Bela Hamvaš - Reči i damari I

Библиотека Траг

Књига прва

БЕЛА ХАМВАШ

РЕЧИ и ДАМАРИ I прикази (1919-1933) избор и превод Сава Бабић

Уредник Ана Совиљ

ф ДРАСЛАР

Најновији правци наше књижевности Стваралачки пут Ендреа Адија Личност Дежеа Костолањија Михал> Бабич као модерни класик

НАЈНОВИЈИ ПРАВЦИ НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ

I. Увек је тежак био преглед савремене књижевности. Чак је тешка била и процена у чему се слажу нова дела са старим схватањима, још теже где се и у чему очитује поглед на свет који је у развоју и који још није оформљен. Старом естетиком узалуд одмеравамо најновија остварења наше књижевности за која осећамо да у њима има великог и лепог, али нашем непристрасном суду не умемо да дамо објективну основу. Стара естетика одриче службу у односу на нову књижевност. Утврђено је да је само једна појава у нашој књижевности она коју називамо симболизмом, или једна друга названа футуризмом. Али нова књижевност није симболизам, нити пак футуризам. Потпуно је минуло време старих норми и нова дела измичу из руку својих критичара. Критичар понире до одређеног слоја, али тамо запиње и тешко признаје да овим средствима не уме да продре даље.* Пажљиви посматрачи виде шта је нови задатак у процењивању нових дела. Где је она ирационалност која до сада није успела да се реализује. Ова дела се не могу обухватити интелектом, сасвим сигурно, јер не пружају такав позитиван податак који ‘ Види полемику Ј. Хорвата и М. Фењеа о Ендреу Адију (Ас1у ЕпЉее$ а та§уаг Пга, 1910, Нуи§а1, 1919). Хорват све користи што стара естетика може да искористи, али Микша Фење је приметио ирационални елеменат и приговорио Хорвату за ову врсту неосетљивости.

7

припада уму. Магловита осећања су то, или мисли, или нагони, или нека психичка појава за коју још немамо уобичајени израз. Али што се ово магловито светлуцање не може превести на језик старе естетке, то није грешка уметничког дела. Истина, није ни естетике. Објашњење је да је непреврео поглед на свет у којем су настала ова дела. Значи треба да утврдимо како се односи нова књижевност према овом непреврелом погледу на свет. У озбиљној и значајној књижевности, после дубљег посматрања, можемо да утврдимо следеће: Најпре, да је највеће врење у лирици, у срцу данашње књижевности. То показује да је развој, у односу на радове претходног доба, дубок и коренито нов. То што ће она постати космополитска и богата филозофским елементима није битан знак ове поезије и више је грешка која долази само од једностраног посматрања. Лирика показује највеће одступање у односу на стару; највише је притужби на то да је неразумљива. И остаје таква за свакога ко је одмерава према уобичајеним формама. Ова лирика, међутим, не одговара утврђеним формама, али нови развој никада тим формама није ни одговарао. Јер не постоји уметност за љубав естетике, него је естетика пропратни тумач уметности. Симболизам је, као што је поменуто, само појава, није уметнички правац у старом смислу. Као стилски, формални поступак, симболизам уопште није нов. Али је био нужан и зато се у новије време снажније развио. Шта је томе узрок? Језик је пун симбола. Симбола појмова, предмета а нарочито осећања. Њих је морао да се маши и најпримитивнији песник како би могао да изрази своја осећања, иако су његова осећања данас емоције које се могу именовати. Раније пак, она су била нова по свом склопу. Оне песме које су прве певале о љубави, патриотизму, страху од Бога, биле су принуђене да се маше симбола.

8

Током развоја, осећања су у лирици увек постајала чистија, једноставнија, али и сиромашнија. Лирика је назадовала с профињеношћу и опадањем друштва и тако остала његов израз, али су у доба обнове настали нови осећајни склопови и лирика је поново морала да се маши симбола. У народној поезији је остала једноставност поезије и због тога су, од XVIII века, отпочела прочишћавања нове лирике са овога извора. Зато је све до нашег времена народна лирика постала општеомиљена, она је свој развојни врхунац постигла у народно-националном правцу, у форми која се највише може уопштити као примитивна, код Шандора Петефија. Као што Је оваЈ правац на најсавршенији могући начин обрадио њену сирову грађу и искористио форму, развоЈ Је морао да потражи нове правце, таква подручЈа коЈа су дотле лежала по угарницама и чиЈа грађа до сада ниЈе ушла у обраду. Јер уметност може да ствара само у духу свога доба и због тога никакво остварење не може бити мера сваком времену. Свака победа Је само релативна победа коЈа у преображаЈу погледа на свет бледи. Ако Је, значи, стари златни рудник исцрпљен, у своЈим истраживањима се не можемо зауставити на тоЈ чињеници; морамо да утврдимо у чему се налази развоЈ и коЈи Је таЈ нови ревир из коЈег захвата нова поезиЈа. Симболизам Је обогатио поезиЈу самим симболизмом. Многи то доводе у сумњу, али се чињеница не може порећи: он се недвосмислено налази у лирици. А да ниЈена корист песме ако Је неразумљива, права Је истина, али можда песник и не жели да га разумемо, односно да разумом схватимо дело? Ако жели само проосећање а не процењивање. Писцу Је циљ да не каже оно што Је уобичаЈено, него да предмет осветли у ЈедноЈ од многоброЈних чулних вариЈанти, до тада неуобичаЈеној; и тиме свакако

9

обогати поезију. Остваривање ове тежње у нашој најновијој књижевности збива се на веома разноврстан начин. Навешћемо само један пример: породичну поезију Маргит Кафке. Оглашава се у њој тон који никада није зазвучао у нашој књижевности: лирски израз мајчинских осећања жене. Међутим, она још није од оних песника које осуђују. Погледајмо ову песму Фриђеша Каринтија: Сан У сну сам јурио чамцем И наГнуо се Шеснаест Година ми беше И чамац мој белом водом језди И видех Град испод воде И видех шуму у ваздуху И видех авет у чаршаву И у даљини чисту плавет неба И звезде и облаке. Ја истурих канџе На хиљаду метара И заГребах небо, чудно, зар не? Али ја хтедох да видим И једну звезду догребах, Али се иза ње откиде небо и разли И из њеГа 1ној и усирена крв потече: И кивно сам цепао небо И осећао како цури крв, лепљива и Шопла. И с вриском сам се пробудио Па цепао сам своје Груди, Кидао и Гребао И текла је крв Не дирајте ме збоГ ове песме.

10

Другачије речено: у сну сам имао шеснаест година и поново сам имао фантазије које сам онда замислио. Али сам хтео да их домашим и посегао сам за њима. Тада је искрсла огавна стварност. И кад сам се пробудио, видео сам да је та стварност: ја. Сам сам узрок својим боловима, зато вас молим, не дирајте ме, та ионако имам довољно невоља. По чему се ова песма разликује од ранијих? Пре свега, по идејном садржају. Овакав сан (мисао), карактеристичан је за човека првих деценија XX века. Код Ендреа Адија је изражена иста ова мисаоу песми „Један познати дечак“, али трагика у њој није оволико изоштрена (Крв и злато). Раније лирика није изражавала овако сложено осећање. Недостаје јој целокупна једноставност, прозирност лирике минулог доба. Друго, и језик је својствен језику нашег доба. Погодан израз исти је као и претходников, али му потпуно недостаје патетична обојеност. Галски утицај, уочљив, проширио се у целој Европи. Треће својство јесте нова, слободна форма, четврто и најбитније - симбол који се налази у песми. Изрећи овај предмет без симбола значи одузети сваки уметнички укус и разорити његово деловање. Симбол не именује ствар већ казује оно што је за песника једнако његовом изразу, а уметнички садржај је оно како се он реализује. Осветљено с друге стране: симбол појачава уметност, јер не само да тиме проосећамо оно што заједно са сликом живи у песнику, него се одржава и напетост док не искочи срж симбола и у том тренутку се уживање у уметничком делу уздиже до највише тачке. Суштина овог новог уживања у делу није ништа друго до појачавање новим средствима старог уживања у делу. Због сагласности осећања нови песник је принуђен да свом делу подари маску. Без тога би му на располагању били са-

мо стари елементи чија се естетика није променила. Овој лирици била би, значи, потребна једна естетика симбола. Једна норма, мерена њоме, којом би јасно искрсла вредност појединих симбола. С нешто одважности можемо утврдити следеће: а) Наш емоционални свет је постао сложенији, значи развио се. Његов израз је лирика која треба да држи корак с развитком. б) Поред до сада јасно изражених, уобичајених осећања постоје и друга која до сада песници нису осећали или су тако мало живела у њиховој свести да и нису желели да их изразе. Досадашње лирске форме су исцрпене. Развој прошлости се кристализовао, она је постала опште благо човечанства, али нова творевина из ње више не може потицати. Зато се не може ту застати. Нови песници се не машају овог исцрпеног круга, него крећу у новом правцу, иако често и несвесно. Овај нови правац на својим магловитим путевима природно налази у симболизму своје изражајне форме. в) Проживљавање, одвајање и груписање ове нове емоционалне грађе са сличном, био је досадашњи посао новог лирског певања. Чишћење нове емоционалне грађе, називање правим именом и тиме уобичајено јасно поједностављивање, њоме пробуђених нових психичких доживљаја - будући је задатак најновије лирике. Зато се нова песма не може упоређивати са старом, као што се не може упоредити страх и жудња. Будући да је реч о две коренито различите врсте рада, данас је још немогуће обухватање два различита правца једном вишом синтезом, зато нема везе између старе естетике и нове књижевности. У претходном сам се тексту потрудио да одредим карактерну црту и тако смо видели да је главна црта симболизма (где сада не треба мислити само на формални

12

поступак, него и на садржајно богатство): буђење нових психичких доживљаја. Нагађање о томе докле ће се одржати животност овога правца, остављамо пророцима. Међутим, да постоје они на које лепо одиста делује, сведочи велика борба која се води за и против. Дејство се не може посведочити, као што се ни емоција не може изазвати логичким закључцима. Данас се битка већ смирује. Писци се више не осврћу на подметања, инстинктивно иду магловитим путем и труде се да баце светлост на светове који су у сенци.

15

2

.

До сада смо се бавили симболистичком граном лирике. Сада ћемо прећи на футуризам који је њен природни резултат. Емоционални живот, без трагања за разумним формама, већ је и код симболиста однео превагу, али се још везује за неку спољну стварност, за нешто просторно: за симбол. Футуризам хоће да се и тога ослободи. Његова је грађа оно што иде заједно с емоцијама и налази се иза речи. Атмосфере, осећања проваљују из песника и он их ставља пред нас онако како их узима из себе. Не ставља нагласак на разумевање. По њему, разумом прилазити песми највећи је апсурд. Критиковати правац данас је још прерано. Само ћемо утврдити правац развоја (без обзира да ли је у успону или опадању), али ћемо утврдити и то да је он пустио корен, изазвао пажњу, прибавио пријатеље и непријатеље. Битка пријатеља и непријатеља даје живот сваком новом настајању. Као пример нека послужи песма Шандора Барте, из четвртог броја друге књиге часописа Ма (Данас): Жена Евое Вина дај и да се веселимо! У пуне стомаке слива се пиће. На коленима својим Грлим жену и љубим с њених похабаних рамена попале зарђале љуспице млевену боју пиринчаних поња. (Пара вина оГовара моје мождане вијуГе и дијамантну светлост мојих очију одражава

14

вештачко сунце.) Крв и пут колају ми Главом. (Рука ми се исправља низ ноГу столице.) И лобања, као ишчашени кук, пада на мермер кафанскоГ стола. Црвенилом букне. Али не боли. Успомене теревенче по мозГу. Али у заГрљају кричи жена, рита се и до носа се копрца у диму. Фуј-жена - и она друГа. Сеоска тишина. Окречени зидови, хридине у маГли. И долине с водама што расипају бисерје. }4 у пољу булки у шибљу своју плаву Гриву украшава жена Евое! Јој! Овде м еје бацила бездушна батина живота у заГрљај ми подметнула фуј-жену. Док тамо на цветним пољима за мене се украшава жена Евое. У ранијој лирици би ова песма имала наслов „Две врсте жене - две врсте љубави“. Или „Кафана и поље булки“. И песник би у лепим и звучним римама говорио: „Седим у кафани, препуној винских испарења и дима. У загрљају ми се копрца лоша девојка. У необузданости главом ударам о мермер стола - и пада ми на ум поље булки, где једна плава девојка лепе косе, седећи у хладу жбуна, украшава косу и мисли на мене. Боже, што је зла моја судбина, грлим лошу девојку а не чисту и свету!“ За ову песму би било насиље када бисмо је разгради-

15

ли на њене елементе. Она се састоји од искиданих реченица и реченице су, уз неколико изузетака, разумљиве саме по себи. Пара вина о т а р а моје мождане вијуГе и дијамантну светлост мојих очију одражава вештачко сунце. И овде само велика језгровитост чини песму тешко разумљивом. Ранији песници би подробније насликали ову атмосферу, али нови човек овако сажима мутни шикљај заноса. Ово својство ћу да прикажем и у једној другој песми. Будимпештански трамвај број 46 саобраћа између западне и источне железничке станице. Наслов песме о њему гласи „А 46. В.У.У.У. ћа11ас1аја“. Из дуже песме, аутор је Маћаш Т?ерђ, наводим само једну строфу: Моје лице подбуло у прозорском ошедалу, клупа, војник сусед, и војник сусед, друГи, други, уплашено светло, блуза кондуктерке. Када здепасти цимне, цимне на танкој опни кола катафалк! бат црва струГне стаклом јој, јој, јој, јојмајко, јојмајко моја. Источна западна, западна источна. Раније би ово било сасвим другачије написано, зар не? Песник би уместо речима изразио реченицама оно што је изазвало у њему утисак и осветљена рефлекторима лепих, глатких изјава, пред нама би се нашла потпу-

16

но сажвакана умна храна. А насупрот томе нови кажу: „Као и сваки добар песник, и ми трагамо за добрим и хоћемо да певамо лепо - али у превреднованим појмовима.“ Од тога зависи њихова разумљивост. Неразумљиви су за оне чији естетички осећај није у стању да се даље развија, којима довољно интелектуалног живота пружају скромне камате њиховог школског образовања. Нови песници целокупне атмосфере обухватају једном речју, нпр. глупог, заосталог човека уских видика називају „зачауреним", траже необичне слике које понесу читаоца: „на оргуљама леденица звецка ветар“, слика би чинила част и Верешмартију, „мале и велике куће су намрштиле чела“, сасвим је ново поређење. Оваквих слика има у роману Цецил Тормаи. Враћајући се песми Шандора Барте можемо рећи да јој недостаје свака млитавост лирике на залазу, којом је до сада досезан предмет. Јер ове две врсте љубави једна поред друге нису нова ствар. У оном накнадном укусу који осећамо после читања има снаге, стварности, истине. Јаки изрази одишу овим врелим заносом којим се певају баханалије. Чега год се ови песници такну, под њиховим пером све се преображава у ствар с душом. Из њихових стихова навире живот са својом необичном, али увек ћудљивом оригиналношћу. Такви су углавном песници око часописа Ма*. Ево још неколико речи о њима. Желе покрет, живот; темељ њиховог покрета: све знати и ни са чим се не мирити. Не жуде за смрћу као симболисти. Немају естетских скрупула. Родитељем поезије не сматрају бледу чамотињу, него веселу акцију. Самосвесна бића. Презиру сваку фемини* Ма је књижевни и ликовни часопис футуриста. Излази месечно у Будимпешти од 1. новембра 1917. године. Већ делују две генерације. Шандор Барта је најталентованији песник друге генерације.

V

ну игру, понижавање, љубавно кађење. Свако принципијелно становиште детерминише поезију. Вреднују само једно гледиште; синтетично посматрање света и у песми је циљ; обухватање видова, мисли, осећања света, његово обликовање у један нов и јединствен живот. Нема идејних поза ни рима. Признају да су им песме грубе. Њихова поезија пак, јесте доследни уметнички разултат једног свесног умног и емоционалног процеса и њихове песме су унутарњи приказ оних споменика који су у тренутку стварања доспели до најзначајније улоге у њиховом животу.* То су најновије појаве на подручју мађарске лирике. Два правца су тесно узајамно повезана. Оба су животна. Али, поред оних грешака које је пажљиви читалац приметио током наше расправе, оба имају још једну велику деформацију. Симболизам: декаденција. Он заступа такозвану поезију смрти. То није погрешно само због идеје која се у томе крије - та противречи самој поезији, јер је свака уметност у првом реду потпуност живота, а тиме животна радост. Чак и онда ако је слика живота трагична. Погрешно је и зато што је поезија у свом развоју заостала за западним књижевностима, где је већ симболизам свуда одвојен од декаденције. А главна грешка мађарског футуризма јесте његова једностраност: готово је чисто политичка поезија. Деведесет посто песама часописа Ма је комунистичка пропаганда, а у преосталих десет посто једва да има добре песме. Несумњиво је да ће ту доћи до промене. Или ће се проширити на филозофску лирику или ће се оплеменити у чисту лирику. У оба случаја наша књижевност ће тиме постати богатија.

* Кашак, Лајош: Синшешичка књижевносш, Ма, год. I, бр. 2.

18

После прегледа два главна правца наше модерне лирике, можемо се окренути новој епици. Не налазимо много новости на подручју приповедачког песништва у стиховима. Много свеже грађе је пружио рат, али међу песницима није било пионирских личности на овоме подручју, књижевна врста је остала конзервативна и готово је потпуно изгубила популарност. Друго, готово непрегледно подручје епике јесте новела, чију су огромну продукцију нарочито покренули дневни листови. По обиму, предмету, тону постала је најразноврснији, најтраженији књижевни жанр. Нешто стилске увежбаности и погодан предмет, произвели су, и без талента, у писце новела масу пискарала. Ови радови који су конструкционе и психолошке имитације или погрешни производи не долазе у обзир када је реч о истинској књижевности. Они немају никаквог свесног смера, никакве вредности. На нешто вишој равни су новеле часописа старог смера ( Цј Шк, Уа$агпарг 1Јра%, А Не1 итд.), али и оне су понајвише настале ради задовољавања опште потребе. Ови часописи су постали органи појединих приватних књижевних кругова, који осигуравају животну егзистенцију за одређен број људи од пера. Па ипак, ту налазимо прва вреднија остварења. Ове новеле пишу добрим делом такви писци чија је начитаност прилична и стављају тежиште на уметничко деловање, стил, на психолошку истину, карактерне црте и форму. Већина је под три врсте утицаја: под француским, руским и мађарским утицајем. Најбољи део новелистичког стваралаштва окупља се у збиркама, зато нећемо много пропустити ако се будемо бавили понајвише новелама објављеним у збиркама.

Овде се нови правац очитује у следећем: новеле постају субјективне и преузимају драмски склоп, а да се суштински не мењају. Субјективни елемент унели су у новелу јаче они писци којима је лирика истинско подручје: Ади и Костолањи. Овако настали жанр је најближи лирици и можемо да закључимо да је и овде важеће оно што смо рекли за лирику. Одустаје се од поједностављивања, сматра се да је старији ток исцрпен. Јунак оваквих новела, исто као и лирских песама, јесте сам писац. Нађе један лик и кроз њега искаже она осећања и мисли које га управо занимају. Писца интересује само сопствени психички свет. Наизглед одржава непристрасност и говори у трећем лицу, али ако се боље погледа, види се само писац. Мера ових новела је „Ја“: моја мисао, моја атмосфера, моја љубав, осећање, фикс-идеја. И овде се јавља симболизам. У песми писац своју душу види као стару зачарану тврђаву, у новелама себе назове Лудим Мишком и приповеда о осећањима своје прве љубави. За симболистичку новелу важе исти принципи као и за симболистичку песму: нови склопови емоционалног света подстичу на изражавање нових осећања, и трагање заблуди у магловити свет светлуцавих осећања. Формално, ова новела је или излагање једне личности или писмо или приповедање лишено дијалога, али никада није лака мопасановска форма. Најважнији представници, поред поменутих, јесу Каринти, Кафка, Балаж, Д. Сабо и уопште сарадници часописа Е$г(епс1б (Година) који су припадници ЊуГата. Друго карактеристично својство нове новеле јесте драмска форма. Излагање је у дијалогу или у тријалогу. Хелтаи и Тамаш Кобор већ одавно користе овај поджанр. Карактеристичан пример су радови Ференца Молнара у књизи под насловом Двоје Говоре. Све се врти око једне досетке и све изгледа једна једина сцена неке коме-

20

дије или позоришног комада. Постављено је питање и сваки учесник хоће да га разреши у своју корист. Мало борбе, „Мало позориште“ (Ерне Сеп) и неко добија битку. Често искрсавају мисли о дубинама (Балаж: Дијалог о дијалогу), често постају хумористичне, чак гротескне. Пример за прво: Хелтаи „Повест једне оперете", за друго Каринтијеви крокији. Једна ствар је пак упадљива: новелама недостају карактеристичне црте драме, јер у њима нема истинских карактера, само једна досетка коју писац отелотворује. И овде је писац најважнија личност. Као да на концима држи личности и као да им шапће оно што треба да кажу. Значи форма је новела, слика је драма, а ипак је потпуно субјективно остварење. „Ја“ се и овде убаштрало. Не може се то другачије објаснити до општим утицајем симболизма који се јавио у врсти новела о којима је раније било речи. Ја-поезија у драмској слици, у. новелистичкој форми најкарактеристичнија је за модерне правце, јер деловањем симболизма мешају се три главне песничке врсте и тиме се остварује тежња за изражавањем осећања новог склопа. Видимо дакле да се ова нова револуција која је у лирици пореметила стари поредак, проширила и на новелу, уколико ју је учинила лирском и унела симболизам у форму дијалога.

4. Што се новеле тиче, преостаје још једно питање: постоји ли истинска новела у нашој најновијој књижевности? Новела која није ни лирска, ни драмска? Не рачунамо овде оне утврђене представнике старог правца који у својим новелама следе најбоље Французе (Золтан Амбруш, Еде Кабош и др.). И у новој новели постоје заступници чистог жанра, и то чак у три групе. Првој групи припадају писци часописа Ма и њихови претходници: Бела Ревес, Лајош Кашак, Маћаш "ђерђ, Шандор Барта итд. Другој групи припадају заступници народњачке новеле: Жигмонд Мориц, Лајош Барта. Трећој представници принципа Гаг! роиг ГаЛ: Михаљ Бабич и Тамаш Моли. Бела Ревес, као претходник Ма-иста, већ показује она одступања по којима се нова новела разликује од старих. Разлика се нарочито испољава у стилу и у предмету. Стил је нов, сасвим нов, оригиналан и изражајан; тражи нове слике и нову атмосферу. И у предметима истражује нове психичке доживљаје и њих жели да пробуди у читаоцу („Бетовенова Минијатура“). Овај правац су развили новелисти часописа Ма. Због недостатка простора не могу да се бавим узорцима, али упућујем да збирке: Лајош Кашак Обесмрћење једне сироте душе, Бела Ревес Очи у очи, У долини. Они обнављају новелу истим средствима којим је обновљена и лирика, али је сачувана права природа жанра и његово чисто епско својство. Народњачки правац има корене у Јокаију и преко Миксата, Гардоњија, преузимајући утицај француског натурализма, стиже до Темеркења, Жигмонда Морица и до Лајоша Барте који је у многоме сродан Ревесу, али је ипак нов. Овај правац има корене у националном осећању и он је исто тако стапање западноевропског и мађар-

22

ског као што је било и у народно-национално) поезији, само што је реализам старих бојила романтика, а нови натурализам. Зато је ново сликање, „виђење“. Мориц је највише мађарски и по карактеризацији најснажнији. У новим доживљајима најбогатији је Лајош Барта. Заступници принципа ГаП роиг 1’аП: не негују овај жанр тако чисто као што су француски парнасовци утврдили. Има оних који симболистичку новелу стилизују на овај начин и изостављају из ње симбол. Културна профињеност карактерише истакнуте представнике који исто тако траже нове доживљаје као и остали. И у новели видимо, дакле, карактеристичне црте новог правца. Она је своју боју преузела из лирике, али је успела и да спасе у њој епску природу.

5. И у трећем жанру епике достојном пажње, у роману, можемо задржати претходни поредак расправе и према томе разликовати: Просечну производњу која, такође као и код новела, не заслужује никакву пажњу. Начин излагања и предмет су неуметнички. Овде спада велики проценат пустоловних и друштвених романа и оних дела која попут биоскопа врте своје блудне, неморалне, отужне глупости. Други у овоме низу је субјективни роман. Као и у сличним новелама: јунак је сам писац, збивања су сцене које су се писцу догодиле или су замишљене путем жеља. Све је попут дневника, мемоара, уз узак уметнички обим ове врсте. Писац приповеда сопствене доживљаје, сумње, мисли, везујући их за лик који је он сам. Назван је интелектуалним романом (Михаљ Фелди), али нам није јасан термин „интелектуалан". И овде је циљ потрага за новим психичким доживљајима и њихово буђење. Није ретка појава да један организам представљају две личности. Тако је у романима М. Бабича Калиф из 1001 ноћи и Тамаша Молија Пробисвет. Поједина своја својства оличавајући, приповедају о песнику у себи. Јунаци су по правилу уметници, писци који, доспевши у необичне ситуације, размишљају о догађајима. Писац је средиште оваквог романа (Амбруш Краљ Мида, Шурањи Кантата, Михаљ Фелди Тама), њему је све допуштено, јер је писац симбол, јер није жив - а то писац и признаје. Зато не ставља тежиште на то да буде уверљив. Једна идеја само говори о томе какви треба или не треба да будемо. Они романи који нису као горе наведени, без изузетка су изданци старе књижевности, укорењени у претходним правцима. Они главно тежиште полажу на психолошку слику, али у тој слици њихов реализам увек снажније нагиње натурализму. Узалуд ћемо тражити драм-

24

ски роман, истински нови роман било у стилу часописа Ма, било у народњачком правцу, било у стилу ГагС роиг ГаП:. Чак и не знам да ли је његов развој могућ? Само треба да помислимо на драмски роман који формално није ни остварив, јер је немогуће досетку проширити у роман. Али нема истинског романа који је срезан у потпуно новом правцу. Оно што постоји, симболистички је роман, чак и ако није рађен као такав. Само треба да помислимо на Бакљу Жигмонда Морица, или на роман У прашини Тјуле Терека, или на Ш ирењеречи Лајоша Барте и на дуги низ дела. Груписање је могуће само унутар симболистичког романа. Постоји филозофски роман: Фелди Тама, сентиментални: Ференц Молнар Андор, Ерне Сеп Љубичасти баГрем, о уметнику: Шурањи Кантата, психолошки: Тамаш Моли Пробисвет, али бисмо тако веома расцепкали жанр и морали бисмо утврдити разлике које се међусобно сливају. До сада је прави модерни роман симболистички роман, без обзира да ли је филозофски, сентиментални, о уметнику, или психолошки. Мада ниједан није чисто такав, јер типови у књижевности постоје само онако као и у животу, али мање-више карактеристичне црте се налазе у овом роману. За разјашњавање питања навешћу само један пример: јунак Гезе Гардоњија из романа Звезде ЈеГре, Гергељ Борнемиса, на први поглед је јокаијевски јунак. Па ипак није. Јер веома много Гардоњија се налази у Гергељу: вечито незадовољство (Гардоњи напушта учитељски позив, постаје новинар, најпре лута по унутрашњости и тежи да доспе у престоницу, када доспе, замрзи Будимпешту и повлачи се у тихи Егер), снажна личност и радиност (као млад новинар Гардоњи је седмично писао и по десет новела, иако је знао да ће му

уредник Саваи објавити само једну у листу Субп Њг1ар, остале ће сам аутор бацити у ватру), проналазачка воља, препреденост. (Гардоњију је била драга нада да ће изумети нешто и тако се обогатити, проналазаштво је црта и у другим његовим јунацима, нпр. у Суњогу.) И само треба добро погледати Зету, грчког роба у Невидљивом човеку, или јунака МоћноГ трећег или Суњога, свуда се налази ова немирна крв, таленат, живахан човек у којем препознајемо Гардоњија и зато Гардоњи ипак није симболиста, јер иако стварима даје сопствену боју, оне у суштини остају епика.

16

После овога мало шта ново можемо рећи о драми. Већина дела овога рода носи печат свога доба. Наравно, већина је на одговарајући начин примењена. Овде несвесну улогу преузима друштво. Нужно је увек реч о више људи, али писци се труде да редукују број лица. Како се један човек односи према другоме, како муж према супрузи, владалац према народу, како човек према необичној ситуацији? 0 томе расправља модерна драма. Најпре су само била постављена питања, сада је на реду труд да се све разреши: Т\аво, Вук, Тајфун, Краљевина Санча Пансе, Супруг и супруГа, Византија, Сироче Ласло. Раније су многобројне нити односа, збивања и психичких диспозиција захтевале од јунака одређене кораке који јесу заплет драме. Овде постоји само један једини мотив. Све грешке су просто људске, као у романима Жигмонда Кемења, али су ове грешке кобне и обарају симбол: јунака. Један човек, једна ситуација, жена, наука, то је разрешење. Али човек, жена, јунак, нису обични људи. Сви су симболи: сам писац. Добар пример за то је наш највећи драмски писац, Ференц Молнар, којим ћу се исцрпније бавити приликом подробнијег сликања писца. Другачијим путем желе да крену писци око часописа Ма. Међутим, само су објављени одломци њихових драма који нису ни доспели на сцену и тако још нису прошли кроз златно искушење драме.

7

-

У главним потезима смо прокрстарили подручјем нове књижевности и трудили смо се да ствари проценимо с гледишта које, истина, није најпростије, али је можда понајвише сврсисходно. Као рекапитулација нека стоји овде резултат наше расправе: Прво наше искуство јесте да су олабавили оквири књижевних родова и поједини жанрови су се прелили једни у друге. Друго, главни циљ сва три рода: буђење нових психичких доживљаја. Треће, у средишту књижевности се налази „Ја“. Односно изједначавање у симболистичким виђењима и у формалном погледу. Почетком XX века духовне науке су се снажно реализовале. Психологија, филозофија живе у безброј књига и непрекидно се уплићу у опште мишљење. Није случајно што сада надире Фројдова психоанализа, нити што Бергсон, Еуцкен делотворно објављују своје погледе на свет. Човек се опет осећа слободним, као у доба ренесансе. Данас потпуно видимо врење. Руше се преграде између уметности: пишу се симфоније у стиховима, музика добија програме, у сликарство се жели унети покрет. Науке се убаштравају у уметност, и обратно. Све се социјализује, све је једнако и све је: човек. „Ја“, ново „Ја“, неограничено „Ја“. У овој духовној револуцији, међутим, нова књижевност је тек само битка, њена победа није пристигла у досада објављеним покушајима. Таушг, 1919.

23

СТВАРАААЧКИ ПУТ ЕНДРЕА АДИЈА

1. Средином прошлог века мађарска лирика је с Петефијем достигла онај највиши степен свога развоја који може досегнути таленат одговарајући укусу доба. Његовим стопама је започео даљи развитак, али недостајао је таленат који би постојећем правцу могао дати нове, индивидуалне црте. Изменили су се и односи у новом времену и следбеници Петефија постали су лоши имитатори. Због тога су писци, образовани на страним примерима, сматрали нужним да се овај правац сузбије. Настојања су им, истина, успела, али уместо одсеченог заперка нису успели да накалеме нови плодни изданак. Док се наша књижевност развија у свим осталим родовима, драма се усавршава у својим техничким, садржинским и националним својствима, у роману и новели јавио се цео низ писаца који даље развијају започете правце, а у лирици нема истинске водеће личности која би могла овај род обновити и у форми и у садржини. Филозофска тројка (Вајда, Ревицки, Комјати) час је танана, час дубока, али није нашла додир с националном душом. Песме Јожефа Киша понајвише су интернационалне, национално одударају од Мађара. Хелтаијева лирика је добро расположено француско певање. Мали регистар Саболчке своди његов таленат на круг идиле. Абрањи стиховима пише уводне чланке. Снага богате сатире Андора

Козме исувише је трезвена и хладна. Шандор Ендреди налази свој истински тон само у куруцким песмама, али кад изрудари своју материју, не може даље. Почетком двадесетог века наступа Ендре Ади, за чију лирику се везује обнова. Ендре Ади је рођен у Ерминдсенту, 22. X 1877. После осмогодишњег школовања (1896-1904), новинар је у Нађвараду. У то време објављује прве две збирке песама: Песме (1898) и Јошједном (1903), али оне не изазивају нарочиту пажњу. На његов стваралачки пут пресудно је утицало путовање у Париз. Под тим утицајем објављује збирку Нове песме 1906. године и овом збирком започиње револуцију у целој књижевности. Потом наизменично живи у Паризу и Будимпешти. Он је животворни елеменат часописа ЊуГат који такође преплављује својим песмама. Једну за другом објављује збирке: Крв и злато (1908), На колима светоГИлије (1909), Болео бихда ме воле (1910), Песме свих тајни (1911), Живот који бежи (1912), Нашаљубав (1913), Ком ејевидео? (1915). У међувремену пише и прозу, али она је у суштини исто што и лирика. Светски рат схвата као испуњавање својих пророчанстава и - замукне. Његов мук се објашњава и браком. Тек после четири године, непосредно пред револуцију оглашава се поново збирком На челу мртвих. Победом револуције проглашен је песником републике. У потпуном тријумфу није могао дуго да ужива. Вишегодишња немаштина самлела је нежни организам, и нервна болест га је стално мучила. Томе је допринела и епидемија шпањолице, која га је убила 27. јанауара 1919. године. Умемо лепо да сахрањујемо. И Будимпешта је дан Адијеве сахране прогласила за дан жалости. Он је био син Гога и Магога. Душа му је била стара зачарана тврђава; обрасла маховином, поносна и напуштена. Мада је дошао с обала Ганга, живи на обалама Ти-

50

се. Проклиње јавор, мађарско дрво, јер је истина да живот нигде није теревенка, а ипак је дивота заносити се. Свети град лепих заноса је Париз. На обалама Сене живи онај други из кога се он рађа. Овде код куће бори се с Великим Господарем и броди новим водама, јер не жели да буде виолиниста сивих. Ови акорди су се разлегли из збирке Нове песме, у којој је развио заставу свога новог правца. Тиме је започела битка у чијем средишту је он стајао десет година. Друга његова збирка у овом правцу јесте Крв и злато. Њена грађа је следећа: Становаће поред гробља, јер је рођак смрти и воли да плаче на поноћним сахранама непознатих покојника. Његова судбина: црни клавир. Он је мађарски Месија коме је Париз - Бакоњ, али је он ипак Мађар; и древни излазак сунца је таквог Мађара сањао. Зна да ћемо ми свуда закаснити, чак ни умрети не знамо смирено. Иако је то безнадежно, хоће да бежи од старог Злобника. Нашем добу треба крв и злато, наш господар је новац, бежимо од брига и тек код Леде налазимо мучан спокој. Све му је тужно и снеруке; пољубац, пут, судбина - и умреће. Зато он сања о златној скулптури Леде и с надом иде пред сутрашњицу на ватреним кочијама песама. Трећа збирка: На колима светоГ Илије. Господ га уздиже као Илију и зато што га јако воли, строго га кажњава. Дао му је брзо срце: ватрена кола. Када су га сви напустили, Бог га је загрлио. „Воли ме, Боже“ кличе, јер га он не брка са смрћу, Бог је и господар смрти. Његова бошча: тешка Немаштина, пут му је велико Ништа - судбина му је корачати, сан-Бог. Само их је троје на пољу: Бог, он и једно сељачко проклетство. Његово мађарство је од свега више горко, крваво, црно, поносно или жалобно - али истински оваквих нема више. Нама Мохач треба, наша фела је навикла на батине, не-

51

ка нас не жали Бог, само да не будемо имали мира, јер онда нам је крај. Налази се између Лединих усана: Леда и Ади су два проклета анђела. Верно никада волео није. Кад хоће, обећавао је, био зао, куповао, узимао пољупце. Кога он пољуби, тај побледи - не сме своју мајку да пољуби - јаој пријатељу, љубавници! Његов грех је што живи и пева. Његов пад вребају Јоце Тиквани, волео би да буде кукавица а мора Силом да буде Херкул. Волео бих да ме воле говори о следећем: Ни потомак, ни предак, ни рођак, ни познаник није никоме, само тајна као и сваки човек - иако би волео да се покаже и зато мучи себе својом песмом. Постао је увис бацан камен који се увек враћа својој домовини; увек га сасеку - али не може побећи и ако га и сто пута баце, увек и изнова ће опет да се врати. Увек иде испред. Било да га заобилази живот или смрт, њему је свеједно, мора да иде испред, иначе јаој њему! Прозор му гледа на север. Испод њега завија море и слуша његово срце. Луда је то музика, луда срца, луди мириси, у лудој ноћи, на вратима смрти... Враћа се кући у село. Село милостивије још није чекало градског бегунца. Смирује га, љуби, успављује и мирне сеоске силе му запоседају срце. Дира га већ што је своју љубавну копилад, лажно-мудре речи, разигране речи развејао и сада му је на врату супруга-брига. Песме свих тајни овако говоре: Украли су му судбину и сада, као стари шипарац, само жуди. Скуп је новац Бога - много је требало надоплатити. Њему ништа остало није, све је отишло на камате. Каин је убио Авеља, и он је убио себе. Не може да се сакрије, руке су му крваве. Жеља му је гроб: Како би добро било добар бити! Чак не зна ни куда иде, сада је лето издаје, тако је и његово лето, јер још никада летовао није. Тутњи преко Панонске низије. Низија се излечила од Та-

52

тара, помирила с Турцима, али нема ни цвећа, ни дрвећа, нити мира с Немцима, нити жеље да се обнови. Нема на свету ништа тужније од ове Низије, од овог древног пробисвета. Збирка Ко ме је видео: Ко га је видео? Да ли је било гневнијег живота од његовог? Ко ће показати њега очима које траже? Може ли се он хладно разумети? Опет броди великим водама, у њему је све сама сува мудрост. Свет ће овде бити мађарски ако тако хоћемо, али ако нећемо, припашће неспретнима. Има врлина: верује, мада се одвојио од вере; испашта, иако је безгрешан; вином полива свој виноград, млеком поји краву, а поврх свега умире. Свој живот је одбацио, обрачунава се са женским, јер некога више воли и од себе. Стари, живот ће постати чудан, не одлази живот, него само часови. Није он заслужио црвоточну судбину председника суда. Плачући се тужи на свој животни најам: Срамотна, мала сумњива слава! Уместо битке забринуто ишчекивање! Уместо воље оклевање! А сад би требало букнути! Али нек дође било каква квареж, само да не буде урушавање! Па ипак је оно дошло. Ово „урушавање" изражава збирка На челу мртвих. Онако као што настају чуда, тако је написао ову збирку. Човек у нечовештву. Хоће да пробуди земљу, заспалог, стармалог детета које с немиром сања. Пропали смо у пакао. (Ова збирка се јавила на крају рата.) Никада још није овако убијена прошлост. Још не знамо ни шта губимо, налазимо се у укоченом сну. Нама је већ све свеједно, вук или ђаво, неко ће нас прогутати. Т>ерђ Дожа је младожења државе. Свадба је била када је он још овде живео. Хроничар 1918. године види ужасе и људи се од тога не претварају у чемер. Његов род је кукавички: никада није смео да живи живот и сада га је судбина казнила. Не живимо, зар не? Сви смо

55

ми само ружан сан. Замара га чекање. Преко целе земље је крв, леш се налази у житу; тек сада је песник нашао своју истинску поворку, стаје на њено чело како би се мртви смешили животу из логора убледелих. Све је пропало у што смо веровали. Нека нам Бог подари веселу свакодневицу уместо тужне недеље. Света идеја је била што је постојао један Христос који је волео људе. Сада га више није страх, јер од зла не може бити веће зло, његов јуначки сој цркава, залуд битка, залуд бол. Патња је мало, смрт више очекује. Ади је био први који је код нас, силином која све обухвата, унео симболистичко-декадентни правац и тиме обновио мађарску лирику. Симболизам је настао у Француској, развио се у моћну поезију и за неколико деценија освојио све таленте. Његов основни принцип: осећање, мисао не назвати сопственим именом, него нечим сличним наговестити. Декаденција је поезија смрти, ново културно филтрирање светског бола. Ади је на извору упознао принцип двоструког смера. У Паризу и код куће он је поезију учинио мађарском, довео је до врења. Његова делатност испуњава прве две деценије XX века и он је највећи лирски песник овога доба, пионирски вођа. Установио је школу. Од његовог наступа нема песме која је на равни доба а да се на њој не осећа његов утицај. Чак се преобразио и језик наших старијих песника. (Чак и у Саболчкиним песмама налазимо Адијеве фразе.) Он је тумач целокупне генерације, преко Чоконаија, Петефија он најорганскије даље развија нашу мађарску националну лирику (тврдња Ласла Бороша). Адијева ситуација у мађарској књижевности, али и његов значај нису само у томе. Битку коју је изазвао сада је у смиривању, али све док живи старија генерација, Ади ће увек имати противника и његов правац неће бити општи. Преображај, обнова, деловали су до највећих

5+

дубина књижевности, у темељима је освежио зачамљену, исцрпену речицу из које су захватали полуталенти. Његова прва револуционарна збирка прихваћена је с великом реакцијом и бука је била саплитање противика. Али је од његових присталица одмах оформљен онај мали круг који ће касније у Њушту наћи изразиту средишњу снагу. Ових неколико ученика, међутим, готово ће се изгубити у великој маси опонената. „Мисли за себе да је Бодлер* и Верлен**“, стоји у једној званичној критици (ВиЛарезН 5гетк, 1906). „Његове песме су писане према теорији француске декадентне школе“, каже се на истом месту. Највећу сензацију је изазвала збирка Крв и злато, а има оних који још и данас ову збирку сматрају за најбољу. Књига На колима светоГ Илије прибавља му већ много поштовалаца. Тада већ и његов најогорчениш * Бодлер, Шарл, рођен 1821, умро 1867. године у Паризу. Главно дело Цвеће зла (Р1еиг Аи гпа1) из 1857. године. Због збирке је оптужен и десет песама није могао да објави због њихове неморалности. За своју изненадну славу треба да захвали овој судској забрани. Ове песме су засновале нови књижевни правац и њихова главна црта је мужевна, интелигентна, самосвесна, поносна, чак претенциозна индивидуа. Његова еротика је мистична, готово натуралистичка. „У овој лирици има толико католицизма као паганства у католичком старом добу“ (Рене Шикеле). Један његов француски критичар га назива „последњим црквеним оцем“. Његов утицај на европску књижевност је општи. На мађарски га је превео Оскар 'ђерђ. ** Верлен, Пол, рођен 1884. у Мецу, умро 1896. у Паризу. Првом збирком Роете$ ЗаШгтет, која је остала незапажена, прикључује се парнасовској школи коју је засновао Бодлер. Упознао се с Рембоом и постао његов нераздвојни пријатељ. С њиме је прокрстарио Европом. У Бриселу пуца на пријатеља и зато је осуђен на две године. То само подиже сензационалност његовог имена. Његове најлепше песме подсећају на народне, толико су звучне и тужне. „Његове мисли су такве какве нам до сада нису навирале, јер су једном више, други пут мање него што смо ми“ (Анатол Франс). Својим интензивним животом и поезијом Верлен типично представља модерног песника. „Његове песме су интимна ремек-дела, у строфама обухвата сву своју уметност" (Костолањи). На мађарском је објављено веома много његових песама (Француски песници Ш в е к а ).

55

противник, Јене Ракоши, признаје да је талентован. Постаје све популарнији. Часопис ЊуГат објављује број посвећен Адију, где се први пут одлучно изјављује да је Адијев наступ књижевноисторијски догађај. За њега се каже да је непоновљив таленат и да је Мађар, изворно Мађар. Године 1909,13. новембра, добија књижевну награду престонице. Будимпешта га је значи признала већ тада. Збирка Волео бих да ме воле прихваћена је као низ песам једног великог живог песника од кога се још много очекује. Истина, труде се још да му дају упутства, али су критике топле, подстицајне. Са збирком Живот који бежи његова личност је потпуно призната. Године 1913. Ади је признат за највећег лиричара наше новије књижевности. Приликом појаве збирке Ко ме је видео? поздрављају га листови и часописи, а Оскар Јаси изјављује да је тридесет хиљада људи чекало ову књигу. Године 1915. скупина старијих покреће огромну акцију против њугатоваца. Објављени су бројни чланци, а у полемици суделују сви часописи и веће новине. Резултат је у корист Адија. Његова последња збирка, На челу мртвих, примљена је без противречности и једнодушно је признат његов изванредни таленат. Новембра 1918, после избијања револуције, влада је Адију указала част назвавши га „песником нове Мађарске“.

5^

2. Шта је био узрок ненаклоности приликом његове појаве и напада који су покренути против њега? Одговор: нова права, индивидуална поезија. Како се односи Ади према учитељима, Французима? Један од најбољих његових познавалаца, Аладар Шепфлин, готово потпуно пориче овај утицај: „Ади би написао ове песме и без Француза, али би их тада написао другачије". Тако о њему пишу и Јанош Хорват, Михаљ Бабич и Микша Фење. Али осврнимо се на стране књижевности. Погледајмо Метерлинка, Рајнера Марију Рилкеа, Алфреда Момберта, Стефана Георгеа и још десет-петнаест изузетних песника нашег доба које ћемо тешко набројати. Видећемо да је симболизам свуда учинио своје. Ако би сваки песник и написао своје песме, сваки би их другачије написао без утицаја симболизма. Стари је закон да новију, изворнију књижевну обнову, која више одговара добу, преузимају и преобликују формално заостале књижевности. Што се симболизма тиче, сасвим је извесно да Ади представља општи европски правац, због тога га не треба корити. Непосредан утицај пак имало је само неколико идеја Верленових Свих тајни и уопштено Бодлерова љубавна поезија. Али већ овде треба истаћи да је љубавна лирика најслабија страна Адија, јер је болесна, бледа декаденција, паралисана поезијом смрти, ту је његова највећа сродност са Цвећем зла. При систематској расправи о Адијевој поезији можемо утврдити да је она била нова понајвише с обзиром на идејни садржај и тиме је довела у грозницу нашу књижевност. У овим песмама је нови поглед на свет, у њима говори сасвим модеран човек. Садржај је широк. Он користи све, од најблеђе атмосфере („Уснула палата пољубаца“, „Принц добре Тишине“) до најнеобузданије рап-

V

содије („Ја сам Мађар?“). Филозофске, социјалне, политичке, љубавне, историјске песме само појачавају разноврсност и новину: „Живимо?“, „Песма дечака пролетера“, „Беда сан>а“, „Саге с!е 1’Е$г“, „Златна скулптура Леде“, „Легенда свете Маргите“. Истински субјективни песник. Све обавија својом атмосфером, предмети буду слични њему, час бледо жути, час пламено црвени. Проблеми, наши проблеми дају садржину. Увијени у симболе опкољавају нас серафими, ступамо у величанствен свет, који можда није тако једноставно чист, као што је био онај од пре педесет година, али је по свему нов. Његова обрада је овде независна од свакога, индивидуална. Његова форма је слободна, нова, разноврсна и блистава, она је већ свакоме прешла у крв. Међутим, од свега је већи и значајнији Адијев језик којим је успоставио своје раздобље. Његови најнеумољивији противници признају да је он, по снази, нежности, тананости први међу најновијима. Као симболиста, он је снажан таленат симболизације. Познато је дејство које је симболизам извршио на развој уживања у уметности. (Види одређени део из текста „Најновији правци наше књижевности“.) Али је Ади симбол користио с калвинистичком трезвеношћу Мађара, тако да га је учинио расним, националним. Његове песме су толико познате да то не треба подробно доказивати. Ко да не разуме песме „Борба с Великим Господарем“, „Новим водама бродим", „Полетео паун“, „Древни Злобник' итд., песме написане моћном ватром, те чисте али модерне и мађарски трезвене симболе. Међутим, поред његових чистих симбола веома је много полусимбола, замена, где он не прави тајну од пресвлачења, такве су песме: „Увис бацан камен“, „Рођак смрти“, „Бела жена Замка“, „На челу мртвих“. Кроз њих продире јасан, конзервативан симбол древне мађарске

33

племићке поезије, који не може, а можда и неће да се ослободи традиције. У овом погледу не може се упоредити ни с једним песником, ни Мађарем, ни странцем, он је потпуно изворан. Можда су ова симболистичка својства најснажнији доказ његове националне припадности. Највећа сатисфакција Адију који је оптуживан за интернационализам. По развијености емоционалног света постао је путоказ најновијој генерацији. Изнео је на светлост дана нове склопове, магловита, скривена, полусвесна осећања која су у досадашњој лирици остала изван изражених емоција. Ове емоције је проживео, издвојио, изразио их сличним (симболизам)*, трудио се да их повеже са стварношћу (полусимболизам), на концу је својим именима назвао осећања, нарочито у сликама атмосфере: „У Париз је стигла јесен“, „Мађарско дрво“. Адијеву поезију смо до сада испитивали с гледишта какав је њен идејни садржај, језик, форма и како он користи симболе, а сада да погледамо како је он уобличио своју љубавну и Ја-поезију, како је писао политичке песме. За љубавну поезију смо већ рекли да се у њој види снажан утицај Бодлера. У њој се Ади понајвише приклања поезији смрти. Болешљив, каткада нагиње неприродности, одбојан је. То непријатно деловање пак не постиже тиме што у свом љубавном животу ствари претерано назива њиховим именима, јер бисмо онда понајпре могли да читамо снажне, шаролике, ватрене песме, можда грубе, али искрено снажне. Невоља је пак у томе што је атмосфера у љубавној лирици бледа, безбојна, слаба и потпуно без ватре. „Воли љубав која нестаје, воли да пољуби ону која одлази.“ Као да се досађује у овим * За ово је карактеристично оно што је узвикнуо Игнотус када је прочитао песму „Црни клавир": „Нека сам проклет ако разумем, али је дивна!“

песмама и да би одагнао досаду, позива Леду једним уморним покретом. Свака жена, девојка, „сваки блистави љубавни врт“ њему треба да плати порез, али му је то тек случајно пало на ум: досађујем се, па и то је добро. Ово подручје је једино у које није продрла ватра лиричара, оно је једино које његова мађарска трезвеност није оплодила. Каткада сања да му прилази младо женско тело и нуди се: „Можеш остати и волети“, каже му. Као залог своје љубави само без вела хоће да види жену. Жена је само материја и у томе се потпуно слаже с Бодлером који у жени види „клицу Зла“ с потпуно разорним дејством. Само тело види у жени, која постоји зато да узбуђује болна осећања мушкараца. Његов идеал: Леда, златна скулптура, која има само један задатак: бити лепа. Само песме на крају његовог развоја, које је писао супрузи, издижу се изнад овога и нагињу породичној поезији. Обрачунава се с малим женским рибама, јер се није могао заситити њихових прождрљивих усана. Расположено се опрашта од њих, јер „Поред њега се налази жена, коју можда и од себе више, срамно воли“ („Ко ме је видео?“). Међутим, чак ни овде не може да се потпуно ослободи претходног тона. После болешљивог посматрања, сада на површину доспева понижење: презирао је прексутрашње жене јунакиње, не сме ни да подигне поглед на нову љубав. Овог манира само је делимично лишена његова Ја-поезија. Улога смрти и зла и овде је још велика, али је другачији тон којим песник то изражава. Неупоредиво су му разноврснији стихови, ма колико да су покаткад суморни („Плакати, плакати...“), моћна је музикалност његове свечане срџбе, пламеном гори, уме да се одушевљава. Ретко се радује. Тада га најчешће надахњују људи, личности, али му је туга бар искрена, дубока и индивидуална. Рефлексије је мало. У овим песмама изражава

40

атмосфере тренутака у којима је његова лирика истинска лирика. За обузетост светским болом није разлог што су тиме обузети и Французи, него то што је доба у којем живи тужно и он изражава атмосферу свога доба. Позната ;е мисао да се о Адију не може ништа рећи што он већ сам није рекао много лепше. За своју сасвим изворну личност може да захвали Ја-поезији. Искрен, заносан, поред свег песимизма и жудње за смрћу. Други симптом ове лирике јесте да симболизам овде заузима највише места, и то још онај симболизам за који смо видели да је мађарски, изворни, национални: полусимболизам. За пример нека послуже: „Бела жена Замка“ „Близу гробља“, „Крв и злато“, „На корице нове књиге“, „Треба бити, бити!“, као и многе песме збирки На колима светоГ Илије и Волео бих да ме воле. Политичке песме су потпуно лишене страног утицаја. У њима је Ади на висини своје поезије. Инат, горки, куруцки Мађар, псовачка претња, стално упозоравање: Пропашћемо! ставља пред нас таквог Мађара каквог до тада није било. Батином жели да на добар пут натера лену, зачамљену државу. Прети Т>ерђом Дожом, види револуцију, пропаст, ако не пођемо паралелно са западом. У њему се смењују ватра, жар, одушевљење, огорчење. Ако је љубавни Ади епигон, субјективни песник таленат, онда је овај политички песник: геније. Његов радикализам није поза, та две трећине његових песама се бави Мађарима, свуда из њега пробија незадовољство. Шта смемо код куће да урадимо? Ништа. Шта видимо код куће? Квареж. Куда води овај пут? У пропаст. Ади је видео вртлог у којем ће пропасти народ ако не буде коренито обновљен. Овде су и сузе сланије, све је тромо, млитаво, закржљало, налицкано, полуживо, размађарено, магла само гута. „Ми ћемо на све закаснити - видећете - чак ни умрети не умемо смирено." Грми, сева, пламеним би-

41

чем шиба галамџије. Нови пут показује громким речима паганског шамана: „Елдорадо распојасаних расположења, место стотина теревенки, не лудуј!“ Ади је национални, радикални социјалиста. По својим убеђењима он је такав ватрени борац и надахнути песник слободе и Мађара да је истакнута фигура не само наше књижевности него и националног живота. Политичар Ади је чврста,

АИЧНОСТ ДЕЖЕА КОСТОДАЊИЈА

одлучна, велика личност, субјективни песник: танани таленат; љубавни: болешљиви, изопачени имитатор. Ова карактеризација, наравно, односи се само на просек његових дела. И међу његовим љубавним песмама има вреднијих и међу политичким полууспелих песама. А изнад свега постоје песме у којима се сједињују све три линије: „Саге ене моћи. Цео роман зрачи духом разапетог и одлучног стварања. Руси кажу да је ова књига репрезентатив*10 остварење нове руске генерације. Књига Л е о н о в а је близу одређеном ретком степену прочишћења. ВиДи јасно - види дубоко. Види се да је то и више од онога што се у Русији збива. А види и значење свега тога што се збива. Шта се догађа? - индустријализована п р о и з ?°Д Н > а жита, рудници, крчење шума, производња стоЈине хиљада вагона говеда за кланице, електричне ц е н т р а л е , железнице, трактори - петогодишњи план, - ка1® је све то ниско! Истина: први нам је задатак да ж и в и ^ о , све остало може да дође тек потом. Ипак још није с?е сасвим у реду. После корумпираног, суровог царског режима уследило ј е слободније раздобље и н е д в о с м и с л е и о ј е да они који данас заповедају не раде искључиво за своје добро. Али то ипак није „оно“.

22А

Човек постаје животиња и машина. А будућност? „Развити се“ у Америку. Леоновљева Обнова наизглед није химна петољетци. Често као да му је добро супротно од онога што се догађа. Не жели машине, топове, лабораторије, електрицитет, него „повратак мајци, земљи... чобанлуку... слободном лутању... новој Хелади“. *

Греши онај ко верује да је нови руски роман бољшевичка пропаганда. А још више греши онај ко мисли да је роман: принципијелан. - Ти си бољшевик - пита официр. - Није ствар у томе - одговара козак - него о правди. Ваш отац има десет хиљада јутара. - Само четири. - Само четири хиљаде. Мој има три. Али не хиљаде. Верујте ми да је народу потребна правда. А све је дубље покопавају. Чак говоре и да је умрла. - Види! Били смо у Пољској и видео си како људи тамо живе. Шта сте према њима! - Помислите, господине, да се уз помоћ таквих ствари људи не могу дуго вући за нос. Не могу се они који имају мало земље држати на узди тиме што им се каже: видите, они немају ништа! Тиме још ништа није разрешено!“ Све што је комунизам, принцип, социјализам, теорија - то се у руском роману налази у стању растопљености, постало је живот. Већ се не судара са стварношћу. Неко уздахне: „умрећу у најбеднијим временима... нећу видети када ће револуција... истерати из њихових меких, топлих гнезда...“ „Проклета земља је само вас хранила... ми смо одрасли на ледини као коров...“ А коначно, тако су говорили Толстој, Тургењев, Њекрасов, Гогољ. Нео-

225

бично: централна тема бољшевичких романа није бољшевизам. Човек може да чита дела Семјонова, Пиљњака, Огњева, Лидина, Иванова, Бабеља, Фадејева, Панфјорова и још двадесетак писаца, а свима је, наравно, тема револуција, и ниједно није пропаганда и ниједно није пристрасно. Несумњиво, сваки је писац комуниста. Али је верна слика коју сликају. Објективнија је него што би човек помислио - чак: објективнија је од слике писца било које европске државе кад пише о односима у својој земљи. *

Форма врши надокнаду. Јер где се каже: лепота - човек тамо увек нешто добија. А ово је, сасвим извесно, излив полулепога. Усред двадесет страница журнализма једна поетска реченица. Људских ликова, карактера, нема. Лирике, једва. Уместо искреног смеха тенденциозна сатира. Трагедија? - напротив, готово драма ужаса. То треба назвати уметничком слабошћу. У питању је оно психичко стање које мисли и осећању не обезбеђује важност у језику. Неколико новела (збирке су објављене на немачком и француском) су изузетак: Шолохов, Сосуља, Фадјејев и још неколицина. Онда: журнализам. Када се уздиже до хронике: освежава. Када постаје историја, привлачи. Ако је имало роман, онда већ и хвата. Величанствености, дубине, снаге, стварања, нигде нема. * Читаоца, али и писца новог руског романа понајвише интересује један сасвим нови, недавно зачети, тек рођени живот. Нови руски живот чији су јунаци велики руски генији, отац је можда Маркс, мајка рат, бабица Лењин. Овај руски живот сада учи азбуку преживљавања, помало опијен сопственим новостима, али ужаснут тиш

ме што види да је ова азбука плитка и уска. Оно што из њега зрачи јесте - велика душа. Али је ова велика душа, сопственом грешком, доспела у ужасно стање. Нико јој не помаже, само она сама, не само зато што неће, него и зато што не уме. Све она мора да уради: треба да се усправи сопственом снагом. Усправиће се? Европа каже: неће. Нови Руси кажу: хоће. Једно је сигурно: нови руски роман је први дах новог руског живота. Роман Глаткова хоће да буде херојска поема. Шолохов види нови и бескрајни низ болова. Леонов се буни. Али свако од њих види да живот навире из принципа, теорија, хартије и машине. Да ли је одиста овај грандиозни напор онај за који се каже да је велики као изградња пирамида, као администрација римског царства? Или само борба за суву кору црног хлеба једног многобројног народа који је везан за огромно парче земље? У шта ће се претворити: у нову Кину, с незнатним просеком, или у нову Хеладу, с Хомером, Периклом и Платоном? Сва питања су отворена, на њих очекује одговор и нови руски роман. Али иако је душа у хаотичном облику, она већ постоји. Нови живот, било где и било из чега да извире, нови је живот. Већ га мрзе, боре се против њега, већ се нашло ко ће му помоћи, већ се њиме одушевљавају, већ се умешао у историју, чак и онда ако треба добацити све што је до сада урађено и све изнова започети. Муи$а1, 1932 .

СУАРЕС

И онај који и само површно познаје модерну француску књижевност, зна да се њен стил везује за две крајности: Валери и Пруст. Валери је аполонијска, блистава чистота ума, све сама прозирна плава боја; геометричан и бизаран попут поларног леденог брега. Пруст: тропска шума; бујна, непрегледна испреплетеност, инстинкт. Супротност, изгледа, што се тиче суштине, остаје непомирљива супротност. Па ипак: Суарес. Користи плаве боје, јер воли чисто и бескрајно, али код њега је плаво: музика. Апстрактан и геометричан, пише есеје, али му је врховни бог: Дионис. Његове књиге су тропске шуме, јер су доживљаји и исповедања, али на пропланцима тропских шума налазе се ледени брегови. У њему су заједно Валери и Пруст. Питагора и Хераклит. Број и ватра. Математика и мистика. Валери је „Еупалинос11 описао тако да је и музика архитектура. Суарес би написао да је и архитектура музика. *

За читање Суареса не треба актуелитет. Увек је актуелан. Како он пише: репзееб $аш с1аСеб. Пријатно је човеку да било где расклопи било коју његову књигу, одмаху њој нешто нађе. Не треба много трагати. Афоризам? - Можда. Афоризам сумњичавог човека, који не верује да ће његову мисао разумети ако се сажме у једну реченицу: он

22?

пише три странице. Али је могуће и да воли оно што ради и да пише мисаоне минијатуре. Није Паскал - јер оно што пружа није мисао. Али није ни Монтењ, јер не пружа низове мисли. И овде је на средини између две крајности. *

Ко прочита само једну страницу из „биг 1а \че“, „Меез еХ У1$10П5“, „1луге с!е ГЕтегаи апстрактној, духовној психологији XIX века - јесте збивање праве, конкретне, животне душе која живи у тел у и друштву, у граду, у култури, у цивилизацији, душе која је прожета крвљу, која осећа, креће се, пати и радује. Не као, што се данас каже, „психологија без психе“, психологија која није атомизирана, која ради „с осећањима“, „с представама“ и сличним терминолошким помагалима, него „стварни“ аспект. И он сам преживљава. Учествује у ономе што види. Контролише. Изражава. Не беживотну, лабораторијску душу, као психолог за писаћим столом, него ону немирну, устрепталу, мрачну душу која се једва и слути, која прохуји, које никада нема ако јој се приближавамо уз прорачун, с инструментима, логиком, али сместа постаје најистинскија стварност за време једне позоришие представе, на палуби брода, на врху стене, у школи, када читамо, у политици или на улиди. Тема Суаресове психологије јесте модеран човек. Могло би се и овако рећи: он сам. Путеви и циљеви; препреке које је савладао, које ће савладати и од којих мора да узмакне; успомене и подстицаји; жеље, горчине, резигнација, одушевљење, вера, скепса, жудња, површност и удубљиваве. Један талас великог тока живота, један час бескрајннх времена - са свим својим бојама, тоновимз> покретима, неухватљивостима, али и с могућношћу проосећања, проживљавања. Не духован, не етеричан, не апстрактан. Савремен. Јер је конкретан, јер то душу чгјни душом: везаност за време, простор, околину.

ко написао“. Суарес је модеран, јер оно што он мисли, мисли свако и свако верује да би и он сам могао да напише ту студију. Њега инспирише напетост супротности доба. Супротности: прошлост која је дојадила и ужасна судбина (историјска напетост), пропис и слобода (морална напетост), друштво и јединка (социјална напетост) - до у бескрај. Неразрешености. Смирење је привремено: проблематична решења. Све је да „или“ не - да „и“ не - и да „и“ не. Окреће се према споља и гледа у себе. Не види ништа и обухвата све. Ускочио ;е и већ је напољу. Активан, принудно активан, али страстан посматрач. „Гдеје живот, т ује снага која бди над животом.“ Ово је најобухватнија од свих модерних напетости: посматрање - активност, мисао - осећање, разум - инстинкт, дух - душа. И не једно, или друго, него обоје. Не градња, него решење. Не хармонија, него борба. Не безвремено, него савремено. Не класично, него модерно. * У својој књизи о модерним књижевним пионирима Француске, Курциус не ставља Суареса на висине на којима устоличује Клодела, Ролана, или Жида, јер каже: није првостепени геније, не остварује живот, не ствара. На више места налази трагове да није ушао довољно дубоко а није нашао ни најбитније суштине. Истина је: није уметник. И не даје живот. А није ни филозоф: не пали нове ватре. Није ни систематичар. Није Питагора и није Хераклит. Није Валери и није Пруст. Али оно што пише веома је савремено, XX век, веома француско, веома европско, веома време, веома душа. Веома је човек.

*

Под тим што је он модеран, треба схватити онај суд чцтаоца „и ја сам тако мислио и ову студију бих и ја ова-

25*

ИаркеШ, 1932.

235

РОМАНИ ЕРНЕСТА ХЕМИНГВЕЈА

О писцу као што је Хемингвеј човек не зна да ли је нешто чуо или није. Вероватно, оно што је чуо није било ни претерано добро, ни претерано лоше. Чињеница је да је већ више његових дела преведено на француски и немачки. Чини ми се као да га је хвалио један поуздан критичар од имена и угледа. Али ни то није сигурно. Човек сада узима у руке једну његову књигу и пролистава је онако како каже Џојс: од двадесет страница прочита десетак редака. Почетак и крај пасуса. Зауставља се на речима. На двадесетој страници дочита једну реченицу па онда чита до краја странице. Преводи. Следи дијалог, потом опис. Јавља се нови лик. И док се освести, већ је на педесетој страни. Не испушта књигу. Стота. Две стотине; прочита роман и почне да тражи остале. За једну недељу прочита четири. То је Хемингвеј. Изгледа безначајно. Не привлачи необичност у њему. Али треба загристи. Хвата. Мора се дочитати. И веома је забаван. Човек је неповерљив - нањуши превару. Мисли да је пријатно сервирана празноглавост. Неталентовани шунд писан добрим стилом. Има нешто у томе. Али забавност у романима поседује француску лакоћу. Све сама површност - али не пушта. Америчка. Роман Тке 5ип а\$о п$е$ одиграва се у Паризу и Шпанији - али заправо и нема фабуле. Брбљање, али такво брбљање за које ће свако жртвовати ноћ. - Дело Рагже111о Агт$ је роман о америч-

235

ком добровољцу на талијанском фронту. Ратни роман. Како је далеко од Рена, Ремарка, Мотрама! - Приповетке у збирци Меп ш к а ш У/отеп толико су примитивне, да су готово незреле, па ипак се у њима ужива. И у осталим књигама. Веома довитљив, сангвиничан, здрав, добро васпитан Американац сјајног расположења овако прича своје доживљаје у клубу. Врхунац непосредности. Чује се његов глас, виде гестови, осећа се шта ће и колико прећутати и где заћутати. Све кратко. Дијалог прашти и варничи. Замах, веселост, животна радост. Ништа више од журнализма, али овакав журналиста је само један: Хемингвеј. Како објаснити овакво дејство? Пре свега, то је тип човека у које спада Хемингвеј. Младалачки, врста ренесансног типа: најдрагоценија врста Американца. С обе руке граби сваку врсту задовољства, брзо савладава своје туге. Боем. Безазлен, снажан, свеж, паметан. Све сам здрав нагон, пенушава крв. И туге су му дечије: у тренутку плаче што му је одузета играчка, али је одмах нашао нову и заборавио сузе. Тип: дете. Живот: игра. Уметност: веселост. Поглед на свет: радост. У романима и новелама се овај тип детета-човека појављује у потпуној савршености. Ужива у железници, броду, аутомобилу, хотелу, одећи, ужива у - техници. Дружељубив је и сјајан пријатељ. Увек је окружен с неколико „Гатош“ људи с којима се сјајно забавља. Увек је заљубљен и жена коју воли је исто тако весела, воли да једе и пије, неодољиво је здрава, дете као и он. Нема проблема. Ако има неку невољу, он се опије, добро се испава и сутрадан каже: јуче ми нешто није било добро. Проблем је болест. Здравље: радост. Радост: пити и јести, разговарати, путовати, волети. Веома једноставно схватање света, али је врло америчко и врло истинито. Површина не покрива увек празнину. Испод Хемингвејеве површине дамара особен живот. Америка. То ни-

г>6

је Драјзеров суморни животињски напор; није Луисово презриво и уображено ништа; није Синклеров нитковски и узнемирујући капитализам. Једно ново друштво. Нови начин људске повезаности. У овом друштву нови смисао добија другарство, пријатељство, сродништво, љубав. Европа је око 1880. године упознала нову врсту друштва Русије у романима Гогоља и Достојевског, упознала је како Руси живе између себе и једни с другима, како једни друге не трпе, мрцваре се међусобно, анализирају, разарају, муче. То је карактеристично руско. Из Хемингвејевих романа као да се развијају први обриси новог америчког друштва. Онај начин, како Американци међусобно живе, како су упућени једни на друге и како осећају да припадају једни другима, како разговарају: кратко, општим местима, „речником од двеста речи“, али све кажу о томе како се боре и како воле. Паралела с Достојевским не значи да Хемингвеј у било којем погледу може рачунати да се упоређује с Достојевским. Било колико да је блистав приповедач, било колико да је сјајан тип човека и колико год да се из њега може осетити глас новог америчког друштва - његов је значај у томе што уме да забави. Толико је и тако добар да човек на крају не само што осећа захвалност према њему, него га и помало заволи. То је људска страна ствари. Што се уметничке стране тиче: Хемингвеј је рођени уметник. Несумњиво малог ранга. Али уметник. Није дилетант. Стил му је дисциплинован, смирен, никада није аљкав. Не кривотвори, не блефира. Неће да доводи у заблуду. Не жели да изгледа више него што јесте. Шта год радио и како год радио, налази се на своме. Ради са задовољством и добро ради. А то је довољно у свим околностима. Марке1е1:, 1932.

237

ч

РОМАН ЕНГЛЕСКЕ РАТНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СЕСУН И ГРЕЈВС Постоји нешто у уметности што ће увек изазивати дивљење: уметник даје на вољу својим страстима - али га оне не обузимају. Јачи је од њих. Влада њима. Демони га не одвлаче у неумереност, чак бивају слуге уметности. Још брже и још више узлеће мисао. То је оно чему се треба дивити код енглеске ратне генерације. И овде се ослобађају сви ђаволи, исто као и у Немачкој, Француској или Италији: побуна, бес, горчина, иронија, мржња и освета. Али насупрот томе наступа: зар тако хоћеш да живиш, несрећниче?! Ти си у друштву, држави, граду - не можеш све разорити! И заиста. Долази до речи мера разума. Отвара се могућност једног новог живота. Побуна сплашњава, све се поравнава и криза се разрешава. Сигфрид Сесун и Роберт Грејвс готово да су пријатељи од детињства. Обојица су се припремала за песнике и из колеџа су заједно отишли на француски фронт. Васпитање им је специфично енглеско: у првом реду су господа - господари света у оном смислу какви су били господари света и синови рођеног римског грађанина све сама коректност, смиреност, надмоћ, поштење и умна чистота. Два млада песника стижу у мочваре Соме и у шуму препрека од бодљикаве жице код Вердуна. Запречна ватра. У паузи телефон, јављају се шкотски ловци. Изазивају батаљон у суботу на фудбалску утакмицу.

23?

Тако је. Постава је следећа: голман, десни бек итд., - али ако би неко у међувремену погинуо, резерве су ови и ови. Опклада један према пет. Значи, у суботу у четири и тридесет. Слушалица мора да се спусти, јер поново започиње запречна ватра. Да ли је рат спорт? - или је цео живот спорт? Усред граната, мина, митраљеза и отровних гасова два млада Енглеза разговарају о изгледима утакмице. Васпитање никада није постигло више: на капијама распомамљеног пакла чаврљају као у клубу. Сесун први губи стрпљење. Пише песме, све више и више песама: све само огорчење, срџба и гнев. Затим ће написати своје успомене (М етот о ј а јох-киппп^ тап и М етот о/ап тјаШгу ојђсег) скоро у исто оно време кад и Грејвс приступа обрачуну (Соос1 куе 1о ап (кап) - готово у исто време када су почеле да се отварају очи свим бившим становницима свих колеџа, када је с најбоље васпитаних синова света почело да се љушти васпитање, када је у џентлменима почела да се буди древна звер - када је енглеска ратна генерација почела да се буни против рата. * У две књиге рат није једина и главна тема. Генерација Сесуна и Грејвса у Енглеској, исто као и свуда у Еропи, са све већим незадовољством и осудом гледала је живот чији је резултат отворени рат од четрнаесте до осамнаесте и скривени, али још немилосрднији од осамнаесте. Грејвс каже збогом овом животу: свим измима и креацијама, целокупној празној, лажној и посрнулој друштвеној тартиферији, теорији, симболима, правцима и партијама. Он се обрачунава. Нема добронамерног човека на земљи који не би видео да је он у праву. Треба да окрене леђа „10 а11 ЉаГ. Рат је био прилика да завири у наслеђе прошлог века. Не треба ми - каже Грејвс, каже Сесун, каже цела генерација. Много је видео, много нау-

240

чио. Не треба му наслеђе. Страсно се супротставио, мрзи и протестује свом својом плаховитошћу. * Гест окретања леђа у првом тренутку је безуман. Али се одмах стишава. Сесун и Грејвс не стају ни десно, ни лево, понајмање, наравно, на центар: нису ни бели, ни црвени, ни \«§ћ, ни 1огу, ни социјалисти а ни клерикалЦ и. Где стају? - Не зна се. Остају сами? - Можда. Само негативно? - Можда. Траже нешто чега још нема, што још није видео нико. Трагање већ није нестрпљиво, истраживање није обест. Није им се допадао ратни свет, сада стају у страну и чекају. Очигледно да од њих не зависи промена света - као што од њих никада није ни зависила. Треба да чекају. Рак. „Педесетогодишњаци нас често питају: шта ћемо радити? Тридесетогодишњаци могу да одговоре само: једино не оно што и ви.“ Може ли се сматрати негативним када неко каже: „Неопходни су нам светлост и слобода: светлост да бисмо видели, ако не оно што хоћемо, бар оно што нећемо; и слобода да све ишчупамо из свога срца.“ *

Сесунови мемоари и Грејвсово збогом су обрачуни. Ствар је иста као и свуда на континенту, али ипак није таква као код многих немачких писаца, који с бучним патосом суде и потом постају смешни, јер већ упадају у неки други „изам или креацију". Метоп$ и СооЛ куе су промишљени, смирени, темељни и неопозиви. У њима се спајају две супротности: револуционарни су, али су оба ипак §еп11етапНке. Први означава да извире изнутра и да га подстиче страст; други да је страст обуздана. Књижевно се два романа веома разликују. Сесун је немирнији, ироничнији, оштрији, интелектуалнији.

241

Грејвс је избрушенији, отменији, више је у њему осећања и боја. Дејство обе књиге је подједнако велико: прочишћавају, просветљавају, уздижу. Као слика доба књиге су искрене и веродостојне. У њима се налази целокупна ратна и поратна Енглеска. Незаобилазне су за оне који желе да упознају данашњу енглеску генерацију тридесетогодишњака.

МаркеШ, 1932 .

ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ГОДИНА МОНТЕЊА (1 5 3 3 - 1 9 3 3 ) II [аик о$1ег 1е та$цие ашн Меп с1е$ сковев цие Ае$ регвоппев.

1. Нема данас мање савременог празника, кажу многи, него што је прослављање јубилеја човека који је, тако далеко од модерног доба као што је то Мишел де Монтењ. Онда је управо било у уздизању оно што данас залази. Разум који се уздао у себе развио се из оне хиљадугодишње таме у коју се данас спрема да се врати. Свесна свога тријумфа, млада наука се кратко пробијала и савладавала редом сујеверицу, мистику, фантастику, спекулацију - све оно што у данашње доба изгледа пожељно. Пао је разум који је четири стотине година своју блиставу светлост расипао по човечанству? Вероватно, није. Али су људи поново почели да воле таму. Срушили су здање за које нису веровали да је икад обориво, идеал науке, математику. Открили су да је понос научног мишљења: физички закон - фикција. Хемија је пуна тајанствених претпоставки. А да се и не помињу подручја где се говори и о „животу“. Живот је тајна. Готово неприметно, све изнова почиње да буде сујеверица, мистика, магија. Теологија се налази на путу према трону науке. Астрологија је поново оживела. Опет је откривен Парацелзус. Свуда по свету се читају мистици. Атмосфера постаје све повољнија за гностичаре. Израз „природни закон“ тоне и на његово место ступа „чудо“.

242

243

Монтењ данас није актуелан. Пре осамдесет година Емерсон га је још држао за „гергезеШаиуе шап“; пре тридесет година Мерешковски га је сврстао међу Вечне сапутнике. Данас никоме не би пало на ум да га помиње као узор, још мање да од њега учи. Монтењево мирно, задовољно узвишено незнање данас и не љути - оставља нас хладним; и не досађује нам - не интересује нас. У дубини нашег страсног незнања лебди титански напор и сваку Монтењеву реченицу осећамо као клонулу собну мудрост. Монтењ је данас потпуно туђ и стилу савременог живота. Онда је правац људског друштва био изједначавање, сређивање, јачање: време великих монархија. Ништа није даље од тога него данашњи зибта§е ишуег5е1. Оно доба је било дијалектичко, данашње је драмско. Они људи су мислили, ми смо опседнути. Они су гледали и видели, ми сањамо. Они су доносили законе, ми се супротстављамо тим законима. Пре четристо година будућност човечанства је била светлост ума која се све више шири, све су били снажнији држава и сигурност. Осећање живота XVI века јесте процват хуманизма. Данашње осећање живота јесте „брига“. Јер се будућност човека данас не може поуздано одредити. У хуманистима који су живели пре четристо година свако, поред светлости блиставог људског разума, види свој пут. Данас, проповедници и чаробњаци траже универзалне лекове: морални, секташки, социјални и економски искупитељи објављују масама жељним искупљења своја учења кувана у духовној алхемији.

2++

2. Кад би данас једним изразом требало сумирати модерно доба, не би се нашао погоднији израз до да је ово доба - а ип рот!: