Ashton,Frederick-45-Makferson Bez Luna 17

^ LUN,KRALJ PONOĆI 1 *_______________________________________

FREDERIK EŠTON

iiKü.í

i7 «

420 D í N a RA

MAKFERSON BEZ LUNA

ROTO

M U O flK A

XXX)

4

î

LÜN - KRAU PONOĆi

j

+

17 1987

F. Estoo

MAKFERSON BEZ LUNA

+

a X -1 0 0

+

Odgovorni urednik Milorad Predojević

Urednici izdanja Gradimir Pašćanović Jova Čanadanović

Recenzent Pavle Popović

Izdaje i štampa: NIŠRO »Dnevnik«, OOUR Izdavačka delatnost, Bulevar 23. oktobra 31, Novi Sad, telefon (021) 621-555 • žiro-račun 65700-603-6350 • Direktor NIŠRO »Dnevnik«. Jovan Smederevac • Rukovodilac OOUR Izdavačka delat­ nost: Ilija Vojnovtć % Glavni i odgovorni urednik: Todor Đurtć • Tehnički urednik: JuMi Arvanhtdta • Sekretar Redakcije: Zdenka KarabmH • Korektor: Sava Tiraž: 50.000 primeraka

F. Ešton

MAKFERSON BEZ LUNA I

— Tata Same, čuješ li me? — pitao je Bo Hač ležeći na kreve­ tu lica ulepljenog flasterima i s nekoliko zavoja na ranama po telu. — Čujem te — jedva se odazva Samjuel Mekferson, koji je ležao u drugom krevetu takođe »ukra­ šen« flasterima i s zavojima po telu, ali i s gipsom na levoj ruci. — I prestani s tim tvojim »tatice, tata Same«! Sto mu . . . Niti sam ja ženjen, a »tata Sam« . . . E! — A zar me nisi usvojio pre dvadesetak godina? Reci sad. Valjda i ja imam pravo da ne­ kom kažem »dragi tatice«? — tužnim glasom, kao da će zapla­ kati, nastavi Hač. — Prestani, hiljadu mu mu­ ka . . . Ne mogu ni da opsujem kako valja . . . I može da nas čuje Brenda, a rekao sam ti da je kod nje jedva prošla priča o usvajanju . . . Pomisliće da sam ti ja stvarno tata! — Zar nisi? Mogu se zakleti da sem tebe nemam drugog, ili bar ja to ne znam. Imam samo svog taticu Sama — plačnim glasom reče crnokosi ranjenik kestenjastih očiju u kojima su se videle zlatne iskre.

Makferson desnom rukom hitnu na njega jastučić stavljen pod njegovu levu ruku da nasla­ nja gips i da se udobnije namesti. Hač uhvati jastučić i stavi ga na svoj jastuk, pa tako dobi bolji položaj da nastavi razgovor. U tom času vrata se otvoriše i skoro sva ih ispuni Brenda Lendon. — Opet ste se prepirali vas dvojica — oceni ona brižno ih posmatrajući. — Ro, vrati jastu­ čić i prestani da zadirkuješ Sa­ ma, jer biće mu dosta obračun sa mnom, kad mu skinu gips. — Nisam ja, teta Bren­ da . . . On je prvi počeo — skrušeno odgovori Ro Hač. — Zar nije tako tat . . . čika Sa­ me? — Prestani . . . sto mu neizvađenih kršuma . . . Prestani! — umornim, ali ljutim glasom reče Makferson. Brenda Lendon spusti na sto veliku korpu i skide sa nje plat­ no, kojim je bila pokrila sadržaj. Ukazaše se boca pića, paketi hrane i kutija konzervi. — Moraćete brzo da doručkujete, jer če doći . . . — poče ona. — Ko? — trže se Samjuel Mak­ ferson. — Znaš ti, sasvim dobro. Moraćeš ponešto da objasniš Lunu,

a to neće biti baš lako, jer meni nisi uspeo da odgovoriš na po­ priličnu gomilu pitanja — nasta­ vi Brenda Lendon. Njeno ugojeno, ali još uvek ve­ oma lepo, rumeno lice jedva je skrivalo osmeh. — Zar se Donald vratio?! — zapanjeno upita mornar Mak­ ferson kao da je Lunov dolazak ono što se najmanje moglo oče­ kivati. — Vratio se, naravno, ti polu­ pani medvede. I spremi se da ti prvo izvade kuršum, a onda da propevaš, majčin sine, kakav si to »med krao i košnice razbijao«, — »Košnice« . . . Oh, zlo mi je . . . Sto mu londonskih ban­ di! A šta se cerekaš ti, Rohače? — gunđao je Makferson. Izgovor imena i prezimena Roa Hača tako da zvuči kao jed­ na reč odavno je bio način da se mladić izazove i uvredi. Među­ tim, i to nije pomoglo da se ovo­ ga jutra promeni dobro raspolo­ ženje crnokosog ranjenika. — Je li još na snazi zabrana pića? — upita Ro Hač i lice mu dobi umiljat, sladak izraz. — Po lekarskom uputu, mom­ ci: čašica viskija pre jela i ni kap više — odgovori Brenda Lendon i neobičnom spretnošću poče da priprema doručak. Njeno puno zaobljeno i snaž­ no telo živelo je pod svilenom haljinom i izazivalo mornareve uzdahe. — Brendice, dušo! — zvao je Makferson — Šta je, stari satire? — odazva se Brenda Lendon brišući ru­ ke. — Dođi, namesti mi jastuk — reče Makferson. Ona priđe i tiho šapnu: 4

— Da se nisi usudio! . . . Budi pristojan bar pred tim detetom. — Dete?! . . . Taj razbijač od trideset i više godina, pa de­ te? . . . Samo da te pomilujem zdravom rukom . . . Ja ću neprimetno . . . Tvoja koža je kao svila . . . Cele noći nisam mo­ gao da spavam, pa sam mislio o tome kako je lepo kad pod dla­ nom osećam tvoju glatku kožu i obline . . . — šaputao je Mak­ ferson pokušavajući da je dodir­ ne. — Do ispovesti ni prstom, da znaš . . . Satir, Donžuan lon­ donski, lord Barking . . . Uh, da nisi sav u zavojima i da ti nije gips na ruci . . . Pazi šta smeraš, Samjuele! — ljutila se Bren­ da Lendon popravljajući jastuk pod ranjenikovom glavom, koji je inače bio dobro postavljen. — Popravite i meni jastuk, teta Brendice — zvao je Ro Hač. — Kako ga samo nađoh, milion mu lupeških smicalica? I šta mi bi onda? — gunđao je Mekferson okrećući glavu da pogle­ da mladića. Brenda ode da i njemu popra­ vi položaj glave, iako je Hač mo­ gao mirne duše da ustane i prošeta sobom. — Hoću li i ja upoznati Luna? — upita on i oči mu zaiskriše. — Videćeš ga, grešniče — uz­ dahnu Brenda. — Međutim, ne bi trebalo da se mnogo raduješ. Lun je morao da se vrati iz Aus­ tralije, jer je čak tamo na kraju sveta čuo o lomu koji ste vas dvojica napravili po Londonu. — On je za sve kriv. Ja sam ga slušao kao što sin sluša rođenog oca — reče Hač pokazujući pre­ ma krevetu na suprotnoj strani sobe.

— Uh! . . . milion mu neizlečenih štucavica, alergija na piće, svraba na tabanima i slomljenih udova . . . Trista mu bezobraz­ nih momaka koji ti se pod kožu uvuku, pa onda rovare po du­ ši . . . — gunđao je Mekferson. — Eno, čuli ste teto! Priznaje on i zato svaka mu čast — zanovetao je i dalje mladi mornar. Njegove reči prekide kucanje na vratima. — Uđite! — doviknu Brenda Lendon. — Zar si ostavila nezaključan ulaz?! — upita Mekferson zabri­ nuto. — Nisam. To su naši — odgo­ vori Brenda i pođe k vratima baš kad se ona otvoriše. Prvo uđe Džejn Vitington. Njen osmeh ozrači sobu i sve po­ stade lepše. Za njom uđoše Donald Sikert takođe nasmejan, ali sa izrazon radoznalosti na licu. Artur Markinč poslovno užur­ ban i dignute ruke iznad glave, kojom je mahao prema Mekfersonu i na kraju nepoznat čovek rumenog i oblog lica. Svi su no­ sili po jedan ili dva teška kofera, koje ostaviše na sredini sobe. Džejn spusti buket cveća i jedan paket na sto i otrča do Mekfersona. — Smem li da te poljubim negde između tih flastera? — na­ šali se ona sagnuta nad mornarem. — Ja imam manje flastera — javi se Ro Hač. Džejn mu se nasmeši, pa ode k njemu da se pozdravi. — Ja mogu da vam se predsta­ vim samo šapatom — tiho reče Ro Hač. Džejn se saže nad njim ne prestajući da se smeši.

— Ja sam Makfersonov sin, pa i ja imam pravo na sve što i on. Zovem se Ro Hač — šapnu joj mladić. — Ali čuvajte tajnu, jer on to ne sme da kaže tetki Brendi. Ona mu je jedva verovala da me je samo usvojio. Sumnjiči ga da je poznavao i moju mamu. Džejn se smejala i reče: — Pričao mi je jednom pre vi­ še godina o vama. Pomilova ga rukom po flaste­ rima okrpljenom licu. — Božanstveni ste! Tako sam vas i zamišljao. Kažite ima li ne­ ka slična vama na ovom svetu, pa da odem i da joj večno slu­ žim? — reče Hač. — Kao srednjevekovni vitez dami svog srca? — upita Džejn. — O, fallacem hominum spom! Hoću reći kako je velika ljudska nada — reče reporter Markinč podležući i u ovom tre­ nutku svojoj navici da se seća la­ tinskih poslovica. — O, kako je velika glupost tog momka! Šta li mi je on tre­ bao na ovom svetu? — upade Samjuel Makferson motreći Lu­ na kao krivac koji očekuje grdnju. Donald Sikert priđe krevetu i zagrli Makfersona, čije oči blesnuše nadom i radošću. — Srećan sam da te vidim ži­ vog, makar i ranjenog. Doveo sam gospodina doktora Nikolsona, jer mi je Brenda rekla da se kuršum zadržao negde u levoj butini — reče Lun. — Da . . . sitnica . . . Odbio se od nečega i zadržao se uz kost. Nisam mogao sam da ga izvadim sto mu . . . Ovaj, opet moja navika da psujem . . . I ta­ ko . . . Desilo se — mucao je Mekferson. 5

— Nema »desilo se« — reče Lun. — Sve ćeš mi po redu ispri­ čati čim ti bude bolje posle vađe­ nja kuršuma, ,Sad ćemo odmah ovde da pripremimo improvizovanu dvoranu za operacije. U koferima su instrumenti i opre­ ma. — Zar odmah? — upita Makferson. — Kuršum ne sme da stoji ta­ mo suviše dugo — potvrdi Lun. — Da je bilo moguće došli bismo i pre. Avion je stigao tek u po­ noć, a trebalo je još da nađemo hirurga koji nam je prijatelj, jer policija se uporno raspituje o vama. — Dustabanlije znaju da smo povređeni — reče Mekferson već ohrabren Lunovom srdačnošću. — Da — potvrdi Lun. — Obila­ ze bolnice i lekare pitajući da li je ko tražio pomoć. Dr Nikolson je prijatelj i neće nikome reći, a uz to ne zna ni gde se nalazi. Zahtevao je da mu vežemo oči sve do pred vratima sobe. Mekferson pogleda prema hirurgu, koji je uz pomoć Džejn i Markinča postavljao hirurški sto, svetla i potrebne uređaje. Uskoro sve je bilo gotovo i Makfersona premestiše s kreveta na sto, a Hača zajedno s krevetom odnesoše u drugu sobu. — Ne mogu ja bez svog . . . — zausti Hač. — Umukni, sinko, jer ću ti iš­ čupati uši kad ozdravim — pripreti mu Makferson. — Biću dobar, tatice — moleći­ vim glasom reče Hač. — Ko će da mi asistira? — upi­ ta hirurg Luna. — Ja — odgovori ovaj. — 6

Znam nazive svih instrumenata i ponešto o hirurgiji. — Znate vi veoma mnogo. Lečio sam nekoliko onih koje ste vi u nuždi operisali i video sam da ste maestro u našem poslu — re­ če zadovoljnim glasom dr Piter Nikolson i poče da se oblači u beli mantil. On i Lun obukoše mantile, staviše maske od gaze, opraše ruke i navukoše gumene rukavice. Vađenje kuršuma m oglo je da počne. * Sledećeg dana Lun uđe ka bo­ lesnicima odmah pošto su doručkovali. — Nadam se da ćete danas moći da ispričate sve što se do­ godilo — reče im postavljajući fotelju na mesto sa koga će bolje čuti. — Nem a šta da se priča. Mno­ go je važnije da čujem kako je bilo u Australiji — izvlačio se Makferson. — O Australiji posle — osmehnu se Lun. — A da li su pekarski radnici prekinuli štrajk? Neobično je to da u Londonu čovek ne može da nađe komad hleba — reče mor­ nar u nadi da nekako izbegne ispovest. — Slušaj, Same! — povisi Lun glas. — Zar misliš da možeš da prođeš bez odgovora na mnoga pitanja?! Izazvali ste tuče kakve se ne pamte u Londonu . . . — Najviše on — upade Hač. — Ja sam ga slušao kako i dolikuje mlađem prema starijem. — Do đavola, Hače! — uzviknu Makferson. — Mogao si da kažeš: »Abi in

malem rem«. To ti je isto, tatice, ali mnogo lepše zvuči. Latinski jezik je nešto uzvišeno. Zar nam je Artur uzalud ponavljao svoje mudrosti i izreke na latinskom? — šalio se Ro Hač. — Iskočiću i iz gipsa, iz zavoja i iz kože! — uzviknu Makferson. — Donalde, ako hoćeš da ti pri­ čam, onda ukloni tog momka. — Ne, tatice, biću dobar — molećivim glasom reče Hač. — Evo neka mi gospodin Donald zalepi usta flasterom, ali samo da čujem kako ti pripovedaš. — No, flaster može . . . Sto mu nemih riba, volim da te gle­ dam dok ne možeš da brbljaš! — reče Mekferson. — Ćutaće on, Same, i bez flas­ tera — reče Lun. — Suviše je kratko vreme da ga upoznaš. Neka me pregrize najgora ajkula iz Atlantika, ako kažem i reč dok Rohaču ne vi­ dim zalepljena usta. On bi mi upadicama oduzeo svaku spo­ sobnost da kažem bilo šta o do­ gađajima koji su počeli kad sam susreo tog momka — odgovori stari mornar uvređeno. Lun pogleda upitno prema Haču. — Malo flastera zaista ne mo­ že mi smetati uz sve ove zakrpe na licu i po telu — smejući se re­ če Ro Hač. Lun potraži flaster i dok je spemao povez za Hačova usta u sobu uđoše Džejn, Brenda i A r­ tur. Reporter je nosio magneto­ fon da snimi svaku mornarevu reč. — Vi ste se dogovorili . . . Sto mu vražjih veština, ja nisam vest u tome. Eto, našao sam se sa Hačom. On je moj . . . — Šta je on?! — uzviknu Bren­

da Lendon. — Počni od toga šta smo se nas dvoje dogovorili i ka­ ko si sramno nestao u času kad je trebalo da me odvedeš pred oltar! — Pa, jeste... Kriv sam, Bren­ da ... Sto puta sam ti rekao — tužno izgovori Samjuel Makfer­ son osvrćući se kao da traži kud bi pobegao. — Tako, bila je tuča tamo . . . Posle je Hač hteo . . . I ja sam hteo i krenuo . . .Milion mu zbrkanih stvari, ne znam o čemu da pričam! — Kako to da ne znaš, a vas dvojica ste posle one strašne tu­ če napravili dar—mar po ćelom gradu. Stvarali ste izmišljenu bandu, izazivali rat u podzemlju Londona, a sprečili dva u dale­ kim zemljama. Naterali ste dve banke da bankrotiraju, a tri vla­ de da podnesu ostavke . . . — To je on smislio, a ja sam kao svaki dobar . . . — poče Hač. — Flaster! — viknu M akfer­ son. Lun priđe i zalepi usta Rou Haču. Ovaj je ipak uspevao da se ceri, a zlataste iskre su mu sevale u očima. — Ko god mu bude smetao, dobiće flaster preko usta — upo­ zori Lun ostale. — Ćutaćemo dok ne kaže sve šta ima u svoju odbranu, a onda ću ja da govorim — izjavi Bren­ da Lendon i ućuta. — A, pred njom ne mogu sve to da kažem . . . Neka me odne­ se sam Lucifer u svoje podzem­ lje ako mogu sve te stvari pred Brendom . . . Pustite jadnog, starog mornara na miru . . . Možda jednom drugom prili­ kom — branio se Makferson — Pričaj njima, a ja inače mo­ 7

ram da nabavljam i spremam ručak — reča Brenda. — Ne mogu ni pred Džejn . . . Uopšte ne mogu ni pred kim . . . Lakše bih se i pred po­ pom ispovedio, što nikad nisam ni pokušao, nego da pred vama svima. — Onda-ćemo te preneti u po­ sebnu sobu, pa govori u mikro­ fon Arturovog magnetofona — predloži Džejn Vitington. — Ti si me uvek štitila i razumela. Hvala ti na tome, Džejn. Možda ću i moći da ispričam ka­ ko je sve to bilo, ako budem sam. Već i sam Hačov podsmeh bi me onemogućio da govorim. Gledajte kako se smeje ispod flastera — reče Mekferson. Porazgovaraše o predlogu i nađoše rešenje za sve teškoće. Artur Markinč, koji je i sam učestvovao u dobrom delu do­ gađaja prihvati da će preslušati trake, postaviti pitanja za dopu­ nu i konačno pomoći da Makfersonova ispovest dobije pravi sadržaj. — Okrutno je to što tražite da stari mornar postane i pripovedač, ali kad se m ora... Uz mag­ netofon bi dobro došlo makar i tri prsta viskija u jednoj boci — uzdahnu na kraju Samjuel Makferson pomiren sa sudbinom. — Tri prsta može, ali ne tvoja tri prsta, koji dosežu do preko pola boce — upade Brenda Lendon. — Izmeri onda ti svojim prstićima, draga — reče mornar ču­ vajući ozbiljan izraz lica. Brenda pogleda svoje zaoblje­ ne prste i sleže ramenima. — Pa neka ti bude, ali da obe­ ćaš da češ tačno reći sve o Rou Haču. Zašto te zove »tatice« i jesi 8

li poznavao njegovu m am u... Sve! — zaključi ona. Makferson je klimao glavom u znak da se složio. Pomogoše mu da ustane i uz pomoć štake ode u drugu sobu. Rou Haču skldoše flaster i on ostade da priča o doživljajima kako ih je on vi­ deo i doživeo. Smeh je samo ponekad dopi­ rao do Makfersona kao daleki eho, pa se i njegovo lice razvuk­ lo u osmeh. Uzeo je mikrofon i počeo: — Ja, Samjuel Makferson, mornar na morima i okeanima, lovac u pustinjama i na Dale­ kom severu, u džunglama i pla­ ninama, Lunov prijatelj i nesrećni poočim Roa Hača pričaću ka­ ko je sve to bilo, pa makar se svi smejali dok ne padnete na tlo. »Vi victe cis«, rekao bi Artur Markinč, a to znači: »Sila silom pobeđena«.I neka je, milion mu mornarskih priča! Elem, bilo je to ovako:

II Tog jutra Brenda i ja ustali smo rano, dobro raspoloženi i spremni za veliki događaj, koji sam ja, moram da priznam, vešto izbegavao do svoje pedeset i treće godine. Sada je bilo kraj­ nje vreme da uplovim u mirnu bračnu luku. Obećavao sam to Brendi godinama, ali uvek se pojavila poneka smetnja. Ona je sve to trpela s dosta razumevanja. Brenda nije samo strpljiva, nego i u svemu dobra, kao do­ bra lađa. Njen čvrst i visoko podignuti pramac plovi ponos­ no, a obli, široki bokovi se njišu sigurno odbijajući talase, dok le-

pa krma i dobri uređaji skladno upotpunjuju celu moćnu pojavu. — Uzbuđena sam, dragi — rekla je kad smo isplovili iz sta­ rog, ali dobrog hotela na Ajrit Rodu i krenuli prema Belveder parku. — I sam znaš da sam doživela mnogo uzbuđenja još kad sam igrala ulogu krijumčarke sa Teri Majborn i kad sam tebe prvi put srela. — Zajedno smo doživeli još vi­ še. Bilo ti je tek trideset i . .. — zaustio sam da oživim zajednič­ ka sećanja iz doba kad je Brenda bila član zloglasnog Avetinjskog odreda Skotland-Jarda, ko­ ji je napustila da bi bila sa mnom. — Ne podsećaj me na godine! — podviknula je i čvršće me zgrabila pod ruku. — Neka me grom sprži za sve grehe, jer baš sam šeprtlja, sto mu šašavih sećanja! — rekao sam da joj sačuvam dobro ras­ položenje. Tako smo stigli do belvederskog Ridžent-skvera, gde je bila frizerska radnja u kojoj je Brenda trebalo da uredi kosu za venčanje zakazano u jedanaest sati. Naše venčanje, zbog nekoliko nevažnih okolnosti, od kojih je na primer jedna to što nas je tra­ žila sva britanska policija i ne­ koliko evropskih priđe, trebalo je da se obavi u tišini, iznenada i u crkvi kod Opatijske šume. Taj­ no smo bili pozvali reportera Markinča, privatnog detektiva Pipčina, njihove žene i još dese­ tak gostiju. Dakle, trebalo je sa­ mo da je sačekam zadnja tri mo­ mačka sata šetajući po parku. Priznaćete nije mi bilo lako. Da bih odagnao neke misli, koje su mogle da me zavedu, ja

uzeh »Sendi M iror« i počeh da ga prelistavam u hodu. Brzo sti­ goh do oglasnih strana i moju pažnju privuče lepom šarom uokviren člančić, a možda je i to bio plaćeni oglas, koji je glasio: »N a jednom salonu u Teksasu stoji obaveštenje da u lokalu ne­ ma televizije, već se tu svako ve­ će momci tuku uživo, pa su modrice i slomljene kosti origi­ nal. . Mi u Londonu imamo samo jednu kuću takvog uživanja. Kafe-restoran i krčma pod istim krovom, ili bolje reći pod istom tavanicom starom tri stotina go­ dina. Dođite i celog života sećaćete se boravka »Kod starog mornara« na Pikardi Rodu, Bel­ veder«. Zastao sam kao opčinjen sećanjima koja su me uzbuđivala kao gladnog konja dobar ovas. Koliko lepih tuča sam doživeo u toj krčmi, koja se kiti nazivom kafe-restorana, a stvarno je uni­ verzalna jazbina u kojoj mogu da stanu dve dobre brodske po­ sade, pa da tu dobiju sve što tre­ ba: piće, hranu, devojke što luta­ ju od dokova na Temzi do Bekslija, duvan i česte prilike za do­ bru tuču. Eto, baš tamo sam ja prvi put shvatio da su mi pesni­ ce suviše glomazne i čvornovite i da me baš neki momci izaziva­ ju da više nikad ne prestanu da se kaju zbog toga. Pomislih da je sada sigurno sve promenjeno i drugačije i da ne vredi ići tamo, ali s čuđenjem primetih da ja već žurim ka Pi­ kardi Rodu. Zarekoh se da ću »Kod starog mornara« ostati sa­ mo pola sata, a popiću jedan bakardi, jer drugo piće izaziva mi još veću žeđ. U krčmi je vrvilo 9

kao u košnici, a većina gostiju bili su besposleni mornari, čiji brodovi čekaju utovar, istovar ili opravku na Temzi. Skidoh svoj novi šešir da se bolje vidi moja proseda kosa, pa prođoh do svog.om iljenog ugla. Nađoh je­ dan slobodan sto i sedoh. Začu­ do, kelner odmah dođe i nije prošlo ni pet minuta, a ja sam liskao kiselkasto slatki bakardi kajući se što nisam uzeo dupli viski i kriglu piva da njome us­ poravam navalu žeđi. Smogni snage i popij to jadno piće, pa požuri ka svojoj Brendi, jer eno nekolicina su već primetili tvoje na sto pružene šake, bezglasno sam govorio sam sebi baš u trenutku kad iz dima i gužve isplovi jedan dugokosi de­ lija i riknu kao brodska sirena: — Hej, Makfersone, dragi moj tatice! Svega mi na svetu i oko sveta to je on, ljudi! Glavom i ša­ kom Samjuel Makferson, moj poočim! Prostrelih ga pogledom, ali ta­ da sve zaboravih i jurnuh mu u susret, jer bejah ga poznao. K meni se probijao niko drugi do Ro Hač. Ko je Hač pričaću vam kasnije, jer sada nemam vrem e­ na. Idući k njemu oborio sam je­ dan sto i dva pijana momka za­ jedno sa stolicama, odgurnuo nekoliko njih i konačno zagrlio momka iza koga je ostajao širok koridor razmaknutih ljudi i sto­ lova. — Ro, sinko moj! — uzviknuh da nadjačam burju protesta i psovki oko nas. — Same, draga starino! Zar da te ovde nađem! — divio mi se Hač stežući me tako da sam mo­ rao da zategnem mišiće celog 10

tela kako ne bih počeo da se gu­ šim. Ali to što kažem nije nimalo smešno, jer iako sam ja pomalo grub i glomazan momak, Ro je prava stihija od čoveka i zato je dobio nadimak Opruga Ro. — Sklanjajte se vas dva nilska konja! — viknu neko i pokuša da nas odgurne. Učinilo mi se da je Ro hteo sa­ mo da se ukloni, pa je izmahnuo rukom, ali onaj čova se našao na podu. Mi krenusmo ka mom stolu i pred nama se otvori pro­ laz. — To je on, Lunov mornar Makferson! — viknu neko iz go­ mile. Gosti požuriše da priđu i postaviše se sa strane. Kao da im je neko izdao komandu, ostaviše prolaz ka \ratima. Očito su svi mislili da sada nas dvojica treba da jurnemo ka vratima, pa niko nije hteo da se nade na našem putu. — Vršljaju kao volovi! — vi­ knu opet neko iz levog reda. — Grizli! Zovu ga Grizli Sam! — nalivao je neko ulje na vatru. — Koliko je naših strpao iza brave, a? — izazivao je neki glo­ mazni lupež navlačeći metalni bokser na ruku. — Najpoštovaniji mornar En­ gleske, to je Samjuel Makferson — suprotstavljao mu se omaleni momak s modrom brazgotinom preko celog lica. — Treba da ti je čast što te je takav čovek i dotakao — nadvi­ kivao je neko od suseda blizu nas. — Moći ćeš da pričaš deci i unučićima da si imao priliku da vidiš samog Sama Makfersona. — Veliko čudo! Razbijač! Na­ pustio je teški mornarski život

da vadi zlato iz davno potonulih galija. Bogat je kao Krez, a do­ šao je ovde da pije naše jeftino piće — suprotstavljao mu se drugi. Jedni su bili protiv nas, a dru­ gi su nas hvalili. Onih prvih je mnogo više, pa je galama dosti­ zala svoj vrhunac, a guranje je već bilo počelo i samo sekunde su delile to stanje od tuče koja će početi kao eksplozija. — Nije trebalo da mi pominješ ime, sinko — rekoh tiho Haču. — Zašto? — upita on i prezri­ vo napući usne. , — Pogledaj — upozorih ga na dve vrste koje su činile koridor. — Hiljadu mu lanaca, noževa, batina i kubura, čekaju nas. Već smo primećivali kako se naše pristalice povlače, a protiv­ nici pripremaju za napad. — Ovo mi se ne sviđa. Šta će­ mo? — upita mladić. Posmatrao sam ga radoznalo. Mnoštvo ožiljaka po njegovom licu i šakama otkrivali su mi da mu nije baš tako žao što smo se našli u neprilici. — Ja moram da odem, jer da­ nas se venčavam — rekoh ni sam ne znam zašto. — Onda je bolje da ostanemo ovde u uglu i da se branimo — smejući se reče Hač. — Ovo je boTje od venčanja. — Ne izmotavaj se, sto mu po­ lomljenih rebara! Moramo na­ polje i gotovo! Krenućemo u isto vreme — odlučno rekoh. — Zar između njih? Pa iseckaće nas kao salatu. Gledaj samo kako se spremaju — upozori me Hač glasom punim oduševlje­ nja. Setih se da sam se i ja tako po­ našao u njegovim godinama, ali

odmah zatim pade mi na um Lunova molba da ostanem miran tamo u Blekvoteru i ne započi­ njem ništa dok je on u Australiji. — Bo, sećaš li se šta sam te učio za slične prilike? — upitah podižući se na noge. Uvrede i pretnje se pojačaše. — Sećam se — odgovori Bo. — Ja ću nekog levo. a ti svoga nadi desno. — Ko će prvi? — upitah. — Ti, jer tako ću moći da te još jednom vidim u pravom sjaju — odgovori Bo. Nije bilo vremena za rasprav­ ljanje i mi krenusmo. Iskoračio sam dva koraka ispred i viknuh: — Probijamo se pravo! Udri ko pokuša da nas zaustavi! Lun me je učio kako se stvara predubeđenje i rukom pokazah pravac juriša. Bila je to jedna od davno poznatih varki, ali koja vrlo često uspeva zbog vatre u koju zapadaju prisutni. Krenuh kao da ću protrčati koridorom između ljudi spremnih da uda­ raju, a onda naglo pođoh, zgra­ biti jednog ugojenog grubijana i okrenuh ga oko sebe. Pošto mu okretanjem stvorih zalet pustih ga niz koridor, a ja zastadoh. Svi pogledi odlutaše za njim dok je pokušavao da se zaustavi i niko nije primetio da sam ja stao na njegovo mesto. — N e !... Jao!... — vrištao je jadnik odbačen niz koridor. Pogađali su ga udarci i on po­ kuša da se probije ka vratima. Niko još ne beše shvati' da to nisam ja, nego iz grupi odgur­ nuti gost ove jazbine, a već ga je sledio drugi jadnik. I naše pri­ stalice ne behu shvatile šta se događa, pa jurnuše da spreče ubistva. Videli su krv na onima 11.

što pokušavaju da se probiju niz koridor i sami pobesneli. Ja osetih da me Ro vuče ka praznom prostoru. — Kroz prozor! — uzviknu on tik uz moje uvo. Osvmuh se i ugledah kako se naši neznani prijatelji lavovski bore. — Sad se tuci, sinko, sto ti ku­ kavičkih želja! — opsovah ljut zbog Hačove želje da pobegnemo. — Ja zbog tvog venčanja... A, tako dakle? E pa napred, tatice! Ro nije kukavica! — odgovori on i svi ožiljci na licu mu pobeleše, pa postade šaren kao tigar. Moram da priznam da sam tog trena zaboravio Brendu i venčanje, Luna i obećanje koje sam mu dao, policiju koja može svakog časa da upadne i sve opasnosti kojima sam se izla­ gao. Videh jednog žilavog mom­ ka kako nas gleda i priđoh mu. — Jesi li za Makfersona? — upitah. — Ne! Dole Mekferson! — uz­ viknu mladić. Čini mi se da sam tek razmiš­ ljao kako da ga udarim, a on je već leteo, zahvaćen mojom pes­ nicom, u noge dvojice koji su se sumanuto tukli. Padoše preko njega, a kad su hteli da ustanu pokri ih grupa onih koji su uz­ micali pred Hačom i padali. — Napred Ro, sto mu sinova stare veštice! Za mnom, sinko! — Ja sam napred, tatice! — odgovori on baš u času kad mu jedan vižljasti momak skoči na leda. Pritrčah i jedva mu ga strgoh sa grbače, pa ga odbacih prema prozoru. Pošto je momak bio su­ više lak, a ja sam zamahnuo kao 12

da je težak, to on udari u prozor, probi staklo i polomi okvire, pa se nađe na ulici. U tom trenu ug­ ledah zapanjena lica dva poli­ cajca, koji su držali gumene pa­ lice ne znajući đa li da udaraju, ili da razdvajaju. Nas dvojica smo izgledali kao kosači, koje sam jednom video u DeVošajru kako kose žito. Iza nas su ostajali snopovi oborenih momaka. — Ovamo ko je za Mekfersona! — viknu Ro Hač. Ja ga nehotično poslušah, a to učiniše i ostali. Rušili smo pred sobom one koji su nam izgledali kao protivnici, a možda to nisu bili. Pazio sam da ne padnem, jer pod je postao klizav od krvi, prosutog pića i razbačenog jela iz polomljenih tanjira. Pojedinci su klicali pobedi. — Živeo Samjuel Makferson, naš drug mornar! — vikao je momak isečenog lica, niz koje je tekla krv. — Udri gadove! — Ko je još za tuču? — pitao je mornar čiji jedan rukav sakoa beše otkinut. — Dosta je, momci! — vikao je kelner iza šanka. — Piće je sada najvažnije. Ko će piće? — M ir ovde! Niko neka se ne miče! — viknuše ona dva poli­ cajca. Iznenada jazbinom ovlada ti­ šina. Tek tada shvatih da sa me­ ne vise samo rite preostale od mog novog odela kupljenog za venčanje. Nisam mogao ni da se nadam da nađem šešir. Ro je bio u košulji kratkih rukava od tka­ nine oslikane mnoštvom cveća. Da košulja nije bila iscepana, krvave mrlje bi izgledala kao crveni cvetovi. — Do đavola! — opsovah i pri-

đoh policajcima. — Ja moram na venčanje. Zaori se smeh sa svih strana. Zbunjeno se osvmuh. — Ovde ima i mrtvih, pa zato niko da se ne udaljava! — odgo­ vori policajac i sumnjičavo me osmotri. Radost pobede je prolazila, a nove neprilike su bile na vidiku. — Moramo otploviti — tiho re­ če Ro. — Treba i ostalima da pružimo priliku da se raziđu. — Kako, trista mu mišijih ru­ pa? Zar ne vidiš da pristižu poli­ cijska pojačanja? — odgovorih pokazujući pločnik pred krčmom, koji se video kroz raz­ bijene prozore i otvorena vrata. — Barikada, pa kroz zadnji prolaz — reče Ro i dade mi znak da priđem onoj dvojici policaja­ ca. — Tebi viši, a ja ću onog niž­ eg. — Hajde, vražiji sine! — složih se bezvoljno. — Tatice — umilnim glasom odvrati Hač i već se nađe blizu policajaca. — Potrebna mi je pomoć. Nož mi je zaboden u jetru — reče Hač i nastavi da se približava držeći se za stomak. — Ja znam ko ga je ranio — rekoh i sam prilazeći. Policajci kasno shvatiše naše lukavstvo, a kad su počeli da sumnjaju, već ih pogodiše odluč­ ni udarci. Pridružiše se onima na podu bez nade da će se skoro osvestiti. — Barikadu! Načinimo bari­ kadu! — vikao je Hač dižući je­ dan sto i noseći ga ka vratima. On zalupi vrata i gurnu sto do njih. Ostali prihvatiše poziv i po­ češe da dovlače stolove, stolice i

burad. Stavljali su ih na prozo­ re. — A sada kroz zadnji izlaz i kud ko može! — nastavi Hač da ostavaruje svoju zamisao. — A plaćanje? Gospodo, treba platiti! Bacite makar po nešto ovamo preko šanka — vikao je kelner. Gosti su bežali. ali mnogi baci­ še po neku funtu iza barskog pulta. Ja sam u džepu imao sve­ ga par stotina funti, pa polovinu odvojih i ostavih kao svoj deo za učinjenu štetu i neplaćeno piće. Sirene policijskih kola su kob­ no zavijale, čuli su se dugi zviž­ duci i odjekivali su dozivi raz­ dvojeni družina. — Moj brod trba da otplovi za pola sata — reče Hač dok smo se provlačili kroz nekakvu kotlamicu i peli stepeništem da stignemo u hodnik zgrade s izla­ zom na Berk Rod. — Pa ti nećeš stići da se uk­ rcaš — rekh znajući da je pola sata suviše kratko vreme da se stigne do bilo kog pristaništa na plovnom delu Temze. — Sada i ne želim da stignem — smejući se odgovori Hač. — Zašto baš sad ne želiš? — Pa našao sam svog taticu. Koliko sam maštao o susretu s tobom! — Da si želeo da me nađeš, mogao si i bez slučajnog susreta — primetih zajedljivo, jer tog momenta mi se činilo da mi je Ro učinio nepravdu time što me nije davno potražio. — Želeo sam, stari moj — od­ govori Hač. — Međutim, plovio sam na brodovima koji su se držali daleko od Engleske, a kad sam uspevao da stignem u Lon­ don, sve novine su pisale kako 13

rovariš nerve Amerikancima, ili mlatiš zločince po Evropi. Drugi put ti nije bilo ni traga, kao da si nestao u Bermudskom trouglu. — Plovio sam i tam o... Istina je, često sam bio izvan Londona — priznadoh ganut saznanjem da me je Hač ipak više puta tra­ žio. Sad moram da kažem ko je Ro Hač. Pre dvadesetak godina pri­ hvatio sam se da budem krmanoš na brodu »Hemlok I«, koji je služio za prevoz rasutih tereta između Azije i Evrope, a plovio je pod zastavom Paname. Posa­ da je bila sastavljena od tipova kakvi se mogu naći samo u kak­ voj robijašnici za osuđene na doživotnu robiju. Samo stalna opreznost i teške pesnice, uz ve­ liku veštinu da se njima barata, omogućavali su da čovek opsta­ ne među tim prokletim huljama. Jedino nedužno stvorenje na tom brodu bio je jedanaestogodišnji dečak Ro Hač. Crnokosi umazanko kestenjastih očiju, okretan kao veverica, žilav i lep dečak često je trpeo grubosti članova posade. No ni taj »ne­ dužni« stvor nije bio naivan. Od­ mah me je pročitao kao bajku i počeo da se muva oko mene. Za­ štitio sam ga nekoliko puta, a on je sve češće izazivao mornare da ga napadnu baš kad sam ja u blizini. Skrivio je dvadesetak tu­ ča i doveo me u položaj da ne­ prekidno pazim da mi se nijed­ nog trenutka niko ne nađe za le­ đima, jer dobio bih nož u pleća. Brzo sam shvatio da moram otići s tog broda, ali i to da će Roa Hača premlatiti čim se spustim na obalu. M orao sam da ga nagovorim da pobegne. Našli smo se u Brajtonu i tu smo 14

se iskrcali s mrtvačkog sanduka zvanog »Hemlok I«. Ro Hač se zalepio za mene. Ubrzo su poče­ le neprilike s njim, jer su ga uhapsili policajci zbog skitanja i tuče s dečacima, iako mu je bilo tek jedanaest godina. — Mora neko da me usvoji — javio mi je dok smo tražili novi brod da se prihvatimo nekog po­ sla, jer su nam se zarađene pare brzo izmigoljile iz ruku na meni neshvatljiv način. — Ko da te usvoji, sto mu mu­ ka? — pitao sam zbunjeno. — Mogao bi ti, čika Same — rekao je to gledajući me očima u kojima su se videle zlatne iskre. Zamrsio sam mu gustu crnu kosu i usvojio ga. Istina, kad ja to sada kažem izgleda jednos­ tavno, ali tada je bilo mnoštvo teškoća. Ru Hač nije imao ni­ kakvih dokumenata. Tvrdio je da je poreklom Grk, ali nije znao taj jezik, izuzev nekoliko psovki i nepristojnih izraza nau­ čenih na brodovima. Najbolje je govorio engleski, ali s primesama italijanskog i španskog. Bilo je uzaludno tražiti njegovo po­ reklo, pa sam ja morao da nađ­ em zaštitnike, koji bi ga prvo prihvatili, a onda pristali da ga ja usvojim. Već smo gladovali kad je stvar okončana. Ja sam ga usvojio i kao novi otac mogao sam da ga vodim kud želim. A dobro sam ga vodio. Dao sam ga u školu, koju je završio za polovinu uobičajenog vrem e­ na. Istina, morao sam da pla­ ćam tu'brzinu angažujući učite­ lje da ga vanredno poučavaju, ali on je to potpuno iskoristio. Položio je mornarski ispit kad mu je bilo svega petnaest godi­ na, pa sam mogao da ga poša-

ljem u pomorsku školu. Tada sam sreo Luna i uskoro sam imao svoj brod, ali više nisam našao Roa Hača. Bio je nestao iz pomorske škole. Tek dve godine kasnije saznao sam da plovi na jednom francuskom brodu. Dok sam ja uspostavio vezu s tim brodom, on je odmaglio nekud daleko. Zbog tuče, bivao je u za­ tvorima, pa sam jednom proči­ tao reportažu o »neobičnom mornaru čija znanja su nepre­ sušna«, jer godinama uči ploveći širom svih mora i okeana. Bio sam ponosan njime, pa sam ga opet tražio, ali on je nestao. Svoje dužnosti*f>oočima nisam baš mnogo voleo, pa sam na kraju zaključio da je to bila sa­ mo form alna usluga jednom mladiću. Ali sada su u meni oživela očinska osećanja. Moj usvojenik! To je kao i sin, tako mi svih krvnih veza! Iz sećanja me trže Hačov glas: — Tatice Same, eno ga jedan od onih lupeža što je druge naj­ više huškao na nas! Video sam snažnog dugajliju kako ulazi u jedan taksi. — On neobično liči na Entona Kvina! — uzviknu Hač. — Ko je taj Kvin? — upitah ne znajući šta da učinim. — Glumac! Filmski glumac! — odgovori Hač trčeći ka drugom taksiju, koji je stao da iskrca putnika s dugom bradom i mnoštvom nekakvih znački na šeširu i reverima ogrtača. Ovako iscepani i krvavi upadosmo u taksi. Vozač nas osmot­ ri i pogleda kud bi mogao da umakne, ali ga Hač preduhitri i povuče ga za ruku. — Ne brini, stari lafe, sve je u redu. Samo bežimo od policije

— reče mu oduševljen što može da se pohvali. — Bila je prava bitka u onoj jazbini »Kod starog mornara«. — A, tako? — osmehnu se voz­ ač i uključi taksimetar. — Gde gospoda žele da stignu? — Tamo kud i onaj taksi što je zastao pred semaforom — odgo­ vori Hač. — Budite bez brige, neće nam umaći — reče vozač. Ali semafor propusti taksi, a mi smo bili daleko i nismo mog­ li da ga sledimo. — Umače nam, prokleta bitan­ ga! — rekoh ne znajući da li mi je žao, ili milo što ne možemo da gonimo nepoznatog. — Ne može da umakne. Onaj taksi vozi moj prijatelj, a nas dvojica imamo stalnu radio ve­ zu. To krijemo, jer nije zakonom dozvoljeno, ali čoveku godi da sa nekim porazgovara dok čeka, a ponekad je potrebna i drugar­ ska pomoć — pričao je vozač taksija mirno se probijajući u pravcu Griniča. On zatim uključi vezu i nad glavom iz štitnika protivu sunca izvuče polugicu sa mikrofonom. — Želim da znam gde je Roj Knouls — reče u mikrofon. Čuli smo kako iz zvučnika do­ pire glas onog drugog vozača. — Ja sam Roj Knouls — govo­ rio je on tako da izgleda da se obraća svom putniku. — Nalazi­ mo se u Vulviču... — Ne tiče me se kako se vi zo­ vete, a nisam turista da mi po­ kazujete gde se nalazimo — ljutito odbrusi putnik. — Nisam dobro razumeo gde treba da stignemo — reče vozač. — Vozite najkraćim putem do Ćfzvika — odgovori putnik. 15

— Krvavi ste i iscepani, pa vani možda treba pomoć. — Vozite do Čizvika! — podviknu onaj što je ličio na Entonija Kvina, pa mu je i glas bio sli­ čan promuklom glasu slavnog glumca. Tek kad nastade tišina, setih se da me Brenda čeka, pa poku­ šah da nešto smislim. Tamo u Belvedere traži me policija raspolažući tačnim opisima i za mene i za Hača. Pored toga, bili smo izgrebani, s modricama po licu, krvavi i iscepani kao da smo se borili s čoporom zveri. — Knouls treba da zna gde je ostavio robu. Važno je i gde je is­ poručena i kako da je kupci do­ biju — reče naš vozač u mikro­ fon, pa kad prebaci vezu na pri­ jem obrati se nama: — Roba je putnik i moj prijatelj sada zna da treba da prati tog momka. — Odlično, dragi gospodine... — reče Hač. — Ston... Edi Ston — predsta­ vi se vozač i na časak se okrenu k nama. Imao je široke, odvojene uši, natečene kapke, pegavo i izbo­ rano lice i žutu boju kože. Po svemu, trebalo je da se smatra ružnim do odvratnosti, ali nje­ gove pege i bore behu raspore­ đene na neki veseo način. On se smešio i bio simpatičan uprkos svom izgledu. — Pripada vam dobra napoj­ nica — pohvalih ga i pružih mu preko pregradnog stakla novčanicu od deset funti. — A, od vas ne mogu da uz­ mem. Nikako! — odbi on odluč­ no. — Zašto ne od mene? — upi­ tah sumnjičavo. 16

— Ali, gospodine Mal'ferson e ... Ovaj, meni je dovoijno to što ću celog života moći da pr čam da sam lično poznavc •> Samjuela Makfersona — odgo­ vori on i žućkasta boja lica mu na ča^sak dobi ružičast prei v. — Šta možeš, tatice, kac nas svi vole — upade Hač. — Au od mene će da primi, jer će celog ži­ vota moći da se hvali da d Roa Hača dobio njegovih ;c nih deset funti. On mi istrže iz ruku novčani­ cu i pruži je vozaču. — Ali sad si rekao da mu daješ svojih deset funti — rekoh tiho. — Pa na ove sam i mislio, jer inače nemam ni penija. U gužvi neko mi je odvalio džep i odneo novčanik zajedno sa dokumenti­ ma — objasni mirno Hač i opet se zavali na prostrano sedište pružajući noge do pregrade. Nije mi ostalo ništa drugo do da i sam učinim to isto. Nakon desetak minuta pomislih da je vreme da postavim pitanje na­ šeg izgleda i cilja. Vozač je pri­ sluškivao i umesto Hača on po­ če da govori: — Na Kromvel-Rodu, iza Čeizia, imam odličnog prijatelja, koji će vam pribaviti sve što tre­ ba u roku od desetak minuta. Tamo možete i da se operete i da malo uredite rane i modrice. — To je dobra ideja — prihvati Hač'. — I onom promuklom mla­ ti, lavi trebaće dosta da se dove­ de u re d ... — Za njega ne brinite. Roj će ga držati na oku i javiće mi gde da ga nađete — dodade nasmejani Ston.

— Uh, kad pomislim na to da me čekaju Brenda i svadbeni gosti! — jauknuh i kovrdžasta

1 osa na. glavi poče da mi se is­ — I ja, kao dan kad sam se os­ pravlja ježeći se kao bodlje. ramotio pred Brendom — preki— Ko S' venčava? — upita doh ga tužno. Ston. — Ko je, do đavola, ta gospođi­ — Trebalo je da budem mla­ ca? — upita Hač. doženja, sto mu prokletih tuča u Pogledah ga sa sažaljenjem, zadimljenim jazbinama! — od­ jer nije vredelo đa mu objašnja­ govorili iskreno ^roklinjući ne- vam kad on sam nije znao ko je srećni susret sa svojim usvojeni- Brenda Lendon. kom. Hač se od smeha valjao po sedištu i već je klizio na pod taksi­ ja. Pomogoh mu da sedne dole Bilo je već prošlo deset sati i pla­ jednim lakim pritiskom ruke. šio sam se da više neću moći da On se bolje namesti na podu i telefonom dobijem Brendu. Kad ostade tamo daveći se od sme­ vragovi, ili ljudi poput Hača, ha. umešaju svoje prste, onda sve — O n ... m ladoženja... Oh, pođe naopako, ili sunovrat, sto spasavajte... Ugušiću se... On, mu đavolčića koji se tada rađa­ moj tatica Sam Makferson hteo ju! Naravno, Brenda je bila ure­ je da mi pribavi maćehu!... Ne dila frizuru i otišla. Ipak, zračak pristajem da se upropasti — is­ nade sinuo je kad je manikirka prekidano je govorio jedva hva­ iz te iste radnje pristala da ode i tajući dah. potraži Brendu. Ispričao sam joj Tog trenutka i meni postade da je bila tuča, pa sam izgreban, smešno to da sam ja neki »m la­ pocepan i s modricom oko očiju. doženja«. Ovako iscepan, izubi­ Pored toga, ne mogu da stignem jan i okrvavljen nimalo nisam u zakazani čas na venčanje. Dok pristajao uz Brendu i njen beli sam to govorio, devojka uzvikkostim za venčanje. nu: — Sve je propalo! — uzviknuh. — Vaša nevesta je baš sad na — Brenda mi neće oprostiti što ulici. Trčim da je dovedem! sam nestao. — V i ste najbolja devojka u — Oprostiće ona, ako joj sve Londonu — pohvalih je iskreno. objasniš, ali ti nisi tako lud, tati— Moj momak nije tako mis­ ce — reče Hač s poda. lio, pa me je pre šest meseci os­ Munuh ga nogom u rebra. tavio da čekam na dan same Taksi naglo skrenu i ja padoh svadbe, baš kao i vi svoju... preko Hača. — Brendu... Zove se Brenda — Tamo napred policajci za­ Lendon — brzo joj kazah. ustavljaju, pa sam morao naglo Ona prekide razgovor, ali os­ da skrenem — objasni Edi Ston tavi vezu i malo kasnije čuo sam kad se Hač i ja nađosmo opet na Brendin glas od koga sam uz­ sedištu. drhtao. — Divno se osećam i tako sam — Gde se nalaziš ovog trenut­ sretan što sam te sreo— reče Ro ka, Samjuele Makfersone?! — Hač.' — Celog života pamtiću pitala je zagrobnim glasom. ovaj dan k ao...

III

17

Pogreših i rekoh joj istinu, jer sam prethodnog dana dao reč da je neću nikada prevariti s drugom ženom, niti ću izreći bi­ lo kakvu laž. — Mogao si i negde bliže da se skloniš i da ne bežiš baš na sup­ rotni kraj grada — dodade ona opet zloslutnim glasom koji je pretio da se pretvori u kukanje. — Bila je tuča i mi smo pobegli. .. — Kažeš »pobegli«, pa ko je to bio s tobom? — Ro Hač. — Ko je ona?! -- Nije ona, sto mu mangup­ skih izmotavanja! Ro Hač je moj . . . stari drugar . . . Ne, nijfe star kao ja, već mnogo mla­ đi . . . Mornar je i prvi je počeo gužvu, vražji sin — odgovori zbunjeno i setih se da je »vražiji sin« moj posinak i da o tome ni­ kad nisam pričao Brendi. Sada će ona, ako joj kažem šta mi je Ro Hač, pomisliti da mi je stvarno sin, makar i vanbračni, pa će učiniti nešto nerazumno. Zato prećutah svoj i Hačov »ro­ đački« odnos i nastavih da pri­ čam o tuči i potrebi da pratimo izvesnog Džefa Džegera. — Tog gospodara prostitutki?! — vrisnu Brenda. — Šta se tebe tiču te devojke? Želiš da zaplivaš u vrtlog poroka, je li? — Neptuna mi, ne želim — zakleh se prvom zakletvom koju sklepah od jedne svoje uobičaje­ ne psovke. Bila je tuča . . . — Je li »Kod- starog morna­ ra«?! — upita Brenda preneraže­ no, i kao da tek sada shvata šta se dogodilo. — Tuča, obična tuča, sto mu lakih šamara i bubotaka! — od­ govorili mimo. 18

— Tebi je to obična tuča?! O, nema ništa od venčanja, Makfersone! — Uvek me oslovljavaš ime­ nom . . . — Neću više! Neću da imam veze s višestrukim ubicom i siledžijom! — Šta ti je? — upitah plašeći se da zbog uzbuđenja nije poče­ la da gubi pamet. — Pet mrtvih, osam na smrt ranjenih i više od dvadeset teže povređenih. To je rezultat tvoje »obične tuče«. A to je dosta za najmanje tri doživotne robije. Dosta mi je, Mekfersone! Ja se vraćam u Blekvoter, a tamo ću paziti da ne priđeš kući. Držaču bazuku spremnu i napunjenu kumulativnom granatom — iz­ govori ona sve slično mitraljezu u brzoj paljbi. — Čekaj, Brenda, draga! — uzviknuh prestravljeno. — Treba da si milosrdna, milion mu sve­ taca! — Ne, Makfersone! Iskoristio si Lunovo odsustvo i moju žen­ sku slabost . . . — Eh, da je Lun u Londonu, sve bi bilo lakše! — uzdahnuh braneći se od Hača, koji me je vukao da se obučem u novo odelo. — Slušaj ti . : . Neću da ka­ žem šta si . . . Ako tačno u je­ danaest ne budeš pred crkvom kod Opatijske šume, ja odlazim kući i neću s tobom izgovoriti ni reč do kraja života. Jesi li me razumeo? — izreče ona ultima­ tum. — Čekaj Brenda, voljena . . . — pokušah da je umirim, ali ona prekide vezu. Pogledah koliko je sati. Osam hiljada mu i sedam stotina šez­

deset sati u godini, bilo je svega dvadeset minuta do jedanaest. Jedva sam video kroz otekline oko očiju, rane po licu su mi još krvarile, a trebalo je i da se obu­ čem. Pokušavao sam da požu­ rim Hača i Stona najtežim psov­ kama koje sam znao, ali to je još više usporavalo stvar. Ipak, u je­ danaest sati nađosmo se opet u taksiju. Bio sam rekao da Ston vozi nazad u Belveder i zato sklopih oči zamišljajući kakvo će lice imati sveštenik i gosti kad me vide ovakvog. Nisam obratio pažnju na ono što razgovaraju Hač i Ston kroz otvor na staklenoj pregradi tak­ sija, pa se trgoh Kad me guranje trže iz fizičke i duhovne obamrlosti. — Ne spavaj, Same! — viknu Hač. — Stigli smo do Džegerove jazbine. Skočih prestravljeno i okrenuh se na sve strane. Bili smo prešli Temzu i nalazili smo se u Cizviku. Umesto da stignem na svoje venčanje, ja sam bio još dalje od svoje Brende. Po tom što Hač i Ston već behu izašli iz kola i što su se držali podalje od mene zaključih da su me svesno prevarili. — Pa mene čakaju da se venčam, sto vam divljačkih bogova! — jeknuh kao ranjenik. — Tvoja šala je mogla da iz­ mami osmeh kad si je ispričao prvi put, ali ne pali kad je po­ navljaš, tatice — reče Hač. — Meni je pričao kako ste po­ kušali da mu podvalite šalom o svom venčanju. Dakle, da osta­ vimo šale i da vidimo šta ćemo sa tim Džegerom — reče vozač taksija Ston. — Valjda vas dvojica niste

stvarno mislili da se šalim?! — upitah začuđeno. — Naravno! — brzo odgovori Hač. — Starog morskog vuka Makfersona neće nijedna žena sveta strpati iza svoje suknje. Taj lav, što je slamao srca lepotica širom sveta, neće načiniti ne­ pravdu ženskom rodu da se ve­ že za jednu, makar da joj težina premašuje dvesta funti i da joj je ovolika kruna na glavi. On rukama pokaza iznad svo­ je glave crtajući zamišljenu veli­ ku krunu. — Sinko . . . — htedoh da mu sručim na glavu najtežu kletvu. — Da, tatice! I još uz sve to, ja ne želim maćehu . . . — preki­ de me Hač. — Dalje od mene nečastivi! Proklet neka si, sine . . . — htedoh da ga nazovem sinom najgore veštice, ali on se baci na mene i zagrli me. — Zaplakaću! — reče tronuto. — Prvi put si me nazvao sinom, jer uvek si govorio ono nejasno »sinko«. Još samo da priznaš da si poznavao moju mamu i da mi kažeš ko je ona . . . — Ostavi me, Rohače, ako ne­ ćeš da ti razbijem tu napuklu glavurdu — viknuh i odbacih ga tako da se našao na poklopcu motora automobila. On se mirno spusti na zemlju, popravi novo odelo, oglednu se u retrovizor i svečano izjavi: — Ja upadam u medveđu ja­ mu! Neka me iskasape, ili udave žicom! Neka me iseku brijačima, ili izlome batinama! Neka me izrešetaju kuršumima, ili raznesu bombama! Ipak, ja upadam i tražim da mi Džeger kaže gde je moja Kvarteronka. 19

— Ja ću čekati ovde, vas ili va­ še posmrtne ostatke — izjavi Edi Ston. — A ja ću da odremam u taksi­ ju, jer ne znam kud da krenem. Tako mi i treba kad sam ostao sam u Londonu dok je Lun dale­ ko sa Džejn — rekoh i uđoh da se zavalim u taksiju. — Ja sam oduvek siroče — plačnim glasom dodade Bo Hač i polako, slomljenim korakom i opuštenih ramena pođe u neizvesnost. Nisam znao ima li oružje, zna li kakve ga opasnosti čekaju i šta će pred uzeti ovako uznemi­ ren. Ipak je Hač bio moj posinak. Konačno ustadoh i pođoh za njim. Mislio sam o tome je li on stvarno najveća bitanga na zemlji, ili je nespretan toliko da izgleda kao sam duh pokvarenosti. Zaključih da je nesrećan, da je moj posinak i da se dobro tukao »Kod starog mornara«. — Dolazim, Hače, sinko! — zovnuh ga kad sam bio na dese­ tak koraka od njega. On se okrenu. Nisam znao da li se lukavo smeje, ili je to neka grimasa, jer njegovo izubijano lice i dalje je naticalo. Potapšah ga po ramenu i krenusmo dalje. Pred nama je bio »Najt kabare klub fa d «1. Na uglu pročitah da je to Hazelden Bod, koji je do po­ la vodio na sever, a onda pod pravim uglom na zapad spajaju­ ći tako Fokonberg Bod i Sitonla Strit, koji su se opet u luku na­ stavljali pravcem sever — jugo­ istok. Tako je između Hazelden — Boda na jednoj i Sitonla — Strita i Fokonberg — Boda na 1. Fad — ćef (engl.) 20

drugoj strani stojao red zgrada koje su pravile trougao. Kabare se nalazio u jednoj od tih zgrada postavljenih na tlu trougla. Bila je to petospratna i vrlo stara, ali kamenom obložena zgrada. Imala je suteren obezbeđen teš­ kim metalnim kapcima, i klub se nalazio iza njih. Hač reče da i prvi sprat zgrade pripada »tom bordelu«. — Pa šta ćemo mi tamo? — upitah pomišljajući da bi sve tre­ balo napustiti bar za neko vreme i naći neko sklonište dok nam ne nestanu modrice. — Moramo razgovarati s tim momkom — odgovori Hač. To mi se nije sviđalo, ali šta sam mogao da učinim? Hač bi, znao sam dobro, otišao i sam. Pomislićete da ni sam nisam mnogo bolji i da bih otrčao ma­ kar i u sam pakao, ako bi u iz­ gledu bila kakva prava borba. To je inače istina, ali u tom mo­ mentu nije mi bilo ni do čega. Bio sam naljutio Brendu, dobio mnogo modrica po licu, da sam jedva gledao, i uz sve to nisam poneo koltove. Hteo sam da bar jednom u životu uđem u crkvu bez grehova u džepu. Eto, nije mi se dalo. — Imaš li kakvo oružje? — upitah pomalo zazirući od sus­ reta s čovekom koga je Brenda nazvala gospodarem prostitutki. — Šta će nam? — odgovori on pitanjem. — Mi smo miroljubivi ljudi. Nadao sam se da ima pištolj, a ja sam se uvek uzdao u svoje pesnice, pa zakoračih napred s mnogo više samopouzdanja. Koliko je ulaz kabarea mogao izgledati noću blistavo i privlač­ no pod mnoštvom svetiljki i sa

svojim crvenim okvirima oko ružičastih vrata, toliko je sada pred podne izgledao jadno. Videla se svaka ranica na zidovi­ ma i svaka ogrebotina na vrati­ ma, a bilo ih je vrlo mnogo. Rđa se probijala ispod boje na metal­ nim kapcima, a slabo očišćeni pristupi otkrivali su kakav svet povrvi noću ovamo i kako izgle­ da kad izlazi posle ponoći i u zo­ ru. Hač pozvoni s prekidima! Po­ navljao je to uporno i mirno, dok sam se ja osvrtao hoće li na­ ići neki policajac i početi da se zanima za naš izgled i razloge koji nas dovode danju u kabare. Srećom po policajca, nije ga bi­ lo, kao ni na mnogim drugim mestima gde bi svakog časa tre­ balo da prođe. Konačno se vrata otškrinuše i proviri neobrijan, mračan tip zlobnog pogleda. Očito smo ga bili probudili. — Gubite se odavde! — uzviknu on čim nas vide. — Tatice, daj momku desetak funti, pa će biti raspoložen za razgovor — obrati mi se Hač glasno. Neobrijani momak protrlja bradu i već mu oči pohlepno sevnuše. Procenjivao nas je gle­ dajući kako ja tražim novčanicu. — Ovo je samo za početak, mladiću — rekoh iako on nije bio ni mlad ni vredan razgovo­ ra. — Ako budemo zadovoljni to­ bom, ne gine ti dvostruko veća napojnica. On smota napojnicu, ali vrata ostadoše odškrinuta. — Hoćemo ka gospodinu Džefu — reče Hač. Video sam kako on iza svojih leđa pomera ruku spremajući se na udarac.

— Ne znam nikakvog Džefa — odgovori onaj iza vrata i lice mu dobi uplašen izraz. — Znaš ti vrlo dobro, i potrudi se da ga ne ljutiš. Nas dvojica smo bili nedavno s Džefom, pa je važno da mu kažemo kako smo obavili posao. Zar ne vidiš kako izgledamo? — reče Hač. — Vidim. Kao i . . . — zausti neobrijani i naglo ućuta. — Isto kao Džef. Zajedno smo bili i zajedno se spasavali podržah ja sada Hačovu priču. Čovek iza vrata htede da ih za­ tvori, što pogodismo po njego­ vom pokretu. Ja gurnuh svom snagom vrata, a Hač mi pomože. Vrata udariše čuvara kabarea i on pade na glačanim gra­ nitom popločani pod i ispusti pištolj, koji je do tog trenutka skrivao iza sebe. Hač ga napade još dok je ležao i pogodi ga vrhom cipele u vrat pod bra­ dom. Video sam da je taj udarac namenjen čuvarevoj bradi bio suviše jak za vrat. Podigoh jad­ nika i zaključih da je gotov, jer mu vrat beše slomljen. — Što neki ljudi imaju slabe pršljenove! — Zavrte Hač gla­ vom. — Slušaj ti, kučkin sine, pa ovaj čovek je mrtav, trista mu le­ ševa! — uzviknuh ljutito. — Nije to ništa. M oglo je biti i gore — odgovori Hač. — Kako gore?! — zapanjih se iskreno. — Mogao je ostati živ, odnos­ no ne biti mrtav sasvim kako va­ lja — odgovori Hač i na vreme odskoči pred mojom zamahnu­ tom šakom. On odmah zatim zaključa vra­ ta i stavi ključ u džep. Uze čuvarev pištolj i zadenu ga za pojas, 21

a onda leš uze ispod mišice i po­ če da ga vuče. Morao sam da mu pomognem samo zato da to ne traje dugo. Gurnusmo ga u sobicu iza portirskog pulta i garderobe. — A šta sada? — upitah šapa­ tom, jer mi se učini da vlada ne­ kakva lažna, kobna tišina. — Potražićemo Džegera. Ovo je prilika da mi kaže gde je Kvarteronka — odgovori Hač takođe šapatom. — Ko je i šta je Kvarteronka? — pitao sam dalje. — Duga priča — šapnu Hač. — dovoljno je da znaš da je devojka, lepa i moja. Hoću da je nađem i basta1. Ne znam zašto pomislih na Brendu i podiđe me jeza. Hač krenu dalje i nađosmo se u dvo­ rani s pozornicom. Prođosmo je dužinom uz pomoć svetla koje je dopiralo kroz uska vrata iza od­ maknute crvene zavese od bar­ šuna. Nađosmo se u prostranom hodniku iz koga su levo vodila često postavljena vrata, a desno su bila samo troja, na po dva krila. — Gde li je Džef? — pitao se ti­ ho Hač. — Izgleda nema nikog. Možda su na spratu — odgovorih. Hač sleže ramenima i otvori prva široka vrata na desnoj stra­ ni. Bio sam mu za petama i provirih odmah za njim. Ugledas­ mo prostrani salon s mnoštvom štočića i fotelja, zavesa koje su mogle da odvoje pojedine delove i širokih troseda uz zidove. U dnu je bio širok i dug sto pokri­ 1. Basta — dosta na italijanskom (u upotrebi kod mornara mnogih naci­ ja). 22

ven zelenom čohom. Iza njega je stajao čovek čiji lični opis više nije važio. Lice mu je bilo nateklo mnogo više nego kad smo ga videli kako ulazi u taksi blizu one kobne jazbine »Kod starog mornara«. — Ko je? — upita on mirno. — Tražimo gospodina Džefa Džegera — javi se Hač. — Našli ste ga — odgovori modricama i otocima nagrđeni Džeger i maramicom obrisa krv sa usana. Zaključih da je zube koji su mu nedostajali izgubio u jutar­ njoj tuči. Hač se osvrnu i sačeka da se izravnam s njim, pa zatvo­ ri vrata iza sebe i okrenu ključ, koji je bio u bravi. Stavi ga u džep kao i onaj od glavnih vrata kluba. — Baš mi je milo šta vas vi­ dim. Jeste li vi stvarno Makferson, ili je ovaj blesan izazvao tu­ ču bez ikakvog razloga? — upita Džeger i opet pokri usta mara­ micom. Osmotrih ga bolje i primetih da je okupan, presvučen i u sku­ pom, toplom kućnom kaputu, koji mu je dosezao do članaka na nogama. — Koga se to tiče da li sam ja Makferson, ili Nikolson? — upi­ tah ne znajući šta da mu odgo­ vorim. Hač krenu između fotelja, ali ga Džeger zaustavi: — Ostanite gde jeste, jer bi moji momci mogli da pogrešno protumače vašu želju da mi pri­ đete. Moj posinak pođe rukom za pojas. — Ruke gore! — zagrmeše ne­ koliko glasova. Iza dve zavese pojaviše se cevi

mašinskih pušaka, a odnekud se stvoriše i četiri gruba momka s pištoljima u rukama. Znao sam da ovakve zahteve treba poslu­ šati, jer ima neodgovornih mo­ maka koji vole da nađu razlog da bi pucali u čoveka. Hač je bio moj đak, pa i on podiže ruke ne gubeći osmeh sa lica. Pomislih kako sam zgrešio što nisam slu­ šao Luna i ostao tamo u Belkvoteru, ili bar što nisam poneo ne­ koliko različitih punjenja uspavljujućeg gasa, kojim bih sada sredio sve ove revol-veraše. — Vežite ih i pretresite! — na­ redi Džef Džeger i nestade iza jedne zavese. Njegovi mangupi su znali po­ sao i mi se nađosmo sapeti tan­ kim, ali neraskidivim vezama, koje su se usecale u članke nogu i ruku i kad nismo pokušavali da ih raskinemo. Na kraju stiže jedan vižljasti momak s kono­ pom na čijim krajevima su bile prave omče za vešanje. Namače nam omče na vrat, a sredinu ko­ nopa veza za cev od uređaja za grejanje. — Tako! — reče smejući se. — Ako jedan pokuša da krene, udaviće drugoga. Zato budite mirni. — Momci, ne budite ludi — re­ če Hač. — Moj tatica može sva­ kom da plati po pun milion. To­ liko novca niste imali u rukama ni vi ni neko vaš u zadnjih hilja­ du godina. — Po milion?! — uzviknu je­ dan momak s mašinskom puš­ kom, i ote mu se rafal iz nje tako da ošteti jednu fotelju. Džeger dotrča i upita šta se događa. Objasniše mu i on svo­ jim ljudima reče da se drže dalje

od nas, jer smo »varalice kakvih nema do samog Marsa«. — Neka ostanu tu dok ja ne budem želeo da ih ispitam. Niko da im ne prilazi, ako ne želi da ga poučim redu — zaključi Džeger. — Sto ne porazgovaramo od­ mah? — upita Hač. — Moram do zubara, a i lekar treba da me pregleda. Ovo mi se dogodilo zahvaljujući vama — odgovori Džeger neodređeno pokazujući rukom prema licu i po telu. — Dovedite ih i k nama — re­ če Hač. — Nismo ni mi bolje prošli. — Ti bi mi se svideo da nisam izgubio tri zuba. Ovako, videću kakav si kad ti izbijem najmanje devet — sad već ljutite) odgovori Džeger i izide. * Po zajedničkoj proceni, bilo je prošlo dva sata od trenutka kad smo vezani, pa dok smo osetili da je hladno. Uređaji za grejanje danju su bili isključeni, a mrazovi ovih prvih decembarskih da­ na postajali su jači svakog dana. Razmišljao sam o svom položa­ ju. Umesto da se grejem i slavim venčanje uz svoju dobru Brendu, ja sam u blatu do guše, dva­ deset mu stepeni ispod nule! Da je Lun u Londonu, sve bi bilo drugačije. Još uvek sam imao dugmad za košulju u koja je bio ugrađen minijaturni primopredajni uređaj. Lako bih javio da sam u nevolji i pomoć bi brzo stigla. O vako... Nema ništa bez prijatelja, uzdisao sam onako nemoćan. Baš tada jedna senka se odvoji od zavese i neko mi priđe s leda. 23

— Ja sam, Edi Ston, taksi voz­ ač — šapnu mi senka uz uho. — Kako si uspeo da uđeš? — upitah kao da je to bilo od zna­ čaja. — Kroz ulaz na spratu. Tamo stanuju Džegerove devojke, pa sam sačekao da jedna iziđe. Po­ nudio sam joj pedeset funti da me provede kroz ulaz na spratu i spusti ovamo. Nije odbila — objasni Edi Ston. — Ti si hrabar momak — pohvalih ga iskreno. — Ne bih se baš mogao hvaliti podvizima, ali dosadilo mi je da čekam svoje putnike — odgovo­ ri Ston. On izvadi džepni nož da nam preseče veze, ali ja ga zaustavih i poučih ga kako da ih olabavi toliko da ih se oslobodimo u tre­ nutku kad to zaželimo. — Ne znamo gde je Džeger, pa je bolje da ga još neko vreme sa­ čekamo — zaključih probajući da li ću moći da se oslobodim jednim trzajem. Hač je gunđao nešto o tome da bi on postupio drugačije, ali da nekad treba prepustiti stari­ jem i iskusnijem čoveku da od­ luči. — Još ćeš pokušati da sve što si danas zamesio svališ na ra­ čun mog odlučivanja, a ništa me nisi pitao, počev od tuče »Kod starog mornara« — gunđao sam umesto odgovora, ali Hač se sa­ mo ružno cerio. Taj moj lepotan sada je zaista ružno izgledao. Poučih Stona da što pre nestane iz ove opasne kuće i da nas čeka u svom taksi­ ja

^

— Cekaću, ali požurite, jer au­ tomat otkucava, a potrošio sam i

24

onih pedeset funti — odgovori on i nečujno ode. Nisam bio siguran je li to što kaže glavni i pravi razlog što nam pomaže, ali nisam imao mnogo vremena da o tome raz­ mišljam. Žačuše se koraci u hod­ niku i u salon uđoše Džef Dže­ ger i dva njegova revolveraša. Jedan je imao mašinsku pušku, a drugi pištolj, koji je držao u ru­ ci. — Sve je u redu, momci — re­ če im Džeger kad nas zateče ve­ zane i mirne. — Spremite kola da ovu dvojicu pošaljemo u šet­ nju. Mrzeo sam taj bahati način govora o »slanju u šetnju«, što je među gangsterima širom sveta značilo i sada znači obično ubistvo, ili mučenje i ubistvo. Džegerovi pratioci odoše, a on zaključa vrata, primače fotelju do ispred nas, zapali veliku i skupu cigaru, donese bocu vi­ skija i posudu s ledom, isproba bocu soda-vode šaljući po kra­ tak mlaz u moje i Hačovo lice i konačno se ugodno namesti za razgovor. Da li mi od toga posta­ de vruće, ili je grejanje počelo da radi spremajući prostorije kluba za veče, nisam mogao da ocenim, ali sam uspeo da osta­ nem miran. — Jedna vračara pre tri godi­ ne mi je prorekla da ću pred kraj ove godine doživeti najveću šansu da se obogatim, ili sasvim propadnem. Sada sam siguran da je šansa tu — poče on zado­ voljan sam sobom — I ja proričem bolje od mno­ gih proroka — javi se Hač. — Propašćes ako pokušaš da isko­ ristiš tu šansu. — Ti, momče, ćuti, jer ne vre-

diš ni prebijene pare! — odgovo­ ri oštro Džeger. — Mene zanima gospodin Samjuel M akferson... — Ne vređaj! — prekidoh ga smrknuto. — Nisam je gospodin nego mornar! — Dobro, kapetane — složi se Džeger. — Dakle, zanimate me samo vi, kao Lunov čovek i pri­ jatelj. — Kakve veze ima Lun? — On će da plati za svog prija­ telja. O Lunu se svašta priča, ali ja sam imao pametnijeg posla nego da čitam novine i knjige o njemu. Međutim, sada je važno da saznam malo više o tom čoveku i vama lično — objasni Džeger. — Malo je budala koje će po­ kušati da ucenjuju Luna — re­ koh iskreno. — Ali malo je i takvih kakav je Džef Džeger. Samo slučaj je hteo da se nađem u onoj krčmi, gde sam izgubio tri zuba. Inače, nikada ne dajem mogućnost bi­ lo kome da me zgrabi — hvali­ sao se Džeger. — Da je Lun... Lako je tebi sad kad sam ja ovde sam, ali ćeš već oprobati moju pesnicu, tri ti izbijena zuba! Izbicu ti sledeća tri čim budem mogao — odgovorih sećajući se Lunovih saveta 0 tome da protivnika treba uz­ nemiriti i izbaciti ga iz ravnote­ že. — Šta mislite kapetane, zašto sam vas ostavio da čekate ova tri sata? — upita on i pogleda svoj zlafhi ručni časovnik. — Rekao si da ti treba odmora 1vreme da dobiješ pomoć lekara i zubara — odgovorihu — Nije samo to. Istina, zubar mi je izvadio korene polomlje­ nih zuba, a lekar okrpio nekoli­

ko posekotina i stavio flasU gde treba... — To se vidi — upade .a Džeger ga zvrcnu po nosu nastavi da govori meni: — Čuo sam da vi i Lun imate stalnu radio-vezu pomoću ma­ jušnih uređaja. Zato sam rekao da idem lekaru i zubaru, pa ako Lun čuje da ste u nevolji, on će već biti ovde. Ne bih ni pokušac da mu se suprotstavim. Sad sam siguran da on nema ni, pojma gde se nalazite, pa mirno mogu da vas smestim na pravo mesto Potražiću najbolji način da od njega izvučem dosta novaca, ali kao običan posrednik. — S Lunom to neće ići lako — odgovorih mirno. — Bolje je da nas odmah pustiš, ugostiš pićem i da Haču kažeš šta želi. — A šta hoće taj mangup? — upita Džeger i okrenu se ka Haču. — Želim da mi kažeš gde je Šeron Šeli — reče moj posinak — Nikad nisam čuo za nju — odgovori Džeger. — Njeno pravo ime je Dolores Končita del Čato. Ona je slavna Kvarteronka iz Perua. Sa mnom je došla u London. Nastupala je u »Evi«, »Klubu 100« i »Sportsmenu«. Baš lepo samo živeli dok je ti nisi zapazio. Ona je ne­ stala i ja ne mogu da je nađem čitavih dvadeset i tri dana — re­ če Hač. — Je li lepa? — upita Džeger neobično se smejući. — Da je ona bila Eva, ne bi joj trebala jabuka da zavede Ada­ ma — odgovori Hač i uzdahnu tako da sam znao da se jedva uzdržava da ne završi proces propadanja Džegerovih zuba. 25

— Smiri se, sinko — rekoh mu povi jnim glasom. A. ita znači taj njen nadi­ mak Kvarteronka» — zabavljao se dalje Džeger. — To znači da potiče od terceronke i belca i ima četvrtinu crnačke krvi. Terceronka je dete mulatkinje i belca i ima trećinu vatrene crnačke krvi. Šta je mulatkinja valjda znaš, glupane — objasni Hač. — Znam tu devojku — nasmeja se Džeger. — Ta vražja mačka usudila se da me odbije . . . Od­ bija me i sada, ali ukrotiću je, ili se neću zvati Džef Džeger, kralj londonske prostitucije! — Tatice, da nas dva budemo načisto s pravima. Pričajući o mojoj devojci Džeger me je uvredio, pa ostatak njegovih zuba, koji mogu da se izbiju pesnica­ ma, pripada meni — obrati mi se Hač. Uzdahnuh i klimnuh glavom u znak pristanka. Džeger se smejao smatrajući nas dovoljno zabavnim momcima, s obzirom na ono šta nam je spremao kao osvetu za izbijene zube i batine koje beše dobio. — Ostavimo taj razgovor sada — reče Džeger. '— Želim da mi pričate o Lunu. Ljudi oko mene hvale se da znaju sve što se o njemu može znati, ali ja sam mislio da meni znanje o Lunu ne treba. Sada vidim da sam grešio. Počeh da mu pričam sve što sam imao pravo da kažem, jer sam znao i mnoge Lunove tajne. Možda ne bih tako brižljivo za­ dovoljio Džegerov zahtev da tu nije bio i Hač. Hteo sam da moj posinak shvati šta je pravi čovek 26

i da kroz moje pričanje zavoli mog najvećeg prijatelja. Počeh od dana kad su gan­ gsteri upropastili i ubili Lunovog oca, a mladog Donalda Sikerta počeli da pripremaju da bude najveći zločinac svih vre­ mena. Želeli su da on navuče na sebe istrage, potere i bes polici­ je, a oni da mirno obavljaju svo­ je prljave poslove. Školovali su ga u Evropi, a najviše u Londo­ nu. Čuveni veštaci, mađioničari, bokseri, hrvači i borci svih vrsta učili su mladića koji je brzo pri­ mao neobična znanja. Učio je istoriju, pa je uspeo da se upiše ni sam ne zna na koje fakultete. Pod lažnim imenom je postao naučnik, koji je stvorio čuda na polju hernije, radio—tehnike, fi­ zike i ko zna kojih nauka. Biolo­ giju je šire upoznao kad je u Čikagu sreo Džejn Vitington, a pravog prijatelja je stekao kad je u jednoj tuči stao na moju stra­ nu. Od tog dana nismo se često rastajali. Pričao sam o uništenju Falka i velike gangsterske četvorke, ot­ krivanju boginje zla Hekate, o Lunovim podvizima u Njujorku i Ćikagu, širom Evrope i na gra­ nici afričkih pustinja. Džeger je uživao slušajući o Lunovim dvo­ bojima sa kapetanom Vintersom, fantomom Dinom, opas­ nim pukovnikom i sličnim zlo­ čincima velikog stila. Redao sam priče o glavosečama, prodavcima leševa i krijumčarima svih vrsta. Palio sam Džegerovu maštu i pazio kako priče o Lunu deluju na Hača. Njegove oči su između otečenih kapaka svetlucale onim zlatnim iskrama. — Ne skraćuj, tatice — preki­ de me on u jednom trenutku.

— Ako pričam opširno, treba mi mnogo dana da kažem samo ono što je najvažnije — rekoh i ućutah da smislim šta dalje da pričam. Tada shvatih da imam i pripovedačkog dara, samo kad sma­ njim broj psovki i kletvi. Čuo sam da je neki pisac brisao sve prideve koje je mogao da ukloni bez štete za svoje delo. Meni pridevi nisu smetali, ali psov­ ke . . . Setih se i priča iz »Hilja­ du i jedne noći«. Mogao bih i ja nekom prilikom da produžavam svoj život istinitim pričama o Lu­ nu, Džejn i naravno o slavnom mornaru Makfersonu. — Govore da ste vadili zlato iz davno potonulih galija — reče Hač. — To je rutinsko »snabdevanje«, bez dramatičnih doživljaja, milijardu mu osoljenih zlatnika i milion mu teških zlatnih polu­ ga! — odgovorih i zevnuh. — Milijardu zlatnika?! — vi­ knu Džeger i verovatno bi razro­ gačio oči da mu nisu smetale otekline oko njih. — Nismo ih brojali. Merimo ih na tone — odgovorih. — A dijamante, rubine i ostalo drago kamenje? — upita Džeger i usta mu ostadoše otvorena ot­ krivajući bezubi deo vilice i krvave rupice odakle su zubi ne­ stali. — Njih niti brojimo, niti meri­ mo, jer to ne bi vredelo. Samo ih trpamo u džakove i sanduke, a procenjujemo ih samo pri pro­ daji. Istina, retko to činimo, jer imamo svakakvog novca — od­ govorih mirno. — Bravo, gospodine Makfersone! Mogu li da vas poljubim

makar i u neku modricu? — oduševljeno reče gangster. — Drži se dalje, bezuba naka­ zo! — uzviknuh preplašeno. — Onda mi pričajte dalje o Lu­ nu — zamoli on. — Sad je red na tebe, Džefe — rekoh mu kao da smo stari pri­ jatelji. — Ispričaj Haču gde je ona devojka i šta znaš o njoj. — Mogao bih . . . Niko sem vas ne čuje, a ako vas dobro unovčim, skloniću je ne samo na drugo mesto, nego i na drugi kontinent. Ni sam neću stati pre nego između mene i Luna ne bude najmanje dve hiljade milja — odgovori Džeger. On zatim nastavi da priča ka­ ko je Hačova devojka pokušala da ostane verna svom momku uprkos tome što se već i samim pozivom igračice našla u vrtlo­ gu uživanja, koje je u bliskom srodstvu s vrtlogom poroka i zločina. Bogataši su joj nudili či­ tava bogatstva i žalili se Džegeru da ih ona odbija. Preuzeo je obavezu da je »pripremi« i od­ mah otišao da je upozna. — Tada mi je zavrtela pamet. Čim sam je video pomislio sam na princezu iz priče o Arapima na jednom kraju sveta i kraljica­ ma drevnih Acteka na drugom. Pokušao sam obećanjima, ali ona se opirala. Primenio sam si­ lu i pretnju, a ona se prezrivo smejala razvlačeći čulna usta i otkrivajući kao sneg bele zube — pričao je uživajući što ima pažljive slušaoce. — A gde je ona sada? — upi­ tah da bih smanjio Hačove mu­ ke. — Imam kuću, u kojoj stanu­ jem pod drugim imenom. To je čitav dvorac. Tamo je držim za­ 27

tvorenu, dok ne shvati da joj je jedini spas da me voli — odgo­ vori gangster. — Gde je ta kuća? — upita Hač glasom koji nije obećavao ništa dobro. — To nikad nećeš saznati, momče — smejući se odgovori Džeger. Tada ga udarac pogodi u usta. Hač beše oslobodio ruke i sada je od vezivao noge, dok je u fote­ lju zavaljeni i paralisani Džeger pokušavao da jezikom iz ustiju izgura još nekoliko polomljenih zuba. Bilo ga je neprijatno gle­ dati, pa zato se ja zabavih oslo­ bađanjem samog sebe. Odmah zatim prihvatih bocu s viskijem i otpih onako iz nje. Tek posle to­ ga pružih je Haču, a sam ispro­ bah bocu sa sodom i vratih onaj mlaz koji sam dugovao Džegeru. On nas je zapanjeno gledao. — A sad kaži gde je Šeron Seli! — naredi mu Hač. Morao je da kaže, jer bilo je očito da će se u protivnom Hač pobrinuti za Džegerove kutnja­ ke.

IV Počeh da sumnjam u svoje po­ znavanje Roa Hača. Sada je to bio opasan tip, koji je umeo s lju­ dima Džegerove vrste. Namrtvo ga je preplašio pričama o tome šta sve ume da mu učini Milion mu muka, ne bih verovao da sve to čovek može da smisli! I sam sam se ježio od pomisli na to ka-, ko bi se Džeger proveo ako se uzjoguni. Gangster je plakao pristajući da pozove svoje mom­ ke. Brzo smo ih, razoružali, a Hač me nije poslušao da ih po­ 28

štedi svojih udaraca. Brzo ih je složio u jedan ugao, uvezao ih kao dojenčad i pokrio ih otrgnu­ tom zavesom. Uzeli smo po dva pištolja i jednu mašinsku pušku, pa smo poveli Džegera. Dok su Hač i Džeger čekali u luksuznpj gangsterovoj garaži pored novog »pakarda«, ja odoh da obavestim Stona i Knoulsa da su za danas slobodni. Nagradih vozača taksija ne štedeći no­ vac iz Džegerovog novčanika, pa zaključih da mi je ostalo do­ voljno da im dam predujem za to da ne idu na taksi stanicu, ne­ go da kod svojih kuća čekaju ho­ će li nam zatrebati. Ston pokuša da ne primi predujam i zatraži da nas stalno prati. Morao sam to da odbijem u interesu njego­ ve porodice i budućnosti. — Ipak, nadam se da ćete me pozvati. Dojuriću brže od bilo kog taksi-vozača Londona — za­ ključi on videći da sam dovoljno tvrdoglav da ne popustim. Opet je hteo da pričam o tome šta bi sve bio u stanju da učini za Luna i mene, ali ja sam žurio. Kucnuh na široka vrata garaže i ona se otvoriše. Uđoh u garažu i sedoh u luksuzna kola pored smirenog Džefa Džegera, čije ruke behu vezane na leđima. Potražih maramicu u njegovom džepu i ubrisah mu krv s usana, ali on je i dalje krvario. — Ni na šta ne ličimo — za­ ključih razočaran lepotom nas trojice. — Spusti zavesice, a ja ću ne­ kako proći — ohrabri me Hač. Nisam verovao da svojim iz­ gledom nećemo izazvati pažnju policije, ili makar nekoliko su­ dara zbog iznenađenja ostalih vozača na ulicama. Međutim,

policajci mnogo toga ne vide, pa i mi nekako stigosmo do Morden—parka i južno od njega nađosmo Džegerovu kuću. — Kako te zovu ovde? — upi­ tao je kratko Hač. Džeger se zbuni i htede nešto da izvrda. — Čim osetim da si kazao naj­ manju laž, otkinuću ti uši i moraćeš da ih pojedeš, ali tek kad ih dobro sažvaćeš — opomenu ga Hač. — I to mi je neki humor! — re­ koh ljutito, jer mi je bilo muka od onog što Hač govori. — Jesi li ti Velšanin? — upita Hač. — Pa šta i ako jesam? — odgovorih pitanjem. — Podseti me da ti ispričam kako Velšani kažnjavaju zločin­ ce. To je sto puta gore od grickanja sopstvenih ušiju — zaključi Hač. Nisam mu verovao, ali Džef Džeger jeste. Omah kaza da se ovde zove Džorž Samers. — Bitango! — uzviknu Hač. To ''je tvoje pravo ime. Kriješ se pod imenom Džef Džeger, jer je zvtično i možeš da ga se oslobodiš%ad zaključiš da si dovoljno bogat. Ono o gutanju ušiju osta­ je na snazi, pa onda kaži jesam li u pravu. Džeger, odnosno Džordž Sa­ mers potvrdi klimanjem glave i brižnu u plač. Pitao sam se kako je taj bednik uspeo da zaplaši londonsko podzemlje i da se proglasi kraljem prostitutki. Od­ govor nisam mogao ni da naslu­ tim, ali sam se zarekao da ću ga naći. Hač odveza Samersa i dade mu detaljna uputstva kako da se vlada. Pomenu moju brzinu po­

tezanja revolvera i sposobnosti da pogodim svaki mladež na ne­ čijem licu, samo ako mogu da ga ugledam. — Znam . . . Ko ne zna kako gađa Samjuel Makferson?! — protepa Samers. — Predstaviću vt. k.;o svoje prijatelje i spasioc — Tako valja — pohvali ga Hač. — A koga imaš u kući? — Posluga broji: dva vratara, jednog vrtlara, dve kuvarice i pet devo jaka koje rade i kao so­ barice i ostalo . . . — Ono »ostalo« mi govori da su lepotice — osmehnu se Hač. Tabožnji Džef Džeger obrisa maramicom suze i klimnu gla­ vom u znak priznanja da su devojke dobro izabrane. — Ko je još u kući? — upita Hač kao da je sasvim siguran da Semers nije sve rekao. —^Kuća ima poseban ulaz za jedan deo, u kome su specijalisti i momci za . . . za razne poslo­ ve. Ja imam dobro skriven i ut­ vrđen prolaz do njih — pričao je Semers stalno misleći na svoje uši. Hač je namerno držao otvoren nož i opipavao njegovu oštricu. — Zašto posluga i tvoji »speci­ jalci« nisu zajedno? — upitah ja ne shvatajući Samersove teško­ će. Umesto njega odgovori mi Hač: — Sobarice su suviše izazov­ ne, pa ih Samers drži odvojene od svojih zločinaca. Samers uzdahnu. Pomislih ka­ ko je teško biti gangsterski vod i višestruki zločinac. Nije lako odbraniti opljačkani novac, lični harem, vlast u podzemlju i sve što se smatra vrednim u životu 29

jednog gangstera. Tek što sam to pomislio, Hač nastavi da ispi­ tuje Džordža Samersa i utvrdi da visoki zid i ograda dele nje­ gove gangstere od «građanskog tihog ognjišta«. — E, a sada reci gde je Šeron — reče Hač i htede da se or m ..’ . ne, ali to se pretvori u pr„ -. 'u grimasu. — To ne mogu . . . — zausti Samers. Nisam mogao da shvatim Hačovu veštinu i brzinu kojom je zasekao Samersovo uho. — Da završim? — upita on gangstera. — Ne! . . . Rekao si da za laž odsecaš uši, a ja sam samo re­ kao da ne mogu da kažem — zacvili Samers. — Onda da se razumemo — odgovori Hač. — Odsećam uši i sve što ti se može odseći za laž, odbijanje da odgovoriš, pokušaj prevare, ili bekstvo, sve vrste zlih namera, skrivanje novca i činjenica, i uopšte za svaki po­ stupak nedostojan jednog najgostoljubivijeg domaćina. Mi smo tvoji gosti, ali i gospodari. Zadužio si nas i više od onoga što sam propisao. Da li si sve razumeo? — Jesam — klonulo odgovori Samers. — Sledeći put nema zasecanja do pola. Jednim potezom ću ti smaći uho, pa dok žvačeš jedno, pripremiću ti drugo — zaključi Hač. — Neće biti potrebno — reče Samers. Povukoh Hača malo dalje i upitah ga da li bi on stvarno odsekao uši Samersu. — Koješta tatice?! Pa meni je muka i od ovoga što sam malči30

ce posekao kožu ovom ubici. Strah ima velike oči. Njemu se čini da sam mu zasekao uho do pola. Staviću mu malo flastera iz automobilske apoteke i već sutra se neće ništa videti — ob­ jasni mi Hač. Sumnjao sam u to što je rekao. Hač mi namignu, i vrati se ka automobilu i sede pored Samer­ sa. — Onda, gde je Šeron? — upi­ ta taj vražji momak opet se igra­ jući nožem. — Gore u kuli. Kuća je građe­ na kao dvorac. U kuli sam izgra­ dio dvostruke zidove, pa tamo držim Šeron . . . Ranije su ta­ mo bile druge ali nijedna ne zna gde se nalazila. Niko ne može da uđe u kulu, jer samo ja znam prolaz i skrovište ključeva — od­ govori Samers pazeći da mu se ne podkrade bilo kakva netačnost. Pripovedam opširno samo za­ to da se vidi kakav je Opruga Ro, odnosno moj posinak Hač. On je sve rešavao na neki oštar način od koga Je i mene podila­ zila jeza. Eto, u takvom društvu opet sam seo u pakard. — Kako se daje znak za otva­ ranje kapije? — upitah Samersa. On mi pokaza dugme elek­ tronskog uređaja, koje šalje na­ ročiti signal i kapija se otvara bez ičije pomoći. Na isti način se ulazi u garažu, a kroz nju se mo­ že i u kuću. — Moram još da uklonim brkove i očistim kosu od boje, jer ovaj moj izgled nije pravi i ovde me niko nije video ovak­ vog. Svi misle da je Džeger sas­ vim druga ličnost — reče Sa­ mers.

— Dakle, Džef Džeger i ne po­ stoji?! — rekoh začuđeno. — Postoji . . . Ovaj, ja sam Džef Džeger, kad sam na poslu, a Džordž Samers u privatnom životu . . . Možda se može reći da jedan od ta dva ne posto­ ji . . . Teško mi je da govorim zbog zuba — polako objasni Sa­ mers. — Valjda bez zuba — nasmeja se Hač. Gurnusmo mašinske puške pod sedište, gde je inače bilo ug­ rađeno spremište za slične po­ trebe, pa krenusmo u novu avanturu. * Već je bio mrak kad smo ušli u kuću. Samers sazva svu poslugu i po ranijem Hačovom zahtevu objasni da smo mi najdraži gosti koje je on, Džordž Samers, ikada imao. Spasli smo mu život i oteli ga od zločinaca koji su hteli da ga unakaze. Ostale naloge da­ dosmo mi sami. Dok se sprema­ la večera, Samers pozva zubara i lekara. Objasni im da zbog ve­ like nužde treba da dođu i pruže nam pomoć. Pomenu i trostruku nagradu. Zubaru kaza da mu bušilica nije potrebna, jer treba samo da izvadi nekoliko korena preostalih od polomljenih zuba. Dok smo čekali lekara i zuba­ ra, Samers nam pokaza sef, predade ključeve od prolaza do kule, otkri vezu sa drugim delom kuće u kome su »specijalis­ ti« i odgovori na sva naša pita­ nja. Jedna devojka javi da su ku­ patila spremna, pa ja odoh u jedno, a Hač u drugo odvođeći i Samersa da mu pravi društvo i odgovara na nova pitanja dok

se momak kupa. Tek što smo $e okupali, stigoše prvo hirurg, a onda zubni lekar. — Da li je to bila saobraćajna nesreća? — pitao je zubar. — Tuča . . . obična tuča — smrknuto odgovori Samers. Hirurg pomenu da u svoj lekarski dnevnik neće uneti ovu posetu, jer to smatra privatnom uslugom prijateljima. Samers klimnu glavom i predade im če­ kove s okruglim i vrlo primam­ ljivim sumama. Oni odoše za­ hvaljujući, a uglađeni sobar javi da je gotova večera. Samers htede da odbije večeru, ali ga Hač preduhitri recima: — A, dragi Džordže! Moraš se okrepiti. Nekoliko rovitih jaja i nešto pri čemu zubi nisu važni prijaće ti svakako. Crno vino ima tanina i vrlo dobro zaustav­ lja krvarenje. To moraš da proveriš. A mi ne bismo imali apeti­ ta bez tebe. Samers je razumeo i pokori se, a mi smo imali dosta apetita. Sto mu pokvarenih ukusa, bogataši su stvorili od večere pravi poku­ šaj samoubistva! Tu je bilo mesa spremljenog na desetak načina. Dodaci, prilozi, sosovi, nekakve salate . . . Ko da nabraja? Ni ponuđena pića ne bih umeo da ponovo nabrojim. Međutim, Hač se ponašao kao da je rođen i od­ rastao u kući multimilionera. Gak me je upozoravao šta je naj­ bolje i sam mi gurao u tanjir sočne komade. Jeo sam kao da se obezbeđujem za celu sedmicu sve dok se ne setih moje Brende. Tada odjednom prestadoh da je­ dem i samo sam utapao tugu u vinu. Pcšto je Hač žurio da nađe svoju Šeron, od stola ustadosmo 31

pre nego sam uspeo da utopim i trećinu tuge. Samersa odvedosmo u njegovu sobu, vezasmo ga i zaključasmo, a onda krenusmo da tražimo Hačovu Kvarteronku. * Ulaz prema stepeništu bio je za­ ista majstorski načinjen. Nala­ zio se u malom salonu ispod Samersove spavaće sobe i otvarao se pomeranjem oplata od mermera na levoj strani kamina. Mehanizam je bio jednostavan, ali dobar i nije omogućavao da neko slučajno otkrije njegovu tajnu. Prolaz je bio nizak, ali do­ voljan da i ja prođem. Izašli smo na usko i strmo, zavojito kame­ no stepenište. Za sobom smo na­ vukli oplatu i osmotrili. Dole je stepenište vodilo u podrum do dobro skrivenog ulaza, a iz pod­ ruma se moglo stići u Samersovu garažu. Gore, na kraju stepe­ ništa nalazila su se teška drvena vrata okovana čeličnim šinama. — Nigde u svetu nema toliko čudaka kao u Londonu. Zar je ovo za dvadeseti vek? — reče Hač otključavajući bravu kakvu ranije nismo videli. Jer, bila je ručne izrade i verovatno vrlo si­ gurna. Nađosmo se u hodniku što je vodio levo i desno okružujući iz­ dvojeni deo prostora, koji je podsećao na fantastični uređaj ne­ kog vasionskog broda. Okovan sjajnim metalnim pločama i sa ispustima za klimatizaciju i do­ vod vazduha taj prostor imao je vrta slična onima na podmorni­ ci. Zatvarala su se hermetički. Tako je metalni oklop štitio slo­ jeve staklene vune, drveta i tka­ nine. 32

Brzo smo napredovali, jer Samers nam beše dao tačna uputstva. — Ko ste vi? — pitaše dve devojke pred kojima sam stajao zbunjen i nepokretan u trenut­ ku kad smo otvorili zadnja drve­ na vrata. U tom trenutku iza sebe čusmo zvuk kakav prave vrata ako se sama zalupe. Hač se trže i jurnu nazad, ali bilo je kasno. Vrata ovog neobičnog zatvora bila su udešena da se posle od­ ređenog vremena sama zatvore i zaključaju. Ključevi iznutra ni­ su pomagali i trebalo je znati još \ neku tajnu, koju nam Samers nije otkrio. — Šta hoćete i ko ste? — opet upita visoka, tamnoputa lepotica. Pored nje stajala je malo niža, ali punija devojka duge i kao ugalj crne kose. — Nije čudo što ne možeš da me poznaš, Dolores — reče Hač i priđe malo bliže. Devojka se povuče dva koraka nazad, kao da beži od utvare, a onda jurnu na njega i baci mu se u zagrljaj. Ja skrenuh pogled na drvene zidove i tek tada otkrih da su lakirane i ukrašene ploče postavljene na jake metal­ ne nosače; koji su stvarali ne­ probojnu rešetku ove cele unut­ rašnjosti. Moja zabrinutost po­ stade veća. Jesmo li postali Samersovi zarobljenici? Ne stigoh da sam sebi odgovorim na to pi­ tanje, jer mi priđe druga devoj-, ka i reče: — Hačov prijatelj nam je drag kao i sam Ro. Njen engleski nije bio najbolji, ali osetih da ćemo se dobro razumeti.

Ona me uze pod ruku i odvede do prostranog otomana s naslo­ nom. Posadi me u njega i upita čime da nas počasti. Ro je još uvek bio zabavljen svojom Šeron. — Prvo ću da proverim šta je s vratima, jer nismo se raspitali ništa o izlaženju odavde. Mislili smo da nema šta da se pita po­ sle toga kad smo saznali svaki i najmanji detalj ulaska — rekoh suzdržavajući se da ne psujem. — Ona se sama zatvore čim onaj odvratni Džeger uđe. Pri iz­ lasku on je uzimao neki upaljač. Nameštao je neke brojeve i vra­ ta su se sama otvarala — reče devojka. — Kako ti je ime, lepo moje dete? — upitah. — Zuleida . . . Zuleida Ergul — odgovori devojka. — Jesi li poreklom sa Orijenta? — Ne . . . Rođena sam i od­ rasla u Maroku, a majka mi je bila Francuskinja — odgovori devojka i sede pored mene. Osetih dodir njenog tele i kao oparen odoh da proverim šta je to bilo s vratima. Vukao sam ih iz sve snage, zaletao se na njih i udarao, ali sve je bilo uzalud. — Mi smo zatvorene ovde, Hače — rekoh na kraju. — Ostavi paniku, Same — mirno reče Hač. — Budi pažljiv prema Zuleidi i bićeš srećan. Posle tih reći on nestade kroz uska i ovalna vrata odvodeći svoju devojku. — Šta sve-imate ovde? — upi­ tah crnokosu Zuleidu, čije oči su svetlele neobičnim sjajem antracita. — Ovo je prostor za boravak kad smo budne. Imamo još dve 2* x —100 (LU N 17)

sobice za spavanje, kuhinju i ku­ patilo — odgovori Zuleida. — Pokaži mi sve prostorije — zatražih i ona me uze za ruku da me vodi. Kad se nađoshio u kupatilu, ja se ogledah u ogledalu. Otekline behu počele da nestaju, a modri­ ce oko očiju nisu više bile mno­ go ružne. — Negde ste povređeni. Da vi­ dim — -reče devojka i stade is­ pred mene. Kako je podigla ruke da opipa moje lice, pojas njene kućne ha­ ljine se odveza i skutovi se odvojiše. Ugledah grudi kakve se retko viđaju i to na najboljim stra­ nicama nekih časopisa. Mora da sam glupo izgledao već tada, a kad mi pogled pođe niže . . . Neka čudna nemoć me obuze i pao bih da se nisam prihvatio za nju. Ona je to dru­ gačije razumela i priljubi se uz mene. Smogoh malo snage da je pridržim, a ona se dade u razve­ zivanje moje kravate. Uzalud sam pokušavao da iza­ zovem jaču grižu savesti i da se otrgnem, Devojka beše jača od mene. Niko mi neće verovati, pa ni moja Brenda, ali bila je neka­ ko jača... Kad sam došao sebi i osetio da mi se snaga vratila postadoh svestan da ležim i da se Zuleida Ergul igra mojom gustom, prosedom kosom. — Zar ne vidiš da sam star za tebe? — rekoh ne znajući kako da počnem lekciju koju sam želeo da joj očitam zbog zavođenja kome sam podlegao u času sla­ bosti. — Nisi star, već samo malo sed — smejući se odgovori ona i postavi se tako da vidim svu nje­ 33

nu lepotu. — To je isto — rekoh trudeći se da licu dam smrknut izraz što nju još više razveseli. — Seda glava je kao kuća pod snegom, što ne znači da na og­ njištu nema vatre — reče ona i malo nakrivi svoju vraški lepu glavu. — Otkuda ti ta mudrost? — upitah iznenađeno. — To je rekao Moriš Ševalje, zemljak moje pokojne majke — objasni devojka. Ja se setih jedne slične priče i nekoliko poslovica, a ona ih je znala još više. Zaboravih grdnju i počeh da se smejem. Kod Eski­ ma ljubav i smeh su isti pojam. Oni ne kažu grliti se sa ženom, nego »smejati se sa ženom«. Ja sam se smejao sa Zuleidom zaboravljajući strašne grehove koje sam toga dana počinio pre­ ma Brendi Lendon. Pošto sam joj rekao da je nikada neću sla­ gati, ne krijem ni ovaj smeh u kuli i u času kad nisam znao na­ lazim li se u smrtnoj, ili manjoj opasnosti. Celo vreme mislio sam na to da ne smem dozvoliti da me Hač zatekne uz Zuleidu, ali ipak sam bio suviše spor u svemu i on po­ kuca dok sam ja još ležao. Skočih kao oparen i podbočih vrata. Zuleida me je sledila i nastavlja­ la da me miluje dok sam ja bio onemogućen da se branim. Hačov smeh čuo se s druge strane vrata.

načno, opsovah sve što sam umeo i sedoh da razmislim. Šta bi sada uradio Lun da je na mom mestu? To je bilo pravo pi­ tanje. Povrveše misli o tome da bi on imao tuce bombi koje su spolja ličile na cigare, ili minija­ turni aparat za sečenje metala, univerzalni kalauz, ili elektron­ ski ispitivač koji bi otkrio šifru i pokrenuo vrata. Sve je to bilo nekorisno i ja pitanje dopunih tako što. mu dodadoh uslove da ni Lun nema ništa više nego ja i Hač. Strpljivo bušenje nije bio odgovor. Znao sam da bez alatki ne bismo probili oklope zatvora ni za deset dana. Do tada će ne­ ko osloboditi Samersa i mi ćemo se naći pred cevima njegovih ubica. Pogledah u tavanicu kao da tražim pomoć neba i odmah po­ mislih da je možda gore najlak­ še provaliti. Dovukosmo sto i stolicu i skidosmo prvi sloj tava­ nice. Ukazaše se tanje metalne šipke. Udruženim snagama i uz pomoć metalnih poluga odvalje­ nih od kuhinjskog nameštaja i pribora brzo smo uspeli da nači­ nimo prvi prodor. Nađosmo se pred otvorom kroz koji se Hač provuče. Pomože i meni, pa smo nas dvojica tražili način da se probijemo dalje do krova, ili ka onom kružnom hodniku. Nađos­ mo ga tamo gde su vodile cevi klimatizacije. S dosta muke probismo se do slabe tačke spoljnog oklopa tek u dva sata posle po­ noći. Devojke behu spremne da * iziđu, pa ih upozorismo da čeka­ ju, jer se nadamo da ćemo brzo Uzalud smo pucali u bravu, uda-. moći spolja da otključamo vrata. rali vrata delovima nameštaja, Otvor koji smo napravili bio je otkidali drvene ploče sa zidova i svuda pokušavali da provalimo dovoljan da se provuče Hač, ali napolje. Sve je bilo uzalud. Ko­ ja nisam ni pokušavao. Među­ 34

tim, ubrzo sam mogao da se vra­ tim k devojkama, jer Hač javi da će za koji trenutak otvoriti vra­ ta. Svi sidosmo do tajnog prolaza i uđosmo u maii Samersov sa­ lon. Proverismo šta se događa i zaključismo da je sve kako smo ostavili. Hač je bio radoznao da još ponešto sazna od Šeron, a i ja sam rado slušao njenu ispovest. — Džeger me je oteo u nadi da ću ga zavoleti. On je baš toliko lud — reče Šeron i ućuta smat­ rajući da je rekla sve što treba. — Ali sada je red da ti ispričaš gde si bio. Hač pokuša da odgodi ispovest, ali i ja potpomogoh zahtev Šeron Šeli, odnosno Dolores Končita del Čato. Ro je vrdao i ja shvatih da je u neprilici. — Priznaj, dragi, pa da ti op­ rostim — reče devojka i osmeh joj ozari lice. — Nikad ne priznaj — šapnuh svom posinku. — Dakle, Karin Gudmundsen te je bila smutila — reče Šeron Šeli, pa se okrenu k meni. — To je cirkuska jahačica, koja ima dva bela konja. Cirkus je propa­ dao i neko se setio da od njega napravi ponoćni cirkus samo za odrasle. Karin je jahala svoje belce obučena, pa manje obuče­ na i sasvim gola. Imala je i šta da pokaže... — Ali pokazalo se da voli više svoje konje nego mene — upade Hač pokajnički. — Bitanga je vaš usvojenik — obrati se meni Kvarteronka. — I budala, kad je mogao da napusti takvu divnu devojku — složih se s njom. — Nikada nisam uspela da

shvatim žene kojima smeta ako njihov momak ima i neku drugu — reče Zuleida Ergul. Pomislih što bi bilo lepo kad bi tako mislila i Brenda i kad bi se ona slagala s Marokankom. S tom mišlju krenuh da spavam. Osvrnuh se da pozdravim druš­ tvo, ali Zuleida me već beše stig­ la i uzela me pod ruku. — Sto mu snova, lepa moja, zar nećeš izabrati zasebnu so­ bu? — upitah tiho. — Plašim se noću sam a... Ima duhova, veštica i vampira u svim velikim engleskim kućama — odgovori ona, Nisam mogao da je oteram kad se plaši duhova, sto mu vampirskih balova.

V Probudih se i brzo pogledah ko­ liko je sati. Bilo je prošlo deset i to je značilo da ja sve dublje to­ nem u odnosu na moju Brendu. Dok se ja spremim i dok stig­ nem čak tamo u Blekvoter, paš­ če ponovo mrak. Kako ću da ob­ jasnim svoje toliko zakašnjenje? Još kad pored sebe ugledah Zuleidu, moja savest poče da cvili. Otkrih je, da mogu sam sebi re­ ći: »Eto zbog koga si izneverio svoju Brendu!«. To se pokaza kao vrlo nesrećan potez, jer de­ vojka se probudi, mazno se protegnu i mačjim skokom nađe se u mom zagrljaju. — Nestale su otekline i sve manje je modrica. Ti si tako mu­ ški lep, dragi — šaputala je gric­ kajući mi uho. — Ja lep?! Niko mi to nikada nije rekao! — uzviknuh spre­ man da se svađam. — Jesi, lep si — ponovi ona. — 35

Pravi gospodar. Gledaj te ruke! Jedan dlan pokrije mi ceo trbuh, a druga može da obuhvati... Govoreći to stavljala je moje ruke na svoje nago telo. Snebi­ vao sam se procenjujući da li bih kao muškarac smeo da se povlačim. Neki đavo mi prišapnu da sam lud, ako se dvoumim, »Kakva je to samo boja kože! Pa te velike, čvrste grudi! Kakvi bo­ kovi, a kako joj je tanak i zaob­ ljen struk' Doairni tu crnu svilu njene kose svojim licem i ogled­ ni se u dubini njenih očiju! O, te usne' Punačke, rumene i sjaj belih zuba! Kakvo bogatstvo i dar božiji je to telo s takvim osmehom!«, šaputao je taj đavolak. Kad sam konačno bio obučen, u trpezariji je služen ručak. Ro Hač se ponašao kao rođeni ple­ mić. Upitah za Samersa. — Ja sam preuzeo sve teške obaveze upravljanja njegovim poslovima i imovinom, da bih mu omogućio da se izleći — od­ govori Hač. Htedoh da mu kažem kakav je on upravnik, ali se uzdržah pred damama. Bilo ih je još pet za stolom, a između njih šepurili su se dva vratara i vrtlar. Hač mi ih sve predstavi i objasni no­ vi kućni red. — Za vreme našeg boravka ovde vladaće novi poredak. Osoblje će bolje raditi u uslovima pravednog postupka i pove­ ćanih prava. Rešio sam i da im povećam plate za jednu četvrti­ nu — zaključi on i podiže čašu vina boje rubina da nazdravi u čast novog, srećnijeg poretka u kući. Onih sedam devojaka i tri muškarca iz posluge svi su ga gledali s obožavanjem, a Šeron 36

Seli, odnosno Kvarteronka Dolores držala se kao kraljica uz suverena ove male kraljevine. — Naravno, Samers je prihva­ tio sve tvoje planove? — upitah čineći se da je to prirodno. — Oduševljen je! — žustro po­ tvrdi Hač. Tek jedan sat kasnije uspeo sam da ga izdvojim i ispitam. Ono što sam saznao toliko me zbunilo da nisam umeo ni da progovorim. — Zar nije jedinstvena prili­ ka? — upita on ponosno i ozbilj­ no. Šta sam mogao da odgovorim na njegov plan da drži Samersa zatvorenog gore u kuli. Zamislio je i da preuzme poslove u gan­ gsterskoj bandi, pa da je uništi. Preko bande saznaćemo mnogo 0 londonskom podzemlju, pa ćemi izazvati tihi rat, koji će doves­ ti do uništenja mnogih zločinač­ kih grupa i pojedinaca. — To bi bilo previše čak i da je s nama sam Donald Sikert sa svojom pameću i sredstvima! — uzviknuh na kraju. — Ja odla­ zim i neću da znam ništa o tvo­ jim umobolnim zamislima! — Ti mene, tatice, ne voliš. S Lunom bi išao i na kraj sveta, ali sa mnom ne želiš ni da uživaš u ovoj kući, koja je pravi dvorac. Samo malo da mi pom ogneš... Da mi budeš zaštita i podrška — odgovori on plačnim glasom i suze mu se nakupiše u očima, koje su blistale zadnjom nadom 1 zlatnim iskrama molile za po­ moć. — Prestani -- zamolih ga konačno. — Ostaću, ali samo dok je to zaista nužno. On me zagrli i prodrma tak­ vom snagom da u životu nisam

doživeo nešto slično. Poče da me svrdla crv sumnje da je on ne samo moj posinak, nego nekim čudom pravi sin. Nečega sličnog bilo je i u njegovom izgledu. Je­ dino me zbunjivala boja njegove kose,- jer moja je bila smeđa, a njegova crna. Prisećao sam se crnokosih lepotica širom sveta, u svim lukama. Usred takvog raspoloženja on me dokrajči uz­ vikom: — Ti si moj pravi otac! Pamtim da mi je mama govorila o snaž­ nom mornaru koga su nazivali Grizli Sam! Dao bih mnogo šta da sam tog trenutka mogao dobiti makar kakve dokaze o tome. — Nikada nećemo znati šta je istina — zaključi s uzdahom. Bio sam spreman da ga odala­ mim po vilici, ako počne da se smeje, ali on me je gledao s obo­ žavanjem i ja sam bio savladan. Prihvatih njegov predlog da za­ jedno pretresemo čitav plan. Predložih nekoliko sitnih izmena i zaključih: ___ — To je lud plan! — Sasvim lud! — složi se Hač. * Kad je Samers shvatio da smo se spasli iz njegove podlo prećutane zamke u kuli, skoro je poludeo. Neprekidno je držao dlano­ ve na ušima i preklinjao za mi­ lost. To mi je slikovito ispričao Hač, pa zbog njegovih glumač­ kih sposobnosti opet počeh da sumnjam u iskrenost suza, koje sam mu video u očima kad je tražio moju podršku i zaštitu. Znao sam da nikad neću biti na­ čisto s tim kakav je Bo Hač.

Bejasmo prinuđeni da sačeka­ mo da nam nestanu modrice i zarastu posekotine na licu, pa smo radili polako. Danima smo odlazili tajnim prolazom u oklopljenu ćeliju na kuli, gde smo razgovarali sa Samersom. On beše navikao da stalno opipava da li su mu na mestu oba uha, a Hač se igrao nožem na pero puštajući ga da iskoči iz ručice i vraćajući ga opet nazad. Nekoliko puta sam pokušao da telefonom dozovem Brendu, ali ona se nije javljala. Lepo sam čuo kako podigne slušalicu, sa­ čeka da kažem ko zove i onda prekine vezu. Da je znala u kak­ vom sam društvu, verujem da bi podviknula da što pre dođem, a ja sam želeo da joj kažem kako lečim povrede i ne mogu da kre­ nem k njoj. Polako sam se navi­ kavao na »lečenje« i sve bolje sam izgledao. U kući je trajalo stalno slavlje. Samers je potpisivao čekove i posluga se radovala povećanim platama, a ‘mi nismo morali da šedimo ni na čemu. — Postajemo paraziti — reče Hač jednog dana. Samers je bio »isceđen« do poslednje »kapi«. Sve njegove tajne smo znali i mogli smo da krene­ mo. Prvo smo posetili »specija­ liste« u odvojenom delu kuće. Tamo je bilo šest stanova, a sva­ ki je imao stanovnika koji je bio priča za sebe. Prvo smo posetili glavnog agenta za vrbovanje. Zvao se Stiv Rejnolds i imao je trideset i šest godina. Lep, ali ne­ upadljiv, uglađen i prijatnog glasa, smeđe kose i pažljivih smeđih očiju, malih i skladnih usta i srednjeg rasta. Rejnolds je bio čovek koji nije imao neprili­ 37

ka prilikom upoznavanja sa »žrtvama«. On se bavio samo vrlo mladim i vrlo lepim devojkama, ali nije ostavljao ni mlade žene, ako su bile izuzetno lepe. Kad bi našao neku lepu devojku, on bi joj prišao opremljen najboljim fotografskim apara­ tom. »Vi imate fotogenično i izu­ zetno lepo lice, a vaša figura je takva da je zločin što ne postiže­ te ono što vam je moguće. Ja bih vas tako rado fotografisao«. Sam nam je ispričao da su retke one koje bi ga odmah oterale. Pozvao bi ih u »atelje«, odnosno u ovaj svoj naročito uređen stan. Obećavao bi uspehe u reklami, časopisima i na filmu. Imao je dobro sročenu priču o tome koje sve zvezde su počele fotografisanjem u njegovom ateljeu. — Kad spomenem film, svaka postaje meka kao maslac — re­ če objašnjavajući nam svoj na­ čin rada kao novim šefovima. I njemu Hač beše povećao is­ plate, i prvu nagradu od sto fun­ ti dao mu je »da je spiska za jed­ nu noć sa svojom najmilijom zvezdom«. — Biće izvršeno šefe. Ove sed­ mice isporučujem dve potpuno pripremljene lepotice — reče Stiv Bejnolds. — Predajte ih na uobičajeno mesto — reče Hač. Rejnolds nastavi da se hvali svojim uspesima. Sa dve nove le­ potice broj svojih »štićenica« za­ okružio je na dve stotine. Tog trenutka razmišljao sam da li da mu jednim udarcem odvalim pola glave, ali sam morao da se uzdržim, jer planovi su bili dru­ gačiji. Dve stotine upropašćenih i među prostitutke gurnutih de­ vo jaka! To je dovoljno da ga čo38

vek preda srednjevekovnom dželatu! — Među mojim devojkama najviše ima učenica, studentkinja, činovnica s malom platom i velikim željama, laborantkinja i prodavačica. Međutim, ima i bo­ gatih devojaka zanetih snovima 0 filmu, televiziji i avanturama. Avantura im ne nedostaje — pri­ čao je Rejnolds veselo i ne slute­ ći da Hačov mali magnetofon snima svaku reč. Govorio je da su neke devojke plaćale da im »pomogne«. Dru­ ge su se zadovoljavale malim sumama novca, ali sve su upa­ dale u zamke nameštene u jaz­ binama tobožnjeg Džefa Džegera. Klubovi, kabarei, kockarni­ ce, diskoteke, luksuzni restorani 1hoteli, izletišta i pozorišta behu uključeni u sistem. Rejnolds je odvodio devojke na snimanje, pa je priređivao »veselja da se početak proslavi«. Tu su one na­ lazile prve »prijatelje«, a stvarno opasne makroe, koji su znali svoj posao. S hrpom svakakvih snimaka ucenjivali su devojke. Nije irr\ bilo teško da ih nateraju na poslušnost. One su strahova­ le od skandala i nadajući se da će se izvući odlazile na prve sas­ tanke. Još se nisu ni osvestile od pijanstva i prvih uzbuđenja, a bile su prave robinje opasne bande Džefa Džegera. Bilo je i takvih koje su pokuša­ le da pruže otpor, ali brzo bi se našle na okupu u času kad su gangsteri kažnjavali najtvrdoglaviju. Gledale su kako joj kidaju lice i lome udove. Tu bi se naku­ pile straha za ceo život, a na ne­ ki način su postajale i saučesnice u ubistvu. Unakažena jadnica bi zauvek nestajala da bi mali

b foj tvrdoglavih omekšao zauvek. — Naš sistem je neuništiv — reče Hač u jednom trenutku. — Jedina slaba strana mu je to što se dovoljno ne cene zasluge tak­ vih kao vi, gospodine Rejnoldse. Ja ću učiniti sve da se to izmeni. — O tome sam odavno mislio, ali nisam govorio — reče fotog­ raf. — Oni glupani bi vas rastrgli — reče Hač neodređeno. — U znak moje želje da popravim prilike, evo vam još sto funti. Rejnolds ih uze ne skrivajući radost. — One dve devojke . . . Još su netaknute . . . Vas dva fina gos­ podina bili biste lep početak za njih — predloži on stavljajući novac u džep. — Nije potrebno. To su maloletnice i . . . — počeh da govo­ rim. — Zašto ne?! — prekide me Hač. — Neka budu naše. Imate li predlog za neko dobro mesto? — »Agava«! — uzviknu Rejnol­ ds. — Vlasnica je moja prijatelji­ ca i urediće sve da budete odu­ ševljeni. To je tobože ekskluzivni klub, ali postoje propusnice za jednu noć. Iz »Agave« vode tri tajna izlaza, pa tamo rado bora­ ve i momci kakav je Kristijan Daksberi. On je već »uveo u ži­ vot« desetak naših devojaka . . . — Ko beše Daksberi? — okre­ nu se Hač k meni. — Šta ti je, sinko?! — rekoh za­ čuđeno. — To je trgovac oružjem. Le­ galni milioner, koji je dosta doprineo mnogim pokoljima — preduhitri me Stiv Rejnolds. — A, Kris?! — tabože se priseti Hač. — Ja ga zne.m samo pod

tim imenom i nisam se m trudit da zapamtim prezime, ali znam ga, svakako. — Da, Kristijan, Kris . . . Blis­ ki prijatelji ga oslovljavaju sa Kris — potvrdi Rejnolds. — Jeste Ii i vi među njima? — upita Hač. — Ne bih mogao da kažem. Daksberi je velika zverka! — s uzdahom odgovori podvodač. Dogovorismo se o susretu sledeće noći i izađosmo da prošetamo i nakupujemo novina, da do­ punimo svoja obaveštenja o is­ trazi oko tuče u jazbini »Kod sta­ rog mornara«. Moja kovrdžava kosa se ispravljala i podizala uvis od onoga što se bacalo na gomilu mojih grehova. Samjuel Makferson je pominjan kao ubica svih mrtvih u toj tuči i krivac za skoro sve povrede. Hač je ra­ čunao da me sleduje skoro pet stotina godina tamnice. — Prekini da me mučiš, sto mu podgrejanih leševa! I kaži mi šta si to naumio s one dve maloletnice? — prekidoh ga ljutito. — Pa valjda treba da spasemo te dve devojčice — odgovori Hač. — Možda ćemo sresti i Daksberija. Možda ćemo uspeti da i njega uzdrmamo kako va­ lja. — Hoćeš li i njega u kulu kod Samersa? — upitah s podsmehom. — Nije loša ideja! — oduševlje­ no reče Hač. — Ono s devojčicama misliš iskreno? — upitah. — Naravno, tatice. Zar bih ja?!... Ne mogu ni da izgovorim nešto tako nepošteno, a ne da učinim — reče Hač. — Ti si anđeo s đavolskim 39

papcima i repićem — zaključih razgovor, jer trebalo je posetiti drugog važnog agenta, koji radi za Džordža Samersa. * Tobožnji Džef Džeger već je bio telefonom obavestio svog agenta o »svojim ljudima«, koji će ga posetiti, jer preuzimaju sve važne poslove. Dočekao nas je riđi muškarac duge kose oko okruglog i uvek nasmejanog li­ ca, koje su krasili gusti crveni brkovi. Zvao se Edvin Denbi i njegov deo posla sastojao se u »proširivanju suvereniteta«, od­ nosno vlasti Džegerove bande. Denbi je bio određen da otkriva samostalne prostitutke i manje grupe, pa da ih »posavetuje« ka­ ko dalje da rade. To je značilo pristupanje Džegerovoj bandi. U početku pojedine lake žene i grupe prostitutki prolazile su mnogo bolje, jer nije bilo »bes­ poslice«. Tek kad bi se vlast do­ bro učvrstila dolazilo je izrablji­ vanje do kraja svih mogućnosti. Pokušaje otpora Denbi je sla­ mao šaljući batinaše, a po potre­ bi i ubice da urazume neposluš­ ne. — Više od trećine svih renta gerli u Londonu su pod našom potpunom kontrolom — hvali­ sao se Denbi. Bio je upozoren da je dužan da nas dobro uputi u sve poslo­ ve i da ne skriva nikakve tajne. Prilično brzo smo saznali način rada, adrese tajnih kuća i sve što je bilo važno da se pripremi temeljan udar po Džegerovoj bandi. Hač je brinuo o svom magnetofonu i beležio ono što je bilo važno. On odmah isplati na­ gradu Denbiju i objasni da »od 40

sada mora više da se pazi na za­ služne ljude«. — Nisam još ni govorio o iz­ najmljivanju — pohvali se zado­ voljni Edvin Denbi. — Ideja nije moja, ali ja sam je prvi primenio u Londonu.. . On nastavi da priča o tome kako je saznao da je prvi sa iz­ davanjem počeo Amerikanac Alen Bad u Majamiju. On je u novinama objavio oglas da ima sve vrste ptica, a naročito onih koje se rado drže u stanovima. »Izvanredne su da prave druš­ tvo usamljenim ljudima«, glasio je kraj oglasa. Bilo je dato i ne­ koliko telefonskih brojeva, što je ukazivalo na veličinu preduzeća »Renta bird«1. Uvek se nađe mnoštvo radoznalih, pa su neki muškarci naručili da im se iz­ najme papagaji, kanarinci, gav­ rani, pa čak i pelikani. Bilo im je odmah udovoljeno, a uz ptice su određene i negovateljice. U sta­ nove onih koji šu iznajmili ptice stigle su i izuzetno lepe devojke. Bile su vesele i umele su da ocenjuju prilike. Samci su bili srećni što su doživeli takvu »slučaj­ nost« da je pticu donela, i brinuće se o njoj, tako simpatična devojka. Svojim prijateljima poverio je tajnu svog »srcćnog« sus­ reta s pticom i devojkom. Poveravanje je išlo dalje i širilo se kao požar, Ako su žene bile naručioci, onda je ptice donosio snažan mladić. Šaputanje o tim mladići­ ma još brže se širilo među žena­ ma. Pedeset dolara za noć mno­ gim damama nije izgledalo suvi­ še, jer za samu pticu plaćale su svega pet dolara. Ostatak je bio 1. B ird — ptica (engl.)

»slobodna pogodba« privlačnog muškarca i usamljene žene. Po­ godba je bila slobodna u toliko što muškarac nije imao prava da uzme manje. Isti uslov ispu­ njavale su i devojke. Sve je funkcionisalo tako dobro da polici­ ja nije mogla da se umeša ni kad je imala anonimne prijave. Niko ne može da zabrani slo­ bodno poslovanje sa iznajmlji­ vanjem ptica. Vođene su uredne poreske knjige i sve je bilo »ka­ ko treba«. Naravno da je knjiženo onih pet dolara za pticu, a ne i ostatak do pedeset za »ptičicu«. Za samu pticu izdavan je i ispra­ van račun preduzeća. — Ja sam razmislio o svemu — nastavi da priča Edvin Denbi. — Poboljšao sam sistem na taj način što sam spojio izdavanje ptica i jednu prodavnicu perna­ tih junaka posla. Iznajmljena ptica m ogla je i da se kupi. Da bi mogućnosti bile veće izdajem i pse. Mnogi ih kupe i sklapaju ugovor sa »negovateljicom« da u određeno vreme posećuje iznaj­ mljenu pticu ili psa. Tako je le­ galna osnova postala dovoljna, jer za reklamiranje svoje robe svaki trgovac ima pravo da upotrebi lepu devojku, ili mladi­ ća. — To je odlično smišljeno! — pohvali ga Hač i odmah dodade još sto funti nagrade. — Koliko devojaka i prodavnica životinja imate? — Devedeset devojaka i devet prodavnica. Pet prodaju ptice a četiri pse — odgovori Denbi. To je divno uređeno. Baš želim da vidim te trgovine — re­ koh ja skrivajući odvratnost pre­ ma svemu što je taj zločinac pri­ čao.

Ponosan na svoje uspehe on nam kaza adrese i telefone i-’vih radnji i predloži da ih i sami ko­ ristimo. Poveri nam i nadimke najlepših devojaka i dade nam njihove fotografije. — Bićemo počašćeni da bude­ mo vaši potrošači, ali kad bude­ mo imali vremena — reče Hač i nastavi da prikuplja podatke o poslovima ove vrste. Na kraju on primeti da bi tre­ balo urediti da nekako bude vi­ še galame oko krijumčarenja droge, oružja i zlata, oko prova­ la, krađa i svih vrsta razboj ništva i oko ucenjivača, varalica i sličnih kriminalaca. Tako bi po­ licija manje brinula o prostituci­ ji i »našim« poslovima, kako to reče moj posinak. — Ucenjivanje treba izostaviti, jer mi do mnogih devojaka dola­ zimo baš ucenjivanjem. Fotogra­ fije, pisma, ljubavne tajne... Skoro trećina naših devojaka su tako regrutovane — upozori Ed­ vin Denbi. Složismo se s njim i pregle­ dasmo knjige poslovanja, koje je Denbi tajno vodio šifrujući ih ta­ ko da ih je samo upućeni mogao da odgonetne. Hač ga još jed­ nom pohvali i odobri mu dva otsto veći lični prihod od čiste do­ biti. Denbi je bio srećan što ne mora više da ima posla sa Džegerom. — Iskrsne iznenada i preti onim svojim promuklim glasom — požali se Denbi. — Neće dolaziti više, jer on je sada počeo da se bavi važnijim poslovima. A znam da će biti za­ dovoljan ovim što preduzimamo, jer će prihodi brzo da rastu — odgovori Hač. — Imam još jednu primedbu. Ovaj stan nije 41

dovoljno luksuzan. Možda bi trebalo... — Pa to smo i ja i Rejnolds već odavno molili, ali Džef je zabra­ nio da o tome makar i mislimo — radosno reče Denbi. — Ovde držimo i obične »gorile« i mom­ ke za grube poslove, a to je neu­ godno. — Obavestite Rejnoldsa da se možete odseliti, pa nam javite gde ste se smestili. Za grube momke nađite posebno mesto, ili ih ostavite ovde — reče Hač. — Najbolje je da ostanu ovde — predloži Denbi. Oprostismo se od ushićenog zločinca i izidosmo na ulicu, jer nismo hteli da koristimo tajni Samersov prolaz. Hač je nameravao da poduže ostane u gosti­ ma u ovoj luksuznoj kući, ravnoj nekom dvorcu izvan grada. Is­ koristili šetnju da Hača upitam šta sve to on smera. — Mrzim zločince svih vrsta, pa koristim priliku da im se os­ vetim. Pored toga, vidim priliku da dođemo do malo više novca. Kupićemo brod i krstarićemo morima. Ti umeš da vadiš zlato, a ja da ga trošim. Bićeš kapetan, a ja prvi oficir i vlasnik broda. To je zbog toga da je manje bri­ ga oko nasledstva kad umreš — objasni mi Hač. — Ali ja ne nameravam da umrem! — uzviknuh ljutito. — Nauka nastoji da ljudski život produži do sto dvadeset godina, a meni su svega pedeset i tri. — Želim ti svih sto dvadeset — smejući se reče Hač. — Šta će mi sto dvadeset godi­ na?! — upitah začuđeno. Hač sleže ramenima i ostavi me da sam razmišljam o tome. Ubrzo zaboravih godine, jer mu­ 42

čila me neposredna budućnost. Pitao sam se kako da smirim Hača i da udobrovoljim Brendu kako bi me primila da joj se vra­ tim. Iz misli me trže Hač. — Znaš li kako da dođem do novih isprava? — upita on za­ mišljeno. — Čim se Lun vrati iz Austra­ lije, napraviće ti najbolje lažne dokumente koji mogu da se nađu u Evropi. — A do tada? — Raspitaj se kod Samersa. On je imao i lažno ime i lažne dokumente. Neko mu ih je na­ pravio — predložih. — Ti si zaista oštrouman, tatice — pohvali me Hač. — Ne bih rekao, jer sam stal­ no s tobom, sto mu jazbina i jav­ nih kuća! • - odbrusih mu na to. — Bavićemo se i ozbiljnim po­ slovima — pokuša da me uteši moj posinak. Odmah zatim on ode da se »posavetuje« sa Samersom o to­ me kako da dođe do dokumena­ ta, kako bi imao lažne kao i ja sam. Za to vreme ja opet poku­ šah da dobijem Brendu, ali bez uspeha, pa se uputih u svoju so­ bu da se opružim i sredim misli. Međutim, to je u ovoj kući bilo nemoguće. Baš kad sam zaklju­ čao vrata svoje sobe, otkrih da je u mom kupatilu Zuleida Ergul. Pevušila je na francuskom i uđe nasmejana. Što ja stalno o nečemu bcinem i nešto se ljutim kad mi ide do­ bro, hiljadu mu i jednu noć u ze­ maljskom raju? — pomislih, da oteram grižu savesti. Zuleida mi pomože u tome na svoj vrlo ubedljiv način.

* Klub »Agava« nalazio se u Dobstonu na Mepladan-Rodu. Ko­ liko je agava sa svojim punim listovima biljka dostojna divlje­ nja, toliko je ova luksuzna jazbi­ na na prvi pogied bila udobno mesto. Da bismo stigli tamo, po­ zvali smo Edija Stona da dođe svojim taksijem. Sada smo ras­ polagali zamašnim kontima Džordža Samersa, pa smo želeli da i naš novi prijatelj vidi neku korist od toga. Stigao je pre nego smo se nad­ ali i mi se ubrzo nađosmo u Dobstonu. Ston ostade da čeka, a mi se sa članskim kartama, koje nam pred veče beše doneo Stiv Rejnolds, uputismo u klub. Do­ čeka nas lično vlasnica i reče da nas je preporučio »sam gospo­ din Stiv«, što znači da je i pro­ gram predviđen. — Devojčice su divne — reče ona teatralno. — Držim ih u svom privatnom salonu i već su ponuđene pićem. Nisam smela da im dozvolim da uđu u bar, ili neki salon kluba, jer gosti bi se otimali o njih. — Pošto smo novi članovi, upoznajte nas malo s klubom i eventualno sa svojim ličnim pri­ jateljima — reče Hač i predstavi se kao Klajs Nivel, predsednik banke. Ja se predstavih kao eri Dejvid Hertford. Ona se saučesnički osmehnu, jer znala je da su to lažna imena, a mi smo znali da je pravi Klajs Nivel stvarno predsednik jedne ame­ ričke banke u Sitiju, a pravi eri Hertford je u ludnici već dese­ tak godina, što porodica brižlji­ vo skriva pričama da se nalazi na putovanjima širom sveta.

Posle se pokazalo da je mnogo bolje sasvim izmisliti imena i ti­ tule. To što nismo poštovali ko­ risno pravilo pokazalo se vrlo opasno. Dok smo obilazili klub, vlasnica nam je pokazala i tajne izlaze za slučaj nužde, ili neže­ ljenog upađ^. policije. Tako sti­ gosmo do jednog salona i ugle­ dasmo pristalog i snažnog muš­ karca u belom večernjem sakou s crnom kravatom i crnim pantalonama. Njegove guste obrve se izviše kad mu dama priđe i osmeh mu razvuče usne kad predloži da nas predstavi. — Kristijan Daksberi — odgo­ vori on kad nas vlasnica kluba predstavi. — Jeste li suviše usamljeni ve­ čeras, gospodine Daksberi? — upita Hač. — Čekam društvo i pijuckam, ali prihvatio bih partiju ruskog ruleta — odgovori on. — Mi ne igramo tu veselu igru — smejući se odgovori Hač. — Za tu igru treba mnogo no­ vaca, a plemstvu odavno ne ide najbolje, sto m u... — zaustih da opsujem, pa se uzdržah. — Obi­ čan rulet, to da! Nekoliko puta u životu video sam luđake koji igraju taj ruski rulet, sto mu prosutih mozgova! Uzme se revolver na burence, u kome je samo jedan metak. Ula­ žu se velike sume novca. Mogu da učestvuju dva, tri ili više igra­ ča. Uzme se pištolj, prinese slepoočnici i okine. Ako je rupa u burencetu prazna, re v r i ^r ide dalje sve dok metak ne o- ».li i iz­ baci iz igre prvog uč esnika. Opet se stavi jedan metak, bu­ rence zavrti i sledeći igrač pri­ nese cev slepoočnici. Tako sve dok budu mrtvi učesnici igre 43

sem jednoga. On pokupi sav no­ vac. Ima i drugih varijanti, pa i takvih u kojima novac dobija onaj koji prvi naiđe na kuršum, te tako bude isplaćen neki »dug časti« odnosno gubitak na koc­ ki, a ostatak novca, ako ga ima, daje se njegovoj porodici. Pitao sam se da li bi bogati trgovac oružjem stvarno igrao ruski rulet, ili je to bio njegov način da odbije naše društvo. — Večeras smo zauzeti, ali drugom prilikom biće nam veo­ ma milo da vas susretnemo — reče Hač i dostojanstveno se na­ kloni. Ja pokušah da ga oponašam. Pođosmo dalje i vlasnica kluba nam pokaza »naš" salon Uputi nas u tajne naručivanja jela i pi­ ća, otkri tapetna vrata prema luksuznom kupatilu i tajnoj spa­ vaćoj sobici, pokaza gde je sklo­ njen telefon i ode da dovede devojčice. — Šta ćemo sad9 — upitah za­ brinuto. — Porazgovaraćemo s devojkama i odvešćemo ih do taksija — odgovori Hač. Devojke stigoše nasmejane, ali nesigurne. Vec su bile pripite i nisu htele ni da čuju o moral­ nim poukama, a smejale su se i Hačovom slikanju užasnog živo­ ta koji ih očekuje. Jurišale su na njega zaboravljajući da je treba­ lo da jedna pripadne meni. On se nije najbolje snalazio, jer nije očekivao da tako mlade devojke budu tako agresivne. Baš kad sam hteo da se umešam i da po­ čnem da ih grdim zbog užasnog moralnog pada, vrata se naglo otvoriše i u salon upade Kristijan Đaksberi. Za njim uđoše tri policajca s pištoljima u rukama,

što je značilo da su očekivaJi opasne zločince. — Lažno se predstavljaju, a devojke su maloletnice! — optu­ ži nas Kristijan Đaksberi. — Lič­ no poznajem pravog Nivela, jer imam veze s mnogim bankari­ ma. Ovaj ovde i po opisu i po vi­ dljivim ožiljcima više podseća na opis momka koji je sa morna­ rom Makfersonom napravio lom u onoj jazbini »Kod starog mornara«. Naravno, ovaj medved je svakako sam Makferson, odani prijatelj Luna, kralja po­ noći. Opipah pištolj, ali policajci mi zapretiše i počeše da prilaze sa spremnim lisicama. — Vi ste u zabludi, gospodo. Taj krijumčar oružja mora da je poludeo. Ja jesam i uvek sam bio e r i... e r i... — promucah jer u tom trenutku nisam mogao da se setim svog lažnog imena. — Eri Dejvid Hertford — šap­ nu mi Hač, ali bilo je kasno. Smejali su se i policajci i trgo­ vac oružjem. — Nema izlaza — zaključih razmišljajući koje kletve i psov­ ke da prospem. — Ima — odgovori Hač. On pođe ispruženih ruku ka policajcima nudeći im da mu stave lisice. U jednom trenutku nađe se blizu Daksberija i mu­ njevito se sakri iza njega. Već je u ruci imao nož koji je zadao to­ liko straha Džordžu Samersu. Oštrica se nada pod grlom Kristijana Daksberija. — Preklaću ga! Bacite oružje! — viknu Hač. — Učiniće on to, kunem se svim morima i okeanima! — podržah ga koristeći to što su policajci bili neodlučni.

Već sam držao pištolj u ruci i zapretih im upozorenjem da ne smetnu s uma kakav sam strelac. Policajci podigoše ruke. U tom trenutku uđe vlasnica klu­ ba protestvujući što policija ne­ najavljena upada. — I kako ste ušli? — pitala je ljutito. — Ja sam ih uveo kroz pomoć­ ni ulaz — priznade Daksberi. Zaključasmo vrata salona i pripretismo vlasnici kluba da se ne usudi da oslobodi policajce dok joj to telefonski ne javimo. Zapovedismo joj i to da brine o devojkama. Kad se otrezne neka pozove njihove roditelje i neka im preda maloletne lepotice. Odmah zatim vezasmo Daksberijeve ruke na leđa, pa ga ogrnusmo zimskim kaputom da ga bez smetnji odvedemo taksijem. — Treba što pre da nađemo Rejnoldsa, jer jedino on može da nam napravi neprilike. On misli da smo Džegerovi ljudi, a sada će saznati ko smo, jer policija će objaviti da smo napali njihove ljude kad su bili na službi — re­ če Hač. — Uhvatićemo ga i ostaviti kod Samersa — predložih. Hač se složi i pomože mi da uguram u taksi našeg bogatog zarobljenika. Reče da ga ja od­ vedena i zatvorim u kulu kod Sa­ mersa, a on će da nađe Štiva Rejnoldsa. Srećom, znao je gde se fotograf nalazi. Svega jedan sat kasnije Hač beše smestio Rejnoldsa kod Sa­ mersa i Daksberija u kuli, pa je sa mnom i ostalim gostima kuće uživao u bogatoj večeri i prijat­ nom društvu. Posle večere saopštimi još jedan svoj neverovatni plan.

— Da li su te tukli po glavi kad si bio mali? — upitah ga slo­ bodno. — Tukli su, naravno! — odgo­ vori on smejući se i odlazeći sa svojom Kvarteronkom. — Čekaj, sinko! — zaustavih ga. — Moram da te upozorim da dole još uvek čeka Ston u svom taksiju. Ja sam mu rekao da mi je potreban. — Poslaću mu nagradu, kad već nije bio na večeri, pa neka ide kući — reče Hač. — Ali i ja moram da odem na jedno mesto. Vratiću se tek za par dana — rekoh strahujući da će se Hač usprotiviti. — Važno je da ćeš doći opet — složi se Hač. — Povedi i mene — reče Zuleida Izmislih bolove u grudima i to joj saopštih šapatom. — Neću da plašim ostale. Mo­ ram odmah kod lekara Javiću u kojoj sam bolnici — zaključih sagnuvši se da me ona poljubi u znak pozdrava i najboljih želja. Izidoh u žurbi i na ulici rekoh Stonu da vozi do Blekvotera. — Biti s vama je pravo uživa­ nje — reče pegavi, ružni, a tako simpatični vozač.

VI Vozeći se preko Eseksa raz­ mišljao sam o planu Ro Hača. Zaključih da je to samoubilački plan s obzirom na mogućnosti mog posinka. Da je takav plan zamislio Donald Sikert, ja bih bio oduševljen, ali sam smatrao da je takav poduhvat za Ro Ha­ ča suviše veliki zalogaj. Ipak, to razmišljanje je imalo svoju 45

svrhu. Suviše sam zavoleo tog momka da ostanem ravnodušan prema njemu, i ja odlučih da mu se vratim čim nađem Brendu Lendon. U Stensgejt, na obali Blekvotera, stigli smo u zoru. Dovezosmo se do moje kuće u kojoj sam već dve godine živeo sa Brendom i ja pozvonih. Niko se nije javljao. Imao sam ključ i uđoh u nadi da ću ipak zateći svoju voljenu Brendu, ali nađoh hladan dom. Po mnogim znacima zaključih da je tu bila sve do podne pre­ thodnog dana i nađoh njeno pis­ mo u kome je pisalo: »Samjuelu Makfersonu, Ovim vam poručujem, otuđe­ ni gospodine, da odlazim od vas zbog uvrede koja mi je naneta vašim nestankom na dan venčanja. Nikad više ne pokušavajte da me nađete, a još manje da mi predložite venčanje. Živeću u svom stančiću u Londonu u nadi da vas nikad više neću videti. Dozvoljavam da uđete u moju kuću samo u slučaju da nemate gde da se sklonite od potere policije koja vam je za pe­ tama. Izgubite se odavde što pre. Brenda«. Celo pismo razumeh kao po­ ruku: »Dođi dragi i uteši me što pre«. Iz razmišljanja me trže zvuk sirene Edijevog taksija, ko­ ji me je upozoravao na opas­ nost. Jurnuh do vrata i zaklju­ čah bravu, a kao pojačanje spustih čeličnu polugu koja je one­ mogućavala da se uđe. Pitao sam se kakva bi to m ogla opas­ nost da bude, jer ovde sam sa Brendom živeo pod drugim ime­ nom, pa niko nije mogao da me goni. Uzbudi me pomisao da je Ston video nekog i da je to Lun, 46

ili neko od prijatelja. Uključih jednostavnu televizijsku kame­ ru, Lunov poklon meni i Brendi, koja je osmatrala prostor ispred kuće. Upalih i pomoćno svetio i prepoznadoh reportera Artura Markinča i detektiva Čarlija Pipčina. Brzo otvorih vrata i srdačno se pozdravismo. — Zar ti nemaš prijatelje! — upita me Markinč prilično kri­ tički raspoložen. — Goni te poli­ cija pod optužbom za tuce ubistava, a ti se ne javljaš. — Nisam se snašao, trista mu lažnih optužbi! — odgovorih ni sam ne znajući kako da objas­ nim to što se posle neprilika ni­ sam javio Markinču ili Pipčinu. — Ne poričem neku izglavljenu vilicu i možda tuce polomljenih rebara, ali tuce ubistava... To je da čovek prokune sve krčme sveta. — Radio i televizijske stanice su javile da si bio uhapšen i da si napao policajce, a zatim ne­ stao odvodeći uglednog trgovca Daksberia — reče Čarli Pipčin. — Neka svi idu u carstvo laži i mraka! Nisam ja kriv za sve te grehe. Hač je glavni — odgovo­ rih. — Ali o tom potom! Sada iz­ volite u kuću, jer je vrlo hladno. Ja idem da pozovem svog prija­ telja, koji me je dovezao. Okupismo se u velikoj sobi, koja je meni i Brendi služila za više namena. Bila nam je soba za boravak danju, salon za pri­ manje gostiju i trpezarija za sve­ čane obede. Inače smo nas dvoje jeli u prostranoj kuhinji, koja je gledala u dobro uređenu cvetnu baštu. Sada se na osušenom cveću i ogradi od zimzelenih bilja­ ka hvatao mraz. Navukoh zasto­ re i uključih gasno grejanje. Još

dok sam tražio piće, Markinč poče da me ispituje. Odgovarao sam kao pred istražnim sudijom. — Još uvek nam nije jasno ko je taj vražiji Fto Hač i gde je sad taj zao duh — primeti Markinč. — Nije zao duh nego... — počeh da pričam. Izložih sve važne činjenice o svojim vezama sa tim momkom i znajući da će me muškarci razumeti rekoh da Brendi nisam pričao o tome da imam usvoje­ no dete, jer ne bi verovala da ni­ sam znao njegovu majku. Ispri­ čah sve što smo nas dvojica doživeli ranije i šta ovih dana, a onda izložih Hačov fantastični plan. — On nije normalan! — uzviknu Pipčin. — Naravno da nije — složi se Markinč. — A ja mislim da je to veoma pametan i dobar momak. Pone­ kad je suviše brz, ali na kraju postiže šta hoće — usprotivi se Ston. — Slažem se i sa jednim i sa drugim mišljenjem — rekoh ja uzdišući. Kako da se ne složim sa Čarlijem Pipčinom, slavnim detekti­ vom i još slavnijim reporterom Arturom Marki nčom. Oba su bi­ li Lunovi i moji prijatelji, provereni u trenucima smrtnih opas­ nosti. Nekim šestim čulom osećao sam da mi je i Edi Ston po­ stao privržen do te mere da se više ne brine o radu taksimetra i spreman je da upadne u mnoge opasnosti. Sada im izložih sve svoje brige, sumnje i želje. Oni mi ispričaše kako su kao svad­ beni gosti čekali da se pojavim i

ja sam se uprkos još nedovoljno toploj sobi, počeo znojiti. — Izvadite me pred Brendom, a ostalo će već nekako ići — za­ ključili. — Nije sve tako jednostavno — reče Markinč. — Treba od­ mah početi objavljivanje istine, jer moramo skinuti potere poli­ cije. Već sam prikupio neke pod­ atke o tuči »Kod starog morna­ ra«. Sutra izlazi prvi deo feljto­ na. Zahvalih mu i predložih da svi odspavamo po nekoliko sati, pa da se vratimo u London. — Čudim se da te policija još nije uhvatila, jer imaju broj tak­ sija i ime vozača — reče Pipčin. — Imam i lažni broj, za slučaj nužde — priznade Ston i prvi put na njegovom bledom licu videh tragove rumenila. Pipčin predloži da se Ston vra­ ti u London, ali bez mene, i da čeka poziv. Nisam se složio s tim, jer sam znao da će policija uhapsiti nedužnog vozača taksi­ ja. — Neka se i on privremeno odmetne — rekoh u želji da imam stalno ta prostrana kola pri ruci. — Uvek sam sanjao da budem odmetnik, kao Robin Hud! — ra­ dosno uzviknu Edi Ston. Ppšto smo nas dvojica bili tvrdoglavi, Markinč i Pipčin se složiše, ali pod uslovom da od tog trenutka budu »u igri«. — Zar da nam Lun, kad se vrati, kaže da smo te ostavili u najtežim trenucima? — reče Markinč. Obećah im da »igramo zajed­ no«. To ih zadovolji i svak nade sebi mesto da se ispruži u v e ć ! zagrejanoj kući. Ja sam razmiš­ 47

ljao o oružju i opremi za budući poduhvat po »ludom« planu Ro Hača. Spavali smo do ručka, a onda se dobro pogostismo u res­ toranu na obali pa se uputismo k Londonu. Sneg poče da pada i rano se smrači, pa smo putovali sporo i u grad ušli po mraku. * Brenda je imala stančić od dve sobe u Uel-Endu, na Langdon-Rodu, blizu škole. Ona je bila vlasnik male trospratne ku­ će za izdavanje, pa je u njoj za­ držala stančić, koji smo koristili kad smo bili u Londonu, a ni­ smo imali bolji smeštaj. Njen prozor je bio slabo osvetljen i ja se poslužih ključem koji sam imao i uđoh u hol, pa se popeh na prvi sprat i pozvonih. Ona mi otvori, baci mi se u za­ grljaj i šapnu: — Kako sam dobra, Same! Sve sam ti oprostila! — Kad čuješ šta mi se sve do­ godilo. .. — počeh mekim gla­ som. — Sve znam — prekide me ona. — Sve?!... K ako?... O vaj... — počeh da mucam zbunjeno, jer u svojoj naivnosti pomislih da zna i za Zuleidu. — Novine su pune priča o tebi i tom Haču. Ko je on? — dodade Brenda. Ispričah joj zašto sam »skri­ vao« Hača i zakleh se da sam ga usvojio samo da mu pomognem pri ¿obijanju dokumenata, ali da mi je posle postao drag. Pri­ lično jarkim i svetlim bojama obojih priču o tome kako mi je pritekao u pomoć kad su me na­ 48

pali sumnjivi tipovi, čim ,u čuli ko sam. — Radujem se što imaš tog dr čaka! — uzviknu ona. — Dovc ćeš ga da živi s nama i dt. ga ir i vaspitamo i školujemo. — On je suviše školovan nije dečak — rekoh s uzdahe: — Ima trideset i jednu godinu i vrlo je opasan momak. — Kao ti, je li? — Ja sam melem od č( el; prema tom mangupu! — o g j c vorih joj bez preuveličavanja. — Je li ti odan? — pitala je ona dalje. — To ne poričem ... Odan je i život bih mu poverio da je od zlata i dijamanata, ali čoveka od krvi i mest mogao bi da odvede na opasne staze — pokušah da joj objasnim. Gubio sam iz vida da je Bren­ da rođeni avanturista. Već sam po sjaju njenih očiju pogađao da je oduševljena mojim posinkom. Ispričah joj o poseti Pipčina i Markinča, a ona uskliknu: — Sad smo jaki! Pobedićemo! Nisam bio siguran u to, ali njena vedrina pređe na mene, a prava domaća večera me još vi­ še odobrovolji. Kad pođosmo na počinak, Brenda mi priđe držeći nešto na dlanu. — Poljubiću te ako primiš na­ zad venčani prsten, koji smo bili spremili. Zar nije smešno da se venčavamo sad kad te juri sva p c !ičija Velike Britanije? A po­ sle bice još smešnije. i . iznadoh da mi je bilo neobiči.o što treba da se venčam i da ,am zato i hteo to da učinim kad su Lun i Džejn odsutni. Ona se složi sa mnom i zaključi: — Život ljubavnika je najlepši! Iskoristih priliku da joj obe-

i am da se nikada nećemo venčati da ne pokvarimo lepotu svoje ljubi i. Bio sam svestan da to mirišt na neodrživo kleve­ tanje braka. Ona tog trenutka nije htela da razmišlja. Mnogo više je držala do toga da mi do­ kaže svoju ljube ' i odanost, a njeni argumenti au bili jaki i ne­ odoljivi. — Samo si ti devojka za mene — šapnuh joj svestan da će je te reći zapaliti kao barutanu. Bio sam srećan zbog izglađenog nesporazuma. Sledećeg jutra po mene dođe Edi Ston opet s lažnim brojevi­ ma na svom taksiju. Reče da je prespavao u obližnjem hotelu i da se javio porodici. Pred odla­ zak rekoh Brendi da Hač ne sme znati da sam joj ispričao sve o njemu i da ga ona prihvata s oduševljenjem. — On uvek treba da misli ka­ ko ja tajim našu »rođačku« vezu, jer sam i sam još uvek momak — rekoh na kraju. — Mislim da te sasvim ne razumem, ali prihvatam igru — slo­ ži se ona. Ostavih joj primopredajnik koji bejah doneo iz Stensgejta i obećah da ćemo zajedno u sve opasnosti. — Idem da proverim i očistim svoj pištolj — reče ona odušev­ ljeno. Napustih je ponosan što imam takvu devojku i ohrabren što ću moći da uz Hačovu po­ moć otpremim Zuleidu, kako se ne bi dogodilo da je Brenda sret­ ne i da iz Marokankinog pona­ šanja nešto nasluti. * Objašnjenje između mene i Hača bilo je dugo i ne baš lako,

jer sam tražio da mi on objasni kako je postao takav kakav jes­ te. — To je sve zbog jednog lošeg kreveta — odgovori on i ja počeh da razmišljam imam li pra­ vo na roditeljsl^ kaznu nestaš­ nog deteta. Umesto batina nastavih da pi­ tam: — Ako je zbog kreveta, sto mu gromova, šta bi bilo da je bila lo­ ša cela soba, ili kuća? — Bilo je to u Marselju. Iznaj­ mio sam bio sobu za tri noći, ali sam zaboravio da opipam kre­ vet, jer je u Francuskoj vrlo ma­ la potreba da se to čini. Francus­ ki kreveti su po pravilu vrlo udobni. Onaj je bio izuzetak. Će­ le noći nisam mogao da spa­ vam, jer sam imao utisak da propadam, a čas da ležim na go­ mili kamenja. Do jutra sam raz­ mišljao sedeći. Tada sam shva­ tio da vešt čovek može da preot­ me neku gangstersku bandu, ili postane direktor velike firme. Ujutro sam se vlasnici hotelčića požalio da je krevet nemoguć i da odlazim. »Ali, čoveče»! uzviknu ona. »To je istorijski krevet, na njemu je i sam Napoleon spavao jednu noć«. »N i ja ne bih mogao duže«, odgovorih joj. Zbog tog »istorijskog kreveta« tačno znam kad sam smislio metod. Sada ga primenjujem — ispriča Hač. — Sad ne znam ništa više ne­ go do sada, ako se izuzme taj vic s bradom — izrekoh ocenu Hačovog pričanja. — Malo šale nikad nije na odmet — pokuša da se opravda Ro i njegov osmeh me odmah smekša. — Suština mog plana je u tome da držim zatvorenog i 49

Kristijana Daksberija, pa da za to vreme preuzmem sve njegove poslove, jer ovlastiće me, prepo­ ručiti i pomoći mi na svaki mo­ gući način. — Taj policijski doušnik?! — začudih se Hačovoj nadi. — Ni on ne voli presne uši — smejući se objasni Ro. — Pa šta će ti Daksberijevi prljavi poslovi? — upitah još ne shvatajući. — On je trgovac oružjem. — Šta će ti oružje? — M ože da se proda. — Zar da pomogneš neki po­ kolj? Da izazoveš neki rat? — A nikako! Oružje ću proda­ vati samo po preporukama jed­ ne velike špijunske agencije. Ona pomaže najreakcionarnije grupe i režim e... — Zar ti?! Mornar i moj posin ak... — Baš zato! — A ja sam se nadao da si ti ipak pošten i da bi rasterao tak­ ve da se nikada ne pojave, a ti hoćeš da im prodaš oružje — re­ koh razočarano. Je li moguće da sam voleo takvog .čoveka? Zar odmah ni­ sam mogao da osetim ko je Ro Hač? Uzdahnuh spreman da premlatim tog momka tako da zaboravi i Napoleonov krevet i prodaju oružja. Već sam pomerao prste pre nego što ih stis­ nem u pesnicu, kad Ro nastavi: — Daksberi ima veze sa špi­ junskim agencijama koje žele da što više mute širom sveta. Bez njih on ne bi mogao javno i m im o da prodaje oružje. Davno bi špijuni našli način da ga uniš­ te. Ja ću to iskoristiti da im se osvetim. — Da se osvetiš?! Zar ti misliš 50

da sam ja čovek bez izbora, tris­ ta mu mušica što se prže na bednom plamičku?! — prekidoh ga već na kraju strpljenja. — Sad ja tebe ne razumem — reče Ro. — Šta mu je to »čovek bez izbora«? — Pametni mogu da izgledaju pametni i glupi, a glupi nemaju izbora. To je diplomatski način izražavanja kad se za nekoga kaže da je »čovek bez izbora«, umesto uvredljivim izrazom da je glup — objasnih mu zadovo­ ljan što mogu da mu vratim po­ en za njegovu otrcanu priču o krevetu. Moj vic je bio bradat do te mere da on više nije ni pokušavao da me nadmaši. — Lepo si se toga setio! — po­ hvali Ro moju duhovitost. — Dakle, Daksberijevi kupci i na­ logodavci misliće i dalje da ima­ ju posla sa čovekom koji nema izbora. Platiće oružje i tek kasni­ je uveriće se da su nadigrani... — Čekaj! Da li sam te dobro razumeo?! — prekidoh ga uzbu­ đenim glasom. — Ti ćeš da ošte­ tiš oružje, ili da ga miniraš i uništiš, zar ne? — Ponosim se što sam izabrao tako pametnog poočima! — uzviknu Ro. — Izabrao?! Pa ko je koga izabrao, štene jedno slepo? — Ti si me usvojio, ali ja sam odabrao tebe i vešto ti se ponu­ dio — smejući se odgovori Ro. Kad se prisetih kako su stvari tekle, izgubih volju da se objaš1 njavam i promenih temu razgo­ vora. Predložih da Šeron Šeli i Zuleidu otpremimo iz kuće, jer tako ćemo ih zaštititi od opas­ nosti kojim se sami izlažemo. — Već su otišle. One imaju

važne uloge u celoj igri — odgo­ vori Ro i pokuša da mi to objas­ ni, ali ja sam primetio samo to da će one uvek biti negde izme­ đu Hača i mene. — Dobro, sinko, plan je tvoj i ti ga ostvaruj — zaključih naš razgovor i počeh da mu pokazu­ jem opremu. Bio sam opremljen s nešto onih jednostavnijih Lunovih trik oružja. Imao sam i pet nečujnih gasnih punjenja, kojima sam mogao da uspavam veliki broj ljudi u zatvorenom prostoru. Objasnih mu kako se rukuje tre­ ćim minijaturnim primopredajnikom i dadoh mu ga da odmah pokuša uspostavljanje veze sa Brendom. Svojim primopredajnikom sam pratio taj pokušaj. Opruga Ro je odmah shvatao i ja posumnjah u to da on o radio tehnici zna mnogo više nego što ja mislim. On reče da je bio i brodski radio-telegrafista. Brenda se javi i on joj se obra­ ti biranim recima. — Milo mi je što vas čujem, gospodine Hače, pa se nadam da ću vas i upoznati — odgovori Brenda ne zaostajući u uglađenosti. Posle njihovog razgovora kre­ nusmo na posao. Ja dobih duž­ nost da izaberem dobar brod i unajmim ga sa celokupnom po­ sadom, a Hač preuze na sebe da nađe agente kupaca oružja, koji su već bili najavljeni Kristijanu Daksberiju. Njegovi čekovi omo­ gućavali su nam da lako i brzo radimo. Hač se vozio skupim Samersovim pakardom, ali ja sam bio zadovoljan Stonovim taksi­ jem. Još nije stvoren automobil udobniji od londonskog taksija, bar kada se tiče malo razvijeni­ jeg momka kakav sam ja.

Još nije bio mrak, a ja sam imao ugovor o zakupu broda. Bio je to brod kojim ću naterati Hača da spadne s nogu od izne­ nađenja. Bejah otkrio da je brod »A rou «1 vlasništvo Kristijana Daksberija. Bio je vrlo lep i luk­ suzno opremljen, a motori su mu bili uzeti iz serije ratnih pat­ rolnih brodova. Mogao je da po­ služi kao jahta, ali je mogao vrlo brzo da utovari i u spremište spusti teret od najmanje pet sto­ tina tona, jer je imao utovarne dizalice i čekrke, koji su bili do­ bro prikriveni. Takvi brodovi se upotrebljavaju za krijumčare­ nje, jer im je često neophodno da izvrše pretovar na pučini. Brod mi je iznajmio Daksberijev ured, a ja zakupninu isplatih go­ tovim novcem, jer nisam mogao da se poslužim Daksberijevim kontom u banci. Odmah izdadoh nalog da brod, koji je bio u jednoj maloj luci kod Brajtona, oplovi Kent i čeka na Temzi kod tačke do koje je smeo da dođe, jer Tauern Bridž se nije podizao za sve bro­ dove. Odredismo vez uz kej na­ spram Vaping bazena. Obavestih Markinča i Pipčina da premeštam svoj štab na »Arou«. Pozvah i Brendu i kazah joj gde će biti brod, ali je upozorih da ne ide tamo, jer je posada sastavlje­ na od grubih i neuglađenih mo­ maka. — Rizikovaću, ako zatreba — složi se ona i dade obećanje da će neprekidno pratiti signale svog primopredajnika, za slučaj da je zovemo ja ili Hač. * Sledećeg jutra požurih da obi­ đem brod. Kapetan broda mi 51

pokaza sve vrlo luksuzne kabi­ ne, gornju palubu i prostorije za mornare, ali kada sam zahtevao da vidim i prostor za 'teret, on skrenu razgovor n a • brodske motore i pozva me da ih razgle­ dam. Kad opet htedoh da pro­ đem ka skladištima, on me po­ zva da vidim odlične radio i ra­ darske uređaje. Treći pokušaj on spreči pričanjem anegdota i odvede me u brodski bar nava­ ljujući da me opije. Četvrti put nisam zahtevao da mi se brod­ ska skladišta pokažu, nego sam čekao trenutak kad me niko ne bude m o tr io da sam proverim o čemu se radi. Pošto je Hač rekao da osta­ nem na brodu do noći ja prihvatih kapetanov poziv na ručak Pod izgovorom da idem u svoj h im dvostruku premiju. Posavctovah mornare da potraže neki pošteniji brod. Složiše se sa mnom i obećaše da hoće. Osta­ doh s kupcem oružja i broda sve dok ne stigoše novi mornari. Za to vreme obavio sam neke po­ slove i proverio sigurnost čama­ ca i pojaseva za spasavanje u zimskim uslovima. — Mi plovimo k jugu. Već u to­ ku sledeće noći bićemo u toplim vodama — reče kupac oružja i poče da se hvališe kako će s ovim zamutiti svet od Angole do Arabije i od Orana do Keptauna. — Ko plaća? — pitao sam na­ mignuvši. — Zna s e ... Prijatelji s one strane Atlantika — odgovori on neodređeno. — Lepo — rekoh. — Čuvajte mornare, jer, izgleda, to su ljudi k ii vrede. - To je istina. Bez njih se ne b usudio da preuzmem brod. S\ ki je spreman da puca, i na nečiji ratni brod. Nijedan nije smakao manje od petnaest crnčuga, a neki i po pedeset — ob­ jasni moj poslovni partner. — Milo mi je što to čujem. A kako prolazite na carini?

— Sve je uređeno. Zna se ko su naši zaštitnici i svuda nam se otvaraju vi ta i prolazi. — E, onda srećno! — rekoh i pomislih: trebaće vam mnogo sreće. Sledeća dvadeset i četiri sata sam proveo spavr ’ući i gledaju­ ći televizijski program, jer mo­ ralo je da prođe vreme do mog »povratka s mesta nesreće«. N i­ sam slutio da ću napraviti toliko grešaka već pri prvoj špekulaci­ ji. Nisam pogledao sve novine, niti potražio obaveštenja. Kad se nađoh sa Hačom, on upita gde sam potopio brod. Rekoh da je potonuo u visini Madeire, pa sam se vratio avionom. Imao sam i priču o svom spasavanju s broda. — A ovo, tatice? — upita Ro i pokaza mi jedne novine. Tamo je pisalo da je južno od Kanarskih ostrva zbog zagonet­ ne eksplozije potonula jahta »Arou«. U pomoć je pristigao američki ratni brod, ali nije us­ peo da spase nijednog mornara. — Prevario sam se u računa­ nju. Taj brod je brži nego što sam ja mislio, pa je promašio ne samo Madeiru, nego i Kanarska ostrva — odgovorih zbunjeno. Malo kasnije priznadoh istinu. Ro Hač se smejao kao lud. Uvek strahujem da moj posinak nije ipak malo ćaknut.

X Postoji priča da je neki čovek u manjem gradu zorom ispričao neku laž, a kad su mu je drugi naveče ispričali on je i sam poverovao da je to istina. Nešto slično dogodilo se i nama. Ro Hač mi je rekao da treba govori­

ti o tome da jedini preživeli šef podzemlja Glen Pound »koga policija goni svim snagama« želi da okupi ostale gangsterske grupe i ostatke bandi sedam mrtvih velikih gangstera. — Štampa ti je dobro posolila rep, pa bi trebalo da bežiš i da se ne zaustavljaš do Anda, ili Tokija — rekoh još uvek ogorčen zbog opasnosti u kojoj se našao moj Ro. — Večeras krećemo da i mi malo pomognemo — smejući se reče Ro. — Ako ne počneš jasnije da me obaveštavaš o svemu što ho­ ćeš da izvedeš, ne računaj na svog »taticu«! — odbrusih mu pošteno. — Znam nekoliko jazbina, ko­ je treba da obiđemo. Tamo ćemo se pojaviti kao Glen Pound i nje­ gova »desna ruka« Oskar Vajtmen — reče Ro Hač. Razmišljao sam šta će mu sve te zavrzlame. On je »mutio« vo­ du, ali nisam znao šta želi da ulovi. Ranije je bilo drugo. Želeo je da ulovi lovu koju su nagrabili »prodavač ljudskih života« i »prodavač smrti«, odnosno Džordž Samers i Kris Daksberi. Kada se klupko mojih zamrše­ nih misli nađe na prodavcu Daksberiju, ja upitah: — Šta bi s Krisom, milion mu pušaka?! — Pogledaj — odgovori Hač i s tužnim izrazom lica pokaza jed­ nu stranicu »Mirora«. Tamo je bila velika Daksberijeva fotografija, iznad koje je bio krupni naslov: »UBIO SE KAD JE SAZNAO DA MU JE POTONUO BROD« Čitao sam dalje članak o tome da su gubici, koji u trgovini 81

oružjem nisu retki, ako se suviše rizikuje, pogodili Daksberija. Još od prve nesreće, kad je došlo do eksplozije u onom podzem­ nom skladištu, pisali su, Daksberi se nije pojavljivao. Pošto je potonula njegova jahta »Arou«, on je pretrpeo konačan slom ži­ vaca. Izvršio je samoubistvo ga­ som u svom stanu. — Daksberi nije bio čovek koji se ubija. Samoubistvo nije nje­ gov stil. Ubistvo da, ali samoubi­ stvo. .. — rekoh sumnjičavo. — Sad hoćeš da olakšaš svojoj savesti — reče Ro. — Uništio si čoveka i njegovo bogatstvo, pa sad tvrdiš i da se nije ubio. Za takvu drskost nisam imao dovoljno jaku psovku, pa samo rekoh: — Qualis vita, finiš ita!1 Artur Markinč zna dosta tih latinskih izreka, koje ponekad mogu da zamene i najžešću psovku i da odjednom smire čo­ veka kao hladan tuš. On je tako delovao na Hača. — Ljutiš li se ti, tatice? — upita glasom koji je prethodio molbi za oproštaj. — Opraštam ti, Ro, ali kaži mi ipak šta ti misliš o tome Daksberijevom samoubistvu — rekoh pomirljivo. — Pošto je pao u ruke policiji, njegovi zaštitnici su učinili da bude pušten bar privremeno, a onda su ga uklonili zauvek. On je znao suviše toga, a mi smo po­ kazali da neko može da ga sabl­ je u mišju rupu. Ubili su ga i ti tu nisi ništa kriv — ispriča Ro i ja sam sada znao kako stvari stoje. Vratili smo se na razgovor o lažima koje treba da proširimo 1. K ak av život takav kraj (latinski).

82

u londonskom podzemlju, jer Hač je hteo da se domogne još nekoliko opasnih zločinaca. — Bolje je da sve ostavimo. Imaš pravo bogatstvo, pa možeš da se proglasiš prvo dobročini­ teljem, a onda jednog dana da postaneš i svetac — šalio sam se na njegov račun. — A još kad nasledim svog taticu, koji je poskidao kajmak sa dna svih mora i okeana — složi se on. — Kajmak sa dna . . . Ono, Lun i ja uzeli smo dosta sa sta­ rih, davno potonulih galija, ali to nije kajmak. Pre bi moglo da se kaže talog, jer stvarno se sleglo na dnu — žalio sam se da­ lje. Tako dočekasmo i veče i obri­ jani, namirisani, obučeni u sku­ pa odela i u pakardu kome Ro beše promenio broj krenusmo u pohod ka ostacima londonskih bandi. Razmišljao sam kojom li brzinom izrastaju otkinuti delovi hidre i jesu li to bili repovi, ili glave. Koliko li je bandi stradalo u sukobu s Lunom, a i ja sam mu dosta pomogao, pa opet se veruje da broj zločinaca i zloči­ na raste. Gangsterski metodi se menjaju i usavršavaju brže od napretka policije. Sve to ponovo rekoh Rou Haču. — A šta bi tek bilo da ih niste uništili i da policija još manje postiže? — postavi on akademskp pitanje. Ćak i ja, nedoškolovani mor­ nar, morao sam da se složim da je ipak vredelo istrebljivati ga­ mad. Šta bi bilo s ljudima da se ne oslobađaju insekata. Njih uvek ima, ali opstaje i čovek. Ta­ ko je i sa zločincima. Treba ih is­

trebljivati! To rekoh svom posinku. — Tako je, tatice! — uzviknu on. — A kako bi moglo da bude nego tako?! — začudih se što uopšte smatra'da treba potvrditi moje zaključivanje o tome. * U toku tri večeri uspeli smo da upoznamo mnoge sumnjive lju­ de, a oni su nam omogućili da vidimo još sumnjivije i da se sprijateljimo sa najsumnjiviji­ ma. Četvrto veće Ro Hač je za­ kazao tajni susret u »Briž mote­ lu« na dvadeset i tri milje od centra Londona. Za svaki slučaj pozvali smo i »naš« taksi. Edi Ston se javio i rekao da će biti na određenom mestu tačno u zakazano vreme. Dok smo se vozili, Hač upita: — Da li si nekada čuo ime Pit Makdermot? — Nikad! — odgovorih. — Šta je s tim imenom? — To je nekakav opasan, za­ gonetan momak. Poznaje sve gangsterske bande, ali njega niko ne zna. Mnoge gangsterske vođe je spasao u zadnjem tre­ nutku, za neke gangstere je pla­ ćao advokate i davao kaucije, a dobra grupica obijača duguje mu život. On se sada javlja kao suparnik u našem poslu. I on okuplja gangstere i želi da ih ve­ že za sebe — ispriča Ro Hač. — Dole s njim! — odlučno uzviknuh. — Nađimo tog mrmota, ili kako ga ono zoveš! — Makdermot — ponovi Ro. — Voleo bih da mi nađemo nje­ ga pre nego on nas. — Glavu gore, momče. Krenu­

li smo na taj sastanak i kraj! — bio sam i dalje odlučan. Morao sam da budem takav, jer i inače sam zebao ne samo od hladnog vetra, nego i od tog susreta. Bridž motel je za razli­ ku od ostalih, koji su imali i do sto spavaćih soba, bio mali. Imao je svega "dvadeset soba luksuznih do iznad ustaljenih kategorija. Svaka je imala pro­ stranu garažu iz koje se ulazilo u zasebno predsoblje i odmah u sobu. Iz sobe se moglo kroz dru­ ga vrata izići u hodnik koji je da­ lje vodio u restoran, mali bar i salu za igru. Motel je bio okru­ žen brdima pod šumom, a ne­ posredno oko njega bio je leti cvetni vrt, a zimi prostor koji se raščišćavao za šetnje. To je bilo omiljeno izletište bogatih ljubav­ nih parova. Oni koji su uživali poverenje vlasnika mogli su da budu gosti u nekoj od okolnih vila pretvorenih u tajne kockar­ nice. Sve sam to znao još ranije, jer sam sa Lunom jednom dolazio ovamo, pa nam se sve toliko svidelo da smo pozvali Džejn i Brendu i ostali dva dana. — Ko je odabrao bas Bridž motel? — upitah posle dugog ćutanja. — To se nikad ne izabere. Je­ dan od gangstera mi je rekao da će nekoliko zanimljivih moma­ ka, veruje se, biti u motelu u to­ ku ove noći. Ne znaju se tačno ni imena, ni brojevi soba u koji­ ma će odsesti, ni kako se štite. To je naročiti vid opreznosti. Svaki od prisu tnih imaće prati­ oca, ali niko ne zna kako će iz­ gledati i gde će biti. Imaju osmatrače, a kako da se zna ko su osmatrači prilaza, ko stanovnici 83

Bejgejta, ko policajci i agenti u civilnim odelima, a ko slučajni prolaznici, ili strani turisti? — izloži Bo Hač svoje brige. — O, to je suviše mutno — zaključih već pokoleban u odluč­ nosti, ali mi se vrati nada da bi moglo biti gužve. Ovoga puta poneo sam svoje koltove i Lunove »cigare«, koje imaju snagu najboljih ručnih granata. Ro Hač je nosio samo onaj automatski pištolj, jer je smatrao da mu ne bi pomogao ni čitav arsenal, ako mu ne po­ mognu pamet i sreća. — U toku večeri nećemo se upoznati ni sa jednim učesni­ kom budućeg skupa, a nećemo razgovarati ni ako se znamo, jer takva su pravila. Tek u ponoć svaki od nas predložiće mesto sastanka. Svi predloži ne mogu da se prihvate, pa će se izvlačiti iz šešira — pričao je Ro Hač. — Ti ćeš ići na sastanak za izvlače­ nje mesta i odneti naš predlog. — A koji je naš predlog? — upitah znajući da nismo pripre­ mili ništa. — Vrlo je jednostavan — osmehnu se Hač. — Pozivamo ih u našu sobu. Tamo imam zadnju količinu onog tvog gasa . . . — To je Lunov gas — ispravih ga odmah. — Tog Lunovog gasa — nasta­ vi Ro. — Pohvataćemo ih i kroz garažu od magli ti s njima. Pošto će nas čekati i Edi Ston sa svo­ jim taksijem, neće nam biti tesno u kolima. M ogli bi smo da ih prebacimo u dva puta. — Pa šta ćemo s njima? — upi­ tah razočaran, jer sam se nadao da ćemo izazvati obračun i slis­ titi te momke u tuči, ili pucnjavi. — Videćemo koliko svaki vre84

di, jer oni znaju mnogo toga. Lakše je skuvati njihovu bandu pomoću njih, nego kad je s nji­ ma — mudrovao je Ro. — Kuvaš, momče, da se sve puši! — zaključih i namestih se da malo dremam, dok je Ro voz­ io boreći se s mrazom, maglom, gužvom na putu i mrakom, koji je odavno bi pao. Bio je devetnaest sati kad smo se primakli motelu. Ugledasmo Edija Stona i stadosmo ispred njega. On dođe k nama i sede na zadnje sedište. Ro mu kaza da je naša soba broj devet i reče mu da ne žali gorivo, nego neka čes­ to zagreva motor i sebe čekajući odmah na parkingu do naše ga­ raže. Objasni mu da motel ima parking za one koji ne uzimaju sobe i dodade neka večera i eventualno uzme i sobu, jer do pola noći mali je izgled da dođe do gužve. To veče smo se lepo odmarali. Oko nas su bili dobro obučeni ljudi, koji su večerali u restora­ nu, a posle sedeli u salonu, ili baru. — Neprimetno pamti likove, jer skoro svi oni koji su ovde bez žena, bar tako pretpostavljam, to su gangsteri, ili njihovi pratio­ ci — upozori me Ro Hač. — Ne znam zašto bi došli bez partnerki — rekoh ne verujući u ono što Ro kaže. — U ovakvim prilikama ne vo­ de se žene, jer samo smetaju, a mogu da budu i opasni svedoci — objasni Ro. U tome je bilo neke logike.

Rano smo se vratili u sobu, ali smo ostali obučeni i spremni.

Tačno u ponoć zazvonio je tele­ fon. — Da li ste vi rekli svojim pri­ jateljima da vas pozovu tačno u ponoć? — pitao je portir. Neko se dobro dosetio, pomis­ lih. Počeo je preko portira, a ovaj telefonira u sve sobe. Gosti koji su ovde zbog nečeg drugog, a ne da stvaraju veliki gangster­ ski savez i sklapaju mir u pod­ zemlju opsovaće, ili protestvovati i nastaviti da spavaju, ili se lju­ be s devojkom, ako su u sobi. Ostali su pravi. Pravi smo bili i Ro i ja. — Da, rekli smo — odgovori Ro. — Čekaće vas u foajeu prvog sprata. To je naspram lifta — re­ če portir. Treba da stignete tač­ no u pet minuta posle ponoći. Sada je prošla jedna minuta. Ta­ ko su zahtevali vaši prijatelji. Oprostite što sam morao da zo­ vem — objasni portir i prekide vezu. Odmakoh se od Hača, jer sam stajao uz njega da i ja držim uho uz slušalicu. — Idem — rekoh. — Ako te ubiju, osvetiću te, tatice — reče Ro Hač. — Zašto bi me ubili?! — upi­ tah začuđeno. On se satanski smejao. Opet sam se pitao je li moj Ro sledbenik nečastivog, ili sam Sotona bradom i repom. Šta ima on da pominje moju smrt i koješta ta­ mo? To me čini nervoznim. Na određeno mesto sam sti­ gao u isto vreme kad I još dva momka. Tobože nezainteresovano osmotrismo se međusobno idući ka foteljama. U istom tre­ nutku za nama stigoše još tri mračna tipa, koji su se osvrtali

pazeći u isto vreme i na svaki naš pokret. — Ko zna šta se događa? — upitah ja ocenjujući da sam doa­ jen1 ovog skupa. — Meni je rečeno da dam predlog gde da se susretnu gos­ poda koju predstavljamo — reče jedan. Ostali ponoviše to isto, iako neki drugim recima. Pošto ni­ smo imali šešir, ja ponudih dla­ nove da između njih promešamo listiće s predlozima. Savesno i pošteno obavih posao i pustih da jedan od prisutnih izvuče je­ dan listić. »Dvorac Haster«, pisa­ lo je na predlogu. — Ko je dao ovaj predlog? — upitah. Javi se jedan omalen, zaobljen momak kratkog vrata i objasni da je dvorac blizu i da se vidi odavde. Povede nas do stepenišnog prozora i otvori ga, jer je umesto stakla bio neproziran vitraž. Ugledasmo prema nebu obrise visoko postavljenog dvor­ ca s kulom u obliku tvrđavskih tornjeva s puškarnicama. — Svi treba da krenu u istom trenutku odavde i da zajedrio stignu tam o— reče momak koga ja u mašti krstih imenom Dampling2 — Polazak tačno u tride­ set minuta posle ponoći. Svi se razidosmo bez reči. Na­ kon dvadesetak minuta šest au­ tomobila krenuše u noć. Vozilo se polako, oprezno, kao da se može naići na minsko polje. Pred dvorac stigosmo razilazeći se u lepezu pred velikom okova1. Doajen — n a ju g le d n iji, često n a js ta ri­ ji, čla n d ip lo m a ts k o g kora, ili nekog d ru g o g ug le dn o g skupa. 2. D u p lin g (engl.) — valjušak.

85

nom kapijom. Dvorac je bio ma­ nji nego što je to izgledalo iz mo­ tela. Istina, peo.se dva sprata iz­ nad najmanje deset jardi viso­ kih prizemnih zidina. Kapija je bila otvorena i mi uđosmo ujedi­ njeni slutnjama i prikrivenim strahom. — Ko je domaćin ovde? — upi­ tah ja smatrajući da sam ustoli­ čen za doajena. Uvek mi se sviđala ta reč i du„go je trebalo da zapamtim njeno značenje. Javi se plavokos, mršav i mlad čovek. Izgledao je lepo sa svojim setnim osmehom. — Ja sam domaćin. Zovem se Pit Makdermot — reče ljubazno se smeškajući. — Eto ga tvoj mrmot — šapnuh Rou Haču. — Ko ima u dvorcu? — upita Ro odmah pošto me munu u rebra da ćutim. — Prazan je — odgovori Mak­ dermot. — On je moj, a ispraz­ nio sam ga, jer nam može zatre­ bati. — Neka Vajtmen pregleda sve prostorije pre nego što uđemo — nastavi Ro. — Izvolite — okrenu se k meni Makdermot. — Povešću i valjuškastog momka — rekoh krećući napred. Dampling pođe za mnom, a onda me minu i dalje je on vo­ dio. Pregledasmo sve prostorije. Sve su bile'otključane i dostojne divljenja, jer su bile nameštene tako da se nije znalo šta je u nji­ ma lepše. Pozvah Damplinga i u podrume, a onda u kulu. Nigde nikog! Vratismo se i obavestismo učesnike skupa. 86

— Vodiču vas na najbolje mesto — reče Makdermot. Lakim i skladnim korakom pođe u popločano dvorište za­ mka, a onda nas uvede u manji od dva salona za primanje gosti­ ju, uz koje su bile i trpezarije da se lakše pređe na obed. — M orao sam i ovde da ugra­ dim orman i frižider — reče do­ maćin. — Dok dođu ostali, popićemo ko šta želi. Svi se trgoše i nehotično ruke napipaše drške pištolja. — Šta to znači, gospodine Makdermot? — upita Ro Hač. Očito nije znao da sam ja doa­ jen skupa. — Ovde nisu.- prvo, Iv Džori. čovek koji najviše može da nam pomogne, jer drži u rukama po­ slove oko droga, zatim Vins Gulver, zvani Zlatni, trgovac i kri­ jumčar zlata i drugih metala i na kraju Nat Barni, bez koga ne­ ma pravih učena i otmica — od­ govori Makdermot. — Kako se to upotrebljavaju imena uz davanje tako opasnih podataka? — upita snažan čo­ vek duge kose i jake brade. — Vi ste obijač Uri Gvilt — re­ če Makdermot. — Nećemo tako! — usprotivi se Gvilt. — Zašto? Smeta li nekome što pominjem imena? — smeškao se Pit Makdermot. — Pa ona su potrebna da bi stvorili poverenje jedan u drugoga. Mi treba da se poznajemo. Ja poznajem, skoro sve prisutne, iako vi mene ne znate. Dakle, izjasnimo se ho­ ćemo li da upoznamo jedan dru­ gog, da znamo šta ko radi i čim se bavi, ili... — Imena su neophodna — re­ če Ro Hač.

I ja đoviknuh da treba znati imena. — Ja znam za sebe — reče glomazan i snažan momak sa nekoliko ožiljaka na licu. — Ne želim da ovde krijem ime, niti da razgovaram s ljudima koje ne znam ni ko su ni šta žele. M o­ gu ovde biti Lun i njegov mor­ nar Makferson, ili inspektori Skotland-Jarda. — Ovaj stari baš bi m ogao biti Makferson — našali se ugojen čovek četrdesetih godina, koji je u nekim trenucima postajao razrok. Ja se jedva uzdržavam da ne poskočim i da ga ne tresnem po vilici. — Voleo bih da sam M akfer­ son — odgovorih mu smejući se. Pit Makdermot me pronicljivo pogleda, a onda mu se u dubini očiju ukaza skrivena ljutnja. — Ja sam Uri Gvilt i ispunja­ vam narudžbe — reče snažni momak koji je imao ožiljke po li­ cu. Shvatih da se bavi ubistvima po narudžbini. Razroki i ugojeni gangster diže ruku: — Sebag Čamli, trgovina s inostranstvom — uzviknu i ućuta. — Kakva trgovina? — upita Makdermot. — Zar nisam rekao?! — začu­ di se razroki. — Trgovin a... ži­ vom robom. Talenti, radna sna­ ga, najamnici, lepe devojke... — Razumeli smo: belo roblje — reče Ro Hač. — Ne samo belo — smejao se Sebag Čamli. — Imam izbor svih rasa, iz svih krajeva sveta i svih vera i običaja. London to omogućava bolje od bilo kog grada na svetu.

— Zovem se Sten Meklin — reče krivonog čovek, čije ruke su izgledale veoma duge u od­ nosu na njegovu visinu. — Po­ slovi su raznovrsni, ali uglav­ nom međunarodna trgovina au­ tomobilima i kamionima. — Kradenim? — upita Čamli. — Naravno — potvrdi Sten Meklin. — Možemo da se udružimo, Ti daješ automobile, a ja u njih smestim devojke i vozače, pa sve pravac Arabija, ili već gde treba — šalio se Sebeg Čamli. Nastade veseli žagor. . — Hoću i ja da se predstavim. Zovem se Dik Lenon — javi se pomalo grbav momak srednjeg rasta. — Poslovi: krijumčarenje duvana. — Ostalo je samo da još ja ka­ žem svoje ime — javi se lep i jak čovek. — Radim isto što je radio Džef Džeger. Mi smo se sporazumeli i nismo smetali jedan drugom. Ja sam ... odnosno mo­ ji ljudi su izveli i par otmica. Tu počinjemo, ali u savezu sa Barnijem mogao bih da postižem mnogo više. — Ne znamo ništa o poslovi­ ma domaćina, a ja mu znam sa­ mo prezime — javi se Uri Gvilt. — Moji poslovi su finansije — osmehnu se Pit Makdermot. — Svi ste vi ponekad imali briga šta ćete s novcem koji može biti obeležen, ili koji treba odneti iz­ van granica Velike Britanije. K© će da »opere« novac? Ko da ga sigurno prebaci? Ko da poveže konce igre? Tu je uvek vaš Pit Makdermot. Ro Hač se naže k meni i šap­ nu: — Lepo društvo imamo. — Ti kvariš svoe »taticu«. 87

momče — odgovorih zajedljivo. Baš u tom trenutku čuše se koraci u hodniku i svi se mašiše oružje. — Budite bez brige — umiri nas Makdermot. — To mogu da budu samo prijatelji, ili moji momci sa straže. On pođe k vratima i sačeka da se čuje kucanje, pa glasno odob­ ri ulazak. Dva revolveraša gurnuše ispred sebe pegavog mom­ ka, koji se jedva zaustavi ispred mene i Ro Hača. — Špijun! — uzviknu jedan od dva Makdermotova momka. — Slušaj mladiću! — uzviknuh i priđoh im bliže. — Operi prljavi jezik i traži da ti Edi Ston oprosti što ga vređaš, ako nećeš da imaš posla sa mnom. — Prvo da čujemo šta ko ima da kaže — umeša se Makder­ mot. — Taj čovek se dovezao taksi­ jem, koji nije palio svetla, pa je prišao ovamo skrivajući se oko šiblja i iznad puta. Zgrabili smo ga dok je osmatrao kako da se uvuče u vrt. Kod njega smo našli pištolj — izloži stražar. — Ali to je moj čovek — rekoh mirno. On je vozač taksija i ima moj nalog da bude uvek u blizi­ ni mesta na kom se ja nalazim. Vratite mu oružje i tražite da za­ boravi uvrede. — Eh, gluposti! — uzviknu momak koji beše doveo Stona. Istog trenutka odleteo je u ugao salona i srušio se na pod. Onaj drugi je stigao samo da za­ mahne, pa se našao iza vrata dobro uspavan. Ja otresoh ruke i vratih se na svoje mesto. — Red je na nas da se predsta­ vimo — šapnu mi Hač. Ustadoh i glasno rekoh: 88

— Ja sam Oskar Vajtman, a pomažem Glenu. — A sada je red na mene. Zo­ vem se Glen Pound. Poslove ko­ je je vodio Džeger preuzeo sam s namerom da ih znatno unapredim — reče Ro Hač. Pomislih kako ih unapređuje i ne izdržah da se ne osmehnem. — Ima mnogo pitanja na koja bi Pound morao da odgovori — reče Pit Makdermot. — Nisam vas sve pozvao da odgovaram na pitanja, nego da od vas zahtevam. Nijedan od vas ovde neće biti dugo srećan, ako ne prihvati moje uslove — reče mirno Ro Hač. Gangsteri se narogušiše i me­ ne podiđe jeza od onog što može da se dogodi, pa se i ja umešah. Ustadoh i odmakoh se dva kora­ ka spreman da potegnem svoju džepnu artiljeriju. — Ko se protivi? — upitah jed­ va uspevajući da ne dodam još nekoliko reči. — Niko se ne protivi — reče Makdermot. — Međutim, treba imati na umu da ste ovde svi gosti i da ja odgovaram za vašu bezbednost. Vi, Vajtmene, ne shvatate da vas s leđa i još s dve strane drže na nišanu moji ljudi. Ubili bi vas pre nego biste potegli oružje, i ne samo vas. Osvrnuh se i pored jedne slike ugledah cev puške okrenute k meni. Video se samo mali deo cevi, ali pomeranje otkri da kroz zid njome nišani živ čovek. Na još dva zida behu se ukazale ru­ pe u tapetima i kroz njih su virili vrhovi puščanih cevi. Po jednoj od te dve cevi prepoznah da je to mašinska puška. — Mi smo u klopci — reče Ro Hač.

— Šta ste ono hteli da zahtevate, gospodine Pounde? — upi­ ta Uri Gvilt i zamahnu da udari Hača. Bio sam brži i odalamih ja nje­ ga., Nastade opšta gužva, iz koje Ro i ja izidosmo kao pobednici, ali tek tada shvatismo da smo se uzalud tukli. — Podignite ruke, ili pucamo! — začu se zahtev. Cevi su se zloslutno crnele. Morali smo da podignemo ruke. — Oni su hteli da nam se na­ metnu za gospodare. Treba ih kazniti — reče razroki debeljko Sebag Čamli. Ona dva onesvešćena gan­ gstera behu se digla i sada su nam prilazila s leđa. Nisam smeo da čekam i odjednom jurnuh tamo kud se strelac u zaklo­ nu ne bi ftiogao da nada. Nađoh se među gangsterskim šefovima i počeh đa udaram. Stiže i Ro mlateći po Lenonu i Adamsonu, koji mi se behu bacili na leđa. Umesto da mi time pomogne on mi otkri leđa, a Pit Makdermot zamahnu nečim crnim u ruci. Nisam stigao da uklonim glavu i nestadoh u mraku. Kad sam se osvestio nađoh se uvezan. Pored mene je bio Ro Hač, dobro izubijan i okrvav­ ljen, Ja osetih da sam ranjen u nogu. — Uništili su mi salon — reče Pit Makdermot. — Sada neka odgovore na ono što želimo da znamo, a on­ da neka umru — reče trgovac belim robljem. Opet taj odvratni Sebeg Čam­ li! Pomislih kako ću mu izmeniti lik kad mi padne šaka. — Ostavite to meni. Već dugo pratim događaje i sada sam uve-

ren da je policija stalno bila u toku događaja i tragični-': 'bračuna. Uspeo sam da otk*. " da je tobožnji Glen Pound glavom tajni inspektor Skotland jarda Foks. Verovatno znate da posto­ je takvi inspektori, koji rade iz­ van zakona. Oni su neka vrsta ovlašćenih momaka koji mogu da čine šta hoće, samo ako uniš­ te dovoljno nas — ispriča Pit Makdermot. — Pričalo se da je tajanstveni Foks star čovek — reče Adamson. — Foks je više pojam nego ime. Otkrićemo mi i ime ove dvojice policijskih njuškala — odgovori Pit Makdermot. Okrenuh se i šapnuh Haču: — Zar ćeš dozvoliti da te sra­ mote? Ti nisi Foks. — Šta to vredi, tatice? — mir­ no odvrati Ro. — Da im sudimo! — uzviknu Sten Meklin. — Smrt! Odmah da ih kazni­ mo smrću! — vikao je zapenušeni Sebeg Čamli pipajući nateklu obrvu i kožu oko oka. Opet taj najprljaviji od svih gangstera, prodavač živih ljudi! — Smrt! — složi se Uri Gvilt. I on je bio krvav, a usne su mu se utrostručile po debljini i na­ pukle. Kad je vikao videlo se da mu nedostaju neki zubi. Nisam stigao da izbrojim prazna mesta, a on usta pokri maramicom. — Hoću još ove noći da gle­ dam kako umiru — izjasni se i Vinston Adamson. — Eh, ti muška prostitutko, si­ ne poroka! Sto mu mreža i konopaca, neću biti celog veka ve­ zan, a tada ću te naći! — odgovorih mu i odmah mi bi lakše. 89

— Ne govori ništa, tatice — opor'^ fiu me Hač. si me doveo ovamo, šepr„.t,o! — odgovorih mu videći da sve ide kako ne valja. — Neka umru! Kako su nas izubijali, zaslužili su da ih same­ ljemo u mašini za meso — reče Dik Lenon. — Tako je! — uzviknu grbavi i krivonogi Meklin. — Priključimo im i tog pegavog momka, jer pošto oni rade za policiju i on je od iste vrste — reče Uri Gvilt. — Kako da ga ubijete, a niko nije naručio ubistvo? Vama je posao da ubijate za pare — podsmehnu se Ro Hač i pijunu krv prema Gviltu. Tek tada postadoh svestan da su svi gangsteri, kao i Ro ozbilj­ no povređeni. Samo Pit Makdermot nije bio ni okrznut, ni is­ prljan. Stajao je kao onog tre­ nutka kad smo ga sreli. — I ja sam za to da se kazne smrću — izjasni se i on. Nisam hteo da umrem kao po­ licijski agent, makar to mislili samo ovi strostruki ubice i zlo­ činci svih vrsta. — Ja se ne plašim, momci — rekoh glasno. — Pogrešio sam slušajući svog posinka Roa Hača. Sto mu prekršenih obećanja, kriv sam i to što nisam održao obećanje dato Lunu... Prekide me žagor prisutnih. — On je ... — zausti neko i zagrcnu se. — On je Samjuel Makferson! — izgovori drugi. — Čekajte! — uzviknu Pit Makdermot. — Ima nešto u to­ me. Tuče se kao Makferson, psuje... 90

Opet i njega zagluši graja. — Neka on kaže! — viknu Sten Meklin i pruži koščasti prst k meni. — Kažite jeste li vi Makferson! — zahtevao je Makdermot. — Ponosim se što jesam. A te­ bi, mrmot Makdermot isčupaće glavu iz ramena sam Donald Sikert. Osvetiće me Lun makar da se sakrijete svi u najdublje mišje rupe londonskih napuštenih skladišta na Temzi! — uzviknuh i zagrcnuh se, jer bejah ušmrknuo krv iz povredenog nosa. Opet nastade galama. Pominjali su tuču u jazbini »Kod sta­ rog mornara«. Primetih da na­ gađaju kako su tekli događaji posle tuče. Već su se razaznavale strašne optužbe na naš račun. — O, ovi momci ne mogu tako lako i brzo da umru — reče pretećim glasom Makdermot. — Odmah da umru! Kuršum u glavu i kraj! Inače može da is­ krsne Lun, ili neki drugi ponoć­ ni duh, pa da ih spase — reče lepotan Adamson. U tom trenutku Makdermotovi ljudi završiše vezivanje Edija Stona i dovukoše ga pored nas. Počeh da molim da ga puste. Obećavao sam bogatstvo za nje­ gov život. Rekoh da ću otkriti tajnu zakopanog zlata na tri mesta u Londonu. I imao sam takvih skrivenih rezervi. To ot­ vori razgovore o otkupu koji bi za naše živote dao Lun. — To ne smemo da učinimo, ljudi — reče Pit Makdermot. — Već smo rešili da ih kaznimo smrću i to ćemo učiniti. —.Ali mogli bism o... — zausti Sebag Camli. — Sve što možemo sa živima, možemo i s mrtvima. Ko će znati

Makdermot. — Odvežite im no­ ge i skinite ostale konopce, jer dovoljno je što su im ruke veza­ ne. Dodaćemo konopce oko vra­ ta, da se ne otimaju dok ih pri­ vodimo nad bunar. — Vičan si poslu, momče — rekoh čudeći se kako može čovek s takvim izgledom i uredan, čist, lep, pa da bude najgori ubica. Nisam mogao da shvatim sa­ moga sebe, jer taj momak mi je u najmanju ritku bio zanimljiv, a umalo da mi nije bio i simpati­ čan. Zato mu odgovarih: — Da, naći ćemo se u paklu, pa ćemo se zajedno peći nekoli­ ko miliona godina. Tada ću ja naći načina da tebi bude toplije. Nije bilo izgleda da se otmem i borim, jer se konopac oko mog vrata odmah zatezao, a ruke su mi bile vezane iza leđa. — Budi hrabar, Bo! Neka ovi bednici vide kako umiru pravi ljudi! — uzviknuh kada mog posinka nateraše da klekne uz ivi­ cu pravog bunara, verovatno is­ kopanog još kada je zamak Haster izgrađen. — Još da odredimo ko će da izvrši kaznu. Želi li neko sam da Bilo mi je, priznajem, teško. se javi? — upita Makdermont. Zar da ne smrsim konce još bar Svi su ćutali. Da nisu znali ko tucetu ubica, pljačkaša i gado­ smo, svi bi požurili da budu va? Zar da ne vidim više Luna i dželati, ali ovako su mislili da će Džejn? I kako će oni tugovati za se jednom saznati istina, a onda mnom! To mi je bilo teže od sa­ treba čekati Luna. me smrti, koja je iz onog bunara — Onda ću ja da ih likvidiram pružala svoju koščatu ruku da pred svima vama — reče Mak- me zgrabi. — Čim opalim puštajte konop dermot. — Vodimo ih dole u podrum, jer tamo ima jedan sta­ — reče Pit Makdermot i izvuče ri bunar, u koji mogu da se bace revolver na burence. Zagleda metke i okrenu bu­ leševi. Iza njih dođe dinamit i lerence. Za to vreme Ro me iskosa po će biti ukopani. — Moramo ih nositi — reče je­ pogleda kao da moli oproštaj. Da mu olakšam zadnje trenutke dan od ona dva stražara. — Taman posla! — uzviknu uzviknuh;

da su mrtvi? Ucenjivaćemo Lu­ na sve dok ne uzmemo ono što se može uzeti — objasni Makdermot. — Sine rođen iz utrobe mor­ skog psa, ili izležen iz zmijskog jajeta! Neka te sam Demon za­ takne u svoju zadnjicu! — kleo sam tog plavog momka znajući da je u pravu. Ako nas ubiju uspeće da po­ tkradaju Luna sve dok ga ne unište, jer on neće hteti da žrtvuje moj život, a neće znati da sam mrtav. — Onda na izvršenje! — uzviknu Meklin i opet pruži svoj koščati prst prema nama.' — Prvo da se dogovorimo o ujedinjavanju u isto bratstvo — nastavi Pit Makdermont. — M o­ ramo sprečiti novi prodor u na­ še redove. Ja, preuzimam istra­ gu oko toga da se utvrde krivci, pored ove trojice, a onda da očistimo one koji nas uništava­ ju. Začuše se glasovi odobrava­ nja.

91

— Lepo smo proživeli, ipak, Ro! Oprosti za sve, a od mene nek ti je prosto! — M oglo bi to i veselije, a ne tako patetično — reče Pit Makdermot. — Idi do đavola, mrmote! N e­ ka te duhovi obog dvorca posećuju i neka te miševi izgrizu! Pli­ vao kad želiš da si na suvom, i ne video žedan vode! Ne jedan, svi đavoli neka te odnesu! — vi­ kao sam dok mi stezanjem ko­ nopca ne prekidoše reči. Gangsteri su se smejali. Makđermot nanišani u potiljak mog Roa Hača, a ja sam gledao tako kao da pogledom mogu zausta­ viti kuršum. Možda to i može jak pogled, jer otkud bi ina­ če . . . Ro se sunovrati u bunar, a mene dovukoše do ivice. — Pomoli se, ako još umeš — reče taj vražji Pit Makđermot. — Neću, ti sine Sotone! Nikad se nisam uzdao u molitve, milion mu truba sudnjega dana! — odgovorih. Iza glave mi zagrme i ja osetih lak udar. Konopci popustiše i ja padoh u hladnu vodu. Instiktivno se uspravih. Noge mi dodirnuše dno, a glava mi ostade iz­ nad vode. Pogledah gore. Na oko pet jardi iznad mene video sam iscereno lice Pita Makdermota. On opali u Stona i navuče neki kapak na otvor bunara i mi se nađosmo u potpunom mraku. Nogam a sam tražio telo svog Roa Hača, pa se trgoh kao da sam sreo avet. — Živ sam i mogu da stojim na dnu — šapnu moj posinak. — Jesi li teško ranjen? — upi­ tah u strahu. — Nisam. Nešto me udarilo u potiljak, ali kao da mi nije ništa 92

— odgovori Ro Hač šapatom. — Šta je s tobom? Jesi li teško ra­ njen? — Nisam ni ogreban. I mene je nešto, udarilo ali možda imam malu čvorugu — odgovo­ rih tek sada svestan da sam i ja preživeo. — I to mi je dželat i ubica! Pro­ mašio je oba puta — zaključi Ro Hač. Pribismo se jedan uz drugog, jer tako smo lakše razgovarali. Nađosmo živog i Stona. Tek na­ kon više od pola sata setismo se da pokušamo odvezati jedan drugog. Okrenusmo leđa tako đa nam se nazad vezane ruke nađoše. Moja leva ruka je bila povređena, ali smo uspeli. Baš kad sam Roa odvezao, gore se podiže kapak. Svetio nam blesnu u oči. — Jeste li živi, momci? — pi­ tao je Pit Makđermot. — Nismo! Odlazi Sotono! — odgovorih. — Hoćeš da umremo ovde od hladnoće u vodi? — Znam da vam nije ništa, jer sam pucao ćorcima. Odvezali ste se, jer ti ne bi bio Samjuel Makferson kad ili ne bi odvezao ili prekinuo jedno obično uže — govorio je Pit Makđermot spuš­ tajući nešto u dubinu k nama. Shvatih da su to lestvice od konopa s drvenim prečkama. Dok su se lestvice odmotavale Ro me je pridržavao. — Požurite da se popnete, jer ćete se prehladiti, dragi moji prijatelji — reče mrmot Makdermot. Uh, što sam ljut na njega! — A gde su ti oni ostali prijate­ lji — upitah zbunjeno. — Otišli su zadovoljni, jer smo se sporazumeli o svemu. Sada

sam im ja neka vrsta šefa. Ob­ jasnili smo se kako da se nađe­ mo i takve stvari. Znao bih više da nisam žurio da ih se oslobo­ dim, jer sam brinuo o vama. M o­ že čovek i vrat da slomi, uprkos vodi — pričao je Pit Makdermot dok se Ro peo k njemu. Nadao sam se da će ga Ro pre­ variti i zgrabiti za vrat, pa požurih da se i ja uspnem čim on ne­ stade s lestvica. Kad sam izišao zatekoh ta dva momka kako se smeju i pričaju o vrućem grogu. Iza Pita Makdermota stajao je i smešio se Edi Ston. S mene se voda cedila i pljuskala dole u bunaru. — Tako je kad ja pristajem da idem bilo kuda bez Luna — progunđah. — Od sada biram druš­ tvo. * Baš kada sam završio pričanje o jednom od najstravičnijih svojih doživljaja, uđe Artur Markinč, nestrpljiv da se dočepa magne­ tofonskih vrpca i da sazna isti­ nu. — Priča još nije gotova. Po­ trebna su mi neka objašnjenja — rekoh prihvatajući čašu pića koju moj prijatelj beše doneo. — Ko može da ti objasni sve to? — upita Markinč. U tom trenutku uđe Lun. Beše čuo moje reči i sede smeškajući se zagonetno. , Slušam te, Same — reče os­ matrajući okretanje magneto­ fonskog kruga. — Ja ni sada ne znam ništa o Pitu Makderrtiotu — počeh već umoran od pripovedanja. — On­ da je mene i Roa Hača pogostio u dvorcu i otpratio nas do izla­

za. Obećali smo da ćemo čuvati njegovu tajnu svog spašava­ nja . . . — Pit Makdermot je inspektor Skotland Jarda, Foks. On je sa­ da šef združenih gangsterskih bar 'J' koje će polako pripremiti za un :tenje — odgovori Lun. .1 kakva je priča bila o Haču? I sam sam sumnjao da je Ro taj inspektor Foks — rekoh tek sada ne razumevajući ništa. — I on je bio . . . — Bio?! Kako to »bio«? — Pogledaj — pruži mu Lun jedan list papira. Bila je to ostavka Roa Hača na tajnu službu u Skotland — Jardu, u kojoj se zahvaljivao na pri­ mljenom ordenu i obaveštavao poslodavce da zaostalu platu i novčanu nagradu pošalju Druš­ tvu za zaštitu dece bez roditelja. — Neka on pokloni deci deo novca što ga je oteo gangsteri­ ma! — rekoh ljutito. — Mislim da hoće — osmehnu se Lun. — Ali ja ne želim više ni da ga vidim. Moj posinak, a policijski inspektor, još uz to Foks, milion mu lisičijih repova!? Hoću javno da se odreknem od Rohača! — zaključih izgovarajući njegovo ime sastavljeno u jednu reč. Nehotično se osvrnuh da vi­ dim nije li me možda čuo. Ipak, moraću da poštujem oproštaj koji sam mu dao kad smo ono . . . kad je trebalo da um­ remo. — Plaudite, acta est fabula! — uzviknu Artur Markinč. Ne znam šta znači ta njegova latinska rečenica, ali ja mogu da kažem: — Priči je KRAJ. 93

USKORO NA SVIM KIOSCIMA SPECIJALNO IMANJE »ZLATNE SERIJE«

DILANDOG detektiv koji 'se ne plaši strave i užasa . ••

DILANDOG u događajima na granici sna i jave

maštu

DILAN DOG se hvata ukoštac sa silama mistike i zla

r Iz sadržaja: «

• • • • ® ® ® © 9

9 ; O 1 « | © 0 t

KOM ANDANT MARK u epizodi Tajanstvena tvrđa­ va U BURETU NIZ NIJAGARINE VO DOPADE KNJIGA PROKLETSTVA HOĆE LI PASTI K R IV A KU LA U PIZ1 PRIČE O V U K O D L A C IM A SEK1N MAUZOLEJ STRAVE I UŠASA KRIMI PRIČA - Revolver magnum ZAROBLJAVANJE MESECA URAGAN ALMA A U T O M O B IL BUDUĆNOS­ TI VESTERN PRIČA Pre­ pad u Rićmondu PUSTINJSKE ŽIVOTINJE SIRENE I LJUDI KONJ K A O TAJNO O R U Ž ­ JE IZAZOV MORSKIH DUBI­ NA ŠALE, ANEGDOTE, HUMORKSKK, KARIKATURE, UKRSTENE REĆI

y

Šta je to? Ko je to? K A K O ĆU DA VAM ZAVR ŠIM PRIČU KADA SAMO SK A Č ETE PO S O B I?

TO SU

U STRIPU uskoro na svim kioscima PRVO ĆU SKLONITI TAMOIRE OD R U Č K A, ) V P A Ć U O N D A ZAVR ŠITI PRIČU / S.

'K A K O SE PRIČA Y PROČITAO Z A V R i A V A ? . A N AM .GIC O/

DA VAM PROČI­ TAM? PA 3A NE ZNAM DA č lTAM-J

U SLEDECEM BROJU FREDERIK EŠTON

LUNI OKUPANI DOLARI J e d a n od n a j b o l j i h i n a j u z b u d l j i v i j i h rom ana o slavnom avanturisti Donaldu S i k e r t u , L U N U , k r a l j u p o n o ć i. B a n d a f a l s i f i k a t o r a k o j u pre dvo di n a c i s t i č k i ratn i z l o č i n a c š t a m p a s t o t i n e m i l i o n a la ž n i h dolara. Sv etsk o m fin an sijsk o m i b a n k a r s k o m s i s t e m u preti k o l a p s . I n tr o p o l i p o li c ij e m n o g i h z e m a l j a s u n e m o ć n i . N ji ho vi s p e c i j a l n i a g e n t i b i v a j u u b i j e n i . Kad falsifikatori otm u i ubiju i Lunovu p r i j a t e l j i c u , k r a l j p o n o ć i o b j a v l j u j e rat z l o č i n c i m a . R e d a j u se m n o g o b r o j n i s ur ovi o b r a č u n i , g a n g s t e r i se sv im s i l a m a tr u d e da e li m in iš u s l a v n o g a v a n t u r i s t u ali to im ne će poći za r u k o m . . .

3 POTO

H jo m u

X lO O