B.T. Dobs - Lov na zelenog lava

ЛОВ НА ЗЕЛЕНОГ ЛАВА

НАСЛОВ ИЗВОРНИКА

ВеПу Јо Тее1ег ВоВВз Тће Роипс1а1:тш оГ Ке\И:оп’8 А 1сћету ог “Тће Нип1ш§ о? Ше Огеепе Еуоп” © Сатћпс1§е ТЈшуег811у Ргезз 1975 © Српско друштво за историју науке 2002 Сва права превода на српски језик Слике у књизи објављене са дозволом 81. Оа11еп, КапЉпзћЉНоЉек, Уас1. 81§., Мз. 394а (Ље Ља^ут§ оп ра§е 97г.) Ву ктс! репп188!оп ојГЉе Р г о у о з 1 ап Нп Могкх, т 1ћ Њ 1ез (2пс1 еп: Рг1пГес1 Сог Т Ш а т Соорег, а( 1ће РеИсап 1П Ц М е -В п ш т , 1680), 200-01: „ И ако ово растварањ е чини да се јављају многе боје, јер сиеције остају к ао да су мртве, ипак је њихова унутарњ а сразм ера трајна и потпуна. Т ак о Господ у јеванђељ у говори_преко сличности са биљкама. А к о зрно иш енично иаднувш и на зем љ у не умре, онда једно осишне; а ко л и умре, м ного род а роди: отуда ово труљ ењ е које води до пром ена скрива облике, усаврш ава своЈства, задрж ава разм ере и мењ а боЈе од п очетка до краја... „ 67 М ш аеит Негтенсит геЈогтаШт ес атрИЈссаШт, ш(гос1. ћу Каг1 К. Н. Рп ск, Јп(гос1ис(Јоп 1гапб1а1ес1 ћу С. А. Виг1апс1 (Сгаг: А кадетјбсће Огиск-и. Уег1а§8ап8(а1(, 1970), 409, у даљем тексту: МНКА. Овај том је репринт издањ а из 1678. године: М ш аеит Негтепсит геЈогташт е! атрИЈ1са!ит, от пе 5 5 орНо5р а $ у п са е агП5 Ш5 С1р и 1о 5 ЈШеИ551те егисИет, дио рас!о Зиттап Ша чега^ие 1арШЈ5 рћИо 5 орНШ МесИста, циа гех отпе 5 уиа1ртсипсЈие с1еЈесШт р а п е ш е 5, т51аигаШиг, т ч е п т & НаНеп циеа!. Сопппеп51гасШ1и5 сНет 1со 5 XXI. Ргае51апП55то5, диогит И от т а е! З е п е т уегха ра§е11а тсНсакМ. (РгапсоГиПј; Арис1 Н е гт а п п и т & 8апс1е, 1678). Расправа Базилиуса Валентинуса која се овде наводи има наслов Р гаспса сит А иоД ест с к т к и з е! аррепсНсе, В е та/>по 1арШе аппдиогит 5 а р 1ешит. Т екст за Осми кључ почиње речима: „ О т м в саго бјуе ћ и т ап а, бјуе а п Јт аН и т $ш аи§теп(а(10п е т аи( ргора§а(Јопет пи11ат ргоЈисеге ро1еб1, п1511с1 Да( рппсјрш рег ри(геСасаопет...," (стр. 409-10). 68 М 1 с ћ а е 1 М а Ј е г , А1а1аШа Ј и ^гет Нос е51 етНетага п о т с!е 5 есгеП 5 гшшгае сН ут ка АшНоге МкНае1е М ајего, ћ е г а и б § е § е ћ е п п и ( М а с ћ ч /о П , уоп Х лгсаз Н е 1 п п с ћ \У и (ћ г 1 с ћ (Р а к 8 1 п и 1 е -Е )г и с к д е г О р р е п ћ е ј т е г О г1 § 1 п а 1 а и 5 § а ћ е уоп 1618 п п ( 52 5 ( 1 с ћ е п уоп М а ( ( ћ а е и з М е п е п (1. А.: К а з б е ! ипс! В а 8 е 1 : 1 т В а 8 е п г е Ј (е г - У е г 1 а § : 1964), р.189, Е т ћ 1 е т а X I V : „ б о 1 & е ји 8 и т ћ г а р е г П с Ј и п ( ориб” .

44

ње великих мистериозних симбола алхемије као психичких слика. Ти свепрожимајући симболи јављају се кроз сву алхемијску литературу: Фламелијеви змајеви - један крилати и један без крила,69 пар лавова - један црвени и један зелени - на Риплијевим „ свицима” ,70 краљ и краљица у Шестом кључу Базилиуса Валентинуса,71 борба пса и вука на Ламбспринковој Петој слици72 и тако даље. Пре Јунговог рада само мало људи је имало жељу да нагађа њихово значење, а нико никада није био у стању да да њихово објашњење које би било опште прихваћено. Очигледно је да ти сликовити симболи немају никакве везе са хемијском стварношћу или са рационалним теоријама трансмутације. Када се, међутим, посматрају као поетско рухо за несвесне психичке процесе, постају нешто схватљивији. Поврх тога, постаје јасно зашто се симболи тако драматично мењају од једног алхемијског писца до другог: њихов облик је у сваком случају одређен индивидуализованим психичким садржајем. Ако и када је психа у стању да стопи те архетипске супротности у своју нову „сопственост” , појавиће се симболи целине и јединства, као што су оигоВоигоз,13, мандала - сликовита представа у кружном или другом избалансираном облику74- и, наравно, камен мудрости. 69 ТгасШШ5 кгеуГз, зм е ш т т а п и т рћИохорШсит, М с о Ш Пат еШ т МНКА, рр. 172-73 (2, п. 13): „ОЈс(а 151а м1оп; Рпмес! Гог О. РиИеуп Јишог, апагс1 а Иашга.1 Ш51огу о / 1ке Е а п к ” , „ Тке ЈоигпаГ о / 1ке 8ос1е(у / о г 1ке ВЉИо§гарћу о / Ш шга1 Ш51огу" 6 (1972), 181-213.

59

Отуда је вероватније да је, уместо преовлађујуће тенденције према механицизму, акумулација негативних доказа била оно што је коначно довело до значајног пада популарности идеје о трансмутабилности. Заиста постоје докази, од којих су неки изнети у поглављу 3, да се процес одбацивања тврдњи старих алхемичара могао одиграти у два ступња. Први степен би се могао назвати разјашњавањем и хемикализацијом алхемијске мисли и праксе. Овај корак је, како изгледа послужио стварању литературе са примерима трансмутације у рационалној терминологији, примерима који су у ствари били приказани операционално. Други степен, који се очигледно продужио у осамнаести век, одиграо се када је дошло до покушаја понављања таквих операција и када су нове генерације експериментатора утврдиле да су ранији извештаји о трансмутацији нетачни. Први степен у процесу одбацивања вероватно се одиграо у генерацији која је непосредно претходила Њутновим алхемијским испитивањима, т.ј. у четрдесетим, педесетим и шездесетим годинама века. Један од првих представника покрета усмереног ка разјашњењу алхемије био је онај виртуоз и „потпуни џентлмен” , сер Кенелм Дигби .109 Као последица нарочитих и романтичних околности његовог живота, Дигби је провео велики део свог живота у путовањима и очигледно сакупљао алхемијске рецепте и описе процеса где год је ишао. Он је тако потпуно био уверен у „чињеницу” о трансмутацији метала, баш као што је био уверен у општу исправност Аристотела и могућност симпатетичких медицинских лечења, али у свом раду он је рационализовао језик алхемије и упростио процесе. Његов сопствени најомиљенији рецепт био је потпуно операционални, као и највећи део оних које је прикупио од других. Многи од њих могу се чак и превести на терминологију двадесетог века, а неке репрезентативне примере, изабране из његове књиге 5есге(х, дао је писац ове студије паралелно са њиховим описима из седамнаестог односно двадесетог века .110 Како рад Дигбија и његових савременика успоставља непосредан историјски контекст за Њутнову алхемију, он се мора испитати подробније и сада је тренутак да се окренемо неким специфичностима у развоју алхемијских проучавања у седамнаестом веку, како мистичним тако и практичним.

109 З а би ограф ске реф ерен ц е и аналитички приступ Дигбијевој методологији, његовој теорији м атерије и њ еговом опш тем приступу природној ф илозоф ији, види: Оођђб, „Ој§ћу. РаП I” (2, п.82). З а Дигбијеве везе са алхемијским круговима њ еговог доба, види: ВеИу Јо Ооћђз, „бШсНез 1п 1ће №Шга1 РћЈ1о$орћу оГ 5Јг К епе1т ОЈ§ђу. Р а л П. ОЈ§ђу апсЈ А 1сћету,” А т Ш 20 (1973), 143-63, у даљ ем тексту: б о ђ ђ з ^ .О ^ ђ у , РаП П” . 110 ВеИу Јо О ођђз, „бШсНез т 1ће Иашга1 РћПо$орћу оГ 8Јг Кепећп ОЈдђу. Р а п III. 01§ђу'5 Ехрептеп (а1 Е 1сћету - Тће В оок оГ З есгеГ , АткГх 21 (1974), 1-28, у даљем тексту: Оођђз, „01§ђу. Р а п г а ”.

60

3

Алхемија седамнаестог века: понешто о њеним унутарњим развојима и њиховим односима с религијом, филозофијом и природном филозофијом

Алхемија и догматска религија Уз идеју избавитељске функције алхемије разматрање огромног занимања за алхемију крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века постаје у мањој мери историјски проблем. Наравно, публикације фирентинских неоплатониста подстицале су занимање за алхемију. Алхемију је, свакако, морала подстицати и све шира употреба хемијских лекова парацелзијанских лекара ,111 а сама парацелзијанска медицина заснивала се као покрет на ренесансном неоплатонизму. Али ако је Јунг у праву, занимање за алхемију могло је такбђе бити и одраз религиозних потреба тог доба. Покрети реформације и противреформације прохујали су кроз разне европске земље током периода о којем је реч, и изгледало би да су та општија религиозна таласања могла бити на негативан начин повезана са великим процватом алхемије. Религиозне доктрине су изазивале жестоке дебате у религиозним ратовима најпре у немачким државама а затим у Француској у шеснаестом веку, као што ће учинити у целом Царству и затим у Енглеској у седамнаестом веку. Људи су већ били уморни од таквих свађа. Као што је Парацелзус једном окарактерисао папу и Лутера као две курве које дискутују о чедности ,112 тако се европска интелигенција све више и више окретала од теолошких расправа, сматрајући да су ирелевантне и да стварају раздор у друштву. Алхемија, са својим могућношћу задовољавања религиозних потреба, могла је испрва изгледати најпривлачније, али ће све гране природне филозофије и математике ускоро извући корист. Кеплер је, на пример, на преломној тачки своје каријере, сматрао да његова савест не би могла да поднесе ригидности лутеранског правоверја и да не може да следи своју првобитну намеру да постане лутерански теолог. Тада се окренуо ка својој плодној са111 АИеп §. Оеђиз, Тће Е п ф х ћ РагасеШ ат (№ \у Уогк: РгапкНп \УаИ$, 1966). 112 Ц итирано у: Непгу М. Расћ1ег, Р агасеких: Ма§Гс т(о Зсјепсе (N 6 « Уогк: Непгу бсћи тап , 1951), 267.

61

радњи са Тихом Брахеом и задовољио своја религиозна осећања славећи Бога у хармонији неба .113 Енглески природњаци и природни филозофи су изгледа нашли сличну религиозну утеху у доказивању Божје мудрости и промисли сложеним облицима биљака и животиња и целом поретку стварања; њихов рад је био део покрета према ненападном, недогматском хришћанству, које је достигло свој врхунац са људима као што су били Бојл, Реј и Њутн .114

Надолазак алхемијских публикација Удаљавање од догматске теологије, међутим, изгледа да је многе најпре одвело до алхемијских проучавања; тако су током друге половине шеснаестог века издавачи почели да издају збирке из средњевековне и ренесансне алхемије. Ти радови, наравно, никада нису престајали да круже у рукописима ,115 али они су сада по први пут постали лако приступачни широкој публици, а у сталном порасту обима алхемијских публикација вероватно се одражава значајно интересовање публике. Више писаца је на уопштен начин запазило опсег и разноврсност алхемијских публикација од око 1560. до краја седамнаестог века, али ће један детаљнији преглед овде послужити да се нагласи значај алхемије за мисао седамнаестог века. У овој студији, у сврху давања таквог прегледа, коришћене су две од великих алхемијских библиотека, које су сакупили људи седамнаестог века: Њутнова лична, и библиотека колонијалног Американца Џона Винтропа млађег и његових потомака. Винтропова библиотека била је расејана почетком деветнаестог века када је Френсис Бајар Винтроп њене одабране делове дао разним институцијама.ш Међутим, Р. С. Вилкинсон је ушао у траг многим књигама и објавио каталог оних из алхемије, хемије и медицине.117 Његов каталог има 275 ставки, што је већи број алхемијско-хемијско-медицинских радова од оних који су сачувани у Њутновој колекцији.

113 М ах Сазраг, Кер1ег, 1гап5. аш! ес1. ђу С. Оопб Н еИ тап (1лпп§1ат пазсеппит Џона Реја из 1660, као и рукопис о турској политици који је Бероу очигледно донео са својих путовања по Истоку. Многе пошиљке ишле су и из Лондона за Кембриџ. Њихов садржај обично није описан у преписци; оне су лако могле садржава-

342 Непгу Моге 1о Аппе Сопдаау, С атћгМ де, Арп1 24, [1654], у: И ст о, 94-95. 343 8атие1 НагШћ Со Јоћп ХУ оПћт^оп, 1лп1оп, М аН ег о / Ј е ш з СоИеце, СашкгШ$е, Уке-С ћапсеИог о / (ће ГЈпметГу о / СаткгШце, е 1с„ е 1с. Ргот 1ће В акег М 58. т !ће ВгШзћ М т еит апЛ !ће СаткгШ де [Јтуег.п 1у ЈЉ гагу агШ 0 (ћ е г Зоигсех, ес1. ћу Ј а т е з Сгоз81еу ап а угаљ одозго стално пада ради допуне. Или се песак може грејати < помоћу > светиљке и то се зове пећ на лампу. Оне се праве од несагоривог камена или опеке.356 Сотбијев Каталог описује овај рукопис као алхемијски речник, али алхемијског садржаја у њему углавном нема. Њутн заиста дефинише „бап^ши О га со т з' - крв змаја - и „магистерију” , при чему су обе дефиниције изразито рационалне, али он је записао велики број речи које се осећају као алхемијске, као што су „алкахест” , „анима” , „еликсар” < з1с >, „минерални рад” , „пројекција” , и оставио их недефинисане. А дефиниције које је Њутн написао - хемикалија, процеса и лабораторијске опреме - заиста су тако прецизне и оперативне да би се само из тог рукописа могао извући прилично исцрпан опис општег стања недвосмисленог хемијског знања и праксе 1667. године, са изузетком медицинских препарата. Ту се непосредно намеће питање када и где је Њутн стекао своје темељно познавање хемије, а као одговор могу се понудити нека размишљања. Када је похађао Краљеву школу у Грантаму, Њутн је становао код г. Кларка који је тамо био апотекар, Апотеке седамнаестог века, наравно, биле су принуђене да саме изводе своје операције, јер нису постојале фармацеутске компаније које би их снабдевале лепо упакованим пилулама и сирупима. По свој прилици, Исак се тамо упознао са сјајним могућностима пиротехнике; једна његова рана бележница садржи рецепте за нека средства за ублажавање тегоба и неке превентивне лекове, као и упутства за неке једноставне хемијске трикове; сматра се да она потиче из 1655-58.357Ти датуми падају '’м М 5 Ооп. ћ.15, Г. Зг (4, п.353). 357 Б ау јд Еи§епе 8гш!ћ, „Тдао (ЈприћИбћес! Оосишеп(5 оГ 5Јг 1заас Ке№(оп”, у: 1.чаас И ет оп 1642-1727. А М етопа1 Уо1ите ЕсИсеА Јог 1ке МагкетапсаГ А мосш Л оп ку IV. Ј. ОгеепИгееI

139

онај период када је млади Њутн био ван школе, када се очекивало од њега да ће учити да управља имањем, али се у стварности прихватао сваке друге врсте учења које му је било на располагању. Као што Огјукли описује Њутнова путовања у Грантам са слугом на „ пијачном послу” у том добу: ...чим су дошли... међутим, он је оставио човека и коње и отрчао у поткровље куће г. Кларка где је раније становао. У соби је тада била велика гомила књига покојног др Кларка, из физике, ботанике, анатомије, филозофије, математике, астрономије и сл. То је била гозба за њега која је искључивала сваку помисао на ручак, било шта у вези са пијачним послом. Остао је тамо све док га слуга није позвао да иду кући.358 Можда је било и књига из хемије у тој „великој гомили” , можда се Исак отргао од књига довољно дуго да би посетио и апотекареву лабораторију; могуће је и једно и друго. Извесно је, међутим, да је ревносно читао Бојла скоро од оног времена када је у 1661. ушао у Кембриџ. А нешто касније, док је још био студент, могуће је да су му те друге прилике о којима је горе било речи у вези са експериментаторима пријатељима Бероуа, дале шансу да прошири своја хемијска интересовања. У ствари, прилично зрело познавање хемије које је оставило трага у хемијском речнику из 1667-68. године, служи као потпора идеје да је он стекао знатно лабораторијско искуство у годинама које су непосредно претходиле састављању тог речника. О Бојлу су ту најпре подаци из Њутнове студентске бележнице из 16611665, које су разматрали Хол и Вестфал. Хол је напоменуо да су Декарт и Бојл били писци која су имала највећи утицај на Њутна у том добу,359 и мада Хол не прецизира Њутнове ране одабире из Бојлових списа, извесно је било бројних радова из опширног и плодног Бојловог пера који су Њутну били на располагању ради проучавања. Научни радови, који су сви садржавали мисли од значаја за хемију или теорију материје, и које је Бојл објавио у току или непосредно пре периода о којем је реч, били су: Еластичност и тежина ваздуха (Тће 8рпп§ апс! У/еГ§ћ1 о / гће А гг) (1660), Неки физиолошки есеји (С епат Рћу5ш1о§1са1 Ем ауз) (1661), Скептични хемичар (Тће 8серНса1 СНутШ) (1661), Корисност експерименталне филозофије (Тће ХЈзејиШезз о / ЕхрептеМа1 РИИозорћу) (1663), Експериментална историја боја (ТНе ЕхрептеМа1 Шзгогу о/Со1оиг$) (1663) и Експериментална историја хладноће (ТНе ЕхрептеМа1 НШогу о/СоШ ) (1665).360 Вестфал је уочио напоме-

(1_опс1оп: О. Ве11 ала' 5 опј , 1927), 16-34. 358 8шке1еу, М е т о т , 50 (1, п.16). 359 На11, „ Ш е -В о о к ,” 243 (4 , п.288). ш Рикоп, ВЊИо§гарНу, 9-52 (3, п.212).

140

не из прве, пете и шесте од ових књига.361 При крају бележнице, вероватно под утицајем Бојлове књиге О бојама, налазе се записи Њутнових првих познатих оптичких опита, унетих под насловом „ О? Сокшгб”.362 Тема „ОГ Со1оигз” наставља се у М5 АсШ. 3975,363 бележници која садржи касније напомене из хемијске лабораторије, и изгледа вероватно да је Њутн почео са писањем у М8 Адс1. 3975 убрзо после завршавања одредница у бележници коју су проучавали Хол и Вестфал. Тема „ОГ Со1оигб” пропраћена је у МЗ А(М. 3975 напоменама и опитима углавном у вези са хладноћом.364 Материјал о хладноћи састоји се делом од бележака које одговарају Бојловој публикацији која је уследила после О / Со1оигз, а делом од Њутнових сопствених огледа. Разматрање било којих Њутнових опита који су претходили његовом интересовању за трансмутацију било би изван опсега ове публикације; међутим, он је прилично темељно зашао у проучавања неколико аспеката природне филозофије у овом раном периоду. После „ОГ Со1с1 & НеаСе” , као следећа велика тема појавиће се „О? 1Тогтз апс! {гапзтиШ тпз \угои§ћ1 т 1ћет.” („ О облицима и трансмутацијама извршеним у њима”).365 Њутнове белешке узете су делом од Бојла, а делом из других извора. Материјал у овом одељку Њутнове бележнице који потиче од Бојла, узет је, као што би се могло очекивати, из првог издања Бојловог дела О /Рогт ез, а нешто од тога одговара неким одредницама које је Њутн унео у свој хемијски речник. Може се претпоставити да су речник и белешке о облицима у М8 АсШ. 3975 писане приближно у исто време, око 1667-68, јер те две групе материјала садрже много тога што се може упоређивати. И мада се белешке из студентских дана о Бојлу и о Старкију јављају и касније у М8 АсШ. 3975, битан је период 1667-68, јер он означава праг између Њутнове обичне хемије и његове алхемије. Белешке о опитима које прате тему „ О облицима и трансмутацијама извршеним у њима,” у ствари су Њутнови независни опити трансмутације. Они ће убрзо препунити неколико страна у бележници које је оставио празне за њих, и на крају испунити највећи део остатка бележнице и велики део остатка његовог живота. Јер ти записи о опитима који прате белешке о облицима јесу Њутнови „хемијски опити” , које су описали Бос и Хол, и који су у поглављу 1. ове студије названи „ лабораторијским белешкама” . Не зна се за постојање било којих других осим неповезаних листова М5 АсМ. 3973 који делом дуплирају М8 АсИ. 3975 и несумњиво образују део 361 \Уеб(?а11, „РоишШ шпб” , 172-73, п. 5 (4, п.289). 362 НаН, „М Л е-Воок,” 246-49 (4, п. 288). 363 М б АсИ. 3975, №.2г-12 у (Њ утнове стр.1-22) (3, п.264). 364 И ст о, ГГ. 14г-19у (Њ утнове стр. 25-36). 345 И ст о, ГГ.32г-4 1 у (Њ утнове стр. 61 -5 0 ).

141

истог низа опита. Први записани опити вероватно потичу из 1669, а њима су вероватно претходили други који су остали незабележени. То што је Њутн, како изгледа, почео своје хемијске експерименте 1668. или 1669. служи као потврда спекулација у које се ушло у вези са лабораторијом у малој башти северно од Велике капије Тринитија. Није ли она већ била спремна за његове експерименте када се најпре преселио у Источно велико двориште? Дуги низ огледа тада започет био је очигледно подстакнут Бојловим списом О / Рогтез и појачан хартлибијанским рукописима који су тада кружили. У неким од првих огледа Њутн се придржавао Бојлових упутстава. Изгледа, међутим, да је он прилично брзо закључио да Бојлов поступак није сасвим прикладан, тако да се окренуо проучавању огромне алхемијске литературе и експерименталном истраживању идеја које је из ње извукао, мада никада није потпуно напустио Бојлове идеје о трансмутацији. Ове теме биће потпуније испитане у следећим поглављима, када ће бити оцењени Њутнови најранији покушаји трансмутације. Изгледа, међутим, пожељно да се најпре да кратак сажетак његових непосредних околности. Научна и академска заједница у којој је Њутн живео и радио у Кембриџу била је у неким значајним аспектима непосредан наследник оних који су у хемији или алхемији налазили кључ васионе, и Њутн је од самог почетка био изложен извесним великим филозофским размишљањима у погледу алхемије, захваљујући Бероуу и Мору. Изгледало је би се алхемија могла искористити за модификацију Декарта, чији је механички систем имао много тога што је било за препоруку, али је у неким битним стварима захтевао исправку. Њутн ће ускоро непосредно наследити алхемијске рукописе и тајне које су хартлибијанци сакупљали и међусобно делили. Прелазећи из руке у руку, нагомилавали су се у Њутновој соби за рад, где их је он пажљиво преписивао и давао даље, и отпочео свој мучни процес за изучавање „значења” чудноватог језика. Вероватно је од Хенрија Мора сазнао за његово уважавање античке и езотеричне литературе и прихватио његово веровање да су тамо скривене стварне тајне. Већ 1668. Њутново познавање хемије било је знатно, а као експериментатор био је темељан и ревностан. Његова природна обдареност за физичко схватање света добила је, без сумње, подршку Бероуа и можда и једне веће групе експериментатора, а он је већ био извео основна експериментална испитивања у оптици и другим областима природне филозофије. Вероватно је Њутн од Бероуа научио да приступи алхемији експериментално, као што је од Мора могао научити да је подвргне разложном проверавању. А у 1668. години је почео. 142

5 Њутнова најранија алхемија: 1668 - 75

Увод: рукописни материјали Инхерентан проблем у Њутновој алхемији који захтева највиши „ступањ ватре” , како би неки алхемичар рекао, и питање на које су историчари сигурно утрошили највише мастила током векова, јесте онај који се бави односом Њутнове алхемије према његовом признатом научном раду. Да ли су Њутнова испитивања у алхемији била мистична, рекреативна, „луциферозна” , или су на неки други начин одступала од главног правца његових напора у природној филозофији и математици? Теза ове студије јесте да она нису била таква и да је, напротив, Њутн кроз њих желео да разјасни дејства малих тела, да би проширио и употпунио свој универзални систем. У случају да је тај став тачан, морају се појавити две ствари. Као прво, његова алхемијска испитивања морају показати исту брижљивост и исту строгу методологију коју испољава његов остали рад. Као друго, у његовим научним списима морају се појавити знаци покушаја спајања алхемијских идеја са његовим осталим радом, нарочито у његовим расправама о субструктури материја и догађајима који се тамо одвијају. Чини се да ништа не би било погодније него да се у овом поглављу изнесу очигледни докази који иду у прилог става овог писца. Историјске чињенице, међутим, нису увек погодне за систематично сређивање. Њутн је без сумње проучавао алхемију са великом пажњом и озбиљношћу у периоду 1668-75, што ће ово поглавље по свој прилици очигледно доказати - али нема докумената из којих се види да је он био активно ангажован у интегрисању своје алхемије са својом осталом науком, тј. она се јављају тек касније. Вероватно је био, јер је читао Бојлове корпускуларне идеје о универзалној материји и трансмутацији кроз механичко преуређивање делића пре него што је започео своје алхемијске огледе. Како је касније написао неколико записа из којих се види да је прихватао и разрађивао неке од Бојлових идеја, крајње је вероватно да је Њутн заиста размишљао на корпускуларни начин док је изводио своје алхемијске огледе у овом раном периоду и да је све време био делатно присутан у разради својих мисли о малим телима. Поврх тога науч143

ни списи који почињу да се јављају у 1675. указују да је он у то време јамачно радио на спајању алхемије и механичке филозофије, иако његова размишљања о тим стварима још нису била сређена. Да би се, међутим, прича испричала својим историјским следом, питања која се односе на Њутнову употребу алхемије у његовом општем систему света биће остављена за следеће поглавље. Овде ће Њутн бити третиран као алхемичар, иако као научни, јер изгледа да ће та карактеризација најтачније рефлектовати сачувана документа из раног периода кој а имају хемијски или алхемијски садржај. Са Њутновим хемијским речником као јединим изузетком, с којим смо се упознали у претходном поглављу, терминологија у рукописима по својој природи је радикално алхемијска. Једино се најогољеније повремено помињање атома или корпускуле провукло у ове рукописе: у њима се Њутн бави супстанцијама и есенцијама, духовима, душама и ферментивним дејствима више него телима у кретању. И, као што ће се видети, његов лабораторијски рад на сличан начин био је постављен на радикално алхемијске основе. Па ипак, чак иако ништа не указује непосредно да је Њутн у тим раним годинама радио на стапању своје алхемије са остатком своје науке, период 1668-75. изгледа нарочито погодан за проучавање основа Њутнове алхемије. Не само што се може показати да је то био период у којем се он први пут окренуо алхемији, него је, као што ће се видети у поглављу 6, при крају овог периода, у 1675. први пут објавио извесне мисли које су морале потицати из његових алхемијских испитивања. Ова последња чињеница указује да су у 1675. бар неке од његових алхемијских идеја пустиле дубок корен. И, као што ће се исто тако видети, постоји један јединствени рукопис који потиче вероватно из овог раног периода, а свакако пре 1680. године, који указује на довољно емпиријског алхемијског успеха с његове стране што објашњава како је Њутн, Велики Експериментатор, дошао до тако јаког веровања у алхемију. Могућност оспоравања у погледу тачног краја овог такозваног раног периода Њутнових алхемијских испитивања мора се такође унети. Као што је изнето у поглављу 1, датирање рукописа зависи у великој мери од релативне крупноће Њутновог рукописа у разним периодима. Иако је та метода погодна за расподелу материјала по декадама за знатном тачношћу, она не омогућава утврђивање тачне године писања с великом поузданошћу. Јасно је, међутим, да Њутн није прецртавао своје симболе за олово у шездесетим годинама века, а и неко време почетком седамдесетих наставио је са том неуобичајеном праксом. Када је тачно почео да правилно користи уобичајенији прецртани симбол није још прецизно утврђено, али у осам144

десетим годинама радио је то редовно. Тако је начин његовог симболичног представљања олова коришћен као допунска метода датирања: када симбол није прецртан, рукописни материјали могу се приписати периоду пре 1675. са знатном поузданошћу. Али у другим случајевима, у материјалима у којима нема симбола олова или који садрже прецртане симболе али рукопис изгледа да припада седамдесетим годинама, датирање је мање поуздано. У тим случајевима сасвим је могуће да рукописни материјали који ће бити разматрани у даљем излагању као да потичу из периода пре 1675. заправо треба да буду датирани између 1675. и 1680. године. Али иако коначна демаркациона линија овог раног периода има око себе неку сумаглицу, примењене методе датирања ипак гарантују оцену да су разматрани сви алхемијски рукописи из Кејнсове збирке који припадају периоду пре 1675. године. Намера је да се у овом поглављу допре до разумевања Њутнових најранијих алхемијских опита, како њихове хемије тако и алхемијских образложења у њиховој позадини. Проблем се крајње усложњава јер у експерименталном запису скоро потпуно недостаје теоријски садржај, као што је речено у поглављу 1. Њутн је често користио симболично представљање за своје хемикалије, неки од тих симбола су његови индивидуални а, поврх тога, већина опита нема никаквог смисла за модерну хемију чак и ако би се могла утврдити природа хемикалија. Неке претпоставке о Њутновим намерама јављају се, међутим, упоредо са експерименталним записима, а разни други материјали бацају нешто светлости на питања која се намећу. Сви записани најранији опити биће разматрани у хронолошком следу који им, како изгледа, даје лабораторијска бележница М5 АсШ. 3975. Прве две групе потичу можда из 1669, убрзо после завршетка хемијског речника. Следећа група извршена је вероватно 1669. или 1670. године, а преостали који ће овде бити разматрани, изведени су почетком седамдесетих година. Иако, као и у случају алхемијских рукописа, не изгледа могуће рећи са поузданошћу да су сви ти опити изведени пре 1675, изгледа извесно да ће овде бити разматрани сви записани опити изведени пре 1675. године. Тада ће истраживање лабораторијске бележнице бити окончано и биће разматрани експериментални резултати записани у том, већ поменутом, јединственом алхемијском рукопису. Како се следећа серија опита у лабораторијској бележници може са знатном поузданошћу датирати у позне седамдесете године, она неће бити овде разматрана. Писац се нада да ће те експерименте разматрати у некој будућој студији. Првенствена замисао с којом је, како изгледа. Њутн радио у најранијем периоду својих алхемијских испитивања била је „жива” из метала. У то време била је то општа идеја. По свој прилици он је био упознат с њом још из 145

својих раннЈИХ хемиЈСКих проучавања, а извесно Је да Је врло рано преписао рукописни материјал који се односио на тај концепт. Међутим, он је вероватно извукао своја прва два записана експериментална приступа - у којима је покушао да изолује „живу” разних метала - директно из списа Роберта Бојла. Те две групе опита биће истражене сукцесивно.

Како му ниједан од прва два огледна поступка није дао „живу” коју је тражио, Њутн се окренуо алхемијској литератури да би нашао нове методе. Током следећих неколико година испробао је неколико таквих које је узео од алхемијских писаца. Није могуће нити би било корисно да се детаљно испитује сва Њутнова рана алхемијска лектира: обе могућности искључује сама обимност материјала. С једне стране, маса алхемијских списа, чак и из ограниченог раног периода 1668-75. прилично је несавладива тако да су се многи који су хтели да проучавају Њутнову алхемију брзо повукли чим су схватили коју количину труда је Њутн уложио у алхемију. С друге стране, у погледу смисла тог материјала за Њутна, исто као што би се могло покушати да се разумљиве идеје извуку директно из обимне алхемијске литературе, тако би се могло покушати и да се оне извуку директно из већине алхемијских рукописа које је Њутн исписао у овом или у било ком периоду. То је тачка на којој - када се покушава схватити смисао који је Њутн нашао у својој најранијој алхемијској лектири - двоструки приступ ове студије добија своју вредност, приступ у којем се међусобно упоређују лабораторијске белешке и алхемијски рукописи. Ако се неко креће напред-натраг између „ бесмислених” лабораторијских бележака и „бесмислене” алхемијске литературе, онда постаје могуће да се те две групе материјала доведу у корелацију која, у најмању руку у неким случајевима, разголићује њихов смисао за Њутна у обема. Поређења за која се испоставило да су најкориснија, као што би се очекивало, јесу она између лабораторијских бележака и алхемијских рукописа написаних у приближно исто време, али понекад нека напоменанаранијемматеријалудолазииз „средњих” или „позних” рукописа. Највећи део онога што је Њутн написао може се мирно занемарити у овој студији, јер лабораторијске белешке показују да је он радио са само неколико кључних супстанци и идеја. Па ипак, у циљу што је могуће потпунијег откривања Њутновог алхемијског рада у периоду 1668-75, овде ће бити дат преглед свих алхемијских рукописа из Кејнсове збирке који, како изгледа, потичу из тог периода. Неки од њих биће испитани са знатном подробношћу у каснијем делу овог поглвља. За њихове пуне наслове и за обавештења о оста-

146

лим расејаним или каснијим алхемијским списима коришћеним у овој студији, читалац се упућује на додатак А. Кејнсови рукописи који су, како изгледа, написани пре 1676, и који се са приличном поузданошћу могу датирати пре 1680, могу се поделити у четири основне групе. Прве две групе не садрже никакве Њутнове материјале или суштински никакве. Први комплет састоји се од бележака или преписа објављених радова, други од бележака или преписа необјављених рукописа. У првој групи, Кејнсови М8 17 и М8 64 садрже напомене у вези са Орега отта сер Џорџа Риплија из 1649.366 односно са Сиггив гпитрћаИз апптопи Базилиуса Валентинуса из 1646.367 Кејнсов М8 64 изгледа да потиче из позних шездесетих година, због раног, ситног рукописа. Како не садржи никаква упућивања на друге алхемијске материјале, он вероватно представља једно од најранијих Њутнових упуштања у алхемијску литературу. Њутн је имао обичај да приликом стављања напомена наводи и друге радове поред оног на који се односе напомене, када му се чинило да ти други радови изражавају сличне алхемијске идеје. Како је временом читао све више и више, његови алхемијски рукописи често су добијали све више и више напомена. Како Кејнсов МЗ 64 уопште не садржи никакве напомене, он је вероватно написан врло рано, можда чак 1668. године. Кејнсов М8 17 је сасвим сличан али он садржи упућивање на Тћеаггит сћет кит тако да вероватно потиче из 1669. или нешто касније, јер је Њутн купио Тћеаггит сћетГсит 1669. као што ће се видети у даљем излагању, Поред Кејнсових МЗ 17 и МЗ 64, Кејнсов М8 14 спада у прву групу. Кејнсов МЗ 14 састоји се од аутографских преписа, са изузетком дела Аперкшз Шз 5есге1 Воок и Тће Ерш1е о/Јоћп РопШпш, п>ћегеш ће ћеаге1ћ \\>'Ппе$$ о/ уе ћоок о / Аперћша (Посланица Цона Понтануса у којој сведочи о књизи Артефиуса). Писац ове студије сравнио је рукопис са енглеским верзијама тих дела објављених 1624. године.368 Њутн је, несумњиво, користио ту књигу иако не упућује на одговарајуће стране. Али је и редигује (упућујући на Тћеш Њ утнов п р и м е р а к о в о г дела (3, п. 130) постоји у Тринити Колеџу, NШск ће саи5 еЛ (о ће раГм еЈ ироп ап А гсћ т 5г.1ппосем15 Сћигсћ-уагА, т Р ат .Т о^есћег т сћ Тће Зесгес В оок о / А п е р ћ ш 5 , Апс! 1ће Ер15Пе о / Јоћп Рош апиз: С опсегм пд косћ 1ће Т ћеопске апсЈ гће Р гаспске о / 1ће РћИо 5 орћег 5 81опе.Раић/и11у, апА (а 5 1ће Маје51у о / 1ће К т § гедшгесћ) геИ§ши^1у ф>,

»»Л г

///*

Ј ч I §I

.лЛ» 28ђ + РегЗз Када се сва маса охлади, слојеви се лако могу раздвојити и шљака одбацити. Тада ће се антимон појавити са металним сјајем. Ако су услови погодни, и ако је

антимон добро пречишћен, образоваће се метални кристали. Кристали антимона су дуги и танки и понекад образују сгабло те тако личе на лишће папрати. Ако при пречишћавању и хлађењу преовлађују врло специфични услови, кристалне „гране” могу се распоредити око средишње тачке дајући тако изглед звезде. Антимонова звезда засенила је алхемичаре, а нарочито Њутна. Међутим, у седамнаестом веку ни номенклатура ни хемијско разумевање антимонове звезде нису били сасвим исти. Као прво, назив „ антимон” био је тада примењиван само на руду, док су термини „регулус” или „регулус антимона” указивали на метални антимон. Као друго, сматрало се да гвожђе, или било који други метал употребљен при редукцији руде, остаје у метал* К од нас је уобичајен назив ант им онит - прим. прев.

164

ном производу, што заправо није био случај ако су биле одабране исправне пропорције. То веровање, међутим, дало је подстицај за настанак мноштва различитих назива за метални антимон: „ге§и1иб рег $е” ако је до формирања метала дошло загревањем руде са неметалним редукционим среством; „марцијални регулус” , ако је у редукцији било коришћено гвожђе (Марс је био идентификован са гвожђем); „венереални регулус” , ако је коришћен бакар (Венера је била еквивалент бакру); и тако даље. Када се при рафинацији појавила звезда, антимон је добијао специјални назив ге§и1из апптопи $1еИа1из, тј. „звездастирегулусантимона” . Па ипак, уобичајен поступак справљања у седамнаестом веку био је истоветан са савременим, и користио је руду стибнита и гвожђе. Њутн је био упознат с тим када је писао свој хемијски речник, као и с методом прављења „ регулуса пер се” , али изгледа да је мислио да се звезда јавља само ако се користи гвожђе. Ево шта стоји у његовом речнику под одредницом за овај предмет: Регулус антимона се прави од истих количина антимонове шалитре и тартара, ставите пуним кашжама у загрејан лонац & топите када је све у њему. Када се охлади, наћи ћете у лонцу црни сумпор на врху који лежи на чврстим солима & једно метално тело испод тога слично олову али крто а то је Регулус & од њега они праве антимонске шоље. Регулус Мартис се справља топљењем две пинте антимона преко једне пинте гвожђа, загрева се до белог усијања у лонцу & стапа /д о б р о / заједно са мало шалитре да би се побољшало стапање. Када се охлади, на дну ће бити регулус; који када се поново 3 или 4 пута топи са шалитром биће тиме пречишћен & када се охлади има горњу површину (испод шалитре која је тада чисте боје ћилибара) са звездастим фигурама & она се назива Ке§и1иб шалјз бСеНаШб.405 Никаква алхемијска импликација уопште се не јавља у одредницама Њутновог речника: ако се мало осавремени писање речи и номенклатура, Њутнов опис могао би да иде право у савремен хемијски текст. Али он је од раније био обузет алхемијским значењем антимонове звезде и већ у другом скупу опита испитаном у последњем одељку - који вероватно датира годину или две после речника - он је експериментисао са „регулусима” уалхемијскомконтексту. Сада је већ очигледно да када Њутн помиње регулусе гвожђа, калаја, бакра и сребра у тим опитима, он мисли на метални антимон справљен коришћењем тих метала. На сличан начин, када помиње „рег. од б “ он мисли на „ге§и1из рег зе” тј. на метални антимон справљен „сам по себи” тј. са неметалним редукционим средством. 405 М 5 Ооп. ћ.15, Г. 4 у (4, п.353).

165

Назив „регулус” је друга реч која је променила своје значење од Њутновог времена. Иако се она сада односи на било који метални производ који се образује испод шљаке при рафинацији руда, тада се она примењивала само на метални антимон. Тако „регулус гвожђа„није тада означавао метално гвожђе, као што би било данас, него метални антимон справљен коришћењем гвожђа. За корисника тог назива у седамнаестом веку то би такође значило да је у регулусу присутно и гвожђе, као и метални антимон, мада то није увек било исгинско стање хемијске ствари. У неким приликама то је „ химичару” седамнаестог века могло значити да је и неки одређени део првобитног гвожћа, као што је његова „жива” , био присутан у регулусу.

, • .

1%

•'

Земаљска „ звезда” у срцу руде антимона названа је симболично сог 1еомх, срце лава, по небеском Регулусу, звезди у срцу сазвежђа Лава (Сготеп соруп§ћ(. Тће бсјепсе М изеит, 1лпдоп.) Сама реч „регулус” значи „ м а ж краљ”, јер је то деминутив латинске речи гех, краљ. Било је понекад претпоставки да је та реч примењивана на метални антимон због нарочитих хемијских односа које антимон има са златом, „ краљем метала”, а један од тих нарочитих односа биће разматран у даљем излагању. Исто тако, претпостављало се да је термин „регулус” био коришћен за метал јер је метални регулус био нешто добијено из руде што је имало посебну вредност. Овде се међутим, сматра да је метални антимон добио свој назив „регулус” због своје способности да образује звезду, јер је постојала и још постоји једна истакнута звезда под тим именом, Регулус, звезда прве величине, најсјајнија звезда у сазвежђу Лава, позната такође и као сог 1еопп, срце лава. У сваком случају, Њутн је видео везу између „регулуса антимона” и „регулуса Лава”, што ће се касније појавити, што је од значаја за ову дискусију било да је тај однос првобитно постојао или не. Изгледа да је Њутн - а у најмању руку могуће је да су и други интепретирао лава из алхемијске симболике као руду антимона. Звездасти метални антимон у свом срцу тада постаје сог 1еотз или Регулус. 166

Са звездом антимонове руде ступамо на живи песак алхемије и добијамо жељу да примимо помоћ из било ког извора, ма колико невероватног. Шта је та звезда антимона значила за Њутна? Као први корак у налажењу одговора дошла је овом писцу помоћ из једног заиста неочекиваног извора, од Мери Ен Етвуд (Магу Аппе А м о о ф . Госпођа Етвуд, рођена 1817, била је кћи Томаса Саута (Тћошак 8ои1ћ), ученог енглеског теозофа који је обучавао своју кћер да постане његов интелектуални друг. Њихова заједничка проучавања одвијале су се кроз мистичну литературу свих векова, укључујући и алхемијске филозофе. Око 1849. отац и кћи закључили су да су дошли до зрелих закључака из својих дугих истраживања; он се повукао у једну собу да би ставио своје знање у стихове, док је она заузела другу и написала у прози А т%$>езпуе тди1гу Ш о „Тће НегтеПс Музгегу” (СуГестивно истраживање „Херметичке мистерије”), објављено 1850. године. Промена у срцу обузела је г. Етвуда у време када је почела јавна дистрибуција књиге: изгледа да је после свега закључио да тајну не треба открити свету. Остатак издања био је опозван, што је представљало не мали издатак, и спаљен на травњаку испред куће заједно са рукописом поеме. Сачувано је само неколико примерака, и из једног од тих произишло је скорашње издање.406 Господин Саут је могао уштедети себи сав тај труд, јер књига његове кћери није дело те врсте које ће икада просветити свет; неће му донети ни добро ни зло. Међутим, нема сумње да је госпођа Етвуд била врло образована жена, и она је дала један наговештај од непроцењиве вредности за ову студију Њутна. Пре читања теозофије госпође Етвуд писцу ове студије увек је изгледало да линије кристала у звездастом регулусу зраче из центра, као што светлосни зраци зраче из звезде. Изненада, у једном помаку перспективе, указало се да би линије могле исто тако да се схвате као да зраче у центар, што им више даје карактер привлачења него емисије, јер је то било оно - а то је госпођа Етвуд рекла индиректно - што су алхемијски филозофи видели у анти407 м о н о в о ј звезди. Када се звездасти регулус гледа као да има линије које зраче према средишњој тачки, то претпоставља читаву нову димензију значења, нарочито у односу на Њутна. На крају крајева, он је човек који се највише прославио открићем закона гравитационог привлачења, у којем линије привлачења иду према централној тачки и у њој конвергирају. 406 Магу Аппе АшоосЈ, Негтепс РћИозорИу апс! А1сћету. А шцценме тцшгу т 1о „Тће Негтепс Му.иегу" т(ћ а (Имепапоп оп 1ће тоге се1екгшес1 о/1ће а1сћет1са1 рћИозорћек , ЈМгод. ћу ХУаћег 1х8Не \УЛтћиг5[ (геујзес! е.

( /, ? , б Д , т|. Четврто, да / о т / стоје -^неко време / после б стапања пре него што се одлију у складу са количином регулуса који дају, О*, % . Пето, да се први Г| пут никаква со не посипа осим на о* да се спречи да се стврдне по врху & и тада нека се одлије од < 510 када је распаљеност соли прошла, пре него што је сасвим престала да пенуша. Шесто, да ако хоћеш да имаш шал ^итру-/ течну без превише велике топлоте, можеш то убрзати ако убациш мало више шалитре помешане са У8 или У16 дрвеног угља фино спрашеног. Такође треба водити рачуна о овим знацима. Ако се шљака и Регулус не раздвајају добро онда има сувише метала; ако се раздвајају добро, а ипак не дају очекивану количину Регулуса, онда има сувише мало метала (осим ако ватра није била довољно брза или регулус није имао довољно времена да се слегне). Ако је регулус сувише жилав то доказује сувише много метала осим у калају који се тиме прави кртијим. Да се пропорције метала могу изменити у рафинацији. Тако Ч од о* пошто је волатилнија него од б , ако има сувише

О' у почетку, она може при рафинацији поновљеној 3 или 4 пута доћи до добре пропорције. Да различити ступњеви ватре могу изазвати неке варијације у пропорцијама. Тако је са добром и брзом и жестоком ватром 4 од сГ према 9 од б дало најцрњу & најпрљавију шљаку а Рег. после једног или два пречишћавања врло добро је стварао звезде. Али у мањој топлоти већа пропорција од б дала је најцрњу шљаку. Ако се Регулус спраши и помеша са / У2 или / У3 шалитре & тако постепено убаци у лонац, нешто више од половине регулуса изгубиће се у солима али ако се мало дрвеног угља помеша са солима (претпоставимо У8 или У12 део да би се учинило да соли сагоре, неће бити потрошено много метала.

273

ДОДАТАКВ „

Кључ”: Кејнсов М С 18, латински текст и српски превод К т § 'з С оН еде, С атђпс1§е

О.АУ15 /Г. 1г/ 1т р п т 18 8С11о ттега1е сгис1ит е1 Јтта1игит еззе б ћађепз 1П зе те1а1Ис1 ргорпит та1епаН1ег, иШС < 510 аНСег сшс1ит е11пс1Ј§е5Шт 811 пипега1е. Б 1§епШг аи1ет уеге рег ^ циос! т сГ1е е1 аИђ1 пизрјат герепШг. РаПез б у с1иае с и т ј, сГ с1ап1 О ци1 т циапа 8и 1 Ги810пе 81е11ат ехћ1ђе1, ћ ос 81§п о со§п о8сез с/1 1 8 а п 1 т а т ујгшсе б ц Гас1ат 1о1аН1ег Уо1аи1ет. Н1с 81е11аШ8 О 81 Гипс1аШг с и т * О аис *5) СоШб т 1ебСа е1 с т е п Ц о еуарогаШг, циос! т у б 1 е п и т е81. Н1с Н е т О 81 с и т ? ш уи1§ап а а а е1 ас11етриз ђгеуе 2 уе1 3 ћ огаги т браН ит сН§егаШг т уазе с1аизо 1еп1 са1оге ас р оз1тос1и т рег 1/8 ћогае 1егаШг јп т о л а п о тесН осп1ег са1еп1ј ађзцие ћит1сН1а1е с!опес ш^гесНпет б и а т ехриа1, еге геаЛ а 1 зе \ега 1 М ееН п§з к е /о ге 1ке К оуа1 Зоск Г у. 1лтс1оп: РпгПес! Љг XV. апс! Ј. Гппуз, а! Сће ХУез! Епс! оС 51.РаиГ5\ апс! Т. ХУоосЈшапЈ, оуег-адајпз! 51. ОипзШп'5 Сћигсћ 1п Р1ееШ гееи 1727. Ј ок п И а ћ о п апс11ке Р г о $ г е з з о / З с к п с е : Р а р е гз Р гезеМ еЛ 1о а С о п /егеп се о /Ш з го п а п з о / 5 с к п с е НеШ т М апсћезГег ЗерГ ет кег 19-24, 1966, 1о М а гк 1к е В к е М е п а г у о / Ва1хоп’з В1пк. ЕсЈкесЗ ћу Б . 8. V,. Сагс1\уе11. Мапсћез1ег:

Мапсћех1ег 1Јп1Уег811:у Ргезз; Ие\у Уогк: Вагпек & Иођ1е, 1968. Кп 1§ћ 1, Б . М . АХотз агШ Е1етеМз. А 5(иЛу о / Т к е о г к з о /М а П е г т Еп§1апЛ т 1ке № пе1ееМ к С еМ игу. Х^опсЈоп: НиСсћЈпзоп & Со., 1967. 1е Реуге, ИЈсоЈаз. А С о т р ка Г ВоЛу о / С кут Ш гу: М кегет 13 соМ ат еЛ м>ка1зоеуег Гз п е с е з з а г у /о г 1ке а(1ат т § (о 1ке С и п о и з Кпом>1еЛ§е о / М з А г(; С от ргекепЛ т § т С е п ега 1 1 к е м>ко1е Р га сН се (к егео /; агШ Т е а ск т § 1ке тоз1 ехас1 Р гер а га Н о п о /А т т а 1 з, Уе§е1аМ ез апА М т ега1з, з о а з 1о р г е з е г у е 1кеи еззеМ ш1 УеПиез. 1мШ о р еп т 1жо В оокз, агШ О е Л к а к Л 1о (ке ХЈзе о / а11 А р о 1 к еса п е з, &с. В у М с а з ш з 1е Р еди ге, К оуа1 Р г о /е з з о г т Сћут Ш гу 1о Ш з М ајезЈу о/Е п§1апЛ , апЛ А р о х ћ еса гу т О гЛ т а гу 1о Н1з Н оп ои гаМ е Н оизекоШ. Ре11ом о /1 к е К о у а 1 5 о с к 1 у . КепЛгеЛ ГМо Еп§Изк к у Р. О . С. Езц.: о п е о /1 к е С е М к т е п о /Ш з М а је зп е з Р т у -С к а т к е г . С о г г е а е Л апЛ ат епДеА; т 1ћ 1ке асШШопз о / 1к е 1а1е Р геп сћ С ору. 2 У о1итез т 1. 1,опс1оп: Рпп1ес1 Гог 0 . РиИ еуп Јишог, апд аге 1о ђе 5о1е 1П П Ш е-В гк а т , 1670. 1^етегу, К1со1аб. А С о и гзе о / Сћут Ш гу; с о М а т т § А п еаН е Ме1ћос! о / Р ге р а гт § (ћ озе С к у т к а 1 М есЧ ст ез м’ћ к ћ а ге и зе д т Р ћ у зк к з . Ш 1к С и п о и з К ет агкз, агШ 1/зе/и1 И Гзсоигзез и роп Е а с к Р ге р а га п о п , / о г 1ће Вепе/М о /з и с ћ а з ЛезГге 1о к е 1пз1гис1ес1 т 1ће К п ом /Ш §е о / Ш з А п . Згс! Ес1Шоп Ггот 1ће 81ћ Ргепсћ есЈШоп, т и с ћ еп1аг§епс1оп: РпМес! ћу V/. С оЉ Ш Гог Ш Шат С о о р е г 1лШе 81 . В а п ћ о 1 о т е ш , пеаг П Ш е-В т а т , 1669. Р а зск и Ш з С ћ е т к и з: о г С ћ ут к а 1 СоИесНопз. Е х р геззт § Тће 1п§гезз, Р го § ге зз, апс1 Е §гезз, о /1 ћ е З е с г е 1 Н егт е п с З с к п с е , оиI о /1 ћ е сћо1зезI апс1 т о з1 /а т ои з А м ћ о гз . Со11ес1ес1 апЛ сИ§езСес1 т зи сћ а п огЛег, 1ћа1 к т а у р г о у е 1о 1ће аЛ \а М а § е , по1 оп1у о / 1ће В е§ т п егз, Ни1 Р г о /т е М з о / М з ћ1§ћ А п , Ну поп е ћ и ћ е п о сНзрозеЛ т М з Ме1ћоЛ. У/ћегеиМ о 1з аМ еЛ , Тће А гса п и т о г С га п А З е с ге I о /Н е гт е Н с к Р ћИ озорћу. Во1ћ таЛе Еп§Изћ Ну Ј а т е з Н азоИ е [ЕИаз А з ћ т о к ], Е зц т ге, (2т ез1 М егси п о р ћ И и з Ап§Исиз. 1л>пс1оп: Рпп1ес1 ћу Ј. Р Ш с ћ е г Гог Ш сћагЛ М уппе, а1 1ће 81§п оГ 81 . Р а т т У и !е ВгИат ,

1650. Рег§изоп, Јоћп. „Т ћ е таггош оГ а1сћету.” Јоигпа1 о / 1ће А 1сћет ка1 З о с к 1 у 3 (1915), 106-29.

р1§и1из, ВепесИсШз.

А СоШ еп апс1 В к з з е А С азке! о /Ш 1 и г е 'з Мап>е1з. ТгапзШ иЛ к у А п ћ и г ЕсАмагА У/аие. К.ерпп1 оГ 1ће ЕопсЈоп ЕсИћоп оГ 1893. 1лпс1оп:

У 1псеМ б1иаг1, 1963. Р1ате1, Н1со1аз. Ш сћоШ з Р1атте1. Ш з ЕхрозШ оп о / 1ће Н кго§1урМ са11 Р1§игез мгМсћ ћ е саи зеА 1о Нее р а Ш еА и роп а п А гс ћ т 31. 1ппосеМ з Сћигсћ-уагА , т Р а п з . Т о § е 1ћ е г т ! ћ Тће зе с ге I В о о к е о /А г1 е р ћ ш з, АпА Тће ЕрГзПе о / Јоћ п Р оМ ап и з: С о п с егп т § ко!ћ 1ће Т ћ е о гк к е а м ! 1ће Р гасН ске о /1 ћ е РМ 1озорћегз 31опе. РаНћ/иИу, апА (а з 1ће М а к з1 у о /1 ћ е М п § геципе1ћ) геИ§ 1оиз1у Аопе М о Еп§Изћ о т о /1 ћ е Р геп сћ апА НгИпе С о р к з . В у Е и е п а е у з ОгапА^з, д т ез1, У ега у е п з епоАапз. 1лтс1оп: 1трпМес1 а1 П јп А о п ћу Г. 5. Гог Т ћ от аз Џ/аШ еу, апс! аге 1о ћее зоИ е ас ћјз бћор, а11ће Еа§1е апс! СћИЈе 1П В п1ап з В и гззе, 1624.

298

Оеђег. Тће У/огк$ о / С е ћ е г Еп§Шћес1 к у Ш сћагЛ КимеИ, 1678. ЕсИ1ес1 \У11ћ 1п»осЈисиоп ђу Е. Ј. Но1шуагс1. А пе\у есћпоп. ЕопсЈоп апс! Тогоп1о: Ј. М. Оеп1 & бопз; Иечу Уогк: Е. Р. ОиМоп & Со., 1928. Јоз1еп, С. Н. „ А 1гапб1а1Јоп оГ Јоћп Оее'б 'Мопаз НЈего21урћ1са’ (Ап1\уегр. 1564), ш1ћ ап 1п1гос1исПоп апс! по1еб.” Атћпс 12 (1964), 84-221. М а 1ег, МЈсћаећ Аш1ап1а ји џ е п х ћ о с е$1 етМетаШ п о т с1е зесгеИ з паШ гае сћут1са А ш ћ о ге М к ћ а е 1 е М а јего . Негаиз§е§еђеп, Ш11 Иасћ\уоп, уоп Еисаз Нејппсћ \Уи 1ћпсћ. РакбЈшПе-Огиск с1еег Оррепће1шег Оп§1па1-аи8§ађе уоп 1618 шЈ1 52 бНсћеп уоп МаПћаеиз М епеп (1. А. Каз$е1 ипсЈ Вазе1: 1 т Ва$епге11ег-Уег1а§, 1964. Мап§е1, Јоћп Јасоћ. Ш М Ш ћеса с ћ е т к а с и п о х а , зеи К еги т ас! а к ћ ет га т регН п еппит 1ћезаиги$ т м ги сН ш т и х: ()и о поп Сашпт а г п з а и п /е га е , А с З с п р 1огит т еа МоћШ огит Н Ш о п а 1гасНшг; 1мрШ к УепШ з А гдит епШ &Ехр е п т е п Ш т п и т е т . т т д & Ј и п з С о п т к о ги т ЈисИсш еут сГШ г; Т егт Ш о к з с и п о г е з ехрИсаШ иг; С аиН опез соШ га 1т роз1огез, & ОГ/рсићаСез т Тт сШ га ЈЈтуегзаИ с о г ф с к п д а оссигеШ ез, пс1оп: Јоћп М. \Уа1к1пб, 1964. бсћпеШег, \Уо1Г§ап§. 1 ,ех к о п А кћ ет Г зН зсћ -Р ћ агт агеи Н зсћ ег 5ут ко1е. \У ет ћ е1т /В ег§б 1г.: Уег1а§ С ћ етје, 1962. б т § е г , ОогоСћеа \Уа1еу. Са1а1о§ие о / 1мНп апс1 У егпаси1аг А 1сћет ка1 М апизсп р 1 з т С геа1 ВпШ т апЛ 1ге1апЛ О аН п§ /г о т В е /о ге 1ће X V I СепШгу. 3 Уо1итеб. Вгиббе1б: М аипсе Еатегип, 1928-31. Т ћотсћке, 1_упп. Ш з1огу о / М а § к апЛ Е хреп т еМ а1 5 с к п с е . 8 Уо1итеб. Ие\у Уогк: Со1итћ1а 1Јшуегбку Ргебб, 1941-58.

302

ПОГОВОР Њутн као крајњи узрок и први покретач ™

Пријатељи и колеге, имам ту част да сам позвана да вам се обратим ове вечери, и ја вам захваљујем за то. Међутим, сасвим је могуће да ћете зажалити што сте ме ставили пред јавну оцену овог форума, јер намеравам да поткопам један од наших најсветијих система објашњавања - Научну револуцију - писаној готово увек са великим словом, наравно. Ја сам сасвим свесна тога да се у шеснаестом и седамнаестом веку догодило нешто што људи од тада сматрају револуционарним - то јест, револуционарним у модерном смислу те речи: у складу са Коеновом дефиницијом политичке револуције као „промене која је изненадна, коренита и потпуна” . Или, речима Артура Марвика, који је тешко подносио претерану употребу тог назива, „значајне промене у политичкој структури извршене у прилично кратком временском размаку” .598 Марвикови примери су француске револуције из 1789,1830. и 1848, руска из 1917, и мексичка из 1906. Морамо имати на уму да се модерно значење револуције заиста развило у сфери политике. Када ту реч употребљавамо за научну мисао, онда заправо користимо метафору. Али као што је у 1985. Коен тако добро приказао, тешко би се могло рећи да је реч револуција почела да стиче своје модерно значење пре осамнаестог века; до тада тај термин је означавао кружно обртање, обртање око нечега, или чак обрт унатраг, повратак у првобитни положај, баш као што је Коперник користио ту реч у наслову своје књиге О револуцијама небеских сфера. Коен није успео да открије ниједног од канонских хероја шеснаестог и седамнаестог века који је у свом делу усвојио реч револуција у њеном савременом значењу. Само у осамнаестом веку Коен је нашао примере. Бернар Ле Бовије Де Фонтенел [Вегпагс11_е Воујег с1е РоШепеИе] назвао је почетком осамнаестог века проналазак инфинитезималног рачуна револуцијом у математици; извесни В. Кокберн [\У. Соскђигп] године 1728. сматрао је Парацелзусово дело револуцијом у медицини; Алексис Клод Клеро [А1еХ18 С1аис1е С1ако!:] педесетих година осамнаестог века наводио је Њутна у вези са револуцијом у рационалној механици.599 Као што историчари знају, или како мисле да сада знају, често је крајњв проблематично примењивати улОво предавање одржано је 1993. на годишњој скупштини Друштва за историју науке, САД. 5981. Вегпагс1 Соћеп, Леуо/мјоп т 8с1епсе (Сатђпс^е, МаббЛлзпскт: Ве1кпар Ргебб, Нагуагс! 1Јшу. Ргезб, 1985), 51; АгШиг Магмск, Тће Шшге о/Ншогу, Згс1. еА (Шса§о:1,усеит, 1989), 269270. 5ИСоћеп, Кеуо1шшп т ЗсГепсе, 51-90.

303

каснију терминологију на неки ранији период, на период у којем је термин о којем је реч имао различито значење. Модерно коришћење настало је у политичкој сфери и носи са собом пртљаг модерног значења. Ту постоји опасност да ћемо тако применити модерно значење на прошлост на начине који ће практично довести до тога да ћемо погрешно протумачити прошлост. Такве накнадне оцене из осамнаестог века о достигнућима шеснаестог и седамнаестог века примиле су познати прогресивни облик у Жан Ле Ронд Д'Аламберовој „Уводној расправи” за велики пројект Енциклопедије просвећености: Бекон, Декарт, Њутн, Лок. Д'Аламбер је користио метафору политичке револуције сасвим експлицитно за Декарта: „ Он се може сматрати за вођу завереника који је, пре било кога другог, имао храбрости да устане против деспотске и арбитрарне силе и који је, у припремама за револуцију која ће одјекнути, поставио темеље за праведнију и срећнију владавину коју он сам није успео да види успостављену” . Са жаљењем због недостатка простора, Д'Аламбер укратко помиње Кеплера, Бероуа, Галилеја, Харвија, Хајгенса, Паскала, Малбранша, Бојла, Весалиуса, Сиденхама и Берхавеа; нешто више простора дао је Лајбницу, упркос томе што је за њега имао мало дивљења осим за његов рад на инфинитезималном рачуну.600 Осим прилично упадљивог изостављања Коперника, Д'Аламбер се приближио нашем савременом канонском списку учесника у изградњи модерне науке током шеснаестог, седамнаестог и раног осамнаестог века. Тако видимо да већ средином осамнаестог века прича о Научној револуцији стиче свој облик у Д'Аламберовом делу. Иако у наслову још нема драматичног великог слова, ту је и нацрт приче и материјал. У време када је Д'Аламбер писао, оптимизам просвећености и веровање у напредак било је стекло приметну снагу међу филозофима. Иако је Д'Аламбер поменуо велику битку између античког и модерног, јасно је да је он мислио да је битка у суштини готова и да су модерни победили.60111 Прогрес” - у смислу побољшања људског живота на овој земљи - у великој мери је потиснуо миленисаризам међу француским филозофима, као што је још Карл Бекер (Саг1 Вескег) тако давно објаснио, у једној секуларизованој верзији хришћанске историје спасења. И као што је Чарлс Пол (Сћаг1еб Раи1) 1980. показао, научник је бивао брижљиво претапан у нови тип културног хероја, као што је Фонтенел у својим елогама, а такође и каснији еулогисти, приписивао моралне врлине идеализованог стоичког филозофа недавно

600Јеап 1х КопЈ сГА1етћеП, РгеИтпагу О исоипе 1о IНе Епсус1ореШа о/ОШего1. 1гапз. Кјсћагс! N. бсћ^аћ »Цћ ХУаИег Е. Кех (1јђгагу оГ 1лћега1 Апз) (ЈпсИапароНзЛЧеш Уогк: Воћћз-МегпН, 1968)Ј 4 -8 5 , 80. 1 Исшо.; види нарочито расправу о модернима у лепој књижевности (65-68).

304

преминулим природним филозофима. Дошло је до тога да се на научнике гледа као на надмоћну расу људи ангажованих у високо моралном подухвату, објективних и несебичних, посвећених менталном и материјалном побољшању човечанства. Лонда Шибингер (1_опс1а Зсћ1ећт§ег), са својим финим смислом за историјске случајности, доказивала је да је постојао чак и кратак историјски тренутак када су и жене могле бити укључене у нове изабранике, али, због појаве негативних мишљења о тој ствари, моменат је пропуштен. Давање улоге женама упозорава нас на опасност од нове науке као оруђа политичке и друштвене моћи у небеском граду филозофа осамнаестог века, а на ту особину политичког и друштвеног значаја нове науке ја ћу се вратити. Погледи Шибингерове морају се, међутим, сада понешто модификовати. Жене су у потпуности имале удела у новој науци у неким локалним окружењима, као што показује Паула Финден у скорашњем раду о Лаури Баси (1_аига Ва5$0, Минерви Болоње, која је држала предавања из Њутнове физике приватно и на универзитету крајем осамнаестог века.602 Док је наука прикупљала све више и више друштвеног престижа крајем осамнаестог, у деветнаестом и почетком двадесетог века, слику о Њутну као главном културном јунаку нове науке преносиле су и даље глачале наредне генерације научника и историчара; математичке науке узимале су Принципе за свој изворни узор, експерименталне су се ослањале на Оптику. Потпунији историјски запис често је свођен на једну или две реченице о Исаку Њутну, канонском „оцу модерне науке” . Тако се на Њутна све више и више гледало као на првог покретача модерне науке, стварног узрока у аристотеловском смислу, са задржаним неоспорним приматом у математици, просвећеној рационалности и експериментисању. Истина, неколико романтичара се супротстављало - оптужујући Њутна да је уништио дугу и анђеле и да је његова теорија боја потпуно погрешна; али чак и Ајнштајн је држао његов портрет на зиду, заједно са портретима Мајкла Фарадеја и Џејмса Кларка Максвела.603 Једним делом је та велика апотеоза Њутна створила проблеме 602 Саг1 1^. Вескег, Тће Нетеп1у С1(у о / 1ће ЕГ^ћгееШћ-Семигу РћИозорћеп (№ \у Науеп, Сопп.ЛопЈоп: Уа1е 1Јшу. Ргезз, 1932); Сћаг1е$ В. Раи1, 5с1епсе апЛ 1ттопа1пу. Тће Шодех о / 1ће Р а ш АсаЛету о/5с1епсех (1699-1791) (Вегке1еу/1л>8 Ап§е1ез: Шгу. СаНГогша Ргезб, 1980); 1^опс1а бсМећшјЈег, Тће М М Наа N 0 8ех? Мотеп т (ће О п$т з о/М оЛет Зсчепсе (СатћгШ§е, Мабз.Ллзпскт: Нагуагс! 1Ггиу. Ргезз, 1989), нарочито стр. 214-277; Раи1а Ртдеп, „бсЈепсе аз а Сагеег т ЕпП^ћСептет Иа1у: Тће 51га1е§1е5 оГ1,аига Ваззј,” /.ш, 1993, 84: 441-469. 603 Магјопе Норе ИЈсоиоп, Мет1оп ОетапАх 1ће М ш е: ИеМОп'! ОрНскз апЛ 1ће Е1дћ1еемћСепшгу Роет (1946; гр1., Рппсе1оп, N.1.: Рппсе1оп 1Јшу. Ргезз. 1966), 1-2, 165-174; н Каг1 Ј. рјпк, Сое1ће'5 Н ’ш огу о/Зсгепсе (СатћгМ^е: СатћгШ§е 1Јшу. Ргебб, 1991). О Њутновом уништењу анђела види ХУИПат В1аке, „Еигоре: А Ргорћесу,” 1П Тће РоеНса1 IУогкз о / ШШагп В1аке: 1пс1исИп§ (ће Ш риШ хћеЈ „Ргепсћ Кеуо1иНоп" То$е1ћег т 1ћ 1ће М тог Ргорће(1с Вооки апА 8е1еспот /гот „Тће Роиг Хоаз," „М Ш о п а п Л „је г и з а 1 е т ес1. Јоћп батрбоп (1х>пс1оп/Е