Ashton,Frederick - 47-Lun u Zamku Duhova

I U ZAMKU r

Broj 6 0 1 Z A B A V rU I R O M A IM I

F.E STO IM • ' ' I S D IIM A R A

IM O V A s e r ija

x-noo sveska S

O

I

1 0 7 9 .

F.Ešton

LUIM U Z A M K U D U H O V A Š.Eksbraja

O O S PO O S C A EV^GLII^JA

ROTO BIBLIOTEKA

O d g ovo rn i urednik

SRBOUUB BUBAN] Recenzent: JOVAN CANADANOVIĆ Korektura Štemparije »Dnevnik" Tehnički urednik: SLAVKA BOSNJAKOVIĆ Tiraž: 100.000 primeraka

O v o tz d a n je o s lo b o đ e n o je o s n o v n o g i p o s e b n ih p o re z a na p r o m e i a k to m S e k re ta r ija ta za o b ra z o v a n je n a u k u * k u ltu r u S A P V o ;vo < lin e . Dr 4 1 3 -1 1T o d 3 ;a n u a ra 1973 g o d in e

Izdaje i štam pa N ovinsko-izdavačko p re d u A ć e ~DNEVN1K«, Bulevar 23 o kto b ra 31 B roj žiroraćuna: 65700-603-6350 OOUR NOVINSKO-IZDAVACKO ODEU'ENJE Glavni i o d g ovo rn i urednik DUŽAN STANOJEV

FREDERiK EŠ'ION

1 Mildred Arkrajt je sedela pred velikim ogledalom držeći jednom rukom svoju gustu, kestenjastu kosu iza glave malo nagnute na levu stranu. Iako joj je bilo samo dvadeset i devet godina, ona je sve ćešće procenjivala svoj izgled. Os­ motrila je lepo izvajano lice, pa po­ što ne nađe nikakav znak promene, Mildred zadovoljno spusti kosu. Po­ što pregleda ruke, ona njima opipa prvo izdužena i obla bedra, pa zanjiha duge noge posmatrajući ih u ogledalu. Duboki izrez haljine od štampane svile otkrivao je oblinu grudi. Ona ih dodirnu dlanovima da proceni jesu ii još uvek čvrste i

stoje ili dovoljno visoko, sada. kada su bez prslučeta — Još uvek... a ipak... — reče ona samoj sebi sumnjičavim gla­ som, kao da nije sigurna šta da zak­ ljuči. Ona pomisli da je još uvek lepa, ali pažljivim ispitivanjem svog tela otkrivala je nemile promene. Beonjače očiju nisu više bile onako či­ ste, već su dobijale jedva primetnu žutu boju. Koža na ćelom telu još uvek joj je biia bez i jedne bore, ali slutio se jedan novi, tanki sloj ispod nje. To jedva primetno zadelDljanje kože, lako crvenilo kapaka i pro­ mene na beonjačama očiju, za koje bi se svak zakleo da su najlepše koje je video, otkrivali su da Mild-

red ne odbija mnogo uživanja, počev od dugih sedeljki uz piće pa do čestih ljubavnih avantura. Kucanje na vratima trže je iz misli o tome i ona spusti skut ha­ ljine. - Da! Uđite! — doviknu iako je znala da u stan bez zvonjenja na ulazu, sem njenog brata, niko ne može da ude. Henri Arkrajt uđe smrknut i bez pozdrava sede u jednu od dve naslo­ njače pred širokim krevetom svoje sestre. Tako sedeći mogao je da je vidi samo ako pogleda preko svog desnog ramena, ali video ju je u dru­ gom ogledalu, od tri koliko ih je bilo u sobi. Pogleda levo i u trećem ogle­ dalu opet je video njen lik. - Ova tvoja ogledala... - reče s uzdahom koji je značio nezado­ voljstvo. - Ima ljudi kojima se sviđa ono što vide u njima - reče devojka prekorno. - Zašto si došao, kad znaš da sam ovde? - Zbog tebe sam 1 došao. Treba da razgovaramo. Mi smo brat i se­ stra. .. - Jesmo, ali svako brine o sebi. Jasno si mi već više puta kazao da me nećeš pomoći, ako ostanem bez sredstava za život. Ja ti verujem. - Čini mi ^e da ta upozorenja nisu bila dovoljna. - Jesi li došao da mi držiš mo­ ralne pridike? - Ne... - reče Henri Arkrajst gladeći svoje okruglo, rošavo lice. - Međutim, tvoj način života... - . . . Tiče se samo mene! - pre­ kide ga sestra. - O tome smo već govorili mnogo puta i ti znaš da neću trpeti tvoje tutorstvo, iako si stariji od mene. - Ali. M ildred!... Tvoj način ži­ vota ima posledice... - Da. ti si političar i smeta ti razvratni život tvoje sestTre - opet ga prekide Mildred. - Sad žalim što sam ti dala ključ svog stana. Uči­ nila sam to da ti olakšam... Možda sam ti ga uzalud dala, jer nisam našla tragove boravka neke žene.

- Ja sam uljudan brat i pazio sam... Ne volim o tim stvarima da raspravljamo - nastavi njen brat. - - Video sam sinoć kola u koja si ušla. Taj čovek, koji te je odvezao, ne zaslužuje tvoju pažnju... - Ali mi se sviđa njegov glas upade ona i poče glasno da se smeje. - Je li istina ono što o tvom pevaču šapuću u dvorcu? - Nisam ćula da nešto govore o Lorensu. * - Neko mu je rekao: -Slušajte, Lorense, vi ste prg,vi idiot!« Ovaj, umesto da se uvredi, samo je upi­ tao: »A moj glas?« Svi su ućutali, jer nije bilo šta da se kaže. Glas mu je zaista divan - ispriča Henri A r­ krajt. - Nikad više ne pričaj tu šalu, jadni moj. glupi brate! Toliko nezna­ nja mnogo je i za jednog konzerva­ tivnog političara To je anegdota dvojice ruskih humorista... - Iz principa ne qitam ruske pis­ ce! - upade Ijutito Henri Arkrajt. - I nisam došao k tebi da mi se podsmevaš, nego da te upozorim. Tvoj način života ne smeta samo mom uspehu, nego verujem da će te i stric isključiti iz nasledstva. - Onaj čovekomrzac. neženja, mračnjak i podlac? - Nepodnošljivo je da to kažeđr*o svom stricu, čije bogatstvo može da te spase! On je nasledni aristokrata i to je veliki kapital... - Nadaš li se da ćeš ti, pored svih muških rođaka, postati eri A r­ krajt. Istina, ta titula je stečena po sumnjivim okolnostima, jer zna se da je naš pradeda Norman bio obi­ čan krijumčar u Saseksu. Kakvi smo mi onda aristokrati? — upita Mildred i ustade. - S tobom se ne može razgovara­ ti! - uzviknu Henri. - Na mene se ne može vikati! naljuti se devojka. — Zbog tvog poli­ tičkog uspeha i nasledstva od strica ja neću ni u manastir, ni u odvratni brak sve dok sam poželjna i lepa!

- Niko te ne tara na apstinen­ ciju. ali ti se daješ svakom muš­ karcu, koji se nade uz tebe... - zau­ sti pomirljivije Henri. - Odlazi i;f mog stana, ti konzer­ vativna njuško! Znam ja i šta ti ra­ diš. Odlazi!... 1 vrati mi ključeve mog stana! - vikala je Mildred Arkrajt. On naglo ustade, baci joj ključeve na pod i izide Ona je išla za njim vičući. Posle noći provedene s pevačem kasno je ustala, što je bio osnov njenog nezadovoljstva. Mala pogoršanja njenog izgleda, koja je primetila, povećala su njeno ne­ zadovoljstvo. Uz sve to došao joj je brat da je muči svojim primedbama na njen način života. Sve to ju je izazvalo da vrišti tako da se moglo ćuti na ulicu. - Sve to će te jednom skupo sta­ ti! - uzviknu Henri sa stepeništa. Ona zalupi vrata i vrati se u svoju spavaću sobu. Baci se na kre­ vet i zaplaka. Ramena su joj se tresla dok je jecala. U jednom tre­ nutku do njene svesti probi se neki zvuk, kao da su neka vrata lupnula. Mildred Arkrajt pomisli da se vra­ tio Henri i Ijutito se okrenu podi­ gavši gornji deo tela jednom ru­ kom. - Zar treba da te gonim bati­ nom?! — uzviknu ona misleći da se vratio njen brat. Suze u očima su joj smetale da dobro vidi, pa ih brzo ubrisa, jer učini joj se da su na vratima dva čoveka. Tek tada strah joj iskrivi lice, jer bili su dvojica i bili su joj nepoznati. Jedan je držao u ruci neobično oružje s dve široke cevi. - Ko ste vi?... Šta hoćete?... Kako ste ušli? - pitala je drhteći. Nepoznati čovek s oružjem u ruci nije odgovarao. On samo pode dva koraka bliže. - Ne! - vrisnu Mildred Arkrajt. - Uzmite nakit.,. I činite od mene šta hoćete, ali sklonite oružje.., R iflem en - strelac (engl), ovde nadimak.

Iz jedne cevi blesnu plamen i ona. oseti udar u grudi. Instiktivno se baci prema ubici, da mu izbaci oružje iz ruke. !z druge cevi pucanj joj raznese lice i ona pade nazad skliznuvši niz ivicu kreveta. — Požurimo! Taj vrag se čuje su­ više jako! — opomenu ubicu r ’ egov pratilac. Zločinac gurnu pod kožni kaputić oružje načinjeno od lovačke puške, kojoj su skraćene cevi i odsećen kundak. Nekoliko trenutaka zbunjeno je gledao unakaženu žrtvu, a onda potrča za svojim saučesnikom. Na stepeništu sretoše jednu ženu, koja ih uplašeno po­ gleda. — Ko su ti ljudi? Čuli su se puc­ nji! — viknu neko sa trećeg sprata. Ubica izvuče oružje, ali se seti da ga nije napunio i požuri napolje. S prozora zgrade'neko je vikao upo­ zoravajući na dva čoveka koji beže. Ubici iskliznu skriveno oružje. On htede da se vrati, ali onaj drugi uzvi­ knu: — Ne vračaj se! Idemo! Utrčaše u parkirani automobil i odmah škrenuše iza ugla. Za njima je trčao jedan policajac mašući ne­ kim papirom. — Dobro je što smo uprljali broj na kolima, jer sada bi ga policajac upamtio — reče vozač. — Ispalo je sve tako glupo. Riflmen' je rekao da se iz krateža puc­ nji slabo čuju, a grunulo je kao top... Do đavola, pa ja sam okrva­ vio kaputić... Pljusnulo je iz nje... - pričao je ubica. — Prestani! Zlo mi je od svega! Hevli Brud i 'Berns Ekert su bili srećni lupeži, a sada... — reče vo­ zač Berns Ekert. — Ne može se sa Fiflmenom na kraj... I pazi, nikad ne spominji nje­ govo ime, dok ne budeš siguran da je mrtav. A ni tada... Moram sklo­ niti ovaj okrvavljeni kaputić — go­ vorio je Hevli Brud — Skrenuću u onu jednosmernu ulicu. Prolaz između parkiranih

kola je uzan, pa niko neće videti kad izbaciš kaputić - posavetova ga Ekert. - Da bacim i ključeve? - upita Brud. - U džepu su mi, ali ne mogu da ih uzmem, jer slila se krv na njih... » ~ Baci sve, ako nemaš kakav papir, ili nešto s tvojim imenom 'reče Ekert. - Ništa sem ključeva... Juče sam kaputić kupio kod staretinara u istočnom delu grada - govorio je ubica kao da oseća potrebu da ne­ prekidno govori. - Baci sad! Usporiću - reče Ekert. Kad usporiše, smanjeni zvuk rada motora i otvaranje vrataTjčiniše da do njih dopreše zvuci si­ rene policijskih kola. Ekert dade gas i dok je skretao u bočnu ulicu, ugleda da u prethodnu ulaze polisijska patrolna kola. Zato skrenu ka Kromvel Rodu i umeša se u mnoštvo vozila, poveze dalje na za­ pad. pa tek kasnije skrenu na jug prema Temzi. - Umakli smo! - objavi ko­ načno Brud. - Nisam uzalud dve godine vozio taksi - 'osmehnu se Ekert. - Hoćemo li sada po novac? - Hoće li nam ga dati? - R if... On drži reć. Istina, plaća malo, a li... - Nije rekao kad i gde ćemo do­ biti one dve hiljade - reče Ekert. Je li tebi šta rekao? - Kad obavimo posao, treba da sačekamo u mom stanu i novac će dospeti. Nakupovaćemo hrane, pića i cigareta, pa ćemo čekati -- odgo­ vori Brud. On opipa ponaraslu bradu i os­ motri rukave košulje. Na desnom rukavu nađe krvavu mrlju, pa ga zasuka brzim pokretima, kap da time briše neprijatne tragove Za­ suka i drugi rukav, pa potraži ciga­ retu. - Daj i meni jednu - zatraži Ekert. - Vozim i mislim kako je 6

uvek dobro onemogućiti čitanje broja kola. - Ti si, uopšte, jedan pravi lupež. I još napreduješ! Sad si i ubica reče Brud. - Ja ubica?! - zapanjeno upita Ekert. - Ipak... Da, sad jesam i ja. iako sf ti pucao. - Bili. smo zajedno. Ko zna koji od nas je pucao? - Znand... Niko, razume se, sem mene. - To je kao da smo oba pucali... Uvek mogu da kažem da si ti pu­ cao A ti možeš.. . . ~ Molim te. Hevli. ućuti već jed­ nom! Zašto čeprkaš po osetljivim mestima? - Zlato što sam ubio onu devojku... , - Smiri se' čoveče! Nije ni meni lako... Nikad nisam ni povredio čoveka. a sam sam... Prokleti R i... Rekli smo da nikad nećemo spome­ nuti njegovo im 6 - sad te mnogo govorio Berns Evert. Nekad sam maštao da postanem plaćeni ubica, ali da to radim stalno i često. To se dobro plaća:.. Ali sada... Gadan posao gunđao je Hevli Brud/ Kad pređoše Temzu preko Lon­ don Bridža. osetiše da im je lakše. Na Bromondsi stritu zaustaviše i svratiše da kupe što im treba, pa nastaviše južnim kružnim putem do Eltama i skrenuše ka Beksilu.

Kliv Braun. -inspektor Skotland Jarda, stigao je u stan ubijene Mildred Arkrajt jedan sat posle ubistva. Bilo je jedanaest ćasova i dvadeset minuta i on pomisli da ni toga dana neće stići na večeru s porodicom, jer otkrivanje ubice zahtevaće mnogo posla. Međutim, iznenadio ga je izveštaj policiskog narednika iz patrole koja je učestvovala u go­ njenju ubice. Narednik sa još jed­ nim policajcem prolazio je baš u to vreme ulicom koja je sekla Emporer Gejts. Bili su zaustavili patrolna

kola i jedan policajac je dotrčao do njih i kazao im šta se događa. Dok su oni neko vreme uspešno gonili automobil kojim su bežali ubica i njegov pratilac, primetili su da je nešto ispalo, ili bačeno. Zaustavili su se i našli okrvavljenu kožnu bluzu. - Možda su zbog tog zaustavlja­ nja uspeli da nam umaknu, ali nije bilo uzaludno. Očito je da kožni kaputić pripada ubici, jer u njemu smo našli ključeve ulaznih vrata ove kuće. koja ima vratara. Sad već znamo i ime vlasnika automobila - reče narednik. - Kojeg automobila? - upita pomalo zbunjeno inspektor Braun. - Pa automobila kojim su pobegli zločinci - odgovori smrknuto policajac, jer je pomislio da inspek­ tor ne prati pažljivo njegov raport. - Pre zločina ubice su ostavili auto­ mobil na mestu gde nije dozvoljeno jer u blizini nije bilo drugog mesta da parkiraju. Dežurni policajac u ovom kraju naišao je i zabeležio broj da odm ah'kazni prekršitelja, ako dođe dok je on u blizini, ili da podnese prijavu o parkiranju na zabranjenom mestu, Zabeležio je i to da su tablice toliko prljave da se broj jedva video iz neposredne brzine. - Možda ja automobil ukraden - primeti inspektor. - Ne verujem, jer pripada sum­ njivom tipu. Zove se Barns Ekert i živi u Beksliu. Već sam zatražio od tamošnje policiske stanice da ga nji­ hovi ljudi potraže. Rekli su da ga znaju. Već je osuđivan za krađu i provale, ali čude se da je umešan u ubistvo — još uvek smrknutog iz­ raza lica ispriča narednik. - Vi ste zaista brzo i dobro radili - reče inspektor zadovoljno. Hteo je đa se, ipak, našali na ra­ čun sporosti u trci po londonskim ulicama, ali ga prekide zvonjenje telefona. - Ovde je i oružje kojim je ubistvo izvršeno. .. - zausti nared­ nik.

- Vas traže, gospodine naredniče - prekide ga jedan od članova istražne grupe, koja je bila došla s inspektorom. - Cim završite, leš može da se odnese - reče inspektor ?raun i stade uz prozor da razmisli o tome šta sada da preduzme. Iz misli ga trže povratak nared­ nika, koji uzviknu; - Ubica je uhvaćen i odmah je priznao. Ima saučesnika i oba su zatečeni s kovertom u kojoj su bile dve hiljade funti. Priznali su da je to nagrada za zločin... - Sve mi je to neobično - pre­ kide ga inspektor. Suviše brzo otkri­ vanje ubice u ovakvom -slučaju... Da nije greška? - Slučajno poznajem narednika stanice u Beksliu i znam đa nije površan. Ubica je kazao kojim oruž­ jem je izvršio zločin. Priznaćete da nije lako pogoditi da je devojka ubi­ jena skraćenom lovačkom puškom. Uz sve to samo ubica zna đa mu je ispala i da je hteo da je uzme, ali ga je saućenik požurivao. - A ko je ubica? — upita inspek­ tor. - Tu možda počinje ono što ste očekivali. Prvo je rečeno da je ubica Hevli Brud. Njegov je kožni kaputić, a na rukavu košulje na­ đene su mrlje krvi... On je priznao ubistvo, ali i Barns Ekert tvrđi da je ubica - ispriča narednik i sam gubeći nađu da će sve biti tako jed­ nostavno. Dva sata kasnije bilo je jasno đa teškoće počinju. Od stanara u kući saznalo se ko je bila ubijena. Pre pucnjeva ona se s nekim svađala. Sused sa sprata iznad stana ubi­ jene rekao je đa je s njom bio njen brat Henri Arkrajt. Kad su kasnije odjeknuli pucnji, s.vedok je izišao na stepenište i video ubice. Među njima nije bio Arkrajt. Neobrijani ubica, što je odgovaralo opisu Hevlia Bruda, nanišanio je neobičnim oružjem, ali nije pucao.

Zato inspektor Braun zatraži da mu dovedu prvo Bruda. Brzo je zabeležio osnovne podatke sumnji­ vog, a onda ga upita; - Jesi li ubio Mildred Arkrajt? - Jesam - potvrdi Brud. - Jesi li je poznavao? Nisam. - Pa zašto si je ubio? - Morao sam... A i plaćeno mi je da to učinim. - Ko ti je platio? - Ne znam - odgovori Brud. Inspektorova pitanja su bila sra­ čunata da se utvrde dokazi i da se brzinom zločinac onemogući da smišljeno laže. On to nije ni poku­ šao. Pričao je da se nalazi malo ispred, i desno, od svog saučesnika Ekerta. Opalio je u devojku i ona se bacila k njemu. Tako ga je okrva­ vila. Pucao je i drugi put... Međutim, na ista pitanja iste od­ govore dao je i Barns Ekert. Potvr­ dio je da je on ubio Mildred A r­ krajt. Stajao je malo napred i malo desno od svog saučesnika Bruda. Jedina razlika bila je u tome da je prvi pucanj ispaljen u trenutku kad je devojka krenula k njemu, pa ju je udar bacio prema Brudu. On ju je odgurnuo i tako okrvavio kožni kaputić i ruku. - Pucao sam iz druge cevi i ona je pala. Bio sam zgrožen i bacio sam oružje, ali Hevli ga je uzeo i pošao za mnom — tvrdio je na kraju Ekert. Inspektoru je bilo jasno da su se dogovorili da tako postupe i stvore smetnju sudu da izreče različitu i najoštriju kaznu neposrednom izvršiocu zločina. Zato će biti vrlo teško utvrditi ko je zaista ubica. Među­ tim, njega to nije zabrinjavalo. Bilo je očito da je neko naručio ubistvo, ali ubice o tome neće ništa da kažu. Inspektor ih supci i pokuša da pro­ nađe neki novi dokaz, jer je iz is­ kustva znao da su ovako zajedno zločinci manje oprezni. - Ko vam je platio za ubistvo? - Ne znamo - odgovori Brud. 8

- Ko vam je predložio da ubi­ jete? — pitao je dalje inspektor Braun. Posrednik — odgovori sada Ekert. - Kako mu je ime? - Mi to ne znamo - odgovori Brud. - Da ga vidimo, poznali bi ga. ali 0 njemu ništa drugo ne znamo dodade Ekert. - Poznajete li Henrija Arkrajta, brata ubijene? - upita inspektor. - Ne! - uglas odgovoriše oba zlo­ činca. - A ako se dokaže suprotno? Ja već imam nešto — reće inspektor. - Niti imate, niti možete imati neki dokaz da poznajemo tog A r­ krajta — reče prezrivo Hevli Brud. Ekert je klimao glavom. - Inspektor je uzalud opet ispitivao svakog posebno. Svaki od njih je priznavao ubistvo. Jedino što je Braun zaključio iz dugog i iscrpljujućeg ispitivanja bilo je to da oba zločinca menjaju izraz lica kad je reč o »posredniku«, odnosno čoveku sa kojim su se dogovorili o ubistvu. Bio je uzalud prikriven strah. Inspektor je pokušavao pretnjama. obećanjima i iscrpljivanjem, ali zločinci su uporno odbijali bilo šta da kažu o naručiocu ubistva. Ostavljajući pomoćnike da ispi­ tuju zločince, inspektor Branu je oti­ šao kući, više zato da se pred že­ nom opravda što je i te večeri za­ kasnio na dogovorenu večeru, nego što je bio gladan. Vraćajući se u Skotland Jard po mraku Braun dUluči da odmah ode 1 ispita Henrija Arkrajta. Dok je ispitivao ubice, inspektorovi pomoć­ nici su pronašli londonsku adresu brata ubijene devojke. Njegov sobar je kazao da gospodin Arkrajt nije u gradu već je još u podne oti­ šao kod svog strica u zamak kod Northolda. II Visok-i prosed muškarac, kao ka­ ljeni čelik modrih očiju, snažnog.

ali vitkog teia stajao je neko vreme na terasi dobro uređene i velike kuće smeštene u sredini negovanog vrta. Junsko sunce je već počinjalo prijatno da greje. Ćovek se okretao kao da osmatra svud okolo. Pogled mu je dopirao do Uksbridža na za­ padu i Northolda na istoku. Obrise Londona i naselja u daljoj okolini skrivali su zeleni brežuljci, drvor­ edi, šumarci i laka izmaglica, koja je označavala da će dan biti topao. U jednom trenutku on začu ko­ rake iza sebe i okrenu se lakim i brzim pokretom. Njegovo lice se razvuče u osmeh prema ženi koja mu je prilazila obučena u dugu ha­ ljinu od lake i skoro prozirne tka­ nine. - Ne možeš da se navikneš na jutarnje lenćarenje - reče on idući joj u susret. - I ne treba — odgovori nasmejana plavuša crnih očiju i vitkog tela - Hoću da idem na spavanje kad i ti i da ustajem u išto vreme kad i gospodin moj tobožnji muž Frenk Beveridž. — Hej! — uzviknu muškarac i stavi joj dva prsta na usne. - M o­ raš da paziš šta govoriš, jer nikad se ne zna ko može da nas čuje. Ovde nismo sami. Posluga se kreće oko nas, a svi čvrsto veruju da si ti ledi Džudi Beveridž... — Trudim se da budem oprezna, ali navikla sam na drugačiji način života — reče žena i stade uz tobož­ njeg Beveridža. On je uze u zagrljaj i njihove usne se spojiše. Dugo su stajali tako pod jutarnjim suncem. Gubeći dah prekidoše poljubac. - Ovih dvadeset dana možda su najlepši u mom ži­ votu, a ipak mislim da je ovaj izu­ zetno lep. Uvek sam želela da !)udmo sami, slobodni i izvan opasnosti. Ni samoj sebi to nisam ijnznavala, ali ponekad sara želela ila ni Sam ne bude s nama. A jutros sam nestrpljiva da ga vidim - reče .'.ena. Bila je to slavna naučnica Džejn Vitington, a muškarac koji ju

je držao u naručju bio je Donald Sikert, čovek o kome je bilo do­ voljno reći Lun, kralj ponoći. Pod tim nadimkom bio je slavan i kao naučnik' i kao avanturista i kao nemilosrdni neprijatelj zločina. Donald Sikert 1 Džejn Vitington su ovde bili od polovine maja. a to kako su se našli u ulozi pukovnika Frenka Beveridža i njegove su­ pruge ledi Džudi bilo je priča za sebe. Lun i Džejn su se njome bavili kroz svih dvadeset proteklih dana, jer je on morao da ispriča sve što je lepoj naučnici bilo neophodno da uverljivo igra ulogu Džudi. Pre pet godina Donald Sikert je u Severnoj Irskoj, u Beifastu, slučajno upoznao čoveka fizički sasvim sličnog sebi. Bio je to tada major u ovom delu Velike Britanije punom nemira. Još pre nekoliko godina major Frenk Beveridž bio je osumnjičen i suđen za krađu i prodaju oružja nepozna­ tim krijumčarima. Bio je i osuđen, iako su dokazi bih neuverljivi. na deset godina zatvora i gubitak časti i čina u vojsci. Baš te godine otkri­ veni su stvarni krivci i majoru je vraćen čin, a da bi nepravda prema njemu bila što manje bolna i unapređen je u viši čin. Lun je bio u prilici da pomogne Beveridžu u jednom trenutku pukovnikovog duševnog rastrojstva, pa je oficir još neko vreme ostao u vojnoj službi. Po prirodi častan čo­ vek, on nikad nije zaboravio uslugu koju mu je učinio Donald Sikert spasavajući ga od ludila. I sam Lun je ukazao veliko poverenje svom novom prijatelju i ispričao mu ko je i kako živi, stalno progonjen. - Imam veliku kuću blizu Lon­ dona. Idite i živite u njoj - predlo­ žio je pukovnik. Donald Sikert se zahvalio i uverio pukovnika da je to nemo­ guće, jer brzo bi se radoznali susedi potrudili, da otkriju ko je novi sta­ novnik na imanju pukovnika Bever­ idža.

— Mene tamo znaju samo kao mladića, a nas dvojica slični smo skoro kao blizanci. Živite tamo pod mojim imenom predložio je uporni pukovnik. Lun ni to nije prihvatio. Kasnije se sredovečni neženja Beveridž za­ ljubio u jednu mulatkinju sa Bahamskog ostrva Nju Providans. Kad se spremao da se oženi, svi p ri­ jatelji su počeli da ga izbegavaju. Bili su to većinom engleski aristo­ krate i Beveridž je bio ogorčen. Tih dana sreo je Luna u Londonu. Istina, on nije prepoznao Donalda Sikerta, ali ovaj jeste njega, pa mu se javio. Proveli su zajedno dva dana. Pukovnik se dugo žalio Lunu. — Hoću sve da prodam i da se odselim u Kanadu. Odbio sam i vojnu penziju, jer morao bih da odr­ žavam vezu s Ijiidima koje više ne podnosim — ispričao je pukovnik. Lun se oprezno raspitao za cenu pukovnikovih dobara. — Sad kad odlazim i iz Irske i iz Velike Britanije, a nenameravam da se bilo kad vratim, vi bi mogli da živite pod mojim imenom. Pribaviću vam sva dokumenta, daću vam potpuna uputstva kako da uspešno igrate moju ulogu, pa ćete se moći i oženiti, kao da sam to ja lično smejući se rekao je pukovnik. Lun je želeo da pomogne nesrećnom i usamljenom čoveku, i predlo­ žio je da kupi sva Beveridžova do­ bra, pa onda može da prihvati i mogućnost da se krije pod pukovnikovim imenom. Ponudio mu je tro­ struku cenu od one koja je mogla da se postigne kod drugih. Pukov­ nik se usprotivio pa je Lun morao da ga odvede u svoje tajno skrovište i da mu pokaže dragocenosti i zlato izvađeno iz potopljenih galija. Tek tada je pukovnik prihvatio novu Lunovu pomoć i bogat otišao iz Londona. Lun je, probe radi, po nekoliko dana proveo na imanju kod Northolda, u nekoliko navrata. Našao je odličnog majordoma i unajmio do­ 10

bro odabranu poslugu. Prihodi od imanja, jer bilo je obradive zemlje i vinograda s druge strane uzvišice, mogli su da zadovolje potrebe odr­ žavanja kuće i troškove za poslugu. Lun je sve ostavio za slučaj nužde, jer još nije bio odlučio da napusti skrovište u samom Londonu. Za to vreme pukovnik se razoča­ rao u svoju lepu mulatkinju, jer je našla ljubavnika. Razboleo se i neko vreme je lutao svetom. Pisao je Lunu kao »rođak Bil«, ali nije prihvatio njegov poziv da se vrati u London i da živi na svom imanju. Donald Sikert se nadao da će ga ipak ubediti, ali tada je došlo tužno pismo. Pukovnik je pisao: »Poštovani i dragi prijatelju. Ostali ste jedini čovek kome že­ lim da se obratim u času kad napu­ štam ovaj tužni, neprijatni život...« Opširno je objašnjavao sva svoja razočaranja i sve uzroke svoje rešenosti da umre. Nije želeo da živi da­ lje. Da je Lun ranije shvatio kud sva ta razočaranja vode pukovnika, čoveka još u snazi da se raduje životu, on bi ga našao i ohrabrio. Našao bi način da ga oduševi za neku oblast nauke, ili pomoći ljudima. Već i svo­ jim prijateljstvom skrenuo bi ga s tragičnog puta. Ono što je pukovnik učinio otkri­ valo je duševnog bolesnika. Da bi sakrio svoj nestanak i omogućio jedinom iskrenom prijatelju da živi pod njegovim imenom, on je uništio sva svoja dokumenta i kupio staru grobnicu na groblju kod Lozane u Svajcarskoj. Malo groblje je bilo na padini iznad jezera, a grobnica je. bila neobična. Izgradio ju je neki stranac u obliku male kapele. U samu grobnicu ulazilo se iz te kape­ lice, pa je vlasnik mogao da je posećuje pre nego što bude sahranjen. Grobnicu je pronašao preko jednog oglasa. Kupio ju je zadnjim parama i napisao Lunu; »... Šifra, koju vam šaljem, omogućiće vam da iz banke u Lozani uz­ mete sve moje stvarčice i rukopis

istorijata moje porodice, koja se gasi mojom smrću. Moje telo biće u grobnici pod ključem sve dok vi ne odobrite da se ulaz zauvek zazida. Zahvaljujući vama, jer snabdeli ste me novcem za ceo život, mogao sam ovde sve da uredim tako da niko ne gura nos u moje tajne...« Lun je otputovao ii Lozanu i sve je našao onako kako je uredio pukov* nik. Jadnog Frenka Beveridža, s či­ jim dokumentima je Lun i doputo­ vao u Švajcarsku, našao je mrtvog u grobnici. Bilo je sve učinjeno tako da se nikad ne sazna tajna tog čoveka. ako je Lun ne otkrije. Donald Sikert je prisustvovao zaziđivanju grobnice, uzeo ključeve i pukovnikove stvari i platio za trajno održa­ vanje grobnice. Tako je zauvek obezbedio da tišinom bude prekri­ vena tajna tog nesrećnika. U London se Donald Sikert vratio kao pukovnik Beveridž. Pribavio je lažne dokumente za Džejn Vitiimton na ime Džudi Halkomb i njih dvoje su se venćali. - Je li naše venčanje lažno? *pitao je Lun u šali. - Za mene nije. ali za tebe jeste - smejući se rekla je Džejn. - Kad god zaželiš, možeš da kao masku sa sebe streseš ime Frenk Beveridž. - 1 ti isto - primeti Lun. -- Ali ja ne želim - smejala se Oboje su mogli tako da se šale. jer njihova ljubav je već desetinu godina bila sve veća i sve lepša. N i­ kakva bračna veza ne bi mogla ni da je pojača, ni da je oslabi. Razumevanje, poverenje i odsustvo osećanja vlasništva bili su osnov tog odnosa. Istina, nije lako razumeti to da je jednom Lun pristao da se Džejn uda, pa ju je primio kao da se ništa nije dogodilo kad je ona uvidela da ne može bez njega. Pričalo 56 o Lurovim avanturama sa ne­ kim ženama. Džejn je primećivala da se on sviđa ženama, ali joj to nije smetalo, niti je htela da o tome raz­ mišlja Kad jo) se Lun žalio na to da

se ćoveku može dogoditi da pogreši, ona je veselo rekla: - Najbolji način da se odupreš nekom iskušenju jeste da mu podlegneš, savetuje francuska književ­ nica Mišlin Sandrel. Lun je. davno shvatio da je Džejn izuzetna i dragocena žena ne samo zbog svojih uspeha u nauci i zbog svoje blistave lepote, već i zbog svo­ jih shvatanja života. Nosila je u sebi stotine ženskih likova i umela je da pri svakom susrebu bude nova, dru­ gačija i draža. Venčanje je za nju bila formalnost, važna za druge, ali ne i za nju samu. Navikla se da bude samostalna, pa je tu svoju samostalnost pretvorila u još jednu čvrstu sponu sa slavnim naučni­ kom, neobuzdanim pustolovom. - Ne znam kako bih se osećao da smo venćani, ali ovako sam uvek siguran da smo zajedno samo zato što še volimo - govorio je Lun. - Ima u tome nečega - našalila se Džejn Vltington i svom licu dala vragolasti izraz ljupke zavodnice. Ona je volela ne samo Donalda Sikerta nego i način na koji je on živeo. Vplela je sve njegove prijate­ lje i sve što je on voleo. Istina, Lun je osvajao srca mnogih ljudi i možda je Džejn bila tako rođena, vaspitavana i tako je samu sebe izgradila da voli samo ćoveka velikih ljuds­ kih vrednosti. A Lun je bio takav ćovek. Sa njim je život bio uzbudljiv, iako opasan; veseo, iako skriven; ugodan, iako neizvestan. Džejn je bila uzbuđena i novim preokretom. Lun je odlučio da živi u novoj, veli­ koj kući, koja je bila izgrađena kao dvorac. Malo dalje izabrao je mesto za novu kuću, koju je žeieo da iz­ gradi. Bila je to jedna mala, ali stara šuma u kojoj su rasli hra­ stovi, jaseni i breze. Nalazila se blizu popločanog puta, koji je delio imanje od susednog. Lun je znao samo to da brežuljak odmah iznad puta uz šumicu skriva zamak u kome živi eri Arkrajt. Upoznavanje sa susedima ostavio je za kasnije, 11

jer proiećni dani sa Džejn bili su suviše dragoceni da bi ih gubio u nečem drugom. To, u stvari, i nije trebalo da ima formu upoznavanja, jer su susedi poznavali još odnedavno Frenka Beveridža. Kao o fi­ cir, Beveridž je bio nedruželjubiv, jer njegovoj prirodi nije odgovarao odnos u toj sredini, koja je dano­ noćno merila ko je važniji i »aristokratskiji« aristokrata u oficirskom serklu. Naklapalo se o tome ko je u boljoj akademiji učio i ko je pripa­ dao kojoj gardi. Tako ni »penzionisani«, odnosno lažni pukovnik Be­ veridž nije morao da se plaši tih susreta. Međutim, pravi Frenk Be­ veridž je bio vrlo dobar sused i Lun je morao da zapamti mnogo imena i mnoge detalje o njima, da bi mo­ gao da opstane pod novim imenom. Njegovo razmišljanje o svemu tome prekide Džejn izjavom da je gladna i da bi mogli da krenu na doručak. — Mislio sam da sačekamo... go­ spodina Gibnja - odgovori Lun smejuči se novom imenu Samjuela Makfersona. - On svakog časa treba da stigne. — Idem ja da se obučem, pa ćemo se naći u trpezariji - reče Džejn baš u trenutku kad na putu između drveća odjeknu sirena velikog »krajslera«, koga je vozio Samjuel Makferson. Majordom, koji je znao da dolazi »pukovnikov narednik« nade se odmah pred ulazom. Međutim, Lun i Džejn iznenadiše majordoma svo­ jim ponašanjem. Oni protrčaše po­ red njega i zagrliše glomaznog čoveka koji iziđe iz automobila. — Jesi li zapamtio kako se zoveš i da si moj verni narednik? — upita Lun Makfersona. — Dik Gibni, na vašem raspolaga­ nju, pukovniče! - 7 uzviknu niornar šeretski. — Gospodin pukovnik — šapnu mu Lun smejući se. — A što ja jednom nisam dobio makar čin kapetana? - takođe 12

tiho upita mornar. - Ima me dosta, umem da psujem za čitav bataljon, sto mu marševa, i iskusan sam. Mogao bih da komandujem korpu­ som. - Objasniću ti sve uz doručak šapnu mu Lun i povede gosta. Predstavi mu svog majordoma i uvede ga u kuću. Uzgred mu pred­ stavi i poslugu, jer se vrtlar pojavi iza ugla, a jedan mladić i dve devojke nađoše se u holu. - Nekad je bio dovoljan Dik Gibni. a sad čopor posluge - primeti Makferson. - Upoznaćeš još i našu odličnu kuvaricu - reče Džejn. Povedoše ga u sobu određenu za njega, pa ga za časak ostaviše da se spremi za doručak, a i njih dvoje su morali da se drugačije obuku. - Pričajte mi o svemu — reče mornar kad sedoše za trpezarijski sto pokriven belim čaršavom i skupocenim posuđem. Moračemo se zadovoljiti opštim obaveštenjima, jer posluga prisluškuje - odgovori mu Lun tiho. - Sto mu muka. izgleda da ne vredi živeti kao bogataš — reče Makferson i navali na jelo. jer je bio već dobro ogladneo. Posle doručka iziđoše u šetnju i tek tada Lun slobodno poče da ob­ jašnjava Makfersonu zašto mu nije dao »veći čin u vojsci«. - Morao bi uglađeno da post­ upaš, tečno i bez psovki da govoriš i da znaš stotine besmislenih pravila ponašanja — reče Lun. — Ovako, kao narednik, nisi obavezan sve da znaš, a inače si javio da ćeš ostati blizu svog broda. Međutim, mogao si da dovedeš Brendu. - Uz nju ne bih mogao da budem narednik. Ona me zna kao kape­ tana broda i smatra da vredim ko­ liko dobar admiral - šalio se Mak­ ferson, ali dodade da je hteo da prvo sve sam osmotri, što ne isklju­ čuje skoru posetu Luna i Džejn nje­ govoj Brendi.

— I otići ćemo. da znaš — reće Džejn otkidajući jedan cvet i stavlja­ jući ga mornaru u zapućak. Tako stigoše do šumice i Lun poće da priča Makfersonu o svom planu da ovde izgradi najmoder­ niju poljsku kuću. koja će posred prostorija za stanovanje imati ra­ dionice i laboratorije. — Sve će biti povezano zatvore­ nim krugom televizijskih i zvučnih uređaja. Zagrevaće se sunčevom energijom, a gorive ćelije stvaraće električnu struju tako da ne mis­ limo hoće li se neko čuditi zbog ve­ like potrošnje — pričao je Lun. Dugo je slikao kuću svojih snova, lepu, čistu, bezbednu. Baš kad je pokazivao gde će izgraditi veliki bazen za kupanje, iako će kuća imati pod krovom drugi, mali ba­ zen i staklenu baštu. iznenada se uz njih nađe čovek prosede brade i u tamnom odelu. Držao je u ruci štap sa, srebrnom, psećom glavom umesto drške. — Ako me ne varaju moje stare oči. to gospodin pukovnik Beveridž izlaže nekakav plan kao na ratnom polju - reće neočekivani gost. Šećajući se fotografija i uputstava dobijenih od pukovnika. Lun pogodi da je to eri Mark Arkrajt. Pođe mu u susret i predstavi mu Džejn kao svoju suprugu Džudi, a Makfersona kao svog narednika, koga veoma voli i koji je došao u goste. Rukujući se sa Džejn eri potvrdi Lunovu pretpostavku da je Arkrajt. — Učinilo mi se da ste govorili o nekim planovima — reče on oslo­ njen o svoj štap. — Da - potvrdi Lun. - Nameravam da ovde izgradim novu kuću. a u onom delu bazen. — Zar vam vaša kuća. koja je malo manja od mog dvorca, nije dovolma? — upita eri Arkrajt. — Čak je i velika, ali želim da iz­ gradim i novu. Hoću nečim da ispu­ nim vreme, a nauka postavlja nove zahteve kad je reč o stanovanju — odgovori Lun.

Džejn i Makferson se udaljise li­ vadom. - Pošto smo sami, dragi moj susede, moram da vas podsetim da postoji ugovor o tome da vlasnici ovog imanja neće šeći ovu šumicu, niti će bilo šta menjati u delu od ?avoja tamo na kraju do vašeg p ri­ laza ovom putu, pa dve stotine jardi u dubinu. Taj ugovor je uvek pošt­ ovan, a vi znate da on postoji — reče Arkrajt. - Hteo sam pre toga da s vama razgovaram - reče Lun neodre­ đeno. - Zašto niste dolazili, a ovde ste već više od dvadeset dana? — upita starac ne baš vedro. - Zgrešio sam, znam — reče Lun. - Doputovao sam sa ženom i bio mi je potreban odmor, a nameravao sam da vas i posetim i pozo­ vem. - Ispalo je da sam ja u prednosti - osmehnu se Arkrajt. - Šetao sam na ovu stranu baš zato da pozo­ vem na večeru vas i vašu divnu, mladu ženu. - Nadam se da niste već odredili to veće jer naš gost narednik Gibni tek što je doputovao - reče Lun. - Neka se narednik odmori. Odmah kažem da bih bio spreman da pozovem i njega, ali vi znate... - Naravno... Gibni je jednosta­ van, priprost čovek i često mu se omakne i gruba psovka. - Eto... Tamo će biti i više dama, a inače ne bi želeo da vas stavim u nepovoljan položaj u svojoj kući nastavi eri Arkrajt ne vodeći mnogo brige o tome šta kaže. — I još nešto: ne pristajem da me odbi­ jete, jer imam priliku da vas upoz­ nam sa mojim rođacima. Večeras imam veliko društvo, pa vas obave­ zujem da nam se priključite. Jesmo li, saglas'ni? - Vama ne mogu ništa da odbi­ jem - reče Lun. - I ne pokušavajte — osmehnu se eri Arkrajt i ode mahnuvši Džejn s puta. 13

Lun ispriča šta. je razgovarao s njim dok šu se Džejn i Makferscn bili udaljili. Nije pomenuo to da Arkrajt nije pozvao Makfersona, ali mornar sam reče: - Ne želim da se mučim s tim Arkrajtima. Mene opravdajte kako bilo. Inače sam hteo da vas zamo­ lim da mi dopustite da gledam utak­ micu bezbola, koja je na programu večeras. - Postaješ uglađen momak — reče Džejn. - Kakav sam ti ja momak, devojčice? Zagazio sam u petu deceniju, pet mu Icontitenata oko kojih sam straćio te mnoge godine - reče Makferson. - Ali to su najbolje godine reče Lun. - I jesu, da znaš - reče mornar. - Ne bih se menjao ni s mnogo mla­ đim, s tobom na pri'mer. Džejn se smejala na sav glas ra­ dosna što je opet tu stari, dobri Sem i što vidi Luna vedrog u- društvu svog druga. Onda, nas dvoje moramo uveče susedu - reče Lun. - Neka vam je bog na pomoći, sto mu vražjih uštogljenih aristo­ krata! - uzviknu mornar. - Mnogo šta čovek mora da istrpi - reče Lun. Posle šetnje oni se povukoše u sa­ lon na spratu pogodan za razgo­ vore, jer Lun ga je već bio opremio tako-da odmah otkrije ako je neko od posluge u blizini. Osetljivi ur­ eđaji su davali signal čim bi neko pošao k spratu, a tako isto pokazi­ vali su da ii se neko nalazi u okol­ nim prostorijama. Tako osamljeni njih troje su raz­ govarali o planovima. Maštali su o budućnosti, a pri tome potiskivali bojazan od mirnog života ovde. Na­ viknuti na putovanja i uzbudljive doživljaje žudeli su za prostranst­ vima i promenama. - Nije ovo važna luka — reče Makfersonu. — Ugodno je da s vre­ mena na vreme dođete, ovamo, ali 14

stalno... Pa to bi značilo da se i ja smirim pre vas, a ja hoću još (^a plo­ vim oko sveta. - Covek svuda može lepo da živi, samo ako ume — reče Lun vedro. - Ti umeš - nasmeja se M akfer­ son. — Evo, neka ja nisam Samjuel Makferson, nego stvarno neki tamo Dik Gibni, ako ti i ovde ne nađeš neku gužvu. - Već sam u gužvi — odgovori Lun, — Eri Arkrajt, potomak krijum­ čara iz Saseksa, već maše nekim ugovorom koji mi zabranjuje da gradim kuću. - Ponesi malo onog sredstva koje uništava papir. Baš bih voleo da se Arkrajtovi papiri pretvore u prah - predloži mornar. - Sve će se srediti - reče Džejn - Važno je da smo mi na okupu i srećni. - Ja bih bio srećniji da smo ovako zajedno na brodu i da plo­ vimo okeanom — reče mornar. - Vreme je da nekud zaplovimo — složi se Lun. Pošto ručaše zajedno, rastadoše se radi popodnevnog odmora. Pred veće Lun i Džejn sedoše u kola i kružnim putem obidoše breg koji je zaklanjao dvorac. Nađoše se pred neobičfiom građevinom sa četiri kule na uglovima. Glavni ulaz je nekad bio visoko iznad zemlje, pa su k njemu vodila dvoja stepeništa između kojih je bio probijen tunel za prolazak automobila u dvorište zamka. - Neko je osmatrao - reče Džejn. - Eno otvaraju se vrata za prolaz. Lun poveze i oni se nađoše u neve­ likom dvorištu u kome je bilo parki­ rano desetak automobila. Na unutrašnjem stepeništu dođe im u susret lično eri Mark Arkrajt i odmah tihim glasom reče; - Prvo mućenje počinje. Čitava bulumenta mojih rođaka čeka da vas upozna. To ne možemo izbeći. - I ne želimo - ljupko reče Džejn. — Počašćeni smo vašim pozi­

vom i time što ćemo upoznati vaše rođake. Domaćin joj samo namignu i uze je pod ruku. Lun je išao s njene desne strane i tako ih Eri Arkrajt povede na neobično visoko uzdig­ nut prvi sprat zamka da je izgle­ dalo da je najmanje treći s obzirom na broj stepenika. Uvede ih u pro­ strani salon grupice vodeći ih od grupice do grupice, predstavi im prvo Morin Volš, svoju sestru, koja je bila udovica. Uz nju su tog tre­ nutka bile još Glorija Arkrajt, žena Džona Arkrajta, koji je opet bio sin Rona Arkrajta, Markovog brata, a zatim Iris Frirnont i Lauru Cesterton. Arkrajt reće da je Iris kći nje­ gove umrle sestre Nensi Frimont, a Laura Česterton kći njegove druge sestre, koja je tu i koju im je prvu predstavio. I nehotićno Džejn i Lun radoznalo osmotriše Morin, jer njen izgled bi svakoga naveo da pomisli kako su majka i kći vršnja­ kinje. - Imao sam dva brata. Mlađi, Herb, je umro, a stariji, Ron, treba svakog časa da stigne. Imam živog i brata od strica. Zove se Arćibald i treba da dođe večeras, Ili sutra. Od dve sestre ovu koja je živa već ste upoznali. Prlmetio sam da vas je začudio njen izgled. To je rezultat čitave serije hirurških intervencija američkih lekara. Priznaćete da su vešti — smejući se pričao je najsta­ riji živi Arkrajt vodeći ih ka grupi muškaraca, koji su se smejali i osvr­ tali se da se iznova uvere da li ih ko sluša. Bila su četvorica. - Upoznajte našeg porodičnog lekara, gospodina Šeldona - poče Mark Arkrajt. - Moj rođak Henri Arkrajt Zapamtite to ime, jednom će biti čuveno, jer postiže uspehe kao političar. A ovaj momak što se najglasnije smejao zove se Ben Fri­ mont. Na lep način upozoravam sve žene da ga se čuvaju... - Ali, ujače! - uzviknu Frimont tobože uvreden, ali već tražeći mo­

gućnost da stane bliže Džejn Vitington. - Tako gospodo, imali ste čast da upoznate naše najvažnije susede, ledi Džudi i ser Frenka Beveridža... O umalo me ovaj moj vražji sestrić nije omeo da predstavim i Džona... Džon Arkrajt, sin mog brata Rona. Njegovu suprugu Gloriju već ste sreli-.. - gpvorio je Eri Arkrajt. Njegove reći prekide dolazak grupe gostiju, koji odmah ugledaše domaćina i priđoše. Domaćin se rukova s priđošlicama i odmah napomenu da ne zna ko se od njih zna sa susedima, ali će ih predsta­ viti. Prvo priđe Kendans Luison, a zatim njen muž Sten, pravni savetnik i advokat Erla Arkrajta, pa i ost­ alih članova porodice. Sledeli su Sibila Arkrajt i njen otac Ron, a na kraju Arčibald Arkrajt. - Plašio sam se da nećeš doći reče Eri Mark Arkrajt. - Ni za šta na svetu ne bih propu­ stio da dođem — osmehnuvši se reče šezdesetogodišnji Arčibald kao da nije razumeo ironiju doma­ ćina. U jednom trenutku Džejn i Lun se nađoše u prilici da nešto kažu jedno drugom, a da to niko ne čuje. - Da li si zapamtio ko je ko ovde? - tiho upita ona. - O nekima sam slušao od pakovnika, ali niko nije hteo da pita da li sam ga zaboravio. Mislim da ću ipak morati da načinim crtež porodičnog stabla Arkrajtovih odgovori Lun. Prekide ih dolazak dostojanstve­ nog čoveka u crnom odelu, belom prsluku i s belim rukavicama. No­ sio je veliki srebrni poslužavnik s aperitivima. Domaćin mu dade znak da posluži prvo Luna i Džejn, pa i sam priđe. Uzimajući čašicu pića Eri Arkrajt predstavi i čoveka koji je posluživao: - Bazil Piler je više član naše porodice nego što je član posluge. On je odrastao u našoj kući i radio je ovde. Imao je sreću da dobije na 15

lutriji premiju od pola miliona funti, ali nije otišao od nas. Istina, nema nikakvih obaveza, ali on na ovakvim skupovima dobrovoljno ponudi aperitiv, poštara se o piću. Pošto se nisam ženio, često sam usamljen ovde. Bazil mi je kao sin i drug. - Hvala, moj lorde - dostojanst­ veno se pokloni Piler i odnese poslužavnik na sto kod zida. Odmah zatim priđe domaćinu i nešto mu reče. - Zovu nas za sto. gospodo! reće Eri Arkrajt glasno. Ka trpezariji krenu prvi. U hodu se nađe pored Henrija Arkrajta i zastade. - Vidim da nije došla Mildred, a obećala je. Da li si bio s njom da­ nas? - upita kuckajući prstom lulu koja je virila iz Henrijevog džepa na grudima. Henri je uze i stavi u unutrašnji džep i odgovori: - Video sam je, ali smo se posva­ đali i otišao sam pre nego je rekla da li će doći. - Ako si kriv. idi sada i telefo­ nom proveri je ii u svom stanu i hoće li doći - reče Eri i produži vodeći goste ka trpezariji, koja je bila na drugoj strani prostranog hola. III Inspektor Kliv Braun doveze se do pred zamak i zaustavi se da ga osmotri. Njegovu pažnju privlačili su zidovi visoko podignutih temelja, sa kojih su se dizale četiri ugaone kule. Bilo je očito da je zamak izgra­ đen u doba kad su se još uvek gra­ dile prave male tvrđave, zbog čega je kralj morao da zabrani njihovu dalju izgradnju, ali to je bio ujedno i period kad su nastajali neutvrđeni dvorci namenjeni uživanju i udob­ nostima. l.C ock n ejf - stanovnik istočnog Londona, p ri­ padnik nižih, siromaS.nih slojeva U p otreb ­ ljava se i u pogrdn om smislu za Londonca koji netaćno izg o v a ra p ojedine konsonante. pa taj g o v o r podseća na pren em agan ie ra zm a­ žen og d eteta (prim . p revodioca)

16

Kapija na novom tunelu ispod zi­ dova temelja bila je zatvorena i in­ spektor pozvoni. Stiže mladić i upali svetla, pa otvori samo jedno krilo kapije. - Želim da uđem - reče inspek­ tor. - Koga da najavim? - upita momak. Inspektor Braun je bio umoran i nezadovoljan proteklim danom, pa ga mladićevo pitanje naljuti. - Otvorite tu kapiju, mladiću, ako nećete da vam izvučem uši! Ja sam inspektor Skotland Jarda i že­ lim unutra! — podviknu on smrknuto. U tom trenutku mladić naglo zat­ vori i ču se zveket poluge, kojom mladić uč\rsti kapiju. - Hej! — viknu inspektor i opet pritisnu zvono. Kroz prozorčić na kapiju momak doviknu: - Niste pozvani i ne možete auto­ mobilom unutra! Penjite se stepeni­ štem i pozvonite gore, pa će vas obavestiti šta mogu da učine za vas. - Budalasta momka, moj lorde! - uzviknu inspektor i htede da se prepire kroz prozorčić, ali već se čulo kako mladić otrča u dubinu dvorišta. Svaki inspektorov susret s aristokratijom donosio mu je po neku neprijatnost. Rođeni kokni' Braun se nikad nije pom irio s mnogim pravilima ponašanja naročito medu aristokratima. Dešavalo mu se da zaboravi titule i da se po­ grešno ponaša tako da ga je često i posluga gledala s prezirom. Sada je morao da se popne uz stepenište visoko desetak jardi, jer je poči­ njalo iz nekadašnjeg opkopa oko zamka. On Ijutito pozvoni i sačeka Prošlo je nekoliko minuta i on poče da zvoni bez prekida. Konačno vrata se otvoriše i na njima se pokaza čovek u crnom odelu i s belim rukavicama na r u ­ kama.

- Vratar i posluga su kod dvoriš­ nog ulaza, a vi ste nestrpljivi. Šta želite? - reće Bazil Piler. - Ja sam inspektor Skotland Jarda, Kliv Braun i želim da odmah vidim Henrija Arkrajta... - Mislite na gospodina Henrija Arkrajta? - upade mu u reć Piler i podiže glavu zauzimajući nadmen stav. - A ti, ko si? - Ijutito upita in­ spektor i odmah se pokaja što nije uspeo da se uzdrži. Piler popravi bakenbarde. koje je negovao i u kojima je bilo sedih, iako je imao četrdeset i tri godine. - Mislim da se nikad nismo upoznali, a još manje zbližili - reće nakon toga i ućuta. Inspektor uzdahnu i jedva se uzdržavajući reće: - Mislim da formalnosti nisu važne, gospodine... - Piler... Bazil Piler! - Pripadate li posluzi? - upita inspektor. - Više me smatraju članom... Međutim, to za vas nema važnosti, gospodine inspektore... - Braun... Kliv Braun! ~ Izvolite, gospodine inspektore Braune'^ — upita sada Piler još uvek stojeći ukrućeno. - Pozovite mi odmah gospodina Henrija Arkrajta. - Uđite u hol i sačekajte. Ne znam da li će moći da vas primi, jer u toku je porodična večera s rođa­ cima i najintimnijim prijateljima — reće Piler i ukloni se s vrata da propusti neočekivanog gosta. - Neka me primi odmah.. Ne, još bolje neka odmah dođe jer radi se o ubistvu... - Kakve veze može imati ser Arkrajt s ubistvom'^! — zapanjeno lipita Pile)'. Pozovite ga, gospodine Piler, ako ne želite neprijatnosti. Zbog loga što mi smetale morao bih đa otvorim istragu protiv vas. Smetate mi da odmah vidim ćoveka važnog %a razjašnjenje zločina — reće in­

spektor već uživajući u uznemireno­ sti bivšeg sluge - A ko je ubijen, ako smem da pitam, gospodine inspektore Braun? - upita Piler. - Da ste slušali poslednje vesti već bi znali. Gospođica Mildred Arkrajt ubijena je pre podne u svom londonskom stanu. Zato treba da vidim njenog brata, gospodina... — govorio je Braun. - O!... Pa to je... O! Trčim! - zbu­ njeno je mucao Bazil Piler gubeći dostojanstveno držanje. On otrča nespretno se zanoseći. U trpezariji zatraži dozvolu da nešto saopšti erlu Arkrajtu i ovaj mu dade znak da sačeka. - Dame i gospodo, nastavite ve­ čeru i oprostite mi što ću.izaći koji trenutak - reče eri Arkrajt. Piler mu u dnu trpezarije ispriča šta je čuo od inspektora, koji traži Henrija. - Jesi li negde video Henrija — upita eri. — Već smo uznemireni i zbog njegovog zakašnjenja, a sad taj zli glas... To je nepodnošljivo. ~ Ne znam gde je gospodin Henri. Video sam kad je otišao u severnu kulu. jer tamo je telefon kojim je mogao da razgovara bez opasnosti da ga ko čuje — odgovori Piler. - Zašto misliš da je želeo da ga niko ne čuje? — upita eri Arkrajt. - Cesto je imao nešto da zameri svojoj sestri, pa se uvek trudio da niko ne može da prisluškuje - ob­ jasni Piler IJ tom trenutku čuše se uzbuđeni glasovi iz kuhinje. Njih dvojica požuriše da vise šta se događa. Hodni­ kom je trčao momak iz posluge. - Mrtav je. . Kod trećeg vinskog bureta! — vikao je uzbuđeno. - Ko je mrtav? - upita Piler i uhvati momka kao da ovaj beži. - Gospodin Henri A.rkrajt leži mr tav - odgovori momak hvata­ jući dah. Inspektor Braun iz hola beše čuo povike 1 kjenuo da sam čuje šta se 17

događa, pa je sada stajao iza doma­ ćina. - Ko ste vi? - trže se eri Arkrajt. Braun mu odgovori i zatraži da odmah svi odu na mesto nesreće, jer još nisu znali kako je Henri stra­ dao. Izraz Arkrajtovog lica bio je više radoznao nego užasnut kad je saznao za smrt Mildred i Henrija. Tako se gasilo potomstvo njegovog najmlađeg brata po ocu, Herba. Mis­ leći o tome pratio je one koji su sila­ zili u podrum niz stepenište kod severne kule. - Sta je mogao da radi u vins­ kom podrumu? — upita inspektor. - Nikad tamo nije odlazio, jer ne pije alkohol, a mirisi u vinskom po­ drumu izazivali su mu uvek muč­ ninu. To znam, jer sam ga jednom naterao da ide sa mnom i pogleda kako je podrum uređen. Možda je primetio kradljivca - odgovori Arkrajt zastavši na odmorištu. - Kog kradljivca? - upita in­ spektor stojeći nekoliko stepenika niže i okrenuvši se ka odmorištu. - Već dva meseca, s vremena, na vreme, primećeno je da neko krade najbolja pića iz podruma. - Da li se podrum zaključava? - A, ne! - uzviknu eri Arkrajt. Takva je tradicija. Zato niko ne pamti da je video ključ stare brave na vratim a kroz koja ćemo ući. I nikad nije nestala ni boca pića, a da to nije bilo poznato posluzi. Samo posluga je donosila piće. - Duhovi... Priča se da su Rodolfini tako... - zausti Bazil Piler. - Ne govori gluposti, sinko! prekide ga eri Arkrajt. - Moj deda eri Norman se prilikom kupovine imanja obavezao da neće govoriti ništa o događajima za koje se u dvorcu među poslugom znalo i da neće progoniti duhove. - Duhove?! - začuđeno uzviknu inspektor. - Da... oni se s vremena na vrem e pojavljuju i čuju. To je uče­ stalo zadnja dva meseca. Ne bih 18

vam o tome govorio, ali vi ćete u istraži među poslugom čuti nešto o tome. Duhovi su duhovi i o tim pri­ čama ne treba voditi računa — ob­ jasni eri Arkrajt i stade pred teš­ kim hrastovim vratima, čiji gornji deo je bio polukružan. Piler požuri da ih sasvim otvori, jer bila su samo malo odškrinuta. Prvi uđe in­ spektor i ugleda niz od dvanaest buradi na desnoj strani i redove polica s bocama pića na levoj. Kod trećeg bureta videlo še telo Henrija Arkrajta, jer momak koji je dolazio da uzme piće bio je ostavio sva tri svetla upaljena. Inspektor zaustavi Arkrajta i Pilera da ostanu kod prvog bureta, a sam priđe lešu. Proveri da li je Henri zaista mrtav i, kad se u to uveri, poče da traži uzrok njegove smrti. Nađe ranu na potiljku žrtve, za koju se nije moglo sumnjati da je nastala padom ili udarom o pod, ili neki drugi predmet, jer imala je pravilan oblik krsta. Bilo je očito da su ivice udarne površine predmeta bile zaobljene, jer lobanja je bila po­ lomljena, a koža nad njom lakše povređena. - Ostavićemo lekaru i drugim stručnjacima da utvrde kakvim je to krstom usmrćen - primeti in­ spektor ustajući i tražeći kakav trag u blizini. - Krstom?! - uzbuđeno-upita Pi­ ler. - Da, povreda ima oblik krsta potvrdi mspektor. - Pa tako su. priča se umirali Rodoifini... — ote se Pileru, koji se seti gospodareve zapovesti da ne govori o davnim vlasnicima zamka. - Opet, ti... - prekori ga eri A r­ krajt. Inspektor reče da svi napuste podrum i da paze da ne izbrišu ne­ hotično neki trag. pa upita gde je telefon da pozove pomoć. Eri Arkrajt je morao da obavesti sve prisutne na večeri o tragičnim događajima i zamoli iz da ostanu za stolom dok ne dođe policija. I h-

spektor mu je rekao da će doći in­ spektor mesne policije iz Uksbridža kao predstavnik nadležnih vla­ sti za ovaj ki'aj, ali istražna ekipa ddiazi iz Skotland Jarda, je se radi 0 novom zločinu, koji je verovatno povezan sa onim u Londonu. Prvo stigoše inspektor Uri Tarner i dva policajca iz Uksbridža, a tek sat i po kasnije i ekipa iz Skot­ land Jarda. Inspektor Tarner bio je upadljiv čovek, jer je nosio guste brkove, a na levom oku je imao r.eku manu, jer ga je. skoro stalno držao zatvoreno, kao čovek koji ni­ šani. Samo kad bi se nečem čudio, ili kad bi se trgao, otvaralo se i to levo oko. Čim je stigao, on predloži inspektoru Braunu da odmah obave deo posla. Do dolaska grupe iz Londona oni su za većinu prisut­ nih u dvorcu utvrdili kiid su se kre­ tali i s kim su bili u vreme smrti Henrija Arkrajta. Sistemom eliminisanja sa liste sumnjivih prvo su skinuti, susedi Džudi i Frenk Beveridž. — Od njihovog dolaska ni trenu­ tak se nismo odvajali — posvedoči eri Arkrajt. Da su susedi izvan svake sumnje izjaviše i svi ostali. Dalje ispitivanje oslobodi sumnje još dve trećine onih u trpezariji i polovinu posluge. Za kritično vreme čvrst alibi nisu imali momak koji je našao leš, neka­ dašnji sluga Bazil Piler i vrtlar, koji je imao skroman stan u dnu un­ utrašnjeg dvorišta, kod podnožja južne kule. Od onih koji su večerali u trpezariji izlazili su na kraće vreme Ron Arkrajt, njegova sestra Morin Volš, porodični lekar Seldon, Iris Frimont i Arčibald Arkrajt. Tako je spisak sumnjivih ostao su­ više veliki. — Da li je u zamku boravio još neko, sem onih koje smo videli ovde 1 među sakupljenom poslugom? — upita inspektor Uri Tarner i na časak mu blesnu levo oko. — Niko, siguran sam u to! — uzviknu eri Mark Arkrajt.

- Ima li zamak tajnih prolaza, kakve imaju skoro uvek ovakve gra­ đevine? - upita inspektor Kliv Braun. - Postojao je jedan takav prola^z, ali ga je namerno potpuno razrušio i zazidao još moj deda jer nije više bilo potrebno da se tunel održava. Taj prolaz je u nekom slučaju mo­ gao da posluži za ulaz neželjenih posetilaca, pa je iskorišćena izgrad­ nja prolaza za automobile da se onaj nepotrebni tunel zatrpa. Zem­ lja iz jednog odnošena je u drugi — objasni eri A rkrajt Istražnoj ekipi nije uspelo da ot­ krije bilo kakav trag, koji bi ukazao na ubice. Inspektor Braun j'e i poje­ dinačno razgovarao sa svim stanov­ nicima i gostima zamka. Naslušao se priča o duhovima u zamku, ali ih je potiskivao i tražio stvarne činje­ nice. Dok je razgovarao sa Frenkom Beveridžom inspektor upita: ' - Da li vi što zapažate, gospo­ dine pukovniče? - upita inspektor. - Obična radoznalost učinila je da celo vreme ove neprijatne noći razmišljam o ubistvima, ali ništa nisam zaključio - odgovori Lun. Recite mi nešto više o ubistvu u Lon­ donu. Inspektor mu ispriča sve što je smatrao važnim - Znači da se ubice plaše naru­ čioca zločina više nego dugogodiš­ nje robije - pri meti Lun. - Oni to i kažu - reče inspektor. - Izvan zapisnika Brud je kao u šali rekao da otkrivanje naručioca znači sigurno smrt. Kad sam mu rekao da će u svakom slučaju odle­ žati u zatvoru, a do tada opasnost od tog ćoveka može da nestane, od­ govorio je da zatvor nije nikakva zaštita. - Biće vam teško, gospodine in­ spektore - i'eče Lun. - Ovde su umešani i duhovi, a sumnjivih ima mnogo. - Zašto i vi pominjeto duhove? - Jer sam večeras čuo neobične glasove dok smo čekali da dođe 19

vaša istražna grupa. Prisutni su govorili o duhovinna u zamku kao o nečem suviše dobro poznatom i stvarnom. - Zbunjuje me to što kažete. Šta sf' ili? — upita inspektor. - Prvo se čuo neobičan zvižduk u pet navrata i u jednakim razma­ cima. Zatim daleki vrisak, koji se pretvorio u smeh i zamro kao štektanje hijene — odgovori Lun. - Verujete li vi u postojanje du­ hova, gospodine pukovniče? — upita inspektor. Lun odmahnu glavom, ali ne stiže da nešto kaže. Inspektor se ukoči i unezvereno pogleda oko sebe, odne­ kud su dobipirali nejasni krikovi od kojih je kosa polazila uvis i koža se ježila. Povremeno ih je nadjača­ vao zvuk udaljenog gonga, pa se sve završi sablasnim smehom. - Prošla je ponoć... Vreme du­ hova... A li Henri Arkrajt ubijen je rano - zbunjeno reče inspektor. -• Mislim da bi trebalo detaljno pretresti zamak i pretražiti svaki kutak. Možda negde postoje' tajni prolazi, koje koriste tobožnji du­ hovi i iz kojih su došli da ubiju Arkrajta - reče Lun. Inspektor potvrdi svoju saglasnost nemim klimanjem glave. To­ božnji pukovnik Beveridž dobi odo­ brenje da se sa suprugom vrati svo­ joj kući, ako ne želi da prenoći ovde. - Vi ste van svake sumnje i neću vas uznemiravati bez nužde — zak­ ljuči inspektor. — Otpratiću vas do izlaza, a onda nameravam da se vratim u London. Zapečatili smo neke prostorije i zamolili da sem vas niko ne napušta zamak. Lun ode u salon i između dremljivih i umornih žena pozva Džejn da krenu kući. Iz sobe za pušenje dođe eri Mark Arkrajt i usprotivi se nji­ hovom odlasku nudeći im sobu za spavanje. Lun reče da zbog gosta, koji je ostao u njihovoj kući, želi da se vrati. Noć je lepa i mesec još sija, pa im je lako da odu. 20

- Onda, dođite nam i bez poziva češće - zaključi Arkrajt. - Svakako ćemo se naći i u na­ šoj kuci, čim prođu ovi teški tre­ nuci. Veoma nam je žao što se dogo­ dilo sve to... — govorio je Lun. Prekide ga vrisak u blizini. Dola­ zio je kroz niz vrata otvorenih prema podnožju istočne kule. Iz malog salona bila su otvorena vrata prema trpezariji, a iz ove sledeće, koja su vodila u sobu uređenu za gledanje televizije i slušanje ra­ dija. Tamo je bio postavljen i jedan klavir s ormanom punim nota. Sve to registrovao je inspektorov mo­ zak dok je osmotrio sobu iz koje je došao vrisak. Čuo je slabo ječanje, koje se pret­ vori u šumno, ali teško disanje. In­ spektor skoči do reda fotelja i iza zadnje nađe ispruženo telo Džona Arkrajta. - Lekara! Nađite lekara! - uzviknu inspektor. - Naš lekar je otišao pre više od jednog sata - reče policjajac koji beše dotrčao baš nekoliko trenu­ taka pre toga. - Tu je porodični lekar! Mislim da se zove doktor Seldon - reče inspektor. Držao je podignutu glavu Džona Arkrajta, čije naoćari u tamnom crnom okviru behu skoro spale. Braun ih namesti levom rukom, pa dade znak da niko ne ulazi dalje od vrata s kojih su provirivale glave domaćina i gostiju. Dr Šeldon stiže zadnji i probi se ka inspektoru. Pomaže mu da na trosed u uglu smeste ranjenika. - Povreda na glavi u obliku krsta - zaključi lekar. - Udarac je pogodio više nego kod Henrija — reče inspektor osvetlivši teme ćelave žrtve. Džon Arkrajt je imao golo i sjajno teme i u naknadu* za izgub­ ljenu kosu nosio je potkresanu bradu i duge, oborene brkove. Sada še niz brkove slivalo tanak mlaz

krvi. Telo nesrećnika se zgrći i smiri. — Um ire... On je umro,.. - uzbu­ đenim glasom, ali tiho saopšti dr Seldon. — O !... Moj jedini sin! — uzviknu Ron Arkrajt bolnim glasom i pored inspektorove zabi ane probi se do mrtvaca. Kleče uz trosed i zagnjuri glavu na grudi mrtvog sina. — Ubili.,.. Znam da su oni... Osvetiću - bile su reći koje je inspektor razumeo od svega što je prigušeno rekao otac ubijenog. Glorija Arkrajt, obučena u dugu crvenu haljinu s razrezom na boku, bila je sve do tog trenutka nesvesna šta se dogodilo. Tek videći svekra kako kleči ona otkri da je ubijen i njen muž. Nije mu videla glavu, jer joj je smetao Ron, ali je po nečemu prepoznala Džonove noge. Utrčala je uz vrisak i proverila je li žrtva zaista njen muž. — O, moj lorde'.... - reče praveći pokret kao da će kleknuti da se moli i pade onesvešćena. U tom trenutku stiže inspektor Uri Tarner, koji bese otišao da raz­ govara s poslugom. On zamoli sve prisutne da se povuku, postavi svog policajca na stražu i htede da opet nekud ode. — Hoćete li do telefona? — upita Inspektor Braun. Tarner potvrdi da to namerava. ali Braun mu dade znak da ostane. — Pre bi stigli momci iz naše sta­ nice — reče Tarner. — Potrebna je svestranija istraga, pa je bolje da odmah po­ zove pojačanje iz Skotland Jarda. Tražiću potrebne veštake. Verujem da će odobFiti dolazak helikopte­ rom — objasni inspektor Braun. Tarner se složi i malo kasnije Braun ga obavesti da će specijalna brigada Skotland Jarda stići vrlo brzo, jer noć je vedra i pogodna za letenje helikoptera. 1 Titula lord upotrebljava se i u značenju Isus Hristos i bog.

— Dok ste vi telefonirali, ja sam posmatrao okolo. Plašim se da ni ovog puta nema korisnih tragova — reče inspektor Tarner. U tom momentu domaćin upita šta da rade svi oni koji već teško stoje na nogama i da li gosti iz susedstva mogu da odu. — Gospodin pukovnik Beveridž i njegova supruga mogu da odu, a cstali neka se smeste tako da budu u većim grupama, jer ovo je drugo ubistvo ovde u toku nekoliko ča­ sova. Svakoj grupi pridružiće se po jedan policajac, ili ja i gospodin Tar­ ner. To se odnosi i na poslugu odgovori inspektor Braun. Odmah zatim inspektor Braun otprati tobožnjeg pukovnika i nje­ govu suprugu. Sačekao je dok sednu u automobil i izvezu se izvan zamka. Tada poče da se penje uz ste­ penište iz dvorišta i u jednom tre­ nutku pogleda uvis u želji da osmo­ tri spolja krov i kule zamka. To mu spase život, jer odozgo je pravo na njega padao nekakav predmet. On odskoči i poteže pištolj. Na stepeništu se raspršte četvrta­ sti predmet od kamena. Inspektor potrča napred, pojuri hodnikom prizemlja, uspe se na sprat i uzvera sa uz strme drvene stube u potkrov­ lje. Prođe kroz niska vrata na ispust nad stepeništem. Tu utvrdi da je kameni predmet bio deo krov­ nog uređaja za hvatanje kišnice i njeno odvođenje do rezervoara u dvorištu. Već odavno zamak je imao vodovod i uređaj nije bio u upotrebi. I bez džepne lampe, zbog mesečine, Braun utvrdi da je ka­ men pao malo ukoso i pogodio mesto dalje od onog na koje bi udario slobodnim padom. U tom trenutku stiže inspektor Tarner i provuče se na krovni ispust, - Šta se događa? - upita. - Duhovi... Jedan je hteo da me ubije ovakvim koritasto isklesanim kamenom dok sam se peo stepeni­ štem — odgovori inspektor Braun. 21

- Može li biti da je kamen slu­ čajno pao? - upita Tarner. - Nema vetra, a pad nije bio ver­ tikalan. Pogledajte i sami odgovori Braun. Njih dvojica opet uđoše na praš­ njavi tavan i osmotriše tlo osvetljavajući džepnim lampama praSinom pokrivene hrastove podove tavana. -- Nema ništa sem naših tragova — zaključi Tarner. - Duhovi ne ostavljaju tragove — gorko se osmehnu inspektor Braun, - Bilo bi dobro da što pre obezbedimo sve prisutne u zamku, jer pla­ šim se da se ne dogodi još koji zlo­ čin — reče inspektor Tarner kad se nađoše u hodniku na spratu. - Ne vidim način da otkriiemo ubicu - reče inspektor Braun sled eči'svoje misli. — U ovom slučaju imaju alibi svi koji su bili sumnjivi u slučaju smrti Henrija Arkrajta. - Da, posluga je bila na okupu i pod prismotrom mojih ljudi, a do­ maćini i gosti zajedno u salonu i sobi za pušenje - potvrdi inspek­ tor Tarner i na časak otvori levo oko. Dok su silazili stepeništem sa sprata, začu se cviljenje slično onom koje proizvode metalni točkovi na nepodmazanim osovinama. Nisu mogli da zaključe iz kog pravca dolazi taj zvuk, jer čuli su ga kao da dolazi odjednom iz u krug postavljenih zvučnika. Cviljenje zameni ljudski glas, koji je vrištao izgovarajući samo ponavljano; »I-ii-i.. .« Tarner se strese, a Braun se zau­ stavi. Osluškivao je neko vreme i pogleda 'u tavanicu. Gore je čuo trčanje, pa obične korake. To isto je čuo i inspektor Tarner. Braur; niu dade znak da ga sledi pa skide ci­ pele brzim pokretom i poteže pi­ štolj. Isto učim i Tarner. Oni nečujno utrčaše stepeništem i počeše da istražuju. Sve prostorije i prolazi bili su otključani, pa su bez sm.etnji prolazili, a'i nisu našH na tragove ni ljude. Pred jednom, gravi22

rom na početku hodnika kod proši­ renja za stepenište inspektor Braun naglo stade. - Gledaj! - uzviknu pokazujući ono što je bilo na graviri. Video se jahač na snažnom ko­ nju, iza koga su stupala dva pešaka s helebardama na ramenima: Ja­ hač je bio u srednjevekovnom oklopu i pored mača o pojasu mu je visila naročita ratna sekira, čiia oštrica je bila zaštićena kožnom oblogom, slično sekirama savremenih vatrogasaca. Tupa strana, od­ nosno ušice sekire bilo je ono što je privuklo inspektorovu.pažnju. Oružje kojim su izvršena ubistva — reče on stavljajući vrh prsta na crtež sekire, koja je u isto vreme bila i neka vrsta topuza. Ušice su imale oblik zaobljenog krsta. Udarac tim oružjem morao je da ostavi trag na mestu udarca, koji bi bio istovetan sa smrtonos­ nim povredama na glavama ubije­ nih. - Piše da je to baron Rodolfin u godini 17-32. - reče inspektor Tar­ ner. - Valjda nije stigao u dvadeseti vek sa svojim glavolomom u obliku krsta!? - uzviknu Braun. Tarner ne reče ništa i levo oko mu se još jače zatvori. Njih dvojica se na kraju hodnika dogovoriše da zatraže da se svi prisutni podele u samo tri grupe, u dve domaćini i gosti i u jednu posluga. Kad zatrai žiše da se takve grupe stvore, in­ spektor Braun upita: - Jesu li svi ovde? - Moj jadni brat Ron je uz svog mrtvog sina — reče eri Mark Arkrajt. - Ne znam kud je nestao Artur — reče zabrinuto Morin V'olš. - Ko je Artur? - upita inspek­ tor znajući da je to jedan od njena dva sina, ali ne znajući koji od njih - Moj mlađi sin, slikar — odgovo’ i podmladena majka. - Zna li ko gde je on"' Je ii ga ko video? -- upita inspektor Tarner

prisutne i svog uniformisanog poli­ cajca koji je stajao uz vrata. — Ja sam video kad je otišao u dvorište do svog automobila. Ponu­ dio sam se da ga pratim, ali on je odbio, jer kako je rekao, trebalo je samo da uzme svoje cigarete — reče Bazil Piler. Prvi osumnjičeni, pomisli inspek­ tor Braun. — Hajdemo zajedno da ga potra­ žimo — obrati se glasno kolegi Tar^ neru. — Ostale molim da se ne uda­ ljavaju. U tom trenutku začu se brujanje helikopterskog motora nad zam­ kom. Spusti se malo kasnije na li­ vadu blizu dvorca. Inspektori Braun i Tarner požuriše do parkira­ nih automobila, jer bilo je vremena da potraže nestalog Volša dok se istražna ekipa i specijalna grupa iskrcaju. Znali su da postoji opasnost da je Artur Volš još jedna žrtva neuhvat­ ljivih ubica, ali su bili zapanjeni onim što su videli. Artur Volš ležao je vrata probodenog strelom. — Ovo prelazi svaku meru — reče Tarner. — Tu iznad parkira­ nih automobila je svečana dvorana ukrašena starim oružjem. Ne bih se začudio da je upotrebljen luk sa zida u toj dvorani. — Tim oružjem treba znati pogo­ diti cilj - reče Braun. — Da Ron Arkrajt nije u društvu mog čoveka tamo kod ubijenog Džona, pomislio bih na njega — reče Tarner. — O n 'je, istina, pretio osvetom ubici, ali ne verujem da bi već sada ubio. I zašto misliš da bi on mogao biti ubica? upita inspektor Braun. — Ron Arkrajt je pre dvadeset godina bio prvak Uksbridža u gađa­ nju lukom i strelom. Znam to, jer u sportskom društvu stoji njegova fo ­ tografija uz pehar, koji je osvojio i poklonio društvu — objasni inspek­ tor Tarner.

Nije bilo vremena za dalji razgo­ vor, pa požuriše da otvore kapiju istražnoj grupi. Kad se na ćelu pri­ došlih ljudi vratiše u zamak odmah se uputiše ka mestu na kome je u sobu za televizijski aparat i radio ležao ubijeni Džon Arkrajt. U novoj ekipi pristigloj iz Londona bilo je opet nekoliko ljudi koji su se bili tek vratili iz zamka, pa su usput ispričali ostalima o ublstvu Henrija Arkrajta. Novo ubistvo je bilo veće iznenađenje, a sadašnja vest i o tre­ ćem ubistvu već je zabrinjavala i zbunjivala i ogrubele policijske stručnjake. — To je pravi pokolj. Neko hoće da uništi Arkrajte — reče jedan od njih. — Zadnja žjrtva nije Arkrajt. već samo rođak — reče inspektor Braun baš kad stigoše do vrata sobe u kojoj je bio leš Džona A r­ krajta. Već potresen trostrukim ubistvom u zamku inspektor Braun se trže i prisloni se uz dovratak, jer video je nepomična tela policajca i Rona Arkrajta na podu. — Pažljivo da ne uništimo kakav trag - opomenu neko. Između prisutnih probi se policij­ ski lekar i priđe prvo uniformisanom policajcu, koji je ležao bliže. Uskoro se podiže i objavi; — Samo je onesvešćen! Ništa tra­ gično! Ode do Rona Arkrajta i odahnu, jer i ucveljeni otac je bio samo onesveščen. Kad ih osvestiše on reče: — Sedeo sam tu uz svog nesrečnog i jedinog sina. Bio sam pognuo glavu i lice oslonio na dlanove... Od tog trenutka ne znam šta se doga­ đalo. Osećam samo bol na potiljku. Lekar napipa bolnu čvorugu i upozori povređenog da kaže ako oseti mučninu, ili teže posledice. jer povreda glave je opasna. Policajac reče da je posmatrao pokunjenog Rona Arkrajta i tada je osetio udarac. Pomutila mu se svest 1 nije video, ali nije odmah pao. 23

- M ora da me je neko udario i po drugi put, jer tada sam izgubio svest — zaključi on. Lekarski nalaz potvrdi da su bila dva udarca. Jedan po temenu, a drugi po potiljku. Policajac je bio odložio svoj šlem i tako olakšao uspeh napadaču, a možda i sebi spasao život, jer zločinac bi ga morao ubiti u nemogućnosti da ga onesvesti. Inspektor Braun požuri do tele­ fona i u imeniku potraži broj kuće pukovnika Beveridža. Javi se nepoz­ nat glas i reče da pripada posluzi. - Mogu li da dobijem pukovnika Beveridža, jer vrlo je važno. Dogo­ dilo se još jedno ubistvo u zamku Arkrajtovih. Ovde je inspektor Braun. - Nadam se da gospodin Beveridž j,oš ne spava, jer stigao je pre pola sata i otišao na počinak. Pokušaču da ga obavestim - odgovori Beveridžov momak. Inspektor Braun nije sumnjao na pukovnika, ali je bio obavezan da sa njega otkloni moguću sumnju. Nakon tri minuta javi se Beveridž. Inepektor mu ispriča šta se dogo­ dilo i odmah dodade: - Nisam zvao da proverim gde ste vi bili pre četvrt ili pola sata, kad se zločin dogodio, nego da vas obavestim, jer besmislena ubistva se nastavljaju, a i vi ste bili u društvu Arkrajtovih, Niko ne zna ko bi mogao da bude sledeća žrtva, pa vas molim da brinete o svojoj bezbednosti. - Ne bi mi smetalo ni da ste proveravali moj alibi. Rado ću razgova­ rati s vama o svemu, kad nađete vremena za to. Hvala na obaveštenju i brizi - zaključi Lun. Vrativši se ka ekipi inspektor Braun ispriča kome je telefonirao i dogovori se sa inspektorom Tarnerom da celu istragu prepusti eki­ pama Skotland Jarda, što ovaj rado prihvati. - Ne zavidim vam, poštovani pri­ jatelju - reče na kraju Tarner i povuče se sa svoja dva policajca. 24

rv Poponoćni sati pretvorili su se u pravu moru, koja je pritiskivala sve prisutne. Plač, uzdasi i šapat ome­ tali su da se čuju pozivi policijskih eksperata, koji su hteli da odmah utvrde bar neke činjenice o tome gde se ko od prisutnih nalazio u tre­ nucima ubistava, pa su oni morali da ponavljaju i traže. Žene i devojke su plakale pred islednicima. Muškarci su bili rasejani i ni u šta više nisu bili sigurni. Svako je pri­ čao o tome da je ožalošćen i duboko potresen. Konačno, inspektor Braun je mo­ rao da odobri odlazak na odmor svih prisutnih. Odredio je straže i zahtevao da še gosti smeste u dve velike sobe u koje će se doneti po­ trebna posteljina za improvizovane ležajeve, a i nekoliko kreveta. Pos­ luga je upućena da se smesti u svoju trpezariju i sobu za boravak. Eri Arkrajt ne reče ništa o smeštaju posluge, ali nije mogao da prihvati neudoban smeštaj za sebe i goste. — Ja imam oružje i spavaću u sobi gde sam navikao. Do moje na­ lazi se soba u kojoj moja sestra spava kad god je ovde. Biće tako i ovog puta. Nikakva straža nam nije potrebna - reče on odlučno. Inspektor je bio nemoćan da u tome spreči domaćina, ali na svoju ruku odredi stražara pred te dve sobe. Sad i ostali gosti zatražiše da se iskoristi pogodnost smeštaja u šest malih soba za goste, koje su se-nalazile između severne i istočne kule, — Svi smo izmučeni nesrećnim događajima i tugom, pa nam je po­ treban odmor - reče Ron Arkrajt. - U sobi sa mnom može da se sme­ sti još i Arčibald. — Vrlo rado ću biti uz tebe, Rone - reče stari udovac. On je celo vreme bio usamljen, jer bio je i najdalji rođak među pri­ sutnima.

- Ja bih volela da budem sa Sibilom - reče uplakana žena Džona Arkrajta. Odmah zatim inspektor reče da će za sebe uzeti jednu od soba u sre­ dini i napravi plan smeštaja. Uslov da prihvati smeštaj prisutnih u tih šest soba bio je da se one prvo do­ bro pregledaju. - Sve imaju čelične rešetke na prozorima i čvrsta vrata - reče eri Arkrajt. — Hajdemo Morin. Neka nam se pridruži i Laura. Inspektor ne reče ništa dok njih troje ne odoše, a onda zamoli ostale da sačekaju da se sobe pregledaju. - Poveščemo i nekoga od pos­ luge da proveri rublje na kreve­ tima - reče on na kraju. - Te sobe su uvek uređene, a na­ ročito prilikom dolaska više gostiju - reče Ron Arkrajt. - Ipak. dozvolite nam da pregle­ damo sobe - molećivim glasom reče inspektor Braun. Odmah zatim on izide sa neko­ liko članova ekipe. Saopšti im da na najbrži mogući način postave prislušne uređaje i da ih povežu sa sobom broj četiri računajući s leva od prvog kupatila. - Za to vreme ja ću dobiti saglasnost za tu maru — zaključi i ode do helikoptera da se posluži radio ve­ zom i od glavnog dežurnog u Skotland Jardu zatraži odobrenje. Kad se vraćao, mladi tehničar mu predloži da se i u sobe erla A r­ krajta i njegove sestre Morin stave »buve«. - Učiniću to sam pod izgovorom ■"da želim da vidim kako su obezbeđeni njih troje u zapadnom delu zamka - reče inspektor. Tehničar mu predade dve hra­ pave kuglice, koje su se lepile za svaku podlogu. Inspektor ih stavi na kožu prstiju leve ruke i požuri da učini šta treba. Eri Arkrajt i dve žene mu dozvoliše da pregleda vrata, prozore i nameštaj u so­ bama. On iskoristi priliku i u obe sobe na pogodnim mestima postavi dve »buve«.

Nekoliko minuta kasnije on u četvrtoj sobi niza određenog za go­ ste isproba funkcionisanje prislušnih uređaja. Dva tehničara zau^eše mesta kod uređaja za snimanje eventualno zanimljivih razgovora. Svaki uređaj imao je po četiri trake i mogao je da snima četiri različita razgovora. Sa trećim uređajem, ko­ jim će poslužiti lično inspektor Braun mogli su da slušaju i sni­ maju na dvanaest kanala. Pošto su svi prisutni bili smešteni u devet prostorija, tri »buve« su bile postav­ ljene da »love« u prizemlju, na spratu i na tavanu. Uređaji su bili povezani sa prijemnicima stražara, pa su tehničari mogli da pojačaju primljene zvuke i da ih prenesu na te prijemnike. Sistem signala je bio dobar i Braun konačno odahnu. Mogao je da dopusti odmor u času kad se na istoku naslućivala zora. On ode do gostiju i saopšti: — Svi možete na odmor! U prvoj sobi od levog kupatila smestiće se Iris i njen brat Ben... — A li... Mi nismo navikli! upade Ben Frimont. - U ovakvim trenucima želim da sam s bratom. Neću ti smetati. Bene - požuri da ga nagovori Iris. On sleže ramenima i jedva se uzdrža da se ne osmehne. - U drugoj sobi spavaće go­ spoda Glorija i gospođica Sibila. Do njih će biti gospoda Ron i Arčibald Arkrajt, a četvrtu sobu uzeo sam za sebe, da budem svima što bliže nastavi inspektor da daje raspored. — U petoj sobi odmoriće se doktor Seldon i gospodin Robert Volš, a u šestoj, koja je do drugog kupatila, gospodin i gospođa Luison. Svi su bili na izmaku snage i niko nije prigovarao. Posluga je čekala da im donese torbe i kofere i tako cela povorka krenu ka sobama. Kad se svi smestiše i posluga ode u posebne prostorije, inspektor na ugovoreni način kucnu na vrata svoje sobe i tehničari mu otvoriše. Braun odmah stavi slušalice i 25

isproba ukupni prijem i posebne kanale. Proveri kako rade tehni­ čari, koji su sedeli za stolonvi s odo­ bravanjem klimnu glavom. Zatim uključi signale sa stražarima, koji su po dvojica bjli određeni da osigu­ ravaju erla Markrajta i njegovu se­ stru sa kćerkom na jednom, pos­ lugu na drugom i ovih šest soba na trećem mestu Još jednom inspektor proveri jesu li tehničari dobro uredili ceo sistem. To je bilo jedino čime je bio zadovoljan od trenutka kad je po­ čeo istragu.

— Zašto? Zašto su mi ubili sina? - bolnim glasom reče Ron Arkrajt ne uspevajuči da se smiri na kre­ vetu. — K q ga je ubio? — upita Arčibald Arkrajt. - Ja sam zbunjen. Rone... Toliko ubistava... — Kad bih znao ko je ubica, već bih nešto učinio — s teškim uzda­ hom reče Ron. — Ne govori tako... Naročito ne pred drugima, jer već se šapuće o Arturovoj smrti od strele... — Zar niko ne zna da gađa lu­ kom i strelom, sem Rona Arkrajta?! Pa mene su onesvestili. Niko ne može da me sumnjiči za ubistvo sina moje sestre! — Sumnje počinju od njih. Robert Volš je, priča se. u Sjedinjenim Drža­ vama bio u službi podzemlja, pa je nastavio i ovde da se viđa na sum­ njivim mestima i sa sumnjivim lju­ dima. Možda je on odlučio da ukloni sve rođake... — Šta?! — poskoči Ron Arkrajt. — Ti si bio uz svog jadnog sina, pa nisi mogao sve da čuješ - odgo­ vori Arčibald. — Sumnja se na mnoge, ali smatra se da je najopas­ niji Robert Volš. Istina i ubijeni Artur je u najmanju ruku čovek bez morala. .On je slikar, ali uživa u razvratu. Video sam fogotrafije žena, na čijem golim telima je sli­ kao, rukom... 26

- Ali zašto bih ga ja ubio? - Pretio si. a sumnje... - Ne padajmo u intrige! - Ako si me tako razumeo... Ja jesam već skoro star, jer zagazio sam u šezdesetu godinu. Jesam i si­ romašan. ali intrigant i ubica ni­ sam. .. - Bolje je da ućutimo, jer ovako potreseni mogli bismo da kažemo jedan drugom i ono što ne želimo — zaključi Ron Arkrajt. - Pokušaj da spavaš, draga — reče advokat Sten Luison svojoj ženi. - Boli me glava i loše se osećam. ali ne mogu da spavam u ovoj memIjivoj sobi — odgovori ona. - Sve sobe. koje se retko upotreb­ ljavaju, imaju svoj ustajali miris, u kome se oseća bud. Ipak, ova soba je i suva i bez suviše neprijatnih mirisa. - Zašto nismo lepo otišli kući? - Dogodila su se tri ubistva, a ja sam porodični advokat... - Nisam primetila da se tako ponašaš večeras. - Pa dok se ne završi istraga i dok niko nije izričito osumnjičen, svi smo sumnjivi. Zato nisam mo­ gao ništa da preduzmem kao advo­ kat, a nisam mogao ni da tražim da odemo. - Ti, naročito... Znam da nisi mogao. Sad će da počne zavirivanje u svaki ugao. - Ućuti, molim^te! M oji računi nisu sasvim čisti, ali nisu ni takvi da bih ubijao zbog njih. Policija neće ulaziti u to jesam li malo više iskoristio svoj položaj >orodičnog advokata. Nju interesuje samo ko je ćetvorostruki ubica. - Zašto ćetvorostruki? - Pa ubijena je prvo M ildred... — zausti advokat. - Ne misliš valjda da sam toliko glupa? — Znam ko je sve ubije, ali ne znam zašto bi sve te zločine po­ činila ista osoba — prekide ga Kendans. — To je čak i fizički nemo­ guće, jer ubice Mildred Arkrajt su u zatvoru. Oni nisu m ogli...

- Sad ti veruješ da ja nisam spo­ soban da mislim i pamtim. Rekao sam u opštem smislu o četvorostrukom utaici. Ubistvo Mildred je naru­ čeno. Verujem da je isti ubica ili izvršio, ili opet, naručio i ostala — reče advokar,, - Zbog toga će nas držati na oku. Advokati su često umešani u takve stvari. - Da... I ustanoviće da je gospo­ din Sten Luison zamutio neke troš­ kove erla Arkrajta, ali više će mi smetati kad počnu da zaviruju oko tebe... - Sta oko mene? To je neka vrsta bolesti. Nikad nisam uzela nešto od velike vrednosti. To me ti proglaša»aš kieptornankom! - lju­ tite ga prekide Kendans. - Iznervirana si i umorna, pa zbog toga brza na svađu. Znamo jedno drugo i oko toga ne treba da se svađamo. Moramo znati kako da se ponašamo — pokuša da je smiri advokat. Ućutaše pokušavajući da spa­ vaju. - Veruješ li ti da duhovi mogu ovako da ubijaju? - upita malo kasnije Kendans. - Duhovi ne postoje - odgovori dremljivim giasom Sten Luison. - A sve ono što smo ćuli? Milioni ljudi znaju da duhoyi postoje, a mnogi su ih videli. Samo ti ne ve­ zuješ da postoje. Hajde, objasni one zvuke i smeh, one jezive zvuke... - Ostavi duhove i spavaj. Već su i oni otišli u krevet. - Duhovi u krevet?! - Pa gde bi drugo spavali? - Duhovi su u grobovima. Oni otuda dolaze - tvrdila je Kendans još upornije - Eno, nešto se čuje! - Do naše sobe je kupatilo i neko je bio u njemu. U hodniku je straža i sve je mirno. Spavaj — smi­ renim glasom reće Sten Luison. - Ne. ja ne mogu da spavam dok stalno nešto pucketa, cvili i šapuće. - Možda razgovaraju doktor Šeldon i Robert Volš u drugoj sobi...

Hajde, pređi u moju polovinu kre­ veta — reće advokat u nadi da će smiriti ženu i spavati koji sat. - Da imamo decu, ja ne bih ni bila večeras ovde — šapnu njegova žena. — Pokuša) da spavaš - skoro šapatom reče Sten Luison.

- Ben, zatvori oči dok se spre­ mim za spavanje — reće Iris Frimont. - Zar ne smem da vidim koliko mi je lepa sestra? - upita Ben Frimont. - Nemoguć si! Ugasiću svetio dodade Iris i neobičan osmeh joj iskrivi lice. - Neću te gledati dok se presvla­ čiš, Mej - reče Ben. - Ali kad legneš tu blizu mene... - Šta si to rekao! Koje ime si pomenuo? - uzbuđeno upita Iris. - Ćula si ti sasvim lepo, devojko. Svući se i lezi, pa da o svemu poraz­ govaramo, gospođice Mej Nalan mirno reće Ben Frimont i radoz­ nalo pogleda devojku. Ona ga je nekoliko trenutaka gle­ dala ukočenim očima, a onda joj lice ožive i po njemu se razli najvragolastiji osmeh koji je mogao da se zamisli u takvom trenutku. - Dakle, tako... A mogu li i dalje da te zovem po imenu? - upita ona već vladajući sobom. - Da, Mej - prihvati Frimont. Ona obučena sede na krevet po­ red njegovog i neko vreme ga je posmatrala kao da razmišlja šta da učini. - Svući se, ugasi veliko svetio i smesti se u krevet — posavetova je Frimont. - Ovde s tobom, najvećim zavod­ nikom, koji se ikad našao u ovom zamku?! - Ne zagorčavaj život inspek­ toru Braunu i ostalima, jer morala bi da objasniš zašto bežiš od svog brata, a malo pre si sama dovela sebe u ovaj položaj. Dozvoli da na­ 27

pomenem to da ti neće biti rđavo reće Ben Frimont i dohvati je za ruku. Ona se nije opirala dok ju je priv­ lačio k sebi, niti kad je početo da je svlači. - Zaista si lepa, Mej - reče on okrećući njeno lice prema svom. - I ti si divan... Milo mi je... ma­ kar propala... On joj ne dade da govori zatvara­ jući joj usta poljupcima. — Zar nećemo prvo da se objas­ nimo? - uspela je da upita. — Posle — šapnu Ben Frimont. — Možda tek posle ručka, kad se povu­ čemo na popodnevni odmor. — O! — izusti ona u jednom tre­ nutku. ★ - Sta se to čuje? - upita Sibila Arkrajt svoju snahu. - Mislila sam da spavaš, pa sam ćutala i sama zbunjena tim što sam čula... Eto, još uvek se čuje - reče Glorija Arkrajt. - Tamo su brat i sestra... To se duhovi poigravaju s nama - upla­ šeno reče Sibila. — Zar misliš? ... Cini mi se da sam čula jecaje i krike... Čuješ li?

— Možda gubim pamet zbog svega ovoga što se događa — šapnu Sibila. Čujemo isto... Obe dobro znamo šta to može da bude, a obe ne sa­ njamo. .. A ipak. nemoguće je... Možda već haluciniramo... Ne ču­ jem više - uzbuđeno je šaputala Glorija. Osluškivale su neko vreme. Glo­ rija Arkrajt nije mogla da razume samu sebe, jer ubijeni muž nije se tako reći ni ohladio, a nejasni zvuci izazivaju u njenim mislima ero­ tične slike. Pomisli nije li počela da ludi. Želela je da bude s nekim muš­ karcem. - Ovog trenutka mislim o ne­ kom prokletstvu, koje mora da imamo mi Arkajtovi u svojoj krvi. Zamisli, ubijen mi je brat... Mrtvi su dva rođaka i Mildred, s kojom 28

sam se slagala... A ja sada mislim o muškarcu — reče Sibila. - Nije istina! Ako sam i varala Džona on je sam bio kriv.. Ali sada da ja mislim na muškarca... To je uvreda! — skoro plačući reče Glo­ rija. - Šta ti je, Glorija! Pa nisam re­ kla da si ti mislila na muški zagr­ ljaj, nego da sam ja to želela, a da­ nas sam izgubila rođenog brata, brata i sestru od strica i brata od tetke. To sam ja rekla - molećivim glasom reče Sibila. - Oh!... Sve je to užasno!... Sad sam svesna da si ti to rekla o sebi, ali i ja sam isto mislila, pa mi se uči­ nilo da govoriš o tim mojim mis­ lima — prihvati Glorija objašnje­ nje. - Umorne smo i preplašene... Ja se bojim... Sva ta grozna ubistva... Ko je ubio Džona? Kome je mogao toliko da smeta? Ja sam mu sestra i ne krijem da je besmislica ubiti Džona. Nije voleo da radi, nije završio školu i od njega nikad ništa ne bi bilo. Ti si ga uzela, jer mladi i veseli Arkrajt, koji je imao tada i kosu na temenu, nije bio neprikladan mladoženja... govorila je tiho Sibila kao da poverava neku tajnu. - Znam... Kao budući naslednik titule i velikog imanja mogao je da bira devojku. Moja nesreća je to što je izabrao mene - prekide je Glo­ rija. - Primetila sam i to da inspek­ tor izuzetno brižljivo proverava moj alibi. Ja sam sumnjiva! - To ti se učinilo. Zašto bi ti bila sumnUva? - Žena je uvek sumnjiva u slu­ čaju neobjašnjene smrti njenog muža. Ti dobro znaš da su moja dva brata osuđena zbog krijumčarenja, a treći je u takvom društvu da se uvek očekuje njegovo hapšenje zbog neke prljavštine ili krivice. Ni sa jednim ne održavam nikakve veze od kad sam se udala, ali... Ali ja sam sumnjiva! - šaputala je Glo­ rija Arkrajt i njen glas se uguši u jecanju.

Sibila ju je umirivala i opet reče: — Ne shvatam sva ta ubistva. Ako je zbog nasledstva, onda je to užasno, a biće još strasnije. — Zašto »biće«? Zar može da bude gore od ovog? — upita Glorija brišući suze. — Ko je ubio tako drsko, pred očima policije, četiri buduća naslednika, on će ubiti još mnoge. Ja se plašim — odgovori Sibila. — Znači da je za sada siguran je­ dini eri Arkrajt, jer treba smanjiti broj naslednika dok je on živ. On će naslediti i sve što ostaje iza Henrija i Mildred, a i sve što ima tata Ron i mi ostali, ako nestanemo svi troje - glasno razmišljajući reče Glo­ rija. — Kako si došla do toga? Ja ni­ sam ni pomislila nešto slično. Pa sada je stric Mark najsumnjiviji. On nas je sakupio ovde u svom zamku. On zna sve tajne zamka, a ima ljude. Taj ukrućeni Bazil Piler, koji niče i gde ga niko nije posejao... On je meni i pre bio sumnjiv, ali sada kad pomislim da sumnja dotle ide prvi osumnjičeni može da bude sam čika Mark, Piler postaje još sumnjiviji - odgovori Sibila spustivši glas. — Pitaću te nešto... Ako ne želiš, ne treba da odgovoriš, ali te molim da moje pitanje ostane naša tajna. Mogu li da računam na to? — upita Glorija. — Pitaj slobodno. Ja znam da ću­ tim. To sam i tebi dokazala. Niko od mene nije saznao za tvoje veze sa Arturom Evlingom. — Istina je... Bila sam ti uvek zah­ valna i nikad to neću zaboraviti. Zato sam ti se uvek poveravala i ti si mi najmilija od svih Arkrajta. — Spomenula sam to samo da bih te podsetila da možeš da pitaš sve što hoćeš i mnogo šta da mi poveriš. — Onda ću da pitam... Je li istina da je Bazil Piler vanbraćni sin erla Arkrajta? Pre neto što odgovoriš znaj da mi je to pričao moj jadni

Džon - reče tiho ali jasnim glasonl Glorija Arkrajt. - To svi znaju, ali svi ćute, jer se plaše strica - odgovori Sibila. Još kao devojčica prisluškivala sam jednu svađu mog oca i strica Marka. Otac mu je prebacivao zbog vanbračnog deteta i što ga drži u zamku. Eri je pobesneo i pretio da će jednom, ako se naljuti, javno priz­ nati Pilera, pa će imati neposred­ nog naslednika i za titulu i za bo­ gatstvo. — Sve je tako prljavo i zarnršeno iza onoga što mnogi žele da pokažu — uzdahnu Glorija. - Napolju je već svanulo. Poku­ šajmo da spavamo — predloži Si­ bila. — Pokušajmo — složi se Glorija i ućuta. ali nije mogla da spava, iako ju je snaga izdavala. Uzalud je i Sibila ćutala i pokuša­ vala da misli na nešto lepo. U sredi­ šte njenih misli i sanjarenja probi­ jali su se strah i užasni događaji u toku proteklog dana i ove mučne noći.

Pošto se u sobi za dnevni bora­ vak posluge smestio Bazil Piler. os­ tali su se radije stesnili u posebnoj trpezariji za osoblje. On ih je prez­ rivo gledao s troseda kroz otvorena vrata. Slušao je razgovore i šaputa­ nja - Ja sam ga videla. kunem se u svoje dete - reča mlada kuvarica. - Isus... Kunem se. pravi Hrist! Duga. svetlo-kestenjasta kosa, brada, izvijene obrve, sve kao na ikonama. - I šta je bilo? Ranije si pričala kako je taj tvoj Hrist nosio korpu s bocama pića - smejući se reče mla­ dić zavijen u ćebe i sklupćen pod stolom. - Imao je korpu, ne poričem. - Huliš, devojko! — dobaci vrtlar. - Baš dobra devojka s detetom dobaci neko iz mraka. 29

— Bio je obećao da će me uzeti, a onda se utopio u Temzi — branila se devojka. — I ja sam video duha. ali ovaj je bio drugačiji: mlad, s trorogim crve­ nim šeširom ukrašenim nojevim perjem. Na njemu je bilo odelo gar­ diste s dva reda zlatnih dugmadi na grudima, koja su spajali zlatni ši­ riti. U rukama je imao dugu, dugu staru pušku - pričao je mladić. -- Prestanite! Mi se plašimo — reče jedna od dve sobarice. — Xegnite uz mene, pa ćete zabo­ raviti strah — šalio se erlov vozač automobila. — Ućutite tamo! — uzviknu Bazil Piler. - Sutra vas očekuju poslovi, pa treba spavati. Neko zviznu u znak protesta zbog njegovih reći. — Neko će mi za dobru napoj­ nicu kazati sutra ko je zviždao, pa ću ga imati u vidu — zapreti Piler. Kao da se svi zamisliše nad ovom pretnjom, jer razgovor prestade, a šapat se čuo još samo kratko vreme. Posluga nije bila ožalošćena ličnim gubicima, pa je lakše savla­ dala uzbuđenja i iskoristila priliku za san. — Laura, idi ti i lezi. a ja ću da os­ tanem još malo s Markom - reče Morin Volš svojoj kćerci. Laura Čestferton odmah posluša i uvijajući svoje vitko i privlačno telo pode ka krevetu u susednoj sobi. Dok je prolazila kroz vrata, eri Mark Arkrajt ju je zamišljeno posmatrao. Njena majka ustade i zat­ vori vrata, pa se vrati k bratu. Laura lakim skokovima potrča nazad ka zatvorenim vratima i do­ bro ih osmotri. Na donjem delu su bila malo iskrivljena i kroz otvor je mogla najbolje da čuje razgovor. . — Sta se ovo događa, Mark? Reci mi, jer ti znaš... Ti možeš da pogo­ diš šta je uzrok svom tom užasu. Ubili su mi sina. Zašto? — pitala je uzbuđena Morin Volš svoga brata. 30

- Mnogo toga je zagonetno — reče on. - Ja znam zašto su nestali Mildred, Henri, Džon i Artur. Znam i to da se neće završiti na tome... - Šta?! - skoro jauknu Morin. - Zar ne možeš ništa da učiniš da prestanu ta besmislena ubistva? - A šta bih mogao? - Neko, ili više njih, stoji izs, svega... - Ali zašto Mark? - prekide ga Morin. - Moje bogatstvo.. Taj, ili više tih gadova, hoće ovaj zamak. ima­ nja i bogatstvo u novcu i akcijama — odgovori eri Arkrajt i uzdahnu. - To je monstrouzno... Neverovatno! To je bezumlje i ludilo — kao da kuka govorila je Morin Volš hva­ tajući se dlanovim.a za lice. - I uzaludno... Sva ta ijbistva su uzaludna, jer krivci ne znaju da niko neće naslediti ništa. Ja sam večeras hteo da to objavim, ali sada se ne usuđujem, jer ubili bi ga... - Valjda ne misliš?: - trže se Morin. — Ali on... Mark, zaboga bio je... - Bio je moj sluga, ali je moj sin i ja ću ga javno priznati. Bazil Piler biće Bazil Arkrajt, eri Arkrajt. On to zaslužuje - odlučno reče eri A r­ krajt. - Ali on je... On neće da se ženi. - Htela si reći da je i on kao ja, zar ne? - Nisam to rekla i ne želim da te uvredim bilo čim. Ti si moj stariji brat i ja... - Verujem ti, M orin... A sada me slušaj dobro. Čim policija dozvoli, idi iz zamka. Odvedi Lauru i Robe rta... - Ali Mildred je ubijena izvan zamka To znači da nigde nismo si­ gurni. - Zaštitite se i skrivajte. Radite šta znate. Možda je najbolje da se Robert vrati u Sjedinjene Države, a vi da odete s njim bar na neko vreme. - Oh, Mark, to je nemoguće. Robert bi propao tamo. Na njega su bačene neopravdane sumnje i proteran je. Nikad ne može da se vrati

u Ameriku — očajničkim glasom reče Morin. - Ja sam ti rekao šta mislim. To je bio moj prvi savet... - Sad se plašim i tog drugog — plačnim glasom reče Morin Volš i pritisnu oči dlanovima. - Moraš se savladati... Tvoja be­ smislena ljubav prema doktoru Šeldonu, čoveku skoro dvadeset go­ dina mlađem od tebe i oženjenom... - Ne govori mi to. Mark! — tiho ali očajničkim glasom zavapi M o­ rin. - Ja sam postigla... On ne do­ vodi više svoju ženu ovamo... Bila bih srečna ovih dana da nisu po­ čela ta užasna ubistva... Grejdi je spreman, osečam to svojim srcem, da se rastane od žene. Nas dvoje bi bili... - Ako ne primaš moj savet, onda prestanimo da govorimo o tome — grubo je prekide eri Arkrajt. — Tebi je pedeset godina. Zaustavila si da kažeš da bi vas dvoje bili srečni, ili da bi bili skladan par. Pa to su obične gluposti. Ako si zategla kožu na telu nisi isterala godine... - Neću više da te slušam! — vrisnu Morin. — Svi ste vi Arkrajti okrutni i puni mržnje! - A ti nisi Arkrajt? - upita eri smejuči se i ustajuči. Morin takode ustade, osmotri ga kroz suze i jecajući reče: - Uvek sam osećala da me mrziš, M ark... Samu sebe sam uveravala da grešim što u to verujem. Sad znam da se nisam varala. Ti mrziš svakoga. Mislim da uživaš u tome što je došlo do pravog pokolja medu tvojim rođacima... Ti mrziš i titulu erla, pa je ostavljaš kopilanu Bazilul... Mrziš sve ljude... - Jadnice... prekide je Eri A r ­ krajt. - Tako te je razgoropadila istina o tvojim godinama i tvojoj zakasneloj, besmislenoj ljubavi s tim bednim čovekom... - Ali tvoja mržnja... - E, to je istina. Nikoga ne volim, jer nisam našao valjan razlog za to.

Zbog toga se nisam nikad oženio, iako sam voleo razvrat i orgije. - Odlazim ... Bolje da nismo ni razgovarali - slomljeno reče M o­ rin. - Čekaj. Upozoravam te da ne govoriš ni sa kim o onome što su moje tajne. Ne spominji Bazila Pilera i moje namere, ako želiš da ži­ viš. .. Ako želiš da žive Robert i Laura... Ćutaću, jer te se plašim, M ark... Tvoja mržnja je prokletstvo Arkrajta... Ćutaću, kunem ti se. Preklinjem te da mi veruješ, jer Robert i Laura su sve što imam — reče ona povlačeći se unazad. Laura pobeže u krevet i spusti lice na jastuk. Kad Morin leže. ona joj šapnu: - Majko, dugo si ostala. Čini mi se da vaš razgovor nije bio prija­ tan. .. - Spavaj Laura... Bio je to ružan razgovor... Spavaj! Laura pokuša da spava, ali bila je suviše uzbuđena i stanje u koje je zapadala bilo je vrsta bunila. U jed­ nom trenutku sanjala je sebe golu na velikom poslužavniku. Nosio ju je Brazil Piler popravljajući njen položaj jednom rukom. Čudila se kako mu to uspeva kad mora da je nosi. Trgla se iz tog sna i dugo nije mogla da prestane da misli o biv­ šem sluzi »dobitniku na lutriji« i budućem erlu Arkrajtu.

Dr Šeldon je odjednom postao nespretan i zbunjen. Naviknut da se kreće u društvu onih koji su ga rado primali pre svega zbog nje­ gove veselosti i njegove sposobno­ sti da nasmeje i uveseli prisutne, sada nije znao kako da se ponaša. Pored toga našao se u sobi s čove­ kom koga je slabo poznavao i koji je bio sin žene koja ga je volela. On sam nije to nazivao ljubavlju. Go­ spođu Volš upoznao je kao paci­ jenta. Shvatio je tada kakav lek će blagotvorno delovati na udovicu, pa 31

ju je ohrabrio mnogim pohvalama na račun njenje lepote i vitalnosti. Tako je došlo do njihovog zbližava­ nja, koje je dr Šeldonu odgovaralo. Ponekad se sa Morin nalazio ovde, a ponekad u njenom stanu u Lon­ donu. Svoju ženu En retko je i pre toga dovodio u zamak, a od tre­ nutka uspostavljanja ljubavne veze sa Morin trudio se da je drži što da­ lje od Arkrajta i njihove rodbine. Dok je noćas razmišljao o svemu, pitao se da li Robert Volš zna za nji­ hovu vezu. Pošto se sam odmah spremio za spavanje, kroz poluspuštene kapke posmatrao je Volša. Robert je bio plav čovek, čije zelene oči, zdravi zubi, pravilne crte lica i preplanula koža su činile celinu koja je uzbuđivala žene. One su ga smatrale izuzetno lepim muškar­ cem. Međutim, kružile su priče o njegovom neugodnom karakteru. Lako ga je obuzimao bes, koji ga je dugo držao u tom neprijatnom sta­ nju. Dugo i s prekidima je studirao istoriju umetnosti, a posle se njome nije bavio. To je doktor Seldon čuo od Robertove majke, koja se u tre­ nutcima razneženosti žalila svom ljubavniku. Pričala je i o sumnjama da je Robert sklon nasilju i nezako­ nitim postupcima. Plašila se da ne postane zločinac. Pošto se svuče Robert Volš leže i stavljajući ruke pod glavu zagleda se u jednu tačku na suprotnom zidu. Trebalo je da on ugasi svetio, ili da o tome pita doktora Šeldona, ali on je samo zurio i ćutao. — Hoćemo li da ugasimo svetio? - upita lekar posle nekoliko mi­ nuta ćutanja. — U mraku je još gore... Zar vi možete da spavate'^ - reče Robert muklim glasom. — Treba da pokušamo, ako niste raspoloženi za razgovor - pomir­ ljivo reče Seldon. — Hm!... Vi ste jedna gnjida, dok­ tore — uvredi ga Volš bez vidljivog razloga. - Sigurno se sada sećate 32

kako ste ovako ležali uz moju majku. - Sta vam je, čoveče?!... To što ste rekli nije lepo. - A lepo je što vi zavodite staru ženu? Pravite budalu od nje, a i od nas. njene dece - Ijutito reče Robert Volš i okrenu se ka lekaru.Njegove zelene oči su se smanjile zbog izraza mržnje. - Nije trebalo da uzmemo zajed­ ničku sobu - reče doktor Seldon ne nalazeći bolji odgovor. - A s kim sam mogao da se smestim? - Bilo s kim od vaših rođaka. - Ni sa jednim od njih ne bih mogao da spavam, jer bih mislio da li će mi prerezati grlo i naći neki alibi, kakav je našao Ron Arkrajt kad je ubio Artura. - Ali Ron je bio onesvešćen.,. I zašto bi ubio vašeg brata. - Zar nije pretio? Zar nije strelac s lukom? Zar je dovoljan alibi to što je policajac bio onesvešćen? - Ali i Ron je povređen — zbu­ njeno reče lekar. - To ste vi utvrdili? A zar nije mogao da udari glavom o bilo šta? - Ne znam šta da kažem. - Ja znam... Da su duhovi onesvestili policajca, oni bi učinili ono što su učinili sa Ronovim sinom. - Ja ne znam šta da mislim.,. - Vi i ne treba da mislite o tome. Dosta vam je da sanjarite o lažnoj lepoti moje majke i njenoj okrpljenoj koži. - Zašto lažna? Vaša majka je lepa 1 to niko ne može da porekne! - O, bedni šarlatanu! Idiote bez vrednosti! Tobožnji šaljivčina, »čovek od duha«, koji zna samo da os­ voji bednu staricu! - To su uvrede i ja ih neću trpeti! - viknu lekar i ustade. - Idite do đavola! - uzviknu Robert Volš. Dr Seldon je u žurbi jedva uspeo da se obuče. Inspektor Braun, koji beše čuo ovaj žučni i neprijatni razgovor.

brzo izađe iz svoje sobe i nađe se u hodniku, kao da je zbog nesanice izišao da se prošeta u blizini stražara. Tako ugleda dr Seldona kad iziđe iz sobe i pođe mu u susret. - Zar ni vi ne možete da spa­ vate? - upita inspektor. - U toj sobi ne mogu - reče smrknuto lekar. - Zašto?! - tobože začuđeno upita inspektor. - Ne želim da govorim o tome. Dovoljno je reći da sam imao nepri­ jatan razgovor sa Robertom Volšom. Nas dva smo u istoj sobi odgovori lekar. - Vratite se u sobu i ne razgova­ rajte s njim - reče inspektor. - Ne mogu... On me je uvredio na najgori način - odgovori lekar. - Ja ću ga opomenuti i biće mi­ ran - reče inspektor. - Molim vas pustite me da os­ tanem ovde gde sam sada. Ne mogu da prihvatim da se opet vratim u tu sobu - usprotivi se odlučno dr Šeldon, - Onda hodite za mnom. Smestićete se nekako uz ekipu iz Skotland Jarda. Naši ljudi su u velikom sa­ lonu - nade inspektor jedino rešenje. Dok su išli hodnikom, lekar upita: - Šta mislite da preduzmete, go­ spodine inspektore? - Ne razumem pitanje. - Posle tri ubistva ovde. treba učiniti nešto... Ako ne znate ko su ubice. . - Zašto mislite da su »ubice«, a ne samo jedan ubica? - Ni sam ne znam — odgovori Šeldon. Udarci glavolomom, strela... Ne umem da objasnim, ali imam nejasno predosećanje da je više zločinaca. - I ja, doktore — osmehnu se in­ spektor. - Ali šta vi mislite o duho­ vima? Verujete li u duhove? - Ne znam šta da kažem... - Ni ja - osmehnu se inspektor Braun. 2‘ X - 100 (601)

Cim je bio siguran da je lekar u bezbednosti, on se vrati u svoju sobu i namesti slušalice. Dremao je, ali njegov mozak je registrovao svaku reč razgovora koji bi mu se učinili zanimljivim. Kad se sve u zamku utiša, sunce je bilo izgrejalo. Inspektor Braun se osveži hladnom vodom po licu i stavi drugi par slu­ šalica. koje su služile za slušanje magnetofonskih snimaka onih raz­ govora koje nije sam pratio u toku ostatka noći i u toku jutra. Tehničari su spavali sedeći u sto­ licama i s glavama na stolu, pored uređaja. - Ništa... Apsolutno ništa izvesno... Suviše sumnji - šaputao je inspektor kao da pred sobom ima nevidljivog sagovornika.

Zabrinut i umoran inspektor Kliv Braun je šetao velikim holom zamka očekujući odgovor iz Skot­ land Jarda. Bez obzira na činjenicu da su tri ubistva ostala sasvim ne­ razjašnjena. on je predložio da svi prisutni u zamku odmah otputuju svojim kućama. To se odnosilo i na erla Arkrajta i na poslugu. Eri Mark Arkrajt imao je veliku kuću u Londonu, pa je mogao da odvede i svu poslugu iz zamka. U devet sati i trinaest minuta tele­ fon zazvoni i inspektor Braun otrča do njega i brzo zgrabi slušalicu. - Inspektor Braun!.,. - Ovde je glavni inspektor javi se sagovornik. — Ne bez poverenja u vaše procene proučili smo predlog, ali nismo mogli da ga usvo­ jimo. To bi bio izuzetak, zbog koga bismo imali neprilika u javnosti. Već su se probile vesti i traži se da policija radi brže i bolje... - Ali ovde svakog trenutka može da dođe do novih zločina - upade inspektor Braun. - Ipak... Da ne mislite kako smo ovde ravnodušni na vaše predloga i sumnje, šaljemo vam pojačanje. Mis­ lim da će šest policajaca, uz sve 33

ljude koje sada imate tamo, biti do­ voljno da obezbede prisutne - na­ stavi mirnim glasom glavni inspek­ tor. - Ipak, smatram da je ovde opasno stanje. Ne mogu da držim desetak gostiju i svu poslugu pod stražom. Na to nemem ni prava ni mogućnosti - još jednom pokuša Braun da se suprodstavi odbijanju datog predloga o iseljenju iz zamka. Nastavite upornu i bržu istragu, pa će biti i uspeha — zakIjući glavni inspektor. - Gospodine glavni inspektore, ne bih se usprotivio da pošaljete nekog sposobnijeg da rukovodi istragom. Ja bih se trudio da mu pomognem što više mogu - u znak protesta reče inspektor Braun. - Nemamo sposobnijeg od vas, Braune - malo povišenim glasom odgovori glavni inspektor. - Pošto vas je odbijanje predloga tako pogo­ dilo, moram vam reći da ga nisam ja odbio. Naprotiv, na nadležnom mestu sam to izneo i kao svoj predlog. Bilo je smeha.,. Skotland Jard beži od duhova iz starog zamka... Tri ubistva pred nosom ljudi iz Skot­ land Jarda, a nijedan ubica nije uh­ vaćen. .. Nema čak ni osumnjičenih. Te i takve reći bacili- su mi u lice. Pa šta sad da radimo, Braune? - Sad sam vas dobro' razumeo, gospodine glavni inspektore. Ućiniću što se može. Očekujem pojača­ nje, koje ste najavili — zaključi in­ spektor Kliv Braun. Tako je počeo drugi dan u zamku pun slutnji, nepoverenja i straha. Porodice ubijenih tražile su da im se omogući prenošenje mrtvih u kapele. Bilo je onih koji su želeli da otputuju zbog neodložnih poslova i onih koji su iz straha tražili da im se dozvoli odlazak. Inspektor Braun je morao da bude odlučan, pa i grub. Tako uzbuđen grešio je u go­ voru i postupcima tako da je čuo kako mu iza leđa govore da je pro­ stak i neznalica, običan kokni bez trunke ugladenosti. Jedino ohrabre34

nje bio je dolazak šest odabranih policajaca, koji su umeli ne samo da stoje na straži, nego i da istra­ žuju. Saslušanja su tekla dosta brzo i inspektor je već pred podne imao sve zapisnike. Pokupio ih je i otišao da ih pročita i da neke detalje uporedi s onim što je bilo zabeleženo na megnetofonskim trakama prislušnih uređaja. - Prenesite svima da ostanu na okupu - reče policijskom nared­ niku toki-voki vezom. - Pokušao sam đa to ostvarim i pre ovog vašeg upozorenja, ali to je vrlo teško. Protestvuju... Neko hoće da se presvuče, drugi da prošeta, a treći da se vrati u svoj krevet - po­ žali se narednik. Inspektor Braun razmisli neko­ liko trenutaka i zaključi: - Onda neka se niko ne udaljava iz zamka, a vi i vaši ljudi otvorite dobro oči. - Trudimo se, gospodine inspek­ tore. Ima još nešto... Ljudi iz istražne ekipe žele da se vrate u London, jer su poslovi završeni obavesti narednik. - Očekuju se nova ubistva i niko iz ekipe ne može da ode! — Ijutito uzviknu Braun. - Stvarno mislite tako?... To je prosto... - Naredniče, izmaklo mi je to o novim ubistvima, ali niko ne može da ih isključi s obzirom na protekle događaje. Ljudima iz istražne grupe kažite da ne možemo odbiti ljubazni poziv erla Arkrajta da mu budemo gosti na ručku. Posle ručka helikopter će odneti sve one koji su završili svoj posao ovde - zaključi inspektor i jedva se opet usredsredi na dokumente rasute po stolu. , Lomeći se u kukovima Laura Cesterton je išla hodnikom ka veli­ kom salonu. U susret joj je dolazio Bazil Piler držeći se dostojanstveno. - O, Bazile — osmehnuvši se reče Laura i stade. — Zar se ne sečaš kako smo često razgovarali

kad sam bila devojčica, pa i kad sam odrasla,., — Bilo je... Šta sam ja tu mo­ gao?. .. Nikad nisam... — mucao je Bazil Piler kao da se davi — Je li stvarno bilo istina da si pre devet godina bio zaljubljen u mene? — upita ona i uze ga pod ruku. ion je osećao njeno telo uz svoje i nije mogao da zaustavi drhtanje — To ;e pitanje koje mi je teško... Zbog vas sam., - Pa bih smo tu. Zašto nikad nisi rekao? - neodređeno ga ohrabri Laura. - Kako sam mogao, gospodo Ćesterton?!... Ja sam bio sluga... — Ne samo sluga... - Zbog vas sam hteo da se ubi­ jem, gospođo. — Oslovljavaj me sa Laura, kad ja tebi kažem Bazil. Ako si nekad bio sluga, sada si ravan svima nama — ohrabri ga ona i ne pušta­ jući mu ruku izokrenu se. da se nade naspram njega. To nije mogla da učini, a da se nji­ hova tela ne nađu jedno uz drugo. Bazil Piler je bio bled uzdrhtao i nemoćan da dugo ostane na no­ gama. — Vi se... Ti se, Laura, rugaš sa mnom - reče on tiho. - Zar je moguće da tako misliš?! uzviknu ona iznenađeno - Tako... - jedva izusti Piler, ćije dostojanstvo je sasvim bilo ne­ stalo. - Onda treba da razgovaramo. Nađimo se za deset minuta gore u osmatraćnici severne kule. Nju je ujak lepo uredio i biće nam pri­ jatno - šapatom mu je govorila uz uho. U jednom trenutku ona neho­ tično usnama đodir-nu njegov vrat ispod uha i oh sklopi oči da u sebi zadrži taj trenutak. Ona brzo ode, a on potraži najbližu stolicu u ma­ njem holu kod severnog stepeništa. Sedeo je zatvorenih očiju i sećao se kako je počela njegova ljubavna

patnja. Nije to bilo pre devet, nego pre deset godina. Iznenada je ušao u sobu gospođe Volš, koja je u zamku bila u gostima kod svog brata. Sa njom je bila došla i Laura, kojoj je tada bilo sedamnaest go­ dina, Pošto ga ]e Morin bila poslala da joj nešto donese, on nije ni poku­ cao. Zastao je iznenađen prisust­ vom njene kćeri, koja se zabavljala probanjem majčine odeće. Bila je obukla svileni ogrtač, koji se nosio povrh večernje haljine. Oko vrata joj je bio veliki krzneni ovratnik, a na glavi šešir s nojevim perjem, - Oprostite - rekao je zbunjeno, a oči su mu blesnule divljenjem. — Cek 3 ,j, Os.karel — uzviknula je devojka sluzi. — Pogledaj kako sam obučena. Jesam li lepa? — Vi ste.,. najlepša... — jedva je rakao Bazil Piler. Tada mu je bilo trideset i tri go­ dine i razumeo se u to šta znači lepa devojka. I ranije je hvatao sebe u mislima o mladoj i vitkoj Lauri, koja bi ponekad zastala pred njim i čudno ga gledala. Onako obučena, Laura je digla obe ruke da popravi veliki šešir i zagladi nojevo perje na njemu. U tom trenutku otvorio se ogrtač i njeno- telo se ukazalo golo u svoj lepoti mladosti i bogato prirodnim darovima privlačnosti. Ona je shvatila šta se dogodilo, ali nije pokrila telo, - A sada? Jesam li i ovako lepa? - pitala je onom ljupkom drskošću za koju se ne zna da li je treba osu­ diti ili prihvatiti kao hir mladosti, I tada je Bazil Piler uzdrhtao od uzbuđenja kao danas kada je sus­ ret s tom ženom potisnuo strah, brige i zle slutnje Od tog dana pre deset godina Bazil Piler nikad nije zaboravio viđenu sliku. On nije bio ograničen, pa čak ni priglup. Dosta je čitao i znao. U njemu je buknula ljubav prema Lauri, ali bez osnova i nade. Mnogo puta pitao se nije li to samo šlepa strast. Sumnjao je u svoj razum. Pitao se zašto je voli. Je li slika njenog golog tela izazvala 35

ai nesiuceni požar r.elle, koju ie on «inat.rao Jjubavliu? OoK ;e sedeo oiizu stepeiustA sei';ao se kako ie stajao naspram selianinaestogodišnje devojke skupliajuci hraorost da pođe k njoj. Tada ie Cuo glasan poziv. Zvaia ga je go­ spoda Morin, jer ioi se žuriio. Gias ;e ćula i Laura, pa je pobegia u drugu sobu i zaključala se da je majka ne vidi u svojoj odeći. I da­ nas, deset godina posle tog neobič­ nog doživljaja. Bazil Piler je bio uz­ buđen kao da se sve to dogodilo pre jedne minute. Iz maštanja ga trže lupkanje pot­ petica. Laura Cesterton je žurila osvrćući se.

- Uspela sam da iimaknem neprimećena. Policajac je tamo šapnu ona pokazujući niz hodnik prema velikom holu. Ona uze za ruku Pilera i on kao opsednut ustade i pođe za njom. Išli su pažljivo da se ne čuju njihovi ko­ raci i brzo stigoše do ulaza na sprat severjne kule. Teška hrastova vrata su bila odškrinuta i pokazivala su udobne starinske naslonjače, jedan orman i obložene klupe za odmor. ~ Zatvori L spusti polugu šapnu Laura. Piler posluša i okrenu se, pa os­ loni leđa na vrata, kao da ih podu­ pire protivu nečijeg pokušaja da prodre ovamo. Laura ga je gledala, pa lomeći se u struku koraknu'k njemu. Ovi mu ruke oko vrata i po­ nudi usne. On se nije usuđivao da je poljubi, jer duboko u njemu živela je poniznost sluge pred gospodari­ com. - Hajde... oslobodi se... - šapnu ona i pritisnu svoje usne na nje­ gove. Pipala je njegove prosede bakenbarde, kao da uživa u njihovom postojanju. Posle toga ona ga t^ovuče ka klupi. - M oram da ti priznam... Ja sam te uvek volela. Udala sam se za doktora Čestertona zato što su to želeli moji. Sad više neću da te že36

Um, nego da budem tvoja. Uklonićemo mog muža. ili ću se rastati i biću tvoja. Hoćeš ii, Bazile? - govo­ rila ie uzbuđenim giasom. - Sve što T,i želiš.. U'ćiniću sve, :er zbog tebe tugujem deset godina - odgovori on s divljenjem gleda­ jući njeno ioš uvek mlado i sveže lice. Mekoliko trenutaka bio je veseo, a onda mu tuga smrači lice. - Neće nam dozvoliti. . Tvoja majka nikad ne bi pristala - reče s gorčinom. — Jedino da pobegnemo. Ako hoćeš, pobegnimo odmah. - Ne možemo dok se ne razjasne ubistva - reče Laura. - Bili bismo sumnjivi i policija bi nas našla ma­ kar na kraju sveta. - Istina j e . A ja bih i tako... Umro bih za tebe. Laura - reče Pi­ ler osećajući udarce u grudima. To je srce u uzbuđenju uspora­ valo ritam i s mukom savlađivalo težinu krvi odbeglu iz lica i s povr­ šine celog tela. - Živi za mene! - Mogu li? Smem Ii ja to? Si­ gurno znaš da sam ja dete bez oca. bivši sluga... - To je greh drugih! Oni će to ispraviti. Znaš li ti zašto te eri Arr krajt tako štiti i podržava? - Bio sam mu veran sluga... - Ne. Oskare, nije samo to... Ti si mu najbliži, jer si njegov vanbračni sin. On će da te usini i bićeš njegov naslednik — reče Laura motreći promene na Pilerovom licu. On je ćutao neko vreme, dok su mu se po licu javljale .krupne graške znoja. - Sili? — upita tiho i lice mu dobi tužan, molećiv izraz. ♦ - To je istina, znam! Udaću se za tebe i bićemo srećni — odgovori Laura. — Obećaj m i... Daj svoju reč da ćeš me uzeti. - Kunem ti se. Laura! - uzviknu on i pruži ruke k njoj. Ona mu se primače i poče da mu razvezuje kravatu. On nije uspevao da savlada drhtanje ruku i ras-

kopča njenu bluzu, pa mu ona pomože i ohrabri ga izazovnim osmehom. U tom trenutku osetiše da više nisu sami u vidikovcu na kuli. Nečije ruke ih zgrabiše i pritisnuše _im nešto na lice. Pokušaše da se brane, ali prvo je trebalo doći do daha, a s njim se svest mutila. Poslednje što je Laura zapazila pre nego se onesvestila bilo je lice muš­ karca s bradom i dugom kosom koja je padala niz ramena.

Ben Frimont i Iris behu ustali zad­ nji. Pošto su se spremili, neko vreme su ostali s većinom gostiju u salonu. Razgovori su bili tužni. Go­ vorilo se o četiri sahrane, koje treba da budu u istom danu. — Nađimo neki kutak i razgova­ rajmo o nečem veselijem — šapnu Iris Benu u uho i značajno mu steže mišicu. - Nestrpljiva si da nastavimo razgovor od protekle noći? — upita Ben Frimont. Ona klimnu glavom u znak da je tako. - Hajdemo - reče ona ponovo. — Uputićemo se u biblioteku. Iza ormana je kapak, kroz koji se može stići na sprat. Tamo je prašnjavo spremište starih knjiga, ali odatle možemo u bilo koju sobu, ili na vidi­ kovac jedne od četiri kule. To su nekad bile osmatračnice, pa su ure­ đene - tiho joj predloži Ben. Ona ustade i njih dvoje uđoše u biblioteku koja je bila uz veliki sa­ lon. Ben je odvede do pokretnih lestava i njih dvoje ih odguraše u zad­ nji odeljak. Kapak nije bio skriven i sliižio je nameni o kojoj je govorio Ben. On ga sada podiže i provuče se kroz njega, pa dočeka Iris i izvuče je na sprat. Malo kasnije nađoše se u kuli, ali ovde su bile samo hrastove, neobložene klCtpe. Zato Ben povede svoju lažnu sestru, odnosno novu prijate­ ljicu, u jednu sobu uređenu za duži boravak gostiju. Imala je malo do-

građeno kupatilo i orman s pićem, Ben nade bocu džina i čaše, pa nali 1] is i sebi. Ona popi samo malo, ali on ispi odjednom i natoči ponovo. - Pričaj mi kako si otkrio ko sam - reče Mej Nalan. - ZaKasneia griža savesti poče Ben Frimont. — Zna se da svoju sestru nisam video skoro dva­ deset godina. Međutim, to nije istina. Pre četiri godine imao sam vremena i novaca, pa sam odlučio da je potražim, bio sam čuo da je u Plimutu, pa čak i to da se bavi pro­ dajom ljubavi. - Ali ona se krila pod lažnim imenom - primeti Mej Nalan. - Tada nisam to znao. I sigurno da pod imenom Žizi Tiverten nikad ne bih našao svoju sestru. Međutim, upoznao sam devojku poznatu pod nadimkom Osica... - Marsa Brud? - iznenađeno upita Mej. - Da, upoznao sam je i vešto ispi­ tivao. .. - Ona je jedno vreme bila treći član našeg saveza. - Sve znam — nastavi Ben. — Ona mi je pokazala moju sestru i tebe. Danima sam lutao Plimutom. Nisam se brijao i tako zapušten iz­ gledao sam drugačije. Pratio sam vas i jednom sam došao u vašu sobu. Bio je to tajni bordel, ali se tamo lako stizalo. Našao sam Iris bolesnu. Ti si htela da prenoćim s tobom, ali ja sam pobegao. - Bilo je sličnih događaja, ali sećam se baš toga - reče Mej Nalan. - Kad sam kasnije čuo da se moja sestra vraća, poželeo sam da joj pomognem. Spremao sam se za to i smislio sam dugu priču o njenoj tobožnjoj nesrećnoj veridbi. Godi­ nama je bila više mrtva nego živa i sada se oporavljena vraća svojima. Kad sam video tebe, shvatio sam šta se dogodilo. Htela si da iskori­ stiš priliku i da nastaviš život kao Iris Frimont — završi priču Ben. - Zašto me nisi optužio za prevaru i oterao? — upita Mej Nalan. 37

- Suviše si lepa da bih mogao da te oteram - osmehnu se Ben. Pored toga, mi smo po nećem slični... - I ti si kao muškarac jedan od najlepših - prekide^ga Mej. - To je sve što nii je ostalo. N i­ sam uspeo da osvojim bogatu lepoticu, a ružne nisam podnosio... I tako jedina nada mi je bila to da eri Arkrajt, brat moje umrle majke, napusti ovaj nezgodni svet i ostavi rođacima ono što ima, jer nema dece. Nije se nikad ženio - pričao je dalje Ben. - O Arkrajtim a znam sve. jer mi je tvoja nesrećna sestra sve pričala. Ona me je i navela na pomisao da uzmem njeno ime, jer je jednom re­ kla da o njoj niko nije brinuo, pa je niko i ne zna. »M ogla bi ti da odeš i kažeš da si Iris i svi bi pomislili da je tako« rekla je u šali. Mnogo mi je govorila i o pravilima ponašanja, a i sama sam odrasla u kući sveštenika, gde je ponašanje bilo važno —, pričala je Mej Nalan. - Sad sve znaš i možemo da se vratimo k ostalima, jer tražiče nas - reče Ben. - Šta će biti sa mnom? - upita Mej. - Šta bi bilo? - Ako policija otkrije moj pravi identitet, postaću sumnjiva i za ubistva, a svakako ću stradati zbog prevare i falsifikata. - Ja te neću otkriti. Kad budeš mogla pobegni i postani opet Mej Nalan. - To više ne mogu - zabrinuto reče Mej. — Iris i ja smo bile slične. Potkupljeni lekar je izdao umrlicu na ime Mej Nalan i ja sam zvanično mrtva. Postoji grob u PJimutu na kome piše moje ime. Svuda sam ■proglašena mrtvom. - Onda živi kao Iris. Cuvaćemo tajnu. Za ostali svet bićemo brat i sestra. Neće nam biti teško da ti nađemo muža, jer si iz ugledne po­ rodice Frimont, a rođaka jednog erla. Imaćeš lažnog brata, a pravog 38

ljubavnika - smejući se izloži Ben svoj predlog. — S tobom je uzbudljivo i kad maštaš - reče Mej. - Idimo dole, a o svemu ćemo maštati kad prođu sve ove neprijat­ nosti - zaključi Ben i propusti devojku ispred sebe. Ona oseti da su je nečije ruke uhvatile preko pojasa i lica. Poz­ nala je miris hloroform a i poku­ šala da ne diše, ali kad je to morala da učini brzo je izgubila svest. - Nađite ih odmah! Kako ste smeli dozvoliti da se udalje? — Ijutito reče inspektor Kliv Braun kad je saznao da niko ne zna gde su Laura Cesterton, Iris Frimont, njen brat Ben i »dobitnik« Bazil Piler. Policajci počeše pretres i malo kasnije proširi se tužna vest o no­ vim užasnim zločinima. - U osmatraćnici severne kule, gde je bilo-uređeno za odmor uz lep vidik, leži mrtav vaš sluga Piler obavesti inspektor erla Arkrajta. Ovaj se spusti na stolicu, bled, po­ tresen i slomljen. Pokri lice rukama i tiho progovori: - On nije bio sluga... Ubili su i njega, prokleti bili! - Ko ga je ubio? - brzo upita inspektor. - Kad bih ja to znao... - izusti eri Mark Arkrajt i ustade. Ukrućenog tela i nesigurnim ho­ dom on ode u svoju sobu i tamo se zatvori. Inspektor postavi stražu. Baš u tom trenutku javiše da je nađena još jedna žrtva. U jednoj sobi na spratu ležao je mrtav, ma­ čem skoro odsečene glave, nesrećni zavodnik Ben Frimont, - Sta je s gospođom Cesterton 1 gospođicom Frimont? - pitao je inspektor. Niko nije znao odgovor. Začarani zamak je skrivao mnoge tajne, od kojih je neke prisluškivanjem in­ spektor već otkrio, a neke naslutio.

Međutim, mnoge tajne su ostale dobro skrivene. Svi su zaboravili ručak i tražili su samo piće da ublaže strah. Unezvereni gosti i posluga stajali su sa­ kupljeni u grupe. Inspektor Braun je obavestio o svemu glavnog in­ spektora, koji se sada složio da se preživeli uklone iz zamka. Radi tra­ ženja nestalih poslao je naročito obučene pse, ali oni su lutali zavodeni mnoštvom izukrštanih tra­ gova Iris i Laure. U šesnaest časova posle podne odneti su leševi, a živi su napustili zamak pod zaštitom policije. Inspektor Tarner je učinio us­ lugu kolegi Braunu i isposlovao da policija iz Uksbridža preuzme spoljnu stražu zamka, a svi ulazi su zatvoreni i zapečaćeni. Odlazeći, inspektor Braun je sa dve stotine jardi posmatrao kobni zamak. Bio je stigao do mesta sa koga se video vrh krova kuće pu­ kovnika Beveridža. Tog trenutka Braun odluči da ode do tog stasitog, uravnoteženog pukovnika, koji mu se svideo čim ga j4 upoznao. VI Zatekao ih je u šetnji ravnom i sit­ nim cvećem ukrašenom livadom, koja se već mogla kositi. Donald Sikert je baš u tom trenutku objaš­ njavao Samjuelu Makfersonu da je još davno ova livada negovana tako da su se uhvatili .trave koje rano zrevaju. Takav senokos je dobar, jer se seno osuši baš u vreme kad je najmanje kiše. - Otkud ti sve to znaš, milion mu cvetića? - smejao se mornar gleda­ jući kako Džejn sa ugažene stazice bira najlepše divlje cvetove. — Ona mi je objasnila. Biolog — odgovori Lun i mrdnu obrvama. Inspektor ih ugleda iz svog auto­ mobila, pa sirenom skrenu pažnju na sebe. Odmah zatim on izide iz kola, koja ostavi u hladu velikog hrasta na ivici šumice kod puta. Po­ traži stazu prema njima, da ne gazi

travu. Lun i Makferson mu pođoše u susret. — Pazi da ne zaboraviš da si moj narednik Dik Gibni — upozori Lun mornara. — Čuvaj se psovki, jer pola sveta zna tvoje morske kletve. — I da se čuvam kad prelazim ulicu? 1 da perem ruke, zar ne? — tobože Ijutito reče mornar. Džejn se okači o mornarevu ruku i oni tako svi pridoše inspektoru. Predstaviše mu »svog narednika« i inspektor ga radoznalo pogleda. — Dakle, uhvatili ste malo vre­ mena da svratite — reče Lun i po­ kaza rukom pravac ka kući, što je značilo poziv. — Tek sad nemam vremena — odgovori inspektor. — I službena poseta može da se pretvori u prijateljsku — reče Lun. — Pogrešno ste me razumeli. Uopšte se ne radi o službenoj poseti. Prosto sam utučen događajima i bila mi je makar za trenutak po­ trebna mirna luka, razumevanje i prijateljska reč — objasni inspek­ tor Braun. — U zamku je sve pošlo naopako. — Ispričaćete nam ono što sma­ trate da treba kad se malo odmo­ rite. Izgledate umorno i mi kao do­ maćini moramo vam makar i na­ metnuti malcf odmora — reče Džejn. — Koliko mrtvih? - upita Mak­ ferson, čime neprijatno iznenadi Luna i Džejn. Inspektor ga s osmehom pogleda i reče: — Volim neposrednost, jer olak­ šava posao i zbližava ljude. Mora da smo u duši slični, iako snagom ja nisam dorastao vama, gospodine Gibni. Mornar beše shvatio pogrešku, ali ponovi svoje pitanje na nov, malo uglađeniji način: — Trebalo je da pitamo kako da razumemo vaše reći da je u zamku sve pošlo naopako i da nema kak­ vih novih neprilika. Meni se činilo jednostavnije da pitam ima li još mrtvih, jer i onako ih je bilo mnogo. 39

— u pravu ste, gospodine Gibni. Ja sam iz istočnog dela Londona, pa volim neposredan razgovor. A sad da odgovorim na vaše pitanje: dva mrtva i dve dame su netragom nestale — odgovori inspektor Braun. — Vrlo neprijatno - reče Lun. Međutim, imam pravo da vam dam jedan savet. — Rado ću ga čuti. — Idemo da popijemo čaj... — I nešto uz čaj, jer nisam ni veče­ rao, ni doručkovao, ni ručao, jer događaji su to onemogućili - isko­ risti inspektor pravo neposredno­ sti i iskrenosti stečeno trenutak ranije u dijalogu sa tobožnjim na­ rednikom. — Uvek se nađe neko hladno pile i dobrih kolača. Ali to nudim samo za početak — reče Džejn. — Kao domaćica insistiram da se okrepite i čestito odmorite. Ostaćete i na ve­ čeri. .. — To bi bilo već suviše — reče in­ spektor. — Naprotiv, to bi bilo mudro — reče Lun. — Baš u interesu istrage vi morate da se odmorite, pa da na­ stavite posao. Pored toga ima još nešto za razmišljanje... — Sudeći po prvom vašem savetu mislim da ću poslušati sve koje mi budete dali — -upade inspektor Braun. — Tako je. momče, sto mu i slično... — reče mornar i prijatelj­ ski potapše inspektora po ramenu, zbog čega ovaj umalo ne sede u travu. Dok je donet čaj, a i u toku užine, inspektor ispriča šta se sve dogo­ dilo. — Onda je dobro što ste svratili - reče Lun. - Imam razloga da vara predložim da nas trojica u toku noći tajno posetimo zamak. — O'? - ote se inspektoru uzvik iznenađenja. — Dakle, imala sam pravo kad sam rekla da morate ostati na ve­ 40

čeri - reče Džejn. — A sada, pošto ste odbili još jednu šolju čaja, po­ đite na odmor. Dik će vam pokazati sobu. Inspektor Braun je jedva držao otvorene oči, pa je samo zahvalno pogleda. Malo kasnije čvrsto je spa­ vao u kući čiji gost je bio prvi put. ali u kojoj se osećao bolje nego bilo gde. Tri sata spavanja dovoljno su osvežili inspektora Brauna i on je s interesovanjerti pratio izlaganje pukovnika Beveridža. Lun je na sto pred inspektora bio otvorio knjigu planova mnogih evropskih zamkova. koje je potisnula upotreba baruta kad je reč o gradnji novih, ali koji su se održali vekovima u mnogim zemljama, — Zapaža se da su zamkovi imali najčešće okrugle i šestougaone kule. Cetvorougaone su znatno rede, ali ih ima. Takve su i četiri kule zamka Arkrajtovih. A sada nešto veoma zanimljivo - pričao je Lun. - Ovde imamo opis i crtež zamka Trojenštajn u Austriji. Ovaj i mnogi drugi zamkovi imali su i tajne prolaze za slučaj opasnosti. Pođimo od pretpostavke da i u zamku Arkrajtovih postoje tajni prolazi... — Od nje smo i polazili — primeti inspektor Braun. — Naši naj­ bolji stručnjaci su pregledali svaku stopu zamka, a u podrumima su i kopali i bušili. - Onda se radi o duhovima reče Lun skrivajući osmeh u uglo­ vima svojih pravilno izvajanih i punih usana. - Dotle već ne idem - nasmeja se inspektor. U duhove ne verujem. ali ne mogu da otkrijem ubice. Očito je da ima znakova da su se u trenucima zločina u zamku nalazili i ljudi o kojima nismo znali... Inspektor ispriča sve što se čulo u razgovoru posluge zamka o duhu s likom Hrista i mladom gardisti u zlatom izvezenoj uniformi i s crve­ nim trorogim šeširom.

- Da nastavimo o zamku Trojenštajn - reče Lun. - Taj zamak je lukavo projektovan. Sastoji se od samo jedne ćetvorougaone kule opkoljene dvostrukim zidom. Naprijatelj, koji bi je napao, morao je da osvoji prvu. visoko podignutu ka­ piju. Kad prođe kroz nju, ili probije prvi zid na nekom drugom mestu, mora da optrči čitavo utvrđenje, jer samo tako stiže do druge kapije na unutrašnjem zidu. Kad i to osvoji, nade se pred vratima kule, ali ona su dignuta kojih petnaest jardi od podnožja. Do njih se stiže samo u korpi vučenoj vitlom. - Neki starinski lift - primeti inspektor. - Baš tako — potvrdi Lun. — Nepijatelj osvoji i ta visoka vrata, upada u kulu i... kula je prazna. Ni traga od branilaca, koji su do pre kratkog vremena gađali strelom, ili puškom. Kud su nestali?! Napadač uzalud rije zemlju, ne nalazi pro­ laze. M inira spoljne zidine i.otkriva kružne tunele, ali nema prolaza napolje iz kruga utvrđenja. »Bili su duhovi, jer tako su nestali«, pomisli napadač. - Već sam nestrpljiv da mi otkri­ jete rešenje zagonetke — reče in­ spektor zureči u crteže zamka, koje nije dobro razumeo. - Tajni prolaz počinje gore. na vrhu kule i ugrađen je u zidove. Svi traže izlaz iz podruma, podzemlja i oko spoljnih zidina, a niko na vrhu kule - odgovori Lun. - To se vidi na ovom crtežu. Prolaz je uzan, ali dovoljan da kroz njega prođe i gojazan čovek. Ide dijagonalno i koso kroz zidove. Korača se po ispu­ stima od kamena, koji se pomeraju polugom. To čini onaj koji zna tajnu postupka. Kameni blokovi padnu u žljebove i prolazi su zatvoreni do duboko u zemlju a onda odvode iz­ van zidina. - Ali Henri Arkrajt je ubijen u vinskom podrumu - primeti in­ spektor. - Ubica je imao priliku da siđe. izvrši zločin i opet stigne na vrh

kule. N i tamo prolaze nije lako naći. Možda su graditelji bili veoma vesti. M i se i danas divimo gradite­ ljima egipatskih piramida. - To je istina. - Dozvolite mi da kažem još samo to da sam jutros proučio mnoge planove i pročitao desetine stranica na kojima se govori o zamkovima. Mislim da mi je to koristilo - reče Lun. - Šta ste otkrili? - slabo prikri­ vajući nestrpljenje upita inspektor Braun. - Utvrdio sam da je zamak A r­ krajt izgrađen tako da čini prelaz dva rešenja u treće. Po tome što ima četiri kule nalik je na zamak Tateršol u Linkolšajeru. koji je iz­ građen u prvoj polovini petnaestog veka i austrijskog zamka Trojenštajn — objašnjavao je Donald Sikert. M ornar Makferson je sedeo.ću­ teći. ali je brižljivo pratio svaku reč svoga druga. - Zato ja volim brodove upade on iznenada. - Tu nema vrdanja. Ko je na brodu, on je tu. Ko nije, sto mu... on je u moru... Lun ga pogleda značajno, a in­ spektor Braun s čuđenjem. - Dobra ideja — tobože odušev­ ljeno reče Lun. — Počećemo od pramca 1 jarbola. - Ne razumem — reče inspektor. - Ni ja — prihvati Samjuel Mak­ ferson. - Dobre stare vojničke šale — reče Lun i pokupi crteže i knjige. Džejn ih dočeka u trepezariji i večera poče u vedrom raspolože­ nju. Inspektor Braun pomisli kao je među ovim divnim ljudima i sam postao drugačiji. Tamo među Arkrajtima bio je smrknut, zabrinut i mrzovoljan. Ovde je počinjao jas­ nije da misli. Bolje se osećao i nje­ gove nade su jačale. Snuždi se tek pri pomisli da nema pravo da iz­ laže opasnosti ove divne ljude. To i glasno reče. - Nas dvojica smo stari vojnici — umiri ga Lun. 41

- Dobri vojnici... ovaj i onaj... Spuštaj!... - upade mornar i za­ plete se izbegavajući psovke i svoju uzrečicu »spuštaj sidro«, koje je bila samo jedna od mnogih mor­ narskih poštapalica u govoru.

Inspektor Braun nije dobro razumeo zahteve pukovnika Beveridža, ali je prihvatio da ih izvrši. Odve­ zao se do zamka i sa policijskom stražom utvrdio dogovor da ona ost­ ane kod glavnog ulaza i da se ne pojavljuje na drugoj strani. - I ako čujete glasove, pa čak i dozive u pomoć iz zamka, činite se gluvi i ostanite napolju - upozori ih Braun. Vođa policijske patrole na straži ipak ode do svojih kola i radio ve­ zom potraži inspektora Tarnera. Obavesti ga o neobičnim zahtevima inspektora Brauna i zatraži mišljenje. - Ne treba ti mišljenje. Smatraj izričitim naređenjem zahteve Skotland Jarda. Inspektor Braun radi svoj posao i niko od nas ne treba da mu smeta - Ijutito odgovori Tarner. Inspektor Braun je na svom džep­ nom prijemniku pratio razgovor i bio je zadovoljan. Požuri nazad i na zavoju skrenu u zaklon od šiblja. Tamo su ga s ugašenim svetlom svo­ jih kola čekali Lun i mornar Makferson. - Sve je uređeno - obavesti ih inspektor. - Sad nastavljamo pešice. Ima dosta, opreme, koju treba da prene­ semo. Vi uzmite užad i ovaj instru­ ment — reče Lun i preko inspekto­ rove glave stavi smotane konopce tako da se složiše na rame i preko grudi. Inspektor bez protivljenja uze i kockastu kutiju s instrumentima kome nije mogao ni da nasluti namenu i koji je bio težak više od tri­ deset funti. Začudi ga to što je na­ rednik poneo čitavu hrpu metalnih 42

poluga, talpi i sipki. Taj teret nije mogao biti lakši od sto pedeset funti, ali tobožnji Dik Gibni ga je lako nosio. Pukovnik je o rame sta­ vio kaiše tri vojničke torbice, kakve su se upotrebljavale još u prote­ klom drugom svetskom ratu, a u obe ruke je držao po jedan koferčič. - Za ovakav posao treba mnogo stvarčica - reče Lun. Pretpostavljam da ste službovali u specijalnim jedinicama, gospodine pukovniče — tiho reče inspektor Braun. Pogodile ste, gospodine Braune - odgovori Lun i dade znak da ga svi slede. - Zar nije bilo bolje da smo se odlučili za glavni ulaz? — upita in­ spektor. - Ako se u zamku neko skriva, on ulaz drai na oku. Čim bi nas primetio, uzalud bismo mi tražili, ma­ kar i našli, tajne prolaze, jer bi zloči­ nac pobegao, ili bi nas iznenadio nekom zamkom. Ovako treba mi njega da iznenadimo — objasni tiho Lun. - Vidim da moram vama prepu­ stiti inicijativu u svemu, pa molim samo odgovor na još jedno pitanje - reče Braun. - Pitajte - složi se Lun. - Da li ste i vas dvojica naoru­ žani? - upita inspektor. - I to još kako! — odgovori tobož­ nji pukovnik Beveridž. — Nared­ nik. .. Pretpostavljam da ćete zabo­ raviti ovo što ču vam reći. Dakle, narednik Gibni nikud ne ide bez svoja dva stara kolta, kojima po­ gađa bez promašaja i na sto jardi. Ja imam svoj pištolj. Neka vas ne iznenadi neobično dejstvo, ako dođe do upotrebe. To oružje pozna­ jemo samo mi koji smo služili u spe­ cijalnim odredima. Ono je još uvek vojna tajna. U suštini, pištolj je skoro običan, ali dodatkom šaržera može da se napuni i sa trideset me­ taka. A moć tog oružja skrivena je u municiji.

- Oprostite zbog mojih pitanja - reče Braun. - Nije trebalo tako opširno da objašnjavate. - To sam namerno učinio, jer i inače sam mislio da vam govorim o svom oružju - odgovori pukovnik. — Može doći do toga da vam kažem neko neobično upozorenje, koje morate prihvatiti ma koliko bilo čudno. Tako, na primer. ako kažem da ne dišete vi zaustavite odmah disanje. To je zbog brzog dejstva gasa neke bačene bombice, ili ispa­ ljenog kuršuma. Može da bude' nužno da zatvorite čvrsto oči i ne gledate neko vreme. To je potrebno da privremeno ne oslepite zbog jarke svetlosti koju će stvoriti kuršum iz istog pištolja. Uopšte, ima trenutaka kad morate poslušati i ne znajući zašto. - Slušao sam dosta o tome da vojska ima već i takva oružja kakva upotrebljava samo Lun, kralj ponoći - reče inspektor. - A sada idemo do mesta koje sam odredio za osmatranje — reče Lun kao da je prečuo Braunovo uporedenje. Pođoše koso strminom i ubrzo zadoše u staru šumu. koja je pokri­ vala breg iznad dvorca. Pazeći da se ne spotaknu o neku žilu, ili otpalu granu ipak brzo stigoše do podnožja šume i pred njima se ukaza tamna gromada zamka. - Moramo ući pre nego iziđe mesec. Istina, sa zapada se navlače oblaci i moglo bi nas obradovati ružno vreme - reče Lun tiho. - Obradovati?! - začudi se in­ spektor. - Najviše bi nam odgovarala kiša s grmljavinom - odgovori Lun. - A sada malo- upozorenje; usredsredićemo svu pažnju na zamak. Odavde vidimo severnu, istočnu i zapadnu kulu. Južna je na drugoj strani. Na jugoistoku je poli­ cijska straža, a prema jugu četvrta kula. Mi odavde ne vidimo ni južnu kulu, ni ulaz, ni stražu.

- Počinjem da shvatam. Ovo je jedna od tačaka koja daje moguć­ nost da osmotrimo tri kule i dve strane zamka - šapnu inspektor. - Taćno - potvrdi tobožnji pu­ kovnik. - Vi ćete, Braune, osma­ trati zapadnu kulu, koja je na kraju desno. Severnu kulu u sredini osmatraću ja, a istočnu, levo od nas Sa... narednik Gibni. Samjuel Makferson se bezglasno smejao Lunovoj grešci. Umalo je pomenuo ime Sam. ali se na vreme trgao. - Sto... ili manje - reče M akfer­ son zaustivši neku psovku i naglo zaključi rečenicu. - Ima i sto deset - reče Lun. - O čemu govorite? - upita Braun. - O daljini. Vojnik mora taćno da zna udaljenost do osmatranog objekta - odgovori Lun. - A šta mi možemo da primetimo osmatrajući kule ovako po mraku? — upita Braun. - Možda ništa — odgovori Lun. — Ako se i na trenutak primeti svetio na kulama, ili ugledamo ne­ koga iza stakla na prozorim a... - Sta kažete?! - upade inspek­ tor. — Za svetio, ako bi se pojavilo, razumem, videli bismo ga. Ali da odavde iz mraka kroz stakla na pro­ zorima, u zamračenim prostori­ jama zamka ugledamo nekoga... - Zašto da ne? - osmehnu se Lun i otvori jedan od dva svoja koferčića. - Ako se naočarima za noć mogu videti avioni iznad oblaka, zašto da ne bismo mi videli na sto jardi od sebe živog ćoveka? On izvadi tri uređaja s držačima za glavu i jedan .postavi na glavu inspektora tako da naočari slične dvogledima dobro leže uz lice. Ob­ jasni inspektoru Braunu kojim nazubljenim kružićima da noćne naočari prilagodi osobenostima svog vida, a zatim uključi električne bate­ rije. - Vidim ... Ja vidim nameštaj i suprotne zidove u sobama gde nisu 43

ostali na\TJĆeni zastori! - odušev­ ljeno reče inspektor. - A sada molim tišinu i pažljivo posmatranje. Ne moramo da žu­ rimo, jer oblačnost se brzo pove­ ćava — reče Lun. Tri osmatrača dugo nisu ništa primetili, a onda Lun reče; ~ Pogledajte severnu kulu. koju ja osmatram! - Neko slabo svetio... Rekao bih da je džepna lampa... Nestalo je! uzbuđeno potvrdi inspektor. - Tako svetle duhovi — reče Makferson. — Oni su protruli od dugog boravka u memljivim tajnim hodnicima zamka, pa ispuštaju onu svetlost koja se vidi oko trulih klada u šumi i u močvarama. - Protruli ■duhovi?' - ote se Braunu. - Da... Ovi u zamku mora da su protruli... ovaj i sve tako - potvrdi mornar nesrečan zbog toga što ne sme da psuje na svoj način, jer si­ gurno ne postoji inspektor Skotland Jarda koji ne bi prepoznao psovke. Lun nije mogao da se ne smeje, pa upozori: - Osmatrajte, jer trebalo bi da opet primetimo svetio, ili same du­ hove. Ćutali su neko vreme, a onda in­ spektor Braurruzviknu: Video sami... Duga kosa, brada... Izgled Isusa... Baš tako ga opisuje posluga, jer neko ga je vi­ đao. - Video sam ga i ja. Meni više liči na hipija. Da, to je bio hipi duh — šalio se Makferson. - Osmatrajte sada svak svoj deo zamka — reče Lun. Nije prošlo ni deset minuta, Lun opet primeti jedva vidljivo svetio u prizemlju zamka, koje je odavde iz­ gledalo kao treći sprat zbog visoko dignutih temeljnih zidova. Pamtio je raspored prostorija koje je video prilikom posete prethodne večeri, ali i detalje plana zamka koji mu je pokazao inspektor Braun. Tajanst­ 44

veni čovek s bradom i dugom ko­ som lutao je po zamku. Konačno, Lun opet primeti svetio na severnoj kuli. — Vraća se u svoj podzemni svet - reče Lun. - Oblaci obećavaju kišu, što ne bi bilo prijatno ako nas zatekne dok visimo na zidinama. — Da visimo?! — začudi se in­ spektor. — Treba da krenemo — reče Lun i zatraži da mu se vrate noćne naočari. Stavi ih u koferćić, koji sakri u šiblje. — Ima pogodno mesto za ulazak — reče Lun. — Dok smo osmatrali, video sam s ove strane, na petnaest jardi od tla, jedan otvor s rešet­ kama. — Mislim da niste u pravu — upo­ zori ga inspektor Braun. — Taj ot­ vor i ja znam. Nekad, je služio kao pomoćna vrata, kroz koja se spu­ štala i dizala korpa za ljude. Ceo uređaj je bio isti kao na glavnom ulazu, samo znatno manji. Posle su vitla uklonjena, a prolaz zatvoren spolja olovom zalivenom rešetkom, a iznutra teškim hrastovim vra­ tima okovanim i dobro zaključa­ nim. — Uklonićemo prepreke - reče Lun. On prvi krenu. Brzo stigoše pod zidine zamka. Dajte mi konope - šapatom zatraži Lun od inspektora. Kad ih dobi Lun na kraj tankog konopa veza čelični predmet sličan sidru. Odmače se nekoliko koraka od zida i zamahnu. Bačeno sidro pogodi rešetku, ali pade nazad. — Mislio sam da će taj teški pred­ met zazvoniti na rešetki — šapnu inspektor Makfersonu. — Obložen je slojem gume — ob­ jasni mu mornar. Za to vreme Lun ponovo baci si­ dro. Ovoga puta ono se zakači za rešetke. Vukući konopac na sve strane Lun isproba da li je dobro učvršćen. Posle toga otvori onaj

drugi koferčić i iz njega uze dva predmeta slična' rukavicama koje rn)se gnjurcl za rad u velikoj dubini. Bile su IO rukavice za penjanje u? uže. ler su štitile dlanove i siste­ mom stezaljki hvatale konop tako da nije mogio biti klizanja. Inspektor je s divljenjem gledao kako se pukovnik brzo penje uz uže. On se dohvati rešetki i poče da vuče uže, za koje narednik već beše vezao koferčić i jednu od pukovnikovih torbi. Prema deliću vedrog neba inspektor je video kako pukov­ nik širi neko platno. Tek kad na krajevima ugleda plavićaste odbleske, on pogodi da je pukovnik tim platnom skrivao svetio uređajg, za sečenje metala. Malo kasnije na, zemlju pade i muklo lupnu komad rešetke u obliku krsta. Pošto otvori prolaz kroz masivnu rešetku, dovoljan da kroz njega prođe i glomazni Samjuel Makferson, on se provuče do vrata. Svojim kalauzom za teške starinske brave on otključa okovana vrata i oproba da ih otvori. Za to vreme Makferson donjim krajem konopa veza u kvadrat postavljene šipke s mre­ žom. Natovari poluge i ostalu opremu, pa talasanjiem konopa dade Lunu znak da vuče. - To je suviše teško - primeti inspektor. - Smem li nešto da vam kažem, ali onako od srca i bez uvijanja? upita Makferson. - Kažite, gospodine Gibni - ve­ dro šapnu inspektor. - Samo Dik.., Ako može Dik? - Naravno. Dik. Od sada sam za tebe samo Kliv. - Odlično momče! A sad ću ti reći ono što sam želeo. - Slušam. - Prestani da se iščuđavaš, da zapitkuješ, sumnjaš i misliš da nas dvojica nismo o svemu razmislili. Ukratko, ne mešaj se kad rade stručnjaci. L... O vaj... pukovnik je maestro svoga posla... pukovnićkog - iskali Makferson svoje neza­

dovoljstvo zbog prisustva ieđnog ovakvog »amatera«. - Potrudiću se. Dik — bez uv­ rede rece inspektor. — Nisam navi-, kao da radim sa ljudima kakvi ste vas dvojica. - U redu! A sada se spremi da re pukovnik podigne ' gore Sedi ■ u mrežu - zaključi Makferson. -Z a r će moći?! - ote se opet in­ spektoru. - Misliš, može li te izvućj ru­ kama? - Da. - Mogao bi. ali neće. Ima mali uređaj na principu koturaće, koji u beskraj vuče. Pukovnik njime može da digne do hiljadu funti. - A konop? Vrlo je tanak.., - Konop može da izdrži i dve hi­ ljade funti - umiri ga mornar. Lun ponovi operaciju izvlačenja i uskoro se tri neobična posetioca zamka nađoše u prostranom holu. Popeše se do severne kule i s nje­ nog vrha Lun spusti uže s korpom. Sedeo je u njoj. a Makferson ga je polako spuštao i premeštao po spoljnom zidu. Inspektor Braun se čudio šta to rade neobični pukov­ nik i narednik, ali je morao da ćuti držeći u ruci spreman pištolj za odbranu. jer bio je određen da obezbeđuje istraživanja. Dok je Lun elektronskim instru­ mentom ispitivao spoljnu površinu kule. poče da pada kiša. Zatraži da ga mornar podigne više, ali je ostao na kiši, koja mu je natapala odelo. Njih trojica su zaista bili slični sa­ blastima. jer radili su tako tiho da nisu čuli pokrete jedan drugog. - Trebalo je da ispitam i deo zi­ dova s obe strane, ali kiša smeta, a iz daljine se čuje grmljavina, pa bi moglo da zagrmi i ovde, Osvetljavanje nebeskim blic lampama mi ne odgovara - šapatom i vedro reče Lun. — Dosta je što smo našli ovaj jedan ulaz. - Našli ulaz?! - ote se inspek­ toru. - Tiho - šapnu mu Lun i povede ga iz kule u hodnik. 45

Makferson ih je sledio. Zaustaviše se tek kod udubljenja uz sred­ nji prozor kroz koji su dopirali blesci munja. Grmljavina se bližila i Lun u udubljenju navuče unutraš­ nji zastor. Tako se .nađoše zaklo­ njeni od evenutalnih pogleda iz zamka, a osvetljavale su ih munje tako da su u tim trenucima mogli da vide jedan drugog. Lun uz inspektorovo lice stavi nekakav lepIjiv predmet, od koga je vodila tanka nit do kuglice, koju on stavi u inspektorove uho, Makferson isti takav uređaj sam namesti uz svoje lice. Isto uradi i Lun. Inspektor je u uhu osetio golicanje. jer jasno je čuo šapat pukov­ nika i narednika. Odmah je shvatio čemu služi minijaturni uređaj. - To je naročiti primopredajnik - šašutao je tobožnji pukovnik. Ćućemo se i kad smo udaljeni je­ dan od drugog. — Nisam znao da se vojnici služe ovako savršenim sredstvima. Ne shvatam zašto ih ne nabavi i poli­ cija — reče Braun. — To je zanimljivo pitanje, ali ost­ avimo ga za drugi put — reče Lun. - Sad ću vam izložiti ono što je važno o prolazima iz kula i verovatno više drugih prostorija. On objasni da su graditelji znali svoj posao, pa su uske prolaze u zi­ dovima prikrili unutrašnjim pre­ gradama. dimnjacima i oblogama. Zato ih policijski eksperti nisu ot­ krili. Važnu ulogu u svemu igrala je i psihologija ljudi. Tajne ulaze u tajne hodnike vekovima su ljudi gradili uz samo tlo, ili u svojoj v i­ sini. Skrivali su ih slikama, ormanima, ogledalima, pokretnim oblo­ gama i na hiljadu drugih načina, ali retko se događalo da ih postave na »nepristqpačna« mesta. - Ovde u zamku Arkrajt tajni prolazi su na tavanicama, iznad vrata, iznad prozora i ko zna gde, ali uvek gore. iznad čovečije glave - zaključi Lun. 46

- I tako duh pada »s neba« i pravo na vrat. Ili samo otškrine kapak i mlatne te nečim po glavi šalio se mornar. - Koliko god se ti šalio, Dik. ipak to se uklapa reče inspektor Braun. - O, pa vi ste se u mojoj odsutno­ sti lepo zbližili — reče Lun. - Da. gospodine pukovniče odgovori tobožnji narednik da bi tim svojim »odstojanjem« ukazao i inspektoru da je pukovnik nešto drugo i da se s njim ne može biti na ti. Lun nije hteo da mu protivreči. pa zaključi: - Grmljavina može da nam kori­ sti, pa treba da krenemo. On ih povede nazad do severne kule. Makferson stade uz vrata, a Lun na njegova ramena. Malom džepnom lampom osvetljavao je zid nad vratima. Vrlo brzo otkri da se ukrasna obloga, koja je išla od poda do vrha vrata, može odmaći Iz nje su virili klinovi, kojima je hra­ stova daska bila pričvršćena, pa je izgledalo da je toga trenutka na­ silno otkovana. Lun nade žljeb i postavi dasku tako da se ona pret­ vori u male merdevine, jer su kli­ novi služili da se na njih stane. Lun snažno potisnu zid nad vratima i čitav blok se zaljulja, ali se vrati na svoje mesto. Lun ga opet potisnu i osvetli otkriveni prolaz sa strane. Provuče se pridržavajući jednom rukom kameni blok. Inspektor je začuđeno gledao šta se događa. Kameni blok je morao biti težak nekoliko stotina funti, a pukovnik ga pom era rukom. - Sad ćete i vas dvojica - reče Lun. - Vratite oblogu u sedište, a ja ću vam spustiti lestve. Imam ih ovde. Dok se inspektor peo, on primeti da je blok kamena nad vratima obešen o metalne nosače, koji su omo­ gućavali da se lako potisne. Poluge su održavale blok na ivičnim žljebovima tako da se ne primeti sastav.

— Nemam ... Hajde da izbrojimo, — Isti prolaz i prema kuli i prema hodniku — zaključi on od­ jer je zatvoreno. mah. Laura nečujno pokrenu glavu i — Taćno — potvrdi Lun. — Zanim­ ugleda dva muškarca, koji su za sto­ lom na dohvat ruke o d .nje igrali ljive su ovde poluge za prekretanje. domine. U tom trenutku začu se To je primenjena geometrija. Zamis­ lite kocku koja visi čas o jednoj, a nečiji uzdah uz njeno uho i ona se čas o drugoj gornjoj ivici. Tu se jav­ nehotično okrenu. Do nje je ležala Iris Frimont. lja otpor pri prenosu težišta i otpor — Bude se naše devojke! — uskliteže. Poluge klize i lako pomeraju knu jedan od dvojice muškaraca. težište teš-kog bloka pod malo jačim pritiskom ruke. Međutim, ako je taj - — O, to je lepo. Izgubio sam igru domina, ali moja plavuša će me pritisak drugačiji od pritiska ruke, utešiti — reče drugi. izazvan recimo promajom, ili na sli­ Oni se digoše iza stola i stadoše čan način, utvrdivač ne dozvoljava da se blok pomeri. pored širokog ležaja, na kome su — Nisam jak u tim stvarima — bile Iris i Laura. reče Braun. — Sta se dogodilo?... Gde sam ja? — Sve je načinjeno da bude — upita Iris gledajući Lauri u oči i trajno, jer je od bronze. Uz to je rešeizbliza kao da če započeti svađu. — To bih i ja volela da znam .. Pi­ nje genijalno. Ko ga patentira, obotaj ove duhove ovde — odgovori gatiće se - reče Lun. — Kad bih ja umeo to da učinim Laura. - reče Makferson. Muškarci se glasno zakikotaše. — Ovakvih prolaza ima u zamku — Duhovi... Opipljivi duhovi! — više. Možda čak ne desetine. Mi smejao se i dalje onaj s dugom ko­ sada treba da istražimo sve što. som i bradom. — Imačete prilike da možemo - reče Lun. se uverite. — Ja treba da sakrijem opremu — Ko ste vi? — upita hrabro Iris. - reče Makferson. — Ja sam Lord. sa velikim L. Lord — To ću učiniti ja — reče Lun. — i u smislu bog i Isus i gospodar — Vas dvojica ostanite tu. iako je odgovori dugokosi. — Nas dvojica tesno. smo se već nagodili. Ti si moja, a vižOdmah zatim Lun se spusti i po­ Ijasta gospođa Laura pripašče traži pogodno mesto da skloni ko­ njemu. Njega zovemo Al. pa je i nope, poluge i ostalu za dalje istraži­ vama dovoljno da znate to ime. vanje nepotrebnu opremu. VII Prvo do njene svesti doprše gla­ sovi pa je odmah zatim počela da oseča telo. Laura Cesterton otvori kapke i ne pokrečuči se oslušnu. — Trebalo je da i on uzme jednu od ovih iz dvorca — reče muški glas, — Poludeo je zbog pukovnikove žene - odgovori drugi. — Možda je trebalo da idemo s njim. — Ne. nije. Okupiče momke napo-’ Iju i zgrabiče je, pa če je sam dovući ovam o... Stavljaj, imaš trojku.., Imaš li. ili nemaš?

Golobradi je i bukvalno bio skoro golobrad. Bio je obrijan, ali na dob­ rom svetlu se inače videlo da ima retku bradu. Laura ga je posmatrala prvo sa strahom, a onda strah poče da slabi. Taj mladi muškarac je bio stasit i lep. Njegove crne oči, pravilan nos. pune usne i rumena, mlada koža činili su da njene misli napuste strah i krenu negde drugo. Al je sada bio gologlav i njegova gusta, crna kosa sijala je pod svetlom svojim tamnim odblescima. — Šta se dogodilo sa mnom? upita Laura Cesterton već na nov način gledajući u oči nepoznatog. 47

- Starkelja je ostao gore u kuli - odgovori Al. - On više nije među živima. - Mrtav? Ubijen? - upita p ri­ lično mirno Laura. - Moralo je da bude tako. Zabo­ ravi ga. - Ali kako sam se ja našla ovde? I gde smo sada? - Ja sam te doneo na rukama. Nisi teška. - Gde smo? - ponovi Laura pita.r nje. - U tajnom skloništu zamka odgovori Al milujući joj kolenb ispod dugog skuta haljine. Lord je već svlačio Iris i ona se nije opirala. Kad se nade gola, ona upita; - Ima li pića? - Sta zaželiš. Istina, u svim bo­ cama je omalilo, ali uveče ću otići da popunim rezerve - odgovori Lord. Donese joj bocu viskija i ona otpi iz nje. - Ruke su mi umrljane zemljom. Šteta što nemamo kupatilo - reče ona liznuvši vlažne usne. - Ovde sve imamo - reče nasmejani Lord. - Uredili smo tri pro­ storije i jedno kupatilo. Ovo je naj­ bolje skrovište koje sam ikad imao. Idemo zajedno. Dugokosi Lord brzo svuće odelo i uze Iris za ruku. Al tek tada poče da svlači Lauru. - Ne volim da drugi gledaju moju devojku - reče. - Ali ja sam udata žena - reče Laura. - Za mene je to isto... Ti si sad moja. - Koliko ti je godina? - Svi misle da nemam ni dvade­ set, a imam dvadeset i sedam. - Šta radiš ovde u podzemlju? - Goni me policija, a ovde sam siguran. Kad završimo veliku igru, podelićemo novac i selimo se u Južnu Ameriku. Tamo je sve pri­ premljeno- — odgovori Al i nekud otrča. 48

Vrati se i uze Lauru za ruku. - Kupatilo je slobodno - šapnu joj uz uho. Ona u prolazu dodirnu pero na crvenom trorogom šeširu. - Zašto si tako obučen? — upita. - Igram ulogu duha - odgovori Al. - Sličnu odeću nosio je neki kadet Arkrajt, ili neki raniji vlasnik zamka. Dik igra ulogu Hrista... - Lord je Dik? - Da, ali ne pominji to ime. jer trebalo bi da krijemo ko smo. - Sami ste ovde? - Imamo šefa.,. On je video si­ noć ženu pukovnika iz susedstva. Otišao je da je otme i dovede ovamo. Imaćemo tako svi po jednu - objašnjavao je Al podešavajući toplotu vode na tušu. - Kako se zove šef? - upita Laura. - Zovemo ga Pi, a kad smo sami i Pit. Pravo ime mu ne znamo ni ja ni Lord. On drži sve veze u Londonu 1dalje... Imaš telo kakvo nisam slu­ tio da postoji. - Sviđa li ti se? - Lepa si Laura.

Otmičari su bili razvratni momci, a to je prvih nekoliko sati zabav­ ljalo Lauru i Iris. Zatražile su da jedu, a onda su pile preko mere. Međutim, sati su sve sporije proticali. Uzalud su se svi četvoro skup­ ljali u jednom odeljku. Prva zadrema Iris. a onda i Laura. Prav­ dale su se time što nisu dovoljno spavale prošle noći i što su mnogo pile. - Onda spavajte - reče Lord i odmah nekud ode. Vrati se s lancima za vezivanje nogu. Okovi škijocnuše oko ženskih članaka na jednoj i metalnih alki u zidu na drugoj strani. - Zar čete nas vezivati uvek? upita Iris. - Moramo, jer tako je naredio šef. Vi same ne bi umele da iziđete

iz našeg lavirinta, ali ipak... malo se snebivajući odgovori Al. - On kao da se stidi, ali izgled vara. Taj momak je ubio više ljudi i žena nego što ima prstiju na ru­ kama i nogama zajedno — smejući se reće Lord. U tome sam iza tebe — smrknuto reće Al. Strah se opet useli u duše žena i one, iako pospane, nisu mogle da spavaju. Zloćinci opet uzeće do­ mina. - A piće? Nismo išli da se snabdemo - reće Al. - Idem ja — ustade Lord. - Kad Pi dode tražiće i piće i jelo. Ti bi mogao da pripremiš nešto toplo. - Staviću dva smrznuta pileta da se peku, ali više ne raćunajte na mene kao kuvara. Tu su devojke i neka kuvaju, - To kaži šefu - odgovori Lord i iziđe. Vrati se nakon četvrt sata s puno korpom pića. - Napolju se sprema nevreme — reće redajući boce na policama. . - Nas se to ne tiče. Ovde smo u sigurnosti i iniamo pića i hrane, ali bih propao od dosade da se nismo odlučili da dovedemo devojke reće Al prevrćući domine i sprema­ jući ih za novu igru. Neko vreme govorili su samo ono što je zahtevala igra. Odjednom se trgoše, jer začu se prodorni pisak. - Neko prodire ovamo! - uzviknu Lord. - Možda je grmljavina uključila signal — reče Al. j- Grmi već čitav sat, pa zašto bi signal proradio tek sada? - reče Lord i proveri pištolj, a onda iz dru­ gog odeijka donese dve stare sten mašinske puške. Jednu dade mladom drugu i njih dvojica iziđoše. - Idi dole i uključi signal opo­ mene, za Pita. On će doći od šume, pa treba da zna - reće Lord. - Ja ću čekati na prolazu prema našem skloništu.

- Vratiću se brzo. Smeta grmlja­ vina, pa ne čujemo ako neko dolazi - reće Al. - Upaliću svetio na prilazu pa niko neće moći da priđe neprimećen - odgovori Lord i u mraku na­ pipa prekidač. Svetiljka je bila slaba i pokrivena prašinom, ali je dobro osvetilila podzemni hodnik, koji je malo dalje skretao pod pravim uglom. Zaklo­ njen za ivicu podzemnog zida Lord je čekao s uperenom mašinskom puškom. Tragovi pokazuju da su korišćeni svi hodnici, ali neki više - reče Donald Sikert inspektoru Braunu i tobožnjem naredniku. - Kad sam sve ovo video, postalo mi je jasno zašto niko nije otkrio prolaze - reće Braun. - Ni ja nisam nikad video nešto tako staro i davno izgrađeno, a tako savršeno - reće Lun. Osvetljavao je vodoravne hod­ nike, pa podiže svetio ka jednom prilazu oblika cevi. - Iz svake kule može da se stigne ovde dole, a isto tako i iz nekoliko prostorija - reče Lun. - Još čud­ nije je to što su tobožnji duhovi mo­ gli da kroz skrivene otvore čuju i vide šta se događa u velikom holu, salonu, trpezariji i mnogim drugim prostorijama. Znači da je stvorena i odstupnica iz zamka, ali glavni cilj je bio tajno osmatranje ljudi nasta­ njenih u njemu. - Priča se da je zamak izgrađen po kraljevoj želji, ali kao zamak nekog markiza, koji je bio u službi dvora. Mislim da je zamak podmet­ nut kralju kao tajno sastajalište, a neko je uredio sve tako da ga špiju­ nira - ispriča Braun. - Krenućemo tamo kud vode najmnogobrojniji tragovi — reće Lun. — Budimo oprezni. On pođe napred, a Makferson ga pusti nekoliko koraka, pa tek onda krenu. I Braun malo zastade. Svi su bili uzbuđeni otkrićem i onim što je tek trebalo da otkriju. 49

u jednom trenutku Lun naglo za­ slade i ugasi svoju džepnu lampu. Isto učiniše i Makferson i Braun. Tek tada primetiše da iz hodnika, ]^ ji je skretao desno, dopire svetio. Lun krenu napred nečujno Premesti pištolj u levu ruku, a desnom iz­ vadi iz džepa meki predmet oblika male banane. Prinese ga zubima i izvuče čvrsti konćić, koji je osloba­ đao gas iz mehura. Na uglu baci predmet duž hodnika. »Lord« primeti nečiju ruku u magnovenju i neki predmet kako prolete ispod svetiljke. Pomisli na ručnu granatu, ali uzalud se ukruti očekujući eksploziju. Ništa se nije dogodilo i on nastavi da motri ugao hodnika. U tom trenutku stiže A1 i dodirnu mu rame. - Čuješ li šta? - šapnu. - Nešto im a... Možda je bio neki insekt oko svetla - odgovori Dik i ukloni kosu, koja mu je smetala sa leve strane lica. Prenu se kad ugleda kako A1 pade na tlo, jer bio je stao bliže gasnoj bombici. - Šta?!... AIL.. - izusti Dik i oseti želju da i sam legne uz mladog druga. Odmah zatim izgubi svest i prst mu se zgrči oko oroza mašinske puške. Kuršumi pogodiše onesvešćenog Ala u vrat i rame. Kad Lun stiže, A1 je bio mrtav. On dade znak Makfersonu da se po­ brine za uspavanog »Hrista« i pode dalje. M ornar uze gangstera u na­ ručje i ponese ga dalje. Inspektor uze mašinsku pušku i pogleda je pod lampom. - Stara, ali ispravna — reče. - Vidi se po tom momku na tlu - reče mornar.

Otkrivanje tajnih prolaza i po­ dzemnih hodnika u zamku, spašava­ nje Iris Frimont i Laure Cesterton, zarobljavanje jednog uspavanog zločinca i smrt drugog u tim trenu­ cima izgledali su kao potpun uspeh. 50

Oduševljeni Tnspektor Kliv Braun bio je nestrpljiv da počne ispitiva­ nje uhvaćenog gangstera i spasenih žena. — Ostanite da ih čuvate, a nas dvojica idemo da nađemo izlaz reče Lun. — Kakav izlaz?! zar nismo?... zausti iznenađeno inspektor i ućuta. Tek u tom trenutku razumeo je da otkriće nije potpuno. Tajni pro­ lazi iz zamka su i stvarani da se iz njega može neprimećeno izaći i ući. Dakle, ostalo je pitanje gde je izlaz i koje tajne treba da se obelodane na tom putu. — Voleo bih da mogu s vama reče Braun. — Šteta je što nismo poveli nekoliko mojih momaka. — Tvoji dustabanlije su već oku­ šali svoje veštine — podsmehnu mu se mornar. — Istina je, naredniče - složi se Braun. — Jedino bi sada bili ko­ risni da pričuvaju lepotice i ubicu. — Posle bi brbljali o vojnim taj­ nama - dodade mornar. — S obzirom da je to narednik spomenuo, zamoliću vas odmah, gospodine Braune da p sredstvima, tehničkim izumima i upotrebljenom oružju ništa ne govorite ni u svojim izveštajima Skotland Jardu ni u razgovorima. Jednostavno, is­ koristili ste našu ideju da tajno noću uđemo i proverim o da li su korisne knjige o tajnim prolazima u zamkovima. Ćak bi meni i nared­ niku Gibniju bilo drago da nas ne spomenete — izloži Lun pazeći da razgovor ne čuje niko drugi. — Ne mogu se hvaliti tuđim zaslu­ gama, gospodine pukovniče — pri­ meti inspektor. — Razumem vaše- moralne oba­ veze, ali napominjem da ih imate i prema nama — nastavi Lun. — Mi ne želimo javne pohvale, koje bi izazvale juriš mnoštva novinara, a možda i osvetu podzemlja. Važno je šta je postignuto, a ne kako je to uči­ njeno. Ponešto može da se prećuti.

— Sve što kažete ima osnova. Da­ jem vam reč da ću ćutati o vama i tehničkim sredstvima koja ste upotrebili. Makferson je već izviđao u bli­ zini, pa kad ga Lun na,de, nastaviše zajedno. — Tajni prolazi u zamku su bili dobro skriveni, a izlaz u polju, ili gore u šumi mora da je obezbeden na neki drugi način — reče Lun zau­ stavljajući Makfersona da se posavetuju. — Uvek pomislim šta bih uradio da mora sačuvati tajnu iz­ laza Dobro bih ga prikrio i teh­ nički zaštitio. Prva zaštita su nepro­ bojne prepreke, a druga eksploziv, ili visoki napon... Njegovo razmišljanje izrečeno šapatom, ali čujno uz pomoć ur­ eđaja prekide eksplozija i podrhta­ vanje tla pod njihovim nogama. Iz vlažnog hodnika pred njima dopreše dim i ljuti miris izgorelog eks­ ploziva. — Eto, neko je zarušid izlaz reče Lvjn i ode malo dalje napred. Vrati se i njih dvojica zajedno nastaviše da se povlače tražeći naj­ bliži prekidač da isprobaju ima li svetla. Tako Lun otkri starinske, ali sigurne uređaje za uzbunu. Laižna paučina bila je obešena o svod hod­ nika. Trebalo je znati to mesto pa da se ona ne dodirne. Lf protivnom, veštački izrađena paučina imala je i malo čvršćih niti, koje iščupaju minijaturni čep u zidu tunela ugra­ đene bakarne cevi ispunjene vo­ dom. Kad vazduh najednom mestu počne da prodire u tanke bakarne_ cevi, iz njih, zbog nestanka va-’ kuuma, počne da ističe voda. Ona puni posudu, koja pretegne i oglasi se zvono. Na taj starinski uređaj sa zvono opremljenim klatnom da dugo zvoni u novije vr:eme mogao je da se priključi i električni signal. U tom trenutku dotrča inspektor i uzviknu: — Nekakvo zvono ne prestaje da zvoni u prvoj prostoriji skloništa, a upaljena je i crvena signalna lam­ pica na zidu — obavesti ih on.

— Imali smo sreću. Neko je čekao da uključimo uređaje, pa da nas raznese paljenjem eksploziva. Među­ tim, nas dva smo zastali da razmis­ limo i da se dogovorimo. Da nije bilo tako, sada bi bili duboko i zauvek pokopani - objasni Lun. — Hoće li eksplodirati nešto i tamo gde su žene i vezani gang­ ster? — upita inspektor. — Veruj em da neće - odgovori Lun. — Logika govori da su mini­ rani samo izlazi dalje od zamka, ili samo ovaj jedan, ako ih nema više. U samom zamku prolazi se zatva­ raju pokretanjem jednog kamenog bloka, koji spadne i stvori mesto za drugi i tako čitav jedan strmi deo tunela biva ispunjen kamenom. Već sam otkrio čitav sistem i znao bih da uspostavim prolaz ponovo i kad bi se svi zarušili. — Ja vam se divim. Bez vas se ni­ šta ne bi otkrilo - reče inspektor. - Vi biste bili dostojan protivnik Luna, kralja ponoći. — Onda da zajedno pokušamo da uhvatimo tog avanturistu - upita Donald Sikert? — Mogao bih da se lažno oduše­ vim vašim predlogom ali ja to ni­ sam u stanju gospodine Sikerte iznenada reče Braun. Makferson podiže pesnicu i uzvi­ knu: — Đavoli na tebe tovarili ugalj za svoje paklene vatre! Sto mu grom o­ va! Milion mu mina i paučina!... Lun zakloni inspektora i upita: — Kad ste posumnjali? — Posmatrao sam vas... Slučajno upoređenje nateralo me je da bolje otvorim oči i uši — osmehnu se Braun. — Samjuel Makferson se jedva uzdržao od psovki, pa je jed­ nom nehotično zaustio da izgovori vaš nadimak. — 1 šta sad? - upite Lun. — Ništa otkrio sam svoje karte baš sada i ovde, jer drugačije bi bilo nepošteno. Uvek sam mislio da oni koji vas progone greše veoma mnogo. Ja ne želim da igram u nji­ hovom kolu. 51

- T ’.me Kršite zakletvu polic,aica. mnoga '^areaenia svoan šeiova siužDene ooaveze - iJ pror.ivnom bih Kršio moraine obaveze, ^azio ivoie principe . ^;ostao ieanaK zločincima kou su ovih aana uDiiaii. Ja znam da se -,ondonu i na ostrvima r.isu održali riumovi maiiie ni veiike gang­ sterske banae baš zato što ste one naiveće, ćim su nastale vi na neki način gurnuli u propast - objasni Braun mirno svoj stav. - Takvog te volim, momče, mog mi broda i svih mi morskih talasa na kojima se ljuljao! - uzviknu mornar, zgrabi inspektora Brauna i podiže ga. Kad ga spusti, ovaj se jedva održa na nogama: Kad je došao do daha, tiho reče: - Mislio sam da je kraj... mili­ jardu mu tajnih prolaza u zamkovim a... - Ti ga sad pretera — nasmeja se mornar inspektorovom poku­ šaju da oponaša njegove psovke. Lun ih je gledao s osmehom, ali mislio je o nečem drugom. Bilo mu je žao što je tog trenutka propala mogućnost da mirno živi pod ime­ nom zauvek nestalog pukovnika Beveridža. U njemu se ni za trenu­ tak nije javila misao da onemogući inspektora Brauna. Za to su post­ ojala tri načina. Prv'i je bio uklanja­ nje tog čoveka, ali to bi bilo ubistvo, a Lun nije bio zločinac. Radije je mnogo puta rizikovao i svoj život, pa često i život Džejn i Makfersona, da ne počini zločin. Oh je u životu prekršio neke zakone i navukao na sebe mržnju, progone i pretnje vla­ sti, ali u krajnjem odmeravanju pra­ vednosti i čuvanja moralnih prin­ cipa pokazivalo se da nikad nije zgrešio. Drugi način da se izbriše inspektorovo otkriće bilo je da mu se iz­ briše pamćenje. To nije moglo da se učini bez štete za tog čoveka. Lun je drogu svesti upotrebljavao samo kad se to moralo, ili na zločincima 52

najgore vrste, a uništavao :e pamće­ nje samo onima icoji su co mnogo»icruko zasiuzili inspektcr e, po svemu 5 uaeci. bio pošten covek. aii nije '■.'lio parnecnc.) t iscfa.viti .mu mojiućnosr. aai^dnorn poscaže riekome gđe je i ko je Lan. i.iudi se rnenjaju pod pritiskom. Treći način bio le rla Braun postane elan Lunove grupe, u kojoj bi se izgradila njegova svest o vrhunskim vrednostima pravog pri­ jateljstva i vernosti. Lun je davno resio da bez velike nužde ne proši­ ruje krug onih kojima ukazuje puno poverenje i koje je mnogo puta proverio. U najbliže spadali su samo Džejn i Makferson. Za njim nije bilo nikakvih tajni. Malo dalji bio je reporter Artur Markinč, koga Lun namerno nije optereći­ vao punim poverenjem, jer to je moglo da ga uništi. U taj krug spa­ dali su detektiv Pipćin, Makfersonova Brenda Lendon, mornar RO Hač i žena slavnog reportera Meri Markinć. Svi oni mogli su da ga po­ zovu i da uspostave na neki način vezu sa njim, ali nisu mogli da ga izdaju ni kad bi hteli. Istina, svi su mnogo puta potvrdili ne samo svoju vernost tom izuzetnom čoveku, nego su više puta za njega rizikovali i svoj život. Ipak, suviše je bilo Lunovih progonitelja i oprez­ nost nije smela da oslabi. Lin je i u samom Skotland Jardu imao prijatelja. Jedan od njih, koji je uživao znatno poverenje kralja ponoći, bio je inspektor Mark Gudi. Sada je Kliv Braun trebalo da bude drugi. - .lesi li odlučio o sudbini poli­ cijskog pacova? - smejuči se upita Makferson. - Jesam - odgovori Lun. - Pomagaćemo mu dok otkrije zločince, koji su krivi za smrt šest nedužnih ljudi. - Noćas sam dugo razmišljao šta da uradim - reče inspektor Braun. — Mogao sam da ćutim do kraja i da u sebi čuvam tajnu ko je

pukovnik Beveridž. Ipak, nisam imao pravo da tako postupim. Sada vi sami odlučite... Znam da je kuća u kojoj živite lep kutak za miran ži­ vot. a ime pukovnika Beveridža odli­ čan paravan. Sada sam sve to ugro­ zio. - Možda ste ugrozili samo sebe — primeti Lun. — Najlakše je da vi nestanete, a ini da ostanemo gde jesmo. - Nisam baš tako naivan mo­ mak - nasmeja se Braun. Veoma dobro znam da ste i zločin­ cima davali šansu da se odbrane. Meni,od vas ne preti nikakva opas-. nost. Teško bi me ubili i da sam potegnem oružje na vas. Makferson se zbunjeno češkao po potiljku. - Nezgodan si momak, Klive, tri­ sta mu jada! Ti, stonogo jedna! progunda. - Dakle, u svemu smo se razumeli — reče Lun. — A sada na po­ sao. Treba da ispitamo uhvaćenog momka i nahranimo aždaju javno­ sti nekim uspehom, jer štampa, ra­ dio i televizijske mreže jurišaju na Skotland Jard. Glavni inspektor se sigurno već skriva, a svi važni momci povlače se u »ilegalnost«. - Znam da je tako, iako nisam video nijedne novine, niti sam uklju­ čivao prijemnik — reče inspektor Braun. Odmah zatim dadoše se na po­ sao. Ono što su čuli od Iris i Laure nije bilo značajno. Jedini podatak koji bi možda mogao da bude va­ žan bilo je ono o čoveku s nadim­ kom Pi, ili Pit. Uhvaćeni »Lord« je zurio u lisice na svojim rukama. - Kako se zoveš? - upita ga in­ spektor Kliv. - Ne znam — odgovori čovek koji je zaista podsećao na Hrista, kako su ga mnogi slikali. - Zašto si ubio Ala? - Ja?!... A1 ubijen?! - Da, ti si ga ubio. - Laž! Neće vam uspeti...

- Dodi da pogledaš - pozva ga inspektor. - Ispraznio si šaržer svoje mašinske puške u momku, pa si pao uz njega. - Šta se dogodilo? Ko me je onesvestio? - Ne postavljaj pitanja, nego od­ govaraj. Dođi! — naredi mu Braun i odvede ga do mrtvog gangstera. Dik klonu i spusti se na koleno. ćutao je neko vreme, a onda se okrenu k inspektoru i upita-. - Da li mi vi ozbiljno optužujete za njegovu smrt? - Da - potvrdi mirno inspektor. , - Imam i dva ugledna svedoka. To su pukovnik Beveridž i narednik Gibni. - Nisam ga ja ubio. Poslao sam ga da uključi posebni signal za opo­ menu, jer trebalo je da se vrati naš šef. A1 mi je prišao i nešto se dogo­ dilo... Ne znam šta - ispriča ganster. - Saznaću ja kako se zoveš i sve što treba. Pošto si jedini živi zloči­ nac u našim rukama, na tebe pa­ daju svih pet ubistava — izloži in­ spektor. - Znam... Govoriću - prihvati zločinac. Lun, Makferson i inspektor su ga slušali dok je govorio o sebi. Zvao se Dik Mičelson i mornar primeti da s « imenjaci. Gangsterov nadi­ mak Lord nastao je iz šale zbog nje­ govog izgleda, kojim je podsećao na ikone s Hristovim zamišljenim li­ kom. Nasledio je znatno bogatstvo, ali kao plejboj brzo ga je rasturio. Da bi se domogao novca, pokušao je da osnuje novu versku sektu, ali bio je suviše lep pa je izazivao od­ bojnost muškarca i naklonost žene. Zapetljavao se s prvim članicama sekte i jedva se spasao od njihovih muževa, ili prijatelja. Pokušao je da vara i stradao je. Umešan je u tri ubistva i morao je da se skriva. - Tada se pojavio P i,.. Upoznao sam ga i poverovao da sam spasen... 1 evo gde sam stigao — zak­ ljuči Dik Mičelson. 53

- Koga od šest ubijenih si ti smakao? — upita Lun. - Onoga u podrumu - odgovori Mičelson. - Zove se Henri Arkrajt. Sticajem okolnosti ubio sam i Frimonta. — Ti znaš imena £vih ubijenih — primeti inspektor. — Svih - potvrdi zločinac. — Dugo smo izučavali ceo poduhvat. Znam sve Arkrajte i njihove ro­ đake. - Ko je ubio ostale? - upita Lun. - Džona Arkrajta je ubio Pi. a ostalu dvojicu A1 - odgovorio M i­ čelson popravljajući kosu vezanom rukama. — Vratimo se malo na podatke — reče inspektor Braun. - Ko je Al? - Ime mu je Albert Rakston... poče da priča Mičelson. Iako je izgledao mlađi od dvade­ set godina, Rakston je imao punih dvadeset i sedam, Bio je glumac, ali je propao i otpušten zbog prodaje marihuane, koju je kupovao od američkih vojnika u Belgiji. Uhva­ ćen je jednom prilikom i osuđen na samo tri meseca, ali to je bilo do­ voljno da se upozna s nekoliko zloči­ naca, Konačno se sprijateljio s Mičelsonom i pridružio bandi koju je vodio Pi. - A ko je Pi? - upita inspektor Braun. — Moraćete da mi poverujete da to ne znam - odgovori Dik Mičelson. — On je vodio sve poslove do ovog najvećeg. — Kojeg? Na koji posao misliš — upita Lun. — Likvidacija naslednika lorda Arkrajta i njega samog. Pi, koga smo intimno žvali i Pit. ima s nekim od Arkrajtovih rođaka plan da uklone sve naslednike, pa kad taj ostane zadnji i sve dobije, uzećemo mu koliko zaključimo da je pravo. To je veliki posao, jer lord Arkrajt je vrlo bogat - objasni Dik Mičel­ son. Uzalud su ga ispitivali da kaže s kojim Arkrajtom, ili rođakom A r­ 54

krajta je stvoren taj pakleni plan. Nije umeo to da kaže. - Takva stvar se ne poverava. Pi je opasan i oprezan. Nikad nam nije saopštio ni svoje ime. On ima još mnogo ljudi, ali mi ih ne znamo. Znamo neke i mogli bismo da ih smaknemo, ako Pi naredi. 1 nas znaju neki. Pi je to otvoreno go­ vorio, da obezbedi sebe - ispriča gangster. - Gde je Pi sada*> - upita inspek­ tor Braun. - Ne znam. Cuo sam eksploziju, što znači da je bio u blizini i sada je nestao - odgovori Mičelson. - Zašto je izlazio? - upita Lun. - Da dovea'e vašu ženu, pukovniče — zlobno se smejući od­ govori zločinac. - Mi smo doveli ovde dve, a on je prošle noći video vas i vašu ženu, pa je zaželeo da je ima. Zvao nas je da je vidimo kroz skrivene otvore... Lun se ukrutio i nekoliko trenu­ taka je sedeo nepomičan. Ipak se savlada i reče: - G ovori... govori dalje! - Nema dalje... Mi smo se zabav­ ljali i čekali da se vrati. Opomenuo nas je signal da je neko ušao u neki deo podzemnih prolaza i hodnika, pa smo požurili da vidimo ko je. Al je otrčao da upozori šefa... Ostalo znate - ispriča Mičelson. - Inspektore Braune, molim vas da odete i pozovete policajce sa straže da vam pomognu - reče Lun. - Verujem da bi trebalo poz­ vati i pojačanje, da se ovde sve ispita. Dok se vi vratite. Sam i ja prićuvaćemo uhapšenog. - Odlazim! - uzviknu inspektor u žurbi. Kad se Braun udalji. Makferson upita: ■- Neće li on ipak odlučiti da uz poziv straže pošalje Skotland Jardu i obaveštenje ko smo mi? - Verujem da neće. ali radi sigur­ nosti prikačio sam mu >stenicu«. Slušaču šta govori - umiri Lun mornara.

- Ali ja bih ipak otišao iz ove jaz­ bine - reče mornar. — Zabrinut sam zbog Džejn, iako znam da je oria uvek oprezna, a uz to oprem­ ljena da se odupre napadu. - Moraćemo da požurimo, ali sada treba da proverim šta o svom šefu stvarno zna uhvaćeni monriak - reće Luri. Uhapšeni ubica je sa strahom gle­ dao kako mu Lun prilazi s tankom iglom za injekcije, koja je umesto šprica imala meku ampulu. - Hoćete li da me ubijete? upita drhteći Mićelson. - Ćuti, propali bogotvorcu, jer ako te odalamim, zaboravićeš sve injekcije sveta — pripreti mu mor­ nar. Lun se namesti pred zarobljeni­ kom i gledajući ga u oči poče da govori. I nehotično Mićelson mu je išao na ruku, jer je u Lunovim očima tražio odgovor na svoje sum­ nje. - Govorićeš istinu... To je neo­ phodno. .. Samo istinu o svemu što znaš... govorio je Lun hipnotišući zločinca. Injekcija je brzo delovala i osla­ bila volju ubice, pa je podlegao hip­ nozi. Međutim, Lunov pokušaj da sazna nešto više bio je uzaludan. Dik Mićelson stvarno nije znao ko je Pi, odnosno Pit, niti gde se skriva i kako bi mogao da ga pronađe. Po­ što oslobodi ubicu hipnoze, Lun na­ stavi da sluša prijem onoga što pre­ nosi minijaturni uređaj podmetnut inspektoru Braunu. Nije bilo ničeg sumnjivog. - Zašto ne krenemo, do đavola! - nestrpljivo reće Makferson. Ne podnosim pomisao da taj Pi možda baš sada napada Džejn. - Ni ja nisam ravnodušan reče Lun smrknuto. - Oprosti... Eh, kad zgrabim jed­ nom toga Pi! — reće Makferson. Uskoro se vrati inspektor dovo­ deći dva policajca. Jednog zadrža sa sobom, a drugog posla da po­ mogne Lunu I Makfersonu da po­

kupe opremu i mirno napuste zamak. Policajac nije ni slutio koga prati, jer smatrao je da su to pukov­ nik i narednik iz susedstva. Dok su Lun i Makferson žurili da nađu Džejn, nebo se izvedrilo i oni ugledaše i helikopter, koji se spu­ štao pored zamka. VIII Iako je s osm ehom ' ispratila tri muškarca, Džejn Vitington je ostala tužna. Do juče joj se činilo da je za nju i Luna moguć miran život bez opasnosti i borbi. Njegov odlazak ove noći u jednu od novih avantura opet ju je osvestio Ona je još pre više godina prihvatila Luna takvog kakav je. Cak je bila sigurna da je i njihova ljubav začeta, i postojala sve čvršća i svestranija, samo zato što je Lun bio takav i što su zajedno mnogo puta stajali pred smrću. »Penzionisani pukovnik... stari narednik... supruga Frenka Beveridža«, pomisli ona s tugom. »Sve je to samo kratak san«. Da bi odagnala sumorne misli, ona ode u biblioteku da potraži neku knjigu. Slučajno nađe knjižicu izbora i proze Gijoma Apolinera. Sećala se nekoliko jednostavnih pesama, koje slikaju osećaje bola i radosti života ovog francuskog pesnika poljskog porekla. Znala je Apolinerov uticaj na savrmeno pesništvo ne samo u Francuskoj, jer on je po njenom shvatanju bio prethod­ nik kubizma i nadrealizma. Lista­ jući knjižicu izbora proze, ona se podseti da ju je već jednom čitala. Naslov »Kralj-Luna« izmami joj osmeh. Primeti da je neko č^itajući podvlačio redove. »Imati Kleopatru da s njom živiš!« Ta rečenica bila je podvučena, a na belini je neko dopi­ sao: »Ima i nešto bolje«. Bile su pod­ vučene i magične reći »ablanatanalba i onorarono«, koje se mogu jednako čitati i s leva i s desna. Zna­ cima uzvika na margini bili su oblo­ ženi delovi teksta u kojima je pisalo da je Anatana princ pakla, a Kokha55

bil zapovednik trista šezdeset i pet hiljada anđela... »Gijom se podsmevao, ali ovde alegorije i satire dobijaju drugačiji smisao«, pomisli ona i ostavi knižicu. Htela je da potraži nešto p ri­ kladnije za to. veće, ali je prekide kucanje na vratima. Vratar se po­ javi i obavesti je da gospodin in­ spektor ben Felon sa nekoliko poli­ cajaca u pratnji traže gospodina pukovnika. - Rekao sam im da nije ovde, ali oni su onda molili da nađem vas. . - reče on na kraju. - Gde su oni sada? - prekide ga Džejn Vitington - Ostali su u holu kod glavnog ulaza - odgovori vratar. - Kaži da ne znaš gde sam rece Džejn i htede brzo da ode u svoju sobu. 2 elola je da svojim primopredajnikom pozove Luna i da ga obave­ sti šta se događa, ali vrata se otvoriše i kroz njih uđe snažan čovek s natučenim šeširom na glavi i naočanm a koje popravljaju vid noću, što Džejn zaključi po boji stakla. Iza njega su stajala dva policajca u uni formi i naoružani.' - Gospođo Beveridž, ja sam in­ spektor policije Ben Felon. Pođite s nama - reče čovek s naočarima i šeširom. Obojena stakla dozvoljavala su da se vide njegove oči, i Džejn se iz­ nenadi što u inspektorovom po­ gledu ima toliko drskosti, cinizma i neskrivene požure. Osetila je opas­ nost koju nije mogla da odredi i ko­ joj nije mogla da se suprotstavi. Ovde u biblioteci nije imala pri ruci nikakvo oružje, a daleko je bio i njen minijatirni, ali snažni primopredajnik kojim je mogla da dozove i upozori Luna. - Čekajte me u holu, jer idem da se obučem — reče Džejn i rukom 1. E ngleska trad icija je n alagala d a policajac nosi sam o palicu. Tek s velik im porastom zlo­ čin a u V. B ritan iji j^ lic a jc i su sve ćeSće naoru­ žani v a tren im oružjem.

56

pokaza niz telo da inspektor vidi a je u kućnoj haljini. - Ne treba ti druga haljina reče grubo čovek koji se do tog tre­ nutka predstavljao kao inspektor. Džejn odmah shvati da se taj čovek lažno predstavio. Na kraju biblioteke bila su po­ moćna vrata, koja su vodila u zad­ nji hodnik, i Džejn pokuša da se otrgne, nameravajući da pobegne na tu stranu. - Ne pravi gluposti - uzviknu lažni inspektor, čvrsto je držeći jed­ nom rukom i zamahnuvši drugom. Ošamari je i povuče je za sobom. Vratar nasrnu na zločinca, ali ona dva uniformisana gangstera priskočiše i udracima ga onesvestiše, a onda ga čvrsto vezaše i gurnuše iza fotelje u uglu. - Ko ste vi? - upita Džejn. - Ne pitaj mnogo, gospodo! Ja nisam došao da molim milost, nego da činim ono što hoću - odgovori napadač. - Svakog časa treba da naiđu moj muž i jedan pravi inspektor reče Džejn. - Sve što me zanima saznao sam od tvog vratara, lepa moja. A bolje je da pukovnik ne naiđe, jer moji momci, koji čekaju kod ulaza, ne znaju za salu. Njima bi odgovaralo da ubiju pukovnika i opljačkaju kuću - govorio je napasnik vukući Džejn za sobom, dok su je dva lažha policajca pratila. - Pa zašto ne opljačkate kuću ? - upita Džejn. - Prava ženska radoznalost' uzviknu lažni inspektor. — Ja želim nešto drugo, a ne mali lupeški plan. Za ovakvu ženu pukovnik će dati sve što ima u kući i u bankama... - Dakle, otmica radi učene zaključi Džejn. - Ne samo radi učene — smejući se odgovori napadač. Niko od posluge se nije pojavio ni u hodniku ni u holu, pa Džejn zak­ ljuči da su lažni policajci oterali u krevet sve koji bi bili radoznali.

Otmičar u građanskoj odeći veza Dzejn i reče: - Ne pokušavaj da se otmeš ili da zoveš u pomoć jer biću grub. Ne bi vredelo da ti to lepo lice pret­ vorim u nakaznu, krvavu obrazinu. - Zašto me plašite tim jezivim pretnjama? - upita Džejn. - Strah je koristan. Uvek mi je pomogao. Strah će i tebe naterati ne samo da se umiljavaš kao mačka nego da mi ljubiš ruke i noge. ako zaželim — odgovori otmi­ čar i dovede je do malih kola u senci drveća. Džejn uđe u mini moriš, a otmi­ čar mahnu jednom od svojih ljudi u policijskim uniformama. Ovaj priđe i saže se do spuštenog stakla. - Vi idete u sklonište i sakrijte uniforme. Ja nastavljam sam, jer ispalo je sve lako i brzo — reče lažni inspektor. Odmah zatim on poveze kola do šumice kod puta, i tu se zaustavi. Čekao je da tamni kamionet s fur­ gonom nestane u noći. Kiša beše prestala, ali još uvek je bilo mračno, jer oblaci i isparenja nisu dozvoljavali da zbog izlaska meseca bude svetlije. Ipak otmičar po­ veza oči Džejn i zapreti joj da ne pokuša ukloniti povez. - Kud me vodite? - upita Džejn Vitington. - Znaćeš uskoro, lepotice. Neće ti biti rđavo. ako budeš imala pa­ meti — odgovori otmičar.

osvrćući se na sve strane, iako u ovo doba deponiju smeća nije niko imao razloga da dođe. Pored toga, koliba je zaklanjala automobil od pogleda iz daljine, pa je u nuždi ovaj izlaz mogao da se koristi i da­ nju. Ćulo se kako se okreću zupčanici uređaja. Jedan deo zida se pomeri i stvori se prolaz dovoljan da u njega uđu mala otmičareva kola. On ih pokrenu, i kad se nađoše u udubljenju, otmičar vrati zid. - Zašto smo opet stali? - upita Džejn. Vožnja je završena. Sad ćemo... — zausti otmičar da joj od­ govori, pa naglo prekide i ružno ospova. - Šta se događa? — upita Džejn. - Umukni! — viknu otmičar i brzo proveri veze na njenim ru­ kama, a onda joj veza i noge. S pištoljem u rukama, otmičar Pi, jer to je bio on, stigao je u podzem­ lje zamka: potrča podzemnim hod­ nikom. U jednom trenutku zastade i ugasi svetio, jer beže čuo bliski ra­ fal mašinske puške. Puzajući, stiže do zavoja hodnika i baš tada ugleda ljude koji su nosili usprav­ nog Mičelsona. Pi proveri uređaje za obezbeđivanje, pa se povuče očekujući eksploziju, koja će poko­ pati svakog ko krene dugim po­ dzemnim hodnikom k njemu. Kad odjeknu eksplozija, Pi se glasno nasmeja i vrati se ka Džejn. -

Na kružnom putu prema zamku otmičar ugasi svetla i skrenu na zapuštenu stazu, kroz čiji šljunak su virili komadi kamena. Na kraju staze bila je oronula koliba, kojoj se jedva prilazilo, a iza nje uvala koja je služila za odbacivanje smeća iz zamka. Staza pored kolibe s gornje strane prema usponu bila je ograni­ čena grubo izgrađenim zidom od kamena. Kod tog zida otmičar zau­ stavi kola. Iz kola uze kolenastu po­ lugu, kakvim su se nekad palili automobili, pa je uvuče u jednu šup­ ljinu zida. Okretao je polugu brzo.

- Udesio sam ih - reče ulazeći u kola. - Koga ste udesili? - upita Džejn. - Neko je provalio u moje skloni­ šte u podzemlju zamka Arkrajtovih. Bila je postavljena zamka od serije mina. Čula si eksploziju — odgo­ vori zločinac. Džejn je neko vreme ćutala, jer bi možda glasom otkrila strah zbog onoga što je moglo da se dogodi Lunu, Makfersonu i inspektoru Braunu. 57

- Moramo u London - reče ot­ mičar. - Što pre odemo, bićemo si­ gurniji. - Znači da su vaši planovi osuje­ ćeni - reče Džejn. - Ne baš mnogo. Inače mi je do­ sadilo da živim pod zemljom kao krtica. Šestoro Arkrajtovih je mrtvo, a ostale ću ja već pronaći reče Pi. - Znači li to da ste vi ubili pet ljudi u zamku? - upita Džejn. - Bolje je da na to ne misliš i da ništa ne pitaš — odgovori zločinac. Sad nije vezivao oči Džejn, nego otvori izlaz, izveze svoja mala kola i vrati ogromni zidni blok na mesto. Gurnu polugu u kola i poveze se prema istoku. Na mnogim mestima oblaci su se razilazili i na mesečini Džejn je mogla da vidi daleko. Prepoznade prilaz Vembliju, što joj potvrdi tabla uz drum. Od tog tre­ nutka Pi je vozio stalno prema istoku. Na poličici mini morisa držao je dugi nož i pretio zaroblje­ nici da će je proburaziti pri prvom pokušaju da mu napravi neku ne­ priliku. Ona je znala da takav ubica ne preti uzalud.

Donald Sikert je bio potišten zbog otmice Džejn Vitington više nego ikad ranije. Doga,dalo se da Džejn bude u većoj opasnosti, ali nikada Lun nije toliko okrivljavao samog sebe. Imao je bezbedno i do savršenstva dovedeno sklonište u Londonu, znao je da opasnosti vre­ baju sa svih strana i njega i Džejn. a ipak je pokušao da živi životom mirnog vlasnika kuće na malom imanju izvan grada. Tako se našao ovde, u blizini kobnog zamka A r­ krajtovih. Zločini u susedstvu tre­ balo je da probude njegovu oprez­ nost, ali on nije preduzeo ništa da obezbedi sigurnost voljene žene u trenucima svoje odsutnosti. O svemu tome govorio je Samjuelu Makfersonu. 58

- Milioni žive bez straža, oružja i obezbedenja - reče mornar. - Ko je mogao i da pomisli da bi Džejn mogla da bude žrtva otmičara? - Znam da je sada besmisleno prebacivati sebi zgog grešaka koje sam počinio — reče Lun. - Taj otmičar bi već mogao da počne da drhti od ponrisli šta će mu se dogoditi kad se nađe na dohvat moje pesnice. Riblja kuga. milion mu mrtvih riba, zaslužio je da ga ... - Ijutito je brundao Samjuel Makferson. - Uzalud se ljutimo i grizem o prekide ga Lun. - Treba da kre­ nemo. - Ali kuda? - trže se mornar. - Treba otkriti ko je Pi, odnosno Pit. - Ali niko to ne zna. I sam si re­ kao da tobožnji duh Mičelson stvarno ne zna ko je i gde se može naći taj Pi-Pit. - Možda nešto znanju ona dva momka, koji su ubili Mildred Arkrajt — reče Lun. - A li oni su u zatvoru, a ni poli­ cija nije uspela da izvuče od njih ko ih je poslao da ubiju tu devojku — primeti mornar sasvim logično. - Mislim da bi ih' jače zaslepila tvoja pesnica nego policijska lampa uperena u njihovo lice — osmehnu se Lun. - O, samo da ih se domognem! Moliće da kažu sve što znaju. - Takvi će pre umreti nego iz­ dati šefa kojeg se plaše, jer ovako im ostaje nada da će živeti. a ako propevaju, sigurno će umreti. Ba­ tine ne bi pomogle — reče Lun. - Znam da već kalkulišeš koje sve sastojke da složiš u rvoj koktel od koga će im spasti na nulu raspo­ loženje da se opiru. Ispovedaće se kako nije ni jedan vernik u samrt­ nom času u božjem strahu od pakle­ nih muka. dvanaest mu krugova pakla! - Zašto baš dvanaest? - upita Lun. - Tako je najlakše. Dvanaest meseci. pa treba i toliko pakleni

krugova, da ne bude dosadno, a da se zna red. Ne bi vredelo da neko s ovog sveta krene u pakao i kad tamo stigne, da ne zna kog datuma je poćeo da se prži, i kada izlazi dva­ naest miliona godina, na koliko je osuđen - šalio se mornar u želji da makar na trenutak popravi Lunovo raspoloženje. Donald Sikert je razmišljao o ot­ mici. Ono što je saznao od uhvaće­ nog »duha« Mičelsona upućivalo je na običnu, odvratnu požudu jednog zločinca, koja je postala osnovni razlog otmice. TakaV gangster, ka­ kav je Pi, nije glup da ne spoji ugodno sa korisnim i ne zatraži ot­ kup za Džejn. Znao je da zločinac neće uspeti da izvrši nasilje nad Džejn, jer ona je uvek imala sigu­ ran način da ga onemogući, ali uto­ liko više joj je pretila opasnost od smrti. Nezadovoljni i razočarani ubica može odmah posegnuti za oružjem i ubiti tu divnu ženu. Lun je nemoćno stiskao pesnice, kad ga trže zvonjava telefona. On podiže slušalicu i javi se kao pukov­ nik Beveridž. - Ovde inspektor Braun - čuo se glas iz slušalice. Pošto mu Lun saopšti da je Džejn nestala, inspektor upita može li šta da pomogne. - Možete - odgovori Lun. Sada je veoma važno da prećutite moju i narednikovu ulogu u otkrivanju tajni zamka. - Prihvaćeno! To sam i sam mis­ lio da učinim, jer nestanak gospođe Beveridž obavezuje policiju. Zloči­ nac bi mogao da se osveti vama na taj način što bi počinio zločin nad njom - reče inspektor Braun. On je telefonski razgovor vodio tako kao da i ne sluti ko se krije iza imena Frenk Beveridž. - Šta ste sve otkrili tamo? — upita Lun. - Kad smo se već jednom našli unutra, za naše eksperte više nije bilo tajni. Podzemna skrovišta i pro­ lazi su zaista nešto neobično.

Postoje i dva izlaza. Jedan je zarušen eksplozijom koju je izazvao Pi, a drugi je bio tajna za sebe. Prolaz iz istočne kule vodi u podzemni hod­ nik koji nema nikakve veze s prola­ zima iz ostalih kula i polaznih ot­ vora. Njegov izlaz je u šumici na vašem imanju, odmah kod puta. — To znači da je za taj prolaz znao eri Arkrajt - reče Lun. — Iznenađen sam tom vašom tvrdnjom - reče inspektor uzbuđe­ nim glasom - Kako ste došli do tog zaključka? — Zašto vas on čudi? — upita Lun umesto da odgovori. — Ćudi me jer je tačan, ali vi ni­ ste m ogli... Ne shvatam kako ste došli do njega - odgovori inspek­ tor. — Rekli ste da je prolaz povezan tunelom koji vodi do šumice na mom imanju — reče Lun. — Tačno — potvrdi inspektor. Lun tada ispriča o svom prvom susretu s erlom Arkrajtom, koji se odmah usprotivio gradnji u šumi pored puta. Sada postaje jasno za­ što je želeo da spreči gradnju, koja je mogla da otkrije tajnu prolaza iz podzemnog hodnika. - * A na osnovu čega vi tvrdite da je eri znao tajnu tog skrivenog iz­ laza iz zamka? - upita Lun. — On ga je koristio i ostavio je tragove na mnogim predmetima Otisci na džepnoj lampi ostavljenoj u samom strmom prolazu u kuli su njegovi. Nađeni su i otisci nogu, koji odgovaraju njegovoj obući. Na kraju, u nekoj vrsti podzemne sobe nađeno je više predmeta koji su pri­ padali vlasniku zamka. Jedna nje­ gova lovačka puška, lovačko odelo i oprema, krevet sa posteljinom, za koju posluga tvrdi da je pripadala spavaćoj sobi erla Arkrajta, i mnogo toga ne dozvoljava nikakve sumnje u tom pogledu. Verujem da eri Arkrajt sve to neće ni pokušati da porekne - iscrpno objasni in­ spektor. — Kakvi su vam dalji planovi? upita Lun. 59

- Pošto je sada jasno ko su ubice, treba da upotpunimo sve do­ kaze. Našli smo glavolom sa zna­ kom krsta, okrvavljeni mač i luk sa strelama istovetnim onoj koja je pogodila Artura Volša, kao i više drugih predmeta korisnih da se dokaže krivica ubica. Jedino ostaje da nađemo ćoveka koji se skriva pod nadimkom Pi, odnosno ^it — odgovori inspektor - On je oteo Džejn i svaki trag želim i ja da sledim — reče Lun. - Ako bih išta otkrio, javiću vam odmah. Nadam se da će se otmičar javiti vama i tada treba pokušati da se nešto nasluti, ili otkrije — predloži inspektor. - Vi biste mogli da mi pomog­ nete. Ima mnogo osnova da pretpo­ stavljam da bi me ta vaša pomoć brzo dovela do zločinca, ali nisam siguran da ćete mi je pružiti... kao da se usteže, govorio je Lun. - Ne verujem da postoji nešto u mojoj moći što ne bih učinio za vas. Vi ste pomogli meni i sami ste upali u nepodnošljiv p^oložaj - prekide ga inspektor. - Cak i meni je teško da mislim na nasilje koje taj mnogo­ struki ubica želi da izvrši nad nesrećnom ženom. - Ako ste spremni da mi porfSognete, sastanimo se što pre da se do­ govorim o — predloži Lun. - Dolazim podzemnim hodni­ kom. koji vodi do vaše šume. On je dugačak skoro čitavu milju, ali stići ću pre nego kolima zaobilaznim putem. Čekajte me u šumi pa mo­ žete pogledati i gde je izlaz - reče inspektor. - Zar nećete čuvati tajnu tog iz­ laza? - upita Lun. - Ne od vas... pukovniče - odgo­ vori inspektor. Lun i Makferson se složiše da se inspektoru može verovati. Zato odmah izidoše i uputiše se k šumi. Kad je inspektor čuo šta Lun predlaže, bio je iznenađen i našao se u neprilici. Ćutao je neko vreme razmišljajući, a onda zaključi: - Obećao sam i učiniću! 60

— Treba da pogledaju ubijenog zločinca Alberta Rakstona - objaš­ njavao je inspektor Braun preko posebne radio veze Skotland Jarda. — Neophodno je da vide i uhvaće­ nog Dika Mičelsona. Pošto je Mičelson već upućen tamo. izvršite suočenje. Možda će Brud i Ekert popu­ stiti kad se uvere da je banda uni­ štena. U Skotland Jardu su se suprot­ stavljali dovodenju ubice Mildred Arkrajt u Uksbridž, ali inspektor Braun je bio uporan. Da nije otkrio podzemne prolaze zamka i uhvatio jednog živog zločinca, ne bi mu uspelo da isposluje dovođenje zloči­ naca u mrtvačnicu u Uksbridž. Ovako, inspektor Braun je imao pravo i na nove pokušaje. — Dobro, šaljemo ih sedmicom — prihvati glavni inspektor. — U deset časova čekaću ih kod mrtvačnice. Možete li poslati jako obezbeđenje? — upita inspektor Braun. — Već i sama kola su dovoljno obezbeđenje, a pored vozača poslaću i dva sigurna momka — odgo­ vori glavni inspektor. Na putu za Uksbridž inspektor Braun svrati do Luna i obavesti ga šta je isposlovao. — Nisam mogao da utvrdim ko­ jim putem će stići i kako da se pra­ tioci savladaju. Sedmica su kola s jakim oklopom i ojačana nekom vrstom kaveza za uhapšene, koji se automatski zaključa u slučaju opas­ nosti. Automatski se šalju i signali za pomoć, a veza sa tim kolima, dok su u pokretu, ne prekida se ni tre­ nutka. Čak i sa aparatima za reza­ nje metala nije moguće brzo odve­ sti uhapšene - objašnjavao je in­ spektor. — Onda ih treba zgrabiti kad budu dalje od tih kola, — reče Lun. - Vi ste učinili ono što smo tražili. Naša je briga kad i gde da poku­ šamo. Važno je da znamo da će mo­ rati da uđu u mrtvačnicu.

Posle tog razgovora inspektor se odveze prema Uksbridžu. Na putu ga prestigoše Lunova brza kola, koja su sve vreme bila u garaži, pa ih inspektor nije poznavao. Još manje je mogao da prepozna ljude u njemu, jer Lun bese promenio svoj i Makfersonov izgled.

Kad ih uvedoše u mrtvačnicu, Brud i Ekert su jedva stajali na no­ gama, jer ih je hvatao san. Cele pro­ tekle noći agenti Skotland Jarda nisu ih ostavljali da spavaju makar i jedan trenutak. Tako ie bilo i pre­ thodne noći. Svako novo ubistvo u zamku imalo je odjek u istražnom zatvoru, jer agenti «u ispitivali Bruda i Ekerta šta znaju o ubije­ nom i ko može biti ubica.' - Ne znamo ništa o tim prokle­ tim Arkrajtima! - ponvaljale su ubice. - Treba sprečiti nova ubistva. Vas dvojica ste počeli seriju zlo­ čina, pa treba da nam kažete nešto više o svemu — govorili su agenti i sami umorni, iako su se smenjivali. Sada pred lesom Aiberta Rakstona oni nisu pokazali čak ni običnu radoznalost. - Da li ste ga viđali ranije? upita inspektor Braun trzajući li­ sice na rukama vezanih ubica, da ih probudi. - Nikad... - jedva reče Eket. I - A ti, Brude? - Nikad! - Javljaju mi da niste prepoznali ni onog s dugom kosom i b r^ o m , a to je laž. Vi ste iz iste bande i mo­ rate se znati - nasumce je govorio inspektor. Ostavite nas... Već nismo u stanju*da mislimo. Možda bismo nešto znali kad se naspavamo - reče Brud. - Njihova sanjivost je zarazna reče policajac u pratnji zločinaca. - Spavao sam protekle noći, a sada odjednom...

Nije stigao da završi, ier GAZDARICA Komplet Hamza Humo - GROZDANIN KiKOT 96 dinara, Aleksal Tolst