Ashton,Frederick - 64-Lun i Živa Lutka

a a 2 < z

lun

I ŽIVA LUTKA broi 781 ZABAVNI

FREDERIK EŠTON

ROMAN!

%

25

DSNARA

F. Ešton LUN I ŽIVA LUTKA R. Šapiro ČOVEK SA BISERNOM NAUŠNICOM

Direktor NiŠRO »DNEVNIKVITOMIR SUDARSKI

Glavni i odgovorni urednik OOUR »IZDAVAČKA DELATNOSTVLADIMIR STEVANOV

Odgovorni urednik Redakcije književnih izdanja MILORAD PREDOJEVIĆ

Urednici izdanja PIROŠKA MATIĆ JOVAN ČANADANOVIĆ

Recenzent GRADIMIR PASĆANOVIĆ Korektura štam parije »DNEVNIK» Tehnički urednik SLAVKA BOŠNJAKOVIĆ Tiraž; 120.000 primeraka, I izdanje

¡zciaio i štampa: Novinska, izdavačka i štamparska radna organizacija »DNEVNIK'*, OOUR »IZ­ DAVAČKA DELATNOST«, Bulevar 23. oktobra 31, Novi Sad, telefon (021) 621-555. Broj žiro-računa: 65300-603-6350 RUKOPISI SE NE VRAĆAJU

F. Ešton

LUNIZIVA LUTKA \ . W

Q

' &

i Viaevši da je vozač isključio ur­ eđaj za snimanje svega što se mo­ glo ćuti u kabini kamiona ili iz nje, Džems Pinter pogladi svoje riđe brkove i popravi kratko podšišanu kosu prosedu na slepoočnicama. Bio je to znak da uživa što mu se opet pruža prilika da pripoveda jed­ nom strpljivom slušaocu, siguran da ga ništa neće omesti. Ovaj udo­ vac bez porodice, smiren i ozbiljan ćovek, bio je pratilac kamiona s fur­ gonom, iza čije se neugledne spoljašnjosti krilo oklopljeno vozilo za prenos novca i dragocenosti. — Pričaj već jednom... Ne volim da čitam, ali tebe slušam s uživa­

njem — podstače ga vozač Endrju Pols. - Možda ću jednom pokušati da objavim roman - reče Pinter i spu­ sti mašinsku pušku na pod kabine. - Sve što smislim, ja zapišem... - A ima li u tome nečega što si ti stvarno doživeo? Ja mislim da se pod imenom tvog tobožnjeg Terensa Portera kriješ ti sam — reče vozač, držeći upravljač desnom ru­ kom, a levom paleći sebi cigaretu. - Ima tu nešto.. No, bolje je da ti ispričam nastavak događaja... - Ponekad imam osećaj da se stvarno dogodilo sve ono što pripovedaš. - Ovo što ću ti sada ispričati stvarno se i dogodilo, i to meni sa­ 3

mom. Slušaj onda - reče Pinter i poče da priča: »Ta devojka iz bara dugo nije ni pogledala Terensa. Ali, konačno, kad su se njihovi pogledi sreli, taj nesrećnik je osetio da bi ga noge izdale da nije sedeo. Te bistre oči s jasnim i kao sneg belim beonjačama...« - Preskoči to o njenoj lepoti i pusti me da ja sam zamislim najlepšu ženu koju su videle moje oči - prekide vozač pripovedanje. - Dobro - složi se Džems Pinter i nastavi: ».. .Ležala je, s rukama pod gla­ vom. Na njoj je bilo samo rublje od prozirne tkanine lako kao paučina. - Iscepaj... Sve iscepaj - šap­ nula je devojka. Terens je drhtao od uzbuđenja. Zar njemu da pripadne takva lepota? Koliko bogataša bi dalo hi­ ljade funti za veče provedeno s njom! A ona je odabrala baš njega, Terensa. Njega, običnog pratioca novčanih pošiljki...« - Eto, Terens si ti sam! - zado­ voljno upade vozač mahnuvši poli cajcu koji mu je davao znak da vozi malo sporije. Pinter nastavi da priča: ».. .Ne, Terens nije hteo da čepa svilu. On je milovao devojku nežno i sa željom da se taj zagrljaj produži unedogled, u većnost. Još nije bio dodirnuo nijedno skriveno mesto njene lepote. Odlagao je trenutak najveće strasti...« - Odloži i ti pričanje - upade vozač, kočeći. — Policija daje znak da skrenemo s glavnog puta, ali ja ću pre tamo k njima. Bilo je pravilo da kamion ne skreće sa izabranih pravaca vož­ nje, a sada je policija postavila znak prekida saobraćaja i sva vo­ zila upućuje na zaobilazni put. Vo­ zač produži do postavljene rampe i zaustavi, pa spusti debelo blindi­ rano staklo, da čuje šta se događa. - Važi i za vas, gospodo! - ljutitim glasom reče mladi policajac s 4

naočarima za sunce u pozlaćenom okviru. - Zašto niste skrenuli? - M i... ovaj... Nisam ovlašćen promuca vozač, prvi put se našavši u ovakvom položaju. Kamion je nosio natpis »Saplaj«' kompanije. Niko ne bi mogao da nasluti da se njime opskrbljuju banke, menjačnice i mnoga druga mesta gde se radi s novcem, ili fa­ brike koje u proizvodnji troše zlato, srebro i druge skupe metale, ili drago kamenje. - Dajte mi dokumenta! Šta vo­ zite? — upita mladi policajac. - Zašto se zadržavaš tamo, Hev? - doviknu drugi policajac i priđe kamionu baš u trenutku kada vo­ zač jače spusti staklo da preda do­ kumenta sa specijalnom propusni­ com Skotland Jarda. Instinktivno, Džems Pinter beše jednom rukom posegnuo za mašinskom puškom, a drugom za kapom koja je upotpunjavala njegovu uni­ formu sličnu policijskoj. - Stoj! Još samo mali pokret i izrešetaćemo vas! — viknu tek prispeli policajac, držeći uperen auto­ matski pištolj iznad spuštenog za­ štitnog stakla. Od svih mera opreznosti vozač je bio uključio samo uređaj za snima­ nje razgovora. Sada se odluči da p ri­ tisne dugme za automatsko zatvara­ nje brava i podizanje stakla, ali na­ padač je bio brži. No. nije pucao tek prispeli policajac već, pored nje­ gove glave, onaj mladi s tamnim naočarima. I nije pucao samo u vo­ zača, već i u Džemsa Pintera. - Prokleti gade! - izusti Pinter i opet poseže za mašinskom puškom, ali stiže samo da se sagne. Novi kuršumi ga pogodiše i on se svali glavom u uski prostor kabine. Pružajući ruku u kabinu, tek p ri­ speli policajac nespretno otvori vrata i njih dvojica popadaše s pa­ pučice kamiona. U istom trenutku ' Suply - opskrba (engl.)

pritrčaše još dva policajca Jedan je kod prvog znaka. Uz njega je sta­ bio visok i lep muškarac oštrog po­ jala žena u širokoj sportskoj haljini. Zavirivala je nešto oko točkova gleda i brzih pokreta, a drugi malo niži, širokih leđa i vrlo snažan. Bilo svog automobilčića, ali ujedno je motrila šta se uokolo događa. U jed­ je očito da uniforma nije bila skro­ nom trenutku začu se policijska si­ jena za njega. rena. Zatvorenim putem dolazio je - Niste ni za prave policajce jedan neugledni kamion s natpi­ nasmeja se visoki. som »Saplaj«. Pratio ga je snažni - Možda i jesu - riodade drugi. - Sredili su ih načisto!.. Hej, vas motocikl kakvim se razmeću dvojica, pomozite da ih sklonimo1 obesni mladi ljudi. Vozač je bio zaKo zna kako se furgon otvara? sukao rukave crne košulje, iako je - Ja ću unutra - pokaza visoki bilo prohladno Na kraju kolone je u kabinu kamiona. - Dodaću vam bio policijski automobil. mrtve, pa ih stavite u furgon. Znam I na ovom pravcu su bili lažni po­ licajci, ali niko nije mogao da nas­ kako se otvara. On odmah dohvati vozača pa se luti zašto propuštaju kamion i poli­ pope tek kad ga je svalio u naručje cijski automobil a zatim napuštaju svog glomaznog pratioca. Posle mesto događaja ne skidajući ni toge otvori levs vrata i gurnu rampu ni znake pripreme za skreta­ nje mrtvog Pintera. Pre nego što je pao na. asfalt, gangsteri dograbiše i dru­ U tom trenutku pored morisa gog mrtvaca. Visoki otvori kasetu u z&ustaviše se kola svetlo-sive boje. koioi su se skrivale komande za ot­ ‘ Jedan muškarac spusti staklo i s osmehom upita varanje furgona i pritisnu jedno - Treba li pomoć, ledi? dugme a drugo okrenu za pola Devojka ga osmotri s izrazom kruga Vrata furgona se otvoriše i spremnosti da odbije svaku pomoć, napadači ubaci še leševe. Visoki zločinac popravi uniformu policijskog ali nešto je zadrža Njen pogled se srete s njegovim i njene se usne narednika, pa zatvori vrata kabine. Njegov snažni pratilac otrča do malo otvoriše, kao da joj ponestaje vazduha. svog motocikla i uzjaha ga, a onda. onako raskoračen. *skide policijski - Ne .. Upravo... Ne pomoć mi šlem i bluzu. Ostade u umašćenom ne treba - reče ona neodlučno. prsluku i crnoj košulji. Natuče moAli nešto drugo da... tociklistički šlem i naoćari, pa po­ - Ne razumem - osmehnu se veze za kamionom. čovek. - Nudim vam pomoć u bilo Dva lažna policajca, koji su prvi kom obliku. prišli kamionu, potrčaše ka auto­ - Želim obaveštenie - odgovori mobilu s policijskim oznakama i devojka. - Šta se to događalo na krenuše, uključivši sirenu. zatvorenom delu puta? Još čitav sat sva vozila s autoputa. - Ne znam - odgovori muška­ A 40 skretala su na zaobilazni put rac. — Želite li da vozim iza vas? prema Grinfordu. - Ne. - A da vas sačekam negde u gradu? - Ni to! Od Grinforda prema Londonu saobraćaj je takode bio usmeren - Možda bih mogao da vam dam na zaobilazni pravac. Videla se svoju posetnicu... grupa policajaca pred rampom - To je najbolje - osmehnu se postavljenom posle više uzastopnih devojka. - Unapred znajte da ovde znakova o obaveznom skretanju. na drumu nećete saznati ni moje Jedan mini-moris bio se zaustavio ime ni išta drugo o meni. 5

- Predrasude... No, ja vas ne osu­ đujem, najlepša devojko koju sam sreo u zadnjih trista godina. - A koliko ih ukupno imate? - Dvostruko više - osmehnu se neznanac i kao mađioničar, nez­ nano otkuda izvadi posetnicu i dade je devojci. Ona je uzela, ali nije stigla da je pročita, jer neznančeva kola tiho krenuše. On je bio oslonjen o spu­ šteno staklo i držao je obe ruke na­ polju. Ona se upita kako on to vozi, i zavedena time, pratila je kad će on prihvatiti upravljač. Međutim, kola su odmicala, a njegove ruke nisu dodirivale upravljač. Jednom se držao za ivicu vrata, a drugom joj je mahao. Tek kad su se kola iz­ gubila u povorci automobila na zao­ bilaznom putu, žena spusti pogled na posetnicu i ispusti je, kao da je dođirnula nešto vruće, ili opasno. Onda je pažijivo podiže i s nevericom još jedanput pročita: DONALD SIKERT - LUN Stajala je nekoliko trenutaka kao sleđena, a onda se užurbano smesti u svoj automobilčić. Mala ali brza mašina omogućavala joj je da se probija pravcem u kome je nestao svetlosivi automobil za čijim uprav­ ljačem je bio Lun, čovek s nametnu­ tom titulom kralja ponoći. Tražila ga je pogledom, postižući najveću moguću brzinu. Nije ni pomislila da pogleda iza sebe. Na raskršću Vud Lejna jedna kola tamnosive metalizirane boje vozila su iza nje. No, žena je bila su­ više uzbuđena da bi mislila o ko­ lima koja i ne liče na ona Lunova. Zato njemu nije bilo teško da je prati sve do Kensingtona i do vrata garaže, koja je pripadala velikoj, malo uvučenoj trospratnici u Pil Stritu. I ne ličeći na čoveka koji je de­ vojci dao posetnicu na drumu, Lun napusti koia i prošeta do ulaznih vrata u kuću kojoj je pripadala ga­ raža. Na njima pročita samo sitnim slovima ispisano ime pored zvona.

Ono je glasilo: Karen Ils. Vraćajući se ka ostavljenim ko­ lima, Lun je razmišljao o svom post­ upku. Pratio je ovu ženu, a za to nije imao nikakav ozbiljan razlog, ako se ozbiljnim ne smatra obična muška želja za avanturom. Zaključi da je najverovatmje slobodno vreme, koje mu je preostajalo toga dana, podsvesno izazvalo ovu ne­ dužnu igru. On odluči da iskoristi to što se našao blizu Kensington parka i da prošeta, jer lep jesenji dan je ma­ mio među drveće Odavno nije pro­ šetao ni po Hajd parku, koji se nadovezivao s druge strane Ringa. Ta odluka o šetnji kao da ponovo iza­ ziva misli o ženi koju je bezraz­ ložno pratio. Istina, ta žena je bila egzotična lepotica čistog bakarnog tena, crne kose, kao ugljen crnih očiju i skladnog tela, ali Lun je bio svestan da je posredi nešto drugo Bilo je tu nekog zračenja i privlač­ nosti kakav se retko sreće, ali i ose ćanja kao da od te žene dolazi ta­ janstvena opasnost. Da li ga je taj podsvesni osećaj naterao da promeni boju, broj i izgled svog automobiia, koji mu je mnogo puta po­ mogao da izbegne progone i hapše­ nja? Pitanja su se množila, uzaludna i nepotrebna, kao i sam susret s tom ženom, i njegov postupak. Konačno, šta će mu to što zna da se ona zove Karen ils? On nije bio od onih koji trče za ženama. Njegova, ijubav prema Džejn Vitington, toj zanos­ noj ženi punoj duha i ljubavi, mogla bi da ga ispuni tako da njegovo srce bude šire od samog Londona... Vođen željom za lakom zabavom i odmorom, on je makar i pods­ vesno odbacivao ozbiljne, teške misli naučnika. Misli su važan ži­ votni fenomen i prava je blagodet moć njihovog usmeravanja. Lun je umeo da mašta i da ponekad uživa u zamišljanju nemogućih stvari. Nije mu bilo teško da maštanje pri­ bliži, u sebi, stvarnom životu do te

mere da ga je i fizički osećao. On je umeo da uživa u maštanju o budu­ ćim susretima sa Džejn do te mere da je satima živeo u zanosnom uži­ vanju. Htede i sada da se preda tome, ali morao je da zastane na uglu Kensington Čerč Strita. Pil Stritom je bila dozvoljena vožnja samo u ovom smeru, i otuda dođe jedan taksi. Zaustavi se da sačeka mogućnost skretanja, pa se nađe sasvim blizu Luna, koji iz dokolice osmotri putnika. Bio je iznenađen kad je u taksiju video Karen Ils. Dok je taksi stajao, ona je popravljala šminku, što Lunu omogući da se približi još više i proveri nije li se prevario, jer ta žena nije mogla imati vremena da po­ zove taksi. Dakle, taksi ju je već če­ kao temo kod kuće. jer, eto, nije sti­ gla ni da uredi šminku na licu. Kad taksi nestade iza ugla, Lun se predađe lakoj igri maštanja o tome šta li je moglo đa navede tu egzotičnu lepoticu da obezbedi da je taksi čeka, a mora da ju je čekao od jutra, s obzirom da je ona stajala na mestu prekida saobraćaja. Lun pokuša da mašta o ženi koja je sta­ jala na mestu prekida saobraćaja i koja je izbegla slučajno poznanstvo, pa ga time navela ha šalu s posetnicom, a zatim se dala u trku za ta­ janstvenim čovekom o kome se već mnogo šta priča i veruje. Pitao se zašto li je htela da ga prati i kuda sada žuri taksijem, ali nije bilo od­ govora. Kad se nađe u parku, Lun se predade lepotama blagog i sunčanog jesenjeg dana. Podizao je žute i tek otpale listove, pratio let buba oko niskog šiblja i podizao pogled k nebu i vrhovima drveća. U misli mu se Karen Ils više nije vraćala. Kad se vratio do svog automo­ bila, bio je jedan sat posle podne i on uključi radio-prijemnik. Čuo je podnevne vesti sedeći u još uvek parkiranom automobilu. Odjed­ nom se trže. Spiker je uzbuđenim

glasom govorio o novoj velikoj pljački na putu A 40: '».. .Dakle, sam napad mora da se odigrao u vremenu od deset sati i petnaest minuta do deset i trideset. Zločinci su bili u policijskim unifor­ m am a što je izazvalo mnoge za­ bune i neslućeno mnogo otežalo poteru i istragu. Prema prvim dobijenim obaveštenjima od Kompanije za prevoz i čuvanje dragocenosti »Saplaj«, opljačkano je oko tri sto­ tine hiljada funti u upotrebljavanim novčanicama To je, podsećamo, skoro trećina iznosa koji je opljačkan pre četiri godine u najve­ ćoj pljački u istoriji Velike Brita­ nije. No, sa jedanaest kilograma zlata, koje je bilo upućeno tvorni­ cama na Zapadu, a koje je takode bilo u kamionu, ova pljačka doseže preko polovine iznosa otetog kod Dablina iz železničkog vagona.. .* Dalje je spiker govorio o tome da je kamion s leševima ubijenog vo­ zača Polsa i čuvara Pintera prona­ đen kod Bekonsvila, na jednom par­ kiralištu. Razbojnici su bili nestali, ali opsežna potera se nastavlja Lun uze plan grada i okoline, pa nađe mesto na kome je pljačka izvr­ šena. Bilo je to ono isto mesto pre­ kida saobraćaja na kome je Lun zastavo misleći da dama u mini-morisu ima kvar na kolima i da joj treba pomoć. Donald Sikert pođe prstom po karti. Na jednoj strani bio je pravac ka Oksfordu, Ćeltenhemu i Kločesteru, sa mogućno­ stima skretanja na jug ka dolinama i na sever ka Varviku, Solihulu, Birmingemu i Ajlesberiju, a na drugoj, prema istoku, bio je London. Lun se pitao kuda su razbojnici posle straš­ nog zločina i pljačke mogli da krenu. »Najbolje mesto za skrivanje je sam grad«, zaključi on i sklopi kartu. Odmah zatim poveze se ka Sitiju. II U skladištu fabrike igračaka »Sindarela* na Kalrens Rodu u Ve-

lingtonu sakupila se cela razboj­ nička družina To skladište bilo je, nekada davno, možda pre više od sto godina, mala fabrika za pre­ radu vune u čistu sirovinu za predionice. Imala je kotlove ukopane duboko u zemlju i četiri linije za klasiranje i češljanje vune. Kako je grad rastao i obuhvatao okolna na­ selja, tako se i Velington našr.o na južnom delu Londona. Stada ovaca su se udaljila i stara ali čvrsta zgrada menjala je svoju namenu. Najčešće je služila kao skladište. Sedeli su u prostoriji koja je ne­ kada služila kao trpezarija za rad­ nike na preradi vune. Teški i pocrneli hrastovi stolovi, kao i sama zgrada, menjali su namenu. Sada je na njima sortirana roba. Razboj­ nici su bili zbacili praznu ambalažu s nekoliko stolova i sada su sedeli oko njih na klupama. Plen je bio natrpan na dva stola, a kasete sa zlatom spuštene na pod. — Ovoga puta ima šta da se deli - reče Hevli Gontl. Bio je to mladić star dvadeset i četiri godine. On je u napadu igrao ulogu policajca koji je prvi prišao kamionetu, jer smatralo se da je on hladnokrvan i hrabar, a stvarno je bio grub i zao. — Izgleda mi da si ti, Hevli, požu­ rio i tamo da pucaš, pa i ovde istrča­ vaš - reče bradati Ron Alkok spu­ štajući rukave svoje crne košulje, jer među zidovima je bilo hladno. Sada imamo dva leša na vratu... — Na vratu?! — podsmehnu mu se Hevli. - Ne vidim na tvom vratu ništa, jer pokriva ga tvoja prljava kosa. — Jesi, pucao si prebrzo, Hevli. Možda bi bilo bolje da si samo oštro podviknuo - ponovi Alkok. Bio je to onaj čovek koji je motoci­ klom pratio svog vođu bande Nevila Malduna, dok je vozio sa mesta napada do parkinga na kome su ostavili kamion i pretovarili plen u svoje automobile. 8

- Ostavite se zađevica - reče Maldun i pope se na sto s novcem, pa sede na svežnjeve novčanica. Pošto je zbacio policijsku uni­ formu, Nevil Maldun se našao u svom »pohodnom« odelu. Bili su to vetrovka i pantalone od tanke crne kože. Mnoštvo džepova skrivalo je pištolje, noževe i alatke, ali glavno oružje bila je skraćena trocevka. Skupa lovačka puška belgijske proizvodnje, koja je pored dve cevi za sačmu imala i treću za kuršum, bila je odsecanjem većeg dela cevi i kundaka pretvorena u opasno smrtonosno oružje slično onome koje Nemci zovu »šajntot«. Sada je trocevka smetala Maldunu da sedi, pa je izvuče iza pojasa, držeći je u rukama kao igračku. Niko nije voleo kad se on »igra » trocevkom. Znali su da je to pretnja nekome. Sem članova bande niko nije znao da je Nevil Maldun njen vođa, a još manje da je on glavom zlo­ glasni Destrojer'. Ljudi su ga pozna­ vali kao trgovačkog putnika, koji nudi igračke. - Sada je trenutak da odlučimo šta ćemo s plenom. Svi znate da smo se udružili s jednom drugom grupom, koja je učestvovala na obezbeđivanju poduhvata - poče Nevil Maldun. — Njih je za dvoje manje od nas... - Ima za sve dosta mesta upade ženski glas u kome svi poznadoše naglasak Ursule Frej. Maldun podiže ruku u znak da želi da ga čuju. Za časak nastade komešanje, jer se Jacinta Erter izv­ lačila između dva stola i tražila bo­ lje mesto da sedne. - Šta je sad? — oštro upita De­ strojer. - Opet mi pipaju zadnjicu kao da je dinja i kao da proveravaju da li je zrela - odgovori devojka. Svi se nasmejaše. - Prošlo je podne i treba da se odluči — reče Maldun. — Iz pozna' Destroyer - razbijač, razarać (engl.)

tih potreba da se održi tajnost, tek u zadnjem času svi ste saznali ze, plan poduhvata, koji smo danas i izveli. No, niko nije obavešten o raz­ logu. .. - E, baš je teško znati zašto se pljačka - nasmeja se Norman Kroker. - Nije teško ako se radi o obič­ nom lupežu, kakav si ti, Kro upade Anri Galota. - Treba imati ambicija, ljudi — upade Ursula Frej. - Tačno, baš o tome je i reč! — uzviknu Nevil Maldun. - Meni se dodaje nadimak Destrojer, ali ja umem i da stvaram. Sav ovaj novac uložićemo u jedan mnogo veći i traj­ niji posao... - Slaže li se i druga grupa? upita K ristofer Lenon. - Ta grupa je zato i stvorila sa­ vez s nama. Poduhvat koji spre­ maju mnogo je veći od ovog - odgo­ vori Destrojer. - Veći?! - začuđeno uzviknu A n ri Galota. — Hoće li oni da iza­ zovu zemljotres takve jačine da svi londonski trezori prsnu kao ba­ čena jaja, pa mi samo da sakup­ ljamo? - Neke stvari je teško objasniti - nastavi Destrojer. - Cak ni ja dugo nisam shvatao. No, sada znam i iskreno sam za to. - A za šta »to«? - upita Hevli Gontl. - Plan je da postanemo akcionari poduhvata koji će nam doneti najveće bogatstvo u istoriji sveta. Ostalo je tajna Traži se poverenje... - odgovori Destrojer. - Da neće neko da zbriše s na­ šim novcem i zlatom? - upita Gontl. — Neće se dobro provesti... No, to je druga priča. Ja sam za to da se plen podeli po starom spora­ zumu i da se pobrinemo o svojoj si­ gurnosti. Nikakvi megalomanski planovi me ne zanimaju. - Mi smo u stvari već prihvatili uslov one druge grupe — reskim glasom izjavi Destrojer.

Nastade žamor. - A ko su oni? Ko ih vodi? Zašto da im verujemo? — najglasnije je govorio Hevli Gontl. - Slušaj, momče!... - uzviknu Destrojer držeći u ruci svoju trocevku i mašući njome. Žamor mu nije dao da govori. Razbojnici počeše i međusobno da se prepiru. Neko je tražio da se prvo sve čuje, a drugi su protestvovali što je nešto rešeno bez njih i unapred. Pet muškaraca i tri devojke sačinjavali su Destrojerovu bandu i sada je svako od njih hteo nešto da kaže. - Tišina! - uzviknu Destrojer i podiže trocevku kao da će da opali u tavanicu. Žagor prestade. - Sta je, devojke?... Momci? upitno zareža Destrojer. - Prvo ima da me čujete, pa onda da gala­ mite! - Da čujemo! - javi se jedan žen­ ski glas. - Ko je ta druga banda? - Eh, Doroti! Pa dobro znaš da mi je odvratna reč »banda.« To je moćna organizacija s vezama ši­ rom sveta - poče da priča Destro­ jer. - Svi ste čuli za Krticu Džoa... - Zar to nije izmišljeni junak? upade Norman Kroker. - Ne, nije! odgovori Destrojer. Ja znam ko je to. Znam da ima svoje ljude u Parizu, Rimu, Minhenu, Njujorku i, naravno, ovde u Londonu. Najveći poduhvati po­ dzemnih prodora u trezore banaka izveo je on sa svojim ljudima. Od preko četrdeset londonskih organi­ zacija, on je odabrano našu. A znate li zašto? - Ne znam je li dobro to što je odabrao baš nas. Kad čujem da treba da se odreknemo i ove gomile novca, onda... - sumnjičavo reče Hevli Gontl. - Ćuti, Hev! Odabrao nas je zato što smo jedinstveni i što veruje da me slušate u svemu - nastavi De­ strojer. - Ja sam u ime svih prihva­ tio taj veličanstveni plan i sada nema uzmicanja. Novac i zlato idu 9

tamo gde je potrebno. - Ja ne prihvatam. Dajte moj deo, ili... S tim novcem mogu da ot­ vorim disko klub i... - isprekidano je govorio Hevli Gontl. - Ali, kad si već čuo objašnje­ nje. .. — zausti šef bande. - Hoću svoj novac! - prekide ga Gontl. Ali u tom trenutku naglo zabaci glavu i poče da se grči. Prihvatiše ga Ursula Frej i Kristofer Lenon. - Šta ti jo. ćoveče?... Šta mu bi odjednom?.. Pa on um ire... Već je mrtav! - govorio je Lenon spušta­ jući Gontla na klupu. Destrojer ¿ide sa stola i za njim se obrušiš« svežnjevi novčanica. On opipa Gontla i jednim trzajem mu podiže pleteni; majicu. Oslušnu rad srca i pogleda Jacintu Erter. Ona je neko vreme studirala farm a­ ciju, pa je važila za prvog «•medicins­ kog savetnika« bande. Ona priđe i pregleda Gontla, pa zaključi-. - M rtav je da m rtviji ne može bi­ ti! - Kako to da ćovek odjednom?... — sumnjičavo upita Ron Alkok. — Suviše je mlad za srčani udar. - Možda je to zbog suvišnog uz­ buđenja - reče Destrojer i povuče se, opet, ka stolu s plenom. - Sta ćemo s njim? - upita A l­ kok. - Neka ti Kris pomogne - odgo­ vori Destrojer. — Odnesite ga dole gde su bili temelji parne mašine. Tamo ga zakopajte. - Otkopaće ga pacovi - primeti Alkok. Jedna od tri devojke s gađenjem i strahom ciknu. - Ukopajte ga duboko - dodade Destrojer. - On i nema nikoga da bismo imali neke obzire prema nje­ govoj porodici. Bio je dete razvede­ nih roditelja. Napustili su ga još kad mu je bilo devet godina. Mi smo ga prihvatili... - Je li mu to posmrtni govor? upade A n ri Galota. Destrojer ga mrko pogleda, ali 10

mu ne reće ništa. Cutao je neko vreme, a onda zaključi: - Smatrajmo ga žrtvom zadnjeg poduhvata. A sada možemo da se raziđemo. Na snazi ostaje plan skri­ vanja u parovima. - Da bar imamo više ovakvih đevojaka... Zašto Jacinta i Doroti idu zajedno? Sada nema mog par­ njaka, pa bi mogla jedna od njih... - govorio je Galota. - Nije prilika za takve priče, Anri — opomenu ga Ursula Frej. - Lako je tebi... Biraš... A mene nisi nikad - smeškao se Galota. - Priča se da ti smrde noge zajedljivo odgovori devojka. - Zlonamerne glasine! - uzviknu Galota. — Svi mi zavide što sam Englez italijansko-francuskog porekla, pa ine sve devojke u Sohou vole. Probaj i ti. - Raziđimo se! S tobom neka ide Ron, jer meni ori nekoliko dana ne treba - prekide ih Destrojer. Alkok i Lenon prvo odnesoše leš, a onda se podeliše u parove. Doroti Tagart i Jacinta Erter iziđoše prve. Muškarci pomogoše Destrojeru da prenese plen u prtljažnik svojih i Ursulinih kola. Zatim iziđoše Ron Alkok i Anri Galota. Prvi beše pri­ stao da svoj motocikl ostavi u skla­ dištu i da se vozi sa Galotom. Kristo­ fer Lenon odvede Norm ana Krokera k sebi, s planom da se skrivaju u krugu Lenonove porodice. Zadnji krenuše Destrojer i Ursula Frej. Svratiše u memljivu, ali dobro nameštenu sobicu koja je nekada siužila onome ko čuva skladište. Tamo je Nevil Maldun, odnosno Destrojer, imao kofer s odelom podesnim za popodnevne, pa i večernje izlaske. - Treba i da se obriješ - upo­ zori ga devojka. On samo klimnu glavom i uključi električni brijač, koji je imao u ko­ feru. Za pljačku je namerno pustio da mu tri dana raste brada, jer to je bila jedna vrsta njegove maske. Obrijan i pristojno obučen, De­ strojer objasni devojci da svoja

kola vozi za njegovim sve do Holand parka, gde će ih ostaviti kod severnog ulaza. Kad stigoše tamo, Ursula Frej postupi po naređenju svog šefa i reče: - Tako mi je žao što ostavljam svoja lepa kola. - Prekosutra možeš da dođeš po njih. A sada mi daj ključeve i po­ traži taksi - odgovori Destrojer. - Zar nećemo zajedno? — upita devojka. - Ja moram da obavim neke pos­ love, a onda ćemo se već videti. Ti budi u svom stanu, pa ću te zvati, ili ću doći - odgovori on. - Da li da nešto radim? - upita devojka. - Ne treba — odgovori Destrojer Ursulina specijalnost bilo je nala­ ženje cilja nove pljačke. Upozna­ vala je ljude, ispitivala ih i uhodila, a onda je o svemu obaveštavala Destrojera. Sada je počinjao novi način rada bande u zajednici sa moćnim Krticom Džoom. -- Ne volim kad je sve neodre­ đeno - primeti devojka. — Ne znam kad ću te videti; ne znam šta da radim. Ne znam ništa. - Znaćeš -„o d g o v o ri Destrojer, pa je brzo poljubi u čelo i okrenu se. Išao je peške do Trga Ilčester. Kod dragog ulaza od ugla on ubaci ključeve od svojih i Ursulinih kola u prorez na vratima, a onda p®zvoni u tri navrata, po dva puta dugo i dva puta kratko. Iz zvučnika na vratima začu se promukao glas: - U redu je! Ne zvonite više! III Čim stiže u sklonište, Lun požuri u dvoranu s bazenom, jer je znao da ga tamo čeka Džejn, koristeći vreme da se kupa i izloži se dejstvu zraka veštačkog sunca podešenog da ne nanosi opekotine ni posle dužeg sunčanja. Džejn je ležala ispružena uz leju s mnoštvom iscvetalih ruža. Njeno golo telo obasjano

zlatnim zracima veštačkog sunca predstavljalo je, zajedno s cvećem, jednu zaista za oko i dušu prijatnu sliku. Iako se Lun još nije bio ogla­ sio, Džejn oseti njegovo prisustvo, pa ustade i pođe mu u susret. - Ostani tamo uz cveće dok sa sebe ne sperem prah i mirise spoljnog sveta - reče on dajući joj znak da ostane pod uređajima za sunčanje. Brzo se svukao i zaplivao u toploj vodi. Džejn i sama skoči s niske daske, i oni se sretoše uz ivicu ba­ zena na mestu gde je, potisnut snaž­ nim pumpama blizu dna, izvirao veliki mlaz vode i služio da masira tela kupača svojim talasanjem i vi­ bracijama. Kad se nađoše jedno uz drugo, Lun zagrli Džejn i poče da govori: - Znaš li da te volim danas više nego juče? Juče sam te voleo više nego prekjuče, a sutra ću te voleti više nego danas. - I dokle tako? - upita nasmejana devojka. - Do plus-minus beskonačnost - odgovori Lun. Zagrljeni, lebdeli su na nevidlji­ vim dubinskim talasima. Voda ih je lišavala napora da se održavaju na površini i da snažno stežu jedno drugo, jer talasanje mlaza u dubini pomagalo im je da ostanu zagrljeni samo lako se pridržavajući za porcelanski držač na obodu bazena. Kad konačno iziđoše iz vode i legoše na meku i veštačkim suncem zgrejanu prostirku, Lun upita: - Kako si provela dan? - Bila sam u Pomorskom biološ­ kom zavodu - odgovori Džejn. - I sve je bilo lepo, jer mislila sam na susret s tobom, dok nije objavljena vest o pljački na putu prema Oksfordu. - Takvih događaja uvek ima i moramo ih potisnuti iz svog pamće­ nja, ako hoćemo da sačuvamo nerve - reče Lun. - Postojala je posebna veza s tim 11

događajem - reče Džejn. - Ti znaš moju asistentkinju u zavodu... - Misliš li na K ler Nikolson? — upade Lun. - Da - potvrdi Džejn. - Ona je udata za doktora Harija Nikolsona, a rođena je Pols - Još uvek ne vidim vezu... Če­ kaj! Ubijeni vozač je neki Pols — upade Lun. - Baš to je veza.. Nas dve smo bile završile obradu uzoraka u labo­ ratoriji i uključile radio da slušamo muziku dok se spremimo za odla­ zak. Kad je javljeno da je izvršena pljačka i da je u njo; ubijen Endrju Pols, Kler se onesvestila - ispriča Džejn. Lun s razumevanjem uzdahnu. Džejn je pričala dalje o tome kako je još teže bilo kad se Kler osvestila, i postala svesna da joj je otac pogi­ nuo. On je bio veseljak i dobričina, a imao je pet kćer:. Kler je najsta­ rija. Ni sam Pois nije bio star Imao je četrdeset i sedam godina. Oženio se mlad i u skladnom braku rađale su se samo kćeri, njih pet. Kad Džejn završi priču i reče da je i sama plakala pored Kler, Lun je neko vrem e ćutao. Mislio je o slučaj­ nosti da je i on na. neki način pove­ zan sa događajem Konačno se trže i reče: - Pojave se tako neke neobične slučajnosti... On zatim ispriča da je i sam bio blizu mesta pljačke i da je tamo sreo neku ženu za koju je utvrdio da se zove Karen Us. - I još uvek ne znam šta mi je bilo da je pratim zaključi priču. - Valjda si podsvesno, instink­ tom, bio povučen da utvrdiš ko je ona - reče Džejn - Bila je na rnestu pljačke i može da bude makar koristan svedok, jer morala je videti pljačkaše kad su otišli. - Ne, nije to - reče Lun. - Tada nisam ni slutio da je u blizini izvr­ šena pljačka. Jednostavno sam hteo da budem džentlmen jer žena je za­ *2

virivala pod točkove svog automobilčića. Mislio sam da ima kvar. - Možda te je privukla činjenica da je ta žena zaustavila kola na mestu prekida saobraćaja. - A šta me je navelo da joj pru­ žim posetnicu za izuzetne prilike? - Tu posetnicu nosiš vrlo retko, pa je možda sama činjenica da si uzalud stao, a da imaš posetnicu koja otkriva ko si, izazvala takav tvoj postupak. No, nije mi jasno za­ što si proveravao da li te ona prati i zašto si odmah promenio izgled automobila i maskirao se - glasno je razmišljala Džejn Vitington. Jesi li makar u jednom trenutku pomislio da ona ima neku vezu s pljačkom? - Već sam ti rekao da tada ni ja ni ona... Eto, sada me zbunjuješ — nasmeja se Lun - Ja nisam znao da je izvršena pljačka, a pratio sam je do njene kuće u Kensingtonu - A jesi li posle mislio o mogućoj vezi? - upita Džejn - Ne, nisam - rec Lun. - To, dragi moj, znači da si je pra­ tio jer je egzotična lepotica. I neću više da čujem o njoj - nasmeja se Džejn. Lun i sam odmahnu rukom i na­ stavi razgovor o drugim događa­ jima i ličnostima, ali neprekidno mu se u mislima pojavljivao lik Ka­ ren lls. Bio je nezadovoljan zbog te svoje dvoličnosti. Osećanje snažne, plemenite i u svemu lepe ljubavi prema Džejn moralo bi da potisne iz njegovih misli lik svake žene, ali to nije bilo tako. Zbog svega toga bio je zadovoljan kad mu Džejn reče da je došlo vrem e da se proveri šta to rade ljudi jedne neza­ visne grupe, koja ispituje Jekove za rak. Odmah se baciše na posao. Džejn je izlagala ono što se ćulo u naučnim krugovima, a Lun je raz­ mišljao o »tehnici* prodiranja do tajne - Kada bismo mogli da poku­ šamo nešto? — upita na kraju Džejn.

- To je došlo baš u vreme kad nemam važnih obaveza - odgovori Lun. - Sledeća noć je pogodna. Nema mesečine i slučaj je takav da su Sam i Ro u Londonu. Bez njih bi nam bilo mnogo teže. - Što da ne? - nasmeja se Džejn. - Što pre, to bolje. Znaš da me već dugo muči sumnja da se tamo događaju zločini, a ja to slu­ tim ne samo instinktom nego i zato što znam kako se može doći do leka. Malo kasnije uspostaviše radio­ vezu sa Makfersonom i Ro Hačom, pa ih pozvaše da zajedno večeraju. Džejn reče da će i ovoga puta poka­ zati da nije vešta samo s prepara­ tima u laboratorijama već i u ku­ hinjskim poslovima. Lun je hteo da je poštedi toga, ali ona je imala jake razloge. - Ne smem zaboraviti kako se sprema jedna dobra večera - reče i ode ostavljajući Luna da stvara plan poduhvata. U toku večere izbegavali su raz­ govore o neprijatnim događajima, pa i o poduhvatu zbog kojega su se sastali Tek kad pređoše u salon za pušenje, Džajn poče da izlaže: - Već smo više puta razgovarali na ovu temu. Zftate sve o interferonu... - To je onaj lek s kojim se mnogo muti, milion mu virusa i k ri­ jumčara - upade Samjuel M akferson. Zbog ove čudno sklepane psovke Džejn se skupi kao da očekuje da nešto padne s tavanice, a onda na­ stavi: - Znate i o mnogim citostaticima... - Da budem iskren, meni vlada zbrka u glavi oko svega toga opet upade Makferson. - Ti se makar pravi da ti je sve jasno, tatice - reče Ro Hač blago gurnuvši starog mornara. Džejn pomenu još neke lekove i preparate s kojima se eksperimentiše u traženju pravog leka za rak, a onda zaključi:

- Ali jedno otkriće preti da iza­ zove mnoštvo zločina. Postoji hor­ mon HGH, koji reguliše rašćenje. On doprinosi da bilioni ljudskih će­ lija, počevši od onih koje sačinja­ vaju kosti, pa preko unutrašnjih organa do noktiju, rastu i obnav­ ljaju se po jednom preciznom planu. No, ovaj prirodni hormon može se izdvojiti u vrlo malim koli­ činama. On sigurno ieči neke vrste raka, ali za jedno lečenje potrebno je nekoliko stotina žlezda hipofiza uzetih iz ljudskog tela. - Znači li to da treba osakatiti, ili ubiti recim o tri stotine ljudi da bi se od raka iziečio jedan? - upita Ro Hač. - Baš to znači - potvrdi Džejn. - Sada se hormon uzima iz hipo­ fiza umrlih, ili onih kojima zbog nečega ta žlezda treba da bude od­ stranjena. Ima i drugih proizvoda ljudskog organizma koji su efi­ kasni u lečenju raka. Izvesni dr Sol Grin, biohemičar iz Centra za istraživanja »Sloun-ketering« u Njujorku, otkrio je materiju zapisanu šifrom THF koja je na eksperimen­ talnim životinjama »uništila« rak za manje od dvadeset i četiri sata. Postoji i sastojak krvi nazvan HXG, koji prečišćen predstavlja siguran lek... - O, milion mu miiiona ćelija, ameba i slične žgađije pa to znači da lek za rak postoji, ali u mnogo ljudi - uzviknu Samjuel M akfer­ son. - Gledaj ti samo kako je stari morski vuk takc kratko i jasno formulisao ono što bi trebalo da se ob­ jašnjava sa sto puta više reći - za­ divljeno reče Džejn. -- Dakle, Džem želi da zavirimo tamo gđe ona misli da se radi kako ne valja i leći pojedinac na štetu zdravlja, ili ćak i života mnogo dru­ gih ljudi - reče Lun. - Pa da zavirimo - reče Ro Hač i pogleda svog poočima Samjuela Makfersona. 13

No, izgledalo je da stari mornar drema i da više ne prati razgovor. * Tu na gornjem toku reke Roding smešteno je više slikovitih gradića sve do središta Eseksa. Jedan od njih je Fajfild, smešten uz samu levu obalu reke. U taj gradić njih četvoro stigli su u vreme ručka. Počinjao je da duva hladan severni vetar. Lišge s drveća je padalo i vetar ga je nosio uličicama Fajfilda. - Ozebla sam i gladna - požali se u jednom trenutku Džejn Vitington. - A mislim da smo gradić i okolinu već upoznali. - Da, slažem se s tobom - reče Lun. - Ostaje da do noći bolje os­ motrimo desnu obalu reke i sam sanatorijum, Centar, ili kako da nazovemo to mesto. - Zvanično je registrovano kao »Laboratorije Veler« - odgovori Džejn. Lun samo klimnu glavom u znak da je čuo, pa poveze prema parkira­ lištu jednog restorana. Svi iziđoše i Lun se nađe na čelu grupe koju su pored Džejn sačinjavali još Samjuel Makferson i Džejn Vitington. Kad se nađoše blizu ulaza, Lun zastade, jer izlazila je jedna žena. On gurnu laktom Džejn i šapnu: - To je ona. Ne dozvoli da primeti da se posebno interesujemo za nju. * - Ko »ona«? - upita Džejn. - To je Karen lls - odgovori Lun. - Prepoznaće te - reče Džejn - Ne može - odgovori Lun. — Juče sam bio maskiran prema seriji sedam. Džejn je sasvim dobro i do detalja znala svih deset najčešće upotrebljavanih »serija*, što je značilo da u jednoj od njih Lun im a određeni iz­ gled lica, frizuru i odeću. No. uvek je njegova pojava snažno delovala To se potvrdi i ovoga puta, jer Ka­ ren lls u prolazu radoznalo pogleda

Luna, pa se čak i osvrnu prilazeći svom mini-morisu. - Jednom drugom prilikom ćeš je bolje pogledati — ne izdrža da ne kaže Džejn. Lun ne reće ništa, ali je razmiš­ ljao o slučajnosti da opet sretne tu ženu u različitim okolnostima i na tako različitim i udaljenim mestima. Pošto ručaše, njih četvoro se Lunovim naročitim i dobro opremlje­ nim automobilom odvezoše na desnu obalu reke. »Laboratorije Ve­ ler« bilo je zajedničko ime za neko­ liko zgrada i limenih skladišta ogra­ đenih gustim i visokim redovima bodljikave žice. N a svim prilazim a bili su upadljivi natpisi da je ulaz zabranjen. Osmatrali su padine iz­ nad laboratorija i kretanje oko njih. Iako radni dan još nije bio ne­ završen, niko niti je dolazio iz pravca zgrada, niti je odlazio k njima. - Neće biti suviše teško da se probijemo, jer ne vidim stražare. Verujem da smatraju dovoljnim obezbeđenje bodljikavom žicom u impozantnim spletovima - zak­ ljuči Lun. - Malo je onoga što tako mrzim kao bodljikave žice — reče Ro Hać. Na to se M akferson nasmeja i dobaci: - Valjda od onda kad si imao izboden tur kod Hembldona?! Dakle, naveče dolazimo ovamo, ali iz pravca Abes Redinga — zaključi Lun i poveze uzvodno pored rećice. Do noći su se odm arali u sobama motela kod Abes Rodinga, a onda krenuše. S mrakom je došla i hladna ali tiha jesenja kiša. N oć je bila po­ godna za napad kakav su planirali. Mislili su da je to dovoljno, iako je Lun još prošle noći govorio da bi bilo najbolje da se nekako pribave planovi zgrada i mnogo više obaveštenja. No, ipak su se i on i ostali

pouzdavali u sjajnu Lunovu opremu. - Žice nisu pod električnim na­ ponom - zaključi Lun čim baci neku vrstu strele s tanušnim elek­ tričnim gajtanom koji bi proveo struju do aparata. - Možda postoje foto-ćelije, ili nešto slično - reče Džejn klečeći uz niega. - Možda u zgradama, ali ne na­ polju, jer aktiviraju ih ne samo ptice nego i jača kiša, ili nalet me­ ćave - odgovori Lun. - Jedino ako nisu primenjeni zvučni selektivni uređaji. 2a njih je dovoljno da ra­ dimo u tišini. Po planu, Makferson i Ro Hač su bili zaduženi za savladavanje pre­ preka od bodljikave žice. Kretali su se jedan uz drugoga, jer bili su pove­ zani električnim gajtanom, koji je združivao baterije na njihovim le­ đima. Nosili su šipke slične štapo­ vima za pecanje ribe. Mogli su da ih upotrebe naizmenićno. Bili su iza­ brali mesto naspram kamene uzvišice obrasle žbunjem, jer to ih je zaklanjalo i prema nebu od po­ gleda iz dvorišta grupe zgrada. - Kad vidiš da se upalila lam­ pica, broj do sedam, pa zamahni svojim štapom - šapnu Makferson kad puzajući stigoše do žica. - Sve znam - odgovori Hač, jer unapred je sve bilo tačno predvi­ đeno. M ornar se osloni na lakat leve ruke, malo se podiže i zabaci štap tako da njegovim vrhom dosegne najgornju žicu. Osećao je drhtanje štapa slično onome kad zagrize riba. Štap je sekao žice lako i od­ mah po dodiru, jednu po jednu, i bez ikakvog natezanja. Kad dotače zemlju, Makferson pritisnu dugme na dršci i jedva vidljiva lampica na Hačovom štapu se upali. On odbroja do sedam i načini iste po­ krete kao i Makferson. Žice se poki­ daše i popadaše. Samo poneka se prepreci i smota se praveći novu prepreku. Njih dvojica opet pono-

više pokrete štapovima, ali sada nisko, iznad nove prepreke. Bilo je to slično sasecanju grana i droblje­ nju grančica džinovskim noževima. Konačno Ro Hač uze rolnu nekak­ vog krutog platna, koju je nosio uz baterije na leđima. Odvoji kraj i jed­ nom rukom ga zadrža. a drugom preko usitnjenih bodljikavih žica prebaci ceo svitak. OJmah zatim grebnu noktom po đugmetu na svom pojasu i začu se urlik noćne ptice Ćim to čuše, Lun i Džejn pođoše puzajući. Napipaše Makfersona i Hača, pa nastaviše između njih preko prostrtog platna. Kad pređoše prepreku, Lun so osvrnu da proveri je li Ro Hač zapamtio da tu ostavi mikro-radio-odašiljač s auto­ matom za paljenje lampice. Za slu­ čaj uzmaka to je trebalo da posluži za pokazivanje pravca na zvučfli radio-zahtev udružen sa onim istim zvukom koji je dolazio s naročitog Hačovog dugmeta, kakvo su imali i ostali. Jedino ha taj zvuk, koji je ljudskom uhu ličio na krik noćne ptice, mikro-radio-odašiljač je odgo­ varao i palio lampici}'na sebi. Puzanje po mokrom tlu bilo je neprijatno, pa Lun dade znak da ustanu i da se očiste, pa tek onda da nastave. - Noćni čuvar spava - reče Destrojer. — Naš je posao da tobože nasilno otvorimo prolaz, odmah desno od puta. Tu nas zaklanjaju uzvišica i ostatak drvoreda. Uz to, noć je takva da ni pas ne bi izašao napolje. - Sve to znamo, šefe — reče N or­ man Kroker. — Prosto mi se čini da nije trebalo ni da dolazimo i rizikujemo ovo zajedničko putovanje posle... - Ni reč o onome što se juče do­ godilo! - prekide ga Destrojer. Rešeno je da se napadne još noćas, jer od prekosutra ono što tražimo neće biti ovde već u nekoj tvrđavi 15

za koju ne znamo gde se nalazi. A sada, svi na izvršenje. Posao je lak. Naše je, kao što svi znate, samo da obezbedujemo od iznenađenja spoIja. Krtica Džo sa svojima radi un­ utra, jer oni su se za to dugo spre­ mali. Potrošeno je mnogo novca za pripreme onoga što ćemo izvesti noćas. Krečimo! Njegovi ljudi su kukama grabili žice, sekli ih običnim makazama za metal i odvlačili u stranu. Obučen u ogrtač od navoštenog platna, Kristofer Lenon je hvatao krajeve žica i povezivao ih čvrstim konopom. Čim stvoriše otvor, napred pođoše Destrojer i Alkok. Priđoše stražarskoj kućici i upadoše. Čuvar se lenjo proteže. - Ko je? - upita. - Ni reč više! I podigni šape, mla­ diću! Ovo je napad i može se dogo­ diti da ti se glava rasprsne pred ovim - pripreti Destrojer podno­ seći mu trocevno oružje pod nos. Ovaj nije umeo ni da se pravi da je iznanađen Samo podiže ruke i bolje se namesti na ležaju, na kome je sedeo. - Vežite ga - upozori ih Ursula Frej, koja je, po planu, bila zadu­ žena da ostane i čuva tobožnjeg za­ robljenika. Alkok posluša i veza čuvareve ruke za jabuke starinskog metal­ nog kreveta smeštenog u dnu stražarnice, a onda iziđe za Destrojerom. Kod prolaza kroz žičane pre­ preke beše ostao Anri Galotfa On je čučao pokriven kišnim ogrtačem i držao automatski pištolj spreman za potezanje i paljubu Desno od njega pođoše Norman Kroker Jacinta Erter i K ristofer Lenon Levo su išli Destrojer, Alkok i Doroti Tagart. Svi su držali oružje spremno za paljbu, ali nisu očekivali sukob. Istina, bila su još dva čuvara u zgra­ dama, ali oni su bili posao druge grupe. *• 16

Momci, gubite ¿e odavde! -

uzviknu nepoznati glas iz mraka. — Zar nište u stanju da zapamtite da je vaše Samo spoijno obezbeđenje?' - Zbog kiše... Tamo se zajezerila oda, pa mi samo da prođemo — nađe se brzo Lun. On htede da se približi nepozna­ tom, ali ovaj beše nestao. Već su bili ipiz ugao ogromnog skladišta od talasastog lima, pa Lun pozva ostale da še sakupe i odluče šta dalje s obzi­ rom na novu okolnost. Išli su duž Skladišta, pa kad naiđoše na uska rešetkasta vrata, Lun ih kalauzom otključa i ukloni. Druga su bila od aluminijumskih ploča, i samo prit­ vorena. Iza njih šu bili mrak i ti­ šina. - Osvetliću - reče Lun. - Pa ošvetli - složi se Makferson. Lunova mala lampa blesnu i zrak poče da šeta po Skladištu. Nije bilo nikakvih pregrada već je razni materijal bio uredne Složen po gru­ pama. U kontejnerima su bile prazne Staklene posude tu odmah pred njima. Malo dalje su bila četiri sanduka s nekakvim uređajima. Lun na prilepljenoj lišti pročita da Su to nove centrifuge. Desno je bio kompleks Sa uredno poredanim kontejnerima vezanim na elek­ trične vodove. Jedan je bio otvoren i videlo Se da je u njemu zamrzivač kakvi se upotrebljavaju u laborato­ rij ama. Iz radoznalosti, Lun otvori zamrzi­ vač i izvuče pločastu posudu od na­ ročitog Stakla otpornog na mraz Staklo je bilo zamagljeno, pa je mo­ rao da. pogleda sa strane. Zrak nje­ gove svetiljke osvetli podlogu na kojoj je bilo postavljeno malo ne­ kakve materije usred crteža koji je predstavljao šemu ljudske lobanje. - Hipofiza - šapnu Lun razgle­ dajući preparat Džejn še StreSe, možda Samo od hladnoće. Makferson pogleda bez radoznalosti, a Ro Hač prstima pom eri pločastu posudu, da bolje vidi.

On ipak nije mnogo znao o žlezdi koja je tu bila zamrznuta. No, Lun i Džejn su dobro znali šta znači ta žlezda u ljudskom organizmu, pove­ zana s mozgom preko jedne levkaste peteljke, a smeštena u delu koji se smatra osnovom lobanje. Prepa­ rat koj; Su Sada videli bio je paž­ ljivo izrađen. Hipofiza ima tri rež­ nja, i to, je na crtežu jasno pisalo. Prednji s natpisom »pars anterior« bio je odvojen prozirnom plastič­ nom membranom bez boje; Srednji, odnosno »pars intermedia* žutom, i zadnji »pars posterior*, piavićastom. - Sve je tako brižljivo urađeno - reče Lun. - Vređeio bi znati iz čije lobanje je izvađena. (govoreći to, on je brojao pločaste posude u zamrzivaču. Bilo ,ih je šest grupa od po dvanaest posuda. Uo­ kolo je bilo deset uključenih zamrzivača. - Sedam Stotina i dvadeset lobanja je otvoreno da bi ¿e Sve ovo sku­ pilo - zaključi Lun. - Nemoguće! — uzviknu M akferson - 'Samo izgleda nemoguće - S tugom, reče Džejn Vitington. Sada Se taj užas :edva skriva. Na prvom koraku Smo Se ošvedočili da je istina ono što se priča. Preparati smešteni ovde dovoljni su da se na­ čini lek za izlečenje dva bolesnika od karcinoma... - Još samo da nađemo laborato­ riju i zasučemo rukave — prekide je Ro Hač šalom. — Možda je bolje da pogledamo kud vodi trans­ portna traka. - Istina je, šuviše smo Se zaneli ovim što smo videli - reče Lun i zatvori zamrzivać. Odmah zatim pođoše pored zau­ stavljene gumene trake, koja je iz skladišta malo silazila dok se ne nađe ispod zemlje, a onda čitavih pedeset metara vodila dalje po­ dzemnim hodnikom da se na kraju opet podigne u nekom drugom pro­ storu.

- Učinilo mi se da se nešto po­ krenulo tamo kud vodi traka reče Džejn. - Možda je neki pacov - odgo­ vori Makferson paleći snažnu džepnu svetiljku. On pođe do otvora pored trake i osvetli njen podzemni prolaz i ob­ javi; - Nema ništa. - Prema onome što smo spolja videli u tok« dana, pored trake sti­ žemo do glavne zgrade laborato­ rije. Pokušajmo tuda - reče Lun. - Uzbuna! — uzviknu Edvard Elison dolazeći u trku ka glavnom la­ boratorijskom trezoru. - Tamo su neki nepoznati ljudi. Išao sam do skladišta da vidim kolike su zalihe preparata, jer to je dragocenost koju ne možemo da ostavimo. Video sam da ima deset zamrzivača, što znači preko sedam stotina prepa­ rata. No, uz njih stoje tri čoveka i jedna žena. Oni ne slute da smo mi ovde. - Ili možda slute - reče Džef Ligtrut, zvani Krtica Džo. Možda su to Destrojerovi momci - reče Simon Bue na eng­ leskom jeziku, ali s primetnim fran­ cuskim naglaskom. - Ja sam bio u prilici da vidim i Destrojerove ljude i devojke. On ima harem od tri lepotice. Niko od njih nije tamo u skladištu. Oni obezbeđuju samo okolinu naše opera­ cije - odgovori Elison. - Nas je šest - reče Ligtrut. Postavićemo im zasedu i uhvatićemo ih da bismo saznali ko su i šta traže. - Jesu li naoružani? - upita Mateo Serđi. - Nisam došao čak iz Rima da bih ovde vodio pištolj ske dvoboje već da obijemo trezor i otmemo najveću tajnu svetske medi­ cine. - Sigurno jesu - odgovori Eli­ son. - Nose torbe sa opremom, a dvojica od njih imaju kutije na le17

dima i nekakve sklopive štapove slične onima za pecanje. Ostavljaju utisak da su u nekoj ekspediciji kao i mi. Razgledali su, izgleda, baš pre­ parate za izdvajanje leka. - Možda i oni žele da otvore tre­ zor - primeti Ligtrut. - M i smo sposobniji za taj posao. Zato zovnimo Destrojerove ubice, pa neka ih pohvataju - reče čovek s nemačkim naglaskom u svom eng­ leskom govoru. Bio je to minhenski član ove neo­ bične bande Hans Švarceneger, koga su ostali oslovljavali, jedno­ stavno, sa Švarc. - I nije u našoj praksi da se tu­ čemo - složi se vođa bande Ligtrut. - Ono malopre rekao sam samo da bih video da li se svi čvrsto držimo principa da izbegavamo ubistva. - A izbegavamo li? - upita A r man Marten. Niko mu ne odgovori, ali svi pomisliše na smrt pratilaca novca u pljački na drumu ka Oksfordu. Istina, znali su i to da je Destrojeva banda priključena baš zbog takvih zločinačkih poslova u kojima ubistva nisu retka. Toga trenutka svi su zastali u iš­ čekivanju. Vođa bande Džef Ligtrut je toki-vokijem zvao Destrojera. Reče mu šta je otkriveno, i zaključi: - Postavite zasedu negde oko tačke devetnaest na planu koji imaš, i pokušajte da te ljude uhva­ tite bez prolivanja krvi Tamo iz­ vodi prolaz iz skladišta u kome su sada nepoznati. Tek što on završi, Elison podiže ruku i reče: - Pokušaću da ispravim jednu svoju malopređašnju grešku - Požurimo! Nastavićemo posao - prekide ga Ligtrut. Elison ispriča šta se dogodilo pre četvrt sata, kad je on te iste nez­ nance primetio u mraku, misleći da su Destrojerovi gangsteri - Srećom, sve si popravio ot­ krivši da stvari stoje drugačije -

i

ta

reče smireno Ligtrut, - Dakle, na­ stavimo posao, a Destrojeru ost­ avimo da umlati, ili dovede te neže­ ljene noćne goste. Arman Marten opet priđe glav­ noj bravi. Bio je to nenadmašan veštak za otvaranje brava svih vrsta. I, za više od petnaest godina obiiačkog »zanata« nikada nije bio uhva­ ćen. Nije se ženio, a plen je trošio s devojkama na Pigalu »Prostitutke nikada ne izdaju, jer niko im se i ne poverava znajući da sve rade za po­ liciju. A i policija te ostavlja na miri.;, ako te one ne optuže«, šalio se on više puta, Sebe je u Parizu »po­ krivao« tobožnjim slikarskim pozi­ vom. Istina, umeo je odlično da crta i više puta su mu prijatelji rekli da je propustio što se ne bavi crta­ njem. Oko elektronskih uređaja za obezbeđenje trezora radio je rim ­ ski obijač Mateo Serđi. On je u Rimu imao malu radnju za servisiranje elektronskih uređaja, pa je na tome čak i vrlo dobro zarađivao. No, najviše se bavio proučavanjem elektronike koja služi za alarmne sisteme, ili elektronsko zaključava­ nje trezora i prostorija. Učestvovao je u svakom poduhvatu Ligtrutove bande. Švarceneger je brzo snimao sve tehničke uređaje u laboratorij ama i demontirao neke male ali najvaž­ nije i najskuplje delove. O tačnom izvršenju operacija i transportu brinuo je Simon Bue, a Edmond Elison, pošto se ovde nije radilo kroz kanalizaciju i ispod zemlje, bio je neka vrsta stalnog obezbedenja provale. IV Napred je išao žustri Ro Hač, ali nije propustio da proverava svoj infracrveni analizator prisustva živih bića, i odmah je uočio da u zgradi laboratorije ima ljudi. Utvr­ dio je to nekoliko trenutaka pre nego što je došao na nišan razboj­

nika. Pritisnuo je dugme radio-uzbune i elektro-signali na vratovima Luna, Džejn i M akfersona su ih opomenuli. Bacili su se u zaklone kad i Bo Hač. Zakasneli plotun iz pištolja i mašinskih pušaka Destrojerove bande podigao je prašinu pogađajući zi­ dove. Međutim, Makfersonovi hici su pogodili već pri prvoj razmeni pucnjeva. Ron Alkok je urliknuo: - Pogodio me je, prokleti pas! - Podigni šape, momće, pa će se videti ko je šta! - doviknu mu Mak­ ferson. Koliko god je mornar bio gloma­ zan i širok, toliko je mogao da bude hitar kad je trebalo. On munjevito preskoči traku i zauze zaklon ispred Ro Hača. Hici planuše iz zasede, ali ne pogodiše. Ćuli su se jauci Rona Alkoka i nečije psovke. Destrojerov »gorila« bio je snažan momak, brz na pištolju i opasan u tučama pesnicama, pa je vladalo mišljenje da je čvrst ćova koji ne zna za strah. Međutim, kad je osetio da je prostreljen i shvatio da to može biti kraj, onda se odjednom pretvorio u kukavicu. Zapomagao je preklinjući svog šefa da ga ne ost­ avi. Nevil Maldun je imao izoštrene instinkte, pa je naslutio opasnost. Okupio je skoro celu bandu i s njom potrčao da postavi zasedu. Napolju, na straži kod ulaza, ostale su samo Doroti Tagart i Jacinta Erter. Sada Jacinta dotrča i uzviknu: - Dolazi policija! Vide se svetla i čuje se sirena kod mosta! - Povlačimo se! - naredi Destrojer. Baš taj trenutak bio je presudan, jer Lun je spremao gasne bombe, kojima bi pred sobom uspavao raz­ bojnike u zasedi. Jedino je ranjeni Alkok ostao da sačeka pomoć, koja nije dolazila. On je slutio da će ga Destrojer ubiti, ako ga ne može no­ siti, pa se zavukao među crnu pla­ stičnu burad sa hemikalijama. De­

strojer ga je glasno zvao. skriven iza izlaznih vrata. Alkok je ćutao, pa je bio tu kad su stigle zakasnele gasne bombe Lunove grupe. Gas ga je uspavao tamo medu buradima, ali ga je na tom mestu i Lun prevideo. - Povlačimo se i mi - odluči Lun. Dogodilo se da su u strahu Destrojerovi ljudi pucali i lako ranili Armana Martena, ali on je mogao da se kreće. Džef Ligtrut je stalno dovikivao lozinku Mormon, M or­ mon1.To je sprećilo da dođe do neže­ ljenog sukoba dve grupe koje su pamagale jedna drugu. Policijski automobil je prišao oprezno, jer pucnji su bili dovoljna opomena. Policajci su stali u zaklon zidane ograde kod puta koji ih je doveo od Fajfilda, pa su nastupali pešice. To je omogućilo i obema raz­ bojničkim grupama i onoj Lunovoj da napuste »Laboratorije Veler«. Policija je izgubila u vremenu obav­ ljajući istragu. Kad je javljeno ost­ alim policijskim stanicama da je izvršen napad i da treba proveriti ko se kreće na putevima, sve je bilo kasno. Grupe koje su bile prodrle u laboratorije već su bile daleko. Tek u zoru, ostavljeni policajac čuo je jecanje ranjenika i otkrio Rona Alkoka. Odmah je prenet u gradsku bolnicu, a vest o tome da je razbojnik uhvaćen brzo se probila do štampe i radija. Verovalo se da će tajna napada na laboratorije biti otkrivena. Uzalud je, i kasno, stiglo naređenje da Se javnost ne obaveštava ni o čemu u vezi sa napadom i noćnim obračunom u »Laboratorijama Veler«. * Kad se probudio, Ron Alkok se osećao vrlo loše. Nije mogao da se pokrene i tek tada je shvatio da je dugo bio bez svesti i da je u bolnici. ' Mormon - verska sekta u Americi, koja dozvoljava mnogoženstvo

Iskrenuo je glavu i ugledao plat­ neni zastor, iza koga se čulo neko kretanje. Zovnuo je: - Ima li koga?... Zlo mi je... Ušla je bolničarka pomičući zavesu koja je ograđivala ovaj odeljak bolničke sobe. - Gde sam? - upita razbojnik. - Ne brinite, sve će biti dobro odgovori gojazna bolničarka stav­ ljajući mu ruku na mišicu. - Ovde ste dobro smešteni. Operisani ste i život vam nije više u opasnosti. - Pitao sam gde se nalazim ponovi Alkok. - Pa gde biste mogli da budete no u fajfildskoj bolnici?! - kao da se čudi nepotrebnom pitanju, odgo­ vori bolničarka - Kako sam dospeo ovamo? raspitivao se gangster s naporom. - Zabranjeno mi je da razgova­ ram. Napolju je policajac na straži. A i za vas nije dobro da govorite. Kuršum vam je bio zakačio i plućno krilo - odgovori devojka osvrćući se prema mestu iza zavese na kom su morala biti vrata sobe, u kojoj su ležala još dva tek operisana bolesnika. - Jesam li zato vezan? - upita Alkok. - Sve ćete znati... Za koji trenu­ tak treba da dođe hirurg, da obiđe svoje pacijente - odgovori devojka. - I niste vezani, već su to kaiševi koji sprečavaju nesvesne pokrete koji bi mogli da izazovu krvarenje. To će vam skinuti čim se lekar uveri da ste se osvestiii. Od tog trenutka Ron Alkok je po­ čeo da misli na bekstvo iz bolnice. Osvrtao se da vidi položaj kreveta, pa upita: - Na kojem smo spratu? - Prizemlje — odgovori bolni­ čarka. - Hirurgija ima još samo jedan sprat. Ona izađe i malo kasnije stiže hi­ rurg sa još dva lekara. Brzo pogle­ daše ranjenika, zabraniše mu da govori i narediše bolničarki da po­ pusti kaiševe kojima je bio pričvrš­ ‘ 20

ćen za krevet. Alkok pokuša da sazna nešto više o svom stanju, ali lekar mu odlučno reče: - Nikakvih razgovora! Dovoljno je da znate da ćete ostati živi, i bez posledica teže prirode. Vreme je sporo prolazilo. Sporo su kapale kapi infuzije, a Ron A l­ kok je počeo da drema. U jednom trenutku zavesa se pomakla i poja­ vilo se jedno !epo žensko lice. - Sanjam li? - pokušao je da se šali Ron Alkok. Ušla je bolničarka i sta,vila prst na usta u znak da on treba da ćuti. Ispod belog mantila je izvadila pred­ met duguljastog oblika. Alkok je verovao da je to toplomer i nije obraćao pažnju na predmet, ali je radoznalo gledao bolničarku. - Ja sam vas već negde video zaključi on u jednom trenutku. - Pst! - upozori ga ona da ćuti i zađe mu iznad glave tako da je on ne vidi. - Voleo bih da vas gledam, iako se užasno osećam - šapnu on U tom trenutku oseti udarac u vrat, kao da je došao iz jastuka. Htede da jaukne, ali oseti nemoć i izgubi svest. Kad je gojazna bolničarka opet obilazila svoje pacijente u šok-sobi. zatekla je Alkoka mrtvog. Hirurg je bio iznenađen, jer bio je siguran da je njegov pacijent izvan životne opasnosti. Obdukcijom je utvrđeno da ga je usmrtila kuglica prečnika dva milimetra. Mikroskopom je utvrđeno da je metalna i šuplja. Dve mikronske rupice su otkrivale da je bila punjena jakim nervnim otrovom. Policija je obaveštena, i dalja istraga je zaključila da je Alkok ubi­ jen, aii njegov nije ni naslutio ko je izvršio to ubistvo.

- Sramota je da se sve to tako sporo saznaje, a što je još gore, saz­ naje se sasvim slučajno - govorio je inspektor Skotiand Jarda Kliv

Braun svom sagovorniku. - Kao uzgredno je u biltenu bilo spome­ nuto da je jedan od članova bande koja je otela novac na putu A 40 imao otisak noge koji otkriva defor­ maciju stopala. Sada je opet spome­ nuto da je u »Laboratorijama Ve­ ler* kod Fajfilda među napadačima bio čovek čiji trag odaje deformisano stopalo. I sasvim slučajno sam povezao ta dva izveštaja. Pronašao sam snimke s jednog i snimke s dru­ gog mesta. Potpuno su istovetni... - I zato si tražio da dođem ovako rano'?' - začuđeno reče šef odeljenja. - Pa to je moglo da sa­ čeka redovno vreme. - Ako vi tako mislite, gospodine Linds .. -- razočaranim glasom reče inspektor Braun. - A ja sam mislio da je to veliko otkriće. U »La­ boratorijama Veler« nađen je ranieni. gangster. On je stigao da kaže samo da ga je ranio »protivnik«. Neko ga je maknuo na čudan način još dok nije - Sve to znam - prekide ga šef odeljenja Ramzi Linds - Ali treba što pre utvrditi ko je taj čovek - skoro ljutilo reče in­ spektor Braun. - A meni se to ne dozvoljava, jer neko želi da se ćuti o tom napadu kod Fajfilća. - Pa i ne razumem što se to tebe tiče - odgovori Linds. - Tebi je poverena istraga oko velike pljačke. - Da li vi još ništa ne shvatate, ili rne zavitlavate? - upita inspektor Braun. - Možda ne shvatam — nasmeja se Ramzi Linds. — Obično se misli da šefovi odeljenja u Skotland Jardu sve manje razumeju svoje ljude. - Onda da ponovim - reče in­ spektor Braun. - Isti čovek učest­ vuje u velikoj pljački na drumu A 40 i u »Laboratorijama Veler«. Onda je tamo zatečen ranjeni gang­ ster. .. - A, to? - nasmeja se šef odelje­ nja. - Ti bi hteo da saznaš ko je taj ranjenik?

- Samo to! .. - I šta bi s tim? - Onda bih išćačkao kojoj bandi je pripadao, pa bih... - Pokušaću da dobijem odobre­ nje da se pozove u pomoć javnost, ako drugačije ne otkrijemo ko je ubijeni ranjenik - s uzdahom reče Linds. - Ali slušaj, Braune! Ti me uvek nateraš na nešto što ja ne že­ lim. - Šta to sada ne želite, šefe? upita Braun. - Ne želim da otežavam ionako tešku situaciju oko tog napada kod Fejfilda. Tamo se čuva neka važna državna, ili naučna tajna. Svejedno je koja. I mi ne možemo da udarimo na sva zvona o tome — objasni Linds Njegov u običnim prilikama pro­ dorni i oštri pogled modrih očiju sada je izražavao molećivost. Ali ja moram znati ko je bio taj čovek - odlučno reče inspektor Braun - I znaćeš - popusti šef odelje­ nja - Samo, to prepusti meni. Čim se bude moglo saznati ko je ubijeni, mi ćemo biti obavešteni. Do tada prste k sebi, jer to je stvar Obaveštajnog odeljenja i njemu srodnih službi vojske i mornarice njenog Veličanstva... Uh! uzviknu inspektor Braun. - Smem li o svemu tome još ne­ što da pitam? - skoro šapatom, u šali, reče inspektor Braun. - Pitaj, ti prokleto njuškalo! nasmeja se Linds. - Je li istina da su se u »Labora­ torijama Veler« sukobile dve bande? - Izgleda da jesu. -- Ko je mogao biti druga banda, ako je prva ona što je izvela veliku pljačku? - upita inspektor. - Možda sam Lun, kralj ponoći - odgovori u šali Linds. - Nije to baš sasvim nemoguće. Čuo sam da su nađeni ostaci gasnih bombi, kakve koristi Lun. Mogu li na kratko da dobijem te ostatke? i 21

- upita inspektor. - Pokušajmo i to - prihvati Linds. - Ali da se zna: nikakvu saglasnost oko tvojih eventualnih kontakata s Lunom ja nisam dao. - Zašto to kažete? - upita Braun. - Poznat si kao možda jedini in­ spektor Skotland Jarda s kojim bi Lun pristao da se sastane. Zadobio si njegovo poverenje kada ste istra­ živali u »zamku duhova«... Dođavola, opet se jedan drugom obra­ ćamo čas po imenu, a čas sa »gospo­ dine« i po prezimenu. Budimo jed­ nom ja za tebe Ramzi, a ti za mene Kliv - reče Linds, izvadi m ara­ micu, pa brižljivo obrisa čelo na kome behu izbile sitne kapljice znoja. - Naravno, šefe... Ramzi - nasmeja se Braun. - Istina, to neće po­ trajati dugo, jer dan mog penzionisanja je blizu. - Gledajte da ga doživite... Gle­ daj da ga doživiš, Klive - nasmeja se Ramzi Linds. — A sada da se vra­ timo Lunu... Moram unapređ da kažem da neću prihvatiti nikakve tajne pla­ nove o tome da se Lun »spetlja« reče Braun. - To je već upisano u tvoje služ­ bene dokumente i zato nisi sada ti na mom mesiu, Klive - s uzdahom reče Linds. - Dobar je inspektor koji ima skrupula, ali samo za »pa­ radne«: trenutke i nikako kao šef ode ljenja. Morao bi to da znaš. - Nisam dobar policajac, jer uvek sam mislio da u policiji treba što više poštenih ljudi - s gorči­ nom reče inspektor Braun. - Ali ako se ustanovi da je u tom napadu na »Laboratorije Veler* učestvovao i Donald Sikert. pošteno ću istraži­ vati je li to njegova krivica ili samo »nenadležno mešanje« u tuđe pos­ love. Kad bih bio uveren da je Lun zločinac, gonio bih ga svim sna­ gama. - Verujem - s!oži se Linds. Zatražiću da ti se omogući pregled 22

ostataka onih gasnih bombi i da ti se kaže ko je ubijeni gangster u Fajaldu. Unapređ ti mogu reći da je zaključeno da su u napadu, možda slučajno, učestvovale dve bande, koje su se sukobile u prostorijama »Laboratorija Veler« Možda je do­ bro da znaš da je tim napadom na­ činjena velika šteta, jer tamo se istraživalo nešto o čemu ne može da se govori Ni ja o tome ništa ne znam... - Ja bih mogao da saznam.. - Ali ja neću da znam o tome šta bi ti mogao, čuvaj se. Klive - zak­ ljuči Linds. On ustade i time dade znak in­ spektoru da je razgovor završen. Braun požuri u svoju sobu i okrenu jedan broj telefona. - Je ii to slavni reporter Markinč? - upita kad mu se s druge strane odazva prijatan muški glas - Kod telefona! - odgovori Markinč. - Ko to dodeljuje rang slave? - Ovde je Kliv Braun, nesrećni inspektor Skotland Jarda. I molim te ne spuštaj odmah slušalicu brzo odgovori Braun. - Imaš li kakvu važnu vest za reportera? - upita Artur Markinč vedrim tonom. - Još ne, ali možda će biti - od­ govori inspektor. — No, prvo treba đa razgovaram s našim prijateljem. - Sa kojim to? — kao da ne zna na koga Braun misli reče reporter. - Samo nam je jedan čovek za­ jednički prijatelj. Istina, on tebi veruje, a meni kao policajcu vrlo malo - odgovori inspektor. - No, svakako te molim da mu kažeš šta želim. Neka me nekud pozove, ili makar neka se javi telefonom. - Prvo neka bude ovo drugo reče reporter Artur Markinč. — Zamoliću ga da ti se javi na tvoj pri­ vatni telefon, jer sigurno ne voli da koristi veze Skotland Jarda. koje su možda uključene... - Nas niko ne prisluškuje, ali razumem opreznost takvog ćoveka. Nakon pola sata od ovog trenutka biću kod kuće. Broj mog telefona

imaš prekide ga inspektor Braun. - Pokušaću da ti učinim uslugu, ali znaj da ja nemam nikakvu stalnu vezu s njim. Ako me on po­ zove. .. - govorio je Markinč. - I tebe razumem. Mnogo puta su te pritiskali da otkrij eš kako us­ postavljaš vezu s prijateljem, ali ni­ kome to nije uspelo. Neće uspeti ni meni i kad bih to pokušao - opet ga prekide nestrpljivi inspektor Braun. Reporter još jednom obeća da će pozvati čoveka na koga njih obo­ jice, misle, i veza se prekide. Prošlo je više od sto minuta od tog trenutka. Inspektor Braun ih je brojao, pa se trgao na zvonjenje. Javi se prijatan muški glas: - Je li to inspektor Braun? - Ja sam' Braun ovde! - brzo odgovori inspektor. - Javio mi se Artur Markinč. pa evo ispunjavam vašu želju, inspek­ tore - reče Lun, jer to je on bio na drugoj strani. - Mogu li da. pitam otvorenim govorom? — nastavi inspektor Braun. - Mislim da možete — odgovori Lun. * - Desilo se nešto tamo kod Fajfilda... - Znam. - Bili ste tamo? - Jesam. Ali otkud vam takva ideja? - Upotrebljenje su gasne bombe, pa sam pom islio... - Šta vas stvarno interesuje, in­ spektore? - Zašto ste provalili u laborato­ rije? - Tamo se događa nešto od ve­ like naučne vrednosti. Hteo sam da pogledam ne krše li se pri tome opšti zakoni morala, jer stvar je takva da je sumnja osnovana. - Pa krše li se? - Izgleda... - Našli ste dokaze, zar ne?

- Još uvek moram da procenjujem te dokaze. Dogodilo se da je još neko provalio u isto vreme. Došlo je do sukoba pa su pucnji daleko odje­ knuli. Policija se umešala, i svi smo se povukli. A sada vi meni recite šta ste utvrdili. - Bio je uhvaćen jedan ranjeni provalnik, ali ga je neko ubio otrovanom kuglicom izbačenom vazdušnim oružjem. Nije stigao da progo­ vori - pričao je inspektor. - No, mnogo važniji detalj je to da je medu tragovima napadača na »La­ boratorije Veler« bio i čovek čiji otisci su nađeni na mestu velike pljačke na putu A 40. - To znači da je ista banda.. zausti Lun. - Zaključak ostavljam vama, jer ja još nisam siguran u čemu je stvar prekide ga inspektor Braun. - Imate li da mi kažete ne­ što čime biste mi pomogli u istrazi pljačke, jer zabranjeno mi je da se mešam u fajfildski slučaj. - Zašto povezujete ta dva zlo­ čina? Da li je samo trag jednog od učesnika ta veza, ili postoji još neka? - upita Lun kao da je pre­ čuo inspektorovo pitanje. - Znaćemo to kad se sve ispita, Predložiću da se laboratorijski ispi­ taju čaurice od ispaljenih metaka na oba mesta - reče inspektor Braun. — Imate li vi nešto na umu? - Nešto imam, ali ću sam da os motrim - odgovori Lun. - Silno bih se radovao kad bih bio siguran da ćete vi istraživati oko oba slučaja — veselo izjavi in spektor Braun. - Možda će biti vaših šefova koji će se još silnije narogušiti kad saz­ naju da se i ja mešam u sve to reče Lun. - Mislite li na veliku pljačku novca, ili na provalu u »Laborato­ rije V eler«? - upita inspektor Braun. - Na obe - odgovori Lun. - Ako bi se ukazala prilika da se vidimo, ili ako vi to poželite, dajem 23

reč da će sve ostati, tajna — reče Braun. - Voleo bih da znam da ii je ovaj razgovor samo vaša želja, ili je toj zamisli još neko kumovao - reče Lun. - Kunem se da me niko nije na­ govorio. Mislim da mnogi naši ljudi radije ostavljaju zločince nekaž­ njene, nego da ih vi gurnete na dno - smejući se odgovori inspektor Braun. Bilo je jasno da za sada nema šta da se razgovara, pa on pozdravi sagovornika i prekide vezu. Odmah zatim pozva broj svog šefa odeljenja Lindsa i reče: - Nema sumnje u to da li je Lun bio u Fajfildu. Bio je, a to sam čuo iz sigurnog izvora pre koji časak. On ne diže ruke od daljeg »zaviriva­ nja« u tajne »Laboratorija Veler«. - To ne valja! - uzviknu Linds. - Treba ga sprečiti' - Ali, zašto? - upita Braun. - Vi ili nećete da shvatite stvari, ili ste zaista tupoumni Braun. - Opet me oslovljavate s di­ stance i po prezimenu, gospodine Linds. - Nisam to hteo, Klive, - mekim glasom nastavi Ramzi Linds. - I mene će boleti glava zbog Lunovog mešanja. Već sada znam da će mi doći naređenje da sprećim Luna da razotkriva državne tajne. - Naređenje ne može uvek da se izvrši, Ramzi - prihvati inspektor Braun pom irljivim tonom. - Ipak mi obećaj da ćeš tom čoveku nekako utuviti u glavu da ne treba da dira u sve to. Neka ide u svoje laboratorije, a neka one druge ostavi na miru. Ako će to ko­ ristiti, prenesi da je u pitanju molba - zaključi Linds. Braun je znao da bi svaki dalji razgovor bio uzaludan. On se rado­ vao što se Lun umešao, jer to je stva­ ralo nadu da će zločinci biti otkri­ veni, a Braun je ceo život posvetio toj dužnosti, iako ne baš uvek u po­ voljnim uslovima. 24

Rođeni Londonac, Braun je voleo svoj sivi, često sumorni London. Sada iz svoje sobice za rad iziđe i nađe decu kako stvaraju nered, jer je njegova žena bila izašla da pokupuje kućne potrepštine. Na kuhinjs­ kom stolu nađe belešku: »Pogledaj u kutiju za novac-, prazna je. Megi«. Znao je da je to njen zahtev da ost­ avi malo više novca, ali on samo nehotično opipa džepove, jer imao je samo nešto sitniša. S uzdahom, on potraži štednju knjižicu. Uze je, rešen da privremeno okrnji ušteđe­ vinu kojom je želeo da ispuni neke davne svoje i ženine želje kad bude napustio posao i otišao u penziju. V Kristofer Lenon se kasno probu­ dio i još dugo je ležao u krevetu raz­ mišljajući. U stanu, koji se nalazio u Valvortu na Vestmorlend Rodu, nije se čuo niko. Bilo je jedanaest sati pa Lenon konačno ustade. Tek kad se našao u kupatilu, čuo je lupa­ nje ulaznih vrata. To se njegova žena Meri vraćala iz trgovine. Imala je, kao i on, četrdeset i pet godina, ali je izgledala znatno mlađa. On otvori vrata kupatila i zovnu, i dalje se brijući: - Hej, Meri! Kud si se skitala?! - Kupovala sam hranu - odgo­ vori ona mirno. - A gde je Eva? - pitao je on da­ lje. - Od sinoć je nisam videla. Ja joj ne mogu ništa. Ona nam se otela. Tebe nikad nema kod kuće... — p ri­ čala je Meri dok su joj koraci, zbog drvenih potplata na papučama ne­ prijatno odzvanjali po tvrdom be­ tonskom podu male kuhinje. - Umukni! - prekide je Lenon. - Nisi uspela da je odgojiš, pa sad samo blebećeš. - Nisu mi nikad cvetale ruže... Žena otpuštenog policajca koji se bavi ko zna čim ... — nastavi ona u prekidima, poslujući.

- Rekao sam da ćutiš! - opet uzviknu Lenon. Brzo se umi i istušira, pa se obrisa i stavi jedan peškir oko glave, jer je oprao i kosu. Dođe u kuhinju i sede za sto. - Gladan sam kao vuk - reče i nasmeja se svojoj ženi. - Ti si moj teški krst, Krise — uzdahnu ona. - Dođi! - pozva je Kris. Ona se trudila da zadrži smrknuti izraz, ali kad je on zgrabi i svali sebi u krilo, ona poče da se smeje Bacakala je nogama otima­ jući se. On zadiže njenu vunenu ma­ jicu i ukapaše se još čvrste, oble i lepe grudi. On ih sastavi jednom rukom, a drugom među njih poče da zadeva novčanice. Ona se prepu­ sti njegovoj igri i mazno zaturi glavu k njegovom vratu šapućući: - Ti, veliki lupežu... Uvek se pla­ šim. . Je li to taj plen o kome si nedeljama p riča o ?.. - N ije... Plen je veliki, ali ga ne delimo. Bićemo bogati i moćni. To je sve što treba da znaš. Mogu da ti kažem još samo to da smo se ujedi­ nili s moćnim ljudima - pričao je Kristofer Lenon. - Moram i ja malo u kupatilo, i da uredim sobu* dok ti doručkuješ - reče ona. - Ostavi to ovoga puta, jer mo­ ram da požurim — odgovori Lenon. - Prošla noć bila je teška, a danas imam važan posao. M eri pokupi novac sa svojih grudi novčanice koje su bile pale pored stola, pa s uzdahom reče: - Ipak bih volela... više bih volela da si još uvek policajac... - Ne ponavljaj to! - Ljutito reče Lenon. On popi mnogo mleka, brzo pro­ guta nareske kuvane šunke i pe­ civa, bez hleba pojede kocku putera i završi s nekoliko velikih kašika dorsetskog meda. - Vratiću se i večeras kasno, ali obezbedi da Eva bude kod kuće. Devojka od sedamnaest godina ne

može tako da se skita bez znanja svojih roditelja. - Reći ću joj sve, ako dođe. Znam da će pobesneti, ali govoriću joj o svemu - obeća Meri Lenon. - Ali još više brinem o tebi. Uvek si se svi­ đao ženama. Možda i ti skitaš, a ja ne smem ni da pitam... - Nema za mene druge žene, Meri! - viknu Lenon. - Koliko puta to treba da ti kažem! Znam kako je ženi čoveka koji živi kako živim ja. ali, zar se ne događa da danima i ne izađem iz kuće? - Uništava me sve to... A kći je poluprostitutka... gunđala je Meri tražeći oko stola, ne bi li našla još neku novčanicu. Lenon iziđe i pođe pešice dosta daleko, jer njegov stari emdži je bio parkiran čak na Turlou Stritu. Po­ veze se prema severnom delu grada. Vožnja je u ovo doba bila spora i teška, i on izgubi više od sata dok je stigao do Velingtona. Pozvoni na jedna vrata na Klarens Rodu, i sačeka. Otvori mu tamno­ puta, izborana žena. koja upita: - Šta želite? - Treba da vidim gospođu Us odgovori Lenon i pokaza joj poli­ cijsku značku, koju je ukrao od jed­ nog kolege još dok je bio policajac. - Ona još nije ustala. Ako biste mogli kasnije... - zausti žena. - Biće joj milo kad joj kažete da je traži Kris - odgovori Lenon i is­ korači pored žene, koja mu je sme­ tala da uđe. Ona se skloni i uvede ga u pro­ strano predsoblje koje je imalo i dva kutka s foteljama. Lenon tiho zviznu videći luksuzni nameštaj i crvenim tepihom zastrto stepeni­ šte. Video je petoro vrata u prizem­ lju, pa zaključi da je stan vrlo pro­ stran i luksuzan. - Sedite i sačekajte ovde — reče žena. — Možda bi vam godilo neko piće? - Najradije bih popio pivo — odgovori Lenon. 25

- Sad ću ja - reče žena i ode hodnikom ispod stepeništa. Vratila se s poslužavnikom na kome je bila otvorena boca piva s čašom. - Gospođa Us će uskoro sići reče ona. - Otkud to sad odjednom znate? - upita Lenon. - Imamo interfon, pa. sam je poz­ vala iz trpezarije u kojoj su hlad­ njak s pićima i orm ar s čašama. Gospođica nije bila srećna što je uznemiravam i rekla je đa se ne seća ko je Kris. Ali kad sam joj spo­ menula policijsku značku, pomoću koje ste me zbunili i lako ušli... brbljala je žena puneći čašu pivom. Ona odjednom ućuta kao da se setila da ne smo mnogo da priča, pa brzo nestade. Prošlo je čitavih pola sata dok se Karen Us pojavila na vrhu stepeništa. - Hej, dođite bliže! - zovnu ona otuda. Namerno je stajala tako da joj se odozdo vide lepo oblikovane noge i bedra, sve do rublja. Lenon je mo­ rao da prođe pored stepeništa, pa se u jednom trenutku nađe ispod nje. Zastade i nasmeja se. - Kakva zvezda na nebu iznad mene! - uzviknu. - Otkud ti, Krise?! - začuđeno reče ona. - Kako si me pronašao? - Primetio sam te prošle noći u Fajfildu i zapamtio broj tvojih kola. Imam još neke veze u policiji, pa sam saznao adresu vlasnika minimorisa jutros kad sam se probudio. Posle opet zaspao i sanjao te, i odlu­ čio da te posetim — ispriča Lenon još uvek stojeći pod stepeništem. - Dođi gore - pozva ga ona. Lenon posluša i pope se, s izra­ zom divljenja za sve što vidi pred sobom i oko sebe. To i reče. Srdačno se rukovaše. - Koliko godina se nismo videli? - upita ona. - Više od deset - odgovori Le­ non - Gde si bila sve ovo vreme? - A gde nisam? U Japanu. Sjedi­ 26

njenim Državama... Padala sam i dizala se, Krise. A ti? - upita ona vodeći ga galerijom. - Ja sam uglavnom padao - nas­ meja se Lenon. - Uhvatili su me u jednom »poslu«, pa sam najuren iz policije. No, otada ne mogu da se žalim. Imao sam dosta sreće. Vidim, i ti si je imala, Karen. Šta si radila u Japanu? - S jednim ambasadorom sam otputovala u Tokio kao tobožnja službenica. Znaš već kako to ide... Posle sam mogla da pokušam kao glumica u Holivudu, ali pokazalo se da »suviše« glumim. Tvrđe da nemarrAalenta za film. Možda je tako. Imam ga više za život. Zato sam upoznala jednog moćnog čoveka. Pokazalo se da je mnogo moćan i mnogo pokvaren, mnogo sebičan i mnogo opasan. Zato sam se vratila u London. Ovde mi nije loše - pri­ čala je ona stojeći pred jednim vra­ tima. Onda ih otvori, i oni se nađoše u basnoslovno luksuznom prostoru. Bila je to velika soba, skoro dvor­ ana, nameštena s tri ležaja različite veličine i visine. Jedan je bio naro­ čito kitnjast i u stilu srednjovekovnih ležaja s baldahinom. Pod slabačkim svetlom svetlucali su pozlata, svila, lakirane površine i baršun. Desno su bila jedna vrata, a levo druga Tavanicu je krasio veliki, ali neosvetljeni luster. O rm ari s knji­ gama, barski pult s hladnjakom za pića i policama s čašama i posu­ dama, toaletni sto s ogromnim ogle­ dalom i još nekoliko vešto postavlje­ nih ogledala upotpunjavali su pro­ storiju. Kad je stupio u nju, Lenonu se učini da odjednom s više strana pri­ laze drugi ljudi. Trgao se i bolje ih osmotrio, pa je onda odahnuo, jer sve su to bili samo njegovi likovi umnoženi sistemom ogledala. Svi su oni nestali kad je koraknuo napred Karen Ils ga je držala ispod ruke i vodila ga ka desnim vratima. Baš

tada se začu muzički znak poziva, pa Karen povede gosta do stočića pored ležaja s baldahinom. Pritisnu dugme na stočiću i javi se: - Ćujem, govori! - Došao je gospodin Maldun javi se služavka. - Dolazim, reci mu - odgovori Karen i ponovo pritisnu dugme i isključi interfon. - Koji je to Maldun? - upita Kristofer Lenon. - Izvesni Nevil Maldun - odgo­ vori Karen. - Zašto dolazi9 I otkada ga znaš? — brzo i ne skrivajući uzbu­ đenje upita Lenon. - Poslovna poseta - odgovori Karen. - Znam ga već nekoliko meseci. - On ne treba da zna da sam ja ovde, niti da se ti i ja poznajemo dodade Lenon. - - Ali zašto?! - začudi se Ka­ ren Ils. - On je vedar momak. . Istina, ume biti prek i silovit... - Znam ga - prekide je Lenon. - Ili je to, možda, slučajna podudar­ nost? Jedan N evil Maldun je u neku ruku moj šef. - Znam - osmehnu se Karen. On je šef grupe čvrstih momaka, u koju spadaš i t£ zar ne? - Mnogo pričaš i mnogo znaš smrknuto reče Lenon. - Razgovaraćemo o tome posle, ali ne pre nego što prođe dan. Ovaj dan posvetićemo uživanjima. Idi u kupatilo. Izaberi tamo najlepši kućni ogrtač, i kad dođeš, naći ćeš me na jednom od ovih ležaja. Dok si ti u kupatilu, moj posao biće da se otarasim Malduna - izloži Karen i blago ga dovede do kupatila i gurnu ga unutra. Lakim korakom je istrčala i prešla galeriju. Sa vrha stepeništa, ugleda visokog i stasitog Nevila Malduna. - O, dragi! — uskliknu ona i pođe polako niz stepenište. Maldun joj pođe u susret, i po­ vede je nazad uz stepenište. Novog

gosta ona povede levim krakom ga­ lerije i uvede ga kroz najbliža vrata. - Radujem se što te vidim reče ona vodeći ga ka foteljama ispred pisaćeg stola u radnoj sobi. - Moramo neko vrem e ostati ovde, jer jedan gost mi je stigao pre tebe. - Koji gost? - trže se Destrojer. - Jedan član tvoje bande - odgo­ vori ona. - Izgleda da si kobna za moje ljude - reče Destrojer. - A koji je to nesrećnik? - Kris - odgovori nasmejana Karen. - Znam ga iz doba kad je bio policajac u Sitiju. Tada sam bila mlada i neiskusna. - A li kako je stigao sada k tebi? — upita Maldun. - Video me je u Fajfildu, i po na­ vici nekadašnjeg policijskog njuš­ kala, zapamtio broj mog automo­ bila. Jutros je preko nekog svog poz­ nanika u policiji dobio moju adresu, pa je konačno došao da po­ traži malo uživanja... - Valjda nećeš?!... - zausti Mal­ dun. - Hoću, ali evo kako - reče ona i povuče ga za ruku. - Dođi! Provede ga kroz dve spavaće sobe i jedan plavi salon ukrašen skupim umetničkim slikama. Zaustaviše se u nekoj vrsti komandne sobe. Bio je tu široki sto postavljen pred velikim staklom. Po stolu su bili tasteri elektronskih uređaja, te­ lefonski aparat, dva televizijska ekrana i nekoliko šema. - Šumovi su dobro izolovani, ali ipak ne viči, jer čulo bi se tamo reče Karen i pokaza veliko staklo, koje se blago osvetli i postade pro­ vidno. Videla se luksuzna dvorana s tri ležaja. Na jednom je ležala sama Karen. Ležala je tamo, a bila je i ovde. * Ugledao ju je u polumraku ležaja pod baldahinom. Bila je samo u la­ kom rublju, ispružena, osmehnuta i s izrazom ljubavnog zanosa na licu. 27

- Poljubi me, dragi... I budi nežan... Cini što želiš... Kako da te vo­ lim? - šaputala je ona. Pokretima podavanja olakšala je Lenonu da je svuče. Svež miris žens­ kog tela ga snažno uzbudi. - Još onda davno sam te voleo šapnu joj Kris Lenon stežući je u zagrljaj. - Volim što si tu - šapnu ona. - Tvoje grudi... Divne su, i kao da su malo veće nego što ih pam­ tim. -- Kako si snažan! - Koliko ti je sada godina? - Tako je lepo s tobom... Iako se ono što su govorili nije prirodno povezivalo, reagovanja su bila prava. Svaki Krisov pokret Ka­ reu je pratila svojim, kojim mu ođgovat u. Podavala se kao da pogađa svaku želju tek začetu u njegovim mislima... Lenon nije mogao da nasluti neo­ bičnost prilika u kojima se našao. Mnogo šta ni njegov vođa bande nije shvuUio. Da ii ti je to sestra bliznakinja? - pitao je on tiho. Ne, ona je moja kopija — odgo­ vori Kflren. - Ne verujem da je to moguće okrenu se k njoj Maldun. - Klonira­ nje još nije ostvareno. - Ali kopiranje jeste. Pogledaj! pozva ga ona i sa police na levoj strani slola uze jedan dosije. - Od ovoga sam i ja počela U dosijeu prvi je bio isećak iz neke revije u boji. U Destrojera su ¿urile bele kugle sa zenicama, post­ avljene u golu lobanju. Metalne spojke od svetlog metala boje zlata držale su dva niz belih i sjajnih zuba. Nad njima su se rumenele desni, ali odvojene od kosti. Kroz međuprostore oćiju i zuba u lobanji se videlo mnoštvo elektronskih i mehanič kih delova. Sledeća slika je pokazivala novu fazu izgradnje onoga što je započeto golom lobanjom. Po kiko se uobličavao lik lepe ženo. Na novim slikama glava je 28

dobijala vrat, kičmu, kosti ruku i nogu, pa »mišiće«, krvotok i kožu. - Sve to zove se telesni simula­ tor - reče Karen. — O va dama, evo ovde, skoro je sasvim izgrađena a na ovoj slici je potpuna i počinje da »živi« svoj život žive lutke. - Ovo je neverovatno! Mislio sam da je ono što se piše o japans­ kim robotima senzacija bez pravog osnova - reče Destrojer i uze da čita potpis pod jednom slikom: »Ja, Mizuno, bavim se novom i do sada čovečanstvu nepoznatom umetnošću. Vodeći sam graditelj umetnički izgrađenih robota. Počeo sam od robota, koji su bili potrebni u re­ klamne svrhe. Posle se pokazalo da smo na pragu ere umetničkih ro­ bota. Šta će to sve doneti, niko ne može da predvidi, no, da je to nešto za nova čovekova uživanja, u to sam siguran . .* - Ovaj je pomalo lud - reče M al­ dun. - Prvo je izgradio ženu u prirod­ noj veličini, i to je bio telesni simula­ tor za vežbanje medicinskog osob­ lja - pričala je Karen Ils. - Lutka je reagovala na sve izazove kao pravi pacijent Učenici su mogli proveravati njen puls. posmatrati reakciju ženica, pa čak i vežbati masažu srca. A onda se našao boga­ taš koji je zaželeo da mu se izradi simulator sa apsolutno svim reakci­ jama prave žene... - A onda si ti kupila kopiju same sebe - prekide je Maldun, - Već stolećima Japanci koriste tuđe izume i razvijaju ih s toliko veštine da obično prave proizvode neuporedivo većeg kvaliteta od onoga od koga su počeli. Oni nisu izumeli tranzistor, foto-ćeliju, inte­ gralno kolo, ali sve su usavršili do neslućenih razmera - pričala je Karen Ils. - Sada je vrem e da neko prevazide i njih. Jedna ovakva lutka je basnoslovno skupa i izra­ đuje se po tri do četiri meseca. M i ćemo ubrzati proces i stvoriti indu striju robota za uživanje. Japanci

će nam dati sve planove i tehno­ logiju u zamenu za tajne koje treba da dobijemo .. - Je li naš pohod u »Laboratorije Veler* deo tog plana? - prekide je Maldun. - Da, Japanci znaju za istraživa­ nja hormonskih preparata uzetih iz ljudske hipofize. Jedna njihova tajna grupa želi tu tajnu i ostaće u savezu s nama. No, i mi ćemo iskori ­ stiti tajnu leka za rak — odgovori Karen Ils. - Lutke u zamenu za lek.. . Je Ii to dobra trgovina? - pitae se glasno Maldun. - Pi-vo su nortrop i norplast, pa lek za rak i na kraju lutke koje su kao žive. S njima će nam stići go­ mile novca i more moći — smejala se ona. - Nortrop?! Šta je to, do sto đa­ vola? - zgranuto upita Maldun. Je li to onaj materijal zbog koga sam ustupio ceo plen svoje dru­ žine? - To je plastika lakša od aluminijuma, a čvršća od čelika. Pogodan materijal za krila aviona, oružje, delove mašina... Norplast je nešto slično, samo pronađeno u Rusiji. Oni ga zovu »otkriće 210*. Mi pri­ premamo kupovinu obe tajne: nortropa i norplasta. Upravo prvu oti­ mamo, a drugu kupujemo od špiju­ naže — pričala je Karen. - Govoriš kao neka naučnica, a znam da si... - zastade Maldun. - Kaži do kraja! - uzviknu ona bez ljutnje, ali oštro. - Ja sam bivša prostitutka, ali i špijun. Bila sam lju­ bavnica važnog ambasadora u Tokiju i žena najvećeg gangstera Sje­ dinjenih Država. Valjda sam i ja mogla nešto da naučim! - Oprosti, pogrešio sam - reće Maldun. - Ja sam naučio jedno­ stavniji zanat. - Zato sada motri i uči. Ujedinio si svoje snage sa mnom i Krticom. Već imamo znatno bogatstvo — oh­ rabri ga ona. - I dva čoveka manje — uz­ dahnu Maldun.

- Tri - ispravi ga Karen Ils. ' - Ne razumem — okrenu se M al­ dun k njoj i strogo je pogleda u oči. - Od svih članova obe bande o meni znate Krtica Džo i ti. Tako treba i da ostane. j ~ - To razumem... /C - Onda mučni tom svojom lepom, razbojničkom glavom! Sad zna i Lenon. A on nije tog kvaliteta. Dosađivaće mi, a to ne podnosim. - Ni ja... Znači li sve ovo da Le­ nona treba?... - Baš to znači! — složi se Karen. - 1 uzmi to na sebe. - Dogovoreno - prihvati Mal­ dun. - A sada bih želeo da vidim izbliza onu lutku. - Imam ih tri. Ona je na tvoje oči vodila ljubav s drugim i nju odba­ cimo. Uvešćemo u igru jednu drugu, koja je čedna - nasmeja se Karen Ils. Ona povede Malduna u mali sa­ lon i ostavi ga samog nekoliko mi­ nuta. Za to vrem e ona »zameni« lutku i nađe se pored Lenona. - Sada se moramo odmah ra­ stati, ali sutra... Dođi malo ranije, dragi - šapnu mu prava Karen. - Razmišljam o tome kako da uvek budemo zajedno - reće Le­ non. - Razmišljaj do sutra, pa mi onda pričaj - zaključi Karen i ot­ prati ga do stepeništa. Dole Lenona dočeka služavka i otvori mu vrata. VI Pošto se bio odlučio da u podne pod nekim izgovorom poseti Karen Ils, Donald Sikert je parkirao svoja kola nešto dalje od ulaza u njenu kuću i odatle je osmatrao. Sa njim je bio Ro Hač, koji ga je zabavljao pričajući o danima kada jo upoz­ nao mornara Samjueln Makfersona i kada ga je ovaj, u "lastu;>u sažaljenja, usvojio. - Sam počinje da stari - > tu­ gom reče Lun. t 29

- On nikada neće biti star odgovori Ro Hać. - Takvi ljudi su slični golemom hrastu u šumi. N i­ kada nisu stari i žive sve do tre­ nutka kada se uz gromoglasnu tut­ njavu ne svale na tle. Ja zamišljam .da će njegova smrt biti slična ruše­ nju ogromnog hrast"’ . - Ti imaš i pesničku maštu nasmeja se Lun. - A li pogledaj onog momka što dolazi. Vidim ga u retrovizoru. Ro Hač iskrenu malo drugi retro­ vizor na svojoj strani, ali nije mo­ gao da uhvati lik prolaznika, jer bili su parkirani na desnoj strani Pil Strita. Zato se okrenu i otvori vrata, pa zagleda prednji točak automo­ bila. Tako sebi dade priliku da pro­ laznika dobro osmotri a da ne pri­ vuče njegovu pažnju. Kad čovek prođe. Ro Hač sede i reče da nije video ništa naročito na tom momku. - A ja bih se zakleo da sam ga na trenutak video u »Laboratorijama Veler«, u Fajfildu - reče Lun. Baš u tom trenutku prolaznik poz­ voni na vrata kuće Karen Ils. - On ulazi tamo! - uzviknu Lun. — To je nešto o čemu treba da raz­ mislimo. - Zašto? - upita Ro Hač. - Sačekaćemo da on ode. - Zar ne počinješ da shvataš? upita Lun. - Na šta ciljaš? - opet s nerazumevanjem upita Hać - Taj momak je upao u osvetIjeni krug u trenutku kada je sa svo­ jom bandom bežao od naših puc­ njeva i tako izmakao gasnim bom­ bama. Je li ti sada iasno? - upita Lun - To shvatam - odgovori Ro Hać - Neobična slučajnost učinila je da ga opet sretnemo. Zgrabićemo ga kad iziđe.. - Suviše je mnogo slučajnosti prekide ga Lun — M i ga ne bismo možda'nikada sreli da nismo došli da vidimo kako da se približimo toj ženi. Slučajnost je to što sam ja vi­

deo Karei Ils blizu mesta na­ pada bande na kamion s novcem. Neka sam i ja slučajno hteo da ost­ avim jak utisak na lepu ženu, jer bio sam trenutno dokon i čudno raspoložen... Ali od tog trenutka ne priznajem slučajnosti. Ona me je pratila zato što je znala da sam Donald Sikert. Dakle, imala je neki razlog... - Koliko londonskih dama bi poskočilo u trenutku kad te vide kad bi znalo ko si! - nasmeja se Ro Hač. - Ali ne bi se odlučile da me uhode. To odgovara samo ženi po­ sebne vrste - nastavi Lun. — Ona je znala zašto me uhodi. Posle nije bilo slučajno što sam ja uhodio nju, jer imao sam razloga. Zatim smo je primetili u Fajfildu. N i to nije bila slučajnost, jer ona ima veze sa ovim momkom, što znači i s bandom koja se sukobila s nama tamo u laboratorijam a... Počinjem da shvatam! — nas­ meja se Hač. — Zato mi nismo ovde slučajno, a nećemo slučano ni zgra­ biti tog momka kad izađe. - Ro, momče, pa ti počinješ lo­ gično da misliš! - šalio se Lun. Tako su oni skraćivali vreme koje su morali da provedu ovde če­ kajući. Izgledalo je da nema šta mnogo da se kaže na tu temu, ali u jednom trenutku Ro Hać uzviknu: - Čitali smo da je u fajfildskoj bolnici ubijen ranjeni gangster! A ta žena je bila tamo. Žene su najpo­ godnije da se uvuku u bolnicu i one­ moguće da zločinac go vori... - Baš o tome razmišljam - nasmejao se Lun. — Raspitaćemo se o svemu. Jedan član bande koja je otela novac na putu A 40 imao je trag koji otkriva deformaciju noge. Takav trag je nađen i u »Laboratorijama V eler«... - To nisam mgde pročitao reče Ro Hać. - Nisam ni ja pročitao, ali sarr čuo - odgovori Lun.

Nikako ne mogu da se naviknem na sva ona iznenađenja koja umeš da priprediš - reče Ro Hać. - Sa taticom Samjuelom nije tako. Uvek znam šta on zna i uvek bih učinio ono što i on čini. Naprosto, on me nikad ne iznenađuje, izuzev svojim psovkama. Ali ti... Možda si ti zato Lim što si nepredvidljiv. - Ostavimo to i pričajmo još malo o minulim događajima reče Lun. - Ponešto i mene iznena­ đuje. - Voleo bih da znam šta - reče Ro Hać. - Neobično je to što je banda jed­ nog dana napala transport novca, a već sledećeg dana na veće našla se u poduhvatu sasvim druge vrste. Ovamo se pljačka novac, a tamo se krade tajna leka protiv t aka. . govorio je Lun. - Pa tako bih i ja učinio glasno je razmišljao Ro Hać. Prvo bih se domogao novca radi drugog poduhvata gde novca nema, ali može da ga donese. - Priznajem da ipak umeš da misliš. Ćini to što češće i što duže nasmeja se Lun. Zaređaše i dpuge šale. Vreme je prolazilo i oni u jednom trenutku ugledaše čoveka koji izađe iz kuće Karen Us i nastavi đa ide ulicom. Lun pokrenu kola i poče da ga prati. Minuse ga kod pešaćkog prfelaza ka Edž Stritu. - Krenuo je ka slepoj ulici — reče Ro Hač. — Da li da idem za njim, pa da ga dovedem na drugu stranu prolaza, gde ćeš nas ti lepo i mirno pokupiti? - Verujem da ćeš to obaviti na pravi način. Ne treba da ti spomi­ njem da se radi o zločincu najgore vrste - reče Lun. Ro Hač sačeka da kola stanu, pa izađe i vrati se ka prolazu. Išao je zviždućući tiho, i motrio, Sustiže nepoznatog čoveka i iznenada ga uhvati pod ruku. - Opkoljen si i načiniš li jedan

sumnjiv korak, bićeš nadeven olo­ vom! — opomenu ga tiho. - Šta?... Oh! - trže se Kristofer Lenon. — Šta me je ubolo?... Muti mi se u glavi. - Sve će biti u redu, momče... Hajde, treba da spavaš... Popio si toliko da je čudo kako se uopšte držiš na nogama - govorio jc Ro Hač vodeći Lenona. Bio mu je ubrizgao sadržaj jedno male ampule u bedro, sred Ivo koje ga je paralisalo kako to čine nm vni otrovi. Sada je gangster osoćao mučninu i vrtoglavicu. Ljudi u nro lazu su se udaljavali od pijanog čo veka i onoga što ga je vodio. Tako njih dvojica stigoše do Eji!/, Str ita baš u trenutku kada tamo stiže i Lun u kolima. Ro Hač uvede zarob­ ljenika u automobil, pa sede pored njega, - Zlo mi je ljudi... Pustite me... Ne mogu ovako - žalio se Kristo­ fer Lenon. * U Lunovom skloništu započelo je ispitivanje zarobljenika, kome vise nije bilo zlo, ali kome je druga injek­ cija oslabila snagu otpora. Samo se njegov strah pojačao. Pričao je bez otpora. Tako je Lun prvi put čuo o zagonetnoj smrti mladog razboj­ nika Gontla. Kad je Kristofer Lenon ispričao sve što je znao, Lun zak ljući: - Moram videti leš tog momka Ako je i on ubijen jedva vidljivom kuglicom... - Zašto ne prepustiš to policiji? — upita Džejn Vitington. —. I sam kažeš da je inspektor Braun jedan od retkih policijaca čijoj reci rovok sme da veruje. - On je dobar čovek, ali ¡i!>o ga uvedem tamo, onda sam pusMo poli ciju u važan prostor istrage odgo vori Lun. - Prvo ću ja da