Ashton,Frederick - 46-Lunova Duga Noc

LUN K FREDERIK EŠTON

LUNOVA DUGA NOĆ BROJ 19 • 420 DINARA

u s p št&bmL

ROTO

5?Í00

z—

— — ♦

(

LUN - KRAU PONOĆI

1

)

1

1987

Frederik Ešton

LUNOVA DUGA NOĆ

V-

4

S

X-100

f - .....

—

J

Odgovorni urednik M ilorad Predojević

Urednik izdanja Gradimir Pašćanović

Recenzent Pavle Popović

Izdaie i štampa NlSRO »Dnevnik«, OOUR Izdavačka delatnost, Bulevar 23 oktobra 31, Novi Sad, telefon (021) 621-555 • žiro-račun 65700-603-6350 • D irektor NIŠRO »Dnevnik«. Jovan Smederevac % Rukovodilac OOUR Izdavačka delat­ nost Ilija Vojnović • Glavni i odgovorni urednik: Todor Đurlć • Tehnički urednik Jullš Arvanitidis • Sekretar Redakcije: Zdenka Karabasil • Korektor: Sava Malešević Tiraz. 50.000 prime raka

F. Ešton

LUNOVA DUGA NOĆ U p rk o s letnjim vrućinama vlaga u vazduhu nije se smanjivala. Noć ni­ je donela olakšanje. Svetio neon­ skih natpisa i uličnih svetiljki gušila je izmaglica nad ulicama među oblakoderima i betonskim gromadama Njujorka. Teško se disalo i to se videlo na bezvoljnim i umornim lici­ ma prolaznika. Samjuel Makferson je žalio što mora da napusti dobro klimatizira­ ne hotele »Vilbram* na Brodveju, ali radvao se što će uskoro videti Donalda Sikerta i Džejn Vitington, dva njemu najdraža ljudska bića na ovom čudnom svetu. Uz pomoć ho­ telskog momka, koga je podstakao zelenim novčanicama, uspeo je da dođu tri taksija, ali svi su odbili da ga odvezu do Gan-Hila u Bronksu. — Zadnji put sam jedva ostao živ i tamo više ne vozim — rekao je prvi vozač i sumnjičavo osmotrio glo­ maznog muškarca. Drugi vozač je rekao da je boles­ tan i da mora kući, a tek treći je pri­ stao da vozi samo do Jenki-Stadiuma. Dok su se vozili pored Central-parka Samjuel Makferson poče razgovor. — Spreman sam da dam veliku napojnicu, ako rizikujete vožnju da­ lje — reče igrajući se novčanicom od dvadeset dolara. — Imam porodicu... Ni za sto do­

lara ne bih pristao da noću prođem Bronksom. Verovatno bi mi neka banda otela automobil, a pitanje je i da li bih ostao živ — odgovori vo zač. — Ja ipak moram tamo — nasmeja se mornar i ućuta. Nađoše se na mostu preko Harlem-Rivera. — Nisam vešt u korišćenju pod­ zemne železnice, a inače slabo po­ znajem grad — reče mornar. — Ne bih vam ni preporučio da silazite u podzemnu železnicu, jer ste suviše dobro obučeni — reče vozač taksija i zaustavi na Mejdžer-Dagenu. — Moraću da pokušam — osmehnu se Makferson. — Vi ste treći vo zač koji je odbio da vozi na ovu stranu. Kod nas u Londonu... — Odmah sam primetio da niste iz Njujorka. Ni London više nije raj na zemlji, ali ovde se događaju ne­ shvatljive stvari — prekide ga vozač čekajući da putnik plati i izađe. Mekferson dade dva dolara na,pojnice i krenu, ali se brzo vrati i upita: — A da vas najmim na duže vreme? Možda bi sto dolara dnevno i plaćanje cene po pređenoj milji po­ moglo da promenite mišljenje o Bronksu? — Od Harlema pa prema zapadu i severu nikad ne spominjite mo­ gućnost da platite sto dolara, jer ne­ 3

ćete dugo čekati da neko proveri imate li ih i možete li da platite svoj život — odgovori vozač i krenu. Makferson je znao da u Njujorku ne ide sve kako valja. Već nekoliko puta ranije boravio je ovde s Lunom i sećao se doživljaja zbog kojih je Donald Sikert govorio da više nika­ da neće doći svojom voljom ne sa­ mo u Njujork, nego ni u Sjedinjene Države. Razmišljao je stojeći na obali Harlema, na početku »Džun­ gle na asfaltu«, koja je to više od bi­ lo kog drugog dela Njujorka, ili bilo kog drugog grada, Prezaduženi grad nije u stanju da pomogne ovom svom delu. Ludilo samouniš­ tenja najpre je zahvatilo Bronks i traje stalno se pogoršavajući. Čitavi blokovi zgrada stoje mrtvi, pocrneli od požara. Gore tek zapaljene kuće. Mnoštvo sumnjivih tipova životari, ubija, gine i umire na razorenim i smećem zakrčenim ulicama. Imuć­ ni potplaćuju zločince da ih oslobo­ de kuća i s đobijenim osiguranjem odlaze iz ovog pakla. Sećanje na sve ono što je čitao o propadanju Njujorka natera Makfersona da odmahne rukom kao da tera dosadne insekte. On skide sako i prebaci ga preko ramena pa kre­ nu ulicom. Nade stanicu podzemne železnice i sačeka voz na liniji pet. — Javno siromaštvo na točkovima — progunđa Makferson za sebe sećajući se jednog članka u kome je to bilo napisano povodom godišnjih gubitaka od šezdeset miliona dola­ ra, koji je vlasnicima napravila njujorška podzemna železnica. — Rekli ste nešto meni? — upita visok i mršav čovek preplanulog li­ ca punog ožiljaka. Makferson primeti kako još dva gruba momka priđoše bliže. — Ne, ništa ti nisam rekao — reče 4

m ornar i pokuša da ode bliže pred­ njim vratima vagona. — Nešto si rekao i sada ćeš da ka­ žeš šta — zaustavi ga izazivač. — Portorikanac? — upita Makfer­ son. — Pa šta onda? Mi Portorikanci nekima nismo dovoljno dobri, je li? — izazivao je visoki videći da njego­ va dva druga stoje spremni da mu pomognu. — Hoće da vam u gužvi otmu sa­ ko i isprazne džepove — šapnu jed­ na gojazna i stara žena, koja je nosi­ la svežanj drvenih šipki. Mornar joj se zahvali klimanjem glave, a onda priđe onoj trojici. — Da vam kažem nešto u poverenju — reče tiho i stade između njih. — Malo pre sam govorio sa samim sobom, ali sada imam da vam ka­ žem nešto važno. Vi ste pacovi ove podzemne bede od železnice, trista, vam lupeških želja! Gledali su ga razrogačenih očiju i ne verujući sami sebi. Možda su već posezali za oružjem, ali Makfersonove šačetine zgrabiše spoljnu dvo­ jicu i njihove glave lupiše o glavu trećeg, koji je stajao u sredini. Baš tada voz se zaustavi na stani­ ci Simpson Strit i Makferson veselo iziđe. U gužvi koja se stvarala kod izlaznih vrata vagona tri Portorikanca skliznuše na pod i tek tada putnici primetiše da su onesvešćeni. Žena sa svežnjem drvenih šipki sti­ že Makfersona. — Lepo ste ih sredili — reče odu­ ševljeno ga gledajući iskosa. — Baš se ne radujem što sam mo­ rao da se petljam s njima, sto mu gluposti, ali sami su krivi — odgo­ vori Makferson. — Pričuvajte se gospodine. Vidim da niste iz ovog kraja, jer inače ne biste se usudili da udarite Hozea i

njegove momke. Zovu ga Karamba Hoze — reče žena. — Vama je, izgleda, milo što sam ih malo kucnuo — reče mornar. — Uživala sam ... Hoze je bio je­ dan od onih što su silovali moju Su­ zi — uzdahnu žena. — Zovem se Klara Marfet. Dođite da vam predskažem budućnost. Ona iz široke crvene bluze izvuče nekakav kartončić i gum u ga u ru­ ku Makfersona, a zatim nestade iza ugla, jer već behu izišli iz stanice. »Klara Marfet, vračara, Simpson Strit 175«, pisalo je na zlatnim zvezdicama ukrašenom papiru. Makferson ga okrenu i na drugoj strani pročita: »Budućnost možete da izmenite, ako saznate kakva treba da bude. Ja to znam i mogu da vam otkrijem. Dođite!« Idući dalje Makferson je razmiš­ ljao zašto li je Lun dozvolio da nje­ gov drug mora noću kroz opasne ulice Bronksa. Nametala mu se mi-* sao da je hteo da ga oduševi moguć­ nostima za češće tuče i opasne do­ življaje, ali je brzo odbaci. To nije bio način Donalda Sikerta, pozna­ tog pod nadimkom Lun, kralj pono­ ći. Njegova poruka Samjuelu Makfersonu, koja je stigla pismom glasi­ la je-. »Odmah doputuj u Njujork, jer si mi potreban. Nje nema. Rezervisana ti je soba u hotelu»Vilbram« na Brodveju. Ako se ne javim, ili ne do­ đem do zadnjeg dana meseca, po­ traži me u Bronksu, Gan Hil Rod 723. Gospođa Linda Heler mora znadi gde sam. Vili Barkstel.« Iako je telegram bio pocepao, Makferson ga je znao naizust, jer ga se stotinu puta pročitao čekajući tri dana i tri noći da mu se Lun javi, ili da dođe u hotel na Brodveju. Noćna zapara je pritiskala, a do

Gan Hil Roda je bilo još daleko i Makferson krenu ka sledećoj stani­ ci podzemne železnice, jer ipak ona je bila najbrže i najsigurnije sred­ stvo da se stigne na željeno mesto u ogromnom gradu. Blizu stanice tri crnca mu se približiše procenjujući vredi li da ga napadnu, ali se udaljiše kad ugledaše njegove pesnice dok je oko ruku podizao rukav još uvek čiste košulje. — Hej, momci, vratite se ovamo! — pozva ih on. — Imam predlog za vas. Prilazili su sumnjičavo. — Priđite slobodno, momci — smejući se nastavi Makferson. — Ja sam stranac, ali ne nosim ništa što biste mogli da mi otmete. Ipak, mogli biste da pošteno zaradite koji dolar. — Kako? — upita najniži, ali naj­ snažniji od njih. — Treba da stignem do Gan Hil Roda. Vi sigurno imate kakvu olupi­ nu automobila. Da li me razumete? — odgovori Mekferson. — Jeste li vi udesili Karamba Hozea i njegove momke? — upita crnac koji je očito predvodio grupu. — Malo sam ga kvrcnuo, jer me je napao, sto mu lažnih izgovora! — Onda smo s vama, bilo ko da ste — nasmeja se crnac i njegovi zdravi zubi blesnuše u mraku. — Imamo kola koja još idu, ako vam ne smeta što ne izgledaju baš lepo. — Samo neka se kreću — nasme­ ja se Makferson. — I još nešto da vam kažem. Nije istina da nemam novaca. Imam, ali ne bih vam savetovao da mi ga otimate. — Nećemo otimati, ali vožnja će vas stajati deset dolara — odgovori crnac. — Smem li da dodam još deset? — upita Mekferson vadeći iz džepa nekoliko zgužvanih novčanica. 5

— Bićemo vam zahvalni — odgo­ vori crnac. Njegova dva druga su se radosno smejali. Bilo je očito da ovi momci nisu razbojnici, već besposlicom i bedom naterani ljudi da pokušaju nekako doći do novca. Uskoro se Makferson nađe na Gan Hil Rodu. Broj koji je tražio na­ lazio se blizu Vudlaun groblja. Mor­ nar pruži momcima dvadeset dola­ ra i u ruci mu ostade još tri. — Uzmite i njih za po jedno piće, a ja ću se već sutra nekako snaći — reče Makferson, kao da su mu to zadnji novci. — Hvala vam, gospodine — reče vođa grupe. —A da li biste htelii da uzmete i moju adresu. Možda vam zatrebamo. Umemo da radimo mnoge stvari . . . — A da se tucete? — I to, ali izbegavamo. — Za pravdu, momcu! Da li biste umeli da se tucete za pravdu? — Umeli bismo i još kako! — od­ govori visoki i mršavi član grupe, koji sad prvi put progovori. — Onda ću da zabeležim — reče mornar i napipa vračarinu posetnicu, pa htede da na nju ubeleži adre­ su ova tri crnca. — O, pa to je reklama gospođe Marfet. Onda vam nije potrebna naša adresa. Živimo u istoj ulici. Tražite samo da nas pozove. Mi smo Ok, Sid i Ros — radosno saopšti Ok. — Braća smo i zovemo se Džeksonovi. Neka vam o nama kaže sama gospođa Marfet. — U redu je, momci. Nadam se da ćemo se opet videti — zaključi Mak­ ferson odlazeći i razmišljajući o to­ me da čovek svuda može brzo steći i prijatelje i neprijatelje. Nije ga zbunjivalo to što je naklo­ nost ova tri crnca zadobio napojni­ com. Od nečega se mora početi, a 6

novac je sredstvo koje lako nalazi put do čoveka. Posle će možda neko žrtvovati stostruko više nego što je vredeo novac koji je bio povod prvog zbližavanja. Tako su nastali običaji darivanja još među primitiv­ nim ljudima. Makferson stiže do mesta na ko­ me je trebalo da se nalazi kuća broj 723. Nađe samo visoku zidanu ogra­ du, koja je pod pravim uglom skretala uz drvored koji je počinjao od Botaničke bašte i Bronks-parka i produžavao uz rečicu pored velikog groblja. Uz samo groblje zid je vodio dalje, ali grobljanska ograda nije dozvoljavala da se prođe. Makfer­ son se vrati nazad. Sada je na Gan Hil Rodu pažljivo tražio broj koji je pamtio iz telegrama. Na zidu otkri deo nedavno popravljen i olepljen dobro pogođenom bojom. Ipak, Makferson zaključi da su jedino tu mogla biti vrata s brojem 723. Odlu­ či da se prvo raspita i potraži najbli­ ži lokal. Bilo je već dvadeset i dva sata i najbliži bar je bio jedino mesto gde se moglo pitati. Bila je to jazbina na kojoj je neon­ skim slovima pisalo da je bar, ali na vratima je stajao rukom ispisan list papira na kome je bilo obaveštenje da je ovo »Društveni klub Divljih fantoma«. Makferson htede da se povuče, jer nije želeo nikakvih ne­ prilika dok ne nađe svog prijatelja, zbog koga je došao čak preko Atlan­ tika, ali baš tada naiđe grupa bra­ datih momaka u klincima potkova­ nim cipelama i metalnim zakivkama ukrašenim vetrovkama od veštačke kože. Neki su nosili neobične beretke, iskićene opasače i čudne ukrase od lima. — Hajde, momak, ugruvaj se napred. Ako špijuniraš, biće smejurije — reče jedan od sedam tek pridoš­ lih momaka i vešto otvori vrata.

On gum u Makfersona smejući se, ali vrlo snažno da se ovaj odjed­ nom nađe u zadimljenoj prostoriji. Iako džuboks nastavi da svira izgle­ dalo je da je nastala potpuna tišina. Sedam tek pridošlih odjednom pod­ igoše ruke. Svaki od njih je imao u rukama po jednu periku. Neke su bile krvave. Makferson stade uz šank i upita barmena šta se događa. — Bili su u lovu na skalpove — odgovori barmen. Iako je dosta znao o bandama i zločinima u Njujorku, mornar nije bio čuo o lovu na skalpove. Videći okrvavljene perike u tom trenutku je pomislio da su to pravi skalpovi. Lovce na skalpove pozdravi izne­ nadna graja. Jedna devojka neobič­ nom lakoćom raskopča modru suk­ nju i grubu bluzu, pa sasvim gola iziđe na mali podijum oko koga su bila tri velika ogledala. Na gredi iz­ nad ogledala behu okačeni sablja, luk sa strelom i veliki revolver. De­ vojka poče da igra uz šank. Pošto je barmen spremao boce piva, mornar zatraži jednu i odmah je plati. Tek što je otpio prvi gutljaj, jedan od se­ dam lovaca na skalpove mu priđe. — Hoćemo ispovest, stari moj — reče on kao da se trudi da ga sem Makfersona niko ne čuje... — Prvo da ja tebe nešto pitam — mimo reče Makferson. — Hoću da čujem kakvi su to skalpovi. — Ne znaš?! — začuđeno upita bradati momak. — Ja sam stranac i ne znam — odgovori Makferson i iz džepa ko­ šulje izvuče britanski pasoš. — Onda ću da ti ispričam, a po­ sle. .. — smejući se poče grubi mo­ mak. — Da nisi stranac znao bi da se na Aveniji Vestčester duž nad­ zemne pruge nalaze barovi za ho­ moseksualce. Tamo se skupljaju travestiti. Ako ne znaš, to su momci

koji se oblače u žensku odeću. E, oni smešno izgledaju kad im odjednom strgnemo skupe perike. Mnogi pod­ ižu suknje da potegnu skrivene no­ ževe, ili pištolje. Uživanje ih je gle­ dati kao izmenjeni, bez perika, s no­ ževima u rukama, stegnuti uskim suknjama, našminkani kao žene, a besom iskrivljenih lica, pokušavaju da povrate svoje perike. Mi ih odbi­ jemo i trofeje donosimo da ih vide ostali. — Ne trpite pogrešno navrnute momke, trista im muka? — upita Makferson. — Niti ih trpimo, niti smo protivu njih... Jedino nas zabavlja da im iz­ nenada otmemo perike — odgovori član bande Divljih fantoma i lice mu se smrači. On povuče Makfersona na sredi­ nu bara i doviknui . , ~’'v — Imamo jednpg stranca o.vde! Odmah- desetaj^ glomaznih mo­ maka stadpse u kru^bko Makferso­ na. Pridolazili Šii i Jedna du­ gonoga devojka s ružnim ožiljcima na licu prpgura se napred i opipa Makfersonove grUdi', i'mišice.' — O-hđt Ovako nešto nisam ima­ la prilike đa osetim \rhikam a. Po­ klonite ga meni. — Tvoj je, ali posle svega — sme­ jući se reče jedan od lovaca na skal­ pove. — Onda neće ništa ostati — tobo­ že ožalošćeno reče devojka i uštinu Makfersona za lice. — Momci, trista mu jada, vama se nešto gadno mota po glavama. Zar niko od vas ne vredi ni koliko praz­ na kora od limuna? Gde vam je po­ nos? Zar niko ne sme da se potuče s jednim strancem? Hoće li neko? — pitao je Makferson neprimetno stiskajući ruku najbližeg, koji se uzalud izvijao. Kad momak klonu na pod, Mak7

ferson ga uze za obe ruke i zavrte ga oko sebe tako da su ostali morali da se odmaknu. Mornar je žrtvu ok­ retao sve brže i krug oko njega je postajao sve veći. Konačno Makferson vešto baci nesrećnika koji tresnu u noge dvojici momaka koji pa­ doše preko njega. — Sad birajte vrstu zabave — re­ če Makferson. — Hoćete li da poku­ šate sreću po jedan i s bilo kakvim oružjem, sem vatrenog, ili po dvoji­ ca, a može i po trojica na mene jed­ nog u fer borbi samo pesnicama. — A posle? — upita krupan mo­ mak s crnom beretkom na glavi i okićen zakivkama po vetrovki, oklopljenim pojasom, okovanim čiz­ mama, raznobojnim svilenim m ara­ mama koje su mu virile iz zadnjeg džepa pantalona, raznim značkama na bluzi i beretki i lancima oko vra­ ta. — Posle ću te poslati do zadnjeg krivorepog đavola, ili ćemo biti pri­ jatelji — smejući se odgovori Makferson. — Ovaj se ne šali, ministre — doviknu neko ¿a strane. — Ni ja —• odgovori krupni mo­ mak i priđe Makfersonu. — Zovu me Mikado. Izabrali su me za mi­ nistra rata, pa moram da te udesim. On iznenada iz sve snage zari pesnicu u Makfersonov trbuh, a on­ da kriknu od bola. Svoju desnu, isčašenu pesnicu držao je levom ru­ kom psujući. — Ima metalni oklop na trbuhu! — doviknu ostalima. — Kad sam ga ja opipala, nije imao ništa sem košulju i prave miši­ će — reče devojka s ožiljkom. — Hej, Koljaču i ti Faraone, poka­ žite mu kako se mlati, ali prvo po­ gledajte šta ima pod košuljom — re­ če s mukom Mikado. — Sto mu glupih glava, Mikado je 8

hteo iznenada i podlo da mi preseče dah, ali ja sam samo malo stegao mišiće — reče Makferson i otkopča košulju. — On je opasan. Svi na njega! Sre­ dite stranca! — naređivao je Mika­ do. Makferson oceni da mora brzo napasti. On jurnu na najbrojniju grupu, dok momci nisu potegli oružje. Protivu lanaca, noževa, me­ talnih boksera, batina i pištolja imao bi slabe izglede, ali ovako u naletu bilo je nade da se probije. Začuše se uzvici, koji se pretvoriše u jauke. Kao orkan Samjuel Mak­ ferson je obarao momke i devojke u baru. Nakon desetak sekundi njih preko dvadeset ležalo je nabacano na gomilu, a Makferson brzo iziđe. Zbunjeni neobičnim napadom i neviđenom snagom jednog čoveka članovi bande nisu ni pokušali da ga gone. Raspitivali su se jedan kod drugoga kako je sve to moglo da se dogodi. Devojka s ožiljkom dovede jednog starog Portorikanca, koji pregleda i namesti isčašenu ruku ministra bande. Zbunjenost je i da­ lje trajala. Mnogi su bili zabavljeni hlađenjem modrica i zavijanjem po­ vreda, a ostali su se prihvatali pića. Niko još ne beše primetio da džuboks ne svira, pa su se osvrtali kao da traže razlog tišine koja je pritiskala na nju nenaviknute goste bara. U tom trenutku uđe nasmejani Samjuel Makferson. — Momci! Predlažem primirje, pedeset mu boca piva, koje odmah plaćam — reče on mašući dolar­ skom novčanicom, koju stavi pred barmena. — On se vratio, ljudi! — uzviknu jedan momak potežući pištolj. — Smiri se, Koljaču! Prvo da vidi­

mo šta ovaj čovek hoće — zaustavi — Nikakve... Kao dečaka zvali su ga Mikado. me Miki, pa je neko to pretvorio u — Želim da budemo prijatelji — Mikado. Besmisleno, ali tako... Boli reče Makferson. me ru k a... Ne mogu da shvatim u — Šta će vam naše prijateljstvo? šta sam to udario — govorio je Ston — upita Mikado. pridržavajući povređenu ruku. — Probaj levicom, ali pažljivije — — Dobiću odgovor na pitanje zbog koga sam, milion mu izgublje­ reče Makferson i izloži trbuh nape­ nih brojeva, svratio u ovu jazbinu — tih mišića. odgovori mornar. Ston ga kucnu pesnicom, udari — Da ti nisi iz policije? — upita drugi put malo jače i na kraju podi­ mladić koji beše potegao pištolj kad že mornarevu košulju i dlanom opi­ je ugledao da se Makferson vratio. pa golo telo. — Naučićeš nas tome? — upita. — Nisam, čoveče! I šta bih posti­ — Potrebne su stalne vežbe. Mno­ gao da sam iz policije?... Hajde, priđite da popijemo. Uvek imate vre­ go čemu mogao bih da vas naučim mena da mi s leđa sjurite nož među — neodređeno odgovori Makfer­ rebra, ili da me ukokate iz pištolja. son. — Hoćeš li da budeš član Divljih Ja sam bez oružja i bezopasan — fantoma? — upita Bami Beri. govorio je Makferson. — Hoću — odgovori Makferson. Nastade smeh. — Odstupanja nema. Za izdaju — On je bezopasan, momci!? Jes­ te li ga čuli? Bezopasan momak s sleduje smrt — upade Ston. — Biću član, ali počasni. Ja putu­ atomskim pesnicama, kao da je Samjuel Makferson — reče najniži jem svetom da ga bolje osmotrim sa rastom i priđe mornaru. — Zovu me svih strana — odgovori Makferson. Ortak, a zovem se Kornel Lindzi. — Stranci ne mogu biti članovi — Zbog toga što je jedan Lindzi bio priseti se Ston. — Ne primamo čak gradonačelnik Njujorka, ja sam do­ ni one iz udaljenih krajeva Bronksa. bio nadimak Ortak. — Ali Divlji fantomi mogu imati — Ne shvatam baš sasvim... — prijatelja stranca. Njima niko ne reče Makferson. može da propiše nešto što im se ne — Pa on je vladao celim Njujor- sviđa — reče Makferson. kom, a ja Bronksom — nasmeja se Svi se složiše i malopređašnjeg Lindzi. protivnika proglasiše prijateljem. Priđe i Mikado i reče da se zove Boce piva su se brzo praznile. Mak­ Mario Ston. Momak koji je potezao ferson istrese džepove i ostatak revolver i koga su zvali Koljač reče novca stavi na pult. Reče da je to da se zove Rap Resler. Sledili su Al- sve, ali da će drugog dana nabaviti vin Madrik zvani Faraon i Barni Be- -* još. — Nećemo da utrošiš i zadnji do­ ri Vatra. Ostala imena Makferson lar — reče Mikado. nije stigao da zapamti, a smatrao je — Ali ja to želim. Evo, zadržaću da nisu važna, jer ovih pet momaka su očito bili »duša« bande Divlji fan­ pet dolara da imam za podzemnu železnicu kad sutra krenem na tomi. Ostali su se držali dalje. Mikado je japanski car, a kakve ti Menhetn — zaključi Makferson. — Mi ćemo te odvesti tamo — re­ veze imaš s Japancima? — pitao je če Alvin Madrik zvani Faraon. Makferson. 9

Bilo je to sve što je izgovorio te noći. Makferson zahvali i poče da priča zašto je došao. Kaza da mu je prijatelj javio da dođe u Njujork i da je trebalo da se nađu. — Javio je da izvesna gospođa Linda Heler »mora« da zna gde je on sada, pošto nije došao u hotel. Si­ guran sam da je Vili javio da je ad­ resa Gan Hil 723. Međutim, sada tog broja uopšte nema — pričao je posmatrajući lica novih poznanika. Oni se zgledaše. — Tvrd o rah ... Tamo smo poku­ šavali da zavirimo. Gospođa Heler je neobična žena. Bogata, ima nao­ ružane gorile i zovu je dama bez osmeha. Ona ne može da se smeje — pričao je Kornel Lindzi. — Broj je postojao do pre dva da­ na — upade Faraon. — Zazidali su ulaz i skinuli broj. Iza zida je kuća u stilu evropskih' zamkova. — Mora da ima neki ulaz — reče Makferson. ~.v> :• * ■>■•/?. o - 'M i- s e :držimo dalje od iinanja gospođe1Heler. Neke grupe pre nas su pokušale^ ali nisu ušpele. Čuvari pucaju pravo u trbuh. Nije bilo čak ni suđenja zbog ubistva nekoliko suviše^ smelih momaka. Kažu da je to samoodbraha na privatnom posedu. Moćnima je lako i ovde u Bronksu — s uzdahom ispriča Ma­ rio Ston. Makferson nastavi da se raspitu­ je, ali ono što je čuo nije se slagalo. Po nekima gospođa Heler je bila slikarka, a po drugima sveštenica jed­ ne verske sekte. Treći se protivio tim pričama i tvrdio da se pod vi­ dom bogataške kuće skrivala naro­ čita javna kuća, koju su posećivali tajanstveni ljudi dovozeći se u naj­ skupljim kolima i u pratnji naoruža­ nih momaka. Jedan je tvrdio da su to sve izmišljene priče i da je gospo­ đa Heler naučnica, koja ima labora­ 10

torije u kojima se ispituju lekovi i slično. — Najbolje je o njoj ništa ne znati i držati se dalje. Svi znate da su de­ setine agenata i detektiva gonile Vincentija, koji je brbljao da će sazna­ ti sve o toj ženi, makar ga đavo odneo. Nađen je razbijene lobanje me­ đu grobovima Vudlauna — umeša se barmen. Momci su klimali glavom, a Mak­ ferson je podgrevao razgovor o ta­ janstvenoj ženi iza visokog zida sa zazidanim ulazom i skrivenim bro­ jem. Neko reče da se možda i ona odselila kao i mnogi bogataši koji se ovde više ne osećaju sigurni. Jedan momak odmah to odbaci kao netačno. On je sa krova zgrade u kojoj stanuje baš toga dana video da se između zgrada na imanju kreću lju­ di i žene. Bližila se ponoć kad Makferson zaključi da više ništa ne može da sazna. Mikado mu reče da ovde uvek može saznati kako da se nađe s njim, ili nekim drugim članom Divljih fantoma. — Sigurno ću doći — zaključi mornar i izide. Razmišljao je o tome da iza više od sto pedeset njujorških bandi, od kojih je većina u Bronksu, Kineskoj četvrti i Bruklinu, stoje moćne tajne organizacije. Možda baš njima tre­ ba »dimna« zaveša od »Zmajeva«, »Crnih lobanja«, »Divljih fantoma«, »Anđela pakla«, »Indiosa«, »Plavih beretki« i sličnih bandi u kojima se okupljaju mladi prestupnici svih vrsta. Možda ja sve vidim crno, pomisli i požuri da sa zapadne strane pokuša zaobići zid oko imanja gospođe He­ ler. Bilo je sigurno da neki ulaz mo­ ra da je ostavljen.

II

P robudio se s osećanjem da je doživeo neobično proticanje vremena u toku jednog kojeg je bio lišen pot­ pune svesti. Jesu li to bili snovi, ha­ lucinacije, ili maštanja? Donald Sikert se sećao nečega nagomilanog kao mnoštvo događaja u vremenu, ali on nije mogao da im odredi pri­ rodu. Nije se sećao ni kako je stigao ovde. Nalazio se na okruglom i udob­ nom prostoru. Tek s naporom poče da shvata da se nalazi na jednom od onih skupih kreveta, koji koštaju čitavo bogatstvo i koji su opremljeni svim blagodetima tehnike od telefo­ na i televizora do uređaja za pode­ šavanje temperature, vlažnosti i mi­ risa vazduha. Bili su mu pri ruci i odeljci sa ohlađenim pićima. Šta god bi ugledao ili dotakao na udob­ nom krevetu ono bi izazvalo mutno sećanje, kao iz davnih snova. Bio je tu i časovnik koji je pokazivao mesec, dane, sate i minute čim se pri­ tisne senzor. Lun ga dotače i na modrom staklu se pojaviše slova i brojevi koji otkriše da je od zadnjeg trenutka njegove potpune svesti prošlo četiri dana. Sikert zbaci svileni pokrivač i tek onda utvrdi da je sasvim go. Tražio je odeću, ali nje nije bilo. Krenu da ispita okolinu i iz sećanja se pojavi znanje da postoji velika ružičasta soba. Odnekud je znao i koji senzor na okruglom krevetu treba dotaći da se soba osvetli. Sad je znao da uža vrata vode u ogromno kupatilo obloženo glačanim mramorom i drugim plemenitim i prirodno obo­ jenim kamenom. Umesto kade u ku­ patilu se nalazio pet jardi dug ba­ zen nepravilnog oblika, koji su kroz vodu s oboda osvetljavale skrivene lampe. Bio je pun vode i Sikert je

dodirnu. Bila je ugodno topla i on se spusti u bazen. Kupao se u nadi da će mu se seća­ nje vratiti. On se sećao događaja ko­ ji su ga pre petnaest dana doveli iz Londona u Njujork. Njemu najdraže ljudsko biće, na­ učnica Džejn Vitington bila je još krajem zime otputovala u Sjedinje­ ne Države Amerike na poziv nekih naučnih institucija i grupa. Često je pisala Sikertu bez opasnosti da ne­ ko pročita njena prava pisma, koja su bila utisnuta između redova običnih slova u vidu magnetnih čes­ tica. Takva pisma mogao je da pro­ čita samo Sikert svojim naročitim magnetnim čitačem, kakav još niko nije bio pronašao pre njega a ni kasnije. Međutim, da je neko i imao u rukama čitač, ne bi mu uspelo da ga koristi, jer trebalo je znati i po­ četnu šifru zamršenih magnetnih i elektronskih osobenosti. Pisala je o svemu što je videla i doživela. U jednom pismu je s odu­ ševljenjem pisala o gospođi Lindi Heler iz Njujorka, koju je upoznala u Ćikagu i koju će posetiti pred po­ vratak u Evropu. A onda, posle tog još uvek tajnog pisma, stiglo je jed­ no otvoreno iz Njujorka. Lun se se­ ćao svake reći, koja ga je ranjavala. »Donalde, Primetićeš da sam izostavila reč dragi. To je stvarnost. Vreme je da prekinemo sve veze i okončamo naš način zajedničkog života. Ostaću u Njujorku, jer s oduševljenjem sam prihvatila da radim na jednom taj­ nom naučnom projektu. Molim te da ne pokušavaš da me nađeš. Džejn«. Potpis je bio njen i u to nije bilo nikakve sumnje, jer Donald Sikert, proslavljen i pod nadimkom Lun, kralj ponoći, imao je mogućnost da to naučno utvrdi. Ali taj stil nije bio 11

njen. Džejn Vitington ne bi mogla tako grubo, telegrafski kratkom po­ rukom da prekine ljubav i čvrstu vezu proverenu u mnogim iskuše­ njima. Lun je odmah odlučio da je nađe. Nije krenuo bezglavo, jer bio je svestan da ta poruka može biti nova zamka, jedna od mnogih koje su mu u životu postavljali pojedinci i čitavi savezi u Engleskoj i širom sveta. S proticanjem vremena i no­ vim naučnim uspesima Luna i Džejn vrtoglavom brzinom množio se broj onih koji su želeli da ga ima­ ju uz sebe, ili u svojoj vlasti. To još nikome nije uspelo, ali pokušaji ni­ su prestajali. Lun je u Njujork dopu­ tovao pod lažnim imenom. Njegov pasoš na ime Vili Barkstel bio je od­ lično falsifikovan i nije bilo opas­ nosti sa te strane. Već posle nekoli­ ko dana Lunu je uspelo da upozna Lindu Heler, koju je Džejn pominjala u ranijim pismima i kod koje je trebalo da svrati kad krene prema Evropi. Gospođa Heler ga je pozva­ la da joj bude gost u Bronksu. Bio je siguran da ona i ne sluti ko je tobož­ nji Barkstel, ali sad ga je pritiskala slutnja koja se pretvarala u sumnju. Pitao se šta li se događalo u toku proteklih četiri dana i šta li je sa Makfersonom. Setio se utešne činje­ nice da je svom drugu pisao da gos­ pođa Heler »mora znati« gde se on nalazi. Njegovo razmišljanje prekide ot­ varanje vrata. U sobu stupi Linda Heler. U ovom trenutku Lun još nije bio načisto šta da misli o njoj. Njeno uvek ozbiljno lice bilo je tako i sada. — Zar je veće?! — začudi se Lun. — Imao sam utisak da je jutro. — To je zbog buđenja, dragi — re­ če žena i stade uz okrugli ležaj — Spavao si vrlo dugo. — Vidim, puna četri dana. Šta se dogodilo sa mnom? 12

— Je li ti žao? — Ne znam šta mislite da mi je žao. Niste mi odgovorili... — Sve ćete saznati — prekide ga prisno neobična žena ne menjajući izraz lica. Ona sporim pokretom skide sa se­ be haljinu i ostade sasvim gola. Le­ že na okrugli krevet i postavi se u položaj slikarskog modela. Njena privlačnost dobijala je magičnu snagu. Imala je zrelo, izazovno telo kakvo se ne može ni zamisliti. Tajna njene privlačnosti nije bila samo u idealnim razmerama i oblinama, lepoti kože i zdravom izgledu, već u još nečem što je zračilo iz tog tela. Lun se seti nejasnog sna u kome je video kako ona isto ovako dolazi i skida se pred njim. U tom snu on ni­ je razmišljao. Zagrlio je to te­ lo . . . Da li je to bio samo san? — Hoću li dobiti kakav odgovor? — upita on opet i, shvativši da je u nedoličnom položaju, on se spusti blizu nje na ležaj i pokri se ogrom­ nim pokrivačem lakim kao vazduz. Učinio je to tako da pokrivač po­ kri i nju. Video je da je dodirnula dugme jednog senzora. Doživeo je mnoge napade i nalazio se u na iz­ gled bezizlaznom položaju. Više pu­ ta je bio zarobljen, vezan i zatvoren u dobro utvrđene prostorije, ali je uvek znao šta bi trebalo da učini. Sada je bio zbunjen svojim položa­ jem, koji bi bio smešan da nije mož­ da tragičan. Ostajalo mu je samo da čeka dok shvati šta se to događa. Njegove misli prekide ulazak dve devojke u belim haljinama sličnim onima koje nose bolničarke. Donesoše velike poslužavnike prekrive­ ne prozirnim staklenim poluloptama, ispod kojih su se videle jela ko­ ja bi izazvala apetit i u času za­ vršnog obeda. Staviše ih na prošire-

nja oko kreveta, koja su možda i na­ činjena da posluže umesto stola. — Čudim se zašto nisam gladan posle četiri dana — reče Lun gleda­ jući kako Linda Heler na svojoj stra­ ni kreveta skida poklopac i prstom dodiruje sočno pečenje. — Nisi propustio nijedan obrok. Ja sam pazila na to, jer sam lično bila zainteresovana — odgovori ona. Zvučala je to kao šala, ali na nje­ nom licu nije se pojavljivao osmeh. Devojke su stajale i same ne menjajući izraz lica, ali Lun primeti da se jedna skriveno osmehnula. — Pustite projekciju i idite. Neće­ te nam biti potrebne — reče Linda Heler. Lun oseti da je gladan. Pitao se da li da jede, jer je jelo moglo biti zatro­ vano drogom, ili nekim nepoznatim sredstvom koje pomućuje svest. Kao da je pogodila šta on misli, Linda Heler reče: — Ovoga puta u jelu nema ništa od čega bi trebalo da se čuvate. — Rekli ste »ovoga puta«. Znači li to da sam prve večeri drogiran ne­ čim što je bilo u hrani na vašem sto­ lu? — upita Lun. — Tačno — potvrdi ona. — Sve će vam biti jasno kad vidite film koji će uskoro početi. Lun već beše primetio kako se na zidu pred njima nečujno spušta fil­ msko platno. — Jedite, jer zaista je sve odlično — reče žena prinoseći ustima prvi zalogaj. Lun i sam prihvati komad peče­ nja. — Ploča se može pomeriti da sve dođe pred vas kao sto — reče Linda Heler i prvo pomeri svoju ploču sa poslužavnikom. Jeli su slušajući tihu muziku i gle­ dajući titranje apstraktnih šara na

platnu. Odjednom šare se izoštriše i pojavi se scena toka večere. Njih dvoje su sedeli za dugim stolom, da­ leko jedno od drugog, a livrejisana posluga je donosila jela i pića. Lun primeti da su se pojavila samo dva muškarca s teškim posudama, a inače su stalno služile devojke upadljive lepote. U jednom trenutku Lun vide sebe na platnu kako ustaje i prenosi stolicu uz Lindu Heler. Ona ga je mirno, bez osmeha, ili ljutnje na licu gledala kao da ga proučava, ne samo kad se preselio do nje, nego i kad je počeo da je do­ diruje. Ponašao se kao pravi napas­ nik. — Zar je moguće? . . . Je li istina da sam se tako ponašao? — upita on ne skidajući pogled s platna. — Šta nedostaje tom ponašanju? — reče žena kao da joj je nerazum­ ljivo njegovo pitanje. — Mislim da . . . ipak . . . — zausti Lun, ali naglo ućuta. Video je sebe na platnu kako još kod stola svlači Lindu Heler i kako je u naručju, kao divljak otetu žen­ ku, nosi i prema jednim vratima. Ona mu je skrenula pažnju da ide ka drugim vratima. Našli su se u ovoj sobi. — Snimljeno je kao da nas prati čitava filmska ekipa — reče Lun. — Kamere su odlično postavljene i sve je automatski snimljeno — od­ govori Linda. Ono što je video na platnu moglo je sada da izazove stid, ali ono što je čuo izazivalo je užas. Nejasna sećanja na erotične snove sada su dobijala potvrdu na filmskom platnu. Lun je video sebe u ulozi razvratnog ljubavnika Linde Heler. Gledao je kako mu ona izlaže telo da ga milu­ je i čuo kako pita: — Jesi li mislio da ne znam ko si? 13

— Jesam — odgovarao je njegov lik s platna. — Ti si Donald Sikert. — Da. A ti? Jesi li najlepša veštica sveta? — Tako . . . Dakle, istina je da si ti nenadmašni ljubavnik. I sad si moj . . . Moj je Lun, kralj pono­ ći! . . . Hoćeš li uvek biti moj i tako neobuzdan? — pitala je Linda Heler s platna. Lun nije nalazio snage da skrene pogled i vidi živu Lindu Heler. Pra­ tio je svaku scenu zapanjen onim što je doživeo u trenucima neshvat­ ljivog pijanstva i prigušene svesti. Filmske kamere, kao da ih je neko brižljivo nadgledao, snimale su sa­ mo kad su Lun i Linda bili u pokre­ tu, ili kad su govorili. Časove spava­ nja kamere su propuštale zatamnjenjem i gašenjem svetla. Konačno, posle skoro tri časa projekcije, bio je kraj neobičnog filma. Sada je Lun znao da je otkrio ne samo sebe, ne­ go i činjenicu da u Njujork dolazi Samjuel Makferson. Pričao je o to­ me zašto je došao u Njujork i sve šta smera da učini. — Šta je s mojim drugom? — upi­ ta on konačno. — Krenuo je ovamo. Čekamo ga i uskoro ćete ga videti — odgovori Linda. — Dakle, namamljeni smo u klop­ ku? — Kako se shvati . . . Klopka je ako pružate otpor, a vaša sreća, ako prihvatite saradnju. — U tu saradnju spada i uloga lju­ bavnika gospođe Heler? — upita Lun uz osmeh. — To je sasvim posebna stvar . . . Ako sam vam se dopa­ la . . . Ali ja mogu da savladam svoje osećaje i strasti — odgovori Linda. Ona u tom trenutku otkri telo i 14

ostade da leži s glavom na dlanu desne ruke, kojom se beše nalaktila preko tamno zelenog jastuka. Tre­ nutak je zahtevao da se osmehne m akar i zbunjeno i neodlučno, ili izazovno i nadmoćno, ali ona je imala mirno, ozbiljno lice. — Vi se odmarate . . . Budite smireni i slušajte me . . . Slušajte pažljivo . . . Vi želite da mi ispriča­ te istinu . . . Govorićete mi samo istinu . . . Vas hvata smirenost i san . . . Čujete samo moje reči i sasvim se pokoravate — govorio je Lun prodirući u svest žene svojim sugestivnim glasom i pogledom. — Ostavite to, dragi prijatelju. Sasvim sam neosetljiva na hipnozu, kao i na šale. Kako me niko ne mo­ že da nasmeje, tako ne može ni da me hipnotiše. Bolje je da uživamo u nečem drugom — reče ona i opet je trebalo da se makar osmehne, ali ona je gledala kao isklesana od mrtve materije. Ali njeno telo je govorilo. Zračilo je izazovom. Na trenutak u Lindinim očima pojavi se izraz molbe. Lun shvati da se ona kao smrti plaši njegovog odbijanja. — Ovako svestan imam potrebu da više znam o ženi koja je pored mene — reče Lun. — Grlio si me opijen i pomućene svesti, ali ja te želim potpuno svesnog. Hoću da si svestan koliko te privlačim, ili odbijam — Odgovori Linda. — Nema muškarca koji bi mogao da te odbaci u ovakvom trenutku — reče Lun i tek tada primeti da je i sam prešao na prisan ton. — Donalde, zagrli me, ili me od­ mah udavi svojim snažnim rukama — reče Linda i telo joj ožive, iako je ostalo nepomično. Lun zaključi da je ova žena blud­ nica koja nikada nije volela pravom

ljubavlju, pa joj je to najranjivije mesto. Ako se zaljubi u njega, postaće robinja njegovih želja. Nalazio se u suviše velikoj opasnosti da bi ola­ ko odbacio možda jedino sigurno oružje. Njegove ruke dotakoše nje­ no telo i ona uzdrhta zapaljena žud­ njom. * Dok su se predavali milovanju tople vode u bazenu kupatila Linda Heler je često podizala pogled ka staklenoj tabli iznad vrata. — Šta očekuješ da vidiš tamo? — upita Lun. — Jedan signal... Baš eno ga! — odgovori Linda. Na staklenoj tabli upalila se jarko svetla tačka ljubičaste boje slična dalekoj zvezdici. Linda ogrnu kuć­ nu haljinu i pozva Luna da se vrate u krevet. Tamo odmah dodirnu je­ dan senzor i na televizijskom ekra­ nu ukaza se slika parka i groblja čiji spomenici su nejasno svetlucali na mesečini. Linda dodirnu drugi sen­ zor i začu se glas muškarca koji je govorio: — ... do groblja. Sada traži ulaz i izgleda da ga je pronašao... Zvo­ ni. .. Linda uključi birač kanala zatvo­ renog televizijskog kruga instalira­ nog svuda oko imanja, po njemu i u zgradama. Ugledaše Makfersona kako stoji pred rešetkastom kapi­ jom. * — Šta želite u ovo doba? — upita vratar. — Tražim gospođu Lindu Heler, a zakasnio sam jer nisam dugo našao ulaz ovamo — odgovori mirno Makferson. — Ipak, suviše kasno ste došli.

Već je prošla ponoć i ne verujem da je gospođa još uvek budna. Ne znam šta da učinim — govorio je vratar. — Biće najbolje da dođete ujutru. — Zar ne možete da proverite je li gospođa Heler budna? — upita mornar. — Pokušaću... Moramo otići do ulaza u glavnu zgradu — konačno popusti vratar i otključa kapiju. Pre ulaska mornar nije mogao da vidi u dubinu parka, jer je vidik bio zaklonjen unutrašnjom živom ogra­ dom, koja je uokvirivala dve staze prema zgradama. — Imate li oružja? — upita vratar — Nemam — odgovori Makferson. — Ako hoćete u kuću, moraćete da dopustite da se to proveri. — Ne protivim se. Važno je jedino to da stignem do gospođe Heler — zaključi Makferson. Vratar ga uvede u hol , manje zgrade, levo od glavne. Tu ga okružiše četiri momka i brižljivo ga pretresoše. Pogledaše i njegov pasoš. — Šta želite od gospođe Heler? — upita jedan od čuvara. — Upućen sam na nju da se raspi­ tam o gospodinu Barkstelu— odgo­ vori Makferson opet mirno, iako je želeo da opsuje i da oduške ogorče­ nju nastalom zbog teškog prolaza kroz Bronks i još težeg ulaza u ovu kuću. — A, tako — progunđa čuvar. — Moraćete da sačekate do jutra. Do­ đite ovamo. Makferson posluša i pođe za prvim čuvarom. Ostala četvorica su ga pratila. Uvedoše ga u jednu dvo­ ranu opremljenu stolovima čija namena je bila neodređena. Stigoše do drugih vrata i siđoše niz stepenište. Makfersonu je bilo jasno da silaze pod zemlju, u podrum, ili u najbo­ 15

ljem slučaju suteren, ako se zemljiš­ te na drugoj strani kuće spušta. — Kud me vodite? — upita mor­ nar i osvrnu se. Čuvari iza njega držali su pištolje u rukahia. — Ovo su samo mere opreza. Ne pokušavajte ništa — reče jedan od njih. — Baš lepo gostoprimstvo, milion mu prevara! — uzviknu Makferson pomišljajući da je upao u klopku. — Smirite se i budite bez brige — upozori ga prvi čuvar zaustavljajući se pred jednim vratima. — Stigli smo. Ovde ćete mirno sačekati jut­ ro. Da smo vas odbili noćas, možda sutra ne biste ni došli, jer ne biste ostali živi na ulicama Bronksa. — Ne znam šta da kažem. Ako je ovo neka zamka, onda vama četvo­ rici obećavam po nekoliko pravih udaraca po zubima, tako mi svih mora i okeana — reče mornar ula­ zeći u mračnu prostoriju. Čuvar upali svetio i ukaza se jed­ nostavno nameštena, ali čista i kli­ matizirana soba s jednim širokim krevetom. Mornar otvori uska vrata i ugleda malo kupatilo s tušem iza zavese od nepromočivog platna. — Želite li večeru? — upita čuvar. — Dakle, mogu i da želim poneš­ to? ! — s čuđenjem upita mornar. — Ipak ste gost gospođe Heler. Možete dobiti večeru, piće... — Još samo kažite da mogu zahtevati i društvo mlade lepotice — smejući se reče Samjuel Makferson. — Može i to ... Ajk, javi želju na­ šeg gosta — reče čuvar okrenut jed­ nom momku iza sebe. — Idite do sto đavola! Šalio sam se. Ni večera mi ne treba. Možda bi mi boca piva pomogla da brže za­ spim — povlačio se Makferson. Uskoro dobi ne samo bocu piva, nego i posudu s ledom i bocom sel16

terske vode. Čuvari i/ađoše i Mak­ ferson nije čuo zaključavanje, pa priđe da provori vrata. Rila su za­ ključana, a pod bojom koja je imiti­ rala drvo bio je tnolal Kucnuvši u njih Makferson zaključi da su do­ voljno čvrsta da ih on ne bi mogao da savlada ni dobri in alatom. Dru­ gog izlaza iz sobe i kupatila nije bi­ lo. Klima uređaji dovodili su vazduh uskim cevima, a zidovi i tavani­ ca bili su od betona. — Možda sam ipak mogao nešto da zaželim, sto mu glupih promaša­ ja stidljivog mornara! — reče glasno Makferson i poče da se sprema za počinak. * Skoro sve što se dogadalo s Makfersonom Lun je pratio na ekranu televizora ugrađenog u obod og­ romnog okruglog kreveta. Linda Heler ga je iskosa posmatrala. — Dakle tako! Sad je i Samjuel Makferson smešten na sigurno. Možemo na neko vreme da zabora­ vimo ceo svet. Od života treba uzeti sve što se može — reče ona. Lun se okrenu k njoj, a onda pod­ esi jačinu svetla da je bolje vidi. Na trenutak mu se učini da ona nerado podnosi to da je izložena posmatranju, jer se spusti na jastuk gde joj je na lice padalo manje svetla. — Ti želiš da te svesno volim? — upita Lun.' — D a... Samo tako je potpuno... Zar nisam privlačna? — odgovori Linda glasom iza koga bi trebalo da se javi osmeh na njenom licu, ali ono ostade ozbiljno. Lunu se čak učini da se ocrtao iz­ raz tuge što ne može da se osmehne. — Da bi ljubav bila moguća, me­ đu nama ne sme biti tajni — nastavi on i sam ozbiljan.

— Znam to ... Nemam tajni. Pitaj i sve ćeš moći da saznaš — odgovori Linda. — Gde je Džejn Vitington? — Ovde u Njujorku. — Ostala je dobrovoljno? — Ne. Zadržana je kao i ti. — Ko ju je zadržao? Ti? — Ne. Ni ja nisam slobodna. Slu­ žim jednom moćnom savezu. — Kakav je to savez? — Ne znam. — Kakav mu je karakter? Kakvi su ciljevi? — pitao je Lun i sam se čudeći osećanju da ona govori isti­ nu. — Teško je odgovoriti... Pođimo od materije. Tvrdi se da postoji antimaterija... Teorija relativiteta... Druga strana sveta i života... Ima tuce takvih hipoteza. Uzmimo jednu da postoji vlast i antivlast, ili još bo­ lje paralelna, nevidljiva vlast. To je savez — pričala je s naporom Linda Heler. — To je suviše neodređeno, nejas­ no i nenaučno — reče Lun. — Znam — nastavi Linda. — do­ gađaju se stvari, koje na prvi pogled nemaju nikave međusobne veze. Međutim, one su deo nekog opšteg plana. Neko sve to vodi, ali je nevid­ ljiv, a moćan. — Može li to malo jasnije? — Možda... Eto, na primer, u to­ ku su javni i tajni opiti u genetici. Glavni ih nadzire, pokreće... Op­ rosti, trebalo je prvo da ti kažem da taj savez, organizaciju, vrhovnu-komandu, ili šta li je već, nazivamo Glavni, ili Embrio. Ne znamo šta je i ko je to, pa te dve reči dobijaju veli­ ko slovo, kao nadimak, ili ime. Dak­ le, Embrio vlada u senci. Niko ne može da ga kontroliše, niti pozove na odgovornost. On je iznad i do njega se ne može, kao da ne postoji — pričala je Linda Heler svesna da

ne uspeva jasno da opiše pojave i događaje. Međutim, Donald Sikert je bio izuzetan sagovornik. On je odavno slutio da postoji nekakva snaga, ko­ ja je ujedno zavera, savez, moćna zločinačka banda i sistem iza kulisa javnog života. — Glavni želi da izbegne sve ono što je doživela Centralna obaveštajna agencija zbog eksperimenata s otrovima, drogama i opasnim hemikalijama nad ljudima — primeti Lun. — On, taj Glavni, ili Embrio, mož­ da baš sada sluša svaku našu reč i lepo nas vidi. Ipak mogu da ti ka­ žem svoje sumnje. Možda neka špi­ junska agencija kao celina, ili poje­ dinac za sebe, beleže sve o čemu go­ vorimo. Ako je u to umešana Cen­ tralna informativna agencija niko ne može da je optuži. — Pa kako smeš da govoriš sve to što si rekla večeras? — Treba da dodam još nekoliko objašnjenja. Pomenuli smo Glav­ nog, odnosno Embrio. Postoje i oni koje bismo mogli da nazovemo os­ tali, masa, članstvo, ili nešto slično. Ustalila su se dva naziva: Endžin sa velikim E, ali bukvalno u pravom značenju mašina i Ant-hil, oper s velikim A1 Mašina, odnosno mravi­ njak uživa skoro anarhističke slobo­ de. .. — Pod uslovom da besprekorno izvršava zahteve Glavnog — upade Lun. — Ti već nazireš suštinu svega. Osećam da mi nije teško da ti sve objasnim — s olakšanjem zaključi Linda. Ona je dalje pričala da je tajni sa­ vez kao celina želeo da se domogne 1. Engine — mašina; ant-hil — mravi­ njak (engl.). 17

Luna. Više pokušaja je propalo, pa je zadnji dugo i brižljivo pripreman. Preko naučnih institucija pozvana je dr Džejn Vitington, kao nenad­ mašna naučnica u oblasti biologije, da dođe u Sjedinjene Države. Neki naučnici su joj iskreno garantovali bezbednost, čemu je i sam Lun poverovao. Smišljeno je učinjeno da ona upozna Lindu Heler i da se s njom sprijatelji. Kad je o tome pisa­ la Lunu, zamka je bila gotova. Za­ držali su Džejn i ostalo im je da če­ kaju čoveka koji će doći u blizinu »žene koja se ne smeje«. Biće to Lun. Ko bude tražio Luna, biće Makferson, ili Hari Hof. Došao je stari mor­ nar. — Sada smo svi u rukama Ant-hila i Glavnog — zaključi Linda Heler. — Pretpostavljam da će se zahtevati da iz Londona dopremim sve svoje dokumente, pronalaske i bla­ go i da nastavim da služim ovde — reče Lun. — Da, baš je to plan Glavnog — potvrdi ona. — Kako znaš? — Shvatila sam to prilikom objaš­ njenja kako da postupim u trenutku kad te budem drogirala u svom do­ mu. — A tvoja je ideja da snimiš onaj film? — Nije... Grozan je, iako nisam naivka ni sveštenica. Naređeno mi je da ga snimim, jer im je potreban. Prikazaće ga gospođici Džejn, ako ne budeš hteo da sarađuješ. — To bi trebalo da znači da si i ti »silovana« u istom smislu kao i ja? — podsmehnu joj se Lun. — Ja sam dovoljno razvratna da mi to nije teško palo. Naprotiv, doprinela sam uspehu. — Primetio sam. — I šta misliš o svemu na kraju? — upita Linda. 18

Lice joj je bilo mirno i nije odava­ lo misli i osećanje, ali telo nije mog­ la da kontroliše. Ono je jedva primetno drhtalo. — I ti si žrtva — reče Lun tiho. — Verujem da si ti jedini muška­ rac na svetu koji bi posle svega re­ kao baš to. Ja i jesam žrtva — reče ona takođe tiho, ali s uzbuđenjem koje joj izazva suze. — Ako ne mogu da se smejem, mogu da plačem. — Pokušaj da se smiriš. Posle sve­ ga potrebno nam je da o svemu raz­ mislimo. Neophodan nam je i od­ mor — zaključi Lun i dodirnu joj ru­ kom golu mišicu. Osetio je da ona podrhtava. Do malo pre smatrao ju je opasnom zločinkom, a sada je ona opet posta­ la tajanstvena žena, koju tek treba da shvati i upozna. Čim je povukao ruku, Linda ustade. — Videćemo se na doručku — re­ če ona kao da već dugo žive zajedno i da se odlasci na spavanje i zajed­ nički obedi ponavljaju. Lun joj mahnu rukom u znak po­ zdrava i spusti glavu na jastuke. III L u n nije mogao da spava, jer prvi put u životu jasno beše osetio strah. Nije to bio strah od smrti, bola, ili mučenja. Bio je to strah od poraza. Protivnika je slutio kao ogromnu, neodređenu, bezličnu i neshvatljivu snagu. Pitao se šta je stvorilo i kakvi pogledi na život drže tu snagu, koju je neobična žena prikazivala kao savez. Nekoliko sati razmišljao je o principima borbe, koju treba da po­ čne ovde u ogromnom gradu, pa tek onda o sredstvima za odbranu. Uspeo je samo da sebi postavi mno­ go pitanja, ali dao je malo ođgovo-’ ra. U jednom trenutku odluči da

pođe u prvo izviđanje. Hteo je da ut­ vrdi kako ga protivnik drži u svom zarobljeništvu. Otvori teške zastore i sklopi unutrašnje kapke s velikog prozora. Ukaza mu se svetio jutro u negovanom cvetnom vrtu uz kuću i među drvećem oko belih staza ok­ ruženih zelenom travom. Nigde nije bilo stražara. On zakorači preko prozora i zastade kao da odmerava kako da skoči. Iz sobe se začu pisak kao od slabo nameštenog talasa na radio-aparatu a odmah zatim zvuk nestade i začu se smiren glas: — Poslužite se vratima, ako želite da odete nekud, gospodine Sikerte. — Hteo sam samo da se uverim da li me stalno posmatrate — reče Lun i vrati se u sobu. Baš tada uđe Linda Heler. Bila je obučena u skladnu i skromnu halji­ nu za pre podne. Na nogama je imala lake sandale, koje su s po jed­ nim kaišićem obuhvatale njene fine članke. — Požurila sam k tebi, jer mi je javljeno da si opkoračio prozor tako go — reče ona. Lun se glasno nasmeja i pomisli kako se ne ponaša lepo jer ona ne može da se smeje ni kad bi to mno­ go želela. — Već sam odgovorio nevidljivom uhodi zašto sam to učinio — reče stojeći opasan velikim ubrusom iz kupatila. Linda sede na krevet i pritisnu senzor na tasteru, a zatim prema mikrofonu reče: — Donesite odeću našeg gosta. — Želim svoje odelo — reče Lun. — Dobićeš ga, ali veštaci su ga brižljivo pregledali. Uzeli su sve što bi pomoglo da se odlučiš na nera­ zumni pokušaj bekstva, ili otpor. — Oružje se uvek nađe, a pogo­ dan trenutak dođe samo ako čovek

ima hrabrosti da se bori. Ja je imam. — Znam, a to znaju i Glavni i Endžin. Međutim, u ovom slučaju ti ne znaš na koga da kreneš. Mene možeš u svakom trenutku da savla­ daš. Imam čak i izričitu zapovest da ti se ni u čemu ne suprotstavljam. — Mogu li da iziđem iz kuće? — upita Lun. — Možeš kad god želiš, ali ne po­ kušavaj to — odgovori Linda Heler. — Zašto? — upita Lun, ali ne dobi odgovor, jer uđoše iste one devojke koje su donosile večeru. One su gurale nekakva visoka ko­ lica na četiri točka. Pred Lunom sta­ doše i povukoše zastor s kolica. Ukaza se metalna k&nstrukcija pod kojom je visilo nekoliko odela, ispod kojih su bile složene košulje, krava­ te, maramice i delovi donjeg veša. U jednoj kutiji Lun nađe nekoliko svo­ jih predmeta i pasoš, a među odelima primeti svoje odelo u kome je došao ovamo. — Izaberi šta ti treba da se obučeš za ovo pre podne, pa će ostalo devojke da odnesu u tvoj apartman. Tamo ćeš naći sve što bi moglo da ti zatreba — reče Linda. Lun je razgledao ono svoje odelo i reče: — Vidi se da su ga eksperti pre­ gledali, a opet je ušiveno i opeglano sasvim dobro. — Poslužilo je da se uzmu mere za ostala odela. Sva su ti dobra, ako ti se sviđaju — reče Linda. U tom trenutku uđe jedna devojka i donese veliki poslužavnik s hrpom novina i časopisa. Ostavi ih na sto između dva prozora i iziđe zajedno s devojkama koje behu do­ premile Lunovu odeću. — Pitao sam mogu li da iziđem iz tvoje kuće, Linda — reče Lun s bla­ gom ljutnjom što nije dobio odgovor 19

na to pitanje kad ga je malo pre po­ stavio. — Ja želim da što pre vidim Džejn i Makfersona. Hoću da znam jesam li zarobljenik ili slobodan. — Prelistaj novine. To će ti pomo­ ći da me razumeš kad ti odgovorim na pitanje — reče Linda Heler i sede na krevet, a zatim privuče jastu­ ke i nasloni se na njih. Lun je pogleda. Morao je da pri­ zna da to ozbiljno, nepokretno lice ima pritajene lepote i ostavlja sna­ žan utisak, a telo u svakoj odeći, kao i bez nje, izaziva žudnju. Otku­ da ta biomagnetna snaga ove žene? Je li zato što je drugačija od ostalih žena? Potiskujući razmišljanja o ličnosti ove žene Lun poče da prelistava no­ vine. Već kod prvih krupnih naslo­ va zastade iznenađen, jer su saopštavali ono što je on mislio da je do­ bro skrivena tajna. Ispod naslova bila je njegova fotografija, a ispod nekih su bile-i fotografija Džejn i Makfersona. Nije mu bilo teško da shvati da su to fotografije načinjene nedavno ili u toku protekle noći. Proveri to čitajući u impresijumima listova u koliko sati se štampaju. Ju­ tarnja izdanja imala su Makfersonovu fotografiju, a večernja samo njegovu, ili još i fotografiju Džejn Vitington. On poče da čita naslovnu stranu jutarnjeg lista koji mu beše u ruci. Odmah oceni da se u članku saopštavaju sažeti i sabrani podaci o svemu što su večernja izdanja op­ širno razmatrala. »LUN, SLAVNI KRALJ PONOĆI U NJUJORKU«, glasio je naslov. U članku je list podsećao čitaoce kako je Donald Sikert, od usamljenog si­ ročeta, koje je bilo u rukama nemi­ losrdnih gangstera, postao genijal­ ni naučnik, slavni avanturista i omi­ ljeni borac za pravdu. Dalje je u lis­ tu pisalo: 20

»... U Njujork je Donald Sikert došao inkognito služeći se imenom Vili Barkstel. Veruje se da je došao zbog poznate naučnice, koja nezvanično nosi titulu »mis biologije« i za­ ista je najlepša žena koja se posveti­ la isključivo nauci i svom prijatelju Sikertu. Nezvanično saznajemo da je Sikert poverio nekim svojim po­ znanicima svoju ogromnu zabrinu­ tost što ne može da nade Džejn, koja mu je pisala da više ne želi da ga vi­ đa. Izgleda da uzbuđenja oko Luna i Džejn nikada ne bi bila potpuna da se ne pojavi i njihov stari drug, mor­ nar Samjuel Makferson. On je u Njujork stigao pod lažnim imenom Terens Lenon. Međutim, saznajemo iz nezvaničnih, ali sigurnih izvora, da se Lun i njegov, drug nisu sreli, a nisu našli ni Džejn. Dakle, nisu po­ stigli ono zbog čega su došli, ali izazvali su pravu buru u mnogim krugovima Njujorka. Čim se saznalo da su Lun, Džejn i Sam u Njujorku, mnogi mehanizmi, grupe i družine pokrenuli su se na akciju. Jedni žele da uhvate naučni­ ka Sikerta i otmu njegove tajne. Drugi žele da mu se osvete. Mnogi bi želeli da ga angažuju. Od fil­ mskih kompanija smo obavešteni da bi ih angažovale za smimanje fil­ mova o njima samima za basnoslov­ ne honorare. Iz podzemlja dopiru šapatom prenete vesti da hiljade gangstera kreće u lov na Luna. Uh­ vatiti i uceniti Donalda Sikerta davašnji je i neostvareni san svih veli­ kih zločinačkih družina. Veruje se da ni policija u Njujorku nije ravnodušna. Primećena je življa aktivnost policijskih snaga. Da li su u lovu na Luna? Odgovor ne znamo, ali sigurni smo da im je lov olakšan time što je neko poslao najnovije snimke kralja ponoći, što

znači da. policija verovatno raspola­ že i otiscima prstiju ne samo za Lu­ na, nego i devojke i m ornara.. .♦ — Sve je lukavo, a može se reći i podlo pripremljeno. Upao sam u klopku i to sada svi koriste. Možda će nekome uspeti da me uništi, ali neće moći da se posluži mojim pronalascima ii mojim radom za svoje prljave poslove — reče Lun i nastavi da prelistava novine. Naiđe na večernje izdanje nekog lista u kome je cela strana bila po­ svećena neobičnom napadu na Lu­ na. List je saopštavao da je tajno do­ bio obaveštenje o ogromnoj učeni, koju bi za život Luna isplatilo neko tajno udruženje. Pod posebnim na­ slovom stajalo je da su obaveštajne službe svih zemalja, a Sjedinjenih Država posebno, zainteresovane da se jednom domognu Luna. Na sre­ dini strane bio je uokviren naslov: »PODZEMLJE NJUJORKA, VAŠINGTONA, ČIKAGA I VIŠE DRU­ GIH GRADOVA PROTIVU LUNA«. Uz naslov bila je najnovija Lunova fotografija, a u članku pored nje novine su saopštavale da se pod­ zemlje udružilo protiv Luna. Pora­ ženi u mnogim okršajima s kraljem ponoći, gangsteri su sada smatrali da je došao trenutak osvete. Nudili su milione dolara u upotrebljivim, sitnim apoenima ko im preda Luna. — U horu opšteg huškanja našle su se i skoro sve novine. Samo je­ dan časopis izražava razumevanje i simpatije — reče Lun i odgumu hrpu novina. — Smatraš li da si shvatio položaj u kome se nalaziš? — upita Linda Heler. — Mislim da jesam — odgovori Lun. — Upao sam u vesto postavlje­ nu zamku. Ti si omogućila da bu­ dem omamljen i da se snimi onaj film . . .

— Morala sma — prekide ga Lin­ da Heler. Lun je bolje pogleda. Gutao je ne­ ko vreme tražeći na licu te žene od­ raz njenih misli i osećanja, ali ono je bilo mirno i nepromenljivo u svo­ joj tajanstvenoj svežini i lepoti. Po­ misli da bi mu bilo lakše da je shva­ ti, kad bi ona otkrila mržnju i sebič­ nost, moralnu pokvarenost i sprem­ nost na zločin. Ovako, ličila je po nečemu na ro­ bota, a po nečemu na biće ogromne duševne snage i sposobnosti da se usredsredi na ono što želi da postig­ ne. Ona je umela da zbunjuje svo­ jom sposobnošću da se svlači i daje kao u obredu drevnih sveštenica ljubavi, bez osmeha, a sa trepere­ njem tela, koje je omamljivalo čoveka pored nje. — Jesi li zločinka? — iznenada upita Lun. — Nisam — odgovori Linda smi­ reno. — Pa zašto si im poslužila da me uhvate? — Nisu te uhvatili. Niko te ne sprečava da odeš. — Ali je nahuškan ceo Njujork namene, Džejn i Sama. — To je istina. — Ako poželimo da odemo, preduzeće se neke nove mere. — I to je istina. — Drže nas kao naučnik leptira pričvršćenog čiodom i stavljencg pod lupu. —Vide vas svakog trenutka i čuju svaku reč koju izgovorite. — I sada? — Da, svakog trenutka. — Gde je Džejn? — Ne znam. Videćeš je kad pristaneš da sarađuješ. — Šta će biti ako odbijem? — Džejn će videti onaj film. — Samo zato je snimljen? 21

— Mislim da je to osnovni razlog, a Glavni želi da sačuva taj dokaz svog trijumfa u jednom trenutku. — Kako će mu pomoći taj odvrat­ ni film? — Umnožiće ga u hiljade primeraka i prodavače ga kao pornograf­ sko delo širom sveta. — Na tom filmu si i ti. — To je bez značaja. Da sam žena od karijere, postala bih slavna baš zbog toga. Ponudili bi mi uloge u fil­ movima, izdavali njige »Kako sam uživala s Lunom«, snimanje rekla­ ma i hiljadu drugih poslovnih pod­ uhvata. Postala bih još bogatija — pričala je Linda i samo po ubrza­ nom disanju moglo se primetiti da je uzbuđena. Lun je grozničavo razmišljao. Znao je da neće dugo potrajati nje­ gov mir pored ove žene. Zato izne­ nada reče: — Hoću odmah da vidim Makfersona! Linda sam klimnu glavom i pomeri se na ležaju, pa uključi neku interfonsku vezu, preko koje zatraži da se mornar »zamoli da dođe do gospodina Sikerta«. * Makferson sa žaljenjem pomisli da je u Bronks trebalo doći s koltovima i dosta onih Lunovih oružja kojima se stvaraju prava čuda. Makferson je od svega bio poneo samo dobro skrivene ampule s ga­ som za smejanje. Lun je bio prona­ šao sastav gasa što izaziva neotklonjivi napad smeha, koji može da bu­ de čak i smrtonosan. Bilo je poznato da je Lun gas za uspavljivanje nosio u potpeticama svojih cipela i dru­ gim delovima odeće. Makferson je u jednoj tuči izgubio tri kutnjaka. Šale radi u rezervnu protezu su 22

ugrađeni lažni zubi napunjeni ovim gasom. Makferson je poneo jedino to »oružje«. Bio je izvežban da da­ hom rasprši gas, a sam da ne udah­ ne ni delić. Dejstvo gasa je bilo snažno i brzo je pogađalo okolinu, a trajalo je po četvrt sata. U vazduhu, naprotiv, gas se brzo menjao. Podu­ že zadržavanje disanja, u granica­ ma mogućnosti većine ljudi, bilo je dovoljno da se čovek zaštiti od ovog gasa. — Ja sam hteo da se neko smeje, a ispašće da se meni smeju, odneo me vrag k svojoj babi, ili čak čukunbabi! — gunđao je spremajući se. Mirno je prihvatio doručak, koji mu donese snažna i lepa crnkinja. On pokuša da razgovara s njom, ali ona reče da ništa ne zna. — Inače za gosta sam dužna, a i sama bih htela, da učinim sve što je u mojom moći — dodade posle toga devojka. — Kakav sam ja gost, a pod klju­ čem, trista mu brava i ključeva? — reče Makferson osmatrajući dobro građenu devojku. — Ja o tom ne znam ništa. Kad sam došla, vrata su bila otključana — odgovori ona. Baš tad stigoše još dve devojke i javiše da Lun želi da vidi svog prija­ telja. — A gde su oni momci što su me »ugostili«, a što sam ja uvek smat­ rao zatvaranjem? — upita M kferson. — Mi o tome ništa ne znamo — reče jedna od dve tek prispele de­ vojke. Makferson klimnu glavom u znak da mu je jasno. Pomilova crnkinju, koja mu šapnu: — Zovem se Afa. Zahtevajte da dođem i da vas služim kad zaželite. — Gde sam ja to upao? Je li ovo neki izgubljeni deo raja? Stalno mi

nude hešto dobro, neka je prokleta moja stidljivost — reče m ornar devojkama. — Iduće noći poželeću ne­ što lepo. I upamtite: nisam baš tako star kako bi se reklo po mom izgle­ du. — Vi uopšte niste stari. Muškarac vašeg doba i vaše snage je pravi čovek za jednu devojku — odgovori jedna od dve tek prispele stanovni­ ce ovog »raja«. — Ako Brenda jednom sazna u kakav »osinjak« sam upao, rasturiće me načisto —zaključi Makferson otvarajući vrata. Devojke ga povedoše uz stepeniš­ te i nekim hodnikom do izlaza, pa preko parka do susedne zgrade. Opet ga uvedoše i uskoro on se nađe pred Lunom. Zagrliše se i Makferson još u toku pozdravljanja osmotri okolinu da vidi kakva to opasnost vreba i šta je sprečilo Lu­ na da dođe po njega u hotel. Ugleda Lindu Heler, koja je ležala zavalje­ na na ogromnom, okruglom kreve­ tu, o kome je mornar slušao da ga nabavljaju bogataši, ali kakav nije bio video. — Možda ću moći da ti oprostim, jer vidim da si imao »pune ruke po­ sla« — reče Makferson. — Moraću da ti ispričam mnoge stvari. Imaj u vidu da smo u takvom položaju da nas neko nepoznat stal­ no gleda i sluša — reče Lun. — Misliš li na nju? — upita mor­ nar i mahnu glavom prema Lindi Heler. —Je li ona samo zato tu? — N e... Ispričaću ti. Prvo da te predstavim dami — odgovori Lun i povede ga bliže domaćici. Ona se rukova s glomaznim Makfersonom i radoznalo zagleda nje­ govu šačetinu, u kojoj se beše izgu­ bila njena nežna i fina ruka. — Niste mi se ni osmehnuli, sto mu tužnih susreta! Zar ne bi ovo jut­

ro moglo da bude vedrije? — šalio se mornar. — Ona je žena koja se ne smeje — upade Lun i objasni svom drugu ono što je bilo važno o Lindi Heler. Ispriča mu sve što se dogodilo. Makferson se smeškao u toku cele Lunove priče, iako to nije pristajalo ni trenutku ni prilikama u kojima su se našli. — I zašto se onda stalno smeškaš, kao da smo na izletu tvojom jah­ tom? — upita Lun i sam se nasmeja. — Stalno mi se po glavi mota tvo­ ja priča o ženi koja ne može da se smeje — odgovori Makferson i ok­ renu se ka Lindi Heler. —Je li istina da uz sve darove neba, kojima vas je okitila priroda, patite samo zbog izgubljenog smeha, sto mu kikota i vriskova? — Možda je vama smešno, ali me­ ni je to izvor patnji. Neki nerv je po­ gođen. .. Želela bih da se smejem... Željna sam radosti i smeha — odgo­ vori ona. Makfersonove oči blesnuše i on joj priđe. Lun kasno shvati šta će da se dogodi, pa pokuša da ga spreči: — Ne to, Seme! Ali bilo je kasno. Morao je da za­ ustavi disanje, kao i Makferšon, koji beše prema Lindi dunuo »šaljivi« gas. Ona otvori usta kao da se guši i podiže ruke k licu kao da ga štiti od nečega što se lepi na njega kao pau­ čina. Brisala je lice rukama, grčila se na ležaju i u jednom trenutku po­ če da čepa haljinu na sebi, kao da se brani od plamena. — Moramo zvati pomoć — reče Makferson kad je mogao da diše bez opasnosti da i sam podlegne uticaju gasa. — Sačekaćemo još koju minutu, jer m ožda... — reče Lun i priđe že­ ni. 23

Naže se nad nju i uze joj ruke, pa ih pritisnu svojima. Gledao ju je u li­ ce i smejao se kao glumac koji to či­ ni uverljivo, iako bez pravog osećanja. Ona je vrtela glavom braneći se od nečega tako da se bacakala no­ gama i otkrivala lepotu svojih beda­ ra. — Noge joj se smeju! — uzviknu Makferson. U tom trenutku Linda Heler se smiri. Prvo joj oči dobiše izgled u kome se sluti smeh, a onda celo lice zadrhta i ona poče glasno da se smeje. Uz smeh se javljao i izraz us­ hićenja od radosti. — Ja se smejem! Vidiš li da se smejem, čoveče?! Prvi put od svoje četrnaeste godine ja se smejem! — uzbuđeno je govorila. — Vidim. I pristaje ti — reče Lun. — A on, tvoj mornar, reče da mi se noge smeju — dodade ona i po­ gleda svoje gole butine. Nije ni pokušala da ih pokrije. Smejala se nezadrživo, jer sada je gas delovao. Lun je znao da će se smeh pretvoriti u mučenje i fizičku nemoć, ali znao je i kako da ublaži delovanje gasa. Bilo je potrebno ne­ ko snažno uzbuđenje. On dade znak Makfersonu da ode u hol i da čel^a, a onda zagrli Lindu Heler. Poče aa joj u uho šapuće ono što je trebalo da izazove uzbuđenje: — Nikada neću prihvatiti ni tebe ni tvoju bandu. — Znam — takođe šapatom odgo­ vori ona, ali i dalje se smejala. — Pobeći ću •i razbiću bandu Glavnog, odnosno Embrio i Endžin. Mravinjak, odnosno Ant-hil ne mo­ že da mu zaustavi — nastavi Lun da šapuće. — Ja sam s tobom ... I još nešto... Volim te, Sikerte... A nisam sebič­ na. .. I ne zaslužujem te ... Džejn je devojka za tebe... Ja sam bila za 24

jednu n o ć... Bila sam odvratno srećna s tobom ... — šaputala je ona u trenucim a kad bi smogla snage da prekine glasni smeh. Njeno uzbuđenje je raslo, a napad sm eha je slabio. Konačno je ležala s osmehom i srećnim izrazom na li­ cu, sm irena i samo s osećanjem la­ kog umora. Lun opet uvede Makfersona. — Baš mi je žao... Neka me Neptun nabode na trozubac i neka me danima grickaju ribice na dnu mo­ ra! — gunđao je mornar. — A ne bi sebi dosudio da te ugri­ ze malo jače neka ajkula? — pitao je Lun smejući se. — Zar sam toliko zgrešio?! — raz­ rogači Makferson oči. — Slučajno nisi zgrešio, nego izazvao burnu reakciju žrtve, za.koju se to pokazalo kao spasonosni lek — objasni Lun. Linda Heler iznenada ustade i ba­ ci se na Makfersona. Ljubila ga je svuda po licu, pa i njegove pesnice poče da cmače dok je on pokušavao da se blago odbrani. — Ovde ljube i nude sve najbolje, sto mu bajki o srećnoj zemlji Dembeliji! — reče mornar. — Ali prete i uništenjem i sramo­ tom — dodade Lun. Pisak signala stiže odnekud i oni zastađoše u očekivanju. — Gospodin Sikert i gospodin Makferson mole se da dođu u dvo­ ranu za razgovore! — čuo se nečiji glas. — Ja ću vas otpratiti — reče Lin­ da Heler. *

— O nekim stvarima možemo da razgovaramo otvoreno, iako nas slušaju. Ipak, stalno imaj na umu da nas u svakom trenutku neko ču­ je i vidi — reče Lun Makfersonu

dok su išli jednim dugim i pustim hodnikom. — A ja niti koga vidim, niti mogu da ga zveknem po fasadi, milion mu snova. Osećam se kao u snu, kad čovek pada, a ne može ništa da učini — reče mornar. — Nalazimo se u neobičnoj sredi­ ni i prete nam neobične opasnosti — reče Lun. — Ne znaš kud da udariš. Nešto nas drži, a pojavljuju se devojke, do­ bra pića, udobni kreveti... I sve ti nude... A ja, sto mu pobeglih riba sa udice, ništa nisam ni poželeo — šalio se mornar. Linda Heler nije ništa govorila. Dovede ih do jedne sobe uređene kao mali salon za primanje gostiju i kao televizijska soba. Naspram šest fotelja bio je televizijski aparat, ali Lunu pažnju privuče televizijska ka­ mera postavljena iznad prijemnika. — Sedite i sve će ići po planu onog ko vas je pozvao. Ako želite pi­ će, ili nešto drugo, kažite odmah — reče Linda Heler. — Znači li to da ćemo razgovarati s nekim samo uz pomoć televizij­ skih uređaja? — upita Lun. — To je sada čest način opštenja. Možete da se vidite, da razgovarate do mile volje, a da ne znate gde se sagovornik nalazi — odgovori ona. — I ne možeš da ga tresneš po zu­ bima, ako je nepristojan. Istina, mo­ žeš da zvizneš televizor, pa neka ku­ puju novi — upade mornar razgle­ dajući prostoriju. Pipao je zidove, pa ih kucnu na nekoliko mesta. Pokaza Lunu da su vrata dobro tapacirana, a onda re­ če: —Sve je udešeno da nas niko sem sagovornika i ovlašćenog prisluški­ vača ne može čuti. — Primetio sam da je soba uređe­

na na naročiti način — reče* Tj.in i sede u srednju fotelju. Mornar sede uz njega, a iinda Heler iziđe osmehnuvši se kao da nikada nije ni bila izgubila tu spo­ sobnost. Trenutak kasnije Makferson s čuđenjem pogleda Luna, koji je sedeo reklo bi se sasvim mirno. Međutim, on je laktom dodirivao Makfersonovu ruku i gurao ga u la­ kim trzajima. Dugo, kratko, kratko, dugo... Bili su to Morzeovi znaci. Mornar pomisli kako je, eto, jed­ nom došao trenutak da mu Morzeova azbuka posluži kao' jedini način sporazumevanja. Sada se sećao svog otpora Lunu, koji je tražio da često obnavlja znanje Morzeove az­ buke i čestitao sebi što ga je poslu­ šao, iako nije verovao u korisnost tog posla. »Večeras ćemo pobeći, ako ne ja­ vim nešto drugo«, otkuca Lun Morzeovom azbukom. »Bravo«, otkuca mornar. »Linda je s nama«, nastavi Lun. »Znam zašto«, saopšti Makferson i podsmehnu se svom drugu. Lun ga iskosa pogleda i na licu mu se pojavi molećivi izraz, a onda glasno reče: — Samo, ti znaš šta osećam za Džejn i nije na mestu da me zadir­ kuješ zbog ove žene. S njom sam bio omamljen nekim sredstvom. — Ne bih se čudio da si zgrešio i neomamljen. Ona sama je dobar mamac — šalio se i dalje mornar. Lun ućuta tobože uvređen. Mor­ nar htede da traži izmirenje, ali te­ levizijski prijemnik se osvetli, a sa zidova sinuše dva reflektora, koji osvetliše obojicu. — Prenosi li se ovo za javnost? — upita Makferson šapatom. — Idi do đavola! — nasmeja se Lun. — Hej, pa meni je prvi put da na­ 25

stupam, sto mu reflektora! Kad bi sa;. logla da me vidi Brenda, pa da ii', i priča kako sam izgledao — šalio se dalje mornar. — Vrlo ste duhoviti i simpatični — reče glas iz televizijskog zvučni­ ka. Na malom ekranu beše se pojavi­ la slika čoveka koji je kao i oni sedeo u fotelji, ali koji je, za razliku od njih, imao na licu malu masku oko očiju. Pored toga, detalji su pokazi­ vali da je vesto maskiran. Laka peri­ ka, brčići i šminka dopunjavali su masku oko očiju tako da je nepoz­ nati mogao da pokaže izraz lica, a da sakrije njegov pravi izgled. — Ko ste vi? — upita Lun. — To ne mogu da vam kažem, gospodine Sikerte. Danas nećete ču­ ti nijedno pravo ime. Neka u ovom razgovoru za vas budem Pak — od­ govori nepoznati. — O čemu želite da razgovaramo, gospodine Pak? — upita Lun. — I što niste došli lično, pa da raz­ govaramo kako ljudi razgovaraju hiljadama godina? — upade i Makferson. — Odgovaram prvo gospodinu Sikertu — reče Pak. — Želim da vas nagovorim na saradnju. A vama, gospodine Makfersone, mogu bez stida da kažem da je bezbednije biti daleko od vaših pesnica i vašeg ga­ sa za smejanje. Čudnim sticajem okolnosti vi ste usrećili gospođu Lindu H eler... — Ona jedina ne taji ko je — upa­ de Makferson. — Kako znate? — upita Pak. — Ne udaljavajmo se od nužnog razgovora — reče Lun i Morzeovom azbukom otkuca kratko svom dru­ gu: »Molim te ćuti«. — Gospodine Pak, objasnite nam naš položaj. U čijim smo rukama i šta se očekuje od nas? 26

— Ne postoji neko određen. To je zbir političara, filozofa, naučnika svih vrsta, pisaca, vojnika... Možete naći sagovornika za svaku oblast nauke. To su ljudi koji žele da izmene ovaj svet tako da postane bolji — poče da objašnjava maskirani neznan^sak riv en i pod neodređenim nadimkom Pak. — Vrbujete me kao dobrovoljca, zar ne? — upita Lun. — To je pravi smisao našeg razgo­ vora i moj cilj. Vi ste odmah shvatili — odgovori Pak. — Izgleda da sam rođenjem pred­ određeni individualist, a uz to sam suviše dugo živeo potpuno slobo­ dan. Ne verujem da bih mogao da se uključim u vašu tajnu družinu — reče Lun. — Ali mi vas pozivamo na sarad­ nju za ostvarenje velikih dela. Čovečanstvo ima pravo da to zahteva od vas — reče Pak trudeći se da izgle­ da miran, ali Lun je primećivao znake ljutnje i čak mržnje u izrazu tog širokog lica pod maskom. — Možda ću pristati kad saznam sve što se radi i smera. A i tada ostaće uslov da budemo slobodni ja, Džejn Vitington i Samjuel Makfer­ son. Kad budemo sigurni u svoju slobodu, odlučićemo da li prihvatamo saradnju — reče Lun. — O tome treba da čujem odluku još nekoliko ličnosti — reče Pak i nastavi da govori o civilizaciji, bu­ dućnosti čovečanstva, pripremama za odbranu i nadama da se stvore sredstva i oružja koja će to da obezbede. Lun je bez mnogo napora otkri­ vao filozofske i praktične korene či­ tave tajne organizacije. Ona je stvo­ rena da bi pronašla i izgradila pot­ puno nova sredstva za održavanje vlasti nad ljudima. Bili su to poklo­ nici potpunog gospodarenja »nad­

ljudi« nad ostalim ljudima. Znao je da rasizam rađa takve želje. — A kojim sredstvima bi smo mogli da uklonimo crnce, Portorikance i druge nepoželjne? — upita Lun iznenada. — To je cilj! Treba da pronađemo humana sredstva, koja niko neće ni primetiti — odgovori Pak i tek tada pomisli da ga je Lun izazvao da se izbrblja. — Milim da je naš dalji razgovor suvišan — zaključi Lun i ustade. Beše okrenuo leđa televizijskim uređajima, kao da je tu sam Pak. Makferson ostade da sedi. Smejao se pred kamerom, kao da je čuo do­ bru šalu. — Diktatura, zar ne? Hoćete pot­ punu i neograničenu vlast nad lju­ dima i mornarima, je li? E, neće ići bez gužve! Tako mi svih istina na svetu, zbog tvojih laži, momče Pak, dugujem ti dobar udarac ovom svo­ jom šakom — govorio je pruživši ru­ ku ka kameri. Učini mu se da se Pak trese od prigušene ljutnje, ali nije mogao da ga duže posmatra, jer ekran se zatamni, a televizor ugasi. Lun krenu ka vratima, ali ga zaustavi glas iz televizijskog zvučnika: — Ostanite da porazgovaramo o još nekim mogućnostima! t- Ko je novi sagovornik? — upita Lun, jer glas nije bio ni nalik Pakovom. Na ekranu se ukaza novi lik, takođe upadljivo maskiran da se to la­ ko prime ti, ali dovoljno da sakrije pravi izgled sagovornika. — Zovu me Beri. Ja sam šef nad ostalim vođama sektora. Brinem se o svim vezama i saradnji, finansijama i planovima. Sa mnom rade još pet ljudi. Sa jednim ste već razgova­ rali. Gospodin Pak nije postigao sporazum . . . — govorio je Beri.

— Koji je njegov sektor? — upade Lun. — Sve ono što se obično naziva politikom. Mi to definišemo preciz­ nije: bezbednost, obaveštajni rad i propaganda. — Zašto ste odredili da razgova­ ram s čovekom, koji mi u svakom slučaju mora biti neprijatan? — To je uobičajeni početak razgo­ vora. — Razumeo sam. Kažite ko su os­ tali u vašoj bandi? — Reč banda ne odgovara i uv­ redljiva je, ali ja znam da ste je vi upotrebili jer stvarno mislite da smo zločinačka banda. — Za uspeh razgovora potrebna je iskrenost. Ja sam tako shvatio razgovor i zato sam ga prihvatio, ali Pak . . . — Ostavimo ga sada. Predstaviću vam ostale. Gospodin Vik je vođa na polju biologije, a iz te oblasti za­ nimaju nas izučavanja u oblasti nasleđivanja, odnosno genetike . . r — Uznemiravanje »usnulog čudo­ višta« zar ne? — upita Lun. — Bez rizika nema velikih uspeha — nastavi Beri. — Dalje, sledeći vo­ đa je Sabak . . . — Dolazili to ime od ruskog sabaka?1 — našali se Lun. — Ne znam ruski, ali mislim da je izvor nadimka drugi. Dakle, Sabak vodi vojne poslove, a to znači i sve što je vezano za oružja izvan atom­ skih, hemijskih i bioloških. — Je li on iskusni general, ili sa­ mo političar? — Ni jedno od toga, pre bih rekao da je on organizator. — Takvi su, naravno' uz generale, naneli mnogo zla svetu — primeti Lun. — Bez vojne snage sve bi bilo ne­ sigurno. Mi je imamo —odgovori sa 1. Sabaka — pas (ruski).

27

zadovoljstvom Beri. — Sledeći je Gani, upravitelj poslova u odnosu na gangsterske i druge bande . . . — Je li to deo vojnih snaga, ili su u bandama sve snage? — upita Lun ne skrivajući ljutnju, jer toga trenut­ ka oseti da je uvređen poniženjem što mora da trpi ovakve razgovore. — Samo su deo snaga, ali ne voj­ nih. Koristimo ih posredno i ne u njihovom interesu — odgovori mir­ no Beri. — Dakle, ne poričete saradnju s podzemljem, odnosno gangster­ skim bandama?! — začuđeno upita Lun. — Ne, ne poričemo! — odlučno odgovori Beri. — Gangsterske ban­ de, terorističke grupe, političke par­ tije svih vrsta, verske sekte, najrazličitije zavereničke grupe i pojedinci mogu da se korisno upotrebe. I za­ što bi smo ih se odrekli kad već po­ stoje? — Mislim da nemate razloga — složi se Lun. — Vi verujete da ste nas od počet­ ka pravilno ocenili, pa u mojim reci­ ma nalazite potvrdu. Varate se, gos­ podine Sikerte. Mi smo nada čovečanstva punog protivurečnosti. Mi postajemo jači od svih sila sveta, pa ćemo čovečanstvo prinuditi da po­ stupa u svemu kako treba — govo­ rio je sa zanosom Beri. — Istovetan program imali su iza­ zivači drugog svetskog rata — reče Lun. — Mi nećemo rat, već milion ma­ lih borbi i nekoliko generalnih, veli­ kih uspeha u nauci i tehnici. Mi os­ tajemo nepoznati i skriveni sve dok ne pobedimo. U tome je razlika iz­ među nas i izazivača drugog svet­ skog rata. — Vi to mirno priznajete?! — Rekli smo da razgovor ima smisla ako je iskren. 28

— Naravno, očekujete da vam pristupim? — Da. Razmislite o svemu, pa od­ govorite. Može to da bude i nakon više dana, ili čak meseci. Lepo vam je tamo gde ste sada i verujem da ćete postupiti razumno. — Ima dosta toga da se razmišlja, ali u nekim stvarima i opredeljenjima nikad se ne kolebam — reče Lun i, pošto trenutak razmisli, upi­ ta: — Jeste li mi predstavili sve svo­ je vođe? — Nisam spomenu Ogdena. On je vođa na poslovima hernije ali pre svega, ili isključivo oko otrova svih vrsta. Baš juče mi je saopštio da za nekoliko dana možemo uništiti ceo živi svet na zemlji, u vazduhu i pod vodom — odgovori Beri. — Ja bih mogao da doprinesem da se taj rok skrati. Da li to očekuje­ te od mene — upita Lun. — To ne želimo. Nama je sada po­ trebno da obezbedimo punu kontro­ lu nad primenom otrova. Dakle, ako u jednom gradu želimo da otrujemo pet hiljada ljudi, ne sme se do­ goditi da umre četiri, ili šest hiljada, niti da neki broj ljudi samo oboli. Hoćemo da vladamo otrovima sa si­ gurnošću i kako želimo. Vi možete da nam pomognete u tome —objas­ ni Beri ne skrivajući nadu da će baš to prinuditi Luna da se odluči na sa­ radnju, jer pomisliće da je bolje smanjiti veliko zlo, ako već ne može da se otkloni. — Veoma sam ljut i zaprepašćen zbog svega što ste mi saopštili — re­ če Lun. — Međutim, shvatio sam da ste moćni. Ima mnogo razloga da prihvatim saradnju. Zato proveravam vašu spremnost da ona bude u granicama prihvatljivim za mene i za vas. — Šta da učinimo kako bi smo po­ tvrdili svoju spremnost da postupa­

mo s dosta obzira prema vama? — upita Beri: — Želim da u toku dana budem zajedno sa Džejn Vitington — odgo­ vori Lun. — Ona je naša najvažnija zaloga. Ćim je oslobodimo, vi ćete nestati zajedno s njom. Tražite bilo šta dru­ go, ali ne Džejn. Možete da razgova­ rate s njom ovako kao nas dva, ali da budete zajedno i slobodni ne još neko vreme — odgovori Beri. — Onda uzimam pravo da više dana razmislim. Kad mogu da raz­ govaram sa Džejn? — reče Lun. — Potrebno je tri do četiri sata da se to pripremi. Biće vam javljeno — zaključi Beri. — Želim odgovor na još jedno pi­ tanje — reče Lun. — Slušam vas — osmehu se Beri. — Šta će biti s Džejn i nama dvoji­ com, ako se usprotivimo saradnji? upita Lun. — Umrećete — odgovori Beri. — Tako sam i mislio — osmehnu se Lun. — Smatram da za sada ne­ mamo šta više da kažemo jedan drugom. — Tačno je, gospodine Sikerte. Zato do viđenja, jer prekidamo vezu — zaključi Beri i ćuteći je čekao ne­ koliko trenutaka da se televizijska veza prekine. Ali dogodilo se nešto nepredviđe­ no. Nekom malom tehničkom greš­ kom veza je ostala uključena. Lun i Makferson su videli kako njihov sagovomik ustaje i skida masku. Ug­ ledaše svetlokosog muškarca s neo­ bičnim borama, koje su od očiju po­ lazile preko slepoočnice sve do ko­ se, što se veoma retko viđa, jer osta­ li delovi lica nisu mu bili zborani. Imao je tanke brčiće nad širokim, ali lepim ustima i pod snažnim no­ som. Oči su mu bile neke svetle boje i Lun proceni da bi mogle biti plave

ili zelene. Crno — beli prenos je smetao da se to tačno oceni. Čak ni boja kose nije bila jasna, jer mogao je biti plavokos, ili prošeci. Beri usta­ de i iziđe iz vidnog polja kamere. Lun gurnu Makfersona i laktom otkuca: otkuca Makferson u znak da jo razumeo zašto treba da ćuti. Bilo bi možda sreće da Beri ne sazna da su videli njegov pravi lik. Ekran se ugasi i vrata se otvoriše. Linda Heler beše došla po njih. IV

U

trenutku kad je Linda Heler us­ tala da pozove Luna i Makfersona u trpezariju da ručaju, stiže zvučni poziv da Lun dođe u sobu za razgo­ vore pomoću televizijske mreže. Po­ što je znao o kakvom razgovoru se radi, Lun reče Makfersonu da osta­ ne i pravi društvo domaćici. Time je i njoj dao na znanje da bi mu možda smetale. — Naći ću put i sam — zaključi Lun i žurnim korakom se udalji. — Kad se vratiš, naći ćeš nas u trpezariji. Ćekaćemo te da zajedno ručamo, makar to trajalo i koji sat — reče Linda Heler i osmehnu se jedva vidno. Pošto joj se beše vratila sposob­ nost da se smeje, ili osmehuje, ona je to činila kad god je bila pogodna prilika. Sad je to činila lako i prirod­ no, a tek je bilo prošlo nekoliko sati od čudnog i iznenađujućeg događa­ ja izazvanog Makfersonovom gru­ bom šalom. Idući hodnikom Lun je poskaki­ vao od vrata do vrata, otvarao ih kao iz šale i obesti i zviždukao šalji­ ve arije. Iza jednih vrata otkri nov i snažan rezervni uređaj za proizvod­ 29

nju električne struje. Jedan mehani­ čar ga je pregledao držeći u jednoj ruci alat, a u drugoj krpe za brisa­ nje. Čim vide Luna, on ljutito viknu: — Odlazite! Ovamo je zabranjen pristup svima sem meni! — Slučajno sam pogledao ovamo, ali nisam ušao — veselo rcčr — A sada vidim odličan i moć'-;*1 Ag­ regat za proizvodnju struje. Vi ga održavate ne samo da bude u redu, nego i da divno izgleda. Nikad ni­ sam video čistiju mašinu. — Idite, molim vas — reče meha­ ničar malo pomirljivije. — Da li je radio, sem pri probi? — upita Lun. — Ne, nije . . . Molim vas idite, jer kršim stroga pravila što ovde razgovaram s vama — reče mehani­ čar. — Onda odlazim . . . Ali samo da vas upitam nešto. Je li ovaj veliki prekid struje u Njujorku učinio da se na mnogim mestima pojave ovakvi agregati? — Da . . . Svuda gde je važno imati električnu struju postavljeni su automatski agregati, koji se po­ kreću iste sekunde kad prestane do­ vod iz gradske mreže — odgovori mehaničar i iznutra zatvori vrata. Lun je razmišljao o ovim genera­ torima, jer znao je mnogo o tome da se postavljaju na svim mestima važ­ nim za bezbednost zemlje. Ovaj je bio velik i skup, što je moglo da zna­ či postojanje još nečega sem kuće i pomoćnih zgrada Linde Heler. Mogle su to biti skrivene radionice, laboratorije, ili magacini. Sećao se senzacionalnih članaka 0 mraku u Njujorku, koji je 9. no­ vembra 1965. godine zahvatio ceo is­ točni pojas Sjedinjenih Država i deo Kanade. Bilo je sedamnaest časova 1 petnaest minuta kad je počeo naj­ veći »kratki spoj« u istoriji sveta. 30

Prekid je izazvan kvarom sistema kod Nijagarinih vodopada u najneprijatnijem trenutku kad su se mnogi ljudi vraćali s posla. U pod­ zemnoj železnici Njujorka zateklo se blizu milion ljudi, a malo manje u samim vozovima. Pao je mrak i stvorila se gužva vozila na ulicama. Sistem saobraćaja se raspao zbog gašenja uređaja na semaforima. Za­ ustavili su se puni liftovi i u visokim zgradama i oblakoderima. Prekinu­ te su operacije u bolnicama. Počeli su požari i pljačke. Mrak je bio pra­ va katastrofa. Pokazala se nemoć ljudi. Stale su fabrike i radionice, a avioni nisu mogli da slete na neosvetljene aerodrome sve dok se neko nije setio da pomoću automobilskih farova obezbedi osnovnu signaliza­ ciju. Ipak, od svega najviše je zbunjiva­ lo to što je velik broj građana isko­ ristio mrak da odnese ponešto iz za­ mračenih radnji. Očekivalo se da će bande širom Njujorka iskoristiti mrak, ali da će se gangsterima, obijačima i običnim kradljivcima pri­ družiti i mnogi građani niko nije slutio. Velika panika zbog prekida svetla trajala je dvanaest sati. Bilo je to prvo iskustvo takve vrste. Sada, više godina posle tog događaja, Donald Sikert je razmišljao o mraku, mno­ go puta svom savezniku u obračuni­ ma. Mračne snage upotrebile su svetio ne samo za eksperimente opasne po čovečanstvo, negoli za svoju ličnu zaštitu. Električna struja ih štiti, omogućava im razgovore bi­ lo s kim bez opasnosti za njih same i uz sve to daje im mogućnost da pri­ sluškuju, snimaju i posmatraju sve i svakoga iz daljine i u punoj bezbednosti. Bila bi mi potrebna još jedna veli­ ka panika, ali u pogodnom trenut­

ku, pomisli Lim tek da zabavlja svo­ ju maštu. Međutim, to maštanje uobliči i jednu neobičnu zamisao. Razmišljanje o svemu tome prekide kad se nađe u salonu s prijemni­ kom i televizijskom kamerom, koji­ ma su upravljali automati i ljudi ko­ je nije mogao da vidi i koji su se, možda, nalazili miljama daleko od Bronksa. Ekran se osvetli i pojavi se lik Džejn Vitington, koja je bila uzbu­ đena što je i sama na isti način videla Luna. — Draga! — uskliknu Lun. — Donalde, dragi! — pozdravi Džejn. — Brinuo sam se . . . Srećan sam što si živa i zdrava. Bićeš i slobodna. — Pogođena sam i teško mi je — reče Džejn glasom koji zadrhta. Niz lice joj pođoše suze. — Budi čvrsta, draga. Nemaš raz­ loga da plačeš — htede Lun da je uteši. — Strašno je . . . Ponižena sam i uvređena . . . Onaj film . . . — Ja nisam kriv . . . Moraćeš da zaboraviš sve to. Bio sam omamljen nekim meni nepoznatim sred­ stvom . . . — Ne shvatam šta govoriš . . . Grozno su me ukaljali. —To ne može tebe da ukalja. Ti si iznad toga . . . Ali meni je teš­ ko . . . — zausti Lun, ali ekran se ugasi i veza se prekide. Iz zvučnika se začu Lunu nepoz­ nat glas: — Gospodine Sikerte, prestanite da joj govorite o filmu koji je snim­ ljen dok ste bili u zagrljaju Linde Heler. Ona o tom filmu ništa ne zna. Snimljen je jedan drugi film, u kom je ona »igrala« i rečeno joj je da vam je prikazan. To je učinio je­ dan naš čovek u trenutku ljutnje zbog otpora, koji gospođica Vitin­

gton daje. Ona govori o tom filmu. Sada ponovo uključujemo vezu. Ekran se osvetli i Džejn upita: — Šta se dogodilo? — Neka tehnička smetnja — reče Lun. — Dobro je što nije trajalo. Mo­ žemo da nastavimo razgovor, ali ne o tom vražjem snimanju. Ima važni­ jih stvari, a najviše je to da se mi vo­ limo. Sada znam da te volim još vi­ še. — I ja tebe! — uskliknu Džejn. — Ali sebe . . . Bilo bi bolje da sam mrtva . . . — Neću to da čujem, Džejn! Mo­ lim te u ime naše ljubavi i svih dana koje smo zajedno proveli da više to ne spominješ. Možda zločinci jed­ nom snime neku gadost o meni. Morala bi imati snage da te to ne pogodi — govorio je Lun. — Teško mi je, Donalde . . . — Zlo je što smo daleko jedno od drugog. Da smo i telom jedno s dru­ gim ti bi osetila koliko te volim čim bih te jednom poljubio željan tvog zagrljaja. — I posle onog filma?! — Neću da znam ni o kakvom fil­ mu. Hoću tebe i zato sam došao. Ni­ sam poverovao tvojoj poruci. — Naterali su me da je napišem. Prvi put sam pokleknula, jer pretili su mi strašnim kaznama, a znala sam da nećeš verovati u ono što jav­ ljam na neubičajeni način. — Sve će biti dobro. Kaži mi samo da li si zdrava. — Nisam fizički bolesna, ali psi­ hički sam povređena. — Sad više nećeš ništa primiti k srcu zbog naše ljubavi! Ja te molim! — snažno i sugestivno reče Lun. — Zbog tebe mogu mnogo — od­ govori Džejn i lice joj poprimi smi­ reniji izraz. — Sad si, eto, lepša nego ikad. Vo­ 31

lim te i samo to je važno — nastavi Lun. Džejn je vrtela rukom nekakav medaljon. Više puta ga je uzimala tako kao da ga pokazuje Lunu. Ko­ načno on ga primeti i posmatrao ga je koliko je mogao jasno da ga vidi preko televizijskog prenosa. Bio je to u obliku elipse izgraviran meda­ ljon s kineskim motivima. Lun nije mogao da oceni da li je od zlata, ili srebra, ali je bio siguran da se radi o metalu. — Da li ti je sada bolje? — upita Lun. — Jeste, jer i ti si primetio — od­ govori Džejn. — Utešna je ona tadžu pesma — nastavi Lun. — Sećaš li se stihova iz nje? — Pokušaću — odgovori Džejn. Ona skopi oči, jer pitanje je znači­ lo može li da se koncentriše i tele­ patskom vezom saopšti gde se nala­ zi. Lun i sam sklopi oči kao da se nalazi u zanosu sećanja. Polako je počinjao da vidi ono što je Džejn za­ mišljala. Mnogobrojne vežbe od onog dana kada su njih dvoje upoz­ nali britanskog naučnika doktora Greja obezbedile su im stalno pove­ ćavanje telepatske moći u međusob­ nom povezivanju. Dr Grej godina­ ma je obavljao telepatske eksperi­ mente i pomoću elektronskih ure­ đaja utvrdio je da kada čovek raz­ mišlja emituje jednu vrstu elektromagnetnih talasa. Lun i Džejn su to proverili na svojim uređajima, pa su postigli i neslućene uspehe, ali samo u međusobnoj telepatskoj ve­ zi. Sad je Lun »primao« slike koje su se javljale u mislima Džejn Vitington. Prepoznao je veliku laborato­ riju neke biološke naučne instituci­ je. Video je ulice Njujorka, a onda u jednom trenutku prepoznade Ki­ 32

nesku četvrt. »Ja sam u Bronksu, kod groblja. Tu je Linda Heler«, mis­ lio je Lun trudeći se da u glavi »vidi« Bronks i ženu koja nije mogla da se smeje. Mora da je Džejn to uzbudilo i ona otvori oči govoreći: — Ne mogu dalje da se koncentrišem. Pesma me podsetila na jednu ženu. Ona me je izdala... onda pre više godina. Lun shvati da ona misli na Lindu Heler. — Govorimo o nečem dugom. — Nekakva moćna grupa traži od mene naučnu saradnju — obavesti ga Džejn. — Isto je sa mnom. Inače kao da nisam zarobljen. Smešten sam udobno i nuđen obiljem hrane i pi­ ća. — Ovde je isto. — Gde je to »ovde«? — Ne znam, ali sam mislila... Valjda je tako. — Moraće da nam dozvole da bu­ demo zajedno. A sada zamisli da će­ mo opet biti potpuno slobodni i za­ jedno. Vredi se potruditi — reče Lun. — Vredi. Potrudićemo se oboje — odgovori Džejn. — Znam da si radoznala kako se završio moj eksperimenat s magne­ tima — nastavi Lun. — Kaži — reče Džejn i oči joj blesnuše sjajem koji se video i na ma­ lom ekranu. — Stvorio sam polje oko skloniš­ ta, koje ne može da pređe nijedan živ stvor, dok se magneti ne isklju­ če. — To je korisno i moglo bi da spa­ se London od štetočina. — I druge gradove i naselja. Sada je primena skupa, ali usavršava­ njem. .. Sećaš li se da si mi ostavila da završim biološke opite o rastu bi­ ljaka.

— Da! Šta se dogodilo? — živo upita Džejn. — Ispisao sam sve vrednosti. U celini utiče na brži rast i množenje, ali ne i na opštu konačnu veličinu — odgovori Lun. — To sam i očekivala — reče Džejn s vedrim izrazom lica. Nastaviše nerazumljivi razgovor o naučnim eksperimentima. Lun je vesto ubacivao brojeve, koji su iz­ gledali sastavni deo naučnih poda­ taka, a bili su šifra za kratke poru­ ke, jer duže se nisu mogle pamtiti. Tim putem Lun reče: »Važni su agregati za struju«. »Ima ih svuda«, odgovori Džejn. »Nađi put do njih. Male eksplozi­ je« Taj deo šifrovanog razgovora značio je da će u nekom trenutku biti potrebno uništiti agregate za proizvodnju struje pomoću nekih eksplozija. Lun je mislio na radiom tempirane bombe malog obima ali znatne snage, kakve je on znao da načini. Džejn je shvatila da mu sme­ taju električna energija i agregati. Nastaviše razgovor i Lun šifrovano upita: »Čajna taun?« »Da. Negde«, odgovorila je Džejn. Lun je razumeo da ona ne zna u kom delu Kineske četvrti je drže za­ tvorenu, ali da je tamo. — Čekaju me na ručak gospođa Heler i Makferson, pa predlažem d$ prekinemo razgovor. Znam đa ga prate agenti Glavnog, pa neka odmah čuju da želim svakog dana vezu s tobom. — Ko je Glavni? — upita Džejn. Lun joj ispriča ono što je bio saz­ nao od Berija i Linde Heler. Očeki­ vao je da še veza prekine, ali niko ga nije sprečavao da o bilo čemu objašnjava Džejn. — Meni niko nije objasnio te stva­ 2* X—100 (LUN 19)

ri. Rekli su mi samo da sam »pod moćnom zaštitom«. Tvrdili su da ćeš ti doći i tražili da te nagovorim na saradnju. Pretili su onim filmom... — Dogovorili smo se da ne pominjemo filmove — prekide je Lun. — Naša ljubav je čvršća od svih podva­ la. — Jača je od svega. — I lepa je tako da se pretvara u potpunu sreću. — Kako je s tobom sve lepo i utešno! Čak i na ovoj daljini osećam kao da sam u tvom zagrljaju reče Džejn. Lun htede đa završi razgovor, ali Džejn dade znak da ostane još ma­ lo. Brbljala je nešto o onom što je sve videla pre nego je ovde zatoče­ na, a vesto je ubacila šifru i saopštila: »Eksperiment Delpas«. — Zbog svega toga želim da te što pre vidim — zaključi Lun. On beše shvatio šta znači Delpas eksperiment. Ljudi koji Luna, Džejn i Makfersona drže u rukama ne šte­ de ljudske žrtve u svojim istraživa­ njima. Nisu li se smestili u Njujork baš zato što su u njemu ljudski živo­ ti jeftiniji nego bilo gde na svetu? S tim užasnim pitanjem u mislima i osmehom na licu za pozdrav sa Džejn Lun ustade. Televizijska veza se prekide. * U trpezariji Luna je dočekalo iz­ nenađenje. Gospođa Heler mu saopšti da je za veće pozvala goste. — Po svojoj, ili želji nekog dru­ gog? — upita Lun. — Onog drugog — odgovori s os­ mehom Linda. — Inače najradije bih ostala sama s tobom. Ljubomor­ na sam na tvoju Džejn i zbog toga ljuta na samu sebe. Lun nije hteo da komentariše nje­ na osećanja, pa upita: 33

— Ko su gosti? mentima i ubeđivanju izlože nauč­ — Naučnici, pronalazači, vrhun­ nika Donalda Sikerta. ski praktičari mnogih oblasti ljud­ Napravili su veliku grešku-, dirnu­ ske delatnosti, umetnici, političari i li su u moju Džejn, zaključivao je razni drugi ljudi — odgovori ona. razmišljanje. Nema sile koja bi me — Zašto se skupljaju baš ovde? — privolela čak ni da ih saslušam, a ne da prihvatim ubeđivanje. On seupita Makferson. — Tobože radi društva, a stvarno de uz Mekfersona, pa kratkim i du­ da vide i upoznaju vas — odgovori žim dodirima, koji su značili tačke i crte Morzeove azbuke saopšti MakLinda. — Šta će im to, milion mu milja fersonu: »Večeras bežimo.« na talasima?! — začudi se mornar. »Odlično«, otkuca mornar. — Donald i vi lično, morski vuče, Trebalo je otkriti najbolju priliku i veoma ste slavni. Svi oni žele da mogu pričati da su lično poznavali pravac bekstva. Lun odluči da za­ Luna, kralja ponoći i kapetana duge traži pomoć Linde Heler, jer sećao plovidbe Semjuela Makfersona — se kad mu je šapatom saopštila da pričala je Linda Heler tako da nisu je s njim. Priđe joj i u samo uho šap­ bili sigurni da li se šali, ili veselo go­ nu: — Hteo bih da budemo sami na vori istinu. mestu gde nas ne vide i ne čuju. Bilo je moguće jedno i drugo. Raz­ — Jedino takvo meso je salon za mišljajući o tome Lun dođe na po­ misao da i sam izvuče korist'iž tog projekcije. Tamo gledamo iznaj­ skupa. Bio je siguran da će među mljene filmove i gospodari ga nisu gostima biti neko od ljudi koji Sâôi4 stavili pod kontrolu, jer i da jesu njavaju telo nazvano Glavni, odnos­ zvuci filma i mrak bi smetali — tano Embrio. Oni hoće da g a 'vidé'ik- kođe šapatom, ali smejući se odgo­ vori ona, a glasno dodade: — Nisam bliza i steknu neposredne ütisie; Ne, nije to, zaključi Lun u misli­ očekivala da ste takvi. — Ja samo kažem. Nisam kriv. ma. Bolje rečeno, nije to važno. Oni — Veruje se da pomažu filmovi. žele da me podvrgnu uticaju svojih vrhunskih mozgova. Naučnici, poli­ Imamo nekoliko vrlo golicavih, koji tičari, umetnici, mislioci . . . Biće to se samo tajno prikazuju. — Makferson će prileći da dre ma skup koji može da utiče na čoveka. posle ručka, a mi možemo da vidi­ Ipak, neće im uspeti. Dalje ;e mislio o tome kako su mo neki od tih seksi filmova — reče mnogo puta pokušavali da ga savla­ Lun shvatajući šta ona hoće da se i> daju silom. Nudili su mu basnoslov­ veruje. na bogatstva i lak život. Pretili su Linda Heler pozva devojke da ot­ mu i kovali za veru, a mnogi su izda­ prate mornara do njegove sobe. vali zapovesti da se na njega, Džejn Dok je išao s njima, raspitivao se za i Makfersona odmah puca. Samo crnkinju Afu. Devojke su se šalile mrtvi su bezopasni. A eto, sada ne­ da nije lepo što pored njih dve traži kakva mračna sila pokušava na nov Afu. način. Pola silom i pretnjom, a pola N — Ja to činim samo iz jednog raz­ obećanjima i pokazivanjem svoje loga. Neka me odnese sam vrhovni moći. To nije sve. Ta sila koristi sotona, ako nije tako — branio se vrhunske umove da njihovim argu­ mornar. 34

— Verujemo ti, ali treba i da dokažeš. Mi smo zainteresovane, jer ovde sada muškarci nisu česti gosti. — reče jedna od dve devojke. . —Ostavite vaše vražje šale. U mo­ jim godinama čoveku je posle ručka potreban odmor — povlačio se Makferson. * Mala dvorana za prikazivanje fil­ mova bila je opremljena udobnim foteljama i automatskim uređajima za prikazivanje. Međutim, nije bilo stalnog poslužioca, pa su Linda i Lun sami morali u bunkeru za fil­ move da odaberu kutije. — Gledaš li često filmove? — upi­ ta Lun. — Ne tako često — odgovori ona. — Pa zašto je opremljena ova pro­ storija tako skupim projektorom i nameštajem? — Cela kuća, ostale prostorije i imanje služili su ranije u druge svrhe. — Ne razumem — reče Lun raz­ gledajući projektor da otkrije kako se film namešta i prikazuje. Gospođa Heler priđe i uze da to sama učini, jer je već odavno pozna­ vala uređaj i njegove tajne. Radeći to pričala je: — Jednom ćeš to saznati, pa je najbolje da ti odmah kažem. Moje bogatstvo samo malim delom potiče od nasledstva. Ja sam učila da sli­ kam, ali nisam postigla mnogo uspeha. Jedino sam okupila i upozna­ la mnoge umetnike i devojke koje su bile slikarski modeli. Počele su zabave u kojima se topio moj novac. Spontano je došlo do »poklona« zbog doživljenih radosti. Tada sam otkrila mogućnost da se pod vidom posluge i slikarskih modela drže lepe devojke i stvorila sam »kuću lju­

bavi«, kakva ranije nije nigde posto­ jala. Posetioci su bili samo izuzetno bogati ljudi. Znali su da pokloni osoblju daju pravo da zahtevaju društvo najlepših devojaka. — Zar nije bio teško okupiti toliko lepih devojaka? — upita Lun. — Naprotiv, bilo je veoma lako. Devojke iz službe kod mene odlaze na film i na basnoslovno plaćena mesta, jer im to omoguće moji gosti. Mnoge su se udale za bogate ljude, koje su zabavljale — odgovori Linda Heler. — A onda su došli Glavni i preu­ zeli posao? — Nije baš tako. Oni su unajmili mene i sve što imam. Ovde je stvo­ ren mali raj na zemlji. Imamo briž­ ljivo odabrane devojke, koje napolju nemaju potrebe da se jave bilo ko­ me, niti ih ko traži. Zarade su im og­ romne. Stražari su promenjeni i pri­ padaju Glavnom. Slučajno znam da su neki od njih bili policajci, ili pod­ oficiri u mornarici. — Kolika je tvoja samostalnost? — Sama mogu da odem kud že­ lim i kad želim, ali ostajem ovde, jer stalno imam po neku obavezu, a i društvo je odabrano — odgovori ona i uze Luna pod ruku. U mraku ga dovede do dugih fo­ telja. Sedoše i poče emitovanje mu­ zičkog filma u boji. Lun nije obra­ ćao pažnju na naslov, jer muzika je bila prijatna, a i scene su bile lepe za površno gledanje. — Kako mogu da pobegnem iz ove kuće? — upita Lun neposredno i otvoreno. — To je nemoguće. Svi prolazi su pod stražom, koja je zaštićena elek­ tronskim uređajima, nevidljivim zracima i zamkama. Ako stražar ne drži prst na određenom dugmetu, ko god se približi upada u podzem­ ne zamke, koje se iznenada otvara­ 35

ju pod nogama. Preko zidina je isto tako nemoguće, jer svaku tačku po­ kriva nevidljivi infracrveni zrak. Ćim ga nešto preseće, doleće kiša kuršuma iz oružja sa prigušivači­ ma. Bande napolju misle da se puca bez razmišljanja, jer momci su po­ kušavali da upadnu ovamo. Svaki je poginuo — pričala je Linda Heler. — Ti si propustila da sebi obezbediš izlaz?! To jedva verujem — reče Lun. — Nisam imala potrebu, jer ja sam ovlašćena da izdajem sva nare­ đenja. Gak i da isključim sve uređa­ je bezbednosti. Mogu da naredim zatvaranje, ili ubistvo bilo kojeg muškarca, ili devojke na svom ima­ nju . . . .> — Onda možeš da urediš da ja i Makferson umaknemo — prekide je Lun. *. »Avi­ onskim brodovima. — Astronaut Edgar Mičel, koji je u kosmos leteo brodom »Apolo — 14« bio je određen da iz vasione us­ postavi telepatski kontakt sa četiri osobe. Kasnije je izjavio samo to da je uspeh nadmašio sva očekivanja. Inače, rezultati proučavanja telepa­ tije još uvek su državna tajna u veći­ ni zemalja se tim bave u nekoj na­ učnoj instituciji — zaključi Lun. — I ti stvarno »čuješ« misli naše Džejn? — upita m ornar. — Kad je to pogodno i kad u isto vreme pristupimo koncentraciji i »prijemu« — odgovori Lun. — Pa to je neugodna stvar — vrteo je glavom m ornar. — Ako Džejn može da ti čita misli, onda ti nije lako. — Misli ne može da »čita« — od­ govori Lun i odustade od daljih na­ pora da m ornaru objasni telepatske probleme. Behu već stigli do mosta koji je iz­ vodio na autoput Brukner, koji je prolazio uporedo sa Brukner-bulevarom. Smatrali su da će gangsteri voditi Džejn putem kojim se najlak­ še i najbezbednije stiže. Međutim, u povorci kola nisu uspeli da odrede ona u kojima je Džejn. Njene misli nisu otkrivale ništa, a Lun nije mo­ gao dovoljno da se usredsredi. Isti­ na, hvatao je misli Džejn Vitington, koje su značile da ona ništa ne vidi, jer je prevoze u nekom zatvorenom prostoru. Konačno, razočarani Lun i Mak-' 62

ferson morali su da se vrate u Espot ' Strit i siđu u sklonište. Izgledalo je da će tu noć provesti mirno. Lun uze da čita novine, kako bi stišao uznem irenost stvorenu telepatskim naporim a da održava vezu sa Džejn. Bio je shvatio da zločinci zna­ ju nešto o mogućnostima da Džejn Lunu mislima prenese neku poru­ ku, pa su i od nje krili gde se ona nalazi.

* Iz furgona ugrađenog na kamio­ netu Džejn su izveli u nekoj lepo uređenoj garaži, čiji zidovi su bili obloženi zelenkastim, a podovi modrim keramičkim pločicama. Ta­ mo su se nalazila troja skupa i veli­ ka luksuzna kola. Ulazna vrata ga­ raže behu zatvorena i Gani, još uvek pod maskom, izvede je sa svo­ ja dva naoružana pratioca. Kroz jedna vrata stigoše n a krat­ ko stepenište od svega osam stepenika, pođoše nekim hodnikom i po­ češe da se spuštaju. Džejn nije mog­ la da zna gde se nalazi, ali bila je stigla tamo gde je Makferson pro­ veo prvu noć u kući Linde Heler. Is­ ta podzemna sobica bila je ipak ugodnija od betonskog bunkera ta­ mo u Čajnataunu. — Želim vam sve najbolje — reče joj Gani na rastanku. Ona je zamišljeno gledala za njim. Pitala se da li je taj čovek do­ bar, ili zao. Možda se našao među zločincima sticajem za njega tragič­ nih okolnosti. — Posetite me jednom, ako vam je moguće da pokažete lice — reče Džejn za svaki slučaj. Gani zastade zamišljen, pa joj pri­ đe i tiho šapnu: — Svuda u ovoj kući su skrivene televizijske kam ere da nije njih, ski­ nuo bih masku. A sada zam ahnite

da me udarite, kao da sam vam predložio nešto sramotno. — Odvratni bedniče! — viknu Džejn i zamahnu rukom. Gani izbeže udarac i pobeže smejući se. Džejn je udarala pesnicama u zatvorena vrata i grdila »nepris­ tojnog« momka; Jedan sat kasnije dođoše dva nao­ ružana čoveka i odvedoše je u pro­ storiju koja je ujedno bila bibliote­ ka, soba za rad i cvetna bašta. Taj deo s kaktusima i cvećem imao je staklene zidove i ogromne prozore, a mogao je da se odvoji od ostalih delova sobe jednom teškom zele­ nom zavesom. U tom delu, među cvećem i kaktusima Džejn ostade,, da čeka, jer je stražari napustiše. Ona osmotri prozore i priđe jed­ nom od njih. Prepoznade drvored i zgradu na desnoj strani. Sad joj je bilo jasno da su je opet doveli kod Linde Helerj gde su je i ranije doma­ mili da je nasilno odvedu u labora­ torije kod Čajnatauna. -*■ Izgleda kao put kojim biste mogli' da pokušate bekstvo, zar ne, gospođice Vitington? — trže je neči­ ji glas. Ona se brzo okrenu i ugleda lepo građenog muškarca, plave kose i zelenih očiju. — Ko ste vi? — upita Džejn. — Pošto nema ko da nas upozna, dozvolite da vam se predstavim. Zo­ vem se Čarli Parker — odgovori Be­ ri. Džejn je čekala da joj posetilac sam objasni otkud on ovde i šta želi, a on ju je zadivljeno posmatrao i če­ kao da ona nešto kaže. — Gde se nalazimo? — upita Džejn konačno — U kući gospođice Linde Heler. — Zar ona nije udata? — Nije. Znam da se vama pred­ stavila kao udova, ali to je bilo sa­

mo zato da opravda svoju nemoć da še smeje, ili m akar malo nasmeši. Tu sposobnost slučajem joj je vratio Makferson gasom koji izaziva smeh — ispriča Parker Džejn nije mogla da se ne smeje. — Očekivala sam susret s jednom drugom ličnošću — reče ona zatim. — Ja sam ta druga ličnost. Nadi­ mak Beri je moj — odgovori Parker. — Razmišljajući o nekim događaji­ m a zaključio sam da ne vredi skri­ vati ko se nalazi iza nadim ka Beri kad je reč o vama i Lunu. Inače ni­ kom to ne bih priznao. — Otkuda to iznenadno poverenje prem a zarobljenici? — upita Džejn. Parker ispriča da su ga Lunovi postupci i zadnji telefonski razgo­ vor njih dvojice uverili d a kralj po­ noći zna ko se krije iza nadim ka Be­ ri. — Proveravo sam u tehničkoj službi televizijske veze. Otkrio sam da se dogodila greška u trenutku kad sam prekinuo svoj prvi razgo­ vor s Lunom. Tehničar nije n a vreme prekinuo rad kamere, a ja sam požurio da skinem masku. Lun me je ovde n a prijemu prepoznao i zloupotrebio je to tako što me je preva­ rio i pobegao — zaključi Beri, od­ nosno Čarli Parker. — Te televizijske k am ere... Čudi me kako ih skrivate, jer mislim da one služe da se ovde špijunira sva­ ka prostorija — reče Džejn. Parker ode do pisaćeg stola i na dlanu donese predmet upola manji od kutije cigareta. — Ovo je m inijaturna televizijska kam era. Teška je pedeset i sedam grama, a zovu je »Dik Trejsi«, jer ta­ ko se zove jedan detektiv iz stripo­ va. Ona je tako mala, jer ima uređaj veličine nokta, koji sadrži četrdeset hiljada elektronskih elemenata. 63

— I gangstere, u čije ruke su me Proizvodi se i u Londonu — objasni vaši ljudi gurnuli — prekide ga Parker. — Da, sećam se da sam pročitala Džejn. Parker ponovo uloži ogromne n a­ vest o tome da je prikazana kod nas tamo. Može da posluži policiji, voj­ pore da objasni potrebu postojanja sci, špijunima... — uz uzdah reče neodređenih snaga, koje su zbog to­ ga neranjive, kako bi se sačuvao po­ Džejn. Parker je povede do udobnih fo- . redak. Prateći sve što je govorio Džejn je telja i sačeka da ona sedne i kaže kakvo piće bi mogao da joj ponudi počinjala da shvata da je došlo do neobične sprege nauke, bogatstva, ovako kasno. — Čaša piva bi mi odgovarala — zločina i ideja i da niko ne zna šta može da se razvije iz Konture. Ipak, reče Džejn. Očekivala je da on pozove neko­ bila je sigurna da tajne, m račne ga i naruči pivo, ali on to nije uči­ snage mogu dati samo m račne i ču­ nio, a nakon dve minute jedna de- dovišne rezultate. Nije nalazila neki savremeniji pojam, kojim bi sve to vojka donese pivo. — Moj sekretar prati sve i sam je bilo obuhvaćeno i pomisli na staru naručio — objasni Parker s neskri- pojavu. — Da, shvatam — reče ona. — venim ponosom. — Kod nas sve ra­ Odlučili ste se za poredak ropstva. di bez zastoja i besprekorno. — Samo vam ponekad podvale Za njegovo ostvarenje dobra vam je svačija pomoć. kamere — nasmeja se Džejn. — Vi oštro sudite. Red i posluš­ Smejao se s njom i Parker, a onda nost ne znače odmah ropstvo i dik­ reče: — Moramo učiniti nešto da se taturu — branio je Parker svoje sta­ vove. Lun urazumi. — Ropstvo, nasilje, odsustvo slo­ — Ko to »mi«? — Pa vi, gospođice Džejn, kao bode ličnosti... Samo to mogu da osoba koja može sve da razume i ja naslutim kao posledicu eventual­ kao čovek koji ima veliku odgovor­ nog vašeg uspeha — odlučno reče Džejn. nost u svemu — objasni Parker. Parker je neko vreme ćutao, a on­ — Možda ja mogu da razumem sve, ali kad mi se objasni — reče da upita: Džejn. — Znači li to da ni pod kojim us— Pokušaću da ja to učinim — re­ lovima ne prihvatate saradnju? če Beri i poče da priča. — Čak neću ni da odgovorim na Govorio je prvo o »slobodnom to pitanje. Dok sam zatvorena ne svetu« i »ostalima«. Džejn je upada­ mogu da prihvatim saradnju. To bi la s primedbama da joj se podele i bilo pokoravanje nasilju — odgovo­ nadmetanja ne sviđaju, a Parker je ri Džejn Vitington. Parker je razum eo šta ona oseća. nastavljao da je uverava kako je — Vi ste isti kao Lun. Suviše ste svet inače podeljen. — Mi moramo biti jači — reče u dugo bili pod uticajem te protivurečne ličnosti. Naučnik i avanturis­ jednom trenutku. — Opet to »mi« — primeti Džejn. ta. .. Zar to ide zajedno? — upita na — Mislim na slobodni svet, sebe, kraju. — U njegovom slučaju to je nauč­ vas, Luna i ... 64

nik i borac. A što borba vodi u opas­ nosti i obračune, pa se vam a čini da je to Lunova naklonost prem a avan­ turam a, stvar je vašeg pogrešnog gledanja — odgovori Džejn. Uzalud je Parker pokušavao da pridobije Džejn obećanjima bogat­ stva, slave i lakog života. Pokušavao je da je okrene protiv Luna čak i podsećanjem da on nije zasnovao brak s njom. — Važna je samo ljubav — b rani­ la se Džejn. Konačno je Parker bio ogorčen silnim otporom Džejn Vitington, pa odluči da je m akar povredi, ako ne može da je pridobije za svoje plano­ ve. — Pokazaću vam jedan film — reče on i znakom ruke preko nevid­ ljivog posm atrača ekrana, koji je sedeo negde u kontrolnoj sobi, pozva pratioce. S njima odvede Džejn do dvorane za projekcije. Jedna devojka donese kutiju s filmom i Parker ga postavi u aparaturu. Kad je počeo da se od­ vija, film Džejn skrenu pogled i s gnušanjem reče: — Vidim da je nakljukan opojnim sredstvom. Tako drogiran je bio ne­ moćan. .. — Ali gledajte šta se događalo! — ljutito viknu Parker. Nije se nadao onome što se u tom trenutku dogodi. Džejn ga jednim udarcem prstiju u oči privremeno oslepi. On kriknu, ali ga ona zahva­ ti i baci na pod. Udari ga bosom no­ gom u lice, jer joj beše spala cipela u trenutku kad je izlazila između fo­ telja. Stražari se behu povukli i Džejn je čekala nad onesvešćenim Parkerom i s njegovim pištoljem u ruka­ ma. Kako se niko nije pojavljivao ona pritrča aparaturi i istrže film. Tražila je način da ga uništi i otrča 3* X—100 (LUN 19)

do bunkera za filmove koji su služi­ li za razonodu. Tamo nađe uređaj za premotavanje i uništavanje do­ trajalih filmova mlevenjem. Ona postavi film i kraj uvede među zup­ čanike koji su ga brzo odvijali i gu­ rali među noževe. Sitno seckani ot­ paci sipili su u korpu za otpatke. Džejn se vrati do onesvešćenog Parkera i sačeka da se osvesti. — Ne vidim ništa... Moje oči! — cvilio je Parker. — Proći će to, još malo — reče Džejn. — Ali kad budete videli, ne pokušavajte nešto glupo. Držim vas na nišanu i pucaču bez dvoumlje­ nja. Parker je počinjao da vidi. Opipa džepove i nađe maramicu, pa poče da briše suzne oči. — Ne možete umaći iz ove kuće — reče Parker kad je konačno us­ peo da vidi. — Onda ni vi nećete umaći kuršumima. Umrećete u trenutku kad se uverim da ne mogu pobeći — re­ če Džejn glasom koji je bio zloslu­ tan. U tom trenutku Džejn dobi uda­ rac po glavi s leđa. Učini joj se da joj je glava eksplodirala i ona klonu u ruke Čarlija Parkera. Iza nje je sta­ jala Linda Heler. — Otkuda ti ovde? — upita Par­ ker. — Bila sam se sklonila levo, kod zavese. Htela sam da još jednom vi­ dim taj film. Baš kad sa htela da ga uzmem javili su da ga vi tražite... Došla sam i sakrila se tamo. Možda sam htela i da uživam u mukama te devojke — odgovori Linda Heler. — Idi do hodnika i pozovi dva momka — naloži joj Parker. Ona ga posluša. Uskoro je Džejn opet bila u podzemnoj sobi. U samu zoru dođoše po nju i odvedoše je na neko novo mesto. Bila je to opet 65

podzem na prostorija, ali opremlje­ na potpuno kao državni zatvor. Na zidu je bio ispisan red koga se m ora pridržavati. »Zabranjeno je razgovarati sa stražarim a... Zabranjeno je vikati i dozivati... Zabranjeno je ... Zabra­ njeno«, redale su se mnogobrojne zabrane propraćene pretnjama. Sve to nije mnogo iznenađivalo Džejn Vitington, ali bila je zapanje­ na kad je videla da joj hranu donosi čovek u uniform i zatvorskog čuva­ ra. — Gde se nalazim ? — upita ona. Čuvar prstom kroz rešetke poka­ za ispisane zabrane, ali Džejn je go­ vorila o nezakonitom zatvaranju. Čuvar ode nekud i uskoro se vrati s gumenim crevom za polivanje. U hodniku otkri hidrant i priključi crevo, a onda uperi šmrk kroz rešet­ ke na Džejn. O na je pokušavala da um akne i da se zakloni, ali snažni mlaz vode ju je nalazio u maloj zatvorskoj ćeli­ ji. Konačno ona pade na betonski pod. — Ovde je sve zabranjeno! — doviknu joj čuvar zatvora i dade se na posao da otkopča i odnese crevo za polivanje. Toga jutra nije ni okusila doru­ čak. U podne joj ručak donese jedan drugi čuvar. O na opet pokuša da mu postavlja pitanja, ali i on pokaza prstom na zabrane i ćuteći se udalji. Džejn je sada bila prinuđena da je­ de neukusnu hranu i bajati hleb. Osećala se jadno, ali hrabrila ju je nada da će se m akar Lun spasti iz svih zamki Njujorka. Grad gradova s noćnim nebom išaranim hiljada­ m a boja neonskih svetiljki sada joj se prikaza kao grozno mesto muče­ nja, propadanja i smrti. Začudo, nije mislila o susret i s Lunom. Film ju je, ipak, iako je vide­ 66

la samo nekoliko scena, povredio. Zaricala se da će to savladati i zabo­ raviti, ali u dubini duše osećala je d a bi joj bilo teško da se sada nađe uz Luna. Nije uspevala ni da usredsređi misli k njemu i uspostavi tele­ patsku vezu. Bila je sužanj ranjene duše. IX L u n ipak beše učinio deo onoga što je Parker očekivao. Našao je pri­ liku da nam am i Parkerovu ženu u klub i da od nje sazna gde je njen muž. Međutim, Lun je radio na svoj način i dugo nije napadao n a sklo­ ništa u kući Linde Heler. Parker i ostali iz vodstva neobične organiza­ cije postali su nestrpljivi. — Njegovu Džejn smo sklonili ta­ ko da je nikad neće naći. Dok je držimo, on m ora preduzeti nešto i biće u Njujorku — govorio je Par­ ker. — Ipak, čudi me što već danim a ništa ne preduzima. Njegovo prisus­ tvo nas parališe. Ispustili smo mno­ ge poslove. — U podzemlju se događaju čud­ ne stvari — pričao je Tomas Brit. — Kao pečurke niču nove bande. Ni­ kad se nisu stvarale tako brzo. U njih stupaju obični ljudi. To je nešto neobično... — Zabavićemo se tim kasnije, kad nestane opasnosti od Luna — preki­ nuo ga je Parker. J ed n o j jutra, dok su vodili sličan razgovor, kontrola javi da neko iz grada zove gospođu Lindu Heler. Beri uključi prislušni uređaj i javi da joj se razgovor ne ometa. — Ovde Linda Heler — javi se že­ na. — Zdravo, Linda! Ovde je Donald Sikert — čuo se Lunov glas. Uzbuđenje zahvati i Lindu i one koji su slušali.

— Mislim da nas slušaju — otvo­ reno Linda opomenu Luna. — Pa to je prirodno, jer se tamo krije Čarli Parker. I neka on samo sluša, jer olakšaće ti posao — odgo­ vori Lun. — Zvao sam te da predam poruku za njega. — Onda govori — reče Linda. — Kaži Parkeru da neću napasti sklonište u tvojoj kući, jer znam da su postavljene opasne zamke. Sačekaću ja njega kad bude morao da ode u banku. On ne može večno da ostane tu, pod zaštitom uređaja, svojih ljudi i mnogih zamki za neu­ pućene pričao je Lun. — Razumem — reče Linda. — Međutim, meni se žuri — na­ stavi Lun. — Želim da pregovara­ mo. Zato pozovi Čarlija Parkera. — Hoću, ali pre nego odem želim da ti kažem. Volela bih da te sret­ nem opet. Ona nasilna noć, kad si zarobljen, bila je za mene kobna. Stalno te želim ... — Kaži Parkeru neka te pusti da izlaziš bez pratnje, pa ćemo se sresti — prekide je Lun. — Gde i kada?' — upita Linda. — Šetaj ispred podne po Brodveju od Tajms-skvera do Pedeset sedme ulice — odgovori Lun. — Danas? — Naravno! — Biću tamo — zaključi Linda i otrča da pozove Parkera. Srete ga u hodniku, jer on je već išao k telefonu. — Sve sam čuo — reče joj i priđe aparatu. Javi se i začu Lunove reči: — Jeste li vi Parker? — Ja sam, gospodine Sikerte — odgovori Parker. — Pozvao sam vas da vas opomenem — nastavi Lun. — Umrećete uskoro, ako ne pustite Džejn. — To je izvan moje moći!

— Lažete, Beri! Pustite Džejn još danas, ako nećete da vas njeno ro­ bovanje skupo košta. Ovo nije pretnja. Treba da znate još nešto, jer je fer da vam to kažem. I kad pustite Džejn, nećete moći da održavate da­ lje Autlajn. Ta čudovišna organiza­ cija m ora da nestane. Jeste li spremni da sarađujete na tom pla­ nu? — Zar ste ludi, Sikerte?! Mi vas zovemo na saradnju da Autlajn oja­ ča, a vi tražite moju saradnju da uništite ono što je s mnogo tru d a i po genijalnoj zamisli stvoreno. Aut­ lajn više niko i nikad ne može da uništi! — uzbuđeno je govorio Par­ ker. — M ože... To čudovište biće uniš­ teno! — zaključi Lun i prekide vezu. son.i

$

I Lun i Linda Heler znali su da će Glavani svim svojim snagam a po­ kušati da uhvate, ili ubiju Luna, ali ipak su bili n a Brodveju. r Bilo je očito da su Glavni i svi po­ vezani s Autlajnom počinili grešku koju je Lun očekivao. Stvorili su gužvu n a Brodveju dovlačeći mnoš­ tvo agenata, koji međusobno nisu mogli da se poznaju. Izmešani s prolaznicima tuda su se okretali po­ licajci u civilnirh odelima, agenti, najmljeni privatni detektivi i obaveštajci mnogih službi. Okolo su bi­ la postavljena mnogobrojna kola. Ipak, nisu uspeli da Lindu stalno drže pod nadzorom. Išla je od severa prem a Tajms-skveru. M orala je da upada u gru­ pe turista, snabdevača i besposle­ nih šetača. U jednom trenutku, dok se provlačila kroz jednu grupu južnoar^eričkih turista, Linda je čula poruku: — Šetaj prem a Brajan-parku. Ona posluša i skrenu u Četrdese­ 07

tu ulicu. Odnekud do njenog sluha stiže poruka, kao da joj je neko go­ vorio iza leda: — Drži se dalje od drugih ljudi. U parku budi sama i pazi da ti niko ne bude bliže od dvadeset jardi. Ona se okrenu, jer prepoznala je Lunov glas, ali njega nije nigde bilo. Tek kad se smirila shvatila je da glas dolazi iz predmeta na njenim leđima. Lun joj je govorio dokle da zađe u park i na koju usamljenu klupu da sedne, a onda joj saopšti: — U travi pored noge na desnoj strani klupe nalazi se mali primopredajnik. Podigni ga tako što ćeš to­ bože nešto ispustiti na to mesto. Uređaj je podešen i pomoću njega moći ćemo da razgovaramo. Linda požuri i uskoro je sedela na usamljenoj klupi oslonjena tako da rukom skriva usta. Tako je mogla da govori, a da ne otkriva šta se do­ gađa. I ona i Lun su znali da sada mnogi s nestrpljenjem očekuju da Lun upadne u zamku. — Bilo kako da si maskiran, ne smeš doći ovamo reče Linda Heler. — Nalazim se na mestu sa koga te vidim i naš susret mora ostati ovako na odstojanju — odgovori Lun. — Mislila sam da ćeš me »oteti« na neki način s Brodveja, ili odavde iz parka. — To je nemoguće. Znao sam da ne možemo prići jedno drugom, ali možemo da razgovaramo bez opas­ nosti da nas neko sluša. — Teško mi je bez tebe, Donald e ... — Vidićemo se uskoro. Ti treba da doprineseš tome. Hoćeš li, Lin­ da? — Kunem ti se da hoću, makar šta zahtevao! — odgovori ona uzbu­ đeno. — Ući ćeš u toalet tamo kod ogra­ 68

de — nastavi Lun. — U prvom odeljku s leve strane, gore na prozorčiću nalazi se bočica koja izgleda kao jedna od onih što žene u njima im a­ ju mirise i losione. Njen sadržaj tre­ ba da izliješ u rezervni generator u slučaju prekida električne struje. Izlićeš ga u stator, n a kome su otvori za hlađenje. Uz bočicu je listić s crtežom. Gledaj da ga upamtiš i uništiš. Bočicu pomešaj s ostalim kozmetičkim sredstvim a u svojoj torbici. Verujem da sve u toaletu treba da obaviš vrlo brzo, jer agenti će jum uti tamo misleći da je možda to mesto našeg sastanka — pričao je Lun dok je Linda osm atrala okoli­ nu nagađajući gde bi on mogao da se nalazi. — Sve sam upam tila i biće izvrše­ no — reče Linda. — Ima li još šta da mi kažeš. — To je za sada sve — odgovori Lun. Želela je da čuje od njega nešto o ljubavi i želji da se što pre nađu, ia­ ko je bila svesna da g a nikad ne mo­ že vezati uz sebe, jer beše videla Džejn Vitington. Posm atrala je Džejn pomoću kontrolnog televizij­ skog uređaja i zavidela joj na lepoti, hrabrosti, naučnim uspesima i Lunovoj ljubavi. I, začudo, nije osećala mržnju. Prvi put u životu nije mrzela suparnicu. Pitala se šta se to s njom događa. Zar je dodir s Lunom bio toliko »zarazan«? Je li joj spo­ sobnost da se smeje izmenila karak­ ter? Volim g a ... Nesebično ga vo­ lim. .. Možda zato ne mogu da mrzim ništa što on voli, pa ni n ju ... Kako je divno voleti!.. ’ Mogla bih da um rem srećna, ako bi on to želeo, razmišljala je odlazeći da nađe bočicu s razornom tekućinom. U trenutku kad je htela opet da izađe, jer beše uzela bočicu s teč-

nošću i pocepala listić, začuše se trčeći koraci. Nekoliko agenata upadoše i baciše se u zaklon držeći oružje spremno za paljbu. Jedan se prući na pod i valjajući se stiže do Linde. — Šta vam je, čoveče? Imate li padavicu? — upita ona i istrča napo­ lje. Tamo su policajci i agenti zatva­ rali dvostruki krug oko toaleta. Po­ što brzo shvatiše da je glupo što či­ ne, ostaviše ženu na miru i ona na­ stavi šetnju parkom. Opet je čula Lunov glas. — Jeste li se uplašili od juriša agenata? — pitao je on kroz smeh. — Očekivala sam ih, pa me nisu iznenadili — takođe uz smeh odgo­ vori ona. — Kako ću saznati da li je tečnost izlivena u agregat? — upita Lun. — Pozvaćeš telefonom i pitaćeš kako sam. Ako odgovorim da sam dobro, onda je sve u redu, a ako bih kazala da se ne osećam dobro, onda nisam mogla da oštetim agregat — odgovori ona. — Ko govori o oštećenju? — Pretpostavljam da je tečnost ki­ selina, koja će izazvati kratak spoj u generato.ru. — Tačno si pretpostavila — smejući se reče Lun. — Trudiću se da te obeštetim zbog uništenog generato­ ra. — Nisam ga ja ni kupila. Postavili su ga ljudi Autlajna. Beri mi je dao nalog da im omogućim sve_ radove u kući i oko nje. — Znaš li ko je Beri? — Ne. ' — Sigurno? — sumnjičavo upita Lun. — Kunem se ... — zausti Linda. — Verujem ti, ali se šalim. Ja ću ti reći ko je Beri. On je sada u tvojoj kući.

— Ne verujem ... Primetila bih da je on došao. Znam kako izgleda, jer mnogo puta sam ga videla n a tele­ vizijskom ekranu. — Tamo je Čarli Parker. — Jeste. Sklonio se od tebe, jer ga optužuješ i pretiš mu. — Ne činim to bez razloga. On je Beri. Za tebe bi bilo vrlo opasno ako otkriješ da to znaš. Možda bi bila ubijena. Sada, kad si prešla u drugi tabor, treba da paziš šta činiš. Ne bih voleo da te ubiju. — Samo »ne bi voleo«? — Bilo bi mi strašno — m orao je Lun da kaže i jednu neistinu. On je ohrabri i kaza joj da se jav­ lja kao Heli, što je sastavljeno od po dva prva slova njenog im ena i pre­ zimena, ako joj uspe da zadrži mali primopredajnik. — Ako ću moći da te čujem, onda ne treba telefonski poziv — reče Linda. — Ostaćemo pri dogovoru o tele­ fonskom razgovoru, jer radio-veza može da bude nesigurna. Možda te Beri i njegovi ljudi pretresu i nađu prim opredajnik — odgovori Lun. — Možda je najbolje da odmah otkri­ ješ kako smo vodili razgovor i poka­ žeš primopredajnik. Kaži da sam pokušao da te zastrašim i d a od te­ be saznam kako mogu da prodrem u kuću i uhvatim Parkera. — To će ga naterati da postane oprezniji, jer verovaće mi — reče Linda. — To ne smeta. — Čudan si ti svat, dragi — reče Linda. — Ipak, strahujem zbog tebe. Postavljene su zasede i električne prepreke po dubini vrta. Hoće da te puste da prodreš do neke tačke, pa da te unište. Svud su signalni ure­ đaji, a m inijaturne kam ere osm at­ raju svaku stopu zemljišta napolju i svaki kutak u kući. 69

— Ni to ne smeta — vedro reče Lun. — Da opet odem na klupu i da na­ stavimo razgovor? — upita Linda kad stiže blizu klupe na kojoj je već sedela. — Moramo da se pozdravimo. Do viđenja, Linda! — reče Lun. — Do viđenja, Đonalde —odgovo­ ri Linda i srce joj se steže u trenutku kad se radio veza prekide. Ona odšeta odmah do Brodveja i odmah se odveze prema Bronksu. Jedna kola je obiđoše da stalno bu­ du pred njom, a druga su je pratila. Tako obezbeđena je i stigla pred podne d6 Menhetna. Iako su je ti ljudi čuvali, ona oseti da joj ograni­ čavaju slobodu. Pitala se da li će opet nekad biti slobodna, bezbrižna i srećna. Crne slutnje su je mučile. * — Sve pripreme su izvršene. U ponoć napadamo — reče Lun Makfersonu. — Ne bih voleo da pogine mnogo tih momaka. Oni jesu razuzdani, ali da im je bolje, i oni bi bili mnogo bo­ lji — govorio je Makferson tužnim glasom. — Podelio si zaštitne majice, zar ne? — upita Lun. — Jesam, ali tamo se neće pucati samo pištoljima i mašinskim puška­ ma malog kalibra. Momcima ostaju otkrivena lica, a od eksplozije i elek­ trične struje nemaju zaštite. I te ma­ jice. .. Znam da je to načinjeno od niti čvršćih od najboljeg čelika, ali ipak... — gunđao je mornar. — Pa šta ti hoćeš? — upita Lun mirno. — Da raspustim tih osamdeset mladića, pa da nas dvojica sredimo Parkerovu bandu. To bih ja vo’-ao, ali znam, sto mu neprilika, da bi ta­ 70

ko išlo teško — odgovori M akfer­ son. — O nda neka se momci bore, jer postaće zaslužni za čovečanstvo, a onako bi jednog dana postali gan­ gsteri i završili u zatvoru, ili mrtvi u nekoj jazbini — hrabrio ga je Lun. Pretresoše opet ceo plan. Trafo­ s ta n ic a za ceo kvart u kome se na.lazila kuća Linde Heler bila je mini­ ran a radio-minom. Na određeni, šifrovani signal ona će prestati da radi. Nestaće struje, a generator u rezervi neće pomoći. Lun je od Lin­ de već dobio obaveštenje da je usu­ la tečnost, koja će ga uništiti. I tako su u ponoć prem a zidovima im anja krenuli Mikado i »Divlji fan ­ tomi« udruženi sa tridesetak crn a­ ca, koje su predvodili braća Džekson. Njima su se pridružili »Smrknuti jahači« n a svojim buč­ nim motociklima. Ta banda je bila mala, ali svih osam naest mom aka bili su vraški opasni. Ukupno je n a­ padalo osamdeset i pet momaka. Imali su brižljivo napravljen plan i svako je znao dokle treba d a osvoji prostor i šta da postigne. — Više bih voleo da ih predvodim — reče M akferson nezadovoljan što će on s Lunom napadati »s neba«. Bilo je prošlo pet m inuta posle po­ noći kad je helikopter uzleteo nose­ ći Luna i M akfersona prem a grob­ lju. — Spustićemo se nad samo grob­ lje, pa će nam se te severne strane biti lako da »preskočimo« zidanu ogradu i da se spustimo pod prozo­ re sobe u kojoj danju radi Beri. On sp a ta u susednoj sobi — reče Lun i uključi radio-uređaj. Ćim je emitovao signal za minu u trafo-stanici kvarta, svetla oko im a­ nja, reflektori po parku i svetla u kući se ugasiše. Jedan trenutak se opet upališe, jer potrebno je bilo da

se generator pokrene, pa da se iza­ zove nepopravljivo oštećenje. Oko imanja zapraštaše mnogob­ rojni pucnji. Prvi napadoše Mikado, Koljač, Faraon i Ortak. Njihovu grupu štiti­ lo je desetak momaka s mašinskim puškama za slučaj da policija stigne suviše r 3.n0 . Nju je vodio Barni Beri zvani Vatra. Mario Ston osećao se kao pravi komandant, jer svi njegovi momci behu za ovaj napad dobili pištolje i po pet stotina dolara od dva neobič­ na prijatelja. — Možda ću večeras poginuti — reče Mikado Rapu Resleru tihim glasom. — Slušaj, Koljaču, hoću da tebi i najbližim ljudima kažem ono što znam. Zovi Faraona i Ortaka, jer Vatra je zauzet i daleko pozadi. Resler. otrča i vrati se s dva druga. Oni se Okupiše oko Stona, — Požuri, Mikado, jer ©stali već prodiru —teče Madrik. -*Treba*da znate... Naša dva pri­ jatelja: vi ko su oni? — p 6 če uzbuđen©: Mikado. — Ko će ih'znali! Imena im sigur­ no nisu prava,iaikdobri su i kraljev­ ski plaćaju.. — D a... Jedan’i "jeste kralj. Lun, kralj ponoći! — saopšti Mikado. — Pa to je ... Šta govoriš?! Moraću da vrisnem — reče Koljač. — Da se ne varaš, šefe? — upita Ortak. — Sumnjao sam, ali večeras sam prisluškivao kako mornar psuje. Pa to je Makferson! Bolje sam pogle­ dao slike po novinama i sve se sla­ že, iako su maskirani — dodade Mi­ kado. — Pa da ih zarobimo? — upita Ortak. — Jesi li lud?! Za njih vredi pogi­ nuti, a ne da ih izdaš za milione ko­ je obećavaju i koje bi ti odmah »isi­

sale« bande onih s kojima nem a ša­ le. I ne mogu da podnesem da m a­ k ar i pitaš nešto tako odvratno — odgovori Mikado. — A sada, napred Divlji! — Hej, Ok, đavole! Crn si kao m rak iza zida! — vikao je neko levo od njih. — Šta hoćeš? Zar ti je žao što si ostavio motocikl? — odazva se Ok Džekson. — Dođi! Brat ti je ranjen! Pomog­ ni mu! — Dolazim! Ros, hajdemo! U daljini se začuše mnoge policij­ ske sirene. Oglasiše se pucnji u svim pravcim a i sirene su zavijale samo izdalje. Policajci su m egafoni­ m a vikali pitajući šta se događa. Barni Beri je tražio da ostanu tamo, pa će da pregovaraju. Tako je treba­ lo da se dobije u vremenu. »Smrknuti jahači« u početku su se kolebali, jer bez svojih bučnih m aši­ n a su se osećali slabiMSl Konačno i oni prodreše do sredine parka. Zarobiše pet čuvara i ubiše trojicu. Mikado se nađe m eđuićiivarim a i opali na najbližeg. Dva; .preostala Berijeva čoveka isprazniše izbliza šaržere u Mikada, ali on nije padao. — Stvarno je fantom! — viknu je­ dan čuvar i poče da beži. Iako je bio mrak, daleka svetla su davala mogućnost da se siluete lju­ di dobro vide, sem u šiblju i među drvećem. — Predaj se, jer ne možeš da me ubiješ — reče Mikado prilazeći izbe­ zumljenom čuvaru. Ovaj izbliza opali, a onda baci piš­ tolj i vrišteći krenu da beži. Neko mu podm etnu nogu i Mikado ga uh­ vati. Onesvesti ga i privede jednog od svojih ljudi da ga čuva. Na sve strane jurili su izbezumlje­ ni borci. Bele oklopne majice bile su znak raspoznavanja, pa bele košu­ 71

lje nekoliko čuvara postadoše raz­ log zbrke. Oni su pucali u mladiće, ali uvek su želeli da sigurno pogo­ de, pa su nišanili u bele majice. Videći da napadači ne padaju, oni su bežali. Uzvici kojima isu pozivani fantomi i jahači stvarali su još veću paniku među braniocima. O dbrana se brzo raspadala, jer električne prepreke, reflektori i alarm ni uređaji nisu radili. Bili su nekorisni i svi televizijski uređaji. Zametnuše se i borbe prsa u prsa.

* Helikopter beše pristao n a čistu livadu i Lun otrča prem a prozorima kuće. Razbi ih kundakom mašinske puške i upade unutra. Za njim stiže Makferson. Oba su imali jake baterijske lampe, pa osvetliše prolaz. Linda Heler beše opisala sve prosto­ rije i sada su se uverili da su n a do­ brom putu. Zatekoše Parkera kako pokušava da navuče pantalone. Zgrabiše ga i povedoše. M akferson je osvetljavao hodnike i prostorije jednom rukom, a drugom brzo gađao svojim koltom. Užasnuti Čarli Parker viknu: — Pa vi ubijate?! — A tek naši momci, arm iju mu fantoma, jahača, sotona i vampira! — smejao se M akferson uživajući u gužvi. — Klark, upomoć,' — viknu tada Čarli Parker. Pet m om aka jum uše k Lunu i Makfersonu, jer nisu mogli da pu­ caju zbog Parkera. Taj lisac se uklo­ ni da im to omogući i tada dva na­ padača zapucaše u m ornareve i Lunove grudi. — Ne važi, momci! — viknu Mak­ ferson i jednoga m latnu pesnicom da se on otkotrlja do vrata i ona se otvoriše. U njima je stajla Linda Heler. Pre­ 72

ostali Berijev branilac opali još dva metka na Makfersona, čija oklopna majica se belela. Tek izišli tanki srp meseca ne bi mogao toliko da osvetli da ga nisu pojačavali sjaj zvezda odsjaj mnogobrojnih svetiljki okol­ nih kvartova. M akferson se malo izvi, kao da ga neko golica i pruži ruku prem a Lindi. — Sad ću pogoditi! — viknu jedan od Berijevih ljudi i pođe prem a m ornaru. Pucao je u hodu i jedan kuršum promaši, pa nađe Lindu. Ona kriknu. — Ubio si je, budalasti sine zle veštice! — viknu M akferson i od se­ be zam ahnu rukom i baterijskom lampom. Udari ubicu tako snažno da krv poprska Beri ja. Momak ispusti piš­ tolj i tresnu kao da se sudario s g ra­ natom. — Njegova g la v a... Rasprsla se!... Užas! — kukao je Beri. Lun dotrča do Linde i osvetli je svojom lampom. — Mrtva je — zaključi. Beri pokuša da beži, ali M akfer­ son ga uhvati i povede. — Idemo u helikopter — reče Lun sm rknut zbog nesrećne smrti preobraćene zločinke, koja nije stigla da se nauživa svoje nove sposob­ nosti da se smeje i bude na pravoj strani. * — Devojke, dođite! — zvala je Lorna Mekridi. — Znam kako da se spasemo od m om aka iz bandi koje napadaju. Ona beše stigla da potraži Lindu Heler i da pita kako da se zaštite sve devojke. Pošto ju je našla mrtvu i videla kako Lun odvodi njenog pri­ jatelja Parkera, odlučila je da isko­

risti leš svoje gospodarice. Kućom se brzo proširi glas o smrti Linde Heler i devojke su se skupljale. — Dolaze! — vikala je u panič­ nom strahu Nensi Blu. — Dajte ukrasne svećnjake i je­ dan duži sto iz trpezarije... Dajte crninu! Uvijte se nečim crnim! Momci će ustuknuti kad vide odar i mrtvu Lindu na njemu — objašnja­ vala je Lorna Mekridi svoj plan. Devojke brzo izvršiše njene zahteve. Podigoše mrtvu Lindu na sto i okružiše je svećnjacima. — Kao da se smeje — reče Glorija Garet plačnim glasom i prikupljaju­ ći svoju dugu, kao zrelo žito prirod­ no žutu kosu. — Sve što mogu da nam učine jes­ te da nas odvedu u prazne sobe — hrabrila se Ava Henderson. Sve devojke behu našle po nešto crno da obuku i da prebace preko glave. Kad momci upadoše, one su stajala oko tek načinjenog odra. — Ona je mrtva — reče Nensi Blu, kao da oni to ne vide. Raspušteni momci ustuknuše i samo ranjeni Mikado priđe ćopajući. Razgledao je devojke i mrtvu Lin­ du Heler. — Ovde je sve neki lep svet — re­ če Faraonu, koji ga je čekao kod vrata. — Našli su sef i sad ga obijaju. Ja­ hači hoće da nas istisnu — javi Or­ tak. Posle njih u sobu upadoše crnci. Vodio ih je Ros, jer Sid beše odveo ranjenog brata da ga skloni kod Klare Marfet, koja će naći i lekara da tajno pomogne. — Ovde je mrtvac! — uzviknu Ros i prekrsti se. Ostali crnci se povukoše. I grupa »Smrknuti jahači« osmotri ožalošće­ ni skup i mrtvu ženu na odru, pa se povuče. Pretresali su sve prostorije i

po Lunovom savetu pronalazili mi­ nijaturne kamere, čija vrednost je bila velika. Odnosili su novac, nakit i šta bi im se svidelo. Po zidovima is­ pisaše poruke o tome da je ovde bi­ la tvrđava tajnih bandi. »Lunova os­ veta je stigla«, napisa na jednom mestu Mario Ston. Među napadačim a brzo se na ta­ janstven način proširila vest da oni rade za Luna. Kad je dato naređenje za povlače­ nje, kuća, park i cvetne leje oko ku­ će izgledali su kao posle orkana. Je­ danaest mrtvih branilaca ostadoše razbacani po zemlji i po kući. Ranje­ ni su zapomagali. Napadači pone­ soše svoja tri m rtva i pet ranjenih momaka. Kad je policija upala, od napadača nije bilo ni traga. Ubrzo stigoše novinari listova, ra ­ dija i televizije. Blicevi su bleskali do zore. Širila se priča o napadu Lu­ na, kralja ponoći n a otmičare njego­ ve Đžejn. Ali malo je bilo onih koji su znali pravu istinu.

* Pošto s M akfersonom beše smestio zarobljenika u sklonište, Lun brižljivo sakri helikopter na krovu napuštenih kuća u blizini. Već rani­ je sve je bio predvideo i korisna letilica nestade pod nastrešnicom, oko koje su prilazi bili provaljeni. Niko nije mogao slučajno da otkrije heli­ kopter, koji može opet da zatreba. U skloništu Lun n atera Parkera da proguta pilule koje će ga uspava­ ti. Za svaki slučaj, m ornarski vešto, M akferson veza zarobljnika, pa pođe na počinak. Lun je uzalud pokušavao da se usredsredi n a telepatsku vezu sa Džejn. »Video« je samo jedva osvetljene zatvorske rešetke i mrak. Tu­ 73

ga se prenosila do njega kao zov u dentaunu prilikom ospitivanja dro­ pomoć. ga n a njima. Ludeli su i umirali, po­ Pokajaće se što su nas napali, stajali narkotičari i ruševine od lju­ mislio je ne nalazeći mira. Morao je di, a sve po zapovesti državne služ­ da uzme sredstvo za spavanje, što je be. činio prvi put u svom životu. Bio je — Badi se n a usavršavanju ispira­ suviše uzbuđen i zabrinut. Slika nja ljudskih mozgova. Počelo je na Autlajna, kao neodređene aveti, ko­ zarobljenicima u Koreji, a posle i u ja nem a oblika, neuhvatljiva je i ne- Vijetnamu. Kad je to »procurilo«, mi pobediva. Uvlači se u život na svim smo preuzeli stvar. Ovde u Njujormestima. Truje nauku i okuplja naj­ ku ima dosta suvišnih ljudi — pri­ gore ljude, srasta s gangsterskim čao je Parker. podzemljem i bogatašim a i uzdiže — U Senatu je govoreno o sram ­ se iznad svih i svega kao moćna noj »operaciji ponoćni orgazam«, u pretnja i gospodar. kojoj su plaćene prostitutke učes­ Kad se probudio u deset sati pre tvovale u ispitivanju učinka droga, podne, osećao je da ga san nije os- alkohola, raspojasanosti i hemijskih vežio. Ipak, morao je da počne rad sredstva na ljude. Jeste li i to preu­ sa Parkerom. Trebalo je da se koris­ zeli? ti svim sredstvima, od hipnoze do — Jesmo i nastavljamo s više uspretnji. i od ljudskog ubeđivanja do peha. CIA je prostitutkam a plaćala. priniene hercnjskih sredstava za ru- Mi imamo devojaka i na pretek, šepje volje. Lun beše uspeo da naba­ besplatno — odgovori Parker. vi potrebne sastojke i proizvode triLun je postavljao pitanja i beležio cijanoaminopropen s dodatkom odgovore, koje je ujedno snimao na skopolamina, hlorazola i nekih dru­ magnetofonske trake. Sve što je za­ gih sastojaka. branjeno da se zvanično radi, skri­ Šef Glavnog, genijalni organiza­ veno je pod okrilje Autlajna. Lun je tor i bankar Carli Parker vrlo brzo pitao o genetskom inženjeringu.' I je popustio. Pričao je sve. Odmah ot­ takva istraživanja se vrše, glasio je kri ko isu Ogden, Gani, Vik, Pak i Sa- odgovor. Bilo je jasno da preti opas­ bak. Znao je njihove adrese i veze. nost od mnogih čudovišnih bakteri­ Zapanjeni Lun je slušao priču o ja, koje bi mogle da ugroze čovečansvemu šta se radi pod okriljem Aut­ stvo. Zastrašujuća mogućnost više lajna. nije bila ni pod običnom državnom — Potrošeni su ranije milioni do­ kontrolom, a još manje pod među­ lara. Nismo mogli stati. Napadi na narodnom. Centralnu obaveštajnu agenciju na— Koje otrove istražujete? — pi­ terali su te momke da prestanu is­ tao je Lun. traživanja na polju kontrole ljud­ — Slabo poznajem herniju i pri­ skog uma. Mi smo prihvatili i uspeš- rodne otrove, ali znam da su već no napredujemo — pričao je Parker stvorene zalihe otrova koji težinom i sam sada podvrgnut teroru um a i od pola funte mogu da otruju pola misli. čovečanstva. Kad budemo imali Lun je znao dosta o čudovišnim funtu, moći ćemo bez atomskog istraživanjima po zahtevu državnih oružja da uništimo sve živo na ze­ obaveštajnih službi. Znao je zločine maljskoj kugli. Naravno, znaćemo nad sto osuđenika u Atlanti i Bor- koga da poštedimo — pričao je Par74

ker. Iz odgovora Lun je brižljivo iz­ vlačio podatke o rasporedu labora­ torija. Nalazile su se u starim fabri­ kama, koje su prestale da rade. Kupljene su za smešno male sume i brzo su postale izvor mnogih opas­ nosti za čovečanstvo. — Šta se postiže u oblasti izučava­ nja efekata Deplas? — upita Lun. — To je divna oblast nauke! — oduševljeno odgovori Parker. — Po­ tvrđuje se besmrtnost! — To nije besmrtnost, nego osta­ tak života — uzdahnu Lun. Parker je pričao dugo o efektu Deplas. Radilo se o otkrićima Kana­ đanina Žana Žaka Deplasa, koji je poreklom bio Francuz. On je studi­ rao fiziku i tehniku i bio je zaposlen kao konstruktor u oblasti kibemetike. Dogodilo se da je upoznao poku­ šaje britanskog neurologa dr Vilijem a Greja Voltera da istraži možda­ nu energiju. Deplas je radio n a stva­ ranju uređaja koji bi merili tu ener­ giju i pri tome je otkrio pojavu koja je dobila njegovo ime. Deplasove ra ­ dove nastavio je Vilijem Jong van Amsink. Iako je o svemu tome Lun znao možda nešto više od Parkera s interesovanjem je slušao vrlo pojednos­ tavljena objašnjenja tog čoveka, ko­ ja su u osnovi bila tačna. — Energetski fenom en nazvan efekat Deplas javlja se u mozgu sam rtnika i izraz je jedne do sada nepoznate energije u čovečijem telu — pričao je Parker. Iznosio je prilično opširno poku­ šaje da se efekat iskoristi ne samo u čitanju misli živih ljudi, nego i za »ispitivanje« mrtvih. Naučnici Bedford i Kensington napisali su čitavu knjigu pod naslovom »Efekat Dep­ las«. — Ali sve što je objavljeno nije ni stoti deo istine — primeti Lun.

— Tačno! — odlučno potvrdi Par­ ker. — Naši naučnici... — Koji »naši« — prekide ga Lun. — Pa, na primer, dr Džekrebit Vilkins doktorirao je biologiju, ali je studirao još i fiziku i herniju. On je genije, koji lako »razgovara« s mrtvacima. On radi za Autlajn — odgovori Parker. Izlagao je uprošćeno Vilkinsove uspehe da električnim impulsima iz molekula mozga izazove sećanja. U živom mozgu to se lako čini, ali us­ pelo se i sa mrtvim čovekom, čiji mozak se hrani laboratorijski. — Dakle, vaši naučnici su u sta­ nju da otkriju svakii tajnu skrivenu u ljudskom mozgu? — upita Lun. — Teorijski da, ali do primene os­ taje mnogo da se učini. To je vrlo komplikovano i svi proračuni, otkri­ ća i planovi skriveni su u pamćenju jednog elektronskog mozga — od­ govori Parker. Lun zapisa gde se nalazi dobro skrivena i obezbeđena laboratorija. Konačno, on zaključi da bi treba­ lo odmah da uništi šest velikih labo­ ratorija i oteti im neke tajne da se saopšte čovečanstvu, kako bi nesta­ la avet Autlajna. Tek kad je postavio sva pitanja koja su se odnosila na Autlajn, labo­ ratorije, poduhvate i veze te mon­ struozne organizacije i njene ljude, Lun postavi za sebe najvažnije pita­ nje: — Gde je Džejn Vitington? — To ne znam — odgovori Par­ ker. Lun je znao da on može govoriti samo istinu, ali kako onda Beri ne zna gde je njegova zarobljenica. — Ko zna? — upita tvrdim gla­ som Lun. — Morao sam da je predam državnim agentima. Smeštena je u 75

nekom državnom zatvoru, ali ja ne znam gde — odgovori Parker. Uzalud su bili Lunovi pokušaji da sazna m akar nešto iz čega bi zaklju­ čio da li je Džejn u Njujorku, ili negde daleko. — M oračemo biti grublji — reče Lun M akfersonu, koji je ćuteći slu­ šao i za sebe šaputao neobične psovke. — Da ga ja prihvatim ? — upita m ornar. — Ne njega, već neke druge momke. Sad smo u sukobu sa ko zna kojom državnom tajnom služ­ bom. Moraćemo javno tražiti da se Džejn pusti. Na to sam mislio kad sam rekao da ćemo biti grublji — objasni Lun. Pošto nahraniše i uspavaše Parkera, Lun i M akferson izađoše iz skloništa. Svaki sede u svoja kola, dobro m askiran i obezbeđen lažnim ispravam a, pa krenuše. Trebalo je posvršavati-mnogo poslova. Lun stiže na M enhetn i iz jedne javne govornice poče d a poziva re­ dakcije listova, televizijske i radio stanice i m eđunarodne agencije za obaveštavanje. Svima najavi pisme­ nu poruku Luna, kralja ponoći. Ti­ me je stvarao interesovanje i uzne­ mirenost. Posle toga on iznajmi so­ bu u jednom hotelu i n a tek kuplje­ noj mašini otkuca istiniti izveštaj o događajim a u Bronksu u toku pro­ šle noći. Pisao je o postojanju Autlajna i tajnih laboratorija i najavlji­ vao dokaze o svemu. Na kraju je pi­ sao o podlim napadim a na Džejn Vitington: »... Bila je gost naučnih instituci­ ja. Oteta je i mučena. Sada je polici­ ja drži u tajnom zatvoru. Zahtevam da se odm ah oslobodi. Ako se na prihvati ovaj moj zahtev, počeću ob­ račun s krivcima. Pre svega neke ličnosti dobiće moja pisma. Možda 76

će potceniti moju m ogućnost da iz­ nudi puštanje Džejn Vitington i biće krivi za sve nesreće koje zadese g rad i mnoge pojedince. Biće i ne­ dužnih žrtava, ali prave ubice biće oni koji su naredili d a se Džejn drži u zatvoru, iza rešetaka kao zver i u uslovim a koji je uništavaju. Ovo je javna opom ena i javni za­ htev. Posle dolaze obračuni. Donald Sikert«. Posle stavljanja osam kopija u ko­ verte sa osam adresa, Lun poče da piše posebna pisma. Bilo je tu ime­ n a čuvenih ličnosti, n a koje je sum ­ njao da znaju o Autlajnu i tajnim događajima. Sve to odnese n a poštu, a onda krenu da nađe Vinsa Gordona Vika, Tomasa Brita Ganija i K unta Tatum a Ogdena. M akferson je bio već n a poslu da nađe M aksa Šelija Pa­ ka, dr Dika Skofilda Sabaka i vođu gangsterskih bandi A rta Stouvela. Kad su se uveče sreli u skloništu, prvi poče d a govori Makferson: — Bila bi duga priča kako sam ih pokupio. Sa svim tim gasovima i oružjima nije bilo teško. Jedino je pokušao da se brani lepi gangster­ ski šef Art Stouvel, pa sam mu ošte­ tio prednju fasadu, neka ga voda nosi u okean! Prebio sam ga kao crknutu mačku. To je sve. Momci le­ že uz one što si ih ti dopremio. — Skoro isto je bilo i sa mnom — reče Lun. — Imao sam sreću da nađem i nekoliko važnih tajnih do­ kum enata u njihovim jazbinama. — Ja sam pokupio pune torbe pa­ pira, ali nisam birao — reče m or­ nar. — Tebi je to sve išlo lako — za­ ključi Lun. — Ja sam morao i da pu­ cam, jer su me kod Vika i Ogdena dočekali momci s oružjem pre nego sam uspeo da upotrebim gas za

onesvešćivanje. Mrtvi su pet njih, ali to se nije moglo izbeći. — Sto mu skleroza, a ja zaboravio da kažem! I sam sam morao da pu­ cam. Samo nisu mrtvi svih sedam. Jedan je otišao samo sa slomljenim rukama. Ostali delovi tela su mu či­ tavi, ako se ne računaju neke otekline od udaraca, koje nisam mogao da izbegnem, kao ni one pucnje — izloži Makferson glasom krivca. — Važno je da su određeni ljudi pohvatani živi i zdravi — reče Lun. — Biće dosta posla sa njima. — Zašto da se toliko mučimo, sto mu besmislica? Malo ih pritegnemo, pa kad priznaju, s njima do pakla, pa nek se prže! — uzviknu mornar. — Oni treba mnogo toga da otkri­ ju. Javnost će sve dobijati u delovima i s dokazima. Ako i onda ne bu­ de oslobođena Džejn, udaramo da sve ide do sto đavola, kako bi ti re­ kao — tužno se osmehnu Lun. — Ne puštaj je nikad više iz Lon­ dona, ili makar iz Evrope. Ovde su preterano zli — reče mornar. — Nisu svi — odgovori Lun. —Zbilja, podsetio si me —nastavi mornar. — Raspitivao sam se za ra­ njene momke u Bronksu. Svima je dobro. Dobili su novac i spremni su za nove tuče. — Ne traže se tuče, nego smišljeni postupci i uništenje opasnih ljudi i uređaja — ispravi ga Lun. Makferson zagleda svoje pesnice, ali ne reče ništa. X O d trenutka otmice Čarlija Parkera Lun je uzalud tražio put do Džejn Vitington. Znao je jedino da je živa. U štampu se probila vest iz »sigur­ nih izvora« da je ona dobro i da se

sa njom dobro postupa, što Luna obavezuje da dobro postupa sa svo­ jim zarobljenicima. Javnost nije znala ništa o nestanku Čarlija Parkera, a obračune prilikom hvatanja njegovih ljudi niko u novinam a i emisijama nije dovodio u vezu sa Lunom. Zato je Lun zaključio da po­ ruka o Džejn potiče od onih koji znaju šta se događa. — Zašto im ne zapretimo oštrije? — pitao se Samjuel M akferson stal­ no zabrinut tim što Džejn još uvek nije slobodna. — I mi želimo da dobijemo u vre­ menu. Tamo sigurno još uvek poku­ šavaju da Džejn privole n a saradnju. Ovde ja priprem am Parkera i njegove ljude — odgovori Lun. — Ja bih voleo da ih zatvorimo u jednu sobu, pa da im dam o šansu da po dva napadaju na jednog od nas. Morali bi da znaju da je borba na život i smrt, izgoreli n a električ­ noj stolici kakvi su! — m aštao je m ornar. — Ko te ne zna, rekao bi da si ču­ dovište od čoveka. — I jesam! Samo mi je srce meko i duša blaga. — Onda, blaga dušo, hajde da iz­ vedemo te momke — zaključi Lun. Glavni i gangster behu mirni. Vi­ še nisu bili vezani i ponašali su se kao da se nalaze kod nekoga u gos­ tima. Lun i M akferson ih izvedoše do skrivene garaže i smestiše ih u dvoje kola. Odvezoše ih do Central-parka i pustiše na uglu Pete aveni­ je i Pedeset devete ulice. — Učinićemo sve da Džejn puste — reče Parker. — Ako nam to ne bude uspelo, učinićemo ono što smo obećali. — Uništenje Autlajna i opasnih projekata ostaje u svakom slučaju — ponovi Lun. Oni u horu odjednom odgovoriše 77

da to moraju postići, makar svi izginuli.Makferson ih je gledao izbliza, kao da otkriva šta se to s njima do­ gađa. Kad oni odoše avenijom, on opsova i reče: —Više bih voleo da ih vidim kako odlaze u pakao. — Možda i odlaze — odgovori Lun. — Nad njima vladaju opasni, dobro skriveni i zaštićeni ljudi. Mož­ da će naslutiti šta se događa. — Šta ćemo nas dvojica sada? — upita mornar. — Ti ćeš obići sve grupe priprem­ ljene da upadnu u laboratorije. Kaži da se primiče čas kad će dobiti na­ grade i moći da se iščupaju iz ovog blata — odgovori Lun. — Oni ne znaju ko sam i šta želim da postignem. Misle da sam jedan od poverenika gangsterskih vođa i očekuju da će pljačkati neko blago — reče Makferson. — Neka. se zločinci pohrvu, jer ta­ ko će prljavi poslovi isplivati na jav­ nost — reče Lun i sede za upravljač svojih kola. * Očekivanje da će Parkeru i ostali­ ma poći za rukom da isposluju puš­ tanje Džejn Vitington nije se ostva­ rilo. Prošla su dva dana i izgledalo je da se ništa ne događa. Lun je izla­ zio da završi neke poslove i telefoni­ ra. Kad je pred veče trećeg dana sti­ gao u sklonište, on potraži Makfer­ son. — Večeras napadamo — saopšti mu mirno. Mornar se uzbudi i gunđao je od­ lazeći: — To će biti nešto neviđeno, veli­ ka panika, smak sveta... Vratio se nakon četvrt sata. — Javio sam svima. Verujem da su na svojim mestima i da će napra­ 78

viti posao, ako su generatori »sređe­ ni« — reče svlačeći se. — Već su oštećeni gde god smo zahtevali — odgovori Lun, koji beše obukao zaštitno odelo. Već nakon deset m inuta njih dvo­ jica su stajali na krovu napuštene zgrade, gde je bio skriven helikop­ ter s opremom i dosta goriva. — Izvucimo ga dok ovamo dopire odsjaj svetla — reče Lun. Kad doguraše laki helikopter do m esta uzletanja, m ornar se nakašlja i reče: — Voleo bih da smo mogli krenu­ ti po suhom. — Ali ti si moreplovac. Vazduhom je isto — smejao se Lun. — A sada da vidimo funkcionišu li naši radio-prekidači. On uključi prim opredajnik na he­ likopteru i u uređaj za spregu sa magnetofonom stavi traku s muzič­ kim signalom naročito zam ršenim i neobičnim. Odjednom nad celim Njujorkom zavlada mrak. — Uzlećemo! — javi Lun. Leteli su nad gradom. Videli su nekoliko sudara osvetljenih auto­ mobilskim farovima. S ulica je i po­ red buke helikopterskog motora do­ pirala piska mnogobrojnih automo­ bilskih sirena. Gašenje svih semofora i svetlosnih saobraćajnih znaka stvorilo je neizrecivu gužvu. Lun pokaza M akfersonu da stavi slušalice, kako bi mogli lakše da ču­ ju jedan drugog. — Potrajaće cele ove, a možda i sledeće noći — reče Lun. — Sada je počela velika panika. Ljudi u auto­ mobilima cele noći neće uspeti da se probiju do svojih kuća. Podzem­ ne železnice su stale. Ljudi provalju­ ju kabine liftova da dođu do vazduh a ... — A uskoro će početi pljačka i na­ padi — prekide ga m ornar.

On nije stigao da psuje, jer mu po­ gled privukoše požari u istočnom delu Bronksa. — Kad pre su počeli da pale?! — uzviknu on s čuđenjem. — To su uobičajeni požari, koji bi izbili i da nije počela duga noć — odgovori Lun. Leteli su visoko i verovatno niko sa zemlje nije mogao ni da ih primeti. * Čarli Parker bese sakupio člano­ ve Glavnog. — Luna sam obavestio da smo savesno izvršili sve što smo obećali. Sada treba da se svi nađete na mestima koja su određena. Ja ostajem ovde, jer obećano mi je da će doći čovek za razgovor o gospođici Džejn. To je kasno, ali pokušaću da isposlujem njeno oslobađanje i da obavestim Luna pre velikog napada — govorio je glasom koji nije otkri­ vao s kakvim osećanjima on sve to izgovara. Prvi ode Gani, a onda ostali jedan po jedan, prema tome koliko je ko­ me bio udaljen cilj puta. Bližilo se veće i Parker nije znao šta će od se­ be. Nekoliko puta pokušao je da gle­ da televizijski program, ali je od­ mah gasio aparat. Konačno ga trže zvuk zvona na vratima njegovog stana na jedanaestom spratu iznad Herald-skvera. To je značilo da do­ laze najavljeni posetioci sa propus­ nicom, jer inače niko nije mogao bez nje da stigne ovamo. Kao da je predosećao neku opas­ nost Parker pomisli da je dobro što njegova žena Klodion nije tu. Bio ju je poslao kod tetke koja je živela na Floridi. On sam otvori vrata svoje radne sobe i čekao je dok njegova dva pra­

tioca najave posetioca. Međutim, umesto njih stigoše dva nepoznata čoveka. — Vi ste Parker, zar ne? — upita jedan i mimoiđe Parkera. — Jesam — odgovori Beri i okre­ nu se za tim čovekom. U tom trenutku oseti pritisak ne­ čeg tvrdog uz kičmu. — Sedi i bez gluposti — opomenu ga posetilac koji mu jače zabođe cev pištolja u leđa. — Neće se ni čuti ako opalim, kao što ni ti nisi čuo kad smo sredili tvoja dva čuvara. — Očekivao sam n ekog... Sad mislim da nešto nije kako je trebalo da bude — reče neodređeno Parker i spusti se u fotelju. — Došli smo da nam priznaš šta si uradio s generatorom u centru veza Autlajna — reče prvi posetilac i poče da se igra policijskom knjiži­ com, čiji izgled je Parker poznavao. — Vi ste policajci? — upita Par­ ker. — Možda jesmo, a možda i nismo — odgovori posetilac. — Došli smo da te ispitamo. — Po vašim postupcima rekao bih da sam osuđen. — D a... osuđen si n a smrt, ako ne otkriješ šta se događa i sprema. Da li si postao Lunov čovek? — Od mene nećete saznati ništa — odgovori Parker. — Verujem da hoćemo. Stavi mu lisice, a onda stezaljku — reče prvi. U tom trenutku svetla se ugasiše i Parker se baci iz fotelje na pod. Dopuza do pisaćeg stola i ispod novina uze pištolj. Čuo je siktave zvuke piš­ tolja s prigušivačem. Osetio je kako kuršumi odbacuju iverje od stola. On odgovori pucnjima bez priguši­ vača. Odmah zatim čuo je krik i hropac. Prebaci se u zaklon uzglav­ lja troseda kod susednog zida, ali nalete n a kuršum. 79

Morao je da se uhvati za slabine, jer kuršum beše ušao sa strane i prošao kroz stomak. Beše ispustio pištolj i nije mogao da se brani kad ga obasja svetio male džepne lam­ pe. — Podigni ruke! — naredi napa­ dač. — Ne m ogu... Ranjen sa m ... Bo­ lovi su jaki — jedva odgovori Par­ ker i na trenutak iznese krvave dla­ nove na svetio lampe. — Kako se dogodilo da izdaš? — upita nepoznati. — Nisam izdao... Izdaja je bilo ono p re ... Lun je čovek koji će uniš­ titi zlo — govorio je Parker u preki­ dima. Napadač uze pištolj s poda, pa op­ rezno osvetli svog druga. — Šain je mrtav. Ubio si ga, gade! — viknu s mržnjom. Zatim otvori prozor i na časak po­ gleda napolje. Ceo M enhetn bio je u mraku, a izgledalo je i ceo Njujork, iako on odavde u to nije mogao da bude siguran. — Trebalo je pustiti Džejn Viting to n ... Kaži svojim gospodarim a da je p u ste... Posle ove noći, koja će doneti mnoge nevolje, Lun će se svetiti d alje... — govorio je Parker skluppan iza kauča. — Šta se događa napolju, znaš li Parkere? — upita nepoznati. — Počela je noć Lunove osvete. Biće to duga, strašna noć — odgovo­ ri Parker. — Govori razumljivije — upozori ga napadač i izvuče ga na sredinu sobe. — Ugašeno je svetio u ćelom g ra­ du. .. Krivi su šefovi... Ti m ora da znaš ko je k riv ... Oni su zahtevali da se Džejn domami iz Evrope, pa da ona pozove L una... On je tu i zahteva p ra v d u ... — Ali ti si čovek Autlajna! Godi­ 80

nama si odlično radio. Ako je neko kriv, onda si to ti. Kako si se odjed­ nom promenio?! — Lun... promeni ljude... On je tražio da uništimo agregate... Uniš­ tili. .. Biće uništeni elektronski ure­ đaji s podacim a... Nestaće opasna istraživanja... Biće neutralisani strašni otrovi... U ovom svetu će se lakše živeti... Krvarim i svest mi se gubi... Pustite Džejn!... — govorio je Parker. Do tog trenutka samo snagom vo­ lje je ostao pri svesti, a onda klonu. Agent prinese pištolj s prigušiva­ čem do Parkerove glave i opali. Odmah zatim on potraži telefon i pokuša da zove, ali otkri da su i niskonaponski, posebni telefonski iz­ vori struje prestali da rade. Sećao se panike iz 1965. godine. Tada je prekid struje došao u najgore vreme, kad se završavao radni dan u sedamnaest sati i petnaest minuta. Osam stotina hiljada ljudi našlo se samo u podzemnoj železnici. Stali su liftovi, zapleo se saobraćaj na ulicama, počele su pljačke i zavla­ dala je Velika Panika. Ubica Čarlsa Parkera morao je da siđe stepenicama i da probije vrata za izlaz. Išao je ulicama Menhetna gledajući kako počinju pljač­ ke. — Ovog puta ćemo pametnije. Sad znamo gde da napadnemo — govorio je jedan glomazan i bradat muškarac grupi ljudi oko sebe. — Novac! Novac je najbolje uzeti. Probajmo u najbližoj banci — pred­ lagao je neko. — Ja znam šta treba. Hajdemo! — zvao je bradati. Ćulo se udaranje u izloge radnji. Neko je skupljao boce iz prodavnice pića, da njim razbija izloge s vredni­ jom robom. Čuo se zveket polomlje­ nog stakla. Farovi automobila os-

vetlili bi neobične scene haosa, pa se ugasili, ili skrenuli na drugu stranu. Na jednom mestu policajci su se povlačili preteći grupi koja ih je na­ padala. Čuše se pucnji i jedan poli­ cajac pade. Ostali otvoriše vatru i nekoliko napadača popadaše. — Bežimo, doći će svetio! — vikao je neko — Neće doći! Kad je ceo grad u mraku, kvar je veliki i daleko — od­ govarao mu je nečiji promukli glas.

električni pogon. Biće nenadokna­ divih šteta — žalio se dr Hakling. — Ja sam došao da uništimo zali­ he otrova u skladištu — reče Og­ den. — Ali ja nem am tamo pristup. — Imam ga ja i čekaju me ljudi koji smatraju da sve m ora tako da bude. Vaša uloga je da sarađujete u uništavanju otrova, kako ne bi do­ šlo do nesreće. Večeras sve količine otrova treba da uništimo. — To je nemoguće! Neke otrove uopšte ne možemo da uništimo. * Treba ih mesecima izlagati pažljivoj Ogden je stigao pred podzemno oksidaciji na otvorenom prostoru. skladište nekoliko minuta pre gaše­ Druge treba izložiti ogromnim tem­ nja svetla. Stigao je da pokaže pro­ peraturam a. Bez električne energije pusnicu i uđe. Bio je zakazao susret to je nemoguće. — Uništićemo što se može, a osta­ sa Dr Haklingom i sada ga straža u unutrašnjem krugu obezbeđenja lo spremiti za transport kamionima — zaključi Ogden. obavesti da ga naučnik čeka. — Gospodine Tatume, ja to ne Svetio se ugasi baš kad su njih dvojica, u hemičarevom kabinetu mogu da izvršim. Godinama sam pored laboratorije pružali jedan rad io ... To je moje d elo ... Dao sam drugom ruku. snagu celoj naciji... RASI... Može­ — Pređimo u laboratoriju, dok se mo da uništimo sve obojene — uz­ svetio ne uspostavi. Ne znam šta je buđeno je govorio dr Hakling. s našim rezervnim agregatom. Tre­ — Vi ste ludi, doktore! — uzviknu balo je da odmah proradi — reče Ogden. Hakling. Odmah zatim pod zaštitom m ra­ — Nema svetla ni u laboratoriji — ka on udari naučnika pištoljskom reče Kunt Tatum, odnosno Ogden drškom po glavi. Tako onesvešće— Ima plina, pa ćemo upaliti la­ nom ubrizga mu injekciju neke tečboratorijske lampe — reče naučnik. nosti dobij ene od Luna. Zatim otrča — Ja imam dve baterijske lampe. u sobu s kompjuterima i drugim Jednu manju i jednu vrlo jaku — re­ elektronskim uređajima. Na više če Tatum i upali slabiju džepnu m esta u njih ubaci sive kuglice, koje lampu. izvadi iz vakuumske vrećice. Na —Vi kao da ste znali da će nestati vazduhu trebala je da počne subli­ svetio — smejući se reče dr Hakling. macija, koja će izazvati mnoštvo — Znao sam — potvrdi Tatum. malih i za okolinu bezopasnih ek­ — Ja sam iznenađen. Pa to je ne­ splozija, koje će potpuno uništiti prihvatljivo. Trebalo je da me oba- elektronske uređaje i »izbrisati« nji­ vestite. Mnogi eksperimenti u elek­ hovo pamćenje. tričnim retortama biće prekinuti. Vraćajući se u naučnikov kabinet, Imamo inkubatore, klimatizaciju i sve što održava nužne uslove na nađe ovoga kako se pipa po glavi. 81

— Šta se događa! — pitao je smi­ reno. Ogden mu opet izloži svoje zahteve i naučnik samo klimnu glavom u znak pristanka. Ovde je sve išlo do­ bro čitava tri sata. Bližila se ponoć kad upadoše naoružani ljudi. — Odstupite, jer svuda su posude sa strašnim otrovima! Niko ne sme da puca, jer odm ah će umreti, a s njim možda i koji milion ljudi! — vi­ kao je Ogden svestan opasnosti. — Naređeno je da preuzmemo straže — saopštiše pridošlice. — Sve zalihe otrova, koje smo mogli da uništimo, već smo uništili. Sada nas napadaju ljudi Autlajna, ili neki drugi — javljao je Ogden Lu­ nu. — Dolazim javi se Lun.

* Od trenutka poletanja do Ogdenovog izveštaja skoro sve je išlo po planu. Vik beše uspešno uništio sve uređaje i dokumente u centrim a za biološko-hemijska istraživanja. Bila je sreća što su postojali planovi uništenja za slučaj atomskog nap a­ da, ili velike katastrofe, kakva je zemljotres, pa su samo uključeni uređaji za samouništenje. Gani je okupio trideset najopasni­ jih gangstera iz Č ajnatauna i dru­ gih delova grada. Uspavao ih je i sa dokumentacijom o njihovim zločini­ m a pripremio za predaju policiji. Lun ga je tada poslao da se pridruži grupam a za razaranje suparničke bande. Kasnije mu je ranjeni Gani primljenim prim opredajnikom ja­ vio: — Ranjen s a m ... U m irem ... Voleo sam Džejn... Ona je ... — Govori! Šta si još hteo da ka­ žeš? — zvao je Lun, ali Gani je zauvek ućutao. Lun je pošao u pomoć Diku Sko82

fildu. Sabak je bio naišao na otpor kod tajnih skladišta oružja. Uspeo je da zapali samo skladišta u kojima nije bilo eksplozivnih predmeta. To je omogućilo nekom da vojsci javi šta se događa. Nekoliko četa probi­ lo se do tajnih skladišta i počelo da ih poseda. — Pa što se onda taj čovek ne po­ vuče? — upita Makferson. — On je »programiran« da sve iz­ vrši, ili umre — odgovori Lun. — Sreća je što samo ti znaš to da postigneš. Zamisli šta bi bilo taj tricoijano... postane dostupan raz­ nim bitangama i gospodarima. Mili­ on mu bezvoljnih nesrećnika, to bi bilo kao da nestanu more i brodovi — gunđao je Makferson dok su leteli. Kad su se spustili blizu mesta na kome se Sabak suprotstavljao ofici­ rima, bilo je kasno. Vojnici behu za­ robili Sabaka i odveli ga nezano ku­ da. — Sad moramo bežati, jer Ogden je u neprilici, a otrovi su opasni — reče Lun i njih dvojica otrčaše do helikoptera. Spustili su se iznenada i Ogden im javi: — Nalazite se iza leđa grupi ljudi koji hoće da nas spreče. Mekferson upali snažan ručni reflektor, a Lun otvori vatru. Napa­ dači odmah počeše da beže. Trojica padoše ranjeni, a jedan ostade mrtav. Ogden i Hakling priđoše, ali u jednom trenutku oba se srušiše u grčevima. — Nehotično smo se otrovali. Mis­ lim da je u pitanju pritilin... Grupa za uništenje otrova je spremna. Sre­ ća je što smo blizu Hadsona i oni će se probiti — govorio je dr Hakling. — Ima li protivotrova? — pitao je Ogden.

— N em a... Radio sam na tome, pa sam hteo da sakrijem jednu boči­ cu. .. Možda nije bila spolja čista — odgovori naučnik i izgubi svest. Obojica izdahnuše u grčevima nakon nekoliko minuta. Lun pozva Makfersona da se vrate ka helikop­ teru, ali ga nađoše oštećenog. Neko beše ispalio rafal iz mašinske puške u kontrolnu tablu i uređaje za up­ ravljanje. Radio-primopredajnik je bio ostao ispravan i oni čuše kako ih zove Vik. — Opkoljen sam, gospodine Sikerte. Iznenadili su me policajci s propalim slikarom Porkupajnom. Izgleda da je on bio tajni policajac, a ujedno i naš čovek... Evo dola­ ze. .. Neću im dati blizu — govorio je, a pratili su ga pucnji, koje je ra­ dio prenosio. — Oštećen nam je helikopter u Vestčesteru blizu Hadsona. Ne mo­ žemo ti pomoći, jer pešice i automo­ bilima ne možemo da stignemo čak tamo na Stejten-Ajlend — reče Lun. — I kasno je ... Jedan policajac mi je iza leđa i drži me na nišanu svoje lampe i pištolja — reče Vik i prekide vezu. — Da ne znam kakav si čovek, re­ kao bih da si ih sve uputio da pogi­ nu — reče mornar. — I jesam. Upravo, dao sam im opasne zadatke, jer trebalo je da se iskupe za svoje stare grehove. Po­ red toga, uticaj sredstava za menjanje svesti ne traje dugo, pa bi oni postali kakvi su i bili — odgovori Lun. — Znači da sam ipak bio u pravu kad sam ih hteo u pakao — zado­ voljno zaključi mornar. — Ostao je Maks Šeli, odnosno Pak — reče Lun. — Ne znam zašto se ne javlja. Pokušaćemo da se probijemo do Herald-skvera, jer ućutao je i Parker.

Išli su pešice, jer tako je bilo naj­ brže. Više puta morali su pesnica­ m a da se probijaju između onih koji su pljačkali trgovine: Dva puta ih napadoše nepoznati zločinci, ali oni odlučno odgovoriše potežući oružje. Konačno se nađoše na Menhetnu. Probiše se do Parkerovog stana i vlasnika nađoše mrtvog. — Ubili su ga njegovi gazde — re­ če Lun i sede u fotelju da se malo odmori. Pola sata kasnije trže ih zvučnik na trgu. Jedan automobil se probi­ jao šaljući poruke građanim a šta treba da rade. Upozoravali su da će jedna radio-stanica emitovati po­ moću rezervnih baterija i građani je mogu slušati n a svojim beteriskim prijemnicima, ako ih imaju. Lun pozva M akfersona da krenu. Išli su ulicam a koje ni u ovo poponoćno doba nisu bile opustele. G ra­ bež je vladao n a svim mestima. Me­ đutim, ubijanje je bilo retko, jer nji­ me se nije u tim prilikam a ništa do­ bij alo. Vikalo se da treba obesiti gradonačelnika i njegove ljude. Pre-. tilo se'policiji, koja je pokušavala da zaštiti banke i trgovine dragocenostima. — Branite bogataše n a M enhet­ nu, a nem a vas u Bronksu! — grdio je neko. Bilo je neobično to što je grabež bio dobio neki tok osmišljavanja i planskog nastupanja. Dok su ljudi, žene i deca n a početku pljačkali ono do čega su došli, sada su tražili ono što im treba. Čulo se kako neko ka­ že da mu treba frižider i moli da mu jedan poznanik pomogne da ga od­ nese. Drugi je pitao ima li još nameštaja u jednoj obližnjoj trgovini, jer njemu treba kauč zbog tašte ko­ ja ga je »okupirala« i zauzela njegov kauč. Pričalo se da od blizu dvadeset hi­ 83

ljada policajaca više od pola njih ni­ je došlo u svoje stanice, iako su zna­ li da im je to dužnost u ovakvim pri­ likama. — Vreme je da idemo u sklonište — reče Lun. — U zoru ćemo zvati neke ljude da saznamo šta misle o tome što se događa. — A kako misliš da ih pozoveš? — upita Makferson. — Poslao sam im primopredajnik s uputstvom. Sad će verovati da mo­ raju učiniti sve da se Džejn oslobodi — objasni Lun. Morali su polako i oprezno da se probijaju, jer Bronks i sklonište u njemu bili su daleko. Mornar je ne­ koliko puta izazvao tuče svojim ljutitim psovkama kad bi naleteo na neku grupu, koja mu zatvara pro­ laz. Iz Parkerovog stana behu poneli jedan običan b.aterijski primopre­ dajnik, pa su više puta slušali emisi­ je jedine radio stanice. Otuda su jav­ ljali da je konačno nađeno rešenje za aerodrom i avioni sleću, čime je otklonjena opasnost da ostanu bez goriva dok su u vazduhu. Oko ae­ rodroma su kao i 1965. bili postavlje­ ni automobili koji su farovima oz­ načili piste za spuštanje. »Koristite i vi svoje automobile da osvetlite ulice tako da olakšate prili­ ke u vašoj ulici«, savetovali su u emisiji. — Ne znaju da ih lovci u mutnom odmah ugase komadima cigli i praznim bocama — reče Makfer­ son. Osećalo se da su građani postali umorni i bilo je lakše ići dalje. Poli­ cija je pokušavala da rasteruje gru­ pe i zaustavljala je pojedince, pa su Lun i Makferson morali da stvore čitavu povorku, kojoj su saopštili da su kod Jenki-Stadiuma magacini švaj carskih, uvezenih časovnika i 84

nakita. Povorka ih je štitila od poli­ cije. Napustiše je kad su stigli n a dru­ gu obalu Harlema.

X

S vetlo

u tamničkom hodniku se ugasilo i postalo je tam no kao u grobu. Nikakav zvuk nije dopirao do Džejn i ona je satim a osluškiva la, pa je konačno prem orena klonu­ la n a grubi ležaj. Probudilo ju je svetio upereno u njeno lice. — Spremite se! — reče glas iza lampe. — Za šta da se spremim? — upita Džejn. — Vodimo vas odavde — odgovo­ ri policajac, koji iziđe n a svetio lam­ pe. Pošto je neko držao lampu, Džejn zaključi da su dvojica. Jedan joj sta­ vi lisice i uze je pod ruku, a drugi je išao napred i osvetijavao put. Napolju nigde nije bilo svetla i Džejn prem a nebu ugleda obrise zi­ dova neke stare tvrđavice. — Gde se nalazimo? — upita oria. — Ćutite! — naredi'policajac. Odvedoše je do kola za prevoženje hapšenika i povezoše je nekud. Nije znala ni odakle su krenuli, ni kuda prolaze. Kroz m utna stakla is­ pred čeličnih rešetki furgona poči­ njalo je da dopire slabo svetio. — Sviće — zaključi policajac. — Ne bih voleo da doživim još jednu ovakvu noć. Kad je kod nas nastala takva gužva, kako je tak bi­ lo u Njujorku — reče njegov kolega. — Šta se dogodilo? — upita Džejn. — Zar ne možete d a ćutite? — upita policajac. — Ako vas baš toli­ ko kopka, kazaću vam. Noćas je Njujork bio u potpunom mraku.

Mora da je bilo gore nego šezdeset i Pak je bio od Luna dobio odobrenje da ništa ne skriva od obaveštajnih i pete. Džejn pokuša da sazna nešto više, drugih državnih službi, policije i po­ ali policajci je ućutkaše. Kad se za- litičara koje bude sreo. On je jedino ustaviše i izvedoše je, ona stiže da morao da otkrije svoju saglasnost s nad vratima pročita da je to bios- Lunom, čime je, možda, sebi potpi­ sao sm rtnu presudu. kop. Unutra je srete čovek širokog lica — Iako uz mnogo muke, odgovor­ i uvede je u bioskopsku dvoranu. ni ljudi su pristali da vas oslobode. Neko doviknu policajcima da mogu Nekima je Lun poslao primopredajda se vrate otkud su došli. nike i ponovio zahteve. Imenovao — Ja sam Maks Šeli zvani Pak — vas je za ovlašćeno lice u pregovori­ predstavi se muškarac. m a — zaključi Pak. On je odvede do jednog sedišta, — Oko čega treba da se pregova­ koje je bilo u krugu svetla beterijske ra? — upita Džejn. lampe. — Oko uslova pod kojima bi Lun — Sedećete ovde i gledaćete sa­ pustio električnu energiju, odnosno mo napred. Ja ću biti uz vas i paziću otkrio gde je izazvao prekide — od­ da se ne okrećete. Iza nas su lože govori Pak. — Na sva ostala pitanja luksuzne klase, a u njima će sedeti odgovaraće vam gospoda iza nas. ljudi koji ne žele da ih vidite. Hoćete — O nda neka govore! — doviknu li poslušati naređenje? — upita Pak. Džejn da je lako čuju i oni koji dalje — Šta mi drugo ostaje? — upita sede. ' '''¡I Džejn. — Spremni smo da vas pustimo i — Možete da prkosite... Ja sam, da prekid energije pripišemo slučaj­ kao što znate, sa vama razgovarao nom kvaru. Možete dobiti primopkao Pak. redajnik da razgovarate sa gospodi­ — Sećam se. Izgledali ste druga­ nom Sikertom — reče neko iza nje. čije. — Dajte ga — reče Džejn. Bio sam m askiran... — reče Nekoliko m inuta kasnije radosno Pak i otvoreno poče da priča šta se se javila Lunu i govorila o sreći što sve dogodilo od trenutka kad je ga čuje. Džejn premeštena u tajni policijski — Pređimo n a svahili — reče zatvor u nekoj tvrđavici u Nju Džer- Lun. siju. — Možeš da govoriš svahili jezi­ Džejn je bila zapanjena. Zato nije kom. Za pojmove koji u njemu nisu čula da se lože u mraku pune pose- jasni upotrebi engleske reči — pri­ tiocima. hvati Džejn. — Znači da je Lun još uvek u NjuDalje su razgovarali za sve pri­ jorku — zaključi ona na kraju. sutne nerazumljivim jezikom. Lun — D a... Ja sam od njega dobio je govorio šta je sadržaj najmanjeg nalog da nađem neke ljude i da is- program a ustupaka, a šta bi Džejn poslujem vaše puštanje na slobodu. trebalo da postigne. Naravno, prvi Na tome je radio i Čarli Parker... — uslov je bio da ona bude oslobođe­ n a i da se zabrane potere za njom. pričao je Maks Šeli. Polako su se ocrtavale konture — Moraće da odustanu i od toga svega što se dogodilo i Lunovog pla­ d a gone tebe i M akfersona — reče na da prisili zločince da je puste. Džejn n a svahiliju. R5

— Bilo bi im uzalud, ali zahtevaj i to — odgovori Lun. — A kako ćemo se naći? — upita Džejn. — Jedan od uslova je da zadržiš taj primopredajnik. Njime ćeš me obaveštavai o tome kud se krećeš. Treba da zaturiš trag i da stigneš ta­ mo gde smo bacili tvoj polomljeni kišobran, kad smo doživeli prvu ki­ šu u šetnji Njujorkom — odgovori Lun. — Kako si se samo setio?! Sad se i ja sećam tačno tog mesta. —Traži i dvadeset hiljada dolara, jer treba da kupiš odeću i kola. Ostaćemo više dana u gradu. — Sve sam razumela. Zahtevaću da naprave ustupke u smislu proiz­ vodnje bioloških oružja, otrova, dro­ ga. .. — Prvo treba da ti kažem šta je učinjeno do sada — prekide je Lun i poče da joj priča o događajima u to­ ku duge noći mraka. Na kraju je upozori da mnogo ne­ će postići u sprečavanju opasnih is­ traživanja. To je suviše krupan zalo­ gaj da bi se brzo mogao »svariti«. Najvažnije je da zapreti velikim mrakom u svim najvećim gradovi­ ma, ako pokušaju da podvaljuju. — Na kakve podvale misliš? — upita Džejn. — Mogli bi da te otruju otrovom usporenog dejstva, da te ozrače štetnim zracima, ili da te zaraze smrtonosnom bolešću za koju nema leka, pa da je preneseš i na nas ova­ mo. Mnogo toga bi mogli, ali ih upo­ zori da ćemo biti oprezni, a osveta bi bila nemilosrdna — objasni Lun. — Sad možeš da preuzmeš inicijati­ vu. Ponavljam ono što sam ti rekao na početku: Kontura mora da ne­ stane! Neka znaju da ćemo učiniti sve što je u ljudskoj moći protivu te čudovišne zavere i sličnih udruživa­ 86

nja u ostvarenju planova kakve je im ala Kontura. . — Držaču uključen prim opredaj­ nik — zaključi Džejn. Pregovori su bili spori. Očito su prisutni m orali da odlaze i t*aže mišljenje, saglasnost i podršku ovlašćenih ljudi. Konačno, tek pred podne, pristali su da žrtvuju Autlajn i celu m ašinu izgrađenu d a izmak­ ne kontroli čovečanstva. Našli su i način kako da to učine. Nije im bilo ni teško, jer krivicu su mogli da sva­ le n a mrtvog Parkera i njegove zaverenike. Ostao im je Pak da ga ba­ ce u ralje dugih suđenja. Lun je ostao pri zahtevu da se pruže dokazi izvršenja dogovora. U sum rak je Džejn sela u nova kola, dobro obučena i s vraćenim prtlja­ gom, koji je neko bio sačuvao još od trenutka kad je izgubila slobodu kretanja u kući Linde Heler. Dok je Džejn čekala na jednom bezbednom mestu, radio-stanica je objavila uzroke velike panike i kva­ ra n a dovodu energije. Lun nije op­ tuživan. Prvi put električna energija je ne­ stala u dvadeset i jedan i trideset prošle noći, a ponovo su osvetljene sve ulice u dvadeset i dva sata i tri­ deset m inuta sledeće. Radio i televizijske stanice su grmele emitujući izveštaje o doga­ đajima. Javljale su i o otkrivanju taj­ ne organizacije Autlajn. Maks Šeli Pak bio je prvi optuženi, ali pokaza­ lo se da je on izgubio razum. Bilo je očito da mu je um nekako razoren. Neko se plašio njegovog pričanja.

* Reporteri listova, radija i televizi­ je nadm etali su se u naporim a da prikažu šta se događalo. Ričard Bet iz »Njusvika« istakao se tražeći »ma­

le ljudske priče«. Pisao je o teškoća­ napadači birali. Omiljena m eta bile su trgovine satovima i nakitom, m a malih policijskih stanica. — Prvi pozivi koje smo dobili gla­ prodavnice alkoholnih pića i radnje sili su: »Ovde je pravi pakao« — pri­ sa aparatim a za domaćinstvo. Na čao je Marvin Gledston šef grupe uglovima brzo su nicale improvizood osam naest policajaca. — Pošli vane tezge za prodaju tek opljačka­ smo tamo, ali to nije koristilo. Uhap­ ne robe. Televizijski ap arat u boji, simo deset ljudi, a na njihovo mesto koji je koštao pet stotina dolara, ov­ de se mogao kupiti za sto do sto pe­ dođe novih dvadeset... Policija je posle dva sata po pono­ deset dolara. »Nabavljači« su se skoro u hodu ći uzalud hapsila, jer njujorški za­ tvor »Grobnica« bio je tesan, kao i oblačili u nova odela i obuću, a za­ tim odnosili ono što im je trebalo za sve ćelije u policijskim stanicama. Zora je svanula nad Njujorkom, rezervu. Pojedini trgovci su štitili koji je izgledao kao razbojište, ali svoje radnje najmljenim čuvarima, dan nije doneo mir. Bez električne koji su stajali pred njima sa zamahstruje grad je i dalje bio paralisan, a nutim štapovima za bezbol. Neki su saobrćaj zagušen. U trgovinam a sve došli s kam ionim a i ljudima da sa­ je ličilo na ogromne rasprodaje. mi odnesu u sklonište svu robu iz »Posetioci« su se raspitivali gde bi svoje trgovine. Bilo je i onih koje je mučio samo mogli da nađu ono što im je potreb­ no. Muž i žena su vukli opljačkane strah. Bežali su iz svojih stanova i stvari i policija je uhvatila muža. Že­ zbijali se u grupe kod rođaka. Bilo je i oduševljenih. na se svađala, pa kad joj nije uspelo — Čekali smo nešto ovakvo -«-