Ashton,Frederick - 37-Lun i Asmodej

u

I

šumi na vrhu Sent Filipa odjeknuo je iznenada, pola sata pre ponoći, dug, samrtnički vrisak, koji se odmah zatim pretvorio u zadnji jecaj. Opet je potplinula tišina medu drveće i nekoliko dugih trenutaka ništa se nije čulo, pa je odjeknuo tih, ali oštar poziv: —Hajde, može! —Skini mu tu prokletu košulju i daj vrećicu! — odgovorio je jedan drugi glas. Donald Sikert bese pošao iz Niče u noćnu šetnju, koja je trebalo da ga osveži posle duge dnevne vrućine, pa se tako našao na pedesetak koraka od mesta zločina. Nekoliko trenutaka bio je sleden stravičnim i bolnim vriskom, a onda se okrenuo i ustao s kamena na kom je sedeo uz jedno drvo. Bio je spreman da jurne u pomoć napadnutom, a tada je čuo uzvik: —Hej, ovde su jedna prazna kola! Neko je u blizini! —Valjda znaš šta treba, budalo! Pazi i traži! Nas dvojica treba da obavimo posao! — odvrati neko s mesta zločina. Tek u tom trenutku Sikert postade svestan da su sve reci od početka izgovorene na italijanskom. Nije bilo čudo što on, čovek koji je govorio mnoge jezike, u trenucima iznena-

đenja nije obratio pažnju na to da napadači ne govore francuski. Po navici on pođe rukom u džep letnjih pantalona, jedino mesto gde bi mogao da drži oružje da ga je imao. Međutim, napipa samo vlažnu maramicu, a u zadnjem džepu tanak novčanik. Ipak, on pođe napred pazeći da ostane skriven drvećem, ali se saplete o jednu isturenu žilu velikog drveta i dočeka se na ruke. Možda mu je to spasio život, jer sa strane se čuše šišteći zvuči nekoliko zrna ispaljenih iz pištolja s prigušivačem. Sikert se baci iza drveta, otkotrlja se ka padini i nađe se desetak koraka niže. — Ovde je neko... Valjda sam ga pogodio sa pet koraka — reče napadač. — Dođi ovamo. To je neki noćni šetač. Gotovi smo i krećemo — odazva se drugi s mesta zločina. Donald Sikert je brzo puzao, iako nenaoružan. On stiže da vidi dva čoveka nad trećim, koji je nepomično ležao. Ocenjujući da se radi o običnom napadu razbojnika na usamljenog čoveka, Sikert uzdrhta videći nešto mnogo strasnije. Jedan napadač je u desnoj ruci držao pištolj s produženim prigušivačem, a u levoj snažnu baterijsku lampu, kojom je svetleo onom drugom. Taj je klečao pored ubijenog starijeg čoveka i iz nožem rasečenih grudi žrtve

vadio nešto i stavljao u plastičnu žutu vrećicu. —Gotovo! — odsečno reče plavokosi napadač, koji obrisa krv s ruku 0 iscepanu košulju žrtve. —Lino; krečimo! — pozva onaj što je držao svetiljku. Lino nije odgovarao, pa se Sikert osvrnu da vidi-zašto se ne javlja i ugleda ga uz veliko drvo s leve strane od sebe. Nije video šta on to radi, ali je pogodio da ga uzima na nišan 1zato odskoči baš u trenutku kad Lino opali uzastopce pet puta. Sikert oseti da mu kuršumi zatežu kožu na leđima i zakloni se u nameri da obiđe zločinca i nekako napadne, ali ovaj se povuče unazad ka ostalima. Sva trojica potrčaše proplankom i uđoše u jedna kola. Tek tada Sikert shvati da su oni došli onim strmim putem kroz šumu, koji se ovamo penje čestim zavojima kakve nalazmo uz strmine ugašenih vulkana dok je on vozio od obale sa Engleskog šetališta i pored Fakulteta pravnih i ekonomskih nauka, Ubice krenuše da beže ne paleći farove, a ori nije mogao da ih prati. Ipak, požuri do svojih malih, iznajmljenih kola i pokuša da pomoću plana grada proceni može li im preseći. put. Odmah zaključi da je to uzalud i da mu ostaje jedino da uzbuni policiju. Ipak uze lampicu iz kola i otrča do mesta zločina. Sliku koju zateče bila je jeziva. Covek stariji od šezdeset godina ležao je mrtav, golih i rasečenih grudi s ogromnom ranom u predelu srca. Sikert uperi svetio tamo i prstom razmače ranu, a onda se zapanjeno uspravi. Ubijenom čoveku bilo je iščupano srce. Zgrožen nerazumljivim i neljudskim zločinom Sikert otrča do kola i, kao da beži što dalje, sjuri se pustim ulicama do grada i nade jednu javnu govornicu, iz koje obavesti policiju o zločinu. Naravno, kaza lažno ime i obeća da če doći da da izjavu. —Zašto odmah niste došli ovamo? — pitao je dežurni policajac. — Jeste li vi meštanin?

—Žurio sam da vam javim radi gonjenja, a i ne znam gde da dođem. Nisam meštanin... Došao sam iz Aspremona — odgovori Sikert i spusti slušalicu, a onda se odveze do malog, ugodnog pansiona u kom je stanovao već devet dana. Ušao je s kratkom vetrovkom preko leđa, koju je srećom imao u kolima jer je želeo da prikrije krv koja se na leđima obilato probijala kroz košulju, iako je bio zalepio flaster iz priručne apoteke u kolima. Dežurna vratarka bila je mlada kći vlasnika pansiona, koja je uvek rado razgovarala s gostom iz Londona. —Niste baš mnogo solidni, gospodine Frondel — šalila se devojka. —Davno je prošla ponoć... E, imate i jedno pismo ovde. —A šta da radi usamljen čovek? —upita Sikert uzimajući pismo. — Da se osvrne malo oko sebe, pa da ne bude usamljen — odgovori drsko devojka. —Bolje vi učite fonetiku da nadoknadite propušteni ispit i ne delite saveta starim, usamljenim mangupima — reče Sikert i htede da ustrči uz zastrte stepenice. —O vašem savetu bih raspravljala, .. — reče devojka i pogled joj otkri da rasprava ne bi bila suviše duga. On joj mahnu i pope se u svoju sobu. Odjednom oseti da ga je taj površni, ali vedri razgovor oslobodio napregnutosti izazvane groznim zločinom. U svojoj sobi on uz pomoć dva ogledala očisti i pokri flasterom plitku ranu na koži leđa, koja mu neće smetati da se već drugog dana kupa u moru. Tada uze prispelo pismo i otvori ga vrlo brižljivo. Prvo pročita nevažnu poruku: »Dragi Dik, Čišćenje stana i bojenje vrata je prošlo u redu. Nadam se da ću do tvog povratka moći da sredim sve ostalo. Bilo bi lepo da mi češće pišeš, ali da time ne skraćuješ svoj odmor. Mnogo pozdrava od Beti!«

Donald Sikert se osmehnu, ostavi pismo na sto i leže. Natera sebe da misli samo na lepe stvari i draga bića, a najdraže biće bila mu je Džejn Vitington. Tako utonu u sanjarenje, koje se brzo pretvori u čvrst san.

Još pre doručka on u malo običnog alkohola za dezinfekciju rastvori nešto naročite paste za brijanje i tim rastvorom nakvasi drugu stranu pisma dobij enog s potpisom izmišljene Beti. U stvari, Donaldu Sikertu, odnosno Lunu, kralju ponoći pisao je njegov mnogo puta iskušani prijatelj i drug Artur Markinč, odnedavno samostalni novinar, koji je radio za mnoge listove i novinske agencije, ali uvek po pogodbi. Slova se pojaviše i Lun poče da čita: »Dragom Diku Frondelu pozdrav! Bez tebe je u Londonu dosadno. Prosto nema nade da se dogodi nešto zaista zanimljivo. Predosećam da bi trebalo da se i ja nađem na Ažurnoj obali. Ne verujem da si ti otišao tamo jedino da se odmoriš. Nekud je otplovio i Sam. Jedino znam da je Džejn ovde i da putuje u Oslo na kongres biologa Evrope. Sreo sam je pred bibliotekom i primetio tugu u njenom glasu kad smo pomenuli nuždu da ceo mesec bude odvojena od tebe. A sada da pišem o najvažnijem: video sam onog divnog starca. Zbunio me pričom o podmlađivanju koje po njegovom uverenju s ogromnim uspehom obavlja neki lekar u Italiji. Ti znaš da on ponekad ode na »izlet« u visoko društvo Londona, gde ga primaju kao ekstravagantnog, ali veoma obrazovanog i uglađenog čoveka, koji je i najveći živi pesnik Londona. Sreo je neku ledi Margaretu, koju on zna još iz svoje i njene mladosti i viđao ju je kao šezdesetogodišnju damu, kojoj više nije pomagalo ni šminka ni boja. On tvrdi da ona sada izgleda kao žena od najviše četrdeset godina. Među-

tim, ona ne samo što tako izgleda, nego se tako i ponaša i oseća. Sada je zaljubljena i ima ljubavnika kome je trideset godina i koji je u nju zaljubljen istim žarom. Starac ima poznanika iz detinjstva, izvesnog fabrikanta alata Štiva Venija. I taj je bio u Italiji i u toku tri meseca u nekom tajnom sanatorijumu njegovo stanje je sasvim izmenjeno. Išao sam da ga vidim pod sasvim drugim izgovorom. Zaista, sada Stiv Veni izgleda i ponaša se kao da mu je tačno upola manje godina nego što ih stvarno ima, a ima ih šezdeset i osam. Dakle, nešto postoji, jer naš stari prijatelj me je u to sasvim uverio. On kaže da zna i način kako da stupi u vezu sa tajnim sanatorijumom i da će i sam pokušati da se podmladi. »Hoću još jednom da budem mlad«, kaže s ubeđenjem. Otputovaće u Denovu i uz obalu do Kapala. Sumnjajući da se ipak radi o prevari, pitao sam ga šta zna o cenama podmlađivanja. One su astronomske, ali ipak čeka se čak i mesecima pošto je veza uspostavljena. Starac kaže da to iznosi od jedne do pet milijardi lira, ali u nekoj drugoj, čvrstoj valuti. Ipak pacijenata ima na pretek. Cena se utvrđuje prema stanju zdravlja i godinama onog koji želi da se podmladi. Ti znaš da ja nisam ostao samo na tim informacijama, nego sam našao način da čujem šta o tome znaju specijalne službe za prikupljanje javnih i tajnih obaveštenja o otkrićima u medicini. Tamo sam stekao uverenje da nešto zaista postoji. Posetio sam i ledi Margaretu i — bez šale — našao sam se u opasnosti da me osvoji. Da nisam tako veran svojoj Meri, ne znam šta bi bilo. Primila me je u svojoj bašti pored bazena... To je nemoguće opisati, jer njeno telo pokreti i sve što otkriva godine svedoče suprotno od svega što je do sada bilo moguće. Pronašao sam njene fotografije iz dana pred drugi svetski rat. Ona izgleda sasvim kao tada, a i onda je s

važila za jednu od najlepših žena Londona. Jedino se žali što sada mora da živi kao u zatočeništvu, jer svi koji su je poznavali ranije i koji je vide sada zure u nju kao u avet. Eto, sad znaš u čemu je stvar, jedna novinska agencija mi je ponudila basnoslovnu nagradu da za nju napišem i »otkrijem« sve tajne podmlađivanja u Italiji. I oni imaju neke obaveštenja. Zbog toga sam odlučio da pratim onog našeg starca, a povešću i našeg detektiva. Angažovao sam ga za vreme dok radim na toj stvari. Svi mi bismo te rado sreli, pa te obaveštavam da ćemo za desetak dana stići u Kapalo. Ja sam već rezervisao sobe u hotelu »Elizabet« u Portof inu. Nikad te ne lažem, to dobro znaš, pa ni sada ne smem da sakrijem tajnu želju da se i ti umešaš u istraživanja. Veruješ li u sve te priče? Piši što pre, jer vrlo sam nestrpljiv da čujem o tebi i da saznam tvoje mišljenje o svemu. Meri i dečak su dobro, a ja kao uvek. Tvoj iskreni prijatelj Artur.« U svoju malu beležnicu Lun zapisa nešto svojom, za sve druge ljude sem za Džejn Vitington, nerazumljivom stenografijom, a onda iskida pismo Artura Markinča, baci ga u odvod u kupatilu i ode da doručkuje. Kad se vratio, soba je već bila spremljena, jer je sobarica znala da on ujutru nešto piše već od osam časova. Sada Lun uze list naročitog papira iz svoje mape s priborom za pisma. Nekoliko minuta je razmišljao gledajući kroz visoki prozor, a onda poče da piše: »Dragi Arture, Tvoje pismo me obradovalo, iako je ono jedna obična provokacija. Pre nego što odgovorim na tvoja pitanja, napominjem ti da tvoje pismo načinjeno mojim postupkom nije u stanju da izazove nijedna laboratorija na svetu, pa slobodno možeš da pominješ imena i bilo koju tajnu od najveće važnosti. A sada o meni: ti znaš da sam pet meseci vrlo naporno radio u labora6

toriji i da sam došao ovamo da se odmorim. Da bih sebe naterao da ostanem po strani od svih zagonetki, zločina, prevara i sličnih pojava u ovom ipak lepom i sunčanom delu sveta, nisam poneo ništa od oružja, niti kakvo drugo sredstvo. Resio sam: nema istraga, prisluškivanja, sukoba! Ne, jednom je Donald Sikert na zasluženom odmoru. Tek krajem leta, kad Makferson doplovi po mene u jednu od mediteranskih luka, nastaviću da isprobavam neka tehnička otkrića stvorena u toku zime. I pored takve vrlo čvrste odluke prošle noći sam doživeo nešto vrlo neprijatno. Pred ponoć sam šetao šumom na jednom brdu iznad Niče i bio svedok nerazumljivog zločina. ..« Pišući dalje Lun ispriča vrlo tačno i opširno sve što je video u šumi na Sent Filipu, a onda nastavi: »Obavestio sam policiju i neću ništa više da znam o tom zločinu. Pročitaću samo u večernjim izdanjima listova ono što policija bude saopštila. Ovde sam bez svoje želje stekao mnoga poznanstva. Ponekad se pitam zašto mi ljudi tako lako i brzo priđu. Ako se nađem medu sto ljudi, a samo jedan je pijanac, eto ga pravo k meni, kao da imamo neku telepatsku vezu. Tužni dolazi s osećanjem da Ću ga ja razveseliti, a ugroženi s nadom da ću mu pomoći. Najteže mi je sa ženama. Često sam prinuđen da izbegavam neke zbog čije lepote to nije lako. Sada sam upoznao dva bračna para, koji su često za istim stolom sa mnom prilikom ručka ili večere. Uzalud sam došao ovamo s namerom da ne stvaram poznanstva, kako bih mogao da se prepuštam svojim maštanjima. Prvi poznanici su mladi bračni par iz Londona. Zovu se Ana i Henri Daksberi. On je vlasnik fabrike rashladnih uređaja, a ona je Francuskinja i poznata plivačica. Možda se i sam sećaš imena Ane Legranž, koja je osvojila prvo mesto

u Evropi. Ona je modna kreatorka i ume da »upakuje« svoju lepotu. Ja, koji sam izgradio naj savršeni je mikro uređaje za prisluškivanje, ne želeći da ovde čujem bilo šta što nije namenjeno mom uhu, čuo sam da njih dvoje pripremaju neku veliku prevaru. Inače, Daksberi mora da bankrotira i osramoti porodicu koja ima stogodišnji ugled. Drugi par su Dora i Herbert Resler. On je američki milioner, vlasnik lanca robnih kuća širom istočne obale Sjedinjenih Država Amerike. Star je pedeset i osam godina, a njegova Dora, verovatno ovog leta najlepša žena na Ažurnoj obali, ima svega dvadeset i sedam. I eto, on hoće da pokuša da se podmladi. Prošle godine bio je u Italiji na bračnom putovanju s mladom, drugom po redu ženom Dorom, koja je rođena kao Makmaster u takođe bogatoj američkoj porodici. Završila je studije grčkog i italijanskog jezika, a govori još i nekoliko savremenih jezika, a najbolje italijanski i španski (naravno pored grčkog i maternjeg engleskog), To je žena koja bi mogla začas da osvoii bilo kojeg muškarca. I ona, ta boginja lepote i učenosti, našla je koga da osvaja. Zbog toga sam odlučio da odem nekuda. A kud da bežim od tih ženskih izazova baš kad mi ti pišeš da će Alan Kelsej, naš stari boem Londživel, stići u Denovu ili Kapalo? Naravno da biram susret sa Londživelom. Pored toga, dolazite ti i Pipčin... Do đavola! Pa ti si pokvareni reporter! Običan provokator! Kako da ne dođem da se nađem s vama? A ti ćeš da njuškaš oko tih opasnih stvari... Seti se šta sam sve doživeo u aferi s bankama krvi. Leševi koji dišu danas su stvarnost ovog sveta. Pripremi se malo, ako hoćeš da istražuješ kako se ljudi podmladuju i ko to ostvaruje. Epohalni izum dr Čo Hoa Lija o korišćenju hormona hipofize. .. Neurohirurg Robert Vajt ostvario je presađivanje glave s jednog tela na drugo... Milanska afera u kojoj su optuženi najveći hirur-

zi Italije. F. Postoje fantastična otkrića u Rusiji. Prouči samo ono što se zna o radu profesora Valentina Poljakova i Borisa Lapina... Videćeš da se rak lako leci, a svet to ne zna. Obavesti se o užasnoj istini sigurnog lečenja raka, pa ćeš znati i zašto je cena podrnladivanja tako visoka. Metod može da bude sličan, a put je isti; nema čarobnih formula. Postoji samo život. Dragi Arture, hajde da se nađemo i proveselimo, ali ostavi to užasno polje krvavih ruku. Kad Londživel sazna kako stvari teku, siguran sam da neće hteti »još jednom da bude mlad«. Dakle, još ovih deset dana ostaću ovde, a onda ćemo se naći u Portofinu. Raskini ugovor sa tom agencijom i dođi da se odmoriš. Makferson će te s uživanjem povesti na krstarenje po morima. Naša minijaturna podmornica, koju on nosi na svom brodu, dvostruko je bolja od podmornice »Dipstar 2000« koja je završena u Merilendu. »Dipstar« se spušta do šest stotina jardi dubine, a naše malo »čudovište«, koje smo mi skoro sami izgradili, bez opasnosti silaži u dvostruko veće dubine. Nakupite zlata sa španskih galija i ostavi opasni pokušaj da otkriješ tajnu ljudskih čudovišta. I, na kraju, imaj u vidu da iz Londona nisam doneo ništa sem golih ruku. Ovoga leta ne želim da doživim čak ni najmanju avanturu, u kojoj bi pretila opasnost veća od par lakih udaraca pesnicom ili ogrebotine od ženskih noktiju. Ne, dragi Arture! Ne pokušavaj da me izazoveš. Već mi je teško što sam video jedno ubistvo, a možda nikada neću znati ko su zveri koje čupaju ljudsko srce. I nemoj da se smeškaš verujući da ću već za koji sat tražiti ubice. Neću!... ili možda hoću? No, sada znamo jedan o drugom i do skorog viđenja ostaj mi zdravo. Tvoj D. Sikert.« »P. S. Nisam siguran da imam pravo što ti savetujem da raskineš ugovor. Ti si reporter i tvoja je dužnost da otkrivaš istinu... Lun.«

Pošto završi pismo, Lun uze drugi -list na izgled običnog papira za pisma, pa ga stavi preko napisanog teksta, prvo jednu stranu na prvu napisanu, pa drugu stranu čistog papira na drugu stranu sitno i čestim redovima napisanog pisma. Papir ostade čist, ali Lun napisano pismo mirno iscepa na sitne komadiće, pa to opet baci u odvod u kupatilu. Na čist papir krupnim slovima svega u nekoliko redaka napisa jedno konvencionalno pismo s pozdravom i potpisa ga kao Dik Frondel. Zatim spakova pismo u koverat i iziđe da ga pošalje avionskom poštom preporučeno.

Posle kratke šetnje, Lun side na plažu. Brižljivo osmotri nisu li u blizini poznanici iz pansiona. Ugleda oba poznata para, a onda, verujući da je neprimećen, odšeta na sam istočni kraj plaže i smesti se pod stenje. Iznajmi ležaljku i namesti se prema suncu. Od svih delova plaža ispred Niče to je bio jedini na kome su se izdizale stene Rob—Kopoa. Lun je maštao zatvorenih očiju, ali nakon pola sata osetio je da ga je udario neki sitan predmet, koji odskoči i izgubi se. Lun pomisli da je neki kupač pokretom odbacio kamenčić i ostade nepomičan. Ali opet ga nešto jako kvrcu i on proceni da to dolazi sa stene iznad njega. Okrenu se tamo i ugleda kako na tri koraka iznad njega stoji Ana Daksberi u beloj kratkoj suknjici. Iz Lunovog ugla njena snažna bedra su se videla u izazovnom položaju. Ona je bila svesna da on tako vidi i njen kupaći kostim obučen ispod bele suknjice, koja je bila zakopčana samo sa tri dugmeta i mogla je za trenutak da se ukloni. — Halo! — mahnu mu ona smešeci mu se tako da bi svako zaključio kako je to najsrećniji trenutak u njenom životu. 8

Lun joj odgovori i tada primeti da iza nje, malo više, stoje Dora i Herbert Resler. Bili su u kupaćim kostimima i sada siđoše na mali plato kod Luna. Spusti se i Ana Daksberi. —Ona hoće da skače sa stene, pa smo je dopratili. Njen Henri je danas bolestan i ostao je u sobi — reče Dora Resler. —Baš je lepo što smo našli i gospodina Frondela! — oduševljeno reče Ana. — Ne moram sama u vodu, gde mi mladići često dosađuju. —Šteta, ali ja danas ne idem u vodu, jer imam ogrebotinu na leđima — odgovori Lun i pokaza flaster. —Onda ćete gledati kako plivam, pa ću ipak imati svog zaštitnika u blizini — smejući se dodade Ana i iz torbice izvadi kapu za kupanje načinjenu kao buket cveća. Odmah otkopča ona tri dugmeta na suknjici, svuče mrezastu majicu i nade se spremna da zapliva. Njeno snažno, lepo oblikovano telo izazivalo je zaista prijatan utisak. Odisala je zdravljem, snagom i mladošću. Ona pokupi dugu kosu boje mladog meda, skide naočari za sunce i stavi ih u torbicu, osvrnu se ka Don i Herbertu, osinehnu im se i prođe pored Luna. Pri tome mu dodirnu rame i on oseti intiman stisak, koji je mogao da znači samo poziv. Kad se bacila u vodu skladnim, uvežbanim skokom i nestala u modroj dubini, Lun oseti da je uzbuđen. Ustade i priđe obali da vidi kad ona izroni. Pojavila se nasmejana i okrenula se na leđa. Snažnim i sitnim pokretanjem nogu odlazila je dalje kao da umesto nogu ima skriveni motor s elisom. Nasmejana, s kosom skrivenom ispod kape za kupanje izgledala je kao morska sirena. Dora i Herbert su joj mahali, pa joj mahnu i Lun, a onda se vrati u svoju ležaljku, pored koje su se već bili smestili ono dvoje. — Divno pliva! — reče Dora stojeći uz Luna, koji je ležao u malo podignutoj ležaljci za plažu.

Svojim toplim bedrom dodirivala je njegovu mišicu, kao da ne oseća ništa svojom lepo potamnelom kožom. Lun je znao da bi je uvredio ako se povuče, pa je ćuteći pogledom pratio Anu Daksberi, koja se sve više udaljavala. Odjednom do njih stiže Anin vrisak, —Upomoć!... Upomoć!... — vrisnula je na francuskom, a onda joj glava nestade sa površine mora. Jedan trenutak njena ruka izbi na površinu, pa i ona nestade. Lun se odmah baci u vodu. Video je da još nekoliko plivača žure tamo, a krenu brzo i čamac sa spasiocima. Međutim, zbog kretanja niko nije mogao da ustanovi tačno mesto na kom je potonula. Stotine kupača na obali i u vodi blizu obale stajali su i napregnuto pratili trku spasilaca. Prvi se tamo nađoše dva snažna mladića, a zatim stiže Lun. —Gde je potonula? — pitao je jedan mladić na francuskom. —Tu negde — odgovori Lun i odinah zaroni. Dugo je ostao pod vodom i na obali su se već čuli uzvici da more uzima još jednu žrtvu. Zarpniše i mladići, ali tada Lun izroni i otpliva dalje. Stiže i čamac i poče da kruži s uređajem za gledanje u dubinu vode. Stiže čamac lučke policije s jednim roniocem, koji je imao opremu s bocama kiseonika. On odmah skoči u more i poče da traži. Ali sve je bilo uzalud. Utopljenici nije bilo traga. Počeše da kruže priče o tome da se pojavila ajkula. Neko je to izrekao kao pretpostavku, a neko prepravio u tvrdnju, Uskoro je bilo i onih koji su tvrdili da su videli nešto kao peraje ajkule. Krug spasilaca se širio, a broj im se uzalud brzo povećavao. Desetine čamaca plovilo je okolo, a mnogi bolji plivači su tražili gnjurajući. Konačno policija zaključi da o spašavanju života nestale plivačice više nema govora, a traženje lesa treba da nastave gnjurci sa opremom. Za-

tražiše da se svi kupači povuku na obalu. Kad Lun stiže na stenu, nađe i preneraženog Henrija Daksberija. On je davao izjavu dvojici policajaca, a Dora i Herbert Resler javiše se kao svedoci, koji znaju svaki trenutak kretanja nesrećne utopljenice od doruča pa do nesreće. — Evo, i gospodin Frondel ju je poznavao. I on je sedeo ovde kad je ona vrisnula i pozvala u pomoć — zaključi Dora Resler i opet stade uz Luna tako da ga dodiruje golom i toplom rukom. Policajac zabeleži podatke i zamoli svedoke da do večeri posete policijsku stanicu i daju potrebne izjave. —To je strašno!... Zar je moguće da ona potone?... Ona, najbolja plivačica Evrope... Užasno mi je kad pomislim da je to mogla da skrivi samo neka neman... — jadikovao je ucveljeni Henri Daksberi. Lun ga je vodio pod ruku i njih dvojica, u pratnji Dore i Herberta, pođoše ka pansionu. Te večeri Lun rano pođe u krevet, rešen da već sutra otputuje u Italiju. Tek se bese vratio iz kupatila kad začu kucanje na vratima. On otvori i ugleda Doru Resler. Bila je uplakana. Kosa joj je bila puštena niz ramena i grudi, a na sebi je imala kratke iskrzane pantalonice i tanku crvenu bluzu na gornjem delu tela. Noge su joj bile bose. — Pustite me unutra — reče ona potresnim glasom. Lun je propusti i otrča da se obuče, a ona zatvori vrata i okrenu ključ. Dok je Lun stavljao nogu u nogavice pantalona, ona mu priđe i obuhati ga rukama. — Ne treba... Odelo nam ne treba... Pri tome je plakala. On joj podiže lice k sebi i pogleda je pravo u oči. - Šta se dogodilo? Zašto plačete, 9

gospođo Resler? — pitao je odbacivši pantalone. —Ubiću se, ako me oteraš dragi. .. Poludela sam zbog tebe, Diki... Ubiću se, ako me nećeš... Donald Sikert bese doživeo svašta, ali nikada ovakav nastup žene, za koju bi se svako živi zakleo da je neodoljiva. —Budimo razumni, Dora... Hajde, sedi ovde i sačekaj da nađem piće i da se obučem. Ne mogu da ostanem ovako u vešu — reče Lun. —Ne!... To nikako!... Ako me i trenutak ispustiš iz zagrljaja, skočiću kroz prozor, a ovo je treći sprat — odgovori ona i još čvršće se pripi uz njega. Njeno telo je izazivalo pokretima, a usne vapile za poljupcem. —Zašto baš danas? — ni sam ne znajući zbog čega upita Lun. —Hoću baš danas... Sutra i ja mogu biti mrtva kao Ana — odgovori Dona Resler i uspe se na prste bosih nogu. Njene usne se nađoše pred njegovim i svaki otpor nestade. Omamljeni, posrtali su do ležaja. Lun još jednom pokuša da joj da mogućnost da odustane od neobičnog postupka, ali utvrdi da za to nema snage. Leti, bujanje života, snaga sunca i lična usamljenost slabi su saveznici vernosti.

Sledećeg jutra Lun je još pre doručka izišao da pokupi sva izdanja novina. Odmah potraži vest o zločinu u šumi na Sent Filipu. Naslov nije obećavao mnogi, jer je glasio: »Zagonetno ubistvo nemoćnog starca.«. »Nepoznato lice, koje se lažno predstavilo usred noći obavestilo je policiju da je izvršen zločin u šumi na brdu Sent Filip. Policija je našla zverski iskasapljen les isluženog i bolesnog mornara, kome je bila zadata ogromna rana na grudima i 10

kroz nju iščupano srce. Žrtva ovog užasnog sadističkog zločina je šezdesetogodišnji penzionisani mornar iz Filfranša na moru, Pjer Briše. Pretpostavlja se da je razlog zločina neka osveta, ili čak čin žrtvovanja jedne zabranjene verske sekte. Istraga je u toku.« Posle toga Lun na veoma upadljivom mestu nađe vest i opis nestanka Ane Daksberi. Pošto je o tome znao sve što su mogli da znaju novinari, on htede da ostavi novine, ali pažnju mu privuče podnaslov jednog dela članka, koji je glasio: »Neutešni suprug Henri Daksberi primiče veliko osiguranje.« Dalje u članku je pisalo da je zbog bavljenja plivanjem sjajna plivačica Ana Daksberi bila osigurana za slučaj smrti u vodi na sto hiljada funti sterlinga. Novinar je bio izračunao da to iznosi skoro milion novih francuskih franaka. Nagrada se isplaćuje i u slučaju da telo ne bude pronađeno, ako postoje sigurni svedoci utapanja. »Svedoka žalosne smrti naše zemljakinje udate za engleskog fabrikanta ima i na pretke, a nema sumnje u bilo čiju krivicu«, nastavljao je novinar. »Prema tome, osiguranje će biti isplaćeno. To je potvrdio i agent osiguravajućeg zavoda, koji je doputovao na vest o smrti visoko osigurane gospođe Daksberi. Gospodin Daksberi je izjavio da osiguranja nisu nikakva uteha za njega, što smo mogli da razumemo i tako da je bila osigurana i kod drugih društava. Gospodin Daksberi je odgovorio da je osiguranje života bilo prosto opsesija njegove voljene žene, kao da je sebi proricala smrt davljenjem. — Siguran sam da postoji još nekoliko osiguranja, ali to znaju samo naši pravni zastupnici. Ja sam upućen samo u ovo najveće osiguranje — izjavio je gospodin Daksberi. Ucveljeni suprug je mlad i lep muškarac, a sa gomilom novaca biće mu lakše da se uteši...«

—Odvratno blebetanje! — sam za sebe, ali glasno reče Lim i baci novine. Žurio je nazad ka pansionu da doručkuje i da se spremi za putovanje, jer bese odlučio da napusti Niču, to lepo kupalište u kome se više nije lepo osećao. Kao da ga traži, u susret mu dođe Dora Resler. Nasmejana, sveže preplanule kože u svetlozelenoj haljinici s velikim izrezima, koja je više otkrivala nego da je nije bilo, Dora mu pritrča, uze ga pod ruku i pode s njim nazad. —Mislim da ne bismo usrećili tvog muža da ga sretnemo ovako ruku o ruku — reče Lun pokušavajući da mu glas bude hladan, ali oči su otkrivale divljenje. —Nećemo ga sresti. On je otputovao u Denovu, jer treba da ugovori nešto oko podmlađivanja — odgovori Dora. —Šta! Govoriš li istinu? — iznenadi se Lun —Zašto bih izmišljala? — odgovori Dora pitanjem. —Kgd je otputovao? - — Sinoć, pre nego što sam došla k tebi. — Zbog toga si bila uplakana? Bejahu stigli do Parka Alberta Prvog i Dora ga povuče da prođu preko njega. —Nisi mi odgovorila — nastavi Lun. —Uplakana? Zar sam bila uplakana? — smejući se pitala je Dora Resler. —Bila si... Hajde objasni mi. —Ja i ovog trenutka mogu da ukvasim lice suzama samo ako pomislim da je tužno što neću zauvek biti tvoja. Evo — reče ona i stade. Gledala ga je u oči. Lice joj jedva primetno uzdrhta, a niz njega se brzo skotrljaše krupne suze, koje zasvetleše na jutarnjem suncu. Lun je povuče ka jednoj klupi i svojom maramicom joj posuši oči i lice. - Dakle, sve je bilo samo uspeo trik? — upita Lun s uzdahom. Ženi je sve dozvoljeno kad voli

muškarca tako kako ja volim tebe — odgovori ona. Gledala ga je svojim krupnim, čistim i zaljubljenim očima. Nabubrele i savršeno izvajane usne joj se malo pokrenuše, a onda se prirtiakoše njegovom uhu. — Ostaviću ga odmah, samo kaži... Kad bi mi rekao da me voliš — šaputala je gurajući svoju šaku pod njegov dlan. — Divna si, priznajem... I klanjam se tvojoj lepoti. Nikad neću zaboraviti ni prošlu noć ni ovaj trenutak pozdrava pred rastanak — takode šapatom reče Lun. — Siguran sam da bih te voleo ljubavlju snažnom kao svi orkani sveta, ali zakleo sam se na vernost ženi koja to zaslužuje. .. —Pa što onda ja da živim? Ćemu moja lepota? —To je dar prirode i treba da budeš srećna. Svi mladi ljudi ti se dive. Svaki će klečati pred tobom... —Ali ti nećeš. —Budi jaka i pametna. Hajdemo na doručak, a onda ćeš otići na obalu, kao da me tamo čekaš, ali ćeš znati da se više nikad nećemo sresti. —Da li si siguran? —Nadam se. —A ako se sretnemo? —Šta hoćeš da ti kažem? —Obećaj da me nećeš smatrati suparnicom one divne žene, jer mora biti divna kad si joj se ti zakleo na vernost. —Ja nikada nisam bio rob samoj formi... Trenutke ljubavi i ljudske potrebe za nežnošću nikad nisam smatrao pravim neverstvom. Žena koju volim mnogo puta je rekla da bi joj bilo čudno da me žene ne žele... I mnogo puta je rekla da razume trenutke koji mogu da nastupe. Želi samo da sam pre svega njen — pričao je Lun i sam nesiguran u to da li je izrazio ono što je bilo uvek između njega i Džejn. —Vi niste venčani! — uzviknu Dora Resler. —Otkud ti taj zaključak? 11

—Ja to osećam... Vi niste venčani! Boriću se za tebe, jer osećam da sam prava žena samo s tobom — odgovori ona. —Hajdemo — pozva je Lun ustajući. Uze je pod ruku i oni nastaviše da idu prema pansionu. U hodu Lun ju je ispitivao o putovanju njenog muža. —Sad ću da te ucenjujem — smejala se Dora. — Ispričaću ti ako me pozoveš k sebi i ako obećaš da ćeš ostati dok se Herbert vrati! Lun je ćutao osećajući da njegova želja da sazna istinu o putu Herberta Reslera u Denovu naglo raste. II JJora Resler je smatrala da nema razloga da bilo šta taji tom divnom čoveku. Od Dika Frondela još pre nekoliko dana bese saznala da je on inženjer mašinstva i konstruktor traktora u jednoj engleskoj fabrici, a uz to prilično imućan. Dakle, čovek kome se može ukazati poverenje. Kad se na to doda ljubav, onda nestaju sve prepreke. Ona je tobož.njem Frondelu odmah poverila da je njen brak sa Herbertom samo platonska veza, jer, iako on ima svega pedeset i osam godina, njegova polna moć je davno ugašena. Otuda i želja da se to izmeni, jer on je voleo Doru toliko da je bio spreman da rizikuje i više od života. Ona je Lunu ispričala da Herbert ima prijatelja, koji je već bio oronuli i nemoćni starac. Iz Detroita je došao u Italiju i lečio se nekoliko meseci. Vratio se toliko podmlađen da je policija počela da istražuje nije li neki varalica zauzeo mesto bogataša. Rođaci tog čoveka i danas pokušavaju da dokažu da je njihov starac nestao, a da je taj »sredovečni i vitalni muškarac« neka varalica. —Herbert je imao mogućnost da razobliči tog čoveka, da je bio varalica. Herbert i Nat... Nisam rekla da se podmlađeni zove Nat Holding 12

— pričala je Dora. — Herbert i Nat su imali zajedničkih doživljaja o kojima ne bi mogao da zna niko na svetu. Imali su i svojih tajni. Herbert nije naivčina i njega ne bi mogao niko da prevari. — Kažeš da nije naivčina? — upita Lun. — Da, sigurna sam u to. — Onda ne bi trebalo da veruješ da on nije primetio neke tvoje postupke prema meni. — Ne samo da je primetio, nego smo o tome i razgovarali. On je pohvalio moj ukus i nagovarao me da ostanem nekoliko dana sa tobom. »Siguran sam da je to ozbiljan, častan čovek«, rekao je o tebi. On me je naučio kako da postupim. — Vratimo se razgovoru o podmlađivanju — reče Lun trudeći se da pokrije koliko mu je neprijatno da opet govori o nečemu što nije želeo da se dogodi! Dora nastavi da priča o tome da joj je i ranije predlagao da nađe mladog, pristalog prijatelja, ali ju je molio da ga ne ostavi. Obećala mu je to i kad je i sama poverovala da je podmlađivanje moguće, složila se da dođu u Evropu. — Šta, Herbert zna o tim ljudima? Kako će da ih nađe? Zar se ne plaši da će ga opljačkati, ili oteti i uceniti? Ti znaš da su otmice radi učene u Italiji postale svakodnevna pojava — reče Lun. — On poznaje dva Amerikanca, koji organizuju zaštitu za sve one koji je zatraže u Italiji. Izgleda da su oni državni agenti, Herbert mi nije govorio o njima ništa opširnije, niti mi je rekao njihova imena. I to je jedna tajna. Dakle, on se obezbeđuje od otmice i učene. Tajni sanatorijum prima novac kao nagradu, a niko ne plaća dok se ne uveri u uspeh podmlađivanja — pričala je dalje Dora. Lun je već počinjao da shvata jednostavnost i efikasnost načina rada grupe koja se bogati podmađivanjem. Onaj koji bi zatražio da bude

podmlađen, morao je da ima novaca. A postajao je zavisan od tih ljudi, jer ostajala je potreba da se naročitim hormonskim injekcijama svakih šest meseci ponovo produži podmladenost organizma. Injekcije za deset narednih godina dobijale su se tek kad novac stigne u ruke tajne medicinske službe. Ako se želi još deset godina mladosti, pacijent mora opet da dođe. Ako oda bilo šta o onom što je doživeo u tajnom sanatorijumu, čeka ga osveta, jer ljudi iz Italije imaju svoje agente sposobne da nadu žrtvu i na kraju sveta. Pored toga, zauvek gubi nadu da opet doživi mladost plaćenu novcem. —Još uvek ne razurnem kako će Herbert da nađe te ljude — reče Lun. —I to je tajna — smejući se reče Dora. — Ali Herbert mi je kazao kako će doći gde treba. Postoji jedna vrlo poznata slikarka koja ima kuću u brdima iznad primorskog gradića Reko. To je na putu ka Rapalu. Slikarka se zove Naida Saki... —Znači ona je veza? —Prvo treba steći njeno potpuno poverenje, a to znači da od nje treba kupiti jednu sliku, ali po vrlo visokoj ceni. Izgleda da ona traži i dokaze o bogatstvu onog kome treba da ukaže poverenje, a nije joj dovoljno samo da kupi sliku. To je sve što znam o njoj — zaključi Dora Resler. Razgovarali su još dugo, ali Lun fiije saznao ništa važno. Dok se Dora spremala za ručak, Lun iziđe da prošeta. Među šetačima na ulici primeti ožalošćenog muža Ane Daksberi. Išao je sa nekim plavokosim muškarcem i Lun požuri da ih stigne. Kad se nađe iza njih on pretrnu, }er je glas tog čoveka već bio čuo. Govorio je engleski, ali Lun se nije varao. Čuo ga je kad govori italijanski, a to je bilo u trenutku smrti starog mornara u šumi na brdu Sen Filip. Lun priđe što je bliže mogao, kako bi čuo šta govore. — Sve je u redu. Lino je otplovio. .. Kad stignete u Nervi s nov-

cem. .. I budite oprezni — govorio je plavokosi. Imao je plavu, srednje dugačku i brižljivo začešljanu kosu. Bio bi lep čovek da mu oči nisu bile suviše uvučene, a arkada isturena tako da se neodoljivo javljala asocijacija na sumnjičavi izraz i izgled vašarskog majmuna. On na uglu stade i mahnu jednom taksisti, pa ode mahnuvši Daksberiju. Kao da ga je neko polio golog ledenom vodom, tako se Henri Daksberi trže kad je iza sebe čuo pitanje: —Ko je bio taj čovek? Nade se licem u lice sa tobožnjim Dikom Frondelom —Ovaj... Zašto?... Ja ga ne poznajem. .. — promuca Daksberi. —Vi ste se nečeg preplašili — reče Lun. — Kažite mi ko je taj čovek. Glas mu je bio sugestivan i skrivao je pretnju. —Neki slučajni prolaznik... Nudio mi je jeftini zlatni nakit... Ali ja ne znam ništa o njemu... A zašto me ispitujete? — jedva izgovori Daksberi. —Želim samo ime tog čoveka — reče Lun. —Ja ga ne znam. Kunem se da ne znam! —Zašto se kunete? —Pa... Pitali ste tako... Kao policajac. .. Moji nervi su oslabljeni. Oprostite, ali ne mogu više da razgovaram — zaključi Daksberi i otrča ka pansionu. Tog trenutka Lun je žalio što nije poneo nekakav prislušni uređaj. Sada bi ovom momku prikačio »stenicu« i na odelo i u sobi, pa bi brzo saznao nešto više. On odlučno prođe ka pošti i četvrt sata kasnije već Je bio predao depešu za Opšte brodarsko upravljanje, koja je glasila.»Molim vas uspostavite vezu sa brodom »Najtingejl«, koji treba da se nalazi oko Kanarskih ostrva, ili južnije ka Dakaru. Javite da zaplovi prerna Đenovi. Očekujem da stigne za četiri dana. Dik Frondel.«

Bio je platio i to da mu se odgovori je li veza uspostavljena. Odmah zatim Lun zakaza dva telefonska razgovora. Zvao je Artura Markinča i detektiva Pipčina. Sve to bila je potvrda njegove rešenosti da opet počne jedan poduhvat pun neizvesnosti i opasnosti, ali neizbežan za čoveka kakav je bio Donald Sikert. Zar da on zna put do ubica starog mornara, a da ih ne preda pravdi? Zar da mu postane očita mogućnost dopiranja do jedne užasne zločinačke bande, a da nastavi da se sunča na Ažurnoj obali? Dok su ručali, Dora primeti na Lunu neku bitnu promenu. Nekoliko puta uhvatila ga je da je odsutan mislima. —Dik, da li se nešto dogodilo dok nismo bili zajedno? — upita ona. —Nešto jeste... Dora, moraš se držati dalje od mene. Ne mogu da ti objasnim i dokažem sve razloge, ali veruj mi da ti u mojoj blizini preti smrtna opasnost. Zato... — odgovori Lun. —Ja se ne plašim! — prekide ga ona. — Ali imam utisak da ti smeta moje prisustvo, a sigurna sam da ti nisam mrska. —Naprotiv! Divna si i zahvalan sam ti na svemu, ali događaju se takve stvari o kojima ne mogu sada da ti govorim, naćiću te kad bude gotovo... Pristaješ li? — reče Lun s naporom U njenim očima se pojaviše suze. On joj ih brzim pokretom ubrisa. —Sada su prave — šapnu ona. — Kad odemo od ovog stola, neću ti više zadavati brige. Dok su opet uzimali ključeve svojih soba, Lun primeti da ključ Daksberijeve sobe nije u pregratku, pa zaključi da se ucveljeni muž skriva u sobi. Dora otrča uz stepenište, a Lun uđe u lift i pope se do svoje sobe. Tamo je bio neko vreme da promeni odeću zbog povećane toplote popodneva, a onda siđe jedan sprat i nađe se pred vratima sobe Henrija Daksberija. Nečujno se saže i pogle14

da kroz ključaonicu. Ključ je bio okrenut iznutra i Lun pokuca. Daksberi se neko vreme nije odazivao, ali na energično lupanje, koje se ponovi nekoliko puta on priđe vratima i otvori ih. Trže se i nehotično napravi pokret kao da hoće da zatvori vrata Lunu pred nosom. Sikert odmah uđe i sačeka da Daksberi zatvori vrata. Ovaj se snebivao, pa ga Lun opomenu: —Zatvorite i zaključajte, jer imaćemo ozbiljan razgovor! Nenaviknut na to da mu se naređuje, Daksberi brzo zatvori i zaključa, kao da se time spašava od neprilika. Lun prvi sede u jednu od dve naslonjače smeštene u uglu sobe oko staklenom pločom zaštićenog stočića. Henri sede malo kasnije kao da je očekivao dozvolu. Pri tome se smestio neudobno i samo na polovini stolice, tako da nije mogao da se osloni leđima na naslon. - Dakle? — upita Lun. —- Ja... mislio sam da ste mi prijatelj. .. Jadna moja Ana bila je oduševljena vama — odgovori zbunjeni Daksberi. —Pa ja to jesam, čoveče! Da vam nisam prijatelj ne bih ni došao ovde. Ja sam došao u Francusku da se odmorim ovde na jugu i nemam potrebe da se rnešam u zločinačke poslove. Međutim, mislim da ste vi žrtva velike podvale i hoću da vam pomognem — smirivao ga je Lun. —Pa šta ja mogu?... Kako da objasnim?. .. To je sve tako teško... — Ko je čovek što podseća na majmuna, a nije tako ružan? — smejući se upita Lun pokušavajući da i na taj način smiri Daksberija. — Ništa ne znam... Ne mogu da govorim — uzbuđeno odgovori Henri Daksberi. Lun ga je gledao neko vreme, a onda s razumevanjem reče: — Ja vas shvatam, Henri. Posle tragedije, koju ste doživeli, nije čudo što niste u stanju da razmišljate kako treba. Pokušajte da se opustite

i da mi verujete... Vi mi verujete, zar ne?.... Da, vi mi verujete i treba, jer ja sam vaš zaštitnik i zemljak... Sve će biti u najvećem redu... Vi mi verujete i treba da mi kažete istinu. .. Samo potpunu istinu o svemu. .. Dok je govorio, Lun je s lica svog medija čitao uspeh početka hipnoze. Bilo je čudno kako to lice, lepo i sasvim nalik na Alana Delona, u početku izaziva neprijatan osećaj odvratnosti, a što se više smiruje postaje sve lepše, svetlije i privlačnije. —Govorićete mi samo istinu — nastavljao je Lun svoju hipnotizersku seansu nad ovim čovekom, čija povodljivost ga je činila izvrsnim medijem. — Ko je taj čovek s kojim sam te danas video? —Ne znam... Ime mu ne znam... — tiho odgovori Daksberi. —Znaš li da je on ubica? — pitao je dalje Lun. —Ne znam... Ne znam da je ubica. .. —Zašto je došao? —Da mi javi o Ani? —O tvojoj ženi Ani? —Da, o mojoj ženi Ani... —Šta ti je javio? —Ona je stigla na brod i odvezli su je dalje. —Zar je živa? —Jeste... Ana je živa. —Kako je to moguće? —Ona je ronila ka pučini... Njena kapa... —Šta je s njenom kapom? —Njena kapa za kupanje. —Šta je učinila? Je li Ana živa? —Živa je... Njena kapa je od materijala kroz koju može da se udiše kiseonik iz vode. —Kapa od tanke plastike sa silikonima? — Da... Kapa od folije beatilena... Lun zastade uzbuđen, jer opet je jedno sredstvo, namenjeno čovečijem uspehu, poslužilo prevari. U mnogim laboratorijama širom sveta daleko su odmakla istraživa-

nja plastičnih materija koje imaju čudno svojstvo da zadržavaju vodu, a propuštaju kiseonik iz nje. To je osobina ribljih škrga. Davni je san ljudi da stvore nešto čime bi omogućili svoj trajni boravak u vodi. U jednoj američkoj laboratoriji prvo je jedan zamorac živeo nekoliko dana u prozirnoj, jedva vidljivoj kupoli na dnu vode. Kupola je bila načinjena od plastične folije naročitih osobina, koja je izrađena na bazi silikona, čija osobina da odbijaju vodu je odavno poznata i korišćena. Došle su vesti da su slična ispitivanja s uspehom preduzimana u Australiji, Rusiji, Francuskoj i još nekim zemljama, ali otkrića, ako su sasvim uspešna, ostala su tajna. Dobro obavešten o tim istraživanjima, Lun je i sam eksperimentisao i potpuno uspeo. Kad je isprobao svoj novi pronalazak, shvatio je zašto ga drugi tvorci skrivaju. S malo materijala, koji za jedne ljudske »škrge« ne košta ni pola funte, imamo podvodnog ribolovca, ali i razbojnika. Imamo istraživača koji bez smetnji ispituje manje dubine mora, ali imamo i podvodnog diverzanta, koji s lakoćom dugo može da se skriva kao riba oko važnih pristaništa i brodova, a kad zatreba da dejstvuje. Vojniku sa »škrgama« nisu potrebni mostovi, čamci i razni drugi plovni objekti, jer on može mirno da dođe do reke, da zaroni kao vodozemac i da tiho ispliva na drugu obalu. Ako to postane opasno, on se krije u vodi, zaobilazi i opet izlazi. Kombinezoni izrađeni od ovog materijala štite telo od svih tečnosti, ali mu omogućavaju da diše. Čovek »vodozemac« sasvi obučen u kombinezon i masku od beatilena, kako ga sada nazva Daksberi, može danima da ostane u vodi, a da se ne razboli. Lun je ovu materiju, čiju proizvodnju je lako mogao da počne i vrlo oskudnim, pa i primitivnim sredstvima, samo ako ima sirovine, nazvao translisil. Čitavu hrpu opreme od translisila Lun je imao u Lon15

donu, ali i na Makfersonovom brodu. A, eto, sreo se sa ljudima koji to čudno sredstvo već imaju i zato Lun nastavi da pita-. —Otkuda Arii kapa od beatilena? —Kupili smo je od krijumčara. Takve kape postoje i ja sam pokušao da kupim tajnu proizvodnje, jer sa rashladnim uređajima sam pred stečajem. —Zar ne znate kako se proizvodi? —Ne znam. —Otkud onda naziv beatilen? —Tako ga nazivaju krijumčari. —Zašto je Ana otplivala na pučinu? —Da se misli da je potonula... da se utopila... —Zbog osiguranja? Lunu je bilo jasno da je stvoren plan o tobožnjoj smrti Ane Daksberi, kako bi se naplatilo ogromno osiguranje. Tog časa njen muž je pomenuo mogućnost stečaja svoje fabrike rashladnih uređaja i time otkrio motiv prevare. —Je li Ana rado prihvatila taj zadatak? — pitao je Lun. —Ne... Nije rado... Tek kad sam joj rekao da sam pred propašću i sramotom. Ona me voli i pristala je... —Ko je smislio taj plan? —Tako... U razgovoru s Amerikancem. On je imao ideju, pa me je upoznao s nekim momkom koji ima brodić i kazao mi kako bi sve moglo da se ostvari. —Onda ste platili osiguranje, ili više osiguranja, zar ne? —Više osiguranja... Tim novcem ću se spasiti, ali sada shvatam zašto je trebalo da se Ana nade tamo... —Ana je kod njih, da je skrivaju dok naplatite novac od osiguranja, je li tako, Henri? — Tako je... Oni sada... Lunu je bilo dosta ovog razgovora sa nesvesnim čovekom. Donald Sikert je bio jedan od najvećih hipnotizera sveta i mnoge uspehe u borbama sa zločincima ima da zahvali 16

baš toj svojoj sposobnosti, ali nije je voleo. Ne samo da je nerado koristio hipnozu, nego ju je mrzeo kao oružje, koje je ipak često morao da koristi, jer se sukobljavao i sa ljudskim čudovištima, i bili su to zločinci čije delo nije moglo da se shvati. Iščupati čoveku srce!? Svako oružje protivu ubica starog isluženog mornara bilo je časno. Zbog toga zločina Lun je počeo ispitivanje londonskog fabrikanta, a otkrio je prevaru s osiguranjem. Zbog svega toga Lun oslobodi Daksberija hipnoze. —Oprostite gospodine Frondel, na trenutak sam se prosto zaneo, kao da sam izgubio svest — reče probuđeni Daksberi. —Pitao sam vas neke stvari, ali niste mi odgovorili, Henri — reče Lun strpljivo. —Šta želite da znate? — upita Daksberi očito opet spreman da skriva istinu. —U stvari ja znam sve, ali želim da od vas čujem istinu, jer bih tek tada imao razlog i da vam praštam i da vam pomognem — reče Lun. —Ipak, ja ne znam... — Vi znate vrlo dobro, Henri. Znate svoj plan o osiguranju. Znate kako je Ana nestala i da je živa. Znate i ko vam je predložio da unajmite talijanski brodić... Sve vi znate, ali ne znate da su vas prevarili — oštro reče Lun. Daksberi se naglo oznoji i obrisa lice. Lun je ćutao nekoliko trenutaka, ali onda razgovetno, tonom strogosti i osude reče: —Jadni nespretnjakoviću, dozvolio si da se tvoja Ana nađe u rukama zločinaca. Ti isti ljudi ubili su isluženog mornara Pjera Brisea u šumi na brdu San Filip... —To nije moguće! — kriknu Daksberi. —Jedan se zove Lino — nastavi Lun sećajući se poziva u trenutku zločina, koji se odnosio na čoveka s pištoljem, opremljenim prigušivačem. —Lino?!... Da, Lino je čovek koji

ima brodić... Znam mu samo ime — reče Daksberi i zaplaka, jer bese naslutio strašnu opasnost u koju je gurnuo svoju voljenu ženu. —Slušajte, Daksberi! — reče Lun oštro. — Vi ste muškarac i morate se ponašati tako. Neću vas poštedeti istine, jer treba da znate da ste sami gurnuli u ruke otmičarima svoju ženu. Prevara sa osiguranjem otići će njima u ruke do poslednje funte. —Sad sam shvatio... Već i razgovor s -tim plavokosim... U Đenovi sam čuo da ga zovu Tedesko.1 On je naredio da sav novac od osiguranja donesem u Nervi... Razumeo sam da preti životom moje Ane. Oni je imaju u rukama... —Budite hrabri, Henri. Ima nade da se sve popravi. —Kakve nade?! Ne, njima se ne može učiniti ništa... To su zločinci — kukao je dalje Henri Daksberi. —Dosta, čoveče! — viknu Lun. — Uložite malo snage i napora u to da učinimo nešto za spas vaše žene. —Evo... Ja bih... sve... čak i život. Ipak, dajte mi koji trenutak da se stišam... Smem li da popijem čašicu. .. Da tu imam samo bocu konjaka. Inače ne pijem... ali sada... Neka me sam đavo odnese! A vi!? Hoćete li vi čašicu konjaka? — bese se ušeprtljio jadni Daksberi. Lun se osmehnu i klimnu glavom, pa kad mu Daksberi pruži praznu čašu i prinese bocu s konjakom da sipa, on ju je držao dok piće nije prešlo polovinu velike čaše kakvom se obično služi ovo plemenito francusko piće. Daksberi žudno proguta i zagrcnu se, a Lun malo pridrža čašu medu dlanovima, pomirisa piće i otpi. —Kako ćete se naći s tim ljidima kad budete imali novac? — upita Lun zatim. —Tedesko... onaj plavokosi neandertalac je rekao da ja odsednem u pansionu »Grondone«, a on će me već naći — Odgovori Henri. —I još kakva je uputstva dao? 1. Tedesco (italijanski) — Nemac.

—Zapretao je da sve držim u najvećoj tajnosti, ako želim da ikada vidim svoju Anu... Rekao je da ni sam ne mogu izmaći, jer on ima svoje ljude širom sveta, pa bi me našli gde god bih pobegao, ako u nekom trenutku odlučim da žrtvujem svoju ženu... —Setite se svake reci l svega što bi moglo da pomogne — upozori ga Lun. —Pitao sam gde će biti Ana svo to vreme. »Kod nas u sanatorijumu«, odgovorio je plavokosi, ali onda se trgao i dodao. »Valjda joj ne treba sanatorijum.« Smejao se i ostavio me bez odgovora. —Kako je došlo do dogovora sa vlasnikom brodića, koji je rebalo da prihvati Anu na pučini? — upita Lun. —Da, možda je i to važno... Onaj Amerikanac zove se Sloun Livli, dao mi je adresu jednog restorana u Đenovi, na koju je trebalo da se javim, s napomenom na koverti, da je pismo »Za Enrika«. Trebalo je samo da javim svoju adresu u Nici i ni reč više. Oni su me našli ovde i sve smo dogovorili... —A onda su uzgredno ubili i onog starog mornara. Ali zašto? Nema objašnjenja... Pogađate li zašto su ga ubili? —Kako bih mogao da znam? Nisam ni slutio da su oni ubice... —Zašto kažete »oni«? Koliko ih je bilo? —Video sam trojicu, istina noću u parku kod zamka, onde gde počinje uspon na kulu Belanda, ali bila je mesečina i u blizini je svetlelo. Jedan je tamnoput, proredene kose, jakih obrva, podužih zulufa i mesnatog, povelikog nosa... —Da li je rekao ime, ili je neko pomenuo ime tog, ili drugog zločinca? —Drugi je visok, lep, dugokos i bradat momak. To je Ono i vlasnik je bordića »Soridore-, što treba da znači izvidnik... —Onda je skoridore — ispravi ga Lun. 17

—Taj Lino se u jednom momentu obratio onom prvom i nazvao ga Dani, Sanji, Ganji ili Cani... nisam siguran... Lun je beležio svojom tajnom stenografijom samo važne podatke, pa zabeležio i ono što je čuo o brodiću i dvojici zločinaca, a zatim upita: —Treći je bio plavokosi, zar ne? —Jeste. Njega su pomenuli nadimkom, jer Tedesko je samo nadimak, bar tako verujem — odgovori već pribranije Henri Daksberi. Lun se trudio da uhvati još kakav podatak, ali dalji razgovor se pokaza kao nekoristan. —A šta sada da ja radim? — upita Daksberi. —Ponašajte se kako ste bili zamislili sve dok ne dobijete novac — odgovori Lun. —To znači da moram u London, a kasnije i u Pariz, jer Ana je plaćala i neka francuska osiguranja. Osigurani smo i ovde od Kupališta. Oni će već za koji dan da plate — reče Daksberi. —Uzmite taj novac, onaj u Parizu i onaj u Londonu, a onda dođite u Nervi. Pre toga sklopite u Londonu ugovor sa Detektivskom agencijom Čarli Pipčina da vas zastupa. Njima kažite kad krenete iz Londona i gde ćete odsesti u Nerviju — objasni mu Lun. Dogovoriše se o još nekim detaljima i na kraju Lun obeća da će Ana biti oslobođena i zaštićena. Daksberi se zahvaljivao, iako se u njegovim recima osećala neverica i strepnja. Odmah zatim Lun iziđe, pozva nosača da mu spusti kofere i smesti se u iznajmljena kola. U preduzeću za iznajmljivanje kola primi mornka da ga prati do Denove, gde će kupiti nova, ili sačekati da Makf erson istovari s broda jedna brza i dobro opremljena kola s londonskom registracijom. Bilo je veće kad se Lun nade na novom, širokom putu. Tamo upravljač poveri pratiocu, a on se prepusti razmišljanju i sanjarenju. 18

III Izronila je daleko na otvorenom moru, ali pažljivo i samo toliko da vidi površinu vode. Sve je bilo pusto, sem što je na pola milje od nje bio neki brodić. Opet je zaronila u pravcu brodića i kad se primakla pogledala je ime broda. Bio je to »Skoridore« i ona se odbaci nogama 0 vodu tako da iskoči do pola telom, 1 pri tome mahnu obema rukama. Odgovoriše joj i ona snažno zapliva k brodiću. Dva muškarca joj pružiše ruke da je izvuku na palubu, dok je treći držao kormilo. —Voda je u dubini hladna — požali se ona čim se nade na palubi. — Gde je kofer s mojom odećom? — Ne znamo o nekoj odeći — smejući se odgovori bradati lepotan, koji je držao kormilo. — Svucite se i ležite tu na sunce. — Koješta!... Morate mi naći nešto da se obučem! — viknu ona Ijutito francuskim naglaskom. — O, gospođa govori italijanski! — radosno reče plavokosi i priđe joj bliže. — Slušajte lepotice! Samo se vi skinite i ne ljutite nas. Ležite tamo na ravno, a mi ćemo da uživamo u prizoru i na ovom toplom suncu. Tog trenutka ona shvati da je pala u ruke beskrupuloznim ljudima i da svašta može da je snađe. Zato brzo odluči da opet skoči u more i zaroni. Dva zločinca behu goli do pojasa i u kratkim pantalonama, koje su sada skidali, pa ostadoše u kupaćoj opremi. Nekoliko trenutaka Ana Daksberi se kolebala. — Kakvi bokovi!.. Svucite se gospođo! Biće vam divno sa tri prava muškarca — dobaci bradati motreći je na način koji je otkrivao spremnost na silovanje — Nisam očekivala takav postupak — reče ona i baci se u vodu navlačeći na lice svoju prozirnu i kao buket cveća izgrađenu kapu, koja se pretvarala u uređaj za disanje pod vodom.

Nije odmah zaronila jer po površini je brže odmicala. — Za njom! Pobeže! — viknu bradati. Ona dvojica poskakaše u vodu i zaplivaše iz sve snage. Bili su odlični plivači, ali nisuogli da sustignu slavnu plivačicu. U površinskoj vodi bilo joj je toplije, a zagrevao ju je napor da umakne. Međutim, prinuđena da se osvrće i gleda kako njeni gonioci izostaju, ona u jednom trenutku zastade preneražena, jer videla je kako bradati okreće brodić, ubrzava plovidbu i pristiže gonioce. Zatim je videla kako ih uze na palubu, pa opet krenu u poteru. Rastojanje se brzo smanjivalo i ona odluči da zaroni. Još jednom osmotri brodić rešena da ide što dublje može, a duboko pod vodom odupreće se čak i dvojici muškaraca, koji nemaju sredstava za disanje pod vodom. Ali tada shvati da je sve uzalud. Oni su imali maske za ronjenje, peraja za brzo plivanje i podvodne puške. —Hej, lepotice! Ne budi luda! — doviknu bradati u megafon. — Ako te ne uhvatimo, moramo da te ubijemo! Nije pretnja ni šala! Ana Daksberi je znala dovoljno o vodi i plivanju da joj je odmah bilo jasno koliko je besmileno i pokušavati da umakne, jer telo ne bi izdržalo velike dubine, a na manjim su gonioci gospodari situacije. Zato ona sačeka da brodić priđe i da je opet izvuku na palubu. —Ako mi se i jednog trenutka ukaže prilika, zaklaću bilo čim onog koji mi se približi! — zapreti ona grcajući u nemoćnom besu. —Idi do đavola, divljakušo! Niko ne želi na taj način... Vuci se dole u kabinu! Tvoje stvari su u koferčiću pod ležajem — reče onaj s velikim mesnatim nosom i crnim gustim obrvama. - Šteta... Kakvi bokovi!. . . — žaleći progunđa bradati. Gospođa Daksberi siđe osvrćući se da li ko dolazi za njom. Pošto ih bese prošla volja za silovanjem, dva

premorena plivača skidoše opremu i prućiše se na deo palube na pramcu. Ana Daksberi je bila ohrabrena, ali kad razmisli malo bolje, postade joj jasno da će na nekom drugom mestu i za nju nepovoljnijim prilikama morati opet da se brani od njihovih nasrtaja. Ipak, ona je bila rešena da se bori. Nađe svoj koferčić i obuče se u jednu suviše kratku suk,nju, jer nešto prikladnije nije imala. Imala je makazice za nokte, pa ih sakri pod široki pojas za suknju na taj način što unutrašnju postavu pojasa raseče. I male makazice bile su neko oružje. Međutim, kad je htela da iziđe na palubu, seti se da u ormanu koji se otvaranjem pretvara u kuhinjicu mora da ima noževa. Nađe jedan za čišćenje ribe s drškom obloženom plutom, ali čvrst i vrlo oštar. Nije imala gde da ga sakrije i seti se da primeni trik. U koferčiću je imala vate, a od veša načini zavoj, pa zavi levu nogu iznad kolena tako da sakrije tamo smešteni nož. Da bi debljina drške bila manja, ona saseče plutu i komadiće sakri. Pojavila se na vratima kabine tako sa zavojem na nozi. — Šta vam se dogodilo? — upita plavokosi. — Povređena sam pri izvlačenju. .. Malo krvarenja, ali nije ništa strašno — odgovori ona. Zatim se smesti uz katarku očekujući šta će da se dogodi. Njih trojica počeše nepristojan razgovor između sebe, ali to je bilo namenjeno njoj. Koliko joj je sve to bilo odvratno, toliko je moglo i da joj koristi, jer oni su bili neoprezni. Pominjali su imena jedan drugog. Na primer, bradati reče smejući se na sav glas: — Hajde, Enriko, pričaj kako si doživeo prvo učešće u grupnom seksu! Pričajući jednu nepristojnu i odvratnu priču Enriko je pomenuo da ga je neka dama oslovila sa gospodine »Gani«. Sad je Ana Daksberi znala da se »mesnati nos« zove En1 9

riko Cani. Uskoro je čula i to da se bradati »kapetan« zove Lino Malatesta, a plavokosi s nadimokom Tedesko zvao se Andelo Teljo. Baš on pokuša da joj drugačije pristupi i sede blizu nje. — Gospodo Daksberi, vi ste veoma lepi i izazovni — poče on zatim. — Nije čudo što smo bili nestrpljivi i grubi... To je muški način kod nas... Mislim kod nas jakih ljudi. — Na silu se ne uživa u ženskoj lepoti — odgovori Ana i Ijutito frknu kao mačka. Svi se nasmejaše. — Ima načina da postanete tako pitomi da vas niko ne bi prepoznao — još uvek se srnejuči reče »kapetan*. Plovili su dosta brzo, jer motor neuglednog brodića bio je vrlo jak, ugrađen za potrebe krijumčarenja. Ana Daksberi saznade da će ploviti do noći, a onda oprezno ući u Sort ili Nervi tako da svakako izbegnu susret s obalskim finansima i pomorskom policijom. To je sada morala da želi i Ana Daksberi. U sebi je proklinjala čas kad su ona i Henri sreli Amerikanca i kad su prihvatili plan prevare osiguranjem i lažnim utapanjem.

Dok je brodić po mraku prilazio obali, Enriko Cani, koji je po svemu sudeći bio neka vrsta vode male zločinačke bande, priđe Ani Daksberi i reče-. —U slučaju da nas neki brod pomorske kontrole pozove da stanemo, spustite se na suprotnu stranu i zaronite. Ne srne se dogoditi da vam traže dokumenta, koja nemate. Oni bi vas uhapsili i držali sve dok ne utvrde ko ste i kuda putujete. Tako bi se otkrilo sve što ste preduzelL —Shvatarn vas potpuno — odgovori gospoda Daksberi. — Ali kud onda da pođem? —Doplivajte do obale i čekajte na stenju pod kulom na desnoj strani

ulaza u luku. To se zove Pasedate Anita. Šetalište Anita na engleskom. Plovićemo uz obalu i videćemo vas — objasni Cani. Plovili su dalje mirno i kontrola ih nigde nije zaustavila, pa se ispred dvadeset i tri časa nađoše u luci na ušću potoka Nervi. Malatesta skrenu brodić iza pomoćnog unutrašnjeg lukobrana na desnoj strani luke, pi*ema mestu Nervi. Kad pristadoše, Enriko Cani reče: — Sačekajte me dok dovezem svoja kola. Ostala su kod Vile Gropalo. On skoči na obalu, a njih troje su ćutali gledajući s brodića šetače na obali i plovidbu po luci. Cani se dugo nije pojavljivao i »kapitano« je već bio zabrinut, jer nečista savest je uvek teret i za najbezobzirnije ljude. — Šta je moglo da mu se desi, porka Madona! ? — psovao je on poluglasno. Baš tada jedna velika kola stadoše naspram brodića. Iz njih iziđe vrlo ugojen čovek, čija težina nije mogla biti manja od dvesta pedeset funti. Malatesta ga poznade i servilno skoči do mostića da mu pomogne da uđe na brod. — Neću k vama. Siđite vi da vas odvezem, Došao sam umesto Canija — reče gojaznL — A gde je Enriko? — upita vlasnik brodića. — Ne ispituj mnogo! — Ijutito odgovori gojazni. Tek tada Malatesta primeti da se iza velikih kola američke proizvodnje zaustavio i jedan »fijat«, iz koga iziđoše tri momka i stadoše desetak koraka dalje. Gojazni mahnu jednom od njih i on pritrča. —- Izvolite, gospodine Rošoli — reče kao vojnik pred generalom, — Popni se na brodić i ostani tamo dok ti ne javim, a momci koji su tamo i dama neka siđu — naredi Rošoli. Andelo Teljo je bio već zabrinut, jer o putu i poslovima njih trojice u Nici nije niko trebalo da zna. Oni su ] radili za gojaznog i smatrani su nje-

govim poslušnim ljudima. Međutim, njegov dolazak u pratnji vozača i posebnih kola s revolverašima baš sada morao je da izazove sumnje. Tedesko priđe Linu i šapnu: —Šta da uradimo? Pitaće gde smo bili, a ne znamo šta je Enriko rekao. —Ne znam... Kako je čudovišni Dorđo saznao? Šta sad namerava taj Fušto 1? takođe šapatom odvrati Malatesta. Ana je stajala uz katarku i posmatrala. —Silazite! — naredi čovek koji se pope umesto Rošolija. Malatesta i Teljo poslušaše kao dečaci uhvaćeni u krađi kolača. Teljo je nosio i jednu kožnu torbicu s kaišem o ramenu. Čim se nađe pred Rošolijem ovaj upita: —Tedesko, šta imaš u torbici? —Svoje stvari i tako... — zbunjeno odgovori plavokosi ubica. —Ustreliću te odmah, ako lažeš i ako ne kažeš šta nosiš — prokrklja gojazni Fusto. —To je... jedan aparatić... sprava.. . —Daj to Aldu! — Ijutito reče Rošoli. — Gani mi je već rekao, a ti bi da lažeš. Pričuvaj se, Anđelo. U tom trenutku siđe i Ana, koja je uplašeno, ali i radoznalo posmatrala šta se događa. —Gospođa će u moja kola. Dođi i ti Aldo. Tedesko i Kapitano neka idu u zadnja kola — naredi gojazni i pođe ka svojim velikim kolima. Smesti se na zadnje sedište i sačeka da uđe gospođa Daksberi. Revolveraš Aldo sede do vozača, pa kola krenuše. Ceo postupak podsećao je na prinudu i bio je sličan hapšenju. Tedesko i Kapitano su ćutali veoma zabrinuti. Obojica su znali da im je zabranjeno da preduzmu išta bez saglasnosti svojih šefova, a sada su bili uhvaćeni baš u tom prekršaju. Dvoja kola su se pela i brzo ostaviše gradić putem koji je nosio ime 1. Fusto — bure na italijanskom, ovde nadimak.

Via del Komercio. Tek na kraju skrenuše na uski poljski put, koji ih dovede do velike, neosvetljene i usamljene kuće. Pred kućom ih dočekaše dva čoveka, s kratkim mašinskim puškama zaklonjenim pod crne platnene vetrovke. Prvi je išao Rošoli i on uze pod ruku Anu Daksberi, pa se više oslanjao na nju, nego što ju je kao damu pridržavao. — Lepi ste, nežni... Ako mi se budete udvarali, imate izglede na uspeh — šapnu joj u uho. — Ne govorim italijanski — šlaga Ana na engleskom. — Zato ja znam engleski. Ponoviću — reče Rošoli opet Ani u uho, ali sada na engleskom i prevede onu prvu preporuku. — Neobičan zahtev — reče Ana Daksberi. — Mislila sam da su Italijani džentlmeni. — Nigde na svetu više nema džentlmena. Ima lazova — smejao se Rošoli. — Smatrajte da ste na vratima pakla i u vlasti samog Asmodeja. — To ime nikad nisam čula. — Zar je moguće! ? — Stvarno, o Asmodeju nisam ništa čula — potvrdi ona baš kad uđoše u veliki hol, do koga je iz dubine stubišta ka podrumu dopiralo malo svetla. Za njom i Rošolijem koračali su Teljo i Malatesta. Kad se vrata zatvoriše pratioci ih zaustaviše i upališe svetio. Pretresoše ih i uzeše im pištolje i noževe, a onda ih pred cevima svojih pištolja otpratiše u podrum. — Dolazim odmah! — reče Rošoli i na desnoj strani hola otvori jedna uska vrata, iza kojih je bio takođe uzan hodnik. On povede Anu Daksberi do vrata, a onda joj reče da ide pred njim, jer ne mogu uporedo. — Kud me vodite? — upita ona. — Već je vrlo kasno, pa hoću da vas smestim u privremeno sklonište. Ne plašite se, jer ja sam najveći 21

džentlmen u ovoj kući — krkljavo se nasmeja Rošoli. Nađoše se pred uskim stepeništem kojim je on jedva pratio ženu, iako je stubište osvetljavala samo mala sijalica on primeti zavoj na njenoj nozi i reče: —Izgleda da ste povređeni. Treba li pomoć? —Ogrebotina. Sad je sve u redu, ali zavoj ću morati da nosim još par dana — odgovori Ana Daksberi. Nađoše se pred jednim metalnim vratima s crtežom mrtvačke glave i električne munje. Gojazni Rošoli ih otvori i jedva uđe u prostor malo veći od ormana i s tablama električnih spojeva i osigurača na zidovima. On pomeri jednu ručicu, pa isključi struju iz delova koje bi mogli da dodirnu. Otvori jednu metalnu tablu debelu čitav palac i ukaza se niski prolaz. —Tamo je soba s kupatilom. Imate hrane, pića i voća u hladnjaku. Spavajte mirno, gospođo — zaključi Rošoli. Ona se malo snebivala, ali kad on okrenu jedan prekidač i upali svetio u skrovištu, ona uđe. Zaista, tamo je bila ugodna soba, ali bez prozora. Za njom se zatvoriše metalna vratanca. Još dugo ona je tražila prozor, ispitivala zidove i odmeravala mogućnost izlaska iz ovog tajnog skrovišta. Zaključila je da ni sa maljevima i dletima ne bi uspela da probije kao za tvrđavu debele zidove i metalna vratanca. Vazduh je dolazio kroz cevi izvedene na neki čudan način da su šumele, ali nisu imale električne ventilatore. Tako usamljena, namučena onim što je doživela toga dana i preplašena onim što je slutila da će doživeti, Ana Deksberi klonu na široki i meki ležaj, pa poče neutešno i glasno da plače. Niko nije mogao da je čuje. *

Kad se nađoše u podrumu Malatesta i Teljo, skoro popadaše od 22

straha, jer ih kolena izdadoše. Njihov šef Enriko Cani bio je vezan za jednu metalnu prečku i sasvim go. Lice i telo bili su mu krvavi i u ranama, a jedno oko mu je bilo iskočilo iz duplje pa je visilo nad donjim, rarečenim kapkom. Uz jedan zid zastrt crnim platnom iza stočića zastrtog belim stolnjakom sedeo je čovek sa maskom na licu. Maska je pokrivala ćelo lice i suženim vrhom se izdizala visoko na glavi. —Doveli smo ih, moćni gospodaru Asmodeju! — reče jedan od pratilaca. Baš tada siđe i Rošoli, pa zauze mesto u stolici s leve strane maskiranog i iza nezastrtog stočića. — Suđenje! — reče maskiram. Rošoli pročisti grlo, ali i dalje krkljavo poče da govori ustajući. —Oni su zgrešili — bile su prve reci optužbe. — Enriko Gani, imenovan vođom grupe, prihvatio se posla koji je mogao da nanese velike štete našoj oragnizaciji. Njih trojica učinili su sledeće: Ugovorili su bez našeg znanja sa Englezom Daksberijem prevaru sa osiguranjem... On ispriča sve detalje i saopšti da je Ana Daksberi na sigurnom mestu, a onda nastavi: —Mi ćemo je preuzeti, kao i rezultate poduhvata. —Saglasan! — uzviknu čovek s maskom. —Gospodaru gneva i srdžbe, oni su učinili još nešto — nastavi Rošoli. — U Nici su ubili starog mornara da bi mu iz grudi uzeli pre tri meseca ugrađeni pejsmejker najnovije proizvodnje, čija vrednost je tri puta veća od običnog. O tome je pisala sva svetska štampa, pa bi otkrivanje njih trojice bilo fatalno za naše poslove. —Smrt za Canija! — uzviknu maskirani. — Ostalima sam izreci kazne. Odmah zatim on ustade i nestade u mraku jednog hodnika. —Ne!... Ne ubijajte me... Ja sam

bio balila... fašist još kao dete... — ječeći je molio Enriko Gani. —Ćuti i ne kukaj!,— viknu Rošoli. — Prekršio si pravila i samo smrću možeš da platiš. Streljajte ga vas dvojica. Dva pratioca izvadiše revolvere i po čitav šaržer ispališe u golog i vezanog Enrika Canija. On urliknu i opusti se, ali telo mu nije palo, jer su ruke bile vezane za metalnu prečku. —Vas dvojica idete na rad u jedan sanatorijum. Brodić uzimamo mi, a dokumenta ćemo srediti naknadno prema imenu onog koga odredimo — zaključi Rošoli i očisti oznojeno lice velikom maramicom. Dva kažnjena zločinca su se osvrtala. —Odvedite ih odmah i predajte gde treba — zaključi Rošoli, a onda pođe putem kojim je otišao maskirani.

mah poznade. Bio je iznajmio brzi motorni čamac, koji ga je čekao uz obalu, pa sada otrča i uskoči u njega. — Presecite put onoj lepoj jahti, a onda je pratite do sidrišta, jer ne znam gde je kapetan dobio odobrenje da pristane — reče Lun vlasniku čamca. »Najtingejl« brzo stiže i prođe, ali malo dalje odmah skrenu desno i pristade uz Stari molo na Bokardu. Bilo je to najbolje mesto za brz ulazak u grad. Tek kad sasvim završi poslove oko sidrenja jahte, Makferson s kapetanskog mosta bolje osmotri obalu. Mornari su spuštali most, a carinici i policijska kontrola uskočiše još dok nije sasvim legao na ogromne kamene blokove. Tada Makferson ugleda Luna i razdragano mu mahnu. Dva verna druga još nisu mogli da se sastanu dok se ne završe formalnosti, a one potrajaše čitav sat, jer Makferson, upisan kao vlasnik jahte po imenu Bazil Vitig, IV bese zatražio da mu se pregleda i deo opreme koju želi da iskrca. Bio V eć prvog dana u Denovi Lun ku- je tu na izgled običan, ali u stvari pi najveća »Fijatova« kola i postavi skupoceni automobil »panter« sa mesne registarske tablice, jer tako trista pet konjskih snaga i londonje postajao manje upadljiv. Pomoću skom registracijom. Bila su to Lunoalata, malo lima i boje on izradi još va kola ukrcana na brod za izuzetdva para lažnih tablica, da ih menja ne prilike. Pored njega, zatražio je u slučaju potrebe. Sledeća dva da- od carinika i policije da za povrena, čekajući da stigne Samjuel Mak- meno iskrcavanje upišu i čudni »čaferson svojom brzom jahtom »Naj- mac« koji je stvarno bio mala podtingejl«, Lun je obilazio sve puteve mornica, koja je mogla da roni do oko Đenove i dalje do la Specije, pri- preko hiljadu jardi dubine. Bilo je tu stupe kupalištima i gradićima na još opreme, jedan snažan terenski obali i Ligurske Apenine u strmom automobil, koferi vlasnika jahte i zaleđu. Sve to radio je na studiozan osmorice izabranih mornara i konačin skupljajući karte, planove ješta drugog. gradova i turističke vodiče. Njegovo Carinici i policija su se divili skukolosalno pamćenje omogućilo mu je da taj kraj već krajem četvrtog pocenoj i luksuznoj opremi i pregledana poznaje bolje od najvećeg bro- daše je savesno, ali ne sumnjičavo. Obiđoše i jahtu, ali ne naslutiše tajja tu rođenih Italijana. U suton četvrtog dana Lun se na skrovišta izgrađena po Lunovim nađe na keju Međunarodne izložbe, planovima i tako savršeno da ih je ispred koga su prolazili svi brodovi bilo nemoguće naći bez rezanja prema luci. Nakon nekoliko minuta broda. Ulazi u skorivšta, bili su praon kod svetionika na molu Vojvode va remek dela. Tamo su bili sanduci od Galijera ugleda jahtu koju od- s oružjem, eksplozivima i hemikali23

jama, ali sve neobično i tako praktično podešeno da je predstavljalo jedinstvenu snagu jednog ovakvog broda, možda veću od snage jednog velikog ratnog broda. Makf erson se ponosio ovim brodom, a Lun je uživao da ga usavršava, prilikom svake godišnje opravke, ili promene imena zbog sumnji, koje bi nastale u toku neke od minulih avantura. Kad carinici, finansi i policajci siđoše s jahte, Lun se pope i dva druga se čvrsto zagrliše. —Kao što vidiš, tačni smo — pohvali se Makf erson. —Žao mi je što sam te uznemirio u toku istraživanja, ali našao sam se usred događaja, a bez ikakvog sredstva ili oružja — objasni mu Lun razlog svog poziva da doplovi u Denovu. —Obradovao sam se kao nikad! — uzviknu Makf erson. — Već mi je dosadilo čekanje oko ostrva i hridina, da momci otkriju kakvu podrtinu potopljene španske galije, ili nekog drugog broda. Istina, isplatilo se žestoko. Na malom brodu, koji mora da je potonuo pre više od dve stotine godina, našli smo sandučić s dijamantima vrednim više od pet miliona funti — pričao je Samjuel Makf erson. On odvede Luna u jedno usko tajno skrovište na dnu broda i pokaza mu bogatstvo izvađeno iz mora. Lun sve radoznalo osmotri, ali Makferson sa žaljenjem utvrdi da se kralj ponoći mnogo ne oduševljava. —Nikad nećeš uživati u zlatu i bogatstvu — kao da se ljuti reče Makferson. —Sve to vredi ako čovek može korisno da ga upotrebi — reče Lun razvlačeći lice u širok osmeh. — Nas dvojica i Džejn nećemo nikad uspeti da potrošimo ni deo onog što smo otkrili iz morskih dubina, gde je stajalo vekovima izgubljeno. —Koliko puta smo pomogli unesrećenima od zemljotresa i poplava! Pa koliko siročadi smo smestili da odrastu bez oskudice i da postanu pravi ljudi! Pa... — opravdavao je 24

mornar vađenje zlata, kome se mnogo puta mesecima posvećivao. —Nećemo sad da se hvalimo — prekide ga Lun i iziđe. Te noći njih dvojica su skoro do svitanja sedeli u kapetanovoj kabini i pričali jedan drugom o svemu što se dogodilo za vreme dok su bili razdvojeni. —Ipak sam se odmorio i osunčao —pohvali se Lun na kraju razgovora. —Ne sviđa mi se samo to što se osećaš krivim pred Džejn — reče stari mornar. — Pa vi se nikad niste venčali samo zato da ne postanete smetnja jedno drugom. Ako si doživeo lepe časove sa nekom drugom ženom, Džejn nije povredena. Važno je da je voliš onom pravom, trajnom ljubavlju. Ostale žene su... —Tvoj stav je suviše podešen — smejući se reče Lun. — Da bi me utešio, ti umalo što ne tvrdiš da sam morao baš zbog Džejn da popustim i pred ostalim lepoticama. —- Neke žene su zaista neodoljive — s uzdahom zaključi Samjuel Makferson. Lun se smejao mornarevoj jednostavnoj mudrosti da ništa ne shvata tragično i da uvek traži vedriju stranu života. Njih dvojica se još dogovoriše šta od opreme da se iskrca i gde da se ostave ona dva automobila, pa pođoše na počinak. Još pre dolaska Makfersona Lun je pokušao da pronađe nekog od tri zločinca s brodića »Skoridore«. Sad Makfersonu poveri da prokrstari obalu i luke u blizini i nađe brodić, a on ode sam da u Nerviu i okolo potraži Telja, Canija i Malatestu. U toku dana uzgred je posetio atelje slikarke Naiđe Saki. Ona je u malom paviljonu iza velike vile, ograđene zidom i visokom ogradom od metalnih šiljaka, imala neku vrstu stalne izložbe, koju su mogli da posete turisti.

Lun odmah izabra najbolju sliku i čuvaru reče da mu je zapakuje, jer odmah želi da je odnese, —Ali, gospodine... Pa vi niste ni pitali za cenu — uzbuđeno reče čuvar izložbe. — Slika mi se veoma dopada. Spakujte je — ponovi Lun. — Odmah. .. Izvolite da se odmorite kod mene u birou ili ako želite u bašti gde su ležaljke. Poslaću nekog da vas posluži pićem — brzo je govorio čuvar kršeći ruke kao da se našao u neprilici. Lun mu se osmehnu, intimno ga dohvati za rever, pri čemu vesto gurnu sićušnu lepljivu »stenicu« tako da se ona nađe gde treba, a onda reč: —Park oko dvorca je lep. Posedeću tamo dok ne uredite plaćanje i pakovanje slike. Čuvar ga odvede pod drveće i otrča. Lun odmah poče da neprimetno sluša pomoću svog šaci skrivenog prijemnika. Mikrofon iza čuvarevog revera otkri da on nekome naredi da posluži piće »elegantnom engleskom bogatašu« ispred paviljona, a onda pođe dalje. Zatim je Lun čuo kako on telefonira. Uzbuđenim glasom čuvar je nazvao gospođu Saki. Mikrofon je manje jasno, ali uglavnom razumljivo prenosio i njene odgovore koji su prodirali iz slušalice. —On nije ni pitao za cenu, Šta da učinim? — pitao je čuvar. - Pogosti ga, a ja ću naići tobože slučajno, pa ču da razgovaram. Ti se nađi u blizini i kaži mu da sam ja autorka slike, pa mi ga predstavi, ako zaželi — objasni mu ona. Sve je izgledalo smešno i naivno kad se zna svaka izgovorena reč između aktera. Ćuvar se malo zadrža gledajući kroz prozor kako sobar slikarke Naiđe Saki sipa blag koktel i dosta leda nepoznatom gostu, koji se udobno smestio u hladovini. Lun primati da od vile dolazi žena u gruboj haljini naodredene boje i s naočarima na nosu. U isto vreme iz

paviljona iziđe čuvar slika i nađe se uz Luna. —To je gospođa Siki — šapnu on Lunu. — Možda bi uspelo da pokušam. .. Naravno ako želite da je upoznate. Ona je slavna slikarka... —Recite joj da eri Dik Frondel iz Londona kupuje njenu sliku, pa bi voleo da upozna i autora, ako je to moguće — s visoka mu odgovori Lun. Žena prođe brzim i lakim korakom i ne osvrnuvši se ka Lunu. Na njoj je bila bojama umazana haljina, koja je zbog toga ličila na deo maskirane odeće kakvog komandosa. Međutim, bilo je očito da ta haljina leži na sasvim golom, lepo oblikovanom i mladom telu. Slikarkina kosa je bila neočešljana, ali gusta i sjajna, što je takođe bio znak vitalnosti, ili mladosti. Zbog velikih nao čara i pramena kose Lun nije inogao dobro da vidi lice te žene. Ona nestade među drvećem, a čuvar potrča da je stigne. Lun je čuo kako mu ona kaže da se malo zadrži, kao da je morao da je ubeđuje, a onda neka dovede gosta u vilu. —Primiču ga u svom ateljeu — zaključi ona. —A šta da kažem o ceni slike? — upita čuvar. —Taj mora da ima novaca, pa kaži da nema pogađanja i da za sliku tražim milion i pet stotina hiljada lira — odgovori slikarka. Kad čuvar stiže nazad, Lun bez reci prihvati cenu i ispuni ček na Ligursku banku u Đenovi, objasni gde su mu kola i čoveku dade ključ od spremišta da tamo ostavi sliku, kao da je kupio kilo narandži. Neprestano se klanjajući, čuvar ga odvede do vile. Tamo ga preuze sobar i odvede ga do vrata modernog i prostranog slikarskog ateljea. —Gospodin eri Frondel! — ceremonijalno najavi sobar. Lun uđe i zateče slikarku kako povlači poslednje poteze na nekoj slici koja je podsećala na plamene jezike usred kamenja. Ona ostavi 2 5

četkicu, pogleda svoje ruke i malo smrknuto iznad naočara osmotri Luna. —Rekli su mi o vama... Imate sreće, jer i meni treba malo odmora, pa ćemo da porazgovaramo — reče ona prilično slabim i sporo izgovorenim rečenicama na engleskom. —Ja govorim italijanski i dobijam komplimente da ga govorim odlično — reče Lun i oni pređoše na italijanski. Ona mu pokaza jednu drvenu naslonjaču od masivnih, izrezbarenih delova, na kojoj je bio grub zastirač od kozje dlake. —Sedite dok se presvučem — reče i zakloni se za jedan paravan. Međutim, jedno ogledalo desno od Luna je privlačilo pažnju, a u njemu se videla osoba koja bi se našla iza paravana. Lun odmah shvati da su ili ogledalo ili paravan tako postavljeni sasvim namerno, pa je posmatrao odraz u ogledalu. Već je biouDenovi našao knjigu »Ligursko savremeno slikarstvo«, gde su bili podaci i o Naidi Saki. Sada je imala pedeset godina i zbog toga Lun je bio veoma iznenađen onim što je video. Ona nije raskopčala haljinu, koja je imala dugmad, nego je poče svlačiti preko glave, pri čemu joj se zakačiše naočari. Ali nije to iznenadilo Luna. Njeno telo je bilo ono što je bilo neshvatljivo. Nije bilo mlado, jer to je slab izraz da se opiše. Još manje je bilo staro, jer koža i svaki mišić imali su savršene oblike. To telo, na prvi pogled nimalo lepe žene, bilo je toliko erotski izazovno da Lun nije nalazio naziv za tu pojavu. Bilo je neverovatno da ono pripada pedesetogodišnjoj ženi. Zračilo je nečim što bi moglo da se nazove ljubavnim zovom, ali ne na engleskom jeziku, jer seksepil je suviše korišćen pojam. Zračilo je lepotom i snagom, ali ujedno je bilo eterično kao da ga je nešto iznutra osvetljavalo. Kad slikarka konačno raspetlja 26

naočari i skide haljinu, njen pogled se u ogledalu srete s Lunovim. Bila je nepomična nekoliko trenutaka, a onda joj se u uglovima usta pojavi nešto kao zagonetan osmeh, pa se konačno ukloni tamo gde je ne hvata ogledalo. Iza paravana se čulo otvaranje nekih vrata, šuštanje tuša u nekom kupatilu i tek posle četvrt sata ona se pojavi obučena u sasvim belu, svilenu haljinu, ispod koje se nije mogao otkriti trag nekog dela veša. Prilazila je nasmejana i u hodu upita: —Jeste li čitali Henri Milera? —Jesam — odgovori Lun. —Sećate li se onog rukovanja u slikarevom ateljeu? — upita ona prilazeći sve bliže. Lun je znao na šta ona misli, ali izlaza nije bilo, ako je hteo po verenje te žene. Ona se nade pred njim i pruži ruku. Čekala je da i on nju dodirne kao da proverava šta ima ispod bele haljine. —Ovuda — šapnu ona i povede ga ka jednim vratima. Nađoše se u neobičnoj sobi s ogromnim okruglim ležaj em, po kome su bili razmešteni jastuci, komadi skupog krzna i svileni čaršavi. Ogromni bar s hladnjakom njenom rukom islikanih vrata pružao je sva pića koja bi neko mogao da poželi. —Dvoje se sretnu i osete da ih je udario neki grom, od koga kao da slatko umiru — reče ona. —: Dakle, takva je Naida Saki — reče Lun s uzdahom i sede na ivicu ogromnog kruga. Ona donese dve velike čaše prijatnog osvežavajućeg pića i jednu pruži Lunu. On otpi i proceni da ima vrlo malo alkohola, ali ineki egzotični ukus. Bio je žedan i ispi ćelu čašu. Isto učini i slikarka gledajući ga iskosa. Ono što se dalje događalo Lun nikad nije mogao da objasni, pa je od toga zauvek odustao.

Dok je Lun razgledao neke slike u ateljeu, slikarka ga upita:

—Znate li koliko mi je godina, gospodine Frondel? —Zbog toga što ste s vremena na vreme suviše ozbiljni izgleda da imate više od dvadeset i pet, a ponekad mislim da nemate ni toliko — odgovori Lun. —Laskavce! —Pa ja ne laskam, jer i najkvalifikovaniji žiri bi to što kažem uvek potvrdio. —Ja znam da tako izgledam, ali sam pitala da li znate koliko mi je godina. —Znam... Čitao sam »Ligursko savremeno slikarstvo«, ali sada sam zbunjen... Nije li to neka greška? — upita Lun trudeći se da stvarno izgleda zbunjen. —Nema greške — smejući se reče slikarka. — Međutim, o svemu ćemo razgovarati drugom prilikom. Želim da te viđam što češće. Da li jedan eri Frondel voli moje društvo? —Rado ću vas viđati svakog dana — tobože oduševljeno odgovori Lun. —Ja sam se tebi obratila sa ti, pa želim isto s tvoje strane. —Kad želiš da te opet posetim? —Bilo bi mi najmilije da stalno budeš ovde, ali bi to smetalo nekim mojim prijateljima. Zato ću da priredim prijem, pa te pozivam za nedelju veće. —Doći ću. —Ali ne tek tada. Dođi i sutra, prekosutra... Dođi kad hoćeš, ali pre podne. —Čim nađem svog prijatelja i njegovo društvo. —Ko je to? —E, to je zanimljiva ličnost! — uskliknu Lun. — Zove se Alan Kelsej... —Pa to je poznati pesnik! — prekide ga Naida Saki. —Zar ga znaš? —Ne... Nikad ga nisam videla, ali njegove pesme su prevedene. Sem što po pesmama zaključujem da je zanimljiv, o njemu malo znam. Kaži mi nešto više — reče slikarka

očito zainteresovana Lunovim pričanjem. — Nadimak mu je Londživel — nastavi Lun. — Mislim daje to najveći živi boem Engleske. Cesto ide mesecima zapušten kao prosjak sa štapom. Pošto je vrlo bogat već i kao uspeo pesnik, a ima i veliko nasledstvo, Kelsej se ponekad pretvara u uglednog, elegantnog džentlmena. »To me toliko zamori da nekoliko dana samo spavam i probudim se kao stari, neobrijani Londživel«, priča on posle. —Zašto »stari«? Koliko mu je godina? — upita slikarka. —Sad ima više od sedamdeset. Čudo, on veruje u podmlađivanje i u Italiju dolazi da nađe nekog svog prijatelja, koji može da mu pomogne — odgovori Lun. —Taj čova ima sreće samim tim što je tvoj prijatelj. Ja ću mu pomoći da ode u jedan tajni sanatorijum. Inače, skoro je nemoguće doći na red od američkih milionera, koji imaju neku svoju vezu do Asmodeja — dodade ona. —Asmodej?] Jesi li rekla »do Asmodeja«? —Da, baš to sam rekla. —Ali Asmodej je po Bibliji iz raja u pakao oboreni anđeo. Iranska mitologija ga zna kao Asma-daeva, boga zla i srdžbe. Neki ga nazivaju i Asmodi... —Sasvim je tako, ali ovo nije taj Asmodej. Neko je ime jednog od pet glavnih đavola uzeo kao nadimak. Znaš li glavne đavole? — smejala se mladolika slikarka. — Đavolski poglavica je Belzebub, a glavni đavoli su Behemot, Beal, Amdušas, Belfegor i Asmodej — odgovori Lun i sam se smejući. —Ti svašta znaš i s tobom se lako sporazumevam — nastavi Naida Saki. — Podmlađivanje se uvek smatralo delom đavola, prodajom duše, crnom magijom... Možda je neko tako stvorio nadimak, ali ga je, izgleda, onaj koji sve to priprema usvojio kao koristan. 27

— I meni je dosta godina, ali ne verujem u podmlađivanje — reče Lun kao da želi da prekine taj razgovor. Nije smeo da dozvoli sumnje slikarke, koja toliko zna o tajnama đenovskog podzemlja. —Čini mi se da te mnogo ne zabavlja ovaj razgovor — reče Naida Saki. —Ja sam ljubitelj nauke, ali mistika. .. To mi je tuđe — odgovori on i priđe jednom otkrivenom platnu. —Nisi mi rekao koliko ti je godina — insistirala je žena. —Nakupilo ih se dosta i ne skrivam ih — smejući se reče Lun. — Ali sada ti pogađaj. —Ako nisi Asmodejev pacijent, nemaš više od trideset i pet — odgovori slikarka. —Punih deset više. I nisam Asmodejev poklonik. Sport, disciplina, puna aktivnost... To su čarolije kojima održavam mladost. Inače sam resio da živim punih sto dvadeset godina, a onda ću da odlučim šta dalje — šalio se Lun. —Ali bez šale, moraćeš da me poslušaš oko jedne stvari... To je prosto neverovatno što se postiže u Asmodejevom sanatorijumu — reče ona. —Nikakav sanatorij um mi ne treba, ali ti... Od tebe želim da naučim kako da uvek imam dvadeset i pet godina — zaključi Lun i ustade. Ona mu dade znak da malo sačeka i reče: — Od jednog prijatelja sam dobila mali zlatni ukras, za koga on tvrdi da štiti u svakoj slučajnoj neprilici. Ona ode do jedne slike, provuče prste pod njen ram i tamo je nešto okretala, pa se slika odvoji zajedno s vratima malog sefa. Otuda ona donese zlatnu značku i pruži je Lunu. Bio je to odlično izrađen lik čudovišta s četiri glave: čovečijom s bradom od trnja, ovnujskom, volovskom i tigrovom. Ova poslednja je bila na dugom, prugastom vratu, 28

dok su ostale tri bile kao srasle u jednu. Umesto nogu, čudovište je imalo krljuštima obložene ružne kandže. -r To je Asmodej. Znak se nosi iza revera. Pokaži ga ako se nađeš u nuždi i bićeš smatran Asmodejevim štićenikom. Izgleda da taj znak već poznaju svi zločinci od Denove do Milana i Rima — objasni slikarka. — Ako ti želiš, nosiću i znakove ostalih đavola — smejući se reče Lun i stavi zlatni znak ispod revera letnjeg sakoa. — Imaj ga uvek kod sebe, pa i kad si u košulji. Zakačrga za kragnu košulje — ozbiljno reče Naida Saki. — Smatraću ga važnom amajlijom — složi se Lun. — I koristi ga, ako slučajno budeš u nekoj neprilici. — Pomaže li i kod policije, ako me uhvate da brzo vozim, ili da sam prekršio neko pravilo vožnje? — Kod policije ga ne pokazuj, ali inače... Još ćemo o svemu razgovarati — zaključi slikarka videći da Lun želi da ode. Ona odmah podiže telefonsku slušalicu i pozva onog čuvara slika u paviljonu. Naredi mu da donese ček kojim je Lun platio sliku. — Zašto si mu to naredila? — upita Lun. — Hoću da ti poklonim tu sliku. Ti si čovek kakav se susreće samo jednom u životu. Ne znam zašto je tako, ali tako osećam odgovori ona. — Mučiš me, ženo! Sad ja treba da smišljam kakav poklon ja tebi da dam — reče Lun. Ali bilo mu je uzalud, jer ona pocepa ček čim ga čuvar slika donese. Zatim otprati Luna sve do kapije na zidu ograde. Otuda je gledala kako on seda u svoja kola i odlazi strmim putem koji se spušta u Reko. To popodne tri mladića su se kupala na jednoj od uskih, ograđenih plaža Kvinta al mare. Dogovoriše se

da popiju po čašu piva, jer jedan sto od ona tri kod kupališnog bifea bese prazan. Tek što sedoše, priđe im sredovečan čovek preplanulog i malo naboranog, ali prijatnog lica. Bio je kratko podšišan, što je potvrđivalo da ima preko trideset godina i da mu se u tamno-kestenjastoj kosi nisu srebrile retke sede vlasi. —Mogu li k vama, veseli drugari? — upita on mladiće. . — Drugari jesmo, ali ne baš veseli — odgovori najviši od njih. —Izvolite, prijatelju — reče drugi mladić, koji je uz ivicu desnog oka imao krupan crni mladež. Pridošlica stade uz slobodnu stolicu i, naviknut na brze kontakte, odmah se predstavi. Zvao se Mašimo Petruči, novinar iz Rima, oženjen. —Imam sina i kćer, sedam i pet godina — zaključi on i sede. Mladići se zgledaše, pa prvo onaj visoki pruži ruku i imitirajući novinara izloži: —Ja sam Dani Salvatore, mornar sa tankera koji više ne plovi od poskupljenja nafte i otvaranja Sueckog kanala. Nisam oženjen, a sada ni zaposlen. Kradem bogu dane i devojkama poljupce. Svi se nasmejaše, a novinaru sada pruži ruku onaj sa belegom preko oka: - A ja sam Kamilo Sajoni, monter brodogradilišta, takođe bez posla. To nas je i sastavilo ovde uz obalu da dangubimo. Ni ja nisam oženjen, ali ne kradem devojkama poljupce, same ih daju. — Verujem — reče novinar, jer Kamilo je bio zaista lep mladić, izvanredno izvajanih usana kao stvorenih za ljubljenje. Kosa mu je bila gusta i talasasta, a uši su mu samo malo virile ispod nje. —Ja sam Kazati — kratko se pretstavi treći mladić upadljivo sličan Botičelijevim likovima. — Aurelio je građevinski stolar, besposlen kao i nas dvojica — nađe

za potrebno da doda Dani Salvatore. Neko vreme više nisu znali šta bi rekli jedan drugom i bili su zauzeti naručivanjem pića. Petruči je nešto razmišljao, a onda predloži: —S obzirom na to da ste bez posla, pomognite meni li mom poslu. Platiću svakom dnevno po dvesta hiljada lira. —A kakva je to vrsta posla? — upita Salvatore i pogleda ostala dva druga, kao da kaže »ovo bi moglo da bude dobro«. —Želim da sakupim mnoge podatke. Vi ste iz ovog kraja i čuli ste mnogo toga. Sakupljaćete mi ono što bi moglo da mi koristi — odgovori Mašimo Petruči. —Nismo mi za taj posao — reče Kazati. —Zašto da niste? Obiđite razgovorne meštane u Kvintu, Nerviu i ostalim mestima uz obalu do Rapala. Autobuske karte ja plaćam,.. — Imamo motocikle — reče Sajoni. —Utoliko bolje — nastavi novinar. — Mene zanima sve što možete da saznate o nekom tajnom sanatorij umu za podmlađivanje. Predviđa se i ogromna nagrada od milion lira, ako otkrijete zaista sve što me zanima. Smatra se da postoji čitava tajna organizacija. Nazivaju je i banda Asmodeja... Mladići se zagledaše i kao po komandi ustadoše. —Nećemo da se mešarno u to,,. Neki su platili glavom, a priča se da su mnogi mladići i devpjke nestali zauvek — reče Sajoni. —Žao mi je što sam vas uznemirio. Ostanite kod svog stola, a ja ću da odem — reče novinar potišteno. Mladići opet sedoše. —Ostanite i vi, ali da ne pričamo 0 onim poslovima — reče visoki mornar. Petruči prihvati klimanjem glave 1poče da priča o sportskim takmičenjima, lotou i turistkinjama. Mladićima se dopade kao novi poznanik i brzo zaboraviše opasni prediog. Pred veće su već bili »stari* pozna« 29

nici i prihvatiše da sa novinarom idu na večeru u šumsko izletište iznad Rekoa. Novinar je imao svoja kola i oni svoje motocikle ostaviše kod Kazatijeve kuće, koja je bila u blizini. Niko od njih nije obraćao pažnju na jedna kola u kojima ih je neko pratio od samog kupališta. Kad stigoše do restorana »Bela vista«, por ažiše mesto za parkiranje i krenuše ka ulazu. U tom trenutku okružiše ih šest ljudi s pištoljima u rukama. —Policija! — upozori ih jedan. — Ne pokušavajte da pružite otpor i ništa ne bacajte! Znamo da ste vi izvršili kradu! —To je laž! — Ijutito viknu mornar. — Ništa mi nismo ukrali! —Pa sve će se objasniti — htede da ih umiri novinar Petruči. —Idite pred nama do zatvorskih kola! — naredi jedan od ljudi s pištoljima. Oni poslušaše i nađoše se pred velikim crnim furgonom za transport. Ljudi s pištoljima im vezaše ruke konopcima i tog trenutka oni posumnjaše da se radi o policajcima u civilnim odelima, ali bilo je kasno za otpor. —Vi niste policajci — reče Kazati —Ćuti! — izdera se jedan od napadača i ošamari ga. Odmah zatim furgon krenu, a ona kola koja su ih pratila odmah krenuše nazad ka obali. Da je vozač ostao još malo, primetio bi jedna tamnozelena kola, koja krenuše za furgonom.

Tri specijalna agenta policije vratila su se u Rim ne donoseći nikakav rezultat svoje istrage oko Denove i na jug do La Specije. Sumnjalo se da su shvatili opasnost istrage za svoje živote, a bilo je i priča o primljenom mitu. Četvrti agent, koji je poslat da nezavisno od mesne poli30

čije i svih organa pravde u Ligurji istražuje istinu o bandi Asmodeja, bio je inspektor Aldo Pjermartini. Bio je to čudan zanesenjak, uvek vedrog izraza na pegavom izduženom i prilično ružnom licu isečenom s nekoliko dubokih bora oko brade i nosa. Glas mu je bio malo unjkav, a stas visok i suviše vitak, pa je izgledalo da je i bez snage. Pjermartini je imao svoju teoriju o nastanku zločinačkih bandi. Potražio je podatke o ljudima za koje se bilo kad posumnjalo da su se bavili gangsterskim poslovima. Najveće ime na koje je naišao bilo je Gvido Paleti. Taj čovek je sada imao šezdeset i dve godine,a iz SAD je proteran pre osam godina pod sumnjom da je vođa Mafije, a samo mu je dokazana utaja poreza. Pjermartini je američkog gangstera uzeo na nišan i pratio ga sve vreme. Toga dana video ga je na kupalištu kako posmatra i prisluškuje razgovor tri mladića i novinara Petručija, koga je policijski inspektor poznavao, ali ne lično. Faleti je nekom telefonirao, a pred veće pratio novinara i mladiće. Pjermartini je pratio Faletija i tako neprimećen postao svedok otmice tri čoveka. Iskusni Pjermartini odluči da više ne prati starog Faletija, nego onaj crni furgon s otetim mladićima i novinarom. Nije slutio da je zamka dvostruka. Faleti je sišao do Avenija i svratio u jednu praznu vilu okruženu cvetnim vrtom i visokom ogradom. Odatle je nekome telefonirao. — Da, upecao se rimski lisac! Vozi za tvojim momcima. Dočekajte ga kako treba! Sačekao je da čuje odgovor. Okrenuo jedan drugi broj i dobi vezu. —Halo, Naida, mogu li da dođem k tebi na večeru? — upitao je Faleti. Slikar ka mu reče da je to raduje i da će ga čekati, a on požuri opet ka svojim kolima i po drugi put poče da se penje krivudavom starom cestom prema brdima. Morao je da čeka da udalje tri velika crna psa i da ga čuvar doprati do kuće.

Citavog dana Donald Sikert je pokušavao da nađe trag tri zločinca, ubice starog mornara kod Niče, ali njih nije bilo. Makferson je našao Malatestin brodić i čoveka koji mu je saopštio da ga je kupio pre tri dana. O Malatesti nije ništa znao, ili nije hteo da kaže. Lun bese saznao adrese sva tri razbojnika, ali njih niko nije bio video. Tako nije bilo moguće naslutiti ni gde je Ana Daksberi. Jedino što je mogao da čini ne gubeći vreme bilo je da prisluškuje slikarku, u čijoj okolini bese ostavio nekoliko mikroprisluškivača. Kako nije imao relejne pojačivače kao u Londonu, morao je da se nađe blizu njene kuće. Tako je čuo njen telefonski razgovor sa Gvidom Faletijem, a video ga je kad je po mraku stigao i ušao u kuću. Međutim, mikrofoni nisu bili postavljeni u prostorijama kroz koje Lun nije prošao, a naveče slikarka nije bila ni u svojoj bojama umazanoj haljini za rad, koja je takođe imala »stenicu«. Lun je neko vreme rezignirano sedeo u svojim kolima, a onda odlučno ustade. Pođe pored ograde i uskoro se sva tri psa nađoše na toj strani. On baci pred njih nekakav oredmet sličan lopti za bezbol, koja e lako šištala. Psi je onjušiše i odnah zatim popadaše, a Lun preskoči ogradu na način koji bi uspeo sano vrhunskim atletičarima. Nađe >e u parku vile, skrivajući se priđe Daviljonu i oslušnu, a onda pretrča io kuće. Bilo je dovoljno da kroz roetne ubaci mikrofone, jer su prozo:i bili otvoreni zbog ietnje vrućine, toja je i ovde dopirala. Uskoro nađe rpezariju i poče da sluša, ali je išao ialje i tražio kako da prodre u ku:u. —Ni ja neću više. Dolazak na veieru je izgovor da te vidim, kao i ivek — reče Gvido Faleti. —Volim te, stari gangsteru! — rece Naida Saki. — A ne znam zašto

te volim. Star si, ružan, smežuran i nikakav. Faleti se smejao, a onda reče: — Već sam ti rekao svoje mišljenje, ali ponoviću da sam sve više uveren u ono što sam zaključio. Naša veza je neka uzbudljiva mešavina prijateljstva, nastranosti, saučesništva i erotike. Ti me rado viđaš jer ne poznaješ pokvarenijeg momka. Slikarka se smejala kao da je neko golica. — Momak!? Kakav momak! A pokvaren jesi toliko da je to visoka umetnost. Pljačkaš svog rođenog sina, a imaš onaj debeli konto u Svajcarskoj, uz sve tajne uloge po Italiji —reče ona kad dođe do daha. — E tu se varaš — prekide je Gvido Faleti. — Sina čerupam kad god mogu do kože, ali iz jednog drugog razloga. On je slavan hirurg i sada dosta zarađuje. Međutim, počeće da mu drhte ruke, a šta onda? Onakva tigrica odgriza velike zalogaje. Kad ga Sofija Finaroti ostavi, njegov konto biće ravan nuli. Ona se bogati, a on to ne ume, pa neka onda nasledi svoj novac koji mu sada izmamim lažući da jedva živim i onaj moj koga ima prilično — pričao je Faleti. Malo kasnije stari gangster pokuša da predloži odlazak u sobu iza ateljea, ali slikarka reče da je umorna i da je ova večer samo za razgovor. — Šta želiš da ti pričam? — upita Faleti. — Hoćeš li o obračunu sa Kardoneom u Čikagu pre petnaest godina? — Pričaj mi o Asmodeju — reče Naida Saki. — To je ono o čemu se ne govori — reče Faleti. — Ali ja sam radoznala, a sam znaš da mnogo toga ide preko mene — objasni ona svoje prvo pitanje. — Od tebe do mene i dalje... Takav je sistem... Ti znaš samo mene. Ja samo jednu vezu... Onaj dalje takođe samo jednu i tako do Asmodeja. O njemu, pretpostavljam, niko ne 3 1

zna ništa. To je već dugo sistem evropskih bandi, jer tako ostaju neuništive — pričao je Faleti ne otkrivajući ništa. Lun je slušao i ujedno otključavao zadnji ulaz zgrade. Svojim univerzalnim kalauzom, u stvari jednim genijalno konstruisanim instrumentom, Lun brzo otključa inače vrlo sigurnu cilindričnu bravu i ude kao senka. Prvo potraži kuhinju i trpezariju za poslugu. Tamo su bili sobar, spremačica i kuvarica. Razgovarali su čekajući da slikarka pozvoni, ili ode na počinak. Lun neprimetno odškrinu vrata i ubaci meku lopticu s otvorenim ventilom za snažni uspavljujući gas. Sačeka da ono troje klonu pa s malom maskom protiv gasa stavljenom samo na nozdrve uđe i uze praznu lopticu. Zatim pode ka trpezariji, iz koje je sada bez prislušnog uređaja čuo razgovor gospođe Saki i Faletija. Tamo se ponovi isto i njih dvoje klonuše glavama na sto. Jedna čaša crvenog vina se razbi i piće pokvasi stolnjak. Lim priđe, pretrese Faletija i sve ispisane stranice njegove male beležnice snimi svojom džepnom specijalnom kamerom. Zatim ode do ateljea, otvori skriveni sef, pregleda njegov sadržaj i snimi neka dokumenta, a onda napusti kuću ostavljajući da se posluga i ono dvoje u trpezariji čude nerazumljivom događaju. Sumnjaće na hranu i piće, ali neće moći da naslute šta se stvarno dogodilo. Uskoro je trebalo da se i psi probude, pa neće ostati nikakvi tragovi. Inspektor Aldo Pjermartini je oprezno vozio bez svetla. Pred naseljem furgon skrenu na mostić kojim pređe rečicu Lavanju i produži još užim putem u brda. Policajac zastade i pogleda kartu. Utvrdi da taj put vodi prema selu Nejrenone. Međutim, furgon nestade levo iza nekog šiblja i Piermartini morade da stane 32

i potraži prolaz. Odjednom se nađe zaslepljen snažnim ručnim lampama. On je protesjovao, ali ga neko, udari po glavi i bh izgubi svest. ^ Kad se osveštio, nađe se u dva metra širokoj i tri metra dugoj ćeliji, čiji jedan zid je bio od čeličnih sipki dovoljnih da drže zatvorenog i najsnažnijeg slona. Od rešetaka su se nastavljali zidani ispusti, koji su onemogućavali da se vidi desno i levo. Pjermartini je čuo dozivanje zdesna i sleva od sebe. Zaključi da su i na jednoj i na drugoj strani ćelije kao i njegova, pa se glasno javi. —Halo, čujete li me? Ja sam inspektor Glavne uprave policije iz Rima! —Pa šta ćete ovde iza rešetki, inspektore? — pitao je neko. —Ko je tamo, kažite? — doviknu Pjermartini. —Ja sam Mašimo Petruči, rimski novinar! —Znam te! Sumnjiv da simpatišeš komuniste! —Do đavola, inspektore, komunisti kažu da sam hrišćanski.1. —- To sve sada nije važno. Šalio sam se — doviknu Pjermartini. — Video sam otmicu i pratio vas, pa sam tako i sam zaglavio. U tom trenutku stigoše dva čuvara vukući jedno crevo sa šmrkom. Uperiše ga pravo u inspektora i dobroga polise, a onda stadoše pred ćeliju Masima Petručija, pa i njega išibaše mlazom vode. —Ko još želi kupanje? Naredili smo da niko ne razgovara! —Hej, Tedesko! Zar si ti tamničar ovde?! To sam ja, Kamilo Sajoni! — uzviknu mladić otet sa novinarom. —I ja sam u neku ruku zatvorenik. .. A nije dobro što si me prepoznao — odgovori plavokosi ubica. — Ako bi nekim čudom i ostao živ, sada nemaš nade. Sigurno si poznao i mog kolegu. — Ko ne zna Kapitana? Video 1. Ovde se misli na hiršćanskog socijalistu — člana Hrišćanske socijalističke partije Italije.

sam Malatestin brodić. Kažu da ga je prodao pre neki dan — dodade Sajoni. —Ućuti tamo, kučkin sine! — uzviknu Malatesta i uperi šmrk na mladića. On se zagrcnu od vode i konačno shvati da su priče o sumnjivim poslovima Malateste, Telja i Canija bile osnovane. Dva preživela zločinca stigoše u ugao podruma i šapatom počeše razgovor. —Ćudno je zašto su ubili Enrika, s obzirom na to kako su mogli da ga iskoriste ovde — reče Teljo. —Žrtvovali su manju za veću korist. Streljanje im je poslužilo za zastrašivanje nas dvojice i ostalih njihovih ljudi — izloži Malatesta svoje mišljenje. U tom trenutku iz zvučnika u podzemnim kazamatima odjeknu naredba: —Dovedite devojku iz broja trideset na ulaz tri! Teljo i Malatesta poskočiše da izvrše zapovest. —Kad bih samo znao gde se nalazimo — šapnu Teljo u hodu. —Pazi kad i šta šapućeš, jer ako nas čuju, mogli bismo proći gore nego Cani — odgovori Malatesta. - Zar ima gore? — upita Tadesko, ali Malatesta je ćutao.

One večeri u usamljenoj kući Ana Daksberi provela je jednu tešku noć. Spavala je kratko i to s osećanjem da je izgubila svest. Ujutru je k njoj došao gojazni Rošoli i dugo je ispitivao o prevari, umešanim ličnostima i svemu što je smatrao korisnim za svoje nove zločinačke planove. Morala je da mu saopšti adresu muža, rođaka i poznanika. Na kraju joj on reče: - Sledeće noći doći će po tebe da te prebace u sigurnije sklonište. Trebaće ti mnogo sreće, poslušnosti i novaca da se spaseš. 2*X-100 (LUN 58)

— Šta me ugrožava? — upita ona pribrano. —Ti si u rukama jedne neobične organizacije, koja će iz tebe da »iscedi« veliku korist, ali koja svoje žrtve nikada ne oslobađa, sem ako u našim krugovima ima moćnog zaštitnika. Ja sam jedan od tih — objasni joj Djordjo Rošoli Fusto. —Pa budite mi zaštitnik — reče ona molećivo. —S velikim zadovoljstvom, ako umeš da vratiš ljubavlju. —Ali ja sam udata žena! —I ja sam oženjen, pa ipak... Sviđaš mi se i našao bih način da te spasem. Čak bih ti dao i poklone... Ali treba da bude lepo i iskreno. —Ali vi ste nemogući! — pobesne Ana Daksberi. — Zar mislite da bih mogla?! Odvratni ste. On je snažno ošamari i viknu: —Odvratan sam ti zbog gojazanosti! Osvetiću ti se zato što mi to tako kažeš! Odmah zatim Rošoli je nestao, a po Anu su tek kasno sledeće noći došla dva naoružana tipa. Odveli su je do jednog crnog furgona u dvorištu. Posle su zatvorena kola posrtala po lošim putevima i konačno su je iz nekakve podzemne garaže odveli niz jedno stepenište i uskim hodnikom do ćelije, u kojoj se sada nalazila i iz koje je čula dozivanje novinara i inspektora na drugoj strani. Već je bila videla Telja i Malatesfcu, pa ih sada dočeka pitanjem: —Jeste li dobro smešteni momci? —Mi smo ovde čuvari a ti zatvorenica, pa bismo mogli da se poigramo s tobom, ako budeš mnogo izazivala — zapreti joj Tedesko. —Ponešto sam i ja shvatila — odgovori ona. — Ako se sada gore požalim na vas, imaćete nezgoda. —Bolje nemoj — reče Kapitano. — A ti, Teljo, ostavi je na miru. —To je već mnogo bolje — reče prkosna plivačica i pruži im ruke da joj stave čelične lisice, jer već je 33

znala pravila ponašanja u ovoj čudnoj robijašnici. Tek kad lisice škljocnuše, Malatesta pritisnu zvonce na zidu naspram ćelije i rešetke se podigoše nekim sistemom daljinskog upravljača. Uskoro se ona nađe u jednoj neobičnoj prostoriji čija površina je omogućavala smeštaj mnogih lekarskih instrumenata i kretanje ljudi. Dočekaše je šest ljudi u plavičastim lekarskim mantilima. Jedan od njih je imao belu masku preko lica, On jednom od prisutnih dade znak da počne. On priđe devojci, skide joj lisice, a onda reče: — Obavićemo detaljan zdravstveni pregled. Ništa se ne plašite, jer od programa naj neprijatni je je samo obično uzimanje malo krvi za laboratorijska pretraživanja. — Jeste li vi lekar? — upita zarobljenica. — Jesam — osmehnu se upitani. — Čak vrlo slavan lekar. Ovde imamo raznih specijalnosti. Svucite sve i ležite na sto za preglede, koji je tamo iza paravana. Ona bese osetila da mora biti poslušna. Sećala se i saveta odvratnog Fusta. Ona se brzo svuče, leže na sto opremljen točkovima, držačima za noge. Kaišima i čaršavom za pokrivanje pacijenta. Opa se pokri čaršavom i ostade da čeka. Dođoše dva bolničara i vezaše joj noge i ruke, pa odguraše sto u dvoranu. Tamo joj preko očiju staviše masku koju je pridržavala gumica, a onda ona oseti kako joj vade krv za pregled i kako je opipavaju ruke lekara. — Kakvo zdravlje! — oduševljeno reče neko. — Bar za tri starice — reče drugi glas. Ana ništa nije razumela, ali zbog nečeg joj nervni popusti se i ona poče da plače. Neko ju je tešio i čula je obećanje-. — Od ovog časa biće vam lepo. Smestićemo vas vrlo ugodno, jer ste 34

dragocena osoba. Takvo zdravlje i lepota! Ona je i dalje plakala, a bolničari je odvezoše iza paravana, gde joj oslobodiše ruke i noge, i ostaviše je da se obuče. Više nije videla Telja i Malatestu, jer je ona dva bolničara otpratiše do nekog lifta i popeše je tri sprata. Pokazaše joj jedna teška vrata od nove hrastovine. — Tu je vaš apartman — reče jedan od njih. Drugi otvori vrata i ukaza se ugodno nameštena soba iz koje su vodila troja vrata. Iza jednih je bilo kupatilo bez prozora, iza drugih mala kuhinja s uskim i glomaznim rešetkama od kovanog gvozda obezbeđenim prozorom, a iza trećih na dva dela podeljeno spremište. Na jednoj strani bila je ostava s hladnjacima za hranu i piće, a na drugoj garderoba snabdevena samo noćnim i kućnim haljinama i ogrtačima za kupatilo. Jedini prozor sobe bio je takođe opremljen čvrstim rešetkama, a gledao je u neki grubi zid postavljen na pet jardi dalje. Iz bilo kojeg ugla mogla je da vidi samo onaj zid i malo neba, ali to je bila blagodet posle stravičnog podzemlja. Apartman je bio ugodan kao da se nalazi u najboljem hotelu. Dok su se bolničari spremali da odu, ona primeti da pod belim mantilima imaju ispupčenja koja su kazivala da nose pištolje. Strepela je od vezivanja, ali oni joj ruke ostaviše slobodne. :.— Ne smete vikati, niti zvoniti bez razloga. Ako vam nešto nedostaje, doći će jedan od nas i učiniće što se možev — upozori je bolničar. —Želela bih da nešto čitam — reče ona. —Na kom jeziku? — upita bolničar. —Svejedno, engleski, francuski, a novine i na italijanskom — odgovori ona. —U ormariću kod kreveta naći ćete knjižicu s popisom onog što imamo na raspolaganju. Popišite sve što želite, pa ćemo vam doneti

kad stignemo. A što se tiče hrane, spremajte sami sebi što možete od onog što imate — strpljivo joj objasni bolničar. Posle svega što je preživela učini joj se da je svim mukama kraj, iako je bila svesna da je i dalje zatvorena. VI Iz činjenice da nema traga trojici zločinaca, koje je video kako ubijaju starog mornara Pjera Brisa, Lun je zaključio da su oni naslutili da im je neko na tragu. To ga je zabrinjavalo, jer se nadao lakom i bezbednom kretanju po Italiji u gomili turista iz celog sveta. Međutim, kad se našao s čitavom grupom dragih prijatelja, on je skoro sasvim zaboravio na sve moguće opasnosti. Ukrcali su se na Makfersonov brod i krstarili uz obalu birajući kupališta. Tako se dogodilo da ga je reporter neke revije prepoznao na brodu slavnog kolege Artura Markinča, a taj momak je umeo da sabere dva i dva. Uspeo je da snimi ćelu grupu prijatelja pojedinačno i na raznim mestima. Uz to se lepo videlo ime broda. U reportaži je »blagonaklono« pisao: »... Nije trebalo mnogo napora da otkrijem ko su veseli Englezi na ligurskoj rivijeri. Pogodio sam da je šarmantni gospodin Dik Frondel niko drugi do Lun, kralj ponoći. Da je i on na brodu ponadao sam se onog trenutka kad sam video svog slavnog kolegu Artura Markinča, nazvanog Kroki. Uz njega tamo je stari pesnik Alan Kelsej zvani Londživel. Kad sam video glomaznog, snažnog i uvek spremnog na šalu kapetana »Najtingejla« setio sam se opisa mornara Samjuela Makfersona, vernog prijatelja kralja ponoći. Neko vreme nisam bio siguran ko je zlatokosa i lepa dama, ali njeno ponašanje mi je otkrilo da je to supruga slavnog reportera. Da, video sam Meri Markinč.

Najviše posla zadao mi je gojazan, ćelav čovek rastresitih brkova, koji se kao nekim čudom lako i brzo kretao. Slučajno sam čuo i shvatio da je to detektiv Čarli Pipčin...« Dalje je brbljivi reporter raspredao izmišljenu priču o tome da Lun svake godine po više meseci provodi u Italiji, pa je verovatno da se u njoj i zauvek nastani. Ceo dan ilustrovana revija je prodavana a da je niko od Lunovih prijatelja nije prelistao. Uveče se brod ukotvio u luci Kamolija. Sa jahte su sišli samo Lun i Londživel i odvezli se na prijem kod slikarke Naiđe Saki ne sluteći u kakvu opasnost srljajuNeko od radoznalih šetača brzo je otkrio da je lepa jahta uz rivu Kamolija baš ona o kojoj je toga dana pisao ilustrovani časopis »Svago«. Vest se širila među šetačima i brzo je skupljala grupu radoznalih posmatrača. Jedan član posade je to javio Makfersonu, koga su svi znali samo kao kapetana Bazila Vilinga. On brzo osmotri situaciju, pa naredi da se Pipčin, Markinč i Meri sklone u tajne kabine. Odmah zatim se spremao da im se i sam pridruži, a dužnost prepusti svom vrlo poverljivom prvom oficiru. Naredi mu da ispita zašto se skuplja svet oko broda. Jedan mornar side i uskoro se vrati sa časopisom. — Isplovićemo! Izdajte potrebna naređenja i krećite što pre! — reče Ijutito Samjuel Makferson i požuri da Markinčeve i Pipčina obavesti o opasnosti. Dok je on silazio u skrovište, iza broda se pojaviše dva patrolna čamca lučke policije i preprečiše put ka otvorenom moru, a na obali stadoše troja policijskih kola. Policajci iz automobila jurnuše na brod. Prvi oficir jedva stiže da obavesti svog kapetana preko dobro skrivene brodske veze. Makferson uključi uređaj koji je iz skrivenog mikrofona u sklonište na dnu jahte prenosio sve što se izgovori u važnijim 35

prostorijama, pa prema tome i na kapetanskom mostu. Za to vreme Artur Markinč završi čitanje ilustrovane reportaže i uzviknu: — Ovo je strašno! Lun je u opasnosti! A svemu sam ja kriv, jer mene je prepoznao moj brbljivi kolega, koji mora da je svestan u kakve nas je neprilike uvalio. — Ja moram napolje, među policajce — reče Makferson. — Treba da ishoristim priliku i da iz radio-kabine javim Lunu šta se dogodilo. Vi ostanite skriveni do daljeg. Odmah zatim on iziđe i tek što se tajna vrata bešumno zatvoriše, jedan policajac ugleda kapetana. — Otkud ste se stvorili ovde? — začuđeno je pitao policajac. — Ništa ne razumem — reče Makferson na engleskom, iako je prilično dobro govorio italijanski, kao i ogroman broj starih mornara širom sveta. —Dođite! — naredi policajac. Makferson slegnu ramenima i pođe pred njim. Kod radio-kabine zastade, otvori vrata i radisti reče na engleskom: —Javi i ponavljaj svake dve minute šifru devet. —Šta ste to rekli? Kakva šifra? — Ijutito je pitao policajac. Međutim on nije ni primetio da je radio telegrafist već pritisnuo jedno od mnogih dugmadi na ploči sa le~ ve strane radio-stanice. Njen automatski deo već je emitovao i ponavljao šifru u ravnomernim razmacima. —Pođite i vi sa mnom! Nema nikakve upotrebe radija! — naredi policajac baš kad se pojavi jedan narednik, koji mu pomože da odvede kapetana i radio-telegrafistu. Posada je bila skupljena i pod stražom u trpezariji, a prvog oficira je saslušavao komesar policije iz Denove u luksuznom salonu jahte. Tamo odvedoše i Makfersona. - Jeste li vi kapetan broda? — upita komesar na engleskom jeziku. - Jesam — odgovori mirno Mak36

ferson. — Zašto ste upali na moju jahtu? Siguran sam da nismo prekršili nijedan italijanski zakon. Zahtevam vezu s našim najbližim konzulom! —Čekajte malo, gospodine Makfersone — reče komesar. —Kako ste me to oslovili?! Dobro znate da sam ja Đazil Viling. Kakvu podvalu kujete? — Ijutito dodade Makferson. —Fino — nasmeja se komesar. — A da li ste videli ovo? On pruži ilustrovani časopis tako presavijen da se odmah vidi istovarni most i natpis jahte, a uz to Meri, Artur i Lun kako silaze na obalu. —Nisam video... Ne znam italijanski. O čemu se radi? — reče Makferson i okrenu se ka svom prvom oficiru, koji je ćutao. Komesar poče da čita najvažnije delove reportaže, koje bese podvukao i iz kojih se videlo šta je italijanski novinar naslutio i napisao kao nepobitnu činjenicu. —Rekao sam da ne razumem — ponovi Makferson. —A zna se da mornar Samjuel Makferson govori i italijanski — srnejući se reče komesar opet na italijanskom, pa tek onda poče da na engleski prevodi tekst reportaže. Makferson je slušao, pa poče da se smeška, a onda se smejao na sav glas. — Gluposti, komesare! — uskliknu jedva hvatajući dah— Zar italijansku policiju mogu da vuku za nos mali reporterski lazovi? To je izmišljena senzacija, a vi odmah s patrolnim brodovima, automobilima, pištoljima i pretnjama... Dobro niste doveli avijaciju da nas napadne artiljerijom. Komesar je bio pokoleban, ali je nastavio da saslušava Makfersona i prvog oficira. Njegovi policajci be~ hu pretresli brod, ali nisu našli ništa sumnjivo, niti neku od ostalih osoba iz reportaže i sa fotografija. —Poznajete li ove osobe? — pitao je komesar.

— Naravno da poznajem svoje goste — odgovori Makferson. —Ko je ova dama? —To je zaista dama... Da je ovde bila bi užasnuta vašim postupkom. .. —Pitao sam ko je ona! — upozori ga nestrpljivo komesar. —To je supruga mog prijatelja Artura Markinča, slavnog londonskog reportera. Ceo svet znače o ovom šta turisti doživljavaju u Italiji. .; —Dakle, naš novinar je pogodio — Pobednički uzviknu komesar. —Pa tako se radi, čoveče! Pošto je Markinč pisao o Lunu, a na brodu si bili još dva poznanika gospodina Sikerta, koga mi u Engleskoj veoma cenimo... —Koja dva poznanika? — Genijalni pesnik Londživel, simpatični detektiv, šef agencije Čarli Pipčin... —Dakle i to je istina! —Rekao sam tako se to radi. Istina, istina, pa krupne laži. Zar pesnik, reporter i svi mi nismo dovoljni, nego je potegao nikog drugog no kralja ponoći?! Pošto sam ja malo snažniji momak, kao više od pola starijih mornara, proglasio me je za Makfersona. Istina, zapišite to, bila bi mi čast da sam ja taj slavni moreplovac! — branio se Makferson prilično vesto. —A ko je ovaj gospodin? — upita već pokolebani komesar policije. —I to je jedna vrlo poznata ličnost. Naročito je poznat u svetu mašinstva. Dosta ovog što se videli na mojoj jahti konstruisao je inženjer mašinstva, gospodin Dik Frondel. On je tvorac novog tipa traktora, a inače je engleski eri, koji je demokrata i ne koristi svoju titulu... — raspričao se Makferson i tek tada primeti da ga prvi oficir s čuđenjem i zapanjeno gleda. — Evo moj prvi oficir sve to zna i može da posvedoči, ako ne posumnjate i u njegovo ime i proglasite ga princom od Jorka.

Komesar je još dugo pregledao lična i brodska dokumenta, a onda zaključi. — Rano ujutro zaključićemo istragu. Biće prisutan i glavni svedok, taj brbljivi reporter »Svaga«. Ne veruj em da će mu opet pasti na pamet da izmišlja, jer imam način da ga naučim pameti. Ostaviću stražu pred brodom, a jedan patrolni čamac biće tu za svaki slučaj. — Da nisam zakazao susret s prijateljima za sutra baš ovde, otplovio bih i nikad više ne bih svraćao u Italiju. Ima dosta zemalja gde ne pale lažna sumnjičenja — osvetoljubivo reče Makferson. Komesar ga opomenu da će s čamca i obale pucati po jahti, ako pokuša da krene, pa pozva svoje ljude i svi predoše na obalu. Makferson potrča ka radio-kabini.

Gosti koji su stizali u vilu slikarke Naiđe Saki odmah bi primetili uzbuđenje i žučne razgovore po grupicama, a malo kasnije saznavali su da je povod reportaža o Lunovom boravku na ligurskoj obali. Mnogi se setiše kuće smrti i Lunovih podviga u ovom kraju pre četiri godine. Gosti su primećivali da je domaćica nestala, a oni koji su bolje poznavali ćelo društvo odmah otkriše da nedostaju još Gvido Paleti i njegov sin, koji su uvek bili pozivani kod slikarke. Njih troje sedeli su u ateljeu. Naida Saki imala je očajnički izraz lica. —Zašto se toliko uzbuđuješ? — pitao je stari gangster Gvido Paleti. —Kako da se ne uzbuđujem? ... Pokazala sam se neoprezna i naivna, ja Naida Saki! Iskopala bih mu oči! — odgovarala je ona. —Šta ste mu sve pričali? — upita smirenim glasom dr Mario Paleti. —Pokušaću da se setim svega, jer znam da je taj čovek opasan, ali molim vas da to ostane tajna, jer ako Asmodej sazna, mogla bih da imam strašnih neprilika — reče slikarka i 37

poče da prepričava sve ono što joj je Lun rekao i ono što je rekla ona njemu prilikom prve i dve kasnije posete. Naravno, ona nije pominjala svoj ispad i svoju proključalu strast u odnosu na Luna. Međutim, iskreno je rekla da joj se učinio čovek od istine i poverenja, pa mu je čak dala i zaštitnu značku s likom Asmodeja. — On više neće doći ovamo. A ako bi došao ne puštajte ga u kuću —reče stari Paleti. — Da, tata je u pravu — složi se dr Paleti. — Sad kad je otkriven srećnim slučajem, Lun se neće pojaviti ovde. — Bar da sam nekako obavestila vezu... Asmodej bi nešto preduzeo —sa žaljenjem reče Naida Saki i ustade da krene ka ostalim gostima. Kad ude u veliki salon bi joj neprijatno što je svi radoznalo posmatraju, a neki i s izrazom zabrinutosti. Međutim, neke žene je opkoliše u želji da čuju nešto o kralju ponoći. — Da li te je osvojio? — pitala je Sofija Finaroli. — Imali ste sreće — uzdahnu američka igračica Šeron Blu. Slikarka je uz osmehe lagala da ga nije ni zagledala kako treba i da je on samo kupio jednu njenu sliku. Baš u tom trenutku otvoriše se vrata hola i livrejisani vratar najavi: — Gospoda Alan Kelsej i Dik Frondel! Žagor čuđenja zabruja dvoranom, a onda nastade tajac. Domaćica malo iskorači jedva skrivajući drhtanje. Londživel i Lun pođoše pravo k njoj i ona se rukova, pa ih povede da ih upozna sa ostalim gostima. Ona podiže obe ruke iznad glave i pljesnu dlnovima. —Molim goste da me čuju! — uzviknu. Svi su napregnuto čekali. - Ćuli ste najavu, ali ja imam malu ispravku. Slavni pesnik Alan Kelsej je zaista naš gost. Ime gospodina Frondela vam ništa ne kaže, ali i on je slavna ličnost. Naučnik, 38

borac protiv zločina Donald Sikert, kralj ponoći! — reče ona sa efektnim krajem. Glasovi uzbuđenja se sliše u jedno neodređeno, dugo »a-aa!« Neki gosti se malo povukoše. Samo Sofija Finaroli i Šeron Blu dođoše bliže. —Prva sam se setila,.. Nećete ini odbiti autogram i poljubac! — reče Amerikanka. —Želite li to i od mene? — našali se Londživel. I ostali počeše da pristižu. Lun je grozničavo razmišljao šta da uradi, pa se obrati Sofiji Finaroli: —Šta mislite, kako je gospoda Saki saznala moje pravo ime? —Eh, ona... Šta bi ona saznala? Doneo je sve ilustrovani časopis. Ovde imam isečene stranice — odgovori devojka i brzo pokaza reportažu. Lun je mirno pogleda, osmehnu se i vrati listove devojci a onda glasno saopšti: —Pokušao sam da putujem inkognito, ali nisam uspeo. —Kao mnogi kraljevi! — doviknu neko. —Da se izgubimo? — upita Londživel tiho kad uvreba priliku za to. —To je teško. Ti nisi u opasnosti, pa ostani, a ja ću da uspostavim vezu s brodom i opomenem Makfersona — odgovori Lun. Odmah zatim on iziđe iz dvorane. Pred njim su se svi uklanjali kao da ujeda. Priče o kralju ponoći bile su poznate svima, ali to je bilo poznavanje legende o tajanstvenom čoveku. Kad se on pred njima našao kao ljudsko biće, učinilo im se sve to čudno i opasno. Pored toga, ovde je na okupu bilo naročito društvo. Retko je ko od prisutnih imao čistu savest kad je reč o gresima zbog kojih se dolazi u sukob s Donaldom Sikertom. On ugleda kako slikarka pokušava da ga stigne, pa zato požuri ka hodniku. Iza vrata on stavi ruku na uho skrivajući minijaturni primopredajnik. Odmah je čuo po-

navijanje šifre, koja je značila »Svi snio otkriveni, opreznost«. Slušajući i dalje, on se uputi ka jednom kupatilu, ali tada ugleda dva čoveka s mašinskim puškama, koji mu preprečiše put. Osvrnu se i ugleda još jednog, koji mu naredi: —Podignite ruke, ili pucam pravo u leđa! Lun podiže ruke i stade. Više je osetio nego što je čuo da se taj čovek približava. Bilo }e kasno da učini nešto u svoju odbranu, jer pogodi ga težak udarac po glavi i on pade na prostirku. Napadači ga zgrabiše i odvukoše. Slikarka bese na vratima i gledala je sve to, pa se vrati u dvoranu i opet zatraži da je čuju. —Žao mi je, ali gospodin Donald Sikert, slavni Lun, kralj ponoći nije prihvatio da ostane na večeri pošto je otkriven. Već je pobegao! — Saopšti ona s osmehom na licu, —Da li idete i vi ili vas se ne tiče Lun? — upita stari Paleti Alana Kelseja. - Najradije bih otimao — odgovori Londživel. - Onda srećan put! — klanjajući se i šaljivim tonom dodade stari gangster. Londživel se Ijutito okrenu pa napusti dvoranu. Zurio je ka dvorištu, ali tamo ga zgrabiše snažne ruke dva čoveka On viknu ali mu pokriše usta flasterom. Odvukoše ga iza paviljona, pa ga smestiše u jedna kola i dobro vezaše. Tek tada donesoše onesvešćenog Luna, takođe dobro upetljanog konopima i žicom. Uzaludno ponavljanje pokušaja da se dobije veza sa Lunom na jahti je izazivala zabrinutost. Već su svi znali da Naida Saki ima neke veze s tajnim sanatorijumom za podmlađivanje, pa su mogli da misle na to da tamo ima i opasnih zločinaca. U jednom trenutku Makferson nađe vezu s ugrađenim i stalno uključenim primopredajnikom u Lunovim veli-

kim kolima, koja on bese uzeo za to veče. —Odvezi ih i skloni u hangar. Ostaće tamo duže — rekao je neko. —Ovo su strašna kola! — rekao je neko i čulo se paljenje motora, a zatim duga vožnja. Niko više nije razgovarao čitav sat, pa se kratko začu objašnjenje. —Ostavljam kola i ništa više. To je Đorđovo naređenje. Vlasnik je zauvek izdvojen. Posle se još malo čuo tihi rad motora i zujanje guma po podlozi, pa lupnuše vrata i sve se utiša. I ta poslednja veza postala je nekorisna, ali Makferson je sada znao da je Lun uhvaćen, ili čak ubijen, jer bile su nejasne one reci »zauvek izdvojen«. Samo nekoliko minuta Makferson je razmišljao šta da uradi. On je mogao nasilno da napusti luku, jer imao je takva oružja kojima bi privremeno i vrlo lako neutralisao policajce na obali i one u patrolnom čamcu. Međutim, tek tada bi nastala potera i to bi moglo da ih omete da pomognu Lunu i Londživelu. — Napuštamo brod! — saopšti Makferson. —Stvari se komplikuju, i Meri bi morala da otputuje u London — zabrinuto reče reporter. — Mislili smo da će sve biti bezopasno, a ona je želela da vidi Italiju. —Iskrcačemo se s njenim dokumentima u toku noći, pa neka iznajmi taksi i ode u Francusku, a odatle avionom s aerodroma kod Niče — predloži Makferson. —A šta ako je policija prepozna? — upita je Markinč. —Ona nije ništa skrivila. Nemaju razloga da je zadržavaju — reče Čarli Pipčin. — Dobro je što ja nisam doveo svoju Ketrin. Ona bi digla galamu. —Ostavljanje broda je za tebe veliki gubitak, Same — reče Artur Markinč, —Zašto gubitak? Italijani mogu da ga zadržavaju neko vreme. Moj 39

prvi oficir ostaće na njemu s mornarima i čuvaće ga od oštećenja. Ponećemo malom podmornicom, koju lansiramo odmah pod vodom, sve što nam treba. Požurimo! — objasni Makferson. I svoju malu, ali sigurno i brzu podmornicu Lun bese nazvao »Dipstar«. Ona je na boku jahte pod vodom imala ugrađen prostor s komorom koja je dosezala pod palubu, pa je nošenje, lansiranje i prihvatanje bilo sasvim lako i brzo. Makferson preveze prvo Artura i Meri Markinč i Pipčina. Ponesoše i koliko su mogli kofera s Lunovom opremom. Iskrcaše se u mraku na pustoj plaži između Reka i Sorija, pa Pipčin ode da dotera velika terenska kola, koja su bila ostavljena u Nerviu. Makferson se vrati da prenese i dragocenosti, jer bi u slučaju otkrivanja zlata i dijamanata brod bio proglašen krijumčarskim, pa bi vlasti mogle da ga zaplene. Postojao je i čitav plan postupka u slučaju sličnih opasnosti, pa ih je Makferson brzo i tačno ostvario. Dok podmornica opet stiže, blizu mesta iskrcavanja bila su dovezena i Lunova kola kupljena u Italiji. Utovariše sve i krenuše ka Nerviu. — Meri ćemo odmah ostaviti s njenim koferom blizu neke taksi-stanice — reče Artur. — Ali gde da se mi sklonimo? Prepoznaće nas svako, ako je video reportažu. — Lunov komplet pasoša i dokumenata je tu, a ja sam ponešto naučio — reče Makferson. — Promenićemo izgled i naći smeštaj baš tu u Nerviu, ali u tri obližnja hotela ili pansiona. Odmah odvezoše Meri i Artur je pratio njen taksi Lunovim kolima sve dok nije stigla u Denovu. Posle se vratio na dogovoreno mesto kod starih kuća u kraju Molini di Nervi. Tamo je bilo dosta neuglednih pansiona pogodnih za skrivanje. Kad otvori vrata velikih terenskih kola, Markinč se trže videći dva nepoznata, sedokosa starca. Bili su to Makferson i Pipčin. 40

—To smo mi, Arture! — javi se Pipčin i novinar mu poznade glas. —Pa to je umetnost! — pohvali ih Markinč. — Učinite to čudo i sa mnom, jer da sam bio oprezan, onaj brbljivi momak ne bi me prepoznao i počeo da njuška oko nas. On ude u kola zaklonjena u senci drvoreda, pa mu Makferson i Pipčin brzo izmeniše izgled. —- Onda da potražimo prenoćište — predloži Pipčin. —Razmišljao sam o tome dok sam pratio Meri — reče Markinč. —I znam šta si zaključio! — uzviknu Makferson. —Hajde pogodi! — nasmeja se reporter. —Oslobodio si se žene i dobio hrabrost — smejao se mornar. — Sad hoćeš da odmah tražimo Luna, a smeštaj nam nije važan. —Bez obzira na to što si pogodio, znam da je to u stvari tvoj plan. Ali zašto smo pričali o pansionima? —Niko nije rekao da misli na ovu noć, inače ne bismo odmah poslali Meri sasvim samu — objasni Makferson. — A sada na vesla, momci! —Prvo podeli oružje — reče Pipčin. —U pravu si, stari! Moji koltovi su već za pojasom, pa sam zaboravio da ste vi goloruki. A imamo svašta, trista mu orkana! Evo ova sprava mnogo liči na mauzer iz prvog svetskog rata, a ispaljuje kuršume od kalifomijuma, Srne se upotrebiti iz dobrog zaklona samo na cilj dalji od sto jardi, jer učinak mu je jači od najveće topovske granate koja je načinjena. Ovaj sig ispaljuje gasne granate, od kojih svaka može da baci na pod sto ljudi u velikoj hali. U maloj prostoriji od gasa jednog punjenja svi ostaju mrtvi, ako se u toku četvrt sata ne provetri — pričao je Makferson pokazujući oružje. Postaviše i tri mašinske puške s dvostrukim šaržerima tako da im budu pri ruci, pa se posvetiše ostaloj opremi, Markinč se oduševi univerzalnim pištoljem, koji je Lun na-

činio po ideji davnih pariških razbojnika. Oni su još pre više od sto godina imali pištolj, čija drška je imala četiri rupe za prste kao klasični bokser, a uz cev se otvaralo i sečivo, pa se pištolj pretvarao u bodež. Lunov pištolj po istoj ideji bio je, ipak mnogo univerzalniji i moderniji. Pucao je pravim mecima, ali postojali su i kuršumi s gasom, eksplozivom, pa čak i s komadom naročite svetleće materije čiji učinak je trajao pune dve minute. Pored toga što je služio kao bokser i nož, ovaj Lunov pištolj je imao ugrađen minijaturni primopredajnik, koji je mogao da neprekidno ostane uključen čitavih četrdeset i osam časova. Pipčin izabra običan luger, ali ponese i dve kutije ručnih granata izrađenih u obliku havana cigare. U svakoj kutiji bile su i po dve prave cigare, a on ih je voleo. Sve to ipak im oduže dosta vremena i oni krenuše ka brdima tek posle ponoći. Još nikad takav broj ljudi nije krenuo s većom razornom snagom u rukama i s većom rešenošću da brzo nade svog druga. — Zapamtiće vukodlaci! Milion mu madona i »dio-mio«! Te podmlađivače pretvorićemo u stare, bajate leševe, ako su povredili Luna — pretio je Makferson. — Možda nam pri tome bude zgodno da se malo i podmladimo — reče detektiv Pipčin. — Trebalo bi, zar ne? Šta kaže tvoja Ketrin? — smejao se Markinč sećajući se da je Pipčinova stalna uzrečica-, »Šta će reći moja Katrin?« VII Lun se osvestio u podrumskoj ćeliji. Oko njega je bio mrak i on prvo htede da opipa glavu, koja ga je bolela od udarca, ali nešto mu zadrža ruku. Tek tada postade svestan da su mu ruke vezane teškim lancima. Pomače se bliže zidu, da dobije prostor za kretanje bez natezanja lanaca. Tada oseti da su mu vezane i no-

ge, kao da je besna zver neslućene snage. Dok je opipavao veze i predmete oko sebe, u hodniku i pored rešetaka male ćelije upališe se svetla. Čuli su se koraci ljudi koji dolaze, ali Lun nije mogao da ih vidi zbog zidanih ispusta. —Ne spavaš, inspektore — reče neko glasom koji je Lunu bio poznat. On nije odmah mogao da se seti gde ga je čuo, a smetao mu je i bol u glavi. —Ne spavam, jer sam uzbuđen vestima — reče inspektor Aldo Pjermartini. —Kakve vesti? — pitao je onaj Lunu poznati glas. —Kad ste me odveli maskiranom, rekao mi je da je uhvatio Luna, kralja ponoći. Bio je rešen da ga ovih dana preradi tako da ne ostane ni traga od tog čoveka, ali ja sam ga nagovorio da to ne čini — pričao je inspektor. —On ga je nagovorio! — smejući se reče onaj poznati glas. —Policijska budala! — reče drugi. Lun poznade i taj glas. Možda bi se setio svega, ali u tom trenutku pojaviše se Lino Malatesta i Anđelo Teljo. Lunu je odmah bilo jasno zašto su mu poznati glasovi ove dvojice. Oni pridoše gurajući jedna invalidska kolica naročito grube izrade, koja su imala i po dve ručke sa obe strane, pa su mogla da se prenose, ako ih prihvate dva snažna čoveka. —Hej ti! Pruži ruke ovamo! — naredi Tedesko. 7- Vezane su mi — reče Lun tiho. Želeo je da se makar i na trenutak nađe slobodnih ruku i u prilici za borbu, iako ne bese ispitao šta od skrivenih oružja još ima kod sebe. Skoro svaki deo njegove odeće, koju je oblačio kad ide u istraživanja ili borbu skrivao je poneko oružje. Njegove cipele u petama su nekad imale gasne komore iz kojih je mogao da se ispusti gas za uspavljivanje dodirom jedne cipele o drugu na 41

naročit način. Usavršavanjem je postigao da gas bude trostruko jači, pa je bila dovoljna jedna peta za smeštaj. U drugoj je sada imao spremišta tri kalifornijumska zrna, koja je mogao da aktivira i izbaci rukom kao tri granate ogromne razorne moći. Pored toga u donovima je imao metalne delove za sklapanje oštre dvosekle kame. Konačno, pertle su bile od najfinijeg reznog čelika i tako fino pletene da se pod spoljnim slojem nije moglo ništa da nasluti. One su mogle da režu čelik kao najbolje testere za metal. Konačno u koži cipela sa strane bila su ugrađena dva »listića« od naročite folije, u kojoj je skriven otrov dovoljan da parališe nerve nekoliko stotina ljudi, samo ako bi i najmanja količina dospela u njihovu hranu ili vodu za piće. Slično je bilo s Lunovim pantalonama, kaišom za njih, dugmadima i kopčama. Sve je skrivalo ponešto korisno i upotrebljivo. Sako večernjeg odela u kom se nalazio, kao i neki drugi Lunovi sakoi, skrivao je delove za rezervni primopredajnik, jedan sklopljeni primopredajnik, čitav neprimetni redenik »stenica«, odnosno sićušnih mikrofona za prisluškivanje. Ovoga puta Lun je u prednjem šavu sakoa imao ugrađen i uređaj za stalno emitovanje šifrovanog signala, koji je mogao da privuče pažnju Makfersona ili Džejn Vitington, kad se nadu u blizini. — Hajde, ruke ovamo! — ponovi plavokosi zločinac. — Ja sam te vezivao i znam dokle dosežu lanci, ili želiš da te poučim poslušnosti*? Lun je znao da trenutno ne treba davati otpor i pruži ruke do kraja lanca. Kroz rešetke ih prihvati Teljo i namače posebne lisice. Tek tada pozvoni i glomazne rešetke se povukoše. — Kako je naređeno, sve do gola — reče Malatesta uzimajući iz bolničkih kolica jedari ogrtač za kupanje. — Hajde, svlači se veličanstvo! — srnejući se naredi Teljo. 42

—Kako da se svučem vezanih ruku? — pitao je Lun. —Nemoj da te ja učim, jer ćeš imati krvavu njušku — zapreti plavokosi ubica. — Prvo cipele i pantalone, pa kad ti vežemo noge, oslobodićeno ti ruke, Lun htede da pita kakva je to šala, jer još uvek su mu na nogama bili dugi, teški lanci. Međutim, tog trenutka Teljo iz džepa izvadi naročiti ključ i otkopča široke karike na Lunovim gležnjevima. Dok je svlačio cipele Lunu je uspelo da mađioničarskom veštinom izvadi one tri kalifornijumske kuglice iz cipele i da jednu sakrije među prste leve ruke, drugu u usta, a treću među prste na bosoj nozi. Pored toga, on stiže da otkine sićušnu petlju na unutrašnjoj strani sakoa i tako uključi emitovanje šifrovanog signala, koji je za Makfersona i Džejn značio poziv u pomoć. Luna je jedino brinulo to da će se Makferson naći dovoljno blizu da njegov prijemnik uhvati signal, jer nije znao da su i njegova velika kola s ugrađenim snažnim relejom bila dovezena negde blizu. Pošto vezaše zarobljeniku noge, nateraše ga da se oslobodi ostale odeće. Ssvim golog obukoše ga u ogrtač za kupanje, pa mu opet vezaše ruke. Staviše ga u stolicu za prenošenje bolesnika, ali ojačanu uređajima za vezivanje. Pored lisica, na Lunovim rukama se nađoše čelični patenti, koji su sprečavali svaki pokret njegovih ruku i nogu. Istina, prsti su mu bili slobodni i mogao je da aktivira jedan od tri skrivena kalif ornijumska zrna, ali to bi začilo i njegovu smrt. Ipak bio je rešen da ne doživi poniženja, mučenje i smrt bez odbrane. Ko je hteo da ubije Luna morao je da umre zajedno s njim. Pronalazak uranijumske municije, koja može da bude i kalibra od svega dva i po milimetra, a da probije čelik dvadeset puta deblji, a naročito nov način primene kalif ornijuma privukli su Lunovu pažnju još pre pet godina. Otada je uspeo da

stvori koliko praktična za njegovu upotrebu, toliko snažna po dejstvu oružja da je sam mogao brzo da sruši svaku prepreku. Samo tri »ručne bombe* skrivene medu njegovim prstima nogu i ruku i u ustima mogle su da unište neku jaku tvrđavu. Misleći o tome hoće li mu se pružiti prilika za borbu i hoće li signali dopreti do Makfersona, Lun je sedeo u čudnoj stolici, koju je Teljo gurao pred sobom. Lun se iznenada seti da je sada prilika da nešto sazna o Ani Daksberi. — Momci, znate li ko sam ja? — reče veselo. — Znamo, veličanstvo ponoći spetljano u lance — smejući se reče bradati Malatesta. —Pomozite mi, ako bude prilike da se spasem, pa ću ja pomoći vama da budete neslućeno bogati — reče Lun otvoreno. —Znamo da je to moguće, ali jednom nam je preselo što smo preduzeli posao na svoju ruku — reče Teljo. — Najbolje je da i o ovom tvom predlogu obavestimo gospodara Asmodeja. —E, zbilja, a šta je sa gospodom Anom Daksberi? — pitao je dalje Lun kao da se nalazi u sasvim ravnopravnom položaju za razgovor sa ova dva zločine^,. —Šta?!... Ovaj, otkud vam to? Ko vam je rekao da mi znamo gde je plivačica? — preneraženo upita Malatesta i stade. —Kralj ponoći zna sve — šalio se Lun. — Evo šta ste uradili kod Niče... Lun im opisa scenu ubijanja starog mornara. —Dakle, ti si bio onaj na koga sam pucao! — uzviknu bradati Kapitano. —Da, bio sam, momci... Ali zašto ste to učinili? — upita Lun. —Jasno je zašto... Taj pejsmejker je vrednost... — zbunjeno reče Tadesko. —Sad mi je sve jasno — reče Lun. U tom trenutku začu se nad njima

krčanje nekog skrivenog zvučnika i zagrme ljutit glas. — Kakve su to gluposti tamo?! Dovedite zarobljenika i ćutite, vi budale! Dva zločinca uzdrhtaše i brzo poguraše Luna. —Kad bismo mogli... Vredelo bi ga spasti, ako se ukaže prilika, pa neka njegovi plate učenu — šaputao je Lino Malatesta svom kolegi, ali i Lun je čuo te reci. —Nađite način... bićete bogati — takođe šapatom reče Lun. Puštao im je buhu u uvo bez obzira na rezultat, iako nikada ne bi pristao na nečastan sporazum sa zločincima. Međutim, njihov pokušaj da ga odvedu može da mu pruži priliku da se spase iz ruku ove po svoj prilici dobro organizovane bande. Dovedoše ga do jednog stepeništa, popeše do vrata, a onda u hodnik do nekog lifta. Odatle Lun izbroja da su ga podigli četiri sprata. nađoše se u jednom luksuzno zastrtom i skupim slikama ukrašenom holu, a zatim ga prihvatiše dva u bele mantile obučena momka. Malatesta i Teljo se vratiše. Bolničari uguraše kolica s vezanim Lunom u jednu ne baš veliku, ali udobno nameštenu sobu s pisaćim stolom u uglu, foteljama oko stočića, nekakvim tapaciranim prostorom duž zidova i ormanima od ružinog drveta. Tamo nije bilo nikog, ali dva bolničara se povukoše i Lun je čuo kako automatska brava škljocnu. —Ima li koga? — zovnu Lun, ali niko mu nije odgovarao. Odjednom on je čuo šuškanje iza leda, ali ne stiže da se okrene, a oči mu pokri široki, lepljivi povez. —Mnogo se priča o tvojim zlim, urokljMm očima — reče nepoznati glas. —Ko ste vi? — upita Lun. ~~ Zovite me gospodar Asmodej — odgovori nepoznati. —- Valjda imate i ime pored tog smešnog nadimka. —Imam, ali u sanatorijumu sam 43

samo gospodar Asmodej. Istina, nastupam i kao član ekipe velikih hirurga, ali onda pod jednim drugim imenom i niko ne sluti da sam ja gospodar Asmodej — veselim glasom reče Lunov sagovornik. Lun je tog trenutka mislio šta je to sa Asmodejevim glasom. Zvučao je kao glas metalnog robota. Zaista, bio je vrlo sličan glasu jednog Lunovog uređaja, koji je bio načinjen da govori. — Jeste li vi robot? Zašto vam je glas kao da ne potiče od živog čoveka? — upita Lun. On je znao da niko nije tako usamljen kao vodi velikih bandi, jer njihov položaj je sličan položaju omrznutih diktatora. U stalnoj su opasnosti da budu svrgnuti, a nikome ne veruju. Lun je znao da nije teško izazvati Asmodejevu iskrenost, pa i neku grešku koristići njegovu potrebu da s nekim o svemu razgovara. — Nisam robot... Moj glas je takav, jer niko ne srne da ga prepozna. Tajanstvenost je dobra zaštita, kad bi neki moji momci znali ko im je gospodar, ne bih živeo ni nekoliko sati — objasni Asmodej. — Uzeli ste ime u pakao prognanog anđela. Odakle ste vi prognani? — pitao je dalje Lun. — Istina je da sam i ja odnekud prognan, ali to nije važno. Razgovaraćemo o drugim stvarima. Muči me nesanica, pa se radujem što imam zanimljivog sabesednika. Nisam se nadao takvom slučajnom uspehu — pričao je Asmodej. — Smeta mi slepilo — požali se Lun. — Sigurnost mi nalaže da postupim, ovako, ali sad je već kraj potrebi da se štitim od hipnotizerske snage vaših očiju, jer sam uključio sve uređaje za zaštitu — odgovori Asmodej i priđe Lunu. Skide mu zavoj naglim trzajem i Lun ugleda čoveka srednjeg rasta u mekom, belom odelu i sa svilenim ogrtačem preko njega. Na glavi je imao masku načinjenu u obliku ka44

puljice Kju—kluks—klana. Na rukama je imao tanke, mrežaste rukavice. Lun je znao zašto, jer neko je mogao da ga prepozna i po rukama. — Kakve uređaje ste uključili? — upita Lun. — Pogledajte iznad sebe — reče Asmodej. Lun podiže glavu. S plafona su k njemu kroz oborene ploče stršale mnoge bele cevi, a Lunovo oko primeti da su izolučene i da su to cevi vatrenog oružja. — Ako vas hipnotišem, vi ćete to sami isključiti — reče Lun. — Bilo bi kasno. Pod kapuljačom imam encelografski indikator, koji mora stalno da pokazuje moju punu svest i pozitivnu moždanu aktivnost. Čim se to promeni, vas će izrešetati stotine kuršuma. Ako želite da umrete, pokušajte nešto — objasni Asmodej. Lun je shvatio čitav sistem i ostalo je samo da ga proveri. — Koja je norma omega jačine? — upita rečenicom razumljivom samo onom ko zaista može da postavi zaštitu od hipnoze. — Norma je dvanaest, ali ja primenjujem dvostruki tok — odgovori Asmodej. — Onda, biće bez hipnoze — zaključi Lun veselim glasom. Asmodej uključi mikrofon i naredi: — Dosta tople kafe, limunade, komplet boca pića s posudom leda smestite u automat sedam! Kad on isključi interfon, Lun upita: — Zar se ne plašite da vam uspu otrov? — Niko ne zna za koga je narudžbina, jer sistem automata je zamršen i do mene može da dođe samo iz onog kanala koji ja ovde uključim. Pored toga, u ovakvim prilikama imam uvek nekoga ko mi pravi društvo, pa on prvi proba piće — ponosno odgovori Asmodej. U svakoj prilici želeo je da pokaže

svoju moć pred čovekom čiju je sposobnost znao i čijoj slavi je zavideo. —Kad sam se osvestio, čuo sam kako vaši momci, ona dva zločinca što su izvadili pejsmejker iz grudi nekog starca kod Niče... —Zovu se Lino Malatesta, zvani Kapitano i Anđelo Teljo, zvani Tedesko — upade Asmodej. —Oni... Nazvali su nekoga inspektorom. —Da, tamo je zatvoren izvesni inspektor policije Aldo Pjermartini. Njuškao je oko nas, pa smo ga sklonili. —On je rekao da ste hteli da me »preradite«, ali on vas je nagovorio da me poštedite. —On je bio na redu kad sam stigao ovamo. Pohvalio sam se hvatanjem kralja ponoći, a on je izneo jednu čudnu ideju. —Šta znači »preraditi«? — upita Lun. —Vrlo opasnog čoveka usmrtimo, uzmemo krv, isečemo sve delove za zamrzavanje i tada je prerada završena. Lun htede da kaže »grozno, odvratno« i da opsuje, ali se uzdrža. —To je neka proširena banka krvi? — pitao je dalje umesto psovke. —Vi o tome dosta znate, jer veoma pažljivo sam pratio sve što je pisano o vašem ometanju banaka krvi u Americi — odgovori Asmodej. - Ja sam napao samo zločince. —Šta je zločin? O tome vi malo znate. Uništili ste jednu grupu u Americi, ali sada takve postoje u još trideset država. Dozvolite sada da ja vas pitam — reče Asmodej. Lun kiininu glavom u znak pristanka. —Dajte reč da čete mi govoriti samo istinu — nastavi Asmodej. —Ili istinu, ili neću odgovoriti — reče Lun, —Odlično! Recite mi zašto ste došli u Italiju? —Slučajno sam video ubistvo sta-

rog mornara Pjera Brisea. Ubili su ga Kapitano, Tedesko i još jedan. Dogodilo se to kod Nice. —Znam sve o tome, jer su momci govorili. Treći je bio njihov šef Enriko Cani. Zbog toga su njih dvojica kažnjeni da stalno rade u podzemlju sanatorijuma, a Cani je kažnjen smrću. Čak ga nismo ni preradili, jer onda ostali ne bi videli kako se izvršava kazna. Strah je važan osnov discipline — ispriča Asmodej. —Oni su umešani i u prevaru s osiguranjem. Odveli su gospodu Anu Daksberi — reče Lun. —I ona je u mojim rukama. Divan materijal! Ali vi opet ispitujete mene — nasmeja se Asmodej. — Objasnite mi zašto ste došli kod gospode Naiđe Saki? —Jedan moj prijatelj, pesnik... —Mislite na Londživela? - Da. —I on je u našim rukama. —On je došao u Italiju da pokuša podmladivanje. Znao je da poverenje gospode Saki vodi do onih koji obavljaju operaciju podmladivanja. —A zašto je došao reporter Markinč? —On želi da piše o podmladivanju i da utvrdi istinu. Svojim očima video je osobe koje izgedaju podmladene toliko da je to neverovatno. —Uz sve to stigao je i vaš mornar Makferson. —Pozvao sam ga da mi pomogne. —A detektiv Ćarli Pipčin? —Njega je pozvao Markinč. Vest čovek je uvek koristan. •— Imate čudne prijatelje — primeti Asmodej. — Baš mi je milo što ću ih još noćas videti. —Zar hoćete? — smejući se upita Lun. —Svakog časa treba da mi jave da su uhvaćeni. Znam da su na jahti kod Komoljia, Policija je postavila stražu pred brodom i patrolni čamac je iza njega. Poslao sam najbolje momke da pred ponoć uklone 4 5

policajce i da mi dovedu vaše prijatelje. Zao mi je što s vama nije i Džejn Vitington — reče Asmodej i u glasu mu se oseti pobednička radost. —Nećete ih uhvatiti. Ne, na jahti ih niko neće moći da savlada — reče Lun. —Ali moji ljudi nastupaju s gasnim oružjem. Niste samo vi shvatili šta se sve može sa omamljujućim i otrovnim gasom. Istina, vi imate prednosti... U tom momentu začu se lako zujanje i Asmodej pritisnu neko dugme. —Obaveštenje centrali! Slušate li, gospodine? — pitao je krkljivi glas nekog čoveka. —Slušam, Rošoli! Govori! — javi se Asmodej. —Naši su na jahti »Najtingejl« našli samo posadu. Nema kapetana, niti gostiju. Napustili su jahtu ostavljajući posadu uspavanu. Policija će misliti da je napadao Lun... —Do đavola, Fusto! Ne tiče me se šta će misliti policija. Hoću Limove ljude ovde! — vikao je Asmodej u nastupu besa i odmah zatim isključi interfon ne čekajući da gojazni Rošoli kaže još koju reč. Lun htede da se podsmehne Asmodeju i da mu kaže kako će mu Makferson razbiti nos i zbrkati račune, ali pomisli da je bolje da to ne čini. Zato je ćutao čekajući da vođa bande nastavi da govori. —Ta naša policija... Nisu uspeli da drže jahtu na oku — žalio je još uvek ljutiti Asmodej. —Dozvoljavate li da vas nešto pitam? — reče Lun. —Ljut sam, ali sad ne bih mogao da spavam, pa možemo da razgovaramo. Ostalo je da ja vas pitam još mnogo toga — odgovori Asmodej i poče da trese donji deo kapuljače kako bi ga rashlađivalo strujanje vazduha. —Jeste li vi moćni, gospodaru Asmodej? — upita Lun. — Mislim da jesam... Niko nije 46

uspeo da podmlađuje ljude s takvim uspehom! — Kojim sve poslovima se bavi vaša organizacija? —Delujemo na tri kontinenta. Otmice, veristički filmovi... — Otmete mlade, snimate one užasne filmove, a posle ih »preradite*? —Suviše pojednostavljujete. Radi se o mnogo potpunije. Postoji unosna trgovina bebama. Devojke koje držimo često rađaju. Tu je prodaja krvi, delova tela... Na primer, usađivanje tuđih zuba rade moji ljudi prvi u svetu i s najvećim uspehom, jer uzimamo ih od zdravih i prilagođenih za davanje. Međutim, najveći prihodi su od lečenja tumora, raka, leukemije i starosti... —Šta donosi najviše novaca? — Podmlađivanje. Imamo svoje tajne veze, koje nam šalju bogataše, Mi ih podmlađujemo i oni ne žele da plate basnoslovne sume. — Kako ste počeli da se bavite svim tim... poslovima? — pitao je Lun jedva zamenivši reč »zločinima« rečju »poslovima«. —Sećate li se afere s pejsmejkerima u Milanu? — odgovori Asmodej pitanjem. —Dakle, i vi ste bili umešani... —Ne, nisam ! To mi je dalo ideju. Počeo sam i ja u jednom drugom gradu da kradem pejsmejkere iz leševa, pa sam ih ugrađivao bolesnicima. Došao sam do novca, pa sam proširivao posao. Izmislio sam Asmodeja, ucenjivao, pretio, intrigirao i organizovao. Tako je nastalo crno carstvo gospodara Asmodeja. Kad se u ovoj oblasti bavite jednini poslom, stvore se mogućnosti za tri, a posle za deset. Uzeću samo jedan primer. Nagovoreni su muž i žena Daksberi da skuju plan prevare s osiguranjem. Nisu shvatili opasnosti. Istina, slučajno taj posao su za svoj račun počeli moji ljudi, ali uzmimo da je bilo pod mojom kontrolom. Gospođa Daksberi našla se u našim rukama. Ucenićemo njenog muža i on će dati sav novac od osi-

guranja, ali uzečemo i više. Uzećemo sve. Zatim... —Zar ima i dalje? — upita Lun. —Tek sada dolazi najvažnije. Ženu kakva je Ana Daksberi možemo da koristimo za zadovoljstvo bogatih magnata, jer prostitucija visoke klase veoma se isplati. Samo jedan bogataš platio je milion dolara za mesec dana uživanja s jednom lepom robinjom. —Ali kako ih naterate na poslušnost? —Bar vi o tome znate dosta — nasmeja se Asmodej. Lun je znao. Droga za menjanje svesti postajala je dostupna i grupama s manje medicinskih stručnjaka. A tajni sanatorijum, koji ugrađuje pejsmejkere i podmlađuje starce na stanje kao da imaju upola manje godina, mogao je da učini mnogo na stvaranju sasvim poslušnog robija. —Šta najčešće upotrebljavate? — upita Lun tek radi provere tačnosti svoje slutnje. —Skopohlorazol — odgovori Asmodej. — Krađa duše — reče Lun. Asmodej odgovori samo smehom. I on je znao da je počeo novi vid zločina nazvanog krađom duša. Počelo je pre više od jednog veka na Haitiju. Plantažeri su želeli robove i obraćali su se vračima zvanim papaloi, što znači »gospodari duša«. Papaloi daje napitak od biljke comgi nekom odabranom nesrećniku. On ubrzo umire, ali samo prividno, jer takvo je dejstvo biljke. Porodica ga sahranjuje, a uveče papaloi i plantažer odlaze na groblje i vade nepomičnog budućeg roba. Kad se probudi, žrtva je potpuno izgubila osećaj ličnosti i pamćenja. Odnose ga i imaju živu mašinu. On jede, pije i spava, radi i sluša što mu se kaže. On nema svoju volju i ličnost i celog života služiće gospodara kao izvežbano, ali nesvesno biće. Kasnije, kombinujući dva leka, skopolamin i hlorazol, francuski lekar Paskal Broto dobio je izuzetno opasnu i efikasAu drogu skopohlo-

razol. Njome se uništava volja pacijenta, pa on duže vreme, a ponekad i za čitav život, ostane bez svoje volje i postaje poslušno živo biće šlic-: no životinji. Umerene doze mogu da se koriste u lečenju nervnih i psihičkih bolesti. Postižu se čuda i sa skoro nevinom drogom tricijanoaminopropenom, koju je Lun primenjivao nekoliko puta u borbi protiv zločina. Zato je on mogao da shvati šta znače odgovori Asmodeja. — Niste mi završili hipotetičnu priču o lepotici — nastavi Lun. — Dakle, uvaljena je u prevaru, ucenjena i oteta. Dalje se prodaje kao prostitutka i koristi u pornografskim i sadističkim filmovima. —Tačno! — prihvati Asmodej. — Neka rodi dete, jer i to je skupocen »proizvod«. Devojka je i dalje sirovina. Jedna tako vitalna i snažna kao Ana Daksberi može da podmladi najmanje tri žene istih krvnih i drugih karakteristika. Kad je već islužena, ostaje njena krv, organi za transplantacije... —Znam... Sve mi je jasno — reče Lun zgranut čudovišnom slikom apsolutnog zločina. On je davno, zajedno sa Džejn Vitington otkrio mnoge zakonitosti života. Znali su da je podmlađivanje moguće samo na štetu jednog drugog živog bića. Već je nailazio na zločinačke pokušaje te vrste. Znao je da se tako leci rak. Lece se leukemija i druge bolesti. Spojeni krvotoci starog, ili bolesnog organizma sa mladim i imunim predstavljaju osnovni metod. Stari se podmlađuje, a bolesni leci, ali uz štetu za »davaoca«, a često i uz njegovu propast. Kad se tome doda presađivanje žlezda, obolelih organa i tkiva, obnavljanje krvi i plastične operacije radi ulepšavanja, onda podmlađivanje postaje realnost. —Kako odstranjujete rizik? — upita Lun. —Sanatorijum se krije iza jednog javnog. Imamo i obične pacijente, koje lečimo na klasičan način i uz sve zakonske norme. Iza toga paci47

jenti dolaze tajno. Ako umru, niko nema mogućnosti da nas optuži. Les nestane i sve je svršeno — objasni Asmodej. —Dakle, to je u suštini jedan potpuno moderni kanibalizam — reče Lun. — Zar vam ne smeta što ste krivi za to moderno, masovno Ijudožderstvo. Vi ubijate jedne da »nahranite« njihovim telima druge. —Veoma sažet i tačan zaključak. Zar ljudima nije u prirodi da budu ljudožderi? — upita zločinac. —Nije... To je pitanje za polemiku i ostavimo je za drugu priliku. —Vrlo ste lukavi, Sikerte! Shvatili ste da ne podnosim da mi se protivureči. Međutim, razgovor nije završen. Sad ću ja da nastavim da pitam — reče Asmodej i ponovo nasu Lunu čašu limunade. —Baš nisam za razgovore uz limunadu, jer vaši ljudi su me napali pre nego je poslužena večera kod gospođe Saki — reče Lun. —Narediću da vas nahrane kako valja, a onda još samo nekoliko pitanja. Kažite mi da li je tačno da bez teškoća nalazite blago potopljenih galija na starom »zlatnom putu«? —Tačno je — potvrdi Lun i opisa Makf ersonove brodove i novu opremu s podmornicom. — Verujem da imate savršene mikro uređaje za radio-vezu, kao i mnoge gasove kao oružje. Znam da ste se služili drogom za menjanje svesti, jer i ja imam mnogo jaču. Znam da imate bogato opremljeno sklonište u Londonu... —Više skloništa — upade Lun. —Dobro — nastavi Asmodej. — Znam da imate mnogo pronalazaka, ali trenutno me interesuje da li je istina ono o kalif ornijumu. —Da, mislim da sam otišao mnogo dalje od naučnika u svetu. Neću reći dok sa živ kako sam došao do kalifornijuma — poče da priča Lun. Govorio je o tome da se verovalo da postoje samo 92 elementa u prirodi. Posle otkrića plutonijuma, elementa broj 94 napravljena je atom48

ska bomba. Zahvaljujući snažnim razbijačima atoma dobijem su elementi u rednom broju 95, 96, 97 i konačno elemenat broj 98. — kalif ornijum. Taj element je u tragovima proizveden na univerzitetu u Kaliforniji, pa je zato 1954. godine dobio ime kalifornijum. Kasnije kad su ispitali osobine tog elementa naučnici su bili zaprepašćeni. Kalif ornijumu nije potrebna lančana reakcija da bi eksplodirao sasvim sam i dao atomski učinak. Dok je za atomsku eksploziju potrebno najmanje dvanaest kilograma plutonijuma, kalifornijum eksplodira kad se nakupi masa veća od dva grama, — Dva, grama sjedinjena u istom trenutku u stanju su da izazovu katastrofu. Kad bi ovde eksplodirala jedna kuglica, u prečniku od dvesta metara sve bi bilo srušeno — reče Lun. — Znam da su posle nađeni elementi ajnštajnijum broj 99 i formijum pod brojem 100. Srećom, oni su manje eksplozivni. Znam da se verovalo da je proizvodnja većih količina kalif ornijuma nemoguća, ali je on nađen u većim količinama u koralnom prahu ostrva na kojima su vršene atomske probe — reče Asmodej. — Da, proizvodnja kalif ornijuma je moguća, a postoje i izotopi. To je stvorilo mogućnost da se načini čak i revolverski metak snage kao deset tona dinamita. Dovoljna je dobra puška sa snajperskim nišanom, pa da se iz zaklona po jednim kuršumom unište gradske četvrti, bojni krstaš, ili čitava tvrđava — zaključi Lun. — Pa vi imate strašno oružje u rukama. To mi je potrebno, ostvariću mnoge snove! — uskliknu Asmodej. — Moramo sarađivati nas dvojica! Moramo!... Ja znam način da to ostvarim. — Ali skophlorazol izaziva zaboravljanje. Onda ne bih vredeo ništa — nasmeja se Lun. — Ne, ja imam prava sredstva.

Podmlađivaću vas! Najlepše žene, uživanja, vlast i slava uz večnu mladost savladaće i vaš moralizatorski stav. Zajedno ćemo usavršiti postupke. Kad se pridruži Džejn Vitington, takođe večno mlada... — govorio je oduševljeno Asmodej. Odmah zatim on pozva da se Lun odveze i nahrani. Pred njim dade uputstva da se preduzimaju svestrane mere bezbednosti, ali da se zarobljenik poštuje i čuva na najbolji način^i u naročitom skloništu. —Želim i neko društvo — reče Lun. Asmodej razmisli, a onda načini karakterističan pokret ispruženim prstom desne ruke, koji kao da zabode na dlan leve. To je u toku razgovora učinio više puta, a Lun je imao onu oštru, svestranu moć zapažanja. —Dobro! Imam nekoliko zarobljenika. Želite li možda baš inspektora Pjermartinija? — upita Asmodej. —Može,.. Verujem da ste moju želju da budem sa Londživelom ali mora da imate još zanimljivih ljudi — reče Lun znajući da je Asmodej u naročitom raspoloženju zbog vizije koju je stvorio njegov mozak opterećen željom za moći. —Pa nemam ih baš mnogo, koji nisu angažovani u procesima. Samo oni poslednji... Tu je i neki novinar Mašimo Petruči sa tri mlada radnika, koje je nagovarao da rade protiv nas — reče Asmodej. —Zašto da i oni ne budu uz mene? Bićemo dobro vezani, ali razgovaraćemo. Bilo bi lepo da vidim i Anu Daksberi. —A tako... — zamišljeno reče Asmodej. — Može! Dovešće i nju, ali nećete moći ništa... Mislim na lične odnose s njom. Vaša je kad počnemo da saradujemo. — Nisam ni želeo ništa više — smejući se reče Lun. Tog trenutka je znao da se stvari popravljaju. Odugovlačiće da se bar na novim zarobljenicima ne napra-

vi kakav zločin sve dok se ne ukaže prilika za akciju. Lun tada pokuša još nešto. — Nedostaje mi i moje odelo — reče istina s malom nadom. Asmodej ga je dugo zamišljeno i sumnjičavo gledao, a onda zaključi: — Dobićete odeću, ali ne svoju. Suviše je poznato da tamo svašta imate. — Onda naredite da je negde duboko zakopaju, ili sklone, jer ako je neko čepa i ispituje može da izazove katastrofu. Jedno punjenje kalif ornijuma je tamo, pa bi ceo sanatorijum mogli da raznesu zbog radoznalosti — opomenu ga Lun. —Obezbediću to odmah. Do viđenja — reče Asmodej i otvori vrata jednog ormana od ružinog drveta, pa ude u njega. Lun je znao da tamo mora biti skriven tajni prolaz, ali nije mogao da pogodi kako funkcioniše. Dok je gledao na tu stranu vrata sama škljocnuše i otvoriše se uz zvonjenje nekog zvona. Ona dva čoveka u belim mantilima dođoše i odguraše Luna. VIII Kad

je stigla u Đenovu, Dora Resler je zatekla svog muža kako je nestrpljivo očekuje na pisti za turističke avione. Nije mogao da sakrije svoje nestrpljenje da što pre saopšti nešto svojoj mladoj ženi,* Zato je pre izlaska u aerodromsku zgradu odvede dalje od ostalih putnika i uzbuđeno reče: —Draga, još u toku noći odlazim u sanatorijum. Javljeno mi je da su stvoreni svi uslovi. Bio sam na detaljnom pregledu u nekoj denovskoj laboratoriji, ali sam dovezen u nekom zatvorenom kombiju. Skriva se mesto gde se vrše pregledi. —Ipak, Henri, ja se plašim. Sve je tako podzemno... Kao da to lečenje... to... ne volim tu reč podmladivanje, jer ti za mene nisi star... sve to izgleda kao nešto zabranjeno — reče Dora gledajući ga malo iskosa svojim krupnim očima. —O svemu sam se obavestio. Ti si u pravu kad kažeš da izgleda kao nešto 49

zabranjeno. Ovo je Italija, u kojoj je podmlađivanje bezbožnička radnja. Dalje, metodi nisu naučno priznati, jer ih izumitelji drže u tajnosti. Ako bi svaki lekar i svaki hirurg znao kako se to radi, pronalazači ne bi imali koristi od svog otkrića — objašnjavao joj je Herbert Resler. —Radovaću se ako uspeš i budeš srećan — reče Dora. —Uspeću, ili neka umrem. Želim te, draga... Skrivao sam svoje patnje zbog fizičke nemoći. A oni su posle pregleda rekli da ću biti u svemu kao izuzetno zdrav i potentan tridesetogodišnjak. Neka to doživim makar nekoliko meseci, pa neka umrem — nastavljao je da govori Resler brzo i grozničavo želeći da sve to bude što pre. —Veoma si hrabar, dragi.,. Ipak me je strah što se poveravaš ljudima za koje ne znaš ko su i odlaziš u sanatorijum koji ne znaš gde se nalazi, niti ćeš bilo kada saznati. —Ohrabri se i razveseli, Dora. Dužan sam da čuvam tajnu, ali tebi ću reći istinu. Dva naša čoveka, Amerikanca žive ovde u Denovi. Imaju dokumenta jedne veoma cenjene tajne ordinacije. Oni su mi dali lične garancije da nema opasnosti u onom što nameravam. Jedino se troši dosta novaca, a ti znaš da o tome ne brinemo. —Ko su ti ljudi? —Jedan se zove Rok Makoun, as iz rata u Vijetnamu. Drugi je onaj s kojim sam dobio vezu još u domovini. Zove se Sloun Luvli. Sa njim je tu i jedna Amerikanka. Zove se Šeron Blu i bila je artistkinja. Ovde retko nastupa kao igračica. Veoma je privlačna. Ta dva čoveka i Šeron Blu biće ti na usluzi sve dok ja ne dođem. Živećeš u najlepsem hotelu u Portofinu, lepom kupalištu na poluostrvu tu južno od Denove. Oba prijatelja imaju kuće u brdima iznad Rapala. Naravno, oni ne srne ju čuti da ti znaš ko su. Ponašaćeš se kao prema mojim običnim poznanicima — izloži joj Herbert Resler i tek tada je povede ka izlazu. U Portofino su stigli pred ručak. Hotel je bio ugodan, kafei prijatni, obala sva u cveću i more čisto. Uveče je priređena 50

zajednička večera sa Šeron Blu, Slounom Livlijem i Rokom Makounom. Šeron odmah poveri Dori da joj je to umetničko ime, a da se stvarno zove Širli Grejz. Šapatom joj reče da su ova dva momka nepodnošljivi, ali imaju novaca. — Makoun je sadista iz Vijetnama. Uživa da priča kako je ubijao tamo. Luvli je, izgleda, nečiji agent, a uzgredno pomalo trguje za svoj račun. Ja živim s njim, ali ponekad me ostavi mesecima i tada nastupam u barovima i varijeteima —šaputaia je igračica. —Zašto ne nađete nekog sigurnijeg? —upita Dora Resler. —Pokušala sam. O tome ne bih smela da pričam, jer kad bi Sloun znao... U tom trenutku kao da je Sloun pogađao o čemu šapuću dve zemljakinje, glasno zovnu: —Vas dve! Kakvo je to šaputanje? Šeron, nisi li učila da se ponašaš kao dama? —Ona se trže i zbunjeno reče. —nećemo više. Samo smo tako... Ti znaš moju temu o tome da Italijani nisu baš takvi kako ih hvale neke žene koje dolaze same u Italiju. —Da, to je njena omiljena tema — uzdahnu Luvli, kao da kaže »njena glupa tema«. Posle večere pređoše u bar. Makoun je dva puta igrao sa Dorom, šaputao joj reci divljenja. Njoj je od toga bilo muka, jer ono što je rekla igračica o njemu odmah je stvorilo Dorinu odbojnost. U ponoć otprati ženu u njenu sobu, poljubi je i pozdravi recima: — Do ponovnog srećenog viđenja, draga. Doći ću kakav želim da budem samo zbog tebe. Njoj pođoše suze. Kad je Herbert nestao, ona dugo nije mogla da sklopi oči. Sledećih nekoliko dana sve je bilo jednolično: kupanja, obedi sa Šeron, ili još i sa oba Amerikanca, sedenje u kafanama, posete mestima za igru i šetnje. Naravno, Makoun je postajao sve agresivniji, a Dora je pružala sve jači otpor. Međutim, monotoniju je prekinula vest o Lunu, kralju ponoći. Doru je zahvatila vrtoglavica kad je shvatila ko je njen poznanik iz Niče. Negde u reportaži je pročitala da je to jedan od izgleda kakve

uzima Lun, ali ona ga je znala bas takvog i baš takvog nije mogla da ga zaboravi. Toga dana nije imala kome da saopšti da i ona poznaje slavnog naučnika i avanturistu, jer su Šeron Blu, Luvli i Makoun bili pozvani na večeru kod slikarke Naide Saki. Jednoga dana Dora Resler vozila se u svom iznajmljenom dvosedu sa Šeron Blu prema brdima od Reka do Uščija i desilo se da je igračica pokazala veliku zidom skrivenu vilu i rekla da je to »jazbina strasne veštice«. Šeron je pričala o pedesetogodišnjoj slikarki, koja izgleda upola mlada i koja je još uvek u denovskom visokom društvu poznata po burnom ljubavnom životu. —Ona uvek uspeva da »smota« muškarca — pričala je Šeron nekim čudnim argoom. — I ima prohteve aždaje. Od starog gangstera Faletija do sedamnaestogodišnjih učenika umetničkih škola, koji se nadaju da postanu veliki slikari, ona sve prihvata. Tuce zaljubljenih mladih mazala neprekidno se trudi da se nade u njenoj blizini. —Pa ko je ta paklena žena? — pitala je Dora. Tako je saznala dosta o Naidi Saki, pa je sada znala gde se nalaze livli i Makoun. Nije bila svesna toga zašto je krenula u tom pravcu. Da li je instikt bio ona snaga koja ju je vukla. Ona je mislila na Luna, a tražila dva poznanika Amerikanca. Bese uključila radio i kad je bila već pred vilom Naiđe Saki čula je vest radio-Denove da policija vodi istragu na brodu »Najtingejl«, za koga se sigurno zna da je vlasništvo Lunovog prijatelja Makfersona. Verovalo se da je i Lun na brodu. Tog trenutka Dora Resler je skoro izgubila kontrolu nad upravljanjem i jedva je izbegla pad u jarugu na jednom zavoju. Zaustavila je kola, osmotrila svetla na vili punoj gostiju. Čula je žagor i videla stražare koji čekaju kod kapije. Ali tog grenutka sve joj je to bilo daleko. Okrenula je kola i pošla k moru. Na kej u Kamolji stigla je baš kad je policija napuštala veliku blistavu jahtu. Ona malo sačeka i pokuša da prođe, ali je jedna patrola zaustavi. Policajci je od-

vedoše i dugo su je ispitivali ko je i šta je htela na jahti. —Samo sam htela da priđem. Samo jednom se pruža prilika da čovek vidi makar Lunovu jahtu — rekla je nadmoćno. Konačno policajci su morali da je puste, jer su zaključili da ona stvarno nema veze s Lunom i njegovim bliskim prijateljima. Ipak je komesar policije tražio da neko garantuje za nju. Ona se pozvala na Amerikance, koje je komesar dobro poznavao. Pozvao je Makouna i ovaj se javio iz vile slikarke Naiđe Saki. Brzo je komesara upozorio da je to žena američkog magnata Reslera. —Ona je potpuno slobodna i ja ću da je molim za izvinjenje — rekao je komesar snishodljivo znajući odavno da je Makoun neka »važna zverka i da ima veze s moćnima u Denovi«. Razočarana žena sela je u kola i povezla se obalom prema severu ni sama ne znajući zašto. Stiže u Reko i već smirenim primorskim letovalištem prođe kao u snu. Tako stiže do jednog mesta sa kog je videla lep kutak peščane plaže uz jedan hrid. Ona požele da se okupa baš u tom trenutku. Potera kola i ostavi ih u jednoj senci, a onda se na pogodnom mestu prebaci preko ograde, jer sva kupališta na ovom delu obale su ograđena i okovana nepotrebnim ogradama, pa se svuče i zapliva. Baš kad se opet vratila na obalu, ona malo dalje ugleda kako nešto izranja iz vode. Zadnjim ostacima snage prebacila se na obalu, a zatim otpuzala dalje iza staze za mini golf. Otuda je zurila u »čudovište«. Tako je videla prvo i drugo iskrcavanje četvoro Lunovih prijatelja i opreme. Ćula je kako Pipčin pita šta će sa podmornicom. —Ona je kao živo stvorenje. Isprogramiram je na malom džepnom analizatoru, koji prenese ćelu sliku plana na elektronski mozak podmornice... — pričao je Makferson poslujući nešto na obali. —Za mene je to nerazumljivo — reče Pipčin. - Biće ti razumljivije — nastavi Makferson, — Ja naredim podmornici da se zatvori i da otplovi na neko mesto, pa da

nade pesak i da se u njega ukopa i sakrije. Odatle ispusti nevidljivi končić za antenu, da bi u slučaju potrebe primila poziv da isplovi i dođe. —A šta ako neki čamac, ili brod prekine taj končić? — upita reporter Markinč. —Da ne pominjem analizator radio-veze, koji pokreće elektronski programer i slične stvari — smejuči se objasni Makferson. — Milion joj impulsa i izmontancija, ova podmornica zna kad nema vezu sa svetom izvan vode, pa odmota drugu antenu. Ima ih u rezervi nekoliko desetina. —Nećeš mi reći da ona ume još sijaset veština! — reče Ćarli Pipčin s mu. kom se saginjući da podigne težak sanduk iskrcan iz male podmornice. —Sto mu ubica pametnih delfina, ona zna mnogo više od onih simpatičnih bića. Ona stalno šalje signale s koordinatama — reče Makferson kao da je otkrio neslućenu senzaciju. —A čemu to, kad mi znamo gde je ona? — upita Markinč. - Ti nisi bio glup, momče? — odgovori tobože Ijutito mornar. — Možda si oboleo od te bolesti, kao i mnogi drugi, sto mu filozofskih sistema! Pa to je da pukneš kao vodeni mehurić! —Hajde, objasni, čemu joj emitovanje mesta... — dodade reporter. —Sto mu moždar>ih prekida! Pa postoji i Lun. U svojim kolima ili u džepu ima primopredajnik koji hvata signale s podmornice... — poče da objašnjava Makferson šireći svoju ogromnu šaku i udarajući po dlanu prstom debelim kao osrednja salama. Sve je to Dora Resler gledala već prožeta jezom hladnoće zbog isparavanja gole, mokre kože. - I tako Lun zna gde je podmornica, pozove je, sedne u nju i otplovi — smejući se izloži novinar Artur Markinč. — Dakle, tako? Zavitlavaš starog mornara, milion mu morskih milja! — smejao se Makferson. Dok je podmornica nestajala i dok su Lunovi prijatelji odlazili Dora Rasler je mislila samo o tome kako da ona nađe Luna kad to nije u stanju sva obalska i

pomorska policija. Ali priča o tome da podmornica^ šalje signale koje Lun može da primi i da će ovde doći on ili njegovi prijatelji dade joj ideju kako da postupi. Ona odluči da sve vreme motri na ovo mesto. Obuče se i odveze se ka Portofinu, da se bolje pripremi za susret s čovekom koga je želela opet da vidi.

Jedna polovina gostiju bese napustila veliku vilu Naiđe Saki, ali su ostali neki njeni prijatelji. Svi koji su ostali razgovarali su o Lunu. Bilo je očito da se malo njih dobro oseća, a još manje ih ostaje ravnodušno. —Taj tip je opasan! — vikao je Rok Makoun, — Trebalo je odmah pucati u njega. Mrtav je najbolji... — Ne budi naivan — prekide ga tihim glasom i guranjem nogom Sloun Luvli. — Pa njega su spetljali. Neće živ iz Asmodejevih ruku. —Govoriš li to ozbiljno? — upita Makoun. Luvli potvrdi klimanjem glave. —Onda mi treba da ga tražimo od naših prijatelja. Hajde, povucimo se malo dalje od ostalih — reče Rok Makoun. Njih dvojica se nađoše na kraju hola da pretresu trenutnu situaciju. —Moramo učiniti sve da ga se domognemo — uzbuđeno reče Makoun. — On ima neiscrpne mogućnosti. Sa malo novih sredstava za stvaranje poslušnosti, naši preko Okeana uspeli bi da ga potčine. On bi dozvao Džejn Vitington. Jesi li svestan šta sve oni imaju? —Ćitao sam svašta — reče Luvli. —On, taj Lun, kralj ponoći, taj Donald Sikert, shvati, lako nabavlja kalifornijum! Je li ti sada jasno? —To je onaj strašni elemenat, što ga nigde nema, ali da ga ima svaki kuršum puške ili pištolja dobio bi snagu topovske granate — reče Luvli. —Ne budi budala, Sloune! Ne snagu granate, čoveče! Svaki metak dobija snagu od deset tona dinamita! Shvataš li sad? —I toga Lun ima koliko hoće i kad hoće?

— Ako se izmotavaš, Sloune, lupiću te iako smo partneri u tajnim i javnim poslovima. To što smo u istom rangu i u istoj obaveštajnoj službi ne daje ti pravo... — Pa ne šalim se, čoveče! Nisam se mnogo bavio Lunom. Hajde, kaži mi zašto nam je on još važan. — On je širom sveta nakupio dokumenta o svim potopljenim brodovima i skrovištima blaga pod morskom površinom, a lako dolazi po plen, jer je izradio najsavršeniju opremu koja postoji. Tu su dirigovani kopači, podmornica koja stane na jahtu> a roni do dubine od preko hiljadu jardi. Dalje, on je nenadmašan hemičar i zna gasove kojima bi uspavao čitave gradove. Zna otrove kojima bi ubio ili uspavao ćelo čovečanstvo. — Da ti ne preteruješ? — prekide ga Luvli. — On zna tajnu večne mladosti. Zna kako se proizvodi pilula znanja. Uzmeš pilulu i znaš svu visoku matematiku, zamisli! A njegova Džejn Vitington može, ali neće, da lako stvori razumnog psa. Ona zna šta treba da uradi, ali smatra da ne valja stvoriti takvu čudnu rasu ljudskih robova... — E sad si preterao — nasmeja se opet Luvli. — Lun je konstruisao čudne mašine: gorive ćelije koje daju snažne izvore električne energije, leteći automobil, džepna krila za letenje, kamere koje snimaju ono što se dogodilo juče, ili pre više dana, ultrazvučne vibratore, koji mogu da sruše čitave gradove, mašine za kopiranje kojima bi mogao da falsifikuje novac tako da niko ne može da ga prepozna. .. — E, to bi nam najviše trebalo — zaključi Sloun Luvli. - Ali najvažnije je ubiti ga! — iznenada zaključi Rok Makoun. — On neće ostaviti Asmodeja, a to je izvor naših uspeha.^Neće ostaviti ni nas na miru. Otkriće našu dvostruku ulogu, a ni jedna mu se rie sviđa... On će da nas uništi! Poslaću poruku Asmodeju da ga odmah likvidira. - Poruka... Dakle poruke? Zašto mi

jednom ne znamo ko je Asmodej? — više tonom žaljenja nego pitanje reče Luvli. —To niko ne zna sem sam Asmodej. Mi znamo da je u organizaciji ono debelo čudovište iz doma siročadi, onaj odvratni Rošoli. Znamo da za Asmodeja rade stari gangster Paleti i njegov sin koji je genijalan hirurg, ali kao čovek kukavica i bednik. Znamo da podmladena slikarka obožava organizaciju, jer joj je poklonila drugu mladost... Možda je dobro što niko ne zna ko je Asmodej — pričao je kao da naglas razmišlja Rok Makoun. On je znao mnogo i o Lunu i o organizaciji đavola u ljudskoj spodobi, Asmodeja, ali njegova nadmenost i grubost su ga sprečavali da bude dovoljno oprezan. Jer da je bio, setio bi se da je čuo o ranijim Lunovim posetama ovoj vili, pa bi pomislio da je Lun ostavio neki svoj mikro uređaj za prisluškivanje. A baš u tom trenutku blizu vile u senci su stajala snažna terenska kola, u kojima su mornar Makferson, reporter Markinč i detektiv Ćarli Pipčin na svojim prijemnicima pratili nekoliko linija sa nekoliko mesta u vili. Markinč je stenografisao razgovor dva Amerikanca, jer mu se činilo da je veoma važan. —Ljudi, poslušajte me — zahtevao je stari gangster Paleti u grupi kojoj je pripadala i Naida Saki. — Lun je onemogućen, ali njegovi prijatelji na brodu... Možda je ostavio prislušne uređaje po vili... —Ko?! — iznenadi se jedan lekar stručnjak za žlezde. —Pa govorimo o Donaldu Sikertu, čoveče! — uzviknu Naida Saki. — Možda je Lun zaista ostavio... Moramo upozoriti sve prisutne. Hajdemo, Gvido! A gde je tvoj sin? —Eh, Mario beži čim oseti neku opasnost. On voli da secka vezanog i uspavanog pacijenta, ali ako neko malo jače vikne, njemu srce side u pete. Sigurno je otišao k svojoj... Nema ni nje, koliko sam mogao da vidim. Nakon nekoliko minuta svuda se razgovaralo o Lunovim pronalascima i uređajima, ali više niko nije pominjao svoje

tajne. Neki su čak pokušavali da prenose poruke Lunovim prijateljima nadajući se da oni primaju ono što emituju nevidljive »stenice«. Najviše su bili zabrinuti Makoun i Luvli, jer tek sada su bili svesni da su brbljali o tajnama organizacije. Os

staje nam da napadnemo i pohvatamo nekoliko onih koji su važni tom vampiru Asmodeju, hiljadu im paklenih muka! — reče Makferson. — Imaćemo dve koristi, tako mi sto gromova i obe pesnice. —Koje dve koristi? — upita Markinč. —Pa imaćemo koga da »iscedimo«. Kad mu stavim šaku na grlo svaki sin morske krave počeće da priča. To je jedna korist. Druga je što ćemo ih sve ponuditi za Luna i Londživela. —Ja sam, minutu pre nego što su se setili da ih možda prisluškujemo, čuo kako neko kaže: »Ti ujutro ideš na dužnost u sanatorijum u sedam časova. Krećeš sa mesta sedam...« Drugi je rekao: »Mrzim taj način putovanja u zatvorenom furgonu. Zašto od nas kriju gde je sanatorijum. Znam sve tajne, a mesto mi kriju...« Onaj prvi je rekao: »I meni je to i čudno i neprijatno, ali ovako smo sigurni. Niko još nije okrnjio nijednog Asmodejevog čoveka...« — ispriča Carli Pipčin. —To znači da u vili ima i onih koji odlaze u sanatorijum. Uhvatićemo ih i saznati šta je mesto »sedam« i to će biti neka polazna tačka — reče Markinč. —Zato sam vam to i ispričao — reče detektiv klimajući glavom. —Onda u napad! Važno je da ih sve žive uhvatimo. Pazite samo oči jer naočari ne štite od direktnog pogotka — reče mornar. Oni navukoše odela slična skijaškim, koja su bila opletena od naročite legure čelika, pa su bila meka kao vuna, a neprobojna za kuršume iz pušaka i pištolja. —Ako neko bude u prilici da nam pobegne, ranjavajte u noge i pravim kuršumima. Ostale samo gasom i u nuždi piš54

toljima malog kalibra s topovim kuglicama za uspavljivanje. Dobro je što smo ovih dana dosta vežbali najnovijom opremom — davao je Makferson poslednja uputstva kao najiskusniji u upotrebi Lunovih oružja. Bilo je neobično da tri čoveka polaze u napad na desetostruko brojnijeg neprijatelja, koji je spreman da ubije i bez nužde. Istina, tri Lunova druga bila su dobro zaštićena, ali mnogo puta su oni i bez ikakve zaštite jurišali verni jedan drugome. Nema ničeg dragocenijeg od ljubavi, a drugarstvo je jedan od najlepših vidova te pojave kod svesnih bića. Kad su svi još i na strani pravde, na strani odbrane ljudskih principa i vrednosti, onda to čisto drugarstvo izrasta do osmišljene vernosti važnije od života. Možda je zato Luri, svestan smrtne opasnosti u kojoj se našao, ipak bio pun samopouzdanja i spremnosti da se bori. Međutim, niti je on slutio da pomoć stiže, niti su njegova tri druga mogla da zamisle šta se u tom trenutku događa s njim. — Po gusarima iz sve snage, raspali! Hvataj za, vrat šišmiše, milion im otrovnih zuba! — viknu Makferson upadajući kroz široku i čuvanu kapiju. Mašinske puške zapucaše, ali samo kratko, jer Makferson tresnu pesnicom jednog čuvara, a na drugog opali iz malog pištolja, koji je izbacivao kuglicu načinjenu od sabijenog i smrznutog gasa. Pipčin i Markinč skloniše oba revolveraša i vezaše tankim, ali neraskidivim vezama protkanim čeličnom žicom. Makferson je već upadao kroz vrata vile i oni jurnuše za njim. IX x osle odvođenja iz prostorije u kojoj je razgovarao sa maksiranim Asmodejom, Luna nisu spuštali opet u podrum. Gurali su ga dugim hodnicima s čijih prozora se moglo videti nebo bez mesečine i blizu postavljene zidine. Na jednom mestu skrenuše u kratak hodnik bez daljeg prolaza. Bolničari su stajali pred slepim zidom kao da čekaju da se čudo dogodi. Ono se i dogodi, jer grubi i neomalteri-

sani zid od tesanog kamena kliznu u stranu i otvori tajni prolaz preprečen teškim metalnim rešetkama, iza kojih su stajala dva stražara sa mašinskim puškama u rukama. Bolničari nisu prelazili rešetku, nego samo gurnuše kolica pred stražare i bez reci se vratiše u slepi hodnik. Lun se osvrnu i vide kako se prolaz opet zatvori, a rešetke spustiše. Tek što se to dogodilo, začu se uzvik iz nekog skrivenog zvučnika. —Vratite kolica s čovekom u njima na isto mesto! Učinite to brzo! Stražari se ukočiše čekajući. Lun odmah shvati da se rešetkama i pokretnim zidom za skrivanje tajnog prolaza upravlja iz daljine. Opet se pomeriše prvo rešetke, pa opet zid. Ona dva bolničara se vratiše i odmah požuriše s kolicima nazad kroz duge hodnike. Na jednom mestu istrča pred njih jedan bolničar sa poslužavnikom na rukama i reče: — Naređeno je da ga nahranim na najbrži mogući način. Ovde imam jaku čorbu, više vrsta mesa, puding, čaja i vina. Lun se seti da se Asmodeju požalio na glad i sada oceni da ga vode nazad ka đavolskom gospodaru, pa on naređuje da se zarobljenik prvo nahrani. Jedino je bila neobična ta velika žurba. Onaj bolničar mora da je dobio naređenje da Luna nahrani što brže, jer je pratio svaki zalogaj vezanog čoveka. —Do jutra je dovoljno — uskoro reče Lun. — Dajte mi još malo čaja. Bolničar mu prinese čaj i on popi pola šolje, a onda onoj dvojici dade znak da mogu dalje. Oni ga opet vratiše u sobu sa tajnim prolazom za Asmodeja i oni se brzo nađoše jedan pred drugim. —Znate li zašto sam vas vratio ovamo? — upita Asmodej izmenjenim glasom i kucnuvši prstom o dlan ruke. - Ne mogu da pogodim. Šta se dogodilo? - reče Lun. —Vaši prijatelji su napali kuću gospođe Saki i napravili takvu svinjariju... To zaslužuje groznu osvetu! —Šta su učinili? —Rekao sam: napali su kuću i to otrovima, gasom, rušenjem i uopšte varvarski!

—Da li su se oni iz kuće branili? —Naravno! Bio sam naredio da šest momaka s mašinskim puškama i pištoljima ostanu u zasedi. Oni su pucali... To ne shvatam, ali jedan koji je uspeo da umakne priča da kuršumi nisu probijali tela vaših prijatelja. —Naravno da nisu, jer su se obukli u naročito zaštitna odela satkana od tako tankih čeličnih niti da su pojedinačno jedva vidljive. Puščani i revolverski meci ih ne probijaju — objasni Lun. —Oni su zarobili... Odveli su... — zagrcnu se Asmodej. —Zato su i napali da uhvate vaše prijatelje i zamene ih za svoje. Koga su odveli? — reče Lun. —Odveli su mog... vrlo dragog prijatelja. .. Zove se... Do đavola, nije važno kako se zove. Odveli su gospođu Saki, gospodina Faletija, dva Amerikanca i njihovu prijateljicu... Odveli su i dva moja čoveka, od onih šest ostavljenih da obezbeđuju kuću. Jedan je pobegao, a trojicu su ostavili ranjene. Pucali su u noge. Jednom je razneseno koleno i moraćemo... Ta tri čoveka su napali kao da ih je bilo stotinu — još uvek uzbuđenim glasom reče Asmodej. —Da, to su tri opasna momka. »Iscediše« iz zarobljenika sve što ovi znaju, pa i ono što su zaboravili. Makferson zna upotrebu nekoliko mojih preparata za tu svrhu. —Da li je to istina, gospodine Sikert? —Zašto ne bi bila istina? — odvrati Lun pitanjem i pomoću vrlo preciznih objašnjenja na način vrhunskog stručnjaka uveri maskiranog protivnika da će zarobljenici zaista reći sve što znaju. —To ja ne želim... To ne srne da se dogodi! Šta oni hoće da postignu? —To je lako pogoditi — odgovori Lun i zastade. —Hajde, recite! Možda oni tamo već muče mog... prijatelja i meni važne ličnosti — zahtevao je Asmodej, Lun oseti po drugi put da je Asmodej umalo nešto otkrio kad je pomenuo svog prijatelja. Dakle, Makferson, Markinč i Pipčin zarobili su nekog Asmodeju izuzetno važnog čoveka. — Nikad nisam uspeo da ukrotim

svog prijatelja Makfersona — poče Lun izokola. — Putujući morima saznao je takve grozne metode mučenja da se i meni kosa diže samo kad o njima govori, —On će ih mučiti? —Sigurno to već čini... Šta ja tu mogu?. .. On je neobuzdan, ali veran drug tako da će pre umreti, nego što bi me napustio. Takvi su i ostala dvojica. —Ali kako da stupim sa njima u vezu? Policija drži stražu pred jahtom, a oni su ipak umakli. —Za to imaju najmanje sto načina. —Recite mi kako da stupim s njima u vezu i da im ponudim nagodbu? —Šta će vam oni kad sam ja ovde? —Ali oni drže moje prijatelje... Otkriće nešto... Mnoge tajne i to bi bilo fatalno! —Razgovaraću s njima — reče Lun ubedljMm glasom. — Reći ću da nikoga ne ispituju i to će biti tako. —Ali kako ćete da razgovarate? — upita Asmodej i opsova sočno na italijanskom. —Vratite mi moje odelo i pronađite moj automobil — objasni Lun. — U odelu imam primopredajnik, a u automobilu snažan relej, preko koga bih mogao da pozovem čak i London?... —Vi u odelu imate raznog oružja! —Imam, ali mogu da dam reč da ih neću upotrebiti. Uostalom, meni i ne treba oružje, jer sam sam jedno strašno oružje. U mom telu smeštena su punjenja kalifornijuma, koja bi eksplodirala snagom manje atomske bombe u nekoliko slučajeva... - Vi izmišljate, Sikert! —Ne izmišljam. Da ovog trenutka moje srce stane da kuca, dogodila bi se strašna eksplozija. To je prvi razlog za eksploziju. Drugi je ako ja to želim, a treći u slučaju nesreće — objasni Lun. —Slušajte... Vi ste moj zarobljenik. Ja znam vašu cenu i verujem u mnoge mogućnosti, ali to što pričate... Pa ja nisam malouman, nisam dete! — van sebe od Ijutine i grcajući reče Asmodej. Pri tome je desnim kažiprstom zabadao u dlan leve ruke, kao da famo ima rešenje svojih briga. —Vama sve to izgleda nemoguće, ali samo zato što ne razumete tehniku upot56

rebe tog čudnog elementa koga nigde na svetu nema u količini većoj od dva grama na jednom mestu, jer inače sve ide do šugavog đavola — reče Lun namerno pominjući stanovnika pakla. —Šta ja ne razumem? I zašto vređate? Ja vas nisam... —Cime sam vas uvredio? —Rekli ste »šugavog đavola«! —Nisam hteo da vas tim« uvredim, jer ako ste uzeli nadimak Asriiodej niste valjda uobrazili da ste vi stvarno mitološki sin pakla... —Vi ne razumete. Dosta o tome! Moj kult je pakao i đavo i ne dirajte u to! Vratimo se vašim izmišljenim pričama da ste sebe pretvorili u bombu atomske snage. I time vredate! Ja znam da je to nemoguće. —Ali nije! — uzviknu Lun. — Da viknem s namerom da izazovem eksploziju u prečniku od dvesta metara niko živ ne bi ostao i sve bi se pretvorilo u ruševine. To je najmanja kalifornijumska eksplozija. Dajte mi odmah mogućnost da to pokažem, pa da dalje razgovaramo, —Kakva je mogućnost potrebna? — upita Asmodej glasom u kome se osećalo malaksavanje. —Odvedite me daleko od naselja, živih ljudi i stvari koje bi eksplozija oštetila, pa ću da pokažem. Potreban je samo neki predmet, naprimer neka metalna cev, u koju mogu da nešto ubacim iz usta pa da to bacim daleko i iz sigurnog zaklona... —Spremiću sve to i krećemo. Ima jedan napušteni kamenolom, a nad njim je stena čitavih tri stotine metara. Imam košuljice za izotope. To je masivna olovna cev s čepom... —Onda krenimo, pa ćemo brzo da resimo i ostale brige, ali kad uspostavimo puno međusobno poverenje — zaključi Lun. Uskoro ga bolničari odvezaše, prihvatiše dva revolveraša i vezaše mu oči i ruke veoma brižljivo, a onda ga smestiše u neka udobna i prostrana kola. Jedno vreme bio je sasvim napušten pa začu poznati metalni glas Asmodeja. - Uskoro ćemo znati je li ta vaša priča da možete pljunuti strašnu eksploziju

samo pokušaj da me prevarite. Ako lažete, otrovaću vas i živog baciti u onaj kamenolom. Ovde imate sve spremljeno — govorio je paleći kola i krećući. Vožnja je trajala četvrt sata, a onda Asmodej zaustavi. —Morate mi osloboditi ruke i oči, jer treba da vidim kako da bacim... —Baciću ja, a vi samo »pljunite« vašu eksplozivnu materiju reče Asmodej. —Radi se o sekundama. Ako zakasnite, može da nas ubije. Treba da vidim to mesto i da ocenirn sigurnost, jer inače neću da glupo rizikujem svoj život. —Odvezaću vam oči, ali ne i ruke. Ostalo ću ja da obavim — odlučno reče Asmodej. Lun pristade. Behu na nekom starom i izrovanom putu, ispod koga se u mraku nazirala provalija. Lun pogleda dalje, ali nije mogao ništa da vidi, jer su sve okružavala daleka brda u noći bez mesečine. —Mesto je idealno. Dajte cev. Kad vam kažem imate dve sekunde da je zatvorite i tri da je snažno odbacite u dubinu. Odmah zatim legnite ovamo iza kola i k meni dok ne odjekne eksplozija — dade Lun uputstvo. Asmodej je držao olovnu kutiju u obliku debele ali kratke cevi zatvorene s jedne strane, a sa druge naročitim poklopcem na zglob za pritezanje. Prinese je Lunu. —Sad samo smireno, brzo i hladnokrvno — reče Lun i priljubi usta uz otvor olovnog predmeta. Jezikom i usnama ubaci u cev već zubima aktiviranu kuglicu kalifornijuma, koji je tako bio spreman da se sjedini i eksplodira snagom deset tona dinamita. Znao je da će se to dogoditi nakon deset sekundi, ali o upola manjem vremenu je govorio zato da Asmodeju ne da priliku da pogleda u cev i vidi šta je Lun izbacio u nju iz svojih usta. — Brzo! — viknu Lun. Asmodej zavrnu čep, iskorači bliže provaliji i snažno baci olovnu valjkastu kutiju. Odmah zatim jurnu iza kola i pruži se na tlo, gde je Lun već ležao i brojao sekunde. —Nešto... — zausti Asmodej zbog za-

kašnjenja eksplozije, ali ga zagluši grmljavina. S padine iznad njih otkotrljaše se kamenje i zemlja. Još nekoliko sekundi zemlja je pod njima drhtala tako da i sam Lun pomisli o opasnosti da se taj deo zemljišta odroni zajedno s njima i automobilom u ponor. Doživeše i udar vazduha, a onda grmljavina odluta k brdima. —Bežimo sad odavde — reče Lun. Zanemeli Asmodej mu pomože da vezan ustane i da se smesti u kola, a onda poveze unazad do jednog proširenja i okrenu kola. Tek tu se seti da Lunu ponovo veže oči. Lun bese ugledao jedno veoma pravilno kupasto brdo i mislio je o tome da li bi u nekom slučaju moglo da mu pomogne u pronalaženju tajnog sanatorijuma. —To je strašno — konačno zaključi Asmodej. — Kako živite nabijem eksplozivom? —To sam ja stvorio i nema opasnosti, sem ako me neko ubije. Onda neka ja nestanem, ali neka i neprijatelj plati svojim životom — reče Lun. —Znači li to da bi ceo naš sanatorijum odleteo u vazduh da smo te upotrebili kao materijal za pomoć drugima? — upita pakleni zločinac tim jednostavnim recima o »materijalu za pomoć drugima« da Luna podiđe jeza, jer znao je šta iza svega toga stoji. —Šta još može da bude?! — zapanjeno upita Asmodej. —Pa ona moja tri prijatelja i još stotinjak njih godinama bi istraživali. Osveta bi bila potpuna, a oni bi završili moje delo. —Da... Sad počinjeni da verujem u priče o tomexia je najveće zlo imati vas za protivnika. Razgovarajmo o spora/u mevanju — predloži Asmodej. —Stvorite one uslove o kojima sam govorio. Moja kola ostala su kod vile gospođe Saki — reče Lun - Još pre nego sam ja. Kola su u jednom hangaru vrlo blizu, a nije daleko ni vaše odelo. Međutim, dajte časnu rec da sem radio-veze nećete upotrebiti ništa drugo. Istina, bićete na nišanu i veza57

ni, ali ipak — izloži Asmodej svoje uslove. —Sve je u najboljem redu! — radosno reče Lun. — Odmah možemo da se sporazumemo. Učinite tako da se moja kola prebace na neko mesto bliže obali, koje vi odaberete. Tamo odvezite i mene i povucite se. Ja ću uhvatiti vezu sa svojim ljudima, a oni će odmah pustiti sve vaše prijatelje. —Šta mi garantuje da me nećete prevariti i zadržati zarobljenike? Za vas mi smo najgori zločinci... — poče Asmodej sumnjičavo. —Ja svoju reč poštujem i kad je dajem zločincu — Ijutito reče Lun. — Pored toga ostaje vam i talac. Međutim, ja sada tražim još i druge... —Pa vi postajete drski, Sikerte... Ja mogu i da prežalim svoje prijatelje, ako je cena neprihvatljiva — usprotivi se Asmodej. —Razmislite. Dao sam reč da ću spafiti gospođu Anu Daksberi. —Dobro, nju mogu da žrtvujem, ali ne preterujte —Ostaje nam još da vidimo šta bi značila naša dalja saradnja, ako \iklonimo sve prepreke — reče Lun već osećajući nadmoć. —Zar biste vi pristali i kad se nađete na slobodi?! — začudi se Asmodej. - Pa ja bih od saradnje dobio mnogo više nego vi. —Kako to mislite? —Vi ste inače bogati, pa vam nije nužno moje bogatstvo. Moćni ste, pa vam nije neophodna moja pomoć. Ali ja bih dobio mnogo. Pomenuli ste podmlađivanje — lukavo izloži Lun. Maskirani zločinac ne r#če ni reč. Razmišljao je vozeći dalje. Tek kad se zaustaviše u nekom zatvorenom prostoru, što Lun zaključi po odjecima zvuka, Asmodej reče: —Ima nešto u onom što tvrdite, gospodine Sikert. —Kad bude prilika, izložiću vam svoje planove, ali bi trebalo da bolje poznajem vaš sanatorijum i vaše poslove — odgovori Lun. — Nema smetnji da još noćas vidite sve što je važno. Naravno, nećemo vam 58

otkriti gde snio smešteni i kako se spolja obezbeđujemo, kao i neke druge tajne malog carstva — zaključi Asmodej i Lun je čuo kako njegovi koraci odzvanjaju u tišini. Malo kasnije čuli su se nečiji koraci i kotrljanje točkova. Luna opet staviše na onu čudnu stolicu. Kad mu skidoše povez sa očiju Lun ugleda svoja kola i odelo. Čuvari mu omogućiše da se obuče, pa ga opet čvrsto vezaše i metalnim karikama zakopčaše za stolicu. Onako sa stolicom ostaviše ga pored kola i bez reci odoše. —Ali ja ovako ne inogu ništa da obavim! — zovnu ih Lun. —Tako nam je naređeno. Čekajte! ~ odgovori jedan od dvojice stražara i nestade kroz sporedna, mala vrata hangara. Malo kasnije, kao da je iz mraka iskrsnuo, stiže Asmodej. Sada su uz njega bila dva snažna, takođe maskirana momka s pištoljima, noževima i mašinskim puškama. — Pripadnici moje lične garde — predstavi ih Asmodej svom zarobljeniku. — A sada tražite vezu s vašim momcima, jer sam zabrinut. Policija je uznemirena eksplozijom i drugim događajima. Čuli su za otmicu iz vile slikarke Naiđe Saki. Traže vas, a sada ih je uznemirila i ona strašna eksplozija. Od Đenove do La Specije i do iza planinskih venaca svuda vrve. —Znači li to da me nećete pustiti još neko vreme? — upita Lun. —Iskoristićemo dan i sledeće veće da pogledate šta treba i da razgovaramo — reče Asmodej. Lun se namršti kao da nije obradovan tim predlogom, a stvarno je baš to želeo. Kad sazna protivu koga i protivu čega se bori, biće rnu lakše da pobedi i dovede sve do željenog kraja. —Ako ne može drugačije, onda neka bude tako — reče Lun. —Da bih uspostavio vezu potrebno je da imam slobodne ruke. Jedan Asmodejev gardist stade raskoračen i s uperenom mašinskom puškom tako da je cev oslanjao na njegove pleći, a drugi mu odveza ruke. Lun uključi

skriveni primopredajnik i proveri vezu sa relejom. Automobil je slao svoj stalni signal, ali to je moglo da koristi Lunu, a Makf erson se slabo snalazio u korišćenju takvih signala. Pored toga on je osluškivao kanale za govornu vezu s Lunom, a nije se verovatno ni setio da bi mu pomoglo i to da traži vezu samo sa automobilom. Lun reče Asmodeju šta da uključi i onda poče da zove. Nekoliko minuta Lun kroz svoju u uho udenutu slušalicu nije čuo ništa. On ponovi poziv i tada se trže, jer mu u uho grmnuše Makfersonove reci: —Halo, momče, sto mu najlepših glasova! Dakle, živ si i... No, trista mu talasnih dužina, kaži kako si! —Sve je u redu od trenutka kad si ti napao. Razgovor da bude bez pominjanja mesta. Upotreba šifre, jer možda negde policija sluša sve talasne dužine — opomenu ga Lun. A stvarno se plašio da Asmodej ne preuzme slušalicu, ili ne traži glasan prenos. Ovaj to odmah i uradi, pa Lun pokaza gde se uključuje zvučnik prijemnika u kolima. —Jesi li slobodan? — pitao je Makf erson. —Još nisam — odgovori Lun. Zatim mu ispriča kakav je sporazum sa Asmodejom. —Čekamo te, momče, iznemogli od briga. Nalazimo se na objektu »sigma«. —Doći ću tek u toku sledeće noći — odgovori Lun. Makf erson se raspita za Londživela, a onda dodade: —Skoro sam zaboravio da te čeka još jedna dama. Tražila je i da nju zarobimo, pa smo morali. Časna reč, rekla je da je to za tebe važno... Istina, nije čudo, jer kako ona izgleda... —Kako joj je ime? — upita Lun ne znajući ko bi to mogao da bude. —Rekla je da ćeš ti znati samo da kažem šifru »suze ljubavi i slova D. R«. U onim krupnim očima joj čitam... Ah, bolje je da ćutim, milion mu ljubavnih jada! — objašnjavao je Makf erson. —Sada znam ko je, ali čudi me kako vas je našla — reče Lun.

— Kazaće ti ona kad dođeš na »Sigmu« — reče mornar i oni prekidoše vezu. Lun je sada znao da su se oni, zajedno sa zarobljenicima, vratili na brod i smestili se u tajna skloništa. Znao je kako će i sam da stigne na brod, jer bilo je dovoljno da sledeće noći kaže da dođu negde na obalu podmornicom i da ga prihvate. Međutim, njegov plan je bio drugačiji.

Posle slabog sna u toku noći, zabrinut i uvreden, Alan Kelsej bio je ljut toliko da je glasno psovao dozivajući. Dva kažnjena zločinca Andelo Teljo i Lino Malatesta, stigoše vukući šmrk, kojim su prali podrumske podove od betona i smirivali zarobljenike kad bi se dozivali s drugima, ili glasno protestvovali. Okrećući lice od šmrka, Londživel primeti da njegov štap leži u uglu ćelije, jer sa njim je bio zarobljen. Niko nije slutio da je u štapu ugrađen bodež i zato su ga bacili u ugao njegove ćelije, da mu ga daju kad ga budu gonili da ide. Dok je starac drhtao od vode i nemoćnog besa, dva zločinca su se glasno srnejala. Njihov smeh prekide glas iz zvučnika: —Dovedite čoveka iz ćelije broj dvadeset osam! Potvrdite naređenje da dovedete čoveka iz ćelije broj dvadeset osam! Teljo otrča do sredine drugog hodnika i pritiskom na jedno dugme javi da je čuo naređenje. Vrati se ka Malatesti, koji je već stavljao lisice na Londživelove ruke. —Ja ne mogu da se krećem bez štapa. Ostavite mi slobodne ruke zahtevao je starac. —Takvo je pravilo, stari — odgovori Malatesta. — Ako baš treba da ga imaš, uzmi ga sa dve ruke. Alan Kelsej se saže i uze štap vezanim rukama, pa se njim tobože pomagao na način sasvim nekoristan za lakši hod, ali on je hteo da sačuva svoje jedino oružje. Dva podrumska poslužioca predadoše starca bolničaru i on ga uvede u jednu blistavo uređenu ordinaciju. Dočeka ga 59

lekar s gazom preko lica i belom kapom naročitog oblika, koja je pokrivala ćelu kosu i oba uha tako da je lice bilo sasvim sakriveno. —Vi ste gospodin Alan Kelsej? — upita nepoznati lekar. —Da, ja sam taj — Ijutito potvrdi Londživel. —Vi ste nekom greškom uhvaćeni uz Luna, kralja ponoći — nastavi lekar da govori. —Greška je sve što vi činite, a naročito što ste napali tog divnog i hrabrog čoveka. Nadam se da ćete brzo uvideti grešku, jer on nije sam na ovom svetu — odgovori Londživel. —Dobro, gospodine, ostavimo tu temu razgovora, jer ja uopšte nisam kompetentan za Luna. Naređeno mi je da se postaram o vama. —Kako da se postarate? —Kod vas su nađeni lekarski nalazi, baš kakvi se zahtevaju za nas. Proverom je utvrđeno da ste došli kako bi ste prispeli u jedan tajni sanatorijum za podmlađivanje. —Zašto se vi interesujete za to? —Naređeno mi je tako... Ja mogu da vas uputim na kompletnu uslugu, ako to još uvek želite. Stari boem odjednom postade oprezniji. Umesto odgovora reče da mu je potrebna jutarnja čaša jakog čaja i jedna cigara. Lekar iziđe da to zatraži s jednih manjih vrata svoje sobe. Za to vreme je Londživel grozničavo razmišljao. Trebalo je, zaključi, naći način da se spase odavde, jer tako će možda pomoći Lunu. Zato poče da igra ulogu senilnog starca, iako je bio još uvek snažan i pokretan, pa bi u nekim prilikama bio jači i od petnaest godina mlađeg čoveka. —Šta sam ono govorio? — upita on lekara kad ovaj opet sede. —Razgovarali smo o tome da li želite da vas ovde podmladim — odgovori lekar. —Naravno da želim. Zbog toga sam došao iz l ondona. Međutim... zaboravio sam šta mi to smeta... Ah, tako je! Nasilno ; om doveden ovde, a ne znam gde sam... I postelja... Užasno tvrda. Još oni glupači sa šmrkom... Zar ja gu60

bim sposobnost da razumem sve što se događa? — Shvatite sve to kao probno ispitivanje vašeg stanja, jer sada možemo sve da popravimo. — Sta možete da učinite? — Pokazaću vam našu dokumentaciju. Ovde su fotografije — reče lekar i privuče jednu kartoteku na točkićima. Pokaza zbirku fotografija u jednom omotu. Bio je to neki zbrčkani starac, čije telo je pokazivalo znake mnogih deformacija staračke prirode. Bilo je tu i rentgenskih snimaka, kardiograma, encefalograma, snimaka zglobova i unutrašnjih organa, ali lekar je to odlagao i pokazivao samo laiku razumljive snimke ostarelog pacijenta. — Eto to je bilo stanje čoveka koga smo podmladili. Evo sad snimci posle tromesečnog lečenja. Videćete da mu je kosa gušća i jedva pomalo seda. Na ovom snimku vidite ga kako se smeje i pokazuje lepe, zdrave zube. Mi smo mu usadili sasvim nove prirodne... —Kako to nove, a prirodne? — upade Londživel —Sve može da se kupi za novac, pa i zdravi, prirodni zubi. Nekom siromahu je bolje da ima sve veštačke zube i dosta novaca, nego zdrave i da bude gladan — objasni lekar. —Hm, polemičan stav — progunđa Londživel. Lekar mu je dalje pokazivao sve pozitivne promene na telu lečenog čoveka. Snimci su bili brižljivo pravljeni da potvrđuju da se radi o istom telu, ranije oronulom, a sada podmlađenom i zdravom. Bilo je karakterističnih belega, ožiljaka i drugih crta koje su to ubedljivo potvrđivala. Govorio je i o transplataciji jednog oštećenog bubrega, više žlezda i krvnih sudova. —Menjali smo mu slezinu, koštanu srž i krv. Može se reći da je izvršena generalna popravka tog pacijenta — u šali zaključi lekar. —Zaista je sve to neverovatno! — uzviknu Londživel. — Ali te mnogobrojne operacije... Ne podnosim bol i to me odbija.

—Bol je savladan. Nećete ništa osetiti. Istina, rizik uvek postoji. Ima izuzetaka, ali više od devedeset odsto lečenih prolaze bez komplikacija. Najveći problem je to što sve vrlo mnogo košta, iako su naše cene ispod svetskih. Jedna obična operacija na srcu u Americi košta dve i po hiljade dolara, a mi izvršimo na desetine operacija i to takvih za koje nema uslova nigde na svetu — strpljivo je objašnjavao lekar. —Mene novac ne brine. Imam ga dosta, a nemam nikoga bliskog kome bi bio neophodan. Preko milion funti sterlinga ostaviću, najverovatnije, dobrotvornim društvima i fondovima za umetnost — reće Londživel — Međutim, treba da odem u London da bih ga se domogao. Otmica ne vredi, jer nećete dobiti ni pola penija. Nema ko da obezbedi isplate, jer sam ja sklopio takav ugovor s londonskim bankama da moj ček ili nalog ne vrede bez mog ličnog prisustva — izloži Londživel zaboravljajući da igra ulogu senilnog. —Plaćanje je kasnije, kad se uverite u ogromni uspeh. U stvari, ostajete zavisni od nas. Ako ne platite, posle tri meseca bićete mnogo stariji i nemoćniji nego sada. Mislim da ste sve to vi već čuli još u Londonu — reče lekar. - Da... Šta sam ono hteo da pitam... Eto, izmiče mi. Neka ide do đavola, uvek nešto zaboravim. Možda sam hteo da pitam baš o ovim lisicama — reče Londživel i pokaza ruke. - Dospeli ste u sanatorijum neredovnim putem, pa je to u sistemu zaštite mirnog rada ovde. Mi imamo desetinu ljudi koje bi uznemiravanje stalo života. Oni su usred lečenja — objasni lekar. — A lisice ćemo skinuti. Dakle, želite li i dalje da se podmladite pod našim uslovima? - Već sam rekao... Šta mi drugo ostaje? Nakupilo se mnogo godina. Bilo bi lepo još jednom biti snažan... —Ne samo snažan, nego i lep i mlad. Izgledaćete kao čovek od trideset godina, a živećete još trideset kao snažan i zdrav muškarac. Opet mlade žene, uživanja i zadovoljstva. - Mnogo obećavate. Koliko novaca

želite posle takvog uspeha? — upita pes~ nik Alan Kelsej već i sam zanet maštanjem o toj neobičnoj nadi. —Obavezni ste da platite sto hiljada funti, a ostalo prepuštamo vašoj zahvalnosti. Retki su oni koji nas ne nagrade po nekoliko puta većim iznosima od traženih. Mi o tome ne brinemo. —Onda počnimo! — uzviknu pesnik. —Prvo da čujete ostale uslove — reče lekar. — Obavezni ste da čuvate kao najveću tajnu sve što ovde saznate. —Prihvatam. —Pripremaćemo vas u jednoj grupi, jer i sami treba mnogo da naučite o ponašanju i obavezama u toku lečenja. Međutim, ni sa jednim pacijentom ne smete da razgovarate ni o čemu sem o samom procesu lečenja, odnosno o onom što slušate od lekara i što vidite na filmovima. Nikakvih pominjanja imena, porekla, krajeva i sličnog! Za prekršaj može da se odbije svaka saradnja i da vas udalji bez objašnjenja. To je kao da proigrate glupo ceo svoj budući život, na primer trideset novih godina mladosti i snage — izlagao je lekar. Alan Kelsej, slavni pesnik Londživel, s tugom pomisli kako je nesreća što sada više ne može da prihvati podmladivanje, jer zna kako se ono vrši* Lun mu je bio ispričao o spajanju krvnih sudova, pravom rastrzanju ljudi za iste potrebe i potocima nevine krvi za sreću onih koji su već živeli jedan dug život. On je samo tražio priliku da se bori, pa je zato tobože prihvatio sve uslove. Lekar javi bolničarima da dođu. Naloži im da bude oslobođen lisica i potpuno opremljen za »opšti tretman, faza jedan«, a onda novom pacijentu saopšti: —Dobićete odmah suvu, istina privremenu odeću, a zatim doručak. Posle toga sledi detaljno uređivanje tela i svestrane mere higijene, kako bismo zaštitili ostale od eventualne prenosive bolesti. —Nemam na to šta da kažem — reče Londživel. — Želim samo da zadržim svoj štap, jer sam navikao... —Nema smetnji. Jedino mora biti opran u sredstvu za dezinfekciju. Smatrajte da ste se obavezali i na to da uvek u prisustvu ostalih pacijenata nosite svile6 1

nu masku, koja vam skriva lice. Laka je i možete nositi baterijsku duvaljku za ventiliranje prostora pod maskom. Vrlo je ugodno kad spravica radi, jer vazduh prosto miluje i masira lice. A sada srećno gospodine »L osam«. To je ime kojim ćete se služiti sve do odlaska. Možete li da zapamtite? - Mogu — potvrdi Londživel. — Dakle, L osam! - Evo vam i lančić s pločicom koja ima tu šifru — zaključi lekar vadeći iz tOidne kutije u ormanu pomenuto obeležje. Londživel saže glavu da mu prebaci lančić preko sede kose. Odmah zatim dva bolničara ga prihvatiše i odvedoše.

Kratak san krajem noći i ujutro ipak je okrepio Luna. Setio se svega što se dogodilo i nije mogao a da se ne nasmeje šaljivom obrtu stvari u postupku dokazivanja svoje »eksplozivnosti«. Sada Donald Sikert osmotri mesto na kom se nalazio. To bi se moglo nazvati čeličnim apartmanom, Dve sobe, kuhinja, kupatilo i spremište bili su lepo i ugodno namešteni. Uski, rešetkama opremljeni prozorčići propuštali su suviše malo svetla, jer su gledali u zid, kao i oni u sobi Ane Daksberi, ali električna svetla su bila ugrađena tako da su mogla da stvore prijatno svetio u svakom kutku. Luna su ovamo doveli kroz onaj isti siepi hodnik s pomoćnim zidom i rešetkama s daljinskim upravljanjem. Dalje su prolazili hodnikom s čije obe strane su bili ulazi istovetni s onim kroz koji su uveli Luna u njegov apartman. Takvih vrata bilo je osamnaest. Lun je smislio da je to kao deo hotela uređenog da gostima bude udobno, ali da ne mogu izići iz svojih soba ntii šta videti kroz uske prozorčiće. Asmodejevi ljudi preduzeli su još jednu meru sigurnosti. Dogurali su jednu lepo izrađenu, ali najmanje dvesta funti tešku stolicu na točkovima i s pedalama za pokretanje. Dva duga, ali kaljena i nesalomljiva lanca vezivala su Lunovu levu ruku i desnu nogu za tu stolicu. Mogao je da je dogura do kreve62

ta i da legne bez mnogo smetnji, a po apartmanu morao je ili da se vozi, ili da polako gura taj svoj teret. — Čudovišta! — smejući se uzviknu Lun i s kreveta se prebaci na stolicu, pa je odgura u kupatilo. Kad se osvežio i okupao, pomisli kako će se sada obući preko tih lanaca. Nade kućnu odeću koja je bila tako sašivena da se oblaci bez smetnji pored lanaca. Pantalone su se sastojale od dva dela, koja su se sa strane zakopčavala. Tako je bilo i sa košuljom i sa sobnim kaputićem. Ništa se nije navlačilo, nego su se polovine stavljale ispred i odostrag, pa su se zakopčavale. Lunovo odelo bilo mu je opet uzeto i negde ostavljeno. Međutim, on je bio uspeo da pre toga, pri samom ulasku u ovaj apartman, sakrije nekoliko sitnica, koje su sada mogle da mu koriste. Bila je to jedna naročita traka u kojoj se krila testerica za metal. Na skrovita mesta bacio je i dve mekane loptice s gasom za uspavljivanje i cevčicu s deset iglica koje su se duvanjem izbacivale i na deset metara daljine. Lun sve to sada pronađe i sakri u novo odelo. On spremi sebi doručak od zaliha u spremištu, frižideru i kuhinji, a onda se vrati na krevet da se odmara do nečijeg dolaska. Nije dugo čekao, po čemu zaključi da neko ili prisluškuje, ili nekako osmatra unutrašnjost njegovog apartmana. Vrata se spolja otključaše i uđoše dva gardiste. Oslobodiše ga lanaca, ali mu ruke vezaše čudnim lisicama koje su dozvoljavale neke pokrete ali na neobičan način. Od zapešća je vodio lanac preko leđa, pa ako je desnom rukom hteo da nešto učini, levu je morao da gurne do kraja preko leđa. To je otkrivalo pokret i sprečavalo akciju, ali već donekle naoružanom Lunu davalo je i određenu šansu. Asmodejevi gardisti su čekali, a tada uđe sam maskirani gospodar. — Dobro jutro, najdraži gostu mog malog carstva — pokuša Asmodej da bude prijatan, ali metalni odjek njegovog glasa pokvari taj njegov napor. On se raspita o Lunovom zdravlju i raspoloženju i reče da će njih dvojica obići najvažnije delove sanatorijuma.

Asmodej se unapred izvini što če Lunu morati ponekad da pokrije oči, a zatim dade znak svojim pratiocima. Oni ogrnuše Luna jednim širokim ogrtačem bez rukava i preko glave navukoše mu kapuljaču istovetnu s onom Asmodejevom. Međutim, ova je imala i jedva primetnu razliku. Povlačenjem jedne trake zatvorili su se prorezi za oči. Jedan gardist sve proveri, a onda krenuše. Ono što je Lun video prevazilazilo je svako očekivanje. Bile su to luksuzne sobe, u kojima su pored blistavih apartmana ležali nepomični ljudi čije telo je bilo spojeno s mnogim cevima i električnim provodnicima. —Tehniku posla videćete drugom prilikom — reče Asmode}. Posetiše četiri ogromne i najmodernijim uređajima opremljene hirurške dvorane. Laboratorije su bile kompletne, a mestimično Lun prirneti aparate koji su tek proizvedeni u fabrikama i koji su poslednja reč tehnike. Lekarske sobe bile su prostrane, udobne i opremljene opet najboljim tehničkim sredstvima. Svuda je bila besprekorna čistoća, a kontrola kretanja takva da se niko nije mogao ni za časak naći tamo gde mu nije mesto. Međutim, Lun je video vrlo malo ljudi bez maski. Kad upita zašto je tako, Asmodej mu priđe i šapnu:

možemo da rizikujemo prodor mikroba, ili virusa — objasni Asmodej. Lun je znao da je to izgovor, jer mogli su se brzo stvoriti svi uslovi za posetu. Naročita odela mogla su da izoluju posetioca, a da ga ne ometu da ude. Dakle, Asmodej nije želeo da Lun vidi davaoca »materijala«!«, velikog posla, izvore mladosti. Ali Lun je znao kako to mora da izgleda. —Jeste li vi lekar, gospodaru Asmodej? — upita Lun umirujući velikog zločinca onom rečju »gospodaru«. On potvrdi klimanjem glave. —A koja je vaša specijalnost? — upita Lun. —Imam dve specijalnosti. Prava specijalnost mi je hirurgija, ali moja pasija bila je i stalno izučavanje endokrinologije1 — odgovori Asmodej, a onda se naglo zagleda u Luna. — Vi kao da još uvek tražite nešto po čemu biste otkrili ko sam. Ne pokušavajte, jer umrećete uprkos eskplozivnosti. Uspavanog čoveka mogu poslati tamo gde ne smeta njegova posmrtna eksplozija. Lun zaključi da je to naprasit čovek naglih promena raspoloženja, pa samo reče da se ne radi o tome i mirno nastavi da dalje posmatra.

—Oni koji ovde otkrivaju lice, osuđeni su da nikada više ne stupe u spoljni svet. Iz onog što je video i onog što je moralo da stoji iza toga Lun zaključi da je u pitanju savršeno disciplinovana i bogata organizacija. - Otkuda novac za sve ovo? — upita Lun. —Poslovi su razgranati i uspešni — odgovori Asmodej s ponosom u glasu. —Želim da vidim davaoce — reče Lun. —To je za sada nemoguće, jer potrebne su naročite pripreme. Nemamo osmatračkih kamera i okulara za te prostorije, a ovako biste ugrozili... Da ne objašnjavam ostalo, vama je dovoljno da znate da je na samim »davaocima« i oko njih provedena potpuna aseptičnost. Ne

Kad se Alan Kelsej nade u grupi od šest starih ljudi, koje su pripremali za početak podmlađivanja, bio je odlučan da ih sve obavesti o stvarnoj zločinačkoj krađi tuđe snage i života. On sede u udobnu naslonjaču pored najmlađeg i u najboljem stanju pacijenta. Već je govorio s Lunom o Herbertu Resleru, pa je sada upoređivao opis. —Vi ste Resler? — šapnu Londživel i ne okrećući se ka čoveku do sebe. —Vi tako kažete — reče Re >ier. —Znate li da uzimate tudi zivot podmlađujući svoj organizam? —Ničiji život ja ne uzimam ... U toni trenutku začu se glas iz zvučnika. Neko reče da se moli paznja igleda 1. Deo medicine koji se bavi žlezdama 63

film. Svetlost se ugasi i na jednom zidu se povuče baršunasta zavesa, a u dubini prostora ukaza se platno s prvom projektovanom slikom. Videli su delimično maskirane ljude, ali uvek tako snimane da se osobenim znacima potvrdi istovetnost. Oni su dolazili u neke prostorije stari i nemoćni. Usledile su pripreme, pregledi, laboratorijska istraživanja, hirurški zahvati, masaže, vežbe, ležanje u aparaturama nazvanim davači mladosti... Konačno su isti oni ljudi prikazivani kako trče, vežbaju, jedu, piju i uživaju u ljubavi. Prikaz procesa podmladivanja pretvarao se u prikaz ljubavnih orgija. Odjednom, zvuke iz uređaja za prikazivanje filma nadjača nečiji glas. —Pokažite nam i one mladiće i devojke koje ste ubili da podmladite iživljene bogataše! Ubice! Svetio odjednom planu i film se prekine. Dva snažna bolničara bez maski, što je značilo dva čoveka već osuđena na ropstvo do smrti stadoše pred zavesu i jedan upita: —Ko je to vikao? Neka iziđe. Nikoga nasilno ne lečimo. Svi ste potpisali obavezu. Davaoci krvi su humani ljudi, koji pomažu bližnjima, a uz to bivaju bogato nagrađeni. Oni nas mole za te usluge i nema zločina... —Laž! — uzviknu Londživel. — Ubijate novorođenčad, da im uzmete hipofize i srž iz kostiju! Trgujete decom! Snimate filmove sadističkih orgija! Sišete krv i seckate tela tajno otetih! Držite leševe koji dišu! Ubice ste svi vi! Dva bolničara potrčaše k njemu, ali stari boem otskoči kao da nema ni pedeset godina. Jedan bolničar ga skoro stiže, ali Londživel isuka mač iz štapa i zadade mu udarac od koga bolničar pade. Drugi dohvati jednu stolicu iz ugla, pa s njom kao oružjem pođe ka starcu, Ostali pacijenti podmladivanja povukoše se u ugao. Londživel teško rani i drugog bolničara pa se probi iza zavese. Baš tada Lun bese stigao iza stakla kroz koje se video ovaj čas pripreme. On, Asmodej i dva gardista bili su svedoci Londživelovog ispada. —Hvatajte ga! Trčite prema zoni za64

brane prvog stepena! — naredi Asmodej i poteže pištolj. Držao ga je otkočenog i stojeći padalje od Luna. —To je moj prijatelj Londživel! To je veliki pesnik Alan Kelsej! Ne smete ga povrediti! — uzbuđeno viknu Lun za gardistima ne zaboravljajući da govori italijanski. —Taj starac je poludeo! — odgovori Asmodej takođe vrlo uzbuđeno. — Mi nismo krivi... Znali smo da je iz Engleske došao da povrati mladost i snagu, pa smo mu i pored njegovog učešća u napadu na nas zajedno s vama omogućili da se leci. —To je ponosan i čestit starac — reče Lun. — Preduzmite mere da se on zaštiti, ako hoćete da dođe do naše saradnje. —Pokušaću — pristade Asmodej i sa stola osmatračke kabine podiže slušalicu telefona. Pritisnu nekoliko dugmadi i glasno reče: — Gospodar Asmodej svima naređuje! Pažnja, gospodar Asmodej svima naređuje! Uhvatite starca koji beži ka zoni zabrane prvog stepena. Naoružan je bodežom iz štapa. Mora ostati živ! Poštedite ga i dovedite u centar uprave! Lun je slušao i nestrpljivo reče: —Tražite odmah obaveštenje. —Ne želim da neko zna gde se nalazim. To je pravilo. Mi ćemo biti u centru pre nego što uhvate starca — odgovori Asmodej i dade Lunu znak da ide pred njim. Da je slutio šta se događa, Lun bi tog trenutka napao, iako nije znao kuda da krene, ni gde se nalazi. Čak nije znao ni put do dvorane za projekcije, jer je gledao kroz staklo, koje je skrivalo prisustvo posmatrača. Za to vreme Londživel je uspeo da ubije jednog i teško rani još jednog napadača, pa se nade pred teškom rešetkom od koje je vodio slabo osvetljen hodnik. On pokuša da pokrene rešetku, pa kad zaključi da je to nemoguće, vrati se do drugog ugla i skrenu duž hodnika kojim se išlo ka kuhinjama sanatorijuma. Hodnikom su u oba pravca išli u bele mantile

obučeni muškarci i žene i gurali stočiće na točkovima sa zdelama za hranu. —Ćoveče! — vikao je neko. — Šta radite? Kakav haos! Londživel je izvrtao stolove, gurao poslugu i probijao se dalje preteći svojim mačem. Čim nade prolaz skrenu od pravca kuhinje i potraži drugi put. S jednih vrata skine zavesu i otvori ih. Ugleda dnevno svetio i istrča napolje. Nade se u uskom koridoru pod sunčanim nebom. Na drugoj strani bio je visok zid nekakve stare tvrđave. Londživel potraži način da se uspne na njega, ali onda za njim stiže potera. —Nazad, ubice! Nazad! — vikao je razjareni starac povlačeći se unatraške. Gonioci ustuknuše i zatvoriše vrata, što Londživeia začudi, jer nije znao zašto su se toliko uplašili, a imali su u rukama mašinske puške i pištolje. Tek kad iz oba pravca zaštektaše psi, postade mu jasno da su vrata sa kojih je skinuo zasun služila da se tuda izbace ostaci hrane psima, koji su čuvali uski koridor između l zidina i zgrada u njihovom okruženju. Na groznom niestu se umire gadnom smrću, pomisli pesnik i probode prvog, najagresivnijeg psa. Bile su to poludivlje, ostrvljene životinje, koje su napadale tražeći vrat žrtve. Londživel je već bio povreden kad stiže do onih vrata. —Otvorite! — vikao je braneći se. Vrata se malo otvoriše i on pade unazad. Nekoliko ruku ga prihvatiše. Gonioci mu uzeše oružje i spremali su se da ga vežu. Londživel primeti da je jedan od revoiveraša zatakao pištolj za pojas pantalona i da mu je oružje na dohvat ruke. On ga zgrabi i odskoči. —Ruke u vis! — viknu uzimajući na nišan najbližeg zločinca. Ali drugi pritisnu obarač svoje inašinke i rafal izrešeta starčev trbuh. On klonu i padajući opali nekoliko puta. Onaj | gonilac što mu je bio na nišanu, uhvati se za grudi i bez glasa pade, a druga dvojica urliknuše od bolova. Tako nesrećno i zauvek nestade poslednji mačevalac i veliki boem Londona. Kad je nakon četvrt sata Asmodej sa3*X~iOO(LUN58)

opštio Lunu tragični kraj pesnika, ovaj ćuteći zatraži da se telo opremi za sahranu i odnese ka obali, kad u toku noći i Lun bude tamo odveden. —A kakva garancija mi ostaje sad kad je on mrtav? — upita Asmodej. Lun pomisli nešto o bednom, trgovačkom i sitničavom karakteru velikog zločinca. Asmodej mu se prikaza kao najprotivurečnija ličnost koju je ikada sreo. —Imate dosta talaca, od kojih mnoge nisam ni upoznao — reče Lun. — Samo prevarena Ana Daksberi vredi koliko troje onih što ih je moj drug oteo. Ipak, ne svađajmo se oko toga. Moja reč vam je dovoljna. —Dobro, prihvatam! — odlučno reče Asmodej. — A šta će biti s našom saradnjom? —Znaćete za pet dana. Daću vam primopredajnik, kojim ćemo održavati stalni kontakt. Imam ga u svojim kolima. Razgovaraćemo o svemu s odstojanja, pa ćemo naći osnov za dogovor — odgovori Lun, a stvarno je mislio da primopredajnik upotrebi da Asmodeja pozove na predaju.

XI Smrt Alana Kelseja kao da je osvestila Asmodeja. Starac je pristao da bude podmladen, a zbog toga je bio i došao u Italiju. Međutim, u jednom trenutku on je izazvao incident svojim razobličavanjem načina podmladivanja, a zatim je jurnuo da se bori. Ne sprema li se i Lun za borbu? To pitanje pojavilo se kao neodređeno strahovanje, a onda se pretvorilo u sasvim jasan i određen strah. Asmodej je odlučio da pozove nekoliko svojih stručnjaka za najvažnije oblasti rada tajne organizacije. Prvo je razgovarao sa davno penzionisanim generalom Rosanom Rondinelom, tvorcem celog sistema obezbedenja tajnosti rada sanatorijurna. Taj iz vojske odstranjeni general, čije težnje su smatrane neprihvatljivima, kod Asmodeja je našao smisao svog daljeg života. Obrijane glave, upaljenih kapaka i sivobled, Rondinel je uvek bio nasmešen, kao da time odbija da prizna svoju beznačajnost. 65

—Kad dođu ostali, razgovaraćemo o Lunu — reče maskirani Asrnodej. — Sigurno ste obavešteni o svemu. —Da, ali mi je ostala nejasna eksplozija u kamenolomu. Tada je upotrebljen samo vaš izlaz, koji ni ja ne smem da nadzirem — reče general još uvek se smešeći. Asmodej mu ispriča o kalifornijumu i Lunovoj tvrdnji da uvek može da uništi sve oko sebe, a. zatim izloži kako je tekla provera te tvrdnje. —Šarlatan! Opasan šarlatan! — uzviknu general. — Ja sam obavešten o svim novim oružjima. Znam da postoji municija čiji svaki metak može da poruši više nego deset tona dinamita. Verujem da Lun ima takvo oružje. . . On se podsmevao. Mora da je imao u ustima skriven kalifornijumski kuršum, ili naročito izrađenu kuglicu, koja se aktivira zubima. Moguće je da on ima više takvih kuglica, koje vesto skriva možda čak pod kožom. One mogu biti ubačene u košuljici od platine, ili zlata, pa se rase™ canjem iz zarasle ranice opet izvade. On detaljno objasni kako su neslućene mogućnosti čoveka kakav je Lun. —Ali zašto je izveo ćelu tu komediju? — pitao je glasno Asmodej. —Ako mi dozvoljavate, kazaću svoju pretpostavku — reče bivši general Rondinel. —Recite! Recite mi sve što mislite da treba! — prihvati Asmodej, —Ni on, tako oprezan i sumnjičav, nije pomislio da je Lun uspeo da i ovde, u naročitu Asmodejevu sobu, ostavi svoj minijaturni mikrofon, a da je iz odela i automobila uzeo dva minijaturna primopredajnika. Jedan je skrivao zalepIjen pod pazuhom i maskiran nitima kao maljama, a drugi u sobi kod ležaja. Sada je Lun slušao čitav razgovor, —Lunu je bila potrebna ta^eksplozija — poče da izlaže general. — Želeo je da vas njome zaplaši, a možda i da skrene pažnju svojih ljudi, jer to se čulo čak do obale. Kad je postigao te efekte, vi ste ga pustili do njegovih kola. Ta kola su opasna. Moji tehničari su ih osmotrili još kad su doneta. Utvrdili smo da emituju neki stalni signal. Snimili smo taj signal i sada ga emitujemo sa šest mesta na obali i

tri u brdima. To je zbrka koju ne mogu * da razjasne Lunovi momci. Zato mislim, nisu krenuli ovamo. — Da li je mogao da otkrije gde se na-J lazimo? — upita Asmodej., U tom trenutku stigoše Dordo Rošoli i tri čoveka iz lične Asmodejeve garde.; Rondinela pogleda gospodara, pa kad 5 mu ovaj dade znak da govori dalje, on j nastavi— Mislim da je to nemoguće. Ovde vrlo malo nas znamo gde je sanatorijum. Istina, znaju i još trideset i osam naših vojnika, ali sistem dvostruke kontrole i povremenih izmena stvara potpunu bezbednost Još niko nije otišao iz sanatorijuma da živi negde na drugom mestu i nikada neće. — Znamo sve te stvari — reče Rošoli. — Vi ste, upravniče, najpovlašćeniji čovek organizacija — kao da ga opominje reče Rondinela. — Vi ste jedini koji nije ovde uvek pod maskom, a ipak odlazi medu običan svet. To što je vaš dom za siročad rezervno sklonište, ne daje vam pravo da se mešate u moje poslove. — Nikad me niste trpeli zbog mojih naročitih ovlašćenja, a to znači da ne prihvatate sve odluke gospodara Asmodeja — Lukavo ga napade Rošoli. — Ja sam ovim svojim rukama izvršio sve što je od početka tražio naš gospodar. — Ne raspravljajte te stvari dalje — opomenu ih Asmodej. -~ Završimo ono što je hitno. Dakle, da resimo šta sa Lunom. Upozoravam vas da ni u kom slučaju ne možemo žrtvovati one ličnosti koje su odveli njegovi ljudi. — Možda će ih policija osloboditi. Znam da je uspostavljena kontrola ćele obale i svih brodova, a traži se i na kopnu čak do dubokog zaleđa — reče jedan \ od maskiranih. —Već sam bio odlučio da izvršim razmenu, jer sam se nadao u mogućnost sa-t radnje s Lunom — reče Asmodej. — Me- [ đutim, sada, kad sam o svemu razmislio, \ a uz to čuo generalovo mišljenje, šum- f njam da je to pametno. Lunovi prijatelji nisu opasni bez njega. —I ja mislim da ga treba likvidirati — J reče gojazni Rošoli.

— Imam teškoća — primeti Asmodej. On izloži činjenicu da Lun može da uništi ceo sanatorijum i sve njih eksplozijom nekoliko grama kalifornijuma. Rošoliju i dvojici zapovednika svoje garde on objasni o čemu se radi. —Predlažem da se tobože plan ne menja. Ja ću da odvedem Luna u malo sklonište u brdima. Tamo ću mu dati sredstvo za umirenje, a onda. . . — reče Rošoli očito u želji da se istakne i da još jednom dokaže svoju sposobnost da rizikuje i život, ako treba. - Sve to ne ide — prekide ga Asmodej. — Lun traži da ga pustimo, pa će on da pusti sve zarobljene. On daje reč, a ja mu verujem, iako sam stalno tražio neku garanciju. Promena plana mogla bi da izazove katastrofu. Još dugo su tražili izlaz, a onda zaključiše da se plan ne menja. —Niko ne može da nade naš sanatorijum. Priznaćete da je ideja da ga pretvorimo u na izgled tajno vojno skladište pokazala sve svoje prednosti. Policija i druge organizacije civilne kontrole i nadzora ne pokušavaju da saznaju šta se događa u starom zamku, pred kojim stražare vojnici. Vojna kontrola ne dolazi, jer niko ne zna. . . u stvari naša »jedinica« ne postoji. Ako neki vojni funkcioner i vidi objekat, on misli da je nadležan neko drugi i tako. . . — izlagao je hvalisavi bivši general. —Pa i to odavno sve zamo — opet ga prekide i naljuti Dorđo Rošoli. - Reci i uzvici odzvanjaju u praznom buretu — tobože mirno, ali s namerorn da uvredi protivnika reče Rosano Rondinela upotrebivši igru reci s aluzijom na nadimak Fusto. - Nemate li vi, gospodine bivši generale, neke ambicije koje nam se ne dopadaju? - upita Fusto. - Rekao sam da se ne sukobljavate! - opomenu ih Asmodej. Upaljene oči starog penzionisanog generala sevnuše mržnjom. Enriko Rošoli je gledao nekako ukoso, a pune usne su mu bile opuštene, što je kod njega bio znak spremnosti da ubije. Zaneti suparničkom mržnjom oni nisu ni primetili da tog trenutka Asmodej zna da će morati

da ukloni jednoga od njih. Koji će to biti tek je trebalo da se odluči. —Dakle, gospodo, plan se ne menja. Pustićemo Luna, ali on nas nikad neće zaboraviti. Pokušaće da nas nade. Bićemo spremni da branimo sanatorijum, a onda i da preselimo sve što je važno na rezervno mesto, koje svi znate, a ostalo da uništimo već postavljenim minama — zaključi Asmodej. —To je pravo rešenje! — složi se stari general trljajući svoje izbrijano teme. — Preduzeću sve mere da ubijemo Luna. —Ako ne pristane da nam se priključi. Veoma je izazovna mogućnost podmlađivanja. Videćete šta to znači, gospodine Rondinela, kad za koji dan i sami počnete lečenje. Tako dugo smo tražili pravog davaoca za vas. Dakle, ja se ipak nadam da ćemo imati i Luna i njegove ogromne mogućnosti — pričao je gospodar. On je prisutne ponovo oduševio Lunovim bogatstvom, njegovim pronalascima i oružjima. —Podeiili bismo stanovništvo na šest vrsta: izvršioci, stražari, upravljači, naučnici u koje ubrajani i iekare, vlasnici i gospodari... Opet se udaljavam — nasmeja sa Asmodej. —Kakve plemenite misli! Moja generacija je htela nešto vrlo slično, ali protivnik je bio jači i izgubili smo rat — reče general. —Pošto je moja dužnost da pokrećem sve spoljne mreže svojih saradnika i da prikupljam sva obaveštenja, trebalo bi već da krenem — reče Rošoli. — Stvoriću neprobojan kordon ovamo ka brdima. - To je najbolje. Krenite, Rošoli. Želim vam uspeh. Ako opet uhvatite Luna, neće biti više želje koju ne bih mogao da ispunim — ohrabri ga Asmodej. —Želim da mi se ustupi Ana Daksberi kao predujam — nasmeja se Rošoli. Asmodej se uozbilji. Bio je obećao da će je pustiti s Lunom, jer kao talac ostaje stari pesnik. Sada, posle Kelsejeve smrti mogao je da je zadrži, ako Lun pristane. Možda će to odlučiti ko da još dugo služi gospodara, general ili Rošoli. Asmodej na osnovu svega što je reče67

no naloži da se pojačaju mere bezbednost, a onda otpusti svoje doglavnike u neobičnim poslovima i zločinima bez primera u svetu.

Kad se opet nade pred gospodarom zločina, Lun je znao šta će ovaj da zahteva, ali bio je svestan da bi, možda, mogao da odmah sada potpuno razbije ćelu bandu. Opredeli se na odlučnu akciju; —Dakle, došlo je vreme da se privremeno rastanemo — reče Asmodej. — Postoji samo jedna mala izmena. Ne možemo da sa vama pošaljemo i gospodu Daksberi, jer je bolesna. Nije ništa teško, ali prehladila se na promaji i dobila upalu pluća. Možda je dobila infekciju još dok je bežala iz Niče... Antibiotici će to da srede za nekoliko dana. —Ostavimo objašnjenja. Ne želite da je pustite i to je dovoljno — reče Lun. —Onda nema nikakvih teškoća — reče Asmodej trudeći se da mu glas bude ljubazan. —Smeta mi vaše nepoverenje — reče smrknuto Lun. — Još uvek sam vezan za ovu odvratnu stolicu. —Ja moram da budem oprezan. Istina, možete videti da sam i bez toga osiguran. Sem ovog mesta na kom ja sedim, svaki santimetar sobe je na nišanu punih cevi. U deliću sekunde mogu da usmrtim sve one koji su uz mene. Gledajte! — reče Asmodej, Lun nije mogao da vidi da li je rukom ili nogom Asmodej pritisnuo neko dugme, ali s tavanice se naglo obesiše tanke metalne ploče, kojima je bila obložena. Otkri se nekoliko stotina cevi neobičnog oružja. —Ugrađeni su naročiti prigušivači, a neke kvadrate mogu da isključim — objašnjavao je dalje Asmodej. Tada sve cevi, sem deo onih koje su bile iznad Luna, opališe u istom trenutku, a onda u talasima ponoviše vatru. Paljba je ličila na šum ogromnog talasa. Lun je sedeo ukrućen i s neprijatnim osećanjem da je u potpunoj vlasti ovog zločinca. —Ovo je moglo da raznese i vas — re68

če Asmodej pokazujući iskidanu prostirku od luksuznog tkanja za podove, ispod koje su bile drvene grede postavljene da sakupe kuršume, —Ni vi ne biste prošli bolje, jer bi sve odletelo u vazduh — reče Lun. —Vi ste se ružno našalili sa mnom mračnim glasom odgovori Asmodej. Izmislili ste šalu o kalifornijumu koji l možete da ispalite iz usta... —Vi mi prebacujete zbog izraza, ali ja sam stvarno imao kuglicu u ustima i mogao sam da »pljunem« smrt kao zmaj — smejući se tako da to ne bude potsmeh protivniku reče Lun. — Pogledajte sada. On napući usne i na njima se pojavi srebrnasta kuglica. —Koliko ih još imate? — ozbiljno upita Asmodej. —Trebalo bi da izračunam... nešto oko dvadeset i tri. —Sve u ustima? —Ne... Imam ih sakrivenih pod kožom, ali i na drugim mestima. Neke su u sprezi sa radio-automatima minijaturne veličine i ja mogu da ih aktiviram kad koju hoću. Na primer, imam ih i u svom automobilu. Nikakvim postupkom ne mogu se naći. —Šta još od oružja ima u vašem automobilu? —Možda ste obavešteni o onom šta se vidi. Nekoliko naročitih pušaka sakriveno je u dvostrukom rezervoaru za gorivo. Ugrađen je i davač stalnog signala, koji' je mogao da dovede moje drugove, ali neko ga je otkrio, snimio signale i emituje ih sa više mesta od Denove pa do ovog sanatorijuma — pričao je Lun mirno. —Za to znate? — upita Asmodej i glas mu zazvuča Ijutito, jer je paralisanje Lunovog odašiljača smatrao uspehom. —Znam to od prvog časa — potvrdi Lun. —Ali kako?,.. Bili smo vam sve oduzeli. —A, niste! Dva minijaturna primopredajnika sam imao sakrivena kod sebe. —Nemoguće, do đavola! —Imam ih i sada. Minijaturne pri-

slušne mikrofone ostavio sam na više mesta i osluškujem. —Gde sve imate uređaje? —Pa i ovde u sobi. Pogledajte u razmak između ormana tu blizu vrata. Asmodej žustro ustade i proveri istinitost Lunovih reci i nađe mikrofon. —Dakle, čuli ste svaku reč razgovora ovde? — upita Asmodej oslabljenim glasom, kao da ga hvata panika. —Da, svaku reč — potvrdi Lun. — »Šarlatan! Opasan šarlatan. Ja sam obavešten o svim novim oružjima«, govorio je čovek koga ste primili prvog. Zatim Lun ispriča šta je sve čuo u toku razgovora. - Vi ste dosegli do najvećih tajni moje organizacije! — histerično viknu Asmodej. - To je tačno. Ja hoću da vidite moje dobre namere. Već sam mogao da vas uništim. Ovog trenutka mogu da vas ubijem, ali ja želim da nastavimo zajedno — možda prvi put tako drsko šlaga Lun. Nije on želeo saradnju, ali je želeo da sasvim razotkrije i uništi zločinačku bandu Asmodeja. - Slušajte, moje stopalo je na papučici smrti! Oružja nad vama još nisu ispalila nijedan metak! — uzviknu Asmodej preteći. - Znam! — odgovori Lun. — Otkrio sam svoje tajne, jer želim da ih između nas dvojice ne bude. Rizikovao sam, to je jasno, da procenite pogrešno sve moje mere. Da ste pritisli papučicu i za moj kvadrat na tavanici, ja bih bio mrtav, ali vi to ne biste stigli ni'da saznate, jer ceo sanatorijum bi odleteo uništen eksplozijom. - Vi ste suviše opasni, Sikerte! — uzviknu Asmodej. - I jesam... Večeras ćemo se rastati i svaki će moći da razmisli o tome da li da počne potpunu saradnju sa drugim. Bićemo stalno u zavisnosti jedan od drugog — odgovori Lun. - Ali vi ste minirali ceo sanatorijum! Sami ste rekli pre nekoliko minuta! - Tačno! I moji drugovi mogu da aktiviraju te strašne mikroatomske bombe. Učiniće to, ako bi se meni nešto dogodi-

lo, jer čuče eksploziju u času moje smrti, ma gde da se ona dogodi u prečniku od pedeset milja, odnosno skoro sto kilometara. —Dakle, tako ste se obezbedili da vas ne otrujemo, ili da vas ne odvedemo na obalu i mirno udavimo u vodi? —Nije samo zbog toga. Vi me nikada ne biste zaborili tamo u kući Naide Saki, da ja to nisam namerno dozvolio. Pretpostavljao sam da ćete me dovući ovamo, jer potrebno vam je još jedno zdravo telo. Želeo sam da se nas dvojica sretnemo. —Niste mogli znati ni da ja postojim. —Znao sam da neko postoji, a slikarka mi je rekla o postojanju Asmodeja. Dala mi je i znak s likom izgnanika iz raja. —Zaista su u pravu svi oni koji u svetu govore da na Luna treba pucati onog momenta kada se sazna da je on. —Više nisu. Ko to učini, ubiće sebe i mnogo drugih oko sebe, jer baš zato sam se opremio opasnim i u mom telu dobro skrivenim oružjem. —Zaista ste dostojni pravog Asmodeja. Vi biste mogli da postanete gospodar sveta! —Tada bi se našlo mnogo onih koji bi pucali u mene — smejući se reče Lun. — A i što će mi gospodarenje. Nauka je mnogo veće zadovoljstvo. —Još mnogo mi treba da vas razumem. Razmisliću o svemu i kazaću vam nakon nekoliko dana. Zarobio sam vas, a vi ste mi naneli ogromnu štetu. —Još nema štete — upade Lun. —Kako sad da uklonim mine i sve one opasne stvari što ste ih doneli ovamo? —Ja ću ih sam pokupiti, ako mi poverujete. '— Mogu da vam verujem, ali uvek će ostati senka sumnje. —Onda da nađemo najbolje rešenje — predloži Lun. —Kakvo rešenje? — upita Asmodej ne bez radoznalosti. —Prodajte mi sanatorijum! — naglašeno reče Lun i ućuta. I Asmodej je dugo ćutao zapanjeno gledajući svog neobičnog zarobljenika.

6 9

—Vi zaista umete da iznenadite čoveka — reče na kraju. — Kako da razumem taj predlog?! Shvatate li vi koliko je sve to koštalo? Koliko je rada uloženo i koliko straha je pretrpljeno! —Sve to shvatam — poče Lun da objašnjava. — Uočio sam od početka da niko ne zna ko je Asmodej. —Tačno! — potvrdi zličinac. —Da me upoznate sa svim što je potrebno za moj dalji rad i da odete zauvek, ja bih mogao da budem Asmodej, a da to niko ne primeti. —I to je tačno! —Moj prijatelj Makferson baš se vratio iz uspešnog pohoda na morsko dno. Doneo je dijamante i dragocenosti u vrednosti više stotina milijardi lira. —Vi bi ste mi time platili sanatorijum? —Da... Malo bih ga preuredio za svoju veću sigurnost, pa bih podmladivao sebe, a i vas, ako biste se javili pod pravim imenom, koje niko ne sluti — veselo objasni Lun. —Princip sam shvatio, a praktično ostvarenje može lako i brzo da se uredi. Ako želim, mogu sebi da stvorim novi sanatorijum na nekom drugom kraju Italije ili sveta — reče Asmodej. —Možda biste vi to i učinili, ali ja onda ne bih više zavisio od vas — odgovori Lun. —Šta bi trebalo da učinimo odmah, ako prihvatim da prodam sanatorijum? —upita Asmodej. —Pokazaćete mi sve u njemu, otkrićete sve tajne i onda bih ga ja preuzeo. Naravno, prvo biste vi primili dijamante i novac. Međutim, ima jedna teškoća, o kojoj nisam mislio kad sam vam predložio da kupim sanatorijum — reče Lun. —Smetnja je ogromna i ne vidim rešenje. —Na šta mislite!? —Na vas. —Još uvek ne razumem. —Vi biste ostali nepoznati, a poznajete tajne sanatorijuma. Kako da se zaštitim da me u jednom trenutku ne uklonite, ili jednostavno kao konkurenta predate policiji. Sve bi bilo uništeno, a ja želim da se svi naučni rezultati dobro uč70

vrste, dokumentuju i srede. Koristeći mlade ljude, vi možete da lečite rak i mnoge neizlečive bolesti, u koje spada i starost. Iako je mnogo toga postignuto na grub način i plaćeno krvlju nevinih, ne treba da bude izgubljeno za nauku izloži Lun. — Zaista ne znam kako da se to resi. Ako bih vam ustupio sanatorijum i sve poslove, jer tu je trgovina bebama, devojkama, krvlju i još mnogo drugog, bio bih vam opasan, a vi biste želeli da nestanem zauvek — razložno reče Asmodej. — Postoji način ako ga prihvatate — nastavi Lun. — Otkrićete mi svoje ime, pa ćete se sakriti s dobijenim blagom. Ja ću još pre kupovine sakriti sve uređaje, ljude i naučne radove, pa ću nestati. Reorganizovaću ostale poslove tako da mi vi više ne možete ništa. — Odlučio sam da vam pokažem ceo sanatorijum, kako biste znali šta dobijate. Daću i ostale podatke o poslovima, ali ostaće tajna gde se sanatorijum nalazi. Ne pristajem da otkrijem svoje ime ni u kom slučaju. Pripremićemo da vi sve odnesete i da odvedete ljude, pod izgovorom opasnosti od Luna, koja je velika i to moji ljudi osećaju... — To je tačno — prekide ga Lun. — Ja bih inače brzo našao skrovište sanatorijuma. - Kako? — Znaju ga Rošoli i onaj vaš prvi sagovornik. — Da, vi mislite na starog generala... Ponavljam, vi ste zaista opasni. A kakva vam korist što zna Rošoli? — On bi mi sve rekao. Našao bih ga, jer sam čuo da se pominje neki dom siročadi. To je i rezervno sklonište, u slučaju da ovde nešto pode naopako. Sami znate koliko hemijskih sredstava ima da se ugasi volja, ali ostavi pamćenje. On bi pričao bez napora, kao što čovek diše i ne priinećuje to. — Ne ostaje mi ništa drugo nego da vam prodam sanatorijumu. Sad vidim da treba to da učinim, ili da vas ubijem. Posle dokaza o kalifornijumu ovo drugo ne mogu da ostvarim bez opasnosti. Pripreme bi trajale dugo, pa preti opasnost

da vaši ljudi izgube strpljenje. Ona eksplozija im je možda već otkrila u kome kraju da traže. Novine danas pišu o zagonetnoj eksploziji — izloži mirno Asmodej. —Onda krenimo u obilazak -sanatorijuina — predloži Lun; —Odvezaću vas, ali će moja garda stalno biti spremna u slučaju da napadnete. Pucače, jer ne znaju za kalifornijum — reče Asmodej, — Pucače, a ja ću biti daleko, pa neka sve ide do đavola. —Da li ste dobro zapamtili način upotrebe mog prirnopredajnika, koji sam vam dao da uspostavimo vezu kad budu oslobođeni vaši prijatelji? — upita Lun krijući nezadovoljstvo zbog lukave odluke pravog đavola u ljudskom liku. Asrnodej je mogao da odluči da ode daleko i naredi da se Lun ubije u nekom trenutku, jer tako bi uništio sve tragove svojih zločina i opasnost od Luna. Iako je rizik od takvog AsiTiodejevog postupka bio ogroman, Lun ga prihvati. Nadao se da već izraženo koristoljublje ovog paklenog čoveka predstavlja pravu nadu. Možda će pokušati da se osveti kad dobije dijamante i zlato, ali tada će biti kasno, jer Lun je bio rešen da odmah potraži Asmodeja. Već je naslućivao ko bi mogao da se krije iza maske, jer nekoliko neoprezno izgovorenih reci su davale prvi putokaz, t

Ono što je Lun video prateći sada maskiranog generala Rondinelu, skoro je prevaziiazilo njegovu moć da se uzdrži. Prvo je obišao nove zarobljenike. Pošto je Asrnodej naredio starom organizatoru bezbednosti sanatorijuma da Lun može da razgovara s kim- hoće, i kako ! hoće i da može da vidi apsolutno sve u svim sektorima sanatorijuma, ovaj je pretpostavljao da Donald Sikert neće dugo živeti i da je otkrivanje tajni potvrda toga, Zato je samo pazio na svaki | Lunov pokret i naređivao' stražarima kako da postupaju u cilju potpunog obezI beđenja, Lun prvo zatraži da ga odvedu u podnim gde je bio zatvoren. Tamo nađe specijalnog agenta polici-

je Alda Pjermartinija. Bi mu milo što otkri da ovaj govori esperanto, pa su mogli da razgovaraju a da ih niko ne razume, jer to Lun odmah proveri obraćajući se na esperantu stražarima i starom generalu. Zatim inspektoru ispriča sve što se događa u sanatorijumu. —To je strašno.L. Dali su nam novine i tamo sam pročitao o Lunu... Ja pogađam — uzbuđeno reče Pjermartini. —Šta pogađate upita Lun? . — Pogađam ko ste vi. Vi ćete ih uništiti, makar svi mi ostali ovde — odgovori Pjeraiartini, a dugo lice mu postade rumenije. — Bićete spašeni, nadam se — zaključi Lun i pođe dalje. U razgovoru sa novinarom Petručijem Lun saznade da su tu i tri nedužna mladića s obale. Poseti ih i utvrdi da su još na broju. Posle toga zatraži da poseti Anu Daksberi, pa i nju ohrabri. Nađe petnaest mladića i šest devojaka, koji su već davali krv dobro hranjeni i udobno smešteni, ne sluteći kakva strašna sudbina ih čeka. U odeljenjima za preradu ljudskih tela bilo je neizdrživo. Tamo su radili medicinski tehničari i iekari koji su bili potpuni robovi. Među njima je bilo samoubistava i ludila, ali najveći broj ih se pokoravao pod pretnjom smrti. Lun nije znao je li strasnije ono što je posle toga video, ili ga samo više uzbuđuje zbog neposrednog čina pretakanja života iz mladih u stara i uvenula tela. Davaoci su se nalazili s jedne strane zida, vezarii i nemoćni, a sa druge strane nalazili su se primaoci krvi i snage. Oni su mislili da je to transfuzija krvi kao u svakoj bolnici, ali samo pomoću naročitih uređaja, koji stvaraju čuda. Lun shvati da davaoci ne pate mnogo, jer su im davana obećanja o velikim nagradama i oporavku. Brzo je napustio taj deo zabranjene zone. Kroz osmatračke prozore pratio je dve operacije, koje su obavljali maskirani hirurzi. General mu objasni da oni ne znaju gde se nalaze, S nekim sklope ugovor da izvrše operacije i kakve, pa ih zatvorenim kolima dopreme ovamo, a tako i vrate.

Nagrade su velike. —Sve ste savršeno predvideli — reče Lun tobože mirno. Pođoše dalje. Luna iznenadi idilična slika divnog vrta s bazenom tople vode, gde su se odmarali već podmladeni bogataši. Tamo su bile tri žene i tri muškarca. Sunčali su se s maskama na licu, jer red u sanatorijumu je propisivao da se ne stvaraju poznanstva. Lun upita da li poštuju to pravilo. —Ne baš dobro — nasmeja se maskiram stari general. — Odmah žele da provere svoje sposobnosti. Zato ih i držimo zajedno. —Dakle, terapija ljubavlju? — upita Lun. —Nema ljubavi, ali ima koristi -^cinično odgovori Rondinela. —Ima li koji ljudski greh na svetu, koji nije i ovde učinjen? — upita Lun ljutito. —Ima ih dosta, ali takode ima i takvih grehova koje niko na svetu nije počinio. Pre svega greh podmlađivanja — odgovori stari zločinac sasvim tačno. —Zašto se vi ne podvrgnete tom postupku? —Hoću... Još uvek sam snažan, ali hoću. Već je nađen mladić koji mi odgovara — mirno reče Rondinela. Nije slutio koliko je brzo jačala Lunova rešenost da uništi ovo legio zločina. —Mislim da sam dovoljno video — zaključi Lun. — Inače ne date da pogledam i zidine koje okružuju sve tako da se ne vide lepote okoline. —Da, to je jedino što gospodar nije dozvolio da vam pokažem — odgovori Rondinela. XII JN ovine su pisale o uzaludnoj poteri za Lunom i njegovim prijateljima. Novinari su uočili i neobične posledice. Baš zbog tih vesti u ovaj deo Italije navalile su gomile turista, ali se verovalo da u toj reci radoznalih ljudi ima mnogo agenata obaveštajnih službi desetak država. U nekim poverljMm izveštajima italijanskih službi i policije tvrdilo se da su došle čitave tajne brigade najsposobnijih 72

lovaca na Luna. Svi su se nadali da će i baš oni naći. Usidreni brod bio je meta radoznalih pogleda na obali stalno okupljene mase posmatrača. Policija je nekoliko puta ponovila pretres, ali tajna skrovišta nisu pronađena. Međutim, ono što su pisale novine brzo je Makfersona navelo na pomisao da bi moglo da dođe i do katastrofalnog napada na brod. —Moramo napustiti luku — zaključi on baš onog jutra kad je u tajnom sanatorijumu Lun vodio poslednji razgovor sa Asmodejem. —Kakve su mogućnosti za to? — upita reporter Markinč. —Sve je vrlo teško, ali nije nemoguće, sto mu gromova! Prvo ćemo podmornicom evakuisati zarobljenike i otići ćete vas dvojica. Onda ću ja krenuti u proboj — odgovori Makferson dok su mu oči zasvetlele od oduševljenja, —Ali nasilni odlazak je skoro sigurna propast! — uzviknu Ćarli Hpčin. — goniče te ratni brodovi, avioni, helikopteri... —I svima ću umaći, hiljadu mu ajkula, crnih gavranova i krezubavih niorževa! — odgovori živo stari mornar i pri tome lupnu pesnicom o stočić pred njim, da se aluminijumska ploča na njemu vidljivo iskrivi. —Ali gde da se sklonimo mi ostali? I gde da sakrijemo zarobljenike, bez kojih bi bile male mogućnosti da se Lun oslobodi? — upita reporter Artur Markinč. —U hotele ne možemo, jer svi su opsednuti. Nemamo nikakvo sklonište na obali. Naš brod više ne odgovara. Dakle, treba naći neko novo, udobno mesto da se krijemo dok ne dođe Lun — reče mornar zamišljeno. —Pa ja i govorim da nemamo takvo mesto. Ništa ne možemo da učinimo dodade reporter. —Gde ima dosta ljudi, ima i dosta rešenja, milion mu pećina za divlje ljude! Zar nema mnogo kuća, dvoraca, bungalova? —Ima, ali ne naših. Svuda bi nas otkrili. —Zar nije običaj da kad nekoga ugostiš, da on treba da ti vrati gostoprim-

stvo? — upita Makferson sinejući se, što je značilo da zna rešenje. —Hajde, ne pravi se tajanstven, stari moržu — lupi ga šakom po kolenu Čarli Pipčin. —Ćarli, devet mu dosadnih godina, ti više nisi ono što si bio nekad. Slavna momčina, nenadmašan detektiv, bistra glava... To je bilo, pa je prošlo, sto mu starih kornjača. Ne znam zašto te Markine doveo čak ovamo — šalio se mornar. —Želeo je da ima bar nekog pristojnog u društvu — odgovori detektiv i sam svestan da je malo učinio ovih dana, ako se izuzme napad radi zarobljavanja Asmodejevih prijatelja. Ali malo su učinili i ostali, jer u Lunov način borbe teško se uključivao neko drugi osim Makfersona i Džejn Vitington. —Ostavite zajedanje i vratimo se planu spašavanja ovog korita i nas samih —upade Artur Markinč. —Evo mog predloga, koji mora da je dobar, stotinu mu kuga i kolera! Tražićemo da nam se vrati gostoprimstvo. Zar nije dobro? — odgovori Makferson i ućuta čekajući da reporter i detektiv kažu šta misle. —Hajde, iznesi taj plan — reče nezadovoljnim glasom detektiv Ćarli Pipčin. —Pa već sam ga izneo. —Da li ti zavitlavaš svog starog prijatelja? —Pa zar nisam rekao da ćemo tražiti da nam se vrati gostoprimstvo? —Kakvo gostoprimstvo, do đavola?! —Eto, detektivska kornjačo, zar nisam rekao da ti više nisi ono što si bio, Ovde gostimo dva Amerikanca, njihovu igračicu, pa starog gangstera Gvida Falatija i na kraju slikarku Naiđu Saki. Dobro, njena vila je malo demolirana, ali ostali imaju vile, bungalove, kuće... —Čekaj! Pa to je jednostavno i dobro! —prekide ga reporter Markinč... — Ostaje samo da odaberemo kako da to učinimo? —Ostavite to meni — reče mornar ustajući. On prede u odvojeni deo skloništa,

gđe su se dosađivali tri muškarca i tri žene.

Cim se Dora Resler našla medu zarobljenicima, oni su navalili da je ispituju kako se dogodilo da ona stigne na brod. Ona im je ispričala baš kako je bilo, ali je prećutala ponešto od onoga što je neprirnećena čula o Lunovoj podmornici, kao i svoj motiv dolaska. Njeno obrazloženje ostali su primili kao moguće, jer je rekla da je sve učinila zbog radoznalosti. Od dana kad je prvi put čitala o Lunu, želela je da ga upozna. Sad nije htela da propusti priliku. —Vi ste velika lažljivica — optužila ju je Naida Saki ne skrivajući svoju mržnju. — Motali ste se tamo u Nici i sigurno ste se dogovorili da opet... —Svađe mogu da nam nanesu zlo — posredovao je Sloun Luvli. — Njen muž je kod Asmodeja, a mi smo dužni da brinemo o gospodi Resler. Podržao ga je i Rok Makoun, koji je svaku priliku koristio da se udvara lepoj zemljakinji. Sad kad je ušao Samjuei Makferson gledali su ga sa strahom i radoznalošću. —Ko je dobrovoljac, milion mu gladnih ptića? Traži se dobra duša i bogata kuhinja — poče on smeštajućio se naspram njih. —Ništa vas ne razumemo — reče stari gangster Falati. Makferson im malo bolje objasni da svakog časa treba da usledi razmena, pa treba da se vrate na obalu. Negde treba da čekaju, pa se pita ko od prisutnih može da primi ćelo društvo u svoju kuću. Odmah se javiše sva tri muškarca. —Ja ipak imam najbolje uslove — reče stari gangster. — Svi znate da sam proteran iz Sjednjenih Američkih Država pod optužbom da sam bio umešan.., —Slobodno kaži da si bio gangster, stari aligatoru — smejući se reče Makferson. —Neka je i tako... Ovde sam stalno pod kontrolom policije, pa sam stvorio i jedno drugo sklonište, o kojem policija ne zna. U stvari to je moderno preurede73

ni dvorac nestalih plemića Arcena. Zadnji Markiz Arceno zapustio je dvorac, pa ga je moj sin kupio. Jedno krilo s posebnim ulazom uredio je za mene. To je moja mala tvrđava. Možemo tamo. Put počinje s obale kod Lavanja — izloži Fakti. — Prihvatam! — zaključi Makferson i dade znak Falatiju da ga sledi. Na karti velike razmere Makferson brižljivo prouči puteve do dvorca, okolini i ostale uslove. Zaključi da je to još uvek dovoljno blizu. Čim vrati gangstera ka ostalima, on ode i sve ispriča detektivu i reporteru. Spremajući se za ponovno tajno iskrcavanje s broda pomoću najsavršenije male podmornice koje je čovek stvorio, oni dočekaše veće. Čekali su da se s obale rasturi mnoštvo radoznalih posmatrača a da popusti pažnja stražara na patrolnom čamcu, p^ da krenu, kad Makferson začu pištanje signala automatske i tajne radio-veze. On skoči kao da se dogodilo neko čudo. Brod je imao najsavremeniju radiovezu, s kojom su mogli da rade i Umovi uređaji, ali postojala je tajna antena i čitav sistem automatskog uspostavljanja veza, beleženja poruka na automatski uključene magnetofone i davanja signala u tajna skrovišta broda. Tako posada nije mogla da prodre u tajne Luna, kralja ponoći. Znajući da to može da zove samo Lun, Makferson je i bio tako uzbuđen. Brzo otvori skriveni uređaj i izvuče slušalice, pa uključi mikrofon. —Jesi li ti to, staro momče? — upita potresnim glasom. Lun mu saopšti da je slobodan. Radio-uređaji su imali naročite modulatore, koji su svaku reč pretvarali u potpuno nerazumljive zvuke, koje je mogao da opet primi i razume samo onaj ko je raspolagao istovetnim modulatorom. Zato su mogli da razgovaraju sasvim otvoreno. Makferson ispriča šta je resio da učini i gde žele da se sklone. —Postaješ sve bolji, stari morski vuče! — pohvali ga Lun. — Plan ti je odličan. Sad znam i šta ću da radim dok se vi iskrcavate i prebacujete. Idem da izvidim dvorac pre nego što vi stignete. 74

— Čuvaj se Donalde, jer policija ima opis tvojih kola i traži tes a hiljade podlaca došlo je na ovu obalu u nadi da će te uhvatiti, ili bar ubiti — opomenu ga mornar. —Moj automobil sada izgleda mnogo drugačije, a ni ti ne bi mogao da me prepoznaš, ako ti ne bih rekao ko sam — umiri ga Lun. —Onda napred, pramcem! Udari budalaste'sinove stare veštice Lakomosti! Baš smo raspoloženi za dobro mlaćenje — smejao se radosni mornar. —Javiću Asmodeju da će njegovi prijatelji biti slobodni, ali mesto gde se nalaze javiću mu tek kad ti budeš izvukao brod — zaključi Lun i prekide vezu. —Da ih ja sve odmah pustim, čim mi budemo na obali u bezbednosti? Zašto da ih vodim u taj Falatin dvorac? — upita mornar. —Oni su nam potrebni. Dok ne saznamo ko je Asmodej i gde je njegov tajni sanatorijum treba da su nam pri ruci — odgovori Lun. Odmah zatim Makferson posla prvu grupu na obalu. Vodio ju je reporter Markinč. Sa njim su bile tri žene. Drugu grupu vodio je Čarli Pipčin, a sledila su ga tri muškarca. Bilo je smešno kako je Makferson obezbedio potpunu poslušnost zarobljenih i Dore Resler. Svakomfe od njih na leđima velikim flasterom prilepio je jedan predmet oblika polulopte i prevučen gumom. Posle je objasnio da su to smrtonosne mine, koje samo on može da im skine, a da ne eksplodiraju. Pored toga, reporter i detektiv nose radlo-upaljače i u trenutku mogu sve da ih raznesu eksplozijom. —To je strašno! — Ijutito reče Falati. — Nama dakle, preti smrtna opasnost. —Ni, najmanja! — odgovori Makferson. — Naravno, ako ne pokušate bekstvo, ili ne napadnete onog ko vas vodi. Imajte na umu da to oružje samo po sebi eksplodira posle sedamdeset i dva sata od aktiviranja, Pazite na sate i pazite nas trojicu. Ako nam se šta dogodi, vi ste gotovi. Istina, Lun takođe ima uređaj da upali ili demontira telesne mine, ali kako da ga nađete.

Kasnije, kad i druga grupa stiže na obalu i kad se podmornica sama vrati i priključi brodu, Makferson javi Lunu kako je obezbedio poslušnost zarobljenika. —Ali to su stvarno telesne mine. Već sam i zaboravio da ih imamo i da smo ih proverili — reče Lun ponosan na snalažljivost svog druga, koji je inače izgledao kao neko mnogo sposobniji da nešto razbije, nego da nešto pametno smisli. —Pa naravno da su prave, staro momče. Onim krokodilima i zvečarkama samo to treba da ostanu pošteni prema nama — smejući se zaključi mornar. A tada poče izbavljanje broda. Motori proradiše, a sa jahte odjeknu sirena u znak uzbune. Malo kasnije po brodu je trčala unezverena posada. Policijske straže s obale pozvaše pojačanje i uskoro inspektor policije stiže na brod. —Sta se događa ovde? — upita on prvog oficira. —Brod će da eksplodira — odgovori prvi oficir. — Najkasnije za pola sata ja moram odvesti svu posadu. —Pa zašto ste upalili motore? — pitao je inspektor. —To su samo pomoćni motori, jer glavni rade na nuklearno gorivo. Generatori su pregrejani i desiće se eksplozija, koja može da zatruje teren miljama daleko — objasni prvi oficir onako kako ga je naučio u brodu skriveni Makferson. —Ima li izlaza? — upita zbunjeni inspektor. —Imam uputstvo za tu priliku. Brod treba da se bez posade uputi na otvoreno more i tamo potopi. Voda će da ohladi reaktor i pregrejane generatore, pa neće biti eksplozije. —Ali kako bez posade? —Ima automatski programator pa će ploviti kud ga uputim. Neka ga prate patrolni čamci, ili neki ratni brod. Ako ne potone u određenom trenutku, treba da ga potope artiljerijom — objasni prvi oficir i pogleda svoj časovnik. — Moram da iskrcam posadu i pokrenem brod — zaključi zatim. Inspektor je radio-vezom konsultovao upravu policije u Đenovi, a ova pomor-

ske vojne vlasti. Uskoro se pojavi torpedni čamac i s njega prvi oficir dobi signalnu poruku da isplovi jahtom. Vesti brzo procuriše i na obali se stvori panika. Luka se isprazni. Lučke vlasti su očajnički pokušavale da povrate ifcir proklinjući urođenu brbljivost svojih ljudi, koji su nekome saopštili strašnu vest da će doći do atomske eksplozije na Lunovoj jahti. Tek kad razglasne stanice i radio-emisije javiše da je jahta isplovila na otvoreno more i da nema nikakve opasnosti od eksplozije, panika poče da slabi.

Iza navučenih zavesa na kapetanskom mostu jahte »Najtingejl« stajao je njen kapetan Samjuel Makferson. Pazio je da brod drži određeni pravac. Osmotrio je torpedni čamac i ugledao malo dalje jedan vojni patrolni brod sa topovima bez navlaka. To je sve dobro video, jer brodovi su bili osvetljeni. Konačno Makferson uključi vezu s Lunom i ispriča mu kako teče izvlačenje broda. —Dobro smo ga izgradili i opremili — reče Lun. —Ovakav brod je kao živo biće. Sada mu motori tako rade da imam osećaj kako mi pevaju kao slavuji. Čini mi se da se brod raduje ovome što se događa, jer pokazaće svoju nenadmašnu sposobnost — pričao je mornar s ponosom. Izveštavao je Luna da sada pokreće čelične ploče za zaštitu i aktivira unutrašnje pneumatske držače konstrukcije. —Instrumenti pokazuju povećan pritisak do pune mere, a ja odlazim u podmornicu — zaključi Makferson i posebnim koridorom ude u komoru podmornice. Otuda uključi tankove i brod poče da tone, jer već se nalazio na deset milja od obale. Sa brodova jahtu »Najtingejl« su osvetljavali snažni reflektori. Mornari su s uzbuđenjem pratili nestanak broda o kome su slušali neverovatne priče. Radio-stanice su prenosile izveštaje s mesta događanja. »... Paluba je već pod vodom, a sada nestaju i ostali delovi. Kapetanski most 75

je sablasno taman, a nema odbleska stakla, kao da je sve istopila toplota iz generatora... Još samo radarska krila i vitki jarboli vapiju nad morem... Sada je sve nestalo« — pričao je radio-reporter. Radio-komandama Makferson odvede brod prema jugu i ispod vode poče da ga vraća u velikom luku ka obali. Kad se nađe na pet milja od La Specije, Makferson potraži pogodno mesto za ostavljanje broda. Otkači podmornicu i siđe do dna, pa odabra mesto uz jedan podvodni greben, do kojeg je bilo udubljenje ispunjeno peskom. Sa strana su na stenama bile alge i podvodno rastinje. Kad radio-komandama spusti brod na dno, obiđe ga u maloj podmornici i radosno utvrdi da je sve u redu i da eventualno izviđanje iz aviona i helikoptera ne može da ga otkrije. Makferson krenu ka obali. Kad stiže pod stenje blizu Lavanja, Makferson ispusti antenu i uspostavi vezu s Lunom. —Ja sam stigao kod dvorca i uskoro ću znati kako je u njemu. Ti se spusti na dno, uključi uređaje za izdvajanje kiseonika iz vode i odspavaj nekoliko sati — predloži mu Lun. —Više bih voleo da smo zajedno, ali i spavanje je primamljivo — prihvati mornar. On je znao zašto Lun tako postupa, jer češće su u teškim trenucima činili sve da se u opasnosti ne nađu obojica — na istom mestu i u istom trenutku, jer onda ne bi imao ko da im pomogne. Ovako je jedan uvek mogao da se bori za drugog. Osmatrajući kroz debela i od čelika čvršća okna mornar se glasno smejao »postupcima« podmornice. Kao živa, ona je sela na peščano dno, a onda se meškoljila kao kvočka koja se namešta na gnezdu. Zarivala se sve dublje dok nije postala nevidljiva. Makferson pomisli da je on jedini čovek na svetu koji tako mirno leži na dnu mora pod peskom i sprema se da odspava.

Lun je bio maskiran kao plavokosi Nemac, a na njegovim kolima su bile tabli76

će s registracijom Minhena. Spreman da govori nemački i verno odigra svoju novu ulogu, on je još jednom proverio »autentičnost« svojih dokumenata na ime Oto Manštajn. Genijalno skrivena spremišta velikih kola imala su u ovom korisnom sadržaju dovoljno lažnih dokumenata, a ona su tako savršeno falsifikovana da ih je bilo nemoguće razlikovati od pravih. Bile su to vize, overe prelaza granice i sve one »sitnice« tako neophodne da sve prođe u redu. Asmodejevi ljudi su ostavili Luna na praznom parkiralištu na autostradi sunca, koja je od Denove vodila ka La Speciji povučena dalje od obale, pored koje je vodio stari, krivudavi put. Po položaju i mestu na kom se našao, Lun nikako nije mogao da otkrije otkud je doveden. Osmatrao je brda iznad Rivijere od Levanta, ali nije mogao da prepozna ono koje je video pri probi kalifornijuma u kamenolomu. Međutim, znao je da će podatak o tome brzo naći, ako to uopšte može da mu koristi. Jer, ili su to zabeležile novine ovih dana, ili su obaveštene policijske stanice. Na jednom drugom parkiralištu, dok su autostradom promicali automobili, Lun je proverio svoja kola, promenio njihov i svoj izgled i spremio se da tako sakriven, kao jedan od mnogo hiljada Nemaca, koji su došli u Italiju da potroše dobru hrpu maraka, nestane u mnoštvu turista. Pošto saznade od Makfersona šta se događa i gde će da se smeste njegova tri druga sa zarobljenicima, on pregleda kartu i do prvog izlaza sa autostrade vozio je prema Denovi, pa se vrati drugom trakom i pođe ka jugoistoku. Kod Lavanje napusti autoput i skrenu na uski put uz jedan potok. Prođe pored Bazilike di Fijeski i pođe dalje prema dvorcu Arceno. Iza sela Konščenti morao je da se zaustavi, jer ga je Makferson zvao da mu saopšti kako ide oslobođenje »Najtingejla«. Dok je sedeo u kolima sklonjenim pod drvećem Lun primeti jednog skupog »jaguara« koji je polako vozio. Ta kola je negde video i sada se seti da su stajala među mnogim kolima gostiju one noći pred vilom slikarke Naiđe Saki. Lun potera za njima i posle četvrt sata

vožnje ugleda kako se pred jaguarom, posle zvučnog signala, kapija dvorca sama otvara i zatvara za njim. Za Luna je bio lak posao da nade mesto na kom će preći ogradu, uprkos laveža pasa, koji dotrčaše na tu stranu. Lun je znao kako da se psi nateraju da budu mirni. Baci im po komadić mesa iz jedne konzerve i oni jurnuše ne kao na pseću poslasticu, nego kao na neprijatelja, jer takav je bio naročiti miris hrane. Uskoro se smiriše i odlutaše parkom oko dvorca, jer sredstvo je delovalo. Satima će dremati bez volje da laju ili nekoga gone. Naoružan i opremljen i za opasniji poduhvat, Lun stiže do dvorca. Bila je to impozantna građevina. Tu su prirodno stršale sterie iz kupastog broda. Bile su podzidane i betonirane čitavih šest jardi, pa je tek onda počinjalo prizemlje dvorca. Svi prozori prizemlja bili su izgrađeni kao puškarnice i zaštićeni kovanim rešetkama. Široki prozori bili su tek na prvom i na još dva sprata. Lun proceni da dvorac ima najmanje stotinak soba, bez prizemlja i podruma u samoj steni. Dvorac je bio vrlo dobro obezbeden i Lun je morao da se pomuči dok nije našao prolaz. Uz pomoć kuke za bacanje, tankih lestvica i svoje veštine Lun se pope do jednog prozora na prvom spratu, i naročitom slušalicom, koja mnogostruko pojačava zvuke, proveri ima li koga u toj prostoriji. Nije bilo nikoga i on pomoću čelične polužice i hvataljke na njenom kraju odstrani rezu, pa polako otvori. Brave na vratima nisu dugo odolevale Lunovom kalauzu, pa se uskoro nade u jednom hodniku, iz koga je čuo glasove. —Draga, predloži šta da zatražimo za večeru, jer sad će stići posluga da nas to pita — govorio je muškarac. —Ja bih malo ribe i sveže salate. Sam znaš da moram da pazim koliko jedem. I nemoj da me goniš da mnogo pijem. Još uvek nisam shvatila zašto me opijaš pre odlaska u krevet — cvrkutao je prijatan ženski glas. —Prvo o ribi. Ima živih salmonida u bazenu i to si dobro izabrala. Ja te ne

gonim da se opijaš, ali tako si neposredna i razuzdana u ljubavi kad se napiješ —reče muškarac. Lunu se činilo da je čuo ovaj glas, ali nije mogao da bude siguran. Znao je ko je vlasnik ovog luksuzno uređenog dvorca, ali da li je večeras ovamo stigao baš dr Mario Falati, sin starog gangstera proteranog iz Amerike, nije mogao da zna. Čekao je dok posluga posluži večeru. Muškarac reče da se proveri jesu li u redu prostorije i kupatila njegovih soba i otpusti poslugu sa zahtevom da ga niko više te večeri ne uznemirava. Malo kasnije Lun je mogao da priđe otvorenim vratima velike blagovaonice. Tada poznade doktora Falatija i njegovu verenicu Sofiju Finaroli. Oni su prvo razgovarali o večeri i piću, pa tek u jednom času devojka reče: —Da li si ti sa svoje strane poduzeo nešto da nađeš svog oca? —A šta da preduzmem? — upita dr Mario Falati umesto odgovora. Njegovo lice je bilo bez izražaja i nepomično. Naočari u glomaznom okviru skrivale su i živost očiju. Crna bradica i obešeni brkovi, kad bi pod njima češće bilo osmeha, mogli su da ga uvrste u lepe ljude, ali imao je golo teme i time je ravnoteža bila narušena. —Cesto te ne shvatam, dragi. Ponekad mi izgledaš vrlo aktivan, čak i tajanstven, a onda deluješ umorno i nezainteresovano. Zašto nismo prihvatili poziv onog tvog poznanika Rošolija da svratimo k njemu na večeru i u društvo? — pitala je devojka. —To je sumnjiva ličnost i ne želim da ga posećujem — odgovori dr Falati. —A ko je bio onaj Englez u njegovom društvu? —To je neki Henri Daksberi iz Londona. Lun odmah postavi sebi pitanje zašto Rošoli rizikuje da sami primi Daksberija. Bio je čuo razgovor u Asmodejevoj sobi i znao je ulogu gojaznog upravnika sirotišta. Misli mu prekide dalji razgovor. —To je lep muškarac. Liči mi na Delona, ali stalno je bio zbunjen i preplašen —reče devojka. 77

— Mora da irna neki razlog... Ali ostavimo sve te ljude, Sofija, hajde da pričamo o našem venčanju i nešto veselo — reče dr Falati. —Ti izbegavaš i svog oca — Ijutito reče devojka. — Njegovi prijatelji su zanimljiv svet. Već sam naučila da pričaju opodmlađivanju. Ja želim da o tome više znam, a ti mi to uvek onemogućiš. Zar ne bih i ja mogla da ostanem mlada? Ta slikarka... I ne misli da ne znam kako ona s lakoćom smota svakog muškarca. Pedeset godina, a još uvek je seksi... —Prestani da govoriš o tome... —Praviš budalu od mene! — prekide ga devojka. — Lepo sam čula kad ti je govorila one bezobrazne stvari. Shvatila sam ja da je i tebe... —Pa to smo raspravljali. Rekao sam ti da me je umalo smotala iznenada se svlačeći kad smo bili sami u ateljeu, ali očev dolazak je sprečio da zgrešimo tako ružno. Posle me ona izazivala, ali ja sam uvek uspevao da ne dođem u sukob, niti da joj ispunim čudovišne želje. Hajde, ostavimo sve to i idimo u svoju sobu — smirivao ju je dr Falati. —Ipak, ponesi dva boce šampanjca, jer jedino pijana mogu da zaboravim sve gadosti života. Ali večeras mi moraš reći šta je s podmlađivanjem... Moraš, jer ja neću da posle ostarim, a ti da ostaneš mlad... istina je da može da se povrati mladost. I ti to moraš da mi učiniš, dragi — brbljala je devojka već pod uticajem dve čaše jakog vina. —Bićeš večno mlada — reče dr Falati 1ustade. Lun morade da se skloni, jer oni krenuše prema stepeništu, koje je vodilo ka drugom spratu, na kome su bile najlepše sobe i saloni samog vlasnika. Kao senka Lun ih je izdaleka pratio i nade se pred vratima ogromne spavaće sobe. On ispod vrata ubaci mikro-prisluškivač i odluči da pregleda ceo dvorac, jer posluga se bila utišala i iz prizemlja nisu dopirali nikakvi zvuči. Udaljavao se slušajući banalne rečenice o tome ko će u kupatilo. Bio je sišao u prizemlje kad u slušalicama odjeknuše povišeni glasovi. —Ostavi me, ćelavi bedniče! Gadim 78

se od takvog postupka! — vrištala je devojka. —Ti si luda! Smiri se i popij još jednu čašu — govorio je dr Falati. —Ne! Ja više neću! Idem u svoju sobu i od sutra se nećemo viđati. Odvratno mi je sve što činiš — vrištala je devojka otkrivajući svoju narav podstaknutu pićem. —Opljačkala si me za najmanje sto miliona lira, droljo! Sad ti više nisam dobar. Znam i to da si se vukla sa Rokom Makounom i đenovskim studentima. Znam da si ništarija! — vikao je dr Falati, Tada se začu rvanje, pa krkljanje i čudni glasovi, koje Lun protumači kao trenutak u kome dr Falati davi svoju devojku. On potrča uz stepeništa i otškrinu vrata. Dr Falati je bio oborio devojku na pod i davio ju je obema rukama. Lun poteže nekakav mali pištolj. Jedva se začu piskavi zvuk i napadač iznenada opusti ruke i bez svesti pade preko svoje žrtve. Lun pritrča devojci i poče da joj daje veštačko disanje, ali sve je bilo kasno. Bila je ne samo udavljena, nego joj je i vrat bio slomljen. Još dugo Lun je pokušavao da je povrati, ali konačno je shvatio da su to besmisleni napori. On onda pode napolje, jer uskoro je trebalo da prestane dejstvo uboda topljive iglice iz Lunovog pištolja.

Kad se osvestio, dr Mario Falati nije mogao da objasni sebi zašto se odjednom onesvestio. Sećao se kao da je u trenutku gubitka svesti osetio površinski bol u levoj plećki. Sad je imao suviše malo vremena da o tome misli. On priđe nepomičnoj devojci i odmah zaključi da je mrtva. — Šta si učinila, prokleta bila! — zacvile nad njom. — Mislila si da je lepota dovoljna da njome vladaš. Šta ću sad sa tobom? U ovom strašnom trenutku navirala su sećanja. Falati je Sofiju Finaroli upoznao još pre četiri godine baš kad je napustila studije medicine. On je već bi po-

znati hirurg. Viđali su se sve češće i ona je postala njegova vefenica pre više od godinu dana, ali sama je odgađala venčanje, jer još uvek je gajila nadu da će uspeti na filmu. Kružile su priče da se ona prodaje bogatim strancima i da je već sakupila dosta novca. Novčani pokloni su je mnogo radovali i ona je od svog verenika tražila da joj ih daje. Roditelji su je se odrekli, a sam dr Mario Falati je znao da je ona lepotica bez morala, ali telesne veze s njom su bile ono bez čega nije mogao. Sa drugim, isto tako lepim devojkama, sve mu je bilo odbojno. Samo Sofija Finaroli ga je dovodila do bezumnog uživanja, a naročito kad bi oboje bili pijani. Sad je ona ležala mrtva, otvorenih očiju i iskrenutog vrata na kome su se videli tragovi njegovih ruku. On uze jedan čaršav i uvi je, a onda je podiže i ponese. Polako je silazio niz stepenište sve do podruma. Lun ga je pratio na malom odstojanju, jer pod teretom ubica nije mogao brzo da se osvrne. Dr Falati stiže do podrumske ložnice za grejanje celog zamka. Verovatno je hteo da les stavi u peć i da upali ložionike na par časova. Da ne ostanu tragovi on je pregledao njenu letnju haljinu. Skide joj skupu narukvicu i čitav svežanj zlatnih lančića, koje je nosila oko vrata prema modi koja je već bila prošla, ali ne i za Sofiju Finaroli. Volela je da oseća mnogo zlata na golom telu. Baš kad je stavio ruku na ičicu gornjih vrata ogromne peći, Lun ga lupnu dlanom po ramenu. Dr alati se toliko preplaši da posrnu, a krv mu pobeže iz lica, pa je imao istu boju kao i njegova žrtva. —Ko ste vi?... Ja nisam hteo... Morao sam da je... Kažite... — nesuvislo je šaputao dok su mu odrvenele i beskrvne usne drhtale. —Video sam kad ste je ubili, doktore. Eto, uvukao sam se da nešto ukradem, ali najvrednije je što sada znam da ste ubili svoju ženu — reče Lun. —Ona mi nije žena... Vredala me je i tako sam izgubio kontrolu nad nervima — malo mirnije reče ubica, jer objašnje-

nje nepoznatog da je provalnik već mu je bilo dalo nadu da sve lako sredi. — Vi ćete ćutati, zar ne? —Zavisi... — slegnu Lun ramenima. —Razumem vas veoma dobro. Platiću... Kažite koliko tražite — nastavi dr Falati. U tom trenutku Lun je čuo signal poziva preko slušalice svog primopredajnika zadenute u uho. On priđe Falatiju i uze ga preko ruku. —Šta vam je, čoveče? Vi padate — reče mu i neprimetno levom rukom uputi mlaz opojnog gasa iz gumene bombice. —Zašto?... Ne osećam ništa — odgovori dr Falati, ali odmah zatim izgubi svest, Bio je to onaj trenutak kad je Makferson javljao o završenom poslu oko spašavanja jahte. Lun mu posavetova da se smesti na dno i da odspava. Tek što je završen taj razgovor, koji su slušali reporter Markinč i detektiv Pipčin, oni uputiše pozivni signal na rezervnoj frekvenciji i Lun im se odazva. —Nalazimo se blizu zamka Arcena — saopšti Markinč. —Onda uđite i smestite se na zasluženi odmor. Naravno osigurajte se da vam ne umakne neko od zarobljenika. Ja ću uskoro stići k vama — odgovori Lun i opet prekide vezu. Kad dr Falati opet dođe k svesti on zbunjeno upita: —Zar sam se opet onesvestio? —Zašto kažete »opet«? — reče Lun. —Pa... onesvestio sam se i gore, dok sam nju... — Dok ste je davili? -Da,., —Kasno ste se onesvestili, doktore — zaključi Lun posmatrajiići čoveka koji je sedeo na prljavom tlu, gde ga je Lun bio spustio kad ga je uspavao da obavi razgovor sa svojima, —Pomozite mi, čoveče! Bićete bogati! Spalićemo les i niko neće znati. Hajde da to obavimo — glasom koji ne trpi pogovor reče dr Falati. Lun ga je posmatrao iznenađeno, a onda reče: - Idemo sada gore, da na miru sredi-

7 9

mo račune, a ja ću posle sam da uklonim les. —To je najbolje. Imam nešto novca i dragocenosti u sefu, a već sutra platiću koliko tražite — prihvati ubica i oči mu radosno sevnuše. Njih dvojica se popeše opet do prostorija određenih samo za vlasnika zamka, ali ne uđoše u onu gde je on ubio svoju verenicu, nego u prostranu dvoranu biblioteke, čija tri zida su bila pokrivena ormanima punim knjiga, a četvrti ukrašen skupocenim slikama. Dr Falati pokaza fotelje i krenu ka jednom ormanu. Lun je znao da će on možda pokušati da se oslobodi i nemilog svedoka svog zločina, pa mu reče da i on sedne. —Hteo sam da otvorim sef i da vam dam ono što imam pri ruci — objasni Falati. —Ima vremena za to — reče Lun. — Prvo treba da porazgovaramo. Ispričajte mi kako zamišljate da objasnite nestanak svoje devojke. Ako sam upleten u nešto, ja hoću da znam i pod kojima uslovima. Ako Vas policija natera da priznate, pa otkrijete da sam saučesnik, odoh i ja na višegodišnju robiju. —Ali ja uopšte ne znam ko ste vi, pa ne mogu ni da vas otkrijem policiji — odgovori dr Mario Falati i pri tome je kažiprstom desne ruke zabadao u dlan leve, baš kako je to činio maskirani Asmodej kad je razgovarao sa Lunom, koji je tada sasvim drugačije izgledao. Lun se seti i Asmodejevih reci: »Odveli su mog... mog vrlo dragog prijatelja.. .«• Da je izgovorio ono što je nehotično započeo rečenica je mogla da glasi: »Odveli su mog oca...« Dok je razmišljao o tome, Lun primeti kako se dr Falati igra jednim predmetom vrlo sličnim ulošku za hemijsku olovku. Odvrtao je kapicu i pri tome ukočeno gledao u Lunove ruke. Spremao se kao pritajena zmija za napad. Lun se naglo povuče i akrobatskim skokom nađe se opet na nogama i s pištoljem u ruci. Dr Falati bese zamahnuo i udario u prazno, pa je još uvek ležao preko stola s pruženom rukom i jednom iglom u njoj. 80

—Spustite taj predmet na sto i dignite ruke! — naredi Lun. Ali dr Falati je još uvek bio paralisan svojim neuspehom. Lun ponovi naređenje i doktor tek tada posluša. Lun je morao opet da ga uspava, po treći put te noći, pa ga čvrsto veza i opet postavi u fotelju. Igla kojom je zamahnuo na Luna još uvek je stajala na stolu. Imala je zeleni vrh, kao da je bila prevučena lakom. Falati, pošto se osvestio pogleda svoje vezane ruke i noge, a onda rezignirano reče: —Pobedili ste.., Činite šta hoćete. Lun uze pažljivo onu neobičnu iglu, pronađe i njenu zaštitnu cevčicu, a onda svojim prirodnim glasom reče: —Moram da vam kažem, doktore Falati, da ste opasan protivnik, ali... —Vi?!... Taj glas?!... — ote se Falatiju, pa onda skupi usta kao da im zapoveda da ćute. —Prepoznali ste mi glas, zar ne, »gospodaru« Asmodej? — reče Lun. — Sad ćete videti i isti lik, koji sam imao u tajnom sanatorijuniu i vašem ropstvu. On izvadi tabakeru sličnu kutijici, na čijem poklopcu sa unutrašnje strane je bilo ogledalce, pa brzo iz jedne bočice pomaza svoju plavu kosu i ona postade tamna i proseda. Prebrisa ružičasto lice tečnošću iz druge bočice, a onda sa donjih zuba ukloni predmet sličan protezi. Asmodej je zurio kao da ne veruje u tu ogromnu promenu, ali ipak izusti: —Ja vas ne razuinem. —Razumete vi vrlo dobro — reče sasvim izmenjeni Lun. Suviše ste grešili, doktore Falati. Počeo sam da sumnjam na vas da ste Asmodej onog trenutka kad ste rekli: »Odveli su mog... mog vrlo dragog prijatelja«. Hteli ste da kažete »inog oca« i trgli ste se ali dockan kad je reč o sagovorniku koji ume da sluša i prati svaku izgovorenu reč. —Ne, to nije istina! Ja nisam Asmodej, ali znam ko jeste! — uzviknu dr Falati. —A ko je onda ako vi niste? —Ja sam ponekad... Samo kad on nije mogao.., Asmodej je moj otac! — zagrcnuvši se izjavi Falati i na golom te-

menu i po čelu mu se pojaviše graške znoja, —Lažete, doktore Falati! Od svog oca ste možda nasledili sklonosti ka zločinima. Naš razgovor bio je vrlo dug, a događaji mnogobrojni da bi sada mogla da prođe jedna takva tvrdnja. Vaš otac bi mogao da se bavi otmicama, ucenama, krijumčarenjem.,. Ali ono čime se bavi »Asmodejevo carstvo« mogao je da stvori, razvija i do čudovišnih razmera proširi samo jedan učeni zločinac, jedan genijalni hirurg... jedan doktor Mario Falati '— govorio je Lun. —Ne, ja nisam! — uzviknu vezani zločinac. —Ime Asmodej uzeli ste zato što ste se smatrali proteranim. Po mitologiji Asmodej je anđeo proteran u pakao zbog svojih grehova. Ne znam da li ste nekad bili anđeo, ali mesto bi vam zaista bilo u paklu, kad bi ga bilo. Da ste spremni na sve vrste zločina, pokazuje i ova noć. Tek što ste ubili svoju verenicu, hteli ste i mene. Kakav otrov je na igli? — upita na kraju Lun. —Ja to ne znam! Ja nisam Asmodej! — opet uzviknu zločinac i telo mu se čudno ukruti kao spremno na otpor. —Je li to otrovna igla, utvrdićemo kad vas malo ubodem — reče Lun i primače smrtonosno oružje ka Falatijevoj ruci. — Ne! Uklonite je... otrovna je... Smrt je trenutna... — mucao je preplašeni dr Falati. —Kakav je otrov upotrebljen? — pitao je dalje Lun. —Ispitivali smo neke otrove sa Sumatre. .. To je otrov za trenutno dejstvo od pohon-upas drveta — odgovori dr Falati. —Naravno, više ne poričete da ste Asmodej, zar ne? Ako niste, nikom više niste potrebni, pa ću vas osloboditi svega jednim ubodom vašeg oružja — nastavi Lun. —Da, sad kad znam s kim sam se sukobio, ne vredi da poričem. Ja sam Asmodej. .. ja, doktor Mario Falati. —Da li još neko na ovom inestu zna ko je Asmodej? —Ne, niko...

—Ni vaš otac? —Ni on! —Zašto ste bili tako oprezni? —Jedino tako sam bio siguran. Da nije bilo vas, nikad ne bih bio otkriven. Čak i kad bi policija, ili neki drugi neprijatelj otkrio sanatorijum i sve druge de~ love moje tajne organizacije, ja bih ostao neotkriven. Možda bih odgovarao za učešće u nekim hirurškim zahvatima, ali ja sam pazio šta i kako radim. Nisam učestvovao ni u jednoj operaciji u kojoj je upotrebljen deo nečijeg tela. Imam i falsifikovani ugovor o radu u tajnom državnom sanatorijumu. Kad bih bio uhapšen »otkrilo« bi se da sam bio obmanut veštim falsifikatima zločinačke bande i bio bih oslobođen — izloži dr Falati dok mu se niz lice slivao znoj. Lun ga je posmatrao neko vreme, a onda uze svoj primopredajnik i uspostavi vezu sa Markinčem. —Jeste li se smestUi? — upita Lun. —Sasvim ugodno. Stari gangster ima uređenu sobu iz koje niko ne može da umakne, jer je računao da možda drži nekog zatvorenog. Sad je sam tamo zaglavio sa ostalima. Imamo muku samo sa Dorom Resler Stalno pita kad ćeš ti doći — obavesti ga reporter. —Možeš da joj kažeš da ću uskoro biti tamo. Samo za tebe i Pipčina još jedna radosna vest, uhvatio sam Asmodeja i dolazim sa njim — zaključi Lun. Ćim Lun prekide vezu, dr Falati grozničavo upita: —Kud me vodite? Ne možete. Dole je Sofijin les i posluga. Na licu mu se video izraz ogromnog straha. Lun tog trenutka shvati da je dr Falati podeljena, dvostruka i dvostruko bolesna ličnost, On je u životu kao dr Falati bio povučen, plašljiv i želeo je da ni po čemu ne privlači pažnju. Međutim, kao voda velike i strašne bande bio je nemilosrdan, agresivan i oprezan. —Ne vodim vas daleko. Tu u delu zamka koji pripada vašem ocu, nalaze se moji prijatelji i svi zarobljenici zbog čijeg oslobođenja sam i ja pušten — objasni Lun. Iznenada, potočićima znoja na doktorovom licu pridružiše se i obilne suze.

81

Njegovo telo se treslo i on glasno zaplaka. — Hajde priberi se, Falati — reče mu Ijutito Lun. — Posle svega što si drugima učinio, budi spreman i da odgovaraš. — Imajte milosti, gospodine Sikerte! Služiću vas kao veran pas gospodara. Budite vi Asmodej. Objasniću vam sve što treba. Vrlo je lako uzeti sve u svoje ruke. — Hajdemo sada, Falati. Moji prijatelji i tvoj otac skloniće les. Ne želim da budemo uznemiravani ovde nekoliko sledećih dana — zaključi Lun i oslobodi noge savladanom Asmodeju. Pošto navuče cevčicu na otrovnu iglu, on je zavi u komadić papira i smesti je brižljivo u svoj džepić na sakou. Odmah zatim oni jednim hodnikom dođoše do posebnog krila zamka, pa kroz jedna vrata stigoše u prostrani salon, gde zatekoše Markinča i Pipčina. Vezani dr Falati s mržnjom je pratio radosno pozdravljanje tri prijatelja. XIII Kad je saznao za zločin svog sina, stari gangster Gvido Falati je bio spreman da brzo sve sredi. Odbio je plan da se les prenese do obale i ostavi na nekom kupalištu, pa neka policija traži krivca, jer posluga je znala ko je sa doktorom te noći došao da provede noć u zamku. — Treba da prođe što više vremena od ove noći, U mom spremištu imam ugrađeni hladnjak za velike zalihe mesa, pa ćemo je držati tamo nekoliko dana. Posle niko neće moći da utvrdi kad je ubijena, ni da dokaže krivicu mog sina — izlagao je on kao da ima oko sebe na zločin potpuno spremne ljude. Lun ipak prihvati njegov plan, jer bilo mu je još nekoliko dana potrebno ovo idealno sklonište u pustom kraju. Čitav sledeći dan Lun je, pošto se naspavao, posvetio razgovorima sa mladim Falatijem. Bio se poslužio tricijanoaminopropenom da slomi svaki otpor zločinca, ali da sačuva njegovo pamćenje i sposobnost da odgovara na pitanja. Sledeće noći stiže i Samjuel Makferson, odmoran i spreman za borbu. Pri82

čao je s mnogo uživanja o panici koja je nastala, dok su policija i mornarica strepeli hoće li na vreme stići ta čudovišna jahta, —Čak su postavili i zastavice za pozdrav, dok sam ja mirno tonuo. Ako pomoću gnjuraca ili podmornica budu tražili potopljenu jahtu, čudiće se kako joj nema traga — zaključio je, a zatim je Markjnču i Pipčinu detaljno objašnjavao kako će malom podmornicom jedne noći stići na jahtu, pokrenuti snažne motore i isplivati. —Nećeš im valjda dosađivati i pričama o tome kako ćeš promeniti spoljni izgled i ime broda, a onda uzeti druga brodska dokumenta iz spremišta i zaploviti kao da nikad nisi bio Samjuel Makferson — reče Lun smejući se glasno. —Hiljadu mu potonulih galija, ti postaješ sve drskiji, momče. Potrudiću se da sledeći put uz tebe bude Džejn, a uz mene, za svaki slučaj moja odlučna Brenda Baridž — šalio se Makferson. —Nisam prekinuo tvoje pričanje zato da te ljutim, nego treba da porazgovaramo. Ostalo je veoma mnogo poslova da se obave — reče Lun s osmehom na usnama. — Gore u brdima je tajni sanatorijum, u kome svakog časa može neko da izgubi život. Postoje mnoge veze zločinaca sa svetom, i članovi za otmice i prevare. Sirotište kod Denove je u rukama Asmodejevog najvernijeg gangstera. Naša posada sa jahte je na policijskom hlebu u Kamoljiu... —Pa to je zaista mnogo — prekide ga Pipčin. — Mi smo, dakle, tek na početku, a ja sam mislio da smo pobedili. —Mi jesmo pobedili. Mogli bismo odmah da javimo italijanskoj policiji gde se nalazi zločinački sanatorijum, ali njihova nespretna intervencija mogla bi da bude kobna. Neki zločinci bi se probili, a pre toga bi poubijali svedoke i digli u vazduh, ili spalili sve tragove spoljnih zločina. Mogao bi to da bude pravi pokolj — objasni Lun. —Ako te dobro razumem, Donalde, onda nas četvorica treba da razmahnemo po njuškama svu tu paklenu braću rogatog Asmodeja — reče mornar ne

skrivajući radost zbog izgleda da dođe do borbe. —U suštini je tako, ali plan se samo malo razlikuje, Nas trojica bismo obavili poslove u sanatorijumu, a ti bi čuvao zarobljene ovde i bio glavna rezerva — odgovori Lun blagim glasom, jer on je znao da će mornar biti razočaran. —Misliš da sam već star, pa me sve češće ostavljaš u rezervi i van akcije. Sto mu tropskih groznica, zdrav sam i snažan kao da mi nije ni četrdeset — branio se nezadovoljni mornar, ali to je bilo tako uvek samo da bi život bio zanimljiviji. Makferson je već mnogo puta uvideo da su Lunovi planovi bili dobro skrojeni i da su imali čvrste osnove i razloge, —Već sam telefonirao jednom bankaru u Švajcarskoj da se pobrine o najboljem smeštaju naših mornara. Pretvoriće se u grupu britanskih turista i sačekaće nas u jednoj od sredozemnih luka. Plan kretanja i datumi boravka u svakoj od mogućih luka već im je javljen. Momci su zaslužili da se malo odmore i provesele — pričao je dalje Lun. —Ti uvek pogodiš šta mene svrbi, pa me tako lepo počešeš — smejao se Makferson. Lun zatim nastavi da priča o priznanjima koja je dobio od organizatora i vođe bande kradljivaca ljudske mladosti za račun bogatih. Ulazak u sam sanatorijum, koji je smešten u trouglu između skoro sasvim opustelih sela Gatome, Nairone i Bargaljija, vrlo je jednostavan. Postoji ulaz za određene ličnosti, koji ne kontroliše niko, jer je zatvoren čeličnim vratima debljine onih na trezorima. Otvarala su se na zvuk naročitih sirena, koje je na svojih šestoro kola imao samo dr FaletL Četvora kola su bila tajna i članovi bande nikad nisu saznali kome pripadaju. Ulazeći tuda, Asmodej je ostavljao kola, a onda tajnim prolazom dospevao u svoje takode tajne prostorije u sanatorijumu. Tamo je imao centar prisluškivanja, jer u svakoj prostoriji bio je ugradio po jedan ili više dobro skrivenih mikrofona. Ponekad je Asmodej u sanatorijum ulazio i kao dr Paleti, ali tada su ga dovozili sa jednog od tajnih polazišta u Đe-

novi, ili u gradićima uz obalu. Vozači tih automobila mislili su da su angažovani kod vojne obaveštajne službe i smatrali su da je svako odavanje tajne veleizdaja sa unapred odmerenom kaznom smrti, l kad je dolazio kao slavni hirurg, on je lako preuzimao ulogu Asmodeja, jer njegova ordinacija i soba uz nju, koja je bila određena za odmor, imale su tajne prolaze poznate samo tvorcu ovog čudovišnog centra zločinačke medicine. —Dakle, potrebno je da neprimetno smanjimo sve funkcije tajnog sanatorijuma — nastavi Lun svoje izlaganje. — Treba postepeno, ali neprimetno preuzeti ključna mesta, zatvoriti najopasnije zločince i konačno izvršiti neku vrstu prevrata, Tek onda možemo sve da predamo policiji. Siguran sam da će vlasti sve to ostaviti kao tajnu mračnih trenutaka zemlje... —A zašto sam ja potegao čak iz Londona? — upita Markinč. —Tebi je bilo važno da javnost sve zna, ako i dalje postoji zločinačko podmlađivanje, trgovina krvlju ubijenih i sve ono što je Asmodej pokrenuo svojom čudovišnom genijainošću. Ako sve to nestane, sigurno nećeš pisati samo zbog senzacije. Italijani su već u mnogim neprilikama, osiromašeni plaćanjem svog privremenog napretka, dok su strane kompanije ulagale ovde u najlepše puteve i mnoge druge poslove. Ako sada u svetu zavlada strah i užasavanje, onda bismo mi bili pomalo i krivci za patnje i siromaštvo nedužnih — izloži Lun opširno razloge svoje želje da se radi oprezno i u tajnosti. —Zar nas četvorica... upravo trojica, ako Makferson čuva ovo sklonište, sve to da sredimo? — upita praktični Ćarii Pipčin. —Malo nas je, ali dobićemo pomoć — odgovori Lun. —Ja nikom ne bih verovao — primeti Pipčin. — Nabrojaću nekoliko onih kojima možemo verovati, jer su žrtve Asmodejevih napada. Tamo je policijski inspektor Aldo Pjermartini On je već svestan šta se događa u sanatorijumu. U isto vreme oteti su novinar Petruči i tri mlada rad8 3

nika. Oni će biti oduševljeni da učestvuju u obračunu. Tamo je i Ana Daksberi, koja se već hiljadu puta pokajala što je htela da spašava svog muža od bankrotstva jednom prevarom na račun osiguranja. Tamo ćemo naći još žrtava spremnih da nam pomognu — obrazloži Lun i taj deo svog plana. — Upotrebićemo i neka sredstva smirivanja agresivnosti zločinaca. Kad stigne policija, svi će biti mirni i bezvoljni, spremni da otkriju sve što su činili. —Mislim da nisu mogli steći strasnijeg protivnika — zaključi detektiv Pipčin. On se sećao nekih davnih borbi, u kojima je bio zajedno s Lunom. Otada Lun je postao mnogo opasniji. Stavljajući u svoju službu sve više znanja i naučnih otkrića, on je mogao da primeni neobične metode. Već otežalom i ostarelom detektivu bilo je žao što sve vreme, ako se izuzme zarobljavanje u vili Naiđe Saki, samo posmatra i služi kao rezerva za neku akciju. U stvari, sve rešavaju Lun i njegov uvežbani i hrabri mornar. Zato sad to i reče: —Čini mi se da sam ja sve ovo vreme bio više na teretu nego od koristi. Ožalošćen sam i smrću starog prijatelja Londživela. —On nije poginuo uzalud. Zamisli kako bih se ja sam, a onda i svi osećali da nema takvih ljudi, koji učvršćuju veru u čoveka i daju povoda da se borimo — sasvim ozbiljno reče Lun. Ostali su shvatili svu istinu tih reci i nekoliko trenutaka su ćutali kao da u mislima odaju poslednju počast nestalom prijatelju. Još dugo su govorili o planu, postavljali jedan drugome pitanja i tražili bolje rešenje, posle toga Lun proveri svoju sposobnost da pomoću jednog malo neobičnog metalnog uloška podešenog da prilegne uz zube, a koji je našao kod dr Faletija, oponaša glas »gospodara«. Kad mu se učini da je uspeo, on pozva broj dečijeg sirotiša i dobi Rošolija. Bio je dobro zapamtio lozinke i sada poče: —Halo, komendatore, da li znaš ko zove? Svakako, vaše preosveštenstvo, 84

znam — odgovori gojazni Fusto, čiji glas Lun poznade. —Ima li šta novo? —Samo to da je došao muž plivačice, o kojoj smo govorili. Doneo je novac i nema mu povratka u London, jer biće uhapšen zbog dugova. Tajno je prodao sve što je mogao. —Koliko je ukupno doneo? — upita Lun. —U lirama to iznosi pet milijardi — odgovori Fusto. Zbog prilika o kojima znaš, taj novac donesi sa sobom. Sutra budi u centru — zaključi Lun. —Biću u uobičajeno vreme —. odgovori Rošoli. Lun je već znao da je to uobičajeno vreme u deset sati i trideset minuta pre podne. On se pozdravi na Asmodejev način i spusti slušalicu, — Izgleda da uspevam — zaključi Lun. —Siguran sam da si dobro iscedio tog sotonu. Čuo sam deo ispitivanja i imao sam utisak da si ga tako obradio da nije u stanju da kaže jednu jedinu kukavnu laž, milion mu krokodilskih suza! — reče Makferson. Međutim, Lun je još uvek strahovao od nepredviđenih obrta baš zato što je bio saznao sve o čudovišnoj organizaciji paklenog Asmodeja. Zato se opet povuče u omanju, ali vrlo udobnu sobu, gde je ispitivao jednog po jednog zarobljenika. Sloun Luvli je pričao kako je bio dvorski 'agent. Radio je za gangstersku bandu u Njujorku, a bio je tajni agent obaveštajne službe. Ubio je jednog čoveka i to su videli svi prisutni u jednom noćnom lokalu. Da ga negde ne susretnu i prepoznaju, odlučio je da beži. Gangsteri su znali zašto ga šalju, a.drugi gazda je pristao zato što mu je predložio odlične uslove u Italiji. On je bio zadužen za vezu sa Asmodejom i pripremanje da se osnuju novi tajni sanatorijumi. Srećom, rezultati njegovog rada bili su mali. On je uspevao u poslovima trgovine bebama, belim robljem, jeftino kupljenom ili zločinima nabavljenom krvlju i konzerviranim delovima ljudskih tela, ali još je bio

daleko od stvaranja novih tajnih sanatorijuma. Lun se najviše zgrozio nad Livlijevom pričom o tome da je dobio nalog od svoje bande da što pre omogući sve procese podmladivanja u novom sanatorijumu na drugoj obali Okena, jer to traži grupa magnata, koji neće žaliti novac i svoju moć da zaštite takvu tajnu ustnovu. — Već sam poslao novčane elaborate mnogih uspelih poduhvata — pričao je tupo Sloun Luvli kao da ga se sve to ne tiče. Priča Roka Makouna bila je takode tipična. Rat u Vijetnamu, stečene veštine borbe i odsustvo volje da radi brzo su ga doveli u društvo Luvlija i njemu sličnih. Uspešno je organizovao tajni transport preko Okeana svega što je bilo predmet trgovine Asmodejeve zločinačke družine. Postalo je lako i jednostavno slati bebe, belo roblje, konzervirane delove tela, krv i sve ono čime je trgovao Luvli. Pored toga, njih dvojica su bili ortaci u drugim kriminalnim poslovima od učena do krijumčarenja droga, oružja i duvana po Sredozemlju i prema Istoku. Lun je beležio i sve te tajne, da ih ustupi Interpolu, ili policijama dužnim da suzbijaju sve te zločine. Šeron Blu bila je stvorenje bez sposobnosti da shvati moralne norme, ali nije bila umešana u zločine, ako se izuzmu gresi kao snimanje pornografskih filmova pod maskom, prostitucije u visokom društvu bogataša i besmislen život u porocima. Ona ni pod dejstvom sredstva za menjanje svesti nije izmenila ćud. Tražila je da igra za društvo svoju najomiljeniju tačku striptiza. Naidu Saki Lun nije hteo ni da susretne. Makferson mu je javio da ona histerično zahteva da ga vidi. Lun je znao i zašto. Ona je bila obuzeta strahom, jer već je bilo vreme da dobije injekcije hormona i drugih produkata nekih žlezda. Ako se to ne dogodi, ona će naglo početi da stari. Za nekoliko nedelja izgledaće najmanje deset godina starija nego što je stvarno bila. Dakle, izgledaće kao šezdesetogodišnja starica. U jednom trenutku Makferson ga je molio da je primi i smiri. On bezvoljno pristade. Ona stiže suznih očiju i unezverena.

—Ja moram na slobodu. Pustite me, a zakleću se na sve što želite — poče ona odmah. —Znaš o čemu se radi, gospodo Saki — reče Lun. — Vi ste saučesnik mnogih zločina... —Zar ja?! Nikad nisam počinila zločin, niti sam učestvovala u njemu! — skoro vrisnu slikarka. —Asmodej je otkriven. On je sve rekao. Dobro znate da su iz vaše vile nestajali devojke i mladići, koje više niko nije video. Vi ste znali da su oteti. —Ali ništa više... Falati me je nagovorio. .. —Ovako, kad vas policija uhapsi, izvući ćete se na račun bolesti i naglog starenja. Ako ne zahtevate nove žrtve da biste ostali mladi, možda neću insistirati da budete razobličeni i suđeni. Mnogo više treba da strahujete od sramote i zatvora, nego od starosti. Imali ste neprirodno dugu mladost, pa se sada pomirite sa životom kakav mora da bude — objasni joj Lun glasom koji nije trpeo pogovor. Ćutala je nekoliko trenutaka, a ond ju je mornar odveo, jer je ustala u znak da nema šta više da kaže ovom čoveku. Vraćajući se, Makferson je doveo starog Falatija. Kad je shvatio šta će se dogoditi sa Naidom Saki, počeo je da drhti, a kad mu je Lun rekao da će biti uništena banda zločinačkih majstora podmladivanja, lice je počelo da mu se grči. Desna strana se izmenila i izobličila, a onda je pao. Lun je odmah ustanovio paralizu. Doveo je njegovog sina i naložio mu da se starcu pruži pomoć. —Uzaludno je - zaključi tupo dr Falati. — Živeće još najviše pola sata, a ond je svemu kraj. Tek sad je Lun shvatio da svako menjanje ustaljenih životnih pravila i puteva pogađa. Uništenje tajnog sanatorijuma pogodiće sve zločince, ali i one naivne podmladene starce, koji će doživeti užas naglog starenja bez pomoći Asmodejevih »čarobnjaka«. Još mnogo suza i krvi moralo je da poteče zbog onoga što je stvorio na izgled mirni i plašljivi dr Mario Falati, sin proteranog gangstera, koji je zbog toga i sam došao u Italiju donoseći mržnju prema čovečanstvu dubo85

ko usađenu u celo svoje biće. Zato je i mogao da počini ili naredi sve one strašne zločine. Konačno se resio da se susretne i sa Dorom Resler. —Zašto me držite zatvorenu kao roba? — bile su njene prve reci kad ga je videla. — Izludeću ovde sama i ne znajući šta se događa. Ne znam ni šta je sa Herbertom,.. —Uskoro ćeš ga videti On je žrtva jedne prevare, a vi ste žrtva svog postupka. Upleli ste se u moje obračune sa zločincima, pa sada treba da sačekate da se sve to završi — objasni joj kratko Lun. Reče joj još nekoliko reci ohrabrenja i krenu. —Čekaj! — viknu ona — Ne možeš me ostaviti tako? Ja te volim... Zar ne shvataš to, Dik,., Oprosti, znam da ti nije ime Dik, ali pod tim imenom sam te upoznala. —Bićemo jaki, Dora. Znam da to nije lako, ali postoje mnoge obaveze. Vratićeš se sa svojim Herbertom, jer i ja moram nekome da se vratim — reče Lun jedva smirujući svoj glas da ne otkrije trenutak svoje slabosti, jer ova žena je bila stvorena za ljubav. — Skupi svu snagu za rastanak, jer nećemo se više videti. —Shvatam... Ona je srećna i ja joj zavidim. Trpeću, ali imam još jednu želju. Ispuni mi je u ime onih zajedno provedenih časova.. Lun je znao šta ona želi i priđe joj. Njihove usne se spojiše i počeše da se grčevito pripajaju. Lun je skupljao snagu da prekine poljubac misleći o tome da li će uspeti. Kad se opet našao u svojoj sobi, dugo je ostao sam i zamišljen. Bio je saznao nešto novo, jer otkrivao je moć lepote, te drevne i nepromenjene vladarke, koja je gurala legije svojih robova da slikaju, pevaju, pišu i neprekidno stvaraju oblike lepote. Lepota Dore Resler bila je potpuna i neobična. Iz razmišljanja ga trže dolazak Artura Markinča. — Zaboravi sve to, čoveče! — reče Lun tvrdim galsom, —Ne razumem — reče reporter.

—I ne treba. Ja to nekom drugom osmehnu se Lun. —Vreme je da krenemo, zar ne? — reče Markinč. —Krečimo! — uzviknu Lun i ustade. Zabrinutog Čarlija Pipčina nađoše spremnog za polazak. —Šta bi rekla moja Ketrin da zna kud krećem? — reče on brišući znoj s gojaznog i snažnog vrata. —Biće sve dobro — uteši ga Lun. — Ti samo treba da paziš na doktora Falatija, jer vodimo i njega. —Lepa uteha. Ja da pazim Asmodeja? A ako se pretvori u nešto drugo, u zmiju, na primer? —A ti ga prekrsti, sto mu papinih grehova! —* savetovao ga je Makferson dodajući, neke već spremljene torbe i kofere sa opremom za veliki napad.

J. ri lepe žene, dva vezana lupeža i dva na ledu lesa, a ja stražar i hranitelj, pa ipak ne vole mene — pevušio je Samjuel Makferson prolazeći hodnikom ispred zaključanih soba. Nije slutio da ga tog trenutka sa podrumskog stepeništa posmatra Dordo Rošoli držeći luger s prigušivačem na cevi u ruci i prateći mornarevo kretanje pomicanjem ruke. Čekao je da mu se Makferson približi, pa da ga zarobi, ili da ga u nuždi ubije iz daljine. Mornar otvori vrata sobe u kojoj su bile tri žene. Dora Resler je ležala u uglu na jednom otomanu, Naida Saki i Seron Blu su bile na suprotnom kraju sobe, gde je pod starinskim baldahinom, ali načinjenim od nove sintetičke mrežice i teških baršunastih zavesa, bio namešten široki ležaj. One su nešto šaputale. —Hej snagatoru! — zovnu ga Šeron i skoči iz postelje. Bila je sasvim gola i bez muzike ona poče da igra na najizazovniji način koji je znala. —Prehladićeš se mala ~ smejući se reče Makferson. ~ U ovim starim dvorcima je uvek prohladno, a i noći su ovde u brdima vrlo sveže. Odneće te Lucifer baš tamo gde pripadaš, lepotice. Šteta je

što smo tebi i ostalima skinuli one bombice s leđa, jer bila bi mirnija, Ona mu se primicala sveiliže ne prestajući da igra. - Dosta je, devojko, i ne guraj starog žapca u vodu! — aniejući se i dalje govorio je Makferson povlačeći se da zatvori vrata. Jšao je unatrag, jer telo dugonoge ^eron privlačilo je pažnju. Odjednom oli oseti dodir nečega, a nijemu bilo prvi put da mu neko upre cev pištolja uz kičmu na leđima. U istom trenutku Dora Resler kriknu. —Najmanji pokret i mrtav si! — reče Đorđo Rošoli. —Ne razumem italijanski — odgovori Makferson i iskrenu glavu da proceni šansu za protivnapad. Međutim, gojazni Rošoli jače gurnu cev u mornareva leđa i na engleskom ponovi zahtev: —Podigni ruke, jer baš imam volju da te ubijem, pa me ne požuruj! Šeron, baš si nenadmašna igračica. Nađi nešto da vežemo ovog orangutana. —Zar ja orangutan, sine morske veštice?! Do đavola s tobom l svim morskim kravama! — odvrati Makferson. Šeron nađe svoje delove veša l uvrnu ih za prvo vezivanje. Pridruži joj se i Naida Saki i oduševljert& pokaza svilene gajtane na zavesama oko baldahina. Brzo nađe male makaze i naseče gajtane. Ona lično poče da vezuje Makferso—Kakva sreća! Kako si nas našao, Dorđo? — govorila je slikarka. —Glavni šef me obavestio o sporazumu s tim čudakom, koga nazivaju kralj ponoći. Naložio mi je da pratim i motrim gde će vas ostaviti. Znao sam za ovo Falatijevo sklonište, pa sam ga držao pod prismotrom. Video sam da su četiri muškarca otišla, pa sam ušao da osmotrim i eto — objasni zločinac kobnu slučajnost. —Dakle, ostali su otišli? — upita slikarka u želji da potvrdi radosnu vest. —Nikog više nema u ovom krilu zamka. U delu doktora Marija sem posluge takođe nema nikoga — reče Rošoli učvršćujući veze na Makfersonovim rukama.

U tom trenutku iznenada dotrča Dora Resler i udari ga po glavi petom svoje cipele, jer to joj je bilo jedino oružje koje je mogla da nađe. Udarila je ipak vrlo snažno da Rošoli posrnu. Međutim, dve žene je napadoše. Naida Saki u borbi izgubi naočari i Ijutito je vrištala ujedajući protivnicu gde je god stigla. Šeron Blu je bila elastičnija i veštija, pa joj pomože i one uskoro savladaše Makf ersonovu saveznicu. Sam mornar pokuša da se umeša u borbu, pa onako vezan pade po Rošoliju. Kao s kakve ogromne lopte, on skliznu sa gojaznog zločinca, koji je dahtao podižući cev lugera ka licu protivnika. Mekferson morade da odstupi. Sad je napadač konačno vladao situacijom. — Gde je Gvido? — upita Rošoli brišući krv, koja mu se slivala niz glavu i vrat iz rane načinjene potpeticom Dorine cipele. — Mora da je u nekoj drugoj sobi. Drže nas odvojeno — reče Naida Saki. — Gde su muškarci? — upita Rošoli Makfersona na engleskom. — Gde je vlasnik ovog dela dvorca? Govori! — On je u frižideru — mirno reče vezani Makferson. •— Šta brunda ova medveđa njuška? — zapanjeno se okrete Rošoli ka Naidi Saki. — Ja ne znam. To je čudak. Objasni, ti čudovište, ili ću ti iskopati oči ovim makazicama! — zakrešta Naida Saki ljuta zbog svega i gledajući kroz nađene, ali napukle na jednoj strani, naočari. — Rekao sam da je u frižideru. Starac. .. stara krpa.,. Klonuo je i gotovo! ~- pričao je mornar mirno. Bio je ljut na svoju neopreznost i u sebi je gunđao da je pravo da mu iskopaju oko, kad nije umeo da pripazi. — Ako ti nisi sasvim lud, onda znači da je Gvido mrtav — proceni Rošoli. — Sasvim mrtav, tako mi svih mrtva-, ča na svetu! Zato je u frižideru u društvu sa nesuđenom snahom odgovori Makferson. — Kakva snaha? Šta pričaš, voli Hajde, Naida, iskopaj mu jedno oko! — Ijutito reče Rošoli. — Učiniću to čim sve ispriča. Možda

ću mu iskopati oba. Neka kaže gde su ostali, ako su ubili Gvida — reče slikarka drhteći. —Govori razumljivo, čoveče, ako nećeš da te ubijem kao sasvim nepotrebnu životinju! — zapreti mu Rošoli. —To ima da se priča, hiljadu mu pacovskih dana! Doktor Mario Falati došao je u svoj dvorac sa devojkom, verenicom, ili šta mu je već bila ta Sofija Finaroli. Posvađali su se i on ju je udavio. Ona je u frižideru. Kad je čuo za tragediju i neke druge neprijatnosti, njegov otac je počeo da namiguje i krevelji lice. Doveli smo mu sina, ali ovaj reče da je otac potonuo do dna. I tako se stari gangster našao u frižideru. Jesam li sada ispričao kako treba? — izloži Makf erson. —Gospodo Saki, evo vam ovaj manji pištolj i pričuvajte ovo čudovište, jer raspuknuću se ako čekam da mi on objasni gde su Rok i Sloun. —Treća vrata od naših. Videla sam gde ih uvode — reče Seron Blu i Rošoli se povuče kroz vrata i ode da nade svoje prijatelje i saveznike u zločinima. —Ja sam zgrešio, sto mu gromova i mllion gavranova! — žalio je Makf erson, ali već sa smislom, jer se bio snašao i uspeo da vezanim rukama uključi svoj minijaturni primopredajnik. — Otkud sam mogao da znam da će taj Rošoli da iskrsne ovde? Drži me vezanog i nemoćnog, a on je otišao da oslobodi Makouna i Luviija. Naći će i frižider s leševima. Pričao je i dalje opisujući šta se dogodilo, jer električni udar na koži bese mu potvrdio da ga Lun sluša. U tom trenutku stigoše Makoun i Luvli u pratnji Rošolija. Tražili su da se razjasne svi događaji. Rošoliju iznesoše sve što su shvatili. —Imao sam utisak da Lun zna sve o nama i čak da zna ko je Asmodej — reče Luvli u jednom trenutku. —Kako da on zna, kad ni mi nikad nismo uspeli da saznamo? Siguran sam da će ga gospodar pobediti — reče Rošoli. —Ja bih vam rekao neke važne stvari, ali ne mogu u prisustvu žena — reče Makferson. On je imao sredstvo za odbrami, ali 88

sticajem okolnosti ono je bilo suviše opasno, a u ovom slučaju smrtonosno. Mogao je da rukama vezanim na leđima dosegne u kaiš za pantalone ugrađene bombice gasa koji trenutno parališe. Međutim, ono je ubijalo ako se otrovanom ne ubrizga protivotrov. Gas se razgrađivao oksidišuči u vazduhu već nakon tri do četiri minute, jer se neobično brzo širio i bio nestabilan. Zadržavanjem disanja Makferson je mogao da ne bude ugrožen, ali greškom nije ostavio anipule i igle sa protivotrovom. Sve su bile ili na brodu ili u opremi koju je Lun odneo. —Šta imaš da kažeš, govori! Nisu ove dame baš mnogo stidljive — reče Rošoli. —Ni za živu glavu pred ženama! — odgovori Makferson. — Odvucite me u neku drugu sobu i govoriću. Inače možete odmah da me ubijete, ali neću da kažem. —Dobro, spremajte se vas dve i naterajte tu glupu Lunovu pristalicu da i ona bude spremna za odlazak. Mi ćemo da se pozabavimo ovim čudakom. Zaista smo videli leševe jadne Sofije i Gvida — reče Rošoli. Iako nije proučavao psihologiju, Makferson je poznavao ljude, To što je Rošoli u jednom dahu govorio o odlasku, razgovoru sa »čudakom« i leševima upozoravalo ga je na rešenost napadača da ga ubije. Rošoli je bio odlučio da i ovaj les pridruži onima u frižideru. Zato ih je i pomenuo. Luvli je s uživanjem udarao vrhom cipele 11 Makfersonov grudni koš i smejao se odjeku, kao da udara po ogromnom bubnju. Pridruži inu se i Makoun. —Eto, vi me tucete. Šta ja mogu? Time ste potpisali svoju smrtnu presudu. Ne mogu da čekam da Donald dođe, nego ću da učinim šta treba — govorio je Makferson zato da Lun zna šta se događa i da sačeka s dolaskom u pomoć. Dva čoveka su ga jedva vukla, jer se mornar namerno opuštao. —Čekajte, neka ide sam! — uzviknu Rošoli i preseče veze na Makf ersonovim nogama, pa ga podboči svojim lugerom. — Hajde i ne pokušavaj ništa! Makferson pođe do sobe u kojoj su do

malopre bili zatvoreni i vezani Makoun i Luvli, pa stade uza zid. —Ako ine odmah ne pustite, svi ćemo unireti — reče on pokušavajući da bude ubedljiv u izrazu panike. —Objasni to malo bolje — reče Rošoli. —Sve je isplanirano. Lun je otišao da osvoji tajni sanatorijum — reče Makferson tek da nešto priča dok je strpljivo i jedva svojim grubim i ogromnim prstima odvijao bombice iz sigurnosnog ležaja na pojasu pantalona. U jednom trenutku on gromoglasno poče da kašlje, da se ne čuje udar dve odvrnute bombice o parket, jer tu do zida tepih nije dosezao. Odmah zatim on zaustavi disanje s izrazom lica kao da se davi. Tri čoveka se malo približiše da bolje vide šta se događa sa glomaznim zarobljenikom. Tako stigoše u prostor kojim je plovio vazduhom opasni i bezmirisni gas oslobođen iz tečnog stanja. Prvi pade Luvlit a onda se srušiše Makoun i RošolL Makfersonu nije bilo teško da se oslobodi veza na rukama, koje su bile od čvrstih gajtana, jer je imao, kao i Lun, u kaiš pantalona na zadnjem delu ugrađeno sečivo, koje je moglo lako da se oslobodi. On se pokrenu tako i brzo oslobodi jedan kraj sečiva, malo poseče veze i raskide ih u žurbi. Kad se pojavio na vratima sobe u kojoj su bile žene, Naida Saki pade u nesvest On joj uze Rošolijev pištolj, pa i njoj i igračici ostacima gajtana veza ruke, —A vi ste pokazali kako izgleda hrabra žena — reče Dori Resler, — Vi ste slobodni i radite šta hoćete, —Šta bih drugo, nego da spremim dobru večeru? — osmetou se ona i krenu, —Ne ulazite u onu sobu, jer nije lepa slika — opomenu je mornar. —Valjda nisu... —; Bili su grubi i spremni da ubijaju. Šapnuli su mi da će vas preraditi u delove za stare babe. To nisam mogao da im oprostim — reče on smatrajući da ga je razumela.

—Znači li to da su mrtvi? — upita ona da dobije jasan odgovor. —Jesu... Ali nije bilo strašno. U jednom trenutku svi su pali i bili su na putu u pakao — reče Makferson, s uzdahom. U tom trenutku oseti uzastopne slabe udare baterijske struje i uključi svoj primopredajnik. Lun je pitao šta se to događa baš sad kad počinje veliki posao, Makferson ga izvesti o svemu i zaključi: — Ja nisam kriv; oni su prvi počeli, Lun nije mogao da se ne nasmeje tobožnjoj mornarevoj naivnosti. Upozori ga da stalno sluša uključeni primopredajnik i prati događaje. — To je kao da gladnog dovedeš pred trpezu punu vrućeg pečenja, rakova i pića, pa mu kažeš neka uživa, ali mu ne daš ni zalogaj — gunđao je Makferson žaleći što ne učestvuje u poslednjem obračunu. Istina, znao je da Lun želi da sve izvede sa što manje krvi i strašnih posledica, a za obračun u »rukavicama« nestrpljivi mornar sa svojim ogromnim pesnicama i koltovlma nije nimalo pogodan. Makferson iziđe i pronađe Rošolijeva kola, pa ih pregleda, jer se sećao da je Lun u ime Asmodeja naredio da Fusto ponese novac otet Daksberiju. Nađe poveliku torbu punu novčanica britanske valute. Kad malo kasnije opet uspostavi vezu s Lunom kaza mu da je pronašao novac. —Jedan deo vratićemo Daksberiju, a videćemo kako da utrošimo prevarom uzeto bogatstvo — reče Lun. —Ostatak ja plenim za plate mornarima i pokriće štete zbog potapanja jahte — reče mornar. —Sigurno je da ti umeš da procemš šta je pravo, pa to i učini — zaključi Lun. XIV Pošto su prodrli u tajni sanatorijum vodeći dr Falatija, Lun i njegovi prijatelji su brzo radili. Oslobodili su inspektora Alda Pjermartinija, reportera Masima Petručija i tri mladića koji su oteti zajedno sa njim. Lun zatraži da dr Falati naredi da se dovede i Ana Daksberi, pa je... lepa plivačica uskoro bila s njima. Već je

znala da je njen Henri stigao da je oslobodi i doneo novac, koji je oduzet ucenjivačima. Dok su čekali da se sakupe predvodnici pojedinih grupa u kazamatima i bolničkom delu Asmodejevog tajnog skrovišta i sanatorijuma, Lun pozva Makfersona. Reče mu da sve ide kako treba i objasni mu gde se nalazi tajni sanatorijum i kako se dolazi do njega. - Mogu li i ja da dođem tamo? — upita Makferson nestrpljivo. —Dođi, ali pre toga pusti Dom Resler neka se vrati u svoj hotel i tamo sačeka dolazak muža. Zatim obavesti policiju o tragediji u zamku, pa neka oni razbijaju glavu sa slikarkom, igračicom i leševima. Znače kasnije sve šta se dogodilo — objasni Lun. —Dakle, tamo ste već na kraju posla? - upita mornar sa žaljenjem u glasu. Skoro.... Jedino me brine to što je nestao bivši general Rosano Rondinela. Bio je tu pre sat, mnogi su ga videli, ali sada ga nema. Zato budi oprezan dolaovamo — odgovori Lun i prekide razgovor. Misleći da sva naređenja još uvek izdaje sam Asmodej, njegovi potčinjeni su brzo izvršavali Lunove zahteve. Šefovi grupa se nađoše na okupu i Lun ih sve uspava jakom dozom gasa, a onda im ubrizga znatne doze tricijanoaminopropena sa po dva grama atropina, koji je pojacavao dejstvo droge za menjanje svesti, ili poslušnosti, kako su je drugi Kad su se osvestili, Lun im, maskiran kao Asmodej i sa uloškom koji menja glas, naredi da pristupe pripremama za »evakuaciju« sanatorijuma. - Nikakve panike! — govorio je sugestivno. — I ne srne da bude šteta ni kod pacijenata, ni kod davalaca, Izveštavacete o onome što ste uspeli da izvršite. Dok su rukovodioci grupa bili uspavani, Markinč ih je sve pretresao i utvrdio da nemaju oružja. Sada se on prihvatio posla da prati rad medicinskih grupa. Stigli su u prostorije gde su bili srnešteni oči krvi i mladosti. Oni su bili vezani za naročite ležajeve, koji su se na pritisak dugmeta mogli pretvoriti u naslonjače. Dugmad su bila na dohvat prstiju

vezanih ruku. Davalac je mogao svakog trenutka da pozove bolničare, da promeni položaj tela ili stavi u pokret vibracioni mehanizam ležaja, koji je korisno i ugodno delovao na nepokretno telo. Sva humanost prema njima bila je sadržana u tome i njihovom pravu da traže najbolja jela. Nisu smeli da piju i puše, ali su na ploči sa dugmadima mogli da uključuju radio-stanice, ili televizijski program. —Zašto toliki luksuz, kad oni inače neće dugo? — pitao je reporter bezvoljnog šefa odeijenja živih i uključenih davalaca. —To vrlo dobro utiče na rezultate — bezvoljno odgovori ovaj, Kad je video »radionice« za obradu živih leševa, Artur Markinč, koji je video mnoge nesreće i mučne scene, zažalio je što je ikad poželeo da otkrije tajnu podmladivanja. Shvatio je da ne postoji ništa strasnije, jer tu su vršene dalje operacije nad ljudima koji nisu imali udova, a tela su im bila u mnogim tek zašivenim ranama. Snimao je specijalnim minijaturnim aparatom i tako da to ne primeti šef odelenja, niti neko od osoblja. Međutim, kad su stigli među leševe sa kojih su uzimani poslednji upotrebljivi delovi kože, kostiju i svih tkiva što mogu da se hlađenjem ili na drugi način konzerviraju za dugo stajanje, on je jedva snimio tri snimka i odmah zatim pobegao napolje, Da zaboravi strašne scene, otišao je kod pacijenata, koji su ležali takođe vezani i priključeni na više prozirnih cevi, ili su bili operisani i sada su čekali da im rane zarastu i da se nastavi proces podmlađivanja. Neki su već bili pred otpuštanjem i radosno su čas plivali u bazenu, a čas odlazili pred ogromna ogledala da se dive svojoj dugoj mladosti, svom neverovatno izrnenjenom izgledu. Pošto je znao priču o Herbertu Resleru» reporter ga nađe u luksuznoj sobi. Ležao je vezan i ka njegovom tein su vodile cevi provučene kroz komplikovani uređaj i dalje kroz zid. On je mislio da se kod zida i uređaj i cevi završavaju i da je ceo proces sasvim tehničke prirode. Reporter mu nije ništa kazao o davaocima,

nego ga je pitao kako se oseća. Baš tada stigoše bolničari i hirurg, koji bez reci odvojiše cevi s iglama za spajanje krvotoka mladog i starog čoveka istih krvnih grupa i drugih genetskih sličnosti. — Šta se događa? Zašto se prekida lečenje? — Ijutito i sa strahom je pitao Resler. Niko mu nije odgovorio, nego ga samo odvezaše i jedan bolničar mu flasterima osigura mesta uboda, a onda ga pozva da idu na »sabirno« mesto. On je protestvovao i tražio objašnjenja, ali ih nije dobio. Oružje je bilo podeljeno i Lun je spremao grupu koja je trebalo da posedne spoljno obezbeđenje na zidinama starog utvrđivanja. Ono je funkcionisalo na naročiti način, a čuvari su imali uniforme. Osoblje u sanatorijumu i stražari na zidinama nisu mogli da se sastaju. U koridoru koji ih je delio nalazili su se obučeni psi, koji su retko lajali, ali su uvek bili spremni da rastrgnu svakog ko se našao u koridoru. Stražari nisu znali ko se nalazi s druge strane koridora u sanatorijumu. Međutim, bivši general je namerno proširio priču da je to vojna bolnica, u kojoj se obavljaju vrlo važni eksperimenti. Lažno je optužio jednog stražara da je pri retkim kontaktima sa ljudima izvan tvrđave otkrivao tajne i nešto pričao. Rondinela je falsifikovao optužbu i improvizovao tobožnji vojni sud, pa je na smrt osudio nedužnog stražara. Presuda je izvršena pred svim ostalim vojnicima, koji su regrutovani medu bivšim legionarima, kriminalcima i beguncima. Tuda bi ponekad naišli lovci, lugari, ili turisti, a stražarima je bila dužnost da ih energično i bez ikakvog objašnjenja udalje. Mnogima od trideset i osam stražara veoma je odgovarao način života ovde. Asmodej je dao uputstva da se ovde dovode devojke »angažovane« privremeno, a stvarno otete da budu »materijal« paklenih obrada u sanatorijumu. One još ništa nisu znale o opasnostima koje im prete. Stražari su im poklanjali novac, a one su se radovale dvostrukoj koristi, Jer i Asmodejevi ljudi su im tobože plaćali svake sedmice. Ni one ni stražari nisu

slutili da će devojkama uskoro biti oduzeti i novac i život. U kulama su stražari bili dobro smešteni, a mnogi delovl prostora u zidinama su bili dobro namešteni. Hrana je bila bogata i sve je izgledalo kao raj zalenjivce.. Kad bi istekao ugovor nekom od stražara »ispraćan« je uz svečanu večeru. Ni on ni oni koji su želeli d odu kasnije nisu slutili da odavde svi putevi vode u komore smrti. Pošto je pri saslušanju još u dvorcu Arceno saznao sve o stražarima i vezama spoljnog obruča sa sanatorijumom, Lun se spremao da sam povede oslobođene momke obučene u uniforme stražara i da tamo obave »smenu«, ako bude moguće bez krvi i u tišini. Od sanatorijuma do zidina vodila su dva podzemna prolaza obezbedena posebnim preprekama i pokretnim čeličnim zidovima, kojima se upravljalo iz centra pristupačnog samo Asmodeju, generalu i Rošoliju. Postojao je i jedan pokretni most sa zidine prema sanatorijumu, ali ključeve od njegovog mehanizma uvek je nosio sam bivši general. —Dakle, idemo da nam otvorite prolaze ka zidinama — reče Lun dr Falatiju. Pri tome se igrao onom smrtonosnom iglom, kojom je Asmodej u jednom trenutku pokušao da ubije protivnika. —Sklonite tu iglu, ili još bolje predajte mi je — smejući se reče dr Falati. Lun ostade miran, ali ga zabrinu iznenadna drskost dr Falatija. —Samo napred, Asmodej! Kažite šta ste sad smislili — reče Lun u šali zamahnu iglom prema zločincu, koji se užasnuto trže. —Ne možete tako sa mnom... Opet je situacija u mojim rukama. Opkoljeni ste, a svi izlazi su minirani. Vi ste osvojili sanatorijum, ali zidine i sve izlaze drži Rondinela sa svojih četrdeset ljudi — pobednički reče dr Falati. —Dakle, nešto ste mi prećutali, Asmodej — zaključi Lun. —Jesam — radosno odgovori dr Falali. — Kad sam ja u svojim prostorijama, gde niko ne može da uđe bez mog poziva, u centru upravljanja pali se jedna lampica. Palim je ja odavde. To znaci da

9 1

oni koji imaju pravo da mi se obraćaju mogu da me zovu interfonom. Ovoga puta čuju se »moja« naređenja i događaju se mnoge stvari, a ona lampica nije upaljena. Očekivao sam da će stići Rošoli. .. —On je već mrtav —»prekide ga Lun. — Njegovi agenti su videli da je neko došao u dvorac Arceno, pa su ga obavestili. On je bio oslobodio Makouna i Luvija i vezao mornara, pa je ovaj morao da upotrebi gruba sredstva. Svi su mrtvi. —To će ga koštati života!. . . I vas isto! Niko živ neće izaći odavde! Hej, generale, čuješ li me? — brzo i vičući izgovori Asmodej, —Čujem, ako ste to vi! — začu se iz rezervnog segmenta interfona, određenog samo za izuzetne prilike razgovora sa nekim na zidinama kod straže. —Radi šta znaš i ne slušaj moje zapovesti! — ugrabi da kaže Asmodej pre nego ga pogodi udarac Lunove pesnice. Lun opet razvi plan sanatorijuma i drvene tvrđavice, kojega mu je ovde pokazao poslušni Asmodej. U međuvremenu je još više oslabilo dejstvo sredstva za menjanje svesti i stvaranje poslušnosti. To je ubrzala priroda zločinca i on se pobunio u najneprijatnijem trenutku. Karta je pokazivala da izlaz prema hangaru i garazama izvan zidina, do kojih su vodili podzemni prolazi, može da se zatvori iz centra za upravljanje. Na planu su bili znaci koje Lun nije razumeo, pa sačeka da se Asmolodej osvesti. Opet mu dade sredstvo na bazi tricijanoaminopropena i smireni zlikovac objasni da su to vrlo snazne mine, koje će razrušiti prolaz, a podesene su i da »osete« kad neko naide, pa eksplodiraju, ako je program tako ukljucen. Mine su zatvarale svaki prolaz, ukljucujuci i one ka zidinama. Asmodej ispri ca da sada jos i stražari s mitraljezima i bacacima plamena drže na okusvaki moguci prolaz. Bas u tom trenutku negde u dubini odjeknuse pucnji mašinskih pušaka I pistolja. Dotrca Aurelio Kazati, jedan od oslobodjenih mladica i javi da je grupa judi sa starijim čovekom obrijane glave 92

napala osoblje i pokušala da osvoji sanatorijum. —Uspeli smo da ih oteramo. ranjen je Dani Salvatore, a ubili su Kamila — zaključi on i u očima mu se skupiše suze. —Koliko nevine krvi! — uzviknu reporter Markinč, koji se bese vratio iz obilaska sanatorijuma. —Moračemo da ih savladamo — reče Lun razočarano gledajući dr Falatija. — Ti ubico i čudovište, kriv si što će se proliti još mnogo krvi! Da nisi hteo opet da prevariš sve nas, i stražari bi bili sakupljeni i razoružani bez borbe. Asmodej se uvlačio u sebe i ostajao nemoćan zbog razorene volje za otporom .Lun ga je ispitivao kako bi se iz centra otvorili prolazi, ali on odgovori da je general sigurno već uništio tu mogućnost i preneo programator na svoju stranu, jer i na zidinama postoje skriveni priključci za upravljanje. Baš tada se javi Makferson i Lun ga obavesti o svemu. —Ja ću da napadnem spolja. Oni to ne slute, a željan sam prave tuče — smejao se Makferson. — Tako mi svih lavljih pećina, rikaće oni kao zver kojoj čupaju rep. —Budi oprezan. Ponesi i brzometni bacač gasnih bombi — upozori ga Lun. —Imam ga, ali i koitovi su dovoljni za toga sina morske krave. Kako ono reče da se zove? —Rosano Rondinela, bivši general... Ima glavu ošišanu i obrijanu do kože. —Narašće mu trava umesto kose, ili ja ne bio stari Samjuel Makferson! — zaključi mornar. Lun ponovo zaduži Markinča, Pipčina i oslobođene ljude da dobro naoružani oprezno nastave da onesposobljavaju eventualne protivnike. Aurelio Kazati sam pođe opet u podrum, gde su se nalazile ćelije za zarobljenke. Trčeći stiže ga Ana Daksberi i njih dvoje pregledaše ono strašno mesto na kome su se osvestili prvi put zarobljeni. Na jednom mestu ih trže neki šum. Oni brižljivo osliišnuše držeći spremne automate uzete iz Asinodejevih spremišta. Iza jednog stuba ukaza se ruka sa pištoljem i mladić brzo pri-

tisnu oroz. Rafal kuršuma odjeknu, a ruka se trže. —Predajemo se! Izlazimo! Ne pucajte! — vikala su dva čoveka skrivena iza poslednjeg stuba podnima. —Izlazite! — naredi Kazati. Dignutih ruku pojaviše se Lino Malatesta i Anđelo Teljo. —Pokušali ste da pobegnete, je li gadovi?! — Ijutito i čudnim glasom, kroz stisnute zube reče mladić. — Ranjen je Dani... ubijen je Sajoni! —Ne! — vrisnu plavokosi zločinac, ali je bilo kasno. Dugi rafal preseče zauvek zločinački život Tedeska i Kapitana. —Šta to činiš?! — Zapanjeno upita Ana Daksberi. —Videla si šta činim — smrknuto reče bledi Kazati i nastavi da pretražuje podrum.

Pošto je sa Markinčem, Pipčinom i oslobođenim žrtvama tajnog sanatorijuma ovladao svim prostorijama unutar koridora između glavne i pomoćnih zgrada i zidina, Lun je morao da počne paljbu na stražare. Znao je da pucnji odjekuju, daleko i da će to verovatno privući policiju, ali morao je da privuče pažnju na sebe, da bi Makferson mogao sam da napadne. Na Makfersonov napad nije se dugo čekalo. On je pronašao uska metalna vrata, koja su vodila unutar zidina po strmim i uskim stepenicama od kamena. Iz zaklona je bacio malu, ali snažnu granatu koja je iskrivila vrata. Sledeća eksplozija je napravila prolaz. Tek što je mornar upao na podnožje stepeništa, ugledao je dva stražara, kako odozgo ispituju šta se to događa i o kakvim eksplozijama se radi. Makfersonova nenadmašna veština rukovanja koltovima ovoga puta mu spase život, jer njihove inašinske puške su se već pomerale da ga uzmu na nišan. Oba stražara se skot-

rljaše uskim prostorom do pred Makfersonove noge. —Mislio sam da se u pakao silazi, a ja treba da se penjem, milion mu derikoža i lupeža! — gunđao je penjući se i motreći. Ostalih trideset i šest stražara i njihov general bili su raspoređeni po zidinama i iz zaklona su pazili da zaštite pse u koridoru da ih Lun i ljudi uz njega ne poubijaju i tako otvore mogućnost za neposredan napad na četvore unutrašnje stepenice. Međutim, psi su već ležali nepomični, omamljeni snažnim sredstvom. Obruč oko zgrada sanatorijuma, uprkos zaklonu na zidinama i puškarnicama iz kojih je bio dobar pregled određenih sektora, bio je načet. —Pogledajte šta se to dogodilo na spoljnoj strani kod malog stepeništa! — naredi general dvojici stražara. Oni su išli oprezno i s oružjem u rukama, ali su gledali prema otvoru kroz koji je mornar već bio prošao i sklonio se iza stražarske kule. Već su ga minuli kad ih je zgrabio za vratove i uvukao u stražaru. To im je spasio živote, jer iako su udarci ogromnih Makfersonovih pesnica bili strašni, nisu ubijali. Iz stražarnice, Samjuel Makferson je video skoro ćelu ivicu šestougaone tvrđavice. Vrhom zidina išlo se uskim kamenim prolazom, a šest kula s puškarnicama imale su po jedna vrata okrenuta ka unutrašnjosti. Između kula bilo je šest kamenih stražarnica, a jedna je već bila u Makfersonovim rukama. On je video gde su tačke otpora i da se u kulama nalazi po pet ljudi, a u stražarnicama po jedan. Međutim, neko bese video njegov napad na dva izviđača, pa kiša kuršuma zasu stražarnicu. —Predajte se, repata gardo Lucifera! Dolazi mornar Samjuel, gori od tajfuna! Abord, družino osuđenih! — vikao je on nadjačavajući pucnjavu. 9 3

Četiri stražara jurnuše prema njemu sa ručnim bombama u rukama, ali on ih pusti blizu sve dok nisu zarnahnuli, a onda brzom paljbom zaustavi njihove pokrete. Bombe im ispadoše iz ruku i raskomadaše njihova tela. U tom trenutku strmom cestom od Gatorna uspinjala su se jedna policijska kola s uključenom sirenom, Makferson nešto opsova i skide s leda kaiš s uskom i dugačkom torbicom. Iz rije izvadi tri nejednake cevi i brzo ih sastavi, a onda u onu što je primala punjenje naniza prvih šest gasnih granata. Nišanio je brzo i isto tako okidao. Četiri eksplodiraše na spoljnoj strani kula, ali dve pogodiše u vrata i otuda zamreše pucnji. Sledećim punjenjem on onesposobi još dve kule. Odmah zatim poče brzo da gađa i ometa posade dve preostale kule, jer su se po unutrašnjim stepenicama peli Lun i Pipčin u pratnji još dva čoveka. U tom trenutku iz jedne kule se pojavi nekakva košulja na vrhu cevi mašinske puške u znak ponuđene predaje. —Izlazite svi napolje! — viknu Lun već hvatajući zaklon iza stražarnice, kod koje je izvodilo stepenište iz koridora. —Ne pucajte! Predajemo se! Ne pucajte! — vikao je čovek obrijane glave. U tom trenutku iznad tvrdavice nade se jedan policijski helikopter, a pred glavnu kapiju, čija okovana vrata su bila zatvorena, stigoše ona policijska kola. Lun dozva inspektora Pjermartinija, čija dokumenta behu pronašli kod Asmodeja, pa mu objasni šta da kaže policajcima iz automobila. Vrata tvrdavice na glavnom ulazu se otvoriše i Aldo Pjermartini iziđe mašući svojom policijskom knjižicom. Pustiše ga bliže i jedan narednik s pištoljem u ruci priđe mu u susret i upita: —Kakva je to borba? —Moji ljudi i saveznici savladali 94

su opasnu bandu zločinaca. Pozovite pomoć, jer vodice se zamršena i tajna istraga. Radi se o vrlo važnim državnim tajnama — objasni Pjermartini. Helikopter je l dalje kružio dok radio-vezom ne saopštiše posadi da dva policajca ostanu, a pilot da požuri po pomoć. Uskoro se tri policajca iz patrolnih kola i dva iz helikoptera uputiše ka ulazu. Bili su zanemeli slušajući kako inspektor, specijalni agent iz Rima, priča o tome da su ovde »iz koristoljublja ubijam mnogi ljudi« a da je banda godinama bila skrivena iza straže lažnih vojnika u lažnim uniformama. Policajci su bili zbunjeni i priželjkivali su da što pre stignu oficiri i više njihovih drugova. Međutim, Pjermartini brzo uspostavi autoritet i podeli zaduženja. Svi oslobođeni, koji su sada bili pomoćna snaga policije, imali su oko ruku nalepljene trake od ružičastog flastera. Lun bese naterao generala da oslobodi prolaze i isključi sve mine, a onda se sa svoja tri druga brzo spremao za odlazak. Trebalo je izbeći susrete s policijom, a ka moru i uopšte sa ovog tužnog mesta vodio je samo jedan, vrlo uzan automobilski put. Baš kad su se ukrcali u dvoja kola i utovarili najvažniju opremu, ponovo stiže helikopter dpvozeći šest policajaca. Međutim, pažnja policije bila je prikovana za tvrđavicu i uskoro su u tajnom sanatorijumu saznavali užasne činjenice, zbog kojih su zaboravljali da pogledaju šta se događa u okolini, a bili su umireni i izjavom inspektora Pjermartini1a da oslobođeni muškarci i žene odlično obavljaju dužnost. Tako Lun i njegova tri umorna druga izvezoše kola iz hangara i počeše da se spuštaju ka moru, da se što pre domognu spleta starih i novih cesta, na kojima će nestati u reci vozila. — Dok vi budete vadili brod, ja ću morati da sastavim što više podataka i uputim policiji u Denovi, ali sad

mi je potrebno da što pre stignemo do telefona — reče Lun, — I meni je potreban telefon, jer ne znam je li Meri stigla bez smetnji u London. Požurimo — javi se Artur Markinč. Bilo je neobično što njih dvojica u jednim i Makferson i Pipčin u drugim kolima razgovaraju kao da su zajedno. Zvučnici, mikrofoni i radio-primopredajnici najbolje vrste omogućavali su im to potpuno. — Imali smo grdne štete, a ništa nismo. . . sto mu trezora! — žalio se mornar Samjuel Makferson misleći o ispucanoj municiji, oštećenoj opremi i potrošenom novcu. — Nije to ništa za gospodara plavih valova i morskih dubina. Ali mislim da si nešto ipak smotao — šalio se Artur Markinč iz drugih kola. Te noći nije bilo slobodnih policajaca. Sve snage bačene su na obezbedenje istrage kod tvrdavice s tajnim sanatorijumom, kod dvorca Arceno i u Domu siročadi kod Đeneve. Najveći napori policije ulagani su da u javnost ne prodre prava istina. Tražili su pismene izjave i obaveze o čuvanju tajni od svih oslobođenih, uz znatne sume na ime odštete, koje su skoro neštedimice davali. Luna je iznenadila vest bez objašnjenja da je nađen obešen dr Mario Falati, koji je bio pod istragom zbog nekih nedozvoljenih hirurških zahvata, koji su se nesrećno završili. Isto tako šturo i nepotpuno bilo je saopštenje o »nesrećnoj smrti četiri osobe u dvorcu Arceno«. Vesti o mnogim poginulima u kazamatima tvrdavice nisu nikad objavljene. U zarnenu za obećanje da Markinč neće pisati o onom što je saznao, a da će Lun i njegovi ostali prijatelji zadržati za sebe tajnu Asmodeja, policija je izdala naređenja da se obustavlja svako gonjenje Donalda Sikerta, »rado viđenog gosta u Italiji«, Upotreba podmornice i vađenje broda bio je posao unapred obezbeđen savršenstvom tih plovnih sredstava. Pre zore bela jahta se pretvorila u sivu sa crve-

nim i crnim delovima. Ime »Najtingejl* pretvoreno je u »Blu šedou«, iako ništa u novom izgledu broda nije podsećalo na plavu senku. Ploveći uz obalu, kojoj je prišla kod rta Riva, jahta je uplovila u malu luku Monelja, gde su bila ostavljena parkirana dva preostala Lunova vozila s dragocenom opremom. I bez pomoći iskusnih mornara, njih četvorica sa pet obalskih radnika uspeli su da utovare kola i opet isplove prema jugu. Behu pokupovali mnogo novina, obavili više telefonskih razgovora i predali pisma na mesnoj pošti. —Sada znamo da su Meri i Džejn već u Londonu i zdrave — obavestiše Makfersona, koji se odmah dade na posao da uspostavi radio-vezu. Četvrtog dana »Blu šedou« uplovi u luku Katanie na Siciliji, gde se u pogodnom trenutku ukrcaše Makfersonovi mornari. Naviknuti na promene izgleda broda i na mnoge avanture, oni se s oduševljenjem prihvatiše posla ništa ne pitajući. —Pravac Đenova! — naredi Makferson svom prvom oficiru. Odmah zatim siđe ka ostalima u salonu, gde se služio prvi čaj. Gunđao je nešto o tome da je neumesno ići opet tamo i da mu je sumnjivo sve to što smišlja Donald Sikert. —Pa izbaci nas na obalu smejao se Lun. — I inače bi bilo lepo da rualo zavirimo u grotlo Vezuva, da proskitamo Napuljem i Rimom i da polako napredujemo ka Denovi. —Uh, to nikako! Kakve bi vi tek džumbuse započeli tamopokatakombama, oko vulkana i u samoj Pompeji! BoIje neka ste vi ovde pod mojom komandom — gunđao je mornar. Motori su tiho radili, a talasi sumeli oko bokova jahte. Makferson je bio odlučio da nekoliko sati izgubi kod ostrva Ponca, jer jedna stara karta imala je ucrtano mesto na kome je pre dve stotine godina potonula galija s blagom manastira kod Maranole, koje je prevozeno da se sakrije na ostrvo. Ali njegovi pomorski i podvodni podvizisu prica za sebe 95