Bela Hamvaš - Put predaka i put bogova

ДЕЛА БЕЛЕ ХАМВАША Упреводу Саве Бабића

Наслов оригинала: Н атуаз В61а А г бббк п!:ја 6б аг 1б1епек пђа МеШо к1ас1б, бгепиепдге, 1999.

БЕЈ1А ХАМВАШ

Пут предака и пут богова Превод и поЈовор САВАБАБИБ

© Н а т у а б Ве1а © Сава Бабић

СЛОВА ТАРДИС, Београд

Чуо сам од очева да људи имају два пута: пут предака и пут богова. Тако казује источњачка књига: пут предака је пут породица, нација, закона, човечанства. Сви ходимо њиме док нас васпитавају и док учимо. Њиме ходимо када поштујемо свој језик и обичаје, када испуњавамо свој људски позив. Пут богова је пут савести. Сви ступамо на њега када се издигнемо из онога што смо учили и када чинимо оно што је изван језика и обичаја и закона и породице и нације, и када извршавамо свој задатак који нам је Бог поверио. Два пута су дуго времена један, или су бар паралелни. Али има времена када се два пута разиђу. Никада пут богова не напушта пут предака, него увек пут предака оставља пут богова. И ако, као данас, све више расте растојање између два пута, и ако је, као данас, пут предака већ управо супротан путу богова, мора да дође неко ко ће рећи: стој! Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац, али шта да радиш ако су ови преци постали недостојни себе? Ако божији закон наређује једно, а преци друго, покоравај се ономе што је боље, буди непослушан прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божије законе.

Тако је говорио неко пре две хиљаде и петсто година. Али би тако требало рећи и данас. Треба објавити рат онима којима можемо да захвалимо за све што имамо! Од њих смо добили наше мисли и историју и земљу и законе. Повезани смо с њима речима нације, обичаја, расе, крви. Али човек мора да бира између пута предака и пута богова. Никада не може бити недоумице који је исправан. Ако треба, буди непослушан, ма колико тешко то чиниш, о Арџуна, маши се оружја, јер су богови на твојој страни! Насупрот теби стоје твоја браћа, рођаци, сродници, пријатељи, говоре истим језиком као ти, иста их земља храни као и тебе. Али, јаој теби, ако сада узмакнеш! Јаој, ако си кукавица! Више није о томе реч да си заратио против сопствене крви, него да коначно мора да постоји неко ко ће дати знак. Средство си у рукама богова, не грешни човек. Више ниси свој. Не разумеш? Човек не разуме богове. Не разуми, али се покори. Непослушност према прецима биће ти опроштена само ако се покориш боговима. Твоја неверност прецима биће ти опроштена, јер си веран боговима. Оно што си прихватио тешка је судбина. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!

6

I

Неугодна опгита питања

1. У последњих десет година написано је више историја књижевности него за претходних две стотине. Има оних који кажу да је то разлог за радост, има пак оних који кажу да то изазива забринутост. Радује се онај ко претпоставља да историје књижевности задовољавају пробуђено и растуће интересовање. Забринут је онај који верује да се и овде збива оно што и другде у новије време: по дужности се одржава привид култа у који одиста нико не верује. Ако историје књижевности одиста задовољавају појачано интересовање, наши класици би требало да се објаве бар у десет нових издања. Знамо да се то није догодило. Нико се није машио поново дела песника или писца ни да их чита, нити да их купује, оних дела које до сада није читао нити куповао. Упркос томе што су класици већ објављени у великим тиражима, и готово да се нуде у бесцење, ипак нема никога који би од срца читао Чоконаија. Прво питање је следеће: постоји ли данас човек, ма и један једини, на чијем се ноћном орманчету налазе Верешмартијеве песме? Људи се с поштовањем клањају књижевности коју би, осећа се то, пре требало читати него пружати прилику да се о њој објављују књижевноисторијска дела. А тиме што су историје књижевности прихваћене, чак се и купују, још не значи да се и читају. Историје књижевности су исто тако нечитљиве као и песници. Мисле да одужују дуговање које се односи на писце, али оно не постоји. Изгледа да историје књижевности прикривају нехај према књижевности, на мноштву историја књижевности се види како је

9

снажно осећање кривице, На ноћном ормарићу се не налази Кишфалуди, него у најбољем случају дело преведено с енглеског, у лошијем, али чешћем случају детективски роман, а у још горем, али најпретежнијем — жути роман. Објављивање историја књижевности није разлог за радост. Као данас свуда, и овде, чим престаје интересовање за нешто, о томе се јавно и бучно почиње да говори, почиње да се проучава, почиње о томе да се пише, и што су се везе неопозивије покидале, речи узношења су све теже, тон поучавања све строжи, књиге о томе све дебље и број њихов све већи. Прво опште питање је било: постоји ли данас неко ко искрено и страсно чита Верешмартијеве песме? Одговор: не постоји. Друго питање: због чега је нехај испољен према књижевности изазвао једну врсту лоше савести, и она се оправдава на тај начин што се пишу историје књижевности о писцима које нико не чита?

2. Има ли оправдања, смисла, часности за то да човек у интересу колектива изриче такве мисли и објављује такве тезе које недвосмислено нису истините, али изгледа да их треба изрећи у интересу колектива? Питање се већ одавно удаљило од тога да буде књижевно или књижевноисторијско. Реч је о таквој појави која се не односи само на мисли не само политике, не само морала, не само религија, не само погледа на свет. Постоји ли данас званично прихваћена, јавно саопштива таква идеја коју одржава вера у њој самој? Не

10

личи ли без изузетка свака колективно разглашена мисао на нечитане историје књижевности које су написали писци који се не читају? Није ли разглашавање идеје све гласније што је тамнија свесто кривици која се налази иза ње? Није ли безверје оно што одржава ове мисли? Није ли идеја све активнија, плоднија, многоглагољивија, бучнија, нападнија, срдитија што све мање и мањи број њих верују у њу, што је малокрвнија и слабија и неживотнија? Какав може бити разлог што у сразмери како расте нехај према идеји, њу треба бранити? Какав може бити разлог што у коликој мери нешто замире, његово поштовање постаје обавезно у све већој мери? Какав може бити разлог за противречност што се стварност не може и не сме исказати? Какав је разлог што људи потпуну свест о стварној ситуацији у целовитом њеном обиму сматрају опасном, па радије испишу педесет томова историје књижевности, него да признају како писце који имају улогу у историји књижевности нико не чита. Шта је узрок што се у једном дану држи девет беседа о таквим заједничким идејама у које нико не верује? Шта је узрок што се за очување привида колективног стања радије одржавају целе организације, него да се буде свестан: одржавање стања је свакоме на терету? Зашто стварност треба скривати и зашто је не треба изрећи? Шта је узрок што у томе што јавно постоји, или о чему се говори, што се објављује, о чему се пише нико у то ни мало не верује, а насупрот томе сви говоре само о томе, јавно то објављују и о томе се пише, и што у то мање верује, тим пре, тим с већом колективном потпором, и тим безуспешније?

3. Питање није у томе што професор који предаје Ђулу Варгу увече чита Валаса, и није у томе што пише чланак о Микешевим писмима, али му је на ноћном орманчету у најбољем случају Хаксли. Питање је у томе чему ово мноштво историја књижевности када сви без изузетка, чак и писац историје књижевности, читају друго. Питање је зашто се колективно одржава привид иза којега се налазе нехај и досада, и зашто жели да се одржи идеја која се не може очувати ни према највећој вероватноћи уз потпуни напор укупне снаге целокупног човечанства? Оно што следи на ово питање није одговор, него ново питање. И није питање, него гомила питања. Несумњиво је да се не налази супротност, него противречност између јавно изреченог говора, јавно изложене мисли, односно у излог постављеног уводног чланка и стварне ситуације. Несумњиво је да званични глас и колективно допуштено мишљење претпостављају јединство, поредак, мир, процват који нису истинити чак ни у делићима. Свако зна да су владајуће идеје: уживање, новац, титула и власт. А изван круга срећника који су то постигли налази се сиромаштво и глупост. Несумњиво је да уводник посредством парадокса логике верује ако је нешто порекнуто, онда то и не постоји, говори као да овде нема никакве невоље, чак све што се говори о корупцији, неморалу, грамзивости, опачинама, то је измишљотина злог непријатеља. Ако пак понегде и буде грешке у размерама, из предострожности није добро ако се то изнесе у јавност, јер ће се можда погрешно схватити, чак би тај дотични зли непријатељ могао то

12

да искористи против нас. Писац уводника исто као и слагач, као и коректор, као колпортер и читалац знају да у тексту ништа није истинито. Али знају и то да је илузорна идеја коју објављује и којом је скривена стварност безмерно опасна. Јер ако се од човека скрије стварност, онда је испред њега скривено оно што је у његовом животу једино битно. Ако човек не живи у стварности, његова ситуација одмах постаје катастрофална. Губи себе од самога себе. С психолошке стране то је самозаваравање, а са социолошке превара света. Наиме, питање је сада зашто уводник треба да буде превара света када већ заправо и није то, јер је раскринкан и онако свако зна да је превара света, и писац исто као и слагач, као коректор, колпортер и читалац? Зашто треба порицати стварност пред широком јавношћу када се више и не може порећи пред њом? Чему та бедна комедија када никога не забавља? Зашто грми званични говорник када је његовом слушаоцу дозлогрдила и скепса, и више се не церека: лепо си грмео, беседниче мој? 4. Нико не може да тврди да писци о којима говоре историје књижевности нису доносили идеје. Али исто тако нико не може да тврди да ове идеје из четрдесетих година доносе битна решења за данашњу егзистенцију. Није реч о томе да егзистенцију може да разреши један једини писац, један једини песник, чак ни цела књижевност. Оно о чему је реч јесте да писци који су живели пре педесет и сто и сто педесет година нису то ни хтели. Ни Карман, ни Келчеи, ни Етвеш, ни Кемењ никада ни за тренутак нису

13

веровали да уче једном једином исправном путу. Зашто сада наступају писци историје књижевности и почињу стотину година касније да увијено траже оно што сами писци никада нису тражили? Зашто намећу силом данашњем човеку покушаје доба од пре стотину година као једина решења? Намеру историје књижевности, било да су то писци судеоници историје књижевности, било дух целе књижевности, да разреши егзистенцијална питања данашњег човека, треба одбити с најдубљим поштовањем. Исто тако и с истим поштовањем, али треба одбити учење уводника, говорника, директиве колектива, погледа на свет и друштвене директиве. Ми већ знамо да решење започиње далеко изван њих. Не само због тога што и они знају, и што знају и то да они у својимуводницима и говорима исто тако мало верују као и ми. Не само зато што знају и то да су раскринкани, а оно што они знају, зна свако, а цела илузорна идејност, чије одржавање изгледа тако важно за говорника је исто тако терет као и за било кога другога. Било колико да питање изгледа стравично, треба ризиковати шта би било када би неко рекао: уводник тиме што објављује раскринкане идеје, несвесно, али недвосмислено испољава дефетистичку делатност? Наравно, питање у овој форми је смело. Али га поново треба поставити: откуд то да је дефетистички дух нечитаних историја књижевности о нечитаним писцима? Да се разумемо. Није дефетистички у том смислу што отвореним речима потпаљује побуну. Наиван дефетизам јесте онај који се налази само у речима. Ситуација је много опаснија.

Дефетистички уводник који објављује идејност без вере, идејност коју нико не узима озбиљно, чак ни сам чланкописац. Али не само уводник, већ и историја књижевности. Али не само историја књижевности, него и беседа. Али не само беседа, већ и свака делатност која је застарела, неразумљива, неправу идејност објављује као да у њу верује, и као да би у њу свако требало да верује, мада нико не верује, чак ни онај који је објављује, а то зна и он исто као и свако други. Дефетиста је због тога што компромитује идеје, било да их свесно објављује без вере, било несвесно. Представља као узалудну празну ф разу не само оно о чему говори, за што он зна, као и свако други да је узалудна празна фраза. Овакав дефетизам у вођама дубоко поткопава поверење и приказује како вођа лаже, заводи оне које предводи и свесно их вара. Овакве ствари су много опасније него отворена побуна. Ново опште питање: откуд то да се прогони отворени и отуда готово сасвим недужни дефетизам? И откуда да се овај потенцијални и кришом деморализаторски дефетизам не само да не прогони, него је постао готово природна додирна форма између вође и друштва. И ако би човек ову додирну форму само сасвим опрезно покушао да одреди, требало би, зар не, рећи: то је она форма када вођа издаје народ, а народ изда вођу. Али откуда то да неко ко води друштво, на овакав начин га заправо деструира? И откуда то да дејство деморализаторских покушаја који извиру изнутра из друштва сасвим нестају поред дефетизма који у основи укида сваку веру, разара сваки ауторитет, срозава сваку озбиљност, дефетизам који се управо намеће одозго? А на концу: откуд то да истински, делотворни — и

управо због тога неодбрањиви — дефетизам не извире из унутрашњости друштва, већ одозго? А потом је од свих најнезгодније питање: како је било могуће да деструкцију која стиже изнутра замени све јача, колективна деструкција која је као обавезна наређена одозго? 5. Изгледа да у томе што неко изговара мисли колективног интереса које недвосмислено нису истините, али их треба изрећи у интересу колектива, у томе нема ни права, ни смисла, ни поштења. Нема у томе права, смисла, поштења, али нема ни части, морала, добронамерности, истине. Исходиште је према прећутном споразуму увек да оно што постоји не може да се искаже. Зашто? Каква би се опасност јавила ако би, претпоставимо, илузорну идејност заменила једноставна информација, па м акар била толико једноставна као ратни извештај? Каква би невоља настала из тога ако откривање истине не би више било издаја отаџбине? Јер шта се постиже тиме ако се за песника испод просека каже да је испод просека? Шта би се испоставило ако би неко признао да идејни свет Келчеија нема ништа да нам каже? Ако се за неку идеју испостави да је застарела, зашто је треба узимати у заштиту у сразмери којом се према њој испољава равнодушност? Зашто треба нечему што све мање вреди придавати све крупније речи? И како би питања све више била питања: да ли је овде одиста реч о колективном интересу? Зашто ли је интерес колектива да буде издан и да га вуку за нос? Шта је наводни колективни интерес? Зашто треба

16

пред колективом прећутати стварност? Да ли је одиста у интересу колектива да живи у илузији? Зашто треба да се појави стотину тридесет и две историје књижевности о писцима које нико не чита? Односно, пошто је књижевност увек само изговор: какав је то колективни интерес ако беседник и писац уводника полазе из претпоставке елизијумских стања од којих се до сада ништа није остварило. Свуда по свету се усмерава? Нигде се не поштује друштво толико да би оно било информисано бар у форми ратног извештаја? Стварност се свуда саопштава дириговаио? По могућности тако да застрани тежина информације и само да преостане диригованост? А шта је томе смисао, већ је било речено. Швеђани званично саопштавају да је норвешка мањина испољила антидржавну делатност и зато су похапшене њихове вође. Истовремено Норвежани званично саопштавају да се у Шведској терорише норвешка мањина и да су невини похапшени. Швеђани су објавили извештај уверени да ће у то свако поверовати, а заправо нико им не верује; али су и Норвежани објавили информацију да би им се поверовало, али је пак стварна ситуација да им нико не верује. Швеђани кажу да је норвешки извештај диригован; Норвежани кажу да је шведски извештај диригован, чак и више од тога. А да су и један и други извештај дириговани знају то не само Швеђани и Норвежани, него и Енглези, Шпанци, Финци, Немци, Данци и Руси. Само нико не зна шта се стварно збило. Неугодно опште питање је пак следеће: зашто и Швеђани и Норвежани објављују дириговане извештаје када и они исто тако добро знају, као и Јапанци,

Индуси, Холанђани и Бразилци да и није толико реч о извештају него пре о дириговању? И ако смо већ стигли довде, треба поставити питање: зашто социјалистички писац уводника чини све да би дириговао када зна да ће га националиста сутрадан раскринкати, али ће истовремено обојицу раскринкати представник владајуће партије, и њих двојица ће раскринкати члана владајућег режима, а од целог дириговања и раскринкавања уздуж и пореко неће се испоставити ништа друго, сем да су сви пали у диригованом покушају. Каква је то потреба да се уместо једноставне информације наставља откривање дириговања чије је откривалачко својство већ одавно раскирнкано? Зашто историје књижевности треба да следе дириговану праксу која једва да је нешто друго и нешто више до избегавање озбиљне информације? И откуда то да званично контролисано мишљење освештава ово дириговање, мада се зна да више нико не наседа на диригованост? Откуд то да нечитане историје књижевности о нечитаним писцима објављују исте ове идеје као уводници и беседе написани и изречени о елизијумском општем стању? И на концу: у којем интересу колективне идејности се збива дириговање? Ко су они који откривају и зашто? Ко су они који су откривени и зашто? Зашто у интересу колективне идејности треба дириговати када већ свако прозире диригованост? Зашто се треба упетљавати у сумњиву неправедност, бесмисленост, непоштење, чак у нечасност, неморалност и недобронамерност, чак и у дефетизам када у намерну диригованост више ни онако нико не верује?

18

6. Уобичајено одређење књижевности да је она израз националног духа, никада није било тачно. А од једног времена, мада је свако знао, и с овим одређењем се збило оно што и с осталима: са гледишта диригованости и даље га је требало одржавати. Далеко би нас одвело када би требало расправити само значајнија одређења која говоре о књижевности. Сада то није циљ. Јер књижевност у овом случају само је изговор како би се могло говорити о општијим стварима. Књижевност је критика живота. Кишфалуди својим сатирама није учио, него критиковао. Етвеш у делу Мађарска 1514. није поучавао, него критиковао. И Кемењ је критиковао, и Миксат је критиковао. У прошлости није било речи о објављивању идеја, него о критици. Данашње историје књижевности су без изузетка све у заблуди када верују да су Петфијева песма Пал Пато и Арањев еп ИзТубљени устав оно објављивање идеја каквим се данас сматрају. Ова дела су значила позитивни критички став. Књижевност је критика живота. Стара књижевност, уколико је озбиљно узимала ову своју критичку делатност, била је озбиљна. Књижевност је пак критиковала онај живот, а не овај. Управо због тога будити привид да се критика односи на данас, делом је неспретност, делом недобронамерност. Минули живот је проминуо, а с њим скупа заувек су проминула и сва питања која су у њему горела. Данашња књижевност не наставља критичку делатност. Данашња књижевност није критика живота. Данашња књижевност је неозбиљна.

19

Данашња књижевност не сме да критикује живот, и то баш зато што се не сме признати ни право одређење књижевности. Књижевност данас пише о привиду у који нико не верује. Објављује ону илузорну идејност коју и уводник. С нечувеном благоглагољивошћу велича један живот који нигде не постоји. Да не буде заблуде. Не само она књижевност која се свесно чува сваке озбиљности. Чак и књига која привидно критикује, супротставља се, буни се, ни она не зна ништа друго до да објаљује партијске идеје, а за партијске идеје знамо да у целини спадају у кругуводника. Како би ситуација била јаснија, треба начинити разлику. Постоји егзистенцијална уметност и постоји идеолошка уметност. Основа егзистенцијалне уметности јесте човекова егзистенција: у свој тегоби, кризном својству, с блиставим радостима, трагичном ватром, на апсолутан начин, истински, дубоко, у побаченом и потресном ситничарству и величини људске егзистенције, без лажи, напуштено, али у свим околностима и увек човек стоји пред лицем Бога. Идеолошка уметност јесте уметност идеја: снова, жеља, наклоности, напора, великих мисли. Идеолошка уметност пак не може израсти само из егзистенцијалне уметности. Мисао, жеља, воља, сан само су искрени тамо, и тамо су истинити, где јесу на егзистенцијалној основи, где сну претходи таласање кризе и радости, мисли трагика лома и победе. Идеологије неме без егзистенције, и ако постоји, лажна је. Нема идеје без озбиљног суделовања у животу, и ако постоји, превара је. Данашња књижевност је таква књижевност у којој нема ни идеологије ни егзистенције, у

20

се налази само политика. Зато је неозбиљна. И овде се опет не сме упасти у заблуду: није реч само о огромном делу већине књижевности која се свесно чува сваке озбиљности и пука је неукусна комедија живота. Чак и она књига у великој мањини, која наизглед долази из велике дубине, болно се таласа, сломљена је, буни се и пати, не зна ништа друго до да објављује партијска решења и секташке идеје, а за њих већ знамо да у целини спадају у круг уводника. Под оваквим околностима и с оваквим схватањем сада је ваљда јасније зашто страна књижевност већ четрдесет-педесет година има овакву велику прођу. Овако је већ разумљиво што су овде прворазредни аутори не само Толстој, Ролан, Хамсун, Франс, него и Хаксли, Драјзер, Жјоно, па чак и Ди Морије и Кронин. Ако човек од ових последњих и не добија нарочито много, али добија привид егзистенцијалности. Овде бар нема неукуса комедије која лично повређује. У страној књижевности човек осећа да је мањ е-виш е реч о критици живота. Зато се не може приговорити професору иако пише књигу о Микешу, на ноћном ормарићу му се ипак налази Роберт Грејвз. Господин професор је у праву, јер Грејвз прилично озбиљно узима данашње ствари, а Микеш колико год их је узимао озбиљно, већ је живео прилично давно а да бисмо свој живот могли назвати истоветним. Ако један народ нема религиозних, научних и уметничких идеја — каже Манцини — онда је овај народ принуђен да ове идеје узима оданде где постоје. Где нема егзистенцијалне уметности, она се преузима с друге стране; где недостаје идеолошка уметност, тамо се преузима од других народа. Као што ако у једној држави нема њ ој

21

неке речи, онда се она прузима из друге државе. Нема изузетака, нити их је икада било. 7. Књижевност је, разуме се, и овде изговор како би о другом могло да буде речи. Јер оно што се односи на књижевност, без даљњега се може пренети на социјалне идеје и поглед на свет. Ако један народ нема истина, онда је он принуђен да их узима оданде где оне постоје. У оваквим околностима биће ваљда јасније зашто иностране идеје имају тако велику прођу. Отуда је већ разумљиво зашто без отпора продиру социјалне идеје, било да су левичарске, било десничарске, зашто се формирају партије чије су водеће мисли донете са севера или југа или запада или истока, и зашто то треба тако да буде. Сви знамо да је Луис изврстан аутор. Али знамо и то да је Луис Американац, и да такав аутор који критикује живот не може бити надокнађен. Знамо да је социјализам, било да је левичарски, било десничарски, раднички и сељачки покрет, било да је економски или народни или културни, чинилац којег треба озбиљно примити. Али знамо и то да идеје стижу с разних страна и да оне не могу да надокнаде такав покрет који извире из овога живота. Али знамо и то да овде нема аутора који критикује живот. Сви који постоје само усмеравају. Управо због тога овде не може да се заснује такав покрет који извире из живота. Сви покрети живе од идеја које су дошле са стране и немају сопствено егзистенцијално бивство. Ако један народ нема критике живота, он ће је узети оданде где она постоји; где један народ у настојању сталног преображаја нема

22

сопствене водеће идеје, он ће је узети оданде где она постоји. Зато се преузима Енглез Хаксли, Американац Драјзер и Француз Жјоно; и зато се преузима социјалдемократија и националсоцијализам, и зато се преузимају важније и битније социјалне идеје.

8. Ево све незгоднијег општег питања: откуд то да јавно наглашена идејност одиста има супротан смисао? Како је могуће да је тајни смисао обавезно одређене конструкције деструкција? Како то да они који нас привидно уче моралности, домољубљу, верности, самопожртвовању они у стварности испољавају дефетистичко деловање? Односно откуд то да оно што се збива пред јавношћу више није ништа друго до усмеравање у које усмеривач исто тако мало верује као и усмеравани? Коначно како је могуће да оно што се назива усмеравањем није ништа друго до издаја усмераваног од стране усмеривача, усмеривача од усмераванога? А на самом концу: како се могло догодити да онај који објављује конструктивну идејност, он испољава заправо и одиста деструктивно деловање? Поуздана, дакле не диригована и не упливисана, него фактичка стварност каже да живимо у обавезно одређеној издаји; налазимо се у принудној ситуацији, било да желимо или не, у интересу јавно важеће идејности издајемо једни друге, своју заједницу, мисли, судбину, истину, и то тако што ако то не чинимо, онда одмах изазивамо сумњу да вршимо револуционарну побуну против конструктивне идејности. Откуд то да онај ко се супротстави конструкцији, која

23

је заправо прикривена деструкција, тај у том тренутку, баш зато што заузима конструктиван, али истински констрктиван став, одмах изазива привид деконструкције? Сви смо принуђени да живимо у сталној издаји. Зашто? Изгубљена је стварност нашег бивства. Зашто је изгубљена? Зато што нам стварност није казана. И зато што се стварност не може рећи. Оно што нам је казано и што се сме рећи, то је само усмеравање. Уместо изгубљеног бивства измишљено је друго. Ово измишљено бивство, пошто је дириговано, није истинито, и издаје истинито бивство. Будући да наше бивство нема стварности, ми немамо озбиљно егзистенцијално бивство. И будући да немамо егзистенције, нема могућности за развој истинских идеја. Из нестварног бивства извире нестварна идејност. И док се лажне идеје рађају из лажног бивства, зауставља се рађање истинских идеја. Нико нека не верује да је овде реч о нечему што сада треба открити. Ове ствари већ веома одавно и свако зна. Зна и онај ко је размишљао о томе, ко је одмахивао главом, ко се борио против тога, ко пориче и ко се саблажњава тиме. Штета би било правити се као да овде треба негодовати због самовољних закључивања. Штета је обавезно одређену деструкцију доврхунити још оном новијом деструкцијом да човек чак и то пориче. Није требало ништа открити, и није овде ништа требало пронаћи. Чак није требало ни раскринкавати. Једино је требало поставити питање: откуд то да је место стварности заузело усмеравање, а место егзистенцијалног бивства заузело је лажно бивство, а место делотворних и правих идеја заузеле су идеје преузете из

24

прошлости и зато застареле, или унете из иностранства и отуда без корена, али у оба случаја идеје без ефекта? 9. Чим постане могуће исказивање истинских и ефектних идеја, настаће особена ситуација: квалитативну тежину правих идеја замениће квантитативни број лажних идеја. У том тренутку, када уследи стагнација у појави егзистенцијалних идеја, појављује се статистичка продуктивност лажних идеја. Јер као што се изгубио квалитет бивства, он покушава да се надокнади квантитетом. И ево одмах случаја историја књижевности. У последњих десет година објављено је више историја књижевности него за претходних две стотине година. Појава историја књижевности је статистичка продукција. Смисао јој је: сметња која је уследила у продукцији истинских идеја. Нема књижевности. Зашто? Зато што је књижевност критика живота, а данашња књижевност не критикује. Будући да је укинута позитивна критика, идеје не искрсавају, и ова квалитативна неплодност јавља се у бројчаном и квантитативном порасту историја књижевности. Писање количином покушава да надокнади оно што се изгубило у интензитету. Производњу идеја спречава људска егзистенција која је постала нестварна. Требало се окренути прошлости. И овде се опет треба машити примера историја књижевности. Оне у нечувеном броју и количини импортују стогодишње и двестогодишње идеје. Немамо озбиљних информација о стању, јер што смо сазнали и могли да сазнамо,

то је само усмеравање. Стварност нико не зна. Истина се не сме рећи. Бивство је изгубило своју стварност. Али овде је већ сувишно упућивати на то да је овај пут случај историја књижевности само пример, а заправо је реч о социјалним, економским, религиозним, друштвеним и светоназорним идејама. Производња идеја стагнира не само у књижевности, стагнацију истинских идеја заменила је колосална инфлација лажних идеја не само у књижевности. Везе у осталим смеровима свако сам може да догради. 10.

Пауза настала у призводњи битних идеја покренула је нечувену призводњу небитних идеја. Укидање стварности људске егзистенције покренуло је безмеран пораст лажи. Ова закономерна појава је видљива и у књижевности. Обустава критике живота покренула је беспримерну плиму некритичности. Довољно је бацити један једини поглед на главну тему статистички нарасле књижевности. Главна тема сасвим укратко: јагње. Јагње је симбол. Симбол невиног и безазленог, белог, примитивног, дечијег бивства. То је оно у чему се самом себи допада допуштени и потврђени неукус. Ужива у опису таквог живота у којем жене и мушкарци узвишеног мишљења узајамно потхрањују уздигнуту љубав, у узвишеним животним околностима у интересу узвишених циљева. Ако човек ове јагањце обрне, односно протумачи их одговарајуће стварности, он зна да је писац овде починио ону врсту обавезне издаје која је управо супротна критици живота. Није јагње овде ни јунак, ни читалац. Сви су вукови.

26

Књижевност-јагње објављује обавезни привид живота-јагњета, представљајући ситуацију тако као да је спокојство у овом суздржаном наседању. Када писац-јагње приказује као стварност и идеал живота подједнако ниски, подли, чулни, зли, грамзиви живот као што га покрива дело-јагње, он испољава најопаснију деструктивну активност. Јер схватимо једном и заувек да нема човека који ће поверовати у јагње. Свако поверује у оно што јагње покрива. У вука. Нико не види недужног човека-јагње, него себичног, злобног, лицемерног, разблудног разбојника. И ако се човек пита, у овом случају ипак пита да ли је могуће да је живот заиста овако кваран, подао, таман, зао као што казује књижевност-јагње, односно као што га покрива, односно лаже? Један роман говори о томе како село о свом трошку васпитава сиротана. Други роман казује како се мала учитељица после многих патњи удаје за изабраника свога срца, Трећи приповеда о томе како младић узима за свој циљ спас домовине и одиста спасава домовину. Како? Па зар је одиста истина да сирочићи умиру од глади на очиглед села? Зар јадна учитељица коначно заиста ипак доспева на улицу? Зар младић одиста постаје подмитљивац и доспева у затвор? Јер то да се ствар збила тако како је испричао писац, нико неће поверовати. Таквог глупана више нема. Свако је научио да начини разлику између манифестног и латентног догађаја, и свако зна да је менифестни догађај управо супротан латентном. То је оно што деца у школи прво науче, а не писање, читање и рачунање. То прво науче, а не Толдија. То је онај забрањени предмет који школа прогони уз потпуно укључивање свога

ауторитета, али, иаравно, с оном истом узалудношћу којом уводничар прогони дефетизам, или писац-јагње разбојника. Или се ваљда друго догађа у школи него у штампи, у књижевности, у друштву, у економији и у цркви? Односно, како би питање постало опште питање: зашто да ђак више верује педагогији-јагњету него читалац роману-јагњету, публика уводнику-јагњету слушалац беседнику-јагњету, гледалац драми-јагњ ету и човек идеји-јагњету? Књижевност данас није критика живота, него је у служби привида вештачки одржаваног живота-јагњета. Мисао је изгубила свој независни карактер. Не рађа идеје. Не може да каже истину. Оно што може, то је једино служба усмерењу. Подмукли слуга који учи да је дефетизам изрећи истину. 11.

На истраживања села се позива као да је то једини новији правац који поново покушава да покрене производњу идеја. Што се привида тиче, заиста нема невоље. Али нема невоље ни с привидом књижевности-јагњета, а ни с привидом уводника. С привидима обично нема невоље. Привид истраживања села јесте што се привидно откривају привидно стварни животни односи житеља државе, и тако привидно подстиче јавност на брзу и темељну промену ситуације. На друштвено-научни егзактни начин може се утврдити: истраживање села примењује метод „Ле Плау“, односно тенденциозним представљањем животне ситуације желе се изнудити политичке реформе.

28

Схватимо исправно: истраживање села следи подробни филолошки поступак. Посебно тежиште ставља на то колико људи у истраженом селу носи дуге и колико кратке гаће, колико сати је осветљена кухиња петролејком, или свећом, колико метара има уже за сушење рубља, колико килограма може да износи онај дуван који је скривен од финанса, и дете колико часова изостаје из школе зато што нема ципела. Овим филолошким поступком буди се привид објективности, што само на први поглед делује убедљиво. Ако неко посматра истраживача села у овом њетовом наизглед објективном раду, неће избећи питање: шта ли је узрок ове брижљиве подробности? Друга стране Парнасаувек је нихилизам. Тамо где претеже форма, тамо се прећуте битне истине. Микроскопско схватање, било да је свесно, било несвесно, без изузетка је у сваком случају окретање од макроскопског схватања, То је смисао филолошког метода. Није овде реч о немоћи. Не окреће се маленим атомима онај који од великога има фобију простора. Оно што потхрањује ову претерану микроскопију, то није страх, и није кукавичлук. То је трагање према доле, истарживање ситничарства животних околности, тежиште које се ставља на сасвим ситне чињенице говори о томе да је овде реч о много пресуднијој појави. Претпоставка је истраживача села да се егзистенција мења на филолошко-статистичким чињеницама. А то значи да је овде престао осећај према истинској односно битној, другачије речено према пресудној стварности. Јер значај маленкости придаје само онај ко не може да се оријентише у великом. Микроскопија је у сваком случају макроскопска немоћ. Само се онај окреће безначајном

29

који не схвата значајно. И што га мање схвата тим с више брижности негује безначајно. Што неко мање може да досегне битне мисли, он мора с већом брижношћу да негује формалне моменте. Истраживање села није ништа друго до продор кроз оно микроскопско схватање за које је већ целина духовне ситуације постала неразумљива и необухватна. Као што је смисао филолошког метода увек био да се скрива у маленкост, јер није у стању да им а преглед великога. Велика ситуација никада не зависи од мале ситуације, него увек мала ситуација зависи од велике. Ситуација државе не зависи од појединаца, него ситуација појединих индивидуа зависи од државне ситуације. Космичка ситуација никада не зависи од живих бића, него ситуација живих бића зависи од космичке ситуације. Ко верује у супротно, он греши. У микроскопском схватању нема истине. И због тога истраживање села није у том смислу деструкција као књижевност-јагње која обрће стварну ситуацију и тамницу претвара у кућицу од слаткиша из бајки. Истраживање села је деструкција у том смислу што не примећује пресудна и битна питања, не разуме их, не поставља непријатна општа питања, него говори о ужету за сушење рубља и прави се као да другога уопште и нема.

12. Писање је изгубило свој независни значај, а изгубило је своју слободу, и тако је морало да изгуби уметничку веродостојност и духовну поузданост. Писање се у пуној својој целини преобразило у пропаганду, и срозало се у службу владајућих инстиката. Идеје више не може да рађа,

само може да служи. Најтежа последица ове ситуације јесте што је геније приморан да оде у опозицију. Геније није човек. Сасвим је изузетно да својом појавом одликује само једно једино биће. Геније је, ако вам се више свиђа, дух Истине, или анђео Величине, или савест. Како год га назвали, увек је он геније. Може се препознати по томе што му се не може погледати у очи. Знам да је овде по томе што ми срце јаче закуца. Он је Истина, Величина, Знање, Светлост. Каткада гане мало људи, каткада много. Али оне које гане, загонетно су монолитни у истини, знању и величини. Каткада се објављује у целим народима. Ретко. Каткада у уметности. Другом приликом у државницима, или мислиоцима, или апостолима. Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове. Геније је данас присиљен да буде опозиција. Допуштено писање је импродуктивно, и због тога се може одржати само вештачком потпором. То и не треба објашњавати. Оно што је равнодушно, досадно и неплодно, то не може да преживи сопственом снагом. Геније је истовремено под цензуром. Он је у негативној ситуацији. Мора да буде побуњеник. Принуђен је да буде противречан. Не може да критикује озбиљно и мирно, слободно и под сунчевом светлошћу. Књижевност је критика живота. Али позитивна критика. Када геније доспе у опозицују, ова критика постаје негативна. Из ове критике не може настати идеја ни велика мисао. Ова критика

31

не покреће срца нн народе. Негативна критика само буни секте, незадовољнике, бунџије и тајне револуционаре, не подстиче на велика дела, него на диверзије, и не на отворене поступке, него на загушљиве завере, не на колективни напор, него на глупе појединачне лудорије. Положај генија у опозицији није слава, него улога; а његова награда није победа идеје, него скандал. А сада се може поставити најнепријатније питање: где је рго№п рзешЈоз? Ко је први лагао? 0 томе ни за тренутак није могло бити сумње да за оно што данас постоји одговоран је, истина, данашњи човек, али ништа не може да учини. Одговоран је због тога што је свако одговоран за живот који живи. Поред осталога то већ тако захтева и поштење. Чињеница је пак да данашњу ситуацију нисмо ми створили, него смо је наследили од предака. Од очева сам чуо: човек има два пута, пут предака и пут богова. Пут којим данас ходимо није пут богова. На путу богова нема обавезне издаје, деструкције заодевене у конструкцију, вука који изиграва јагње; на овоме путу нема написаних нечитаних историја књижевности о нечитаним ауторима, ни уводника, нити говора; овде нема разлике између стварних и видљивих збивања; овде геније није принуђен да иде у опозицију, и не треба да постане побуњеник, револуционар и јунак скандала. На путу богова људи су у егзистенцијалној вези са стварношћу, писање је на овом путу позитивна критика живота, из ове критике извиру идеје и ове идеје воде људе путем богова. Преци су напустили пут богова. Где је протон псеудос? Ко је лагао први? За протеклих педесет или стотину, или сто педесет година неко је лагао и нас је скренуо с пута богова. Ко је то

32

био? Где се збила прва лаж? Како се збило скретање? Да ли забуна? Намерна превара? Када се збила? Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац. Али шта да чиниш ако су ови преци постали недостојни себе? Ако божији закон ово наређује, а преци пак оно наређују, покори се ономе што је боље, буди непокоран прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божији закон. У изузетно тешким временима човек мора да бира између пута предака и пута богова. И тада никада не може бити недоумице који је пут исправан. Ако треба, буди непокоран, било колико да то чиниш тешка срца, о Арџуна, јер су богови на твојој страни. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!

33

II ТраГедијаАГиса

1. Тра1едија АЈиса за аутора вероватно није била онако тихо дело као што дело од тада тишина прекрива. Млади и лепи телохранитељ усред опојног сјаја, лаке раскалашности на бечком двору, где је живео, написао је такву трагедију којом је из основа преокренуо себе. Ђерђ Бешењеи, млади гардиста, могао је међу помодним француским и немачким драмама свога доба да бира коју од њих да преведе и уз мало прилагођавања да каже како је његова. Зашто управо Агис? — Таква трагедије која, као да га је водило предосећање, касније постаје судбина њему и другима. Не! За Бешењеија ово време вероватно није било тихо. Када је писао Ашса немогуће је било не осетити какву је праву драму призвао овим позоришним комадом. Уметник током стварања бескрајно много сазнаје о свету, а у своје дело не може да укључи ни стоти део. Онај ко не ствара дело, него само посматра, у чистом је добитку ако од ових ствари нађе само и једну једину. Уметник сазна да „поезија није невин занат, него управо супротно: непрекидна задуженост уколико осећа као принудни задатак преузимање једне врсте божанске моћи!“ Уметник сазнаје да га загонетни задатак принуде подстиче на преузимање, задатак који је као дуг који стално расте. Ма колики део отплатио, терет задужења само може да расте и повећава се. Сваки стваралац то зна. И ако је то сада сазнао и гледалац „остварења", он ће покушати, поседућући ово знање, да разуме Бешењеијевог Ахиса. Агис, млади Спартанац, постаје свестан ако његов народ и даље настави тим путем којим је кренуо, пропашће. Исцрпен

37

зеленаштвом, осиромашен, народ је постао роб богатих: Агис верује ако краљ спали уговоре о дуговању, народ ће се ослоботити терета и васпоставиће се ред. Владара већ успева да убеди када га надвлада противник. Ситуација се нагло мења. Молочас је још био спасилац народа, а сада, изгледа, у свом паду као бунџија и побуњеник. Убијају га. Ужасна судбина: хтео је да спасе домовину од зле власти, али је доживео крах, и власт не само да уништава њега, него и народ даље мори. Ето А ш а и ето Бешењеија. И ето још нечега: први покушај спасавања каквих ће потом уследити пет стотина. Не може бити сумње да је Бешењеи сАШсом ослободио демонске силе своје судбине, и овом драмом он је себе сама претворио у Агиса. Има ли разлике између младог Спартанца који жели да спасе свој народ и гардисте који одлучује даће своју домовину уздићи из незнања, сиромаштва и унижености у којима већ чами неких стотину година, и у које, као у растреситу мочвару, неминовно тоне? Када је Бешењеи проживео и написао судбину Агиса, исписао је историју оних стотину и педесет година које је он започео. А они који су хтели да спасу народ, да ли су имали Агисову судбину? Спаљивање уговора о дуговању није успело. Не! Живот није невини занат, него управо обрнуто: непрекидно дуговање. Ко доспе у посед виших сила, он је подстакнут на преузимање загонетног принудног задатка, а овај задатак је попут дуга који све више расте. Агис није тако тихо дело као што дело од тада тишина покрива.

38

2. Бешењеијева спасоносна мисао не може се изразити једном речју. Мисао је надахњивала расправу о улепшавању нације, обнову језика, Академију и јато њима сличних идеја. бепзе оГ ћеаШу, али не само осећање, не само инстинкт, не само култ лепог, не само естетичка вредност, не само укус, не само стил. бепзе оП)еаигу је нешто што примарно претходи свему осталом у човековом бивству, и значи лепоту говора, хармонични смештај човека у заједници, солидну висина животне разине, пробирљивост мишљења и чистоту јавног живота. 5епзе оП>еаШ:у је вредност и осећање истовремено. Осећање хармоничног и узвишеног бивства, и осећање према лепоти овога бивства. У овом свету Бог је у првом реду Бог-уметник: стваралац-уметник чије је надахнуће надахнуће уметника, чије је дело света уметничко дело, коме је ово стварање принуда и слава, страст и радост, удес и судбина. Крајњи смисао људског живота јесте да се јавни и приватни живот преобрази у уметност. Уметност да буду друштвени додири, разговори, одевање: највиши тренуци људског живота — када је нехотично песник, када воли, бори се, моли се — да буду устаљени. И зеш е оГ ћеашу није ништа друго до осећање да човек поетичност бивства разуме, истакне, оствари и учини обавезним. Бешењеијев круг, они који су паралелно кренули с њим, са загонетном монолитношћу заступали су исту ову мисао. Несумњиво као знак да се појавио геније. Француске, немачке, дијачке школе, у следећој генерацији Карман, Бержењи, Чоконаи, Казинци, па и они који следе иза њих, Келчеи, Кишфалуди, сви су

39

поткрепили ову мисао. Таримен почива на хармоничној концепцији лепоте државе и човека. Преводили су дела из иностранства која су процењивали да су лепа. Започели су обнову језика. Изградили позориште. Естетичко понашање одредили за човека. Створили естетички мит за свет: уметнички богови су хармонија, ред, висока разина, укус, лепота. 3. • Ма како човек да посматра, живот од пола века, који се протеже од 1770. до 1820. године, био је генијални живот. Успело се у настојању да се пробуди отвореност за вредности, успело је да се створи сигурна основа за критику живота, да се подигне разина критике, постави циљ, изаберу средства. Укратко: било је то стропоштавање према горе, као и свако бивство које предводи геније. Уметник бити — поготово у оном смислу како се онда мислило — није лако ни једноставно. Данас то нарочито добро знамо када има на гомиЛе оних који своје биће напињу свом снагом која им стоји на располагању, али резултат напора није уметност, једино бомбастичност. И данас то нарочито добро знамо када недостаје онај моменат егзистенцијалног бивства који јесте уметност: недостаје узимање у обзир стварности, свест о питањима, проживљавање вредности, критика. Уметник бити и данас не значи ништа друго до прихватати све већи пораст дуговања, и подносити драму која потиче из дуга. И ако се то данас овде и догоди, нико тога није свестан, тек генерацијама касније почињу да до-

лазе себи шта се то догодило; али ни тада нико не зна зашто. Драма је ћопава, нахерена и измрвљена и што је грандиозније започела тим више је постала чудан мали инцидент. Нико из ње не уме да ишчита оно што значи, и отуда све постаје скандалозни неспоразум. Ни не слутимо како судбина једног јединог човека може да ослободи целе народе. Незграпно стоје пред њим и сматрају га сувишним. Двадесетих година деветнаестог века јавио се правац који би се насупрот $еп$е о5 ћеаШу кратко могао назвати $еп$е оГ рго$реп1:у. Овај чинилац се такође не може изразити једном речју. Насупрот лепоти искрсла је корист. Али пре него што би било ко могао да начини приговор, најодлучније треба утврдити да је лепота вредност, а насупрот томе корист није вредност. Када завлада мисао о користи, људи ће почети да верују да је држава погон. Човек није егзистенцијално биће, него произвођач, или потрошач. Када лепота не казује шта је корисно, него корист казује шта је лепо, то се зове пропаганда. Лепота је у служби користи. Корист је псеудо-вредност, заблуда грађанства и социјализма зато што су веровали да је то права вредност и свој живот градили на њој. Зато обоје морају пропасти. За вредност је карактеристично да је сама по себи, посредством себе саме, без изузетка и предомишљања потребна свима. Не може се заменити другим, несхватљива је и апсолутна. Претиче сваку другу животну појаву, и цело бивство на њој почива. Корист није сама по себи, није посредством себе саме, нема своје самостално бивство. Једино се може заменити, и једино је посредник. Корист је нешто чијим

41

посредством могу стићи до вредности ако то хоћу, али сама по себи није ништа. Само је средство, и једино постоји посредством нечега другога. Корист чини корисном нешто друго, не она сама. Симбол користи је новац. А финансијско човечанство је као жедан караван у Сахари, дају му врећу злата, а њему је потребна чаша воде. бепзе оГ ћеаш у буди пријемчивост и отвореност према укупним вредностима; зепзе оГ ргозрегку осећање према вредностима замењује осећањем према средствима прибављања. Када од уметника-творца-бога постане банкар-трговац-бог, каже се да се свет опаметио. Ова памет је супротност стропоштавању према горе: стропоштавање према доле. Узвишеност бивства више није важна, једино пун стомак и пун џеп. Не хармонја, стил, пробирљивост, укус, него просперитет. Песници постају несавремени зато што нису добри пословни људи. Идеје су споредне, јер се њима не може трговати. Живот није уметност, него посао. 4. Протон псеудос: бепзе оГ ргозрегку. Тренутак скретања с пута богова. Прва лаж после које следе остале. То је време када је геније прешао у (Јпозицију. Схватимо што је боље могуће: идеја лепоте коју су истакли Бешењеи и његов круг није била савршена. Могла се наћи и погоднија. Али је сигурно да је била узвишена, и да је била идеја. Педесет година је у средишту била мисао да се народи могу спасити развојем књижевности, култом језика, подизањем укуса, буђењем отворености према вредностима. Треба спалити

42

уговоре о дугу. Било какав да је био бепбе оГ ћеаШу, одржавао га је геније. Схватимо што је боље могуће: мисао о користи била је ниске категорије. Нижа би се тешко могла пронаћи. И корист има места у људској заједници. Али је то место сасвим шесторазредно, и зависи од претходних. Не може се почети од користи. Држава се не може некажњено претворити у погон. Човек се не може некажњено претворити у призвођача. Бог се не може некажњено претворити у банкара и минстра финансија. Тежиште је с књижевности пало на менице; није постала важна обнова језика, него коњске трке; уместо позоришта ипак је изграђена банкарска штедионица. Економија у људском друштву није рпш а саиба. Материја није примарни чинилац. То је примитивни карактер живота, што значи да није први и изворни, него кварни (сагрешење). Из материје се не може никада разумети народ, класа, држава, мисао, истина, једном речју ништа што је духовно. Јер оно што је духовно није објашњиво без остатка из материје. Свуда постоји неки неразумљиви и неухватљиви вишак. А то значи да не потиче из материје. Материја није основа човековог бивства. Материја је крајња последица кварног живота, најнижи степен грешног бивства. Управо због тога економија није исходиште, а корист, која је карактеристична мисао економије, не може бити водећа идеја. 5. бепбе о? ргобрегку није Иштван Сечењи донео у Мађарску. Овакве мисли ретко доноси један једини човек. Несумњиво је пак да се мисао

43

везује за његово име и ои се сматра за првог разгласитеља мисли бепзе о5 ргозрепгу. Сечењи је анти-Бешењеи, који се успротивио његовој идеји бепсе о5 ћеаигу, који се уместо идејама окренуо материји, који је уместо спасавања живота учио економском просперитету. Бешењеи и његов круг већ су готово успели да убеде краља да уговоре о позајмици треба спалити, али је ојачала линија Сечењија, и Бешењеи је пао. Његово дело Поверење је анти-Агис. Опет и с озбиљним акцентом: у понашању и делу Сечењија има много елемената који говоре о томе да није био безрезервно на страни зепсе оГ ргозрегку као што се касније сматрало, поготову како се данас мисли. За то да би се питање могло разешити, ситуација је данас мутна и магловита. Зашто? Сечењијеве мисли је у последњих двадесет година пропагирао Ђула Секфи. Употреба речи пропаганда је намерна. Пропаганда је појава када није корисно оно што је лепо, него треба да буде лепо и оно се улепшава што неко сматра корисним. У пропаганди није примарна уметност и не показује вредности живота, него корист за коју неко уметност користи као средство. У пропаганди уметност постаје слуга, и то служи користи. Ситуација се обрће у смеру личне заинтересованости. Јер док је идеја свачија, односно заједничка и колективна, корист је увек нечија, односно појединачна и лична. Лепота је апсолутна и надљудска, корист је материјална и људска. Када апсолутно подредим материјалном, када надљудско потерам у службу човека, када заједнички и колективни интерес користим да служи појединачном и личном интересу, када лепоту сматрам средством како би неко

44

њеним посредством задобио корист, то се назива пропаганда. Ласло Немет је напао Ђулу Секфија. Напад је био пре беспоштедан него снажан. И на концу без ефекта. Јер Немет није приметио да је Секфију Сечењи само пропаганда како би његовим посредством одређена садашњост и практични циљеви могли бити корисни. А уз то није приметио да Секфи иде путем предака. Ово последње није ни могао да примети зато што је и Ласло Немет ишао путем предака. Карактер критике је значи више био лична препирка, а не књижевна, односно не критика живота. Ласло Немет није видео и није ни могао видети да је Секфи тип данашњег безверног човека који своје безверје скрива у неку традицију. А што га скрива у Сечењијеву традицију, односно што баш Сечењија користи за пропаганду, то је довољно карактеристчно за ситуацију. У томе се налази увијено признање: припада мисли бепзе оГ ргобрегку, користи, пропаганди, материји, противнику генија, коњским тркама и банкарској штедионици, а не лепоти, генију, отворености према вредностима. Овим увијеним признањем враћа се поставци протон псеудос. Тиме пак, разуме се, ништа није спасао. Дабогме, може ли се рећи да је Т>ула Секфи безверан? Та сва његова привидна делатност противи се овој тврдњи. Нема невоље с привидним објављивањем традиције. Нема невоље ни с привидним хришћанством и националним мислима. Нема невоље ни с конструктивизмом ако већ знамо да је смисао ове отворене конструкције скривена деструкција. С привидностима обично уопште нема невоље. Невоља се налази у томе што, на пример, никоме не пада не ум да Толстоју приговара за

антихришћанство, или да Ролана оптужује за антихуманизам. Откуда то да Ролан није антихуманиста? И откуда то да је Секфи безверан, он који своје безверје скрива у традицију? И откуда то да је Секфи аутор насупрот коме треба поставити сва неугодна општа питања? Откуда то да би био безверан и онда ако не би пропагирао случајно Сечењија, него светог Августина, и био председник свих хришћанских и националних удружења? Чак откуда то да би непријатно опште питање тим пре требало поставити везано за његову личност што је експонираније конструктиван, и што бучније разглашава Сечењија? Ево: какве тешкоће, чак сметње поставља данашње доба како се о Сечењију не би могло не само просуђивати, него да би му се уопште могло приближити. Ето, пропаганда безверја толико је замаглила ситуацију од пре стотину година да се данас више не може ни видети. Доста времена треба да протекне док се овде опет не буде могло поуздано и праведно просуђивати. Управо се због тога не сме тврдити да је Иштван Сечењи изрекао протон псеудос. На неки начин и вероватно је допринео томе да се не могу спалити уговори о зајму. Био је један од оних који је први скренуо с пута богова. И тако је ваљда он био тај код кога би требало тражити кључ данашње драме. Можда је он био анти-Агис. Нека остане нерешено.

6. Прва промена се догодила на најосетљивијој тачки: престала је критика живота. Раније су били важни недостаци и слабости, грешке и грехови, равнодушност и униженост, сатира и

46

учење, бич и шиба. Књижевност је позитивна критика живота и неопходно је да се ова критика практикује у име идеја и у духу истине. Сада одједном сви почињу да говоре о изузетности. Одједном је све изнад мере постало добро. Нестао је дух критике и отпочела је срамна хвала која нигде више није видела ни недостатак, ни грех, ни невољу, ни зло. Започињала је пропаганда која је заменила критику. Народ није био овде да би се из њега оплевиле негативности, негода мусе некритичкиклања. Започела је безобразна национална охолост и језичка гордост, више се није желело ни да се поправља, ни да се учи, ни да се развија, ни да се уздиже, и веровало се да је овако како јесте готово, завршено и на свету никада виђено савршенство. За то време је, разуме се, национално осећање постепено нестајало, и језик се постепено кварио, и узалуд охолост, почела је да се губи и самосвест, и залуд гордост, дух језика је почео да бива све болеснији. Смисао бића различитих нација не налази се у њима самима, него у универзалности целог човечанства. Ако се нека нација окрене према самој себи и не чини ништа друго до пева некритичке похвалне химне у делима својих писаца, до што непрекидно саму себе посматра у огледалу, она је попут самозадовољне жене која не може да поднесе ништа друго до комплимент. Није се смело о ничем другом говорити, једино да нације није ни било, него ће је тек бити, да је препуна беспримерних талената, знања и врлина. Изузетан је овде политичар, војник, уметник и сељак. То не само да је себично и не само глупо, него је и плитко и незанимљиво. Једна нација по себи ништа не значи, исто као и један човек.

47

Само глас стопљен с другима; у заједничком симфонијском звуку с осталим нацијама има не само озбиљности, него се тако уме потпуно развити, једино тако досеже сопствену истину и постаје смислена и за себе саму. Неподношљиво је ако једна нација не зна о себи ништа друго до да је она највећа међу свим народима света. Позвана је на најузвишеније, али не чини ништа друго до што се огледа. Величина и вредност нације унутар н>е саме не сме се ни претпостављати, чак се не сме ни поменути; то споља и други треба да виде. Једино тако у њој постоји слава и тријумф и истина. Самореклама нације исто је тако неукусна као и самореклама човека. Како? Ако писац сам себе хвали, он је нижеразредан? Ако банка саму себе рекламира, она је глупа? Ако политичка партија развија сопствену пропаганду, то је увредљиво и смешно? Ако пак исто тако нација чини што и ташта глумица, писац надмен од охолости, незасита банка и политичка партија вођена инстинктом власти? Има ли у томе кап истине? Има ли у томе достојанства? Има ли у томе лепоте? Има ли у томе тактичности? Има ли у томе укуса? Озбиљну и позитивну критику живота почела су да замењују самореклама и пропаганда. И почев од тада тиме је заслађивана свака пакост, прећуткиван сваки заостатак, затајивана свака злоупотеба, порицана свака нижеразредност, насупрот томе су уздизане малене врлине, одушевљавало се непостојећим врлинама и способностима, иживљавало се у томе што је предујмљивано оно чему је искуство налазило супротно. Исправно: и то може бити начин подстицања. У овом случају пак није о томе реч. Да је било подстицања онда не само да би оно било

48

позитивно, него би се постигли и позитивни резултати. Похвала, самореклама, загледање у огледало, пропаганда не узимајући у обзир веома мало изузетака, били су сасвим и једино негативни и нису значили ништа друго до да је нестала позитивна критика. Почев од овога тренутка био је сумњив свако ко је чак и увијено смео да претпостави да нација међу свим нацијама света није најистакнутија, најталентованија, најјача, најлепша, најотменија, најчистија и поготово највећа! Више се није смело ништа друго до проналазити рафиновани епитети за ову величину и по могућности производити што безочније и што лажније комплименте. Критика је већ постала грех, и ко се усудио да говори о пропустима или грешкама, он је призивао сопствену пресуду. Књижевност је престала да буде критика живота, она постаје слуга. А слуга служи. Служи свакоме. Банци, политичкој партији, фабрици кекса, таштини, охолости, гордости, заблуди, подмитљивости. Лепоту ставља на располагање како би служила користи. Књижевност је постала пропаганда. 7. На овом месту би било грех пропустити прилику и не проговорити о ономе што се овде уопштено назива величином. „Велико" као епитет заправо је безобразлук, бескарактерност, и отуда бесмисленост. Такозвана фраза. Нисам сазнао ништа битно о нечему за што ми је речено да је велико. Ни о човеку, ни о нацији, ни о делу, ни о мисли не казује ништа поближе. Особеност нашега бивства није у томе да смо мали или велики, него да смо гранични

49

случајеви. Јединствени смо. Лик. Обличје. Екстремни случајеви. Заузимање становишта, појаве форме, садржинске различитости, дакле карактеристична лица. Та лица нису малена, или осредња, или велика. Малено или велико само је другостепена ознака карактеристике која се односи на вредносни суд, која не дотиче суштину, својство и природу лица. Ништа више нећу сазнати о лицу ако кажем да је велико. Зато је велико или највеће или најнајвеће као епитет просто глупост. То није епитет, него вредносни суд. Карактеристичност, истина, индивидуално јесу својства бића и баш зато оно што је важно, не налази се у судовима, него у епитетима. Било колико да је „највећи“ ефектна фраза, она је безначајна и ништа битно не сазнајем. Велика нација, велики народ, највећи језик —добро звучи, али иза њих нема ничега, једино да их се прибојавам. А шта је ствар сама, то овде недостаје. Наше бивство је карактер, облик, биће. Оно што је у нама важно, што је лепо, због чега јесмо и можемо бити драги или одвратни јесте заправо и изворно и од природе и битно ко и шта јесмо, какво место заузимамо и на којој граници општег бивства се налазимо. Нисмо истакнути, него душе чија је примарна природа карактер. И то је оно што наше бивство одржава и оправдава, освештава и прихвата. У нацији није битна величина, него лик. Не што је истакнута, него што је душа. И што о њој треба да знам и што о њој желим да знам, није каквог је обима, колико је висока, колико има сантиметара или километара, него шта је у њој крајњи лик и природа и карактер. Некритична пропаганда, која је заменила критику живота, исцрпла се у безмерном

50

гомилању безобразних и безначајних величина судова. Истовремено више није изрицала битне истине о природи колективне душе. А истовремено, природно, о суштини и стварности, које свакога интересују, нико није говорио и управо је ова стварност одлепршала. Постали смо пуни великога и већега и највећега. А у међувремену више нисмо видели оно што је стварно било. Сви смо постали истакнути, али више нисмо имали појма о себи самима.

8. Разина живота одједном се срозала. Насупрот свим судовима о величини почели смо да живимо животом све нижег реда. Сада није реч о томе пошто је лепоту заменио просперитет, човек нека каже критику живота која замењује лепоту и као што се од тада говори: постао је реалан, то јест практичан. Критика практичног живота делимично је већ извршена. Пракса није ништа друго до срозана пракса, а ни практични живот није ништа друго до живети с идејама, али живети с идејама ниског реда, а уз то још и не бити тога свестан. Све је то једна од крајњих последица развитка зепзе о? ргозрегпу. Оно о чему је сада реч јесте да би било потребно позабавити с оном двостраном издајом која, с једне стране, издаје идеју, а, с друге, праксу. Јер се овде не догађа одлука ни на једну страну. Када се наглашава и тражи пракса, издаје се идеја, када идеја — издаје се пракса. Претпоставимо како министар или универзитетски професор или научник исто као и глумац, писац, или адвокат желе да обављају свој позив у што ширем кругу. Истичу идеју. Објављују

51

науку, или државиичку мисао, или уметност. Овај човек уместо да се задуби у свој посао, или да усавршава себе, или учи, започиње специфичан поступак. Тражи утицајне пријатеље, почиње да шири о себи повољне гласове, суделује у завереничким друштвима чији је циљ да пропагирају своје чланове, навраћа у редакције, где му се име појављује у повољној боји, суделује на ручковима и вечерама, бори се да га сместе поред државиог министра и тако полагано постиже да му се име нађе у јавности. Овде нема речи о идеји. Ни о учењу, ни о удубљивању, ни о усавршавању. Уопште нема о ничему речи, једино о томе да је неко напрегао сву своју снагу и да је своје име увео у оптицај. Нема изузетака. То је начин да би неко постао посланик, универзитетски професор, научник, глумац, писац. У овом начину живота идеја је само оптерећење — непријатно је ако нешто стално упозорава да би требало да учи и требало би да испољи озбиљније понашање. Идеју чак и заборавља. Што значи да је издаје. Али у оном тренутку када га упитају шта хоће, не може рећи истину. Или може рећи да по цео дан трчкара по редакцијама, дрежди у предсобљима министара, педесет пута телефонира утицајном пријатељу шта ће бити већ с том великом наградом, да ли ће је добити, та нико заслужнији од њега нема. То не може рећи, дакле, оно што казује: у служби општем добру или у интересу човечанства, или социјална добробит. Тиме пак одаје себе, односно цео свој живот, односно идеју. У следећем тренутку опет пада уназад, постаје практичан, јер коначно у данашњем свету треба бити реалан, и даље наставља издају. За овакво биће идеја је оправдање, ништа друго, лажни алиби. Управо

52

због тога пред овим човеком треба да искрсне непријатно и шкакљиво опште питање: зашто објављује да је Фалуди највећи писац 18. века ако успут чита жуте романе? Зашто из колективног интереса изриче такве идеје као што су социјална добробит и корист човечанства и национална обнова када не жели друго сем ранг, новац и моћ? Има ли оправдања, смисла и части да човек из колективног интереса изриче такве мисли и објављује такве тезе које недвосмислено нису истините? Срозавање разине живота је управо то: нигде не бити. Објављивати хумане, социјалне и националне принципе, а у међувремену се бавити утајом проневерених државних имовинских предмета. Бити управитељ који заступа строго конструктивне принципе, а у међувремену шуровати с непријатељем. А то и не може бити другачије. У оном тренутку када је престала озбиљна позитивна крити^а живота, гангстери су могли избити на површину. Што су били безочнији, све су се брже уздизали имовински, угледом, славом и утицајем. То се називало праксом, и реалитетом живота. Такав човек је називан паметним. А геније је у опозицији стезао песницу од срџбе. Стезање песнице, наравно, била је пука негативност, јер ако се усудио нешто да каже, сместа би био ухапшен. Другачије није ни могло бити. Добро су чинили. Због пуке негативне критике која је рушилачка, јадна, глупа и опасна, свакога треба ухапсити. Међутим, ситуација тиме још није спашена. Јер још увек искрсава непријатно опште питање: зашто затварају онога који речима врши деструкцију, а зашто уз њега не затварају и онога који својим чином и свим чиновима и целим животом, и

53

сваким погледом свога живота врши деструкцију, и то још кришом — али кришом тако да то свако зна? Агис је чамио у тамници док су издајници држали говоре о препороду нације? 9. Престала је критика живота, а истовремеио с њом престала је и производња идеја. Мера се изгубила. Нико није знао чега да се придржава. У новој ситуацији су се снашли само они који су лаке савести за добар новац продавали оно што је туђе ономе ко је највише обећавао. Када је настала стагнација у производњи идеја, природно, почела је нездрава обнова минулих идеја и исто таква нездрава навала иностраних идеја. Ако једом народу, каже Манцини, недостају религиозне, научне и уметничке истине, он их узима оданде где оне постоје. Прошлост је одједном почела да плива у болесном ореолу и пролепшала се на неприродан начин. Одједном су сви почели да верују да је минули живот био много савршенији него садашњи. И трагом продора идеја увезених из иностранства сви су почели да веРУЈУ Да је живот у иностраним државама много савршенији него овде. Започело је болесно прецењивање историје и иностранства. Човек је нехотично одбијао чак и метлу од сирка и маст за косу ако нису били инострани, јер је био неповерљив према свему што је потицало одавде. Полазио је од претпоставке да се чак и за хартију за писма лепи нешто од оне издаје која је изгледала да се одомаћује. Случај Бајрона је школски пример. Свакзна да је лорд Бајрон живео у доба које непосредно следи после Наполеона. Његова уметност је са

54

становишта садашњег тока мисли имала два карактеристична момента: један је беспоштедна позитивна критика енглеског племићког и грађанског јавног и приватног живота, а други — реализација новог, херојског осећања живота који је Наполеон ослободио. Бајронов утицај је био веома јак у целој Европи до четрдесетих година. Последњи талас који је запљуснуо Руса Љермонтова управо се онда смирио када се овде појавио Бајрон као јунак доба. И његова критика, и херојски идеал живота почели су да делују четрдесетих година, значи касно, и ово деловање је без прекида потрајало све до почетка новога века, исто тако нема никаквог претеривања у томе ако човек овде говори о несумњивој Бајроновој традицији. Просто је критика енглеског јавног и приватногживота заменила домаће односе. Нестало је аутохтоне критике, дакле преузета је оданде где је постојала. Бајрон је постао домаћи писац. Имитиран је, поштован, изражавано му је дивљење, људи су се позивали на њега. Али није деловала само критика. Важније од тога, пресудније и дубље — идеал херојског живота: песник узнемирен осећањем истине, страсни и распомамљени геније који одлази у добровољно прогонство, јер се код куће не може изрећи истина. Истина се не може изрећи! То је херој доба који истину не сме да искаже! Минуло је већ време да је писање још било критика живота. Време је минуло када је још било дозвољено шибати, писати сатиру, учити, наступати, отворено, поштено говорити. Већ није било слободно ништа друго до отворено фабриковати дрске фразе о користи човечанства и о обнови нације и тајно их гутати на лупешки начин. А ужасно је било то

55

што је све започело тек онда, али се већ видело да га ништа неће спречити у његовом светском походу. То је био пут напретка. Прогресивно фарисејство. То је призивао зепзе оГ ргозрегку? — пракса? — банкарска штедионица? — коњске трке? — да будемо реални? Свако у коме је горела једина мала искра душе, Бајрона је примио у своје срце. Бајрон је постао невидљиви вођа песника. Бајрон геније. Песник који сме да каже истину. Биће достојно завидљивости и дивљења, он који је у својој елементарној страсти примио на себе срџбу целе земље, јер је морао да каже истину. Слободан човек! Каже оно што види, и оно што свако види и зна, али нико не сме да искаже. Подноси поругу, прогањање, али ни за тренутак се не поколеба. Бајрон је херој доба! 10. Почетком четрдесетих година пак престаје дејство Бајрона у Европи. Јавили су се нови хероји доба, не толико гласни и не толико театрални, али не мање истински. Ти хероји су: Бодлер, Кејркегор, Шопенхауер, да човек и не помиње Гогоља, Јакобсена, Леопардија и остале. Ако је књижевност слободна, она онда испољава двоструку делатност: критикује живот и пружа херојски идеал живота. Делатност међутим није паралелна. Обе су једно. Агис је и критика, и херој, Бајрон је и критика, и херој. Нова критика и нови херој: онај човек који је ухваћен на делу своје критике, кога прогоне, ућуткавају, исмејаваЈУ> гуше, који живи осамљен, у сиромаштву, поремећена ума, и скапава у сиротињском дому. Али он исказује истину. У односу на ситуацију

56

овај нови херој већ изговара сасвим другу врсту истине. Смисао живота тоне према унутра, истине постају све присније. У односу на њих Бајрон је младалачки и површан. Бодлер и Кјеркегор већ су дотакли религију. Овде је живот потегао тако темељну и радикалну критику која је већ слутила да ће нова херојска форма живота потпуно и у целини почети да постаје религиозна форма живота. Нови преокрет који је започео четрдесетих година својом елементарном снагом овде већ није приспео. Последњи херој је био Бајрон, и ово је раздобље овде потрајало до краја светског рата. Овде-онде је искрсавао глас Бодлера, Шопенхауера, Кјеркегора, углавном код аутсајдера, или ако није било баш тако, онда потпуно погрешно схваћен и фалсификован. Карактеристичан пример: Бодлерово име је први пут искрсло на почетку новог века, и онда је до дна срца било кварна појава, чак у својој кварности разблудно патолошка. Свако би се био зачудио ономе ко би смео да каже да је Бодлер за Французе: „последњи црквени отац“. После четрдесетих година престала је дубока и битна веза која је одржавана с Европом. Бајронов дух је живео још педесет-шездесет година, а онда је престало узајамно дејство. И из иностранства су углавном пристизала само новија инфлаторна дела: Зола, Мопасан, Вајлд, и само су она имала утицаја. То је била ситуација на почетку прелома века. 11.

Ако један народ нема религиозних, научних и уметничких истина, он их преузима оданде

57

где оне постоје. Ако једном народу недостаје критика живота, он је преузима оданде где постоји. Ако једном народу недостаје херојски идеал живота, он га преузима оданде где постоји. Народ који скрене с пута богова, узима своје богове оданде где они постоје. То је једино у чему не може бити преваре. Истина и критика и идеал и богови могу се протерати с говорничке трибине и с вашара и из јавног живота, али се не могу прогнати из човековог срца. Агис је осиромашени, заостали народ који је чамио у тами желео да изведе на пут богова. Бешењеи је донео истину, критику, херојски идеал. Пут предака и пут богова као да су се примицали један другоме. И он је споља донео критику и идеал. Али уз Французе ту су били Латини и Немци, а ту је била и прошлост. Из сећања је започета изградња пута богова. Остварена је независна и слободна критика, и појавио се нови и сопствени идеал живота. Међутим, два пута су се опет разишла. Средином деветнаестог века пут богова више није означавао мађарски песник, већ Бајрон, чак и за најнационалније песнике. Генерацију од 1820. године оборила је мисао запбе о^ргозрепгу. Следећа генерација је морала да бира, и одабрала је између два пута: куда да крене, да ли да настави Бешењеија, или Сечењија. Одабрала је другога. Ојачао је зепзе о? ргозрегку. Ово више није било случајно скретање. Већ су две генерације ишле овим путем. Већ је за трећу генерацију заиста био пут предака. Трећа генерација, Деак и нагодба опет су изабрали споразум, не критику, просперитет, не идеју, пут предака, не пут богова.

58

Четврта генерација се већ супротставила путу богова. Изгледало је да истиче идеал. Изгледало је да пракса и просперитет и реална политика постају идеал. Идеал постаје нагодба. Критика је практикована, али је овом критиком започето исмевање пута богова и његов презир, схватање да је он застарео. Из овога доба потиче идеалиста као подругљив назив. Овај преокрет означава Миксат. У Новој зрињијади се догодио преокрет: богове (Зрински) тапшу по рамену и говоре им да они више нису за наш реалан свет. Како се неопажено овде појављује Велики Инквизитор! Како се глатко и с каквим смешком солгабирова шаље лепо Спаситељ: одлази, пријатељу, јер ако нећеш, поново ћемо те разапети! За мит се испоставља да је празноверица (Кишобран светоЈ Петра). Херој није ништа друго до преживели ћакнути ћудљивац (Опсада 1рада Бестерца). Ми смо већ одавно изван тога. Важни су избори народних посланика, остало је за ђаке пригодом патриотских школских свечаности. Ми смо већ озбиљни и зрели људи, не идеалисте. Ми се — када беседник говори о Богу и домовини — згледамо и намигујемо. Миксат је први отворено намигивао на путу предака, богови су се заруменели. Избор је обављен. Богови су компромитовани. Претходне генерације су се увек помало бојале. Чак су Деак и његова генерација целог живота имали лошу савест. Сада су већ могли да дођу Ђурковичи, и пештанске кафане! Критике се више не треба плашити. Херојски идеал живота је мора егзалтираних песника! Протекција је важна: партијска вечера, редакција, просперитет. Тако је освештан пут предака.

59

12. Онога тренутка када је уследила пауза у производњи битних идеја, започела је нечувена производња небитних идеја. Чим уследи стагнација у јављању егистенцијалних идеја, настаје статистичка продукција у лажним идејама. Јер оно што је бивство изгубило у квалитету, покушава да надокнади квантитетом. Писање васпоставља количином оно чега се одрекло у интензитету. Започела је инфлација иностранства и прошлости, позоришна конјунктура, време штампе, беседа, пропагандних чланака. Пут предака и пут богова одвојили су се на свим тачкама. Али су се раздвојили стварна историја и привидна историја. Манифестна, опипљива историја, припремљена за јавност и за школске ђачке свечаности, добро нашпиковано мислима из уводника, и миксатовска прошлост којом се рукује уз добронамерни смешак инквизиторског тапшања по рамену, прошлост препуна оне узвишене свести да је нација велика, чак највећа, па чак и од тога много већа. Насупрот томе латентна, прећутана, горка, скривена историја генија побуњене савести, који се повукао у опозицију, била је препуна грехова, подлости, издаја, неверности, опачина. Њих две се нису могле сусрести. Нација је имала две историје: једна се учила у школи, али онај ко се освестио, похитао је д аје заборави. Таква је била и историја књижевности, чија је атмосфера личила на изборе народних посланика, и на уводник, она од које је за десет година написано више него пре тога за две стотине година. Друга историја је била окретање

60

претходне на наличје. Историја која се учи јесте све сам мед и шећер и изборна пропаганда, а прећутана је све сам отров, завист и освета. А истина је нестала. Само су се кошкале страсти и интереси. Једна историја је исто тако неистинита као и друга. Истина је у њима само потресни инстинкт власти, која је била безобразни израз. Затим су пристигли виртуозни лажови, који су осам томова налагали о националним херојима и песницима и сликарима. То је плод зашећерене инфлације прошлости. И појавили су се виртуозни лажови друге стране, који су по узору на психоанализу с напетом природношћу анализирали задах постељине слугу. То је плод иностране инфлације. И стигли су побуњеници који су у првом лицу једнине дерњавом испунили свет како је све малено што је велико, и како је све велико што је малено, али, разуме се, од свега великога они су највећи. А ситуација нације: после и на основу целог низа основних иностраних изјава ствари се више нису могле сасвим забашурити. Само насумице: Толстој, Ролан, Франс, Хамсун, Ибзен, Стриндберг, Ниче, Шпенглер, Георге, Клагес, Ортега, Кајзерлинг, Евола, Мерешковски значе такве геније пред којима се више не може скривати. Генерација од 1920. године открила је да треба да бира између пута предака и пута богова. Нашао се не мали број људи који је бирао. Знали су да оно што ће жњети јесте усамљеност, сиромаштво, прогањање. То је тада већ свако морао да зна ко није био идиот. Истина се није смела изговорити. Зато ју је тербало одржати и чекати. Боље је чекати с генијем, него тријумфовати против њега.

61

У међувремену су постали тридесетогодишњаци. Шта је? Не догађа се ништа? Не. Ништа се није догодило, само је просперитет цветао даље, и појављивали су се романи од осам томова, и даље је анализиран задах постељине слугу, одржавани су говори о препороду нације и писани уводници о много већој величини која је већа и од највеће величине, и побуњеник, који је још увек мислио да је Бајрон, без престанка је дизао галаму у првом лицу једнине. Ништа се није догодило. Имали су способности, имали су знања, имали су савести. Постали су нестрпљиви. Изгубљено све? Неплодно треба умрети без изговорене речи? Напустили су каријеру, напредовање, имање, углед, утицај, али пре свега веру да се може помоћи? Шта да радимо? — Онда је један почео да лаже. Не много. Онолико колико малено зрнце прекрупе. За малени положај. За малени приход. За малено напредовање. Ето, гле! Па и није било тако тешко, а какав леп резултат! А онда је још мало лагао. Али тада већ колико зрно пасуља. Па још мало колико шљива. Ускоро је постала велика као лубеница. Постигао је што је хтео, ушао је, именован је, унапређен је, добио је новац. За мало издаје. Одиста није била велика ствар. Али стиже катастрофа. Када су припадници ове генерације, који су издали истину, постигли што су хтели, доспели у благостање, постали директори, председници, и када су приспели у непосредну близину достојанствене титуле, онда су поверовали да могу да се маше свог привремено скривеног генија и да започну да говоре истину. И у томе су били поштени: нису га се потпуно одрекли. Хтели су да кажу. Истина, не

све и не одједном. Својој позицији су дуговали да то не учине. Само у деловима. Међутим, геније није дошао. Нестао је. Чудно! Толико се уплашио малене лажи! Толико се згрозио малене издаје! И таленат као да више није био онај стари. И он је нестао. Нестала је истина, нестала је идеја, ватра критике, одважност, снага. Коначно и неопозиво и заувек нестале.

63

III

Мистика уместо политике

1. Око хиљаду деветсто тридесетих година у духовној ситуацији Европе догодила се тако дубока промена чији се значај за сада не може оценити ни у главним цртама. Више н»их је, у исто време, готово истоветним путем, скривеном монолитношћу — што претпоставља присуство генија — схватило д а велика питања човечанства не разрешава социјална мисао, него религија. Откриће је тако нечувено, превазилази све остало по важности, значају и темељности, својом оштрицом задире у све оно што је до сада сматрано важећим, досадашња мишљења толико поставља наглавце, стара уверења толико распршује, ломи, мрви и мете да човек збуњено стоји и не може да се освести. Како ни за тренутак не би било сумње: није реч о томе да религија велика питања човечанства разрешава тек тако, уопштено као последњи судија. У открићу је потресно што је религија продрла сасвим непосредно, сасвим конкретно, сасвим практично и у сасвим обична свакодневна питања. Не идеалистички, теоријски, академски, у књигама, с предикаонице и у цркви, него егзистенцијално, фактично, у кухињи, на пијаци, у кафани, на улици, и у дућану. Не у највишој идеалној стварности, него без ценкања у целокупној стварности. И то колико изненадно, исто толико коначно и неопозиво. Захтев продора религиозне свести, религиозне одговорности, религиозне савести, односно преокрета који се догодио од социјалног у религиозно, у оном тренутку када се појаво, постао је у толикој мери обавезан да почев од тог трена сви они који то нису примили к знању, једноставно су могли сматрати да се налазе

67

изван игре: њихова реч и делатност су већ превазиђени, не односе се на фактичку стварност, заостала су, застарела и иреална бића. Док човек, и то сваки човек на самом себи није докрајчио радикални религиозни обрт, дотле свака такозвана реформа, било социјална, културна, духовна, било реформа укуса, морала, или нечега другога — јалова је. Дотле се само пуке спољашњости могу изменити. Може се бирати између краљевине, демократије, социјализма, диктатуре. Избор у суштини неће значити ништа. Не може ништа ни да значи. Спољна обнављања не разрешавају велика питања човечанства. То је све само политика. Оно уверење које очекује резултат од спољних промена назива се политика. Велика питања човечанства једино зна и уме да разреши онај човек који је спознао да решење не треба почети реформама, него човеком, не политиком, него религијом: не споља и социјално, него изнутра у човеку; не масовно, него свако понаособ. Управо зато она делатност која служи промени, и која жели да разреши велика питања човечанства, треба да се преобрази. Свака врста спољне делатности безразложна је и сувишна и бесциљна. Политика је вера у успех спољне делатности. Политика води од краљевине до демократије, од социјализма до диктатуре. Крајњи резултат политике, односно спољне делатности јесте појачана спољна активност: насиље. Почев од овога трена треба радити на унутарњој промени. Активитет треба да се окрене према унутра. Музп^ие аи Неи с1е роН ^и е, каже Пеги: уместо политике мистика.

2. Предходна ситуација, макар овај пут само назначена, могла би се започети сумирањем наших знања која се односе на кризу. Треба почети од кризе, јер раиије не вреди, а нема ни смисла. Светска криза се од средине прошлога века већ могла да осети на свим линијама. Седамдесетих година су започели социјални покрети, на крају осамдесетих пажњу је обратила и економија, у новом веку скупа су запретили морална, друштвена, светоназорна, духовна криза; избио је Први светски рат и потом се почело говорити о сутону Запада. Наравно, не овде. Овде је криза била припуштена само петнаест година касније, и у смислу зепезе оГ ргозрепгу само је смела да буде пролазна финансијско-прометна збрка. Криза је неочекивано погодила нацију. Није имала генија који би је упозорио. Касније, када је већ свако знао да је стигла, порекли су је. Покушали су да се повуку назад у сецесију. Пред Други светски рат најпомоднији човек био је Фрања Јосиф, животни идеал царски Беч, људски идеал аустријски официр и његова партнерка млада шваља из Гринцига. Агис се вратио на бечки двор одакле је и кренуо. У Европи су начињени многобројни покушаји за разрешавање кризе. Ако свесно и није увиђано да је одиста реч о великим питањима човечанства, јер је то на крају века тек рекао Ниче, претеће својство ситуације веома се осећало. Прво питање је било економија. Онда се још веровало да је то услов људског бивства. Збрку кредита и финансијских токова, грешке производње, царине, уговоре, конјунктуру, размену роба, питање рада еконимија није могла да

69

среди унутар сопственог круга. Коначно, сваки битни део овога питања зависио је од појединих држава. Тако је цео проблем пребачен на простор сила света. Покушано је да се овде оствари нека равнотежа. Покушај није могао ни да ступи у озбиљан стадијум, јер је међу појединим државама било толико дубоког друштвено-организационог и класног померања да их је било немогуће довести на заједнички именитељ. Тако је наступио социјализам. Настојања социјалиста су у светско-историјском тумачњу смерала да остваре равнотежу унутар држава, али с међународног и људског гледишта. Ова равнотежа желела је да у свим државама оствари јединствен друштвени поредак. Да се то успело реализовати, онда би државе могле доћи у међусобну равнотежу. Да су потом државе света биле доспеле у равнотежу и у питањима државне власти — ово стање се онда називало светским миром — онда би се могла отворити нада и за сређивање економских питања. Невоља је једино била што унутар држава није успело остваривање друштвене равнотеже. Испоставило се да је беспомоћан социјализам који је желео да спасе човечанство од моћних чинилаца и од рата за економску незаситост (1914). Зашто? Јер се у међувремену испоставило ако се жели решити економски део кризе, не треба започети од економије, али ни од инстикта власти држава, а ни од уједначавања друштвене структуре појединих народа, него још много дубље и раније. Социјална мисао је непромењено остала код тога да је решење кризе социолошко питање. Треба започети од обнове друштва. А онда је изненада и неочекивано један део људи, најбољи од најбољих приметио да је и социјална мисао

70

мало. Не треба започети од друштва, него од обнове појединих људи. И оно што помаже није нека научна, просветна, културна, морална, духовна обнова. Човека треба обновити на метафизичкој основи. То је био преокрет од социјалног у религиозно. Једино кад се човек измени на метафизичкој основи, једино онда може да се говори о осталом. Дотле не може. Захтев и право на морална, економска, друштвена добра и мир могу имати само они који умеју да до краја спроведу религиозни преокрет; и онда може бити речи о томе да се изнутра уједначене државе међусобно уједначе и у стремљењима власти, и светски мир може да уследи; и тек тада се може говорити о томе да се васпостави рад, трговина, новац, промет роба, непоремећени економски поредак. Вера у економску и моћничку и друштвену обнову почива на спољним чиниоцима. Политиком се назива настојање које верује у промену човека спољним средствима. Економија, власт, социјализам све су варијанте политике. То је спољни пут. То је пут предака. Свет се може изменити једино унутарњом обновом човека. Политика само наизглед мења, а суштину ни не дотиче. Једино религиозно преображен човек може остварити социјални поредак, светски мир и само тако је једном и заувек могуће уклонити глад и оскудицу. Треба почети од метафизике. Први корак свако треба сам да начини, и изнутра га треба начинити, и према Богу га треба начинити. То је унутарњи пут. То јепутбогова.

3. Данашња ситуација би се, ма и у облику скице, овако могла сумирати: манифестна слика доба просто је обезоружавајућа. Концертне сале су препуне. Већ сви и без концертних програма знају сва дела Хајдна, Моцарта, Бетовена, Баха, Чајковског, Брамса, Шуберта, Шумана, Цезара Франка, Вагнера и Стравинског и зато треба прибирати петоразредне ауторе ренесансе и барока да би било изведено нешто ново. Попуштајући заједничким жељама сваке недел>е пред препуним клупама одржавају се филозофска, метафизичка, естетичка, математичка, физичка, астрономска предавања. Глад за знањем је тако велика да се стотине људи уписује на курсеве за отварање рупица, за низање бисера, за учење беседништва, за књиговесце, за прављење картонских кутија и за дојење беба. У међувремену сваког се месеца појављује бар по пет енциклопедија о позоришту, о музици, о правној науци, о ботаници, о аеронаутици и о ратној науци. Истина је да је образовање онај терет од којега човек што више узима, све лакше хода. Али човеку се каткада ипак јавља утисак да је ово знак исцрпљивања. По музејима стручни водичи масовно поучавају стотине посетилаца Белинијевим лепотама. Али исто толики број људи ходочасти на крај града и под стручним вођством три сата разгледа камени зид који су, по свој прилици, саградили још Римљани. Невероватно! Зар то није исцрпљивање! Зар то није компендијум, зар није очајна и патолошка екстраверзија човека који је сасвим изгубио своју унутарњу везу. Спољна средства напрежу сву своју снагу како би могла да измене човека.

72

И људи напињу сву своју снагу како би себе изменили спољним средствима. Не доводи на стотине њих жеља за образовањем на курсеве и у учионице и на концерте и на научне излете, него вера у политику. Сви ови људи верују да ће их спољна средства успети да измене. Због тога је много енциклопедија, научних путовања, изложби, коментара. Ни не слуте да је прошлости: књижевности, уметности, музици, филозофији једом и заувек и потпуно крај. Мисао и уметност и дух увек само потпуно превредновани, преодевени, поново доживљени могу да остану, прецизније само тако постоји могућнест да се поново роде. На тај начин — као пуки наставни предмет — цела прошлост је колосална ропотарница, понајвише декорација снобова. Има само археолошку занимљивост. Више није ништа друго до култура. Традиција има смисла само ако се поново ствара у садашњости; али се традиција у садшњости само изнутра може поново остварити. Инфлација општег просвећивања није ништа друго до искуство пуке статистичке културе у маси која је постала некритичка, и латентни смисао целе манифестне појаве: велика већина, која слепо верује у снагу преобажаја спољних средстава, хвата се за похабану културу. Ствар не значи ништа друго, и говорити више о томе, сувишно је. 4. Вера у спољња средства испољава се не само у томе што човечанство очекује решење својих крупних питања од подизања општег образовања, или од техничког напретка, или од

73

сређивања екоиомских питања, или у крајњем случају од доласка на власт неке политичке партије. Очитовање некритичности најболније је тамо где се збива одлука у човеку о избору спољних и унутарњих средстава. То место је психологија. А ситуација опстаје или пада на психолошкој култури. Ово неугодно опште питање искрсава готово сваки дан: како је могуће да у јавном животу, у економији, у црквеном животу, у књижевности, у уметности иступа у први план искључиво све сам срам и никоговић? Све такви људи чије би право место у правим односима било у тропском логору на присилном раду. Како је могуће да — како би рекао побуњеник — друштво терорише одвратни тип разбојника, и немогуће га се ослободити? Зашто није могуће? Јер када год буде такнут, из његаувек искачу такозвене велике идеје. Обнова нације, или напредак човечанства. А идеју треба узети озбиљно. Ако човек ради у интересу великих идеја, не смемо га дирати. Наравно, свако зна да човек који је по манифестном привиду генерални председник-директор, по латентној стварности је бруталан, насилан и подмукао тип робијаша на галији. Ипак против њега се ништа не може. Зашто? Јер човеку недостаје психолошка култура која располаже средствима методичне и свесне одбране од оваквих појава. Основа познавања човека је идеологија. И то музеална идеологија. Потхрањују је историје књижевности. Ни не слуте да основа познавања човека треба да буде егзистенцијална. Не треба поћи од спољњег привида, него од унутарње стварности; не од идеје, него од егзистенције. Не од манифестног, него од латентног човека. Али

да би неко видео латентног, односно стварног, односно егзистенцијалног човека, неопходна је психолошка култура. Неопходна је психолошка култура ако се неко, случајно један робијаш, позива на препород нације, хладнокрвно упита: колико кошта тај препород нације? Питање је опште, и прилично је неугодно. Народу који нема психолошке културе недостаје за људско бивство неопходно потребно позвање људи. Познавање људи иначе није ништа друго до знак да се бринем о човеку с којом заједно живим и да га прихватам озбиљно. Трудим се да га разумем. Из овога покушаја разумевања настају категорије колективног познавања људи, које несвесно регулишу социјални живот. Где ових категорија нема, људи једни према другима живе у незнању. Ту недостаје познавање људи. А то је увек и без изузетка знак да се људи не брину једни за друге, чак да су једни другима на терету. Не постоји онај елеменат љубави који претходи познавању, на којем се може пробудити и развити неко знање, виђење. На оваквим местима људи се међусобно ни не разумеју, а не могу се ни разумети. Не познају се, а ни не могу да се познају. У психолошки некулурним народима људи су — управо зато што се међусобно не разумеју и не познају — неповерљиви једни према другима. У некултурним народима недостатак међусобног познавања коначно резултура тиме што се између себе непрекидно препиру, гложе, расправљају, мрзе и из потаје једни на друге реже. Пошто се не познају, неповерљиви су, и пошто су неповерљиви, како би прикрили и одржали у противтежи своје незнање, једни друге мучки пробадају. Не постоји познавање људи, али је тим више оговарања; једни према

75

другима су иа манифестан начин медени, али једни о другима иза леђа само пакости умеју да говоре. Вера у спољна средства до сада је изазвала неслућену инфлацију образовања. Истовремено због занемаривања унутарњих средстава уследила је потпуна психолошка непросвећеност. То је разлог што ови људи виде само идеологије. Само су на идеологије наштимовани. Само њих сматрају важним. Мисле да су људи покретна схватања света. То је разлог због чега је прибављање свих значајних места у друштву пуко спољње питање. Укупни принципи и вредности критике су спољашњост. 5. На овој основи би се могло даље, а кобне последице одступања између два пута могу да се укину на целој линији човековог бивства. Може бити речи, на пример, и о томе како постоји управо безверје у корену психолошке некултуре. Истовремено откуд то да недостатак метафизичке основе води неинформисаности и у спољњем свету. Самој овој теми требало би посветити посебну студију. Не треба изоставити ни то како се недостатак метафизичке основе испољио у овој појави која се назива репаганизација. Репаганизација се очитовала, поред осталога, и у срозавању варварске честитости и обичаја, неотесаног понашања, грубог укуса, морала на разину дивљака, али и у неумереном узимању маха, у универзалном немиру и закржљаним враџбинама, као и у ширењу замена за религију.

Требало би поставити питање не само у књижевности, која је очитовање позитивног критичког духа народа, него и у економији, у васпитању, у моралу, у јавном животу, у уметности како је одложено свако питање које се јавило и које је тражило решење, и како је забашурено и порекнуто и утајено. Како се догодило да је народ веома јако осећао одлагање решења, и ово осећање се јављало у све снажнијој жељи за вођом, у нади да ће вођа разрешити сва питања. Наравно, после Бајрона нема више вођа, а не може их ни бити. Нема никога на чијем би рамену свет, потонуо у таму, опет могао да исплови на светлост. Око 1930. године још би се могла наћи једна једина таква личност чији би одлучан наступ бар мало изоштрио ствари ако их и не би рашчистио. Овај вођа није стигао. Од тада, као последица нагомиланих пропуста, задатак је већ превазишао границу до које је још могао деловати један човек. И на концу, од тридесетих година уследио је религиозни преокрет, разбудио је свет: вођа је само спољње решење, што је само други израз за то да је политички. Спољким средствима остварити суштинску пром ену—ово уверење се такође назива политика. Поставаљање ових питања за сада треба одбацити. Исто тако не може бити ни говора о томе пошто је престала књижевност као позитивна критика живота, тиме је нестала и у књижевности, али и у животу она особена уметничка монолитност која се назива стилом. Стил је у људском бивству општа разина вредности, и скривене аналогије међу објектима, остварене посредством ове разине, која се може наћи у предметној култури, у људском животу, у обичајима и другде, али увек извире из критичког духа. Ово

су унутар културе стилске истоветиости животних појава. То је оно што се изгубило. У књижевности данас стил замењује трик. Стил је нехотична лепота, трик је намерана опсена фалсификатора новца злих намера. Овај пут не може бити речи ни како је у оваквим околностима и после претходних догађаја потпуно неочекивано уследио Други светски рат, рат који главом удари у најкрупнија питања кризе, и како је из данау дан све разумљивије све што је спољашње, односно крах политичких средстава. Други светски рат је у светско-историјском тумачењу потпуно раскринкавање политике, пораз свих спољњих средстава. Раскринкавање тога како насиље као раг ехсе11епсе појава политичког активитета може да одводи милионе људи у смрт, али да кризну ситуацију ни за мрвицу не уме да измени. Крупна питања човечанства се не могу решити спољним средствима. Наравно, рат има и другачије тумачење, а оно је тесно повезано с претходним. У свету који је остао без демона и без бога већ је Први рат призвао Силе. Тада су већ призване такве Силе пред којима се и овде, и другде хтело устукнути. Овде се устукнуло у сецесију, у бездемонско време, и хтело се успоставити макар и најгоре, макар и сецесија. Демон их је узнемравао. Па јесте, није сувише пријатно живети с боговима, живети у такозваним историјским временима. Много је пријатније живети безбожним, бездемонским животом, касино-животом и животом коњских трка. ЕшШсћ е т СоШ —узвикнуо је Рилке када је избио Први светски рат. То је био први бог доба, прва непријатност: ужасни Рат. Сада се већ може размишљати о томе како политика односи у гроб једну нацију. Обнову може да спроведе само

78

обновљен човек. Људи се могу поставити у врсту, могу се обасути значкама, могу се научити идејама, историји музике, прављењу рупица за дугмад, археологији, џепови им се могу набити новцем и мозгови такозваном културом, а ситуација се ипак ни мало променити неће. Све су то спољна средства. Вера у промену спољним средствима назива се политика.

6. Принцип обнове код Агиса није био беспрекоран. 0 томе је већ било речи. Од 1770. до 1820. година важећи естетички начин живота, међутим, донео је геније, и тако то и треба прихватити. Ако естетика и није дала вредност, будила је осетљивост према вредностима; ако и није пружила идеал живота, живот је критиковала на позитиван начин; ако и није умела да створи истинског хероја, остварила је високу разину. Пут који је означио Агис није био пут богова, али је био с њим паралелан. Није био унутарњи пут, али је остварио оне могућности да се пут отвори и према унутра. А сасвим је поуздано да за тих педесет година вредност књижевног дела није зависила од тога колико је представљало политичко становиште. Безначајност истакнутих људи била је уметничка, а не политичка. Онда још није бркано национално осећање с ординарном политичком пропагандом. Јер национално осећање уме да оствари повезаност с другим нацијама; тиме што је верно себи самом, оно признаје и верност осталих. То је први услов хармоничног осећања човечанства. Сто година касније то већ није вредност. У космополитској поезији нација и човечанство су се већ узајамно

79

искључили. Већ нису познавали ништа друго до политичку пропаганду. Национализмом се називао правац који је разорио повезаност с другим нацијама. Национално осећање међусобно изједначава народе, политика их хушка једне на друге. Као што се истински верници без религиозних разлика сусрећу у Богу, а теолози се гложе око „јоте“. За ових педесет година било је највише шанси да се нација непосредно и делатно укључи у европску духовност. Сто година касније и ова могућност је нестала. Књижевност је већ била само политика. Књижевне личности и књижевна дела одржавали су само политичка струјања; док је струјање живело, дотле је и дело деловало; чим би струјање пало, и дело се губило, и остајало је пука занимљивост доба. Књижевно дело је имало други циљ, а не да каже истину. Служило је. Правцу, партији, принципу, политичкој личности. Роман, драма, песма постали су дидактичка партијска дела. Истовремено се изгубила чиста књижевност, што значи и осећање за чисту истину. Стилови који су стизали из иностранства већ нису били у стању да се протумаче другачије, једино као политичко борбено средство. Тако је, на пример, натурализам постао средство политичке пропаганде социјалиста; касније ни кубизам нису умели другачије протумачити, једино као феномен комунизма. Тако је прошао чак и Гап роиг Гаг*. Тако је прошло и народњаштво. Чак су и у песме и у књижевну критику шверцоване тенденције уводника; да се и не помињу томови историје и историје књижевности. И истраживање села је имало политичко порекло. У то време је изгледало као да је социјална правде избила у први план. Како би ситуацију пореметио, и скренуо

пажњу са стварности, слој градских капиталиста иницирао је покрет „у интересу праведне поделе земље". Почели су да прогоне феудализам, велике поседе. Све то парама крупног капитала, и само зато да у случају једног социјалистичког покрета крупан капитал скрене пажњу са себе и да страстима народа добаци земљишни посед. 0 правди је овде исто тако било мало речи, као и другде. Оно о чему је било речи јесте — политика. Под оваквим околностима Европа ову књижевност није узимала озбиљно, а није ни могла узети. Нико није био склон да хонорише пропаганду. Национално питање би свуда изазивало одјек, као што је и изазивало свуда где се испољавало: у Скандинавији, у Русији, у Италији. Где се огласила истинска национална мисао, Европа би то увек приметила. Али малена партија, дух касине, атмосфера бирања солгабирова — кога, до ђавола, то да занима? Измишљане су улепшавајуће теорије како се нација увек морала борити за опстанак, па отуда ни њена уметност није била ништа друго до израз те борбе. То је академско опште место којим се две-три новије генерације одржавају у мраку. Наравно, тиме се ништа не спасава: ни све смањенији критички дух, ни губљење хуманог, ни недостатак увиђавности, ни фразоликост мисли, ни све већи пораст заинтересованости, пристрасности, нестрпљења, све ужасније сужавање перспективе. Академско опште место хоће да наслути као да се ова књижевност мање поштује због свог претераног националног својства. Не. Оно због чега се мало поштује, то је управо због потпуног и савршеног недостатка националних црта. Наиме, споља се сасвим добро видело оно што нико изнутра, због нестанка критичког духа,

81

није приметио: мора се начинити разлика између националног и политичког. Овде је била политика, али се нација изгубила већ пре стотину година. Национално осећање и политичка пропаганда већ су тада били потпуно поистовећени. 7. Питање народа постављено је отприлике пре сто година. И како би се ствар од првог трена рашчистила, треба изјавити, чак треба бити и против сваког приговора, питање није поставио народ. Идеју слободе грађанства најпре је поставило племство. То је био крај 18. века. Идејни свет Агиса разумљив је само тако што овде племић говори грађанину и жели да га уздигне. Естетика, односно развитак осетљивости за вредности, реализација критичког духа, подизање разине живота односило се на грађанство. Стотину година касније пак грађанин Миксат већ је пролетер у томе како исмејава мит, Херцег је пролетер у томе како обожава џентрија, а Тиса је пролетер у томе како владавину гради на принципу насиља. То је симултана историчност. Племство је у грађанству пробудило жељу за слободом. Грађанство је у радништву пробудило жељу за слободом. Да је покрет пролетаријата кренуо из грађанства, то се може лепо корак по корак пратити у европским и у домаћим односима. Идеје слободе приспеле су одозго. Идеја увек долази одозго. И мисао о народу је дошла одозго, и то од градског човека. Сада нека не буде речи о социолошком сентиментализму и о носталгији за селом грађанина, што

82

свако исувише добро зна. Нека не буде речи ни о томе колико је овај емоционални елеменат могао бити пресудан у развитку неке политичке тенденције. Ни о томе како градска симпатија, негована према провинцији и селу, несвесно допуњава себе сопственом супротношћу. Факат је да мисао о народу најпре није ништа друго до излив потиснутог идеализма-природе у градском човеку. Сам свет села то и не разуме; и ако има неко у народу који то разуме, сматра га отужним. Од деморализаторског својства начина живота сеоски свет не пати више од било које друштвене формације, од грађанина, радника, интелектуалца. Свако се бори с кризом, изузев оних неколико хиљада људи који, насупрот свом маленом броју, има социолошки нарочиту улогу: конјунктурна класа. Формира се мешовито од грађана, од радника 5е1Гта