Ashton,Frederick - 66-Klepsidra Za Luna

KLEPSIDR ZA LUNA br°j 8 0 0 ZABAVNI

F, EŠTON

ROMANI

%

30

DINARA

F. Ešton KLEPSIDRA ZA LUNA

K. Marvin IMENA NISU VAŽNA

OHEBHHK

Direktor NIŠRO »DNEVNIK« VITOMIR SUDARSKI

Glavni i odgovorni urednik OOUR »IZDAVAČKA DELATNOST« VLADIMIR STEVANOV

Odgovorni urednik Redakcije književnih izdanja MILORAD PREDOJEVIĆ

Urednici Izdanja PIROŠKA MATIĆ JOVAN ČANADANOVlC

R ece n ze nt GRADIMIR FASĆANOVIĆ

Korektori ŽIVAN MUŠICKI ZVONIMIR PAVLOVIĆ

T e hnički u rednik SLAVKA BOŠN JAKO VIĆ

Tiraž: 120 000 primeraka, I izdanje

Izdaje i štampa: Novinska, izdavačka i štamparska radna organizacija »DNEVNIK-, OOUR »IZ DAVAČKA DELATNOST", Bulevar 23 oktobra 31 Novi Sad, telefon (021) 621-555 Broj žiro-ra čuna: 65300-603-6350 RUKOPISI SE NE VRAĆAJU

Frederik Ešton

KLEPSIDRA ZA LUNA

I Letnja, kratka noć bila je oblačna i u kući je bilo toplo, a napolju za­ gušljivo. Edvin Stouks pogleda oko sebe da se još jednom uveri je li pri­ premio sve kako treba. U mali ko­ fer stavi nekoliko paketića i tada napusti kuću u Vimborn aveniji na Norvud Grinu. Izlazeći neprimetno je motrio i zadovoljno se osmehnu videći jednu senku koja se pokrenu u njegovom vrtu iza garaže Dakle, stigli su. pomisli otključa­ vajući garažu. Zatim istera svoj skromni »sandbem« i odveze se prema istoku. Autoput prede po nadvožnjaku u Osterli parku i stiže u Ridžvej Rod. Tamo ude u jedan mali stan u povećoj zgradi za izda­ vanje stanova. Ostavi kofer, spusti se na kanabe blizu telefona i po­

kuša da drema. No, bio je uznemi­ ren i uzbuđen, pa potraži ilustrovane časopise da čitanjem prekrati vreme. Trže ga zvonjenje telefona i on pomisli: kad pre su završili? Javi se samo sa jedno »da«. - Ovde Reg - javi se sagovornik s druge strane. - Je li sve u redu? - Odakle govoriš? - upita Ed­ vin Stouks podižući se iz ležećeg po­ ložaja i pazeći da ne prekine vezu. - Nije važno... Pitao sam je li sve u redu — ponovi Reg. - Što se mene tiće, sve je u redu - odgovori Stouks i htede da nešto doda. - Već kasnimo. Nemam vre­ mena za razgovor, jer ljudi me če­ kaju - prekide ga Reg. - Ćekaj... — zausti Edvin Stouks, ali veza se Drekide. 3

Na Stouksovom licu ukaza se za­ brinut izraz» ali on samo uzdahnu i opet prileže. Ležao je neko vrem e razmišlja­ jući, a onda se diže i ponese k ofer s paketićim a U ostavi nađe odvrtku i odnese je u kupatilo. Tamo odvrnu vijke koji pridržavaju klozetsku So­ lju i ukloni je tako da se ukaza ši­ roka odvodna cev. Tek sada se videlo da je cev podeljena u dva dela, pa jedan služi za odvod, a drugi, poklopljen metalnim polukrugom i utvrđen mesinganim vijcima, kao malo spremište. Gumena zaptivka je štitila unutrašnjost spremišta Dok ga je otvarao, Stouks se mrštio zbog smrada iz odvodnog dela cevi, ali nije žurio. Pogleda jedan paketić i otvori plastičnu vrećicu. Bile su to sušene pečurke. U ostalih pet pa­ keta bile su novčanice i zlatni pred­ meti. On sve to sabi u spremište, postavi gumenu zaptivku i zavrnu poklopac, a onda tešku porcu­ lansku šolju vrati na njeno mesto i postavi zavrtnje. S izrazom olakšanja na licu vrati se i opet leže na kanabe, blizu tele­ fona. ■* Gledajući kako vlasnik kuće na Vimborn aveniji odlazi, Ken Kolins je proveravao da li su mu u redu torba i predmeti u džepovima pantalona, a onda se pope na krov ga­ raže i ispruži ruku do krova kuće. Tamo je nešto radio elektrićarskim kleštima, a onda skoči na zemlju i priđe ulaznim vratima iznad kojih je gorelo svetio. Sve vreme imao je izraz zadovoljstva na licu. Radovao se što će izazvati zbrku bez ikakve opasnosti za samoga sebe. Pre tri noći slučajno je sreo sta rog poznanika Dominika Derifua, s kojim je neko vreme delio mali stan. Derifu je bio mlad ćovek od oko trideset godina i uživao je u za­ vođenju žena. To je bila njegova javna mana. A tajno je bio plaćen' ubica, i to je Kolins znao. 4

- Kako si? — pitao je tada Ko­ lins. - Jesi li još uvek samostalan? - Ne, imam gazdu. A ti? - Snalazim se sasvim sam. - Hoćeš li da se pridružiš našoj družini? - Hvala ti na spremnosti da mi pomogneš i da me preporučiš, ali ovako mi je sasvim dobro - osmehnu se Kolins pružajući ruku da se pozdravi. - Š te ta .. A baš nam treba do­ brih obijaća, jer sada su u toj struci najunosniji i skoro bezopasni pos­ lovi. Cak sam i ja promenio specijal­ nost - držeći mu ruku, govorio je Dominik Derifu. No, Ken Kolins pokaza odlučnost i oprosti se sa Derifuom, ali čim mu se ukaza prilika, vrati se vozeći svoja k ola da uhodi poznanika. De­ rifu se poslužio taksijem da se odveze do lepe Stouksove kuće na Norvud Grinu. Ušao je u nju i zadržao se više od jednog sata No, to nije otkrivalo ništa Kolins je morao da prati obijača natrag do Vulviča, gde su se bili sreli. Tako je tobože slučajno došlo do ponovnog susreta u »Edži* baru. Derifu je pozvao Kolinsa za svoj sto. - Siguran si da ti ne smetam? upita Kolins skrivajući želju da raz­ govara s opasnim poznanikom. - Još čitav sat imamo do do­ laska jedne devojke... Porazgovaraćemo, a kad ona dođe, odlazim s njom. Ti se nećeš ljutiti - počeo je Derifu razgovor. Posle nekoliko ispijenih čaša vis­ kija razgovor je živnuo. Derifu je nagovestio da je išao da osmotri kuću iz koje treba da ukrade devet skupocenih slika. Radiće sa zna­ njem vlasnika, a pomagače mu još dva ćoveka, jer slike nisu pogodne da ih sve odjednom odnese jedan ćovek. Nezgodno je raditi sa slikama reče Kolins. — One su glomazne i za krađu i za skrivanje. A najgore je to što su skoro sve vredne slike poznate i teško se prodaju.

- Ove su osigurane na dvadeset •i pet hiljada funti. Te pare se dele s vlasnikom, a slike mu se prodaju u pola cene. Istina, on tu najviše za­ radi. .. - pričao je Derifu. - Čitao sam o tome - prekide ga Kolins. - Takvi poslovi me uopšte ne zanimaju. - Grešiš - reče Derifu. - Uzmi samo moj primer. Danas sam pogle­ dao kuću i vlasnik mi je pokazao slike. Upozorio me je na sistem alarmnih uređaja i pokazao mi kako ga je lako isključiti ako se popnem na garažu i pod ivicom krova na jard i deset inča od početka na donjem kraju prekinem dve žice... Mokrim prstom Derifu je po ploči stola crtao ono o čemu je p ri­ čao. Za čoveka kakav je bio Ken Ko­ lins i koji je ponekad radio kao elek­ tričar stvari su odmah bile jasne. Vesto je podsticao Derifuovu brbljivost, stalno sumnjajući da se sve to može uraditi lako i bez opasnosti. Pošto je saznao gotovo sve o isklju­ čenju alarma i video spremljenu kopiju ključa za ulazna vrata, Ken Kolins je znao šta će da ućini.Zagledao je ključ i s uzdahom se oprostio od Derifua, koji nije slutio da obijač već zna i najvažniji deo tajne: gde je objekat pljačke. Iste noći Kolins je proverio sve ono što je o garaži i skrivenom iz­ vodu alarmnog uređaja govorio Derifu. Sve se slagalo. Sledećeg dana spremio je ključ i osmatrao. Video je i malo pratio Edvina Stouksa, a onda s uživanjem odlu­ čio da »ispred nosa* svog pozna­ nika odnese plen. Znao je i dogovor­ eno vreme krađe, pa je došao pre suparnika u poslu. Kad je između desetak sličnih kalauza jedan pokrenuo bravu, Kolins se našao u kući. Dobro je pamtio ono što je Derifu pričao, pa mu nije bilo teško da brzo skine svih devet skupocenih slika. Složio ih je kod izlaza, a onda ih u dva maha preneo do svog iznajmljenog automo­ bila s furgonom. Odlazeći, bio je zaključao kuću.

Tek što je Kolins nestao u slabo osvetljenim uličicama prem a Haston parku, spustila se plaha letnja kiša. Psujući zbog pljuska, iz kamiona s furgonom su izišla tri ćoveka. Bili su to vođa bande plavokosi Reg Bronson i njegova dva najspretnija obijaća. Dominik Derifu je pružio ključ od kuće svom šefu, koji je oti­ šao sa Glenom Hipelnom prema ulazu, a on se uputio ka garaži. Iznenađeno se trgao kad je napi­ pao presećene kablove skrivenog izvoda alarmnog uređaja, koji je vodio do zbirne linije policijske sta­ nice na Sent Moriš Aveniji. Odmah je shvatio šta se dogodilo, ali je za­ stao da razmisli. Nije smeo da prizna šta je sve izbrbljao pred Kolinsom. A tada se setio da ni u jed­ nom trenutku nije kazao koja je kuća cilj noćnog pohoda. I šta ako optuži Kolinsa, pa ga Bronson i ost­ ali uhvate, a onda se pokaže da taj momak nije kriv. Ko onda može da bude sumnjiv? Pre svih sam Domi­ nik Derifu... Sad moram znati šta radim i govorim, pomislio je i odlu­ čio se da ćuti. Sišao je i pritrčao ulaznim vratim a - Opasnost! - upozorio je Bronsona. - Neko je već presekao ka­ blove izvoda alarmnog sistema. - Ako je neki obijać... Pa nas smo tri ćoveka s oružjem, čoveče! - huknuo je Bronson. - N e mo­ žemo pobeći... Policije nema u bli­ zini, a polismeni sigurno nisu sekli alarmne uređaje. - Valjda nije sam Stouks?! — iz­ nenađen svojom pomišlju reče De­ rifu. - Spremite pištolje, pa da uđemo - odluči Bronson. Brzo otključaše kući i nađoše se u visokom prizemlju opremljenom ukrasnim čeličnim rešetkama, iza kojih je bilo umetnićko blago do malo pre. Videći da slika više nema, Bronson naredi: - Bežimo odavde! Pola sata kasnije bili su u svom skrovištu, odnosno u malom pan­ 5

sionu u Vulviču, čiji vlasnik je bio Sam vođa bande Bronson. Odatle su telefonirali: i Javio se veselim gla­ som Stouks. Istina, on nije spome­ nuo svoje ime. Samo je rekao: - Tu sam! Je li posao obavljen? - Obavljen... Naravno da je obavljen! - jetko mu je odgovorio Reg Bronson. — Ali nismo ga mi obavili. Neko misli da je mudriji od nas, pa nam je ispred nosa odneo slike. - Šta govoriš, čoveće?! - is­ kreno se iznenadio Edvin Stouks. - To što si čuo - ljutitim glasom nastavi Bronson. - Naišli smo na već pokidane kablove alarmnog uređaja i prazne zidove na kojima su visile slike... - To je nemoguće! — prekide ga Stouks. - I znaj da ne volim takve šale. Ne možete mi to učiniti... - I šta čovek sada da kaže? - p i­ tao se zbunjeno Bronson. — Biće najbolje da dođeš ovamo. Imaćeš i alibi da si bio u gostima kod prijate­ lja. Dolazim! odlučno reče Stouks i htede još nešto da upita, ali veza se prekide. Do Vulviča trebalo je proći kroz ceo Siti, pa Stouks svrati u Soho i pronađe dva svoja čoveka. Bili su to bivši narednik Oskar Porter i večna skitnica i opasni ubica Bak Bredi. Pored njih Edvin Stouks je »radio« sa još dva gangstera. Mala petočlana banda imala je dosta uspeha, nije pretrpela gubitke i iz­ micala je oku policije. Naročito zad­ nje dve godine mala banda je uži­ vala u izobilju. Prvi put u te dve godine Stouks je ocenio da se javlja neka nerazum­ ljiva opasnost. Zato nije hteo da sam ide na razgovor kod Bronsona, koji je čak na drugom kraju grada imao svoju gangstersku grupu od šest ljudi i sa kojim je radio cele te dve godine. - Budite oprezni - opomenu Stouks Portera i Bredija kad se pr; bližiše pansionu. - Bronson nešto 6

muti... ili je neka neverovatna slu­ čajnost. Stouks svojim ljudima objasni šta se događa. - Nije trebalo da sebe tako umešaš - primeti Porter. - Dok smo nalazili »neutralce« da kupuju vrednosti i zaključe osiguranje, nismo se ni za časak nalazili u vidnom po­ lju policije. Sada postajemo njihovi reperi u istrazi. Odnosno to postaješ ti, šefe. Uperiće svoje dvo­ glede prema tebi i to je taktički... - Ostavi se sada svojih vojničkih razmatranja! - obrecnu se Stouks. - Sve će se ipak razjasniti. U pansion Rega Bronsona ušli su na zadnji ulaz, koji je služio samo vlasniku i njegovim gostima. Od p ri­ zemlja vodile su sporedne stepe­ nice sve do potkrovlja iznad trećeg sprata. U potkrovlju je bio obložen i luksuzno namešten prostor koji je mogao da se koristi i za kockanje i za skupove. Sporedno drveno stepe­ nište bilo je odvojeno od delova zgrade u kojima su bile sobe i trpe­ zarija. Da uđu, pustio ih je jedan član Bronsonove bande, koga su slabo znali. Bio je mlad, vrlo gojazan, ali po svoj prilici i snažan. Nije skrivao pištolj koji je držao u levoj ruci. - Sef vas očekuje, gospodine — reče gojazni. - Porter... narednik Porter predstavi se namerno najstariji u Stouksovoj grupici. - Ćuo sam o tebi, bivši nared­ nice Porteru. Ja sam Feliks Boset odgovori Bronsonov stražar. - Izvo­ lite gore uz stepenište. Ja ostajem ovde. U potkrovlju zatekoše Bronsona. Hipelna i Derifua. Bili su smrknuti, ali su se trudili da izgledaju samo zabrinuti. No, već nakon prvih reći osećalo se nepoverenje. Pošto po­ novi priču o događajima te noći, Reg Bronson zaključi: - I šta na sve to kažeš Edvine? - Ne shvatam... Valjda ne sum­ njate da sam ja sam... Ma to bi bilo

sramno! - uzviknu, od uzbuđenja isprekidanim rečenicama, Edvin Stouks. Ostali su ćutali i pogledi su se ukrštali. Svako je svakoga osma­ trao i neko vrem e samo su se oči pokretale. Svi su izbegavali da i nehotično opipaju svoje pištolje, jer bi se to moglo pogrešno razumeti. Možda su razmišljali jedan o dru­ gome. Iako su. svi imali mnogo zlo­ čina na savesti »najmutniji« bio je Edvin Stouks. Pre sedam godina bio je vlasnik male banke u Gatviku, ali je udesio da banka propadne, ali ne i on sam. Trebalo je da bude osuđen zbog prevara, ali novcem je uspeo da ukloni dokaze, a plaćajući najbo­ lje advokate da bude oslobođen zbog »nedostatka dokaza«. Preselio se u London i sve čvršće se povezi­ vao s ljudima iz podzemlja. Do pro­ pasti banke skrivao je svoj razvrat, ali tada se mnogo šta obelodanilo. Izdržavao je sumnjive devojke i pro­ vodio se odlazeći u London. Bio je poznat u Sohou kao galantan gospo­ din bez moralnih ograničenja. Čim se sve otkrilo, žena ga je na­ pustila. On joj je dao i dvoje dece pod uslovom da ne plaća izdržava­ nje. Znao je da ona želi da se vrati ocu, koji je bio bogati farm er blizu Njujorka. Odselila se ša dvoje dece i Edvin Stouks ih više nije video. Bio je to takav čovek da nimalo nije patio zbog izgubljene porodice. Možda su o svemu tome razmiš­ ljali prisutni, koji su znali sve što se pričalo o tom ćoveku. - Kažeš, bilo bi sramno? - upita Bronson u jednom trenutku. - Tako sam rekao i tako mislim — odgovori Stouks. — Ne zakla­ njam se ja iza moralnih principi; Dozvoljavam da isključimo pošti nje, kolegijalnost, fer-plej u ceh Ostaju interesi! A moj interes nije da počnem da varam vas, ljude s kojima sam se obogatio. Znam i brojke: pet velikih pljački kombinovanih s naplatom osiguranja, jeda­ naest provala u kuće i dve u dragu­ ljarnice. ..

- Ne zaboravi svoje otrovne pe­ čurke — nasmeja se Reg Bronson. - Ne zaboravljam ih, ali već dugo se niko od nas ne mora biviti opasnim poslovima. N i nemam više otrovnih pečurki - nasmeja se usi­ ljeno Edvin Stouks. - No da se vra­ tim na interese... Moj interes je bio da vaša grupa odnese slike, pa da naplatimo dvadeset i pet hiljada funti osiguranja. Kao i uvek, vi bi­ ste se držali sporazuma i vratili mi slike. Već imam tajne kupce, pa bih kupovao nove slike, ako mi budu trebale. No, ne mislim da dva puta budem »pokraden«... - Sve su to opšte stvari - upade Dominik Derifu. — Kaži ti nama ko je mogao da zna sve o pripre­ mama. .. - Pa ti si znao - oštro ga pre­ kide Stouks. - Ti me sumnjičiš! - uzviknu Derifu i naglo ustade. Bivši narednik Oskar Porter takođe se diže i snažno udahnu, pa uzviknu: - Ne skači pred nama svima tako, ti bedniće! A sada sam reci šta misliš ako, recimo, neko i kaže da si sumnjiv. Imao si ključ od kuće, znao si sve o alarmnom sistemu i slikama i mogao si... Je li tačno? D erifu je nekoliko trenutaka zu­ rio u Portera, a onda, kao da mu se kičma prelomila, nakloni se malo napred i opusti ramena, pa sede. Izgledao je zbunjen, ali grozničavo je razmišljao da li da kaže nešto o susretu s Kolinsom. No odmah mu postade jasno da sumnja na Kolinsa ne bi isključila sumnju na njega samog. Ako ništa drugo, on bi bio kriv zbog brbljivosti. A to ie moglo da znači i smrt u sirotinjs­ kom južnom delu Londona. Već su se svi priprem ali da napuste Vulvič i merkali su kuće u Vest Endu... Sve to i mnogo šta drugo uskovit­ lalo je njegove misli, i on konačno reče: - Nisam... Nisam izdao! Dokazaću to, ili neću živeti! M oram naći 7

čovu koji je meni ispred nosa odneo plen... - Ja te ne sumnjičim - podrža ga Bronson. — Tako kao ti možemo biti sumnjivi svi mi ovde, a i neki drugi, sve do gospodina čije ime smo se dogovorili da ne spomi­ njemo. On je sam razmatrao ceo plan. On obezbeduje skriveni plen. Uvek je spreman da nas zaštiti, ili sakrije. A, eto, može i on da bude sumnjiv. Znam da su ljudi ubijali zbog jedne knjige, ako su je želeli, a nisu mogli da je dobiju. Neko je želeo Edvinove slike .. - Pa šta da radimo? — upita Stouks. - Sada ti lepo idi kući, zatekni nered i javi policiji da si opljačkan. Dakle, ostaje sve kako jeste. Ne v i­ dim da nam može izmaći naplata osiguranja, čak ovako je sigurnija, jer mi nismo ukrali slike — pred­ loži Bronson. Nisu smeli gubiti vreme, jer bli­ žila se ponoć, pa se dogovoriše o ali­ bijima, i Stouks pođe natrag dugim putem preko Londona. Bilo je deset minuta do jedan sat posle ponoći kad je pozvao policiju. II Za stolom u svojoj kancelariji u Skotland Jardu sedeo je inspektor Majki Dikson. Bio je oslonio ćelo na ruke. a laktove na sto, pa je izgle­ dalo da drema. Jedino mu se s vre­ mena na vreme pokretalo lice kao da će da kija. Taj poslovično spori inspektor, ipak je u svom poslu bio cenjeri, jer mnogo puta postigao je velike uspehe u otkrivanju zločina. Bio je neugledan i na izgled apatičan, proređene kose, čiji ostaci su bili već osedeli, i s ožiljkom na licu koje je često imalo izraz kao kod čoveka koji ima kijavicu, a ne može da kija. No iza svega toga krio se sposoban, inteligentan policajac. Zadubljen u misli, Dikson nije odmah odgovorio na kucanje, ali se vrata široko otvoriše i bez odobre­ 8

nja. Uđe visok, snažan i nasmejan čovek, čija kosa i pored njegovih tri­ deset i šest godina beše prošarana na slepoočnicama belim prameno­ vima. Bio je to inspektor Piter Ričardson. - Kako si, stari moj? - uzviknu on prilazeći fotelji i spuštajući se u nju. - Zar nemaš šta da radiš? Ne čuješ se, a štampa urla. Dokle ćemo ovako?... - Pun si galame, kao petlov želu­ dac kamenčića - prekide ga Dik­ son i kinu. - Uvek m rzovoljan... Mislio sam da ćemo dobro raditi, jer smo i određeni zato da istražujemo za­ jedno. Nadam se da ćemo se složiti i oko Sikerta, kad dođe trenutak... pričao je, kao u šali, inspektor Piter Ričardson. - Zašto uvek počinješ da govoriš 0 opštim i nevažnim stvarima? upita Dikson. — Ja se mučim da ot­ krijem prvi konac i raspletem tajnu provale kod Edvina Stouksa... - Pomažeš li supruzi kad raspliće staro pletivo? - nasmeja se Ričardson. - Valjda otuda taj na­ čin govora... - Učiti, mladiću! — oštro podvi knu inspektor Dikson. — Ne želim neumesne šale... Zašto si došao? - Da porazgovaram o o provali kod Edvina Stouksa. I sam znaš da su slike bile osigurane na dvadeset 1 pet hiljada funti... - Znam... Ja znam i to da je Stouks sumnjiv čovek. Već se bavio krupnim prevarama. Upropastio je jednu banku, ali sada je opet, veruje se, vrlo bogat. Samo ta kuća i preo­ stale stvari u njoj mnogo vrede. - Istina je, ali ja ne vidim ni­ kakve dokaze da je on nešto »kuvao«. - Ni ja ih ne vidim, ali ih osećam I moram ih naći - zaključi inspek­ tor Dikson i pruži ruku ka čiviluku na kome se nalazio njegov letnji še šir od panamskog platna, kakav se više ne može nigde kupiti.

— Čekaj, stari - zadrža ga in­ spektor Bičardson. - Ti si stariji i treba da mi daš zadatke, ako već nemaš šta da mi kažeš o svemu tome. — Pokaži malo samoinicijative. Njuškaj malo oko Stouksa - odgo­ vori Dikson. Ričardson zausti da kaže nešto, ali ga spreči zvonjenje telefona. Dik­ son se javio, a onda je smrknuto i mršteći se kao da ga mući kijavica slušao neko obaveštenje. — Dolazimo tamo! - zaključi on i spusti slušalicu. Nekoliko trenutaka kritički je posmatrao Rićardsona, kao da ga procenjuje, a onda reče: — Idemo u dvorac Vajtli na Raćmor Hilu. Znaš li gde se nalazi? — Znam. To je blizu Vatforda i pripada naselju Aldenhem. Znam i erla Harolda Vajtlija... Dobro se poznajemo. — Pa ti sve znaš, mladi čoveče uzdahnu Dikson. - Ako u London stigne radža od Nikanapura, ispostaviće se da ti je lični poznanik. — Šta je sve opljačkano, i kada se to dogodilo? — upita Ričardson. Dikson zastade i poćuta. Bio je siguran da nije spomenuo pljačku, ali onda zaključi" da ipak ne može biti sasvim siguran. Stariji ljudi pomešaju ono što su pomislili i re­ kli. Umesto da odgovori na Ričardsonovo pitanje, Dikson samo reče: — Vrem e je da se skrasim kod svoje stare i da s njom rasplićem stare džempere. — Zašto? — Tako... — Pitao sam te nešto. — Jesi. A zar ti nisam odgo­ vorio?! — Ne, nisi! — Onda sam pomislio šta treba da ti kažem, pa se to u mom starom mozgu izmešalo s verovanjem da sam ti rekao... No, tako mu je. Videćemo... Opljačkano je levo krilo zamka Vajtli, koje je imalo alarmni sistem i potpuno obezbedenje

prema zahtevima osiguranja. Ukra­ deno je dvadeset i osam manjih i većih, vrlo vrednih i manje vrednih slika, figura donetih iz dalekih kra­ jeva i skupocenog posuđa. Sve to bilo je osigurano na četrdeset i pet hiljada funti - ispriča Dikson. - Ko je to javio? - upita živo in­ spektor Ričardson. - Tamošnja policija. - Zar ne treba da sačekamo na­ log za odlazak tamo? To pripada policiji u Vatfordu. - Sve provale ove vrste u Lon­ donu i okolini tiču se i nas — zak­ ljuči Dikson, natuče šešir i krenu. Inspektor Ričardson ga stiže tek u dugom hodniku. - Kako idemo? — upita. - Tvojim kolima. Ako nisi dobar policajac, možeš da budeš dobar vozač — odgovori Dikson. - Zar stvarno nisam? - N isi... A mogao bi da budeš. Nešto ti nedostaje. Jednom ću znati šta je to. - Da li bih ja sada smeo da na­ đem manu tvojim šalama? Dikson samo sleže ramenima i zakorači u lift. Vozili su se prvo prem a severu do Islingtona, a onda skrenuše prema severozapadu. Tek tada in­ spektor Ričardson pokrenu razgo­ vor. - Pitao si me zašto sam jutros došao k tebi, i ja sam ti odgovorio da sam došao radi razgovora oko pljačke u kući Edvina Stouksa reče trudeći se da mu reći zvuče jasno zbog smetnji koje su se jav­ ljale oko njih u samom automobilu. - Jesam - kratko odgovori in­ spektor Dikson. - Ali to je bio samo deo istine... Valjda nisi predvideo novu pljačku iste vrste?! - To nisam. Nešto drugo me je dovelo. Reci. - Iako smo obojica inspektori istoga ranga, ja sam u neku ruku tvoj pomoćnik. Znaš li zašto? 9

- Ti ćeš mi reći. - A li želim da znam jesi li naslu­ tio pravi razlog zbog koga sam ti dodeljen. - Ja ne volim da slutim već da znam. Od prvog trenutka bilo mi je jasno da je Skotland Jardu smetalo što nismo uhvatili Donalda Sikerta Pojavio se taj čovek... - Vidim da znaš. Moj je zadatak da dugoročno pomažem tebi, a i sam da činim šta se može, kako bismo uhvatili Luna. - Kad se u Skotland Jardu radi više od trideset godina onda čovek zna i ko šta misli i ko šta čini u toj menažeriji - nasrne ja se Dikson. - Nije li ti izraz suviše grub, ako ne i vulgaran? Hm! M enažerija... primeti Ričardson, popravljajući kosu jednom rukom, a drugom držeći upravljač. - Ne možeš ti više dobra da želiš toj bulumenti policijskih momaka - uzdahnu Dikson. - Znam... I povlačim primedbu. Želim dobar odnos sa tobom... - Kakav odnos? — upade Dik­ son. - Zbunjuješ me. Pored tebe se uvek osećam kao da sam nešto skri­ vio. Pa, želim da se slažemo i da pomažemo jedan drugome u svemu - odgovori Ričardson. - I u takvoj slozi da smotamo Donalda Sikerta, slavnog kralja ponoći! To bi bilo nešto! Inspektor Dikson uhvatio Luna i penzionisan - smejući se reče Dikson. M ora da je nešto smešno pomis­ lio, jer je nastavio da se glasno smeje. Ričardson ga iskosa po­ gleda, s nerazumevanjem. A li Dik­ son se još dugo smejao. Odjednom se savlada i upita: - Šta znaš o Lunu? - Skoro sve što je sakupljeno u njegovom dosijeu, a čitao sam i sve što je pisala štampa Razgovarao sam i sa reporterom Arturom Markinčom. - I šta ci zaključio? - Ne razum em... Na kakav zak­ ljučak misliš? 10

- Znaš li kako je sve to počelo? I zašto je počelo? - Gangsteri su hteli savršenog zločinca, pa su priprem ali sina ubi­ jenog gangstera Ričarda Rajta i dali mu ime Donald Sikert... - Pre svega, Rajt nikada nije bio gangster. Sve je to namešteno. Rajt je imao vrlo lepu ženu. Neki gang­ sterski bos ju je želeo. I tako, Rajtu je nameštena igra i ubijen je kao zločinac. Njegova žena se ubrzo razbolela i umrla. Ostao je samo lep dećak. Gangsteri su ga uzeli pod svoje. To je istina, mladi čoveče. - D obro.. Sikert se okrenuo pro­ tiv gangstera, ali je i sam mnogo puta prekršio zakone. Tako obrazo­ van čovek... Njegova znanja i veštine su neiscrpni. Zato je opasan. - Za koga opasan? - Poredak mora da postoji i za­ koni se ne mogu kršiti kako je kome volja - U tome se slažemo. - Lun je prekršitelj. Dakle, treba ga onemogućiti. - Treba... - Onda ne postoji ništa u čemu se ne slažemo - upade Ričardson Diksonu u reč. - A li treba moći uhvatiti toga momka — nasmeja se Dikson. - Moći, ili hteti? - Razm isli... Znaš li da je Lun mađioničar? - Znam. Pričao mi je M arki',' o prvim Lunovim šalama. R epon er se plašio da će svaki put kad stavi ruku u džep tamo naći žabu ili miša, a možda i kakvog gm izavca... No nisam razumeo tvoje pitanje koje navodi na pomisao da se Lun morao pojaviti - odgovori Rićardson. - On je proizvod ovog vremena. Istrpi malo statistike, koju možda već znaš, ali je razumeš na svoj na­ čin. - Imam uvek potrebno strplje­ nje. - E, onda slušaj! Kriminal je u Velikoj Britaniji u stalnom porastu.

ali broj otkrivenih zločinaca opada. Crc! - Znam za tu protivurečnost. - Svakih deset sekundi kod nas u Kraljevstvu dogodi se po jedan težak zločin. Prošle godine je izvr­ šeno preko dva i po miliona prekr­ šaja koji se smatraju ozbiljnim. Tu spadaju velike provale, krađe i pljačke, prevare, povrede, ubistva.. To je ta strašna istina o kojoj go­ vori statistika — pričao je Dikson. - Nekoliko numera od ta dva i po miliona padaju na Lunov teret — osmehnu se Ričardson. - Ubistvo je ubistvo. Ako ubiješ stostrukog zločinca, ali nisi zvanični dželat ili nisi bio nateran na samoodbranu, ti si ubica. To takođe spada u ona dva i po miliona grehova. A ne bi trebalo. - Kako to misliš? - Duga je to priča. Lun je proiz­ vod svog vremena. Pre dve i po go ­ dine ukinuta je smrtna kazna u Ve­ likoj Britaniji. Pre godinu dana po­ javio se jedan Lun, kralj ponoći. Zakon ne može da izrekne smrtnu kaznu... - A Lun ubija koga hoće! - Još se nije dogodilo da je ubio nekog poštenog, čak ni nehotično. Svaka njegova žrtva visila bi na omči kraljevskog dželata u doba dok je postojala smrtna kazna. Tako je to, mladi čoveče - zaključi Dikson razgovor. - Lun ipak ne sme da postoji pokuša Ričardson da nastavi razgo­ vor. Ali Dikson bese spustio glavu i zatvorio oči. Nije se moglo proceniti da li spava, ili samo drema. ili je sasvim budan i grozničavo raz­ mišlja. Ne vodeći računa o tome da li ga Dikson čuje, Ričardson zak­ ljuči: - Inspektor koji tako razmišlja nikad neće uhvatiti Donalda Sikerta. Zamak je bio izgrađen tako što su se dva krila spajala s kulom pod pravim uglom. Bio je načinjen na

ivičnom uglu poseda. koji pripada porodici Vajtli od pre tri stotine godina. Tada je predak sadašnjeg erla Vajtlija dobio plemićku titulu. Dikson i Ričardson se zaustaviše na stotinak jardi ispred kule, pod kojom je bila velika ukrašena ka­ pija. - Sada koriste ulaz kod desnog krila zamka. Pošto nismo pozvani od strane domaćina već od mesne policije, ovde na glavnoj kapiji nas niko ne očekuje - reče Ričardson. - Vozi kako znaš, ali me odvezi u zamak. - Ovde je teško voditi istragu. Moramo poštovati neka pravila i prava — govorio je Ričardson, po­ lako vozeći uskim, asfaltiranim pu­ tem pored zamka. - Građevina je, kao što vidiš, ogromna. Bila je krađa... Javljaju se svakakve sum­ nje, ali mi ne možemo da pretresemo zamak i pomoćne prostorije. 1 da smemo, trebala bi nam divizija policajaca... - Videćemo već... — prekide ga Dikson. Domaćin ih je čekao u svojoj bi­ blioteci, koja mu je služila i kao radna soba. - To je na prvom spratu u samoj kuli - reče policajac. - Naš inspek­ tor je otišao,ali će se svakog trena vratiti. Ostavio je za vas zapisnik o prijavi provale i o prvom nalazu. Dikson uze zapisnik i pročita po­ datke o vlasniku zamka erlu Haroldu Vajtliju, koji je bio neoženjen. Od posluge u zamku bila su dva pri­ lično stara muškarca i dve stare žene. Neka vrsta majordoma, na spisku posluge prvi je bio Bekir Oral. Bila je zabeležena i primedba da je O ral Turčin, koga je na Ostrvo doveo Mark Vajtli, stric sa­ dašnjeg vlasnika zamka. U zagradi je bila dodata i reč »evnuh«. Nije bilo jasno da li je eri M ark Vajtli evnuh, ili je to Bekir Oral. Dikson zaključi da se to odnosi na Turčina. Uz svako ime članova malobrojne posluge bila je poneka primedba. 11

Ukupno uzeto bili su poverljivi, po­ šteni i provereni. - Svašta - progunda inspektor Dikson. Tek kad se nađoše u prizemnom holu, odnekud se stvori neobično ugojen, ali lako pokretan ćovek šez­ desetih godina. Izgledalo je da jr dvostruko širi u telu od svih drugin ljudi, ali nije imao preterano veliki trbuh. - Otpratiću vas - reče on. - Iz­ volite za mnom. - Zastanimo malo - reče Dik­ son i pokaza na starinsku klupu prekrivenu suknom. — Bečite mi nešto o sebi, gospodine. Oba inspektora sedoše, a nepri rodno široki ćovek ostade da stoji. - Zovem se Bekir Oral. Doveden sam ovam o pre četrdeset i pet go­ dina. Bio sam evnuh u Istambulu Doveo me je eri Mark Vajtli. Otada služim ovde. Dobro mi je i volim pivo. - A tako... Kakve tu veze sad ima pivo? — nasmeja se Dikson. Jeste li jaki, Orale? - Spremao sam se da budem rvać, čitavih dvadeset godina, ot­ kako sam doveden ovamo. No, nije bilo p rilik e... Sada je kasno. Ova kav sam i zbog piva — pričao je ve selo starac. - Je li? I zbog piva? - nasmeja se Dikson. Oral nije znao ništa o provali u zamak i krađi iz prostorija u levom krilu. Pričao je da su to krilo zamka i kula preko vikenda pristupačni posetiocima. Do pre dve godine i sam eri Harold Vajtli je omoguća­ vao da ga turisti i drugi posetioci vide, pa im je potpisivao i razgled­ nice zamka, ili davao autograme. Dikson nešto zapisa u svoju beležnicu, a onda reče da se popnu kod domaćina. Erla Harolda Vajtlija zatekoše za stolom. Sedeo je u košulji kratkih rukava. O vratu mu je visio težak zlatni lanac s velikim krstom ukra­ šenim dragim kamenjem i bise­ 12

rima. Razgolićene grudi i dolaktice otkrivali su maljavost tela. Crna kosa bila mu se povukla do pola temena. ali na krajevim a je bila gu­ sta, tamna i talasasta. Imao je guste brkove podsečene na krajevim a i trouglastu bradicu pod donjom us­ nom. Dikson se pozdravi s njim i radoznalo ga osmotri dok se ovaj rukovao sa inspektorom Rićardsonom kao sa starim i dobrim pozna­ nikom. - Kakva slučajnost! - reče on radosno. — Ovako je mnogo prijat­ nije. Zadesila me je teška nesreća, jer šta će mi osiguranje kad sam izgubio one divne slike. Bile su tu dve slike Viljem a Blejka, jedna od Džona Konstejbla, jedna od Pjera B o n ara.. Sva velika umetnićka dela! I sada iz policije dolazi jedan drag prijatelj. To je olakšanje. - Rano se radujete - reče Dik­ son. - Zašto? — upita eri Vajtl. - Pa još ništa nismo otkrili nasmeja se Dikson. - Slaba je nada da će se išta ot­ kriti - uzdahnu eri. — Većina najv­ rednijih dela završe daleko preko Okeana Inspektor Dikson zatraži da prođe kroz pokradeni deo, a onda se pope na kulu i osm otri okolinu. - Lep kraj — reće erlu Vajtliju, koji mu je pravio društvo. - E, tako, moj lorde, to bi bilo sve. M i se povla­ čimo. - Kako?!... Jesam li vas dobro razumeo? Vi nećete više ništa da istražujete?! - začuđeno i s vid­ nim uzbuđenjem upita eri Vajtli. - A i šta se tu može? Mesna poli­ cija je tražila koliko je mogla. Tra­ govi pokazuju da je sve odneto ne­ kim kamionom dovezenim do zi­ dina zamka — upade inspektor Ričardson. - Pa šta će biti dalje? — upita eri Vajtli. - To možete da zaključite i sami. Malo će ispitivati i agenti osigura­ nja. ali očito je da ste žrtva bandi

koje haraju ne samo Londonom već svim velikim gradovim a sveta. Sada je moderna kradja slika s osmehom zaključi Dikson i opet pruži ruku. Eri Vajtli je prihvati. Pratio ih je do glavne kapije, kroz koju ovoga puta prodoše, jer je domaćin bio naredio da se tamo nađe evnuh Bekir Oral - Suviše brzo odlazimo. Zar nije trebalo da sačekamo inspektora mesne policije? - reče Ričardson. - Ti ceš ostati. Mene prevezi do najbliže železničke stanice, a ti se vrati. Ostani koliko treba. Ja zadrža­ vam istragu tamo kod Stouksa. a tvoj je eri Vajtli — odgovori Dikson. - Trebalo je da to najavim dom a­ ćinu. Iako smo prijatelji... - Dobra su i povremena iznena­ đenja. - Ali da smo zajedno radili, više bismo postigli. Uz to, ja večeras imam važan posao u Londonu vrpoljio se inspektor Ričardson. - Onda vozi u London. - Ali istraga ovde treba da se nastavi... —— Ja sam stigao da napišem li­ stić inspektoru mesne policije i ost­ avio sam ga kod policajca. Taj ćova neka traži koliko može i ume. Pred­ ložio sam mu da pritegne poslugu i pretrese zamak — objasni Dikson - Ali to... Pa to je grubo, pa i nemoguće — zagrcnu se Ričardson - Onda se vrati i sredi stvari, mladi čoveče. Ja sam kao stariji iza­ brao posao za sebe, a tebi ostavio ovaj ovde. Čini šta misliš da treba. Zar nismo inspektori istoga ranga, a ti si uz to mlad i izdržljiv - reče Dikson. - Ne, ipak neka bude kako si ti odredio. Večeras imam posla u Lon­ donu. a sutra moramo u Blekpul — zaključi inspektor Ričardson. Sada se zagrcnu Dikson i jedva upita: - Jesi li rekao da cemo u Blek­ pul? - Da, baš tamo. Sada je na Irs­ kom moru vrlo leno - s

prikrivenim uživanjćm odgovori Ričardson. Očekivao je da Dikson počne da postavlja pitanja, ali ovaj je ćutao Istina, Ričardson nije ni nameravao da kaže zašto treba putovati u daleki Blekpul, jer je bio odlučio da o tome ćuti sve do zadnjeg tre­ nutka. Do ovog časa nije ni. pomiš­ ljao da zajedno sa Diksonom ide u to primorsko letovalište, ali sada mu se ta ideja nametnula. Nije želeo da ostavi Diksona, a imao je i mnogo posebnih razloga da ga zove - Ne volim da putujem — odjed­ nom reče Dikson. - Ali ako ti narede, moraces primeti Ričardson. - Mnogo šta bi čovek morao, pa opet ne učini. Ja mogu da budem bolestan, ili neraspoložen. Uz to me daleka putovanja iscrpljuju — reče Dikson. - Putovace sa avionom - teče Ričardson. - Ali reci mi o čemu se radi zatraži Dikson i iskosa osmotri svog kolegu. Ostao je tako iskrenut čekajući odgovor. - Nisam ovlašcen da za sada ši­ rim poverljiva obaveštenja - s osecanjem važnosti reče Ričardson - Nikad od tebe pravi policajac - smejuci se reče Dikson. — Sta ti je trebalo da brbljaš o Blekpulu, a sad *nisi ovlašcen da širiš obavešte­ nja-'7 Pa ti si, mladi čoveče, bio u naručju guvernante kad sam ja postao policajac. -- Nisam imao guvernantu upade Ričardson. - Zar nisi? - Otac mi je bio pokrivač kro­ vova... Ali zašto misliš da nisam dobar policajac? - Ne da nisi. To je stara stvar. No, nikada nećeš ni biti - odgovori Dikson. - Zar je to način da me iza zivaš svojom glupom hvalisavošću? A ja već danima znam da je Skotland Jard na tragu Donalda SiT3

kerta Ja sam i predložio da ti učes* vuješ u završnoj akciji. A ti mom »nisam ovlašćen«... - Dobro si me udesio - uz­ dahnu Ričardson i zabaci rukom s čela dugi pramen svetlokestenjaste, a mestimično skoro plave, ili prosede kose. - Oprosti mi, Majki, molim te. Istina je da sam ja manje obavešten od tebe. Znam samo da ću večeras znati mnogo više. Lun je viđen u Blekpulu, ali taj ćovek se prerušava i skriva na skoro volšeban način. - Pa on i jeste volšebnik ali na naučnoj osnovi - nasmeja se Dikson. — Naše je da pokušamo da ga uhvatimo. Ja sam se obavezao za kletvom da postupam kao policajac i izvršim naređenja. To ću učiniti i ako nađem Luna. No znam ga ... 1 ljut sam na njega. On je zbijao šale na moj račun. - U nezgodno vreme nam je iskrsnuo taj posao, jer istaga ovde... — zausti Ričardson. - Bande neće pobeći, a za hvata­ nje Luna prilika se retko ukazuje prekide ga Dikson. - Je li istina da si ti jedini polica­ jac koji bi prepoznao Luna i da je ovaj pod maskom? - upita Rićardson. - Ne, nije istina. Ako on to neće, ni ja ga ne bih prepoznao, makar koliko vešt bio — odgovori Dikson. III - Uživam da bosa trčim po pesku - reče Eva Gelsen spušta­ jući se na prostirku pored Džona Vigmora. - Bar da si bosa do grla — uz­ dahnu šumno Vigmor. - A gde ti je En? - Na isturenom mestu, blizu tvog poznanika, koji se na nas i ne osvrće - odgovori devojka poprav­ ljajući kosu. - Zar ne uspeva? - Ko? 14

- Pa, ona, En. Zar ne uspeva d« privuče pažnju gospodina Strobanga? - Uzalud je plivala blizu njega, trčala obalom kad je on dolazio i gubila kapu za kupanje — nasmeja se Eva Gelsen. - Jesi li je to ti savetovala? — upita Džon Vigmor. - Ponešto... Ono s kapom. Ali tajćova je baš tada skrenuo prema moru i bacio se u vodu Zaronio je i više ga nije bilo. Drhtale smo od uzbuđenja, jer nije ga dugo bilo. Već smo htele da zovemo pomoć, kad se on pojavio dolazeći sa severa - p ri­ čala je devojka. - A ja sam mislio da će ga i bez naše pomoći ta devojka vrlo brzo privući da joj jede iz ruke. Njoj, da je Eva, ne bi trebala jabuka da p ri­ vuče Adam a... - Ne volim kad o njoj tako go­ voriš. Ja sam drugo. Podnosim i bezobrane šale. A li on a... - Nemam ništa protiv nje. I obe­ ćavam da ću vas već sutra voditi na vežbe, gde će sigurno biti i Strobang — zaključi Vigm or i ustade. Išao je k moru osvrćući se i smejući se na Evu. Ona je s uživanjem gledala za njim. Visok, tamnoput i lepo građen, Džon Vigm or bio je muškarac kakvog žena samo poželeti može. Star trideset i jednu go­ dinu, neoženjen i uvek veseo bio je često meta raznih vrsta žena. Jedna od njih bila je i Eva Gelsen. Njena »udica« je imala najbolji mamac, kako je govorio sam Vigm or pa joj je sada »jeo iz ruke«. Volela je što Džon nosi podužu kosu, urednu bradu i brkove. Njihova crna boja davala je lep kontrast njegovim z e ­ lenim očima. Sviđalo joj se i to što je Vigmor u neku ruku slobodan od svih obaveza. Bio je pisac scenarija za filmove i televizijske serije, ali bavio se, potajno i menadžerskim poslovima. Već čitavu godinu Eva i Džon živeli su zajedno. Otada je ona napu­ stila bolnićarsku dužnost u Bolnici Sent Bartolomeja u Londonu i post­

ala traženi foto i slikarski model. Dobijala je dobre poslove u reklam ­ nim filmovima, pa je tako ušla i u svet mode kao pristala manekenka. U svemu tome učestvovao je Vigmor na svoj vedri, uspešan način. Svojim šarmom taj čovek je svuda sticao prijatelje. A znao je i da čuva to prijateljstvo. Bio je od onih mla­ dih ljudi koji ne veruju u natpri­ rodne sile i ne poštuju moralne norme, ali imaju mnogo smisla za neku opštu, kosmićku pravdu. I bio je na svoj način pošten. Cesto je izgledao ozbiljan i usredsređen, ali uvek spreman da se našali i sve vidi s vedrije strane. Imao je običaj da svakome daje ti­ tule. Nije želeo da ikoga naljuti, i u tome je uspevao. Razmišljajući o svemu tome, Eva Gelsen je pogledom pratila svog momka. On je neko vrem e brzo pli­ vao, a zatim iziđe na obalu. Pogle­ dom potraži nekoga. Kad priđe ša­ renom suncobranu pod kojim je sada sedela En Barker, on se samo na nekoliko trenutaka saže k njoj. Nešto joj reče i ode. a ona dotrča do Eve uzbuđena i rumena. - Oh, on je nemoguć! — uzviknu i sede na prostirku. - Šta je sad? —.osmehnu se Eva. - Je li bio bez9brazan? - Još gore... Otišao je da do­ vede onog gospodina - uzbuđeno odgovori En. - Zar ne želiš da ga upoznaš? - Želim ... A li ovako, odjednom... I vetar mi je zamrsio kosu... Sunce me je opeklo i moram da se skri­ vam. .. - Neka on samo dođe. Već naveče možemo da se doteramo tako da momak sedne i gde ne bi hteo nasmeja se Eva Gelsen. - Misliš li da je tako? - zabri­ nuto upita En. Njih dve su se znale još iz os novne škole, jer živele su u to dobu u istoj ulici u Harelsdenu. Kao odrasle su se srele i prijateljstvo iz detinjstva čisto i bez interesa nasta­

vilo se zadnjih tri godine. En Bar­ ker je radila kao službenica za sve poslove u Agenciji za prodaju ne­ kretnina u Lil Endu, a stanovala je nedaleko odatle u Bankroft Stritu. Pošto je vlasnik agenctje bio otac En Barker, dobroćudni Džordž, ona nije imala teškoća da izostane s posla kad treba, pa i više dana. Sve to En je nadoknađivala svojim ra­ dom tako da je otac bio ne samo vrlo zadovoljan, već i ponosan. Tako je En Barker mogla da se odluči da sa Evom i Džonom dođe u Blekpul i ostane radi kupanja i odm ora u ovom poznatom letovalištu. Još dok su se u Londonu spre­ mali za put, Džon Vigm or je pričao kako će sam tražiti momka za En, jer »m alo je dostojnih ovakve devojke«. Ona se branila od tih pla­ nova izjavljujući da joj baš nikakav momak ne treba, jer inače bi ga povela iz Londona. No, kad je videla tog muškarca na severnoj blekpulskoj plaži, En Barker je poželela da ga upozna. Ispostavilo se da taj čo­ vek odlazi na bokserske vežbe u Melitus klub, gde je svakog dana po jedan sat vežbao i Džon Vigmor. Okušali su se i kao partneri. Sretali su se i pri trčanju na stazi prema Imen parku. No, to poznanstvo se nije pretvorilo u druženje, jer novi Vigmarov poznanik je, izgleda, izbegavao svako društvo. Dolazio je brzim i malim motornim čamcem i uvek sam plivao, trčao pored obale i čitao novine pod suncobranom koji mu je momak s plaže redovno postavljao pre nego što bi se Strobang pojavio. - Je li ti Džon pričao nešto više o tome čoveku? - upita En. - Spominje ga svakog dana. ali o njemu malo zna. Ime mu je Tomas Strobang, nastavnik je fizike, i neo­ ženjen. A li to je sve što je Džon uspeo da »izvuče«. Ali zato ume da ga opiše kao najlepšeg muškarca koga zna. No. ja mislim da je Džon lepši. Taj Strobang je robusniji... pričala je Eva Gelsen. 15

- On robustan?! - Pa ti nema^ piavi kriterijum za muškarce. O , je samo snažan i visok, ali mora biti nežan. Ponekad ima tužan izraz lica. Neprimetno sam ga posmatrala više puta... Uh1Pa oni dolaze! — trže se En Barke r. - Devojke, dovodim gospodina Strobanga' — uzviknu Džon Vigmor još s desetak koraka razda­ ljine. Srećom, bili su se smestili dalje od ostalih kupača, pa pomalo ne­ konvencionalno predstavljanje nije smetalo ni o u ovom prvom tre­ nutku. Jedino je moglo da smeta to što je Vigm or tražio da odmah svi prihvate oslovljavanje imenima. - U redu, Džone — osmehnu se novodošli. - Reci to i njoj... i njoj. Tome! — uskliknu veselo Vigm or pokazavši na jednu, pa na drugu devojku. - Nije li to preterano? - os­ mehnu se Strobang. - Što se nas tiče, oduševljene smo Džonovim predlogom — od­ lučno i veselo reče Eva. - Tako je, Tome. Molim te da me zoveš imenom, ak o... — reče En Barker i glas je izdade. Ali njeno rumenilo nije se moglo primetiti na preplanulom licu, a novi poznanik brzo olakša sve re­ cima: -- Radujem se, En... Milo mi je, Eva. On spusti svoju malu torbu od vodonepropusnog materijala, koju su viđali da vezuje za pojas kad od­ lazi da pliva, pa sede između dve devojke. Džon Vigm or odmah po­ traži veselu temu za razgovor. Prav­ dao se što je kršio neka pravila upoznavanja. - Vrem e je da i među nama mla­ dima u Britaniji nestanu staro­ modni propisi o upoznavanju. Važno je da je neko stvarni džentl­ men - govorio je osmehnut, po­ pravljajući svoju bradu. - Ko je, po tvome, pravi džentl­ men? — upade naivno u klopku En Barker. 16

- To je čovek koji može da opiše M erlin Monro, Džejn Mensfild, So­ fiju Loren, Dinu Lolobriđidu i vas dve, ne služeći se rukama - odgo­ vori Vigmor. Nastade smeh. U tom trenutku Tomas Strobang se hitro podiže i ostade da kleči oslonjen na jedno koleno. Svoju torbičicu držao je u rukama, pa je odmah zatim za­ kopča kaišićima za pojas kostima za kupanje. Gledao je čas jednu, čas drugu grupu snažnih momaka, koji su prilazili razgovarajući o ne­ čemu, smejući se i pokazujući nešto prem a moru. - Ovi su novi na >moru. Lica su im preplanula, a tela bela — primeti Vigm or pokazujući na pet mla­ dića u grupi. - Oprostite, ali ja moram da zaplivam - reče odjednom Tomas Strobang. U drugoj grupi bilo je šest mla­ dih, snažnih i po nečemu sličnih ljudi. Ta grupa je bila iza malog društva zabavljenog šalama, a druga ispred, prem a obali. Obe grupe se baciše na ovo četvoro baš u trenutku kad Strobang pokuša da potrči iz klečećeg stava i iznenada. Vigm or i devojke bili su paralisani i samo Strobang pruži otpor. Odgurnu jednog napadača, drugog na čudan način preskoči, a trećeg udari pesnicom u lice i svali ga na pesak. - Držite ga! - viknu jedan od napadača - Policija! - zvao je drugi. Jedan od belokožih momaka dunu u policijsku zviždaljku, ali mu ona ispade iz ruku, kad se konačno pokrenu i Džon Vigmor. Njegove pesnice napraviše malo prolaza među napadačima, koji iskoristi Tomas Strobang, i jurnu k moru. I devojke pokušaše da oteraju dalje napadače. - U ime zakona; ovo je policija! — viknu jedan od napadača En Barker ga udari po vratu svo­ jom patikom za plivanje i guma dade zvuk šam ara

- Evo i prave policije! - uzviknu ona videći kako se s više strana po­ javiše policajci u uniform am a A li oni nisu trčali da odbrane nedužnu i napadnutu grupu, već da preseku put Tomasu Strobangu. Odjednom tuća prestade. Snažni momci bili su savladali V igm ora i devojke, pa su ih držali gledajući za jedinim nesavladanim ćovekom iz društva na pesku. Strobang je trčao prem a obali, ali mu jedan policajac s palicom u ruci preseće put. Zdesna i sleva prem a obali već su bila dotrčala još dva policajca spremna da se bace na begunca. Strobang se baci na pesak i nađe se uz noge policajca Pre nego što je ovaj uspeo da spusti zamahnutu gumenu palicu, begunac ga uhvati i baci ga u vodu, a sam odmah zatim skoči. Voda nad njim se sklopi. Dva motorna čamca se nađoše u blizini. Bili su puni policajaca. Če­ kalo se da begunac izroni, pa da ga sustignu i uhvate. Izgledalo je da ne može umaći. A li on se nije pojavlji­ vao. Sumnjajući da je roneći otišao prem a pučini, ili uz obalu, policajci su m otrili i čekali. Bilo ih je više od dvadeset u uniformama. Nepreplanuli ljudi s njima, medu kojim a su bili i napadači na Vigm orovo društvo, otkrivali su da su i sami policajci. Jedan policajac u uniformi priđe Vigm oru i reče: - Spremite se da pođete s nama. - Ja ne idem nikuda. Želim da vidim šta je s Tomasom - odlučno reče En Barker. - I ne morate pre, ali ako za još jedan minut vaš Tomas ne izroni, oboriće svetski rekord u ronjenju - reče policajac. - Ako vi budete krivi za njegovu smrt, odgovaraćete - zaplaka En. — Vaši ljudi su ga napali bez opo­ mene i bez policijskih oznaka. Bili su bez odeće i samo u kostimima za kupanje... - I ovako nam je umakao. Šta bi tek bilo da smo počeli da ga opkolja­

vamo obučeni u uniforme? - reče policajac i stade malo dalje. Mnoštvo kupača bilo se okupilo blizu mesta događaja i stotine očiju m otrilo je morsku površinu pot­ puno očišćenu od plivača Ona se presijavala na suncu, ali begunac se nije pojavljivao. * - I sam znaš da smo postavili tri zasede u samom hotelu, ali on nije dolazio cele noći. Primećen je tek kad je svojim čamcem stigao ovamo na plažu. Čamac imamo u rukama, ali on nam je iskliznuo kao sluzava riba - pravdao se in­ spektor Ričardson sedeći sa inspek­ torom Diksonom i šefom blekpulske policije u omanjoj dvorani za skupove, koja je bila priprem ­ ljena da se u nju dovede uhapšeni Lun. - Nismo mu dorasli - smrknuto reče Dikson. — No, mi još uvek nismo sigurni ko je taj Tomas Stro­ bang. - Takav postoji i ima doku­ menta u Romfordu. I fotografija je ista. Sve... Jedino što nikada nije bio nastavnik fizike - reče Ričard­ son. - Naši agenti su ga uhodili, vrlo brižljivo, od pre nekoliko dan a No, nije otkriveno da se bilo s kim viđa. Znamo da se na bokserskim vežbama upoznao sa piscem scenarija Džonom V igm orom ... - pričao je šef policije. - Sve to znam. Znam i da je prva vest o tome da je Lun u Blekpulu sti­ gla preko londonskog podzemlja. No on nam je umakao, gospodo prekide ga inspektor Dikson. - I mi nemamo šta da radimo ovde. Ja ću odmah da se vratim u London. - Ali saslušaćemo devojke i V ig­ mora. Možda nešto znaju, možda je neka od devojaka ugovorila susret s njim — prim eti Ričardson. - Ne verujem da će to pomoći. Čim je postao oprezan, nemamo iz­ gleda - skeptično reče Dikson 17

- On im a neko šesto, sedmo ili deseto čulo. M otrio sam ga dok sam se i sam kao kupač približavao sa naših pet momaka. On je. dok smo bili još na više od pedeset jardi, uzeo svoju torbicu, kleknuo na jedno koleno, kao da se sprema za trkački s t a r t .. - Poštedi me, Piteru - prekide ga Dikson. - Sve to sam gledao kroz dvogled, kao pred sobom V i­ deo sam i kako si se slavno svalio od njegovog prvog u d a rc a .. - I to ćeš da s uživanjem pričaš u Skotland Jardu, za r ne? - jetko upita Rićardson. Dikson ga samo prezrivo po­ gleda. Neko vrem e je ćutao, a onda ustade i reče: - Imam posla u Londonu. Želim da vidim Mančester, pa ću otputo­ vati do tamo autobusom. Ako bi mi neko odavde rezervisao kartu za avion naveće iz Mančestera, veoma biste me zadužili. - M olim te da sačekaš dok poraz­ govaram o sa privedenim a - po­ pustljivo reče Rićardson. - Posle odlazim i ja s tobom. N i ja nisam bio u Mančesteru. Dikson još ne beše odgovorio, a policajac uvede devojke i Vigmora. Saslušavanje se pokazalo neko­ risno i suvišno. Uzalud su tešili En Barker. Plakala je ponavljajući: - On se utopio... Možda je bio povreden. - Ko je on? I za šta je okrivljen? - uzalud je pitao Vigmor. Pustili su ih uz napomenu da je istraga završena i da se ne sma­ traju krivim zbog slučajnog poz­ nanstva sa Tomasom Strobangom. Kad su izašli, devojke se obesiše o ruke Džona V igm o ra - Bilo bi mi lakše da nam nisu poplašili gospodina Strobanga šalio se on gledajući na toranj sa časovnikom, da vidi da li je vrem e za ručak prošlo. ♦ Posle podne, kad su se vratili na plažu, zatekli su tragove borbe oko 18

mesta na kome se sve dogodilo, pa su se premestili kod velikog sunco­ bran a pod kojim je pre podne sedela En Barker posmatrajući Stro­ banga Sada je Vigmor uzalud poku­ šavao da popravi raspoloženje. Pri­ čao je anegdote i smišljao šale ko­ jima bi se devojke smejale. ali En je i dalje bila tužna - Tako sam nesrećna - uz­ dahnu ona u jednom trenutku. Samo neka se meni svidi neki muš­ karac, odmah nestane, ili je ože­ njen, ili se čak utopi kao jadni go­ spodin Tom - Možda je ipak živ - tešila ju je Eva Gelsen. - Ja imam neko predosećanje da će on odnekud iznenada doći. Suviše je bio snažan i lep... Prosto besmrtan. Takav nije mogao odmah da se utopi... Nije stigla ni da završi ono što je htela da kaže, a neko im zakloni sunce. Između suncobrana i obale stajao je niko drugi do Tomas Strobang. - Oh! - kriknu En i pokri usta obema šakama - Tomase! — skoči na noge Vig­ mor. - On je ovde... A mi crkavamo od straha i žalosti — reče Eva Gel­ sen. - Kako?... Kako se sve to dogo­ dilo? - uspela je da upita En Bar­ ker. - Uspeo sam da umaknem roneći - odgovori Strobang. - Sedi, Tomase — pozva ga Vig­ mor. - Treba da ti pričamo šta se sve događalo od trenutka kad si za­ ronio. A ti nama treba da kažeš za­ što nisi svetski prvak u ronjenju bez ronilačke opreme kad možeš pod vodom da ostaneš tako dugo. - Policije nema na vidiku, a ni neosunćanih momaka — našali se Eva Gelsen. - Znam Već sam sve dobro os­ motrio pre nego što sam vam pri­ šao. Ali sada je vreme da se rasta­ nemo. Nadam se da ćemo se sresti u Londonu — reče Strobang.

- Učinimo to namerno, Tomase - reče Vigmor. - Evo ti moja adresa i telefon. I svakako mi se javi. M i ćemo biti tamo nakon još devet dana. Još uvek stojeći Strobang po­ gleda adresu na Vigmorovoj vizit karti, pa pogleda ka En i reče: - Siguran sam da u vašim tor­ bama ima i kakva olovk a a nadam se da ću dobiti adresu i od tebe. - Kao poslovna žena ja imam i karticu - osmehnu se En i njeno suncem opaljeno lice postade-još rumenije. Iz svoje torbice ona izvadi posetnicu s adresom agencije i u šali dodade: - Možda ću uspeti da prodam kakvo imanje, ili kuću. - Eva. tebe i Džona želim da poz­ dravim, a En molim da me otprati malo obalom. Hoćeš li, En? — reče Strobang. - Hoću, vrlo rado! - brzo odgo­ vori devojka On se pozdravi sa Evom i Džonom, pa pored En pođe uz samu ivicu plaže. Talasići su im dolazili do nogu i odmah se povlačili kao da vide koga ne treba smetati. - Lep su par - »reče Džon. - Brinem se što njega goni poli­ cija - primeti Eva.

petnaest godina. Ali Tom... Zovimo ga još malo tim imenom. Tomas je toliko nadmoćan i kad to vesto skriva da se ja osećam početnikom. U trčanju postiže takve brzine da ja ne prođem ni pola staze za brzo tra­ čanje a on već počinje drugi krug. Videla si i to da je zaronio i prosto nestao. Brzo je prošlo vrem e svefskog rekorda, a on je još uvek ro­ nio. .. - Tu može da postoji i neki trik. Možda je na dnu imao gnjuraćku opremu - upade devojka. - Ne znam za takvu gnjuraćku opremu koja se može namestiti pod vodom, ali mogu da prihvatim i takvu mogućnost. Zato pređimo na intelektualni teren. On govori, uverio sam se u to, nekoliko stranih jezika. O svemu mnogo zna. Njegov pogled je snažan, hipnotizerski. pri­ čao je dalje Džon Vigmor. - Pa jesi li svestan, ćoveče, koga ti to opisuješ?! - začuđeno ga pre­ kide devojka. - Dolazim na to... - Sve to je reporter Markinć pi­ sao o Donaldu Sikertu, odnosno Lunu, kralju ponoći! - Eto, pogo­ dila si. Nije trebalo ni da ti kažem sve do kraja. Kako pre nismo došli na to?! čudila se Eva Gelsen.

- Policija ima svoje razloge, ali ja znam da je Strobang divan r"ovek. Upravo više neću da tajim ono što znam i što ti do sada nisam re­ kao. On i nije nikakav Strobang — odgovori Vigmor. - Biti s njim u društvu i na vežbama, a ne zapilati se što takav ćovek nije poznat ši­ rom sveta, prosto je nemoguće. - O čemu ti to govoriš?! - z p čudi se Eva. — Ja znam da je simpa­ tičan, lep muškarac. Verujem i da je pošten, nadaren i u svemu dobar Ali ti preteruješ »širom sveta». - Salušaj do kraja - nastavi V ig­ mor. — On je u boksovanju tako vešt i ima takve udarce da bi mo­ gao biti prvak sveta. 1 ja umem da boksujem. jer vežbam uredno već

- Njegov izgled. . Prodoran, ali prijatan pogled kao kaljeni čelik modrih očiju, koje ponekad izgle­ daju crne... Ruke lepe i snažne, kao klešta čvrste... Sportski građen, gibak i brz, a uz to skladan toliko da izgleda vitak i pored svojih dvesta funti težine... Visok... Svestrano obrazovan - nabrajala je Eva Gel­ sen. Izvežban i pripremljen za borbe u svim disciplinama, opsenar i mađioničar, hipnotizer, dok­ tor medicine, hernije i fizike, inže njer mašinstva - nastavi da na braja Džon Vigmor. A onda oboje ućutaše. Gleda!* su jedno drugo nekoliko trenutaka,“pa Eva reče: 19

- Hajde da plivamo i da se lju­ bimo u moru. Sada pred veće je voda topla. Tamo su ukotvljena tri prazna čamca. Imamo zaklon od pogleda. Vigm or bez reći, ali radosnog iz­ raza lica, ustade i pruži joj ruku. Trčali su do vode, pa se baciše u nju i zaplivaše prema južnom delu plaže. Stigoše do čamaca i zaštićeni njima u vodi se oslobodiše kostima. Njihova tela se zagrliše dok su se po jednom rukom držali za najbliži čam ac... Kad zaplivaše odvojeno, ugledaše kako k njima plivaju En i Lun. — Ostavljam vam je! Srećno uzviknu Lun i zaroni. Dugo su ga tražili pogledom, ali njega nije bilo. IV N ova krađa skupih i osiguranih slika izazvala je veliko interesovanje u nekim sasvim različitim kru­ govim a Londona. Radoznali su bili umetnici i trgovci, gangsteri i poli­ cajci, mondenski svet i hipici. Nije bilo čudo što je Donalda Sikerta odavno interesovala pojava sve češ­ ćih krađa umetničkog blaga. Krađa umetničkih dela postaje jedan od najbolje razrađenih poslova svetskih gangsterskih družina. A borba protivu izvršilaca krađa bivala je sve teža. Lun je znao da su u Velikoj Britaniji, Italiji, Francuskoj i Sjedi­ njenim državama osnovani speci­ jalni policijski odredi za borbu sa »umetničkom« Mafijom. I Interpol počinje sve opsežniju borbu za spre­ čavanje krađa umetničkih dela i pronalaženje već ukradenih. Policijski odredi izmenjivali su fotografije ukradenih slika, koje skoro uvek postoje ako je delo osi­ gurano, ili samo skupoceno i poz­ nato. To je neko vreme davalo rezul­ tate, ali svet se suočio sa novom tak­ tikom pljačkaša. Pomogli su im nesavesni i prevarama skloni poje­ dini vlasnici vrednih umetničkih 20

dela. Jedni time što ih tajno kupuju po mnogo nižoj ceni od stvarne, a drugi na jedan sasvim nov način. Ako provalnici ukradu sliku bas­ noslovne vrednosti, oni baš onda ne mogu da je prodaju. Međutim, osigu­ ravajuća društva moraju da isplate ugovorenu sumu vlasnicim a Te dve činjenice su i izazvale zločince da se dosete. Ako vlasnik slike p ri­ stane da m mu se slika ukrade »po svim pravilim a obijačkog zanata«, on dobija osiguranje, a onda tajno može jeftinije da —kupi istu tu sliku, pa ako tajno im a i bogatog kupca i da je još jednom p roda »Va­ rijacija na tu temu« ima bezbroj. Štampa u Londonu nije se ustru­ čavala da uvijeno pomene moguć­ nost da se u nekim velikim kra­ đama slika skulptura i drugih umetnićkih predmeta umešani takvi dogovori. Naročito se pominjala prošlost Edvina Stouksa No »pos­ lovni« ljudi su protestvovali zbog tih sumnji, jer mnogi od njih su u svojoj prošlosti imali mrlja sličnih onoj Stouksovoj. Plemića Vajtlija nisu neposredno sumnjičili, ali su novinari vešto istakli da on koristi veliku krađu tako što sprema veliki prijem u zamku i vrtovim a oko njega Bio je to novi oblik onoga što mnogi stari plemići rade u svojim zamkovima naplaćujući ulaznice od radoznalih turista Javna je tajna bilo i to da je na prijem poz­ van onaj ko kupi ulaznicu po ceni od pedeset i devet funti. Brojka je, verovatno, bila takva da izgleda dobro odmerena prema stvarnim troškovima prijem a Tog popodneva Donald Sikert se pripremao za odlazak na tu vrtnu zabavu u zamak Vajtli. Pre toga imao je vremena za jedan telefon­ ski razgovor o kome je nekoliko puta razmišljao u toku zadnjih de­ vet dana od svog povratka iz Blekpula u London. Bilo je šest sati posle podne i Lun proceni da je in­ spektor stigao kući, pa okrenu broj telefona u Diksonovom stanu.

- Majki ovde! - kratko se javi Dikson. - Budite pozdravljeni, inspekto- > re! Ovde je Donald... - Donald?!... Ko je to, do đavola? - Rekao sam, poštovana starino, ovde Donald. Dodajem: Sikert. Lun!... Pa da!... Poznajem glas... Pričekajte da dođem do daha i da se povratim od šoka, Umreću jednog dana zbog vas, mladi ćoveče.. - Ne treba da se uzbuđujete, go ­ spodine Diksone. Ja sam poželeo da izmenim reć-dve s nekim poštenim čovekom. A dužan sam da se izvinim i zbog toga što nisam mogao da se javim kad ste bili u Blekpulu. - Sad već mogu... Znao sam da uzalud putujemo preko cele Eng­ leske i da vas tražim o tamo blizu Škotske. No moj kolega inspektor Ričardson je bio siguran da vas ovoga puta im am o... - Je li to inspektor Piter Ričard­ son? - On! - Nepošten momak! Možda najpodliji policajac kraljevstva. U po­ dzemlju se svašta šapuće o njemu. - To vi kažete. Ja ne kažem. - Ali mislite. Priznajte, stari moj gospodine Diksone* Vrem e je da uži­ vate u penziji, ali pre toga... - Pre toga ću vama da pokažem šta je red, Sikerte! - To je nešto drugo. Ali pre toga otkrijte kakve veze ima Rićar iso s podzemljem. - Otud takve sumnje? - Ja sam istraživao. Ima zna­ kova da on nešto zna i o velikim krađama slika. Šapuće se da su zbog priča o tome ubijena dva gang­ stera Neko je na njihov trag uputio specijalni policijski odred naoru­ žan vatrenim oružjem... - pričao je Lun. - Znam sve o tim glasinama, a.!1 , ne postoje dokazi koji bi bacali sum­ nju na čoveka o kome govorim o — prekide ga Dikson. - Rado bih prestao da govorim u

njemu, a želim da kažem nešvo o erlu Vajtliju. On je Ričardsonov poz­ nanik. - nastavi Lun. - Znam. On je dobio počasni po­ ziv od erla Vajtlija, a ja sam morao da moljakam za pedeset i devet funti iz policijske bagajne za naro­ čite troškove. - Zar idete natu urnebesnu pri­ redbu? - Idem. Treba da pogledam ljude koji se tamo okupljaju. Mogu da vam poverim i to da pripadam spe­ cijalnom odredu u slučajevima istrage oko krađe vrednih umetničkih dela. I Ričardson je u njemu. Dakle, imamo posla tamo. - Nadam se da ćemo se sresti iznenadi ga Lun. - Ne idite tamo, Sikerte! Tamo će vrveti od ganstera i policajaca, plemića i prostitutki, trgovaca i džeparoša. . Samo poštenih ljudi neće biti. Niste onda vi potrebni tamo uzbuđenim glasom reče inspektor Dikson. - Ćudan komplimenat. Hvala vam na njemu, inspektore! Doviđenja! - odgovori Lun. - Čekajte! Tamo će biti i R ič... On ima nalog da vas uhapsi. Istina, imam ga i ja ... Ne dolazite mećki na rupu, mladi ćoveče - govorio je brzo Dikson. Lun je to saslušao, ali ništa ne reče, već spusti slušalicu. *

Bilo je još vidno kad su prve grupe gostiju počele da pristižu. Ulazilo se kroz glavnu kapiju, a livrejisani momci, unajmljeni samo za ovu priliku, proveravali su da li svi imaju »pozivnice*. Činili su to ne zbog toga da se ne uvuče neko ne­ pozvan, nego da neko ne izbegne plaćanje pedeset i devet funti. Na prilazu zamku, bilo je mo­ maka koji su nudili ulaznice, jer »slučajno« moraju da izostanu sa te basnoslovno velike i važne zabave. Sve to neko vrem e s prozora na prvom spratu kule gledali su 21

Amanda Pens i ; eri Harold Vajtli. Brzo se smrkavaio i oni se nađoše u mraku. Eri Vajtli htede da upali svetio, ali ga ona zadrža: - Ostavi... Volim da ponekad gle­ dam ovako iz mraka. - I ja... Još kad bi ti htela. Mogli bismo da to činimo ovde i gledamo osvetljeno mnoštvo parova dole u vrtu — reče eri. - Ne budi lud, lorde — nasmeja se Amanda Pens. - Pozvao si me da moljakaš kako bih ti podvela Barbaru, a sada u mraku »daj šta daš« - I sama znaš zašto... Ti ne uži­ vaš sa mnom, jer ti ne odgovaraju moje nastranosti,.. Takav sam uzdahnu eri Harold Vajtli. - Eh, ti... Hajde onda, ako se ne štediš za Barbaru - reče Amanda Pens čudnim glasom i pruži mu nogu, koju on požudno pomilova i poljubi u koleno. Zatim uloži svu' snagu da jedan kanabe sa starinskim naslonom za leđa privuče pred prozor. Kad to uradi, on proveri vrata i namaće iznutra tešku, pozlaćenu rezu. - Sami smo... Divno nam je — govorio je vraćajući se ka ženi koja beše sela na kanabe tako da iskosa može da gleda u vrt i prati šta se tamo događa. Amanda Pens bila je lepa žena, koja je imala trideset i osam go­ dina, pa je tako od erla Vajtlija bila mlađa skoro deset godina. Njena crna kosa bila je još uvek vrlo gu­ sta i duga. Pridržavale su je šnale u obliku dva biserna kruga. Njena haljina bila je bleštava zbog sjajne zlatotkane osnove i rubinski crve­ nih baršunastih pega na toj osnovi. Vajtlija je upoznala na malo neo­ bičan način. Ona je bila žena koja se obogatila kao »seksualni izlečitelj«. Pošto ju je iznenada napustio njen bivši muž Kej Filder, ona je opet uzela svoje devojačko prezime i potražila za sebe posao. Kako je umesto prostitucije izabrala da bude »izlećiteljka« bilo bi teško ob­ 22

jasniti bez mnogo priče. No važno je to da je sa svojih lutanja bivši pukovnik Filder doneo neki elek­ tronski »seksualni stimulator«. Nije se znalo gde je proizveden, ali je bilo poznato da je vrlo skup. Amanda je verovala da ga je njen muž ukrao. Ta sprava ostala je kod Amande kad je Kej nestao, odnosno otišao s grupom plaćenika u južne krajeve A frik e da služi onome ko bolje plati. Mnogobrojni moralni i medicin­ ski razlozi učinili su da elektronski stimulator bude zabranjen i od strane medicinskih i od građans­ kih vlasti. Njim e se i najčednija đevojka mogla za časak pretvoriti u razuzdanu i požudnu osobu, ali i oštetiti nervi i mozak onoga ko ga koristi često i neobazrivo. Eto, u tom tajno proizvedenom uređaju Amanda Pens je našla izvor pri­ hoda. Njime je »lećila« iznemogle i impotentne muškarce i žene. Imala je nekoliko prostitutki vrhunske klase na svojoj vezi, a služili su joj i neki razvratni mladići. Ona je izra­ dila sistem i pored basnoslovnih »poklona«, koje je dobijala od »paci­ jenata«, u tom radu je našla i uživa­ nje. Jednom je od neke devojke iz vi­ ših krugova saznala da eri Harold Vajtli, koji je važio ne samo kao ple­ meniti Donžuan, već kao razvrat­ nik, postaje sve češće nesposoban za ljubavničke »podvige« Ona je našla način da mu se približi, sama u ljubavnoj igri s njim otkrila Vajtlijevu nepriliku i ponudila se da ga »izleći«. I eri Harold Vajtli je opet bio »vitez ljubavi«, ali sve češće uz pomoć elektronskog stimulatora. Sada je, eto, klečao pred svojom spasiteljkom, s kojom je uspevao i bez stimulatora. Ona ga je vesto navodila na neobične ljubavne igre, a onda mu saopštila da mora imati druge žene za svoje nastranosti. Kad se požalio zbog teškoća da nađe lepu ženu koja će ga voleti jer njemu je već četrdeset i sedam go­

dina, ona ga je utešila da će mu, ako želi naći tuce devojaka, koje su dovoljno lepe da ih on voli i do­ voljno snobovi da vole njega, jednog erla V ajtlija Tako je u zamak počela da dolazi i »svemirska devojka« Barbara Alen. Pojavljivala se čudno obu­ čena izazovna, ali uzdržana čim bi domaćin nešto pokušao. Tako su prolazili dani. Tako je siromašila Vajtlijeva blagajna I zato se on na­ šao na zajedničkom poslu sa lju­ dima iz londonskog podzemlja. Možda je o svemu tome razm iš­ ljala Amanda Pens dok joj je po­ lako, ritualno, eri Vajtli skinuo jednu pa drugu cipelu, jednu pa drugu čarapu... Ljubio joj je prvo prste na nogama i sisao ih u nekoj čudnoj nastranosti... Kad je klonuo pored nje. pogled mu odluta po jatu. . . . . . - Ko je onaj visoki, muževni džentlmen pored dugog stola pod bližim platanom? - upita Amanda. - Ne znam g a .. I mrzim ga! Dok sam te ja ljubio, ti si gledala njega... - Jesam! Pa šta onda? Ti ćeš ve­ čeras biti pored svoje lepe Barbare. - Večeras?! - iznenadi se eri Vajtli. - Upravo još ove noći - odgo­ vori Amanda Pens. - Trebalo je da mi kažeš. - Da pričuvaš snagu za nju, je li? - I to... Trebalo je da znam - Biće danima uz tebe — nas­ rneja se žena - Danima?1 . .. Hoće li hteti? Ti znaš nju. - Evo kako da to osiguramo. Ja sam sve p riprem ila Odvešće je izvesni ljudi na način kojim se obav­ lja svaka otm ica I ti ćeš biti »otet«. Zaplašena devojka naći će se zat­ vorena s tobom danim a Ona nije čedna da ti se opire, a uplašena žena je još popustljivija Za taj po­ sao imamo jedno skrovište u Lon­ donu, ali ako ti imaš nešto bolje, onda predloži — ispriča Amanda. Eri Vajtli je izvesno vrem e ćutao razmišljajući, a onda reče:

- Postoji jedno mesto... M i smo sada p istočne strane Vatforda, a na zapadnoj počinje stara šuma, koja se naziva Kestoburi park. Kroz nju protiče reka Gejd. N a njoj, severnije, davno je bio izgrađen veliki mlin, koji je nekad bio u vlasništvu porodice Vajtli. Jedan od mojih pre­ daka bio je čudak. Uz mlin je izgra­ dio i jednu neobičnu građevinu. To je prava, ogrom na klepsidra. Znaš li šta je to? - Znam... Nešto kao pešćani sat, ali na vodu - odgovori Amanda Pens. - Ti si obrazovana, znam. No mnogi nisu znali šta je to. a umrli su u džinovskoj klepsidri. - Umrli?! - iznenadi se žena. - Da! Klepsidra je izgrađena da služi kao zatvor i za pogubljenja... - Pogubljenja?! - opet se prenerazi Am anda Pens. - Dobro si čula. pogubljenja. Još uvek funkcioniše dovodno korito za vodu kojim se kroz proračunati otvor prostor puni vodom tačno pet inča visine na sat. Prostorija je vi­ soka tačno toliko da treba dvadeset i četiri sata dok se napuni. Za to vreme zatvoreni ljudi u njoj plivaju očekujući sigurnu smrt - pričao je s nekim čudnim uživanjem eri Vajtli. - Rekao si da je taj mlin bio. 'vlasništvo porodice Vajtli - primeti žena. - Dobro si čula. Pre petnaest go­ dina prodao sam ga izvesnom po­ morcu Braunu. On je klepsidru preuredio u prostor za uživanje. Iz­ gradio je i pregrade sa minijatur­ nom kuhinjom i kupatilom. No sve se to potapa ako se pusti voda. U neprilici zbog novaca, koje je iz­ gleda Braun izgubio kockajući se i bludničeći u klepsidri, on mi je ponudio mlin po nižoj ceni od one koju je platio. No ja nisam bio zainteresovan. Zamolio me je da pri­ mim ključeve i nadzirem mlin dok se on vrati. Otišao je, ali nikad se nije vratio. Eto, prošlo je skoro dva­ naest godina od tada Svo to vreme 23

malo koristi sam imao od mlina. Izdavao sam ga kao letnjikovac i tako uspeo da se sačuva od propa­ danja. Tamo i sada imam svu opremu. Treba samo odneti nešto čistog rublja - ispriča eri Vajtli. - Znači li to da tamo sada niko ne dolazi? - upita Amanda. - Niko — odgovori eri Vajtli. — Postoji visoka ograda od bodljikave žice, a kapija na njoj je zaključana. Jedino ja ponekad odem tamo. Dok sam jahao, odlazio sam češće. Sada sve rede jašem. Zadnji put sam bio automobilom tamo. Sve je još u redu. Klepsidra bi začas mogla da se pretvori u kutak za uživanje, ili zatvor i gubilište — pričao je eri Vajtli. - A i mlin je u redu. Ima dva nameštena stana i čitave prazne dvorane, u kojima su bili magacini žita i brašna. Jedino trunu drveni delovi mlinskih postrojenja koje je pokretala voda. No neki žrvnji mogu i sada da se pokrenu vodom. - Lepo si me zabavio, moj lorde - reče na kraju Amanda Pens. Upali svetio, pa da napravimo pla­ nove za sve što treba da se dogodi. - Od časa kad sam tebe upoznao sve mi je lepše, draga Amanda zaključi eri Vajtli, pa zabaci dugu kosu i poljubi ženu u obraz. Zatim se nađoše za stolom, na koji eri Vajtli stavi nekakve kar­ tonske kutije s dosijeima punim papira. Primaće i vaznicu s olov­ kama, pripali cigaru, podiže noge na sto i zaključi: - Dakle, zapovedaj gospodarice! V I ovoga puta u zamak Vajtli Bar­ bara Aien stigla je neobično obu­ čena. Bilo je leto, a ona je imala na sebi do iznad kolena duge crvene čizme. Istina, bile su od naročite tanke i neprimetno šupljikave kože. Na telu je imala isto tako crven ko­ stim sasvim po kroju jednak jednodelnim kostimima za kupanje. Dugi, crno obrubljeni cibzari davali 24

su joj mogućnost da »odškrine« !epote svoga tela, koje su ovako bile više nego izložene. Na glavi je imala nešto nalik velikim naočarima, koje su zaklanjale oči. Taj predmet koji se može nazvati i štit­ nikom isto koliko i naočarima bio je izgrađen od ružičaste materije slične celuloidu. N a rukama do iznad lakata imala je od crvene mrežaste materije izrađene ruka­ vice. Bedra, ramena i dobar deo grudi bili su joj goli. Nije onda bilo čudo što se oko nje vrtela poveća grupa mlađih ljudi i žena. Ona je to koristila da mnogo govori. Ne zna se kojim povodom ona poče: - Ja imam svoja pravila ljubavi i uopšte odnosa između muškarca i žene... - Da ih čujemo! — uzviknu neko iz grupe oko nje. - Prvo: sve ima svoju cenu, vrednost i trajanje, pa tako i ljubav. Kad je tako, onda plati, molim! - Zvuči poznato — dobaci tamno­ put bradati muškarac. - Halo, gospodine Vigm ore! Ot­ kud vi ovde? — javi mu se inspek­ tor Piter Ričardson, koji je takođe bio u grupi. - Da nije opet s vama onaj prijatelj što nam je iskliznuo na plaži kod Belkpula? - Sa mnom nije — odgovori mirno Vigmor. - Pustite da čujemo ostala Barbarina pravila — doviknu neko' smejući se. - Drugo: muškarac m ora nau­ čiti veštinu svlačenja žene... - Ako ima šta da svlači - zajed­ ljivo upade neki ženski glas. - Treće: devojka, odnosno žena mora imati svoj stil. Moj je svem ir­ ski - povisivši glas da nadjača žagor nastavi Barbara Alen. - Četvrto: m ora se znati vrednost muškarca i vrednost žene. Raz­ lika mora da se izravna... - Kako se to utvrđuje?! - začu­ đeno upita inspektor Ričardson. - Muškarac vredi onoliko poena koliko ima ljubavnica, a žena se oce-

njuje brojem ljubavnika - odgo­ vori Barbara Alen. — A sada peto pravilo: sve m ora biti protkano ve­ seljem, šalama i uživanjima. - Ona zna šta hoće - reče Eva Gelsen, koja se držala za Vigmorovu ruku i povuče ga da odu od grupe. Inspektor Piter Ričardson je mo­ trio na njih i trudio se da ih ne iz­ gubi iz vida idući za njima na odsto­ janju i pazeći da oni ne vide njega. Baš tada do grupe stiže Amanda Pens i uze pod ruku Barbaru, pa je povede dalje jednom slabo osvetljenom alejom. No svuda je bilo osam­ ljenih parova, pa Amanda zaključi: - Hajdemo u zamak. Imam klju­ čeve jednog dela uređenog kao apartman. Tamo je ugodan salon s ormanom i hladnjakom punim pića. - Nije li rano za poslove? — upita Barbara Alen. - Želela sam da se malo zabavljam. - Dobićeš priliku i za to, ali ja posle nemam vrem en a pa ćemo razgovor obaviti odmah - odgo­ vori Amanda Pens. U salonu je zaista bilo prijatno, a kako je Amanda okrenula ključ na ulazu u apartman, nije se moglo dogoditi da im neko smeta. Bar­ bara uze gorki »redli« liker, a Amanda ljut brendi. - Dakle, došlo je vrem e da istrpiš lorda — nasmeja se »izlećiteljka«. - Zar mora baš večeras kad sam ugledala jednog tamnoputog, brada­ tog momka, o kome znam da može da me uvede u svet film a i televi­ zije? - uzdahnu Barbara. - Znam i ko može da me upozna s njim, jer primetila sam da razgovaraju. - O kome je reć? - Prvi je pisac scenarija i mena­ džer Džon Vigmor, a drugi inspek­ tor Skotland Jarda Piter Ričardson. - Poznajem samo ovog drugog - primeti Amanda. - No imaćeš vremena sve do pred ponoć. Tek tada biće izvršene otmice.

- Otmice?! Ko će biti otet? - Ti — nasmeja se Amanda. - Kakva ti je to sad šala? upita Barbara i nakrivi glavu. - Izložiću ti ceo plan... - poče Amanda. Govorila je radi uvoda ono što je Barbara znala. Barbara je bila Amandin »medij« u izlečiteljskim seksi poslovima. U slučaju erla Vajtlija uloga joj je prvo bila da bude mamac. Ćim je upoznao Barbaru, eri ju je poželeo. Činio je sve da je se domogne, ali mu je ona vešto iz­ micala ne udaljavajući se mnogo. Amanda mu je obećavala uspeh. I ove noći trebalo je to da se ostvari. Plan su napravili zajedno eri i »izlečiteljka«. Trebalo je da se izvrši tobožnja otmica, ali tako da Bar­ bari izgleda prava. - Postoji grupa koja će vas oteti - nastavi da priča o svom planu Amanda Pens. - Eri će misliti da ti misliš da je otmica p r a v a .. - Uh, tu se mnogo misli — upade Barbara Alen smejući se. - Ti ne treba ništa da misliš nastavi Amanda. — Samo se pona­ šaj tako kao da si uplašena i očajna zbog otmice. I ne opiri se suviše dugo lordovom ljubavnom žaru. - Zar nije jednostavnije da ja »popustim« lepo ovde u zamku? — upita devojka. - Ne mogu sve to da ti objasnim, jer radi se o načinu da mu se uzme svih četrdeset i pet hiljada funti koje će uskoro dobiti od osiguranja za ukradene slike i dragocenosti. Tebi će pripasti pet hiljada - odgo­ vori Amanda. - Za toliko novca vredi pretrpeti i nešto gore od lažne otmice - prih­ vati Barbara. - Volela bih da ipak iskoristim priliku na prijemu, pa da upoznam V igm ora - Dobro - složi se Amanda. — Upoznaćemo te inspektor i ja čim ga nađemo. - I još nešto - reče Barbara Gde, kada i kako će ta tobožnja ot­ mica biti izvršena? 25

— O tome ću ja da vodim računa - odgovori Am anda - Od tebe zahtevam samo to da nikom živom ni reč ne kažeš o svemu ovom. Inače, odoše nam glave. Postoje opasni ljudi, koji takođe misle na onih četrdeset i pet hiljada. Potrudi se za svojih pet. — Uvek sam umela da izvršim sve što smo se dogovorile - primeti Barbara. — Istina je, mala moja - nasmeja se Amanda. — Učestvovala si u mojim najboljim poslovima. Zato sam te i odabrala.

U holu levog krila sedelo je neko­ liko ljudi i žena. Među njima bio je i inspektor Dikson, koga je neko od prisutnih prepoznao i nametnuo mu temu o zločincima i zlodelima. - Zločinci bi već ovladali svetom da nemaju jednu neotklonjivu manu — reče on u jednom tre­ nutku. To izazva radoznalost i neslaga­ nje, pa Dikson nastavi: Zločin je sličan alkoholu. Stvori se navika i zločinac smišlja i izvršava zločine kao pijanac što se vraća čašici čim se ukaže prilika. - A li zločinci se sada regrutuju iz krugova koji to mogu da shvate. - Zato je i zločina sve više - reče visok, plovokos momak ružičaste boje kože. Njegove svetloplave oči su bile uprte u Diksona. - Znamo li se mi odnekud? upita inspektor. - Ja vas znam, gospodine inspek­ tore, jer znaju vas i mnogi drugi po fotografijam a koje je objavljivala štampa. Smem li da vam se predsta­ vim? - odgovori plavokosi. - M ilo mi je što imam priliku da vas upoznam, mladi ćoveče - reče Dikson. - Ja sam Norman Ligfild - pred­ stavi se plavokosi. - A zanimanje? - upita inspek­ tor. 26

- Inžinjer mašinstva — odgovori Ligfild - Inspektore, može li se saznati šta vas je privuklo večeras ovamo? - upita jedna pristala devojka Ne kažem da ste stari, ali imam uti­ sak da ste najstariji od svih gostiju. Šta vas ovde najviše zabavlja - Mlada damo, zar već i samo to što imam priliku da vidim lepe dame, kakva ste vi, nije dovoljno da se potrudim i dođem? — umesto da odgovori upita inspektor Majki Dik­ son. - Još kad bi mi neko pomogao da vas upoznam... Baš tada beše naišao i zastao blizu Diksona i inspektor Rićardson. On nije znao da će i Dikson biti ovde, pa ga je sada iznenađeno gle­ dao. Ipak se brzo snađe i doviknu. - I ja sam ovde. Majki. Mogu da te predstavim gospođici Riti Maplbek - javi se on i priđe bliže. Sa Ritom Maplbek bio je i njen momak Reg Bronson, pa Ričardson i njega predstavi Diksonu. Rita odmah poče da razgovara s inspek­ torom o zločinima izazvanim misti­ cizmom. Za to vrem e inspektor Piter Ričardson iskoristi priliku i šapnu Regu Bronsonu: - Oprezno sa starim, opasan je i radoznao. Najbolje je da odvedeš ćurkicu. Ovaj klimnu glavom i osvrnu se. Iza njega je stajao plavokosi inži­ njer Ligfild, ali bio je okrenut le­ đim a Bronson pokretom glave upo­ zori na njega svog malopređašnjeg sagovornika ali inspektor Rićardson samo pokrenu ram en a Prođe ispred Ligfilda, koji ga je ravno­ dušno pogledao. Ričardson je smiš­ ljao kako da počne razgovor sa inžinjerom, koji je možda čuo ono što je on malopre rekao Bronsonu, ali baš tada priđe Am anda Pens - Piteru, tražim te — reče on a - Pa našla si me, Am — osmehnu se inspektor Ričardson. Smatraj da sam ti na raspolaganju. - Hajdemo — dodade žen a — Videla sam gde se nalazi izvesni

Džon Vigmor, a njega hoće da upozna Barbara Alen, pa ne zna kako da to izvedemo i ja sam se setila tebe, jer večeras sam čula da s njim razgovaraš, što znači da ga poznaješ. - Čekaj! - uzviknu inspektor Da li ti udahneš makar nekad kad započneš rečenicu? - Nije me briga za to. Važno je da me razumeš - takođe se nasmeja Amanda Pens. Na stepeništu im se pridruži Bar­ bara Alen i uskoro su stajali pored Džona Vigmora. Pošto ga predstavi damama, inspektor Bičardson se osvrnu da vidi neće li ugledati kak­ vog poznanika, koga bi priključio grupi da tobože bude par Barbari Alen, jer uz V igm ora je bila Eva Gelsen. Nije trajalo dugo, a prilika se ukaza. Inspektor ugleda svog pozna­ nika Kena Kolinsa, čoveka o kome je znao više nego što je taj usamljeni obijać mogao i da nasluti. Kolinsa je Bičardson imao u svojim plano­ vim a i ranije, iako to sam obijač nije ni slutio. - Halo, Kene! - javi mu se in­ spektor. - Trenutno si sam, a meni je potreban savez protivu dve opasne lepotice. - Vidim — odazva se Kolins. — Smem li da dođem? - Bićeš dobro došao - nasmeja se inspektor. Tri žene i Džon Vigm or primetiše Kolinsa tek kad im je prišao. In­ spektor Bičardson im ga predstavi kao spretnog bonvivana, koji živi mnogo bolje nego što zaslužuje. - Mnogo je takvih - primeti V ig­ mor. - Postoje i oni koji uopšte ne zaslužuju da žive, a baš oni uživaju. - Vidim da mnogo znate, Vigmore - nasmeja se inspektor. Zato vam ostavljam dve mlade dame i Kolinsa da im ispričate i neku od svojih novih šala. Znam da ih uvek imate pripremljene za svaku priliku. Možda će ih zabav­ ljati i to kako ste se borili s policaj­ cima na Lunovoj strani.

- O, to nije moguće! — uzviknu Barbara Alen i udahnu uzbuđeno vazduh. Patent cibzara siđe za tri inča i moglo se očekivati da se ot­ krije i ono malo prikrivenih draži te devojke. Muškarci su nehotično gledali u nju i otvor od vrata do dna trbuha na njenom »svemirskom« kostimu. Konačno Bičardson uze pod ruku Amandu Pens i povede je ka zamku. - Moraću da vas ostavim, inspek­ tore, jer obećala sam ... - poče Amanda. - Znam. Sve znam! Ali pre nego nastavite, kratak razgovor nas dvoje biće obostrano koristan — prekide ga inspektor. - Je li nešto važno? - Kardinalno! - Onda vam stojim na raspolaga­ nju. - Odvedite me tamo gde ste vodili Barbaru. Amanda ga sumnjičavo pogleda iskosa, ali odvede ga u salon koji je nedavno napustila s Barbarom Alen. Ona pokaza inspektoru da sedne, ali on ode do pod kristalni luster i iz ukrasnog pozlaćenog diska uze nekakav predmet. Tek kada ga je stavio na sto. Amanda otkri da je to minijaturni magneto­ fon. Isti takav aparat inspektor iz­ vadi iz svog džepa, pa ga postavi pored onog uzetog sa lustera. - Vrlo su pogodni za neke pos­ love - reče on. - Šta je snimljeno? - upita Amanda. - Na jednom vaš razgovor s lor­ dom, a na drugom sa Barbarom Alen. Dakle, svega?

šta

zaključujete

iz

- Još ništa. Evo da još jednom čujemo sve — odgovori inspektor i uključi magnetofon, koji poče da reprodukuje svaku reč koju su Amanda i eri Vajtli izgovorili u kuli. 27

Malo kasnije slušali su razgovor sa Barbarom. Pa. inspektore? upita Amanda. U istom trenu razmišljala je o tome da li da izvuče svoj mali pi­ štolj iz torbice i da puca. No inspek­ tor, kao da joj je čitao misli, odgurnu njenu torbicu na kraj stola i odgovori: - Znam o vama sve, Amanda. Evo imena ljudi koje ste obrađi­ vali. .. - poče inspektor da nabraja. - Znate više nego što bi trebalo - uzdahnu Amanda. - Spremate li mi hapšenje, ili samo počinjete istragu? - Ni jedno, ni drugo. - Pa šta onda? Kažite već jed­ nom! - Nudim vam savez. - Savez?! Kakav savez? Da bu­ dem policijski agent u krugovima u kojima se krećem? - Ne, takve banalnosti me ne za­ dovoljavaju. No večeras nemamo vremena za opširne razgovore. Upravo ja sam zamislio plan i izložiću ga ukratko. Vi ćete razumeti sve i bez podrobnosti. - Nestrpljiva sam da čujem reče žustro Am anda i maši se ru­ kom za svoju torbicu. Ričardson joj zadrža ruku i još dalje pom aće torbicu. - Želim da pušim - reče ona. - Evo, - odgovori Ričardson i pruži joj cigarete, pa joj svojim upa­ ljačem zapali cigaretu. - Dakle, da kažem ono najvažnije. Eri Vajtli si­ gurno dobija osiguranje u iznosu od četrdeset i pet hiljada funti. Taj novac treba spasti od brzog troše­ nja. .. - Valjda ne mislite da sam zbog tog novca pristala na sve ove kom­ binacije s otmicom? upade Amanda. - Ne, nemam šta da mislim, jer ja znam. Trebalo je da Vajtli i Bar­ bara sami, dobrovoljno ulete u mrežu. I za slučaj da se otkrije k ri­ vac, vama ne bi zapretila opasnost 28

Dakle, hteli ste da ih otmete, a onda da ucenite Erla Vajtlija - nastavi inspektor. - To o učeni nikad nećete moći da dokažete. Uostalom nikakva otmica nije ni izvršen a Snimci raz­ govora na magnetofonu su samo nedopušteno sredstvo. Pa to je bila jedna igra - branila se Am anda Pens. - Dobro, gospođo Pens. dobro — nasmeja se inspektor Ričardson. — Ja i ne mislim da vas optužujem. Jedino želim pravu igru. - U kom smislu pravu? - Vi ćete se udati za erla Vajtlija pre nego on dobije novac. Postaćete ledi Vajtli, a ta titula neće vam biti suvišna Uz to, imaćete njegov no­ vac, a ni zamak s imanjem nije bez vrednosti. On im a još mnogo dragocenosti. - Ali, postoje ljudi s kojima on »ra d i« Oni neće dozvoliti ni da še ja udam za njega, ni da dobijem ne­ što od tog novca. Ne želim da um­ rem zbog svega toga. - Ja garantujem zaštitu. Znam ko su ljudi kojih se plašite. Oni se neće ni pomeriti protivu vas — od­ lučno reče inspektor. - Ne bi bilo prvi put da strada neko koga štiti policija - dodade Amanda. - Ovde nije reč o policiji. Ja znam šta govorim. N aći ćete se pod moćnom zaštitom. Uzgred, štitiće vas i policija - odgovori inspektor Ričardson. - Ali teško je biti žena takvog čoveka. Ja ću biti žrtva cele igre — primeti ona. - Možda bi to i bilo tako. kad bi eri Vajtli živeo duže no što je po­ trebno da dobije novac i da vi uz­ mete stvari u svoje ruke. On mora da ostavi i testament u vašu ko­ rist. - On nije naivan, pa će me se pla­ šiti ako postoji testament u moju korist - Ja i neki drugi ljudi obezbedićemo da on to učini tako da tobože

vi i ne znate za postojanje novog te­ stamenta - odgovori inspektor. - Koliko ja dobijam od svega? upita Amanda. - Petnaest hiljada funti od osigu­ ranja, titulu i erlovo imanje - odgo­ vori inspektor Ričardson. - A hoće li neko dobiti nalog da se oženi udovom erla Vajtlija? — pitala je dalje Amanda. - Neće - nasmeja se inspektor. - Ja želim pošten savez i on će ta­ kav ostati. Uostalom, vi se meni svi­ đate i želim da živite. To ću i da dokažem... On joj priđe i podiže je iz fotelje. Prenese je u sobu za spavanje i tamo se pomuči oko njene zlatno crvene haljine. VI Od trenutka kad je ugledao Bar­ baru Alen kako stoji pod platanima, Ken Kolins je motrio na nju. Taj usamljeni provalnik, ujedno vešt obijač i najsloženijih brava bio je stasit i prilično lep muškarac. Njegov izgled donekle je kvarilo to što mu je boja sivo zelenih očiju bila neizražajna, pa mu je i ceo po­ gled bio neprijatan. On je i ranije viđao, a jednom i upoznao Barbaru Alen. Pokušao je da postane «njen momak« što je stvarno značilo da bude njen podvodač i zaštitnik No ona je imala moćnije »zaštitnike* i vešto ga je izbegavala. Kolins nije slučajno stigao na ovu zabavu. Od trenutka kad je slu­ čajno saznao za plan krađe slika iz kuće Edvina Stuksa i ubacio se pre Derifuove družine odnoseći im plen ispred nosa, on je nastavio da motri. Viđao je D erifua sa Regom Bronsonom, a ovoga sa Verierom , Bosetom. Hipelnom, Silirom i Trojem. Za neke od njih znao je da su gangsteri, pa je zaljućio da su to i ostali. Prateći jednog dana Bronsona našao se blizu njegovog stola i čuo je razgovor o budućoj zabavi kod erla Vajtlija. Tako je i sam odlu­ čio da učestvuje u tom događaju, jer

ko zna kakva prilika može da se ukaže i šta može da se sazna U trenutku kad je te večeri Amanda Pens odvela Barbaru u bli­ zini je bio i Ken Kolins. On ih je pra­ tio i video gde su ušle. To krilo zamka nije bilo otvoreno za goste, pa ga nije niko smetao da momku na vratima sprata kaže da ide do gospođe Pens. Na ulazu u njen apartman pritusnuo je kvaku i utvr­ dio da su vrata zaključana. Već spolja ocenio je da će lako spolja okre­ nuti iznutra ostavljeni ljuć, jer imao je »kljun«, odnosno kalauz koji se koristi za takve prilike. Nečujno je otključao i našao se uz odškrinuta vrata salona. Ćuo je svaku reč dogo­ vora Amande i Barbare, pa je toga trenutka doneo odluku koja sasvim pristaje avanturisti te vrste. »Odvešću je dok ona misli da je to dogo­ vorena otmica«, zaključio je i dok su dve žene popravljale šminku posle završenog razgovora, on se išunjao napolje. Tako se dogodilo da je on čuo ono što je inspektorov magnetofon snimio u salonu. Kad je inspektor odveo Amandu, Kolins u pogodnom trenutku šapnu devojici: - Znam šta bi htela od gospo­ dina Vigmora. Ja u tome mogu da ti pomognem. A sada moramo otići, jer očito smo suvišni uz taj par. Već sutra uveče bićeš sama s tim lepim menadžerom. - Iznenađuješ me. Kene — odgo­ vori Barbara Alen, ali pristade da ode s njim. - Otmica mora da se ubrza reče joj on kad se nađoše osamljeni na klupi u neosvetljenoj aleji vrta. - Kakva otmica?!... Zar ti?!.. iznenađeno upita ona. - Ja sam u mnogim pravim pos­ lovima. Objasniću ti sve, ali sada ne treba da čekaju oni koji »otimaju« lorda - nasmeja se Kolins. - Moja kola su ostala izvan zamka. Iziđi i sačekaj me na parkiralištu kod pešačkog mostića preko kanala. - Trebalo bi da se javim Amandi - zbog neke nesigurnosti, koja se 29

kod nje javljala izazvana instiktom reče Barbara. - Nikako! Inspektor Ričardson je s njom. Zato i treba da nesta­ nemo, jer on može da smeta, ako nešto primeti. I ne treba da te opet vidi s njom, jer bi mogao da je osum­ njiči za obe otmice. Ovako on joj, dajući možda poljupce tamo u salonu koji joj je lord ustupio, daje i alibi. - Ti znaš i o tom apartmanu? — upita Barbara. - Znam — šlaga on drsko. - Onda da krenemo, zar ne? — upita devojka. - Ti kreni, a ja treba da ostanem još malo i da budem viđen. Svraticu do Amande, pa neka i meni inspek­ tor obezbedi alibi — odgovori on. Malo kasnije kucao je na Amandina vrata. O tvorio mu je inspektor Ričardson. Došlo je do neprijatnog razgovora, jer je Kolins tražio da mu Ričardson posveti malo vre­ mena. - Želim da opširno razg> /aramo o nekim stvarima. Možda, će vas sve to interesovati — zahtevao je Kolins. Večeras nemam vremena. Dođi sutra u Skotland Jard - Ijutito zaključi inspektor. Kolins spusti glavu i ćuteći izide iz predsoblja, a onda požuri napo­ lje. Nakon više od pola sata vožnje devojka upita: - Kud me vodiš, Kene? - Tamo gde je lord već odveden - odgovori on i pomilova je po go­ lom bedru. Ona mu odgurnu ruku i smejući se reće: - Znam da bi ti hteo da prekršiš moje prvo pravilo za slučaj lju­ bavne igre. - A kako glasi? - Znaš ga ti dobro. Primeti la sam da si i ti u blizini i da slušaš kad sam govorila o svojim ljubav­ nim pravilima. - Znam: sve ima svoju cenu... 30

Možda ću ti ja ponuditi nešto vred nije, pa ćeš ti platiti ljubavlju — zacereka se Ken Kolins. - Videćemo već. Sada sam zau­ zeta kombinacijama oko lorda. Znaš da razmišljam o tome da ne bi bilo pogrešno da postanem ledi Vajtli — izloži devojka. Kolins samo oštro zviznu. Vozio je dalje smeškajući se svojim mis­ lima i planovima. Devojka je više puta pitala kad će već stići gde treba, jer vožnja se odužila. Kolins je znao gde će je odvesti, ali nije hteo da joj to kaže. Staro ie pravilo da usamljeni obijač mora pre svega imati neko si­ gurno i skriveno skrovište. Zato je Kolins imao takva tri skloništa: prvo je bio stan u Kanton Stritu us­ red starog centra Lensburija. N e­ kada samostalno naselje gradnjom je sraslo s Londonom. Tu je nekad bilo mnogo Kineza, ali sada su oni već bili proređeni. jer su ih iseljava­ nja odvela preko Atlantika. Drugo Kolinsovo skrovište nalazilo se u Sohou, a treće, u kome je skrivao plen bilo je u usamljenoj kući blizu Long Diltona. Ta kuća bila je izgra­ đena da posluži za više poslova prvog vlasnika. Bila je to trgovina u sprezi sa krčmom i benzinskom pumpom na starom putu južno od Kingstona. No kad je izgrađen ši­ roki asfaltni put milju zapadnije, usamljena kuća s pumpom, trgovi­ nom i kafanom je ostala nekorisna i usamljena. Vlasnik se preselio na novi drum, a kuću je izdavao. Tako ju je unajmio Kolins tobože da je koristi kao slikar. Ćak je i jednu prostoriju uredio da izgleda kao atelje. Ovoga puta bio je odlučio da otetu devojku odvede tamo. Stigli su odmah iza ponoći.

Nije samo jedan razlog naveo Donalda Sikerta da dođe na prijem Erla Vajtlija pretvoren u trgovački posao. Nova krađa skupih slika p ri­

vukla je Lunovu pažnju zato što je naslutio, a po nekim znacima poči­ njao da bude uveren da je i ovo »ve­ zana« krađa. To je značilo da se Eri Vajtli sporazumeo sa provalnicim a da ga pokradu, a on da dobije osigu­ ranje i učestvuje u prodaji ukrade­ nih dragocenosti. Lun je u isto vreme istraživao zašto su ga inspek­ tori Dikson i Ričardson napali čak u Blekpulu. Pratio ih je i prisluški­ vao i saznao da iako su radili za­ jedno, uopšte nisu imali iste motive. Dikson je dobio nalog, a Rićardson je želeo na jednoj strani uspeh kao policajac, a na drugoj pobedu nad Donaldom Sikertom. Eto odatle je počelo ono što je Lun naslutio. Pokazalo se da posle prve pojave nadimka Lun i nagle njegove popu­ larnosti zbog uništenja gangsters­ kih bandi Majnarda, Falka i Brauna od Sikerta strepe dva su­ protna tabora. Zločinci i njihove bande strepe od tog čoveka, koji o njima mnogo zna. ume da se bori i prosto je neulovljiv. Policija je, pak, zabrinuta da će svojim poduhva­ tim a novi »kralj ponoći« otežati nji­ hov rad. On ih je negirao kao poli­ cajce, a oni koji su imali i lične kori­ sti od pošteđivanja gangstera i »gle­ danja kroz prste« raznim sumnji­ vim tipovima plašili su se da će ih otkriti. No mesecima Lun je bio nestao. Zasićen borbama u prvim velikim obračunima s gangsterima, koji su od njega hteli da stvore neprijatelja zakona i reda broj jedan, on se ba­ cio na učenje i istraživanja. Bio je izradio više tipova mikro primopredajnika i ispitivao je njihove dobre i slabe strane, a da bi rad bio raz­ novrsniji prihvatio se i istraživanja na temu čovek pod morem. U toj oblasti naišao je na slutnje da bi čovek umesto prirodnog apa­ rata za disanje u vodi. kakav imaju ribe i vodene životinje, mogao da izgradi veštaćki. Raspolagati škrgama koje bi mu omogućile da pod vodom ostane ne samo neko­

liko časova, već da u njoj živi neo­ graničeno dugo i da se slobodno »kao riba« kreće davni je san mno­ gih ljudi. Ostvarenje tog sna obeća­ valo je otkriće plastične materije na osnovama silikona, koja ima to neverovatno svojstvo da zadržava vodu a propušta vazduh. Dakle, taj materijal ponaša se upravo kao rib­ lje škrge Ispitivanje na životinjama pokazalo je da one mogu danima da žive u vodi zaštićene nevidlji­ vom plastičnom komorom. Taj materijal je debeo svega dva stota dela milimetra. Na pogodan način složen pretvarao se u čudesno sredstvo za opstanak čoveka pod vodom. No Lun je otišao mnogo dalje. Otkrio je kako da slojeve tog mate­ rijala drži neslepljene jedan uz drugi. Oblačio se u nevidljivi ko­ stim od te materije, a mogao je da koristi i delimićne maske za lice, koje su mu omogućavale da satima ostane pod vodom. M ogao je da u svoj veš ušije takvu masku, ili više njih tako da se one ne vide. U celini on je stekao jedno novo sredstvo, koje je mogao uvek da ima uz sebe i da se njime posluži svakog tre­ nutka. Njegovo novo sklonište koje je tek projektovao za slučaj da mu sadašnje bude ugroženo trebalo je da bude pod vodom. »Škrge« su mu za to bile najbolje što je mogao da koristi i u slučaju da izgradi suhozemni ulaz u sklonište. Bio je otkrio da na dnu jezera, koje je stvarno rezervoar pitke vode za jedan deo Londona, postoje dobro očuvani ost­ aci jedne velike starinske kuće slične zamku. Zamišljao je da obloži zidove oba podrumska nivoa i p ri­ zemnih prostora, pa da pod pritis­ kom izbaci vodu i onemogući njeno ponovno uviranje. Tehnika o kojoj je mnogo znao pružala je za to mo­ gućnosti. Eto to su bili razlozi koji su Donalda Sikerta odveli usred leta na Irsko m ore i plaže najlepšeg bri­ tanskog pomorskog kupališta. No iz krugova naučnika, koji su znali 31

nešto o istraživanjima izvesnog Tomasa Strobanga, a uz to i iz tvor­ nica koje su mu isporučivale naro­ čite granulate za izlivanje tanušnih folija, vesti su »curele« u dva pravca: ka podzemlju na jednoj strani i ka policiji na drugoj. I bila je spletena mreža uz tajnu saradnju jedne i druge »sile«. In­ spektor Ričardson je bio spona. Za­ što? To pitanje se nametalo Lunu. Vratio se u London i počeo da istra­ žuje. Otkrio je neke činjenice, koje su ga navele na onaj razgovor s jedi­ nim inspektorom Skotland Jarda za koga je verovao da je pošten, pa iako mu je protivnik. Lun u zamak Vajtli nije došao naoružan samo uređajima za pris­ luškivanje i odećom snabdevenom delovima »koji dišu«, već i novim smešama uspavljujućeg gasa u mi­ nijaturnim fiolama. Imao je uobiča­ jenu opremu prilagođenu letu, a opremu za pušenje i pored odbaci­ vanja duvana, koji je neko vreme pušio, ipak je zadržao. Cigarete su bile bombe, a upaljač je mogao da postane opasno oružje. Nosio je i »rezervnu« kutiju cigareta, a to je stvarno bio nedavno usavršeni primopredajnik. Tako opremljen Donald Sikert smeo je da rizikuje ne samo da dođe u zamak, već i da se nađe u neposrednoj blizini inspektora Diksona i Ričardsona. Radi sigurnosti, a i zbog eventualne buduće šale on im je prikačio svoje »bube«, koje će kasnije češće nositi naziv omrznute stenice. Učinio je to kad su se u holu levog krila zamka zajedno u grupi našli oba inspektora. Ričardson se već bio udaljio ruku pod ruku s »izlečiteljkom«. Amandom Pens. ali odneo je »bubu«. Lun je hteo da se udalji, kako bi mogao da neprimetno svojim primopredajnikom prati oba ozvučena poli­ cajca. No baš tada ga inspektor Dikson oslovi: - Mladi čoveče. . gospodine Ligfilde, želim s vama da malo duže 32

razgovaram. Vidite da me društvo već napušta. Smilujte se makar vi i prošetajmo zajedno. — Veoma rado, gospodine inspek­ tore! - uzviknu Lun. Neko vreme su išli ćuteći jedan pored drugog i samo je na bolje osvetljenim mestima vrta Dikson is­ kosa posmatrao mladog poznanika. — Koliko vam je godina? — izne­ nada upita on. — Dvadeset i devet — odgovori tobožnji inženjer Ligfild. — Kao i njemu - dodade zamiš­ ljeno Dikson. — Da nije nekih deta­ lja, pomislio bih... — Nisam čuo do kraja — upozori ga Lun. — Govorio sam tek tako — na­ stavi Dikson. — Podsećate me na jednog čoveka, koga odavna gonim. Isti rast, prijatan pogled i mnogi pokreti. A opet nije isto: glas, boja kose i očiju... Ne, vi niste on ... — Ali o kome je reč? - upita to­ božnji inženjer Ligfild. — Reći ću vam, mladi čoveče — nasmeja se inspektor. — Postoji izvesni Donald Sikert. — Mislite li na Luna? — upade inženjer. — D a... A kako ste odmah pogo­ dili? — Zašto i ne bih? Pa ja gospodina Sikerta znam iz naučnih krugova. Priča se da sada isprobava moguć­ nosti da čovek bez komplikovane opreme ostane pod vodom koliko god želi, pa čak i da se prilagodi stalnom boravku pod njom. — To je nemoguće, jer čovek je toplokrvna životinja — primeti in­ spektor. — Ali njemu je često i u vazdušnom prostoru vrlo hladno, pa ipak ima načina da opstane — odgovori Lun. — To ne mogu odmah da po re­ knem - nasmeja se Dikson. - No ostavimo Luna, pa mi vi recite verujete li u to da je moguće ostvariti boravak čoveka pod vodom? — Vi niste naučnik, ali kao polica­ jac znate mnogo o svemu, jer mo­

rali ste da učite zbog patologije i drugih policijskih znanja. Dakle, vi znate da je čovećije telo stvarno uvek u tećnosti... - Kako to? - upita ipak inspek­ tor, jer nije odmah shvatio misao sagovornika. - Zna se tačno koliko je proce­ nata vode u čovečijem telu, a ona ipak ne »utopi* ćelije, jer su ove opremljene membranama koje imaju osobinu da iz okoline izabiraju molekule koje će da propuste, a koje da zadrže na drugoj strani. Isti je princip s membranama rib­ ljih škrga. Isti je i kod membrane za veštačke. Zna se da su škrge »bliske* čoveku, jer one, utvrđeno je sa sigurnošću, postoje i kod čovećijeg em briona do određene njegove veličine i zrelosti... - govorio je lažni Norman Ligfild. - Vi o tome mnogo znate - za­ mišljeno upade inspektor. Znam još samo toliko da postoje takve materije koje poseduju selektivnu sposobnost, jer ne samo što ne propuštaju vodu, već one »razlikuju» i pojedine gasove. Neke propuštaju samo helijum, a neke samo kiseonik i tako do u be­ skraj. Polivinil-trimetil-silan propu­ šta kiseonik skoro iz svake sreine... - pričao je dalje Lun. - Čekajte - prekide ga Dikson. - U verili ste me i sada znam kako nam je umakao Donald Sikert. - Radujem se što vam je um­ akao, jer ja lično znam tog čoveka. On nije prestupnik zbog uživanja, već iz nužde... - Stvarno ga znate?! - iznena­ đeno upade inspektor. - Upravo, ja sam ga znao dok je studirao kao Sikert. I ponekad se sretnemo i dugo razgovaramo kao školski drugovi, jer to smo i bili odgovori Lun. - Onda sam zadovoljan što sam vas upoznao. Imam mnogo pitanja da vam postavim. - Rado ću odgovoriti na svako koje neće ugroziti Luna. x- \ '

~

?! 0 6

- Ali vi nemate pravo da skri­ vate istinu! Policija i zakon odlu­ čuju šta treba da se učini s tim čovekom... - Ipak, nisam dužan da budem policijski potkazivač. Ako dolaze u obzir prijateljski razgovori, onda se možemo naći i biću vam na raspola­ ganju. Ovako sada više ne bih smeo da se zadržim, jer obećao sam jed­ noj dami.., - Razumem vas... Ali kako ćemo se dogovoriti? - upita Dikson. - Izmenimo posetnice - pred­ loži tobožnji inžinjer Ligfild i od­ mah nađe svoju posetnicu. Inspektor je uze i pruži mu svoju.

Tako je Lun stigao da nađe pusto mesto u jednom najbolje osvetljenom delu vrta, sa kojeg su parovi i grupe bežali pod plašt noći, pa tu kao da drema nasloni glavu na ruku nalakćenu uz naslon klupe. Slušao je sve što se događalo oko Diksona i Ričardsona. Tako je čuo snimljene razgovore Amande Pens, erla Vajtlija i Barbare Alen, a zatim i sve što su rekli inspektor i »izlečiteljka«. - Dobro je što sam vas našao oglasi se još sa daljine od dvadese­ tak koraka Džon Vigmor. Lun ustade s klupe i tako ga do­ čeka. Kad V igm or priđe, Lun upita: - Je li se dogodilo šta nepri­ jatno? Gde je Eva? - Prepoznali su vas, gospodine Sikerte. Slučajno sam to čuo dok je izvesni Edvin Stouks... - To je ćovek kome su iz kuće ukradene vredne slike - upade Lun. - Jeste - potvrdi Vigmor. - Tog trenutka i ja sam shvatio zašto mi izgledate tako poznati, pa i d ragi... - Mislim da smo u Blekpulu po­ čeli da jedan drugoga oslovljavamo imenom - prim eti Lun. - To mi čini čast, no sada ne­ mamo mnogo vremena Taj Stouks 33

je trojici svojih ljudi rekao da će večeras raditi zajedno sa grupama Rega Bronsona i čoveka čije ime se ne spominje. I znate li šta je rekao na kraju? - Ne mogu da pogodim - osmehnu se Lun. - Rekao je da nađu izvesnog pla­ vokosog i visokog čoveka, jer to je glavom Donald Sikert. Prepoznao ga je po nečemu izvesni Sten Bolsover. Stouks je u tom trenutku poka­ zao na čoveka koji je stajao malo dalje. Malo pogrbljen, ali očito sna­ žan četrdesetogodišnjak.. - Znam ga — prekide ga Lun. — Neko vreme bio mi je telohranitelj. Bilo je to u vreme kad su me »ve­ liki« gangsteri spremali da za njih mutim vodu. Verujem da je on mo­ gao da me prepozna, jer zna da umem da promenim i boju očiju uz pomoć kontaktnih sočiva... - Požuri, Tom ase.. odnosno Normane... odnosno Donalde - sada njega prekide Džon Vigrnor. - Bo­ jim se da ne naiđu revolveraši. - Još ih nema u blizini. Imamo još toliko vremena da ti kažem, Džone, da cenim tvoju vernost i brigu. Od danas, ako to budeš i ti želeo, bicemo češće zajedno — reče Lun. - Biće mi drago, a i En to želi. P ri­ čala mi je da ste se videli i ovde u Londonu. Naše malo društvo stvor­ eno u Blekpulu biće obnovljeno ovde - radosno odgovori Vigmor - Složni smo, Džone. A sada treba da se udaljiš iz moje blizine, jer ona, izgleda, postaje opasna. - Ne pristajem sve dok si u opas­ nosti! - odlučno reće Džon Vigmor. - Ne želiš, valjda, da posle prezi­ rem sam sebe? - Onda sačekaj tu na klupi, a ja idem u šiblje da malo promenim izgled - pristade Lun. Vigrnor samo klimnu glavom i sede na klupu budno motreći p ri­ laze. Malo kasnije odnekud se stvori, blizu mesta na kome se od pogleda sklonio Lun, neki čovek u svetio plavom odela, malo pognut, 34

tamnoput i crnokos kao i sam Vig­ mor i očito star više od pedeset go­ dina. - Ko ste vi?! - iznenađeno upita Vigmor. On je pomislio da je to možda Lun, ali nije poverovao u takvu izmenu za tako kratko vreme. Lun je imao svetio drap letnje odelo, plavu kosu i svetio plave oči. A ovaj čovek ništa od toga nema, a i niži je naj­ manje tri inča. - Objasniću — reče nepoznati. - Šetajmo polako alejom. Glas mu je bio hrapav i promukao. - Ipak mi recite ko ste. Ja ovde nekoga čekam — smrknuto i nepoverljivo reće Vigmor. Nepoznati se nasmeja, pa tek onda izbliza šapnu: - Hernija je nauka puna čarolija. Ako se jedna materija doda drugoj, obe mogu da se pretvore u nešto sasvim drugačije... -- Govorili smo o nečem drugom - prekide ga Vigmor. - Rastali smo se pre nekoliko minuta, a sada me ne prepoznaješ. To je čarolija hernije i još ponećega. Uklonio sam kontaktna sočiva za menjanje boje očiju i imam pri­ rodnu boju. Malo raznih hemikalija iz mog džepnog pribora učinilo je da piava kosa pocrni, odelo poplavi, a koža potamni — pričao je Lun tiho. U tom trenutku pored njih se nađe grupa od pet tipova za koje nije bilo teško otkriti, da nisu veseli učesnici primanja. Vigm or pretrnu od straha, jer trenutak pre toga shvatio je da se pored njega nalazi ,.un i da je u grupi onaj čovek koj< ¿a. e prepoznao. Gangsteri ih malo bolje pogle­ daše i odoše dalje. - Uh! To su Bronsonovi ljudi uzdahnu Vigmor. Lun ga lako povuče za ruku u znak želje da krenu. Šetali su po­ lako dalje. Gosti su se bili proredili, a i pića na stolovima ie ponestajalo.

Ostaci jela su bili svuda po stolo­ vima, pa im niko više nije ni prila­ zio. - Upoznao sam večeras devojku koja ima svoja pravila ljubavi poče da priča Vigmor. - 1 znaš li kako je tekao naš razgovor - Mora da si je za.smejavao — reče Lun - Ne, već' ona je mene. »O vama sam čula sve najlepše«, rekla je u jednom trenutku. »A šta to?«, upi­ tao sam. »Pa to da niste oženjeni-, - Dakle, devojka ume da se šali - reć Lun. - Vrag joj odneo šalu1U tom tre­ nutku ispod ruke me držala Eva. »Neće dugo biti neoženjen«, rekla je u tom trenutku. Lun se smejao Vigm orovim nepri­ likama sa devojkama. - No ja ne pričam o njoj da te zasmejavam, Donalde. Zabrinjava me ova zbrka i mešavina ljudi i žena. Primetio sam je ta devojka uđesila da me upozna, jer ranije, dok nismo bili predstavljeni jedno drugom, streljala me je svojim iza­ zovnim pogledima tako da je to i Eva primetila. - Mislio sam da Eva nije ljubo­ morna. - Ali jeste sujetna. Posle je bila uvredena i otišla je sa nekim mom­ kom koga ne znam. Tražio sam je da se objasnimo i nisam je našao. Umesto nje video sam Barbaru Alen kako se iskrada... - Ona je, znači, nasela jer to je deo otmice. - O kakvoj otmici govoriš9 - Ona je oteta. - Nije. Na parkingu se našla sa izvesnim Kenom Kolinsom. Seli su u njegov automobil i odvezli se. - To znači da je Kolins u službi Amande Pens. - Ništa ne razumem -1- reče Džon Vigmor. - To je duga priča. Čućeš je kas­ nije. A sada možemo da se poku­ pimo odavde. Mislim da će splet nekoliko afera biti razjašnjen zaključi Lun.

Inspektor Ričardson se te večeri osećao kao pobednik. Prisluškiva­ nje je često mukotrpan posao. Ali prisluškivač ponekad, kao kopač zlata, odjednom nađe veliki gru­ men. Taj »zlatni grumen« u ovom Rićardsonovom slučaju nije bilo samo to što je otkrio igru Amande Pens. već i sama njegova ideja da je natera u brak sa erlom i da je kas­ nije načini udovicom. Ona bi vla­ dala nad onim što bi ostalo od lorda, a on, Ričardson njome. Spremao se da nade Diksona i da sazna nije li i stari inspektor nešto otkrio. Sada je Dikson mogao da bude opasan za Rićardsona. Ugledao je Diksona kako šeta ale­ jom s visokim plavim gospodinom u svetlom drap odelu, kojega ranije nije poznavao. On baš krenu k njima kad mu priđe Edvin Stouks. - Moram da govorim s tobom — reče Stouks. - Zar se nismo dogovorili da to ne činite a na javnom mestu i pred svetom, ni ti ni Reg? - smrknuto upita Ričardson. - Ali ja imam nešto važno da ti saopštim To je neodložno. - Govori onda! - Jedan moj ćovek bio je nekad telohranitelj mladog Donalda Sikerta dok je još bio pod zaštitom Majnarda, Falka i Brauna - na­ stavi uzbuđenim glasom Edvin Stouks. - Eno. onaj plavokosi džin pored Diksona je Lun, kralj ponoći. Moj čovek ga je nepogrešivo pre­ poznao. - Ko je taj tvoj čovek? - upita inspektor, a pogledom je pratio Dik­ sona i Luna. - Ako ti je ime važno... zove se Sten Bolsover. - Imaš li još ljudi ovde? - Još tri. Ali Bronson ih ima šest - odgovori Stouks. - Nađi Bronsona i sakupite sve svoje ljude. Ja ću da nađem moja tri momka, koji su večeras tu negde, pa ćemo da sredimo tu ponoćnu 35

avet — zaključi inspektor i otrča u zamak, gde bese primetio da se u jednom salonu kockaju njegova dva revolveraša. Nađe ih i povede sa sobom. Uz­ gred im opisa čoveka koga treba uhvatiti. Kaza im da će se naći za­ jedno sa Stouksovim i Bronsonovim ljudima i zaključi: - Ne smemo nijednog trenutka rizikovati da nam Lun umakne. Pu­ cajte u njega i ubijte ga na prvi moj znak, ili ako sami vidite da bi nam mogao umaći. Na. dvorišnom ulazu u zamak sretoše inspektora Diksona. Ričarđson užurbano upita ko je bio onaj plavokosi muškarac s njim i kud je otišao. Dikson malo zastade, raz­ misli i tek onda kaza da je to inžinjer Norman Ligfild. - Kakav Ligfild?1Ne postoji nika­ kav Norman Ligfild. - Misliš li da sam ja izlapeo. ili da sam sanjao? - Ne to, ali tobožnji Ligfild je Donald Sikert. Slavni Lun kralj po­ noći mirno seta sa inspektorom Skotland Jarda... Gde je on sada? - jetko reče inspektor Ričardson. - Otišao je jednom alejom, jer ima ugovoren sastanak s nekom devojkom — odgovori Dikson. Ričardson nešto promrsi, pa sa svojim ljudima požuri dalje. Donald Sikert je zbog razgovora sa Diksonom izgubio priliku da čuje ono što emituje »buba* prika­ čena Ričardsonu. Pa je posle toga čuo samo kako Ričardson nare­ đuje: - Zavirite u svaki kutak... Bu­ dite brzi i efikasni ..

No Lun je mislio da je nastao ne­ sporazum, pa da je Kolins po planu oteo Barbaru Alen i da se Ričardsonove reći odnose na traženje te devojke. Onda je došao Džon Vigm or i Lun dalje nije slušao. Gangsteri i inspektor Ričardson su uzalud tragali. Lun je krenuo da ide u grad. Vigm or je morao da se vozi svojim kolima pa se njih dva 36

rastadoše uz dogovor da se sledećeg dana jave jedan drugom. VII Uvek je Eva Gelsen imala nepri­ lika zbog svog prekog karaktera. Za časak je padala u vatru. Tako je u trenutku ljutnje na Vigrnora, iako za to nije imala pravih razloga, od lučila da ga kazni. Primetila je da jedan snažan muškarac, ne baš mlad, ali dovoljno drzak da devojkama upućuje značajne poglede, stoji u blizini. On je primetio da se Eva ljuti na Vigmora. pa ju je zamo­ lio za igru. - Smem li vam se predstaviti0 — pitao je stojeći pred njom. - Smete — odgovorila je kao da je i na njega ljuta. - Zovem se St.iv Volton — p red ­ stavi se on. Malo kasnije razgovarali su igra­ jući, a onda Volton predloži malu šetnju. U jednom trenutku spome­ nuo je inspektora Ričardsona kao svog poznanika, jer videli su ga kako dolazi. Da bude zanimljivija novom poznaniku. Eva mu ispriča da i ona poznaje inspektora i kako je do toga došlo. - Znam da mu je životni san da uhvati Luna - reče Volton - 1 on će uspeti. - Moj momak Džon Vigm or misli da niko neće uhvatiti Luna reče devoj ka. - Zar večeras on nije prestao da bude vaš momak0 - upita Volton. Eva nije mogla da odgovori, ali je počela da misli. Shvatila je da je nepravedna prem a Džonu i želela

je da to ispravi. Tako se dogodilo da je prošla i ponoć, a ona nije ugle­ dala čoveka koga je stvarne volela. Našia se u neprilici i prihvatila je da je Volton odveze u grad. Bili su na unutrašnjem parkingu blizu Vigmorovih kola, kojima se Eva dovezla zajedno s Džonom. Ona pomisli da je to prilika da se njih dvoje opet nađu, pa svom pratiocu reče:

— Ostanimo malo ovde u kolima.. I sam Stiv Volton je razmišljao o tome ima li »računa« da odveze ovu devojku u grad, a ne zna kako će ona da se ponaša. Trebalo bi proveriti, mislio je baš kad je ona rekla da se malo zadrže. On pohvali njen predlog i njegove ruke naiđe se na njenim bedrima. Baš tada naiše malo dalje Džon Vigmor. Prilazio je svojim kolima. Eva spusti staklo i zovnu. — Džone, ovde sam’ On se okrenu. Video je kako njena glava s prozora nestade, ali nije pomišljao na opasnost, -već potrča ka onim kolima. Kad je kroz spušteno staklo proturio glavu da pogleda, zateče onesvešćenu Evu, ali u istom trenutku podboči ga cev pištolja i neko viknu: - Ako se pomeriš, momče, dobićeš par kugli pravo u srce i to s le­ đa! - Sta hoćete0 Ste ste joj učinili? - grozničavo upita Vigm or i po­ lako izvadi glavu iz automobilskog prozora. A tada mu se učini da je pištolj opalio, ali ne u njegova leđa, već u potiljak. Pao je na kolena bez svesti, ali ga je zločinac uhvatio za okovratnik i otvorio vrata automobila. Gurnu ga unutra i podiže staklo. Bilo je očito da je vičan ovakvim poslovima. Brzo je vezao devojku i mladića, začepio im usta i otrčao do zamka. Vratio se sa. jednim neo­ bično širokim čovekom. Bio je to Bekir Oral, stalni pratilac, sluga i stražar Erla Vajtlija. - Odvezi kola tamo do one plat­ forme. To je otvor za vinski po­ drum. Tuda možemo neprimetno da ih sklonimo — reče Oral i pođe u tom pravcu. Stiv Volton upali motor i odveze kola ka platformi. Tamo je glo­ mazni Oral već bio podigao hori­ zontalna krila metalnog kapka, koji otkri unutrašnju manju platformu. On pokaza rukom i reče: — Spušta se ručnim vitlom. Ja ću

sići da to učinim, a. ti stavi ovde svoje zarobljenike. Pored unutrašnje platforme bile su uske metalne lestve, ali on se vešto provuče i side u mrak. Malo kas­ nije u podrumu su bili onesvešćeni Eva i Džon , a nad njima su stajali Stiv Volton i evnuh Bekir Oral. - Sada kod sebe imam samo pe­ deset i pet funti. Mogu da ti dam pedeset i ček još na pedeset - reče Stiv Volton. Evnuh samo ćuteći pruži ruku i uze novac. Volton ispuni ček pri svetlu prašnjave sijalice između praznih i u neredu ostavljenih bačava. - Možeš da ostaneš ovde samo do sledeće noći. Doneću šta treba - reče evnuh. - Tamo dalje desno je uski hodnik. On vodi do manjeg odeljka koji ima vrata i u koji se možeš smestiti, jer otuda, te neće niko čuti i ako budeš galam io s tvo­ jim zarobljenicima. - Donesi dovoljno posteljine i dobićeš ček na još pedeset funti. Nađi i nešto pića, pa sve ostavi tamo, jer ja još moram da iziđem i da se javim nekim prijateljima. Po­ žurimo - zaključi Voiton i povuče prvo Vigmora, a onda, Evu Gelsen.

Inspektor Majki Dikson je bio umoran i želeo je da ide kući, ali pogađao je da se mnogo šta događa ovde u zamku i oko njega, Kopkalo ga. je to što su ovde Lun, Ričarđson, Stouks, Kolins, Vigmor, Volton... Kakva zbrka! Jedan naučnik avan­ turista, sumnjivi inspektor, propali bankar, usamljeni obijač, pisac sce­ narija, bivši policajac... A tek žene' »Izlečiteljka« Amanda Pens, neo­ bična prostitutka Barbara Alen, plahovita lepotica Eva Gelsen praznoverna i nastrana Rita M aplbek... I koliko još ovde ima zalutalih ti­ pova, od džeparoša dc jednog erla Vajtlija. Pošto je o svemu tome razmislio, Dikson donese odluku da ostane 37

skriven u zamku. Uvrebao je p ri­ liku kad evnuh nije motrio i ušao u levo krilo zamka. Tražio je mesto da se sakrije, ali nije bio oprezan. Računao je da u svakom trenutku može da se posluži svojom policijs­ kom kartom i izmisli neki razlog ovakvog skrivanja. Koliko je bio težak i širok Bek’ O ral trebalo je da se svaki njegov korak daleko čuje. Ali veština evnuha je i u tome da se nečujno kreću. Oral je uvek nosio meke. poluvisoke cipele sa gumenim dono­ vima. Sada je on ugledao inspek­ tora Diksona. A kako ga je ugledao blizu ulaza u podrum, to je odlučio da ga onesvesti, veže i odnese dole kod Štiva Voltona koji već ima dva zarobljenika. Dikson se osvestio tek kad ga je Oral spustio na betonski pod pored Vigm ora i Eve Gelsen. Gledao ih je začuđeno, a onda se okrenu ka evnuhu. - Zašto si me napao ti, čudovi­ šte? - upita ljutito. - Pokorni sam sluga erla Vajtlija — odgovori mirno evnuh. - Znaš li da sam ja inspektor Skotland Jarda? - pitao je dalje Dikson. - Znam. - A znaš li ko su oni? - Njih ne znam. - Odgovaraćeš za ovo. Otmica je težak zločin. - Ja služim... Bivši policajac, koga odavno znam, dobro mi je pla­ tio - nasmeja se evnuh. - Platio ti je za njih, zar ne? - Da! - A zašto si našao mene? - Šunjao si se tamo kuda se ne sme - odgovori Oral i okrenu se, jer čuli su se nečiji koraci. Evnuh stade uz dovratak držeći u ruci kožnu vrećicu dugu petnaest inča i široku svega dva. Bila je ispunjena olovnom sačmom i u veštim rukama mogla je da posluži kao opasno oružje. - Jesi li tu. Orale? - pozva neko. 38

Bio je to Stiv Volton, koji uđe čim mu se evnuh javi. Zastao je za ro ­ njen videći inspektora Dikso-'.a. koga je dobro poznavao. — Sad si me uvalio — okrenu se k evnuhu i huknu. O ral ispriča zašto je iznenadio onesvestio inspektora Dikson? Uplašio se da je ovaj otkrio šta se događa. N a kraju reče: — Ako treba, ja ću ga sam... Neka ostane tu, dok ne razgovaram sa lordom. — Zar si poludeo91 Ne spomir lordu ništa! — uzviknu Volton. — On mora sve da zna — odgo­ vori Oral i okrenu se da ode. Stiv Volton se iznenada odluči i poteže pištolj. Opali evnuhu u leđa. Ovaj se okrenu razrogačenih očiju i pođe k njemu podižući svoju vre­ ćicu ispunjenu sačmom. — Umri!... Um ri već jednom* — vikao je Volton i pucao. Oral nije padao, već je prilazio. Njegov udarac pogodi Voltona po glavi i on se onesvesti. Oral pade preko njega. Eva Gelsen i Džon Vigmor su se bili osvestili, ali usta su im bila zaćepljena i samo su mogli da gledaju prestravljeno.

I Donald Sikert je razmišljao slično Diksonu, ali je, zahvaljujući mogućnosti da prisluškuje, znao mnogo više. To što je on brže pove­ zao neke detalje mogao je da zah­ vali svojoj intuiciji. N i u jednom tre­ nutku nije čuo ništa o tome kako se dogodila krađa slika i dragocenosti iz zamka. Jedino ga je činjenica da eri Vajtli okuplja i takve ljude kakvi su Amanda Pens i inspektor Ričardson naterala da procenjuje lorda. Taj čovek je želeo razvratnu prostitutku Barbaru Alen, a i sam je bio razvratnik. To je Lun znao raspitujući se pre dolaska na p ri­ jem, a ove noći se uverio prislušku­ jući razgovore u zamku. To ga je navelo da dozvoli mogućnost da je

krađa izvršena uz domaćinovu saglasnost, ako ne i učešće. Sve to nateralo je Luna da se sa­ krije u vrtu i da još neko vrem e prati ono što je mogao da sazna prisluškujući Diksona i Rićardsona. Postojanje prozora i vrata omogu­ ćavalo je da se mikro primopredajnici iz kuće ćuju i iz njene okoline. Tako je Lun čuo šumove koje je mogao samo da tumači, jer Oral je inspektora napao bez reći. To što je malo kasnije prestao prijem onoga što je emitovao Diksonu prikačeni mikro primopredajnik Lun je tačno protumačio. Zaključio je da se in­ spektor spustio pod svodove, koji ometaju emitovanje. Lun se pitao da li da potraži Dik­ sona, ali je ujedno slušao i sve što se govorilo oko inspektora Ričardsona. A to nije bilo nešto obično. Lun je time bio ne samo iznenađen, već i zapanjen. - Slušaj, Stoukse - počeo je in­ spektor Ričardson u jednom tre­ nutku. - Ja mogu i da ti poverujem, ali lord i Bronson sumnjaju. - Zaklinjem ti se u svoj život da nisam kriv. Neko je ukrao slike bez mog znanja - reče Edvin Stouks. Lun je ne samo znao da je to čovek kome su ukradene slike osigu­ rane na dvadeset i pet hiljada, već i da je propali bankar, koji je ostao pod sumnjom za nečasna dela. Ako je opljačkao sopstvenu banku, zašto da ne ukrade sopstvene slike? To pitanje se nametnulo Lunu i on je jedne noći pratio i prisluškivao Stouksa. Istina, ništa nije otkrio, ali se uverio da živi dvostruki život. Imao je devojku, koja se zvala Marša Berou. Nju je ljubomorno odvajao od sredine u kojoj se kre­ tao. Međutim, na drugoj strani v i­ đao se u Sohou i na sličnim mestima u društvu ljudi iz londonskog podzemlja. Istina, viđao se i sa lju­ dima kakav je bio eri Vajtli. Dok je Lun slušao, neko je prišao inspektoru i propalom bankaru, pa

malo kasnije Lun otkri da je to Reg Bronson. - Čestitam, Edvine! - uzviknu on. - Ne znam na čemu čestitaš... baš sada sam se kleo i svojim živo­ tom inspektoru... - Čestitam ti na oslobađanju od sumnji — nastavi Bronson. — To moram odmah i da objasnim. Ja imam čoveka koji se zove D erifu... - Znamo ga - reče inspektor. - Valjda nije on?!... Pa da! On je išao da izviđa i onda je odlučio da odmah sam odnese slike - ra­ dosno reče Stouks. - Nisi pogodio - odgovori Bron­ son. - Večeras se Dominik Derifu napio i postao je brbljiv. Poverio je Eugenu Siliru da je jednom i trezan brbljao. On je sreo Kena Kolinsa.... - Pogađam! - upade inspektor. - To naliči na Kolinsa. Sigurno je suviše mnogo saznao i nije mu bilo teško da vas produhitri. - Derifu se kune da nije kazao gde će biti krađa. I on ne bi spomi­ njao svoje brbljanje pred Kolinsom da nisu nikle sumnje na Stouksa... Bilo je razgovora da to može razbiti saradnju naših grupa. Bilo je i stra­ hovanja da ne počne ubijanje. De­ rifu se zamislio i osetio je teret. Kad popije, postane sentimentalan. Tako je počeo da govori... Sada treba naći Kolinsa. Grešim li ? reće Bronson. On je večeras tu. Postaje opasno. Lun, Dikson, Kolins, Amanda Pens... Sve opasne ličnosti koje želimo da držimo izvan igre. Zato, slažem se sa Regom. Čim saz­ namo da Dikson više nije u blizini zgrabićem o Kolinsa i u podrumu... - govorio je inspektor. - Mene zabrinjava Lun - primeti Stouks. — Među mojim lju­ dima je izvesni Sten Bolsover, koji je bio Lunov telohranitelj u vreme kad je Sikert spreman da bude desna ruka podzemlja .. - Sve to već znamo. Reci ti nama može li sada Bolsover da ga nađe? - upade Bronson. 39.

- N ije uspeo... A li on nas upozo­ rava da je Lun vrlo opasan, jer ako nasluti šta se događa, nećemo imati m ira dok smo živi, mi ili on — zak­ ljuči Stouks. - Tražite g a gospodo! - ljutito uzviknu inspektor Ričardson. - Ja ću nekako da se izvučem, ali vi... Mogu da u svakom času kažem da ste vi bili moji tajni agenti, a * oni koji to ne znaju... Prekide ga nečiji dolazak, jer čulo se kako neko kaže: - Oprostite! Mogu li da nešto važno saopštim gospodinu inspek­ toru?

- Tražite! I motrite na Diksona! — oštro reče Stouksu i Bronsonu inspektor Piter Ričardson, pa pridošlicu uze pod ruku i krenu s njim ka zamku. Kad se udaljiše pridošlica se osvrnu da vidi može li neko da ih čuje. Bio je to Stiv Volton. On poti­ šteno reče: - U velikoj sam neprilici, Piteru. - Šta se dogodilo? - upita in­ spektor. - Postoji izvesna gospođica Eva Gelsen... - poče Volton. - Znam je vrlo dobro. Znam i nje­ nog momka Džona Vigm ora - pre­ kide ga inspektor. - Dakle, oni su se svađali. Meni se učinilo da mogu da se »ubacim« kod te m ačke... - Bio si policajac i govori zvaničnim govorom ! - U jednom trenutku ona je zvala pomoć, pa sam je... - Valjda je nisu udavio?! - Samo sam je udario. Pritrčao je Vigmor, pa sam i n jega Tako onesvešćene odneo sam ih u po­ drum zamka, jer poznajem se sa lordovim čovekom ... - pričao je pre­ plašeni Stiv Volton. Inspektor Piter Ričardson uspevao je da se savlada pa je saslušao sve što se dogodilo bez ijedne reći.

- Zlo si učinio - zaključi. - No sada se ništa ne može popraviti. Možemo se samo izvući. Idi tamo ka zarobljenicima i ostani dok se ja o svemu ne dogovorim s lordom. Ne očekuj da to bude preterano brzo, jer treba da razmislimo i da pogle­ damo okolo. Da li si me razumeo, Voltone? - Jesam... Priznajem da sam zgrešio. Oprostite m i ovoga puta i spasite me, pa ću vam dugovati svoj život i biću vam veran do smrti, go­ spodine Ričardsone. Inspektor prim eti da se promenilo nešto između njih i da ga ovaj čovek oslovljava sa gospodine i pre­ zimenom, ali ne reče o tome ništa Ostavljao je sebi mogućnost da raz­ misli i iskoristi dužnički Voltonov odnos prem a sebi. - Idi, Štive... I ako baš želiš tu devojku... Kivan sam na njenog m om ka koji je pom ogao Lunu da mi umakne. A li dobro pazi da ti se ne odvežu. Budi oprezan - zaključi Ričardson. Malo kasnije m orao je da lupa na vrata koja su odvajala lordove pro­ storije od ostalih delova zamka. Eri Vajtli mu otvori obučen u noćnu košulju. - Nekud je nestao moj sobar i čuvar Oral, pa sam morao da sam zaključam - pravdao se eri. - Zao mi je što vas uznemiravam u ovo gluho d ob a lorde - poče Ričardson. - A li događaji to zahtevaju...

Lun je želeo da i dalje sluša Ričardsona koji je na svom putu u ovo gluvo doba m ogao da mu ot­ krije mnoge tajne. N o bilo je opasno pustiti da zločinac kakav je Stiv Volton ugrožava zarobljene Evu i D žona Zato on pođe zaklo­ njen drvećem i šibljem, ali tako da ga je držao na oku. Video je kako na čitavih pet jardi od zida zamka zločinac podiže vodoravni kapak

□a platform i i tako otkri vezu s po­ drumom. M alo je nedostajalo pa da se u mraku Lunu ućini da je Volton jednostavno nestao, jer u blizini nije bilo vrata da kroz njih uđe u zamak. M orao je biti oprezan, iako je svetio dopiralo samo od sjaja dale­ kih zvezda, jer mesec još nije bio izi­ šao. Sačekao je ležeći na zatvore­ nom kapku i osluškujući. Tek tada Lun polako podiže kapak pa se spu­ sti uskim stubama. N ije mu bilo teško da nađe zločinčev trag. Stiv Volton je bio stigao u spremište i pritvorio teška, protrula vrata. Ipak ona nisu tako nalegala da Lun ne čuje šta se iza njih govori. - Ovo nije dobro za vas - prvi rogovori inspektor Dikson. - Doro, branili ste se od ovog mon­ struma, koji je i mene napao, ali vi nas držite vezane... - Umukni, proklet bio! — uzviknu Volton. - Tebe ću prvog da ustrelim. Izazivate m e... Izazivate me. prokletnici. Meni je i ovako tesno u sopstvenoj koži. Ćutao je neko vreme, a onda kao da se dosetio uzviknu: - Prirediću vam ja spektakl! Ti, devojko, počni da se svlačiš... - Vezana sam - reče Eva Gelsen. M alo kasnije Volton reče: - Eto, sad nisi. Svlači se, ili ću ustreliti tvoga momka. A da vidiš da se ne šalim, ustreliću prvo poli­ cajca. I ja sam to bio i znam kakvi su... Ubiću ga sa zadovoljstvom. Sklonite pištolj, gospodine. Pametnije je da porazgovaramo. Ubiti se može uvek — govorio je Dikson. - Ti se još ne svlačiš - reče V ol­ ton devojci. — Pa pokazaću ti da se ne šalim... Lun više nije imao smelosti da čeka. On izvuče pištolj i levom ru­ kom gurnu vrata. Stiv Volton se trže i okrenu svoj pištolj ka v ra ­ tima. Pucnji odjeknuše. N a Voltinovom čelu ukaza se ranica, a na zidu

iza njega nešto pljusnu kao bačeno jaje. Izgledalo je kao da Volton polako gubi ravnotežu, pa nije padao kao ljudi koji su ranjeni, već kao da je bio skrućeni leš. Pao je malo ukoso i ćelom dužinom tela tako da mu se glava našla do Oralovog leša. - Ko ste vi? - upita Dikson po­ što je Lun ćuteći stajao nekoliko dugih trenutaka. Eva Gelsen je plakala pokušava­ jući da uzdrhtalim rukama povuče već spušteni patent za zakopčavanje haljine. Bila je počela da se svlači. Džon Vigm or je zbunjeno pokušavao da raskine veze. Prvi se snađe Lun i odveza ga, pa mu bez reći u ruke gurnu pištolj poginulog ubice. - Nađite i rezervni okvir, koji m ora da mu je u nekom džepu, a vidite ima li još municije. Ne ustru­ čavajte se i pomognite devojci reče Lun. Govorio je razvezujući inspek­ tora Diksona, koji sledeći svoje misli reče: - Ko god da ste, čoveće, tek vi ste spasli živote dva ćoveka i jedne mlade dame. - Imate li oružje? - upita Lun. - Ne znam ... Onaj monstrum me je onesvestio... A, imam! - odgo­ vori inspektor otvarajući skut sa­ koa i pokazujući svoj pištolj smešten pod pazuhom. - Dajte reč, inspektore, da ga nećete ove noći okrenuti protivu nas koji smo ovde - reče Lun. Dikson ga je nekoliko trenutaka iznenađeno gledao, a onda se osmehnu i reče: - Ako sumnjate, uzmite mi ga. - Pitao sam da li dajete reč. jer mislim da vam može i te kako zatre­ bati. Napolju je velika hajka na neke ljude. N e znam neće li posle svega što ste videli i vas uvrstiti u gonjenu divljač - našali se Lun. - Dajem reč i zaklinjem se svo­ jom čašću da neću... - govorio je svečano Dikson. 41

V III

- N e samo vaša lakomost, moj lorde, sve nas je dovela u opasnost - poče inspektor Ričardson. Događa se svašta i zato je vrem e da se nešto menja. - Priznajem da vas ne razumem, inspektore - reče eri Vajtli. - Postoji čovek »čije ime se ne spominje« - reče inspektor. Eri je ćutao i sada rukom napipa svoje naočari i stavi ih da bolje vidi. Inspektor je čekao odgovor, pa onda, videći da eri neće da govori, sam nastavi: - Taj čovek samja, moj lorde, Vi znate za Bronsona i Stouksa, ali ne i mene kao člana saveza, čiji ste vi četvrti učesnik. Da ne mislite da provociram, kazaću da sve znam. Znam da su slike iz pet krađa kod vas. Jedino iz plana pljačke Stouksove kuće ništa nije stiglo. Krađu ovde u zamku izvršili su Bronsonovi ljudi, zajedno s vam a i Regom. Slike ste vi sakrili. - To su teške optužbe, inspek­ tore — upade eri znojeći se tako da su mu se graške znoja spajale u po­ točiće na licu. - N e radi se o optužbama, do đavola! Da su to optužbe, vi bi odavno bili osramoćeni i osuđeni. M i smo u istom loncu! Znam i šta ste planirali s Amandom Pens... M ože li to da zna jedan inspektor policije, ako nije ćovek »ćije ime se ne spominje« - ljutito je govorio Ričardson. No eri se bio tako »zatvorio« u sebe i postao nesposoban da raz­ mišlja da bi ko zna koliko moglo da potraje ubeđivanje. A li tada zaz­ voni telefon. Inspektor pokaza lordu rukom da se javi. - Ovde je eri Vajtli - javi se domaćin. - A tako... Čujem te, Reg, ali ne shvatam... A li ja znam. On je ovde. Inspektor se umeša i upita: - S kim razgovarate? - Javlja se Reg Bronson. Kaže da uzalud traže... Sada misle gde li ste 42

vi, pa sam rekao da ste ovde - od­ govori lord. Kažite Regu da potraži Stouksa, pa da sa njim dođe ovamo. Tada ćete od njih čuti ko je »ćovek čije ime se ne spominje* - reče in­ spektor kao da naređuje svom potčinjenom. Eri Vajtli posluša, pa ode da otk­ ljuča vrata. Kad opet sede u fotelju, inspektor mu reče: - Dok ih čekamo da vam kažem nešto važno. Vi treba da se oženite sa Amandom Pens, koja je vrlo bo­ gata. Ona će vam omogućiti sva uži­ vanja ovoga sveta. Imaćete slobodu da živite sa Barbarom Alen i tuce­ tom drugih devojaka. - Ali ja i Am anda nismo nikad o tom e... — zbunjeno promuca lord. Znam. Brak je potreban Am andi radi ugleda, a vam a radi bogatstva i uživanja. »Čovek ćije ime se ne spominje« takođe to želi - odlučno reče inspektor. Hteo je još nešto da kaže, ali upadoše Bronson i Stouks. Disali su teško, jer ustrčali su uz granitno ste­ penište do drugog sprata kule na kome su bile sobe erla Vajtlija. - Pucnji!... Čuli su se pucnji u podrumu pod levim krilom ... Upu­ tio sam ljude tam o... Kroz kapak za vinski podrum ćuo sam pucnje. Či­ tava borba! - dahćući i ispreki­ dano ispriča Reg Bronson. - Pa tamo su zarobljenici i jedan leš... Trčim o tamo! Naoružajte se i vi, lorde, svojom lovačkom puškom i pištoljem, ako i njega imate - od­ luči inspektor Ričardson. Vinskom podrumu su prišli sledeći erla Vajtlija iz prizem nog hod­ nika. Spustili su se oprezno stepeni­ štem i našli se iza grupe ljudi, koji su zaklonjeni buradima u nizovima i onim pomerenim pucali ka hod­ niku koji je vodio do ostave. Oprezno im se javiše i jedan Bronsonov gangster mv priđe i izve­ sti ga: - Boset i Verier su poginuli. < Y (- > i l » l x w e v,

* ^ " 0 - t -----

Dok smo jahali prem a Holbruku ćutali smo, svaki -zabavljen svojim mislima. Kao da se nešto teško i ne­ jasno isprečilo između nas. Pomis­ lio sam da je to glupo, ali... Odlučio sam da prekinem tišinu, da oteram te misli. - Ako se dobro sećam, tu negde bi morala da se nalazi jedna prerijska trgovina - rekoh. - U njoj bi mogao da rešiš svoj problem. Pogledao me je, upitno podigavši desnu obrvu. - Moj problem? - Da! - potvrdih. - Ne mogu se otresti misli da se ti osećaš dužnim za tog konja, municiju i... te sitnice. U trgovini bi mogao da prodaš svu tu silnu gvožđuriju i... - Nije to! - preseče me on. Slegnuh ramenima, ne baš uveren. Još neko vrem e smo jahali cutke, ali đavo mi nije davao m ira - Onda je to sigurno zbog onoga što je rekao onaj revolveraš — na­ stavljao sam da ga peckam. Da li mi se samo učinilo, ili je u njegovom pogledu zaista bilo nago­ milanog nestrpljenja koje je pretilo H «

n o n n c ti

nn

n iS & IT l

hteo da verujem u to. Ali. pogrešio sam. - To ne mora da te brine - bio sam uporan. - Još u gradu sam naglasio da me imena ne interesuju. To što si izm islio... - Prestani! - zarežao je. - Pre­ stani već jednom, do đavola! - Šta?! - zinuh, iskreno iznena­ đen. - Šta, pitaš me, Kleje V ejfe1 nastavio je pretećim tonom. — To pitaš ti, ti... k oji... Uostalom, šta se ja tu s tobom natežem! Sjaši! — vi­ knuo je. Zevao sam' Ja sam zevao kao riba na suvom ne mogavši da d o ­ đem sebi od iznenađenja, dok sam gledao kako moj saputnik sjahuje i udarcem ruke tera svog konja Od­ stupio je nekoliko koraka i spustio ruku na dršku kolta s4e

- Sjaši! - ponovio je. Šta sam mogao da radim! U nje­ govim očima i glasu bilo je toliko rešenosti na nešto što ja još uvek nisam mogao da naslutim. Sjahao sam više instinktivno nego u želji da poslušam njegovo naređenje. Da. bilo je to izrečeno kao naređenje. - Džoni, ja zaista ništa ne... - Nisam ja nikakav Džoni, ćoveče! - sada je već urlao. — Ja sam Hondo Likok! - Još uvek ništa ne razumem odvratih. - Ne možeš ni razumeti, jer za tebe imena nisu važna. To si rekao već ne znam koliko puta - nasta­ vio je glasom koji se postepeno sni­ žavao, ali nije gubio na svojoj oštrini. — Da nije tako, onda bi se setio pretprošle godine i događaja u San Antoniju. Tamo si ga ubio, zar ne?! - Ubio! Koga? - Džejmsa Likoka, mog brata odgovorio mi je ogorčeno. Ruka mu je podrhtavala iznad drške linkolna. - Pre dve godine, rekao si? - izustih. - Dai i. od tada te tražim. Pratio sam tvoj trag kroz čitav Teksas, Nju Meksiko i Arizonu. I... - I našao si me u Preskotu ovoga puta presekoh ja njega. Sada sam već bio miran, to mi se uvek događalo kad je opasnost bila izvesna. - Samo, u ne baš najboljem izdanju, pretpostavljam. - Taćno! U Džuli sam se sukobio sa Meskalerosima i jedva izvukao glavu. To me je još više učvrstilo u nameri da te smaknem. - Ti si lud, Likok' Ništa drugo u tom trenutku ni­ sam mogao da mu kažem. Bio je sa mnom, video da mrzim nepravdu, da nikada ne pucam Drvi i da ne ubijam bez razloga. Pa ipak, mržnja u njemu je bila jsća od razuma i, osećao sam to, nisam mogao smis liti reći koje bi ga odvrp*’ '_ . „ s ovoE nauma T -

čovek sa kojim sam jahao, bila je to meni potpuno strana i nepoznata osoba I to, ne samo po imenu: Čudno kako se upravo u takvim trenucima čovek priseti detalja koji mu inače promiču. U onom obračunu sa Tedijem Dankanom i četvoricom njegovih ljudi ja sam pucao dva puta Ranio sam Tedija i još jednog kauboja Ostala trojica bili su ranjeni mnogo teže. Tada nisam obraćao pažnju na to. Bio sam srećan što se uz moje rame bori vrhunski revolveraš. N i za trenutak mi nije palo u oči to što je svaki put pucao s namerom da ubije! Bili smo napadnuti i... Hondo Likok kao da je zaključio da mi je poklonio sasvim dovoljno vrem ena za razmišljanje. Sa već smirenim i odlučnim izrazom na licu. malo se povio napred i prosiktao: - Poteži, Vejfe! Potegao sam, razume se! Bio je to najbrži pokret koji sam izveo u ži­ votu, pokret izazvan strahom i na­ gonom za samoodržanjem. Nije to bilo ništa uobičajeno ovoga puta Delić sekunde pre nego što ću opa­ liti, pred svojim očim a sam video skamenjene izraza na licima one trojice kauboja Sve se odigralo stravičnom b ra ­ nom. Pucali smo samo po jednom, i - zastali. Osećao sam prodoran bol u levom ramenu, ali se nisam usuđivao da skrenem pogled sa Likoka. Bilo je dobro što to nisam uradio. Gonjen čudesno jakom željom da uspe u onome što je naumio, iako pogođen u grudi, Hondo Likok je smogao snage da još jednom po­ vuče otponac. Ali. ja više nisam bio na istom mestu; odskočio sam u stranu, i nanišanio na njegov revol­ ver.

Izraz beskrajnog čuđenja zalebdeo je na njegovom licu dok je po­ gledom pratio let svog revolvera, pogođenog mojim metkom. Kao da se pitao zašto opet nisam pucao u njega Zatim'se Hondo Likok zateturao, pokleknuo na jedno koleno i stropoštao se na zemlju. Još uvek se ne obazirući na bol koji mi je paralisao rame, priđoh i kleknuh pored njega. Prevrnuh ga na leđa; još je živeo. - Ovo se nije moralo dogoditi, Džoni - rekoh ogorčeno. Rekao sam Džoni, što izazva blag osmeh na njegovom licu. - Moralo je Kleje - prostenjao je. - Obećao sam to... Hej... pa ti još uvek ostaješ pri svome? Upitno ga pogledah. - Pri tom e... Ti kao da još uvek tvrdiš d a .. da imena nisu važna! dodade. Klimnuh glavom potvrdno. Zau­ stio sam da mu kažem još nešto. No, oči Honda Likoka su već bile ugašene. Tek kasnije, dok sam napuštao Zapad i vraćao se tamo odakle sam krenuo u njegovo osvajanje, tek tada sam saznao ko je, u stvari, sta­ jao ispred mene i koga sam uspeo da pobedim u otvorenom dvoboju. Prvu recku na dršci svog kolta Hondo Likok je urezao kao šesnae­ stogodišnjak. Od tada je, ako je verovati p ričam a svakih nekoliko meseci menjao obloge na dršci! * Dok smo čekali kočiju, pogledah devojku pored sebe. - A lis a oprosti, molim te, što... - Glenda, zaboga! - ljutnu se on a dražesno naprćivši nos. — Već pet­ naest dana smo zajedno, a ti ne možeš da zapamtiš jedno tako obično ime — dodade. Slegnuh ram enim a Zbilja, s tim imenima nikad nisam načisto.

KRAJ 95

I eliksir R EVIJA ZA POPULARNU M E D IC IN U

VAŠE ZDRAVLJE JE U VAŠIM RUKAMA Najpoznatiji domaći i strani stručnjaci pišu ekskluzivno za čitaoce „Eliksira" o najaktuelnijim zdravstvenim problemima savremenog čoveka VAŠ SAVETNIK

VAŠ SAGOVORNIK VAŠ PRIJATELJ NA SVAKOM KIOSKU-USVAKOM DOMU

i eliksir REVIJA ZA POPULARNU MEDICINU