Ashton,Frederick Lun i Covek Iz Tame

I Ro Hač je vozio. Hari Hof sedeo poreci njega i sa slušalicama na ušima pratio emitovanje dva mikro primopredajnika naizmenično, a Samjuel Makferson se baškario na zadnjem sedištu automobila i povremeno sočno psovao zbog nekog mimoilaženja, ili preticanja. Neupadljivi, ali moćni i brzi automobil nosio je oznake marine morisa, ali je stvarno bio dragster, odnosno tehnički monstrum koji dostiže brzinu do dvesta šezdeset kilometara na sat. To je Haču omogućavalo da se lakše probija kroz večernju saobraćajnu gužvu od zapadnog dela Londona do Sitija. Juper stritom stigoše u Islington i Hač brzo nađe pogodno mesto za parkiranje u senci uličnog drvoreda na Lajton rodu. — Stigli smo čitavih pola sata pre ugovorenog vremena — zaključi Hač sravnjujući tačnost svog ručnog časovnika i onog električnog na komandnoj tabli automobila. — Imamo još čitavih sat i po do završetka pozorišne predstave... —Ne shvatam kako takvog čoveka, kakav je Donald, i tako pametnu devojku, kakva je Džejn, može da zanima nekakva

»avangardna« pozorišna igra u dvorani »Sedlers Uels«. Pa tamo mogu da stradaju od dosade — gunđao je Samjuel Makferson. —Hej, slušajte! — uzviknu Hari Hof i brzim pokretom uključi zvučnike, jer do tog trenutka prijem je pratio pomoću slušalica. Iz zvučnika su se čuli oštri uzvici, a onda se jasno izdvoji glas isprekidan smehom.—Eto, vi šugavi psi, našao sam vas... Mislili ste da je moj ultimatum običan blef, ili šala. .. Dok vas petorica budete umirali jedan po jedan, ja ću već sređivati neke druge. Ove noći umreće još četiri zla momka... —Čekaj, čoveče! — čuo se drugi glas. — Mi nismo mogli... Nismo znali.. . i ne znamo. .. —Sad ćete znati i osetiti — prekide ga prvi glas. — Čvrsto ste vezani i imate vražje ogrlice oko vrata. Lepo sam vam ih zakopčao, a punjene su vodom u razmacima od po četvrt sata. Prah polako upija vodu i zateže kožne ogrlice sve dok ona ne udavi žrtvu. .. Ho-ho! Četvorica imaju priliku da vide kako se davi prvi, pa gledaju trojica. . . dvojica... jedan. . . Konačno, zadavljen, izdiše i taj jedan! —To je užasno' — uzviknu panično neko od vezanih. — Mi možemo da platimo... Daćemo sve što imamo! . .. Možemo da popravimo greške, samo nam skinite ove proklete kolute.. . Mene već davi! —Onda recite gde je Viola! —Niko od nas ne zna o toj vašoj Violi — upade glas, koji se sada prvi put čuo. — Ali znamo mnogo šta drugo. Bolje je da ostanemo živi. Govorićemo. ..

—Imaće ko da govori. Već ste suviše govorili, a niste mi rekli ono što je trebalo. Zato smatrajte da imate smolu i da morate istrpeti tu malu paradu koja se zove smrt sporim davljenjem. —Kakva parada?! Tako može da govori samo lud čovek! — prodera se neko od ugroženih i Hof smanji snagu zvučnika. —Umesto laku noć, želim vam zadnju noć. Odlazite u pakao i žalim što neću imati prilike da gledam kako se kuvate u katranu sledećih nekoliko hiljada godina — smejući se zaključi onaj što je imao situaciju u rukama. —Sam ćeš se peći i kuvati u paklu! — doviknu neko od na smrt osuđenih. Još neko vreme čuli su se pomešani krici užasa žrtava i smeh ubice, a onda se zalupiše neka teška vrata i odjeknuše koreći na betonskom ili kamenom tlu. Potom se zalupiše još jedna vrata, što je moglo da znači da je ubica izišao iz neke kuće. Tu pretpostavku potvrdi zvuk paljenja i pokretanja automobila. —To je Klint Breslin, tuce mu udavljenih gangstera! — zaključi Samjuel Makferson. —Toliko i sami znamo — primeti Ro Hač. — Ali trebalo bi da nam kažeš nešto više, jer zadnje dve noći ti si bio sa Donaldom i Džejn. Oni su ti rekli da nas pronađeš i dovedeš večeras ovamo. Zato pričaj dok čekamo da oni dođu i da Breslin udavi još četiri čoveka. —Znam ja mnogo toga, mili- on mu trovača i sto puta toliko otrovanih — uzdahnu Makferson.

—Pa ispričaj nam to što znaš, čiča Same — reče Hari Hof popravljajući slušalicu na levom uhu i desno okrećući ka starom mornaru. —Ovako, momci... Znate da treba da sačekamo Donalda i Džejn kad iziđu iz Teatra »Sedlers Uels«, pa da ih obezbeđujemo dok se oni nađu sa izvesnim Klintom Breslinom, čovekom koji je došao preko Atlantika, pa eto sada davi zle momke po Londonu — poče Makferson. —A njega je ozvučio reporter Artur Markinč prilikom dogovo- ra o susretu s Lunom. Rasteraj malo magle skleroze iz te tvoje divne glave, tatice, pa se priseti da to vec znamo. Baš sada smo lepo čuli da je Breslin osigurao davljenje pet ljudi. Petostruki ubica... — upade Ro Hač. —Ili, možda, devetostruki, ako ostvari svoje obećanje — primeti Hari Hof. —Dakle, petostruki, ili devetostruki ubica treba da se ove noći nađe s Donaldom, a mi o njemu malo znamo — nastavi Hač. — Zato, dragi tata Same, objasni nam šta će Lun s tim čovekom. —Dobro, momci, slušajte! Tu je taj čudni svat Klint Breslin, o kome se zna da je plaćeni ubica američke federalne policije. Postoje agenti, obaveštajci, gangsteri teroristi, trovači i mnogi drugi — poče Makferson uzdržavajući se od psovki. —Tu smo i mi — oglasi se Hari Hof. —Zato što su u igri još Interpol, tajanstveni biro zaštite, Intelidžens servis, Skotland jard i desetak drugih tajnih i

javnih policija, trovačka internacionala i, svakako, mafija sa malim slovom m, jer sada ne postoji samo jedna Mafija, koja je poreklom italijanska, već ih u svetu radi preko sedam stotina na principu Mafije stvorenih bandi, ili bolje rečeno gangsterskih organizacija, milion mu zlih momaka, eto i nas u svoj toj gužvi — u jednom dahu izreče Makferson. —Sad je sve jasno — nasmeja se Ro Hač. Hari Hof klimnu glavom, krijući smeh od starog mornara, Makferson pruži obe ruke i po potiljcima čvrgnu momke, pa se zavali na sedište. Dok su se oni pipali po glavi, on sklopi oči i uskoro je čvrsto spavao, —Nalazimo se u automobilu parkiranom pred zgradom broj trideset i dva na Lajton rodu u Islingtonu — reče Hari Hof držeći uključen mikrofon primopredajnika. —Primljeno! — začu se Lunov glas iz slušalice. * O njemu je svet znao sasvim malo, a bilo je mnogo onih koji su verovali da je on izmišljena ličnost da se njome dopune mnoge priče o tajanstvenim zločinima i životu podzemlja. Neki američki 1 reporteri su tvrdili da je on Čovek iz Tame, a drugi da su Arčer , 2 Horibl i Ćovek iz Tame jedan isti dželat Federalne policije Sjedinjenih Država. Svi zvanični izvori tvrdili su da su to sve samo obične, senzacionalne legende.

Dakle, svet je o njemu znao malo, ali on je o svetu znao vrlo mnogo, a naročito o svetu podzemlja. Njegovo pravo ime niko više nije znao. Cak i u samom Federalnom istražnom birou ve- rovalo se da grob u Noridžu kod Čikaga, na kome piše ime Klint Breslin, skriva tajnu nestanka tajno, plaćenog agenta za ubis- tva. Sef sto prvog odeljenja Federalnog istražnog biroa Li Vidor je takode bio izmišljena ličnost, kao i samo sto prvo odelenje. Nigde u arhivama, kompjuterima i kartotekama FBI nije bilo ni traga o sto prvom odelje- nju, kao ni o Li Vidoru i Klintu Breslinu. Postojali su samo specijalni agenti bez imena,, označeni šifrom i javno nepriznati i odbačeni. 1. Archer — strelac 2. Horibl — strašni Kada je Li Vidor, koji je stvarno postojao, ali čije postojanje je potpuni skriveno u FBI, poginuo u Los Anđelesu, više niko nije znao ko je Arčer, a ko Horibl. Znalo se da kod Čikaga postoji grob s imenom Klinta Breslina, ali i to da Čovek iz Tame postoji, jer često je na neki način javljao da je izvršio »uklanjanje« nekog gangstera, ili zločinca kome se zločin nije mogao dokazati, a po uverenju FBI je bio kriv bez imalo sumnje. Sve je bilo obavijeno mnogim velovima tajne. Jedino se znalo kako da se »onom čoveku« dostavi naređenje. Znalo se i to da niko ne sme sumnjati, niti istraživati oko »onog čoveka« koji bi se javio kao Sedmica Šon. Njegovim zahtevima se udovoljavalo. A Klint Breslin je i te kako bio živ i sada je bio u Londonu, Istina, ne s dokumentima na to ime »pokojnika«, već s pasošem i dokumentima na ime Normana Sandersa, trgovca umetničkim predmetima. Eto, taj čudni svat koračao je te noći fiored Grand Union kanala kod Hokstona. Sa Branč placa on pređe kanal i zađe u Baring strit. Zaustavi se pred malim italijanskim restoranom, pa naruči večeru. Kako je sedeo za stolom u čijoj blizini niko nije sedeo, Klint Breslin je mogao da govori prilično jasno, a da ga niko ne čuje. On se podboči

na levu šaku tako da njome skriva usta. Tako mu se zlatni roleks časovnik nade blizu ustiju. On ga okrenu tako da bude's unutrašnje strane zapešća i okrenut ustima. —Dok čekam večeru, mogao bih da porazgovarao s onim ko me sluša... Šteta što ovaj mikro otpremnik, koji mi je reporter Artur tako vešto prikačio na moj časovnik dok ga je razgledao tvrdeći da nikada nije imao u rukama jedan roleks, nije spregnut s mikro prijemnikom, pa da poteče pravi razgovor... Znam da ste čuli sve što se dogodilo pre pola sata. Tih pet zlih momaka su članovi bande koja je moju kći Violu Breslin pretvorila u narkomanku. Odveli su je iz Njujorka u Evropu. To sam utvrdio. Znam da je ona u Londonu, ali niko neće da mi kaže kako da je nađem,.. I ja ih ubijam. . . Mogao bih da vam kažem gde su njihovi leševi, ali neću, jer još svi nisu udavljeni. .. Oprostite, ali prekidam, jer stiže moja večera. Biću tamo gde je dogovoreno i tačno u određeni sat i minut-, Zatim je pohvalio izgled paste a la milaneze« i razgledao nalepnicu na maloj boci vina. Složi se sa kelnerom da pileće pečenje zameni jagnjećim, ali odbi kolač i kafu. —Ne smem da opteretim stomak, a već ova ukusna testenina bila bi mi dovoljna i bez jagnjetine — zaključi smejući se. Dok je jeo s vremena na vreme bi ubacio poneku reč. Tako je objasnio kako izgleda. Opisao je svoje visoko čelo, sede zaliske, širok nos i uopšte izgled pedesetogodišnjaka koji se još dobro drži. —Dakle, sve po dogovoru. Uostalom vi imate i jednu fotografiju, koju je Artur tajno snimio. . . Istina, ja ne izgledam uvek kao na njoj, ali večeras sam isti — nasmeja se on na kraju i podignutom rukom dade znak kelneru da dođe i naplati večeru. Kad iziđe na ulicu, Klint Bresin se osvrnu kao da nešto traži, pa pogleda na časovnik i onda brzim koracima pođe ka Nju Nort rodu. Na

širokoj saobraćajnici nađe stajalište taksija i uđe u jedan, pa zatraži da ga vozač odveze do Klerkenvila i da ga ostavi na početku Sent Džon strita, Već nakon desetak minuta bio je tamo gde je želeo, pa nastavi da ide onim kratkim i zapletenim ulicama između Klerkenvil roda i Rozeberi avenije. Kad stiže u Stoksvud strit, Breslin potraži mali bar, čiji prilaz je bio zamračen, jer lokal nije radio. Ali on se spusti niz tri stepenika i priđe do pod neosvetljeni natpis i zastade kao da mu je teško da ga pročita. (Friški boj) bar je stvarno bio neugledna jazbina, a u nepodesnoj ulici nije ni mogao da uspešno radi u doba kad i mnogo posećeniji lokali jedva životare. —Eh, »Friški boj«. . . Nestašni momak kao da je postao miran. . . No da vidimo da kod nestaška nisu i neki zli momci — govorio je Breslin prilazeći vratima. On pritisnu dugme zvona, a onda dosta jako pokuca na vrata. Začu se krčanje na dovratku i iz prikrivenog zvučnika se začu promukli glas: —Zar ne vidite da ne radimo?! —Otvorite! Dolazim od Baka Lenoksa — zapovedničkim glasom reče Breslin. —Nisam siguran da znam tog Baka Lenoksa. . . — začu se neodlučan glas. — O, nesrećna budalo! — uzviknu Breslin. — Znam da me vidiš, a znam da ste tu vas četvorica. Zar se plašite? Nastade ćutanje od jedne duge minuta, a onda se vrata otvoriše. Iza njih je bilo mračno i nije se videlo ko ih je otvorio.

No Breslin uđe kao da je to sasvim obična stvar. —Znam da me držiš na nišanu, ali ne znam da li ti je zlo od straha — smejući se reče Breslin. Vrata se zalupiše i odmah blesnu svetlo. —Ko si i zašto izazivaš? — lju- tito reče krupan momak prilazeći Breslinu s revolverom u ruci. — Niko meni ne sme reći da sam budala. . . — Hajde, momče, da prvo obavimo posao, a posle možemo o viteškom shvatanju časti. Po onom što znam o vama iz ove jazbine, ti si Angos Frej. Jesu li tu Everet, Gor i Mordri? —s osmehom i razdraganim glasom reče Breslin. U isto vreme radoznalo je iz malog hola s garderobnim pultom razgledao nered u zapuštenom baru. Iza šanka se pojavi omalen i ugojen čovek, a s desna i leva dođoše dva smrknuta tipa u džins odeći. — Dakle, pacovi su izmileli iz rupa — grohotom se smejao Klint Breslin. —Odalami ga Angos! — uzviknu ugojeni i iziđe iz svog malopređašnjeg zaklona. 1. Frisky boy — nestašni momak. —Lepo biste se proveli i on i ti, Everete. Već sutra bih naredio Lenoksu da vas podavi i baci u Temzu — reče Breslin. —Možda ti se neće dati prilika — isceri se glomazni Angos Frej i čvršće steže dršku revolvera.

—Lepu bandu saujetnih nesposobnjakovića sam ja dobio da vodim — zavrte glavom Klint Breslin. On tada priđe jednom stolu i namesti sebi stolicu, pa sede. Četiri čoveka ga okružiše, a u jednom trenutku gojazni mu se nađe iza leđa, pa začudo hitrim pokretom iznenada mu stavi oštar lovački nož pod grlo. —Nećeš biti prvi kome sam presekao jednjak i otvorio dušnik — pretećim glasom reče Everet Hardi. — Sad je dosta gluposti, momci! — oštro uzviknu Breslin — Treba da obavimo posao, a posle ćete već čuti šta mislim o vama. —Ima nešto bez čega se ne možemo sporazumeti — primeti jedan od dva momka u izbledelim farmerkama i s prslucima od istog platna. —Acid je nešto pravo. . . No dovoljno je i to što sam rekao da dolazim od Baka Lenoksa — odgovori Breslin. —Ali on se ne javlja, a očekivali smo — reče Angos. — Neće se ni javljati. Ima pesma: »Ptice se sele u tople krajeve. . . E, oni se sad sele. . . Skloni taj nož, čoveče. . . Biće zlo ako ne mognemo da se složimo. Ja nisam kao Bak Lenoks, koji vam je dopuštao da radite i kako ne valja. Mislim da ćete i vi da se selite — govorio je Breslin glasom koji je otkrivao da mu je već dosadno. Gojazni gangster skloni nož i sede za susedni sto, a onda reče:

—I mi imamo razloga da se žalimo. Ovde postaje opasno, a uzalud smo objasnili šta nas muči. Nismo dobili ni deo novca od onoga što je obećano. Nije plaćen ni zakup za ovaj suteren. —Već dvadeset dana oskudevamo u onome što se traži. Ulični mangupi nam prete. . . Sve počinje da ide kako ne valja — reče momak koji do tada nije ništa govorio. —Ti si Gor Lanton, zar ne? — upita Breslin. —Da — potvrdi smrknuto ovaj i sede bliže ostalima. —Tačno je, Lantone — nastavi Breslin. — Zato sam ja tu da sredimo sve kako valja. Doneo sam dosta praha, ali ovu jazbinu napuštate. On iz džepa izvadi pet paketića i baci ih na sto, a onda odozgo stavi svežanj novčanica, pa dodade: —Podelite to, pa da se spremite za odlazak. Četiri gangstera okružiše sto i sagoše se nad njim osmehnuti i ozarenih lica, jer već su videli da su novčanice krupne i da ih ima dosta. —Ostavite sad to i pogledajte ovamo — izmenjenim glasom reče Breslin. Držao je u ruci pištolj s prigušivačem. Licem mu se razli izraz zadovoljstva, koji je otkrivao sadizam i likovanje. —Trebalo je da upotrebim nož — razočarano reče gojazni Hardi. —Momci, svi ćete ostati živi ako neki od vas zna gde se nalazi Viola Breslin — reče čovek s pištoljem pitajući za svoju kći.

—Nikad čuo — reče Angos Frej i malo se pomeri. No pokreti dva momka u izbledelim farmerkama bili su sumnjiviji i Breslin opali dva puta. Oba kuršuma napraviše ulazne rane na čelima dva nesrećna zločinca. Everet Hardi nehotično saže glavu i izazva Breslina da ga munjevito uzme na nišan. Pogodi ga u teme spuštene glave i Hardi pade. Kao da očekuje dvoboj, Breslin je preneo pogled na Freja očekujući da će ljudeskara potegnuti svoj revolver. Ovaj to i učini i ne baš sporo, ali Breslin je preciznije gađao pravo u srce protivnika, jer mu je jedna zidna lampa smetala da gađa u čelo Angosa Freja. —O-o!. . . Prokleti. . . — jeknu Frej i ruka mu klonu. On ipak opali, ali nije uspeo da dovoljno podigne svoj revolver. Breslin je zurio iznenađen ispuštajući svoj pištolj dok je protivnik pokušavao da se održi, na ' nogama ispustivši oružje. Čim on pade, sruši se i sam Breslin. Ležeći on okrenu svoj ručni sat k licu i polako, razgovetno izgovori: —Eto, dogodila se nesreća. . . Trenutak nepažnje. . . Pogođen sam, kao nekim čudom u obe noge kuršumima iz revolvera kalibra četrdeset i pet. Dugo neću moći da ustanem. . sam mogu da zaustavim krvarenje. . . Mogao bih i da pozovem pomoć, ali to neću. . . Ponoviću još jednom sve što sam rekao i adresu. Nalazim se u zatvorenom baru u Skotsvud stritu. To je između Finsberija i Klerkenvila. Najlakše je prići sa Farington roda. . . Vrata bara »Friški boj« su zaključana. Bilo bi mi teško da dopužem do njih. . . Ponoviću sve što je važno. . . Breslin osmotri ubijene, pa dohvati nož iz kanije pod Hardijevim pazuhom. Njime odseče zavoje od svoje košulje i poče da zavija rane na nogama. Pokuša da se pomeri prema barskom pultu. Uspeo je da se dovuče do njega i da dohvati bocu viskija. On dobro potegnu i htede da se

udobnije namesti, ali ga trže zvonjenje telefona iznad njegove glave. On nešto opsova i s mukom dohvati slušalicu. Oslušnuo je ćuteći. —Je li to telefon »Friški boj« bara? — upita neko. —Vama na usluzi »Friški boj« bar — tobože vedro odgovori Breslin. —Jeste li vi to, gospodine Sanders? —Da, ovde Norman Sanders. Slušam. —Jeste li u neprilici? — pitao je nepoznati. — Zar me niste čuli? — upita Breslin. — Jesmo. . . I nadamo se da se ne radi o zamci i podvali — odgovori nepoznati. —Izveo sam mnogo podvala i uhvatio mnogo zlih momaka u svoje zamke, ali ovoga puta sam s vama igrao pošteno, a mislim da samo tako vredi. Nadam se da ste to vi, ponoćni viteže —dodade lažni Sanders, a pravi Klint Breslin. —Učinićemo šta možemo. Čekajte mirno — zaključi nepoznati,za koga je Breslin verovao da je Lun, kralj ponoći. II Ono što su čuli Makferson, Hač i Hof u automobilu, čuo je i Lun u pozorišnoj dvorani, jer je pri kratkim proverama šta emituju njegovi prijatelji iz automobila, ili mikro odašiljač podmetnut Breslinu, otkrio da ovaj zadnji čini ono što niko nije predvideo. — Moramo izići ma koliko nam bilo neugodno zbog ostalih

gledalaca — šapnu on na uho Džejn Vitington. Razvodnik kod vrata je nešto tiho progunđao, ali Lun i Džejn odmakoše zavesu i nađoše se iza nje, a onda nečujno iziđoše iz dvorane. Desetak minuta kasnije bili su zajedno sa svoja tri druga na Lajton rodu. Lun proveri da mu nije izmaklo kakvo zapažanje iz svega što se čulo da emituje mikro odašiljač podmetnut Klintu Breslinu. Bilo je očito da gradski releji za pojačavanje i prenos radio talasa od mikro odašiljača do onih koji treba da ih čuju dobro funkcionišu. —Ispada da je Klint. Breslin od početka znao da mu je podmetnuta »stenica« — primeti Hari Hof. —Može li se misliti da je taj momak izrežirao igru. tako da mi mislimo da je stvarno podavio pet gangstera na jednom mestu i postreljao četiri na drugom? — upita Ro Hač. —Sve je moguće, trista mu čuda! — upade Makferson. — Treba biti oprezan s tim američkim mešancem, milion mu ukrštanja i manipulacija. On je sto-odsto ubica i toliko isto agent federalne policije, a dva puta više gangster i po sto puta... —Ćekaj, tatica Same — prekide ga Ro Hač. — Nešto nedostaje toj tvojoj računici. —Pre će biti da ima previše procenata — nasmeja se Džejn Vitington. —Bićemo oprezni, ali ne možemo ostaviti Breslina da iskrvari. Nije nam ni u interesu da ga se dočepa Skotland jard —

reče Donald Sikert.

— Onda je najbolje da ja odem tamo u taj »Friški boj« bar i da dovučem toga američkog petljanca ovamo, sto mu slomljenih nogu — predloži Makferson. Nisu mogli dugo da raspravljaju o planu, pa Lun odredi kako da postupe. Pošto nije bilo daleko od mesta na kome su se nalazili do zatvorenog »Friški boj« bara, odlučiše da se odvezu do Skotsvud strita i da izdaljeg osmotre prilaz, a onda da Makferson, zaštićen odećom od kevlara, prvi izvidi sve što može da bude opasno tamo’ u zatvorenom baru. Lun mu dade svoj univerzalni kalauz, kojim je stari mornar odavno umeo dobro da se posluži. Ne čekajući da mu se kaže, Makferson je već svlačio odelo. Ro Hač iz prtljažnika donese komotni kombinezon od kevlara, čudesne tkanine koju kuršumi ne probijaju. Iz džepova kombinezona virila je kapa od iste tkanine, koja se mogla navući preko glave i lica, a tu su bile i zaštitne rukavice. —Možemo da krenemo — reče Makferson. — Bilo bi dobro da se i vi ugledate na mene, kao na jednog modernog viteza ok- lopnika. — Stariji i pametniji se slušaju — nasmeja se Hari Hof. —Je li ti to govoriš s poštovanjem, ili se zavitlavaš s mojim taticom Samom? — sumnjičavo upita Ro Hač. —Požurimo — prekide im Lun razgovor koji je mogao da se pretvori i u pogrešnu šalu. Ro Hač je parkirao na svega stotinak koraka od bara, a Lun sa svojim roverom pedesetak jardi dalje. Svi su gledali kako se stari mornar gega ulicom prema baru nameštajući svoju pletenu kapu. Celo vreme bio je uključen prijem i Makfersonovog primopredajnika i Breslinovog mikro predajnika.

Makferson je brzo otključao ulazna vrata i koju minutu kasnije stajao je pred Klintom Breslinom motreći ga kroz proreze svoje zaštitne »kape« od kevlara. Video je da je Breslinov pištolj s prigušivačem ostavljen na podu, ali na dohvatu njegove ruke, pa se saže i uze ga, a onda zadiže zaštitni deo »kape« s lica i reče: —Krv svud naokolo mi izgleda prava, pa i ta na tvojim zavojima za noge. Leševi su, bez sumnje, pravi, kunem se s oba moja oka i tvojom glavom. —Ti si Makferson, zar ne? — radoznalo iskrenu glavu Klint Breslin. —Pogađaš kao da si vidovit — nasmeja se Makferson. — No umesto praznih priča da se sporazuinemo o važnim stvarima. —To jedva čekam, jer rane počinju da me bole — složi se Breslin. —Nekako mi je tvoja leva noga sumnjiva, kao da je slomljena — primeti Makferson. — Ti se razumeš i u medicinu — osmehnu se ranjenik. Makferson odmahnu rukom i oko barskog pulta potraži nešto pogodno da učvrsti Breslinovu nogu. Izvadi kratku policu i rascepi je na dva dela, pa od zastora otkide zavoje. Brzo učvrsti ranjenikovu nogu pričajući sve vreme o tome šta vidi i šta se događa, pa zaključi: —Nema zasede, ni klopke. Priđite kolima, a ja ću doneti ovog nespretnjakovića u naručju sto mu grehova, —Neki misle da sam najspretniji čovek s one strane Atlantika — upade Breslin. —Pa kako ti se dogodilo da ovako neoprezno upadaš među zle

momke? — upita Makferson. Ne čekajući odgovor, stari mornar uze u naručje ranjenog Breslina, jer iz slušalice zadenute u uho čuo je da je Ro Hač dovezao kola pred ulaz. Dok su smeštali ranjenika u kola, pored njih naiđoše dva muškarca, a zatim dve žene. Svi nehotično zastadoše da vide koga to nose. —Ovaj je ukokao četvoricu, ali i sam je malo stradao. Nosimo ga da ga brzo okrpimo, a vi pozovite policiju ; javite da tamo ima mrtvih — pokaza Makferson glavom k otvorenim vratima »Friški boj« bara. — Ne zaboravite da zapišete i broj naših kola. I laku noć, moje dame... Laku noć, gospodo! — Što si uglađen! Pravi džentlmeni — šalio se Ro Hač pomažući Makfersonu da na zadnje sedište smesti ranjenika, pa da i sam sedne. Odmah zatim krenuše. Već iza prvog ugla Ro Hač pritisnu dugme za izmenu broja i boje kola, pa to javi Lunu, čiji rover se pojavi iza njih. —Vozi ka skrovištu broj tri, jer tamo imamo najpotpuniju hiruršku opremu. Ja i Džejn svratićemo u Hokston, gde imam prijatelja hirurga, koji neće odbiti da mi pomogne oko ranjenika — reče Lun i skrenu levo na Klerkenvil rod. * Još od ranog jutra Klint Breslin je pokušavao da zapodene razgovor sa Hofom, koji se kao kakav bolničar brinuo o njemu, ali ovaj je uglavnom ćutao. Doneo mu je doručak, popravio ležaj i pokrivače i objasnio da treba izvoditi vežbe za ležeći položaj. — Šta je s mojim nogama? — pitao je Breslin. — Je li me Lun

operisao? Znam da on i to ume... —Ovde imate prekidač za radio prijemnik, ili ako više volite televizor — reče Hari Hof umesto odgovora na pitanja, —Kad ću videti Luna? Ne podnosim neizvesnost u kojoj se nalazim — opet je insistirao Breslin. Trže ga glas iz zvučnika skrivenog iza uzglavlja: —Čujem vas, gospodine Breslin. Kako se osećate i da li bivam teško pao naš razgovor? —Dobro sam., izuzev što ne mogu da ustanem. No da govorim mogu koliko god hoćete. To će mi olakšati i bolove u nogama,koji nisu baš jaki, ali ih imam. —Dok vi popijete kafu, ja ću već stići —- reče Lun. — Pa vi me i vidite — primeti Breslin, jer baš tada je krevetu prilazio Hari Hof noseći ibrik s kafom i šoljice. On nali kafu i sebi, pa sede u stolicu s naslonom do stočića uz krevet. Radoznalo, ali ćuteći je posmatrao Breslina. —Zašto izbegavate razgovor sa mnom? — upita Breslin pošto otpi malo kafe. —Samo zato da vas ne zamorim pre nego dođe onaj koji može više da vam kaže — odgovori Hari Hof. —Bar da smo se predstavili jedan drugom — uzdahnu Breslin. — Ja ne znam ni kome treba da sam zahvalan za negu i pažnju. —Ja sam Hari — pruži ruku Hof.

-- Hari i još kako?... — upita Breslin prihvatajući pruženu ruku. — Ja sam Klint. —Biće dovoljno vaše Klint i moje Hari — osmehnu se Hof. —- A gde je Makferson? — upita Breslin. Hof ne stiže da mu odgovori, jer iza jedne zavese pojavi se Donald Sikert. Zato Hof ustade i pomori stolicu da Lun sedne,a sam pokupi šoljice i ibrik, pa nestade iza ona zavese. Lun opipa puls ranjenika, pomoću slušalice oslušnu rad njegovog srca i pogleda listu na ploči pored kreveta, pa tek onda, reče: — Dobar dan, gospodine Breslin. —Voleo bih da sam za vas samo Klint. —Dobro, Klinte. I ja sam za tebe samo Donald — osmehnu se Lun. — Tako je i lakše, jer moraćemo da se viđamo najmanje mesec dana i da razgovaramo o mnogo čemu. —Da li je mesec dana potreban zbog mojih nogu, ili i zbogm nečeg drugog? — upita Breslin. —Pre svega zbog nogu. Kuršum je slomio kost leve noge nisko do zgloba, a po sredini desne kolenice je komad kosti odvaljen. Bio je to kuršum kalibra četrdeset i pet iz metka s ojačanim punjenjem. Čak se može reći da ste imali sreću, jer dodirne površine kosti na levoj nozi su bile dovoljne da se ona dobro poveže. Obe noge biće čvrste i u funkciji kao i pre ranjavanja — ispriča Lun. — Jeste li me vi operisali i kad je to bilo? — Ja sam asistirao jednom odličnom hirurgu. Operacija je počela već desetak minuta pred ponoć prošle noći.

— Jesam li ja to sanjao, ili sam bio budan oko dva sata posle ponoći? —Niste sanjali. Bili ste budni što se tiče sredstva za anesteziju, ali jedno drugo narkotično sredstvo vam je olakšalo prve časove, dok nismo bili sigurni da vas možemo pustiti da spavate — odgovori Lun. — No da završimo razgovor o tome. Ovde će vam Hari pomoći da uskoro počnete ustajati uz pomoć štaka i da koristite uređaje za vežbe kako bi se očuvala kondicija. —Koliko sam s onim zlim momcima imao nesreće, toliko imam sreću što ste me spasli. Nikako ne bi valjalo da sam morao zvati pomoć i tako pasti u ruke londonske policije — glasno jerazmišljao Klint Breslin. —Reci mi, Klinte, zašto si insistirao da se nađeš sa mnom? — upita Lun. — To je malo duža priča — reče Breslin i lako uzdahnu. —Ja sam spreman da je strpljivo saslušam — reče Lun. — Bio bih radostan ako ona bude sasvim istinita. — Ported toga što je moja priča duga, aha je i čudna, ali svaka reč koju izgovorim biće istinita. Ti si jedini čovek na svetu koji će čuti pravu istinu o Klintu Breslinu — odgovori ranjenik i senka tuge mu prođe licem. — Unapred dajem reč da neću zloupotrebiti tvoje poverenje,što ne znači da ću trpeti i podlost — reče Lun. —Ja znam kako ti shvataš pravdu. Jedino što ja ne prihvatam tvoje tvrdoglavo insistiranje da svakom zločincu, koji mora da umre zbog

svojih nedela, pružiš šansu za odbranu i spasenje. Ja nikome ne dajem šansu, ako je zaslužio najtežu kaznu — odgovori Breslin. —Ostavimo za sada da je to pitanje stila — osmehnu se Lun. — Možda je moj stav u tome neka samoodbrana od moguće griže savesti. —Ima u tome nečega — takođe se nasmeja Breslin. — Ja nikada nisam imao savesti. Možda sam običan sadista na strani pravde,pa me zato mnogi smatraju zločincem. — O moralnim zakonima sada i ne vredi da govorimo, jer sada nam je važan samo zakon istine. A pravda i istina nisu jedno isto — reče Lun i bolje se namesti u stolicu da čuje Breslinovu priču. —Rekao sam da je priča duga, ali ja ću reći za sada samo ono što je važno — poče Breslin. — Rođen sam pre nešto više od pedeset godina u Noridžu kod Ćikaga. Roditelji su mi poginuli od gangsterske ruke, jer su smetali jednoj moćnoj bandi. Ubili su mi oca, majku i brata. Ja sam slučajno bio u Evenstonu i ostao sam živ. Bilo mi je deset godina. Othranio me je i školovao moj deda. Kad sam završio pravo, bio sam policajac. Imao sam divnu ženu i rodila nam se kći Viola. No, u jednom trenutku ja nisam prihvatio mito gangsterske bande... —Liči na, sve poznate priče — primeti Lun. —Svestan sam toga — nastavi Breslin. — No, ipak, sve je istina. Posle hapšenja jedne grupe gangstera, za koje sam ja bio zaslužan, minirali su moj privatni automobil, jer trebalo je da se ujutru ja odvezem njime. No, dogodilo se da je u njega prva sela moja žena, jer ja sam ostao da pričuvam Violu pošto sam bio određen za popodnevno i noćno dežurstvo u stanici... Ipak pričam suviše opširno.

—Ja imam strpljenja i vremena da te slušam — ohrabri ga Lun. —Verujem ti, ali nisam zadovoljan svojim pripovedačkim darom — osmehnu se Breslin. — Pošto je moja žena poginula, ja sam prešao u Federalnu policiju i preselio se u Njujork. Tamo sam dobio vrlo neugodan posao, ali sam ga prihvatio. Bio sam jedan od onih tajnih agenata kakav je bio Džozef Pistone, koji je šest godina bio član Mafije u gangsterskoj »porodici« Bonano. — Čitao sam njegovu knjigu — reče Lun. — On se još uvek krije sa ćelom porodicom pod drugim imenom. —Ja nisam napisao knjigu i nikome se do sada nisam ispovedio — nastavi da govori Klint Breslin. — Pistone je u Mafiju stupio smireno i bez opterećenja. Ja sam bio željan osvete za roditelje i voljenu ženu. Počeo sam da ubijam tajno, bez naloga. .. On zastade i poćuta brišući čelo po kome behu izbile prve kapljice znoja. — Možda da razgovor nastavimo drugom prilikom — reče Lun. —O, nikako! — trže se Breslin. — Treba da znaš sve, jer za tri dana je susret tajne grupe, kome treba da prisustvujem. Moramo se dogovoriti odmah. — Ja mogu i hoću da te slušam — odgovori Lun. — Stao sam kod početka priče o mom tajnom ubijanju zločinaca, dok sam se nalazio među njima. Moji šefovi su prvo naslutili istinu, a onda iskoristili sve to tako što su me uzeli za agenta dželata, neku vrstu plaćenog ubice. To postoji i u drugim policijama, ali je uvek

obavijeno stostrukim velom tajne i nikada se ne priznaje — ispriča Breslin. — Znam, a u nečemu i pogađam kako to ide — reče Lun. —I u mom slučaju postupljeno je tako da su uništeni svi tragovi o mojoj pripadnosti policiji. Jedan gangster, koga sam sam ubio, jer sam znao da je učestvovao u ubistvu mojih roditelja, sahranjen je pod mojim imenom. Ostala mi je samo šifra, koja mi je pomagala da se spasem od policijskih napada, kad bi mi pošlo kako ne valja, a i da dobijem novac. U dosijeu pod šifrom Sedmica Šon pisalo je da čovek koji se javi na tu šifru, može da dobije platu, nagrade, penziju, ili već šta mu zatreba. Pripisane su mi velike zasluge... A ja sam stvarno bio plaćeni ubica. Javljao sam se kao Sedmica Šon i dobijao sam nalog koga da smaknem — pričao je Breslin. —Pretpostavljam da su tako nastale legende o Čoveku iz Tame, kako su te neki nazvali, pa o Strelcu, Strašnom i druge —reče Lun. —Da — potvrdi Breslin. — No, dok sam ja ubijao kao državni plaćeni ubica druge, gangsterske plaćene ubice i stostruke zločince, valjda se moj greh povećavao. Moja kći je rasla u izobilju, iako sam je retko viđao. Plaćao sam za nju najbolje, jer često sam gangsterima otimao plen, a i policija me je dobro plaćala i odobravala tajne fondove ne štedeći nimalo... I jednoga dana sam otkrio da Viola, koja je postala prava lepotica, zapada u rđavo društvo. Postala je i narkomanka. Pobegla je s nekim gangsterom... —Prema onom što se čulo prošle noći, tražiš je ovde u Lon- donu — primeti Lun. — Ona je tu negde — potvrdi Breslin. — Morao sam da na smrt izmučim tri gangstera u Njujorku, pa mi je tek četvrti priznao da je

Viola u Londonu. No, on nije znao tačno gde i pod kojim imenom živi. Javio sam šefovima da odlazim u London i da ne znam kad ću se vratiti očekujući da će se suprotstavljati mojim ličnim planovima. No, oni su se prosto obradovali. Zatrebao im je čovek, koji bi ih sasvim tajno predstavljao ovde u Evropi Rekli su mi da sam idealan tip agenta za to i dali su mi uputstva. — A ti si, kao kakav strastveni lovac, otkrio »divljač« i zaneo se lovom — primeti Lun. — Ono što sam saznao još dok sam bio u Njujorku želeo sam odmah da iskoristim. Likvidirao sam izvesnog Baka Lenoksa i njegove ubice Pauzela, Portera, Grela i Bentona — nastavi da priča Breslin. — Znao sam i gde su ona četiri momka, od kojih me je jedan ranio... I tako sada ne mogu da tražim nesrećnu Violu. —Dok ti ležiš i oporavljaš se, neki vešti ljudi će je tražiti i učiniti sve da je otmu od gangstera — reče Lun. — Ja znam da je ona zagazila u poroke i da možda ne zaslužuje da živi, ali ja želim da pokušam. .. Ako ništa drugo, hoću da se osvetim trovačkoj internacionali sveta. —Eh, osveta... Kako je često čovek zaželi, a kako ga ostvarenje razočara — primeti Lun. — Ti znaš, verujem, bar ponešto o tom zlu koje mnogi nazivaju trovačkom internacionalom — reče Breslin. — Znam — potvrdi Lun. — A ti si učinio sve da me uvučeš u sukob s tom svetskom bandom.

—Ako sam uspeo, ne žalim što su mi noge polomljene — nasmeja se Breslin. — Nadam se da vredi počupati bar poneki struk tog otrovnog korova... — Iz tvojih dokumenata video sam da si doputovao pod imenom Norman Sanders. Sada bih voleo da saznam s kim to treba da se susretneš — reče Lun. —Objašnjeno mi je da je pet velikih policijskih službi postiglo dogovor koji je, naravno, još jedna tajna ovog sumornog sveta, da stvore nekakav »biro zaštite«. Znam samo da neko zna o meni to da sam spreman na sve što može da se učini protivu krijumčara droge i njihovih pomagala. Znam i gde i kada će se grupa »eksperata« naći. To je već za tri dana, a ja neću ni za trideset moći da odem odavde —

zaključi Breslin.

—Verujem da će buduće kolege biti nezadovoljne tvojim poduhvatima prošle noći — reče Lun. — Sem tebe i tvojih ljudi, niko ne zna da sam ja umešan. Uostalom, ni moji njujorški šefovi ne znaju ko sam ja stvarno. Onaj moj šef koji je to znao, već odavno nije živ. Postoje agent Sedmica Son, izvesni Norman Sanders, pa Mark Hanter i Stiv Bakli... Postoje Arčer, Horibl i Čovek iz Tame. No niko i ne sluti da je to sve jedan, tobože pokojni Klint Breslin, Jedino ti znaš istinu, a ja verujem, znam, siguran sam. u to da nikada i nikome nećeš otkriti moju tajnu, bar dok sam ja živ — zaključi Breslin. —Ostaje nam da razjasnimo neke detalje i da odlučimo šta da uradimo — reče Lun ne dajući nikakva obećanja o čuvanju Breslinove tajne. Podrazumevalo se da je to suvišno.

III Smejali su se napuštajući automobil parkiran u Gilford stritu odmah do »Rasel« hotela. —Mislio sam da pored svih škola neću morati da učim i lopovski zanat — govorio je Hari Hof. — Ti ćeš me iskvariti tako će se svet čuditi šta se to dogodilo s pristalim momkom Hofom. Nosim prazan kofer i torbu ispunjene starom hartijom i opekama, lažne isprave, lažan izgled. .. —Ostavi sad takve priče — osmehnu se Ro Hač i sam noseći jedan kofer i torbu. — Bolje mi reci zašto stranci vole baš ovaj kraj i najčešće opasni lupeži biraju neki od hotela u blizini Britanskog muzeja. —To nije zbog muzeja, već zato što se u krugu od par milja nalazi sedam železničkih stanica — odgovori Hari Hof. —To je bilo važno pre pola veka — nasmeja se Hač. — Valjda im je to postalo navika — šalio se Hof. Oni uđoše i pozvaše se na jutarnju rezervaciju soba, pa ih odmah dobiše. Pošto je Ro Hač znao u koju sobu se Klint Breslin bio smestio po dolasku iz Njujorka, on od slobodnih soba izabra one koje su bile na istom spratu i blizu njegove. Kad se smestiše u sobu, nađoše se u Hačovoj da se dogovore. — Ja sam zato da obavimo posao što pre, pa da zbrišemo — predloži Hof.

—Vidi se da si početnik u lopovskim poslovima — nasmeja se Ro Hač. — U protekla dvadeset i četiri sata spavali smo jedva po tri sata. Sad možemo da siđemo u hotelski restoran i večeramo, a onda da zakažemo buđenje oko pola noći. To je vre- me za lepu krađu... —Ti naređuješ, kapetane fregate! — ukruti se Hof na pozdrav. —Tako, boj! Ja ću malo doterati svoj izgled da ličim na Breslina, a ti ćeš me pratiti kao nosač kofera — zanovetao je Ro Hač. — Jesam li ja dobro razumeo da sve ovo mi činimo zato da ukrademo fotografiju Breslinove kćeri, koju je došao da traži u Londonu? — upita Hari. — To je jedan od razloga. Lun mu je obećao da će detektivi Orton i Braun učiniti sve da pronađu devojku. Treba im nešto od čega bi počeli. A možda se i nas dva pozabavimo istim poslom, jer kad se traži propala lepotica, uvek se u blizini nađe i neka još »prihvatljiva« — odgovori Ro. Mnogo toga rečenog često u šali bilo je i te kako važno za Luna i njegove prijatelje, pa su dva spretna momka i sada ovako jedan drugome podsticali razmišljanja i korisne poduhvate. —Po koferima i torbama koje smo doneli, treba da odnesemo sve što je Breslin, odnosno lažni Norman Sanders doneo iz Nju- jorka — glasno je razmišljao Hari Hof, —Nikad se ne zna šta sve može da skriva Breslinov prtljag. Nije bilo davno kad o njemu nismo znali skoro ništa, a ni sada nismo sigurni šta je istina od svega što je ispričao Donaldu — reče Ro Hač

U takvom razgovoru, ali uz punu opreznost da ih ko ne čuje, proveli su veče i vratili se u svoje sobe. Naviknuti da se kad to treba brzo uspavaju, odmarali su se sve do posle ponoći, kada ih je momak sa portirnice probudio telefonskim pozivom. Već prilično vešt u maskiranju, Ro Hač je brzo postigao da na prvi pogled liči na pedesetogodišnjeg Klinta Breslina. —Pošto je ključ od sobe lažnog Normana Sandersa još uvek na portimici, ništa nam neće smetati da kalauzom otvorimo vrata i bez teškoća obavimo posao — zaključi Ro Hač kad je smatrao da je spreman. Oni odmah ponesoše svoje kofere i torbe i nakon samo pet minuta uđoše u Breslinovu sobu i za sobom zatvoriše vrata. Ro Hač upali svetlo i odskoči brzo potežući pištolj, jer na krevetu je ležao čovek dugog lica i krupnih očiju, koje su okruživali upadljivi podočnjaci i podbuli kapci. Preko fotelje blizu kreveta videla se sveštenička odeća. —Samo se smirite, gospodine. . .Pretpostavljam da ste vi Norman Sanders — reče nepoznati. —Da, ali ne razumem vaše prisustvo ovde i u ovo doba — odgovori Ro Hač. — Dugo sam vas tražio, a pošto vas nije bilo ni prošle noći, ni u toku dana, smestio sam se ovde da vas sačekam — odgovori sveštenik. -- A kako ste ušli bez ključa? — upita Hač. — Imam svog čoveka u ovom hotelu, koji mi je omogućio da uđem i da se odmorim — objasni sveštenik. — No ja se još nisam predstavio. Jedno od imena mi je Džon Konif. Ono je najvažnije

i služim se njime u javnosti i kod najintimnijih prijatelja. Ro Hač se smeškao da bi sakrio izraz zbunjenosti na licu, pa se zato okrenu ka Hofu i reče: —Rođače, ti možeš da se vratiš u svoju sobu. Ostani tamo dok ja porazgovaram s gospodinom. Hari Hof počeša uho, što je bio znak da će na mikro primopredajniku pratiti taj najavljeni razgovor. Čim Hari iziđe, Hač uze s fotelje sveštenikovu odeću i oseti težinu revolvera, ali ga ne uze i pažljivo sve ostavi preko stola, a sam se spusti u fotelju. —Slušam vas, presvetli. — Došao je momak iz Njujorka i javio nam da vam budemo na usluzi — odgovori Džon Konif. —Jeste li vi lažni sveštenik, gospodine Konif? — upita Ro Hač. —Nikome to ne bih priznao, jer me sveštenički poziv štiti na najbolji mogući način — odgovori Konif. — Vi znate zašto sam u Londonu, zar ne? —Znam onoliko koliko smem da znam. Vi ste jedan od pozvanih članova i to je dovoljno za sve koji su pristupili sporazumu — odgovori Konif. — Moja dužnost je da vam pomognem koliko mogu, jer ste na vrlo važnom poslu, koji će svima doprineti da lakše rade. ^ —Niste sasvim jasni — osmehnu se Ro Hač pomišljajući šta da učini s lažnim sveštenikom i kako da izbegne neki pogrešan korak. —Znate li da se stvara neki policijski savez protivu nas? —

upita Konif. —Dakle, vi slutite razlog mog dolaska. To me ne raduje, jer moja misija u Evropi ne sme da propadne — neodređeno odgovori Ro Hač. —Čuli ste za masakr naših ljudi u Falkirk stritu, zar ne? — Ne, nisam.. .Novine nisu još ništa donele, a nisam bio ni u prilici da pratim televizijske i radio emisije — odgovori Hač. —Niko nije ništa javio, ali ja znam sve. Poginula su i četiri naša momka u »Friški boj« baru. Imamo čoveka u Skotland jardu. —Pričajte mi o tome — uzdahnu Ro Hač, koji je znao sve o paklenim ogrlicama koje dave i revolveraškom obračunu u baru. Lažni sveštenik je opisao užasne scene koje su zatekli policajci kada su dobili obaveštenje od građana o onom što su videli i čuli pred zgradom u kojoj je bio »Friški boj« bar i u Falkirk stritu posle jednog anonimnog obaveštenja, koje je dao sam Ro Hač. — Čujem nemile vesti, ali neću ništa da pitam, jer to se ne tiče mojih obaveza — reče Ro Hač. — Meni je sada dovoljno tošto sam uspostavio prvu vezu. Recite mi kako da je održavamo, pa da se ja spremim, jer napuštam hotel što pre mogu. —Gde ćete se smestiti? — upita Džon Konif ustajući da navuče gornji deo svoje crne svešteničke odeće. —Ne sviđa mi se to pitanje — reče Ro Hač. — Dosta je da zna- te da sam u Londonu. U hotel sam odseo uz veliki rizik samo zato da našim ljudima omogućim da me nađu, odnosno da ja nađem njih. — Znam da se pitanja ne postavljaju, a učinio sam to samo zato da ponudim pomoć oko smeštaja — tonom priznavanja

pogreške reče Konif. — Ja imam stan u Hem Hilu, odnosno na Rolskut aveniji. To je pogodno mesto, jer blizu su Brikston sa dosta Crnaca i drugih obojenih momaka i Dulvič s luksuznim naseljem. U jednom od njih u Dulviču nalazi se i kuća gospođe Tačer. —Dobro, dragi prijatelju — osmehnu se Ro Hač. — Dajte i telefon na koji vas mogu naći, ili preko kojeg mogu ostaviti poruku, a uz to, ako hoćete i adresu stana. —Svakako, gospodine Sanders! —Možda smo mi Amerikanci malo primitivniji, ali smo i neposredniji. Voleo bih da me zovete jednostavno imenom, da za vas budem samo Norman... —A ja za vas samo Džon — s izrazom radosti na licu prihvati Džon Konif i kaza da stanuje na broju sto pet Rolskut avenije i izdiktira broj svog telefona. Objasni da je tamo skoro uvek njegova »domaćica«, ili će se javiti on sam, naročito tokom dana. — Ja ću sada da spakujem svoje stvari — reče Hač. —Moram da kažem da sam pogledao tvoj prtljag. Našao sam jednu fotografiju neke devojke, koja mi se učinila poznata — priznade Konif. —Ne bih mogao ni da pomislim da to nisi učinio, presvetli — nasmeja se Ro Hač — Ali reci mi da li si našao i još dva moja lažna pasoša? —Njih nisam — iznenađeno reče Konif. — A mislio sam da mi se ništa ne bi moglo sakriti...

Ro Hač uze jedan kofer, istrese stvari iz njega i raseče dno kofera džepnim nožićem, koji je bio zadenut uz pribor za brijanje. Iz proreza izvuče dva pasoša i reče: —Ugrađeni su prilikom pravljenja kofera. Svaki drugi način je nesiguran. Koža i dno kofera su izbrušeni tako da je pasoše nemoguće otkriti. Mahnu njima pred Konifovim licem i stavi ih u kofer koji je doneo. — Zar nije šteta što si uništio skrovište? — upita. Konif. —Imam svoje razloge za to. Zato sam doneo veći kofer i torbu da sve što imam odnesem u toku noći, pa da sutra mogu tražiti istragu policije zbog toga što sam pokraden. —To bi moglo da bude neprijatno za mene, a i nije baš dobro... —Hotelski menadžer će tražiti da se to zataška, pa ću moći da postavim neke uslove, jer želim da znam je li policija već njuškala oko mene. —Sve to nije potrebno — osmehnu se Konif. — Znam da je agent skotland jarda bio u tvojoj sobi i dobro pretresao sve što si doneo. —Onda ću im ostaviti prazne kofere, a koristiću i drugi pasoš, kao i izgled — smejao se Ro Hač. —Za takve šale s policijom treba imati dobre nerve — primeti Džon Konif. — Vi tamo u Sjedinjenim Državama ne ustručavate se mnogo da ubijete policajca, ili čak sudiju, dok mi ovde to skoro nikad ne činimo.

Baš u tom trenutku Ro Hač brzo poteže pištolj i uperi ga u lažnog sveštenika, pa tvrdim glasom reče: —Kad smo već kod toga, napominjem da nikome nije nepoznato da Federalna i druge policije ubacuju među nas mnoštvo agenata, koji nekad i godinama važe kao naši ljudi. Zato ih ubijamo, kad ih otkrijemo. Sada bi bilo dobro da znaš lozinku, koju očekujem. —»Atlantik šou« je to što očekuješ — odgovori Konif sklapajući ruke kao na molitvu. —A ti sada očekuješ da kažem- »Skraembel end siner«. — Istina je da sam grešnik, ali i to da smo se nas dva već sporazumeli. Vreme je da se ja povučem, jer razumeo sam da ti hoćeš da kreneš. Očekujem da se javiš — reče Konif popravljajući odeću. —Hteo bih još o onoj devojci. Želim da saznam gde je ona sada. A možeš nešto da učiniš.. kao da nije odlučan u zahtevu reče Ro Hač ujedno razmišljajući je li u razgovoru s lukavim lažnim sveštenikom sve prošlo kako treba, jer ako nije, pošto on prvi odlazi, moglo bi se dogoditi da njega i Hofa dočekaju kuršumi još ovde u hotelu, ili dok stignu do svog automobila. —Kako joj je ime? — upita Konif. — Pravo ime joj je Viola Breslin, ali takve devojke menjaju imena, a često samo zato da bolje zvuče, kao kod filmskih diva —

odgovori Ro Hač.

I. Skrable and sinner — žurba i grešnik. —Raspitaću se okolo, naravno kod ljudi kojima verujem, pa

ću ti reći kad se nađemo, ili čujemo — reče Konif. Izlazeći kretao se kao senka. * Pošto se vratiše u skrovište, Ro Hač ispriča Lunu šta se sve dogodilo, a onda zaključi: — Taj Breslin, ili Sanders, ili vrag zna kako se stvarno zove veoma je čudan čovek. Sve što mi je rekao bilo je tačno, a ipak sam svo vreme strepeo da nije štogod zamutio... — On jeste mutna ličnost. Među gangsterima je pravi gangster, a ujedno je tajni agent policije i to ne samo uspešan, već i neobičan. On je u neku ruku odmetnik od policijje... — govorio je Lun. — Pa šta je on konačno? Gangster, ili policajac? — upita Ro Hač. — On je antigangster — nasmeja se Lun. — Klint Breslin je policijski plaćeni ubica, koji se pretvorio u samostalnog zločinca, koji radi za svoj račun, ali uvek protivu onih koji su izvan zakona i protivu pravde. — Malo mu nedostaje pa da bude kao mi — primeti Hari Hof, koji je slušao razgovor. — Ne, nije sličan nama — blago, ali i s izvesnim nezadovoljstvom zbog Hofovih reči odgovori Lun. — On ubija iz osvete, pa čak i s uživanjem. Mi ubijamo samo u krajnjoj nuždi i samo one koji su zaslužili smrt, a nema nade da će ih stići zakonska pravda... — Ponekad čovek ima »rođake« koje prezire — okrenu Ro Hač

na šalu. — Mi preziremo plaćenog ubicu Breslina, ali ovoga puta nam je dobro došao. — To je tačno — složi se Lun. — Stvorena je međunarodna veza bandi krijumčara i prodavača narkotika, koju mnogi zovu trovačkom internacionalom. Trovači uvlače decu i mlade u svoje mreže, pa kad od njih stvore zavisne narkomane, pljačkajući ih basnoslovnim cenama za svak trip droge. — I sad smo mi u toj igri, zar ne? — upita Hari Hof. — Jesmo... Upravo ja ću biti i član bande i član Biroa zaštite, a vi ćete mi pomoći kad zatreba. Breslin bi ostao zatočen i da nije ranjen, jer ja upadam na njegovo mesto — objasni Lun. U tom trenutku uđe Džejn Vitington. — Slušala sam sve što ste govorili, jer to si ti hteo da bih bila u toku događaja —- reče prisutnima. — Sada će doći i Sam, pa ću ispričati svima ono što sam pričala tebi, Donalde. — Ja treba da radim, ali ću uključiti uređaj za prenos odavde. Moram uzeti Breslinove otiske da bih izradio nevidljive navlake za svoje prste. Dosta rada treba i oko materijala za uspešno maskiranje. Dobro je što je Breslin visok skoro koliko i ja. Već preksutra ja treba da budem Norman Sanders — reče Lun i ode. Džejn poče da priča kako je došlo do toga da čovek kakav je Kimi Breslin dođe u London sa željom da se nađe s Lunom: Postoji jedna čudesna pojava, bar tako shvatamo mi biolozi, plašeći se naučnih patenata na tu pojavu, Japanci su prvi obelodanili neka svoja istraživanja. No oni nisu postigli ništa više u svojim makro eksperimentima od mene i još nekih naučnika u Evropi..

Pošto su slični eksperimenti bili u toku i u Sjedinjenim Državama Amerike i u Rusiji, Džejn je našla način da bude u grupi engleskih biologa, koja je posetila Sjedinjene Države, ali pod drugim imenom i s garancijama da je niko neće ometati. — Tamo sam videla da sam ja ipak ispred svih. Ta čudesna pojava me je zanela... — pričala je Džejn Vitington. — Pa kaži već jednom, mila moja devojko, o kakvoj je pojavi reč, milijarde mu gena i hromozoma — upade Samjuel Makferson jedva gušeći svoju radoznalost. -- Čuo si za pi- vodu, zar ne? — upita ga Hari Hof. — Već nam je Džejn nedavno pričala o tome. — Eh, te moderne veštice, koje vračaju oko biljaka i životinja — progunđa Makferson. — Zadovoljiću Samovu radoznalost, a vas dvojica oprostite ako budete slušali o onome o čemu već dosta znate — nastavi Džejn. — To sve izgleda vrlo prosto... — Uh!... O čema se radi, sve mu prosto i složeno na ovome svetu! O, oprosti, Džejn, ja sam se za- neo, pa psujem pred damom. Džejn mu se osmehnu i svojom lepom rukom na trenutak pokri deo njegove kao lopata velike šačetine, pa nastavi: — Otkriveno je da voda, u koju su dodate neke soli gvožđa dobija čudesna svojstva. To je nazvano pi-voda, koja stvara čuda. Ona skraćuje period sazrevanja zrnastih kultura na pola vremena. Bilje poprskano tom vodom ne trune i ne vene dok se transportuje upakovano i najlonske vrećice. Živina pojena pi- vodom brže raste, a ribe dobijaju i u veličini i težini. Pi- voda poboljšava ukus vode za piće,

sprečava alergije... Ja sam se zanela pričom, a trebalo bi još mnogo toga da kažem, jer pi-voda za nekoliko puta povećava čvrstinu betona, a samo to ima ogroman značaj u građevinarstvu. Industrija i medicina takođe mnogo očekuju od primene tog otkrića. Naravno, pravi sastav je tajna, jer postoji veliki broj vrsta i podvrsta pi- vode... — Ali to nije bilo pametno što si išla preko Atlantika zbog takvih tajni —- primeti Ro Hač. — Naučna radoznalost je bila jača ođ straha i opreznosti — odgovori Džejn, Ona ispriča da su agenti američke Centralne obaveštajne agencije otkrili ko se krije iza imena Izabele Doun, pa su pripremali otmicu u želji da na neki način od Džejn izvuku tajne mnogih njenih u Lunovih otkrića, a možda da tako, ucenom zgrabe i samog Donalda Sikerta. — Jedne večeri, kad smo stigli u Vašington, jedan čovek mi je u ruke gurnuo listić papira, na kome je pisalo-, »Pozovite ovaj broj iz neke javne govornice... Bio je tu i taj broj. Učinila sam kako je neznanac tražio. On mi je tada rekao da se sprema otmica i objasnio ko to čini i zašto... — pričala je dalje Džejn Vitington. Ona je poverovala nepoznatom, jer joj je rekao da je preispoljna bitanga, ali da poštuje nju i Luna i oduševljen je onim što oni čine. Molio je jedino da mu ona kaže kako da se nađe s Lunom. Rekla mu je da bi to bilo moguće samo u Londonu. — Doći ću u London pod imenom Norman Sanders, makar mi to bilo zadnje putovanje! — uzviknuo je neznanac. Molio je samo to da ga Džejn posavetuje kako da se javi Lunu. Ona mu je rekla da bi to moglo da se postigne preko novinara

Artura Markinča. — No taj čudak nije mogao da odoli svom »lovačkom« nagonu i pred sam susret s Lunom napao je dve gangsterske grupe. Ubio je devet ljudi, a sam zadobio teške rane — zaključi Džejn. — On je, kako priča, pet njih zadavio nekakvim kožnim ogrlicama, koje se jezivo sužavaju daveći vezane ljude, ali o tome se ništa ne čuje. Nema ništa ni u novinama, ni na televiziji — primeti Hari Hof. — Već ima — odgovori Džejn. — Pre četvrt sata i preko radija i preko televizije objavljeno je senzacionalno petostruko ubis- tvo. Spominju se i imena i neobični predmeti kojima su ti ljudi udavljeni. — Izgleda da taj momak ništa nije slagao od trenutka kad smo s njim u vezi — zaključi Ro Hač. — Izgleda da mu je malo što ubija gangstere po Njujorku, nego hoće da proširi »poslove«, a mi mu se činimo pogodnim za to, — Baš tako izgleda, ali Donald misli da ga ne treba oterati, jer zločina je u svetu sve više, a trovači drogom su preterali na najpodliji način — odgovori Džejn Vitington. U tom trenutku uđe Lun i sve ih pozva u radionicu za pripreme tehničkih sredstava, oružja i maski. Trebalo je da svi upozna- ju planove i sredstva koja bi mogla da zatrebaju prema Lunovom predviđanju. IV Još u toku jutarnjeg razgovora sa Klintom Breslinom Lun je bio primetio jednu protivurečnost, pa je bio rešen da upotrebi tricijanoaminopropensku drogu, koja će izazvati potpunu ranjenikovu poslušnost. Morao je znati pravu istinu, iako je izgledalo da do sada

neobični Čovek iz Tame ništa ne skriva. Naime, Breslin je pričao da više ne održava nikakve neposredne veze sa Federalnom policijom, pa niko ne zna i ne sluti da je Klint Breslin živ i da je on čovek koji je odgovoran za mnoga zagonetna ubistva poznatih i nepoznatih gangstera i zločinaca druge vrste. A eto, sada Breslin treba da učestvuje na skupu tajnog policijskog saveta od pet članova, od kojih je jedan opunomoćen za još četiri zemlje. Tamo će se javiti lozinkom, ali domaćin skupa imaće fotografije učesnika i otiske njihovih prstiju, što ih je dobio još pre zakazivanja dana ovog svetskog dogovora. Zbog svega toga Lun je spremao sve da izgleda kao tobožnji Klint Breslin i da se javi kao Norman Sanders, a uz to da zna ne samo lozinku za početak razgovora, koju treba izreći u obliku početnog pozdravnog govora. Svaki učesnik imaće drugačiju lozinku, a domaćin će otvoreno da bi svi bili uvereni u bezbednost uzeti otiske prstiju svakog učesnika. Stručnjaci će ih proveriti pre početka rada tajnog skupa. Sve to znači da se dobro zna ko je američki predstavnik, a to može da bude samo zakleti i poverljivi član glavne uprave Federalne policije. S tim pitanjem u mislima Lun je drugog dana ušao u zatvorski odeljak tajnog skrovišta uređen kao vrlo ugodan apartman sa svim što je potrebno za boravak i zdravog i bolesnog čoveka. —Radujem se što vas po treći put vidim u tako dobrom zdravlju! — uzviknu Breslin da podseti Luna na lozinku, koja će Lunu osigurati poverenje na početku zasedanja novog, tajnog Biroa zaštite sveta od jednog od najvećih zala čovečanstva. —Vidi se da i vama vreme teče unazad, pa postajete sve mlađi — izreče Lun pravi odgovor na lozinku. Klint Breslin ga je zadivljeno gledao, jer pred njim je

stajao potpuni njegov dvojnik. Čak su kravata, košulja i odelo na Lunu bili sasvim slični odeći koju je Breslin imao na sebi kad je ranjen. — I sam sam vrlo vešt u maskiranju, ali nisam slutio da je moguće postići takvo savršenstvo — ushićeno reče Breslin. —I tvoje otiske prstiju sam uspešno izlio u prozirnom materijalu, pa ću proći kao pravi Norman Sanders — odgovori Lun. —Promakao nam je jedan detalj u razgovoru, koji sada treba da objasnimo — reče Breslin. — Ne pogađam o čemu se radi — reče Lun, iako je pomislio da će možda biti pošteđen upotrebe tricijanoaminopropena. —Ne znam kako ti je promakla protivurečnost između činjenice da u Sedinjenim Državama i ćelom svetu, sem tebe i tvojih vernih prijatelja, ne zna ko je, ili ko su Arčer, Horibl i Čovek iz Tame i priprema da tvoj izgled odgovara jednoj fotografiji i mojim otiscima prstiju — polako i naglašavajući važna mesta rečenice izgovori Breslin. — To je zanimljiva i važna primedba — reče Lun. Breslin se smeškao odmahujući glavom, pa reče: —Ne verujem da ti to nisi primetio, pa si sada došao da pomoću tvoje slavne hipnoze, ili primanom droge svesti utvrdiš šta je istina. Kutija, koju držiš pod rukom, kladio bih se u veliku svotu, sadrži preparate i špric sa injekcije. — Pogodio si, Klint — odgovori Lun. —Ne protivim se primeni bilo kog načina provere da li govorim istinu, jer sve što se dogodilo moglo bi da bude deo vesto isplanirane mreže da se uhvati slavni Lun, kralj ponoći

— vedro reče Breslin. — No to bi značilo da sam ja budala, a da nisu pametniji ni moji šefovi, ni ostali članovi tajnog Biroa zaštite. — Tako sam i ja mislio. No nije nemoguće da se i na tobožnjoj grešci izgradi neki lukavo smišljeni plan — odgovori lun. —Dolazeći u London samom sebi sam se zakleo da ću prvi put u životu prema jednom čoveku biti pošten i iskren. Taj čovek si ti, Donalde. A sada te, zbog svega toga, molim da mi daš časnu reč da ćeš mi ispuniti jednu želju, koja nikoga, sem mene neće ugroziti — uzbuđenim glasom reče Breslin. —Dajem časnu reč — jednostavno i odmah prihvati Lun. —Želim da iz ovog skrovišta ne iziđem živ, ako sam pred tobom izrekao i najmanju laž — izreče Breslin svoj zahtev. —Prihvaćeno. Ovde će uvek biti neko da održi moje obećanje — odgovori Lun. A sada bi bilo dobro da mi objasniš kako su pre tebe stigli u London tvoja fotografija i otisci prstiju. — Moj uslov da prihvatim predlog FBI bio je to da mi se obezbedi sigurnost. I u američkim laboratorijama postoje vesti tehničari, pa se lažni otisci prstiju proizvode bez mnogo muke. Za svoju fotografiju sam rekao da je samo jedan od mojih izgleda, a bio sam siguran da ne postoji nikakav dosije u kome se nalazi moja fotografija, niti bilo gde registrovani moji otisci prstiju. Zato sam poslao svoju fotografiju i prave otiske prstiju, jer tako mi je lakše da se snađem — objasni Klint Breslin. —Sve to nije bilo bez rizika — primeti Lun. —Već dugo živim na vrlo rizičan, ili bolje reći opasan način. To se pokazalo i pretprošle noći

— odgovori Breslin. —Rizikovaću i ja — reče Lun. — Droga svesti ostavlja neke nemile posledice, pa ne želim da ja budem kriv za slabljenje moći i veštine čoveka kakav si ti, Klinte. Znam da će se tvoji krvavi obračuni sa zločincima jednom završiti tvojom smrću, ako ne prestaneš s njima. — Isto preti i tebi, a ipak smo obojica još živi — odgovori Breslin glasno se smejući svojim recima. Njihov razgovor prekide signal iz zvučnika. Ro Hač je pitao Luna može li da dođe kod ranjenika, jer ima vesti o njegovoj kćerki. Ćujući to Breslin poče da krši ruke vidno uzbuđen i gledajući u Luna kao da od njega očekuje presudu od koje mu zavisi život. —Dođi odmah — odgovori Lun, a onda sede na krevet kod Breslina — Nećeš se protiviti da ti dam jednu zaista dobru pilulu za smirenje. —Daj mi što god hoćeš, ali i vest o Violi što pre — reče Breslin. —Ti zaista voliš svoju kći — reče Lun, —Nije samo to u pitanju — odgovori Breslin. — Sada se ukazala prilika da je spasem. Možda si ti jedini čovek, koji može da je izleći od narkomanije. I ti ćeš to učiniti svojom moćnom veštinom hipnoze i onim sredstvima o kojima se u svetu mnogo govori i čiju tajnu znaš samo ti. . . Toga trenutka Breslina izdade glas i ramena mu se potresoše u kratkom grču plača. No on se brzo savlada i obrisa suze sa očiju, pa reče:

—Nisam zaplakao od onih dana kad sam sahranio svoju ženu, Violinu majku. Lun ga potapša po ruci i bez reči mu pruži pilulu za smirenje, pa tek kad je Breslin proguta sa malo vode, Sikert reče-, —Posle nekog vremena pilula će izazvati san koji će te okrepiti. Za to vreme mi ćemo učiniti sve da, kad se probudiš saznaš nešto više o svojoj Violi, ili čak i da je vidiš. U tom trenutku uđe Ro Hač i odmah poče da priča, kako je počeo njegov i Hofov poduhvat u »Rasel« hotelu, — Prvo reci šta znaš o devojci — prekide ga Lun. Ro Hač pogleda Breslina, sažaljivo mu se osmehnu i nastavi: -- Shvatam... Dakle, malopre sam zvao mog novog. . . odnosno Sandersovog novog saučesnika... Eto, skoro bih opsovao kao tatica Sam, jer lakše pričam sve po redu. Ja sam ipak samo mornar. . . —Kaži šta si saznao! — ne skrivajući svoje nestrpljenje i znajući koliko je tek Breslinovo reče Lun. —Ona je u novom Najt klubu »Kristal d Pari«. Postoje još tri jazbine s imenom Pariza u naslovu. To su strip klub »Kazino d Pari«, dansing hol »Kafe d Pari« i konačno »Pari Pulman« bioskop. . . — Skrati malo — osmehnu se Lun. — Kaži ti nama kakve su šanse da ti Violu pronađeš i dovedeš odmah ovamo? —Već sam se dogovorio s lažnim sveštenikom da tokom noći posetimo »Krist&l d Pari«. Dovešću je, makar je doneo na leđima.

Na Breslinovom licu bio je izraz koji je teško opisati. Mogao je da znači ganutost, ali i radost, spremnost za plač i izliv svih osećanja. . . Toga trenutka Breslin htede nešto da keže, ali nije mogao, pa samo rukom dade znak neka Ro Hač idalje govori. Tek sada Hač poče od odlaska u hotel da bi uzeo, ili bolje reći ukrao Breslinov prtljag, u kome je važna bila samo fotografija njegove kćeri. Ispričao je sve detalje, pa zaključi: —I tako, naš ranjenik je došao ovde da se nađe i sa gangsterima i sa policijom. Ja sam zapao u društvo gangstera, a ti češ postati tajni policajac. On se pritom nasmeja gledajući Luna. —Pripazi samo da sa devojkom bude kako treba, a s gangsterima kako moraš — nasmeja se i Lun. — Ja ću se već snaći i u ulozi člana tajnog Biroa zaštite. —A ja sam ovakav samo vama svima na teretu. Baš me nije poslužila sreća, pa sam se prebrzo našao u gipsu. . . Ili sam možda imao više sreće nego pameti, jer »uvalio« sam se među vas, pa očekujem, s mnogo nade, da mi se ispuni najveća želja — glasom koji je podrhtavao reče Breslin. Bližilo se veče treće noći od njegovog ranjavanja, a već se toliko toga dogodilo, pomisli on zato što je u izgledu bilo pronalaženje njegove odbegle kćeri. Sklapale su mu se oči i on poželi da utone u san, pa kad se probudi da ugleda divnu, ali nesrećnu Violu. Tada stiže Hari Hof, koji donese večeru za ranjenika. —Poješću nešto, iako bih radije odmah spavao — reče

Breslin. Malo kasnije Klint Breslin je spavao čvrstim snom, a na drugoj strani u neobičnom Lunovom skrovištu njih četvoro su večerali. Makferson je psovao zbog onoga što je pričao Hari Hof: —Sto mu lenjih morževa, mi se tu muvamo, a niko da nekoga nauči kako da postupa s gangsterima. Ro se s njima sprema da orgija u »Kristal d Pari«. . . —Ovoga puta idete zajedno — reče Lun. — Ali ne tražite nepotrebne tuče, ako se može na lep način učiniti što treba. Važno je održati vezu s gangsterima, jer znate šta je sve ispričao Breslin. — I bez toga znamo za sva ta zla — reče Džejn Vitington. — Nisam protivu toga da se zločini spreče gde god se to može, ali šta mi možemo kad nas je tako malo. —Ali možemo tresnuti po fasadi neke velike gangsterske zverke, a to nije nevažno, milion mu lupeža — upade Makferson. — Ako bi svi pošteni ljudi činili sve što mogu s malo više hrabrosti, ovaj svet bi bio mnogo bolji —Divim se logici mog tatice Samjuela. I ponosim se njime! — uzviknu Ro Hač. Makferson htede da odgovori na Hačovu šalu, ali ga omete zvučni signal sa trpezarijskog prijemnika. Džejn je bila najbliža i uključi vezu. Javljao se detektiv Kliv Braun. On je uz pomoć svog primopredajnika., dobijenog od Luna, mogao da uspostavi vezu sa skrovištem, iako nije nikad saznao gde se ono nalazi, niti to da nije jedino u Londonu. —Ni ja ni Orton nismo uspeli da naiđemo na neki trag devojke koja se zove Viola Breslin. Očekujemo fotografiju koju ste nam obećali — čulo se iz zvučnika da govori nekadašnji inspektor Skotland jarda.

Lun uključi mikrofon i javi se, pa zaključi: — Za sada ne preduzimajte ništa više, jer smo mi sami uspeli da nešto otkrijemo. Ako je trag lažan, poslaćemo kopije fotografije i potrebna obaveštenja. I hvala na pomoći! * Ro Hač je bio pročitao sve što je bilo objavljeno o davljenju pet gangstera. Mnogi su nagađali ko bi mogao biti čudni ubica, a glavna senzacija bilo je saopštenje da su na isti način ubijani isključivo opasni zločinci u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Zato on sada sve to ispriča Samjuelu Makfersonu, jer stari mornar nije trošio mnogo vremena ni na čitanje novina,ni na gledanje televizije i slušanje radio vesti. Ako je čitao, bile su to knjige i časopisi o pomorstvu i brodovima, ili, što je bilo čudno čak i Ro Haču i Lunu, koji su ga naj- bolje poznavali, knjige iz filozofije. —- Jesi li siguran da nećeš pomeriti pameću zbog svih tih mudrovanja? — pitao ga je ponekad Ro Hač. — Ovo nije za svačiju pamet i ti tu ništa ne razumeš, dva mu osnovna pravca u filozofiji — odgovarao je Makferson. —A ja sam mislio da svaki filozof ima svoj pravac, kao što ga ima svaki brod — šalio se Ro Hač. Sada, dok su se vozili ka Henri Hilu, Makferson je s vremena na vreme gunđao svoje primedbe i psovke, ali je pažljivo slušao šta mu priča njegov usvojenik,koga je uvek zadirkivao, ali koga je voleo kao što otac voli rođenog sina. Zato sada brižnim tonom u glasu reče: —Možda gangsteri zbroje koliko su dva i dva, milijarde mu matematičkih kombinacija, pa zaključe: »Eto, došao je čovek iz Amerike, gde su upotrebljavane smrtonosne pseće ogrlice, pa

već ima mrtvih iz naše bratije. . .« —Ja sam Norman Sanders još samo noćas — odgovori Ro Hač. — Posle toga ulogu preuzima Donald. —To je još gore! — uzviknu Makferson. — Ti da pogineš bila bi manja šteta za sve nas. —Znam — nasmeja se Ro Hač. —Za tobom bi, možda, zaplakale samo uspaljene devojke i jedan usamljeni mornar, neka vragovi odnesu takve bitange, kao što si ti tako umiljat i nestašan — nasmeja se Makferson. — Naši razgovori uvek odlutaju ka »filozofiji«, a treba da vidimo kako ćemo večeras. Konif treba da nas vodi u »Kristal d Pari« i nadam se da nam nije pripremio zamku — reče Ro Hač. — Mislim da se ne treba plašiti toga, jer razumeo sam da Breslin ima i veliki ugled među gangsterima. Nije došao da se susreće s njima, a da se nije obezbedio. Pomisli samo kako je brzo našao one zle momke pre dve noći — sada bez obilaženja i psovki odgovori Makferson. —A kako da otmemo devojku? — upita Ro Hač. -- Tebi se još po glavi motaju besmislice. Već smo se složili da je kupimo od Konifa, pa neka je on otme. Zato smo i poneli gomilu funti u skrivenom pregratku kola — odgovori Makferson. —Dakle, ti si sa mnom da me nadzireš, a ne da mi pomogneš — primeti Ro Hač.

—Kad hoćeš da mi nije dosadno, ne treba da me zabavljaš besmislicama, milion mu neuspelih šala. Pričaj nešto pametno, ako se to može zahtevati od tebe — odgovori Makferson. Konačno se složiše da lažnom svešteniku ponude novac za »pošten posao«. Kad stigoše do ugla Rolskut avenije, ugledaše čoveka u svešteničkoj odeći, koji ih je čekao na ugovorenom mestu. Oni zaustaviše kola i sačekaše da im priđe. On ne htede da uđe u kola, već preko spuštenog stakla na Hačovoj strani reče: — Ovako sam obučen zato da me prepoznate, a sada treba da se presvučem u obično odelo. Ipak bio bih suviše upadljiv ovakav u noćnom klubu. Da ne čekate u kolima, pođite sa mnom, jer moj stan je blizu. —To mi odgovara, jer želim i ja da malo izmenim svoj izgled, koji sam zadržao zato što ga ti znaš iz poruke ljudi iz Njujorka. Sad ti neće smetati da izgledam malo bolje — vedro reče Ro Hač. Za to vreme Konifov pogled je skretao ka Makfersonu, što nije promaklo Ro Haču. —A sad se upoznaj sa mudrim prijateljem, o kome možeš više da saznaš od onih s kojima si govorio o meni. . . — govorio je Ro Hač. — Opreznost — upade Konif. — Pokazalo se da je to korisno, jer saznao sam da je s tobom Filipo Bruni. . . —To ime više ne spominji, jer on je sada Filip Braun. I upozori one s kojima nas upoznaš da je starina preke naravi, a ako nekoga udari samo jednom, tome će zatrebati još samo pravi sveštenik — tobože veselo reče Ro Hač. Još jednom se pokazalo da je dragoceno sve ono što je pričao

Klint Breslin. On je rekao da postoji način da se proverava svaka gangsterska veza, pa je obezbedio sebi »svedoke« u Cikagu i Njujorku. Tako je Ro Hač stigao da javi o tobožnjem Filipu Bruniju pre nego je Konif proveravao onoga što će doći sa Ro Hačom, pošto su se dogovorili da posete Kristal d Pari. Kad se nađoše u prostranom i luksuzno uređenom stanu lažnog sveštenika, Konif se brzo obuče i donese piće, a onda poče da govori: —Sve londonske grupe su sada ujedinjene preko nekoliko šefova, ali ja sam zadržao zavidnu samostalnost, jer svima mogu da koristim. .. —Mene brinu događaji o kojima se javlja ovih dana — upade Makferson. — Bauk Čoveka iz Tame naneo nam je dosta štete i tamo, a sada se javlja ovde. — Zašto verujete da se radi o Čoveku iz Tame? — upita Konif. —Oba napada otkrivaju njegov stil — upade Ro Hač. — Mi ovde u Londonu imamo drugog »čoveka iz tame«, koga zovu Lun, kralj ponoći. On može da igra stil svakog čoveka, jer postiže i izgled bilo kojeg, čiji rast je približan njegovom. Lun je naneo mnogo zla ćelom londonskom podzemlju i mnogo štete našim poslovima. On zna kako radi Covek iz Tame i drugi luđaci zaneti planovima da unište »poslove« hrabrih i čvrstih — objasni Konif. —Radi se na tome da i Lun nestane — reče Ro Hač. — Zato ostavimo sve to za drugi put i za bolju priliku, a sada popijte vas dvojica po čašicu, dok ja skinem ove sede zaliske i uloške, koji nagrđuju moju lepotu. Kad se malo kasnije vratio iz kupatila, Džon Konif je zurio u njega kao u priviđenje.

—Kako?. . . Kako je to moguće?. . . Pa vi ste baš lep čovek. . . — promuca on zbunjeno. — Treba da izgledam kako valja kad idemo u noćni klub, jer možda mi se neka devojka dopadne do prave mere — nasmeja se Ro Hač. — A sada nam ostaje još da se dogovorimo o Violi Breslin. —Ona se sada zove Dijana Garmes — primeti Konif. —Koliko vredi? — upita Makferson. —Ne razumem — odgovori Konif. — Ako pitate o lepoti, onda bi se pre moglo reći bila je čak preterano lepa. A sada lepota gubi svežinu, jer je narkomanka. Vredi još uvek mnogo u poslovima oko pripremanja mladih kupaca droge. A inače. . . — Pitam koja je cena da nam je njen šef, ili vi samiustupite za stalno — objasni Makferson. —Zar biste hteli takav posao?! — iznenađeno upita Konif. — Za nas je bolji način da je kupimo, nego da je otimamo, ili izmolimo od nekoga — s osmehom primeti Ro Hač. —To je tačno. . . — zastade Konif. — Verujem da će vam je još večeras predati za dve hiljade. —Dajemo tebi još hiljadu pod uslovom da ostane tajna kome si je predao — zaključi Ro Hač. — Novac je već dole u našem automobilu. Daćemo ga unapred da isplatite odštetu onima kod kojih je sada. —Novac unapred. . . Pa ja vam verujem — kao da se zastideo reče Konif.

—Pa i mi verujemo čoveku koji nas je primio u svoj dom —primeti Makferson. —Dogovoreno! — zakljči Ro Hač. — Ja idem da donesem novac, jer ne treba da ga vučemo sa sobom, a ako ti Konife smatraš da treba poneti, onda sam odluči. Ro Hač je znao da se novcem najlakše odobrovolje svi oni koji putem zločina dolaze do njega. Zato je i doneo novac siguran da će ga u nekoj prilici povratiti oduzimanjem od zločinaca. — Ništa neću nositi, jer tamo se i ja pitam — zaključi Konif. — »Kristal d Pari« je ovde blizu, na Louden rodu. On nekud iziđe da skloni novac, a onda svi krenuše. V Noćas ste moji gosti i prepustite da ja sam sve uredim — reče Džon Konif kad se nađoše u odvojenom odeljku tobožnjeg noćnog kluba. Pre toga pogledali su dvoranu s podijumom za striptiz igre i neku vrstu kabaretskog programa. Po prostoru za igru i galerijama videlo se da je ovo neka skalamerija od noćnog kluba, jer imao je i osobine dvorane za igru, bistroteke, diskoteke i strip kluba. Bilo je čudno da u Londonu, gde su jasno razgraničene vrste lokala, može da postoji ovakav bastard. Tu, podaleko od Sitija, a ipak blizu onima koji traže nešto »paprenije« za zabavu, mogle su se naći devojke kao u javnoj kući, sve vrste narkomanskih uživanja, ali i dosta džez muzike, igračkog zanosa i svakovrsnih »sloboda«. —Ovde je sve mladež — primeti Samjuel Makferson. — I sve je dosta jeftino. Kada se tinejdžeri naviknu na sve to, posle moraju da nađu i više novca — odgovori Džon Konif.

Makferson mu se osmehnu »s razumevanjem«, ali jedva se uzdrža da već stegnutom pesnicom ne tresne gangstera po licu. Ro Hač mu dade znak da ne zadržava Konifa, pa čim ovaj iziđe, on osloni lakat na sto, a glavu na dlan. Makferson odmah i sam sede tako, jer i on je imao minijaturnu slušalicu svog mikro primopredajnika umetnutu u uho, a Hačov položaj mu je govorio da je Konif izišao s dobro postavljenom »stenicom« na novom i skupom odelu. Malo kasnije čuli su Konifov glas kako se pozdravlja s nekim Harijem i kaže: —Pošalji dve najlepše devojke u odeljak tri, jer tamo su dva moja prijatelja. To su važni gosti. —Srećom slobodne su Peri Kudvort i Doli Benet — odgovori čovek koji je imao dovoljnu vlast da ovde određuje šta će ko da uradi. — Sedi trenutak, dok ja odem i pošaljem kelnere i devojke. Ko plaća sve to? —Ide na moj račun, Hari. Pored toga želim da znam ko može da odluči o Dijani Garmes — reče Konif. Njegov sagovornik se trže i njegovo bledo i bolešljivo lice postade još bleđe. Konif je znao dosta o menadžeru ovog kluba. Hari Majkelson je bio plemićkog porekla i imao je pravo na titulu erla. Međutim, još od kad je završio srednju školu i počeo da studira ekonomiju, počeo je da posrče. Ostao je bez sredstava za život, a hteo je da bude londonski plejboj. Konačno se toliko izbrukao da su mu se sva vrata plemićkih i građanskih kuća zatvorila. Pokušao je da krade, ali je kao običan džepa- roš uhvaćen dva puta i osuđen. Gubeći nadu, izgubio je kosu sve do pola temena, omršaveo i postao bednik bez izgleda da se uzdigne. Jednoga dana poslužila ga je sreća, jer je sreo nekadašnjeg

poznanika, kome je kao dečaku poklanjao po koju funtu dok je još važio za plejboja među plemićima. Bio je to Roj Polard, vođa rok sastava male popularnosti. On mu je ponudio »novi posao«. Majkeison je razumeo da je Roj Polard stvarni vlasnik novog lokala. Ovaj mu je otvoreno rekao-. —Kad sam bio dečak, ti si mi nekoliko puta udelio po neku funtu, a to je za mene bilo nešto veliko. Sada mogu da vratim deo duga. Saznao sam da si u teškom položaju, a meni treba čovek koji ima čuvene rođake i kome će policija gledati kroz prste. —Nemam hrabrosti da skočim u Temzu — gorko je rekao Hari Majkelson. Roj Polard mu je objasnio da mu treba čovek koji će biti menadžer noćnog kluba, čiji gazda je on. Majkelson je otada postao poslušni izvršitelj zahteva jednog mladog i poletnog gangstera. Tako je upoznao i Konifa i mnoge ljude podzemlja. No bio je odlučan u tome da im bude veran, jer upoznao je i devojku izvanredne lepote, koja je došla iz Sjedinjenih Država sa popularnim pevačem rok muzike Dikom Morganom, koji je imaoumetničko ime Dik Dod, a obožavaoci su ga znali pod nadimkom Di-Di. Bila je to Viola Breslin, koja je pokušavala da nastupa kao pevačica pod imenom Dijana Garmes. Mršavi uspesi još u Sjedinjenim Državama su je naterali da sve češće uzima drogu. Sada je bila »barska dama«, devojka koja je stvarala nove narkomane, a često zarađivala poslovima obične prostitutke. Nesrećnik, kakav je bio Hari Majkelson, zaljubio se u propalu devojku. Koristio je njenu zavisnost od droge i iznuđivao njene »usluge« pateći zbog njenog načina života. Njihov život je bio pakao iz koga nije bilo spasa. No neka čudna, manijačka ljubav prema toj devojci pretvorila je Majkelsona u njenog roba. Lažna Dijana ga je

ponekad psovala i čak tukla, ali on je trpeo. Zadovoljavao se njom onako klonulom i izgubljenom u dimu i otrovu droge. A sada ovaj lažni sveštenik pita ko odlučuje o njoj, o Dijani Garmes. Zato on poćuta da se smiri, pa upita-. —Mogu li znati o čemu se radi? Kome treba takva devojka? —Neko želi da je preuzme i dobro plati. Znaćemo gde je, pa je možemo vratiti — odgovori Konif. — Sve to ja mogu da obavim — reče Majkelson skidajući naočare da mu ne smetaju dok velikom maramicom briše lice orošeno uljastim znojem. —Onda neka ona bude treća tamo za odeljak tri. Posle će oti- ći s nama, a ti ćeš dobiti nadoknadu od dve hiljade funti — predloži Konif verujući da će Hari Majkelson poskočiti od zadovoljstva. — Trenutno je ona zauzeta s dva momka, ali ja ću je pronaći i dovesti — zaključi Majkelson. —Voleo bih da imamo i gazdinu saglasnost. Ne želim da se mešam u posao dok se Roj ne izjasni — primeti Konif. —Možda je tako bolje. Ja ću ga brzo naći, pa neka sve odobri, ili sam dođe ovamo — zaključi Majkelson * Čuješ li ti ovo?! —. uzviknu Samjuel Makferson. — Sve mu viruse i bakterije, plesni i otrove, nama trpaju devojke iz narkomanske jazbine. Neću da završim život raspadajući se kao gubavac od nekakve nove bolesti. — Nadam se, tatice, da ćeš se uzdržavati, makar zato da ne kvariš svog posinka — šalio se Ro Hač.

—O, propalice! Tako ti meni? Ja se u brizi pridružujem tebi iz solidarnosti i da te opomenem na lep način — branio se Samjuel Makferson. Njihov razgovor prekide dolazak Džona Konifa, a zatim dve devojke i kelnerice u neobičnoj odeči sličnoj kupaćem kostimu,ali skrojenom i izrezanom tako da skoro ništa ne skriva. Jedna od one dve devojke bila je nekako sva bela. Kosa platinaste boje, lice pokriveno slojem pudera i bela haljina širokih skutova i bela, neosunčana koža stvarali su taj namerno stvoreni utisak o nekakvoj nevinosti usred jazbine greha. —Ja sam anđeo, koji se zove Peri Kudvort — reče ona i načini piruetu, zbog koje se raširi skut njene haljine i otkri da na sebi nema donjeg veša i da ima lepo građene, duge noge. Ona zatim sede do Ro Hača i okrenu mu svoje lepo lice držeći usne kao da očekuje poljubac. — Zaista si anđeo, ali su ti krila postavljena malo prenisko — našali se Ro Hač. Druga devojka je ušla ogrnuta poluprozirnom pelerinom, koja se otvorila kad se i ona, kao na modnoj reviji, okrenula pred gostima. —A ja sam kći Satane, prava veštica i čarobnica ljubavi —reče ona i htede da sedne do Konifa, ali ovaj joj glavom dade znak da joj je posao da zabavi glomaznog mornara. Ona posluša, još više otvori onaj široki komad platna tako da se ukaza neobični ukras od pozlaćene plastike na grudima i nešto više slično širokom pojasu nego suknjici. Makferson je iskosa pogleda, osmehnu se i popravi joj skut odeće da makar nešto skriva, a onda reče:

—Kao što volim da sam oljuštim pomorandžu, ili bananu, tako želim i sam da otkrijem draži jedne pristale devojke. Devojka je imala povelike grudi i široka bedra, ali sve je bilo u skladu s njenim punim usnama i zelenim očima tako da je erotski izazov bio snažan. — Zar vam se ne sviđa ono što ste videli? — upita devojka. —Sviđa mi se, sviđa... Možda i suviše, dete moje — odgovori Makferson i potisnu njenu ruku sa svog bedra, gde je ona već beše stavila u pokret prema dugmadima papitalona. — No prvo treba da popijemo nešto dobro, pa tek onda da se dogovorimo. Mi smo pre za iskrenu ljubav i brak, nego za prethodno isprobavane. Došli smo da pronađemo dobre devojke da se i mi jednom oženimo. Svi se nasmejaše, a najduže su se smejale devojke. Devojka pored Makfersona iznenada opet opipa starog mornara i uzviknu: —Bravo! To je pravi muškarac! Makferson je uhvati za ruku i šapnu joj-, —Dobićeš pedeset funti, ako inicijativu prepustiš meni. Pored toga želim da znam i kako ti je ime, ako se dogovorimo za brak. Ja sam Filip Braun i mogao bih da te izdržavam kako želiš. —Propustila sam da kažem ime, jer sam mislila da to nije važno, jer inače sve devojke ovde kazuju izmišljena imena -- odgovori devojka. — Ipak ću reći svoje pravo ime Dolores Benet, a svi moji poznanici me zovu samo Doli, veštica Doli.. . Prekide je dolazak menadžera Majkelsona, koji uđe sam.

— Našao sam onoga koga želite — obrati se on Konifu. — Ona je u stanu koji je spojen posebnim prolazom s našim prostorijama, očekuje celo društvo. Tamo imamo više soba i luksuzan salon, a i izlaz je lakši i nikad ga niko ne nadzire. —Znači li to da si razgovarao i sa šefom? — upita Konif. —Naravno — potvrdi Majkelson. — Obradovao se i biće mu milo da vas pozdravi, kad vi to budete želeli. Sada neka đevojke idu prve, pa neka nas dočekaju, jer mi možemo da ispijemo naručeno piće. Kad devojke iziđoše, Konif upita: —Zašto su one morale da idu prve? —Imamo bolje i sigurno zdrave devojke. Ove dve odavna nisu bile na kontroli kod lekara, a često su s narkomanima. Vi znate šta to znači — odgovori Majkelson obraćajući se svima. — Ali malopre ste rekli da one idu ka Dijani — primeti Ro Hač. —Ni Dijana više nije bezopasna, ako se misli na bolest. Pošto ste došli i da se zabavite, ja sam odgovoran da i dame budu kako valja. Imamo ih i lepše su od sve tri ove. Na kraju možete da odvedete Dijanu, koja naglo gubi vrednost — objasni propali Eri Majkelson. — Roj smatra da smo napravili dobar posao i sam će vam reći da ne želi bilo na koji način da tebi, Džone, pričini štetu. —Kupujem je takvu kakva je i ostanimo kod onoga što smo se dogovorili — zaključi Konif. I Hač i Makferson osetiše električno bockanje signala svojih primopredajnika, pa se pogledaše. — Oprostite mi što ću vas ostaviti na časak — reče Ro Hač i iziđe.

—Pogledaću zna Ii gde je »ono mesto« — osmehnu se Majkelson i proviri kroz vrata. Video je da Ro Hač ide ka toaletu, pa se vrati i sede. —Umoran sam..-, starim — požali se on Konifa i dohvati čašu s pićem. Za to vreme Ro Hač je uhvatio priliku da ga niko ne čuje iz susednih kabina toaleta. —Slušam — reče tiho. -• Budite oprezni, jer irnam utisak da taj menadžer nešto muti — čuo se Lunov glas. —A šta misliš o Konifu? — upita Hač. —Mislim da mu je stalo do američke veze i da se trudi da zadovolji tako značajnu ličnost, kakav si ti kao Sanders — odgovori Lim. —Bićemo oprezni, a trudićemo se đa govorimo o tome šta se događa, kako bi ti sve čuo. Mislim da veće opasnosti nema — zaključi Ro Hač, * Vodio ih je Hari Majkelson, onako malo pogrhljen, mršav i reklo bi se uzdrhtao zbog nečega. Stigoše na dno stepeništa,koje je vodilo u podrum. Skrenu- še ka jednom zidu i putovođa gurnu prste između dve cigle. Čitav pet koraka dugi zid se malo pomeri i tako se otvori prolaz u levom uglu. Prvi uđe sam menadžer kluba i zastade pod jakim svetlom jedne prostorije da propusti goste. —Treba da zatvorim prolaz za nama — objasni on to što ih pušta da ga mimoiđu.

Malo dalje jo bio nekakav noseći stub građevine širok najmanje jard i po. Ro Hač je motrio Majkeisona i video kako se pokretni zid vraća na svoje mesto, a menadžer kreće za njim. Kad se izravna sa nosećim stubom, propali erl odskoči i zakloni se iza njega, a odnekud se začu naređenje: — Dignite ruke: Na nišanu ste mašinskih pušaka i pištolja! Svaki pokret sem dizanja ruku, može da znači smrt za sve vas! Oni poslušaše, a iz zaklona iziđoše dva momka. Jedan je imao u rukama mašinsku pušku, a drugi engleski vojnički revolver. —Hari, iziđi i veži ih jednog po jednog, ali pazi da nam ih ostavljaš nezaklonjene na nišanu. -- Ovde ima promaje, a mi stojimo podignutih ruku pred dva zla momka — reče Ro Hač, što je značilo da ne može upotrebiti gas za trenutno uspavljivanje tako da bude siguran u uspeh. Ujedno je time javljao Lunu šta se događa, —Brzo ćete biti na sigurnijem mestu — reče Majkelson prilazeći baš Ro Haču. — A sada postavi ruke polako ovamo k meni,da ti ih vežem, ako nećeš jedan rafal iz mašinske puške u grudi. — Pa ti drhtiš, pacove! Ne verujem da ovo činiš po Rojevom naređenju — upade Džon Konif. — Kad sazna šta činiš, poslaće te u pakao, a ja ću izmoliti boga da ti dosudi najteže paklene muke. .. —Nisam imao izlaza, čoveče — reče Majkelson tankim, ali neraskidivim kanapom vezujući ruke Ro Mača. —Neka su proklete sve promaje, vetrovi i orkani! — javi se

Makferson. — Ne mogu da mislim o promaji ni dok izbrojiš do tri! Ro Hač je znao šta to znači i odmah poče da, broji. Na tri pade na zemlju, što učini i Makferson. Bilo je prosto neverovatno videti kako dejstvuje munjevito taj glomazni čovek. Još u padu je potegao svoj starinski kolt i opalio samo dva puta. Oba gangstera samo se zaklatiše i padoše ne uspevajući da opale ni po jedan metak, jer pogoci u glavu su ih trenutno paralisali. Ro Hač uhvati Majkeisona za noge i sruši ga na pod od golog i grubog betona. Smotavajući ga k sebi prouzrokovao je povlačenje menadžerovog lica po oštrim betonskim neravninama, zbog čega se pojaviše mnoge krvave ogrebotine. Majkelson je prosto skičao. — Umukni, plemeniti štakore! — uzviknu Džon Konif. — Potrudi se da objasniš napad na nas tako da ti verujemo, inače ćeš umreti u mukama. To ti ja obećavam uz zakletvu. — Ugrozili ste me na najgori način — odgovori Hari Majkelson. — Mi tebe?! — iznenadi se Džon Konif i to je zvučalo iskreno. Makferson i Hač su još uvek držali na oku lažnog sveštenika zbog sumnje da ih je on doveo u zasedu. —Da, vi ste ugrozili moju ljubav — odgovori Majkelson i saže glavu. Ramena mu se zatresoše i konačno se začu grčeviti plač. Hač ga uhvati za podbradak i pogleda mu u suzne oči. On je plakao, u šta nije bilo sumnje. Takav plač nije mogao biti glumačka veština. —Smiri se i objasni svoju ugroženu ljubav. Ja to ne shvatam

— dodade Konif. Majkelson se osvrnu kao da traži gde bi seo, a onda reče: —Malo napred je opremljeno skrovište, gde imamo klupe i stolove. Mogli bismo da sednemo, jer izdaje me snaga. Oni prihvatiše i iza prvog ugla nađoše vrata koja su vodila u usku, ali dugu sobu, čijom ivicom su bila poredana četiri ležaja. Blizu vrata bile su dve klupe s naslonima oko jednog stola. Četiri stolice bile su poredane uz kraći zid sobe. Majkelson sede na jednu klupu, a preko puta njega spusti se Džon Konif. —Pazi na njih, a ja ću da dovučem mrtve i da osmotrim okolo — šapnu Hač Makfersonu. Ovaj je znao da će njegov posinak iskoristiti priliku da se javi Lunu, a možda je dobro i da se leševi sklone zbog nekog slučajnog prolaznika. — Sačekaću s ispitivanjem dok se ti vratiš — reče Džon Konif. —Ispituj ga, pa ćeš mi reći ako je nešto važno. Tu je eto i Bruni. Važno je da mu on veruje, jer on tako brzo poteže i tako tačno pogađa — nasmeja se Ro Hač, odnosno tobožnji Norman Samers. —Govori, Hari! — reče Konif. —Ne mogu odmah... Zlo mi je i pusti da prikupim snagu —jedva odgovori Majkelson. Hač brzo objasni Lunu šta se događa i opet zaključi da trenutne opasnosti nema. Brzo dovuče, jedan, a onda drugi leš i stavi ih na slobodne ležajeve.

—Polardovi ljudi? — upita Konif unoseći se u lice Majkel- scnu. —Ne... Polard s tim nema ništa i on ne zna šta se događa... To su, istina, čuvari kluba, ali sam ih ja doveo i rade samo za mene... Radili su —- dodade Majkelson pogledavši mrtve gangstere. — Jesu li već i ubijali za tebe? — upita Makferson. — Više za druge, ali ja sam im nalazio »poslove«. Oni su,kad je to trebalo, bili plaćene ubice... Plašio sam se od njih i oni su to koristili — odgovori menadžer ne samo »Kristal d Pari«, već i menadžer plaćenih ubica. —Sada si hteo da ubiju nas, zar ne? — upita Ro Hač. —Da... Hteo sam da nestanete, a da ona ostane — odgovori slomljenim glasom Hari Majkelson. —Objasni to, kučkin sine! — uzviknu Konif. — Ovi ljudi, ve- rujem, još ne shvataju u čemu je stvar, kao ni ja sam. Možda čak sumnjaju u to kakva je moja uloga u celoj igri. —Ja sam oduvek nesrećan — poče da govori propali Eri Vičerli, odnosno Hari Majkelson, kako se zvao od izlaska iz zatvora i to po zahtevu za »opravdanu« zamenu prezimena. Dalje je pričao kako je postao glavni menadžer kluba i kako je samo ponekad izneverio Polardovo poverenje kako bi došao do više novca, jer plašio se da ga zbog malih sposobnosti ipak ne otpuste. Da njegova nesreća bude veća zaljubio se u Amerikanku. —Dijana je to zloupotrebljavala mnogo puta, ali ja je volim i ne mogu bez nje. Štitim je, a ona je sve gora. Sada leži drogirana i

neupotrebljiva, a ja to skrivam od Roja — zaključi on svoju sumornu pripovest. — I sad si hteo da nas poubijaš, kako ne bismo odveli tvoju drolju?! — čudio se Konif. —Ne znam šta bih učinio... Sada sam hteo da vas sprečim da se vidite sa mojim gazdom — odgovori Majkelson. — Bio si ubicama naredio da pucaju, ako se opiremo, zar ne? — upade Makferson. — Jesam... Oni sami su rekli... — I ubili bi nas, svo mu krvavo podzemlje Londona! — opsova Makferson. Na trenutak Konifove oči se raširiše i izraz velike iznenađenosti pojavi mu se na licu. Ro Hač odmah shvati da je tog trenutka lažnom svešteniku postalo jasno ko je to »što čudno psuje, nepogrešivo gađa iz starih koltova i ima ručerde od po pet funti u svakoj pesnici«. Dok se Konif trudio da sakrije svoje uzbuđenje i sačeka priliku da se spasava, Ro Hač mu je već bio iza leđa i zgrabi mu ruke, pa reče Makfersonu da ga veže čvrstim mornarskim čvorovima. — Sad smo poremetili sve planove — poče Ro Hač da govori zbog toga da ga Lun čuje. Imao je slušalicu u uhu i čuo je kako Lun kaže: —Sada morate dovesti i devojku i Konifa, a ne znam šta bismo drugo učinili i sa tim bednim erlom. Već je prošla ponoć i treba da požurite. Ja ću sa Harijem da krenem tamo i da vas sačekam pred barom.

—Ne treba — nasmeja se Ro Hač. Dosta nam je ovde jedan Hari, koji je i eri Vičerli. —Čujem te, Ro! Razmisliću kako da ti to vratim — upade glas Harija Hofa. —Šta nameravate da uradite? — upita Lun. — Nateraćemo Majkelsona da nas odvede do devojke, pa ćemo je dovesti zajedno s njim i Konifom. Sveštenik mi je dužan tri hiljade funti, a možda u njegovom skrivenom sefu ima još koja para — odgovori Ro Hač. Konif je kolutao svojim krupnim, malo izbuljenim i mnogo podbulim očima. Lun još jednom pomenu opreznost, ali se složi s planom. Za manje od pola sata sve petoro seđeli su u automobilu i vozili se prema stanu Džona Konifa. Ro Hač je naterao lažnog sveštenika, uplašenog za svoj život, da pokaže gde skriva novac. U dobro prikrivenom sefu bilo je još hiljadu funti i nekakvih papira uz dve beležnice. Hač sve pokupi u jednu torbu i sa zarobljenikom se vrati do automobila. * Dok su doručkovali pre odlaska tamo gde će se Lun pojaviti u ulozi američkog specijalnog agenta Normana Sandersa, Makferson je gunđao: — Sad ovde imamo čitavu gangstersku koloniju, odneo ih Sotona iz londonskog podzemlja u sam pakao! Ko da ih poslužuje, zadavili se svaki zalogajem koji im ja dodam. —Sad će Klint Breslin da brine o svojoj kćeri. U odeljku za njih obezbeđeno je sve što im treba. A lažni sveštenik neka se pobrine o propalom erlu, ili obratno. Ako udave jedan drugog, biće manje posla

za nekog trećeg — reče Hari Hof. — Ja sam kao najmlađi preneo dosta hrane i sve ostalo što može da im zatreba za nekoliko dana. Smešteni su kao u najboljem hotelu. — Baš si ti neka dobričina, momče — nasmeja se Makferson. — samo se pripazi od Ro Hača da te ne iskvari. —Ja sam u životu najviše naučio od tebe, tatica Same —upade Ro Hač. — Imamo još vremena da proverimo je li sve spremno — reče Lun. — Devojka je dobila injekcije i sada je smirena. Ona i njen otac naizmenično, a nekad u isti čas plaču pričajući o sebi. Klintu sam ostavio pilule kalamelatropina, koje deluju kao antimorfijum, a ima i druga sredstva, već prema tome koje droge je Viola uzimala. — To smo mi i lečilište za narkomane, milion mu uzaludnih pokušaja da se trulo pretvori u zdravo — opet je gunđao Makferson odmičući praznu šolju. — Dogodilo se da tako treba, Same — reče Lun. — Od dva nova zarobljenika saznao sam mnogo toga što je sada važno. Otac Konif je važna zverka u londonskom podzemlju. Zna da se priprema skup tvoraca delova trovačke internacionale. Neki su već u Londonu. Ponešto korisno je otkrio i Majkelson, iako ne zna pravo značenje činjenica. —Pokazalo se da se može verovati samo Breslinu — primeti Ro Hač. — Drugima verujem zato što su govorili i pod hipnozom i pod dejstvom droge svesti, a ponešto i bez toga, ali pod pritiskom straha koji ih drži od trenutka kad su shvatili gde se nalaze — odgovori Lun. — Nisam baš oduševljena što odlazite sva trojica — reče

Džejn Vitington. — Znam da bi i ti htela s nama — reče Lun. — Pa ti si ovde više s nama, nego da si uz nas. Ovde si ti glavna rezerva, ako nešto pođe kako ne valja. Održavaj povremeno vezu sa Markinčom i oba detektiva. Tomas i Kliv su uvek spremni da požure u pomoć i okupe čitave grupe hrabrih ljudi. Uostalom, ti sasvim dobro znaš šta treba da uradiš i kako smo zamislili i ako se prilke promene. -- Više bih volela da smo u glavnom skrovištu, jer tamo bih mogla i da pratim događaje i da se bavim nekim istraživanjima — reče Džejn. —Nadajmo se da sve neće potrajati tako dugo — reče Lun. —Tome se nadamo već više godina, ali ja se ne žalim — odgovori Džejn i pokuša da Luna zavodnički pogleda. On je razumeo da je ona baš sada u grču da ne pusti suze nad svim onim što se događa njima i svetu oko njih. Njena plemenita duša patila je zbog mnogo čega i ona bi klonula da nije bilo nauke i ljubavi s Lunom. Ovako je njena lepota bila u procvatu, a naučnička sposobnost u punoj zrelosti. VI Vozeći se svaki u svojim kolima Lun, Makferson, Hač i Hof dosta brzo su pronašli Old Ford kraj i Kardigen rod u njemu. Znali su da se taj splet starih i isprepletanih uličica nalazi nedaleko od Viktorija parka. Mnoštvo garaža u dvorištima i iza starih, ali dobro održavanih kuća, omogućavalo je da se ovde lako nađe parkiralište, pa su njih četvorica javili jedan drugom gde se nalaze posle obilaska većeg dela Old Forda i samog Kardigen roda. — Ništa sumnjivog, zar ne? — pitao je Lun.

Svi javiše da nisu primetili bilo šta važno da se spomene, s obzirom na razlog dolaska ovamo. Lun tada javi da odlazi u neuglednu kuću, izabranu za susret predstavnika pet policajaca s raznih strana sveta. —Ne mogu koristiti ni primopredajnike, ni bilo kakvo sredstvo javljanja, izuzev radio telefona, što se ne može sakriti od ostalih — ponovi Lun ono o čemu je već bilo reći još tokom priprema. Verovao je da će u prostorijama ovog policijskog susreta biti postavljeni uređaji za otkrivanje i smetnje bilo kakvih uređaja za prisluškivanje. Postoji tradicija britanskih tajnih službi i policija da se zaklanjaju iza izgleda zastarelih biroa, ili privatnih institucija. Cesto su važni engleski tajni štabovi ličili na institucije iz prošlog veka Izgleda da se i sada držalo do te tradicije, iako nije izostajala i najnovija, ali dobro prikrivena tehnika. Kad Lun pozvoni na vratima nevelike dvospratnice, otvori mu čovek pedesetih godina, koji je sasvim ličio na jedinog slugu kakvog osiromašenog plemića, 'ili penzionisanog pukovnika. — Zovem se Norman Sanders... — reče Lun, ali ne stiže da kaže šta želi. — Vaše ime već mi je preporučeno. Domaćin vas očekuje. Izvolite — prekide ga vratar. Hol je bio odavno neokrečen, stepenište staro i na golim nogostupima videlo se da možda već decenijama nije tu bilo prostirke da zaštiti drvo od habanja nogama. Vratar je išao napred držeći podignutu glavu kao čovek koji je celog života batler. Lun stiže za njim do jednih vrata na spratu. Vratar,

odnosno jedini vidljivi čovek za obezbeđenje ovakvog skupa, otvori vrata i najavi: —Gospodin Sanders! Odmah zatim propusti Luna i za njim zatvori vrata. Tobožnji Norman Sanders zaista je bio potpuna slika i prilika Klinta Breslina, odnosno čoveka koga ovde očekuju kao Sandersa. Lun stiže da za par sekundi zapazi skoro sve detalje ove siromašno nameštene prostorije duge oko deset, a široke najviše osam jardi. Tako se nije moglo reći niti da je to soba, niti dvorana. Zidovi su bili belo okrečeni. Na jednom je bilo raspeće od tamnog, skoro crnog drveta, na drugom tri nosača s okomito postavljenim tablama, koje su se listale kao knjige. Na ta tri nosača bilo je tridesetak ploča, od kojih je svaka imala visinu od dva i širinu od jednog jarda. Samo jedna tabla je bila otvorena i videlo se da je na njoj plan Londona. Na. sredini je bio stari sto od hrastovine, s malo preostalog laka na sebi, što je otkrivalo mnogogodišnju upotrebu ovako bez zastora. Oko stola bilo je dvanaest takođe starih, ali čvrsto građenih stolica s naslonima za ruke, ali bez ikakvih obloga. Na čelu stola sedeo je čovek neupadljive spoljašnosti, koji je mogao imati između pedeset i šezdeset godina. Kosa mu je bila proređena i proseda, a osmehnulo lice imalo je nekoliko dubokih bora. ali je zračilo svežinom. On ustade i pode k Lunu. —Ja sam Nol Tulend, domaćin u ovoj kući — predstavi se bez rukovanja i s otstojanja od najmanje tri koraka. Lun ne reče ništa, jer je smatrao da je dovoljno predstavljen batlerovom najavom. —Priđite —, dodade Tulend vraćajući se stolu. Još u hodu on iz džepa izvadi jednu fotografiju i nekakvu kutijicu. Lun je mogao da vidi da je to fotografija Klinta

Breslina, odnosno lažnog Normana Sandersa, čiju ulogu on sada mora da odigra bez greške. Tulend stavi fotografiju tako da poleđina ostade gore, pa otvori kutijicu, u kojoj je bila boja za uzimanje otisaka. On pogleda Luna da vidi shvata li ovaj šta se želi. Lun je video da su u gornjem delu fotografije već poredani otisci svih pet prstiju desne ruke, pa sada svaki svoj prst, posle dodira kutijice, otisnu na donji deo fotografije. Domaćin opet iz džepa uze lupu i razgleda otiske, pa samo klimnu glavom i zavuče ruku pod sto. Brzi dolazak batiera otkri da tamo mora da je skriveno zvono za poziv obezbeđenja, Tulend bez reci pruži fotografiju, kutijicu s bojom i lupu čoveku koji je dočekao Luna kao vratar. Ovaj sve uze i bez reči iziđe, — Sednite ! neka ste dobro došli, gospodine Sanders — pokaza Tulend stolicu sa strane, okrenutu prema dva velika, ali zastrta teškim zavesama prozora, zbog čega je u prostoriji gorela jedna jaka sijalica u starinskom, jednostavnom lusteru. — Ostali su već stigli, pa su u malom salonu da sačekaju i vaš dolazak. — Svoj časovnik sam brižljivo namestio na ovdašnje vreme i mislim da nisam zakasnio ni minutu — reče Lun dobrim američkim naglaskom. —To je tačno. Ostali su imali raspored na po dve minute jedan između drugoga, a vama je dato osam posle dolaska svih zato da imamo vremena za provere, koje ste videli — objasni Tulend. —Pošto neće biti ceremonije predstavljanja, pogledajte podatke o meni i ostalima, koji su učinili isto, pa već znaju ko ste. Tulend mu pruži ispresavijani papir. Kad ga Lun otvori, zaključi da je to fotokopija jednog tabloa sa pet fotografija. Na prvoj je bio Nol

Tulend, pored čijeg imena je pisalo samo još SJ, što je moralo da znači Skotland jard. Drugi na fotografiji bio je Klint Breslin, pa je pored imena Norman Sanders bila još samo oznaka FBI. Treće ime bilo je Klod Viber s oznakom F. Sledili su Italo Pestaloci s oznakom I, a na kraju Leo Bilon s oznakom B, a u zagradi su bila još početna slova Grčke, Nemačke, Španiie i Austrije. —Ovo B kod Bilona, verujem označava Belgiju, ali ne razumem oznake u zagradi — reče Lun. — Dva su centra. Jedan je ovde, a drugi u Briselu. Gospodin Bilon vodi centar koji povezuje predstavnike Grčke, Nemačke, Spanije i Austrije. Stvaraće se i novi centri, jer protivnik radi u još nekoliko zemalja i širi svoje poslove — objasni Tulend. U tom trenutku, kao da su čekali da se završi Lunov i Tulendov dijalog, uđoše tri čoveka. Oni bez reči zauzeše mesta. Pored Luna sede Francuz, a Belgijanac i Italijan nasuprot njih,Tako su svi zauzimali malo više od trećine dugog stola. Ostalih sedam stolica ostade prazno. —Ima li primedbi pre nego počnemo da radimo? — upita Tulend. Ostali su ćutali, pa on nastavi: —Radićemo brzo i efektno, jer svi ste vi eksperti, pa vam ne treba govoriti ništa od onog što znate... Prekide ga kucanje na vratima. Uđe ukočeni batler i na sto pred Tulenda stavi listić papira i odmah ode. — Nadam se da više neće biti razloga da nas čuvar prekida. Sada je doneo upozorenje da neko ovde među nama snima na magnetofonu — obavesti prisutne Nol Tulend. Belgijanac Leo Bilon otkopča dugme košulje blizu pojasa i

izvadi minijaturni magnetofon, poslednju reč japanske mikro tehnike, pa ga spusti pred Tulenda, a onda tiho reče: —Hteo sam zbog našeg centra. .. Radi iskustva. Nol Tulend ga je gledao nekoliko dugih trenutaka, ali ništa ne reče. Razgleda magnetofon, proveri da li je uključen i ostavi ga da stoji sve vreme tamo gde ga je Bilon spustio, a onda nastavi da govori: —Osnivanjem trovačke internacionale, koja se oseća toliko moćnom da se čak i reklamira, na primer majicama na kojima se nalazi krug, u kome su dve tačke, koje označavaju oči i crta kao u smeh razvučena usta, a oko koga piše krupnim slovima ACID, što znači kiselina. Sa strane je uz sam krug naslikan cvet sa šest latica... —Svi znamo i za uzvike »Uživaj u putovanju«* i »Aciid!*. Znamo o mnoštvu načina da se droga nametne mladima, ali ne znamo kako da se spreči to zlo — upade skoro svađalačkim glasom Klod Viber. — Kod nas u Francuskoj ih jednostavno premlaćuju tamo gde se skupljaju, no to je uzalud... —Znam — podiže ruku Nol Tulend. — Svaki od vas, ako se složimo u osnovnim pitanjima metoda borbe, dobiće knjigu poverljivih izveštaja o invaziji krijumčara droge širom sveta i njihovoj trovačkoj internacionali. —Možda je trebalo odrediti redosled razgovora — upade Italo Pestaloci. —Ovde se više želi da jedan drugome kažemo koje su odluke onih koji nam otvaraju mogućnost obračuna — nastavi Nol Tulend. — Dakle, tajni izvori legalnih vlada obezbediće nam dovoljno novca. Čak i »Agencija smrti«, koja sada snabdeva sve vrste terorista potrebnim

oružjem i sredstvima za teror, jer se to ne može lako preneti. Ako ta agencija snabdeva »crvene* i »crne«, a i sve šarene teroriste, što ne bi snabdevala i nas? Tako naše vlade neće zapasti u neki diplomatski, međudržavni sukob. — Mislim da niko neće biti protiv toga'da se bezobzirni, ap- solutni zločin suzbija bezobzirnim i apsolutnim sredstvima pravde i ako ih zakoni ne dozvoljavaju — reče Lun. Svi su klimali glavama. — Obezbeđeno je snabdevanje svih naših ljudi PGM i MPGM municijom, običnim i oružjem od plastike, koje se ne vidi pri kontroli prtljaga iks zracima. U svim zemljama biće na raspolaganju brzi automobili, otrovi od kojih se umire sa znacima srčanog udara, kakav je sukostrin. Mnoge vrste vremenski i daljinski dirigovanih mina i eksploziva biće korišćeni kad god treba. Nećemo se odreći ni običnih otrova, pa sve do mikro robota, koji se utisnu u krvni sud čoveka, a ubijaju posle određenog vremena, koje se reguliše pomoć mikroskopa — izlagao je Nol Tulend pazeći na utiske koje će njegove reči izazvati. —Obećali ste da ne govorite o onome što svi znamo — primeti Lun. — Koja od policija ne zna -da je PGM ono što se zove »inteligentna municija, a da je još »inteligentnija« PMGM. Svaki metak pogađa uz pomoć elektronike. Važno je da ga mi ne uputimo na pogrešnu metu. —Moje izlaganje bilo je samo malo »uvijena« ilustracija,kojom se ističe permisivno pravo da su dozvoljena sva sredstva koja nisu izričito zabranjena. . zabranjenih neće biti — prvi put se osmehnu Tulend. — A sad neka govori ko želi, pa da izložim još nešto veoma važno. Možda želite da postavite i neko pitanje. -

—Poslednje vesti govore o davljenju pet gangstera, za koje se zna da su bili u stroju krijumčara droge, a zatim o smrti četiri gangstera u »Friški boj« baru O čemu se tu radi? Ko ubija? - upita Leo Bilon. —Nije samo to — reče Tulend. — U »Kristal d Pari«, novom noćnom klubu, ubijena su dva zločinca, za kojima se tragalo zato što mi je glavni posao bio da ubijaju za novac. O tome je policiju obavestio vlasnik kluba Roj Polard. Nestao je i njegov menadžer, propali eri Hari Majkelson. — Kakva je i otkad postoji taj »Kristal d Pari«? Znam u Londonu »Kafe d Pari«, »Kazino d Pari« i »Pari Pulman« bioskop. Moj grad će ovde doći na zao glas — nasmeja se Klod Viber. —Klub se nalazi na Louden rodu u Hem Hilu. To je već zloglasan lokal, ali na neki način uspeva da održi pravo da radi - odgovori Tulend. Svima je bilo jasno da neko moćan štiti klub »Kristal dPari, ako to nije sama londonska policija, koja tako saznaje mnogo šta. Ali niko više ne reče ništa o tome. — Mislim da smo svi složni u tome da su prethodne pripreme tamo otkuda svaki od nas dolazi bile potpune. Ono što je već u toj fazi predloženo, ja bez rezerve prihvatam. Naglašavam da sam svestan da nas opravdavaju principi pravde i veće koristi za ljudski rod, a da ćemo i mi i naše službe biti izvan zakona, isto kao Mafija, ili čak i više od nje No ne odustajemo — reče Italo Peslajoci. Mafija više nije samo jedna — reče Tobožnji američki agent., lažni Norman Sanders, uzdahnuvši. — Sada imamo moćnu kinesku gangstersku organizaciju koja drži čitavu trećinu tržišta droge. Tu su još Tajlanđani, Pakistanci, Iranci, Avganistanci, Inđusi, Nigerijci,

Albanci, Portorikanci . .. Policija ima muke da razume, recimo, afrički dijalekt tuivt kojim se sporazumevaju krijumčari iz Gane, ili neki od kineskih manjih dijalekata. — Dobro ste to spomenuli, jer i nama će nedostajati znalci svih tih jezika. Dopunićemo razmatranja o tome — reče Tulend. Tada počeše pitanja o ulozi prostitucije u svemu, o međunarodnim vezama homoseksualaca, bolestima, terorizmu i tehničkim pitanjima. Tulend je najčešće sam odgovarao, ali o mnogim nejasnim činjenicama govorio je »američki« agent. Gledali su ga s respektom i pomalo zavisti, jer osećali su da iza njega stoje moćne američke službe. On sam znao je da se borba protivu demona droge vodi s promenljivom srećom, ali da su krijumčari sve brojniji i jači. Sada je izrastala jedna nova, tajna i neobična snaga za odbranu od do sada nepobedivog zla, kakvo su narkotici svih vrsta. Hoće li Biro zaštite postati dobra i korisna organizacija širom sveta, ili će se pretvoriti u novu vrstu terora bez koristi? Hoće li ona ostati politički neutralna? Ta i takva pitanja su se sada nametala njemu, a sigurno i ostalima. No niko ne reče ništa o tome, jer već je bilo jasno da svi prihvataju savez ove vrste, koji vreba, da se proširuje bez obzira na političku boju neke zemlje, interpol je legalna svetska organizacija. Hoće li ova nova, tajna, i zaverenićka poslići neki uspeh. Na to nije niko nalazio odgovor, pa nije ni postavljao glasno to pitanje. Bilo je prošlo podne kad se odlučiše za odmor. Onaj jedini vidljivi Tulendov čovek ponudi piće, sendviče i čaj. Sve je bilo suviše skromno. Izlazili su u hol da popuše cigarete, ili odlazili da se osveže u malom starinskom kupatilu. Zatim se, kao na zvono, vratiše svaki na svoje mesto. *

Niko od vas nije obavešten o tome da moji šefovi i ja želimo da govorimo o svakome poznatom fenomenu poznatom kao Lun, kralj ponoći. Prihvatate li da se naš »Biro zaštite« izjasni o tome? — poče Nol Tulend. —U kom to smislu? O Lunu kao savezniku, ili kao o protivniku? — upita tobožnji američki tajni agent sasvim smireno. —Ima znakova da se on već umešao u sukobe sa trovačima. On će se, plašimo se, umešati i u naše planove. To može samo da nam smeta — odgovori Tulend. —Ja smatram da već jednom treba uhvatiti tog čudaka — reče Leo Bilon. — Ili vi Britanci čekate da on sasvim ostari i nestane. Toliko puta je ismejao ne samo Skotland jard, već i Intelidžens servis i druge vladine institucije! —Govorimo o njemu zato što je bilo predloga, u toku priprema, da se i on uključi u naš savez i da mu se daju poštene garancije — nastavi Tulend. —Garancije možemo da mu damo. Zar se sumnja u naše skrupule? — glasno se nasmeja Klod Viber. — Treba svi da težimo da ga privučemo i u pogodnom trenutku zgrabimo. Njegovi pronalasci, skrovišta i bogatstvo daće nam veliku moć u poslu koji počinjemo — predloži Leo Bilon. —U prepodnevnom razgovoru spomenuli smo ubistva zločinaca,ali je razgovor skrenuo ka onome što je bilo pripremljeno. Sada bismo možda mogli da čujemo nešto više o tim nepredviđenim događajima. Jesu li to uradili vaši ljudi,

gospodine Tulend? — reče Lun. — Ili je možda umešan sam Donald Sikert. —Vi sami o tome treba da znate više nego ja — odgovori Tulend. — Pet zločinaca je udavljeno čudnim kožnim ogrlicama, koje se polako stežu narastanjem materijala u koži zbog pri- đolaska vode. Sigurno znate da na istom principu dejstvuje nečujni »eksploziv«, koji razbija stenje kao od šale. —Pročitao sam vesti i novinarske pretpostavke da se radi o čoveku iz Tame — odgovori Lun. — Ja znam da je to on, ali ne znam kako izgleda i pod kojim imenom napada. Nikad nam nije uspelo da se on predstavi novim šefovima. Napominjem da je on bio i ostao tajni agent FBI. No nema više živih onih koji su znali ko je čovek iz Tame, odnosno Arčer, ili Horibl. Tako se plaćeni ubica, agent FBI, odmetnuo. On je kao i vaš Lun, ali bez Sikertovih viteških postupaka i moralnih principa. — Otkud je Lun naš? On nikada nije bio u službi bilo koje naše policijske, ili obaveštajne službe — usprotivi se Tulend. — Ja bih svojoj grupi rado priključio Arčera, samo kad bi mi to uspelo. I vama bi koristilo da pridobijete Luna — nastavi lažni Sanders, kao da Tulend ništa nije rekao. — Apelujem na vas sve da mi se Arčer, odnosno Čovek iz Tame preda, ako ga neko uhvati. On ne treba da pogine, ako se to može izbeći. —Dakle, vi verujete da je londonskih jedanaest gangstera ubio baš taj vaš Arčer? — upita Leo Bilon. —Njegov je stil, a ogrlice su njegov specijalitet. Znači da je on podavio pet gangstera. Za ostale u »Friški boj« baru i

»Kristal« noćnom klubu ne znam. Ne pada mi ni na pamet da ne verujem vama, gospodine Tulend, ako kažete da vaši ljudi s tim ubistvima nemaju veze ... —Izostavio sam, nehotično, jednu činjenicu — upade Tulend. — Iz »Kristala« je nestala i jedna devojka koja je poreklom Amerikanka i zove se Dijana Garmes. Neko se pre tri noći raspitivao o njoj. Dakle, to upućuje na onog ko ie došao iz Sjedinjenih Država. — I ja sam došao otuda — nasmeja se Lun. — I ja sam hteo da znam gde je devojka po imenu Viola Breslin, pa ne mora biti da je tu otetu devojku tražio neko drugi... — Ali to je jedna ista devojka! — uzviknu Tulend. —Znači da me je Arčer pretekao. Znao sam da će je on potražiti, jer je to obećao izvesnom Klintu Breslinu, koji je takođe bio agent FBI. Majku te devojke ubili su gangsteri, a posle su samu Violu upropastili načinivši od nje narkomanku i poslušnu prostitutku. Posle Breslinove smrti nađen je zapis o tome, gde je pomenuto i Arčerovo obećanje da će pomoći da se osveta izvrši, a devojka nađe. Dakle, Čovek iz Tame je negde tu u londonskoj tami — izloži Lun mirno. —Neću da se mešam u vaše poslove — reče Tulend. — Svi smo mi samostalni i obavezni samo u onome o čemu se dogovorimo. No ja vas upozoravam da se pričuvate od naše policije. —Imaću to u vidu — odgovori Lun. Tulend predloži lozinke i način povezivanja sa njim i svakim drugim članom »Biroa zaštite« u njihovim zemljama, dade telefonske brojeve i adrese na koje se mogu za njega poslati poruke i

naglasi da će ovde, u ovoj kući uvek biti njegov »batler«, koji će moći da im pomogne u uspostavljanju veze. Na kraju zaključi: —Znate da je predloženo da obračuni budu nemilosrdni i okrutni. Pokušaćemo da uništimo trovačku internacionalu i stvorimo dobrovoljačku, moćnu zaštitu od zla zvanog droga! —Mi, ili oni! — uzviknu Leo Bilon. Lun je razmišljao o tome kako su mnoge tajne družine kroz vekove, ako nisu prihvaćene od mnoštva stanovnika i ako nisu postale javne i demokratske postajale terorističke, a zatim i zločinačke. Znao je mnoštvo primera. Takva je bila Mafija od njenog osnivanja do današnje potpuno gangsterske organizacije. Tako se dogodilo i sa policijskim tajnim eskadronima smrti, stvorenim da ubijaju zločince bez javnih presuda, a onda petvorenim u oružje u prljavim političkim i igrama najnazadnijih političara ... Njegovo razmišljanje prekide ustajanje Nola Tulenda, koji reče: — Nadam se da ćete ovako izgledati pri sledećem susretu i da ćete imati ista imena. To kažem zato što pomišljam na to da su vam vaši šefovi možda dali nova imena, a omogućiće vam da ih menjate i da se maskirate drugim izgledom. —Na nama je odgovornost i, ako izmaknemo vama, nećemo izmaći svojim šefovima koji su se na neki način već obezbedili da nas drže na uzdi — reče Klod Viber. — Nije kod svih tako — upade Lun. — Ja sam samostalan i FBI mi je dao odrešene ruke, pa i ako počnem da grešim. No nadam se da će nas prilike naterati da radimo kako valja. —Verujem da je vaš zadatak nešto drugačiji od našeg, jer mi moramo dati prednost prostom fizičkom uništenju protivnika. To će

početi surovi obračuni. Biće to nešto novo, teror nad zločinom — reče Tulend. On tada pozdravi prisutne i reče im da mogu otići. VII Počeli su dani priprema za obračun sa savezom bandi, koji se uslovno nazivao trovačkom internacionalom. Lunu su i Mafija i mnoge druge gangsterske bande izgledale manje prljave i zle od trovačke internacionale. Istina, taj savez je bio isturena snaga tržišta drogom. Trovačku internacionalu su i stvorile Mafija, južnoameričke bande i mnoge nove gangsterske organizacije. Stvorili su je i zato da protivu sebe ne izazovu vlade i državne organe, koji nikada nisu imali planove potpunog uništenja Mafije. — Opšta je pojava da se pojedinci i grupe zločinaca prosto spontano razvijaju i međusobno povezuju u veće bande. Ta spontanost se sama po sebi pretvara u savez i organizaciju, ali tako da ostaje zaštićena od otkrivanja. Niko ne zna gde je i ko u kojoj bandi. Oni kao da se nalaze po mirisu, kao zveri — pričao je Donald Sikert kad su se u skloništu svi skupili da se posavetuju. —Mi postajemo konzervativni — upade Ro Hač. — Još uvek se ponašamo džentlmenski i viteški. Svakome želimo da damo šansu. Hoćemo da budemo »sluge pravde«... — Zar bi ti da ubijaš bilo kako, hiljade mu vrsta krvožednih ubica!? — ne izdrža da ne opsuje Samjuel Makferson. — Da smo ubijali bez opomene, s leđa i ne dajući protivniku šansu da se brani, ne bismo bili ništa drugo do zločinci. Ovako... — Ovako smo progonjeni pravednici — nasmeja se Ro Hač.

—Ro ne misli ništa rđavo — umeša se Lun. —To mene tatica Sam s pravom poučava. Ne mislim ni ja da treba ubijati bilo koga, ako se to ne mora — pomirljivo reče Hač. . Lun nastavi da izlaže ono što kao najvažnije proizilazi iz sadržaja dobijenih dosijea od »Biroa zaštite«. Mnogo toga znao je da im otkrije njihov prisilni gos Breslin, a nisu izostala ni priznanja lažnog sveštenika Džona Konifa i pravog propalog plemića Majkelsona. Trovačka internacionala veoma uspešno je stvarala nove armije potrošača droge. Drogom zatrovane karamele i druge slatkiše deljene su, ili prodavane deci. Narkotici su bili stavljani i u lepak sličica omiljenih dečjih albuma za učešće u nagradnim igrama. Deca su ih oblizivala da ih zalepe i tako drogirana osećala povećano uzbuđenje. Tako su se i albumi bolje prodavali i na stotine hiljada dece je kretalo na put propasti od droge. Drogom tajno uznemireno detinjstvo traži nešto jače, iako ne zna šta bi to moglo da bude. Tu su pozivi na moderna uživanja u zaglušnim ritmovima muzike i igre po zadimljenim podzemnim dvoranama, gde disk- džokeji vrte hitove rok-grupa, u kojima se poziva na uživanje u »onom putovanju«. »Aciiid!«, uzvikuju dok su im lica izobličena grimasama čas bola, a čas smeha, ili ujedno od oba ta osećanja. Kod ulaza utisnuti pečati, u svojoj boji imali su narkotike, pa sada učesnici visoko drže ruke i urlaju žudeći da imaju svoj »trip«, svoje putovanje u bezumlje narkomanskog bežanja od stvarnosti. Sve češće i sve slobodnije prodaju se tablete ekstazi droge,što je drugo ime za acid, odnosno lisergičnu kiselinu. To je ista ona droga koja je nekada nosila naziv »LSD«. Acid je novi talas dece cveća i hipi pokreta. A rok-muzika i sama deluje poput droge i pojačava joj dejstvo. Svojim ritmom i jačinom u mozgu stvara hemijska jedinjenja narkotičkog dejstva. To je stadijum u kome se počinje »ekstazi«

pilulama po ceni od dvadesetak, a završava se dnevnim potrebama za drogom »krek« od po pet stotina do hiljadu funti. —I sve to funkcioniše ujedno spontano i vrlo organizovano, dok sunčani krug s osmehom obećava zadovoljstva. Cvetić sa strane poziva na trip, u pakao kroz blistave munje na pozornicama disko klubova. Obišao sam neke i video kako to izgleda reče Hari Hof. Tako je pred njih petoro predstava o razmerama novog postajala potpunija. Svi su shvatali da, ma koliko to izgledalo preterano, zlo dobija planetarne razne afere. Eksperti za borbu protivu droge to nazivaju »Trećim svetskim ratom«. To je stravična invazija trovačke internacionale, započeta još šezdesetih godina. Već čitave zemlje žive od proizvodnje i prodaje droga. Krijumčari droge su u nekim zemljama na vlasti i raspolažu snagama svojih policija da bezbedno trguju drogom. Skoro da i nema smetnji da se droge reklamiraju na legalan način u najvećem broju zemalja sveta. Trovači se jedva i trude da svoju propagandu malo prikriju. Postoje pravi propovednici obožavanja narkotika, kojima se pripisuje blistavo dejstvo na genijalnost pojedinaca. A nema dovoljno onih koji nešto preduzimaju da se dokaže istina kako iz masovnog drogiranja nije nastala nijedna idejica, već se upada samo u magle debilnosti, u agoniju i na put potpunog propadanja, —I sve je to vrlo žilavo — primeti Lun. — Prosto je neshvatljiva solidarnost nesrećnih narkomana jednog prema drugom. To je solidarnost da se ne pusti da neko iskoči iz kaljuga zla i ne ostane bez svoje droge. —Možda moj Ro ima pravo — progunđa Makferson. — Sve te trovače treba tresnuti po zubima. —Invazija trovača već izaziva spontani otpor, a sada, eto, i

znakova organizovanog — reče Đžejn Vitington. — I nauka pokušava da nađe sredstva za lečenje narkomanije... — Nauka služi onome ko vlada. .. najčešće -- upade Hari Hof. —I mi smo dužni ovoj majci planeti da nešto učinimo u ko- rist njenih stanovnika — osmehnu se Lun. — Neće nam biti prvi put da ulazimo u obračune s trovačima drogom. Sada imamo i novih saznanja, novih tragova. Nas je malo, ali niko ne može da nas sputava. — Ja nemam poverenja u taj »Biro za zaštitu« — reče Ro Hač. — Pažljivo sam slušao sve što se ovde govorilo o njima. Umesto da za pravu borbu traže prave saveznike, oni se pre svega daju u lov za nama. —Da, potreban je i savez sa naukom i sa svima koji žele da se bore protivu toga što je već toliko zlo kito da je počeo treći svetskl rat — reče Džejn Vitington. — Sve vrste zločinačkih bandi, koje se bave krijumčarenjem i rasturanjem droge, imaju svoje saveze i svoju trovaćku internacionalu. —Treba pustiti toga, davitelja Breslina, neka ih davi svojim ogrlicama, milion mu psećih njuški! — uzviknu Samjuel Makferson. Svi se nasmejaše, a Lun reče: — Ja i mislim da ćemo ga pustiti. On sam treba da nastavi da učestvuje u radu »Biroa zaštite«. Mi ne možemo da poklonimo poverenje nikome, jer korupcija je strahovita. Mislim da me razumete. —Kad je neko Covek iz Tame. .. Eto nije bio odan ni svojim šefovima — reče Makferson. — A taj »Biro zaštite«,verujem,više će učiniti da nas uhvati, nego da uništi trovačku internacionalu.

-- Čuvaćemo se od svih koji budu u igri — zaključi Lun. — Ostaje nam da se neko vreme pripremamo i da istražujemo. Podeliću vam predlog planova, kojima se predviđa šta bi ko od nas trebalo da uradi. —Bravo! Znači da će biti gužve! Tako mi svih pravih i poštenih ljudi... zausti Makferson. —I žena! — upade Ro Hač. — Neka ti bude, zavodniće... Eto, ne umem više ni da se zakunem zbog tebe, već samo psujem — odmahnu Makferson rukom i pruži ruku da od Luna uzme svoj deo planova za pripreme. Razilazili su se svesni da ništa od onog što su do sada stvorili u ovom i drugim skloništima niji nastalo bez mnogo rada i napora svake vrsta. Sada je trebalo da Makferson priprema svoj brod i skriveno oružje i opremu. Hari Hof je dobio predlog da proizvede što više plastičnog oružja. Njegove sklonosti ka veštinama svih vrsta i umetnički talenat prosto su ga bili opredelili za to da Lunu pomaže u pravljenju originalnih tehničkih sredstava. Vest u rezbarenju, ali i vajanju, zaljubljen u fiziku, a ujedno u istoriju umetnosti, dobar u elektronici i mehanici, uspevao je da i sam dođe do nekih pronalazaka. Njegov bicikl od plastičnih materijala mogao se rastaviti u tuce pušaka i pištolja, koje ne može da otkrije aerodromska kontrola prtljaga,Ro Hač se snalazio jednako dobro u štamparstvu i trik oružjima. Nova japanska mašina omogućavala je da se stvore kopije bilo kojih novčanica,, ili dokumenata. Novac im nije bio potreban, naročito ne falsifikovani, ali dokumenti jesu. No, Ro Hač je bio nezamenljiv snabdevač. Umeo je da kupi sve vrste Lunu potrebnih hemikalija, ili da nađe eksperte za bilo koju vrstu posla, pa da ih dovede uspavane u određeno skrovište dok urade što treba. Konačno, on je bio nenadmašan izviđač preko žena. Umeo je da im priđe i postane drag, pa su mu pomagale veoma mnogo.

No najveštiji Lunov saradnk bila je Džejn Vitington. Ona mu je olakšala rad u laboratoriji i radionicama. Mogla je uvek da pogodi šta on želi u nekom trenutku. Uz to ga je činila srećnim i davala mu polet u svemu, primajući isto zauzvrat. * S hrpom novina pod' rukom, Lun uđe u odeljak koji je zaposedao Klint Breslin sa svojom kćerkom. Prostrana soba bila je sada odeljena pokretnim panoima i zastorima tako da je devojka imala svoj kutak za spavanje. Malo pre Lunovog dolaska bila je ručala i uzela lekove, a onda otišla da spava koji sat. —Kako je ovde? — upita Lun tiho. Mislio je pri tome i na devojku, što je Breslin odmah razumeo —Ne želim slomljenu nogu, koja će brzo zarasti. Dao bih obe da se dogodi ovo što gledam ne verujući samom sebi. Ona je u osnovi dobra — odgovori Breslin i kao da mu se oči ovlažiše. —Došao sam zbog drugog razgovora reče Lun. —- Džejn će doći da bude ovde, dok si ti odsutan. No dok se ona pojavi,prelistaj novine. Raste panika u podzemlju Londona. Zabrinuta je i policija zbog masakra gangstera u stilu Čoveka iz Tame... I

sam ću iskoristiti vreme da pročitam što mi privuče pažnju.

Šuškali su novinama i možda je to probudilo Violu Breslin. Bila je u svetlozelenoj kućnoj haljini, koja je isticala oblike njenog tela. —Budna si, mila! — uzviknu Breslin. —Ustala sam i dobro mi je, oče — odgovori ona i pogled joj se zadrža na Lunu.

Njena kosa boje meda prirodno je tako padala da je izgledalo da ju je malopre frizer uredio. Ovalno lice s blago naglašenim vilicama, braon očima i pravilnim bogatim ustima činilo je jedan potpuni sklad. Mogla se računati u visoke devojke besprekorne građe. Sve to svrstavalo je Violu Breslin u vrlo lepe žene, —To je moja Viola, Donalde, sada posle tvoje pomoći. Ne znam je li ona do sada shvatila ko si, ali sada je predstavljam domaćinu koji nas je spasao — svečanim glasom izgovori Breslin. —Gospodina, sam zapamtila od prvog trenutka, iako sam bila. .. bolesna. Znam šta mu dugujem — reče Viola i pruži ruku Lunu. On je prihvati, ali mu i nehotično licem pređe senka, jer mu je ona davala onaj banalni signal jeftinih žena naizmeničnim i poznatim stezanjem ruke. —Oče, moram da se malo doteram, ako ćete me primiti; u društvo — reče ona shvaćajući da je pogrešila. —Nadam se da ćeš imati prilike da još koji put vidiš i čuješ gospodina Sikerta — odgovori Breslin. —Njegov sam zarobljenik i ne žalim zbog toga — reče devojka i zagleda se u Lunove oči, čiji čelično plavi odsjaj i dubina je nateraše da ponikne. Dok je ona bila u kupatilu, Klint Breslin je pričao da je prvi put u svom životu uspostavio pravi kontakt sa Violom. Ona je, sticajem okolnosti, a i njegovom krivicom, pogrešno rasla. Kao dete osećala se zapostavljenom. Ćudni život njenog oca naterao ju je na pogrešne zaključke. Ona je mislila da je njegovo ime lažno i da on ne voli ni nju, ni njenu majku. Onda je majka poginula, po Violinom verovanju opet očevom krivicom. Pored škole učila je balet, ali njene pune i izazovne

grudi svrstavale su je u one igračice koje treba da se posvete trbušnom plesu i striptizu,, a ona je htela igrati klasični balet. To je bilo još jedno životno razočarenje. —I prvi mangupi, koji su joj ponudili drogu, učinili su da ona počne padati. Tako je odlutala prvo Amerikom, a onda i preko Atlantika u Evropu — pričao je Klint Breslin. —Često se događa da najuporniji borci protivu zločina najviše žrtvuju — reče Lun. — Hoćeš li se sada povući u miran život, da pomogneš Violi? — Ne znam... Razmišljao sam o tome, ali još ne znam šta ću da uradim — odgovori Breslin. — Ja neću izdržati da ne krenem u lov, čim naiđem na trag zločina. Znam i to da Violi ja sam ne mogu pomoći... —Izlečićemo je, u to nema sumnje ohrabri ga Lun. — Hipnoza, novi lekovi i antidroge, kojima ćemo se poslužiti, učiniće da ne samo napusti narkotike, već i da ih mrzi. Još više mrzeće one koji bi joj ih ponudili. —Zar je to moguće?! — uzbuđeno upita Klint Breslin. — Zašto onda ta sredstva ne date lečilištima? Zašto se na taj način ti i tvoji prijatelji ne suprotstavite zlu? — Naučnici su otkrili atomsku energiju. Ljudi su je zloupotrebili. To je dobar primer kako može da se zloupotrebi jedno naučno otkriće. Atomska energija preti čovečanstvu uništenjem. Mnoga druga naučna otkrića su se pretvorila u oružje protivu čoveka. Tako je i sa sredstvima koja ću ja primeniti u Violinom slučaju — objašnjavao je Lun. — Sredstva su takva da bi nekome poslužila da ljude dovedu u potpunu, ropsku pokornost.

— Mislim da te razumem, Donalde — reče Breslin. — Sad mi je jasnije zašto te progone sve policijske obaveštajne službe sveta, a isto tako i sve zločinačke bande. Njihov razgovor prekide dolazak Džejn Vitington koja beše donela nove lekove za Violu. Džejn je pripremala i prvi razgovor s narkomankom, koji treba da je ohrabri i natera da sama želi izlečenje. Lun i Klint Breslin odoše u jednu od Lunovih prostorija. Ćovek iz Tame bio je iznenađen onim što mu je Lun pokazao na platnu za projekcije i što je čuo sa snimljenih magnetofonskih traka, No bio je zapanjen onim što je Lun znao o zločincima svih vrsta. — Možeš da beležiš ono što te zanima, pa beleške uništi kad sve zapamtiš ili šifruješ — odobri mu Lun. — Tu je mnogo imena i podataka, brojeva telefona i adresa, opisa ljudi i njihovih zločina. —Trebalo bi mi da sam sada slobodan, a eto moram da mislim i na Violu — reče Breslin. —Ona će još nekoliko dana ostati kod nas, a onda će preći na jednu kliniku, s kojom sam u tajnoj vezi zbog pomoći koju joj pružam u nekim slučajevima — ispriča Lun. — Ti ćeš znati gde je ona i moći ćeš da pratiš svaki njen novi uspeh. —A ako poginem? —Nećemo svi poginuti, pa će neko brinuti o njoj, a uz to ona će biti, nadajmo se sasvim osposobljena da nastavi normalan život. —Ipak se plašim. -- Niko nije bezbrižan, ali kad smo počeli da joj pomažemo,

bićemo u tome dosledni i ja i moji prijatelji. —Ja imam čitavo bogatstvo uloženo na šifru. Želim da znaš kako se novac podiže, pa da makar jedan deo daš Violi, ako se meni nešto dogodi — nastavi Breslin. — Kakav je to sada fatalizam? — osmehnu se Lun. — No šifru ću sačuvati u svakom slučaju. Bilo bi zabavno da kralj ponoći opljačka Coveka iz Tame. Nasmeja se i Breslin, ali odmah zatim kaza Lunu šifru za uloženi novac, spremljen da pripadne Violi, ako je jednog dana spase. Sada je ona tu i nova nada je ohrabrila, čudnog ćoveka, koji je i sam bio žrtva, zločina protivu kojega se decenijama borio grubo i bez milosti. —Još noćas prenećemo te na kliniku za rehabilitaciju. Verujem da ćeš za desetak dana hodati, a za manje od trideset biti kao i pre siguran na svojim nogama. Bičeš kao nov reče Lun. — A Viola? — upita Breslin s izrazom zabrinutosti na licu. —Videćeš je za najduže deset dana, a nadam se i mnogo pre. Imaće stalnu družbenicu, a biće obeležena tako da u svakom trenutku mogu da je nađem — odgovori Lun. —Ugradnja mikro otpremnika u njen organizam valjda joj neće narušiti zdravije —- reče Breslin. — Nema nikakve opasnosti. Ti i ona imaćete par malih radio prijemnika s ugrađenim naročitim modulatorima. Moći ćete da razgovarate svakog časa., a da to niko ne može da razume. Biće načina i da budeš u vezi sa mnom — odgovori Lun. — Ja sam spreman da činim sve što zaželiš. Prvi put mi neće smetati da mi neko naređuje — reče Breslin.

—Neće biti nikakvog naređivanja. Mi smo trenutno zajedno, ali nismo ista vrsta ljudi. Radićemo svaki za sebe, uz mogućnost da ponekad pomognemo jedan drugom... — objašnjavao je Lun. —Da, to je istina... Ja sam ipak plaćeni ubica, a ostao sam ubica iz osvete i, možda, zadovoljstva — s izrazom tuge na licu upade Breslin. —O svemu sam odluči — nastavi Lun. — Možeš da mirno sačekaš potpuno ozdravljenje svoje kćeri, pa da se vratiš u Ameriku. — Ali ja to ne mogu! —- uzviknu Breslin. — Ja sada znam ko su opasni zločinci u Evropi. Znam gde su oni i gde da ih nađem. Zar da sve to napustim?! — To je stvar morala — reče Lun. —Ja imam neki svoj moral, svoje rezone — odgovori Breslin i prekrsti ruke. — Možda je bolje da nastavimo učenje o trovačima i ubicama u Evropi. Lun samo klimnu glavom i oni nastaviše da razmatraju ono što je stvarno bilo početak jednog velikog obračuna. * Srećna sam zbog očeve radosti— govorila je Viola Breslin. — Sada sam prvi put shvatila da imam oca i da me on voli. Ko nije doživeo sve što sam doživela ja, ne može me razumeti. Moj otac me je godinama tražio širom sveta. -- A da li vas je našao? — upita Džejn.Vitington. Viola je odmah razumela to na izgled apsurdno pitanje.

— Sigurna sam da jeste. Samo prva dva dana kao da je između nas bio nekakav proziran, ali zamagljen zid. Plašila sam se njegovog dodira, njegove blizine i svake reči... —To je razumljivo, s obzirom na to da više nisi čak ni verovala u postojanje tvog oca. — Tačno je da nisam više verovala. .. Pa i kad sam pomišljala da on mora da postoji, tada sam ga mrzela i želela sam da mu se osvetim makar tako što ću ukaljati sebe, njegovu kći — pokušavala je da objasni svoje ranije postupke Viola Breslin. — To je bila moja osveta ocu, jer sam smatrala da je on kriv i što više nema majke, i što nema njega i što sam ja nesrećna... —Šta je najviše uticalo na tebe da promeniš svoj stav prema ocu ovih dana? — upita Džejn, iako je znala da je prvu osnovu promena kod ove nesrećne narkomanke stvorila hipnotizerska seansa, koju je s njom izveo Lun. — Ne znam... Možda sve ono što mi je ispričao moj otac. Kao da se događa neko čudo, nešto natprirodno, jer ja sada ovde još nijednom nisam poželela heroin, ili bilo koju drugu drogu. Čak ni alkohol ne mogu da podnesem. Uz sve to nisam potištena — odgovori devojka. — Obradovala me je poseta gospodina Sikerta. Radujem se što ste vi ovde. Prvi put u mom životu zahvata me optimizam. Čini mi se da može život imati smisla i biti lep. — I te kako! — radosno odgovori Džejn. — Ljubav, stvaranje i otpor zlu ispunjava radošću i duševnim mirom... —A deca?... U mom ružnom delu života često sam mislila o deci. Gledala sam za nasmejanim majkama koje nose decu. Volela sam tuđu decu... Kako bih tek svoju — uzbuđeno je govorila Viola. Licem Džejn Vitington prođe senka tuge.

—Filozof je rekao da je najlepše na svetu lepa žena, a ja verujem da je na svetu najlepše lepo dete — reče ona i setno se osmehnu. —Mislim da razumem što vi nemate dete — reče Viola. — Otac mi je ovih dana dosta pričao o vama, a ponešto sam čula i ranije. Nauka i borba protivu zla je ipak toliko veliki cilj da opravdava vaše žrtve. —Vi ste ne samo lepa, vrlo lepa, već i vrlo pametna devojka — reče Džejn. — Radovaću se, ako se sasvim spasete i zauvek ostanete zdrava i dobra žena. —Hoću! Ja ću to postići! — žustro i s vedrinom na licu reče devojka. — Zna se da su neke bivše prostitutke postale verne supruge i najbolje majke. Udaću se za poštenog momka i imaću decu. . . imaćemo lepu decu. Strah me još steže u grudima, ali čini mi se da on slabi. —Eto, ima puno razloga da živiš, a sve manje onih za strah — zaključi Džejn ustajući. — Uskoro ćeš biti slobodna i živećeš kako trebe. —Volela bih da ovde ostanem što duže. Zar ne mogu? — upita Viola Breslin. —Tvom ocu su potrebne rehabilitacija i stručna nega, a donekle i tebi samoj. Lun, ja i ostali naši prijatelji znaćemo šta je s vama i priskočićemo, ako zatreba, u pomoć — ohrabri je Džejn. Odlazeći, Džejn Vitington je razmišljala o tome kako su poslednji događaji neobični. Ovde se događa nešto idilično i lepo ljudima koji su živeli ružno i teško. Priprema se obračun s gangsterskim bandama i leče bića ranjena i u duši i po telu.

Kad uđoše u odeljak, Lun i Breslin ugledaše Violu kako sedi zagledana u nekakvu viziju, koja je njenu lepotu prosvetljavala, kao što ljubav prosvetljava lik zaljubljene devojke dok gleda izabranika svog srca. —Kako je divna gospođica Džejn! Nisam verovala da na ovom svetu može da postoji takva lepota duše i tela — reče ona ustajući i prilazeći ocu. Mazno se oslonila na njegovo rame, a Klint Breslin se topio od miline. Lun pomisli na prirodne životne protivurečnosti. Jedan ubica bez milosti, čovek koji je zanemario sve moralne norme radi jedne jedine, radi osvete onima koji su činili zlo, ovde je srećan uz svoju kći. A ona, narkomanka uprljana prostitucijom i životom među zločincima, stoji ozarena ljubavlju i nadom. Pitao se nije li to samo trenutak. —Volela bih da ovde provedem ceo svoj život — reče Viola ocu, ali toliko glasno da je i Lun dobro čuje. — To bih i ja hteo — osmehnu se Klint Breslin. — Ovde je jedan sveti kutak planete. No mi ga nismo stvarali, pa nam je dužnost, ako nam uspe, da stvorimo svoj. —Volim te i kad odjednom govoriš kao propovednik u staroj crkvi — nasmeja se devojka. — Počinjem da shvatam da su ovde za nas učinili mnogo više nego što zaslužujemo. — Još ćemo o svemu razgovarati — reče Lun. — Važno je da se izlečite i proživite lepši deo svog života. Odmah zatim on iziđe i za njim se bešumno zatvoriše teška klizeća vrata od nerđajućeg čelika.

VIII Pročitaj! Samo nam je još ovo trebalo! — vikao je plavokosi Dik Morgan pružajući novine Roju Polardu. — Naš najvažniji čovek u Londonu, sada je novinska senzacija. Ne skrivaju se sumnje da si ti u dosluhu s policijom. .. — I jesam, to znate i ti i svi koji vode igru. Meni je naređeno da tako radim — odgovori Roj Polard. Dik Morgan je podrhtavao od ljutine gledajući kako njegov Konkurent Roj Polard smireno počinje da čita. Morgan je znao šta donosi u svom članku za podzemlje zloglasni reporter Artur Markinč. Najvažniji delovi podužeg članka o trovačkoj internacionali, koja čini sve da umnogostrući broj narkomana u svetu, odnosili su se na događaje zadnjih mesec dana u Londonu. Pošto je obavestio čitaoce o udavljenim i ubijenim gangsterima koje, izgleda, kažnjava smrću tajanstveni Ćovek iz Tame, Markinč je pisao o onome što se dogodilo u Kristal d Pari noćnom klubu. Spominjao je imena menadžera, nestale Dijane Garmes i lažnog sveštenika, a onda nastavljao: Devojci se izgubio trag, a Džon Konif i Hari Majkelson, eri Vičerli su se pojavili. No lažni sveštenik i propali eri o sebi neće, ili ne umeju ništa da kažu. Svaki pokušaj policije da od njih izvuče neko priznanje, ili makar objašnjenje ostaje bez uspeha. Stiče se utisak da oni ne znaju ni svoja imena, ni gde žive, pa čak ni godinu u kojoj smo. Izgubili su pamćenje, pa se nameće pitanje kako to da su zajedno takvi. — Konif mnogo zna i ne znam kako dugo će izdržati glupu igru gubitka pamćenja. Trebalo je da nas sve predstavlja na budućem skupu, za koji znamo da će ga biti, ali ne i gde — reče već malo smirenije Dik Morgan. — Jesi li primetio da oni ipak nešto znaju, pa su to i rekli

— reče Polard još uvek gledajući u novine. — Ne znaju gde žive, koja je godina, pa ni kako im je ime, ali Konif zna da živi na Rolskut aveniji u Henri Hilu, a bednik Majkelson zna da radi u »Kristalu«. Znaš li na šta to liči? —Ne shvatam ni pitanje, ni to što se događa — odgovori Dik Morgan. —Ja sam odrastao u Londonu i živim stalno u njemu. Moji pevački nastupi izvan Londona su retki, dok ti uvećavaš slavu širom sveta — reče Polard. Njih obojica su bili rok-pevači i to na ceni, naročito u masama mladih koji vole sastave kakav je »Van Halen i apokalipsa«, čiji pevač Devid Li Rot peva: »Mi slavimo senzualnost! Slavimo slobodu od šefa, policajca i žene... Zbog Plotove popularnosti je i Roj Polard umetnuo ono Li između imena i prezimena. Njegov sadašnji sagovomik, kome je pravo ime bilo Dik Morgan, nastupao je kao Dik Dod, odnosno već slavni Di-Di. Nastupao je smelo s nekoliko pesama, koje su asocirale na »putovanja« pod dejstvom droge. I njemu su mladi sve češće odgovarali uzvikom: »Aciiid«. Njihova sličnost, a i veza proisticala je još iz toga što su obojica bili u službi saveza krijumčara i rasturača droge, a sada su već uživali poverenje podzemlja. I obojica su se time obogatili više nego pevanjem. —Ne znam kakvu vezu ima to s ovim o čemu govorimo — smrknuto reče Dik Morgan. — Najgoru za nas. Izgleda da je u London stigao vaš Covek iz Tame, koga tako dugo američki prijatelji nisu mogli da nađu i uklone... — zausti Roj Li Polard. — Zašto on mora biti naš? — upade mu u reč Dik Morgan.

— Vaš je toliko koliko je naš Donald Sikert, poznatiji kao Lun, kralj ponoći — odgovori Roj Li Polard. — Šta je sad s njim? — upita Di-Di, odnosno Dik Morgan. —Možeš sam da ponešto pogodiš — odgovori Polard. — Ljudi koji su viđeni ovde i koji su ubili dva Majkelsonova revolveraša, a njega i Dijanu Garmes odveli, odnosno oteli, po opisu liče na one koji se pominju kao Lunovi prijatelji. Naročito snažni grubijan ogromnih šaka može da bude retka zverka kakva je Samjuel Makferson, Lunov verni pratilac. Drugi može da bude Ro Hač, ili sam Lun. Za trećeg sam sigurni da je bio Džon Konif, jer videle su ga dve naše devojke. Dik Morgan na sve to iznenađeno zviznu, a onda nervozno reče: —To je dovoljan razlog za uzbunu! Jesi li javio kome šta se događa? — Jesam svima za koje mislim da treba, a ovde u Londonu trenutno smo ti i ja na potezu — odgovori Polard. — Pa šta misliš da uradiš? —Šta ti predlažeš? Gledali su se nekoliko trenutaka, jer odavno se nije znalo ko je pravi gazda u Londonu. Iako je često bio odsutan, Dik Morgan je imao mnogo veza i ovlašćenja, koja, su poticala čak iz Njujorka, a protezala se do Azije i Afrike. Smatralo se sasvim prećutno da je on stariji, da je po rangovima Mafije kapo, a Polard sotokapo. No znalo se da su obojica pametni,odnosno pozvani momci, pa zato i važni u trovačkoj internacionali. 1. Kapo, sotokapo — šef, potšef (¿talijanski.) Sada je trebalo znati ko je odgovoran za ono što će se

preduzeti u Londonu s obzirom na dve nove, velike opasnosti. —Razumeo sam te, Roj — reče Morgan. — Ja sam zauzet oko priprema jednog susreta šefova iz nekoliko zemalja Evrope. Dakle, sada, kad se Konifu dogodilo zlo, odgovoran za sve u Londonu si pre svih ti. —Već sam preduzeo ono najvažnije — odgovori Polard. —A šta to? — žmirnu očima Morgan. Njegova plava, bojom posvetljena kosa beše postala rastresitija i zauzela više prostora oko lepe glave. On to oseti kao jezu na temenu, pa je poravna dlanovima. —Izvestio sam šta se događa. .. — poče Polard. —To i mnogo više mogli su svi da vide na tv-u, ili da pročitaju u novinama — opet upad Morgan. — Zar uvek treba da me prekidaš? — upita Polard. —Kuvaćemo se u istom loncu, ako ne učiniš sve što treba — pomirljivo reče Morgan. —Bolje je reći ako ne učinimo — ispravi ga Polard. — Oglasio sam mobilno stanje i upozorio ne samo na opasnost, već i na obavezu na opreznost. Ljudi mi u Londonu veruju i Lunov prijatelj, reporter Markinč neće uspeti da me osumnjiči za sarađnju s policijom, —To je sve na mestu — složi se Dik Morgan. — A šta ćemo s Konifom i Majkeisonom? -- Čim bude moguće, oni moraju da nestanu, jer ako im je Lun

oduzeo pamćenje, što on lako postiže, onda oni nisu ni za šta. On nije sam hteo da ih ubije, pa ih šalje nama, jer niko ne zna mogu li u nekom momentu da se prisete svega, i počnu da govore — odgovori Polard. — Zašto da postupimo kako je Lun zamislio? — Zato što su izdali! — Kako znaš da jesu? Bili su u Lunovim rukama, a on je umeo da ih iscedi. Hvata me jeze od onoga što su sve pričali.. . —A, tako — uzdahnu Morgan, — Pored toga, mislim i o tebi samom, jesi li ti sada na Lunovom nišanu? — Hoćeš li da nestanem, a da ti preuzmeš Kristal? — umesto odgovora upita Roj Polard, — Nije fer kako pitaš, a ja i ne mogu da napustim poslovekoji su mi povereni — odgovori smrknuto Dik Morgan. — Malopre si pitao jesam li na Lunovom nišanu. Plašim se dajesam... I ne stidim se da to priznam, jer opasnost nije mala. Kroz »Kristal d Pari« prolazi mnogo ljudi. To ne možemo da sprečimo, jer gubici bi bili ogromni. Lun može da iskrsne svakog trenutka. Uz to i taj, neću da kažem vaš, jer sad je i naš, Čovek iz Tame tumara Londonom — izloži Polard svoje brige. —Čuvaj se, Roj — reče Morgan ustajući. — Ja moram da putujem u Brisel. Tamo nastupam i pripremam neke važne poslove. —A ja sam svoj nastup u »Kafe d Pari« već otkazao — požali

se Roj Li Polard. —Je li objavljeno? —Još nije. — Onda ne otkazuj ni za živu glavu! Zar da već na početkupočnemo da se povlačimo? -- odlučno reče Morgan. On se sada opet spusti u fotelju, jer oceni da razgovor saPolardom ne treba da završi. Polard zaklima glavom i reče: Dobro je što si opet seo. Popijmo po jedno piće, pa đa čuješ još nešto. Morgan prihvati čašu i pokrenu se da zauzme bolji položaj u fotelji. —Iste noći kad su ubijeni, odnosno udaljeni Lenoks, Pauzel, Porter, Grel i Benton, a ustreijeni Frej, Hardi, Lanton i Knolt video sam se sa Konifom. Rekao ml je da sledeće noći treba da se nade s nekim važnim čovekom, koji dolazi s one strane Atlantika. .. — pričao je Polard. —Ja znam samo da je najavljen dolazak jednog eksperta koji treba da proceni da li koristimo onoliko koliko koštamo šefove s one obale — upade Morgan. Sledeće noći Konif se pojavio ovde s ljudima za koje verujemda su Lunovi prijatelji. Tako se broj ubijenih povećao na jedanaest — izloži Polard — To kažem samo da znaš okolnosti i ono što ja ne razumem. — Sad možemo svašta da pretpostavljamo. Pitam se nije li Lun ujedno Čovek iz Tame, jer zna se da je više puta bio tamo- kod nas u Njujorku, Čikagu i drugim gradovima? — reče Morgan. —To nije sve — nastavi Polard. — Imamo veze u Skotland jardu, koje čuvamo bolje nego što obaveštajne službe čuvaju svoje krtice u

protivničkim taborima. Juče sam dobio poruku da se događa nešto neobično tamo u jardu... —Mnogo šta kod njih izgleda čudno — primeti Morgan. —Ali taj momak tamo dobija visoke nagrade od nas i zna šta je čudno i važno za nas. Sada javlja da se sprema tajna grupa agenata, koji će biti usmereni isključivo protiv u Acid operacija. Oni nas nazivaju trovačkom internacionalom, bandom, a sami stvaraju odred ubica, koji će bez upozorenja i bez zakonskih ograničenja udariti gde misle da će nas najviše raniti — izloži Polard. — To neće biti prva takva grupa — odmahnu rukom Dik Morgan. — Sada već ni u Londonu policajac nije svetac u koga ne smeš pucati. Još manje ta tradicija štiti tajne agente. —Ni to nije sve. Poruka upozorava da se šapuće kako će biti stvoren savez tih tajnih grupa. To su novi avetinjski odredi policije, slični onima od pre više od trideset godina. Protivu naše Operacije Acid stvara se nekakav tajni front Evrope, a možda i svih kontinenata. Neprilike se nekad množe, kao što se množe naše snage — govorio je dalje Polard. —Dobro je što sve to znamo. Ja ću obavestiti sve koje mogu, a ti čini što možeš — zaključi Morgan. Jedan sat kasnije Dik Morgan se odvezao na londonski udaljeniji aerodrom Getvik. Dva njegova muzičara u stvari telohranitelja motrili su na sve strane, a sam Morgan najviše da li ih neko prati. Zaključio je da je bezbedan. * Iza Dika Morgana i njegova dva telohranitelja avionsku kartu

kupio je čovek kome je bilo teško odrediti godine, jer po svežini lica i lakoći pokreta moglo bi se zaključiti da nema više od trideset godina, ali tri duboke bore na čelu i dubina pogleda, koji odaje iskusnog posmatrača nudili su pretpostavku da ima i svih četrdeset. Bio je to Hari Hof, koji kupi kartu za Brisel na ime Hari Gelsen. Izraz lica mu je bio smiren, a stvarno je Hari Hof bio zadovoljan, pa čak i veseo. Toga dana krenuo je da samostalno obavi jedan važan posao po Lunovoj želji. Sećao se onih dana kad su mu oca ubili gangsteri, jer je kao inspektor građevinarstva bio nepodmitljiv i time ometao zločinačke planove onih koji su hteli da se obogate na tuđ račun. Tada je, prosto slučajno, Hof upoznao Luna i postao njegov štićenik. Lun ga je pošteđivao opasnosti hrabreći ga da razvija svoje sklonosti za umetnost, a naročito za umetničke veštine kakve su rezbarenje, restauracija umetničkih predmeta i izradu vajarskih kopija. Još tada mu je Lun poklonio svoju radionicu za umetničku obradu metala, koja mu je služila da prikriva ono čime se najviše bavio. Hof je uz posao diplomirao istoriju umetnosti i pravo, ali je ostao genijalni svaštar. Živeo je pod imenom Hari Gelsen i već je uživao ugled zbog svojih mnogobrojnih veština i znanja. Lun se prema Hariju Hofu odnosio kao prema mlađem bratu, a najbliži Lunovi prijatelji su ponekad govorili da je on »Lun Drugi, ili bolje rečeno Princ ponoći. Znali su da ne samo što su Hari Hof i Ro Hač mnogo šta naučili od Luna i Makfersona, već se znalo da će ih jednoga dana naslediti, bar što se tiče skrovišta i imovine, Lun i Makferson sasvim očinski su voleli ova dva čoveka, ali su zbog nečega bili razočarani i zabrinuti. Oba ova izuzetna čoveka imala su jedan krupan nedostatak: nisu se oženili, a već je bilo krajnje vreme. Bilo je prepirki oko toga, pa su Lun Hariju i Makferson Ro Haču postavljali čak i ultimatume da moraju naći sebi »prave« devojke, pa da se ožene kao pravi ljudi,

— Zar vi niste pravi? — smejao se Ro Hač, ali je obećavao da će se oženiti, ako to tatica Sam želi i sa više njih. Hari Hof je bolje razumeo Lanove želje. Donald Sikert je osetio šta znači usamljenički život i žrtvovanje lične sreće nauci i borbi protivu zločina. Zato nijednom dragom čoveku nije želeo da tako živi. Zbog toga mu je Hof dao reč da će se oženiti čim bude sreo ženu koju će zavoleti i koja će voleti njega. No sada je Hari Hof mislio o Diku Morganu, odnosno popularnom Diku Dodu, čiju svetloplavu kosu je izdaleka lako video. Možda zbog toga nije ni primetio jednu veoma skromno obučenu, ali i izuzetno lepu devojku pored sebe, koja je išla prema avionu i često gledala privlačni muški profil tobožnjeg Harija Gelsena. Tek na stepeništu za ulaz u avion, primetio je par lepih nogu i baš tada je devojka posrnula, instinktivno i munjevito ju je prihvatio i sačuvao je od povreda. Ona je porumenela u licu, zbunjeno se zahvalila i ušla u avion. Dogodilo se da su im sedišta jedno do drugog. Tek kad su seli i zakopčali pojaseve za sigurnost, devojka reče: —Hvala vam što ste me zadržali da ne padnem, gospodine Gelsen. Hari Hof je iznenađeno i radoznalo pogleda, a onda reče: —Učinio sam to instinktivno, ali i po dužnosti. No sada ste me postideli time što me poznajete, a ja vas ne... —Ja sam Barbara Kudvort, učiteljica francuskog jezika —osmehnu mu se ona. Oboje pocrveneše, jer možda su oboje pomislili da kad ju je

Hof prihvatio, njegove ruke su se našle na njenim čvrstim grudima i nisko na ravnom trbuhu. Taj trenutak su zapamtili kao što se zapamti neočekivani strujni udar. —Nisam znao da imamo učiteljice — reče Hof. — One sada nose zvanja nastavnica i profesorki. — To je tačno, ali ja ne umanjujem svoje zvanje. Ja sam privatna učiteljica francuskog jezika. Podučavam vanredno, u kućama, onu decu koja treba da nauče više nego što se to postiže u redovnoj školi — objasni ona. — Tako i vas znam. Radili ste na restauraciji starih slika i nameštaja u dvorcu Vikumb. No nije bilo prilike da budemo predstavljeni jedno drugom. —Žao mi je ako ste mi vi uskratili na neki svoj način tu priliku — pomalo mangupski primeti Hari Hof. Devojka opet pocrvene. Baš to je zbog nečega dirnulo mladog čoveka, jer mu se sviđalo, iako je znao da nastupi rumenila znače i neke duševne probleme bilo muškarca, ili žene. Odjednom mu se njena lepo oblikovana i brižljivo namazana usta učiniše najlepša- koja je video, oči najzanosnije, a kosa za divljenje. — Nisam ja kriva, već prilike — odgovori devojka. — Priznajem čak i taj greh da sam seraspitivala ko ste, i zapamtila sam vaše ime. Posle sam nekoliko puta čitala pohvale na vaš račun zbog neobičnih i mnogobrojnih umetničkih sklonosti... — U nečemu sam sasvim promašena ličnost — upade on.

—A u čemu to? — prosto nehotično nasede devojka. —Pa u tome što vas nisam primetio u tom dvorcu, upoznao iodneo u svoj tamni vilajet umetnosti — nasmeja se Hof. —Pomalo sam opterećena zastarelim shvatanjima, ali trudim se da ih savladam. I sama sam se pokajala što nisam »izmislila« priliku da se u onom dvorcu upoznam s vama — reče ona prikrivajući napor da bar sada ne propusti priliku da na neki način kaže jednom čoveku da je interesuje. —Dakle, bilo nam je suđeno da se sretnemo, pa zato prihvatimo dar neba — kao u šali, ali iskreno reče tobožnji Gelsen. Avion je bio uzleteo i sada su putnici otkopčavali pojaseve,a njih dvoje to još nisu bili primetili zauzeti jedno drugim. Nastavili su razgovor, jer Hof je na sedištu pred sobom video svetloplavu kosu Dika Morgana, a to što je i devojkacesto zaustavljala pogled tamo pripisao je upadljivosti boje kose i tome što Morgan sedi pred njima. — Ja putujem u Brišel reče Hof. Devojka je ćutala, ali uze svoju torbicu i izvadi beležnicu, pa napisa: »I ja putujem tamo. No ne želim da neko drugi čuje. Taj postupak Barbare Kudvort, bio mu je zagonetan, ali on prihvati igru, pa joj iz ruke uze beležnicu i napisa pitanje: ? »A gde ćete odsesti i hoću li vas videti « Ona prihvati beležnicu i napisa da ne zna gde će odsesti, pa

upita gde on treba da se smesti. —Brisel je lep grad, a vi govorite francuski — reče Hof glasno, a zatim napisa: Ni ja ne znam gde ću odsesti. Zavisi od okolnosti. Ja o vama znam dosta, pa imam poverenja i da kažem. Uhodim jednog čoveka, koji bi trebalo da zna gde je moja nestala sestra. »On je ovaj što sedi ispred mene, zar ne? — napisa lažni Gelsen. Čudno je, ali pogodili ste — glasno odgovori devojka. »Ima razloga da se udružimo — napisa Hof. — Znate li da je to opasno? —»Baš zato hoću s vama, Kad sam vas zadržao da ne padnete,nastaviću da budem vaš anđeo čuvar. Ne znam šta mi se to događa. Odjednom se poveravam i verujem. .. Možda grešim. »Iz aviona izlazimo zajedno i nastavljamo sve zajedno. Odjednom i ja napuštam opreznost i želim da budem iskren prema vama, gospođice Kudvort. »Ko treba prvi da predloži da budemo samo Barbara i Hari?« — napisa smešeći se devojka. »Ti predloži, a ja sam već prihvatio, Barbara. Ona ga iskosa pogleda ozarenim pogledom, a on dodirnu prstima usne i posla joj zamišljeni poljubac. »Agresivnog li čoveka! — napisa ona.

Ruke im se nađoše i topli stisak ubrza im disanje i krvotok više nego da su se našli u slobodnom zagrljaju. * Spremajući se da iziđe iz aviona na Briselskom Aerodromu Nacional, Dik Morgan ljutito pogleda muškarca koji se tako nespretno izvlačio iz svog sedišta da ga je dva puta gurnuo. —Čoveče — uzviknu Morgan pretećim glasom, a njegov telohranitelj robusni Lem Hopvud se brzo okrenu ka tobožnjem Gelsenu. — Uvek si nespretan, Hari — umeša se Barbara Kudvort. Pa ti smetaš božanstvenom Diku Dodu! — Evo, izvinjavam se... Letenje me uvek ošamuti — pravdao se Hari Hof. —Sve je u redu gospođo... — zausti Dik Morgan. —Gospođa Barbara Gelsen — pomože mu ona kao da su u prilici da se upoznaju. — Moj nespretni muž i ne zna slavne pevače. On misli samo na istoriju i prošlost uopšte. Sada Dik Morgan malo bolje osmotri Barbaru, jer samo preterano upadljive žene privlačile su njegovu pažnju i to za kratko vreme. Sada primeti smirenu lepotu ove devojke i odmah požele da je stavi u svoju orbitu, kako je govorio o osvajanju devojaka, koje su prosto jurišale na njega širom sveta. On je odavna mogao da bira među mnogima. — U redu je, gospodine... — reče i zastade Morgan. — Hari Gelsen! — uzviknu tobože radosno Hari Hof.

I Morgan se predstavi, ali samo sa onim Di-Di, valjda smatrajući da je toliko poznat da je skoro suvišno pominjati pravo ime. Zatim predstavi slavne članove orkestra Lema Hopvuda i Sesila Gelegera, pa upita.—I vi ostajete u Briselu? —Da, ostajemo... Inače živimo u Londonu — odgovori Barbara,koja tek što beše postala gospođa Gelsen. — No još ne znamo gde ćemo odsesti, jer nismo rezervisali. Ovde to ne stvara teškoće, jer ima dosta vrlo ugodnih pansiona. —Mogli bismo da obezbedimo sobe u Grand hotelu na Bulevaru Aušpah, gde imamo rezervisane sobe za sebe. Znamo da će za naše prijatelje biti soba kad god zatreba — predloži Morgan hvatajući zadivljeni Barbarin pogled. —Zar to ne bi bilo najbolje, Hari? — okrenu se ona svom novoimenovanom suprugu. — Nas čeka automobil, pa ćemo odmah otići — reče Morgan značajno hvatajući pogled sagovornice. — Rezervisaćemo sobu za vas, a naći ćemo se na večeri, za istim stolom, u hotelskom restoranu. —Prihvatamo s blagodarnošću! — uzviknu Hari Hof. Čim su izišli iz aviona, Hof povede Barbaru da uzmu svoje koferčiće. Iz svoga on uze mali primopredajnik i ne krijući od Barbare stavi u uho minijaturnu slušalicu, od koje je vodio vrlo tanak gajtan prema džepu. —Nisam očekivao da će moja novopečena supruga odmah početi da očijuka s američkim lepotanom — reče on tobože uvređeno. —Hari, dragi!... Moram odmah da ti objasnim — potresenim

glasom reče Barbara Kudvort. — Ali ti me ne slušaš... — Slušam tvog »ljubimca« Morgana — nasmeja se Hof i dade joj rukom znak da malo ćuti. Odvede je u ugao hale nasred koje se okretala traka za prtljag i oko koje su stajali putnici među kojima su bili i njihovi saputnici. Morgan i Hopvud su stajali malo po strani i razgovarali, a Geleger je lovio kofere. —Šta govore? — upita Barbara. —Malo pre su izrazili zadovoljstvo što će ih čekati kola i instrumenti, što znači oružje. Pohvalili su izvesnog Narta Danakera... A baš sada govore o tome da si ti »dobro parče«, sa čim se ja slažem... — pričao joj je Hof. — Ali treba da znaš... — htede da ga prekine Barbara. —Pusti me da ih čujem dok su nam blizu, jer može nam biti korisno — nastavi Hof dajući joj znak da ćuti. — Ozvučio sam ih... Tako je počeo incident upoznavanja. .. Ti si bila sjaj- na. .. Eno odlaze. — Mogu li sada da govorim? —

upita ona.

— Možeš. Ostavićemo im vremena da nam rezervišu sobu, a onda ćemo im se pridružiti, ili biti im što bliže sve vreme — odgovori Hari Hof. —Ne shvatam... Ili možda shvatam. I ti putuješ zbog D-Ditija, zar ne? — reče Barbara. —To je pravo ime za njega — nasmeja se Hari. —Ja ga uhodim da nekako utvrdim kako je nestala moja sestra,

koju ne mogu da nađem već godinu dana... — A zato mi je tvoje prezime zvučalo poznato — prekide je Hari. — Je li tvoja sestra Peri Kudvort? Barbara poblede i strah joj se odslika na licu. Hof to primeti i odmah je umiri: — Nisam iz Di-Di-tijeve družine. Naprotiv, hoću da saznam kud to ide taj gangster i kakve zločine smišlja. —A, tako... Onda prvo saslušaj moju priču... Pričala je kako su ona i Peri rođene u Sautemptonu. Rano su im umrli roditelji, pa je Barbara počela da zarađuje časovima francuskog jezika. To nije bilo dovoljno za navike mlađe i nežne Peri. Roditeljska ušteđevina je brzo nestala. Živele su u oskudici, ali još nekoliko meseci Peri je išla u školu. A onda je gostovala grupa Dika Doda i nekako se Peri našla u njegovom društvu. — Zatim je nestala. Istraživala sam i saznala da je Morgan iz Sjedinjenih Država doveo izvesnu Violu Breslin, ali da ju je napustio kao netalentovanu. Pričalo se da ju je prosto prodao londonskim podvodačima — poveravala se Barbara. — Neko vreme je viđan sa Peri, za koju se govorilo da bi bila najpogodnija devojka za ulogu u filmu o Merilin Monro, jer joj neobično liči, a uz to je čak i lepša. No uskoro je Peri nestala. Tražim je već pola godine po Londonu, jer sam se i ja doselila u njega zbog Peri. .. Glas je izdade i suze joj pođoše niz lice. — Ostalo ćeš mi ispričati u hotelu — predloži Hof i uze i njen koferčić, pa je povede prema taksi stanici.

—Mogli bismo autobusom — primeti devojka verovatno brinući hoće li moći da nastavi uhođenje trošeći ono malo novca već na samom početku u skupom hotelu. —Zar ti nemaš svog muža, koji treba da brine i odlučuje o takvim sitnicama, kakve su novac i izdržavanje porodice? — našali se Hari. Ali Barbara opet ubrisa oči. —Morala sam... — reče. — Nisam mogla da spomenem prezime, jer on bi se setio ko sam. Zbog njega sam obojila kosu, izmenila frizuru i način šminkanja, ali sam se plašila sve vreme, jer možda je kod Peri video moju fotografiju... A ti zloupotrebljavaš to što sam se logično predstavila kao gospođa Gelsen. —Najbolje je da to zauvek i ostaneš — nasmeja se Hari. — Ono pre je bilo šala, a sad govorim ozbiljno. Budi Barbara Gelsen zauvek. —Ti tako... Odjednom... Ja sam nekad zamišljala viteza s opasanim mačem, kako kleči tražeći moju ruku dok s njegove zlatom izvezene odore svetluca... —Probudi se, draga — nasmeja se Hari. — Rekli smo da smo se sreli i da ostajemo zajedno. Ona zastade, jer bili su pored jednog taksi automobila pa ga je nekoliko trenutaka gledala nekim setnim, ali ne tužnim pogledom pa onda reče: — Do đavola snovi i romantika! Pristajem! On joj klimnu glavom i nežno joj pomože da uđu u kola.

* Spasi me od te večere s Morganom — reče Barbara opipavajući krevet u hotelskoj sobi. — Ja sam zamišljala da ću ga zavesti da budemo sami, pa sam ponela pilule za uspavljivanje. Htela sam da ga vežem i s nožem, koji bih pre toga kupila, nateram da mi kaže gde je moja sestra. — Pratila si ga kad je išao u »Kristal d Pari« i posle do aerodroma, zar ne? — upita Hari. — Kako si sve to uspela? —Imam mini moriš automobilčić. Ostavila sam ga kod aerodroma — odgovori Barbara. —Čas mi izgledaš naivna, a čas suviše spretna i hrabra. Ti si neko čudo od devojke — reče Hari. —Još i ne slutiš sve — zagonetno ga pogleda ona. —Onda se odmaraj, a ja ću otići da te opravdam time da si umorna od letenja. — Bolje reci da sam bolesna. .. I dođi što pre! —To ne mogu da ti obećam, jer želim da znam šta će posle večere činiti Di-Di-ti — odgovori Hari Hof. — A sad me dalje ne muči ćutanjem o Peri... Otkud je znaš? Je li živa i gde je? — uzbuđeno reče Barbara. Hof joj ispriča istinu o Peri, ali nije kazao ko su bili dva čoveka s gangsterom Konifom. —Spašćemo Peri... Otećemo je i lečiti — tešio je Hari devojku, koja je tiho ronila suze zbog sudbine svoje sestre.

—Čitala sam o tim ubistvima zločinaca. Spomenut je i Konif povodom dva ubistva u Kristalu— reče Barbara kad oseti da može da govori. —Još mnogo toga treba da kažemo jedno drugom — reče Hari Hof ustajući. — Ali ja do večere treba da pokupujem mnogo stvarčica koje će dopuniti moju opremu. Prokleti otmičari aviona su učinili da se u avion ne može uneti ni najpotrebnija oprema, — Misliš oružje — primeti Barbara. — I to — potvrdi Hari. — A sada, smem li da mislim na jedan poljubac? —Konačno! — uzviknu devojka i baci mu se u zagrljaj.

IX Opremajući se da iziđe, Hari Hof je slušao šta emituje mikro odašiljač, odnosno stenica podmetnuta Diku Morganu još u avionu. Izgledalo je da se za sada oko pevača-gangstera ne čuje ništa važno i Hari se uputi vratima, ali baš tada iz slušalice se čuo zvuk telefonskog zvona. On oslušnu. Čuo je samo Morgana, koji je govorio: —Znam ko je... Slušam!... Nisam očekivao tako brzo, pa sam zakazao večeru s nekim društvom... Ne, ne tako važno društvo... Odmah ću otići da otkažem dogovor... Stići ću sa oba moja čoveka... Dobro, kad smatraš da treba, otkazaću sobe i za pola sata se iseljavam... Da, dolazim! Hof skide sako i reče Barbari šta se događa. — Imaćemo posetu. Dolazi Morgan — zaključi i skloni

slušalicu svog primopređajnika. Malo kasnije začu se kucanje i Hari otvori vrata. Na prag stade Sesil Geleger i kratko reče: —Iznenadna obaveza sprečava Dika da bude na dogovorenoj večeri. Izvinjava se i moli broj vašeg londonskog telefona. Hari Hof napisa jedan lažni broj i reče da se nada da će nekog od sledećih dana moći da opet vide slavnog pevača. — Inače, na ovaj broj u Londonu javićemo se ja ili moja supruga, a ako nismo tamo, telefonski uređaj može da primi poruku. Noću smo najčešće u stanu — zaključi Hari pružajući listić papira. — Imamo sreće — reče Barbara kad se vrata zatvoriše. —Plašim se da nam može izmaći. Moram da požurim i preduzmem što treba. Ti nikom ne otvaraj i odmaraj se — reče Hari i brzo se obuče. Barbara je bila uz njega dok se spremao. Kad je ušao u kupatilo s priborom za umivanje i brijanje, ona ostade na vratima s uživanjem gledajući njegov muški stas i hvatajući njegove poglede u ogledalu na suprotnom zidu. No izraz zadovoljstva se pretvori u iznenađenje, jer neko vreme nije pratila njegov lik u ogledalu zbog razgledanja kupatila. Sada je odjednom iz ogledala motrio lik njoj nepoznatog čoveka. I oblik lica je bio promenjen, kosa je bila drugačija, a taj čovek je imao rastresite brkove. Još više se iznenadi kada je videla da on u džepove stavlja dve tube paste za zube, kutijice kozmetičkih preparata i dva omanja spreja. — Kako ti izgledam? — upita njoj poznati Harijev glas.

—Je si li to ti, Hari?! — s nevericom upita ona. — isti sam, ali izgledam drugi — poljubi u lice.

nasmeja se Hari i iznenada je

— Ne dozvoljavam da me ljube drugi muškarci — našali se ona. * Hari je uspeo da brzo nađe tak- ci i da s nekoliko funti privoli vozača da ga čeka na najbližem parkiralištu blizu hotela, jer na hotelskom je bio dozvoljen pristup samo gostima Grand hotela. Sada se kretao po holu procenjujući gde će se i kod kog lifta sresti sa Morganom, jer već je znao da je ovaj promenio odelo, pa je trebalo opet podmetnuti »stenicu«. Baš je pred liftovima čekala grupa novih gostiju, pa se Hari Hof umeša među njih. Kad stade jedan lift i iz njega iziđoše Morgan i njegovi telohranitelji, Hofu nije bilo teško da se na trenutak nađe u stisci sasvim uz pevačagan ganstera. Po Morgana je došao taksi baš kad je Hof seo u onaj koji ga je čekao. —Pratićete onog svog kolegu, ali trudite se da njegovi putnici to ne primete — reče na francuskom Hari Hof vozaču taksija. —■ Takve usluge se ne traže od briselskih vozača. Ovde su sedišta stranih... — zausti vozač. —Sve to znam, ali sa malo dobre volje razumećemo jedan drugoga — upade Hof držeći u ruci tri novčanice od po dvadeset funti tako da vozač vidi koliko ih je, pa ih gurnu u kasetu

pred sobom, koja je bila zaključana, ali čiji poklopac je ostavljao tu mogućnost. —Mogu da pratim ta kola bez smetnji, ali ako počnu neprilike, ja se povlačim — odgovori vozač. — Mi imamo radio vezu, a imamo i dogovorene reči kojima se sporazumevamo da nas drugi ne razume. Onaj vozač je Flamanac i polazna stanica nam je ista. — Znajte da nikome ne činite neprijatnosti, već samo možda doprinosite spasavanju jednog ugroženog braka,— reče Hof i zavali se u sedištu. Morganov taksi se sa Bulevara Anšpah uputi ka Železničkoj stanici Sever. Večernja gužva je bila velika i praćenje ne bi uspelo da nije bilo radio veze među vozačima. Svaki put kad im je prednji taksi izmakao, Hofov vozač bi uključio vezu i zvao broj izgovarajući ga na flamanskom. Uvek je dolazio odgovor u nekakvim brojevima, valjda gradskih četvrti i pravaca. Konačno se nađoše u onom delu Brisela gde je bilo mnoštvo malih javnih kuća. Videli su se mnogobrojni izlozi, Iza kojih su sedele devojke, koje su se iako izlagale i nudile. Najčešće su to bile dve, ili tri devojke, jer i posetioci su dolazili po dva, ili tri. Kad posetilac uđe, zavesa se navlači i to je znak da su devojke zauzete i u takav lokal ne ulazi niko dok se zavesa ne ukloni. Taj jedinstveni sistem prostitucije dopadao se strancima, jer bio je dovoljno javan i bezbedan, a ujedno diskretan. Lokali su bili opremljeni kao barovi i posetilac je mogao samo da popije piće, porazgovara s devojkom i odustane bez neprilika, ako mu se ona ne sviđa. Pred jednim takvim lokalom Morgan i njegova dva pratioca iziđoše iz taksija, a Hof stiže da ih vidi baš kako ulaze. Očekivao je da se zastor izloga navuče, ali to se nije dogodilo, što je značilo da ovoga puta lokal služi kao prolaz. Hof plati vozaču, koji htede da se zadovolji onim što je

dobio. —Zaslužili ste nagradu, jer sad znam da moj zet vara moju estru čak i s prostitutkama — reče Hof i gurnu mu još pet funti. —Retki su tako darežljivi putnici — reče vozač i zahvali se stojeći pored vrata kao da nešto očekuje. Hof napravi nekoliko koraka, a onda kao da se priseti vrati se do automobila, pa vozaču, koji je već bio seo za upravljač, dade znak da ostane na sedištu. —Možda bismo mogli da se dogovorimo da me i drugi put baš vi vozite. Kako da to izvedemo? — upita Hof. —Mogao bih da vam dam mali uređaj, koji je podešen da koristi gradsku radio telefonsku vezu. Njime možete da me pozovete kući i kad ne radim i bilo gde u gradu. Na kartici je sve objašnjeno. Istina, odazivanje bi bilo zabranjeno, sem u toku stalnog aranžmana — objašnjavao je vozač. —Onda imamo stalni aranžman. Od sada vozite samo za mene — prihvati Hof i potpisa nekakav listić, koji mu vozač pruži. —Ne ustručavajte se da me pozovete u bilo koje doba reče vozač. — Ja se zovem Žan Leis... —A ja sam Hari Gelsen, ali bez stvarne nužde ne kazujte ko sam, ako vas neko upita — dodade Hari i pruži još tri novčanice, što je sada bilo pedeset funti. — Čekaćete me negde blizu još najduže dva sata, a onda idite kući, ako vam ništa ne javim.

Vozač pogleda svoj plan grada i kaza gde može da se parkira i čeka. Bilo je to u sledećoj pobočnoj ulici. Hof se tada uputi u isti lokal kroz koji je prošao Morgan. Još u hodu je čuo da podmetnuta stenica funkcioniše, pa se odluči da odabere jednu od dve devojke. —Želite li piće ovde, ili gore? — upita ga starija žena, koja je stajala iza barskog pulta. —Je li visoka crnka za piće? — upita Hof tobože teško izgovarajući reči na francuskom. — Ona je Italijanka i najveselija devojka koju znam — odgovori žena i dade znak devojci. Ona s osmehom priđe Hariju, uze ga pod ruku i tobože šapatom reče: — Gore je naš vasionski brod, pa možemo do sedmog neba, ili do neke zvezde. — Baš ste ljubazni — odgovori Hof. — Odvedite me u taj vaš brod. Ispust zida skrivao je vrlo usko stepenište, kojim se popeše do dvoja otvorenih vrata, kroz koja su se videle dve preterano male sobe. Nije bilo prolaza dalje, niti drugog izlaza sem nazad niz stepenište. Sobica, u koju ga devojka odvede, nije imala ni prozora,ali je klima uređaj ubacivao čist vazduh. —Kupatilo nam je malo kao jedan orman, ali možete ga koristiti — reče devojka. —Prvo da se dogovorimo — reče Hof. — Ja sam malo ćaknut u seksu...

— O, mama mija! — uskliknu, ali ne suviše glasno devojka na italijanskom. —Kara mija, nije ništa strašno -- nastavi Hof na italijanskom, koji je, istina, govorio mnogo slabije nego francuski, ali to je moglo da stvori povoljniju atmosferu, s obzirom na devojčino poreklo. — Samo želim da dugo ležimo dodirujući se leđima. Zato idi i kaži gospođi dole da želim platiti piće koliko ja zamišljam da vredi, a onda da ga ispijam polako sve do ponoći, ili i do zore. On je znao da po tradiciji i čudnom belgijskom zakonu, u ovakvim lokalima može se naplatiti samo piće. Nijedna devojka nije smela primiti novac za ljubavne usluge. Zato je piće moglo da ima i stostruko veću cenu od one po kojoj je u trgovini. Hof pruži devojci čitavih sto funti u novčanicama od po dvadeset. Devojka ih nehotično tri puta prebroji ne verujući svojim očima. To je ipak bilo suviše bogato plaćeno, —i spremi nešto za osveženje, kako ti voliš. . — Zovem se Lola Faranda! — uskliknu devojka i nežno mu se pribi. On joj pokaza prstom prema dole i odmičući se vragolasto joj namignu. Odmah zatim uđe u kupatilo i nemesti slušalicu u uho. Cuo je ono sto nije očekivao Grub glas je govorio rđavim engleskim jezikom: —Da, Di-Di. za tobom ide zlo. Bio si u Grčkoj i tamo je policija odjednom upala u četiri disko kluba, U Španiji su uhapšeni Fernando i Ambrozio baš one noći kad si ti nastupao u Madridu. Pcšto si napustio Đenovu i otišao u Rim, policija, je otkrila, najbolju našu vezu i zaplenila, novac i heroin u vrednosli od pola mliona dolara...

—Coveče! Šta ti govoriš, Nart?... Ti me optužuješ na besmislen način. Vezao si moje ljude i držiš me na nišanu kao da sam izdao — govorio je Dik Morgan potresenim glasom. —Sve to je meni javljeno preko sigurne veze.,. Stigao si u London kod Roja Polarda, a tamo se našao i Čovek iz Tame. Nestala je devojka koju si ti doveo iz Njujorka. Ti si poznavao svih devet ubijenih momaka — govorio je čovek koga je Morgan oslovio imenom Nart. — Na takve besmislene sumnje ja neću da odgovaram! — uzviknu Dik Morgan i potom životinjski urliknu. —Smrskaće ti on i tu drugu ruku, ako ne kažeš istinu — reče Nart dok je Morgan prosto cvileo do bola. —Šta da priznam?... Ja rizikujem život... Došao sam da saznam kada i gde će se skupiti pozvani prijatelji, a ti si me dovukao ovamo na prevaru... Ništa ne shvatam — potresenim glasom govorio je Dik Morgan. — Ne mogu da dozvolim da se zlo s tobom pojavi i ovde. Znaš li da se veruje da si ti Čovek iz Tame? — reče Nart. —Ili ti to izmišljaš, ili je to podvala baš tog mračnog tipa, koga nazivaju i Arčer, ili Horibl. A ja nisam nikad naučio da pogodim dalje od dva koraka, iako sam morao da ubijam — branio se Morgan. Ne prekidajući slušanje, Hari Hof je skinuo odeću i ostao u donjem vešu, a onda proviri u sobu. Devojka se još nije bila vratila, jer mora da je spremala kakav dobar koktel i sve što bi moglo da zatreba kao osveženje. On malo pokvasi lice i ruke, pa ostade stojeći u uskom prostoru kupatila ormana da sluša neslućeni događaj. —Dakle, ti misliš da se spases odavde time što poričeš sve optužbe?! — glasom čuđenja reče Nart. — Ovde će se četvrte noći od

ove održati susret svih iz naše firme, koju ne bez razloga zovu i trovačka internacionala. Sumnja u tebe dovoljna je da te nestane. Zato govori istinu i otkrij sve, pa ćeš dobiti priliku da opet budeš s nama. Za koju policiju radiš? —Znam šta je na stvari, Danaker — plačnim glasom reče Morgan. — Ti misliš da sam ja glavni za Evropu, pa hoćeš da me ukloniš, jer iza mene si ti... Nisam glavni. Niko ne zna glavnog, koji objedinjuje sve u Evropi i izvan nje. On je stvorio firmu, veze, savez... Sve to što radimo. On zna kako da nam naređuje, a da ga ne upoznamo. —Šalje svoje ljude koji znaju da se predstave kako treba i da nas nađu. On je i javio da si ti tajni agent, ili Čovek iz Tame. Šta si, govori! — vikao je Nart Danaker. Tog trenutka začu se kucanje na vratima kupatila i Hof otvori, pa iznese prikupljenu odeću pazeći da mu šta ne ispadne. Devojka na velikom poslužavniku beše donela boce pića, posudu s ledom i bokal limunade. Bile su tu i nekakve doze s krekerima i kolačima. —I ja ću se osvežiti — reče ona i iskoristi priliku da ga pomiluje po dnu trbuha. On pobeže na krevet. Poslušao je još malo, pa je morao da namesti odeću i primopredajnik da mu budu pri ruci. Kad ona uđe, on joj napriča nekakvu bajku o svojoj nevinoj nastranosti i reče joj da legne pored njega tako da im se leđa nađu naslonjena jedna na druga. —Još najbolje je ako možeš da spavaš — reče on i ostade tako sprečavajući njene pokušaje da bude aktivnija. Malo kasnije on uze jedan sprej i pusti mlaz zanosnog mirisa, pa je upita da li joj se sviđa.

—Najlepši koga znam — odgovori ona i uskoro je spavala čvrstim snom, a Hof, koji je za državao disanje već je mogao slobodno da diše i opet sluša razgovor. Sada zaključi da je onaj što saslušava Morgana počeo da od Morgana izvlači sve ono što zna. Hof uze minijaturnu beležnicu i poče da beleži podatke. —Znam da su rezervisane sobe za sve njih baš u Grand hotelu, jer tamošnji gosti su najmanje sumnjivi — govorio je Morgan, — Kaži mi i imena — zahtevao je Nart Danaker. — Pa ti ih znaš kao i ja — odgovori Morgan. —Proveravam nešto, jer postoji. određena sumnja. Ako nećeš da kukaš i za desnom rukom, govori! Ko dolazi, šta znaš o njemu i sve što je važno? —Prvo Angela Briakis iz Atine... Karlo Zirano iz Đenove... Francuz Gaston More!,.. Nemac Klaus Ojlic... Na kraju ti, Nart — govorio je Morgan. — A ti, Dik? — I ja, naravno! — Možda je trebalo da izostaneš, a nas da potkažeš — reče Danaker. A sad sve od početka i o svakome sve što znaš. Kako ih nalaziš kad si u njihovim gradovima? —Sve to nema smisla — reče Morgan. —Ima... Vodim istragu. Moram naći gde je greška, tvoja ili bilo čija. Postavljaću ti pitanja, a ti odgovaraj sve što znaš

da može biti važno — nastavi Danaker. —Da te odavna ne znam, mislio bih da si policijski agent, Narte — reče Morgan, i opet urliknu od bola, ali malo kasnije prozbori: — Govoriću... Ja ni sam naviknut na bol... Ja sam pevač, čoveče... —Zato me ne goni da te izlomim tako da te više niko ne može sastaviti. Ovako, povrede će proći — opet je zahtevao Danaker. I Dik Morgan je govorio. Kao čovek koji odjednom ulovi neočekivani plen, ili otkrije skriveno blago, Hari Hof je beležio sve što je čuo. Konačno je razgovor, u nekom skrovištu u blizini, bio završen i Danaker naredi da se Morgan odvede i zatvori tamo gde su njegovi telohranitelji. —Tamo ćeš čekati dok svi dođu ovde, pa će se znati tvoja sudbina, Di-Di — reče Danaker. Malo kasnije čulo se kako Dik Morgan priča Hopvudu i Gelegervi šta je doživeo. Žalili su se jedan drugom da im je neugodno ovako vezanima, Hof je baš hteo da prekine slušanje i probudi devojku, ali začu zvuk za koji je malo pre zaključio da dolazi od metalnih vrata. Sad se taj zvuk ponovi. Hof oslušnu, —Ne, neću da umrem!.. Imam bogatstvo!.. Sve ću dati! —

prestravljeno je vikao Morgan.

Tada se začuše slabi zvuci, koje je Hof prepoznao -kao paljbu iz oružlja s prigušivačem. I to nije bio pištolj, već mašinska puška. Čuše se jauci i samrtnički jecaji, a onda se sve umiri. Hof je osluškivao još čitavih desetak minuta, ali ništa nije čuo. On iz druge doze spreja ispusti oblačak gasa, pa sačeka da se devojka probudi.

—Tako lepo si spavala — reče Hof. —- Imao sam neslućeno uživanje pored tebe. Opet ću doći,.. Uvek ću dolaziti k tebi,Lola, Ona ga je zbunjeno i sanjivo gledala, a onda ga isprati. Napolju, on se javi vozaču taksija koji se odazva i reče da još čeka. Hof prošeta, do parkirališta i oni sada lako i brzo stigoše do hotela, jer reka vozila, beše znatno opala. Pošto otpusti vozača, on ukloni uloške iz ustiju, odlepi brkove i maramicom ubrisa lice, pa onda očešlja kosu na stari način ostavljajući promenjenu boju smatrajući da niko neće na portirnici primetiti razliku. —Moja supruga je ostala sama, a ima običaj da se zaključa, Ne bih hteo da joj kucam na vrata, pa molim da je telefonom probudite i kažete da dolazim. To je soba sto pet — reče on portiru. Ovaj spremno posluša. Hof je posmatrao sav onaj bleštavi sjaj hola. Mnogobrojne pozlate, livreje posluge i skupoceni ukrasi priličili su Grand hotelu. —Gospođa čeka — reče čovek s recepcije. Ukrućeni vratar je već bio otvorio vrata lifta i Hof brzo stiže na sprat i naiđe na otključana vrata. Barbara mu pođe u susret, ali on reče: —Nisam čist i moram da skinem boju s kose. Ti legni i, ako možeš, spavaj. Ja moram ostati malo duže u kupatilu. —Ali ti prelepo mirišeš, nego što si prljav. No ne znam je li to muški, ili ženski miris — reče ona s osmehom, koji je skrivao sumnju. —To je ovaj miris — odgovori Hari i pusti mlaz spreja ka njoj. Ona se radosno nasmeja, ali izraz nedoumice i čuđenja nije

silazio s njenog lica sve dok nije legla i odmah utonula u san. On se brzo vrati iz kupatila, nežno je poljubi u usta, a onda joj u lako otvorena usta stavi tabletu, koja će je uspavati na duže vreme. Odmah zatim je zatražio telefonsku vezu s Londonom. Javi se uređaj za primanje poruke i on izdiktira poruku, u kojoj ja javio gde je odseo i kako ga neko može pozvati. Na, kraju reče da se ženi i poziva, da »cela porodica« dođe u Brisel što pre. —Prijatelji imaju skup već četvrte od ove noći. Znam ih već sve. Moje putovanje je uspelo mnogo više nego što se moglo očekivati. Nadam se da ćete me posle deset sati dobiti preko veze u sobi sto pet. Ako se javi ženski glas, ne pomislite ništa ružno. Ha-ha-ha! Ovo zadnje je za momka koji me zadirkuje. Posle telefonskog razgovora sa automatom u Lunovom skrovištu, Hof leže i ubrzo zaspa. Probudio se pre Barbare, pa se nečujno obuče i iziđe. Sve do deset sati imao je posla. Prvo je iznajmio jedan automobil, za slučaj da mu zatreba kad ne želi da vozač taksija vidi sve šta on radi. Posle je kupovao razne predmete, od magnetofona do elektronskih sklopova i hemikalija. Sve je plaćao kreditnim karticama, ali je i promenio čekove za gotov novac da obnovi zalihu. Kad se vratio u hotel, Barbara je već bila davno ustala. Tražila je da joj oprosti što se uspavala. Skoro da se rasplakala, pa je on umiri i reče joj: —Nisi ti kriva. Objasniću ti sve tako da ćeš biti zadovoljna. Bilo je deset i po sati kad je zazvonio telefon. Poznao je Lunov glas, koji je javljao da cela porodica stiže sledećeg jutra. Mi smo odavde rezervisali dva apartmana baš u tvom hotelu —

zaključi Lun. —Hoću li vas čekati na aerodromu? — upita Hari. —Poradi oko te tvoje ženidbe — smejući se reče Lun. — Ne želim da nosim greh zbog smetanja mladencima. —U pravu si da ni sam ne znaš kako — zaključi Hof. Posle toga, kad se veza prekide, on Barbari ispriča sve o svom noćnom doživljaju i smrti Dika Doda, odnosno Morgana. Na kraju reče: —Posle svega toga nisam mogao da priđem tebi tako čistoj i divnoj. Bio sam još pod utiskom Morganovih jauka i svega što sam čuo, pa sam se poslužio sredstvom mirisnog spreja koji uspavljuje. Nisi ti kriva što si spavala. —S tobom svakog časa doživim po neko iznenađenje, ali najviše sam iznenađena što te sve više volim, iako si mi sve čudniji — reče ona još uvek obučena u lepu, ali malo izgužvanu spavaćicu. Hof zaključi da ona očekuje zagrljaje, pa je poljubi dugim,strasnim poljupcem, a onda reče: —Treba sve da bude lepo i svečano. Proslavićemo sa mojimn prijateljima našu pravu svadbu, a formalnosti ćemo obaviti naknadno u Londonu. Da li se slažeš? —Reci mi nešto o tvojim prijateljima — reče ona. —Doći će tri muškarca i jedna žena. Divni su i ti ćeš ih zavoleti — odgovori on neodređeno. — A sada idemo da kupimo ono što nam može zatrebati. Video sam jedan butik ženske odeće, gde objavljuju da prodaju ženski veš

i sve spremno da se odmah upotrebi. To znači da veš ne treba oprati kao onaj industrijski proizveden. Ona se zagleda u njegove oči, pa tiho reče: —Ja sam živela u siromaštvu, ili sasvim skromno. Ne treba da me obasipaš poklonima i bogatstvom. Dovoljna mi je tvoja ljubav. —Neće biti ničeg preteranog, već ono što odgovara tebi i meni zajedno — odgovori on i ustade. — Obuci se za izlazak. Ipak moramo kupiti ponešto, jer došli smo samo s koferčićima. —A šta su to sve doneli za tobom? — upita ona. —Kupovao sam mnogo toga, ali su paketi ostali u kolima. Tu je nešto odeće i muških predmeta za mene. Sada mogu da se posvetim dami mog srca — zaključi on i priđe telefonu da naruči zakasneli doručak. Dok se ona spremala, stiže doručak i oni brzo utoliše jutarnju glad. Hof je u mislima pravio planove za ostatak dana. Poneti nekim novim oduševljenjem i radostima njih dvoje su do naveče uspeli da pokupuju sve potrebne stvari, iznajme namešten stan u Ulici Gašar i iz automobila u njega prenesu opremu koju je još pre podne Hari bio kupio. —Imamo još vremena da se preselimo — oduševljeno reče Barbara dok su se opet vozili Avenijom Luiz, — Tako ću sutra moći da pregledam sve sobe i pripremim za goste. Nadam se da će im tri spavaće sobe biti dovoljno. —Mi ostajemo u hotelu, a stan smo iznajmili za goste i da u njemu ostavimo opremu koju ne želim da vidi hotelsko osoblje, ili neko drugi

— odgovori Hari. — Soba u hotelu je, inače, rezervisana za još pet dana. —Čini mi se da bih se bolje osećala u našem stanu — reče Barbara. —Tamo bismo morali da brinemo o mnogo čemu, a ovde ćemo biti usluženi u sobi i sve vreme pripadaće samo nama — osmehnu se Hari. —Imaš pokvarenu maštu — nasmeja se Barbara. — Možda imam razloga da se zabrinem. Hari je samo zaljubljeno pogleda, jer već su bili stigli na hotelsko parkiralište. Te večeri ljubavne želje i strepnje su izazivale izvesne nespretnosti i zabune. Nisu znali ko pre treba da ide u kupatilo, pa da u krevetu sačeka ono drugo, pa se ni Hari, ni Barbara, nisu usudili da neko od njih to spomene. Slučajno su zajedno, u istom trenutku, osmotrili svetiljke misleći kakvo svetio mogu da podnesu prve ljubavne noći. Još prošle noći bilo je neprilika sa svlačenjem. Činili su to oboje zaklonjeni, ili u kupatili, pa brzo nestajali pod pokrivačem. No sada im je sve to izgledalo mnogo važnije i teže. —Onda da izvlačimo listić — reče Hari kao da pogađa šta muči devojku. On na jedan listić napisa: »Dobitnik ide prvi u kupatilo i u krevet. Napravi još jedan isti takav, ali bez poruke na njemu, pa oba stavi pod ivicu pokrivača. Rukama je skrivene listiće promešao da ni sam ne zna koji »dobija«. —Opipaj oba listića, pa izvuci jedan — reče Hari.

Devojka zbog nečega porumene, ali prihvati igru. Izvuče listić i skrivajući ga pogleda, a onda upita: —Zašto sam ja dobitnik? Piše li isto i na drugom listiću? —Sama proveri — nasmeja se Hari. Ona uze i drugi listić, pa zatim oba smota u kuglicu i baci je prema Hariju, Sve to kao da odjednom otkloni sve smetnje i nedoumice. Barbara uze novu, prozirnu kratku spavaćicu, pa,odlazeći u kupatilo, kivnim pogledom ošinu Harija. On sleže ramenima kao da kaže »šta ja tu mogu?«. -- Okreni se! -- komandovala je ona odškrinuvši vrata od kupatila kad je htela u sobu. On posluša i kad je znao da je ona pod pokrivačem, uđe u kupatilo već obučen za spavanje, jer je iskoristio vreme dok je ona bila tamo. Bio je ugasio zidna svetla i ostavio samo lampu iza televizora, koja je stvarala ugodan polumrak u celoj sobi. Na krevet je legao kao da je sasvim smiren, a stvarno je podrhtavao od čudnog uzbuđenja. Pogledi su im se sreli na kratko, a onda ona sklopi ruke kao na molitvu i zatvori oči. On joj polako priđe... Postoje ljubavni zagrljaji koji zbog očekivanja i žudnje bivaju pravi plamen, ali brzo dostižu vrhunac, ali zna se i zanneponovljive zagrljaje koji dovode skoro do ivice slatke smrti. Hari Hof je čitao opis podrhtavanja zemlje pri ljubavnom zagrljaju u Hemingvejovom romanu »Za kim zvona zvone«. Pročitao je dosta knjiga o odnosima muškarca i žene i znao je mnoštvo saveta. Slušao je hvalisanja, ali i žalbe muškaraca... Ali ovoga puta dogodilo mu se nešto o čemu,činilo mu se, nije ni čitao, ni čuo, niti slutio. Njegov nežni pristup i nežno šaputanje o ljubavi Barbari učinili su da se i ona opusti, a zatim preda

zagrljaju. No nešto je nateralo Harija da se nekoliko trenutaka ukoči, a zatim da neko vreme bude još nežniji... —Volim te... Hoću to... — šapnu ona. Njihova tela se pokrenuše i topla ljubav potpali vatru strasti... Činilo im se da će im srca stati, jer zagrljaj se produžavao, kao da je neka tajna sila sprečavala da dožive smirenje. Vreme je proticalo, a oni nisu ni hteli ni mogli da sebe nateraju na ono što je već trebalo da im dopusti ljubavni predah i smirenje. Do svesti su se probijala pitanja. Šta se to događa... Nije li to preterano uzbuđenje? Konačno im se učini da zajedno uzleću u prostor i da se rastapaju u slasti i nestajanju... Kad je došao do daha, Hari je nežno pomilova i šapnu: —Nisam to očekivao... Zato je bilo tako... —Rekla sam ti da sam romantična i da sam čekala svog viteza —- odgovori Barbara prikupivši hrabrost. On ipak oseti ponos u načinu na koji je to izgovorila. — Voleću te dok god sam živ — reče on glasom zakletve. X Čim su se smestili u prostorni stan u Ulici Gašar, Hari Hof poče da im priča prvo o Barbari Kudvort, koja je bila ostala u hotelu, jer tek je trebalo da se odluči hoće li je predstaviti Lunu i ostalima sada, ili posle posla u Briselu. —Pa ti si u opasnosti da se zaljubiš, mladiću! — kao da je zabrinut reče Ro Hač.

—Znao sam da ćeš prvo ti izvaliti nešto besmisleno — nasmeja se Hari Hof. — Nisam ja u opasnosti od ljubavi, već sam je našao. I ne samo to, već ja sam se i oženio. Istina, nedostaju čiste formalnosti. — To je prava vest! — uskliknu Džejn Vitington. — Primi moje čestitke! Džejn ga poljubi, a odmah zatim priđe Makferson i kao medved uze ga u rvački zagrljaj. —Ti u svemu uspevaš, Hari! Tako rade pravi momci, milion mu kukavnih neženja kakav je moj nesrećni Ro. On od tebe treba nešto da nauči — govorio je stari mornar i ne primećujući da je Harija odigao od zemlje i da ga već guši. Ote mu ga Lun da mu i on čestita. Radosno su se raspitivali kako se sve to dogodilo i kako devojka izgleda. —Idi i dovedi je ovamo — reče Džejn Vitington. — Jedvabčekamo svi da je vidimo. —Možda je bolje da sačekamo s upoznavanjem — reče Lun. — Nas očekuju mnogi poslovi. Hari je obavio najvažnije i ostaje mu da sa Barbarom motri na goste koji će doći. I mi ćemo doći da se prijavimo za ona dva apartmana, koja smo tamo rezervisali još iz Londona. Moći ćemo da osmotrimo tu devojku izdaljeg... —Moju ženu — ispravi ga Hof. — Ili ja ništa ne znam., ili se on ne šali kad kaže da se oženio. Tako sumanuto zadovoljan može da bude samo srećni mladoženja — dobaci nasmejani Ro Hač. — Pridružujem, se čestitkama. Javljam se da budem kum na venčanju.. — Prihvatam i hvala — odgovori Hof.

Posle toga on ispriča o svemu što se dogodilo. Dugo su razgovarali šta da učini, pa napraviše plan. Hof pozva vozača taksija Zana Ilisa, pa kad ovaj odgovori da je spreman da dođe, dogovoriše se da ga sačeka u Uličici Lens, jer je iznajmljena kola ustupio Lunu. Malo kasnije se raziđoše, a samo Džejn ostade u stanu. Makferson i Ro Hač su otišli da iznajme još jedna kola i kupe oružje od čoveka na koga ih je uputio Lun. Još od prvog dolaska u Brisel, Lun je imao poznanika koji je bio legalni trgovac oružjem, ali koji je za prijatelje mogao da nabavi i krijumčarene pištolje, ili mašinske puške. Lun je već telefonom bio kazao šifru i uspostavio vezu sa Leom Bilonom. Morao je da vozi prema istočnom delu grada, pa da od Skvera Leopold Drugi skrene južno u Ulicu Bemel. Na broju koji je bio dobio ugleda svega pet metara široku četvorospratnicu. Tako uske, ali lepo građene kuće bile su mnogobrojne u Briselu i često je to bio samo jedan stan. Nastajale su u doba kolonijalne vladavine Belgije kad su mesta za kuće bila neobično skupa, jer mnogi bogati ljudi iz kolonija gradili su i kuće u Briselu, za starost i Svaki slučaj. I ulazna vrata su bila uska. Lun ih prođe i nađe mesto za parkiranje, a onda se vrati i pozvoni. Dočeka ga omalen čovek zlog pogleda i upita šta želi. Lun kaza da se zove Norman Sanders i da ga ovde očekuje jedan prijatelj. —Imate li oružje? -- upita vratar, ili šta je već bio u ovoj kući. —Nemam — odgovori Lun. — Dozvolićete da proverim? — upita mali čovek i ne čekajući odobrenje opipa Luna na način koji primenjuje policija. Njegove ruke brzo opipaše Lunova pazuha, džepove, pojas i noge. Zatim se popeše na drugi sprat i uđoše u mali hol, a onda kroz jedina

vrata u neveliku sobu. Iza jednog stola ustade Leo Bilon i pođe u susret Lunu, a mališa iziđe i zatvori vrata. —Gospodine Sanders, šta vas dovodi k nama? — upita on rukujući se s Lunom. —Mislim da vam mogu pomoći — odgovori Lun. — Ovde kod vas pojaviće se neki ljudi, ako je tačno ono što sam saznao, a već je tu stigao izvesni moj zemljak Morgan, koji je pevač i nastupa pod umetničkim imenom Dik Dod. On treba da se nađe sa izvesnim Nartom Danakerom. —Nisaim čuo to ime — primeti Leo Bilon. — A meni treba vaša pomoć baš u tome da nađemo toga momka —dodade Lun. —Imam mogućnosti da angažujem policiju i elektronske kartoteke, pa ćemo ga brzo naći, ako uopšte postoji. —Hteo bih da nađem i Morgana. On mora da je u nekom hotelu,jer je njegov običaj da uživa u najluksuznijim apartmanima i ne sam reče Lun. — Potražićemo i njega — prihvati Bilon. — Javite mi se sutra,ili prekosutra. I pričajte mi sve što ste saznali. Rekoste da će se pojaviti neki ljudi. Koji su to i o čemu se radi? —Priprema se skup šefova trgovačke internacionale. Spominje se neka lepa Grkinja, koju nazivaju »Madam Drahma«, po nekada poznatoj grčkoj zločinki, koja više nije živa. Znam još samo ime Francuza Gastona Morela i to da će biti prisutni jedan Italijan i jedan Nemac. Domaćin bi trebalo da bude Nart Danaker. To je sve — ispriča Lun. — To je, možda, vrlo mnogo — nasmeja se Leo Bilon. — Nadam

se da ćemo moći da pokažemo šta je Biro zaštite. Porazgovaraše još o svemu. Lun je pitao kako to da tako moćan čovek boravi u ovoj »uskoj« kući. Bilon odgovori da je to samo jedno od skrovišta njegove nove policijske grupe. Zatim on upita Luna gde je otseo i kako da održavaju vezu. —Ja ću se sam javiti — odgovori Lun kao da nije čuo pitanje. Bilon ga je razumeo, pa mu ruka pođe ka džepu, a zatim jedva primetno pod sto. Lun je znao da Bilon koristi skriveni signalni uređaj, kojim nešto javlja. Bio je spreman da upotrebi jedno od svojih gasnih oružja, koje mališa kod ulaza nije mogao da napipa. Kad je izišao i krenuo, Lun otkri da ga jedna kola prate. Dakle, Bilon je naredio da ga neko uhodi. Nije mu bilo teško da umakne vozeći oko Arsenala i vojnih kasarni na Bulevaru generala Žaka, a zatim krivudavim ulicama oko Bolnice D’ Eterbek. Sada se Lun nije kajao što je prećutao istinu tajnom belgijskom agentu. Bilon je hteo svu slavu za sebe, ili nikome nije verovao. Pored toga Lun je mislio i na nešto drugo. Te noći stigli su do ulica bogatih onim malim javnim kućama u obliku nečega što se moglo nazvati barom, ili kafeom oko Severne železničke stanice. Džejn i Barbara bile su ostale u svojim sobama, ali još nisu bile predstavljene jedna drugoj. Hof je Barbari rekao da su njegovi prijatelji došli u iznajmljeni stan, ali ne da su'oni zauzeli i dva hotelska apartmana tu blizu njih. Barbara je za Džejn i Luna, koje su ona i Hof videli u hotelskom holu, ne sluteći ništa rekla-. —Vidi onaj par, Hari, kako su oboje lepi i elegantni.

—Bojim se da me ne prepoznaju, jer mislim da ih znam iz Londona — odgovorio je Hari. —

To su prijatni ljudi, ali sada si mi ti ceo svet.

On je tako ostavljao otvorenu mogućnost da Barbaru predstavi ostalima tako što će oni kazati izmišljena imena, jer još nije znao da li će i kada svojoj dragoj smeti da kaže istinu. Tako je od Barbare otišao pod izgovorom da mora posetiti londonske prijatelje radi dogovora. Dodao je da će se možda zadržati i do kasno u noć. Lun i Hof vozili su se u jednim, a Makferson i Ro Hač u drugim iznajmljenim kolima. Za sada im angažovani taksi nije bio potreban. Dok su mimoilazili ulaz u »bar« već dobro poznat Hariju, Lun odjednom reče: —Uspori... Stani, jer hoću da iziđem. Video sam čoveka čije prisustvo ovde nisam očekivao. On pođe sa Hofom uličicom na način koji bi priličio noćnim šetačima, ili posetiocima prostitutki. Više nije bio maskiran kao tobožnji Norman Sanders, zbog one dnevne posete Bilonu, pa se nije plašio da će ga briselski tajni agent poznati. Mimoilazeći se sa Bilonom, Lun se ljuljao kao da je pijan, pa se sudari s njim. — Op-pros-stite, mister... Baš sam nes-spret-tan — izvinjavao se Lun izmenjenim glasom i na engleskom, ali ruke su mu brzo i mađioničarski prikačile »stenicu« pod rever Bilonovog sakoa. —Nije ništa — pomirljivo i u žurbi reče Bilon, pa se uputi ka uglu uličice. Lun brzo namesti slušalicu svog minijaturnog primopredajnika i oslušnu. Čuo je samo kako njemu već poznati Bilonov glas kaže.— Izgleda da su obavili posao kako treba. Vozi u stan.

Lun se kolebao nekoliko trenutaka. Želeo je da sazna gde je Bilonov stan, a prisluškivanje nije moglo da traje, jer čim se tajni briselski agent udalji više od pola kilometra, prijem emisija »stenice« neće biti moguć. Ovde nije bilo pojačivača i relejnih stanica, kakve je Lun imao u Londonu. No dogovor je bio da se uđe i istražuje ovde, kako bi se otkrilo skrovište Narta Danakera. Poslednje što je Lun čuo iz Bilonove» blizine bile su reči onog malog pratioca i vratara: —Rekao sam da Ojlic zna zanat. Znao sam i da će on sprečiti ostale da dođu u hotel. Javio mi je da su svi obavešteni o... Neka radio smetnja prekide emitovanje, a malo kasnije ništa više se nije čulo. —Zavese su još uvek navučene — primeti Hari Hof kad se nađoše pred vratima tobožnjeg bara. Lun je znao dosta o Briselu, jer je na neki način ovde i započeo svoje avanture kad je postao Lun, kralj ponoći. On htede da objasni Hariju »sistem« briselskih bordela, ali zbogžurbe odustade. Hari je već pokušavao da otvori ulazna vrata, ali baš tada ona se sama otvoriše i niz dva stepeništa se svali Lola Faranda sva u krvi. * —Ubili su ih... Mene su... Oh, umirem — jecala je ona pokušavajući da podigne glavu, a onda sasvim klonu. Bila je u kratkoj spavaćici, koja se podigla i otkrila nago telo. Lun se osvrnu i videći da nema nikoga u neposrednoj blizini reče: —Unesimo je unutra. Pazi da ne okrvaviš odelo, jer ona je teško povređena. Njih dvojica unesoše devojku u zamračeni bar i Hof upali svetio, a Lun zalupi vrata, pa se saže da vidi može li se pomoći devojci. — Da javim policiji i hitnoj pomoći, pa da se mi izgubimo?

— upita Hof. — Njoj više nema pomoći. Mrtva je — odgovori Lun. — Zato samo obezbedi vrata da nas neko ne iznenadi. Dok je Hof zaključavao vrata, Lun javi radio vezom Makfersonu i Haču šta se događa., pa im reče da se nađu u blizini i da osmatraju. Tek tada pogleda iza bara i ugleda dva ženska tela. Obiđe i proveri jesu li žive. I plavokosa devojka uskog lica i starija, punačka žena bile su mrtve, ubijene tupim predmetima. Iza troseda kod stola iza stepeništa nađoše još jednu ubijenu devojku. Ubice nisu htele da ostane nijedan živi svedok. — Užasno!.. . Nečuven pokolj — reče Hari Hof. — Žrtve su mnogo znale i morale su da umru — reče Lun. —Prema onom što si pričao, treba da pronađemo prolaz. Pištolj drži u ruci, jer ne znamo jesu li ubice još tu, ili su daleko. Nađoše usko stepenište blizu pulta, koje je vodilo u podrumski deo bara. Prvi je išao Lun s pištoljem u ruci. On siđe i razgleda toalet i mali magacinski prostor. Nije se video bilo kakav prolaz. No Lun je bio ne samo pravi genije u pravljenju skrivenih prolaza, već i u njihovom otkrivanju. Procent da prolaz mora da se nalazi u magacinskom odeljku, jer tako se nije moglo dogoditi da ga otkrije neki slučajni posetilac baš kad neko dolazi sa one strane. —Ovde je — šapnu Lun pomerajući lako jednu policu; iako je na njoj bilo mnogo kartonskih kutija s bocama pića. Skriveni točkici kotrljali su se po podu i držali težinu police. Iza nje se ukazaše uska vrata i isto tako uzak i nizak hodnik. Stigoše do jednih vrata i otvoriše ih bez smetnji. Lun osvetli suterenski prostor, iz

koga su vodile jedne šire stepenice, ali samo do zida postavljenog da izoluje ovaj podrumski deo. Troja izguljenih drvenih vrata i jedna od zarđalog metala bila su pred njima. Lun otvori prvo onametalna dok je Hof stojao raskoračen i s pištoljem u ruci. Oba se stresoše od groznog prizora, na koji su naišli. Svetlo u prostoriji bilo je jako, pa je prodirala kroz plastične vreće u kojima su bila tri leša. Bili su poredani nalevoj strani prostorije popreko na daščanom podijumu prekrivenom razbacanim i prljavim pokrivačima,. No to nije bilo sve. Po podu su bila još tri leša. Na sve strane videli su se tragovi krvi i kuršuma. -- Gledaj! — uzviknu Hof prilazeći jednom zidu. Na njemu je krvlju, krupnim slovima bilo ispisano: »Osveta... Covek iz Tame«. —Nemoguće! — reče Hof. — On još nije mogao da dođe... ~ Ima mnogo ubica koji dolaze iz tame — prekide ga Lun. — Ako možeš, pocepaj džakove i vidi ko je u njima. —Mogu — odgovori Hof. Lun je brzo, ali pažljivo da ne umrlja krvlju ruke i odeću, pretresao džepove onih što su bili na podu. Svi su imali isprave i vozačke dokumente. Lun je glasno čitao imena.: —Nart Danaker, Dokis Teclejn, Jop Veneborg. . . —Ovo su Dik Morgan i njegovi pratioci — reče Hof. — Mislim da je sada sve jasno —

zaključi Lun. — Idemo odavde.

* Tek kad se nađoše svi u Lunovom apartmanu, pošto opraše ruke i promeniše odeću, poče razgovor o svemu. — Imali smo dosta sreće — reče Lun. — Kažnjavanje takvih zločinaca kakvi su bili Danaker i Morgan došlo je samo od sebe. Poubijali su se međusobno, pa mi nismo morali da uprljamo ruke — reče Lun. —Jasno je da je Morgana i njegova dva pratioca ubio Danaker, jer mu je bio takmac, ali ko je ubio Danakera i njegove revolveraše? — pitao sa glasno Hari Hof. —Učinili su to ljudi tajnog agenta Bilona — odgovori Lun. —Dakle, bio je brži od nas — reče Ro Hač. — Još će ispasti da je Biro zaštite efikasan... —Ovo što se dogodilo ovde pre je zaštita zločinačke družine. Sreća je što je Leo Bilon odmah upao u zamku koju smo mu danas postavili — reče Lun. —Neka me sam Sotona odnese, ako ja razumem šta govoriš. Milion mu zamki i ulovljenih zveri, protumači ti to meni — upade Makferson. —Bilon je zagrizao prvu bačenu udicu. .. — zausti Lun. —Malo pre behu zamke, a sada udice! — uzviknu mornar. -- Pa jesu li zveri, morski psi, ili crknute ribe, hiljadu mu kopnenih zveri i milion morskih riba? —Radoznala sam, Same, pa ne upadaj dok čujemo ono što Donald hoće da kaže — reče Džejn Vitington.

— I ja sam, pa upadam zbog nestrpljenja — odgovori Makferson i pokri usta ogromnom šačetinom. — Bilon radi i za policiju, odnosno kao divlji, tajni agent s neograničenim ovlašćenjima, i za trovačku internacionalu, kao njen važan čovek. Ostaje da otkrijemo kakva je njegova prava uloga — ispriča Lun. Složiše se da Lun sutra, prema dogovoru sa Bilonom, uspostavi vezu, kako bi konačno čuli šta taj policijski gangster, odnosno gangsterski policajac može da otkrije. Pre nego što će se rastati, Hari Hof upita: — A Barbara? — Divna je! — uskliknu Džejn. — Ispričaj joj sve o sebi još ove noći, a onda je dovedi tamo u iznajmljeni stan, gde će sve nas upoznati uz večeru, koju ću ja da spremim. —Neće li to biti veliki rizik za njega? — upita Ro Hač. — Zašto?! — iznenadi se Džejn. — Ona ga, to je očito,strasno voli... —Ali i ja sam tu — nasmeja se Ro Hač. — Možda se pokaje kad vidi mene. .. —Pomiriši! —- uzviknu Makferson podnoseći ogromnu pesnicu Haču pod sam nos. Svi su se slatko smejali. Hof je bio radostan i zahvalno je gledao Džejn. Ona klimnu glavom sa razumevanjem i žmirnuvši očima uputi mu osmeh ohrabrenja.

* Sledećeg jutra Lun je uzalud tražio vezu sa Bilonom. Zvao je London i uspeo je da dobije Neda Tulenda. Reče mu ko zove i upita kako da nađe »briselskog kolegu«. —On je najavio dolazak ovamo. Ima važnih vesti, pa je posebno insistirao da i ti budeš ovde — odgovori Tulend. -- Biću tamo uskoro — odgovori Lun i spusti slušalicu. Dugo je razmišljao o svemu, pa pogleda prema Džejn, koja je u trpezariji, gde je bio i telefon, raspremala tek oprano posuđe potrebno za zajedničku večeru. —Izgleda da je Bilon ipak posumnjao — reče Lun. — Ako je shvatio da je uleteo u zamku, pobegao je od mene i sada sprema osvetu. — Valjda se ti više nećeš ni pojaviti u tom Birou zaštite —reče Džejn. —Naravno da neću, ali sad opasnost preti i Klintu Breslinu. Moram mu reći sve što se dogodilo. Upozoriću ga šta bi mu se moglo dogoditi, ako sada on nastupi kao Norman Sanders — odgovori Lun. —Postoji li mogućnost da su i ostali iz gangsterskog saveza otišli u London, pa da se tamo dogovore o svemu što je trebalo da reše ovde na tajnom sastanku sa Nartom Danakerom i Dikom Morganom? — upita Džejn. —Razmišljaš kao pravi ženski Šerlok Holms — nasmeja se Lun. — Sasvim je moguće da će se sakupiti u Londonu.

Lun zatim iziđe iz stana, ali nakon pola sata se vrati s hrpom belgijskih i stranih novina i časopisa. Svi ovdašnji listovi objavljivali su senzacionalne naslove.- »Posle ubijanja u Londonu, Čovek iz Tame ubija u Briselu — Ubijene prostitutke i njihova poslodavka, a kroz prolaz pored njih stiže se do šest muških leševa — Podzemlje u strahu... — Zašto odmah potežu Čoveka iz Tame? — pitao se Lun glasno. — Je li to strah, ili nešto drugo?. .. Odgovor nije mogao dati. Bilo je jasno da su i neke slučajnosti pomogle da Lun odmah na početku događaja prodre do samog Biroa zaštite i nađe se na tragu samog vrha gangsterskog saveza. Sada je uzbuna u redovima podzemlja stvarala groznicu. To su pokazivali mnogi događaji. Bilo je više besmislenih ubistava, koja su otkrivala strah i bezrazložne sumnje. Ubice su pucale »na svaki sušanj«. To se događalo ne samo u Londonu i Briselu, već i u mnogim najvećim gradovima Evrope. Svuda je porastao broj bezrazložnih bekstava od policije. Povećao se broj ubistava u otporu policijskoj kontroli. — Zločinci su spremni na sve vrste odbrane svojih zločinačkih planova. Nastupaće i kao politički teroristi, a pokušaće i javni otpor — reče Lun ostavljajući novine. Tada uđoše Makferson i Ro Hač. Lun njihov dolazak iskoristi da se njih četvoro posavetuju i pre Harijevog dolaska. —Mislim da je najbolje ići u London. Tamo smo mnogo jači — reče Džejn. —Tako je, pametna ženska glavo! — uzviknu Makferson. — Sve mu gangsterske zločine, tamo znam da nađem koga da zviznem po gubici.

—Treba i da što pre nađemo i spasemo Barbarinu sestru — reče Ro Hač. — Kažu da je veoma lepa... —Ali je na nesreću narkomanka i prostitutka — upade Makferson. — Njoj ne treba pomoć takvog grubijana, već lečenje, koje je dugo i teško, kao plovidba bez kompasa i krme. Svima je bilo jasno da se treba vratiti u London. To je trebalo uraditi u tri grupe i sa što više opreznosti. — Zar ja opet moram s tobom, tatica Same. Pa ti si sumnjiv čim neko vidi tvoje šake i proceni tvoju snagu. Prosto javna opasnost — zanovetao je Ro Hač. — Šta mi bi da usvojim propalog mornara, koji misli samo na žene i tuče?' — gunđao je Samjuel Makferson. Konačno ih razdvoji Lun predlažući da Hač ide s njim zbog obezbeđivanja avionskih karata za povratak u London. * Jedan od uređaja koje Hari Hof beše nabavio bio je i ispitivačv nije li hotelska soba ozvučena i prisluškivana bilo prekov telefona bilo postavljenim mikrofonima. Nije našao ništa, ali je ipak pustio muzički program na televizoru, pa je tek onda izbliza počeo da govori Barbari prvo o sebi, pa o svojim vezama s Lunom. Ona ga je zadivljeno gledala, a onda reče: — Ni sama ne znam zašto sam još juče, gledajući Luna i Džejn, pomislila da su to oni.. . Možda za,to što sam u podsvesti dugo držala želju da jednom sretnem njih dvoje i njihove prijatelje. Ja umem da maštam... — Ti to kažeš kao da nema ni najmanje sumnje u to ko su oni za koje sam ti rekao da ne želim da me prepoznaju — primeti Hari.

—A ima li? —Pa... nema sumnje — nasmeja se Hari Hof. — Večeras ćemo večerati zajedno i imaćeš prilike da upoznaš Džejn Vitington,Donalda Sikerta, Samjuela Makfersona i Ro Hača. .. Ona, ga zagrli i njihove usne se spojiše u dug poljubac. Zatim ona malo izmače glavu i zagleda se u Harijeve oči. —Zaklinjem ti se da ću biti verna tebi i njima. Umreću i u najstrašnijim mukama, a, neću otkriti njihove i naše tajne — izgovori ona, začudo smirenim glasom, koji je otkrivao mnogo i od njene ljudske iskrenosti i snage. —Hvala ti na zakletvi, koju cenim koliko i tebe samu — odgovori Hari Hof. — No nadajmo se da neće biti žrtvi među nama, jer Lun ume da zaštiti svoje prijatelje i da ih nikad ne pusti da se sami brane, ili da padnu u ruke mučiteljima... Pričao joj je dalje da nije lako ni izdati Luna, jer on svoje prijatelje ne ostavlja u položaju da to mogu učiniti i ako bi hteli. On uz pomoć hipnoze i nekih drugih sredstava može da ispita svest i podsvest svojih prijatelja i da oceni čvrstinu njihovih karaktera. Oni to i sami zahtevaju. No o tome kako se Lun skriva od svih policija i obaveštajnih službi sveta, od gangsterskih bandi i bogataških planova, ostalo je mnogo toga da se kaže. Tako, u zagrljajima i razgovorima prolazilo im je vreme toga dana. Barbaru je najviše uzbudila nada da će njena sestra biti odvojena od gangstera i izlečena od narkomanije. Hač joj ispriča kako je za sada na putu spasenja Viola Breslin, koja je nosila lažno ime Dijana Garmes.

—Lakše bih podnela vest da je moja sestra Peri umrla, nego saznanje da nema nikakve nade. Ja je tako volim da bih umrla za nju i sada kad sam srela tebe — reče Barbara i oči joj se ispuniše suzama. —Otećemo je i spasiti. Život može da bude lep i biće —šaputao joj je Hari Hof. Ona mu je verovala i njena duša je uzletela na talasima sreće. Početak večernjeg susreta sa Hofovim prijateljima ju je zbunio. Iznenađivala ju je lakoća s kojom su je prihvatili, kao da je oduvek poznaju. Ganuli su je pokloni koje su joj predali. Ozarile su je tople reči Džejn Vitington, a do suza nasmejale šale Ro Hača i Makfersona. Bila je ponosna na svog Harija, koga su očito svi voleli kao brata i sina i kao druga. XI Nastupili su dani zatišja. No svi akteri su znali da se priprema bura. Njeni izvori bili su negde u tami zločinačkih mreža i policijskih priprema. Jedino što se nastavljalo bili su trovački poduhvati sve većeg broja krijumčara i njihovih plaćenih pomagača. Zločinci su postali oprezniji, ali još bezobzirniji u zločinima,iako je bio ranjen i nemoćan da ustane na svoje noge, Klint Breslin je prve dane obračuna u Londonu doživeo kao razočarenje zbog izostanka radosti posle izvršene osvete. Ali radost je došla zbog oslobođenja i lečenja njegove kćeri. Od Luna je saznao sve što je otkriveno i pouzdano se zna, ali i ono što se sluti i nagađa. Raslo mu je samopouzdanje zbog uspešnog oporavka. Već je lako hodao i počinjao da pokušava da trči. Radost su mu povećavale posete njegove Viole. Izgledalo je da će ona uspeti da se zauvek izleći. Već je Klint Breslin razmišljao o tome da Birou zaštite pomogne da se razjasne sumnje oko belgijskog agenta Bilona, koji je na neki čudan način dobio pravo da u tajnoj policijskoj organizaciji predstavlja

pored Belgije još i policije četiri važne evropske države. Bio je petostruki »ambasador« pri londonskom Birou zaštite. Breslin je već i to što su otkrivena imena i sedišta nekih šefova trovačke internacionale što će ih on moći da saopšti Birou zaštite smatrao dovoljnim svojim uspehom u Evropi. Bio je spreman da centru u Sjedinjenim Državama saopšti svoje povlačenje kako bi se našli drugi tajni agenti. Posle toga smišljao je kako će odvesti Violu preko Atlantika i učiniti sve da joj nadoknadi makar deo očinskog duga,. Maštao je o tome i jednog dana. na početku ljetnjih vrućina očekujući da Viola dođe. Ona je već bila postala svežija i lepša. Uveravala je oca đa je izlečena i da on nema šta da brine. Život će biti lep. Ali toga, dana Viola, se nije pojavila.. Nije je bilo ni u sanatorijumu gde se lečila. Nije je bilo ni sledećeg jutra. Breslin je skrivenim primopredajnikom javio Lunu šta se događa, ali poruku su primili samo uređaji za snimanje na trake. Uzalud je Breslin ponavljao pokušaje đa stupi u direktnu vezu s Lanom. U toku čekanja, i strepnji gledao je televizijske i slušao radio vesti, čitao novine i više puta telefonirao u sanatorijum da, vidi je li se vratila Viola. Ništa se o njoj ne zna... Pokušavamo sve što možemo. Obavestili smo i policiju — javio mu je službenik zadužen u sanatorijumu za davanje ovakvih obaveštenja. — Onda javite policiji i to da je možda treba tražiti u Noćnom, klubu »Kristal d Pari« na Louden rodu — iznenada se odluči Klint Breslin. I nije se pokajao, jer trebalo mu je vremena da opet postane Čovek iz Tame, odnosno Arčer i Horibl. Policija, je mogla odmah da dejstvuje i da, možda, spreči devojku da opet padne u beznađe narkomanije. A on, čovek koga su zvali Strašni,postaće to i doživotno, samo ako se Violi nešto zlo dogodi. Vesti da su otkrivene velike količine krijumčarene droge u Đenovi, Parizu, Njujorku, Hamburgu i mnogim drugim gradovima mogle su da

dovedu na pomisao da Lun dejstvuje. Breslin mu posla poruku šta je naumio da učini odlazeći iz svog lečiliš- ta i ispod Lunove zaštite, —Ne mogu da čekam i strepim, Naći ću ja nju, makar morao da ubijam svakog časa — zaključio je poruku. * Danima nije viđala ni Luna, ni Džejn, ni njegove prijatelje.Samo je obilazila oca. prikrivajući nemir koji ju je zahvatao. Bila je svesna da Lun i Džejn ne mogu samo o njoj da brinu. Znala je da i sama mora da prikupi snagu. Ali snaga je na neki čudan način popuštala i nestajala. Nemir je bivao sve jači... Tako nije izdržala do jutra, kad je trebalo da poseti oca. Uspelo joj je da sanatorijum napusti neprimećena i uskoro se opet našla pred vratima »Kristal d Pari«. Među čuvarima i osobljem noćnog kluba bilo je mnogo novih lica, ali i onih koji su je poznavali Gledali su je kao da se pojavila avet. Nastala, je tiha uzbuna i devojka se brzo našla pred Rojom Li Polardom, Sumnjičavo ju je gledao i stavio je da satima bude pod stražom, a, nekoliko veštih gangstera istraživalo je u okolini i samom klubu nije li neko došao s devojkom, ili je možda uhodi. Pokazalo se da niko ne zna gde je ona sada. To je ona ponovila više puta,, dok ju je sve više zahvatao nemir narkomanske krize. Čuvari su prepoznali njeno stanje i Polard je došao. —Govori, pa ćemo ti pomaći i učiniti sve da ti bude dobro —rekao joj je zabacujući svoju dugu gustu kosu. Opirala se neko vreme, ali onda je popustila. Ispričala je sve što je doživela. Pričajući tražila je heroin. Molila je i cepala odeću na sebi. Proklinjala je, psovala, a onda opet molila padajući na pod. Otkrila je i

gde se leči njen otac i kako mu je ime, a uz to i pod kojim imenom je doputovao u London. Otkrila je i da Lun nije u Londonu. O svemu što je saznao, Polard je javio onima koje je znao da pripadaj u najvišim krugovima krijumčarskih i trovačkih bandi. No nedostajao mu je Džon Konif, koji mu je bio veza sa najvažnijim šefovima podzemlja. Strah od Luna i Čoveka iz Tame postajao je sve veći. Nije znao kako da se spasava od tih ponoćnih utvara. Da mu opasnost preti od policije, on bi umeo da se zaštiti. Ovako nije znao šta da odlući. Odahnuo je kad mu se neko javio šifrom »pozdrav od čudaka« — Ovde je iseljenik Haksji. Sećaš li me se? — pitao je nepoznati glas. —Da iz Ipsviča i Iravadija — uzbuđenim glasom odgovori Polard. Znao je da je to lozinka za vanredne uslove, ali još nije imao prilike da je čuje i da upotrebi odgovor na nju. —Policija je obaveštena da je možda Dijana Garmes kod vas — bez ikakvog uvoda reče nepoznati. — Jeste — odgovori Polard. — Ispitivao sam je... — O tome nećemo telefonom — prekide ga nepoznati. —Šta da radim? I ti obavesti policiju. Otklonićeš njihovu istragu i olakšati sebi. —Učiniću tako — složi se Polard. —A šta je sa Peri Kudvort? — pitao je nepoznati.

— Niko ne zna kako je nestala... — Kada tačno? -- Desetak dana posle one gužve ovde i nestanka Dijane Garmes — odgovori Polard. —Danas i u toku noći istrpi dolazak policije, a sledeće noći budi u »Kafe d Pari«. Dogovorićemo se o svemu, iako se nećemo upoznati. Opet će te pozdraviti neki čudak — zaključi nepoznati i prekide vezu. Polisrdu se vraćalo samopouzdanje i on pozva policiju da javi o povratku Dijane Garmes, odnosno Viole Breslin. Tek što je to učinio, javiše mu da se dogodila nesreća, Dijana, Garmes je već pod dejstvom heroina,., izvukla jednom revolverašu pištolj prilazeći mu i bacajući mu se u zagrljaj. Kad je htela da puca, ubio ju je drugi revolveraš. — Neka se oba, izgube. Svi će govoriti da ne znaju ko ju je ubio i kako se sve dogodilo — naredi on, a onda opet pozva policiju i javi da se dogodilo ubistvo. * Te večeri Klint Bresiin je išao da nabavi oružje, pa je prim povratku, noseći torbu u kojoj su bila dva pištolja, kratka mašinska »uzi« puška i pola tuceta ručnih bombi, svratio u jedan pab. Tamo je čuo vest da je poginula izvesna narkomanka Viola Breslin. Klint Breslin je klonuo na ugaonu klupu i oslonio se na sto. Dlanom je sakrio lice i pustio neko vreme da mu kaplju suze od žalosti, želje za osvetom i osećanja da i ne vredi živeti. Smogao je još samo toliko snage da zamoli konobara da naplati pivo i da mu pozove taksi. Potom, kad je stigao taksi, vratio se u Belgrej. Mali, uredni pansion u Čepel stritu, gde je bio upisan kao Stiv Bakli, bio je pogodno mesto da sakrije svoje očajanje.

* Posle povratka u London, Lun i njegovi prijatelji preselili su se u sklonište na južnom kraju Londona negde blizu Foks Hila. Tamo je bila sklonjena i Barbarina sestra Peri, koju su Hari i Ro Hač bez mnogo muke izveli iz »Kristal d Pari« kluba. Upotrebili su gasove za uspavljivanje i bez otpora i neprilika doveli je ovamo na periferiju mnogomilionskog grada. Barbara i Hari Hof ostali su da neguju Peri, koja se brzo oporavljala pod Lunovom hipnozom i uz pomoć lekova. Lun sa Džejn putovao je tri sedmice Evropom, dok su ih izdaleka prati li i čuvali Makferson i Ro Hač. To putovanje epizoda je za sebe u Lunovom životu. On je bio shvatio da sam ne može fizički, ili na bilo koji drugi način da uništi gangsterske bande Mafije i sve one druge, koje su narastale u svetu, često nadmašujući samu Mafiju. Zločin je izrastao brže od onih koji su mu se suprotstavljali. Zato je Donald Sikert učinio sve da otkrije vođe i metode rada trovačke internacionale i sličnih međunarodnih zločinačkih saveza, pa da ih izloži udarima policije i svih zakonitih zaštitnika pravde i mira u zemljama gde je cveće zla najdublje pružilo korene. Lun, koji je izbegavao i najmanju saradnju s policijom, sada je snabdevao mnoge evropske policije tačnim obaveštenjima o tajnama podzemlja. Činio je to u ime Biroa zaštite. Sada je Lun bio spreman da raskrinka Bilona, jer za to su postojali mnogi uslovi. Trebalo je obezbediti samo još neke dokaze o tome da je Bilon uspeo ne samo da postane član Biroa zaštite s ovlašćenjima tajnih policija još četiri zemlje, već i da se stavi na čelo trovačke intemacionale. Pričajući sa Džejn, Lun izloži opštu ideju operacije kažnjavanja Lea Bilona. —To je prosto monstruozan plan, Donalde — nasmeja se Džejn Vitington. — Ti ćeš tako naučiti pameti i kazniti ne samo gangstere,

već i Biro zaštite time što ćeš ga naterati da započne obračune na život i smrt.. — Mi ćemo ih kazniti. Ne pripisuj sve meni. I sama znaš koliko si samo tokom ove naše evropske turneje učinila da otkrijemo nove bande i nađemo dokaze o zločinima. Ti, Sam, Ro i Hari opasni ste za jedan međukontinentalni savez država, pa šta da kažem za »sirote« bande svih vrsta u svetu — šalio se Lun. Džejn odmahnu rukom u znak da je čula preterivanja, pa uključi televizijski aparat. Još uvek se govorilo o ubistvu i istrazi zbog ubistva Dijane Garmes. —Da bar možemo sada da stupimo u vezu sa Breslinom. Ćula si sve njegove poruke. On hoće sam da se osveti. Bar da se sada javi... Možda bih ga sprečio da nasrne tako očajan i nesrećan, jer pogrešiće i poginuti — reče Lun. Odmah zatim on ode u odeljak skloništa u kome su bili uređaji za daljinsko uključivanje u telefonske i radio telefonske veze. Trebalo mu je skoro čitav sat dok je uspeo da dobije na vezu Nola Tulenda. Upravo, nije tražio po pravom imenu, već onom koje je bilo u sistemu šifri i lozinki Biroa zaštite. —Ovde Bohner, Levon Bohner — javi se Lun. —Milo mi je što vas čujem posle tako dugog izostanka —odgovori Tulend. — Ovde je, naravno, Markus Blendiš. —Bio sam izvan Londona sve ovo vreme — nastavi Lun. —Nije mi bilo teško da pratim vaše kretanje, jer bilo je burnih aplauza — smejući se reče Nol Tulend. —Ne znam je li baš tako, ali voleo bih da razgovaramo —reče Lun.

—To bi bilo i dobro i neizbežno. Hoćete li da se nađemo tamo gde smo se sreli prvi put i jedini put? — reče Nol Tulend. —Ne verujem da ću uskoro moći da dođem tamo, ali poslaću vam američki primopredajnik uređen da pomoću malog, ali odličnog kompjutera, svaku reč zameni nekom drugom. Pošto je i moj uređaj tako programiran, niko živi sem nas dvojice neće razumeti šta se govori — odgovori Lun. — Doneće ga iz kurirske agencije i ne trudite se uzalud da otkrijete vezu onog ko dođe sa mnom. —Shvatam — reče Tulend. — Vi Amerikanci ste u tehnici daleko ispred nas. — Možda je neki Kokni u Londonu daleko ispred nas Amera — smejući se odgovori Lun. Posle takvog razgovora Lun sam iziđe i kod Lojd parka od jednog električara, koji je i njemu obavljao neke radove, zatraži da mu na koji sat ustupi svog pomoćnika, mladića' koga je Lun znao. Uz dobru nagradu Lun posla pomoćnika na adresu u Old Fordu. Već se smrkavalo kad Lun pozva pomoću svog primopredajnika s ugrađenim kompjuterom, koji je svaku reč zamenjivao drugom, koja je onda bila emitovana. —Slušam... Da ovde Blendiš — javi se Nol Tulend. —Govorite otvoreno, jer i ja ću javiti svoje pravo ime —reče Lun. — Mislio sam da ga znam.— primeti Tulend. — Levon Bohner je ono što sam ga dobio na »krštenju« kod vas

— nasmeja se Lun i pomisli kako Tulend ne čuje smeh, jer kompjuter nije imao zamenu za takvo otkrivanje ljudskog trenutnog stanja. — No ja nisam ni Norman Sanders. —Pa ko ste, do đavola, kad znate sve to? — upita Nol Tulend. — Govorili smo o meni na Birou zaštite, ali vi to niste mogli da znate — odgovori Lun. — Igrao sam ulogu Normana Sandersa,koji je za to vreme bio u mom skrovištu.. . —Ne, to nije moguće. .. Fotografija, otisci prstiju i znanje lozinki.. . — isprekidano je govorio Tulend. Lun mu ponovi nešto od onoga što je Tulend govorio o kralju ponoći, a onda dodade: —Zar sam mogao da kažem ko sam? A nevidljiva folija s otiscima prstiju pravog Sandersa dobro je poslužila. I veština maskiranja.. . — Niste valjda vi?. . . — zausti Tulend. —Jesam, gospodine. To sam ja, Donald Sikert, zloglasan samo po nadimku Lun, kralj ponoći! — upade Lun. —Kakva je to šala?! — upita Tulend. — Nije šala — odgovori Lun. — No nemamo vremena za prazne razgovore. Izložiću vam svoj plan, a onda ću vam poslati mnoge dokaze, koje smo moji prijatelji i ja sakupili uz mnogo opasnosti... Dalje mu je govorio kako je i kada posumnjao u belgijskog tajnog agenta Bilona i šta bi sada trebalo učiniti. Na kraju Ned Tulend reče: —Zamisao je prosto satanska, ali ja je prihvatam!

—Zašto ne kažete da je božanstvena? — upita Lun. No nisu se više sporili. Tulend je znao šta mu valja činiti, a verovao je Lunu, iako se nije odricao želje da ga uhvati jednog lepog dana. Posle kratkog savetovanja kod jedinog čoveka u Skotland jardu koji je znao nešto o Birou zaštite, Tulend se dade na posao da uspostavi vezu sa Klodom Viberom u Francuskoj, i talom Pestalocijem u Italiji i Leom Bilonom preko Belgije, iako je verovao da je ovaj još uvek u Londonu. * Te noći Klint Breslin je već u sumrak stigao blizu noćnog kluba »Kristal d Pari«. Strpljivo je motrio iz nedavno iznajmljenog automobila. Bio je skratio kosu i obojio je tako da je i pored umornog lica izgledao mlađi. Promenio je izgled obrva i stavio uložak uz zube, načinjen baš da on dobije izgled tamnoputog Stiva Baklija. Uskoro izdaljeg prepoznade bujnu kosu Roja Polarda, pa se oprezno uputi tamo. Vide kako Polard priđe tamnomodrom zastoru i zađe iza njega. Malo kasnije i sam Breslin zaviri tamo, ali neko ga gurnu napred, a više ruku ga uhvatiše i stegoše. Uzalud se opirao. —Ako nećeš deset inča čelika pod rebra, onda se ne opiri! — naredi mu neko uz samo uho. Tek tada on primeti da ga iza ispusta na zidu gleda Roj Li Polard. —Onesvestite ga i izvedite kao da je pijan kroz pomoćni izlaz tamo na kraju hodnika — naredi Polard i vrati se u dvoranu. Smeškao se zbog pomisli da je odmah, još na Danmark hiki primetio da ga neko prati.

A baš to dvostruko praćenje omogućilo je Lunu da se neprimećen nađe u istoj povorci. Po hodu tek pred »Kafe d Pari« prepoznao je Breslina i požurio za njim, ali stigao je kasno. Breslin je već bio uhvaćen. Lun stiže da primopredajnikom upozori Makfersona i Ro Hača da pripaze, jer izgubio je i Polarda i Breslina. Ugleda jedan taksi, koji nekoga beše dovezao, pa mu priđe. Vozač reče da je odavde hteo da ide na odmor, jer njegovo radno vreme je isteklo, ali može malo i da produži. —Kuda da vozim? — upita on zatim. —Sačekajmo... Možda neće biti daleko, a možda i hoće. U brizi sam zbog svog rođaka, pa bih hteo da vidim kud ide, ako vi hoćete da mi pomognete — razvlačio je Lun pruživši krupnu novčanicu od dvadeset funti. Automobil stade i rols-rojs priđe iza njega. Lun reče vozaču da zaustavi iza jednog dostavnog vozila, ali tako da vidi one koje prati. Ćuo je kako Polard kaže: — Vratite se ka Temzi i idite u klub, jer ja ću dalje sa sigurnim društvom. Bilo je jasno da nije smeo rizikovati da izgubi vezu sa šefom sada kad ga prati nepoznati čovek, koji je možda zloglasni Čovek iz Tame i kad su događaji uzeli opasan pravac. Prva kola produžiše vožnju na zapad, pa se uskoro nađoše na parkiralištu Glavne bolnice u Pađingtonu. Malo dalje bio je crni mercedes 600.

—Šef je u mercedesu. Idi k njemu — reče Spruit. Lun beše zamolio vozača taksija da parkira na drugoj strani,pa ostade oslonjen glavom na dlan leve ruke. Staklo prema vozaču bio je podigao, a ono na zadnjim vratima spustio, pa je mogao mirno i neprimetno da sluša šta se govori u mercedesu kakvih u Londonu nije bilo mnogo. * Prilazeći mercedesu, Polard primeti da kola imaju belgijsku registraciju. Začudi ga što je čovek u njima sam, a još više kad otkri da ga je već sretao više puta. Bili su predstavljeni jedan drugom, ali Polard nije obraćao pažnju na staromodno podšišanog, iako tek četrdesetak godina starog čoveka plave kose, neobično snažnog vrata i tela i donekle grubog lika, koji se ipak sviđao ženama. —Mi se znamo — reče Polard pošto uđe u kola i pozdravi se sa tim čovekom, za koga sada zna da je šef. — Ja tebe znam dobro, kao i sve o tebi i tvojim poslovima — odgovori nepoznati. — Mi se jesmo upoznali, ali ni ja se ne sećam koje lažno ime sam tada upotrebio. Sigurno se ne sećaš ni ti. —Istina je... — zausti Polard. —Zato pravo ime ostavimo za kasnije, a sada krenimo u Brikston, jer želim da čujem šta kaže Norman Sanders, tajni agent američko federalne policije, koga su odvukli tvoji momci — prekide ga neznanac. — Oslovljavaj me samo prezimenom Tiler. *

Lun je još u toku vožnje ovamo osetio signal za posebni talas za vezu s najbližima. Makferson mu je javio da su videli kuću u čiju garažu je ušao onaj automobil sa zarobljenim čovekom. — To je Breslin, odnosno Sanders — reče Lun. — baš sad sam čuo ko je zarobljenik. Dođite po mene na parkiralište kod bolnice u Padingtonu. Ja sam u taksiju na parkingu tačno prema uglu Čipenhem i Harou roda. Mercedes prođe pored taksija, ali Lun ostade nepokretan. Sadje znao kud Bilon ide, jer bio mu je poznao glas. Njegov minijaturni magnetofon snimao je svaki zanimljiv deo razgovora prenetog do Lunovog prijemnika. Tek kad mercedes iziđe na Harou rod Lun ugleda kako pred njim voze jedna kola s četiri čoveka u njima, a iza njega kola u kojima su sada bila još dva, pored Spruita. Lun se pitao da li tajnog agenta policije, odnosno gangsterskog šefa prate i štite, tajni policajci, ili gangsteri. XII Uzalud je Klint Breslin poricao da je on Norman Sanders. — Zovem se Stiv Bakli... Imam pasoš.. . američki. . Tu su sve overe — govorno je isprekidano, jer već je bio dobio više snažnih udaraca u trbuh i po licu. — Izvadite mu uloške iz ustiju — reče Leo Bilon zlobno se smeškajući. — Ja sam ga pažljivo posmatrao dok je nosio ime Norman Sanders i umem da prepoznam čoveka bilo kako da, je maskiran. — Ja tebe nikad nisam video

—

branio se Breslin.

Da se pokaže kao odlučan gangster, Roj Polard mu u usta gurnu cev svog pištolja, a drugom rukom poče da opipava Breslinove zube. Uspelo mu je da napipa protezu koja je dobro nasedala oko zuba i podizala malo usne i obraze zarobljenika. —Sad valjda nećeš više poricati da smo se videli na onom skupu sa Tulendom — reče Bilon i dade neki znak svojim ljudima. Oni se neprimetno pomeriše tako da se nađoše iza Polarda i dva njegova revolveraša. -- Varaš se, Bilone! —- sada već odlučno uzviknu Breslin. — Neko drugi je bio tamo s tim Tulendom i tobom. U Bilonovim rukama se nađe pištolj, a on pogleda svoje ljude. Oni pripucaše pištoljima koji su imali prigušivače. Polard zapanjeno pogleda Bilona i zagrcnu se od navale krvi, pa nekako naglo pade, kao da se namerno bacio na tlo. I njegovi revolveraši popadaše. Bilon se okrenu svojim ljudima i reče: —Vežite ovog lažova, pa nas ostavite same. Obezbedite kuću i pripremite se za odlazak. Ja ću sam urediti sve što treba oko ovog bednika. * U Londonu je Lunova moć bila umnogostručena. Hari Hof je iz skrovišta brzo odneo prave »opasadne sprave« za brzo'osvajanje kuće u kojoj je bio zatvoren Klint Breslin. Gasne bombe su u letu dobijale balonske amortizere i bešumno padale. Gas se brzo širio i stražar spusti ruke i klonu na

pod. Makferson koji je, kao i Lun, imao malenu, ali efikasnu gasmasku, odvuče čoveka u najbližu prostoriju. Bila je to prilično neuredna kuhinja. —Napolju su Ro i Hari i nema opasnosti — reče Lun. — No da ne gubimo vreme bolje je da osvestimo ovog čoveka, pa neka nam kaže gde drže Breslina. — Ja... ništa ne znam... — promuca zarobljenik. —Onda, znači, biraš smrt — reče Lun i kao mađioničarskim trikom u ruci mu se stvori nož, koga je on uvek nosio u rukavu kao oružje za iznenadne obrte. — Imaš jednu minutu za molitvu. .. —Ne nož... Samo to ne!... Govoriću — klonu gangster. — Šta se događa u kući? — upita Lun. — Došli su šef i još desetak ljudi. Gore su Polard, njegova dva pratioca i nekoliko gostiju. Mislim da ih je pet... Tako,gore su zarobljenik i osam ljudi — ispriča Polardov čuvarkuća. —Kažeš bilo ih je desetak — reče Lun. — Ge su ostali? — Bila su još trojica, ali su otišla. Napolju su još dva naša čoveka — odgovori gangster. Prag je smetao da se ispod vrata progura minijaturni mik- rofon, Lun ukloni ključ, koji je bio sa spoljne strane, pa ga kroz ključaonicu uz pomoć tanke hvataljke gurnu u prostoriju. Sada je čuo Bilona: —Ako budeš i dalje poricao da si član biroa zaštite i da si

dobio šifrovano ime Levon Bohner, nećeš živeti dugo... —Uzalud govoriš! — prekide ga Breslin. — ja sam ovde došao da uspostavim vezu s verskim redom oca Džona Konifa,.. — Pa on je i javio da se zoveš Norman Sanders i da ste se sreli u hotelu — reče Bilon pretećim glasom.— To mogu da objasnim — reče Breslin. — Ti si ipak Norman Sanders, a tvrdiš da nisi član Biroa zaštite — prezrivo se osmehnu Bilon. —I to je istina, ali i puka slučajnost. Još u Njujorku nam je u ruke pao pasoš toga Sandersa. Posle se pokazalo da je on policijski doušnik — govorio je Breslin pokušavajući da odugovlači. — No šta ja tu govorim. Priznaću na sudu da sam pokušao da krijumčarim heroin. Vidim da si ti policijski agent i nikoga neću da odam... — Dosta Bresline! — viknu Bilon.-— Ja znam ko si i zašto si došao u London. Ti si tajni agent, koga više ne poznaju ni šefovi federalne policije Amerike. Ujedno si negde uspeo da se ubaciš među pozvane momke Mafije. Ti si ubijao moje prijatelje. Ti si Ćovek iz tame! Posle tih uzvika čulo se kao Leo Bilon teško diše od uzbuđenja. — Besmislica! — uzviknu Breslin i poče da se zlurado smeje očito izazivajući Bilona, svestan da više ne može spasiti svoj život. Želeo je da izazove trenutno ubilačko raspoloženje protivnika i tako izbegne mučenje,koje bi mu gangsteri priredili zbog osvete. Pomisli da ne umire samo on, nego s Klintom Breslinom umiru još Čovek iz Tame, Arčer i Horibl.. .

— Kakva zbrka! — nasmeja se Bilon. — Ti si i gangster i policajac i odmetnik od zakona. Za dva takva nema mesta na ovom svetu. Ja bih izgubio mnogo više, jer sam tajni agent s tajnim, neograničenim ovlašćenjima. i niko ne zna pravu istinu, jer ja sam i nešto drugo. . On naglo zastade, jer čuo je neki zvuk kod vrata. Istreniran kao komandos, oprezan kao zverka, a odlučan i brz Bilon je stigao da pogleda k vratima pre nego se minijaturni mikrofon, koji se otkačio od hvataljke u ključaonici, smirio na podu,gde je pao izazivajući jedva čujan zvuk na nezastrtom delu parketa. Otkotrljao se u šiblje, otpuzao pored ograde i udaljio se s mesta na kome bi ga mogli videti. Nisu ga videli ni Hač i Hof. Lun je oprezno pogledao uz ivicu prozora. Morao je da se povuče, jer u mraku nije mogao nikoga da vidi, a na prozoru zbog svetla sam bi bio laka meta. —Ro, pazi tamo! — javljao je Lun pomoću svog primopredajnika. — Bilon je skočio kroz prozor i nestao u mraku dvorišta. Iz mraka je opasan. —Čuvaćemo se — odgovori Ro Hač. No nije bilo uspeha. Ro i Hari našli su tragove na zemlji do mesta na ogradi, gde je Bilon preskočio u susedno dvorište. Bilo je uzaludno goniti ga, jer takav begunac ume da se spase. — Imamo zarobljenike, a tebe smo spasili — reče Lun Breslinu. — Izgleda sreća još služi Lea Bilona, ali neće dugo. —Ovde za tebe i tvoje ljude postaje opasno — reče Breslin. — Bilon može da pozove policiju, ili samo Tulenda i da im

kaže da si ti ovde. On će to pogoditi, jer sam mu pretio tobom i ne sluteći da si tako blizu. Sam si govorio da Biro zaštite hoće možda pre tebe nego gangstersku grupu... —Pa šta predlažeš? — upita Lun. —Ostavite sve meni. Pozvaću Tulenda da me zaštiti... —zausti Breslin. —Stradaćeš — odmahnu glavom Lun. — Tulend zna da sam ja umesto tebe bio s njim u Birou zaštite... — Imam i ja neku odstupnicu i znam kako da se odbranim od Tulenda. Samo vi idite što pre, jer strepim da ću svakog trenutka čuti zavijanje policijskih sirena — nervozno reče Klint Breslin. Lun zastade trenutak da razmisli. No zaključi da on ipak nije zadužen za zaštitu Bilonovih i Polardovih zločinaca od Čoveka iz Tame. Možda je i najbolje prepustiti Breslina Tulendu. —Sad je prilika da ti kažem koliko mi je žao što je tvoja Viola stradala — reče Lun i pruži ruku Breslinu. Ovaj je ne prihvati, već se malo izokrenu. Tek sada Lun shvati da je Breslin vezan. Prekide mu veze, čvrsto steže ruku i bez reči iziđe. Nikad ti neću ništa reći — ponavljao je Art Spruit dok je Breslin pregledao pištolje i revolvere s prigušivačima. —Moraš mi reći gde ću naći Bilona, ili ću ti pucati prvo u jedno, pa u drugo koleno. Ovo je kalibar četrdeset i pet, pa će zdrobiti kosti. Pucaču ti u laktove i ramena, pa ću te predati policiji — pretio je Breslin dalje. — Leo mi je tri puta spasao život, još dok smo bili komandosi

u Africi. Ja mogu da dam samo jedan život — prkosno reče Spruit. — Ostavi se besmislica i govori. Imaj u vidu da ću te odneti odavde. Nisi težak, a treba te i lečiti, ako mi otkriješ tajne zločinca Bilona. Video si kako bez razloga ubija svoje ljude,zar ne? — govorio je Breslin. —Video sam... Govoriću — ponovi Spruit. * Policijske patrole i grupe agenata Skotland jarda, koje su bile stalno u mobilnom stanju da krenu na Tulendov poziv, brzo su stigle u Brikston. Pri pretraživanju kuće nalazili su samo leševe. Ko je koga ubio trebalo je otkrivati mučnom istragom. Znalo se samo da je neko javio o tome da ima nekoliko ubijenih gangstera u kući. * "Vozeći luksuzni Bilonov mercedes, Breslin beše otkrio uređaj za kuvanje kafe i hladnjak u kome je bilo piva i koka-kole. Pridržavao je konzervu piva vezanom Spruitu, a zatim ga skoro nežno poslužio jakom crnom kafom. — Ako brzo ne dospem kod lekara, ovaj povez će mi uništiti nogu — žalio se Spruit. —Žao mi je, čoveče — odgovori Breslin. — Odmah bih te predao bolnici kad bismo našli Bilona. Bolje je imati i ukočeno koleno, nego biti bez noge... —Cinizam... A istina je to za nogu... — jedva se razumelo šta govori Art Spruit. — I šta je bilo? — upade nestrpljivo Breslin.

—U Sohou je Broadvik strit, a tamo je »Mojra« noćni klub. To je stvarno mala jazbina sa pet igračica, koje su i prostitutke. Vlasnica je izvesna Mojra Klinker. To je još držeća žena od oko četrdeset godina. Leo joj je uvek drag gost, još iz vremena kad je u London dobežao posle našeg poraza u Africi... —Bez istorije, čoveče! — To je jedino mesto gde Bilon može da se skloni uveren da je izvan opasnosti. On zna da sam ja uhvaćen, a i to da bih mogao da progovorim i ispričam sve što znam. On nikome sasvim ne Veruje — objasni Spruit. * Viši inspektor Skotland jarda Patrik Vebster je zvao telefonski broj za koji nije znao gde je i čoveka o kome isto tako nije znao ko je, da kaže šta se događa. —Naređeno mi je da vas obavestim o nekim novostima, za koje se veruje da treba da ih znate — govorio je Vebster. — U jazbini koja nosi pretenciozni naziv »Mojra« noćni klub, a više je mala javna kuća. nego klub.. — Šta se dogodilo i gde je to? —

upade nepoznati glas.

—Soho, Broadvik strit dvadeset sedam. Udavljen Belgijski građanin Leo Bilon. Davljenje izvršeno pored vezane vlasnice Mojre Klinker u njenom krevetu. .. — telegramski beše nastavio da govori inspektor Vebster. —Je li udavljen nekakvom kožnom ogrlicom punjenom vodom i nekim prahom, koji narasta i steže? -- Otkud znate?

— Pogađam, gospodine viši inspektore Vebster. —A otkud vam to »viši inspektore«? Rekao sam samo »Skotland jard, Vebster«. — Ja vas znam, ali vi ne treba da znate mene. Ima li još šta? — upita nepoznati. —Ima... Neko je javio da su u Kensington parku, upravo na tamošnjem parkingu ostavljena kola mercedes belgijske regis- tracije i da je u prtljažniku ranjen čovek. Tamo je nađen iz- vesni Art Spruit, Belgijanac.. Pratilac ubijenog Bilona, zar ne? —Vi kao da već sve znate — primeti viši inspektor Patrik Vebster. —Onda vas molim da se taj čovek stavi pod udvostručenu zaštitu sve dok ga ne preuzme ovlašćeno odelenje. Niko ne sme da ga ispituje — zaključi sagovornik. * Istražnom sudiji, koga je pratio Nol Tulend u svojstvu sudskog pripravnika, vlasnica »Mojra« kluba je pričala da je neko udar cima onesvestio njenog prijatelja i nju. Posle se osvestila vezana i nemoćna. Videla je da se Bilon davi i zbog poveza na ustima i zbog nekakve kožne ogrlice. —Nad nama je stajao i cerio se čovek pedesetih godina... Govorio je da Leo zaslužuje po sto puta najgrozniju smrt, jer je učinio mnogo zla — reče ona na kraju. —Šta je bilo dalje? — pitao je sudija osvrćući se na Tulenda, koji je stajao u senci.

—Tek jutros je nastala uzbuna. Devojke su sišle i našle vezane naša dva čoveka.. . Posle su oni došli k meni. Leo je bio mrtav, a ja izbezumljena od straha... A nisam ništa kriva. Kunem se da nisam, gospodine sudija — plačnim glasom je govorila Mojra Klinker. — Vi nastavite, a ja ću da odem — tiho reče Tulend sudiji i iziđe. Bio je shvatio da ponešto važno može da sazna još samo od Arta Spruita. Radio telefonom još iz kola se raspitao o žrtvi Čoveka iz Tame. Javiše mu da je u operacionoj dvorani, jer treba da mu se amputira leva noga.

XIII Gospodo, eto ostali smo samo nas trojica. Možda ste se iznenadili što se sastajemo ovde u Klubu pomorskih kapetana — govorio je Nol Tulend. — Ovo je u stvari sasvim privatni susret. Meni su oduzeta sva ovlašćenja ipenzionisan sam pre nego što je trebalo. . . —A ja sam se nadao da ćemo popuniti redove, jer prvi uspesi su tu — upade Klod Viber. —Mojim šefovima izgleda dobro zvuči moje ime Pestaloci,koje prevedeno na engleski znači Lomikosti — reče treći čovek u klubskom odeljku za malo društvance. — Čak sam nagrađen i traži se da učinim mnogo više, jer naša Mafija se množi kao korov. Počupaš nekoliko izdanaka, a nikne ih još više. . . —Ne. čudim se što ovde u Londonu nije tako. Ja sam ipak

doživeo pravi slom u svom poslu. Dogodilo mi se da u Biro zaštite upadnu ljudi kakvi su gangster, a ujedno »slavan« policajac Bilon, a zatim Čovek iz Tame, odnosno Norman Sanders, ili kako se već zove i Donald Sikert, odnosno Lun, zloglasni londonski »kraj ponoći«. . . — To je zaista previše i pored svih provera i opreznosti —primeti Italo Pestaloci. — Tu je nešto nejasno — primeti Klod Viber. -- Bio je samo Sanders. Gde je tu Lun, sem što smo želeli da i njega. . . — Umesto Sandersa došao je Lun. . . — poče da priča Nol Tulend. Sada su njih trojica imali vremena da se prisete svega i da dođu do nekog iskustva. Nol Tulend im je pričao šta je saznao od samog Donalda Sikerta, koji konačno nije skrivao to da je zamenio tobožnjeg Sandersa na prvom zasedanju Biroa zaštite. —On je veoma moćan i opasan — reče Tulend na kraju. — No moram priznati da je u svemu bio fer, a mi nismo. Mogao nas je i još može izložiti javnom podsmehu i, čak, preziru. . . —Niste li vi u Londonu navikli da stvarate istorijske junake od odmetnika, gusara i ljudi izvan zakona? — upade mu u reč Klod Viber. —Ne mogu se izbeći različita mišljenja ni o Robinu Hudu, ni o ser Frensisu Drejku, ni Donaldu Sikertu. No svi priznaju da su oni bili izuzetni i slavni ljudi. Nije čudo što romantika i danas od njih stvara svoje junake, mislim ne bez razloga — odgovori Nol Tulend. —Da ne odemo daleko, pa da ja moram braniti »junake« starog Rima — smejući se primeti Italo Pestaloci. —Dobro ste rekli. Međutim, priča o Lunu ne bi trebalo da izostane ovoga puta, jer on je, budimo objektivni, već samim tim što je otkrio pravi Lik Lea Bilona, spasao sve nas od

službe podzemlju i zločinu, a da to dugo i ne naslutimo —nastavi da priča Tulend. —Ranije sam imao razumevanja za uzaludne potere za Lunom i njegovim prijateljima. No to isuviše dugo traje, kao da su jači oni koji ne žele da on bude nađen i onemogućen — primeti Viber. — Po svemu sudeći, on je sada već prilično star. . . —Ja ne želim i nemam vremena, a ni ovlašćenja da stupin u zaveru protivu Luna — izjasni se odmah Klod Viber. —Isto je i sa mnom — reće Italo Pestaloci. On iz svoje torbice podeli štampane svežnjiće papira. Pošto pozvoniše da dođe kelner sačekaše da im se posluži čaj zi Tulenda, a kafe i konjak za Pes talocija i vibera, oni svi počeše da čitaju. Činio je to i Tulend po ko zna koji put. Mtožda njemu i nije ime Klint Breslin — pisao je Donald Sikert Pokušao sam da se s njim nađem. No on je to odbio. Razgovarali smo pomoću para primopredajnika, od kojih je jedan bio kod njega. —Zašto si poubijao sve Poiardove i Bilonove ljude? — pitao sam ga posle pokolja u Brikstonu i Bilonove smrti u Sohou. Nasmejao se i upitao: —Zar zaboravljaš da sam ja bio plaćeni ubica? Istina, bio sam to za račun policije i »u službi pravde«. No treba moći da se bude dželat, a to je i policijski tajni, plaćeni ubica. Ja sam to bio. Posle sam ubijao iz osvete. A nisam li ponekad i iz zadovoljstva?. . . — Ipak bih želeo da se vidimo i trudeći se da to zvuči prijateljski.

razgovaramo — odgovorio sam

—Pa da me nakljukaš drogom svesti, da me menjaš hipnozom isvojim hemijskim, »čudotvornim« preparatima. . . Neću to, jer ne podnosim nad sobom ni gospodarenje, ni tuđi uticaj — objasnio je svoje odbijanje. Pokušao sam da ga nagovorim da se povuče u miran život, jer to od njega zahtevaju i godine i prilike. Slušao je strpljivo, ali na kraju je rekao . — Možda bih to mogao da nisu ubili moju Violu. . . Ne mogu da budem drugačiji. . . Ubijaću ih sve dok oni ne ubiju mene. . . Reči su mu zvučale tužno. Posle je zatražio moje mišljenje o tome gde su trovači najosetljiviji. Nisam mogao mnogo da mu pomognem, ali sam mu rekao da će ih najviše boleti »udarci po džepu«. —To je istina! — uzviknuo je Breslin. — Kad sam obezbedio da bude zaplenjeno dvesta kilograma heroina u Njujorku, što je bilo dosta da se godinu dana drogira pedeset hiljada narkomana, u podzemlju je nastala panika. Ubijeni su mnogi gangsteri, okrivljeni za greške. No bosove podzemlja više je boleo gubitak pola milijarde dolara, nego stotinak zipova, kapetana i kapoa. . . —To je istina, ali važno je stvoriti sistem borbe — primetio sam znajući da i sam kršim taj stav. —Čovek iz Tame je sistem sam po sebi — nasmejao se Breslin. Pitao sam ga šta će da radi i kad se vraća u Sjedinjene Države. Rekao je da neće o tome da govori, iako ima planove.Zahvalio se za sve što smo učinili za njega i zaključio: —Voleo bih da znam da ćeš se ti vratiti svojim laboratorijama, ali se plašim da nećeš. Ne znam posigumo šta je bolje.

Nisam znao ni ja sam. Ja i moji prijatelji imali smo osećaj obaveze da nastavimo pohod protivu trovača makar za još neko vreme. Tako smo i učinili. Početak leta nam se učinio kao pogodno vreme da posetimo Grčku. Otišli smo tamo Džejn i ja, a Makferson i Ro Hač su se odlučili za Nemačku, jer su tamo retko boravili. Još smo istraživali po Atini, a od Makfersona i Hača je stiglo šifrovano na samo nama, poznati način pismo i to na britansku ambasadu, Tako je bilo dogovoreno, jer Džejn i ja smo imali uredne pasoše građana Velike Britanije, a nismo znali gde ćemo se smestiti i kuda će nas »vetrovi« odneti. »On nas je pretekao — glasilo je dešifrovano pismo. Uspeli smo da pronađemo doktora Rajdmana u Hamburgu, ali već je imao smrtonosnu »ogrlicu«. Pored njega ležao je Klaus Ojlic ustreljen u samo srce. Nije bilo sumnje ko je to učinio, ne samo zbog načina ubistava, već i zbog toga sto je on ostavio svoj potpis kao Čovek iz Tame. . . Mi odlazimo na jug. Smatramo da smo »ovlašćeni« za iste zemlje za koje i Bilon. Ti si nam okrnjio carstvo i uzeo Atinu, ali mi ćemo to nadoknaditi tako što ti »otimamo« Francusku.. .«. No to nije bilo sve. Stizale su vesti o »nerazumljivim« obračunima u Nemačkoj i Austriji. Na karti se moglo pratiti i po pravcu i po hronološkom redu kako Čovek iz Tame putuje od Hamburga na jug. — Ako je preduhitrio Sama i Roa, nas neće — zaključila je Džejn. No kad smo pronašli sedište Angele Brijakis u luksuznoj vili kod Pedio Aeros parka, ona je bila ubijena zajedno sa Janisom Brijakisom, o kome je posle pisalo da je ubica u bekstvu. Bilo je još tri mrtva, čija

imena i prošlost spadaju u one nevažne, ali stereotipne detalje ove istorije. Iznenadila nas je poruka, koja je visila iznad mrtve »nove madam Drahme*, odnosno Angele Brijakis: »Niste baš mnogo oprezni. Video sam vas i prepoznao na Akropolisu juče u jedanaest sati. A šta da poželim nešto o čemu bi se dugo govorilo?...« Znali smo da se to odnosi na nas. Brzo smo napustili hotel blizu atinskog Stadiona; promenili izgled i otputovali. Ćuli smo o još nekoliko ubistava, ali otputovali smo dalje. Tako smo pre Breslina stigli u Đenovu, gde smo želeli da osmotrimo poslove veletrgovca kome je prave ime bilo Karlo Zirano On je trebalo da bude učesnik skupa u Briselu, koji je možda održan posle u Londonu, ali o čemu se nije znalo ništa. — Likvidiralo ga je podzemlje da prekine trag do sebe — procenila je po svemu što su pisale novine Džejn. Složio sam se s njom, jer imena ubica su otkrivena, ali odmah zatim i njihovi leševi. Mafija je dejstvovala brzo i odlučno. Tako je postalo besmisleno putovati dalje. U jednoj evropskoj luci sastali smo se sa Makfersonom i Ro Hačom i ukrcali se na brod. Prolazili su dani, a onda su s druge strane Atlantika stizale nove vesti o velikim zaplenama droge, ubijenim gangsterima i sumnjivim ličnostima. No više se niko nije potpisivao. Izgleda da je Čovek iz Tame opet u tamu otišao.« *

Skoro sve je jasno i sve je nejasno — reče Klod Viber. — Čovek iz Tame je ostao u tami, Lun se vratio u svoje laboratorije, a zločinačke bande leće rane i obnavljaju snagu... —To je pesimistička slika sveta — tužno reče Tulend. — A kako da čovek ne bude pesimista? — pitao se Francuz. — No kad već govorim, ispričaću i nešto o Parizu, jer tamo još nije ubijao Ćovek iz Tame. Ali on je bio, izgleda, već umoran od obračuna, u našem glavnom gradu posle boravka u Španiji. Evo pisma koje sam dobio od njega... Klod Viber pokaza koverat sa pariškim žigom, na kome je bilo njegovo ime i adresa, pa poče da čita: »Gospodine Viber, Znam o tebi da si usamljen, jer žena te je napustila. Nije ni čudo, jer, izgleda, ne vrediš mnogo, kao ni sva francuska policije. Zašto ovo kažem? Pa slavni »grad svetlosti« postao je grad mraka. Pokrenite zadnjice, vi pasji sinovi! Zar se ne stidite onog u Salonu. Kad se opet nađem u vašem gradu, želim da ne moram na nišan uzimati tebe i neke važne policijske šefove zbog saradnje s trovačima. ..« — Pre nego nastavim čitanje, hoću da objasnim ovo o Salonu. To je kraj koji obuhvata splet ulica oko železničke stanice Gard Lion, a tamo je i Ulica Šalon. Sada je to tržište droge i mesto skupljanja narkomana. Glavni prodavci su Senegalci. Tu se često može videti mrtav mlad čovek, na koga se niko ne osvrće. Znaju svi da je izdahnuo od prevelike količine droge — objašnjavao je Viber. — U Salonu ima dosta trgovina i restora- na. Vlasnici i narod poželeli su

mir i da ne gledaju užas koji ostavlja trovačka internacionala. Odlučili su se da sami povrate svoj mir, ne verujuči više u vlasti i policiju. Krenuli su na narkose gvozdenim polugama i lancima. ».. .Vi ste videli salonsko zlo, ne samo u tom kraju, već i širom Pariza, ali ste zataškavali zločine. Gradska uprava se plašila da sramota ne iziđe na videlo. Policija je u najmanju ruku smatrala da ima važnijeg posla,a možda je i potkupljena. Svi su se držali načela »ne talasaj«. A sada su morali da se pokrenu i policija i Interpol i druge vlasti. Uhapšeno je nekoliko stotina ljudi. A onda je stalo sve, kao da je neko zaštitio narkose i trovače._ Sada se oni vraćaju, ali ih je u Salonu mnogo manje, izgleda se više plaše gneva stanovnika, od kojih su mnogi Severno afrikanci, nego vas iz policije. Eto, nesrećni, bedni Klode, već i sam vidiš da po njima treba udariti, pa opet udariti, goniti ih, sprečavati. Uvek i svuda! Učini nešto za svoje sugrađane kad si sam nesrećan i nikakav. Ipak te pozdravljam u nadi da nećeš kukavički odustati od onog što si hteo da postigneš u Birou zaštite! Čućeš još o meni, a voleo bih da i ja čujem o tebi, tvoj Ćovek iz Tame. — Čudno je što nije učinio ništa samo u Parizu — primeti Nol Tulend. — Jedan momenat! —• odgovori Viber. — Ima i post skriptum. Slušajte: -P.S. Jedan od šefova trovača kod vas bio je Gaston Morel,pedesetogodišnji rentijer (kuće i lokali), koji je za sobom vukao mladu Madlen Šatelen, a njoj je svega dvadeset i dve godine. Hteo sam makar njega da upišem u svoj spisak precrtanih, ali našao sam ga već mrtvog. Lun? Suparnici? Prevarena supruga? Ne znam ko mu je presudio. Pored njega je skapavala mlada devojka nakljukana drogom. Možda ima šta da vam ispriča. Pisaću i Lunu. Pariz mu je

blizu, a zna ga bolje nego mnogi Parižani. Verujem da će on naći malo vremena da pomogne onima kojima je dosta zločina i propadanja. Istina... —Ne verujem da je Morela ubio Sikert. To nije njegov način. Mislim da on ne bi pucao u čoveka koji je u krevetu — primeti Nol Tulend. —Policija je već otkrila ubicu. Bio je to Raul Marten, čovek koji nije završio studije književnosti. Nije uspeo kao pesnik. Beznadno je bio zaljubljen u jednu književnicu. Zato je počeo da se drogira. .. Prvu »pomoć« u tome pružio mu je Gaston Morel. Zato ga je ubio, a potom je nakon nekoliko dana, kad mu je već policija bila na tragu, izvršio samoubistvo prevelikom dozom heroina. Ostavio je pismeno priznanje — objasni Viber. —Kakve mi priče pričamo! — uzdahnu Pestaloci. — O događajima u Đenovi ste čuli. U Rimu je teško. Italija je zbog mnogo čega na udaru krijumčara, trovača i zločinaca svih vrsta. Znate i to da pokušavamo da sve to suzbijemo. .. — A ja bih mogao da budem gost kod vas dvojice. Pošto sam slobodan, primičete me kao savetnika i slobodnog strelca — smejući se reče Tulend. —Ti se šališ, ali ja te ozbiljno primam — odgovori Viber. —I kod mene ima mesta za jednog evropskog Čoveka iz Tame — dodade Pestaloci. Toga trenutka pokuca na vrata i uđe kelner. On pokupi šolje i čaše i upita žele li gospoda još nešto. — Svega nam je dosta — dvosmisleno odgovori Tulend u ulozi domaćina.

Kad ostadoše sami, gledali su jedan drugoga s upitnim izrazima lica. Nisu uspeli da se glasno upitaju šta se to događa s njima, jer im se oči sklopiše i oni padoše u san. * Budili su se jedan po jedan i opipavali se po telu, a možda i džepovima. Bili su začuđeni i zbunjeni. —Šta je to bilo s nama? — upita Klod Viber.Još niko nije umeo da odgovori i samo Tulend pruži ruku i sa stola dohvati koverat, pa iz njega brzo izvadi pismo. Odmah je čitao na glas: »Gospodo, Pali ste na prvom ispitu, ali ne odustajte. Sada ste iskusniji, što potvrđuje sve što se odavde danas čulo. Opraštamo vam moji prijatelji i ja, što ste pomišljali da i nas ubrojite u one koje treba uhvatiti. Tako je mnogo zločinaca da nas treba sasvim zaboraviti. Vas neće zaboraviti svima trojici naklonjeni Lun.« — Trebalo je znati.. . — zausti Tulend. Džejn, stari mornar i njegov posinak, a možda i sam Čovek iz Tame zajedno s njima, jer nas lepo čuju — reče Nol Tulend obazirući se kao da nešto traži. Nekoliko trenutaka su se gledali svi zamišljeni, a onda se raziđoše. —Mnogo šta treba znati. No sve je dobro što se dobro svrši. Moglo se dogoditi da sada ispaštamo ono što smo pred Lunomprihvatili da ga gonimo i uhvatimo — primeti Pestaloci. —Sad baš nisam siguran postoje li Lun i Čovek iz Tame, ili su to jedan isti čovek — reče Klod Viber.

— Kako god, da je, znam da se negde sada smeju Lun i njegova družina. Kraj