БИБЛИОТЕКА Коло 1, књига 1
КОНТИНЕНТ ХАМВАШ
БЕЛА ХАМВАШ
SCIENTIA SACRA I ДУХОВНА БАШТИНА ДРЕВНОГ ЧОВЕЧАНСТВА 1 превео Сава
Бабић
Београд 1999. ДЕРЕТА
НАСЛОВ ОРИШНАЛА: Hamvas Bela Scientia sacra Az oskori emberiseg szellemi hagvomanva Magveto Konvvkiado, Budapest, 1988. COPYRIGHT © MEDIO M kft Превео Сава
Бабић
Ha корицама: Лаиновића
слика
Цветка
САДГЖАЈ: Прва Kihiira: БАШТИНА ....................................................................................... / Знатно доба u апокалипса ...................................................................................... 1.Шестстота година пре Христа ................................................................... ( 1 1) 2Велика Заједница и Мало Благостање ...................................................... (13) 3 .Заратустра и Енох ...................................................................................... (15) 4.Стварност златног доба ............................................................................. (18) 5.0творено бивство и затворени живот ......................................................(19) б.Под страшним судом ................................................................................. (21)
Будност ................................................................................................................. i.Bnaja .............................................................................................................. (24) 2.Асклепијев петао .......................................................................................... (25) З.Хисти .............................................................................................................. (27) 4.Анализа Иша-упанишаде ...........................................................................(29) 5.Будност и омамљеност ................................................................................(33) б.Будност и знање ............................................................................................ (35)
/// Биество u живот ................................................................................................. 1,Отвореност и затвореност .......................................................................... (39) 2.Свест ..............................................................................................................(40) З.Чаролија ........................................................................................................(44) 4.Судбина и одлука..........................................................................................(46) 5.Непосредност и рефлексија........................................................................ (49) б.Распад заједнице .......................................................................................... (51) IV Учитељ Жиеота .................................................................................................. 1.Сакрални субјект ........................................................................................ (56) 2.Анализа XV песме из Тао me ђиига ............................................................(59) З.Књига .............................................................................................................(62) 4.Сутра-стил ..................................................................................................... (64) 5.Универзални језик ...................................................................................... (67) б.Књига у историјском времену ................................................................... (69) V Tpu изеора .............................................................................................................
1.Три извора .................................................................................................... (71) 2.Архаичка синтеза .........................................................................................(72) З.Генијални човек ...........................................................................................(76) 4.Мистична интуиција ............................... ................................................... (79) 5.Скривена баштина ............................... ...................................................... (83) б.Буђење новог доба ................................ ...................................................... (85) VI Баштине ..................................................................................................................... 1 ..Тединство баштине .......................... ...................................................... (87) 2.Метафизика и мит ................................ ...................................................... (89) З.Древне целине ................................ ............................................................. (93) 4.Религија и баштина............................... ..................................................... (95) 5.Скривена баштина ............................... ...................................................... (99) б.Буђење новог доба ........................................................................................ (102) Друга књига: АРХАНЧКП ЧОВЕК......................................................................... 105 / Човек no Веданти ...................................................................................................... W* 1.Душа ............................................................................................................... (107) 2.Други ............................................................................................................. (n°) З.Будхи, ахамкара, манас, пет индрија ........................................................ (112) 4.Покривачи .................................................................................................... (113) 5.Древна духовна природа и материјална природа .................................................................................... (46) б.Део Таитирија-упанишаде ............................ ............................................ (П8) // Шругпи u смршпи ..................................................................................................... »И» 1.0бјавл>ење и баштина ................................................................................. (120) 2.Адам Кадмон. Пад ........................................................................................ (122) З.Сагрешеље. Пракрити. Енох ...................................................................... (124) 4.Први будници. Адам .............................. ................................................... (126) 5.Човек који je дошао одозго и човек одоздо .............................................. (130) б.Примарно и примитивно ......................... ................................................. (132) III Праспике ................................................................................................................ 1.Судбина богова и кружење природе .......................................................... (135) 2.Конструкција сликеу огледалу ................................................................... (136) З.Аналогија.................................... ................................................................. (138) 4.Супротност и р;олика ................................................................................. (140) 5.Праслика ....................................................................................................... (143) б.Слика и реч. Логос ....................................................................................... (146)
IV Станице људског ouecmea ......................................................................................153 1.Прастан>е ..................................................................................................... (153) 2.Грех ................................................................................................................ (157) З.Буђење ........................................................................................................... (158) 4.Понавл>ање ................................................................................................... (162) 5.Спољна тама ................................................................................................. (165) б.Ослобођење .................................................................................................... (169) V Жепа ........................................................................................................................ 171 1.Пракрити, маја, Ева, Таи Јих .................................................................... (171) 2.Софија ........................................................................................................... (174) З.Лепота и чар ................................................................................................. (175) 4.Женска суштина сансаре ............................................................................. (178) 5.Телесност, спољна тама ...............................................................................(180) б.Ослобођење. Шакти ..................................................................................... (182) VI Цревна антропопогија ................................................................. 184 1 .Пугала Панати ............................................................................................ (184) 2.Станице између лутања и ослобођења ...................................................... (185) З.Битан je положај душе у телу ..................................................................... (187) 4.Примарии доживљај: јединство бивства .................................................. (190) 5Даљи примери ................................................................................................(191) б.Коме je знање чисто. Ko се смирио. Чије je срце као дијамант ..................................................... (192)
Трећа Kibiira: КУЛТ II КУЛТУРА ................................................................ 195 / Цревна u нова култура ................................................................... 197 КИнтензивно неговање ................................................................................ (197) 2.Карактеристика живота човечанства новог доба: .................................. немогућност реализовања духа .....................................................................(200) З.Каква je последица ако се изгуби смисао живота .................................. (204) 4.Човек je или отац природе или њен поробљивач .................................... (206) 5.Сакрални животни поредак ........................................................................(208) б.Цил. интензивног неговања древних времена није култура, . . . . већ да се зешва претвори у рај ..................................................................... (210) // Индијанска прича .................................................................................................... 213 1Прича и њена анализа ................................................................................. (213)
2.Метафизика делатности .............................................................................(215) З.Шта прееуђује вредност делатности?........................................................ (217) 4.Сакрална делатност култа .......................................................................... (220) 5.,Да се на тајанствен начин помогне боговима светлости" ...................(222) б.Сакрална делатност у бризи за материјалну природу ........................... (224) III Аша ........................................................................................................................... Ш 1.Култ хаома у Ирану...................................................................................... (227) 2.0бјашњење појмааша ................................ ................................................. (231) З.Смисао аше у архаичком култу ........................ ....................................... (233) 4.Древни култ и ллдска делатност ................................................................ (234) З.Фраша као нова реч; њено упоређење с ашом .......................................... (237) б.Стварање златног доба ............................................................................... (239) IV Алхемија ..................................................................................................................... 1 .Претходна знања .............................. ........................................................ (243) 2.HavK елемената ............................... .......................................................... (246) З.Делатност алхемичара .............................. ................................................. (248) 4.Прављгње злата и камена мудрости ......................................................... (252) 5.Не стварати предмстну културу ................................................................ (2^3) б.Подизати ниво заједничког биветва ......................................................... (255) V Метафнзика јоге ........................................................................ *S9 1.Степени јогс ...................................... ........................................................... (258) 2.Смисао и делатности jore ........................................................................... (260) З.Култ човека .................................................................................................. (262) 4.Сакрално неговање .............................. ..................................................... (266) 5.Лично спасење и Саху.................................................................................. (268) б.Херојска душа. самопрогор и мистерија jore ........................................... (271) VI Шекнна .................................................................................................................... 2'4 КПеруански златни врт ................................................................................. (274) 2.3емљорадња, исхрана, учење ..................................................................... (275) З.Свет претворнти у златни врт .................................................................... (279) 4.Елох\т, кавана. шекинах ............................ ............................................... (282) 5.Метафизика делаља ..................................................................................... (284) 6.Искупл.ен.е .................................................................................................... (285)
Прва књига БЛШТИНЛ
8
/ Златно доба u апокалипса l Отприлике све до шестстоте године пре Христа људска историја je континуирано повезана; тада, за време од једног или два поколења, али свакако не више од три, време се мења. Доба које претходи шестстотој години и доба које je следило раздваја завеса која се може руком опипати; оно што je испред завесе, налази се код нас, јасно je; оно што je иза завесе, треба нагађати. Људске личности нагло постају невероватне. Бришу се обриси догађаја. Бивство постаје несхватљиво. О Конфучију имамо подробне информације које сежу до његовог приватног живота; само једну генерацију старија личност Лао-цеа губи се у тами. 0 Хераклиту знамо много битних података; биће Питагоре, који je старији од њега само за неколике године, сама je легенда. Човек толико губи тле испод себе да верује како и не хода no земљи него no неком непознатом сазвежђу. Елементарне ствари постају неизвесне; збивања и личности постају неухватљиви; бивство je загонетно a време мутно. Отприлике шестсто година гтре Христа у Кини су живели Лао-це и Конфучије, у Индији Буда, у Ирану последњи Заратустра. у Малој Азији Хераклит. у Египту последњи Тот, у Италији Питагора. Промена данас изгледа као да се спустила завеса. A онда не само да су људи то искусили, већ сви знаци говоре да су они тада боље разумевали оно што се догодило. И необично je, било да je реч о међусобно удаљеним поднебљима и ма колико да су људи били међусобно независни, промену готово једнодушно процењују и готово истоветним речима. „Током дугих и крупних промена", каже Буда, „постоји време када се свет окреће према унутра... тада се и
9
бића, попут светлећих звезда, окрећу ка унутра. Она су од кристално чистог духа, живе у ненарушеној радости, круже у простору блистајући у сопственој светлости, и живе у својој лепоти и бескрајном времену. Постоје раздобља TOKOM дугих и крупних промена када се време изврће према споља, a бића тада тону у живот. Још су од кристално чистог духа, живе у ненарушеној радости, круже у простору блистајући у сопственој светлости и живе у својој лепоти и бескрајном времену. Тада још нема сунца и месеца. и звезда, и нема дана и ноћи, нема седмица и месеци, нема мушкараца и жена. A онда, TOKOM дугих времена, тек одједном издиже се пријатна земља, блага као скоруп и шарена као дуга, и мирисна и слатка као мед. Једно биће je спопала жеља и окусило ју je; пријала му je, али je постало жедно. И остали су редо.м окусили земљу, и свима je пријала, и сви су од тога постали жедни. A када су бића окусила земљу, изгубила су сопствену светлост. И када су изгубила унутарњу светлост, настала je спољна светлост, сунце. месец и звезде, настали су дани и ноћи, настале су седмице и месеци. И што су бића више јела земљу, све су више губила свој кристално чист дух и лепоту. И тада je нестала пријатна земља, a из н.е cv израсли пупољци као печурке a бића су јела пупољке. и што су више јела, тело им je постајало све грубље и све више се губила њихова лепота. Жито je онда још расло дивље, бело попут брашна, није га требало млети. било je слаткот није ra требало пећи. Оно што би увече побрали. ујутру би израсло, што би ујутру побрали, увече би израсло. Бића су јела жито. a онда je на њиховом једном делу постало видљиво да су жене, на другом делу да су мушкарци. И када су се погледала, спопала их je жарка страст и загрлила су се. Остали су се саблазнили, и због тога су бића почела да граде куће и да у њих скривају свој стид. Једног дана je једно биће овако прословило: Зашто да идем no жито и ујутру и увече? И
10
ујутру je набрало и оно што му je било потребно увече. Тада жито већ није сасвим израсло сутрадан. тек до половине. И остали су тако урадили. и жито нигде није сасвим израсло, тек само до половине. A други пут je опет једно биће рекло: Зашто да идем сваки дан no жито? И једног дана je набрало онолико колико му je било потребно за два дана. A жито je тада порасло само за четвртину, a кад су бића одједном набрала за целу седмицу, израстао je само осми део. Шта би било, рекла су бића, ако бисмо земљу поделили између себе? И поделише земљу, a онда je неколико бића брало из туђег. Када су остали приметили. они рекоше: Изаберимо некога између себе ко ће пазити да свако бере само са своје земље. И тада настаде владар, a за њим дође свештеник, ратник, грађанин, сељак и занатлија."
2 OKO шестстоте године пре Христа промена од Кине до Италије једнодушно се процењује као ступање људске историје у крајње раздобље тамног периода. Бивство je нестало; оно што je преостало, само je живот. Цела стварност je располућена; затворена je потпуна отвореност; покидане су велике повезаности. Само за неколико сасвим кратких година уследило je незамисливо слепило и заглупљеност. Хераклит je гневан, огорчен je и бесан на „нечисте" који се каљају крвљу и крвљу желе да се очисте; они се, попут свиња. радују блату; они, попут магараца. радије бирају сено него злато. Питагора грми: „Несрећници! Не виде и не разумеју да je добро у њиховој непосредној близини! Мало њих зна како да се ослободи своје несреће! Kao неспретне кегле котрљају се овамо-онамо и вечито се сударају с безброј невоља. Од рођења их свуда прогоне кобне неприлике, гурају их горе-доле; и нико то не разуме."
11
Када су се вратили кући после великог празника богова. Јен Хуи je упитао учитеља Конфучија: „Зашто си уздисао за време празника?" Учител. Конфучије je овако одговорио: „Када cv велики господари још ходали no земљи, нисам живео; али сам познавао баштину о њима. Док je на земљи био Тао, свет je припадао свима; за вођу je биран онај који je за то био најпогоднији; сви су говорили истину и неговали слогу... Нису знали за лаж и превару; није било лопова и разбојника. Ha кућама није било врата, али нико се у њих није увлачио. To je било време Велике Заједнице. Али се потом Тао скрио, a свет више није заједнички, него je индивидуално власништво. Граде се зидови и куле како би се утврдили градови... Јавила се превара и лаж, и појавило се оружје... Ово време се назива Мало Благостање." A Лао-це каже: Људи су напустили Тао: тако су настали морал и обавеза. Јавили су се памет и познавање: тако су настале велике лажи. Сродници no крви су се отуђили: тако су настале дужности деце и љубав. Државама су завладали нереди и неприлике: тако су насталс верне слуге. 3 Брзо се губи знање које се односи на древна времена. Једино преостаје мутна успомена о златном добу; носталгија која жели да одржи у равнотежи све већу подивљалост живота. И не губе се појединости које се увек губе TOKOM збивања. Из
12
свести нестаје оно што je најважније и што обично остаје; нестаје осећај који уме да разликује бивство и живот; и нестаје инстинкт који уме да оствари бивство у животу. Бивство je оно о чему Буда говори - да се бића као светлеће звезде окрећу према унутра. To je оно време које Конфучије назива Великом Заједницом. Још није било ни морала, ни обавеза, ни памети, ни познавања, a сродници no крви још се нису били отуђили и државама још нису биле завладале неприлике. Бивство се затворило. И одједном ту je - граница. Бивство се срозало на живот. Редом се појављују симптоми живота: уместо пасивности делатност, уместо благости и ситости прекаљеност и аскеза, уместо смиреног одгајања, љубави и нехотичне привлачности, расположености - рад, воља, обавеза и дисциплина. Бића већ бирају чуваре, јер једни другима поткрадају житна поља. To je било, како je рекао Конфучије, време Малог Благостања. Људи су напустили Тао, велики пут древних времена и настале су велике лажи. Ову разлику, која обележава шестстоту годину пре Христа, није довољно означити тиме да je пре било: бивство; оно што следи јесте - живот. Ha концу, то су само две речи. Речитија ће бити два цитата из тог доба. Први цитат je из Зенд Авесте и гласи: ..И Џем Шид сазда пространо велико царство које назва Вер, и насели двор и ливадс и шуме животињама. људима. птицама и псима, и донесе црвени пламен ватре и се.ме свих живнх животиња и сва дрвећа и храну. И вода се сливала широким TOKOM И окруживала високе утврде царства Вер. Беше ту мноштво птица. плодне златне њиве су богато рађале, у стидљивим млађима живели су скромност и поштовање, деца су била снажна и јешна. Царство je било убаво и чисто. као станиште небесника, дивно. a с висова су се спуштали слатки мириси. Женско дрвсћс je бујно расло из земље и богато рађало воћем. Међу благословеним становницима царства Вер није било владара који доносе строге законе; није
13
било просјака, варалица. није било нелријатеља који вребају из таме, није било насилника који дирају људе. није било раздирућих зуба. Међу људима није било разлике и жене се нису мучиле при порођају. И насред царства Џем Швд je изградио девет мостова, шест већих и три мања. A на врху je подигао огромну палату и опасао je зидинама и поделио на просторије на којима je усекао велике прозоре." Други цитат je из Књиге Енохове и гласи: „Кунем вам се овде, пред лицем мудраца и будала. још ћете много тога видети на земљи! Искитићете се накитом као жене и шареном одећом као младе девојке. И шетаћете rope-доле у краљевском достојанству, у моћи, у сребру, у злату, у порфиру, надимајући се од поштовања и благостања као разливено море. Али у њиховим главама нема ништа што су научили, никакве мудрости, и зато ће пропасти заједно с имањем, заједно с моћи, заједно с достојанством, и њихов дух биће бачен у ужарену пећ у срамоти и у самртном страху и беди. Кунем вам се. грешници, као што планина не постаје роб. као што брдо не постаје слуга. грех није послан на земљу - људи су га од себе створили. и проклетство ће снаћи саучесникс у грсху... Кунем вам се. грешници, кунем вам се свим светим и великим. да се о вашем злу води рачуна на небу. и не.ма на земљи насиља које се може сакрити... и насиље je запамћено и трајаће белег његов док не дође дан страшног суда. Јаој вама. глупаци, јер ваша глупост ће бити ваша пропаст... и знајте да сте сазрели за дан пропасти. и не надајте се да ћете остати у животу... И у те дане ће се побунити народи земље и у дане пропасти ће прокључати нараштаји. И у те дане ће завладати такве невоље да ће људи растрзати своју дсцу... И срозаваће се у безбожност, јер ће им срце изгубити смисао, и очи ће им ослепети од страха и од ужасних сновиђења... И у тим временима iie очеви и синови истовремено гинути, и браћа ће заједно пропадати, пошто ће крв куљати земљом као широка река... и коњи ће до груди
14
газити у крви, и кола ће до осовина пропадати у блатњаву земљу натопљену крвљу. И у те дане ће анђели слетети на земљу и скупиће грешнике на једно место и извршити над њима страшни суд." За подробно објашњење овај пут још није погодна прилика. Треба се задовољити тиме да je Џем Шид из цитираног дела Зенд Авесте онај древни краљ кога кинеска баштина зна под именом Хуанг Ти (Велики Жути Господар), за хинду традицију то je Ману, за египатску баштину je Менес, за грчку Минос. Заједно с владарима у баштинама осталих народа Џем Шид није ништа друго до Човек, и то древни Човек-Дух. Јеврејска баштина овог човека назива Адам. To je Први и Изворни човек. Џем Шид заснива царство мира. лспоте. реда и плодности. Царство je било убаво и чисто као станиште небесника. Taj Вер je био царство које се у грчкој традицији назива златним добом, a у јеврејској баштини пак Еденским вртом. Ha оно што би било најважније сада се може упутити само неколико речи. A то je: има ли реалитет златно доба? За одговор je довољно оволико: Заратустра. и његови савременици Лао-це, Буда и Хераклит, такве су личности какве историја узалуд тражи још од онда да их упоређује с њима. Ова чињеница се сада још боље види, с одстојањем од две хиљаде и пет стотина година, него што се онда видела. Изрази као што су духовна снага. дубина. надљудска величина не могу се ни приближити истинском својству ових личности. Ове личности говоре да je златно доба стварност, a то се мора прихватити чак и онда ако je од тада, a и данас, против тога сваки битно мањи човек. Шта je оно што царство Џема Шида чини златним добом? Одговор je једноставан: девет мостова. У Зеид Aeecnnt пише да je Човек насред земље саградио девет мостова, шест
15
већих и три мања. A куда они воде, о томе на овом месту Заратустра не говори. Из осталих делова свете књиге пак испоставља се да je осам од девет мостова срушено крајем златног доба и само je један преостао. Он се назива Кинват; преко овог моста прелазе душе које се селе са земље и враћају у невидљивост. Кинват повезује видљиви и невидљиви свет; Небо и Земљу; материјалну и духовну креацију. Царство Вер чини златним добом то што Земљу и Небо повезује девет мостова; то што бивство располаже слободним и вишеструким силаско.м у живот. и што живот има слободан и вишеструки узлаз у бивство. Из живота у бивство постоји деветоструки пролаз. Девет није ништа друго до првих девет бројки декадног система, велика Деветка Египта. Златно доба je оно време када je живот отворен према бивству; када анђели силазе на земљу, и дух струји у материјални свет деветоструко. Овом коментару у крупним потезима треба још додати једну једину опаску: златно доба je времс мира, лепоте и плодности, фактички реалитетостварен на земљи. Када су се духовне и божанске силе слободно и богато преливале у људску судбину. у живот заједнице, у природу и у материју. просветљивале. посвећивале и чиниле потпуним све што je живело на земљи. Видљиви свет се на природан начиндопунио невидљивим. To je животучинило бивством; то га je учинило целим, потпуним. јединственим. To je обележје златног доба: бивство.
5 Осам од девет мостова je порушено, И онај један, Кинват. преостао je само зато да би се душе могле вратити у невидљиви свет духа. Taj тон више није из Зенд Авесте. него потиче од Еноха. апокалиптичног пророка. To je тон који
16
одзвања још од онда, као да je данас написан: болни и очајни крик сломљеног и разбуцаног човека. „Kao што планина не постаје роб, кунем се. грех није послат на земљу, људи су ra од себе створили, и проклетство ће снаћи саучеснике у греху". Нема тона који би се толико разликовао од поглавља о Веру из Зенд Авесте. Оно je био тон бивства; ово je тон живота. Оно je отворено бивство; ово je затворен живот. Располућена je целина света, a човек се копрца у једној преломљеној половини. У UCM Швдово.м царству међу благословеним становницима није било господара који су доносили строге законе. Бића су се обртала према унутра као светлеће звезде. Девет мостова je повезивало Земљу и Небо. To je било време Велике Заједнице. To јс било златно доба. A ово овде сада je апокалипса када насилни моћници искићени накитом шетају у краљевском достојанству. у кадифи и благостању, у злату и поштовању, надимајући се као море. Али пророк зна какав ће бити конац оваквог времена. Какав? Страшни суд. „Кунем вам се да ће у те дане анђели силазити на земљу. скупљаће грешнике на једно место n извршиће над њима страшни суд" „Нечисти се прљају крвљу. и крвљу желе да се оперу". „Несрећници... кобне неприлике их прогоне. гурају rope-доле". Енох. Хераклит, Питагора. И Лао-це: „Државама су завладалн нереди... и настале су велике лажи." Златно доба није ништа друго до бивство. To je потпуна целина, видљиво и невидљиво заједно. Земља и Небо. Бог и Човек. To je Велика Заједница. A заједно су зато јср тако чине целину. једно без другог je тек половина, само разломљена полутина. Ова разломљеност je апокалипса. Разломљено бивство које je само материјално, само земаљско. само -живот. Разломљено бивство, затворено бивство које „кунем се, није послато на земљу. људи су га од себе створили". И због
17
разломљеног бивства биће позвани на одговорност на крају времена када ће анђели ..извршити над њима страшни суд". To je значење шестстоте године: пре њезлатно доба, после ње апокалипса.
6 Тврдити после свега да златно доба нсмп реалитет не би било трезвсно. Златно доба je предуслов апокалипсе. Златно доба се не може ни схватити без апокалипсе. Свака патња, сваки грех, свака нсприлика зато су патња, грех и неприлика. јер je у човеку будна свсст о златном добу. убава. чиста лепота царства Вер. Свака патња јесте патња само упоређена са срећом. Свака негативност јесте негативност само упоређена с позитивношћу. Свака je неприлика тек неприлика упоређена с редом. Апокалипса je апокалипса тек упоређена са златним добом. Праслика и идеје сваковрсног живота: бивство којега сс сви сећамо уз помоћ анамнезе. Међутим, под овим двема речима. које су устремљене једна на другу као две исукане сабље. не смемо видети ништа друто до две мање-више срећне слике које желе с две стране да осветле шестстоту годину. Ове две речи нису ништа друго до два појма. бивство и живот. сликовито изражена и свесно уобличена вида. два животна поретка. темељно различити отворено бивство и затворени живот. Сада већ можемо јасније да говоримо. Питање шестстоте године није да ли je било златног доба, него да ли се можемо вратити у златно доба. To je трајно, скривено, али и једино питање живота још од оних времена: може ли се поново задобити изгубљено, скупоцено царство Вер. где нема зуба који буцају. Или ако не може. да ли се поново може остварити. Јер златно доба није ништа друго до праслика живота. To je разрешен живот. завршено, уобличсно, готово. савршено,
18
потпуно бивство. И зато што je златно доба бивство, оно није ништа друго до прсдмет константне и непреквднс жудње у сваком човску и у свим временима. A апокалипса je поремећен и растурен живот. живот у течном стању. безобличан, неразрешен. Златно доба je испуњење, апокалипса je могућност. И од како je златно доба изгубљено, човечанство живи у апокалипси. Апокалипса дословно значи: ревелација. откровење, објава страшног суда. Златно доба дословно значи: блаженство спасења. Два израза су две крајње ситуације бивства. Од како je човечанство иступило из златног доба. уобличено. готово. смирено, срећно и целовито суспрегло се на пуку могућност. Изгубило je свој неоспорни реалитет. To je значење шестстоте године. Почев од овог тренутка бивство више нема решења, само могућност; нема облик, само могућност: нема спокојство, него опет само могућност. У апокалипси се сваки целовити и завршени облик претвара у текући: овај облик претворен у текући јесте могућност. И ова могућност заједно са свим осталим могућностима управо се налази у апокалипси. Јер страшни суд. о чему je овде стално реч, објављивање je пресуде Бога-Духа. Пресуда и критика живота који се одвојио од бивства. To je крајњи смисао Енохове књиге, и то je значење апокалипсе која се од тада оглашава. Живот се одвојио од бивства, али: стоји пред његовим судом. Свака реч Лао-цеа, Буде, Хераклита и Питагоре има ову апокалиптичну оштрицу. Човечанство после златног доба има апокалиптично обележје: налази се под страшним судом.
/ / Будност
19
Чувар духа предисторијских древних времена јесте света књига Индије - Веда. Реч Веда потиче од видја и у вези je с латинским videre, односно значи отприлике гледати и видети. Све што Веда каже у првом реду je призор и слика. Не само слика коју човек види дању. него и она из сна и маште; али изгледа да није само слика ствари. него и њихов смисао и значсњс; оно што се са стварима догађа, што их повезује и раздваја. Због тога су се она објашњења no који.ма видја значи гледати и видети показала преуским. Исправније je ако се каже да je значење видје - знање. To je Геноново становиште. Он пише да je Веда знање о свим стварима света, и то всчно и сакрално знање древних времена. Знање о изворном смислу ствари. To je овако углавно.м једноставно и разумљиво. Стварност je и од тога бескрајно једноставнија и безгра-нично важнија. Всда (видја) заправо значи - будност. Всда je сачувала, чува и предаје даље будност: и то je дух древних времена, суштина предисторијских времена. Јединствени задатак Веде je да буди. доноси будност и одржава je. Она не учи да се гледа и види. још мање да се зна. За знање je потребно да човек види; али да би видео. треба бпти будан. Веда буди из сна који je људски живот овде на материјалној земљи; пробија и отвара затворени живот; казује изворни смисао ствари. отвара очи човека и саопштава аутентични смисао света. Јер деловање онога што она казује није да човек види и зна слику света, него да се од призора разбуди. Кад je Сократ искапио чашу отрова. удови су му се охладили и ледена смрт се примицала срцу. a он je још рекао: ,.Не заборавите да Асклепију принесете на жртву петла." О смислу овога места не располажемо старијим коментаром; новији ra и не разумеју. Покушавају да објасне то место на тај начин што су излечени болесници обично приносили жртву Асклепију и да Сократ у часу смрти упућује
20
да се излечио од велике болссти живота. Наравно, ово решење није ништа друго до Сократ закрпљен Шопенхауером. Петао који треба да буде жртвован Асклепију јесте будност. To je онај петао који се окреће на звоницима цркава. To je петао на крововима кућа и у грбовима племића. Још пре него што ће се огласити петао. каже Јеванђеље. три пута ћеш ме издати. Смисао: пре него што се пробудиш у потпуности бивства и схватиш у пуној стварности шта се с тобом збива. не чиниш ништа друго него перманентно издајеш Бога и себе. Ha Маслиновој гори. када се Исус повукао. рекао je: „Будите будни и молите се." A када се вратио, ученици су спавали. У Ирану се петао зове Пародерес, и он доноси људима ..ревносно остваривање дужности1". Када се ујутру огласи, према Авести то значи: „Устајте и молите се, јер ће стићи Бушјаста, демон сна. који ће вас заваравати: - Спавај, човече, само спавај, твоје време још није стигло." Будност није исто што и разбуђеност. Није исто што и одржавати чула у делатности, гледати. видети, деловати, кретати се, бити свестан. знати. Ни разбуђеност није ништа друго до једна врста сна: сан у чулном свету. A петао о којем говори Сократ и на кога упућује Јеванђеље. и Пародерес, он je будност која управо позива на про-буђеност из чулног света. To je будност која види и зна да je чулни свет сновиђење. Сократ се буди из овог сна када му се отров приближава срцу. Због тога Асклепију треба жртвовати петла, из захвалности што га je - пробудио. Сократ je због тога тражио да се у име њега жртвује петао: јер je једина ствар коју je желео да понесе са собом она која je једина важна у свим стањима бивства. овде у материји. ондс у духу. онамо међу боговима и изнад њих у вечној нспроменљивости - петлова будност. Због тога се на звоницима цркава налази петао. И ко спава. као учсници на Маслиновој гори. није само сањив. Он и не зна ништа и не
21
види ништа. Он je слеп и незналица; јер знање - виђење будност су узајамно повезани тако што je будност предуслов сваког виђења и знања. A ко je слеп и нсзналица, он je несигуран и колебљив и кукавица и издајник. .Три пута ћсш ме издати." Ko je слеп и нсзналица и омамљен, и кога заведе демон сна. он мисли да његово време још није стигло, цео живот ће проспавати међу својим сновиђсњима чула и маште. Кобна могућност земног живота јссте да човек у њему савршено заспи. Кад не би било петла. сви би спавали. Будност je метафизичка осетљивост човека. METCI та (риочка пак значи: изнад природе. Натприродна осетљивост која гледа и види и зна чак и оно што je недоступно за чула. Будан je онај који види изван појава чула, ума. осећања, страсти. Константна ознака Буде јесте -савршено будан. Али и сама реч буда значи духовну будност. Будан сањар. Он je одбацио све врсте сна, не спава више ни чулима, ни страстима, ни умом, ни жељама, ни затвореним људским Ja. 3 Авеста у Ирану овако ословљава бога Митру: „Величанствени Митра, хиљадоухи. хиљадуоки боже, ти који подједнако видиш у даљину, у све правце света. ти који никада не спаваш. него си вечно будан!" Митра je сунце и светлост; јер свако божанство сунца и светлости je истовремено и божанство будности: Озирис. Аполон. Будност je у Ирану повратна ознака богова: јогаурвск значи сталну будност, ахвафна - несановитост. Хвафна - сан, исто je што и у грчком vir\'oq, у латинском somnus и у санскрту свапна. Значи сан. али истоврсмсно сновиђење и визију из маште. Сасвим je у блиској вези с чароликим сликама маја. Јер Бушјаста. женски демон сна нијс ништа друго до једно од лица Мрачне Кали (Индија) и Јин (Кина).
22
..Будност je најбоља од свега постојећег", пишс у Авести. ..Погледајте ваше душе у пламену'"! Када се душа удаљава са земље, она ништа не може понети са собом, само будност. Заратустра je назива хисти, надљудском визијом. и каже да je будност дар највеличанственије богиње неба. Ако je хисти снажан у души, лако ступа преко граница живота. Зашто? Јер je будна. И зато што je будна, поседује знање да види и сазна сваку ситуацију. У тибетанској Књизи мртвих пише да се у тренутку смрти сваком човеку отвара приступ у највише небо, и то не на дуже време од онога за које се може ручати. Душу која се сели дочекује тако ужасна светлост од које добије несвестицу и застење. Али јаој њој ако узмакне и уплаши се! Јаој њој ако не открије да ова светлост није ништа друго него божанска слика људске будности: вечна Будност. Ако није довољно будна и ако почне да дрхти. скврчи се и окрене, ако je поспана и омамљена. онда je изгубљена. Не може ступити у вечиту светлост. у божанску Будност. Јер „будност je најбоља од свега постојећег". Онда поспана и неука и кукавичка душа падне. и опет ће се наћи у бескрајно.м ковитлацу сновиђења. Будност петла није била довољно јака у њој. Није могла да се пробуди. TOKOM пута на друтом свсту душа се у Египту наизменично сусрсће с ужасним неманима н заносним божанским бнћима. Ko ннје будан скрива се од немани u радује се бајним божанствима. Поспана и незналачка душа, која не зна да у почетку на другом свсту лута мсђу сликама стеченим у чулном свету. за вечита времена ће лутати међу сликама сопствене маште и сновиђења. у предворју истинског другог света. међу сенама у Хаду, како су говорили Грци. у Шеолу. како сс каже на хебрејском. Она подноси да je крокодили раскомадају, да joj суди судија с другог свста и да je баце у ватру. Али будна душа пада ничице испред слика и
23
моли се: ..Велики крокодиле, ja знам да сам ja ти! Вслики, блистави Хоре. ja сам Хор!" A ко открије да хода између слика, он стиже до Озириса и може да ступи у царство светлости. „Будност je најбоља од свега постојећег.'" Хисти дословно значи способност виђења. Али виђење треба узети у пренесеном смислу. исто као што и видја значи будност у пренесеном значењу, a будност у пренесеном значењу je способност метафизичке осетљи-вости. Спента Маинју, стално име Благог Господа јесте ахвафна. будан. У Ирану je то обележје божанства велике светлости. као будхи у Индији и саваот у Јудеји. Све то значи будност. Душа која одлази са земље спрема се да напусти земни свет и жели да ступи у духовни свет. У древна времена она слободно може да бира међу девет мостова који воде у више светове; али од девет мостова осам je порушено и постоји само један једини - Кинват. Кад се душа приближи мосту Кинват, с друге стране joj се приближава блиставо лепа девојка. Ова девојка je даена. и она није ништа друго до истински пар човековог земног Ja. божанско Ja. Највише својство земног Ja je хисти. будност. И кад душа види даену, она открива да je даена будност божанског Ja. Блистава девојка je бссмртна будност. To je онај исти сјај о којем говори тибетанска књига. У том тренутку, на мосту Кинват сусрећу се будност која зрачи из човековог земног Ja и будност која зрачи из божанског Ja.
4 После оваквих претходница и паралела. прилично припре.мљени за суштину. можемо се вратити Веди и можемо започети пресудну анализу. Поглавље Веде које сс односи на ово јесте Иша-упанишада. Ево неколико појединости:
24
„Свет и све што живи потонуло je у божанско бивство. Ko се одрекне, радост je његова. Не жели оно што припада другоме. Нека маса гамиже, нека жели за себе стотину година живота. Истинско уживање je ипак твоје. Нека се за тебе не лепи земна жеља. Овај свет су попануле демонске силе и прекрива ra слепа тама: овде тону после смрти сви чија je душа умрла. Онај ко сва жива бића уме да задржи у себи као делове свога Ja и себе у свему што живи. он више не зна за страх, не боји се више ни смрти нити ичега. Јер онај коме je свако живо биће постало Ja, пробуђен je; и где остаје туга и где остаје брига ако умеш да видиш Једно? Незналице лутају no слепој тами. али су у још гушћој та.ми они који гомилају знање прско знања. Пут другде води, не куда знање или незнање. Тако су учили велики учитељи дрсвности чија реч нам се сачувала. Онај ко зна да знање и незнање нису довољни, и с тим двоструким открићем крочи преко смрти, само je он бесмртан. У тамну ноћ ступа онај који верујс да се претвара у ништа; али у још тамнију ноћ ступа онај који верује да се претвара у нешто. Друго je бити нсшто. a друго je бити ништа. Дрсвни учитељи су тако учили и та баштина нам сс сачувала. Онај ко зна да нема претварања у нешто, али да нема ни пропасти, и с тим двоструким открићем крочи преко смрти, само je он бесмртан." Пре свега треба раздвојити другостепене делове. Таква je прва реченица која има општи медитативни карактер, и прва два пасуса која захтевају моралну чистоту. Укаљане душе узалуд покушавају да се пробуде.
25
Трећи пасус je већ важна уводна слика: тама света. To je она тама о којој je малочас било речи, богиња Кали, Јин, Maja. Тамно je оно што није светло. A светлост je Сунце. Ахура Мазда. Јанп Озирис. Аполон, Брахман, бог будности. Људска душа дрема у тами, слепа и у незнању. међу сабластима својих сновиђења или међу чаробним појавама. Али je свеједно да ли су то сабласти или чари: обе су чаролије - маја. To je опасна провалија где човеков дух може потпуно заспати. може тако да изгуби будност да се никада више не пробуди. Текст то подразумева онда када каже .луша им je умрла". To није физичка смрт. него она коју мистичари називају .лруга смрт" када душа, као што каже египатска Књига мртвих, вечито лута међу сновиђењима; када. као што пише тибетанска Књига: душа тоне у вечито кружење чаробшгх слика. To су они поспанн који су под чаролијом Бушјасте и живе у увсрењу: спавај. само спавај, твоје време још није дошло. И њихово врсме никада неће стићи. To су они ученици који спавају док се Господ моли. To су они који мисле да су стварност њихове жсље. страсти. хтења, бриге, машта и њихов чулни свст. To je стањс које Веда означава: авидја. Авидја не значи слепнло. нити незнањс. него омамљ\јућ\ поспаност. Дсградирано бивство. Затворено бивство. Сановитост. Авидја je највећа опасност која може снаћи душу: душа заувек забаса међу сликс тамне чаробне богиње Бушјасте и лута између сопствених сновиђења и обмана, док joj све више чили будност и затим посве згасне. Дави се међу сопственим сликама. Према Веди, авцдја има три степена: д\ боко спавање без сна. сан и разбуђеност. У дубоком спавању човек ништа не види и ништа не зна. To je понајвише деградирано својство живота. Када човек сања, он види. али не зна. Ово je за степен будније стање. У разбуђености човек види и зна. али још није будан. Будност je тек четврти степен {туријам).
26
Авидја je незнање, сановитост, поспаност, деградиран живот. слепило: омамљено, занесено стање v материји, у земном Ja и у чулима. Ово стање Веда назива чаролијом (маја). Зачарана душа која верује да још није дошло њено време. За њу су слике стварност. Слике су визије чулног света, опажања и осећања, мисли, страсти. жеље, разлике између спољњег и унутарњег света. разлика између живота и бивства, разлчке између земног и духовног бивства. разлике између Ja и Ти и Mn. Човек je затворен у ову чаролију. И изопштен у ову затвореност. верује да je посебна индивидуа. да je Ja. Ово омамљено бивство je Хад, једна врста подземног света. У средишту света, као што каже Орфеј. седи Персефона. краљица, душа, огрнута црним велом. a на челу joj венац исплетен од булки - симбол омамљсности. Хераклит каже да свако ко je поспан има свој посебан свет. a будни имају јсдан једини заједнички свет. Ови посебни свстови су Ja. Ово Ja има поссбно сновиђење, личну судбину. личну мисао. дслатност. схватање света. Што неко дубље спава, што je дубље заронио у омамљеност. све je вишс изолован и више усамљен, више индивидуалан и особен. Карактеристично стање авидје јесте чулни свет, искуствене чињенице видети као стварност: веровати да je чаролија материјалног света реалитет; не знати да оно што изгледа као стварност заправо je болесно сновиђење зачаране душе. Никада чак ни наслутити да постоји нешто с друге стране природе, цетсс та фиотка. и ако се понекад спотакне у сну и деси се да ипак мора да отвори очи, опет нешто даље сања: животни циљ, идеал, страст, амбицију. увек нешто што долази из Ja и чему je циљ Ja. Праву стварност једино види као човек у пећини који je леђима окренут улазу у њу и завезан и на супротном зиду посматра сенке које промичу. A дубина сна зависи од тога у коликој мери неко сматра за стварност своја сновиђења; колико сматра истинским своје обмане и опсене;
27
колико своју таму с.матра за светлост. Колико je за њега истина само оно што je у његовом Ja. нигде другде: његове мисли. осећања. схватање света. принципи, судови. Што je више ташт. охол, уображен, самопоуздан, обестан. надмен све je више слеп, незналица. иреалан, фантаста. сановит, тим je више омамљен. туп и поспан.
5 Обрт Иша-упапишаде јесте када Учитељ каже да знање није будност. Знање je у санскрту виђња. Виђња није видја. Виђња дословно значи нагомилано материјално знање. Супротност joj je авиђња, незнање. Текст овако гласи: ..Незналице лутају no слепој тами. али no још всћој тами тумарају они који знањс гомилају на знањс." Виђња и авиђња. разумско знање и незнање. два су вида поспаности. оба су сасвим неподобна да би човек разумео и видсо стварност. ..Знање и незнањс. оба су нсзадовољавај\ћа" Незналице доспевају у слепу таму. Нарочито зато што се у њој већ и налазе. Они су ученици који спавају. Они верују да још није дошло њихово време. За њих још. ипак, има наде. Могу добити ударац, могу се спотаћи и могу им се отворити очи. Али су још у тамнијем ропству они који знање на знање гомилају. Реч je о смисленом знању. Смислено знање je најопасније спавање. Оно повећава само материјалну количину знања, a не увећава квалитет виђења и светлост, то je само умно знање (виђња). Оно не буди. Управо je због тога небитно, бескорисно и опасно. Душа у знању може пре коначно задремати него у незнању. Затим следи први корак, видја, према будности. После три степена омамљености, дубоко спавање, сан и разбуђеност. следи четврти степен (туријам). Четврти степен je будност. Савршено различит од прва три степена, овај стспен je светло,
28
чисто виђење. To je „пробуђени сањар", то je будхи. To je махатма - велика душа. највсће и највише стање које може постићи душа. To je истинско виђење, истинско знање. не виђња која je материјално и смисаоно знање, него видја која јесте будност. Први знак будности јесте што се у човеку буди неразговетна сумња: маја. чаролија чулног света. Ms ov. како вели Платон. Непостојеће. Чулни свет je чаролија таквог сна који je заједнички свим живим људима. Ko почиње да види иза чула, он почиње нешто да слути иза природе LISICI ta сргхкка метафизички додир je прва станица будности. Затим следе две важне станице када се распада најбитнијс сновиђење, сновиђење индивидуалног Ја. Веда ове две станице овако означава: етад всш mom и mom твам аси. Прва значи: ово није друго до оно; а друга: ово си ти. „Онај ко сва жива бића може да види у себи као делове свог Ја, и себе самог у свему што живи." Човек почиње да види и да зна да у свету постоји непроменљива истоветност. Ово није друго до оно, и ово си ти. Сан je мноштво и разноврсност индивидуалног Ја које се чулно могу искусити. Стварност je да ово није друго до оно. и ово си ти. Ko иступи из таме која покрива свет, открива чароликост мноштва. Човек у том тренутку није више индивидуално Ja, него универзална личност. A ова универзална личност више не борави у животу, него у бивству. Знак за распознавање припадности бивству јесте да je свет - Један. Ev л:а\'та eivai, као што вели Хераклит. Сви поспани имају свој посебан свет, будни имају један заједнички свет. Сви поспани дремају у свом посебном Ја. у својим страстима, жељама, схватањима света; будни живе у истом стварном свсту. Човек не види и не зна више себе као одвојеног од других бића: у себи види сва бића света, али зна да je у сваком бићу и он сам - етад ваи тат. Ово није друго до оно. Свако биће, животиња, биљка,
29
камен, зсмља. инсект, птица. ближњи, мајка, брат, демон, Бог све je то Ја. Tom твам аса. Ово си ти. Наравно, сада више није реч о омамљеном (авидја) индивпдуалном Ја, него о будном (видја) Ја које зна да je све ово маја - џг ov - непостојеће. Поспана омамљеност живи посебно у затвореном животу, будност je отворено бивство. и свако биће живи у истом свсту. Онај ко се пробуди иступио je из затвореног живота: за његово биће се изнснада отварају све капијс. доступно му je свс знање, видљиво као визија. To je смисао Всдс.
6 У Европи се верује како веде уче да je искупљење знање. Ово уверење je тако глупо и плитко као и наука која га шири. 0 знању ни говора. Видја не значи знање, нсго будност. ,.Пут другде води, а не у знање или незнање 11. „Онај ко зна да знање и незнање нису довољни и преступи смрт с овим двојним открићем, само je он бесмртан". Знање не искупљује. Једино будност. Јер шта je искупљењс? Ништа друго до скидање индивидуалног Ja и претварање у универзалну личност. Ништа друго до иступање из затвореног живота н уздизање у отворено бивство. Ништа друго до буђење у стварност из поспане омамљености. Последњи и пресудни корак за схватање будности јесте следећи: темељна реч веда je атман. Атман je универзална душа насупрот индивидуалној души. Божанско Ja насупрот људском Ja. Ова душа и Ja je оно што живи у сваком бићу, ..ово није друго до оно". и ,,ово си ти". To je душабивство, универзални. бссмртни дух - Ja, који je вечит и изван простора и времена. Атман je тако чврсто повезан с будношћу да га веде. на више мсста, означавају речју Будан. Он je Будан. Атман je вечна божја душа која није рођена и неће умрети, свеприсутна je, свезнајућа, свевидна. само Будност. A када
30
човек иступи из свог маленог, затвореног, инднвидуалног Ja и почне да гледа у отвореном бивству, учешће у атману никада не можс бити резултат напора или учења или марљивости или хтења. „Са.мо ће га постићи онај кога je он са.м изабрао". каже Катха-упанишада. Никаква аскетска пракса, јога, знањс, морална дисциплина, безгрсшност нс може ни да му се примакне. Будност je поистовећивање с атмано.м, с божјом душом, будност je атманова милост. Будност има религиозно-метафизички карактер. Будношћу човек постиже бесмртност. Зато je будност религиозно стање. Будност je поистовећивање с највишим, најдуховнијим обележјима божанства. Будност чини божанство свемоћним, свезнајућим и вечитим. A будност није знање, него осетљивост. Будност je интензитет бивства, и то најјачи интензитет. Највећа будноет коју може постићи човек односи се према будности атмана као пламичак свеће према блеску муње. Највише што може човек јесте да буде будан снагом пламена свеће. атман je будан снагом муње. Будност je апсолутна светлост душе. Савршена будност je савршена одуховљеност, a то je савршена светлост: Аполон, Озирис, Брахман, Ахура Мазда. Интензивна осетљивост душе уздигнута je изнад живота као бивство које све види, све зна. све осећа. све доживљава. потпуно je слободна, потпуно светла, то je -буда; разбуђен. Због тога Заратустра всли да je будност најбоља од свега постојећег. Због тога богови сунца код свих народа означавају будност. ови богови су непрскидно будни. несањиви, они су као Саваот, Ахура Мазда. Брахман, Озирис. Аполон. не знају за спавање. Значење будности je религиозно. јср се будност не односи на људски живот. нсго на све могућности бивства, односно на целокупно бивство. Будност je бссмртна, као и сам атман. бесмртна душа. Душа нс може ништа понети на други свет осим ове будности. Будност je оно што душу преноси. преводи. и тамо joj je вођа, оно што
31
je уздижс до Бога. Ако je душа пробуђена, односно ако je постигла метафизичку. натприродт осетљивост. она je изнад познавања и знања. Познавање и знање су усмерени према споља. будност нсма правац: осетљива je према споља. пре.ма унутра. према горе. пре.ма доле. за појаве живота и надживотног бивства. Јер пробуђена душа. када je све интензивније осетљива, све интензивније постаје она сама, све више светла и будна она сама. Све више одбацује живот затвореног Ja и поистовећује се с божанским атманом који живи у отвореном бивству. Због тога Иша-упанишада вели када се човек савршено разбуди, онда je то другачије него бити нешто, другачије него бити ништа: ..онај ко зна да нема претварања у нешто, али ни пропасти, само... тај je бесмртан". Бивство није ништа друго до интензивна осетљивост душе. И ово бивство je једина стварност; оно je реалитет; оно je то ov, како вели Платон. Остало je сновиђење, чаролија, маја, џг ov, непостојеће. Једино душа - постоји. Али не индивидуална Јадуша, која спава, свака у својој посебној тамници, односно свом свету, него атман-душа, која будна зна и види да постоји заједнички свет: овај заједнички велики свемир јесте велика универзална божја душа. Због тога Веда каже да je искупљење - будност.
/ / / Бивство u живот l Човечанство златног доба и човечанство апокалипсе раздваја шестстота година пре Христа. Ово време je на граници два човечанства, завеса између отвореног бивства и затвореног живота. Када баштина говори о златном добу, она мисли на човечанство које je живело у отвореном бивству;
32
када говори о апокалипси, она мисли да се ово бивство изгубило и да се човечанство срозало у затворени живот. Овој једноставној чињеници треба додати: затворен живот не може да опстане сам за себе. Ако би живот био потпуно затворен, он би нестао; не би одозго добијао метафизички ваздух који je безусловно потребан сваком животу. Управо због тога отворено бивство мора непрекидно да се пробија у затворени живот; мора га узнемиравати, давати му знаке; мора испољити непрекидну делатност како би трзала из сна месечаре. Свет отвореног бивства je сталан, али je тајанствен, и за омамљеност je његова неразумљива делатност оно што се испољава као: суд. Бивство непрекидно пресуђује животу. Апокалип-тично човечанство je под страшним судом на тај начин што овај суд носи у себи и својим животом га призива. Златно доба je древно и природно стање човека. Апокалипса није ништа друго до последњи моменат стварања, страшни суд над животом. И да би човек разумео разлику између човечанства златног доба и човечанства апокалипсе, морамо поближе погледати неколико важнијих места бивства. Најбитније међу овим местима припада - души.
2 Будност. о којој je до сада било речи, метафизички je појам. У најтешњем могућем je односу са сакралним субјектом света, с бесмртним и божанским Ja. Будност, о којој ће овде бити речи, психолошки je појам. Морамо га тако назвати, јер за то не.мамо друте речи. Иранска баштина ова два појма уме да означи двема речима које се међусобно разликују. О метафизичкој будности већ јс било речи, то je хисти, интензивна осетљивост живота. најважније својство и суштина божанског Ja, одскочна даска искупљења. Насупрот томе
33
психолошка осстљивост je - зе.иан; то je психолошко стање будног човека. Ha ово.м месту такође треба направити разлику, наиме психолошку будност најоштрије и најодлучније треба одвојити од свести. У психологији свест има улогу као дневни орган човековс душе. Сналажсње. размишљање, примећивање. одлучивање, намера, чин. ако су свесни, каже се, јасни су. Свест се на загонетан начин поистовсћује с будношћу, и уопште она се користи у овом смислу. У многим случајевима два израза могу се међусобно и заменити. Када се говори да човек треба да буде свестан, да му поступци и инстинкти буду свесни, онда свест није ништа друто до синоним будности, или будност није ништа друго до стање свести, стање кад je човек потпуно јасан и отворен. У новијој психологији само се неколицина супротставила овој могућности замене речи. Ови мислиоци наглашавају да освешћење и свесност уопште нису она психолошка делатност која нас приближава интензивној осетљивости, односно више.м животу. другачијс речено. нс отвара се на цео низ веома убедљивих доживљаја који наводе на разлгишљање. За свест je речено да доводи живот f неприлику. Даклс, не да отвара живот. него напротив, све га више затвара. Питање о безнадежним неприликама апокалип-тичног човечанства je специфично питање, a неприлика не зависи од речи; ни од појмова; ни од принципа; нити од становишта. У првом тренутку неприлика се открива као недостатак будности, односно незадовољавајуће светлости. Ситуација би се у крупним потезима овако могла рашчистити: и у историјском човеку - историјски je само друга реч за апокалиптично. јер je историја онај страшни суд који мора да пропати човечанство које je испало из златног доба - и у историјсксш човеку има будности. Ова осетљивост се не може остварити у његовом стању разбуђености. Историјски човек. a нарочито човек новог доба. није у разбуђености
34
осетљив.. него нервозан. A егзактно узета нервоза je иритирана омамљеност. Душа посед\је интензивну осетљивост: дар чистог виђења и знања, способност уздизања у отворено бивство. Ова будност je затворена у затвореном животу. Ову окончану и потонулу будност психологија у новије време назива несвесношћу. Она je орган будности људске душе. To je она способност која je у вези с натприродним, односно с бивством постојећим (OVTOI; O\'J у стварности. Психолози не могу да се надиве како несвесни човек долази до сазнања о свему, просуђује о свим делатностима, противи се, одобрава, води, супротставља се. прети, упозорава, саветује, одвраћа, подстиче, поседује сазнања о свим цртама људског живота, цео живот стално посматра из нечувене перспективе. води рачуна о збивањима судбине. разуме их. и то непогрешиво. специфично, поуздано и: метафизички. то јест одбацујући сновиђења такозваног спољног света: сматрајући ra за маја, це ov, непостојећим. Несвесност je будност историјског човека. И то je оно што представља константан суд над људским умом и његовим радом. Он не подноси одређени животни поредак; изазива неприлике; ослобађа човека одређених мисли; само се недвојбено покорава своји.м законнма; оно што би да нагризе закон. сместа уклања. Ако ra човек на свом животном путу доследно мимоилази или ниподаштава. проузрокује опасне кризе. У стању je да разори човска. A његово држањс и суд о свести су без изузетка. у свим случајевима напети. Зашто? Јер се животни поредак који захтева несвесност, разликује од животног порстка свесности. Држање несвесног човека je апсолутно метафшичко: такво je no свим битним знацима будности. Несвесни човек je сачувао религиозно обележје древне будности у историјском човеку. Зашто ово обележје треба назвати религиозним? Разлог je исти онај због којега смо
35
будност морали назвати религиозном. Јер поседује сличност с Богом. Чак и више: божанска je. Још више: Бог сам. To je слободан и отворен развојни инстинкт сваке могућности свих душевних способности, што управо и јесте биће уздигнуто на степен божанског. Ова будност je онај интензитет у којем се налази цео универзум у својој потпуној целовитости и у сваком поједином тренутку, који je надвремен, натприродан, надпросторан и надживотан. Метафизички. Религиозан. Божански. Отуда je будан и светао и отворен. Отуда зна све и не греши, не наседа на чаролију ни на привид нити на варку. Ова будност у човеку je посукнула и окончала се и потонула. Историјски човек живи обрнуто: с будношћу према доле, због тога будност обрћс према доле и према унутра. Због тога се будност претворила у несвесност. Будност je утонула код историјског човека у атмосферу дремежа. У овим околностима сада je већ разумљиво које су делатности и особености душе оне којс се називају свсст. Свсст je заправо орган сшамљености. Омамљеност се уздигла на место будности. Изворно je свест била веза према затвореном материјалном бивству. To je оно обележје чије би место заправо било ..доле"" и „унутра", према материјалној природи, тами, свету сна. Свест je човеков јин-орган, Калиорган. ноћни-орган. Овај орган и способност су у историјском човечанству дошли на површину. на светлост. Историјски човек носи у себи сталну могућност б>дности. али не доспева да разбуди сопствену будност. Отуда права будност живи утонула у таму, у полусан, у сумрачно стање, у многим случајевима у потпуни мрак. док човека води свест, ноћни-орган. To je психолошко обслежјс апокалипсе. Коначна фор.мулација je. дакле, следећа: свест je орган који се односи на свет чаролија деградираног Ja потонулог човека; свест припада индивидуалном Ja. Будност je интензивна осетљивост која се односи на стварност
36
универзалних личности које живе у отвореном бивству; будност припада универзалном Ja. To je учење древне баштине о психолошкој будности и свести од Веде до Платона. 3 Свест je механизам који припада кругу затвореног живота и чија природа je повезана са светом маја. с џ.г ov, с непостојсћим. Од неког времена овај свет се назива спољним, подразумевајући под њим чулни свет прнроде. многоликост која се очитује у времену и простору. Будност je пак магична способност која прмпада кругу отвореног бивства и чија je суштина повезана са стварношћу. с OVTOQ о\'; истина, ово се у послсдње време назива унутарњим светом, али није то ако се и разликује од чулног света природе, од многоликог живота који се очитује у времсну и простору. Ситуација je отприлике оваква: деградирано je човеково Ja које je испало из целине и отворености бивства; оно je окончано. срозано у омамљеност. сужено на индивидуално Ja: ово деградирано Ja у деградираној стварности има деградирано осећање стварности: то je свест. Деградирана стварност je она коју свака древна баштина од Веде до Платона назива непостојећом. Елементи који делују и имају улогу у свести нису стварни, него сновиђења. У свести живи свет маја. Ово деградирано бивство je у парчићима и распада се - отуда je многолико и необухватљиво. Реално Ja живи у целини и отворености бивства; ово будно Ja има реално осећање стварности. To означава будност. У вези с тим увек треба подразумевати психолошку будност. Делатни елементи будности су стварни. Постојећи. Платоновим језиком: идеје. Праслике. Богови. Јер у будности живи стварни свет. Ова стварност je духовна. Јер je свет
37
испољавање божанског духа. Овај реални свет je јединствен, потгтун, отворен и Један. Kao последица преокрета који се догодио око шестстоте године пре Христа ситуација je у психолошком смислу следећа: окончана je интензивна осетљивост бивства, она се претворила у несвест; a осетљивост за сан, која се отварала према тами, изронила je одоздо и заузела место будности. Ово последње je оно што се назива свсшћу. И будност и свест су осетљивост, јер највиши степен бивства није знање, него осетљивост. Мсђутим, свест je усмерена према непостојећем чулном свсту, могло би се рећи: она je осетљивост усмерена на свет сна. на чаролију, на мају, на опсену. Будност пак на постојећи свет идеја: она je осетљивост која je усмерена и односи се на стварност, на отворени свет. Између свести и будности стоји као мера за обе и као знак питања и испит: маја. свет чаролија, чулни свст. Свсст ужива у чаролији. Уживање се може назвати уметношћу, чулним задовољством.. амбицијом. науком, свеједно. Било како да je названо. уживање нијс ништа друго до урањање у чаролију. Намерно урањање у чаролију назива се свест. Његова мера: остати у чаролији на живот и смрт. Будност не ужива у чаролији, него je прозире. И не ужива, него тражи буђење. Свет уживања и чаролије заправо je свет естезиса. Он се погрешно назива екстраверзија. Будност се не назива никако. Онај ко жели да се пробуди није такозвани мудрац. није филозоф, није аскета. Може бити било ко, било где. било када. Зашто? Јер свака блкжа ознака већ je спољна, односно чаролика. a човек, било да je будан. било да се буди, већ je иступио изван чаролије. Естезис има историју, јер je историјска. односно апокалиптична појава. To je у.метник, научник, херој. филозоф. Будан нсма историју, само непрекидно рађање - буђење - патњу. Зато они који не желе уживање и чаролију треба да се повуку: они који не живе
38
својом свешћу. него су будни. Јер будност у историји није ништа друго до обрачун са свешћу као животном неприликом.
4 Онај ко чита кинеску древну књигу Ји-ђинг очима привиклим на баштину, не може a да не запази да постоји расцеп између духа књиге и примене духа. Ји-ђинг je била књига судбине. Појам судбине и у баштини. и касније. значи да je жмвот света уграђен у силе бивства. И човеков живот зависи од сила бивства. Оно што се од давнина често понавља: живот je у божјој руци » зависи од хтења Бога. To je судбина. Природно je да je човек своју судбину у предисторијским временима видео као зависну од сила бивства, Његова будност не би ни подносила друго схватање; у тренутку рађања историје, међутим, јавља се нешто што суштински одступа од поверења које човек има у апсолутно својство бивства. To нешто je индивидуална одлука човека. И то свесна, индивидуална одлука човека. У кинеској светој књизи готово се у стопу може пратити како се пасивно поверење у биће претвара у активну свесну одлуку (тУа н ). Како се губи будност која јасно види потгтуност. отвореност бивства. Ha прагу историје човек више не уме да се препусти поверењу гтројектованом у бивство; све више губи своју интензивну осетљивост. Све више постаје таман, сив и деградиран. Већ почиње да верује како je одлука Ja поузданији усмеривач судбине од предавања силама бивства. Од тада je једна од карактеристичних црта апокалипсс што je она узела из руку Бога усмеравање човекове судбинс и преузима je у сопствене руке. Плод овакве ужасне кризе je грчка трагедија која управо и није никада ништа друго до побуна против одлуке воље судбине - Бога. Тако човек остаје под страшним судом, односно он не види да се судбина не можс преузети из
39
руку Бога, a онај ко се супротстави божјој вољи, изазива страшни суд против ссбе. Психолошка последица преокрета je била што су свест и будност измениле своја места. У крајњој линији то није ништа друго до измена лгеста божанског и материјалног Ja. У средишту отвореног бивства стоји божанско Ja; у средишту историје стоји индивидуално Ja. Последица овог преокрета je оно што се данас назива историјо.м. Личности историје су индивидуално Ja. a догађаји историје су управо зато визије свста маја. Овај преокрет je резултирао истом променом места на целокупном подручју људског бивства: спољно je дошло унутра, доње се нашло горе. Отвореност бивства има четири главна правца: први je отворен према натприродном свету који се налази с оне стране природе; други je отворен према бивству другог света који се налази с оне стране живота; трећи je отворен према мистеријама душе; четврти je отворен .према свим живим бићима, у првом реду према другом човеку. Први правац отворености je метафизика; други je веза са светом мртвих; трећи je вичност за мистерије; четврти je непосредност у заједници. Живот je затворен у истим овим правцима. Он не вмди изван чулно видљиве природе; изгубио je осетл>ивост за свет с оне стране природе; управо je због тога принуђен да пориче натприродни свет. И пошто je принуђен на порицање. никада ra неће пренути истинска стварност. Неизмерна већина историјског човсчанства никада није била очи у очи са стварношћу. Оно што je видела, што je учила. против чега се борила, оно што je желсла. због чега je умирала. била je сопствена уобразиља. највише колективни сан свога доба. Духовно здање у којем je становала било je њено схватање свста, али то je био посебан свет за који Хераклит вели: у њему људи дремају. Схватање света или поглед на свет није ништа
40
друго до уобразиља Ja које живи у индивидуалној. другачије речено, деградираној стварности. које има везу са стварношћу само у појединим тачкама и изузетно. Индивидуално Ja дремајући живи свој жнвот овде. усред поглсда на свет. Всра му je Ја-вера: таштина; одбрана: ссбичност; страховање: забринутост. Живот не види изван природе и нема метафизику. Али не види ни изван живота, a његова оријентација у другом свету скроз je магловита. деградирана на такозвано веровање. У највећем броју случајева. поготову код такозваних просвећених људи, ова вера je срамотна, примитивна празноверица. Треба je оставити, јер страх од другог света благотворно делује у одређеном погледу и спутава страсти. У последњем раздобљу човечанство je херметички затворило свој живот према друтом свету. Затвореност према мистеријама душе достигла je свој врхунац у оно време када je извршен покушај да се целокупан живот без остатка поново сведе на материјалну делатност.
5 Затвореност живота у четвртом правцу јесте затвореност прсма живим бићи.ма, у првом реду према човеку. To je губитак непосредности. Значај мисли je толико дубок и пресудан да захтева опрезну анализу. Међу позним бслешкама Ничеа постоји једна која говори о рођсњу душе. У оно.м трснутку, кажс бслешка, када je човек, који je до тада живео слободно и активно, први пут сазнао за себе у друштву, под контролом заједнице и под принудом других људи, обрнуо се инстинкт који je незаустављиво зрачио у свет. To je онај тренутак, пише Ниче, који се назива рођењем душе.
41
Ова мисао чија свака реч заслужујс пажњу могла би бити цитат из било које древне књиге, ако човск реч душа замени речју Ja. Јср се ово индивидуално, материјално, природно, ограничено, лично. затворсно Ja разликује од универзалне личности управо у ономе о чему говори Ниче. Будна универзална личност je бссмртно тежиште човека. Ово тежиште није затворено у материјалну природу човека. Слободно лебди и њише се, док су конци његове судбине у рукама божанства. To je оно што свака баштина сматра за бесмртну душу човека, за његово вечито Ja, за његово божанско биће, не само што сматра, него зна, види и познаје. Индивидуално Ja нити je бесмртно, нити je всчно, нити je божанско. Управо због тога није ни слободно. Не лебди нити се њише у отвореном свету. Средиште божанског Ja je Бог. Снаге из тог Ja враћају се Богу. Због материјалне тежине индивидуално Ja увек се срозава поново у себе сама. Али je најважније: божанско je Ja, као што сматра свака древна књига од Веде до Платона. вечито бивство. Индивидуално Ja, пак. настаје овде у материјалној природи. A настало je у околностима и под претпоставком како их je означио Ничс. Индивидуално Ja није ништа друго до стална сметња инстинктима који не могу да се пробију. Када се на размеђи древности и историје изгубила непосредност, илп како вели Конфучије: на место Велике Заједницс je ступило Мало Благостање, тсжиште живота постало je индивидуално Ja. Од тада je у историјском животу, бсз прекида, тсжиштс и средиштс индивидуално Ja. Док се древно доба делотворним методама и систе.матским поступцима или потпуно обрачунавало с индивидуалним Ja, или je његов круг бивао сужен, у историјским временима, због губитка будности, уз појаву сшамљене поспаности, ово Ja се
42
нашло у средишту живота. увек укрштено са значајним линијама. Укратко: Ja je постало Бог. Седиште сталних сметњи и немогућности пробоја. Ja je постало средиште живота. Разуме се да je овај преокрет сместа укинуо однос и интеграцију живих бића, нарочито човека и његову везу са Tu. Непосредност je нестала, a уместо ње je дошла: рефлексија. Рефлексија je карактеристичан животни поредак индивидуалног Ja: моменат који нагиње и враћа се себи, усмерава се и срозава у себе, што себи самом говори, дела, ужива, прибира. радује се и живи. Природни животни круг божанских Ja јесте непосредност у великој заједници бића. Животни круг индивидуалног Ja јесте усамљеничка рефлексија. У отвореном бивству жива бића живе у животној заједници; нема власништва. закона, алгбиције. себичности, таштине. У затворено.м животу жива бића живе у осами; што je живот затворенији, осама je већа, a тиме je већи инстинкт власништва, моћ закона, драж амбиције и таштине и активитет себичности. Али je тако већи н страх, оријентација je несигурнија, омамљеност све тежа и мрачнија. У древно доба свет je био мера човека. сада je човек постао мера ствари. Духовну владавину у вођењу држава заменила je власт без д\ха. Бивство je оповргнуто, и почело се веровати да je оно само безваздушан простор. Настојало се да се из руку Бога отргне с\дбина и да се препусти индивидуалним одгпкама. Ha земљи се слободно раширило оно што санкхја назива сансара: што није ништа друго до бесмислена и хаотична гужва ивдивидлалног Ja.
6
43
Човек рефлексије се отцепио од велике животне заједнице. Он не може да поднесе дисциплину. пристојност, удруживање, a нарочито разговоре. У рефлексији губе свој реалитет ствари и личности и доживљаји. Следи нарочито померање, a резултат je такав да изгледа као да je неко уз помоћ недопустивог трика проневерио смисао стварности. За то време човек je стално у самооптужујућој сумњи да je он сам проневеритељ. Човек или дела или je посматрач. Ако je активност једнодушна и непосредна, она продубљава про.матрање; ако je проматрање једнодушно и непосредно, оно активности даје напетост. Човек рефлексија се налази између активности и проматрања. он je изван њиховог круга, али му je стварна ситуација: уздржаност. јер се уздржава и од активности и од проматрања. као да самог себе одржава на мртвој тачки, док ra прати сумњива претпоставка да ову неплодну неактивност он сам измишља насупрот сопствсној намсри. Овим подметањсм, којс личи на издају, нико не може да буде оптужен осим њега самог. У рефлексији настаје наопак заплет да се скривеним потсзом макне смисао ствари, лица и доживљаја, тако да рефлексија у својој непосредности сама себе отпозади саплиће. За рефлексију се може рећи да ни до чега не стиже отворено и директно - ако се уопште може рећи да до нечега стиже. Јер не стиже ни до чега. Увек мора да се заустави. a да заправо нијс ни кренула. Са.мо се врти у месту, a оно што види и чиме се бави, није ништа друго до сопствени колоплет. Кјсркегор, кога можсмо сматрати најважнијим аутором овог прсдмета јер je главна тема њсговог живота био доживљај. психологија. опис и критика рефлексије, ово стање назива аутопатија, насупрот симпатији. To je
44
„хипохондријална склоност човека да буде сам свој шпијун'". Непрекидно живи у принудној ..интриги" која je усмерена против њега самог. 0 њено.м изразу каже: „Веома ретко успевам да за њу нађем непосредан израз, a индиректан израз налазим изнад сваког очекивања." To je начин живота чија je суштина „корак напред. два назад". Ужива у самообмани. али намерно заборавља да je реч о издаји, a онај кога обмањује je он сам. Нема исто мишљење са самим собом. али тако да смисао мишљења негтриметно изокрене na кад се због тога позове на одговорност, безочно начини невин израз лица. Живот није супротност бивству. него његово деградирано и затворено стање. Али живот има такве ситуације када постаје негативан. Ово негативно бивство није смрт. није пасивност, није пропаст, него равнодушна мртва тачка. To јс рефлексија. Рефлексија je апстракггна ситуација живота, одвојеност, осамљеност, она врста затворености коју je човек као непрекидно кружење око самог себе подигао на ранг закона жнвота. Природно je што ће оваквом апстракцијом изгубити и деградирати свој реалитет; no себи се разуме да ће му будност згаснути и постаће омамљен; сигурно je да ће се наћи у безваздушном простору. To je сансара, омамљеност забасала међу сновиђења. To je негативност бивства. To je лутање измсђу иреалних апстракција, лутање чији су симболи Гордијев чвор и лавиринт. Рефлексија je негативност бивства; бивство се у овом стању потпуно растаче и затвара. Другачије речено: запетљава се, као Гордијев чвор, или опет, користећи се другом сликом: лутање странпутицама постаје бсзнадсжно. као да се нашло у лавиринту. Рефлексија je негативност бивства, јер су извор и средиште бивства велико божанско будно Ja. У рефлексији, пак, човек постаје супротност овоме: индивидуално материјално Ja. Он je потпуно испао изван бивства и заправо престао да - постоји. Његов живот je пуки привид, понајвише:
45
могућност, што каже Кјеркегор. Никада неће домашити бивство; своју судбину не уме да следи - јер цео његов напор исцрпљује се у уверавању самог себе у предупређење судбине, и страда зато што у то и верује и не верује, односно одржава себе у неверној недоумици. Последица негативног бивства јесте што je нестала непосредност. Нема везу, додир са сопственим истинским бићем. због тога мора да живи ван заједнице. Апокалиптично човечанство je овако рефлексивно. изгубило je непосредност. пребива у нсгативном бивству без заједницс. И када се у њему јави магловита слутња да ће у овој ситуацији изгубити своје бивство. судбину и живот, и кад покуша да се освести - онда му се оствари страшни суд: почиње његова свесна рсфлексија. Ова свссна рефлексија се у новије доба назива интроверзија. Ово je тачка после губитка непосредности: када човек окрећс кључ у вратима тамнице осамљене омамљености. To je лавиринт. Живот заједнице у овим околностима пуки je привид. Заправо реч je о томе да се никада не догађа истински сусрет. једино случајни судари у тами. Нема сусрета, нема знања, нема виђења. нема откривања - зато нема ни пријатељства, нп брака, ни љубави, ни непосредности. ни разговора, ни одјека, ни привлачности, ни саосећања. ни привржености. Ако нестане непосредност, заједница у том тренутку постаје хаотично комешање хетерогених елемената. Бића која лутају путевима изван закона слепо се мимоилазс или сударају. али и избегавање je исто тако бесмислено као и сударање. Рефлексија je стање када се човек налази изван свега: изван живота, изван бивства, изван заједнице, изван стварности. изван будности. изван постојања. Рефлексија je управо зато неметафизичка и нерелигиозна и зато je без заједнице. Једини садржај рефлексије јесте - илузија. To je индивидуално Ja. Веда ово стање назива абхимана, Сулуда
46
пометња, када човек самог себе потпуно утопи међу слике материјалног света и деградира на привид, човека чији су циљ, жудња, страст, жеља само материјални, чија се судбина простире само до краја његовог живота, који види само до граница материјалног и кога после живота бсз душе и духа чека пропаст.
IV Учитељ Живота l OKO шестстоте године пре Христа. на прагу древног доба стоје многи људи као што су Лао-це и Конфучије у Кини, Буда у Индији, последњи Заратустра у Ирану, или, да не вдемо тако далеко, у Грчкој: Хераклит, Питагора и Емпедокле. Слика оваквих људи je већ и у први мах очаравајућа. Располажу безграничном самосвешћу; изгледа да овакав човек поседује такво знање које се подједнако може реализовати у земљомерству, астро-номији, религији, обучавању. лечењу, управљању државом, у метафизици, поезији. У последње време настало je прилично велико неповерење према овој многостраности древног великог човека, na je многострука способност предисторијских личности оквалификована као легенда. Нема никаквог разлога за овакво неповерење. Питагорина делатност пада на границу историјских времена, Емпедоклеова je још каснија. Сви знаци говоре да овај човек, ако и није био сасвим свакодневна појава, није био легендаран. И ако смо у историјским временима овога човека готово видели својим очима, немамо разлога да претпоставимо да слични нису могли живети сто-двеста година раније. Данашњи специјалиста и стручњак, наравно, нехотично je скептичан у својој суженој ситуацији света наспрам космички простране и универзално прозрачне људске личности.
47
Грци су ове људе називали древним теолозима 7tcdcuoi 6eoXoyoi. Да бисмо одмах прешли на суштину ствари, ситуација овог човека у свету би се могла означити као сакрални субјекат. Јер ни Питагора, ни Емпедокле, ни Орфеј, ни Солон, нити нека источна или далекоисточна појава овог човека није значајна no томе што je он с готово подједнаком поузданошћу сређивао државне ствари, писао песме, лечио, обучавао и откривао математичке тајне. Значај није у богатству појединим способностима. него у ономе што каже и грчки назив. Ови људи су били сакралне особе. Смисао њихове универзалности je надчовечност. Оно поуздано и самосвесно блиставило које се очитује у њиховим речима и делима и које зрачи из њихових личности, чак често и кроз глупе анегдоте, чини чулно готово опипљивом ову надчовечност. Древни теолог je човек који ни у предисторијским временима није био честа појава, али je био стваран. Од тада се губи управо овај сакралии субјекат. Од последње крупне појаве. од Платона, историја не зна за овакву надљудску личност. У модерно време обично се ставља још један приговор древним сакралним личностима. У оним временима, каже се, живот je био тако примитиван, систем односа тако неизграђен, тако je мало елемената у животу било скупа, материја знања тако мала, заједница тако малена да je у одређеном погледу било немогуће не бити универзалан. Да се приговор заснива на заблуди, као и претходни, не треба нарочито ни истицати. Наиме, универзалност није енциклопедијско знање и није полихисторичност. Обоје су чисто материјално знање, само количина. Знање и незнање, обоје су недовољни, каже Веда. A Хераклит: премного знања нас не учи ничему. Чуанг-це готово истим речима казује исто. Човека древних времена заиста можемо сматрати зрелијим. Универзалност није материјално знање, него духовни
48
квалитет. Она не извире из примитивног својства живота. него из снаге, непосредности и дубине духовних сила које су за нас незамисливе. Вероватно je у древним времени.ма појава и делатност сакралног субјекта била сасвим природна; и вероватно да овај човек може говорити поузданије. живље, истинскије и више о древном бивству чак и од писаних извора. Његова улога, место, задатак отприлике се могу означити на тај начин што je он био Учитељ Живота. Мирио je државе. као Биант? Уклањао дру штвене раздоре и писао законе. као Солон? Био je песник, пророк, свештеник, мистик, светац.. као Орфеј? Да. Али суштина његове делатности није се исцрпљивала у томе што се исказивао спремним на појединим подручјима живота, него у томе што je своје универзалне способности примењивао на појединим подручјима. A онда још нешто поврх свега. Вековима касније, када je изгледало да се још једном уздижс древно бивство, у доба Јулија Цезара. чинило се да се опет јавља овај сакрални субјекат. Kao да се за тренутак опет враћа отвореност древног бивства, пише Шулер, и као да се поравнавају противречности живота; као да се у њему опет јавља квинтесенцијално бивство; као да се у његовој личности опет призивају богови древних времена. Али тренутак je минуо и ништа се није повратило од древних времена. Цезар није био сакрални субјекат. Иза његове надчовечности која се окретала јавности и историји крила се тешка прљавштина његовог мрачног и демонског приватног живота. Поред кристално чистог, етерично прозрачног живота Емпедокла или Питагоре, Цезаров живот je као каљуга. Цезар je био само историјска величина, али не сакрални субјекат, не Учитељ Живота. У средишту цезарског живота већ je стајало Ja, не божанско бивство. Сакрални субјекат je због тога могао бити и био je Учитељ Живота јер je, користећи израз Шулера, својом
49
личношћу призивао богове, јер се у њему испољавало квинтесенцијално бивство, јер je његово универзално биће зрачило будност древног бивства. Оно космичко бивство, које се реализовало у древно доба, згуснуто у њему, сачувало се још неколико стотина година и после нестанка древног доба. Ови људи су сакрални субјекти, јер су у својој личности очували божанско-сакрална својства древног бивства. 2 Међу песмама Тао me ђанга постоји једна (XV) која говори о древном Учитељу. „Стари Учитељи су умели да отворе затворене тајне'\ каже се одмах у уводу. После расправе о бивству и животу, о отворености, о будности и омамљености, реченица не нуди нарочите тешкоће. Најважнија делатност и позив Учитеља Живота било je отварање. Тамо где се живот затворио, тамо где je почео да бива чист живот, ништа друто до само биолошки процес, Учитељ, попут предводника народа у пустињи, када учини да из стене потекне извор, опет отвара живот за бивство. Место где почиње да се камени благи, пасивни живот. опет ослобађа и чини га доступним за спиритуалне силе бивства. To je било знање Учитеља. Јер живот мора бити благ, пасиван, осетљив. интензивно осетљив како би бивство могло да прихвати божанске силе. Мора бити благ као жена или дојенче. ..Оно што je најнежније на земљи, побеђује оно што je најтврђе на земљи." „Меко побеђује тврдо, слабо побеђује снажно." .Ако се човек оснажује, он стари.'" „Они су умели да виде и да схвате ствари'\ каже даље песма. „Њихова снага je била будност." Ситуација je увек јаснија. Лао-це већ у другом стиху каже да поседује једну једину људску способност којом уме да види и да схвати ствари, a то je будност.
50
Трећи стих гласи: ..Они су постали велики no будности животне снаге." Отворсније се чак и не може рећи. Шта je сакрални субјективитет Учитеља Живота? Таленат интензивне осетљивости према божанском бивству, таленат који се не може научити ни пренети. таленат који je везан за једну једину личност, таленат који се никада не може поновити у овом својству. To je способност која je постојала у целом древном добу, a у Учитељу je есенцијално живела. Ова способност je једна врста субјективитета; будност je субјективитет; интензивни и сакрални субјективитет. Онај дар да само врсме, сам народ, својом судбином, делатношћу, култом, начином живота призива божанске силе бивства, зове их, прпхвата, везује, с њим и кроз њих живи - овај дар je пасивни субјективитет, благост, подређеност, служба: овај субјективитет јавља се у интензивној концентрацији у Учитељу, у субјекту. „Покушаћу да испричам", наставља Лао-це, „какви су били. Устручавали су се као кад неко зими прелази реку. Били су будни као неко ко се боји потајног непријатеља. Трезвени као неко ко je стигао из друге земље. Узмицали су као лед који се топи. Сирови као необрађена материја. Дубоки као провалија, тајанствени као замућена вода." Учитељ није активан. Учитељ je средство. Средство божанских сила које су призване у његовој личности и с његовом личношћу. Сакрална личност посредством које се испољава универзално бивство. Учитељ сам, људско Ja, устручавао се, узмицао, био je сиров, трезвен, дубок, али пре свега будан. Није деловао: „Свет je духовна ствар с којом се не може деловати. Ko делује, квари га." Пасивно се покоравао силама које делују преко њега. Био je опрезан, трезвен, уздржан: није имао поверења у самог себе, живео je у непрекидној будности како би запазио и открио природу сила.
51
Био je непрозиран: тајанствен као мутна вода. Јер су се у њему непрекидно бориле силе, и никада се није могло знати каква га je сила обузела; једино je било недвосмислено да су то божанске силе. „Ко данас уме сопственом будношћу распршити омамљеност свога Ja? Ko данас уме живот свог људског Ja поново уздићи до бивства?" Овај упитни поклик разлеже се с међе древног доба. Златно доба je минуло. Занемео je Учитељ Живота. Нема никога да разбуди народ из омаме. Јер човек не уме да одагна ни сопствену омаму. Нема више никога ко би умео да разбије затворене и окамењене делове живота и да их отвори. Нема никога ко би својом личношћу призвао силе божанског бивства. Данас су људи већ само своје Ja. Ja тоне у омаму, прикупља иметак, жуди за влашћу, јури за уживањима. Учитељу Живота то није потребно. „Ко иде овим путем, не тражи иметак." Јер: „Ко je имућан, још може бити безвредан." Учител. није био савршен човек. Безгрешност и савршенство су сновиђења глупог човека. Учитељ je био човек са свим ознакама људског бивства. Леп, велик, светао, оплемењен живот не зависи од савршенства, него од посвећености. Ево завршног стиха песме: „У својој несавршености су открили савршеност." To je у њима била религија, пијета. озбиљност: знали су да су људи, али управо су због тога знали и осећали изнад себе савршенство бескраја божанског бивства. И свој поглед нису упирали на сопствено Ja, него на оно што се налази с друте стране света Ja. Тежиште и садржај њихове личности, судбине, живота није било малено Ja, него Велики Неввдљиви. Зато су били објављење божанског бивства. Зато им je и био народ привржен. Зато су били сакрални. Зато су били Учитељи Живота. ,.0нај ко носи у себи велики лик Невидљивог, око њсга се окупља цсо свет."
52
3 Грци су Учитеља Живота звали древним теологом зато што je средство Учитеља &Edq X6yoq, божанска реч. Наравно, логос није само реч, него и смисао, проповсд, дух, пропис, мера, знак, симбол, закон, суд и још понешто. Код Хераклита постоји реченица где je еквивалентан превод логоса - будност. Када каже да сви поседују логос, али ra већина не користи, онда овде логос готово сасвим покрива будност. Ha основу овога један друти његов одломак се може и овако превести; vj/u^ec, ecrci У&уос, emnćv avČpv - душа поседује будност којом сама себе јача. У древним временима реч je била невидљива; у делатности Учитеља Живота била je неприметна и неухватљива. Постала je ввдљива на међи историјског раздобља када je описана. Када je сакрални субјекат нестао, он je предао реч свом наследнику: књизи. Реч je у књизи добила свој коначан облик. Овде je постала фактичан симбол; овде je постала идеја. Овде je откривено да je реч матрикс свих ствари, као што Бадер пише: принцип свега постојећег који повезује дух и природу и реализује обоје. Јер реч није израз: то тако мисли само индивидуално Ja које je себе незаконито сместило у средиште бивства и живи у заблуди да се свет обрће око њега. Реч je објављење, и то стваралачко објављење божанског бивства. Због тога je она буђење, због тога трзање, због тога именовање, због тога магична владавина. И реч je ову способност одржала у свим временима и свим језицима, чак и онда када се језик већ искварио, готово сасвим изгубио своје сакрално обележје и постао изражајно средство индивидуалног Ja. Реч je симбол сакралног и универзалног бивства.
53
Преокрет у шестстотој години пре Христа има два крупна обележја која од тада владају човечанством: сакрални субјекат и књига. Њих двоје су Учитељ Живота. Сакрални субјекат одговара древном бивству: јер je жив, разгрнут. отворен, слободан. непосредан. личан, апсолутан, интензиван и реалан. Књига одговара историјском бивству, јер je предмет, она je везана, обликована, посредна, безлична, релативна, екстензивна и рефлексивна. У древном добу Учитељ Живота je био први сакрални субјекат, у историјском добу Учитељ Живота je књига, сакрални објекат. Древне књиге су написане у сутра-стилу. Сутра je санкскртска реч, граматички она je кратка реченица састављена од готово неповезаних речи, такорећи загонетка. Могла би се назвати и тајним писмом које се састоји од корена речи. Везе треба да нађе читалац. У оваквој сутри записивач користи речи као симболе. Због тога се речима исписане књиге древне Индије или Ирана у суштини не разликују од кинеске књиге исписане знацима, од египатског папируса исписаног хијероглифнма. од вавилонског писма урезаног у камен или од писма мексичких Ацтека, узловитог кигтуа у Перуу. Деловање овога стила осећа се на свим светим књигама. на погребним папирусима, на јеврејској библији исто као и на древним списима кабале, на радовима Хераклита, Питагоре, на Хермесу Трисмегистосу и делима гностичара. Сутра-стил je настао у време кад je усмена баштина још била жива, али je Учитељ баштину преносио и писаним знацима. Tora се сећа прича која говори о томе да je Лао-це у својој осамдесетој години напустио домовит; али je на молбу службеника на граници цело своје знање написао у неколико кратких песама. Тамо где није било знакова или где се духовна каста устезала да напише баштину. као у веома много случајева. на пример код Келта, код којих су друиди
54
кажњавали смрћу свакога ко се усуди било шта да древна се баштина TOKOM времена делом губила утапала у нову баштину. Где се на сутрама древне органски таложила нова баштина, тамо je конгломерат сличан геолошким слојевима;
напише, a делом баштине настајао
то je случај тибетанске Књиге мртвих и египатског Хермеса Трисмегистоса. Разрешење сутра-стила готово се може следити корак no корак у кинеском Ји-ђингу. Оно што je данас књига. изворно није било ништа друго до шездесет и четири врстс комбинација група од no осам коштаних штапића у којима су један дуг и два кратка (јанг и јин). Коштани штапићи су имали значење у одређеној међусобној вези. Шест гтута no један дуги био je симбол Стваралачког принципа; шест пута два кратка био je Прималац. Симболи су коришћени за прорицање уз помоћ штапића начињених од стабљике хајдучке траве (achillea millefolium). Цео систем значио je затворену слику света. Овај систем je један од архаичких синтеза, као што je била хебрејска кабала, аритмологија или астрологија. Слике и значење коштаних штапића били су рсволуционаран чин ако се запишу. a томе сс до краја одупирао велики део духовне кастс у Кини. To je била прва од крупних криза историјских времена. Записи значсња слика начињени су у сутра-стилу. У релатпвно позном облику књигу je спасао Конфучије. Уз Ји-ђгмг je више царсва написало свој коментар, и отуда je тскст постајао све обимнији и све проходнији. Последњи архаички коментар je дело Конфучија. Књига je тада већ добила такав облик да je постала разумљива и за оне који граматички нису били нарочито посвећени. Вероватно je овако настала Веданта, Брахмане, Бундахишн, Санкхја. Веома мали број књига je задржао свој изворни облик, a такве су, поред осталих, Патанђалијева Јогасутра или велика Санкхја-карика.
55
Речи у сутри у привидној неповезаности поседују магични додир какав je историјско човечанство жслело да оствари у гномама, у сентенцијама, најчешће с веома мало среће. Јер у односу на сутра чак су и Ларошфукоове сентенције, очишћене од свега сувишног. брбљарије. Наиме, разлика није у фор.малном обележју. По језгровитости, тежини, озбиљности и снази писани језик не може дати више од сутре. A крајња тајна сутре јесте да оно што пружа није појам и није слика. дакле нсма никакве везе ни са смисленим знањем, нити с митом. Сутра je елементарни метафизички додир који буди. To je непосредни додир Учитеља Живота. Без додира ништа се не може видети од древне баштине. Сутра je знак примарног акта будности, овај акт прикладним кључем захвата и продрма и читаоце. Сутра je у највећем броју случајева. без обзира од колико je речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако je за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста je кључ који даје или Учитељ или га треба наћи. Сутра се евентуално и без њега може разумети. али можда погрешно. можда сасвим супротно. Све док разумевање не прати сев буђења. човек дотле није разрешио сутру. Јер je тај сев прнмаран. To je блесак искре о којем Платон говори у седмом писму. Најдубљи садржај сутре увек je метафизички и апсолутан. Митски садржај, слика je већ друторазредна. A рационални смисао je трећеразредан. Своје граматике, пак, уопште нема. Каткада звучи као пророчанство, понекад као халуцинација. Тако je говорила Питија, тако су писали песници, тако су се оглашавали богови. Древну књигу није могуће превести на модеран европски језик не зато што би постојале граматичке сметње. него зато што речи древне књиге сасвим недостају европским језицима. Речи недостају зато што су древни језици били
56
универзални систем знакова, a европски језици су изражајна средства индивидуалног Ja. Данас у Европи све речи универзалног обележја и значаја. сваки језик, без изузетка, мора преузети из два последња универзална језика, из грчког и латинског. Свака реч духовности вишег реда грчка je или латинска. Свака битнија реч метафизике грчка je или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. Ha ова два јсзика се може изразити универзална духовност баштине. Европски језици су изгубили ову способност. Језици су већином само средства саопштавања индивидуалног Ja. Раздобље разбаштињености Генон одређује no тренутку кад су у ренесанси уместо латинског језика ступили национални језици неподесни за означавање универзалних садржаја. Гледиште модерне науке, наравно, сасвим je супротно. Њена претпоставка je да су народи у почетку били примитивни. a исто тако и језици, и што су били старији, били су примитивнији. Истина je управо обрнута. Што je језик старији. он je више метафизичан. Кад не би било тако. не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта. грчког или латинског језика. Латански језик je још имао скривену, бескрајну могућност архаичких језика за означавање свих могућих ствари. Универзалност у грчком живела je још у већем степену. Не треба се позивати на npvmepe, јер могућност не зависи од података, него од општег нивоа. Али ако неко на брзину не може да нађе реч чије je богатство значења неисцргшо и неограничено временом и простором, нека се маши „логоса". За логос би био неопходан речник који би се састојао од више стотина европских речи. Речник речи начињених од логоса прсмашио би хиљаду речи, али се могу јавити, и јављају се, сваки дан новс кованице. Онај духовни простор који именује и открива - неисцрпан je. Богатство
57
метафизичких слика и значења још je израженије у санскрту и кинеском језику. Упоређени с европским језицима латински и грчки као да су језици цивилизоване, образоване и духовне касте, a њихови романски и германски следбеници као да су дијалекти. Готово кухињски језици. Стварност вишег реда и животна делатност вишег и мишљење вишег нивоа на овим језицима без изузетка се може одржати само уз сталну помоћ латинских и грчкргх речи. Богатство смисла ових речи. њихова граматичка ширина и метафизички ниво недостижни су за језике који су их наследили. Вештачка и насилна национализација, пак, с којом се желе превести ове речи, не успсва да одржи смисао. ниво и богатство. јер се речи не могу бирати самовољно. Од свих језика понајвише идеалног има недвосмислено у санскрту. A од језика који су нам ближи, у грчком. To je језик који уме да именује чињенице живота у њиховом апсолутном својству, другачије речено: егзактно. Оно што грчки означи, то je симболика. Мишљење није ствар индивидуалног Ja. него универзалног духовног Ja. A ако индивидуално Ja мисли, исцрпљује се у томе што себе самог апстрахује од ствари. Верује aro се он повукао на одређено одстојање и одатле посматра. већ види истину. Иако види само - апстрактно. За мишљење су потребни перспектива и будност. Само ако je неко будан, он може видети суштину; и само ако неко види суштину, он може бити егзактан. Егзактност једино може извирати из универзалног синтетичног погледа. Знаци метафизике, слике мита су егзактни. Егзактно виђење je оно које се испољава у Платоновој метафизици идеја; такво егзактно виђење налази се у Питагориној теорији бројева; у халдејској астрологији; у Ји-ђингу; у алхемији; у мишљењу Бемеа или Бадера; у уметности неколико великих европских
58
песника као што су Шекспир, Молијер, Китс, Хелдерлин, Георге, Рилке. Највише je апстрактно оно што се налази изван ових кругова, у већини случајева. пак, само мутно. Нису то знаци ни слике, само појмови. Основа појмова je апстракција; a апстрактно значи лишено чулности истине, суштине, потпуности, целовитости, бивства. 6 Према формалном обележју дрсвна књига je била посвећење, према садржини метафизика. A њена улога у људској заједници, пак, била je одржавање делатности древног сакралног субјекта: буђење. Древна књига, када више није била сакрални субјекат, постала je Учитељ Живота. Књига je постала владар, филозоф, пророк, светац, свештеник, учитељ, лекар. Потпуност бивства више се не оглашава у живој људској личности, него у књизи. Књига чува сакрални субјективитет; даље предаје баштину. Изриче 0e6q Хбуос; који je занемео на људским уснама. Да се овде ни за тренутак не би јавио неспоразум, требало би нагласити да тиме што je књига наследила живе речи древне сакралне личности, није свака књига наследила посвећеност такве личности. Особеност апокалипсе je управо у томе што, мада реч суди, и она сама се налази под судом. Објављење и именовање су у кризи. Неразрешива тешкоћа кризе јесте што она поседује могућност објављивања. али та могућност се никада не претвара ни у шта друто, остаје само могућност, односно не остварује се. Зато je истинска сакрална књига само и једино она која je преостала из древности или она која живи непосредно од древног духа. Најдубља особина апокалипсе јесте што се пред њом налази решење, али ra она никада неће открити; непрекидно промашује расплет; није
59
будна - она хода као месечар. Чак и средства спаса и бекства употребљава против себе. У древном добу и књига говори као човек. a од тада и човеку треба говорити као књизи. Санкција древне књиге био je човек; данас човека треба да посвети књига. У древно доба говор je одређивао шта треба чинити и писати; од тада написано одређује шта треба рећи.
V Три извора i Човека потонулог у омамљсност у раздобљу историје не буди сакрална личност. Сакрално својство личности je изгубљено, a мноштво покушаја којим je она покушала да поврати то својство. окончано je неуспехом. У раздобљу историје Учител. Живота није човек, него књига. Оно нспосредно објављење што je у древна времена био сакрални човек, сада je постала књига. Књига буди. Она je петао који се оглашава: Пробуди се, човече, немој да те успава демон сна! Претпоставка бића књиге јесте да je људска личност нема. Рећи, располагати делатном и активном речи. дати знак за буђење у историјском времену једино je књига у стању. Људи мсђусобно јесу и могу бити само у индивидуалном односу; универзалнс односе изриче писана реч. Будност књиге у раздобљу историје и.ма три извора: 1. Архаичка синтеза. Све врсте и сви облици целина древних времена. Ове древне целине су знаци и слике универзалности бивства. Ако je неко разумео и асимиловао само једну једину овакву синтезу, јасније види и нарочито будније живи. 2. Генијалан човек. Генијалан човек историјс je апокалиптична варијанта древног сакралног субјекта. Ређе je
60
делатно биће; већином je човек речи, и то писане речи. Сасвим изузетно je филозоф или научник; претежно je музичар или песник или уметник. 3. Мистична интуиција. Мистична интуиција je древна будност (земан) у историјском облику. Готово се никада не јавља оку видљива и искључива; најчешће продире само на појединим тачкама. Готово потпуно недостаје науци и филозофији. Њена особена подручја су: религија, мистика и поезија. Неопходно je нанизати ове тачке зато што се мора повући оштра граница према паралелним појавама историје. Мора се разликовати наука од архаичке синтезе; просечан човек од генијалног човека; сцијентифични ум од мистичне ишуиције. Ни наука, ни просечни човек, ни сцијентифични ум не буде нити могу да буде, и отуда би били изван баштине, ако би се уопште могло бити изван баштине. 2 Архаичка синтеза je универзални метафизички систем симбола, као што су у новије време познати аритмологија, астрологија, Ји-ђинг, таоизам. Постоје случајеви када су поједини древни народи имали једну једину древну целину; тако je халдејска целина астрологија, египатска Хермес Трпсмегистос, учење сачувано у траговима. Унутар једног народа може живети више целина; у Кини су један поред другога Лао-це и Конфучије; у Индији, поред осталих, Санкхја и Буда; на Тибету бон и будизам. Има случајева да се две целине стопе; тако на пример у Ирану религија Митре и Ахуре Мазде; у Грчкој учење Орфеја и Питагоре, потом и трећег, Платона. Архаичка синтеза се готово никада не везује за једно име. A ако се то и догоди, и само je име универзално, као што
61
je индијски Ману, египатски Менес, кинески Ванг. Јединица je универзална. Ова универзалност се на свим тачкама може најоштрије одвојити од колективизма. Ha прагу историјског доба када су на обали Мале Азије и у Европи наступили Талес, Парменид, Хераклит, и када je започела секуларизација древних целина у индивидуалним филозофијама, могла се веома добро запазити постојећа разлика између универзалности и заједнице. Талес и његови савременици су живели у заблуди да успостављање јединственог метафизичког система знакова може бити и индивидуални задатак. Затварање отвореног бивства попримало je све веће размере у то време. Индивидуална целина, која je касније названа филозофијом. налази се у истом односу према универзалној целини као индивидуална поезија гтрема универзалној поезији. У древној поезији, код Грка Хомер, у хинду култури Махабхарата и Рамајана и уопште у митовима древних народа, битно обележје je да je она универзална, a не колективна. Дакле не заједничко, него универзално. Тежиште не пада на аутора, него на смисао и садржај симбола. A колико je у народу неминован овај универзално стваралачки процес, довољно je само рећи да у оном историјском тренутку када народ изгуби универзалност, више не може да ствара мит, чак више и не верује у мит. Разуме се, под народом треба подразумевати древну универзалну људску заједницу и треба je одвојити од заједнице историјског доба - од гомиле. Ha прагу историје губи се универзалност; паралелно с тим губи се и мит, a народ постаје гомила. Закључује се затворено бивство и постаје живот. Ипијада, Одисеја, Гилгамеш, Рамајана су универзална песничка дела. Kao што су Тао, астрологија, Бон, Санкхја универзалне метафизике. Ове универзалне метафизике су архаичке синтезе. Насупрот универзалној метафизици и
62
поезији не стоји колективна метафизика и поезија. Колектив не уме да створи ни поезију, ни метафизику. Зато он живи животом без поезије и без метафизике, односно затвореним животом. Зато нема мита. Универзалну древност смењује индивидуално раздобље историје; поезија и метафизика доспевају у руке појединих људи. Оне су затворене. Постале су индивидуалне. Средиште више није божанско универзално бивство, него лично људско Ja. A индивидуа уме да ствара само индивидуалну поезију и индивидуалну метафизику; индивидуалну, што значи да je фрагментарна, плитка, случајна и самовољна. Оваква самовољна, случајна, фрагментарна и плитка метафизика je метафизика Грка Талеса и Парменида, али у то се претвара метафизика после Платона, у коме je био последњи пропламсај древног доба, с тим што бива све индивидуалнија, све фрагментарнија, све самовољнија, плића. Архаичка синтеза je универзални систем симбола. Њено језгро се не може изразити ни права природа дефинисати. Свака древна целина има други логос; али je логос седиште сваке јединице. To je разлика између древне јединице и индивидуалне филозофије: ова последња поседује само Ja, логоса нема. Касније je овај логос прилично просто назван принципом, у уверењу да je овде реч о разумском начелу. Логос није принцип, него спиритуално стваралачка активност. Хераклитовим језиком: ватра бивства у којој гори свет природе. У хинду баштини Агнаи и иранској Атар, у јеврејској прво од имена Бога, у Мексику Тецкатиполка, блиставо огледало, код херметичара троугао с врхом према горе, код Бемеа „сулфур", код Бадера „муња". Суштина у древној целини јесте логос који се испољава у систему симбола, јер je, говорећи језиком Шулера:
63
присуство квинтесенцијалног бивства. A што су симболи објашњења укупног света, већ je другостепеног значаја. Чињеница да je древна целина no свом облику и космогонија и астрологија и медицина и етика и политика и мистика и социологија и психологија и карактерологија природно следи из универзалне суштине централног логоса. Ови делови се засебно и не могу одржати и немају никаквог смисла ако су међусобно независни. Историјски човек не разуме забуну која се стално налази међу дисциплинама његове науке; ова забуна није ништа друго до аутономна делатност делова који су незаконито међусобно покидани, a ови делови заправо немају никаквог смисла ни значаја једни без других, a нарочито без централног логоса. Медицина мора бити у тесној вези с психологијом, психологија заједно с анатомијом, са физиком и хемијом, a ове с етиком, са социологијом, a ова опет с начином живота (исхрана, приватни живот, васпитање), a ова пак с метафизиком. Посебни делови су затворени, апстрактни и пошто су иреални и неживотни, они су у безваздушном простору. Древна целина се разликује од такозване науке историјског доба no томе што je архаичка синтеза као метафизички систем знакова истовремено остварљив практични начин живота. Јер je логос у средишту целине стваралачка супстанција која уобличава и усмерава живот. У свакој древној целини, било да je аритмологија или таоизам, астрологија или Санкхја или Бен - живи делатни дух, што другим речима значи да он даје симбол и фор.мира човека према симболу. Када на прагу историје архаичку универзалну јединицу смењује индивидуална наука и филозофија, логос нестаје; али нестанак логоса значи губитак стваралачког духа који врши стални делатни метафизички утицај на живот
64
човечанства; мисао се одваја од чина. Раздвајају се теорија и пракса. Овај трагични раскол уследиће у Европи с Платоном. У животу се раздвајају активност и контемплација - као што се одвајају активна и контемплативна каста: човек духа (брахман) и управљач (кшатрија). У историјском времену мишљење и делање више не знају једно за друго. Филозофија или спекулативна наука и техника не могу се свести на један именитељ. To двоје није повезано. Нестао je средишњи стваралачки логос, пракса и теорија су неупоредиве. Теорија остаје апстрактна; задржала je нешто од вдеалитета древног доба, a рефлексивна je; пракса je духовно бесадржајна, деградирана, профана; a обе су индивидуалне, затворене и иреалне једна без друге. 3 Генијалан човек историјског раздобља je потомак древног сакралног субјекта. Али њих двојицу ни за тренутак не смемо помешати. Генијалан човек према сакралном субјекту не односи се као апстрактна и рефлексивна наука према будној древној целини која располаже идеалитетом. Генијалан човек се није толико удаљио од сакралне личности као филозофија од архаичке синтезе. Најважнија разлика између њих јесте да генијалан човек живи у историјском времену, што значи да не живи у народу, него у гомили, односно не у универзалном бивству, него у индивидуалном животу, и отуда не у животној заједници, него у осами. Недостатак животне заједнице затвара, деградира, чини апстрактном, тсоријском, иреалном. Кидање везе са човечанством увекзначи квдање са целином бивства и обрнуто; јер то двоје није одвојено. Генијалан човек je сакрални субјекат, али његово сакрално својство у месечарском бивству није слава народа, него трагика његове
65
личности. Ова трагика ломи на комаде његову непосредност. Због тога je присиљен да буде рефлексиван. Наравно, рефлексивност ra ни за тренутак не задовољава, јер веома добро зна да активитет који се налази у њему није ствар његовог сопственог Ja са њим самим; у том случају била би то неплодна, усамљена свест, односно животна неприлика. Али да сс пробије кроз ову замагљену неприлику, за то нема вере: не уме да напусти своје Ja, не сме сопствену судбину да баци у бивство, не зна да свој живот без остатка сматра жргвом. Управо због тога његово истинско биће не дотиче јединство бивства, и баш због тога сакрално својство његовог бића остаје тајна, у већини случајева чак и пред њим самим. Касније, са завршетком његовог живота делови ове тајне се разрешавају, због тога историја истинског живота генијалног човека започиње његовом смрћу. Живо и лично деловање уме да оствари само у изузетним случајевима, најчешће управо не натприродним, генијалним језгром свог бивства, већ својим индивидуалним способностима, спољашњостима, улогама и пуким стварним потезима. Очитовање генијалног човека у историји, не узимајући у обзир сасвим мали број изузетака, јесте -написана реч, књига. Чак и онда ако он није песник, писац или мислилац, свој задатак може да остварује само књигом. У животу који je изгубио непосрсдност прави значај има само посредно, односно писано саопштавање, јер оно чува одломке логоса. У сваком генијалном човеку и поред разлика раздобља, времена, расе, образовања, постоји скривена, али дубока сродност. Свако то може проверити на примеру узетом из блиске прошлости. У друтој половини прошлог века наступају Кјеркегор, Достојевски, Толстој и Ниче, сваки од њих сасвим другачијим поводом, у другачијим условима, у другом народу, вероисповести и смеру. Насупрот томе не само
66
да у њима постоји нешто заједничко, него оно што je у њиховом размишљању најбитније, савршено je истоветно. Само су принципи, схватања света другачији, укратко: другачија су ограничења и предрасуде. Ако се ова мишљења упореде, видеће се да je једно антиморалистичко и антихришћанско, друго демонско и мистично, треће верничкохришћанско. To су спољашњости, принципи, схватања света. Постоји једна тачка где се сви они сустичу, a то je што опет желе да отворе живот затворен у историју за рачун сила бивства. Сваки од њих жели метафизику и сваки од њих жели исту метафизику. Сваки од њих жели животну заједницу суочен je с апстракцијом и жели идеалитет - суочен je с месечарством и жели будност. Генијалан човек није сакрални субјекат. сакрални субјекат будно и непосредно отвара затворени живот и ослобађа ra за силе бивства. Личност историје није сакрална, него генијална; о значењу своје делатности она најчешће нема ни појма. Она буди и узнемирава, али не зна зашто. У тајанствсној вези са својим претходницима и савременицима, учи од њих и сагласна je с њима. Свака од њих носи у себи, у било каквом облику, ма колико поспано и сањалачки, универзалност. Осећа да наставља дело предака о шјима никада није чула; мора обавити рад чија тежина није јасна. Стоји беспомоћно пред својим ванвременским склоностима: ни Ниче, ни Толстој, ни Кјеркегор не би знали да разјасне зашто су били привржени Заратустри, Хераклиту, односно Сократу, односно хришћанству. Дух баштине, будност je ослабљена под наносом историјског времена. Али овај дух je био оно што их je повезивало међусобно и с другим генијалним људима који су се јавили у историјско време, али пре свега с древним, односно правим људским бивством. Правог генијалног човека генијалним чини његова духовна универзалност - надиндивидуалност, натпринципијелност,
67
поглед изнад погледа на свет. Свака генијалност je на неки начин везана са бивством: с целином света - с постојањем, с ovxoq ov, с идејом; свака генијалност je једна врста интензивне осетљивости. И управо je због тога за сваког другог човека дело генија могућност буђења.
4 Трећи извор будности у историјском времену јесте мистична интуиција. Први извор, архаичка синтеза, према својој природи тешко се досеже и тешко je разу^љив. Други извор, генијалан човек, може бити стран и може остати стран. Трећи извор, мистична интуиција je делатна способност и >■ древној целини и у генијалном човеку. A поред тога она je жива у сваком живом човеку. na било колико да je он омамљен. поспан, месечар. деградиран, рефлексиван. индивидуалан. Ммстичну интуицију, коју Генон назива mtuition intellectuelle. не смемо побркати с интуицијом о којој говоре модсрна филозофија или психологија. Наиме. нијс то ништа друго до супротност научном уму и његова допуна, у крајњој линији рационалан моменат. Надумна способност мистичне интуиције у блиској je вези са способношћу коју Санкхја назива будхи, што Гснон преводи као intellect superieur. Будхи je par excellence метафизичка способност човека, која се никада не може индивидуализовати и не индивидуализује се, него остаје у кругу универзалног бивства. Ову чињеницу не можемо довољно нагласити. Мистична интуиција je она највиша духовна способност човека коју индивидуални живот човека није замаглио, и управо због тога може да прсвазиђе себе овом способношћу и овим даро.м. уме да разбије индивиду ално Ja и да домаши отворено бивство.
68
Неколико речи о вези мистичне интуиције с иранским хисти поближе ће објаснити ситуацију. Хисти je метафизичко виђење и будност који, као санскртско видја у свету правог реалитета, јесу интензивна осетљивост у потпуном и целовитом бивству. Међутим, хисти се чак ни изузетно не сме преводити речју виђење, јер то није виђење обичног живог човека, него будне душе. Визионарно видовњаштво (clairvovance) које се односи на натприродну стварност. У грчком му прецизно одговара ежожтеш, која je стање заноса: човек види вечите праслике ствари, идеје. Епоптеју доносе Аполон и Дионис. Аполон доноси пророчанства, виђење будућности, надљудско расветљење смисла, муњевито разумевање симбола света, откривање закона математике, астрономије, психологије, заједништва. Дионис доноси ону епоптеју која je истоветна, na ипак сасвим другачија: занос опојности, визионарско виђење јединства света. дубоку несвесност јединства човечанства. самозаборавност љубави. Али епоптеја, било да je аполонска, било дионизијска, свакако у свом највишем степену већ превазилази реч. Знак ове несвесности која превазилази реч јесте музика. Знамо да су у древним религијама, у Кини, Индији, Ирану, Егигтту, Грчкој, Јудеји музика, песма и хор имали значајну улогу. Само не знамо шта je значила музика. Музика je била израз епоптеје, хистије, видје тако да се интензивна осетљивост објављивала у музици и с музиком и посредством музике. Аполонска - у ритмичној, јасној, смисленој, питагорејској музици; или дионизијска - у заносној, нежној, страсној, орфејској музици, потпуно je свеједно. Интуиција младог Ничеа je непогрешиво видела Аполона и Диониса, богове сна и заноса, богове музике, богове епоптеје, пробијање несвесне душе из затвореног живота и њено уздизање у бивство.
69
Будхи, односно intuition intellectuelle, другим речима мистична интуиција je она способност која људску душу отме из живота и уздигне je у бивство. To je епоптеја, друтом грчком речју екотаот), сан или занос, прорицање или пророчанство, визија или несвесност, надахнуће или очараност. Мистична интуиција води у сан, у занос, у натприродно бивство, у свет мртвих, међу богове. Мистична интуиција отима из круга затвореног Ja и ослобађа, a у кругу древних слика стварност отвара очи душе. To се збива у осамљеној медитацији, у тренутку надахнућа, у време заноса, у часу смрти, у трену љубавног загрљаја и када се разлеже музика - када људска душа постаје интензивно осетљива. Када je скинула своју рефлексивност, одбацила свест, апстрактни смисао, омамљеност - и постала непосредна, отворена и будна. Мистична интуиција која носи будност и разбуђује човеково биће није разумна способност. Оне снаге које се очитују у медитацији, у надахнућу, у визији, у заносу и које руше зидове Ja како би пробудиле човека за потпуност бивства, те снаге не спадају у круг личног разума, него су надиндивидуалне, натприродне силе, силе универзалног бивства. Због тога човек види у надахнућу, заносу, несвести, усхићености егзактне симболе, a не апстрактне појмове. У екстази човечанство и јединство света су непосредна реалност. Због тога се у музици успавано Ja тргне и одбаци деградирани живот. Отуда све оно што спада у круг мистичне интуиције: прорицање, пророштво, епопеја, екстаза, медитација, истрже се из света факата, уздиже из времена, оставља на цедилу рационални смисао, нагриза стешњено Ja. Из иреалног круга опсена човека ступа у универзални свет сила надвремене стварности. Схвата заједницу, постаје непосредан, отвара се; a што je опет само друга реч за то да je човек.
70
5
Што више напредује време у историјско доба, све више опада утицај и значај древних целина. У средњем веку су још увек цветале астрологија и алхемија a потом су постајале све блеђе и празније; у XVIII веку јавља се питагореизам као позна успомена кратког процвата слободног зидарства. Међутим, мистична интуиција je из дана у дан све слабија, астрологија и алхемија доспевају у руке незналица и непоштених људи, a слободно зидарство, уместо да одржава владавину духа, све више постаје слута политичке моћи. Делатност генијалног човека и мистичне интуиције престаје у метафизичким јединицама, истовремено ступа у први план у мистици и поезији. Мистика je и иначе у Европи готово од самог почетка, али у сваком случају почев од XIII века, постала par excellence очитовање метафизичког духа. Тиме ово питање, које често искрсавау пуној истоветности и сродности са средњевековним или нововековним мистичарима и са древном метафизиком и источним мислиоцима, добија своје разрешење. Узајамно деловање или азијски утицај може се евентуално претпоставити у случају појединих талијанских и шпанских мистичара; та могућност je сигурно изван круга немачких, француских и енглеских мистичара. Ови мислиоци су знали највише неколико дела из баштине гностичара или хелениста (Дионизије Ареопагита). Па и поред тога, изрекли су значајне и темељне мисли баштине. Мистика je у Европи постала чувар будног метафизичког духа. Наравно, није се могла јединствено изградити. У овом новом миленијуму спречавао ју je све већи раст антиметафизичности. Све у свему, деловање je било индивидуално, најчешће кришом и под прогоном.
71
5
Ситуација мистике у новом добу постајала je све тежа, и могла се пробити само код појединих генијалних људи. Такав je био Парацелзус који je покушао да постави основе једне пажње достојне целине од елемената астрологије, алхемије и европске мистике. Оваква генијална појава у XVIII веку био je Сведенборг. код кога долазе до изражаја сасвим древне орфичко-египатске мистерије. Јединствена метафизичка будност се нигде није јавила у Европи. Религиозан дух je живео у мистици скривеним и незаконитим животом. Световна будност се потпуно одвојила од религије и њу je у новом добу изражавала поезија, ништа друго. Ако неко једном буде желео да анализира сачуване везе европског човечанства новог доба с древном баштином, тај ће морати рећи: права европска баштина a отуда и будност живела je у мистици и поезији. Подразумева се да je поезија била индивидуалнија, самовољнија, фрагментарнија, неповезанија, рапсодичнија, изолованија него мистика. A насупрот томе делотворнија, no свом карактеру често универзалнија. Наравно. односи се то и на доба процвата поезије, на време Дантеа у Италији, на шпанску драму, на време Шекспира у Енглеској, на француску трагедију, на Молијера и на моралисте, a у XIX веку, пак, на руске романсијере. Међутим, поезија je и код незнатнијих народа и аутора заправо и у суштини увек смерала ка отварању бивства. У историји Европе настало je једно једино јединство, готово иетоветног ранга с архаичким синтезама. a то je мистика Јакоба Бемеа. Беме je, заједно са својим енглеским, француским, немачким и руским ученицима, утрадио уједно не само елементе европске мистике, алхемије,
72
5
астрологије и аритмологије. Његове темељне интуиције сежу до апсолутних и древних откровења Индије, Кине, Ирана, Египта. Његове мисли стижу до наших дана посредством следбеника: Пасквалис, Сен-Мартен, Бадер, a преко овога Соловјов, Берђајев и Дакве. Међу овим следбеницима најзначајнији су Сен-Мартен и Бадер, који су с Бемеом истоветни no духу и који својим учењем у Европи новог доба значе највиши степен метафизичке будности.
6 У XX веку je апокалипса стигла до тако потресног преокрета да je узнемирила најбољи део човечанства Запада. Између будности древне баштине и напетости узнемиреног модерног човека настао je скривени склад. У ово време je више људи, на разним местима, после различитих повода и разних смерова, открило значај древне баштине. Нови век није створио јединство слично архаичкој синтези, као што je то учинио Беме. Када je Бадер упитан зашто не изгради систем од својих мисли, одговорио je: „Још није за то дошло време, јер већа половина човека још спава. Модеран човек најпре треба да се пробуди. И због тога се треба машити древних времена, да би затражио помоћ архаичке баштине." Сазнање значаја баштине данас се везује само за неколико имена. Међу овим именима значајна су Рене Генон, Ђулио Евола и Леополд Циглер. Генон je, трагом истинских откривања својих значајних француских претходника (Опат Констан, Едуар Шуре итд.), први коначно разјаснио шта je баштина. Еволине књиге су од пресудног значаја у односу на херметичку баштину, на апсолутни индивидуум; она дела
73
5
(Rivolta contro il mondo moderno: Imperiallismo pctgano) у којима покушава да примени дух баштине изазивају утисак пренагљености. Пресудна мана Циглеровог рада јесте што још није умео да се обрачуна с науком новог доба; његово дело je отуда грандиозан полемички спис у којем жели да убеди науку у њену слепу обездуховљеност. Од ова три аутора Генон je најближи истинској будности.
VI Баштине l Некада. ако би у Египту или Грчкој био нађен међусобно сличан обичај. начин живота или зграда, прво питање je било: који народ je то узео од другог народа? Шта je старије? Ko je проналазач a ко имитатор? Било je сасвим очигледних случајева какви су у Египту и Грчкој или у Индији и Ирану, где je близина пружала оправдане и јасне претпоставке. Насупрот сличностима у удаљеним земљама као што су сродности керамике или архитектуре Камбоџе и Перуа или Египта и Ацтека, који су остајали без објашњења или су свођени на заједнички извор. Говорило се да и египатска и средњоамеричка здања потичу с острва Атлантиде о чијем нестанку пише Платон у Тимају. Религије, духовности, мисли, биле су предмет исто таквих трагања као и стварни чиниоци живота. Важно je било: наћи проналазача, извор. Некада, у доба сцијентифизма, веровало се да се сличност у архитектури, обичајима, религијама једино може тако замислити што их народи преузимају једни од других. Данас знамо да се сличност, каткада и истоветност не
74
5
објашњава баш спољним утицајем. Међу свим народима на земљи постоји невидива монолитност, a она je све већа што се враћамо у древнија времена. Сличност не треба схватити као да се архитектура може свести на једну једину праархитектуру, свака религија на једну једину пра-религију. Никада није постојала оваква праархитектура, прарелигија, прадух. као што није постојао ни гтранарод, прараса, прајезик. У преисторијским вре.менима сви народи на земљи cv захватали из праизвора бивства. Због тога су били међусобно слични, јер су сви живсли од истог духа. Независно једни од других, каткада међусобно блиски, каткада међусобно удаљени, народи сличног рода. сличног јсзика или различитог рода и јсзика, али je свако од њих својс пресудне мисли узимао из истог дрсвног духовног откровсња. Ово древно духовно откровењс бнло je темељ поретка држава; то je био темељ сличности религија, поредака, друштава. Његову чистоту су чувала и предавала једно другом истакнута поколења. To je била истоветна метафизика свих древних народа на земљи. Кслти. Ацтеци, Индуси, Тибетанци, Јевреји, Грци су захватали од истог древног духа и живели. Ова истовстна мстафизика. слична објављењу. која je постојала код свих народа у древним временима. назива се баштина. Постоји једна баштина: као и једно човечанство. један дух и један Бог. Међутим, иако je једна и мада je свуда иста, она се јавља прилагођена временима, народима. језицима. Генон вели да je дрсвно објављење, метафизика која се налази у корену сваке баштине, у индијским Ведама. Али било да je тако или не, једна једина баштина се јавља у многострукости баштина, управо онако као што се једно једино човечанство јавља у многострукости људи, родова и народа. Име једне
75
5
овакве баштине: древна целина. Ова архаичка синтеза у више случајева je везана за доба. за родове и за народе; догађа се да унутар једног народа постоји више баштина. Баштина je чувар човековог духа, смисла његовог бивства, логоса. знања, будности. Нема духовности изван баштине. Уколико духовност одступи од баштине, као што изгледа да je одступила такозвана наука у нововековној Европи - на крају je присиљена да joj се врати. присиљена je да живи од остатака баштине. Баштина je објављење Прадуха. једино аутснтично знање. Постоји једна једина. a архаичкс синтезе су варнјанте ове једне једине баштине. Филозофска метафнзика историјских времена јесу изгубљени резидууми који не доносе будно знање. нсго нзмишљају омамљујућа сновиђења.
2 У новије доба древно време се увек означава атрибутом митско, a тиме се тврди да je древно време у свом изворном облику било митско, чак да je мит примарни дух човечанства. Ha ову заблуду наседа чак и тако изврстан и будан мислилац као што je Леополд Циглер. који у својој великој књизи о баштини, Uberliefentng. разликује обрсд. мит и доксу, и то на тај начин што су то три развојна степена која следе један иза другог. Други оштро раздвајају мит од гнозиса, a трећи опет мит од теологије. религију од догме, и то на тај начин што мит и религију сматрају древном основом. a гнозис, теологију и догму објашњавају интелектуалном дегенерацијом. Питање у овом облику има сцијентифично обележје и управо због тога није интересантно. Обред, мит, докса
76
5
неупоредиви су само за оне људе који не разумеју ни једно, ни друго, ни треће. Другачије речено: овде постоји супротност само за људе који не виде јасно ниједну страну супротности. Дотично мишљење није ни митско, гностичко, нити je религиозно, нити теолошко, него пре свега сцијентифично. Противречност међу елементима древне духовности постоји само са становишта овакве науке. A на питање шта je древније, метафизика или мит, сасвим одређсно треба одговорити: метафизика. Примарна суштина древног доба није била митска, него метафизичка. Мит je створило касније доба. Да je метафизика пре била у идеалитсту него мит, свакоме ће смсста постати разумљиво ако замисли која je она способност људског духа из које извире једно и која je она што из ње извире друго. Орган мета(1'изике je будхи. intuition intellectuelle, мистична интуиција; то je способност над-Ја која се никада не индивидуализује и која je отворена само према универзалној стварности. Мистична интуиција нема појмова, нема слика; метафизика размишља у идејама. A идеје су прастварност натприродног реалитета. Прастварности се не могу превести на језик и не могу се изразити речима. И данас je то тако, a било je тако у свим временима. a што je реч о ствари од пресуднијег значаја, мања je нада за прецизну дефиницију; отуда je најмање могућа дефиниција најважнијих ствари, a када je реч о апсолутним стварима, њихова дефиниција je потпуно немогућа. Једина могућност да се обухвате идеје јесте симбол. A симбол je скривен, загонетан и за његово решење je потребна управо мистична интуиција, епоптеја, хисти, видја, будност. Симбол и виђење и стварност у метафизици увек остају метафизички,
77
5
односно не излазе из метафизичког круга. Идеја се не може секуларизовати. Зато Генон каже да се суштина баштине никада не може популарисати, разрешавати, ширити и уопште учити. Међутим, метафизика није била раније само у идеалитету, него и у времену. Временска предност. иако нема нарочит принципијелан значај, располаже бројним знацима. Не.могуће je фактичко одређење збнвања. Другачије речено, суштина збивања je независна од фактичког одређења. A опет. једно je фактичност a друго je суштина ствари. Kao пример би могли послужити модернн подаци који.ма потпуно недостаје суштина. Размишљања у метафизичким прастварностима поклапају се с оним временом када религије још нису знале за црквс н богове. за обред и храм. Ово време се поклапа с оном епохом језика када он још није знао ни за појмове. ни за слике, већ само за универзалне симболе. A ово време се поклапа с епохом када уметност још није знала за могућност стварања у природним формама и била je такозвана архаичка геометријска уметност. Ми знамо позна дела ове уметности. старофчку и староегипатску скулптуру и позну неолитску керамику. У древном бивству паралелно се јављају геометријска уметност, универзални јсзик. религија без спољашњости и примарна људска способност мистичне интуиције. Њима треба додати још једну битну црту. Она се састоји у томе што je човечанство од древних времена знало за темељну разлику између квадрата и круга. Квадрат и круг су, наравно. симболи из оних времена када je човек размишљао у симболима. Ови симболи се могу наћи у свим баштинама, у египатској, ацтечкој, келтској, индијској. грчкој, код питагорејаца, у алхемији. Круг je значио небо, квадрат земљу. Небеска појава на земљи збива се према
78
5
геометријском закону, према мери. Не сме се заборавити да су маја, објављење, матер, принцип који рађа облик и метар речи једног корена. Небески закон видљивог света je мера, то јесте смисао „оно што je горе истоветно je с оним што je доле", јер je мера небеска. И то je разлог што je у облику квадрата грађсна хинду Брахма-пура и Нови Јерусалим Апокалипсе. Квадрат je идеја земље. њена небеска и натприродна форма, уздигнута земља која долази до изражаја у градњи четвороуглих храмова и надгробних белега. To je смисао ненарушивог правила система божанског закона. Древни м н с т и ч н и знак о квадратури круга нијс ништа друго до прсображај живота и његово уздизање у бивство. дивинација, обоготворење душе. Тако то схватају астрологија, теорија бројева, алхемија и све архаичке синтезе. Само узгред дотичући теорију бројева: десет je вечити божански број који означава Једно-Целину-Све универзалног света; дванаест je број космоса, времена, временског универзалног света. Круг и квадрат се односе један према другом као десет и дванаест: исто као вечност и живот у времену, дух и природа, идеје и материјални свет. Из чињенице што je древна геометријска уметност универзалнија од натуралне, што je универзални језик no изражајној снази изнад индивидуалног, што je десет испред дванаест, природно следи да je и метафизика пре мита. Ha то смера и Лао-це када каже: „Док je Тао у вечности, он нема име. Тек када започне деловање. настаје име." Тако je у метафизици још у вечности (у идеалитету); мит je већ објава времена, већ je сликовит. индивидуализован; no својој укупној целини спада у питагорејски круг дванаестице. Мит се односи према метафизици као слика према суштини, симбол према смислу симбола, као низ бројева према Један.
79
5
Непосредно објављење. којс cv различите баштине чувале и предавале даље у облику древне целинс, првобитно je било отворено. To je било оно врс.мс које баштине једнодушно називају златним добом. Сви људи су били учесници објављења. Није се знало за касте, класе. за образовне разлике, за квалитет способности. Објављење je било непосредно, a у њему je учествовао сваки човек. To je било време универзалне видје или хисти или будности када није било границе између бивства и живота. У баштини je то оно време када су небо и земља стопљени у једно. У Индији се каже да су у то доба сви били обузети Ведом. To je било метафизичко правреме, доба идеалитета када je човечанство живело у животној заједници и било у непосредној вези с прастварношћу. У следећем раздобљу вишс ннјс цсло човсчанство располагало непосрсдним објављењсм. нсго само једна једина каста. To je смисао настанка касти: што je нско непосреднији учесник непосредног објављења. он заузима више место у хијерархији каста. Сада већ у идеалном метафизике живи само духовна каста. У Индији брахман, у Египту Тот. у Ирану Заратустра, у Грчкој орфичар, чији су следбеници на прагу историјског доба древни теолози, 7tcdcuoi 9eo)vOyoi. Духовна каста je живела у метафизичком кругу. ратничко-управљачка каста (санскртски кшатрија) прибављала je важност својом делатношћу у духу објављења; економска каста (ваишја и шудра) бринула се о одржавању материјалног живота. Ko није познавао објављење био je без духа, одбачен (аварана). Ha граници историјског раздобља каста више није могла да чува објављење. Његово метафизичко значење схватале су само поједине изузетне личности, сакрални субјекти.
80
A у историјском раздобљу објављење непосредно живи тек у људским способностима, у мистичној интуицији. Делови архаичке баштине, који долазе у обзир на степену данашње информисаности човека. јесу следећи: Кина:
Тибет: Индија:
Иран: Египат: Јевреји:
пет светих књига Тао (Лао-це, Чуанг-це, Ли-це) четири класика (Конфучије, Менг-це) бон; Бардо Тодол {Књига мртвих) тибетански будизам Beča Веданта (Упанишаде) Санкхј a Патанђали: Јога-сутра Махабхарата, њене филозофске песме Буда (санскрт u пали канон) Митра Заратустра (Зенд Aeecma) Књига мртвих (Перт ем Херу) Хермес Трисмегистос (Tom) баштина старог за&ета (јеврејски шрути) јеврејски смрити: Кабала (магијска баштина) Тапмуд (филолошка баштина) 94
Келти: Америка: Грчка:
баштина друида баштина Ацтека, Maja, Инка Орфеј Хераклит
Питагора (Платон) Александрија: гноза Халдеја: астрологија алхемија (арапска?) и аритмологија (теорија бројева, мистика бројева) Мухамеданство: Коран суфи
4 Већина древних целина сачувана je испреплетена с религијом, и тако живе даље и делују. Због тога je неогтходно да се с неколико речи осветли веза архаичке синтезе и религије. Свака древна целина je таква метафизичка концепција чији елементи постоје и у другим древним целинама. Ако бисмо паралелно поставили архаичке синтезе, прецизно би се могле изанализирати аналогије. Аналогије се отварају у гтуној језгровитости и сажетости, очишћене од свих елемената неметафизичности, истина, уз слике започетог мита, у Веди. Зато Генон и каже да Веду треба сматрати веродостојним текстом древног објављења. Свака метафизика je варијанта ове једне једине. Веда je метафизика која je предрелигиозна и надрелигиозна. Заједно са кинеском и египатском баштином, с
питагореизмом. с астрологијом. с теоријом бројева и алхемијом, Веда и санкхја су такви чувари духовности који ггрстходе религији и у идеадитету и у времену. To су иначе оне баштине у којима je најуочљивија аналогија и које су најпогодније за паралеле. поготово ако се познаје и узима у обзир њихова природа, као што je. на пример, лунарно обележје коментара Љ-ђинга, насупрот соларном обележју Питагоре, Египта и Веде. За јасно разграничење ствари довољно je оволико: универзалитет се сасвим друтачије очитује у метафизици, сасвим друтачије у религији и сасвим другачије у миту. Потпуно и чисто очитовање универзалитста je метафизика; она je изнад разлика народа и родова, изнад рслигиозних, језичких, временских ограничсња, изнад образовних и класних граница, очитовање апсолутно универзалног духа. Религија и мит су такође универзални, али се у њих меша већ и други еле.мент: име овог елемента je - колектив. Због тога je баштина наднародна, надродовска и надвременска; религија и мит су везани за колектив, односно за народ. за род, за време. Истовремено, када универзална баштина с једне стране преузима колективни елемент. претапајући се у религије и митове. с друге стране започиње индивидуализација, a то долази до изражаја у очитовању индивидуалног духа. Овакво индивидуално очитовање je она филозофија и онај поглед на свет који je у Европи започео с Талесом и Парменидом и наставља се до данашњих дана. Историјски гледано, разуме се, религија није са.мо колективизација универзалних елемената него и. будући да она преузима мноштво елемената индивидуалне филозофије и погледа на свет, индивидуализација. Религија je у својој целини историјска творевина, јер универзалну људску
метафизику разрешава у духу народа. маса. времена, рода, филозофије, погледа на свет. Може да упије у себе мит, a то и чини. Нема религије која не би имала богато благо мита. Од тога нису изузете ни протестантске религије које су настале у новије доба и које располажу с изузетно мало универзалитета и отуда се састоје готово искључиво од индивидуалноколективних елемената. Буда je желео савршено да раскине с митом и религијом, na je ипак његово учење постало религија, чак наглашено митска религија. Корени религија се налазе у универзалној баштини и њихов однос прсма баштини je углавном исти као и код митова; мноштво религија je у сразмери према једној јединој праметафизици као слика према суштини, симбол према суштини, као број у низу бројева према Један. Било je веома много религија и има их веома много. Само je једна баштина била и једна постоји и једна ће бити и нема могућности да их буде више. Непознавање природе и суштине религије и баштине пружало je TOKOM историје могућност за више грубих неспоразума. Видећи надвременску јединицу метафизике многи су поверовали, будући да постоји једна баштина. да се може створити и једна једина религија која ће повезивати целокупно човечанство. Од Персијанца Мани, преко неколико гностика и средњовековног Скота Еригене, na до данашњих теозофа, приличан број њих je веровао у овакву наказу. као што су веровали и у светске језике. Покушали су да начине светску религију, у уверсњу да би се религија могла начинити. Насилна и вештачка светска религија, наравно, уопште није постала универзална, чак јс изгубила и колективно обележјс; претворила се у апстрактну химеру у безваздушном простору. као и есперанто.
Ta тежња не само да се супротставља духу баштине, него ra савршено погрешно схвата. Задатак човековог живота није стварање јединства него у множини остварити склад. Тако уче Ји-ђинг. Тао, Веда, Тот и Питагора и цела древна метафизика. Јединство. Питагорино pova' претходиле к^гховом „напредном"" човечанству. Ове данашње гснерације. када су горко искусиле последице вишсвековнс апстрактнс и иреалне омамљености, с непосвећеном душом и неупућеном руком, али с тамном похлепом посежу за тајнама древне сакралне баштине и желе да их употребе. Али већ je приспело време када почињу да
увиђају тешке последице своје непосвећености, виде то на судбинама одгурнутим у несрећу и на евентуалном судбоносном лому сопственог живота. Било je више вапијућих примера упозорења; али су многи случајеви остајали у тајности, a прави узрок лома људских судбина никада се неће разоткрити. Све док je било речи само о тако безазленој теоријској игри као што je такозвана посвећеност Школе мудрости или Друштва теозофа, човек je могао гледати ове покрете са жаљењем, a могао je помишљати да има и таквих који ће се можда и пробудити. Али кад човек види анализе судбине хороскопије, масовно вежбање јоге, психоанализу, тумачење снова, не може све то да остави без речи. Сви ови поступци су истински и бескрајно делотворни код човечанства које je прикладно припремљено и одгајано, a нарочито у рукама Учитеља с неопходним духом. Треба узети у обзир да још никада на свету није живело биће које je било више загњурено у материјално затворени живот од данашњег Европејца, урачунавши и дивљег човека из прашуме. У рука.ма овога човека ови високи поступци ће постати таква магична техника чије je дсловањс непредвидљиво опасно. Задатак Европејца данас није да се халапљиво хвата практичнс примене уз свој незрели дух, да нестрпљиво жуди за деловањем мстода, него да покуша да разу.ме дух древних целина. Ова варварска гомила жели да сместа продре у свстилиште и гладна je езотеризма, a још нс уме ни да опере руке. Први корак према древној баштини не може бити ништа друго до ученичка покорност: јер човека не преображава техника, него дух. Време и начин прилагођавања, ако дух за то буде сазрео и буде му то потребно, уследиће сами no себи.
6
Метафизички, баштина je будност. ништа друго. Заједно с будношћу иде виђење; a ко види, он - зна. Древна баштина je написала знање; чувар тог знања je древна књига, сакрални објекат, такозвана Света књига, као што су Веда, Ји-ђинг, Тао me ђинг, тибетанска Књпга мртвих, Хермес Трисмегистос, египатска Књига мртвих, Бундахишн, Зенд Aeecma, Зохар, Сефер Јецира. Знање се може научити. Виђење не може. Још мање претпоставка за обоје: будност. Онај ко je виђење и будност предао даље новим генерацијама, био je сакрални субјекат и он je нестао. Нама je преостало само знање; из тог знања морамо научити да видимо; a из овога виђења морамо научити да будемо будни. Знање у баштини je древно објављење. Ово древно објављење je бескрајно јасно и једноставно: човеково порскло je божанско и једини задатак људске судбине јесте да сачува своју сличност с Богом. Људски живот нсма други задатак. A баштина: одржава трајност постојеће везс између људског и божанског света. Све оно о чему учи баштина у облику различитих архаичких целина извире из овог једног јсдиног древног објављења и у њега увире. To je језгро знања баштине. Виђсње, које развија знање. реално je ако човек види објављсње и све га боље саглсдава. Кад већ не види ништа друго до са.мо ову једну једину прастварност, зрео je за будност. Будност je интензивна осетљивост која не припада само чулима и души, него и интелекту и инстинкту и духу. A највиша je будност виша од најинтензивније осетљивости. Божја будност није чулна и није душевна и није духовна. него je она: љубав. Лао-це каже: ..Kora небо хоће да заштити. љубављу га чува". Бог штити свет љубављу и чува га љубављу.
Највиши степен сличности човека с богом није дух, него будност срца: љубав.
Друга књига ЛРХЛИЧКИ ЧОВЕК
/ Човек no Веданпги 1 Следи примена будности. Све што je светлост бледо je у односу на душу. Свс што je танано грубо je у односу на душу. Свс што je лако тешко je у односу на душу. Све што je живот смрт je у односу на душу. Све што постоји нема ra у односу на душу. Зато ce некада говорило да je душа светла, нематеријална, живот, једино постојећа и једина стварност. Ова невидљива, нематеријална, жива, блистава стварност je немоћна. Овај сјајни, вечити. бесмртни живот je непокретан. Душа живи изнад највишег. најтанат-ijej. најсјајнијег света природе. она није имала почетка и неће имати краја, није рођена, неће умрети, вечита je. она не дела, не ствара. не саздаје, не мења ce. не покреће ce. Она ce не маша онога што није она; не додирује оно што није она; живи у неизмерној удаљености и различитости од свега онога што није она. Ипак. нема ничега што не би видела, чула, познавала. знала. Овај свет je такав као да га je душа мислила и створила из себе саме. Kao да je он њен сопствени сан. сопствена слика, сопствена чаролија. Зато ce некада давно говорило да свет не постоји, само je чаролија душе: сан, опсена. нестварно. Узалуд неко каже да je душа немоћна, блага, попустљива. недодирљива, смирена, неразлучива, он говори само атрибуте који би ce могли ређати бесконачно. Узалуд неко каже чак и да je предата самој себи, невина у свом неизмерном блиставом сјају, да je свеприсутна, na ипак неухватљива. Он не говорн својства, само атрибуте. Узалуд нско каже чак и да je отворсна, чиста, јсдноставна. Душа je супстанција. И у односу на њу све остало није супстанција. Зато се у древна времена говорило да јс душа јсдино што
107
постоји, све што постоји од ње јесте јсдина супстанција, несхватљива, неубедљива, неозначива и невидљива. AKO неко ипак хоће да кажс оно што сс о души може рећи, нс непосредно, него посрсдно, треба да каже ово: душа je осетљивост. Ова осетљивост може бита будна и може бити дремљива, према томе да ли je душа будна или je дремљива. Треба запамтити: душа je и будна и дремљива и осетљива и омамљена. Душа нема својстава. јер je она једино што постоји, једноставна. једина супстанција. Али ако неко ипак посредно хоће да каже нешто. једино што може рећи јесте да душа није делатна, није стваралачка, није покретна, није променљива, него будна. Зато се у древности говорило да je мера живота човекове душе будност. Будност није спремност усмерена на деловање, није својство размишљања, није оштрина чула. није напрегнута приправност снага. није интелигенција. Отуда се будност већ очитује у оном свету који није душа. него само опсена душе. Будност није делатност. није својство, није разумевање, није виђење, није знање. Отуда се будност испољава већ само у другостепеном свету. Будност je нехотична и несавладива осетљивост душе на све што јесте душа, немоћна склоност ономе што јесте душа, благо предавање свему ономе што je душа, неодољиво прикључивање свему што je душа. Ова нехотична и несавладива осетљивост, немоћна склоност, благо предавање, неодољива веза с душом, то je будност душс. истинска будност, љубав. Зато се у древности говорило да вслик и леп људски живот није онај који je делатан, моћан, снажан. учен, богат, чувен, славан. него онај који je будан; a будност. пак. није знање. није моћ. није сила, дслатност. него љубав. У односу на душу све je бледо, грубо. све je тешко, све je непостојеће. Душа je једина стварност, једнна супстанција, невидљива, неухватљива, необелсжена, од ње je цео овај велики свет и цео овај вслики свет само je њена опсена. Душа
107
сама no себи није видљива, није ухватљива, није разумљива. Једино што се о души може рећи, посредно. јесте каква je душа према души. Душа je према души будна. Ова будност je осетљивост на све што je душа, и нсхотично одбијање свега што није душа, само опсена. Што није душа, што je сан. што није стварност, што je непостојеће, што je само чаролија, што промине, што се мења, што није вечито. душа je према томе равнодушна. немоћна; и душу то и не разуме, не види, не зна, не може дохватити. не може дотаћи. Али je душа према души будна, односно осетљива. Осетљива на благост душе, на н>ену светлост. попустљивост. наклоност, чистоту, једноставност, лепоту. смиреност. To je осетљивост душе према души: љубав. Љубав није стварност. Постоји једина стварност, једина супстанција: душа. Оно што није душа, чаролија je. Прва чаролија je љубав. Душа: Једна. Постоји једна душа. Једно je постојање, једна je супстанција. Једна je стварност. Прва je чаролија када душа живи у опсени једнога и троје и десеторо и много њих и безброј. Када je опсена обухвати, у немоћној души буди се неодољива љубав да би се мноштво ујединидо са стотином, стотина са десеторсх десеторо с двоје, двојс с једним. Она не уједињује. јер душа не уједињује. јер душа није делатна, не делује. нс покрсће се; али не може ни да уједињује. јер двоје. дссеторо, мноштво. чаролија. нспостојање нису стварност. Зато љубав нијс стварност, него опссна. Ова опсена je када душа у опсенн верујс да постоји много душз. Тада опет жсли да мноштво стопи у једно и да га опет воли уједињено у Један. Љубав je оно што у опсени уједињује душу која je постала мноштво; али je љубав оно што душу чини душом; душом, односно све које постоје јесу Једна, нераздвојиво, вечито. непроменљиво Једна. Ова једна душа je једина постојећа. једина стварност. неухватљива, бесмртна, вечита, непроменљива. једноставна, у односу на њу све je бледо. грубо, тешко и непостојеће.
107
2 Бивство има једну једину тајну, али то није душа. него недуша. Душа je стварност, постојећа. Једна. вечно непролазна. Тајна je у томе како непроменљиво ствара променљиво. непролазно пролазно, постојећа стварност чаролију, Један Два. и како je настало Стварање. „Размишљајући о тајни стварања", пише Зохар, „шетао сам rope-доле обалом мора, када се изненада преда мном појави пророк Илија и упита: Знаш ли смисао речи МИ БАРА ЕЛЕ1 Одговорих: Te речи значе: Све мноштво неба je дело Бога. A Илија овако рече: Када je Неименовани хтео први пут да се очитује. настало je Нешто, Једина Тачка, која није имала пространство, али je била почетак величине света. Ta Тачка je била идеја којом je Створитељ створио ono што je хтео да створи. A из пдеје je настао велики универзум свста и његово и.ме je било: Mu -Неименовано Биће које je створило свет. Када je Створитељ хтео да се огласи у целој стварности и да изговори цело њено име. огрнуо je плашт саткан од блиставих зрака светлости и од тих зрака je створио: Ово, што значи: Ем све ствари света. A Mu и Еле су се сјединили. као што се у речи сједињују гласови и Неименовано Бићс сс спустило у Природу." Тајна je како je настала тачка без пространства, нешто. To нешто није материјалне природе. Неухватљиво je и невидљиво. Само слика. To je идеја. Нема распрострањености. јер je само слика. Није стварност, нсго опсена. Ta слика je праслика: идеја светског универзума. ..Ta тачка je била идеја којом je Створитељ створио оно што je хтео да створи". Из тог нечега je настао Велики светски универзум. Овај универзум je била природа, али не ухватљив и не материјалан. Праприрода je опсена, идеја, која je зрачила из плашта Створитеља сатканог од блиставе светлости. Овај свет je био као небески свод, јер je небески свод блиставило плашта сатканог од
107
светлости. Чаролија, међутим, онда још није била материјална. Тако се Створитељ спустио у природу, и то значи Mu бара Еле. Први сан душе јесте идеја свемира. Он се обзнањује у овој неухватљивој слици. у једној тачки без обима, у једином нечему. To je тајна - прво Нешто изван душе. Већ je постојало нешто што није душа. Тачка. Већ није постајало једно, него два. И два je постало посебан свет, такав свет где je све два: ноћ и дан, светлост и тама, мушкарац и жена, ja и ти, живот и смрт, сан и будност, да и не. У Кини се то назива јанг и јин; у Индији Пуруша и Пракрити; у Ирану Ахура Мазда и Ахриман: у Египту Озирис и Сет. Свет два нијс вечита мир. него непрекидна плодност и стварање; не немоћ, него делатност; не мир. нсго напетост; не љубав, него привлачност и одбојност; не једноставност, него мноштво; не стварност. него опсена. 3 Једина стварност душе: душа. To je Једно. Опсена душе: свет. To je Два. Свет je праприрода. Није материја, није ввдљива. Само малени део бивства je видљив. као и његов горњи површински омотач, материја. A бескрајно већи део бивства je унутра. нематеријалан je и невидљив. Праприрода je чаролија, идеја, слика, опсена. И колико je нема, немоћна, непокретна душа, праприрода je управо толико делатна, стваралачка и плодна. Свака чаролија од ње потиче; све што блиста од ње трепери. Прво очитовање праприроде je мисао. Мисао je и смисао, и интелигенција. најплоднија стваралачка делат-ност праприроде, неза\ стављива и непрекидна стваралачка делатност. To je она мисао коју Веда назива будхи, Грци je називају Хбуос,, то je непрекидна плодност која не зна за починак. Душа je Једна, праприрода je Два, мисао je Три.
107
Мисао je невидљива и нематеријална, јер je бескрајно већи део бивства невидљив и нематеријалан. И мисао није везана ни за шта: слободна je и општа и универзална. После Три следи: Четири. Све што je слободно Четири везује, ограничава све што je опште, чини личним све што je универзално. Ово Четири Веда назива ахамкара. творцем Ja. Праприрода и мисао не знају за Ja. И праприрода, и мисао су слободни, општи и универзални. не знају за ограде, обликс, спутаност. Ни праприрода. ни мисао не.мају Ja. Ja нијс стварност, већ je таква чаролија као природа и мисао. Природа природе и мисли: нематеријално и нев11дл>иво, нематеријалном и невидљивом. Ахамкара. творац Ja одређује границе, чини индивидуалним, везује. Оно што постоји окреће према себи. Ту унутрашњу способност окретања пре.ма себи Веда назива манас. Лош превод би бно: унутрашње чуло. Манас je осећај, чувство, пажња, виђење, искуство, будност, осетљивост. Али све ово окренуто према унутра, према Ja. Манас je нови степен који се разликује од праприроде, мисли и ахамкаре. Манас je: Пет. Шест: индрија, спољње чуло. Има две врсте спољног чула: једно je оно које запажа, друто je делатно. Чула запажања су: внд, слух, додир, мирис, укус; чула делатности су: ход, хватање, говор, зачеће, пражњење. Вид и говор се везују за елемент ватре праприроде; слух и ход за елемент етера; додир и хватање за елементземље; зачеће и укус за елемент воде; пражњење и мирис се везују за елемент ваздуха праприроде.
4 И праприрода и мисао и ахамкара и унутрашња и спољња чула су нематеријални и невидљиви. A невидљиви су зато што нису на подручју живота него бивства. Сви су они делатни и плодни и стваралачки, и зато се сви они могу
107
назвати и делатношћу, плодношћу и стварањем. Они су очитовање непроменљиве, непокретне и немоћне душе. Пет омотача обавија испољавање. Веда омотач назива коша. што дословно значи покривач. Свако.м испољавању одговара no један покривач. Најважнији je први, покривач праприроде: маја. Maja je прва опсена првог омотача; први покривач пре идеје; вео идеје свемира; плашт саткан од блиставих зрака светлости, о чему говори Зохар. Мају човек понајбоље .може разумети no призору звезданог неба. Блистави небески свод je недостижан. неухватљив. бескрајан, универзалан. узвишен сјај. To je плашт праприроде. To je чиста, пука опсена у чије се постојање и непостојање нико не може уверити. To je недостижна и недокучива величина чије разумевање je далеко изнад способности бића. Први покривач праприроде није материја. Безгранично већи део бивства je нематеријалан и невидљив. To je први покривач, омотач Идеје, Maja. Изидин вео, несхватљиво je благ, исто тако нссхватљиво непробојан; вео који прекрива све оно што праприрода ствара својом бескрајном плодношћу. Тајна бивства није душа. душа je једина стварност и она je једина постојећа. Тајна je не-душа. нешто што постоји изван душе, не-стварност, непостојање, чаролија. Ta тајна je праприрода и њу покрива вео праприроде. као и сваку тајну. обавија je тајанствени омотач. који се не може поцепати, ни уклонити. и то je неразрешива тајна. Нема одговора на то зашто постоји нешто изван стварности, зашто изван постојеће душе постоји нешто. Опсена. чаролија - и ову опсену прекрива блистави вео. Веда први омотач назива анан дамаја-коша, покривачем који je саткан од дивоте спасења. Да би то човек разумео, опет се мора окренути према звезданом небу. Зашто небески свод изазива дивотну чежњу? Зашто човек осећа језу спасења? To je ананда, оссћање надљудског блаженства, бескрајне смирености и безграничног спокојства. Разлог.
107
смисао за то не постоји, или ако и постоји, прекрива ra вео. To je сам вео; вео je од блаженства и од блиставила. Maja je унутрашњи покривач; праприроду, мисао, ахамкару, унутрашња и спољња чула непосредно и изнутра прекрива маја вео. Преко маја покривача почива мисао покривач. Овај омотач одговара будхи. Maja вео саткан je од блаженства, мисао вео од светлости знања и смисла. Веда овај омотач назива видњана-коиш. Дњана, каже Генон, иста je реч као латинска cognoscere, грчка уусосц, изворно значење: стваралачка делатност. Други покривач je светлост делатности смисла и знања. Трећи покривач je маномаја-коша, одговара манасу, унутрашњем чулу. Унутрашње чуло није прави израз. Манас значи све оно што се збива у вези са Ja: свест, искуство, осетљивост, осећај, осећање, лгашта, жудња, жеља. расуђивање, одлучивање - све што je лично, везано за њега и што се невидљиво одиграва и живи у особеном кругу манаса. Манас покривач саткан je од велова ових осетљивих, тананих успомена и жеља. Праприрода, мисао. Ja, заједно с унутрашњим чулима јесте човеково лако тело; то je духовно тело. Покривач овог лаког, нематеријалног и невидљивог духовног тела: дах. У даху се крије одозго манас вео, затим мисао вео, a унутра маја вео. Дах je само спољњи покривач; у њему се налазе сви осећаји, жеље, осећања Ja; у њему се налази светлост мисли, у њему je блистави плашт праприроде. Кад би се дах могао ухватити и ножем распарати, човек би у њему нашао један испод друтог омотаче нематеријалног лаког духовног тела. Овај веодаха Веда назива прана-маја, покривачем даха. Језик зна да je овај невидљивн омотач даха сродан с душом и трепсри из душе. У свим језицима дах и душа су готово истоветне речи. И у санскрту прана значи суштину живота. Пета коша обухвата лако духовно тело, она je пети покривач: тешко материјално тело, материјална природа. Само
107
малени део бивства и спољњи о.мотач на површини су видљиви, и материја. To je онај покривач који искусе спољна чула, чула запажања и деловања, то je вид, слух, додир - то je тешко тело које хода, говори, хвата, што Веда назива анамајакоша, омотачем хране.
5 Човек који живи у материј алној природи, и у тешком материјалном телу склон je да свет види као материјалну природу и као тешко материјално тело. To je оно што он искуси својим чулима; то je површина и најгорњи слој шји види, чује и дотиче; no чему корача. што хвата, што једе. За своје Ja верује да je оно тешко материјално тело; за своје осећаје верује да означавају стање тела; за своје мисли верује да су искуства и одлике живота његовог тела, за природу верује да се може сазнати. преобратити, научити, уклонити, раставити, појести. Забуну изазивају својства опсене велова. Опсена изгледа као стварност; и она све више изгледа као стварност: чаролија je маја. Веда забуну назива випарјаја. Прави смисао речи јесте: преобраћење стварне ситуације. A значи то зато што онај ко je опсењен овом обманом он из материјалне природе изводи преко чула, осећаја, осећања, мисли, из мисли душу. мада je стварност: из душе трепсри мисао, из мисли осећај. из осећаја осећање. Зато што човек који жнви у материјалној природи преобраћа стварну ситуацију и што видљиву опсену ставља испред неввдљиве стварности постоје два доказа: први je што мора да се освести и он се и освешћује на опсену тешког материјалног света, и на чаробно својство материјалне природе може се освестити и пробудити - то се назива будност; други доказ јесте ако човек одбаци своје тешко материјално тело, он умире, a даље живи заједно са свим својим испољавањима и покривачима, само je одбацио материјални омотач.
107
Преобраћење стварне ситуације јесте принудно стање чије je име у баштини санкхја - сансара. a код Грка ананке. To je оскудица у коју упада омамљени човек који je изгубио будност и види свет обрнуто: опсену види као стварност и стварност као опсену. Узрок сансаре и ананке јесте принуда која потиче из погрешне представе људске свести с којом се човек може обрачунати уз одређену дисциплину. AKO се човек освести на ову погрешну представу и представа нестане када човек медитира, доспева у екстазу, надахнут je. његова мистична интуиција избија у први план, випарјаја, преобраћење природне ситуације опет се нађе на свом месту. Онај ко медитира. ко се налази у екстази, ко je надахнут: буди се. Сместа се освести да тешка материјална природа није стварност, само je спољњи омотач опсене. A када човек одбаци тешко материјално тело повлачи се у лако духовно тело. To je стање после смрти човека, пранамаја, дах-тело. Зато Хераклит каже да се људска душа у Хаду храни мирисима. И тибетанско учење пише: .Лело je лако ако располаже свим чулима, тело које има све способности да с равни бивства, на којој живи. опст сиђе и роди се. Потпуно je слободно у кретању; само не може да ступи у мајчино крило. Располаже чудотворном способношћу да прелети васиону брзином мисли. У Прелазном Стању само се могу видети они који се налазе на истом степену будности... Они који се налазе у Прелазном Стању хране се мирисом, односно есенцијом материјалне природе."
6 Онај ко je прибавио искуство о стварности медитацијом, надахнућем, интуицијо.м или je разумео неким учењем које се односи на то и тако начинио први корак према буђењу, научио je да решење, спасење. располаже једним
107
путем: разликовањем. Треба разликовати постојеће и непостојеће, стварност и чаролију, душу и опсену. Онај ко je научио да разликује неће више починити највећу грешку да побрка своје истинско биће с материјалним телом. Ово бркање {адхјаса) јесте извор свих грешака. Омамљеност није ништа друго него када човек за себе мисли да je материјално тело. Таитирија Упанишада описује пут буђења на следећи начин: „Овај живи човек je храна-тело; од хране je његова глава, од ње му je десна страна, од ње му je лева страна, од ње му je труп, доњи део тела и ноге. Од хране je рођено свако биће које живи на земљи, храна одржава његов живот и оно постаће храна. Човека од овакве хране треба разликовати од онога који јс од даха; човеково тело испуњено je дахом; онај има човеково обличје и због тога и овај има човеково обличје. Глава му je од даха, десна страна му je од даха, лева страна му je од даха, од даха му je труп, доњи део тела, ноге. Дах живота желе и богови, људи и све животиње. Дах je суштина живота и због тога се назива животним дахом. Од овог човека даха треба разликовати онога који je од осећања и жеља; човеково тело испуњено je осећањима и жељама; онај има човеково обличје и управо због тога и овај има човеково обличје. Глава му je од осећања и жеља, од њих му je десна страна, од њих му je лева страна, труп, доњи део тела, ноге. Од овога човека осећања и жеља треба разликовати онога који je од мисли; човеково тело испуњено je мишљу; онај има човеково обличје и управо због тога и овај има човеково обличје. Глава му je од мисли, десна страна му je од мисли, од њих му je лева страна, труп, доњи део тела, ноге. Од овога човека мисли треба разликовати онога који je од блиставог блаженства; човеково тело испуњено je блиставим блаженством; онај има човеково обличје и управо
107
због тога и овај има човеково обличје. Глава му je од блиставог блаженства, десна му je страна од блиставог блаженства, од њега му je и лева страна, труп, доњи део тела, ноге. Онај који не зна да je душа постојеће и сам je непостојећи. Онај који зна да je душа једина жива сам je пробуђен за живот."
/ / Шрути u смршпи l У Индији се разликују две врсте древнс баштине. Једна je објављење. Објављење je настало заједно са светом. To je Beča. Чува je и одржава Прво Биће, Лични Брахман. Несумњив, неприкосновен и пуноважан. Друга je права баштмна, она која je знаменита од самог почетка. To je збирка која се односи на слике својства Бога и закони, прописи, историје, мишљења и учења који се односе на човека. Прва се назива шрути, друга смрити. У свом коментару за Веданта-сутру Шанкара каже да значај поседује само шрути, a смрити тек уколико тумачи и допуњава. Ако баштина одступи од објављења, безусловно je треба одбацити. Јер ..шрути објављује узроке бивства". „Оправдање постојања за смрити, пак, једино je примена, тумачење и допуна; на пример. та и та каста, у то и то време како да се понаша, како треба регулисати човеков живот и његову делатност. коме се ше дати Веда, када се неко сматра ученим и какву улогу треба да има учени човек у доношењу закона." Објављење и баштина су се у древна времена свуда раздвајали: Шрути се на више места изгубио, на гтример код Келта, делом код Египћана, где je било забрањено његово бележење. У Палестини се сачувао у увијеном облику. и то на тај начин што je објављење скривено у текет баштине мита и
107
закона. Скривање се збило таш шго су поједине речи и збивања ималитајни смисао за који су знали само посвећени. У јеврејској светој књизи три слоја je смештено један испод другога. Горњи, вндљиви слој није имао нарочит значај: био je то мит и закон. Испод песничког и друштвеног слоја почивала je тајна космогонија; испод ње психологија; a испод ње учење о владавини. Космогонија и психологија биле су доступне ученицима. Трећи слој познавао je само првосвештеник и краљ. Међутим, света књига je имала и четврти слој. Мишна пише: „Потпуну историју стварања у једној генерацији смеју да знају само два човека; a Меркабу само један једини, али тек такав који je довољно оштрс памети na ће je сам открити на основу упутстава и алузија." Коментар за овај тајни смисао из древних времена јесте Зохар, из каснијих времена пак Мајмонидесова књига, затим дело Јакоба Бемеа Mystermm Magnum. Из ових дела човек може да схвати. иако не лако, загонетку објављења. Објављење je свуда држано у тајности. И мсђу Питагориним ученицима je било егзотерика које je Учитсл> поучавао само напољу у дворишту, и било je езотерика које je поучавао у просторијама своје куће. Према ова два степена Хијерокло je сакупио Питагорине изреке. Први степен био je стварање доброг човека, то je учење о добром и исправном људском животу. Цил> друтог степена био je да Учитељ од доброг човека створи божанског човека. To je учење о духовном. Из.међу ова два степена посвећења постојале су разлике у Египту, Тибету, Перуу и Кини. Ha питање зашто je било тако неопходно да се са страхом чува тајна Меркабе, и зашто je била загонетка то што су учили езотерици, односно у крајњој линији зашто je требало скривати шрути, смисао објављења, одговор je за сада следећи: интензитет живота којим човек живи у материјалној
107
природи незнатан je. Тако je незнатан да сасвим малено знање. сасвим мала снага, само мало всћи интензитет од материјалне природе га поремети, чак га и избацује са животног пута. Истина je опасна без посвећења: јер знање објављења дслом ослобађа снагс стварања света и без неопходне припреме ове снаге уништавају непосвећене и непробуђене. Чуанг-цеа je неко једном посетио и питао ra за тајну Тао. Учитељ му je рекао своје знање, и када je човек отишао, један ученик му je казао: „Највише тајне још никад ниси протумачио овако једноставни.м речима." Чуанг-це се замислио и одговорио: „Унесрећио сам га за цео живот." Чудом називамо ону појаву када виши свет продре у тешку материјалну природу, продрма природу, противречи joj. дограби je и поредак природе за тренутак из.мени снагом сопственог вишег поретка. Чудо je више и неизмерно снажније испољавање света од материјалног света, у којем се просто истопи груби и тешки материјални поредак. Такав je скривени смисао у речима објављења. За неприпремљеног човека јесте испољавање бића испуњеног интензивним силама опасно no живот. И то се може поднети само ако учење и пракса учине човека способним за пријем. Иначе je неподношљиво.
2 У учењима која говоре о архаичком човеку објављење je само први такт: онај што говори о души и о чаролији душе. To je учење Веде. Све што се односи на будхи, ахамкару, манас, на покриваче, само je смрити, односно од почетка знаменито. Тумачи Веде, (међу осталима најверодостојнији je Шанкара), прихватају баштину. јер она није у сукобу с објављењем. Ha ово објављење наслања се свака баштина почев од древних времена na до Платона. Истинско бићс архаичког човека јесте душа; оно што заклања ову душу. ово
107
истинско биће, то je омотач, покривач, чаролија. Душа je постојећа; оно што je покрива јесте пролазна чаролија. У сваком древном народу ово објављење живи увек разрешено друтим допунским тумачењем. Традиционално допунско тумачење, било мит или не. истоветно je у крајњој линији с хиндуским шмрити. Свака баштина у неком облику мора да се врати на метафизику која je изграђена према Веди. Учење о будхи, ахамкари, манас, индрији, о омотачима исто се налази код Хермеса Трисмегистоса као и у тибстанском Бен. у Кини, Ирану и у архаичкој Грчкој. Знамените баштине различитих народа од самог почетка, међутим, ма колико да живе с представама света које одступају једне од других, никада нису међусобно супротстављене. Не само што постоје једна поред друге. него на особен начин једна другу истичу. подупиру, оснажују и осветљавају. Зашто? Јер je свуда реч о истом бивству, о истом потресу. о истој промени. Ma колико да су перуанска и јеврејска баштина међусобно удаљене у сликама и у простору и у времену, међусобно се не разарају. Свака од њих говори о истом. Онај тренутак када уследи преокрет у мистерији бесмртне вечне душе, што Веда назива маја, народи називају: стварање света. Човек je последње дело стварања. Последња и свеобухватна творсвина, господар природе, no своме бићу изнад света, слика и прилика творчеве Душе, он влада над свим бићима и једино он има непосредан додир са Створитељем. Све оно што се пре њега збивало у стварању: зрачење духовних сила, космичке Силе. суштина неба и земље, мисао унивсрзума. особине бића - свс уједињује у себи. Природа није била материјална. Материјалног стварања у свету никада није било. И отуда ни прва природа није била материјална природа. Свет je прозирно чиста духовна мисао, и човек je био господар овог света који je
107
састављен од сила духа. Делови и бића света били су очитовање својстава божанске душе и човек je стајао на врхунцу, изнад света. Древни човек je божански смисао. Господар отвореног, слободног. блиставог света духа: Адам Кадмон, древни човек. први човек, Један, највиша способност бесмртне душе. смисао. Човек je био и господар Сила. Силе. грчки ap^cri или 5i3vciLiEiуди новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници, државници, сви су они убеђени да живе узвишеним животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све je интелектуална илузија
172
под којом често живи ординаран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек. 3 Треба одредити границе излагања последица. Јер кад би неко покушао да на овој основи истражи појаве савременог живота, морао би да све разложи и растави. Довољно je да се опет и изричито нагласи да je у савременом добу исто тако присутна духовност као и у сваком раздобљу, али се духовност не реализује. A не реализује се због тога што човек материјалну природу жели да негује не у духу вечите очинске љубави, него у духу свог Ja. A то, пак, уопште није могуће. Последица je да се духовност не дотиче с природом, прекида се однос и веза између две половине света: дух остаје у чистом идеалитету, јер je нереализован, лежи сувишан и бесмислен у милионима свезака; природне силе, ослобођене духовне контроле, неометано зулумћаре и дивљају, што се подједнако може видети и констатовати у животу државе, у друштву, у индивидуалној судбини и психологији човека. Прва последица нереализоване духовности јесте губљење смисла живота. Јер живот није нешто што би у себи имало смисао, односно што има смисао само no себи. Живот припада кругу материјалне природе и без додира духа je исто тако беспомоћан и слеп, као што je бесмислен и таман. Под оваквим околностима нема могућности за то да било која мера постане универзална. Човек постаје мерило ствари, Ja, што je почетак неумерености и безмерности, интелектуалне софистике, моралне анархије - у животу државе, као што каже Конфучије: власти хвалисаваца, моде у уметности, лицемерја у јавном животу. Последица губитка мере je што je свако индивидуално принуђен да утврђује добро и зло, и то не да ra утврди једном
173
за свагда, већ само да ra импровизује за дату ситуацију. Индивидуални и импровизовани морал, разуме се, губи свој законски карактер, и на крају добро и зло не представЈЂају ништа друго осим индивидуалног интереса који се сваког дана и сваког тренутка може мењати. Нестају правила живота; у обичајима наступа самовоља или бесмислено мајмунисање. Престаје непосредност социјалног живота и отменост, учтивост, добро васпитање, предусретљивост су само терет за анархично Ja. Нико се не брине за опште благостање, јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима. У оваквим условима, наравно, не може бити ни речи о интензивном неговању. Живот постаје бесмислен, ова бесмисленост преплавила je живот у сваком погледу и прожела све његове моменте. Интензивно неговање најпре постаје терет, касније принуда, на крају ропство. Ha овом ступњу неговање се назива: рад. Рад није ништа друго до делатност, али без реализације духовне истине, у животу који je постао бесмислен, делатност ниског реда и растрзаности постаје мучна, тегобна, тешка. Ако живот нема смисла, онда je животни циљ човека бадаваџијско уживање; наслада неодговорног Ja. И ако живот нема смисла, онда je и делатност бесмислена; та бесмислена делатност je: рад.
4 Савремено човечанство, нарочито за последњих стотину година поставило je за један од својих најважнијих циљева промишљање о решавању питања рада. Што није постигло никакав резултат, и што je рад и даље остао оно што je и био: ропство, принуда, ужас - узрок je врло једноставан. Човечанство није видело да не треба започети од рада, него од укупне делатности живота где она добија смисао. У оном тренутку када би рад опет успео да постане интензивно
174
неговање - односно кад би рад опет био реализација духовних вредности, све би једним потезом добило решење. У модерном добу један једини рад je задржао карактер интензивног неговања. Уметник je једини човек модерног времена који реализује духовне вредности. И уметнички рад je једини који није постао мучно робијање, који je чак остао привлачан, узбудљив, леп и целовит. Човек у уметничком раду непосредно остварује духовне вредности и тако непосредно негује материјалну природу. Овај рад je узор и завидан сан свих осталих радова. И сасвим je поуздано, док се истоветно не реализује на свим подручјима живота оно што доживљава уметник, дотле je сасвим узалудна свака врста реформи рада. закона, теорија, принуда. Није то питање надница, није питање радног времена, није социјално питање, него једино: однос уметника с материјалном природом, очински дух љубави. Човек je, каже Заратустра, или отац природе, или њен пљачкаш. Ако човек реализује дух љубави, онда je отац природе; ако не реализује, онда je пљачкаш природе. Древном неговању можемо захвалити не само за сваку оплемењену биљку, житарице, воћке, поврће; не само за домаће животиње, коње, говеда, јагњад, живину; не само за сваки битан предмет нашег живота и дома; древном добу можемо захвалити за савршено однеговану природу човека, за савршено створену и остварену слику човека. Јер je древно доба неговало природу с очинским духом, и исти онај пијетет и нежност, који су живели у оплемењивању једне биљке, живео je у друштву и живео je у души човека. Реализација очинског духа створила je лепоту земље, мир заједнице, интензитет градова, питомост понашања. И када човек више не реализује очински дух, неминовно постаје пљачкаш природе. Постаје пљачкаш земље, крчи шуме, коље животиње, отима планинама рудно богатство, чак народ бива пљачкаш народа, класа класе, родитељ бива пљачкаш своје деце, дете својих
175
родитеља, мушкарац жене и жена мушкарца, сељак бива пљачкаш грађанина, грађанин радника, владајућа класа бива пљачкаш потлачених. Човек je или отац или пљачкаш земље, каже Заратустра. И ако није отац, онда не реализује дух љубави и онда не негује земљу у име духа - онда je неминовно харамија који земљу пљачка попут бандита гладног плена, без обзира који je то народ или класа. Нагон пљачке je створио битке народа, битке родова, битке раса, битке погледа на свет укратко ону битку која се назива битком за опстанак. Древно доба je знало за бригу о бивству, али није за битку за опстанак. Јер je човек древног доба стајао изнад природе као господар њен и њен отац који je владао светом као добри краљ. Овај пут није циљ оцена историјског човечанства. Циљ je да се истакне разлика између неговања древног и историјског човека, a овај се циљ може постићи једном једином реченицом Заратустре и њеним објашњавањем. Човек древности je отац природе; отац природе зато што негује живот у интензивном духу очинске љубави. „Све оно што живи и постоји у свету", каже Зохар, „једино и само живи и постоји ради човека. Њега ради небо свако живо биће држи и одржава и бића и ствари сами no себи немају ни вредности, нити значаја." Неговање није ништа друго до реализација духа љубави; и човек у одређеном погледу нема никаквог другог задатка у материјалној природи. сем да реализује очински дух; у свему ономе што je материјално и природно: на земљи, у ближњем човеку, у друштву, у својим способностима. To je једини животни циљ и животни задатак, да човек буде господар природе, њен старатељ. учитељ, краљ. To je сакрални начин живота. Овај људски живот je у сваком погледу и моменту духован и због тога je у свој својој целини култ. Историјски човек није отац природе, него њен пљачкаш. Презире материју, али je презир само накнадно оправдање: тако он са закашњењем даје самом себи разрешење, јер je природу претходно згазио и опљачкао.
176
Последњих векова раширило се непријатељско понашање према материјалној природи као закаснео и неспретан изговор, како би се скренула пажња са суштине. Човек не може да мрзи материјалну природу, не може je презирати, не може joj бити непријатељ. To je лоша савест харамије који жели себе пред самим собом да оправда лицемерним моралом. Чињеница je да историјски човек није отац природе и да не уме да реализује дух љубави. Земљу више и не негује, него je пљачка систематски или без система. али je пљачка. За њега су постали плен пшеница, раж, кукуруз, воће, месо животиња, рибе мора, руда из планина, хиљаде загонетних умећа материје, као магнетизам, електрика, хемијска својства, али му je постао плен и други човек, друти народ, друга раса, плен су му постали камен, вода, земља, ваздух, и све je он то опљачкао да би све привукао у круг свога Ja. За то време je постајао све сиромашнији, све више диваљ, груб. завађен, све затворенији, тврђи, плићи, глупљи, примитивнији и опакији. Задатак древног човека јесте реализација у духу љубави, сакрални начин живота; то je култ. Исторпјски човек осећа као свој животни задатак остваривање моћи његовог Ja. и ово осећање je уобличило дивљи, груби, затворени, себични, примитивни начин живота, профани начин живота. Оно што висока духовност очува у идеалитету, остаје нереализовано; оно што се остварује, то je инстинкт пљачке харамијиног Ja. Овако je постала сасвим јасна разлика лзмеђу интензивног неговања древног и историјског човечанства и тако се питање модерног раздобља може одложити на страну. Историјско човечанство je било погодна тамна основа да би се на њој могло појавити у свој оштрини древно неговање. Ако би неко дрсвно неговање одрсдио бсз упоређивања с историјским тако да би оно било култ човека прожетог пијететом, другим речима да je неговање било сакрални начин живота човечанства - то модеран човек не би могао ни да разуме. Упоређујући je с данашњом, такозваном културом, успешно je,
177
пак, откривена у целој дубини и истини природа древног неговања.
6 Циљ древног неговања није била култура, него претварање у рај. Претворити у рај тако да помоћу посвећене делатности, што je онда био назив за рад, покуља благостање, процват, изобиље, лепота. Природа није била непријатељ човека, него складиште есенција, које се стављало на располагање и тиме je било могуће уздићи људски живот на ниво свете радости. Јер радост није ништа друго до ..догтуна природног живота" и ко хоће да постигне радост, он хоће да учини потпуним своје бивство. Земаљска срећа зависи од тога да ли ће земља постати цветна, лепа, богата; да ли ће живот уредити према законима љубави очинског духа; да ли ће се победити све мутно и магловито; да ли ће се реализовати дух љубави између људи, између људи и природе. Ако све ово успе, природа ће изобиљем разлити своја небројена блага, народ и земља ће живети у радости - човек je срећан и природа се претвара у рај. Свака права култура je егзорцизам, каже Бадер. Култ je интензивно неговање, реализација духа љубави je висок и крупан задатак, борба с тамним, злим и штетним силама у свету. Обиље и лепота, процват и богатство резултат су делатности која употребљава све људске снаге. Међутим, историјско доба није схватило дејство и значај деловања култа у протеривању ђавола. Због тога се за време историје ослободила маса злих, штетних, тамних Сила: оних Сила чију ђаволску природу прилично откривају ратови народа, грађански ратови. рсволуције, инстинкт пљачке, али ништа дубље ни ужасније од технике. Техника није култ и није култура. Техника je покушај ослобођених ђаволских сила да униште живот на земљи.
178
Светлост се изгубила с нестанком древног доба. Нестало je Златно доба. Човек више није реализовао очински дух, постао je пљачкаш земље. и земља je потамнела. Есенције земље су се поквариле и посредством делатности није извирало цветање, радост, обиље. нити срећа, него горка и тешка нужда. патња, смромаштво, глад и беда. Култ, негован с радошћу и вером, претворио се у напоран рад. Дух je напустио овај рад и повукао се. Рад je постао пука култура, празна, узалудна, неплодна и сувишна библиотека - апстракција, из које није извирало универзално благостање, није стваран универзалан поредак и тим трагом није израсла универзална радост. Живот се сасушио, окаменио, постао груб, тежак, напоран, мучан, таман. Јер „постоје силе које реализују духовне истине, то су благе, плодотворне, улепшавајуће силе; и постоје силе које пљачкају, то су силс суше, оне исушују, окамењују". „Силе које реализују духовне истинс отворсне су према унутра и према горе; пљачкашке силе су отворсне према споља и према доле". У оном тренутку, када човек на граници древног доба више није реализовао очински дух, него je постао пљачкаш природе. затворио се према унутра и према rope морао je да се отвори према споља и према доле. У свом деловању више није видео ни смисао ни циљ; није знао да je једини задатак човека да од земље начини рај. Изгубио je свој дух, изгубио je своје идеје, изгубио богове, изгубио радост, срећу, и сам се изгубио у раду, у спољним стварима, у моћном инстинкту пљачкања земље, у експлоатацији природе. Гајење више није било култ, него само култура.
/ Индијанска прича 1
179
Индијанка долази на обалу реке, набере витког врбовог прућа и почиње да плете. Исплете прву корпу, стави je испред себе, клекне, благослови je и каже: „Не чудим се томе што сам начинила, то сам учинила за индијанско племе. Жени, која ће увек држати у руци корпу, желим дуг живот. И она ће на мене мислити. Оно што сам ja учинила, пашће joj на ум, и учиниће што и ja. Али нико нека не поверује да сам ja то учинила за све! Не! Само за веште жене које ће живети у будућности. Кад зора зазори, живнуће моја реч и расветлити се у њиховом уму. Тако нека буде!" Оно што каже индијанска прича, и што се готово дословно може пронаћи у светим књигама и код древних учитеља, то je тако бескрајно једноставно да човек мора да се зачуди како то да постоје доба и човечанства који све то више не разумеју. Шта значи то што je Индијанка исплела корпу „за индијанско племе"? Шта значи то да колико год жена буде плело корпе, њима ће пасти на ум она једна, она прва? Шта значи да je то учинила „само за веште жене"? И коначно шта значи то „кад зора зазори, живнуће моја реч и расветлити се у њиховом уму"? Индијанка je изишла на обалу реке и од врбовог прућа плела корпу. Прва жена која je прва набрала врбовог прућа и прва оплела прву, прву корпу. Никада пре тога на свету није било нешто као корпа од прућа. Настало je нешто ново; као жеља и могућност могла je одавно да лебди: јер у шта да се стави воће, у шта да се скупља лишће, у чему да се носи дете, у чему да се држи хлеб? Kopna je негде постојала. Kao што негде постоје сва оруђа која служе животу, и као што негде постоји свака истина и лепота, само што није остварена: није пренета овамо, у материјалну природу. Kopna je постојала од самог зачела, као и парна локомотива, ручни сат, авион, чизме, вагон за ручавање - као што je негде постојао и постоји мир, ред, радост, лепота, светлост, стрпљење, знање. Постоји царство где се налазе предмети и ствари и мисли. И за свет je увек од
180
пресудног значаја ако неко из тог царства успе да нешто пренесе, било мисао, било идеју, било истину, било знање, било парну локомотиву, било корпу од врбовог прућа. Плетење прве корпе универзална je ствар човечанства. „Индијанско племе"? Да. A поред тога црначко. ескимско, арапско, кинеско. И колико год корпи постоји на свету, сви се сећају прве, оне коју je Индијанка исплела на обали реке. To je пракорпа; жена je тронуто ставља на земљу, клекне испред ње и благослови je. Моли joj се као Богу. Још осећа на њој росу онога царства из кога je слетела. Ова прва корпа je још невероватна, чудна, као и прва мисао, прва парна машина, прва камена секира. „Кад зора зазори, живнуће моја реч и осветлити се у њиховом уму". Она се неизбрисиво уписала у људску судбину: ова прва жена која je исплела корпу, и како на свету постоје милиони корпи, све припадају њој. Од тада су корпе преплавиле земљу, и једва да и постоји обичнији предмет од корпе плетене од врбовог прућа. Али земљу je преплавила и парна машина, ручни сат, чизме, вунена тканина, нож. огледало. Сваки предмет има исту историју као и корпа. Постојао je неко ко je предмет донео из царства где све постоји. Kao што се каже: остварен je. Другачије: пронађен. Ту започиње оно што je у причама најважније. Сваки чин има универзално значење и последицу. Из невидљивог царства доноси нешто не само проналазак парне машине, не само проналазак великих мисли, не само плетење корпе. To су пресудна остварења достојна да се забележе. Сваки чин преноси нешто из невидљивог царства, јер je сваки чин остварење нечега, и сваки чин je реализација и сваки чин je проналазак - сродан je с проналаском машина, с изрицањем истане и с плетењем корпе. Нема тако безначајног покрета и мисли чије се деловање не би осетило и у најудаљенијем делу свемира. Свако дело има своје универзално значење за свет. Један једини облутак бачен у море одређује савршено нов смер живота света, и сваким дахом се мења нешто у животу света,
181
ма колико то било мало. Свако дело je реализација неке духовне истине и доноси оно чега пре тога није било, само je лебдело као жеља и могућност. Сагоревање једне једине шибице се збива „за индијанско племе" Велика дела су једном и заувек учињена за цело човечанство; али свако дело, na било оно и сасвим малено, има светски значај.
2 „Сасвим je довољно". каже Климент Алексан-дријски. „што je један једини човек био чуо песму сирена, и сасвим je довољно што je био један једини човек који je одговорио Сфинги." Вивекананда каже, ако неко у усамљеним планинама, зазидан у пећини, замисли велику истину и у следећем тренутку умре, истина излази из главе умрлога, излази из зазидане пећине, нагтушта усамљене планине и шири се целим светом. Индијанска прича говори исто оно што уче свете књиге и што знају архаички учитељи. Примитивни народи чувају остатке високе древне духовности, понекад у непрепознатљивом, деформисаном облику, каткада у прилично чистом. Прича овај пут примитивно, у неколико речи, и да ни не наслућује значење својих речи, прича о метафизици људске делатности. Приповеда да свака делатност реализује духовне силе, и управо због тога свака делатност има светски значај. Смисао сваког људског дела јесте да je оно начињено неопозиво у име целог човечанства и због целог човечанства, због сваког доба, сваког народа. Свако дело je такав траг и печат који су неизбрисиви, и које лице света чува од тренутка извршења na до вечности. Постоје велика дела као што су проналазак камене секире, парне машине, плетење прве корпе. Постоје мала дела као што су изградња једне куће, прављење једне свирале;
182
постоје нехотична испољавања као узимање даха и оно када човек отера комарца који му ноћу зуји око ушију. Постоје лагана и безбрижна дела, ако човек баци облутак у море или звизне или убере струк цвећа. Али нема ни једног јединог маленог дела које се не збива у име целог човечанства, за сва времена, једном и заувек и ради целог човечанства. Свако дело изазива одјек у свету и овај одјек се хиљадама година чује у васиони и никада не замире. Смисао приче je следећи: човек ни у сну не може да замисли ни једну једину слику, жељу или циљ на које цео свет не би забрујао; не може да прекрсти руке и не може да одломи гранчицу са жбуна a да се нс умеша у обликовање света. Дело у сваком случају доноси нешто сасвим ново, нешто невидљиво чини видљивим, нешто неодређено чини приметним. Свака делатност je продор у свет духа и убацивање неке истине из света духа у материјални свет. Праслика и прасмисао дела јесте делатност Прометеја који с неба доноси ватру Свака делатност доноси на земљу бар малену искру од небеске ватре. Метафизички смисао делатности јесте да свако дело ствара нови однос између света духа и материјалне природе, отвара нову везу. пружа нову могућност и поставља основу за нова повезивања. 3 Међутим, прича се овде не завршава. Она зна да je плетење корпе такво дело које непролазно живи даље у име безброј жена које плету безброј корпи, којима пада на ум ова прва корпа када се јави праскозорје. Прича зна да je свака делатност реализација духовне стварности, и свако дело подсећа на прво, на дело Прометеја, који je с неба донео ватру Од тада свет гори у ватри делатности. јер делатност није ништа друго до поновно и поновно отварање пута ватри духа како би стигла на земљу и прожела материјалну природу.
183
Међутим, постоји у причи чудна мисао: „Али нико нека не поверује да сам ja то учинила за све. Не! Само за веште жене које ће живети у будућности." У првом трену изгледа као да je у питању басма: жена клечи испред корпе и изговара чаролију. Своју корпу je исплела само за спретне жене. Овакве речи збуњују. Kao да жена плреполовљује човечанство: на оне којима поверава корпу и на оне којима ускраћује корпу. Добри и зли, спретни и неспретни, лепи и ружни. Корак no корак и мисао треба овако схватити: прва реч у свету припада духу, јер je дух речју створио свет; у материјалном свету пак прва реч не припада духу, него делатности. „Материјализовани човек прво треба да чини добро и добро треба да чини, тек потом се у њему може пробудити жеља за добрим; и тек посредством добрих дела може се пробуђена жеља за добрим уздићи у духу и у знању." Ово схватање je дијаметрално супротно убеђењу рационалистичког човечанства. Историјски човек сматра да најгтре треба знати и припремити се у духу; затим следи добра намера и из ње извире добро дело. To je сократовска грешка која обрће ред ствари и не схвата зашто добра намера не следи своје добро знањс и зашто добро знање не следи добро дело. Просто не следи зато што ra и не може следити. У материјалној природи мора се започети делом. Дело развија добру намеру и њено добро познавање и добро знање. Нико никада није прво замислио корпу и парну машину и истину. Прво je начинио и створио и пронашао. И пошто je начинио и пронашао, открио je значај онога што je учинио. Други корак je следећи: ,.Зато дакле као што за гријех једнога дође осуђење на све људе, тако и правдом једнога дође на све ллде оправдање живота. Јер као што непослушањем једног човјека посташе многи гријешни, тако ће и послушањем једнога бити многи праведни." Ови стихови из Поспанице Римљанима светог Павла уче да треба започети од делатности. Делатност није приватна лична ствар, ствар изолованог Ja; то
184
je неизбрисив и вечни печат на лицу света: због једног случаја излило се проклетство, због једног случаја излило се ослобођење. Једно једино дело ослободило je духовне силе које су укупно човечанство повукле неопозиво у проклетство, и једно једино дело ослободило je силе, које изводе целокупан свет према оправдању. Било je то једно једино дело, и оно, ма колико да je и могло бити скривено, као у усамљеним планинама последња мисао умирућег у зазиданој пећини: ово једно једино дело било je преседан и судбоносан корак или према греху или према истини. У Индијанкиним речима, када каже да своју корпу није исплела за све, него само за спретне жене, крије се некакво разликовање. Разлика се не односи на то да je свет подељен на спретне и неспретне жене и да она своју корпу оставља само спретним женама. Учење Поспанице Римљатша могло нас je довољно убедити у то колики значај посвећује архаички човек делатности. „Не пресуђује стварни садржај дела, него посвећена суштина делатности." И тиме цела ситуација постаје јасна за један једини трен. Није реч о корпи. као што никада није реч о корпи. ни о парној машини. ни о чизмама, ни о истини, нити о откривеним мислима. Оно о чему je увек и у сваком случају реч, то je посвећена суштина делатности. Није то бесмислена продуктивност: нагоми-лавати предмете, преплавити свет проналасцима. Предметни садржај делатности не значи ништа, као што с гледишта човека ништа не значи предимензионирана предметна култура, каква je ова савремена, ако je делатност која ствара предмете истовремено није посветила. Стварање може бкги „као што за гријех једнога дође осуђење на све људе". И заиста: инстинкт слепе, глупе делатности захватио je човека и нешсвећено ослободио такву духовну снагу која га je повукла у судбоносну ситуацију. Када je Индијанка исплела своју корпу, клекла je пред њу, молила joj се као да je Бог и рекла: „Нисам учинила то за све жене, само за спретне." Не за завидљиве, за тамне, за зле,
185
за осветољубиве, него je учинила за нежне, за насмешене, за добродушне, за чисте. Индијанка je знала да није пресудна стварна садржина делатности, него њена посвећена суштина. И јер зна да je свако дело неопозиво вечни печат, она пада ничице пред сопственим делом и каже: „Када сам плела ову прву корпу, руке су ми водиле свете силе, и нека ова света сила живи у свакој корпи до краја времена; жене, само je дотичите светим рукама. A чија je рука зла, протерујем je сада у тренутку рађања корпе: не сме je ни такнути!" „Нико нека не поверује да сам jaто учинила за све! Не! Само за веште жене које ће живети у будућности."
4 Сада су на окупу сви чиниоци смисла малене приче. Прво што треба разумети: архаички човек своју делатну личност није схватао и разумевао као индивидуално Ja, него као делатност универзалног човека. Субјекат делатности je универзалан човек. Свако дело у име целог човечанства учињено je ради целог човечанства. Други корак: када у индивидуалном човеку делује универзалан човек, као што каже Климент Александријски: довољно je ако један једини човек одговори Сфинги - или као Вивекананда: ако неко замисли истину, ако то учини у усамљеним планинама у зазиданој пећини, истина ће преплавити земљу - или као апостол Павле у Поспаници: као што за грех једног снађе проклетство све људе, и правдом једнога многи ће бити оправдани - у овој активној делатности није пресудан стварни садржај, него његова посвећена суштина. Ова два елемента скупа: активан човек у својој делатности се поистовећује с универзалним човечанством и карактер делатности не решава стварни садржај, него
186
посвећеност ова два елемента скупа подразумевају шта je архаички човек држао и шта осећао култом. Древни култ није истакнута празнична активност, као што je касније постала када je свештенство изузетно, ретко и симболично отварало пут између материјалне природе и света духа, и на тај начин су посвећена одређена дела: жетва, рат, венчање, крунисање. Древни култ je био универзална свест која се упија у ткање живота, како би сваки човек у име сваког човека непрекидно поступао тако да својим делима остварује духовне силе, и зато свако дело мора бити посвећено, јер ако није, свет ће преплавити непосвећена сила. Kao што су касније, када се изгубила ова свест култа, непосвећене тамне силе заиста и преплавиле свет. Када Индијанка клекне пред својом корпом и благослови je, историјски човек je склон да то сматра сувишном и глупом празноверицом. Обожавање корпе није празноверица, него култ. Култ je сакрална делатност чија je само крајња последица да и самог човека троне, и он пада ничице пред својим сопственим делом (делом универзалног човечанства) и обожава га. Култ je константно одржавање везе између духовне и материјалне стварности, саопштавање божјих сила гтрироди. Управо због тога je култ она човекова делатност посредством које се лагано буди у човеку добра намера и та добра намера буди у њему и његово добро знање. Човек се својом делатношћу враћа на своје древно духовно место које je материјализацијом изгубио; али се не враћа индивидуалан човек. него универзално човечанство. Култ није оно што je касније ретко и евентуално посвећивало делатност; култ на древном ступњу значи: непрекидна сакрална делатност. Свака делатност човековог живота без изузетка била je сакрална, јер je архаички човек знао да небеска ватра духа зрачи кроз дела.
5
187
Да би неко разумео древну културу, мора сасвим да превреднује своје мисли. Превредновати овде не значи ништа друго до обрнути мишљење историјског човека. Историјски човек у средиште поставља материјалну природу. у природу своје материјално Ja и цео свет жели да подреди и стави у службу свог материјалног Ja. Њему треба да служи дух, душа. разум, као што њему треба да рађа земља, њему треба да цвета ливада и њему да блистају звезде. Васиона je велики плен, постоји зато да човек пождерс и провари из ње све што пожели. За историјског човека je природно да je он закупац света. Архаичко човечанство се може препознати no једној јединој реченици. Запис који се односи на настанак Ји ђинга у Кини гласи овако: „Свети мудраци древних времена на следећи начин су сачинили Ји ђинг: како би на тајанствен начин помагали боговима светлости, пронашли су прорицање из хајдучке траве.1' Друге књиге би могле рећи: како би помогли боговима светлости, пронађено je бројање; како би помогли боговима светлости. оплетена je корпа од врбовог прућа. Овде у средишту не стоји материјални човек који живи у материјалној природи. Овде у средишту живи неки неименовани дух или бог, или мисао, које Ји ђинг назива боговима светлости, што би друга књига можда могла назвати духом или идејом. И само људско Ja служи боговима светлости и људска делатност повећава моћ богова. AKD материјални човек свет сматра за плен и својим делом из света узима оно што му je потребно, то се назива: корист. AKO архаички човек својом делатношћу помаже боговима светлости, то се зове. култ. Корист и плен извучени из материјалне природе јесу смисао и циљ делатности историјског човека. Смисао култа и богова светлости, односно духа, другачије речено небеске истине, опет другачије речсно:
188
људске помоћи пружене идејама, смисао je да човек богове светлости, односно идеје, дух учини лепшим, већим. богатијим, цветоноснијим. Разлика између историјског и архаичког човека налази се у разлици користи и култа. И из користи извире култура, али je она скроз стварна и спољно материјална; јер су предмети у историјском добу плодови непосвећене делатности, који. истина, улепшавају свет на површини, али не служе боговима светлости. Лепота предмета не делује повратно на човека и не уздиже га и тако човек остаје непосвећен. To je нарочито катастрофално за културу човека новог доба: док ствара високу предметну културу, он сам живи варварским животом. Велика култура „извире само из љубави, никада из себичне, кратковиде, користољубиве делатности". Kao што човечанство, откако га води себично користољубље, никада и није створило никакву културу, једино корисна оруђа којима материјално Ja пљачка свет. Циљ култа није корист; култ je служба светлости; циљ сакралне делатности древног човека je реализација духовних сила. Реализоване духовне силе не пружају корист индивидуалном Ja, него целој земљи и целокупном човечанству посвећени процват, обиље, лепоту, мир и блиставост. Служба архаичког човека je загонетна и неухватљива. Нико не зна да каже који je закон сакралне делатности. Нико не успоставља правила службе светлости. Kao што каже Ји ђинг, човек на тајанствен начин помаже боговима. Не себи: боговима. И божанске силе не задржавају за себе ову помоћ, него je поклањају земљи: дарују joj плодност, обиље, богатство, мир, и дарују свет посвећеним бивством, човека хлебом, одећом, кућом, огњиштем, мишљу, посудама, лепотом и корпом од врбовог прућа.
6 Култ je брига сакралне делатности о земаљској природи. Земљорадња није настала да би човек пљачкао житна
189
поља слично гладним зверима, него да би производио жито за умрле претке. У Египту се још јасно може докучити да „кад син човечији сеје раж и пшеницу, чини то зато да њима храни свог оца". Свака земљорадња je била култ, служба, сакрална делатност. Њиве жита су се шириле око цркви и гробова. Прве покрете култа учинио je човек када je „ceiue покрио земљом1'. Ова брига je прво дело. И жито, кад je сазрело, није се нашло на пијаци, није постало предмет шићарења; жито je припадало мртвим прецима. Када je човек самлео жито и од њега испекао хлеб, живео je од поклона мртвих. За свако зрно жита дутовао je прецима. И мртвима, боговима, прецима je припадало вино, вуна, дрво, воће, месо. Обичај жртве, који je још био жив на прагу историјског доба, само je бледа успомена на древни живот: кад je првина земаљских плодова посвећивана боговима или кад je приликом једења јело најпре нуђено боговима да га окусе. У историјским временима или још касније, у новом добу ништа не би било или није бесмисленије него плодове жетве или бербе, жито или вино посветити боговима. Метафизички смисао људске делатности се променио и обрнуо: човек више не служи, него поробљава. У средишту није процват природе, него корист материјалног Ja. Култ je уживање, и уместо њега je наступило мноштво предмета посредством непосвећене делатности, што се назива културом, незнано због чега. Култ je брига сакралне делатности о материјалној природи; оно што се данас назива културом, то je експлоатација материјалне природе у корист Ja. Брихадаранјака упаншиада je сачувала оно време када je Џанашрути, велики брахман градио гостионице поред путева, примао путнике како би „од његовог што више појели" „Јело je сасвим сигурно сам Брахман". каже Веда. И сваки народ зна за богињу која чува божју храну, Церера. Деметра, Анапура, или као што Мексиканци кажу: Кентеотл, што значи „Богата богиња плодног семена".
190
Може се причати како су штит, мач, копље били култна оруђа у очима архаичког човечанства: симболи духовне владавине, мужевне снаге. Могло би се рећи како су домаћи предмети човека изворно и у свом древном облику без изузетка сви били култни, дарови божји, симболични предмети, као корпа Индијанке, коју je корпарка посветила само спретнима и коју je оплела за индијанско племе. Могло би се приповедати како су људске делатности, свештеничка, ратничка, судијска, земљорадничка, трговачка, уметничка, учитељска, али у првом реду како je делатност владајућег краља била у древном добу култ, друтачије речено служба универзалном човечанству и природи, сакрална делатност. Како су сакрална делатност били одевање, обрада врта, гајење животиња, мешење хлеба, купање, гостопримство, лечење, писање, печење глинених судова, вунено ткање, кување -све култови, јер je човек кроз свако дело непосредно преживљавао живи дух који зрачи у материјалну природу, и божанску снагу. После схватања метафизичке делатности објашњавање ових појединости већ je сувишно у одређеном смислу. Култ je посвећена делатност коју човек обавља у име универзалног човечанства за спас целе природе, као средство духовних сила и богова. Историјски човек ради за себе и његова делатност себичног интереса изгубила je сакралну суштину: рад je тамно, непосвећено, горко, тешко дело подобно проклетству. Рад je у древна времена био забрањен - само су нечисти, непосвећени могли да ra обављају. Ништа није било дозвољено што je човек радио само за себе. „Ко кува самом себи", каже Ману, „бави се забрањеном делатношћу." Делатност у раду губи свој прави смисао, јер се дух не може реализовати у раду. Човек жели корист, плен, добија ra, али оно што за њега мора да плати јесте губитак свете светлости своје делатности. To je смисао приче о корпарки Индијанки.
III Лша
191
i Аша спада међу велике речи древног доба, као што су кинески Тао, ли или тиен - хиндуско атман, видја или сансара грчко Уљусн;, бсирооу или гбеа. Реч долази из иранског језика, често je користи и Заратустра, али je већ и у овом значењу сигурно стара више хиљада година. У делима која говоре о архаичком Ирану обично се ова реч доводи у везу са санскртском речју рта и каже се да значи истински поредак света. Ha тај начин je повезана с хиндуском дхарма, која означава законити поредак света и с грчком кооро^, којој je смисао васиона сређена у духу правде и лепоте. И пре него што буде речи о суштини тумачења, треба замислити следеће: у време последњег Заратустре, отприлике шестсто година пре нашег рачунања времена, у Ирану, као и у свим деловима света, могу се осетити предзнаци пресудне промене. Претежни део Заратустриних беседа, учења, песама, изговорен je гтротив појаве ове ужасне промене. Данас je битка видљива само за оне људе који посебну пажњу посвећују Заратустриним речима које он упућује против хаома култа. Хаома je исто што и хиндуско сома, тајанствено, наводно пиће, вода живота, пиће вечног живота, нектар, вино богова. У историјском раздобљу изазвала су многе главобоље питања од чега су древни људи правили ово пиће, када су га пили. ко га je пио, каквог укуса je било ово тајанствено вино и какво му je било дејство. Kao и у већини случајева, грешка je и овде почињена на тај начин што се спомени историјског човека о животу архаичког човека замишљају дословно и материјализовано. Хаома je исто тако мало била материјална течност, као што, на пример, ни злато алхемичара није било материјално злато, ни камен мудраца није био материјални камен, и као што, само примера ради треба додати, ватра живота није физичка ватра и вода живота није течна материја.
192
Под хаомом се у древности подразумевало учешће у блаженом животу и уживање у њему. Богови cv пили нектар, јер су живели у бивству блажене среће. Људска душа која доспе на други свет у рај, пије сому, јер живи у рајском свету. Али je и у материјалној природи постојала хаома. Првосвештеник ју je делио, у изузетним приликама додељивао ју je краљу, ратницима. намесницима, учи-тељима, земљорадницима. A додељивао ју je тако што je откривао тајне блаженог бивства и на тај начин je жив човек могао да учествује у срећи и вечности. Пити хаому значило je исто као уздизати човеков живот из мутне материјалности и одахнути у вечном спокоју чистог бивства: стајати очи у очи с блиставилом непролазне душе и пробудити се свестан да je ова сјајна душа само људско биће. Последице уживања хаоме, нектара, соме јесте екстаза, самозаборав, несвесност, када човек у великим тренуцима успе да од самог себе одбаци живот и да се стопи с бивством. To je оно што хинду jora назива дхјана или у интензивнијем облику самадхи. Историјски човек je веровао да je сома опојно пиће, чије je дејство опијеност. као од јаког, слатког вина. Заиста, јесте опијеност, али не физичка и не материјална, него у дословном значењу речи бесвесност и екстаза. Овај смер може да баци светлост на грчки култ Дионизија, који je тек у познијем облику постао уживање у вину. Јер да би човек у материјалној природи могао да проживи јединство бивства, треба да уме да иступи из свог гиатеријалног Ja. У доба Заратустре, на почетку ужасне промене, култ хаоме je почео да губи универзални људски карактер и уживање хаоме je лагано постајало лична ствар индивидуалног ллдског Ja. Хаому je првосвештеник делио у временима када je космичка ситуација то допуштала, у време повољнога положаја звезда, после повољних предзнака, приликом празника. Ова еухаристија увек и у свим гтриликама била je
193
ствар универзалног човечанства, целог народа, сваког човека и изгледало je као лудо светогрђе чак и сама помисао да постоји неко ко више хаоме узима од осталих, да се и не помиње да неко тражи више хаоме него што му je првосвештеник доделио. Хаома се и не додељује личном Ja, него људском роду, великој заједници, народу TOKOM времена пак култ хаоме се претварао у индивидуални. Било je појединаца који су и у друго време за себе захтевали више блаженства и среће. Почели су да изграђују индивидуалне путеве ка срећи, и индивидуално Ja je самовољно почело да живи таквим животом, животом којим се жели досегнути остваривање божанске среће -иступајући из колектива, сами, чак насупрот колективу. To je била једна врста протестантизма када су људи индивидуално почели захтевати више и другог блаженства, него што je колективна црква сматрала да им треба доделити. Прва последица индивидуалног хаома култа била je што je божанско пиће кришом испијало индивидуално Ja. За заједницу више није било, и пошто je недостајало заједници, више није било уједињавајуће свето пиће које би чланове заједнице прожимало у законски прописаној мери. С недостатком уједињавајућег светог пића почела je да лабави заједница. Заратустра je видео о чему je реч. Знао je, ако узме маха индивидуални хаома култ, да то води у потпуни распад заједнице. У Ирану се збило исто оно што и у Грчкој и Заратустрина ситуација насупрот овој ужасној промени утлавном je иста као и Хераклитова или Питагорина. У Ирану се збило исто оно што и у Индији и у Кини, али je Заратустрина ситуација супротна од оне која je била Будина у Индији и Конфучијева у Кини. Ha свим крајевима земље у то време je олабавило јединство велике заједнице, народи су почели да се претварају у индивидуално Ja и у срећи, знању, у светом животу, у светом бивству нису више учествовали
194
заједно, него понаособ свако људско ja. Заратустра, Хераклит, Питагора су свом снагом желели да спрече да се велико људско јединство разбије у парампарчад. A Конфучије и Буда објављују учења индивидуалног знања, индивидуалног блаженства, индивидуалног уживања хаоме. Борба у Ирану била je оштрија него у Индији, Кини или у Грчкој. Ватрени дух Заратустре je покушао да заоштри ситуацију: проклео je индивидуални хаома култ и приписао ra ахриманским силама таме. Дубоко je заронио у древну баштину да би, са знањем које je тамо прикупио, спасао јединство народа. Тако je искрсла у први план: аша. 2 Аша се обично преводи редом који je изграђен на истини. Сама реч, међутим, као и све крупне речи архаичког човечанства, не може се превести једним изразом. Аша јс повезана са жртвом и са култом, али човек који гтриноси жртву и обавља култ није свештеник. него глава породице. И глава породице тако постаје свештеник. сакрална личност. Када заснива породицу. води домаћинство, отхрањује децу, бави се својим занимањем, учествује у одржавању државе, можда у управљању њоме, као што тка живот, треба да буде чувар реда који je изграђен на истини. Аша овде значи да je глава породице чувар аше и он прибира ашу. Аша није његова, него припада породици, али не ни породици, него касти, али не ни касти, него народу и целом човечанству. Делатност главе породице „дело je увећавања света". A да би се свет заиста обилно, лепо, чисто, јасно увећавао, неопходна je аша. Ахура Мазда, Створитељ je створио ашу зато да би свет сјајем и обиљем блистао. Аша значи ред породичног живота, љубавну чистоту, срећан мир брачног живота, прираст имања, плодност земље, множење домаћих животиња; значи социјално благостање, искренс и топле додире међу људима; значи да се у поретку природе не догађају неправилности; значи космичке
195
силе које држе у сагласности звезде и зрачење небеских сила. Ha росним и бујним цветним пољима блиста аша и аша пада на земљу с млаком пролећном кишом; девојку и младића аша повезује у једно, како би у љубави донели на свет много здраве деце; аша постоји у лепо саграђеној кући, јер својом лепотом повећава земљу; аша je учење мудрог учитеља, јер ће његовим посредством људи постати мудрији. Аша je она реч која човека чини свесним зашто живи: земљу претворити у рај. Не индивидуални циљеви, не индивидуална корист, не индивидуално уживање хаоме! Не. Аша! Аша не значи ништа друго до: Благословен буди! Поздрав, здрављење, жеља. Када се неко сретне с пријатељем, ускликне: Ашаи! - Здрав ми био! ..Изговорићу молитву аша", каже Заратустра, „и кад изговарам молитву аша, њоме припремам пут сваког бесмртног свеца; јер прави човек добрим мислима, прави човек добрим речима, прави човек добрим делима чува пут ка Божјем Рају.'* Аша je она тајанствена супстанција која на свако ваљано дело, на сваку праву реч, на сваку дубоку мисао буја негде дубоко. у срцу света и у души Бога. Ако неко дубоко воли, увећава ашу; ако неко ствара лепо дело. увећава ашу; ако неко брижљиво обрађује земљу. увећава ашу; ако се неко од срца моли. увећава ашу. Али свака тамна, лажна, себична, зла мисао, реч или дело умањује ашу; са сваким грехом аша бива мања - то je аша која je важнија за бивство света него јело и важнија je него сунчева светлост. Човек живи зато да би прибирао ашу у велику тајну ризницу. у души Бога. и свака капљица аше чини човека и
196
човечанство и цео свет блиставијим, богатијим, цветнијим, бољим. истинскијим, Живети аша животом не значи ништа друго до све оно чега се човек такне продуховити, уздићи, просветлити, оплеменити. A племенитост, светлост, дух све више разрастају негде, у невидљивом: све их je више и њиховим посредством je свет све лепши и блиставији. Тама, грех, тежина, збрка све више нестају. Човек све што je тешко и зло одрађује ашом, њеним делом, мишљу, речју. Циљ људске делатности je да свет продухови, уздигне, у прво и у прастање, да га поново уздигне у стање рајског врта. Свако ввдљиво дело има невидљиве последице, и последице остају и негде се уписују: зло дело повећава таму света, добро дело увећава светлост света. To je златна светлост света, срећа света, његова радост и лепота, богатство и ватра, то je аша. 3 Аша je она загонетка, невидљива духовна супстанција, од које се гради вечност рајске среће: оно неухватљиво нешто од чега je свет блажених. Сваком човеку je његовом судбином додељен задатак да створи одређену количину аше, како би лично допринео изградњи раја. Човек ашу прибира својим деловањем TOKOM живота који проживи у материјалној природи: својим мислима, речима и делима. Негде се мери свака мисао и свака реч и свако дело. Ако су лоши, бацају се; бескорисни су, штетни, увећавају таму, чине живот тежим. рад тегобнијим, изазивају бригу, грех, рат, глад, болест. И лоше дело je служба, али служба тами: Ахриман je краљ таме, кнез кварежи и пропасти, страха, глади, владар неплодних пустиња. непријатељ аше. AKO су мисао, реч, дело, добри постају аша. И бивство je сваком аша мишљу, сваком аша речју, сваким аша делом лепше, лакше, светлије и све више рајско. Ниједна делатност не остаје скривена. Ако неко у усамљеним планинама. у
197
зазиданој пећини замисли истину и умре тако да ra нико никада није чуо, истина ће негде бити записана и сачувана и њеним посредством свет ће бити блиставији. Свако дело и мисао и реч ако су лоши онда увећавају патњу, ако су аша онда чине земљу срећнијом. Један једини човек својим једним јединим делом, једином речју, једином мишљу ствара ашу која ће се распрострети на вечна времена и на све народе. Свака делатност сваког човека, свака мисао коју je у сну помислио, изустио, сакрио, која je пролетела, сваки покрет има универзално деловање. a последицу свега тога осећа и зна сваки човек, животиња, биљка који су икада живели и икада ће живети. Архаички култ je: аша. To значи да древни човек није стварао културу, него je хтео да од земље начини рај. Да начини рај али не тако да живи у материјалној безбрижности. него у блаженству вечите среће, продуховљсн. у светлости и богатству света, у неисцрпној 1епоти и процвату продуховљене природе. Делатност древног човека може се разумети само no култу и смисао култа je: свет претворити у а шу. 4 У дубини историјских култура увек постоји нека слика света. У дубини древне културе постоји слика обесмрћеног божанског човека. Историјска култура због тога увек ствара неки свет; архаичка култура ову постојећу материјалну природу продуховљује и уздиже. Историјска култура хоће да принуди природу на служење и ствара средства да освоји материју; међутим, тиме човека претвара у роба природе и он je принуђен да служи материји. Древна култура служи природи; и том службом материја се клања пред њом и природа joj просипа своја блага. Разлика између историјске и древне културе састоји се у томе што je историјски човек пљачкаш природе, древни човек je отац природе. И због тога je
198
основна мисао културе историјског човека: моћ; основна мисао културе древног човека: култ. Култ je човекова очинска љубав и нежност, његова радост и служба природи. Човек зна да je у зачелу времена, првог дана стварања био господар рајске, срећне. мирне природе. Када се човек материјализовао и починио грех, природу je повукао са собом. Није природа затамнила човеково бивство, него je човеков пад затамнио природу. Човек сада мора да поврати природу у њено прастање и земљу опет мора да претвори у рај, као што je она првобитно и била. Култ je она делатност, чији je смисао, опруга, циљ да природа опет буде небеска природа, земља опет небеска земља. Природу ће уздићи просвстљени човек и просветљена природа je истинска домовина човека. To je светлост: аша. И овде у средишту опет није човек, као што би поверовао историјски човек. Уздизање природе, њен повратак у изворну ситуацију, њено продуховљавање не догађа се због човека, него у славу Бога - јер je човек први син Бога, његов слуга, дете, смисао. делатност. Циљ: Божја слава. И то je опет аша. Човекова земаљска делатност je култ, жртва, сакрална мисао, реч, дело, служба. Човекова земаљска делатност само тако има смисла. Ако није култ, ако није жртва, ако није продуховљавање материје, ако није уздизање природе, онда je делатност бесмислена. празна, узалудна, тежак рад. Свака делатност се збива у славу Бога. као култ, као служба: онда се увећава и обогаћује земља, и човек тада уздиже природу назад на њено исконско место, и тада je култ леп, истинит, радост; ако пак човек дела у сопствену корист, земља се смањује. мршави, сиромаши, природа постаје све тежа и тамнија. губи се смисао култа: и човек само ради. Култ није ништа друго до сакрална делатност; рад je пак непосвећена делатност. Бог жели да човек и природа цветају. To цветање je култура коју рађа људски култ. човекова посвећена делатност.
199
Човек и природа цветају само онда ако у томе има смисла, духа, лепоте, истине. мира - ако у томе има: аша. Једино je тада култура. И једино je онда смислена, духовна. лепа, истинита, мирна ако je циљ култа, сакралне делатности: нека цвета ова земља! Ашаи! Нека joj се диви свако ко на њој жкви! Нека joj се радује ко je види, ко je ствара и ко joj je господар! To жели Бог. За то je потребно потпуно искључивање личног интереса и користи. Јер човек мора да схвати да ништа није његово власништво, није у толикој мери као што ни дете није својина оца. Свет припада Богу, земља исто тако као и вештина којом се обрађује земља, као лепота, као истина. богатство и радост. Циљ култа je да земља опет постане Божја, да се искупи материјална природа. И то je опет: аша. Ствари и предмети, машине и оруђа, творевине и воће нису својина човека. Створила их je аша и човеку су дати да их он продухови. Kopna коју je Индијанка на обали реке исплела од врбовог прућа, није њена својина. Култни предмет којим je она помогла да се продухови свет, којим je повећала аше и обогатила свет. Култни предмет je корпа, одећа. нож, перо, чаша, посуда, кола, машина као што je култна делатност писање, једење. говор. шетање: тиме што добро и лепо, истинито и озбиљно говорим, расте блаженство света. Уживање у цветању je слободно: свако може да нађе радост у светлости и лепоти. И то je опет: аша.
5 Реч иранског језика сродног звучања и сродног значења још ће разумљивијим учинити ашу. Ta реч je фраша, која готово дословно значи узнесен. Заратустра каже: „На целој земљи, међу свим народима ми будимо они који ће бивство начинити фрашо.и" - бесмртним, продуховљеним. „Човекова воља и снага су средство Бога: њима он продуховљује свет" - фрашира. „Молимо се да се спусти небо
200
и да се на земљи оствари небеско бивство. Нека наши потомци живе у бесмртном свету". ,.Онај у чијим делима je више фраше, примиче се ближе всчном бивству." Фраша значи и силу која продуховљује, али и дух. Делатност која продуховљује, исто тако je фраша, као и сам дух. Фраша je свет духа, божанско Небо: бесмртна, блистава, срећна. зрачећа радост. Али делатност која жели да оствари небеску земљу у материјалној природи. заправо je од исте материје као и небо. To je материја која je и сила, и супституција и делатност, и активитет и бивство, то je фраша. Сада je јасније да je аша не само у тесној вези са златним добом, него и није ништа друго до само златно доба. Не оно златно доба о којем говоре свете књиге као о изгубљеном бивству и минулом времену. Аша je кад je једини смисао људске делатности створити обиље, лепоту, цветањс, истину: због тога човек ствара оруђа и предмете, зато се држи закона, зато облачи лепу одећу. зато учи, зато пева, зато негује своје животиње и брине о земљи, управља државом у духу правде. Треба да створи златно доба - не некакав свет, него надсвет над свим световима. И то je онај свет кој и се гради на загонетан начин човековим мислима, речима, делима: од аше. посредством аше и у аши. Јер се златно доба не може градити злим, тамним, аљкавим, непосвећеним мислима и речима и делима. Тамно дело гради онај .лруги" свет, свет „друга", пропасти, Ахриманов свет. Златно доба може градити само посвећено дело, аша дело. „Славим ашу! Бирам жртву Богу Светлости! Припадам Заратустри. непријатељ сам друга..." „Желим да искажем најблиставију ашу!"
201
Каква je то жртва поднета Богу Светлости? Аша реч, аша мисао и аша дело. Посвећена делатност живота која јасном свешћу и свом снагом служи свет светлости. „Онај ко сеје жито, доноси ашу; ко рађа дете, доноси amv; ко да крави сена. доноси ашу; али ашу доноси и онај који уништава љута, дивља, подла, штетна бића." Аша живот je непрекидна борба против света таме, ..другог'", ,,др\та". Друг не жели свет, тама не значи да насупрот свету светлостр: жели да се оствари свет таме. Друг жели да уништава: распарати, убити, уништити. Свет Ахримана није таман свет, него ништа. Лаж, лењост, кукавичлук, болест. смрт. Човек je овде због тога у материјалној природи да би победио овај тагини, лажљиви, кукавички. болесни, беспомоћни свет и да би донео светлост. процват, обиље. лепоту, весеље, песму, ведрину, радост, цвеће. Како би својим делима ослободио ашу која постоји у природи a да земља постане све више фраша, духовна, божанска. Како би се поново уздигло златно доба које je на зачелу времена потонуло у природу: сваком мишљу и речју човековом да се подигне мало, сасвим мало, и да он својом делатношћу уздигне за један једини степен животиње, камење, биље и звезде. Брижљиво негована башта je исто тако аша као и бројна породица која живи у благостању, као лепа жена, као краљевина насељена задовољним народо.м, обилна гозба. букет распеваних веселих младића и разиграних девојака. Бог тражи од човека да земљу претвори у ашу: у златно доба - да буде лепа, богата, срећна, мирна. блистава.
6 Смисао култа није да ja обрадим комад земље, подучавам неколико људи и негујем, одгајам животиње, градим кућу или усавршавам неки свој таленат. Ово неговање може имати и смисао да све то чиним због своје користи и да
202
богатство које извире из неговања природе задржавам за себе, никоме од тога не препуштајући ништа: било то земља, предмет, дете, животиња, таленат -припајам све себи. To није култ. To je рад. Јер се иза тога налази интерес Ja. Није аша и не производи ашу. Нико никада није успео да радом дода и једну једину циглу златном добу. Рад није добровољна жртва, него ропство и присила. Смисао култа je да земљу, човека, таленат, које негујем својом делатношћу, с драговољно преузетом жртвом, као једно парче света уздижем до Бога и враћам ra тамо где му je изворно место: у небо. у рај, у златно доба. Претварам ra у ашу. Праоблик сваког култа je молитва. Молитва je непосредна служба. Жртва сама. To je оно када непосредно припада Богу. Молим се за самог ссбс? Не. Са собом узносим свет пред лице Бога. Оглашавам се и кроз мене се оглашава свако зрнце земље. Moja делатност, ако je аша, таква je као молитва. Својим делима, мислима, ако су они аше, уздижем свет и стављам ra у руке Бога. Свако лично Ja. које истиче појединог човека и зато искључује дру ror човека. молитву ставља ван снаге. Сваку мисао мислим у име целог човечанства. Сваку реч изговарам у име целог човечанства. Свако дело чиним у име целог човечанства. Цео живот сам живео у име целог човечанства. и у сваком тренутку цео свет морам да држим на својим раменима и морам да ra подижем, горе, горе, у светлост заједнос с оталима, пред лице Бога. „Нека ми будемо они који ће обесмртити бивство!" „Молимо се како би се небо спустило на земљу и како би се остварило небеско бивство!" Свет je мени поверен, и треба да ra уздигнем и да продуховим чак и зрнца прашине. Овом фраша поступку, овом култу и жртви управо je супротно и обрнуто себично дело из интереса. Циљ сваке делатности треба да буде остварење божанског бивства, онда je аша делатност. Ако циљ није
203
божанско бивство, онда je себично и из интереса. Онда je делатност несрећна и тамна; онда јесте: рад. Заратухтрина аша je свесно стварање златног доба. Насупрот индивидуалном хаома култу. универзално човечанство je заједнички култ и овај култ није изузетан празнични обред, него с природношћу, која се сама no себи разуме. простире на све елементе човековог живота. Култ je одевање. једење, љубав, ход, говор, размишљање. Човек сваком својом животном делатношћу или гради златно доба или ra разара. Свако дело се негде мери - као што вели Перт ем херу, египатска књига мртвих - аша или друг -светло или тама - истина или лаж - извор живота илн убиство. У древно време није само Заратустра учио да трсба свесно стварати златно доба. Ехнатон каже: „Како би се земља у целини уздигла на небо, човек целу своју делатност, сваку мисао. сваку реч, сваки труд треба да принесе Богу Сунцу." To je култ. Толтеци су у Мексику посвећени ствараоци, чији je култ био стварање лепих предмета, били су творци златног доба. Ту je порекло уметности. Уметност je била култ, што значи да су лепе ствари, лепе песме, лепи стахови улепшавали свет, увећавали ашу. Толтек je онај човек. она каста, онај народ у којем je било свесно стварање златног доба. Боја, глас, реч, предмет у уметности и у облику који je створио уметник продуховљују се, претварају се у фрашу, у блаженство, и враћају се тамо одакле су пали у зачело времена, враћају се у руке Бога. Уметност je култ: остварење уметника je аша - свет je настао због блаженства, лепоте, радости. Код великих соларних народа, код Мексиканаца, Инка, Египћана, Грка, Сунце je симбол аше. Сунце je светлост аше. Сунчев култ je исто што и култ златног доба. Служба светлости. Светлост. Сунце, аша - злато - не могу бити
204
власништво индивидуалног Ja. Већ целог човечанства. Човечанство златног доба. Ашаи! - Здраво да си!
IV Алхемија
1 Порекло алхемије се губи у древном добу. Нема таквог споменика у којем се не би могао наћи траг који не би угтућивао на још ранији. Поједини кажу да je а.тхемија магијско знање, и ако магију целог света узмемо као десет десетина, девет десетина од тога потиче из Египта. Управо се због тога назив објашњава египатским речима хем и хемет. Овом хему je затим додато арапско ал; тако je настало ап хем и касније с латинским наставком ал хемнја. Алхемија има три велика дела: учење о елементима, алхемичарска делатност, и, на крају, учење о злату, о камену мудрости. Пре него што се приступи било каквом схватању алхемије, треба знати следеће: алхемичари говоре о соли, сумпору, живи. арсенику као о елементима; говоре о растварању, очвршћавању, рафиновању, о променама агрегатног стања, омекшавању, као о делатности; говоре о прављењу злата и о проналажењу камена мудрости. Елементи, делатност, коначан циљ, никада се не односе стварно и искључиво на саме елементе. делатност je коначан циљ. Алхемија je архаичка синтеза која знање о свету обухвата некаквим јединством. Kao што се астрологија заснива на аналогији људске личности, судбине, историје и космичког збивања, тако се и алхемија заснива на оној аналогији која постоји између људске личности, судбине. свесног усмеравања судбине и склопа материјалних елемената и међусобног деловања ових елемената.
205
Данас се често упада у грешку када се узимају у обзир само симболичне вредности алхемијских елемената и онда се мисли да je алхемија симболична психологија. Ово схватање je лоше. Алхемија je и психологија и хемија и физика и друштвена наука и морал и физиологија и медицинска наука и уз то аскеза, магија и метафизика. Сумпор. арсеник. со, жива такви су елементи света као што je и број; као што je у астрологији Сунце или Mape или Јупитер; као што je у Ји ђингу Киен (стваралачка сила), Кун (прималац), Ta Чуанг (велика сила), Чин (напредак). Сумпор најпре значи стварни сумпор, елемент, сулфур. A значи и оно што астрологија приближно назива Mape. активна жестина, пробојни замах Ja, борбену готовост, напетост, односно горење. Значи поред тога и оно што хинду баштина назива рађас, страсни активитет. Значи и оно што je у Мексику названо именом бога Хуицилопохтли, чак je у сродству с оним што се у Египту назива Сет. Ако прораде вулкани, и то je фсномен сулфур, али у физици; ако je револуција, и то je феномен сулфур, али и у друштву и у историји. Сумпор je елемент света који значи страсну ватру, нагло разбуктавање, горење. Ако владају саме силе сулфура, равнотежа се поремети и свет букне пламеном: потпуно je свеједно да ли у души човека, у заједници, у држави или у некој сфери природе. Постоје сулфурне љубави и сулфурна пријатељства и савези и мисли и активности - таква бића и ствари у којима je владајућа карактеристика брзо и жестоко сагоревање. Постоје сЧлфурске слике, здања, темпераменти. филозофија. Арсеник, со, жива, као и сумпор, елементи су света који су у почетку, када je природа била идеја и духовна стварност, у свом праоблику били спиритуална супстанција. И сачували су своју спиритуалну карактеристику, али je она у њима потонула. као у човеку светлост, будност, небеска
206
интелигенција. Онај омотач у којем дрема спиритуална супстанција, материја je. To je видљив, мерљив сумпор и арсеник и со и жива. они се могу вадити као руда. Али je сваки елемент у свом изворном облику бно небеска супстанција, основни елемент стварања. Алхемија ове елементе користи у смислу древних идеја: схвата их као духовну супстанцију и тако их тумачи, чак и у поступцима их тако користи. Поступак алхемичара: sublimatio. descensio, destila-tio, calcinatio, coagulatio, fiksatio, исто као и елементи: нису материјални феномен. Феномен се одиграва у материји, али има повратно дејство на душу и дух и на астралне равни, све до најдревнијих светова, до примарних спиритуалних сфера. Заједно с процесом, који се одиграва у материјалној природи, започиње процес у души и у горњим световима. Свака калцинација и фиксација допире до оних дрсвних процеса који су били чисто спиритуални процеси у древном духовном стању света. A злато и камен мудрости значе да циљ алхемије није, као што се данас верује, да се направи злато. Циљ: пронаћи начин прављења злата и свет поново прстворити у злато - свет и природу и човека вратити опет у златни свет, у златно доба. Злато није ништа друго до: аша. Блаженство, срећа, обиље, процват, светлост, знање, божанско бивство. Камен мудрости je оно магијско средство којим сс бивство опет може преобратити у злато. Ово магијско средство опет није неки предмет или знање или чаробна формула, поготово не камен, него нешто што омогућава да се свако, неминовно (зато je ка.мен) врати у рајско бивство. 2 C овим претходним знањима човек више не треба да се плаши да ће му неко тумачити мутне чаролије у елементологији алхемије. Елементи алхемије су заправо бескрајно једноставни. Елементи су у почетку били елементи света. Елемент није ништа друто до саставни део света који се
207
не може свести на неки други. У почетку су свет сачињавали духовни елементи. Када се човек суновратио у материју, последица пада je његово повлачење природе, он je и ове елементе учинио материјалним. Тако су спиритуални елементи постали материјални. Ови елементи су у материји исто тако узајамно повезани као и у свету духа: према одређеном реду бројева и геометријској законитости, у апсолутном јединству и заокружено. Порекло јединства je у првој природи када су елементи-идеје живели у савршеном реду и хијерархији, у духовном бивству створеном посредством божанског смисла и у замишљеном јединству, прозирно, чисто, одговарајући својој природи у међусобном узајамном деловању, изједначујући се. Пад не само што je елементе претворио у материјал, него их je и потпуно измешао. Узајамна деловања су поремећена. ред нарушен и хијерархија разорена. Ова неуредна, набацана, допола поломљена. покидана, неправилна, мутна хрпа: то je оно што се данас у природи назива материјом. To се зове материја. Материја je двосмислена. Први je смисао да je она древна природа, али понижена и бачена у прашину, отежала, у тами и на граници непосредног уништења. Други смисао je да je она заправо скривена у ову материЈалну природу и да у ЊОЈ ЖИВИ цео древни свет духа. Први смисао je црн и проклет, тежак и негативан; други смисао je да je она terra sancta. materia benedicta - Света Земља, Благословена Материја. Човек не само да живи од ове материје и у овој материји и посредством тога живи посредством материје већ je судбоносно и неизмерљиво везан за ову материју. Не може да се ослободи и не може да иступи из ове материје, већ само на један једини начин: ако je у спиритуалном облику понесе са собом, врати je тамо одакле ју je повукао. Због тога човек мора да упозна ову материју. Мора знати шта значе ови елементи и шта je било њихово древно и прво значење и које je било прво и изворно место ових елемената. Мора знати шта je злато, сребро, бакар, олово. цинк, платина. шта je сумпор. шта je
208
арссник, жива. Мора да открије да су ови елементи само отежали и потамнели - овако су беспомоћни, тешки и тамни у свом облику сагрешења. Изворно су били саставни делови света духа. Знање има незамисливих тешкоћа. „Материјализовани човек", каже Ал Цабир. ,.када je починио грех и кад je прогнан из раја златног доба, изгубио je и своје знање духовне алхемије." Беме каже: „Створитељ je створио човека да би био господар елемената и да би му елементи служили; међутим, човек je постао роб и слута елемената. И он сада тражи злато, али налази земљу." Природа пак препоручује човеку упутство. Ова упутства су најпре оно што алхемија учи: кристал. Елемент се у кристалу јавља у оном древном хијерархијском, апсолутном облику, који je материјалан еквивалент древне хијерархије у којој су елементи били у изворно спиритуалном свету. У кристалима се јавља трансцендентна праприрода елемената. Кристал показује човеку шта je биће и суштина елемената. Полазећи овим путем, древно човечанство je нашло смисао елемената, узајамну повезаност и хијерархију вредности. О томе говори елементологиј a алхемије. 3 Познавање елемената у алхемији само je средство делатности. Алхемија je сама активност. Назива се мортификација (умртвљивање), солуција (растварање), анимација (оживљавање), фиксација (учвршћивање), перфекција (усавршавање). Циљ делатности je продуховљавање npima материје. Алхемија није ништа друго до мистсрија ашс. После тоњсња у материју у човеку je остала једна једина малена искра од древног и првог божанског бића и у елементу je остало једно малено спиритуално зрно. „Права
209
алхемија почиње у човеку, наставља се у материји и завршава у човеку". каже Беме. Права а.тхемија je када искра која се налази у човеку почиње да делује на семе које се налази у елементима, ослобађа ra, продуховљава и уздиже. Ослобођени елеменат повратно делује на човека и сада подиже човека за једну степеницу. Човек опет потпомогне материју, она опет човека и тако даље: једно друго продуховљавају, профињују, прочишћавају, ослобађају, оживљавају, учвршћују. Где je материја омекшала, треба je очврснути, где се укочила, треба je растворити. Али материја увек остаје материја, својим значењем и смислом, пак, увек je духовног значења и смисла. Јер коначно материја и елемент не леже мртви у рудницима, брдима, радионицама. него су активни саставни делови света, другачије речено, оно што чини брда, реке, јело, оруђа, звезде и човека. Прочишћен и продуховљен елемент не настаје из света, него се скупља на невидљивом месту и испољава скривено деловање. Значи: греје, равна, чисти. Прочишћени елемент постаје аша. рајска супстанција која живи овде на земљи, пре свега у човеку, али не као индивидуална срећа и блаженство, него као присуство златног доба. Аша приближава свет његовом прастању. и оно није ништа друто до коначно стање. Алхемичари разликују примарну материју, материјалну земљу, змаја и последњу материју, обесмрћену земљу. Свако алхемијско дело, мисао, реч, подижу целину земље, ако и не много, онда макар за длаку. Што више подижу дело, реч. мисао, они су тим већи. Тим више je у њима аше. Тим више je земље претворено у злато. Сада не може да буде циљ представљање целокупног деловања алхемије. To чине књиге као што су дела Ал Џабира, Парацелзуса. Бемеа. Пасквалиса, Сен-Мартена, да се и не помињу Хермес Трисмегистос, поготово Tabida smaragdina. Нека само један пример прикаже природу тог активитета. Taj пример je: алхемијска топлота.
210
Већ je из до сада реченог разумљиво да топлота није само физичка, него и биолошка и космичка и астрална; топлота je својство примарног стварања, спиритуално својство које свако разуме, ако помисли да постоји, не у пренесеном, него у дословном смислу: топао поглед, топла реч. топао покрет. топао глас, топло осећање, топла боја, топли предео, слика, човек, молитва. однос. Хиндуско рађас, страсна делатност, гнездо топлоте; исто као и алхемијски сулфур. Топлота која je неопходна да би се свет претворио у злато, односно да се пронађе камен мудрости, средство којим ће се земља претворити у рај. У Египту се говорило да je у првом реду неопходна топлота да би неко створио саху, вечито тело, наравно, не тело човековог индивиду алног Ja, него тело човечанства, цсле земље и целе природе. Човеково тело je сачувало спиритуалну -златну суштину своје изворности. Алхемичари су увек и наглашавали да je људско тело од исте супстанције од које je и провидни, блистави, кристални камен мудрости. Други аутор каже: „У људском телу постоји нешто што je постојало у свету на почетку почетка, али што се потом изгубило из земље." Камен мудрости - рајска супстанција. Аша. Разуме се, опет није реч о телу индивидуалног Ja, него о телу универзалног и вечног човечанства. „Одвој ватру од земље", каже Tabula smaragdina, „танано од тешкога, пажљиво, с великом страшћу.'" Средство одвајања: топлота. И ако je сад реч о примени топлоте, немогуће je избећи расправу о методу којим се топлота савршено примењује. Овај метод je тумо. Тумо je тибетанска реч. Означава унутарњу топлоту душе. Према тибетанском тумо извор топлоте човековог физичког тела није месо, није крв, није неки други орган живота. Када живо биће умре, топлота се удаљава из њега; као што Веда учи, повлачи се у срце и одатле одлети. Због тога се мртво тело хлади. Извор топлоте je такозвано „посредујуће тело", астрално тело. To je оно које су алхемичари називали пећ и фуруна. Топлоту
211
доводи у човека и у живот ово астрално тело. Њега астрологија назива Mape, алхемија сулфур. Ако неко жели да подробније упозна ово тело, нека чита Сведенборга, чија je мистична интуиција у овој области готово непогрешива. Тибетанска тумо-јога je ослобађање ове астралне топлоте и растапање људског бића на овој астралној ватри да би се „једно од другог могло одвојити танано од тешког". Физичко тело се топи у астралној топлоти. али се отопи и нервни систем, топе се успомене, представс; као последица загревања безвредне материјс сагоревају и испаравају, и оно што у човеку остане, постаје све чистије и чистије: злато. Уз неопходну праксу аскета може тако високо појачати астралну топлоту да се цело тело исгтуни нематеријалним жарењем. Ово жарење аскета може да распростре на целу земљу, чак и на цео материјални свет. Европљанин тумо сматра тек јога вежбом коју пустињаци примењују у високим планинама, за време зимских хладноћа како се не би смрзли на ужасном мразу. У деформисаном облику тумо je заиста то. Међутим, изворно je тумо таква алхемијска делатност која астралну топлоту свесно примењује како би се „одвојило танано од тешког", не само у човековом индивидуалном Ja, него и прско индивидуалног Ja у свету, и да се свесно повсћа рајска супстанца. Касније, нарочито у средњем веку, када je за загревање коришћена пећ саграђена од цигала, тумо je обрнут: топлота je оживљавана у материјалној природи и злато су хтели да топе из материје. С гледишта како се и на који начин повећава аша на свету, између два поступка нема разлике. Циљ je један: истопити злато. Пснхологија тибетанског тума и материјалне хемије средњовековних алхемичара истоветни су no смислу: ослобођењем топлоте свет треба поново претворити у фрашу, у злато. Трећи део алхемије je учење о злату и камену мудрости, Злато није ништа друго до праматерија од које je
212
свет у почетку био у првом стварању. Овај први свет je прасвет. Прво стварање било je од злата. Не од физичког злата. Физичко злато није ништа друго до матсријални облик древног и првог стварања. A какво je било ово стварање свако може да разуме ако помисли на тихо, топло и смирено, коначно и ненадмашно лепо блиставило. на онај посебан тешки мир благ и зрео као уље, као нектар, као летња светлост, односно као злато. Камен мудрости je оно универзално и непролазно знање које чува тајну прављења злата. Али не мора то бити само знање, него и материја, јер у материјалној природи мора да постоји и материја која тачно одговара ономе што je универзално знање у свету духа. Камен мудрости je она материја под чијим додиром се елементи враћају на своје изворно место. успоставља се изворни поредак и враћа се древни први свет. Истовремено, камен мудрости je животни еликсир, здравље. живот, магијско средство бесмртности. Цил. алхемије je прављење злата и проналазак камена мудрости. Делатност може бити унутарња и спољашња: унутарња делатност непрекидно делује на спољашњу и повлачи je са собом; спољашња делује на унутарњу и уздиже je. Две делатности се међусобно покривају, међусобно допуњавају, узајамно потпомажу и спољња се повезује с унутрашњом, унутрашња са спољном. Јер приликом првог стварања унутрашњи и спољни свет нису били раздвојени: постојало je јединство, као што су Једно оили природа и дух, тело и душа, живот и бивство.
Нема бољег примера од алхемијс да би човек разумео шта je у древном добу био смисао људске делатности. њен циљ и њена природа. Делатност историјског човека се назива рад: то je оно дслање чији je циљ одржавање Ja, његово увећавање,
213
моћ, његов иметак, слава. Тако je у историјском времену све било рад: земљорадња, трговина, ратништво. државништво, васпитање, учење, обука. Свака делатност je постала рад изузев уметности. Уметничка делатност je једина која je сачувала и одржала изворни смисао делатности: остала je духовна служба која улепшава свет. Изворно je свакл рад био неговање и никада није имао значај опстанка, a још мање индивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, a с њом заједно губи се и смисао делатности. Због тога треба да коначно и рад остане бесмислен. У древности je делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који предано, са страшћу, с метафизичким акцентом, на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него уздизању и продуховљавању света. Повећавању аше. Коначном искупљењу света. Делатност која се у историјско доба ограничила само на једну врсту људи, у древном времену била je општа. Свако je био на генијалном ступњу свога бивства као што je данас уметник. Делатност je имала смисла само као неговање. Са.мо и једино као култ. Култ je било све што je касније постало рад: земљорадња, трговина, државништво, ратништво. Култ je неговање. образовање. висок ниво бивства и поредак средстава и предмета створених за одржавање овог нивоа: основа културе. Инспирација сваке делатности била je: начинити свет лепшим. праведнијим. племенитијим. цветнији.м. богатијим. Увећати ашу. Продуховљавати природу. Уздићи свет тамо где je био, одакле ra je човек срозао: уздићи ra у златно доба. Алхемија je оно древно знање које учи свесном истицању милости, грчки х&Р^, латински gratia. To je злато које je запретено и измешано у свету, другим речима аша. Алхемија ово златно бивство загрева, издваја, чисти, ослобађа, учвршћује. Алхемија je неговање и култ који хинду мит назива бућкање путера у океану млека. To je праделатност коју
214
обављају богови: бућкање je мешање океана млека да би се издвојио путер - аша, злато, чисто бивство. To je основно уверење које стоји иза сваког дела праделовања. Култ се може препознати no томе што je оно што тражимо присутно. У култу се појављује злато и претвара се у стварност. Претвара се у стварност на једној јединој маленој тачки света: али неопозиво и вечно. И култ се може препознати no томе што он зна за себе: ово дело се збило управо у овом тренутку, на овом месту и на овај начин једном и заувек за сваког човека и у име свих људи. Свако дело или одговара Сфинги или не одговара; у сваком делу делује цело човечанство; свако дело или уздиже или обара свет - или доноси светлост или таму. Јер .довољно je ако један једини човек одговори Сфинги". И ако неко у усамљеним планинама, у напуштеној пећини замисли истину. истина више никада не може да нестане са земље. Култ je она делатност кад индивидуалан човек постане свестан да у њему живи универзалан човек и да делује. и да универзалан човек има један једини циљ: повратак у златно бивство. Сваки ударац мотиком, сваки потез пером, свака реч учитеља, свако наређење државника, свако кување јела, сваки убрани цвет je или аша или није аша: или je култ или рад - или je свесно прихваћена страст или je ропство - или се њиме увећава процват света или прождиру блага света. ,.Прва жртва и дело", каже Бадер. И жртва постаје човеков анђео чувар. Жртва чува човека и чува народе и свет: „љубав сребрног погледа". Велика култура извире из ове љубави: „Само из љубави према природи, a не из себичних и кратковидих, прорачунатих и користољубивих поступака." Култ даје човеку меру која се не може преиначити, на којој му се увек могу измерити дела. „Када год човек измери своја дела при светлости ове мере, умножава благослов света". каже Заратустра. Ахура Мазда се овако обраћа човеку: ..Видим вас растворене у мени, a ви у себи ввдите мене марљивог.'" To су речи алхемичара. Човек
215
живи растворен у Богу, као со у мору; Бог je у човеку активна и стваралачка сила, као потајна ватра у сумпору, скривени укус у соли, срозано рајско бивство у злату.
6 Најтеже je на свету уздизати ниво заједничког блаженства. a не стварање предметне културе. Не треба се усмерити на стварање предмета, него на подизање нивоа заједничког бивства. Ако се односи на стварање предмета, онда je култура, као резултат ове делатности, само спољна и предметна; у том случају делатност je само рад; онда je активна личност само индивидуално Ja и циљ je одржавање Ja, његовог имања и моћи. AKO je делатност усмерена на подизање нивоа заједничког бивства, онда je резултат универзалан; онда je делатност култ; активна личност je универзалан човек; циљ je успостављање изворног поретка света. Алхемија je оваква култна делатност: алхемичар je универзалан човск који не жели да ствара предметну културу, него жели да подиже ниво заједничког блаженства. Заједничко блаженство je оно што означава иранска реч аша, што алхемија назива златом, оно што разни митови називају сатја-јута или рај или еденски врт или Елизијум. Заједничко блаженство јесте оно што човек треба да оствари. Тиме што своје способности, које je добио својом делатношћу, снагом, стваралачком енергијом, знањем, користи за своје добро: одржава себе, повећава своје Ja, што je постало резултат судбоносне забуне и збрке чије му се последице лупају о главу. Делатност je деградирана скроз на Ја-циљ, обезвредила се, згуснуо je у њој космички карактер. Престала je да буде универзална, престала je да буде култ. Алхемија учи човека да стваралачка снага, знање, делатност не служе за одржавање и материјално умножавање, али чак ни за стварање предметне културе, него
216
једино за оно како Иранци кажу: повећавање аше или како каже алхемија: за прављење злата. Оно што човек чини у материјалној гтрироди није ништа друто до бућкање путера у океану млека, то je оно што сваки човек, у сваком тренутку негтрекидно обавља заједно с боговима. To je сакрална делатност. To je култ. To je смисао земљорадње, трговине, ратништва, васпитавања, учења, кувања. To je права алхемија. .,Оно што je човек изнутра изгубио", каже Сен-Мартен, „мора поново да прибави својом делатношћу у материјалном свету. Свака делатност која поново прибави макар једно једино зрнце овог древног блаженства подиже заједничко блаженство човечанства. Ова делатност може бити и одговор Сфинги; може бити и усамљена нстина у пећини; може бити плетење корпе од врбовог прућа на обали реке; може бити орање. вртларство, битка, песма. васпитавање. кување. шивење одеће и владање народом. AKO je то таква делатност, онда јесте култ аше. Ако само ствара предмете, ако само изграђује машине, ако само одржава своје сопствено бивство, ако само умножава своје имање, онда није култ, није аша, не уздиже заједничко блаженство света, и зато je ова активност празна, бесмислена, узалудна, небитна: не ствара злато. Само je рад. Циљ културе у древности јесте подизање заједничког блаженства човечанства; a средство културе, на свим подручјима човековог живота, јесте култна делатност. Алхемија je учење које говори о овој делатности.
V Метафизика јоге l Реч јога je у Европи везивана с латинским jugum и тако je довођена у везу с јармом. По томе би jora значила преузимање неког терета. Овакав превод речи потгтуно je погрешан и смисаоно и филолошки. Санскртско jora није
217
сродно с латинским jugum (јарам), него с jungerc (спојити), и значење joj није преузимање задатка. него спајање. Прави смисао речи открива неколико склопова као што су самјога или дукха-јога итд. Jora je спој у смислу грчког evooic; или латинског unio. Може се претпоставити спољашње познавање јоге. По Патанђалију jora je обрачун с делатношћу свести. За то je неопходно да човек заузме неку непомичну позицију, угаавном неку врсту седећег става, у којем кости и мишићи могу сасвим да се огтусте и да се свест потгтуно ослободи од задатка управљања телом. Телесну смиреност треба допунити правилним, смиреним и дубоким дисањем. Ритмичним, дубоким и уравнотеженим удасима буде се надсвесне силе. Ова два предуслова, cicana (седећи став) и прана-јога (удах) јесу физичка основа јоге. Душевно стање: пратјахара и дхарана. У преводу отприлике: искључивање и усредсређивање. Први корак je, значи, одстрањивање свих ометајућих околности, искључивање слика сећања, укидање непрекидног стварања слика свести. Пошто се, пак, не може сасвим искључити дејство свести, човек се ухвати једне, обично неке намерно одабране слике, заустави je и постави у средиште свести. Ова слика je објекат медитације. Слика се заустави, смири, лебди уравнотежена и постаје језгро унутарње делатности. Трећи корак јоге: дхјана и самадхи. У стању дхјана обриси објекта медитације заустављени у свести лагано се бришу и свест се лагано топи заједно са сликом. Стање човека се уздиже у надсвесно стање. To je дхјана. Свест je орган човековог индивидуалног Ja; ово надсвссно стање, у којем се човек задржава у дхјани, није стање индивидуалног ja, него универзалног људског Ja. Дхјана je универзално, вечно људско надсвесно стање. Ha горњем ступњу јоге самадхи иступа се и из универзално људског надсвесног стања и уздиже у
218
недиференцирано духовно прастање. С гледишта емпиријског човека самадхи je екстатично стање. Са становишта вечног и апсолутног, екстаза, разуме сс, није самадхи, него управо живот Ja који je потонуо у опсену материјалног света. С гледишта апсолута самадхи je поновно спајање, стапање с прадревним, првим духом, evoaic, односно унија, односно јога, другачије речено -уједињење. Поступак назван јога већ се може наћи у најранијим хинду списима, и мада прилично касно, везује се за име Патанђалија, као што се и друге велике архаичке синтезе, астрологија, алхемија, аритмологија, исто тако губе у даљинама древности. Циљ jore je обрачун с делатношћу свести. To значи примена таквог метода уз чију помоћ човек укида принуду непрекидног стварања слика у свести. Принудно стварање слика, што хинду баштина назива сансара, грчка баштина пак аусукгј, отвара у човековом животу ону безнадежну збрку од које се он на други начин, сем уз помоћ jore - спајања, односно повратком у прастање духа и у универзално јединство, не може ослободити. Jora ограничава ову сансару, вишеструкост, забуну, збрку, пре свега први узрок свему, корен сансаре: свест индивидуалног Ja.
2 0 приказу поступка jore, о узајамној повезаности поступака с разним мстафшичким баштинама, с Ведом, са санкхјо.м, с будизмом, с махајаном и хинајана јогом, с тибетанском, кинеском, египатском, грчком јогом овај пут неће бити речи. A и сувишно je. Патанђалијева рађа-јога, која носи битна обележја древне баштине, прототип je свакој од ових jora. To што постоји јога-здравље, јога-делатност, јогахуманост, јога-медитација, jora хатха, карма, бхакти итд. - све то у крајњој линији води у истом смеру. Реч je о култу који још много боље, дубље и јасније открива древно и примарно
219
значење неговања чак и од сакралне земљорадње, од сакралног гајења животиња, од сакралне борбе, од сакралног управљања државом. Сам човек je неговатељ, али je човек и објекат неговања. И ако се игде може стати очи у очи с Великим Неговатељем, овде, на овом месту свако може да се суочи с њим, јер он подједнако негује у борби, у земљорадњи, у гајењу животиња, у медитацији и у самопорицању: подједнако наставља своју сакралну делатност како би поново вратио свет у златно доба, у прастање бивства. Свако јога-објашњење започиње основном разликом како индивидуално Ja није човеково истинско биће. Истинско биће није индивидуална него надиндивидуална универзална личност. Искуствено Ja, везано за тело, повезано са свешћу јесте пролазност, опсена, фиксидеја, сансара, ананке - вечита, бесмртна, универзална опсена човековог Ja. Опсена индивидуалног ja се распршује у сваком човеку кад он прсступи преко прага материјалног света, односно када умре. Али се опсена и пре може раскринкати; томе служи ввдја. будност. У човеку живе два бића. индивидуално Ja у телу, у свести, са психолошком делатношћу, духовним својствима; и живи у њему вечно људска личност, бестелесна, у надсвесном стању, апсолутна душа у неквалитетном бивству. Вечни човек није делатан; то je човек за кога Веда каже: „Две птице слећу на дрво, једна кљуца воће на дрвету, друта непомично гледа." Вечни човек није категорија живота, него категорија бивства, и отуда он није активан, није делатан, не живи, него постоји - од зачетка, непрекидно и до вечних времена: постоји. Неговатељ je индивидуално Ja и објекат неговања je индивидуално Ja. Неговање у индивидуалној судбини човека јесте култ делатности према самом себи: човск je сакрална делатност према себи самом, обрачун сопственог Ja. Почетак и крај сваке jore: тапас. самопрегор. To je суштина култа и смисао сакралне делатности. To je ватра -јер реч тапас значи и
220
топлоту и страст. Буктање самопрегора. Mape и сулфур и рађас. Tanac, аскеза, самопрегор нису ништа друто до да човек сагори и спали себе на ватри запаљеној у њему самом. Пројекција овог унутарњег збивања јесте спаљивање мртвих на ломачи. У јоги човеково индивидуално Ja жртвује самог себе у самом себи и на ватри упаљеној од себе самог. To je јога. To je аскеза, тапас, самопрегор. To je праоблик сваког култног делања: материјалну природу треба сагорети на сопственој ватри како би сс вратила у своје прастање. Ta ватра коју човек пали je света ватра. било да je природна ватра, било да je духовна стварност - будност, која се назива култ. Због тога у ватри неге, љубави, неговања, обиља и плодности, лепоте и процвата. знања и савршенства треба да сагори свет како би сваки човек и ствар могли да одбаце материјално и индивидуално Ja и да се врате у своје универзално бивство. Велики Неговатељ јоге je ово биће које доноси ватру и светлост, које спаљује себе, биће које само себе жртвује. И то je Велики Неговатељ и у владању и у земљорадњи и у бици. Ово неговање je сакрална делатност. To je култ. 3 Разумети нешто не значи ништа друто до вратити ra на његово изворно место; због тога се разумети може само метафизички. Метафизички зато што je изворно место ствари peid та фуоиса, изван материјалне природе. Прва степеница метафизичког разумевања jore јесте: јога je култ човековог Ја. A култ je на тај начин што јога метафизички разуме човека, односно враћа га на његово изворно место, изван материјалне природе, у његово прастање. Сваки култ развија ствари у њиховој потпуној стварности, истиче могућности које су у њима потенцијалне; неговати значи учинити их богатим и цветоносним, лепим и истинитим,
221
односно вратити их у онај круг где су и изворно биле. И неговање човека je да се човек снова реализује на свом изворном месту у свој својој лепоти, богатству и истини. Ово неговање je jora. У јоги се сусрећу сакрални неговатељ, човек, са сакралним неговатељем: са човеком. У потпуној супротности с модерним схватањем, које претпостааља да аскеза мења човека, треба одржати изворни смисао: аскеза човека не ослобађа његовог изворног бића, него обратно: човека у материјалној природи ослобођеног његове изворне природе поново чини битним. Када тибетанска jora каже да у свету нема шта да се гради, једини je задатак да се све поруши, до темеља да се руши. изгледа да учи супротно. Али не. Тибетанска jora, баш као и остале, каже: на човеку у материјалној природи, ослобођеном сопственог бића, нема шта да се спасава и да се чува. Све треба одбацити. Човек ће поново задобити своје изворно биће тек кад своје материјално Ja потпуно поруши и разори. Тек ra je онда поново изградио. Човек je у материјалној природи груб, мутав, колебљив, кукавица, цепидлака, ограничен, немиран, опијен, беспомоћан, месечар, завидљив, похлепан, ташт. To није човеково изворно стање, него стање и обличје његово после пада, сагрешења. Изворно биће човекове душе лагано се поново реализује у аскези. Ово изворно биће je: јунаштво. Ha први додргр неговања, на првој степеници култа душа већ поново задобија једну од најважнијих ознака древне природе. Прва метаморфоза душе je да постане херојска. Прасвојство душе je да je она пасивна. Највиши ступањ ове пасивности je самопрегор, жртва, преданост, херојство. Историјски човек се нигде није толико удаљио од древног доба, односно од изворног стања, колико на овој једној тачки. Историјски човеку херојској души, односно у хсројском човеку види и склон je да разуме неку врсту човека која je појачана, ретка, племенита и лепа, али je сасвим изузетна и не важи за друга бића. Управо због тога он ништа
222
не разуме толико погрешно као дрсвне na и старе уметности, епове, трагедије и митове. Древна и стара уметност говоре о херојском човску, али не као изузетку, него о божанском човеку. о херојској души универзалног човека. о изворном стању човековс душе. Јер je човекова душа у свом примарном и изворном стању самопрегорна и одана. душа која сама себе негује и сагорева у сопственој ватри. Арџуна, јунак из Махабхарате, Гилгамеш, Бел, Ахил, Хектор, Енеја зато cv хероји, јер су отелотворитељи херојске душе. To се још знало и на крају средњег века (види Дирер: „Витез, смрт и ђаво")Јунаци нису индивидуално Ja, него су хероји зато што je у њима људска душа поново постала реална: нису кукавице, нису завидљивци, нису грамзивци, нису плашљиви, нису ташти, нису месечари, нису заблуделе душе које у сансариананке лутају и селе се поспане и беспомоћне, него су они будна бића узнемирена сопственом светлошћу, бића која су у себи успоставила изворну стварност душе. Хероји. Божански људи. Древни људи. A јога и аскеза, пак, било да je та јога кинески Тао или хиндуски атман или будистичка нирвана или питагорејска феооц - нису училе противприродном самомучењу, него су систематски наводиле човека да опет у себи реализује хероизам душе. Jora није ништа друто до делатност посредством које душа постаје оно што јесте. Kao што ни култна земљорадња или владање нису ништа друто до делатност посредством које земља и држава постају опет оно што јесу. Култ ставља ствари поново на њихово изворно место и човеков култ човека враћа поново душу у њено стање изворног херојства: страсно распламсали самопрегор, жртва, горућа делатност, извршавање великих дела, отворена и изричита одважност, презир смрти. Тибетанска, кинеска, хинду jora, орфичка и питагорејска аскеза, самопрегор мексиканских и перуанских Индијанаца развили су хероја у човску: потпуно независно од
223
тога да ли je то био храбри Ахил или Арџуна, људи који с оружјем у руци приносе своју жртву, или Миларепа или Наропа који медитирајући у посту и самоћи увежбавају исто овај самопрегор. Спољашње се може заснивати само на унутарњем: Ахилова унутарњост je орфички пустињак који се бави аскетским вежбама, као што je спољни облик санјасина који живи у индијским шумама Ариуна, херој Бхарата. Обе стране чине исто: настављају култ човека и ослобађају херојство душе. Хероји епова и митова су симболи-душе. ,Новекова душа није душа у сваком свом стању: једино ако je пробуђена, онда je таква, али je онда божанска." „Само они разумеју који су спремни на одлуку; али оно ће сви у вечности постати једно.'" (Веда) Свако велико дело ће искрснути из егзалтације људске душе; свака егзалтација избацује силе које су све богатије и светлије што je душа удаљенија од материјалног Ja. Постоје невидљиве силе које извиру непосредно из древног духа, али се оне опет уздижу само онда ако je човек већ обуздао материјално Ja. Jora je она делатност која човека чини јачим него што јесте: која даје човеку безусловну власт над самим собом и све оно за чим je душа жудела од вечитих времена. може да оствари: леп и богат процват, великодушну племенитост. поносну истину. усправљеност. то јест: херојство. Јога je делатност херојске душе на самој херојској души. Ова делатност je знак оног људског типа који je хсрој. Херој je сваки онај човек чијс je свако дело сакрално. јср му je биће сакрално. .,Нека човек потпуно посвети својс бићс; и ово посвећено биће нека посвети сваку делатност света. A дслатности света, пак, нека посветс целу природу и ова посвсћеност нека захвати оне којн су још неправедни, тамни, зли n грешни."
4
224
Јога je сакрално неговање човековог Ja. Систематично, законито и непроменљиво: не може се на два начина исправно обрађивати земља и не може се на два начина исправно владати државом. Метод јоге je једина могућност да се човекова душа врати у изворно херојско стање: тапас - ватру самопрегора. Сакрална суштина самопрегорне страсти и њена култна природа одједном постаје јасна ако човек сасвим мало пажње посвети оним боговима који су постали симболи аскезе, као што cv Пачакамак у Перуу. Кецалкоатл у Мексику, Дионис у Грчкој, Озирис у Египту, Шива у Индији. Пачакамака су демони растргли и делове његовог тела расули no свету. Кецалкоатл je сишао на земљу. научио људе како се праве лепе и корисне ствари, и затим je приступио изградњи града од ћилибара, Града Среће. Међутим, демони су се заверили против њега. Кецалкоатл je бежао. али je на крају увидео да су демони јачи. Бацио се у ватру и сагорео. Од његовог пепела су настале птице певачице, од његовог срца звезда Даница. Озириса je убио Сет, бог таме, искомадао га и његове делове разбацао. Диониса су титани рашчеречили. Бог патник искомадани, рашчеречени, сагорели, растргани Бог. Божанство које мора да одбаци своје Ja. мора до краја да доживи разарање, мора да пређе преко прага смрти. мора да се распадне како би постигло свој прави вид и своје биће. Јер Пачакамак исто тако васкрсава као Кецалкоатл. Озирис, Дионис. Алн када поново оживи, живи својим вечитим и бесмртним бићем непролазно и бесмртно. Божанства су симболи и праслике херојске душе: као што су људски симболи хероји - божански знаци који су примери људског самонеговања. Аскеза je култ који се налази под заштитом и духовним белегом Озириса, Диониса, Пачакамака. Самопрегор je Дионисов култ; реализација божанске судбине. Овај култ: черечењс. Људска душа ће
225
постати божанска, јер je божанска ако открије да мора да проживи оно што je божанска душа Озириса, Диониса проживела: мора сагорети и мора се раско.мадати и мора се раскидати. Мора одбацити маску која je просто индивидуално Ja, мора прекорачити преко прага уништења како би се поново родила и добила свој прави лик: да буде вечна и бесмртна божанска душа. Због тога je аскеза херојство. Зато je самопрегор. зато je самоспаљивање - буктање у ватри страсти одрицања. Херојска душа, чија je праслика Кецалкоатл и Озирис - бог пропасти, црни Шива, преузима на себе судбину божанства. Култ није ништа друто него када човек себе ставља на место судбине божанства и живи божански живот. Када човек самог себе негује и гори на сопственој ватри, учествује у култу аскезе, претвара се у Диониса, бива рашчеречен, будан ступа преко прага смрти како би се прочистио и добио своје вечно обличје. Сен-Мартен каже да повратку Богу треба да претходи човеков повратак самом себи. Треба самог себе да учиним слободним; треба да се ослободим материје, ниских жудњи, склоности, како бих се слободан могао предати Богу. Древна божанства, какав je Дионис. имала су тесне везе са златним добом, с прабивством. Кецалкоатл се подухватио да изгради Град Среће. Демони таме, силе материјалне природе уништили су златно доба. Али у души неутрнута живи светлост среће древног бивства. Град Среће поново треба изградити. Јога гради тако што изграђује човека, мајстора градитеља. Гради на тај начин што, као што се каже на Тибету: све поруши - све што не припада човеку. To je у н>ему култ. Тако преузима на себе божанску судбину. To je преузимање разарања ниског Ja: како би се ослободило. И када изграђује мајстора градитеља. већ гради сам град Ћилибара. Јер златно доба не гради каменом, него златом и злато није
226
ништа друго до прочишћена душа, чисто злато које се истопило у ватри самопрегора: херојска душа.
5 Не би се могла починити већа грешка од оне која je почињена у историјском добу не само у Европи, него и на Истоку константно и доследно, и сви су je чинили уз сасвим мало изузетака. када су желели да разумеју јогу и већ je било тако као да je и разумеју. Историјско доба јогу сматра методом који служи човековом личном блаженству односно бави се само самим човеком, односи се на њега, значи једино je ствар човека, ничија више. Ово схватање и објашњење у основи je погрешно и лоше. Европљанин новог доба јогу схвата у тумачењу сопствене психологије. Међутим, ова психологија се не бави душом и не додирује све оно што се у стварности односи на душу. У средишту европске психологије новијег доба није душа, него Ja. Није то сазнавање душе, него сазнавање Ja. У овом сазнавању душа није ништа друго до константна мутна непознаница функције Ja. Ситуација je, наравно, сасвим обрнута: Ja и није ништа друго до функција душе. To je извориште грешке. Због тога Европљанин новог доба мора погрешно да разуме сваки феномен душе и због тога погрешно разуме јогу. Исток новога доба нема психологију, али би мирне душе могао да je има. Постоје гтретпоставке за њу: дрсвно знање о души већ се одавно изгубило, и у средишту живота ллдског духа није универзална душа, него индиввдуално Ja. И од како се збила ова промена, утлавном ни на Истоку не могу другачије разумети јогу осим као метод искупљења индивидуалног човека. AKO човек узме један од списа Tao-jore, Тајна златног цвета, спис који je написан релативно у новије време, али
227
готово у целини почива на веома старом духу, ако негде друтде светло пада на ову тачку. Спис говори о „Златном цвету". Наравно, Златни цвет није у вези само са златним добо.м, него и са златом алхемичара. Ta ни jora није ништа друго до алхемија - бућкање путера из океана млека како би човек из самог себе избућкао путер, односно изградио бесмртно Ja. Ако човек при оваквој делатности обраћа пажњу само на сопствено Ja, ништа постићи неће, нити ће моћи постићи: ,.Како одавде може произићи било шта?" пита спис. Није реч о прибављању блаженства за лично ja - јога je тек у свом позном, исквареном облику постала метод за прибављање личног блаженства. У древном смислу бућкање, гтрављење злата тачно je оно што чини земљорадник са земљом. краљ с државом и народом: неговање. сакрална делатност. „У с ј ају Златног цвета сједињују се све светлости неба н земље и блиставило испуњава хиљаде простора. Али ако ова светлост заблиста у једном једином телу и оно ће озрачити небо и земљу." Треба добро разумети: циљ je претварање целог света у Златни цвет. Његово претварање у бестелесно блиставило. Kao што Веда каже: светлост je прасупстанција света, изворно je свака материја била светлост. Кабала пак каже: „Светлост je примордијална есенција света, база сваке постојеће супстанције, елементарни облик сваке материје." Златни цвет je та примордијална есенција. та праматерија. та душа: то je злато алхемичара, божанско бивство. Циљ je да цео свет постане блистава светлост -али ..ако заблиста у једном једином телу и оно ће озрачити небо и земљу". Ha овом месту опет се можемо вратити аши. Данашњим језиком: бескрајно велико значење се налази и у томе ако се Златни цвет отвори само и у једном једином човеку. јер ће ово блиставило да се распростре no целом свету, прозрачиће цео свет. Циљ пак није да човек спасава сопствену личност. сопствено Ja. сопствену кожу, него да искупи цео свет. Jora тиме што човек себе херојски жртвује
228
и самог себе рашчеречи и у себи разбукти Златни цвет, своју херојску душу отвори на једној јединој тачки - на оној тачки где живи. тиме претвара свет у Златни цвет. Али овај култ je магија која се збива у име свих људи, као што Индијанка плете корпу у име свих људи и човек који одговара Сфинги, одговара joj у име целог човечанства. „Ако човек започне ову чаролију, изгледа као да у Бивству има нешто непостојеће." Односно када се човек маши jore и започне алхемију божанске душе, изгледа као да се машио неког лудила и жели да створи нешто непостојеће. Али: „Када човек с временом оконча рад и досегне надтелесно тело, изгледа као да у непостојећем живи Постојеће." Другачије речено: завршетком jore, када се у човеку отворио Златни цвет, кад je домашио надтелесно тело - саху, како су говорили Египћани, ситуација се обрнула, цео материјални свст се претворио у непостојећи, у сабласт, свет који je човеку под деловањем специфичних принуда (сансара-ананке) изгледао стваран, и сматрао ra je постојећим у својој сулудој сметености (абхпмана), a душа, саху, Златни цвет није блаженство личног индивидуалног Ja, него дело које се односи на цео свет и има значај за цео свет, дело које делује на свет: нико не користи јогу за себе самог, него због блиставила света. Нико неће искупити лично Ja, него зна ако je један једини човек у себи отворио Златни цвет, његово дејство на све људе и бића и ствари деловаће и прошириће се за вечита вре.мена. „Довољно je ако један једини човек одговори Сфинги."
6 Jora као искупитељ индивидуалног Ja нема већег значаја од индивидуалног прибирања иметка, од индивидуалне славе или од индивидуалног инстинкта власти. Jora усмерена ка искупењу индивидуалног Ja хоће управо да спаси оно што баш треба бацити на ватру и сагорсти - Ja. Методе историјске
229
јоге, све без изузетка, полазе од лажне и погрешне претпоставке да овим методом треба искупити Ja. Не знају да je jora култ прихватања и остваривања бивства рашчереченог Бога, Диониса, Озириса, Пачакамака. Jora није психички процес, него космичка метаморфоза у ватри култа. чији je крајњи резултат да се човекова душа претвори у злато, светлост, телесму — у прастварност. Циљ јоге je суштинско преображавање човека у биће што вишег нивоа, али не за сопствено спасење јогина, него je то могућност да човек постепено постане Бог: да се све савршеније препушта божанским силама. Циљ jore припремити ум и срце човека да би он примио божанство, и препоручити целог човека да буде средство Бога. Метод за то je тапас, самопрегор, аскеза, одрицање. Да би човек могао бити средство божанства, сигурно je да треба следити поступак преостао из древности, поступак који je знаменит од самог зачела. Taj поступак се назива jora, односно спајање с јединством духа света, evomc,, унија. Највиши ступањ, атманстепен, није цил> сам no себи, којим човек самог себе искупљује, него дисциплиновано неговање које човека, најдрагоценије на земљи, уздиже из збрке и претвара у делатно средство божанства, да би потом свет као себе самог претворило у злато. У јоги се људски живот претвара у култни процес. Особина, имање. Ja, тело, све су то средства и могућности да би се досегао један једини циљ. Душа ова средства користи да би њима даље бућкала океан млека. Због тога je остварена људска душа херојска, јер je задатак херојски: суштина сваке људске делатности јесте неговање с оданошћу да би свет постао аша - живот блаженства. Смисао живота je да човек избућка из себе оно највише. Неговање тога јс послање и задатак универзалног човека, али слава извршења задатка не припада човеку. Сваки човек има тачно одређено мссто у судбини и задатак у свету. Ово место не могу да
230
напустим, и не могу да будем ослобођен задатка. To je будно прихватање: jora.
VI Шекина l У Перуу je иза олтара катедрале био скривен врт опкољен високим зидовима. Кроз капију je могао да ступи само краљ, првосвештеник и неколико посвећених. У врту je све било од злата. Од злата je било дрвеће, њихове гране и листови; од злата je била трава, ивичњаци уз стазу; земља je била посута златом. Од злата су били цветови, степенице, лептири, птице no дрвећу, животиње које су пландовале испод дрвећа или се сунчале на златној трави; од злата je била кућа насред врта и сви њени делови: брава, праг, под, кров и у њој намештај, столице, столови, кревети и посуђе. Златни врт није припадао краљу, ни првосвештенику, ни свештенству нити цркви. Kao што злато у Перуу није могло бити власништво ниједног човека, није ни врт. Свети врт je стање и слика света, какав je свет изворно био и какав ће коначно бити. Слика света онда када je изишао из руку Створитеља и када ra човек буде вратио Створитељу. Новорођени свет, први свет и последњи свет, бесмртни свет. Древно златно доба које je створио Бог и последње златно доба које je створио човек. И семе свста: изворни и стварни свет. Онај свет, чији облик изван врта може бити, ма колико таман, кваран, пролазан, зао, вечно променљив - може бити приватно власништво, раскидан и исцепан на милион парчића. може бити хладан, промрзао, несталан, течан, златни врт непроменљиво блиста изнутра у стварима, у људима, у времену, он je с друте стране кварежи, пролазности и изван и изнад. Златни врт je праслика света која непролазно живи у свету. Свети врт се простире скривен иза катедрале, за њега знају само посвећени, као што у дубини света почива свети врт, рај. Елизијум, вечностза оне који знају: ово je био свет,
231
човек и овакав ће бити. Човече, оваквим мораш начинити свет! Ти си био тај који je овај златни свет претворио у прах и песак, у камен, блато, у пролазну, безвредну, грубу материју, у распадљиво месо и пролазни живот! Не заборави, човече, да мораш да исправиш свој грех и да мораш вратити свет на оно место одакле си ra сурвао! Свет опет мораш да претвориш у златни врт! 2 У свакој животној делатности древног човека јасно je живео циљ да земљу треба претворити у златни врт. Древни човек није ни умео другачије замислити и разумети свој земни живот сем као задатак и послање да негује. A смисао неговања био je култ: посвећена делатност да би човек на крају свог живота могао рећи с олакшањем: моја судбина je протекла у неговању земље, уздигао сам земљу тиме што сам je учинио цветнијом, плоднијом, што сам служио миру заједно са својим ближњима, што сам донео на свет здраву децу и васпитао их, што сам у рату испунио обавезе, заступао сам и говорио истину и тиме сам свет примакао Божјем врту. Аинјахита, иранска богиња каже у својој химни: „Слава теби, Боже, што сам овде на земљи, што сам je могла учинити плодном. што сам пустиње могла претворити у вртове, рајске вртове - лепо ће бити Богу и његовим слугама да живе у овом достојном станишту, у гтроцвалом вргу!" За древног човека земљорадња није пљачка јадне беспомоћне земље како би човек на тај начин прибрао богатство. Земља није моја, него ми je дата као задатак да из ње развијем Златни цвет и да то парче земље искупим. AKO будем поступао самовољно, поробљивачки, још ћу дубље гурнути земљу у таму. Култ земљорадње. За древног човека исхрана није себично и прождрљиво ждерање како би он што више сварио пре других, за себе самог. Ko кува за самог себе и сам једе, каже Ману,
232
починио je грех. Он не једе, него храна њега једе - он не вари храну, него храна вари њега. И он се сам срозао у храну, и биће поједен и биће растрган и биће проварен с истом оном себичном прождрљивошћу као што je и он пожудно jeo. Јер једење спада међу најдубље култове на земљи. „Онај ко једе даје храни", каже Сен-Мартен, „а не даје храна ономе ко je једе." „Јер тиме што биће које једе узима у себе храну и свари je, оно je не уништава, него je уздиже и задржава." A Бадер: „Онај ко једе узима храну и подиже je на оно место на којем се он налази - са хране одбацује материју, укида опет њено спољње својство и претвара ra у унутарње, поново ra претвара у битно." За древног човека исхрана je једна од најдубљих мистерија, зато су тако велики значај имали заједнички обеди, гозбе. Због тога су биле сјајне гозбе с обредима, било на Истоку, било у Египту, било у Индији, било грчки велики обеди или римска caena. Овај обред je сачуван у накарадном и гнусном облику и срозан je код примитиваца у људождерство. Ниже од тога се могао срозати само модеран човек, он већ у јелу уопште не осећа спиритуалну есенцију. „Где je код древних људи био сјај, тамо се изнутра крила мистерија", пише Шулер. Мистерија великих заједничких обеда je привид да се јело жртвује човеку - у стварности, пак, човек се спушта до материје и сагиње се no храну да би je уздигао. To je она мистерија да храна даје себе човеку и човек храни, и у овој двострукој предаји, као у љубавном загрљају, букне ватра жртве: давање. „Ако хоћеш и желиш живот, дај од сопственог живота, дај од живота без резерве и премишљања ако желиш да се живот слободно и у изобиљу отвори пред тобом; док патиш у себичним интересима, још ниси у животу, стојиш споља и посматрач си, и посматрач си и задовољства живота; живот je само онда твој ако си у њему, ако дајеш и себе предајеш" Јер радост није забрањена и уживање у животу je слободно. Уживати значи исто што и јести, нешто што je
233
спољње претворити у унутарње, прогутати, уздићи, продуховити, вратити на његово изворно место. За древног човека учење и знање, исто тако као и једење, нису били себичне делатности, делатности усмерене према себи. Учити није ништа друго до јести, нешто што je спољње претворити у унутарње. И што учим, није моје и што знам, није власништво мога Ja. Духовност исто тако није предата на милост и немилост људском Ja. као што му није изручена земља, ближњи, животиње и као што на свету није изручено ништа. И дух je дат за неговање. И учење и знање су исто тако култови златног доба, као и све остале делатности. Највиши степен учења и знања јесте њихово учешће у светим књигама. Ова храна je у одређеном погледу једина битна и егзистенцијална храна у земном животу човека. To je учешће у баштини: знати оно што je Бог непосредно објавио и знати оно што je знаменито од самог зачетка. Кад су питали Конфучија шта je оно што одржава народе, одговорио je: војска. хлеб и дух предака. AKO je неопходно, војске се можемо одрећи; ако je неопходно, и хлеба се можемо одрећи; духа предака се не можемо одрећи, јер je он живот сам, Без њега човек није ништа више до било која животиња. За древног човека мушкарцу жена и жени мушкарац нису дати као слободан плен, него за неговање, култ, како би једно у другом однеговали Златни цвет и волели и били милина једно за друго. И мушкарцу и жени дете није дато као слуга, ни као животиња или приватно власништво. него да и ту душу негују и да однегују у њој Златни цвет. Васпитавање je исто такав култ као љубав и учење, исхрана и земљорадња. У Мексику, кад новорођенче заплаче, отац je излазио на врата и свечано објављивао васиони: Рођен je нови цвет. Све што постоји и живи на свету, ствар и човек, дух и време, чува у себи семе милости (gratia, хбрк^Х ка0 шт0 У себи златни врт чува своју древну слику и успомену, да заправо припада златном врту. Милост која се налази у људима и стварима, бесмртно блиставо златно семе у Ирану се назива
234
аша. To je телесма Хермеса Трисмегистоса. To je галама: то je злато, јер изворност света није материја, него дух и изворност човека није свет, него Бог. Човек треба да однегује то златно семе, ту галаму. Ово неговање je култ. И васпитање није ништа друто до једна врста култа. За древног човека je уметност, сликарство, музика, поезија. обликовање лепих предмета исто толико било култ као и породични живот, васпитавање, земљорадња. Лепе ствари човек није обликовао због њих самих. Деловање мајстора уметности, исто тако као и делатност првосвештеника, ратника, краљева, најважнија je у људском друштву: уметност je оно што овај свет, исто тако као религија, филозофија. владавина, на најделотворнији начин чини сличним златном врту. У древном Мексику je живео један народ, Толтеци, чија je највиша каста био управо уметник. Реч толтек значи: мајстор уметности. Уметност je била култ, и послање мајстора je било да народ преплаве лепим предметима, лепим напевима и лепим песмама. 3 Могло би се говорити о томе како се иза сваке гране древног знања и у сваком древном знању крије култ: религиозни задатак je да се свет претвори у златни врт. Како je била култ аритметика, уз помоћ бројева од хаоса створити космос, као што je учио Питагора држећи се Египћана. Како je била култ геометрија. Како je била култ астрологија. Могло би се говорити о томе како je имало култни смисао изворно друштвено понашање, како су имале религиозне метафизичке тежине и значаја учтивост, етикеција, нарочито у обичајима владајуће куће. Како je био култ неговање тела - како je било култно место у архаичком добу грчко ruuvćcnov. Како су имали религиозни смисао такмичења, истмијске и олимпијске игре. Могло би се говорити о томе како je било култ прављење календара, али и само писмо, како je било сакрално неговање
235
паљења ватре не само у Ирану, него и у Перуу, Мексику, Египту, Јудеји и Индији. Како je било култ купање и умивање, облачење, обрада врта, неговање цвећа, занати, лечење. Како су били култ лула, сабља, штит, писаћи прибор, медаља, која je касније, с ликом индивидуалног Ja, постала новац. Како je било култ оплемењивање биљака, одгајање животиња, као да je jora била примењена на биље и животиње, „како би се разбудио у њима свети живот потонуо у материју", као што каже Заратустра. 0 свему томе би се могло проговорити и вредело би говорити. дуго, опширно, смирено, да би човеков ум предахнуо и заблистао у уверењу у такво доба чији je живот био истински. Културу може да створи само овакво уверење културу, не предмете, него живот све вишег нивоа. Све друго само ствара средства за пљачку земље и човечанства. Сваки култ постаје на једној тачки неразумљив. Постаје неразумљив, односно разумом ra je немогуће следити на оној тачки где се јавља дејство људске делатности. Ако човек делује у материјалном свету и међу материјалним претпоставкама; међутим. резултати његових дела су духовни и невидљиви. И резултат повратно делује на материјални свет. Човек не види ту тачку. Скривена je пред њим. Неговање je мистерија. Мистерија je земљорадња, неговање деце. учење, предавање знања. уметност, занат. трговина, челичење тела. jora. Неговање je владавина, јер она није ништа друго до сакрално неговање народа: краљ треба да претвори народ у ашу, у злато, као што jora претвара у злато човека. у златни врт, у јасност, у цветност, у богатство и у потпуност. A каква je ова мистерија, то се нигде не може дубље ни непосредније искусити него тамо где je реч о рату као сакралном неговању. Јер и рат je неговање, и војник-ратник негује култ када се бори и убија. To je мистерија неговања, као што то учи Бхагавадгита, хиндуски еп. Арџуна, херој Бхарата, креће у борбу, али престрављено види да у непријатељском табору има његове браће, рођака, пријатеља. учитеља. Престравио би се и онда
236
ако би постао свестан само да су у противничком табору људи, јер и то je страшно. Колеба се. Хоће да одложи мач. Али његов возар, бог Кришна се огласи и посвети ra у мистерију. Смисао посвећења: не само да je битка слободна -мора се борити и убијати. Човек на земљи није рођен за посматрача, него je активан, не за гледаоца, него за биће чији je задатак делатност и чији je задатак сакрална делатност: бућкати свет као океан млека. Човек нема избора. Ово ћу учинити. ово нећу. Заједно са судбином и с талентом дато je шта он мора да чини и шта je сакрални задатак који треба да изврши. Прво и примарно знање човека треба да буде: да се преда својој судбини и да чини оно што му, no судбини, оставља и заповеда вечити поредак света. Први задатак човекове душе јесте да у себи изврши сопствену херојску оданост, наклон пред задатком. Пре свега бити оно што јесте: херојска душа послушна. самопредана, одана. Јер само онај ко je постао оно што јесте - уме да учини свет оним што он јесте. Само херојска душа може претворити поново свет у златан. божански, претворити живот у бивство, свет у свети врт. Ако душа учини ово откриће, постаће аша која je херојска психа, бесмртна душа. И кад душа постане божанска, заблешти у њој знање: постоји само један задатак, оданост, ништа друго. To je мистерија у коју Кришна посвећује ратника Арџуну. Треба да поливаш крв? Проливаћеш крв. Проливаћеш крв свога брата? Проливаћеш крв свога брата. Свој задатак и своју судбину ниси ти одабрао. Твој задатак: предај себе, за остало не брини. Остани на свом месту, не бежи испред своје судбине. Негуј. Свако твоје дело има скривени смисао: њиме откриваш злато. Свако твоје дело je култ. И смисао тог култа: херојска делатност. Негује га учитељ, свештеник, отац, мајка, земљорадник. краљ, уметник: теби je припала највећа мистерија међу негованима: рат. Негуј у себи оданост, и увидећеш да треба да останеш на свом месту. Ако одложиш мач, кукавица си и бежиш испред своје судбине. Хоћеш да будеш посматрач? Не може. Ако одложиш мач, и дада радиш.
237
Твоју судбину je таквом каква јесте начинио Бог. Не брини за победу, али се бори као да победа зависи од тебе. Буди храбар. To je мистерија култа.
4 „Задатак човека није да чека и посматра, него да дела како би био активни учесник искупљења света." У Кабали постоје три речи и оне су: елохут, кавана и шекина. Када се прекинуло јединство Бога и света, на самом зачетку времена, располутила се свака целина. „Један део je слохут, део божанског бића који je потонуо у живим створовима; други део je божанска слава, шекинакоји пребива у стварима, сели се, лута појединачно и изгубљено." „Само ће искупљење оба опет ујединити и човеку je дата способност да својом службом помогне искупљење." ,,То je кавана, скривена способност душе да служи искупљењу света." Ha почетку времена, када je свет потонуо у материју, раздвојили су се биће и ствар, живот и предметни свет. субјекат и објекат: оно што je биће, живот, дух, снага, таленат, знање. то je елохут и овај елохут je пао у жива бића. Божја слава, блистање, злато потонули су у ствари, предмете. To je аша, галама, телесма. И човек je тражи овде, у стварима, због тога човек и негује ствари да би je из њих опет уздигао и елохут који je у човеку поново ујединио са шекином у стварима, и опет успоставио древно примарно Један. Човек je настављач и завршетак стварања и треба да буде исправљач сваког зла исквареног посредством зла. Ta делатност je кавана, жеђ душе да служи искупљењу. Јер само у искупљеном свету се сусреће божанство које наставља у људском бићу, елохут, са славом, шекина, која се налази у стварима. Не пресуђује материја делатности, него посвећена суштина делатности. Није одаучујуће шта човек чини, него неименовани унутарњи додир, надахнуће, добровољна или будна служба душе што je за један корак померила искупљење:
238
упила je у себе нешто од божанске славе која се налази у стварима и дала je нешто стварима од оног божанског бића које се налази у њој. Шта значи шекина? Значи да за ручком једне сељачке породгаде може бити више шекина него на једној еухаристичкој лигији где учествује сто хиљада људи. Да у песми једне девојке може бити више шекина него у светој проповеди првосвештеника. Значи да je слава Божја потпуно незвисна од света. и овде не помаже ни ранг. ни власт, ни принуда, ни интрига, ни образовање, ни знање, ни разметање, ни позирање. ни галама - овде у једном тренутку све je принуђено да буде истинито и свако je гтринуђен да покаже своје право лице - не човеку и не себи самом, него Божјој слави која се налази у стварима. Ha ручку једне сељачке породице Божја слава може горети у блиставилу за сва времена и за цело човечанство као у молитви стотине хиљада људи приликом еухаристичке литије. У песми једне девојке Божја слава може сјајније блистати него у проповеди првосвештеника. To значи да само дело не значи ништа, све зависи од посвећености. И рат и битка могу бити сакрални и може у њима бити Божје славе, ако су свети. Ако служи томе да се божанско биће које живи у живима сусретне с божанском славом која се налази у стварима, и да се у овој тачки искупи свет. To je шекина. To je смисао преданости херојске душе. To je смисао службе. To je смисао сакралне делатности. To je смисао култа. To je смисао нетовања. Човек не може да се издвоји и не може да прибавља себи иметак из земље, или из природе и не може прибавити за себе лично блаженство, практикује религију и јогу исто тако присно. Нема издвојеног искупљења: само скупа, универзално човечанство с целокупном природом и целим светом. Свака кап елохута мора се сусрести са сваком капи шекина, цело божанско биће поново мора да се споји с целом божјом славом. дело искупљења ће се тек тада
239
догодити. Задатак човека je да ради на овом искупљењу. To je култ, то je продуховљеност, уздизање, искупљење. Не могу се извући и не могу тражити изговоре зато што не учествујем, што сам само посматрач. Не могу избећи задатак тиме што припремам искупљење само за своју личност. Бог не прима никог посебно и не прихвата никаква оправдања: треба деловати. „Силе земље треба живети до последње мрвице." „А свака душа мора да упозна тело." Тако Ахура Мазда говори Заратустри. Земни живот има једно једино ненадокнадиво значење на којем човеку завиде, као што кажу свете књиге, чак и богови и анђели. Човеков задатак je да ради на искупљењу и да негује земљу, мислима, речима, делима и да служи тако како не могу служити чак ни богови ни анђели. И ако човек и свет доспеју у невољу, због шекине су се нашли у невољи. Ако се прекине веза с божанским бићем, онда почиње да пропада слава која се налази у стварима. Тако настаје на земљи суша, сиромаштво. беда. болест, епидемија, криза и све врсте невоља. Шекина чами, jep човек не негује дубоко и истински и ова чама повратно делује на човека. „А човек нека зна да je узрок сваке његове патње патња шекине." Човек треба непрекидно, постојано, одано, херојски, користећи сву своју снагу и способности да негује земљу и свет, дух и себе самог, своју породицу, народ, своју децу, пријатеље. „Свакоме je додељен одређен део у простору и времену како би га искупио." Краљу je додељен народ и породица, свештенику људско уверење и мисао, војнику земља домовине и мир, додељено je земљораднику, домаћину, уметнику, мајци, ученику. мајстору - да искупе део који њима припада, да се шекина врати у божанско биће. To je смисао култа. Треба да искупимо своје животиње и своју кућу и свој намештај и своју одећу и свој алат, jep „уколико их дотакнемо посвећеном руком, растворимо из њих заробљену славу божју". И јаој ономе ко je немилосрдан и свиреп према једном перу, према парчету платна, оделу, јаој ономе ко je свиреп према једној испљунутој коштици смежуране воћке.
240
6 „Ствари су настале у простору и времену". каже СенМартен, „на тај начин што су се издвојиле из славе Бога." Ова мисао потпуно покрива Кабалу. .Новек je оно биће које наставља делатност Бога тамо где je Бог већ непрепознатљив сам no себи, у царству објављења; човек ту преузима делатност. jep je Бог ту препознатљив већ само у својим сликама и приликама и преко својих заступника. To je законита ситуација човека на свету." Човек као слика и прилика Бога у царству објављења треба да настави делатност Бога. Ta делатност je: подићи оно што je пало, пронаћи изгубљено, очистити укаљано, изгланцати потамнело, поломљено опет саставити. побуњене преобратити и смирити. Једном речју: искупити. Смисао људске делатности je да свет треба уздићи у свет духа, односно треба ra претворити у злато. Због тога je људско неговање сакрална делатност. „Благотворно деловати на непријатеље Бога", просветлити и укротити чак и зликовца. Делатност на искупљењу тек се онда може окончати када се и последње развејано и загубљено зрнце прашине врати на своје место, претвори у злато, кад и последња заблудела душа већ зна да je људска делатаност служба Богу и није самовоља Ja. И нема таквог дела које je наизглед безначајно које не би имало неизмерно дејство и значај, јер: нема ни једног јединог материјалног чина без одговарајућег духовног деловања. Свако дело мора бити сакрално неговање. Свако дело мора повезати нешто од изгубљеног елохута са залуталим шекином. Будно дело које негује с одлучношћу, све се више увећава; снага се храни делатношћу и постаје све снажнија, моћнија. To je смисао и задатак људске судбине: „Ширити вечну светлост; и ако слободно пустимо у себе божанску светлост, цео свет ће дрхтати пред нама."
241
Бела Хамваш SCIENTIA SACRA I ДУХОВНА БАШТИНА ДРЕВНОГ ЧОВЕЧАНСТВА 1 За издавача Мирослав Дерета Главни уредник Јелена Павић Ликовно графичка опрема Давид Дерета Уредник Дијана Дерета Лектура Миладин Ћулафић Стручна лектура Невен Ушумовић Коректор Јелена Павић ISBN 86-7346-083-2 Тираж 1.000 примерака Београд 1999. Издавач'Штампа/Плас.ман Графички атеље ЦЕРЕТА Владимира Роловића 30, 11030 Београд тел./факс: 011/512-221. 512-461 Интернет презентација: >vww.dereta.co.yu e-mail:
[email protected]
Књижара ЦЕРЕТА, Кнез Михаилова 46 тел: 011/ 181-345
