Ashton,Frederick - 38-Lun i Nemezis

LUN I NEMEZIS br°i

860

____ v v v

j%

F. EŠTON

NOVA SERUA - X-100

SVESKA

860

/

1984.

F. Ešton LUN i NEMEZIS

DREBH3K

Direktor NIŠRO »DNEVNIK« VITOMIR SUDARSKI

Glavni i odgovorni urednik OOUR »IZDAVAČKA DELATNOST« VLADIMIR STEVANOV

Odgovorni urednik Redakcije književnih izdanja MILORAD PREDOJEVIĆ Urednici izdanja PIROŠKA MATIĆ GRADIMIR PASĆANOVIĆ Recenzent VLADIMIR DUBRAVClĆ Korektori: EMILIJA JOVOVlC ANĐELKA SILAK FLORIKA BOSIKA Tehnički urednik SLAVKA BOŠNJAKOVIĆ Tiraž 80 000 primeraka, II izdan]e

Izdaje i štampa: Novinska, izdavačka i štamparska radna organizacija »DNEVNIK-, OOUR »IZ­ DAVAČKA DELATNOST«, Bulevar 23. oktobra 31. Novi Sad, telefon (021) 621-555. Broj žiro-računa: 65300-603-6350. RUKOPISI SE NE VRAĆAJU

F. Ešton

LUNINEMEZIS

— Hej, Džefe! Probudi se, ćoveće! Kako možeš da spavaš tako dugo? — zvao je Stiv Rutvel tražeći šta bi bacio u ugao na Džefa Brauna. koji je ležao po­ kriven preko lica i nečujan, kao da nije živ. Rutvel zaista nije mogao da shvati to da čovek, posle uzbuđenja koje su doživeli prethodnog dana i u toku noći. još uvek spava, iako je bilo već više od osam sati. On ustade i obuće se, pa iziđe da kupi novine i cigarete. Cim se nađe napolju i raspoloženje mu se popravi Vreme je bilo lepo i jesenji smog još nije počinjao da vlada Londonom, pa je laka izmaglica isticala sunčane zrake nad obližnjim parkom. Pošto izabra neko­ liko novina i kupi dva pakla cigareta, Stiv Rutvel prođe oko ugla i nađe se pred »Kokni« pabom, čiji je novi i pro­ strani izlog gledao na park. Uđe i odabra stočić pored prozora Naruči kafu, raspakova cigarete i odabra jednu, pa tek onda poče da prelistava novine. Imao je običaj da čitanje počne sa zad­ nje strane. Sada je pogađao na kojoj strani će biti vest o pljački na aero­ dromu, ali je nije nalazio. Beše stigao skoro do prve strane, kad kelner pri­ nese kafu. On mu se osmehnu i uze šo-

Ijicu, a onda pogleda prvo: stranu no­ vina Soljica mu u ruci zaigre i vruća tečnost poće da se proliva, pa je morao da je brzo spusti. Nezapaljenu cigaretu smrvi na pepeljari i s nevericorn po­ novo pročita naslov Jedva je smogao snage da se savlada i ostane na stolici još nekoliko minuta. Čitao je osećajući kako mu trnu usne i iice, i kako ga podu­ zima nekakva toplina od koje počinje da drhti. On naglo ustade. Ostavi pedeset pensa uz neispijenu šoljicu kafe, i, jedva se držeći na nogama, požuri nazad u sobu, gde beše ostavio Džefa Brauna - A sad se probudi, prokleti lupežu! Pogledaj ovo, čoveče! - vikao je Rutvel otimajući pokrivač od pospanog Džefa Brauna. - Ako ti jednom slomim vrat. biće to zbog toga što me budiš baš kad mi je pajlepše da spavam - gunđao je Braun ne uspevajući da zadrži pokrivač. - Ustani!... Ovo je strašno! Zar je moralo baš nama da se dogodi? - A šta nam se to tako strašno dogo­ dilo? - Pola miliona ćoveće... Preko pola miliona funti! 3

- Sedi, povrati dah i lepo kaži šta te punio veliku torbu nakitom, a Braun je muči. sačekao drugu prodavačicu, pa je i nju - Čitaj!... Evo, i sam pročitaj, DžefeL.. onesvestio. Desilo se da niko nije prišao »Te đinđuve vrede najmanje pedeset hi­ ni blizu radnjice, pa su mirno pokupili ljada.« To si ti rekao, priznaj! A ovo?... sve što im se učinilo vredno i lako za Hajde, probudi se, lepo, pa mirno, ako nošenje. Pošto je sve išlo lako, zaključili možeš, pročitaj celu prvu stranu - još su da je dobro da ponesu i torbu nađenu uvek drhteći, govorio je Stiv Rutvel. u ormaru pored kase. Bila je puna ku­ Džef Braun iskoristi priliku i opet se tija s nakitom, pa je nije trebalo ni napu­ pokri, a onda uze novine i poče da čita niti. prvu stranu. Naglo oseti da su mu usta Iste večeri odabrali su nešto nakita suva i da ga muči nekakva nerazum­ uzetog iz vitrine radnjice na aerodromu ljiva teskoba On odbaci pokrivač i sede i ponudili ga jednom preprodavcu n a na ležaj. kita u Sohou. Gledao ih je začuđeno, pa - Ali to nije moguće! - reče uzbu­ su pomislili da su ispali smešni nudeći đeno. ali ne suviše glasno. imitacije kao zlatni nakit i izgubili su se, - Moguće je, stari moj, moguće! Lepo nasmejani i bezbrižni, iako ih je prepro­ kažu: »preko pet stotina hiljada funti.« davač kradenog nakita poznavao. Odlu­ Eto. . Mora da je počela gužva Počeo je čili su da prvo neko vreme troše onih veliki lov, a divljač leikari pod pokriva­ sto osamdeset funti nađenih u registarčem — odgovori Stiv Rutvel. kasi trgovine, pa će već naći način da - Uh, ćoveče! Strasno je i kad se po­ procene svoj plen i dobiju za njega što misli. Sva londonska policija.. Podzem­ se može. Bilo je tu makar dvadesetak lje bruji i oštri kandže... Avanturisti... vrednih ručnih ćasovnika. a mnogo­ Privatni detektivi... Vlasnici trgovine... brojne ogrlice i lančići morali su ipak I svi znaju koga love - s izrazom očaja­ imati neku vrednost. Tako je i došlo do nja na licu, zaključi Džef Braun. toga da Braun kaže kako »sve te din- Valjda ne misliš?... - zapanjeno đuve vrede najmanje pedeset hiljada« ga pogleda Rutvel zavlačeći prste u Mirno su sakrili plen i otišli da veče­ svoju plavu kosu i čupajući je kao da raju, a onda na spavanje. Nisu mnogo želi sebi cJa skine skalp. razmišljali o tome gde su izvršili - Da, baš to mislim! Pozvaćemo poli­ pljačku. ciju s najbližeg telefona i tražićemo da Međutim, sada su novine trubile o dođu po nas u oklopnom automobila tome da je nakit od zlata, platine i dija­ Povešćemo ih do skrovišta... manta ukraden u trgovini najluksuz- UhL.. Voleo bih da imamo telefon nije robe na aerodromu Hitrou, vredi ovde u našoj jazbini - uzdahnu Stiv Rut­ više od pola miliona funti. Novinari su vel i opusti ruke. predviđali da će pljačkaše uhvatiti p a I njemu postade jasno da je to najbolji nika kad čuju da je neko već otkrio i nji­ hova imena, jer su iste večeri nudili deo izlaz i jedini način da ostanu živi Mjih svoje pljačke jednom »trgovcu« naki­ dvojica su taj poduhvat za.»T*«sIiii onoga tom. U svojim izjavama policijski in­ dana kad su se iz Holandije vratili avio­ spektor je savetovao Rutvelu i Braunu nom. Videli su da ispred trgovine suveni­ da. iako nisu uspeli da preprodaju na­ rima Cesto nema nikog i “roc3nili su da tamo ima i vrednih predmeta, a niko ne kit, ne pcgreše i bace plen, jer niko im bi pomislio da izvrši pljačka na ogrom­ ne bi verovao. Najbolje je da se predaju policiji i donesu sav plen, pa će se tako nom i mnogosti uko obezbeđenom aero spasti onih koji bi ih brzo poubijali dromu. Još dvaput sa dobro osmotrili samo da im preotmu blago. sve prilaze i prostorije do kojih može da se dođe bez kontrolo i a jednom od naj­ — Ne smemo čekati ni časa jer neko­ većih aerodroma na svetu U vreme kad liko naših poznanika znaju gde stanu­ se pije čaj. jedna oc dve prodavačice jemo. .. - reče Džef Braun. male radnje u redu sličnih u holu D, od­ Bio je samo pružio ruku da dohvati lazi do automata Cvek se ¿adrzi više od pantalone, kad se vrata sobe prosto raztri minuta a kad se vrati, gieda u čaše i leteše Tri čoveka s pištoljima u rukama pazi da joj ispod mišice ne ispadne paketiskali su se u dovratku. tih s kolačima — Podignite ruke. momci! I ne pokuša­ Tako su njih dvojica, baš u trenutku vajte da se branite! - naredi jedan od kad je odsustvovala jedna prodavačica njih. ušli i onesvestili onu drugu. Rutvel je Rutvel i Braun se pogledaše. 4

- O plenu ništa... Samo dok ga ne nađu bićemo živi - šapnu Braun ustajući i podižući ruke. Iza trojice napadača pojaviše se još dvojica, ali se vratiše u hodnik da štite napadače sa te strane. Rutvel i Braun su znali da niotkud ne može stići pomoć, jer su stanovali u maloj kući. čija vlas­ nica je radila u modnom salonu kao krojaćica i izdavala sobu stanarima da bi dopunila svoju skromnu mesećnu za­ radu. Bila je udovica, i bez dece. Napa­ dači brzo pretresoše sobu u kojoj behu zatekli Eutvela i Brauna, a onda provališe i u ostale prostorije u kući. - Gde je plen? Govorite, ili će biti zlo! - vikao je jedan od napadača - O čemu vi to govorite? - upita Džef Braun. Onizak čovek širokih ramena i s ožilj­ kom iznad obrve snažno udari Brauna u trbuh i ovaj pade sklupčan na ležaj iza sebe. - Sledeći put skupljaćeš zube po podu. Govori gde su opljačkane stva­ ri!- pretio je napadač. - Zašto udarate? Kažite lepo šta ho­ ćete. O kakvim opljačkanim stvarima govorite? - upita Rutvel. - Znate vi to vrlo dobro — odgovori čovek s ožiljkom i unese se Rutvelu u lice. - Ne odugovlačimo! - pozva ćelavi čovek, malo zrikav, ali uredno obučen, izbrijan i s izgledom primernog nižeg službenika u banici ili trgovini. - Pretresimo sobu i celu kuću, pa ćemo videti gde je plen. - Da, počnite pretres! - složi se lep muškarac zelenih očiju i guste brižljivo negovane kose, koji je držao automatski valter u ruci. On ostade da oružjem drži pod pretnjom dva pljačkaša sa aerodroma, a ost­ ali jurnuše da pretresaju. Prevrt&l' su nameštaj, praznili ormare, dizali tepihe, razvaljivali vrata soba i podruma, cepali posteljinu i lupali po podovima i zidovima. - Šefe, siguran sam da plen nije skri­ ven u kući - reče najviši od svih napa­ dača, koji je bio upadljiv i po tome što je imao neprirodno duge zube - Ne smemo ostati dugo - reče zelenooki. - Odvešćemo ih, pa će tamo kod nas reći i ono što nisu sanjali da znaju. On pištoljem pokaza Rutvelu i Braunu da krenu ispred njega Kod izlaz­ nih vrata ih opomenu da budu mirni i poslušni, jer će im pucati pravo u glavu.

Napolju zatekoše kamionet priteran do samog ulaza i okrenut zadnjim krajem ka vratima Petorica napadača lako utovariše zarobljenike pod ciradu, gde se smestiše svi sem vozača. Kamionet poskoči na ivici trotoara i ubrza ulicom prema severu. Uskoro ne­ stade na uglu među ostalim vozilima Samo dva minuta kasnije stigoše dvoja policijskih kola U jednima su bili inspektor Mark Gudi i njegov pomoć­ nik, a u drugima četiri policajca u uni­ formama Oni jurniše u kuću i odmah shvatiše da su zakasnili. - Sve govori o tome da su oteti - zak­ ljuči inspektor mark Gudi držeći ruke u džepovima mantila i gledajući u tava­ nicu kao da otuda čita svoju misao. Policajci se krišom nasmejaše. - Da li da opštem neredu i mi do­ damo nešto“’ - upita jedan od iih - Nije potrebno - ozbiljno odgovori inspektor. - Našli smo se pred zagonet­ kom, koja se ne rešava ovde U tom trenutku jedan jx>licajac skoči ka hodniku i uz preteći uzvike zgrabi nekoga i povuče ga u sobu - Recite mu da me ne davi. Ja sam došao nam... želeo sam da dođem - ža­ lio se nepoznati čovek sjajnih očiju, koje kao da su gorele u groznici. Njegove oči su se izdvajale na mi ša­ vom, sivkastom licu, koje se produžavalo iznad ćela u ogoljeno teme s kratko podšišanim ostacima kose. Smešio se ćudno ističući mnoštvo belim metalom prevučenih zuba, kakvi su se pravili samo u zubnim ordinacijama engleskih zatvora - Otkud ti ovde, Erter? - upite in­ spektor dajući policajcu znak đ i ^ubii uhvaćenog. - Došao sam ... vi ¿natć... Nagrada. . - mucac je Eiter ne prestajući da se smts'. - Budi js.sr>«j;, jer uhip>ićemo te kao sarndrika ouih koje goimno - pripreti mu inspektor Gudi. -- To'n«:. možete da mi prišijele, aii neću da govorim dok. se ne utvrdi da mi pripada nagrada - odgovori Erter. - Ali na čemu zasnivaš pravo n& na­ gradu, i povodom čega? Znaš !i zašto smo mi ovde? - upita inspektor. - Znam; gonite Rurvela i Brauna. Oni su stanovali ovde.

- Zašto ih gonimo? - Opljačkali su radnju na aero­ dromu i ne sluteći dt* ja to za njih suviše veliki zalogaj.

- Otkud ti znaš sve to? - Piše u novinama - cerekajući se odgovori Erter. - Sta me sprečava da posumnjam i u tebe? Možda si im pomagao - reče in­ spektor i sam se smešeći. - Nije me briga, jer znam da nisam bio s ta dva luda momka. - Ali ako bih šapnuo novinarima.. Bilo bi gusto za tebe da se poveruje da si treći član bande... - Ne! To ne smete! To nije istina! To... - »To-to-to«. Nema šale sa mnom, Er­ ter! Govori šta znaš o pljački i pljačka­ šima, ili ću proturiti vest da si »treći ćovek«. - Cak i to bih rizikovao, jer nagrada je ogromna. Ko otkrije pljačkaše i po­ mogne da se plen nađe, dobiće deset pro­ cenata, a to je za mene pravo bogatstvo. - Dobro, a šta ti znaš više od nas? - Prvo mi recite šta vi znate. - Znamo da su pljačku izvršili Džef Braun i Stiv Rutvel, a to je dovoljno. - I ne znate ništa više? - Znamo i da su oteti - Sigurno znate i ko ih je oteo... - To ne znamo. Ako ti znaš, priznaću da imaš zasluga za povratak opljačka­ nih dragocenosti. Zato, odmah govori! - zaključi inspektor i u očima mu planuše iskre pretnje. - Želim da sa svedocima uzmete moju izjavu i da se o tome sastavi služ­ beni zapisnik. To je potrebno da bih oču­ vao svoje pravo na nagradu - odgovori Terens Erter i krenu ka vratima. Jedan policajac mu prepreći put. - Kuda si krenuo? — upita inspektorov pomoćnik. - Zar ne žurimo u policijsku stanicu da dam izjavu? - upita Erter. - Ućinićemo to ovde — reče inspek­ tor Mark Gudi i opet se zagleda u tava­ nicu, kao da otuda očekuje pomoć. Njegov pomoćnik otvori beležnicu i poče da piše zapisnik, a Terens Erter da govori: - Stanujem u blizini i rano sam čitao novine. Bio sam uzbuđen vešću o pljački i zbog toga što su je izvršili Braun i Rut­ vel, dva autsajdera podzemlja, koji su uvek hvatani u malim provalama i kra­ đama .. - Požuri, Erter1Ko ih je jutros napao i odveo? - prekide ga inspektor Gudi. - Treba brzo da dejstvujemo. - Nije tako hitno. Oni neće daleko reče Erter. 6

- Ko neće daleko? Uostalom, nastavi da govoriš i pazi da me ne ljutiš oteza­ njem, jer zapamtiću ti taj greh, ako ga počiniš - još jednom ga opomenu in­ spektor. - Cim sam saznao šta su Rutvel i Braun učinili, ja sam počeo da motrim na ovu kuću. Video sam Rutvela kako iz­ lazi i pratio ga sve dok se vratio. Uskoro su za njim stigli pet momaka, koji su potrčali u kuću, dok je vozač priterao kamionet i okrenuo mu zadnji kraj ka vratima Posle je i vozač ušao... - Poznaješ li nekog od tih momaka? - upita inspektor. - Svih pet! - uzviknu Terens Erter. - Imena i gde ih možemo naći! Brzo! - uzbuđeno reče inspektor Gudi. - Ako sve to kažem, da li je dovoljno da steknem pravo na raspisanu na­ gradu? Neka se ovo moje pitanje unese u zapisnik, kao i to da se upiše i vaš od­ govor - reče Ereter i oči mu lukavo sevnuše. - Upiši i pitanje i odgovor - reče in­ spektor Gudi. - Ako je obaveštenje taćno i ako pohvatamo sve te momke, onda pravo na nagradu ima Terens Er­ ter, koji nas je obavestio o tome. - To je ispravno. To volim da čujem. To me obavezuje... - »To-to-to«! Hajde, imena otmičara! - prekide ga Gudi. - Mislim da je prvi Henri Monk, poz­ nat i kao Lepi Henri... - Zašto »mislim«? Je li bio, ili nije taj Monk? - Bio je, svakako. Ono »mislim« je zato što mislim da je on glavni u grupi. - Dalje! - Bio je i Vinston Madrik, zvani Pro­ fesor. .. - Dalje! - To su dva... Treći je Filip Pedžet. To je omalen momak. - Dalje! - Četvrti je Martin Gosling, koga zovu i Veseli Konj, jer uvek se smeje kao da rže, a ima duge konjske zube. - Kaži i ime petog! - On je najmlađi, ali možda i najopas­ niji. Zove se Sebag Frenć. - A gde se mogu naći ovi momci? upita nestrpljivo inspektor Gudi. - Oni menjaju adrese. Sada Henri Monk stanuje u Hamersmitu, Kardros Strit, zgrada u kojoj je »Agata« pab. Ost­ ale adrese treba vi da nađete. Valjda i policija treba nešto...

— Znaš li adresu makar nekog od njih, ili gde se viđaju? - Tamo u »Agati« se mogu često videti zajedno. To je sve što znam - odgo­ vori Erter. — Onda požurimo, momci - pozva inspektor Gudi i prvi krenu ka izlazu. Njegov pomoćnik ostade da sa dva svedoka i policajcem koji beše stigao sa ulice naprave zapisnik o događaju i da zatvore kuću 11

Više od tri decenije, nekadašnja sto­ larska radionica pretvarala se u malu fabriku. Nikla na nekadašnjem Parers Rodu, radionica ga je zatvorila i naterala da put skrene pod pravim uglom. Sa druge strane radionice nastao je novi Alensli Rod. To presecanje puta bio je najzapaženiji uspeh pretvaranja ra­ dionica u fabriku. Konačno, pre tri go­ dine fabrićica je zatvorila kapije. Vlas­ nici zgrada i terena sada su bili naslednici, kojih je bilo desetak i koji su se spo­ rili sa gradskim vlastima oko cene za otkup zemljišta, preko koga bi se nasta­ vio Parers Rod. Zbog toga stare zgrade nisu bile nikom iznajmljene, a na kapi­ jama iz oba pravca stajali su natpisi »Prodaje se. Zastupništvo Evelin Strit 204.« Dakle, zgrade, barake i gomile natrulih sanduka mirovali su već godi­ nama, a nikome nisu koristili. Međutim, tu pogodnost za sebe beše primetio Henri Monk. Pošto je stanovao u zgradi čije prizem­ lje je zauzimao *Agata* pab i koja se nalazila do zidova napuštene fabričice, Henri Monk je sa prozora svoje sobe lepo video sve zgrade i prolaze. Zaklju­ čio je da bi ponekad mogao da koristi prostorije na toj strani zida Jedno­ stavno je izradio ključeve za obe brave na kapijama, pa je tamo ostavljao svoja kola, ili je bio sa svojim ljudima kad je želeo da bude skriven i siguran da ga niko ne čuje. Sada se to skrovište odlično uklopilo u njegov plan. Pošto je u toku noći saznao da su Braun i Rutvel opljačkali čitavo bogatstvo. Henri Monk je odlučio da se umeša. On je imao grupu prijatelja i strašno bi se uvredio ako bi ih neko javno smatrao bandom. - Mi se samo družimo, pomaženjo 1 štitimo. Život je težak bez prijatelja ko|i su spremni da pomognu - govorio je Monk.

Donekle je to bila istina U Londonu je bila tradicija da postoji grupa ljudi koji se redovno sastaju u nekom pabu ili baru i koji su spremni da jedan dru­ gome pomognu. Međutim, postojale su grupe koje su bile i nešto više. One su se nalazile, slikovito rečeno, na ivici po­ dzemlja. Činile su usluge podzemlju, ali i zakonu, prema prilikama i raspolože­ nju. Neke od njih su štitile red u pabu koji su posećivale. a bile su spremne da zaštite nekoga od sitnih pretnjL Ko­ načno. neke od tih grupa bi počele da pljačkaju i postajale su bande, koje bi jaci »gazda« naterao da rade za njega Za grupu Hi nriia Monka se znalo da je još samostalna Saputalo se da njih peto­ rica ukradu i brzo prodaju poneki auto­ mobil znajući gde i kome da ga predaju ne brinući dalje o tome. Ponekad su svo­ jim kamionetom odnosili građevinski materijal sa mesta koja nisu bila dobro čuvana, a često su vršili obične usluge u »satima prekovremenog rada* Eto, jed­ noj takvoj grupi desilo se da s divlje­ njem sluša priču o podvigu dva usam­ ljena lupeža - Ali oni ne mogu tako! - govorio je zubati Martin Gosling. - Ko će da ih zaštiti? Kako da unovče ogromno blago? I kako da žive tako bogati? - Bar da su nas uzeli - rekao je Sebag Frenč. Možda je to bio trenutak u kome je Monku sinula ideja - Momci, ja znam izvesnu Mej Handon. Išao sam sa njom dok nije počela da pita zašto je ne uzmem za ženu. Tada sam pobegao kao od samog đavolovog dede, iako ona ima sve prvoklasno i iz­ gleda kao maloletna lutkica Nasledio me je baš taj plavokosi Stiv Rutvel. To je momak koji pazi kako je obučen i drži se kao da je državni tužilac - pričao je Henri Monk. - Možeš li da sve to ispričaš malo kraće, Hari? — upita ga Vinston Madrik gladeći svoju kratku kosu oko ve­ like »tonzure*. - Ako ti misliš što i ja onda nemamo vremena za razgovore. - Naravno da mislim - živnu Monk. - Znam gde stanuje Mej Handon, a ona zna gde da nađemo Rutvela Posetićemo ga i uzeti lovu, ili ćemo stići da zgra­ bimo makar nešto od svega Tako je nikla ideja da se otme p'ien od Rutvela i Brauna, pa se sve svelo na otrricu njih dvojice, jer Mej nije mogla da bude sama pa pošto nije bila sa Štivom Rutvelom, ona je u jednom baru našla 73

nekog poznanika i kući je došla tek u zoru. Dok su je Monk i njegovi momci privoleli da im kaže gde da nadu Rutvela, propalo je još malo vremena a onda je trebalo stići ćak do Beksli Hita. Ipak, Monkova družina je u poslednjem trenutku zgrabila dva pljačkaša bez zaš­ tite. Kamionet je stao pred kapiju napuš­ tene fabričice sa istočne strane, od Alensli Roda. Pošto je vozio Sebag Frenč, on je imao i ključ, pa je sam otk­ ljučao i otvorio kapiju. Provezao ie ka­ mion u zapušteno dvorište, zastao i iza­ šao da opet zaključa kapiju, a onda opet seo za upravljač, da malo kasnije utera vozilo u zaklon nekadašnje sušionice drveta, koja je imala debele zidove i be­ tonske svodove - Sad smo u sigurnom — reče Monk zadovoljno. - Ne možete da se nadate čudu, momci - obrati se zatim Rutvelu i Braunu. - Čini mi se da te poznajem - reče Rutvel gledajući Monka. - M ožda.. - Sad se sećam... Mej je zadržala tvoje fotografije. - To ti neće pomoći. Moraćeš da pre­ daš plen. - Nemamo ga više. Kad smo shvatili šta smo uzeli, sve smo bacili u Temzu — upade Džef Braun. - Imaš retku bradu, a tako gusto lažeš - reče Vinston Madrik. - Moja brada može s godinama da postane gušća ali tvoja kosa nepov­ ratno nestaje - nasmeja se Braun. Sve je izgledalo kao da se prijatelji šale čekajući da stigne piće. - Kako ste saznali gde stanujemo? upita Rutvel. - Pogodi - reče Monk. - Pitali ste Mej. - Tačno. - Ona je jedina znala gde stanujem, jer sam se trudio da krijem stalnu adresu. - »Ne veruj ženama«, rekao je neko vrlo pametan. - Zašto baš ženama da ne verujemo? Svaka budala mogla je da me izda, isto kao Mej, samo da je znala gde živim. Je­ ste li je tukli? - Malo smo je zaplašili, ali je nismo tukli. - Da krenemo na posao, jer nema koristi od praznog razgovora - upade im u reć Martin Gosling.

8

U tom trenutku se ogromna dvokrilna vrata sušionice drveta naglo razmakoše i dva čoveka s mašinskim puš­ kama uđoše i stadoše, ne govoreći ni reć. - Podignite ruke, momci1 - začu se naređenje iza leđa Morkovih momaka. Tako se oni nađoše opkoljeni i digoše ruke. Mcnk se trudio da razazna likove napadača i čudio se kakva ih to izma­ glica krije. Tek kad mu jedan priđe sas­ vim blizu, on shvati da napadači imaju tanke ženske čarape preko lica. - Priđite uza zid, odmaknite noge i glavama se oslonite tako da vam ruke ostanu na leđima - naredi jedan od napadača. - Svaki vrag je u Londonu počeo ve­ like pljačke i otmice - gunđao je onizak čovek promuklog glasa. - Samo nam zadaju posla. On je kratkim komadima žice vezao ruke Monku i njegovim ljudima, izdvo­ jio već vezane Rutvela i Brauna, i dao znak da ovu dvojicu odvedu. - Uspavaćemo vas i ostaviti da vas nađe policija. Ostaje vam da se nekako sporazumete s pajkanim a - reće pro­ mukli. - Osvetićemo se ako ikad saznamo ko ste - zapreti Henri Monk zureći svo­ jim zelenim očima u napadače. - Evo ti da imaš više razloga za os­ vetu - smejući se reče jedan od napa­ dača, i snažno ošamari Monka.

On se trže i žica mu zaseće zglobove iza šaka. Promukli mu stavi vatu preko lica i zapreti da se ne odupire, jer ima i drugih načina da se čovek privremeno ili zauvek uspava. Monk je znao kako se đavolski blizu nalazi smrt i udahnu hloroform. Sam se spusti na tle, što učiniše i ostali njegovi drugovi, kojima takođe behu stavili na lica vatu sa hloroformom. Kad su se osvestili, oko njih su stajali policajci u uniformama i agenti Skotland Jarda u civilnim odelima. - Pokupite ih, momci. Istina, ne vrede mnogo, ali umešali su se, i neka okušaju kašu - reče inspektor Mark Gudi, opet gledajući u tavanicu, koja je ovoga puta bila zasvođena i tamna. - Za šta nas optužujete? - upita Vin­ ston Madrik. - Umešani ste u otmicu dva građa­ nina Londona, Profesore — odgovori Gudi. - Nije bilo otmice! Došli smo da po­ razgovaramo sa dva prijatelja. Oni ce

da posvedoče. Istina, znali smo da se priča kako su došli do velikog plena. . - To je tvoj način da ostalima kažeš kako da se brane, zar ne? - Tu smo se skupili... Bili su još Džef Braun i Stiv Rutvel... Gde su oni?... Baš smo ih pitali je li istina, kad neko viknu »ruke uvis!«. Sta smo mogli?.. Posle smo se osvestili i ugledali vas. Dakle, ništa nismo krivi. Drugi su nas napali - pričao je Vinston Madrik nepotrebno glasno, jer je želeo da ga svi dobro čuju. Inspektor Mark Gudi je znao da će sada svi oni ponavljati reći Vinstona Madrika sve do besvesti, ali morao je da ih uhapsi i sasluša, pa neka tužilac od­ luči ostalo. Još pre pola sata izgledalo je sve lako i jednostavno. Otmičari dvojice pljač­ kaša mogli su da se skrivaju neko vreme, ali Skotland Jard i stanice poli­ cije vec su pleli mrežu znajući njihova imena. Još nije bilo jedanaest sati, a neko je telefonom obavestio Skotland Jard da se Henri Monk i njegova banda nalaze u napuštenim zgradama neka­ dašnje fabrike nameštaja. Međutim, ost­ ala je tajna ko je to javio. Inspektor Gudi je pretpostavljao da je to učinio neko od onih što su preoteli Rutvela i Brauna. Ostalo je da pokuša mučnu istragu u okolini, tražeći obaveštenje o tome da li je ko šta video u blizini. Jedan vratar malog pansiona zapazio je neka kola parkirana pred zatvorenim ulazom u napuštenu fabričicu, ali nije znao broj kola, niti je video da neko provaljuje tamo. I sva ostala obaveštenja odnosila su se na neodređena zapažanja iz kojih se nije moglo izvući ništa korisno za da­ lju istragu. Posle podne počeli su da pri­ stižu oblaci, a s mrakom je stigla kiša nošena vetrom. Sve je postalo teskobno i neprijatno.

* Osvestili su se na hladnom betonu. Čuli su razgovor iz pravca odakle je do­ lazilo i svetio. - Prestanimo da se kartamo jer sva­ kog časa šef treba da stigne - reče neko. - Prvi put sam doživeo da on učest­ vuje u ovakvom poslu. Čak sam verovao da on nije od naše vrste - reče drugi glas. * - Hajde da pogledamo onu dvojicu. Možda su se osvestili - reče onaj prvi.

Tri čoveka zakloniše svetio na vra­ tima, ali jedan od njih okrenu prekidač u prostoriji gde su se nalazili Rutvel i Braun. Oni su žmirkali pokušavajući da se primaknu zidu, kako bi se oslobodili dok sede. - Je li vam dobro, momci? - veselo upita jedan od otmičara. - Hladno je na betonu, gladni smo, i bez cigareta. Greh je što nas držite ovako Da li vi idete u crkvu? Da li se plašite boga? - pokuša Džef Braun da se šali. - Biće i gore, ako ne kažete gde ste sakrili opljačkani nakit - reče jedan otmičar. U tom trenutku na vrata iz druge po­ drumske prostorije stupi ćovek pod maskom i sa mašinskom puškom u ruci. On rukom dade znak trojici otmičara da stanu levo od vezanih pljačkaša. Oni poslušaše, misleći da on želi slobodan prostor za pretnju otetima. Rutvel i Braun su nehotično gledali samo u cev mašinske puške, i iznenadiše se kad ona skrenu prema otmičarima. Prvo im se učini da vide plamićke bez zvuka, a onda se skupiše kao da njih pogađaju kuršumi i potresaju pucnji. Tri otmičara zapanjeno iskolačiše oči i zgrabiše se za grudi, koje su rešetali kuršumi iz mašinske puške. - Šefe!... Zašto? - jedva izusti jedan od njih. - Prokleti gade! - opsova drugi. Treći pade bez glasa, a odmah zatim svi se nađoše u lokvama krvi, mrtvi. Ubica pod maskom je nekoliko trenu­ taka stajao u mestu, pa onda zameni šaržer mašinske puške i priđe ubijenima Za svaki slučaj on svakom od njih opali još po nekoliko metaka u glavu. Rutvel i Braun okrenuše glave prema suprot­ nom zidu, da ne gledaju strašnu scenu zločina. - Izgledate mi osetljivi - reče maski­ rani. - Sad ste videli kako ćete završiti i vas dvojica, ako odmah ne saznam gde je plen. - Tek onda ćemo odmah biti mrtvi reče Džef Braun. - Moraćete da mi verujete na reć. Čim kažete gde je plen, uspavaću vas hloroformom, a onda vas odneti daleko od ovog skloništa. Vi i ne slutite gde se ono nalazi i nema razloga da vas ne ost­ avim žive. Vi ste sada videli momke koje sam ubio, ali nikad više ih nećete videti i ne možete saznati ko ih je poslao da vas otmu - objasni maskirani. • 9

- A zašto ste ih ubili? — upita Stiv Rutvel.

- Ljudi ne znaju da ćute. Inače već mnogo toga o meni znaju ili slute. Brzo bi ceo London šaputao moje ime kao otmičara vas dvojice, jer vaš plen je su­ više velik da bi se ćutalo. Tih pola miliona funti mi je potrebno. Siguran sam da ću ih dobiti. Dakle, ostali su samo moji ljudi, koji bi mogli da otkriju istinu. Sad ih nema, i ja sam slobodan kao ptica na grani Logika je neumoljiva odgovori mirno, i, reklo bi se vrlo rado, maskirani ubica. - Teško je da samo na reč otkrijemo gde je nakit. Sigurno ćete nas ubiti reče Braun. - Da bih mogao da održim reč bez opasnosti po sebe, ubio sam ovu trojicu. Zašto bih ubio vas9 - odgovori maski­ rani. - Zato što je to za vas jednostavno. Ubili ste svoje ljude, pa zašto biste poštedeli nas? - reče Rutvel. - Ubio sam ih da prekinem moguć­ nost da vas otme neko drugi. Ne moram da vas ubijem, jer ionako nećete imati šanse da ostanete živi, ako se dobro ne sakrijete. Vas će goniti hiljade ljudi sve dok javno ne predate plen. Radoznao sam da saznam šta će se dogoditi, i baš zato imate šanse da ostanete živi - iz­ loži maskirani. - Takve šanse su suviše male. Ne damo plen - zaključi D/ef Braun. - Nećete izdržati Ovde ste zatvoreni i bez nade da vas neko spase. Ja to znam sasvim sigurno. 1 ne posto;i neko ko bi vam hteo pomoći le li tako? - Ipak. plen nećete dobiti - ponovi Braun. Dobiću ga, budite sigurni, jer ima mnogo načina da vas nateram da govor­ ite, Zu početak, vezacu vas za mrtvace. Por! jo hladan i moraćtf'! da sedite na njima - nastavi masV'n - Vi ste luđak' - uzviknu Rutvel. - To vama samo tako izgleda. Kao u svakom drugom poslu i u zločinu treba imati mašte. Samo genije zločina može da vlada - reče mirnim, skoro dobro­ ćudnim glasom maskirani ubica. A onda ih onako vezane prevuće do još toplih leševa, i veza ih za njih. - Zabavljaču se čitajući vesti o dve otmice vas dvojice. Vi.dećete me nakon dvadeset i četiri sata. Nadam se da ćete biti spremniji za suradnju - dodade na kraju i uputi se prekidaču da im oduzme i svetio.

10

- Čekajte! Mi smo gladni... Hladno je i strašno ovde u mraku s mrtvima reče Stiv Rutvel. - I nemamo duvana - smejući se dodade Džef Braun. - Nismo zadovoljni smeštajem, a i naše devojke brinuće što nas nema. - Ti se šališ, a ja ne mogu da podne­ sem sve ovo - reče Stiv Rutvel uzdrhtalim glasom. - Trebalo je da nas dvojica krademo voće na tržnici, ili, u najboljem slučaju, ponešto iz samousluga - s uzdahom reče Praun. - Momci, pa vi niste smeli ni sanjati da ćete moći da ne kažete gde ste sa­ krili plen - smejući se reče maskirani, i opet im priđe. - Kažite mi dok sam još dobre volje i obećavam vam da ću vas večeras ostaviti žive, zdrave i slobodne u Gudmej parku, iza igrališta. - Zašto baš tamo? - upita Braun. - Vi ste čudan ćovek. Braun. Voleo bih da vas mogu zadržati u svom društvu. Verujte da sam se ovoga tre­ nutka pitao zašto da vas ostavim baš tamo, a ne u Mejesbruk parku, ili negde drugde. Uopšte nema pravog razloga. Jednostavno moram negde da vas izba­ cim, a to je najbolje u zaklonu šiblja ne­ kog parka u koji može da se ude noću. - Dakle, ostavićete nas žive?... upita Braun. - I sa po deset funti u džepu, da imate za početak. Nije vam teško da op­ ljačkate neki stan, ili trafiku — dobro raspoložen, prekide ga maskirani. - Pa da mu kažemo? - obrati se Braun svom drugu. - Kaži mu - složi se Rutvel. - Pametno od vas, momci. Jednom iz velike trojke niko ne može da se odupre kad on želi da nešto sazna - zaključi maskirani. Braun gurnu laktom Rutvela, da ga upozori na poslednje rečenice maskiranog. - Cuo sam - šapnu Rutvel. - Dakle, gospodine . Ne znam vam ime, a vi ne želite da se predstavite poče Braun. - Dakle, dali ste reč da ćete nas ostaviti žive i zdrave, ako ka­ žemo gde je naš plen vredan pola miiiona funti. - Sasvim tako, momče' Bravo! Ti sve shvat.aš. Govori dok sam ovako lepo ra­ spoložen. Možda ću, kad pregledam plen, ostaviti u vašim džepovima i po svih sto funti. Uvek sam prosjacima i

crkvi davao po neki pens - radosno reče maskirani. - Na putu od aerodroma žurili smo do prve stanice podzemne železnice u Henslou vest, jer smo ranije tamo pro­ našli odlično skrovište za plen - reče Džef Braun. — Nešto nakita smo potrpali u džepove, a ostalo odneli do pabsa u predvorju. Tamo je iz jedne kabine muškog toaleta prolaz za opravke do kanala za ventilaciju. Brzo se skine zaš­ titna mreža i ćovek se uvuče u kanal. Posle stigne u podzemni tunel železnice. Tamo je nagomilano sitnog kamenja i peska, i lako je zakopati ono što se krije. Treba pratiti samo podeoke sa stubovima noseće grede. Mi smo kopali tačno ispod petog podeoka. - Nisam siguran da ću moći da na­ đem taj prolaz i plen - primeti maski­ rani. - Oslobodite mi ruku, pa cu nacrtati plan po kome je lako stići gde treba umeša se Stiv Rutvel. Maskirani posluša i donese papir sa olovkom. Rutvel sve brižljivo nacrta i objasni, a onda reće: - Molim da nas ostavite u boljem po­ ložaju i dalje od mrtvih. - Preneću vas u ovo drugo odeljenje. Tu ima hrpa strunjača iz jedne dvorane za vežbanje, pa će vam na njima biti ugodno. Nahraniću vas i napojiti, a onda čekajte dok se uverim da me niste prevarili. Nadam se da shvatate opas­ nost u kojoj biste se našli, ako bih ja stradao, ili ako ne bih našao dragocenosti - odgovori maskirani. Prenese ih u susednu prostoriju i pod­ miri sve njihove trenutne potrebe, a na kraju im stavi u usta i pripaljene ciga­ rete. - Pazite da vam ne padnu na stru­ njače, jer izgoreli biste a da vam niko ne pomogne - zaključi maskirani ubica odlazeći. On zatvori teška metalna vrata i za­ robljenici čuše zvuke zaključavanja brave, a onda korake koji se udaljavaju nekim dugim hodnikom. Posle toga su osluškivali da li odnekud dopire neki zvuk. Nije ga bilo. Po tome zaključiše da su smešteni suviše duboko pod zemljom. Ostadoše uhvaćeni u mrežu straha. Da li će se maskirani zločinac vratiti kad zgrabi kofer i torbu s ogromnim plenom9 I, zašto da se vrati? Zaključani betonski zatvori dugo će skrivati tajnu trojice ubijenih i dvojice ovde zatočenih ljudi. Međutim, maskirani se vratio i odr­

žao reč. Bila je ponoć kad se Džef Braun i Stiv Rutvel osvestiše i zaključiše da se nalaze na vlažnoj zemlji u šiblju Gudmej parka. - Sad pravo u najbližu policijsku sta­ nicu! - reče Rutvel. - Ni oni nam neće verovati. Osudiće nas, i već u prvom zatvoru bićemo na­ dohvat velikih bosova londonskog po­ dzemlja - reče Džef Braun. - Pa šta da radimo? - upita Rutvel. - Ne verujem da ćemo uspeti da napu­ stimo zemlju, a i u drugim delovima sveta brzo bi nas sklepali, ili gangsteri, ili policija. - Dakle, za nas je zemlja duboka, nebo visoko i nigds spasa - razoča­ rano reče Braun. - Postoji samo jedna nada... - Govori brže, čoveće! Već sam lud od briga i straha - prekide ga Rutvel. Braun mu privuče glavu i nešto šapnu. - Ja tek gubim pamet, a ti si već sas­ vim lud - glasno zaključi Rutvel. - Zašto da ne pokušamo? On je čovek koji nikome nije odbio pomoć, ako ga je taj molio. To mu je slaba strana, pa treba da je iskoristimo. - Ali kako da stignemo do njega? To ne uspeva Skotland Jardu, celokupnoj policiji i svim snaguma podzemlja Lon­ dona i sveta. - Ja znam put do njega - reće Braun. - Pa zašto smo, do đavola, išli da pljačkamo na aerodromu?! Mogli smo prodati to tvoje znanje za iste pare i bez opasnosti - reče Rutvel. - Moje znanje nije te vrste — nasmeja se Braun. 111

Usamljen u svom dobro skrivenom 1 enijalno izgrađenom skloništu, Donald ikret je kasno napustio radionicu u kojoj je gradio prototip automobila amfibije, koji će moći ne samo da juri asfal­ tom i plovi na vodi nego i da se vine u vazduh i spusti do znatnih dubina u nedra mora. To nije bio prvi prototip »lete­ ćeg automobila podmornice«, ali će sva­ kako biti prvi tako savršen. Međutim, trebalo je još najmanje godinu dana napornog rada pa da. čudno vozilo bude gotovo, a izgradnja je trajala više od tri godine. Mnogi drugi poslovi odvlačili su Donalda Sikerta od ovog hobija, a i delovi naručeni od fabrika sjporo su ispo­ ručivani. Međutim, on je već mogao da vidi ogromne prednosti ovakvog vozila. 11

koje je on želeo da sačuva za davno za­ morske vode, i da pri tom pogleda šta mišljeni pohod u džunglu oko Amazona, . sve to daju televizijske stanice. BaS kad čak na drugoj obali Okeana ■se beše smestio na stolićicu pred čud­ Predavao se maštanju o toj ekspedi­ nim kuhinjskim aparatima, od kojih su ciji kad god je bio usamijsn i kad je mo­ neki bili njegovo delo, da brzo i sa zado­ rao da se odmori od napornog naučnog voljstvom spremi sebi jelo, iz zvučnika rada, ili od doživljaja u teškim suko­ se čuo muzički signal, koji je značio da bima sa neprijateljima napretka i bo­ neko zove posebnom radio-vezom. To su ljeg življenja čovečanstva. Te večeri ose- morali biti Džejn Vitington, mornar ćao je blagu smirenost i prijatni umor, Samjuel Makferson. ili novinar Artur koji će mu doneti prijatan, okrepljujući Markinć - Kroki. Džejn i Sam su znali i san. Bila je jesen, i on se opet našao u gde je sklonište i kako se u njega ulazi, Londonu. S one strane Okeana bili su se ali Markinć je odbio da ponese odgovor­ vratili i Džein i Makferson, ali je divna nost tolikog poverenja, jer je bio više iz­ naučnica morala na naučni skup bio­ ložen mogućnostima da ga neko uhvati loga u Holandiju, a Makt'erson na zad­ i mućenjem natera da izda dragog pri­ nje putovanje radi ronjenja na jednom jatelja. nalazištu rasutog bltig? ta galije potop­ ljene pre dvu stoleća. Naču. na koji su Sikert prede u sobu s uređajima za Sikert. Džejn i Sam živeli zahtevao je vezu i odmah na signalnoj tabli nađe da ogromna novčana sredstva, i oni su ih znak potiče od poziva Artura Markinča dobijali varilo' izguWj«*»i Mago sa mors­ kog dna. To omo*ući*\«lo naučniku i - Slušam te, Kroki! - javi se Lun. avanturisti Sikertu da poštuje svoja Oni su radio-uređajima naročite iz­ shvatanja V’ avde i rip vatko otme i rade mogli da govore otvorenim tek­ zadrži plen čaii i od na;.»•'.ih zločinaca, i stom, jer su aparati emitovali moduli­ kad se nisu znali oštricu:. Pored toga, rane impulse, koje je pretvarač prijema Donalu Sikre> i Džejn \itington su u će­ opet menjao na razumljivi govor. Tako lo i svetu plasirali nvoje prona­ niko nije mogao ni da ćuje šta govore, laske, pa su tantijeme : prihodi od pate­ niti da radio-gonimetrom prati izvore nata pristizali na taji-:: račune u Svajemitovanja, jer se talasna dužina auto­ carskoj i mnogim drugim bankama. I matski menjala posle određenih vre­ ove to stvari om god ne su bile dobro menskih intervala na oba primopredajur .aene. Star mornar je (jebalo da nika. Tako uređene veze sa spoljnim sve­ stigne u zimovrik i timu v>r