August Strindberg

AUGUST STRINDBERG August Strindber se zajedno sa svojim savremenicima Henrikom Ibzenom I Čehovom smatra začetnikom moderne drame. Šveđanin koji stvara u drugoj polovini 19. veka, bio je plodan pisac i nastojao je da promeni zatečeno stanje u drmaskoj književnosti, pa i kod njega prepoznajemo sindrom autora koji nezadovoljan pozorištem koje zatiče, to pozorište svojim novinama nastoji da menja. Strindberg u tome i uspeva. Karakteristične su tri faze njegovog stvaralaštva – romantičarska, naturalistička sa elementima ekspresionizma i poslednja ekspresionistička faza u kojoj Strindberg stvara novi teatar. U svom predgovoru za Gospođicu Juliju koja izlazi 1888.godine autor iznosi svoja stanovišta i namere. Jedna od prvih stvari o kojoj govori jeste da su njegovi likovi beskaratkterni. Za razliku od tradicionalnih dramskih likova, Strindbergovi likovi nisu gotove ličnosti, oni se manjaju, kolebaju, traže se. Gospođica Julija na scenu stupa kao jedna, a napušta je odlazi u smrt kao promenjen lik, lik koji je izgubio čast u onom smislu u kom ona čast shvata- Dalje Strindberg insitira na novinama u dijalogu, protivi se ustaljenim dijalozima u kojima likovi neprirodno postavljaju pitanja i odgovaraju, ne bi li publika dobila svoje odgovore. Njegov dijalog nazivan je i kontrapunktnim, to je dijalog ili monolog koji sliči realnom, junaci počinju da govore, ali ih misao odvede na drugu temu i ne poentiraju uvek sa onim sa čim su nameravali, jer se to ne dešava ni u životu. Tako motivacija likova počinje da biva važna za njegovu dramu i usložnjava se. Likovi su motivisani i psihološki filziološki, a sam govori da je postupke gospođice motivisao višestruko – majčinim nasleđem i očevim vaspitanjem, atmosferom Ivandanjske noći, igrom, odsustvom oca, sutonom, afrodizijačkom moći cveća i slučajom, odnosno situacijom u kojoj se zatekla – da je sama u suton sa muškarcem. Takođe je nastojao da prebriše podelu na činove i pravio je kratke pauze. Želeo je da omogući publici i da navikne publiku da pogleda celovečernji komad. Predstavljajući lik gospođice, strindberg nam predstavlja propadanje celog jednog roda i zato se pazi humora i zabave, jer ničeg zbavanog u nečijem umiranju nema. Sukob koji postoji između Žana i Julije, opet je višestruk i svakako je i u pripadanju različitim klasama. Zajedničko maštanje da odu zajendo i sagrade hotel, na kraju drame za Žana nije nemoguće, jer Žan nema čast. Nakon cele situacije, on ništa od sebe ne gubi i iz sukoba oizlazi kao pobednik. Julija je ta u kojoj se mešaju različito vaspitanje i geni, ona je ta koja je u potpuno novoj situaciji, koja se prepušta atmosferi i koja gubeći kontrolu nad tim odnosom, gubio deo svog identiteta. Fizičko odsustvo oca, svakako ne znači odsustvo svesti o njemu, njegove čizme koje su deo dekora i koje materijalizuju očev duh koji je sve vreme nad njima, predstavalju detalj koji je važan za Juliju koliko i za Žana. Gospođica Julija je naturačističa drama sa elementima simbolizma koja pripada drugoj fazi Strindbergovog stvaranja. Julijini monolozi otkrivaju njenu istoriju, njenu muku i rascepljenost. Događaj iz detinjstva u kom majka podmeće požar svom mužu, majčin izraziti feminizam, poreklo porodice i očevo vaspitanja,

otvaraju Juliji pregrš pitanja na koja nema odgovor. U tom smisluje ona beskarakterna, jer i jedno i drugo, i muško i žensko, želi beg i ne želi i želi Žana i želi. Rasplet koji nam otkriva svu njenu patnju i stanje u kom se ona zalazi, tragičan je. Sporedni lik ove drame je sluškinja Kristina, a Strindberg za sporedne likove veli da su apstraktni. To nisu likovi koje treba produbljivati, jer sporedni likovi našeg života nisu ličnosti koje promišljamo i analiziramo. Ona je neko ko ima svoju dogmu, ko je u svojoj svedenosti donekle mističan, pa otud i reč apstraktno, gotovo nematerijalno koju autor upotrebljava. Ona nije ličnost, više je funkcija, više je reakcija koja produžava dijalog, radnju, pa na kraju i sukob dva glavna lika. Strindberg govori o kreativnosti glumca, o nnjegovoj slobodi i svojoj želji da glumac igra za publiku, a ne sa njom. Zato daje nagoveštaje monologa, zato ubacuje pantomimu. Na kraju drame Julija govori da je polužena i polumuškarac, da nema nijedne misli i nijedne strasti koja je njena, sve je očevo ili majčino. Pita se ko je kriv, pita se gde je izlaz. Pita Žana pantomimom brijača da li je izlaz smrt, on govori da jeste. Traži od njega naređenje da to uradi, traži da i ta misao i odluka ne bude njena. Tako i biva. Dajući joj brijač Žan izgovara Evo metle! Aludirajući na mađioničara i medijuma koji ga sluša. Julija shvata da je poslednja, da je izgubila čast i na kraju posle Žanovog naređenja izlazi čvrstim korakom, da se odmori. U tom smislu se smrt doživljava kao odmor o nemanja ničeg svog, od svih rastrzanosti i podeljenosti koje čine njeno biće.