada koja pljačka od radnog belog čoveka teško zarađenu ušteđevinu, pa je prebacuje crnim životinjama, promovišući na taj način širenje kriminala, anarhije i propasti, i uništavajući jezgra naših velikih gradova. Ko pljačka bele građane Amerike, ko pljačka naš teško zarađeni novac i prebacuje ga u inostranstvo tuđim rasama radi širenja crnaca i drugih obojenih rasa poput Kineza i Indusa, kao i našim jevrejskim, komunističkim neprijateljima u Izraelu, Jugoslaviji, Rusiji itd. To je takozvana “ustavna” vlada, navodno, “najbolja kreacija u istoriji čovečanstva”. Ko je taj što nam oduzima naše ustavno pravo da držimo i nosimo oružje? Naravno, “naša” vlada koja nam to radi da bi nas lakše porobila. Iako su zagovornici ovih zakona o oružju obično zvučna anglo-saksonska imena, iza ovih fasada uvek su Jevreji koji manipulišu. Uzmite, na primer, famozni njujorški Salivenov zakon. On nosi dobro staro irsko ime velikog Tima Salivena, vođe demokratske stranke i senatora države Njujork, koga su očito prevarili da podrži ovaj zakon. Međutim, njega su sastavila dvojica Jevreja. Prvi je bio Džordž P. Lebrun, kome su aktivno pomagala druga dvojica Jevreja, dr Solomon Baruh, otac Bernarda Baruha i Natan Štraus. Poznat nam je i zakon Doda Gana, a znamo da senator Dod nije bio Jevrejin. Međutim beše tu i neki David Martin, alijas Isidor Levin, ruski Jevrejin, rođen u Kanadi, koji je sastavio zakon i promovisao ga, uz pomoć senatora Doda. Ponovo nas “naša” vlada razoružava da bi nas bolje i brže porobila. Ko štiti crnce kada spaljuju naše gradove, kad kradu, muče i siluju? U staro doba, posle ovakvih zlodela, građani bi se toliko razbesneli da bi zgrabili svoje pištolje i poubijali anarhiste. Ali, ne i danas. Danas su ovi divljaci i kriminalci zaštićeni “našim” policijskim snagama. Lično sam video na televiziji ove kriminilace kako razbijaju izloge radnji i odnose televizore i druge stvari pred policajcem koji je tu stajao, glupo posmatrajući zločin koji mu se odigrava ispred nosa. Ko gosti, hrani i poji naše neprijatelje iz inostranstva, kao što su Hruščov, Kosigin, Golda Meir iz Izraela i drugi koji dolaze da zaraze naše obale svojim “državnim pretnjama”? Prevrtljiva jevrejska vlada koja kontroliše našu divnu zemlju, i ja moram najenergičnije da istaknem da to nije “naša” vlada. Možemo li mi onda, kao istinski i odani pripadnici bele rase, biti lojalni tom izdajničkom estabilišmentu koji je uzurpirao vlast da bi nas lakše uništio? Da li smo mi, pri zdravoj pameti, dužni da se pokorimo takvom izdajničkom tiraninu koji koristi zakon kao oružje za istrebljenje Bele rase? Odgovor na ova pitanja je – najenergičnije Ne! Kako su izdajnici i neprijatelji uzurpirali vlast, sudove ove zemlje i agencije za sprovođenje zakona, kako bi počnili genocid nad Belom rasom, tako mora doći i vreme za pozivanje na najviši zakon prirode, koji prethodi svim drugim zakonima – a to je zakon opstanka. Nema čekanja. Sve dok nam vlast kontrolišu Jevreji, mi, beli narodi sveta, moramo se suočavati sa poražavajućim činjenicama: takozvane vlade koje sada imaju moć, uprkos svim njihovim “legalnim” zamkama, su ništa drugo do teško naoružane agencije u službi svetske jevrejske mreže. Takve vlade su naš najveći neprijatelj i tako će biti sve do dana kad beli čovek ne preuzme kontrolu nad vladom svoje zemlje. Beli narodi ovakvim vladama ne duguju nikakvu lojalnost. Duguju im samo mržnju i neprijateljstvo. Stoga se moramo odupreti ovom jevrejskom oružju. Moramo se još snažnije boriti dok god ono nastavlja i dalje da nanosi štetu belom čoveku; dok god pljačka njegovu teško stečenu zaradu i dok god je tako surovo, kao ni jedna organizacija do sada. Sve naše napore moramo usmeriti ka danu kada ćemo silom osloboditi sve vlade od Jevreja i ponovo ih čvrsto uzeti u svoje ruke, u ruke belog čoveka. Šta možemo da uradimo? Jedna od prvih stvari koju moramo zapamtiti je da ne smemo nikada predati oružje, ni po koju cenu, uz zakon ili bez njega. Moramo zapamtiti da Jevrejina ne interesuju zakon i red po sebi. Njega interesuje otimanje oružja iz naših ruku, da bi što lakše uspeo da nas pobedi. Stoga ne smemo nikada doći u kompromitujuću situaciju gde nećemo moći da odbranimo naše domove, porodice i sebe same. Svaki rizik po naše ljude zbog zadržavanja oružja je daleko manji od predavanja oružja radi “poštovanja zakona”. Postoje i mnoga druga sredstva koja 244

su nam na raspolaganju za odbranu i oslobođenje vlasti i sudova iz ruku neprijatelja. Dokle god smo svesni da se “zakon i red” koriste protiv nas da bi nas uništili, dotle je naše pravo, u stvari, naša dužnost, kao pripadnika Bele rase, da im se suprotstavimo na sve moguće načine, i pasivno i aktivno. Potpuno smo svesni da su sudovi u rukama jevrejskih sudija ili belih izdajnika koje kontrolišu Jevreji. Znamo da je Dž. Huver, koji je bio na čelu FBI, bio klovn koji je poštovao svoje jevrejske gazde i koji je napisao neke vrlo lepe stvari o Bene Beritu u svojoj knizi. Vrlo je jasno da on ne bi proveo nekih 45 godina na tako osetljivom mestu da nije bio njihov čovek. Takođe znamo da se FBI najviše koristi kao klub za maltretiranje belih ljudi koji se bore protiv komunista, crnaca i Jevreja. Savršeno je jasno da je FBI čvrsta ruka jevrejske zavere, koja sprovodi red gde god se pojavi bilo kakva teškoća po ovom pitanju. Da li onda treba da sarađujemo sa jevrejskom čvrstom rukom? Odgovor je ponovo gromoglasno Ne, u svakom slučaju. U davnim vremenima, kada je dolazilo do slamanja zakona i reda i kada ljudi više nisu bili sigurni, odlučivali su da uzmu zakon u svoje ruke. U mnogim pograničnim gradovima na Zapadu, kada više nisu mogli da se tolerišu kriminalci, građani su formirali straže. Vebster ovako definiše ove straže: “Komiteti dobrovoljaca za nadgledanje i zaštitu interesa a naročito komiteti koji su stvoreni da suzbiju kriminal (kada se ispostavi da su zakonski neadekvatni)”. Brzo se približava doba kada ćemo biti suočeni sa slomom zakona i reda, kada će beli čovek, žena i dete biti u milosti kriminalaca i jevrejskih ustanova za sprovođenje zakona, koje neće ni prstom mrdnuti da ih zaštite; u isto vreme, bićemo suočeni sa situacijom da će beli čovek biti izložen maltretiranju kada pokuša da se odbrani od zverskog divljaštva crnaca. Tada ćemo biti naterani da primenimo najviši zakon prirode, znači da se odbranimo i primenimo zakon opstanka vrsta. Možda ćemo biti prinuđeni da se suočimo sa gerilskim ratom, u kome će boja naše kože biti uniforma koja će označavati na kojoj smo strani. Hajde zato da u sve nas usadimo čvrstu i nepokolebljivu lojalnost prema našoj Beloj rasi. U međuvremenu bi trebalo da radimo na svom političkom organizovanju, da širimo literaturu koja govori u dobrobit Bele rase, da podstičemo solidarnost među belcima i preuzmemo kontrolu nad vladom i političkim aparatom države, legalnim sredstvima, ukoliko to bude moguće. Ukoliko to nije moguće ostvariti legalnim putem, tada se moramo okrenuti sredstvima koja su naši pradedovi koristili pre dve stotine godina radi odbrane svoje slobode, imanja, kuće i porodice. U svakom slučaju, ključ svih ovih akcija je širenje propagande i prosvetljavanje, a zatim organizovanje. Da bismo to učinili, prvo moramo imati religiozna ubeđenje, filosofiju i program. Moramo imati cilj i pravac. Moramo imati vođe. Za sve to potrebna nam je potpora u religiji. Naš osnovni cilj je da ovde iznesemo osnovne postavke nove religije Kreativističke crkve.

245

POGLAVLJE BR. 20

Činjenice, mitovi i laži

U

koliko bi vam prišao neki čovek i rekao vam kako je upravo video da je neki drugi čovek preskočio zgradu visoku 50 stopa, skočivši iz mesta, bez ikakvih mehaničkih pomagala ili trikova, šta biste pomislili? Nesumnjivo biste bili iznenađeni jer nigde u vašem sećanju ne biste mogli da nađete podatak da je neko preskočio zgradu visoku pedeset stopa. Možda ste bili svedok skoka od pet ili šest stopa na nekom atletskom takmičenju, pa čak i od sedam stopa, ako ste bili gledalac na svetskom prvenstvu. Ali, pedeset stopa? To nikada niste videli svojim očima, niti je iko od vaših prijatelja prisustvovao tako neverovatnom događaju, a niste ni pročitali da se tako nešto dogodilo. Nikada pre toga niste videli čoveka koji vam je ispričao ovu priču. Sve dok vam nije saopštio ovu fantastičnu izmišljotinu niste znali ništa o njemu i niste imali razloga da ga smatrate niti časnim, niti nečasnim. Ispričavši vam da je lično video čoveka koji je u jednom skoku preskočio zgradu visoku 50 stopa, pred svama je izbor ograničenog broja zaključaka: 1. Da je čovek zaista preskočio zgradu visoku 50 stopa i da je čovek koji vam je ispričao priču prisustvovao čudu. 2. Da je čovek nečastan i da vas laže. 3. Da je čovek pogrešio ali da iskreno misli da je video kako je drugi čovek preskočio visoku 50 stopa. Može biti više razloga za njegovu grešku, ali to ne menja na stvari – možda je poremećen, možda je loše video, možda je loše procenio. Svejedno, ukoliko je grdno pogrešio, ono što vam je saopštio nije činjenica. U pokušaju da izaberete jednu od ove tri mogućnosti, verovatno ćete ići ovakvim logičkim sledom: dakle, najbolji skakač u vis na svetu jedva da je preskočio sedam stopa, pa bi stoga bilo neopisivo čudo da iko skoči 50 stopa u visinu. S obzirom da nikada nisam video da se neko čudo dogodilo, a i ona o kojima sam čitao su veoma sumnjive prirode, konačno ću odbaciti prvu mogućnost.” Lepo. Ostaju nam druge dve mogućnosti. Ili nas je lagao ili je pogrešio. Razmotrite mogućnost da je pogrešio i zaključite da tako grubu grešku ne bi mogao da napravi, ukoliko nije potpuni ludak. Zatim pomislite koliko se laži izrekne svakoga dana, pa dođete do najčistijeg zaključka da vas je čovek najverovatnije slagao. Laži i preterivanja čujete svakoga dana – direktno od ljudi, ili na radiju, televiziji, po novinama, sudnicama, u političkim govorima, praktično u bilo kojoj sferi ljudskog života. Zbog toga ne bi bilo ništa neobično da vas je čovek slagao. To bi bilo milion puta verovatnije nego da je prisustvovao čudu. Naravno, još uvek postoji druga mogućnost da je bio častan ali lud – mentalno poremećen. Postoje stotine hiljada takvih ljudi u svetu – ali ni blizu koliko ima lažljivaca. S obzirom da nemate interesa za problem, nesumnjivo ćete brzo doći do očiglednog zaključka da se: 1. Nikakvo čudo nije dogodilo i da čovek nije video nikoga kako preskače zgradu od 50 stopa; 2. da vam nije saopštio činjenicu i da je očigledno lagao; 3. da je, iako je to malo verovatno, možda ipak lud. Zamislimo da vam je veoma važno da li vam druga osoba govori istinu ili ne. Zamislite da ste na pumpi napunili kola benzinom i prilazi vam čovek koji kaže: “želeo bih da kupim vaš automobil. Evo vam ček na 10.000 dolara.” Pa, niste baš razmišljali da prodate automobil, ali, na momenat se zamislite i počnete da računate: “Dobro, za njega sam platio samo 3.000 dolara i to kada je bio nov. Vozim ga već nekoliko godina i on sigurno ne vredi više od 1.000 dolara, a ovaj želi da mi plati 10.000 dolara – to je isuviše dobro da bi bilo istinito”. Sledeća logična misao je nesumnjivo ova: “Ne poznajem ovog čoveka. Pitam se da li je njegov ček uopšte ispravan“. Takva misao javiće se, pod ovakvim okolnostima, čak i najvećoj naivčini. Čak i prosečna osoba bi rezonovala da bi, pored toga što je to na izgled divna ponuda, mogla da izgubi kola i ne dobije ništa za uzvrat ukoliko je ček bez pokrića. 246

Vi ste, dakle, okrenete strancu i kažete: “Rado bih sklopio posao, ali, kako da znam da je vaš ček ispravan?” A stranac odgovori: “Ovaj ček je dobar. Nemate zbog čega da sumnjate da ovaj ček ne vredi 10.000 dolara. Štaviše, imam prijatelja, Džona Smita, koji će vam potvrditi da je moj ček ispravan. On sada nije ovde, ali mi je to juče rekao. Tu su onda i moj brat i moj otac i moja majka. Svi će vam oni reći da sam ja častan čovek. Vidite, dakle, da nema razloga da mi ne prodate svoj automobil.” Vi još uvek niste ubeđeni. Štaviše, sada ste sumnjičaviji više nego ikad. Razmatrate dokaze. Čak izgleda sasvim ispravno. Ali, ukoliko je potpisnik čeka pisao po njemu, on je onda jednako lažan kao da mu nedostaje serijski broj. Tu su i ljudi koje je pomenuo kao garante. Da ste sami razgovarali sa tim garantima i da su vam oni potvrdili njegovu finansijsku situaciju i njegovo poštenje, to bi svakako dalo neku vrednost čeku, iako vas ni to ne bi u potpunosti zadovoljilo. Međutim, pošto oni nisu prisutni da to lično proverite, sve što imate je reč tog čoveka da bi oni garantovali za njega. Sumirajući dokaze: potpisani ček, rukopis na njemu, tvrdnju da je to dobar ček, dođete do saznanja da svi potiču iz istog izvora. Ukoliko je on nepošten, ček nije valjan, ono što je na njemu napisano nema nikakve vrednosti, a svedoci su izmišljeni. Ipak, ne biste baš da ispustite tako dobru priliku. Voleli bi da napravite tako dobar posao u kome dobijate 10.000 dolara za automobil koji vredi 1.000. Promućurni ste. Sumnjičavi ste što se tiče njegove divne ponude, jer ne znate da li je njegov ček validan, a s druge strane, možda su mu vaša kola potrebna zbog nekog posebnog razloga koji je vama nepoznat. Stoga, da ne biste ispustili dobar posao iz ruku, zovete banku koja je izdala ček, bankarski službenik vam kaže da takav račun ne postoji. Sada ste s razlogom sigurni da je čovek varalica, a čak i beleška na čeku, koja glasi: “Ovaj ček je ispravan” ništa ne dokazuje. Kažete čoveku da ide svojim putem i da vara nekog drugog. Oštroumno ste rasuđivali. Pre nego što ste se rastali od svojih kola, niste poverovali na reč nekom strancu, bila ona izrečena ili napisana. Želeli ste nezavisne potvrde i objektivne izvore. Niste prihvatili tvrdnje koje su se vrtele u krug. Čak ni činjenica da ste sa njim razgovarali oči u oči, tamo i tada, nije bila dovoljan dokaz. Niko ne želi da izgubi automobil, jer je to stvar koja ima vrednost. Međutim, ona se može zameniti, a s obzirom da neminovno propada, za par kratkih godina će se zameniti. Ima mnogo stvari koje su važnije od automobila. Svakako da je jedna od najvažnijih tok i pravac nečijeg života i ne postoji ništa što uobličava i skreće taj pravac odlučnije nego čovekovo vaspitanje i njegova religija. Kada dođemo do određene religije, oko koje čovek svije svoj život, izgleda da tu ima manje brige i rasuđivanja nego prilikom kupovine i prodaje kola. U stvari, u odabiru religije se manje brine i rasuđuje nego pri kupovini cipela. Većina ljudi opredeljejuju se za jednu ili drugu religiju više iz emocija ili zbog situacije, nego korišćenjem i trunke logike u donošenju odluke. Skoro svi beli narodi su vezani, manje ili više, za istu hrišćansku religiju, za koju su bili vezani njihovi roditelji ili prijatelji. U svakom slučaju, na njihovo vaspitanje je, na ovaj ili onaj način, uticalo hrišćanstvo. Ova činjenica će uobličavati njihovu karijeru, njihovu okolinu, njihove brakove, obrazovanje a naročito njihove stavove i razmišljanja tokom celog života. Iako ne moraju biti posebno religiozni, neće ih zaobići potpuna religiozna atmosfera koja kroji njihov život od početka do kraja. Većina belih ljudi, bez obzira da li su religiozni ili ne, (a većina nije) prihvatiće mitove, laži i priče iz Biblije kao istinite, mada se nisu ni najmanje potrudili da provere bilo koju od ovih ideja, teorija, filosofija, odnosno učenja. Biblija, poput čoveka sa čekom, nastavlja da “dokazuje” samu sebe. Petar tvrdi da je Petar rekao to, a Pavle kaže da je Petar rekao tako i da je Jovan rekao tako i da je Matej rekao tako i da ju Luka rekao tako. Međutim, svi ovi ljudi su već davno mrtvi (ukoliko su uopšte i živeli) i ničiji ujak ili pra pra deda ili pra ujak nije imao ličnog kontakta sa njima. Nijedno od ovih “čuda” nisu ni u saglasnosti sa zakonima prirode. Opet, zbog toga što potiču iz iste knjige, iz istog izvora, što objašnjavaju time da to i to potvrđuje ovo, a ti i ti su bili svedoci toga. Ali, sve to ipak potiče sa istih stranica. 247

Štaviše, to su stranice koje su pisali nepoznati ljudi i to ljudi koji ne moraju imati nikakve veze sa imenima koja su im data. Mi znamo malo, ili ništa o tim ljudima, izvan onoga što nam biblija govori. Čak ne znamo ni da li je većina njih uopšte i živela. U svakom slučaju, mnogo je pisaca, nepoznatog su porekla i ko zna ko je sve ovo sastavio? Sve što zaista znamo je da su to zajednički napisali Jevreji, narod čije umeće prevare je bezgranično. Znamo zasigurno da niko ko se bori protiv nekog pustinjskog plemena ne može da natera “sunce da stoji mirno”. To podrazumeva da bi zemlja morala da stoji u mestu deset sati kako bi duže imali dnevnu svetlost da završe svoj krvavi poolj (Knjiga Isusa Navina 10: 12). Kada uzmemo u obzir prostranost zemlje i prirodne zakone, po kojima se ona okreće oko svoje ose, ovakva ideja je toliko idiotska i smešna da teško da je vredna razmatranja. Ipak, tako kaže “dobra (jevrejska) knjiga” i to će mnogi ljudi slepo prihvatiti. Niko od nas, u poslednjih sto ili hiljadu godina ili bilo kada, nije prisustvovao bekstvu horde ljudi po dnu Crvenog mora, čije se vode razmiču kako bi ih pustile da prođu, pa se zatim obrušavaju na neprijatelja koji ih juri. Niti je iko video bilo koje od desetina “čuda” da se desilo, a koja su tako živopisno opisana u “dobroj kjizi”. Sve to je u potpunoj suprotnosti sa nepromenljivim zakonima prirode, sa zdravim razumom i sa bilo kakvim životnim iskustvom. To je čak u suprotnosti sa bilo čim što mi je, iko kome mogu verovati, rekao da je video svojim očima. Ipak, ljudi će glupo prihvatiti ovu vrstu priča i postati njihov branitelj, objašnjavajući da je, na neki potpuno fantastičan način, to “moglo da se dogodi”, obično dodajući da se bez sumnje i dogodilo. Činjenica je da su ljudi danas (kao i hiljadama godina) više preplavljeni mitovima, lažima i neistinama nego što imaju prava na istinu. Na žalost, prosečnom čoveku nije lako da razluči šta je činjenica a šta laž, šta je istina a šta mit. Najvažnija stvar u ovom poglavlju je saznanje da su pripadnici Bele rase, inače najinteligentnija stvorenja na licu zemlje, neverovatno naivni i glupi kada je u pitanju zbirka mitova, laži i bajki jevrejske biblije. Kada recimo, kupuju kuću, insistiraće na dokazu o vlasništvu, valjanosti potpisa na ugovoru, svedocima potpisa, pa čak i na polisi osiguranja. Ali, kada je religija u pitanju, isti ti ljudi će odbaciti svaku trunku razuma sa kojim su rođeni. Slepo i glupo će prihvatiti protivrečnosti, loše savete, kršenje zakona prirode, sve u ime “vere”. Bez proveravanja ko je napisao ove biblijske mitove, kakvi su dokazi o njima i da li deluju razumno, sasvim odbacuju rasuđivanje i svoje životno isksutvo. Gutaju u potpunosti ovu jevrejsku zbirku mitova, laži i loših saveta, uz najstrašnije posledice po sebi same, po sopstvenu decu i po sopstvenu rasu. Ipak, živeti znači donositi odluke, a da bi se odluka donela čovek mora stići do zaključka. Da bi stigao do dobrih, logičnih zaključaka, on mora da koristi valjane dokaze. Srž dobrog rasuđivanja je sposobnost da odvagaš informacije koje su ti dostupne, odrediš koje su vredne a koje nisu i odmeriš značaj svake od njih. Ovo možda nije lako, ali je neophodno. Ova tema je najvažnija i njome ćemo se pozabaviti u sledećem poglavlju.

248

POGLAVLJE BR. 21

Činjenice, sudovi, zaključci i odluke

S

vi smo slušali i čitali o sudskim procesima, a mnogi od nas su sigurno bili i očevici takvih procesa koji su se komplikovali pred našim očIma. Većina nas je, bez sumnje, videla ovakve scene iz sudnica na TV a neki su možda čak i bili učesnici u stvarnim sudskim procesima. U takvim slučajevima vidimo klasičan primer načina na koji se donose odluke. Ukoliko je u pitanju kriminalni slučaj, porota mora da odluči da li je dotični optužen kriv ili je nevin. Sudije obično upute porotu u to da, ukoliko se krivica “dokaže” van sumnje, optuženog treba proglasiti krivim. Ovde nailazimo na poteškoće jer, kao prvo, ne postoji ništa što je “apsolutni dokaz”. Postoje samo dokazi, a dokazi se pojavljuju u svim oblicima i formama. Ima nepotpunih dokaza, ima čvrstih dokaza. Može biti uverljivih dokaza, može biti i manje uverljivih, može da se desi da dokaza nema, može biti diskutabilnih dokaza, može biti dokaza tipa rekla – kazala, može biti presudnih dokaza. Problem se javlja kod procene. Tu stupa na scenu dobro prosuđivanje. Vrlo je poučno čuti sve strane jednog slučaja u kome su učestvovala dva kompetentna i, po pravilu, ne naročito časna, advokata. Nakon što jedna strana završi sa elokventnim izlaganjem, izvede sve svoje svedoke i ubedljivo “dokaže” svoj stav, ubeđeni smo da je to istina. Tada, međutim, dolazi druga strana. Suprotstavljeni advokat je isto tako spretan, jednako elokventan, jednako ubedljiv. I on ima impresivne svedoke koji potvrđuju njegovu priču. E pa, ko je u pravu? To je trenutak kada inteigentni i nepristrasni sudija, odnosno porota, moraju da odvagaju svaki dokaz, verodostojnost i karakter svakog svedoka, relativnu težinu i važnost svakog dokaza koji je iznesen. Dalje, on mora, poput detektiva, da sklopi sve deliće mozaika i da ih izvaga uprkos svojim iskustvima i iskustvima svog suda i dođe do zaključka ili više njih, koji, kada se prikupe, dovode do konačne odluke. Slično se odigrava celog života. Čovek je nateran da neprekidno donosi odluke, neke lepe, neke važne i pojedine, koje su toliko značajne, da će odrediti ostatak njegovog života. Postupak u donošenju tih odluka je vrlo sličan onome iz sudnice. Verovatno najgora situacija u kojoj se možemo naći je da budemo zbunjeni i neodlučni. Pojedini ljudi su stalno zbunjeni i neodlučni na nekim poljima, posebno u domenu religije. Bela rasa je užasno zbunjena hrišćanstvom. Koncepti belog čoveka su zbrkani do krajnjih granica, i to zbog ogromnog broja kontradiktornih tvrdnji i loših informacija koje im ova lažljiva religija nameće. Na većinu pitanja nema odgovora. Ljudi ne stižu ni do kakvih zaključaka, ni do kakvih odluka. Sve dok je osoba neodlučna u vitalnim pitanjima, ona je zbunjena. Ostaje paralizovana za preduzimanje konstruktivnih akcija u vezi sa životnim problemima ili pitanjima. Ostaje neodlučna u teškoj situaciji. Ne sumnjajući da mu je hrišćanstvo dalo gomilu loših informacija, prosečan beli čovek ostaje zbunjen i paralizovan do kraja svog života – što je najgora situacija u kojoj se može naći. Zapamtite, konfuzija je otrov koji parališe. Ostati u stanju zbunjenosti znači biti neaktivan, biti drogiran. Ne možemo da izbegnemo donošenje odluka. Čak i samo izbegavanje donošenja odluka je odluka po sebi i rezultati mogu biti pogubni kao kod donošenja loših odluka. Zamislimo, na primer, da vozite po autoputu 100km na sat i da vam se odjednom, sa sporednog puta, pojavi traktor koji sporo ide. Sviđalo vam se ili ne, suočeni ste sa donošenjem odluke. Ili ćete leći na kočnicu, ukoliko vam to vaš sud nalaže kako biste izbegli sudar sa traktorom, ili ćete naglo skrenuti i verovatno sleteti u jarak, ili ćete izbeći da donesete odluku i nastaviti da vozite, pa udariti u traktor. U poslednjem slučaju, izbegavanje donošenja odluke je zaista vrlo drastična i ubitačna odluka. Tako je to u životu. Odluke su svakodnevno prisutne i mi ne možemo izbeći njihovo donošenje. Stoga je naša dužnost da se naviknemo na odlučivanje ili, još bolje, na donošenje ispravnih odluka. U stvari, odluka čoveka koji dobro rasuđuje je, naravno, donošenje ispravnih 249

odluka. Čovek koji je u stanju da donosi odluke, i to ispravne, da ih se drži i ispunjava ih, ispoljava, pored odlučnosti, i znake dobrog karaktera. Da bi se donosili dobri sudovi i ispravne odluke, najvažnije je posedovanje ispravnih dokaza i dobrih informacija. To je osnov donošenja dobrih odluka. Naravno, kada bi, u svakom slučaju gde smo primorani da donesemo odluku, imali sve dokaze koji su se mogli naći oni bili apsolutno ispravni, tada bi donošenje odluke bilo relativno lako. Međutim, na žalost, to se u realnom životu ne dešava. U većini slučajeva, na žalost, činjenice i dokazi su prilično nepotpuni. Većina njih nisu verifikovani i posredni su. I ne samo to, u većini slučajeva, oni su zbunjujući i konfliktni. Uzmimo, na primer, mladog čoveka koji se razvija. On stiže u doba kada mora da donese odluku čime će se baviti u životu. Tu postoji bezbroj faktora o kojima se mora voditi računa. Pitanje je da li on želi da se bavi nekim poslom; ima li sposobnosti i talenta za tu vrstu posla; da li će zarada koju će tim poslom ostvariti biti dovoljna za način života koji bi želeo da vodi; da li će se promeniti uslovi u svetu, koji bi mogli da uzrokuju da se njegov zanat, zanimanje ili profesija drastično izmene i tako dalje. Bez obzira koliko iscrpno prouči svako od ovih komplikovanih pitanja i koliko se trudi da donese pravu odluku, on nikada neće imati sve informacije i sve dokaze koji su mu potrebni da bi doneo nepogrešivu odluku. Ista je stvar i kada dođe do donošenja odluke koga izabrati za životnog saputnika. On, naravno, može ostatak svog života provesti u merenju i odmeravanju svih detalja koji bi mu mogli pomoći da donese odluku, pa da na kraju umre od starosti kao neženja, razmišljajući. I tu leži prava istina o donošenju odluka, a to je: znati koje informacije treba tražiti, koji dokaz je valjan, da li su dokazi vredni ili ne, gde nastaviti sa potragom za novim elementima i detaljima i kada odlučiti da je dovoljno dokaza da bi se napravila inteligentna procena i da bi se na osnovu nje došlo do odluke. U mnogim slučajevima, kao na primer sa traktorom ispred vaših kola koja jure, ne možete beskonačno čekati na donošenje odluke. U nekim drugim prilikama, odluke se donose naglo, mada ne bi trebalo. Čovek lako može da sačeka i ne poruši sve mostove, već da ostavi otvorenu mogućnost, za još neotkrivene činjenice. Stoga predlažem ovakav vodič u donošenju odluka. 1. Ne donosite odluku kada nemate sve činjeice, jer, u nekim slučajevima, vreme je od suštinske važnosti, pa se do odluke mora doći vremenom. U ovakvim slučajevima, bolje je odlučiti, mada postoji opasnost da to bude pogrešno, nego uopšte ne odlučiti. Mnogo puta u životu se dešava da je najgora odluka ne doneti odluku. Zato, donosite sami odluke, ili će neko drugi to uraditi umesto vas. 2. Odluke bi trebalo da se zasnivaju na najboljim činjenicama koje možete da sakupite. Ne bi valjalo da su zasnovane na površnom razmišljanju ili na željama. Činjenica da se većina slaže sa prihvatanjem određenog koncepta ne bi trebalo da utiče na naše odluke. Većina je često grešila (greši i danas) u mnogim stvarima. Na primer, u srednjem veku, većina naroda u Evropi je verovala da je zemlja ravna, a ne okrugla. Time što je većina verovala u to, zemlja nije postala ravna. Bila je okrugla, kao što je i danas. Ogromna većina, prosto, nije bila u pravu. Danas ona greši u mnogim drugim stvarima – uključujući tu i Jevreje i stvari oko hrišćanstva. Čak i u pitanjima emocija, kao što su ljubav, brak, mržnja, postoje neki delovi činjenica koje treba odmeriti i izvagati, istom objektivnošću kao i svake druge činjenice. Osećaj časti je takođe činilac u donošenju odluka. Postoji ogromna razlika između donošenja odluka u slučaju gde gajite emocije i donošenje odluke kada nemate ni trunke osećanja. 3. Insistirajte na svim realnim i čvrstim dokazima do kojih možete da dođete u vezi sa problemom. Ne nasedajte na neosnovane priče, laži, mitove ili na direktne neistine. Važan kriterijum je sposobnost da se prave činjenice razlikuju od onih koje su često samo opšteprihvaćene činjenice, a zasnovane su na mitu. 250

4. Budite u stanju da razlikujete ono što znate od onoga u šta verujete, ali, u stvari, ne znate. Zanimljivo je koliko ljudi nisu u stanju da razlikuju jedno od drugoga, pa to mešaju i spremno donose odluke na osnovu stvari koje ne poznaju, isto kao i kada ih donose na osnovu stvari koje poznaju. Ovde je značajan kriterijum prepoznavanje činjenica. To je stvar razlikovanja činjenica od mašte, realnosti od nerealnosti. Stoga je od ogromne važnosti jasno razdvojiti pretpostavke, predubeđenja, opšteprihvaćena verovanja na jednu stranu, a čvrsto potkrepljene činjenice na drugu. Mi iz Kreativističke crkve tvrdimo da je realnost hiljadu puta važnija od kraljevstva mašte i to je osnov naših zaključaka i odluka. U donošenju sudova o religijama, prošlim i sadašnjim; u pronalaženju boljih puteva i sredstava za širenje kreativizma; u donošenju odluka u životu uopšte; a naročito u nastavljanju borbe za opstanak naše rase, dobro bi bilo da imamo na umu ova osnovna pravila.

251

POGLAVLJE BR. 22

Moje duhovno buđenje

M

oji roditelji bili su pripadnici Menonitske religije, protestantske sekte koja je nastala u Holandiji sredinom 1500. godine. Ovu veru je osnovao čovek po imenu Meno Simens, koji se, kao i Martin Luter, distancirao od zabluda katoličke vere toga doba, iako je bio katolički sveštenik. Hrišćani tog vremena, katolici i luterani, tako širokoumni i puni ljubavi, okrutno su proganjali Menonite. Rezultat toga bio je da je ogrman broj njih rasejan po okolnim zemljama, gde su neki tamo samo privremeno boravili, jer su oterani dalje. Moji preci iz Holandije, odakle su se preselili u Prusku, gde su živeli nekoliko gneracija. Zbog neprijateljski raspoloženih vlasti, velika grupa njih se preselila u nenaseljene krajeve Ukrajine u tadašnjoj Rusiji. Bilo je to 1804. godine. Tamo su, poput naseljenika Zapada, moji preci bili pioniri koji su naseljavali divlje stepe Rusije. Kroz generacijudve, postalo im je dobro pa su bili prilično napredni u odnosu na ruske seljake. Do početka Prvog svetskog rata ova mala kolonija je narasla na otprilike 1000 duša, nastanjenih u 58 naselja. Bili su vredan i štedljiv narod, veoma religiozan. Brinuli su se o sebi. Do početka Prvog svetskog rata bili su veoma napredno ostrvo u moru zaostalih seljaka tog dela Rusije. Njihova imanja, njihov standard, opšte dobro i nivo obrazovanja bili su daleko iznad ruskog. Menoniti su zadržali svoj maternji nemački jezik, vodili sopstvene škole i nisu se bratimili, družili niti venčavali sa Rusima. U stvari, nisu razmišljali o braku sa Ruskinjama ništa više nego što Amerikanci razmišljaju o braku sa crnkinjama. Napredni i mirni život narušen im je Ruskom revolucijom, kada se na njih sručila paklena vladavina terora. Jedva da su znali šta ih je snašlo. Odjednom ih je preplavila revolucija, bili su smrvljeni, opljačkani i pokradeni. Mnogi od njih su poubijani. Poput miliona Rusa, i moj narod je umirao gladan pod brutalnim Staljinovim programom veštački stvorene gladi. Jedno od mojih najranijih sećanja iz tog vremena vezano je za glad i umiranje. Do 1924. godine situacija se nekako stabilizovala i moj otac je odlučio da iskoristi priliku i preseli se. Otišli smo u Meksiko. Mislim da je za moju majku ta država bila isuviše divlja i necivilizovana. U svakom slučaju, 1925. godine smo se preselili u Heršel, država Saskačevan u Kanadi, gde su neki rođaci moga oca došli godinu dana pre nas. Te zime počeo sam da pohađam državnu školu. Imao sam osam godina. Bili smo prilično siromašni i ja sam imao više nego neodgovarajuću odeću. Sećam se da sam se skoro smrzao te prve zime. Povrh svega, nisam znao ni reč engleskog jezika. Bilo je prilično teško. Ipak, do dvanaeste godine naučio sam tečno da govorim engleski i završio sam prvih osam razreda škole. Menoniti su vrlo religiozni. Ja sam odgajan u vrlo religioznom duhu pa sam u nedeljnoj školi primio solidno znanje o bibliji. Kada su se menoniti doselili u Heršel, jedna od prvih stvari je bila da sagrade sopstvenu crkvu. Redovno smo je posećivali. Verski uticaj moje majke na mene bio je jak i ja sam bio nekako zbunjen idejama raja i pakla, ali ne previše. U svojoj trinaestoj godini dobio sam priliku da odem na nemačkoenglesku Akademiju, daleko od kuće, gde sam pohađao deseti razred. Pored svih redovnih, bili su nam natovareni i posebni predmeti nemačkog jezika i podučavanja u religiji. U to vreme je moje religiozno mišljenje počelo, na neki način, da se kristalizuje. Jedna od posebnih uspomena iz tog vremena vezana je za jednog devetnaestgodišnjeg učenika koji je išao u jedanaesti razred. Rekao mi je da je bio priličan bundžija i grešnik u svom tinejdžerskom dobu, ali da je sada prihvatio religiju. Rekao mi je da je konvertit, da je ponovo rođen i da je sve to, Bože moj, divno. Poput svih novoobraćenih grešnika, činio je sve da i mene peobrati. Čvrsto sam se odupirao njegovim naporima. Posebno je naglašavao kako je to divno, kakvu smirenost uma je postigao od kako se ponovo rodio u Hristu itd. Pošto je živeo u istoj spavaonici u kojoj sam i ja živeo, samo jedna do 252

dvoje vrata niz hodnik, imao sam mnogo mogućnosti da posmatram njegove aktivnosti tokom cele školske godine. Ubrzo sam shvatio da on nema ni blizu onoliko mira u svojoj glavi, koliko je tvrdio da ima. U stvari, izgledao je kao da ima mnogo više briga nego svi mi ostali. Video sam da je tokom celog dana njegova savest bila razarana pitanjem greha. Naročito se sećam jedne hladne, oštre kanadske zimske noći, kada je, oko jedan sat posle ponoći, njegova savest počela da uzima njegov najbolji deo. Ispostavilo se da je toga dana on rekao nekim svojim prijateljima, kod kojih je bio pozvan, da svoje zube pere odozgo nadole. Kada je legao, počela je da ga muči savest. Lagao ih je. Zapravo je prao zube povlačeći četkicu levodesno. Toliko ga je pekla savest da je ustao u sred noći, otvorio zaleđene prozore, išunjao se i prepešačio dve milje do kuće svog prijatelja. Tamo je zalupao na vrata, probudio ih iz dubokog sna i ispričao im ovu užasnu, sramnu laž. Ovaj događaj, kao i mnogi drugi, uopšte me nije ubedio da ti, takozvani ponovo rođeni hrišćani, šetaju naokolo sa više mira nego svi ostali. Naprotiv, to me je uverilo da se osećaju krvima i nose grižu savesti zbog sitnica. Takođe sam video da se oni često susreću sa serijom mentlanih blokada u svom razmišljanju, koje teško utiču na rešavanje dnevnih problema. Od tada je moje interesovanje za religiju postalo sve manje lično, a sve više akademsko. Kada sam imao 17 godina, upisao sam se na univerzitet u Saskačevanu. Jedan od predmeta koje sam proučavao te prve godine bila je antička istorija, koja je obuhvatala većinu starih civilizacija. U to vreme postalo mi je jasno da na zemlji, pored hrišćanstva, postoji veliki broj religija. Shvatio sam da su mnoge bile i prošle, a da hiljade različitih religija danas pluta unaokolo. To je na hrišćansto bacilo potpuno drugo svetlo. Shvatio sam da je hrišćanstvo, uprkos tome što je glavna religija, samo još jedna u nizu koju je napravio čovek. Počeo sam da gledam na hrišćanstvo mnogo analitičnije, to jest, obratio sam pažnju na ono što govori, kakve su to ideje i koje dokaze daje da podrži te tvrdnje. Ipak, za mene je religija decenijama ostala nerešena zagonetka. Dugo sam sledio prirodni tok sticanja obrazovanja, ženidbe, učvršćivanja u poslu. Religija, kao takva, imala je malu važnost i retko sam išao u crkvu. Nikada se nisam učlanio u Menonitsku crkvu. Međutim, ostao sam i dalje u Društvu Birč, sa osećanjem da ipak, u krajnjoj liniji, radim nešto dobro. Što sam pažljivije posmatrao, to mi je je više postajalo jasno da je celo Društvo dimna zavesa za Jevreje. Postalo mi je jasno da je celokupno njegovo delovanje bilo smišljeno da usmeri napore članova na gomilu jalovih projekata, da ih drži zauzetima, tera da nastavljaju da plaćaju, ali da im nikada, nikada ne dozvoli da stignu do korena problema – pefidne međunarodne jevrejske mreže. Posle šest godina, 1969. sam poslao svoju ostavku Robertu Velču, osnivaču Društva Birč i zatražio svojih 1000 dolara za doživotno članstvo koje sam im tako glupo dao nekoliko godina ranije. Naravno, šanse da će mi ovi pokrovitelji Jevreja vratiti hiljadu dolara bile su ravne nuli. Umesto toga dobio sam opširno pismo od Velča u kome mi je postavljao mnoga pitanja i tvrdio kako sam napravio veliku grešku optužujući sirote male Jevreje da se nalaze u pozadini ove velike komične zavere. Ovo je bila važna prekretnica u mom životu. Iako sam veći deo svog života bio svestan celokupne jevrejske zavere, Društvo Birč me je izmenilo i te ideje sam gurnuo u pozadinu. Počeo sam da shvatam da je Društvo Birč poput istraživačke grupe koja se pretvara da iznalazi uzrok žute groznice. Kada god istraživanje stigne do nemirnog zaključka da je prenosnik komarac, šef istraživača staje u odbranu komarca, izbacuje istraživače i sve počinje iznova, sa novim timom. Tada sam počeo da shvatam da je celokupna osnova ove vekovne borbe, rasa. Jevrejska rasa je koristila sva oružja koja su joj bila na raspolaganju, a arsenal za mešanje i kvarenje Bele rase i potom porobljavanje tako dobijenog mešanog produkta, je ogroman. U to vreme još nisam sumnjao da je njihovo najmoćnije oružje veština da nametnu hrišćanstvo Beloj rasi. Odlučio sam da stvorim novu političku stranku koja bi se koncentrisala na pitanje Bele rase, pa sam oformio Nacionalističku partiju belaca. 253

Društvo Birč je odmah ispoljilo neprijateljstvo što me uopšte nije zateklo. Najviše me je iznenadilo kada sam otkrio da najjači protivnici toga nisu bili Jevreji (kao što sam očekivao) već hrišćani. Kad god smo raspravljali o pitanju rase, nekako bi iznikli hrišćanstvo i hrišćanski principi, tako da bismo se do kraja upetljali u žučnu raspravu o religiji, umesto da pokušamo da postavimo osnovne principe borbe protiv Jevreja. Sve to uprkos činjenici da sam zauzimao prohrišćanski stav. Uporno mi je govoreno da su Jevreji odabrani narod Božiji; da su i crnci Božija stvorenja, da je rasna diskriminacija nehrišćanska, da je naš "spasitelj" bio Jevrejin, da biblija kaže “prokleću one koji tebe proklinju i blagosiljati one koji tebe blagosliljaju”, itd., itd. Ovaj novi razvoj je bio iznenađujući. Dok sam do tada na hrišćanstvo gledao kao na nešto prilično bezopasno kao na glupost koja vremenom nestaje, odjednom me je, kao grom iz vedra neba, pogodilo saznanje da je hrišćanstvo jedno od najmoćnijih oružja koje Jevreji imaju u svom arsenalu. Počeo sam da proučavam bibliju iz početka naročito se usredsredio na Besedu na gori. Na svoje iznenađenje, shvatio sam da ona ne sadrži ništa drugo do niz zaista loših, samoubilačkih saveta. Iako sam i pre slušao i čitao sve njene delove, nikada mi nije palo na pamet da proverim šta bi ovakvi saveti mogli da učine jednoj naciji ili rasi. Sada sam počeo da uviđam da su pouke poput: “okreni drugi obraz”, “voli svoje neprijatelje”, “prodaj sve što imaš i daj siromašnima”, “nemoj suditi da ne bi tebi sudili” i “ne opiri se zlu”, zaista samoubilački saveti. Počeo sam dublje da kopam i shvatio da su i takozvani apostoli, kao i čovek koji je za sebe tvrdio da je Hristos, jevrejskog porekla. Čudno, s obzirom da nikada nisu prodali svoje samoubilačke ideje Jevrejima – naprotiv, prodali su ih najvećoj civilizaciji antičkih vremena, Rimu. Kada sam bio u tridesetim godinama, nekako sam bio zaražen idejom da priđem prezbiterijanskoj crkvi, u koju sam odlazio nešto redovnije, ali sa vrlo malo entuzijazma. Činjenica je da mi je tamo bilo neopisivo dosadno i da sam jedva čekao da se završe gluposti koje su ponavljane iznova i iznova, u beskraj. Jednoga dana sam sa svojim parohom razgovarao o nekim mojim idejama o religiji i nekim pitanjima koja sam imao na umu. Rekao sam mu da sve to za mene nema posebnog smisla. Kao prvo, da je Bog bio zaista pun ljubavi, zašto bi stvorio te milione ljudi koji će, po pravilima i odredbama koja se nalaze u bibliji, otići u pakao. Rekao sam mu da je meni sve to apsurdno. On je bio jedan od onih liberalnih propovednika u to vreme takođe je bio u tridesetim godinama života. Ono što mi je rekao iznenadilo me je. Kazao je da nema načina da mi odgovori na to pitanje i da bi, ukoliko je to moje uverenje, trebalo da ga se držim. Priznao je da ni on baš nije previše uveren u celu stvar. Nisam se mnogo iznenadio kada je on posle nekoliko godina napustio svešteničko zvanje i počeo pošteno da zarađuje za život. Ranih šezdesetih godina, tada sam živeo na Floridi, sve više i više je počeo da me brine sramni način kojim ovu zemlju uništavala jevrejskokomunistička zavera. Još u dvadesetoj godini pročitao sam Mein Kampf Adolfa Hitlera. Bio sam potpuno svestan jevrejske uloge u komunističkoj zaveri, ali sam, kao i većina Amerikanaca, bio preokupiran brigom o svojim poslovima, pa nisam ni učestvovao u političkim zbivanjima, prepuštajući ih ološu i izdajnicima. Nisam znao ni za kakvu organizaciju kojoj bih se mogao obratiti da bih nešto uradio, uprkos činjenici što sam postajao sve zabrinutiji. Nekako u to vreme sam prvi put čuo sa Društvo Džon Birč. Saznao sam da se oni “bore protiv komunizma”. Pošto sam potrošio pet dolara za paket informacija i literature o Društvu, odlučio sam da im se priključim. Šest godina sam vredno i energično radio sa pobornicima Društva Džon Birč, pre nego što sam počeo da shvatam pravu prirodu Društva. U svakom slučaju, regrutovao sam na desetine članova; nekoliko godina sam predsedavao govorničkom birou koga je sponzorisalo Društvo Birč; čak sam i otvorio knjižaru “Američki stav”, koja je prodavala, distribuirala i promovisala knjige koje je Društvo finansiralo. Da bih mogao što više vremena da posvetim ovim aktivnostima, čak sam napustio i posao sa nekretninama. Godine 1966. postao sam nestrpljiv u vezi programa Društva po kome je “obrazovanje naše jedino oružje” pa sam se kandidovao za državno zakonodavstvo.

254

U to vreme sam počeo da primećujem da nešto nije u redu sa društvom Birč. Umesto srčane podrške nekome ko otvoreno izlazi kao Birčov član i kandiduje se za državnu kancelariju, primetio sam da podršku pružaju nekom prevarantu, koji čak nije ni bio član i čiji program bi ih odveo u ćorsokak. Primetio sam zatim da su, prilikom razmatranja šansi da budem izabran, Birčovi članovi, bili pesimističniji od svih drugih koji su me podržavali. Kada sam izabran, prvi su me polili hladnom vodom objašnjavajući kako je, eto, svako mogao to da uradi u ovoj izbornoj godini, da je to verovatno sreća, itd. Kada sam postao činilac u državnom zakonodavstvu Floride i počeo da predlažem radikalna suprostavljanja Vrhovnom sudu, pod kontrolom Jevreja i neke druge stvari, Republikanska straka, na čijoj strani sam se kandidovao, otvoreno se okrenula protiv mene. A u bici koja je zatim usledila nisam dobio nikakvu podršku samog Društva. Tada je Vrhovni sud naložio ponovne izbore. U tom krugu sam izgubio. Moji poslovi i snažni napori dali su malo rezultata, kako kada je reč o političkoj aktivnosti tako i rada u Društvu Birč. Odatle sam otišao siromašniji u džepu, ali bogatiji u iskustvu. Naučio sam dve stvari: a) nemoguće je bilo šta postići u krugu starih političkih partija i b) da je Društvo Džon Birč bilo prevara. Onda su mnoge druge stvari počele da dolaze na svoje mesto. Gledajući na rimsku istoriju, postalo je jasno da je Rim, bez obzira što je osnovao veliku civilizaciju, osvojio svet i bio potpuno superioran, počeo da se osipa i pada tek pošto ga je hrišćanstvo udarilo poput kuge. Nakon proučavanja samoubistvenih ideja koje je hrišćanstvo nametnulo Rimljanima, lako sam shvatio zbog čega Rimljani više nisu bili zainteresovani da brane carstvo, niti da se suoče sa ovozemaljskim odgovornostima. Postalo mi je jasno zašto se cela velika bela imperija raspala pod uticajem ovog novog jevrejskog otrova. Osećao sam se kao uzbuđeni detektiv koji se neočekivano sapleo o najveću tajnu, najozbiljniju zaveru u istoriji čovečanstva. Tragajući za rešenjem, počeo sam sve više i više da se okrećem ka večnim zakonima prirode. Krenuo sam da proučavam Stari i Novi zavet sa novim i svežim interesovanjem. Proučavao sam istoriju rasa – velike Bele rase, Jevreja, crnaca. Naišao sam na uspone i padove civilizacija. Kao detektiv, počeo sam da osećam da svi delovi, napokon, dolaze na svoja mesta. Što sam više kopao, sklapalo se sve više i više delova mozaika. Počeo sam da dobijam brojne odgovore na pitanja koja su me zaokupljala celog života. Istražujući prirodne zakone, proučavajući istoriju i religije i dodajući tome svoja životna iskustva, došao sam do konačnog proboja. Moje istraživanje je nagrađeno mnogobrojnim odgovorima – uključujući i onaj najveći – to jest, šta je svrha našeg života. Što sam više proučavao jevrejsku kugu, hrišćanstvo, religiju i zakone prirode, ukazivao mi se sve uverljiviji rasplet. Tada sam shvatio da sam došao do konačnog rešenja koje je bilo puno implikacija, koje je zračilo svojom jednostavnošću i koje je bilo toliko očito da sam se čudio kako ga nisam uvideo mnogo ranije. Postalo mi je savršeno jasno da je Beloj rasi potreban potpuno nov pristup celom problemu oslobađanja od surove jevrejske zavere. Da bi se stiglo do ovog novog pristupa, jasno je da je Beloj rasi potrebna nova religija, nova životna filozofija. Iskustvo me je naučilo i pripemilo da obavim ovaj fundamentalni posao, odnosno da formulišem novu religiju neophodnu za opstanak Bele rase. Takođe sam shvatio da nije moguće stvoriti novu partiju zasnovanu na rasi a ostati u suživotu sa jevrejskim hrišćanstvom. Svako oružje koje nam je trebalo u ovakvoj borbi, već je bilo narušeno i neutralizovano osnovnom postavkom samog hrišćanstva. Počeo sam da sa svojim prijateljima raspravljam o ovim idejama. Videlo se da oni mogu da sagledaju novu sliku koju sam im izneo. Čak i neki bivši “novorođeni” hrišćani su se, na moje iznenađenje preokrenuli i postali krajnje neprijateljski raspoloženi prema hrišćanskoj religiji, kojom su bili zaglupljivani, pa su se svim srcem predali doktrini lojalnosti prema sosptvenoj rasi. Raspravljao sam i svađao se sa hrišćanskim propovednicima. Shvatio sam, na sopstveno iznenađenje, da su potpuno nesposobni da odgovore na mnoga osnovna pitanja koja sam im postavio, pa su obično beznadežno upadali u zamke sopstvenih laži.

255

Dopisivao sam se i svađao sa bivšim Košer konzervativcima, mojim prijateljima, koji su, takođe, prihvatali moj stav o Jevrejima i hrišćanstvu, ili bivali beznadežno saterani uza zid. Tada sam rešio da svoju veru saberem u vidu knjige. Odlučio sam da formulišem novu religiju Bele rase koja će je izvesti iz močvare jevrejske zavere, iz beznađa i propadanja, u blistavu veličinu, na visinu sudbine koju je priroda u svojoj mudrosti namenila ovoj dičnoj rasi.

256

POGLAVLJE BR. 23

Putokazi duž životne staze

N

a koju god stranu da se danas okrenemo, srećemo se sa uticajem sveprisutnih masmedija, koji nas neprestano udaraju u mozak. Pojavom televizije, beli ljudi Amerike se doslovce preplavljuju lavinom predloga i saveta. Nije ni čudo što, zbunjena i zaluđena, današnja generacija ne zna svrhu ni značenje sopstvenog života, a lišena je i sopstvenog identiteta zbog masovne indoktrinacije i zgađenja mozga kojima je izložena u vrtiću, osnovnoj i srednjoj školi i na univerzitetu. Ne znaju ko su, ne znaju gde će, ne znaju šta će i ne znaju šta je zaista cilj njihovog života. U nedostatku cilja i smera, lako ih je uvući u neki maloumni “cilj” koji niti služi njima niti njihovom narodu. Problem sa celokupnim “obrazovanjem” i savetima koje današnje mlađe generacije dobijaju je što su oni uglavnom loši i što je i zamišljeno da budu loši. Njihove mozgove namerno zagađuje jevrejska mreža koja ima potpunu kontrolu nad obrazovanjem i propagandnim aparatom. Uprkos svim prljavim ofucanim dugokosim hipijama koje danas viđamo na putevima, u parkovima i širom zemlje, većina mladih su suštinski dobri ljudi koji bi voleli da svom životu daju neko značenje. Njih pre treba žaliti nego osuđivati i oni su pre žrtve nego krivci. To je izgubljena generacija jer joj je oteta svrha života koju priroda daje svakom pokolenju. Mlada generacija danas, kao i uvek, traga za značenjem života, čemu se posvećuje sa entuzijazmom i odlučnošću, što su divne osobine mladih ljudi. Njima su očajnički potrebni ciljevi, usmerenje i vredne ideje. Bez toga, čovek je kao brod na moru koji bez kormila i kapetana, besciljno rastvara jedra vetru i nasuče se na prvi greben na koji naiđe. Dao bih sve da je u mladosti otac mogao da mi da neki od saveta do kojih sam došao tokom života i kroz tešku školu iskustva. Kako bi divno bilo da sam od rane mladosti imao čvrstu osnovnu filosofiju koja je mogla da spreči moje padove i da me usmeri kroz život. Na nesreću, tek posle mog pedesetog rođendana sam konačno bio u stanju da shvatim značenje i svrhu života. Na žalost, većina ljudi doživi i devedesetu a nikad ne reši ovu važnu zagonetku. Koliko bi vrednije za mene bilo, koliko bih bio srećniji da sam, tokom studija, stekao znanje o razornom jevrejskom uticaju na našu civilizaciju i njegovim pogubnim posledicama po Belu rasu, umesto što sam primio uobičajenu dozu liberalnog obrazovanja, poput hiljada drugih. Umesto što sam išao u Nedeljnu školu i učio ostatke prerađene jevrejske istorije, mnogo bi korisnije bilo da sam učio o rasnoj lojalnosti i svojoj pravoj dužnosti. Stoga se osećam obaveznim da se prvo obratim mladim ljudima, tinejdžerima, koji tek započinju život i nalaze se u periodu kada se na njih može najlakše uticati, dobro ili loše. Pre svega bih želeo da se obratim onim dečacima koji kreću u srednje škole i koji imaju ceo svet pred sobom – svet koji mogu lako da osvoje ili svet koji će ih okrutno samleti. Predložio bih da prvo spoznate kolike su vam mogućnosti. Proverite koliko je vaš IQ i pokušajte da sebe analizirate i utvrdite za šta se sposobni. Počnite ozbiljno da razmišljate šta biste želeli da budete u životu. Da li ćete to i postići nije bitno. Ako danas mislite da ćete postati profesionalni košarkaš, a kasnije se ispostavi da ste, umesto toga, postali poslovni čovek – to je savršeno u redu. Činjenica je da su moji tinejdžerski ciljevi varirali. Sećam se da sam u dvanaestoj godini želeo da budem profesionalni igrač bejzbola, kao Bejb Rut. Kad sam imao četrnaest godina, želeo sam da budem kauboj i imam ranč. U šesnaestoj sam poželeo da budem bokser. Kada sam imao osamnaest, hteo sam da postanem filmska zvezda, nastavnik, pravnik i na kraju inženjer. Postao sam nastavnik i elektro inženjer. Čak sam izumeo električni otvarač za konzerve i nekoliko drugih patenata, no, životni poziv otkrio sam u poslu sa nekretninama. Ne predlažem vam da menjate svoje ciljeve tako često kao ja, ali, od najveće važnosti je da imate cilj, ili ciljeve, koje ste postavili i koje želite da ostvarite i za njih se borite celog života. Ne 257

samo da morate imati ciljeve, već oni moraju biti dobri i vredni a ne idiotski, poput očuvanja napuštenih ždralova ili usvajanja neke moderne jevrejske manije. Da bi vaš cilj bio vredan, potrebno je da izaberete nešto što volite da radite, a od čega bi ujedno mogli da živite, i vi i vaša porodica, koju ćete nesumnjivo steći. Razmišljajte o tome šta biste mogli da pružite kao značajan i trajan doprinos sopstvenom narodu, odnosno Beloj rasi, što bi bilo trajno dobro i vaša večna zasluga. Setite se da vam je priroda dodelila ulogu važne veze u razvoju vaše vrste, odnosno, Bele rase. Savetovao bih vam da uživate dok ste mladi, što bi, u stvari, trebalo da radite celog čivota. Bez obzira na sve ponuđene jevrejske zabave, predložio bih vam da uživate u istraživanju prirode, planinarenju i pecanju, vožnji čamca i kampovanju u šumi. Takođe bih vam preporučio da se bavite sportovima, kao što su plivanje, tenis ili bilo koji drugi. Ukoliko ste uspešni u nekoliko sportova istovremeno, tim bolje po vas. To je najbolja moguća vežba. Uvek je dobro setiti se da je u zdravom telu zdrav i duh, i da je čisto, snažno i zdravo telo značajno koliko i um koji se održava učenjem. Važno je naučiti kako borbu tako i odbranu u neprijateljskom i podeljenom svetu kroz koji ćete bez sumnje morati da izborite svoj put. Dobra je ideja i naučiti koristiti se vatrenim oružjem i pištoljima i postati odličan strelac. Možda ćete jednoga dana morati da branite svoj dom i svoju ulicu od bande razjarenih crnčuga. Možda ćete morati da se suprotstavite, silom oružja, jevrejskom preuzimanju, kao što se to desilo u Rusiji. Naučite da cenite dobru muziku koja je izdržala test vremena i da je razlikujete od navale đubreta koje vam se u beskraj servira preko jevrejskih radio mreža, ploča i televizije. Naučite da mrzite crnačku tamtam buku iz džungle, koja sada postaje uobičajena, a potpuno je bez melodije, harmonije i lepote. Budite glasni i jasni u izražavanju onoga što vam se dopada i onoga što vam se ne dopada. Kao i u svim stvarima, naučite da razlikujete kvalitet od đubreta. Razlikujte dobru umetnost od loše, dobru književnost od đubreta i pornografije koja je tako uobičajena ovih dana. Nije dovoljno biti kritičan u muzici, umetnosti i književnosti već, pre svega, treba biti kritičan u izboru prijatelja. Družite se samo sa onima koji će vam pružiti inspiraciju za više ciljeve i veća dostignuća. Ne gubite vreme sa ljudima koji će vas povući na niži nivo. Jevrejska biblija nam je mnogo vekova govorila kako treba da budemo strpljivi i skromni. Tvrdim da je to sasvim pogrešno i u potpunoj suprotnosti sa prirodom. Ko god postigne nešto u životu mora biti ponosan na svoje dostignuće. Ponos i samopouzdanje su prvi preduslovi za napredovanje i uspeh. Budite ponosni na ono što ste, na ono što mislite da možete da postanete i na ono što mislite da možete da uradite. Budite ponosni na svoju odeću i svoj izgled. Budite uredni i čisti i ukusno obučeni u svakoj prilici. Ponosite se svojim govorom i očuvajte ga jasnim, kultivisanim i artikulisanim. Budite ponosni na svoju porodicu. Podučite se svojim dostignućima, bez arogancije i razvijajte volju za uspehom i pobedom. Ponosite se svojim rodnim gradom. Iznad svega, budite ponosni što ste pripadnik velike Bele rase, za čiji razvitak u budućnosti morate biti odgovorni. Tokom studija, prilikom donošeja odluka i aktivnostima koje izaberete, naučite da pravite razliku između onoga što je važno i onoga što je trivijalno. Ne gubite vreme na trivijalnosti. Posvetite vreme i pažnju onome što je značajno. Zaprepašćujuće je koliko ljudi nikada nije naučilo ovu važnu činjenicu u životu. Sposobnost da se razlikuje važno od nevažnog, i da se u skladu sa time i deluje, najvažnija je karateristika uspešnog čoveka. Dragi moj prijatelju, savetovao bih te da sanjaš velike snove. Imaš ceo život pred sobom, a na ovom stupnju tvoje sposobnosti i tvoji potencijali potpuno su nepoznati i neispitani. Zapamti, priroda te je stvorila pripadnikom velike, ponosne Bele rase. Obdaren si najvišom inteligencijom, sposobnošću mišljenja koju je mudra priroda podarila samo jednoj od svojih bezbrojnih vrsta. Koristi prirodnu inteligenciju, koristi moć razmišljanja i, pre svega, koristi zdrav razum, koji nije tako čest u prirodi. Priroda ti, kao pripadniku Bele rase, nije pružila samo najvišu inteligenciju, već te je stvorila i najkreativnijim i najproduktivnijim bićem na svetu. Stoga ti kažem da svu tu kreativnost, 258

inteligenciju i produktivnost upotrebiš za sebe, za porodicu koju ćeš steći i za dobrobit velike Bele rase. Sanjaj velike snove – usudi se da budeš veliki. U tim godinama, tvoji potencijali su neotkriveni i nepoznati. Ko zna kakva velika budućnost te iščekuje? Zapamti da, sem sposobnosti, veličinu čine cilj i upornost. Iznad svega, imaj pouzdanja u sebe. Ako ga ti nemaš, niko drugi ga neće imati. Sa ovakvim mislima, ne postoje granice za velike poduhvate koje ćeš bez sumnje i ostvariti.

Savet momcima u studentskom dobu Ako imate dvdesetak godina, vi ste na životnoj raskrsnici kada morate doneti odluke koje će bespovratno odrediti vašu budućnost. Prvo što dečak, koji je završio srednju školu, mora da odluči jeste hoće li ići na koledž, kako bi stekao više obrazovanje. Ukoliko odluči da ide, mora da razmisli koje zanimanje će odabrati. Do tada je otkrio sve o devojčicama i već je zaljubljen. Bez sumnje je već razmišljao o braku ili je bar trebalo to da učini. Krenimo po redu. Pre svega, pričajmo o obrazovanju na koledžu. Ja sam na koledžu dobio dve diplome, jednu iz umetnosti i nauke i drugu magistra mašinstva. Dobio sam i diplomu predavača i predavao u školi dve godine, tako da mogu da kažem da sam obrazovan. Gledajući na to trideset godina kasnije, čvrsto sam uveren da sam uzalud potrošio mnogo vremena u univerzitetskim učionicama. Veliki deo takozvanog znanja koje mi je dato, bilo je trivijalno, a mnogo toga i beskorisno. Na koledžu, mladi student prima i usvaja mnoge ideje koje, ne samo da su pogrešne, već su i štetne i opasne po njega, njegovu zemlju i rasu. Ove ideje u njega namerno usađuje jevrejska mreža radi lakšeg uništenja i porobljavanja Bele rase. Moj cilj nije da pravim spisak svih pogrešnih premisa i štetnih ideja koje su se širile po koledžima u moje vreme, jer je danas mnogo gore. Kada bi se pravio potpuni spisak svih pogrešnih informacija i otrovnih idiotarija kojima se zagađuju umovi naših mladi ljudi na koledžima, on bi zauzeo veći deo ove knjige. Ona se uglavnom bavi ispravljanjem štete, koju su načinili Jevreji, ne samo na koledžima, već i na ostalim poljima gde su zagadili umove Bele rase. Zbog toga bih rekao da je obrazovanje na koledžu precenjeno. Naši koledži izbacuju pravu poplavu nepodobnih budala koje su isuviše obrazovane da bi radile pošten dnevni posao, a misle da neko treba da ih moli kako bi, po završetku studija, obavljali poslove za koje nisu dovoljno dobri. Ti poslovi ili ne postoje ili nema potrebe za njima. Kada bi mladi čovek uzeo tih 15.000 do 30.000 dolara koje troši (ili, koje njegovi roditelji troše) na obrazovanje u koledžu i koristio ih četiri, pet ili šest godina da započne neki svrsishodniji posao, u većini slučajeva bi svima bilo znatno bolje. Stoga, ako niste posebno nadaren student, ne treba zbog toga da se brinete. Koledž nije za svakoga. Jevreji su naše koledže gurnuli u prljavštinu i blato pa su oni postali centri za zagađivanje mozgova a ne centri obrazovanja. Rekao bih da je većina dobre dece na današnjim koledžima uništena i da nije imala koristi od njih. Beli čovek to mora ispraviti kada ponovo preuzme kontrolu nad svojom sudbinom. Ukoliko ste odlučan student i želite da budete lekar, pravnik, nastavnik ili inženjer, tada je neophodno da idete na koledž i dobijete određene diplome, uprkos činjenici da se izlažete opasnosti da vam mozak bude zagađen gomilom lažnih postavki. Međutim, ako ste pažljivo proučavali ovu knjigu i jevrejski problem i ako stalno obnavljate ta znanja, ne samo da možete postati imuni na jevrejsku propagandu, već možete spasiti nekog od vaših kolega. Ni u kom slučaju ne smete zaboraviti da je propaganda suptilno i moćno oruđe i da je, posle četiri ili šest godina u “Učionicama” koje su Jevreji zagadili, potreban čvrst karakter i jasan cilj da bi se izbeglo prljanje njihovim gadostima.

259

Na nesreću, ljudi koji olako odbacuju pomisao da su ranjivi, obično su najlakše žrtve. U svakom slučaju, ako ste pročitali ovu knjigu, bićete mnogo bolje pripremljeni od prosečnog mladića koji se otiskuje u ovu jevrejsku džunglu koja zagađuje um. Ako već idete na koledž, idite samo zbog diplome koja će vam omogućiti da se bavite zanimanjima za koja ste se već opredelili. Ukoliko još niste odlučili šta želite da postanete, predlažem vam da ne idete na koledž, bar ne za sada, i da pokušate da razmislite o drugim pravcima koji bi vas mogli zanimati. Mislite o različitim poslovima i izaberite neki poseban ili neke koji vas interesuju, kako bi mogli da se srodite sa njima. Mislite kako ćete jednoga dana imati svoj posao i sopstvenu firmu. Ako verujete da ste zaista sposobni i imate ambicija, nema raloga da vrlo brzo ne razvijete unosan posao. Pitanje je: kako ući u posao? Bez sumnje, ne možete se tek tako ubaciti u posao, bez novca i bez iskustva. Način da počnete je da krenete od dna. Nađite posao u okviru onoga našta ste se usredsredili, bez obzira koliko nisko bio na lestvici. Dok ga obavljate uradićete nekoliko konstruktivnih stvari: sticaćete iskustvo, zarađivaćete za život; isprobaćete sebe i videti da li imate sposobnosti i naklonosti za datu vrstu posla. Mnogi su počeli kao kondukteri u autobusima ili perači podova u korporacijama, a završili kao predsednici tih istih korporacija. Pa čak i ako nikada ne počnete da se bavite poslom u kome ste naučili osnove, pošto ste obezbedili osnovno iskustvo i uz odlučnost koju imate, uvek ga možete ostaviti i početi neki sličan, koji će biti vaš i koji će se vremenom razvijati. Na primer, osnivač mnogih velikih građevinskih i zidarskih firmi obično je počinjao kao stolar koji radi za nekog drugog. Mnogi vlasnici velikih i uspešnih restorana počeli su kao kuvari ili perači sudova, radeći za nekog drugog. Vlasnik velikog preduzeća za nekretnine počeo je kao prodavac, radeći za drugoga. Vlasnik mnogih prodavnica automobila je počeo kao prodavac automobila za nekoga drugog. Kažu da ima negde oko 32.000 različitih poslova kojima čovek može da se bavi. Ne znam da li je ovo tačna cifra, ali mislim da ih verovatno ima mnogo više. U svakom slučaju, uz današnju ekspanziju specijalizacija, ima više mogućnosti inovatorstva nego ikada ranije. Uopšte nije istina da su prošla vremena u kojima je čovek sam nešto stvarao. Tvrdim da mogućnosti nikada nisu bile veće. Ima mnogo zadovoljstva i odgovornosti u posedovanju sopstvenog posla. Istina je da se naporno radi, napornije nego kada se radi za drugog, ali bar znate da radite za sebe. Uvek sam govorio da, ako za nekoga vredite izvesnu sumu novca, onda ste sebi duplo vredniji. I ja sam radio za veliku korporaciju. U stvari, odmah pošto sam diplomirao kao elektromašinski inženjer, krenuo sam da radim za veliku korporaciju u Montrealu, koja je imala otprilike 10.000 zaposlenih širom zemlje. Po mom sećanju i iskustvu, rad za veliku korporaciju je jedna od najgorih stvari koju možete uraditi. Korporacija ima tendenciju gušenja čovekove mašte i ambicije, a da ne spominjemo njegov osećaj nezavisnosti. U sledećem poglavlju više ću se baviti prednostima sopstvenog posla. To ima mnogo prednosti. Ideja o sigurnosti koju pružaju velike korporacije samo je mamac za mnoge mlade diplomce koji bi da postanu direktori, što predstavlja zamku i čini mit. Predložio bih vam da, pored toga što pokušavate da se učvrstite u svom poslu, počnete i da kupujete nekretnine, što pre budete mogli. Više ljudi je zaradilo novac na zemlji i nekretninama nego od nafte ili u bilo kom drugom poslu. Kao što sam malo pre spomenuo, ako imate oko dvadeset godina, bez sumnje ćete razmišljati o braku ili ste već razmišljali o njemu. Ako ste našli pravu devojku, ja bih rekao: ne gubite mnogo vremena čekajući da se oženite i učvrstite. Priroda kaže da ste spremni za početak reprodukcije svoje vrste već sa 15 ili 16 godina. Zbog načina na koji je naše društvo danas postavljeno, ovo nije praktično, ali produžavati i odlagati za deset godina ovaj važan stupanj u životu, kada već priroda kaže da smo zreli i spremni, predstavlja travestitiju protiv nje. Ako imate 20 godina i tako razmišljate, krenite, oženite se, bez obzira da li ste finansijski sposobni za to. Zadivljujuće je koliko brzo mlad čovek postaje odgovoran i sposoban kada se oženi i suoči sa dužnostima stvaranja sopstvenog doma. 260

Nema sumnje da je venčanje jedan od najvažnijih koraka u životu, ako ne i najvažniji. Dobar brak je najzahvalniji i najznačajniji pothvat koji ćete ikada preduzeti u svom životu. Time ispunjavate značenje i svrhu života. Priroda vas je i stvorila da uvećavate svoju vrstu i da budete karika u tom dugačkom zlatnom nizu. To vas čini začetnikom duge linije potomaka, koji nikada ne bi živeli da nije bilo vas koji ste zasnovali lozu. Mislite na to. Dugo nakon što se zaborave sve materijalne stvari koje ste stvorili, loza ljudskih stvorenja, za koje ste odgovorni, nastaviće da se razmnožava i korača kroz istoriju. Podizanje dece, koja su lepa, pametna, puna ljubavi i entuzijazma, odgovornost je koja u sebi nosi najviše nagrade i najveće zadovoljstvo u životu. Deca koju ćete podići, bez sumnje će, biti najznačajnije dostignuće vašeg života. Kada se vaš život približi kraju i kada se osvrnete na dugu i krivudavu stazu godina koje ste proveli na zemlji, videćete da deca, koja sada imaju svoju decu, nisu važna samo vama, već su jedina trajna stvar koju ćete ostaviti za sobom kada napustite ovaj svet. Mreža koja će se širiti zato što ste vi osnovali porodicu i podigli decu, koja će uraditi istu stvar u svojoj generaciji, ogromna je i beskrajna. Izdanci, koji će se množiti u nebrojenim budućim generacijama, praktično se ne mogu ni zamisliti. Najznačajnija i najtrajnija stvar koju ćete ikada učiniti je venčanje i podizanje sopstvene porodice. I, ako mogu da dodam, imajte veliku porodicu, imajte dece koliko god možete kako biste ispunili svoj udeo u napretku i širenju Bele rase. Kada planirate porodicu i posao mislite unapred. Postavite ciljeve. Mislite gde bi želeli da budete za pet godina. Mislite gde bi želeli da budete i šta bi želeli da budete, za deset godina od današnjeg dana, za dvadeset, trideset godina. Imajte konkretan plan delovanja, što detaljniji to bolji. Stavite ga na papir. Ovo će vam pomoći da ga bolje zapamtite i biće tu da vam osveži pamćenje i da vas zadrži na tom putu. Raspravljajte o tim planovima sa svojom suprugom, ako ste oženjeni. Izaberite finije stvari za sebe i svoju porodicu. Odlučite se za lep dom, život u dobrom susedstvu i dobar život. Krenite na posao i to ostvarite. Dok to radite, uživajte. Idite redovno na godišnje odmore. Planirajte da imate hobije i interesovanja van svog posla. U vašoj generaciji, Beloj rasi predstoji velika bitka za nezavisnost i vraćanje kontrole nad svojom sudbinom. Planirajte da učestvujete u toj bici i obavite svoj deo posla. Jedna od najvažnijih lekcija koje ćete naučiti u životu nije ona koju će vam dati koledž, već ona u kojoj ćete naučiti kakva je stvarna priroda jevrejske zavere i šta možete da uradite po pitanju oslobađanja Bele rase od ove strašne tragedije. Tako ćete sakupiti najkorisnija znanja na svakom polju. To ne samo da će vam pomoći u borbi belog čoveka, već će vam pomoći i u poslu, u odnosima u porodici i podizanju dece. Naučite da budete dobar govornik. U stvari, to je nešto što treba da počne da se uči još u srednjoj školi. Koristi od lepog izražavanja u javnosti toliko su velike u svakom pogledu, da nijedan mlad čovek, koji želi da napreduje, ne može sebi dozvoliti da ignoriše ovaj važan deo obrazovanja. Setite se da u svojim aktivnostima i kontaktima sve vreme bojkotujete Jevreje i prednost dajete belim rasnim drugovima. Budite diskriminator i budite lojalni svojoj rasi. Uprkos činjenici da sada Jevreji deluju kao pobednici i uprkos tome što budućnost možda izgleda crno, nemojte postati pesimista. Stvari se mogu brzo promeniti i to se mogu brzo promeniti nabolje. Setite se kako se brzo promenila situacija u Nemačkoj. Kada su Nemci bili potpuno poniženi i demoralisani, pojavio se veliki vođa i okupio nemački narod. Pobedili su Jevreje i, po kratkom postupku, preuzeli kontrolu nad svojom sudbinom. U vrlo kratkom vremenu tamo više nije bilo siromaštva, gladi, beznađa, tiranije a zemlja se odjednom promenila u zemlju narastajućeg optimizma, prosperiteta, reda, produktivnosti i stvaralaštva. Ovo je postignuto voljom, odlučnim i pozitivnim programom. Stoga vam predlažem da sve vreme zadržite srčan, poletan i preduzimljiv stav prema svom poslu, svojim projekima i svojim preduzećima. Budite optimista, kao i realista, a nakon pažljivih priprema i planiranja, očekujte uspeh. Budite nesalomljivog duha. Stara izreka: “Ako prvi put ne uspete, probajte ponovo i ponovo”, ovde se lepo može primetiti. Nemojte se odati škodljivoj navici pušenja ili pića i, naravno, kao kugu izbegavajte samoubilačko uživanje u drogama koje Jevreji danas naširoko promovišu. Duvan, alkohol i narkotike, koji razaraju um, promovišu Jevreji radi uništenja Bele rase, dok to, u isto vreme, ovim

261

probisvetima donosi milione dolara profita. Ukoliko ste, nesrećom, već potpali pod neku od ovih navika, odlučite da je ostavite i tačka. Ja sam počeo redovno da pušim kada sam imao 26 godina, bez ikakvog dobrog razloga koga bih mogao da se setim. Međutim, kada sam napunio 40 godina, zaključio sam da je to prljava, beskorisna navika koja mi zaista nije pružala nikakvo zadovoljstvo i bez koje mogu. Zato sam jednog dana odlučio da je se rešim bez razmišljanja. Pošto sam odlučio, ugasio sam svoju poslednju cigaretu i nikada ih više nisam pipnuo. To može tako da se uradi. Treba samo čvrsto odlučiti, a kada se jednom donese takva odluka onda stvarno nije teško. U svakom slučaju, mladi čoveče, sada si stigao do faze kada je izdanak već dugo savijen i kada stvari koje sada radiš počinju da tvore stablo. Predložio bih ti da u potpunosti iskoristiš kvalitete kojima je blagosiljan beli čovek: kreativnost, hrabrost, produktivnost, agresivnost i slobodan avanturistički duh. Stalno drži do svoje časti i samopoštovanja. Budi koristan velikoj Beloj rasi čiji si deo. Delujući u okvirima nagona kojima te je priroda obdarila, imaćeš najpuniji i najuspešniji mogući život.

*** Sada smo došli do slabijeg pola – tog najlepšeg od svih stvorenja u carstvu prirode. Pružajući savet mladim devojkama, srednjoškolkama i studentkinjama, rekao bih da se mnogo od onoga što sam uputio mladićima takođe odnosi i na mlade dame, ali, uz nekoliko važnih razlika. Te razlike želim da istaknem. Maniri, kao što su uredne haljine, lepa odeća i u celini isticanje atraktivne pojave, naravno, važniji su devojkama nego momcima. Isto kao što je za mladiće poželjno da budu muževni, sposobni i zgodni, za devojke važi da su lepši pol i sa stanovišta muškarca, najlepše stvorenje u prirodi. Od njene lepote zavisi kakvog će čoveka privući i zato ona čini sve da tu prirodnu lepotu poveća. Ona to može da uradi tako što će održavati liniju i biti sveža, u dobroj fizičkoj kondiciji, tako što će se pridržavati određenog načina ishrane i tako dalje. Nema mnogo mladića koje privlače debele, neuredne devojke. Jedna od najgorih navika, koju su današnji tinejdžeri razvili, jeste nepravilna ishrana. Mnogi poremećaji u izgledu su posledica toga. Za preteranu debljinu zaista ne postoji dobar izgovor. I dok postoje ljudi koji ne mogu da se ugoje, svi mogu da smršave smanjujući obroke do postizanja željene težine. Čak i odricanje od hrane na nedelju dana, ako je potrebno, neće nikom naškoditi. Naprotiv, može mnogo da pomogne. Mnoge stvari, kao što su snaga karaktera, nekonzumiranje duvana, alkohola i droga odnose se i na vas devojke, tako da nema potrebe da ponavljam te detalje. Vaš zdrav razum će vam reći šta da radite, a važno je da ga koristite. Ovo se takođe odnosi i na pažljiv izbor prijatelja, bili oni mladići ili devojke. Osnovna razlika se pojavljuje, međutim, u savetu koji sam dao mladićima po pitanju odabira karijere. U sadašnjim judaizovanim vremenima, kada je mlađa generacija tako izgubljena, bez ideja i ciljeva, izgleda da je u vas ugrađena predrasuda kako svaka devojka treba da juri za karijerom. Vi nemate nikakve koristi, naprotiv, samo štetu od prisiljavanja da se školujete i gomilate beskorisne informacije. Stvar koja će vam se najviše isplatiti, koja će vas najviše ispuniti i koja je najprirodnija jeste da postanete majka i odgajate porodicu. Priroda govori da ste sa 15 ili 16 godina spremne. Zbog sadašnje ekonomske i društvene situacije, ovo je možda malo rano iz praktičnih razloga. Kada devojka ima 16, 17 ili 18 godina, njeno interesovanje za ljubav je na vrhuncu i neprirodno je da provodi sledećih pet ili šest godina na koledžu trpajući u glavu informacije koje nikada neće iskoristiti i koje će vremenom zaboraviti. Ubeđen sam da je sadašnja lažna opsednutost koledžom deo jevrejskog programa za odlaganje braka mladih belih parova, a time i obuzdavanja rasta naše rase. Putem propagandne poplave sa filmova, časopisa itd., mladoj devojci se nameće utisak da, ukoliko ne bude imala sopstvenu karijeru, znači da nije uspela. Ona misli da je bolje imati karijeru nego brak ili da prilično lako može imati i karijeru i brak. 262

Obe ove premise potpuno su netačne. Ako pogledamo neke od tih žena od karijere uviđamo da one vode prilično iscrpljujuće, neprirodne i nesrećne živote. Mnoge od njih, kada uđu u godine, bivaju veoma agresivne, seksualno ugrožene ili perverzne i potpuno nepodobne za brak. Ukoliko su udate i imaju karijeru, stres i bitka u muškom svetu čine ih jadnim suprugama i jadnim majkama, ako imaju dece. Ovakve žene imaju malo dece, ako ih uopšte i imaju. Karijera ima poguban efekat na porodični život žene. Loša je za nju, njenog supruga i njenu decu, ukoliko ih ima. Nažalost, danas, pod jevrejskom dominacijom nad našim belim društvom, zahvaljujući visokim porezima i drugim vrstama jevrejskog pljačkanja, mnoge bele žene moraju da rade da bi skrpile kraj s krajem. No, jednom, kada Bela rasa ponovo postane gospodar svoje sudbine i kada zbaci Jevreje i crnce sa svojih leđa, neće biti potrebe da bele žene idu na posao. Moći će da uživaju u ulozi za koju ih je priroda stvorila – da budu supruge, majke i domaćice. Dužnost je muškarca i njegova obaveza da obezbeđuje porodicu, a privilegija žene je da brine o kući i podiže porodicu. Moj predlog devojkama u ovom dobu je da stalno imaju na umu ovaj cilj – da će postati supruge, majke i da tu, a ne u karijeri leži njihova sreća. Zato bi bilo dobro da se razvijaju one studije i oni poslovi koji će joj pomoći u njenoj budućoj ulozi, a ne da se insistira na višoj matematici, fizici i hemiji. Uz ono što će je učiniti privlačnijom, kao supruge i buduće majke, idu i studije muzike, časovi kuvanja, proučavanje dobre književnosti, časovi uređenja stana, razvijanje dobrog ukusa za nameštaj, odeću, umetnost i zabavu. Od velike važnosti za uvećavanje vaše poželjnosti kao bračnog partnera je i razvijanje društvenosti, učenje pevanja, igranja, a najviše, skladnog načina govora i sposobnosti da se vode lepi razgovori. Jedna od najlepših vrlina i kod mladića i kod devojaka je intrigantnost i lepota govora. Većina stvari o kojima govorim se ne uče na koledžima i za njih nije potrebno visoko obrazovanje. Mnoge devojke odlaze na koledž sa idejom da će tako imati više mogućnosti da nađu muža, jer će biti u društvu mladića. Veruju da će tako moći da biraju. Ovo može ali i ne mora biti istina. Ukoliko je to razlog vašeg odlaska na koledž, budite pošteni prema sebi i to priznajte. Držite na umu da odlazak na koledž može značiti i ozbiljno ugrožavanje vašeg ispravnog pogleda na život. Vaš moral i ispravan stav mogu se teško poremetiti jevrejskom propagandom s kojom ćete biti suočene. To je preduzimanje visokog rizika, a odlazak na koledž toga nije vredan. Sve u svemu, želeo bih da dodam ovo: devojke i mladići, setite se zašto vas je priroda ovde poslala – da širite svoju vrstu, da se množite i uvećavate Belu rasu, da se borite za tu rasu suočenu sa nasilnim svetom. Da biste to uradili, znači, morate da se venčate, da podignete porodicu, a muževi da zarađuju za pristojan život. Što je pristojniji, to je bolji. Ovde bih želeo da istaknem još jedan mali savet koji se gubi u današnjoj navali pogrešnih značenja, a to je slogan koji naša mladež često koristi da “novac nije sve”. Naravno da novac nije sve, ali ovo implicira da on nije ništa, što nije tačno. Bez obzira kako ga rasporedite, novac, koji glava porodice donosi svojoj porodici, presudan je faktor mnogih stvari. On će odrediti kraj u kome živite, vrstu kuće koju imate, odeću koju nosite i kvalitet hrane koju jedete. On će odrediti i vreme koje ćete moći da provedete u poslovanju po svetu, u zabavi i rekreaciji. Nemojte da vas zavara ova liberalna rečenica koju mnogi studenti proturaju, tvrdeći da “novac nije sve”, omalovažavajući “glupi komercijalizam”, i slično. Većina ovih praznoglavih budala dolazi iz sredine u kojoj nikada nisu morali da rade. Da su bili izbačeni i prepušteni sami sebi, da su morali da zarađuju za život, realnost života bi im brzo ućutkala ove glupe ideje. Za kraj, predlažem da budete ponosni što ste rođeni kao pripadnik elite prirode, krune njenog stvaranja, velike Bele rase. Priroda vas je obdarila mnogim divnim talentima. Kada sagledate svoje sposobnosti, ne gubite vreme, iskoristite ih na najbolji način. Planirajte unapred. Postavite ciljeve. Budite samouvereni, preduzimljivi, kreativni, konstruktivni, insistirajte na svojim pravima. Ako ste sigurni u sebe, neka vas čuju. Odvažite se da budete veliki. Budite idealista, ali i realista i praktičar u isto vreme. Setite se da vi, kao mlada osoba, imate nešto dragoceno što mi stariji ne možemo da kupimo ni po koju ucenu – vreme. Iskoristite ga najbolje što možete. 263

Iznad svega, budite ponosni na divne bele pretke koji su vas stvorili i koji su vam omogućili da živite u ovom uzbudljivom periodu istorije naše rase. Radujte se što ćete nastaviti nasleđe naše velike Bele rase i što ćete dati svoj doprinos njenom uzdizanju do sve većih visina savršenstva.

264

POGLAVLJE BR. 24

Prednosti samozapošljavanja

U

prethodnom poglavlju spomenuo sam načine i puteve kojima mladi ljudi mogu da uđu u posao. Takođe sam spomenuo i mnoge prednosti samozapošljavanja. S obzirom da je ovo prilično široka tema i ne odnosi se samo na mlade ljude, želim da o tome više govorim u ovom poglavlju. Važno je povratiti kontrolu nad sudbinom belog čoveka i preuzeti kontrolu nad, što je više moguće, poslova. Danas Jevreji uveliko dominiraju u biznisu, kao i u mnogim drugim ključnim centrima moći. Verujem da prednosti kontrolisanja sopstvenog posla nisu ranije jasno istaknute belom čoveku zato što su Jevreji tvorci velikog dela propagande koju čitamo. Oni znaju važnost posedovanja sopstvenog posla i ne pada im na pmaet da ohrabruju belog čoveka da uđe sa njima u trku. Koristeći, do krajnjih granica prevare u obrazovanju i propagandi, oni nastavljaju da pričaju samo o radnim mestima. Jedna od dobrih strana posedovanja sopstvenog posla je zdraviji mentalni stav koji na taj način obezbeđujete. Sigurno je da posedovanje sopstvenog posla budi u vama mnogo više ponosa i sigurnosti u sebe nego kada ste zaposleni kod nekog drugog. Postoji jedna priča o nekom starcu koji je imao novinarnicu u velikom gradu i koji je praktično sve vreme provodio u toj radnji. Kada su ga upitali zašto u radnji provodi toliko vremena, odgovorio je: “Ona je moja i mogu da radim kako ja hoću. Više uživam u vođenju moje male radnje nego u bilo čemu drugom. Eto, zbog toga tamo provodim puno vremena.” Kada izgradite sopstveni posao, vi ste na neki način i stvaralac, radite kreativan posao izgradnje i uređivanja žive organizacije, koja ne samo da je produktivna već je i profitabilna. Kako se posao širi i postaje veći postajete još zadovoljniji, jer ste plodan i kreativan segment našeg društva. Posedujući svoj posao vi, kao stub društva, imate veliki prestiž i poštovanje, koje ste s pravom zaradili. Naravno da je prihod, koji možete da ostvarite preko izgradnje i širenja sopstvenog posla, u većini slučajeva, daleko veći od onoga što možete da zaradite koristeći isto vreme i trud radeći za nekog drugog. Uvek sam govorio da čovek sebi vredi duplo više nego kompaniji u kojoj bi mogao da radi. Statistika pokazuje da poslovni čovek koji drži sopstveni posao ima mnogo veće prihode od prosečnog, zaposlenog čoveka, a u hiljadama i stotinama hiljada slučajeva, oni su neograničeni. Šanse da postanete milioner radeći za nekog drugog, bez sumnje su vrlo slabe, dok je većina poslovnih ljudi, koji su postali milioneri, uspela to da čine imajući sopstveni posao. Mnogo slušamo o prednostima rada za velike korporacije, a najčešće navođena prednost je penzija koju možete dobiti nakon što ste predano i vredno radili za kompaniju poslednjih 40 godina, kada vas u 65. konačno puste. Živeo sam u Južnoj Floridi, na Zlatnoj obali i tamo gledao ogromnu gomilu penzionera. Rekao bih da perspektive koje vas čekaju kada odete u penziju iz velike korporacije, nisu ni blizu tako ružičaste kako su mnogi mislili ovih godina. Kao prvo, kako čovek stari, on smanjuje svoje radne aktivnosti, ali to ne znači da mora neminovno i da ih napusti. Kada radite za veliku kompaniju i kada se približavate šezdesetoj ili šezdeset petoj godini, vaša plata je verovatno visoka. Stoga kompanija ne želi, niti sebi možda može da priušti, da vam dozvoli da usporavate i proizvodite manje nego što ste nekada činili. U stvari, zbog vaše visoke plate, oni očekuju da ćete proizvoditi više nego pre, a to podrazumeva više odgovornosti neko ikada. Tada konačno stiže dan kada navršavate šezdeset i pet godina i odlazite u penziju. Smanjenje prihoda je trenutno i drastično. Iskreno govoreći, mnogi poslovni ljudi, koji su bili u velikim kompanijama u toku svojih najaktivnijih četrdesetih godina, doživljavaju iznenadnu promenu kao šok. To nije ružičasta bajka koju su očekivali. Za mnoge je to prilagođavanje teško. U mnogim slučajevima, oni se osećaju izgubljeno i ne znaju šta će sa svojim vremenom. Suviše često se dešava da ubrzo nakon penzionisanja, umesto da uživaju u zamišljenom zlatnom dobu, zdravlje počinje da ih izdaje i oni umiru. Često je najveći uticaj na pogoršanje njihovg zdravlja imala ta psihička promena. 265

Drugačije je kada imate svoj posao. Mnogi ljudi, koji su se upustili u biznis u svojim ranim dvadesetim godinama, često su za smo deset godina izgradili posao za koji bi trebalo četrdeset godina. Do šezdesete godine života oni su obično bogati i nezavisni. Imaju prilično dobro ustanovljen lanac komande i upravljanja poslom, tako da mogu da dolaze kako im se prohte, mogu da rade malo ili mnogo, kako god žele, a njihov posao teče. Svi oni, bez razlike, vole da ostanu u upravi duže od šezdesete ili šezdeset pete godine, a mnogi od njih ostaju i kada napune sedamdeset pa čak i osamdeset godina, i uživaju u svakom trenutku. Druga prednost koju donosi samozapošljavanje je porodična stabilnost. Kada radite za veliku kompaniju, ona, izgleda, ima ružnu naviku da vas svakih par godina premešta u novu fabriku, negde na drugom kraju zemlje, potkopavajući tako koren vašeg doma, odvajajući vas od prijatelja i veza koje ste učvrstili. Ovo podrazumeva i prekid vašeg odlaska u klubove, odvajanje vaše dece od škole u koju idu i kidanje mnogih veza koje ste dugo učvršćivali. U slučaju kada je posao uhodan, porodica ima mogućnost da pusti korene na prostoru po sopstvenom izboru, koji se često osnažuju dve, tri ili više generacija. Vaša stabilnost se pojačava i smirenošću duha jer ne morate da se bojite da ćete ostati na cedilu. Vi ste gazda i vi kontrolišete svoje bogatstvo i sudbinu. Ne morate da se bojite da će vaš šef zaposliti nekog od svojih rođaka na vaše mesto. Mirni ste jer ne morate da budete žrtva političkog manevrisanja ili izgubite posao zato što je neko, ko ga želi, podmitio šefa u vašem odsustvu. Kada imate sopstveni posao, vi se šef, posao je onakav kakvim ste ga vi napravili i traje dok god vi to želite. Možete da radite na miru i usmeravate posao tako da se vaši talenti najbolje iskoriste. Kada dođe do godišnjih odmora, imate nekoliko prednosti. 1. Možete da izaberete vreme kada ćete da idete. 2. Možete da ga produžite koliko god hoćete. 3. Možete da idete na koliko god želite godišnjih odmora tokom godine, pod uslovom, naravno, da i dalje dobro brinete o svom poslu. 4. Možete tako da planirate svoje godišnje odmore da mogu da se računaju kao troškovi poslovanja. Na primer, želite da odete na Havaje i tamo ugovorite posao, osnujete filijalu ili pregovarate o poslu. U svakom slučaju, mogućnosti da spojite posao sa uživanjem neograničene su. U većini slučajeva možete da kombinujete i rekreativne aktivnosti sa svojim poslom. Na primer, možete da se učlanite u jahting klub i pripišete to troškovima poslovanja. Članstvo biste mogli da iskoristite kao vredno sredstvo za uspostavljanje poslovnih kontakata. Sledeća zahvalna prednost sopstvenog posla je što možete da obučite svoju decu da preuzmu upravljanje i time prebacite posao na sledeću generaciju, tako da on postane porodični posao, a da ga vi, ipak, i dalje aktivno kontrolišete. Tako nastaje porodični posao i vi možete da vidite kako raste i širi se nešto što će buduće generacije sačuvati. Ovo zaista može da bude najveća satisfakcija. Čineći ovako, stvarate bliže porodične veze i širi zajednički identitet. Imate sigurnost da nakon vaše smrti, posao neće uzurpirati neki halapljivi Jevrejin, već će on biti čvrsto u rukama vaše dece, koja su tokom godina obučena da njime rukovode. Sopstvenim poslom možete mnogo da doprinesete svojoj zajednici. Možete da ustanovite stipendije, možete da finansirate bejzbol tim “Male lige”, možete da podstaknete tehnološko istraživanje u određenim oblastima koje vas interesuju. Finansijski, vi ste mnogostruko fleksibilni jer ne radite za platu. Kada bismo imali veliki inflatorni skok, vrednost vašeg biznisa, zemljišta na kome se on nalazi i zgrade rasle bi istom stopom. Kako vaš posao napreduje, tako se povećava i njegova vrednost, koja nije nužno podređena pljačkaškim taksama na prihod kojima su opterećene plate i nadnice. Vaš posao je profitabilan i na druge načine. Možete ga prodati ukoliko to, postane poželjno; možete da pozajmite novac na račun svog posla; mnogo puta možete da ga izdate, a ipak da ga zadržite; ili možete ga testamentom ostaviti svojoj deci ili nekome drugome, ako tako želite. Mnogi uspešni poslovni ljudi prodali su svoje poslove nekim velikim korporacijama za milione dolara. Onda im je dato da njima upravljaju, uz dobru platu. Ovo ne preporučujem, s obzirom da je kupovina posla verovatno u rukama Jevreja, pa na taj način Bela rasa ponovo gubi. 266

Mnogi ljudi se, naravno, boje da započnu biznis zato što misle da je to skopčano sa mnogo rizika. Ovo nije dobar način razmišljanja. Na kraju krajeva, sve je rizik. I sam život je rizik. Kada se zaposlite u nekoj velikoj kompaniji svakako ste podložni riziku gubljenja tog posla. Ako započnete svoj posao u ranim dvadesetim godinama svoga života, ili čak i ranije, i ako počnete sa malo novca, ne možete biti suviše pogođeni pokušajima i greškama koje prate svako rano osnivanje posla. Čak i ako bankrotirate, niste izgubili suviše zato što verovatno niste ni imali mnogo za početak i još uvek ste mladi. Mnogi uspešni poslovi bili su osnovani nakon što je osnivač naučio nešto iz iskustva bankrota neke od neuspešnih firmi. No, u većini slučajeva, kada jednom osnujete posao, imate velike šanse da ga zadržite, širite i možda postanete veoma bogati. Uobičajena laž, koja je opstala do dana današnjeg, jeste da je većina poslova vrlo ranjiva i da su propali za vreme krize. To nije istina. Prvo se otpuste radnici. U nekim slučajevima, mali poslovi su otpuštali sve svoje radnike, ali su vlasnici opstajali i nastavljali sa poslom. Kada se osvrnem na mali grad u Saskačevanu za vreme krize (tada sam bio tinejdžer), sećam se da praktično nijedan od tih malih poslova nije propao. Tamo su bile dve piljarnce i obe su ostale u poslu. Nisu držale nikakvog radnika sa strane, nego je cela porodica radila u radnji i nastavila posao po starom. Sećam se da je prodavac mašina, koji je i pre krize radio, nastavio da prodaje. Nisu mu trebali radnici, već je vodio posao i radio ga sam. Sećam se i malog posla sa gasom i naftom. koji je postojao i pre krize, i koji je nastavio sa radom i nikada nije posustao. Tako je bilo sa većinom malih poslova tamo. Svi su opstali i nastavili sa radom, iako nekolicina sa smanjenom zaradom. Ipak, pošto je sve što su morali da kupuju bilo jeftinije, nisu bili u većim gubicima nego pre. Međutim, ljudi koji su imali svoja zaposlenja pre krize i koji su ih izgubili, bili su u mnogo goroj situaciji i užasno teško su nalazili poslove da bi mogli da izdržavaju svoje porodice. Moj otac, koji je u to vreme bio proizvođač žita, uspeo je da izdržava porodicu za vreme krize. Imali smo malo novca, ali smo imali mnogo hrane. Živeli smo od sopstvene govedine, svinja, pilića, povrća itd., i dobro smo se hranili. Nekako je uspeo da zadrži imanje za vreme krize i pre nego što je umro, prepisao je imanje na mog starijeg brata. Uprkos činjenici da je stigao u Kanadu samo tri godine pre krize, uspeo je da izgradi divno imanje, a do 1929. godine upravljao je trima imanjima. Kada je stigla kriza, uspeo je da je prebrodi zato što je imao dom, posao i dovoljno hrane za svoju porodicu. Pošto je bio seljak i on je imao svoj posao na koji je mogao da se osloni. U zaključku bih rekao da su, po mom iskustvu, ljudi koji su imali sopstveni posao tokom krize bili u boljoj situaciji od zaposlenih u tuđim firmama, a da su, kada je posle rata nastupila ekspanzija, bili u odličnoj poziciji da iskoriste prednosti, prošire se i stvore velike i unosne poslove. Mnogi mali poslovi razgranali su se u multimilionske korporacije posle rata. U svakom slučaju, moj stav i zaključak je da nam je potrebno da se mnogo više belih Nejevreja upusti u sopstveni posao, da ga kontroliše, nabavi zemlju i nekretnine i otera Jevreje sa polja na kome on suviše dugo drži monopol. Ukoliko budemo rasno lojalni među sobom, ako poslove budemo sklapali sa belom braćom, kako bismo istisnuli Jevreje, onda možemo da očekujemo da ćemo zauvek izbaciti te parazite sa ovog polja. Naš nepokolebljiv cilj treba da bude upravo to, da zbacimo Jevrejina sa naših leđa i ponovo uspostavimo kontrolu nad sopstvenim poslovima, sudbinom i vlašću.

267

POGLAVLJE BR. 25

Horacije na mostu

R

imljani su bili hrabri i plemenit narod. Bili su superiorni u zlatnom dobu klasične istorije. Bela rasa može biti ponosna na ono što su postigli Rimljani. Naš dug prema njima je nemerljiv. Mnogo možemo da naučimo iz onoga što su oni izgradili. Takođe možemo mnogo da naučimo i iz njihovog neuspeha da zaštite svoju divnu rasu od razaranja. Nekoliko vekova po osnivanju prve naseobine, Rimljani su bili samo nestalan narod, koji je usred neprestanih bitki držao vrlo mali deo italijanske teritorije. Oko 350. g.p.n.e., međutim, njihova teritorija rapidno je počela da se širi. Za jedan vek osvojili su celo italijansko poluostrvo. Do početka hrišćanske ere, Rim je bio vladar nad svom, tada poznatom, zemljom oko Mediterana. Tako ustanovljeno Rimsko carstvo je u svoj svojoj slavi i veličini trajalo još sledećih pet vekova. Nisu ga srušili Vandali i Huni koji su ga, kako nam je rečeno, osvojili. Ne. Raspalo se iznutra kao da ga je napao rak – rak koga su proizveli Jevreji. Ime raka je bilo hrišćanstvo. Hrišćanstvo je oslabilo snažne Rimljane. Hrišćanstvo je pretvorilo herojski, borbeni Rim, koga se plašio ceo svet, u strašljivca bez kičme. Dok su takozvani rimski “pagani” izgradili divnu civilizaciju i moćnu svetsku imperiju, “hrišćanski” Rimljani su srušili i upropastili sve to, gurajući belu rasu u hiljadugodišnje mračno doba. Ipak, ova najveća od svih drevnih civilizacija trajala je hiljadu godina, a rimska civilizacija je, i kada se raspala, imala dominantan uticaj u Evropi sledećih hiljadu godina. Još i danas, u velikoj meri, utiče na našu civilizaciju. U stvari, Bela rasa mnogo duguje Rimljanima. Možemo biti izuzetno ponosni što smo braća po rasi ovog velikog naroda. Ova superiornost Rima bila je zasnovana na određenim kvalitetima koje su posedovali na samom početku svoje istorije. Rimljani su bili odlučni i uporni, energični i neumorni; nisu bili uplašeni nikakvim preokretima sreće i nikada nisu priznavali poraz. Bili su poznati po svom patriotizmu disciplini i jakom osećanju dužnosti. Bili su čista uma, poslovni i efikasni. Na kraju, oni nisu bili samo borbena rasa, već su bili nadareni genijalnošću za učvršćivanje i organizovanje, uobličavanje i sprovođenje zakona. Rimski zakon, rimska organizacija i rimske institucije zadržale su se i danas u većem delu kontinentalne Evrope. Sami zakoni i vlada Sjedinjenih Država zasnovani su na rimskim prethodnicima i rimskim modelima. Kada je, u srednjem veku, jednom velika rimska imperija prešla u ruke jevrejske hrišćanske crkve, ova je rimski genije za organizaciju, disciplinu i vlast, uzurpirala u svoje svrhe. Moramo, za buduća vremena, proučiti slabost Rimljana, koja je Jevrejima omogućila da Rim pretvore u ruševine. Rimljani nisu shvatili integralnu vrednost rase u izgradnji civilizacije i utvrđivanju njene budućnosti. Da su Rimljani izgradili svoju vladu i svoju religiju na rasnoj osnovi, Jevreji nikada ne bi imali šanse. Da su Rimljani tada imali čvrstu rasnu religiju, poput ove koju smo osnovali mi iz Kreativističke crkve, istorija bi drugačije izgledala. Davno bi Jevreji bili istrebljeni i velika Bela rasa danas bi naseljavala ceo svet. Iako moj cilj ovde nije da prikazujem slavnu istoriju rimske civilizacije, ipak želim da istaknem suštinu rimskog duha, koju je divno oslikao engleski pesnik, Lord Mekoli. Ovaj duh je lepo i plemenito izražen u herojskoj naraciji Horacije na mostu, koja je deo njegovog dela Prizori drevnog Rima. On govori o vremenu kada je, u ranoj istoriji, Rim počeo da pokazuje svoj budući genije i veličinu svojih ljudi. Kada je ogromna neprijateljska vojska, koju je predvodio Lars Porsena iz Kluziuma, prilazila Rimu, gradski oci su shvatili da će Rim propasti ukoliko se neprijatelj ne zaustavi na mostu koji je vodio u grad. Odlučili su da se most mora srušiti. Ali, bilo je suviše malo vremena. Vojska koja se približavala morala je biti zaustavljena u zalivu dovoljno dugo da bi se most uništio. Pozvali su tri dobrovoljca da stanu pred vojsku od trideset hiljada vojnika dok se most ne suši. Glavni deo mosta je morao da se odbrani na suprotnoj obali reke Tibar, tako da nijedan neprijatelj ne stane na njega. 268

Horacije se javio kao dobrovoljac. Učinivši tako, on je izrazio svoje suštinsko načelo, koje mi iz Kreativističke crkve moramo prihvatiti. Kao što je Lord Makolijev ep dramatično postavio: “Onda progovori hrabri Horacije, Kapetan kapije: “Svakom čoveku na ovoj zemlji smrt stiže pre ili kasnije a kako čovek može bolje umreti nego suočivši se sa strašnim neprijateljem zbog pepela svojih očeva i hramova svojih bogova”. Ovaj herojski ep nam govori kako je Horacije, sa dva hrabra pomoćnika, držao put do mosta dok most nije srušen; priča kako je ostao tamo čak i kada su gradski oci pozvali njega i njegova dva druga da pređu preko mosta pre nego što padne; o tome kako je, na kraju, stajao sam dok most nije pao, a onda lagano namerno okrenuo leđa svojim neprijateljima, uronio u reku Tibar i, sa oklopom na sebi, preplivao na suprotnu obalu. Taj herojski govor u šest stihova mi Kreativisti želimo da učinimo delom naše vere. Moramo ga načiniti delom našeg religioznog uverenja: bolje je umreti boreći se za našu Belu rasu, nego se predati svojim neprijateljima. Mnogo je bolje umreti kao heroj nego kao kukavica i rob. Moramo shvatiti da priroda nije imala nameru da ijedan pojedinac živi večno i pošto umreti moramo, najveća je čast i najviši izraz odanosti sopstvenom narodu i rasi borba za njeno očuvanje po svaku cenu ili smrt u toj borbi.

269

POGLAVLJE BR. 26

Latinski – najistaknutiji jezik civilizacije

R

azmena ideja putem jezika je najvažniji činilac koji gradi civilizaciju. Od hiljada jezika koji su nastajali i nestajali, provlačeći se kroz civilizacije čovečanstva, kulminacija je, bez sumnje, dostignuta pre dve hiljade godina formiranjem latinskog jezika. Ne tvrdim da je najveća književnost ispisana na latinskom jeziku, već da sam jezik moramo smatrati prvim i najvažnijim među jezicima čovečanstva do dana današnjeg. Sama latinska književnost je doživela svoje zlatno doba i zenit u vreme Cicerona, Cezara i Pompeje, a književni jezik i uopšte, pisani latinski ostali su na nivou koji je dostignut oko 50. g. p.n.e. Zvuk i forma latinskog čine ga jednim od najmelodičnijih i najraskošnijih jezika, priroda njegove sintakse daje mu kompaktnost i preciznost koju nijedan savremeni jezik ne poseduje, čineći ga tako zadivljujućim instrumentom za vežbanje egzaktnog mišljenja i svesti o izražavanju. Štaviše, znanje latinskog je ključ za jednu od najvećih svetskih književnosti. Ne samo da su desetak latinskih pisaca među besmrtnima, već je njihov uticaj na razvoj i karakter naše engleske književnosti isto toliko postojan i dubok kao i uticaj latinskog na engleski jezik. Tokom prvog i drugog veka nove ere, kada je osvojen veći deo poznatog civilizovanog sveta, Rim i njegov jezik su prostirali se duž cele teritorije, donoseći sa sobom ogroman prestiž rimske kulture, uprave i zakona. Latinski je ostao jezik crkve, diplomatije i kulture uopšte, tokom celog srednjeg veka. Tada je, dolaskom Renesanse, postao još jednom jezik poezije i učenja, preteći da zaseni novorođene romanske jezike. Tokom dugih vekova rimske superiornosti u Evropi, latinski je stekao posebnu dominaciju koju nijedan jezik nikada nije uživao. Francuski, italijanski, španski, portugalski i rumunski jezik samo su savremeni izdanci latinskog jezika, koji se govorio u različitim delovima rimske imperije, tako da su poznati kao romanski jezici. Tokom srednjeg veka, pa sve do modernog doba, latinski je bio jezik nauke i diplomatije; obrazovan čovek u bilo kom delu Evrope poznavao je latinski kao svoj maternji jezik i njime je pisao i čitao ga. Filosofska i naučna dela ljudi kao što su Bekon, Njutn i drugi pisana su na latinskom a ne na engleskom. Latinski jezik važan je i danas jer je većina osnovnih pravnih termina, koji se koriste u engleskom i američkom zakonodavstvu, na latinskom jeziku. Imena vrsta u zoologiji i botanici izražavaju se na latinskom jeziku, čineći ih tako univerzalnim. Savremena medicina je ispunjena latinskim oznakama za različite lekove, latinskim nazivima mišića, kostiju, nerava i drugih delova ljudskih, biljnih i životinjskih organizama. Imena različitih vrsta životinja, ptica, insekata izražena su na latinskom jeziku. To je zaista univerzalan jezik i s pravom može biti označen kao najraskošniji jezik ljudske civilizacije. Nisu samo romanski jezici nastali iz latinskog, već i germanski i anglosaksonski imaju veliki procenat reči sa korenom koji potiče od latinskog jezika. Uzimajući to u obzir, vidimo da je uticaj latinskog jezika, koga je iznedrila rimska civilizacija, ogroman. Ovom jeziku dugujemo mnogo više nego što mu se danas pripisuje. Zato verujem da učenje i proučavanje latinskog u našim školama mora biti mnogo naglašenije i raširenije. Umesto proučavanja desetina stranih jezika u našim školama, od kojih je većina gubljenje vremena, jer se brzo zaborave i nikada više ne koriste, bilo bi korisnije detaljno proučiti latinski jezik, što bi trebalo da učine svi beli narodi sveta. Na ovaj način bi, umesto učenja engleskog, nemačkog, španskog, francuskog, portugalskog, italijanskog, grčkog i mnogih drugih jezika, za putovanje u inostranstvo, bilo sasvim dovoljno znanje jednog jezika latinskog. Pod ovim se podrazumeva da bi Englezi, Nemci, Francuzi, Skandinavci i svi ostali beli narodi podučavali svoju decu latinskom, kao drugom jeziku, od rane mladosti. Tada bi beli ljudi imali univerzalni jezik na kome bi mogli da se sporazumevaju, bez obzira u koju zemlju putuju. Pošto ne zastupamo učešće obojenih rasa u budućoj istoriji, nismo posebno zainteresovani da li će oni usvojiti ovakve mere ili neće.

270

No, sigurno bi bila velika pomoć i odlučan napredak za Belu rasu postojanje univerzalnog jezika na kome bi svi mogli da komuniciraju, jezika koji bi svaki beli pojedinac mogao da razume. Ne samo da bi nam ovo pružilo bolje razumevanje zajedničkog belog nasleđa koje dugujemo velikoj rimskoj civilizaciji, nego bi i pomoglo u daljem stvaranju ujedinjujuće veze među belim narodima sveta. Zajednički jezik je ujedinjujući elemenat među ljudima. Razlika u jezicima je činilac podele. U nekim zemljama, kao što je Švajcarska, govore se četiri jezika: nemački, francuski, italijanski i u malom procentu helvetski. Kao rezultat toga, Švajcarci su osuđeni da uče četiri jezika samo da bi mogli da razgovaraju sa svojim sunarodnicima. Uprkos činjenici da će pokušati da poreknu, to predstavljaju problem i deli ih. Stalno se postavlja pitanje – da li je taj i taj nemački Švajcarac, ili je francuski Švajcarac ili je italijanski Švajcarac? Ili je Švajcarski Švajcarac? Drugo, na kom jeziku treba napisati jelovnik u restoranu ili saobraćajni znak ili vladin proglas? Problemi su beskrajni i nepotrebni. Da Švajcarci imaju zajednički jezik, ovi problemi bi nestali. U Belgiji imamo divan beli narod podeljen po religiji i jeziku. Jedna grupa Belgijanaca govori flamanski, druga francuski. Zbog razlike u jezicima i religiji, ove grupe su suprostavljene jedna drugoj već generacijama. Danas su ljuto podeljeni, a uzrok je nepotreban i razlike su veštačke. Jevreji su se pobunili da Kanađani koji govore francuski i Kanađani koji govore engleski istraju u korišćenju svojih jezika tako što su tu zemlju načinili dvojezičnom, u situaciji kada je engleski mogao da se ustanovi kao oficijelni jezik, jer su Britanci osvojili Kanadu pre dve stotine godina. Ali, ne – morala je da ostane dvojezičnost kao izvor otrova, jer je u poslednja dva veka jezik korišćen kao revolucionarno sredstvo za podelu francuske (bele) Kanade i engleske (bele) Kanade, uz gnev, svađu, krvoproliće i mržnju. Kada sam poslednji put bio u Portoriku, primetio sam da se ulažu napori za širenje španskog jezika na toj američkoj teritoriji. Saobraćajni znaci, ulični znaci i sve ostale zvanične oznake nisu bile dvojezične nego isključivo na španskom jeziku. Jevreji ne žele da ovaj elemenat podele nestane (što se lako moglo desiti) već ga podržavaju i šire. To se dešava širom sveta. Ukratko, Jevrejin koristi svako sredstvo koje može da bi podelio Belu rasu – jezik, religiju, nacionalnost, razlike u dobu, polu i desetine drugih. Pošto je latinski očigledno jezik koji najbolje izražava zajedničku vezu i nasleđe Bele rase, Jevrejin je, naročito u poslednjih trideset godina, krajnje agresivan u pokušajima da izbaci latinski jezik iz upotrebe. On više nije preduslov za studije prava ili medicine na većini koledža i uprkos činjenici da je to najznačajniji jezik u nasleđu belog čoveka, sada se o njemu najčešće govori kao o “mrtvom” jeziku. Po modelu koji su Jevreji primenili na Nemačkoj, Adolfu Hitleru i Beloj rasi u celini, koristi se svaka mogućnost da se blati i unizi sve što je rimsko i latinsko. Zato vam kažem, nemojmo čuvati latinski jezik samo kao neprocenjivo nasleđe, nego ga iskoristimo za ujedinjavanje Bele rase širom sveta. Dok su razlike u jezicima nešto što deli, zajednički jezik ujedinjuje. Stoga predlažem da nakon što ustanovimo latinski kao drugi jezik među svim belim narodima sveta, nastavimo dalje. Posle decenija i generacija, trebalo bi da promovišemo najbolji jezik civilizacije belog čoveka za prvi, dok bi lokalne jezike sačuvali kao drugi jezik. Ukoliko izaberemo latinski jezik kao zajedničku osnovu umesto, recimo, engleskog, nemačkog, francuskog ili španskog, izbeći ćemo borbu i protivljenje do kojeg bi došlo ukoliko bismo pokušali da se saglasimo oko jednog od vodećih savremenih jezika. Zbog toga, u interesu jedinstva; u interesu praktičnosti; u interesu ujedinjavanja Bele rase; i iznad svega, u interesu očuvanja našeg divnog rimskolatinskog nasleđa, predlažem da propagiramo latinski jezik sve dok jednog dana on ne postane zajednička nit i univerzalni jezik obnovljene Bele rase.

271

POGLAVLJE BR. 27

Put ka veličini

S

vi koji su za eliminisanje i iskorenjavanje pravih uzroka kriminala, sirotinje, bolesti i neznanja, moraju po pravilu biti i za slabljenje obojenih rasa. Svi koji su za širenje i napredak civilizacije i kulture, mira, obilja i prosperiteta, moraju po pravilu biti za napredak i ekspanziju Bele rase. Naša religija, Kreativizam, zalaže se za oba ova cilja, odnosno za slabljenje obojenih rasa i ekspanziju Bele rase, ne samo zato što to jeste poželjno; mi smo svim srcem posvećeni ovim ciljevima zato što nam je priroda usadila divan poriv da širimo svoju vrstu do granica naših moći i naseljavamo svet svojom vrstom. Predani smo ovom programu zato što je on usađen u svaki naš instikt i samu našu dušu. Priroda, pored toga što nam daje svako pravo da širimo sopstvenu vrstu do krajnjih granica naših sposobnosti, takođe nam kaže da je to i sama suština naše misije ovde na zemlji. Postoji još jedan značajan razlog zbog čega moramo širiti Belu rasu do krajnjih granica svoje moći. Ako to ne uradimo, obojeni ološ, nastaviće da se širi po stopi koja je već sada zastrašujuća. Ne samo da će nas u budućnosti brojčano nadjačati i preplaviti na licu ove zemlje, nego je to već i počelo da se događa pred našim očima. To mogu da rade samo uz našu pomoć i bespogovorni pristanak. Čine to uz pomoć Jevreja, uz pomoć našeg slepila ili, još bolje, naše gluposti. Kada pogledamo na statističke podatke o kriminalu, vidimo da su više od 85% nasilnih zločina u Sjedinjenim Državama počinili crnci, koji čine (rečeno nam je) otprilike 12% naše populacije. Drugi neproporcionalni broj zločina počine Portorikanci i ostali mešanci koje su Jevreji namerno dovukli u velikom broju u ovu zemlju. Kada se radi o sofisticiranijem zločinu, kao što su prevare, obmane, falsifikati, organizovani kriminal i prostitucija, vidimo da je većina ovih zločina počinjena ili direktno ili su ih incirali i njima upravljali međunarodni Jevreji. Čak i oni zločini za koje je beli čovek okrivljen, ako se pomno istraže, pokazuju da su u njih, na neki način, Jevreji uvukli belog čoveka, ovako ili onako, kako bi ih počinio, bilo to širenjem alkohola, ili reketom u pornografiji, ili organizovanim reketom za drogu, ili mnogim drugim organizovanim vidovima kriminala za koje su Jevreji tako sposobni. U svakom slučaju, sa sigurnošću se može reći da je na broj od 100.000 crnaca ili 100.000 Jevreja stopa počinjenog zločina 20 do 30 puta veća nego u odnosu na isti broj belih ljudi. Ako se, nadalje, potpuno eliminiše uticaj Jevreja na društvo belog čoveka, koji se vrši i kroz organizovani kriminal i preko degenerativne propagande, sa sigurnošću se može reći da će i kriminal, kao takav, nestati kao problem i, u stvari, biće retka pojava u odnosu na sveopštu kugu koju danas predstavlja. Do istog zaključka može se doći i kada se posmatra siromaštvo, bolest i neznanje. Da živimo u belom društvu, potpuno izolovani od jevrejskoh uticaja i ovi problemi bili bi, takoreći, rešeni. Uz jevrejski stisak, koji je sada tako jak oko Bele rase, ovi problemi neće nikada biti rešeni. Naprotiv, oni će samo postajati gori, a Bela rasa će neminovno biti uništena, ukoliko se ne oslobodimo tog stiska. Po svaku cenu se moramo osloboditi te tiranske jevrejske dominacije i preoteti od Jevreja kontrolu nad sudbinom belog čoveka, te je ponovo staviti u čvrste ruke belog čoveka. U ovoj knjizi smo već postavili ciljeve, izneli svrhu i izgradili večnu veru oko koje se beli čovek može zauvek okupljati. Svrha ovog poglavlja je da raspravi i predloži načine postizanja tih velikih i večnih ciljeva. Kako ćemo to uraditi? Odogovor leži na vama, draga moja bela braćo i sestre. Postoji li bolja osoba na svetu od vas, koji ovo čitate, u stanju da se uhvati u koštac sa problemom, posveti mu se i počne odmah sa poslom. Ciljevi se mogu i moraju postići. To je pitanje života i smrti. Ključne reči u ovoj mučnoj brobi su: posvećenost, propaganda i organizacija. Ponavljam posvećenost, propaganda i organizacija.

272

Jedan čovek ili jedna žena, koji rade na ovome, mogu mnogo da učine u toku svog života. Uz pomoć ostalih mogu učiniti i mnogo više. Hiljade koje rade zajedno, ujedinjeni u zajedničkom cilju, organizovani i posvećeni, mogu da ostvare ogroman uticaj. Milioni belih ljudi, koji deluju kao organizovana snaga na zajedničkoj stvari, mogu i postaće najmoćnija sila na licu zemlje. Ne postoji ništa što ih može zaustaviti. Snaga nije samo u broju, već i u jedinstvu i imanju cilja kome su posvećeni. Ona ima dejstvo ogromnog malja kome nijedna neorganizovana sila ne može odoleti. Organizovana i ujedinjena Bela rasa je deset puta moćnija od ostatka sveta zajedno. Kroz ovu knjigu smo već govorili koliko su važni odanost i lojalnost prema sopstvenoj rasi. Bez sumnje, to su prvi i osnovni elementi koje moramo imati da bismo počeli ponovnu izgradnju našeg belog društva i ponovo uspostavili kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Pošto sam ovo naglašavao u knjizi, neću se vraćati na ovaj veoma važan elemenat, ali želim da istaknem ključnu ulogu propagande. Dok je Jevrejin u poptunosti zna vrednosti propagande, većina belih ljudi kloni se čak i termina propaganda, kao da je to nešto pokvareno i nečisto. Ovo je potpuno besmislen stav i ne smemo sebi dozvoliti da imamo predrasude u korišćenju ovog najvažnijeg i najmoćnijeg oruđa. Propaganda, kao takva, nije ni dobra ni loša, i zavisi od toga kako se koristi. Ona je kao reč “vlada”, koja može biti i dobra i loša i indiferentna. Ili, poput reči “religija”, “politika”, “novac”. Nijedna od ovih reči sama po sebi nije ni dobra ni loša. U pogrešnim rukama (kao što su, recimo, jevrejske) one mogu biti moćan alat koji nam uveliko škoditi može. Ukratko, propaganda je kao vatra. U zavisnosti od toga kako se koristi i ko je koristi, ona će biti razorna ili krajnje konstruktivna. Hitler je iskreno rekao da propaganda može učiniti da raj liči na pakao, i obrnuto, da pakao liči na raj. Jevreji su naveliko dokazali da je to istina. Stvorili su komunističku Rusiju, koja je paklena država, država samih robova, koja u očima Amerikanaca deluje prilično dobro samo zahvaljujući ogromnom korišćenju propagande. U isto vreme, od Hitlerove nacističke Nemačke, od perioda ogromne konstruktivne aktivnosti Bele rase, vaskrsenja i procvata kulture i prosperiteta, načinili su u očima velikog dela belog sveta đavolsku ropsku državu. Propaganda, koja je u ogromnim količinama usađivana u umove belih ljudi Amerike, bila je ta koja ih je povela u rat protivan svim njihovim interesima, a Jevrejima je pomogla da unište pokušaje belog čoveka da povrati kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Da je, na primer, propaganda tridesetih godina ovog veka u Americi bila u rukama ljudi koji su posvećeni interesima Bele rase i da su oni izneli zlikovačku jevrejsku zaveru, umesto što su lagali bele ljude, siguran sam da bi se beli narod Amerike priključio Nemcima u čišćenju kuće. Dakle, samo iz ovog slučaja vidimo da je propaganda poput ruke na upravljaču velike i moćne lokomotive. Ta ruka može, uz veoma mali napor, da natera moćnu lokomotivu da ide ili unazad ili unapred. Ruka na upravljaču odlučuje. Tako je i sa propagandom. Jevrejin, već hiljadama godina, zna kakvu strašnu moć kontroliše ako rukovodi propagandnim aparatom. Zbog toga je on oduvek gravitirao nervnim centrima moći i prvi zgrabio kontrolu nad medijima. Kada jednom uzme kontrolu nad sredstvima propagande, oseća se relativno sigurnim, zato što zna da bez ikakve konkurencije može manipulisati, trovati, zbunjivati i upravljati mozgovima svojih gojskih žrtava, po želji. U današnje vreme beli čovek je gotovo potpuno lišen bilo kakvih sredstava za najširu propagandu. Čak i ona, za koja mislimo da su u rukama belog čoveka, u velikoj meri manipulisana su iz pozadine od strane istog lažova – Jevrejina. Jesmo li sasvim bespomoćni u ovom pogledu? Ne, nismo. Jedan od najmoćnijih načina prenošenja ideja jeste izgovorena reč. Usmeno. To Jevrejin ne može da kontroliše, bar ne u ovom trenutku, u Americi. Treba i mora da koristite svaku priliku da govorite o veri i programu Bele rase koji je izložen u ovoj knjizi. Ali, to je samo početna tačka. Ne samo da možete da govorite o programu belog čoveka, već možete da razdelite i veliku količinu ovih knjiga i tako date vašim belim rasnim drugovima mogućnost da je pročitaju i sami se uvere u logiku čitavog programa. Veština korišćenja propagande je od najveće važnosti. Najteža greška je ako pokušate da predstavite previše ideja u isto vreme. Genijalnost uspešnog političara je da snažno udara po svega 273

nekoliko tačaka, ali da im u isto vreme prilazi iz hiljadu različitih uglova, izvlačeći uvek isti zaključak i udarajući kao malj u isto ranjivo mesto. Ni u kom slučaju mase nisu u stanju da izdrže koncentrisan napad na više frontova. Učiniti tako nešto znači samo zbrkati stvari i rasipati energiju koja je potrebna da se sruši neprijatelj. Propaganda ne bi trebalo da bude rasuta kao sačma, već bi trebalo da nosi snagu zrna ispaljenog iz revolvera magnuma. Dalje, propaganda mora biti namenjena masama a ne nekolicini intelektualaca. Mase su snaga našeg pokreta za rasnu nezavisnost i nadmoć i stoga ceo ovaj religijski koncept mora biti usmeren na njih. Greška je govoriti visokim intelektualnim krugovima, preko glava ljudi do kojih pokušavate da stignete. Što više budete u stanju da temu ili teme predstavite jednostavno i snažno, to će uticaj biti jači. U ovom smislu, ponavljanje je ključ da se dođe do suštine. U ovoj knjizi stalno sam ponavljao mnoge ključne teme, a to sam radio namerno, kako bih naglasio stvari koje su najvažnije, prilazeći im iz mnogo različitih uglova, sa ciljem da stignem do istog zaključka. Kada bi se važno i nevažno ponavljalo istim intezitetom, prosečan čitalac ili slušalac ne bi mogao da razluči šta je u vašoj prezentaciji važno a šta trivijalno. Na primer, danas Jevreji bubnjaju o ekologiji, ponavljajući stalno i iznova važnost ekologije, a da nisu rekli ništa novo. Suština je, međutim, da je ona toliko naglašavana i da je to toliko puta ponavljano da se kod prosečnog slušaoca stvara utisak da je to od najveće važnosti, i vrlo brzo on to prihvata kao činjenicu. Fakat da Jevreji iznose lažne i izmišljene ideje kako bi kontrolisali još veći deo vaše zemlje i vašeg posla, van svake je sumnje. Prosečna osoba, slušajući propagandu iz dana u dan, brzo počinje da se uživljava sa njom, ubeđena u njen značaj i uskoro je prihvata kao svoju. Isti je slučaj sa izuzetno važnim pitanjem rase, sa kojim se mi danas suočavamo, pokušavajući da ga nametnemo savesti našeg naroda. Moramo ga stalno ponavljati, ponavljati i ponavljati i udarati po njemu. Moramo mu prilaziti iz hiljadu različitih uglova, sve dok beli čovek ne shvati borbu za opstanak u kojoj se nalazi i koju ne može izbeći. Prvo što treba da učinite jeste da formirate sopstvenu crkvenu grupu, podrazumeva se kreativističke crkve. Hrišćanstvo kaže “gde se dvoje ili više skupe” to je dovoljno za početak. Ne možemo a da se ne složimo sa većinom propagandnih procedura i metoda koje je hrišćanstvo koristilo i usavršilo tokom proteklih 19 vekova. Niko ne može da dovodi u pitanje uspešnost njihovih metoda. Konačno, imali su da prodaju izuzetno težak i neprivlačan proizvod, a činjenica da su ga tako uspešno prodavali govori mnogo o uspešnosti njihovog trgovačkog metoda. Dobro bi bilo da ispitamo njihove metode i izvučemo korist iz devetnaest vekova iskustva koje su stekli. Sada su nama na raspolaganju, u smislu organizovanja naše crkve. Mnogo možemo da naučimo od načina koje su koristili, tako uspešno, šireći njihovo učenje. Svakako da broj hrišćanskih crkava koje čak i danas niču, po Americi i lakoća kojom skupljaju novac da bi gradili izuzetno skupe i bizarne crkvene građevine, sa poptuno besmislenom i nerealnom svrhom, treba da predstavlja ohrabrenje za nas, Belu rasu. To će nam pomoći da shvatimo da možemo učiniti i više u promovisanju i širenju mnogo značajnijeg cilja – opstanka Bele rase. Dakle, i mi možemo da se organizujemo i mi možemo da okupljamo članstvo, i mi možemo da skupljamo novac i mi možemo da gradimo kuće u kojima će se okupljati lojalni pripadnici naše rase. Pošto su neke verske sekte uspešnije od drugih, hajde da učimo od uspešnih. U ovom trenutku u Americi, mormonska vera se najbrže širi, kao što smo već rekli u prethodnom poglavlju. Zapamtimo, stoga, kakva je tehnika mormona. Pošto ste osnovali jezgro crkvene grupe, počevši sa svega dvoje-troje, dajte sebi posebno ime koje bi razlikovalo vašu zajednicu kreativističke crkve od te druge grupe. Počnite sa štabom i adresom, što može biti vaša kuća, ili zgrada, ili sala koju možete iznajmiti. Uradivši ovo, počnite sa regrutovanjem članova. Setite se mormonske tehnike regrutovanja, gde dva mlada čoveka uredno obučena, idu od kuće do kuće sa veselim i toplim nastupom, trudeći se da uvuku ljude u razgovor, a ako je moguće i da uđu u njihove kuće, gde bi diskutovali o svojoj religiji.

274

Ovo je veoma važno. Kada vas jednom prihvate i uvedu na mesto gde dalje možete opušteno diskutovati, prvi ali najvažniji korak je da izložite najvažnija učenja vaše vere. Posle toga, ima toliko mnogo pitanja o kojima možete raspravljati sa belom braćom ili sestrama sa kojima razgovarate. Danas biste sa prosečnom belom porodicom mogli da razgovarate o tome kako se njihova deca autobusom odvoze u školu u crnačke četvrti; ili kako se crnčuge dovoze u njihovu četvrt; ili kako belo susedstvo preplavljuju crnčuge; ili kako se porezima i socijalnim davanjima crnci kače na grbaču belih radnika; ili kako se crnci dovode na radna mesta belaca, ima desetine pitanja koja brinu i opterećuju umove prosečne bele porodice u Americi. Vaš je zadatak da probate i otkrijete koje od ovih pitanja uzbuđuje osobu ili osobe sa kojima razgovarate. Otkrivši to, vaš je zadatak da ga u potpunosti ispitate i pokušate da predložite rešenje za njega. Na ovaj ili onaj način, rešenje treba da rezultira zbližavanjem belih rasnih drugova sa zajedničkim ciljem, pod vođstvom Kreativističke crkve, kao i daljim organizovanjem. Dakle, kada pronađete one koji su zainteresovani da se uključe u belu zajednicu, pozovite ih u vašu crkvu, na sledeći sastanak – koji bi trebalo da se održava u isto vreme svake nedelje. Od ovog malog i naivnog početka izgradite veliku i moćnu crkvu u vašem susedstvu. Naš je cilj da sagradimo stotine hiljade hramova za očuvanje Bele rase, širom ove naše velike zemlje, a odatle i po celom svetu. Ubeđen sam da bi se naša kreativistička religija širila kao divlji požar, kada bi svako od nas potrošio samo deseti deo vremena, energije i novca koji se troše na očuvanje jedva žive, morbidne i bolesne hrišćanske vere. Ubeđen sam, kada bi se uložila samo jedna desetina napora u razobličavanje hrišćanstva i objašnjavanja naše nove žive i dinamične religije, da bi hrišćanstvo izbledelo a kreativizam trijumfovao širom sveta. To je naš naum i naš cilj. Pošto je naš program toliko revolucionaran i toliko bazičan da zahteva potpunu reorganizaciju zbrkanog mišljenja, koje sada opterećuje umove Bele rase, od najveće je važnosti da se što većem broju regrutovanih u našu crkvu obezbedi mogućnost da se upoznaju sa ovom knjigom. Zbog toga treba organizovati stalne kampanje za distribuciju i širenje ove knjige, ne samo u vašem susedstvu, već i oblastima za koje smatrate da su plodno tlo. Zbog tolikog broja belih roditelja koji su uzbuđeni i gnevni zbog nasilne rasne integracije i mongrealizacije, mogućnost promovisanja i širenja ove knjige su beskrajne. U širenju ove knjige najbolji metod je hodanje od vrata do vrata. Naravno, najbolje je to činiti u paru, bila to dva muškarca koja prave atraktivnu prezentaciju, ili muškarac i žena koji idu od kuće do kuće. Pokušajte da prodate knjigu posle ugodne diskusije, ili, ako potencijalni kupci oklevaju, da je poklonite. Postoji alternativa i da im pozajmite knjigu, sa idejom da se vratite kasnije i vidiite da li će je kupiti pošto su je pročitali. U svakom slučaju, nabavite sebi hiljadu primeraka ove knjige i počnite da je distribuirate. Nesumnjivo je da ovo može biti prilična žrtva za neke. Međutim, kada pogledate koliko novca Jevreji stalno pljačkaju od vas, iz godine u godinu, onda vidite da je takva žrtva izuzetno dobra investicija, ona koja se mora napraviti. Setite se šta radi Jevrejin. On velikodušno daje i daje, za svoje mnogobrojne rasne ciljeve. On ulaže pare na ovaj ili onaj način da bi opet izvukao korist za svoju rasu, koja ga zauzvrat lepo nagrađuje zbog njegove predanosti i lojalnosti. U svakom slučaju, zapamtite, kada ova knjiga konačno postane javno dobro Bele rase, možemo smatrati da je kičma jevrejske zavere zauvek slomljena. Jedan od najvažnijih aspekata tokom regrutovanja i korišćenja propagande jeste sposobnost da se efektno govori u javnosti. Hitler kaže da su svi veliki pokreti bili promovisani snagom izgovorene reči. Zbog toga se od vas traži da naučite dobro da govorite. Nije samo važno da postanete dobar govornik, već je važno i da budete dobri u raspravama, čak i po malim kružocima ili u duelu sa pojedincem. Jedna od najboljih organizacija koju znam i u koju se možete lako uključiti i relativno jeftino naučiti da dobro govorite, zove se Toustmasters. To će vam dati ne samo mogućnost da unapredite vašu govorničku tehniku već ćete smesta dobiti i platformu na kojoj ćete moći da testirate neke od vaših ideja i vaših govora, i imaćete izvestan broj kontakata sa ljudima koji su sasvim razumni i svakako su natprosečni po inteligenciji i sposobnostima.

275

Pridružio sam se Toustmastersima još 1965., a već godinu dana posle toga stekao sam dovoljno samopouzdanja da se uključim u politiku i kandidujem za kongres u mojoj državi, što sam uspešno i okončao, pobedivši iz prvog puta. Sledeće efektno sredstvo je korišćenje snimljene telefonske poruke s brojem telefona koji će se reklamirati usmeno ili pismeno. Ova poruka trebalo bi da se menja jednom nedeljno. U samoj poruci trebalo bi da stoji najava kada će se ona promeniti, tako da bi slušalac mogao ponovo da pozove i sasluša novu poruku. Najplodnije polje za širenje inspirativne i dinamične nove religije predstavljaju oni koji danas izgledaju najbespomoćnije zapetljani u jevrejsku propagandu. To su mladi ljudi, a posebno studenti. Kada pogledamo sve jevrejske izopačenosti pred kojima su naši mladi pali, vrlo često smo skloni da njih okrivimo zbog grehova i otpišemo ih kao nepovratno izgubljene. To je potpuno pogrešno. Ovi mladi ljudi, koji su postali hipici, marksisti, revolucionari, pre su za žaljenje nego za osudu. Oni su pre žrtve nego zločinci. Na njih se sručio svom žestinom gnev jevrejske zavere, a njihovi roditelji nisu im obezbedili apsolutno nikakvu zaštitu i smernice. U osnovi i u dubini duše, ovi ljudi su fini, idealistički beli lojalisti, kod kojih su instiniti još uvek vrlo živi i prijemčivi za ciljeve i ideologiju koju mogu da slede i u koju mogu da veruju. Oni su tako potpuno zavarani, zavedeni i obmanuti od strane svojih roditelja tim licemernim hrišćanstvom, da su potpuno zbunjeni svim kontradiktornim savetima koje su primili. Bez cilja kome će težiti, bez neke posebne budućnosti za koju bi radili, oni su sve to odbacili i pobunili se. Pobunili su se, ali nisu imali odgovarajuću zamenu. Oni očajnički traže, lutajući u vakumu. Zbog toga verujem da će se, posebno u studentskim domovima, naša nova religija, bazirana na zakonima prirode, zasnovana na zdravom razumu i na lekcijama iz istorije, a iznad svega, zasnovana na njihovim zdravim instiktima, primiti i raširiti poput šumskog požara. Verujem da naglasak treba da stavimo na mlade ljude, posebno one koji sada tumaraju po studentskim gradovima, besciljno tražeći ono što ne poznaju. Ubeđen sam da je to najznačajnije i najplodnije polje na kome treba da posejemo naše seme. Dakle, treba uložiti najveće napore koji će biti usmereni na formiranje grupa po koledžima, koledž klubovima, zasnovane na promovisanju Bele rase i osnivanju crkvenih grupa među studentima koje i sami mogu da vode i šire. Sledeći izuzetno važan projekat, koji treba da pokrenu predani, lojalni beli ljudi, koji imaju sredstava, jeste osnivanje privatnih škola ili privatnih univerziteta zasnovanih na principima kreativističke crkve. To nije ništa teže od osnivanja, recimo, katoličke škole, baptističke škole ili metodističke škole. Svakako da postoji velika potreba za čitavom serijom takvih škola, a dobro koje bi se iz njih izrodilo, bilo bi trajno. Sa današnjim školama koje su mongrealizovane i prava legla zločina, potreba za školama zasnovanim na očuvanju Bele rase i lojalnosti Beloj rasi postaje hitna i sveobuhvatna. Kao izdanak ove iste ideje, moraju se formirati škole u kojima bi se obučavali lideri belog pokreta i naše crkve. One bi, u neku ruku, bile slične teološkim školama hrišćanskih crkava u kojima se obučavaju njihovi propovednici i sveštenici. Na isti način i mi moramo imati škole koje će obrazovati naše lidere i naše misionare kako bi promovisali, širili i unapređivali našu filosofiju i našu rasu. Potrebne su nam i knjižare u kojima bi se prodavale knjige koje razotkrivaju Jevreje i promovišu kreativizam. Potrebni su nam i kreativni pisci koji će ponovo napisati istoriju poslednjih nekoliko hiljada godina uzimajući u obzir jevrejski uticaj i izopačenje naše bele istorije, našeg razmišljanja i naše vere. Ako imate sklonosti ka izdavaštvu, možda biste mogli da pokrenete časopis koji bi širio ideje na kojima se zasniva naša nova religija. Jevreji su ovo, naravno, učinili vrlo uspešno, izdajući i šireći komunističke časopise, liberalne časopise i u stvari, kad pogledate, gotovo sve novine su pretrpane takvim ideologijama koje se otvoreno ili krišom šire sa njihovih stranica. Kao što sam već pomenuo, većina velikih pokreta širi se snagom izgovorene reči. I danas je to istina, kao što je uvek i bila, i naš pokret i naša vera imaju očajničku potrebu za velikim brojem dobro obučenih govornika koji će ići i širiti reč. Udruženje Džon Birč je ovo uradilo veoma

276

uspešno, pa bi studija o njihovim metodama bila konstruktivan vodič za ono što treba da činimo kada šaljemo misionare da šire naše dinamične i revolucionarne nove ideje. Ako ste u životnj fazi kada treba da birate karijeru ili posao, bilo bi dobro da izaberete takvu oblast u kojoj biste mogli da imate koristi od toga što ste misionar za našu stvar. Ako izaberete da budete, recimo, novinar, ili da radite u marketingu, ili da budete pisac ili izdavač, ili bilo šta na polju javnih informacija, tada možete biti u ključnoj poziciji da širite ideje sa misionarskim žarom. Pobrojali smo nekoliko načina na koje možete otpočeti da širite ovu izuzetno važnu i revolucionarnu novu religiju. Nijedan čovek ne može sam da uradi sve te stvari. Ako izaberete jednu, dve ili tri stvari, dobro ćete uraditi. Ali, u svakom slučaju, to je vodič da počnete da mislite o tome šta možete da radite i okrenete se ka delovanju u pravcu onoga što ste čitali i o čemu ste razmišljali. Ovo ni u kom slučaju nije potpuna lista, niti su to sve aktivnosti kojima se možete baviti. Možda bi bilo dobro da sednete i sastavite spisak ostalih aktivnosti u kojima biste mogli uspešno da promovišete i započnete sopstveni program. U svakom slučaju, ovo je početak i smernica. Neophodno je da počnete odmah i prilegnete na posao. Zapamtite, ideologija bez akcije je besplodna. Moramo delati. Nema vremena za gubljenje i najbolje je početi odmah.

277

POGLAVLJE BR. 28

Naša blistava budućnost

N

ajuzbudljiivje, najdinamičnije, najdivnije i najlepše godine za belu rasu leže ispred nas. Na sledećih nekoliko stranica daću prognozu onoga što vidim kao budućnost Bele rase, kada ona dovrši svoj posao naseljavanja sveta. Vidim svet u kome Jevreji, crnci i obojene rase neće više biti u našoj sredini da nas debilizuju, pljačkaju, maltretiraju ili kuže. Radujem se vremenu kada će Bela rasa moći da iskaže svoj divan, produktivan i kreativan genije lišen pijavica na leđima koje nam sada isisavaju krv iz naših vena. Kada razmišljam o dolasku ove divne ere, naša budućnost izgleda mi ružičastije od ičega što je ikada pre bilo zamišljeno. U stvari, taj raj na zemlji neće biti suviše preteran izraz za opisivanje uzbudljive budućnosti koja nas čeka. Kada se Bela rasa toliko proširi da bude naseljavala celo plodno tle ove planete zemlje, postaraćemo se za uzgajanje Bele rase, umesto za njeno upropašćavanje, koje se odigrava poslednjih 2000 godina, i postaraćemo se da iznikne super rasa koja će biti svima na ponos i radost. Verujem da će tokom sledećeg veka, kada beli čovek dovrši svoj primarni cilj naseljavanja sveta, imati prosečnog belog muškarca ili belu ženu koji su zgodni, atletski građeni i neobično zdravi i duhom i telom. Prosečan muškarac biće zgodan i muževan, u stvari i više nego prosečna filmska zvezda danas. Prosečna bela žena će biti visoka, sa prelepim ženstvenim telom i neverovatnom lepotom. Dalje predviđam da će prosečna inteligencija znatno porasti kada Bela rasa otpočne program svog unapređenja i usavršavanja. Dok se danas smatra da je čovek sa IQ od 150 retki genije koji sa dešava jednom u 5000 slučajeva, predviđam da će sto godina nakon što beli čovek ponovo preuzme kontrolu nad sopstvenom sudbinom, genije ovog kalibra biti smatran prilično uobičajenom pojavom. Štaviše, možemo očekivati da imamo super genije sa IQ od 200 i više, koji će predvoditi našu Belu rasu na poljima tehnologije, nauke i kulture do visina o kojima se danas jedva može i sanjati. Matematika, hemija, fizika, nauka, tehnologija vinuće se do vrtoglavih visina koje je danas teško zamisliti. Biće stvarana lepša muzika nego što je stvarana u prošlosti. Umetnost i vajarstvo, arhitektura, oslobođene jevrejskog uticaja dosegnuće najviše standarde lepote koji nikada pre nisu dostignuti, koji će čak prevazići i ono što su Grci i Rimljani ostvarili u klasičnoj civilizaciji ili za vreme renesanse. Imaćemo mnoge genije, kao što su bili Leonardo da Vični, Mikelanđelo ili Rembrant i mi ćemo, u stvari, imati supergenije koji će daleko prevazići sve što je beli čovek u prošlosti ikada dostigao. Ne samo da će budući beli čovek biti superiorna vrsta po zdravlju, već bez crnaca i obojenih rasa u našoj sredini koji šire bolesti, prljavštinu i zagađenje među nama, prethodne pojave bolesti biće u velikoj meri redukovane zbog nekoliko činilaca: zdravije vrste pojedinaca; nadmoćne tehnologije ishrane; nepostojanje šljama, prljavštine i degenerativnosti. Izbacivanjem crnčuga, Jevreja i šljama iz naše sredine, dalje predviđam da će Bela rasa, u vrlo kratkom vremenskom periodu, iskoreniti siromaštvo iz celog sveta. Ne samo da neće biti gomile obojenih društvenih parazita koji nam jašu na leđima i snižavaju naš standard života, već ćemo se osloboditi i Jevreja koji pljačkaju više od tri četvrtine našeg bogatstva putem šikaniranja, porobljavanja i pljačke. Štaviše, Bela rasa će biti tako superiorna u svojoj organizaciji, tako produktivna i kreativna da će beli čovek, imajući tada svega nekolicinu neznalica i indolentnih trutova među svojom vrstom, potpuno izbaciti siromaštvo kao problem iz našeg društva. U stvari, kada naselimo planetu i kada na raspolaganju budemo imali sva bogatstva i sve resurse celog sveta, sa kojima ćemo moći da stvaramo, gradimo i proizvodimo za sebe, bukvalno ćemo plivati u bogatstvu. Ne samo da je moguće, već je i sasvim verovatno da će svaka bela porodica moći sebi da priušti divan veliki dom u privlačnom, čistom okruženju. Biće moguće da ima svu finu odeću, knjige, dobru hranu i sve šta god poželi, na dohvat ruke i na raspolaganju. 278

Zašto predviđam tako divnu budućnost? Jer ovaj cilj ne samo da je potpuno moguć, već je i neizbežan kada beli čovek bude slobodan da ispolji svoje ogromne kreativne i produktivne sposobnosti u svoju korist. Sa još naprednijim i sposobnijim generacijama koje dolaze, obezbeđivanje sebe i svoje porodice biće pesma za belog čoveka budućnosti. Danas svu energiju i produktivnost belog čoveka isisavaju paraziti koji jašu na njegovim leđima, i ona se rasipa na razarajuće ratove i borbe protiv samih belih ljudi, dok će u budućnosti sva stvaralačka produktivnost biti korišćena samo za njegovo dobro. Mi, na primer, više nećemo imati rata među različitim narodima. Bela rasa će, kada usvoji Kreativističku religiju kao svoju, i eliminiše razorni jevrejski uticaj iz svoje okoline, takođe eliminisati i ratove koje izazivaju Jevreji. Ujedinjeni u zajednički cilj sopstvenog unapređenja, neće imati ni najmanji razlog da nastavljaju samoubilačke ratove protiv samih sebe, i neće više biti nikakvih pretnji od obojenih rasa protiv kojih treba voditi bilo kakve vrste ratova. Ukratko, užasno razorne i porazne posledice ratova u koje su Jevreji ubacivali Belu rasu, generaciju za generacijom, vek za vekom, biće potpuno iskorenjene. To više neće biti jedno od mnogih zala koja nas sada tako tragično pogađa. Kada se setimo ogromne cene, u vidu bogatstva, resursa, energije i krvi koju je Bela rasa morala da plati u tim ratovima, koje su u prošlosti izazvali Jevreji i kada pomislimo da su svi ti napori mogli biti usmereni za našu dobrobit i sama takva ideja nas zaprepasti. Ipak, to je ono što mi možemo da uradimo, kada beli čovek prihvati religiju koju sada osnivamo, religiju koja ga uči da se ujedinjuje i stvara i proizvodi za svoje sosptveno dobro, i uči ga da zahteva i sprovodi kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Ne samo da ćemo se zauvek osloboditi razornih i zaglupljujućih ratova koje su Jevreji izazvali, već više nećemo morati da izdržavamo skupu i neproduktivnu ratnu mašinu kao što to radimo danas. Dalje, naši astronomski troškovi za socijalna davanja, koji se sada bacaju na parazitske crnce, biće u potpunosti eliminisani. Samo ova dva činioca, uz odsustvo jevrejskog pljačkanja, uveren sam, smanjiće poreze na delić od današnjih. Predviđam da će porezi biti smanjeni do tačke gde će biti manji od deset procenata, možda pet procenata, onoga što su danas. Imajući na umu, dalje, da će kriminal biti sveden do nivoa koji je manji od jednog procenta u odnosu na današnji, (nije teško zamisliti odakle potiču današnji ogromni troškovi vlade), uz eliminaciju socijalnih davanja za ratove, troškovi će biti samo delić sadašnjeg tereta. Tada će beli čovek biti u situaciji u kojoj će njegova kreativnost i produktivnost raditi za dobrobit onog koji ih poseduje – za samog belog čoveka. Celokupan efekat ovoga biće zbirni. Uz stopu kriminala, svedenu na jedan procenat (ili manje) onoga što je danas, neproduktivni troškovi održavanja ogromnih policijskih snaga proprcionalno će se smanjiti. Ulice će ponovo biti bezbedne za ljude, žene i decu, i danju i noću. Većina birokratskih kontrola, kojima se maltretiraju poslovni ljudi i prosečni građani uopšte, biće eliminisane. Više nam neće trebati armije knjigovođa i papirologa u vladi i van nje da nam onemogućuju i ograničavaju svaki naš pokret. Beli će čovek, u stvari, biti ohrabren da radi ono što najbolje ume - da stvara i proizvodi. Odstranjivanjem imbecila, idiota i morona, jednostavnim procesom zabranjivanja da umnožavaju svoju bedu, i mentalni problemi biće smanjeni na tek po koji slučaj, i to neće biti kao što je danas, kada oni niču kao pečurke. Naš pristup će biti sprečavanje reprodukcije i razmnožavanja mentalno i psihički defektnih. Ovo mora i biće odstranjeno onako kako to priroda diktira. Umesto da po svaku cenu čuvamo u životu sve deformisane i defektne, da puštamo da rastu i razmnožavaju se, naš stav će biti da donosimo samo zdravu i inteligentnu decu na svet, onoliko koliko je to moguće. To je ono što nam priroda govori da uradimo. Mogu da predvidim tako mnogo velikih i divnih prednosti koje će se pojaviti za Belu rasu, jednom kada ona bude na putu napretka, da je spisak tih prednosti beskonačan i zapanjujući. Već smo spomenuli da bismo želeli da vidimo kraj ratovima i razaranjima. Kriminal i siromaštvo će praktično biti eliminisani. Bez crnaca u našoj sredini, neće biti ni šljama. U stvari, ako ste posetili neki od divnih, čistih gradova Nemačke ili Švajcarske, možete imati uvid u to kako lepe gradove i lepe pejzaže možemo očekivati kada beli čovek ponovo pronađe sebe. Gradovi će 279

biti čisti, sa mnogo prelepih parkova. Ulice će biti pune drvoreda i cveća, i sve će biti uredno i čisto, što smo videli u mnogim potpuno belim zemljama današnje Evrope, kao što su Holandija, Švajcarska i Nemačka. Samo sa budućom Belom rasom, oslobođenom od Jevreja, ova težnja ka lepoti i čistoti biće naglašena i daleko će prevazići sve ono što danas imamo. Dalje, neće nas više pljačkati i trošiti naše resurse slanjem “pomoći inostranstvu” iz naše sredine, jer više nećemo prebacivati ogromne sume našeg teško zarađenog novca u zemlje kao što je Indija, gde se on odliva kao u bure bez dna. U stvari, belim narodima sveta, koji će imati zemljišne posede na svim kontinentima i njihove prirodne resurse, biće savršeno dobro, bez ičije pomoći. Biće malo potreba za slanjem bilo kakve pomoći. Umesto toga, napredna trgovina biće uobičajeni poredak stvari. Ne samo da ćemo imati i naprednu životnu sredinu već više neće biti rasnih napetosti. Svi ćemo biti iste rase i govorićemo istim jezikom. Svi ćemo već do tančina naučiti da poštujemo našu novu religiju, kojom se slavi, poštuje i uzdiže rasa, kao i da poštujemo jedni druge. Tada ćemo već naučiti lekciju o rasnoj lojalnosti i rasnoj solidarnosti. Dalje, sa naprednom tehnologijom i sa finijom, sposobnijom i inteligentnijom vrstom ljudi koja će je koristiti, sa resursima sveta na raspolaganju, bukvalno ćemo plivati u bogatstvu i verovatno nećemo morati da radimo ni blizu tako naporno kao danas. Mogu da predvidim da će, pošto je Bela rasa produktivna i kreativna i pošto je beli čovek graditelj i radnik, on ipak, uz manje posla nego danas, ispuniti sve ovo i još uvek imati mnogo vremena za odmor i uživanje. Stoga predviđam ogromnu ekspanziju rekreativnih aktivnosti. Mogu da vidim da će beli ljudi provoditi vreme radeći stvari koje ih najviše interesuju. Više vremena će provoditi baveći se sportovima i rekreacijom. Baviće se kulturnim projektima, muzikom, umetnošću, skulpturom i mnogim drugim kreativnim aktivnostima, koje još nisu izmišljenje. Uz toliko povećanu produktivnost i oslobođeni svih parazita, svi beli ljudi će biti u situaciji da mogu lako da zasnivaju i izdržavaju porodicu. Moći će to da urade u mlađim godinama, kao što priroda kaže da treba. Bez parazitskih Jevreja i crnaca na leđima, ne samo da će životni standard biti mnogo viši, već ni supruga neće više morati da ide na posao da bi pomagala sastavljanje kraja s krajem. Ona će biti slobodna da čini ono što joj je priroda namenila – da bude supruga i majka, da brine o svojoj porodici i izgrađuje srećan dom. Imaće vremena da se posveti umetnostima i zanatima, muzici i kulturnim događajima. U stvari, cela porodica imaće više vremena i sredstava da se posveti takvim višim ciljevima i nekim rekreativnim zadovoljstvima. Predviđam da će Bela rasa slaviti mnogo nacionalnih praznika i upriličiti mnoge aktivnosti koje će biti u čast njenih velikih vođa iz prošlosti. Slaviće i odavati počasti onim genijima koji su doveli Belu rasu do viših stepena dostignuća, napretka i dobrobiti, u kojoj će oni tada uživati. Predviđam mnoge skupove i parade i kulturne aktivnosti koje će slaviti i uzdizati Belu rasu, u nekoj vrsti religiozne proslave. Nirnberški skupovi iz tridesetih godina, pod vođstvom velikog čoveka, Adolfa Hitlera, tipičan su primer proslava u kojima će Bela rasa uživati u budućim vekovima. Ovakve vrste slavljeničkih okupljanja su aktivnosti koje ispunajvaju dušu i imaju veliku korist za naše ljude. To je vrsta veziva koja ujedinjuje i spaja ljude u odnosu na zajednički cilj, koji stremi ka višim i većim dostignućima, gde učesnici dobijaju psihološku nagradu koja je neophodan stimulans za pojedinca. Uz sve ovo, predviđam da će doći do tehnološke eksplozije čiju je magnitudu teško zamisliti. Mada će ovaj ogroman tehnološki napredak doći prirodno zbog superiornosti kreativnog genija Bele rase, to ipak nije ni blizu tako važno kao što će biti pročišćavanje naše rase. I njeno kontrolisanje sopstvene sudbine. Ipak, uz belog čoveka koji kontroliše svoju sudbinu i koji ima inata i urođene želje da usavršava i unapređuje svoju vrstu, u kombinaciji sa tehnološkim napretkom za koji je tako sposoban, to će zaista stvoriti raj na zemlji kakav svet nije nikada video. Za razliku od hrišćanstva koje predviđa vatru i krv, bolesti i patnje, vatru pakla i razaranje, ja sam veliki optimista što se tiče budućnosti belog čoveka i predviđam da će doći velike i divne stvari. Predviđam ih zato što su neizbežne za belu rasu. Tako obilno nadareni kreativnošću, inteligencijom, produktivnošću i

280

genijem, karakterističnim za Belu rasu, sve što nam je zaista potrebno jeste da se oslobodimo parazita koji su nas sakatili u prošlosti i upravljali našom sudbinom. Kada dođe taj dan, naša budućnost neće biti samo blistava i divna, biće dinamična i uzbudljiva, biće onakva kakvom je čovečanstvo u prošlosti nikada nije ni zamišljalo.

281

O autoru :

BEN KLASSEN (1918 -1993 ) Utemeljitelj i prvi predsednik Svetske Crkve Kreatora. Ben Klassen živio je tokom svog života u četiri zemlje i bio državljanin triju. Rođen je 1918. godine u Rusiji, od strane roditelja njemačkog govornog područja. On i njegova obitelj su bili rane žrtve jevrejskog komunizma, od kojeg su pobegli 1924. godine. Odrastao je i obrazovao se u Kanadi, gdje je stekao diplomu inžinjera elektrostrojarstva i diplomu menadžera. Bio je farmer, nastavnik u školi, radio u rudarstvu, elektro inženjer, izumitelj, bavio se nekretninama, te obavljao službu u državnoj upravi savezne države Floride. Nakon što se 1945. godine preselio u Sjedinjene Američke Države, postao je njihov državaljnin 1948. godine. Njegovo intenzivano zanimanje za prirodne zakone, rasu i religiju, polariziralo se u novoj religiji za belu rasu, zadatak za koji ga je njegovo raznoliko i bogato životno iskustvo pripremilo.

282

PREPORUČENE KNJIGE: Udarac Ruskih Bogova (2000) - Vladimir Istarhov The White Man's Bible (1981) - Ben Klassen Cosmotheism (1978) - William Pierce March of the Titans: A History of the White Race (2006) - Arthur Kemp Antichrist (1888) - Friedrich Nietzsche The Conquest of the World by the Jews (1878) - Major Osman Bey The Biological Jew (1968) - Eustace Mullins The Nature of Zionism (1993) - Vladimir Stepin The Ultimate World Order (1957) - Robert H. Williams The Controversy of Zion (1956) - Douglas Reed Waters Flowing Eastward - The Protocols of the Learned Elders of Zion (1931) - Lesley Fry Rothschild Money Trust (1940) - George Armstrong Jewish Supremacism - My Awakening on the Jewish Question (2002) - David Duke Adolf Hitler - Founder of Israel (1974) - Hennecke Kardel The Jewish Genocide of Armenian Christians (2006) - Christopher Jon Bjerknes Architects of Deception - Secret History of Freemasonry (2004) - Juri Lina Stranger Then Fiction (2004) - Albert D. Pastore Pentagon Aliens (1993) - William Lyne Antichrist Conspiracy - Inside the Devils Lair (1999) - Edward Hendrie FILMOVI: Ring of Power (Empire of the City) - Amenstop productions White World i America a Changing Country - William Pierce Ben Klassen on Race and Reason i Ben Klassen HQ Video The Eternal Jew Jewish Ritual Murder Revisited - The Hidden Cult The Final Solution to Adolf Hitler (Zionist collaboration with Nazism) - Jim Condit Akhenaton and the Dark Side of the Sun [Part 2] - Michael Tsarion The Lightbringers - Emmisaries of Jahbulon - Juri Lina Masonic Lodge Over Jerusalem i Thunder Over Zion - Texe Marrs, The Other Israel - Ted Pike Christopher Bjerknes talks with Hesham Tillawi Zeitgeist, Acharya S. - Suns of God (2004), Acharya S. Interview on BBLC Murder by Injection - Eustace Mullins Sweet Misery - A Poisoned World The Missing Secrets of Nikola Tesla, The Lost Archives - Tunguska, Tesla - Master Of Lightning Hitlers Wonder Weapons, Real Flying Saucers (2004) Hitler's Secret Flying Saucers (2004) i Nazi UFOs (2004) - William Lyne Hollywood Unmasked, Hollywood Unmasked 2, Hells Bells -The Dangers of Rock and Roll Justice for 911, Awaken And Avenge, September 11th - Evidence to the Contrary Occult History of the Third Reich, No Remorse - Deutschland The Money Masters - How International Bankers Control America Lucifer's Children (2002) - Milan Martin Endgame - Blueprint for Global Enslavement (2007) - Alex Jones Nineteen Eighty-Four (1984) - George Orwell They Live (1988) - John Carpenter RADIO EMISIJE: How it Fits Together (2002) - William Pierce Why Christianity Must Be Rejected - Mat Hale The New World Order (1997) - William Pierce Christopher Jon Bjerknes (July 25, 2006) with Daryl Bradford Smith Seeing the Forest (1999) - William Pierce 283

A Closer Look at the Enemy (1998) - William Pierce The New Protocols (1999) - William Pierce Reality Check (2000) - William Pierce True Lies, 9/11 & The Imagination (2004) - Jon Rappoport David Duke speech on race Heritage of hate (2004) - Kevin Alfred Strom Worst Case Scenario (2005) - Shaun Walker Our Cause (1976) - William Pierce Racial Fitness and Survival (2001) - William Pierce The Evil Among Us (2000) - William Pierce Thus Spoke Pierce - William Pierce LINKOVI: Creativity Movement Kreativistički pokret Srbija Kreativistički pokret Hrvatska Solar General Judicial Inc. Stormfront Forum Galaksija Forum Otvoreni Forum Rasonalisti Forum

284