Beleške o piscu o delu o likovima

Beleške o piscu: Anton Pavlovič Čehov (1860. – 1904.), ruski novelista i dramatičar, po zanimanju lekar. Započeo je književni rad kritikama humoreskama, nastavlja novelama u kojima obrađuje izgubljene i otuđene likove. Čehov ne donosi u svojim novelma događaje i velike izrazite ličnosti koje nastupaju u društvu glasno i bučno. Fabule su vrlo jednostavne. Zbog toga je Čehov uvek sažet, a odlično se služi i pejsažima i lirskim digresijama. Ni u drame Čehov ne unosi veće dramske zaplete, nego je sav u stvaranju scenskih raspoloženja i onoga neuhvatljivog ugođaja u kojima se likovi očituju kao živi i neposredni ljudi. U tome je Čehov velik majstor i s potpunim opravdanjem nazvan je osnivačem ruske impresionitičke drame; njegove se drame uzimaju kao primer tzv. lirske drame. Beleške o delu: Naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života na selu“ upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kog drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina, jako utiče na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo. Čehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova. Porodični odnosi naslućuju zamršenost koja može dovesti do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki, Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija i lekar i osebnjak Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene.

Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umreti nego na umiranje, ne živeti nego vegetirati. Ne mogu pobeći od sebe ni iz sebe, ne mogu

se pomaknuti iz buke gde su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu. Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošći ruskog sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosečnost u kojoj se kreću. Bežeći od malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U poodmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvataju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću promenu. Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponovano u lirskom stilu. Pisac ne ocenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osećaje junaka, a spoljna kretanja i zbivanja sporadična su. Skučenost i ograničenost spoljnih zbivanja dramski je opravdana zbivanjem u jednom danu i noći, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova. Dramsko književno delo Ujka Vanja slojevito je, umetnički virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u pozorišnoj predstavi nečim ne pokvari vrednost književnog dela. Analiza likova: Vojnicki Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj život za jednu običnu ništicu. Citati:

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet. Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti, a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!” “Vojnicki: Ti si upropastio moj život.” “Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života: posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!” Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim stanjem. “Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!” Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno, promašio je profesora. Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena. “Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?” Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život. “Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da počnem?” Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja. “Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.” Sonja Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu,

primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje. “Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti milostiv!” Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk. Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas.Sonjinim dijalogom završava drama: “Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.” Astrov Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže: “Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.” Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek, jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti. “Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već nikog ne volim.” Jelena Andrijevna Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno. “Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog

muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem” Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim. “Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!” Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki. “Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža kog ne možeš podneti - to je nemoralno.” Stari profesor Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira. “Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti, a nimalo ne razume umetnost.” Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima. “Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da me gledate.” O likovima: Likovi drame su slabići i malenholični tragičari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje. Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života. Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje.

Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.