Bajke Odnos Narodne i Umetnicke

„Свака бајка је чаробно огледало које одражава неке аспекте нашег унутарњег света и кораке нужне за наш развој од незрелости до зрелости. За оне који зароне у оно што бајка има да саопшти, ова постаје дубоко, мирно језеро, које испрва као да одражава само нашу сопствену слику, али убрзо иза ње откривамо унутарње немире своје душе – њену дубину и путеве постизања мира у себи и помирења са светом, што је награда за наше напоре.“1 Бруно Бетелхајм

„Од ткива маште, ткива сна гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан: заправо сазидан на самим истнама првог реда. Јер, шта је, ако не истина првог реда, порука бајке да љубав надилази све невоље, а у беспутици отварају се путеви за онога ко има храбрости да њима крене?“2 Гроздана Олујић

Садржај: 1 2

Бруно Бетелхајм, Значење бајки, Југославија, Београд, 1979, стр. 334. Гроздана Олујић, “Поетика бајке“, у Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 12.

1

1. Увод...........................................................................................................................3 2. Појам и одређење ауторске бајке.................................................................................5  Дефинисање бајке ...........................................................................................5  Теорије о пореклу и настанку бајке.................................................................7  Теме и мотиви бајки........................................................................................8  Бајка и мит: сличности и разлике....................................................................9  Сличности и разлике ауторске и фолклорне бајке...........................................10 3. Хришћански и мотив смрти у бајкама Ханса Кристијана Андерсена и Оскара Вајлда.......................................................................................................................................13  Бајке Ханса Кристијана Андерсена................................................................ 13  Бајке Оскара Вајлда........................................................................................17 4. Алегоријске приче у руху бајке – бајке Гроздане Олујић...........................................22 5. Закључак.....................................................................................................................29 6. Литература...................................................................................................................31

Увод 2

Бајке су важан сегмент одрастања и део сваког детињства. Сви памтимо бајке које смо читали као деца. Бајке развијају машту, креативност, памћење и запажање, уче децу да разликују добро од зла. Поред своје специфичности, лепоте, интригантности, занимљивости и шароликости, овај свет чудеса и чаролије вероватно никада неће изгубити ни део од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле. Како би књижевно дело задржало пажњу и интересовање детета битно је да подстиче његову машту и да развија његов интелект. Потребно је да књижевно дело буде укључено у све аспекте дечјег живота. Може се рећи да бајка најбоље испуњава ове критеријуме. Бајка је једна од најстаријих народних умотворина, настала због потребе људи да објасне ствари које су нереалне, необјашњиве, да објасни узрок и сврху различитих природних појава. Као део усмене књижевности намењене су деци, али и одраслима. Настају као израз колективног несвесног. Колективно несвесно представља најстарији, најдубљи и најутицајнији слој психе, који представља духовну ризницу наслеђеног искуства предака, датог у облику урођених предиспозиција за одређени начин човековог доживљавања и реаговања на околину. У њему налазимо и многе највише вредности, као и драгоцено духовно искуство и мудрост генерација предака које је вековима сакупљано, а које као такво представља значајан део стварања бајке. Утицај колективног несвесног на бајку је велики, што се јасно види у универзалности саме бајке – једну бајку можемо видети у различитим интерпретацијама различитих народа, нпр. „Пепељуга“ – јер сви људи, без обзира на историјску епоху или културу, имају приближно исто колективно несвесно. Бајке су прво стваране у народу и преношене са колена на колено и при томе су стално дотериване и богаћене новим појединостима, међутим, никада нису губиле своје основно значење. Код народне бајке идентитет аутора нема важност, а затим долази до ауторске различитости која мења фолклорну структуру бајке. У тежњи да у бајке утисну свој лични печат, писци ауторске бајке углавном напуштају устаљену традицију и замењују фолклорне одлике бајке новим савременијим мотивима и лирским и алегоријским елементима.

3

Основна тема овог рада се односи управо на сличности и разлике између фолклорне и уметничке бајке, као и на утицај фолклорне на развој ауторске бајке. Такође, овај рад ће се бавити анализирањем бајки Ханса Кристијана Андерсена („Мала сирена“ и „Девојчица са шибицама“), Оскара Вајлда („Себични џин“ и „Срећни принц“) и Гроздане Олујић („Седефна ружа“ и „Маслачак“), као и уочавањем и тумачењем специфичности ауторске бајке у односу на народну у овим примерима.

Појам и одређење ауторске бајке Бајка је књижевна врста која на чудесан начин прича о борби добра и зла. Настаје из самог језика и у приближно истом облику на разним странама света. Бајка је прича о 4

сновима и идеалима који очаравају дечију машту. На основу психоаналитичке теорије, бајка на маштовит и непосредан начин помаже детету на његовом путу ка одрастању и суочавању са различитим страховима и тешкоћама. Може се тумачити као праоблик сваког облика приповедања који је некада имао циљ да преко наивне приче објасни ствари које су нереалне, необјашњиве. Ако гледамо дужину временског периода дечијег интересовања за бајку, као и јачину тог интересовања, јасно се види да ниједна друга књижевна врста не може да се пореди са бајком. Развијала се и мењала упоредо са човеком. На почетку, односно на нижим ступњевима развоја човек је више веровао у нестварно и више маштао о стварању бољих услова за живот. Бајка је људима служила за тумачење необичних појава и догађаја. Као део усмене књижевности биле су намењене деци, али и одраслима. На тај начин преносиле су традицију, обичаје и веровања народа који их је стварао. Значење одређене бајке биће различито за сваку особу, али ће и сваки појединац одређену бајку схватити на другачији начин у различитим узрастима.

Дефинисање бајке Популарност и распрострањеност бајке довели су до развијања великог броја научних приступа у тумачењу бајке, као и до њених разноврсних дефиниција. С обзиром на мноштво тих дефиниција тешко је формулисати прецизну и свеобухватну дефиницију бајке. Неке од дефиниција бајке у литератури су: 

У Речнику књижевних термина Тање Поповић – „БАЈКА (стсл. бајати – приповедати), народна приповетка са елементима фантастичног; басма или враџбина; прича у којој се на маштовит начин симболично приповеда одређени садржај.“ 3



По мишљењу нашег првог сакупљача народних умотворина – Вука Стефановића Караџића, бајке су „женске“ приче „у којима се приповиједају којекаква чудеса, што не може бити“4. Вук за њих не употребљава термин бајка већ гатка.

3

Тања Поповић, Речник књижевних термина, Logos Art, Београд, 2007, стр. 72; Српске народне приповјетке, сакупио их и на свијет издао Вук С. Караџић, у Бечу, у штампарији Јерменског манастира 1853, електронско издање са сајта http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic4

5



Према Миливоју Солару – „Бајка (од глагола бајати, што значи: врачати, чарати; према истозначном глаголу гатати, постоји и данас застарјели назив гатка) особита је књижевна врста у којој се чудесно и наднаравно преплиће са збиљским на такав начин да између природног и натприродног, стварног и измишљеног, могућег и немогућег, нема правих супротности.“5



По Тодорову – „Бајка је само врста чудесног, и надприродна збивања у њој не изазивају никакво изненађење – ни стогодишњи сан, ни вук који говори, ни чаробне моћи вила.“6



Жарко Требјешанин бајку дефинише на следећи начин – „Бајка је једна од најстаријих и уједно најлепших форми усмене, народне књижевности. Она је не само прича о чудесном, већ је и својим савршеним књижевним обликом – чудо, загонетка која заслужује озбиљно одгонетање.“7



Владимир Проп дефинише бајку на два начина: „Морфолошки, бајком се може назвати сваки развитак од наношења штете или недостатка, преко међуфункција ка свадби или другим функцијама употребљеним као расплет. Завршне функције некада су награда, плен или уопште отклањање невоље, спасавање од потере итд.“8, као и „Бајка је прича изграђена правилним низањем наведених функција у разним видовима, уз одсуство неких од њих за сваку причу и уз понављање других.“ 9

Теорије о пореклу и настанку бајке Кроз историју јављале су се различите теорије о настанку и мотивима бајке, али сваку од њих треба субјективно и условно прихватити, мада су све засноване на научним price_2.html#_Toc511542803 5 Миливој Солар, Теорија књижевности, Школска књига, Загреб, 2005, стр. 213; 6 Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, Рад, Београд, 1987, стр. 59; 7 Жарко Требјешанин, „Савремено истраживање склопа, стила и смисла бајке“, у Европска народна бајка Макс Лити, БАТА/ОРБИС, Београд, 1994, стр. 162; 8 Владимир Проп, Морфологија бајке, Просвета, Београд, 1982, стр.100; 9 Исто, стр. 108;

6

аргументима. Најистакнутије су следеће четири теорије: митолошка, миграциона, контактна и антрополошка теорија. По митолошкој теорији бајка је „нуспродукт, остатак и рефлекс мита“ 10. Најзначајнији заступници митолошке теорије су браћа Грим, која сматрају да су мотиви у свим бајкама слични, често и исти, због тога што представљау делове првобитног мита који је присутан у традицији свих народа. Сви народи су имали заједничка схватања и веровања. До развијања овакве теорије довела је повезност и сличност имеђу бајке и мита. Миграциона теорија коју заступа Теодор Бенфеј, заснива се на мишљењу да мотиви свих бајки воде порекло са једног места, највероватније из Индије, па су током крсташких ратова пренете у Европу. Сматра се да је Индија била колевка бајки због мноштва прича о животињама које предствљају књижевних обрада усмених прича. Тако су путем миграција народа кренуле да се шире по свету и нашле своје место у разним народима. Александар Н. Веселовски заступа контактну теорију где се негира постојање једног центра из којег крећу сви мотиви. Он сматра да је тих центара било више да су народи при различитим контактима позајмљивали мотиве. Антрополошка теорија коју заступа Едуард Тејлор, заснива се на тврдњи да су бајке настале и древна времена када су сви народи живели заједно и када су имали сличне погледе на свет, па су и бајке тако добјале слична или готово иста обележија. Ове четири теорије могу служити као оријентир за проучавање настанка бајки, али се ниједна не може прихватити безусловно. Најбоље је од сваке прихватити одређене тезе и прихватити могућност да су се бајке формирале свака на свој начин, да су вероватно имале првобитну постојбину, али су се миграцијама мењали како мотиви, тако и форма бајки.

Теме и мотиви бајки Како је бајка једна од најстаријих народних умотворина, разумљиво је што је она веома богата различитим темама и мотивима. Тематика бајки се креће од примитивних и мистичних мотива па све до савремених, реалних и имагинарних. 10

Ново Вуковић, Увод у књижевност за децу и омладну, ИТП „Унирекс“, Подгорица, 1996, стр. 165.

7

Све до појаве структуралистичких облика проучавања бајки, бајке су проучаване по мотивским и тематским слојевима. Резултати тих анализа објављивани су као пописи или регистри (нпр. Велики Арне - Томсонов регистар), при чему се тежило да се сви мотиви групишу у десетак група заснованих на сродности и пореклу. Иако су различити проучаваоци бајки до краја 50-их година прошлог века открили разноврсне податке о генези бајке као књижевне врсте, структуралисти међу којима најзначајније место заузима руски научник Владимир Проп постигли су највише на том пољу. У свом значајном делу Морфологија бајке11 Проп се залаже за нову, савременију интерпретацију бајке. Истиче да је до појаве структуралиста доста учињено на пољу изучавања бајки, али да нова времена и људи могу дати различите приступе у смислу нових научних резултата. Проп бајке посматра као народне приче чија се радња одвија у оквиру функције ликова – за бајку је значајно шта чине ликови, а не ко или како то чини. Такође, Проп сматра да су све бајке само варијанте једне почетне бајке. Залаже се за упоређивање бајки са обредима и обичајима, митовима раним религијским појавама да би се утврдило порекло различитих мотива који се јављају у бајкама, као и њихов међусобни однос. Пропове анализе су ипак помало сужене јер су сведене на тзв. праву бајку (волшебнију сказку), тако да његови закључци и дефиниције не могу да се односе на сва дела која данас називамо бајком, посебно не на тзв. уметничке бајке. 12

Бајка и мит: сличности и разлике

Митови су приче које се сматрају најстаријим обликом усмене књижевности. У књизи Поетика мита Мелетински наводи став лорда Реглана, развијен на основу ритуалистичког неомитологизма, који сматра да су свим митови заправо ритуални текстови, док су митови отргнути од ритуала бајке и легенде.

11 12

Проп, 1982. Вуковић, 1996, стр. 165-167.

8

Најранији митови говоре о постанку света, божанским ствараоцима... Јунаци у митовима су културни јунаци који људима доносе благодети цивилизације и културна добра. Митови теже да објасне природне и културне појаве. Утемељивач америчке етнологије ХХ века, Франц Боас сматра да мит објашњава природне појаве тако што повезује елементе из свакодневног живота са фантастичним, користећи се персонификацијом. Мелетински сматра да се све дефиниције мита могу сврстати у следеће две: 

Мит је фантастична представа о свету, систем фантастичних ликова богова и духова

који управљају светом; 

Мит је приповедање, причање о поступцима богова и јунака. У митовима човек се среће са различитим чудесним бићима која могу бити добра и

зла: са патуљцима, вилама, шумским, воденим и кућним духовима, дивовима, мртвацима. Сусрет са овим бићима изазива неверицу, привлачи и одбија, страшан је,али исто времено привлачи. Као и мит, фантастични свет бајке исто тако настањују чудесна бића: виле, змајеви, вештице, демони. У миту оваква чудесна бића су нестварна, јунак не верује у сусрет са њима, њих саме, док у бајкама јунаци се са оностраним бићима понашају као са себи равнима. Када јунак у миту отима слатку воду од њеног првобитног чувара, он на тај начин открива слатку воду као добробит за цело човечанство, док у бајци јунак отима живу воду да би излечио болесног оца. Заправо, једна од разлика између бајке и мита је то што је у бајкама акценат на личној судбини и добробити, а код мита на колективној. Јунак је у бајци људски и делује у фантастичном свету, а у миту јунак је божански и делује у стварном свету.

Сличности и разлике ауторске и фолклорне бајке Бајке су прво стваране у народу и преношене са колена на колено и при томе су стално дотериване и богаћене новим појединостима, међутим, никада нису губиле своје основно значење. Развојем писмености бајка превазилази фазу народног усменог стваралаштва и постаје индивидуални стваралачки чин. И ауторску и фолклорну бајку карактерише маштовитост, чаробно и фантастично. 9

Ауторска бајка се развила из фолклорне традиције и као поджанр уметничке књижевности може да се јави и у прози и у стиху13. У настанку ауторске бајке велику улогу имају адаптације које њихови аутори врше у односу на фолклорну бајку, при чему је преобликују и прилагођавају времену. О измени фолклорне бајке при стварању ауторске говори и Љиљана Пешикан Љуштановић у својој књизи Усмено у писаном: „У тежњи да својим делима утисну печат стваралачке инивидуалности, писци ауторске бајке углавном напуштају фолклорну традицију, замењују фолклорне мотиве и творевине колективне имагинације творевинама властите маште и лирским, метафоричким и алегоријским елементима.“14 Од тренутка када је почело са бележњем усмених бајки долази до промена и удаљавања од њима карактеристичне композиције, структуре и стила. Ауторска бајка преобликује народну у скалду са културом конкретног народа. Ипак, главна разлика ауторске и народне бајке је однос према чудесном и фантастичном. При стварању модерне, ауторске бајке само аутори теше да чудно и чудесно протумаче и објасне на рационалан начин и тако постану метафорички описане реалне појаве. Чудесно представља свет народне бајке где су реално и нереално уједињени и равноправни, док ауторска бајка тежи фантастичном које је окренуто сну. Тежи се ка рационализији народне бајке, при чему се тежи да се чудесно пронађе у реалном и свакодневном животу. Веза са породицом у усменој бајци не постоји – јунак се без проблема растаје од чланова породице уколико они нису битни као покретачи радње. У ауторској бајци се наглашава значај породичног живота. Исто тако у ауторској бајци истиче се значај и лепота природе, док се у усменој бајци то подразумевало. И у ауторским и у усменим бајкама имамо сличну лепезу ликова (виле, чаробњаке, патуљке), али у ауторској бајци ти ликови бивају преобликовани и добијају другачији карактер. Нестварни догађаји се у усменој бајци подразумевају као нешто свакодневно, док у ауторској имамо јасно дефинисан прелазак из реалног у иреални свет. За народну бајку време је неодређено, често имамо паузу у развитку радње у трајању од неколико година, док код ауторске имамо конкретизованије време. Усмена бајка нема конкретно дефенисану географску локацију, а у ауторској бајци простор је увек конкретно локализован и одређен. Фолклорне и традиционалн мотиве усмене бајке, у ауторској 13

Поред класичне прозне бајке јављају се тзв. „хибридни облици“ као што су бајке у стиху („Бајка о рибару и златној рибици“, Пушкн) и драме бајке („Пепељуга“, Александар Поповић). 14 Љиљана Пешикан Љуштановић, Усмено у писаном, Београдска књига, Београд, 2009, стр. 16.

10

замењују метафора и алеорија. „Насупрот усменој бајци која може бити пуна дигресија и епизода и имати више токова, ауторска бајка теши већој композиционој кохеренцији. Њена композиција је увелико подвргнута захтевима модерне приповетке, у којој је радња заокружена, сведена на један мотивски низ, и тежи јединственом мотивском разрешењу.“ 15 Ауторска бајка тежи еуфемизмима, изоставља догађаје који могу бити трауматични за младог читаоца, док у усменој бајци често имамо описе смрти и сакаћења (који се увек односи на негативан лик, нпр. у народној бајци „Како су радиле онако су и прошле“ главна јунакиња је служила алу, очистила јој колибу и нахранила живину 16 и зато добија награду, док је њена полусестра одбила све то да уради, па је заједно са мајком добила сандук у којем су уместо блага биле две змије које су „искочиле из њега па једна матер а једна кћер за очи, те им испију очи17“, а у народној бајци „Стојша и Младен“18 Стојша и змај Младен сатерају три змаја која су отела Стојшине сестре у јазбину и ту их запале). Крај усмене бајке је по правилу срећан, сва штета је надокнађена, док код ауторске бајке не мора да буде тако – у њој може да дође и до смрти главног јунака (нпр. Андерсенове бајке „Девојчица са шибицама“ и „Мала сирена“). Такође, на крају народне бајке јунак се мења у физичком и материјалном смислу, док је код ауторске бајке та промена такође присутна, али на психолошком нивоу, изнутра. У Европи се јављају прве збирке бајки, и то у Италији - Le piacevoli Notti (1550-53), чији је аутор Страпарола и де Базилеова Le cuento deli Cuenti (1634-36). Пред крај XVII века јављају се прве ауторске бајке које се битно не разликују од фолклорних. Шарл Перо (1628-1703) био је један од водећих чланова Француске академије наука тог времена. Упамћен је по својој збирци бајки за децу Приче моје мајке гуске. Пероове бајке носе трагове времена у коме је живео – трагове аристократског живота пријема по салонима. Инсистира на моралној страни бајки. Перо је долазио у отворен сукоб са присталицама култа „херојства и трагике“ преузетог из антчког доба и залагао се ка окретању ка чудесном и ка бајци као књижевном жанру. Његове бајке су писане јасним 15

Пешикан Љуштановић, 2009, стр. 20. „Девојка стане мамити живину, кад ал`, боже , сакупише се еје, совуљаге, вране, курјаци, лисице, јазавци, творови, што је год у бога животиње, све се скупи на храну; девојка их лепо нахрани, и све се разиђе.“, у Вук С. Караџић, Српске народне приповјетке, Нолит, Београд, стр. 117-119. 17 Исто. 18 Исто, стр. 27-34. 16

11

стилом, кратке, драматичне, истичу морално понашање и васпитне циљеве. Његове најпознатије бајке су „Црвенкапа“, „Мачак у чизмама“, „Успавана лепотица“, „Пепељуга“ и „Палчић“. Поред Пероа изузетан значај са стварање ауторске бајке имају и немачки филозофи и историчари, браћа Јакоб (1785-1863) и Вилхелм (1786-1859) Грим већи део живота су се бавили књижевним истраживањима. Године 1812. издали су своју прву и најзначајнију збирку бајки под називом Бајке за децу и дом, а 1816. и другу под називом Немачке саге. Браћа Грим нису мењала основни карактер народних бајки, али су ипак унели низ значајних промена које су се односиле пре свега на композицију и стил, али су се понекад завршавале и променом садржине. Најзначајније промене односиле су се на стил. Такође су мењали одређене верзије познатих бајки тако што су ублажавали поједине призоре, нпр. у бајци „Црвенкапа“. Бајке браће Грим су и данас изузетно значајне и популарне, а неке најпознатије су: „Ивица и Марица“, „Снежана и седам патуљака“, „Храбри кројач“ и „Црвенкапа“.

Хришћански и мотиви смрти у бајкама Ханса Кристијана Андерсена и Оскара Вајлда Бајке Ханса Кристијана Андерсена Највећи утицај на развој ауторске бајке свакако је имао дански писац Ханс Кристијан Андерсен (1805-1875) који је често називан „краљем бајке“. Андерсен је написао 156 прича, а његова прва књига бајки Приче за децу објављена је 1835. године. Андерсен полази од фолклорне основе, али се убрзо одваја од ње усложњавајући бајке које пише користећи из фолклорне традиције новелу, анегдоту и предање. Он их обнавља, трансформише и отвара своје приповедање ка елементима фантастичног. У његовим бајкама истакнутије место имају ствари, бића и биљке из свакодневног живота, у односу на вештице, виле и змајеве. Поред тога паралелно уводи елементе савремене социјалне средине и подвргава их фантастичном и онеобичавању. Његове бајке су заправо 12

уметничке приповетке, јер врло вешто тематизују психолшка стања његових јунака и примењују облике психолошке прозе (унутрашњи монолог, дијалог, доживљени говор). „Мала сирена“19 Ова бајка говори о великој љубави главне јунакиње која је за њу спремна да жртвује све па и сопствени живот, тј. говори нам да је љубав према вољеној особи јача од љубави према породици, дому и свом свету и да се за тако велику љубав подносе највеће жртве. Употребом епитета, поређења и персонификације Андерсен оживљава предео морског царства, учинивши тај далеки свет блиским и приступачним. Испливавши први пут на површину мора, Мала сирена је очарана лепотом спољног света, али највише лепотом младог принца којег спашава од сигурне смрти након што се његов брод потопи. Оставивши га на обали где га проналази млада девојка из манастира, Мала сирена се враћа у свој дом на дну мора, али постаје све ћутиљивија и тужнија. У разговору са својом баком Мала сирена добија недоумицу: да ли је вреднији безбрижан живот од триста година у морском царству или бесмртна душа добијена љубављу принца. Одлучује да напусти свет у којем је до тада живела и тражи помоћ од морске вештице, која јој нуди решење за тежи део – бесмртну душу. Зарад своје љубави Мала сирена се напушта свој дом у морским дубинама и породицу, одриче се свог прелепог гласа, подноси болни преображај у људско биће – добија ноге и способност изузетног плеса, па чак прихвата да се одрекне сопственог живота. 20 Неко време бива срећна уз свог принца, док се он не ожени другом девојком, оном која га је пронашла на обали. Иако је могла да се врати у првобитно обличје и настави свој живот уколико убије принца, Мала сирена радије бира смрт и да се претвори у морску пену. Ипак, њена жртва је спашава тако што она постаје ваздушна вила и због своје доброте добија шансу да чинећи добро добије бесмртну душу. Андерсен смењује маштовите слике морског и земаљског света, лирски описује сиренина и принчева осећања, а драматично описује сцене сиренине жртве и њеног опроштаја од вољеног принца.

19

Х. К. Андерсен, Изабране бајке, ИП „Београд“, Београд, 1990, стр. 30-57. Мала сирена овде одлучује да више жели хришћанску бесмртност душе – живот човека, него безбрижан живот од 300 година тј. живот фантастичног бића. Хришћански мотив бесмртности који Андерсен користи у овој бајци мења логику бајке, поставља пред Малу сирену дилему коју она решава на сопствену штету, да кроз патњу и бол дође до праве љубави и бесмртне душе. 20

13

У митологији љубав између натприродног бића и човека је најчешће немогућа, а у ретким случајевима када се деси, да би се остварила потребно је поднети велику жртву и одрицање. У овој бајци присутно је вертикално устројство света 21: Мала сирена тежи да пређе из „доњег“ света у „горњи“, супротставља се својој природи. Ова тежња може да се тумачи као тежња за духовношћу која се може остварити великом жртвом 22. Мала сирена, у својој потрази за правом љубављу и бесмртном душом, се лагано успиње вертикалном осом кроз три различите сфере: подводни свет → копно → небо. Крећући се овом вертикалном путањом, Мала сирена мења и свој облик бивствовања од фантастичног бића/сирене, преко обичне девојке до ваздушне виле чија је сврха постојања помагање људима и достизање рајског врта. Слика смрти ужасава Малу сирену и неприхватљива јој је чињеница да ће се након живота претворити у морску пену: „Треба, значи, да умрем и да пливам као пена на мору, да више не слушам музику таласа и да не гледам лепо цвеће и јарко сунце? Зар ништа не могу учинити да бих стекла бесмртну душу?“ 23 Ова бајка се заправо заснива на психолошкој борби Мале сирене са самом собом, где се она духовно развија и жртвује у име љубави. Тренутак када Мала сирена прелази у ваздушну сферу представља умирање, чин смрти, а тежину тог догађаја Андерсен ублажава чињеницом да је Мала сирена на овај начин постала ваздушна вила која чинећи добро људима у периоду о 300 година може да дође у рај. Мала сирена нам својим поступцима говори о лепоти жртвовања за неки хумани циљ и узвишени идеал. „Девојчица са шибицама“24 Ова бајка у себи више садржи карактеристике реалистичко-социјалне приче која за циљ има да погоди људска осећања. „Девојчица са шибицама“ није бајка у класичном смислу, већ антибајка. Главна тема је тема умирућег детета, која је у вези са хришћанским мотивом преласка на онај свет. Смрт детета овде је окончање тешког живота у сиромаштву.

21

Андерсен задржава уопштен хронотип карактеристичан за фолклорну бајку: подела света на подводни свет, земљу и небо. Више о томе види у: Зорана Опачић, Поетика бајке Гроздане Олујић, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр.324-337. 22 Овде може да се направи аналогија са Христовим жртвовањем за добробит људи и целокупног човечанства. 23 Андерсен, 1990, стр.43. 24 Исто, стр. 138-141.

14

Сам процес преласка на други, бољи свет је прецизиран као конкретан поступак где анђеоско биће помаже јунаку у самом чину преласка. Тема ове бајке је трагедија сиромашне девојчице која се у новогодишњој ноћи, када су сви срећни и у топлини својих домова са најближима, смрзла на улици. Боса, промрзла и гладна, девојчица без детињства, бори се за егзистенцију, сањајући топли дом и веселији живот. Оно што је за друге свакодневница, за њу је далеко и недоступно. Саосећајући са сиромашном, децом без родитеља, беспомоћном, гладном и промрзлом, какав је и он сам био у детињству после смрти родитеља 25, Андерсен је трагедијом девојчице са шибицама непосредно оптужио саможиве богаташе који немају милости према сиромашнима и на себи својствен начин изразио критику друштву које не збрињава социјално угрожене. Главна јунакиња ове бајке је девојчица која живи сама са оцем, пошто су јој мајка и бака умрле. Девојчица и њен отац живели су на поткровљу једне куће, а да би преживели отац је слао девојчицу на улицу да продаје шибице. Лик девојчице је описан кроз њен спољашњи изглед: она је девојчица промрзлих ногу 26, не може да промени своју ситуацију продајом шибица пошто нико неће да их купи, а не добија ни милостињу. Андерсен занемарује њену лепоту, коју наслућујемо преко једне реченице: „Снежне пахуље су падале на њену дугу, плаву косу која се тако лепо увијала по плећима...“ 27 У бајкама је најчешће маћеха негативан лик, што овде није случај – овде отац има улогу негативца – радно експлоатише девојчицу и занемарује је. За време новогодишње ноћи, девојчица је гладна и промрзла, у оскудној одећи хода улицама града у нади да ће продати неку кутију шибица пролазницима који су журили својим топлим кућама. На крају, већ клонула, пошто није смела да се врати кући јер није продала ниједну кутију, „нађе се у углу између двеју кућа, од којих се једна била нешто више надвисила над улицу, па ту седе и сва се шћућури.“28 Смрзавајући се, палила је једну по једну шибицу да би се згрејала. У тренутку када девојчица пали прву шибицу можемо рећи да улазимо у бајку – то је тзв. пребацивач из реалног света у свет бајке. Девојчица тако прелази из тужне реалности у иреалан свет сна, што траје док траје блесак шибице. Овде имамо градацију слика које се јављају: велика топла пећ, сто са разним ђаконијама, божићна јелка са светиљкама које су уздижу 25 26 27 28

Више о Андерсеновом животу видети на сајту http://www.andersen.sdu.dk/index_e.html Једну папучу губи док претрчава улицу којом јуре кола, а другу јој отима непознати дечак. Андерсен, 1990, стр. 138. Исто.

15

на небо и претварају у звезде, да би јој се на крају приказала њена бака, једина особа која јој је увек пружала неизмерну љубав. Пре него што ће јој се приказати бака, када гледа украшену јелку, једна од светиљки која се са јелке узнела на небо и претворила у звезду пала је остављајући за собом дуг траг. Траг звезде падалице симболично наговештава ток њеног живота и најављује девојчицину смрт: „Неко је умро! помисли девојчица, јер јој је стара бака, која је једино за њу имала срца, али већ беше умрла, увек говорила: Када пада звезда, једна људска душа ступа пред бога!“29 Када угледа баку, девојчица призива смрт, говорећи баки да је поведе са собом. Самим тим чином, тражењем да буде са особом која јој је једина пружила безусловну и искрену љубав, а не материјална задовољства топлог дома и богате трпезе, постаје анђео, ступа у царство небеско и стиче бесмртну душу и право на живот у рају. Сиромаштво које доводи до смрти девојчице са шибицама Андерсен приказује као приказ посете божијих анђела и указивање његове милости, као раскидање веза са свим што је пролазно.

Бајке Оскара Вајлда Оскар Вајлд (1854-1900) био је ирски песник и драмски писац. Похађао је Тринити колеџ у Даблину, а касније и Оксфорд. Као и Андерсен, Вајлд је такође допринео трансформацији класичне бајке. Он у бајку уноси много поетског, сатиричног и циничног, што доводи до тога да и његове бајке можемо окарактерисати као антибајке. Његова најпознатија збирка бајки је Срећни принц и друге бајке, објављена 1888. годне. Вајлд јунаке у својим бајкама усмерава да унутрашњим, тј. сазревањем сопствене личности и утицајем савести могу да се покају за сопствене поступке и тако исправе све негативне догађаје. „Себични џин“30 У „Себичном џину“, Вајлд издваја једног јунака – џина, којем супротставља децу која се за време његовог седмогодишњег одсуства играју у његовом врту. Џинов врт 29 30

Исто, стр. 140. Оскар Вајлд, Славуј и ружа и друге приповјести, СНЛ, Загреб, 1986, стр. 117-122.

16

поседује изузетну лепоту: „Био је то велик, лијеп врт, с меком, зеленом травом. Погдјегдје у трави расло је красно цвијеће попут звијезда, а било је ту дванаест бресака које су се с прољећа расцвјетавале њежним цвјетовима румене и бисерне боје, а у јесен родиле богатим плодом. Птице су сједеле на дрвећу и тако слатко пјевале да су дјеца застајала у игри и слушала их.“31 Ипак, када се џин врати са пута, истерује децу из врта због тога што је то само његов врти и говори „...ја не допуштам никоме да се игра у мојему врту осим мене самога.“32 Након тога у врту наступа вечита зима која заправо симболише прогон деце из врта. Свуда се годишња доба смењују нормалним природним током, осим у џиновом врту где борави вечита зима, која симболизује његову душевну хладноћу. Џиново понашање и жеља да лепоте свог врта задржи само за себе доводи до тога да га сама природа казни изостанком смене годишњих доба. „Не разумем зашто прољеће овако касни“33, је мисао која не напушта џина, који не схвата да је његова себичност разлог изостанка пролећа. Оваквим понашањем постигао је да више нико, па ни он сам, не може да ужива у лепоти врта. Када једног јутра зачује цвркут птица и види да је коначно дошло пролеће, кроз прозор угледа свој врт са цвећем које извирује из траве, дрвећем у цвату, а на сваком дрвету по једно дете. Само на једно дрво није могао да се попење дечак који је стајао у дну јер је био премален. „А див се покрао њему у иза леђа, прихватио га њежно на руку и попео га на дрво. А дрво се одмах расцвало, птице дошле и запјевале на дрвету, а малишан раширио руке, огрлио дива и пољубио га.“ 34 Пошто је доказао да се променио и да му је важна дечија срећа, заслужио је и добио своју награду: срећу и радост које му испуњавају срце док посматра децу како се играју у сад њиховом врту. Променом свог понашања повратио је лепоту врта добивши тако најлепши украс до тад – децу и њихову веселу грају. До краја џиновог живота уживао је у дечијој игри и смеху, али једна ствар му је кварила срећу – дечак који га је променио није више ниједном дошао у врт, све док се једног зимског дана једно дрво у џиновој башти није позлатило и осуло сребрним воћкама, а дечак се појавио испод њега. „Сав радостан стрчи див доље у врт. Похрли травом и приђе дјетету, а кад му је приступио, зацрвењело му се лице од гњева и он рече: Тко се усудио ранити те? Јер на детињим су длановима били биљези двају чавала, а биљези 31 32 33 34

Исто, стр. 119. Исто. Исто, стр. 120. Исто, стр. 121.

17

двају чавала били су на малим ножицама.“ 35 Те ране на рукама и ногама представљају стигмате36, а дечак је заправо визија Исуса Христа и „...његова делатна енергија произилази из основног јеванђеоског начела љубави којом једино човек може да подели себичност. Себичност, то јест одсуство љубави за друге – поручује нам ова бајка Оскара Вајлда – једнака је негацији живота (башта без деце, окована снегом и ледом), а победа над себичношћу значи повратак и победу пуног живота (расцветана башта, деца у њој, рушење зида).“37 „Себични џин“ је бајка у коју су уткани елементи параболе, што јој самим тим даје циљ да истакне моралну и религиозну поуку. У духу параболе Вајлд нам нуди причу из које самостално треба да извучемо суштину и схватимо поенту о себичности, љубави и вери. Ова бајка исмејава самодовољност и себичност људи. Богатсво, лепота и срећа имају суштинску и праву вредност само ако се деле са другима. „Срећни принц“38 Као и „Себични џин“, и бајка „Срећни принц“ у себи садржи елементе параболе, помоћу којих истиче религиозну поруку. Поред тога у овој Вајлдовој бајци доминантна је персонификација. Радња бајке се одвија на једном простору, ликови се не крећу. Вајлд је овде везан за град, а град је у књижевности најчешће приказан као симбол отуђења човека од других, чиме се човек суптински мења, окренут је себи и незаинтересован за друге људе и њихове проблеме. Главни јунаци су ластавица, која је заостала на путу за Египат, где са сестрама треба да проведе зиму јер се заљубила у прекрасну трску 39, и Срећни принц, који је у светлу усмене бајке савршен – иделизован је, изграђен је од златних љуспица, сафира и рубина. 35

Исто, стр. 122. Стигмате су трагови на местима на телу где су Исусу Христу нанете ране током распећа (шаке, стопала, бок). По хришћанском учењу, пре свега католичком, јављају се код правих верника, који се потпуно посвећују Христу и његовом учењу. Најпознатији случај појаве стигмате је Фрања Асишки. 37 Валерија Милошевић, „Тумачење у жанровском кључу – активирање жанровских својстава дела“, у Иновације у настави, XIX, 2006/1, стр. 78. 38 Вајлд, 1986, стр. 97-108. 39 “Срела ју је рано у пролеће кад је летјела низ реку за великом жутом лептирицом и тако се занијела за њеним витким стасом да је стала и узела јој говорити. Бих ли те љубила? – рече ластавица која је вољела говорити напречац, а трска јој се дубоко поклонила.“ → Оскар Вајлд, Славуј и ружа и друге приповјести, СНЛ, Загреб, 1986, стр. 99-100. 36

18

У првом сусрету принца и ластавице, ластавица се у свом упуту за Египат склања у подножје кипа да се одмори. Када сузе Срећног принца капну на њу она креће да се склони испод неког одговарајућег димњака мислећи да је то киша, али када увиди да су то принчеве сузе остаје. Тада сазнајемо принчеву историју, кроз причу коју сопштава ластавици. Живео је у двору Sans-Souci 40, где није знао за несрећу, ни тугу, „А сада, кад сам мртав, узнијели су ме овамо у висину те видим сву ругобу и сву невољу у својему граду па иако је моје срце од олова, ипак мора плакати.“ 41 Живот у двору где нема туге, несреће, сиромаштва и бола, где владају срећа, песма и љубав је симболичан начин на који Вајлд представља рај. Скрхан оним пто види, Срећни принц моли ластавицу да му помогне да исправи бар мали део онога што види. Срећни принц је показује изузетну хуманост, жели да помогне свима којима је потребно, а ластавица је његов гласник. Ластавица и принц заједно чине четири доброчинства: 1. Ластавица носи рубин из мача Срећног принца који носи сиромашној шваљи која везе псифлоре – Христов цвет – на свилену хаљину за дворску даму, док њен син лежи болестан. Дечак има грозницу и жели наранџу коју мајка не може да му приушти. „Ластавица скочи у кућу и остави велики рубин на столу крај женина напрстка, затим полети полако око постеље хладећи крилима дјечаку чело. Како ме хлади – рече дјечак – зацијело ми је боље – и он западне у сладак дрем.“42 2. Да би помогли младићу који је јако талентован и пише позоришну драму, али нема новца за огрев, ни за храну, па је гладан и промрзао и не може даље да пише, ластавица искљуцне Срећном принцу око које је од ретких сафира из Индије и „Кроз рупу пројури ластавица у уђе у собу. Младић је био закрио рукама лице и није чуо лепршање птичјих крила, а када је дигао поглед, нашао красан сафир гдје лежи на увелим љубичицама. Почињу ме цијенити – кликнуо је он – то је од некога великога обожаватеља. Сада могу довршити своју драму – и сав је био сретан.“43 3. Друго сафирно око Срећног принца, ластавица носи малој продавачици шибица 44 која је без ципела, гологлава, а пошто је испустила све шибице у јарак не сме да се врати кући јер ће је отац истући. „Долетјела продавачици шибица и испустила јој 40 41 42 43

44

Франц. = без бриге. Вајлд, 1986, стр. 101. Исто, стр. 103. Исто, стр. 104.

Вајлд овде користи основни мотив Андерсенове бајке „Девојчица са шибицама“. 19

драгуљ на руку. Красно стакленце – завикнула дјевојчица и смијући се потрчала кући.“45 4. Срећни принц тражи од ластавице последњу услугу – да скине лист пос лист сувог злата којим је његово тело прекривено и да га подели његовој сиротињи. „Лист по лист сухога злата носила је сиротињи те се дјеци заруменела лица и дјеца се стала смијати и плесати по улици. Сада имамо круха! – викала су дјеца.“46 Од раскошне статуе, која је срећна јер је заштићена незнањем, Срећни принц постаје биће са срцем способно да воли, али и да пати. На крају од Срећног принца остаје само статуа од олова, а ластавица се последњи пут пење на његово раме, опрашта се са њим и пада мртва под његове ноге. „А у тај трен зазвони у кипу чудан прасак, као да се нешто сломило. А то је оловно срце пукло напола.“ 47 Жеља Срећног принца да помогне људима и ластавичин труд и жртва да му оствари ту жељу симболизују Бога и Исуса Христа који се у Божије име жртвује да би искупио све људске грехе. Када ујутру пронађу кип Срећног принца без драгуља и злата које га је красило, руше га и топе да би направили нешто друго. Једина ствар коју нису могли да растопе било је препукло оловно срце које су бацили на ђубриште заједно са мртвом ластавицом. Тиме што су бачени на ђубриште, симболично су одбачени из друштва као непожељни. Иако су људи тако поступили према њима, њихова добра дела су им донела могућност да уђу у царство небеско, јер их је захваљујући њима анђео препознао као две највредније ствари у том граду и као такве их однео Богу да заувек буду у рају. Вајлд нам овом бајком говори да је постизање стања среће и задовољства лако ако живимо у свом свету, унутар зидина, окружени лепим и заштићени од свег зла. Ипак, људи треба да буду свесни да такво стање није могуће вечно задржати, јер једног дана ће морати да напусте те зидине које их штите. Постоји шанса да као Срећни принц пронађемо неког попут ластавице да буде уз нас и помогне нам да на свој начин победимо лоше ствари око нас. Оно што треба да упамтимо је да је срце Срећног принца, као и сваког човека од материјала који се не може уништити, али може пући. Срце је оно што најчешће не видимо, што подређујемо спољашњем изгледу, а то је у ствари наша основна грешка.

45 46 47

Вајлд, 1986, стр. 105. Исто, стр. 106. Исто, стр. 107.

20

У бајкама Андерсена и Вајлда упознајемо се са различитим религијским мотивима, које ова два аутора уносе у своја дела користећи се метафором, алегоријом и параболом. Њихове приче се заснивају на жртвовању појединца зарад добробити других, неразумевању и грубости којој су ти појединци изложени. За разлику од усмене бајке где је заступљен принцип награде и казне према заслузи, у бајкама ова два аутора имамо одложену награду: након велике жртве и патње коју преживе, јунаци доспевају у рајске вртове и добјају бесмртну душу. Са хришћанским мотивима преплићу се и мотиви смрти и умирања. Мотив смрти има хришћанско облежје: нема нестајања, умирање и смрт нису крај већ само степеник између два света, односно пролаз ка бољем и лепшем месту. Јунаци њихових бајки својом племенитошћу, поштењем, добротом, хуманошћу и жртвовањем зарад велике љубави и добробити других заслужују своје место у небеском царству.

Алегоријске приче у руху бајке – бајке Гроздане Олујић Гроздана Олујић (рођена 1934. У Ердевику), романсијер, приповедач, антологичар и, пре свега, изврстан писац бајки, аутор је више култних књига за децу и одрасле. У својим бајкама она спаја мотиве народне бајке са проблемима и мотивима данашњег времена. У њеним бајкама ништа није немогуће и неочекивано. Стремљења звездама, сунцу и месецу представљају човекову жељу да се сједини са природом. Њеним јунацима се кроз љубав и патњу отвара свет, истовремено пун лепота и разноликости, у коме свако има своје место било да је у питању човек, маслачак или белутак. Гроздана Олујић тражи у свему што нас окружује нове мотиве и теме за своје бајке. Стављајући оквир бајке у град и данашње доба она на потпуно нов начин ствара нову бајку са модерним мотивима и темама, а ипак задржава део традиције коју нам пружа народна бајка. Алегоријске приче у руху бајке могу садржати елементе класичне бајке али се истовремено могу суштински разлковати од ње. Према Тодорову, оне не садрже чудесно на начин на који то чини усмена бајка, већ се оно прихвата као смерица за проналажење 21

скривеног значења. Алегоријске приче су по жанру најсличније параболи о којој је у овом тексту већ говорено. „Седефна ружа“48 „Седефна ружа“ је алегоријска прича о сламању илузија младог бића, о тежњама младог човека ка нечем далеком, тајанственом, новом, најчешће недостижном. „Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа.“49 Писац нам на самом почетку ствара посебан однос према Седефној ружи. Назива је лепотицом међу шкољкама. Име које носи у складу је са њеном лепотом, али оно нам говори и да припада посебној врсти шкољки, али да је као све друге шкољке везана за морско дно. Шкољка је живела мирно до тренутка када јој је једна рибица испричала причу о чудесном Горњем свету који је видела. Рибица је често пловила до површине воде и тако се приближавала Горњем свету. Најближе му је била када се нашла у рибарској мрежи, „али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија рука ју је зграбила и вратила у воду.“ 50 Ироничан моменат је то што рибица жали за оним што је могла да види да није испала из мреже, ни не слутећи да не би видела много тога пошто би завршила на нечијој трпези. Слушајући приче које би рибица изговарала у једном даху, Седефна ружа је чезнула за њој недостижним светом – за цвркутом птица, шумом ветра, сунцем, небом, мирисним цвећем... Њена изузетност није само у лепоти. Та изузетност се види и у њеној сјајној жељи да изађе на светлост дана, види сунце, осети дах ветра. Место на коме живи Седефна ружа је мрачно – светлост ту стиже тек у подне. Из рибицине приче сазнала је за неки други, бољи, лепши, светлији свет. Та прича ју је потпуно очарала. Сваки пут ју је слушала отворених уста. Снагом своје маште она је себи дочаравала тај свет и мрак Доњег света, једнолични ликови у њему и њихов живот учинио јој се бескрајно досадним. Слика коју је себи створила о Горњем свету у свему је превазилазила њену свакодневницу. Рибица губи дах причајући о певању птица шарених крила, сјају Горњег света. Сав њен живот након сусрета са Горњим светом био је сведен на низ покушаја да поново доспе

48 49 50

Гроздана Олујић, Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 27-31. Исто, стр, 27. Исто;

22

у мрежу и тако у Горњи свет. Замишљала је све оно што није могла да види у једном тренутку када су је рибари извукли из воде. Рибицина прича није била довољна Седефној ружи. Снажна радозналост и жудња за непознатим светом нису јој дали мира. Морала је да сазна нешто више о Горњем свету. Потражила је помоћ и савет од Коралне гране због њене мудрости и великог животног искуства. Међутим, Коралну грану неки други свет није занимао. Маштање о путовању и Горњем свету за њу је било неозбиљно. Такво размишљање Коралне гране било је резултат искуства – њена рођака се никада није вратила са једног путовања. Непознате даљине су је прогутале. Све што је изван нашег света пуно је опасности. У жељама за непознатим треба бити опрезан. Запазиће и да по њеном мишљењу Седефна ружа превише размишља. Шкољкама и коралима то није својствено – они од тога губе боју. Посебност Седефне руже нарочито се испољава у овој изјави Коралне гране. Седефна ружа очито није иста као остале шкољке. Она је обузета својим маштањима. Не може да престане да мисли, иако је то штетно за њено здравље. Корална грана је уочила колико је снажна чежња Седефне руже. Зна да је то опасно и зато је саветује да се смири. Излагање опасностима из било ког разлога за њу је неозбиљно. Ни риба угор нема боље мишљење о Горњем свету. И за њу је било важно искуство. Њу је чак много наљутило занимање Седефне руже за Горњи свет. Ни медузе немају боље мишљење. Оне у Горњем свету не виде ништа корисно. Од сјаја сунца се не живи. Саветовале су Седефној ружи да се смири. Бркати оркан био је љут као и риба угор. Сви са којима је разговарала имали су јаке разлоге да Седефну ружу одврате од Горњег света. Међутим, нису обратили пажњу на снагу њене жудње. Видели су у жељи Седефне руже само неозбиљности. Она није могла да престане да мисли о свету који је по свему лепши од њеног. Без обзира на савете морских становника и опасностима од непознатог, Седефна ружа не одустаје од своје жеље. Одлазак у Горњи свет постаје смсао њеног живота. Њена осећања постајала су све снажнија и снажнија, а могућности и наде да се достигне оно за чим се чезне било је све мање. Због тога је осећала огроман бол и тугу. Након тако снажних осећања долази до потпуне промене Седефне руже. Она није обична сањалица којој је довољно маштање, није само радознала и неозбиљна. Сви други би подлегли том ужасном болу и разочарењу, али не и она. Она је имала посебну снагу која јој је помогла да преживи. Успела је да савлада осећања и да их почне претварати у нешто друго. Ипак, 23

после искуства страшног бола, она више није исто гледала на ствари. Доњи свет јој више није био занимљив, није могла више да слуша стално исте приче. Ништа у њему није било важно, а за Горњим је било узалуд чезнути, био је исувише далек и недостижан. Почела је да се одваја од Доњег света и да заборавља на Горњи. Туга је заменила жељу. Окренула се потпуно себи и затворила у свој свет и самоћу. Из туге и незадовољене чежње у Седефној ружи је почео да расте бисер. Свет који је нашла у себи био је испуњен лепотом бисера. Она је у бисеру пронашла лепоту за којом је чезнула. Више није придавала пажњу ни Горњем ни Доњем свету. Сву пажњу је усмерила ка свом унутрашњем свету и његовој лепоти. Сунце за којим је некада чезнула није више било важно, свеједно га никада није могла видети. Сада је имала једно сунце које је расло у њој. Чувала га је као тајну. У њему је спознала праву лепоту, која се није могла поредити са спољашњом лепотом. Седефна ружа је ћутала о свом малом чуду. То му је дало посебну лепоту. Шкољкино ћутање можемо тумачити као последицу искуства. Она је причала свима о лепоти Горњег света. Свима је открила своју чежњу, али је нико није разумео. Наша дубока осећања и чежње често нико не може да разуме осим нас. Лепота онога за чиме чезнемо понекад другима није позната – све је у нама и нашим осећањима. Они не виде ту лепоту и зато је не могу ни разумети. Рибица је стално причала о Горњем свету. Она је у тој причи проналазила утеху након безбројних неуспелих покушаја да се врати у Горњи свет. Међутим, та њена прича о Горњем свету се мењала. Горњи свет се и њој губио све више, а она је постајала све важнија. Све мање је чезнула за Горњим светом. На крају јој је постао безначајан. И за њу, као и за медузу, сунце је постало само жути, мутни круг. Она није имала снагу да задржи лепоту доживљаја Горњег света. Како је време протицало, тако је слика о Горњем свету бледела. Рибицина машта није била довољно снажна да надомести то што није могла да види. Рибица није имала снагу да своју чежњу претвори у лепоту, као Седефна ружа. Сувише је причала о својој чежњи и она је бивала све мања. Све њене жеље и лепота оног за чиме је чезнула губиле су се у причи. Лепота о којој се сваки дан прича постаје банална. О изузетној лепоти не може се стално говорити. Њена изузетност не може се изразити речима. Оно што се каже више није стварна лепота, него само њен облесак, па је рибицина прича морала постати досадна Седефној ружи. Њена чежња је била мања него чежња Седефне руже и зато се из ње ништа није изродило. 24

Дечака је привлачило нешто што за друге није било важно. Он је био необичан по својој заинтересованости за ствари које нису имале материјалну вредност. Рибару је било важно да прода бисер у најскупљој радњи, а шкољку је бацио. Дечак је у шкољци пронашао начин да сазна нешто о свету који му није био далек. Шум који је чуо у њој говорио му је о пространствима и лепотама Доњег света, будио је његову машту. Као и Седефна ружа чезнуо је за далеким и непознатим. Снага њихових осећања је била иста. Обоје су имали машту којом су дочаравали себи оно што им је само из приче било познато. Желели су да виде и доживе што више, да освоје најдаље и најнепознатије светове. Седефна ружа је сва своја осећања уграђивала у бисер, а дечак своја у шум шкољке који је слушао. Једино он је могао у том шуму да чује шум мора и да види све лепоте морског дна. Само је Седефна ружа у сјају бисера видела сјај сунца и месеца. Дечак као и песник има изузетну машту. Он може да опази и осети ствари које су свима неважне. Дечак својим мислима оживљава далеке и недоступне светове. Песник нам у својој поезији говори управо о таквим световима. Поезија се састоји од осећања. Дечакова осећања су изузетно интензивна. Његова чежња савладава пространства која стоје између њега и морског дна. Песник својим делима настоји да превазиђе све раздаљине и да нам најдаље учини блиским. Уметничка дела нам омогућавају да доживимо и да осетимо оно што никада не у бисмо могли да осетимо у стварности. Само онај ко чезне може да разуме чежњу другог и да нам говори о њој. За разумевање уметничких дела која су плод маште и осећања песника потребна је наша машта, домаштавање и оживљавање створених светова. Уметничко дело можемо разумети само ако уложимо напор да својом фантазијом оживимо њихов свет, да о њима размишљамо и у њих се уживљавамо. Да бисмо разумели њихову суштину, морамо стећи вештину уочавања детаља. Ова бајка је заправо алегоријска прича о настајању, рађању прво идеје, а затим конкретног уметничког дела. Од Седефне руже треба да научимо да иако сматрамо да постоји свет који је лепши, бољи од нашег и сматрамо да је прави потез одрећи се свега да би смо досегнули том бољем, „Горњем свету“, не смемо никада да заборавимо да у нама самима постоји лепота већа од било чега на свету, а која само чека да буде откривена. Поред дечака, само ће још један песник знати „да то у излогу, у ствари, блешти једна

25

чежња.“51 „Маслачак“52 Бајка „Маслачак“ се бави „феноменом ружног пачета, темом појединца који „штрчи“ у својој средини јер се од ње битно разликује (изгледом, способностима и сл.)“ 53 Маслачак, који расте у породици сунцокрета, осећа се изгубљеним, различитм од своје породице којој не припада у потпуности. „Од истока ка западу, свакодневно, путовало је сунце. Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће. Већ су и најстарији сунцокрети у ливади заборавили када се њихов далеки предак заклео на верност небеском Цару. А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји сунце?“ 54 Овај храбри цветић се супротставља униформности и покорености традицији којој не види сврху. „Зашто би баш сви морали да раде исто? ... У реду! Велико је и моћно сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало? Зашто до смрти стајати на једном месту веран заклетви некаквог далеког претка?“ 55Он се храбро, својегаво супротставља својој браћи у име чежње за даљинама 56, за месечевом лепотом коју они не признају. Поред свог осуђивања и неразумевања „сунцокрет-патуљак“ не одустаје од својих идеала и жеља. „У поноћ и подне њихао се, певушећи на ветру који му је доносио приче са све четири стране света. ... Шта све не би дао да само може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах!“57 Одбијао је да се приклони једино лепоти сунца, да занемари све остале лепоте које свет пружа. Завидећи ситним жутима цветовима са ливаде, који се када остаре крећу ка небу слични месецу, тужно се запита шта са њим није у реду. Када крене да се распитује код трава и код ветра шта се дешава са њим, због чега је толико другачији и зашто је тако мали добија неочекиван одговор – „Па порастао си! – рече. Ниједан маслачак није већи од тебе!“58 Сазнавши ово, маслачку се озарило мало, жуто лице. Срећан што је као жути

51 52 53 54 55 56 57 58

Исто; Исто, стр. 32-36; Зорана Опачић, Поетика бајке Гроздане Олујић, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 235; Олујић, 2011, стр. 32; Исто, стр. 33; Слично Седефној ружи. Олујић, 2011, стр. 33-34; Исто, стр. 35;

26

цветићи којима је завидео узлетео је и кренуо ка месецу и звездама којима се толико дивио. Човека привлачи све што је далеко и непознато. Сваки човек је радознао. Међутим, ретке чудесни и далеки светови потпуно заокупе. Већина људи у њима види опасност. Неки сматрају да су бескорисни, па и не мисле о њима. Ретки су они који су спремни да се препусте непознатом и да све жртвују зарад лепоте и својих жеља и маштарија. Неоствариве и неутољиве чежње за другим јављају се код изузетних појединаца. Они нису обузети само на кратко тим жељама и сновима него им посвећују цео живот. Суштински, маслачак који је следио своје срце и своје жеље нам саопштава да је свакоме његов свет најлепше место на свету и најбољи начин живота, али да ће увек бити појединаца који неће припадати том свету и које не треба силом задржавати.

Алегоријске приче у руху бајке које нам представља Гроздана Олујић нам показују да ће у мору униформисаних сунцокрета увек постојати понеки маслачак који ће покушавати да пронађе сопствени идентитет, или да као Седефна ружа без обзира на негодовање средине тежи ка испуњењу својих снова. Ове приче опонашају усмену бајку, али чудно у правом смислу те речи, често замењују антропоморфизацијом јунака. „Укључивањем алегоријских прича међу бајке аутори покушавају да остваре двоструко дно у приповедању: њихове приче могу се читати дословно – у нижем узрасту, и дубински – у зрелој животној доби.“59

Закључак

59

Опачић, 2011, стр. 425.

27

Развојем бајке дошло је и до развијања великог броја научних приступа у тумачењу бајке, као и до њених многобројних дефиниција. На основу свих тих дефиниција можемо да закључимо да је бајка једна од најстаријих народних умотворина, настала због потребе људи да објасне ствари које су нереалне и необјашњиве. Као оријентир за проучавање бајки могу се користити четири најистакнутије теорије о настанку и мотивима бајке: митолошка, миграциона, контакнтна и антрополошка теорија. У проучавању бајке често долази до њеног поистовећивања са митом, али између њих постоје разлике. Једна од основних разлика је то што је у бајкама акценат на личној судбини и доброти, а код мита на колективној. У миту је јунак божански и делује у стварном свету, а у бајкама је јунак људски и делује у фантастичном свету. Народна бајка представља основ за развијање ауторске бајке. И ауторску и фолклорну бајку карактерише маштовитост, чаробно и фантастично. При стварању ауторске бајке њени аутори користе основе фолклорне бајке које преобликују и прилагођавају времену. Фолклорне и традиционалне мотиве усмене бајке, у ауторској бајци замењују метафора и алегорија. Бајке, у истој мери и усмене и ауторске, нам предствљају један фантастичан свет који се јавља као сушта супротност реалности којом смо окружени. Она не тежи да пронађе оно чега у реалном свету нема, али тај исти реални свет сагледава на начин који ће нам помоћи да се решимо свих недоумица у животу, верујући да је свет онакав каквим га она представља. За стварање ауторске бајке значајну улогу имају Шарл Перо, браћа Јакоб и Вилхелм Грим, Ханс Кристијан Андерсен и Оскар Вајлд. У нашој књижевности изузетан допринос развоју ауторске бајке дала је Гроздана Олујић. Мотиви на које се често наилази у бајкама су хришћански и мотиви смрти. Њих највише срећемо у бајкама Ханса Кристијана Андерсена и Оскара Вајлда. У њиховим бајкама упознајемо се са различитим религијским мотивима које они у своја дела уводе користећи метафору, алегорију и параболу. У њиховим бајкама појединац се жртвује за добро других, при чему је он сам изложен неразумевању и грубостима. Такође је присутан и принцип одложене награде: јунак добија бесмртну душу и долазак у рај, али тек након преживљеног великог бола и патње. Заједно са религиозним мотивима имамо и мотиве смрти који су у духу хришћанске вере. Умирање и смрт нису крај већ пролаз ка бољем и 28

лепшем месту. Прелазак у рај јунаци заслужују својом племенитошћу, поштењем, хуманошћу и добротом. Сличности и разлике у између ауторске и народне бајке могу се јасно видети у алегоријским причама у руху бајке ауторке Гроздане Олујић. У анализираним бајкама „Седефна ружа“ и „Маслачак“ много више се говори о осећањима и унутрашњем стању главних јунака што није својствено народној бајци. Нема авантура и пустоловина главних јунака у класичном смислу. Ипак, Седефна ружа жели да крене у далеки Горњи свет, а маслачак сања да полети ка месецу. Код ових бајки, исто као и код народних, имамо уводну формулу бајке којом се радња смешта у одређени контекст и уводи јунак 60. Такође, говор животиња и биљака и њихова потпуна атропоморфизација блиски су фантастици народних бајки. Ове две бајке нам говоре о осећањима, чежњи за даљинама, смислу и упоришту живота. Наводе нас да размислимо о односима међу људима и могућности да се други човек и његове тежње разумеју и подрже. Можемо да закључимо да алегоријске приче у руху бајке могу садржати елементе класичне бајке али се истовремено могу и суштински разликовати. Ове приче опонашају усмену бајку, али чудно у правом смислу те речи, често замењују антропоморфизацијом јунака. Већина бајки „открива колико човек може да издржи, колико тога да савлада на путу који је често тежак, замршен, па и погибељан, али никада несавладив, никада затворен до краја.“61 У стању је да у себе угради било коју ситуацију из живота, да је прилагоди свом свету и покаже нам како је све могуће. Бајка ће пред нас, као пред своје јунаке ставити различита исушења и препреке, али ће нам на исти начин помоћи да све то савладамо и дођемо до срећног краја.

Литература:  Примарна: 60

„Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа...“, „У подножју планине, некад давно, расла је чета сунокрета. (...) Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавног рођеног малишана. Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега.“, у Олујић, 2011, стр. 27, 32-33. 61 Олујић, 2011, стр. 13.

29

1.

Х. К. Андерсен, Изабране бајке, ИП „Београд“, Београд, 1990;

2.

Оскар Вајлд, Славуј и ружа и друге приповјести, СНЛ, Загреб, 1986;

3.

Гроздана Олујић, Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011;

4.

Вук С. Караџић, Српске народне приповјетке, Нолит, Београд;

 Секундарна: 1. Бруно Бетелхајм, Значење бајки, Југославија, Београд, 1979; 2. Зорана Опачић, Поетика бајке Гроздане Олујић, Учитељски факултет, Београд, 2011; 3. Гроздана Олујић, “Поетика бајке“, у Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011; 4. Тања Поповић, Речник књижевних термина, Logos Art, Београд, 2007; 5. Миливој Солар, Теорија књижевности, Школска књига, Загреб, 2005; 6. Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, Рад, Београд, 1987; 7. Макс Лити, Европска народна бајка, БАТА/ОРБИС, Београд, 1994; 8. Жарко Требјешанин, „Савремено истраживање склопа, стила и смисла бајке“, у Европска народна бајка Макс Лити, БАТА/ОРБИС, Београд, 1994; 9. Владимир Проп, Морфологија бајке, Просвета, Београд, 1982; 10. Ново Вуковић, Увод у књижевност за децу и омладну, ИТП „Унирекс“, Подгорица, 1996; 11. Љиљана Пешикан Љуштановић, Усмено у писаном, Београдска књига, Београд, 2009; 12. Валерија Милошевић, „Тумачење у жанровском кључу – активирање жанровских својстава дела“, у Иновације у настави, XIX, 2006/1, стр. 65-81; 13. Српске народне приповјетке, сакупио их и на свијет издао Вук С. Караџић, у Бечу, у штампарији Јерменског манастира 1853, електронско издање са сајта http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-price_2.html#_Toc511542803; 14. http://www.andersen.sdu.dk/index_e.html

30