Bela Hamvaš - Reči i damari II

Библиотека Траг

Књига друга

БЕЛА ХАМВАШ

РЕЧИ и ДАМАРИ II прикази (1934-1936) избор и превод Сава Бабић

Уредник Ана Совиљ

ДВ\СЛАР

О енглеском роману XX века Џон Купер Поуис Роман модерне Америке Елиотове песме и студије ТРи одломка о Гетеу И оно што потом следи Филозофија историје руске емиграције Кајзерлингова нова књига Историја мађарске књижевности Антала Серба

О ЕНГЛЕСКОМ РОМАНУ XX ВЕКА

1. На питање: шта је разлог што се у новије време интересовање окреће према енглеском роману, заправо, нема одговора. Који су разлози што су се седамдесетих година читали Зола, Балзак и Флобер, деведесетих Руси, а почетком овога века Скандинавци? Мода? Мода је ако човек чита Декобру, Питигрилија или Цвајга, али не ако чита Хакслија, Поуиса. Порицање традиције? - модерни Енглези поседују веома дубоку традицију која сеже до Гетеа, Стерна, Раблеа, чак до Грка, чак до примитивних. Јединствено схватање света? - ни говора; што се тиче схватања света, једва да постоје два више супротстављена писца него што су то Џојс и Лоренс. Стил? - само делимично и не код свакога од њих. Нешто ново! Ново је, ипак, само замамна, али празна реч, све док се не зна шта је то; само привлачи, али не казује ништа. А поред тога, што се Енглеза тиче, није ни тачно. Џојс је стар као смех, Лоренс је тако стар као Ерос, Хаксли као смешак архаичних грчких скулптура, Поуис као мит. Оно што је у енглеској књижевности заједничко за сва четири најистакнутија уметника: чисто очитовање древних суштина. У овом одређењу невоља је само у томе што је однос изведен на основу тога како енглески писци употребљавају речи. Нешто као „древна суштина" узето је из средине духовности модерне енглеске књижевности. Џојс каже: „Уметност нека от-

7

крива идеје, безобличне, несвесне душевне суштине. Најкрупније питање које се односи на уметничко остварење јесте с којих дубина извире... све остало је спекулација за рачун ученика". Хаксли пише овако: “У природи се с битном истином меша огроман број разнородних ствари... књижевност је права онда ако се хемијски не може кривотворити, као дестилована вода... уметност преноси чисте, хемијски чисте чулне утиске, мисли, осећања". Елементе! Посвуда откривање замагљених, скривених древних суштина, истраживање дубина. Џојсов метод служи да би открио тајне које се налазе испод свакодневног живота; Лоренсова целокупна уметност је, несвесно; Хаксли модерно друштво разлаже на елементе; Поуис свесно објављује „елементаризам". На површини је, и отуда је најочигледнија у целокупној модерној енглеској књижевности, поразна критика садашњости. У енглеској књижевности увек је постојала склоност критици: увек се налазило нешто да се исмеје. Критика је бивала час блажа, час оштрија. Никада није била тако сурова и једнозначна као данас. Оно што је за многе било тако неподношљиво код Џојса, није произвољно низање речи, због чега су га оптуживали да је неразумљив, не ни низ наизглед узајамно неповезаних сцена, не наводна разливеност граница људских карактера.Оно што је у њему тако потресно јесте критика јединствена чак и међу сатиричарима. Било где да човек расклопи Хакслијеву књигу, прво што пада у очи јесте - иронија. Код Лоренса - огорченост. Код Поуиса - дубоки презир. Модерна енглеска духовност у данашње време баш ништа не прихвата. Али онај ко разуме само деструкцију, остаје на површини. Јер модерни енглески роман и не разара. Ту чињеницу није могуће довољно нагласити, а ко хоће и изнутра и непосредно да схвати уметност, од ове чињенице никуда не може ни да мрдне. Џојс, Лоренс, Хаксли и Поуис по-

8

казују одређеним и сигурним гестом какво је данас ужасно разарање. Разарање вредности, разарање лепоте, разарање живота, ужасна данашња стварност пред којом свет затвара очи; експлоатишу се, извргавају руглу, понижавају велике мисли, а човечанство се прави као да се ништа није ни догодило. Живот је проткан лажима, глупостима, а насупрот томе, већина човечанства живи као да је све у најбољем реду. Неред, пустош, лењост, неукус, преплављују живот а свет као да од свега тога ништа не види. Модерни енглески роман не разара: али опет није у стању да затвара очи - очајава над разарањем које сезбива у свету. Не пустоши, али се не претвара као да је све у реду; не деструира, него узвикује: доста деструкције! Џојс није неразумљив: тронут је над неразумљивошћу данашњег живота. Хаксли није нихилиста: он се брани од нихилизма. Лоренс не врши деструкцију: он враћа човека на изворе живота. Поуис није луда: он је огорчен лудилом света и ослобађа древне елементе. Јер на најдубљој и зато најнеупадљивијој тачки енглеског романа налази се чист пијетет. Тумачење XIX, или XVIII века, па чак ни средњевековно значење не исцрпљује овај пијетет: сасвим је грчки, или још непосредније, сасвим примитиван, примарно људска је ова озбиљна жудња према свему што је чисто, вечно, живот, лепота. Овај пијетет јесте унутарња ватра романа: овај примарни потрес пред несхватљивом, усрећујуће великом чињеницом живота. Није то уметност чистих соба, чистих руку, однегованости, цивилизације - него уметност чистих срца, дечија, дивљих људи, односно уметност модерног човека који је жедан чистоте живота. Енглески писци нису нихилисти! - баш нису никако! Занесењаци: занети свежом лепотом живота. Нису филозофи, нису научници, нису моралисти, нису социолози, нису поправитељи - него уметници, у оном сасвим древном хомеровском значењу у коме је уметност била једна врста религије.

2. Почетак модерног енглеског романа јесте Џојсов Улис, његова појава у часопису Тке Е$01$1 1921. године. Други број часописа је забрањен, заплењен и покренут је поступак против издавача. Овакви поступци власти обично узнемирују људе доцнијих времена. Данас, када је година 1921. још близу, јасно се види какав се неспоразум збио. За Џојса се мислило да је велики диверзант - данас свако зна да је управо он, први међу модерним писцима, на нов и делотворан начин, који више одговара добу, пробудио пажњу на то каква се ужасна диверзија збива у модерном животу. Ружилац нације? - не, раскринкавач ружилаца нације. Крив је за увреду јавног морала? - не уопште! Џојс је био сасвим нов: погрешно је схваћен, није схваћен - није ни могао бити схваћен. Нов је био свет његових мисли, начин изражавања, користио је нове слике, писао је новим језиком, новом техником, проговорио је о новим људима и говорио је новим људима. Морао је бити погрешно схваћен. Чар Улиса јесте ова свежа, крепка новина. Ово прворођенче модерне духовности препуно је пролећног ваздуха који навире елементарном снагом. Као и у свакој уметности која је пролећна, и у њему је много ренесансних црта: обилно се лије богатство, лепет не зна за границе, кликтава неумереност свеже ослобођеног духа, таласање игре занете сопственим животом. Џојс претерује, неумерен је, незграпан, драстичан, хаотичан - преобилно навире из њега тек рођени нови дух. Не уме да одреди границе, нема равнотеже - у лету је. Безобличан - јер је још под дејством врелих сила. Џемс Џојс је рођен у Даблину, припремао се за свештеника, али је променио каријеру и хтео је да живи од књижевности. О свом младалачком животу сам припо-

10

веда (РоПгаИ ој 1ке агШ а$ а уоип% тап). Пре рата је објавио збирку новела фиШпегв), збирку песама (Скатћег ти$к) и драму (Ехпев). Успеха није било. Роман Улис је писао седам година док је био учитељ језика у Цириху, Паризу и Трсту. Веома много је читао и његово образовање је добило енциклопедијске размере. Када је заплењен други наставак романа, покушао је да га објави у Америци, али ни тамо није имао среће. На крају је књигу објавио један мецена 1923. године у Паризу. Одмах је изазвала велику пажњу и одмах је оформљена школа. Међутим, енглеско јавно мнење још га никако није прихватало. Џојс је ирски родољуб и политички противник Енглеза. Али се без Џојса не може ни замислити модерна енглеска књижевност. Улис је велики роман: обимом износи шест стотина тридесет пет страница. Тема: један дан живота, 16. јун 1904, агента за рекламе Леополда Блума. Метод у три четвртине романа јесте унутрашњи монолог (раго1е т1:епеиге). Овај метод је преузео од француског импресионистичког писца Дижардена који у кратком роману Втпег приповеда какве слике промичу кроз свест човека за време једног ручка у гостионици. Код Џојса, међутим, унутрашњи монолог није импресионистички ватромет, него уметничка техника уз чију помоћ могу да оживе најдубље мисли човека, његове тајне успомене, празноверја, интимни унутарњи трептаји, односно она одређена несвесна суштина душе. Један целовит дан Блума, сасвим откривен посматрањем из “душевне суштине": Блумова Одисеја - то је свакодневна Одисеја сваког човека - непрекидно лутање по свету, то је предмет Улиса: живот као авантура душе. Спољашњост, склоп и језик романа могу се разумети само из овог унутарњег језгра. Као ни било којем уметничком делу, ни Улису се не може приступити споља.

11

Онај ко задржава занимање на унутрашњем говору, збрканим изливом, испуштању сећања у незграпним скоковима, нагомиланим представама, навали жеља, промицању слика густо протканих хаотичном збрком речи, тај не продире до суштине. Последње поглавље романа је тридесет страница у једној јединој реченици: монолог Блумове супруге. Ко по овој реченици буде разумео да се из пљуска без тачке и запете ковитлају наизглед неразумљиве речи, он неће видети незадовољство, негодовање, повређену сујету Блумове супруге, њену женственост, забринутост, страх, наде, срцбу - а све то кипти у речима, шикља, захуктава се, плави и тако уме да приближи душевну суштину човека да за то једва да има примера у светској књижевности. Џојсово ново дело је Шогк т рго$ге$$. Предмет је вечита променљивост света и одговарајућа променљивост овога предмета описана је „променљивим“ језиком. Она два поглавља која су до сада објављена („Аппа П\аа Р1игаће11е“ и „Т\то 1а1е$ оГ бћегп ап(15ћаип“) већ наговештавају дело. Речи су у овим поглављима већином „вишеглаве“, као што каже писац студије. Мењају се. Имају више перспектива, многозначне су, навиру, теку, живе. Глатке, сјајне, промичу, блистају, скачу, шћућурују се, смеју се играју, озбиљно корачају и премећу се преко главе. Да ли да човек одобрава или не одобрава овај специфични стил, тренутно није о томе реч. Једна чињеница је несумњива: дело је писао генијални уметник и, независно од суда, најпре треба разумети шта је оно што је написао. Да је Џојс генијалан уметник? - Данас је то ван дискусије и поуздано се испоставља ако човек чита дело. Лично дејство је увек пресудно: за време читања Улиса и №огк т рго%ге$$може се осетити оно што се осећа само при читању изузетних дела. По Курцијусу ово дејство је колосални духовни напор. Кајзерлинг пише: „Разлика између ни-

12

же и више математике јесте: што је она виша, тим је шира, несигурнија, уме да доведе у међусобни однос неодређеније количине“. Што је дух виши, он уме да доведеу међусобни однос више битних чињеница живота. Висока духовност увек је рекапитулација у већој, „вишој“ формули. Џојсова уметност је оваква сасвим висока формула: оваква нова рекапитулација џиновских размера: оваква виша математика у романсијерској књижевности.

3. Прва књига Дејвида Херберта Лоренса, као и Џојсова, такође се појавила пре рата (Бели паун, 1911), али без било каквог дејства. Касније му је тужилаштво такође запленило један роман {Дуга, 1915), најважнија дела је такође објавио тек уз помоћ мецена, а енглеска јавност, исто као и Џојса, још га није прихватила, мада је његов утицај, као и Џојсов, свуда присутна стална сила која обликује живот. Иако једва да постоје два супротстављенија писца од Џојса и Лоренса. Џојс је уметник стила, Лоренс се тешко носи с изразом. Џојс је апстрактан и математичар, Лоренс је органски и конкретан. Џојсов идеал јесте хомеровски Грк, Лоренсов примитивни Индијанац. Највиши интензитет џојсовског живота јесте прецизно виђење као уз инструмент, узвишеност Лоренсовог живота јесте понирање у стваралачку мистерију природе. Само им је једно заједничко: откривање оне одређене „несвесне душевне суштине“, елементаризам, безусловни пијетет према чињеницама живота. Лоренсово име је постало познато у свету по роману 1а(1у Ска1ег1еу’$1оуег (ЈБубавник леди Четерли) и то на чудан начин: учинили су га чувеним они делови романа ко-

15

ји су изостављени из издања у јавној употреби, јер обрађују еротски живот на неконвенционалан начин. У овој чињеници има много неправде. Лоренс није хтео да изазове саблазан, није хтео да узнемири, није хтео да дође у сукоб с тужилаштвом, а нарочито није хтео да на овакав сумњив начин стекне споран глас. Порнографију не чини предмет, него дух. „Опсценост се налази тамо где се дух плаши тела и зато га презире; и где тело мрзи дух и буни се против њега“ - пише Лоренс у предговору за Љубавника лејдиЧетерли. „бех 18 а зШе о?§гасе - Ерос је стање милости“, каже и тиме се једним махом уздиже изнад сваког сумњивог гласа; оно што он хоће, јесте „§оос1 паШга1§1о\уоЛУе - добро природно усијање живота“. Када Лоренс у опису живота преступи грађанске конвенције, то није у служби срозаног укуса, ништа толико није далеко од њега. То је код Лоренса знак појачаног поштовања примарних чињеница живота, једна узвишенија и интензивнија жудња, људскија чежња да у својој чистоти суделује у Еросу, у тајанственом извору сваког живота. Када је Лоренс умро у пролеће 1930. године, у својој четрдесет и петој години, већ је потпуно била ишчезла његова слава која опомиње на писца Лејди Четерли, и он је почео да делује својим правим бићем. Његово деловање од тада непрекидно расте, посебно од када су објављена дела која је писао последње године живота. Лоренсов елеменат живота, несвесна душевна суштина, јесте тама. И лоренсовска чињеница света: крв, тело, мутно, дубоко, неизвесно пулсирање животињског и биљног живота; његови јунаци су жене, дивљаци, мешанци, животиње, Цигани; за инстинкт каже даје „таман дан“; код њега све започиње тамо где почиње да буде невидљиво; није то визуелна него тактилна уметност: уметност коже, додира; оно што је овде за око, не задовољава, превазилази га, захтева више: „живу лепоту додира П

која је много дубља од лепоте гледања". Место Лоренсових књига јесте „живи простор". Човек се не одваја од природе. Шумар Мелорз је енглеска шума; сваки Индијанац Пернате змије јесте парче оживљеног Мексика. Јаој ономе ко се одвоји од природе и заснује независтан живот: увенуће, сасушиће се, јер се искључио из великог лепог поретка космоса. Романи су препуни оваквих одвојених људи који вену, али су препуни и појава древне силе која трза назад човека (Лисица, Жена која је одјахала, Девица и Цтанин, Човек који је умро, Свети Мор). Јер је човеков живот срећан и леп без остатка само у потпуном сагласју космичких сила ( Човек којије волео острва); само у великој универзалној хармонији прожимају га укупни зраци земље и неба. Само кад је човек отворен свакој сили света, уме да суделује у древној мистерији. Дејство Лоренсовог средишњег великог доживљаја света налази сеу обухватној јединственој страсности свих остварења, али дубина, лепота, непосредност појединости одлучно појачава дејство. И овде су најближе тама, крв, унутарње таласање и мистични подстицаји, зраци „тамног дана“. Често изгледа као чаролија оно што описује: своје садржаје извлачи из такве дубине и уме да их учини толико опипљивим; прихвата се задатака који изгледају немогући, хвата слике које промичу за хиљадити делић трена, омогућава да се осете пригушени дамари скривених органских процеса.

Олдос Хаксли је хиљадама нити везан за Џојса и Лоренса. Висока духовност, култура и начитаност без премца, као код Џојса, али се његово истинско интересовање окреће ка једноставности живота, као код Лоренса. Његов елеменат јесте подсмех и смех, али он непрекидно прескаче у велику Лоренсову озбиљност. Разиграност, веселост, свежина, као у Улису, али у позадини тињају дубине, као у романима ДуГа или Свети Мор. Они који су новију енглеску књижевност оптуживали за нихилизам, у првом реду су мислили на Хакслија: изгледа да је у њему највише разарања; али то само значи да он највише пати од разарања света. Апстрактна усамљеност Џојсова је изнад свакодневице; Лоренс је трагао за примитивним по целом свету, у Мексику, Индији, Аустралији. Хаксли живи у Лондону, био је новинар и хлеб га је везивао за Лондон, разарање је за њега практично питање живота он сам морао је од њега највише да пропати. Дуго није писао ни о чему другом до о пропасти. С таквим горким смехом, наизглед с тако лаким негирањем, с тако очаравајуће духовитим језиком, с тако оштром сатиром да је изгледало како је то његов специфичан таленат: Хакслијева уметност је оно огледало у којем ће послератна Европа видети како се ужасно дубоко срозала. Предмет свих ових романа је једнолик: замирање људских односа, замена искреног, непосредног живота лажима, комедијом, лицемерјем, празном и гротескном лажном књижевношћу. Цео социјални живот је фалсификован као што се фалсификују храна или сребро. Сготе уе11ошјесте слика огорчено глупог живота друштва које се окупило у једном замку у провинцији. Тш ог (кгее Сгасе$ - историја једне несрећне жене која постаје „савремена“ и потпуно је разарају демони данашњице. АпПс кау, „плес лудака“, 16

узалудно је и бесциљно лутање „интелектуалног олоша“ данашњег света. Ткове каггеп 1еауе$ слика лажни живот богатих бадаваџија у Италији. Темељ Хакслијевог схватања живота представљају три књиге: РоШ соиШегроШ, Вгауе пем шгШ и Ај1ег 1ке јггешогкз. Споља гледано, РоШ соипХегроШ, најзабавнија је књига на свету. Хаксли пише са задивљујућом лакоћом, омамљујуће је духовит, заносно мио и забављач без премца. Роман нема фабулу. Преплиће се четрдесетак људских судбина, писци, сликари, научници, жене, девојке, блудници, авантуристи, мономанијакалне луде, политичари, снобови. Овде ништа нема значаја. Све је лажно; ни једна једина реч није искрена, све очекује ефекат; ништа није лепо, само нашминкано; ништа нема тежине, све бесмислено лебди у празнини. Лажни бракови, лажна одушевљења, лажне љубави. Било би просто глупо да није увредљиво. Било би само смешно да човек не пати због тога. Али Хаксли пати. По његовим реченицама које продиру до костију може се осетити с коликом потресеношћу стоји наспрам и усред тог ужасног и неукусног хаоса. Роман Вгауе пем тгШ (Врли нови свет) јесте победа науке, социјализма. Утопистичко рачунање времена у роману потиче од Форда. Људи се производе у великим фабрикама, у боцама, љубав замењује инјекција, религија је нешто што наликује музици која потреса нерве. Човечанство је дуго желело ред: сада коначно постоји ред. Све тече прецизно, механички прорачунато. Градови су хигијенски. Класно питање је решено. Нема компликација. Нестала је хировитост, воља, индивидуалност, страст, игра. Врли нови свет једна је од најочајнијих књига: визија привидног живота хомункулуса. Горки протест против чистог ума, против данашњег света који разара живот, гази древно људско биће.

А/Гег 1}ге [ггем/огкз (После ватромета) је разрешење. Фабула је једноставна: једна римска љубавна пустоловина. Мушкарац је велики писац у годинама, жена мала духовна авантуристкиња ($ршШа1 аЈуепШгез«) која, разуме се, тражи „више него љубав“, „узвишеније“, „сензацију“. Из ове љубави се уздиже идеал писца: задивљујуће, свеже, чисто божанство медитеранске културе: Аполон из Веја. Аполон из Веја је божанство блиског, топлог, домаћег, интимног, унутарњег живота. Није модеран, што значи без корена и незграпан и само привидно велики, него је близак земљи органски, припада пределу. Аполон је знак блискости животу медитеранске културе. То је култура о којој је Лоренс сањао, где „нужни темељ заједнице“ није ум, јер ум бар толико руши колико и гради, него машта, јер се у фантазији очитује древна стваралачка сила. Јунак Ватромета посматра скулптуру тронут до дна срца, Хаксли о њој говори суревњиво са задивљујућим заносом: ова скулптура је гласник истинског човечанства, не идеја комунизма; ова култура јесте огњиште реда, не социологија; овде се човек осећао код своје куће, не у великом граду; то је за човека највиша досегнута висина, не наука; смешак ове скулптуре је истинска радост, не данашње јурцање за задовољствима, овај смешак који блиста на лицу архаичних грчких скулптура као чиста светлост Средоземног мора.

13

У з све сјајне резултате модерног енглеског романа, он много обећава. Џојс је открио нови метод: могло би се рећи да је створио нови уметнички укус, сасвим у оном смислу као што путници откривају нове континенте, математичари нове пресудне једначине, физичари нове темељне законе; књижевно дело великог значаја од сада не мора да полази од Џојса, али мора да пређе преко Џојса, као што филозофија истинског значаја не мора, као што је Кант рекао у ПролеГомени, да пође од њега, али га никако не може занемарити. Међутим, то је само метод. И Лоренс је откривалац, откривалац „тамног дана“, унутарње мистерије; први истраживач дубина океана живота. Али је остао дужан целину, потпуност. Оно што је урадио отприлике значи као кад би неко с непознатог континента донео дивне биљке и птице. Још се не зна каква је флора, фауна и људска врста овога континента, каквим језиком људи говоре, каква им је религија и каква историја. Хаксли је недвосмислено супротставио давнашњу Европу новооткривеном свету и одабрао њу. Није одабрао научно-разумно-социјално-теоријски свет. То је основни корак романа Вгауе пеж шгШ: чист и јасан став против данашњег доба и против свега што није природно, топло, животно, чисто и древно. Али се Хаксли само показао у правој боји. Овде наступа Поуис. Џон Купер Поуис је остварио сва она обећања која је наговестио модерни енглески роман. Оно што гради Поуис јесте цео свет. Ништа не остаје у тами; нема неизвесних питања; не може искрснути недоумица; Поуис је потпуна митологија модерне енглеске духовности, потпуно у оном смислу као што је Хомер био потпуна митологија хеленства. Паралелност с Хомером сасвим је очигледна и у појединостима. У једном од поглавља његовог 19

великог романа три мушкарца разговарају у слободном простору и седају на траву. Први заузима северно место, други јужно, трећи средину. Не случајно. Човек који седи на северу сами је тамни подземни инстинкт, непријатељ светлости, у борби је с даном, он увек седа према северу и гледа према северу: у таму. Јужни човек је вреле страсти, органски жуди за светлошћу и гладан је живота. Онај који седи на средини је трагични борац: чаробњак, маг, рођак средњовековних демонских учитеља, у њему се боре светлост и тама. Око ове три личности лебди Поуисова митологија: Поуисови богови седају овако да донесу одлуку. Као што у Илијади не могу сести три човека без одлуке богова, не могу ни код Поуиса. У овом свету влада потпуно јединство између света и сила које управљају њиме. Овде свака нит води горе и свака нит стиже до земље. Јер је митологија потпуна прожетост света „вишом“ мишљу. Поуису је сада шездесет и две године. Био је учитељ и библиотекар у Њујорку. Касно је почео да пише и већ је био близу педесете када је објавио књиге, студије веома великог значаја (Тке теапт$ о/сикиге, Сотр1ех Утоп, 1п Аејете ој$еп$иаИђ') и два романа (\УоЏ5о1ет, Сквшкигу готапсе). Никада није путовао много, никада није волео друштво, ужасно много је читао, али ни лектира није имала на његаодлучујуће дејство. Поуис је осамљеник. Једина разонода му је осамљеничка шетња. Шта је ова осама? - „једини кључ сваковрсног човековог бића јесте страсна осама“ - „само ако је душа потпуно сама, њој се отвара магија универзума“. То је оно стање када се човек на тајанствен начин проширује, расте, суделује у околини, у пределу, у земљи, у небу, у елементима, обухвата цео свет и постаје истоветан с њим - човек поприма древне мере, од маленог ја постаје „ихтиосаурус Ја“. То је тајна осаме. Кључ Поуисове митологије. Сваки његов јунак је

20

осамљен. Његови ликови, Волф Солент, Сем и Мет Декер, Зојланд, Џон Кроу, Еванс, иду у дуге осамљеничке шетње и пред њима се отвара бескрајно чудо распростирања човековог ја, поистовећују се с великим светом и схватају мистерију живота. Поуис је врхунац енглеског романа, а С1а$шУигу готапсе је врхунац Поуисове уметности. Предмет романа јесте парче енглеске земље, земље у симболичном значењу као што је Троја у симболичном значењу Грчка, и живот грчког света. Симболизам није намеран. Није одлука пресуђивала, није било хотимично: виши и шири значај последица је уметниковог схватања које се само по себи разуме. Ту се остварује свет Аполона из Веја: везаност за блиско, интимно, за предео - чије су перспективе ипак универзално велике, протежу се на целу земљу. Роман је живот градића Глестоунберија, његове околине, индустријске зоне, малопоседника, луталица, река, цркви. У целом делу од хиљаду страница боре се древни елементи Глестоунберија, као што је Одисеја борба Атине Палас и Посејдона и олимпијских богова. Главне личности: Филип Кроу, фабрикант ненасит новца и власти, потомак норманских пустолова; свештеник Мет Декер је уредио природнонаучни музеј и лично познаје свако дрво у околини; Сем Декер, његов син, у којем се боре један „светац и један сатир“ и на ратној нози је са светлошћу; Ивенс, антиквар, који је у посебном сродству с Мерлином, магом; Мери Кроу коју за реку и месец везују неисказиве копче; Џирд, биће налик древном чудовишту, тај ихтиосаурус сензуализма који чека повратак краља Артура и припрема владавину грала. Поред ових ликова, у развијању фабуле равноправно учествују и људска пасионираност позориштем, радници Кроових фабрика који започињу класну борбу, затим љубави, борбе за хлеб, воље за влашћу и надасве предео: дрвеће, реке, брегови, стене, еле-

21

менти, ватра и демони, а изнад свега Сунце и Древни узрок (Р1г$1Саше), најмоћнија сила света: дволично, двострано биће, делитељ добра и зла, љубави и мржње. У Глестоунберију живи све: друидски каменови Стоунхенџа, пећине, ветар, река; дрвеће се сећа; у мртвима оживљавају гласови које су давно чули; једно од најлепших места светске књижевности јесте медитација младе мајке надјош нерођеним дететом; људи су у тајанственом сродству с природним силама. Свако зрнце прашине је оживело и свака ванземаљска сила креће се Глестоунберијем, али не у плиткој стварности натурализма, не у атмосфери примитивне бајке, не у бесмисленој дуги импресионизма - иза Глестоунберија постоји нешто. Шта је то? Џирд каже: „Има у мени нешто, моја душа има неку позадину, стојим на некој скривеној истини која је сасвим изван видљивог света и материје. Без тог специфичног нечега не бих могао погледати у лице универзума. Без овог дубоког нечега не би било универзума."

6. Велики човек сам по себи још није духовност. Залуд неко ствара нешто достојно пажње ако још не постоји околина која ће то примити, прихватити и обрадити. Множина која трепери заједно с великим остварењем твори духовну атмосферу: посредством множине мисао постаје органска, њеним посредством постаје стваралачки живот. Ова појава је нарочито добро разумљива овде у Мађарској: у земљи где је живело тако много великих људи и где су велика остварења имала тако мало дејства, јер није било спремности за пријем мисли, склоности за заједничке трептаје с великим човеком. Модерна

22

Енглеска је прихватила и примила онај изузетни дух који су створили њени велики писци. Знак за то је замах целокупне књижевности и појачано интересовање множине. Данас у Енглеској има бар двадесет уметника достојних пажње, можда и више, али никако мање; значи не само неколико писаца, него цела књижевност. Дејвид Гает {1аЛу Шојох, ТНе тап т 7,оо, Росакоп1а$) иде Лоренсовим стопама. У најновијој књизи супротставља душевност древног Индијанца и културу белог освајача. Ричард Олдингтон (нарочито у делуА11теп агеепет1е$) такође је постао Лоренсов ученик пошто је написао свој велики ратни роман. Његова критика је оштра, али права лепота његове уметности јесте лирика. Пристли је много научио од Џојса и Хакслија, али је лакши, конвенционалнији. Воле да кажу за њега да је романсијер за масе (Апџ1 рауетем), али је он много више од тога. Вирџинија Вулф једна је од најпопуларнијихписаца, Текеријеваунука, висока култура, префињен укус. Мг$. ОаИоту, То 1ке Нф(кои$е, Тке шуе$, ОАапАо, }асоУ$ тоот говоре о томе да је занат учила од Џојса. Тиодор Френсис Поуис, млађи брат Џона Купера, кренуо је с горким сатирама, али је стигао до великих позитивности енглеског духа. Озберт Ситвел је најближи Хакслију по сјајној ироничној психологији (Тпр1е ји%ие, Тке тап шћо 1о$1кт$е1[). А онда, природно, ту су и противници нове књижевности. Противници чврсто припадају настанку духовности: и противљење је знак будности. Потребно је да ново има противника. Само равнодушност све убија. РгоШ ат 8гет1е, 1934.

25

ЏОН КУПЕР ПОУИС

Џон Купер Поуис има шездесет и једну годину, живу у Сомерсету, најлепшем крају Енглеске, потпуно повучен. Не ради ништа друго до што пише и шета. Четрдесет година је био у Америци библиотекар и учитељ и касно је почео да пише. Истинске, значајне, велике његове књиге су оне чију тежину до сада још нико није одмерио, које су настале у последњих пет година. Већ и по овој чињеници он је јединствен: без премца је појава да неко, примичући се својој шездесетој, напише своје дело у два романа од по хиљаду страница и у три књиге студија које заједно такође обухватају хиљаду страница. Поуисова спољашност објашњава овај велики учинак у касним годинама: не би се могло за њега рећи да изгледа млађе, - има на њему нешто што је изнад и изван година. Својство је то које се не може обухватити одређеном речју: није то снага и беспримерно зрачење готово сулуде интелигенције, није нешто чврсто попут стене, није то нека дивља елементарна енергија која објашњава црте његове главе. И поред свега овога има у њему један двосмислени демонизам прачовека. Овакви су могли бити чаробњаци каменог доба који су располагали надљудским способностима: они нису имали потребу за било каквом праксом како би деловали, сама по себи је деловала магијска снага која је из њих навирала - овај човек је знао такве ствари које не зна нико други, он је у блиској и уну-

25

тарњој вези с тајанственим силама и он ове силе тако носи у себи да је његово дејство, без обзира на све остало стравично. Око Поуисове личности живи ваздух каменог доба, оно тешко, магловито, дивље, елементарно, демонско време: близина природи са свим њеним топлим благословом, опасан живот са свим напетим присуством духа и уз напор тешког живљења, али безусловно и под свим условима с једнозначношћу, чистотом, озбиљношћу и дубином. Писао је студије и романе, раније и песме (студије: Тће сотркх утоп, Тке геИроп ојзсерпс, Утоп$ апЛ геутоп5, 5и$репЛеЛјиЛ^етеп1$, Тке теапт% ојсикиге, 1п Лејеп$е ој$еп$иаИгу, Ткеркг1о$орку ој$оШи9

на улица, објавио је 1920. године, она је од тада постала највећи књижевни успех Сједињених Држава. Америка је из дана у дан видела себе у новим бојама: видела је свој борниран, приземан и празан живот, за који је веровала да је велики, јер је била довољно богата. Главна улица је постала крилатица: данас она посвуда обележава смешну и уску уображеност и ситничарство и све оно што је стални циљ и каснијих Луисових дела и што је било подстицај да створи лик који је од тада постао „праслика“ Американца: Бебит. Бебит спада међу она уметничка остварења као што су велике грчке и готичке скулптуре, Пантагруел, уаћоо, Пиквик Раблеа, Свифта, Дикенса: то што су начињени од материјала живота само је мањи део њихове вредности, већи је што превазилазе живот. Не тумаче: они одгонетну. И не речју, него: сликом. Нису натуралистичка, него митолошка бића. У Бебиту се налази целокупна тужна плиткост америчког провинцијалца, његова тупост која једва омогућава развој, обезнањеност типа Обломова. Али се у њему налази и интелектуална неосетљивост и специфична беспомоћност градског Американца. То је у њему оно што није природа, него је уздигнуто до категорије судбине. Бебит постоји, живи, у милионима примерака се мува по пределима и градовима Америке, али не само да живи: он је праслика и онога који ће живети. То је хипнотички поглед у њему који одређује садашњост исто као и будућност и то је оно што у њему више није натура, него мит. Бебит нема психологије. Узалудан би био покушај да се наслика с његовим животним стандардом за који страхује, са сновима о слободном животу којима самог себе мучи, са ситничарским радостима. Бебит није душа-биће и то је оно што Луисово дело уздиже изнад свих дела америчких писаца: Бебит је суштина. Генијални уметник је у изузетном тренутку видео притајену

40

„прапојаву“ у Американцу, ону трансцендентну стварност по чијем моделу је створен Американац. Та „прапојава“, то је Бебит. Међу осталим Луисовим делима Е1тег СаШгу представља сирову и сурову пуританску сатиру, Агготтик интелектуалну класну сатиру, Мап1гар - с мањом претензијом али се истиче по свежини поруге; међутим, већ у овим делима осећају се велики недостатци писца: безбојни стил журналисте. Стил му се не мења ни у новијим књигама (Аппа УГскегв, Тке м/огк ојап). То је онај журнализам, неизразита плиткост, који и по вредности срозава књиге уметника блиских Луису. Бут Таркингтон у свом роману Ткер1шокга1стка. финансијера; као што се каже, он је написао антикњигу у односу на Луиса и Драјзера с недвосмисленим знацима хумора, али никако дубоку. Едгар Ли Мастерс је у својој 5рооп т е г аМко1о$у одважнији и немилосрднији. Он у књизи подиже мртве једног гробља који причају о својим судбинама на оном свету уз драстичну неприкривеност. Потресна поглавља смењују сасвим празни делови. Круг проблема два романа Флојда Дела (Мопп са1ј, Тке Впагу кшк) исти је као и Луисов: незадовољни обновитељски дух супротстављен равнодушности и ограничености. Дел је чвршћи од Луиса, строжи и тежи, али му недостаје свежина, милина и хумор романа ВаЊхП.

СВЕТ БАЈКИ - КУАТ СТИЛА Мали број писаца, али број по дејству и популарности веома значајан, добро види оно што каже најогорченија књига Америке: „Амерички устав је парче хартије... ослоњени на појачану моћ полиције појединце просто

41

пљачкају... по градским квартовима нељудска беда, у унутрашњости расте број неуких сељака лишених права... под влашћу која је земљу лишила здравл>а тако да јој прети поремећај социјалног реда“ . (13) Ова група писаца међутим, сматра да је за потпиривање духовне револуције погоднији посредни метод. Књиге изграђене на култу стила нису мање борбене од књига Луиса или Дела. Овде се, пак, с једне стране, умирује тон како би, с друге стране, дејство било што неизбрисивије. Кејблов Јиг$еп један је од најсјајнијих плодова култа стила у целокупној светској књижевности. Писац се учио од Франса, и као што он сам каже, у својој књизи студија, „пише француски на америчком језику“ . (14) И док су грубе сатире Синклера и Лија Мастерса прихваћене релативно мирно, Кејбл је на индексу. Мрзе га и боје га се. Осећају да је у увијености већа снага, у скривеној сатири је више отрова и од узвишеног, уравнотеженог језика старој Америци прети већа опасност. Џејмз Бренк Кејбл је сањар који руши илузије, као и његов учитељ Франс, или Шпителер. Наизглед говори о стварима које и не спадају овамо а испод његовог пера шикља крв. Остварио је свет бајки, непостојећу државу, Раблеовим трагом је назива Ро1с1е$те - и овде се одигравају чудесне, иреалне бајке. Тон му је смирен, префињен, језик пробран. Личности су витезови, госпођице из замкова, краљеви, песници, ђаволи и духови. Каткада указује на понеко америчко име или догађај. Али када човек одложи књигу, он осећа да ни Синклерове демагошке тираде нису могле толико разјаривати против америчке ограничености, зеленашког капитализма и авантуристичког менталитета гладне жртве, као Кејблове углађене и наизглед апстрактне бајке. Романи Џозефа Хергесхајмера мање су дубоки и нису тако делотворни. Круг тема му је добростојећа средња

лг

класа. Сатира му је опрезнија. И Хергесхајмер је прошао француску школу, али му учитељ није био Франс, него Бурже. Смирено, готово елегантно сецира своје ликове, нарочито жене и нарочито скривене љубавне снове жена. Најлепши његов роман је РагРу Лге55, унутарњи портрет четрдесетогодишње жене. Овде долази до изражаја све што је аутор научио и за шта има изванредну способност: подробности, боје и гласови који се растачу, сећање које себори са заборавношћу, тиха иронија, дискретно сенчење које одбацује све што је јако, одлучно и упадљиво. Да би исмејао Америку, Џон Ерскин се окреће античким Грцима. Младе лејди и мистере облачи у грчку одећу и пушта их да одиграју хомерску фабулу. Оно што је духовито и чило остварио у Приватном животу лепе Јелене, донело му је светски успех. Једва да заостају Пенелопин муж и Адам и Ева. Ерскин не вређа, само се смеје. Само хоће да се забави. Највећи представник америчког култа стила јесте млади Тортон Вајдлер. У неколико својих малих повести (.Кабала, Мост светоГкраља Луја, Девојке из Андроса), које су кратке, као поеме избрушене, могле би проћи и као баладе, он се исказује као епски уметник редак и у европској књижевности. У Кабали креће од сатире, али у доцнијим књигама сасвим се окреће од Америке: бави се Шпанцима из Перуа из XV III века и хеленистичким Грцима. Уметност Ернеста Хемингвеја сасвим је модерна појава. Он је проучио све што је било могуће у трећој деценији двадесетог века: Пруста, Жида, Звева, Хакслија, Џојса, Луиса и нашао свој глас у једном лаком, готово ваздушастом начину изражавања који пре заћути него што говори, пре пориче него што тврди и пре уклања него што приказује. Ако би требало одговорити на питање ко је најбољи приповедач Сједињених Држава, тз^ав уметник који је рођени причалица, углађена, заносна и привлачна

45

појава - не би било другог одговора до даје то Хемингвеј. Срж његових романа (РагежИ 1о агт$, Тке $ип а1$о п$е$) увек је тамна, али срж разиграног језика, свеж тон, психологија, виртуозно коришћење тог најопаснијег оружја књижевности, даје његовом делу нарочит укус. Озбиљна позадина и весела лакоћа схватања су у специфичној противречности и ова особеност је постала индивидуални Хемингвејев стил и његове књиге учинила тако брзо познатим у свету.

ПСИХОЛОГИЈА - ЛИРИЧНОСТ У америчкој књижевности се појављују једна иза других и једна поред других најразличитија лица: поред тежњикавог Немца Драјзера подругљиви Енглез Луис, поред Француза Кејбла, који тежиште ставља на спољашњост, метафизичко измучено лице Руса - Шервуд Андерсон. Андерсонови проблеми су руски проблеми. Ону супротстављеност коју изражава књижевност, и он осећа: и он је побуњеник. Али од свих побуњеника он пати највише. Пробио се са дна: већ и својом предисторијом подсећа на Горког. Ни Андерсон се, сломљен радом, ноћу није одмарао, него је читао Достојевског, Фројда, Ничеа и Џемса. (15) Био је надничар, баштован, лађар, носач, фабрички радник и скитница - ниједан лик из његових романа не припада „^ћке со11аг с1а5$“, друштвеној класи белих крагни. Али Андерсон није заступник револуције еп та$5е. То је у њему својствено руско: он зна да свако мора самог себе да ослободи терета који није друштвени, него метафизички. То је онај дубоки и тешки ваздух који стоји непокретно у делу Роог шкке, или у Тамном смеху, као магла у сумрак над долином, атмосфера ЛЛ

својствена Андерсону. Тај словенски очај, жеља пожудног човека да се од нечега отме у нешто, а да и не зна од чега нити у шта. Нигде ведре боје, лакшег гласа. Андерсона не воле у Америци: највише читалаца има у Европи. Америка није у стању да поднесе таму коју је овај руски ученик згуснуо у своје романе. Вила Катер је најбоља романсијерка Америке; у њеним књигама се налази Андерсонова велика осетљивост према психолошком, има и лиричност, али јој потпуно недостаје очај. Влада мишљење даје она један однајобјективнијих америчких аутора: никада не претерује, не ствара факта и не деформише их. (16) Чак се и не буни: само негодује. Њене главне личности нису мрачне, него су то људи који се боре, често и побеђују, људи који понекада и постижу оно што желе (0 рГопееп, АпШга Опе ојоиг$, Оеа1к соте$јог 1ке агсШ$кор). Дејство њеног великог осећаја за психологију и уметничког израза јасније је и привлачније, ако и није дубље, пре изазива привид стварности.

РОМАНТИКА - СЕНТИМЕНТАЛИЗАМ Полукњижевност у Сједињеним Државама исто тако је бујна као и у европским земљама и она је и тамо, као и овде, сентиментална романтика која брижљиво избегава све што је узвишеније. Ова књижевност није убедљива, али она се и не пише због тога. Овде се не рашчишћавају тешка и озбиљна питања живота. Романтични сентиментализам је привремени опијум који, попут филма, тог типично америчког рода, пре одстрањује пажњу са битнога него што се труди да га изнутра реши. Остенсо, Фербер, Релваг, Атхертон, Канфилд и многи други писци и нарочито жене, уколико се и издвоје из великог просека

посредством неког упадљивог уметничког својства, никада не постају сила која усмерава дух: остају мода, појава и њихова популарност готово је у обрнутој сразмери са значајем.

ПОТРАГА ЗА СТИАОМ - ПОТРАГА ЗА СВЕТОМ За последњих пет година јавила се генерација коју од Драјзера одваја цело поколење, од Луиса већ петнаест година, чији задатак уопште није револуционарна мисао, и која је потпуно је кренула стопама великих енглеских писаца. Најприметнији је утицај Џемса Џојса, али снажно делују и Хаксли и Лоренс. Ниједан млади Американац није успео да избегне Џојсову снагу форме, језика и израза. Побуна нове генерације снажнија је него што је била икада раније - чак сваки млади писац жели да превазиђе своје претходнике, прихватају се радикални принципи све до нихилизма и анархије. То је оно гледиште које каже да је европска, у односу на нову америчку уметност писања, „књижевна, јер њен садржај није виталан... Америка је несразмерна, сирова, али животна“. (17) Тамо где се старији још позивају на начела и теорије, одбацујући и свесно избегавајући сваку теорију, млађи славе сам пламен страсти. „Био је романтичан - пише један млади писац о свом јунаку који је, разуме се, он сам (18) - али се његова романтика није испољавала у томе да изађе из живота него да бежи у живот... Није жудео у лажне светове, његова машта је желела да се прошири на стварност.“ А на другом месту исто: „О, кад бих имао четрдесет хиљада година, све бих, изузев последњих деведесет, посветио тишини... прирастао бих за земљу као брег, или стена.“ Јунак Дос Пасоса креће ноћу, сам, коначно окрећући леђа

4