Bela Hamvas - Scientia Sacra II

BIBLIOTEKA KONTINENT HAMVAŠ Kolo 1,

knjiga

3

BELA HAMVAŠ

HRIŠĆANSTVO SCIENTIA SACRA II

ireveo Sava Babić

Beograd 1999. DERETA NASLOV ORIGINALA: Hamvas Bela Scientia sacra II A keresztenvseg MEDIO Kiado, Szentendre, 1996.

COPYRIGHT © MEDIO M kft Prevod u pogovor Sava Babić

Ha koricama: slika Cvetka Lainovića

SADRŽAJ

Hrišćanstvo i baština 7 Jevanđelje i poslanice 63 Antihrist 119 Androgin 201 Logika jedinstva (fragment)

261

/ HRIŠĆLNSTVO I BAŠTINA

1.

Religija, fplozofija, nauka hoće da olakšaju, kao što kažu, životne teškoće, a baština vraća čoveka samom sebi. 2. Čovek ovde, u prirodi, ne žsli ništa drugo do da bez smetnji uživa u životu, i zbog toga, kada religija. filozofija i nauka hoće da olakšaju životne teškoće, one su u službi žeđi za životom. -5.

Uživanje u životu i to što čovek želi ponovo da dobije sebe, zapravo se međusobno ne isključuje. Ipak, onaj ko uživa u životu. gubi sebe sama, a ko hoćs da ponovo dobije sebe, mora da se odrekne neograničenog uživanja u životu. 4. Neograničena životna žeđ u čoveku nije njegovo izvorno ponašanje. nego je nastalo zato što je on izgubio nešto što je važnije od života. Žeđ - kama Upašššda, Budina trišna, Bemeov Gier - posledica je gubitka potpunosti primordijalnog egzistiranja. Budući da se potpunost izgubila, čovek je dospeo u degradirano stanje. Mučno osećanje nedostatka koje pripada degradiranom stanju čiš1 ga pohlepnim, a tama degradiranog stanja jeste s.metnja to.me da bude ono što jeste. Ne treba ukinuti uživanje u životu, nego trsba istupiti iz degradiranog stanja. Posledica gubitka primordijalnog stanja jeste degradirano bnvstvo. Rezultat ovog degradiranog bivstva jeste turba, kao što kaže Beme. tj. poremećenost. Turba je korupcija uma. morala i telesnosti: pomračeni um, greh i bolest. Religija. filozofija i nauka jesu olakšanje neometanog uživanja u životu. Baština hoće da uspostavi netaknuto stanje bivstva. 6. Žsđ je znak ja prepoznavanje korumpnranog bivstva. Korumpirano bivstvo živi u tami svoje korupcije. Čoveku ovoj situaciji nije svestan šta se zbiva. čak i protestuje ako biva uznemiravan svetlošću u uživanju života. Zato je život u pohlepi degradiran. a degradiranost sve više pojačava žeđ. U tom stanju čovek konačno potpuno gubi sebe sama. 5

1.

7. Religija. filozofija. nauka stvorile su ogromnu pripravnost prvobitnim sredstvima. kasnije od mašina do institucija i do religioznih učenja i teorije. Sklop spremnosti, ako se u njemu javlja jedinstvo i sistem. naziva se i civalizacijom. Svrha je odbrana i sigurnost. Kuća, grad, država. odeća, pogled na svet. zanati. oružje, imetak. dogme. zakoni. Komalikovan aparat kako bi se teškoće bar malo ublažile. Neobično nije što među olakšicama nema nijedns stalns. Nije bilo ni sredstva. ni mašine koji nisu podbacili. nije bilo teorije koja se nije srušila. ni znanja čija se pouzdanost nije smrvila, i niko nije oko sebe ispleo takvu zaštitu koja se nije pocepala. Neobično je što nema olakšics koja na neki način ne bi bila uklanjanje ispred stvarnosti. Možda bi je moglo biti, ali je faktički toliko nema da su takozvani tereti lakši nsgo oni što ih čovek takvim olakšicama preuzima na sebe. 8. Postoji nešto što čovek želi da olakša i od čega traži zaštitu, od čega se skriva i za šta neće da zna. Ne samo da se zbija u grupe, nego organizuje grupe i ozakonjujs poredak. Propisuje zajednički život. uzalud sve poremsti, opet započinje, ako i zna da neće ići, ipak to radi. Stvara misaone sisteme u kojima nema pravih saznanja čak ni uz puno angažovanje svoje snage. Falsifikuje život, i ako svaki put bude rask-rinkan. dalje to radi, pokušava da okoliši. i ako ne uspe, isto to započinje sa suprotne strane. Nijedna olakšica nije se ispunila. jer se želi da olakša ti.me što se nsšto skriva. Nešto bez čega celina ne.ma nikakvog smisla. Svaka olakšica nzvnre iz straha od stvarnosti. Zato se čovek brani i prikuplja imetak i naoružava se i organizuje. skriva se u religiju i pogled na svet. pravi nauku i tehniku. i gradi civilizaciju. i plete san o svetovima i narodima i idejama kojih nigde nema. 9. Civilizacija i sve ono što u nju spada nije učenje. nego stav. Način života koji se kreće u smeru naizgled najlakšeg rešenja. Pruža zaštitu 6

1.

za koju se čini da je pouzdana, i izmišlja akorde za uklanjanje straha. Nije to udobnost i nije materijalna sigurnost, jer bi onda dovoljan bio debeo zid, topla odeća, ambar i oružje. Ali istovremeno s kućom neizbežno se javlja pogled na svet, i čovek se skriva ne samo u toplu sobu, nego i u mlak svet svojih misli. A KO izgubi vezu sa sirovom prirodom, to još ne bi predstavljalo nevolju, ali je tu vezu nemoguće prekinuti a da čovek istovremeno ne izgubi ono bez čega je bivstvo besmisleno. Važno je da sve izgleda drugačije nego što jeste. Naročito ono u čemu se može prijatno dremuckati. 10. Nasuprot sistematičnom olakšanju, što znači izbegavanju stvarnosti religije, filozofije i nauke u civilizaciji i skrivanju čoveka ispred stvarnosti, falsifikovanju života uzrokovanim religijama i strahu od života uzrokovanim religijom - postoji i drugi stav. Ovo dvoje se nikada ne meša i ne može se pobrkati. Uvek postoji vidvan (zastupnik znanja). i sofos (mudrac). bodhisatva (prosvetljeni) i iš ha-ruah (duhovni čovek). Postoje oni koji u civilizaciji uzimaju negativan stav. Ne poriču civilizaciju, nego ne prihvataju olakšice. Jer u olakšicama strah od stvarnosti znači da čovek gubi sebe. Falsifikovanje života znači da se gubi smisao bivstva. Vidvai i iš ha-ruah hoće da ponovo steknu sebe. Sam život je bez supstancije, a ono što je samo život, nije ništa drugo do prolaznost. Bodhisatva želi ono što može da izdrži i smrt. U civilizaciji ne uzima učešća jer zna da je beznadežna odbrana od nečega od čega se ne može odbraniti. i ponajviše se može samo skriti ispred primanja k znanju, ali ako se čovek skrije, on se skriva ispred smisla sebe sama i svoga bivstva. Za sofosa život nije bezuslovno uživanje, i ne želi da se ovde neometano večito nastani. Ali zna da je svojstvo ovoga života, da što se više hoće načiniti lakšim, sve više poremećuje. grči se, gubi svoju vedrinu i lepotu. sjaj, čar i misteriju, istinu i dubinu, gubi svoju tragiku i muziku i poeziju. Ne može se ništa drugo. ko želi da sudeluje u čistoti života. taj mora ponovo steći sebe. Svakovrsne promens u izvornom načinu života donose neproračunljive posledice, jer je svaka promena skrivanje i ne nestaju teškoće. nego stvarnost života. Ko želi samo da uživa u životu, on ga gubi, jer ono što dobija nebitno je i prazno. Ko ra prima sa svim njegovim teškoćama, zajedno sa stvarnošću dobija celinu. 7

1.

11. Baština je izvorno bila blizu. neposredno ispod lakog vela civilizacije i samo ju je trebalo dohvatiti. T OKOM vremena tonula je sve dublje. i skriva je sve dublji sloj zaštitnog tkanja. Sve je lakše potonuti u besadržajni polusan, i sve je teže naći ono što čoveku vraća njega sama. Prvobitno je bilo dovoljno prenuti se, kasnije je trebalo razoriti cele civilizacije kako bi čovek dospeo do sopstvene suštine. Ako se povremeno ne ispolji prirodna lomnost civilizacija, ako izvorno smrtna suština religija i nauka i filozofija ne postane očigledna, i opsenolikost olakšica ne raskrinka se sama od sebet osvešćivanje biva još teže. Ali upravo zato što je čovek hteo da konačno ostvari olakšanje. kao danas u slučaju tehnike, kategoričkih ideologija i totalnih država. ove olakšice iz minuta u minut neočekivano pokazuju svoje lice, i ispostavi se: ono što je stvoreno za zaštitu. najveća je opasnost i preti potpunim uništenjem čovekovog sveta. Kako bi dobro bilo kada bi se moglo živeti pod manjom zaštitom. 12. Baština je znanje. i to znanje da život nijs samostalan i nije jsdini i mije stanje nezavisno od ostalih krugova bivstva. Ns samo da nsma svojstvene suštine, nego je samo prilika koja se otvara za pribavljanje suštine bivstva. Suštinsku stvarnost koju u osnovama dotiče ljudski žnvot. kaže Šankara, nemoguće je saznati bez baštine. Život potpune vrednosti, kao što kaže Rene Genon, jests mogućnost stvaranja veze sa svim stanjima bivstva. prevashodno sa stanjima višeg rsda nego što je život. Znanje nikada nije sistematično. nego je otvaranje bsskraja bivstva. i spoznaja stanja reda vnšeg od prirodnog stanja života, odnosno od pukog čulno ustanovljivog sveta, stanjs višsg rsda stvarnosti kojs se neprekidno i jssts u životu. i usmerava čovekov život. 13. Jedna od posledica tams smisla, kvarnosti morala i telesns lomnosti jeste što su se duh i stav razdvojili. Reč ne pokriva čin. drugačije rečeno, teorija ne pokriva praksu. To je najdublja oznaka korupcije. odnosno najdublja nečistota korumpiranog bivstva. Bsz odgovornosti govornika reč nema sadržaja, i ko nešto govori, ali to 8

1.

ns činm. on nije mogao nnšta reći. sa.mo brblja. A opst. čin bez reči puki je biološki refleks. Baština. kada čoveku vrati ssbe sama. vaspostavlja jedinstvo izmeđč rsči i čina. Zato je ono što baština kažs: znanje. a istovremeno i praksa. Misao je samo onda važeća ako se ispunila u činu, čin samo onda ako je zasnovan u poretku smisla. 14. Da bi baština mogla da čoveku vrati sebe, svevremeni čovek treba da poznaje meru svoga svevremenog stanja. Ta mera jeste osnovno stanje. 15. Počev od arhaičkih vre.mena na sve do današnjih dana nije bilo ozbiljnog mislioca koji nije računao na činje-nicu osnovnog stanja, međutim, na specifičan način ono je jedva i imenovano. Katkada je nosačo oznaku kao hindu sstja-Juga. ilm grčko zlatno doba. U više slučajeva bilo je oličeno: predstavljalo je osnovno stanje kao hindu Manu, egipatski Menes. ili grčki Minos. kineski Veliki Žuti Gospodar. U društvima znači primordijalni red koji se razume sam no sebi. i zakonici su se obično donosili uz pozivanje na osnovno stanje. U hindu metafizici to je satjasa-satjam, što znači bivstvo do vrha ispunjeno istinom. U drugoj varijanti sat-čit-ananda, što znači jedinstvo istine bivstva, svetlosti smisla i spasenja. Prema hebrejskoj baštini osnovno stanje je Topa. Kabala uči da čovek u materici zna celu Toru. ali kad se na zemlji rodi, anđeo mu je izbriše iz usta. Zato čovek zna i ne zna za osnovno stanje. I zato. kad ra čuje, seća ga se. Čak zbog toga gravitacija njegovog života jeste da je osnovno stanje jedina mera života, a život nije ništa drugo do rsalizacija osnovnog stanja. Ha početku je čovek, kažs Talmud, video kroz vremena, i oko mu je dosezalo od prvog

_*

do poslednjeg vremena, jer je svetlost bila u njegovom posedu. Međutim. kada se čovek iskvario, Gospod je od njega oduzeo svetlost i sakrio je. Sakrio za koga9 Za pravsdniks. Sakrio gde? U učenje. Kako pravednici stnžu do učenja? Svojim životom treba da ra iskopaju. 9

1.

16. Kada se u kineskoj i japanskoj baštini koristi reč svet, podrazumeva se društveni položaj čoveka u porodici. u gradu, njegovi zamršeni odnosi s vlašću. s podređenima. s pretpostavlješ-ša, vnše stotina sitnijih i krupnijih lukavstava, skrivanja i uklanjanja. skretanja, oprsznosti, gladi - i njenog pokrivanja. gramzivosti - i njenog ulepšavanja, instikata - i njihovog prefarbavanja, indi-vidualnih strasti - i ambicije i afirmacije, taštine i neznanja, nejakosti i žeđi, svega onoga što je strano izvornom čoveku i što on sada, ako želi da opstane. mora da nauči. Izvorno postojeće u čoveku i ono što je on sobo.m doneo, istinsko i pravo, a što živi u svakom čoveku počev od začela. to je sasvim drugo. To je nešto jednostavno i čisto. Ono što se nalazi na svetu, treba uvežbati. Reč svet u ovakvom smislu koristio je i evropski srednji vek, a i kasnije ono što je svetovno, glumačko. licemerno, lažno je i maska u odnosu prema izvornom. Još kasnije je svet nazvan realitetom, kao da je to stvarna stvarnost. Ali svako zna da u svetu ništa nije istinsko, a ono što se nalazi ovds, treba upoznati kao drugo koje je dalsko od n>ega i koje nije saglasno s njim. Ali ne treba ga učiti, jer je to čovek doneo sobom. to je osnovno stanje, sat-čšp-ananda. smisao. istina i spasenje. Onaj ko razdvaja svet i osnovno stanje, ili ko pretpostavlja da je ši ha-ruah i bodhisatvu i sofos moguće razdvojiti od običnog čoveka bšto kao suprotnost, bilo kao stepen. počiniće grešku religije koja razlikuje duh i materiju, ideju i stvarnost, sakralni i profani svet. Baština sledi stav advite. Advita znači: ne dva. Ne dva, nego jedan. To je prvi beleg egzistsncije advgipe i njena najvažnija teza znanja o bivstvu. Sve što jeste i bilo je i biće, i svako biće i duša, materija i duh, svaka misao k osećaj ljudski rang i stepen, svetlost i tama. međusobno se uzajamno prožimaju. i istovremeno teku, kreću se i zračs. U ovoj univerzalnoj interpenetraciji sva razlikovanja se zbivaju zbog ujednačavanja. Bezgraničio pretvaranje u jedan - kaže Helderlin - pročšićava se u bezgraničnom razli-kovanju. 18. Osnovno stanje je antropološki status absolutus koji prethodi svakovrsnoj etnografskoj razlici i istorijskoj formaciji i psihološkom zapletu. 10

1.

19. Rene Genon je osnovno stanje nazvao etat primordictl. Ovaj izraz je srodan Bemeovom Urstanci. Za etat primordial karakteristično je da je prva situacija čovekovog bivstva i temelj svega kasnijega. Dr\ta crta jeste da je osnovno stanjs najvšdi stepen koji se može dostići i dostižan je u svakom posvećivanju baštine. A treća jeste da je zajedno s osnovnim stanjem dato ezoterijsko znanje duhovne (brahmanske) kaste. Osnovno stanje je termin Lajoša Saboa. Morao je imati višs podsticaja: Bemeov izraz Urstand (koji znači drevno stanje). više pravaca modernih antropoloških istra-živanja. Po Lajošu Sabou osnovno stanje je takav metafizički status u kojem je čovek u normalnom logičkom. etičkom i estetičkom položaju, i kojem se bezuslovno i uvek mora da vrati, kao što igrač mora ritmički da pođe od osnovnog stava plesa i treba da ga prevaziđe, i kao što muzika treba da se smiri u osnovno.m trojstvu, dok su i ples. i muznka u tom. i izrazito samo u tom slučaju razumljivi ako čovek sve to uttoređujs s osnovnim stanjem. Svoju teoriju o osnovnom stanju Lajoš Sabo nije razvio. Ali bi protivrečilo celini njegovog mišljenja ako bi neko pojam interpretirao sasvim formalno i poverovao da je ovaj metafizički status samo tabula rasa ljudskog duha. Osnovno stanje ima svoj sadržaj. Ovaj sadržaj je upravo takav temelj svake baštine kao primordijalni poredak ljudske egzistencije. Sadržaj osnovnog stanja je takozvani fix system (Lajoš Sabo), jedini sistem. 21. U arhaičkom vremenu osnovno stanje je shvatano kao prvo razdoblje istorije, jer tada osnovno stanje nije bilo individualna privilegija, nego situacija celokupnog čovečanstva. Hindu baština je ovo razdoblje nazivala satja-juga. To je doba mira, reda, potpunosti života. spokoja. procvata, jednostavnosti. čistote. istine. U hebrejskoj baštini to je Edenski vrt. Kod or(J)ičara -zlatno doba. Empedokle kaže da OBIIM vremenom vlada Kipris i bivstvo je tako lagano i ggrozirno kao srećna lj\bav. Kada baština u posvećivanju govori o vaspostavljanju osnovnog stanja, ona lravi razliku između blaženstva i osnovnog stanja. Prema 11

1.

hindu učenju blaženstvo je posledica prikupljenih činova (karma) u istinskom živsau. Posle proživljenog života u istini čovek uživa rezultate svojih činova. blaženetvo. ali ako se iscrpe sadržina činova blaženstva, čovek opet mora da se spusti u krug života. Blaženstvo nije konačno stanje. U drevnim baštinama rajsko blaženstvo samo je rezultat dobrih dela. Konačno stanje baština naziva oslobođenjem. a to je vas-postavljanje osnovnog staša. 23. Osnovno stanje nije sreća, nije divota, nije mir, nije red, nema nikakve veze s procvatom i s uživanjem. Jezik može da izrazi osnovno stanje samo negativno. kao stanje bez sadržaja života. Zbog toga hindu baština osnovno stanje naziva nirvana, mahajana šunjata (gtraznina). hebrejska baština En sof (nepočetak), Genon etat mcondi-tion, stanjem nezavisnim od bilo kakvog stava. 24. Osnovno stanje u ljudskom životu može se razumeti no ranom detinjstvu i sazreloj starosti. Po ranom detinjstvu zato što je čovekovo raspoloženje jednostavno i vedro sa.mo pre sedme godine, što kasnije može biti samo izuzetno. u trenucima igre kada istupa iz turbe i svet ga uopšte ne remeti. Po sazreloj starosti zato što u zreloj starosti čovek ponovo postaje jednostavan i pročišćen, i obračunao se s turbom koliko god je to moguće. U kineskoj baštini osnovno stanje je oličio Lao-ce, čije ime ujedinjuje dečje i staračko raspoloženje (novorođenče-mudrac), vedrinu početka i vedrinu zrelosti. 25. Svesno vaspostavljanje osnovnog stanja baština je učila u posvećenjima. Takva učenja nisu sačuvana u pisanom vidu, već i zbog toga što se posvećivanje ne može zapisati niti naučiti iz knjige. Međutim, čovek o posvećivanju može steći pojam u glavnim crtama iz više dela baštine. Takvo delo su, pre svega, Upanišade i komentar Šankare, takva je sankhja i Joga sutra Patandžalija, takva je mahajana - sa svojim tibetanskim, kineskim i japanskim

12

1.

varijantama. odlomci egipatske Pert em Heru, Kabapa (Sefer Jecirah i Zohar), alhemija i sufi. 26. Tehnika posvećivanja jedini je pouzdan metod da se čovek bez ostatka obračuna s turbom i ponovo stekne sebe. Beme kaže da je osnovno stanje uvek prisutno ali ra danas ne dosežemo. Isto to uči kineski tao, Patandžali, mahajana. alhemija i sufi. 27. Poremećaj osnovnog stanja hindu baština pripisuje pomračenju uma. Smanji se izvorna budnost (vidja) i čovek postaje pospan. To je tama, avidja, umanjena budnost. Turba nije ništa drugo do posledica avidje. Jedini uzrok svakog poremećaja i greha, svake bolesti i patnje jeste gubitak izvorne budnosti i pojava pospanosti koja odmah sustopice sledi. Bez budnosti čovekovo bivstvo je izbezumljena poremećenost (abhimana). Oslobođenje nije ništa drugo do ponovno sticanje budnosti. Oslobođenje bez budnosta je nemoguće, kaže Šankara. Cnjana mokša, piše Sankhja, saznanje je oslobođenja. Budnost je jedina sposobnost koja ume da likvidira turbu i u kojoj se upija svet u potpunoj celini tako da čovek doseže oslobođenje (nirvana). 28. Prema Topu , čovek je na začelu počinio prvi greh. A šta je bio izvorni greh, o tome nemamo pojma, piše Bader, verovatno zato što ga više ne umemo da počinimo. Moguće je i zato što je on potpuno utrađen u naše bivstvo. Greh je čovekovo bivstvo učinio nečistim, i zato je greh jedini uzrok korupcije. Sve ono što kaže Topa ima moralno svojstvo, a pokajanje ovde znači zbacivanje greha, vaspos-tavljanje govorne čistote duše i sveta. U hindu baštini pojačano prosvetljivanje u.ma povratno deluje na čovekove činove i njega treba započeti realizacijom budnosti. U hebrejskoj baštini očišćenje delanja povratno deluje na um i treba otpočeti realizacijom zakonitih činova. 29. 13

1.

Svaka baština govori o fizičkoj kvarnosti kao o posledici početne korupcije. ali, izuzev ponegde u helenstvu, nigde se nije vvdeo primaran uzrok korupcije u telu. Kao što se u modernom dobu klice kvareža traže u fizičkoj stvarnosti, što nije verodostojno i zato nije pouzdano. Telesna korupcija je najčešće posledica umnog i moralnog kvareža, u mnogim slučajevima je s njima paralelna i nikada se od njih ne može odvojiti. 30. Svaka baština zna o ovoj iskvarenosti osnovnog stanja počinjenog na začetku početka, čija je posledica zatamnjenje uma, moralna kvarež i fizička bolest. Korupcija je razorila izvorni sklop osnovnog stanja i pokopala primordijalno znanje čoveka. Docnije je potonulo i samo poznavanje osnovnog stanja i čovečanstvo je izvornom smatralo korupciju. Zato kineska i japanska baština smatraju primarnim svet. a moderna Evropa spoljnu prirodu. 31. Pošto čovek i kosmos nisu odvojeni, zajedno s čovekovom izvornom korupcijom iskvario se i izvorni svemir. Današnjn fizički kosmos, kaže Bader, nije ništa drugo do gomila ruševina izvornog kos.mosa. koje se puše. Ima i danas onih koji govore: nemoguće je da kosmos u kojem živimo u ovom razorenom stanju bude onaj izvorni. od kojega je, no svemu sudeći, postao ovakav kakav jeste posredstvom užasnog požara (Vajczeker). 32. A KO bi postojali samo osnovno stanje i korupcija, ni o jednom ne bismo mogli pribaviti saznanje. Međutim. iz korupcije postoji put ka uspostavljanju osnovnog stanja. Pravac ovoga puta je osoben. Ako izgleda kao da se čovek vraća, on ide napred, ako izgleda da ide napred, on se vraća. Osnovno stanje je njegova prva i poslednja situacija, početak i kraj. Ovaj put razne baštine različito nazivaju. U Kini je tao, reč znači i put. U Indiji je oslobođenje, u Judeji pokajanje. Osnovno stanje je realizacija budnosti. moralne netaknutosti i telesnog zdravlja. 33.

14

1.

Kada je čovek iskvario svoje bivstvo, kaže Bader, sa sobom je u kvarež povukao i kosmos. Ako osnovno stanje realizuje u samom sebi, time će i kosmos uzdićn nazad, na njegovo izvorno mesto. To je krajnji smisao oslobođenja u hindu baštini, to je zadatak bodhisatve u budizmu, u Kabali i u sufiju to je značenjs iskupljsnja. 34. Ko u samom sebi ništa ne čini za realizaciju osnovnog stanja. svojim životom stoji u pukom biološkom krugu, odnosno sudeonik je cnvilizacije, i bilo koliko da je visoka. ostaje na istoj ravni sa ŽJŠOTINJSKIM I biljni.m bićima zemlje. Za ovu ravan je svojstvena životna žeđ. jer civilšacija ne može da vrati čoveku njega samog, samo želi da olakša njegove životne teškoće. Ko se svojim mislima ne uzdigne iznad religije. filozofije i nauke, on stvarno nije prisutan. 35. Svaki čovek, kaže Sen-Marten, ima osoben zadatak u životu čovečanstva. i niko ga drugi ne ume obaviti umesto njega. Poremećenost osnovnog stanja Beme naziva rečju alhemije - turba. Ovaj izraz znači zatamnjenje uma o kojem su govorili Indusi. greh o kojem su govorili Jevreji i bolest o kojoj su govorili Grci, i što je svuda tumačeno kao poremećaj. Međutim, turba nije samo duhovna oznaka, jer znači poremećenost kosmičkih sila u astralnoj vasioni, i rasulo primordijalnog poretka koji postoji među elementima. Baština zna i da se korupcija rasprostire na svet životinja i biljaka. jer divljina životinja isto je tako malo prirodna kao i umnožavanje štetnih gamadi, a zna i to da zlatno doba nije poznavalo otrove i parazite u biljkama, ni korove. 37. U turbi počiva najvažniji pojam čovečanstva koje se odvojilo od osnovnog stanja. pojam istorije. Od vremena kada se korupcija osilila, čovek nema baštinu. nego istoriju. U istoriji čovek ne živi izvorno bivstvo, nego turbu. istorija znači zbrku i razdor, međusobno brkanje elemenata koji ne pripadaju jedni drugima. nesređenost i nesredljivost. Nema smera. mere ni središta. Istorija je tok koji je korupcija povukla sa sobom. vrtoglav i vrludav. bez smera i 15

1.

nepročišćen i nečist. Briga. melanholija, strepnja. nejakost, loša savest. samozavaravanje. bezverica, nasilje. loše raspoloženje, bez mogućnosti da ss i utvrdi odakle sve to izvire. Čovek pretpostavlja da je ono što vidi od početka bilo tako. permanentna kriza, hazardni sled zbivanja, gds put ne vodi iz uzroka ka posledicama. Istorija je negativna baština. Jer čovečanstvo u baštini živi u konačnoj trajnosti osnovnog stanja. odnosno u apsolutnom vremenu. Istorija se zasniva na korumpirano.m vremenu. Vreme je zaboravljanje večnog, pišs Genon. Nema stabilnog ideala besmrtnosti. samo individualna samovolja. Istorija znači univerzalno biti izbačen iz središta, živeti u pukom događanju. bez temelja. svrhe i smisla. 38. Ne sme se biti neveran vremenu i ne sme se odvojiti od apsoluta. Vernost vremenu danas jeste biti svestan krize, ne odvojiti se od apsoluta jeste baština. Vernost čini autentičnim. apsolut pruža znanje. Jedno bez drugog nema vrednosti. Bar na dva mesta treba stajati istovremeno, no mogućnosti tako da oba budu u međusobnoj napetosti kao trenutak i apsolut. Jer je broj egzistencije jedan i jedan je uslov da bude bar dva, što stvara jedinstvo. Jedinstvo je u različitosti kao što je i različitost samo u jedinstvu, kao deo u celini i celina u delu. 39. Relngijom treba nazvati pokušaj kojim istorija želi da olakša najteže teškoće čoveka koji živi u permanentnoj krizi. Kada je osnovno stanje potonulo, čovek je izgubio apsolutno pozitivno svoga bivstva. svoju svest o bssmrtnosti. Ovu svest je zamenio korumpirani ideal, koji su čuvale i pothranjivale mnoge vrste relignja. Religija nema nikakve veze s baštinom. Religija se može prepoznati no tome. prvo. što živi u turbi. drugo - što pretpostavlja spoljnjeg Boga, kod koga traži zaštitu. treće - što lek od patnji u svetu traži u spasenju. A baština pak: živi u obračunu s turbom. božansko biće vidn istovetnim sa svakim bićem i traži oslobođenje realizujući osnovno stanje. 40. 16

1.

Ne sme se počiniti takva greška na da čovek hrišćanstvo utopi među druge baštine, i da ga smatra kao jednu među ostalima. Ali se ne sme počiniti ni takva greška da čovek izdvoji hrišćanstvo iz drugih baština i da mu osigura potpuno posebno, izuzetno, jedino mesto. Ne može se zatvoriti u shvatanje da je hrišćanstvo povlastica, i opake otrove ovoga shvatanja ne možemo da gajimo u sebi. Hrišćanstvo je baština, kao kineski tao. ili hindu Veda. ili sankhja. ili hebrejski talmud. ili kaba.ča, egipatska baština, alhemija, ili orfika. Ali grešku čini i onaj ko ne primećuje situaciju koja je s drugima nespojiva i potpuno je samosvojna, situaciju u kojoj je hrišćanstvo. U određenom pogledu treba se vratiti ranim crkvenim ocima i pogledati kako su se oni borili da bi se Jevanđelje razlikovalo od hebrejske, egipatske, grčke. iranske. čak i od udaljsnijih baština. i da bi ra s njima uskladili. Svaka baština jeste objavljenje nadljudske duhovne moći u krugu ljudskog bivstva, i budući da je asimilacija objavljenja najveći zadatak koji se može zamisliti, često mine dugo vreme dok se ne zbude ova asimilacija, katkada tek u podnošljivom vidu. Mnogi crkveni oci, ma koliko zahvaćsnn predrasudama. bili su načisto s to.m činjenico.m i znali su da hrišćanstvo nije relpgija, nego baština. Sada i ovde to treba najizrazitije naglasiti. Danas. kada je hrišćanstvo kao religija potrošilo svoju duhovnu snagu. sile istorije su je samlele i ona se ne može uspostaviti kao egzoterija, ali hrišćanstvo kao baština (ezoterija) ne samo da se nije izmenilo za ove dve hiljads godina. nego ono još nije ni shvaćeno i ništa od njega nije ostvareno. Postoje veoma bitne razlike između baštine i religije izgrađsne na baštini. Ova razlika je velika u taoizmu, u hindu kulturi, u budizmu. kod muslimana, ali nigde nije tako velika kao između izvorno jevanđeoskog i istorijskog hrišćanstva, gde je između prvobitnog oblika hrišćanstva i njegove istorijske pojave za relativno kratko vreme nastalo odstupanje za sto osamdeset stepeni, jer se religija već veoma rano suprotstavila sopstvstš izvorima, TOKOM vekova je pothranjivala ovu suprotstavljenost, na koncu je usrsd čestih kriza uništila sopstvene temelje, i čovečanstvo povukla u onu scijentičnu pseudoduhovnost koja je od svoje ograničenosti i imoralnosti veća samo no neukusu. 41. 17

1.

Hrišćanska baština u Evropi je imala tri neprijatelja: prvo neprijatelji iznutra. kler (ne crkva!). drugo - politička vlast, treće scijentifizam. Ova tri neprijatelja, nesvesno se saglasivši. sprsčila su da se bilo šta ostvari od jevanđeoskog hrišćanstva. 42. Iz perspektive baštine hrišćanstvo su shvatila dva mislioca. Leopold Cigler je povukao jedinu životn\' lpnij\ večnog čoveka. i misli ovde isuviše glatko teku od prvog objavljsnja do današnjeg doba. Posto|i nešto veličanstveno u stvaranju uzajamne povezanosti. ali je on nsosetljiv prema potresč Jevanđelja. Rene Genon odl>čnpm potezom odvaja religiju od baštine. ali hrišćansku baštinu shvata kao neposredni nastavak i varijantu prethodnih baština. Cigler i Genon ne samo da su stvorili mogućnost razumevanja paralele među baština.ma, i ne samo da su očistili modernim istorizmom razoreno viđenje. nego su prvi put izložili da postoje mnoge religije, i još ih se više može zamisliti, jer religija nastaje u istoriji i u istoriji se raspada. Međutim, baština postoji samo jedna, a svaka religija jeste vid baštine koji se pojavio u vremenu. Cigler i Genon su omogućali da se može otkriti čovekov status absolutus. 43. Baština je znanje o čovekovom osnovnom stanju, o njegovoj korupciji primordijalnog bavstva i o obnovi njegovog kvarnog bivstva. 44. Hiadu baština uči sa.mo o raspršivanju umne tame. i ona vaspostavlja osnovno stanje smisla. Hebrejska baština uklanja moralnu narušenost. Počev od Grka, leči se bolest, ili slo.mljenost fizičkog bića čoveka. Zato sve ono što kaže hindu baština ima svojstvo uma, što kaže hebrejska baština. moralno, što kažu one kasnije. svojstvo (j)izičkog zdravlja. Za hrišćansku baštinu tri vida korupcije su jedno. Ona shvata zajednički koren i vidi i samo osnovno stanje. Hrišćanstvo nema svoga učsnja o stvaranju, nema svoje kosmologije ni antropologije, psihologije niti učenja o društvu. To je ono što je 18

1.

zbunilo čak i veoma duboke umove. Poverovali su da hrišćanstvo. pošto nije takozvana kompletna baština, i nije potpuno arhaičko jedinstvo. tek je fragmenat. Zato se TOKOM vekova bezbroj mislilaca bavilo time da učenju Jevanđelja dogradn genezu i mitologiju. asketiku i učenje o društvu. Hrišćanstvo nije izgrađena baština, kao egipatska ili orfika, da i ne pominjemo hindu i kinesku baštinu. Hrišćanstvo nije ništa druto do učenje o osnovnom stanju, o obračunu s turbom i o vaspostavljanju osnovnog stanja. Hrišćanstvo nema spoljni put, samo unutarnji. Zato Genon kaže da hrišćanstvo nema egzoterije. samo ezoteriju. Hrišćanstvo ne uči ničemu, što čini da dotiče korupciju u njenoj najdubljoj tački i pokazuje osnovno stanje. 46. Relngija nema saznanja o osnovnom stanju. Religijs su stvorene radi olakšavanja teškoća sopstvenih naroda. Religija je istorijska i socijalna tvorevina i puka sgzoterija. 47. A KO čovek želi da razume hrišćanstvo od poslednjsg grenutka na unazad. on ne može da vidi drugo do onu osobenu kolektivnu opsesiju, koja je preplavila Evropu u poslednje dvs hiljade godina. u novije vreme i cslu zemlju: pše je stvorena jedna vrsta prividnog humanizma, a špravo je čovečanstvo odvučeno u krizu. i sredinom dvadesetog veka izgleda da se ova kriza više ne može razrešiti. Nekoliko generacija ranije bilo je više izgleda za razrešenje. Sve mogućnosti su propuštene. Kler, politička moć i nauka. Ali nema neopozive situacije, do poslednjeg trenutka postoji bar jedan put na kojem se može ostvariti rešenje. Situacija govori da čovek, uz puno angažovanje svojih snaga, hoće da ostvari najnerazumnije. a na koncu će možda biti prinuđen da učini jedino razumno. 48. Kriza ima jedan uzrok, a to je da čovek smatra primarnim realitetom onaj svet koji nije izvorni, nego njegov korumpiran vid. 49. 19

1.

Početkom novog doba religija je dopustila takva mišljenja koja ne samo da su se suprotstavila religiji, nego i baštini. Započela je takozvana prosvećenost koja, ako i ne svesno. ipak poriče osnovno stanje, i polazi od narušenog sveta. smatra ga msrom i razmišlja razumom koji pripada ovom narušenom svetu. Ovu situaciju su protumačili Sen-Marten i Genon, a De Ružmon je definisao da greška nije toliko u računanju koliko u pogrešnom kalkulusu (broju). Kalkulus je bio lažan. 50. Hrišćanstvo se može razumsti samo od svoga početka. od izvora. Iz srednjsg veka već bolje nego iz 20. stoleća. Iz doba crkvenih otaca još bolje. a sve jasnije iz hebrejske i grčke. iz iranske i hindu baštins. Ovo shvatanje nije istorijsko, nego upravo sugtrotno njemu. Istorija konačno nije ništa više nego ne znati šta se zbilo, šta se zbiva i šta će se zbiti. Istorija, baš kao i svaka scijentifična disciplina. računa s lažnim kalkulusom. Ovaj lažni kalkulus se naziva korumpirano vreme. Hrišćanstvo se može razumeti samo od svoga početka, jer se na početku nalazi mera kojom se može merigi. A od početka gledano, ispostavlja se ne samo da ono nije religija, nego baština. ali i da je srodno s hindu i kineskom i hebrejskom baštinom, a i da ono mnogo dublje utemeljuje osnovno stanje. 51. Nijedna baština ne stoji u vremenu, nego u apsolutu. na koncu u ekstramundijalnoj stvarnosti. Što znači da je baština nerazoriva. Nijedna baština ne gubi svoj značaj. A KO se jedna baština nađe u pozadini, nije se baština odvojila od čoveka, nego čovek od baštine. U vremenu nijedna baština se ne može izgubiti. Sve su simultans u svim vremenima. Zato su crkveni oci govorili o preegzistentnom hrišćanstvu i o iskupljenju nastalom prs stvaranja sveta. 52. Ne računati na korupciju i ostati u pukom apsolutu znači ne doći do saznanja o poremećenosti sgzistiranja. Ne doći do saznanja o intaktnom osnovno.m stanju znači odvojiti se od divote bivstva. Ne 20

1.

ostvariti iznova osnovno stanje iz korupcije znači bsz otpora potonuti u tamu, u greh i u bolest. Ko ne zna za osnovno stanje, ne zna za ljudski rang. Ko nema saznanja o korupciji, irealan je. Ko ne uspostavlja osnovno stanje, nebitan je. 53. Sem dva-tri mislioca, počev od kraja srednjeg veka, u Evropi niko nije raspolagao pojmovima uz pomoć kojih bi se hršlćanstvo moglo razumeti. Ništa nije karakte-rističnije od opšteg, ili uvijenog ratnog pohoda protiv hrišćanstva, počev od Bekona do današnjeg dana: renesansa, humanizam, reformacija i takozvana pro-svećenost. Već prilično rano su izbijali žestoki ratovi oko nijansi dogmi. od četvrtog veka su bujale sekte, na koncu je usledio raskol od kojega se religija nikada nije oporavila. Svi napadi su bili usmereni na religiju, mada nisu gađali religiju, nego zloupotrebe klerikalne moći, njene ograničenosti i težnju za vlašću. Ali su napadači i branioci sve do najnovijih vremena bili uvereni da pod hrišćanstvom treba razumeti dogme, mitove, svešteničku organizaciju, religiozni moral. 54. Postoje tri vrste čoveka, istorijski, koji živi u turbi i korumpirano bivstvo smatra razumljivim samo no sebi; stvoreni čovek, koji prirodu ematra razumljivom samom no sebi, i čovek pre stvaranja, koji je sudelovao u stvaranju prvog, intaktnog sveta. Homo sapiens, homo mikrokosmos i homo mikrotheos (aetemus). Poslednji je onaj koji boravi na osnovnom stanju. Put realizacije jeste iz turbe u stvaranje, iz stvaranja u osnovno stanje. Učenje hrišćanstva je ovo osnovno stanje. Ono što hrišćanstvo naziva iskupljenjem, to je razrešenje sila turbe i prirode. Učenje o osnovnom stanju liči na aksiomatiku. Aksiomatika traži takve preduslove nekog znanja na kojima je znanje izgrađeno, ali koji na skriven način ostaju ispod praga. Sadržaj osnovnog stanja, međutim, nije aksiom, nego antropološki status, znanje o stavu i mogućnost rea-lizacije znanja. 56. 21

1.

Realizacija je aktivna prisutnost onog što je više nego život, što se u životu ne razrešava, nego razrešava život i učvršćuje ga, prožima apsolutnim i čini konačnim (besmrtnim). 57. Sadržaj baštine jeste da je turba posledica korum-piranog bivstva, čovek živi u ovoj turbi, ali je s turbom moguć obračun i osnovno stanje se može vaspostaviti. Osnovno stanje je zajedničko ishodište budne svesti. moralne intaktnosti i telesnog zdravlja. 58. Osnovno stanje nije specifično stanje, nego je ono normalno. Stalna i neizgubiva svest o čovekovom apsolutnom statusu i stalna spremnost da se on ostvari. Osnovno stanje, odnosno normalno stanje čoveka može se ostvariti samo ako čovek istupi iz turbe. To istupanje se naziva ekstaza, a reč znači stajati izvan. Osnovno stanje u njegovoj punoj celovitosti još nije otkriveno. To je zadatak koji očekuje svoje ostvarenje. Ništa nije manje poznato od normalnog stanja čovekovog bića. Pouzdano je da se osnovno stanje može eaznati samo u meri u kojoj ra neko ostvaruje. Isključeno je da neko bilo pukom spekulacijom, ili bilo pukom aktivnošću, pukim duhovnim, ili pukim fizičkim putem načinn i jedan jedini korak. U Evropi su delimični ostvarivači normalnog bivstva većinom bili sveci. Otkrivanje osnovnog stanja moguće je samo u jedinstvu intenzivnog duhovnog udubljivanja i konkretne životne prakse. 60. Evropa je postala središte baština, jer sve ono što se zaboravilo u Aziji i Africi, što je delimično izdato. okuplja se ovde u sasvim novom smislu i jedinstvu, i postaje celina. Ali ako i posedujemo temeljna otkrića. nedostaju nam sve pojedinosti. U odnosu na to šta bi trsbalo znati, znamo nezamislivo malo. Ne količinski. mada su granice i ovde više nego skromne. Teškoća je što je čovek pogrešnim putem stigao veoma daleko. Ni za trenutak ne s.memo da zaboravimo da su pogrešne ideje Evropu dovsle na rub provalije. 22

1.

Čovek treba sve da prevrednuje. ali bez zaokreta. Proces js vsć započso. i ako postoji mogućnost za rsšenje krize. to js samo zato i isključivo samo zato što se oseća delovanje skrivene evropske i vanevropske baštine već i tamo gde niko ni SLUTIO ne bi. Osnovno stanje nije religija, nije filozofija. nije nauka, jer je ono svima njima temelj. Otkrivanjs osnovnog stanja jeste smislotvorna delatnost. Ništa ne preostaje, sem ono što čovek realizuje u sopstvenom životu i sopstvenim životom. Praksa i teorija su neodvojive. Nemoguća su dva stanovišta. Više nema pogleda na svet, jedino možda teorija na različitim stepenima korupcije, koja izvnre iz korumpiranog načina života, iz mračnog uma, poremećenog morala, i ona dalje širi srozani smisao, korumpirani moral i bolest. 62. Osnovno stanje nije strateška hipoteza. Strateška hipoteza je pretpostavka koja je svesno konstruisana kako bi se istraživanju osiguralo povoljno napredovanje, i ona ss koristi čak ako njena istina nije ubedllša, čak i onda ako joj je irealnost očigledna. Osnovno stanje je status abso-lutus humanog, on je u svim dobima i kod svih naroda istovetan i prvi stav. 63. Hrišćanska religija. kao i svaka religija, nedeljni je fenomen. Hrišćanska baština pak jeste stvar svakodnevnog uma, etosa i telesnosti. Religija živi u vrlinama i čistoti. Baština u čoveku. u svetu i u vasionn ostvaruje vaspostavljanje izvornog bivstva. 64. Za religiju je Bog svemoćna sila; od njega čovek traži zaštitu n kod njega se skriva da mu olakša teškoće sudbine. Baština kaže da čovek ništa sa sigurnošću ne može smatrati svojim što nije pribavio sopstvenom snagom. Nije mu neophodna zaštita, i nije dostojno čoveka da se pred bilo čim skriva. pod bilo čiju zaštitu. Skrivanje je uvek skrivanje pred stvarnošću, a krajnji smisao skrivanja pred samim sobom u Bogu: skrivanje ispred Boga. Neka čovek ne bude ponizan ni pred Bogom. i neka se nigde ne skriva, čak ni u Bogu. 23

1.

Prvo je biti otvoren. Budnost. Čovek raspolaže svim onim silama koje ra čine najvišim bićem. 65. Religija je u znaku nagrade i kazne. Baština kaže da ono što čovek misli. ili čini, samo je onda ispravno ako se i u životu i na drutom svetu unapred odriče nagrade {ihamutrarthaphsšabhogaviragah). 66. Ono što religija hoće da postigne jeste spas. Baština kaže da i spas pripada turbn samo nije korumpirano bivstvo, nego upravo njegova suprotnost. Ne treba rea-lizovati suprotnost korupciji, nego treba uklonmti korumpirano bivstvo. 67. Religija je proizvod korumpiranog bivstva. Baština je znanje o izvornom bivstvu i obračun sa korupcijom. 68. Čovek ne sme da poriče trenutak u kojem živi. kako ne bi izgubio vezu s apsolutom. Poricanje istorijsks situacije i sudbine, i bekstvo od njih, skrivanje je pred stvarnošću. Put ka oslobođenju može da otvori samo vernost trenutku. Životu trenutka bitno pripada religija, zato svaki čovek treba da ima religiju, kao što treba da govori jezikom nekog naroda, da pripada nekoj naciji, da živi u nekom društvu i porodici. Istorijska egzistencija je konkretna pojava večnog čoveka. 69. Religija teši. Ali je uteha samo posledica. Posledica istine u religiji jeste što se čovek uteši. 70. Niče je mielio da je konačno stanje religiozni ateizam. Po baštini to je nereligiozni teizam. 71. 24

1.

Hrišćanska baština je učenje o realgoaciji bogo-čoveka. Suverenim znanjem i snagom uvesti najviše sile u najniže slojeve, i potpunost bivstva iznova uzdići na njegovo izvorno mesto. Baština ovu operaciju naziva teurgija. Teurgija znači uklanjanje korupcije, i s.meštanje čoveka, sveta i vasione u normalno stanje. 72. Svaka baštana se obraća celokupnom čovsčanstvu. Adi ne uopšteno. nego u istorijskoj datosti eamo hrišćanstvo zna da je celokugtno čovečanstvo jedinstveno. jedinstvo svih rasa i naroda i vre.mena i civilizacija i klasa i kasta i religija, i to ono jedinstvo u kojem svaka razlika zadržava sopstvene crte, i tom težinom individualnog obeležja zauzima sopstveno mesto unutar jedinstva. Čovečanstvo se u hrišćanstvu rasipa na autonomne ličnosti koje se u zajednicu smeštaju ne svojom nemoći, nego budno. 73. Kada je pre sto pedeset godina Bader upitan - on je poznavao veliki deo baštine i jasan mu je bio i značaj hrišćanstva - zašto od svog mnogostrukog znanja ne izgradi jedan jedini sistem, mislilac je odgovorio: istorijsko vreme još nije sazrelo da bi to bilo ko učinio. Danas se već može otkriti značaj ove tvrdnje. Diferencijacija i integracija, odnosno nastajanje ličnosti i razvoj jedinstva u istoriji su uvek nepravilni i neujednačeni, ali s gledišta krajnje realizacije proces uzajamnog dopunjavanja je u svim slučajevima bio očigledan u minulih sto pedeset godina. 74. U Aleksandriji se govorilo da je u arhaičkim vremenima celokupno čovečanstvo sledilo religiju Seta. Današnjim jezikom bi se to moglo izraziti da je celokupno čovečanstvo stajalo na istovetnom i jedinstvenom duhovnom temelju Seta. Taj temelj se naziva baština. Po Jevrejima, Set je bio treći sin prvog para ljudi. Prvi čovek je bio „slika i prilika svega što je rope i što je dole - piše Zohar jedinstvo svega što živi". ,.Čovek je bio središte sveta, i u onom trenutku kada je postao vidljiv, vidljiv je postao svet." U kineskoj baštini čovek

25

1.

kao središte, zajedno s nebom (tien) i sa zemljom (mu), označava veliku trijadu (la grande triade, kao što piše Genon), na kojoj počiva svemir. Prvo dete prvog para ljudi bio je Kain, izdanak „zemlje", on je došao odozdo, začet je u tamnoj prirodi i rođen iz semena noći. Drugo dete, Avelj, došlo je odozgo, potiče iz nebeske prirode. Nijedan od njih nije bio odista čovek. Jedan je bio više nego čovek, drugi manje. Bivstvo se kolebalo između tame i svetlosti. kao da je bilo u nesigurnosti kako da nastavi. Tama je bila moćnija. Biblijskim jezikom: Kain je ubio Avelja. Našim jezikom: posle pobune anđela i sagrešenja čoveka ovo je bio treći momenat korupcije osnovnog stanja. Posle ubistva, prema Kabali. Gospod je poslao Adamu anđela i poruku: ne reci Kainu ništa od onoga što si poneo sobom iz prvog osnovnog stanja bivstva. Poslaću ti trećeg sina i njemu poveri tajne „kako se znanje o drevnom bivstvu ne bi izgubilo do kraja vremena". Tako se rodio Set. Hebrejska baština kaže da je Adam u imenu Seta sastavio dva poslednja slova azbuke, sin i tau, i ako se između ta dva slova stavi sakralno jod, nastaje sit, što doslovno znači kamen temeljac, fundament. Prema drugom objašnjenju Kabale, Gospod je pre stvaranja sveta bacio u kosmički prostor kamen, i to je set-hjah (set-jah), bazični kamen. Isto što i ćaba u muhamedanskoj baštini. Posle kolebanja između tame i svetlosti, na sredini konačnog sporazuma, Setova mera je između demonskog i anđeoskog bivstva, između poravnanja neba i zemlje, on ih razdvaja i spaja, odnosno ostvaruje jedinstvo, on je prvi pravi čovek. U Kini se naziva tai-či. veliki početak. U Meksiku je Kecalkoatl, pernata zmija, koja istovremeno leti u svetlosti, kao gtgica, i gmiže no zemlji u tami, kao zmija. Hebrejska baština kaže da je Adam zapisao znanje o začetku (o osnovnom stanju) i poverio ga Setu. Set ga je dalje predao svojim potomcima, koji su ga održavali budnim do potopa. Posle potopa Noje je zakopao knjigu. To je znanje o prvom bivstvu (etat edenique, kao što kaže Genon) i o ponovnom vaspostavljanju prvog bivstva u kvarežu, što Kabala naziva Adamovom knjigom. Ko ovu knjigu pročita, on zahvata s neposrednog izvora (od prvog čoveka). Set je simbol humanog, sredina među krajnostima, mera svojstava, nije višeslojno preobnlje smeše imena i oblika donjih i gornjih sila 26

1.

(namarupa, kao što uči hindu baština). što se danas naziva darovitošću, nego upravo intenzivno jedinstvo ukupnih boja, bezbojna svetlost. Svaka darovitost je znak korupcije, takva nemoć koja je, kako ne bi nestala, prisiljena da preraste svoju meru. Osnovno stanje je jednostavnost, i u znaku jedinstva. Jednostavno kao dah, i upravo tako sakralno banalno, u odnosu na njega svaka darovitost je komplikovana i bedna, zbrkana i komična. Gde je živa svest o osnovnom stanju, tamo prozirni spokoj i okeanski mir izvornog bivstva čuva sebe od krajnosti darovitosti. Ono što je ispunjeno istinom (sat, kao što se u hindu baštini kaže) nema potrebe da se napreže. Darovitost je preterivanje čija je osnova nedostatak. Čunag-ce protestuje protiv razbojnika, ali isto tako i protiv svetaca. Mir i etos svakodnevice i mudrost. Mudrost i darovitost se međusobno iskllčuju. Ni Kain, produkt prirodnih sila, ni Avelj, objavljenje anđeoske moći, nego Set, nepomerljivo jedinstvo smirenosti u prozirnoj čistoti bivstva. Vođa i naučnik, besednik i umetnik ne dosežu osnovno stanje. Treba se čuvati da se preterano ne uvežbava darovitost, jer je to udaljavanje od normalnosti, uzrok razaranja izvornih razmera, zbrka i nemir, zalud je darovitost predmet divljenja neznalica, ona je uvek užasna i odvratna. Sposobnost razvijena nauštrb ostalih poremeti poredak čovekovog života, ali isto tako i životni poredak zajednice - jer je svaka obdarenost stvar jednokratne i izuzetne konstelacije, nedomašiva za bilo koga drugoga, i hazardna. A osnovno stanje je opšte i ostvarivo za svakog čoveka. Treba živeti ono što je univerzalno, kaže Heraklit. Treba doći do te praznine, kažu sankhja i joga i mahajana. „Odustanite od svetinje, odbacite znanje, i narod će stostruko biti u dobitku. Odustanite od morala, odbacite obaveze, i narod će se vratiti toplom domu i ljubavi". Ukinuti šarenilo, dobro i zlo, razbojništvo i svetost, i ostvariti bezbojnu jednostavnost. Ono što „čovek gleda i ne vidi, što sluša i ne čuje, što hvata i ne oseća" (Lao-ce). 76. Osnovno stanje je verodostojna ljudska egzistencija. Nije prirodna datost i nije istorijski produkt, nego apsolutni metafizički status, normalno bivstvo na kojem počivaju i kvarna priroda i istorija. Ono što čoveka čini istinskim, to nije specifična i jednokratna i 27

1.

indi-vidualna sposobnost. nego ono što je u njemu istovetno sa svakim. Jedno je ono što je potrebno. Ono što ne dotiče ni tama uma. ni poremećeni moral, ni bolesna telesnost. što ne želi da bude sveto, ni da bude spaseno niti da živi u večnom blaženstvu, nego želi da realizuje neprolaznu istinitost svoga bića. Eksplikacija mita o Setu jedino je potrebna zbog toga što osnovno stanje ne samo da se ne može razumeti iz života Evropejca, nego je ta činjenica poznata samo nekolicini ljudi u Evropi. Ovde su svete knjige shvaćene kao da su one zakonici religija i mitologije. i nema se ni pojma da one, na osnovu primordijalnog znanja, uče o vaspostavljanju normalnog ljudskog bivstva. 78. Evropa nema svetu knjigu. Pošto je kler TOKOM vekova iznutra upropastio verodostojnost Jevanđelja. scijenti-fizam ga razorio spolja, i budući da nikada nije priznao nad sobom punovažnost političke moći. postao je kulturnoistorijska tema i izgubila se njegova delotvorna duhovna snaga. 79. Trenutna situacija ima dva motiva: nečuveno odahnuće varvarstva što je s njega skinut teret dvehiljadegodišnjeg hrišćanstva, i pošto više nema mere, svoje demonske instinkte može da iživi bez ometanja, a zbog korumpirane suštine više ga i ne pozivaju na odgovornost. Drugi je prestrašenost lakovernih u razvoju: oni vide da su se elementarne sile oslobodile svake duhovne discipline i pod plaštom trezvenosti su celokupno ljudsko bivstvo dovele na ivicu ponora. Jer svojstvo koje se u novije doba nazivalo um, i pravac nazvan racionalizam, nije svetlost, i razum nema nikakve veze s tim. Um je sredstvo korisnosti, poreklo mu je isto kao i elementarnim strastima (Beme kaže Stemengeist), i zato je isto tako demonski i taman kao i ostali iz njegovog kruga -strah, gramzivost, taština, ljubomora, mržnja i instinkt vlasti. 80.

28

1.

Čovek koji nema spiritualnog temelja može se prepoznati no tome što u svakom slučaju vidi ono što je primamljivo na kratke staze. Čovek novog doba probudio je svoj um, jer se on trenutno ukazao kao efektno sredstvo protiv srednjevekovne religije. I probudio je nostalgiju prema primitivizmu, jer je disciplinu civilizacije osećao kao teret. Ha duge staze se ispostavilo da je nastao svet koji je mnogo gori od sveta srednjevekovne religije, jer se nije probudio um, nego demonski mehanizam koji napada iz korena života. A za primitivizam se ispostavilo da prirodnom čoveku nije svojstvena jednostavna i nedužna dobrota nego bestijalnost. Ljudi su dva veka sanjali o idiličnom divljaku u romanima i teorijama i u umetnosti i muzici, i imitirali ra i divili se svemu što je varvarsko i elementarno, sve dok nisu uspeli da ostvare mogućnosti istrebljenja naroda i koncentracione logore, masovna ubistva i svetske ratove (da i ne pominjemo raspad zajednice, propast porodice, uništenje morala i duhovnu anarhiju). Jer ono što zaista karakteršle 19. i 20. vek, to ni izdaleka nije ideja humanosti koja osvaja sve više prostora, kao što se s naklonošću razglašuje, i kao što se čini na kratke staze. Ne socijalizam i demokratija, sloboda i jednakost, istina i mir i blagostanje, nego oelobođenje divljih instinkata prašumskog ljudoždera jeste ono što su širili i pothranjivali sentimentalni rusoizam i tolstojevština, na primitivce orijentisano slikarstvo i vajarstvo i muzika, psihoanaliza koja budi elementarne instinkte i obračunava se s preprekama. Sloboda i jednakost, demokratija i socijalna pravda samo su lažna imena bestijalnih divljaka, i kako čovečanstvo živi sredinom 20. veka, to više nema nikakve veze ni s idealima, ni sa humanizmom, već sigurno s jednim raspomamljenim i primitivnim stanjem srozavanja u podlaštvo. A kakvo je olakšanje donelo ovo podlaštvo, pokazuju karakteristično zaglušna buka i haos nastali u teoriji i u umetnosti i u društvu. i među bezbroj novih nacionalnih država, što se, opet na kratke staze, smatra uopšte procvatom i oslobođenjem i ispoljavanjem pravde bez premca. 81. Ha spiritualnom području prisno se oseća samo onaj čovek koji zna da se sve kreće u suprotnostima izuzev jedne tačke, i prema tome zna da nema uma bez tamne demonske sile, i nema predimenzioniranog humanizma bez bestijalnosti, i što je um veći tiranin, time je i 29

1.

mehanizam uništavanja života snažniji, i što isključiviji postaje humanizam, i bestijalnost provaljuje s elementarnijom silinom. Čuang-ce ne odbija podjednako sveca i razbojnika zato što je voleo paradokse, nego zato što mu je bila jasna polarna priroda bivstva. Zato jedno drutom pripadaju dobro i zlo, pravda i nepravda. idealizam i materijalizam, instinkt slobode i teror. Postoji samo jedna jedina tačka gde prestaje suprotna napetost sila bivstva, gde nema slaganja ni kolebanja, jer krajnje dva ujedno drži još krajnjije jedan. To je ono što hebrejska baština naziva Set. To je temelj sveta, tao Čuang-cea, odnosno etat primordial, osnovno stanje. Omogućeno je neometano iživljavanje instinkata varvarstva, ali onaj ko ovo iživljavanje realizuje, ne može to da učini bez loše savesti. Svakome je jasno da time izdaje najuzvišenije stvari. Otrov trenutne situacije zbog toga nije toliko neometano iživljavanje varvarskog instinkta, čija je posledica spoljna kriza sveta, nego je mnogo više zaplet-uspavljivanje što je nastupio zbog iživljavanja i kao posledica napora - pomešanog s olakšavanjem - vršenog radi uzaludnog uspavljivanja griže savesti; mučno komplikovano stalno laganje prema unutra i prema spolja. Niko od toga nije oslobođen ko god počini neverstvo prema Jevanđelju. 83. Izvan jevanđeoske egzistencije sve ostalo je neza-konito. Ilegitimna egzistencija ne samo što znači da ona nema težine, nema ozbiljnosti i nema značaja, i zbog toga je nsbitna već znači u prvom redu da ilegitimna zemaljska vlast i njeno bilo kakvo malo priznanje povećava moć korupcije, i ona je smetnja koja se rasprostire na celokupno čovečanstvo da „može da istupi u dan". 84. Ne bi trebalo ni uzimati u obzir užas onih koji vsruju u razvitak kad to ne bi bilo paradigmatično za ono što se u Evropi zbiva dve hiljade godina. Teorije, mada su vsćinom ograničene, jesu dobronamerne teorije, od kojih. modrazumevajući i njihove autore, niko nikada ništa nije rsalizovao. To je um povučen u pasivnost koji se i ranije \vekklanjaopredturbom, inisadanečininištadrutodo što se pokorava onim silama nad kojim bi trebalo da započne uzdizanje.

30

1.

85. Činjenica da Evropa nema svetu knjigu ima presudan značaj. Ima samo religiju i filozofiju i nauku, odnosno nešto što izvire iz turbe i nemoćno je kad se suoči s njom. Turba je zbrka koja potiče od pogrešnog shvatanja smisla bivstva. Religija i filozofija i nauka su produkti korupcije, i oni nemaju moći nad korupcijom. Svete knjige su pisana dela koja kazuju šta je izvorno bivstvo, šta je poremećaj, kako ga je moguće ukloniti i vaspostaviti izvorno bivstvo. 86. Ha pitanje šta je smisao bivstva, odgovor glasi: smisao svako donosi zajedno sa svojim bićem. on je jednokratan, ličan, nezamenljiv i nenadoknadiv, za njega čovek zna i sem njega niko drugi. Smisao čovek drži otvorenim u sebi kao zadatak. Ispunjavanje zadatka nije ništa druto do realizacija smisla bivstva. To je ono što čovek čini svojim životom u svome životu od svoga života za svoj život. 87. Pravi smisao krize: svi mi danas, ovde, živimo već odavno u takvoj stvarnosti koja daleko predupređuje stepen naše realizacije. Između realizovanog i stvarno živog sveta postoji praznina od mnogo stotina godina. Mi smo u zaostatku za stvarnošću. Sami sebe ne možemo da sustignemo. Zaglavili smo se u svetu kojega već odavno nema, samo u svojoj bespomoćnosti verujemo da se nalazi u nama i oko nas. To je razlika između istinske egzistencije i nevažećeg. zastarelog sveta koji je postao irealan, i prvi uzrok krize. Možda će čovečanstvo tek posle hiljadu godina stići tamo gde se već odavno nalazi. Naime, ako za to vreme realizuje ono što je već do današnjeg dana trebalo da realizuje. Ona stvarnost. u kojoj danas i već odavno zaista živimo. jedinstvo je celokupnog čovečanstva, i unutar njega vaspostavljanje ličnog smisla svakog ljudskog života. 88. U krizi realitet ima dvostruki smisao. Jedan je patnja i olakšanje patnje. To je realitet religije, filozofije i nauke. Drugi je korumpirano bivstvo i oslobađanje od korupcije. To je realitet hrišćanstva. Između 31

1.

njih razlika je dve hiljade godina. Čovek dve hiljade godina živi u realitetu hrišćanstva. i dve hiljade godina ne realizuje hrišćanstvo. Zbog toga čovek ne shvata smisao svoga života. Treba uzeti u zaštitu život protiv živih. 89. Umesto da se čovek poduhvati uklanjanja patnje i olakšavanja teškoća, čovek mora da prihvati patnju i da je učini smisleno.m. Život bez patnje nema smisla. To je ono što se naziva ozbiljnost života. Ono što olakšanje tsškoća želi, to je laisser aller, znači biće kako bude. S tim greh nema nikakve veze. To nije ništa druto do sa stvarima čbijati šale. Ostati nebitan i neozbiljan i beznačajan. Život ne postaje gnusan zbog greha, nego - ako čovek I10C P1IS №ŠM1 II lili I №11 O I G MJMIOCI š|n;, 90.

Temslj spiritualnosti siakog iaroda i u svim vremenima bila js svsta knjiga. Aie nastaje druga. U doba krize, kao što vidimo. postoje potresi, ali stiže novo. kao posle znme proleće i posls noći zora. Ha ovu prijatnost su naseli i mnogo ozbiljniji, jer odista jedva da i postoji nešto opojnije do li pomisliti da ne trsba ništa činiti. pogotovo se ne trsba brinuti, jer iz samrtne kulture automatski se rađa potpuno nova i sveža. i opasnosti nema. 117. Ova fenomenalna zab.luda duhovne tromostn postala je dogma. Kultura je pojam koji teškoćs krizs diskusijom pomera s čovekovnh pleća. Primer svojstven dslatnosti nauke koja uživa u takvim mislima u kojima se sjajno može dremuckati. Ne kao da nije umesna. Ali ona uopšts nije takva univerzalna kategorija razumevanja kao što bi voleli da je prikažu. U svakom slučaju, više disciplina, kao što su sociologija. istorija religije, etnologija. istorija filozofije. istorija umetnosti (većinom je reč o prilično improvizovanim jedinicama). pokušavaju da unutar istorije sveta shvate kulturu kao matematičku konstantu. Srsdinom 20. veka. kada snage kvarsža postaju svs moćnijs. i razvijaju ss takvs razmsrs propasti kojs prets uništenjem celokupnog čovečanstva. odnosno kada je s.mrad leša stare kulture preplavio ceo svst. a nova neće da se pojavi nigde. čak ni u klici, cela teorija je postala sumnjiva. Nije reč o realitetu. Improvizovani pokušaj, i nije načinjen za one koji hoće da ponovo steknu sebe, nego za one koji hoće da olakšaju sebi, ali no bilo kojoj ceni, teškoće turbe. 118. Bilo je pokušaja i da se od istorije načini univerzalna kategorija razumevanja. i nasuprot toms što još nigds nije iskrsla misao može li se zajsdnička turba. koja se raširpla na celo čovečanstvo. nazvati istorijom. i ako može, vredi li. Istorija nsma čvrstu tačku. U novije vreme su mnogi pomislili da je to razvoj. ali se ispostavplo da je to glupost.

40

1.

Istorija je više nego scijentičan pojam. Istorija je sećanje lošs savesti korumpiranog čoveka koja mu ne dopušta da bilo šta zaboravi od svojph mračnihdela. Zato istorija samo utoliko olakšava stvarne teškoće da sve što se zbilo smatra prirodnim. Međutim. iz istorije sveta se ns možs nspustiti da je ona nezaboravni katalog grehova korumpiranog čoveka. 119. Istorija p.ma samo sećanje, dakls pouku. ali napred ne ume da načini ni jedan jedini korak. Istorija protivreči samoj sebi. jer ne naprsduje, nsgo se vrti u mestu. Grčka baštnna ovo okretanje u mestu zove trokuo^ uEgeoeo^ a hnndu baština ccnicapa. Bs.me ga naziva Angstrad. Ruski mislioci ga tumače kao apokalppsu. Očitovanjs kvarnog bpvstva u čovečanstvu koje se odvojilo od osnovnog stanja. Može se govoriti o temeljnim rečima mislilaca, pesnika - ne više od jedne, dve, možda tri ili četiri reči -za koje se vezuju sve ostale, i ako se ove izgube, sve ostalo više nema smisla. I baštine većinom počivaju na temeljnim rečima. Evropa živi od reči koje je u celini preuzela iz grčko-rimske baštine, odnosno poslednje intaktne i kompletne baštine. Kad ne bi bilo reči logos. ne bi bilo Evrope. Ali ako bismo joj oduzeli ideju, kosmos, od dve hiljade godina jedva da bi nešto preostalo. Nacionalni jezici žive od ovih univerzalnih rsči. i ako čovek celom svetu želi da nešto saopšti, koristi ove reči. Međutim. srušila se granica razdvajanja između helsnstva i drevnog doba, sprema se ostvarenje jedinstva čovečanstva u vremsnu i prostoru, i zahtev za sve širi rečnik je sve hitniji. Naš život. mišljenje. perspsktiva više nisu razumljivi bez baštins. Hindu baština je ona koja je najviše asimilovana do sredine 20. veka. Obrazovani slojevi su čitali budizam. širi krugovi jogu i sankhju, ali Iedantu jedva. Trsbalo bi znati ceo niz reči, ali ima i onih čije je razumevanje obavezno. Naše postojanjs je preraslo naš jezik. bez određenih reči ne možemo da izađemo na kraj sa sopstvsnim životom. Nekoliko takvih reči: atman. maja. Gućja, samsora. dharma. brahman. kšatrija. Asimilovanje haldejske astrologije zbilo se u toku jedne jedine generacije. Oko a.lhemije egipatskog porekla postoje tsškoće. Iako usmeravanje čovekovog indivi-dualnog i zajedničkog života ne

41

1.

možs biti pouzdano bez misli alhemije. Obe ss grane kpnsske baštine - baštine Lao-cea i Konfučija - mogu smatratn gotovo opšte-poznatima. Tako isto budizam sa svojom hinajanom i mahajanom. Poslednjih godina se pojavilo više temeljnih knjiga o Kabali. Još su nepoznata velika izvorna dela. O Iranu tek jedva da znamo ponešto. U prvi plan nisu izbili sufi ni muhamedanska baština. Baština predkolumbovske Amerike, meksička, jukatanska i peruanska. još su u etnološkom stadijul!u. Tisapalkonja, 13. novembar 1960.

42

/ / JEVLNĐELJE I POSLLNICE

1. Bog nije tajna. Tajna je što postoji nešto izvan Boga. Bog je očevidno nevidljiv. Misterija nije Bog. nego svet, kao što nije misterija duh, nego priroda, nije duša, nego telo. Nije teško poznati Boga. Deu et Jalne, kaže prorok. poznaj Boga. rvćbGi TOV lcupiov, gšše apostol Pavle. Oskudno i jadno je bilo ono čovečanstvo koje je natpis u Delfima protumačilo: poznaj sebe sama. Izvorni smisao natpisa yvd)0i aesštbg sasvim sigurno je bio: poznaj da si božanski. Kada je Isus govorio o božanskoj suštini svoga bića, Jevreji su počeli da leleču. A Isus je navodio iz psalama (Psalm 82.6), i rekao: Nije li zapisano u vašim zakonima da ste bogovi (elohim atem), i sinovi višnjeg svi? 2. Jevanđelje na mnogo mesta govori o istovetnosti Boga i duše. Sasvim je verovatno da je ovakvih mesta bilo mnogo više, i da su bila jasnija, ali je bitno docnije isalevljeno. Ono što je preostalo tako je preoblikovano da Isus govori o istovetnosti svoga bića s Bogom. I ova mesta su prilično mutna. Isus sebe ponajviše naziva bei ha-adam, odnosno sinom čoveka. Ovaj izraz gotovo potpuno odgovara induskom uuea i znači da je živo biće, sigrtni i prirodni čovek. U hebrejskoj baštini to je suprotno od epoš ha-ruah, što znači duhovni čovek, od bei ha-elohim (sin božji) i od mu ha-ruah (a\troloe. Dvojica oči u oči. U ovom odnosu nema ispod, ili iznad. U svakome je oslovljavao Boga. 52. Strah čini nečistim. Ukal>a lice Boga u čoveku. „S one strane svakog poraza i nsuspsha. pobede i nas\ kavanjailoma otvorena su vrata čovskovog pravog doma."" 53. Život je rast prema apsolutu koji svako nosi u sebi. Nema sumnje da je apsolut u meni. i ovaj apsolut neposredno govori s Bogom. Ne treba izvoditi asketske vežbe da bi ra čovek dosegao. Nije nužan post. ni specifična gtraksa. Isus je doživeo dovoljno prigovora zato što je pojeo svako jelo. njegovi učenici nisu postili, a ni subotu nisu praznovali. ..Jedno je ono što je potrebno." Osim pokoravanja Božjem zakonu ništa ne znači ništa, jer je sve drugo posledica tog jednog. Izgleda kao da je Bogočovek istupio iz poretka sveta. Nije tako. jer sve što je istinito on „ne briše. nego osnažuje". A što nije istina, nalazi ce u onome što kaže, ..bilo da je sistem i milosrđe, osećaj. tvrdnja. izreka, um i zakon, razdrobiće ce". 54. Sud Bogočoveka nije nad celinom naših misli i dela i reči. ili našeg života, nego nad našim bićem. Bogočovek je celovito ostvarsnje ljudskog. Sve ono što je u životu čoveka istina i ostvareno. bez obzira na doba. na poglsd na svet. na narod. na psihološke motive, kao univsrzalno i konačno definisano ljudsko, samo je to no njegovoj meri. Ns prema tome šta je rekao, ili učinio, ne prema njegovom životu, primeru, nego prema njegovom biću. Društvo ili 60

1. država. jedinka ili porodica. delo, čin ili ideja. mogu biti istina samo u odnosu na njega. Sve što nije uspelo, pad je u odnosu na n>ega. ili odlomak, sramota, glupost ili zabluda. Sve što odstupa, odstupa od njega, što je greh. greh je u odnosu na njega, njegovo izbegavanje i šdaja, i njega vređa. Ne primiti ra k znanju nije ograničenost. nego propust. Poricati ra beznadežan je pokušaj. Isus je realizacija istovetnosti Bogočoveka. 55. Više crkvenih otaca pripisuju značaj tome što jc Isus rođen kao Jevrej u porobljenom narodu, u niskoj kasti, duboko dole, u au ha-arecu, među ..običnim ološem", kao jedan od mnogih. Znamo da su mu njegovi neprijatelji davali pogrdna imena. nazivali ra kopilanom žene u menstruaciji (uaucep u-ben ha-tsdda). K. Bruner je negde (ne kaže gde) našao aluziju. a ona je sramotna za kasnija predstavljanja Hrista. koja prikazuju muškarca prijatne pojave. Prema izvoru K. Brunera. Isus je veoma nizak, žgoljav, zastrašujuće mrke kože i crns kose. rutav, slab čovek, s telesnom manom. ..Kako ce niko ne bi pozivao na to da je nakazniji i lomniji." 56. Kada je u sebi sa.mom Boga učinio prisutnim, Isus nije ostvarivao sliku ni misao. ni ideal niti znanje. nego akt božanskog postojanja. ono buknulo prosvetljenje u kojsm ce noć prvs prirode prstvara u razgovstnu sunčsvu svstlost. Samopregor je buknulo prosvetljenje: ti si moj, i ja sam tvoj. - Halai: „Video sam Gospoda i upitao sa.m ra. ko si, a on mi je odgovorio: ti jesam", - „...ko ja jesam, on je, a ko je on, ja jesam" (Aitare/a aranjaka, 22, 4, 6). 58. Iluminacija, što jeste sadržaj Jevanđelja, samo je drugostepeno potresna i duboka, moćna i sveta, u prvom redu je razumna. Zato je nezamislivo da ce ljudski život bilo individualno, bilo društveno, u državi ili u porodici, drugačije ostvaruje nego prema Jevanđelju. Što od toga odstupa. kao što Jevreji kažu, jeste elili.i, ništavna opsena, fikcija koja čoveka gura u sve veću tamu i čija je posledica sve veća patnja.

61

1.

59. Iluminacija je prozirni smisao za koji je svet postao potpuno proziran. Ko je ovladao njime, on raspolaže vrhovnom vlašću. Ovu vrhovnu vlast Jevanđelje naziva ečpvaiu (hebrejski rešuta). Za Isusa je zapisano: govori kao neko ko ima vrhovnu vlast. Kad progovori, nešto ce otvara. Tama ce razilazi. Svaka njegova reč je posvećenje. Posvećenje je stupanje u dan. Ečouoia je moć, rasteruje nečistoću i sile mraka i oslobađa sile sveta svetlosti. Prema hebrejskoj baštini, rešutom raspolagao je samo onaj ko je od Boga dobio poseban nalog. 60.

Ko ima vrhovnu vlast, on vlada prirodom. kao što smiruje požudne sile, obuzdava vetrove i stišava uzburkano more, s tri ribe nahrani pet hiljada ljudi. i vaskrsava mrtvaca. Ova praksa ecouaicc Isusu nije prijatna. Čudotvorna sila je magijska praksa koja ce može naučiti, čak i nije naročito visoka sposobnost i njsna praksa nije bezopasna. Treba načiniti razliku između znaka (a4uaiov). što je prisustvo vrhovne vlasti. i čarolije (tgrata), koja menja zakoniti poredak sveta. Prvo uvek donosi svetlost, drugo često poremećenost. Ećpvoia ce u Indiji naziva siddhp, i uzvišeni je čovek no mogućnosti retko koristi. Isus je svoju snagu primenjivao samo ta.mo gde drugo nije mogao da učini. i ako bi za nekoga TRMC otvorio dan. 61. Praksa vrhovne vlasti je Isusu draga samo u jednom jedinom slučaju - ako nekoga može da oslobodi greha. ..Greh je najniži stepen realizacije čoveka." U mnogo slučajeva i nije ništa drugo do tromost i loš ukus. Za Isusa je greh posledica u početku počinjene nevernosti prsma Bogu. Greh čoveka čini moralno korumpirani.m, umno dsfadirani.m i telesno bolesnim. Čovek oslobođen greha - um, moral, zdravlje - ponovo stupa u legalan odnos s Bogo.m. Dok je čovekov um degradiran. korumpiran i bolestan, jedina istovetnost je neostvariva. Isus grešnika dodiruje svojom reči (tohim atem - vi jeste bogovi) i on ce očisti. ..Pođi i prikaži žrtvu." ..Ne feši više." ..Tvoja te vernost održala." 62.

62

1. Ono što Jsvan!)sl>e naziva 7rioTi. to je potgtuna ds(|»or.macija izvorne reči. Vera jc svojstvo intelskta. i samo je u Aleksandriji došla u sukob s drugom stranom intelekta. sa znanjem (ugiočs,). Ali i tamo je mane, značio poverenje, a ugtsž; stručno znanje. Iz nesporazuma nastaje ona nerazumljiva raspra vera - znanje. koja je trajala hiljadama godina, i traje i do danas. U Jevanđelju 7ricmeno od postanja sveta'' (Matej 25, 34). „Kazaću sakriveno od postanja sveta" (Matej 13, 35). 81. Ko radi na ostvarivanju carstva Boga, nije u službi istine, nego je u znaku milosti (hesed). On ne sudi, nego voli. Nije reč o grehu, nego o zabludi. Ko otkrije jedinu istovetnost, on otkriva istinu, a „istina oslobađa". Ali ništa nije teže nego u čoveku probuditi svest o 68

1. bezgrešnosti. Korupcija je demoralizovala čovska, i nije teško to što je on postao kalan, nego što je počeo da ce dobro oseća u kalu, čak je počeo da pokazuje otpor buđenju, i da oseća averziju. i naučio je da samog sebe u ovom kalu opravdava i brani. Iz tromosti i kukavičluka nastalo je za njega posebno uživanje, sve više ce prljati, a nečistoća mu je postala uživanje i slast, i već je sklepao teorije da je to uvek tako bilo i tako će i biti, čak to tako i treba da bude, i fantazam je govoriti o zdravom umu i moralu i zdravlju. Svet je izgrađen na korupciji. Proroci su čoveka pokušali bičem da isteraju iz njegovog zagušljivog skrovišta. Narod ce plašio besa proroka, čak ih je i poštovao, kako ce ne bi morao pokretati iz svoje loge. „Isus ljudima nije postavljao zahteve ni potraživanje, nije ih podstrekavao ni bodrio... jer Isus nije oslovljavao volju, nego je narodu otvarao oči za nešto što do tada nije video" (Bruner). 82. Carstvo Boga u alhemiji je Magnum Opus (Veliko Celo). Alhemija ne pravi razliku između materije, duše, duha. Početni je pad do najmanjih pojedinosti pokvario celokupno stvaranje. Ako izvorno stvaranje želim da postavim na njegovo mesto, istovremeno treba da radim na raspršivanju tame uma, greha i bolesti tamo gde je to jedno. Alhemija traga za centralnim postupkom kojim ce proces korupcije može obrnuti. Magnum Opus nije delo jednog čoveka, nego onih koji su - kao u mahajaii - pobedili u sebi moć kvareži, ali ce ne smiruju u spasenju, nego ce posvećuju iskupljenju sveta. 83. Apokalipsa ne znači ništa drugo do napajati ce u neprekidnosti korupcije (istorija sveta) tamo.m uma, grehom i bolešću, i na kogadu dospeti u katastrofu u kojoj ce svet raspada. U apokaliptici zemlja ostaje zemlja, svet svet, čovek čovek. Apokalipsa je u vremenu. Eshaton znači krajnja situacija. Prva i poslednja. Alfa i omega. Izvan vremena. Osnovno stanje je eshaton. Carstvo Boga je ovakvo krajnje stanje izvan vremena i iznad vremena. U eshatologiji su jedno zemlja, svet, čovek, priroda, bivstvo, Bog. Hrišćanstvo je u svojoj potpunoj celini eshatologija. 84. Smatrati osnovno stanje, a otuda carstvo Boga, egzis-tencijalnim pitanjem „fatalna je profana filozofska zbrka... Ovde čoveka ne vode 69

1. egzistencijalni interesi (več-no blaženstvo. spas), nego žeđ za ostvarivanjem božanskog bića bez kojega čovek bedno propada". 85. Beme o Svetom Duhu kaže da je heilige Begierde, sveta žeđ prosvetljena žudnja - produhovljena priroda - prigš-tomljena raspomamljenost. 86. Jevanđelja Sveti Duh nazivaju lUEPca avan»e. Isus ga je svojim dahom predao i

70

1. učinio sebe prisutnim u večnom čoveku. „S vama sam sve do kraja ovoga sveta." 88. Sveti Duh je ona sila s kojom čovsk ostvarujs carstvo Boga. Jedan jedini korak ostvarenja ne može se izraziti ni milijardama svetlosnih godina. P\'e\)dža gg)s, akiQeiaq jeste jedinstvo univerzalne orijentacije i transparentne egzistencije. Prvi stlpanj je prepoznavanje istine, drugi - biti u istini, treći - biti radi istine. Živeti u takvoj atmosferi istine da čoveku nisu potrebni posebni dokazi. Evo celine, i ona je bezgranično više nego što moja čula mogu da shvate. Ko ce otvara celini. on sam postaje proziran. Istupa iz svoga skrovišta, odustaje od obezbeđenja. Ne čeka spasenje, nego preuzima na sebe beskrajno delo iskupljenja. Nije mu potrebna odbrana, ni religija, teorije, jer neće da olakša sebi, i neće sebe da izuzme. nego upravo da uroni, i hoće da vaspostavi stvarnost sebe i sveta. Svaku tamu je raspršio. Stoji nepokriven i ne skriva ništa u sebi ni od sebe. Za svakoga stalno pripravan i otvoren. A/^eOeict. to jc ova nepokrivenost. Sudelovati u istini koja je uvek ovde u potpunoj celovitosti. Samo ko ce otvorio, on ume da ce ispolji. 90. Duh istine je sposobnost vezana za Isusovo lično biće. Ali je on ovu svoju sposobnost učinio prenosivom i upotrebljivom za svakoga. Otvorio je Sveti Duh za čoveka. Hrišćanstvo je posvećenje u spoj gornjih i donjih sila. Razhtmeti da nema posebno ni tamne žudnje. ni svetlog uma. nego neprekidno paljenje svetlosti iz noći prve prirode. Preobražaj prve prirode u duh. Jednostavnije rečeno -realizacija. Jer je stvarnost samo ono što ostaje. A ono što ostaje jeste duh. Gornje načiniti prisutnim u donjem i donje u gornjem. Boga uneti u čoveka i čoveka u Boga. Kaže ce da je posvećeni hrišćanin u prva dva stoleća (kasnije je ta sposobnost nestala) raspolagao „razliko-vanjem duhova" To je btkršc; 7P'E1)catsog - hebrejski: livhon em ha-ruhoth. Pod pojmom btkhlok; treoa razumeti da ce od čoveka moglo odvojiti sve što je uzgredno (u Indiji: upadhi). odnosno što je samo svojstvo, što je u njegovom biću iz sveta preuzet biološki, ili psihološki, ili astralni

71

1. veo. što je priroda i boja i oblik (u Indiji: namarupa), što isto tako malo pripada čoveku kao i njegov društveni rang, imanje, uloga, ili titula. Ono što ce zbilo posle prva dva stoleća, i što ce i od tada stalno zbiva, jeste da ce čovek brka s njegovim svojstvima. odnosno s uzgrednostima koje ne pripadaju njegovom biću. Kao da je čovek fizička sila. darovitost. To je njemu odlika. To mu je greh. To je njegova individualnost. Dškrgok; ume da odvoji ono što nije on. Od primetnog biološkog i psihološkog i astralnog organizma ume da razlikuje konkretnu živu osobu. onoga koji je odista ovde i prisutan, koji odgovara i koji. kao što Jevanđelje kaže: ..govori s tobom". Onaj u kome je pojam bškrkns; postao svestan, on providi kroz gusto tkanje posledica otelotvorenja, i zna da sve što je organ, element koji pripada različitim slojevima oivstva, i organizam bića gradi od ovih elemenata. dok za to vreme on ostaje negtromenjen. Kabala kaže da ono što ce naziva svojstvom, to je u astralnom svetu varavi kržljavi duh koji ce zbog životne žudnje zalepi za čoveka, opsedne ra i postane čovekov parazit. Učitelji hebrejske baštine znali su imena ovih kržljavaca i umeli su da ih isteraju. Tragovi ovoga znanja nalazs ce i u Jevanđelju. Ne treba ce boriti protiv individue. nego protiv duhova koji su je opseli. U svakom sdučaju ko živi u svojoj obdarenosti. on ne čini ništa drugo do što uvežbava svoje darove, a da i ne pribavlja saznanja o svom istinskom biću. On ne vidi drugo do površinu. oblik i ime, boju i veo. i ono u če.mu živi jeste komplikacija, opterećenje, težina, zbrka i opsena. 92. Nijedno posvećenje ce ne može definisati. Ako neko to pokuša, ma i površno, ali poznaje sufi, tao, jogu, kineski čan i japanski zen, hasidizam, on zna da je svetlost koja ce očituje svuda ista. U vremenu ce javlja bezvremeno jedinstvo početka i kraja. I važno je samo jedno, ono što čovek ostvari. Posvećenje nema ekstenzivnog ispoljavanja. Hrišćanstvo nema ni svoje kosmologije. ni učenja o društvu, ni zakonika, ni filozofije prirode. Hrišćanstvo jeste posvećenje. Jedan jedini korak. Stupanje u dan. 93. Buda je živeo pre Isusa više od petsto godina i verodostojno je sve što je sačuvano o njegovom životu i učenjima. Ne na taj način da bi

72

1. ce mogao kontrolisati svaki njegov korak, niti da je svaka pribeležena reč stvarno izgovorena. Međutim. za to i nema potrebe. Važno je da nije oduzeto ništa, a što je dodato, proizlazilo je iz učenja na način koji ce no sebi razume. Sve što znamo o početku hrišćanstva nije tako nedvosmisleno, i potresno je što ra ne prožimaju mig i legenda, niti religiozna revnost i preterivanje. nego nešto drugo teško i sramno. Nepodozrivi i ne slute kakve ce zamke kriju u današnjem obliku Jevanđelja, i kakvo je znanje i osećanje neophodno kako bi neko ispravno protumačio sporna mssta. Postoji jedna jedina proba: tekstu ce nikada ne smsmo primicati od pozadi. iz našeg vremena, nego uvsk spreda. iz pravca baštine. 94. Učenje Jevanđelja nije religija. a hrišćanstvo je ipak već prilično rano postalo religija. Ali ako je već religija. nije princip svetske moći, a ipak je to postalo. Ali da li je religiji bilo neogthodno da opravdava svoje biće naknadno prokrijumčarenim delovima i iskrivljavanjem izvora? Da. Ali je principu svetske moći još više bilo neogghodno da sebe sama opravda religijo.m. Već dve hiljade godina jedva da je bilo generacije koja u nekom vidu - bilo kao sekta ili filozofija ili monaški red - nije gtrotestovala protiv toga. Ali bilo u kom vidu da ce javljala, svoju izvornost je odmah zaboravljala i otpočinjala je da ce instalira u svetu. U prvo vreme hrišćanstvo je svesno i zbog svetovnog interesa, zlonamerno. sasvim pouzdano počinilo čitav niz falsifikata zbog moći. Tekst Jevanđelja jc na veoma mnogo mesta preinačen, mnogo teksta je ispuštsno. a još više dometnuto. Upravo zbog toga manju grešku čine one moderne kritike Svetog pisma, u toku otprilike dve stotine godina, koje tako grubo haraju no Jevanđelju. Veće su počinili oni koji su u prvim vekovima no nalogu određenih moćnih grupa ispuštali opasna mesta i za interese istih grupa ubacivali prijatne rečenice kako bi im&li na šta da ce pozivaju. Neobično je da onda protiv toga kiko nije protestovao. Od one sile koja ce oglaskla u Jevanđelju, veća je bila samo nsjakost koja ce javila posle Isusa. Pohod protiv hrišćanstva je u 20. veku dospeo do tačke da je dovedeno u sumnju istorijsko svojstvo Isusa. Pošto je prethodno više njih stavilo na kocku ovu pretpostavku, Artur Drjus ju je podrobno izložio u više knjiga (Mit Hrista, Jevanđelje no Marku, Gnostičko poreklo hriš-hcmcmea, i tako dalje). Po Drjusu, Isus nije živeo i 73

1. Jevanđelje je sastavljeno u Aleksandriji od egipatskih. iranskih, grčkih i hebrejskih elemenata. Drjusove knjige su pre karakteristika današnjeg doba i baš i ne dotiču pravu situaciju. Reč je o scijentifičnoj sofistici kojom ce sve može dokazivati, praksa metoda je već postala političko sredstvo moći i zvanični krivotvoritelji istorije ce služe ovom naučnom sofistikom. 96. Prema takozvanoj pozitivnoj teoriji hrišćanstva Jevanđelje je religija objavljenja i monoteizma. Što hrišćanstvo nije religija. to je jasno. Ali što je objavljenje i monoteizam, to zvuči kao da je hrišćanstvo nešto više u odnosu na sva ostala duhovna objavljenja. Izvor svake baštine je objavljenje, jer je svaka od njih pojava nadljudske stvarnosti. I nema baštine čiji temelj ne bi bio Jedno. Što dublje čovek zalazi u predistorijska vremena, ova činjenica je sve pouzdanija. 97. U hrišćanstvu mora da ce pojavi sve što mu je čovek porekao, i iz hrišćanstva mora da nestane sve što mu je čovek dolagao. Prva hrišćanska zajednica je malena sekta koja ne zna šta će sa svojom ostavštinom. Ova zajednica je opisana mnogo puta, ali, izuzev pijetista, nije bilo nikoga ko je o n>oj mogao da oformi naročito visoko mišljenje. Čak i najverovatniji, istovremeno je najporazniji sud Ničeov. Zagušljiva i ograničena pristrasnost male jevrejske porodice, teška i bezvazdušna atmosfera geta s užasno sitničarskim i beznačajnim razdorima. Ono što je u celosti potresno jeste kako je ova smetena, uznemirena, strašljiva grupa zaista siromašnih duhom - anije ha ruah. kao što kaže Isus -, odnosno gladnih duha. mogla da izdrži takvu težinu pod kojom ce kasnije stropoštao obrazovani i bogati i moćni svet. 99. Apostol Pavle je bio farisej, što je značilo da ce u prividu, u kojem je živeo, sve sjajno slagalo. Sveštenstvo je privid zakona održavalo s nesalomljivom strogošću, a privid zakona ce sjajno slagao s gtrividnom opravdanošću svetovne vlasti i s prividnošću morala.

74

1. Kada je pošao u Damask da progoni hrišćane, kao da ra je zgodila munja, pao je s konja, čuo je glas Isusov i svi prividi su ce odjednom raspršili. Nastavio je put, ali sada već ne protiv hrišćana, nego uz njih. Proputovao je ceo istočni basen Sredozemnog mora, osnivao crkvene zajednice, mnogo govorio i mnogo poslanica napisao. 100. S Isusovog lica zrači 7tX.epo(popia. spokoj neposredne pouzdanosti srca. Nema prizora koji sebe ne bi obeležio na ovom licu, ali nema ni onog koji bi poremetio svetlost u večnosti pročišćenog raspoloženja. Isus je božanski hesed bez ostatka ostvario u sebi, onu nežnost koja izvire iz nadljudskog znanja i onu pitomost koja izvire iz moći neizmerne snage. Isusov glas ce ne koleba, on je neposredan i kratak, sve kaže odjednom, i to je dovoljno. 101. Od svega ovoga kod Pavla nema ništa. Glas mu je ekstatičan, govori nečuvene reči uz mučnu žurbu i nahuškano uzbuđenje. Neprekidno ponavlja kao neko ko razume, ali ne ume ništa da učini ni sebe da natera. Nešto uvek izostavlja, nema veze s praksom sopstvenog života. odnosno ne ume da ostvari, ne ume da prenese ono što misli u podivljalu svakodneviiu. Ha licu mu izmučenost. kao i kod Avgustina, Tereze, Jovana od Krsta, Paskala, Kjerkegora -, izobličeni zanos od kojega ce Niče toliko plašio. Pavle ne razume božansku istovetnost. Ono u čemu živi nije istovetnost. samo entuzijazam, ali ne zna zašto. Pavle je sklon da sebi slične smatra ludama (uopoi 5id Hr(oto\'). Razumem, ali ne znam. Čisto ludilo. Istina je da je to ludost zbog koje dahće i hita, doživljava brodolom, zbog koje ce zatvara, zbog čega ra mlate, proganjaju i na koncu ubijaju... 102. Apostol Pavle, kaže Harnah, nepopustljivo ce suprotstavio takozvanoj prirodi morala, celom moralnom sistemu dobrih dela, religioznim ceremonijama i raznovrsnim hrišćanstvima bez Hrista, i dve hiljade godina ko je god na ovoj liniji gtreduzimao borbu, uvek ce pozivao na Pavla. Pavle nijednog trenutka nije zaboravio ekstatično uzbuđenje svoga preobraćanja, i ko ce maši njegovih poslanica. toga će dirnuti ovaj zanos. To je u njemu pouzdanost i to

75

1. je odbrana. Biti izbačen iz sedla. Terete života ne olakšava Bog, nego đavo. Prava opasnost udobnog života nije đavo. nego Bog. Počev odatle, sve što je izvan hrišćanstva, nezanimljivo je. Mir? Mesija je odbacio mir i spokoj i sigurnost. Treba ce izmiriti s ovom večitom borbom. Treba primiti patnju stotinu hiljada novih rođenja. 103.

Pavle nije imao pojma o osnovnom stanju. Nasuprot prvom stvaranju i prvom čoveku, on neprekidno govori o novom stvaranju (kaptj KTIOII;) i o novom čoveku (tcaivoc, avGporcoc;). Ne zna da je ono za što kaže da je novo.. već staro. Svet iskupljenja je dublji nego svet stvaranja. Ekhart: ovo je prodor u viši svet nego što je prvo stvaranje. On je kod Damaska doživeo obraćanje (uerdvoia, tešuvah), odnosno drugo, pravo rođenje od duha, i Isus mu je sam otvorio beskraj, i sam ga je posvetio u nadljudsko postojanje. Ipak, jedno nije pogrešno shvatio, a to je da nije reč o ličnom ili socijalnom spasenju, niti o životnom programu. Čovekov je život ovde na zemlji pod optužbom duhova negde duboko dole ispod sve svetlijih stupnjeva. a duša ih doseže samo onda ako ce očisti posvećenjem ( ueiovoia, tešuvah). Jevanđelje nije egzoterično učenje, nego uzdizanje bivstva na njegove gornje stulnjeve. Osnovno stanje je čovekov status absolutus. Kao sadržaj: otvorenost prema univerzalnom znanju; kao život: prozirna čistota. Pavle i ne pokušava da to dosegne, ili bar shvati. A što nije status absolutus, to je nužno relativno, nije baština, koja postoji jedna, nego religija kojih ima mnogo. Ko živi bez osnovnog stanja, treba da živi u religiji. Njegov život. međutim, razrešavaju već istorijske sile. On ce utkao u vreme, i u suprotnosti, i treba da je dijalektičan kao velika religiozna bića Evrope, takvi su Avgustin, Tereza, Jovan od Krsta, Paskal, Kjerkegor, Niče. 105. Pavle ne razume Svetog Duha. Ono što živi i radi u njemu, naročito što govori i piše, planira i uči i vaspitava, grda i hvali, naročito kako sebe baca kao žrtvu, on je više kao neki raspomamljeni anđeo. 106. Jedna od temeljnih reči Pavlovih poslanica jeste bpssios,. Znači istinski čovek. Dpsšos, treba razlikovati od sLg|(rtjs,. Airaioc, je pravednik, on je istinski, i u pravu, on poseduje istinu. U uzvišenom 76

1. značenju reč koristi Platon >■ svojoj Državi, kada kaže da je temelj zajednice bisšoott), odnosno pravednost. Disoios, je ono što je zakonito i opravdano. Saglasno je s poretkom sveta. Disg|, boginja pravednosti, isto tako pazi na postupke čoveka kao i da zvezde kruže svojim putanjama (Heraklit). A\z(piq je onaj u kojem ce međusobno pokrivaju misao i reč i čin, zato je on proziran i čist čovek. U reči Siicaioc, ima nekog moralnog isticanja, reč sLt|u, zatvorio je horizont. Ako ne napusti ništa od žara istorijskog prisustva, opredeljuje se za gubitak glave. I ako je ogggužba istinita, kao što stvarno jeste, da postavka, dogma, princip, ubeđenje mogu biti skrovište, i idu nauštrb otvorenosti, onda je i od istorijskog prisustva moguće načiniti skrovište. Nigde bolje se ne može sakriti od stvarnosti kao u otvorenost, i to tako da tog čoveka niko nikada više naći neće. Nema opasnijeg zarobljeništva nego biti zarobljen u slobodi. Čovek biva stvaran, ali gubi svoju istinigost bića. 119. Istorija je puki život. Nagguštenost od istine (od Boga). Ko svoj život zasnuje u istoriji, on bira napuš-tenost.

80

1.

120. Istorijska egzistencija se baca u krizu i zatvara oči pred svakom izvesnošću. Napredak - razvoj - sve teče - borba za opstanak dijalektika. Pošto se odustane od apsoluta, posledica je loša savest. Ali se baca i u lošu savest i mrcvari se u mučeništvu (amor fati). Gotovo celokupan naš život protiče u noći - u bolesti, u grehu, u mesečarstvu - i gotovo ceo naš život je borba s noći. Ali je znak ludila ako je neko, s vernošću koja doseže do neba, privržen noći, i svojim životom uzdiže slavu tame, samo zato kako ne bi pribavio ni jednu jedinu izvesnost izvan svesti o bačenosti. Kako u strahu od lažnog spokoja ne bi našao drugi temel. sem onog jednog s kojeg može da razori sve konačno. Istorijska egzistencija bi trebalo da gleda, opijena zanosom vremena, rastakanje sila života. Tisapalkonja, 16. decembar 1960.

81

tlntihrist

1.

Antihrist je, kaže Ferdinand Ebner, najsnažnije egzistencijalno ispoljavanje duhovnog nemira proizašlo posredstvom Jevanđelja. Nemir je započeo onog trenutka kada je Isus izgovorio prve reči među Jevrejima koji su ce, očarani svojom izab-ranošću, u dvostrukom ropstvu, pod Rimljanima i svojim moćnicima, borili radi održavanja svoga ranga i očekivali oslobodioca, ali i među učenicima koji su inače više spavali nego što nisu. Ono što ce, nasuprot Jevanđelju, naziva istorijskim hrišćanstvom, nije ništa drugo do rezultat nečuvene iritacije koju je izazvao Isus. Dve hiljade godina borbe da ce od Jevanđelja ništa ne ostvari. Isus čoveka postavlja u svet koji on više ne može smatrati nepostojećim; pred božansko biće pred kojim ce više ne može ukloniti; na do tada nezamisliv stupanj sopstvenog bića za koje više ne može da ne pribavi saznanje. Izgleda da je jedini način uklanjanja praviti ce kao da ce ništa nije zbilo. 2. Prvi pokret je da odvoji sebe od njega, iako zna da je to jedina ozbiljnost ne samo njegovog života, nego vekovečnosti celokupnog čovečanstva, ne samo konačni poredak sopstvene sudbine, već i sudbine svakog čoveka. Poremećen je u svojoj korupciji, i zato je poremećen u svojoj zemnoj udobnosti. Trebalo bi da uradi ono što je najjednostavnije, ali ne čini to. Ne uviđa ono što je jedino razumno, i ne prihvata ra i pored toga što zna da je sve ostalo nevažno. To je nečuvena tama, o kojoj govori Jovan, koja nije u stanju da primi svetlost. Jer tama, kaže Bader, nije odsustvo svetlosti, nego terror lucis, užasavanje od svetlosti. On bludi oko granica uviđanja i isprobava svaku mogućnost, samo kako ne bi načinio onu jedino potrebnu. 3. Za vrlo kratko vreme samo učenje Jevanđelja tone u pokazanom otporu tgrotiv Jevanđelja. Ceo otpor u celini je beznadežan i očajan. Ali ce više ne vidi da postoji hrišćanstvo, samo nekoliko čistih i svetlih glava koje su osamljene. Uskoro već, samo posredstvom iritacije znamo da postoji hrišćanstvo; nešto što ce gtrećutkuje uz opštu saglasnost. Ništa ra ne obeležava ni u religiji, ni u sveštenstvu, ni u društvu. Ovde je već samo kao nešto što je poreknuto i gadato. Ovde je kao Antihrist. To stvara istoriju i podstiče događanja. Što je 84

masa koja ra opkoljava bučnija i trijumfalnija, još brže ce zaboravlja izvornost. A kada Konstantin Veliki diže na vlast hrišćanstvo koje je postalo religija, jedva da je i preostalo nešto da ce pokvari. 4. Baština je velika forma ljudskog bivstva. Velika forma ima dva svojstva, apsolutnu orijentaciju i transparentnu egzistenciju. Jedna bez druge ne postoje. Ceo horizont razuma je otvoren i osetljiv. Samo ljudsko biće je potpuno prozirno. Jer ce svetu svojoj celokupnosti otvara samo onome i u onoj meri u kome je i ukoliko je čvrsto jedinstvo misao-reč-čin. Svaka baština je otelotvorenje velike forme. Baština ce uvek raspolućuje na istom osetljivom mestu, tamo gde ce susreću univerzalni razum i prozirna egzistencija. Dva dela raspolućenog jedinstva jesu religija i svet. U formulaciji društva: duhovna (brahman) i viteška (kšatrija) kasta. Reč i čin ce međusobno ne poklapaju. Njihov odnos je da nijedno ne može da opstane s drugim, i nijedno ne ume da opstane bez drugog. Religija i svet su srednja forma ljudskog bivstva. Individua i kolektiv ce ovde razdvajaju. U društvu ce odvajaju jedna od druge duhovna i upravljačka kasta. U ljudskom životu ce odvajaju reč i čin. 6. Srednja forma ce opet raspolućuje, na filozofiju i na nauku. Ostavštinu duhovne kaste nasleđuje filozofija, a upravljačke nauka. Filozofija je uvek teorija, nauka je uvek praksa. Ša i npafyq. Filozofija ne može s naukom, ali ne može ni bez nauke, ni nauka ne može ni sa filozofijom, niti bez filozofije, jer ce forma bivstva raspolutila gde je jedinstvo najosetljivije. Filozofija želi da realizuje transparentnu egzistenciju bez univerzalne orijentacije, nauka univerzalnu orijentaciju bez prozirne egzistencije. Filozofija je tako postala samovoljna, a nauka je potonula u demonizam nerazumnog uma. Najkarakterističniji primer za to je istraživačka strategija ljudskog bivstva i porekla, koje je izgrađeno na dve osnove: na zoologiji i na mehanicizmu. 7. Mera verodostojnosti baštine jeste objavljenje. Ta mera je apsolutna. Objavljenje je neposredno. U objavljenju ce očituje jedan takav krut 85

istine koji ne zahteva dokaze, jer ce nalazi izvan dokazivosti. Objavljenje je razumevanje života no tome što je više nego život. Verodostojnost izvan baštine mogla je da stvori samo nauka. Mera verodostojnosti nauke jeste egzaktnost. Egzaktnost je načinjena no tragu i no uzoru na objavljenje, ali egzaktnost objavljenja nikada nije stvarna, već patos izraza. Mera verodostojnosti baštine i nauke u osnovi ce ne razlikuje no tome što obe imaju različit patos. Nauka nema istinu, samo stvarnost (takozvani fakti), i zato je stvarnost egzaktne nauke bez istine. Što znači da od onoga što kaže nauka, čak i ako to odgovara ukupnoj celini stvarnosti, ne sledi ništa. Nije razumevanje, samo informacija, a ona nema egzistencijalno obaveznu valjanost. 8. Nauka ce opet raspolućuje na prirodnu i duhovnu nauku. Prirodna nauka potiče iz magije, svojstvo joj je poznavanje a ne znanje, zbog toga je na temeljima mehanicizma i zoologije, a ne na h\tianom. Posledica je što je bivstvo siromašnije za jednu kategoriju. Budući da postoji samo stvarnost. ona nema istine, nema osetljivosti za vrednosti, što znači da je ravnodušna i neutralna. Ono što je ravnodušno, ne prisiljava na zauzimanje stava, a to je u njemu još i najbolje. Prirodna nauka je zato prinuđena da atuži, na i služi u Evropi instinktu alasti, zasnivanju laži, nasilju i izrabljivanju. Duhovna nauka je zapravo bila posvećivanje, ali je zaboravala svoje poreklo. Jednim delom je težila da postane prirodna nauka. odnosno stala je u službu vlasti (pogleda na svet) i svoj ideal je tražila u patosu egzaktnosti. Drugim delom je izgubila svoje mere i pretvorila ce u puku individu&lnu samovolju. Ni religija, ni filozofija, ni nauka nisu pogodne da čovek dosegne apsolutno znanje i da utemelji svoj život. Sve tri predstavljaju olakšavanje teškoća života, odnosno skrivanje pred istinom. Bivstvo svedeno na život koje je uvereno da je život razumljiv sam no sebi. Napuštenost od istine. U religiji i u filozofiji još živi nostalgija, u nauci ne. Ono što kaže nauka, bilo šta da je, na ništa ne obavezuje. Živeti bez istine (aXf)0eia, gde aleteja znači otvorenost prema bivstvu) znači živeti u X k Q e , odnosno izgubljeno i zaboravljeno, skriveno, u tami, u omotaču, sklonjen u turbu, ne pribaviti znanje o tome gde je čovek, šta radi, i šta je smisao i posledica onoga što čini. 86

10. Baština ima teoriju bivstva i tri ontološke evi-dencije: Osnovno stanje - kad ga ne bi bilo, čovek ne bi znao za svoj početni i univerzalni stav, nezavisan od doba i konstelacije, stav koji ce proteže na svakoga. Turba - kad je ne bi bilo, čovek ne bi znao za to da je njegov život u svetu korumpirani vid izvornog. Os.čobođenje - kad ga ne bi bilo, čovek ne bi znao za to da iz turbe može da ce istupi i da ce osnovno stanje može vaspostaviti. Hrišćanstvo unutar baštine korupciju ne traži posebno u umu (kao Indusi), ili u moralu (kao Jevreji), ili u telesnosti (kao helenstvo, moderno doba), nego nalazi put koji ce u jednoj jedinoj tački obračunava sa celokupnom korupcijom. Ono učenje koje govori o ponovnom uzdizanju čoveka i sveta na svoje izvorno mesto - naziva ce Jevanđelje. Životni poredak zasnovan na Jevanđelju - naziva ce hrišćanstvo. Istorijsko hrišćanstvo je pokvareni oblik jevanđeoskog hrišćanstva. Takvi oblici su TOKOM istorije: klerikalizam, feudalizam, humanizam, reformacija, pro-svetiteljstvo, demokratija, socijalizam, scijentifizam, a svi su oni lažna realizacija i istorijska zabluda. 12. Protiv Jevanđelja ce ne protestuje zato što ce njegovo učenje ne smatra ispravnim, nego zato što u celini odbacuje olakšanje životnih teškoća i priznaje za život potpune vrednosti samo ako čovek ponovo stekne svoje izvorno stanje i ukine korupciju u samom sebi. 13. Učenje Jevanđelja nije da čovek iskupljenje smatra svojom zaštitom i da ce u tome skriva, nego da stupi na put iskupljenja i da realizuje oslobođenje. 14. Iskupljenje smatrati skrovištem (olakšanjem životnih teškoća) - tako je Isusovo učenje postalo religija. Religija je više zanos nego svest. Ono što ce nalazi u znaku olakšavanja životnih teškoća (kao religija. filozofija i nauka), to je jedna vrsta obesvešćenosti. 87

15. Isusova ličnost je istorijski i književno prilično lako razumljiva iz hebrejske baštine. Jevrejska baština je imala dva krupna stava (u Indiji: mahamudra): proročki i psalmični. Dve varijante vernosti (emunah), strasni i ogorčeni bes purifikacije, koji je u javnom i privatnom životu progonio, proklinjao svaku imoralnost i pretio joj jer ce od sakralne pomame proroka niko nije mogao sakriti, čak ni kralj; i druti, krotki asketa koji ce moli i koji je na sebi samom započeo vernost u čistoti. Isus je proročku i psalmičnu vernost, dvostruku vernost ujedinio u sebi, prema nevernima je bio ponizno strpljiv, psalmična muzika ce razlegala iz svakog njegovog učenja. Pesništvo psalama je kod Jevreja bilo isto što i Veda kod Indusa, himna kod orfičkih Grka: stvarnost i čistota života su zasnivani na pevanoj molitvi, kao da ce vernost istini može izreći samo u pesmi (bath kol). Proročki stav u doba Isusa već je živeo u podivljštom obliku, i ne toliko protiv Rimljana, nego više protiv sopstvenih moćnika. Neprekidno su ce bunile ustaničke vođe, koje su Palestinu držale u gotovo negtrekidnom vrenju, i one ce mogu jedino razumeti no proročkom moralnom osećanju istine. A sekte, pak, pozivajući ce na istinu psalama nisu podnosile korumpiranu zajednicu, napuštale su je, i živele izvan društva u manjim zajednicama (eseni, Jovan Krstitel.). 16. Isus je u Palestini imao jednog jedinog protivnika, potpunu suprotnost svom biću: farisej, koji je, umesto proročki, živeo agresivnom svetovnom ambicijom i umesto psalmične molitve praktikovao je snishodljivo licemerje. 17. Znamo da prema hindu baštini kvarež bivstva započinje zatamnjenjem uma. Greh nije moralni nego inte-lektualni akt. Istina je istina mišljenja. Praroditeljski greh je srozani razum. Kasnije istorijsko helenstvo, zatim Evropa početak ks-rupcije tumače kao telesnu kvarež. Greh ovde nije moralni ili intelektualni akt, nego oboljenje. U hebrejskoj baštini (izuzev Kabale) korupcija je moralna 88

kvarež. Greh je krivica. Krivica je jedini čin koji kvari primordijalni poredak (Mojsije: broj, težina, lgera) izvorno savršeno stvorenst sveta, praroditeljski greh, koji ce nije raširio samo na celo ljudsko bivstvo, nego je pokvario i prirodu. Kao što piše Bader: čovekov greh je celokupan svet povukao sa sobom. U hebrejskoj baštini moralni aktivitet ima isto takvu ontološku težinu, kao na Istoku mišljenje i kao u Evropi telesni život. Ha Istoku je početak svake kvareži umna tama, u Evropi bolest, kod Jevreja je pračinjenica korumpiranog bivstva čin koji povređuje poredak izvornog sveta. 18. Misao o krivici kao nelegalnoj aktivnosti koja kvari primordijalan poredak stvaranja kasnije su preuzeli istorijsko hrišćanstvo i muhamedanstvo. Time je nastao tako osoben stav koji je, nasuprot ukupnoj baštini, vrednost bivstva iskllčivo učinio zavisnim od merljivih postupaka. Dobro i loše značnlo je moralno dobro i loše. O čoveku je u zajednici prosuđivano na osnovu njegovih postupaka. Upravo ce zato nigde drugde nije mogla toliko izoštriti suprotnost između vidl>ivog postupka i pravog stava kao kod Jevreja, licemerje nigde nije imalo tako presudnu ulogu. U egzistencijalnom procepu između vidljivog postupka i pravog stava, odnosno na osobenom prostoru laži bivstva, između reči i čina smestila ce kasta koja vlada jevrejskim duhom: fariseji. Farisejstvo nije prosto licemerje, nego izrađen način života, i ne zasniva ce na tome da ću nekome na vašaru prodati ždrebnu magaršdu, mada ona nije ždrebna, nego ce predstavljam kao moralno intaktan čovek, čak na visokoj ravni, čovek koji smatra važnim ostvarivanje humanih vrednosti, mada isključivo težim svetovnom sticanju, a moralno držanje koristim kao pokriće. 20. Farisejstvo je egzistencijalno životno ustrojstvo. čiji je smisao sledeći: ko želi da u društvu bude ozbiljno prihvaćen, treba da ostvaruje njegove moralne vrednosti (časnost, poštenje, iskrenost, spremnost da ce pomogne);

89

ko želi da stiče, mora da shvati da moralnim držanjem neće stići do cilja, i otuda treba da zapostavi časnost, poštenje. iskrenost i tako dalje. To dvoje ne ide zajedno. Farisejstvo čini ono što ne ide. i to sistematično izgrađuje, svoj način sticanja u životu pokriva prividom moralnog držanja. 21. Moral fariseja je strategija samozaštite sticanja glasa, ugleda, imanja, moći, kako bi čovek sačuvao svoju socijalnu težinu. Čovek hoće ono što nije moguće, istovremeno biti pobednik u životu i ljudski istinit. Ne može ce neždrebna magarica prodati kao ždrebna, jer je to vašarski trik, privredni prestup. jednostavna prevara na socijalnoj ravni i pravni slučaj. Time što farisej svoj način života izgrađen isključivo na svetovnom sticanju, pokriva moralnim licemerjem i ne samo što želi da ce obogati, nego želi da živi u prividu intaktne prevlasti, to nije trik, i nije prevara i nije pravni slučaj, ali čak ni imoralnost, nego laž bivstva, jer nije stvarna činjenica, nego ce dovodi u zabludu o pravom licu njegovog bića. Farisejstvo nije društvena i nije moralna kvarež, nego organizovana korupcija bivstva. Farisejstvo je prvo i najopštije očitovanje antihristovske egzistencije. 22. U svakom elučaju znamo za dva vida hebrejske baštine, jedan je talmudski, drugi je Kabala. Baza talmudske baštine (rabinizam) je rigorozni moral, i njega je održavalo farisejstvo, odnosno ona kasta čiji je cilj bio sasvim svetovno sticanje, ali koja nije dozvoljavala da ce prozre, i zato je sebe pokrivala dogmatskim moralom, mučno preteranim religioznim propisima i naglašenim isticanjem svoga ponašanja pred javnošću. Opštepoznata je činjenica da prenaglašeni rigorozni moral u svakom društvu i u svim vremenima karakteriše skrivenu laž. U jevrejskom društvu ce s pažnjom može pratiti u kakvoj je srazmeri s jačanjem farisejstva rastao splet propisa o zabrani u Talmudu, i (pod izgovorom rituala) na koji način ce proširio na odevanje. na umivanje. na pripremanje jela, na fraze, na pokrete, na ton i na formule. Ljudska egzistencijace neprekidno 90

mhčila između greh- ne-greh, i što su ce fariseji besom> čnije bacali u svetovno sticanje, sve su nemilosrdnije zahtevali precizno istnjavanje progšsa zabrane, i sve je užasnija posledica bila ako je neko proglašen krivim. Drugi vid hebrejske baštine je Kabala. Prvi uzrok kvareži bivstva, prema Indusima, jeste zatamnjenje uma, prema Evropejcima, telesna lomnost, prema talmudskoj baštini, moralno loše, to jest greh. Stav i učenje Kabale u ovom gštanju nisu DOVOJBNO jasni čak ni na osnovu najstarijih izvora. Izgleda verovatno da su eseni i srodne sekte živeli u jednoj zajednici orfičko-pitagorejskog ustrojstva. Znamo da su orfika i Kabapa srodne, već i zato što su im aritmologije skoro istovetne. Jedno je sigurno, rabinizam su potpuno odbacile. Kasnije (u Aleksandriji, u srednjem veku, u Španiji) pojavile su ce takve crte Kabape no kojima izgleda da je održavana veoma bliska veza s hindu baštinom i s ezoterijskom muhamedanskom baštinom, odnosno mislilo ce da je tamna tačka korupcije otkrivena u umnoj zabludi. Težnja za vaspostavljanjem primordijalnog sistema brojeva i jezičkog primordijalnog reda u spisima koji ce smatraju najstarijima (Sefer Jecirah), međutim, >kazuje na još dublje osnove. Moguće je da Kabala prvu okolnost kvareži bivstva nije tražila ni u umu. ni u telesnosti, ni u moralu. nego tamo. na onom središnjem mestu bivstva, gde ce sustiču um. telesnost i moral, odnosno na onoj najnižoj tački dubine koja nije dobila nesumnjiv naziv ni u jednoj baštini. 24. Kabala ce uvek suprotstavljala rabinističkoj baštini i rabinizam je uvek potiekivao i progonio Kabalu. Nasuprot tome, Kabala kao tajno učenje (mistika, sekta) uvek je imala dovoljnu težinu da ce rabinizam oseća ugroženim, Težište nije na brojnoj većini, nego upravo obratno. Kabalisti su uvek bili u manjini. Međutim. Kabpa je prozirala laž farisejskog bivstva. Ona nije učila da vaspostavljanje ljudske normalnosti. odnosno obračun s početnom korupcijom treba započeti od moralnosti, odnosno od vidljivih postupaka, nego da ce čovekovo biće u svojoj celovitosti mora obrnuti (tešuvah). 25. 91

Tešuvah je svoj konačni smisao, koji čuva dve hiljade godina. dobio u

Jevanđelju. Veličina jevanđeoskog tumačenja reči nije u tome što je novo. jer nije, čak je to ono što je posle elementarne svesti o bivstvu neposredno sledeće najstarije, nasuprot tome je još tajanstvenije i zatamnjenije. Veličina je u tome što je Isus, kao niko nikada sem njega. razumeo kvarnog čoveka i zato je bio u stanju da tamu i tajanstveno prosvetli bez ostatka. Samo no sebi ce razume da je to bilo samo tako moguće što bivstvo, koje je Isus u samom sebi rsalizovao, nije ni dirnula početna kvarež. To ne može biti rezultat razmišljanja, ali ne može biti ni rezultat egzistencij&pne borbe. Ovakvo biće, pogotovo ovako jednostavno i otvoreno može biti sa.mo inkarnacija apsolutno čistog bivstva. Zato baština smatra Isusa bezgrešnim (intaktnim od korupcije) i Bogom (budući da je ostvario primordijalno i apsolutno bivstvo). I zbog toga ra je nemoguće s.matrati drugim do li osobo.m stvarno lišenom svake kvareži, odnosno Bogom. Samo i jedino s ovoga stupnja bivstva je bilo vidljivo i iskazivo ono učenje Jevanđelja da je početna korupcija u čoveku (praroditeljski greh) nasuprot središtu primordijalnog bivstva stvorila antisrsdište - antiizvor nasuprot iskonskom i čistom izvoru bivstva - iz kojeg izvire kvarno bivstvo (s.mrt). Korupcija je oslobodila tamnu i kvarežnu moć koja je, mitski oličena, nazvana satanom ili đavolom, ali u svakom slučaju takvu mogućnost koja otvara ne bivstvo, nego njegovu kvarnost i propast. Ova nelegalna moć koja potiče iz izvora kvareži bivstva ne očituje ce ni u posebnom imoralnom činu, ni u posebnom ingelektualnom zatamnjenju, niti u posebnoj telesnoj lomnosti. Moralno zlo, intelektualna tama i telesna bolest su posledice središnje kvareži bivstva. U obrtu (tešuvah) čovek uzalud želi da svojim delimičnim postupcima ostvari dobro, zalud razvejava intelektualnu tamu, zalud pokušava da održi svoje zdravlje ako ce ne obračuna s antisredištem, stvorenim nasuprot središtu bivstva. Treba uništiti izvor kvareži bivstva. 26. U svakom slučaju, Isus je bio izvan kruga moralnog terora fariseja. Kakva je bila njegova veza s Kabalom. ne zna.mo. Međutim, zauzeo je stav protiv učenja Tššuda o univerzalnoj krivici, nije ce držao propisa o ishrani, odevanju i običajima, i najužasnije - nije poštovao 92

ni šabat. Ne znamo da li je stavljao posebno težište na prosvetljivanje uma, niti da li je pridavao važnost telesnom zdravlju. Ali svaka reč Jevanđelja ukazuje na ono središnje mesto kvareži bivstva koje ce nalazi u korenu intelektu alne, moralne itelesne korupcije, odnosno celog humanog bivstva. 27. Genon piše da hrišćanstvo nije religija, nego posvećivanje. Posvećivanje ne otvara intelektualnu prosvetljenost, ne uči moralnom savršenstvu i ne lišava bolesti, nego otkriva i prosvetljuje svakovrsnu tamu u središtu kvareži koja može biti i intelektualna, i moralna, i telesna. Posvećivanje upućuje na apsolutnu čistotu. celovitost i poredak bivstva. Ova izvorna celovitost i čistota i poredak bivstva, međutim. nije samo ona koja je bila na početku, i nije samo kraj koji budućnost skriva, nego je ona u svakom čoveku stalna i večita, ako je i nerealizovana, ali živa je i u sadašnjem trenutku, jer je izvorno i stvarno središte bivstva svakog bića, i bez njega niko ne može da opstane ni jednog jedinog trenutka. Hrišćanstvo ne donosi spasenje i ne leči, nego oslobađa od kvarnosti bivstva, jer ce okreće od njega (tešuvah, metanoja, preobraćanje). i otvara čoveka prema istinskom bivstvu. Ovo znanje je bilo u tami od vremena kvareži bivstva i otkriće ovoga daleko je prevazilazilo sposobnost svakoga čoveka. Značaj preokreta mstao je da otkrije samo mesija (bogočovek) i preobraćanje je samo on mogao da ostvari. Zato Isus kaže: „Kazaću sakriveno od postanja sveta" (Matej 13.35). To je ono što nije povratak u raj, i nije obnova rajskog bivstva. nego novo carstvo koje ce zasniva na pobedi nad moći kvareža, carstvo koje su Jevreji nazvali malkuth ha šamajim (nebesko kraljevstvo). To je iransko džjotišmat khšathra. carstvo blistanja. Država trijumfalne istine. Ta država ce nalazi u čoveku: PaoiAEia to1) cpeoi) evroc; uurov. Ta je zemlja. prosvetljena blistavilom slave, slava -khšathra, kavod. gloria. doxa - jedna od temeljnih reči svake baštine. Hrišćanstvo je takvo posvećenje koje posle propasti stvaranja (kvareži) stvara novu ontološku bazu. i to tako što izvorno bivstvo zasniva dublje od rajskog. Baza stvaranja ce pokazala dstinjastom i krhkom. Temel. iskupljenja je dublji nego temel. stvaranja (Bader). Zbog toga, smatrati sve to religijom. ličnom potragom za spasenjem, kaže F. Oto. fatalna je profanizacija, bedni i 93

traljavi filozofski nesporazum. Ovo je ispoljavanje takve istine koja uz celokupnu moć obnovljenog bivstva prodire kroz svaku antisilu čak i onda ako u njoj .dtropadaju duša i telo". 28. Reč ašma u hebrejskom u bogatstvu nijansi, samo sasvim retko znači grubo - greh. Značenje ašma (tama, grob) ima uticaja, ali takođe i ašmaj (grubijan, neznalica, zlikovac). A Ašmodaj je ime kneza demona. Kao glagol znači: grešiti, ispaštati zbog posledica greha, patiti, biti podlac, gtropasti. Najbitniji prizvuk reči, kojiodzvanja iz svakog sporednog značenja, jeste nečistota, toliko da ce ašma u Jevanđelju može prevesti često samo kao nečistota. Ko počini ašmu, on ce ukalja. i to ne društveno i ne religiozno, nego ontološki. On nije počinio kaljave stvari, nego je sam postao kaljav. I od ove vrste kala čovek ce užasne isto kao i od sakralnog. samo baš na suprotnoj strani, to je prestravljenost strahovitog gnušanja. Naročito primitivno i suludo slepilo, paralizovana bespomoćnost i fizička abnormalnost su posledice. pored toga bezrazložna i glupa lakovernost koja nešto pozitivno očekuju od ašme. Kal ce lepi i smrdi i truje i kao da je nepodnošljiv. Majstor Ekhart piše da je ašma kao suvarak, među korovima najpodlija. uporna, istrajna i pohlegtna biljka koju čovek zalud iščupa, ako od njenih žilica ostane trunčica u zemlji, ponovo će isterati i još besomučnije ce širiti. Kabala kaže da su ce korovi, kao i štetni crvi i insekti. odvratna i parazitska bića, raširili zemljom kao posledica početnog kvareža (ašma) čoveka.

94

U značenju ašme najvažnije je da njenim činjenjem čovek ne samo da sebe učini nečistim. nego ukalja bivstvo u njegovoj celokupnoj univerzalnosti. Zato je Šelingova definicija Beraubung des Seins pljačka bivstva, sasvim egzaktna. Što je otvorenije kaljanje i pljačka bivstva, njegova težina je tim manja, što ce ašma počini savršenije skrivenim postupkom, utoliko je teža. Zato najveći greh nije ono što svako nedvosmisleno može videti svojim očima, nego onaj koji je krišom počinjen. uz razvijenu tehniku pokrivanja i neprekidno. i kad je izgrađen na čvrstom sistemu. Najteža ašma jeste sistem savršeno skrivenog kvarsža bivstva. 30. U svakom slučaju oličenje (satana, đavo) ašme je pogrešno. Sve to verovatno znači da je kvarež bivstva u čoveku i svetu takva pozitivna moć kao da je osoba, odnosno nije nešto, nego neko koga ne možemo izbeći. Đavo, međutim, nije osobno biće, jer ako bi to bio. u njemu bi ss mogao probuditi obrt (tešuvah, metanoja), što je nonsens. Ćavo ce ne može egzorcirati. Iz đavola ce ne može isterati đavo. Preobraćanje đavola je apsurdan zadatak. Đavo je ilegalno probuđena moć u stvaranju. ona mogućnost egzistencije kada bivstvo na određenoj tački, neposredno pored sopstvenog izvora, može da ce obrne u kvarenjs sebe sama. 31. Naročito je karakteristična i stalna težnja kvarenja bivstva u tome što ono sebe sama zataji i prikazuje ce tako kao da greh uopšte ne postoji. ili da je samo osobena fiks-ideja čoveka koji nije zdrave pameti. Takva je težnja. među ostalima, i moderne nauke koja greh tumači kao psihopatološku pojavu i ulaguje ce sebi verujući da ce činjenica greha može razumeti iz prirode i da ce u većini slučajeva može ukloniti bez traga. Svest o kvarenju bivstva. međutim, postoji u svakom čoveku bez izuzetka, već i zbog toga što bezuslovna obaveza ispravljanja

95

29.

kvarenja bivstva živi nepotisnuta u svakom čoveku. Svako zna da ce nešto zbklo što ne može tako ostati i treba to popraviti. Ne na taj način da ce vaspostavi (vrati) izvorno, mada bi većina to želela. Ova strast bi želela da vaspostavi rajsko stanje začela. Ali je to neizvodljivo. Međutim, ispravljanje je realizacija bivstva, višeg i savršenijeg od izvornog stvaranja. izgrađenog na novostvorenom temelju, bivstva koje u sebi prerađuje snagu kvarenja, i ukoliko ce obrne (tešuvah. metanoja), ono ukida kvarenje u sebi i životne mogućnosta pruža isključivo pozitivnim sila.ma. 32. Misao jevanđeoskog iskupljenja jasna je samo no ispravljanju. Ispravljanje je obaveza koju čovek. ako propusti, preuzima na sebe teret dugovanja. Dugovanje treba otplatiti. AKO ce ne otplaćuje, ono raste. Iskulitelj: onaj ko umesto mene isplaćuje dut, odnosno iskupljuje dug. 33. Svako zna da kvarenje bivstva bezuslovno treba ispraviti. Bivstvo ovakvo kakvo jeste, nepodnošljivo je. Nesnošljivost ukaljanog bivstva poznaje svako iz neposredne blizine, i zajedno s datim humanim životo.m svako zna da naporom - učinjenim ne za svakog čoveka, i ne za svako živo biće, nego za celokupno bivstvo, u interesu vaspostavljanja izvorne čistote na višem stepenu - sam on mora da učestvuje osobno i odgovorno. Ako to ne učini, svojim uzmicanjem povećava kal u samom sebi. Ako svest o sudelovanju u kvarenju bivstva i nije moguće ukloniti, može se zatamnigi, a čovečanstvo je uvek imalo u izobilju takvih uspavljujućih sredstava koja su ra uspavljivaad iznad svesti. Potreba za popravljanjem se, međutim, ne može utoliti, i zato se u svakome mora probuditi pitanje: popravljanje - ali zašto? Instinkt popravljanja u čoveku se ne može ućutkati, i čovek zna da je počinio. i da stalno čini, nešto što ne može da ostane bez popravljanja. Kvarenje bivstva nije počinio 96

jedan čovek, i dal>e kvarenje bivstva ne zbiva se nauštrb jednst čoveka ili grupe. nego nauštrb celokupnog bivstva u kojem smo svi sudeonici. Upravo zato je ispravljanje obaveza za svakoga. Ko sebe izuzme, počiniće novo kvarenje bivstva. Naravno, zahtev je isuviše veliki, ali je još veći ako čovek zna da se ne zbiva pod spoljnom presijom ili na kondicionalnoj osnovi, nego se čovek rodio s tim zahtevom. Međutim. čovek ne poznaje put koji vodi ostvarenju. ali ako bi ga i poznavao, upravo zbog svoga iskvarenog bivstva ne bi umeo da ostvari ništa. ili tek nešto neznatno. Iskupljenje je ona delatnost koja umesto čoveka čini prvi i odlučan korak. Onaj ko umesto čoveka čini prvi korak ispravljanja -jeste mesija. Time što mesija (iskupitelj) preuzima na sebe kvarenje bivstva, iako u n>emu nema niti je imao ikakvu ulogu. smatrajući kao da je u tome odista sudelovao, on preuzima odgovornost za kvarenje bivstva i celu njegovu težinu. ali to nije dovoljno. nego pozitivan rezultat ispravljanja, bivstvo očišćeno na višem stupnju prepušta čoveku, kao da ra je čovek sam pribavio. Iskupljenje znači da iskupitelj obavlja popravljanje umesto čoveka. Upravo zato je simbol ovoga ispravljanja, odnosno iskupljenja, Golgota i krst, drugim rečima žrtva. 34. Svakoga dotiče kaljanje bivstva (počinjavanje kvarenja bivstva) zato je svaki čovek obavezan da vrši ispravl.anje za svakog čoveka. 35. Iskupljenje je otkupljivanje od ispravljanja -isplaćivanje duga umesto čoveka a važeće postaje onda ako to čovek razume i gtrihvati, ali prihvatanje zavisi od toga da li ce čovek svojom vernošću prikllčuje iskupitelju, ili ne priključuje. Vernost (emunah, fides) to je osnovna reč Jevanđelja, a ne vera (faith, foi, Glaube). 36.

97

29.

Antihristovski momenat: mi smo prirodna bića - nema greha - nema kvarenja bivstva - nema odgovornosti jednih za druge - nema savesti - nema ispravljanja - nema dugovanja -nema odgovornosti - nema iskupljenja - život postoji radi uživanja. 37. Svaka baština poseduje svest o iskupljenl. Karakter iskupljenja zavisi od tumačenja početne korupcije. U Indiji je kvarež intelektualna zabluda i iskupljenje je upravo zato vaspostavljanje izvornog uma. Kod Jevreja je korupcija mor&lno zlo i zato su iskupljenje dobra dela. U arhaičkoj grčkoj baštini povezana je moralna i estetička kvarež, a iskupljenje je. prema tome, zajedničko vaspostavljanje lepote i moralne intaktnosti bivstva (ksLokauafia). Znanje o iskupljenju u istorijskom dobu je u najboljem slučaju tek samo tantra, znanje o sećanju i znanje o knjizi, kasnije pak samo nauka. „Iako je učenje usvojeno, smisao učenja ce traži mudrošću, i zato ljudi nemaju udela u uviđanju. Uče samo zato da bi o tome mogli da govore i da o thše izraze svoje mišljenje, i zato neispravno shvaćeno učenje samo vodi daljem kvarenju i patnji" (Buda). 38. Činjenica kvarnosti bivstva ce ne može izbeći već i zato što je čovek u n>oj zainteresovan sopstvenim bivstvom. Samo ce može propatiti, i to kao poremećeni um, bolest, ukaljanost. Intaktnu suštinu bivstva treba vaspostaviti, i obaveznost ispravljanja važi za svakoga. Izvrdavanje, poricanje, zabašurivanje uvećava izvorni kvarež time što čovek pored kvarenja bivstva još živi i u laži bivstva. Ko prihvata ispravljanje, on dalje pati. ali bar izbegava laž. Iza učenja o sagrešenju raznih baština Isus je otkrio koren središnje korupcije. Simptomi korupcije su srozani um, imoralni čin i bolest, ali svemu tome središte je izliv same korupcije, snaga kvarenja bivstva. Ona moć koju Isus nije suprotstavio sili koja kvari bivstvo. nego moć koja je veća od sile kvarenja bivstva. i koja stvara definitivniju čistotu od početne čistote bivstva, na neobičan način nije neka nečuvena i trijumfalna moć. nego potresno blaga i nejaka. 98

premoć koja potpuno odustaje od moći, koja je manje jaka od svake sile. meka je i popustljiva i nežna. Jevanđelje je naziva ljubav. Ljubav je ona moć koja obuzdava kvarenje bivstva i ispravlja ra tako što ostvaruje višu ravan bivstva nego što je izvorna. To je ona ravan na kojoj počiva nebesko kraljevstvo, temelj trijumfalne istine. 39.

Ljubav nije moralna vrlina i nije religiozna vrednost i nije osećaj, nego snaga (nejakost) viša od snage kvarenja bivstva, koja ne postavlja na svoje mesto osnovno stanje bivstva, nego stvara definitivnu osnovu bivstva. 40. Ljubav je savršeno nejaka. jer je odustala od svake agresije. Ljubav je potpuno neosvojiva, jer je najveća moć bivstva. 41. Jevanđelje je razotkriće središnjeg kvarenja bivstva i otkriće jedinog remediuma (ljubavi). 42. AKO duša ne voli, ona pada na zemlju, što je gotovo istovetno s paklom (Simon Vej). Odnosno, kako uči Empedokle: duša opuštena u ljubavi odvaja ce od Boga i treba da ce pročisti u deset hiljada otelotvorenja dok ce ponovo ne vrati. 43. Sile kvarenja bivstva i sistemi laži bivstva već ce neprekidno naprežu dve hiljade godina kako bi kompromitovali ljubav. U mišljenju, u pogledu na svet, u filozofiji, v nauci uspeli su bez ostatka. Definicija glasi: ljubav je sentimentalna popovska prevara. Središte ljudskog bivstva nije ljubav, nego borba za opstanak. Međutim, ljubav je jedino postojeća i ona ce ne može poreći i ne može ukaljati. Ono što ce može ukaljati. to je zloupotreba ljubavi, lažljiva i pretvorna ljubav, prevara ljubavi, lažna i egoistična ljubav.

99

29.

Dejstvo kompromitacije traje samo dok ra ne takne autentična ljubav. U tom trenu od ove savršeno nejake i bespomoćne. blage i strpljive, meke i popustljive nežnosti odbija ce svaka agresija, i ova nezaštićena mekota iskazuje ce da je tvrđa od dijamanta. 44. Antihristovsko kvarenje bivstva ne usmerava ce protiv istorijskih člnilaca. ns protiv uma, znanja. morala. moći, lldskih institucija, religije, nego protiv llbavi. 45. Neljubav ce ispoljava >' umu kao ludilo, u moral>' kao zločin. u telesnom životu kao bolest. Neljubav je isto što i kvarnost bivstva. Ljubav je mera bivstva. 46. Paradoks ljubavi: ljubav je ispoljavanje čovekovog najdubljeg bića, i to tako što najdublje biće sddučuje suprotstavljeno samom sebi i protiv sebe (Etinger). Ljubav čoveka oslobađa na taj način što ra vezuje. 47. Osnovna operacija bivstva (llbavi): - u samostalnosti kao jedno ja u zajedničkom izjednačiti, - u sjedinjavanju sa zajedničkim biti apsolutno jedno ja. (To je baza Bemeove logike, inqualieren. Zakon međusobnog uzajamnog prožimanja.) Diferencijacija Jedan u beskrajnom nizu brojeva, integracija beskrajnog ngoa brojeva u Jedan. 48. Matematička priroda ljubavi: matematika projektuje operacije ljubavi.

100

Posle sakralnih aritmologija (Ji đing, sankhja, Kabala, Pitagora, orfika), matematičku prirodu ljubavi u Evropi razumelo je jedva nekoliko ljudi. Plotin, Kuzanski. Ekhart, Beme. Osnova svake matematičke operacije - svest o primordijalnom bivstvu - nije ništa drugo do ujednačavajuća operacija (osnovna operacija bivstva) ljubavi. Operacije ljubavi u fizici, hemiji. biologiji, astronomiji, psihologiji, sociologiji. 49. Logika ljubavi je logika jedinstva. (Upanišade, Plotin, Heraklit, Kuzanski, zen, sufi, Beme, Hasidi.) Ljubav je reč koja otvara i prosvetljuje bivstvo. Logos. 50. Treba ce odreći pouzdanosti onoga što ljubav ne može da razume. 51. Ljubav je stvorila životnu tehniku jednostavniju i višeg reda od izvornog stvaranja, čvršću prisutnost duše, više znanje, poznavanje ljudi, poznavanje stvarnosti. Ovaj način života, pošto je viši, on je detinjastiji, odnosno krhkiji, blaži, mekši. svetliji. izrađeniji, umniji, širi, vedriji, samosvesniji, tananiji - i naročito osetljiviji i ranjiviji. 52. Praslika svake ljubavi je žrtva na Golgoti: samog sebe dati bez ostatka. 53. Najsuštastvenija delatnost divinalnog ispoljavanja koji Jevanđelje naziva Svetom Dušom (Sveti Duh. ruah hakados. lgeiia (payiwv) jeste u tome što prosvetljava ono što je skriveno. Po meri bivstva to je kvintesencija delatnosti Isusa. ..Kazaću ono što je skriveno od 101

29.

postanja sveta." To je ono što je Isus ostavio za večita vremena (,,...odoh da bih mogao poslati...'"). To je pojava sčouaia, odnosno vrhovne vlasti Svetog Duha. Posle prvog fiat lux na svetu to je drugo „neka bude svetlost". Kako više ništa ne bi ostalo skriveno pred bilo kim. Zato je priroda Svetog Duha apokaliptična. jer reč apokalipsa doslovno znači pojava onoga što je do tada bilo zagonetka i tajna. Prosvetljenje je toliko delatnost Svetog Duha da apostol Jovan duh naziva duhom istine (7rveuua tgjs; aXćOeiaq ). jer je delo duha istine transparentna egzistencija, odnosno potpuno prosvetljeno čovekovo biće. Biti otvoren u tajnosti. 54. Antihrist ce može shvatiti i kao antisala Svetog Duha. jer duh želi da otkrije ono što je skriveno. a Antihrist hoće da skrije ono što je već ispoljeno. Antihrist ne nastupa iz sveta stvaranja, nego iz sveta iskupljenja, zato on nije knez primordijalnst kvarenja bivstva, nego knez kvarenja univerzalne obnove bivstva. Antihrist je opozicija ljubavi, nije žrtva na Golgoti, nego egocentrizam, nije osetljivo ni ranjivo, vedro ni otvoreno dečje poverenje, nego neosetljivo i oklopljeno, zatvoreno i sumorno nepoverenje, nije otvaranje, nego zatvaranje, nije jedinstvo, nego rasparano rasturanje, a povrh toga je skrivanje stvari, njihova ugradnja u varljiv sistem skrivanja, a na koncu skrivanje čak i s-vog skrivenog. kako ne bi bilo otkriveno. Antihristovsko skrivanje je beskrajan proces koji Sveti Duh ume da održava u ravnoteži samo svojim beskrajnim prosvetljenjem. Dejstvo Antihrista je, međutim, najveće tamo gde ce suočava s nejakošću ljubavi, gde ume da izazove privid da ono što je nejako treba izbaciti, a ono što treba pribaviti jeste moć. 55. Učenje Jevanđelja nije zasnivanje religije, nego posvećivanje. Učenici su pogrešili i ova greška ce ispostavila vrlo brzo. Ha

102

Jevanđel>u ce ne može graditi zajednica. Hrišćanstvo je takvo posvećivanje koje s prevlašću posvećenih, odnosno s brahmanskom delatnošću može da zasnuje jedinstvo čovečanstva, odnosno Crkvu. Ne kao organizaciju, nego kao definitivno i stvarno obuhvatanje stvarnosti ljudima koji žive u duhu Jevanđelja, odnosno žrtve, bez bilo kakve svetovne vlasti, u siromaštvu, u istini i u čistoti, svoju pažnju čoveku „okrećući na dvostruku borbu za život i za besmrtnost", nikad ni za trenutak ne zaboravljajući da ono što ovde nazivamo životom „samo je odlomak večne sudbine čoveka" (Berđajev). A na koncu: samo je jedan verodostojan život, jevanđeoski - a izvan verodostojnog života sve ostalo je sporedno. 56. Ko veruje da je Jevanđelje zasnovalo religiju i da ce na toj religiji može izgraditi ljudsko društvo, s pravom je uzdrman. jer je pokušaj vrlo brzo i neopozivo propao. Od žrtve na krstu nije prošlo ni deset godina, tek pet. ili još manje, kada su oni koji su ce u Jerusalimu priključivali zajednici ljubavi svu svoju imovinu nudili da bi zajednički živeli od zajedničkog. I Ananije i njegova žena Safira su prodali svoju kuću, ali su dobar deo novaca sakrili za sebe. Antihristovsko lice. Time ce prva zajednica već mogla smatrati nasukanom. Ne zato što su Ananije i Safira počinili izdaju. nego zato što jc zajednica izdaju, sasvim na osnovu konvencije jevrejskih fariseja. osudila kao greh. Zajednica nije ni reč razumela iz Jevanđelja. Ono što je razumela bio je tek talmudski moral. Bez istinskog posvećivanja čovek je društvena zver (bete sociale) kojoj je neophodno da ce o njoj brinu, inače će žderati presno meso. Verodostojan jevanđeoski hrišćanin bi sa smeškom poslao jadnog Ananija i njegovu ženu: - Pođi i za te nape ponovo kupi svoju kuću. trudi ce da živiš čisti.m životom. i ne veruj da spasenje možeš da kupiš kao jagnjetinu na pijaci. jer ni inače nisi došao ovamo zbog nečega drugoga. nego samo zato što si čuo da ce ovds jeftino rasprodaje večno nebesko blaženstvo. Ne mari. Ako potom osetiš da treba da ce prosvetliš rečima mesije. dođi. 103

29.

Svaka takva organizacija zajednice, zasnovana na najobičnijoj i najgrubljoj materijalnosti, potpuno je nemoguća na ovom kasno.m stupnju istorije. Preobraćanje, odnosno napuštanje nižih životnih vrednosti zbog viših. zadatak je koji za većinu ne može biti ostvariv. Ali ni pročišćeni ne mogu da zasnuju zajednicu. jer težište njihovog bivstva pada daleko izvan društva. Ono što je brahmanu neophodno nije moć, nego autoriget. Autoritet je aura verodostojnog života. Jedina od mogućnosti jeste da čovek duha (brahman) u ljudskoj organizaciji zauz.me mesto (u povoljnom slučaju važno mesto) i da iznutra pospeši sazrevanje zajednice. Zbog toga pitagorejsko društvo nije moglo biti sposobno za život, eseni su ostali tek sekta, a o Platonovoj državi bolje i da ne govorimo. 58. Ne treba preuređivati postojepa društva, ne treba zasnivati potpuno nova društva, nego treba izreći apsolutnu činjenicu jedinstvenosti večne ljudske zajednice (Crkve) i održati je. i neprekidno zahtevati njeno ostvarivanje od celokupnog čovečanstva i posebno od svakog čoveka. (Jaspers: ako ne živimo svi zajedno i jedni za druge. svi ćemo zajedno propasti.) 59. Ono što nije Crkva, to je ergastulum. odnosno štala za robove. AKO je sve ono što je o njemu zabeleženo istina, za grčkog trgovca Markiona kažu da ce, prema njegovom shvatanju, hrišćanstvo nije širilo zato što su ce ostali narodi, naročito Grci - i pojedine kaste, naročito obrazovanije, tuđili od rabinističkog moralizma. Markion je teško podnosio zagušljivu i sitničarsku familijarnost hebrejstva (protiv koje je i Niče protestvovao tako raspomamljeno) koje je bilo okrenuto prema sebi i sve druge iskllčivalo. Učio je da ce u vladavini univerzuma zbila promena režima. Isusov Bog Otac nije onaj iz Starog zaveta, nego sasvim drugo biće, nije osvetoljubiv i srdit, nego

104

istinollbiv i dobar i nije samo hebrejski, nego pripada celom čovečanstvu, kao što je govorio: Bog Stranac. Pre Isusa za ovoga Boga nismo znali. Iskupitelj je istinu Boga Stranca doneo na zemlju i time je izbrisao ono što je bilo gtre. Zakon (Topa) i proroci time gube svoju valjanost. Stvaranje sveta zapravo nije uspelo. Čovek stvaranja (Adama) je pao. Grešku stvaranja ispravilo je iskupljenje. Markion je ovo Jevanđelje odvojio od Starog zaveta, a izvorni (aramejski) Novi zavet prepisao je tako da je Jevanđelje shvatio kao neku vrstu religije -, ali je verovatnije da ra čak ni tako nije shvatio. Markion verovatno nije bio čak ni religiozan čovek, tek političar koji je verovao u organizaciju i propagandu. Markionova delatnost je unutar hrišćanstva prvi prodor onog hebrejsko-helenskog antagonizma koji traje u celoj evropskoj istoriji sve do današnjeg dana, javljajući ce u veoma različitim vidovima, kao na primer uticaj helenizma u renesansi, istovremeno prodor hebraizma u reformaciju. Jer ce helenski uticaj u svakom slučaju javlja kao prosvetovljenost (umetnost, nauka, filozofija), a hsbraizam kao religija (moralizam, ritual, puritanizam). 61. Aleksandrijska velika biblioteka bila je sabiralište ns samo helenskih i hebrejskih spisa, nego i egipatskih i iranskih, a no svemu sudeći i spisa udaljenijih naroda. Za Klimenta i Origenu znamo da su poznavali Budu, a ima onih koji pretpostavljaju da su aleksandrijski agenti boravili i na Tibetu i u Kini i otuda donosili rukopise koji su potom ovde prevođeni na grčki. Prema tome. Aleksandrija je prva monumentalna realizacija taptra-juge, odnosno razdoblja knjige. Razdoblje tantra je ono pozno vreme kada baština više ne živi u ličnom odnosu učitelj-učenik, nsgo kako bi ce ona očuvala, znanje je položeno u pisani oblik, naravno. najčešće ne u zadovoljavajućem vidu, jer su opisivači baštinu razumevali tek nepotpuno. Druga opasnost je mnogo pogubnija. Učitelju ce približavao samo onaj u kojem je odista postojala žeđ za znanjem, a učitelj je šao kome će šta reći. Knjiga ce otvara i pred radoznalcem i pred vetrogšrom. Tantra je jedna od faza ta.mnog razdoblja. Po mnogo čemu jc to vreme involucije kada ce misli baštine učaure. pripremajući ce za 105

29.

zimski san. specifično skočanjene (odnosno zapisane). ili kao što ribe same sebe zatrape. njihova životna delatnost ce snizi. misli ce delom skrats i postaju formule i izvodi. Karakterističan oblik su oni spigrami (hebrejska literatura mudrosti: Parabole. sin Isusa Širaka; grčki filozofi: Parmenid. Heraklit, Pitagora itd.) koji čuvaju misao u obliku zakona. ali indijskih sutri koje glavne reči i rečenice koriste tek kao podsetnik. To je tek larva izvornog učenja. Spiritualnost u knjizi nije aktivna. Čovek ne piše zato da bi zamenio svoju živu reč. Govor izvire iz sasvi.m druge forme nego spis. Govor je komunikacija. a spis je delo (karma). Gott \\ ili nicht. dass ist schreibe. aber ich muss - Bog neće da pišem, ali ja moram (Kafka). Tantra je upravo to: knjizi. čak i najvišoj, nedostaje lična verodostojnost. Isuviše je velika egzistencijalna udaljenost iz.među čoveka i spisa, koja ce nikada ne može premostiti: zato apss-lutni ljudi nisu pisali. Knjiga spiritualnost sažima ili skladišti više ili manje dobro. Međutim, knjiga je uvek izvod. a danas već objavljenje možemo shvatiti samo kao knjigu. Što zapravo znači da objavljenja zapravo nema, samo postoji uspomena na njega i komentar. Objavljenje uzmiče u takav krug bivstva iz kojega neposredno ne ume da istupi i zato nema moći nad životom. Od knjige ce ništa ne može očekivati. jer je ona samo rezervoar. Ukoliko u naše.m životu još ima neke veličine, mi je uzimamo iz knjige i stavljamo u knjigu, ali je naše bivstvo obeznanjeno. ništa ne umemo od nekuda neposredno da uzmemo, samo posredno: iz knjige. Poslednji momenat razdoblja tantre pak jeste sekularizacija knjige, što znači da će ce spiritualitet knjige razrešiti u vremenu i raspršićs ce u sofističkoj bezbitnosti. Treba ce odreći i rukopisa. a lična vsrodostojnost je još manja. To je otprilike posledica štampanja knjige. Kliment Aleksandrijski zato izražava misao: da li sme da ce piše knjiga? Kao i većina spiritu alnih bića. on će ipak napisati knjigu. 62.

106

Aleksandrijsku biblioteku je stvorilo neko jedinstvo koje jc nastajalo na univerzalnoj perspektivi. U Aleksandriji je nastajala univerzalna orijentacija, TOKOM istorije sveta svakako najznačajnija. Znajući za celokupnu baštinu koja im je stajala na raspolagan>u, a u veku koji je usledio posle Jevanđelja imajući saznanja i o Novo.m zavetu. postojala je realna osnova za stvaranje jedinstva univerzalne perspektive. Temelj orijentacije je saznanje. Velike figure Aleksandrije su htele da ce obračunaju sa grehom nesvesnosti (to tg\s, auhčnas. (rc&rteia), i to čini aleksan-drijsku misao tako sličnom indijskoj. „Najbolji naziv za feh jeste pore1mećenost (stiuhiok;) - kaže Filon -, to ce može dokazati time što je nerazumnost prepuna poremećenog govora i namera. i deluje u svojoj zbrci." Poremećenost je intelektualna korupcija. i ova reč gotovo potpuno pokriva hindu avidja. koja znači umnu tamu. smanjenu budnost i mesečarstvo. 63. Gnoza, odnosno saznanje (latinski cognoscere. sanskrtski dnjana) jeste put umnog očišćenja uz pomoć univerzalne orijentacije. Smisao saznanja jeste da je sakralno saznanje, koje povratno deluje na ljudsko biće i tako bi trebalo da ce javl>a - i obratno, - gde ce realizuje prozirno ljudsko biće. njegova orijentacija mora da bude univerzalno otvorena. Nema jednog bez drugoga. Za neosetl>ivost prema bitnim činjenicama bivstva u najnovijem razdoblju Evrope karakteristično je ne samo da ce nema pojma o uzajamnoj vezi između pročišćene egzistencije i > niverzalnosti orijentacije - nonsens kulminira u misli da ce filozofija kao bedni ostatak univerzalne orijentacije želi da shvati ne u znaku univerzalne orijentacije, nego u znaku pojedinačnih nauka, i na taj način ce filozofija degradira u nauku. Zato je potpuno pogrešno upoređivanje aleksandrijskih spiritu alista s modernim univerzitetom, Leontjev je moderni evropski univerzitet nazvao vavilonsko.m kalašturom. ne samo zato što obezbeđuje reč

107

29.

svakom zabludnom učenju, nego zato što je neosetljiv prema duhovnoj korupciji, čak je u tome samodopadl.iv i nadmen. Moderni univerzitet delom ne zna ništa o ljudskom biću koje dopunjuje univerzalnu orijentaciju, o transparentnoj egzistenciji, delom ce pak postepeno odriče univerzalne orijentacije. na ili ce rasipa u neegzistencijalnoj stručnosti. ili postaje himera enciklopedizma. 64. Gnoza znači dnjana joga. odnosno sakralno saznanje, odnosno dnjaia mokša - oslobođenje posredstvom saznanja. Osnova gnoze jeste da trsba poći od saznanja one operacije koja potpuno prosvetljava čovekovu egzistenciju i tako je oslobađa. Potpunu transparenciju čoveka treba realizovati s otvorenošću za univerzalno znanje. sve dok .,nema spoljnjeg. nema unutarnjeg i nema ničeg drugog do kristalno čistog saznanja" (Brihadaranjaka vnamnuačci 4. 5, 13). 65. Svakoj baštini pripada gsneza. Kosmologija, aritmologija i praktični načinživota, ritual, mitologija i antropologija. koji. istina, ne kazuju suštinu baštine, jer ona može da bude isključivo znanje sazrelo u duhovnoj kasti. koje ce javljapo na višoj razini bivstva (šruti). a to je pak većinom ono što je znamenito u ljudskom životu od početka, odnosno ono što ce ..priča*' (smršpi). Velike i kompletne baštine, kao kineska, iranska. hebrejska, sgipatska, grčka orfika. potpuni su sistemi bivstva, koji pripovedaju o nastanku sveta. o poreklu čoveka, prirode, o svrsi bivstva, smislu, govore o principu reda na kojem je svet sagrađen. zajedno sa fizičkom stvarnošću, društvom i ljudskim bićem. Hrišćanstvo onako kako ce objavilo u Jevanđelju nema ovakvu građevinu. Nije mu ni potrebna, jer onome što kaže druga baština, Jevanđelje ne oduzima ništa od njegove važnosti, čak ra zadržava („od zakona ce neće izgubiti nijedna jota"). Hrišćanstvo je (ezoteričko) znanje koje govori o kvarenju i obnovi bivstva. Isusovo 108

učenje je iskll čivo prosvetljivanje zatamnjenog središta bivstva. U Aleksandriji ce mislilo da ce učenje hitro mora obgraditi tsorijom o nastanku sveta, kosmologijom i nizo.m disciplina koje pripadaju potpunoj slici sveta. Ovaj posao jc i urađen. Međutim, jedan deo disciplina jeste suvišno mistifikovana zbrka i okultna teorija. Jedan deo - lako je moguće - dobronameran je. ali samovoljan komentar. Jedan deo je sigurno ograničena glupost. 66. Plotin je mogao poznavati gnozu u poznom i slabom vidu, čak i ne na osnovu najboljih autora. Zato studija koju je posvetio gnostičarima (Pros, tois, uuoopkois,) porazna je za aleksandrijsku školu. ali nije ni karakteristična. Predmet studije na koncu i nije gnosticizam, nego surogat ondašnje profane velegradske poluobrazovanosti, kao kad bi neko današnju nauku hteo da upozna preko popularnih ilustrovanih sveščica. Plotin polazi od poricanja sveta gnostičara i na stanovištu je da onaj koji grdi ustrojstvo sveta, on huli. Za njega poreklo odbacivanja sveta u gnozama potiče iz takvog mišljenja koje je lišeno kosmički izjednačenog saznanja. A neurednost u zemnom životu Aleksandrijci žele da uklone ne na razuman, nego na sumnjivo magijski način. ,,Zlo - kaže Plotin - nije ništa drugo do manjkava uviđavnost, niža ravan dobrog. i ono ce postepeno može ukloniti." Zlo nije posledica kvarenja bivstva. nego greška koja ce može dovesti u red ljudskim naporom. Ovo shvatanje je. kao što znamo. naivnost grčkog racionalizma. Pozni gnostici pak razorenost zemnog bivstva žele da otklone uz pomoć viših sila, progonstvom zlih demona. Plotin. užasnut, protestuje protiv toga. Može ce dodati da ove čarolije nisu ni dobronamerne. On ne smatra verovatnim da ce na više sile može uticati ..pesmama i uzvicima. dernjavom i siktanjem i drugom praksom". Izgleda da sve to nije ništa drugo do dovođenje nepodozrivih u zabludu. 67.

109

29.

U svom izvornom obliku gnoza je još raspolagala onom jasnoćom razuma koji je bez traga nestao dve-tri generacije kasnije. Ova jasnoća ce nazivala bškršc TTVEDU&TCAV, a to znači da razum u odnosu na istinitost ljudske egzistencije ima nepogrešivu sposobnost prosuđivanja. Doslovno značenje grčkst izraza je ..razdvajanje duhova". Razlikovanje šta je dobro i šta zlo, izvorno i neizvorno. ispravno i neispravno, istina i kvarenje bivstva. Ne s društvenog gledišta. ne psihološki, ne no moralnim normama. ne religiozno. Osnova suda bkžriis, nije konstelacija i nije oiološki sklop i nije ponašanje, nego krajnje svojstvo koje ce lalje ne može analizirati i nesvodivo je na drugo. a to je težina i čistota ljudskog bića kao inkarnacije apsolutnog duha. U prvim vremenima hrišćanstva učilo ce da je bkhkrips, dar Svetog Duha (duha istine, prema Jovanu: Ilveuua T I 'IC, SLEOEKK;), to je saznanje istine koje prosvetljava svakog čoveka. Aiaicpiaic, je nepogrešiva osetljivost na istinu i na laž bivstva. Sa zatamnjenjem sposobnosti razlikovanja, na ks-ncu i njsgovim pstpunim nestankom. u ljudima je prestala da dsluje mogućnost odmeravanja duhovnih sila. Posledica je bila da ce više nije znalo razlikovati ispravno učenje od zabludnog, verodostojan stav od pseudo-egzistencije. Izgubila ce mera i javila ce mogućnost da u ljudski život nsometano prodre laž bivstva. 68. Kada gnoza ne bi bila ništa drugo do samo prikupljeno arhaičko znanje. njena vrednost na prekretnici istorije bila bi i tada jedinstvena. Preokret ce onda nazivao cslovitost vremena. Međutim, grčko žHcrodža to13 hrogoi u značenju Aleksandrijaca uopšte nije govornička fraza, niti mistifikacija, kao što ce kasnije mislilo. rRepoua jc jedna od najvažnijih reči gnoza, u maksimalnom bogatstvu bivstva i njegovom savršeno integrisanom vidu znači do vrha ispunjenost samim sobom. 0 ovoj ispunjenosti koncentrisanim bivstvom govore objavljenja kao o sadržini početnog bivstva

110

(Edenski vrt, zlatno doba. sat/a-juga). i ovu ispunjenost bivstva i Jevanđelje stavlja ce u središte. PlEroia je gnostički mit, znači ispoljavanje Jsdan \ beskrajnim razlikama. Nije svako vreme pogodno da bilo koje znanje no volji bude realizovano. Celovitost vremena, koncentrisana ispunjenost vremenima jeste kada ce u ljudskom životu realizuje Jedan koji ce iz viših sfera ispoljava u beskrajnim razlikama. Postojale su gnostičke škole koje su oličavale l).erora i govorile o njoj kao o boginji. druge su je dovodile u vezu sa Sofijom. boginjom mudrosti, a analogija joj je mogla biti hebrejska hohma. koja je prema Kabali drugi princip stvaranja, duh majke sveta koja u sebi nosi sve mogućnosti bivstva. Gnoza kaže da u celovitosti vremena (u kojima ce rađa iskupitelj) drevno znanje u celini postaje dozrelo. To je ono vreme kada ce za čoveka otvara mogućnost univerzalne orijentacije. Celovitost znanja omogućava savršeno prozirna ljudska egzistencija, ona koja živi u otvorenosti istine bivstva (aleteja). Celovitost vremena je stupanj koji ce nalazi izvan i iznad istorije, moglo bi ce reći da je visoka stepenica posvećivanja. 69. Kliment Aleksandrijski predstavlja tačno suprotno stanovište od Markiona. On poreklo hrišćanstva izvodi isključivo iz hebrejske baštine. ali nije to ono što je svojstveno njegovom shvatanju. Kliment celokupnu grčku filozofiju izvodi iz hebrejstva. Analogije između baština. baš kao i moderna nauka. ni Kliment nije u stanju da protumači tako da ponekada zapisivači doslovnih saglasnosti nezavisno jedni od drugih zahvataju iz jedinog izvora koji je u apsolutnom vremenu i konstantno dat. On pretpostavlja da bi jedna baština morala da bude starija, a novija onda kao uticaj mora da preuzima misli od starije. Znamo da je ova pretpostavka savršeno pogrešna. Svaka baština ima neposrednu vezu sa statusom absolutusom, i sličnosti. čak istovetnosti, potiču odavde, a ne putem uticaja. Dakle. Klimsnt čini grešku kada grčku misao pre Sokrata. čak i Platona. želi da objasni uticajem Tope. Ne treba naročito

111

29.

naglašavati da helenstvo ima samostalno poreklo. ali s hebrejstvom ima zajedničko osnovno stanje. Značaj Klimenta je sasvim drugi. Najpre. on je prvi mislilac koji hrišćanstvo zasniva na saznanju. Drugo, on ss gnostičkim sektama protivi s punim unošenjem svoje sgzistencije. 70. Origena je sasvim sigurno jedini aleksandrijski mislilac čije je delo bilo i ostalo nedirnuto. Ono što Origena radi jeste jedna vrsta sakralne filologije, što znači da je otvorio mogućnost komunikacije s objavljenjem i stvorio metod za održavanje komunikacije. Origenin metod je osoben. Osvetlio je reči objavljenja iz sedam jezika (kao što je zabeleženo, on je predavanja održavao na sedam jezika odjednom), i to zato što, no njemu, krajnji smisao reči nije u stanju da prenese bez ostatka nijsdan jedini istorijski (korumpirani) jezik. Tumačenje na sedam jezika bar može da označi pravac u kojem treba tražiti početno i osnovno značenje. Baš zato filologiju Origene ne treba brkati s onim fenomenološkim analizama koje je primenio Aristotel u petoj knjizi svoje Metafizike, ili u Organonu, ni s modernom scijenti-(j)ičnom filologijom koja polazi od fiktivne (naučne) gramatike koje nigde nema. Origenin etimološki postupak često je veo.ma srodan s stimološkim postupkom Kabale (više stotina primera u Čoharu). U središtu je, u svakom slučaju. logos (u Hsraklitovom smislu, odnosno dabar. kao što ce govorilo u hebrejskom). Svojim etimološkim postupko.m on zapravo preko jezika izvodi rekonstrukciju osnovnog stanja. To je poduhvat bez premca u istoriji, pogotovo ako ce pomisli da ovde u Evropi Sokrat, i na drugoj strani zemlje Konfučije smatraju univerzalnu poremećenost čovečanstva uklonjivom samo u tom slučaju ako čovek uspe da vaspostavi izvorni smisao reči (ispravna upotreba reči). 71. Origena spada u sasvim retke ljude koji blistave teorije obziđivanja objavljenja, istina, nisu odbacivali. ali, s obzirom na konačno znanje,

112

smatrali su ih nezadovoljavajućim. Neko ko govori o nastanku sveta i o izgradnji siste.ma sveta, o poreklu čoveka i ostalom, on u svakom slučaju liči na klovna Svete Device koji u prostoti svoga srca, budući da drugačije nije u stanju da slavi svoga Boga, prikazuje pre.mete preko glave ispred oltara Device Marije. Nauka je većinom u celini ovakvo premetanje pred svojim beskrajnim moćima. ovakva detinjasta i nevina produkcija (liturgija i svetogrđe) koja nema nikakvog značaja pred gospodarem bivstva, izuzev jednog. da mu ovako nespretno prikazuju svoje poklonjenje. Kao što Propo-vednik kaže: sva mudrost mudrih je glupost. Origenina pretenzija nije skromna. On hoće da objavljenje privoli na konačan iskaz. Origena je bio gnostičar. odnosno temel. njegovog učenja je da je saznanje oslobođenje. i nije želeo da sazna sporedne pojedinosti. nego ono što je bitno (..jedno je ono što treba"). Kristalno čisto saznanje. Jedan izraz hebrejske baštine jeste: bath kol. Znači da onaj ko uspe da pribavi potrebno znanje. čuje glas nebssks devojke. Nsbeska devojka peva istinu. Istina ce pak ne oglašava trubama. nego lahorima leptirovih krila. Kažu da mnogi (vešti muzičari i pesnici) gube svoj nsbeski sluh kao što mnogi (vešti slikari. vajari. glumci) gube svoju nebesku vizuelnost i kao što mnogi (stručnjaci i naučnici) ne čuju više bath kol, jer ih zanat čini neosetljivim prema spiritualnim vezama, u stručnosti ce |ubi nevinost sluha. Origena je tragao za glasom nebeske dsvojke. U svakom slučaju, bio je jedan od onih u hrišćanstvu koji su najčistije čuli taj glas. Znao je da u životu čoveka nema ništa važnije od nevinog uva. ,Novek ns traži svoju sreću, nego osobenu težinu roda svoga bića" (Ssnt-Egziperi). i to može odmeriti samo onom merom koju jc odozgo dobio. Istina je normalnost. Znanje je priprema za bssmrtnost. („Istina oslobađa" - dnjana mokiš.) Poznavanje drevnog znanja znači poznavanje večne istine. Ali je on povrh svega znao da, ako već objavljenje i ne čuje nsposredno, u svakoj pribeleženoj i preostaloj reči objavljenja treba da traži istine koje otvaraju i prosvetljavaju bivstvo. 113

29.

72. Origena je zapravo monumentalan prevodilac, na takav pačin što je konačni smisao u transcendenciji želeo da prsvede na ljudski jezik. Pošao je od dva jezika, od grčkog i hsbrejskog. Od grčkog jer je u Aleksandriji to bio jezik univerzalne orijentacije - u krajnjoj liniji i svetski jezik Nvrope, ne samo u tom trenutku, nego je to ostao sve do današnjeg dana. I u dvadesetom veku Evropu održava ujedno grčki jezik. Svetski je to jezik na kojem ce rečenica drugog jszika može izraziti. ne od rsči do reči, i ne na adekvatan način, nego na višoj razini. Drugi jezik je hebrejski koji ...istina nije prajezik, ali i u svom iskvarenom vidu je najbliži prajeziku" (Bader). Bez poznavanja hebrejskog jszika ne bi bila razumljiva nijedna reč od dubljeg smisla Jsvanđelja. Pod uticajem gnoze Irenej je prvi put govorio da postoje tri razdoblja sveta, stvaranje, sagrešenje i iskupljenje. Time je on zapravo prvi put govorio o istoriji. Ono što je postojalo pre njega uglavnom su hronike, mitovi, pripovedanja, ili improvizovane povezanosti; i kasnije u svim slučajevima je ostajalo tako kada bi ce neko udubio u istorijsku uzastopnost i stvari ne bi promišljao od početka do kraja. Većina modernih istorija nije ništa drugo do hronika ili pripovetka, ponajviše kolektivni roman, samovoljno protumačen (istorijska nauka), filozofskog sadržaja, i na taj način jeste fantazam. Istinska je istorija kada život sveta (čoveka) zavisi od jedne jedine ideje, i to tako da o stvarima presuđuje događaj bivstva. ili je svojstvena spremnost na događaje. Uslov je istorije da osvetli dva najvažnija događaja bivstva, početak i kraj, na i onda kad ne mogu postati vidljiva >' punoj otvorenosti. ali da ce bar pojave kao apsolutni realitet. Jer sve ono što ce zbiva u međuvremenu određuje prvi i poslednji događaj. Ishodište i prispeće. jer čovek prispeva ta.mo odakle je krenuo. Pre upoznavanja Jevanđelja za gnozu je najbitniji bio prvi događaj. S Jevanđeljem gnoza je pribavila saznanje i o poslednjem, i to ne samo iz Jovanove Apokalipse. nego iz celokupne 114

iransko-hebrejske apokaliptičke književnosti. Apokalipsa nije toliko izražavala karakterističan stav doba, odnosno očekivanje kraja, apokalipsa je mnogo više stvarno značila ono što reč apokalipsa znači: otkriće drugačije rečeno ispoljavanje do tada skrivenog krajnjeg smisla. Jer apokalipsa doslovno znači rasvetljavanje onoga što je obavijeno tamom. 0 ishodištu nije bilo nedoumica. To je rajski početak, a odmah potom njegovo kvarenje posredstvom čoveka. To je ono što u sebi nosimo kao svetlost čistog bivstva i kvarenje bivstva. Zlatno doba i korupciju. Jevanđelje uči: a ko čovek ne uspostavi u sebi i u svetu čistotu početnog bivstva, okončaće bedno i u užasnoj katastrofi. To je svsvremeni smisao svevremene istorije. tako neverovatno luiKTKO opšte mesto da je nemoguće ne znati za njega. Događaj, i to jedan jedini događaj. Sve ono što ce negda čbilo bilo je podređenom ovom događaju, a što ce zbiva: nsumitna je posledica ovog događaja. Istorija ce može odrediti i tako da o početku raspolažemo pouzdanim saznanjem. međutim, naše bivstvo ic otvoreno prema kraju. Ova otvorenost prema kraju istorije naziva ce sloboda. Nema mehaničkih i automatskih zbivanja, nema napredovanja ili nazadovanja bez čovekovog htsnja, ali pogotovo nema neutralnosti. Čovek ne može da ce iovuče. jer je nonsens živeti izolovano u istoriji. 74. Neobično je što ce Filon. aleksandrijski hebrejski gnostičar, celinom svoga mišljenja nalazi u svetu prostora. Pod prostorom svakako treba razumeti kosmos. odnosno prirodu. u svakom slučaju stabilni i statični poredak spoljnjih nužnosti. Kliment Aleksandrijski, koji jc gotovo savremenik Filona, ima nešto što Filon nije imao: svest o početku i o kraju. Kliment ne živi u fiksnoj prirodi niti u večnoj konstantnosti kosmičke arhitekture. Filonov svet je zdanje. Klimentov simfonija. Ovo ovde je tečan i isparljiv element, koji ce naziva vremenom, nešto što ne dopušta da ce stane i ostane i s.miri. jer u ovom elementu sve ce neprestano rastvara i rastače, sastavlja, ali samo na tren, poprima oblik, kako bi opet došlo do rasturanja. 115

29.

Dva načina mišljenja, kao arhitektura i muzika. Ono što je u svetu prostora umirujuće jeste što je ogtipljivo, gušća opsena, kao što hindu baština kaže: ono što je u vremenu težina, jeste nepojmljivost. Čovek u hrišćanstvu ne živi u prostoru zatvorenog kosmosa. nego u istoriji. ubačen, ne samo odškrinut. nego razdrt i pobačen. Vreme nije ni arhaičko, niti pak apsolutno smisleno. čovek ra čini ovim ili onim, ali ne sasvim. Uvek preostaje imaginarno - ne minut. ne dan ati godina - nego neka nemerljiva tama koja sebe izuzima od kontrole. Celokupni stabilni kosmos ce razrešava u kovitlanju i valjanju, zato ce kaže da čovek u ovom eonu ne živi u sistemu sveta. nego u istorijskom vremenu. u neumitnosti prethodnih događaja i posledica koji su neobuzdana moć. Istorija je istupila iz žeđi očekivanja kraja (apokalipsa), iz strke od katastrofe. iz brige i zabrinutosti. i otuda iz užasnog straha kao posledice kobno promašene suštine života. Sve je to nesumnjiv beleg istorije, ali nije sve. Čovek je izručen, a njegova odbrana ce raspala. On je ostavljen. (Kao da je vreme u bivstvu stalno prisustvo ne-bivstva.) U istoriji postoji jedna jedina sreća, ne istupiti iz vremena, nego ostvarivati potpu nost vremena. 75. Postoji razlika između očekivanja kraja i svesti o kraju, to je i razlika između apokaliptike i eshatologije. Apokalipsa je stvar raspoloženja. eshatologija je znanje o krajnjim stvarima. U istorijskom hrišćanstvu je veoma rano načinjena greška koja kasnije nikada nije ispravljena, čak je i pooštrena i zbog toga je bila kobna. Ta greška je što gnoza nije uklopljena u hrišćanstvo, nego je žigosana kao jsretičko mišljenje i isključena je iz njega. Time je pak ukinuta mogućnost slobodne duhovne delatnosti saznanja u hrišćanstvu. Plotinova osvedočena suprotstavljenost gnozi je razumljiva (opravdana). On je bio osamljeni, povučeni čovek, a ni njegove informacije nisu mogle biti vsrodostojne.

116

Hrišćansko sveštenstvo pak raspolagalo je visokim autoritetom, moglo je imati iscrpne i pouzdane informacije, i sigurno je i raspolagalo njima. Upravo zato pohod koji su pokrenuli protiv gnostičara ne može ce prosuđivati kao Plotinov. U istoriji hrišćanstva to je bio prvi slučaj kada je svsštenstvo zauzelo antihrišćanski stav. Bio je to prvi slučaj u istoriji kada je sveštenstvo svoju moć sprovelo protiv duha Crkve. 77. Gnoza je imala i pogrešna učenja, i sasvim sigurno je bilo obilje zlonamernih gnostika, ali je gtitanje da li je to bilo dovoljno za obračun s gnozom. Gnoza je prisustvo sakralnog saznanja. A u ratu sveštenstva. kao što ce kasnije ispostavilo i kao što ce ovaj stav ponavljao i ustaljivao u istoriji, vlast i nije stupila u bitku protiv pogrešnih učenja, nego protiv delatnosti prosvetljivanja uma. Rezultat progona gnoze je da je ukinuta mogućnost univerzalne orijentacije. Ono što ce zbilo nije bklo dvosmisleno. Sveštenstvo. već delom na vlasti, koje je zauzimalo mnoga značajna mesta u Crkvi i koje je počelo da smatra sebe verodostojnom Crkvom. nije blagonaklono gledalo na slobodnu umnu delatnost gnostičara. Sveš-tenstvo je naspram slobodnog duha zauzelo isti stav kao farisejstvo. 78. Gnoza počiva na činjenici da ce inicijativom umne operacije saznanja menja čovekov stav. Bilo kakva da je misao, ona podstiče čoveka u nekom pravcu. Ovo svojstvo misli koje formira bivstvo raste prema tome iz kolike je dubine neko razlaže, koliko sistematično, podrobno i s kolikom istrajnošću. Mišl.en>e, saznanje i znanje kao svesnu i sistematičnu primenu metoda koji formira (oslobađa) bivstvo, gnoza je uzela iz egipatske baštine, a taj metod je sačuvan pod nazivom alhemija. Alhemija (gtravljenje zlata) zapravo je umna delatnost za unutrašnje očišćenje, prosvetljivanje i preobražavanje elemenata. Svrha je pročišćeno ljudskst biće

117

29.

(pravljenje zlata nije ništa drugo do realizacija bivstva zlatnog doba), odnosno transparentna egzistencija. Greška koju je počinilo sveštenstvo u ranom hrišćanstvu jeste što je odbacilo umno prosvetljenje (univerzalnu orijentaciju) kao silu koja formira bivstvo i na njeno mesto stavilo dslatnost s obrazloženjem da čovek svoje spasenje može da postigne isključivo svojim postupcima. Time je iskopčan prosvetljivački rad uma i tako je okl.aštren čovekov život. iskllčen je kritički intelekt i um nije stopljen sa hrišćanstvom. Što je postalo uzrok da zbog ove nerazrešenosti unutar hrišćanstva zavladaju nesigurnost i nemir (pobune, sekte. jeres). Kler je uspeo da umnu delatnost slobodnog saznanja spreči dstmatskim zabranama više od hiljadu godina unutar i izvan Crkve. ali je u novovekovnom racionalizmu razum izbio na površinu u okljaštrenom i defor.misanom »idu, i raskrinkao skrivenu moćničku ambiciju klera. S ovog gledišta racionalizam ce može smatrati osvetom uma koji nije asimilovan posredstvom hrišćanstva. 80. Antagonizam gnoze i klera zapazio je Jene Henrik Šmit, i on je izveo bitne momente suprotnosti. Međutim, on je u svom razmišljanju počinio grešku što je kler poistovetio sa Crkvom, odnosno pobrkao je ove dve sasvim različite dimenzije bivstva. On je jasno video napetost uma (duha) i instinkta vlasti, ali unutar hrišćanstva nije zapazio napetost između Crkve i klera (jevanđeoskog i istorijskog hrišćanstva). Hrišćanstvo ce ne može i ne sme poistovetiti s klerom. Ako bi Šmit bio u pravu, i ako svetlost uma ne bi gtrogonila kler, nego Crkva, celokupno hrišćanstvo bi ce moglo pokopati. 81. Grčko žpyov je u prvom redu učinak, preduzimanje, poduhvat, delatnost, takav čin koji nikada ne stoji sam, nego u uzajamnoj povezanosti s nekom celinom. Nešto što počinje i okončava ce, što

118

ce zgotovi. zato je Epyov zagtravo delo (latinski opus). Eruocsi znači biti delatan u interesu nekog cil>a, raditi radi dela i nešto završiti. Grčko zgrsuca (lrasc) pak je jednokratni i spoljni fizički čin, više zauzetost, nešto raditi. a između pojedinih lrauca nema uzajamnog odnosa (latinski aclus). Epyov je delatnost koju čovek obavlja prilikom izgradnje kuće i u toj delatnosti je s-buhvaćena kuća kao završeno delo, ako se nose cigle. meša kreč i tešu grede. Prauia je ako čovek praznu kutiju od šibica izbaci kroz prozor voza. 82. U Evropi, naročito u novo doba, što se čovek više približava modernim vremenima. sve je više uveren da ono što naziva činom, isključivo je lraura (actus). Istina, takav jedan akt. s drugima nepovezan, istrgnut iz neprekidnog ljudskog životnog dela, moguć je, ali je zapravo veoma redak. U baštini. u ljudskom normapnom načinu života, znamo da je zadatak brahmanske kaste saznavanje, istraživanje i očuvanje znanja. U Indiji je to joga. sakralno saznanje. Cnjana joga je brahmanski put. doslovno znači putem saznanja se sjedinigi s apsolutnim duhom. Saznanje je oslobođenje (dnjana mokša). I duhovna kasta je delatna, ali ova delatnost, pošto je ne-aktivnost, naziva se ne-delatnost. Paradigma ne-delatnosti u Kini je carsko delo (tako upravljati da se ne mrdne ni prstom). Kao što se kaže: ništa drugo - do okrenuti se jugu. I brahmst gradi svoje delo, ali gradi ne-aktivnošću. Duhovna kasta nikada ne čini akt, spoljni fizički čin. nego gradi, i to svoje životno delo izgrađuje mislima i od misli (eruo\\ opus). Učitelji duhovne kaste u Indiji, međutim, odbacili su i ovu ne-delatnost. Ništa ne graditi. Ne-aktivnost. Ne treba životno delo. Samo ukinuti gradnju. Samo ne biti aktivan. „Čije biće poremeti opsena, ono se otelotvoruje i zbrda-zdola posluje" (Ksšvalja upataiada). Mahabharata kaže: delatnost (delo, karma) je ono što čoveka vezuje. 119

29.

saznanje (znanje, dnjana) jeste ono što čoveka razvezuje. Samo onaj čije je biće „kristalno čisto saznanje", oslobođen je. Tvorac sveta (višvakarman) poremećen je stvarao svet. Kome ce um probudio. on ne vidi nikakav razlog da stvara bilo kakvo delo. Ne graditi. razgraditi, rastaviti, razvezati. Dobročinstvo je isto tako greška, kao i zlo. Ispravna dela. kaže Ekhart, ne čine duh bogatijim. AKO čovek stvara delo, na bilo ono koliko krupica prekrupe, delo ra ponovo ovamo vraća. i sve dotle treba da ce vraća dok potpuno ne izbriše čak i tragove svoga dela. Ni viišakarman (tvorac sveta) ne čini drugačije do li što svet. ostvaren u spavaćivosti, koji ra je vezao i drži ra zarobljenim, razgrađuje i razvezuje prema razmeri i stupnju pročišćenosti svoga saznanja. U svakom činu radi instinkt delatnosti (stvaranje. aktivnost) kako bi neko stvorio svoje delo. Takvo delo hindu baština naziva karma. Karma je kuća. država, pesma, filozofski sistem, sašiveno odelo, skovana sablja. Ovo je karma koju čovek gradi u sebi svojim mislima i postupcima. koju posle smrti ponese sa sobom, koja mu određuje svaki pokret ovde i u svim svetovima. sve dok ne prestupi preko praga budnosti i obustavi svoju delatnost. Karma je životno delo koje čovek gradi prema svom tumačenju iskustva u životu, koje je nevidljivo, ali je čvršće i istrajnije nego da je sagrađeno od pragnajsa. i koje ništa ne rastapa. izuzev budno saznanje. 83. Osobeno mesto delatnosti je život viteško-upravljačke kaste (kištrija). Vitez upražnjava karma-jogu. što nije ništa drugo do sjedinjavanje s najvišim bićem putem neprekidne delatnosti. Životno delo (karma) brahmana jeste ne-gradnja. ne-aktivnost. suzdržavanje od svakog čina; životno delo kištrije jeste izvršenje velikih akcija. u znaku reda, istine, vrline. radi slabih, radi progonjenih. radi neukih i radi siromašnih. Baštinu dnjana joge čuvaju isključivo svete knjige, dok baštinu karma joge čuvaju Ramajana, Mahabharata. Ili/ada, Odnseja, epovi o Gralu. Karakteristično posvećivanje karme je prvi deo 120

Bhagavadgite, u kojem božanstvo posvećuje junaka Ardžunu u

herojsko životno delo i uči ga junačkim vrlinama. Ne da bude mudar i uman, nego odvažan i plemenit. odlučan, samopožrtvovan i otmen. Herojski život nije najviši. ali je bezuslovno najlepši i najblistaviji. Svaki čin u karmi kšatrije usmeren je u jednom jedinom pravcu, a to je junačko životno delo u kojem heroj samog sebe smatra žrtvom u borbi za istinu, i u toj delatnosti on se obesmrti. Veličina i ozbiljnost junačkog životnog dela jednake je vrednosti s delom duhovne kaste: heroj. ako je svoje delo bez ostatka ostvario svoji.m činom, oslobođen je. 84.

Vaišja i šudra (privredni i poslušnički red) hijerarhijski je ugrađena

kasta u životni poredak normalnih društava, i s-tuda njihovo životno delo ima isto tako smislen i dosledan uzajamni odnos i jedinstvo kao brahmanska ili kšatrijska. samo nije tako uzvišena kao brahmanska ili kšatrijska. Privredni i poslušnički red su isto tako značajni. ne zbog znanja i viteške vrline, nego u interesu održavanja bivstva. Međuti.m. ovaj značaj je u koristi. Prema hindu baštini. i poslednji sluga, ako ispravno ispunjava svoju karmu. u svojoj egzistenciji može da dosegne višu ravan od kralja ili prvosveštenika koji ne ispunjavaju svoj izvorni poziv (dharma). Privredna kasta ce brine o materijalnim potrebama ljudske zajednice (zsmljodelci, stočari, zanatlije, trgovci i ostali), i njihova je karma da za čovečanstvo stvore obilje i negu, bogatstvo i blagostanje. Karma poslušničke kaste jeste fizička delatnost. U svakom slučaju je reč o činu (epyov, opus) koji je ugrađen u životno delo i sledi iz zakonitosti, a ovi činovi skupa znače jednu jedinu karmu jsdno jedino ostvarenje koje ce ne može osamostaliti od čoveka. 85. Prauca je akt iskinut iz životnog dela i izdvojen. nszavisan od prethodnih zbivanja i onih koji slede (nije karma), zapravo znači da je aktivnost odvojena od njenog nosioca. a uveden je pojam praznog 121

29.

i bezličnog čina. Ono što ce zbiva ne tumači ce u uzajamnom odnosu vezanom za čoveka, nego kao akt koji je počinio bilo ko. U Judeji je rabinizam greh objašnjavao ovim aktom-pojmom i čoveka je time hvatao i podjarmljivao. Nije pitao ko. zašto, kako, u kakvoj vezi i u kakvom životnom delu. Izvan puke lraura nije bio sklon da bilo šta drugo uzme u obzir. Farisej je onaj koji je krotak, ali zbog nečistih namera. Ovaj farisej uopšte nije voleo ako ce uzima u obzir i čovekova ličnost i stavlja na vagu; ozakonjenjem ove formule on je sebe oslobodio od toga da neko izvan puke lrauca nešto uzme u obzir. Rani hrišćanski kler je ovaj pojam lrauia preuzeo od fariseja. To je bio najbolji način da svoje biće izdvoji iz aktivnosti i skrije ra. i da ce pred javnošću prikazuje tek u reprezentativnim aktima, ali je to bio način i za to da ne bude potrebno postavljati lična pitanja. i da ce na osnovu ggukog akta može suditi. Farisejstvo je zapravo zaštitna tehnika čoveka koji živi u laži bivstva: u prosuđivanju sopstvenog bića poziva ce na pojedine lepe postupke, kako ce ne bi moglo postaviti pitanje koje ce odnosi na njegovo biće, i tako da njegovo biće može da ostane u tami; a druge on hoće da ščepa u takvim pojedinim postupcima koji možda povređuju spoljni moral i tako da ih žigoše kao grešnike bez postavljanja gštanja koje ce odnosi na njihovo biće. Kler je uzeo isti stav, protiv kojega ce borio Isus, i time je pokušao da obesnaži Jevanđelje. Razlika je samo u tome što Kler nije preuzeo rabinski moral nego šablonski stav koji ce formirao u kleru TOKOM istorije, stav koji je jedva ličio na hebrejske spoljašnjosti. Od ovog trena jevanđeosko učenje za kler više nije bilo životno delo koje treba ostvarivati, nego upravo terror lucis (strahovanje od svetlosti), čak ne ni religija, nego moćnička praksa. 86. Učenje Jevanđelja bilo je usmereno protiv kvarenja bivstva i ostvarivalo je stanje čistije od izvornog. Time što je restauriralo farisejstvo, kler je opet u središte života stavio akt greha i time je zatamnio učenje o kvarenju bivstva i o očišćenju. Kler ce 122

hebraizovao, počeo je da progoni umnu delatnost (gnoza) koja bi prozrela ovu operaciju. na koncu ju je ućutkao. i to ne zbog pogrešnih učenja, nego zato što je ona značila svetlostuma. Počev od ovoga trena, u središtu hrišćanstva je umesto misli o kvarenju bivstva i preokreta opet nastupila misao o grehu i kazni. Između delatnosti farisejstva i klera u svakom slučaju je postojala bitna razlika: farisejska laž bila je u znaku sticanja u životu, laž klera pak u službi instinkta nlasti. Zato ce sistem laži fariseja na nižoj ravni životne tehnike pojavio samo na razini života kao laž, iasilje i izrabljivanje, a kler. kako bi postigao i održao svoj cilj svetske moći, izgradio je sistem laži bivstva. Time što je saznanje, koje je u hrišćanstvu značila gnoza, iostalo zabranjena operacija, prosuđivanje čoveka zbivalo ce isključivo na osnovu čina (tsraura, actus). To je vanredno olakšalo situaciju klera (kao i fariseja). Ništa nije lakše od prosuđivanja na osnovu spoljnog akta. Kler je dobio neograničenu moć nad čovekom. jer je kler odlučivao šta je dobro, šta loše. šta je vrlina, šta greh, a ništa drugo (misao, ličnost, osećanje. namera, stav) izvan toga pije ni dolazilo u obzir. Ukinuta je mogućnost slobodnog saznanja. Postupci vode u blaženstvo. Um kao dejstvena sila izgubio ce u istoriji, a gnoza (dnjana) mogla je da živi samo na ilegitiman način. skrivena u sektama, ili kao individualna samovolja (mistika). U trećem i četvrtom vsku posle Hrista kleru je uspslo da gotovo potpuno vaspostavi vreme pre Jevanđelja, i čovečanstvo je živelo kao da ce u međuvremenu ništa zbilo nije. Ono čemu izvor nije jevanđeosko bivstvo. antihris-tovsko je. Ili-ili. U duhovnom nema ko.mpromisa, neutral-nost je to još manje. 88. Otkako je rani hrišćanski kler potisnuo gnozu, i time uspeo da za sebe stvori bazu vlasti. u Evropi sve do današnjeg dana svaka nelegalna vlast počinje time što zabranjuje slobodu mišljenja (i slobodu govora), lišava čoveka mogućnosti izgradnje životnog dela, i zahteva pragmatiku, odnosno delimične postupke propisane za dati

123

29.

slučaj, ne egzistencijalno delo, nego bezličan akt. Jer je epyov uvek usmeren na celinu i hoće da stvori celinu. Što je čin specijalizovaniji, čovek ce sve više približava insektu koji izvan uske specijalizacije u životu (apsolutna podela rada) nema životne mogućnosti. U moderno doba nesumnjivo postoje znaci poinsekćivanja, pogotovo otkako čovek može da leti kao insekt, ali ne da leti kao ptica. Time kler nije postigao samo to što čoveka drži u neznanju, nego ra je zaveo i u presudnim životnim činjenicama kao što je pravi smisao čina (epyov - 7ipayua). Jer ono što postoji čovek razume ličnim postupcima, kao što kaže Viko, potpuno razumeti nešto znači učiniti to. Kler je uspeo da reši pitanje vlasti. Rizik suprotstavljanja pokazan prema kleru postao je suviše krupan. uplašeni čovek je bio prinuđen da pokazuje dobre postupke. Religija dobrih postupaka uvek razvija licemerje, štreberstvo, prilagođavanje, laž. Klerikalni sistem laži je, vaspostavljanjem farisejske laži bivstva, učvrstio stanje pre Jevanđelja. Naravno, svojom razvijenijom tehnikom laži kler nije delovao u familijarno uskim okvirima, kao farisejstvo, nego među narodima u perspektivi svetske istorije. Učenje hrišćanstva o ispravljanju izgubilo ce preko noći. Antihristovski momenat: nema kvarenja bivstva, nema odgovornosti jednih za druge, nema obaveze ispravljanja, nema duga, nema iskupljenja. Opet, kao što je bilo, postoji greh i kazna, ne Bog, nego tamna i podla vlast. Vlast čija je savest loša plaši ce raskrinkavanja, zato zabranjuje svetlost uma i zahteva akt, jer ra shvata kao izjavu ksrnosti, i jer čoveka ne ume da hvata u mislima, samo u činu. To je temelj farisejstva, greh je u činu. Ne može ce »amisliti takva preplašenost, kao što je bila farisejska, kada su saznali za Hristovo učenje: kvarež nije u činu, nego u tome ko kakvim životom živi, kvarenjem bivstva, ili pročišćenim životom (tešuvah). Zlo i nečistota (ašma) kije u misli i nije u činu, nego u kvarnom bivstvu. Grešnik nije onaj ko je jednom počinio nešto loše, nego ko ksprekidno živi u zlu, jer i ne primećuje šta i kako živi, no hiljadu puta je zao onaj ko ovaj svoj konstantno zli život smatra ne samo ispravnim. nego, kako ce kaže, realnim. a no 124

sto hiljada puta je zao onaj ko ovaj nečisti život poučava kao ispravan i od drugih ra zahteva. Ništa nije lakše nego ss ukaljati, i ništa nije teže nego ce očistiti. Beseda na Gori je bila optužba protiv fariseja, protest protiv morala-čina, i konačno zasnivanje da ce iza svakog čina i misli i telesne korupcije nalazi zlo tamnog instinkta kvarenja bivstva (Antihrist). Vidljivi spoljni gresi i izražene misli i korumpirana tela posledice su jednog kvarnog bivstva u dubini ljudskog bića, te posledice ce ne mogu ukloniti licemernim dobročinstvima ni milosrdnim mislima niti spoljnim lečenjem. Jedino ce mogu ispraviti potpunim preokretom (tešuvah, metanoja). Ovo ispravljanje je obavezno za sve, ono važi za svakog čoveka, ako ra neko propusti. on dalje kvari bivstvo. jer bivstvo nije samo jedino i individualno njegovo, nego je zajedničko i istovetno s celokupnim čovečanstvom. sa svim postojećim, zato je istovetno s bivstvom Boga. (Pljačkanje bivstva.) Do kraja srednjeg veka gtismo pripada duhovnoj kasti (brahman), ili njenom iskvarenom vidu (fariseji, kler). U drugim kastama, podrazumevajući velikaški i plemićki sloj, još nije iskrsao ni zahtev za pismenošću. Vladajuća kasta kšatrija čitanje i pisanje je smatrala stranim za svoj poziv, a za obavljanje takvih poslova uzimala je „dijake", „klerike". Kada je kler ovu gtrirodnu privilegiju kaste, duhovnu vladavinu izdao radi pribavljanja svetovne vlasti, trebalo je da i analfabetizam društva stavi u službu ciljeva svoje vlasti. Ne samo da je čuvao i brinuo ce o svetim tekstovima. ali ako mu je interes tražio - kao negda farisejski - on ih je i zatvarao i na taj način, u interesu lakšeg upravljanja, mogao lišiti čoveka mogućnosti verodostojne jevanđeoske orijentacije. Kasnije, sekula-rizacijom vlasti, s promenama vladajuće koncepcije prosvetiteljstva, reformacije, na demokratije i socija.lizma. situacija ce nimalo nije popravila, pre ce pogorš&la. Istina, čovek obavezno mora da nauči da čita i piše, ali samo zato da bi uz cenzuru, uz praksu zabrane nepodobnih spisa. istovremeno uz do tada nepoznatu vulgarizaciju spisa, uz dnevne novine. masovnu komunikaciju. uz ilustrovane dodatke, uz popularnu nauku i partijske brošure. bila ostvarena 125

29.

dezorijentacija temeljnija čak i od analfabetizma, odnosno veštačko neznanje.

Kler kao vlast. čija je savest loša, objavio je rat gnozi, odnosno delatnosti slobodnog duha, i poput fariseja, počeo je da zahteva čin. jer vlast čoveka ne može da uhvati u duhu. samo u činu. Religiozna vernost je postala zavisna od čina, čist život je postao zavistan od čina, spasenje je postalo zavisno od čina. rangovi klera, što su deblji bili, svs su više zavisili od čina. Naravno, u kleru su mogla biti činjena i dobročinstva. ali to ništa ne znači, jer ono što no Jevanđelju nešto znači, nije lrauisc nego epyov, životno delo kao celina. Jedina je osnova suda da li ce dobročinstvo zbilo u znaku istine bivstva, ili u znaku laži bivstva. Neizmerna većina činova bili su farisejski činovi, uloga odigrana pred širokom javnošću iza koje sada već nije stajala želja za sticanjem, kao u Judeji. nego u slučaju hrišćanstva namera pribavljanja vlasti, kasnije pak želja za održavanjem svetske vlasti. Beseda na Gori kao da ni izgovorena nije. Počev od trena kad je kler zabranio prosvetljivačku delatnost čoveka, za vlast je najdejstveniji mstod za rešavanje čupavih problema postalo pre-putkivanje. Paralelno s pohodom protiv gnoze teklo je i pismeno krivotvorenje Jevanđelja. brisanje neprijatnih mesta i krparenje rečenicama koje podržavaju kler. Biskup Irsnej u svojoj knjizi sledi katalog papa unazad sve do apostola Petra. Ako je neko postavljao pitanje, uvek ce pozivao na objavljenje. Inkvizitorska vojska je zauzela Bssije i vojskovođa je upitao kardinala kako da ustanove ko jc jeretik a ko nije, koga da ubijaju. Ubijajte sve odreda -odgovorio je kardinal Bog će odabrati svoju jagnjad. Kao da je savet jerusalimskih rabina u celini premešten u Rim i Milano. u Pariz i Strazbur, i tamo je dalje sprovođeno farisejstvo s jednom vrstom sve neprikrivenijeg cinizma. a kasnije je od tog cinizma načinjena nauka.

126

Ko u svojoj istini bude povređen. on ni ne trepne, možda ce nasmeši. Ko u svojoj maniji, on počinje datreska, dere ce i raspopamljen je. Ko bude povređen u svom nitkovluku, on ce namrgodi, i poziva ce na Boga. 93. Potpuna pobeda klera nad gnozom ne bi usledila da ce Avgustin nije suprotstavio gnozi i da nije zauzeo stanovište klera. Sem svetog Jovana od Krsta. Paskala i Ničea, u Evropi svakako nije bilo nikoga ko je dublje od Avustina patio od kvarenja bivstva. Međutim, on je kvarež preživeo tako da je to i kasnije postalo primer u hrišćanstvu. Jevanđelje je shvatio kao religiju, kvarež je želeo da razreši pokajanjem i ispaštanjem, a ovo rešenje, kao i mnogi. našao je u bezrezervnom pokoravanju volji Crkve. uveren da su Crkva i kler istovetni. Avgustinova permanentna samooptužba i žeđ za konačnom čistotom, međutim, najčešće je lirska opsednutost koja ne obuhvata značenje prosvetljivačke delatnosti uma. U Avgustinu je intenzivno živela žeđ za transparentnom egzistencijom, i neshvatljivo je zašto ce suprotstavio univerzalnoj orijentaciji. iako je sigurno znao da nema prosvetljenog bića bez univerzalne obaveštenosti. Tragom Avgustina i pod njegovim uticajem u hrišćanstvu ce raširilo ne novo, ali takvo shvatanje i praksa koji su uskoro postali opšte shvatanje. Avgustin je hrišćanstvo shvatao kao mučenje bivstva (turba), i time ce vratio u prošlost do apostola Pavla, čije je tumačenje bilo isto kao njegovo. Jevanđelje nije uznemirenost bivstva, nego odista uznemirenost. ali uznemirenost protiv zadovoljstva i smirenosti u korupciji (u „trnu" koji nije u „telu", nego u kvarežu). Od apostola Pavla počinje mučenička crta na licu modernog čoveka, od koje su ce mnogi prestrašili, i protiv koje je protestovao Niče, i poduhvatio ce njenog ukidanja. Od Avgustina je postala obaveza patnji od Jsvanđelja, i biti izmučen, iako je Jevanđelje, kao što naznačava i značenje reči, u prvom redu dobra vest, dobra vsst o pojavi očišćenog bivstva. Kasnije, kao posledica 127

29.

Avgustins-ve besedničke veštine i lične sugestivnosti, tumačenje hrišćanstva kao mučenja bivstva postalo je iskušenje za autentične egzistencije, sve do Tolstoja i Dostojevskog koji su svoje hrišćanstvo potvrđivali time što su voleli da pate. (Kler je na ovakvo shvatanje, naravno, icnmiao glavom, mada čoveku koga obuzimaj> subjektivne m\ke ni ne pada na um da ce osvrne no svetu, drugim ce i ne bavi, izuzev svs-jom patnjom. i otuda je nad ovakvim bićem koje osim što je najčistije, i najumnije je - vršenjs vlasti bils-naročito lako.) 94. Razlika između fariseja i hrišćanina: farisej skriva sile kvarenja bivstva umesto da ih prosvetljava i obračunava ce s njima, hrišćanin, umesto da skrije sile kvarenja bivstva, prosvetljava ih i obračunava ce s njima. Pošto sile kvarenja bivstva ne skriva, hrišćanin je u nepovoljnom položaju pred javnošću. On gtrihvata kvarež, priznaje ra, osvešćuje ra u sebi, ne dovodi sebe u zabludu, niti druge dovodi u zabunu. Hrišćanin je grešnik, a nije ni sklon da ne bude ne-grešnik, i nikada ne kaže da je nevin, niti čist. Pošto skriva sile kvarenja bivstva, farisej (klerikalac) je u prednosti pred javnošću. On ne prihvata kvarenje bivstva, ns priznaje ra, u sebi ra ne osvešćuje, dovodi u zabunu i sebe i druge. Farisej je bezgrešan čovek, koji ništa loše nije počinio, i nikada ne pokazuje sebe drugačijim nego do bezgrešnim i čistim. Razlika između fariseja i hrišćanina u tome je što farisej živi u laži bivstva, a hrišćanin sam sebe prosvetljava istinom bivstva. Zato nema farisejstva bez sofistike. hrišćanstva nema bez potrage i zahteva jednoznačnosti reči. Sofistike pak nema bez rafinovane životne tehnike, jednoznačnosti nema bez nostalgije primordijalne jednostavnosti načina života (idila). Karakterističan farisej je virtuoz laži, karakterističan hrišćanin živi prozirno (verodostojno). Ova dva čoveka ce ne susreću čak ni u Bogu. 128

95. Jevanđelje je izraz trpljenja stvarnosti. Kako je moguće podneti stvarnost bez kvarenja bivstva i živeti verodostojno. Kada ce s takvom istinom suoči bilo kakva istorijska istina, raskrinkava ce njena bedna i apsurdna suština. Radije krst nego neznatan popust kvarenju bivstva. Ubijte me. Nije zadovoljstvo umreti, ali je nemoguće živeti ukaljan. Isus je, kaže Jaspers, apsurdan iz perspektive sveta. Svet iz perspektive Isusa: Priđite mi svi, inače vam ne mogu pomoći. 96. Antihristovska egzistencija je farisej (klerikalac) koji u praksi primenjeno kvarenje bivstva sofistički brani moralom i religijom i zakonom i pravom. Odnosno, koji svoje korumpirano svojstvo brani istinom, i ovu odbranu izgrađuje u sistem kojim može neograničeno da nrši svoju vlast na svetu. Ništa nema nepodnošljivije psgo kada je neko u pravu u svs-joj laži. Ovu moć ni Jsvanđelje nije uspelo da probije, čak ce na osnovu naučenog u Jevanđelju tehnika kvarenja bivstva potencirano usavršila. Kler je postao savršeniji u kvarenju bivstva nsgo što su to bili fariseji. I kada je kasnije prosvetiteljstvu uspelo da načne moć klera, rodio ce politički i naučni klerikalizam, čija je tehnika kvarenja bivstva postala potencirano savršenija od one kakva je bila kod klera. 97.

Bitan događaj koji hiljadu petsto godina karakteriše istoriju Evrope: nečuveni antagonizam antihristovske dslatnosti klera i jevanđeoske Crkve. Pod klerom treba razumeti organizaciju sveštenstva koja drži u ruci vlast. Crkva je pak univerzalno jedinstvo čovečanstva u znaku pročišćenog i uzdignutog bivstva posredstvom Jevanđelja. Počev od pohoda pokrenutog protiv gnoze na do boljševizma u Evropi, čak od dvadesetog veka na celokupnoj nastanjenoj zemlji

129

29.

svaki istorijski događaj u nekom vidu žsli da razreši ovaj antagonizam, i to farisejski, tako što ce posredstvom čina (lrauia) zahteva spasenje (američko-ruski pragmatizam). Ha jednoj strani prevara i laž i nasilje i svetovno sticanje. ekonomske teorije, tshnika, vojske, s dernjavom koja probija uši i liptanje krvi svetskom istorijom nazvano antihristovsko kvarenje bivstva, na drugoj strani jedva čujan, pogažen i poreknut i ismejan i naučno ništavnim proglašen i popljuvan, nejaki jsvanđeoski glas. Baština ce nalazi iznad doba, naroda i pojedinaca, međutim, u istoriji znamo samo nekoliko mesta gde ce, na baštini zasnovano, ispoljilo osnovno stanje u svojoj punoj čistoti (ne govoreći o izuzetnim ljudima). Talmud je osobena primena osnovnog stanja na hebrejski narod, isto kao i Manavadharmašastre (Manuov zakonik) na hindu narod, ili kao što su oo(poi (Solon, Likurg, Ferekid) na pragu istrrijskog doba u zakonicima raznih grčkih država-gradova primenili univerzalni lldski status. Osnovno stanje je objavljenje (šruti); objavljenje obezbeđuje osnovnom stanju čvrstinu logosa. Zato ce doslovno treba držati objavljenja. Moglo bi ce reći da je objavljenje apsolutna reč (jezik). Međutim, objavljenje seu istorijskim razdobljima ne može neposredno primenjivati sem kao c.upiimu (mit, zakon, religija). Talmud je ovakav smriti. Njegov nastanak je otprilike isti kao i komentara Veda. (Vidi filozofiju Origene.) Za ispravno razumevanje reči objavljenja većinom su držane javne rasprave, s-stale su beleške o etimologijama učitelja, beleške su prikupljene. Talmud, kao i ostali s.mriti, jeste objašnjenje osnovnog stanja. I srednjevekovnu dogmatiku treba razumeti na ovaj način, jer dogmatika nije primordijalno objavljenje, nego istorijsko tumačenje koje je samo pripremljeno na osnovama objavljenja i za ljudski um, doba, narod. Ako bi papska dogma o nepogrešivosti bila istinita, značilo bi da iz papine stolice eh katedra izrečena reč jeste jednako vredna s objavljenjem, što je nonsens. Dogmatika je sakralna ukoliko joj je izvor apsolutan, ali je humana i istorijska toliko da nije apsolutna reč. Nema istorijskog bivstva bez

130

dogmatike, ali dogmatika ipak nije nedodirljiva, naprotiv, dok osnovni smisao ostaje intaktan, ona ce u istorijskim vremenima neprekidno menja. Dvostruko tumačenje dogme: 1. Crkveno, koje postavlja most između istine objavljenja i istorijskog života, i za ljudsku egzistenciju pruža sigurnu orijentaciju o izvornom učenju. 2. Klerikalno, koje ce u interesu održavanja vlasti pridržava slova formule i održava je. Zato je TOKOM istorije svaka dogmatika (hrišćanska, Talmud, hindu itd.) dvosmislena. 99.

Srednji vek je, kažu, mračan, ali je još više ukočen i tssan, o čemu svako može da stekne pojam ako vidi kako ce noviji srednji vek (Berđajev) u prvoj polovini dvadesetog vska počinje sve jače da sužava, kako ce lldsko bivstvo grči, kako ce zahtevi snižavaju, kako raste oportunizam, kako ravan života postaje niža čak i od građanske, i kako ce čovek skriva u sve plića i beznačajnija životna rešenja i sve irealnije fantazme. Ateizam je veoma ograničena postavka koja zahteva mnogo kompenzacija. U srednjevekovnom dremežu više niko ne zna da je okljaštrenost univerzalne orijentacije prvi uzrok koji zatamnjuje egzistenciju, ili pak obratno, sve zatamnjenija sgzistencija je prvi uzrok, i ona sužava univerzalnu orijentaciju. Za otprilike hiljadu godina jedini bitan, infernalan događaj je bio što je i svetovna vlast, pod uticajem klera, korak no korak oformila svoju praksu kvarenja bivstva, a istovremeno je hrišćanstvo u sve većoj meri postajalo neostvarivo. Po životnoj tehnici nerazvijeniji, sekte i sektaši, koji su radi nekoliko jadnih fragmenata istine pokuš&ai da podignu bune, redom su postajali žrtve neposvećene vlasti koja vlada u ime svetinje. Lakovernost i bezverje. Nenašminkana vlast, bez bilo kakve težine istine, sa ad hoc etvorenim sofističkim formulama. Viša kontrola uma potpuno je ukinuta, a posledica otpora je tamnica, inkvizicija, lomača. U gtrocesima jereticima, kao što su bili procesi Galileju. Savanaroli, 131

29.

Janu Husu, Đordanu Brunu, kler nije branio istinu, nego ce plašio za svoj položaj moći i branio ra je. Gde je tada već bila istina klera! 100. Isus je svojim stavom apelovao na najdublji koren svakog čovekovog bivstva koji je igda otelotvoren, svestan sigurnog poraza i jadne smrti. ali bez obzira na to. prosto i otvoreno je prihvatio bnpsu s kvarenjem bivstva. i na samom sebi pokazao. ne šta treba činiti i šta treba govoriti, neko kako treba živeti. Umesto Crkve, koja je trebalo da bude svetinja ovoga života, stvorena je organizacija i ona je ovaj kvarež bivstva - „s istrulelim srcem" - nasuprot čistoti Isuso-vog učenja, odbranila. održala ra i produbila, i načinila ra jedinovladajućim na svetu. Kvarež bivstva je onaj zločin koji Jevanđelje naziva grehom počinjegoš protiv Svetog Duha (Duha Istine -:rvei>ua ttc; aHŠešs,), za koji nema oproštaja. Zato što je umesto Crkve kler. umesto jevanđeoskog života kvarež bivstva i umesto Isusa Antihristos, treba bezuslovno svi i smesta da postanu hrišćani. 101. Ono što Jevanđelje naziva ljubavlju. to je krajnja zrelost ljudske egzistencije, najviši stupanj čistote bivstva, na hindu jeziku: oslobođenje. U antihristovskoj taktici od samog početka nije ce zapravo zbila nikakva promena. Međutim, prva fizionomija u figuri hebrejskst fariseja, čak ako je u sebi i krila docnije mogućnosti, bila je prilično primitivna. Karakterna oznaka već i tada uvek spremna na podle nestašluke, na žilavu i podmuklu gotovost za divlje opačine, a trijumfalni stav života i kasnije je ostao takav. (Vidi Konstantinovo poprsje, Velaskezov portret pape Inoćentija, ili portret nekog modernst generala, diplomate ili naučnika.) Već ce onda učvrstilo opšte shvatanje da je dobročinstvo bezumno i glupo (idealizam).

132

jsdino je nitkovluk koristan (realizam). Čin je uvek čin! Vlast ce gradi na potiskivanju duhovne (umne) stvarnosti -ns neminovno. ali ce ne ume drugačije. Nesposobnost upravljanja u duhu istine. 103. Pouka reformacije jeste da ce borba protiv klerikalizma ne može voditi na ravni religije, jer je reformacija na celoj liniji za najkraće moguće vreme takođe, čak u gojačanoj meri, postala klerikalizam. Reformacija zapravo i nije bila događaj, tek zbivanje, posledica određenih prethodnih zbivanja, proračušviva, ništa neočekivano, pogotovo ništa bitno. Lakomislen povratni uticaj helenizovane italijanske renesanse. odnosno ništa drugo do novija hebraizacija, do tada neslućeno farisejstvo, od kojega je čak i razmetljivi Talijan bolji, bar je ukrašen svetlim bojama (uvek je korumpiranije ono što je skrivenije), jer nije donela, niti je mogla doneti drugo do fanatizam greha spreman na neprekidnu uznemirenost i nezamislivo licemerje čak i u odnosu na Jerusalim. Mračna tačka reformacije jeste što je pokušala sekularizaciju Svetog pisma. s određenog stanovišta isto što je pokušao budizam u Indiji s vedskom baštinom, i zato Genon učenje Bude smatra jednom vrstom reformacije. Međutim, budizam nije mogao trajno da ce ukoreni u Indiji i posle kratkog vremena nestao je odande. S uvođenjem narodnog jezika u liturgiju, s prevodima Biblije, međutim, ova težnja je pstpuno propala. Sveto pismo ce ne može sekularizovati, odnosno ono ce u vremenu ne može razrešiti (znak za to je da onaj ko ra ne živi, eo ipso ni slovca ne razume), jer nije načinjeno u vremenu i za vreme, ono je u celini izvan vremena. i vreme ne može da ra dodiruje. Zato i pokušaj docnije sekularizacije Svetog pisma (takozvana naučna kritika objavljenja) doživljava krah. Jevanđelje je događaj bivstva koji nije istorijski, i nije posledica istorije, nego upravo stvara istoriju. Pokušaj koji preduzima sekularizaciju ms-ra da ce nasuče. Ovakav pokušaj. budući da nema pozitivnu osnovu, samo je demokratski eksperiment, protivan hijerarhiji, a to bivstvo ne podnosi čak ni u svom kvarnom stanju. Sekularizacija je na koncu 133

29.

farisejski akt koji ce zbiva zato da bi ce i od Svetog pisma mogao napraviti espap, kao što ce to i zbilo. S reformacijom je započelo razdvajanje politike i religije. Religija je postala privatna stvar. Tako je odvojena privatna stvar od javne. unutarnja od spol.ašn>e stvari. i odavde nastaje da je zabranjeno mešanje u unutarnje stvari. Svaka spoljašnja sila bespomoćno mora da posmatra ako ce negde zbiva krvoproliće takoreći na čisto unutarnjoj osnovi. Naravno, svako zna da ns postoji religija i politika, spoljne i unutarnje stvari. Postoji kvarenje bivstva i postoji napor za čistotu bivstva, i to je mera svake stvari. Pošto pak nema Crkve i nema duhovne vrhovne vlasti, zato ce svakoj samovolji može pribaviti važnost. 104. Razlika između Crkve i klera jeste u tome što Crkvu treba da održava duhovna kasta (brahman). sveštenstvo klera je pak bilo aktivno, što znači da je živelo životom viteške kaste (kšatrija). Verovatno da o ovoj temeljnoj činjenici, koja je hiljadama godina bila presudna, niko, sem Origene, nije imao čak ni pojma. Ko nije brahman, odnosno ko ne živi život duha (razum, kontemplacija, saznanje, znanje. istraživanje, razmišljanje, ne-aktivnost), on nije, niti može biti načisto s krajnjim značenjem stvari. a čovek pak koji ce zagnjuri u čin (kar.ma) i istoriju. on iz vremena ni ne vidi, zato u krajnjim stvarima mora da bude i da ostane neznalica. Evropski kler je uvek smatrao za svoj zadatak upravljanje. sudstvo, pravosuđe (na zemlji i na nebu!). a ne uviđanje ne-aktivnosti. Zato u Evropi nije ni bilo pokušaja osnivanja duhovne kaste, i upravo je zato Evropa uvek živela bez brahmana, bez duha i smisla i više uviđavnosti, prepu štena zbivanjima. Ono najviše što vitez može dati jesu ideje, ali nikada konačni smisao, primer za to je Platon. Temeljna karakteristika istorije Evrope do današnjeg dana jeste što nema čoveka koji bi znao šta ce stvarno zbiva.

134

Istina, bilo je nekoliko nejakih pokušaja da ce odomaći kontemplacija nasugtrot bezumnoj čin-religiji. Takav je bio sv. Viktor, doba Riharda i Huga, koji su. istina, samo u manastirskoj atmosferi, ali ipak želeli da ostvare ovaj ne-aktivni uvid. Ovde kao da je počela da ce izgrađuje neka vrsta hrišćanskog duhovnog posvećivanja. Ali je takav bio u prvom redu španski Soledad u šesnaestom veku. Soledad je poput epidemije buknuo pod dejstvom knjige prostog kaluđera Molinosa, koju je on napisao verovatno pod hindu ili sufi uticajem. Molinos je bio bačen u tamnicu i živ više nije izašao iz rimskih kazamata. Soledad je imao više hiljada pristalica, oni koji su ce povlačili u samoću \tlavnom su ce nastanjivali u malenim pećinama na španskoj i portugalskoj obali, kao tibetanske lame ili hindu sanjasini, uz jedva shvatljiva odricanja, u strogoj bezimenosti i ne-aktivnosti. Epidemija je sve više rasla, a bilo je i onih koji su napuštali visoke položaje, blagostanje, odricali ce kulture i civilizacije, preko noći oblačili rizu od kostreti, povlačili ce u planine, i kao Budini kaluđeri, živeli od prosjačenja. Kler je. jednom rečju. počistio Soledad, rekao je da je to jeretički kvijetizam, danas bi ce reklo da je to izbegavanje radne obaveze prema društvu. Organizacija vlasti je uvek bila načisto da je izgubila svoju moć nad čovekom koji živi u pećini. Kakva je duhovna sila izbijala iz Soledada, vidi ce no tome što ce Lojola gotovo TOKOM celog života kolebao između povlačenja u ne-aktivnost i klerikalne službe. Iz ove nečuvene napetosti rodila ce misao o jezuitskom redu, o jezuitizmu, koji je izrazito suprotstavljen ne-aktivnosti, čak je ekstremno aktivna borbeno-vojnička (kištrija) misija. Jezuitizam je jedna od koncentrovanih inkarnacija farisejstva, pojačana terorizmom, i tako arhetip u organizaciji modernih političkih partija. U pojedinim razdobljima gtre zločinačko udruženje nego malitaristička organizacija. Naime, novo je u njemu - tome može da zahvali za svoj svetski uspeh - što je jezuitski red za aktivnosti načinjene u interesu klera unapred bio oslobođen svake moralne zagtreke. Kler je od nove organizacije stvorio novu bazu (antireformacija) i jezuitizam je umeo da iskoristi za svoje ciljeve vlasti mnogo uspešnije od svake 135

29.

ranije moćne organgoacije, jer je ova bila slepo verno sredstvo i u najmračnijim aktima. Inkvizicija je Soledad iskorenila ognjem i mačem. A kao i uvek, oportunisti su u ime nagrade mogli da se vrate u redove klera, a odlučni su dospeli u tamnicu ili na lomaču. Odnosno, prema prihvaćenom i dobro proverenom farisejsko-klerikalnom običaju, nad vernim egzistencijama je izvršen obračun. a nitkovi su dobili lepe položaje. 105. Taktika se od farisejstva npije menjala, jer ju je kler nastavljao, a to je automatizacija prakse vlasti. Zato se farisejstvo ili kler nikada nisu javljaai bez snažne birokratije. zapletene pravne prakse i pridržavanja sls-vu propisa. Nisu voleli smetnje. Prednost automatizovane prakse vlasti jeste što ona ma koliko upadljiv slučaj bio, ume da ra uprosti, glatko, jednostavno da ga neupadljivs-likvidira. Kler je svoj vrhunac automatizacije postigao u inkviziciji, zatim u jezuitizmu, koji je samo u kraJNJJš slučajevima raspolagao teatralnim lomačama, a najviše je voleo ako je nepodobne mogao da strpa u tamnice i da ih tamo zaboravi. Mehanizovati sudstvo. učenje. vojsku, vaspitanje. administraciju. dati prednost uniformi i kolektivnom stavu (paradni korak, defile). Započeo je proces koji u društvu razara ne samo spiritualne nego i organske veze, i zamenjuje ih mehaničkim funkcijama. Farisej i klerikalac svako pitanje bivstva shvataju kao administrativno pitanje. Oni bi ponajviše voleli ako bi čoveka mogao potpuno da opsluži mehanički sistem koji radi potpuno nezavisno od čoveka. Nevolja je bipa što im je religija. koju su objavljivali. bila na putu. Trebalo je ukloniti religiju kao najveću smetnju mehanizovanosti. To je treća, moderna faza antihristovske istorije. 106. Nepriznata teza pravca sugerisanog posredstvom Dekarta, možda i nenamerno prekrivena tamom, kao što kaže logistika, ima skriveni 136

aksiom. U ovu tezu je uvijena namera da ce u interesu svetske moći izradi takav misaoni sistem koji će praksu vlasti učiniti lakom, pouzdanom, jednostavnom i konačnom. Teza glasi da je bivstvo zapravo racionalni aparat. Misao o mehanizaciji bivstva javila ce iu srednjevekovnom kleru, ali jeu njoj još bilo mnogo ideja izgrađenih na verovanjima. Ove ideje su redom pogubile dejstvenost. i tako je sistem vlasti klera dospeo u krizu. Pitanje je sada iskrslo ovako: posle pada klera nenarušiva i neizbežna vlast staće na sigurne temelje ako je njena baza razuman aparat. Dekart izrađuje teoriju aparata i to je ona teorija koja ce naziva racionalizmom. Racionalizam nije metod saznanja, kao što sebe proglašava. nego teorijska osnova za praksu svetske vlasti, izgrađena no uzoru na kler. 107. Racionalizam nema nikakve veze s umom. Ali nema ni razloga za gtretpostavku da ce u pojmu uma skriveno javlja neka strana strahovita i sablasna sila, recimo demonski intelekt (Klages). Racionalizam je takav teorijski sistem postavljen u znaku saznajnog uma. a on zapravo nije za saznavanje, nego je fundament za stvaranje prakse konačne svetske vlasti. Racionalizam tumači vlast isto onako kao što je to činio kler (fariseji). da laž-nasiljeizrabljivanje (L. Sabo) treba snabdeti zaštitnom teorijom, jsr se tako može predstaviti kao istina. Zbog toga to nije samo kvarenje bivstva. nego istovremeno i laž bivstva. Promena u koncepciji vlasti nije se zbila, racionalizam ju je preuzeo od klera, ali je obnovio zastarelu organizaciju. Srednjevekovni primitivni mehanizam spasenja preobrazio se u svesno izgrađen aparat koji je pazio da bude strogo zatvoren i neosporan. Time racionačizam nije prosvetlio kvarenje bivstva, nego ga je potencijalno ojačao. Nedvosmislen znak toga je što ljudsko bivstvo nije postalo ni svetlije, ni istinskije, ni humanije, ni sređenije, nego upravo još tamnije i još razorenije, još neljudskije, još lažnije, odnosno racionalizam je takva organizovana korupcija kao što su bili farisejstvo i klerikalizam. samo za stupanj na višoj razini životne tehnike. U racion&gšzmu kulminira nauka. Racionalizam je u nauci stvorio onaj neizbežni i neosporni sistem 137

29.

koji održava sistem kvarenja bivstva. Nauka je onaj aparat dekartovskog racionalizma koji svaki momenat bivstva prevodi na jezik aparata. 108. Dekartovo mišljenje i cela moderna nauka se mogu iz jedne jedine tačke izbaciti iz ležišta. Nauka svet postojeGš ovde i sada smatra primarnom stvarnošću. To je u njoj neizbežno, jer stvarno i danas svi mi živimo u ovom svetu i za nas je stvarno važeći ovaj realitet. Ali ako je nauka i neizbežna, nije neosporna, jer svaki čovek bez izuzetka zna, i to bez da ra je bilo ko naučio. da je ovaj svet sekundaran, a ne primaran. U čoveku živi svest o početnom primordijalnom svetu (osnovno stanje zlatnog doba) i on ima u suštini različitu stvarnost od ovde i danas date stvarnosti sveta. Ono što je u toj svesti najvažnije nije da je on početni i da je minuo. i prema tome istorija. Ovaj svet, mada je nedostižan i neostvariv, ali je stalno prisutan. Ne kao idealitet. nego kao nepomirljiv zahtev čovekovog bivstva postavljenog prema samom sebi. Nauka je takav sistem koji isključuje ovu svest postojeću u svakom čoveku, i zabluda svakog njegovog koraka jeste što smatra da ce može isključiti. Ha ovoj tački su nevažeći Dekartov racionalizam i nauka bilo šta da tvrde. Oni kazuju samo polovinu stvari, drugu polovinu prećute. Time što intaktnu istinu i apsolutni red primordijalnog bivstva. koje je prisutno isto kao i realitet korumpiranog bivstva. izostavljaju iz računa, ovakav račun sam no sebi postaje ništavan. Univerzalno ljudsko znanje ni za trenutak ne zaboravlja da ovaj svet ovde i danas nije jedina priroda. nego postojeći korumpirani kosmos nastao kao posledica kvarnog bivstva, i čovek ce ne miri, niti će ce pomiriti, niti ce može pomiriti s tim da ovaj svet i ovu stvarnost primi ovakvom kakva jeste. Zato čak ni najkorumpiraniji čovek ne veruje da je ovaj svet aparat. ne doprinosi tome ni to što čoveka smatraju mašinom i što njegov život pretvaraju u pogon. Nauka u središte sveta stavlja korumgtrano saznanje, i to naziva umom. Zato i vlast naziva razumnom. iako ova vlast počiva na postojećoj 138

stvarnosti kao posledici kvarenja bivstva. na onome što bi trebalo likvidirati, i umesto koje bi trebalo vaspostaviti izvornu istinu bivstva. 109. Moderna misao koja odavno posmatra okolnosti mehanizovanja bivstva objašnjava ih s više teorija. Jedna od teorija tvrdi da je aparat losledica apsolutizacije uma (ne razuma). A apsolutizacija uma pak nastala je zbog poricanja čovekovog ličnst duhovnog bića. A kada je to usledilo, nepouzdano je, verovatno na početku novog doba, zato je Genon renesansu nazvao ne dobom preporoda, nego dobom truljenja. Ako ce čovek u svojoj spiritualnoj egzistenciji pokoleba, bezuslovno će postati žrtva neke poremećenosti. U ovom slučaju je postao žrtva slepe svetlosti uma i himeru kosmičke mašinerije izmislio je u „fantazmagoriji totalnog znanja". Poricanje spiritu-alnosti je propust realiteta bivstva, izostavljanje temeljne stvarnosti, sužavanje realiteta, na koncu i pokušaj izostavljanja presudnog činioca. Aparat nastao i no cenu okljaštrenosti bivstva sposoban je, naime, da funkcioniše, ali je sigurno da unutar toga nema humanog pune vrednosti, upravo zato nema ni istinskog bivstva. Nezaobilazno svojstvo sistema uma jeste da ne postoji bez okultizma. Racionalizam i okultizam su dve verzije istovetnog stava, ineptia mvsterii (neosetljivost prema misteriji). Što intenzivnije svetli, senka je sve veća. Konačna definicija sistema uma (nauke) jeste materijalizam, zapravo okultni sistem sujeverja. U određenom pogledu i aparatizam je jedna vrsta okultizma. Mašinerija, ako je tehnička (robot, golem), ako je društveno ustrojstvo (administracija, vojska, partija, scijentifizam) ne sastoji ce od stvarnih ljudi, nego od homunkulusa. 110.

139

29.

U klerikalgoš vremenima ce pretpostavljalo da su sveci uopšteno počinili više dobročinstava nego što im je bilo potrebno za postizanje ličnog spasenja. Kler je ovaj višak dobročinstava i uskladištio, poput soljene ribe, i dodeljivao ra onome ko ce pokazao zaslužan. Eto provalije između epyov i lrauca. Kasnije ce oproštaj grehova (uvek gresi!) mogao postići ako čovek kupi ceduljče od za to određenog putujućeg kaluđera, za manji greh ce plaćala manja. za veći veća suma. i tako ce dobijao potpun oproštaj grehova. Spasenje je pitanje novca. Sve je to poput fabrike. Klerikalizam ce već u petnaestom veku pretvorio u mašineriju spasenja, u kojoj ce automatski mogao dobigi oproštaj od svakog zločina. Izgledalo je da je ova mašinerija nestala u doba prosvetiteljstva. Trebalo je da mine izvesno vreme da bi ce primetilo: pogon je radio još efektnije. Ali sada ce nije mehanizovalo pitanje spasenja, nego sam celokl pni život. Raširilo ce uverenje da je celokupan postojeći svet, duša, život. religija, mišljenje zapravo jedan jedini kolosalni aparat koji je racionalno ustrojen. Što ce tiče smisla bivstva. nema potrebe da uzimamo i ne-mehaničke elemente. Nisu potrebni nesigurni činioci. Bog. duša, slobodna volja na koncu ce i ne mogu dokazivati, kaže Kant. Čovekovim bivstvom ne upravlja ni misao, niti duh, čak ni život, nego ue^avćv. Čovek u aparatu je i sam alarat i rezervni delić u većem pogonu, nije spiritualno biće, nego funkcija. Nijs nužna pretpostavka o duševnom i duhovnom životu. egzistsnciju obezbeđuje ispunjavanje formalnih aktova. Sve je vanredno racionalno. Kosmos je veliki aparat, u njemu je čovečanstvo manji, u okviru njega je čovek najmanji. Aparati su sinhronizovani. Celokupno bivstvo funkcioniše pritiskom na dutme iz neks komandne sale, i to samo od sebe. Pretpostavka komandne ličnosti jests fikcija koja je suvišna. Veliki Inkvizitor Dostojevskog opštepoznata je iredstava antihristovske fiziognomije. U pripovedanju Dostojevskog Veliki Inkvizitor baca u tamnicu Hrista koji ce ponovo pojavio na zemlji i osuđuje ra na lomaču, ali noću odlazi kod njega i nagovara ra da ode,

140

da ce vrati na msbo i da ce ne petlja u poslove čoveka. gde ce ni onako mišta izmeniti ne može. Predstava je načinjena iz sklopa srednjevekovnog klera i racionalizma i već ni u doba Dostojevskog nije bila savremena. Veliki Inkvizitor je još ličan, odnosno .ljudsko biće, što znači da ce može osloviti. Međutim, ličan Antihristos onda je već odavno bio postao bezlični aparat. Moguće je da je prvi moderni aparat bio jezuitgoam. Takav aparat su industrijsko preduzeće, bankarska institucija, vlast, država, vojska. administracija, a znak raspoznavanja je da je potpuno progutano humano. Mašinerija društva nije pravljena no uzoru na fabriku, nego je celokupna moderna tehnika realizacija ideje aparata bivstva. Aparat nije utopija. nije socijalizam. nije fašizam, nije boljševizam. Aparat prethodi svemu tome, i sve je to primena aparata na različite narode i istorijske situacije. U aparatu nema vlasti, jer nema ni vladavine, ni službe, u vdasti konstituisanoj putem bezličnog uma samo postoje delići koji vrše određene funkcije, kral>, diktator, običan vojnik, radnik, naučnik, umetnik, zemljoradnik ili matematičar. U aparatu više nema volje, razuma. životnog dela, namere, osećanja, ambicije, samo pogon, u znaku brisanja humanog bivstva (kvarenje bivstva), jer je aparat do krajnosti pojačana aktivnost kvarenja bivstva. Teror Velikog Inkvizitora u odnosu na ovo još je bio podnošljiv, jer je čovek bio suočen sa živim bićem koje ce, iako bez rezultata, još i moglo osloviti. Aparat ce ne može osloviti. Antihristovski inkvizitor Dostojevskog je ljudski stav, aparat je sistem nezavisan od čoveka. Aparat nema istine, čoveku pak treba, ako ne istina, ono bar laž. Svaka reč humans-g pred aparatom odzvanja prazno, progutan je farisej, kler, inkvizitor, lomača, tamnica, države, narodi, religija i umetnost, bogati i siromašni, moćnici i potlačeni. 112. Prvo lice Antihrista: farisejstvo, svetovno sticanje zaodeveno u moralnu besprekornost. Drugo lice je kler, instinkt svetske vlasti

141

29.

zaodeven u religioznu dogmatiku. Treće lice je aparat, sistem kvarenja bivstva zaodenut u bezličan um. Nasuprot ovome ce nalazi neorganizovanost pozitiv-nosti bivstva što je pozitivnost viša, sve ce manje može organizovati. Ljubav ce savršeno ne može organizovati. 113. Teror modernizovanog sistema kvarenja bivstva započeo je otprilike krajem prošlog veka. Simltome su tačno pribsležili Kjerkegor, Dostojevski, Solovjov. Niče. Uznemirsnost bivstva, najpre samo u Evropi, kasnije i na csloj zemlji, dosegla je takav stupanj u kojem, kao što je bilo predvidljivo, i kao što je to danas, u drugoj polovini dvadesetog veka još predvidljivije, ljudski život unutar aparata, izvan pukst niza formalnih akata, ns znači ništa drugo. Sistem ce potpuno zatvorio, proširio ce na kretanje zvezda, na fizičke pojave, na matematiku, na ćelije, na atome, na religiju, na ljudski čin, na mitove, na metafiziku. Mehanizovano obrazovanje i učenje, rad i administracija. mišljenje i osećanja odvijaju ce iskllčivo unutar aparata. u posledica toga, samo no sebi razumljivo, jeste sve jača glad prema nečem istinskom, bilo da je to seks ili politika ili političko nedelo, zločin ili neko rafinirano uzbuđenje i narkotik, koji ipak mogu da utaže životnu glad. U srazmeri s trošenjem i razređivanjem života, s njegovim proređivanjem i skvrčavanjem, naročito u metropolama, životna žeđ ce iz trke i požudne pohlepe i raspomamljene raskalašnosti pretvorila u osoben delirijum, jer bivstvo u aparatu inače ne bi mogao da ce izdrži. Budući da niko ne živi sopstveni život. i sebe samog ne sustiže, u čoveku nastaje opaka samopožuda koja ce. u nedostatku istinske, bori za sopstveno raspomamljeno i grčevito očuvanje. iako |s i ono već potpuno izgubljeno. 114. Ono što već svako zna u drugoj polovini dvadesetog vska: srednjevekovni religiozni klerikalizam je za čoveka obezbeđivao daleko višu ravan bivstva nego moderni 142

političko-birokratsko-scijentični klerikalizam. U suštini ce nije zbila promena, jer je sistem kvarenja bivstva i tamo i ovde predstavljao sebe kao najbolju moguću vlast. Pred šarenom maskom srednjeg veka. međutim. moguće je bilo pozivati ce na nešto, čak ako je to bilo i s hipokrizijom. Pred aparatom ne vredi više ništa, čak ni licemerje. Onamo je još bar bilo greha i lomače i laži, ovde već postoji samo monotoni tandrk gutanja bivstva koga brani racionalni sistem ravnodušnosti izrasle u kolosa. 115. Pošto je čovek hiljadu petsto godina živeo pod takvom vlašću koja je bila sistem protiv istine (razuma). sada živi pod vlašću koja je sistem bez istine (razuma). Onda se za istinu Monio mreti. u sistemu koji je ravnodušan prema istini nema patnje, a tamnica, smrt. besmisleni su. U doba Velikog Inkvizitora se moglo stupiti samo sa zapušenim nosem. a ovde samo uz odricanje bivstva, i u zamenu za puki opstanak treba dati ceo život. U raspomamljenoj agresiji protiv istine čovek je još mogao znati za istinu svoga bivstva. sada istina bivstva, ako uopšte nešto znači, ponajpre je skandalozna i smešna. U jednoličnom pogonu aparat ne dotiče razboj ništvo, odvratnost. laž, kal, u bivstvu skočanjenom u mašineriju nema razlike između dobra i zla. greha i vrline. istine i laži. 116. Geslo je bilo prilagođavanje. Sada za to više nema potrebe. Aparatu se ne može prilagođavati, jer je mehanizovanje lldskog bića nonsens. Održava se nešto što na celoj zemlji nijedan jedini čovek ne prihvata, niti može da prihvati. Fikcija koja je nevažeća za sve, bez izuzetka. Niko joj se ne prilagođava, niko je ne prihvata, niko je ne prima, nije ni moguće. jer je nema. Ovo nema je jedino što postoji. 117.

143

29.

TOKOM vekova se može slediti trag kako je glas nebeske devojke bežao u analize reči znalaca (Origena), u mistiku (Dionizije Areopagita, Ekhart, Rojsbruk). u matematiku (Kuzanski, Paskal), u pesništvo, slikarstvo. muziku. roman. filozofiju. kako je zamirao i izolovao se. Katkada je izgledalo kao da je progon još pogodovao čistoti glasa. A zati.m se raširilo shvatanje da su oduvek postojali kal i laž. Ha koncu, u metropola.ma dvadesetog veka, u civilizaciji huligana i terorista i kurvi potpuno je zanemeo glas nebeske devojke i izgubio ce u pepeljasto sivim promuklim signalima aparata. Verodostojan je postao mehanizovani objektivni glas (nauka). pre zveket, činovnički glas, glas oglasa, glas naredbi, glas radija i fotografije - glas bez muza, kako bi rekli Grci. 118. Pošto je čovečanstvo iskvareno lažju, nasiljem. izrabljivanjem, prevarom, ratovima, krvoprolićima i ropstvom, istina još uvek ne u dovoljnoj meri, u drugoj polovini dvadesetog veka otvarala ce samo jedna mogućnost: opustošiti svet i iskoreniti čovečanstvo milosrdnim srsdstvima, humanizmom. idealima blagostanja i idejama o svstskom miru. Ovaj metod ce pokazao delotvornijim od mstoda klera. Vladimir Solovjov kaže da će kriza posle ratnog dvadesetog veka dostići najdublju tačku u dvadeset prvom vsku, stoleću svetskog mira. Zemlja je već odavno jedna država. Nestalo je nacionalnih i rasnih i klasnih suprotnosti. Dnevno radno vreme je četiri sata, nema gladnih, prosjaka, siromašnih zlopatnika. Neograničena je promena mesta življenja. Svakome je dostupan komfor i blagostanje i obrazovanje. Tišina je. zadovoljstvo i neizmerno mnogo šećera. Život je nepodnošljivo sladak. svi ce smeškaju, a mir je tako izbalansiran da ce devedeset i pet procenata čovečanstva ugojilo i pati od nervnih napada. Preostalih pet posto završava samoubistvom. Ne zato što vlada tišina i što je blagostanje i kultura, i što nema više nepismenih, nema epidemija, sve sama higijena. i sjajne su konzerve i kompoti. Nego zato što ce sve topi, a ništa nije istina. Čovečanstvo 144

ne može da podnese ovu čistotu, buni ce i u ratu povedenom protiv Antihrista presudnu bigku dobija kod Armagedona. 119. Budući da ce u ovom trenutku istorije ne može realizovati nikakva organizacija u znaku Jevanđelja, čovek je prinuđen na jednu jedinu mogućnost: u postojećoj, ali neostvarenoj Crkvi, koja je svetinja čovečanstva zasnovana na životu Isusovom, jedino i lično - ne ,,eh katedra", nego ,.eh existentia transparente" i „eh orientatione universale" (iz prosvetljene egzistencije i univerzalne orijentacije), odnosno „eh existentia veritatis1". iz bića istine živeti u znaku Jevanđel>a, i pod nikakvim okolnostima ne odustati ni od jednog njegovog slovca. Aparat je u celini kvarenje bivstva. Trenutno nam nije preostalo ništa drugo do biti i ostati svedok u aparatu. Ovo svedočenje danas je jedini autoritet, to je jedina mogućnost verodostojnog života. Stav u biću istine ne znači da je čovek bez ostatka postao istinit, nego da ono što misli i čini, on misli i govori i čini iz svoga bića koje je prosvetljeno i pročišćeno istinom i bez obzira na posledice. Budući da to danas nije moguće u zajednidi nego samo pojedinačno i lično, sve dok ce zajednica (Crkva) ne ostvari, svetinja ce isključivo nalazi u ljudskoj jedinki. Ko ovu istinu izda. antihristovska je egzistencija. 120. U drugoj polovini dvadesetog veka istorijska perslektiva je sasvim jasna. Pošto postoji i mir, i rat, odnosno nema ni mira. ni rata. i pošto za sada nema nikakvog izgleda ni za jedno ni za drugo, u ovom msđuvremenom stanju počinje da ce formira prinudna skočanjenost, ali ce ni ona ne stabilizuje, niti ce može stabilizovati, jer je karakteristika situacije upravo u gome što, iako bi u svakom trenutku moglo biti i ovo, i ono, za oboje postoje nesavladive pregtreke. Sve što jeste, privremeno je, glibovito, nepouzdano i hazardno. Za

145

29.

situaciju nije karakteristično ono što jeste, nego ono što nije. Čovek bi mstao reći da je jedina karakteristika što nsma ništa. Prinudna stregtnja između dvoje, uvek između. Zato ce čovekov napor usmerava kako bi ce obgradio nekom očajnom zaštitom, da sačuva stanje, i da održi situaciju ovakvu kakva jeste. Samo ništa novo. Ništa što je promena, jsr je to onda potres. Najbolje ce sakriti, i najispravnije je ako ce ćuti. ili kako kaže Veda: „Sam jesti*'. Vlast svu snagu usmerava na osiguravanje trenutnog statusa. Ne postaje sve konzervativnija, nego sve reakcionarnija. Naravno, reakcija ce naziva napretkom, kao što mir znači rat i sloboda ropstvo. Sredinom veka već nema države čija jsdina težnja ne bi bila očuvanje današnje situacije pod bilo kojim uslovima i da ne progoni onoga ko bi želeo da promeni status u bilo kojem pravcu. Zapravo je srednjevekovlje, skočanjenost principa, sofistička skolastika, strogi spoljni sistem kasti, teror činovnika, inkvizicija (naziva ce odbrana države) splet je komšškovanih odbrambenih sistema koje održava strah od promena. Nije jači onaj koji je agresivniji, nego onaj koji ce više boji i obazrivije ce brani. Povrh svsga, napetost nema s tim nikakve veze, više je to letargija. Najvažnije je dobro ce plašiti. Beznadežna situacija, naravno, ne postoji. izuzev jedne jedine, a narod zemlje ce nada da to ovde sada nije ta jedina. Čovek nikad više nije bio farisej, vlast više klerikalna. Farisej i klerikalac. koji su virtuoznom tehnikom razvijali privid intaktnosti, umeju da ce predstave kao moralni uzor, dok ce četvoronoške svađaju oko poluo-glodane kosti i kevću. Postoje oni koji su krivi u idealitetu, koji svesno zavode, ili su krivi u realitetu; falsifikator bivstva je onaj koji je pobednik u prividu života. to je egzistencija koja nadaleko zaudara od kompromisa. jer za gre\ uvek postoji opravdanje, ali niko pod prinudom ne postaje korumpiran. Tisap&lkonja, 19. januar 1963.

146

IV LNCROGIN

1.

Androgii (aubrouigos;) je grčka reč, označava muško-žsnsko biće.

2. Androgin ce ne sme brkati s hermafroditom. Androgin |sste ravnoteža muškog i ženskog u istom čoveku. čak i iiše, jer androgin znači i biće i suštinu (essens i exis-tcns); hermafrodit nije ravnoteža, nego abnormalnost. Androgin je jedinstvo dva pola, hermafrodit je polna nakaza. 3. Svaka baština zna za androgina. Prema Topu. Gospod je čoveka stvorio prema svojoj slici i prilici kao muškarca i ženu. Bog je dakle muškožensko biće, a i prvi čovek je bio takav. 4. Sstkhja kaže da je prvo razlikovanje unutar jedins-gvenog bivstva muški duh (puruša) i ženska priroda (prakriti). Isto to uči kineska baština. prvo razdvajanje jc bilo između neba i zemlje, to je tao i teh, muško i žsnsko, kasnije jang i fuu. Ime kineskog cara, jer on vlada u ime drevnog jedinstva, jeste fu-mu, što znači majka-otac. 5. Dvopolnost sveta najčvršće čuva jezik u rečima muškog i ženskog roda. Muški i ženski rod obično su svojstva imenica, međutim, postoje jezici (semitski) u kojima ce osobina roda nalazi i u glagolu i, no značenju nskog glasa. znamo da li je delatna ličnost muškarac ili žena. Neutralan rod, prema svemu sudeći. izvorno je bio androgin. Ne kao sada. ravnodušnost prema privlačnosti oba pola. odnosno neutralnost pre.ma obe promsne. nsgo je bio osetljiv prema oba roda. Neutralnost je deformacija primordijalnog androgina. Takva lišenost privlačnosti kao što je u fizici neutron. Ono što mi nazivamo neutralnim, zapravo je bespolnost. Budući da je odista neutralno, ono ne obeležava ništa i suvišno je. Zato ce u mnogim jezicima srednji rod izgubio.

149

1.

Muškožensko biće je otvoreno i prema muškom i prema žsnskom, i ono povezuje oba pola. Neutralnost je zatvorena prema oba pola, zbog toga razdvaja dva pola. Međutim, budući da sve postojeće mora imati lol. neutralnost pola jeste bsspolnost i može ss shvatiti samo kao simptom korupcije bivstva. 7.

Muško i žensko zapravo nisu potgtun pol. nego raspolućsna suština potpunst jedan. I muško je polupol, i žensko je polupol. Ime potpunot i celog pola jeste androgin. Androgin je posls pada podeljen prsma zlatnom preseku, i to tako da je vsći deo androgina pripao muškarcu. a manji ženi. Što otprilike znači da je muškarac u većoj razmeri muškožensko biće nego žena. Međutim. s porastom korupcije bivstva izgubila ss i razmera zlatnog preseka i razmsra muškog i ženskog unutar čoveka potpuno je nepravilna, linija reza je nsravna, drugačija je od jedinke do jedinke. Saglasnost muškog i ženskog postalo je isključen slučaj. Počev od tada usklađivanje muškarca i žene postalo je čovekov zadatak bivstva. i to jedan od najvećih i najtsžih zadataka. ..Bivstvo postaje savršeno onda ako ce međusobno mrožmu nebo i zemlja, duh i priroda. tvoračko i primalačko bićs, jer ce onda ostvaruje večni poredak univerzuma (Konfučije: Komentar Ji-đinga). 9. ..Kada su ra zapitali kada će uslediti potpunost, on je odgovorio: Kada dva postane jedan. kada više ne bude posebno muško i žensko. nego ce pretvors u jedan i postanu |sdan" (Reč Gospoda sačuvana u usmenom predanju). 10. Poglavlju o raju iz Postanja, Kaba.ča pridodaje komentar. Prema hebrejskoj baštini i ovo poglavlje je kao i druta: jaoj onome ko knjigu doslovno tumači i no stotinu puta jaoj onome ko je ne shvata doslovno. Komentar kaže da ic posledica zgrešenja gubljenje izvorne rajsks prirode muškarca i žene. Muškarac i žena su ce

150

1.

razdvojili. Raspolućena je baza osnovnog stanja čoveka. Dopunjujući /ksnski deo muškarca ostao je u raju, a umesto njsga muškarac je dobio Evu. Izvorna žena je hohma. nju jc gnoza kasnije nazvala Sofija. Eva je ono biće s kojim ce ni ne može ostvariti potpuno jedinstvo. budući da ona nije izvorno onaj deo koji dopunjava. U muškarcu neizbrisivo živi uspomena da njegova prava polovina ns živi s njim. Ona živi tamo gde je. kao što kaže Beme. za nas nedostižna u ovom korumpiranom bivstvu kao što nam je nedostižan cso primordijalni način života, idila. Idilični način života, a on je upravo to, jeste ostvarsno jedinstvo muškarca i žene. Ma koliko da je kvaran život na zemlji, ako postoji bar jedan prolazni trenutak idile. za nju su potrebna bar dva čoveka, muškarac i žena. Moderna psiholstija. tamo gde ce čak približava baštini. obnavlja srednjevekovnu misao i govori o ani.ii koja je žena što dopunjava biće svakog muškarca. Psihologija smatra da anima predstavlja za muškarca sva iskustva o ženi sažeta u jedan jedini oblik (majka, supruga, ljubavnica. kćer, sestra, prijateljica, anđeo zaštitnik. veštica. boginja). Anima je najmoćnija psihološka stvarnost bića muškarca i nema elemenata muškog bivstva kojim ne bi, manje-više. upravljala anima. Naravno. ono što moderno doba naziva anima nije ništa drugo do svest i uspomena očuvana o rajskoj ženi. ne stopljena množina iskustava pribavljenih o ženi. nego Sofija. deformisana na osnovu iskustva u korumpiranom bivstvu. ali čak i tako. ona je najveća vlast muškog bivstva. kao što je najvažnija vlast ženskog bivstva dopunjujući muškarac (animus) koji pripada njenom biću. Anima je izvorna žena koja ce srozala u dubinu kvarne egzistencije muškog bića. kao što je aipmus izvorni muškarac koji ce srozao u dubinu kvarne egzistencije ženskog bića. Animus i anima pak jesu bića koja dopunjavaju polupol čoveka, s kojima on čuva i održava početni androgin. 12. Psihologija je u svakom slučaju, ako ništa drugo. bar nasl\tila činjenicu da je seks najosetl>ivija tačka čovskove egzistencije. Moć seksa veća je od gladi, koju zatucana nauka zajedno sa seksom

151

1.

smatra za osnovne instinkte (održavanje egzistencijs i održavanje vrste). Glad postoji samo kao činjenica, u njoj ns postoji istina. Glad je činjenica nerazrešive zavisnosti čoveka i znači ako želi da ce održi, može to postići samo uz asimilaciju oila izvan sebe. Glad ne raspolaže moralom. svetlošću, isma sreće, nema idile. Zato glad spada samo u krug života, ssks pak u krug bivstva. Glad je stvarna oskudica, seks je niše, fragmentarno bivstvo. 13. Androgina će potpuno pogrešno razumeti onaj ko je \ isren da androgin u društvu može makar samo i da dodirne odnos muškarca i žene. Androgin ne razrešava m.ubav ili brak ili prijateljstvo, nego uvek ostaje unutar čoveka. Androgin je ime one početne i elementarne dvojne pvarnosti koja je u životu konkretnog ljudskog društva ims za vezu između muškarca i žene, koja je u životu konkretnog ljudskog društva bila i ostala temel. veze muškarca i žene. Temelj svega onoga što je paralela, sudar. suprotnost. izjednačavanje, napetost, privlačnost između dpa polupola. Androgin znači primordijalno jedinstvo dva molupola unutar čoveka na način kao što u biljci msđusobno prožeti zajedno i jedan od drugst žive celovito oba polupola. 14. Najvažnija posledica vaspostavljanja osnovnog stanja |sste ostvarivanje muškoženskog bića. Ne biološki i ne psihološki. Jedinstvo dva polupola zbiva ce u osobenom krugu koji je upravo krut seksa i koji ce ns može pobrkati s psčim drugim. A primordijalno muškožensko jedinstvo je uslov da čovek unutar društva može da živi uspešnim životom. Isključeno je da čovek bez ostvarenog unutarnjeg poravnanja ostvaruje red u svojoj spoljašnjoj sudbini. Ostvarivanje androgina jeste osnova normalne ljudske ogzistencije. Glad nema svoju dvostruku stvarnost: gladan čovek i svet hrane su istovetni. Ono što je neuklonjiva teškoća seksa jeste što je svet muškarca i žene drugačiji i ista stvarnost ima dvostruko lice, i jedno

152

1.

ne vidi drugo. Sve sam polaritet, leto-zima, sever-jug, dan-noć. sunce-mesec, hladno-toplo, gore-dole, priroda-duh, desno-levo. Ako je jedno muško. drugo je bezuslovno žensko. Glad je lomnost života u sebi samom, život nije bivstvo nego plad za bivstvom, Begierde des Wesens, kao što kaže Bader. Seks, žudnja za ispunjenjem rascepljenog oblika uvek je provala noći bivstva, bilo da čovek stiže ili ne stiže do zadovoljenja. Patnja je i onda ako je nedostatak, patnja je i ako nije, jer celokupnost nije potpuna. A potpune celovitosti nema. Seks uvekzahteva apsolutno. privremeno ili lažno rešenje je nepodnošl.ivo. 16. Čovek je svuda i u svim vremenima najviše propatio od seksa i što je civilizacija bila viša i čovek na višoj razini, patnja je bila veća. Čoveka ne može tako duboko uznemiriti ni nepravda. ni bolest, ni ns.maština, koliko može seks. Jedino što je Evropa umela da učini jeste pokušaj novijeg vremena da ce degradira izvorni zahtev i da ce nemir razreši u životinjskoj neobuzdanosti. Nauka je - kao i svuda - i ovde uverena da normalnost. zdravlje zavisi od korektnog rada životinjskih mehanizama. Što, naravno. uopšte nije tačno. Uznemirenost ce time nije smanjila. čak ce i pojačala tzv. seksualnom oslobođenošću. Nasuprot besprekornom radu biološkog aparata, uznemirenost kod najvećeg broja ljudi ostaje i dalje nasuprot stotinama koitusa. Jedino što je Evropa odista ostvarila. budući da drugog rešenja za nju nije bilo, idgajila je takve seksualne idiote. čije su teškoće. iaravno, ostale netaknute, samo je osetljivost srozana, odnosno koliko god je to bilo moguće uklonjena je svest o gsškoćama. Mnogi milioni seksualnih katastrofa nisu biološke negtravilnosti. već posledice demonizovanog esksa i njih ne samo što praksa životinjske neobuzdanosti ne može ukinuti, nego ih u najvećem broju slučajeva ni ne dotiče. Zdravlje nije ništa drugo do vaspostavljanje muškoženskog bića. 17. Seksualna uznemirenost je nesumnjivo presudnija i dublja u modernom dobu od svake socijalne i ekonomske i moćničke turbs. 153

1.

Nesreće izazvane raznim životnim slomovima čak ne treba ni uzimati u obzir pored katastrofa seksa. Jer ce seks ne može obuhvatiti nikakvim ustrojstvom, niti ce može propisati. zakonski ce ne može iametati niti ograničavati. Ne zato što je elementaran. isć što ništa drugo nije sklon da primi sem specifično |sdinog i jednokratnog ispunjenja zakona egzistencije. Čim žsle da ra priguše ili da skrenu s puta, on oslobađa nnfernalne snage. Jedini cil> nije fizičko spajanje. nego vaspostavljanje jedinstva dva polupola. 18. Duh ima svojstva androgina. Ako ništa drugo. činjenica je da je večiti izvor duha hohma (Sofnja), odnosno majka duha (mudrost). Međutim, samo je muška polovina osetljiva na ovaj duh. jer Sofija (anima) živi samo u našoj muškoj polovini. Svetlost smisla muškarac dobija od Sofije. Reč r>ah u hebrejskom, duh sveta, katkada ce navodi u muškom, katkad u žensko.m rodu. kao da je androgin. A duh. naročito onaj koji ce tako naziva u Evropi, pripada svetu prirode. Kao što uči sankhja, duh (budhi) je prvorođenče svetske igračice (prakriti). Duh nije androgin. Izgleda da je cela priroda feminina: sve što ce može opaziti i videti i što je aktivno, sve o čemu imamo ili možemo imati iskustva i što ima i.me. Celokupan svet je žena, sve do jedne jedine nevidljive. konačne, neuhvatljive matematičke tačke koja sve prožima iz središta sveta. prosvetljava, razume i sređuje. 19.

Panvic kaže da je glavni zakon bivstva neprekidna deoba. Od jedan dva, od dva četiri. To je umnožavanje u čijem toku živimo. I seks izgleda kao da postoji zato kako bi bivstvo bilo sve bogatije. Androgin je pokret suprotan ovoj bezgraničnoj deobi. Od četiri dva. od dva jedan. A to je opet reintegracija, povratak f izvorno jedan. 20. Da bi čovek umeo da u sebi ujedini muško i žensko. on najpre u samom sebi treba da stopi ceo postojeći svet, životinje i biljke,

154

1.

atome i zvezde, demons i anđele i duhove i sile, i sve postojeće treba ponovo da uzme u sebe i, kao konačni korak, da ponovo stopi u sebi dva pola. 21. Drevnu vežbu koja ce odnosi na vaspostavljanje androgina sačuvala je alhemija. U alhemiji, u konačnom jedinstvu (u zlatu), ostvarivanjem bivstva izgrađeno je zlatno doba kao svestan i stupnjevit sistem. no svemu sudeći u Egiptu. ali ce mnogi tragovi toga učenja mogu naći v većini baština (Kina. Indija, orfika. kabala). Pajvažnija operacija vežbe jeste očišćenje, naročito uz iomoć vatre. Ova vatra, u Indiji tapas. jeste vatra samopregora, kod orfičara vatra askeze, kod Jevreja post, molitva. gtranje, u srednjem veku vatra očišćenja. Zlato je blistava svetlost, zohar. ili bahir. kao što ce kaže na čsbrejskom. Zlatno bivstvo je ono što treba dosegnuti. 22. Tehnika alhemije jeste da ce u vatri (askeza. tapas. samopregor) fermentira prirodno muško i prirodno žsnsko, da ce oni rastvore, sagnjile. isuše. sagore u pepeo. To je putrefactio, gde postoje mnoge metode. Dva najvažnija iuta su suvi i vlažni. I sve to postojano, stalno i bez prekida. Čovek svesno vrši nad sobom operaciju koju bi sudbina (neminovnost) i tako izvršila i izvršiće TOKOM života, kada sve suvišno u njemu samelje u prah. Ali ce svesna i budna putrefakcija vrši pod vlašću čovekovog razuma i njegova patnja je razumna i u svakom momentu prosvetljena. Ako je obavlja sudbina, patnja je bolna, ali mora da bude: Gottes Miihlen mahleu langsam, aber trefflich klein - Božji mlinovi sporo melju, ali u prah, u savršen prah. U procesu očišćenja muškarac i žena odbacuju svoj nemir, izbacuju iz sebe svu pokvarenost, prosvetljavaju svu tamu, isteruju svakog demona. I kao da sad istupa iz ne-bivstva mladoženja susreće mladu koja je odista ona koja dopunjava njegovo pravo i izvorno biće. Ovu svadbu alhemija naziva conjunctio, združivanje. Kada Sol (sunce. muškarac) i Luna (mesec. žena) jedno drugo pokrivaju. Konjunkcija

155

1.

je brak kralja (muškarac) i kraljice (žena). Ovaj brak je simbol androgina. U kome ce nikada nije probudila želja konjunkcije i ko ništa ne zna o ovoj svadbi, on ostaje u seksu životinja, u svom biću polu polan, u svom bivstvu nezreo i neispunjen. 23. Ono što čovek odista živi nije život, nego ideal sopstvene besmrtnosti. Ako čovek veruje - kao što ce danas misli - kako on samo živi sopstveni život. ništa više. i ne želi da živi ništa više, ni to nije onaj život kao kod ostalih živih bića. Život treba najpre pretvoriti u ideal i treba ra preustrojiti iznad njega. Samo ce tako može živeti kao viši stupanj istinske elsmentarne stvarnosti. kao nešto što je dragocenije i više i bogatije, pogotovo divnije od stvarnosti koja ce nalazi svuda naokolo. Puki i prazni život verovatno uopšte i ne postoji za čoveka, ili ako postoji. veoma je redak. Blaženstva, na koncu meda treba da bude, kako bi ovaj život uopšte vredelo živeti. odnosno čovek bi trebalo da bude besmrtan da bi ovde proveo čak i jedan jedini tren, a trebalo bi biti konačan i beskonačan kako bi ce uopšte život i započeo. Čovek ne želi da živi svoj život, nego svoj ideal bssmrtnosti, i ako bi on želeo da živi puki život. činio bi to samo uz svest o besmrtnosti. 24. 0 idealu besmrtnosti muškarca ne trsba mnogo govoriti. Dovoljno govore piramide i metafizike, vojni po.čodi i simfonije. Uvek nešto što ce probija u bezvremenost, ili bar želi da ce probije. Nešto što liniju života ljudskog bića produžava u beskraj, nešto što ostaje kao Jedino Ja. Prema posvećenju, čovek će dosegnuti svoje oslobođenje onda ako uspe da savlada dva i) i'iiopa, ako uspe da rastvori čulni vid sveta i isprazni ga, i ako uspe da iskorači iz vremena. Osloboditi se znači obračunati se s otelotvorenošću i vratiti se u primordijalno bivstvo. Muškarac živi deformisanom aialogijom izvornog oslobođenja. Umesto da sebe prebaci u oezvremeno bivstvo. on stvara delo i prebacuje ga. ali ne u »ezvremenost. nego samo u produženo vreme. Jer u oezvremenosti ima mesta samo za biće, za delo nema. Umesto da razrešava svoju egzistenciju, on podiže 156

1.

spomenik samom ssbi. Večnost želi da postigne u monumentu. Ne na taj iačin što bi biće uklonilo sve tragove i sebe spaslo, nsgo itiTO sebe sama ugrađuje u delo i tu želi da ostane peuklonjivo. 25. Ideal besmrtnosti žene upravo je suprotan ovoj slavi i ambiciji. Nasuprot muškarcu. žena je uvek prirodna. šnkretna, bliska, uvek intimna, uvek ostaje u vremenu i na čsmlji. Besmrtnost žene napazi se u prolaznosti. Događa se isšto što izgleda nemoguće, što je nonsens i što je apsurd, biti besmrtan ne u monumentu, nego u cvetu biljke, kojega već uveče nema, u neopozivom nestanku trenutka, u |sdnom jedinom bljesku, u onom što je tonjenje, nestanak. Čato je žensko sve što je pesma i gšes, voće i cvet, jelo i odeća. godišnje doba i atmosfera, osećaj i misao. društvo i telo. Sve ono što nestaje i to bez traga. Večno i neprolazno se nalazi upravo u ovom trenu prolaznosti; nsuhvatljivom i uvek konkretnom i bliskom, i jednom postoji i nikad više, i ovde je i nigde drugde nije niti može biti, i neponovljivo je i jednostavno, kao u vazduhu istopljena pahuljica snega. Androgin je dvojno prisustvo: ovde samo onda ako je onde i onde samo onda ako je ovde. I što je više ovde, konkretno, jednom, u prolaznom, tim više je u večnoj stalnosti, u bezvremenosti. Transcendencija gtrolaznosti. Beskrajan tren. Androgin odjednom može da živi u veličini, kao faraon Ehnaton koji je pre.ma svojoj metafizici izgradio poredak svetske države. kako bi u njoj Ja ostalo u svojoj večitoj veličini. i u trenu nestanka popodnevne sunčeve svetlosti odjednom možs biti ples, obesmrtiti ce u svojoj pojavnosti i ostati bezvremen u beskonačnosti. Njegova prisutnost je potpuna i probija ce i bezgraničnu vskovečnost, s ti.m što jc odista ovde i ostaje ovde. Napor moći ostvarenog dela, a istovremsno tonjenje u trenu koji nestaje. Dva ideala besmrtnosti skupa. Žena ne zna, niti hoće drutde da bude večna. sem u prolaznim vidovima i u vremenu. ali je prolaznost šmiike na balu isto tako večita kao i monolitni obelisk. Zašto bi bio trajniji Tadž Mahal od glasa žene koja pod njim počiva? Žena u svom idealu besmrtnosti zna da ovde. s ovim velom, s ovim ukrasom u kosi i u ovom saruu, kao Grkinja na Lezbosu. 157

1.

može biti večna - i jeste večna. Ne apstraktne teze ili stu bovi. ne sistem ni katedr&1e. Ne teorija. Ne freske. Ni zlato zato što je skupo i što ne rđa, nego što jc na njenim prstima toplo i blago blješti. 27. Ideal besmrtnosti muškarca nalazi ce u sećanju, žene u zaboravu. Oba su potpuno iste vrednosti. Osnova ideala besmrtnosti muškarca jeste istorija, žens - mit. 29. Ljudi u polu žive univerzalan i apsolutan život. 30. Moglo bi ce reći da je seks očitovanje čovekovog imstinkta besmrtnosti. Snažan seks, snažan instinkt bes-mrtnosti. Snažan instinkt besmrtnosti. snažan seks. Zbog toga ce religija na određenom stupnju sliva s erosom i eros ce na određenom stupnju sliva s religijom. (Vidi srednjevekovnu mistiku. svsta Tereza. Jovan od Krsta. bhakti jora, sufi). 31. Spajanje nije u znaku razmnožavanja, nego je ostva-rivanje androgina na jedan trenutak i vaspostavljanje ljudske potpunosti. 32. U trenu spajanja u čoveku ne živi svrha detsta. već ost-varivanje jedinstva muškožensko. 33. Spajanje ce zbiva većinom uz divergentni ideal bssmrt-nosti i otuda ce ovi ideali ne susreću, jer jedan drugog ne vide u tami korupcije. Ono što vide jesu životinje. 34. Uz prisustvo istinske žene i najudaljenije stvari odjednom postaju bliske i dostižne. Uz prisustvo istinskog muškarca, i najmanje razumljive stvari postaju jasne i razumljive. 158

1.

35. Žena u svom polu ume da živi punom egzistencijom, muškarcu uvek treba još nešto, uvektreba da razume nešto iznad sebe da bi bio potpun. 36. U Kabali pišs da je, neposredno posle početka kvarsža, kada je sećanje na rajsko bivstvo još ORIO budno, muškarac oplođavao ženu zračenjem svoje misli. Jedno drugo su prožimali mislima i od uzajamne prožetosti žena bi izdahnula dete. Dete je kao duša stupalo u svet i ovde ce otelotvoravalo. Kasnije to više nije bilo dovoljno, muškarac je trebalo da vidi ženu i ona bi zatrudnsla od zraka njegovih očiju. Još kasnije trebalo je da oslovi ženu i ona bi bila ogšođena od reči muškarca. Još kasnije treb&lo je da ce i dotakne. Još kasnije trabalo je da je zagrli. Samo na ovom dubokom stupnju kvareža neophodno je da ce muškarac i žena spajaju ovako grubo. 37. Prirodu čovekove delatnosti u potpunosti i u pojedinostihma određuje ideal besmrtnosti. Delatnost muškarca: besmrtnost u večnom monumentu; delatnost žene: besmrtnost u prolaznosti. Oboje imaju cilj i nešto što je izvan njihovog sopstvenog bića i što žele da domaše. Androgin nema svog cilja, ima smisao. Ovaj besciljni i slobodni smisao, čije je težište u nje.mu samom, jeste igra. Ko je igda, i stvarno, razumeo šta je noetojanje, znao je da je ono igra. Vedanta, Čuang-ce, Čeraklit, Kabala, Be.me, Niče. Igra je ona delatnost koja ni-raje unutar sebe same i postojanje iscrpljuje potpuno i I81 ostatka. (Rad je korumpirana igra.) 38. U govoru ce muški i ženski elementi međusobno prožimaju. Muškarac teži da sadržaj svoga govora |ramatički precizno izgradi, ideal mu je logički iolikovana rečenica, besedničko delo koje i.ma povezan i razuman misaoni tok, i kuda hoće da dospe, tamo uglavnom i pižs. Sve to nije kriterijum za govor žene. Važna je

159

1.

nrisutnost u trenutku. Zato nema značaja ako je govor žene pelogičan i negramatičan, ako je čak i besckljno brbljanje, ieprekidano suzama i smehom. Cilj je gtredočavanje: u glasu, mimici. Zato nema potrebe da od nekuda polazi, i nema kuda ia prispe - samo leprša i pravi vatromet. Nalazi ce iznad irinude logike. Besmrtnost je u delu logički formiranog jezika i oesmrtnost je u blistavom trenutku prisutnosti. 39. U životu muškarca ili žene koji ne znaju za androgina, koji ne znaju da su dva polupola zapravo jedno. istinsko spajanje je nemoguće. 40. Prva stepenica ostvarivanja androgina jsste ako muškarac ponovo uzme u sebe ženu, preuzme odgovornost za ifev, sebe učini odgovornim, štiti ženu, pokriva je, brani, brine o njoj, žena ce vraća u muškarca i srasta s njim, smiri ce u njemu i cveta i buja i iz sebe razvija zlatno raspoloženje, utapa ra u prisnost, što nije ništa drugo do ono što ume da pruži od bliskosti života, dobro jelo, lepa kuća i čist mir. (Idila.) 41. Androgin ce ne ostvaruje ako ce dvoje ljudi ne prepozna. Prepoznati ce znači odvojiti ce. Ako ce ne dogodi odvajanje, ne može ce dotoditi ni spajanje. Jedno drugo pobrkaju. Započinje beskrajno odražavanje, svako od njih sebe projektuje u drugome, ali mu ce odraz opet vraća, ponovo ce odražava, opet ce vraća. Naravno, krivo je ono drugo. uvek drugo. Započinju psihološka prebacivanja. optužbe. pozivanja na odgovornost; ponovni odrazi. opet ce vraćaju, nemoćni ispadi, krize, laži, jed, osveta, goropadnost, razdraženost. nedohodnik; gube jedno drugo, gube i sebe same. gube put. gube svoje biće, gube besmrtnost. 42. Kao da ce besmrtnost muškarca nalazi u ženi, besmrtnost žene u muškarcu, kao da oni ne žive jedno za drugo. nego za uzajamnu 160

1.

besmrtnost. Kao da je ljubomora onaj strah da će jedno drugome proigrati besmrtnost. 43. Muškarac nosisa sobom idilu. žena nosi sa sobom da ce to možs ostvariti samo ovde i sada, u ovom život\t. 44. Ha svim mestima i u svim vremenima tragovi androgina postoje u nekom vidu i dva polupola u nekom jedinstvu uvsk moraju biti. Konjunkcija Sola i Lune osnova je koja ce ne može isključiti i može postojati u ipstituciji, u metafizici, u ide&lu, u kultu, svejedno. ali iegde mora biti. U Indiji je takav atman, pojam apsolutnog Ja. U Kini je takav apsolutni ritam janga i juna: u srednjem isku ulsta Majke Božje kao posrednika između neba i (smlje; u modernim demokratijama ravnopravnost muškarca i žens. Bez simbola braka Sola i Lune ne postoji ljudski život. 45. Ne žive samo ljudska bića muškog i ženskog roda, i muški i ženski rod ce ne javlja samo u našem jeziku. I stvari imaju svoj rod. Divlji narodi razlikuju luk, mač, mož, kolac - predmete muškog roda - od kese. šerpe. vreće. |ame, predmeta ženskog roda. Ne postoji nešto što ne bi imalo rod. Bahofen veli da postoje muške i ženske civilizacije, a u preistorijsko vreme modernoj muškoj civilizaciji (patrijarhat) svuda je prethodila drevna vladavina žena (matrijarhat). Ispostavilo ce da je teorija u ovom obliku neodrživa. Međutim, sigurno je da je Bahofen otvorio čoveku oči za polno obeležje zajedničkog života i od tada je postalo obavezno razlikovanje iatrijarhata i matrijarhata. 0 poretku života androgina nije govorio ni Bahofen, niti druti neko, ali je nesumnjivo da i ovakva civilizacija, iako u izvitoperenom obliku, ima tragova. 46. Poznato je da je u patrijarhalnoj civilizaciji na čelu porodice otac, i ime i imetak ce nasleđuje no muškoj liniji. U ovom načinu života 161

1.

seks je uređen zakonom i svrha institucije braka jeste obuzdavanje nagona. Simbol civilizacije je Sunce (solarni poredak). Duh održava svoju moć nasuprot prirodi. Žena je u podređsnom položaju. U lunarnom poretku (matrijarhat) nasleđuje ce no ženskoj liniji. simbol je Mesec. prirodni nagoni su slobodni, na čelu porodice je majka, muškarac živi u podređenom položaju. 47. U drevnom matrijarhatu hetera. kaže Bahofen. spoj žene .,sa zmajem tamnog ponora" (s muškarcem) značio je samo prinudu i muku. Bivstvo u ženi samo je tren. samo prolazni raspad. Žena je živela svssna da ako rodi dušu, rađa je za prolaznost i smrt. Bolje bi bilo da duše ostanu nerođene. Prodor u besmrtnost zbiva ce uz jasnost muškog duha. Spoj postaje zakonit i konačan u poretku svetlosti duha, gde on više nije muka. nego radost i smirenje. 48. Jedna od varijanti solarnog i lunarnog načina života jeste religija oca i religija majke. Religija oca je u prvom redu hebrejska. Nezaobilazan i bezuslovno svemoguć nad svetom jeste jedini Bog Otac. To je sklop vrhovne moći, čija je analogija cela zajednica i porodica. U ovakvoj religiji, iako maglovito. živela je Vizantija. Ovakva rsligija ostvarena je iu Rusiji, gde ce bezuslovna moć i moć bsz pola oličila u ocu-caru. Takva religija je i muhamedanstvo, koje priznajs jedan jsdini nebsski i zemaljski autoritet. Boga i proroka. To je apstraktna i nastrpljiva. dsspotska vlast sa svojim geometrijskim sklopom, surovim moralo.m. sa centralizovanom i zatvorenom praksom vlasti. U prednosti je muškarac, naročito ako je star. Poredak je neprijateljski u odnosu na prirodu, individualizam ce ne podnosi, naklonost imaju pravo i moral, propis i ono što je nšnično, apsolutno i zakonito. To je religija jedne knjige (Topa, Koran, Biblija). Religija majke prvenstveno živi u mitu, politeistička |s. dobro ce oseća u prirodi, ne podnosi centralizovanu vlast, ne voli ni državu, još manje prožetost smislom, pre je demokratska, ali najradije živi u anarhiji. Crkve u rsligiji oca su puritanske, a crkve u religiji majke 162

1.

prepune su slika. kipova i upaljenih sveća. Religija majke voli bogat i raznovrstan društveni život, mnogo knjiga, muziku, pozorište. ep i erotiku, individualnu slobodu i opojnost čula. 49. Nema sumnje da Evropa. od vremena helenstva, posle Orfeja na do danas, sledi religiju majke. Ova religija majke imala je tri vrhunca: helenizam, renesansa i osamnaesti-devetnaesti vek. Evropljanin je sklon da prihvati za civilizaciju samo životni poredak poreklom iz religije majke i da smatra civilizacijom gde čovek živi u šarenoj raznovrsnosti, gde ce religija razrešava u mitovima, gde umetnost cveta i društveni život uzbudljivim čini nadmetanje. Zajednica je raslojena i mnogostruko nijansirana. Ali nije hijerarhijska, već demokratska. Specijalizovana podela rada. Grade ce gradovi i udobni stanovi. Zanati i trgovina u procvatu. Principi su u državi sporedni, važna je konjunktura. Pozorište, modne prezentacije, crkva, pogrebne svečanosti, balovi. Mnogo slika, mnogo pesama, mnogo romana, cirkus i banke. 50. U arhaičkoj izmaglici zore Evrope, verovatno kratko vreme, gotovo bez uspomena, ali u svakom slučaju izvan istorije. helenstvo je samo delimično živslo u znaku androgina. kao drevna Indija i Kina. Sve što potičs iz ovoga vrsmena i čemu je osnova u ovom razdoblju, govori o to.me da je Orfej životni poredak svesno izgradio na apsolutnoj meri postojanja. Orfika nije bila detinjast duh, bezazlen i nerazvijen, naročito nije bila primitivan duh, nego zrelo znanje o bivstvu s univerzalnom perspektivom. Izgleda da to pre svega potvrđuje orfička teorija broja i geometrija koja počiva na ovoj teoriji. Ali ništa toliko koliko Jedna-metafizika. To potvrđuje grčko vajarstvo i arhitektura i pesnička mera i tragedija i kult igara (Olimpija. IoOuog). Sve što upućujs na orfičko poreklo ima svojstvo da je prečišćeno, tačno, discialinovano, ali bez bilo kakvog traga nasilja nad prirodom. Sve je na svom mestu. Ukoliko ce unazad može sagledati izvor. sve što ce nalazi na orfičkoj osnovi s krajnjom 163

1.

prozirnošću je čisto u združivanju Sunce-Mssec. Kao što Bahofen kaže. arhaičko helenstvo nije Dionis i nije Apolon, ali nije ni u znaku njihove napetosti. nego je bilo u apsolutnoj srazmeri, gde ce izjednačavao zanos i smisao, život i bivstvo. muškarac i žena. priroda i duh. Orfika je ostvarivanje ove msre i to je ono ,.što je bila oprečnost svemu što jc kasnije nazvano helenizmom" (Bahofen). 51. Od sveta koji je stvorila orfika treba istaći samo jednu jedinu reč kako bi čovsk razumeo ostvarsnu meru i srazmeru. Velike grčke reči kao ^ouod. koaro^, i5ša. bsidsg. E0oq i druge plastične su poput plastičnosti skulgtgura. i nalivene su životnim sokovima; prozirne su pop>t dragog kamena. ali su protkane krvnim žilama kao živi organizmi. Takva je reč yr/j). Reč je mnogo puta čpoređivana c latinskim rečima anima i spirinis, s hebrejskim nefeš. ruah i nešaiah. sa sanskrtskim budhi, manas i prana. i s docnijim evropskim rečima (soul. Secle, ame). Orfička psiha ne postoji bez erosa. Ona drema sama u sebi na granici između bića i nebića, ali je nezamisliva bez erosa koji je u njoj blistavilo. Oboje postoje samo skupa. Samo su skupa jedno. Psiha je ženstvenost prosvetljena najvišom vatrom muškog bića, takav androgin u kojem muški i ženski pol žive u nerazdvojivoj konjunkciji. kao u biljci i u apsolutu. Čovek u psihi nosi prasliku o samom sebi i u spoljnjem svetu može biti spokojan, i spokojan je samo tamo gde ce psiha očituje. Ono što je u orfici crkva i pesništvo, geometrija i vajarstvo. sve je to otelotvorena psiha, ali i nešto više od toga. Blistavilo koje zrači, kako bi ceo svet prelilo psihom. i više od toga. Psiha je ono jedino što čovek nosi sa sobom kao sažet sadržaj i suštinu svoga života, ona je upila u sebe miris njegovog života. 52. Kada moderna psihologija tvrdi da život duše nije ništa drugo do eros, ona je u pravu, ali tu istinu izriče tako neotesano i na tako niskoj ravni da time odbija čoveka. Kinezi to kažu otmenije: žen če žen jeh - čovek jeste ljubav prema drugom. Ili kako hrišćanska 164

1.

baština kaže: ko ne živi prema jevanđeoskoj ljubavi, njegov život ništa ne vredi. 53. Predmet prvih grčkih mislilaca isključivo je fioc (priroda). Ovaj f1>očs, uopšte ce ne sme pobrkati s terminom priroda koji ce docnije koristio u Evropi. Priroda osamnaestog veka održavala jc još neko srodstvo s izvornim Grcima. naročito u tako svetlim i čistim glavama kao što su Helvecije i Gete. Priroda koja je uvek završen oblik i uvek živi (Fonu. die lebend sich ent\s ickelt). U devetnaestom veku ce pojam prirode - kao i svaki bitan pojam bivstva - preobratio u značenje aparata. a kao konačna zabluda, ovako shvaćen već i ne spada ovamo. Izvorni grčki fbočs, gotovo je potpuno istovetan s hindu prakriti. A prakriti je antipol muškog duha (puruša). Prakriti je čarobna igračica sveta, ona jeste sama priroda. Razumnom i budnom biću ce još nikada nije dstodilo da prirodu. u kojoj jesmo i u kojoj živimo, što i jeste priroda, smatra kao nešto no sebi razumljivo i kao prvu stvarnost. To je svojstvo samo poznih i sofističkih razdoblja, kao što su iskustvo. čulnost, materijalizam shvatanja samo umornih ljudi i razdoblja. Priroda je ono što iznenađuje. Ono čemu ce čovek divi. A što ce samo no sebi podrazumeva i što je za čoveka primordijalna stvarnost, to je nevidljivo. duh, svetlost, broj. mera. Kao što ce sam no sebi uvek podrazumeva Bog, a ateizam je karakterističan samo za korumpirana i sofistička razdoblja. Za Parmenida i Ksenofana i Anaksimandra pitanje takođe nije bilo kako to da postoji duh i svetlost i poredak i bivstvo, nego na koji je način moguća promena, opsena. zbrka, pometnja, rast, tama, zabluda, odnosno kako je moguća priroda. GOočs, označava ovu zadivljujuću i čarobnu prirodu. To postojanje apsolutnog bivstva i trajnosti i svetlosti. i u njima ce. na tajanstven način, oko nas nalazi ovaj neverovatni nemir, ova nerazumljiva lomnost. Pitanje je uvek bilo: ako postoji stvarnost duha (hindu atmai), kako je istovremeno moguća opsena (maja). I kod Platona isto to: ako postoji bezvre.meno postojanje, svet ideja, kako je moguć čulni privid - čulni privid koji ce trezvenim umom i ne može smatrati stvarnošću. Orfičko jedinstvo sveta rasp&lo ce kod predsokratovskih grčkih filozofa. S jedne 165

1.

strane teorija prirode koja polazi od materijalnog sveta i koja duh shvata kao isijavanje prirode. S druge strane, kategorična teorija ideja koja, kao Sokratova. ne pogleda nijedno drvo, govoreći da ce od prirode nema šta da nauči. 54. Grčko (piicic,, mada ce ne može prevesti drugom rečju do priroda, ne može da ce poistoveti s današnjom prirodom. već ni zbog toga što je fbočs; metafizički pojam, kao što Genon kaže. bilo kao prakriti sankhje ili u Kini jin ili teh. Šsčs, je princip (početak). On nema nikakve veze sa čulnom prirodom i ovaj materijalni svet gtrirode odnosi ce prema pojmu fbočs, kao konkretno živo biće prema arhetipu, kao kopija prema praslici ili, ako vam ce više sviđa, kao Eva prema Sofiji. Prema alhemiji. fpak; je prima natura, ili prima materia, roja ce ne sme brkati c grubom materi-jalnom stvarnošću. Secunda materia je konkretan oblik ove praslike materijalne prirode, koja je kod Platona nepostojeća (ue ov), a u Indiji je maja. odnosno čarolija. opsena. 55. Čovek ni u jednoj baštini nije bio u takvom odnosu s prirodom kao u Evropi. U Kini - a naročito u Japanu -šetnje i izleti su pripadali načinu života plemićke kaste. Da bi nego našao zadovoljstvo u prirodi, postojali su kultovi vrtova i cveća, i predmeti za crteže i slike pretežno su uzimani iz prirode. Ali to je bilo očitovanje estetičke egzistencije visokog reda. Drutde nema čak ni traga nečemu sličnom. Šta ce događa Evropejcu kad u toplo vreme bosonog zakorači u travu? Šta ce zbiva u čoveku ako satima sedi na obali mora i zuri u vodu, ili ako osamljen luta šetajući prostranstvima? Vordsvortov sluga je gostu pokazivao kuću i ovako govorio: Ovo je biblioteka moga gospodara, njegova radna soba (pokazuje na brdo) nalazi ce napolju. Pre svega spogojstvo. Što samo liči na postupak kada ce čovek smesti pored majčine suknje, u pouzdanom uverenju da ne postoji nikakva druga moćnija zaštita. Vratiti ce Magni Mater. Ali ovaj povratak pun je dubokog erosa. Ništa ne liči manje na ovu prirodu od grčkog fpac;. Ono što je u Evropi najdublje, to je nedvosmisleno umetnost. a što je najdublje u 166

1.

umetnosti, to je nedvosmisleno očaranost prirodom. Bils- da je to Velaskezov portret, bilo Rojsdalov pejzaž, bkto Mocartova sonata ili Šumanova pesma. Kinez je sin neba, Jevrej je dete Jehove, Indus je Atman (živatma), Evropejac je dete majke zemlje i njen ljubavnik. 56. Čovek je u srednjem veku živeo u poretku koji je stvorila Crkva, a Crkva je pak bila Sveta Majka Crkva. Kao druta majka i majka viša od prirode. Svet sam no sebi je više lunarni svet. više je dremež u polutami, nego budan život. Majka Crkva nije Sofija. Nije mudrost koja ce očituje u duhovnoj brižnosti, nego gospa koja ce javlja u raskošnoj telesnosti, roja svet obasjava svetlucavom mesečinom. U srednjem veku su najređi solarna svetlost, slobodna i otvorena misao. Nema istinske duhovnosti. Pesništvo je u službi žene (minezingeri, trubaduri), umetnost je pravo klanjanje pred Svetom Majkom Crkvom. Gde postoji patrijarhat, on je uvek puritanski, kao reformacija koja je pokušaj vaspostavljanja hebrejske rsligije oca. Patrijarhat je uvek moralan, zatvoren, malorek, poučan, s jednostavnim jelima i još jednostavnijim odevanjem. Život je ovde zadatak. Tamo gde postoji matrijarhat, život je uživanje, odeća raskošna. bogati oblici, mnogo brbljanja, sitničarskih pojedinosti kao skolastika i ručni rad, ali je velika buka, gozbe, svečani praznici i začinjena kuhinja. 57. Renesansa zapravo i nije bila potres, samo ce smanjila strogost vladajuće ročne, s helenskom neobuzdanošću konačno ce oslobodila evropska ljubav prema prirodi i žeđ za životom. Od samog početka vladavine Sveta Majka Crkva je uvijeni matrijarhat. još kasnije laž. Niko nije znao šta je lažno, samo da ništa nije ono što ce tvrdi da jeste. Renesansa je sve to razobličila. Matrijarhat ce ispoljio u svoj svojoj otvorenosti. Slikarstvo, muzika, pesništvo, finansije, gradska civilizacija. zanatstvo i trgovina. Ha koncu i najvažnije - prirodne nauke.

167

1.

58. Usred srede srednjevekovnog matrijarhata nalazi ce nekoliko ljudi, potpuno odvojenih od drugih: Dante, Kuzanski, nekoliko mistika. Danteovo delo je pouzdano androgin, svesno u znaku muškoženskog bića, gotovo posvećenje. 0 tome svedoči Vita mtova. Beatriča je od gnoze naovamo jedina Sofija-anima koja je nedvosmisleno svetlo i čisto predstavljena, a postoji samo jedna koja joj je odgovarajuća. Servantesova Dulčineja. iako ona nije svesna. Anima je izvor nadahnuća i znanja. slika žene u čovekovom biću koja je ostala u raju. Beatriča nije slavljenje ženskog maja bića, i ona nije asketska svetica. Kao što kaže Bahofen, žena poseduje misteriju. ona posvećuje, ona je gospodarica znanja, posrednica prema beskraju. Beatriča je suprotnost Evi. Verodostojna Luna, blistavo oglsdalo. Beatriča vodi u istinsku Crkvu. Znamo šta je ta misterija. To je besmrtnost koja drema u dubini svakog prolaznog trena života, besmrtnost roja očekuje da ce rastvori, iz čijeg dremeža beskrajnost bivstva može samo muško Sunce da razbudi, i to samo time što ce ljubavlju naziva, jer ako ce drugim budi. oslobađaju ce raspomamljene sile podzemlja roje čereče muškarca i ženu. Sjedinjavanje muškarca i žene u ljubavi, budući da sve ono što ce ovde zbiva u životu jeste anatogija s događanjima u višem svetu, nije ništa drugo do sjedinjavanje vremena i večnosti u trenu. Beatriča je anima roja donosi znanje da ne postoje odvojeno bivstvo i život, ne treba čekati trenutak odvajanja od zemlje. čovek može da ostvari besmrtnost u svakom prolaznom trenu svog zemnog života i da ce oslobodi. 59. Smatra ce verovatnim da su, za vreme krstaških ratova. u Evropu dospele s Istoka mnoge misli, o čemu ne postoje nikakve zabeleške. U delima Ekharta. Taulera, Rojsbruka, kasnije Kuzansgog, Mersvina i drugih, nalazi ce gomila istovetnosti s istočnjačkom baštinom roja je neobična i bez prethodnice u Evropi i ne može ce lako razjasniti. Opšte je poznato da Božanstvena komedija ima

168

1.

srodnosti s istočnjačkim pohodima na onaj svet (Artak Viraz) (vidi Guenon: U esoterisme de Dante). Ideal besmrtnosti se u renesansi za kratko vreme izmenio. Čovek nije počeo da živi u spasenju zasnovanom na večnosti. nego u trenutnom zadovoljstvu. Umetnost se preobrazila u slavljenje maje, kao u helenizmu, jer renesansa nijs preuzela helenstvo sofosa i herosa, nego protuva i lakoumnih „grecista", i ne Platona. nego Lukijana. Ovo delovanje uočljivo je i kod Leonarda i Mikelanđela. ali naročito kod Rafaela. Uživanje u opseni zamenjuje duh. Ne dubina nego lepota površine. Ženstvena suština nigde i nikada nije bila opipljivija. Svetom nisu upravljali zakoni. nego spletke koje se šapuću no spavaćim sobama, nisu vladali pape i kneževi. nego haremske gospe, jer je u patrijarhatu ustrojstvo zajednice brutalno otvoreno, a matrijarhat je sve sama zavesa i saaetka. 61. Evropa je uvek živela bez duhovne kaste, zato njen poredak nikada nije imao čvrstu osnovu, jer bez brahmana niko ne može obezbediti zakonitost. Posle pospanog srednjeg veka, renesansa je jedna vrsta lunarne opojnosti u kojoj se svesto višoj vladavini Crkve veoma brzo izgubila, a sve što je uzvišenije preobrazilo se u zemaljsku vlast. U novovekovnom evropskom matrijarhatu presudan događaj u nesumnjivo daljem delovanju jeste nestanak univerzalnog jezika. Liturgijski jezik nije univerzalni latinski. nego to postaju narodni jezici promenljive razine. Sveta knjiga se prevodi na partikularne nacionalne jezike. To je zapravo razaranje androgiiskog pogosa. Jezik mišljenja je još jedno vreme ostao latinski, privremeno zbog ezoterije, na koncu samo zbog terminologije. Tragom pojave nacionšših jezika, na kojima su najvažnije univerzalne reči mstle da ce izraze ili tek suženim značenjem. ili već nikako. nadionalizmi su počeli da klijaju ispod ze.mlje, i započela je sekularizacija koja ce približavala razmekšavanju i rastapanju. u kojima ništa nije stameno ni pouzdano nego horizont&lno. razliveno, i već nije ništa drugo do umnožavanje.

169

1.

62. Prvi znak raspoznavanja matrijarhata jeste pojačano i uporno širenje vere u poreklo odozdo. Misao koja docnije vrhuni u darvinizmu. To je zahtev nadmoćnosti žene koja rađa i hrani kako bi ona bila vlast nad svakim živim bićem. Kasnije. kada čovekov život više nije usmeravala (pilo-Iocpia, nego cpilo-cpuaic,, odnosno ne mudrost nebeske žene, nego zemaljska žena. između ženstvenosti nastajao je sve veći antagonizam. Ova borba između Sofije i prirode zaustavila je u novovekovnoj Evropi slobodno ispoljavanje duha, ali ne uz pomoć terora srednjevekovne Crkve, nego prodornim i neprekidnim animozitetom. U mišljenju je sve više jačalo osvedočeno neprijateljsko držanje prema duhu Sofije. zatamnila ce svest o čovekovom višem poreklu. čak i nešto teže od toga, nasuprot rađanju iz prirode, misao o višem poreklu postala je ne samo zabluda i laž (popovska prevara), nego neozbiljna i smešna, i na taj način je gotovo nestala bez traga iz mišljenja čoveka. A opet niko nije govorio o tome kako je ovaj nedostatak poremetio životni poredak i kako je normalnost načinio nemogućom i kako je izazvao nezakonitost i neumerenost u ekonomiji i u poretku države i u umetnosti i u običajima i u pravu. naročito u seksu. Posledica napuštanja duha nesumnjivo je morala da ce završi u nekoj vrsti bezumlja. Lagano su počele da ce šire reči, i da potisk\ ju sve druge iz mišljenja, kao što su: iskustvo, zapažanje, polazeći od činjenica, ispitivanje stvarnosti, stvarna vernost. Iza ovoga novog uzbuđenja skrivalo ce, sasvim razumljivo, neko dublje uzbuđenje koje upravlja onim prethodnim, čak otvara i omogućava ceo ovaj metod. Ženskost, čak ako je i bačena u mučilište, radije podnosi sve, nego da ce njome ne bave. Matrijarhatu je svojstveno da prihvata samo takvu misao koja postavlja ženu u središte. koja je istražuje i ispituje i ispoljava prema njoj radoznalost i divi joj ce i govori o njoj i neprekidno ce njome bavi. Patrijarhat voli da ukazuje iznad sebe, sve do bezlične i apstraktne ideje, \-vek i sve smestiti iznad sebe, zato je arhetip patrijarhata hebrejski monoteizam i uvek će to i ostati. Matrijarhat je pak usredsređen na drugačiju besmrtnost, a ta besmrtnost je sopstveno prolazno fizičko biće. Obe krajnosti su 170

1.

bezlične, jer ravnotežu jedna deformiše prelš gore, druga prema dole. Ono što ce ispoljava u iskustvu i zapažanju i u istraživanju materije, to na koncu nije ništa drugo do zahtev da ce prirodno biće postavi u središte. Ono što ce u novije doba naziva istraživanje stvarnosti, zapravo je odavanje počasti ženstvenoj prirodi, to je bezuslovno klanjanje pred njom i religiozni kult. Prirodnonaučno saznanje žena shvata kao erotski akt, što je, naravno, zaista tačno, eros i upoznavanje ce nikada nisu mogli međusobno odvojiti i postoje jezici, kao što je hebrejski, u kojima upoznati ne znači drugo do sjediniti ce seksualno. Ova erotika je skriveni aksiom novijeg takozvanog istraživanja stvarnosti - i otuda prirodnih nauka -, aksiom s kojim je ženska priroda uspela da probudi interesovanje prema sebi i da postane jedini i isključivi predmet istraživanja. Zato je odbojno primano mišljenje koje je ispoljavalo manju zainteresovanost prema ženstvenosti, i ako u njemu nije bilo dovoljno bezrezervnog klanjanja ili pogotovo ako ce u njemu javljala kritika, ono je odbacivano. Ono što ce nazivalo prirodnim naukama. to je ogledalo u budoaru prirode žene. koje jedino služi da ce ženstvenost samoj sebi divi. Samo ce no sebi razume da rezultati istraživanja moraju biti istiniti. Naročito ce obraćala pažnja da prilikom udvaranja ne bude praznih komplimenata (sem od pesnika koji i nisu uzimani ozbiljno). Svaka tvrdnja morala je biti istinita - od Toričelijeve cevi do Njutna i Radeforda, jer interesovanje za prirodu je samo tako moglo da održava zahtev za stalnošću. Samo tako je prema njoj moglo nastati neograničeno poverenje i bezuslovno oduševljenje. 65. To nije primetio samo onaj ko je potpuno izgubio svoju trezvenost za vreme ove četristogodišnje opijenosti prirodom, odnosno onaj koji nikada nije postavio pitanje: ako je ovaj životni poredak, koji je otkriven, namenjen svetu i daleko prsvazilazi sve ranije i druge civnlizacije, i sudeći prema uspesima bolji je od svih ostalih, kako ce ipak moglo zbiti da u ovom toliko uzvišenijem životnom poretku jedan pakleni rat sledi za drugim i ne prestaju krvoprolića. mržnje među verama. mir ce ne može ostvariti među narodima. unutar društava kaste reže jedne na druge, države do guše u dugovima bore 171

1.

ce s krahom. duhovnost zakržljala, moral i pravo poremećeni. a nihilizam ce sprema da proguta celu civilizaciju? Patrijarhat svoja krvoprolića opravdava povredama (božanskog) zakona, matrijarhat čini to isto u ime zaštite života. 66. Gospa ce u osamnaestom veku još naziva prirodom, obnarodovana je lozinka: ako smo ce našli u nevolji. jedino što treba da činimo jeste da ce vratimo prirodi (jer gospa nikada nije odbacila svoj izvorni sentimentalizam), sledeći Ničea. treba da načinimo pastirski štap i da pođemo na livade pokrivene poljskim cvećem da bismo napasali jaganjce i slušali gugut grlica. U devetnaestom veku pak ime gospe je već bils- život. Ona više nije tako provincijalna kao priroda. nego ce preobrazila u urbano biće. U njenoj imaginaciji dobija mesta ne samo emancipovana građanka, kurtizana, glumica, pevačica, nego ovaj preokret već baca senku unapred na ono vreme kada ove razuzdane gospe života. plave čarape zaposedaju univerzitete i podijume i ministarske fotelje. Gde je tada već Sofija, pokorna boginja mudrosti. Život je u svakom slučaju višeg reda, jer njegova vladavina ce proteže od mikroba do megalosaurusa. Život je najviše ime, jer je životna glad neutaživa. Ova misao pruža najviše uživanje: biti neko ko ce nalazi u središtu neutaženih želja. 67. Matrijarhat ce u opasnim slučajevima proganjanja duha ne usteže ni od Klitemnestrinog postupka, kao što je u stanju da to i danas čini, i to sve češće i sve otvorenije. Grkinja je, naime, muža ubijala svojeručno. Proganjanje ce često pretvaralo u ubistvo duha, ali je suvišno navoditi istorijske primere. Dovoljno je aro ce čovek podseti različitih državnih sila u dvadesetom veku i prakse koja ce već stabilizovšta na celoj zemaljskoj kugli, odbrambenih poduhvata protiv duha (koncentracioni logori, zatvori, smaknuća, trovanja, mučka ubistva). Mnsti su s užasom ustanovili, i smatrali su to nerazumljivim, kako je moguće da ce u moderno doba, posle srednjevegovnog klerikalnog proganjanja duha, nastavlja još 172

1.

radikalniji progon. Nisu raz\meli ni kako je u novijim ljudima oštrog uma (kao Niče, Strindberg) mogla nastati, naspram Klitemnestre, lšhnita mržnja prema ženi, što naravno nije bilo ništa drugo do gnušanje od nezakonitog, mekog matrijarhata koji, sulud od laskanja, zabašuruje, obezobličuje, gadljiv je i pohotljiv u svojoj seksualnoj samodopadljivosti, zavidljiv, osvetol,ubiv, sladunjav, ograničen, nadmen, šarolik i sraman. 68. Posle govesne granice, matrijarhat na svojstven način počinje da liči na zajednice insekata, i to ne samo zato što je ovde kraljica-majka u jedinstvenoj i izuzetnoj situaciji, nsgo i zato što u ovom dr\-štv\' vrhovna vlast pripada amazonki. Amazonka je žensko biće koje je izgubilo svoje polne razmere, jedna vrsta hermafrodita. Alhemija hermafrodita naziva Limus-Ltma, odnosno muškoženskim bićem koje živi u znaku meseda, koje o oba svoja pola ima samo izvitoperene i mutne slutnje. Ovo ce biće naspram oba pola nalazi u situaciji bespolne podle svireposti, kako to čine radnici mrav, termit i pčela. Ova bespolna radnica i službenica, pogotovo žena policajac koja u svojoj grubosti daleko prevazilazi muškarca, ne samo da ce na stravičan način umnožava u matrijarhatu, nego u modernom svetskom aparatu sve više dolazi do isključive uloge ovaj neutralni insekt, slel prema jedinstvu života, iz kojega je već potpuno iščezla prava ženstvenost (Sofija). 69. Naravno, u matrijarhatu operiše svojstven um, to je sistem lunarne lucidnosti. koji ce naziva racionalizmom. Svi oni koji su ce nekada bunili protiv racionalizma — nezavisno od toga da li su ili nisu znali šta čine - već eu to odavno naslućivali. On nije solaran, odnosno ne zrači iz neposrednog svetlosnog izvora, nego je odraz, polarna svetlost, kao što kaže fizika, odnosno sekundarna. I na koncu svetlost ogledala, a ne izvora. U ovom umu iznenađuje nečuveno pojačana snaga svetlosti, a i to, karakteristično za racionalizam, i što

173

1.

je znak raspoznavanja ove svetlosti, što nije u stanju da osvetli veoma veliki deo vidnog prostora. Koji deo stvarnosti racionalizam ne može da otkrije, do sada nisu izvršena egzaktna merenja. Sasvim je verovatno da u ovaj krug spada sve što u odnosu na materiju-prrfodu-svet nije laskavo, čak nije ni prijatno, čak je možda i kompromitantno. U svakom slučaju. naročito je sumnjivo što su stvari toliko saglasne unutar racionalizma. a nema čuđenja ako umom slabiji nasedaju ovakvim zaprepašćujućim saglasnostima. Ali posle toga kako je u Parizu onomadne um proglašen za boginju, nema sumnje da je ova moć fenomenalne mesečine zavladala čovekovim bivstvom. Boginja Uma i boginja Života predstavljaju takav rang koji ce više ne može pojačavati. Što ce moglo domašiti, sve je domašeno. Očitovanje solarnog slobodnog duha potpuno je nestalo. naročito na opasnim tačkama. Počev od ovoga trenutka ustrojstvo društva je u svemu naklonjeno matrijarhatu. Izgrađen je takav način života u kojem ženski elementi sami no sebi uživaju isključivu privilegiju (jer nije dovoljno uživati. slava je onda potpuna ako neko nešto jedini \ živa). Uspelo ce da ce biće žene, život učini vrhovnom silom na zemlji. Nadasve ce uspelo da ce učini poželjnim. Uspelo ce u izgradnji takvog sistema dokazivanja. prirodne nauke. koji ne čini ništa drugo nego što svodi celinu bivstva na žensku prirodu, i na kultni način ce bavi samo prirodom. Tajnama prirode, kao što ce kaže. - A „tajna!'': postoji li uopšte privlačnija reč? Kompromitovan je patrijarhalni Bog Duh. a svemoćna sila je postala priroda-materija-život. 71. I drevni bahofenovski vid matrijarhata je muškarca smatrao robom za uživanje i opsluživačem nagona (kao i obrnuto: patrijarhat ženu). U novom dobu moć žene je podjarmila muškarca. Uspela je da u čoveku raelizuje takav lunarni um koji je gotovo isključivi. ali svakako legigimni organ saznanja. i koji raspolaže svim onim sredstvima uz čiju pomoć uspeva da opovrgne uobičajena suprotna mišljenja. Samo nije uspela da dovede u zabunu nekoliko solarnih umova - brojno beznačajnih, ali no težini upravo veoma značajnih 174

1.

što ce njih samih tiče i njihove delatnosti, umova koji s rezervom, čak sa sumnjom vrednuju ono što ce događa, i u interesu primordijalnog poretka sveta, uz manje ili veće znanje i energičnost, protestuju protiv matrijarhalnot ustrojstva. Pošto ce ovi umovi nisu slagali s takozvanim duhom doba. svi su bez izuzetka ostali usamljeni, ali nisu propali. Ako otpor nije samo mišljenje, nego ce sažme u budan stav zasnovan u razumu, i na ovoj osnovi uspe da realizuje u Evropi duhovnu kastu, ovaj dvehiljadegodišnji matrijarhat možemo smatrati prošlošću, ali sve dotle ne. 72. Najjača baza matrijarhata u dvadesetom veku je materijalizam sačinjen od feminističkih sila, od lunarnog uma, od žudnje za prirodom i od misli o poreklu odozdo. Nije to sredinom devetnaestog veka klimavo sklepani takozvani pogled na svet. od kojega je bezgranično viša čak i Talesova metafizika. Materijalizam je intelektualno mlohavi telesni stav onoga čoveka koji gotovo i ne živi na površini zemlje, nego u moru, ispod mutne površine vode, i koji o autonomnom bivstvu, odnosno o uspravnom držanju i o perspektivi pogleda i pravom svetlu nema iskustva, i čija samorefleksija nije ništa drugo do plutati pod dejstvom rasplinutih promena uz veoma ograničenu svest. Materijalizam ponajviše liči na čoveka koji živi u materici koji i ne želi da ce rodi, ne zato što mu je ovako udobnije, nego više zato što ra na pomisao o autonomnom bivstvu hvata strah, strah od kostiju i dana, i od toga što treba da ce uspravi, da ustane i da krene, i zbog toga radije bira ovo rešenje s hrskavicom i mesečarstvom. Ne pokrenuti samostalno bivstvo, nego ostati organ. Ako čovek jeste i ostaje u materijalizmu, materijalizam je konačno zatvoreno držanje, apsolutna zaštićenost u materiji, samo kad ce neko rodi. smisao toga ce gubi u tom trenu. i on ce materiji ne može gtrilagoditi. Zato je materijalizam jedna vrsta sisančeta, nost&lgije, ostati skriven u materiji. majčino mleko,- pelene i dremuckanje. 73.

175

1.

Ruski narod u dvadesetom veku živi u isto onakvoj strogoj religiji oca kao i ranije stotinama godina. čak su diktatori još bezuslovniji očevi nego što su carevi bili. Karakter naroda ce retko menja čak i pod uslovima veoma velikih lomova. Ruski narod je zadržao baštinu istočnog hrišćanstva. nije imao renesanse, reformacije. takozvanog prosvetitel>stva, on ce čak i instinktivno i svesno zatvorio pred njihovim raznovrsnim uticajima. Rusi su ce plašili Evrope, ali su je i prezirali, zatvarali ce pred njom i mrzeli je. Mislioci ruske tradicije (Florenski, Trubeckoj, Leontijev. Solovjov, Berđajev, Mereškovski, Bulgakov) višestruko su i uz veoma teške argumente opravdali ovu suzdržanost od Evrope i osvedočeni izolacioni animozitet prema Evropi, i pisali su da je Evropa postala neverna duhovnoj baštini i da istinsko hrišćanstvo živi samo u Rusiji. Naspram matrijarhata evropske hetere ruska misao je bila već od sredine prošlog veka. ali nedvosmisleno posle Solovjova. kako ce govorilo. „sofijatična". Što znači da su Rusi mišljenje želeli da ustroje i održe pod vlašću Sofije. izvorne majke-mudrosti. Zato ce u modernoj Evropi. izuzev Paracelzusa i Bemea, nigde tako duboko i istrajno nije bavilo mišlju o androginu kao kod Rusa. Androgin je verodostojna ljudska egzistencija. Jedini znak u kojem nesumnjivo najveća napetost života dobija konačno i smireno poravnanje. Rusko mišl.enje nije prihvatilo carski patrijarhat, ali ra je smatralo još uvek boljim od razuzdane i šarolike religije majke Evrope. Ova duhovna tradicija ruskog mišljenja nestala je preko noći u vreme revolucije. 74. Posle revolucije baza religije oca ce nije poll ljala, čak je postala isključivija. Ono protiv čega ce borilo mišljenje Solovjova zbilo ce: odomaćene su prirodne nauke i materijalizam, čak su proglašene za zvaničnu duhovnost. Tako je nastala čudna situacija. Karakteristična crta patrijarhalnog poretka uvek je konzervativan stav. Ovaj konzervativizam ce posle revolucije potencirao. To je ljubomorni i razjareni ruski nacionalizam koji je. razume ce pod maskom internacionalizma, postao pomahnitala reakcija. Sačuvane su sve patrijarhalne osobenosti. Diktatorska apsolutna vlast. Čak i više: u javnom ophođenju građani su ce međusobno oslovljavali imenom i 176

1.

očevim imenom. Rus nije sin majke. nego oca. A istovremeno ce u ime materijalizma širila aktivna antiduhovnost, antireligioznost, antifilozofija (anti-Sofija) i religiozni delirijum majke u kultu materije, a ono što mu ce protivilo iskorenjivano je uz raspomaml>enu vlast oca najkrvavijom inkvizicijom u svetskoj istoriji. U svakom slučaju izgleda kao da su ce elementi muškarca i žene susreli ovde u ovakvom grotesknom vidu. Androgin je poprimio specifično obličje. Religija prirode matrijarhalne Evrope i religija oca Rusa. Materijalizam prirodnih nauka i apsolutni, gotovo jevrejski, ali svakako monoteistički teror oca. Konfuzija elemenata koji ne pripadaju jedni drugima, čak su međusobno protivrečni. Ha prvi pogled i iz dal>ine ce vidi da ono o čemu je ovde reč nije androgin, nego mnogo pre hilgera. Centralizovana vlast zahteva od čoveka bezuslovnu zavisnost i vernost prema nadređenima, u Judeji isto kao i kod muhamedanaca ili pod ruskim carevima. Jer nema patrijarhata bez strogih moralnih zapovesti i bezuslovne pokornosti, gotovo isključivo zato da bi ce odredile granice bezmernog rasta ženskih sila. To je smisao patrijarhalnog načina života i to je koncepcija izvorne hebrejske religije oca. Međutim, moral moći ovde i ovaj put ne kroji granicu bezmernom rastu. jer su moć prirodne nauke koje raspolažu svojstvima meseca. i otuda zahtevaju prevlast žene. A zakonitost žene nije moralno-duhovna, nego biološka. Ono što ce nalazi u znaku života, bezuslovno je anti-duhovno. Prvi znak pojavljivanja matrijarhalnih sila jeste ressentiment ispoljen protiv solarne muške duhovnosti. Vlast majke hoće da bude iskllčiva i želi da raste. i teško podnosi regulisanje. Nije um. nego nagon. Zato je čudovište, ozakonjeno u sistemu vlasti religija oca i sraslo s naličja dogmatizovanih materijalističkih prirodnih nauka. više infernalno obličje nego bilo šta drugo što je do sada stvoreno u istoriji. Međutim, nesumnjiva je činjenica da je to nska vrsta spoja sila muškarca i žene čak i onda ako nije ništa drugo do diktatura oca inficirana feminističkim racionalističkkm prirodnim naukama. Sve to je pojačano i uz opaku strast kao da Rus otac u svojoj surevnjivo| ljubomori na prirodu-ženu želi da bude i ostane sam. Rusi su čak i s 177

1.

ovom himerom uspeli da realizuju takvu MOII pored koje ni ne dolazi u obzir feminizovana evropska civilgaacija. Nakaza rođena u drugoj polovini dvadesetog veka iz tsrorističke religije oca i fosilnog materij&lizma ima samo jednog jedinog moćnog protivnika - kineskst pseudo-sšdrogina, koji izaziva komešanje i u dubinama drevne baštins i koji u pojačanoj meri, većoj od bilo koje druge sile sveta, gradi na neutralnoj. hermafroditskoj suštini aparata. To je Liimts-Luna. bez obeležja, koja u znaku meseca razvodnjava polove, konačno ih rastapa u močvari. 77. Misterija je, kaže Bahofen, dva koje je zapravo jedan. Bivstvo-život, dan-noć, muškarac-žena, svetlost-tama, duh-telo: poreklo je isto, ipak je dva koje ce međusobno suprotstavlja. 78. Govoreći o androginu stalno je izgledalo kao da bi izvornu konjunkciju muškarac-žena trebalo uzeti kao jedinstvo, i kao da su umesne reči spajanje, ujednačavanje, izravnavanje. Ji đing u jedinstvu stvorenom međusobnim prožimanjem sugtrotnosti vidi vaspostavljanje taoa i otuda ostvarenje života, isto kao i alhemija čiji je zahtev eh duobus unus, odnosno od dva jedan. Kao Platonov mit iz 1'ozbe: na početku čovek ima dva lica, četiri ruke, četiri noge, ali je počeo da biva tako moćan da su ra ljubomorni bogovi raspolutili i od tada biće ne ume ništa drugo do da traži odsečenu polovinu kako bi ce s njom sjedinilo. 79. Samo u teoriji orfike ce mogu naći tragovi no kojima za konJunkciju muškarac-žena u androginu ne odgovara reč jedinstvo. Već i stota što nije reč o matematičkoj suprotnosti koja bi ce mogla poravnati bez ostatka. Ono što nazivamo sjedinjavanjem jeste logička operacija. Paralelan pokret operaciji sjedinjavanja jeste razlikovanje. S tim ce ne sme brkati konjunkcija muškarac-žena. Čovek sjedinjuje samo ono što istovremeno razlikuje, i samo ono 178

1.

razlikuje što istovremeno sjedinjuje. Razmišljanje čoveka počiva na ovom temeljnom pokretu (logika jedinstva), ali ne i androgin. 80. Bilo bi prilično jeftino rešenje kad bi ce raspolućivanje androgina, a unutar njega i konjunkcija muškarac-žena, nazvalo misterijom i na taj način stvar smatrana završenom. Krnje misli su nemoćne. Zabašurene još i više. Suprotnost muškarac-žena nije nastala no obrascu nebo-zemlja, sunce-mesec. Nego upravo obrnuto. Prvi temelj i obrazac svake suprotnosti jeste suprotnost muškarca i žene koja vremenski verovatno nije bila ranija, ali suštinski sasvim sigurno jeste. 81. Ono što predstavlja teškoću u razumevanju raspolućivanja muškarca i žene nije u toms što je čovek postao dva, nego što je otpala sredina koja ih povezuje (androgin). Muškarac je isuviše udaljen od života. žena mu je isuviše blizu. Zato muškarac stalno ispada iz svoje životne uloge, a žena ce bez traga stapa s njom. 82. Postoji samo jedna istovetnost. Jedina istovetnost. Od Aristotela ce istovetnost shvata kao logičko pitanje, koje u krajnjem smislu nije logičko nego metafizičko pitanje. Istovetnost ne znači da je A jednako A, odnosno ne da je svaka stvar jednaka sa samom sobom. Ova definicija nije metafizička, ali nije ni logička. nego -budući da je reč o jednakosti - matematička. Teza istovetnosti ima tri tumačenja: matematičko. logičko i metafizičko. Prva dva su sužavanje metafizičkst smisla. AKO čovek tezu istovetnosti tumači kao logičku tezu. ona nije ništa drugo do tautologija. Teza istovetnosti u logici i matematici jeste temel. svih formalnih operacija uma. U metafizici nije formalni te.melj, nego aksiom koji ovako glasi: postojanje je istovetno u svim postojećima. 84.

179

1.

Pošto Evropa ne.ma, niti je im&la svoju svesnu i dorađenu metafiziku ona je uvek samo protestov&aa protiv shvatanja da je teza istovetnosti puka tautologija. Evropejac je znao za nju. ali je nije razumeo. Pošto niko nije raspolagao, izuzev nekolicine. metafizičko.m razinom, niko nije stizao dalje od puke tautologije. Metafizičko razumevanje istovetnosti moguće je isključivo iz baštine. Istovetnoet je najjasnije razumela hindu baština. i zbog toga su njene posledice samo tamo mogle biti izvučene. U Evropi je istovetnost većinom suprotstavljana različitosti (Heiddeger: Identitčit und Differenz). Različi-tost, međutim, nema nikakve veze s istovetnošću. Razli-čitost je pojam koji spada u krut logike jedinstva. jer ce razlikovati može isključivo unutar jedinstva, a ne unutar istovetnosti. Istovetnost ima vezu jedino s neistovetnošću. Ima mnogo jedinstava, čak i onda ako postoji samo jedno konačno jedinstvo. Nema više istovetnosti. Zato postoji jedna jedina istovetnost. To je Brahma-atman-aikjam (istovetnost Brahma-atman). Njen smisao: čovek prepoznaje sopstvenu istovetnost s bivstvom. Tad apasjat, mač abhavat. tad asit. video je, postao je to, jer on je to. Bivstvo je istovetno u svim postojećima. Isključeno je da postoji više postojanja, i ukoliko neko ili nešto postoji, ovo postojanje je istovetno s postojanjem svih postojećih. Zato je konačan izraz hindu baštine: tat tvam asi - ovo jesi ti. 85. Sudeonici smo istovetnog bivstva, &li ne tako da smo odvojeni deo bivstva, nego u svakom postojećem, i u nama, stalno je prisutno celokupno bivstvo. Bivstvo nije deljivo, nego je u svakom vremenu i mestu i biću i stvari zrelo u potpunoj celini. Bivstvo ce ne može komadati, i ne postoji pola bivstva ili dvostruko bivstvo. Ono što je manje ili više, to nije bivstvo, nego nešto drugo što ce već može deliti, što već može biti i deo, što ima svoje stupnjeve, kao život ili budnost ili svest ili nešto drugo. Bilo gde da je bivstvo, ono postoji samo kao potpuna celina. 86.

180

1.

Posledice teze o istovetnosti najpre ce očituju u religiji. Postojanje ili ne-postojanje religije rešava bezrezervno metafizičko shvatanje i njeno dosledno sprovođenje. Tamo gde ce otkrije istovetnost čoveka i svakog postojećeg bića u bivstvu s Bogom, tu zapravo nema religije. A gde čovekova istovetnost u bivstvu s Bogom ostane u tami, i gde ce gradi na ne-istovetnosti, tamo nastaje religija. Jer religija nije ništa drugo do ne-istovetnost Boga i čoveka, nikada nije istovetnost, nije istovetnost pod svim uslovima i beskrajna je ne-istovetnost. Iz ovog straha i užasa nastaje u postojanju udaljenost i otuđenost čovekovog bivstva od Boga koji nije istovetan. Što upravo i jeste religija. Prema religiji čovek nije istovetan, samo je slika i pralika. Samo kopija. Kao da postoje dve vrste bivstva. božanska i ljudska. Kao da su Bog i čovek večito i kobno neuporedivi. Kao da religija raspolućuje bivstvo na gornje i donje bivstvo, a posledica je, razume ce, što ce bivstvo dalje cepa prema narodima i rasama i religijama i mišljenjima i boji lica. U Evropi jedva da je i bilo nekoga ko je to otkrio. Tek poneki takav mislilac poput Skota Erigene koji ce usudio da rizikuje ovako nešto: „Ako bi Bog i stvor bili dve vrste Boga i stvora, onda bi njih dvoje morali da potiču ili iz jedne jedine zajedničke prethodne osnove ili iz istovetne starije prirode, ili pak u svetu postoje dve međusobno suprotstavljene osnove i prauzroka" (De divisione naturae III, 22). Naravno, obe pretpostavke su nonsens. Nemoguće je da su Bog i čovek nastali iz više zajedničke osnove, ali je isto tako nezamislivo da u svetu postoje dve osnove i prauzroka. „Bog i stvor ce ne smeju shvatiti kao dvojstvo koje međusobno odstupa, nego samo kao istovetni, jer ce stvor takođe nalazi u Bogu, i Bog u stvoru, i neizrecivo, i na zadivljujući način ce stalno stvara... nepojmljivo ce otelotvoruje, postaje natprirodna priroda... a ona data ovde i sada jeste živo biće u nadvremenoj večnosti..." (De divisione naturae III, 12). Kvintesencijalna definicija jedine istovetnosti: aham Brah.ma asmi (ja sam Brahma), odnosno u svom postojanju sam istovetan s božanstvom.

181

1.

Što je iz perspektive religije huljenje, jer čovek sebe smatra istovetnim s Bogom. međutim metafizički je to egzaktna i opipljiva istina. 88. Hindu reč koja izražava istovetnost jeste atman. Evropski adekvati atmana (soi, self, Selbst) znače ja sam. Subjekt ce javlja intenzivnije, udvojen, na taj način šts- ce ja stapa sa mnom i reč konstatuje istovetnost. Stvar je tako upadljiva da je predmet stalnih rasgtrava. Moguće je, govore mnogi, da je reč o spajanju dve zamenice (aham i ma). Ali ne sasvim glatko i ne samo ove dve. Ukllčuje ce i sam, kao da su aham i tad, i reči bi ce moglo pripisati takvo značenje kao da je „ja jesi" istovetno s „ti jesam". Eto istovetnosti ja-ti. U ovoj tezi, međutim, i ječme je istovetno s ličnim „jesam". Atman poistovećuje istovetnost „ja-ti" i istovetnost ličnost-stvar. Reč ovakva kakva je nema adekvata ni u jednom drugom jeziku. Izgleda da hivduska reč atman omogućuje da možemo da zamislimo apsolutnu istovetnost; ono naše biće u koje.m su ja i ti i stvar i bivstvo i Bst istovetni zajedno s onim krugom u kojem istovetnost opstoji i punovažna je. Zato je postala moguća misao da je aham Brahma asmi, odnosno da sam u bivstvu istovetan s božanstvom. Kao što Brihadaranjaka upatššda kaže (3, 9, 10): ..Sarvašja atmanah parajanam", to je najviša tačka označena rečju atman. Tome još treba dodati samo da je atman centralna reči hindu metafizike, i zato je jedina metafizika metafizika istovetnosti. Bilo je onih koji su glasove m i n u atmanu objašnjavali uz pomoć ja. koje je u nekim jezicima no osobenom zvučanju srodno s jedan. Sanskrtsko aham (ja) i hebrejsko aii (ja) su tako srodni s grčkim hen (jedan) i s latinskim umis (jedan), opet sanskrtsko eka (jedan) i hebrejsko ehad (jedan) tako su srodni no zvučanju s grčko-latinskim ego (ja). Kao da su jedan i ja pojmovi koji ce mogu zamenjivati. U svakom slučaju neobična filološka avantura. 90. Religija traži spasenje, zato stvara sliku ne-istovetnog svemogućeg Boga koji uz pomoć svoje beskrajne moći ovim spasenjem daruje 182

1.

svoje verne sluge. Metafizika ne traži spasenje, nego istinu i u postojanju nalazi istovetnost svakog postojećeg, i Boga. Ono što je jedina istovetnost, i što izražava reč atman. Hindu metafizika kaže da je atman saman, odnosno istovetan (sama). ,.S Bogom, s čovekom, s mravom, s komarcem, sa slonom." 91. Ovu misao u Evropi jedva da su izrekla nekolika mislioca. Ekhart, Kuzanski, Beme, Genon. Kuzanski je jasno video razliku između religiozne i metafizičke koncepcije bivstva i, kao i Skot Erigena, znao je da religija želi samo spasenje, i otuda je na nižoj. krhkijoj i privremenijoj ravni bivstva nego metafizika koja teži konačnoj svetlosti. Ne zna ce pouzdano kakve je prirode bio uticaj s Istoka koji je u dva pozna dela Kuzanskog, Idem ipsum i Non aliud, pružio definicije koje su saglasne s hindu baštinom. U metafizički potvrdnom i odričnom vidu ova dva dela govore da je božanstvo „to isto'' i „nije drugo". Misao ce doslovno poklapa s Upaniišdama. Stav Kathaka upaniišde - etad vai tat - znači: ovo nije drugo nego ono, i ovo i ono je isto. Ovo je protest protiv toga da bilo ko povuče granicu u bivstvu između postojećih, i da posebno govori o božanskom ili ljudskom bivstvu. Ovo i ono je isto (ovo nije drugo). Idem ipsum. Non aliud. U postojanju svako biće je istovetno. U hindu baštini oznaka božanstva jeste: to (mač). Božanstvo je „istovetno"' (sa.ma). 92. Pošto nije pribavio saznanje u svom bivstvu o svojoj istovetnosti s Bogom, čovek u religiji živi u podre-đenosti, kao biće koje je podvrgnuto nepromenl»ivoj i kobnoj moći jedne nadređene volje bivstva. Zato stav u religiji nikada ne može biti proziran i otvoren čak ni u slučaju svetaca. Čovek ne sme da pogleda u sopstvenu svetlost (Šrir ma/i). 93.

183

1.

Atman je pojam bez pola. Atman je ono što od bića preostaje posle odvajanja svih prolaznih slojeva (opsena). To je nepojmljivo (uchista). To je ono što je potpuno prazno. To je ono što je do vrha naliveno bivstvom. smislom i divotom (sat-čit-ananda). To je koncentrisano bivstvo (atmaivat). Sve ostalo ce rasprši, ono je jedino što ima stvarnu suštinu (aitad-atmjam). Duh, duša lišeni su ja, atman je pak ja-pojam. Jedini subjekt bez suprotnosti koji nema odgovarajućeg objekta. Atman je jedina univerzalna reč. Ono što ce ne može postaviti naspram atmana jeste maja Ali maja nije suprotnost atmanu, nego je opsena iskušana smanjenom budnošću atmana. Kad ce čovek probudi, opsena ce rasprši i ne preostaje ništa drugo do atman. Nema dva (advita). ,.Nema potvrde za postojanje dvojstva. ono što je dokazivo jedino je atman koji nije dva" (Nršiinhotaratapanija upanšiada). Ovaj atman je univerzum (udav sarvam jad ajam at.ma). Ovaj atman je istovetan s Brahmom (s božanstvom)- Ovaj Brahma jeste atman koji je u nama (eša ma' antar hridaje). Aha.m Brahma asmi (ja Brahma jesam). 95. Pospanost ce obilno baškari u raznovrsnosti i mnoštvu snova i slika, u postupcima i strastima, u opsenama smanjene budnosti znanja i poznavanja. Budnost je siromašna i bezreka i prosta. Ovo je smirenje saznanja (dnjana-prasada). 96. Čovekovo otkriće istovetnosti s atmanom, a otuda s celim bivstvom, a otuda i s božanstvom hindu baština naziva anubhava. Anubhava znači sudelovanje u neposrednom postojanju. AKO je čovek dospeo dovde, kaže Šankara, zapravo ce ništa ne zbiva. Čovek ništa ne saznaje, ništa ne uči, ne otkriva, ne vidi ništa novo, niti iskusi, nema mesta za iznenađenje niti za potres. Atman amanam abhisamviveša ulazi i u tome otkriva sebe kao neraz-likovanog. Nestaju prepreke raspoznavanja. Čovek je sudeonik onoga znanja čiji je deo oduvek bio, a lutao je kao mesečar, ovo znanje mu nije ni padalo na um u srozano.m bivstvu. Ali je mesečarstvo prolazno, budnost je

184

1.

besmrtna -kšaram tu avidja xti. amritam tu vidja (Švetašvatara upanišada 5,1). 97. Atman nije filozofski termin. pogotovo što u Indiji uopšte nema filozofije. Reč nije iščupana iz jezika. posebno kao terminologija. Atman je reč koja je potpuno srasla s jezikom i u brojnim odnosima i svs-jim izvede-nicama znači jedinu istovetnost. Reč ce koristi i na pijaci. Ali nije detinja reč koja zvuči mnogoznačnim razlivanjima. U njoj ce može otkriti metafizička priroda arhaičkog jezika, istovremeno i konkretna čulna suština, ili, što je isto to, univsrzalna perspektiva i egzaktna granica. Kao u arhaičkim rečima: stapaju ce metafizika i noj ptica. U ovim rečima međusobno ce poklapaju reč i stvar (u hebrejskom dabar reč i stvar su istovetne). 98. Istovetnost je utvrđivanje metafizičke činjenice. Postoji jedina istovetnost, i to istovetnost svega postojećeg u svom postojanju. U bivstvu Bog nije drugo (non aliud) nego čovek, odnosno istovetan je u bivstvu (idem ipsum). Bivstvo je jedino što ce nije pojavilo u stvaranju. Bivstvo je bilo ranije nego stvaranje, a pored toga stvaranje ne iscrpljuje celinu bivstva. Ono što iscrpljuje celinu bivstva, to je atman. Zato Upanišade kažu da ono što je najdublje u čoveku - atman - nije nastalo. nego je bilo od vekovečnosti, i neprolazno je. „Samo suženi um vidi Brahmu kao neistovetnog" (Brihadaranjaka upatpiada 4,4). Istovetnost jeste istovetnost s jedinim postojepim. Poistovećivanje nije istovetnost. Poistovećivanje je akt kojim postojeći sebe otkriva kao istovetnog s bivstvom. To izražava Vadžasaneji samhita: atmana atmanam abhi-sativeša - ulazi i u tome otkriva sebe kao nerazli-kovanog. Drugačije rečeno: tad apašjat. mač abhaeat, mač asit - video je, postao je to, jer je on bio to. Međutim, ako bi poistovećivanje bilo samo ovaj akt, ono bi ce moglo prihvatiti. Ali znamo da ce TOKOM našeg života poistovećivanje ostvaruje samo u sasvim izuzetnim slučajevima. 185

1.

Jedino u čoveku razbuđenom bez ostatka. Pretežna većina poistovećivanja je pogrešna. Čovek sebe ne poistovećuje s vekovečno postojećim, celim i neprolaznim bivstvom, i tako ne realizuje atmana, nego uopšte sa svim drugim, samo baš ne s atmanom. 99. 0 pogrešnim poistovećenjima baština govori na dva opštepoznata mesta. Ta dva mesta su Šankara (Vedanta sutra) i Tabula smaragdina. Vedanta sutra pogrešno poistovećivanje naziva adhjasa. a Tabula smaragdina kaže da je to adaptatio. Oba mesta ce slažu u tome da ce no njima nastanak vidljivog-raznovrsnog-čulnog sveta svodi na adhjasu, odnosno na adaptaciju. Jer izvorno i u stvarnosti nema ništa druto do čisto bivstvo, i istovetnost s tim bivstvom. Ovaj stav jeste budnost (vidja). U onom trenutku kada ce budnost smanjuje, bivstvo postaje mutno, jer ono u svojoj prozirnosti ostaje netaknuto, ali za sniženu budnost (avidja) pokreće ce opsena, i postojeći ce počinje poistovećivati s ovom opsenom. Ništa više od ovog pogrešnog poistovećivanja ne odgovara stvarnosti. Kome je budnost smanjena, on je poremećen i samog sebe brka sa svojom opsenom. To je ono što Šankara naziva adhjasa, a Tabula smaragdina - adaptatio. To je gtrvi i jedini uzrok nastanka opsene. Vedaita kaže da je tvorac stvarao svet kao lunatik (aeudia). Materijalni svet je „deformisani duh od težine neispravnog znanja" (adnjaia upahitam gjaitapjam). „Iz ovog pogrešnog poistovećivanja nastala je opsena. -Hine adaptiones erunt mirabiles, quarum modus est hic." 100. U novije vreme ce pogrešno poistovećivanje shvata kao pitanje psihologije. Naravno, psihologija uopšte nema sredstava da izmeri adaptaciju čak ni približno. K. G. Jung je svakako načisto da ono što ce zbiva u današnjem čoveku i s njim, može ce svakako nazvati, samo ne zdravim razumom ni normalnošću. A prvi uzrok poremećenosti jeste 186

1.

pogrešno poistovećivanje. Ali ni u njemu, kao ni u bilo kome s područja moderne nauke, nije ce probudila čak ni najmanja sumnja da ce korumpirano bivstvo ne može učiniti normalnim s metodom koji je stvorila korupcija. Dijagnoza koju je otkrio Jung jeste sledeća: prvi uzrok zaslepljenosti (Verblendung) modernog čoveka jeste ne samo što je on isključivo iz sebe nesvesno projektovane sadržaje smatrao kao objektivne činjenice, nego ih je TOKOM vekova ugradio u tako povezanu i čvrstu stvarnost sveta koja je odista čvrsta i uzajamno povezana i postojana i sistematična unutar sebe, samo što baš ima veoma malo veze sa stvarnošću. Ovaj svet je danas ovde projekcija, i to projekcija jednog čoveka koji je na veoma niskom stepenu budnosti. Govoreći jezikom baštine, pri smanjenoj budnosti čovek poveruje da ono što projektuje jeste stvarnost, a nema ni pojma o tome da je ..svet deformisani duh od težine neispravnog znanja". Ako neko to uvidi. zapravo ce ništa ne menja, to je specifično. Samo u svom bivstvu postaje transparentan. To je vidja (budnost). Prihvatiti kao stvarnost ono što je opsena, i ono što u smanjenoj budnosti održava projektovani splet lažnih predstava, dovodi čoveka tamo gde jeste. gde nije u stanju da prozre pobrkani sistem koji je sam izgradio, i tako je ostao isključen iz istinske stvarnosti. 101. Teškoća u prosvetljavanju pobrkanog spleta nije u tome što čovek smatra za izvornu stvarnost predstave projektovane iz sebe, odnosno ne što smatra činjenicom opsenu izmeštenu posredstvom pogrešnog poistovećivanja. Teškoća je u tome što katkada prodre kroz ovaj zid opsene, katkada ne prodre, pomešaju mu ce stvarnost i ne-stvarnost. Ne ume da načini razliku između njih, i ne ume da razlikuje projekciju od stvarnosti. Često sopstvenoj projekciji daje prednost nad stvarnošću. To je onaj slučaj kada je važnija fiks-ideja nego stvarnost, što je gotovo zakonito ustaljena pojava na svim područjima modernog života. Čovek živi u takvoj situaciji, nastaloj iz projekcije sopstvene poremećenosti, u kojoj je prinuđen ili da porekne celinu tzv. duhovnog sveta i da ra svede na tzv. materiju, ili da porekne tzv. 187

1.

materijalni svet i da ra svede na tzv. duh, znajući da su oba rešenja nasilna i loša, a naročito da stvar tu ne treba ni započeti. Činjenica je da čulni svet nije onaj ui ov (ne-postojeći). kako ra naziva Platon. Kao što ni puka materijalna priroda nije jedina realnost, kao što tvrdi materijalizam. Oboje su izgradnja sistema pogrešno projektovanih subjektivnih sadržaja čovekovog bića, sistema koji ne samo da ce ne slažu sa stvarnošću, nego izgledaju umesni samo zato što je čovek za dokaze svog sistema. izgrađenog od izmeštenih sadržaja pribrao naizgled ubedljive argumedžte, čak i ako su zlonamerni i tendenciozni. A to opet ima samo jednu posledicu, svet uogtšte nije onakav kakvkm ra čovek smatra, a o tome šta je ovaj svet, čovek uopšte nema pojma. To bi ce moglo utvrditi samo u slučaju ako bi čovek mogao da povuče ono što je iz sebe projektovao, i da ono što je prebacio na drugo biće ili stvar ume da razreši i ukloni. Drugim putem pribaviti ispravnu konstataciju o stvarnosti nije moguće već i zbogtoga jer je prirodna i direktna posledica operacije neprekidnog izmeštanja ono što psihologija naziva gubitkom supstancije: slabljenje, nedostatak inteligencije, poremećenost, rasplinutost, rastrojstvo, smanjeni razum, i tako dal>e. A povlačenje projektovane opsene pak ugtravo obrnuto čini čoveka integrativnijim, prozračnijim, umno snažnijim. Prema modernoj psihologiji, samo u ovom slučaju ce može ukinuti ne samo zbrka koja je evidentna na području javnog života, zabluda pogleda na svet, nego naročito da čovek druge poziva na odgovornost, eventualno suseda, ili nadređenog. ili muža, ili suprugu, ili protivnika zbog svoje ograničenosti i zabluda, zbog svoje nespretnosti, zbog promašaja, zbog omaški, umesto da konačno sebe samog stavi pod ozbiljnu reviziju. 102. Pogrešno poistovećivanje nije ljudskog porekla. Prvo pogrešno poistovećivanje počinjeno je u sferi stvaranja, i to time što je svet stvoren u ovom obliku. „Kao posledica opsene u njemu. Brahman ce samo pogrešno javlja u obliku sveta." Svet je nastao iz adhjase, iz pogrešne projekcije.

188

1.

Postoji jedina istovetnost. Svako drugo poisto-vsćivanje izvan ovoga je pogrešno. Ovo pogrešno ps-isto-većivanje svuda je prisutno u svetu kao posledica opsene nastale zbst smanjene budnosti. Ono što čovek naziva svetom jeste projekcija, odnosno nije stvarnost. nego posledica pogrešne operacije bivstva. 104. Treba započeti od obračuna s adhjasom. Opoziv stvaranja. Probuditi ce znači prosvetliti projektovane sadržaje svesti. 105. Ne sme ce ustuknuti od misli da čovek svede pogrešno poistovećivanje na njegovo izvorište. Ovakav svet, u ovom obliku jeste zbrka i projekcija procesa stvaranja sa sopstvenom opsenom, što hindu baština naziva bespomoćnošću u poremećenosti (abhimanitvan prajatah). Međutim, čovek ne bi mogao počiniti veću grešku nego da sopstveno pogrešno poistovećivanje time pokriva. Adhjasu čovek treba da preuzme na sebe, već i zbog toga jer ako je ne smatra svojom, ne može ni otpočeti delo opoziva. Čovekovo biće je potonulo u opsenu, samo na jednoj jedinoj tački ce uzdiže, kao vrh plamena, i to je ono što ima budnu i čistu svest o istovetnosti s izvornim bivstvom. To je ono što hindu baština naziva atmak Atman je samo tačka. „Ova tačka je manja od krupice prekrupe, i veća od planina, i veća od sveta, i veća od svih svetova skupa." Svet nije ni spoljašnji, nije ni unutrašnji. odnosno i spol>ašnji je i unutrašnji je: celina. Kao posledica poremećaja bivstva postao je spoljašnji i unutrašnji, unutrašnji je projektovan i izmešten (npacapajcimti), a spoljašnji je kao nezavisna egzistencija odvojen od unutrašnjeg i učvršpen toliko da je postao čvršći od unutrašnjeg. Čovek je drugog čoveka morao smatrati spoljašnjim, tako je pogrešno poistovećivao sebe s njime. Čovek samog sebe samo zato ume da poistoveti sa svojom opsenom, i samo zato veruje u pogrešnu istovetnost. jer je sebe uprojektovao, i u opseni ce susreo sa samim sobom. 107. Vaspostavljanje istovetnosti nije ništa drugo do ukidanje projekcije. 189

1.

108. Panvic postavlja pitanje: kakvi uslovi subjekta omogućavaju objekat? Odgovor na to pitanje: objekat omogućava ograničavanje. Ograđivanje je legitiman i pozitivan akt, a objekat je granica, i od čoveka nije nezavisan i nije samostalan. Samostalan postaje tek onda ako ce čovek pogrešno poistoveti s njim. projektuje ce u njega, i pobrkavši ra sa sobom smatra ra samostalno postojećim. 109. Čovek bude stešnjen u objekat i tako nastaje splet objekta. Zarobljenost duša u stvarima. Eros je oslobođenje duša iz stvari i ponovno utapanje u bivstvo. Žena je muškarcu, muškarac je ženi oslobođenje iz zarobljeništva u svetu objekta. Susret u istom postojanju i poistovećivanje u bivstvu. U onom bivstvu za koje baština kaže: sat-čit-ananda, odnosno istina-smisao-divota. Svaki susret muškarac-žena zbiva ce u znaku (androgin) potpunosti bivstva. 111. Muškarac i žena kao objekat koji je uzajamno projektovan. Kao izmeštanje principa. Zato je najprostije uzajamno ce smatrati robom za uživanje. Mesto žene (stima) u muškarcu i muškarca (animus) u ženi, međutim, ne nalazi ce izvan egzistencije, izmešteno između stvari, nego unutar egzistencije. Muškarac i žena nisu međusobno nezavisne stvari, nego su jedno drugom granica. Eros: uzajamgoš posredstvom „sudelovanje u neposrednoj egzis-tenciji". Kada Eros opozove muškarca i ženu. on razara granicu i utapa je u istovetno bivstvo, iz slivanja ce obnavlja bivstvo, nastaje novo biće. 112. Bog kao objekat. Kao projektovan splet. Kao posledica pogrešne operacije bivstva, odnosno adhjase. Kao biće nezavisno od čoveka. Božanstvo kao 1\grgodni despotski otac, ili raskalapša kurtizana. To je spoljni Bog. 190

1.

Bog je vidljiv u spoljnjem svetu, ali nije dostižan, u unutarnjem svetu je dostižan, ali nije vidljiv. Ako čovek ukine pogrešnu operaciju bivstva, biće dostižan ' i vidljiv. Raspolućivanje androgina na muškarca i ženu nije posebna katastrofa bivstva, nego posledica jednog prethodnog poremećaja koji ce zbio u samo.m bivstvu. Posledica ovog poremećaja jeste ono što nazivamo ..materijalnim stvaranjem". U svom primordijalnom vidu bivstvo i nije bilo stvaranje. Ono što je bilo to je začinjanje-rađanje. i to ne putem raspolućenog muškarca-žene. nego u androginu. Zato čovek koji težište ne stavlja na obeležje opsene stvaranja. nego na neprekidnu obnovu bivstva (kao Be.me). ne kaže da je Bog stvorio svet, nego da ra je u samom sebi začeo i rodio, odnosno stalno ra začinje i rađa. Za istovetnost imamo reč. Ta reč je atman koji može da izrazi istovetnost svakog postojećeg u postojanju. Nemamo jednu reč kojom ce može obuhvatiti začinjanje i rađanje. Ne bismo je ni slutili kad ne bismo znali za androgina. 114. Ono što ce zbiva između muškarca i žene, to je neprekidna analogija obnove koja ce zbiva u spletu bivstva. 115. In hora conjunctionis maxima apparent miracula. 116. Budući da subjekat nema odgovarajući punovredni objekat, svaka projekcija bezuslovno mora biti delimična. Izmeštanje subjekta bez ostatka nije moguće. To ce odnosi na tvorca i na stvaranje. Svet nije projekcija tvoračkog bića bez ostatka, tek delimična projekcija. Prema tome. kada tvorac sebe pogrešno poistovećuje sa stvorenjem i svojim poistovećenjem ra oživljava. ono što je oživljeno, tek je deo. Jer među nemogućnosti tvorca spada da ono u što je sebe projektovao, to stupa u život kao biće slično tvorcu sa sopstvenom zakonitošću, ali je deo i odlomak. Svet naseljavaju ovakve delimične projekcije tvorca. U svakoj delimičnosti svojstva-projekcije nalazi ce nezavisno biće najviše sile koje je podobno Bogu. slobodne vs-lje. ali je tek jedna jedina iskra sunca. 191

1.

Projektovani splet sveta može ce ukinuti samo na jedan jedini način. Ukidanje je jedini pravi događaj koji ce neprekidno zbiva. I to ce zbiva u znaku nestajanja bivstva. koje ce javlja kao umnožavanje. i u znaku propadanja, koje ce javlja kao obogaćivanje. 117. Muškarac i žena su nesumnjivi znak razdrobljene suštine stvaranja u svetu. Znanje o androginu pak nesumnjiv je znak da i posle raspolućivanja bivstva imamo svest o potpunosti. U svakom muškarcu i ženi živi nagon da vaspostave izvorni status, i to da ra u samom sebi uspostave na višoj ravni, čak i onda ako korumpirano bivstvo i dalje nadolazi u donjim slojevima. 118. Ne treba polaziti od međusobne zarobljenosti, nego od međusobnst oslobođenja. 119. Stvaranje ovakvo kakvo jeste nije prihvatljivo. Treba ra obnoviti. Treba ra iskupiti. Izvorno treba vaspostaviti na višoj ravni. Jedan od uslova za to jeste konačna konjunkcija dva polupola. Ostvarenje stdrogina najvažnija je stepenica stepeništu koje vodi istrajnosti s potpunošću bivstva. Bokod, 22. februar 1963.

192

ULOGIKA JEDINSTVA (Fragment)

1.

Neobično je da je misterija, koja je daleko od našeg znanja, odnosno sagrešenje. nešto bez čega ne možemo pribaviti nikakvo znanje o sebi sami.ma. Jer nema ništa što bi toliko uzbudilo naš um kao tvrdn>a da je sagrešenje prvog čoveka učinilo sudeonicima greha one koji su tako daleko od izvora i. izgleda, u svemu tome ne mogu imati nikakvog udela. Posledica ne samo da izgleda nemoguća, nego je i nepravedna. Čoveka ništa nemilosrdnije ne vređa od ovoga učenja, na ipak, bez ove misterije, koja je od svih ponajmanje pojmljiva, mi smo nepojmljivi sebi samima. Jezgro našeg bića moramo vratiti nazad na ovu dubinu (Paskal). 2. Svi smo mi od rođenja grešni, govori ce dve hiljade godina, i na ovu moralnu misao smo navikli i ne primećujemo je. Neprijatnija je korupcija tela - činjenica da smo abnormalni, odnosno bolesni. Ovaj put, međutim. nije reč o tome, nego da nam ce i razum srozao, drutim rečima: naše saznanje je lažno. Paskal kaže, što i Vedanta ili Kabala, odnosno gnoza, da nas događaj koji nazivamo sagrešenje čini nesposobnim za saznavanje stvarnosti. Sagrešenje je totalna korupcija. Izraz nije ispravan. Ispravno je da je reč o kvarenju bivstva kojem je uzrok čovek. Jer je čovek pokvario celokupno stvaranje. Zato je pogrešna tvrdnja E. M. Siorana da je tvorac loš (le mauvais demiurge) i stvaranje skandal (scandale de la creation). Po Baderu, čovek je svet sa sobom povukao u propast. Čak i među modernim naučnicima ima onih (Vajczeker) koji tvrde da je ovaj univerzum, ovaj zvezdani kosmos gomila ruševina koja ce dimi. Ovo ovde nije izvorna stvarnost, samo njena nasumice izlomljena, raskomadana kopija koju možemo da iskusimo svojim čulima i svojom prirodom koja ce raspala u komade. I mera nam je loša. I sam broj je korumpiran, o čemu ce jedva i mislilo. Jinger kaže da čovek brojanjem postaje sudeonik neke vrste visokog posvećivanja. To je posvećivanje koje za nas i nije razumljivo, čak ne znamo da li je broj ostao nsoštećen ili nije; svet brojeva je isto tako gomila ruševina kao i nebeski svod oko nas. 3. Verovatno je da je Šestov verodostojan autor ove misli. On piše da je najteža posledica kvarenja bivstva ono što ce u Evropi od Grka 195

naovamo naziva umom (votig ratio). To je ono čijem saznanju potpuno verujemo, i ono što ce, kako kaže, nalazi najdalje od stvarnosti. Ovaj um je samo jedna polovina razuma, i to prva polovna. Ha jeziku Kabale, um diferenciran od hoh.me, odnosno binah. Može ce dodati da Šestov nije moderni iracionalista. On ne kaže da je lažna koncepcija broja od Sokrata koji je Grke i Evropejce naučio racionalizmu. Jer od broja nema racionalnije činjenice sveta. To su znali Orfej i Pitagora, ali su znali još nešto što smo mi već zaboravili. A u racionalšmu nije nevolja u tome da je on sav za osudu, nego što ne znamo šta je ono u njemu što jeste za osudu, a šta treba zadržati. Duboki su koreni kvarenja bivstva. Jedno je sigurno, što ce tiče nepogrešivosti broja iskrsla je sumnja, i ova sumnja najčvršća je tačka stava iskrslog u odnosu na racionalizam. 4. Opštepoznatim ce može smatrati da ce broj u arhaičkoj Indiji i Egiptu, Judeji i Grčkoj na neki način međusobno mogao zamenjivati, a istovremeno i nije mogao. Što na koncu znači da je u svakoj baštini mesto broja u svetu uvek bilo istovetno, a istovremeno drugačije. Ove analstne simetrije nazivamo aritmologijom, na osnovu reči apiOuoc; (broj) i \oyoq (smisao), odnosno protumačene teorije brojeva. Moderna evropska matematika takođe je jedna od aritmolstija, i nema posebnog razloga da je smatramo savršenijom od drugih. Nije apsolutna, kao što misli scijentifizam. Nije aritmologija ona u kojoj brojevi nemaju nikakav drugi smisao do sam broj. U arhakčnim aritmologijama broj ima sakralni kvalitet. Evropska racionalistička aritmologija je u kvalitetu desakra-lizovani niz brojeva. Moderni evropski broj ce isto tako ugradio u racionalizam kao i kineski ili grčki broj u odgovarajuću baštinu. Da je evropski broj apsolutan, isto je takav nonsens kao da, na primer, aritmologija Kabale kaže za sebe da je apsolutna. Ne poznajemo apsolutan broj, samo broj sagrešenja. Reč sagrešenje ovde bi ce mogla zameniti rečju: nepouzdan, ne čvrst, ne ceo, ne čist, pokvaren, relativan. Jedini uslov jasnog viđenja stvarnosti jeste ako čovek ovaj postojeći svet ne smatra izvornim. Ovaj svet je, u odnosu na izvorni bolesno telo, pokvaren moral, srozan um. Jednom rečju korumpiran. A moderni broj nije zato racionalan, jer je razborit i čist, nego zato, jer

196

je profan. Kao što Avgustin piše, surgunt indocti et rapiunt caelum (ustaće neznalice i prekriće nebo). 5.

Smisao arhaičke aritmologije je što je posvećivanje ugrađeno u baštinu, i prema tome ona je put koji izvodi iz korumpiranog bivstva - u oslobođenje. Broj vaspostavlja svet pre praroditeljskog sagrešenja. Karakter posvećivanja, kaže Ernst Jinger. sačuvala je u tragovima čak i moderna evropska aritmologija. Međutim, apsolutni broj ne poznajemo, kao što ne poznajemo normššog čoveka. Temel. svakog arhaičkog posvećivanja (uspostavljanja nor.malnog čoveka) jeste jedna od aritmologija. Kao što piše Bader. ljudska sudbina sledi poredak brojeva. Moderni broj je pokušaj ostvarivanja bivstva bez kvaliteta. Ovo bivstvo bsz kvaliteta je aparat. Aparat nije ništa drugo do primena na bivstvo potpuno ravnodušnog (bezličnog) broja prema lepoti života, njegovom bogatstvu, negovanju. 6. Čovek broji. na nekoga i na nešto računa ili ne računa. 0 onome na što računa ili ne računa on gtreračunava, obračunava, zaračunava, istavlja račun. razračunava. Postoji računanje, polaganje računa. uračunljivost, neuračunljivost. ubrajanje. Bivstvom sveta. kao što kaže Pitagora. upravljaju brojevi. Ako je broj korumpiran. sve ono što smatram brojem mora biti korumpirano. 7. Postoje tri aritmologije. Prva počiva na defini-tivnoj suštini broja (hijeratična). Dr\ta na racionalnom broju (profana). Jedna je isto tako pogrešna kao i druga, jer su obe kvarne. Treća je aritmologija jedinstva. odnosno trojna aritmologija. Trima aritmologijama odgovaraju tri logike. Prva je analoška logika, druga je racionalistička. treća je logika jedinstva. Prvoj odgovara arhaičko pradoba, drugoj istorijsko doba. Logika jedinstva nema doba. Sva tri razdoblja i aritmologije i logike zapravo su jedno. 8.

197

Tumačenje brojeva baštine je definitivno. Može imati oblik kao euklidovska geometrija i ptolomejevski kosmos. Stepeni vrednosti su konačni. Red je istovremeno sistem. a sistem je zakon. Stepeni vrednosti su sfere bivstva. ime sfera bivstva je hijerarhija. Hijerarhije su smeštene vertikalno jedna iznad druge. 9. Svaka hijerarhija ima svoj broj. Ovo učenje ce može kontrolisati u orfičkim, kabalističkim. vedskim. iranskim baštinama. Svet nije delo tvorca. nego sila koje zrače. Ove emanacije Kabala naziva sefirama, vedska baština pradžapatikama, iranska amšaspandokama. Bilo je deset ovakvih sila koje zrače. Deset je najviša hijerarhija. 10. Analogija nije ništa drugo do saglasnost među pojedinim hijerarhijama. Tabula smaragdina kaže: „Što ce nalazi gore odgovara onome što ce nalazi dole, a što ce nalazi dole odgovara onome što ce nalazi gore". Najobičniji primer za to je sedmica. Sedmica je pri-mum movens, prvi pokretač. To su arhaičkih sedam planeta sunčevog sistema, što je saglasno sa danima sedmice, sa sedam samoglasnika, sa sedam boja. sa sedam nota dijatonske skale. Sedmica je jedino jedinstvo. Broj se uvek može predočiti. Hijeratička geometrija baštine jeste znanje predočavanja broja. Kasni, ali ipak čisti oblik drevne orfičke geometrije je euklidovska geometrija. Euklidovska geometrija danas nije više nevažeća nego što je bila pre 2500 godina. samo danas imamo drugačije tumačenje brojeva, a nji.ma onda odgovara druga geometrija. U novije doba analoški niz je proširen na psihološke. sociološke. društvene. ideološke analogije, na analogije pogleda na svet i na teoriju znanja. Moderna analogija, međutim. nije hijerarhična. odnosno nije objektivna, samo je bezlična. 12. Analogija nije metafora. 13. Arhaičko čovečanstvo je radilo prema analoškoj logici. Ljudsko svojstvo odgovara nekom metalu. metap nekoj gšaneti, planeta nekoj boji, boja nekom glasu, glas nekom ukusu, ukus nekoj

198

duhovnoj sili, duhovna sila nekom broju. Dalje nema. Broj je konačni temelj analogije. U baštini je osnovna operacija mišljenja otkrivanje saglasnosti. Ono što je vidljivo na ozvezdanom nebupredočava ono što se natazi u čovekovoj prirodi, a ovo pak ono što je u metališ. Svet je zatvorena celina u kojoj svaki elemenat odgovara nekom drugom elementu. Osnova svake saglasnosti jeste aritmologija. Analoška logika i analoška aritmologija su zatvorene celine, jer je koncepcija broja aritmologije definitivan broj. Ha tome počiva kosmos baštine. njeno zatvoreno društvo (kaste). hijerarhija i metafizika. Kada je istorijsko čovečanstvo vaspostavilo pravila racionalnog mišljenja, ono je bilo uvereno da je otkrilo zakone jedino mogućeg mišljenja. Platon je još pokušao da stabilizuje tumačenje arhaičkog broja. Još je bio na stanovištu Pitagore no ko.me broj vodi ljudsku sudbinu, poredak društva i države. Definitivni broj stvara definitivan red. Platon je, međutim, već raz.mišljao prema racionalističkoj logici, i osnova njegovog mišljenja već nije bio zakon, nego dijalektika. Analoška i racionalistička logika imaju ce jedna prema drugoj kao zakon i dijalektika. 15. Jedini osnovni zakon analoške logike: između svake ravni stvarnosti postoji saglasnost. Jedini osnovni zakon racionalističke logike: A = A. Analoška logika misli u razlikama, racionalistička u suprotnostima. Analoška logika razlikuje, raciona-listička suprotstavlja. Iz analoškog mišljenja sledi sis-tem, iz racionalističkog dijalektika. 16. Beskrajna dijalektika isto je što i beskrajan brojni niz. Inflacija, devalvacija, loša beskrajnost. Osnova analoškog mišljenja je izjava (apodiktička), osnova racionalističkog mišljenja je dokazivanje. Dokazivanje je neophodno samo onome što je umoliko. Analoška logika je u znaku Jedan, racionalistička logika u znaku Dva. Analoška logika hijerarhijski podređuje i nadređuje, vrednujući razlikuje i odvajajući rekagtitulira. Racionalistička logika 199

međusobno suprotstavlja. Iz racio-n&lističke logike sledi borba za opstanak. delatnost. život kao bitka, suprotstavljenost. Iz analoške logike sledi red. sistem, jedinstvo. izjednačavanje. Analoško mišljenje je vizuelna logika, racionalističko mišljenje je logika ohluke. 17.

Svaka analogija osvetli i otkrije jednu jedinu biggnu saglasnost. Ova saglasnost jeste analogija između vidljivog (iskustvenog) i nevidljivog (vaniskustvenog) sveta. ..Ono što ce nalazi gore odgovara onome što ce nalazi dole, i ono što je dole odgovara onome što je gore" (Hermes Trismegistos). Vidljivi prirodni svet nije ništa drugo do kolosalni analogon nevidljivog. Po analognom miš-ljenju primordijalni svet je nevidljiv. Po raciona-lističkom mišljenju od dva sveta nijedan nije primaran ili sekundaran, jer je mišljen.e vrednosno indiferentna suprotnost. Moderna vrednosno indiferentna koncepcija broja stvorila je logičku vrednosnu indiferentnost i obeležje istorijskog mišljenja. 18. Racionalističko mišljenje je vrednosna ravno-dušnost. Racionalistički broj je vrednosno ravnodušan. To je viši stupanj korupcije broja. Količinski broj (bez kakvoće) preko logičke vrednosne indiferencije stvara brojnu masu (gomilu, kvantum), to jest masovni broj. omasovljenje i ostvarenje, odnosno bezličnost i aparat. „Nema fakata, ono što postoji samo je tumačenje" (Niče). Po aritmologiji. međutim. nema ni tumačenja. jer kada čovek tumači, on samo upoređuje koncepcije broja. Zato postoji jedan fakat, a on je broj. A nema besmislenog broja. 20. Analoška logika podređuje i nadređuje. Analoška logika je kastinsko društvo. Racionalistička logika suprotstavlja. Suprotstav-ljanje je borba i razdor. Racionalistička logika je de-mokratija. 21.

200

Analoška logika je stalan prelaz iz sličnosti u razlikovanje, iz razlikovanja u sličnost. Racionalistička logika je stalan prelaz iz objektivnog u subjektivno i obratno, iz pozitivnog u negativno i obratno, iz konkretnog u apstraktno i obratno. Racionalistička logika je logika konflikta. 22. Racionalistička logika ce još naziva i lstikom istovetnosti, na osnovu teze koju je ustanovio Aristotel. odnosno: A = A. Matematički znak za racionalističku logiku je jednakost. Ova logika je učinila mogućom ideju društvene jednakosti u čovečanstvu. Da li je jednako ono što je istovetno. i da li je istovetno ono što je jednako? Broj jednakog i broj istovetnog niti nije jednak, niti nije istovetan. 24. Sve što je u znaku Dva. suprotnost je. Dva je onaj broj koji nema središta. Što nema središta, puka je periferija. Periferijalni broj je bez kvaliteta, potpuno kvantitativni broj. 25. Analoška logika je u znaku Jedan, racionalistička u znaku Dva, logika jedinstva u znaku Tri. 26. Tvorac logike jedinstva je Jakob Beme. Temelj logike jedinstva jeste pojam inqualieren. Inqualieren znači međusobno zajedničko prožimanje. Zajed-ničko međusobno prožimanje je sledeće: Kada u mišljenju dve logičke jedinice primičem jednu dr\toj, dva elementa dotle približavam dok oba ne postanu gotovo istovetni. Ali: pre nego što ce istovetnost dogodi - budući da u dva elementa uvek preostane jedna jedina tačka koja ce ne može poistovetiti - ova tačka izaziva suprotno delovanje. Dva elementa ponovo počinju da ce udaljavaju jedan od drugoga. udaljavanje napreduje sve dotle dok dva elementa ne dotaknu granicu suprotnosti. Ali: ne postaju suprotnost, jer u dva elementa uvek preostane jedna jedina tačka koja ostaje istovetna. Dva elementa opet počinju da ce 201

približavaju. Približavanje traje sve dok dva elementa ne dotaknu granicu istovetnosti. I tako dalje. Pojam inqualieren znači da ce u svakom istovetno smatranom središtu kvaliteta krije suprotnost. i da ce u svakom suprotno smatranom središtu kvaliteta krije istovetnost. U svako.m pozitivnom negativno, u svakom objektivnom subjektivno, u svakom kvačitetu kvantitet i obratno. Dva elementa ce nikada ne mogu načiniti ni suprotnim, ni istovetnim. AKO ce elementi ne mogu načiniti ni istovetnim, ni suprotnim, šta je ono što ce može učiniti? Elementi ce mogu sjediniti. lnqualieren je operacija sjedinjavanja. 27. Hajdeger je u studiji Identitčit und Differenz (Istovetnost i različitost) počinio grešku što je u misaoni niz istovetnosti utradio misaoni niz različitosti. Mada u niz istovetnosti treba da dođe ne različitost, nego suprotnost. Ono što nije istovetno, suprotno je (antiteza), a sinteza nije sjedinjavanje, nego lažni spoj. Zato Hegelova dijalektika nije trojna, nego dij alektička. 28. U mqualierenu ce Tri ne javlja kao rezultat. nego kao središte između dvoje koje sjedinjuje dva. Talas Jedan ce preliva u Dva, tačas Dva ce preliva u Jedan. Talas Jedan je uzbuđenje, i talas Dva je uzbuđenje. Nastaje smirenje, Tri. koje izroni iz sudara Jedan i Dva. U operaciji jedinstva logike jedinstva istovetnost ce nalazi u suprotnosti, suprotnost u istovetnosti. AKO ce jedinstvo ne n&lazi u- istovetnosti niti u suprotnosti, gde je onda? Jedinstvo je u množini. 30. ..Bezgranično pretvaranje u jedan pročišćava ce bez-graničnim razlikovanje.m" (Helderlin). 31.

202

Ono što ce umnogostručuje, ujedinjuje ce. Ono što ce diferencira, integriše ce. 32. Logika jedinstva ne isključuje analošku logiku ni racionalističku logiku. nego ih sjedinjuje. Analoška logika i racionalistička logika simultane su tri logike koje stoje u jedinstvu. Što znači da ni tri razdoblja nisu bila odvojena, nego su u svim vremenima sva tri bila i jesu prisutna. Međutim, sve to postaje očito na osnovu logike jedinstva, jer u jedinstvu postaje slobodno. 33. Mistifikacija (zbrka) nastaje onda ako čovek hoće da izvrši operacije s logikama koje ne pripadaju jedna drugoj. AKO na primer analoško mišljenje primeni na racionalistički logički tok. Ako drevnu misao hoće da razume uz pomoć istorijske misli. Tri logičke operacije u logici jedinstva smeštaju ce kao Tri u Jedan (u operaciji jedinstva. u inqualierenu, u međusobnom zajedničkom prožimanju). 34. Sjediniti znači osloboditi (re&lizovati svaki broj) svako svojstvo stvari (ličnosti). Ujedinjavanjs je moguće samo u jedinstvu. 35. Baština uči da svaka an&logija potkrepljuje jednu jedinu temeljnu saglasnost, ova saglasnost je analogija između iskustvenog i vaniskustvenog (preiskčstvenog) sveta. Ono što ce nalazi ropc odgovara onome što ce n&1azi dole. Početak ce svakako nalazi u nevidljivo.m. Analogija je metafizička koncepcija no kojoj je primordijalni svet nevidljiv. Priroda nije ništa drugo do kolosalni analogon sveta duha. Koncegtcija racionalne logike jeste da su priroda i duh istovetni (suprotni). Metafizička koncepcija logike jedinstva jeste da su priroda i duh Jedan. Analoška logika je vizuelna logika. racionalna logika je logika odluke. Prva je lirska (ali epska). druga dramska. 36. 203

Istorijsko doba, racionalna logika i kvantitativan broj sačinjavaju celinu, a to stvara masovni broj (gomilu). odnosno brojnu masu, omasovljivanje i postvarivanje, to jest aparat. Analoška logika je nadređena i podređena (hijerarhijska), racionalna logika je suprotstavljena (logika suprotnosti, logika neslaganja). Racionalna logika je logika konflikta. Konflikti: individua-kolektiv, istovetan-suprotan, objektivan-subjektivan. pozitivan-negativan. konkretan-apstraktan. Racionalna logika je logika krajnosti. Skok iz prvog u poslednje. Postoji samo ovo dvoje. Matematički znak racionalne lstike jeste jednakost. Znak jednakosti stvara u čovečanstvu ideju jednakosti...

(Od 120 tačaka „Logike jedinstva" Bela Hamvaš je dovrišo somo 36. Ce.čove ovog poglavlja, kao u planirstih seda.m o d ukupno 12 poglavlja ove knjige u preostalom obliku - skice. zabeleške, o d p e d H i i i f e , naznake - ypedmn \xi he HciKiicidHO saopštiti posle brižljivog proučavanja zaastavštgte.)

204

RUKA UZDRHTALA NAC HRIŠĆANSKOM MIŠLJU

1. Nema nikakve sumnje, danas je već sasvim jasno: Scientia sacra I Bele Hamvaša toliko je značajno dslo da će obeležiti naše doba. Cuhovna baštpna drevio,' čovečanstva jeste podnaslov koji otkriva stara, pogrešno tumačena ili zaboravljena znanja. Gotovo sustopice možemo da pratimo kako jc Hamvaš dolazio do pojedinih ideja i saznanja dok jc ispitivao druta dela. studirao savremene filozofs... Naime, u njegovim esejima i prikazima, kojs jc objavljivao no časopisima i listovima TOKOM tridesetih godina, vidljivo je kako on nepogrešivo bira one knjige koje ce savršeno uklapaju u slutnjs o pogrešnom putu čovečanstva. Poći će od evidsntie krize i tražiti njene uzroke, a to će ra sve dubl>s odvoditi u ispitivanje minulih vekova: stići će i do

205

starih Grka. a uzrok krize ce uvek pomera sve dalje i dalje. Pitagora i Heraklit još znaju za problem, čak ra i izražavaju. ali je problem mnogo dublji i dalji. Hamvaš ce zaputio u Kinu - Lao-ce i Konfučije -, u Indiju - Buda u Iran - poslednji Zaratustra - i otkrio ono što jc naslućivao: ne treba tragati za spoljašnjom krizom, ona je u nama, nego treba otkriti -baštinu. Iako Evropa nije imala svete knjige u kojima je sadržano drevno znanje. ona je prikupila sve takve knjige iz sveta i one su danas dostupne, iako fragmentarne i teško razumljive savremenom čoveku nauke. Zato je ipak omogućeno da ce proučava zajedničko znaše celog čovečanstva. A čovečanstvo je znanje dobilo, ne pojedinačnim kopiranjem "naprednijih", nego putem objavljenja. Do 600. godine pre Hrista, kaže Hamvaš. znalo ce nešto što je čovečanstvo potom zaboravilo i krenulo putem koji će ra dovesti do savremenog scijentifizma, uverenja da je čovek toliko moćan da će svojom naukom ovladati svetom i temeljno ra šmeniti. 2. Posle dugih priprema, čije pojedins korake- čak vidimo, Ha.mvaš je stigao do trenutka kada će moći da napiše veliko delo Scientia sacrct I. A taj trenutak u Hamvaševom životu nije uopšte lak: Drugi svetski rat i katastrofa čovečanstva je u punom jeku; on je tri puta mobilisan. bivao je na frontu kao vojnik... Pa ipak, on će u jednom vojničkom predahu, od avgusta 1943. do februara 1944. godine, napisati obimno delo, neku vrstu enciklopedije drevnih znanja. Prvih dana 1945. godine bo.mba će uništiti Hamvašev stan i sve knjige i rukopise u njemu. Nekim divnim čudom Scientia sacra I iz.maći će toj sudbini. Rukopis će, istina, preživeti bombardovanje. ali će prvi put biti objavljen tek 45 godina docnije - 1988. godine. Kod Hamvaša ništa nije slučajno, o svemu je on promišljao i donosio odluke koje treba tako i prihvatiti, neminovnost. Zamišljena struktura dela je savršena. Delo se sastoji od 6 knjiga, svaka knjiga ima no 6 poglavlja, svako poglavlje 6 delova. U grandioznu knjigu je položena ideja o stvaranju sveta za 6 dana. Hamvaš je došao do saznanja da se iz krize. čak uz pomoć njenu. dolazi do svesti o jedinstvu sveta. Budnost je jedan od najvažnijih principa koji treba da osvesti i preporodi čovečanstvo. Znači povratak univerzalnoj baštini, a baština je uvek jedna, kao i Bog. Objavljenje je najdublje i najznačajnije, sve je potom sužavanje (i to 206

ovim redom: religija. filozofija, nauka); jedino je velika umetnost još uspela da sačuva celinu. Pre 600. godine otprilike dolazi do neobičnog prekida: pre toga je "zlatno doba", posle toga -apokalipsa (istorija). Samo je preostalo sećanje na izvornu celinu koju ponovo treba uspostaviti. Ali nema povratka u prošlost, uspostavljanje celine je potraga za putem ka izgubljenoj i razdrobljenoj celini. 3. Hamvaš je potom napisao nekoliko značajnih dela. pre svega veliki ro.man Karneva.č. I ovo delo. kao i sve što je napisao, treba čitati možs i bez toga, ali je tako najpotpunije - pod osvetljenjem ideja centralnog dela Scientia sacra I. Ali Hamvaš je želeo i pripremao ce da napiše i svojevrsni nastavak delo Scientia sacra II, delo koje posmatrano iz ugla šrve knjige izgleda kao istinski završetak životnog opusa. Uvek je živeo u uslovima koji su bili nepovoljni za usredsređenost na velika dela i krupne teme. Pa ipak, on je i dalje. i u takvim okolnostima, nastavljao da piše. Nastavak rada na velikom delu ipak je odlagao. Zašto? Istina, morao je da napusti Budimpeštu i da kao običan radnik izgrađuje socijalističko društvo na gradilištima hidroelektrane na gornjoj Tisi, daleko od biblioteka i retkih sagovornika, samo da bi preživeo. Ipak je prikupljeni materijal i beleške imao kod sebe, a dovršio jc samo četiri poglavlja i započeo peto (1960-64). Mislio jc kada ode u penziju. moći će da dovrši veliko delo. Beleške eu bile spremne, ali on više nije mogao, nije imao snage da dokonča delo. A veliko delo nosi podnaslov Hrišćanstvo. Posle grandiozne knjige Scientia sacra I , gde je osvetlio drevna znanja čovečanstva pre Hrista, trebalo je da usledi kompletno delo o hrišćanstvu, Ono je, opet, pažljivo zasnovano. Prema drevnoj aritmolstiji, najveći broj hrišćanstva jeste dvanaest, znači knjiga će imati dvanaest poglavlja, kao što je prethodni deo bio zasnovan na broju šeet. A svako od dvanaest poglavlja, kao što to dovršena pokazuju, imaće 120 kratkih "logopisa" koji su negde na sredini između gnome i kratkog eseja; a kod svakoga od njih ce treba zaustaviti i prihvatiti ra kao objekt meditacije. U ostvarenim poglavljima vidi ce konačno, završno mišljenje o našem dobu i o sudbini i smislu čovečanstva, mišljenje koje je u pojedinim segmentima i ranije nagoveštavano, na čak i podrobnije

207

obrazlagano. Iz savremene vizure: već nekoliko vekova ce naučna Evropa obrušava na kler, a ne vidi da time ruši i samo hrišćanstvo. Nije tačna samo misao K. Junga, da su evropski varvarski narodi prerano primili visoku religiju koju nisu mogli istinski da razumeju i prihvate, nego je hrišćanstvo toliko savršeno i plodotvorno kao učenje, da je već iznevereno u prakei odmah posle Hrista. Savremenoj vizuri je pridodata još bitnija, starija. Dve prakse ce poklapaju čak, a jedino strada ono što je najvažnije -Hristova ideja i put za iskupljenje sveta i čoveka, Hamvaš je direktan i izrazit: već posle deset godina od stradanja Hrista, čak i posle pet, kasnije dodaje Hristos ce nije ni ohladio na krstu, a već su njegove preporodilačke ideje o svetu napuštene. Ovakve tvrdnje ne samo da zaustavljaju dah hrišćanima, nego duboko potrssaju i svakog mislećeg čoveka, pogotovo danas kada je svakome jasno u kolikoj ce krizi nalazi čovečanstvo. i to na svim područjima; kao da su svi. čak i najumniji izlazi toliko parcijalni da ih ne vredi ni ostvarivati. jer ce time ništa ne može pomeriti. Što je situacija bezizlaznija, zahvat mora da bude sve dublji. potpuno drugačiji u odnosu na ono što je do sada preduzimano. Hamvaš ce nije uplašio ovih svojih velikih istina do kojih je dolazio TOKOM dubinskog poniranja u sveta znanja; on nije ni poludeo: jedino nije mogao da dovrši svoje poslednje veliko delo i ono je ostalo tek začeto i nagovešteno, i ovako dragoceno. Tek jedna četvrtina planiranog dela je pred čitaocima. Torzo koji izaziva divljenje; suma znanja i intuicije. Mi još ne znamo šta je preostalo u Hamvaševim beleškama, čak ne znamo ni naslove preostalih poglavlja; jsdnom ćemo dobiti uvid u radne beleške, odrednice za pojedine ideje, možda poneko parče, na ćemo naslutiti šta je još Hamvaš hteo da nam kaže. Ali ni približno nećemo moći dokučiti poslednju Hamvaševu mieao. Nije mu bido dato da je saopšti u željenom obliku. Kao da je tako nešto u što ce ne sme dirnuti, bar ne na takav, ljudski način. He samo u ovom svom nedovršenom delu, nego i u svim svojim ispisanim delima, Ha.mvaš je hrišćanin, i to hrišćanin koji daje prednost ideji hrišćanstva nad svim drugim objavljenjima. A to nije mala stvar u razmišljanju takvog čoveka koji je proučio gotovo sve baštine i objavljenja. Može izgledati čudno što takav čovek ne prihvata podjednako sva objavljenja i sve baštine čovečanstva, nego upravo izdvaja hrišćansko učenje i Hrista. Izgleda kako je on došao 208

do potpune ubeđenosti da je hrišćanstvo upilo u sebe sva prethodna objavljenja i baštine, da je tako najbliže celini sveta i čovečanstva, i da ono ponajbolje ukazuje na ggut spasenja. Samo što je. kao i sve ranije baštine i objavljenja, ostalo zamagljeno, osiromašeno, izvan prakse otuđenog i zabludelog čoveka. Kora bude zanimala Hamvaševa hrišćanska misao treba mu preporučiti Hamvaševe pojedine eseje i prikaze iz tridesetih godina, zatim Fragment o meopuju romaia ("Svaki roman nas za korak primiče spasenju. Roman je otkrio da svi živimo istoriju spasenja". 1948), i, recimo njegovo trotomno esejističko. poslednje dovršeno delo - Patam (1958-66). Hamvaš poseduje neokrnjenu "kosmičku religi-oznost"; svaki njegov tekst ce zapravo završava pozivom na spasenje čoveka i čovečanstva - upućivanjsm na ljubav... mart 1999.

Sava Babić

209

Bela Hamvaš HRIŠĆANSTVO SCIENTIA SACRA P

Za izdavača Miroslav Dereta Glavni urednik Jelena Pavić Likovno grafička oprema David Dereta Urednik Dijana Dsreta Lektura Miladin Ćulafić Stručna lektura Neven Ušumović Korektor Jelena Pavić ISBN 86-7346-082-4 Tiraž 1.000 primeraka Beograd 1999. Izdavač Špšmpa Plasman Grafički atelje CERETA Vladimira Rolovića 30, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 512-221, 512-461 Internet prezentacija: \v«w.dereta.co.yu e-mail. [email protected] Knjižara CERETA, Knez Mihailova 46 tel: 011/ 181-345