Arundhati Roy-Bog Malih Stvari

Arundati Roj

Bog malih stvari

The God of Small Things ( Bukerova nagrada 1997.g. )

2

ZAHVALJUJEM

Pradipu Krišenu, mom najstrožem kritičaru, mom najboljem prijatelju, mojoj ljubavi. Bez njega ova knjiga ne bi bila ova knjiga. Piji i Mitvi, zato što su moji. Arandani, Arđunu, Beti, Candu, Karlu, Golaku, Indi, Džoani, Nahidu, Filipu, Sandži, Vini i Viveki, jer su ostali uz mene tokom godina koje su mi bile potrebne da napišem ovu knjigu. Pankadžu Mišri, koji ju je poneo kao barjak na svoje putovanjeu svet. Aloku Raiju i Somiti Miteru, čitaocima kakve pisci sanjaju. Dejvidu Gudvinu, letećem agentu, vodiču i prijatelju. Zbog spontane odluke da doputuje u Indiju. Zbog snage kojom je proputio talase. Nili, Sušmi i Krišnanu, koji su bodrili moj duh i moje telo. I, na kraju, beskrajno, Baki i Deki. Na njihovoj ljubavi i podršci. Hvala.

3

Za Mari Roj, koja me je podigla, koja me je naučila da kažem "izvinite" pre no što je prekinem na javnom mestu, koja me je volela dovoljno da me pusti da odem. Za LKC koji je, kao i ja, preživeo.

Nikada više jedna priča neće biti ispričana kao da je jedina. Džon Berger

RAJSKA TURŠIJA & SLATKO Maj u Ajemenemu je užaren, setan mesec. Dani su dugi i vlažni. Reka se povlači, a crne vrane čuče na sjajnim plodovima manga sred nepomičnih krošnji prašnozelene boje. Zru crvene banane. Prskaju plodovi hlebnog drveta. Razuzdane muve-zunzare zaludno zuje leteći kroz vazduh koji miriše na voće, pijano se zaleću u čista prozorska stakla i umiru smetene, okupane suncem. Noći su vedre, otežale od tromosti i mrzovoljnog iščekivanja. No, početkom juna diže se severoistočni monsun i donosi tri meseca vetra i vode, tek pokatkad prekidana kratkim sunčanim periodima u kojima ushićena deca grabe oštre, iskričave zrake sunca i igraju se njima. Priroda se ogrće raskalašno zelenom. Granice iščezavaju, dok ograde od tapioke puštaju koren i bujaju. Zidovi od cigle postaju mahovina zeleni. Otrovnozelene lozice gmižu uz električne stubove. Divlje povijuše krune trusne obale i prosipaju se po poplavljenim drumovima. Čamci saobraćaju bazarima. A u baricama na izlokanim putevima izranjaju malene ribe. Kiša je padala i kada se Rahel vratila u Ajemenem. Ustalasana srebrna užad šibala su rastresitu zemlju, uzoravajući je poput mitraljeskih rafala. Stara kuća na brdu nosila je svoj strmi krov kao šešir natučen na uši. Zidovi prošarani mahovinom postali su meki i blago potklobučeni od vlage koja se širila iz tla. U divljoj, bujnoj bašti čuli su se šapat i vreva majušnih života. Zmija kokošarka češala se o svetlucavi kamen u šiblju. Žute žabe mukače kružile su kaljavim ribnjakom u potrazi za partnerima, pune nade. Pokisli mungos sevnuo je preko staze zastrte lišćem. Sama kuća delovala je napušteno. Vrata i prozori bili su zaključani. Trem prazan. Bez nameštaja. Ali pred njim je još uvek stajao neboplavi plimut hromiranih krila, a u kući je još uvek živela Kočama Beba. Kočama Beba beše Rahelina baba tetka, mlada sestra njenog dede. Pravo ime bilo joj je Navomi, Navomi Ajp, ali su je svi zvali Beba. Prozvali su je Kočama kada je navršila dovoljno godina da bude tetka. Rahel, međutim, nije došla nju da vidi. Ni rođaka ni baba tetka nisu se zavaravale takvim mislima. Rahel je došla da vidi svog brata, Estu. Bili su dvojajčani blizanci. "Dizigotski", rekao je doktor. Rođeni iz odvojenih, ali istovremeno oplođenih jajašaca. Esta - Estapen - beše osamnaest minuta stariji. Nikada nisu previše ličili jedno na drugo, Esta i Rahel, čak ni kad su bili deca tanušnih ruku, ravnih prsa, puni glista i s frizurom kao Elvis Prišli. Rođaci koji su im se usiljeno osmehivali i sveštenici sirijske pravoslavne crkve koji su često obilazili kuću u Ajemenemu prikupljajući priloge nisu postavljali uobičajena pitanja "Ko je ko?" i "Koje je koje?". Zabuna beše skrivena u dubljim, tajnovitijim predelima. U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, a odvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizički odvojenih, ali duhovno združenih. 4

I sada, nakon svih ovih godina, Rahel pamti kako se kikotala probudivši se u mraku posle Estinog smešnog sna. Ona čuva i druge uspomene na koje nema pravo. Pamti, na primer (premda ne beše prisutna), šta je Cika Oranžada-Limunada uradio Esti u bioskopu Abilaš. Pamti ukus sendviča s paradajzom - Estinih sendviča, koje je Esta jeo - u poštanskom vozu za Madras. A to su samo male stvari. Sada, pak, o Esti i Rahel misli kao o Njima. Njih dvoje, razdvojeni, više nisu što Oni behu, niti što su verovali da mogu biti. Ikad. Njihovi životi sada imaju veličinu i oblik. Esta ima svoj, a Rahel svoj. Ivice, Granice, Rubovi i Mede iskrsli su na njihovim odvojenim horizontima poput hordi trolova, niskih stvorova s dugim senkama, koji hode Maglovitim Krajem. Nežni polumeseci pojavili su im se ispod očiju i sada imaju onoliko godina koliko je imala Amu kada je umrla. Trideset ijednu. Ni stari. Ni mladi. U životnom, samrtnom dobu. Zamalo nisu rođeni u autobusu, Esta i Rahel. Kola kojima je Baba, njihov otac,vozio Amu, njihovu majku, na porođaj u bolnicu u Salongu pokvarila su se na krivudavom putu koji je vodio kroz plantaže čaja u Asamu. Izašli su iz kola i zaustavili međugradski autobus. Zahvaljujući neobjašnjivom razumevanju koje veoma siromašni imaju za nešto imućnije, ili samo zbog toga što su videli koliko golema beše Amu, putnici koji su sedeli oslobodiše mesto za par; Estin i Rahelin otac je celim putem morao da pridržava majčin stomak (s njima unutra), kako bi ublažio drmusanje. To se dešavalo pre razvoda i majčinog povratka u Keralu. Esta je smatrao da bi do kraja života imali pravo na besplatnu vožnju, samo da su rođeni u autobusu. Ostalo je nejasno otkud mu ta ideja i kako je znao takve stvari, ali su blizanci u sebi godinama prebacivali roditeljima što su ih lišili doživotno besplatne vožnje autobusom. Takode su verovali da bi im, kada bi poginuli na pešačkom prelazu, Država platila sahranu. Behu sasvim sigurni da pešački prelazi za to i služe. Za besplatne sahrane. Naravno, u Ajemenemu nisu postojali pešački prelazi na kojima bi čovek mogao biti pregažen, nije ih bilo čak ni u najbližem gradu, Kotajamu, ali su ih iz automobila videli u Kočinu, koji beše udaljen dva sata vožnje. Država nikada nije platila pogreb Sofi Mol, jer ona nije poginula na pešačkom prelazu. Sahranjena je u Ajemenemu, kraj stare, sveže okrečene crkve. Bila je Estina i Rahelina sestra, kći njihovog ujaka Čaka. Došla im je u goste iz Engleske. Esta i Rahel imali su sedam godina kada je umrla. Sofi Mol je imala skoro devet. Dobila je poseban, dečji kovčeg. Postavljen satenom. S ulaštenom mesinganom bravicom. Ležala je u žutim zvoncarama, kose vezane mašnom, uz svoju omiljenu englesku tašnicu. Od predugog boravka u vodi lice joj beše bledo i namreškano kao palac nadničara. Ožalošćeni stajahu okupljeni oko kovčega, dok se nedrima žute crkve širila jeka žalobne pesme. Sveštenici kovrdžavih brada mahali su kadionicama, ne osmehujući se bebama kao prilikom redovnih nedeljnih službi. Dugačke sveće na oltaru behu povijene. Kratke ne. Stara gospođa koja je izigravala dalju rođaku (koju niko nije poznavao), a koja se često pojavljivala uz pokojnike na sahranama (pogrebna zavisnica? pritajena nekrofilka?), natopila je gužvicu vate kolonjskom vodom i pobožnim, kuražnim pokretom prešla preko čela Sofi Mol. Sofi Mol je zamirisala na kolonjsku vodu i drvo mrtvačkog sanduka. Kočama Margaret, majka Sofi Mol, nije dopuštala Čaku, biološkom ocu Sofi Mol, da je prigrli i uteši. 5

Članovi porodice zbili su se jedni uz druge. Kočama Margaret, Čako, Kočama Beba i njena snaja, Mamači - Estina i Rahelina baka (i baka Sofi Mol). Mamači beše skoro slepa. Uvek kada je izlazila iz kuće stavljala je crne naočare. Sada su iza njih kapale suze, koje su joj podrhtavale na bradi kao kišne kapi na ivici krova. U sveže opranom belom sariju izgledala je krhko i bolesno. Čako beše njen jedini sin. Vlastita tuga ju je bolela. Njegova ju je razarala. Premda su Amu, Esta i Rahel imali dozvolu da prisustvuju pogrebu, morali su da stoje po strani, dalje od ostalih članova porodice. Niko ih nije ni pogledao. U crkvi beše toplo. Beli listovi ljiljana počeli su da se uvrću i otpadaju. U cvetu na kovčegu ležala je mrtva pčela. Amine ruke su podrhtavale, i knjiga psalma u njima. Koža joj beše hladna. Esta je stajao kraj nje, jedva budan, dok su mu se bolne oči iskrile poput stakla, a obraz goreo uz golu kožu majčine uzdrhtale ruke i knjigu psalma u njoj. S druge strane stajala je Rahel, sasvim budna, mahnito oprezna, lomna od iscrpljenosti nakon bitke s Pravim Životom. Zapazila je da je i Sofi Mol budna. Pokazala je Raheli Dve Stvari. Prva Stvar beše sveže obojena kupola žute crkve, koju Rahel nikada nije zagledala iznutra. Bila je obojena u plavo, kao nebo, a po njoj su plovili oblaci i zujali mali avioni, ostavljajući za sobom bele tragove koji su se ukrštali među oblacima. Istina je (valja napomenuti) da bi Rahel ove stvari lakše primetila iz kovčega, gledajući uvis, nego stojeći medu klupama, priklještena kukovima ožalošćenih i knjigama psalma. Rahel zamisli nekog ko se odvažio da se uspne na toliku visinu noseći kofe s bojom (bela za oblake, plava za nebo, srebrna za avione), četke i razredivač. Videla ga je gore, nekog sličnog Veluti, golih, svetlucavih udova, kako sedi na klimavoj dasci okačenoj o skelu i slika srebrne avione na modrom crkvenom nebu. Pitala se šta bi se dogodilo da su se užad pokidala. Zamisli ga kako se obrušava, poput tamne zvezde, s neba koje je sam stvorio. Kako slomljen leži na vrelom podu crkve, dok mrka krv ističe iz njegove lobanje kao tajna. Do tada su Estapen i Rahel već naučili da svet poznaje i druge načine da slomi čoveka. Već su upoznali miris. Otužno sladak. Kao miris suvih ruža na povetarcu. Druga Stvar koju je Sofi Mol pokazala Raheli beše mali slepi miš. Za vreme pogrebne službe Rahel je posmatrala kako se mali, crni slepi miš uspinje uz Kočama Bebin skupoceni pogrebni sari, neosetno se kačeći za njega savijenim kandžicama. Kada je stigao do bluze, do tužne valjuške nad njenim pupkom, Kočama Beba ciknu i udari vazduh knjigom psalma. Pesmu prekinuše pitanja ("Štajeto? Štasedesilo?"), komešanje i lepetanje sarijima. Prstima okićenim zlatom tužni sveštenici otresoše prašinu s kovrdžavih brada, kao da su u njima skriveni pauci nenadano spleli svoje mreže. Mali slepi miš uzlete do neba, pretvorivši se u avion koji za sobom ne ostavlja trag. Samo Rahel spazi kako Sofi Mol krišom pravi zvezdu u kovčegu. Žalobno pevanje se nastavi. Dvaput otpevaše istu, tužnu strofu. A nedra žute crkve ponovo se ispuniše glasovima. Kada su na malom groblju pored crkve spustili kovčeg u zemlju, Rahel je znala da Sofi Mol još nije mrtva. Čula je (umesto Sofi Mol) meke zvuke crvenog blata i potmule zvuke narandžastog humusa koji je zaprljao sjajnu površinu kovčega. Kroz uglačano drvo kovčega i njegovu satensku postavu čula je tupe udarce. I tužne glasove sveštenika, prigušene blatom i drvetom. U ruke Tvoje predajemo, milostivi bože, dušu ovogpočivšeg deteta, a telo njeno predajemo zemlji. Zemlja zemlji, pepeo pepelu, prah prahu. Dole u zemlji, Sofi Mol je vrištala i zubima cepala saten. Ali kroz zemlju i kamen ne čuju se krici. Sofi Mol je umrla jer nije mogla da diše. Ubio ju je sopstveni pogreb. Prahprahuprahuprahu. Na njenoj nadgrobnoj ploči pisalo je: 6

Zrak sunca, darovan nam tek na tren. Amu im kasnije objasni da Na Tren znači Na Veoma Kratko Vreme. Nakon pogreba, Amu je ponovo odvela blizance u kotajamsku policijsku stanicu. Mesto im već beše poznato. Tu su proveli veći deo prethodnog dana. Znajući šta ih čeka, čvrsto začepiše noseve malo pre no što je do njih dopro rezak, težak miris mokraće, koji je prožimao zidove i nameštaj. Amu je zahtevala da vidi inspektora. Uveli su je u njegovu kancelariju, i ona mu reče da je načinjena užasna greška i da želi da podnese izjavu. Zatražila je da vidi Velutu. Brkovi inspektora Tomasa Metjua poigravali su kao u prijateljski raspoloženog maharadže, maskote Er Indije, ali mu oči behu lukave i lakome. "Ne misliš li da je malo prekasno za to?", upita on. Govorio je grubim kotajamskim dijalektom malajalama. Dok je govorio, zurio je u njene grudi. Rekao je da policija zna sve što bi trebalo da zna i da kotajamska policija neće uzimati izjavu od vešje i od njene nezakonite dece. Amu reče da će to tek videti. Inspektor Tomas Metju obiđe svoj sto noseći palicu u ruci i priđe Amu. "Da sam na tvom mestu", reče, "bez reči bih otišao kući." Zatim je potapka palicom po grudima. Blago. Tap, tap. Kao da odabira mango iz korpe. Pokazuje koje plodove da mu spakuju i isporuče. Inspektor Tomas Metju je, izgleda, znao koga može da odabere, a koga ne. Policajci imaju taj instinkt. Na crveno-plavoj tabli iza njega pisalo je: P oštenje O dlučnost L ojalnost Inteligencija C elishodnost Iskustvo J unaštvo A žurnost Amu je plakala dok su napuštali policijsku stanicu, pa je Esta i Rahel ne upitaše šta znači vešja. Ni šta znači nezakonit. Prvi put su je videli da plače. Nije jecala. Lice joj beše kao od kamena, dok su joj se u očima skupljale suze i klizile niz nepomične obraze. Blizanci se osetiše bolesnim od straha. Njene suze su učinile stvarnim sve što je do tada izgledalo nestvarno. Vratili su se u Ajemenem autobusom. Kondukter, žgoljav muškarac u odeći kaki boje, približavao im se držeći se za rukohvate. Koščate kukove oslonio je na naslon sedišta ispred njih i kliknuo prema Amu bušilicom za karte. Klik je značilo kuda? Rahel je mogla da oseti miris svežnja autobuskih karata i gorkometalni miris gvozdenih rukohvata na kondukterovim rukama. "Mrtav je", prošaputa Amu. "Ja sam ga ubila." "Ajemenem", reče Esta hitro, da kondukter ne bi izgubio živce. Izvadi novac iz njenog novčanika. Kondukter mu pruži karte. Esta ih brižljivo savi i metnu u džep. A zatim mršavim rukama zagrli svoju nepomičnu, uplakanu majku. Dve nedelje kasnije Esta je bio Vraćen. Amu beše primorana da ga vrati njegovom ocu, koji je napustio svoju usamljenu plantažu čaja u Asamu i preselio se u Kalkutu, gde se zaposlio u fabrici indigo-papira. Ponovo se oženio i prestao da pije (više-manje). Čašici se vraćao tek pokatkad. Esta i Rahel se od tada nisu videli. A sada, dvadeset tri godine kasnije, njihov otac je vratio Vraćenog Estu. Poslao ga je natrag 7

u Ajemenem s koferom i pismom. Kofer beše pun nove, moderne odeće. Kočama Beba je pokazala Raheli pismo. Bilo je napisano kosim, ženskastim rukopisom, kao rukom iskušenice, ali potpis beše očev. Zapravo, ime beše očevo. Rahel nije znala kakav je njegov potpis. U pismu je pisalo da je on, njihov otac, napustio posao s indigo-papirom i odlučio da emigrira u Australiju, gde ga čeka posao šefa obezbeđenja u fabrici za proizvodnju keramike, ali gde ne može da povede Estu. Svima u Ajemenemu je poželeo sve najbolje, obećavši da će potražiti Estu ako se ikad vrati u Indiju, što je, dodao je, malo verovatno. Kočama Beba rekla je Raheli da, ako želi, može da zadrži pismo. Rahel ga je vratila u koverat. Omekšala hartija savijala se kao krpa. Zaboravila je koliko vlažan može da bude monsunski vazduh u Ajemenemu. Nabrekli ormari su škripali. Zabravljeni prozori širom su se otvarali sami od sebe. Knjige su postajale meke i namreškane medu koricama. S večeri su se neobični insekti pojavljivali kao ideje, spaljujući se na Kočama Bebinim mutnim sijalicama od četrdeset vati. Ujutru su njihovi krckavi, sprženi ostaci pokrivali podove i prozorske daske i ostajali da šire težak zadah, sve dok ih Koču Marija ne bi pokupila metlom u svoj plastični dubrovnik. Nije se izmenila, junska Kiša. Nebo se otvaralo, a kapi vode šibale su zemlju vraćajući u život usahli stari bunar, ogrćući zelenom mahovinom svinjac bez svinja i bombardujući nepomične barice boje čaja, kao što uspomene bombarduju nepomične misli boje čaja. Trava je izgledala zadovoljno i vlažnozeleno. Razdragane ljubičaste gliste praznovale su u mulju. Koprivama su jezdili talasi. Drveće se klanjalo. Malo dalje, na vetru i kiši, uz obalu reke, sred iznenadne, gromovite dnevne tmine, šetao je Esta. Na sebi je imao majicu boje zgažene jagode, natopljenu kišom. Znao je da je Rahel stigla. Esta je oduvek bio tiho dete, tako da niko nije znao da kaže kada je tačno (makar koje godine, ako ne kog dana i meseca) prestao da govori. To jest, kada je potpuno prestao da govori. Ne može se, zapravo, znati tačno kad. Utišavao se postepeno, a potom zamukao. Neprimetno utihnuo. Kao da više nije imao o čemu da razgovara, niti šta da kaže. A ipak, Estino ćutanje nikad nije bilo neprijatno. Nikad napadno. Nikad bučno. U njemu se nisu krile optužbe ni prebacivanja. Beše to kao hibernacija, zimski san, psihološki ekvivalent onome što čine ribe dvodihalice da bi preživele sušnu sezonu; jedino što se, u Estinom slučaju, činilo da bi sušna sezona mogla potrajati zauvek. Vremenom je naučio kako da se stopi s okruženjem - s policama za knjige, vrtovima, zavesama, dovracima, ulicama, kako da izgleda neživ, gotovo nevidljiv nenaviknutom oku. Došljaci bi ga obično primetili tek kasnije, čak i ako su s njim bili u istoj prostoriji. Još duže bi im trebalo da primete da ne govori. Neki nisu primetili nikad. Esta je u svetu zauzimao veoma malo mesta. Kada je Esta, posle pogreba Sofi Mol, bio Vraćen, njihov otac ga je upisao u školu za dečake u Kalkuti. Nije bio odličan đak, ali nije ni zaostajao, niti pokazivao posebno slabe rezultate iz nekog predmeta. Prosečan učenik i zadovoljavajući uspeh behu uobičajene opaske koje su njegovi nastavnici upisivali u dnevnik. Ne učestvuje u grupnim aktivnostima, beše opaska koja se često ponavljala. Mada nikada nije razjašnjeno šta su, zapravo, podrazumevali pod "grupnim aktivnostima". Esta je završio školu s osrednjim uspehom i odbio da ide na fakultet. Umesto toga, počeo je da se bavi kućnim poslovima, izazivajući, u početku, nelagodnost kod oca i maćehe. Kao da je, na svoj način, nastojao da zaradi za stan i hranu. Čistio je, prao i peglao. Naučio je da kuva i da kupuje povrće. Prodavci, koji su sedeli u bazarima iza piramida nauljenog, uglačanog povrća, počeše da ga prepoznaju i da hitaju da ga usluže, uprkos negodovanju ostalih mušterija. Davali su mu zarđale kutije od filmskih rolni u koje je ređao odabrano povrće. Nikada se nije cenjkao. Nikada ga nisu prevarili. Pošto bi povrće bilo izvagano i plaćeno, stavljali su ga u njegovu crvenu plastičnu korpu (luk na dno, patlidžan i paradajz odozgo), 8

redovno mu poklanjajući grančicu korijandera i šaku ljutih papričica. Noseći punu korpu, Esta se peo u krcati tramvaj. Plutajući kao mehurić tišine u moru buke. Kada bi mu tokom obeda nešto zatrebalo, ustajao je i služio se sam. Jednom kada je stigla, tišina je ostala i obuzela Estu. Posegnula je za njim, prigrlivši ga močvarnim rukama. Ljuljuškala ga je u prastarom ritmu kojim bubnja srce fetusa. Svojim nečujnim, ljigavim pipcima gmizala mu je unutar lobanje, usisavajući doline i bregove njegovog sećanja, razmeštajući stare rečenice, brišući ih kada bi mu se našle navrh jezika. S njegovih misli svukla je reči koje bi ih mogle izraziti, ostavivši ih sljuštene i gole. Neizrecive. Neme. Nepostojeće za posmatrača sa strane. Polagano, u godinama koje su sledile, Esta se povlačio iz sveta. Navikao se na nespokojnog oktopoda koji je u njemu živeo, ubrizgavajući mastiljave opijate u njegovu prošlost. Razlog njegove ćutnje postupno postade sasvim skriven, sahranjen duboko pod naborima utešne svesti o sopstvenom postojanju. Kada se Kubčand, njegov voljeni, slepi, olinjali, neobuzdani sedamnaestogodišnji mešanac, odlučio na dugu i bolnu smrt, Esta ostade uz njega sve vreme, kao da mu od toga zavisi vlastiti život. S najboljim namerama, ali s veoma nepouzdanom bešikom, Kubčand se pred kraj života dovlačio do vratanaca napravljenih u dnu vrata, koja su vodila u baštu iza kuće, provlačio glavu i mokrio, nesigurnim, svetložutim mlazom, unutra. Prazne bešike i čiste savesti, pogledao bi Estu mutnozelenim očima, koje su na njegovoj osedeloj glavi izgledale kao neprozirna jezerca, i otkrivudao do vlažnog jastučeta, ostavljajući za sobom otiske mokrih šapa. Dok je Kubčand, umirući, ležao na svom jastučetu, na njegovim glatkim, ružičastim jajima Esta je mogao da vidi odraz prozora. I kroz njega nebo. I, jedanput, pticu koja je proletela nebom. Sama činjenica daje nešto tako nežno, tako nepodnošljivo krhko uspelo da preživi, da mu beše dopušteno da postoji, predstavljala je čudo za Estu, natopljenog mirisom suvih ruža i okrvavljenog sećanjem na slomljenog čoveka. Ptica u letu ogledala se u jajima starog psa. I učinila da se Esta glasno nasmeje. Pošto je Kubčand uginuo, Esta poče da hoda. Hodao je satima, bez prekida. U početku je obilazio samo svoj kraj, da bi kasnije odlazio sve dalje i dalje. Ljudi su svikli da ga viđaju po drumovima. Lepo odevenog muškarca nečujnog hoda. Lice mu je postalo preplanulo i grubo. Izborano. Izbrazdano suncem. Izgledao je mudriji no što beše. Poput ribara u gradu. S tajnama mora u nedrima. Sad kada se vratio, Vraćeni Esta počeo je da hoda po Ajemenemu. Pokatkad je hodao obalama reke koja je zaudarala na izmet i pesticide pristigle sa zajmovima Svetske banke. Gotovo sva riba je uginula. Onoj koja je preživela trulile su škrge i izbijali čirevi. Pokatkad je hodao putem. Pored novih, sveže umešenih, glaziranih kuća koje su zalivskim novcem podigle medicinske sestre, zidari, električari i bankovni službenici nakon godina krvavog, mukotrpnog rada u tuđini. Pored kivnih starijih kuća pozelenelih od zavisti, zgurenih nad privatnim garažama, među privatnim kaučukovim drvećem. Svaka od njih predstavljala je posrnuli feud sa vlastitom epopejom. Hodao je pored seoske škole, koju je njegov pradeda podigao za decu Nedodirljivih. Pored žute crkve Sofi Mol. Pored omladinskog kung-fu kluba Ajemenema. Pored medicinske škole "Nežni pupoljci" (za Dodirljive). Pored prodavnice u kojoj su se za kupone prodavali banane, pirinač i šećer. Banane su se klatile pod krovom u žutim grozdovima. S tavanice su visili konopci za koje štipaljkama behu zakačeni isečci iz jeftinih pornografskih časopisa, puni fotografija izmišljenih seksualnih manijaka iz južne Indije. Isečci su lenjo treperili na toplom povetarcu, mameći poštene mušterije da se zablenu u bujne nage žene potopljene u lokve lažne krvi. Pokatkad je Esta hodao putem pored "Srećne štampe" - stare štamparije druga Pilaja, u kojoj se nekad nalazilo sedište Komunističke partije Ajemenema. Tu su održavani ponoćni partijski sastanci i štampani i deljeni pamfleti s vatrenim stihovima marksističkih pesama. Zastava koja se vijorila na krovu klonula je i ofucala se. Crvena boja iskrvarila je iz nje. Sam drug Pilaj je svakog jutra izlazio u dvorište, ogrnut sivom jaknom. Ispod mekog, belog mundua ocrtavala su mu se jaja. Mazao se mlakim, pobiberenim kokosovim uljem i 9

mesio stare, oklembešene mišiće koji su mu se otezali s kostiju kao žvakaća guma. Sada je živeo sam. Njegova žena Kalajani umrla je od raka jajnika, a sin Lenjin se preselio u Delhi, gde je opsluživao strane ambasade. Ako bi, u času Estinog prolaska, drug Pilaj stajao ispred kuće mažući se uljem, ne bi propustio priliku da ga glasno pozdravi. "Esta Mon!", uzviknuo bi, glasom nekad zvonkim i prodornim, sada nesigurnim i lomnim poput šećerne trske s koje se sljuštila kora. "Dobro jutro! Tvoja uobičajena promenada?" Esta bi prošao, ni neučtivo, ni učtivo. Tek, bez reči. Drug Pilaj se pljeskao rukama po ćelom telu, zbog bolje cirkulacije. Nije mogao da oceni da li ga, nakon toliko godina, Esta prepoznaje ili ne. To ga nije preterano zanimalo. Premda njegova uloga u celoj priči nikako ne beše mala, drug Pilaj se nije osećao ni najmanje odgovornim za minule događaje. Celu stvar smatrao je Neizbežnom posledicom Neophodne politike. Ako hoćeš da napraviš kajganu, moraš razbiti nekoliko jaja. Drug Pilaj je, prevashodno, bio čovek politike. Profesionalni kajganoljubac. Gmizao je svetom kao kameleon. Nikad ne otkrivajući pravo lice, nikad ne odajući da ga ne otkriva. Ispuzavao je iz ruševina bez ijedne ogrebotine. U Ajemenemu beše prvi koji je čuo za Rahelin povratak. Vest ga nije toliko zbunila, koliko je probudila njegovu znatiželju. Esta je za druga Pilaja bio potpuni stranac. Njegov progon iz Ajemenema bio je iznenadan i nečujan, a zbio se veoma, veoma davno. Ali Rahel beše dobro poznata drugu Pilaju. Pratio je njeno odrastanje. Pitao se šta ju je nagnalo da se vrati. Nakon svih ovih godina. U Estinoj glavi bilo je tiho, sve dok nije stigla Rahel. Ona je sa sobom donela zvuk vozova koji prolaze, smenu svetlosti i senke na putniku kraj prozora. Svet koji godinama beše pod ključem pokuljao je napolje i Esta sebe više nije mogao da čuje od buke. Vozovi. Automobili. Muzika. Berzanski trgovci. Brana je pukla, a kovitlac podivljalih voda nahrupio je gutajući sve pred sobom. Komete, violine, parade, samoća, oblaci, brade, predrasude, liste, zastave, zemljotresi, očajanje - sve je iščezlo u halapljivom vrtlogu. Esta je koračao obalom ne osećajući kišu koja ga je kvasila, ni iznenadni drhtaj promrzlog šteneta koje ga je odabralo za gospodara i tapkalo uz njega. Prošao je pokraj stabla manga i stigao do nasipa koji se uzdizao kraj reke. Čučnuo je, obgrlio kolena i stao da se klati na kiši. Blato pod njegovim cipelama ispuštalo je neprijatne, coktave zvuke. Promrzlo štene se streslo - i posmatralo. Jedine osobe koje je Vraćeni Esta zatekao u kući po povratku u Ajemenem bile su Kočama Beba i Koču Marija, naprasita patuljasta kuvarica, srca kiselog kao sirce. Njihova baka Mamači je umrla. Čako je živeo u Kanadi, gde je, bez uspeha, trgovao antikvitetima. A što se tiče Rahel... Nakon što je Amu umrla (posle njene poslednje posete Ajemenemu, kada je stigla naduvena od kortizona, dok joj je iz nedara dopirala jeka slična povicima udaljenog muškog glasa), Rahel poče da luta. Od škole do škole. Raspuste je provodila u Ajemenemu, neprimetna za Čaka i Mamači (omekšale od patnje, mlitave od bola poput para pijanaca u seoskoj birtiji), ne primećujući Kočama Bebu. Što se tiče podizanja Rahel, Čako i Mamači su pokušali, ali bezuspešno. Obezbedili su staranje (hranu, odeću, školarinu), ali ne i brigu. Izgubljena Sofi Mol nečujno se kretala po kući u Ajemenemu, kao tihi stvor u soknicama. Skrivala se u knjigama i u hrani. U Mamačinoj futroli za violinu. U krastama i ranama na Čakovim cevanicama, koje je neprestano čačkao. Pod njegovim tromim, ženskim nogama. Zanimljivo kako ponekad sećanje na smrt traje mnogo duže od sećanja na ugašeni život. Dok je, tokom godina, bledelo sećanje na Sofi Mol (tragačicu za malim mudrostima: Kuda stare ptice odlaze da umru? Zašto one koje su umrle ne padaju s neba kao kamenice?; glasnicu grubih istina: Vas dvoje ste tamnokošci, a ja sam pola jednog ; gurua gadosti: Videla sam čoveka kome je u saobraćajnoj nesreći ispalo oko i ostalo da se klati na žilici kao jo-jo), izgubljena Sofi Mol postajala je sve robusnija i življa. Kao voćka koja zri. U svim godišnjim 10

dobima. Stalna kao državna služba. Sprovodeći Rahel od detinjstva (od škole do škole) do devojaštva. Rahel je prvi put stavljena na crnu listu kad joj je bilo jedanaest godina, u Nazarenskom samostanu, pošto je uhvaćena kako pred upraviteljičinom baštenskom kapijom ukrašava kravlju balegu cvetićima. Sutradan je na zboru morala da uzme Oksfordski rečnik i naglas pročita značenje reči izopačenost. Osobina ili stanje u kome je subjekt izopačen ili iskvaren, čitala je Rahel, dok su iza nje sedele zbijene monahinje stisnutih usana, a ispred nje se kikotalo more devojčica. Izopačenost: moralna perverzija; unutrašnja iskvarenost ljudske prirode, proizašla iz praroditeljskog greha; 'I odabrani i neodabrani dolaze na ovaj svet izopačeni i daleki od Boga, te sami ne mogu činiti ništa do greha.' J.H. Blant. Šest meseci kasnije isterana je odatle, nakon više puta ponovljenih žalbi starijih učenica. Bila je optužena (s pravom) da se sakriva iza vrata i namerno sudara sa starijim devojčicama. Nakon što ju je direktorka ispitala o ovom slučaju (najpre ulagujući joj se, potom mlateći je šibom, a onda izgladnjujući je), Rahel priznade da je to činila iz želje da utvrdi da li grudi bole ili ne. U toj hrišćanskoj ustanovi nije pominjano postojanje grudi. Smatralo se da iste ne bi ni trebalo da postoje, a ukoliko ne postoje - kako mogu da bole? Ovo beše prvo od tri izbacivanja. Razlog za drugo bilo je pušenje. Razlog za treće spaljivanje upraviteljičine veštačke punđe, koju je Rahel ukrala (kako je sama, pod prisilom, priznala). U svakoj školi koju je pohađala nastavnici su imali iste primedbe: a) bila je izuzetno učtivo dete i b) nije imala društvo. To je smatrano učtivom, usamljeničkom vrstom iskvarenosti. Jednako opasnom, ako ne i opasnijom od obične iskvarenosti, složili su se svi, sladeći se svojim učiteljskim neodobravanjem, vagajući ga na jeziku, lickajući ga kao bombonu. Kao da, šaputali su jedni drugima, ne zna kako da bude devojčica. Ne behu daleko od istine. Čudno, ali kao da se iz nebrige izrodilo nehotično oslobađanje duha. Rahel je odrasla bez uputstava. Bez ikoga ko bi ugovorio njenu udaju, bez ikoga ko bi joj dao miraz, pa tako i bez obaveznog muža koji bi se belasao na horizontu. Ako nije pravila buku, mogla je da se otisne u vlastita istraživanja - na primer, o grudima i da li one bole. Ili o veštačkim punđama i da li one gore. O životu i kako bi ga valjalo živeti. Kada je završila srednju školu, primljena je na Arhitektonski fakultet u Delhiju, ustanovu osrednjeg kvaliteta. Ovo ne beše ishod ozbiljnog, čak ni površnog zanimanja za arhitekturu. Tek, desilo se da se našla na prijemnom, polagala i položila. Više no znanjem, profesori behu zadivljeni veličinom njenih (ogromnih) crteža mrtve prirode, rađenih ugljem. Nehajne, odvažne linije pogrešno su protumačene kao umetničko samopouzdanje, mada ona koja ih je nacrtala, zapravo, ne beše umetnička duša. Na fakultetu je provela osam godina, ne završivši petogodišnje studije i ostavši bez diplome. Školarina beše mala, te joj nije bilo teško da zaradi za život. Prebivala je u hostelu, jela u dotiranoj studentskoj menzi, retko odlazila na predavanja i umesto toga radila kao tehnički crtač u sumornoj arhitektonskoj firmi koja je kao jeftinu radnu snagu koristila studente, uzimala njihove projekte i krivila ih kada bi nešto pošlo naopako. Ostale koji su studirali s njom, posebno mladiće, odbijala je njena hirovitost i gotovo divlji nedostatak ambicije. Ostavljali su je na miru. Nisu je pozivali u svoje lepe kuće, na svoje bučne zabave. Čak su je i profesori pomalo izbegavali, kloneći se njenih bizarnih, nepraktičnih građevinskih planova iscrtanih na jeftinom sivom papiru, kao i njene ravnodušnosti prema njihovim vatrenim kritikama. Povremeno je pisala Čaku i Mamači, ali se nije vraćala u Ajemenem. Čak ni kada je Mamači umrla. Čak ni kada se Čako iselio u Kanadu. Na Arhitektonskom fakultetu upoznala je Larija Mekaslina, koji je u Delhiju sakupljao materijal za doktorsku tezu pod naslovom Kreativjia energija u vernakularnoj arhitekturi. Prvi put je primetio Rahel u fakultetskoj biblioteci, a zatim, nekoliko dana kasnije, na tržnici 11

Han. Bila je u farmerkama i beloj majici. Komad pačvork-prekrivača beše joj zakopčan oko vrata. Vijorio se za njom kao plašt. Bujnu kosu vezala je u rep da bi izgledala ravna, a ne talašasta. Majušni dijamant svetlucao joj je u nozdrvi. Imala je besmisleno lepe ključne kosti i žustar hod. Evo džez melodije, pomisli Lari Mekaslin prateći je do knjižare, u kojoj ni jedno od njih nije gledalo knjige. Rahel je skliznula u brak kao putnik koji na aerodromu sklizne na slobodno sedište. S osećanjem da je Sela. Sa Larijem je otputovala u Boston. Kada je Lari držao svoju ženu u naručju (njen obraz uz njegovo srce), mogao je da je vidi odozgo. Da gleda crno gnezdo njene kose. Kada bi stavio prst blizu ugla njenih usana, osetio bi blago pulsiranje. Voleo je tu tačku. Nejasno, nesigurno poskakivanje pod njenom kožom. Dotakao bi je slušajući očima, poput oca koji oseća pokrete svog nerođenog deteta u majčinoj utrobi. Držao ju je kao poklon. Koji mu je darovan iz ljubavi. Nešto mirno i sićušno. Nepodnošljivo dragoceno. Ali kada su vodili ljubav, vređale su ga njene oči. Vladale su se kao da pripadaju nekom drugom. Nekom ko posmatra. Gleda kroz prozor put mora. Put čamca na reci. Kao da pripadaju prolazniku u magli, lica zaklonjenog šeširom. Bio je ogorčen jer nije znao šta taj pogled znači. Pogled ukočen između ravnodušnosti i očajanja. Nije znao da se negde, na primer, u zemlji iz koje Rahel dolazi, različite vrste očajanja bore za preimućstvo. I da lično očajanje nikada ne može biti dovoljno očajno. Da se nešto dešava kada lični nemir, skrenuvši s puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog, olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda. Da Veliki Bog zavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti. A Mali Bog (ušuškan i uzdržan, ličan i ograničen) odlazi oprljen, smejući se omamljeno vlastitoj nepromišljenosti. Naviknut na stalne potvrde vlastite beznačajnosti, Mali Bog je postao prilagodljiv i istinski ravnodušan. Ništa nije imalo veliki značaj. Malo šta je značilo. I što je manje značilo, manje je značilo. Nikada ne beše dovoljno bitno. Jer, desile su se Gore Stvari. U zemlji iz koje je došla Rahel, večito ukopanoj između užasa rata i strahote mira, Gore Stvari dešavale su se bez prestanka. I tako se Mali Bog nasmeja šupljim smehom i veselo odskakuta dalje. Kao bogati dečak u kratkim pantalonicama. Zviždukao je šutirajući kamenčiće. Izvor njegovog krhkog ushićenja beše relativno neznatna veličina njegove nesreće. Uzverao se u oči ljudi, pretvorivši se u izraz srdžbe. Ono što je Lari Mekaslin video u Rahelinim očima ne beše očajanje, već vrsta prisilnog optimizma. Praznina na mestu Estinih reči. Od njega se nije moglo očekivati da razume da je praznina kod bliznakinje isto što i tišina kod blizanca. Da to dvoje ide zajedno. Kao kašika u kašiku. Kao tela dugogodišnjih ljubavnika. Rahel je, nakon razvoda, nekoliko meseci radila u indijskom restoranu u Njujorku, a zatim nekoliko godina kao noćna službenica na benzinskoj pumpi blizu Vašingtona, iza neprobojnog stakla pred kojim su povremeno povraćali pijanci i gde su joj podvodači predlagali unosnije poslove. Dva puta je videla kako ljude ubijaju kroz prozor automobila. I jedanput čoveka izbačenog iz automobila s nožem u leđima. A zatim joj je Kočama Beba pisala da se Vraćeni Esta vratio. Rahel je dala otkaz i sa zadovoljstvom napustila Ameriku. Da bi se vratila u Ajemenem. Esti na kiši. Kočama Beba je sedela za kuhinjskim stolom u staroj kući na bregu, nastojeći da zguli debelu, penastu gorčinu s postarijeg krastavca. Na sebi je imala iznošenu kariranu pamučnu haljinu s puf-rukavima, pokrivenu žutim flekama od dumbira. Ispod stola su se klatila njena majušna, negovana stopala, kao u malog deteta na visokoj stolici. Behu natečena od viška vode, sličnija jastučićima u obliku stopala. Kada bi, u prošlosti, posetilac pohodio kuću u Ajemenemu, Kočama Beba se trudila da skrene pažnju na njegova velika stopala. Tražila bi 12

da proba njegove papuče i govorila: "Pogledaj koliko su mi velike!" Zatim bi šetala po kući zadižući sari, kako bi svi mogli da se dive njenim malim stopalima. Gulila je krastavac, jedva prikrivajući likovanje. Beše ushićena činjenicom da Esta nije ni progovorio s Rahel. Da ju je pogledao i prošao kraj nje. Izašao na kišu. Kao što je činio i sa svima ostalima. Imala je osamdeset tri godine. Oči iza debelih stakala behu joj razlivene kao puter. "Lepo sam ti kazala, zar nisam?", rekla je Raheli. "Šta si očekivala? Poseban tretman? Kažem ti, izgubio je razum. Više ne prepoznaje ljude. Šta si ti mislila?" Rahel ne reče ništa. Mogla je da oseti ritam Estinog ljuljuškanja, kišu na njegovoj koži. Mogla je da čuje promukli, uskovitlani svet u njegovoj glavi. Kočama Beba pogleda Rahel s osećanjem nespokojstva. Već je zažalila što joj je pisala o Estinom povratku. Ali, šta je drugo mogla da učini? Da ga vuče na grbači do kraja života? Ona nije bila odgovorna za njega. Ili, možda, jeste? Tišina je sedela između devojke i baba tetke kao treća osoba. Kao stranac. Natečen. Zarazan. Kočama Beba reši da pred spavanje zaključa vrata svoje sobe. Pokušala je da zapodene razgovor. "Kako ti se sviđa moja frizura?" Dotakla je novu frizuru rukom kojom je čistila krastavac. Na kosi ostade nepomična kap gorke pene. Rahel nije mogla da smisli odgovor. Posmatrala je Kočama Bebu kako guli krastavac. Žuti listići kore ostavljali su fleke na njenim grudima. Kao gavran crna, ofarbana kosa pokrivala joj je glavu poput vune razmotane s klupka. Na čelu joj je ostao sivkasti trag farbe, kao da se u senci skrivalo još kose. Rahel primeti da je počela da se šminka. Karmin. Senka za oči. Malo rumenila. Kako je kuća bila mračna, jer je ona verovala samo u sijalice od četrdeset vati, usta od karmina uvek joj behu malo po strani od pravih usta. Oslabila je u licu i ramenima, te više ne beše okrugla, već konusna žena. Ali dok je sedela, širokih kukova sakrivenih pod stolom, izgledala je gotovo krhko. Mutno trpezarijsko svetio izglačalo je bore na njenom licu, koje je sada - na čudan, ugasli način - izgledalo mlađe. Nosila je mnogo nakita. Nakita Raheline pokojne bake. Sav njen nakit. Svetlucavo prstenje. Dijamantske minđuše. Zlatne narukvice i prelepo urađen debeo zlatan lanac, koji je povremeno dodirivala kako bi se uverila da je tu i da je njen. Kao mlada nevesta, u neverici pred vlastitom srećom. Živi život unazad, pomisli Rahel. Beše ovo neobično pronicljiv zaključak. Kočama Beba jeste živela život unazad. Kao mlada devojka odrekla se materijalnog sveta koji je sada, kao starica, primala natrag u naručje. Držala ga je u zagrljaju, a zagrljaj joj beše uzvraćen. Kada joj je bilo osamnaest godina, Kočama Beba se zaljubila u oca Maligana, mladog irskog redovnika koji je godinu dana boravio u Kerali kao emisar semeništa u Madrasu. Proučavao je indijske rukopise, kako bi kasnije mogao da ih osudi na inteligentan način. Svakog četvrtka ujutru otac Maligan je dolazio u posetu velečasnom I. Džonu Ajpu, Kočama Bebinom ocu, svešteniku crkve Mar Toma. U hrišćanskoj zajednici velečasni Ajp bio je naširoko poznat kao čovek koga je blagosiljao lično patrijarh Antiohije, glava Sirijske hrišćanske crkve. Ovaj događaj postao je deo folklora Ajemenema. Godine 1876, kada Kočama Bebinom ocu beše sedam godina, njegov otac ga povede da vidi patrijarha koji se nalazio u poseti sirijskim hrišćanima Kerale. Našli su se u prvom redu ljudi kojima se patrijarh obraćao sa zapadnog trema kuće Kaleni u Kočinu. Sapnuvši nešto sinu na uvo, otac ugrabi priliku i odlučno gurnu dečaka napred. Klecavih kolena i obamro od straha, budući velečasni je prišao i svojim užasnutim usnama poljubio prsten na srednjem patrijarhovom prstu, ostavljajući na njemu trag pljuvačke. Patrijarh je obrisao prsten o rukav i blagosiljao dečaka. Dugo nakon što je odrastao i postao sveštenik, velečasni Ajp ostao je poz-

13

nat kao Punjan Kandžu - Blagosloveni Mališa; ljudi su pristizali čamcima čak iz Alepeja i Ernakulama, dovodeći decu da ih on blagoslovi. Uprkos priličnoj razlici u godinama između oca Maligana i velečasnog Ajpa, kao i pripadništvu različitim crkvenim redovima (kojima nezadovoljstvo beše jedina dodirna tačka), obojica su uživala u ovom druženju, te je otac Maligan često pozivan da ostane na ručku. Od njih dvojice, samo jedan beše svestan čulnog uzbuđenja koje je, kao plima, raslo u tanušnoj devojci koja se motala oko stola dugo nakon što bi trpeza bila ispražnjena. U početku je Kočama Beba nastojala da zavede oca Maligana nedeljnim predstavama glumljenog milosrđa. Četvrtkom ujutru, u vreme nailaska oca Maligana, Kočama Beba bi kraj bunara dograbila neko siroto seljače i stala na silu da mu trlja ispupčena rebra hrapavim crvenim sapunom. "Dobro jutro, oče!", uzvikivala je Kočama Beba čim bi ga ugledala, s osmehom koji beše u potpunom protivrečju sa siledžijskim stiskom kojim je držala dečju ruku, sklisku od sapunice. "Dobro jutro tebi, Bebo!", rekao bi otac Maligan zaustavljajući se i sklapajući kišobran. "Nešto sam želela da vas pitam, oče", govorila je Kočama Beba. ,,U dvadeset trećem pevanju desetog poglavlja Prve poslanice Korinćanima piše: ,Sve mi je slobodno, ali mi nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali mi nije sve na dobro.' Oče, kako je moguće da su njemu dozvoljene sve stvari? Mislim, mogu da shvatim da su mu dozvoljene neke stvari, ali..." Otac Maligan beše više no polaskan osećanjima koja je pobudio u zgodnoj, mladoj devojci koja stajaše pred njim uzdrhtalih usana spremnih na poljupce i usplamtelih očiju crnih kao ugalj. Jer i on beše mlad i možda ne sasvim nesvestan da su ozbiljna objašnjenja kojima je razgonio njene lažne biblijske sumnje u dubokom neskladu s uzbudljivim obećanjem koje joj je davao usplamtelim, smaragdnim očima. Svakog četvrtka, nepokolebani nemilosrdnim podnevnim suncem, stajali su kraj bunara. Mlada devojka i neustrašivi jezuit, oboje trepereći od nehrišćanske strasti. Koristeći Bibliju kao izgovor da budu zajedno. Usred njihovog razgovora, nesrećno sapunjavo dete prisiljeno na kupanje uspelo bi da se istrgne. Tada se otac Maligan vraćao u stvarnost, govoreći: ,,Opa-la! Uhvatimo ga pre no što zaradi prehladu!" Zatim bi ponovo otvorio kišobran i udaljio se, u odeždi boje čokolade i udobnim sandalama, kao kamila koja hita na ugovoreni sastanak. Na uzici je vukao ranjeno srce mlade Kočama Bebe, srce koje poskakivaše za njim, spotičući se o lišće i kamenčiće. Izubijano i gotovo slomljeno. Minu cela godina četvrtaka. I dođe vreme da se otac Maligan vrati u Madras. Kako milosrđe nije dovelo do opipljivih rezultata, očajna mlada Kočama Beba sve svoje nade uloži u veru. Pokazujući upornu svojeglavost (koja se, u ono vreme, kod mladih devojaka smatrala lošom koliko i neki fizički nedostatak - zečja usna, na primer, ili ćopavost), Kočama Beba se ogluši o želje svog oca i postade rimokatolkinja. Nakon što je od Vatikana dobila blagoslov, zaredila se i stupila u samostan u Madrasu. Gajila je nadu da će joj tako biti pružena mogućnost da provodi vreme s ocem Maliganom. Zamišljala je kako vode teološke rasprave u grobno tihim sobama, zamračenim teškim somotskim zastorima. To beše sve što je želela. Sve čemu je smela da se nada. Da mu bude blizu. Dovoljno blizu da oseti miris njegove brade. Vidi grubo tkanje njegove mantije. Voli ga očima. Veoma brzo uvidela je uzaludnost ovakvog poduhvata. Shvatila je da su starije sestre pred sveštenike i biskupe iznosile biblijske sumnje dubokoumnije no što će njene ikada biti, i da će proći godine pre no što se nade u blizini oca Maligana. U samostanu postade nespokojna i nesrećna. Na glavi joj izbi alergijski osip od vela koji je nosila. Uvide da govori engleski bolje od svih ostalih i to je učini usamljenijom no ikad. Nakon godinu dana Kočama Bebinog boravka u samostanu, njen otac poče da prima zbunjujuća pisma. Najdraži tata, dobro sam i srećno u službi Naše Gospe. A li čini se da je Kohinor nesrećna i da pati za kućom. Najdraži tata, danas je Kohinor povraćala posle ručka i ima temperaturu. Najdraži tata, izgleda da samostanska hrana ne prija Kohinor, mada se 14

meni dopada. Najdraži tata, Kohinor je uzrujana, jer joj se čini da je njena porodica ne razume i ne mari za nju... U ono vreme, Kohinor beše naziv najvećeg dijamanta na svetu; velečasni Ajp nije znao ni za koga drugog s tim imenom. Pitao se kako se devojka muslimanskog imena našla u katoličkom samostanu. Kočama Bebina majka beše ta koja je, naposletku, shvatila da je Kohinor, u stvari, sama Kočama Beba. Setila se da je, nekada davno, pokazala Kočama Bebi testament svog oca (Kočama Bebinog dede), u kome on za svoje unuke kaže: Jmam sedam dragulja, od kojih je jedan moj Kohinor." U nastavku je svakom unučetu zaveštao malo novca i nakita, ne otkrivajući koje od njih je smatrao svojim Kohinorom. Kočama Bebina majka shvati da je Kočama Beba, iz nepoznatog razloga, verovala da je mislio na nju i odlučila, tokom godina provedenih u samostanu, da oživi Kohinor i tako prenese porodici svoja osećanja, znajući da sva pošta prolazi kroz igumanijine ruke. Velečasni Ajp je otišao u Madras i izveo kćer iz samostana. Radovala se odlasku, ali je uporno odbijala da se preobrati, te je ostatak života provela kao rimokatolkinja. Velečasni Ajp shvati da je njegova kći na lošem glasu i da je mala mogućnost da će uspeti da se uda, te zaključi da bi za nju bilo dobro da nastavi školovanje, kad već ne može da nade muža. Omogućio joj je da ode u Ameriku i pohađa kurs na fakultetu u Ročesteru. Dve godine kasnije, Kočama Beba se vratila iz Ročestera s diplomom iz ornamentalne hortikulture, zaljubljenija no ikad u oca Maligana. Malo šta ostade od one vitke, zgodne devojke. Kočama Beba je u Ročesteru postala veoma debela. Golema, zapravo. Čak je i stidljivi mali krojač u Čangam Bridžu tražio da mu bluzu plati po ceni muške košulje. Da ne bi bludela u mislima, otac joj poveri brigu nad baštom kuće u Ajemenemu, koja pod njenim rukama postade bujan, ogorčen vrt. Pohodili su ga brojni posetioci, koji pristizahu čak i iz Kotajama. Bašta je ležala na strmini; beše kružnog oblika i obrubljena vijugavim puteljkom. Kočama Beba ju je pretvorila u raskošan lavirint patuljastih živica, kamenja i statua. Njen omiljeni cvet beše anturijum. Anthurium andraeanum. Imala je čitavu zbirku: "rubrum", "medeni mesec" i mnoštvo japanskih vrsta. Boje njihovih sočnih listova kretale su se od melirano crne do krvavocrvene i žarkonarandžaste. Njihovi upadljivi, sočni, mesnati šiljci behu večito žuti. Usred Kočama Bebine bašte, okružen cvetovima kane i floksa, nalazio se mermerni andelak koji je, u beskrajnom srebrnom luku, piškio u plitak bazenčić. U bazenčiću je cvetao jedan jedini plavi lotos, a u svakom uglu plutao je po gipsani patuljak, rumenih obraza i sa šiljatom crvenom kapom na glavi. Kočama Beba je provodila popodneva u svojoj bašti. U sariju i gumenim čizmama, sa svetlonarandžastim baštenskim rukavicama na rukama, vešto je baratala ogromnim makazama za kresanje živice. Kao ukrotiteljka lavova, pripitomljavala je izuvijane puzavice i negovala nakostrešene kaktuse. Obrezivala je krošnje bonsaija i tetošila retke orhideje. Klimi je objavila rat. Pokušala je da odgaji alpsko cveće i kinesku guavu. S večeri je mazala stopala kremom i uklanjala zanoktice na nožnim prstima. Ornamentalna bašta napuštena je nakon više od pola veka pomne, neumoljive pažnje kojom beše obasipana. Prepuštena samoj sebi, počela je da raste divlja i razuzdana, slična cirkusu u kome su životinje zaboravile svoje tačke. Korov, koji su ljudi nazivali "komunistička pača" (pošto je u Kerali bujao kao komunizam), ugušio je egzotično bilje. Jedino puzavice produžiše da rastu, kao nokti na nogama leša. Provlačile su se kroz nozdrve ružičastih gipsanih patuljaka i cvetale u njihovim šupljim glavama, dajući im poluiznenađen izraz, kao da će svakog časa kinuti. Razlog za ovo iznenadno, olako odbacivanje beše nova ljubav. Na krov Kočama Bebine kuće u Ajemenemu postavljena je satelitska antena. Zahvaljujući satelitskoj televiziji, predsedavala je Svetom iz svoje dnevne sobe. Nije teško razumeti neverovatno uzbuđenje koje se rodilo u Kočama Bebi. Ono nije raslo postepeno, već je buknulo preko noći. Plavuše, ratovi, glad, fudbal, seks, muzika, državni udari - sve je stiglo istim vozom. Istovremeno raspakovano. Odselo u istom hotelu. Sada je čitavim ratovima, izgladnelim narodima, slikovitim pokoljima i Bilu Klintonu moglo biti naloženo da se, poput sluga, pojave u 15

Ajemenemu, gde donedavno najglasniji zvuk beše pisak autobuske sirene. Dok je njena ornamentalna bašta venula i umirala, Kočama Beba je gledala utakmice En-Bi-Ej lige, turnire kriketa i teniski turnir Grend slem. Preko nedelje je pratila serije Odvažni i lepi i Santa Barbara, u kojima su mršave plavuše nakarminisanih usana i frizura krutih od laka za kosu zavodile androide i branile svoje seksualne imperije. Kočama Beba je obožavala njihove svetlucave haljine i lajave, dovitljive odgovore. Danju se prisećala nepovezanih scena, kikoćući se sama u sobi. Koču Marija, kuvarica, i dalje je nosila teške zlatne minduše, koje su joj nepovratno izobličile uši. Uživala je u seriji Rvačka manija, u kojoj su se brutalno premlaćivali Halk Hogan i Gospodin Savršeni, utegnuti u helanke sa šljokicama, vratova širih od glava. Smeh Koču Marije krio je okrutnost koja se katkad oseti u smehu male dece. Po vasceli dan sedele su u dnevnoj sobi, Kočama Beba na stolici s dugačkim naslonima za ruke ili na ležaljci (zavisno od stanja u kome joj behu stopala), Koču Marija na podu kraj nje (menjajući kanale čim bi joj se za to ukazala prilika), zatočene sred bučne televizijske tišine. Jedna snežnobelih vlasi, druga kose ofarbane u crno kao ugalj. Učestvovale su u svim takmičenjima, koristile sva reklamna sniženja i u dva navrata postale dobitnice nagrada majice kratkih rukava i malog termosa, koji je Kočama Beba držala pod ključem u svom ormaru. Kočama Beba je volela kuću u Ajemenemu i ljubomorno čuvala nameštaj koji je nasledila, nadživevši sve ostale. Ormare, plastične stolice, krevete iz Delhija, bečki toaletni stočić s ispucalim kvačicama od slonovače, violinu i stalak koji su pripadali Mamači. Trpezarijski sto od palisandera koji je napravio Veluta. Plašila se gladi iz emisija Bi-Bi-Sija i televizijskih ratova na koje je naletala menjajući kanale. Njen stari strah od revolucije i pošasti marksizma-lenjinizma raspiren je novim televizijskim brigama zbog rastućeg broja očajnika i beskućnika. Etničko čišćenje, glad i genocid smatrala je direktnom pretnjom za svoj nameštaj. Vrata je držala zaključana a prozore zabravljene, osim kada bi ih koristila. Prozori su korišćeni u posebne svrhe. Za ulazak Malo Svežeg Vazduha. Za Plaćanje Mlekadžiji. Za Izbacivanje Ose (koju bi Koču Marija progonila peškirom po kući). Pod ključem je držala čak i bedan, oljušteni frižider u kome je čuvala nedeljnu zalihu puter-kifli koje joj je Koču Marija donosila iz Najboljepekare u Kotajamu, kao i dve boce pirinčane vode koju je pila umesto obične. U jednoj od pregrada čuvala je preostale tanjire iz Mamačinog servisa, oslikane žalosnim vrbama. U pregradi za sir i puter držala je dvanaest bočica insulina koje joj je donela Rahel. Sumnjala je da ovih dana čak i nedužni i krupnooki mogu biti kradljivci posuda, ljubitelji puter-kifli ili gramzivi dijabetičari koji kruže Ajemenemom u potrazi za uvoznim insulinom. Nije verovala ni blizancima. Smatrala je da su Spremni na Sve. Na sve, bez izuzetka. Mogli bi da ukradu poklon koji su mi doneli, pomisli i strese se, shvativši koliko joj malo treba da ponovo počne da ih posmatra kao jedno. Nakon svih ovih godina. Žurno se ispravi, odlučna da ne dopusti da joj se prošlost zavuče pod kožu. Ona. Ona bi mogla da ukrade poklon koji mi je donela. Pogleda Rahel, koja je stajala kraj trpezarijskog stola, i zapazi njenu sablasnu tajnovitost i moć da ostane veoma mirna i veoma tiha, veštinu kojom je, čini se, ovladao i Esta. Kočama Bebu je pomalo plašila Rahelina ćutljivost. "Pa?", reče. Glas joj beše piskutav i drhtav. "Kakvi su ti planovi? Koliko dugo ćeš ostati? Šta si odlučila?" Rahel pokuša da odgovori. Reči joj behu nazub-ljene poput parčića isečenog lima. Otišla je do prozora i otvorila ga. Da pusti Malo Čistog Vazduha. "Zatvori kad završiš", reče Kočama Beba i zatvori svoje lice kao fioku. S prozora se više nije videla reka. Videla se sve dok Mamači nije zatvorila zadnji trem prvim kliznim vratima u Ajemenemu. Portreti velečasnog I. Džona Ajpa i Alejuti Amači (Estinih i Rahelinih pradede i prababe) preneti su na prednji trem kuće. 16

Tu su visili i sada. Blagosloveni Mališa, njegova žena, a između njih preparirana glava bizona. Samouverenim osmehom pretka velečasni Ajp smešio se prema putu, umesto prema reci. Alejuti Amači delovala je neodlučnije. Kao da hoće da se osvrne, a ne može. Verovatno joj ne beše lako da napusti reku. Njene oči bile su okrenute na istu stranu kao i oči njenog muža, ali joj se srce osvrtalo. Teške kunuku minđuše od potamnelog zlata (dokaz velikodušnosti Blagoslovenog Mališe) isteglile su joj usne rese i visile dotičući ramena. Kroz rupe na resama videli su se se topla reka i senovite krošnje svijene ka vodi. I ribari u čamcima. I ribe. Kao što morskom školjkom večito plovi sena mora, tako je i kućom u Ajemenemu, iz koje se više nije videla reka, ostala da plovi njena sena. Sena brzaka, talasanja i užurbanih riba. Nalakćena na trpezarijski prozor, kose zamršene vetrom, Rahel je gledala kako kiša dobuje po zarđalom limenom krovu stare fabrike njene bake. "Rajska turšija & slatko". Ležala je između kuće i reke. Turšija, džemovi, kašice, kari u prahu, ananas u konzervi, nekada se sve se to proizvodilo u ovoj fabrici. I džem od banana, ilegalno, nakon što ga je Organizacija za kontrolu prehrambenih proizvoda zabranila, jer se nije uklapao u postojeće specifikacije i nije mogao biti zaveden ni kao džem, ni kao želatin. Previše redak za želatin, previše gust za džem. Nejasne, neodredive gustine, rekli su. Makar po njihovim knjigama. Gledajući unazad, Raheli se učini da je pitanje svrstavanja u njenoj porodici zadiralo mnogo dublje od pitanja gde spadaju džem i želatin. Možda Amu, Esta i ona behu najveći prestupnici. Ali, ne behu jedini. Tu su bili i ostali. Svi su oni prekršili pravila. Svi su stupili na zabranjeno tie. Svi su se poigrali zakonima koji određuju koga bi trebalo voleti. I kako. I koliko. Sa zakonima koji bake čine bakama, ujake ujacima, majke majkama, rođake rođakama, džem džemom, a želatin želatinom. Postojalo je vreme u kome ujaci postadoše očevi, majke ljubavnice, a rođake umreše i odoše pod zemlju. Postojalo je vreme u kome nezamislivo postade zamislivo. U kome se nemoguće uistinu desilo. Čak i pre no što je sahranjena Sofi Mol, policija je pronašla Velutu. Na rukama su mu ostali tragovi lisica. Hladnih lisica gorkometalnog mirisa. Kao čelični autobuski rukohvati i njihov miris na kondukterovim rukama. Kada je sve bilo gotovo, Kočama Beba reče: "Kako seješ, tako ćeši žnjeti." Kao da ona nije imala ništa sa Setvom i Žetvom. Na svojim majušnim stopalima vratila se kukičanju. Njeni mali nožni prsti nisu doticali tle. Ideja da Esta bude Vraćen beše njena. Bol i gorčina zbog kćerkine smrti bili su sapeti u Kočama Margareti kao razjarena opruga. Bez reči je udarala Estu čim bi ugrabila priliku, u danima preostalim do njenog povratka u Englesku. Rahel je gledala kako Amu pakuje Estin mali kofer. "Možda su u pravu", prošaputala je Amu. "Možda je dečaku zaista potreban Baba." Rahel je videla da su joj oči crvene i zgasle. Tražili su pismeni savet od Stručnjaka za blizance iz Hajderabada. Odgovorio im je da razdvajanje monozigotskih blizanaca nije preporučljivo, dok se dvojajčani blizanci ne razlikuju od obične braće i sestara, te se kod njih može očekivati uobičajena tuga koju osećaju deca iz razorenih domova, ali ništa više od toga. Ništa neuobičajeno. I tako Esta beše Vraćen vozom, s limenim koferom i bež šimikama spakovanim u putnu torbu kaki boje. Prvom klasom, poštanskim za Madras, odakle će ga očev prijatelj odvesti do Kalkute. 17

Poneo je kovčežić za užinu i u njemu sendvič s paradajzom. Poneo je čuturicu s nacrtanim orlom. I strahotne slike u glavi. Kišu. Uzburkanu, mastiljavu vodu. I miris. Otužno sladak. Kao miris suvih ruža na povetarcu. Ali gore od svega što je poneo u sebi beše sećanje na mladića s očima starca. Sećanje na natečeno lice i smrvljen, izvrnut osmeh. Na rastuće jezero bistre tečnosti u kojoj se ogledala gola sijalica. Na otvoreno, zakrvavljeno oko koje je lutalo zaustavivši se na njemu. Na Esti. A šta je učinio Esta? Pogledao je u to ljubljeno lice i rekao : Da. Da, to je bio on. Reč koje se Estin oktopod nije mogao dočepati: Da. Beše nemoćan. Reč je ostala smeštena duboko u prevojima i brazdama njegove utrobe, kao komadie manga među kutnjacima. Koji se ne da iščačkati.

S praktične tačke gledišta, verovatno bi se moglo ustvrditi da je sve počelo kada je Sofi Mol stigla u Ajemenem. Možda je istina da se život može promeniti u jednom danu. Da nekoliko sati može uticati na konačan ishod više života. A kada se to desi, neophodno je tih nekoliko sati, sličnih ostacima na zgarištu spaljene kuće - ugljenisanom satu, nagoreloj fotografiji, oprljenom nameštaju - izbaviti iz ruševina i pažljivo ispitati. Sačuvati ih. Utvrditi njihov značaj. Sitna zbivanja, svakodnevne stvari smrskane i iznova sastavljene. Prožete novim značenjem. Pretvorene, nenadano, u izbeljeni kostur priče. Ipak, reći da je sve počelo kada je Sofi Mol stigla u Ajemenem znači posmatrati stvari samo iz jednog ugla. Jednako bi se moglo ustvrditi da je sve počelo pre mnogo hiljada godina. Daleko pre pojave marksista. Pre no što Britanci zauzeše Malibar, pre holandskog protektorata, pre dolaska Vaska de Game, pre Zamorinog osvajanja Kalikata. Pre no što trojica sirijskih biskupa behu pronađeni kako plutaju morem u svojim ljubičastim odorama, stradali od portugalske ruke, s morskim zmijama svijenim na grudima i s ostrigama upletenim u zamršene brade. Moglo bi se ustvrditi da je sve počelo daleko pre no što je hrišćanstvo doplovilo brodom i počelo da sipi nad Keralom, kao čaj iz čajne kesice. Da je sve, zapravo, počelo u danima kada su ustanovljeni Zakoni ljubavi. Zakoni koji propisuju koga bi trebalo voleti. I kako. I koliko.

IPAK, iz praktičnih razloga, u beznadno praktičnom svetu...

PAPAČIJEV NOĆNI LEPTIR ... beše neboplavi dan decembra šezdeset devete (hiljadu devetstota ostaje nema). Vreme kada se u životu jedne porodice može desiti događaj koji će njen skriveni moral prenuti na odmorištu i poslati ga na površinu, kao mehurić, da tamo ostane da pluta. Nakratko. Ničim zaklonjen. Svima na vidiku. Neboplavi plimut osunčanih krila prolazio je kraj polja mladog pirinča i starog kaučukovog drveća, jureći ka Kočinu. Dalje na istoku, na zemlju sličnog krajolika (džungle, reke, pirinčana polja, komunisti) bačeno je dovoljno bombi da se cela zemlja pokrije s decimetar i po čelika. Ali ovde je vladao mir, a porodica u plimutu putovala je bez straha i crnih slutnji. 18

Plimut je nekada pripadao Papačiju, Rahelinom i Estinom dedi. Kada je on umro, pripao je Mamači, njihovoj baki. Rahel i Esta su putovali u Kočin da po treći put vide film Moje pesme, moji snovi. Znali su sve pesme napamet. Nakon toga će svi zajedno odsesti u hotelu "Morska kraljica", koji miriše na starovremsku kuhinju. Rezervisali su sobe. Rano sutradan trebalo je da odu na aerodrom u Kočinu i dočekaju Čakovu bivšu ženu, njihovu englesku tetku Margaret, kao i njihovu rođaku Sofi Mol. Stizale su iz Londona da provedu božične praznike u Ajemenemu. Ranije te godine drugi muž Kočame Margaret, Džo, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Kada je Čako čuo za nesreću, pozvao ih je u Ajemenem. Rekao je da ne može ni da ih zamisli kako provode usamljen, sumoran Božić u Engleskoj. U kući punoj uspomena. Amu je tvrdila da Čako nikada nije prestao da voli Kočamu Margaret. Mamači se nije slagala. Više joj se dopadalo da veruje kako je nikad nije ni voleo. Rahel i Esta nikada nisu videli Sofi Mol. O njoj su, doduše, čuli mnogo toga tokom protekle nedelje. Od Kočama Bebe, od Koču Marije, čak i od Mamači. Ni one je nisu videle, ali su se vladale kao da je odavno poznaju. Beše to Šta će misliti Sofi Mol? nedelja. Cele nedelje Kočama Beba je neumorno prisluškivala blizance, a kad god bi ih uhvatila da govore na malajalamu, propisala bi im malu novčanu kaznu i za toliko im smanjila džeparac. Primorala ih je da napišu, svako po sto puta, rečenicu Uvek ću govoriti engleski. Nazvala je to kaznenom merom. Kada su završili, sve je podvukla crvenom olovkom, da ispisane rečenice ne bi iskoristili kada budu ponovo kažnjeni. Naterala ih je da uvežbaju pesmu koju će na engleskom pevati u kolima, na povratku. Morali su da se izražavaju pravilno, kao i da strogo paze na izgovor. Iz-gov-vor. Rad-dujmo se Bogu Uv-vek Kažem opet, Rad-dujmo se Radujmo se Radujmo se Kažem opet, Rad-dujmo se! Estino pravo ime beše Estapen Jako. Rahelino Rahel. Trenutno nisu imali prezime, jer se Amu dvoumila da li da se vrati na svoje devojačko, premda je tvrdila da žene, ostavljene da biraju između prezimena oca i prezimena muža, nemaju bogzna kakav izbor. Esta je nosio bež šimike i šišao se po ugledu na Elvisa Prislija. Frizura sa Svečanom Loknom za izlaske. Omiljena Elvisova pesma bila mu je "Žur". "Some like to rock, some like to roll", pevušio je kada bi ostao sam, koristeći reket za badmington umesto gitare i izvijajući gornju usnu kao Elvis. "But moonin' an' a-groonin' gonna satisfy mah soul, let's have a pardy..." Esta je imao bademaste, snene oči. Stalni prednji zubi nikli su mu nedavno. Rahelini stalni zubi iščekivali su u njenim desnima kao reči u olovci. Zbunjujuća beše činjenica da osamnaest minuta starosne razlike može biti razlog za toliku razliku u brzini rasta prednjih zuba. Veći deo Raheline kose kočoperio se na vrhu njene glave kao palmica, zahvaljujući Ljubavi-u-Toki-ju, gumici s perlicama koja nije imala veze ni s ljubavlju, ni s Tokijom. Ljubav-u-Tokiju je u Kerali odolevala zubu vremena i mogla se naći u svakoj uglednijoj prodavnici za dame. Na Rahelinom dečjem ručnom satu kazaljke behu nacrtane. Deset do dva. Jedna od njenih želja beše da ima sat na kome bi mogla da menja vreme po vlastitom nahođenju (čemu je, po njenom mišljenju, Vreme prvenstveno i služilo). Kroz crvena stakla njenih žutih plastičnih naočara za sunce svet je izgledao crven. Amu je rekla da kvare oči i savetovala joj da ih nosi što je ređe moguće. Amu je spakovala Rahelinu Aerodromsku Haljinu u svoj kofer. I uz nju gaćice odgovarajućeg dezena. Čako je vozio. Bio je četiri godine stariji od Amu. Rahel i Esta nisu mogli da ga zovu Čačen, jer bi ih on tada zvao Četan i Čeduti. Kad bi ga zvali Amaven, zvao ih je Apoi i Amai. 19

Kad bi ga zvali Ujak, zvao ih je Ujnice, što bi ih postidelo na Javnom Mestu. Zato su ga zvali Čako. Čakova soba beše natrpana knjigama od poda do plafona. Sve ih je pročitao i često citirao čitave pasuse, bez određenog razloga. To jest, bez razloga koji bi iko sem njega mogao da razume. Na primer, kada su tog dana odlazili i s kapije izvikivali pozdrave Mamači koja je stajala na tremu, Čako je iznebuha rekao: Getsbi je na kraju konca ispao kako treba; samo ono što se nakupilo oko Getsbija, ono smrdljivo smeće što je preplavilo javu njegovih snova, ono je bilo privremeno osujetilo moje zanimanje za jalove tuge i sipljive zanose ljudi. Svi su bili toliko oguglali da nisu ni pokušali da se podgurkuju i razmenjuju začuđene poglede. Čako je studirao na Oksfordu, te njemu behu dopušteni ispadi i osobenosti koji su drugima bili zabranjeni. Tvrdio je da piše Porodičnu Biografiju, za čije će neobjavljivanje porodica morati da mu plati. Amu je rekla da u porodici postoji samo jedan član zreo da bude ucenjen zbog svog životopisa, a to je Čako. Naravno, tako beše onomad. Pre Užasa. U plimutu je Amu sedela napred, pored Čaka. Tada je imala dvadeset sedam godina, a u jezgru svoje utrobe nosila je leđno saznanje da, za nju, život beše proživljen. Imala je jednu priliku. Propustila ju je. Udala se za pogrešnog čoveka. Amu je završila školovanje iste godine kada se njen otac penzionisao i vratio iz Delhija u Ajemenem. Papači je uporno tvrdio da fakultetsko obrazovanje devojaka predstavlja nepotreban trošak, te Amu nije imala drugog izbora do da napusti Delhi i preseli se s njima. U Ajemenemu ne beše mnogo stvari kojima bi se mlada devojka mogla baviti, te joj ne preostade ništa drugo do da iščekuje bračne ponude i pomaže majci u kućnim poslovima. Kako njen otac nije imao novca za pristojan miraz, ponude nisu pristizale. Prodoše dve godine. Dođe i prođe njen osamnaesti rođendan. Neobeležen, verovatno i neprimećen od strane njenih roditelja. Amu poče da očajava. Po vasceli dan sanjarila je kako će uteći iz Ajemenema i istrgnuti se iz kandži naprasitog oca i ogorčene, napaćene majke. Skovala je nekoliko bednih, malih planova, a jedan, naposletku, urodi plodom. Papači joj dozvoli da provede leto kod dalje rođake koja je živela u Kalkuti. I tamo, na tuđem venčanju, Amu upozna svog budućeg muža. Bio je na odmoru. Inače je radio u Asamu kao pomoćnik nadzornika na plantaži čaja. Poticao je iz porodice nekad bogatih zemljoposednika, koji su izbegli iz istočnog Bengala u Kalkutu. Beše onizak, ali lepo građen muškarac. Prijatnog izgleda. Nosio je staromodne naočare koje su mu davale ozbiljan izgled i bile u potpunom neskladu s njegovim opuštenim šarmom i dečačkim, razoružavajućim smislom za humor. Imao je dvadeset pet godina, a već šest godina radio je na plantažama čaja. Nije završio fakultet, što je objašnjavalo njegov detinjasti humor. Zaprosio je Amu pet dana nakon njihovog prvog susreta. Amu se nije pretvarala da je zaljubljena. Jednostavno je izvagala dobre i loše strane i prihvatila ponudu. Verovala je da je bilo ko, bilo šta bolje od povratka u Ajemenem. Pisala je roditeljima i obavestila ih o svojoj odluci. Nisu joj odgovorili. U Kalkuti je priređena velika svadba. Sećajući se kasnije toga dana, Amu je shvatila da se pomalo grozničav sjaj u mladoženjinim očima nije javio zbog ljubavi, čak ni zbog uzbuđenja pred čulnim blaženstvom koje ga je čekalo, već zbog osam čaša viskija. Čistog. Popijenog naiskap. Njen svekar beše predsedavajući Zelezničkog odbora, nosilac Plave rukavice Kembridža i sekretar Bengalskog društva za amaterski boks. Poklonio je mladom paru unikatni fijat prljavoružičaste boje, koji je nakon venčanja odvezao on sam, sa svim poklonjenim nakitom i većinom njihovih poklona. Umro je pre rođenja blizanaca, na operacionom stolu, dok su mu odstranjivali žučnu kesu. Njegovoj kremaciji prisustvovali su svi bengalski bokseri. Ožalošćeni skup upalih lica i smrskanih noseva. Kada su se Amu i njen muž preselili u Asam, lepa, mlada i obesna Amu postade zvezda Plantažerskog kluba. Sa sarijima je nosila bluze bez leđa, a o ramenu tašnicu od srebrnkastog lamea. Pušila je duge cigarete iz srebrne tabakere. Savladala je veštinu pravljenja savršenih 20

kolutova od duvanskog dima. Ispostavilo se da njen muž nije tek ljubitelj dobre kapljice, već alkoholičar teškog kalibra, pijanački zloćudan i pun tragičnog šarma. Neke stvari vezane za njega Amu nikada nije uspela da shvati. Dugo pošto ga je napustila, pitala se zašto je bezumno lagao i kada za to nije bilo nikakve potrebe. Poglavito kada za to nije bilo nikakve potrebe. Prijateljima bi pričao kako je lud za dimljenim lososom, iako je Amu znala da ga ne podnosi. Ili bi se vratio iz kluba i rekao Amu da je gledao film Vidimo se u Sent Luisu, iako je ona znala da se davao Bronzani kauboj. Kada bi mu predočila njegove laži, nije se ni pravdao, ni izvinjavao. Jednostavno bi se nacerio, dovodeći Amu do besa za kakav nije znala da je sposobna. Amu beše u osmom mesecu trudnoće kada je izbio rat s Kinom, u oktobru 1962. godine. Žene i deca plantažera evakuisani su iz Asama. Amu, u poodmakloj trudnoći, nije mogla da putuje, te ostade na imanju. U novembru, nakon sablasne vožnje izrovanim putem do Salonga, dok su posvuda kružile glasine o kineskoj okupaciji i neizbežnom porazu Indije, rođeni su Esta i Rahel. Uz svetlost sveća. U bolnici zamračenih prozora. Pojavili su se bez velike buke, jedno osamnaest minuta posle drugog. Dvoje malih, umesto jednog velikog. Poput blizanaca foke, skliskih od majčinih sokova. Izboranih od upinjanja da se rode. Pre no što utonu u san, Amu proveri da li im je sve na mestu. Izbroja četiri oka, četiri uva, dvoja usta, dva nosa, dvadeset prstiju na rukama i dvadeset savršenih prstiju na nogama. Nije primetila jednu jedinu, sijamsku dušu. Bila je srećna što ih ima. Njihov otac, izvaljen na tvrdoj klupi u bolničkom holu, beše pijan. Usamljenički život na plantaži čaja samo je pojačao njegovu žeđ za pićem kojega je, u vreme kada su blizanci napunili dve godine, oteralo u alkoholičarsku obamrlost. Provodio je čitave dane u krevetu, ne odlazeći na posao. Konačno ga gospodin Holik, njegov engleski šef, pozva da "proćaskaju u četiri oka". Amu je sedela na tremu njihove kuće, s nespokojstvom iščekujući muževljev povratak. Sigurna da jedini razlog za ovaj poziv beše namera gospodina Holika da ga otpusti. Bila je iznenađena videvši ga kako se vraća klonula duha, ali ne slomljen. Rekao joj je da mu je gospodin Holik predložio nešto o čemu bi morao da se posavetuje s njom. Govorio je s ustručavanjem, izbegavajući njen pogled, ali se brzo okuraži. Gledajući praktičnu stranu, rekao je, od tog predloga bi oboje mogli imati koristi, i to na duže staze. Svi, zapravo, ako se uzme u obzir i školovanje dece. Gospodin Holik beše iskren sa svojim mladim pomoćnikom. Obavestio ga je o žalbama radnika, kao i ostalih članova uprave. "Bojim se da nemam drugog izbora", rekao je, "osim da te zamolim da daš ostavku." Dopustio je tišini da učini svoje. Dopustio je bedniku koji je sedeo preko puta da počne da se trese. Da rida. A zatim Holik progovori ponovo. "Zapravo, moglo bi postojati još jedno rešenje... možda bismo mogli nešto da učinimo. Misli pozitivno, to je moj moto. Ceni ono što imaš." Holik napravi pauzu da bi naručio kafu. "Znaš, ti si veoma srećan čovek - divna porodica, lepa dečica, onako zgodna žena..." Zapalio je cigaru, pustivši da mu šibica dogori do prstiju. "Vraški zgodna žena..." Ridanje utihnu. Zbunjene smeđe oči zagledaše se u oči jezovite, zakrvavljeno zelene. Pijuckajući kafu, gospodin Holik predloži da Baba otputuje na neko vreme. Da se odmori. Možda u sanatorijum, na lečenje. Da ostane koliko god je potrebno, sve dok se ne oporavi. A za to vreme, predlagao je gospodin Holik, Amu bi boravila u njegovom bungalovu, gde bi on "vodio računa" o njoj. Naokolo se već smucalo nekoliko odrpanih beloputih mališana, koje je gospodin Holik podario odabranicama svog srca zaposlenim na njegovim plantažama čaja. Ovo beše njegov prvi prodor u krugove uprave. Amu je posmatrala kako se usta njenog muža pokreću dok iz njih izlaze reči. Nije se oglasila. Njeno ćutanje mu u početku beše neprijatno, da bi ga potom razbesnelo. Bacio se iznenada na nju, ščepao je za kosu i udario, onesvestivši se odmah zatim od napora. Amu uze najtežu knjigu koju je mogla da pronađe - Atlas sveta - i poče da ga udara iz sve snage. Po glavi. Po nogama. Po leđima i ramenima. Osvestio se, smeten zbog modrica. Ponizno se 21

izvinio zbog nasilja i odmah nastavio da je proganja s molbama za pomoć. Ovo beše uobičajen sled događaja. Pijanačko nasilje praćeno postpijanačkim proganjanjem. Amu je bila zgađena apotekarskim mirisom ustajalog alkohola koji mu je izbijao iz kože, kao i sasušenim, skorelim izbljuvcima koji su mu svakoga jutra ostajali slepljeni oko usta, kao pita. Kada su njegovi nasilnički ispadi počeli da pogađaju i decu, i kada je izbio rat s Pakistanom, Amu napusti muža i vrati se, bez dobrodošlice, svojim roditeljima u Ajemenem. Svemu od čega je utekla pre samo nekoliko godina. Ali, sada je imala dvoje male dece. I ni jedan san. Papači ne beše voljan da poveruje u njenu priču - ne zato što je imao dobro mišljenje o njenom mužu, već jednostavno zato što nijeverovao da bi se jedan Englez, bilo koji Englez, mogao polakomiti na tuđu ženu. Amu jevolela svoju decu (naravno), ali ju je srdila njihova krupnooka ranjivost i spremnost da zavole one koji ih, u stvari, nisu voleli. Ponekad je dobijala želju da ih povredi tek pouke i zaštite radi. Kao da su prozor kroz koji je iščezao njihov otac ostavili otvoren, spremni da s dobrodošlicom dočekaju svakog putnika namernika. Amu su blizanci podsećali na par malih, zbunjenih žaba zaokupljenih jedna drugom, koje skakuću s rukom u ruci niz drum pun užurbanih vozila. Potpuno nesvesni onoga što kamioni mogu učiniti žabama. Amu ih je budno motrila. Budnost ju je raspinjala, činila je naprasitom i napetom. Malo joj je trebalo da se naljuti na decu, ali još manje da se naljuti u njihovo ime. Znala je da više neće biti prilika. Za nju je sada postojao samo Ajemenem. Prednji trem i zadnji trem. Topla reka i fabrika turšije. I neprestani, glasni, plačljivi mjauk lokalnog neodobravanja u pozadini. Tokom prvih nekoliko meseci nakon povratka u roditeljski dom Amu je naučila da prepoznaje i prezire ružno lice samilosti. Matore rođake, kojima su izbijale brade, putovale su po celu noć do Ajemenema kako bi joj se našle u tuzi posle razvoda. Stiskale su joj koleno, naslađujući se njenom nesrećom. Borila se sa željom da ih opauči. Da im uvrne bradavice. Ključem za matice. Kao Čaplin u Modernim vremenima. Amu kao da nije poznavala ženu koja ju je gledala s njenih venčanih slika. Tu glupavu, napirlitanu nevestu. U svilenom sariju boje sunca, protkanom zlatom. Po prsten na svakom prstu. Bele tačkice paste od sandalovine nad njenim iščupanim obrvama. Dok je gledala sebe na ovim slikama, sećanje joj je izvijalo meke usne u škrt, gorak osmejak - ne sećanje na samo venčanje, već na činjenicu da je dopustila da bude ovako brižljivo okićena, a zatim sprovedena pravo na gubilište. To joj se činilo tako besmislenim. Tako jalovim. Kao glačanje palisanderovog drveta. Otišla je kod seoskog zlatara, koji je istopio njenu tešku burmu i od nje napravio tanku narukvicu sa zmijskim glavama. Amu ju je namenila Raheli. Amu je znala da venčanja nije moguće izbeći. Ali je do kraja života zagovarala mala venčanja, u svakodnevnoj odeći. Mislila je da venčanja na taj način gube nešto od svoje demonske prirode. Ponekad, kada bi na radiju čula pesmu koju voli, nešto u Amu stalo bi da vrtloži. Tečni bol razlivao se pod njenom kožom i ona je istupala iz sveta poput čarobnice, hrleći ka nekom lepšem, srećnijem mestu. Tih dana se u njoj naslućivalo nešto nemirno i nepripitomljeno. Kao da se privremeno odricala ćudoređa majke i raspuštenice. Čak joj se i hod menjao, prestajao da bude siguran, majčinski. Postajao pomalo divalj. U kosu je uplitala cveće i skrivala čudesne tajne u očima. Ni s kim nije govorila. Provodila je sate sedeći na obali reke i slušajući mali plastični tranzistor u obliku mandarine. Pušila je i kupala se u ponoć. Šta je kroz Amu protkalo ovu Pogibeljnu Nit? Ogrnulo je plaštom nepredvidljivosti. Možda struje koje se sudarahu u njoj? Nespojivi Spoj. Beskrajna nežnost majčinstva i bezumna jarost pilota samoubice. Šta god da beše, raslo je u njoj i navelo je da noću voli čoveka koga njena deca voleše danju. Da noću zaplovi čamcem kojim njena deca ploviše danju. Čamcem na kome je sedeo Esta, a koji je otkrila Rahel. U danima kada su se s radija čule njene pesme svi bi je se pomalo klonili, sluteći da ona tad obitava u plahovitim senkama između dva sveta, izvan njihovog domašaja. Ova žena, koju su već prokleli, nije imala mnogo toga da izgubi. Mogla je da postane opasna. I tako su ljudi, 22

u danima kada su se s radija čule njene pesme, zaobilazili Amu u širokom luku, saglasni da je najbolje Ostaviti je na Miru. Drugim danima osmeh je na njene obraze spuštao radosne jamice. Imala je nežno lice, kao izvajano, crne obrve izvijene poput krila uzletelog galeba, mali, pravilan nos i sjajnu kožu boje orahovine. Tog neboplavog decembarskog dana promaja u kolima raščupala joj je bujnu, kovrdžavu kosu. Nosila je sari i bluzu bez rukava. Ramena su joj blistala kao premazana lakom visokog sjaja. Ponekad beše najlepša žena koju su Esta i Rahel ikada videli. A ponekad ne. Na zadnjem sedištu plimuta, između Este i Rahel, sedela je Kočama Beba. Bivša časna sestra, silom prilika baba tetka. Kočama Beba nije volela blizance, onako kako nesrećnici ponekad ne vole nesrećnike slične sebi. Smatrala ih je ukletim skitnicama bez oca. Što je još gore, behu Indijci-polutani, s kojima neće stupiti u brak nijedan sirijski hrišćanin koji drži do sebe. Želela je da shvate kako, kao i ona, žive na tuđoj grbači u kući u Ajemenemu, koja pripada njihovoj baki po majci i u kojoj nemaju pravo da borave. Kočama Beba je zamerala Amu što se opire sudbini koju je ona, Kočama Beba, tako smerno prihvatila. Sudbini bedne Žene-bez-muškarca. Tužna Kočama-Beba-bez-oca-Maligana. Tokom prohujalih godina uspela je da ubedi sebe kako je ljubav između nje i oca Maligana ostala neostvarena samo zbog njenog suzdržavanja i njene odlučnosti da učini pravu stvar. Svim srcem je prihvatila uobičajeno stanovište da udatoj kćeri nije mesto u roditeljskom domu. Što se tiče razvedene kćeri, njoj, po Kočama Bebi, mesto ne beše nigde. Što se tiče razvedene kćeri koja se udala iz ljubavi, tu već nisu postojale reči koje bi mogle izraziti Kočama Bebino zgražanje. A tek razvedena kći koja je stupila u mešoviti brak, pa još iz ljubavi - u ovom slučaju je Kočama Beba odlučila da ostane uzdrhtalo nema. Blizanci behu premladi da bi ovo razumeli. Kočama Beba im je zamerala trenutke razdraganog veselja kada bi uhvaćeni vilin konjic uspeo da nožicama podigne kamenčiće s njihovih dlanova, ili kada bi dobili dozvolu da kupaju prasiće, ili kada bi pronašli jaje, još toplo od koke. Ali više od svega im je zamerala utehu koju su pronalazili jedno u drugom. Od njih je očekivala makar simboličnu nesreću. U najmanju ruku. Kočama Margaret će na povratku s aerodroma sedeti pored Čaka, pošto je ona njegova bivša žena. Sofi Mol će sedeti između njih. Amu će se premestiti pozadi. Poneće dva termosa vode. Prokuvana voda za Kočamu Margaret i Sofi Mol, voda iz česme za sve ostale. Prtljag će biti u prtljažniku. Rahel je smatrala da je prtljažnik veoma lepa reč. Daleko lepša, u svakom slučaju, od reči dežmekast. Dežmekast je grozna reč. Kao ime za kepeca. Dežmekasti Koši Umen - ljubazni, bogobojažljivi kepec-malograđanin, niskih kolena i s razdeljkom sa strane. Na krovu plimuta nalazila se četvorostrana reklama napravljena od šperploče i oivičena limom. Na sve četiri strane bilo je napisano kitnjastim rukopisom: Rajska turšija & slatko. Ispod natpisa behu nacrtane tegle džema od mešanog voća i ljute limete u turšiji, s nalepnicama na kojima je pisalo istim kitnjastim rukopisom: Rajska turšija & slatko. Pokraj tegli nalazio se spisak svih rajskih proizvoda, kao i igrač katakalija, zelenog lica i u ustalasanoj suknji. Kovitlac njegove ustalasane suknje bio je u obliku slova S, duž kojeg je pisalo: Vladari Kraljevstva ukusa (natpis koji je predstavljao netraženi doprinos druga Pilaja). Ovo beše bukvalan prevod izraza Ruči Rokatinde radžavu, što je zvučalo nešto manje blesavo od Vladari Kraljevstva ukusa. Međutim, niko nije imao srca da zamoli druga Pilaja da čitav posao obavi iz početka. I tako, na nesreću, natpis Vladari Kraljevstva ukusa ostade nezaobilazan na nalepnicama firme "Rajska turšija & slatko". Amu je govorila da igrač katakalija, koga je na nalepnici predstavljala dimljena haringa, nema veze ni sa čim. Čako je tvrdio da crtež dodaje proizvodima Lokalni Začin i da će se pokazati korisnim kada izađu na Prekomorsko Tržište. 23

Amu je govorila da ih reklama čini smešnim. Kao putujući cirkus. S krilima. Mamači je počela da pravi turšiju za prodaju nakon što je Papači napustio državnu službu u Delhiju i vratio se u Ajemenem. Biblijsko društvo Kotajama organizovalo je vašar, a Mamači beše zamoljena da napravi svoj čuveni džem od banane i zreli mango u turšiji. Sve je brzo rasprodato i Mamači je uskoro imala mnoštvo narudžbi, tako da je jedva stizala na sve da odgovori. Uzbuđena vlastitim uspehom, odluči da istraje u spravljanju turšije i džema, te je ubrzo tokom cele godine imala pune ruke posla. Što se tiče Papačija, on se s mukom privikavao na sramnu ulogu penzionera. Sedamnaest godina stariji od Mamači, s užasom je shvatio da je on starac, dok je njegova supruga u punoj snazi. Premda je Mamači imala problema s rožnjačama i bila gotovo slepa, Papačiju nije padalo na pamet da joj pomogne u spravljanju turšije, jer to nije smatrao poslom koji dolikuje bivšem visokom državnom funkcioneru. Oduvek beše ljubomoran, te se iz dubine duše gnušao pažnje koja je sada poklanjana njegovoj ženi. Vukao se naokolo u svojim savršeno skrojenim odelima, mrzovoljno kružio oko gomilica crvenog čilija i sveže samlevenog žutog đumbira i posmatrao kako Mamači nadgleda kupovinu, vaganje, soljenje i sušenje limeta i zrelog manga. Svake noći ju je tukao bakarnom vazom. Batine nisu predstavljale novost. Novost beše učestalost s kojom su se ponavljale. Jedne noći Papači je slomio gudalo Mamačine violine i bacio ga u reku. A onda je iz Oksforda došao Čako da provede s njima letnji raspust. Stasao je u kršnog mladića koji, u ono vreme, beše ojačao veslajući za fakultetski tim. Nedelju dana po dolasku video je Papačija kako bije Mamači u radnoj sobi. Čako je ušetao u sobu, ščepao Papačija za ruku u kojoj je držao vazu i zavrnuo mu je iza leđa. "Ne želim da se ovo ikad ponovi", rekao je svom ocu. "Ikad." Ostatak dana Papači je proveo sedeći na tremu i tupo zureći u ornamentalnu baštu, ne primećujući tanjire hrane koje mu je prinosila Koču Marija. Kasno te večeri otišao je u radnu sobu i uzeo svoju omiljenu stolicu za ljuljanje od mahagonija. Izneo ju je pred kuću i polomio na paramparčad metalnom šipkom. Iza njega, na mesečini, ostade hrpa ulaštenog iverja i iscepkanih parčića drveta. Više nikada nije pipnuo Mamači. Niti je s njom progovorio reč do kraja života. Kada bi mu nešto trebalo, koristio je Koču Mariju ili Kočama Bebu kao posrednice. Kada bi uveče očekivali posetioce, sedao je na trem i prišivao dugmad koja nisu otpala s njegovih košulja, ne bi li svima pokazao kako ga Mamači zapostavlja. Uspeo je, u određenoj meri, da izazove dalju koroziju stava Ajemenema o zaposlenim ženama. Od starog Engleza u Munari kupio je neboplavi plimut. Često su ga viđali kako svojim prostranim vozilom krstari uskim ulicama Ajemenema, odeven u elegantna vunena odela u kojima se obilno znojio. Ni Mamači, niti ijednom drugom članu porodice, nije dopuštao da ga vozi, čak ni da sedne u njega. Plimut beše Papačijeva osveta. Papači je nekada bio Entomolog Njenog veličanstva u institutu u Pusi. Po proglašenju nezavisnosti i odlasku Britanaca, preimenovan je u Zamenika direktora. U godini kada je penzionisan unapređenje i naimenovan za Direktora. Njegov najveći životni neuspeh beše činjenica da noćni leptir koga je on otkrio nije dobio ime po njemu. Upao mu je u piće jedne večeri, dok se odmarao na tremu posle dugog dana provedenog na terenu. Čim ga je izvadio, zapazio je neuobičajeno guste leđne dlačice. Osmotrio ga je izbliza. Podigao ga je, s rastućim uzbuđenjem, premerio i sledećeg jutra ostavio nekoliko sati na suncu, kako bi ispario alkohol. Zatim je uhvatio prvi voz za Delhi. Hitajući ka taksonomistima i, nadao se, slavi. Nakon šest meseci nepodnošljive neizvesnosti Papačiju je rečeno, na njegovo neizmerno razočaranje, da je njegov noćni leptir konačno identifikovan kao pomalo neobična podvrsta poznate vrste koja je pripadala tropskoj porodici Limantrida. Pravi udarac pretrpeo je dvanaest godina kasnije. Zahvaljujući korenitoj reorganizaciji taksonometrije, lepidopteristi su došli do zaključka da Papačijev noćni leptir zaista predstavlja posebnu vrstu, ranije nepoznatu nauci. Do tada se Papači, naravno, već odselio u Ajemenem. Za njega beše prekasno da položi pravo na ovo otkriće. Njegov noćni leptir dobio je ime po 24

zameniku direktora Odeljenja za entomologiju, mlađem službeniku koga Papači nikada nije voleo. U godinama koje su sledile, uprkos činjenici da je Papači bio čovek zle volje i pre no što ga je otkrio, taj leptir beše smatran odgovornim za njegova mračna raspoloženja i iznenadne napade besa. Njegov opaki duh - siv, dlakav, s neuobičajeno gustim leđnim dlačicama pohodio je svaku kuću u kojoj je živeo, proganjajući njega, njegovu decu i decu njegove dece. Papači je sve do svoje smrti, čak i sred žarke vreline Ajemenema, svakodnevno oblačio brižljivo ispeglano trodelno odelo i nosio zlatan džepni sat. Na njegovom toaletnom stočiću, odmah pored kolonjske vode i srebrne četke za kosu, nalazila se fotografija mladića zalizane kose, snimljena u fotografskom studiju u Beču, gde je Papači pohađao šestomesečni kurs, koji mu je omogućio da se prijavi na radno mesto Entomologa Njenog veličanstva. Tokom tih nekoliko meseci provedenih u Beču, Mamači je počela da uzima časove violine. Časovi su naglo prekinuti kada je njen učitelj, Launski-Tifental, načinio grešku rekavši Papačiju da njegova supruga ima izvanredan talenat koji bi je, po njegovom mišljenju, mogao odvesti do koncertnih dvorana. Mamači je u porodični album sa slikama zalepila isečak iz Indian ekspresa s obaveštenjem o Papa-pačijevoj smrti: Cenjeni entomolog Šri Benaan Džon Ajp, sin pokojnog oca I. Džona Ajpa iz Ajemenema (šire poznatog kao Punjan Kandžu), doživeo je srčani udar i preminuo prošle noći u bolnici u Kotajamu. Oko 1.05h osetio je bol u grudima, te je smesta prevezen u bolnicu, gde je preminuo u 2.45h. Šri Ajp je proteklih šest meseci bio lošeg zdravlja. Iza njega ostaju supruga Sošama i njihovo dvoje dece. Mamači je plakala na Papačijevoj sahrani, dok su joj kontaktna sočiva šetala po očima. Amu reče blizancima da Mamači plače više zato što je navikla na njega nego zato što ga je volela. Navikla je na njegovo muvanje po fabrici. Navikla je da bude pretučena s vremena na vreme. Amu reče da su ljudi robovi navika i da je čudo na šta sve mogu da se naviknu. Dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe, kazala je Amu, i shvatiti da premlaćivanje bakarnom vazom spada medu manje neugodne navike. Mamači je nakon pogreba zamolila Rahel da joj pomogne da ude u trag kontaktnim sočivima i izvadi ih iz očiju malom narandžastom pipetom, koja je imala zasebnu futrolicu. Rahel je upitala Mamači da li bi, posle njene smrti, ona mogla da nasledi pipetu. Amu ju je izvela iz sobe i opalila joj šamar. "Nikada više da te nisam čula kako ljudima pominješ umiranje u njihovom prisustvu!", izgrdila ju je. Esta je rekao Raheli da zaslužuje kaznu, jer se ponela bezosećajno. Papačijeva bečka fotografija stavljena je u novi ram i okačena u dnevnoj sobi. Bio je fotogeničan, doteran i brižljivo negovan, s povelikom glavom za sitnog muškarca. Imao je jedva primetanpodvaljak, vidljiv kad bi gledao dole ili klimao glavom. Na fotografiji se postarao da glavu drži dovoljno visoko da se podvaljak ne primeti, ali i dovoljno nisko da ne izgleda oholo. Njegove svetlosmeđe oči behu ljubazne, ali i zlokobne, kao daje nastojao da bude uljudan prema fotografu dok, istovremeno, kuje plan da mu ubije ženu. Nasred gornje usne imao je malo mesnato zadebljanje, te se činilo da su mu usta razmaženo napućena - kao u dece koja dugo sisaju palac. Na bradi je imao izduženu jamicu, koja kao da se tu našla da bi ukazala na pritajenu, sumanutu nasilnost. Suzdržanu okrutnost. Nosio je jahaće pantalone, mada u životu nije uzjahao konja. Na njegovim jahaćim čizmama ogledala su se svetla fotografskog studija. Bič s drškom od slonovače ležao je brižljivo položen na njegovom krilu. Nepomična budnost fotografije širila je ledeni dah po toploj sobi u kojoj je visila. Papači je za sobom ostavio sanduk pun skupih odela i limenu kutijicu za čokoladne bombone, u kojoj je ostao jedan naprstak i mnoštvo zlatne dugmadi za manžetne. Čako je dugmad razdelio taksistima u Kotajamu. Od njih su napravljeni prstenje i privesci za miraze neudatih kćeri. 25

Blizanci su se raspitivali čemu služi naprstak, a Amu im je odgovorila: "Da ga stavite na prst kad ušivate dugmad." Behu oduševljeni ovom kriškom logike u jeziku koji im je do tada izgledao nelogičan. Na + prst = naprstak. Ovo je, po njima, išlo rame uz rame s matematičkom logikom. Na-prstak im je pružao silno (malo preterano) zadovoljstvo i ulio im duboku naklonost prema engleskom jeziku. Amu je Papačija smatrala nepopravljivim britanskim či-či poučeni, što je značilo "dupelizac". Čako je rekao da je takve ljude ispravnije nazvati anglofilima. Naterao je Rahel i Estu da u džepnom enciklopedijskom rečniku potraže reč anglofil. Pisalo je: Osoba veoma naklonjena engleskom jeziku. Zatim Esta i Rahel potražiše reč naklonjen. Pisalo je: (1) imati smisla za određenu delatnost (2) posedovati određeno stanje uma (3) poviti glavu (leđa), nakloniti se Čako im je rekao da je, u Papačijevom slučaju, pravo značenje ono pod (2): posedovati određeno stanje uma. Papači je posedovao stanje uma koje ga je učinilo Englezom. Čako je rekao blizancima da su, koliko god mu bilo teško da to prizna, svi oni anglofili. Porodica anglofila. Usmereni u pogrešnom pravcu, zatočeni izvan vlastite istorije, nemoćni da se vrate istim putem jer su im tragovi zameteni. Objasnio im je daje istorija kao stara kuća u noći. Jarko osvetljena. Ispunjena šapatom predaka. "Da bismo razumeli istoriju", govorio je Čako, "moramo ući i oslušnuti šta preci govore. Pogledati knjige i slike na zidovima. Onjušiti mirise." Esta i Rahel nisu sumnjali da je Čako, zapravo, mislio na kuću s one strane reke, usred napuštenog imanja na koje nikada nisu kročili. Na Kari Saipuovu kuću. Kuću Crnog Sahiba. Engleza koji se "odomaćio". Koji je govorio malajalam i nosio mundu. Kure Ajemenema. Ajemenem njegovo privatno Srce Tame. Ubio se pucnjem u glavu pre nekoliko godina, kada su roditelji njegovog mladog ljubavnika odveli dečaka i poslali ga u školu. Imanje je nakon samoubistva postalo predmet dugotrajnog parničenja Kari Saipuovog kuvara i sekretarice. Kuća je godinama stajala prazna. Malo je bilo onih koji su je videli. Ali su blizanci mogli da je zamisle. Kuća Istorije. Hladnih kamenih podova, ogaravljenih zidova, uskovitlanih senki u obliku brodova. Mesnati, prozirni gušteri živeli su iza starih slika. Uvošteni trošni preci, orožalih noktiju na nogama i daha koji zaudara na plesnive mape, prepričavali su glasine siktavim, šuškavim šapatom. "Ali mi ne možemo unutra", objašnjavao je Čako, "jer su vrata pred nama zamandaljena. Kada provirimo kroz prozore, ne vidimo ništa sem senki. Kada se napregnemo i oslušnemo, ne čujemo ništa sem šapata. A šapat ne možemo razumeti, jer su nam misli zaglušene ratom. Ratom koji vodismo i izgubismo. Najgnusnijom vrstom rata. Rata koji otima snove i sanja ih iz početka. Rata koji je učinio da obožavamo naše osvajače i da preziremo sami sebe." "Da se ženimo našim osvajačima, pre bi se moglo reći", dodala je Amu podsmešljivo, misleći na Kočamu Margaret. Čako se pravio da je ne čuje. Rekao je blizancima da potraže reč prezirati. Pisalo je: Gledati s visine; izrugivati se, omalovažavati. Čako je tvrdio da, kada je reč o ratu o kome je govorio, Ratu Snova, prezirati znači sve ove stvari. "Mi smo Ratni Zarobljenici", rekao je Čako. "Naši su snovi krivotvoreni. Mi ne pripadamo nigde. Možda nam nikada neće biti dopušteno da se iskrcamo. Naše tuge nikada neće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikad dovoljno veliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili." A zatim je, da bi Esti i Rahel usadio pravi osećaj za istoriju, ispričao priču o Ženi iz zemlje. Rekao im je da zamisle zemlju koja je stara četiri hiljade šest stotina miliona godina kao četrdesetšestogodišnju ženu poput, na primer, učiteljice Alejame, koja ih je učila malajalamu. Beše potrebno da prođe čitav život Žene iz zemlje kako bi zemlja postala ono što jeste. Kako bi se razdvojili okeani. Kako bi se izdigle planine. Žena iz zemlje imala je jedanaest godina kada su se pojavili prvi jednoćelijski organizmi. Četrdeset godina kada su se 26

pojavile prve životinje - crvi i meduze. Pre samo osam meseci, kada joj beše četrdeset pet, dinosaurusi su tutnjali svetom. "Čitava ljudska civilizacija kakvu mi znamo", rekao je Čako blizancima, "počela je u životu Žene iz zemlje pre samo dva sata. Toliko nam je potrebno da stignemo iz Ajemenema u Kočin." Sama pomisao da čitava savremena istorija - svetski ratovi, Rat Snova, čovek na Mesecu, nauka, književnost, filozofija, potraga za znanjem - nije ništa drugo do treptaj oka Žene iz zemlje. Sama ova pomisao, rekao je Čako, izaziva strahopoštovanje i budi svest o vlastitoj malenkosti. (Malenkost je zgodna reč, pomisli Rahel. Njegova bezbrižna malenkost.) "Sve što mi jesmo, dragi moji, i sve što ćemo ikada biti, staje u treptaj njenog oka", svečano je izjavio Čako, ležeći na krevetu i zureći u plafon. U ovakvom raspoloženju, Čako je uvek koristio svoj glas za Javno Čitanje. Njegova soba odzvanjala je kao crkva. Nije mario sluša li ga ko ili ne. A ako su ga slušali, nije mario razumeju li ga ili ne. Amu je ovo nazivala Oksfordskim Raspoloženjem. U svetlu onoga što se kasnije desilo, treptaj beše sasvim pogrešna reč za ono što se zbivalo u oku Žene iz zemlje. Treptaj beše razbarušena, razdragana reč. Mada je Žena iz zemlje ostavila na blizance jak utisak, Kuća Istorije, koja im se nalazila pri ruci, beše ta koja ih je zaista očaravala. Često su mislili o njoj. O kući s one strane reke. Koja je vrebala iz Srca Tame. Kuća u koju nisu mogli da kroče, puna šapata koje nisu mogli da razumeju. Tada nisu znali da uskoro hoće kročiti unutra. Da će preći reku i naći se tamo gde ne bi smeli da budu, s čovekom koga ne bi smeli da vole. Da će im na zadnjem tremu kuće, pred njihovim iskolačenim očima, istorija otkriti svoje pravo lice. Dok su deca njihovog uzrasta učila druge stvari, Esta i Rahel su naučili kako istorija postavlja uslove i naplaćuje dugove od onih koji su prekršili njene zakone. Čuli su njen sablasni topot. Omirisali njen miris, ne zaboravivši ga nikad. Miris istorije. Miris suvih ruža na povetarcu. Ostaće da vreba iz običnih stvari. Iz vešalica za kapute, paradajza, katrana na putevima, iz nekih boja, tanjira u restoranima, odsustva reči. Iz praznine u očima. Odrašće u borbi da žive s onim što se desilo. Pokušaće da ubede sebe kako je, gledano s tačke geološkog vremena, reč o beznačajnom događaju. O treptaju oka Žene iz zemlje. Da su se desile i Gore Stvari. Da se Gore Stvari dešavaju neprestano. Ali im ta pomisao nije pružala utehu. Čako je rekao da odlazak na projekciju filma Moje pesme, moji snovi jeste dodatna nastava iz anglofilije. Amu je rekla: "Ma daj, molim te, svi živi idu da gledaju film Moje pesme, moji snovi. To je Svetski Hit." "Bez obzira na to, draga moja", rekao je Čako svojim glasom za Javno Čitanje. "Bez. Obzira." Mamači je često tvrdila da Čako verovatno spada medu najmudrije ljude Indije. "Ko kaže?", pitala je Amu. "Na osnovu čega?" Mamači je volela da prepričava priču (Čakovu priču) o jednom odoksfordskih dekana koji je izjavio da je Čako briljantan i kao stvoren za premijera. Na ovo je Amu redovno govorila: "Ha! Ha! Ha!", kao junaci iz stripova. Govorila je: (a) Onaj ko se prošeta po Oksfordu ne vraća se obavezno pametniji. (b) Pamet nije vrlina nephodna za dobrog premijera. (c) Ako neko nije u stanju uspešno da rukovodi fabrikom turšije, kako onda može uspešno da rukovodi ćelom zemljom? I, što je najvažnije: 27

(d) Sve indijske majke opsednute su svojim sinovima, te su stoga loše sudije kada su u pitanju njihove mogućnosti. Čako je govorio: (a) Po Oksfordu se ne šeta. Na Oksfordu se studira. I: Nakon studija na Oksfordu, spuštaš se na zemlju. "Misliš, padaš?", govorila je Amu. "To sigurno činiš. Kao tvoji čuveni avioni." Amu je tvrdila da je žalosna, ali sasvim predvidljiva sudbina Čakovih aviona pravi odraz njegovih mogućnosti. Jedanput mesečno (osim za vreme monsuna) Čaku je poštom stizao paket. U njemu se uvek nalazio model aviona za sklapanje. Čaku je obično trebalo osam do deset dana da sastavi avion i namesti majušni rezervoar za gorivo i propeler s elektromotorom. Po završetku bi zvao Estu i Rahel i odvodio ih na pirinčana polja Natajama, gde su mu pomagali da ga pusti u let. Nijedan nije leteo duže od jednog minuta. Mesec za mesecom, Čakovi brižljivo sklapani avioni survavali su se u bljuzgava pirinčana polja, u koja su zatim istrčavali Esta i Rahel, poput dva retrivera, nastojeći da spasu ostatke. Rep, rezervoar, krilo. Ranjenu mašinu. Čakova soba beše puna ostataka slomljenih drvenih aviona. I svakog meseca stizao je novi model. Čako nikada nije posumnjao da je greška u modelima. Čako je tek nakon Papačijeve smrti napustio posao nastavnika na Hrišćanskom koledžu u Madrasu i vratio se u Ajemenem sa svojim oksfordskim veslom i snovima barona turšije. Otpremninu i skromnu ušteđevinu uložio je u kupovinu mašine za zatvaranje tegli. Njegovo veslo (s imenima njegovih timskih drugara, ispisanim zlatnim mastilom) visilo je na fabričkom zidu, okačeno na gvozdene alke. Sve do Čakovog dolaska fabrika beše malo, ali uspešno preduzeće. Mamači ju je vodila kao veliku kuhinju. Čako ju je registrovao kao partnerstvo, obavestivši Mamači da je ona mirujući partner. Uložio je u opremu (mašine za konzerviranje, kazane, sprave za kuvanje) i povećao broj radnika. Finansijsko pokliznuće usledilo je gotovo istog trena, ali beše zataškano štedrim bankovnim zajmovima, do kojih je Čako došao založivši porodična pirinčana polja oko kuće u Ajemenemu. Kad god bi razgovarao s inspektorima za namirnice ili sanitarnim inženjerima, Čako je govorio: moja fabrika, moji ananasi, moja turšija, iako je Amu radila u fabrici isto koliko i on. Zakon beše na njegovoj strani, jer Amu, kao kći, nije imala pravo na imanje. Čako je rekao Raheli i Esti da Amu nema Zakonski Status. "Zahvaljujući našem bajnom muškom šovinističkom društvu", rekla je Amu. Čako je rekao: "Što je tvoje i moje je, što je moje, moje je." Imao je iznenađujuće piskutav smeh za čoveka njegove visine i debljine. Kada se smejao, sve na njemu se treslo, dok je on ostajao nepomičan. Do Čakovog dolaska u Ajemenem, Mamačina fabrika nije imala ime. Svi su za njenu turšiju i slatko govorili - Sošin zreli mango, ili Sošin džem od banane. Soša beše Mamačino ime. Sošama. Čako je fabrici nadenuo ime "Rajska turšija & slatko" i naručio od druga Pilaja dizajniranje i štampanje nalepnica. Najpre je želeo da je nazove "Zevsova turšija & slatko", ali je na ovu ideju stavljen veto, nakon što je postignuta saglasnost da je ime Zevs nepoznato i da nema lokalni značaj, za razliku od Raja. (Na predlog druga Pilaja, "Turšija Parašuram", stavljenje veto zbog suprotnog razloga - previše lokalan značaj.) Reklama na krovu plimuta takođe beše Čakova ideja. Sada je klepetala na putu za Kočin, kao da će svakog časa pasti. 28

U blizini Vajkoma morali su da se zaustave i kupe konopac, da bi je čvršće privezali za krov. Tako izgubiše dvadeset minuta. Rahel poče da strepi da će zakasniti u bioskop. A onda, kada su se našli nadomak predgrađa Kočina, spusti se crveno-bela rampa pred prelazom preko železničke pruge. Rahel je znala da se ovo desilo baš zato što se nadala da neće. Tada još nije umela da obuzdava svoje Nade. Esta reče da je to Loš Znak. Znači, propustiće početak filma. Kada Džuli Endrjus, koja je najpre samo tačkica na brdu, postaje veća i veća, sve dok ne ispuni celo platno, a salom se ne razlije njen glas, poput hladne vode, mirisan kao pepermint. Na crvenoj tabli crveno-bele rampe belim slovima je pisalo STOP. "POTS", rekla je Rahel. Na žutom reklamnom plakatu pisalo je crvenim slovima: BUDI INDIJAC, KUPUJ INDIJSKU ROBU. "UBOR UKSJIDNI JUPUK, CAJIDNI IDUB", rekao je Esta. Blizanci, za svoj uzrast, behu izvanredni čitači, koji su pročešljali "Staru kucu Toma", "Dženet i Džona" i "Ronaldove čitalačke vežbanke". Amu im je pred spavanje čitala "Knjigu o džungli". Sa zmajem Čilom noć se vraća domu svom, gde oslobađa je Mang, slepi miš Pod svetlom noćne lampe zlatile su im se dlačice na naježenim rukama. Dok je Amu čitala, glas joj beše čas preteći, kao Šir Kanov, čas molećiv, kao Tabakijev. "Ovo hoćeš, a ovo nećeš! Kakvo je to blebetanje? Ako ubih bika, treba li da trpam njušku i u tvoju pseću jazbinu, tražeći ono što mi pripada? Govorim ti ja, Šir Kan!" ,,A odgovaram ti ja, Rakša /Demoni!", uzviknuli bi blizanci piskutavim glasićima. Gotovo uglas. "Ljudsko mladunče je moje, Lungri - moje i za mene. Ubijeno biti neće. Živeće i juriće s Čoporom i loviće s Čoporom; i naposletku, počuj, ti lovče na sićušne, goluždrave mladunce, ti žderaču žaba i ubico riba, on loviće tebe!" Preuzevši odgovornost za njihovo opšte obrazovanje, Kočama Beba im je čitala skraćenu verziju "Bure", koju su priredili Čarls i Meri Lemb. "Ja sisah gde i pčela svet", govorili su Esta i Rahel igrajući se. "U jagorčevine ležem cvet." Zato Esta i Rahel behu duboko uvređeni kada im je gospođica Miten, australijska misionarka koja je došla u Ajemenem da poseti svoju prijateljicu, Kočama Bebu, donela na poklon dečju knjigu "Veverica Suzi". Najpre su je čitali kako treba. Gospođica Miten, koja je pripadala sekti Hrišćanskih preobraćenika, reče im da je Malo Razočarana, jer su joj pročitali celu knjigu naglas, unazad. "Enivolotsup ecirevev izuS. acireveV izuS es aliduborp gondej gonćelorp artuj." Objasnili su gospođici Miten da se malajalam i madam Adam čitaju isto i unapred i unazad. Ne beše oduševljena, a ispostavilo se da ne zna ni šta je malajalam. Rekli su joj da je to jezik kojim govore svi u Kerali. Ona im reče da je stekla utisak da se taj jezik zove keralski. Esta, koji je aktivno omrzao gospođicu Miten, reče joj da je to, po njemu, Izuzetno Glup Utisak. Gospođica Miten se požalila Kočama Bebi na Estino nevaspitanje, kao i na čitanje unazad. Poverila je Kočama Bebi da je u njihovim očima videla Satanu. unataS u njihovim amičo. 29

Morali su da napišu Ubuduće neću čitati unazad. Ubuduće neću čitati unazad. Sto puta. Unapred. Nekoliko meseci kasnije, gospođicu Miten je u Hobartu pregazio mlekadžijin kombi, tačno preko puta terena za kriket. Blizanci su smatrali da ima skrivene pravde u tome što se kombi kretao unazad. Još automobila i autobusa zaustavilo se s obe strane rampe. Kola hitne pomoći, na kojima je pisalo Bolnica svetog srca, bila su puna svatova. Mlada je zurila kroz zadnji prozor, lica delimično zaklonjenog velikim crvenim krstom s koga se ljuštila boja. Svi autobusi imali su ženska imena. Lusikuti, Molikuti, Bina Mol. Mol na malajalamu znači mala devojčica, a mon mali dečak. Autobus Bina Mol beše nakrcan hodočasnicima koji su u Tirupatiju obrijali glave. Pred Rahel se ukaza niz ćelavih glava koje su štrcale iznad tragova povraćanja, ravnomerno raspoređene iza autobuskih stakala. Povraćanje je u njoj budilo nemalu radoznalost. Ona nikada nije povratila. Ni jedan jedini put. Esta jeste. Koža bi mu postala vrela i sjajna, oči bespomoćne i čarobno lepe, a Amu ga je tada volela više no obično. Čako je rekao da su Esta i Rahel nepristojno zdravi. Kao i Sofi Mol. Rekao je da je to zato što nisu plod rođačkih brakova, za razliku od većine sirijskih hrišćana. I Parsa. Mamači je tvrdila da su njena unučad žrtve nečeg mnogo goreg od rođačkih brakova. Mislila je na razvedene roditelje. Kao da ljudi nemaju drugog izbora: Rođački brakovi ili Razvod. Rahel ne beše sigurna čija je žrtva, ali je povremeno vežbala pravljenje tužnih grimasa i uzdisala pred ogledalom. "Činim nešto daleko, daleko bolje od svega što učinih do sad", govorila je tužnim glasom. Beše to Rahel, koja beše Sidni Karton, koji beše Čarls Darnej na vrhu stepenica, u iščekivanju da bude giljotiniran, u strip-verziji "Priče o dva grada" iz edicije "Ilustrovani klasici". Pitala se zbog čega hodočasnici obrijanih glava tako jednobrazno povraćaju i da li to čine zajedno, u jednom dobro uvežbanom mlazu (uz muziku, možda, ili u ritmu religijskog pojanja), ili pojedinačno, jedan za drugim. Odmah pošto je spuštena rampa, vazduhom se zaori nestrpljivo brundanje besposlenih motora. Ali kada krivonogi muškarac zadužen za prelaz izađe iz svoje kabine i bezvoljno se odgega do rasklimatane čajdžinice, dajući time do znanja da će čekanje potrajati, vozači pogasiše motore i razmileše se da protegnu noge. Nesvesnim klimanjem glave, ispunjene dosadom i snom, Božanstvo Zelezničkog Prelaza sazvalo je prosjake uvijene u zavoje, kao i prodavce svežeg kokosa, paripuvade na listovima banane i hladnih napitaka koka-kole, fante, ružinog mleka. Gubavac uvijen u krvave zavoje zatraži im milostinju kroz prozor automobila. "Biće da je tajna u merkurohromu", reče Amu, misleći na preterano crvenu krv na njegovim zavojima. "Čestitam!", reče Čako. "Zboriš kao istinska buržujka." Amu se nasmeši i rukova se s njim, kao da joj je zaista dodeljeno Priznanje za zasluge Prepoštene Istinske Buržujke. Ovakve trenutke blizanci su ljubomorno čuvali, nižući ih kao dragocene perlice na (sasvim proređenu) ogrlicu. Rahel i Esta priljubili su noseve uz prozore plimuta, čežnjivo gledajući slatkiše koje su druga deca jela napolju. Amu reče: "Ne", oštro i bespogovorno. Čako pripali cigaretu. Duboko udahnu dim, a zatim ukloni mrvu duvana koja mu je ostala na jeziku. Raheli ne beše lako da vidi Estu, jer se Kočama Beba uzdizala među njima kao planina. Amu im je naredila da sede razdvojeni, kako se ne bi svađali. Kada su se svađali, Esta je Rahel zvao Izbeglička Žgoljava Bubica, a Rahel Estu Elvis Pelvis, dopunjavajući to vrckavom i smešnom plesnom tačkom koja je Estu dovodila do ludila. Kada bi svađa prerasla u tuču, tuča bi potrajala, jer im snage behu izjednačene. Sve što bi im se našlo na putu - stone lampe, pepeljare, vrčevi s vodom - završavalo je porazbijano ili nepovratno oštećeno. Kočama Beba se držala rukama za prednje sedište. Dok su se kola kretala, njene debele mišice podrhtavale su kao mokro rublje na vetru. Sada su visile poput mesnatih zavesa, zaklanjajući 30

Estu od Rahel. Na Estinoj strani puta nalazila se čajdžinica u kojoj su se prodavali čaj, bajati keks s glukozom i limun-soda. Keks je stajao u posudama od mutnog stakla, punim muva, a limunsoda u debelim flašama poklopljenim plavim mermernim čepovima, koji su napitak održavali penušavim. Na crvenoj kutiji za led pisalo je utučenim slovima: Sve je bolje s koka-kolom. Murlidaran, luđak s prelaza, posadio se na kameni putokaz u turskom sedu, održavajući savršenu ravnotežu. Jaja i penis klatili su mu se pokazujući natpis: KOČIN, 23. Murlidaran beše potpuno go, ako se izuzme velika plastična kesa koju mu je neko natakao na glavu poput providne kuvarske kape, a kroz koju se video okoliš - zamućen, u obliku kuvarske kape, ali prepoznatljiv. I da je hteo, nije mogao da skine kapu, jer nije imao ruke. Bez njih je ostao u Singapuru, 1942. godine, nedelju dana pošto je pobegao od kuće da bi se pridružio borbenim redovima Indijske narodne armije. Nakon proglašenja nezavisnosti prijavio se za zvanje ratnog invalida prvog reda, te mu je dodeljena doživotna propusnica za prvu klasu indijske železnice. Nju je izgubio zajedno s razumom, te više nije mogao da živi po vozovima i staničnim restoranima. Murlidaran nije imao ni dom, niti vrata koja bi zaključao, no njegovi stari ključevi behu mu brižljivo svezani oko struka. U svetlucavom svežnju. Um mu je bio pun škrinja krcatih skrivenim dragocenostima. Budilnik. Crveni automobil sa sirenom. Crvena šolja u kupatilu. Žena s dijamantom. Aktovka s važnim papirima. Povratak s posla kući. Rečenica Žao mi je, pukovniče Sabapati, ali bojim se da sam rekao šta sam imao. Krckavi banana čips za decu. Gledao je kako vozovi dolaze i odlaze. Brojao je svoje ključeve. Gledao je kako se vlade uspinju i padaju. Brojao je svoje ključeve. Gledao je zamagljena lica dece iza automobilskih prozora, s puslicama umesto nosića. Beskućnici, bespomoćni, bolesni, mali i izgubljeni, svi su promicali kraj njegovog prozora. A on je i dalje brojao svoje ključeve. Nikada ne beše siguran koju će škrinju morati da otvori, ni kad. Sedeo je na usijanom putokazu, ulepljene kose i očiju poput prozora, srećan što povremeno može da skrene pogled. Što ima ključeve koje može da broji i prebrojava. Brojevi pomažu. Omamljenost je poželjna. Murlidaran je pokretao usne brojeći i oglašavao se jasno izgovorenim recima. Oner. Runder. Muner. Esta zapazi da je kosa na njegovoj glavi kovrdžava i seda, dlačice njegovih bezrukih pazuha milovanih vetrom retke i crne, a dlake u njegovom krilu oštre i crne. Jedan čovek s tri vrste dlaka. Esta se pitao kako je to moguće. Pokušao je da odluči koga da pita. U Rahel je Čekanje raslo sve dok nije osetila da će se rasprsnuti. Pogledala je na sat. Deset do dva. Zamislila je kako se Džuli Endrjus i Kristofer Plainer ljube postrance, da im se nosevi ne bi sudarali. Pitala se da li se ljudi uvek ljube postrance. Pokušala je da odluči koga da pita. A zatim se iz daljine začu žamor, koji je zaustavljena vozila ogrnuo kao plašt. Vozači koji su protezali noge vratiše se u kola i zalupiše vrata. Nestadoše prodavci i prosjaci. Za nekoliko minuta na putu ne ostade niko. Osim Murlidarana. Zadnjice nasađene na usijani putokaz. Neuznemiren, tek blago radoznao. Slutilo je na nered i pometnju. Čule su se policijske pištaljke. Na repu zaustavljenih vozila pojavi se kolona ljudi koji su nosili crvene zastave i dizali sve veću buku. 31

"Podignite prozore", rekao je Čako. "I ostanite pribrani. Oni nas neće povrediti." "Zašto im se ne priključiš, druže?", reče Amu Čaku. "Ja ću da vozim." Čako nije odgovorio. Mišić na njegovoj vilici zaigra pod slojem sala. Bacio je cigaretu i podigao prozor. Čako beše samozvani marksista. Pozivao je lepe žene zaposlene u fabrici u svoju kancelariju i s njima bestidno flertovao, tvrdeći da želi da ih poduči pravima radnika i sindikalnim zakonima. Zvao ih je "drugarice" i uporno zahtevao da ga zovu "druže", što je njih zasmejavalo. Uprkos njihovom skanjivanju i Mamačinoj neverici, primoravao ih je da sede s njim za istim stolom i piju čaj. Jedanput je čak poveo čitavu grupu žena u Alepej, na predavanja koja je organizovao Sindikat. Otišle su autobusom, a vratile se brodom. Stigle su srećne, sa staklenim narukvicama i cvećem u kosi. Amu je govorila da su sve to baljezganje. Razmaženi kraljević koji u igri izvikuje: Druže! Druže! Oksfordsko oličenje drevnog zemljoposedničkog mentaliteta - gazda koji silom pridobija žene, zavisne od njega. Učesnici marša su se približavali. Amu podiže svoj prozor. Esta svoj. Rahel svoj. (S naporom, jer je crno dugme otpalo s kvake.) Iznenada je neboplavi plimut izgledao besmisleno glomazan na uskom, izrovanom putu. Kao gojazna dama koja pokušava da se provuče kroz uzan hodnik. Kao Kočama Beba u crkvi, na putu ka hlebu i vinu. "Spustite pogled!", reče Kočama Beba, dok se čelo kolone približavalo kolima. "Izbegavajte njihove oči. To ih izaziva." Na njenom vratu pulsirala je žila. Za nekoliko minuta put beše preplavljen hiljadama ljudi koji su marširali. Automobili su ličili na ostrva u ljudskoj reci. Vazduh postade crven od zastava koje su tonule i isplivavale, zajedno s ljudima koji su se provlačili ispod rampe, razlivajući se po pruzi u crvenom talasu. Zvuk hiljada glasova otvorio se nad zamrznutim vozilima kao Kišobran Buke. Inkilab Zindabad! Tozhilali Ekta Zindabad! "Živela revolucija!", vikali su. "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" Čak ni Čako nije umeo da objasni zašto je Komunistička partija imala više uspeha u Kerali nego igde drugde u Indiji, osim možda u Bengalu. U opticaju je bilo nekoliko teorija. Jedna je ovu pojavu vezivala za veliki broj hrišćana u državi. Dvadeset procenata stanovništva Kerale činili su sirijski hrišćani; oni su sebe smatrali potomcima jedne stotine bramana koje je sveti apostol Toma preveo u hrišćanstvo putujući na Istok, nakon Uskrsnuća. Ovom donekle pojednostavljenom teorijom dalje se tvrdilo da, sa strukturalnog stanovišta, marksizam predstavlja tek zamenu za hrišćanstvo. Bog je zamenjen Marksom, Satana buržoazijom, raj besklasnim društvom, crkva partijom, dok su vrsta i cilj putovanja ostali slični. Trka s preponama, na čijem cilju čeka nagrada. Za hinduizam je, dakako, bilo veoma teško da tu nađe svoje mesto. Nedostatak ove teorije beše činjenica da je ogromna većina sirijskih hrišćana u Kerali pripadala klasi bogatih zemljoposednika (i posednika fabrika turšije), za koje je komunizam predstavljao sudbinu strasniju od smrti. Oni su oduvek glasali za Kongresnu partiju. Druga teorija je ovu pojavu vezivala za prilično visok procenat pismenosti u državi. Možda. Osim što je procenat pismenosti, u velikoj meri, bio visok zahvaljujući komunističkom pokretu. Tajna beše u tome što se komunizam ušunjao u Keralu iznutra. Kao reformistički pokret koji nikada nije glasno preispitivao tradicionalne vrednosti ove izrazito tradicionalne zajednice, oštro podeljene na kaste. Marksisti su delovali unutar lokalnih podela, nikad ih ne dovodeći u pitanje i nikad ih ne podržavajući. Ponudili su koktel revoluciju. Opojnu mešavinu istočnjačkog marksizma i ortodoksnog hinduizma, sa žestokom kapljicom demokratije. Iako Čako nije imao partijsku knjižicu, od mladosti je bio uz komuniste, ostajući njihov 32

odani pristalica i u dobru i u zlu. Studirao je na Univerzitetu u Delhiju kada je, 1957. godine, Komunistička partija u euforičnom zaletu osvojila izbore za državnu skupštinu i prihvatila Nehruov poziv da formira vladu. Drug Nambudiripad, kitnjasti bramanski prvosveštenik marksizma u Kerali i Čakov heroj, postao je ministar prve demokratski izabrane komunističke vlade na svetu. Komunisti su se nenadano našli u neobičnom - po kritičarima apsurdnom - položaju: valjalo je, istovremeno, vladati narodom i podsticati ga na revoluciju. Drug Nambudiripad je razvio vlastitu teoriju o ovome. S opsesivnom predanošću pubertetlije i bespogovornim odobravanjem vatrenog obožavaoca, Čako je čitao njegovu raspravu pod naslovom "Mirnom tranzicijom do komunizma". Tu je do tančina objašnjeno kako će vlada druga Nambudiripada podstaći agrarne reforme, onemogućiti policiju, potkopati sudstvo i "obuzdati delovanje reakcionarne antinarodne Kongresne partije centra". Na nesreću, pre isteka godine, mirni period Mirne tranzicije beše okončan. Entomolog Njenog veličanstva se svakog jutra za doručkom podsmevao svom svadljivom sinu-marksisti, čitajući mu novosti o štrajkovima, surovom postupanju policije i neredima koji su potresali Keralu. "Pa, Karl Markse", rugao se Papači čim bi Čako prišao stolu, "šta ćemo sa svim ovim prokletim studentima? Glupave siledžije se sada bune protiv narodne vlade. Hoćemo li ih zbrisati s lica zemlje? Studenti svakako više nisu Narod." Političke nesuglasice, rasplamsane od strane Kongresne partije i Crkve, dovele su tokom naredne dve godine do bezvlašća. U vreme kada je Čako diplomirao i otišao u Oksford, Kerala se nalazila na ivici građanskog rata. Nehru je raspustio komunističku vladu i raspisao nove izbore. Kongresna partija ponovo je zadobila vlast. Tek 1967. godine, gotovo punih deset godina nakon što je prvi put stupila na vlast, partija druga Nambudiripada bila je ponovo izabrana. Ovog puta kao članica koalicije dve odvojene partije - Komunističke partije Indije i Komunističke partije Indije (marksista). KPI i KPI(m). Papači je tada već bio mrtav. Čako razveden. "Rajska turšija" sedam godina stara. Kerala je posrtala pod teretom gladi i zakasnelog monsuna. Ljudi su umirali. Glad beše visoko na listi vladinih prioriteta. Tokom drugog mandata, drug Nambudiripad je trezvenije pristupio sprovođenju Mirne tranzicije. Ovim je na sebe navukao gnev Komunističke partije Kine. Osudili su ga za "parlamentarni kretenizam", optuživši ga da "olakšava život narodu, čime otupljuje Narodnu Svest i odvraća narod od Revolucije." Peking je prebacio svoje pokroviteljstvo na najmilitantnije krilo KPI(m) - naksalite - koji su izveli oružanu pobunu u bengalskom selu Naksalbariju. Obučili su seljake za borbu, zaplenili zemlju, proterali zemljoposednike i osnovali narodni sud za Klasne Neprijatelje. Naksalitski pokret se proširio zemljom, unoseći užas u svako buržujsko srce. Perjanicom uzbuđenja i strepnje okitili su već zaplašenu Keralu. Na severu su počela smaknuća. Tog maja je u novinama objavljena mutna fotografija zemljoposednika iz Palgata, koga su vezali za uličnu lampu i odsekli mu glavu. Glava je ostala da leži sa strane, malo dalje od tela, u mrkoj barici koja je mogla biti i voda i krv. Bilo je teško proceniti na crno-beloj fotografiji. Na sivom svetlu tik pred zoru. Njegove iznenađene oči behu otvorene. Drug Nambudiripad (Odbegli Pas, Sovjetski Provokator) isterao je sve naksalite iz svoje partije, nastavivši da koristi bes u parlamentarne svrhe. Marš, koji je tog neboplavog decembra zapljusnuo neboplavi plimut, beše deo ovog procesa. Organizovao ga je Marksistički radnički sindikat Travankora i Kočina. U Trivandrumu su njihovi drugovi odmarširali do Sekretarijata i predali spisak narodnih zahteva drugu Nambudiripadu lično. Orkestar je postavljao zahteve svom dirigentu. Zahtevali su da radnicima koji su na pirinčanim poljima radili jedanaest i po sati dnevno - od sedam ujutro do pola sedam uveče - bude dopuštena jednosatna pauza za ručak. Da se dnevnice za žene povećaju od jedne rupije i dvadeset pet pjastera na tri rupije, a dnevnice za muškarce od dve rupije i pedeset pjastera na četiri rupije i pedeset pjastera. Takođe su zahtevali da se

33

Nedodirljivi više ne zovu imenima svojih kasti. Tražili su da ih više ne zovu Aču parajan ili Kelan paravan ili Kutanpulajan, već Aču ili Kelan ili Kutan. Kraljevi đumbira, grofovi kafe i baroni gume, stari školski drugari, stizali su sa svojih udaljenih imanja i pijuckali hladno pivo u Mornaričkom klubu. Dizali su čaše. "Ruža je ruža je... ruža", govorili su i prigušeno se smejuljili, prikrivajući rastuću paniku. Toga dana u maršu su učestvovali partijski aktivisti, studenti i radnici. Dodirljivi i Nedodirljivi. Na plećima su nosili bombu prastarog besa s novim fitiljem. Ovaj bes sadržao je žestinu koja beše naksalitska i nova. Rahel je kroz prozor automobila videla da najglasnije izgovaraju reč Zindabad. Dok su je izgovarali, na vratovima su im iskakale žile. Ruke koje su držale zastave behu čvornovate i grube. U plimutu je bilo tiho i sparno. Kočama Bebin strah ležao je uvijen na podu plimuta kao vlažna, ljigava cigareta. A to beše tek početak. Početak straha koji je vremenom rastao i proždirao je. Terao je da noću zamandaljuje prozore i vrata. Dao joj dve kose i dvoja usta. Njen strah beše prastar i pradavan. Strah da će biti razvlašćena. Pokušala je da broji zelene perle svoje brojanice, bezuspešno nastojeći da se usredsredi. Dlan nečije ruke udario je u prozor automobila. Nečija stisnuta pesnica lupila je u usijanu nebo-plavu haubu. Hauba se otvorila. Plimut je ličio na uglastu plavu životinju koja zahteva da joj daju hranu. Zemičku. Bananu. Spusti se još jedna pesnica. Hauba se zatvori. Čako spusti prozor i povika za čovekom koji je to uradio. "Hvala, keto!", uzviknu. "Valarej hvala!" "Ne budi tako pun zahvalnosti, druže", reče Amu. "To je bilo slučajno. Nije nameravao da pomogne. Kako je mogao znati da u ovom starom automobilu kuca pravo marksističko srce?" "Amu", rekao je Čako mirnim i namerno nehajnim glasom, "postoji li ikakva mogućnost da svoj isprani cinizam makar načas zadržiš za sebe?" Tišina ispuni kola kao natopljeni sunđer. Reč "isprani" sekla je vazduh kao nož meko tkivo. Sunce nastavi da sija uz drhtavi uzdah. Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli. Baš u tom času Rahel ugleda Velutu. Sina Velje Papena, Velutu. Njenog ljubljenog prijatelja Velutu. Velutu koji je marširao noseći crvenu zastavu. U beloj košulji i u munduu. Na njegovom vratu nabrekle žile. Nikada ga nije videla u košulji. Rahel za tren oka spusti prozor. "Veluta! Veluta!", viknu za njim. Načas se ukočio, osluškujući sa zastavom u ruci. Čuo je poznat glas na neočekivanom mestu. Rahel je stajala na sedištu i virila kroz prozor plimuta kao klimavi, razmahani rog biljojeda koji ima oblik automobila. Ljubav-u-Tokiju u kosi i žute naočare crvenih stakala na očima. "Veluta! Ividaj! Veluta!" I na njenom vratu iskočiše žile. Ljutitih očiju, Amu se hitro okrenu i pljesnu Raheline listove, jedino što je od Rahel ostalo u kolima. Listovi i pocrnela stopala u "batinim" sandalicama. "Smiri se!", rekla je Amu. Kočama Beba povuče Rahel i ona, iznenađena, slete na sedište. Pomisli da je došlo do nesporazuma. "Videla sam Velutu!", objasnila je smešeći se. "Nosio je zastavu!" Zastavi se divila više od svega. Zastava beše stvar dostojna njenog prijatelja. "Ti si blesava, praznoglava mala devojčica!", rekla je Amu. Njen nenadani, žestoki bes prikova Rahel za sedište. Rahel beše zbunjena. Zašto se Amu 34

toliko ljuti? Zbog čega? "Ali, to jeste bio on!", reče. "Umukni!", zapovedi joj Amu. Rahel vide kako joj nad usnama i na čelu izbijaju graške znoja, a oči postaju hladne kao klikeri. Kao Papačijeve oči na fotografiji iz bečkog studija. (Kako je samo Papačijev noćni leptir kolao krvotokom njegove dece!) Kočama Beba podiže Rahelin prozor. Godinama kasnije, jednog svežeg jesenjeg jutra u Njujorku, u nedeljnom vozu koji je saobraćao između stanica Grand central i Kroton Harmon, Rahel se iznenada seti Amu i izraza njenog lica. Beše to deo koji se nije uklapao u slagalicu. Kao znak pitanja koji je lutao stranicama knjige, ne skrasivši se ni jednom na kraju rečenice. Pogled njenih očiju, mramorno hladan. Svetlucanje znoja nad njenim usnama. I jeza nenadane, bolne tišine. Šta je sve to značilo? Nedeljni voz beše gotovo prazan. Žena ispucalih obraza, koja je sedela preko puta Rahel, iskašljavala je šlajm umotavajući ga zatim u parčiće novina koje su joj ležale u krilu. Zamotuljke je ređala na sedištu pored sebe, u preglednom nizu, kao da postavlja tezgu sa šlajmom. Sve vreme ćaskala je sama sa sobom prijatnim, blagim glasom. Sećanje beše poput te žene u vozu. Pomračena uma dok kopa po mračnim pregradama i izvlači nepredvidive stvari - pogled u prolazu, osećanje, miris dima, brisač vetrobrana, majčine mramorne oči; razumno dok prostranstva tame prekriva velom i ostavlja ih neupamćena. Ludilo njene saputnice tešilo je Rahel. Približavalo je izbezumljenoj materici Njujorka. Udaljavalo od drugih, užasnijih stvari koje su je proganjale. Od gorkometalnog mirisa, mirisa autobuskih rukohvata, mirisa ruku konduktera koji se za njih drži. Od mladića s očima starca. Pored voza se ljeskala reka Hadson. Drveće je uronilo u crvenosmede boje jeseni. Bilo je prohladno. "U vazduhu se oseća bradavica", reče Raheli Lari Mekaslin i nežno položi dlan na naježenu bradavicu, koja je negodovala ispod njene pamučne majice. Pitao se zašto se nije nasmešila. Ona se pitala zašto, misleći o domu, uvek najpre vidi mrku boju drveta nauljenih čamaca i crna jezgra plamenih jezičaka koji trepere u mesinganim lampama. To jeste bio Veluta. Rahel beše sigurna. Videla ga je. Video je on nju. Poznala bi ga na svakom mestu, u svako doba. A da nije bio u košulji, poznala bi ga i s leđa. Poznavala je njegova leđa. Na njima ju je nosio. Nebrojeno puta. Na njima se nalazio maleni, mrki mladež u obliku šiljatog suvog lista. Govorio je da je to njegov srećni list, zbog koga monsuni stižu na vreme. Mrki list na crnim leđima. Jesenji listak u noći. Srećni list koji nije doneo dovoljno sreće. Veluta nije trebalo da postane stolar. Zvali su ga Veluta - što na malajalamu znači beo - zato što beše tako crn. Njegov otac, Velja Papen, bio je paravan. Ljubitelj dobre kapljice. Imao je stakleno oko. Dok je čekićem oblikovao granitnu ploču, jedan opiljak se odlomio i zario mu se u levo oko. Kad je bio mali, Veluta je s ocem dolazio na zadnji ulaz kuće u Ajemenemu i donosio kokosove orahe koje su brali s drveća kraj svoje kolibe. Papači nije dopuštao paravanima da mu kroče u kuću. Nisu im dopuštali ni drugi. Beše im zabranjeno da taknu stvari koje su doticali Dodirljivi. Kasta hindusa i kasta hrišćana. Mamači je pripovedala Esti i Rahel o vremenima kada se od paravana očekivalo da hodaju unatraške i metlom čiste otiske svojih stopala, kako se bramani ili sirijski hrišćani ne bi unizili ako bi slučajno stupili na njihov trag. 35

U Mamačino vreme paravani, kao i ostali Nedodirljivi, nisu smeli da hodaju javnim putevima, da pokrivaju gornji deo tela niti da nose kišobran. Kada su govorili, morali su da sakriju usta rukom, kako njihov zagađeni dah ne bi stigao do onih koji su im se obraćali. Kada su Britanci stigli u Malabar, nekolicina pelaja, pulaja i paravana (među kojima beše i Velutin deda, Kelan) preobratiše se u hrišćane i pristupiše anglikanskoj crkvi, ne bi li utekli od prokletstva Nedodirljivih. Kao dodatni podsticaj, dobili su malo hrane i novca. Behu poznati kao Pirinčani hrišćani. Nije im dugo trebalo da shvate da su pali s konja na magarca. Bili su primorani da podignu zasebne crkve, sa zasebnim službama i zasebnim sveštenicima. Dobili su i vlastitog, zasebnog parijskog biskupa, što se smatralo izuzetnom uslugom. Nakon proglašenja nezavisnosti otkriše da su lišeni svih prava na olakšice - obezbeđene poslove, bankovne zajmove s nižim kamatama - jer zvanično, na papiru, behu hrišćani i stoga van kasti. Kao da su sada morali da brišu tragove svojih stopala bez metle. Ili, još gore, kao da im više i ne beše dopušteno da ostavljaju tragove. Prva koja je zapazila izvanrednu veštinu Velutinih ruku bila je Mamači, tada na odmoru od Delhija i od Entomologa Njenog veličanstva. Veluta je imao jedanaest godina, tri manje od Amu. Bio je kao mali čudotvorac. Od osušenog palminog lišća umeo je da napravi složene igračke - sićušne vetrenjače, zvečke, kutijice za nakit; od stabljika tapioke pravio je savršene brodiće, a od indijskih oraščića majušne figurine. Donosio ih je Amu, držeći ih na otvorenom dlanu (kako su ga naučili) da ga ona ne bi takla uzimajući ih. Premda beše mlađi od nje, zvao ju je Amukuti - mala Amu. Mamači je ubedila Velju Papena da ga pošalje u školu za Nedodirljive koju je osnovao njen svekar, Punjan Kundžu. Kada je Veluta napunio četrnaest godina, u Kotajam je stigao Johan Klajn, stolar iz stolarskog ceha u Bavarskoj. Naredne tri godine proveo je u Hrišćanskom misionarskom društvu, vodeći stolarsku radionicu s lokalnim drvodeljama. Veluta je svakog popodneva posle škole hvatao autobus za Kotajam, gde je radio s Klajnom do smiraja dana. Do svoje šesnaeste godine Veluta je završio školu i ispekao stolarski zanat. Posedovao je vlastiti stolarski alat i prepoznatljiv, nemački osećaj za oblikovanje. Za Mamači je od palisandera napravio bauhaus trpezarijski sto s dvanaest stolica, kao i bavarsku stolicu-ležaljku od svetlijeg drveta. Za Kočama Bebine božične predstave napravio je od žice hrpu anđeoskih krila, koja su se deci stavljala na leđa kao ranci, a od kartona je načinio oblake između kojih se pomaljao arhanđel Gavrilo. Napravio je i jasle na rasklapanje, u kojima se rodio Isus. Kada su iz neobjašnjivog razloga uvenule lisne arkade nad Kočama Bebinim baštenskim andelkom, doktor Veluta je i to doveo u red. Osim u stolariju, Veluta se razumeo i u mašine. Mamači je često govorila (s nedokučivom logikom Dodirljivih) da bi mogao postati inženjer, samo da nije paravan. Popravljao je radio aparate, satove, pumpe za vodu. U kući je obavljao sve vodoinstalaterske i električarske poslove. Kada je Mamači odlučila da zatvori zadnji trem, Veluta beše taj koji je skicirao i napravio klizna vrata, za kojima je kasnije ludeo ceo Ajemenem. Veluta je o fabričkim mašinama znao više od bilo koga drugog. Kada je Čako napustio posao u Madrasu i vratio se u Ajemenem s mašinom za zatvaranje tegli, Veluta ju je sastavio i pustio u pogon. Veluta je održavao novu mašinu za konzerviranje i automatski sekač ananasa. Veluta je podmazivao pumpu za vodu i mali dizel generator. Veluta je napravio podmetače za sečenje, obrubljene aluminijumskom trakom i jednostavne za čišćenje, kao i kazane za prokuvavanje voća. Velutin otac Velja Papen bio je, pak, starovremski paravan. Proživeo je dane hodanja unatraške, a njegova zahvalnost Mamači i njenoj porodici na svemu što su učinili za njega beše široka i duboka kao reka koja plavi obale. Kada je doživeo nesreću s okom, Mamači mu je nabavila i platila stakleno oko. Još nije otplatio taj dug. Mada je znao da nikada neće biti u mogućnosti da ga otplati i da to od njega niko ne očekuje, osećao je da oko ne pripada njemu. Zahvalnost mu je ozarila lice i povila kičmu. Velja Papen se plašio za svog mlađeg sina. Nije umeo da objasni šta ga plaši. Ništa rečeno. Ništa učinjeno. Beše nevažno šta je Veluta govorio, već kako je govorio. Nevažno šta je činio, već kako je činio. Možda se odgovor krio u nedostatku oklevanja. U nedopustivom samopouzdanju. U načinu 36

na koji se kretao. Načinu na koji je držao glavu. Načinu na koji je, nenametljivo, nudio savete koji mu nisu traženi. Ili načinu na koji je, neprimetno, prelazio preko tuđih saveta, ne ostavljajući utisak da ih ne sluša. Dok ovo behu sasvim prihvatljive, možda čak i poželjne osobine kod Dodirljivih, Velja Papen je smatrao da kod paravana one mogu biti (i biće, kao što je i trebalo da budu) protumačene kao drskost. Velja Papen je pokušao da upozori Velutu. A kako nije umeo da objasni šta mu smeta, Veluta je pogrešno shvatio njegovu smušenu brigu. Učinilo mu se da mu otac zamera na kratkom školovanju i na urođenim sposobnostima. Dobre namere Velje Papena ubrzo se svedoše na stalno zvocanje i spočitavanje, što je stvorilo neprijatnu zategnutost između oca i sina. Na veliko čuđenje njegove majke, Veluta poče da izbegava kuću. Radio je do kasno uveče. Pecao je ribu i pekao je na vatri. Spavao je pod vedrim nebom, na obali reke. Jednog dana Veluta iščeze. Četiri godine niko nije znao gde je. Govorkalo se da radi na gradilištu u Trivandrumu, za Nadleštvo socijalne pomoći i smeštaja. Nešto kasnije počela je da kola neizbežna glasina da je postao naksalit. Da je dopao zatvora. Neko je tvrdio da ga je video u Kilonu. Kada je njegova mati Čela umrla od tuberkuloze, beše nemoguće pronaći ga. Zatim je Kutapen, njegov stariji brat, pao s kokosovog drveta i povredio kičmu. Ostao je nepokretan i nesposoban za rad. Veluta je za nesreću čuo tek godinu dana kasnije. Vratio se u Ajemenem pre pet meseci. Nikada nije pričao gde je bio, ni šta je radio. Mamači ga je ponovo zaposlila kao fabričkog stolara, poverivši mu i održavanje mašina. Ovo je izazvalo veliko negodovanje Dodirljivih radnika u fabrici, koji su smatrali da paravani ne bi trebalo da budu stolari. I da zabludele paravane izvesno ne bi trebalo primati na stari posao. Kako je želela da zadovolji ostale, a znala je da ga niko drugi ne bi zaposlio kao stolara, Mamači je Velutu plaćala manje no što bi plaćala Dodirljivog stolara, ali više no što bi plaćala paravana. Mamači ga nije ohrabrivala da ulazi u kuću (osim kada bi joj zatrebala pomoć ili neka opravka). Smatrala je da bi trebalo da zahvalan što mu je dozvoljeno da dolazi u fabriku i dotiče stvari koje dotiču Dodirljivi. Govorila je da je ovo veliki korak za jednog paravana. Kada se vratio u Ajemenem, nakon višegodišnjeg odsustvovanja od kuće, Veluta je posedovao istu onu hitrinu. Istu sigurnost. I Velja Papen se plašio za njega više no ikad. Ali ovog puta je ćutao. Nije prozborio ni reč. Sve dok ga nije obuzeo Užas. Sve dok nije video kako se mali čamac iz noći u noć spušta niz reku. Sve dok nije video kako se vraća u zoru. Sve dok nije shvatio staje njegov Nedodirljivi sin dodirnuo. Više no dodirnuo. Obljubio. Voleo. Kada ga je obuzeo Užas, Velja Papen je otišao kod Mamači. Dužničkim okom zurio je pravo pred sebe. Svojim okom je plakao. Jedan obraz blistao mu je od suza. Drugi je ostao suv. Vrteo je glavom levo-desno, levo-desno, sve dok mu Mamači ne zapovedi da prestane. Drhtao je kao bolesnik od malarije. Mamači mu je zapovedila da prestane, ali nije mogao, jer se strahu ne da zapovedati. Čak ni paravanovom. Velja Papen je ispričao Mamači šta je video. Preklinjao je Boga da mu oprosti zbog njegovog čudovišnog nakota. Ponudio se da ubije sina vlastitim rukama. Da uništi ono što je stvorio. Kočama Beba je, čuvši buku iz susedne sobe, došla da utvrdi o čemu je reč. Pred sobom ugleda Patnju i Muku, i potajno, u dubini duše, zaklikta od veselja. Rekla je (između ostalog): "Kako je podnela miris? Zar nisi primetila da imaju poseban miris, ti paravani?" I stresla se teatralno, kao dete koje na silu kljukaju spanaćem. Irsko-jezuitski miris volela je više od posebnog paravanskog mirisa. Daleko više. Daleko više. Veluta, Velja Papen i Kutapen živeli su u po-tleušici blizu kuće. Do potleušice je Esti i Raheli trebalo tri minuta trkom kroz kokosovo drveće. Veluta je napustio Ajemenem u vreme kada su oni pristigli s Amu; tada behu isuviše mali da bi ga upamtili. Ali su tokom meseci 37

proteklih od njegovog povratka postali najbolji prijatelji. Beše im zabranjeno da posećuju njegov dom, što su oni, svejedno, činili. Satima bi čučali uz njega, kao zgureni upitnici sred jezeraca piljevine, pitajući se kako to da uvek zna šta ga iščekuje u drvetu. Uživali su da posmatraju kako drvo u Velutinim rukama postaje meko i savitljivo poput plastelina. Učio ih je kako da koriste šmirglu. U dobrim danima njegova kuća je mirisala na svezu piljevinu i sunce. Ili na riblji paprikaš s karijem i crnom tamarindom. Po Esti, beše to najbolji riblji paprikaš na ćelom svetu. Veluta je napravio Rahelin štap za pecanje, koji joj je donosio sreću, i naučio Estu i Rahel da pecaju. Njega je videla kroz svoje crvene naočare za sunce tog neboplavog decembarskog dana. Marširao je preko železničkog prelaza blizu Kočina s crvenom zastavom u rukama. Čelični zvižduk policijskih pištaljki izbušio je Kišobran Buke. Kroz iskrzane rupe na kišobranu Rahel je mogla da vidi parčiće rumenog neba. A rumenim nebom krstarili su usijanocrveni zmajevi u potrazi za pacovima. U njihovim žutim poluotvorenim očima video se put i povorka crvenih zastava. I bela košulja na crnim leđima s mladežom. U maršu. Strah, znoj i talk sjedinili su se u bledoljubičastu pastu koja se zadržala u ogrlicama od sala na Kočama Bebinom vratu. U uglovima usta skorila joj se beličasta pljuvačka. Uobrazila je da u koloni vidi naksalita po imenu Radžan, čija je fotografija izašla u novinama i za koga se pričalo da se iz Palgata uputio na jug. Uobrazila je da on gleda pravo u nju. Čovek s crvenom zastavom i licem kao čvor otvorio je nezaključana Rahelina vrata. Ljudi oko njega se zaustaviše i počeše da zure. "Da li ti je vruće, malena?", ljubazno je upita čovek-čvor na malajalamu. A zatim, neljubazno: "Zašto ne tražiš da ti tatica kupi rashladni uređaj?" Prsnuo je u smeh, razveseljen svojom vrcavom duhovitošću. Rahel mu se nasmeši, srećna što je pomislio da joj je Čako otac. Kao da su prava porodica. "Ne odgovaraj!", izusti Kočama Beba prozuklim šapatom. "Gledaj dole! Samo gledaj dole!" Čovek sa zastavom usmeri pažnju na nju. Gledala je u pod automobila. Poput stidljive, preplašene neveste koju su udali za neznanca. "Zdravo, seko!", polako reče na engleskom. "Kako se zoveš, molim te?" Kako Kočama Beba nije odgovorila, okrenuo se svojoj sabraći. "Ona nema ime." "Možda se zove Modalali Marijakuti", dobaci neko, kikoćući se. Modalali na malajalamu znači gazda. "A, B, V, G, D", lupi neko drugi. Okupilo se još studenata. Glave im behu pokrivene maramicama ili peškirićima koji su ih štitili od sunca. Ličili su na statiste odlutale sa snimanja malajalamske verzije "Poslednjeg Sindbadovog putovanja"Čovek-čvor je Kočama Bebi darovao svoju crvenu zastavu. "Izvoli", reče. "Drži je." Kočama Beba je uze ne gledajući ga. "A sada maši", naredi joj. Morala je da maše. Nije imala izbora. Zastava je mirisala na dućan i novo platno. Uštirkana i prašnjava. Pokušala je da njome maše kao da ne maše. "Sada kaži, Inkilab Zindabad !" "Inkilab Zindabad", prošaputa Kočama Beba. "Dobra curica." Gomilom se zaori smeh. Čuo se oštar zvižduk pištaljke. "Onda, u redu", rekao je čovek Kočama Bebi na engleskom, kao da su s uspehom zaključili poslovni sporazum. "Zbogom." Zalupio je neboplava vrata. Kočama Bebino salo se zamreška. Ljudi zgrušani oko automobila se raziđoše i nastaviše da marširaju. Kočama Beba je smotala zastavu i stavila je iza sedišta. Brojanicu je gurnula natrag u bluzu, gde ju je čuvala sa svojim dinjama. Usplahireno je pokušavala da sačuva ono malo preostalog dostojanstva. 38

Pošto je kraj njih prošao rep kolone, Čako reče da sada mogu da otvore prozore. "Da li si sigurna da je to bio on?", Čako upita Rahel. "Ko?", trgnu se Rahel, iznenada na oprezu. "Da li si sigurna da si videla Velutu?" "Mmmm....", promumla Rahel, pokušavajući da dobije na vremenu i odgonetne Estine pomamne misaone signale. "Rekao sam, da li si sigurna da je čovek koga si videla bio Veluta?", upita je Čako po treći put. "Mmmm... nda...nn...nnskoro", rekla je Rahel. "Skoro si sigurna?", pitao je Čako. "Ne... skoro da je bio Veluta", rekla je Rahel. "Izgledao je skoro kao on..." "Znači, nisi sigurna?" "Skoro da nisam." Rahel pogledom potraži odobravanje od Este. "Mora da je bio on", rekla je Kočama Beba. "To je od njega napravio Trivandrum. Svi se vraćaju odande ubeđeni da su veliki politikanti." Niko ne ostade posebno zadivljen njenom dubokoumnošću. "Trebalo bi da pripazimo na njega", rekla je Kočama Beba."Ako počne da petlja sa sindikatom u fabrici... Primetila sam neke znake... nedolično ponašanje, nezahvalnost... Pre neki dan sam ga zamolila da mi pomogne s mojom posteljicom za oblutke, a on..." "Video sam Velutu kod kuće pre nego što smo krenuli", veselo reče Esta. "Znači da to nije mogao biti on." "Za njegovo lično dobro", rekla je mračno Kočama Beba, "nadam se da nije. I, Estapen, drugi put me ne prekidaj." Beše ljuta jer je niko nije upitao šta je posteljica za oblutke. U danima koji su sledili Kočama Beba je svu svoju jarost zbog javnog poniženja usmerila na Velutu. Zaoštrila ju je kao olovku. U glavi ga je poistovetila s maršem. On beše čovek koji ju je primorao da maše zastavom Marksističke partije, i čovek koji ju je nazvao Modalali Marijakuti, i svaki čovek koji joj se smejao. Počela je da ga mrzi. Po načinu na koji je Amu držala glavu Rahel vide da je još uvek ljuta. Pogleda na sat. Deset do dva. Od voza još uvek ni traga ni glasa. Spustila je glavu na prozor. Osećala je kako joj se siva hrskavica filcanog prozorskog rama utiskuje u kožu. Skinula je naočare za sunce da bi pažljivije osmotrila pregaženu žabu na putu. Beše toliko mrtva i toliko pregažena da je više ličila na mrlju u obliku žabe, nego na žabu. Rahel se zapita da li je i od gospođice Miten ostala samo mrlja u obliku gospođice Miten, nakon što ju je pregazio mlekadžijin kombi. Velja Papen je uveravao blizance, sa sigurnošću istinskog vernika, da na svetu ne postoji ni jedna jedina crna mačka. Samo crne rupe u Vasioni u obliku crne mačke. Na putu beše mnogo mrlja. Mrlje u Vasioni u obliku pregažene gospođice Miten. Mrlje u Vasioni u obliku pregažene žabe. Pregažene vrane koje su pokušale da pojedu mrlje u Vasioni u obliku pregaženih žaba. Perje. Plodovi manga. Pljuvačka. Celim putem do Kočina. Kroz prozor plimuta sunce je bleštalo pravo u Rahel. Ona zatvori oči i zablešta ka njemu. Sunce beše vrelo i jarko, čak i ispod spuštenih kapaka. Nebo je bilo narandžasto, a stabla kokosa slična morskim anemonama uzbibanih pipaka, ispunjenim nadom da će ščepati i poždrati neki nedužni oblak. Nebom je lebdela prozirna tufnasta zmija rašljastog jezika. I prozirni rimski vojnik na tufnastom konju. Rahel se čudila zašto rimski vojnici u stripovima 39

trpe silne muke da bi se uvukli u oklope i šlemove, a zatim ostaju golih nogu. To joj se činilo sasvim besmislenim. Po pitanju izgubljenog vremena i po pitanju drugih stvari. Amu im je ispričala priču o Juliju Cezaru i o tome kako ga je u Senatu nožem usmrtio njegov najbolji prijatelj, Brut. Kako se Cezar stropoštao na pod, izboden noževima, i rekao: "Et tu?Brute? Tad padni, Cezare!" "Naravoučenije je", rekla je Amu, "da nikom ne možete verovati. Ni majci, ni ocu, ni bratu, ni mužu, ni najboljem drugu. Nikom." Sa decom se, rekla je (kada su je pitali), ništa ne zna unapred. Rekla je da je sasvim moguće da, na primer, Esta izraste u Mušku Šovinističku Svinju. Noću se Esta uspravljao u krevetu, ogrnut čaršavom, govorio: "Et tu?Brute? Tad padni, Cezare!", i padao ne savijajući kolena, kao izboden leš. Koču Marija, koja je spavala na dušeku na podu, govorila je da će ga tužiti Mamači. "Reci majci da te vodi u kuću tvog oca", govorila je. "Tamo možeš da lomiš krevete do mile volje. Ovo nisu tvoji kreveti. Ovo nije tvoja kuća." Esta se dizao iz mrtvih, stajao na krevet, govorio: ,,Et tu? Koču Marija? Tad padni, Esta!", i padao ponovo. Koču Marija beše ubeđena da je 'Et tu' neki prostakluk na engleskom, te je vrebala zgodnu priliku da se požali Mamači. Oko usta žene u kolima do njih ostale su mrvice keksa. Njen muž pripali cigaretu. Izduva kroz nozdrve dve dimne kljove, na trenutak ličeći na divljeg vepra. Gospođa Vepar Dečjim Glasićem upita Rahel kako se zove. Rahel se napravi da je ne primećuje i nesmotreno izduva balončić od pljuvačke. Amu je mrzela da ih vidi kako prave balončiće od pljuvačke. Govorila je da je to podseća na Babu. Njihovog oca. Govorila je da je on imao običaj da pravi balončiće od pljuvačke i da trese nogom. Amu je tvrdila da se tako vladaju činovnici, a ne aristokrate. Aristokrate su ljudi koji ne prave balončiće od pljuvačke i ne tresu nogom. I ne ćurliču. Premda Baba ne beše činovnik, Amu je govorila da se često ponašao kao da jeste. Kada su bili sami, Esta i Rahel su se ponekad pretvarali da su činovnici. Pravili su balončiće od pljuvačke, tresli nogom i ćurlikali kao ćurke. Oca su se sećali iz međuratnih godina. Jedanput im je dozvolio da povuku po dim iz njegove cigarete, smesta se razljutivši jer su je sisali i ubalavili filter. "Ovo nije glupava igračka!" rekao je, istinski besan. Pamtili su njegov bes. I njen. Pamtili su bacakanje s kraja na kraj sobe, od Amu do Babe, od Babe do Amu. Kao bilijarske kugle. Pamtili su Amu koja odguruje Estu: "Evo ti, zadrži bar jedno. Ne mogu da brinem o oboma." Kasnije, kada se Esta raspitivao kod Amu o ovom događaju, ona ga je prigrlila, rekavši mu da ne sme da umišlja stvari. Na jedinoj njegovoj fotografiji koju su videli (koju im je Amu dopustila da vide) bio je u beloj košulji i s naočarima. Izgledao je kao zgodni, gorljivi igrač kriketa. Jednom rukom pridržavao je Estu na svojim ramenima. Esta se osmehivao, s bradom na očevoj glavi. Drugom rukom privio je Rahel na grudi. Rahel beše nadurena i zlovoljna; njene nožice klatile su se u vazduhu. Neko im je na obrazima docrtao ružičaste tufne. Amu je rekla da ih je nosio samo zbog fotografisanja, a da i tad beše toliko pijan da se plašila da će ih ispustiti. Amu je rekla da je stajala sa strane, pripravna da ih uhvati. Esta i Rahel su, svejedno, smatrali da je to lepa fotografija, ako se izuzmu obrazi. "Hoćeš li prestati!", uzviknu Amu tako glasno da se Murlidaran, koji je skočio s putokaza i stao da zuri u plimut, smesta povukao, dok su mu patrljci uznemireno poigravali. "Šta?", upita je Rahel, iako je odmah znala. Balončići od pljuvačke. "Izvini, Amu." "Izvinjenje ne diže mrtvog iz groba", reče Esta. "Ma, daj", umeša se Čako, "ne možeš joj zapovedati šta da čini s vlastitom pljuvačkom!" "Gledaj svoja posla!", odbrusi mu Amu. "To budi loše uspomene", Esta mudro objasni Čaku. Rahel je stavila naočare za sunce. Svet se oboji ljutitim bojama. "Skini te glupave naočare!", reče Amu. Rahel skinu glupave naočare. 40

"Ponašaš se prema njima kao fašista", rekao je Čako. "Čak i deca imaju neka prava, za boga miloga!" "Ne izgovaraj ime božije zaludu", rekla je Kočama Beba. "Ne izgovaram", rekao je Čako. "Izgovaram ga s debelim razlogom." "Prekini da izigravaš Velikog Spasitelja dece!", reče Amu. "U suštini te nije briga za njih. Ni za mene." "A zar bi trebalo da jeste?", upita Čako. "Zar sam ja odgovoran za njih?" Rekao je da su Amu, Esta i Rahel kamenje o njegovom vratu. Raheli se butine ovlažiše od znoja. Navlake od skaja počeše da se klizaju pod njenom kožom. Ona i Esta su znali šta je kamen o vratu. Kada su ljudi umirali u filmu "Pobuna na brodu Baunti", umotavali su ih u bele čaršave i bacali u more s kamenom vezanim oko vrata, da leševi ne bi isplivali. Esta ne beše siguran kako su odlučili koliko kamenica da ponesu na svoje putešestvije. Spusti glavu na kolena. I pokvari Svečanu Loknu. Udaljeni topot voza gmizao je uz put zamrljan žabama. S obe strane pruge lišće jama poče da se povija u znak jednodušne dobrodošlice. Dadada-dada. U Bini Mol hodočasnici obrijanih glava počeše novo pojanje. "Kažem vam ja", rekla je Kočama Beba bogobojažljivo, "ovi hindusi nemaju nikakav osećaj za privatnost." "Imaju rogove i krljušt po koži", rekao je Čako zajedljivo. " A čuo sam i da im se bebe legu iz jajeta." Rahel je na čelu imala dva mala ispupčenja i Esta je tvrdio da će joj odatle izrasti rogovi. Makar jedan, jer beše poluhinduskinja. Nije se na vreme setila da ga upita za njegove rogove. Jer, šta god beše Ona, bio je i On. Voz othukta pod stubom gustog, crnog dima. Na vratima trideset dva vagona stajali su mladići sa šlem-frizurama, na putu ka Rubu Sveta gde će videti šta se dešava onima koji padnu. Oni koji se previše nagnu pašće sami. U uzburkanu tamu, kose zamršene vetrom. Voz je projurio za tren oka; beše teško shvatiti da su svi čekali tako dugo na tako malo. Lišće jama nastavi da se povija dugo nakon što je voz prošao, kao da je u potpunom saglasju s njim. Kao da ne gaji nikakvu sumnju. Paučinasti prekrivač od ugljene prašine spusti se u lelujavom talasu, kao prljavi blagoslov, nežno gušeći vozila na putu. Čako upali motor. Kočama Beba pokuša da se razveseli. Poče da peva. Neki tužni zveket čuje se iz sobe kao mala zvonca što ruku su podruku čuje se iz hola i sa stepeništa ta smešna mala ptica što govori nam Pogleda u Estu i Rahel, očekujući da kažu ku-ku. Ćutali su. U kolima je pirkala promaja. Kraj prozora su proletali telefonski stubovi i zeleno drveće. Nepomične ptice klizile su na pokretnim žicama, kao prtljag ostavljen na aerodromu. Golemi bledi mesec visio je na dnevnom nebu i išao za njima. Veliki kao trbuh pivopije.

41

VELIKI ČOVEK LALTAN, MALI ČOVEK MOMBATI Prljavština je zaposela kuću u Ajemenemu kao srednjovekovna vojska koja, korak po korak, napreduje kroz neprijateljski zamak. Zapušila je svaku pukotinu i zamutila prozorska stakla. U čajnicima su zujale muve. U vazama su ležale mrtve bube. Pod beše lepljiv. Nekad beli zidovi poprimili su sivu boju. Mesingane kvake na vratima behu zamašćene i bez sjaja. Sijalice je pokrio debeli sloj prašine. Blistale su samo divovske bubašvabe, koje su milile naokolo kao napirlitane statistkinje iza filmskih kulisa. Kočama Beba je ovo odavno prestala da primećuje. Koču Marija, koja je primećivala sve, prestala je da mari. Pod trulim navlakama Kočama Bebine stolice skupljale su se ljuske od kikirikija. Gospodarica i sluškinja, ponete demokratijom koju je uvela televizija, grabile su kikiriki iz iste činije, ne skrećući pogled s ekrana. Koču Marija je ubacivala kikiriki u usta. Kočama Beba ga je uljudno polagala u usnu duplju. U emisiji "Najbolje od Donahjua" gledaoci u studiju gledali su kratki film u kome crni ulični zabavljač u metrou peva "Negde iza duge". Pevao je od srca, kao da zaista veruje u reči pesme. Kočama Beba je pevala s njim, prateći ga tanušnim, uzdrhtalim glasom, prigušenim mrvicama kikirikija. Smešila se prisećajući se teksta. Koču Marija ju je gledala kao da je izgubila razum i grabila više kikirikija no što joj je pripadalo. Zabavljač je zabacivao glavu svaki put kada bi naišao na visok ton (gde iz negde), a njegovo ružičasto nepce prelivalo se preko televizijskog ekrana. Beše odrpan kao rok zvezda, ali su njegova krezava usta i nezdravo bleda koža rečito govorili o nemaštini i očaju. Morao je da prekine s pesmom svaki put kada bi naišao voz, što beše često. Zatim se u studiju popališe svetla i Donahju predstavi čoveka koji, na njegov mig, nastavi tamo gde je i stao (zbog voza), ostvarujući na taj način dirljivu pobedu Pesme nad Podzemnom Železnicom. Ovog puta zabavljača je usred pesme prekinuo Fil Donahju, zagrlivši ga i rekavši: "Hvala ti. Najlepše hvala." Biti prekinut nastupom Fila Donahjua ne beše, dakako, isto što i biti prekinut tutnjavom voza. Beše to zadovoljstvo. Čast. Gledaoci u studiju su pljeskali, dirnuti. Zabavljač je stajao, ozaren, sred najgledanijeg televizijskog sata; nemaština se povukla iza zavese, makar na tren. Oduvek sam sanjao da pevam u Donahjuovoj emisiji, rekao je, ne shvatajući da mu je sada i taj san oduzet. Postoje veliki i mali snovi. "Veliki čovek Laltan sahib, Mali čovek Mombati", govorio je o snovima stari nosač, koji je na železničkoj stanici dočekivao Estin razred iz godine u godinu, bez izuzetka, od ekskurzije do ekskurzije. Veliki čovek Svetionik. Mali čovek Lojanica. Veliki čovek Reflektor, zaboravio je da doda. I Mali čovek Metro Stanica. Nastavnici su se cenjkali dok je on s mukom hodao vukući dečje kofere, krivih nogu, još više iskrivljenih pod teretom, praćen okrutnim školarcima koji su podražavali njegov hod. Zvali su ga Muda-u-Zagradi. Najmanji čovek proširenih vena propustio je da pomene, dok je gegajući se odlazio s polovinom novca koji je tražio, s desetinom novca koji je zasluživao. Napolju je kiša prestala da pada. Oblaci na sivom nebu su se zgrušali, pretvorivši se u grudvice slične punjenju jeftinog dušeka. Estapen se pojavi na kuhinjskim vratima, mokar i mudriji no što uistinu beše. Iza njega su se presijavale duge vlati trave. Kučence je stajalo na stepeništu. Na zarđalom oluku prelivale su se kišne kapi, slične perlicama na računaljki. Kočama Beba odvoji pogled od televizora. 42

"Evo ga", obavesti Rahel, ne trudeći se da govori tiho. "Gledaj sad. Neće prozboriti ni reč. Otići će pravo u svoju sobu. Gledaj samo!" Kučence pokuša da iskoristi priliku i odglumi zajednički ulazak. Koču Marija snažno udari rukama u pod, viknuvši: " Čibel Čibe! Poda pati!" Mudro kučence se okanu ćorava posla. Kao da već beše upoznato s ovakvim sledom događaja. "Gledaj!", reče Kočama Beba. Izgledala je uzbuđeno. "Otići će pravo u svoju sobu i opraće svoju odeću. Preterano je čist... Neće prozboriti ni reč!" Ličila je na vaspitačicu koja izviđačima pokazuje životinju u travi. Ponosna što može da predvidi svaki njen pokret. Što je u potpunosti upoznata s njenim navikama i sklonostima. Estine kovrdže behu slepljene poput prevrnutih latica cveta kroz koje su blistali srpovi bele kože. Voda mu se u potočićima slivala niz lice i ramena. Otišao je u svoju sobu. Oreol zluradosti zacakli se oko Kočama Bebine glave. "Vidiš?", rekla je. Koču Marija iskoristi priliku i promeni kanal, da bi bacila pogled na emisiju "Telo iz snova". Rahel je sledila Estu do njegove sobe. Koja pripadaše Amu. Nekad. Soba je čuvala svoje tajne. Nije odavala ništa. Nije bilo izgužvanih čaršava, ni nemarno bačene cipele, ni vlažnog peškira prebačenog preko naslona stolice. Ni knjige pročitane do pola. Kao bolnička soba iz koje je bolničarka upravo izašla. Pod beše čist, zidovi beli. Ormari zatvoreni. Cipele uredno složene. Korpa za otpatke prazna. Nepokolebljiva čistoća sobe bila je jedina potvrda postojanja Estine volje. Polučujna natuknica da i on, možda, poseduje neki Životni Nacrt. Tek šapat nespremnosti da preživljava na otpacima koje mu udeljuju drugi. Kraj prozora je stajala daska za peglanje, a na njoj pegla i hrpa ispresavijane zgužvane odeće, koja je čekala da bude ispeglana. Tišina se klatila u vazduhu kao tajni gubitak. Sablasni duhovi nikad zaboravljenih igračaka visili su u grozdovima s ventilatora na tavanici. Katapult. Kvantasov koala (poklon gospođice Miten), s očima od dugmića koji samo što nisu otpali. Guska na naduvavanje (koju je policajac progoreo cigaretom). Dve hemijske olovke s crtežima nemih ulica i londonskim autobusima koji plutaju gore-dole. Esta odvrnu slavinu i voda poče da dobuje po plastičnoj kofi. Svukao se u kupatilu obasjanom svetlošću. Iskoračio je iz natopljenih farmerki. Bile su krute. Tamnoplave. Teške za svlačenje. Skinuo je majicu boje zgažene jagode, ukrstivši nad glavom glatke, vretenaste, mišićave ruke. Nije čuo sestru koja je ušla u sobu. Rahel je posmatrala kako mu se stomak uvlači a rebra ocrtavaju dok je ljuštio majicu s vlažne kože boje meda. Lice, vrat i trougao u obliku slova V na vratu bili su tamniji od ostatka njegovog tela. I ruke mu behu dvobojne. Bleđe ispod rukava. Tamno-smeđi muškarac u svetloj odeći boje meda. Čokolada s kapljicom bele kafe. Visokih jagodica i progonjenog pogleda. Ribar u belom kupatilu, s tajnama mora u nedrima. Da li ju je video? Da lije zaista lud? Da li zna da je ona tu? Jedno pred drugim se nikada nisu stideli svojih tela. Nikada nisu bili dovoljno stari (zajedno) da bi znali šta je stidljivost. Sada su bili. Dovoljno stari. Stari. U životnom, samrtnom dobu. Kako je smešna reč star, pomisli Rahel i reče u sebi: Star. Rahel na vratima kupatila. Uskih kukova. ("Reci joj da je čeka carski rez!", doviknuo je pijani ginekolog njenom mužu, dok su čekali kusur na benzinskoj pumpi.) Gušter na njenoj ispranoj majici. Duga, divlja, kanirana kosa raskošno se presijava, gladeći joj leđa neposlušnim prstima. U nozdrvi joj svetluca dijamant. Ponekad. A ponekad ne. Uska zlatna 43

narukvica sa zmijskim glavama blista na njenoj ruci kao obruč narandžastog svetla. Tanušne zmije se došaptavaju, glava uz glavu. Pretopljena burma njihove majke. Svetle dlačice ublažavaju oštre linije njenih mršavih, koščatih ruku. Na prvi pogled, činilo se da je slika i prilika njihove majke. Visokih jagodica. Dubokih jamica na obrazima kada se smešila. Ali beše izduženija, čvršća, ravnija, uglastija no što je Amu ikad bila. Možda manje lepa za one koji kod žena vole obline i mekotu. Jedino njene oči behu, neosporno, lepše. Krupne. Blistave. Da se utopiš u njima, kako je Lari Mekaslin rekao i učinio, na vlastitu štetu. Rahel je istraživala nagost svog brata tražeći sebe. U obliku njegovih kolena. U risu njegovih stopala. U prevoju njegovih ramena. U uglu pod kojim su se podlaktica i nadlaktica sastajale s laktom. U načinu na koji su se njegovi nožni prsti izvijali naviše. U izvajanim udubljenjima nad njegovim čvrstim, prelepim guzovima. Poput dve tvrde šljive. Zadnjice muškaraca ne odrastaju s njima. I one, kao đačke torbe, smesta bude sećanja na detinjstvo. Dva belega od vakcine sijala su na njegovoj ruci kao novčići. Njeni behu na butini. Devojčicama su uvek na butini, govorila je Amu. Rahel je posmatrala Estu kao radoznala majka pokislo dete. Kao sestra brata. Žena muškarca. Bliznakinja blizanca. Sve ove zmajeve pustila je istovremeno. On beše goli neznanac koga je slučajno srela. Kao i onaj koga je znala pre no što je otpočeo Život. Onaj koji ju je, nekada davno, plivajući, proveo kroz picu njihove lepe majke. Dve stvari, nepodnošljivo oprečne. Nespojivo razdvojene. Kišna kap treperila je na resici Estinog uha. Teška, srebrna na svetlosti, slična perli žive. Ispružila je ruku. Dotakla je. Obrisala je. Esta je nije pogledao. Povukao se dublje u tišinu. Kao da je njegovo telo imalo moć da svoja čula (čvornovata, jajolika) uvuče unutra, dalje od površine kože, u neke zabite, nepristupačne uvale. Tišina je pokupila dugu suknju i počela da mili uz klizavi zid kupatila, kao Žena pauk. Esta ubaci mokre stvari u kofu i stade da ih trlja okrunjenim svetloplavim sapunom.

BIOSKOP ABILAŠ

Bioskop Abilaš bio je reklamiran kao prvi bioskop u Kerali za sedamdesetmilimetarske projekcije u sinemaskopu. Da bi svima bilo jasno o čemu je reč, fasada beše napravljena u obliku zakrivljenog sinemaskop platna. Na vrhu je pisalo (betonskim slovima osvetljenim neonom) Bioskop Abilaš, na engleskom i na malajalamu. Na toaletima je pisalo NJEGOV i NJEN. NJEN za Amu, Rahel i Kočama Bebu. NJEGOV samo za Estu, jer je Čako otišao u hotel "Morska kraljica" da potvrdi rezervacije. "Možeš li sam?", upita ga Amu, brižna. Esta klimnu glavom. Rahel je sledila Amu i Kočama Bebu u NJEN, prošavši kroz crvena vrata koja su se sama zatvarala. Okrenula se na klizavom mermernom podu i mahnula Samom Esti (s češljem i u bež šimikama). Esta je stajao u prljavom mermernom predvorju punom usamljenih ogledala koja su zurila u njega, sve dok mu crvena vrata ne oduzeše sestru. Zatim se okrenu i otapka u NJEGOV. Amu je, u NJENOM, savetovala Raheli da ne sedi dok piški. Rekla je da su javni klozeti Prljavi. Kao i novac. Nikad ne znaš ko ga je dirao. Gubavci. Mesari. Automehaničari. (Gnoj. Krv. Mast.) Kada je jednom bila u mesari s Koču Marijom, Rahel je primetila da je na kusuru od pet 44

rupija ostalo crveno parčence mesa. Koču Marija ga je uklonila palcem. Ostala je crvena mrlja. Strpala je novčanicu u prsluk. Krvavu novčanicu s mirisom mesa. Rahel beše preniska, pa je Amu i Kočama Beba podigoše uvis, dok su joj se noge klatile prebačene preko njihovih ruku. Njena stopalca u "batinim" sandalama. Spuštenih gaćica, sedela je visoko u vazduhu. U početku se nije desilo ništa i Rahel pogleda u majku i babatetku s vragolastim (šta sad?) upitnicima u očima. "Hajde", reče Amu. "Pšššš...." Pšššš za zvuk piš-piš. Mmmm za Mmmmoje pesme, moje snove. Rahel se zakikota. Amu se zakikota. Kočama Beba se zakikota. Kada je mlaz počeo da curi, malo promeniše njen položaj u vazduhu. Rahel se nije stidela. Završila je i sačekala da je Amu obriše. "Hoćeš li ti, ili ću ja?", upita Kočama Beba Amu. "Svejedno", reče Amu. "Samo napred. Ti." Rahel joj pridrža tašnu. Kočama Beba podiže izgužvani sari. Rahel je osmotrila ogromne noge svoje baba tetke. (Mnogo godina kasnije, kada je na času istorije čula rečenicu Car Babur je imao rošavo lice i stubaste noge, pred očima joj iskrsnu ova slika. Kočama Beba, poput goleme ptice nasađene na javni klozet. Plavih vena zgrumuljičanih kao pletivo pod prozirnom kožom listova. Debelih, namreškanih kolena. Pokrivenih dlačicama. Sirotih, majušnih stopala koja su nosila toliki teret.) Kočama Beba sačeka nekoliko trenutaka. Glave isturene napred. Glupavog osmejka. Grudi zaljuljanih tik nad tlom. S dinjama u bluzi. Zadnjice podignute i natrćene. Kada se začuo klokotavi žubor, oslušnula je očima. Žuti potočić slio se kroz planinski klanac. Raheli se sve ovo svidelo. Svidelo joj se što drži torbu u ruci. Što sve piške jedna pred drugom. Kao prijateljice. Tada nije ni slutila koliko je ovo osećanje dragoceno. Kao prijateljice. Nikada više neće biti zajedno na takav način. Amu, Kočama Beba i ona. Kada je Kočama Beba završila, Rahel pogleda na sat. "Dugo ti je trebalo, Kočama Bebo", reče. "Sada je deset do dva." Šubidubi dubidi Tri devojke u kadi Pričekaj malko, polako.... Zamišljala je Polako kao osobu. Polako Kurijen. Polako Kuti. Polako Mol. Polako Kočama. Polako Kuti. Brzi Vergezi. I Kurakozi. Tri brata s peruti. Amu je sve obavila tiho. Po strani klozetske školjke, tako da se ništa nije čulo. Iz očiju joj je iščezla strogost njenog oca; opet to behu Amine oči. U obrazima su joj se ugnezdile jamice i više nije izgledala ljuta. Ni zbog Velute, ni zbog balončića pljuvačke. To beše Dobar Znak. U NJEGOVOM je Sam Esta morao da piški u pisoar pun opušaka i naftalinskih kuglica. Piškiti u lončić značilo je priznati Poraz. A za pisoar beše prenizak. Nedostajala mu je Visina. Potražio je Visinu, pronašavši je u ćošku NJEGOVOG. Tu su stajali prljava metla, zgnječena, poluprazna flaša dopola ispunjena mlečnom tečnošću (fenilom) u kojoj su plutale neke crne stvarčice, gnjecava krpa za pod i dve zarđale konzerve ničega. Možda su nekada sadržale proizvode "Rajske turšije". Kompot od ananasa. Ili kriške. Kriške ananasa. I tako mu babine konzerve spasoše čast. Sam Esta postavi konzerve ničega ispred pisoara. Zatim stade na njih, svako stopalo na jednoj konzervi, i poče da piški pažljivo, uz jedva čujni žubor. Kao Muškarac. Opušci, koji već behu vlažni, sada su bili mokri i izuvijani. Teški za paljenje. Kada je završio, Esta premesti konzerve do umivaonika ispred ogledala. Opra ruke i pokvasi kosu. A zatim, patuljast u odnosu na majčin češalj koji beše prevelik za njega, brižljivo popravi svoju loknu. Najpre šiške zagladi unazad, pa ih gurnu napred napravivši iskošenu loknu. Češalj stavi u džep, side s konzervi i vrati ih kraj flaše, krpe i metle. Pa se pokloni. Čitavoj družini. Flaši, metli, konzervama i gnjecavoj krpi za pod. "Poklon", reče nasmešivši se; kao mali, mislio je da mora da kaže "Poklon!" da bi se poklonio. 45

Da to ne može da se uradi ako se ne kaže. "Pokloni se, Esta", govorili su mu. On bi se poklonio i rekao: "Poklon". Oni bi se zgledali i prsnuli u smeh, a on bi se pitao šta im je smešno. Sam Esta nejednakih zuba. Napolju je sačekao svoju majku, svoju sestru i svoju baba tetku. Kada su izašle, Amu ga upita: "Sve u redu, Estapene?" A Esta joj odgovori: "U redu", i oprezno klimnu glavom, da ne bi pokvario loknu. U redu? U redu. Vratio je češalj u njenu tašnu. Amu oseti iznenadni nalet ljubavi prema svom povučenom, dostojanstvenom sinčiću u bež šimikama, koji je upravo obavio važan zadatak, kao veliki. Provukla je prste pune ljubavi kroz njegovu kosu. Pokvarila mu je loknu. Čovek s večito pripravnom Džepnom Lampom reče im da požure, jer je film već počeo. Morali su da ustrče uz crveno stepenište zastrto starim crvenim tepihom. Crveno stepenište s crvenim tragovima pljuvačke u crvenom ćošetu. Čovek s Lampom podigao je mundu i zgužvao ga levom rukom ispod jaja. Dok se penjao, mišići na njegovim uspinjućim listovima stvrdnuše se u dlakavu đulad. Lampu je držao u desnoj ruci. Hitao je u mislima. "Odavno je počelo", reče. Znači, propustili su početak. Propustili su podizanje nabrane somotske zavese i lampice u grozdovima žutih kićanki. Zavesa se dizala lagano, najverovatnije uz pesmu "Šetnja malog slona" iz serije "Hatari". Ili uz "Marš pukovnika Bogija". Amu je držala Estu za ruku. Kočama Beba je držala Rahel i uspinjala se s mukom. Kočama Beba, koju su njene dinje vukle nadole, nije priznavala samoj sebi da se raduje filmu. Želela je da veruje kako će ga gledati samo zbog dece. U njenoj glavi beše pohranjen pregledan, brižljivo sastavljen spisak Stvari-koje-je-činila-za-ljude i Stvari-koje-lju-di-nisučinili-za-nju. Najviše je volela scene s početka filma, s opaticama, i nadala se da ih nije propustila. Amu je objasnila Esti i Rahel da se ljudima uvek najviše dopada ono s čim mogu da se Poistovete. Rahel je mislila da se najviše poistovećuje s Kristoferom Plamerom, koji je glumeo Kapetana fon Trapa. Čako se nije ni najmanje poistovećivao s njim i zvao ga je Kapetan fon Klap Trap. Rahel beše kao uzrujani komarac na uzici. U letu. Bez težine. Dva stepenika gore. Dva stepenika dole. Jedan stepenik gore. Njenih pet stepenika za Kočama Bebin jedan. Popaj sam mornar ja dum dum Na palubi živim sam dum dum Čim napustim brod Ja padnem na pod Jer Popaj sam mornar ja dum dum Gore dva. Dole dva. Gore jedan. Skok, skok. "Rahel", reče Amu, "zar još nisi naučila Lekciju?" Rahel je naučila: Igračka - plačka. Dum dum. Stigli su u kružno predvorje. Prošli su pored tezge s osvežavajućim napicima, na kojoj su čekale oranžade i limunade. Oranžade isuviše narandžaste. Limunade isuviše limunaste. Čokoladice isuviše rastopljene. Čovek s Lampom otvorio je teška vrata koja su vodila u tamu ispunjenu šumom ventilatora i krckanjem kikirikija. Mirisalo je na ljudski dah i ulje za kosu. Na čarobni miris filma "Moje pesme, moji snovi", koji je Rahel pamtila i ljubomorno čuvala. Mirisi, kao i muzika, bude uspomene. Udahnula je duboko i pohranila ga za potomstvo. Esta je držao karte. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dum dum. Čovek s Lampom osvetli ružičaste karte. Red VI, sedišta 17, 18, 19 i 20. Esta, Amu, Rahel, Kočama Beba. Počeli su da se provlače pored ljutitih gledalaca, koji su pomerali noge ovamoionamo da bi im oslobodili prolaz. Spustili su sedišta. Kočama Beba pridrža Rahelino. Rahel se pope. Bila je isuviše laka, te se sedište diglo i spakovalo je u sendvič. Ostala je da 46

gleda film između svojih kolena. Dva kolena i palmica na glavi. Esta sačuva više dostojanstva, te sede na ivicu sedišta. Na praznim delovima platna videle su se senke ventilatora. Zbogom Džepnoj Lampi. Zdravo Svetskom Hitu. Kamera se vinu u neboplavo austrijsko nebo (boje automobila); začu se jasan, žaloban zvuk crkvenih zvona. Daleko dole, na zemlji, u dvorištu opatije, presijavala se kaldrma. Njome su hodale opatice. Kao sporovozne cigarete. Tihe opatice načičkane oko igumanije koja nikada nije čitala njihova pisma. Opkolile su je kao mravi mrvicu hleba. Cigarete oko Kraljice cigarete. Bez dlaka na kolenima. Bez dinja u haljinama. Daha svežeg kao pepermint. Behu primorane da se požale igumaniji. Pevajući žalbe milozvučnim glasovima. Žaleći se na Džuli Endrjus koja je još uvek bila u brdima, pevala Na zvuk muzike oživeše brda i opet okasnila na misu. Na drvo se vere i kolena grebe muzikalno su tužakale opatice. Haljina se poderana oko nje na misi vije na stepeništu ona zviždi Ljudi u gledalištu počeše da se osvrću. Pssst, šaputali su. Pssst! Pssst! Pssst! viklere pod velom krije! U bioskopu se, pored glasa koji je dopirao s platna, čuo još jedan glas. Zvonak i iskren, presecao je tamu ispunjenu šumom ventilatora i krckanjem kikirikija. I u gledalištu je sedela opatica. Glave su se okretale kao poklopci na flašama. Crnokosa temena postajala su lica s ustima i brkovima. Siktava usta s raljama ajkula. Mnogo njih. Kao sličice u albumu. "Pssst!", siktali su uglas. Esta je pevao. Opatica s loknom. Elvis Pelvis Opatica. Nije mogao da se uzdrži. Otkrivši ga, Gledalište naredi: "Izvedi ga napolje!" Umukni ili Izlazi. Izlazi ili Umukni. Gledalište beše Veliki Čovek. Esta beše Mali Čovek s kartama. "Esta, za boga miloga, uMUkni!", besno prošaputa Amu. Esta je uMUkao. Usta i brkovi okrenuše se ka platnu. Ali pesma poče iznova, bez upozorenja, a Esta nije mogao da se uzdrži. "Amu, da li mogu da izađem i da pevam napolju?", upita Esta (pre no što ga je Amu pljusnula). "Vratiću se kada se završi pesma." "Nemoj samo da očekuješ da te ponovo vodim u bioskop", rekla je Amu. "Osramotio si sve nas." Ali Esta nije mogao da se uzdrži. Ustao je i krenuo napolje. Pored ljutite Amu. Pored Rahel koja je pomno zurila između svojih kolena. Pored Kočama Bebe. Pored Gledališta koje je ponovo moralo da pomera noge. Ovamoionamo. Nad vratima je crvenim slovima pisalo IZLAZ. I Esta izađe. U holu su čekale oranžade. Čekale su limunade. Čekale su rastopljene čokoladice. Čekale su stolice od marinskoplavog skaja. Čekali su posteri Dolazi uskoro! Sam Esta sede na stolicu od marinskoplavog skaja, usred kružnog predvorja bioskopa Abilaš, i zapeva. Glasom opatice, pitkim kao bistra voda. Ali kako joj narediti: "Ostani, i svaki moj zahtev ispuni?"

47

Ovo probudi čoveka iza tezge s osvežavajućim pićima koji je, u iščekivanju pauze, zaspao na sastavljenim stolicama. Krmeljivim očima pogledao je Samog Estu u bež šimikama. I njegovu raščupanu loknu. Obrisao je mermerni pult prljavom krpom. I čekao. Čekajući brisao. Brišući čekao. I gledao raspevanog Estu. Kako držati talas na pesku lak? Kako rešiti zagonetku što zove se Mariiija? "Hej! Eda čeruka!", rekao je Čika Oranžada-Limunada glasom hrapavim i otežalim od sna. "Šta to izvodiš, boga ti tvoga?" Kako sačuvati u ruci mesečev zrak?

■

pevao je Esta. "Hej!", rekao je Čika Oranžada-Limunada. "Ovo je moje Vreme za Odmor. Ubrzo ću morati da se probudim i da radim. Zato ovde ne možeš da mi pevaš engleske pesmice. Prestani." Zlatni ručni sat beše skoro sasvim pokriven kovrdžavim dlačicama njegove ruke. Zlatni lančić beše skoro sasvim pokriven dlakama njegovih grudi. Bela sintetička košulja bila mu je raskopčana do naduvene trbušine. Izgledao je kao neprijateljski raspoložen okićeni meda. Iza njega su visila ogledala u kojima su se ogledali kupci hladnih napitaka i grickalica. U koja su gledali dok su popravljali svoje lokne i smeštali guzove na stolice. Ogledala su zurila u Estu. "Mogao bih da podnesem Pismenu Žalbu protiv tebe", reče Čika Esti. "Kad si me već probudio i prekinuo moje Vreme za Odmor, dođi i popij nešto. To je najmanje što možeš da mi učiniš." Imao je neobrijano lice jakih čeljusti. Njegovi zubi, kao požutele klavirske dirke, motrili su malog Elvisa Pelvisa. "Ne, hvala", rekao je Esta učtivo. "Porodica me očekuje. A i potrošio sam ceo džeparac." "Džemparac?", začudi se Čika Oranžada-Limunada, sa zubima koji su i dalje motrili. "Prvo engleske pesmice, a sada i Džemparac! Gde ti živiš? Na mesecu?" Esta se spremao da krene. "Sačekaj trenutak!" podviknu Čika Oranžada-Limunada. "Samo trenutak!", ponovi, ovog puta nežnije. "Čini mi se da sam te nešto pitao." Njegovi požuteli zubi bili su magneti. Koji gledaju, smeše se, pevaju, njuškaju, kreću se. Hipnotišu. "Pitao sam te gde živiš", rekao je, pletući svoju gnusnu mrežu. "U Ajemenemu", odgovori Esta. "Živim u Ajemenemu. Moja baka je vlasnica 'Rajske turšije i slatkog'. Ona je mirujući partner." "Ma nije valjda?", reče Čika Oranžada-Limunada. "A uz koga miruje?" Nasmejao se gadnim smehom koji Esta nije mogao da razume. "Nema veze. I onako ne razumeš. Dođi i popij nešto", ponovi. "Hladni napitak za džabe. Dođi. Dođi i ispričaj mi sve o tvojoj bakici." Esta je prišao. Privučen požutelim zubima. "Ovamo. Iza pulta", reče Cika Oranžada-Limunada. Glas mu je prešao u šapat. "Moramo da se sakrijemo, jer se pića ne služe za vreme projekcije. To je Povreda Bioskopskih Pravila." Esta je došao iza pulta po svoj Hladni Napitak za Džabe. Video je tri visoke barske stolice na kojima je spavao Čika Oranžada-Limunada. Drvo beše uglačano od sedenja. "Budi tako ljubazan i pridrži mi ovo", reče Cika Oranžada-Limunada i izvadi penis kroz svoj meki muslinski doti. "Šta bi popio? Oranžadu? Limunadu?" Esta ga je držao zato što je morao da ga drži. "Oranžadu? Limunadu? Limunoranžadu?" "Limunadu, molim", odgovori Esta učtivo. Dobio je hladnu flašu i slamku. Flašu je držao u jednoj, a penis u drugoj ruci. Tvrd, vruć, prošaran venama.Ne kao mesečev zrak. 48

Ruka Čika Oranžade-Limunade prekrila je Estinu. Nokat na palcu beše mu dugačak kao u žene. Pomerao je Estinu ruku gore-dole. Najpre polako. Zatim brzo. Limunada beše hladna i slatka. Penis vruć i tvrd. Klavirske dirke su motrile. "I tako, tvoja baka ima fabriku?", upita Čika Oranžada-Limunada. "Šta proizvodi?" "Razne proizvode", rekao je Esta ne gledajući, sa slamkom u ustima. "Kašice, turšiju, džem, kari u prahu. Ananas u kriškama." "Dobro", rekao je Čika Oranžada-Limunada. "Izvrsno." Njegova ruka stegnu Estinu. Snažna i znojava. I sve brža. Brzo, brzo, sve brže, bez predaha, dragi druže, dok brzo još brže nije a najbrže brže bije. Kroz raskvašenu papirnu slamku (skoro sasvim spljoštenu od pljuvačke i straha) mileo je slatki limun. Duvajući kroz slamku (dok mu se druga ruka pokretala), Esta je pravio balončiće. Lepljivoslatke balončiće od limuna u limunadi koju nije mogao da pije. U sebi je nabrajao bakine proizvode: TURŠIJE Mango Ljute papričice Gorka bundeva Beli luk Soljena limeta

KAŠICE Pomorandža Grejpfrut Ananas Mango

DŽEMOVI Banana Mešano voće Marmelada od grejpfruta

Zatim se hrskavičavo, čekinjasto lice zgrči, a Estina ruka postade vlažna i vruća i lepljiva. Na njoj je ostalo belance. Belo belance. Nedokuvano. Limunada beše hladna i slatka. Penis mek i zgužvan kao prazan novčanik za sitninu. Čovek je obrisao Estinu drugu ruku svojom prljavom krpom. "A sada ispij svoje piće", reče, srdačno uštinuvši Estu za guzu. Tvrde šljive u tesnim pantalonicama. U malim bež šimikama. "Do dna", dodade. "Pomisli na sve one siromahe koji nemaju šta da jedu, ni šta da piju. Ti si srećan bogati dečko, s džemparcem i s bakinom fabrikom koju ćeš naslediti. Trebalo bi da zahvaljuješ Bogu na bezbrižnom životu. Hajde, ispij svoje piće." I tako je, iza tezge s osvežavajućim napicima, u kružnom predvorju bioskopa Abilaš, pred salom s prvim platnom za sedamdesetmilimetarske projekcije u sinemaskopu u Kerali, Estapen iskapio besplatnu flašicu penušavog straha s ukusom limuna. Limun previše limunast, previše hladan. Previše sladak. Pena ga je golicala u nosu. Ubrzo će dobiti još jednu flašicu (penušavog straha za džabe). Ali to još uvek nije znao. Svoju lepljivu Drugu ruku držao je daleko od tela. Ništa nije smeo da takne. Kada je Esta ispio svoje piće, Čika Oranžada-Limunada reče: "Gotovo? Dobridečko." Uzeo je praznu flašicu, spljoštio slamku i poslao Estu natrag u film "Moje pesme, moji snovi". Ponovo u tami koja je mirisala na ulje za kosu, Esta podiže Drugu ruku uvis, oprezno, kao da drži zamišljenu narandžu. Provukao se pored Gledališta (koje je pomeralo noge ovamoionamo), pored Kočama Bebe, pored Rahel (još uvek nagnute unazad), pored Amu (još uvek ljutite). Esta je seo, i dalje držeći svoju lepljivu narandžu. A na platnu beše Kapetan fon Trap. Kristofer Plainer. Nadobudan. Tvrda srca. S prorezom umesto usta. I s policijskom pištaljkom oštrog zvižduka. Kapetan sa sedmoro dece. Dece čiste kao pepermint bombonice. Pravio se da ih ne voli, a voleo ih je. Voleo je i nju

49

(Džuli Endrjus), ona je volela njega, oni su voleli decu, deca su volela njih. Deca su se volela međusobno. Behu to čista, bela deca, u mekim krevetićima. Kuća u kojoj su živeli imala je vrtove i jezero i široko stepenište i bela vrata i prozore i cvetne zavese. Čista bela deca, čak i ona velika, plašila su se grmljavine. Da bi ih umirila, Džuli Endrjus ih je smeštala u svoj čisti krevet i pevala im čistu pesmu o nekoliko njenih omiljenih stvari. Evo nekoliko njenih omiljenih stvari: (1) Devojčice u belim haljinicama obrubljenim plavim satenom (2) Divlje guske koje lete noseći mesec na krilima (3) Svetlucavi bakarni čajnici (4) Zvonce na vratima, zvončići na sankama i šnicle s rezancima (5) Itd. U glavama izvesnih dvojajčanih blizanaca iz gledališta u bioskopu Abilaš javiše se sledeća pitanja koja su zahtevala odgovore: (a) Da li Kapetan fon Klap-Trap trese nogom? Ne. (b) Da li Kapetan fon Klap-Trap pravi balončiće od pljuvačke? Pravi li ih? Ne, naravno. (c) Da li ćurliče? Ne. O, Kapetane fon Trap, Kapetane fon Trap, da li biste mogli voleti mališu s narandžom u zagušljivom bioskopu? Maločas je držao u ruci onustvar Čika Oranžade-Limunade, ali da li biste ga, svejedno, mogli voleti? A njegovu sestru bliznakinju? Naherenu, s palmicom u Ljubavi-u-Tokiju? Da li biste i nju mogli voleti? I Kapetan fon Trap je imao šta da pita. (a) Da li su to čista bela deca ? Ne. (Ali Sofi Mol jeste.) (b) Da li prave balončiće od pljuvačke? Da. (Ali ih Sofi Mol ne pravi.) (c) Da li tresu nogom?Kao činovnici? Da. (Ali Sofi Mol ne trese.) (d) Da li su, jedno ili oboje, ikada držali onustvar nekom neznancu? N....nda. (Ali Sofi Mol nije.) "Žalim slučaj", reče Kapetan fon Klap-Trap. "Ne dolazi u obzir. Ne mogu ih voleti. Ne mogu postati njihov Baba. O, ne." Kapetan fon Klap-Trap nije mogao. Esta spusti glavu na kolena. "Šta ti je?", upita ga Amu. "Ako se opet duriš, vodim te pravo kući. Lepo sedi. I gledaj. Zato smo te doveli." Ispij svoje piće. Gledaj film. Misli na sve siromahe. Srećan mali dečko sa džemparcem. Bez briga. Esta se ispravi i poče da gleda. Utroba mu se dizala. U njemu je klijalo talasastozeleno, gusto-tečno, morskotravasto, grumuljičavo, plutajuće osećanje, puno do vrha, prazno do dna. "Amu?", reče. "Šta je SAD?" Brecavo, izlajano, ispljunuto SAD. "Kao da bih povraćao", rekao je Esta. "Kao da bi, ili bi stvarno?" Glas joj poprimi zabrinutu boju. 50

"Ne znam." "Hajde da probamo", reče Amu. "Biće ti bolje." "U redu", reče Esta. U redu? U redu. "Kuda ćete?", želela je da zna Kočama Beba. "Esta će probati da povraća", rekla je Amu. "Kuda ćete?", upita Rahel "Kao da bih povraćao", rekao je Esta. "Je 1' mogu ja da gledam?", upita Rahel. "Ne", rekla je Amu. Ponovo pored Gledališta (noge ovamoionamo). Prošli put da bi pevao. Sad da bi povraćao. Izlaz kroz IZLAZ. Čika Oranžada-Limunada jeo je slatkiše u mermernom predvorju. Ustima punim slatkiša. Pravio je tihe, grgotave zvuke, kao voda koja otiče iz umivaonika. Na tezgi je ležao zeleni omotač čokoladice. Ovaj čovek imao je slatkiše za džabe. Kolonu slatkiša za džabe, u mutnim teglama. Obrisao je mermerni pult prljavom krpom. Krpu je držao u dlakavoj ruci na kojoj mu beše sat. Kada je ugledao blistavu ženu uglačanih ramena i malog dečaka, licem mu prelete senka. Zatim se nasmeši svojim džepnim klavirskim osmejkom. "Natrag takobrzo?", upita. Esta samo što se nije ispovraćao. Amu ga je odvukla do toaleta. Na kome je pisalo NJEN. Beše podignut, u klinču između nečistog umivaonika i majčinog tela. Nogu u vazduhu. Umivaonik je imao gvozdene slavine i bio pokriven tragovima rde i dlakama iz kose sličnim mapi nekog velikog grada u kome je teško snaći se. Esta se zgrčio ne izbacivši ništa. Samo misli. Koje najpre otplutaše, pa doplutaše natrag. Amu ih nije videla. Lebdele su kao olujni oblaci nad Umivaonik-gradom. A muški i ženski stanovnici Umivaonik-grada nastaviše da gledaju svoja posla. Automobili i autobusi Umivaonik-grada i dalje su jurcali naokolo. Život u umivaoniku se nastavljao. "Ne?", upita Amu. "Ne", odgovori Esta. Ne? Ne. "Onda se umij", reče Amu. "Voda uvek pomaže. Umij se, pa ćemo na jednu penušavu limunadu." Esta je oprao lice i ruke i lice i ruke. Trepavice mu behu vlažne i slepljene. Čika Oranžada-Limunada je savio zeleni omot čokoladice, izravnavši ga nalakiranim noktom na palcu. Zatim je zgnječio muvu. Blagim pokretom ruke gurnuo ju je s pulta na pod. Ostala je da leži na leđima i maše nejakim nožicama. "Sladak dečkić", rekao je. "Lepo peva." "Moj sin", rekla je Amu. "Zaista?", upita Čika Oranžada-Limunada i zubima pogleda Amu. "Zaista? Izgledate premladi za decu." "Nije mu dobro", reče Amu. "Mislila sam da bi mu prijalo nešto hladno." "Dakako", reče Čika. "Dakakodakako. Oranža-dalimunada? Limunadaoranžada?" Jeziva, užasavajuća pitanja. "Ne, hvala." Esta je pogledao Amu. Talasastozelent kao morska trava, do vrha pun, do dna prazan. "Šta biste vi?", upita Čika Oranžada-Limunada Amu. "Kokakolufantu? Ružino mleko sa sladoledom?" "Ne. Ne bih, hvala", odgovori Amu. Blistava žena dubokih jamica na obrazima. "Izvoli", reče Čika i pruži Esti punu šaku slatkiša, kao velikodušna stjuardesa. "Ovo je za tebe, mali Mon." "Ne, hvala", reče Esta gledajući u Amu. "Uzmi, Esta", reče Amu. "Ne budi nevaspitan." Esta uze. "Kaži Hvala", reče Amu. "Hvala", reče Esta. (Na slatkišima i na belom belancetu.) 51

"Nema na šta", reče Čika Oranžada-Limunada na engleskom. "Pa", dodade, "dečko kaže da ste iz Ajemenema?" "Da", odgovori Amu. "Često idem tamo", rekao je Čika Oranžada-Limunada. "Rodbina moje žene je iz Ajemenema. Znam gde je vaša fabrika. ,Rajska turšija', zar ne? Rekao mi je. Vaš Mon." Znao je gde da nađe Estu. To je pokušavao da mu kaže. Kao upozorenje. Amu pogleda svog sina u oči slične svetlucavim dugmićima u groznici. "Moramo da pođemo", rekla je. "Ne smemo da rizikujemo da dobije temperaturu. Sutra dolazi njihova rođaka", objasnila je Čiki. I dodala, nemarno: "Iz Londona." "Iz Londona?" Novo uvažavanje zacakli se u Cikinim očima. Prema porodici sa londonskim vezama. "Esta, ti ostani ovde sa Čikom. Ja idem po Kočama Bebu i Rahel", rekla je Amu. "Dođi", rekao je Čika. "Dođi i sedi kraj mene na ovu visoku stolicu." "Ne, Amu! Ne, Amu, ne! Ja želim da idem s tobom!" Zatečena neuobičajenom, vrištavom nepopustljivošću svog tihog sina, Amu se izvini Čika Oranžadi-Limunadi. "Obično nije ovakav. Onda pođi sa mnom, Estapene." Opet poznati miris. Senke ventilatora. Temena. Vratovi. Kragne. Kosa. Punđe. Pletenice. Konjski repovi. Palmica, u Ljubavi-u-Tokiju. Mala devojčica i bivša opatica. Sedmoro pepermint dece Kapetana fon Trapa izašlo je iz svojih pepermint kupki i stalo u pepermint red, zalizane kose, pevajući poslušnim pepermint glasićima ženi kojom se Kapetan umalo nije oženio. Plavokosoj baronici koja je sijala kao dijamant. Na zvuk muzike oživeše brda "Moramo da idemo", reče Amu Kočama Bebi i Raheli. "Ali, Amu!", rekla je Rahel. "Još se nisu desile Glavne Stvari! Još je nije ni poljubio! Još nije ni pocepao Hitlerovu zastavu! Još ih nije ni izdao poštar Rolf!" "Esti nije dobro", rekla je Amu. "Polazi!" "Još nisu stigli ni nacisti!" "Hajde!", rekla je Amu. "Diži se!" "Još nisu pevali ni Usamljene kozice visoko u brdu!" "Esta mora da se oporavi do dolaska Sofi Mol, zar ne?", umeša se Kočama Beba. "Ne mora", odgovori Rahel, ali sebi u bradu. "Šta si rekla?", upita je Kočama Beba naslućujući smisao, ali ne i šta je, u stvari, rečeno. "Ništa", reče Rahel. "Čula sam te", rekla je Kočama Beba. Napolju je Čika ređao svoje tegle od mutnog stakla i brisao prljavom krpom kružne tragove vode koji su ostali na njegovom mermernom pultu. Spremao se za pauzu. Beše to čist Čika Oranžada-Limunada. Imao je srce stjuardese zatočeno u medveđem telu. "Znači, idete", rekao je. "Da", odgovori Amu. "Gde možemo da uhvatimo taksi?" "Izađite kroz kapiju i pođite uzbrdo. S vaše leve strane", rekao je gledajući Rahel. "Niste mi kazali da imate i malu Mol." Pružio joj je slatkiš. "Izvoli, curice, ovo je za tebe." "Uzmi moj", brzo reče Esta, ne želeći da Rahel priđe čoveku. Ali Rahel je već pošla. Dok mu je prilazila, nasmešio joj se. Nešto u tom klavirskom osmehu, u nepomičnom pogledu kojim ju je obujmio, natera Rahel da se povuče. Nikada nije videla ništa groznije. Osvrnu se da pogleda Estu. Udaljila se od dlakavog čike hodajući unatraške. 52

Esta joj je strpao u ruku svoje slatkiše. Osetila je njegove grozničavo vrele prste samrtno hladnih jagodica. "Zdravo, Mon", reče Čika Esti. "Vidimo se u Ajemenemu, jednog dana." Ponovo crveno stepenište. Ovog puta zaostajala je Rahel. Vukla se (ne, ne želim da idem). Tona cigala na uzici. "Fini čovek ovaj prodavač oranžade i limunade", reče Amu. "Pih", reče Kočama Beba. "Ne izgleda tako, ali je bio iznenađujuće ljubazan prema Esti", reče Amu. "Zašto se onda ne udaš za njega?", razdražljivo upita Rahel. Na crvenom stepeništu vreme je stalo. Stade i Esta. I Kočama Beba. "Rahel", rekla je Amu. Rahel se skameni. Očajnički se kajala zbog svojih reči. Nije znala odakle su stigle. Nije znala ni da se nalaze u njoj. Ali bile su izgovorene i beše nemoguće povući ih. Iskrsle su na crvenom stepeništu, slične državnim činovnicima. Od kojih su neki stajali, a neki sedeli i tresli nogom. "Rahel", reče Amu, "shvataš li šta si upravo učinila?" Uplašene oči i palmica pogledaše Amu. "U redu je. Ne boj se", rekla je Amu. "Samo mi odgovori. Shvataš li?" "Šta?", upita Rahel svojim najtanušnijim glasićem. "Shvataš li šta si upravo učinila?", ponovi Amu. Uplašene oči i palmica ponovo je pogledaše. "Znaš li šta se dešava kad povrediš ljude?", upita je Amu. "Kad povrediš ljude, oni počnu da te vole manje. Eto šta čine nepromišljene reči. Čine da te ljudi vole malo manje." Hladni noćni leptir s neuobičajeno gustim leđnim dlačicama nečujno slete na Rahelino srce. Na mestima koja su dotakle njegove ledene nožice pojaviše se male čvoruge. Šest čvorugica na njenom nepromišljenom srcu. Malo manje volela je njena Amu nju. I tako, kroz kapiju, uzbrdo, pa levo. Taksi stanica. Povređena majka, bivša opatica, jedno vruće i jedno hladno dete. Sa šest čvorugica i s noćnim leptirom. Taksi je mirisao na san. Na staru, izgužvanu odeću. Na vlažne peškire. Na pazuhe. Taksi, naposletku, beše taksistin dom. U njemu je taksista živeo. Jedino tu mogao je da skladišti svoje mirise. Sedišta behu raščerečena. Razderana. Punjenje od prljavog žutog sunđera podrhtavalo je na zadnjem sedištu kao jetra bolesna od žutice. Vozač je ličio na malog, nervoznog glodara. Imao je orlovski nos Rimljanina i brčiće Liti Ričarda. Beše tako sitan da je gledao kroz volan. Drugi vozači videli su taksi s putnicima, ali bez ikog za volanom. Vozio je brzo, svađalački, ulećući između drugih kola, gurajući ih iz njihovih traka, ubrzavajući na pešačkim prelazima, prolazeći kroz crvena svetla. "Zašto ne sednete na jastučić, ili na tako nešto?", predloži Kočama Beba svojim prijateljskim glasom. "Tako biste bolje videli." "Zašto ti ne gledaš svoja posla, seko?", predloži vozač svojim neprijateljskim glasom. Dok su prolazili kraj mastiljavog mora, Esta nasloni glavu na prozor. U ustima je osećao ukus toplog, slanog povetarca koji mu je gladio kosu. Znao je da bi Amu, kada bi saznala šta je radio s Čika Oranžadom-Limunadom, i njega volela manje. Daleko manje. U stomaku oseti posramljenu, penušavu mučninu. Čeznuo je za rekom. Jer voda uvek pomaže. Lepljiva neonska noć jurila je pored taksija. Unutra je bilo toplo i tiho. Kočama Beba beše zajapurena i uzbuđena. Zadovoljna što nije krivac za loše raspoloženje. Svaki put kada bi pas lutalica istrčao na ulicu, vozač je svesrdno nastojao da ga pregazi. Noćni leptir na Rahelinom srcu širio je svoja somotska krilca. Jeza joj se uvlačila u kosti. Pred hotelom "Morska kraljica" neboplavi plimut čavrljao je s drugim, manjim automobilima. Brum brum, brum kabum. Debela dama na zabavi mršavih damica. Razmahanih krila. "Sobe broj 313 i 327", rekao je recepcionar. "Bez rashladnih uređaja. Dvokrevetne. Lift je u kvaru." 53

Dečko za sve, koji ih je poveo uz stepenice, nije bio dečko i nije mogao sve. Oči mu behu zamagljene, a na njegovoj otrcanoj smeđoj uniformi nedostajala su dva dugmeta. Morao je da nosi smešnu naherenu kapicu pričvršćenu lastišem za njegov oklembešeni podvaljak. Činilo se nepotrebno okrutnim primorati starijeg čoveka da nosi takvu naherenu kapicu, nemarno se poigravati s načinom na koji su godine odabrale da vise pod njegovom bradom. Još crvenih stepenica. Crveni tepih iz bioskopa sledio ih je kud god pošli. Čarobni crveni čilim. Čako je bio u sobi. Uhvatili su ga u pola zalogaja. Gostio se pečenim piletom, prženim krompirićima, slatkim kukuruzom, pilećom supom, paratama i sladoledom od vanile s čokoladnim prelivom. Preliv beše u zasebnoj posudici za preliv. Čako je često pričao o svojoj ambiciji da umre od prejedanja. Mamači je govorila da je to siguran znak potisnutog nezadovoljstva. Čako je tvrdio da tome nema ni traga; U pitanju beše Čista Halapljivost. Čako je bio zatečen njihovim preuranjenim povratkom, mada se pretvarao da mu je svejedno. Nastavio je da jede. Prvobitno beše dogovoreno da Esta spava s Čakom, a Rahel s Amu i Kočama Bebom. No, kako se Esta nije osećao dobro i kako je došlo do preraspodele Ljubavi (Amu ju je volela malo manje), Rahel je morala da ostane s Čakom, a Esta s Amu i Kočama Bebom. Amu izvadi iz kofera Rahelinu pidžamu i četkicu za zube i spusti ih na krevet. "Izvoli", reče. I zatvori bravice na koferu. Klik. I klik. "Amu", rekla je Rahel, "mogu li, za kaznu, da ostanem bez večere?" Čeznula je da bude kažnjena. I da je, zatim, Amu voli isto kao pre. "Kako hoćeš", odgovorila je Amu. "Ali ti savetujem da jedeš. Ako hoćeš da porasteš. Možda će Čako podeliti s tobom svoje pile." "Možda da, a možda i ne", rekao je Čako. "Ali šta je s mojom kaznom?", upita Rahel. "Još me nisi kaznila." "Neke stvari su same po sebi kazna", rekla je Kočama Beba. Kao da je htela da objasni formulu koja Raheli beše nejasna. Neke stvari su same po sebi kazna. Slične spavaćim sobama s ugrađenim plakarima. Svi oni će uskoro naučiti nešto više o kaznama. Da su različitih veličina. Da su neke velike kao plakari u spavaćim sobama. Da se u njima čitav život može provesti u tumaranju između mračnih nizova polica. Kočama Bebin poljubac za laku noć ostavio je malo pljuvačke na Rahelinom obrazu. Obrisala ju je ramenom. "Laku noć, lepo spavaj", rekla je Amu. Okrenuta leđima. I odmah zatim izašla. "Laku noć", rekao je Esta, previše bolestan da bi voleo svoju sestru. Sama Rahel gledala ih je kako odmiču hotelskim hodnikom kao nemi, veoma stvarni duhovi. Dva velika i jedan mali, u bež šimikama. Crveni tepih prigušio je zvuk njihovih koraka. Rahel je stajala na vratima sobe, preplavljena tugom. Beše tužna zbog dolaska Sofi Mol. Tužna jer ju je Amu volela malo manje. Tužna zbog onoga što je Čika Oranžada-Limunada uradio Esti u bioskopu Abilaš, šta god da je to bilo. Vetar je zažario njene suve, bolne oči. Čako joj ponudi jedan batak i nekoliko krompirića. "Ne, hvala", reče Rahel, u nadi da će Amu povući svoju kaznu ako se kazni sama. "A malo sladoleda s čokoladnim prelivom?", upita je Čako. "Ne, hvala", odgovori Rahel. "U redu", reče Čako. "Ne znaš šta propuštaš." Dokrajčio je pile, a zatim i sladoled. Rahel je obukla pidžamu. "Molim te, nemoj da mi kažeš zašto si kažnjena", reče Čako. "To ne bih mogao da podnesem." Skupljao je ostatak čokoladnog preliva parčetom parate. Njegov odvratni dezert posle dezerta. "O čemu se radi? Da li si češala ujed komarca dok ti nije pošla krv? Ili taksisti nisi rekla hvala?" 54

"Nešto mnogo gore od toga", odgovori Rahel, ne odajući Amu. "Nemoj mi reći", kazao je Čako. "Ne želim da znam." Pozvonio je. Umorni dečko za sve ušao je i počeo da skuplja tanjire i kosti. Pokuša da omiriše šta se jelo, ali su mirisi već utekli, uzveravši se uz istegljene, posivele hotelske zavese. U kupatilu hotela "Morska kraljica" gladna sestričina i siti ujak zajedno su prali zube. Ona, napuštena mala osuđenica u prugastoj pidžami i s palmicom na glavi. On, u pamučnoj potkošulji i u gaćama. Zategnuta potkošulja pokrivala je njegov okrugli stomak kao druga koža, mlitava nad pupkom. Kada je Rahel svoju penušavu, nepomičnu četkicu počela da trlja zubima umesto da zube trlja četkicom, Čako nije stavio nikakvu primedbu. On nije bio fašista. Pljuvali su na smenu. Rahel je pomno motrila kako pena paste za zube klizi niz umivaonik i odatle motri na nju. Koje sve boje i kakva čudna stvorenja mogu iskočiti iz proreza medu njenim zubima! Večeras ništa. Ništa neobično. Samo balončići paste za zube. Čako ugasi veliko svetio. Kada je legla u krevet, Rahel skinu Ljubav-u-To-kiju i spusti je pored naočara za sunce. Premda malo klonula, njena palmica nastavi da stoji. Čako je ležao pod noćnom lampom, u bazenu svetla. Debeli muškarac na zamračenoj pozornici. Dohvati košulju, koja je ležala zgužvana na dnu kreveta, uze novčanik iz džepa i pogleda sliku Sofi Mol koju mu je Kočama Margaret poslala pre dve godine. Rahel ga je posmatrala, dok je njen hladni noćni leptir ponovo širio krila. Gore, lagano. Pa dole, lagano. Lenji trepet grabljivice. Čaršavi su bili grubi, ali čisti. Čako zatvori novčanik i ugasi lampu. U mraku je upalio cigaretu, pokušavajući da zamisli kako sada izgleda njegova kći. Stara devet godina. Poslednji put viđena dok beše crvena i izborana. Još ne pravo ljudsko biće. Tri nedelje po njenom rođenju, uplakana Margaret, njegova žena, njegova jedina ljubav, rekla mu je za Džoa. Margaret je rekla Čaku da više ne može da živi sa njim. Rekla mu je da joj je potreban vlastiti prostor. Kao da je Čako koristio njene police za svoju odeću. Što bi učinio, pre ili kasnije. Zatražila je razvod. Nekoliko poslednjih, mučnih noći pre no što je otišao Čako se izvlačio iz kreveta, uzimao džepnu lampu i posmatrao svoje usnulo dete. Da bi je zapamtio. Da bi je urezao u pamćenje. I bio siguran da zamišlja pravo lice, kada je sutra bude prizivao u sećanje. Zapamtio je njenu smeđu paperjastu kosicu. Oblik njenih napućenih usnica koje su se neprestano micale. Prstiće na njenim nogama. Bledi mladež. A zatim je, nesvesno, u svojoj bebi počeo da traži Džoa. Beba je stezala njegov kažiprst dok je pod svetlom džepne lampe, slomljena srca i pun zavisti, sprovodio svoju izbezumljenu potragu. Pupak na njenom sitom stomačiću ličio je na kupolicu na brdu. Čako je prislonio uvo i oslušnuo komešanja njene utrobe. Poruke koje su putovale s jedne na drugu stranu. Nove organe koji su se privikavali jedni na druge. Novu vladu koja je uspostavljala vlast i organizovala podelu rada, odlučujući šta je čiji zadatak. Mirisala je na mleko i mokraću. Čako se pitao kako to da neko tako majušan i neodređen, na kome se još ne vidi ni na koga liči, može da potpuno osvoji pažnju, ljubav i razum odraslog čoveka. Kada je otišao, osetio je da je iz njega nešto iščupano. Nešto veliko. Ali sada je Džo mrtav. Poginuo u saobraćajnoj nesreći. Mrtav kao kamen. Rupa u Vasioni u obliku Džoa. Sofi Mol je na Čakovoj fotografiji imala sedam godina. Beše bela i plava, ružičastih usana. Ni traga od crta sirijskih hrišćana. Iako je Mamači, škiljeći u fotografiju, tvrdila da ima Papačijev nos. "Čako", izusti Rahel u mraku, "mogu li da ti postavim jedno pitanje?" 55

"Postavi i dva", rekao je Čako. "Čako, da li voliš Sofi Mol Najviše na Svetu?" "Ona je moja kći", rekao je Čako. Rahel razmisli o ovome. "Čako, da li je obavezno da ljudi MORAJU da vole svoju decu Najviše na Svetu?" "Nema pravila", reče Čako, "ali je obično tako." "Čako, na primer", rekla je Rahel, "samo na primer, da li je moguće da Amu voli Sofi Mol više od mene i Este? Ili da ti voliš mene više nego Sofi Mol, na primer? " "Ljudskoj prirodi ništa nije strano", odgovori Čako svojim glasom za Javno Čitanje. Ovog puta se obraćao tami, iznenada neosetljiv prema svojoj maloj sestričini s palmicom na glavi. "Ljubav. Ludilo. Nada. Beskrajna Sreća." Od četiri stvari koje ne behu strane ljudskoj prirodi, Beskrajna Sreća zvučala je najtužnije. Možda zbog načina na koji je Čako izgovorio ove reči. Beskrajna Sreća. Kao odjek u praznoj crkvi. Kao tužna riba pokrivena škrgama od glave do repa. Hladni noćni leptir podigao je jednu nožicu. Dim cigarete vijugao je kroz mrak. A debeli muškarac i mala devojčica ležali su budni u tišini. Nekoliko soba dalje Estu probudi hrkanje njegove baba tetke. Amu je spavala, prelepa pod prugama plavog uličnog svetla. Smešila se snenim osmehom i sanjala o delfinima i o dubokom, prugastom moru. Osmeh nije odavao da se u nasmešenoj osobi krije bomba spremna da eksplodira. Sam Esta se otetura do kupatila. Povrati bistru, gorku, limunastu, svetlucavu, penušavu tečnost. S oporim ukusom prvog susreta Malog Čoveka sa Strahom. Dum dum. Oseti se malo bolje. Obuo je cipele i izašao iz sobe, dok su se pertle vukle za njim. Prošao je hodnikom i nemo stao pred Rahelina vrata. Rahel se pope na stolicu, otključa vrata i pusti ga unutra. Čako se ne zapita kako je znala da je Esta pred vratima. Navikao je na njihovu povremenu neobičnost. Ležao je na krevetu kao nasukani kit i pitao se da li je Rahel zaista videla Velutu. Sumnjao je. Stvari su išle Veluti naruku. Bio je paravan s budućnošću. Pitao se da li je Veluta član Marksističke partije. I da li se u poslednje vreme viđao s drugom Pilajem. Početkom te godine politička karijera druga Pilaja naglo je dobila krila. Dva lokalna partijska člana, drug Dž. Katukaran i drug Guhan Menon, bili su izbačeni iz partije pod sumnjom da su naksaliti. Za jednog od njih - druga Guhana Menona - govorkalo se da će biti kotajamski kandidat na izborima za Zakonodavnu skupštinu, zakazanim za mart sledeće godine. Iza sebe je ostavio prazno mesto za koje se takmičilo nekoliko partijskih članova, među kojima beše i drug Pilaj. Drug Pilaj je počeo da prati zbivanja u "Rajskoj turšiji" s pozornošću rezervnog igrača na fudbalskoj utakmici. Smatrao je da bi osnivanje novog sindikata u njegovoj budućoj izbornoj jedinici bilo odlična odskočna daska za Zakonodavnu skupštinu, ma kako mali taj sindikat bio. Sve do tada je Druže! Druže! (kako je govorila Amu) bilo samo bezopasna igra koju su zaposleni u "Rajskoj turšiji" igrali po završetku radnog vremena. Ali svima (osim Čaku) beše jasno da bi se fabrika, već zadužena do grla, našla u velikoj neprilici ako bi ulozi skočili, a dirigentska palica bila istrgnuta iz Čakove ruke. Kako je bilo finansijskih teškoća, radnici behu plaćeni ispod minimuma koji je odredio Savez sindikata. Naravno, o ovome ih je obavestio sam Čako, obećavši da će im povećati plate čim stvari krenu nabolje. Verovao je da imaju poverenja u njega i da znaju da im želi samo dobro. No postojao je neko ko je mislio drukčije. Drug Pilaj je s večeri sačekivao radnike i slao ih u svoju štampariju. Piskavim, prodornim glasom pozivao ih je na revoluciju. U govorima je uspeo da ostvari mudru mešavinu značajnih lokalnih tema i maoističke retorike, koja je još veličanstvenije zvučala na malajalamu. "Ljudi celog Sveta", pištao je, "budite hrabri, odvažite se na borbu, oduprite se teškoćama i napredujte talas za talasom! Tako će čitav Svet pripasti Narodu. Svekolika čudovišta biće 56

uništena! Morate zahtevati ono stoje vaše! Godišnju povišicu. Dodatak za topli obrok. Osiguranje protiv nesreća na poslu." Kako je ove govore drug Pilaj uvežbavao za prilike u kojima će se obraćati milionima ljudi, bilo je nečeg čudnog u visini i melodiji glasa kojim su izgovoreni. Taj glas beše pun zelenih pirinčanih polja i crvenih barjaka razvijenih pod modrim nebesima, a orio se malom, pregrejanom prostorijom ispunjenom mirisom štamparske boje. Drug Pilaj se nikada nije otvoreno izjasnio protiv Čaka. Pominjao ga je u svojim govorima lišavajući ga svih ljudskih svojstava i prikazujući ga kao bezličnog izvršioca nekog velikog plana. Kao teoretsku pretpostavku. Piona u monstruoznoj buržoaskoj zaveri protiv Revolucije. Nikada ga nije nazivao imenom, već je govorio o "Upravi". Kao da je Čako bio mnoštvo ljudi. Ova podvojenost između čoveka i njegovog posla, osim toga što beše taktički ispravna, održavala je savest druga Pilaja čistom kada su posredi bili njegovi privatni poslovi s Čakom. Ugovor o štampanju nalepnica za "Rajsku turšiju" donosio mu je neophodne prihode. Objasnio je samom sebi da su Čako-Mušterija i Čako-Uprava dve različite osobe. Savim odvojene, dakako, od Čaka-Druga. Jedina prepreka na putu druga Pilaja bio je Veluta. On beše jedini radnik "Rajske turšije" koji je imao partijsku knjižicu. Predstavljao je saveznika koga bi se drug Pilaj rado odrekao. Znao je da Velutino prisustvo vređa sve Dodirljive radnike u fabrici. Iz prastarih razloga. Drug Pilaj je pažljivo obilazio ovaj nabor, iščekujući povoljnu priliku da ga prepegla. Bio je u stalnoj vezi s radnicima. Sebi je dao zadatak da bude u toku sa svim zbivanjima u fabrici. Podsmevao se radnicima jer su prihvatali male plate, iako na vlasti beše njihova vlastita, Narodna vlada. Kada je računovođa Punačen, koji joj je svakog jutra čitao novine, obavestio Mamači da se među radnicima šuška o zahtevanju povišice, Mamači se razbesnela. "Kaži im da čitaju novine. U zemlji je glad. Vlada nezaposlenost. Ljudi umiru. Trebalo bi da su srećni što imaju ikakav posao." Kad god bi se u fabrici dešavalo nešto ozbiljno, obaveštavana je Mamači, ne Čako. Možda zato što se Mamači uklapala u uobičajeni poredak stvari. Ona beše Modalali. Igrala je svoju ulogu. Njeni odgovori, ma koliko oštri, bili su iskreni i predvidljivi. Čako, koji je izigravao Glavu domaćinstva i govorio: "Moja turšija, moj džem, moj kari", beše toliko zauzet isprobavanjem različitih kostima daje zaboravio tekst svoje uloge. Mamači je pokušala da upozori Čaka. Saslušao ju je, ali je nije čuo. I tako, uprkos huci ranog nezadovoljstva u fabričkim prostorijama, Čako je nastavio da se igra Druže! Druže!, pripremajući se za Revoluciju. Te noći, ležeći na uskom hotelskom krevetu, Čako odluči da predupredi druga Pilaja i organizuje svoje radnike u neku vrstu privatnog sindikata. Održaće izbore. Daće im da glasaju. Mogu da se smenjuju na mestu sindikalnih predstavnika. Nasmešio se zamislivši kako sedi za okruglim stolom pregovarajući sa drugaricom Sumati, ili (još bolje) s drugaricom Lusikuti, koja je imala lepšu kosu. Vratio se u mislima na Margaret i Sofi Mol. Okrutna klešta ljubavi stiskala su mu grudi sve dok ne ostade bez daha. Ležao je budan, brojeći sate do odlaska na aerodrom. Njegova sestričina i njegov sestrić spavali su zagrljeni na susednom krevetu. Vruće i hladno dete. On i Ona. Mi i Mi. Ne potpuno nesvesni zle, krilate kobi koja će sleteti pred njih. Sanjali su reku. Pognuta nad vodom, kokosova stabla su kokosovim očima motrila čamce koji su plovili pod njima. Uzvodno u zoru. Nizvodno u suton. Čulo se tupo, sumorno udaranje bambusovih štapova o tamno, nauljeno drvo. Voda beše topla. Sivozelena. Poput nabrane svile. Kojom su plivale ribe. I nebo i drveće. I, noću, slomljeni žuti mesec. Kada su se umorili, mirisi večere siđoše sa zavesa i iskradoše se kroz prozore "Morske 57

kraljice", zaigravši ples do zore na morskom podijumu koji je, takode, mirisao na večeru. Beše deset do dva.

RAJSKE DVERI Godinama kasnije, kada se Rahel vratila, reka je pozdravi avetinjskim osmehom bezube lobanje i dizanjem mlitave ruke s bolničke postelje. Desile su se dve stvari. Reka se smanjila. Rahel je porasla. Na reci je podignuta brana, u zamenu za glasove uticajnih vlasnika pirinčanih plantaža. Brana je regulisala dotok slane vode iz rukavaca koji su vodili do Indijskog okeana. Sada su se obavljale dve žetve godišnje. Više pirinča, po cenu reke. Premda je bio juni, sezona kiša, reka beše tek nabujali slivnik, uzana pantljika mutne vode koja je, onemoćala, lizala muljevite obale, okićena srebrnim šljokicama mrtve ribe. Gušile su je sočne trave, koje su pod vodom mahale čupavim korenjem kao pipcima. Ljiljani bronzanih krila prelazili su s jedne na drugu obalu. Oprezno, zaveslaj po zaveslaj. Nekada je reka budila strah. Menjala živote. Sada je ostala uvučenih kandži i usahla duha. Kao otežalo, zeleno travnato uže koje vuče smrdljivi tovar smeća do mora. Najlon kese veselih boja letele su po njenoj lepljivoj, kaljavoj površini poput tropskih letećih cvetova. Kamene stepenice koje su nekada spuštale kupače do vode, a ribare do ribe, ostale su potpuno otkrivene, nisu vodile nikud, ličile su na besmislen spomenik koji ne slavi ničiju uspomenu. Kroz pukotine je provirivala paprat. Iz strme, muljevite obale na drugoj strani reke uzdizale su se niske straćare od blata. Deca su se trćila i kakila pravo u gnjecav, meki mulj usahlog rečnog korita. Mladi su govancima boje senfa prepuštali da se sama otklizaju do svog odredišta. Predveče se voda konačno dizala, prihvatala ponude proteklog dana i valjala se do mora, ostavljajući za sobom talasaste tragove guste bele pene. Uzvodno, čiste majke su prale odeću i posude u nerazblaženim fabričkim otpadnim vodama. Ljudi su se kupali. Sapunjao se torzo do torza. Kupači su nalikovali bistama na uskom, ustalasanom travnjaku. Za toplih dana zadah izmeta dizao se s reke i lebdeo nad Ajemenemom kao šešir. Dublje na kopnu, s one strane reke, vlasnici lanca hotela s pet zvezdica kupili su Srce Tame. Kući Istorije (u kojoj su se, nekad davno, došaptavali preci orožalih noktiju i daha koji zaudara na plesnive mape) nije se više moglo prići s reke. Okrenula je leđa Ajemenemu. Hotelski gosti dovoženi su rukavcima pravo iz Kočina. Stizali su motornim čamcima koji su za sobom ostavljali penušavo slovo V i trag benzina u kome su se prelivale dugine boje. Pogled iz hotela beše lep, ali su i ovde vode bile otrovne i guste. Naokolo su postavljeni natpisi "Zabranjeno plivanje", ispisani kitnjastim slovima. Podignut je visok zid koji je zaklanjao straćare i sprečavao neželjene posetioce da kroče na Kari Saipuovo imanje. Prodiranje smrada, međutim, ništa nije moglo da zaustavi. Imali su veliki bazen. Sveže tanduri krompiriće i palačinke u šatou na jelovniku. Drveće je i dalje bilo zeleno, a nebo plavo, što ne beše zanemarljivo. Zato su resili da zaborave nedostatke i da svoj smrdljivi raj nazovu "Rajske dveri". Dobro su znali, ovi promućurni Hotelski Ljudi, da je smrad, kao i tuđe siromaštvo, stvar navike. Pitanje discipline, odlučnosti i rashladnih uređaja. Ništa više od toga. Kari Saipuova kuća bila je renovirana i okrečena. Postala je središnji deo velikog hotelskog kompleksa, ispresecanog veštačkim potocima i mostićima. Maleni čamci poigravali su na vodi. Veliki kolonijalni bungalov s prostranim tremom i dorskim stubovima beše 58

opkoljen manjim, starijim drvenim kućama - kućama predaka - koje je hotel kupio od starih vlasnika i pretvorio ih u sastavni deo Srca Tame. U kockice istorije namenjene za zabavu turista. Poput snopova pirinča u Josifovom snu, poput gomile nestrpljivih urođenika s peticijom za engleskog sudiju, stare kuće su svojim položajem iskazivale dužno poštovanje Kući Istorije. Hotel je nazvan "Nasleđe". Hotelski Ljudi voleli su da pričaju svojim gostima kako je najstarija drvena kuća, s hermetički zatvorenim skladištem u koje staje godišnja zaliha pirinča za vojsku, nekad bila dom druga Nambudiripada ("Mao Cedunga Kerale", za neupućene). Nameštaj i kućni predmeti bili su izloženi za posetioce. Suncobran od trske, kauč od bambusa, drvena kutijica za miraz. Behu označeni natpisima. Tradicionalni suncobran Kerale, pisalo je. Tradicionalna kutijica za miraz. I tako Istorija i Književnost stupiše u službu trgovine. Kure i Karl Marks uhvatiše se za ruke, pozdravljajući goste koji su se iskrcavali iz čamaca. Kuća druga Nambudiripada služila je kao sala za ručavanje, u kojoj su preplanuli turisti u kupaćim gaćama i kostimima pijuckali ukusno kokosovo mleko (posluženo u ljuskama kokosa), dok su bivši komunisti, povijenih leđa (sada zaposleni kao nosači i kelneri u narodnim nošnjama veselih boja), nosili poslužavnike sa pićem i dodvoravali se gostima. Da bi se ugođaju dodao Lokalni Začin, turisti su s večeri čašćavani okrnjenim predstavama katakalija ("Teško je držati im pažnju duže vreme", objasnili su igračima Hotelski Ljudi). I tako su prastare priče iskasapljene i osakaćene. Šestosatne sage srezane su na dvadesetominutne epizode. Predstave su održavane pored bazena. Dok su bubnjari bubnjali i igrači igrali, hotelski gosti jurcali su sa svojom decom po vodi. Dok je Kunti odavala Karni svoje tajne na obali reke, zaljubljeni parovi mazali su se uljem za sunčanje. Dok su očevi igrali prefinjene seksualne igre sa svojim napupelim kćerima, Putana je dojila Krišnu na otrovnim grudima, a Bima rasporio Dušasanu i oprao Draupadinu kosu u njegovoj krvi. Zadnji trem Kuće Istorije (na kome se sastala policijska potera, na kome je probušena guska na naduvavanje) beše pretvoren u prozračnu hotelsku kuhinju, u kojoj se nije zbivalo ništa strasnije od pripreme kebaba i karamel krema. Užas je ostao u prošlosti. Savladan mirisom hrane. Ućutkan grajom kuvara, veselim zvucima seckanja dumbira i belog luka, čerečenjem nižih vrsta sisara (svinja i koza), komadanjem mesa i čišćenjem ribe. Ali nešto je ostalo zakopano pod zemljom. Pod travom. Ispod dvadeset tri godine junskih kiša. Malena, zaboravljena stvar. Dečji plastični sat s nacrtanim kazaljkama. Koje su pokazivale deset do dva. Orkestar dece sledio je Rahel u njenoj šetnji. "Zdravo, hipi", vikali su, dvadeset pet godina prekasno. "Kakosezoveš?" Neko je bacio kamen. Njeno detinjstvo dade se u beg, mlatarajući mršavim ručicama. Rahel nije žurila da se vrati kući. Na povratku izbi na glavni put. Brojne nove kuće i ovde su nikle i ugnezdile se ispod krošnji. Uskim prilaznim stazicama koje su se odvajale od glavnog puta nisu mogla da prolaze kola, te je Ajemenem ostavljao utisak mirnog seoceta, premda je broj njegovih stanovnika narastao toliko da se, zapravo, ubrajao u manje gradove. Iza krhke fasade zelenila krilo se mnoštvo ljudi koji su se mogli okupiti za tili čas i na smrt pretući vozača autobusa, ili razbiti vetrobran pred vozačem koji se usudio da se nade na putu demonstrantima, ili ukrasti Kočama Bebin uvozni insulin i njene puter-kifle kupljene u Najboljojpekari u Kotajamu. Drug Pilaj je stajao ispred "Srećne štampe" i razgovarao sa čovekom s druge strane kamene ograde. Ruke druga Pilaja behu prekrštene na grudima i čvrsto stisnute uz telo, kao da mu je neko upravo tražio pazuhe na zajam, a on odbio da ih da. Čovek s druge strane ograde pregledao je fotografije izvađene iz najlonske kesice, glumeći zanimanje. Skoro na svim fotografijama nalazio se Lenjin, sin druga Pilaja, koji je živeo u Delhiju i vodio brigu o električnim i vodovodnim instalacijama holandske i nemačke ambasade, kao i o krečenju. Da 59

bi ublažio mogući strah mušterija od njegovog političkog opredeljenja, Lenjin je malo izmenio svoje ime. Sada se zvao Levin. P. Levin. Rahel pokuša da prođe neprimećena. Što, dakako, beše nemoguće. "Aijo, Rahel Mol!", doviknu drug Pilaj, prepoznavši je čim ju je ugledao. " Orkunili? Drug Ujka?" " Uver", reče Rahel. Da li ga se seća? Kako da ne. Ni pitanje ni odgovor ne behu ništa više od učtivog uvoda u razgovor. I ona i on su znali da postoje stvari koje mogu da se zaborave. Kao i stvari koje se ne zaboravljaju. One sede na prašnim policama poput prepariranih ptica i preteći zure u stranu. "I tako", reče drug Pilaj, "čini se meni da si sada u Ameriki?" "Ne", reče Rahel. "Ovde sam." "Da, da", rekao je nestrpljivo, "ali si inače u Ameriki, čini mi se?" Drug Pilaj spusti ruke s grudi. Njegove bradavice blenule su preko ograde u Rahel kao oči svetog Bernarda. "Da li je prepoznaješ?", upita drug Pilaj čoveka koji je držao fotografije, pokazujući bradom prema Rahel. Čovek odmahnu glavom. "Kći kćeri stare Kočame, vlasnice 'Rajske turšije'", objasni drug Pilaj. Čovek je delovao smeteno. Očito nije bio odatle. I nije voleo turšiju. Drug Pilaj odluči da se uputi drugom stazom. "Punjan Kundžu?", reče. Antiohijski patrijarh pojavi se za trenutak na nebu i mahnu svelom rukom. Čovek s fotografijama poče da sklapa slagalicu. Poletno zaklima glavom. "Sin Punjan Kundžua? Benan Džon Ajp? Koji nekad beše u Delhiju?", nastavi drug Pilaj. "Uver, uver, uver", ponavljao je čovek. "Ovo je kći njegove kćeri. Sada u Ameriki." Klimač glavom i dalje je klimao, dok je pred njim nicalo Rahelino porodično stablo. "Uver, uver, uver. U Ameriki, tamo li je." Ovo ne beše pitanje, već izraz čistog divljenja. Nejasno se prisećao skandala. Zaboravio je detalje, ali je pamtio da posredi behu seks i smrt. O tome su pisale i novine. Nakon kratkog muka i još jedne serije klimanja glavom, čovek predade drugu Pilaju kesicu s fotografijama. "Okej, druže, odoh sad." Žurio je na autobus. "I tako!", reče drug Pilaj široko se osmehnuvši i svu svoju pažnju, kao reflektor, usmeri na Rahel. Njegove iznenađujuće ružičaste desni behu nagrada za ceo vek beskompromisnog vegetarijanstva. Bio je muškarac koga je teško zamisliti kao dečaka. Ili bebu. Izgledao je kao da se rodio sredovečan. Proređene kose. "Molin muž?", želeo je da zna. "Nije došao." "Fotografije?" "Nemam." "Ime?" "Lari. Lorens." "Uver. Lorens." Drug Pilaj zaklima glavom kao da je saglasan. Kao da bi, da je on birao, i sam odabrao to ime. "Potomstvo?" "Nemam." "Još niste spremni, pretpostavljam? Ili si trudna?" "Nisam." "Jedno morate. Dečak, devojčica. Svejedno", reče drug Pilaj. "Drugo može, a i ne mora." "Razvedeni smo", rekla je Rahel, u nadi da će ga iznenađenje ućutkati.

60

"Razz-vedeni?" Glas mu pređe u kreketanje. Reč je izgovorio kao da je u pitanju vrsta smrti. "Zlosrećna okolnost", reče kada se povratio. Iz nepoznatog razloga, okrenuo se njemu nesvojstvenom, knjiškom načinu izražavanja. "Zbilja zlosrećna okolnost." Drugu Pilaju pade na pamet da ova generacija možda ispašta grehe svojih buržujskih, razvratnih predaka. On je lud. Ona razvedena. Verovatno jalova. Možda to beše prava revolucija. Hrišćanska buržoazija počela je sa samouništenjem. Drug Pilaj utiša glas kao da ih neko prisluškuje, premda behu sami. "A Mon", prošaputa, kao u poverenju. "Kako je on?" "Dobro", odgovori Rahel. "Dobro je." Dobro. Vitak i boje meda. Pere odeću okrunjenim sapunom. "Aijo paavam", prošaputa drug Pilaj, a bradavice mu se uvukoše u lažnoj prepasti. "Jadan momak." Rahel se pitala šta dobija tako iscrpnim raspitivanjem i potpunim previđanjem njenih odgovora. Beše očito da od nje ne očekuje istinu, ali zašto se makar ne pretvara da je sluša? "Lenjin je u Delhiju", konačno izjavi drug Pilaj, nemoćan da sakrije ponos. "Radi za strane ambasade. Vidiš?" Pružio je Raheli najlonsku kesicu. U njoj su bile fotografije Lenjina i njegove porodice. Njegove žene, njegovog deteta, njegove nove vespe. Na jednoj fotografiji Lenjin se rukovao s veoma otmeno odevenim, veoma ružičastim gospodinom. "Prvi sekretar nemačke ambasade", reče drug Pilaj. Na fotografijama su Lenjin i njegova žena delovali veselo. Kao da im se u dnevnoj sobi nalazi novi frižider. Kao da su uplatili prvu ratu za veći stan. Rahel se priseti dana kada je Lenjin za nju i Estu prestao da bude tek nabor više na sariju njegove majke i postao dečak od krvi i mesa. Ona i Esta su tada imali po pet godina, a Lenjin tri ili četiri. Sreli su se na klinici dr Vergezea Vergezea, vodećeg kotajamskog lekara koji je pregledao decu i ispipavao majke. Rahel beše s Amu i Estom (koji je zahtevao da im se pridruži). Lenjin beše sa svojom majkom, Kalajani. I Rahel i Lenjin imali su isti problem strano telo gurnuto u nos. Danas to izgleda kao neverovatna slučajnost, ali onda nisu tako mislili. Neobično je kako je politika vrebala čak i iz stvari koje su deca birala da gurnu u nos. Ona, unuka Entomologa Njenog veličanstva, on, sin čoveka iz naroda, aktiviste Marksističke partije. U njenom nosu staklena perlica, u njegovom zeleno zrno graška. Čekaonica beše puna. Doktor je radio iza zavese, odakle je dopirao žamor zloslutnih glasova, povremeno prekidan dečjim urlicima. Čuo se zveket stakla i metala, šapat i šum kipuće vode. Jedan dečak se igrao daščicom na kojoj je, s jedne strane, pisalo Doktor je UNUTRA, a s druge Doktor je IZAŠAO. Okretao ju je na jednu, pa na drugu stranu. Beba u groznici štucala je na majčinim grudima. Tromi ventilator ljuštio je gust, uplašen vazduh, koji se u beskrajnim spiralnim trakama spuštao s tavanice kao ljuska divovskog krompira. Niko nije čitao časopise. Iza zavese od retkih perlica koja je zaklanjala ulicu dopirao je neumoran topot obezglavljenih stopala u papučama. U bučnom, bezbrižnom svetu Onih-koji-nemaju-ništagurnuto-u-nos. Amu i Kalajani razmenile su decu. Nosevi su gurnuti naviše, a glave zabačene i okrenute prema svetlu, ne bi li druga majka videla ono što je prva propustila. Kako ovo beše bezuspešno, Lenjin (obučen u boje taksija - žuta košulja, crni rastegljivi šorts) se ponovo našao u sintetičkom krilu svoje majke i zgrabio žvake. Sedeo je na cvetovima sarija i iz te neosvojive pozicije ravnodušno posmatrao svet oko sebe. Kažiprst leve ruke gurnuo je duboko u slobodnu nozdrvu, dišući glasno na usta. Imao je uredan razdeljak. Kosa mu beše zaglađena uljem za kosu. Žvake je mogao da drži dok ga doktor ne primi, a da žvaće tek nakon pregleda. U njegovom svetu sve je bilo kako treba. Možda beše isuviše mali da bi sabrao Atmosferu u čekaonici i Urlike iza zavese i, kao rezultat, dobio Zdrav Strah od dr V. Vergezea. 61

Čekinjasti pacov je nekoliko puta užurbano prešao put od ordinacije do ormara u čekaonici i natrag. Medicinska sestra je izašla iz ordinacije, a potom opet nestala iza dronjave zavese. Nosila je nepoznata oružja: majušnu epruvetu, pravougaono parče stakla na kome beše razmrljana krv, flašicu punu mokraće koja se presijavala na svetlu i poslužavnik od nerđajućeg čelika na kome su ležale prokuvane igle. Dlake ispod prozirnih belih najlonki na njenim nogama izgledale su kao izuvrtane žičice. Pete njenih razgaženih sandala bile su izlizane s unutrašnje strane, tako da su joj se stopala u hodu naginjala jedno ka drugom. Uštirkana kapica beše pričvršćena za njenu zamašćenu kosu sjajnim crnim šnalama, sličnim ukrućenim zmijicama. Činilo se da na naočarima ima filter protiv pacova. Kao da nije primećivala čekinjastu životinju, čak ni kada je projurila tik ispred njenih nogu. Prozivala je dubokim, muškim glasom: "A. Ninan... S. Kusumalata... B.V. Rošini... N. Ambadi." Pravila se da ne primećuje usplahireni, spiralni vazduh. Estine oči behu velike kao tanjiri. Pogled mu beše prikovan za natpis Doktor je UNUTRA/Doktor je IZAŠAO. Rahel preplavi panika. "Amu, hajde da pokušamo još jedanput." Amu stavi jednu ruku iza Raheline glave. Palcem druge ruke, uvijenim u maramicu, zapuši joj slobodnu nozdrvu. Sve oči u čekaonici behu uprte u Rahel. Bio je to nastup njenog života. Esta napravi izraz lica kao da će izduvati nos. Čelo mu se izbrazda. Duboko je udisao vazduh. Rahel skupi svu svoju snagu. Molim te, bože, molim te da ispadne. Iz petnih žila i dubine srca dunu u majčinu maramicu. Ispala je u reci slina i olakšanja. Malena rozikasta perla na svetlucavom postolju od sluzi. Ponosna kao biser u školjci. Deca se okupiše, diveći joj se. Dečak koji se igrao natpisom prezrivo izjavi, praveći se važan: "Ja to mogu u svako doba." "Samo probaj, pa ćeš popiti šamarčinu", rekla je njegova majka. "Gospođica Rahel!", uzviknu sestra i pogleda po čekaonici. "Ispala je!", reče joj Amu. "Perlica je ispala." Sestra nije imala pojma o čemu Amu govori. "U redu je. Odlazimo", reče Amu. "Perlica je ispala." "Sledeći", rekla je sestra, zatvorivši oči iza protivpacovskih filtera. ("Ima nas raznih", reče u sebi.) "S.VS. Kurup!" Dečak koji se pravio važan poče da zapomaže dok ga je majka gurala prema ordinaciji. Rahel i Esta trijumfalno napustiše ordinaciju. Mali Lenjin je ostao, čekajući da mu dr Vergeze Vergeze gurne hladne čelične sprave u nos, da bi zatim gurao druge, mekše sprave u njegovu majku. Takav beše Lenjin, tada. Sada je imao kuću i vespu. Ženu i potomka. Rahel je vratila drugu Pilaju kesicu s fotografijama i pokušala da ode. "Samo momenat", reče drug Pilaj. Bio je kao egzibicionista u žbunju. Koji mami prolaznike svojim bradavicama i prisiljava ih da gledaju slike njegovog sina. Preturao je po kesici (po slikanom vodiču kroz Lenjinov život) i izvukao poslednju fotografiju. "Orkunundo?" Beše to stara, crno-bela fotografija. Čako ju je snimio "rolefleks" aparatom koji mu je za Božić poklonila Kočama Margaret. Na slici behu svi četvoro. Lenjin, Esta, Sofi Mol i ona, snimljeni na zadnjem tremu kuće u Ajemenemu. Iznad njih su se ljuljali Kočama Bebini božični ukrasi. Lenjin, Rahel i Esta su izgledali kao preplašene životinjice pred automobilskim farovima. Stisnutih kolena, sledenih osmeha, ruku čvrsto priljubljenih uz telo, grudi ispršenih prema fotografu. Kao da bi okretanje profila bilo greh. Jedino je Sofi Mol, poletna stanovnica Velikog Sveta, pripremila lice za fotografiju koju je snimio njen biološki otac. Izvrnula je očne kapke, tako da su joj oči ličile na mesnate peteljke prošarane kapilarima (sive na crno-beloj fotografiji). Od žute limunove kore 62

napravila je lažne zube, kroz koje je isplazila jezik na čijem se vrhu nalazio Mamačin naprstak. (Otela ga je odmah pošto je stigla, zarekavši se da će tokom čitavog raspusta piti isključivo iz naprstka.) U obe ispružene ruke držala je po sveću. Jednu nogavicu zvoncara zavrnula je iznad belog, koščatog kolena na kome je nacrtala lice. Malo pre no što je fotografija snimljena, strpljivo je objašnjavala Esti i Rahel (odbacujući sve dokaze da nije u pravu - fotografije, uspomene) da su njih dvoje, vrlo verovatno, kopilad; uz ovo je sledilo i objašnjenje reći "kopile", kao i prilično neodređeno objašnjenje seksa: "Evo šta oni rade...." Sve ovo dešavalo se samo nekoliko dana pre njene smrti. Sofi Mol. Malena ispičutura iz naprstka. Stanovnica kovčega na točkovima. Stigla je letom Bombaj - Kočin. Sa šeširom, u zvoncarama, Voljena od Početka.

KENGURI NA AERODROMU KOČIN Na aerodromu Kočin Raheline tufnaste gaćice još uvek behu čiste i nove. Probe su bile isprobane. Došao je Dan Predstave. Vrhunac nedelje Šta će misliti Sofi Mol? Amu, koja je te noći sanjala delfine i duboko plavetnilo, ujutru pomože Raheli da u hotelu "Morska kraljica" obuče penastu Aerodromsku Haljinu. Amu ju je odabrala u jednom od svojih zbunjujućih napada neukusa. Podsećala je na oblak grube žute čipke posute sitnim šljokicama, s mašnama na ramenima. Nabrana suknja, zbog krute postave, beše stalno raširena. Rahel se bojala da se haljina ne slaže s njenim naočarima za sunce. Amu joj pridrža nove gaćice, koje su se slagale s haljinom. Rahel spusti ruke na njena ramena, stupi u svoje nove gaćice (leva noga, desna noga) i poljubi Amu u jamice na obrazima (levi obraz, desni obraz). Lastiš tiho pucnu skupljajući se oko njenog stomačića. "Hvala, Amu", rekla je Rahel. "Hvala?", upita je Amu. "Na novoj haljini i gaćicama", odgovori Rahel. Amu se nasmeši. "Nema na čemu, dušice" reče, ali tužno. Nema na čemu, dušice. Noćni leptir na Rahelinom srcu podiže svoju dlakavu nožicu. A zatim je spusti. Njegova nožica beše hladna. Malo manje volela je njena mama nju. Soba "Morske kraljice" mirisala je na jaja i filter kafu. Na putu do kola Esta je nosio hermetički zatvorenu čuturicu s vodom iz česme. Rahel je nosila hermetički zatvorenu čuturicu s prokuvanom vodom. Na hermetički zatvorenim čuturicama behu nacrtani orlovi raširenih krila, s globusom u kandžama. Blizanci su verovali da ovi orlovi danju čuvaju svet, a noću lete na čuturicama. Leteli su tiho kao sove, noseći mesec na krilima. Esta beše u crvenoj košulji dugih rukava, špicaste kragne, i u crnim, uskim pantalonama. Njegova lokna izgledala je poletno i iznenađeno. Kao dobro umućeno belance. Esta je rekao - ne bez razloga, mora se priznati - da Rahel izgleda glupo u svojoj Aerodromskoj Haljinici. Rahel ga je udarila, a on joj je vratio. Do aerodroma ne progovoriše ni reč. Čako, koji je obično nosio mundu, sada je obukao smešno, tesno odelo i blistavi osmeh. Amu mu popravi nakrivo vezanu kravatu. Doručkovala je i izgledala zadovoljno. Rekla je: "Gde nestade naš Čovek iz Narodnih masa?" Rekla je ovo smešeći se, s jamicama na obrazima, jer Čako beše tako razdragan. Tako silno srećan. 63

Čako je nije udario. Ona mu nije vratila. U cvećari "Morske kraljice" Čako je kupio dve crvene ruže i držao ih nežno. U debeloj ruci. S mnogo ljubavi. Aerodromska prodavnica, vlasništvo Društva za unapređenje turizma Kerale, beše krcata maharadžama Er Indije (malim, srednjim i velikim), slonovima od sandalovine (malim, srednjim i velikim) i papirnim maskama igrača katakalija (malim, srednjim i velikim). Vazduh beše zagušen teškim mirisom sandalovine i oznojenih pazuha (malih, srednjih i velikih). U čekaonici za dolaske stajala su četiri betonska kengura u prirodnoj veličini, s betonskim džepovima na kojima je pisalo: KORISTI ME. Umesto betonskih mladunaca u džepovima su im ležali opušci, izgorela palidrvca, zatvarači za flaše, ljuske kikirikija, zgužvane papirne čaše i bubašvabe. Crvene mrlje od pljuvačke (pljuvača koji su žvakali betelove orahe) behu rasute po trbusima kengura kao sveže rane. Aerodromski kenguri imali su crvene osmehe. I ružičaste uši. Činilo se da bi, kada bi ih neko pritisnuo izgovorili "ma-ma", praznim glasovima na baterije. Kada se na plavom nebu linije Bombaj - Kočin pojavio avion Sofi Mol, ljudi stadoše da se guraju ka gvozdenoj ogradi u želji da što bolje vide. Aerodromska čekaonica pretvori se u košnicu ljubavi i nestrpljenja. Letom Bombaj Kočin stizali su povratnici iz inostranstva. Njihove porodice došle su da ih dočekaju. Iz cele Kerale. Prešavši prostranstva autobusom. Iz Ranija, Kumilija, Vizindžama, Uzhavura. Neki od njih čak su i noćili na aerodromu, ponevši hranu sa sobom. I čips od tapioke i čaka velajčatu za povratak. Svi behu na okupu - gluve amume, džangrizavi, artritični apupani, čeznutljive supruge, proračunati ujaci, deca s prolivom. Verenice koje su čekale ponovnu procenu. Učiteljičin muž koji je čekao saudijsku vizu. Sestre učiteljičinog muža koje su čekale svoje miraze. Električareva trudna žena. "Sve sami prašinari", reče natmurena Kočama Beba, skrećući pogled s majke koja je, nevoljna da ustupi Dobro Mesto pored ograde, usmerila pišu svog nezainteresovanog sinčića u praznu flašicu, dok se on smešio i mahao ljudima oko sebe. "Psssst...", siktala je njegova mati. Najpre naredbodavno, zatim besno. Ali njen sinčić je mislio da je papa. Smešio se i mahao i smešio se i mahao. S pišom u flašici. "Ne zaboravite da ste Ambasadori Indije", reče Kočama Beba Raheli i Esti. "Njihov Prvi Utisak o našoj zemlji zavisi od vas." Dvojajčani blizanci - ambasadori. Njegova ekselencija E(lvis) Pelvis i Njena ekselencija Ž(goljava) Bubica. U krutoj čipkanoj haljinici i s palmicom na glavi, Rahel je izgledala kao aerodromska Dobra Vila s očajnim ukusom za odevanje. Beše prikovana u mestu tuđim oznojenim kukovima (što će se uskoro ponoviti, na pogrebu u žutoj crkvi) i sumornim nestrpljenjem. Na srcu joj je ležao dedin noćni leptir. Skrenu pogled s kreštave čelične ptice koja je doletala neboplavim nebom noseći njenu sestru od ujaka i vide sledeće: crvenousti kenguri rubinskih osmeha šetali su, nogu pred nogu, po aerodromu. Peta, prsti Peta, prsti Dugih, ravnih stopala. 64

S aerodromskim đubretom namesto beba. Najmanji od njih isteglio je vrat kao što čine muškarci koji u engleskim filmovima razvezuju kravate po završetku posla. Srednji je preturao po džepu u potrazi za neispušenom cigaretom. Grickao je opušak prednjim zubima, kao glodar. Veliki je klatio znak na kome je pisalo Društvo za unapređenje turizma u Kerali želi Vam dobrodošlicu, s igračem katakalija u uglu. Na drugom znaku, koji kengur nije klatio, pisalo je: ilšodorboD an uksjidni ulabo aničaz. Ambasadorka Rahel poče da se probija kroz gomilu, hitajući ka svom bratu i kolegi ambasadoru. Esta, vidi! Vidi, Esta, vidi! Ambasador Esta nije skrenuo pogled. Nije želeo da pogleda. Posmatrao je avion koji je, poskakujući, sletao na pistu. S čuturicom punom vode iz česme prebačenom preko ramena i sa srcem punim do vrha, praznim do dna: Čika Oranžada-Limunada znao je gde da ga nađe. U fabrici u Ajemenemu. Na obalama Minačala. Amu je gledala svojom tašnicom. Čako svojim ružama. Kočama Beba mladežom koji joj je štrčao na vratu. Ljudi s linije Bombaj - Kočin počeše da izlaze. Iz rashlađenog u pregrejani vazduh. Izgužvani putnici peglali su put do čekaonice. Stigli su. Povratnici iz inostranstva, u lanenim odelima i s naočarima za sunce duginih boja. Noseći u svojim aristokratskim koferima dokaze o svršetku pukog siromaštva. Betonske krovove za svoje kuće, bidea za kupatila svojih roditelja, kanalizacione sisteme i septičke jame, maksi suknje i visoke potpetice, puf-rukave i karmine, sokovnike i bliceve za svoje fotoaparate. Ključeve za brojanje i brave za zaključavanje. Gladni min-vevičate i kape, koje godinama nisu okusili. S ljubavlju i skrivenim stidom što porodice koje dođoše da ih dočekaju izgledaju tako... tako... nezgrapno. Gledaj kako su obučeni! Nemoguće da za doček na aerodromu nemaju ništa lepše da obuku! Zašto Malajaliji imaju tako očajne zube? A tek aerodrom! Više liči na lokalnu autobusku stanicu! Krov aerodromske zgrade ne vidi se od ptičjih govana! A tek ispljuvani kenguri! O, da! Ode Indija do đavola! Kada se duga autobuska putovanja i noć na aerodromu sretnu s ljubavlju i skrivenim stidom, stvaraju se uske pukotine koje će se širiti i produbljivati; dok lupiš dlanom o dlan, Povratnici iz Inostranstva stajaće zarobljeni ispred Kuće Istorije, a njihovi snovi biće odsanjani iz početka. I tada, tamo, među lanenim odelima i uglačanim koferima, pojavi se Sofi Mol. Malena ispičutura iz naprstka. Stanovnica kovčega na točkovima. Hitala je pistom, s mirisom Londona u kosi. Nogavice žutih zvoncara vrtele su se oko njenih gležnjeva. Duga kosa vijorila joj se ispod slamnatog šešira. Majka ju je držala za jednu ruku. Drugom je mahala kao vojnik (leva, leva, levadesnaleva). Jednom Devojčica bila Visoka i Vitka i Mila Njena kosa Njena kosa Beše ko žuta svil-la (leva leva desna) Jednom Devojčica bila – Kočama Margaret joj reče Prestanistim. 65

Prestalastim je. Amu upita: "Vidiš li je, Rahel?" Osvrnula se oko sebe i ugledala svoju kćer u novim gaćicama kako sklapa poznanstvo s betonskim torbarima. Otišla je do nje i ščepala je za ruku, prekorno. Čako reče da ne može da stavi Rahel na svoja ramena, jer već nešto nosi. Dve ruže crvene. U debeloj ruci. S mnogo ljubavi. Kada je Sofi Mol ušla u čekaonicu, Rahel, preplavljena uzbuđenjem i netrpeljivošću, uštinu Estu iz sve snage. Noktima. Esta je ščepa, napravivši joj indijansku vatru. Uvrnuvši joj kožu na dve različite strane, obema rukama. Koža na njenoj ruci postade modra i bolna. Liznula ju je i osetila ukus soli. Hladna pljuvačka joj je prijala. Amu ne primeti ništa. S ove strane čelične ograde, koja je delila Dočekivače i Dočekane, Pozdravljače i Pozdravljene, Čako se, blistajući, naklonio svojoj novoj kćeri i svojoj staroj ženi, kao da će svaki čas iskočiti iz odela i iskošene kravate. Esta reče u sebi: "Poklon." "Zdravo, dame", rekao je Čako svojim glasom za Javno Čitanje (glasom kojim je prošle noći rekao: Ljubav. Ludilo. Nada. Beskrajna sreća.). "Kako ste putovale?" Vazduh beše težak od Misli i Stvari koje bi trebalo reći. Ali u ovakvim trenucima kažu se samo Male Stvari. Velike Stvari ostaju unutra, neizrečene. "Kaži Zdravo i Kako ste", reče Kočama Margaret Sofi Mol. "Zdravo i Kako ste", reče Sofi Mol kroz ogradu, ne obraćajući se nikom posebno. "Jedna za tebe i jedna za tebe", reče Čako i pruži im ruže. "I Hvala?", reče Kočama Margaret Sofi Mol. "I Hvala?", ponovi Sofi Mol, podražavajući upitni ton svoje majke. Kočama Margaret je blago protrese zbog neučtivosti. "Nema na čemu", rekao je Čako. "Dozvolite mi da vas predstavim." Zatim je rekao, više zbog slučajnih posmatrača i onih koji su prisluškivali, jer Kočamu Margaret nije trebalo predstavljati: "Moja žena, Margaret." Kočama Margaret se nasmeši i mahnu ružom prema Čaku. Bivša žena, Čako! Ove reči izgovorila je usnama, bez glasa. Bilo je očito da je Čako srećan i ponosan što ima bivšu ženu kao Margaret. Belu. U cvetnoj haljini, ispod koje se kriju noge. Sa smeđim pegicama na leđima. I s pegicama na rukama. Ali vazduh oko nje beše tužan. Iza osmeha u njenim očima čučao je Jad, svež i jarkoplav. Zbog tragične automobilske nesreće. Zbog rupe u Vasioni u obliku Džoa. "Zdravo svima", rekla je. "Oscćam se kao da vas poznajem godinama." "Moja kći, Sofi", rekao je Čako, nasmejavši se isprekidano i nervozno, u strahu da će Kočama Margaret reći: "Bivša kći." Ali nije. Beše to smeh koji su svi razumeli. Ne kao smeh Čika Oranžade-Limunade koji Esta nije razumeo. "Zdr'vo", rekla je Sofi Mol. Bila je viša od Este. I krupnija. Oči joj behu plavosivoplave. Njena bleda koža imala je boju peska na plaži. Njena kosa, pokrivena šeširom, beše divne, raskošne crvenkastosmeđe boje. I da (o, da!), u njenom nosiću krio se Papačijev nos. Nos Entomologa Njenog veličanstva. Nos ljubitelja noćnih leptira. U ruci je nosila svoju tašnicu, koju je obožavala. "Amu, moja sestra", reče Čako. Amu reče odraslo "Zdravo" Kočami Margaret i dečje "Zdlavo" Sofi Mol. Rahel ih je motrila kao soko, nastojeći da utvrdi koliko Amu voli Sofi Mol, ali bezuspešno. Poput letnje kiše, nad čekaonicom iznenada zarominja smeh. Adur Basi, najpoznatiji i najvoljeniji komičar malajalamskog glumišta, upravo je stigao letom Bombaj - Kočin. Natovaren mnogobrojnim paketićima i pozdravljen opštim, neskrivenim obožavanjem, osetio

66

se obaveznim da nešto odglumi. Počeo je da ispušta paketiće ponavljajući: "Ende Deivomaj! I sadhananga!" Esta se nasmeja razdragano i glasno. "Amu, gledaj! Adur Basi ispušta svoje stvari!", kliktao je. "Čak ne može ni da nosi svoje stvari!" "To radi namerno", rekla je Kočama Beba, izgovarajući reči s novim, čudnim britanskim akcentom. "Samo se pravi da ga ne primećuješ." "On je filmski glumac", objasnila je Kočami Margaret i Sofi Mol. "Pokušava da skrene pažnju na sebe", dodala je, odlučno odbivši da joj pažnja bude privučena. Ali Kočama Beba ne beše u pravu. Adur Basi nije pokušavao da privuče pažnju. On je samo pokušavao da zasluži pažnju koju je već privukao. "Moja tetka, Beba", rekao je Čako. Sofi Mol beše zbunjena. Gledala je Kočama Bebu razrogačenih, zacakljenih očiju. Znala je za bebe teliće, bebe kučiće i bebe mečiće (uskoro će Raheli pokazati i bebu slepog miša). Ali za bebe tetke još nije čula. Kočama Beba reče: "Zdravo, Margaret" i "Zdravo, Sofi Mol". Reče da je Sofi Mol svojom lepotom podseća na šumsku vilu Arijel. "Da li znaš ko je Arijel?", upita Kočama Beba Sofi Mol. "Arijel iz ,Bure'?" Sofi Mol reče da ne zna. "'Ja sisah gde i pčela svet'?", pomože joj Kočama Beba. Sofi Mol reče da ne zna. "'U jagorčevine ležem cvet'?" Sofi Mol reče da ne zna. "Šekspirova 'Bura'?", beše uporna Kočama Beba. Svrha svega ovoga bila je, dakako, da se predstavi u najboljem svetlu pred Kočamom Margaret. Da se ogradi od klase Prašinara. "Pravi se važna", prošaputa ambasador E. Pelvis ambasadorki Ž. Bubici na uvo. Ambasadorki Rahel se smeh ote iz grla kao plavozeleni balončić (boje mušice hlebnog drveta), a potom prsnu na toplom aerodromskom vazduhu. Puffff. Kočama Beba ga ču i shvati da je njegov tvorac Esta. " A sada, počasne gošće", rekao je Čako, govoreći i dalje glasom za Javno Čitanje, "dozvolite da vam predstavim mog sestrića, Estapena." "Elvisa Prislija", reče Kočama Beba osvetnički. "Bojim se da mi ovde malo kaskamo za vremenom." Svi pogledaše u Estu i nasmejaše se. Ljutito osećanje podiže se iz peta bež šimika ambasadora Este, zaustavivši mu se u srcu. "Kako si, Estapene?", upita Kočama Margaret. "Dobrohvala", natmureno odgovori Esta. "Esta", rekla je Amu blago, "kada ti neko kaže Kako si?, treba da odgovoriš Dobro, kako ste vi? Ne Dobro, hvala. Hajde, reci Kako ste VI?" Ambasador Esta pogleda u Amu. "Hajde", rekla je Amu Esti. "Kako ste VI?" Esta ju je tvrdoglavo gledao snenim očima. Amu ga upita na malajalamu: "Da li si čuo šta sam ti rekla?" Ambasador Esta oseti kako ga motre plavosivoplave oči i nos Entomologa Njenog veličanstva. U sebi nije pronalazio rečenicu 'Kako ste VI?'. "Estapene!", rekla je Amu. U njoj se podiže ljutito osećanje, zaustavivši joj se u srcu. Osećanje daleko ljuće no što je prilika zavređivala. Oseti se poniženom zbog javne pobune u oblasti za koju ona beše nadležna. Želela je uspešan nastup. Nagradu za svoju decu, u takmičenju za najbolje indo-britansko vladanje. Čako joj reče na malajalamu: "Molim te. Kasnije. Ne sada." Njene ljutite oči okrenuše se ka Esti, rekavši: U redu. Kasnije. I Kasnije postade užasna, preteća reč koja za sobom ostavlja čvoruge. Kas. Ni. Je. Kao potmula jeka zvona u bunaru obraslom mahovinom. Drhtava i pokrivena dlačicama. Kao 67

nožica noćnog leptira. Predstava je propala. Kao turšija u doba monsuna. "A ovo je moja sestričina", reče Čako. "Gde je Rahel?" Osvrtao se oko sebe, tražeći je pogledom. Ambasadorka Rahel, nemoćna da se nosi s ovim nepredviđenim zbivanjima u svom životu, umotala se kao kobasica u prljavu aerodromsku zavesu, odbijajući da se odmota. Kobasica u "batinim" sandalama. "Pravite se da je ne primećujete", rekla je Amu. "Samo pokušava da privuče pažnju." Ni Amu ne beše u pravu. Rahel je samo nastojala da izbegne pažnju koju je zasluživala. "Zdravo, Rahel", reče Kočama Margaret prljavoj aerodromskoj zavesi. "Kako ste VI?", promrmlja prljava aerodromska zavesa. "Zar nećeš da izađeš i pozdraviš se s nama?", upita Kočama Margaret glasom ljubazne učiteljice. (Kao gospođica Miten, pre no što je ugledala Satanu u njihovim očima.) Ambasadorka Rahel nije mogla da izađe jer nije mogla da izađe. Nije mogla jer nije mogla. Jer je Sve krenulo naopako. A uskoro je i nju i Estu čekalo Kas Ni Je. Puno ledenih noćnih leptira pokrivenih dlačicama. I potmule jeke zvona. I mahovine. Prljava aerodromska zavesa predstavljala je utehu, skrovište i zaklon. "Samo se pravite da je ne primećujete", reče Amu, škrto se osmehnuvši. Rahelina glava beše puna plavookog kamenja. Amu ju je sada volela još manje. A Čako nimalo. "Stiže prtljag", veselo reče Čako. Srećan što može da utekne. "Hajde, Sofijice, hodi da pokupimo tvoje torbe." Sofijice. Esta ih je gledao kako se udaljavaju dok im ljudi oslobađaju put, zaplašeni Čakovim odelom, iskrivljenom kravatom i odlučnim držanjem. Čako se, zbog velikog stomaka, držao kao da neprestano korača uzbrdo, boreći se da savlada klizave, strme životne staze i bogaze. Hodao je s jedne strane ograde, a Kočama Margaret i Sofi Mol s druge. Sofijica. Čovek s kapom i epoletama, koji je sedeo ispred prostorije u kojoj se preuzima prtljag, pustio ih je da uđu. I na njega su dubok utisak ostavili Čakovo odelo i iskrivljena kravata. Kada je ograda među njima nestala, Čako poljubi Kočamu Margaret i podiže Sofi Mol u zagrljaj. "Poslednji put kada sam te ovako držao popiškila si mi se na košulju", rekao je Čako smejući se. Grlio ju je, grlio i grlio. Ljubio je njene plavosivoplave oči, njen nos entomologa, njenu crvenosmeđu kosu pokrivenu šeširom. Sofi Mol reče Čaku: "Mmmm... izvinite? Da 1' biste sada mogli da me spustite? Mmmm... nisam baš navikla da me nose." I Čako je spusti. Ambasador Esta primeti (svojim tvrdoglavim očima) da je Čakovo odelo iznenada postalo komotnije, manje svečano. Dok je Čako uzimao prtljag, Kas Ni Je proviri iza prljave zavese i pretvori se u Sada. Esta vide kako se Kočama Bebin mladež oblizuje i otkucava damare slasnog iščekivanja. Ta-dam, ta-dam. Menjao je boju kao kameleon. Tadam-zelena, tadam-plavocrna, tadamsenfžuta. Blizance uz čaj I tu je kraj. "U redu", reče Amu. "Sada je dosta. Oboje ovamo. Izlazi odatle, Rahel!" Iza zavese, Rahel zatvori oči i zamisli zelenu reku, nečujne ribe i paučinasta krila vilinskih konjica, prozirna na suncu. Pomisli na štap za pecanje koji joj je donosio sreću i koji je za nju napravio Veluta. Bio je od žutog bambusa koji je tonuo svaki put kada bi zagrizla neka glupava riba. Pomisli na Velutu i požele da je s njim. Esta je odmota. Pod budnim okom betonskih kengura. 68

Amu ih pogleda. Nije se čulo ništa, osim damaranja Kočama Bebinog mladeža. "Pa," reče Amu. Ovo beše pitanje. Pa? Na koje ne beše odgovora. Ambasador Esta spusti pogled i vide da njegove cipele (iz kojih su se uspinjala ljutita osećanja) jesu šimike bež boje. Ambasadorka Rahel spusti pogled i shvati da njeni prsti u "batinim" sandalicama pokušavaju da se razdvoje. Grčili su se kao da bi se rado premestili na nečija tuđa stopala. Nije mogla da ih spreči. Ubrzo će ostati bez nožnih prstiju, a stopala će joj osvanuti umotana u zavoje, kao u gubavaca na železničkim prelazima. "Ako ikad", rekla je Amu, "kažem, ako IKAD, ikad ponovo pokažete neposlušnost na javnom mestu, postaraću se da vas pošalju nekuda gde će vas naučiti da se i te kako dobro vladate. Da li je to jasno?" Kada je Amu bila zaista ljuta, govorila je I te kako. I te kako, reči nalik dubokim zdencima u kojima plutaju mrtvi ljudi. "Da li je. To. Jasno?", ponovi Amu. Pogledale su je uplašene oči i palmica. Pogledale su je snene oči i iznenađena lokna. Dve glave klimnule su tri puta. Da. Jeste. Jasno. No Kočama Beba beše nezadovoljna splašnjavanjem napetosti u sceni koja je mnogo obećavala. Zabacila je glavu. "Kamo sreće!", reče. Kamo sreće. Amu se okrenu prema njoj, kao d a j e pita. "Nema svrhe", rekla je Kočama Beba. "Prepredeni su. Neotesani. Lažljivi. Rastu kao divljaci. Ne možeš da se nosiš s njima." Amu se okrenu Esti i Rahel i pogleda ih zamagljenim draguljima svojih očiju. "Svi tvrde da deci treba Baba. Ja kažem da im ne treba. Ne mojoj deci. A znate li zašto?" Dve glave klimnuše potvrdno. "Zašto? Recite mi," reče Amu. Ne baš istovremeno, ali skoro uglas, Estapen i Rahel rekoše: "Zato što si ti naša Amu i naš Baba i voliš nas za dvoje." "I više nego za dvoje", reče Amu. "Zato upamtite šta sam vam rekla. Ljudska osećanja su dragocena. I kada me ne slušate na javnom mestu, svi stiču pogrešan utisak." "Bili ste amabasadori i po!", rekla je Kočama Beba. Ambasador E. Pelvis i ambasadorka Ž. Bubica pognuše glave. "I još nešto, Rahel," rekla je Amu. "Mislim da je krajnje vreme da naučiš razliku između reči čist i reči prljav. Posebno u ovoj zemlji." Ambasadorka Rahel je i dalje gledala dole. "Tvoja haljina je - bila je - ČISTA," rekla je Amu. "Ta zavesa je PRLJAVA. Ti kenguri su PRLJAVI. Tvoje ruke su PRLJAVE." Rahel se uplaši jer je Amu veoma glasno izgovarala reči ČIST i PRLJAV. Kao da se obraća gluvoj osobi. "A sada želim da odete tamo i pozdravite se kako dolikuje", rekla je Amu. "Slažete li se, ili ne?" Dve glave potvrdno klimnuše dva puta. Ambasador Esta i ambasadorka Rahel išli su u susret Sofi Mol. "Šta misliš, gde šalju ljude da nauče da se I te kako dobro vladaju?", Esta šapatom upita Rahel. "U Vladu", šapatom mu odgovori Rahel. Ona je znala. "Kako ste vi?", reče Esta Sofi Mol, dovoljno glasno da ga čuje Amu. "Dobra sam ti ja, za pjaster il' dva," šapatom mu odgovori Sofi Mol. Ovo je naučila u školi, od drugarice iz Pakistana. Esta pogleda ka Amu. Njen pogled mu reče: Nema veze, važno je da si ti učinio Pravu Stvar. 69

Dok su prelazili preko parkinga, topao vazduh im se uvukao u odeću. Njihove čiste gaćice postale su vlažne od znoja. Deca su zaostajala, krivudajući između parkiranih automobila i taksija. "Da li vas Vaša udara?", upita Sofi Mol. Rahel i Esta, nesigurni kuda vodi takvo pitanje, ne odgovoriše ništa. "Moja da", reče Sofi Mol podstičući ih. "Moja me čak i šamara." "Naša ne", reče odani Esta. "Srećkovići", reče Sofi Mol. Srećan bogati dečko sa džemparcem. I s bakinom fabrikom koju će naslediti. Bez briga. Sindikat treće klase aerodromskih radnika organizovao je jednodnevni štrajk glađu, kao štrajk upozorenja. Prodoše pored štrajkača, ljudi koji su posmatrali štrajkače i ljudi koji su posmatrali ljude koji su posmatrali štrajkače. Mali znak na velikom banjan drvetu obaveštavao je: Za venerične bolesti i slične pritužbe javite se dr. O.K. Džoju. "Koga voliš Najviše na Svetu?", upitala je Rahel Sofi Mol. "Džoa," reče Sofi Mol bez oklevanja. "Mog tatu. On je poginuo pre dva meseca. Došle smo ovamo da se Oporavimo od Šoka." "Ali tvoj tata je Čako", reče Esta. "On je samo moj pravi tata," reče Sofi Mol. "Džo je moj tata. Nikad me ne tuče. Skoro nikad." "Kako može da te tuče kad je mrtav?," pitao je razumni Esta. "Gde je vaš tata?" želela je da zna Sofi Mol. "On....", Rahel pogledom zamoli Estu za pomoć. "... nije ovde," reče Esta. "Hoćeš li da ti kažem kakav je moj spisak?" upita Rahel Sofi Mol. Rahelin "spisak" beše odraz njenog napora da u haosu stvori neki red. Neprestano ga je menjala, večito razapeta između ljubavi i dužnosti. Iz njega se nikako nije mogla naslutiti prava mera njenih osećanja. "Najpre Amu i Čako," rekla je Rahel. "Zatim Mamači. "Naša baka," objasnio je Esta. "Pre tvog brata?" upita Sofi Mol. "Mi se ne računamo," reče Rahel. "Osim toga, on će se možda promeniti. Tako kaže Amu." "Kako to misliš? Promeniti se i postati šta?" upita Sofi Mol. "Muška šovinistička svinja," odgovori Rahel. "Sumnjam," reče Esta. "Posle Mamači dolazi Veluta, a posle njega..." "Ko je Veluta?" želela je da zna Sofi Mol. "Čovek koga volimo," rekla je Rahel. "A posle Velute si ti," dodala je. "Ja? Zašto mene voliš?", upita je Sofi Mol. "Zato što smo najbližirod. Pa moram," odgovori Rahel smerno. "Ali ti me čak i ne poznaješ," rekla je Sofi Mol. "Osim toga, ja ne volim tebe." "Zavolećeš me kada me bolje upoznaš," samouvereno reče Rahel. "Sumnjam," rekao je Esta. "Zašto ne?" upita Sofi Mol. "Zato," odgovorio je Esta. "Osim toga, ona će najverovatnije postati patuljak." Kao da ljubav prema patuljku ne dolazi u obzir. "Neću." "Hoćeš." "Neću." "Hoćeš." "Neću." "Hoćeš. Mi smo blizanci," objasnio je Esta Sofi Mol, "a vidi koliko je ona niža od mene." Rahel spremno udahnu vazduh, isprsi se i stade leda uz leđa s Estom, nasred aerodromskog parkinga, kako bi pokazala Sofi Mol koliko je niža od njega. "Možda ćeš biti kepec", rekla je Sofi Mol. "Oni su viši od patuljaka, a niži od... Ljudskih Bića." 70

U tišini se osećala sumnja u valjanost ovakvog ishoda. Senovita silueta u obliku crvenoustog kengura domahnu Raheli betonskom šapom. Betonski poljupci pravili su piruete u vazduhu, poput majušnih helikoptera. "Da li znate da vrckate?" želela je da zna Sofi Mol. "Ne. Mi u Indiji ne vrckamo," rekao je ambasador Esta. "Mi u Engleskoj vrckamo," rekla je Sofi Mol. "Sve manekenke to rade. Na televiziji. Gledajte, lako je." I tako su njih troje, sa Sofi Mol na čelu, vrckali kroz aerodromski parking njišući se kao manekeni na pisti, dok su im oko kukova poigravale čuturice i tašnica. Znojavi patuljci ponosita hoda. Sledile su ih senke. Srebrni avioni na crkvenom nebu. Kao noćni leptiri pod mlazom svetla. Neboplavi krilati plimut nasmešio se Sofi Mol. Osmehom ajkule hromiranih peraja. Autoosmehom "Rajske turšije". Kada je ugledala tablu na kojoj behu nacrtane tegle s turšijom i ispisan spisak proizvoda "Rajske turšije", Kočama Margaret reče: "O, bože! Čini mi se kao da sam u reklami!" Često je govorila O, bože! O, bože! O božeobože! "Nisam znala da proizvodite i ananas u kriškama," rekla je. "Sofi voli ananas, zar ne, Sof?" "Ponekad," rekla je Sof. "A ponekad ne." Kočama Margaret ude u reklamu sa svojim smeđim pegicama na leđima, sa svojim pegicama na rukama i u svojoj cvetnoj haljini pod kojom su se krile noge. Sofi Mol je sedela napred, između Čaka i Kočame Margaret; iza naslona ostade da viri samo njen slamnati šeširić. Tu je sedela jer beše njihova kći. Rahel i Esta sedeli su pozadi. Prtljag je ležao u prtljažniku. Prtljažnik je lepa reč. Zdepast je grozna reč. Blizu Etumanora prodoše kraj mrtvog slona. Kada se električni stub srušio na put, ubila ga je struja. Inženjer iz Etumanora nadgledao je uklanjanje lešine. Akcija je izvođena s izuzetnom pažnjom, jer će Vladi poslužiti kao uzor za sva buduća uklanjanja lešina s puteva. Ovo je shvaćeno ozbiljno. U blizini su stajala vatrogasna kola, oko kojih se muvalo nekoliko smetenih vatrogasaca. Opštinski predstavnik je nosio fasciklu i glasno vikao. Kraj puta su stajala kolica sa sladoledom. Promućurni prodavač kikirikija prodavao je kikiriki u paketićima u koje nije moglo da stane više od osam do devet zrna. Sofi Mol je rekla: "Gledaj, mrtav slon!" Čako se zaustavi i upita da to slučajno nije Koču Tomban (Mala Kljova), slon hrama u Ajemenemu, koji je jedanput mesečno dolazio do njihove kuće po kokosov orah. Rekoše mu da nije. Nastavili su put s olakšanjem, jer je iza njih ostao da leži neznanac, a ne slon-poznanik. "Fala bogu," rekao je Esta. "Hvala bogu, Esta," ispravi ga Kočama Beba. Putem je Sofi Mol brzo naučila da nanjuši kamion koji prevozi smrdljivu, neprerađenu gumu i da zapuši nos, držeći ga zapušenog dugo nakon što kamion prođe. Kočama Beba predloži da zapevaju. Esta i Rahel su morali da pevaju na engleskom, poslušnim glasovima. Nehajno. Kao da ih nisu terali da vežbaju cele protekle nedelje. Ambasador E. Pelvis i ambasadorka Ž. Bubica. Rad-dujte se Bogu Uv-vek I ponavljam, Rad-dujte se. Njihov izgovor beše besprekoran. Plimut je jurio kroz zelenu podnevnu žegu, noseći reklamu za turšiju na krovu i neboplavo nebo na krilima. Na samom ulazu u Ajemenem naleteli su na leptira zelenog kao kupus (ili je, možda, on naleteo na njih). 71

VEŽBANKE DOBRIH ĐAKA Leptiri u staklenim kutijama okačenim na zidove Papačijeve radne sobe pretvorili su se u gomilice prašine duginih boja. Iza njih ostadoše samo iglice kojima nekada behu probodeni. Okrutno. Soba je imala užegli miris budi i nemara. Na drvenom klinu visio je stari, neonskozeleni hulahop, sličan odbačenom oreolu kakvog divovskog sveca. Kolona sjajnih crnih mrava prelazila je preko prozorske daske. Zadnjice im behu malo podignute, kao u zaigranih malih horistkinja iz Bazbi Berklijevog mjuzikla. Okupanih suncem, preplanulih i lepih. Rahel (na hoklici na stolu) kopala je po ormaru za knjige zastakljenom prljavim, zamućenim staklima. Otisci njenih bosih stopala jasno su se ocrtavali na prašnjavom podu. Vodili su od vrata do stola (prevučenog do ormara s knjigama), pa do hoklice (prenete do stola i podignute na njega). Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova. Na najvišoj polici vitrine stajao je Papačijev komplet knjiga "Insekti u Indiji"; kožni povez odvojio se od korica, izuvijan kao talasasti azbest. Srebrne ribe prokopavale su tunele kroz stranice, proizvoljno rijući od vrste do vrste i pretvarajući pregledno iznete podatke u žutu čipku. Rahel je preturala iza knjiga, a zatim počela da vadi skrivene stvari. Dve školjke, jednu glatku, drugu bodljikavu. Plastičnu kutijicu za kontaktna sočiva. Narandžastu pipetu. Srebrno raspeće na niski perlica. Kočama Bebinu brojanicu. Okrenu je prema svetlu. Svaka halapljiva perlica grabila je svoj delić sunca. Na pravougaonik svetla u radnoj sobi pade senka. Rahel se okrenu prema vratima, držeći nisku svetla u ruci. "Zamisli! Još je ovde. Ukrala sam je. Pošto si ti Vraćen." Reč joj s lakoćom skliznu s jezika. Vraćen. Kao da blizanci tome i služe. Da budu pozajmljeni i vraćeni. Kao knjige iz biblioteke. Esta nije podizao pogled. Glava mu beše puna vozova. Stajao je na vratima i zaklanjao svetio. Rupa u Vasioni u obliku Este. Rahelini zbunjeni prsti napipaše iza knjiga još nešto. Još jedna svraka imala je sličnu ideju. Izvadi spljošteni paketić zalepljen selotejpom i obrisa rukavom prašinu. U paketiću se nalazio papir na kome je pisalo Estapen i Rahel, Aminim rukopisom. Unutra behu četiri iskrzane sveske. Na njima je pisalo Vežbanke dobrih đaka, s rubrikama Ime, Škola, Razred, Predmet. Na dve sveske nalazilo se Rahelino, a na dve Estino ime. Na unutrašnjoj strani korica jedne od svezaka nešto beše napisano dečjim rukopisom. Svako slovo bilo je ispisano s mukom, a nejednaki razmaci između reči odavali su borbu s neposlušnom, svojeglavom olovkom. No osećanje koje je izbijalo iz rečenice beše kristalno jasno: Mrzim gospođicu Miten i mislim da su joj kaćice POCEPANE. Esta je s korica sveske pljuvačkom izbrisao svoje prezime, skinuvši pri tom i pola papira. Preko brljotine je napisao olovkom: Ne-poznat. Estapen Ne-poznat. (Njegovo prezime privremeno beše neizvesno, jer se Amu dvoumila između prezimena svog muža i prezimena svog oca.) U rubrici Razred pisalo je: 6 godina. U rubrici Predmet pisalo je: Pisanje priča. Rahel je sela na hoklicu na stolu i prekrstila noge. "Estapen Ne-poznat", reče. Otvorila je svesku i počela da čita naglas. "Kada se Odisej vratio kući njegov sin je došao i rekao oče mislio sam da se nećeš vratiti mnogi prinčevi su dolazili i svaki je želeo da se oženi sa Pen Lopom, ali je Pen Lopa rekla da čovek koji može da odapne strelu kroz dvanaes prstenova može da se oženi samnom. i niko nije uspeo, i odisej je došao u dvorac obučen kao prosjak i pitao da li mogu da probam, svi muškarci su mu se smejali i rekli ako mi nemožemo da to uradimo ni ti nemožeš. odisejev sin ih je prekinuo i rekao pustite ga da proba i on je uzeo luk i odapeo strelu kroz svih dvanaes prstenova."

72

Ispod ovoga nalazile su se ispravke iz prethodne lekcije. Naučiti Ograda Most Naginjati se Paziti Naučiti Ograda Most Naginjati se Paziti Naučiti Ograda Most Naučiti Ograda Most U Rahelinom glasu osećao se nežni podsmeh. "Bezbednost pre svega", rekla je. Amu je celu stranicu podvukla talasastom crvenom linijom i dopisala: Margina? I pisanim slovima ubuduće, molim! "Kada hodamo ulicom u gradu," pisao je oprezni Esta, "moramo uvek da hodamo po pločniku. Ako hodamo po pločniku tu nema saobraćaja da bi se desile nesreće, ali u glavnoj ulici ima tolikopuno opasnog saobraćaja da lako mogu da te pregaze i da te onesveste ili da ostaneš bogalj. Ako slomiš glavu ili kičmu nećeš imati sreće, policajac može da radi u saobraćaju tako da ne bude previše invalida. Kada silazimo iz autobusa moramo pre toga da pitamo konduktera inače ćemo biti povređeni i doktori će imati pune ruke posla. Posao vozača je vrlo fatalan. Njegova porodica treba da je vrlo ublašena jer vozač lako može da ostane mrtav." "Morbidno dete", reče Rahel Esti. Kada je okrenula stranicu, nešto je ščepa za grlo, iščupa joj glas, protrese ga i vrati natrag bez nežnog podsmeha. Naslov Estine sledeće priče beše Mala Amu. " U subotu smo otišli u knjižaru u Kotajamu da kupimo Amu poklon pošto je njen rođendan 17. novembara. Kupli smo joj dnevnik. Sakrili smo ga u ormara i onda je pala noć. Onda smo mi rekli da li želiš da vidiš tvoj poklon a ona je rekla da ja želim da ga vidim, napisali smo na papiru Za malu Amu s ljubavlju od Este i Rahel i dali smo dnevnik Amu i ona je rekla kakav divan poklon baš kakav sam želila i onda smo malo popričali o dnevniku i onda smo je poljubili i otišli na spavanje. Pričali smo i zaspali smo. Sanjali smo mali san. Malo posle sam ustao i bio sam jako žedan i otišao sam u Aminu sobu i rekao sam joj da sam žedan. Amu mije dala vode i ja sam krenuo u moj krevet a Amu me je pozvala i rekla dođi da spavaš samnom. Legao sam iza njenih leđa i pričao s Amu i zaspao. Malo posle sam ustao i opet smo pričali i posle smo imali ponoćnu gozbu, jeli smo pomorandžu i kaju i bananu, posle je došla Rahel i pojeli smo još dve banane i poljubili smo Amu zato što je bio njen rođendan i posle smo pevali srećan rođendan. Ujutru smo od Amu dobili na poklon novu odeću Rahel je bila maharani a ja sam bio Mali Nehru. Amu je ispravila greške i napisala ispod sastava: Kada razgovaram s nekim, možeš da me prekineš jedino ako je veoma hitno. Kada to činiš, molim te reci "Izvinite". Bićeš strogo kažnjen ako ne slediš ova uputstva. Molim te, dovrši ispravku svojih grešaka. Mala Amu. Koja nikada nije dovršila ispravku svojih grešaka. Koja je morala da se spakuje i ode. Zato što nije imala Zakonski Status. Zato što joj je Čako rekao da je već dovoljno toga uništila. Koja se vratila u Ajemenem s astmom i s jekom u grudima sličnom povicima udaljenog muškog glasa. Esta je nikada nije video takvu. Divlju. Bolesnu. Tužnu. Poslednji put kada je Amu došla u Ajemenem, Rahel upravo beše izbačena iz Nazarenskog samostana (zbog ukrašavanja balege i naletanja na starije devojčice). Amu je izgubila i poslednji u nizu poslova - posao recepcionarke u jeftinom hotelu - jer je, zbog bolesti, prečesto izostajala s posla. Rekli su joj da se hotelu to ne isplati. Trebala im je zdravija recepcionarka. 73

Tu poslednju posetu Amu je provela s Rahel u njenoj sobi. Za ostatak bedne plate kupila je svojoj kćeri male poklone umotane u smeđi papir po kome behu izlepljena šarena papirna srca. Paketić cigaret-žvaka, malu pernicu s likom Fantoma i strip Pol Bunjan, iz serije "Ilustrovani klasici". Ovo behu pokloni za sedmogodišnje dete; Rahel je imala skoro jedanaest godina. Kao da je Amu verovala da će vreme stati ako odbije da prizna njegovu prolaznost i primora ga, snagom vlastite volje, da miruje u životu njenih blizanaca. Kao da snaga volje beše dovoljna da zaustavi detinjstvo njene dece do trenutka kada će ona moći da im se pridruži. Kao da će tada moći da nastave tamo gde su stali. Od njihove sedme godine. Amu je rekla Raheli da je i Esti kupila strip, ali da će ga zadržati dok ne bude našla novi posao i zaradila dovoljno para da može da iznajmi sobu u kojoj će njih troje zajedno boraviti. Tada će otići u Kalkutu, pokupiti Estu i dati mu njegov strip. Taj dan nije daleko, rekla je Amu. Mogao bi doći sutra. Ubrzo stanarina neće predstavljati problem. Rekla je da se prijavila za posao u UN i da će svi živeti u Hagu, gde će na njih paziti holandska aja. Ili bi, rekla je Amu, mogli ostati u Indiji, gde bi ona ispunila svoju davnašnju želju i otvorila školu. Izbor između karijere u Školstvu i posla u UN nije lak, rekla je, ali valja imati na umu da već to što ima izbor jeste ogromna privilegija. No za sada, rekla je, dok ne donese tu odluku, sačuvaće Estine poklone za kasnije. Celog tog jutra Amu je govorila bez prestanka. Postavljala je Raheli pitanja na koja nije čekala odgovor. Kada bi Rahel pokušala da progovori, prekidala ju je novom pričom ili pitanjem. Kao da je Amu užasavala pomisao da bi njena kći mogla reći nešto odraslo i tako rastopiti Zamrznuto Vreme. Strah ju je terao da brblja. Brbljanjem je razgonila Strah. Beše naduvena od kortizona, lica okruglog kao mesec, ni nalik tanušnoj majci koju je Rahel pamtila. Koža zategnuta preko njenih naduvenih obraza ličila je na sjajno tkivo ožiljka od vakcine. Kada se smešila, jamice na obrazima kao da su je bolele. Kovrdžava kosa izgubila je sjaj i visila oko njenog lica kao stara zavesa. Svoj dah nosila je u staklenom inhalatoru koji je vadila iz ofucane tašnice. U tamnim isparenjima "brovona". Svaki njen dah beše bitka s čeličnom pesnicom koja je pokušavala da joj istisne vazduh iz pluća. Rahel je posmatrala majku kako diše. Sa svakim udisajem udubljenja oko njene ključne kosti postajala su dublja, ispunjena senkama. Amu je iskašljala malo šlajma u maramicu i pokazala ga Raheli. "Uvek moraš da proveriš," rekla je hrapavim glasom, kao da je šlajm rezultat aritmetičkog zadatka koji valja još jednom proveriti pre no što se preda. "Kada je beo, znači da nije zreo. Kada je žut i miriše na trulež, znači da je sazreo i da možeš da ga iskašlješ. Šlajm je kao voće. Zreo ili zelen. Treba da umeš da proceniš razliku." Za vreme ručka podrignula je kao kamiondžija i rekla dubokim, neprirodnim glasom: "Izvinite." Rahel je primetila da njena majka na obrvama ima nove, tamne dlačice, slične pipcima insekta. Amu je čistila ribu od kostiju, nasmešivši se kada je za stolom zavladao muk. Rekla je da se oseća kao putokaz po kome seru ptice. Oči su joj imale čudan, grozničav sjaj. Mamači ju je pitala da li pije i predložila joj da što ređe posećuje Rahel. Amu je ustala od stola i otišla bez reči. Bez pozdrava. "Idi da je ispratiš," rekao je Čako Raheli. Rahel se napravila da ga ne čuje. Nastavila je da jede ribu. Pomislila je na šlajm i skoro povratila. U tom trenutku mrzela je svoju majku. Mrzela ju je. Više je nikada nije videla. Amu je umrla u memljivoj sobi pansiona "Barat" u Alepeju, gde je otišla da potraži posao sekretarice. Umrla je sama. U društvu bučnog ventilatora koji se okretao na plafonu, bez Este da joj greje leđa i priča sa njom. Imala je trideset jednu godinu. Ni stara, ni mlada. U životnom, samrtnom dobu. Usred noći trgao ju je san koji se često ponavljao - san o policajcu koji joj se približava s iscerenim makazama, nameravajući da joj odseče kosu. U Kotajamu su to činili prostitutkama koje bi uhvatili na ulici, da bi svako znao šta su. Vešje. Da bi policajac-početnik odmah znao na koga da se okomi. Amu ih je viđala na pijaci, te žene praznih očiju i silom obrijanih glava, u zemlji u kojoj duga, nauljena kosa beše samo za moralno podobne. Te noći Amu je sedela na nepoznatom krevetu, u nepoznatoj sobi, u nepoznatom gradu. Nije znala gde se nalazi, nije prepoznavala ništa oko sebe. Osim svog straha. Muškarac u njoj 74

počeo je da doziva iz daljine. Ovog puta stisak čelične pesnice nije popustio. Senke su dolepršale kao slepi miševi i ugnezdile se pod njenom ključnom kosti. U zoru ju je pronašao čistač. Isključio je ventilator. Pod njenim okom, naduvenim kao mehur, nalazio se plavi podliv. Kao da je oko pokušalo da dobije bitku koju su pluća izgubila. Malo pre ponoći, muškarac koji je živeo negde duboko u njenim grudima prestao je da doziva. Četa mrava je, u tišini, iznela iz sobe mrtvu bubašvabu, pokazujući kako valja iznositi leševe. Crkva je odbila da sahrani Amu. Iz više razloga. Čako je iznajmio kombi da bi prevezao telo do krematorijuma. Umotao ju je u prljav čaršav i položio je na nosila. Raheli je ličila na rimskog senatora. Et tu, Amu!, pomislila je i nasmešila se, setivši se Este. Osećala se čudno dok su se vozili osunčanim, bučnim ulicama, s mrtvim rimskim senatorom na podu kombija. Plavo nebo beše još plavlje. Kroz prozor je gledala kako ljudi slični papirnim lutkama nastavljaju sa svojim papirnim životima. Pravi život odvijao se u kombiju. U kome se nalazila prava smrt. Kombi je poskakivao po izrovanom drumu, a Amino telo se micalo tamo-amo, skliznuvši na kraju sa nosila. Njena glava udari u čeličnu kvaku na podu. Nije se prenula. Nije se razbudila. U Rahelinoj glavi vladala je strašna buka, te je Čako celog dana vikao da bi ga čula. Krematorijum je imao isti memljiv, ruševan izgled kao i železnička stanica, ali beše prazan. Bez vozova, bez gužve. U njemu su kremirani jedino prosjaci, beskućnici i zatvorenici skončali u policijskom pritvoru. Ljudi koji su umrli nemajući nikog da im greje leda i priča sa njima. Kada je došao red na Amu, Čako čvrsto uhvati Rahelinu ruku. Rahel nije želela da je drže. Ruka joj beše skliska od znoja i ona uspe da je izvuče. Niko iz njene porodice nije bio prisutan. Razjapiše se čelične vratnice peći. Prigušeno brujanje večite vatre pretvori se u plameni urlik. Jara se baci ka njima kao izgladnela zver. Ponudiše joj Rahelinu Amu. Njenu kosu, njenu kožu, njen osmeh. Njen glas. Način na koji je, dok ih je smeštala u krevet, koristila Kiplingove reči da im kaže koliko ih voli: Od iste krvi mi smo, vi i ja. Njen poljubac pred spavanje. Način na koji je jednom rukom držala njihova lica da se ne bi pomerali (od čega bi im obrazi ostajali spljošteni, a usta kao u riba), a drugom rukom češljala njihovu kosu. Način na koji je pridržavala gaćice dok je Rahel stupala u njih. Leva noga, desna noga. Sve ovo zver proždra i zasiti se. Ona je bila njihova Amu i njihov Baba i volela ih je za dvoje. Vratnice peći zatvoriše se uz zveket. Nije bilo suza. Radnik u krematorijumu trknuo je na šoljicu čaja i zadržao se dvadesetak minuta. Toliko su Čako i Rahel čekali na ružičastu priznanicu s kojom su mogli da podignu Amine ostatke. Njen pepeo. Srž njenih kostiju. Zube njenog osmeha. Cela je stala u glinenu urnu. Priznanica br. Q 498673. Rahel je pitala Čaka kako u krematorijumu znaju koji pepeo pripada kome. Čako je rekao da mora da imaju neki sistem. Da je Esta bio s njima, zadržao bi potvrdu. On beše Računopolagač. Prirodni staratelj autobuskih karata, potvrda iz banke, računa i odsečaka iz čekovnih knjižica. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dum dum. Ali Esta ne beše s njima. Odlučili su da je tako najbolje. Umesto toga su mu pisali. Mamači je rekla da bi i Rahel trebalo da mu piše. Da mu piše šta? Dragi Esta, kako si? Ja sam dobro. Amu je juče umrla. Rahel mu nikada nije pisala. Postoje stvari koje ne mogu da se rade - na primer, da se pišu pisma delu sebe. Svojim stopalima ili kosi. Ili srcu. Rahel prašnjavih stopala (ni stara, ni mlada) podiže pogled s Vežbanke dobrog đaka i vide da je Estapen Ne-poznati otišao. Sišla je (s hoklice, sa stola) i izašla na trem. Videla je kako Estina leđa nestaju iza kapije. 75

Beše kasno prepodne. Opet se spremala kiša. Zelenilo se ljeskalo na čudesnom, jarkom svetlu tren pred pljusak. U daljini petao zakukurika glasom koji se prelamao na dva dela. Kao don odlepljen sa stare cipele. Rahel je stajala s iskrzanim vežbankama u ruci. Na prednjem tremu stare kuće, ispod glave sitnookog bizona, gde je pre mnogo godina, na dan dolaska Sofi Mol, odigrana predstava Dobro došla kući, naša Sofi Mol! Život može da se promeni u jednom jedinom danu.

DOBRO DOŠLA KUĆI, NAŠA SOFI MOL Kuća u Ajemenemu beše velika i stara. Držala se nekako po strani, kao da nema veze s ljudima koji u njoj žive. Poput starca zamagljenih očiju koji posmatra decu koja se igraju, tek naslućujući njihovo ushićenje i zdušnu predanost životu. Strmi krov pokriven crepom vremenom je potamneo od kiše i obrastao mahovinom. Trouglasti drveni ramovi na zabatima behu brižljivo izrezbareni. Svetlost koja se iskosa probijala kroz njih ostavljala je na tlu tajnovite senke. Vuka. Cveće. Iguanu. Kako je sunce menjalo položaj na nebu, tako su i one menjale oblik. Umirući tačno na vreme, u smiraj dana. Vrata su, umesto dva, imala četiri kapka od tikovine. U stara vremena gospođe su mogle da se nalakte na donje kapke i da se pogađaju s putujućim trgovcima, ne pokazujući se ispod struka. S teorijskog stanovišta, mogle su da kupuju tepihe ili narukvice gologuze, ali pokrivenih grudi. S teorijskog stanovišta. Od baštenske staze do glavnog trema vodilo je devet stepenika. Ovaj uzdignuti položaj davao je tremu dostojanstven izgled pozornice, te je sve što se na njemu odigravalo delovalo kao predstava od posebnog značaja. Trem je gledao na Kočama Bebinu ornamentalnu baštu, kroz koju se krivudava pošljunčana staza spuštala do podnožja brežuljka na kome je stajala kuća. Trem je pružao duboku hladovinu; na njemu beše sveže čak i u podne, kada je sunce žarilo punom snagom. Kada je pravljen crveni betonski pod, u njega su sipana belanca iz devet stotina jaja. Da bi bio sjajniji. Ispod preparirane glave sitnookog bizona i portreta svekrve i svekra sedela je Mamači. Sedela je na niskoj stolici od trske, za stočićem od trske na kome se nalazila zelena staklena vaza s ljubičastim orhidejama. Popodne beše nepomično i bez zvuka. Vazduh pun iščekivanja. Mamači je pod bradom držala ulaštenu violinu. Njene zatamnjene naočare bile su crne i mačkastog oblika, ukrašene kamenčićima od štrasa. Sari joj beše uštirkan i mirisan, beo, protkan zlatom. Zlatne minđuše blistale su u njenim ušima poput majušnih lustera. Rubinsko prstenje bilo je preveliko za njene prste. Svetla, nežna koža beše joj namreškana kao kajmak na mleku koje se hladi, posuta crvenkastim mladežima. Bila je prelepa. Stara, neobična, kraljevskog držanja. Šlepa Udovica-majka, s violinom. Dok beše mlađa, Mamači je, predviđajući budućnost, brižljivo sakupljala svu svoju opalu kosu u vezenu tašnicu koju je držala na noćnom stočiću. Kada je sakupila dovoljno kose, napravila je malu punđu, stavila je u mrežicu i zaključala s nakitom. Pre nekoliko godina, kada joj se kosa istanjila i osedela, počela je da kači tu gavran-crnu punđicu na svoju sitnu, osedelu glavu. Ovo je, po njoj, bilo sasvim na mestu, jer sva kosa beše njena. Noću je skidala punđicu i dopuštala svojim unucima da joj upletu preostalu kosu u tanku, nauljenu pletenicu, sličnu mišjem repicu. Jedno joj je plelo pletenicu, dok je drugo brojalo bezbrojne mladeže. Radili su na smenu. 76

Mamačina retka kosa krila je nabubrele ožiljke u obliku srpa. Ožiljke od starih udaraca, iz starog braka. Ožiljke od bakarne vaze. Svirala je Lentement - stav iz Prve svite Hendlove "Muzike na vodi". Iza stakala mačkastih naočara sklopila je svoje neupotrebljive oči. No, mogla je da vidi kako se muzika oprašta od violine i plovi popodnevom kao dim. Unutrašnjost njene glave ličila je na zamračenu sobu iza čijih zastora blešti dnevno svetlo. Dok je svirala, misli joj odlutaše u vreme kada se prvi put iskušala u pravljenju turšije. Bila je tako lepa! U čvrsto zatvorenim teglicama spuštenim pokraj njenog uzglavlja, tako da može da ih takne čim se probudi. Te noći legla je rano i probudila se malo posle ponoći. Potražila je rukom tegle i umočila prste u ulje. Stajale su u uljanim baricama. Ulje beše posvuda. Oko zatvarača, pod Biblijom, na noćnom stočiću. Plodovi manga u turšiji upili su ulje i narasli, a ulje je počelo da curi iz tegli. Mamači je potražila odgovor u knjizi koju joj je doneo Čako, "Turšija u vašem domu", ali ga nije pronašla. Zatim je izdiktirala pismo Anama Candijevom šuraku, koji beše upravnik fabrike "Padma turšija" u Bombaju. Predložio joj je da poveća količinu konzervansa, kao i količinu soli. To je pomoglo, ali nije u potpunosti resilo problem. Čak i sada, nakon tolikih godina, tegle "Rajske turšije" puštale su ulje. Neprimetno, ali uporno. Etikete su nakon dugih putovanja postajale masne i prozirne. A turšija odonda ostade blago presoljena. Mamači se upita da li će ikad ovladati umećem prezervacije i da li bi Sofi Mol volela malo ledenog, ljubičastog soka od grožđa. Zatim pomisli na Kočamu Margaret i blage, ustalasane note Hendlove muzike postadoše reske i jarosne. Mamači nikada nije upoznala Kočamu Margaret, ali ju je, svejedno, prezirala. U sebi ju je zvala prodavčeva kći. Tako beše udešen Mamačin svet. Svadbena slavlja u Kotajamu provodila je šapućući na uvo svog pratioca ili pratilje: "Nevestin deda po majci bio je tesar kod moga oca. Kunjukuti Ipen? Sestra njegove bake bila je babica u Trivandrumu. Porodica moga muža nekada je posedovala celo ovo brdo." Mamači bi, dakako, prezirala Kočamu Margaret i da je bila naslednica engleskog trona. Nije joj smetalo samo njeno radničko poreklo. Mrzela je Kočamu Margaret jer beše Čakova žena. Mrzela ju je jer ga je napustila. A mrzela bi je još više da je ostala s njim. Onog dana kada je Čako sprečio Papačija da je premlati (a Papači usmrtio svoju stolicu umesto nje), Mamači je spakovala svoj supružnički prtljag i poverila ga Čaku na staranje. Od tog dana sva njena ženska osećanja behu okrenuta njemu. Postao je njen Čovek. Njena Jedina Ljubav. Beše svesna njegovih razbludnih veza sa ženama iz fabrike, ali je to saznanje više nije bolelo. Kada je Kočama Beba poželela da popričaju o takvom Čakovom ponašanju, Mamači se skamenila i stisnula usne. "On ima Muške Potrebe, i šta se tu može", procedila je. Čudno, ali Kočama Beba prihvati ovo obrazloženje, te zagonetna, tajno uzbudljiva pojava Muških Potreba dobi prećutno odobrenje u kući u Ajemenemu. Ni Mamači ni Kočama Beba nisu primećivale nikakav raskorak između Čakovog marksističkog uma i feudalističkog libida. Brinuli su ih jedino naksaliti, poznati po tome što su primoravali muškarce iz Dobrih Porodica da se ožene sluškinjama koje bi s njima ostale u drugom stanju. Naravno, ni sanjale nisu da će projektil koji će sravniti sa zemljom ugled njihove porodice stići iz sasvim neočekivanog pravca. Mamači je naložila da se u istočnom krilu otvori poseban ulaz za Čakovu sobu, tako da objekti njegovih Potreba ne moraju da bazaju kroz celu kuću. U tajnosti im je, da bi bile zadovoljne, davala novac. Uzimale su ga jer su morale. Imale su malu decu i stare roditelje. Ili muževe koji bi svoje plate spiskali po kafanama. Mamači je odgovarao ovakav sporazum, jer su tako, po njenom mišljenju, stvari postavljane na svoje mesto. Seks se delio od ljubavi, a Potrebe od Osećanja. S Kočamom Margaret, međutim, stvari su stajale drugačije. Kako nije imala načina da sazna istinu (mada je jedanput pokušala da nagovori Koču Mariju da potraži fleke na čaršavima), Mamači je živela u nadi da Kočama Margaret ne namerava da obnovi svoju 77

seksualnu vezu sa Čakom. Za sve vreme njenog boravka u Ajemenemu Mamači se borila sa svojim osećanjima tako što je gurala novac u haljine koje je Kočama Margaret ostavljala u korpi za prljav veš. Kočama Margaret nikada nije vratila novac zato što ga nikada nije ni našla. Njene džepove praznio je sluga Anjan. To beše njegov uobičajeni posao. Mamači je to znala, ali joj je odgovaralo da Kočama Margaretino ćutanje tumači kao prećutno prihvatanje novčane nadoknade za usluge kojima ona, kako je Mamači zamišljala, obasipa njenog sina. Mamači je, tako, imala zadovoljstvo da Kočamu Margaret smatra novom kurvom. Sluga Anjan beše presrećan zbog svakodnevnog bakšiša. A Kočama Margaret je, naravno, provodila dane u blaženom neznanju. Neugledna ptica kukal graknula je sa svog trona na bunaru, udarajući bakarnocrvenim krilima. Gavran je nosio ukradeni sapun koji mu se penio oko kljuna. Koču Marija je stajala na vrhovima prstiju u mračnoj, zadimljenoj kuhinji i stavljala glazuru na veliku dvospratnu tortu na kojoj je pisalo DOBRO DOŠLA KUĆI, NAŠA SOFI MOL. Premda je većina sirijskih hrišćanki već tada počela da oblači sari, Koču Marija je i dalje nosila snežnobelu čatu kratkih rukava sa V izrezom i beli mundu koji je na njenim leđima pravio uštirkanu platnenu lepezu. Ova lepeza beše više-manje sakrivena nabranom keceljom na plavo-bele kockice, krajnje nepodesnom za rad. Mamači je odlučno zahtevala da je Koču Marija ne skida u radno vreme. Koču Marija je imala kratke, mišićave podlaktice, prste kao kobasice i širok, mesnat nos spljoštenih nozdrva. Nabori kože spajali su joj nos s obrazima, odvajajući ga od ostatka lica, tako da je ličio na njušku. Glava joj beše prevelika u odnosu na telo. Izgledala je kao fetus iz biološke laboratorije, koji je vremenom porastao, raskrupnjao se i utekao iz tegle s formaldehidom. Čuvala je znojave novčanice u grudnjaku koji je čvrsto zakopčavala, nastojeći da spljošti svoje nehrišćanske grudi. Nosila je teške, zlatne kunuku minduše. Usne rese behu joj razvučene; vrtele su se oko njenog vrata poput obruča, dok su se minđuše na njima okretale kao ringišpil. Jedanput joj se pocepala resica na desnom uhu; zašio ju je dr Vergeze Vergeze. Koču Marija nije mogla da prestane da nosi svoje kunuku minđuše. Kako bi inače ljudi znali da je ona, uprkos poslu kuvarice (i bednoj plati od sedamdeset pet rupija mesečno), sirijska hrišćanka, Mar Tomita? Ni pelajka, ni pulajka, ni paravanka. Već Dodirljiva hrišćanka više kaste (u koju je hrišćanstvo sipilo kao čaj iz čajne kesice). Daleko bolje beše zašiti usnu resicu. Koču Marija još nije došla u dodir sa televizijskom zavisnicom koja se krila u njoj. Zavisnicom od Halk Hogana. Još nije videla televizijski aparat. Da joj je neko rekao da televizija postoji, ne bi mu poverovala. Smatrala bi to uvredom za svoju inteligenciju. Koču Marija je s oprezom prihvatala priče drugih ljudi o spoljašnjem svetu. Najčešće je verovala da se namerno podsmevaju njenom neobrazovanju i (negdašnjoj) lakovernosti. Odlučna da se izbori sa svojom prirodom, Koču Marija prestade da veruje u gotovo sve što joj se kaže. Kada joj je pre nekoliko meseci, u julu, Rahel rekla da je Amerikanac Nil Armstrong hodao po Mesecu, zajedljivo se nasmejala i kazala da je malajalamski akrobata, po imenu O. Mutačen, još davno pravio zvezde na Suncu. S olovkama gurnutim u nos. Beše spremna da poveruje da Amerikanci postoje, mada nikada ni jednog nije videla. Beše spremna da poveruje i da bi neko mogao imati tako besmisleno ime kao što je Nil Armstrong. Ali hodanje po Mesecu? Nikako. Nije poverovala ni kada je videla mutne fotografije objavljene u časopisu "Malajala Manorama", koji nije znala da pročita. Beše ubeđena da je Esta, rečima Et tu, Koču Marija!, vređa na engleskom. Verovala je da to, otprilike, znači Koču Marija, ti ružni, crni kepecu! Strpljivo je iščekivala trenutak kada će joj se ukazati prilika da se požali na njega. Završila je s glaziranjem torte. Zatim je zabacila glavu i iscedila ostatak glazure u usta. Beskrajna spirala čokoladne paste za zube spustila se na ružičasti jezik Koču Marije. Kada ju je Mamači pozvala s trema ("Koču Marija! Čujem auto!") usta joj behu puna krema, te nije

78

mogla da se odazove. Pošto ga je progutala, pređe jezikom preko zuba i coknu nekoliko puta usnama, kao da je upravo pojela nešto gorko. Na neboplavi zvuk automobila (koji je prolazio pored autobuske stanice, pored škole, pored žute crkve, izrovanim crvenim drumom kroz drvored kaučukovog drveća) začu se žamor u mračnim, čađavim fabričkim prostorijama "Rajske turšije". "Čako Saarvanu," poče da kruži šapat. Noževi su odloženi. Prepolovljeno povrće spušteno na čelične tacne. Gorke tikve napuštene, ananasi ostavljeni neiseckani. Skinuti su gumeni štitnici za prste, nalik debelim kondomima veselih boja. Ruke su oprane i obrisane o kobaltplave kecelje. Neposlušni čuperci kose vraćeni su pod bele kape. Mundui zavrnuti ispod kecelja ponovo su spušteni. Vrata nepodmazanih šarki bučno se zatvoriše sama od sebe. Na jednoj strani staze, u hladu drveta kodampuli pored starog bunara, postrojila se vojska u plavim keceljama i čekala sred zelene podnevne jare. U plavim keceljama, s belim kapama, poput ostrva blistavih, plavo-belih zastava. Aču, Džose, Jako, Anjan, Elajan, Kutan, Vidžajan, Vava, Džoj, Sumati, Amal, Anama, Kanakama, Lata, Sušila, Vidžajama, Džolikuti, Molikuti, Lusikuti, Bina Mol (devojke s imenima autobusa). U njima je bučala rana huka nezadovoljstva, skrivena pod debelim slojem odanosti. Neboplavi plimut ušao je kroz kapiju i zaustavio se na pošljunčanoj stazi, mrveći male školjke i razbacujući crvene i žute kamenčiće. Deca se iskobeljaše iz automobila. Opuštena palmica. Ispeglana lokna. Zgužvane žute zvoncare i obožavana tašnica. Umorni od puta i skoro usnuli. Za njima izađoše odrasli, natečenih stopala. Otežali od sedenja. "Jeste li stigli?" upita Mamači, okrećući mačkaste naočare u pravcu novih zvukova zvukova otvaranja automobilskih vrata i izlazaka na stazu. Spustila je violinu. "Mamači!" rekla je Rahel svojoj prelepoj baki. "Esta je povraćao! Usred filma! I..." Amu nežno dotače svoju kćer. Po ramenu. A dodir je značio: "Pssst..." Rahel pogleda oko sebe i shvati da učestvuje u Predstavi. Ali da ima sporednu ulogu. Beše deo pejzaža. Cvet, možda. Ili drvo. Lice u gomili. Bezimena prolaznica. Raheli niko nije rekao Zdravo. Čak ni Plava Vojska sred zelene jare. "Gde je ona?" upita Mamači, okrenuta prema autu. "Gde je moja Sofi Mol? Dođi ovamo, da te pogledam." Melodija Iščekivanja, koja je lebdela nad njenom glavom kao svetlucavi suncobran nad slonom iz hrama, klonu i nečujno se rasu po tlu, poput prašine. Čako, u svom odelu Gde je nestao Čovek iz Narodnih masa i s nakrivo vezanom kravatom, pobednički povede Kočamu Margaret i Sofi Mol uz devet stepenika, kao da su dva netom osvojena teniska trofeja. Opet su izgovorene samo Male Stvari. Velike Stvari ostadoše neizrečene. "Zdravo, Mamači," reče Kočama Margaret ljubaznim glasom učiteljice (koja je katkad lupala šamare). "Hvala vam što ste nas primili. Trebalo nam je utočište." Mamači oseti miris jeftinog parfema pomešan s mirisom znoja. (Ona sama imala je bočicu "diora" u torbici od meke zelene kože, zaključanoj u sefu.) Kočama Margaret uhvati Mamačinu ruku. Prsti behu meki, rubinsko prstenje tvrdo. "Zdravo, Margaret," rekla je Mamači (ni neljubazno, ni ljubazno), ne skidajući naočare. "Dobro došla u Ajemenem. Žao mi je što ne mogu da te vidim. Kao što znaš, skoro sam slepa." Govorila je odmereno i polako. "O, ne mari," reče Kočama Margaret. "Ionako ne ličim ni na šta." Nasmejala se, nesigurna da li je to pravi odgovor. "Nije istina," rekao je Čako. Okrenu se prema Mamači, ozaren ponosnim osmehom koji njegova majka nije mogla da vidi. "Izgleda lepše no ikad." "Bilo mi je veoma žao kada sam čula za ... Džoa," reče Mamači. Zvučala je kao da joj je samo malo žao. Nikako kao da joj je veoma žao. 79

Zavlada kratka Žao-nam-je-zbog-Džoa tišina. "Gde je moja Sofi Mol?", upita Mamači. "Dođi ovamo, da te baka vidi." Sofi Mol beše sprovedena do Mamači. Mamači podiže svoje crne naočare. One pogledaše, kao iskošene mačje oči, ka buđavoj glavi bizona. Buđavi bizon reče: Ne. Ne dolazi u obzir. Na buđavobizonskom. I posle transplatacije rožnjače, Mamači je mogla da razlikuje samo svetlost i senku. Kada je neko stajao u dovratku, znala je da neko stoji u dovratku. Ali ne i ko. Mogla je da vidi šta piše na čeku, priznanici ili novčanici samo ako bi ih prinela tako blizu da može da ih dotakne trepavicama. Držala bi ih u nepomičnoj ruci i okom prelazila po slovima. Kotrljajući se od reči do reči. Bezimena Prolaznica (u njenoj vilinskoj odeždi) vide kako Mamači privlači Sofi Mol bliže sebi, da bi je videla. Da bi je pročitala kao ček. I zatim unovčila. Mamači vide (svojim boljim okom) crvenosmeđu kosu (nnn... skoro plavu), pegave obraze (nnn... skoro ružičaste) i plavosivoplave oči. "Papačijev nos," reče Mamači. "Kaži mi, da li si ti lepa devojčica?" "Da," odgovori Sofi Mol. "Visoka?" "Visoka za moje godine," odgovori Sofi Mol. "Vrlo visoka," reče Kočama Beba. "Mnogo viša od Este." "Starija je," reče Amu. "Svejedno..." reče Kočama Beba. Malo dalje odatle Veluta je išao prečicom kroz kaučukovo drveće. Go do pasa. Električni kabl beše mu svijen oko jednog ramena. Plavo-crni mundu podvrnuo je iznad kolena. Na njegovim leđima ležao je srećni listić, opao s drveta rođenja. Listić zbog koga je monsun stizao na vreme. Jesenji, noćni listak. Rahel ga ugleda pre no što se pomolio iza drveća i stupio na stazu, iskrade se iz Predstave i otrča mu u susret. Amu ju je videla. Gledala ih je kako, van pozornice, izvode njihov uobičajeni Zvanični Pozdrav. Veluta se naklonio onako kako su ga naučili, šireći mundu kao suknju, poput engleske sluškinjice. Rahel se poklonila i rekla: "Poklon!" Zatim upletoše male prste i rukovaše se, držeći se ozbiljno kao učesnici bankarskog skupa. Dok se pegavo sunčevo svetio probijalo kroz zagasitozelene krošnje, Amu je gledala kako Veluta s lakoćom podiže njenu kćer. Kao da je dete na naduvavanje, ispunjeno vazduhom. Bacio ju je uvis i uhvatio je u naručje. Na Rahelinom licu Amu prepozna ushićenje ptičeta. Videla je kako se mišići na Velutinom stomaku ocrtavaju kao kockice na tabli čokolade. Začudi se promenama koje su se zbile na njegovom telu. Viž-ljasto telo dečaka postalo je telo muškarca. Vretenasto i čvrsto. Telo plivača. Telo plivača-stolara. S visokim sjajem. Imao je istaknute jagodice i beo, nenadan osmeh. Ovaj osmeh podseti Amu na malog dečaka Velutu. Koji je Velji Papenu pomagao da izbroji kokosove orahe. Koji joj je figurice, za nju napravljene, pružao na dlanu. Tako da može da ih uzme, a da ga ne dotakne. Čamce, kutijice, male vetrenjače. Koji ju je zvao Amukuti. Mala Amu. Iako beše mnogo manje mala od njega. Gledala ga je misleći kako muškarac kakav je postao ima malo sličnosti s dečakom kakav je bio. Jedini deo prtljaga koji je poneo sa sobom iz detinjstva u zrelost beše njegov osmeh. Iznenada se Amu ponada da ga Rahel jeste videla u koloni. Ponada se da je on bio taj koji je podigao zastavu i stisnuo ljutitu pest. Ponada se da se pod brižljivo satkanim plastom njegove vedrine krije živ, dišući bes zbog samozadovoljnog, uparloženog sveta protiv koga je besnela i sama. Ponada se da to jeste bio on. Beše zatečena prirodnošću s kojom ga je njena kći grlila. Zatečena ovim pozadinskim svetom svoje devojčice, iz koga je bila potpuno isključena. Opipljivim svetom smešaka i smeha u kome za nju, njenu majku, ne beše mesta. Amu, kao kroz maglu, shvati da su joj misli 80

protkane tanušnim, purpurnim nitima zavisti. Nije želela da sazna kome, zapravo, zavidi. Muškarcu ili vlastitom detetu. Ili njihovom svetu isprepletanih prstiju i nenadanih osmeha. Muškarac koji je stajao u hladu kaučukovog drveća držeći u naručju njenu kćer, dok su mu po telu igrali dukati sunčeve svetlosti, podiže pogled i ugleda Amine oči. U jednom jedinom, munjevitom trenu, vekovi padoše na kolena. Istorija je uhvaćena nespremna, u raskoraku. Naga kao zmija koja je skinula svlak. Iščezoše belezi i ožiljci, rane iz starih ratova i dana u kojima se hodalo unatraške. Iza sebe ostaviše gotovo opipljivo svetio, vidljivo kao voda u reci i sunce na nebu, vrelo kao jara letnjeg dana, oštro kao zub ribe na mamcu. Toliko očito da ga niko nije primetio. U tom kratkom trenu Veluta podiže pogled i vide stvari koje ranije nije primećivao. Stvari koje su stajale van domašaja, zaklonjene crnim amovima istorije. Jednostavne stvari. Vide, na primer, da je Rahelina mati žena. Da joj osmeh na obraze spušta jamice, koje tu ostaju dugo nakon što oči prestanu da se smeju. Da su joj smeđe mišice glatke i čvrste i besprekorno lepe. Da joj se ramena sjaje, dok joj pogled bludi. Vide da više ne mora da joj daje poklone na dlanu izbegavajući njen dodir. Brodiće i kutijice. Majušne vetrenjače. Vide, takođe, da on nije jedini koji daruje. Da i ona ima nešto da mu da. Ovo saznanje skliznu u njega bez zadrške, poput oštrice noža. Istovremeno hladno i vruće. U jednom jedinom trenu. Amu je videla da je on video. Skrenula je pogled. Skrenuo je pogled. Zlotvori istorije vratiše se po njih. Da ih umotaju u staru kožu prošaranu ožiljcima i odvedu tamo gde zaista pripadaju. Tamo gde zakoni Ljubavi propisuju koga treba voleti. I kako. I koliko. Amu se pope na trem i vrati u Predstavu. Drhteći. Veluta pogleda ambasadorku Ž. Bubicu i spusti je na zemlju. Drhteći. "Vidi ti nju," rekao je, gledajući njenu smešnu čipkanu odeždu. "Udaješ se?" Rahel se baci na njega i stade da ga golica. Giligili giligili giligili! "Videla sam te juče," reče. "Gde?", upita Veluta, tobože iznenađenim glasom. "Lažove!", reče Rahel. "Lažove i varalico! Videla sam te. Bio si komunista i imao si košulju i zastavu. I pravio si se da me ne vidiš." "Aijo kaštam!", uzviknu Veluta. "Zar bih ja učinio tako nešto? Ti mi reci, zar bi Veluta ikad učinio tako nešto? To mora da je bio moj Davnoizgubljeni Bratblizanac." "Koji Davnoizgubljeni Bratblizanac?" "Tupavi Urumban ... Onaj koji živi u Kočiju." "Koji Urumban?" Ugleda iskricu u njegovom oku. "Lažove! Ti nemaš brata blizanca! To nije bio Urumban! Bio si ti!" Veluta se nasmeja. Smeh mu beše sladak i iskren. "Nisam. Ja sam ležao bolestan u krevetu." "Evo, smeškaš se!" reče Rahel. "To znači da si bio ti. Smešak znači: 'To sam bio ja'." "Da, na engleskom", reče Veluta. "Moja učiteljica je uvek govorila da na malajalamu smešak znači: 'To nisam bio ja'." Raheli beše potreban trenutak da shvati šalu. A onda se ponovo baci na njega. Giligili giligili giligili! Smejući se, Veluta pogledom potraži Sofi Mol. "Gde je naša Sofi Mol? Daj da je vidimo. Da li si se setila da i nju povedeš, ili si je zaboravila?" "Ne gledaj tamo!", reče Rahel usplahireno. Stade na betonsku ogradicu koja je delila kauču-kovo drveće od druma i dlanovima pokri Velutine oči. 81

"Zašto?", upita Veluta. "Zato," odgovori Rahel. "Ne želim da je vidiš." "A gde je Esta Mon?", upita Veluta, dok mu je ambasadorka (prerušena u Zgoljavu Bubicu pre-rušenu u aerodromsku Dobru Vilu) visila na leđima obujmivši ga nogama oko struka i pokrivši mu oči lepljivim prstima. "Ni njega nisam video." "O, njega smo prodali u Kočinu", bezbrižno ga obavesti Rahel. "Za džak pirinča. I džepnu lampu." Na Velutinim leđima ostadoše utisnuti cvetići s njene čipkane haljine. Čipkani cvetići i srećni list pupeli su na crnim leđima. Ali kada je Rahel pogledom potražila Estu na Pozornici, nije ga našla. Na Pozornicu je stupila niska Koču Marija s visokom tortom. "Stigla je torta," reče malo preglasno, zbog Mamači. Koču Marija se uvek obraćala Mamači malo preglasno, jer je smatrala da loš vid neizbežno pogađa i druga čula. "Kando, Koču Marija?", reče Mamači. "Vidiš li našu Sofi Mol?" "Kandu, Kočama", još glasnije odgovori Koču Marija. "Vidim je." Osmehnula se od uva do uva. Bila je iste visine kao i Sofi. Niža no što bi sirijska hrišćanka trebalo da bude, uprkos njenim svesrdnim naporima. "Svetloputa je, kao i njena majka", reče Koču Marija. "Ima Papačijev nos", beše uporna Mamači. "U to nisam sigurna, ali je veoma lepa!", uzviknu Koču Marija. "Sundarikuti. Pravi mali anđelak." Mali anđeli bili su boje peska i nosili su zvoncare. Mali đavoli bili su boje blata, nosili su odežde aerodromskih Dobrih Vila i na čelu su imali čvorugice koje bi se mogle pretvoriti u rogove. Imali su palmicu i gumicu Ljubav-uTokiju. Imali su naviku da čitaju unazad. A onaj ko bi im se pažljivo zagledao u oči, mogao bi da ugleda Satanu. Koču Marija uze Sofine ruke, prinese ih licu i duboko udahnu iz Sofinih dlanova. "Šta to radi?", želela je da zna Sofi, čije nežne londonske ručice behu stisnute u žuljevitim ajemenemskim šakama. "Ko je ona i zašto mi miriše ruke?" "Ona je kuvarica," rekao je Čako. "I na taj način te ljubi." "Ljubi?" Sofi Mol je bila sumnjičava, ali zainteresovana. "Kako je to divno!", reče Kočama Margaret. "Kao da je njuška! Da li i muškarci i žene to rade jedni drugima?" Nije želela da pitanje tako zazvuči. Pocrvenela je. Rupa u Vasioni u obliku posramljene učiteljice. "O, da! Sve vreme!", rekla je Amu, podrugljivije i glasnije no što je nameravala. "Tako se kod nas prave bebe." Čako je nije udario. Ona mu nije vratila. Ali se u vazduhu punom iščekivanja oseti Bes. "Mislim da mojoj ženi duguješ izvinjenje," rekao je Čako zaštitničkim, pokroviteljskim tonom (u nadi da Kočama Margaret neće dodati: 'Bivšoj ženi, Čako!' i domahnuti mu ružom). "O, ne", rekla je Kočama Margaret. "Ja sam kriva! Nisam htela to da kažem... Samo sam mislila... Mislim, neobično je da..." "Tvoje pitanje je bilo sasvim na mestu", rekao je Čako. "Mislim da ti Amu duguje izvinjenje." "Zar moramo da se ponašamo kao neko prokleto, netom otkriveno zaostalo pleme?", upitala je Amu. "O, bože!", reče Kočama Margaret. Dok je na Pozornici vladao ljutiti muk (pod budnim okom Plave Vojske koja je i dalje stajala 82

sred zelene jare), Amu je otišla do plimuta, izvadila kofer, zalupila vrata i otišla u svoju sobu, dok su joj ramena blistala. Ostavljajući ostale da se pitaju otkud njoj takvo pobunjeničko držanje. I uistinu, odgovor na ovo pitanje ne beše lako naći. Jer Amu nije imala takvo obrazovanje, nije pročitala takve knjige niti se družila s takvim ljudima koji bi je mogli navesti da misli na način na koji je mislila. Ona, jednostavno, beše takva zverka. Još kao dete prestala je da veruje u priče koje su joj čitali o Mami medi i Tati medi. U njenoj priči, Tata meda je mlatio Mamu medu bakarnom vazom, a Mama meda je to podnosila trpeljivo i bez reči. Amu je, odrastajući, posmatrala svog oca kako tka jezivu mrežu. U prisustvu gostiju beše prijatan i uglađen; ako behu belci, kriomice im se ulizivao. Poklanjao je novac sirotištima i bolnicama za leprozne bolesnike. U javnosti je marljivo gradio sliku o sebi, predstavljajući se kao obrazovan, velikodušan i moralan čovek. No iza zatvorenih vrata pretvarao se u čudovišnog, sumnjičavog napasnika, obdarenog zloćudnom pronicljivošću. Njegova žena i deca behu tučeni, ponižavani i, uz to, primorani da trpe zavist prijatelja i rođaka na tako divnom suprugu i ocu. U Delhiju je Amu probdela mnoge hladne zimske noći skrivena iza živice (da je ne bi videli ljudi iz Dobrih Porodica), jer bi se Papači vratio s posla u lošem raspoloženju, pretukao nju i Mamači i isterao ih napolje. Amu je imala devet godina. Jedne takve noći, krijući se s majkom u živici, posmatrala je siluetu svog gizdavo odevenog oca koji je jurcao od sobe do sobe. Žena i kći nisu utažile njegovu žed za nasiljem (u to vreme Čako beše u školi), te je kidao zavese, prevrtao nameštaj i lomio lampe. Jedan sat nakon što su se pogasila svetla mala Amu je, ne obazirući se na Mamačine usplahirene molbe, ušla u kuću kroz ventilacioni otvor, odlučna da izbavi svoje nove gumene čizme koje je volela više od svega na svetu. Spakovala ih je u papirnu kesu i vratila se u dnevnu sobu, kada se svetla upališe. Papači je sve vreme sedeo u stolici od mahagonija, nemo se ljuljuškajući u mraku. Kada je uhvatio Amu, nije prozborio ni reči. Izbičevao ju je svojim bičem sa drškom od slonovače (onim koji je držao u krilu na fotografiji iz Beča). Amu nije plakala. Kada je završio, poslao ju je da mu donese reckave makaze iz Mamačine kutije s koncima. Zatim je Entomolog Njenog veličanstva, na oči svoje kćeri, isekao njene nove gumene čizme na parčiće. Crna guma je u trakama padala na pod. Makaze su proizvodile kikotave zvuke. Amu nije obraćala pažnju na bledo, usplahireno lice svoje majke koje se ukazalo na prozoru. Beše potrebno deset minuta da se dokrajče njene obožavane gumene čizme. Kada je na pod pala iposlednja gumena traka, otac ju je pogledao hladnim, bezizražajnim očima i nastavio da se ljulja i ljulja i ljulja. Opkoljen morem izuvrtanih gumenih zmija. Amu je, odrastajući, naučila da živi uz ovu ledenu, proračunatu okrutnost. Razvila je istančan osećaj za pravdu i tvrdoglavu, neustrašivu crtu koja se javlja u Nekom Malom koga je čitavog života kinjio Neko Veliki. Nije se trudila da izbegne sukobe i svađe. Čak bi se moglo reći da ih je sama tražila i, možda, uživala u njima. "Da lije otišla?", upita Mamači tišinu oko sebe. "Otišla je", glasno odgovori Koču Marija. "Da li u Indiji srne da se kaže 'prokleti'?", pitala je Sofi Mol. "Ko je rekao 'prokleti'?", upita Čako. "Ona", reče Sofi Mol. "Tetka Amu. Rekla je: 'Neko prokleto zaostalo pleme'." "Iseci tortu i daj svakom po parče", zapovedila je Mamači. "Kod nas u Engleskoj ne sme", reče Sofi Mol Čaku. "Ne sme šta?", pitao je Čako. "Ne sme da se kaže p-r-o-k-l-e-t-i", odgovori Sofi Mol. Mamači se slepo zagleda u blistavo popodne. "Da li su svi tu?", upita. 83

"Uver, Kočama", oglasi se Plava Vojska iz zelene jare. "Svi smo tu." Malo dalje od Pozornice, Rahel je rekla Veluti: "Mi nismo ovde, zar ne? Čak i ne učestvujemo." "Potpuno ste u Pravu", rekao je Veluta. "Čak i ne učestvujemo. Ali ja bih voleo da znam gde je naš Estapapičačen Kutapen Peter Mon?" I oni među kaučukovim drvećem zaigraše ushićeni, zadihani ples Patuljka koji od slame ispreda zlato. O, Estapapičačen Kutapen Peter Mon, da nam je samo znati što netragom nesta on? Odmah zatim pređoše na ples Narodnog Junoše. Mi jurimo ovuda, mi jurimo onuda, a oni ga Francuzi sad ganjaju posvuda. U raju da lije? U paklu je li on? Gde li se dede taj vraški varljivi Esta Mon ? Koču Marija je prvo parče dala Mamači, sačekavši na znak odobravanja. "Svakom po jedno parče", potvrdila je Mamači Koču Mariji, nežno prelazeći prstima okićenim rubinskim prstenjem preko svog parčeta i proveravajući da li je dovoljno malo. Koču Marija je predano istesterisala ostatak torte, praveći nered oko sebe i dišući na usta kao da čereči pečeno jagnje. Parčad je poredala na veliki srebrni poslužavnik. Mamači zasvira na violini pesmu Dobro došla kući, naša Sofi Mol. Situ, čokoladnu pesmu. Lepljivoslatku, rastopljenosmeđu. Punu čokoladnih talasića na čokoladnoj pučini. Usred pesme, Čakov glas nadjača čokoladne note. "Mama!", rekao je (glasom za Javno Čitanje). "Mama! Dovoljno je! Dosta violine!" Mamači prestade da svira i pogleda pravo u Čaka, držeći gudalo u vazduhu. "Dovoljno? Misliš li da je dovoljno, Čako?" "Više nego dovoljno", rekao je Čako. "Što je dovoljno, dovoljno je", promrmlja Mamači sebi u bradu. "To bi bilo sve." Kao da joj je tek tada palo na pamet da može da prekine. Vratila je violinu u crnu futrolu u obliku violine. Zatvarala se kao kofer. A s njom se zatvarala i muzika. Klik. I klik. Mamači ponovo stavi crne naočare. I navuče zastore pred vrelim danom. Amu izroni iz kuće i pozva Rahel. "Rahel! Moraš malo da odspavaš! Dođi kada pojedeš tortu!" Rahelino srce potonu. Popodnevna Dremkaka. To je oduvek mrzela. Amu se vrati u kuću. Veluta spusti Rahel na zemlju. Ostala je da stoji na stazi, iza kulisa Pozornice. Na horizontu je vrebala Popodnevna Dremkaka, glomazna i ružna. "Molila bih te da prestaneš da budeš tako prisna s tim čovekom", reče Kočama Beba Raheli. "Prisna?", reče Mamači. "Ko je to, Čako? Ko je previše prisan?" "Rahel", odgovori Kočama Beba. "Prisna s kome?" "S kim", Čako ispravi majku. "U redu, previše prisna s kim ?", upita Mamači. 84

"S tvojim ljubljenim Velutom, s kim drugim?", odgovori Kočama Beba, a zatim se obrati Čaku: "Pitaj ga gde je bio juče. Raskrinkajmo ga jednom za svagda!" "Ne sada", reče Čako. "Šta znači 'previše prisno'?", upita Sofi Mol Kočamu Margaret, koja joj ne odgovori. "Veluta? Da li je Veluta tu? Da li si tu?", upita Mamači Popodne. "Uver, Kočama." Izašao je iza kaučukovog drveća i stupio u Predstavu. "Da li si otkrio u čemu je problem?", upita ga Mamači. "Ventil je bio neispravan", odgovori Veluta. "Promenio sam ga. Sada sve radi." "Onda uključi bojler", reče Mamači. "Prazan je." "Taj će nam čovek doći glave", reče Kočama Beba. Ne zato što je bila vidovita i predvidela budućnost u iznenadnom, proročkom blesku. Tek da bi mu natovarila nevolju na vrat. Na nju niko ne obrati pažnju. "Setićete se mojih reči", rekla je s gorčinom. "Vidiš li je?", upita Koču Marija Rahel, prinoseći joj poslužavnik s tortom. "Kada poraste, biće naša Kočama, daće nam veće plate i kupiće nam najlonske sarije za Onam." Koču Marija je skupljala sarije, mada ih nikada nije oblačila, niti je nameravala da ih obuče. "Pa šta?", reče Rahel. "Do tada ću ja već živeti u Africi." "U Africi?", reče Koču Marija podsmešljivo. "Afrika je puna ružnih crnih ljudi i komaraca." "Ti si ružna", reče Rahel, dodavši (na engleskom), "glupi patuljku!" "Šta si rekla?", upita je Koču Marija pretećim glasom. "Nemoj da mi kažeš. Znam. Čula sam. Kazaću te Mamači. Videćeš ti svog boga!" Rahel se uputi ka starom bunaru oko koga se obično muvalo mnoštvo mrava zgodnih za ubijanje. Crvenih mrava koji su ispuštali oštar, prduckav smrad kada bi ih zgnječila. Sledila ju je Koču Marija, noseći poslužavnik s tortom. Rahel joj reče da ne želi ni zalogaj njene glupe torte. "Kušumbi", reče Koču Marija. "Ljubomorni ljudi odlaze pravo u pakao." "Ko je ljubomoran?" "Ne znam. Ti mi kaži", reče Koču Marija, u nabranoj kecelji i sa srcem kiselim kao sirće. Rahel je stavila naočare za sunce i pogledala prema Pozornici. Sve beše obojeno ljutitim bojama. Sofi Mol, koja je stajala između Kočame Margaret i Čaka, izgledala je kao da zaslužuje šamar. Rahel pronađe kolonu sočnih mrava. Upravo su krenuli u crkvu. Od glave do pete u crvenom. Morala je da ih poubija pre no što stignu na svoje odredište. Da ih izgnječi i izgnjavi. Smrdljivim mravima nije mesto u crkvi. Dok ih je napuštao život, iz mrava su se čuli tihi, krckavi zvuči. Kao kad đavolak gricka tost ili krčka keks. Mravlja crkva će ostati prazna, a Mravlji pop će čekati u svojoj smešnoj Mravljoj popovskoj odeždi, klateći srebrnu kadionicu. I niko neće doći. Kada bude proveo dovoljno Mravljeg vremena čekajući, na čelu će mu se skupiti Mravlje veđe i on će tužno odmahnuti glavom. Pogledaće u svetlucave Mravlje vitraže na prozorima, a kad prestane da ih gleda, zaključaće crkvu džinovskim ključem i pogasiće svetla. Zatim će otići kući, gde će ga čekati njegova žena s kojom će (ako nije mrtva), otići na Popodnevnu Dremkaku. Sofi Mol, sa šeširom, u zvoncarama i Voljena od Početka, sišla je s Pozornice i pošla da vidi šta Rahel radi kraj bunara. Pozornica pođe za njom. Koračajući kad bi ona koračala i stajući kad bi ona stala. Sledili su je topli osmesi. Koču Marija ukloni poslužavnik s tortom sa Sofinog puta i stade da je gleda, smešeći se, kako čuči u mulju kraj bunara (u nekad žutim, sada vlažnoblatnim zvoncarama). 85

Sofi Mol osmotri smrdljivi pokolj hladnim okom profesionalke. Kamen beše prekriven zdrobljenim crvenim leševima. Na nekima su se još mrdale nemoćne nožice. Koču Marija je gledala preko poslužavnika punog mrvica. Topli Osmesi su se toplo smeškali i posmatrali. Igru dve devojčice. Slatke. Jedne boje peska. Druge smeđe. Jedne Voljene. Druge Voljene Malo Manje. "Hajde da jednog ostavimo u životu, pa da može da bude usamljen", predloži Sofi Mol. Rahel ne obrati pažnju na ovaj predlog. Pobi sve odreda. A zatim uteče. U čipkanoj aerodromskoj haljini, u novim gaćicama (ne više čistim) i sa starim naočarima za sunce. Iščeznu u zelenoj jari. Topli Osmesi okrenuše se ka Sofi Mol kao reflektori, misleći, možda, da se slatke rođake igraju žmurke, što slatke rođake obično čine.

GOSPOĐA PILAJ, GOSPOĐA IPEN, GOSPOĐA RADŽAGOPALAN Zelenilo-za-jedan-dan rominjalo je s drveća. Mrki listovi palmi ličili su na mlitave češljeve u kosi monsunskog neba. Narandžasto sunce skliznulo je kroz njihove savijene, grabežljive zupce. Eskadrila slepih miševa vinu se u mrak. U napuštenoj ornamentalnoj bašti, pod budnim okom prevrnutih patuljaka i zaboravljenog anđelka, Rahel je čučala kraj mrtvog jezerca i posmatrala žapce kako skaču s jednog na drugi kaljavi kamen. Divne Ružne Žapce. Ljigave. Bradavičave. Kreketave. U njima su zatočeni čeznutljivi, nepoljubljeni prinčevi. Hrana su za zmije koje kidišu iz visoke junske trave. Najpre šum, zatim skok. I nema više žapca koji skakuće s jednog na drugi kaljavi kamen. Nema više princa koji iščekuje poljubac. Od njenog dolaska, ovo beše prva noć bez kiše. Da sam u Vašingtonu, pomisli Rahel, negde u ovo vreme išla bih na posao. Autobusom. Pored semafora. Kroz izduvne gasove. Sedela bih iza neprobojnog stakla na kome dah ljudi ostavlja magličaste tragove. Slušala bih zveket novčića koje spuštaju na metalni tanjirić. Osećala bih miris novca na prstima. Gledala bih pijanicu treznih očiju, koji stiže svake večeri tačno u deset i dovikuje mi:"Hej, ti! Crna kučko! Popuši mi kurac!" Imala je sedamsto dolara. I zlatnu narukvicu s dve zmijske glave. Ali Kočama Beba ju je već pitala koliko dugo namerava da ostane. I šta misli da uradi s Estom. Nije imala plan. Ni jedan. Nije imala Zakonski Status. Osvrnula se, pogledala ka pretećoj rupi u Vasioni u obliku kuće sa zabatom i zamislila kako bi izgledao život u srebrnom tanjiru koji je Kočama Beba postavila na krov. Činio joj se dovoljno velikim za život. Svakako beše veći od domova mnogih ljudi. Veći, na primer, od skučenih Koču Marijinih odaja. Kada bi ona i Esta spavali u njemu, sklupčani kao fetusi u plitkoj čeličnoj materici, šta bi učinili Halk Hogan i Bern Bern Bigalo? Kada bi tanjir bio zauzet, kuda bi se oni deli? Da li bi skliznuli niz dimnjak, pravo na televizor i u život Kočama Bebe? Da li bi, uz uzvik Ta-daaah!

86

sleteli na stari šporet, odeveni u trikoe sa šljokicama? Da li bi se Mršavi Ljudi - izbeglice i izgladneli - provukli kroz pukotine na vratima? Da li bi se Genocid sjurio niz pločice? Nebo je nabubrilo od televizijskih programa. Bilo bi ih moguće videti kroz specijalne naočare; između slepih miševa i ptica koje se gnezde, nebesima su se kovitlali ratovi, plavuše, gladi, fudbal, reklame za prehrambene proizvode, državni udari, frizure lepljive od laka za kosu i moderni grudnjaci. Sletali su na Ajemenem kao padobranci, praveći figure u vazduhu. Točkove. Vodenice. Cvetove koji se otvaraju i venu. Ta-daaah! Rahel se vrati posmatranju žabaca. Debelih. Žutih. Od jednog do drugog kaljavog kamena. Nežno dodirnu jednog žapca. Kapci mu se podigoše. Izgledao je besmisleno samopouzdan. Žmirkava membrana. Seti se da su ona i Esta proveli ceo jedan dan izgovarajući ove reči. Ona, Esta i Sofi Mol. Membrana brana rana ana na Tog dana su svo troje obukli sarije (stare, pocepane napola), u koje ih je umotao Esta. Na Sofinom sariju napravio je falte. Na svom i Rahelinom sredio je palu. Čela su uvezali crvenim bandanama. Oči su namazali Aminim kajalom, koji su, potom, pokušali da speru razmazujući ga još više, te su na kraju ličili na tri rakuna koji izigravaju tri dame hinduskinje. Ovo se dešavalo nedelju dana po dolasku Sofi Mol. Nedelju dana pre njene smrti. Pod budnim okom blizanaca vladala se besprekorno i time izneverila sva njihova očekivanja. Kao prvo, obavestila je Čaka da ga voli manje nego Džoa, mada Čako beše njen Pravi Otac (te je tako ostao na raspolaganju izvesnim dvojajčanim blizancima, koji su ga želeli kao zamenu za svog oca, čak i ako on ne beše raspoložen da prihvati tu ulogu). Kao drugo, odbila je Mamačinu ponudu da zauzme Estino i Rahelino mesto večernje pletilje njenog mišjeg repića i brojiteljke mladeža. Kao treće, i najvažnije, mudro procenivši preovladujuće raspoloženje, ne samo da je odbacila, već je odbacila otvoreno i izuzetno grubo sva Kočama Bebina nastojanja da joj se približi i pridobije je za sebe. Kao da ovo ne beše dovoljno, pokazala je da je obično ljudsko biće. Vrativši se jednog dana s tajnog putovanja do reke (na koje nisu poveli Sofi Mol), blizanci je zatekoše u bašti, uplakanu. Smestila se na sam vrh Kočama Bebinog biljnog venca i rekla: "Malo sam usamljena." Sutradan je Esta i Rahel povedoše u posetu Veluti. Posetili su ga odeveni u sarije, šljapćući kroz crveno blato i visoku travu. Predstavili su se kao gospođa Pilaj, gospođa Ipen i gospođa Radžagopalan. I Veluta se predstavio i upoznao ih sa svojim paralizovanim bratom Kutapenom (iako je ovaj spavao). Pozdravio ih je izuzetno učtivo. Svima se obraćao sa Kočama i poslužio ih svežim kokosovim mlekom. Ćaskao je s njima o vremenu. O reci. O tome da se, po njegovom mišljenju, kokosovo drveće smanjuje iz godine u godinu. Kao i gospođe u Ajemenemu. Predstavio ih je i svojoj naprasitoj kokoški. Pokazao im je svoj stolarski alat i svakome napravio po drvenu kašičicu. Tek sada, nakon svih ovih godina, odrasla Rahel je sa zakašnjenjem shvatila lepotu njegovih postupaka. On, odrastao muškarac, zabavljao je tri rakuna, ophodeći se prema njima kao prema pravim damama. Instinktivno se uklopio u zaverenički svet njihove mašte, vodeći računa da ga ne razbije u paramparčad neobazrivošću svojstvenom odraslim ljudima. Ili nekim razneženim pokretom. 87

Tako je lako skrhati priču. Prekinuti lanac misli. Uništiti delić sna, pažen i čuvan kao da je od porcelana. Ostaviti ga na miru, putovati s njim kao što je činio Veluta, beše daleko teže. Tri dana pre Užasa dopustio im je da mu nalakiraju nokte crvenim lakom koji je Amu prestala da koristi. Nokti mu behu nalakirani i kada ga je Istorija posetila na zadnjem tremu. Stolar drečavocrvenih noktiju. Hajka Dodirljivih policajaca gledala ga je smejući se. "Šta je ovo?" pitao je jedan od njih."AC-DC?" Drugi je podigao nogu. Na đonu njegove čizme sklupčala se stonoga. Raskošne bakarnosmeđe boje. S milion nogu. I poslednja bretela svetlosti skliznu s ramena baštenskog anđelka. Mrak proguta baštu. Svaku njenu stopu. Kao piton. U kući se popališe svetla. Rahel je mogla da vidi Estu kako sedi na svom brižljivo nameštenom krevetu. Kroz prozor s rešetkama zurio je u tamu. Nije mogao da je vidi kako sedi u mraku i gleda ka svetlu. Esta i Rahel. Glumci zatočeni u nerazumljivom komadu, lišenom zapleta i priče. Posrtali su pod teretom svojih uloga, noseći u sebi tuđu tugu. Bolujući tuđi bol. Nemoćni da promene radnju. Da kupe flašicu jeftinog sredstva za isterivanje demona od nekog stručnjaka okićenog titulama, koji bi ih poseo i rekao im, na jedan od mnogih načina: "Vi niste Grešnici. Ispaštali ste greške drugih. Bili ste samo deca. Bili ste nemoćni. Vi ste žrtve, ne prestupnici." Da su mogli da načine taj korak, bilo bi im lakše. Da su, makar privremeno, mogli da se skriju ispod tragične kapuljače žrtvi. Mogli bi da prepoznaju lice neprijatelja i prizovu gnev zbog svega što im je učinjeno. Mogli bi da zahtevaju obeštećenje. I da jednog dana, možda, rasteraju uspomene koje su ih proganjale. Ali bes im ne beše dostupan. Lice one Druge Stvari, koju su držali u svojim lepljivim Drugim Rukama kao nevidljivu narandžu, ostade nevidljivo. Nije bilo mesta na koje bi je spustili. Nije bila njihova, nisu je mogli dati. Morali su da je nose, pažljivo i zanavek. I Estapen i Rahel su znali da toga dana, osim njih, beše još nekoliko prestupnika. I samo jedna žrtva. Imala je krvavocrvene nokte i smeđi listić na leđima, listić zbog koga su monsuni stizali na vreme. U Vasioni je iza sebe ostavio rupu kroz koju je tama pokuljala kao tečni katran. Sledila ga je njihova majka, otišavši bez pozdrava. Ostavivši ih da se okreću u mraku, bez sidrišta, bez čvrstog tla pod nogama. Mesec izađe satima kasnije, primoravši pitona da povrati ono što je progutao. Piton ispljunu crnu baštu i Rahel u njoj. Vetar je promenio pravac i doneo zvuk bubnjeva. Obećanje priče. Nekada davno, govorili su, živela je Rahel podiže glavu i oslušnu. U mirnim noćima zvuk čande čuo se i kilometar daleko od hrama u Ajemenemu. Najavljivao je predstave katakalija. Rahel ustade. Privučena sećanjem na strme krovove i bele zidove, na bakarne lampe i mrko, nauljeno drvo. Krenula je, u nadi da će videti slona koga nije ubila struja na autoputu Kotajam-Kočin. Svratila je do kuhinje i uzela kokos.. Na izlasku primeti da su vrata fabrike spala sa šarki i da stoje prislonjena uz dovratak. Pomerila ih je i ušla. Vazduh beše tako vlažan da su njime mogle zaplivati ribe. Tlo beše klizavo od blata koje je naneo monsun. Majušni, uznemireni slepi miš leteo je među krovnim gredama. Obrisi niskih betonskih bačvi davali su fabrici izgled zatvorenog groblja za cilindrične pokojnike. Zemaljski ostaci "Rajske turšije & slatkog". 88

Tu je nekad davno, na dan dolaska Sofi Mol, ambasador E. Pelvis mešao skerletnocrveni džem i smislio Dve Misli. Tu je crvena tajna u obliku manga spuštena u turšiju, zapečaćena i odložena na sigurno. Istina je. Život može da se promeni u jednom jedinom danu.

REKA U ČAMCU Dok se na tremu odigravala predstava Dobro došla kući, naša Sofi Moli dok je Koču Marija delila tortu Plavoj Vojsci u zelenoj jari, ambasador E. Pelvis / N. Junoša (s loknom) u bež šimikama gurnuo je vrata memljivih fabričkih prostorija koje su mirisale na turšiju. Provukao se između divovskih betonskih bačvi za pravljenje turšije, tražeći mesto za Razmišljanje. Odozgo ga je posmatrala Usa, sova koja je živela na ogaravljenoj gredi blizu svetlarnika i povremeno davala vlastiti doprinos ukusu pojedinih proizvoda "Rajske turšije". Prošao je pored žutih limeta u rasolu, koje je povremeno valjalo promešati da se ne bi pojavila ostrvca crnih gljiva, slična napirlitanim pečurkama u bistroj supi, pored zelenih plodova manga, raspolućenih, nadevenih đumbirom i čilijem i uvezanih tankim kanapom (o kojima, privremeno, nije trebalo brinuti), pored staklenih balona sa sirćetom, pored polica s pektinom i konzervansima, pored poslužavnika s gorkom bundevom, noževima i štitnicima za prste, pored džakova punih belog i crnog luka, pored hrpica svežeg belog bibera u zrnu, pored gomile kora od banana bačenih na pod (i sačuvanih za svinje), pored ormarića s nalepnicama za tegle, pored lepka, pored četkice za lepak, pored gvozdenog korita punog sapunjave vode u kojoj su plutale prazne flaše, pored ledenog soka od limuna i pored ledenog soka od grožđa. I natrag. Unutra beše mračno, osvetljeno jedino svetlošću prosejanom kroz gazu na vratima i prašnjavim sunčevim zrakom koji je dopirao iz svetlarnika (neupotrebljiv za Usu). Miris sirćeta i asufetida peckao mu je nozdrve. Esta se navikao na ovaj miris, voleo ga je. Između zida i crnog kazana, u kome se natenane hladila sveže skuvana smesa za (ilegalni) džem od banane, Esta je pronašao mesto za Razmišljanje. Džem beše još uvek vruć. Na njegovoj lepljivoj, skerletnocrvenoj površini lagano je venula debela ružičasta pena. Majušni mehurići od banana utapali su se u džemu, a ne beše nikog da ih izbavi. Čika Oranžada-Limunada mogao bi ući svakog trena. Uhvatiti voz za Kotajam i osvanuti u susedstvu. Amu bi mu ponudila šolju čaja. Ili, možda, ledeni sok od ananasa. S puno leda. Žut, u čaši. Esta je mešao gusti, mirisni džem dugom gvozdenom mešalicom. Umiruća pena ostavljala je za sobom umiruće, penaste oblike. Vranu skrhanog krila. Zgrčenu kokošiju kandžu. Sovu (ne Usu) zaglibljenu u gadnom džemu. U tužnom viru. 89

A ne beše nikog da je izbavi. Dok je mešao gusti džem, Esta pomisli Dve Misli, a Dve Misli koje pomisli behu: (a) Bilo šta može da se desi bilo kome i (b) najbolje je biti u pripravnosti. Pomislivši ove misli, Sam Esta se oseti srećnim zbog svoje pronicljivosti. Dok je grimiznoljubičasti džem kružio po kazanu, Esta se preobrazi u Čarobnjaka koji meša, sa spljoštenom loknom i neravnim zubima. A zatim u jednu od veštica iz "Magbeta". Gori, vatro, ključajte, banane! Amu je dozvolila Esti da prepiše Mamačin recept za džem od banane u njenu novu svesku za recepte, koja je imala crne korice povezane belom spiralom. U potpunosti svestan ukazane mu časti, Esta je upotrebio oba svoja najbolja rukopisa. Džem od banane (napisano njegovim starim najboljim rukopisom) Propasirati zrelu bananu. Preliti vodom i kuvati na veoma jakoj vatri, sve dok voće ne omekša. Iscediti sok kroz gazu od muslina. Izmeriti odgovarajuću količinu šećera, sipati u sok i mešati bez prestanka. Kuvati dok sok ne ispari dopola i ne postane skerletnocrven. Pripremiti želatin (pektin) na sledeći način: odnos 1:5 tj. 4 kašičice Pektina: 20 kašičica šećera. Esta je oduvek smatrao da je Pektin jedan od trojice braće s čekićima, koji su se zvali Pektin, Hektin i Abednego. Zamišljao ih je kako grade drveni brod u smiraj dana, dok kiša sipi. Kao Nojevi sinovi. U mislima ih je jasno video. Kako se utrkuju s vremenom. Dok zvuk udaraca čekićem tupo odjekuje pod teškim, olujnim nebom. A blizu njih, u džungli, obasjane jezivim olujnim svetlom, životinje stoje u parovima. Ženskomuško. Ženskomuško. Ženskomuško. Ženskomuško. Blizancima pristup zabranjen. Ostatak recepta Esta je prepisao svojim novim najboljim rukopisom - uglastim, šiljatim slovima povijenim unazad, kao da se dvoume da li da formiraju reči, koje se, potom, dvoume da li da formiraju rečenice. Dodati Pektin u koncentrat soka. Kuvati nekoliko (5) minuta, na jakoj vatri. Dodati šećer. Kuvati dok masa ne postane ujednačena. Pustiti da se lagano prohladi. Nadam se da ćete uživati u ovom receptu. Izuzimajući nekoliko grešaka u pisanju, poslednji red - Nadam se da ćete uživati u ovom receptu - predstavljao je jedinu Estinu dopunu izvornog teksta. Dok je Esta mešao, a džem od banane postajao sve gušći i hladniji, Misao broj tri pristigla je, nezvana, iz njegovih bež šimika. Misao broj tri je glasila: (c) čamac. Čamac kojim bi odveslali niz reku. Do Akare. Na Drugu Stranu. Čamac u koji bi stale zalihe. 90

Šibice. Odeća. Šerpe i lonci. Potrepštine s kojima se ne može plivati. Esta se naježi. Mešanje džema postade veslanje u čamcu. Ukrug-ukrug postade naprednazad. Preko lepljive, skerletnocrvene reke. Pesma veslača odjeknu fabrikom. " Taj taj taka taj taj tom!" Enda da korangača, čandi Ura tenjadu! (Hej, gos'n Majmune, crveno ti na guzici!) Panđil turan pojapol nerakamutiri nerangi njan. (Brisah je do krvi kad usrah se na ulici.) Kroz donekle skaradan sled pitanja i odgovora u pesmi veslača probi se Rahelin glas: "Esta! Esta! Esta!" Esta ne odgovori. Došaptavao je gustom džemu refren pesme. Tijom Titom Taraka Titom Tim Fabrička vrata zaškripaše i kroz njih proviri aerodromska Dobra Vila s čvorugicama (iz kojih će izrasti rožići) i s crvenim plastičnim naočarima za sunce uokvirenim žutim ramom. Sunce je ostalo iza njenih leđa. Fabrika beše obojena ljutitim bojama. Soljene limete behu crvene. Zreli mango beše crven. Ormarić s nalepnicama beše crven. Prašnjavi zrak sunca (neupotrebljiv za Usu) beše crven. Vrata se zatvoriše. Rahel je stajala u praznoj fabrici, s palmicom i gumicom Ljubav-u-Tokiju na glavi. Čula je glasić opatice koji je pevao pesmu veslača. Zvonki sopran koji se vio nad sirćetnim isparenjima i bačvama s turšijom. Okrenula se Esti, koji beše nadnesen nad skerletnocrvenom smesom u crnom kazanu. "Šta 'oćeš?", upita je Esta, ne podižući pogled. "Ništa", reče Rahel. "Zašto si onda došla?" Rahel ne odgovori. Zavlada kratkotrajan neprijateljski muk. "Zašto veslaš kroz džem?", upita Rahel. "Indija je Slobodna Zemlja", odgovori Esta. Ovome se ništa nije imalo prigovoriti. Indija beše Slobodna Zemlja. Mogao si da proizvodiš so. I da veslaš kroz džem, ako ti se prohte. Čika Oranžada-Limunada mogao je svaki čas da uđe kroz fabrička vrata. Ako mu se prohte. A Amu bi mu ponudila hladan sok od ananasa. Pun leda. Rahel sede na rub betonske bačve i poče da navlači gumene štitnike za prste. Penasti čipkani porub njene haljine zapluta turšijom od manga. Tri zunzare odvažno nasrnuše na vrata pokrivena gazom, u nadi da će ući. Sova Usa stade da osmatra tišinu koja je među blizancima ležala poput modrice i mirisala na turšiju. Rahelini prsti behu Žuto Zeleno Plavo Crveno Žuti. Esta je mešao džem. Rahel ustade, spremna da krene na Popodnevnu Dremkaku. "Kuda si pošla?" "Nekuda." Rahel skinu svoje nove prste, u korist starih koji behu boje prstiju. Ni žuti, ni zeleni, ni plavi, ni crveni. Ni žuti. 91

"Odlazim", reče Esta. Ne podižući pogled. "U Kuću Istorije." Rahel stade i okrenu se prema njemu. Žućkasto-smeđi noćni leptir, s neuobičajeno gustim leđnim dlačicama, raširi grabljiva krila nad njenim srcem. Lagano gore. Lagano dole. "Zašto?", upita Rahel. "Zato što bilo šta može da se desi bilo kome", odgovori Esta. "Najbolje je biti u pripravnosti." Ovome se ništa nije imalo prigovoriti. Više niko nije odlazio u kuću Kari Sajpua. Velja Papen je tvrdio da on beše poslednji ljudski stvor koji ga je video. Tvrdio je da je kuća ukleta. Blizancima je ispričao priču o svom susretu s duhom Kari Sajpua. Odigrao se, po njegovim recima, pre dve godine. Prešao je reku u potrazi za stablom indijskog oraščeta. Nameravao je da svojoj ženi Ćeli, koja je umirala od tuberkuloze, spremi sos od indijskog oraščeta i svežeg belog luka. Iznenada je osetio miris duvanskog dima, prepoznavši smesta koje su cigare u pitanju (nekad ih je pušio i Papači). Velja Papen se munjevito okrenuo i hitnuo svoj srp u pravcu iz koga je dolazio miris. Prikovao je duha za stablo kaučukovog drveta gde je, po rečima Velje Papena, ostao do dana današnjeg. Proboden srpom, lijući bistru krv boje ćilibara i preklinjući za cigare. Velja Papen nikada nije pronašao drvo indijskog oraščeta. Morao je da kupi i novi srp. No, zadovoljstvo mu je pružalo saznanje da je, zahvaljujući njegovoj prisebnosti i munjevitim refleksima (koje nije umanjilo dužničko oko), okončano krvožedno putešestvije duhapedofila. Osim ako, jednom, neko ne podlegne iskušenju, pokloni mu cigaru i tako ga oslobodi. Ali Velja Papen, koji je znao mnogo toga, nije znao da je Kari Sajpuova kuća Kuća Istorije, zamandaljenih vrata i širom otvorenih prozora. Da se u njoj preci orožalih noktiju na nogama i daha koji zaudara na plesnive mape došaptavaju s gušterima na zidu. Da Istorija na zadnjem tremu sklapa pogodbe i raščišćava dugove. Kažnjava svoje izazivače. I da će, na dan kada Istorija odluči da poravna račune, Esta sačuvati priznanicu za dugove koje će platiti Veluta. Velja Papen nije ni slutio da je Kari Sajpu taj koji lovi snove i sanja ih iz početka. Taj koji ih čupa iz misli prolaznika, kao što deca čupkaju ribizle iz kolača. I da snovi za kojima je čeznuo ponajviše, snovi koje je žudeo da sanja, behu krhke sanje dvojajčanih blizanaca. Siroti stari Velja Papen! Da je samo znao da će ga Istorija odabrati za svog glasnika i da će njegove suze pokrenuti točak Užasa, ne bi se šepurio po ajemenemskom bazaru kao tek ispiljeni petlić. Ne bi se hvalisao kako je preplivao reku sa srpom u ustima (koji beše tako gorak da još uvek oseća ukus metala na jeziku), kako ga je spustio samo načas, da bi sprao pesak sa svog dužničkog oka (reka katkad beše puna peska, posebno u kišnim mesecima), kako je, dok je klečao, osetio miris duvanskog dima i kako je ščepao srp, munjevito se okrenuo i jednom za svagda prikovao duha za drvo. Jednim jedinim veštim, brzometnim potezom. U času kada je shvatio gde je njegovo mesto u planovima Istorije, beše prekrasno da se vrati istim putem. Sam je izbrisao svoje tragove. Puzeći unatraške, s metlom u ruci. Tišina se ponovo sruči na blizance, stežući ih u obruč. No, ovog puta u pitanju beše drugačija tišina. Tišina drevne reke. Tišina sveta ribara i voštanih sirena. "Ali komunisti ne veruju u duhove", reče Esta, kao da nastavlja razgovor u kome se traži rešenje za problem pojave duhova. Njihovi razgovori izbijali su na površinu i ponirali ponovo, poput planinskih brzaka. Ponekad čujni za druge. Ponekad ne. "Da li ćemo i mi postati komunisti?", upitala je Rahel. "Možda ćemo morati." Esta Praktični. Udaljeni glasovi oko izmrvljene torte i koraci Plave Vojske koja se približavala nateraše drugove da zapečate tajnu. Spustili su je u rasol, zatvorili i odložili. Crvena tajna u obliku manga ostade u tegli. Pod 92

sovinim nadzorom. Napravljen je Crveni Dnevni Red i postignuta saglasnost o sledećem: drugarica Rahel će otići na Popodnevnu Drerakaku i ležati budna sve dok Amu ne zaspi, drug Esta će pronaći zastavu (kojom je Kočama Beba bila primorana da maše) i sačekati Rahel pored reke, gde će zatim: (b) stupiti u pripravnost da budu pripravni. Napuštena vilinska dečja haljinica (ukiseljenog poruba) stajala je, ukrućena, usred Amine zamračene spavaće sobe. Napolju Vazduh beše Budan, Svetao i Vruć. Budna Rahel je ležala kraj Amu, samo u svojim aerodromskim gaćicama. Beli prekrivač beše izvezen plavim cvetićima koji su se utisnuli u Amin obraz. Do Rahel su dopirali zvuči vezenog plavog popodneva. Ventilator nad njenom glavom. Sunce iza zavesa. Žuta osa koja je nasrtala na prozorsko staklo uz preteču buku: bzzzz.... Gušter koji je treptao, pun neverice. Pilići koji su paradirali dvorištem. Sunce koje je sušilo tek oprane stvari. Hrskalo bele čaršave. Gužvalo uštirkane sarije. Snežnobele i protkane zlatom. Crveni mravi na žutom kamenju. Krava koja se žalila na vrućinu. Muuu... U daljini. I miris prepredenog engleskog duha, prikovanog za kaučukovo drvo, koji je učtivo molio za cigaru. "Mmmm... oprostite. Da li slučajno imate, ovaj..... jednu cigaru?" Glasom ljubazne učiteljice. O, bože. Esta je čeka. Kraj reke. Ispod stabla manga koje je velečasni I. Džon Ajp zasadio nakon posete Mandalaju. Na čemu Esta sedi? Na onome na čemu uvek sede ispod stabla manga. Na nečemu oronulom i starom. Obraslom mahovinom i lišajima, zatočenom u paprati. Na nečemu na šta zemlja polaže pravo. Ne na panju. Ne na steni... Ne dovršivši misao, Rahel skoči na noge i dade se u trk. Kroz kuhinju, kraj usnule Koču Marije, naborane i slične nosorogu u kecelji s karnerićima. Pored fabrike. Bosonoga, posrćući kroz zelenu jaru, praćena žutom osom. Drug Esta beše tamo. Ispod drveta manga. S crvenom zastavom kraj sebe, pobodenom u zemlju. Pokretna Republika. Blizanačka Revolucija s Loknom. A na čemu je sedeo? Na nečemu obraslom mahovinom, zatočenom u paprati. Pokucaj i čućeš šupalj zvuk. Tišina je ponirala i uzletala, zaplitala i rasplitala osmicu za osmicom. Biserni vilini konjici plovili su vazduhom kao glasovi dece po sunčanom danu. Prsti boje prstiju čupali su paprat, uklanjali kamenje, raščišćavali put. Znojava stopala tražila su oslonac. I jedan i dva i Život može da se promeni u jednom danu. To jeste bio čamac. Malena drvena barka. Čamac na kome je Esta sedeo, a Rahel ga pronašla. Čamac kojim će Amu prelaziti reku. Da noću voli čoveka koga njena deca voleše danju. Čamac toliko star, da je pustio korenje. Skoro. Siva, drevna čamac-biljka, s čamac-cvećkicama i čamac-voćkicama. Ispod nje se krilo parče zemlje u obliku čamca, prekriveno svelim travkama među kojima su jurili i žurili stanovnici čamac-sveta. 93

Mračnog i suvog i svežeg. I slepog. Beli termiti hitali su na posao. Bele ptice odmarale su se na putu do kuće. Bele bube krile su se od svetla. Beli skakavci držali su violine od belog drveta. I svirali setnu belu muziku. Nad belom osom. Mrtvom. Nad snežnobelom zmijskom košuljicom, sačuvanom u tami, izmrvljenom na suncu. Hoće li poslužiti ova mala barka? Nije li, možda, prestara? Premrtva? Predaleko od Akare? Dvojajčani blizanci bacili su pogled preko reke. Preko reke Minačal. Sivozelene. U kojoj je plivala riba. I nebo i drveće. I slomljeni žuti mesec, noću. Kad Papači beše dečak, oluja je srušila u reku staro drvo tamarinde. Tu je i ostalo. Glatko stablo bez kore, pocrnelo od bujica zelene vode. Plovno drvo što ne plovi. Prva trećina reke beše im prijatelj. Zatim je nastupala Prava Dubina. Poznavali su trinaest klizavih stepenika potopljenih u ljigavo blato. Poznavali su trave koje su u poslepodnevima doplovljavale iz rukavaca Komarakoma. Poznavali su male ribe. Pljosnatu, luckastu palati, srebrnog parala, lukavog, bradatog kulija, retkog karimina. Ovde ih je Čako naučio da plivaju i prskaju, ne dotičući dno, oko njegovog velikog stomaka. Ovde su sami otkrili uživanje podvodnog ispuštanja gasova. Ovde su naučili da pecaju. Da stavljaju na udicu ljubičaste, zgrčene crviće i zabacuju pecaljke koje im je Veluta napravio od tanušnih stabljika žutog bambusa. Ovde su izučavali Tišinu (kao deca iz Sveta ribara) i naučili veseli jezik vilinih konjica. Ovde su naučili da Čekaju. Da Posmatraju. Da misle ne izgovarajući misli. Da se pokrenu munjevitom brzinom u času kada se savitljiva stabljika bambusa svije ka vodi. Dobro su poznavali prvu trećinu reke. Manje dobro preostale dve trećine. U drugoj trećini nastupala je Prava Dubina. Struja beše brza i jaka (uzvodna u vreme oseke, nizvodna u vreme plime koja je doticala iz rukavaca). Treća trećina beše plitka. Voda mutna i mrka. Puna trave, hitrih jegulja i tromog blata koje klizi niz prste kao pasta za zube. Blizanci su plivali kao ribe. Nekoliko puta su, pod Čakovim nadzorom, preplivali reku i vraćali se dahćući, očiju razrokih od napora, donoseći s Druge Strane kamenčić, grančicu ili list, kao dokaz svog podviga. Ali sredina ove reke, vredne dubokog poštovanja, ne beše mesto na kome bi se deca Zadržavala, Izležavala i Preslišavala. Esta i Rahel pridavali su drugoj i trećoj trećini Minačala značaj koji zaslužuju. Ipak, preplivati reku nije predstavljalo problem. No prelazak čamcem s jedne na drugu stranu (kako bi stupili u pripravnost da budu pripravni) jeste. Pogledali su preko reke očima starog čamca. S mesta na kome su sedeli ne beše moguće videti Kuću Istorije. Ležala je u tami iza močvare, u srcu napuštene plantaže kaučuka nad kojom se vijorila pesma zrikavaca. Esta i Rahel podigoše mali čamac i odnesoše ga do vode. Čamac je izgledao smeteno, kao mrka riba tek izronila iz dubina. Žedna sunčeve svetlosti. Čamac je tražio malo čišćenja i pranja, ništa više. Dva radosna srca vinuše se put neboplavog neba kao šareni zmajevi. Ali tada, uz tihi zeleni šapat, reka (i ribe u njoj, i nebo i drveće u njoj) stade da klokoće i puni čamac. Čamac je lagano tonuo, zaustavivši se na šestom stepeniku. A srca dvojajčanih blizanaca potonuše, zaustavivši se na stepeniku iznad šestog. Ribe iz dubokih voda pokrile su krljuštima usta, krišom se smejući ovom prizoru. Beli pauk ostade da pluta na površini, potonuvši nakon kraće borbe. Bela kesica s jajašcima prerano je pukla i stotine beba pauka (previše laganih da bi potonuli, previše malih da bi plivali) rasuše se po glatkoj površini zelene vode, a zatim zaploviše ka moru. Ka Madagaskaru, gde će osnovati društvo Malajali pauka-plivača. 94

Malo zatim, kao da su se unapred dogovorili (a nisu), blizanci počeše da peru čamac u reci. Paučina, blato, mahovina i paprat otploviše niz vodu. Kad je bio očišćen, obrnuše ga naopačke i podigoše iznad glava. Kao golemi šešir koji se cedi. Esta uze crvenu zastavu. Mala povorka (zastava, osa i čamac na nogama) hitala je poznatim putem kroz šiblje. Izbegla je busenje kopriva i zaobišla rovove i mravinjake. Prošla je pored jarka iz koga je nekad vađeno tresetno zemljište, a na čijem dnu je sada ležalo nepomično jezero utonulo u narandžasto blato. Gusta, lepljiva voda beše prekrivena slojem zelene pene, sličnim varljivo zelenom travnjaku u kome su se legli komarči i krile debele, nepristupačne ribe. Staza, koja se protezala naporedo s rekom, vodila je do male travnate zaravni uokvirene gustim drvećem kokosa, indijskog oraščeta, manga i bilimbija. Na rubu zaravni, začeljem prema reci, nalazila se niska potleušica od narandžaste zemlje, oblepljena blatom i pokrivena slamnatim krovom. Činilo se kao da osluškuje podzemne tajne izgovorene šapatom. Njeni niski zidovi behu iste boje kao i tlo pod njima, te se činilo da je u zemlju zasađeno seme iz koga su nikla zemljana rebra koja, zatim, izrastoše u zidove kuće. Tri neugledna drveta banane rasla su u malenom dvorištu ograđenom lišćem banane. Čamac koji hoda približio se potleušici. Na zidu pored vrata visila je neupaljena gasna lampa. Površina zida iza nje beše nagorela, čađavocrna. Vrata su bila odškrinuta. Unutra beše mračno. Na vratima se pojavi crna kokoška. Zatim se vrati unutra, potpuno ravnodušna prema posetiocima pod čamcem. Veluta nije bio kod kuće. Ni Velja Papen. Ali neko jeste. Muški glas orio se iz mraka. Lebdeo je nad dvorištem i zvučao usamljeno. Glas je uzvikivao jedno te isto, bez prestanka; svakim novim uzvikom prelazio je u viši, uznemire niji registar. Preklinjući prezrelu guavu da ne padne s drveta i ne uprlja dvorište. Pa pera-pera-pera-peraka (gđice guga-gug-gug-guava,) Ende parambil turalej (Ne seri u dvorištu mom,) Cetende parambil turiko (već u dvorištu brata mog,) Pa pera-pera-pera-peraka. (gđice guga-gug-gug-guava.) Pevač beše Kutapen, Velutin stariji brat. Bio je oduzet od struka naniže. Dan za danom, mesec za mesecom, Kutapen je ležao na leđima, dok su njegovi otac i brat radili van kuće, i gledao svoju mladost kako tumara naokolo, ne zaustavljajući se ni da ga pozdravi. Ležao je po vasceli dan osluškujući muk gustih krošnji. Društvo mu je pravila samo nabusita crna kokoška. Nedostajala mu je njegova mati, Čela, koja je izdahnula u uglu u kome je sada ležao on. Umirala je bolno, kašljući i izbacujući šlajm. Kutapen je još uvek pamtio da su joj stopala umrla mnogo pre nje. Da je koža na njima postala siva i beživotna. Da je sa strahom gledao smrt koja se odatle prikradala njenom srcu. Kutapen je budno motrio svoja stopala, osećajući rastući užas. Povremeno ih je, pun nade, bockao štapom koji je držao kraj sebe da bi se odbranio od zmija. Stopala nije osećao. Samo ga je pogled na njih uveravao da su još uvek deo njegovog tela i da, zaista, jesu njegova. Po Čelinoj smrti premestio se u njen ugao, ugao koji je, kako je verovao Kutapen, Smrt odabrala za obavljanje svojih samrtničkih poslova. Ugao za kuvanje, ugao za odeću, ugao za dušeke, ugao za umiranje. Pitao se koliko će proći do njegove. Pitao se šta su ljudi, u čijim se kućama nalazilo više od četiri ugla, činili s ostalim uglovima. Da li su mogli da odaberu ugao u kome će umreti? Pretpostavljao je, ne bez osnova, da će u njegovoj porodici on biti prvi koji će poći majčinim stopama. Saznaće da nije u pravu, ubrzo. Prebrzo. Pokatkad je Kutapen (iz navike, zato što mu je nedostajala) kašljao kao nekad njegova mati, dok mu se gornji deo tela koprcao poput ulovljene ribe. Donji deo tela ležao je kao da je od olova, kao da pripada nekom drugom. Nekom umrlom, čiji zatočeni duh ne uspeva da se oslobodi. 95

Za razliku od Velute, Kutapen beše dobar, primeran paravan. Nije znao ni da čita ni da piše. Ležao je na tvrdoj postelji, dok su slamčice i pesak padali s tavanice i lepili mu se za znojavo telo. Ponekad bi s njima padali mravi i bubice. Katkad su se narandžasti zidovi hvatali za ruke nadnoseći se nad njim, pregledajući ga poput zlonamernih lekara - natenane, pomno - istiskujući mu vazduh iz grudi, mameći mu vrisak s usana. Katkad su se svojevoljno povlačili i soba je postajala nemoguće prostrana, čineći da se oseća užasavajuće, avetinjski ništavnim, mameći mu krik iz grla. Ludilo mu stajaše pri ruci, poput uslužnog kelnera u skupom restoranu (spremnog da mu pripali cigaretu i dolije piće). Kutapen je zavideo luđacima koji su mogli da hodaju. Nije gajio nikakve sumnje kad je reč o pristanku na poštenu pogodbu: njegov um za par zdravih nogu. Blizanci s treskom spustiše čamac na zemlju. Dočeka ih iznenadna tišina. Kutapen nije očekivao posetioce. Esta i Rahel gurnuše vrata. Iako behu mali, morali su da se sagnu da bi ušli. Osa ostade da čeka na lampi. "Mi smo." Soba beše mračna i čista. Mirisala je na dim i ribu s karijem. Vrelina je prianjala uz predmete poput blage vrućice. Tlo pod Rahelinim bosim stopalima beše sveže. Dušeci na kojima su spavali Veluta i Velja Papen behu smotani i prislonjeni uza zid. Odeća je visila preko užeta. Na niskoj drvenoj kuhinjskoj polici stajali su zemljani sudovi, kašike od kokosove ljuske i tri oljuštena emajlirana tanjira s tamnoplavim rubom. Odrasli muškarac mogao bi da stoji uspravno u sredini potleušice, ali ne i sa strane. Druga vratašca vodila su u zadnje dvorište. U njemu je raslo još nekoliko stabala banana, kroz čije lišće se ljeskala reka. U dvorištu se nalazila i stolarska radionica. Ne beše ključeva, ni ormara koji bi se zaključavali. Crna kokoška izašla je kroz zadnja vrata i rasejano tumarala po dvorištu pokrivenom svetlim kovr-džama piljevine. Po njenom ponašanju moglo se zaključiti da je na dijeti i da obeduje isključivo gvožđuriju - igle i kopče, eksere i šrafove. "Aijo, Mon! Mol! Šta li sad mislite? Da je Kutapen pomahnitao!", uzviknu postiđeni, bestelesni glas. Blizancima je trebalo malo vremena da se priviknu na tamu. Potom se tama raziđe, a Kutapen izroni na postelji, blistajući u polumraku kao dobri duh. Beonjače njegovih očiju behu tamnožute. Njegove pete (omekšale od ležanja) izvirivale su ispod pokrivaca. Još uvek su imale bledonarandžastu boju, od godina bosonogih šetnji po blatu. Na njegovim gležnjevima videli su se sivi tragovi žuljeva, nastalih od konopaca koje su paravani vezivali oko stopala pre no što bi se popeli uz kokosovo stablo. Na zidu iza njega visio je kalendar sa crtežom dobroćudnog Isusa tanušne, mišje kosice. Isus je imao karmin i rumenilo, a kroz odoru mu se iskrilo vatreno, okićeno srce. Donja četvrtina kalendara (na kojoj su se nalazili datumi) beše nabrana kao suknjica. Isus u miniću. Dvanaest podsuknji za dvanaest meseci. Nijedan ne beše otcepljen. U kolibi se nalazilo još stvari iz kuće u Ajemenemu. Neke im behu poklonjene, neke su izbavljene iz kante za đubre. Bogataške stvari u sirotinjskom domu. Pokvareni sat. Bakarna korpa za otpatke (na cvetiće). Papačijeve stare jahaće čizme (smeđe, pokrivene zelenom budi), u kojima su još stajali drveni ulošci. Limenke za keks, s raskošnim crtežima engleskih dvoraca i dama ukovrdžanih kosa u svečanim haljinama. Pokraj Isusa visio je mali poster koga se, zbog tragova vlage, odrekla Kočama Beba. Na njemu je plavokosa devojčica pisala pismo, dok su joj suze klizile niz obraze. Pišem da ti kažem da mi Nedostaješ, pisalo je ispod nje. Devojčica je izgledala kao netom ošišana; njene kovrdže ostale su rasute po zadnjem dvorištu Velutine kuće. Providna plastična cevčica virila je ispod ispranog Kutapenovog pokrivača i vodila do flaše sa žutom tečnošću, u kojoj se presijavao snop svetla. Svetio je ušlo kroz otvorena vrata i ugušilo pitanje koje Rahel zažele da postavi. Natočila je vode iz glinenog vrča i prinela je Kutapenu. Znala je gde se šta nalazi. Kutapen podiže glavu i poče da pije. Malo vode slilo mu se niz bradu. 96

Blizanci čučnuše kao iskusni, odrasli tračeri na ajemenemskoj pijaci. Neko vreme provedoše u tišini. Kutapen izmučen, blizanci obuzeti mislima o čamcu. "Da li je stigla Mol gospodara Čaka ?" upita Kutapen. "Mora biti da jeste", kratko odgovori Rahel. "Gde je?" "Ko zna? Mora da je tu negde. Otkud mi znamo?" "Da li ćete je dovesti da je vidim?" "Ne možemo", reče Rahel. "Zašto?" "Mora da ostane u kući. Veoma je osetljiva. Ako se uprlja, umreće." "Razumem." "Nije nam dopušteno da je dovedemo ovamo... ionako nema bogzna šta da se vidi", uveravala je Rahel Kutapena. "Ima kosu, noge, zube - znaš već - kao i svi... malo je visoka, doduše." Beše to jedini ustupak na koji je bila spremna. "Ma, je li to sve?", reče Kutapen, vrlo brzo shvatajući šta je posredi. "Ima li onda razloga da je vidim?" "Nema razloga", reče Rahel. "Kutapa, ako je barka bušna, da li je strašno teško popraviti je?", upita Esta. "Ne bi trebalo", odgovori Kutapen. "Zavisi. Zašto, čija barka je bušna?" "Naša - ova koju smo našli. 'Oćeš da je vidiš?" Izašli su i doneli stari čamac oduzetom mladiću na uvid. Držali su ga nad njim kao nadstrešnicu. Po Kutapenu je kapljala voda. "Najpre moramo da vidimo gde propušta vodu", reče on. "Zatim moramo da začepimo rupe." "Zatim šmirglanje", dodade Esta. "Zatim ribanje." "Zatim vesla", reče Rahel. "Zatim vesla", složi se Esta. "Zatim put pod noge", reče Rahel. "Kuda?", upita Kutapen. "Tu i tamo", nehajno odgovori Esta. "Morate biti oprezni", reče Kutapen. "Ova naša reka nije uvek onakva kakva se pravi da jeste." "A kakva se pravi da jeste?", upita Rahel. "O ... pravi se da je mala, bogobojažljiva amuma, tiha i čista ... idi apam za doručak, kanđi i min za ručak. Kao, gleda svoja posla. I ne zvera ni levo ni desno." "A u stvari je ...?" "U stvari je divljakuša ... Slušam je noću, dok jurca po mesečini, vazda u žurbi. Budite oprezni." "A šta, u stvari, jede?" "Šta, u stvari, jede? O... paprikaš... i..." Tragao je za nekim engleskim jelom koje bi podmukla reka rado progutala. "Kriške ananasa", predloži Rahel. "Tako je! Kriške ananasa i paprikaš. I pije. Viski." "I brendi." "I brendi. Tako je." "A zvera i levo i desno." "Tako je." "I gleda tuđa posla ..." Mali čamac je stajao na neravnom tlu. Da se ne bi klatio, Estapen pod njega podmetnu nekoliko komada drveta koje je pronašao u Velutinoj radionici. Raheli dade varjaču napravljenu od drvene drške provučene kroz rupicu na uglačanoj polovini ljuske kokosovog oraha. Blizanci uđoše u barku i zaveslaše kroz beskrajne, uzburkane vode. Uz taj taj taka taj tom. Pod budnim okom okićenog Isusa. 97

On je hodao po vodi. Možda. A da li bi mogao da pliva na kopnu? U novim gaćicama i s naočarima za sunce? S palmicom i gumicom Ljubav-u-Tokiju? U šimikama i s loknom? Da li bi On imao toliko mašte? Veluta se vratio da obiđe Kutapena. Iz daljine začu razuzdanu pesmu. Dečji glasići oduševljeno su uzvikivali nepristojne reči: Hej, gos'n Majmune crveno ti na GUZICI! Brisah je do krvi kad USRAH se na ulici! Privremeno, tek na nekoliko srećnih trenutaka, Čika Oranžada-Limunada ugasio je svoj žuti osmeh i povukao se. Strah je potonuo na dno dubokih voda. Usnivši kao pas spreman da se svakog časa prene i dovuče tminu. Veluta se osmehnu ugledavši crvenu zastavu koja je nikla poput drveta pred njegovim vratima. Morao je da se pogne da bi ušao u kolibu. Eskim u tropima. Kad ugleda decu, u njemu se nešto zgrči. Nije znao zašto. Viđao ih je svakog dana. Voleo ih je i ne znajući. Ali stvari su se iznenada promenile. Sada. Nakon što je Istorija tako strašno poskliznula. Ranije se u njemu nije grčilo ništa. Njena deca, došapnu mu mahniti glas. Njene oči, njena usta. Njeni zubi. Njena meka, blistava koža. Besno odagna ovu misao. Koja ustuknu i sede kraj njegove lobanje. Kao kuče. "Ha!", rekao je malim posetiocima. "Ko su, ako smem da upitam, ovi Ribari?" "Estapapičačen Kutapen Peter Mon. Gos'n i Gđa Dragomije." Rahel ispruži varjaču namenjenu za rukovanje. Veluta se rukovao s njenom varjačom. Potom i s Estinom. "A kuda su, ako smem da upitam, krenuli ovim čamcem?" "U Afriku!", uzviknu Rahel. "Prestani da vičeš", reče Esta. Veluta je obišao čamac. Rekoše mu gde su ga našli. "Nije ničiji", reče Rahel. Malo nesigurna, jer joj je upravo palo na pamet da bi mogao biti nečiji. "Da li da ga prijavimo policiji?" "Ne budi glupa", reče Esta. Veluta kucnu u drvo, a zatim ga zagreba noktom. "Dobro drvo", rekao je. "Tone", reče Esta. "Propušta vodu." "Možeš li da nam ga popraviš, Velutapapičačen Peter Mon?", upita ga Rahel. "Razmisliću", reče Veluta. "Ne želim da se igrate glupih igara po reci." "Nećemo. Obećavamo. Uzimaćemo ga samo kada si ti s nama." "Najpre moramo da vidimo gde propušta vodu reče Veluta. "Zatim moramo da začepimo rupe!", uzviknuše blizanci, kao da recituju drugi stih dobro poznate pesmice. "Koliko ti vremena treba?", pitao je Esta. "Jedan dan", reče Veluta. "Jedan dan! Mislio sam da ćeš reći jedan mesec!" Lud od sreće, Esta skoči na Velutu, obgrli ga nogama oko pasa i poče da ga ljubi. Šmirgl-papir je podeljen na dva jednaka dela. Blizanci se baciše na posao s neverovatnom usredsredenošću koja je isključivala sve ostalo. Prašina s čamca razlete se po sobi i rasu im se po kosi i obrvama. Nad Kutapenom kao oblak, nad Isusom kao dar. Veluta je morao da im istrgne šmirglu iz ruku. "Ne ovde", rekao je odlučno. "Napolju." Podigao je čamac i izneo ga napolje. Blizanci su ga sledili, očiju prikovanih za čamac, poput 98

pregladnelih kučića koji čekaju hranu. Veluta je spustio čamac. Čamac na kome je Esta sedeo, a Rahel ga našla. Pokazao im je kako da slede drvena vlakna. Kako da šmirglaju. Zatim se vrati u kolibu. Za njim pođe i crna kokoška, rešena da bude tamo gde čamac nije. Veluta umoči istanjeni pamučni peškirić u zemljani sud s vodom. Iscedio je vodu (divljački, kao da guši neželjenu misao) i dodao peškirić Kutapenu, koji obrisa pesak s lica i vrata. "Da li su išta pomenuli?", pitao je Kutapen. "Da li su rekli da su te videli u maršu?" "Ne", reče Veluta. "Još ne. Ali hoće. Znaju." "Sigurno?" Veluta slegnu ramenima i uze peškirić. Da ga opere. I ispere. I iscedi. I prosuši. Kao da je reč o njegovom neposlušnom mozgu. Pokušao je da je mrzi. Ona je jedna od njih, govorio je sebi. Samo još jedna od njih. Nije mogao. Kada se smeši, ima jamice na obrazima. Pogled joj večito bludi. Ludilo se ušunjalo kroz pukotinu u Istoriji. Beše dovoljan samo tren. Nakon punog sata šmirglanja, Rahel se priseti Popodnevne Dremkake. Skoči na noge i dade se u trk. Posrćući kroz zelenu popodnevnu jaru. Sledili su je brat i žuta osa. Nadala se, molila da se Amu nije probudila i videla da je nema.

BOG MALIH STVARI Tog popodneva Amu je zaplovila uzvodno kroz san u kome ju je, pod svetlom uljane lampe, jednoruki čovek držao čvrsto uz sebe. Nije imao drugu ruku, kojom bi odagnao treperave seni. Seni koje nije video niko sem njega. Pod kožom njegovog stomaka mišići su se ocrtavali kao kockice čokolade. Držao ju je čvrsto uz sebe, pod svetlom uljane lampe. Sijao je raskošnim sjajem. Nije mogao da radi dve stvari istovremeno. Ako ju je grlio, ne mogaše da je ljubi. Ako ju je ljubio, ne mogaše da je gleda. Ako ju je gledao, ne mogaše da je oseti. Mogla je da ga dotakne vrhovima prstiju, nežno, mogla je da oseti kako mu se koža ježi. Mogla je prstima da odluta put njegovog stomaka. Bezbrižno, preko ulaštenih kockica čokolade. Ostavljajući za sobom naježene šare, poput linija krede na tabli, poput brazdi povetarca na pirinčanom polju i tragova aviona na modrom crkvenom nebu. Mogla je. Ali nije, jer su u tmini podno uljane lampe, u senkama, na metalnim stolicama na rasklapanje poređanim ukrug, sedeli ljudi s mačkastim naočarima za sunce ukrašenim štrasom i gledali put njih. Svi su pod bradama imali ulaštene violine, svi su držali gudala pod istim uglom. Svi su prekrstili noge, levu preko desne. Svi su tresli levom nogom. Neki od njih držali su novine. Neki nisu. Neki od njih pravili su balončiće od pljuvačke. Neki nisu. Ali je odsjaj uljane lampe treperio u svim naočarima. Iza kruga stolica na rasklapanje pružalo se školje puno razbacanih, izlomljenih flaša od plavog stakla. Nemi talasi donosili su nove plave flaše za lomljenje, a stare odvlačili ka pučini. Čulo se škripavo trenje stakla o staklo. Na debelom moru, na steni, pod snopom ljubičastog svetla, ležala je stolica za ljuljanje od mahagonija. Smrskana. More beše crno, pena zelena kao ispljuvak. Riba se hranila izlomljenim staklom. Noć je oslonila laktove navodu. Odraz zvezda padalica svetlucao je u oštrim krhotinama. 99

Noćni leptiri iskrili su na nebu. Nije bilo meseca. Mogao je da pliva jednom rukom. A ona obema. Koža mu beše slana. Njena takođe. Nije ostavljao tragove u pesku, talase na vodi, odraz u ogledalu. Mogla je da ga dotakne prstima, ali nije. Stajali su jedno do drugog. Nepomični. Koža uz kožu. Penasti povetarac u boji podigao joj je kosu i prebacio je kao zatalasanu maramu preko njegovog bezrukog ramena, koje se završavalo naglo, poput litice. Mršava crvena krava, kojoj je karlična kost štrcala ispod kože, uđe u more i otpliva ne pokvasivši rogove. Ne osvrćući se. Amu je letela kroz san na teškim, drhtavim krilima, a zatim sletela umirivši se tik pod njegovom kožom. Na njenom obrazu ostadoše utisnute ruže s pokrivača izvezenog plavim koncem. Nasluti lica svoje dece nadneta nad njenim snom kao dva tamna, zabrinuta meseca, u iščekivanju da ih pusti unutra. "Je 1' misliš da umire?", čula je kako Rahel šapatom pita Estu. "To je popodnevna mora", rekao je Esta Precizni. "Mnogo sanja." Ako ju je dotakao, ne mogaše da joj se obrati, ako ju je voleo, ne mogaše da je napusti, ako je govorio, ne mogaše da sluša, ako se borio, ne mogaše da pobedi. Ko beše ovaj jednoruki muškarac? Ko je mogao biti? Bog Gubitka? Bog Malih Stvari? Bog Naježene Kože i Nenadanih Osmeha? Ili Bog Gorko-metalnih Mirisa - mirisa čeličnih držača u autobusu i ruku konduktera koji se drži za njih? "Da li da je probudimo?", upita Esta. Pantljike kasnog popodnevnog svetla uplovile su kroz zastore i pale na Amin tranzistor u obliku mandarine, koji je uvek nosila na reku. (U obliku mandarine beše i Stvar koju je Esta uneo na film "Moje pesme, moji snovi" u svojoj lepljivoj Drugoj Ruci.) . Jarki kvadratići sunčevog svetla krasili su Aminu zamršenu kosu. Čekala je pod kožom svog sna, ne želeći da pusti decu unutra. "Ona nam je kazala da usnule ljude ne treba buditi naglo", reče Rahel. "Kazala je da mogu da dobiju Srčani Udar." Saglasiše se da je bolje da je nenametljivo uznemire, nego da je naglo probude. I tako počeše da izvlače fioke, nakašljavaju se, glasno šapuću i pevuše. Vukli su noge. I na ormaru pronašli vratašca koja škripe. Amu ih je gledala mirujući pod kožom sna, bolna od ljubavi prema njima. Jednoruki muškarac utrnuo je lampu i otišao nazubljenim školjem, iščezavši među senima vidljivim samo njemu. Nije ostavio tragove u pesku. Stolice na rasklapanje su sklopljene. Crno more uglačano. Nemirni talasi ispeglani. Pena vraćena u bocu. Boca zapušena. Noć odložena do daljnjeg. Amu otvori oči. Proputovala je dug put od naručja jednorukog muškarca do svojih neidentičnih, dvojajčanih blizanaca. "Imala si popodnevnu moru", obavesti je njena kći. "To nije bila mora", reče Amu, "već san." 100

"Esta je mislio da umireš." "Izgledala si tako tužno", rekao je Esta. "Bila sam srećna", reče Amu, shvativši da jeste. "Amu, ako si srećna u snu, da li se to računa?", pitao je Esta. "Da li se šta računa?" "Sreća. Da li se računa?" Znala je tačno na šta misli, njen sin s raščupanom loknom. Jer, uistinu, računa se samo ono što se računa. Jednostavna, nepokolebljiva detinja mudrost. Ako u snu jedeš ribu, da li se to računa? Da li to znači da si jeo ribu? Veseli muškarac koji za sobom ne ostavlja tragove - da li se on računa? Amu je posegla za tranzistorom i uključila ga. Začu se muzika iz filma "Čemin". Film je govorio o siromašnoj devojci koja beše primorana da se uda za ribara iz susednog sela, iako je volela drugog. Kada ribar otkri istinu o staroj ljubavi svoje žene, otisnu se na more, premda je znao da se sprema oluja. Beše vetrovito i mračno. Pučinom su se kovitlali virovi. Čula se olujna muzika, ribara proguta vrtlog i on nestade na dnu mora. Ljubavnici se saglasiše da izvrše samoubistvo, te ih sutradan pronađoše zagrljene na plaži, gde ih je izbacilo more. I tako, svi umiru. Ribar, njegova žena, njen ljubavnik, čak i ajkula koja nije deo priče, ali svejedno umire. Sve ih uzima more. U tami vezenoj plavim koncem i obrubljenoj svetlom, uz muziku s tranzistora u obliku mandarine, tiho su pevušili Amu, s vezenim ružama na pospanom obrazu, i njeni dvojajčani blizanci (s obe njene strane). Žene ribara pevale su ovu pesmu mladoj nevesti, uplićući joj kosu i pripremajući je da se uda za čoveka koga nije volela. Pandoru mukuvan mutinu poji, (Jedared ribar na more isplovi,) Padindžaran katatu mungipoji, (zapadni vetar se diže i barku mu proguta,) Haljinica aerodromske Dobre Vile stajala je na podu, uštirkana i čipkasta. Napolju su se sušili šuškavi sariji, beli i protkani zlatnim nitima. Majušni kamenčići ugnezdili su im se u naborima. Biće istreseni, a sariji ispresavijani i odneseni na peglanje. Arajati penu pizhaču poji, (njegova draga na obali s drugim ode,) Slon koga je ubila struja (ne Koču Tomban) beše kremiran u Etumanoru. Na autoputu je podignuta džinovska platforma. Opštinski inženjeri, zaduženi za ovaj posao, testerom su mu odsekli kljove, podelivši ih između sebe. Nezvanično. Na nejednake delove. Na slona je prosuto osamdeset konzervi topljenog masla, kako bi se vatra jače razbuktala. Gusti dim je kuljao iscrtavajući složene figure na nebu. Ljudi su u gomili stajali na sigurnoj udaljenosti, pokušavajući da odgonetnu njihovo značenje. Svuda naokolo rojile su se muve. Avanej kadalama kondu poji. (a Mati mora usta, te proguta njega.) Lešinari su se načičkali na obližnjem drveću, nadgledajući nadgledanje oproštaja od mrtvog slona. Nadali su se, ne bezrazložno, da će se dočepati njegove džinovske utrobe. Džinovske žučne kese, možda. Ili oprljene džinovske slezine. Nisu ostali razočarani. Ali ni sasvim zadovoljni. Amu zapazi da je oboje dece pokriveno zrncima prašine. Kao dva nejednaka parčeta kolača posuta šećerom u prahu. Raheli se među crnim kovrdžama ugnezdila jedna plava. Kovrdža 101

iz Velutinog zadnjeg dvorišta. Amu je izvadi. "Već sam vam govorila", rekla je. "Ne želim da odlazite u njegovu kuću. To će nam svima doneti neprilike." Nije rekla kakve neprilike. Nije znala. Znala je da ga je, nepominjanjem njegovog imena, uvukla u razbarušenu prisnost tog plavim koncem vezenog popodneva, praćenog pesmom s tranzistora u obliku mandarine. Nasluti da je, nepominjanjem njegovog imena, stvoren pakt između njenog Sna i Sveta. A ulogu babica koje će ovaj pakt izneti na svetio dana odigrali su, ili bi mogli odigrati, njeni dvojajčani blizanci posuti šećerom. Znala je ko je on - Bog Gubitka, Bog Malih Stvari. Naravno da je znala. Isključila je tranzistor u obliku mandarine. Sred tišine popodneva (ukrašenog čipkama svetlosti) deca se sklupčaše u okrilju njene toplote. U okrilju njenog mirisa. Svoje glave pokriše njenom kosom. Osetivši, nekako, da je u snu otputovala daleko od njih. Prizvah su je sebi priljubivši dlanove na golu kožu njenog trbuha. Između podsuknje i bluze. Voleli su da posmatraju svoje smeđe nadlanice, koje su imale istu boju kao trbuh njihove majke. "Esta, pogledaj!", reče Rahel, cupkajući meke dlačice ispod Aminog pupka. "Evo, ovde smo te šutnuli!" Estin prst poče da sledi krivudavu srebrnkastu striju. "Je 1' u autobusu, Amu?" "Na krivudavom putu?" "Kada je Baba morao da ti pridržava stomak?" "Da li ste morali da kupite karte?" "Da li te je bolelo?" A zatim, i dalje nehajnim glasom, Rahel upita: "Je 1' misliš da je, možda, izgubio našu adresu?" Kratki predah u disanju njihove majke stisnu Estin srednji prst uz Rahelin. Srednjeg prsta uz srednji prst, na prelepom trbuhu njihove majke, odlučiše da se okanu ovakvih pitanja. "Ovde te je šutnuo Esta, a ovde ja", nastavi Rahel. "... ovde Esta, ovde ja." Podeliše među sobom sedam majčinih strija. Rahel spusti usne na njen trbuh i stade da joj sisa kožu, odmaknuvši se odmah zatim da bi osmotrila blistavi oval pljuvačke i bledocrvenkasti trag svojih zuba na majčinoj koži. Amu se divila prozračnosti ovog poljupca. Beše to poljubac čist poput stakla. Nezamagljen strašću ili željom - ta dva psa još uvek su čvrsto spavala u deci, čekujući na njihovo odrastanje. Beše to poljubac koji ne traži poljubac zauzvrat. Nikako magloviti poljubac težak od pitanja koja traže odgovore. Nikako poljubac veselog jednorukog muškarca u snu. Amu se zamorila od njihovog posedničkog ponašanja. Želela je svoje telo natrag. Zbaci decu sa sebe kao što keruša rasteruje štence kada joj dosade. Sede i savi kosu u punđu. Zatim iskoči iz kreveta, ode do prozora i razvuče zavese. Koso popodnevno svetio razli se po sobi, okupavši dvoje dece na krevetu. Blizanci začuše kako se vrata kupatila zaključavaju. Klik. Amu se ogleda u visokom ogledalu na vratima kupatila. Pred njom izroni avet njene budućnosti, narugavši joj se. Ukiseljena. S mrenom na očima. S ružama izvezenim na svelom, upalom obrazu. Sparušenih grudi koje se klate kao mokre čarape. Suva kao barut među nogama, pero belih dlačica. Retkih. Oštrih poput presovane paprati. Kože koja se ljušti i pada oko nje kao sneg. Amu se strese. Od leđnog osećanja, sred vrelog popodneva, da je njen Život Odživljen. Da je njena čaša puna pepela. Da se i vazduh i nebo i drveće i sunce i kiša i svetio i tmina lagano pretvaraju u pesak. Da pesak puni njene nozdrve, njena pluća, njena usta. Da će je progutati. Ostavivši na površini samo peščani vir, kakav za sobom ostavljaju račići na plaži. Amu se svuče i stavi pod dojku crvenu četkicu za zube, da proveri hoće li tu i ostati. Nije. Telo joj beše zategnuto i glatko. Pod njenim rukama bradavice se nabraše i stvrdnuše kao 102

tamni oraščići, istežući meku kožu grudi. Paperjaste dlačice vodile su od njenog pupka preko blage krivine donjeg trbuha do tamnog trougla. Poput strele koja pokazuje put zalutalom putniku. Neiskusnom ljubavniku. Pustila je kosu, okrenuvši se da vidi dokle je porasla. Rasula se u talasima, kovrdžama i neposlušnim, oštrim čupercima, meka s unutrašnje, oštra sa spoljašnje strane, padajući sve do mesta na kome je njen uzani, snažni struk počinjao da se izvija ka kukovima. U kupatilu beše sparno. Perlice znoja okitile su je poput dragog kamenja. Otkidajući se i kotrljajući niz kožu. S izvesnom strogošću osmotri svoju okruglu, široku zadnjicu. Ne veliku samu po sebi. Ne veliku per se (kako bi, bez sumnje, rekao Čako od Oksforda). Veliku jedino zato što ostatak njenog tela beše tako krhak. Pripadala je drugom, bujnijem telu. Morala je da prizna da bi njena zadnjica kao od šale pridržala dve četkice za zube. Možda čak i četiri. Glasno se nasmeja, zamislivši sebe kako ide kroz Ajemenem s vencem raznobojnih četkica za zube s obe strane zadnjice. No brzo utihnu. Ugledavši pramen ludila, utekao iz boce, kako se ushićeno vije kupatilom. Ludilo je brinulo Amu. Mamači je pričala da se provlačilo kroz njihovu porodicu. Napadalo ljude iznebuha, hvatalo ih na spavanju. Najpre Patil Amaija, koji je u svojoj šezdeset petoj godini počeo da se svlači i trči go kraj reke, razgovarajući s ribama. Zatim Tampi Cačena, koji je svakog jutra čačkao po svom izmetu šivaćom iglom, ne bi li pronašao zlatan zub koji beše progutao pre mnogo godina. Pa dr Mutačena, koga su s vlastitog venčanja odveli u luđačkoj košulji. Da li će buduće generacije govoriti: "... beše i Amu. Amu Ajp. Udala se za Bengalca. Skrenula s uma. Umrla mlada. U nekom jeftinom konačištu." Čako je tvrdio da je visoka stopa ludila medu sirijskim hrišćanima cena sklapanja rođačkih brakova. Mamači je tvrdila da nije. Amu sakupi svoju tešku kosu, obmota je oko lica i kroz vlasi pogleda put Starosti i Smrti. Kao srednjovekovni dželat koji posmatra žrtvu kroz proreze na zašiljenoj crnoj kapuljači. Krhki, nagi dželat tamnih bradavica i dubokih jamica na nasmešenim obrazima. Sa sedam strija ostalih iza dvojajčanih blizanaca koje je rodila ona, pod svetlom sveca, uz vesti o izgubljenom ratu. Amu nije toliko plašio kraj njenog puta, koliko put sam. Na njemu nije bilo putokaza. Uz njega nisu rasli drvoredi. Njega nisu šarale senke. Njime se nisu vukle magle. Nad njim nisu kružile ptice. Ni jedna krivina, zavoj ili zaokret nisu ometali, čak ni na tren, jasan vidik put kraja. Ovo je Amu ispunjavalo dubokim užasom, jer ona ne beše žena koja želi da čuje svoju budućnost. Isuviše je se bojala. Ako bi joj neko ponudio ispunjenje želje, ne bi poželela ništa drugo do da Ne Zna. Da ne zna šta joj donosi novi dan. Da ne zna gde bi mogla biti narednog meseca, naredne godine. Za deset godina. Da ne zna gde je krivina na njenom putu i šta je iza nje čeka. A Amu je znala. Ili je mislila da zna, što je jednako loše (jer ako si u snu jeo ribu, znači da si jeo ribu). A ono što je Amu znala (ili mislila da zna) zaudaralo je na teška, kiselkasta isparenja koja su se dizala iz betonskih bačvi "Rajske turšije". Isparenja koja mladost suše, a budućnost spuštaju u rasol. Pod kapuljačom vlastite kose Amu se nasloni na svoj odraz u ogledalu i pokuša da plače. Za sobom. Za Bogom Malih Stvari. Za pošećerenim babicama-bliznakinjama iz svog sna. Tog popodneva - dok je sudbina u kupatilu kovala strahotni plan kako da izmeni put njihove tajnovite majke, dok ih je u Velutinom zadnjem dvorištu čekao čamac, dok je u žutoj crkvi mali slepi miš iščekivao vlastito rođenje - Esta je stajao naglavce na Rahelinoj zadnjici, u sobi njihove majke. U sobi s plavim zavesama, na čije su prozore nasrtale žute ose. U sobi čiji će zidovi uskoro saznati razorne tajne. U sobi u kojoj će Amu biti zaključana. U koju će se Amu zaključati. Čija će vrata razvaliti Čako, mahnit od bola, četiri dana nakon pogreba Sofi Mol. "Odlazi iz moje kuće pre no što te izlomim do poslednje koščice!" 103

Moja kuća, moji ananasi, moja turšija. Rahel će, nakon toga, godinama sanjati isti san: debelog muškarca bez lica koji kleči kraj mrtve žene. Seče joj kosu. Lomi svaku kost u njenom telu. Čak i one najmanje. Koščice prstiju. Usne koščice koje se slamaju kao grančice. Krckrc, tiho su pucketale kosti. Dok je pijanista lomio klavirske dirke. Čak i crne. A Rahel ih je (mada će godinama kasnije, u krematorijumu, osloboditi svoju oznojenu ruku iz Čakovog stiska) volela oboje. I pijanistu i klavir. I ubicu i leš. Dok vrata budu lagano popuštala, Amu će, da bi zaustavila podrhtavanje svojih ruku, ušivati Raheline masnice kojima nije trebalo ušivanje. "Obećajte mi da ćete uvek voleti jedno drugo", reći će i privući decu bliže sebi. "Obećavamo", kazaće Esta i Rahel. Ne nalazeći reči kojima bi joj objasnili da ne postoji Jedno bez Drugog. Dva kamena-blizanca i njihova majka. Dve neme kamenice. Njihova dela vratiće se da ih opustoše. Ali to će se desiti Kasnije. Kas Ni Je. Mukli zvon u bunaru obraslom mahovinom. Treperav i paperjast kao nožica noćnog leptira. Nakratko behu opkoljeni nepovezanim slikama. Kao da je iz života iskliznuo smisao, ostavivši ga rasparčanog. Razjedinjenog. Videli su svetlucanje Amine igle. Boju masnica. Tkanje pokrivača izvezenog plavim koncem. Vrata koja se lagano slamaju. Izdvojene stvari kojima nedostaje značenje. Kao da je, iznenada, iščezla inteligencija koja dešifruje skrivene životne obrasce i vezuje odraz za lik, odblesak za svetio, tkanje za tkaninu, iglu za konac, zidove za sobu, ljubav za strah za bes za kajanje. "Pakuj se i odlazi", reći će Čako, gazeći preko izvaljenih vrata. Nadnoseći se nad njima. S hromiranom kvakom u ruci. Zatečen vlastitom snagom. Vlastitom veličinom. Vlastitom moći da potčini. Vlastitim beskrajnim, razornim bolom. Boja rasutog iverja biće crvena. Amu će podići pogled s nepotrebnog šivenja, uzdrhtala iznutra, mirna spolja. Kutija sa šarenim masnicama ostaće u njenom krilu, u sobi u kojoj će izgubiti svoj Zakonski Status. U sobi u kojoj će (nakon što iz Hajderabada stigne odgovor od Stručnjaka za Blizance) Amu pakovati Estin mali kofer i ranac kaki boje: dvanaest pamučnih prsluka, dvanaest pamučnih bluza kratkih rukava. Esta, evo tvog imena napisanog mastilom. Njegove soknice. Njegove uske pantalone. Njegove košulje špicastih kragni. Njegove bež šimike (iz kojih su stizala ljutita osećanja). Njegove ploče Elvisa Prislija. Njegove tablete kalcijuma i vidalin sirup. Njegovu Besplatnu Žirafu (koju je dobio uz vidalin sirup). Njegov komplet od četiri knjige. Ne, dušice, tamo nema reke, nema gde da se peca. Njegovu Bibliju u beloj kožnoj futroli koja se zatvara rajsferšlusom (za koji beše zakačeno dugme za manžetne od ametista, negdašnje vlasništvo Entomologa Njenog veličanstva). Njegovu šolju. Njegov sapun. Njegov Prevremeni Rođendanski Poklon, koji ne sme da otvori. Četrdeset koverata s papirom za pisanje. Pogledaj, Esta, svuda sam napisala našu adresu. Treba samo da ih zalepiš. Da vidim možeš li sam. I Esta će uredno presaviti vrh koverte, zalepiti ga duž crtica ispod kojih piše Zalepi ovde i podići pogled ka Amu, s osmehom koji će joj slomiti srce. Obećaj mi da ćeš pisati. Čak i kada nema ništa novo. Obećavam, reći će Esta. Ne sasvim svestan položaja u kome se nalazi. Oštrica njegovih zapažanja biće otupljena nenadanim bogatstvom koje mu se našlo u posedu. Beše Njegovo. S njegovim imenom ispisanim mastilom. Biće spakovano u kofer (na kome je pisalo njegovo ime) koji je ležao otvoren na podu spavaće sobe. Sobe u koju će se, godinama kasnije, Rahel vratiti i posmatrati nemog neznanca kako se kupa. I pere svoju odeću okrunjenim svetloplavim sapunom. Zategnutih mišića. Boje meda. S tajnama mora u očima. Sa srebrnom kišnom kapi na uhu. Estapapičačen Kutapen Peter Mon.

104

KOČU TOMBAN Zvuk čende bujao je nad hramom i tišinu sveprisutne noći činio još tišom. Usamljenu, pokislu stazu usamljenijom. Budno drveće budnijim. Kroz drvena vrata visoke bele ograde u dvorište hrama stupila je Rahel, bez daha, s kokosovim orahom u ruci. Bele zidove obrasle mahovinom obasjavala je mesečina. Sve je mirisalo na nedavnu kišu. Žgoljavi sveštenik spavao je na asuri, na uzdignutoj kamenoj verandi. Bakarni tanjir s novčićima beše mu položen kraj uzglavlja, kao crtež iz njegovog stripovanog sna. Po dvorištu behu razbacani odrazi meseca, po jedan u svakoj blatnoj bari. Koču Tomban je okončao svoje ceremonijalno kruženje i ležao zavezan za drveni kolac. Pored njega se pušilo brdo izmeta. Spavao je. Njegova dužnost beše obavljena, njegova creva ispražnjena. Jedna kljova odmarala se na tlu, drugom je pokazivao zvezde. Rahel mu nečujno priđe. Njegova koža beše nabranija no nekad. Više nije bio Koču Tomban. Njegove kljove su porasle. Postao je Velja Tomban. Velika Kljova. Spustila je kraj njega kokosov orah. Namreškani nabor se rastvori, otkrivši tečni sjaj slonovog oka. Pa se zatvori. Duge, meke trepavice vratiše ga snu. Kljova ostade okrenuta zvezdama. Juni nije sezona katakalija. Postoje hramovi koje trupe ni tada ne zaobilaze, ali hram u Ajemenemu ne spada među njih. Danas, međutim, zahvaljujući njegovom geografskom položaju, stvari su se promenile. Igrali su u Ajemenemu da bi odagnali poniženje doživljeno u Srcu Tame. Da bi zaboravili svoje osakaćene nastupe kraj bazena, beg u turizam u begu od gladi. Na povratku iz Srca Tame zaustavljali su se u hramu i molili bogove za oproštaj. Izvinjavali se što pokvariše njihove priče. Unovčiše njihove likove. Proneveriše njihove živote. U ovakvim prilikama ljudska publika beše dobrodošla, ali sasvim nevažna. U prostranom, natkrivenom holu, gde se na kolonade kutambalama oslanjalo srce hrama u kome nekada živeše Plavi Bog s frulom, bubnjari su bubnjali, a plesači plesali. Šarene odore lenjo su se vrtele kroz noć. Rahel sede ukrštenih nogu, oslanjajući se na oblinu belog stuba. Velika bačva kokosovog ulja svetlucala je na treperavom svetlu lampe. Ulje je vraćalo život svetlu. Svetio je životom punilo lampu. Beše nevažno što je priča već počela, jer je katakali odavno otkrio da je tajna Velikih Priča u tome što nema tajni. Velike Priče su one koje smo čuli i želimo da ih čujemo ponovo. One u koje ulazimo kad god nam se prohte. U kojima se na svakom mestu osećamo ugodno. Koje nas ne obmanjuju uzbuđenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenađuju nepredviđenim događajima. Poznate su poput domova u kojima živimo. Poput mirisa kože naših ljubavnika. Kraj nam je poznat, ali slušamo kao da nije. Kao što znamo da ćemo jednog dana umreti, a živimo kao da nećemo. U Velikim Pričama zna se ko živi, ko mre, ko pronalazi ljubav, a ko ne. A opet, želimo da saznamo ponovo. U tome je njihova tajna i njihova čarolija. Za plesača katakalija ove priče su njegova deca i njegovo detinjstvo. U njima je odrastao. One su kuća u kojoj je odgajan i livada na kojoj se igrao. One su njegovi prozori, njegov put ka videlu. Kada priča priču, on se prema njoj vlada kao što bi se vladao prema vlastitom detetu. Zadirkuje je. Kažnjava je. Baca je uvis kao loptu. Kotrlja je po zemlji i baca je ponovo. Smeje joj se jer je voli. Za tren oka s njom preleće svetove, da bi se potom satima zadržao posmatrajući uveli list. Poigravajući se s majmunovim repom. Bez napora prelazi s ratnog pokolja na veselu ženu koja pere kosu u planinskom brzaku. S ushićenja prepredenog rakšase koji smišlja novo zlodelo na Malajalija ornog za širenje slasnog trača. Sa senzualnog prizora žene s odojčetom na zavodljivu obmanu Krišninog osmeha. On otkriva grumen tuge u sreći. Skrivenu ribu srama u moru slave. On kazuje priče o bogovima, ali njegov razboj tka nebožansko, ljudsko srce. Plesač katakalija najlepši je od svih muškaraca. Jer njegovo telo jeste njegova duša. Njegov jedini instrument. Od njegove treće godine strugali su ga i glačali, obrezivali i krotili, pripremajući ga za zadatak kazivanja priča. Sobom nosi čaroliju, ovaj čovek ispod šarene maske, uskovitlanih sukanja. 105

No danas je neživotan. Neostvariv. Proglašen neupotrebljivom robom. Njegova deca mu se rugaju. Čeznu da budu sve što on nije. Gledao ih je kako odrastaju i postaju činovnici i kondukteri u autobusima. Službenici četvrte kategorije, nezavedeni u službene knjige. S vlastitim sindikatima. A on, ostavljen da se klati negde između nebesa i zemlje, ne može da učini što i oni. Ne može da se provlači kroz autobuse, prodaje karte i broji kusur. Ne može da dotrči na zvuk zvonca. Ni da posrče pod poslužavnikom punim čaja i biskvita. U očaju se okreće turizmu. Izlazi na tržište. Sunovraćuje se kao soko, loveći jedino što poseduje. Priče koje kazuje njegovo telo. I pretvara se u Lokalni Začin. U Srcu Tame rugaju mu se svojom dokonom golotinjom i uvezenim nedostatkom pažnje. On obuzdava bes i igra za njih. Uzima honorar. Napija se. Ili puši dobru travu iz Kerale. Od koje se smeje. Zatim se zaustavlja u hramu Ajemenema, zajedno s ostalima. I igra preklinjući bogove za oproštaj. Bez planova, bez Zakonskog Statusa, Rahel je sedela leđa oslonjenih na stub i gledala Karnu kako se moli na obalama Ganga. Karnu, setnog sina Surje, Boga Dana. Plemenitog Karnu. Karnu napuštenog sina. Karnu, najsilnijeg među ratnicima. Te noći Karna je kamenovan. Njegova suknja beše u poderotinama i zakrpama. Na njegovoj kruni nedostajalo je drago kamenje. Njegova somotska bluza beše istanjena od nošenja. Pete mu behu ispucale. Ogrubele. Gležnjevi izgrebani. Ali da je imao jato šminkera koji bi mu uvek bili na usluzi, da je imao agenta, ugovor, procenat od zarade - šta bi bio tada? Varalica. Bogati prevarant. Glumac koji igra ulogu. Da li bi mogao biti Karna? Ili bi se osećao isuviše bezbednim u čauri svog bogatstva? Da li bi novac izrastao kao kora između njega i njegove priče? Da li bi bio u stanju da dotakne svoje srce, svoje skrivene tajne, onako kako to čini sada? Možda ne. Večeras je ovaj čovek opasan. Njegov očaj je potpun. Ova priča je sigurnosna mreža ka kojoj se obrušava i u koju tone poput briljantnog klovna u propalom cirkusu. Samo ga ona spašava da se u svet ne sunovrati kao odronjeni kamen. Ona je njegova boja i njegovo svetio. Pehar u koji se izliva. Ona mu daje oblik. Ustrojstvo. Kroti ga. Prima ga u sebe. I njegovu Ljubav i njegovo Ludilo i njegovu Beskrajnu Sreću. Ironija slučaja je da njegova borba jeste suprotnost glumačkoj borbi. On ne nastoji da se saživi s ulogom, već da od nje utekne. Ali ne može. U njegovom potpunom porazu leži njegova nadmoćna pobeda. On jeste Karna, napušten od sveta. Sam Karna. Neupotrebljiva roba. Princ stasao u nemaštini. Rođen da umre nepravedno, nenaoružan i sam, od ruke vlastitog brata. Veličanstven u nemerljivom beznađu. Moleći se na obalama Ganga. Naduvan, van sebe. Pojavljuje se Kunti. I ona je muškarac, ali muškarac obao i ženstven, muškarac kome su, od dugogodišnjeg igranja ženskih uloga, izrasle grudi. Njeni pokreti su valoviti, puni mekote. I Kunti je naduvana. Od iste trave. Došla je da Karni ispripoveda priču. Karna pognu prelepu glavu i posluša je. Kunti zaigra za njega, zakrvavljenih očiju. Ispriča mu priču o devojci koja beše blagoslovena. Znala je tajnu mantru pomoću koje je mogla da odabere ljubavnika među bogovima. Mlada i nepromišljena, odluči da proveri da li je to moguće. Stade sred pustog polja, podiže glavu ka nebesima i izgovori mantru. Jedva da reči siđoše s njenih lakoumnih usana, pričala je Kunti, a pred njom je već stajao Surja, Bog Dana. Devojka se podade blistavom, mladom bogu, omadijana njegovom lepotom. Nakon devet meseci rodi sina. Beba je rođena okupana svetlom, sa zlatnim minđušama u ušima i sa zlatnom pločom na grudima. Na njoj beše urezan amblem sunca. Mlada majka duboko je volela svog novorođenog sina, reče Kunti, ali beše neudata, te nije mogla da ga zadrži. Stavila ga je u korpu od trske i pustila niz reku. Pronašao ga je Adirata, vozač bojnih kočija. I nadenuo mu ime Karna. Karna podiže pogled prema Kunti. Ko je ona ? Ko je moja mati? Reci mi. Odvedi me do nje. 106

Kunti pognu glavu. Ona je ovde, reče. Stoji pred tobom. Karnin ushit i bes zbog otkrića. Njegov ples prepasti i očaja. Gde si bila, pitao je, kada si mi bila najpotrebnija? Jesi li me ikad držala u naručju? Jesi li me nahranila ? Jesi li me tražila ?Jesi li se pitala gde bih mogao biti? Umesto odgovora, Kunti uze kraljevsko lice u svoje ruke, zeleno lice krvavih očiju, i poljubi ga među obrve. Karna uzdrhta od radosti. Ratnik se pretvori u dete. Od slasti poljupca. Odasla ga po celom svom telu, od jagodica prstiju na rukama do vršaka prstiju na nogama. Poljubac njegove lepe majke. Znaš li koliko si mi nedostajala? Rahel vide kako poljubac kola njegovim venama, vidljiv kao jaje koje putuje niz gušu noja. Poljubac-putnik, puta prekinutog istog trena kada Karna, s nevericom, shvati da mu se majka javlja tek da bi izbavila petoricu drugih, voljenijih, Pandavinih sinova, koji stajahu na rubu neizvesnog, epskog rata sa svojih stotinu rođaka. Njih je Kunti nastojala da zaštiti otkrivajući Karni da mu je mati. Morala je da iznudi obećanje. Pozvala se na Zakone Ljubavi. Oni su tvoja braća. Tvoja krv. Obećaj mi da nećeš ratovati protiv njih. Obećaj mi. Ratnik Karna ovo nije mogao da obeća. Da jeste, pogazio bi drugo obećanje. Sutra će krenuti u rat, a neprijatelji će mu biti Pandavini sinovi. Oni koji ga javno poniziše kao sina bednog vozača bojnih kočija. Posebno Arduna. U pomoć mu je pritekao Durjodana, jedan od stotinu braće iz porodice Kaurava, darovavši mu malu kraljevinu. Karna mu se, zauzvrat, zarekao na doživotnu vernost. Ali Plemeniti Karna nije mogao odbiti majčinu molbu. Zato promeni obećanje. Prozborivši dvosmisleno. Napravivši malu izmenu, izrekavši ne sasvim istu zakletvu. Ovo ti obećavam, Karna je rekao Kunti. Uvek ćeš imati pet sinova. Judištiru neću povrediti. Bima neće umreti od moje ruke. Blizance, Nakulu i Sahadevu, ni taknuti neću. Ali ti Arđunu obećati ne mogu. Ubiću ga, ili će on ubiti mene. Jedan od nas će pasti. Vazduh se uskomeša. Rahel oseti da je Esta stigao. Nije se osvrnula, ali se njome razlete žar. Došao je, pomisli. Ovde je. Sa mnom. Esta se smesti kraj udaljenog stuba. Ovako presedeše predstavu, razdvojeni dahom kutambalama, sjedinjeni pričom. I sećanjem na jednu drugu majku. Vazduh postade topliji. Manje vlažan. Možda veče provedeno u Srcu Tame beše posebno loše. Plesači su plesali kao da ne mogu da se zaustave. Kao deca u zagrejanoj kući koja ih štiti od oluje. Odbijajući da izađu i suoče se s nevremenom. S vetrom i grmljavinom. S pacovima koji jurcaju po razorenom okolišu, s dolarima u očima. Dok se svet oko njih ruši. Izronili su iz jedne priče tek da bi uronili u drugu. Iz priče Karna šabadam - Kamina zakletva - u priču Durjodana vadam, o smrti Durjodane i njegovog brata Dušasane. Beše skoro četiri ujutro kada je Bima sustigao zlog Dušasanu. Čoveka koji je pokušao da javno razodene Draupadi, ženu jednog od braće iz porodice Pandava, koju članovi porodice Kaurava dobiše na kocki. Nekim čudom ljuta samo na muškarce koji su je dobili, ne i na one koji je staviše kao ulog, Draupadi se zarekla da neće svezati kosu sve dok je ne opere u Dušasaninoj krvi. Bima se zakle da će osvetiti njenu čast. Bima je Dušasani preprečio put na bojnom polju već pokrivenom leševima. Borili su se pun sat. Razmenjivali uvrede. Nabrajali zla koja nanesoše jedan drugom. Kada svetlo u lampi poče da treperi i trne, objaviše primirje. Bima dosu ulje, Dušasana očisti oprljeni fitilj. Zatim ponovo zaratiše. Njihova mahnita bitka prelivala se iz kutambalama kovitlajući se po čitavom hramu. Gonili su jedan drugog po dvorištu, mlatarajući papirnim maljevima. Dvojica muškaraca u uskomešanim suknjama i istanjenim somotskim bluzama. Preskakali su preko rasutih odblesaka meseca i nagomilane balege. Kružili oko usnulog slona. Dušasana čas odvažan, čas uplašen. Bima koji se s njim poigrava. Obojica naduvani. Nebo beše poput zdele s ružinim pupoljcima. Siva rupa u Vasioni u obliku slona na tren se trže, utonuvši odmah zatim ponovo u san. U cik zore neman se promeškolji u Bimi. Bubnjevi 107

zabubnjaše jače; vazduh zamuknu, pun pretnje. Estapen i Rahel su, na svetlu mlade zore, gledali kako Bima ispunjava zakletvu datu Draupadi. Udarcima je oborio Dušasanu na tle. Maljem je tukao svaki delić njegovog nemoćnog tela, sve dok ne uminu i poslednji trzaj. Poput kovača koji udara jogunastu metalnu ploču. Pomno ravnajući svako ispupčenje i udubljenje. Nastavio je da ga ubija dugo nakon što beše mrtav. Zatim mu golim rukama raspori grudi. Iščupa mu utrobu i stade da loče krv pravo iz pehara rasporenog tela. Njegove obeznanjene oči caklile su se od jarosti, mržnje i luđačkog zadovoljenja. Klokotavi mehurići krvi crveneli su mu se među zubima. Kada je utažio žed ustade, s krvavom iznutricom ovijenom oko vrata poput šala, i pohita da potraži Draupadi i okupa je u svežoj krvi. Oko njega je i dalje lelujala pomama, neprimirena ubistvom. Ludilo beše prisutno tog jutra. Pod zdelom s ružinim pupoljcima. Ne gluma. Estapen i Rahel su ga prepoznali. I ranije su ga videli na delu. Nekog drugog jutra. Na nekoj drugoj pozornici. Drugu vrstu mahnitosti (sa stonogama na đonovima). Divljačka ekstravagancija ovog odgovarala je okrutnoj ogoljenosti onog. Sedeli su tamo, Tišina i Praznina, zamrznuti dvojajčani fosili, s čvorugicama iz kojih nisu nikli rogovi. Razdvojeni dahom kutambalama. Zatočeni u glibu priče, koja i beše i ne beše njihova. Koja započe nečim sličnim redu i poretku, ritnuvši se, zatim, poput usplahirenog konja i odjurivši put bezumlja. Koču Tomban se prenu iz sna i brižljivo prepolovi svoj jutarnji kokos. Plesači katakalija skinuše šminku i odoše kućama da premlate žene. Čak i Kunti, obao i prsat. Svuda naokolo budio se grad prerušen u seoce. Starac se prenu i otetura do peći da zagreje pobibereno kokosovo ulje. Drug Pilaj. Ajemenemski jajolomac i profesionalni kajganoljubac. Čudnom igrom slučaja, baš on je upoznao blizance s katakalijem. Uprkos Kočama Bebinom protivljenju, vodio ih je, zajedno s Lenjinom, na celonoćne predstave u hram, gde je ostajao s njima do zore objašnjavajući im jezik i pokrete katakalija. Beše im šest godina kada su s njim odgledali ovu istu priču. On im je predstavio Raudra Bimu - pomahnitalog, krvožednog Bimu u potrazi za smrću i osvetom. "On traga za zveri koja živi u njemu", rekao je drug Pilaj - njima, uplašenoj deci razrogačenih očiju - kada je inače dobroćudni Bima počeo da zavija i reži. Drug Pilaj im nije rekao za kojom zveri. Možda je, u stvari, hteo da kaže da Bima traga za čovekom koji živi u njemu, jer zacelo nema te zveri koja bi ovladala bezgraničnom, večito novom veštinom ljudske mržnje. Nema te zveri koja se može nositi s takvom silinom i moći. Zdela s ružinim pupoljcima se zamagli i odasla na zemlju sivu kišicu. Esta i Rahel izađoše kroz kapiju u času kada je drug Pilaj ušao, sjajan od uljane kupke. Čelo je namazao kremom od sandalovine. Kapljice kiše stajale su na njegovoj nauljenoj koži kao perle. Na dlanovima je nosio tek uzbrane cvetove jasmina. "Oho!", reče piskutavim glasom. "Tu ste! Znači, još vas zanima vaša indijska kultura! Dobrodobro. Vrlo dobro." Blizanci, ni učtivi, ni neučtivi, ne rekoše ništa. Zajedno pođoše kući. On i Ona. Mi i Mi.

PESIMISTA I OPTIMISTA Čako se premestio u Papačijevu radnu sobu, kako bi Sofi Mol i Kočama Margaret mogle da borave u njegovoj sobi. Soba beše mala, s prozorom okrenutim ka neuglednoj, prilično 108

zapuštenoj plantaži kaučuka koju je velečasni Džon I. Ajp kupio od svog suseda. Jedna vrata vodila su u kuću, a druga (koja je Mamači napravila kako bi Čako, na diskretan način, mogao da zadovoljava svoje "muške potrebe") u bašticu sa strane. Sofi Mol je spavala na malom pomoćnom ležaju koji beše postavljen pokraj velikog kreveta. Glava joj je bila ispunjena zujanjem ventilatora na plafonu. Plavosivoplave oči iznenada se otvoriše. Raz Buđene. Raz Dragane. Raz Igrane. San bi otpušten po kratkom postupku. Prvi put od kada je Džo poginuo nije pomislila na njega odmah po buđenju. Pogledala je po sobi. Micale su joj se samo oči. Kao u pauka koji, uhvaćen na neprijateljskoj teritoriji, kuje plan za spektakularan beg. Na Čakovom stolu stajala je vaza s neobično aranžiranim, već klonulim hibiskusima. Zidovi behu puni knjiga. Vitrina puna polomljenih aviončića. Skrhanih leptira molećivih očiju. Drvenih žena zloćudnog kralja, koje čame uklete kobnom drvenom kletvom. Zatočene. Samo jedna od njih, njena mati Margaret, utekla je u Englesku. Soba se vrtela u nepomičnom, hromiranom središtu srebrnkastog ventilatora. Gušter boje nedopečenog keksa znatiželjno ju je posmatrao. Pomislila je na Džoa. Nešto se u njoj strese. Sklopila je oči. Nepomično, hromirano središte ventilatora vrtelo joj se u glavi. Džo je umeo da hoda na rukama. A kada je vozio bicikl nizbrdo, znao je da vetrom napuni košulju. Na krevetu do nje i dalje je spavala Kočama Margaret. Ležala je na leđima, ruku sklopljenih na trbuhu. Prsti joj behu otečeni, te se činilo da je burma steže. Obrazi su joj skliznuli s obe strane lica. Njene jagodice behu visoke i istaknute, a usta povučena nadole, u neveselom osmejku koji jedva da je otkrivao zube. Počupala je nekad guste obrve, načinivši od njih trenutno moderne tanušne lukove koji su licu davali pomalo iznenađen izraz čak i u snu. Ostali izrazi njenog lica izranjali su s obrvama koje su, lagano, iznova rasle. Lice joj beše zarumenjeno, čelo sjajno. Pod rumenilom je vrebalo bledilo. Odagnana tuga. Izgužvan tanki materijal sintetičke teget-bele haljine na cvetiće klonulo joj je pokrivao telo, uspinjući se preko grudi i ponirući u udubljenje između njenih dugih, snažnih nogu, kao da i sama haljina, nesviknutna na vrućinu, beše željna sna. Na noćnom stočiću, u srebrnom ramu, stajala je crno-bela venčana fotografija Čaka i Kočame Margaret. Fotografija beše snimljena pred crkvom u Oksfordu. Provejavao je sneg. Prve pahulje rasule su se po ulici i pločniku. Čako je bio obučen kao Nehru. Nosio je beli čuridar i crni šervani. Ramena mu behu posuta snegom. Imao je ružu u reveru i maramicu savijenu u trougao u džepu. Obuo je uglačane crne koledž-cipele. Izgledao je kao da se smeje sebi i načinu na koji je odeven. Kao da je na maskenbalu. Kočama Margaret je nosila dugu haljinu od penastog materijala i jeftin ukras u kratkoj, kovrdžavoj kosi. Veo joj beše podignut s lica. Bila je visoka koliko i on. Izgledali su srećni. Vitki i mladi, čkiljili su pred svetlom koje im je išlo u oči. Njene guste, tamne obrve behu skupljene, čineći lepu suprotnost s čipkastom belinom venčanice. Ličila je na namršteni oblak s obrvama. Iza njih je stajala krupna, starija žena debelih članaka, u kaputu zakopčanom do grla. Majka Kočame Margaret. Pored nje su stajale njene dve unuke u hulahopkama, kariranim suknjama na falte i s istim šiškama. Obe su se smejuljile držeći ruke na ustima. Majka Kočame Margaret gledala je u stranu, van fotografije, kao da bi radije bila negde drugde. Otac Kočame Margaret odbio je da prisustvuje venčanju. Nije voleo Indijce, smatrao ih je podmuklim, nepoštenim svetom. Nije mogao da veruje da mu se kći udaje za jednog od njih. U desnom uglu fotografije video se muškarac koji je gurao bicikl uz pločnik, osvrnuvši se da bolje pogleda par. U vreme kada je upoznala Čaka, Kočama Margaret je radila kao kelnerica u oksfordskoj 109

kafeteriji. Njena porodica živela je u Londonu. Otac joj beše vlasnik pekare, dok je majka radila u salonu za šivenje šešira. Godinu dana ranije Kočama Margaret se iselila iz roditeljskog doma, bez nekog posebnog razloga osim mladalačke želje za osamostaljenjem. Nameravala je da se zaposli, zaradi novac za pohađanje pedagoške akademije i zatim potraži posao u nekoj školi. U Oksfordu je delila stan s drugaricom. Takođe kelnericom, u drugoj kafeteriji. Učinivši ovaj korak, Kočama Margaret je shvatila da postupa upravo onako kako su želeli njeni roditelji. Suočena s Pravim Svetom, grčevito se držala starih, dobro upamćenih pravila. Osim sebe same, više nije imala nikog protiv koga bi se bunila. Ako se izuzme činjenica daje povremeno malo glasnije puštala gramofon, u Oksfordu je nastavila da vodi mali, skučen život, od kojeg je želela da pobegne. Sve dok, jednoga jutra, u kafeteriju nije ušao Čako. Beše to leto završne godine njegovih studija. Bio je sam. Njegova izgužvana košulja bila je nakrivo zakopčana. Pertle mu behu odvezane. Njegova kosa, spreda brižljivo začešljana i zalizana, pozadi je podsećala na ukrućen bodljikavi oreol. Ličio je na neuredno, blaženo bodljikavo prase. Bio je visok. Uprkos neuglednoj garderobi (neodgovarajućoj kravati, iznošenom kaputu), Kočama Margaret zapazi da je lepo građen. Činilo se da ga okolina zabavlja. Žmirio je kao da pokušava da pročita udaljeni natpis, zaboravivši da stavi naočare. Uši su mu štrčale iz kose kao drške na šolji. Njegova atletska grada i neuredna spoljašnjost nisu išli jedno uz drugo. Jedino su sjajni, radosni obrazi ukazivali da se u njemu krije debeo muškarac. Nije posedovao ni trunku kolebljivosti ili pokajničke nelagodnosti koji se obično očekuju od neurednih, odsutnih ljudi. Izgledao je raspoloženo, kao da beše sa zamišljenim prijateljem u čijem društvu uživa. Zauzeo je mesto kraj prozora i seo oslonivši lakat na sto, a glavu na ruku. Gledao je smešeći se po praznoj kafeteriji, kao da se bavi mišlju da zapodene razgovor s nameštajem. S istim prijateljskim osmehom naručio je kafu, mada se činilo da nije ni primetio visoku kelnericu gustih obrva koja je zapisala njegovu narudžbu. Žacnula se kada je sipao dve pune kašike šećera u belu kafu. Zatim je naručio jaja na oko i tost. I još kafe i džem od jagoda. Kada se vratila s narudžbom, rekao je, kao da nastavlja ranije započeti razgovor: "Da li si čula vic o čoveku koji je imao sinove blizance?" "Ne", odgovorila je, spuštajući njegov doručak na sto. Iz nekog razloga (zbog urođene opreznosti ili instinktivne uzdržanosti prema strancima), nije pokazala živo zanimanje za vic o Čoveku sa Sinovima Blizancima. Čaku to nije smetalo. "Jedan čovek je imao sinove blizance", rekao je Kočami Margaret. "Pita i Stjuarta. Pit beše Optimista, a Stjuart Pesimista." Povadio je jagode iz džema i poređao ih na rub tanjira. Ostatak džema debelo je namazao na tost s puterom. "Za trinaesti rođendan otac je poklonio Stjuartu - Pesimisti - skup sat, stolarski alat i bicikl." Čako je podigao glavu prema Kočami Margaret, proveravajući da li ga sluša. "A Pitu, Optimisti, napunio je sobu konjskom balegom." Čako je stavio jaja na oko na tost, zgnječio sjajna, drhtava žumanca i razmazao ih kašikom po džemu od jagoda. "Čim je Stjuart otvorio svoje poklone, počeo je da gunđa. Nije želeo stolarski alat, nije mu se dopadao sat, a bicikl nije imao odgovarajuće gume." Kočama Margaret je prestala da ga sluša, zaokupljena posmatranjem neobičnog rituala koji se odvijao na njegovom tanjiru. Tost, premazan džemom i jajima, beše isečen na jednake četvorouglove. Jagode izvađene iz džema ponovo su sazvane, jedna po jedna, i isečene na sitne komadiće. "Kada je otac ušao u sobu Pita, Optimiste, nije mogao da ga vidi, ali je začuo zvuk užurbanog kopanja i otežanog disanja. Konjska balega letela je na sve strane." Čako je počeo da se trese od uzdržanog smeha, bližeći se kraju svog vica. Rukama koje su se smejale spustio je po komadić jagode na svaki svetložuto-crveni četvorougao tosta, tako 110

da je sadržaj tanjira podsećao na neprivlačnu zakusku koju bi neka starica poslužila usred partije karata. "'Šta to radiš, za boga miloga?', dreknuo je otac na Pita." So i biber posuti su na četvorougaonike tosta. Čako napravi pauzu pre završnice, smejući se prema Kočami Margaret, koja se smešila prema njegovom tanjiru. "Duboko iz balege začu se glas: 'Slušaj, oče', rekao je Pit, 'čim je ovoliko govana, mora da se tu negde krije i poni.'" Držeći nož i viljušku u rukama, Čako se zavali u stolicu, usred praznog kafea, i prsnu u piskav, štucav, zarazan smeh debelog muškarca, dok su mu se suze slivale niz obraze. Kočama Margaret se osmehnu, mada je propustila veći deo vica. Zatim poče da se smeje njegovom smehu. Njihov smeh hranio se samim sobom, uspinjući se ka histeričnom grohotu. Kada je ušao vlasnik kafeterije, ugledao je mušteriju (ne preterano poželjnu) i kelnericu (tek umereno poželjnu) zaključane u spirali gromoglasnog, nezaustavljivog smeha. U međuvremenu, druga (stalna) mušterija je, neprimećena, čekala da bude uslužena. Vlasnik je uz glasan zveket obrisao već obrisane čaše i bučno spustio posude na šank, iskazujući svoje nezadovoljstvo Kočamom Margaret. Ona pokuša da se sabere i primi narudžbu. Međutim, oči su joj suzile, s naporom je zaustavljala novi napad smeha, te gladni gospodin koji je naručivao doručak podiže pogled s jelovnika i stisnu tanke usne u nemom negodovanju. Krišom je pogledala prema Čaku, koji ju je posmatrao s osmehom. S ludo prijateljskim osmehom. Završio je s doručkom, platio i otišao. Gazda je prekorio Kočamu Margaret i održao joj predavanje o Kafeterijskoj Etici. Izvinila mu se. Zaista je žalila zbog svog ponašanja. Iste večeri, posle radnog vremena, s nelagodnošću je razmišljala o ovom događaju. Obično beše pribrana, nesklona da se upusti u neobuzdano smejanje s potpunim neznancem. To joj se činilo kao preterano blizak, intiman čin. Pitala se šta ju je nateralo na takav smeh. Vic nije, to je znala. Setila se Čakovog smeha. Osmejak dugo ne napusti njene oči. Čakove posete kafeteriji su učestale. Uvek je stizao s nevidljivim pratiocem i s prijateljskim smeškom. Kada ga je usluživala druga kelnerica, očima je tražio Kočamu Margaret i krišom s njom razmenjivao osmehe, prizivajući zajedničku uspomenu na njihov Smeh. Kočama Margaret je shvatila da se veseli posetama Raščupanog Bodljikavog Praseta. Bez uzbuđenja, ali s rastućom naklonošću. Saznala je da je stipendista iz Indije. I da vesla za klub Baliol. Do samog dana venčanja nije mogla da veruje da će pristati da se uda za njega. Posle nekoliko meseci zajedničkih izlazaka, Čako poče da je krijumčari u svoje odaje, u kojima je živeo kao bespomoćni princ u izgnanstvu. Uprkos nadljudskim naporima njegove čistačice, soba mu beše večito prljava. Knjige, prazne vinske flaše, prljavo rublje i opušci ležali su razvejani po podu. Bilo je opasno otvarati ormare, jer su se iz njih obrušavali odeća, obuća i knjige, a neke njegove knjige behu dovoljno teške da nanesu ozbiljne povrede. Kočama Margaret se odrekla svog majušnog, preglednog života, prihvativši ovaj barokni urnebes, uz tihi uzdah toplog tela koje uranja u ledenu vodu. Ispod kože Raščupanog Bodljikavog Praseta otkrila je ojađenog Marksistu u sukobu s nemogućim, neizlečivim Romantičarom koji je zaboravljao svece, lomio vinske čaše i izgubio prsten. I vodio ljubav sa strašću koja joj je oduzimala dah. Oduvek je sebe smatrala prilično nezanimljivom devojkom punačkog struka i debelih gležnjeva. Ni posebno ružnom, ni posebno lepom. Ali kada beše s Čakom, stare granice su se pomerale. Vidici su se otvarali. Nikada ranije nije upoznala čoveka koji je govorio o svetu - o onome što svet jeste, što je bio i što bi, po njegovom mišljenju, mogao biti - na način na koji drugi ljudi koje je poznavala govore o svojim poslovima, prijateljima ili vikendima na plaži. U Čakovom društvu Kočama Margaret se osećala kao da joj je duša utekla iz skučenog pritvora 111

njene ostrvske domovine u široka, šarolika prostranstva njegove. Kao da čitav svet pripada njima i leži poput žabe na stolu za disekciju, čekajući da bude proučen. Za godinu dana, koliko ga je poznavala pre venčanja, otkrila je u sebi malo čarolije i nakratko se osetila kao razdragani duh oslobođen iz boce. Beše, možda, premlada da shvati da njena ljubav prema Čaku nije ništa drugo do neodlučno, bojažljivo prihvatanje sebe same. Za Čaka je Kočama Margaret bila prva devojka u njegovom životu. Ne samo prva žena sa kojom je spavao, već i prvi pravi prijatelj. Najviše mu se dopadala njena samodovoljnost. Možda ovo i ne beše tako retka osobina za prosečnu Engleskinju, ali se Čaku činila izuzetnom. Sviđalo mu se što se Kočama Margaret ne oslanja na njega. Što nije siguran u njena osećanja. Što do poslednjeg časa ne zna da li će se udati za njega. Voleo je način na koji se uspravljala u postelji, naga, okretala mu duga bela leđa, gledala na sat i govorila trezvenim glasom: "Jao, moram da požurim!" Voleo je način na koji je vozila svoj rasklimatani bicikl na posao. Podsticao je razlike u njihovim mišljenjima i radovao se u sebi njenim povremenim izlivima negodovanja zbog njegove aljkavosti. Beše joj zahvalan što ne želi da se brine o njemu. Što se ne nudi da čisti za njim. Što ne izigrava njegovu majku, koje beše sit. Počeo je da zavisi od Kočame Margaret, jer ona nije zavisila od njega. Obožavao ju je jer ga nije obožavala. O njegovoj porodici Kočama Margaret je znala veoma malo. Tokom boravka u Oksfordu, Čako je, zapravo, veoma retko mislio na svoju porodicu. Mnogo toga se dešavalo u njegovom životu, a Ajemenem mu se činio predalekim. Reka premalom. Riba malobrojnom. Ništa ga nije podsticalo da ostane u vezi s roditeljima. Njegova stipendija bila je izdašna. Novac mu nije manjkao. Beše silno zaljubljen u svoju ljubav prema Kočami Margaret, te u njegovom srcu ne ostade mesta ni za koga drugog. Mamači mu je redovno pisala, detaljno opisujući mučne svađe s Papačijem i izlažući brige za Aminu budućnost. Gotovo nijedno pismo nije pročitao do kraja. Katkad se nije trudio ni da ih otvori. Nikada nije odgovorio pismom. Čak i kada ih je jedanput posetio (i sprečio Papačija da premlati njegovu majku bakarnom vazom, nakon čega je stolica za ljuljanje usmrćena na mesečini), jedva da beše svestan očevog poniženja, majčinog udvostručenog obožavanja i iznenadne sestrine lepote. Došao je i otišao u snu, žudeći za trenutkom kada će ponovo ugledati devojku dugih, belih leđa, koja ga je čekala. Iste zime kada se vratio s koledža (prošavši loše na ispitima), Čako i Kočama Margaret su se venčali. Bez pristanka njene porodice. Bez znanja njegove. Doneli su odluku da žive u stanu Kočame Margaret (iseljavajući Drugu Kelnericu, iz Druge Kafeterije) dok on ne nađe posao. Vreme za venčanje nije moglo biti gore. Ruku podruku s pritiscima svakodnevice došla je i oskudica. Stipendija prestade da stiže. Valjalo je plaćati punu stanarinu. S prestankom veslačkih treninga pristigla je neočekivana, preuranjena, sredovečna gojaznost. Čako postade Debeli Muškarac, s telom koje je odgovaralo njegovom smehu. Nakon godinu dana bračnog života, čar Čakove studentske aljkavosti izbledela je u očima Kočame Margaret. Više je nije zabavljala činjenica da ju je, po povratku s posla, stan čekao u istom prljavom haosu. Da mu ni na kraj pameti nije padalo da namesti krevet ili opere odeću i sudove. Da se nije izvinjavao zbog nove sofe koju je progoreo cigaretom. Da beše nesposoban da zakopča svu dugmad, veže kravatu i zaveže pertle pre no što pođe u potragu za poslom. Nakon godinu dana bila je spremna da žabu na stolu za disekciju trampi za neke sitne, praktične ustupke - za zaposlenog muža, na primer, i za čistu kuću. Konačno je Čako pronašao kratkotrajan, loše plaćen posao u Odeljenju za prekomorsku trgovinu pri Indijskom odboru za trgovinu čajem. U nadi da će napredovati u službi, Čako se s Kočamom Margaret preselio u London. U još manji i bedniji stan. Roditelji Kočame Margaret odbili su da je vide. Upravo je otkrila da je u drugom stanju, kada je srela Džoa. On je bio stari školski drug njenog 112

brata. U vreme kada su se upoznali, Kočama Margaret beše lepša no ikad. Trudnoća je podarila rumenilo njenim obrazima i sjaj njenoj gustoj, tamnoj kosi. Uprkos bračnim problemima, nosila je u sebi skriveni ushit, opčinjenost vlastitim telom kakva se katkad javlja kod trudnih žena. Džo je bio biolog. Upravo je pripremao treće izdanje Biološkog rečnika za malu izdavačku kuću. Džo je bio sve što Čako nije. Pouzdan. Zaposlen. Mršav. Kočama Margaret mu se okrenula poput biljke koja se u mračnoj sobi okreće mlazu svetla. U nemogućnosti da nađe novi posao, Čako je obavestio Mamači o ženidbi i zamolio je da mu pošalje novac. Mamači je, očajna, u tajnosti založila svoj nakit i poslala novac Čaku u Englesku. Ne beše dovoljno. Nikad ne beše dovoljno. Odmah po rođenju Sofi Mol, Kočama Margaret je shvatila da, za svoje dobro i dobro svoje kćeri, mora da napusti Čaka. Zamolila ga je za razvod. Čako se vratio u Indiju, gde je s lakoćom našao posao. Nekoliko godina predavao je na Hrišćanskom koledžu u Madrasu, da bi se po Papačijevoj smrti vratio u Ajemenem, donoseći sa sobom mašinu za zatvaranje tegli, veslo i slomljeno srce. Mamači je s radošću dočekala Čakov povratak u svoj život. Hranila ga je, ušivala mu dugmad, vodila računa da u njegovoj sobi uvek ima sveže ubranog cveća. Čaku beše potrebno majčino obožavanje. Štaviše, zahtevao ga je, a opet ju je zbog toga prezirao, kažnjavajući je u potaji. Počeo je da se diči svojom gojaznošću i nebrigom za fizički izgled. Oblačio je jeftine, šarene sintetičke košulje preko belog mundua i obuvao najružnije plastične sandale koje beše moguće nabaviti. Kada je Mamači imala goste, rođake ili stare prijatelje iz Delhija, Čako se pojavljivao za njenim ukusno nameštenim trpezarijskim stolom - ukrašenim raskošnim buketima orhideja i najlepšim porcelanskim posuđem - čačkajući staru krastu ili češući velike, potamnele bradavice koje je odnegovao na laktovima. Omiljena meta mu behu Kočama Bebini gosti, katolički biskupi ili sveštenici koji su svraćali da nešto prezalogaje. Čako je u njihovom prisustvu izuvao sandale i vetrio ogavni gnojavi čir na stopalu. "Bože, smiluj se ovom sirotom gubavcu", govorio je, dok je Kočama Beba očajnički nastojala da skrene njihovu pažnju cupkajući im iz brada mrvice keksa i parčiće banane. Ali najstrašnija tajna kazna kojom je Čako kažnjavao Mamači, kazna koja ju je najviše vređala, beše Čakova priča o Kočami Margaret. O njoj je govorio često i s naročitim ponosom. Kao da joj se divio što se razvela od njega. "Zamenila me je boljim čovekom", govorio je Mamači, a ona bi se zgrčila kao da je ocrneo nju, a ne sebe samog. Kočama Margaret je pisala redovno, prenoseći Čaku novosti o Sofi Mol. Uveravala ga je da je Džo divan, brižan otac i da je Sofi Mol veoma vezana za njega, što je Čaka istovremeno i radovalo i rastuživalo. Kočama Margaret beše srećna sa Džoom. Verovatno srećnija no što bi bila da nije provela nekoliko divljih, nesigurnih godina sa Čakom. O Čaku je mislila s toplinom, ali bez žaljenja. Nije mogla ni da nasluti koliko duboko ga je povredila, jer je i dalje o sebi mislila kao o običnoj ženi, a o njemu kao o nesvakidašnjem muškarcu. Kako Čako ni onda, a ni kasnije nije pokazao svoju patnju ni slomljeno srce, Kočama Margaret je verovala da njihov brak za njega beše pogrešan koliko i za nju. Kada mu je rekla za Džoa, otišao je sa žaljenjem, ali mirno. Sa svojim nevidljivim pratiocem i prijateljskim osmehom. Redovno su se dopisivali, a njihov odnos sazrevao je s godinama koje su prolazile. Za Kočamu Margaret prerastao je u ugodno, odano prijateljstvo. Za Čaka to beše način, jedini način, da ostane u vezi s majkom svog deteta i jedinom ženom koju je ikada voleo. Kada je došlo vreme da Sofi Mol krene u prvi razred, Kočama Margaret je završila učiteljsku školu i dobila posao učiteljice u Klapamu. Za Džoovu nesreću čula je u zbornici. Vest joj je saopštio mladi policajac ozbiljnog lika, držeći šlem u rukama. Izgledao je neobično 113

smešno, kao loš glumac na audiciji za dramsku ulogu. Kočama Margaret se instinktivno osmehnula čim ga je ugledala. Zbog Sofi Mol, ako ne i zbog sebe same, Kočama Margaret je dala sve od sebe da se prisebno suoči s tragedijom. Da se pretvara da se prisebno suočava s tragedijom. Na poslu nije uzela slobodne dane. Starala se da školske obaveze Sofi Mol budu ispunjene - Završi domaći. Pojedi jaje. Ne, ne možemo da ne idemo u školu. Svoju teskobu skrivala je pod maskom žustre, preduzimljive učiteljice. Rupa u Vasioni u obliku stroge učiteljice (koja katkad lupa šamare). Ali kada je primila Čakovo pismo u kome ih je pozivao da dođu u Ajemenem, nešto u njoj uzdahnu i sede. Uprkos svemu što se desilo između nje i Čaka, na svetu ne beše osobe s kojom bi radije provela Božić. Što je više razmišljala o toj ideji, to joj se činila privlačnijom. Ubedila je sebe da bi putovanje u Ajemenem bilo prava stvar za Sofi Mol. I tako, svesna da će se njeni prijatelji i kolege začuditi kada čuju da juri prvom mužu čim je drugi preminuo, Kočama Margaret podiže svoju ušteđevinu i kupi dve avionske karte. London - Bombaj - Kočin. Ova odluka proganjaće je do kraja života. Ponela je u grob sliku malenog tela svoje kćeri ispruženog na kauču gostinske sobe u Ajemenemu. Već izdaleka beše jasno da je mrtva. Ne bolesna, ne usnula. Zbog načina na koji je ležala. Zbog ugla pod kojim joj udovi behu savijeni. Zbog neprikosnovene nadmoći Smrti. Zbog njenog užasavajućeg mira. Zelene trave i rečno blato upleli su se u njenu lepu crvenosmeđu kosu. Upali kapci behu joj izranjavljeni od ribljih zuba. (O, da, takve su ribe dubokih voda. Nema šta ne bi okusile.) Na njenom bledoljubičastom somotskom prsluku pisalo je iskošenim, veselim slovima: Raspust! Od predugog boravka u vodi koža joj beše namreškana kao palac nadničara. Utopljena sirena koja je zaboravila da pliva. Srebrni naprstak stisnut u njenoj maloj šaci, za dobru sreću. Malena ispičutura iz naprstka. Stanovnica kovčega na točkovima. Kočama Margaret nikada nije oprostila sebi što je povela Sofi Mol u Ajemenem. Što ju je ostavila samu preko vikenda, kada su ona i Čako otišli u Kočin da potvrde rezervacije za povratak.

BEŠE OKO DEVET UJUTRO kada je do Mamači i Kočama Bebe stigla vest da je na površinu reke isplivalo telo bele devojčice, tamo gde se Minačal širi i primiče rukavcima. Niko nije znao gde su Esta i Rahel. Nijedno od troje dece nije se tog jutra pojavilo da popije šolju mleka. Kočama Beba i Mamači pomisliše da su, možda, otišli da se okupaju u reci. Ovo ih zabrinu, jer je kiša lila celog proteklog dana i dobar deo noći. Znale su da reka može da bude opasna. Kočama Beba posla Koču Mariju da ih potraži, ali se ova vrati sama. U haosu koji je nastao nakon posete Velje Papena niko nije mogao da se seti kada je poslednji put video decu. U tim trenucima na njih niko nije ni pomislio. Mogli su biti odsutni cele noći. Amu još uvek beše zaključana u svojoj sobi. Kočama Beba je imala ključ. Kroz vrata upita Amu da li možda zna gde bi deca mogla biti. Nastojala je da prikrije paniku i pitanju da neobavezan prizvuk. Nešto lupi u vrata. Amu beše van sebe od besa i neverice pred onim što ju je snašlo. Bila je zaključana kao porodična luđakinja u srednjovekovnom domaćinstvu. Tek kasnije, kada se svet obrušio na njih, kada su telo Sofi Mol doneli u Ajemenem i kada ju je Kočama Beba otključala, kroz sito Aminog besa stala je da sipi spoznaja o onome što se dogodilo. Strah i zebnja primoraše je da se sabere. I tek tada se seti reči koje je izgovorila 114

kada su blizanci došli do vrata njene spavaće sobe i pitali je zašto je zaključana. Brzopleto izrečenih, nepromišljenih reči. "Zbog vas!", ciknula je Amu. "Da nije vas, ne bih bila ovde! Ništa od ovoga se ne bi desilo! Ja ne bih bila ovde! Bila bih slobodna! Trebalo je da vas ostavim u sirotištu čim sam vas rodila! Vi ste kamenje oko mog vrata!" Nije mogla da ih vidi kako čuče kraj vrata. Iznenađena Lokna i Palmica u Ljubavi-uTokiju. Smeteni blizanci-ambasadori bogznačega. Njihove ekselencije ambasadori E. Pelvis i Ž. Bubica. "Odlazite odavde!", rekla je Amu. "Odlazite i ostavite me na miru!" Tako i učiniše. Kada umesto odgovora na pitanje o deci začu tup udarac o vrata, Kočama Beba se udalji. U njoj je rasla plima užasa dok je povlačila očiglednu, logičnu i sasvim pogrešnu vezu između događaja od protekle noći i nestanka dece. Kiša je počela da pada rano prethodnog popodneva. Vreli dan se nenadano smračio; nebo je zapljeskalo i počelo da tutnji. Koču Marija, u bezrazložno lošem raspoloženju, stajala je u kuhinji na niskoj hoklici i divljački čistila veliku ribu, sred smrdljive mećave riblje krljušti. Njene zlatne minduše žestoko su se vrtele. Srebrna krljušt razletela se po kuhinji padajući po čajnicima, zidovima, nožićima za povrće, frižideru. Pravila se da ne primećuje Velju Papena, koji je stajao drhteći na kuhinjskim vratima, mokar do gole kože. Njegovo pravo oko beše zakrvavljeno. Činilo se da je pio. Stajao je tako desetak minuta, čekajući da bude primećen. Kada je Koču Marija završila sa čišćenjem ribe i nasrnula na luk, nakašljao se i zamolio da vidi Mamači. Koču Marija pokuša da ga otera, ali se nije dao. Svaki put kada bi otvorio usta miris rakije zapahnuo bi Koču Mariju svom snagom. Nikada ga nije videla u takvom stanju. Gotovo da ga se uplašila. Pretpostavila je šta bi moglo biti posredi i zaključila da je najbolje da pozove Mamači. Zatvorila je kuhinjska vrata, ostavljajući Velju Papena da se pijano klati na pljusku. Mada je bio decembar, pljuštalo je kao da je jun. Ciklonska nepogoda, pisale su novine narednog dana. Ali tada više niko ne beše u stanju da čita novine. Možda je kiša dovela Velju Papena do kuhinjskih vrata. U očima praznovernog čoveka ova neuobičajena, neumoljiva provala oblaka mogla je ličiti na predskazanje razjarenog Boga. U očima pijanog praznovernog čoveka ličila je na početak kraja sveta. Što je, u neku ruku, i bila. Mamači je ušla u kuhinju obučena u podsuknju i ružičastu kućnu haljinu, a Velja Papen se popeo uz kuhinjske stepenice i ponudio joj svoje veštačko oko. Držao ga je na dlanu. Rekao je da ga ne zaslužuje i da želi da joj ga vrati. Levi kapak klonuo mu je preko prazne očne duplje, u nepomičnom, monstruoznom migu. Kao da je sve što će reći tek deo brižljivo smišljene neslane šale. "Šta je bilo?" upita Mamači i ispruži ruku, misleći da joj Velja Papen, iz nekog razloga, vraća kilogram pirinča koji mu je dala tog jutra. "To je njegovo oko", reče Koču Marija glasno, očiju suznih od luka. Ali Mamači je već dotakla stakleno oko. Ustuknuvši pred njegovom klizavom površinom. Sličnom slinavom mermeru. "Da li si pijan?", ljutito uzviknu Mamači put kišnih kapi. "Kako se usuđuješ da mi izađeš na oči u takvom stanju?" Odbauljala je do sudopere i sapunom sprala sluzave sokove paravanovog oka. Kada je završila, omirisa svoje ruke. Koču Marija pruži Velji Papenu staru kuhinjsku krpu. Nije izustila ni reč kada se popeo na najviši stepenik, gotovo ušavši u njenu Dodirljivu kuhinju, i tu se obrisao, zaklonjen od kiše. Kada se primirio, Velja Papen vrati oko u duplju i poče da govori. Najpre je potanko nabrojao usluge koje je Mamačina porodica učinila njegovoj. Generacija za generacijom. Kako je, daleko pre no što je to palo na pamet komunistima, velečasni Džon Ajp njegovom ocu Kelanu dao pravo na zemlju, na kojoj i danas žive. Kako je Mamači platila za njegovo oko. Kako je pomogla Veluti da se odškoluje i zaposlila ga. Mada kivna zbog njegovog pijanstva, Mamači nije imala ništa protiv da odsluša epsku sagu 115

o sebi i o hrišćanskoj širokogrudosti svoje porodice. Ništa je nije pripremilo na ono što je usledilo. Velja Papen zajeca. Jedna polovina njegovog lica ronila je suze koje su se skupljale u pravom oku i sijale na crnom obrazu. Drugim okom je bezizražajno zurio pred sebe. Stari paravan koji pamti dane hodanja unatraške, razapet između Odanosti i Ljubavi. Zatim ga obuze Užas i strže mu reči s jezika. Rekao je Mamači šta je video. Ispričao joj je o malom čamcu koji je, iz noći u noć, prelazio reku. I ko je u njemu bio. Ispričao joj je priču o muškarcu i ženi koji stajahu na mesečini. Koža uz kožu. Odlazili su u kuću Karija Sajpua, rekao je Velja Papen. U njih je ušao demon belog čoveka. Kari Sajpu se tako svetio Velji Papenu za ono što mu je ovaj učinio. Čamac (na kome je Esta sedeo, koji je Rahel pronašla) ostajao je privezan za panj, uz strmu stazicu koja je kroz močvaru vodila do napuštene plantaže kaučuka. Video ga je kako se ljuljuška na vodi. Iščekujući povratak ljubavnika. Satima. Ponekad bi tek izjutra izronili iz guste trave. Velja Papen ih je video sopstvenim okom. Videli su ih i drugi. Celo selo je znalo. Beše samo pitanje vremena kada će saznati i Mamači. I tako je Velja Papen sam došao da je obavesti. S obzirom na to da beše paravan i zaduženi vlasnik veštačkih delova tela, smatrao je to svojom dužnošću. Ljubavnici. Jedno njegova, drugo njena krv. Njegov sin i njena kći. Učinili su nezamislivo zamislivim, a nemoguće mogućim. Velja Papen nastavi da govori. Da plače. Da se grči. Da pokreće usne. Mamači nije čula njegove reči. Zvuk kiše bivao je sve glasniji, sve dok nije eksplodirao u njenoj glavi. Nije čula vlastite urlike. Slepa starica u ružičastoj kućnoj haljini, sede kose upletene u mišji repić, iznenada zakorači napred i svom snagom gurnu Velju Papena niz stepenice. Velja Papen posrnu, skotrlja se niz stepenice i pade u blato. Beše zatečen. Poslednje što je Nedodirljivi čovek mogao da očekuje beše da bude dodirnut. Posebno u ovakvim okolnostima. On je povazdan ostajao zatočen u svojoj nepromočivoj čauri. Kočama Beba je prolazila pored kuhinje. Videla je kako Mamači pljuje na kiši, FUJ! FUJ! FUJ!, i čula kako Velja Papen, izvaljen u mulju, mokar i uplakan, nudi da ubije svoga sina. Da ga rastrgne na komade. Mamači je vikala: "Pijano pseto! Pijana paravanska lažovčino!" Koču Marija je, nastojeći da je nadviče, prepričala priču Velje Papena. Kočama Beba smesta shvati kakve izvanredne mogućnosti krije ovakav sled događaja i svojim mislima dade pomazanje. Procvetala je. Beše to božja kazna za grešnu Amu, kao i osveta za poniženje koje je ona (Kočama Beba) pretrpela zbog Velute i drugih učesnika marša. Zbog toga što su je nazvali Modalali Marjakuti, zbog toga što su je prisilili da maše crvenom zastavom. Istog trena ona zaplovi punim jedrima. Poput broda vrline na moru greha. Kočama Beba obgrli Mamači svojom teškom rukom. "Mora da govori istinu", reče tiho. "Ona je sposobna za to. Kao i on. Velja Papen ne bi izrekao takvu laž." Zamoli Koču Mariju da donese čašu vode i stolicu za Mamači. Zatraži od Velje Papena da ponovi svoju priču, raspitujući se za detalje. Čiji čamac? Koliko često? Koliko dugo? Kada je završila s Velja Papenom, okrenu se prema Mamači: "On mora da ode", reče. "Večeras. Pre no što odu još dalje. Pre no što nas upropaste." Zatim se strese kao šiparica. I reče: "Kako je mogla da podnese onaj miris? Zar niste primetile? Imaju poseban miris, ti paravani." Iznošenjem tog zapažanja njenog nosa, izgovaranjem tog naročito pikantnog detalja, Užasu je skinuta brnjica. Bes koji je Mamači osetila prema jednookom paravanu ispruženom na kiši, pijanom, ubalavljenom i umazanom blatom, pretvorio se u ledeni prezir prema njenoj kćeri i onome što je učinila. Zamislila ju je kako se, naga, sjedinjuje u kaljuzi s muškarcem koji ne beše ništa više od prljavog najamnog radnika. Zamislila je detalje: hrapava, crna ruka paravana na beloj dojci njene kćeri. Njegova usta na njenim. Njegova crna bedra uzdrhtala među njenim raskrečenim butinama. Zvuk njihovog dahtanja. Njegov poseban paravanski miris. Kao životinje, pomisli Mamači i umalo ne povrati. Kao pas s kučkom u teranju. Razumevanje "Muških Potreba" njenog sina potpirilo je razjareni gnev prema njenoj kćeri. Ukaljala je ugled svoje porodice 116

(ugled Blagoslovenog Mališe, koga je blagoslovio antiohijski patrijarh glavom i bradom, ugled Entomologa Njenog veličanstva, ugled oksfordskog stipendiste) i sve ih bacila na kolena. Na generacije koje dolaze zauvek će pokazivati prstom na venčanjima i sahranama. Na krštenjima i rođendanskim proslavama. Podgurkivaće se. Došaptavaće se. Sve je svršeno. Mamači beše van sebe. Učinile su ono što su morale, dve stare žene. Gnev beše Mamačin. Plan Kočama Bebin. Poručnik-kepec beše Koču Marija. Zaključale su Amu u njenu sobu (namamivši je tamo na prevaru) i zatim poslale po Velutu. Znale su da moraju da ga prisile da ode iz Ajemenema pre no što se Čako vrati. Nisu ni mogle ni smele da pretpostave kako će se on ponašati. Ipak, ne behu samo one krive što su se stvari otrgle kontroli poput podivljalog krda. Pod čijim kopitama nestade svako ko mu se našao na putu. Kada su se Čako i Kočama Margaret vratili u Kočin, beše prekasno. Ribar je već pronašao Sofi Mol. Zamislite ga. Sviće zora. Sedi u čamcu, na ušću reke koju poznaje celog života. Brza je, nabujala od kiše. Nešto izranja na površinu. Pažnju mu privlače boje. Bledoljubičasta. Crvenosmeđa. I boja peska. Plovi nizvodno, put mora. Privlači je bambusovim štapom. Gleda je. Malu sirenu namreškane kože. Malu devojčicu. Crvenosmeđe kose. S nosem Entomologa Njenog veličanstva i srećnim srebrnim naprstkom u šaci. Izvlači je iz vode i spušta u čamac. Ispod nje prostire isprani peškir. Ona ostaje da leži na dnu čamca, uz jato ulovljenih srebrnih ribica. On vesla kući - taj taj taka taj taj tom - razmišljajući koliko greši svaki ribar koji misli da dobro poznaje svoju reku. Niko ne poznaje Minačal. Niko ne zna šta je spremna da ugrabi ili preda. Ni kada. Zato joj ribari upućuju svoje molitve. Uzdrhtala Kočama Beba bila je uvedena u kancelariju nadležnog službenika policijske stanice u Kotajamu. Inspektoru Tomasu Metjuu izložila je okolnosti pod kojima je otpušten jedan od fabričkih radnika. Paravan. Pre nekoliko dana pokušao je da, da ... da se silom nametne njenoj rođaci, rekla je. Razvedenoj majci dvoje dece. Kočama Beba je lažno predstavila odnos između Amu i Velute ne da bi pomogla Amu, već da bi sprečila izbijanje skandala i odbranila porodični ugled u očima inspektora Tomasa Metjua. Nije joj palo na pamet da će Amu sama na sebe baciti ljagu, da će otići u policiju i izneti istinu na videlo. Kočama Beba je tkala priču, i sama počinjući da veruje u svoje reči. Inspektor je želeo da zna zašto slučaj nije odmah prijavljen policiji. "Mi smo stara porodica", rekla je Kočama Beba. "Ne želimo da se ovakve stvari pročuju ..." Inspektor Metju, sakriven iza čupavih brkova, razumeo je savršeno. Imao je Dodirljivu ženu i dve Dodirljive kćeri, u čijim su Dodirljivim matericama čekala Dodirljiva mlada pokolenja. "Gde je sada napastvovana žena?" "Kod kuće. Ona ne zna da sam došla ovamo. Ne bi mi dozvolila da dođem. Razumljivo. Luda je od brige za decom. Histerična." Kasnije, kada je inspektor Tomas Metju saznao istinu, ostao je duboko zabrinut činjenicom da iz kraljevine Dodirljivih paravan ništa nije uzeo silom. Beše mu dato. Nakon pogreba Sofi Mol, kada je Amu otišla u policijsku stanicu i izjavila da je načinjena greška, potapkao ju je palicom po grudima. Ovo ne beše spontana demonstracija siledžijskog policijskog ponašanja. Tačno je znao šta radi. Ovakav postupak beše unapred smišljen da je ponizi i zaplaši. U nastojanju da zavede red u naopakom svetu. Još kasnije, kada se prašina slegla i došlo vreme da se napiše izveštaj, inspektor Tomas Metju čestitao je samom sebi na valjano obavljenom poslu. Za sada je još uvek samo slušao, pažljivo i učtivo, kako Kočama Beba gradi svoju priču. "Sinoć oko sedam sati, kada je počelo da se smrkava, došao je u našu kuću da nam preti. Kiša je pljuštala. Nestalo je struje i upravo smo palile lampe kada se pojavio", rekla je. "Znao je da je muška glava kuće, moj rođak Čako Ajp, otputovao u Kočin. Nas tri žene bile smo same u kući." Zastala je na trenutak, kako bi omogućila inspektoru da zamisli strahote koje 117

vrebaju tri same žene kojima se u kući pojavi paravan gladan seksa. "Rekle smo mu da ćemo pozvati policiju ako mirno ne napusti Ajemenem. On je odgovorio da je moja rođaka pristala, možete zamisliti! Pitao nas je kakav dokaz imamo za naše optužbe. Rekao nam je da po zakonu nemamo nikakvo pravo da ga otpustimo. Bio je veoma smiren. 'Prošli su dani', rekao je, 'kada ste mogli da nas gazite kao pse Kočama Beba je zvučala veoma ubedljivo. Povređeno. Puna neverice. Zatim iz nje nahrupi mašta. Nije pomenula da je Mamači bila van sebe. Da je prišla Veluti i pljunula mu u lice. Nije pomenula šta mu je sve rekla. Kojim ga je imenima nazvala. Umesto toga, poverila je inspektoru Tomasu Metjuu kako je na dolazak u policijsku stanicu nisu naterale Velutine reči, već način na koji su izgovorene. Bez trunke kajanja, što ju je sasvim porazilo. Kao da, zapravo, beše ponosan na svoje delo. Nesvesno je Veluti dala lik čoveka koji ju je ponizio za vreme marša. Opisala je podrugljiv gnev njegovog lica. Drsku obest u njegovom glasu, koja je u njoj probudila strah. Koja ju je uverila da njegovo otpuštanje s posla i nestanak dece nisu i ne mogu biti nepovezani. Znala je ovog paravana od kad se rodio, rekla je Kočama Beba. Njena ga je porodica odškolovala, u školi koju je osnovao njen otac, Punjan Kundžu. (Gospodin Tomas Metju je, svakako, čuo za njega? Da, naravno.) Njena porodica mu je omogućila da završi stolarski zanat, njena porodica je njegovom dedi ustupila kuću u kojoj danas živi. "Kakav ste to svet?", rekao je inspektor Tomas Metju. "Prvo iskvarite te ljude, vodate ih naokolo kao trofeje, a kada podivljaju, dolazite kod nas i tražite pomoć." Kočama Beba pognu glavu kao prekoreno dete. Zatim nastavi s pričom. Rekla je inspektoru Tomasu Metjuu da je proteklih nedelja zapazila nagoveštaje kobnih događaja, drskost i neposlušnost. Pomenula je da ga je videla u maršu na putu za Kočin i da je čula da je naksalit. Nije primetila boru koja se usekla u inspektorovo čelo kada je čuo ovaj podatak. Upozorila je svoju rođaku na njega, rekla je Kočama Beba, ali nije ni sanjala da bi moglo doći do ovoga. Prelepo dete je mrtvo. Dvoje dece je nestalo. Kočama Beba briznu u plač. Inspektor Tomas Metju je posluži šoljom policijskog čaja. Kada se pribrala, pomože joj da sastavi pismenu izjavu. Ubedio ju je da može da ima Puno Poverenje u policiju Kotajama. Nasilnik će biti uhvaćen pre svanuća, rekao joj je. Istorija je krenula u lov na paravana i dvojajčane blizance. Znao je da nema mnogo mesta na kojima bi mogli potražiti utočište. Inspektor Tomas Metju beše razborit čovek. Preduzeo je mere opreza. Poslao je džip po druga Pilaja. Bilo je od suštinskog značaja da sazna da li ovaj paravan ima političku podršku ili deluje nezavisno. Mada sam beše pristalica Kongresne partije, nije nameravao da ulazi u sukob s marksističkom vladom. Kada je stigao drug Pilaj, inspektor Tomas Metju ga smesti na istu stolicu iz koje je upravo ustala Kočama Beba. Pokaza mu njenu pismenu izjavu. Dvojica muškaraca porazgovaraše. Kratko, sažeto, jezgrovito. Kao da razmenjuju brojeve, ne reči. Objašnjenja behu suvišna. Drug Pilaj i inspektor Tomas Metju nisu bili prijatelji i nisu verovali jedan drugom. Ali su se odlično razumeli. Obojica behu ljudi čije je detinjstvo nestalo, ne ostavivši traga. Ljudi bez znatiželje. Bez sumnje. Svaki na svoj način istinski, zastrašujuće odrastao. Posmatrali su svet ne pitajući se nikad šta ga pokreće. Jer su znali. Pokretali su ga oni. Bili su mehaničari koji opslužuju različite delove istog mehanizma. Drug Pilaj je rekao inspektoru Tomasu Metjuu da poznaje Velutu, ne pominjući da je Veluta član Komunističke partije, niti da je Veluta prethodne noći pokucao na njegova vrata, te da je on poslednja osoba koja ga je videla pre no što je nestao. Nije opovrgao optužbe za pokušaj silovanja iznesene u pismenoj izjavi Kočama Bebe, iako je znao da su neistinite. Uverio je inspektora Tomasa Metjua da, koliko on zna, Veluta nije pod zaštitom Komunističke partije. Da deluje sam. Po odlasku druga Pilaja, Tomas Metju je još jedanput preispitao logiku i istinitost njegovih reči, u potrazi za nedostacima. Kada je zaključio da ih nema, izdade svojim ljudima naređenje. Kočama Beba se, u međuvremenu, vratila u Ajemenem. U dvorištu je bio parkiran plimut. Kočama Margaret i Čako vratili su se iz Kočina. Sofi Mol je ležala na kauču. 118

Kada je Kočama Margaret ugledala maleno telo svoje kćeri, šok je odjeknuo u njoj kao sablasni aplauz u praznom pozorištu. Povratila je u talasima, ostavši nema i praznog pogleda. Žalila je dve smrti, ne jednu. Gubitkom Sofi, Džo je umro ponovo. Ali ovog puta ne beše domaćeg zadatka koji treba napisati, ni jaja koja treba pojesti. Došla je u Ajemenem da zaleči svoj ranjeni svet, a izgubila ga je celog. Rasprsla se kao staklo. Ove dane pamtila je kroz izmaglicu. Pamtila je duge, sive sate teškog, muklog spokoja (uz nadzor dr Vergezea Vergezea), presečene brzim, čeličnim rezovima histerije, precizne i oštre kao nekorišćeni žilet. Jedva da beše svesna Čakovog društva. U njenom prisustvu bio je brižan i tih, u njenom odsustvu razjaren. Tutnjao je po kući u Ajemenemu kao podivljali orkan. Toliko različit od veselog mladića sličnog raščupanom bodljikavom prasetu kojeg je, jednog jutra pre mnogo godina, upoznala u kafeteriji u Oksfordu. Nejasno se sećala sahrane u žutoj crkvi. Žalobne pesme. Slepog miša koji je nekom smetao. Sećala se zvuka odvaljivanja vrata i usplahirenih ženskih glasova. I noći u kojima je ječala pesma zrikavaca slična škripi stepenika, pojačavajući strah i tugu nadnesene nad kućom u Ajemenemu. Ali nikada nije zaboravila nerazumni bes koji je osećala prema dvoje mlađe dece koja, iz nekog razloga, behu pošteđena. Njen grozničavi um prilepio se kao pijavica za pretpostavku da je Esta odgovoran za smrt Sofi Mol. Čudno, jer Kočama Margaret nije mogla znati da Esta - Čarobnjak-sa-lok-nom, koji je onomad veslao kroz džem i pomislio Dve Misli - da Esta beše taj koji se oglušio o pravila i svakodnevno veslao u malom čamcu preko reke, sa Sofi Mol i Rahel. Da Esta beše taj koji je proterao zadah straha mašući crvenom zastavom, pretvorivši zadnji trem Kuće Istorije u njihov dom daleko od doma i opremivši ga jednom asurom i brojnim igračkama - katapultom, guskom na naduvavanje, Kvantasovom koalom s dugmićima umesto očiju. I da, te stravične noći, Esta beše taj koji je doneo odluku da je, uprkos mraku i kiši, kucnuo Čas za Beg. Amu ih više nije želela. Zašto je, mada nije znala ništa od ovoga, Kočama Margaret krivila Estu za smrt Sofi Mol? Odgovor se, možda, krije u materinskom instinktu. Tri ili četiri puta je, roneći kroz debelo more pospanosti izazvane sredstvima za umirenje, odlazila da pronađe Estu i šamarala ga sve dok je neko ne bi umirio i otrgao od njega. Kasnije je pisala Amu da joj se izvini. U vreme kada je pismo stiglo, Esta već beše Vraćen, a Amu primorana da se spakuje i ode. U Ajemenemu je ostala samo Rahel, da u Estino ime prihvati izvinjenje Kočame Margaret. Ne mogu da shvatim šta me je spopalo, pisala je. Svoje ponašanje mogu da pripišem samo sredstvima za umirenje. Nisam imala pravo da se ponašam na takav način. Želim da znaš da se stidim i užasno, užasno kajem. Čudno, ali Veluta beše jedina osoba na koju Kočama Margaret nije ni pomislila. Njega se uopšte nije sećala. Čak ni njegovog lika. Možda zato što ga nikada nije valjano upoznala, niti je saznala šta mu se desilo. Bog Gubitka. Bog Malih Stvari. Nije ostavljao tragove u pesku, talase ne vodi, odraz u ogledalu. Dakako, Kočama Margaret ne beše s odredom Dodirljivih policajaca koji su prešli nabujalu reku. U uštirkanim širokim šortsevima kaki boje. Iz nečijeg otežalog džepa čuo se metalni zveket lisica. Nerazumno je od bilo koga očekivati da pamti nešto čemu nije prisustvovao.

TOG POPODNEVA VEZENOG PLAVIM KONCEM tuga, ipak, beše dve nedelje daleko. Umorna od puta, Kočama Margaret je još uvek spavala. Čako, koji je pošao da 119

poseti druga Pilaja, minu pokraj prozora njene sobe kao uzrujani kit koji namerava da kradom proviri u odaje svoje žene (Bivše žene, Čako!) i kćeri, i utvrdi da li su budne i da li im nešto treba. Hrabrost ga napusti u poslednjem času, te tromo otpluta dalje, ne skrećući pogled. Sofi Mol (Raz Buđena, Raz Dragana, Raz Igrana) vide ga kako odlazi. Sede na krevet i pogleda kroz kaučukovo drveće. Sunce je putovalo nebom, ostavivši na plantaži golemu senku u obliku kuće i čineći tamnozeleno lišće još tamnijim. Svetio iza senkebeše nepomično i blago. Na kori svakog stabla nalazio se kosi rez kroz koji je mlečna guma kapala kao bela krv iz rane, slivajući se u raspolućene kokosove orahe privezane za svako drvo. Sofi Mol ustade iz kreveta i poče da pretura po novčaniku svoje usnule majke. Pronašla je ono što je tražila - ključ velikog kofera koji je ležao na podu, izlepljen nalepnicama avionskih kompanija. Otključa ga i poče da kopa po njemu, obazriva koliko i kuče koje kopa po sadnicama. Prevrnu uredno naslagano rublje, ispeglane suknje i bluze, šampone, kreme, čokolade, selotejp, kišobrane, sapun (i flašice londonskih mirisa), kinin, aspirine i antibiotike širokog spektra. "Ponesi sve", zabrinutim glasovima savetovale su Kočamu Margaret njene kolege. "Nikad se ne zna." Što beše njihov način da koleginici koja se otiskuje u Srce Tame saopšte: (a) Bilo Šta Može Da Se Desi Bilo Kome, te je najbolje (b) Biti u Pripravnosti. Sofi Mol konačno otkri ono za čim je tragala. Poklone za svoje male rođake. Trouglaste tornjeve čokolade "toblerone" (meke i klonule od vrućine), soknice s raznobojnim prstima i dve hemijske olovke, čije su gornje polovine bile ispunjene vodom kroz koju se video stešnjen londonski krajolik. Bakingemska palata i Big Ben. Prodavnice i ljudi. I crveni autobus na sprat, koji je za mehurićem vazduha plovio nemom ulicom gore-dole. Beše nečeg zloslutnog u odsustvu buke na prometnoj ulici u hemijskoj olovci. Sofi Mol strpa poklone u tašnicu i izađe u svet. Da sklopi tešku pogodbu. Da obavi pregovore o sklapanju prijateljstva. Prijateljstva koje će, na nesreću, ostati da visi u vazduhu. Nedovršeno. Koprcajući se u potrazi za osloncem. Prijateljstva koje se nikada neće zaokružiti u dovršenu priču. Zato će Sofi Mol, daleko pre vremena, postati Uspomena, a Izgubljena Sofi Mol rašće sve robusnija i življa. Kao voćka koja zri. U svim godišnjim dobima.

RAD JE BORBA Čako je pošao prečicom kroz nahereno kaučukovo drveće, kako bi mu ostao što kraći deo glavnog puta do kuće druga Pilaja. Izgledao je pomalo izmešteno dok je gazio po tepihu od suvog lišća u tesnom aerodromskom odelu i s kravatom koju mu je vetar prebacivao preko ramena. Kada je stigao, vide da je drug Pilaj odsutan. Njegova žena Kalajani, sa svežim kremom od sandalo-vine na čelu, ponudi mu da sedne na stolicu na rasklapanje u skučenoj dnevnoj sobi. Zatim nestade iza svetloružičaste čipkane sintetičke zavese u mračnoj susednoj sobi. Unutra je treperio plamičak gasne lampe. Teški miris tamjana dopirao je kroz zastore nad kojima je visila pločica s natpisom: Rad je Borba. Borba je Rad. Čako beše prevelik za sobu. Plavi zidovi su ga pritiskali. Baci pogled oko sebe, osećajući napetost i nelagodnost. Na rešetkama malog zelenog prozora sušio se peškir. Trpezarijski sto bio je zastrt cvetnom mušemom. Bubice su zujale oko malih banana položenih na tanjir obrubljen plavim. U jednom uglu sobe stajala je gomila neočišćenih kokosovih oraha. Dečje 120

gumene papuče ležale su u blistavom paralelogramu sunčevog svetla išpartanom prozorskim rešetkama. Pored stola je stajala vitrina. Iza stakla su visile šarene zavese, tajeći njen sadržaj. Majka druga Pilaja, sićušna starica u smeđoj bluzi i belom munduu, sedela je na rubu visokog drvenog kreveta gurnutog uza zid. Njena stopala klatila su se visoko nad podom. Preko ramena i grudi beše joj prebačen isprani beli peškir. Levak komaraca, sličan izvrnutoj magarećoj kapi, brujao je nad njenom glavom. Sedela je obraza oslonjenog na dlan, sakupljajući na toj strani svebore svog lica. Svaki pedalj tela beše joj izboran. Čak i zglobovi. Jedino je koža na njenom vratu bila glatka, zategnuta preko ogromne guke. Njenog vrela mladosti. Bezizražajno je zurila u zid preko puta, lagano se klateći i ritmično mumlajući, poput umornog putnika na dugom putovanju autobusom. Uramljene diplome druga Pilaja visile su na zidu iznad njene glave - srednjoškolska, fakultetska i magistarska. Na drugom zidu visila je uramljena fotografija na kojoj je drug Pilaj stavljao cvetni venac oko vrata druga Nambudiripada. Na pozornici je stajao mikrofon, svetlucajući u pozadini zajedno s natpisom Adžanta. Pokretni stoni ventilator delio je svoj mehanički povetarac demokratski, na ravne časti najpre podižući ostatak kose stare gospode Pilaj, zatim podižući Čakovu grivu. Komarči su se neumorno rastajali i sastajali. Čako je kroz prozor mogao da vidi kako autobusi krcati prtljagom tutnje niz ulicu. Prošao je i džip iz čijih se zvučnika orila marksistička pesma o Nezaposlenosti. Refren beše na engleskom, a ostatak teksta na malajalamu. Posla nema! Posla nema! Gde god se siromah dene Posla nema, nema, nema! Kalajani se vratila noseći čašu od nerđajućeg čelika s filter kafom i tanjir od nerđajućeg čelika sa sušenim bananama (svetložutim, s crnim tačkicama u sredini) za Čaka. "Otišao je u Olasu. Očekujemo ga svaki čas", reče. Svog muža je zvala adeham, što je učtiva zamena za "on", dok je on nju zvao edi, što, približno, znači "ej, ti". Bila je prelepa žena bujnih oblina, zlatnosmeđe kože i krupnih očiju. Duga, kovrdžava kosa beše joj vlažna i puštena, upletena samo na kraju. Pletenica je pokvasila leđa njene uske tamnocrvene bluze, čineći je još užom i još tamnije crvenom. Njene punačke mišice nadimale su se ispod kratkih rukava. Mundu i kavani na njoj behu beli, ispeglani i uštirkani. Mirisala je na sandalovinu i na pasirane mahune koje je koristila umesto sapuna. Čako ju je, po prvi put, posmatrao bez tračka žudnje. Kod kuće ga je čekala žena (Bivša žena, Čako!). S pegicama na rukama i leđima. U plavoj haljini. S nogama ispod haljine. Na vratima se pojavi mali Lenjin u crvenom šortsu. Stajao je na tanušnoj nožici, kao roda, uvrćući ružičastu zavesu i zureći u Čaka očima svoje majke. Bilo mu je šest godina. Odavno je prerastao guranje stvari u nos. "Mon, idi i pozovi Latu." Lenjin se ne pomače s mesta. I dalje zureći u Čaka, ciknu bez napora, kako to umeju deca: "Lata! Lata! Zovu te!" "Naša rođaka iz Kotajama. Prošle nedelje je u Trivandrumu osvojila Prvu Nagradu na takmičenju u Govornoj Veštini." Devojčica ratobornog izgleda uđe kroz čipkanu zavesu. Bilo joj je trinaestak godina. Na sebi je imala dugačku šarenu suknju koja joj je sezala do članaka i kratku belu bluzu s malim proširenjima ostavljenim za buduće grudi. Njena nauljena kosa beše razdeljena po sredini. Čvrsto upletene kikice behu zavrnute u omče i uvezane mašnama, tako da su visile s obe strane njenog lica poput velikih, oklembešenih ušiju koje čekaju da ih neko oboji. "Znaš li ko je ovo?", upita gospoda Pilaj Latu. Lata odmahnu glavom. "Čako saar. Modalali naše fabrike." 121

Lata je zurila u njega, neznatiželjna i neuobičajeno staložena za dete njenog uzrasta. "Studirao je u Oksfordu", reče gospođa Pilaj. "Hoćeš li mu odrecitovati tvoju recitaciju?" Lata pristade bez oklevanja. Ukočila se u mestu i malo rastavila stopala. "Poštovani Predsedniče", nakloni se prema Čaku, "mojedragesudije i...", pogledom pređe po zamišljenoj publici stešnjenoj u maloj, zagušljivoj sobi, "dragi prijatelji." Napravi značajnu pauzu. "Danas bih volela da vam odrecitujem pesmu ser Valtera Skota, pod naslovom 'Gorda Mejzi'." Ruke stavi iza leđa. Oči joj se zamagliše. Bezizražajni pogled ostade joj prikovan za tačku tik iznad Čakove glave. Dok je govorila, lagano se klatila. Čako najpre pomisli da sluša pesmu prevedenu na malajalam. Reči su se međusobno sudarale. Poslednji slog jedne prianjao je za početni slog druge. Pesma je izgovorena zadivljujućom brzinom. " GordaMejzi zorom šeće Posred gustešume Asa žbuna Robinpeva Najlepšešto ume." Recitovanje je teklo uz pratnju staričinog mumlanja, koje kao da nije čuo niko osim Čaka. "Reci meni pticomala Kadće svadba moja ? Kadte zgrabe šestorica Gospodskogasoja." Drug Pilaj stiže usred pesme. Koža mu beše sjajna od znoja, mundu zavrnut iznad kolena, sintetička bluza umrljana ispod pazuha. Bio je bledunjav, slabašan muškarac vretenastih nogu, u kasnim tridesetim. U potpunoj suprotnosti sa živahnim licem i s ostatkom suvonjavog, čvornovatog tela beše njegov zategnuti, nabrekli stomak, sličan guši njegove sićušne majke. Kao da su, nekom genetskom greškom, njegovoj porodici dodeljene obavezne natekline, koje su bez reda izbijale na različitim delovima tela. Njegovi tanki brčići završavali su se tačno iznad uglova usana. Počeo je da ćelavi, što nije nastojao da sakrije. Kosa mu beše nauljena i zalizana unazad. Očito ga mladalački izgled nije zanimao. Zračio je autoritetom Glave Kuće. Nasmešio se i klimanjem glave pozdravio Čaka, ne pokazujući da primećuje prisustvo žene i majke. Lata je očima zatražila od njega odobrenje da nastavi. Odobreno joj je. Drug Pilaj skide košulju, smota je i obrisa se njome ispod pazuha. Kada je završio, pruži je Kalajani, koja je uze kao da je dobila poklon. Buket cveća. Drug Pilaj sede u potkošulji na rasklopljenu stolicu i levo stopalo podiže na desnu butinu. Ostatak nastupa svoje rođake proveo je sedeći i zureći zamišljeno u pod, brade oslonjene na dlan, prateći tapkanjem noge metar i kadencu pesme. Drugom rukom je masirao blago izvijen luk svog levog stopala. Kada je Lata završila, Čako zapljeska s iskrenim oduševljenjem. Na njegov aplauz nije odgovorila ni osmejkom. Bila je poput istočnonemačke plivačice na lokalnom takmičenju. Njen pogled beše uperen prema Olimpijskom Zlatu. Sve ostalo se podrazumevalo. Očima od ujaka zatraži dozvolu da ode. Drug Pilaj je pozva i šapnu joj na uvo: "Reci Potačenu i Matukutiju da, ako žele da me vide, dođu smesta." "Ne, druže, zaista ... Ne mogu više ni zalogaj", reče Čako, pretpostavljajući da drug Pilaj šalje Latu po još grickalica. Drug Pilaj, zahvalan na nesporazumu, ne propusti priliku da se pokaže. "Ne, ne, ne! Šta je ovo?! Edi Kalajani, smesta donesi tanjir avalozundi!" Kao političaru, s velikim planovima, drugu Pilaju beše izuzetno stalo da ga odabrano glasačko telo vidiu društvu uticajnog čoveka. Želeo je da iskoristi Čakovu posetu i zadivi svoje lokalne dužnike i partijske funkcionere. Ljudi po koje je poslao, Potačen i Matukuti, behu seljani koji su ga zamolili da upotrebi svoje veze i sačuva posao njihovim kćerima, 122

medicinskim sestrama u kotajamskoj bolnici. Drug Pilaj je želeo da oni budu viđeni kako čekaju na prijem pred njegovom kućom. Što ga više ljudi čeka, zauzetiji će izgledati. Ostaviće bolji utisak. A ako ljudi koji čekaju vide da je i Modalali fabrike došao da razgovara s njim na njegovoj teritoriji, to će, znao je, imati blagotvorno dejstvo na njegov ugled. "Pa, druže", reče drug Pilaj pošto je Lata otišla na zadatak i pošto su avalozunde stigle na sto, "šta ima novo? Kako je tvoja kći?" Insistirao je da sa Čakom govori na engleskom. "Dobro je. Trenutno čvrsto spava." "O, umorna od interkontinentalnog leta, pretpostavljam?", reče drug Pilaj, ponosan što i on zna ponešto o međunarodnim putovanjima. "Šta se dešava u Olasi? Bio si na partijskom sastanku?" "O, ne, ništa slično tome. Moja sestra Suda nedavno se našla s Prelomom", reče drug Pilaj, kao da je Prelom gostujući velikodostojnik. "Odveo sam je u Olasu da kupi lekove. Lekovita ulja i slično. Muž joj je u Patni, tako da je sama s njegovim roditeljima." Lenjin napusti dovratak i smesti se između očevih kolena, čačkajući nos. "Šta je s tvojom pesmicom, mladiću?", upita ga Čako. "Zar te otac nije naučio ni jednu?" Lenjin se zablenu u Čaka, ne dajući znaka ni da ga čuje, ni da ga razume. "Taj sve zna", reče drug Pilaj. "Pravi je genije. Ali se stidi pred gostima." Drug Pilaj prodrma Lenjina kolenima. "Lenjin Mon, hajde reci Drugu Ujki šta te je tata naučio. Rimljani, braćo..." Lenjin nastavi potragu za blagom zakopanim u svom nosu. "Hajde, Mon, to je samo Drug Ujka..." Drug Pilaj pokuša da ga domami do Šekspira: "Rimljani, braćo, su...?" Lenjin nije skidao pogled s Čaka. Drug Pilaj pokuša još jedanput: "Rimljani, braćo, su...?" Lenjin ščepa punu šaku sušenih banana i izlete napolje. Počeo je da jurca gore-dole po uzanom dvorištu, klikćući od uzbuđenja koje ni sam nije razumeo. Kada se malo izduvao, njegova jurnjava se pretvori u zadihani galop. "sugrađaničujTE !" zaurla Lenjin preko dvorišta, nadglasavajući autobus koji je prolazio. "Jadođoh dapokopam Cezara, Nedaga slavim. Zlošto ljudi tvore Živii posle njih, adobro često Skostimanjinim sahranise." Recitovao je vičući, bez zastajkivanja i bez greške. Ovo beše za čuđenje, budući da je imao samo šest godina i da nije razumeo ni jednu jedinu izgovorenu reč. Drug Pilaj je sedeo u kući i ponosno se smeškao gledajući malog, prašnjavog đavolka koji je vitlao po dvorištu (budućeg izvođača uslužnih delatnosti, vlasnika bebe i vespe). "Najbolji je u razredu. Ove godine će biti proglašen za učenika generacije." U maloj, zagušljivoj sobi beše zatvorena velika ambicija. U vitrini iza zavesa drug Pilaj zacelo nije čuvao izlomljene makete aviona. Od trenutka kada je ušao u kuću, ili možda od trenutka kada je stigao drug Pilaj, Čakova snaga lagano je oticala. Osmeh mu je postao usiljen, kao u generala kome je oduzet čin. Njegova pričljivost je ishlapila. Onaj ko bi ga video prvi put pomislio bi da je ćutljiv. Gotovo stidljiv. Drug Pilaj je znao, zahvaljujući nepogrešivom instinktu uličnog borca, da mu njegova teška životna situacija (tesna, zagušljiva kuća, majka koja mumla, očita bliskost s trudbeničkim masama) u ova revolucionarna vremena daje nad Čakom moć s kojom se ne može meriti nikakvo oksfordsko obrazovanje. Svoju nemaštinu držao je kao pištolj uperen u Čakovu glavu. 123

Čako izvadi zgužvano parče papira na kome je pokušao da skicira novu etiketu koju bi drug Pilaj trebalo da štampa. Posredi beše novi proizvod koji će "Rajska turšija & slatko" pustiti na tržište u proleće. Sirće za kuvanje. Čaku crtanje nije bilo jača strana, ali drug Pilaj shvati njegovu zamisao. Zaštitni znak mu beše poznat - plesač katakalija u zakovitlanoj suknji - kao i natpis Vladari Kraljevstva Ukusa (njegova zamisao) i vrsta slova koju su izabrali za ime fabrike "Rajska turšija & slatko". "Dizajn je isti. Jedina razlika je u tekstu, pretpostavljam", reče drug Pilaj. "I u boji okvira", reče Čako. "Boja senfa umesto crvene." Drug Pilaj gurnu naočare na teme da bi naglas pročitao tekst. Naočare se odmah umrljaše uljem za kosu. "Sirće za kuvanje", reče. "Sve velikim slovima, pretpostavljam." "Pruska plava", reče Čako. "Pripremljeno sa sirćetnom kiselinom?" "Kraljevska plava." "Neto težina. Flaša br. Datum proizvodnje. Rok trajanja. Cena. U istoj boji?" Čako potvrdno klimnu glavom. "Potvrđujemo tačnost gorenavedenih podataka. Sastav: voda i sirćetna kiselina. U crvenoj boji, pretpostavljam?" Drug Pilaj je govorio "pretpostavljam" kada je svoje pitanje želeo da predstavi kao tvrdnju. Mrzeo je da postavlja pitanja koja nisu lične prirode. Pitanja behu prostačka potvrda neznanja. Tokom pregovora o etiketi za sirće i Čako i drug Pilaj su privukli po levak komaraca. Dogovorili su se o datumu isporuke. "Jučerašnji marš je bio uspešan, zar ne?", reče Čako, konačno načinjući temu zbog koje je došao. "Sve dok naši zahtevi ne budu ispunjeni, druže, ne mogu se proceniti ni Uspeh ni Neuspeh." Glas druga Pilaja zamenjen je glasom čitača pamfleta. "Borba se mora nastaviti sve do tada." "Ali Odziv je bio dobar", nadoveza se Čako, nastojeći da se drži sličnih fraza. "Naravno da je tako", reče drug Pilaj. "Drugovi su Visokoj partijskoj komandi predali Memorandum. Videćemo šta će se desiti. Ostaje nam samo da čekamo." "Juče smo prošli pored njih", reče Čako. "Pored kolone." "Na putu za Kočin, pretpostavljam", reče drug Pilaj. "Sudeći po partijskim izvorima, odziv u Trivan-drumu je bio daleko veći." "U Kočinu je marširalo na hiljade drugova", rekao je Čako. "Moja rođaka je medu njima videla čak i našeg mladog Velutu." "O! Razumem." Drug Pilaj beše nespreman na ovakav preokret. Želeo je da porazgovara s Čakom o Veluti. Jednog dana. Pre ili kasnije. Ali ne ovako iznebuha. Glava mu je hučala kao stoni ventilator. Dvoumio se da li da iskoristi priliku koja mu se nudi, ili da sačeka. Odluči da je iskoristi. "Da. On je dobar radnik", rekao je zamišljeno. "Veoma inteligentan." "Jeste", reče Čako. "Izvrstan stolar, s inženjerskom pameću. Da nije..." "Ne takav radnik, druže", prekinu ga drug Pilaj. "Partijski radnik." Majka druga Pilaj a i dalje se klatila i mumlala. U njenom mumlanju beše nečeg umirujućeg. Poput otkucavanja sata. Poput jedva primetnog zvuka koji bi, da utihne, svima nedostajao. "Aha, razumem. Znači, ima partijsku knjižicu?" "O, da", reče blago drug Pilaj. "O, da." Čako poče da se znoji. Osećao je da četa mrava krstari kroz njegovu kosu. Stade da češe glavu obema rukama, pomerajući kožu glave napred-nazad. "Oru karjamparajatej?" Drug Pilaj prede na malajalam, govoreći poverljivim, zavereničkim tonom: "Govorim kao prijatelj, keto. Nezvanično." Spremajući se da nastavi, drug Pilaj se zagleda u Čaka, nastojeći da predvidi njegovu reakciju. Čako je proučavao slepljeno sivo testo od peruti i znoja pod svojim noktima. 124

"Taj paravan će vas uvaliti u neprilike", reče. "Poslušaj me... pronađi mu posao negde drugde. Udalji ga. " Čako beše zbunjen ovakvim obrtom. Želeo je samo da ispipa šta se dešava, da utvrdi kako stoje stvari. Očekivao je neslaganje, čak i prepirku, a umesto toga mu je ponuđeno neiskreno, neželjeno savezništvo. "Da ga udaljim? Ali zašto?", upita Čako. "Ne smeta mi što ima partijsku knjižicu. Bio sam radoznao, to je sve... Mislio sam da si možda razgovarao sa njim. Siguran sam da je posredi samo sticanje novih iskustava, oprobavanje snage. On je pametan momak, druže. Ja mu verujem." "Ne mislim na to", reče drug Pilaj. "Možda je on čovek na mestu. Ali ga drugi radnici ne vole. Dolaze da mi se žale. Vidiš, druže, problem kasti duboko je ukorenjen u našoj zajednici." Kalajani spusti solju vruće kafe ispred svog muža. "Uzmimo nju za primer. Ona je Gospodarica ovog doma. Čak ni ona ne dopušta paravanima i njima sličnim da joj kroče u kuću. Nikada. Čak ni ja ne mogu da je ubedim. Svoju sopstvenu ženu. U ovoj kući, naravno, ona je Gazdarica." Okrenuo se prema njoj, smešeći se vragolasto i srdačno: "Alaj edi, Kalajani?" Kalajani pognu glavu i osmehnu se, bojažljivo potvrđujući svoje klasne predrasude. "Vidiš!", reče drug Pilaj pobednički. "I ona odlično razume engleski. Samo ne govori." Čako se usiljeno osmehnu. "Kažeš da moji radnici dolaze da ti se žale..." "O, da, tako je", reče drug Pilaj. "Da li je u pitanju nešto određeno?" "Ništa posebno određeno", odgovori drug Pilaj. "Ali vidiš, druže, razumljivo je da drugima smetaju pogodnosti koje mu pružaš. To smatraju tvojom pristrasnošću. Bez obzira na to da li radi stolarski, električarski ili šta ti ja znam koji posao, za njih je on samo paravan. To je predubeđenje koje vuku od rođenja. I ja sam ih ubeđivao da nisu u pravu. Ali, ako hoćemo da budemo iskreni, druže, promena je jedna stvar. Prihvatanje promene druga. Trebalo bi da budeš oprezan. Bolje bi ti bilo da ga udaljiš." "Moj dragi mladiću", reče Čako, "to je nemoguće. On je nezamenljiv. Praktično rukovodi fabrikom. Problem ne može biti rešen tako što ćemo oterati sve paravane. Moramo naučiti da se nosimo s takvim besmislicama." Drug Pilaj nije voleo da mu se obraćaju sa Moj Dragi Mladiću. Smatrao je to uvredom izgovorenom na dobrom engleskom, što, dakako, beše dvostruka uvreda - uvreda po sebi, kao i uvreda zbog činjenice da Čako misli da je on ne razume. Ovo u potpunosti pokvari raspoloženje druga Pilaja. "Možda je tako", rekao je zajedljivo. "Ali Rim nije izgrađen za jedan dan. Ne zaboravi, druže, da ovo nije tvoj koledž u Oksfordu. Ono što je za tebe besmislica, za Mase je nešto sasvim drugo." Na vratima se pojavi zadihani Lenjin. Bio je mršav na oca, krupnook na majku. Završio je s izvikivanjem celog govora Marka Antonija i stigao do pola "Gorde Mejzi" kad shvati da je izgubio publiku. Vratio se među raširena kolena druga Pilaja. Pljesnu rukama iznad očeve glave, stvarajući pokolj među komarcima. Prebrajao je zgnječene leševe, od kojih neki behu puni sveže krvi. Pokaza ih ocu. Otac ga prosledi majci, koja ga odvede na kupanje. Ponovo se u njihovom ćutanju nastani mumlanje stare gospođe Pilaj. Lata stiže s Potačenom i Matukutijem, koji su morali da sačekaju napolju. Vrata behu odškrinuta. Kada je drug Pilaj progovorio, govorio je na malajalamu, dovoljno glasno da ga čuje publika ispred kuće. "Dakako, najbolji put da se reše žalbe radnika vodi preko Sindikata. A u ovom slučaju, kada je i sam modalali Drug, sramotno je da radnici nisu udruženi u sindikat, spremni da se pridruže Partijskoj Borbi." "To mi je palo na pamet", reče Čako. "Nameravam da ih i formalno organizujem u sindikat. Sami će birati svoje predstavnike." 125

"Ali, druže, ne možeš izvesti revoluciju umesto njih. Tvoje je da izgradiš svest. Da ih obrazuješ. Oni moraju da započnu vlastitu borbu. Oni moraju da savladaju svoj strah." "Od koga?" Čako se nasmeši. "Od mene?" "Ne, ne od tebe, dragi moj druže. Od vekovnog ugnjetavanja." A zatim je, bespogovornim tonom, citirao predsednika Mao Cedunga: "Revolucija nije večernja zabava. Revolucija je pobuna, nasilni čin u kome jedna klasa svrgava drugu." I tako je drug Pilaj, nakon što se dočepao ugovora za štampanje etiketa za sirće, hitro proterao Čaka iz herojskih redova Klase Koja Svrgava u izdajničke redove Klase Svrgnutih. Sedeli su jedan do drugog na rasklopljenim metalnim stolicama, na Dan Dolaska Sofi Mol, pijuckali kafu i grickali sušene banane. Skidajući jezikom raskvašene žute parčiće koji su im se lepili za nepca. Mali Mršavko i Veliki Debeljko. Neprijatelji iz stripa, u ratu koji samo što nije otpočeo. Na nesreću druga Pilaja, rat je okončan pre no što je počeo. Pobeda mu je uručena na srebrnom poslužavniku, kao dar uvezan ukrasnim trakama. Tek tada, kad već beše prekasno, kada se "Rajska turšija" nečujno srušila na tle ne pokazujući ni trunku otpora, drug Pilaj shvati da je za ratom čeznuo više no za pobedom. Rat je trebalo da bude vranac na kome će odgalopirati do same Zakonodavne skupštine. Pobeda ga je ostavila tamo gde je i bio. Razbio je jaja, ali mu je kajgana zagorela. Niko nikada nije saznao koliku je ulogu drug Pilaj odigrao u događajima koji su sledili. Čak ni Čako - koji beše svestan da vatreni, uzbuđeni govori o Pravima Nedodirljivih ("Kasta je Klasa, drugovi!"), koje je drug Pilaj držao tokom marksističke opsade "Rajske turšije", imaju farisejsku prirodu - nikada nije saznao celu priču. Ophrvan patnjom za Sofi Mol, pred sebe je gledao kroz izmaglicu bola. Poput deteta koje je doživelo tragediju, odraslo preko noći i prestalo s igrom, Čako je odbacio svoje igračke. Snovi o Baronu Turšije i Narodnom Ratu ćušnuti su na police vitrine, zajedno sa skrhanim aviončićima. Po zatvaranju "Rajske turšije" rasprodata su neka pirinčana polja, čime su otplaćeni bankovni dugovi. Ostatak je rasprodat da bi porodica mogla da se hrani i oblači. U vreme kada je Čako emigrirao u Kanadu jedina zarada priticala je od plantaže kaučuka i nekoliko kokosovih stabala koja su rasla u dvorištu. Od ovoga su Kočama Beba i Koču Marija nastavile da žive kada su svi ostali umrli, otišli ili bili Vraćeni. Pošteno je napomenuti da drug Pilaj nije planirao događaje koji su sledili. Jednostavno je uvukao svoje nestrpljive prste u spremnu rukavicu Istorije. Ne beše njegova krivica što je živeo u doba kada je smrt jednog čoveka mogla biti korisnija no štoje njegov život ikada bio. Poslednji susret Velute i druga Pilaja, nakon Velutinog suočenja s Mamači i Kočama Bebom, ostaje tajna. Poslednja izdaja koja ga je poslala da zapliva preko reke, protiv struje, kroz olujnu tminu, i na vreme stigne na ugovoreni sastanak s Istorijom.

VELUTA JE UHVATIO poslednji autobus iz Kotajama, gde je završio s popravkom mašine za konzerviranje. Na autobuskoj stanici naleteo je na jednog od fabričkih radnika, koji mu s podsmehom saopšti da Mamači želi da ga vidi. Veluta nije znao šta se dogodilo, niti je imao pojma o poseti njegovog pijanog oca kući u Ajemenemu. Nije znao ni da je Velja Papen satima sedeo pred vratima njihove kolibe, još uvek pijan, dok su se njegovo stakleno oko i oštrica njegove sekire presijavali na svetlu lampe, iščekujući Velutin povratak. Nije znao ni da je siroti, oduzeti Kutapen, užasnut saznanjem o događajima koji su se zbili, već puna dva sata pokušavao da umiri oca, naprežući sluh ne bi li na vreme čuo topot koraka ili šum rastinja i uzviknuo upozorenje svom nedužnom bratu. 126

Veluta nije otišao kući. Otišao je pravo u kuću u Ajemenemu. S jedne strane, beše sasvim nespreman na ono što je usledilo. S druge strane je znao. Znao odvajkada. Drevni instinkt ga je upozorio: izopačeni pilići Istorije dogegaće se da prenoće kod kuće. Tokom Mamačinog razjarenog nastupa držao se uzdržano i neobično sabrano. Sabranost je dugovao njenim bezočnim nasrtajima i svojoj lucidnosti, uvek korak ispred besa. Kada je Veluta stigao, Mamači je izgubila glavu i stala da bljuje svoj slepi otrov, svoje prostačke, nepodnošljive uvrede put kliznih vrata, sve dok je Kočama Beba nije brižno okrenula, pomažući joj da jarost usmeri na pravu stranu, ka Veluti koji nepomično stajaše u polumraku. Mamači je nastavila tiradu, praznih očiju, ružnog, izobličenog lica. Bes ju je gurao ka Veluti sve dok mu nije zaurlala pravo u lice. Osećao je kapljice pljuvačke i miris ustajalog čaja u njenom dahu. Kočama Beba se nije micala od Mamači. Nije prozborila ni reči, ali je svojim rukama vajala Mamačin gnev, dizala ga kada bi posustao. Kuražila ju je tapkanjem po leđima. Tešila rukom oko ramena. Mamači beše potpuno nesvesna Kočama Bebine igre. Gde je starica njenog kova, koja je nosila uštirkane, ispeglane sarije i s večeri svirala violinu, naučila kočijaški jezik kojim je govorila te večeri, ostade tajna za sve koji su je čuli za Kočama Bebu, Koču Mariju i Amu, zaključanu u svojoj sobi. "Napolje!", uzviknula je konačno. "Ako te sutra nađem na mom imanju, narediću da te kastriraju kao džukelu, što i jesi! Narediću da te ubiju!" "To ćemo tek videti", rekao je tiho Veluta. To je sve što je rekao. To je Kočama Beba, u kancelariji Tomasa Metjua, okitila i naduvala do pretnji ubistvom i otmicom. Mamači je Veluti pljunula u lice. Lepljiva pljuvačka rasula mu se po koži. Po očima i ustima. On je stajao ne mičući se. Preneražen. Zatim se okrenu i izađe. Dok se udaljavao od kuće, oseti kako mu se čula izoštravaju i uglačavaju. Kao da se čitav predeo pretvorio u precizan crtež, sličan skici mašine s priloženim uputstvom za upotrebu, koje mu je objašnjavalo šta da čini. Njegov um je očajnički žudeo za sidrištem, hvatao se za detalje kao za slamku. Imenovao sve što mu se našlo u vidokrugu. Kapija, pomisli prošavši kroz kapiju. Kapija. Put. Kamenje. Nebo. Kiša. Kapija. Put. Kamenje. Nebo. Kiša. Kišne kapi na njegovoj koži behu tople. Kamenje pod njegovim stopalima oštro. Znao je kuda ide. Zapažao je svaku sitnicu. Svaki listak. Svako stablo. Svaki oblak na nebu bez zvezda. Svaki svoj korak. Ku-ku kukum tivandi Kuku padum tivandi Rapakal odum tivandi Talanu nilkum tivandi. Prva lekcija koju je naučio u školi. Pesma o vozu. Počeo je da broji. Nešto. Bilo šta. Jedan dva tri četiri pet šest sedam osam devet deset jedanaest dvanaest trinaest četrnaest petnaest šesnaest sedamnaest osamnaest devetnaest dvadeset dvadeset jedan dvadeset dva dvadeset tri dvadeset četiri dvadeset pet dvadeset šest dvadeset sedam dvadeset osam dvadeset devet... Skica mašine poče da se muti. Jasne linije postadoše razmrljane. Uputstva besmislena. Put mu je krenuo u susret. Tama se zgusnula. Postala lepljiva. Probijao se kroz nju s naporom, kao da pliva pod vodom. Dešava se, obavesti ga glas. Počelo je. Njegova duša, iznenada neizrecivo stara, izlete iz njegovog tela i ostade da lebdi visoko u 127

vazduhu, uzvikujući jalova upozorenja. Spustila je pogled i videla telo mladića koje hrli kroz tamu, po pljusku. Više od svega, ovo telo je želelo da usni. Usni i prene se u nekom drugom svetu. U kome vazduh koji udiše miriše na njenu kožu. U kome je njeno telo na njegovom. Možda je nikada više neće videti. Gde je? Šta su joj učinili? Da li su je ozledili? Nastavi da hoda. Glavu nije podigao put neba, niti je pognuo pred kišom. Kišu nije dočekao s dobrodošlicom, niti se štitio od nje. Mada mu je kiša sprala s lica Mamačinu pljuvačku, osećao se kao da mu je neko otkinuo glavu i povratio pravo u njega. Zgrušani izbljuvci razlili su mu se po utrobi. Po srcu. Po plućima. Teške, lenje kapi cedile su se niz njegovu trbušnu duplju. Natopile mu sve organe. Kiša tu beše nemoćna. Znao je šta mu je činiti. Uputstvo za upotrebu pokazalo mu je put. Morao je da ode do druga Pilaja. Više nije znao zašto. Noge ga odvedoše do štamparije "Srećna štampa", koja beše zaključana, a zatim preko dvorišta, do kuće druga Pilaja. Napor koji je uložio da podigne ruku i zakuca na vrata isisa mu ostatak snage. Drug Pilaj je upravo dokrajčio avijal i bacio se na prezrelu bananu, gnječeći je u pesnici i istiskujući je na tanjir pun kaše, kad zakuca Veluta. Poslao je ženu da otvori vrata. Vratila se namrgođena i, pomisli drug Pilaj, neočekivano privlačna. Požele da joj smesta dotakne grudi. No, prsti mu behu umazani, a neko je stajao na vratima. Kalajani sede na krevet i odsutno pogladi Lenjina, koji je spavao uz svoju baku šišajući palac. "Koje?" "Sin onog paravana Papena. Kaže da je hitno." Drug Pilaj bez žurbe dovrši svoju pasiranu bananu i otrese prste nad tanjirom. Kalajani donese mali bokal s vodom i pokvasi mu ruke. Ostaci hrane (osušeni crveni čili, uglaste koščice oglodanih i ispljunutih bataka) ostadoše da plutaju u tanjiru. Donela mu je peškirić. Obrisao je ruke, zadovoljno podrignuo i otišao do vrata. "Enda? Zar u ovo doba noći?" Veluta odgovori i začu vlastiti glas kako mu se vraća, kao da se odbio od zida. Pokuša da objasni šta se desilo. Slušao je svoje nepovezane reči. Čovek kome se obraćao beše sićušan. Stajao je daleko od njega, iza staklenog zida. "Ovo je malo selo", reče drug Pilaj. "Ljudi pričaju. Ja ih slušam. Nije mi nepoznato šta se zbiva." Veluta ponovo ču sebe kako izgovara reči koje za čoveka kome se obraćao nisu imale nikakvog značaja. Sopstveni glas svijao se oko njega kao zmija. "Možda", reče drug Pilaj. "Ali, druže, trebalo je da znaš da Partija ne postoji da bi podržavala nedisciplinu svojih članova u privatnom životu." Veluta je gledao kako telo druga Pilaja iščezava u magli, ostavljajući za sobom bestelesni, piskutavi glas koji je recitovao slogane. Pobedničke zastavice vijorile su se u praznom dovratku. Nije u interesu Partije da se zauzima u sličnim slučajevima. Interes pojedinca podređen je interesu organizacija Povreda Partijske Discipline znači povredu Partijskog Jedinstva. Govor se nastavio. Rečenice su se rastakale na fraze. Fraze na reči. Napredak Revolucije. Uništavanje Klasnog Neprijatelja. Kapitalistička eksploatacija. Ponovo se dešavalo. Još jedna religija okrenula se protiv sebe same. Još jedno zdanje podigao je ljudski um, a u prah pretvorila ljudska priroda. Drug Pilaj zatvori vrata i vrati se svojoj ženi i večeri. Odluči da pojede još jednu bananu. "Šta je hteo?", upita žena služeći ga. "Saznali su. Mora da im je neko rekao. Otpustili su ga." 128

"I to je sve? Treba da je srećan što ga nisu obesili o najbliže drvo." "Primetio sam nešto neobično.. . " reče drug Pilaj ljušteći bananu. "Mladić je imao crveni lak na noktima ..." Dok je stajao na kiši, u mrzloj noći, pod svetlom jedne jedine ulične lampe, Velutu iznenada ophrva san. S naporom je držao otvorene oči. Sutra, rekao je sam sebi. Sutra, kad prestane kiša. Noge ga odvedoše do reke. Kao da su one uzica, a on pas. Istorija je izvela psa u šetnju.

PRELAZ Minula je ponoć. Reka je nabujala. Njene hitre, mrke vode valjale su se ka moru, noseći oblačna noćna nebesa, palmin list, parče trščane ograde i druga uzdarja koja joj je darivao vetar. Kiša je jenjavala i ubrzo prestala da pada. Povetarac je stresao kapi s lišća. Nakratko, kiša nastavi da sipi samo podno krošnji, tamo gde se do tada nalazilo skrovište. Slabašan, razvodnjen mesec proviri kroz oblake osvetlivši mladog muškarca na najvišem od trinaest stepenika koji su vodili do reke. Beše veoma miran. Veoma mokar. Veoma mlad. Uspravio se, svukao beli mundu, iscedio ga i obmotao oko glave kao turban. Sišao je niz trinaest stepenika, go, ušao u vodu i stupao sve dublje, dok mu voda ne dosegnu do grudi. Zatim zapliva veštim, odlučnim zamasima, uz brzu, vilovitu struju, ka delu reke gde počinje Prava Dubina. Reka obasjana mesečinom klizila je niz njegove ruke poput srebrnih rukava. Stigao je do suprotne obale i izašao iz vode blistav, crn kao noć što ga zagrmi, crn kao reka koju prepliva. Stupi na stazu koja je kroz močvaru vodila do Kuće Istorije. Nije ostavio talase na vodi. Nije ostavio tragove na pesku. Nad glavom raširi mundu i pusti ga da se suši. Vetar ga pretvori u jedro. Veluta iznenada oseti sreću. Stvari će biti gore, pomisli. A zatim bolje. Koračao je žurno put Srca Tame. Sam kao vuk. Bog Gubitka. Bog Malih Stvari. Bez ičeg na sebi, osim laka za nokte.

NEKOLIKO SATI KASNIJE Troje dece na obali reke. Blizanci i još jedno dete, na čijem je bledoljubičastom somotskom prsluku pisalo veselim, iskošenim slovima: Raspust! Vlažno lišće presijavalo se u krošnjama kao glatki metal. Teške glave žutih bambusa behu pognute nad rekom, ucveljene zbog onog što će se neminovno desiti. Sama reka beše mrka i tiha. Više odsustvo no prisustvo. Ne odajući ni na tren koliko je duboka i silovita. Esta i Rahel izvukoše čamac iz žbunja, gde su ga obično krili. Vesla koja je napravio Veluta stajala su skrivena u šupljem deblu. Porinuše čamac u vodu i pomogoše Sofi Mol da se

129

popne. Činilo se da veruju tami. Kretali su se gore-dole iskričavim stepenicama, sigurni kao divokoze. Sofi Mol beše pomalo uznemirena. Plašila se senki koje su je opkolile. U torbi prebačenoj preko njenog ramena nalazila se hrana ukradena iz frižidera. Hleb, torta, keks. Osim teškog tovara majčinih reči (Da nije vas, bila bih slobodna. Trebalo je da vas ostavim u sirotištu čim sam vas rodila. Vi ste kamenje oko mog vrata.), blizanci nisu nosili ništa. Zahvaljujući onome što je Čika Oranžada-Li-munada učinio Esti, njihov Dom daleko od Doma beše opremljen. Za dve nedelje protekle od dana kada je Esta zaveslao kroz skerletnocrveni džem i pomislio Dve Misli, krišom su sakupili Osnovne Potrepštine: šibice, krompire, stari tiganj, gusku na naduvavanje, soknice s raznobojnim prstima, hemijske olovke s londonskim autobusima i Kvantasovog koalu s dugmićima umesto očiju. "Šta ako nas Amu nade i počne da nas preklinje da se vratimo?" "Onda ćemo se vratiti. Ali samo ako nas bude preklinjala." Esta Saosećajni. Sofi Mol je ubedila blizance da je njen polazak s njima od suštinskog značaja. Da će odsustvo dece, sve dece, pojačati kajanje odraslih. Učiniti da istinski zažale, kao odrasli iz Hamelina nakon što im je svirač frule odveo svu decu. Tražiće ih svuda, a tek kada svi budu uvereni da su mrtvi, njih troje će se pobednički vratiti kući. Cenjeniji, voljeniji i željeniji no ikad. Njen ključni argument beše da će, ako ostane i ako je budu mučili, možda biti primorana da oda njihovo skrovište. Esta sačeka da Rahel uđe u čamac, a zatim se i sam smesti, sedeći raskrečenih nogu, kao na klackalici. Nogama se odgurnu od obale. Kada su uplovili u dublje vode, počeše da veslaju protiv struje, dijagonalno i uzvodno, onako kako ih je učio Veluta ("Ako hoćete da stignete tamo, veslajte tamo"). U mraku nisu videli da se nalaze na pogrešnoj strani tihe ulice pune nečujnih vozila. Da ka njima hrle grane, klade i polomljena stabla. Već su prošli Pravu Dubinu i bili nadomak Druge Strane kada se sudariše sa zalutalom kladom i prevrnuše u vodu. Ovo im se dešavalo i na ranijim ekspedicijama. Tada su sustizali čamac i gurali ga do obale. Sada od mraka nisu mogli da ga vide. Odnela ga je struja. Zaplivaše prema obali, iznenađeni koliko im vremena treba da preplivaju tako kratko rastojanje. Esta je uspeo da se dočepa grane nadvijene nad rekom. Čkiljio je u mraku, pogledom tražeći čamac. "Ne vidim ništa. Nestao je." Blatnjava Rahel se uzvera na obalu i pomože Esti da izađe iz vode. Trebalo im je nekoliko minuta da povrate dah, shvate da je čamac izgubljen i ožale njegov gubitak. "Propade nam sva hrana", reče Rahel Sofi Mol. Odgovori joj tišina. Žurna, uskovitlana tišina kojom su ronile ribe. "Sofi Mol?", prošaputa ustalasanoj reci. "Ovde smo! Ovde! Kraj drveta Ilimba!" Tišina. Papačijev noćni leptir raskrili mrka krila. Gore. Dole. I podiže nožice. Gore. Dole. Trčali su niz reku izvikujući njeno ime. Ali nje nije bilo. Otišla je tihom sivozelenom ulicom. Zajedno s ribama. Zajedno s nebom i drvećem. Zajedno sa slomljenim žutim mesecom. Nije se začula olujna muzika. Nije se otvorio vir u mastiljavim dubinama Minačala. Nije se pojavila ajkula da nadgleda tragediju. Tiha ceremonija primopredaje beše okončana. Čamac je ispustio svoj teret. Reka je prihvatila ponudu. Jedan sićušni život. Sunčev zrak kratkog veka. Sa srebrnim naprstkom stisnutim u maloj pesnici, za dobru sreću. Beše četiri ujutro, tik pred svanuće, kada su se iscrpljeni, obeznanjeni blizanci, ulepljeni 130

blatom, probili kroz močvaru i stigli nadomak Kuće Istorije. Ivica i Marica sablasne bajke u kojoj će njihove sanje biti zatočene i odsanjane iz početka. Popeli su se na trem i legli na asuru, uz gusku na naduvavanje i Kvantasovog koalu. Par mokrih patuljaka, oduzetih od straha, u iščekivanju kraja sveta. "Je l' misliš da je sada mrtva?" Esta nije odgovorio. "Šta će se desiti?" "Otići ćemo u zatvor." On je I te kako Dobro znao. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dum dum. Nisu videli da među senkama leži još neko. Usnuo i usamljen kao vuk. Na njegovim crnim leđima smeđi list. Zbog koga je monsun stizao na vreme.

PERON STANICE U KOČINU Esta (ni star, ni mlad) sedeo je u mraku, na svom krevetu, u svojoj čistoj sobi u prljavoj kući u Ajemenemu. Sedeo je prav kao strela. Zabačenih ramena. Ruku položenih u krilo. Kao da u redu čeka na pregled. Ili na hapšenje. Završio je s peglanjem. Odeća beše uredno poslagana na dasci za peglanje. Ispeglao je i Raheline stvari. Kiša je lila bez prestanka. Noćna kiša. Usamljeni bubnjar koji uvežbava tačku, dugo nakon što je ostatak orkestra otišao na počinak. U malom dvorištu, pored ulaza namenjenog Muškim Potrebama, munja je osvetlila hromirana krila starog plimuta. Kočama Beba je vodila računa o njegovom redovnom pranju godinama nakon Čakovog odlaska u Kanadu. U Ajemenem je dva puta nedeljno, za skromnu novčanu nadoknadu, dolazio Koču Marijin zet, vozač dubretarskog kamiona u Kotajamu. To beše prilika da se dočepa dela plate svoje svastike, provoza plimut i napuni mu akumulator. Sledio ga je zadah kotajamskog smeća, koji je ostajao u vazduhu dugo nakon njegovog odlaska. Kada se bacila na televiziju, Kočama Beba je digla ruke od kola, kao i od bašte. Tuti-fruti. Sa svakim monsunom kola su se ukopavala malo dublje u zemlju. Poput ćoškaste, artritične koke koja se s mukom gnezdi. Bez namere da ikad ustane s jaja. Oko njegovih izbušenih guma nikla je trava. Reklama za "Rajsku turšiju" beše zarđala. Ličila je na naherenu krunu. Gušteri su ispitivali svoj odraz u preostaloj polovini prljavog retrovizora. Na zadnjem sedištu plimuta ležao je mrtav vrabac. Spazio je sunđer zgodan za pravljenje gnezda i brzopleto uleteo kroz rupu na vetrobranu. Nikada nije pronašao put natrag. Niko nije primetio njegova unezverena nastojanja da se probije kroz prozore. Uginuo je na zadnjem sedištu, izvrnut na leđa. Kao neslana šala. Koču Marija je spavala sklupčana na podu dnevne sobe, kao u komi. Beše osvetljena treperavom svetlošću televizora, na kome je američki policajac trpao dečaka vezanog lisicama u kola. Pločnik je bio poprskan krvlju. Naokolo su žmirkala svetla policijskih kola, praćena zvukom sirena. Žena izmučenog lika, možda dečakova majka, uplašeno je gledala šta se dešava, ne izlazeći iz senke. Dečak je pokušavao da se otrgne. Gornji deo njegovog lica bio je snimljen kroz maglu, da ne bi mogao da ih tuži. Usirena krv pokrivala mu je usta i grudi kao crvena portiklica. Nežnoružičaste usne otkrivale su iskežene zube. Ličio je na vukodlaka. Zaurlao je prema kameri: "Imam petnaest godina i voleo bih da sam bolja osoba. Ali nisam. Želite li da čujete moju dirljivu priču?" 131

Pljunuo je u kameru. Projektil pljuvačke pogodio je objektiv i rasuo se po staklu. Kočama Beba je u svojoj sobi popunjavala kupon koji je nudio popust od dve rupije na novu flašicu od 500 ml vodice za usta "listerin", kao i vaučer u vrednosti od dve stotine rupija za Srećnog Dobitnika lutrije. Džinovske senke majušnih insekata obrušavale su se sa zidova. Da bi ih se otarasila, Kočama Beba je ugasila sijalicu i upalila veliku svecu u kadi punoj vode. Na vodi je plutao talog sprženih bubica. Na svetlu svece isticali su se njeni narumenjeni obrazi i nakarminisana usta. Maškara joj beše razmazana. Nakit na njoj se caklio. Okrenula je kupon prema svetlu. Koju vrstu vodice za usta obično koristite? Listerin, napisa Kočama Beba rukopisom koji je, s godinama, postajao sve paučinastiji. Nabrojte razloge za Vaš izbor. Nije oklevala. Rezak ukus. Svež dah. Savladala je jasan, otresit jezik televizijskih reklama. Popunila je rubriku s imenom i slagala koliko ima godina. Pod Zanimanje napisa Ornamentalno baštovanstvo (Dipl. u Roč. SAD). Kupon stavi u koverat na kome je pisalo APOTEKA, KOTAJAM. Koču Marija će ga poneti kada krene u Najboljupekaru, u potrazi za puter kiflama. Kočama Beba posegnu za svojim tamnosmeđim dnevnikom, uz koji je dobila i olovku. Okrenula je stranicu na kojoj je pisalo 19. jun. Kao i svakog drugog dana, ona napisa: Volim te volim te. Svaka stranica njenog dnevnika počinjala je ovim rečima. Imala je kovčeg pun dnevnika u kojima je svaka stranica počinjala ovim recima. Ponekad bi dopisala još ponešto. Dnevne aktivnosti, dnevne obaveze, odlomke iz omiljenih dijaloga omiljenih televizijskih serija. Ali su i ovi zapisi počinjali isto: Volim te volim te. Otac Maligan je pre četiri godine preminuo od žutice u ašramu severno od Rišikeša. Godine izučavanja hinduskih rukopisa dovele su do buđenja njegove teološke radoznalosti, a potom i do promene vere. Otac Maligan je pre petnaest godina postao vaišnava. Privrženik boga Višne. Ostao je u vezi s Kočama Bebom i posle prelaska u ašram. Pisao joj je svake godine za Divali i za Novu godinu. Pre nekoliko godina poslao joj je fotografiju na kojoj se obraćao grupi udovica iz Pendžaba. Sve žene bile su u belom, s maramama prebačenim preko glave. Odežda oca Maligana beše boje šafrana. Zumance pred morem skuvanih belanaca. Bela kosa i brada behu mu dugi, ali očešljani i negovani. Deda Mraz boje šafrana, sa zavetnim pepelom na čelu. Kočama Beba nije mogla da veruje. Od svega što joj je poslao, jedino ovu fotografiju nije sačuvala. Beše uvređena činjenicom da se na kraju, posle svega, odrekao svojih zaveta, ali ne zbog nje. Zbog novih zaveta. Kao da ga je čekala raširenih ruku, da bi on prošao kraj nje i pao u tuđe naručje. Smrt oca Maligana nije izmenila reči kojima su počinjali Kočama Bebini dnevnički zapisi, jednostavno zato što joj, po smrti, nije postao manje dostupan. Naprotiv. Mrtvog ga je posedovala potpunije no za njegova života. Sećanje na njega beše njeno. Samo njeno. Divlje, žestoko, njeno. Nije ga delila ni s Verom, ni s drugim opaticama, ni s drugim svamijima, ili kako su već sebe nazivali. To što ju je odbio za života (mada obzirno i nežno) postade nevažno nakon njegove smrti. U njenom sećanju primio ju je u zagrljaj. Samo nju. Onako kako muškarac u zagrljaj prima ženu. Svukla mu je smešnu žutu odoru i navukla mu crvenu mantiju iz reklame za koka-kolu, koja joj se toliko dopadala. (Dok ga je presvlačila, njena su čula praznovala posmatrajući vitko, vretenasto telo, slično Hristovom.) Istrgla mu je iz ruku posudu u koju je sakupljao priloge, ispedikirala njegove otvrdle hinduske pete i ponovo mu obula udobne sandale. Opet ga je pretvorila u kamilu hitrog hoda koja je četvrtkom dolazila na ručak. I svake noći, dan za danom, godinu za godinom, dnevnik za dnevnikom, pisala je: Volim te volim te. Vratila je hemijsku olovku na mesto i zatvorila dnevnik. Skinula je naočare i gurnula jezikom veštačke zube zalepljene za nepca. Pljuvačka joj se istegli poput nezategnutih žica na

132

harfi. Izvadila je zube i spustila ih u čašu punu "listerina". Potonuli su na dno ostavljajući za sobom mehuriće kao molitve. Njena noćna čašica. Soda usiljenog osmeha. Reski jutarnji zubi. Kočama Beba se nasloni na jastuke, u iščekivanju da čuje Rahel kako izlazi iz Estine sobe. Počela je da oseća nelagodnost u njihovom društvu. Pre neko jutro otvorila je prozor (da bi udahnula Malo Svežeg Vazduha) i uhvatila ih na delu, kako se Vraćaju Odnekud. Beše jasno da su celu noć proveli napolju. Zajedno. Gde su bili? Čega su se sećali? Kada će otići? Šta su radili dok su satima sedeli u mraku? Zaspala je poduprta jastucima, zaključivši da od kiše i televizora nije čula otvaranje Estinih vrata. Da je, možda, Rahel odavno otišla na spavanje. Nije. Rahel je ležala na Estinom krevetu. U ležećem položaju izgledala je još mršavija. Mlada. Sitnija. Lice joj beše okrenuto ka prozoru. Kosa kiša udarala je u prozorske rešetke, škropeći joj lice i glatku, golu mišicu. Njena meka majica bez rukava u mraku je isijavala žuto svetlo. Donji deo njenog tela, u farmerkama, gubio se u tami. Beše malo hladan. Malo vlažan. Malo tih. Vazduh. Šta još reći? S mesta na kome je sedeo, na ivici kreveta, Esta je mogao da je vidi ne okrećući glavu. Njene nejasne obrise. Oštru liniju njene vilice. Njene ključne kosti, poput krila razapetih od njenog grla do njenih ramena. Ptica kojoj koža ne dopušta da uzleti. Okrenu se i pogleda ga. Sedeo je veoma uspravno. Iščekujući pregled. Završio je s peglanjem. Bila mu je lepa. Njena kosa. Njeni obrazi. Njene sitne, spretne šake. Njegova sestra. Uporan zvuk ponovo mu se javi u glavi. Zvuk vozova koji prolaze. Svetlo i senka i svetio i senka koji se razlivaju po licu putnika do prozora. Sede još uspravnije. I dalje je mogao da je vidi. Sraslu s likom njihove majke. Ustalasano svetio njenih očiju u tami. Njen mali, pravilan nos. Njena usta punih usana. Izgledala su ranjeno. Kao da se pred nečim trzaju. Kao da ih je, nekada davno, neko udario. Muškarac s prstenjem. Prelepa, napaćena usta. Usta njihove prelepe majke, pomisli Esta. Amina usta. Koja spustiše poljubac na njegovu ruku kroz rešetke na prozoru voza. Prva klasa, poštanski za Madras. Zdravo, Esta. Neka te Bog čuva, rekoše Amina usta. Amina usta koja su se borila s plačem. Tada ju je video poslednji put. Stajala je na peronu železničke stanice u Kočinu, lica podignutog ka prozoru vagona. Posivele, beskrvne kože, čiji je blistavi sjaj utrnuo pod neonskim staničnim lampama. Vozovi nisu dopuštali danu da kroči na peron. Kao dugački čepovi na boci flaširane tame. Poštanski za Madras. Leteći Rani. Rahel, s rukom u Aminoj ruci. Komarac na uzici. Žgoljava Bubica u "batinim" sandalama. Aerodromska Vila na železničkoj stanici. Toptala je nogama po betonu, dižući oblake prašine. Sve dok je Amu nije protresla i rekla joj Prestanistim. Prestalastim je. Svuda oko njih gužva vreva komešanje žurba kupovina prodaja nosači nose putnici plaćaju deca kake ljudi pljuju dolaze odlaze prose cenjkaju se ukrcavaju se. Odjekuju stanični zvuči. Ulični prodavci prodaju kafu. Čaj. Deca upalih lica, pomodrela od neuhranjenosti, prodaju časopise za odrasle i hranu koju sami ne mogu da kupe. Otopljene čokolade. Čokoladne cigarete. Oranžade. Limunade. Kokakolufantusladoledružinomleko. Lutke ružičaste kože. Zvečke. Ljubav-u-Tokiju. 133

Šuplje plastične papagaje pune slatkiša, s glavama na odvrtanje. Naočare za sunce sa žutim ramom. Dečje satove s nacrtanim kazaljkama. Kolica s feleričnim četkicama za zube. Peron železničke stanice u Kočinu. Siv pod neonskim lampama. Pun šupljih ljudi. Izgladnelih beskućnika. S tragovima prošlogodišnje gladi na licu. Njihovu revoluciju odložio je, za sada, drug Nambudiripad (Sovjetski Provokator, Odbegli Pas). Negdašnja zenica pekinškog oka. U vazduhu su se rojile muve. Slepi čovek bez očnih kapaka, očiju plavih poput ispranog teksas-platna, kože izrovane ožiljcima od malih boginja, ćaskao je s gubavcem bez prstiju, koji je vešto pušio opuške sakupljene u gomilicu pokraj njegovih nogu. "Otkud ti? Kada si se doselio ovamo?" Kao da su imali izbora. Kao da su baš ovo mesto odabrali za svoje boravište iz bogate ponude otmenih stambenih blokova nabrojanih u nekom luksuznom prospektu. Muškarac koji je sedeo pored crvene vage odvrnuo je svoju veštačku nogu (od kolena naniže), na kojoj behu nacrtane crna čizma i lepa, bela dokolenica. Šuplja, čvornovata potkolenica beše ružičasta, onakva kakva bi prava potkolenica i trebalo da bude. (Prilikom stvaranja novog čoveka ne treba ponavljati greške koje je napravio Bog.) U nozi je čuvao voznu kartu. Peškirić. Čašu od nerđajućeg čelika. Svoje mirise. Svoje tajne. Svoje ludilo. Svoju nadu. Svoju beskrajnu sreću. Njegovo pravo stopalo beše boso. Kupio je malo čaja i sipao ga u svoju čašu. Stara gospođa je povratila. Ostavila za sobom zgrušano jezerce. I produžila sa svojim životom. Stanični svet. Cirkuska šatra društva. Pod kojom je, procvatom trgovine, usnio očaj, a probudila se pomirenost sa sudbinom. Ovoga puta na Amu i njene dvojajčane blizance nije čekao plimut kroz čije bi prozore mogli da gledaju, ni mreža koja bi zaustavila njihov pad. Ponirali su strelovito kroz cirkuski vazduh. Pokupi krpe i odlazi, rekao je Čako. Preskačući izvaljena vrata. S kvakom u ruci. Amu, uzdrhtalih ruku, nije digla pogled s nepotrebnog šivenja. Kutija puna mašnica ležala joj je u krilu. Ali Rahel jeste. Digla pogled. I videla da je Čako iščezao, ostavivši za sobom čudovište. Muškarac debelih usana, ruku okićenih prstenjem, kupio je cigarete od prodavca na peronu. Tri paklice. S namerom da ih popuši u hodniku kupea. Za Muškarce od Akcije evo SatisfAkcije pisalo je na paklicama. On beše Estin pratilac. Porodični Prijatelj koji je putovao za Madras. Gospodin Kurijen Maten. Kako je on putovao istim vozom kao i Esta, Mamači je zaključila da nema potrebe da kupuju još jednu kartu. Baba je kupio kartu Madras-Kalkuta. Amu je kupovala Vreme. I ona je morala da se spakuje i ode. Da započne novi život, nađe posao i zaradi dovoljno za sebe i decu. Odlučeno je da, do tada, samo jedno od dece ostane u Ajemenemu. Nikako oboje. Zajedno su izazivali neprilike. anataS u mivohinj amičo. Morali su biti razdvojeni. Možda su u pravu, prošaputala je Amu, pakujući njegov kofer i ranac. Možda je dečaku potreban Baba. Muškarac debelih usana imao je sedište u kupeu pored Estinog. Rekao je da će, kada voz krene, zamoliti nekog da zamene mesta. Za sada je malu porodicu ostavio na miru. Znao je da nad njima lebdi anđeo pakla. Ide kuda oni idu. Staje kada oni stanu. Pušta vosak da kaplje s povijene sveće. Svi su znali. Bilo je u novinama. Vesti o smrti Sofi Mol. O susretu policije s paravanom optuženim za otmicu i ubistvo. O opsadi fabrike "Rajska turšija & slatko" od strane članova Komunističke 134

partije, predvođenih ajemenemskim Borcem za Pravdu, Glasnogovornikom Potlačenih. Drug Pilaj je tvrdio da je uprava fabrike lažno optužila paravana zato što je bio aktivni član Komunističke partije. Da su želeli da spreče njegovo učešće u "Zakonitim Sindikalnim Aktivnostima". Sve je bilo u novinama. Zvanična Verzija. Muškarcu debelih usana, naravno, ne beše poznata druga verzija. Verzija po kojoj je hajka Dodirljivih policajaca prešla reku Minačal, tromu i nabreklu od nedavnih pljuskova, prokrčila put kroz vlažno rastinje i umarširala u Srce Tame.

KUĆA ISTORIJE Hajka Dodirljivih policajaca prešla je reku Minačal, tromu i nabreklu od nedavnih pljuskova, krčeći put kroz vlažno rastinje. U nečijem otežalom džepu zveckale su lisice. Njihovi široki šortsevi kaki boje behu toliko uštirkani da su podsećali na kolonu krutih suknjica koje klize nad visokom travom, nezavisno od udova koji se pokreću u njima. Bilo ih je osmorica. Državne Sluge. Poštenje Odlučnost Lojalnost Inteligencija Celishodnost Iskustvo Junaštvo Ažurnost Kotajamska policija. Vojska iz crtanog filma. Prinčevi Novog doba, sa smešnim, šiljatim šlemovima. Napravljenim od kartona presvučenog pamukom. Zamašćenog uljem za kosu. Poput otrcanih kruna kaki boje. Mračnog Srca. Smrtno ozbiljni. Marširali su kroz visoku travu, visoko podižući kolena. Mali gušteri zaplitali su im se u orošene dlačice na nogama. Čičkovi i poljsko cveće krasili su im ružne čarape. Smeđe stonoge spavale su na donovima njihovih Dodirljivih, čelikom okovanih čizama. Oštra trava ostavljala im je izukrštane posekotine na koži. Dok su napredovali kroz močvaru, mokro blato im je prduckalo pod nogama. Gacali su pored velikih ptica koje su čučale na vrhovima drveća i širile vlažna krila, sušeći ih pod vedrim nebom kao sveže oprano rublje. Gacali su pored belih čaplji. Pored kormorana. Pored roda. Pored ždralova u potrazi za podijumom za igru. Pored purpurnih čaplji nemilosrdnih očiju, koje su kliktale zaglušujućim glasovima: graak, graali Pored mama-ptica i njihovih jaja. Žega ranog jutra svesrdno je obećavala da najgore tek sledi. Iz močvare ustajalog mirisa stupili su među prastara stabla ogrnuta puzavicama. Okružiše ih divovski grmovi manija, divlje paprike, slapovi ljubičastih akumina. Prošli su pored tamnoplave bube koja je održavala ravnotežu na oštrici uspravne travke. Pored džinovskih paukovih mreža koje su preživele kišu i nastavljale da se šire od drveta do drveta, kao glasine izgovorene šapatom. Pored cveta banane obmotanog listovima rumenim kao vino, koji je visio s kržljavog, očerupanog drveta. Rubin na dlanu raščupanog školarca. Dragi kamen u somotskoj džungli. Grimizni vilini konjici parili su se u letu. Jedan na drugom. Spretno. Jedan zadivljeni policajac stade načas da ih osmotri, pitajući se u čemu je tajna seksa kod vilinih konjica, kao i 135

šta u šta pri tom ulazi. Zatim se trže i vrati Policijskim Mislima. Produžiše napred. Pored visokih mravinjaka, zgrumuljičanih od kiše. Klonulih poput usnulih stražara pred rajskim dverima. Pored leptira koji su lepršali vazduhom kao radosne vesti. Pored neprohodnog busenja paprati. Pored kameleona. Pored užurbanih stanovnika džungle u potrazi za zaklonom. Pored drveta indijskog oraščeta koje Velja Papen nije pronašao. Pored račvastog kanala. Zadavljenog korovom. Poput mrtve zelene zmije. Preko kanala se srušilo drvo. Dodirljivi policajci pohitaše preko njega. Mašući ulaštenim pendrecima. Dlakave vile sa smrtonosnim štapićima. Tanušna stabla naherenog drveća izlomiše sunčevo svetio u paramparčad. Na vrhovima prstiju, Mračno Srce kroči u Srce Tame. U vazduhu je ječala pesma zrikavaca. Sive veverice klizale su se niz stabla kaučukovog drveća, isprskana blatom. Njihove krošnje behu okrenute ka suncu. Na njihovoj kori videli su se stari ožiljci. Zalečeni. Izlečeni. Zaceljeni. Jutra zemlje puna naherenih stabala. A zatim travnata zaravan. I kuća. Kuća Istorije. Čija su vrata zamandaljena, a prozori širom otvoreni. Čiji su kameni zidovi hladni. Na čijim se zidovima kovitlaju senke brodova. U kojoj se uvošteni preci, orožalih noktiju i daha koji zaudara na plesnive mape, došaptavaju šuškavim šapatom. U kojoj prozirni gušteri žive iza starih slika. U kojoj se zatočeni snovi snuju iz početka. U kojoj su zarobljeništvo ostarelog duha jednog Engleza prikovanog za drvo okončali dvojajčani blizanci - Pokretna Republika s Loknom i s marksističkom zastavom. Pored duha minuše i užurbani policajci, ne čuvši ga gde moli: Oprostite, da li biste ... mmm ... da možda nemate ... mmm ... pitam se imate li jednu cigaru? Ne?... Tako sam i mislio. Kuća Istorije. Pred kojom će, u godinama koje slede, Užas (koji će tek doći) ostati zakopan u plitkom grobu. Zaglušen radosnim pevušenjem hotelskih kuvarica. Skriven pod poniznim naklonima bivših komunista. Pod stopama plesača koji lagano umiru. Među istorijskim igračkama kojima bogati turisti dođoše da se poigraju. Beše to divna kuća. Njeni zidovi nekad su bili beli. Krov crven. No obojiše je boje vremena. Kičicama umočenim u paletu prirode. U mahovina zelenu. Zemljanosmeđu. Čađavocrnu. Stoga je izgledala stara. Poput lađe koja leži na dnu okeana. Izljubljena usnama kitova, okićena školjkama. Natopljena tišinom. Izdišući mehuriće kroz polupane prozore. Kuću je okruživao senoviti trem. Sobe behu skrivene u dubokoj hladovini. Krov pokriven crepom beše sličan golemom koritu prevrnutog broda. Trule grede, oslonjene na nekad bele stubove, behu ulegle na sredini, tvoreći ogromnu, razjapljenu šupljinu na krovu. Šupljinu Istorije. Rupu u Vasioni u obličju Istorije. Kroz koju su, u smiraj dana, uzletali gusti oblaci nemih slepih miševa, uskovitlanih kao dim iz fabričkih dimnjaka. Vraćali su se u zoru, donoseći vesti iz spoljašnjeg sveta. Poput sive izmaglice na ružičastom horizontu, koja se zgušnjava i boji u crno tik nad kućom, a potom ponire u rupu Istorije, kao dim u filmu koji se vrti unazad. Spavali su po vasceli dan, slepi miševi. Kao krznena postava krova. Prskajući tlo brabonjcima. Policajci stadoše i razviše se u strelce. Ovo beše nepotrebno. No, policajci su voleli svoje Dodirljive igre. Razmestili su se na strateški značajnim tačkama. Puzali su uz nisku, okrnjenu kamenu ogradu. Mala nužda na brzaka. 136

Vruća pena na mlakom kamenu. Policijska pišurija. Podavljeni mravi u žutim mehurićima. Uzdah olakšanja. A zatim zajedno, na kolenima i laktovima, dopuzaše do kuće. Kao policajci na Filmu. Tiho, tiho kroz travu. S palicama u rukama. S mašinkama na umu. Noseći na svojim žgoljavim, ali snažnim ramenima breme odgovornosti za Dodirljivu budućnost. Svoj plen pronadoše na zadnjem tremu. Raščupanu Loknu. Palmicu u Ljubavi-u-Tokiju. I, na drugom kraju, stolara krvavocrvenih noktiju (usamljenog kao vuk). Usnule. Kao da ismevaju razrađenu Dodirljivu taktiku. Uhvaćeni na legalu. U glavama hajkača zacrneše se naslovi. ODMETNIK ZAVRŠIO U POLICIJSKOJ MREŽI. Njihov plen platiće za svoju neuviđavnost i njihovu pokvarenu zabavu. O, da. Probudili su Velutu udarcima čizama. Estapena i Rahel probudio je užasnuti vrisak sna raspršenog bolom smrvljenih kolena. U njima mrtvi krici isplivaše izvrnuti na leđa, poput uginule ribe. Zgrčeni na podu, klateći se između užasa i neverice, shvatili su da je pretučeni mladić Veluta. Odakle on tu? Šta je učinio? Zašto su ja policajci dovukli ovamo? Čuli su bubnjanje drveta po mesu. Topot čizme na kosti. Prigušeni vapaj nakon udarca nogom u trbuh. Klokot krvi u ljudskom dahu, u času kada slomljeno rebro razdere pluća. Gledali su iskolačenih očiju i pomodrelih usana, hipnotisani onim što su osetili, ali ne i razumeli: odsustvom hira u tolikom nasilju. Tamo gde bi trebalo da je bes, zijao je ambis. Trezna, nepokolebljiva, jednostavna brutalnost. Policajci su otvarali flašu. Zavrtali slavinu. Razbijali jaje i mutili kajganu. Blizanci behu premladi da shvate da su policajci tek plaćenici Istorije. Izaslani da izravnaju račune i pokupe dugove od onih koji se oglušiše o njene zakone. Rukovođeni nagonom koji jeste bio iskonski, ali ne i ličan. Na delu se našlo osećanje prezira rođeno iz dubokog, nepriznatog straha - straha civilizacije od prirode, muškarca od žene, moći od nemoći. Podsvesna potreba muškarca da uništi ono što ne može ni da podjarmi, ni da obožava. Muške Potrebe. Ono čemu su blizanci bili svedoci tog jutra, a da toga ne behu svesni, bila je klinička demonstracija ljudske težnje ka nadmoći izvršena u kontrolisanim uslovima (naposletku, u pitanju ne beše ni genocid, ni rat). Težnje ka Ustrojstvu i Redu. Potpunom monopolu. Istorija ljudskog roda, prerušena u Božansko Proviđenje, razotkrila se pred očima nedorasle publike. Ne beše ničeg slučajnog u događajima koji su se zbili tog jutra. Ničeg nenamernog. Posredi nije bila ulična pljačka, ni lični obračun. Jedna era utisnula je svoj žig onima koji su u njoj živeli. Istorija uživo. Ukoliko su povredili Velutu više no što beše neophodno, učinili su to jednostavno zato što svaka srodnost, svaka veza između njih i njega, svaka naznaka da, ako ništa drugo, biološki pripadaju istoj vrsti, beše odavno izbrisana. Oni nisu hapsili čoveka. Oni su izgonili strah. Nisu posedovali spravu pomoću koje bi izmerili koliku kaznu može da podnese. Ni skalu koja bi im rekla koliko mnogo i koliko trajno žele da ga onesposobe. Za razliku od razgoropađene religiozne rulje ili pobedničke pobunjeničke vojske, tog jutra u Srcu Tame vod Dodirljivih policajaca delovao je odmereno, a ne mahnito. Delotvorno, a ne anarhično. Odgovorno, a ne histerično. Veluti nisu počupali kosu, niti su ga živog spalili. Nisu mu odsekli genitalije i strpali mu ih u usta. Nisu ga silovali. Niti su mu odrubili glavu. Na kraju krajeva, nisu se borili s epidemijom. Njihov zadatak beše samo da vakcinišu zajednicu i spreče širenje zaraze. Na zadnjem tremu Kuće Istorije, dok je muškarac koga su voleli premlaćivan na smrt, gospođa Ipen i gospođa Radžagopalan, dve ambasadorke bogznačega, naučiše dve nove lekcije. 137

Lekcija Broj Jedan: Krv jedva da se vidi na čoveku crne puti. (Dum dum) I Lekcija Broj Dva: Ali miriše. Otužnoslatko. Kao suve ruže na povetarcu. (Dum dum) "Madijo?", upita jedan od Agenata Istorije. "Madi ajirikum", odgovori drugi. Dosta? Dosta. Odmakoše se od njega. Kao umetnici koji procenjuju svojih ruku delo. Traže pravo odstojanje, kako bi ocenili estetsku vrednost. Njihovo Delo, koje napustiše Bog i Istorija, Marks, Čovek, Žena i (u časovima koji slede) Deca, ležalo je presamićeno na podu. Beše pri svesti, ali se nije micao. Imao je tri preloma lobanje. Nos i jagodice behu mu smrskani. Lice mu beše pretvoreno u kašu, izobličeno. Udarac nogom u usta pocepao mu je gornju usnu i izbio šest zuba, od kojih su se tri zabila u donju usnu, sablasno izvrćući njegov prelepi osmeh. Četiri rebra behu mu skrhana. Jedno je proburazilo levo plućno krilo, zbog čega je krvario na usta. Njegov dah bojio se svetlocrvenom krvlju. Svežom. Penušavom. Crevo mu je puklo i iskrvarilo u trbušnu duplju. Kičma mu beše povredena na dva mesta, što je dovelo do oduzimanja desne ruke i gubitka kontrole nad bešikom i rektumom. Oba kolena behu mu smrskana. Svejedno izvukoše lisice. Hladne. Gorkometalnog mirisa. Sličnog mirisu čeličnih rukohvata u autobusu i ruku konduktera koji se za njih drži. Tada primetiše njegove nalakirane nokte. Jedan od njih mu podiže ruku i koketno mahnu njome ka drugima, koji prsnuše u smeh. "Šta je ovo?", upita, govoreći falsetom. "AC-DC?" Jedan od njih lupi ga štapom po penisu. "Hajde, odaj nam svoju veliku tajnu. Pokaži nam koliki ti je kada ga naduvaš." Zatim podiže čizmu (sa stonogama na donu) i spusti je uz potmuli zvuk. Stavili su mu ruke na leđa i zaključali lisice. Klik. I klik. Ispod Srećnog Lista. Jesenjeg listka u noći. Zbog koga monsun stiže na vreme. Naježio se na mestima gde mu lisice dodirnuše kožu. "To nije on", prošaputa Rahel Esti na uvo. "Tačno znam. To je njegov brat blizanac. Urumban. Iz Kočija." Nespreman da potraži utočište u mašti, Esta je ćutao. Neko im se obraćao. Ljubazni Dodirljivi policajac. Ljubazan prema svojti. "Mon, Mol, jeste li dobro? Da li vas je ozledio?" Ne istovremeno, ali gotovo uglas, blizanci odgovoriše: "Da. Ne." "Ne brinite. S nama ste bezbedni." A onda policajci pogledaše oko sebe i ugledaše asuru. Šerpe i lonce. Gusku na naduvavanje. Kvantasovog koalu s dugmićima umesto očiju. Hemijske olovke i u njima ulice Londona. Soknice s raznobojnim prstima. Crvene plastične naočare za sunce sa žutim ramom. Sat s nacrtanim kazaljkama. "Čije je ovo? Odakle vam? Koje to doneo?" Prizvuk zabrinutosti u njihovim glasovima. Esta i Rahel su ih nemo gledali, dok su se u njima praćakale ribe. Policajci se zgledaše. Znali su šta im je činiti. 138

Kvantasvog koalu poneli su za svoju decu. Kao i olovke i soknice. Deca policajaca imaće raznobojne prstiće na nogama. Gusku su probušili upaljenom cigaretom. Beng. I zakopali gumene otpatke. Guskasta guska. Odveć prepoznatljiva. Jedan od njih stavio je naočare. Zadržavši ih na nosu, jer su se drugi smejali. Na sat su svi zaboravili. Ostao je za njima u Kući Istorije. Na zadnjem tremu. Pokazujući lažno vreme. Deset do dva. Otišli su. Osam prinčeva, džepova punih igračaka. Dvojajčani blizanci. I Bog Gubitka. Nije mogao da hoda. Vukli su ga. Niko ih nije video. Slepi miševi su, dakako, slepi.

SPAS ZA AMU U policijskoj stanici, inspektor Tomas Metju naručio je dve koka-kole. Sa slamčicama. Uslužni pomoćnik doneo ih je na plastičnom poslužavniku i ponudio blatnjavim mališanima, koji su sedeli preko puta inspektora. Glave jedva da su im se videle iza hrpe papira na stolu. I tako Esta po drugi put u dve nedelje beše poslužen Strahom u flašici. Rashlađenim. Penušavim. Katkad je sve gore s koka-kolom. Pena mu pođe na nos. Podrignuo je. Rahel se zakikota. Duvala je kroz slamčicu sve dok piće ne preli čašu i prosu joj se po haljini. I po podu. Esta je naglas čitao natpis na zidu. "enjetšoP", rekao je. "enjetšoP, tsončuldO." "tsonlajoL, ajicnegiletnl", dodala je Rahel. "tsondohsileC, ovtsuksI." "ovtšanuJ, tsonružA." Inspektoru Metjuu se mora priznati da je ostao priseban. Naslutio je rasulo u dečjim mislima. Nije vršio pritisak, već je svoja pitanja postavljao s pažnjom. Bezazlenim tonom. Između "Kada ti je rođendan, Mon?" i "Koju boju najviše voliš, Mol?" Rasuti, izlomljeni parčići polako su počeli da tvore priču. Njegovi ljudi su ga obavestili o šerpama i loncima. O asuri. O igračkama koje je nemoguće zaboraviti. Sada su ovi detalji poprimili smisao. Inspektoru Tomasu Metjuu ne beše do šale. Poslao je džip po Kočama Bebu. Postarao se da deca ne budu prisutna kada ona stigne. Nije je pozdravio. "Sedite", rekao je. Kočama Bebi beše jasno da je nešto pošlo naopako. "Da li ste ih pronašli? Da li je sve u redu?" "Ništa nije u redu", uverio ju je inspektor. Izraz njegovih očiju i ton njegovog glasa govorili su Kočama Bebi da sada razgovara s drugačijom osobom. Ne sa predusretljivim policajcem koga je prošli put upoznala. Spustila se u stolicu. Inspektor Tomas Metju nije birao reči. Kotajamska policija je delovala u skladu s pismenom izjavom koju je podnela ona. Paravan je uhvaćen. Na nesreću, pretrpeo je teške povrede i verovatno neće preživeti noć. Ali deca tvrde da su kuću napustila svojevoljno. Njihov čamac se prevrnuo i mala Engleskinja se udavila nesrećnim slučajem. Policija, dakle, mora da preuzme teret odgovornosti za smrt nedužne osobe. Istina, reč je o paravanu. Istina, nije se dolično vladao. Ali, u ova teška vremena on je, što se zakona tiče, nevin. Ne postoji slučaj. "Pokušaj silovanja?", neodlučno predloži Kočama Beba. 139

"Gde je tužba podnesena od strane žrtve? Da li se ona pojavila? Da li je dala izjavu? Da li ste doneli izjavu sa sobom?" U inspektorovom glasu osećao se bes. Gotovo neprijateljstvo. Kočama Beba kao da se smanjila. Mesnate kesice oklembesile su joj se ispod očiju i brade. Njen strah je fermentisao. Pljuvačka joj postade gorka. Inspektor gurnu ka njoj čašu vode. "Stvar je veoma jednostavna. Žrtva silovanja mora da podnese tužbu. Ili deca, u prisustvu jednog svedoka, moraju da potvrde da je paravan njihov otmičar. Ili." Sačekao je da ga Kočama Beba pogleda. "Ili ću biti primoran da vas optužim za podnošenje lažne tužbe. Što povlači zakonski potupak protiv vas." Znoj je Kočama Bebinu bledoplavu bluzu obojio u mrkoplavo. Inspektor Tomas Metju nije nastavio da je muči. Znao je da bi se i sam mogao naći u velikoj neprilici, s obzirom na postojeću političku klimu. Beše svestan da drug Pilaj ne bi propustio priliku koja mu se pružala. Prekorio je samog sebe zbog brzopletog delanja. Uzeo je šareni peškirić, zavukao ga pod košulju i obrisao grudi i pazuh. U kancelariji zavlada muk. Zvuči policijske stanice -topot čizama, povremeni jauk iz sobe za isledivanje - činili su se dalekim, kao da dolaze spolja. "Deca će učiniti ono što im se kaže", reče Kočama Beba. "Mogu li da ostanem nasamo s njima?" "Ako želite." Inspektor ustade i krenu ka vratima. "Molim vas, dajte mi pet minuta pre nego što ih dovedete." Inspektor Tomas Metju potvrdno klimnu glavom i napusti prostoriju. Kočama Beba je obrisala sjajno, znojavo lice. Podigla je glavu i otrla prljavštinu koja se skupila u naborima sala na njenom vratu. Poljubila je svoje raspeće. Majko božija, milosti puna... Reči molitve nisu joj se odazvale. Vrata se otvoriše. Esta i Rahel behu gurnuti unutra. Ulepljeni blatom. Natopljeni kokakolom. Otrezniše se videvši Kočama Bebu. Noćni leptir, s neuobičajeno gustim leđnim dlačicama, natkrili njihova srca. Zašto je ona došla? Gde je Amu? Zar je još uvek zaključana? Kočama Beba ih strogo pogleda. Ne progovorivši ni reč. Kada im se obratila, glas joj beše promukao, neprepoznatljiv. "Čiji je bio čamac? Odakle vam?" "Naš. Mi smo ga našli. Veluta nam ga je popravio", prošaputala je Rahel. "Koliko dugo ste ga imali?" "Pronašli smo ga istog dana kada je stigla Sofi Mol." "Krali ste stvari iz kuće i čamcem ih prevozili preko reke?" "Samo smo se igrali..." "Igrali? Vi to nazivate igrom?" Kočama Beba je dugo zurila u njih pre no što opet progovori. "Telo vaše lepe male rođake leži u gostinskoj sobi. Ribe su joj oglodale oči. Njena majka ne prestaje da plače. I vi to nazivate igrom?" Iznenadni dah povetarca zaljulja cvetnu zavesu. Rahel je kroz prozor videla parkirane džipove. Užurbane ljude. Neki čovek je pokušavao da pokrene motocikl. Svaki put kada bi pritisnuo papučicu za gas spao bi mu šlem. U inspektorovoj kancelariji Papačijev noćni leptir dade se na posao. "Užasno je oduzeti nekome život", rekla je Kočama Beba. "To je nešto najgore što čovek može da učini. To čak ni Bog ne prašta. Svesni ste toga, zar ne?" Dve glavice klimnuše dvaput. "A ipak", tužno ih je pogledala, "vi ste to učinili." Gledala ih je u oči. "Vi ste ubice." Sačekala je da razumevanje ovih reči ostavi trag u njihovom pogledu. "Znate da znam da se ne radi o nesreći. Znam koliko ste bili ljubomorni na nju. Ako me sudija na sudu pita, moraću da mu kažem istinu, zar ne? Ne mogu da ga slažem, zar ne?" Potapka stolicu pored sebe. "Hajde, dođite i sedite." Dve male, poslušne guze zguraše se u stolicu. "Moraću da mu kažem da vam je bilo Strogo Zabranjeno da prelazite reku. Da ste je primorali 140

da pođe sa vama, iako ste znali da ne ume da pliva. Da ste je nasred reke gurnuli iz čamca. To nije bio nesrećan slučaj, zar ne?" Četiri iskolačena oka buljila su u nju. Zadivljena pričom koju im je kazivala. Išta je onda bilo? "Sada ćete morati u zatvor", nežno reče Kočama Beba. "A zbog vas će u zatvor morati da ode i vaša majka. Da li biste to želeli?" Gledale su je preplašene oči i jedna palmica. "Vas troje u tri različita zatvora. Znate li kako izgledaju zatvori u Indiji?" Dve glave odmahnuše dvaput. Kočama Beba je vajala svoju priču. Maštom je oslikala živopisne slike zatvorskog života. Dočarala hranu hrskavu od bubašvaba. Toalete u kojima či-či leži u hrpama i podseća na rastresita mrka brda. Bu-be-ruse u krevetima. Premlaćivanja. Širokim potezima slikala je duge godine koje će Amu, zbog njih, provesti iza rešetaka. Istakla je da će, kada izađe iz zatvora, Amu biti stara, bolesna žena vašljive kose. Ukoliko, naravno, ne umre pre toga. Korak po korak, blagim, zabrinutim glasom, opisivala je zlehudu budućnost koja ih je čekala. A kada je ugasila i poslednji tračak njihove nade i pretvorila im živote u prah i pepeo, preobrazila se u dobru vilu i pokazala im izlaz. Bog im nikada neće oprostiti njihovo zlodelo, no, ovde, na Zemlji, postoji način da se šteta smanji. Da se njihova mati spase od poniženja i patnji koje je čekaju njihovom krivicom. Pod uslo-vom da su spremni da budu praktični. "Na sreću", rekla je Kočama Beba, "na vašu sreću, policija je napravila grešku. Srećnu grešku." Napravila je pauzu. "Vi znate na šta mislim, zar ne?" Na inspektorovom stolu stajao je stakleni pritiskač za hartiju, u kome behu zarobljeni ljudi. Esta je mogao da ih vidi. Muškarac i žena igrali su valcer. Ona je nosila belu haljinu pod kojom su se kretale noge. "Zar ne?" Iz pritiskača za papir čula se muzika valcera. Mamači ju je svirala na violini. Pampam-pa-pa-ram Pampam-pampam. "Šta je bilo, bilo je", nastavio je da govori Kočama Bebin glas. "Inspektor kaže da će on ionako umreti. Njemu će biti svejedno šta policija misli. Sada je pitanje da li vi želite da odete u zatvor i naterate Amu da ode u zatvor zbog vas. Na vama je da odlučite." U pritiskaču za hartiju videli su se mehurići, te se činilo da muškarac i žena plešu valcer pod vodom. Izgledali su srećni. Možda su se upravo venčali. Ona u beloj haljini. On u crnom odelu, s leptir mašnom. Igrali su zagledani jedno drugom u oči. "Ako želite da je spasete, treba samo da pođete sa Čikom koji nosi veliki mišas. On će vam postaviti pitanje. Jedno pitanje. Treba samo da kažete 'Da'. Onda svi zajedno možemo kući. Lako je. Jeftino biste prošli." Kočama Beba je pratila Estin pogled. S naporom se suzdržavala da ne ščepa pritiskač za hartiju i zavitla ga kroz prozor. Srce joj je bubnjalo u grudima. "Pa?", reče s ozarenim, izveštačenim osmehom. U glasu joj se naslućivala napetost, "Šta da kažem čika Inspektoru? Šta smo odlučili? Želite li da spasete Amu ili da je pošaljete u zatvor?" Kao da im je nudila izbor između dva provoda. Pecanje ili Kupanje prasića? Kupanje prasića ili Pecanje? Blizanci podigoše pogled ka njoj. Ne istovremeno, ali gotovo uglas, dva uplašena glasića prošaputaše: "Da spasemo Amu." U godinama koje su sledile neprestano će se vraćati na ovaj trenutak. Kao deca. Kao tinejdžeri. Kao odrasli. Da li su obmanom navedeni da učine ono što su učinili? Da li su prevarom namamljeni na izricanje smrtne presude? Na neki način, da. Ali ništa nije tako jednostavno kao što izgleda. Oboje su znali da imaju izbor. Koji napraviše za tren oka. Nisu se dvoumili duže od jedne sekunde pre no što podigoše pogled i rekoše, ne istovremeno, ali skoro uglas: "Da spasemo Amu." Da spasemo sebe. Da spasemo našu majku. 141

Kočama Beba se ozari. Olakšanje je delovalo kao laksativ. Morala je da ode u klozet. Hitno. Otvori vrata i pozva inspektora. "Oni su dobra dečica", reče. "Poći će s vama." "Nema potrebe da idu oboje. Jedno će biti dovoljno", rekao je inspektor Tomas Metju. "Bilo koje. Mon. Mol. Ko želi da pode sa mnom?" "Esta", odluči Kočama Beba. Znajući da je on praktičniji od nje. Poslušniji. Dalekovidiji. Odgovorniji. "Ti pođi. Dobridečko." Mali čovek. Na palubi živi sam. Dum dum. Esta pode. Ambasador E. Pelvis. Iskolačenih očiju i raščupane lokne. Niski ambasador i visoki policajac, u jezivoj misiji duboko u utrobi kotajamske policije. Njihovi koraci odzvanjali su popločanim hodnicima. Rahel ostade u inspektorovoj kancelariji, osluškujući zvuke koje je ispuštala Kočama Beba dok se olakšavala u inspektorovom klozetu. "Ne može da se pusti voda", reče kada je izašla. "To me stvarno nervira." Beše joj neprijatno što će inspektor moći da vidi boju i sastav njene stolice. U ćeliji je vladao mrkli mrak. Esta nije video ništa, ali je mogao da čuje zvuk hrapavog, otežalog disanja. Skoro povrati od smrada izmeta. Neko je upalio svetio. Jarko. Zaslepljujuće. Na prljavom, klizavom podu pojavi se Veluta. Kao osakaćeni duh prizvan iz čarobne lampe. Beše nag. Uneredeni mundu spao mu je na pod. Krv se izlila iz njegove glave poput tajne. Lice mu beše natečeno, glava kao bundeva, prevelika i preteška za vitko telo koje ju je nosilo. Bundeva sablasnog, izvrnutog osmeha. Policijske čizme odmakoše se od lokve mokraće koja se širila oko njega. U lokvi se ogledala gola, blistava sijalica. Mrtva riba plutala je u Esti. Jedan od policajaca gurnu Velutu čizmom. Veluta osta nepomičan. Inspektor Tomas Metju čučnu i zagreba Velutino stopalo ključem svog džipa. Natečeni kapci se podigoše. Velutine oči lutale su kroz krvavu skramu, zaustavivši se na voljenom detetu. Esti se učini da se nešto u njemu nasmešilo. Ne njegova usta, već neki drugi, neozledeni deo njegovog tela. Njegov lakat, možda. Ili njegovo rame. Inspektor postavi pitanje. Estina usta rekoše Da. Detinjstvo se iskra na vrhovima prstiju. Tišina uđe i povuče zasun. Neko je ugasio svetio i Veluta iščeze. Kući su se odvezli policijskim džipom. Kočama Beba je svratila do apoteke i kupila sredstva za umirenje. Svako dete dobi po dva. Oči su počele da im se sklapaju negde kod mosta Čangam. Esta prošaputa Raheli na uvo: "Bila si u pravu. To nije bio on, već Urumban." "Hvala bogu", prošaputa Rahel. "Šta misliš, gde je on?" "Pobegao je u Afriku." U majčino naručje spušteni su usnuli, utešeni ovom izmaštanom pričom. Sve do narednog jutra, kada je Amu istresla istinu iz njih. Ali tada beše kasno. Inspektor Tomas Metju, čovek bogatog iskustva kada je reč o ovakvim stvarima, jeste bio u pravu. Veluta nije preživeo noć. Pola sata posle ponoći, Smrt je došla po njega. A mala porodica, sklupčana i usnula pod vezenim pokrivačem? Šta je došlo po nju? Ne smrt. Tek, kraj života. Nakon pogreba Sofi Mol, kada ih je Amu povela u policijsku stanicu i kada je inspektor odabrao svoja dva manga (Tap, tap), telo već beše uklonjeno. Bačeno u temadi kuzhi sirotinjsku rupu - u koju je policija bacala svoje mrtve. 142

Kada je Kočama Beba čula za Amin odlazak u policijsku stanicu, prestravila se. Sve što je ona, Kočama Beba, učinila, zasnivalo se na jednoj jedinoj pretpostavci - da Amu, šta god drugo uradila, koliko god ogorčena bila, neće javno priznati svoju vezu s Velutom. Zato što bi tako, smatrala je Kočama Beba, upropastila i sebe i svoju decu. Zauvek. Ali Kočama Beba nije uzela u obzir Pogibeljnu Nit u Amu. Nespojivi Spoj beskrajne nežnosti majčinstva i bezumne jarosti pilota-samoubice. Amin postupak ju je zaprepastio. Tlo joj je izmaklo ispod nogu. Znala je da je inspektor Tomas Metju njen saveznik. Ali koliko dugo? Šta ako on bude premešten, a slučaj ponovo otvoren? Ovo beše moguće, s obzirom na rulju partijskih radnika koji su pred kapijom izvikivali parole, a koje je dovukao drug Pilaj. Radnici su prestali da dolaze na posao, ostavivši brda manga, banana, ananasa, belog luka i đumbira da natenane trunu u prostorijama "Rajske turšije & slatkog". Kočama Beba je shvatila da mora da udalji Amu iz Ajemenema u najkraćem mogućem roku. Ovo je izvela služeći se onim što joj je najbolje išlo od ruke. Navodnjavala je svoja polja i negovala svoje useve tuđom patnjom. Kao pacov, progrizla je put u smočnicu Čakovog jada. U okrilju njenih zidova postavila je lak, vidljivu metu za njegov mahniti gnev. Ne beše joj teško da Amu predstavi kao glavnog krivca za smrt Sofi Mol. Amu i njene dvojajčane blizance. Čako nije bio ništa drugo do ojađeni bik koji se koprcao na kraju Kočama Bebinog ulara i provalio Amina vrata. Njena ideja beše da se Amu spakuje i ode. Da Esta bude Vraćen.

POŠTANSKI VOZ ZA MADRAS Sam Esta stajao je na prozoru s rešetkama, na železničkoj stanici u Kočinu. Ambasador E. Pelvis. Kamen s loknom i s talasastozelenim, gustotečnim, morskotravastim, grumuljičavim, plutajućim osećanjem punim do vrha, praznim do dna. Ispod njegovog sedišta ležao je kofer s njegovim imenom. Na stočiću rasklopljenim pred njim stajao je upakovan sendvič s paradajzom i čuturica s nacrtanim orlom. Pored njega je sedela i jela gospođa u zelenolju-bičastom sariju. Nozdrve joj behu ukrašene malim dijamantima, sličnim iskričavim pčelicama. Pružila je kutiju punu žutih kolača prema Esti. Esta odmahnu glavom. Nasmešila se, mameći ga da ipak proba. Njene ljubazne oči izgubile su se u prorezima iza naočara. Coktala je kao da šalje poljupce. "Probaj jedan. Vrrrrlo slatko", rekla je na tamilu. Rombo maduram. "Slatko", rekla je na engleskom njena najstarija kći, koja beše Estinih godina. Esta ponovo odmahnu glavom. Gospođa ga pogladi po kosi i raščupa mu loknu. Njena porodica (muž i troje dece) već je navalila na kolače. Po sedištima se rasuše žute mrve. Voz je podrhtavao pod njihovim stopalima. Plava noćna lampica beše ugašena. Gospodin mali sin je upali. Gospođa je ugasi. Objasnila mu je da je to svetlašce za spavanje. Ne za buđenje. Sve stvari u vagonu Prve klase behu zelene. Zelena sedišta. Zeleni ležaji. Zeleni pod. Zeleni lanci. Tamnozeleno Svetlozeleno. LANAC ZA ZAUSTAVLJANJE VOZA, pisalo je zelenom bojom. CANAL AZ ENJALJVATSUAZ AZOV, pomisli Esta zelenom bojom. Amu gaje držala za ruku kroz rešetke na prozoru. "Pazi na kartu", rekoše Amina usta. Amina usta koja su se borila s plačem. "Tražiće ti je kondukter." Esta klimnu glavom ka Aminom podignutom licu. Ka majušnoj Rahel, posutoj staničnom prašinom. Svo troje behu vezani neporecivim, neizrecivim saznanjem da su voleli čoveka do smrti. 143

To nije bilo u novinama. Protekle su godine pre no što blizanci shvatiše ulogu svoje majke u minulim događajima. Videli su njene podbule oči na pogrebu Sofi Mol, u danima pre no što je Esta Vraćen, i bili uvereni, u svojim samoljubivim dečjim glavicama, da samo oni snose krivicu za njenu tugu. "Pojedi sendviče pre nego što postanu gnjecavi", rekla je Amu. "I ne zaboravi da pišeš." Pogledom je prelazila preko njegovih prstića i očistila malo prljavštine koja mu se zavukla pod nokat na palcu. "Čuvaj se, dušice. Čuvaj se dok ne dođem po tebe." "Kada, Amu? Kada ćeš doći po mene?" "Uskoro." "Ali kada? Kada tačno?" "Uskoro, dušice. Čim budem mogla." "Mesec posle sledećeg meseca? Amu?" Namerno odlažući njen dolazak daleko unapred, da bi Amu rekla Pre toga, Esta. Budi praktičan. Znaš da moraš u školu. "Čim pronađem posao. Čim odem odavde i pronađem posao", rekla je Amu. "Ali to neće biti nikad!" Talas panike. Osećanje puno do vrha, prazno do dna. Gospođa ih je prisluškivala s uživanjem, punih usta. "Vidite kako lepo govori engleski", rekla je svojoj deci na tamilu. "Ali to neće biti nikad", ratoborno ponovi njena najstarija kći. "N-i-k-a-d. Nikad." Kada je Esta rekao nikad, hteo je da kaže da će proteći još mnogo vremena pre no što se to desi. Da se neće desiti odmah, da se neće desiti ubrzo. Kada je rekao "nikad", nije mislio Nikad Više. No, tako je zvučalo. Ali to neće biti nikad. Oni su na Nikad dodali Više. Oni? Vlada. Tamo ljude šalju da nauče da se I te kako Dobro Vladaju. Tako i bi. Nikad. Nikad Više. On beše kriv što je muškarac u Aminim nedrima prestao da doziva iz daleka. On beše kriv što je umrla sama, bez ikog ko bi joj grejao leđa i pričao s njom. Jer on beše taj koji je rekao. Ali, Amu, to neće biti nikad. "Ne budi bleskast, Esta. Biće uskoro", rekla su Amina usta. "Biću učiteljica. Otvoriću školu. U koju ćete ići ti i Rahel." "A mi nećemo morati daje plaćamo, pošto će biti naša!" rekao je Esta, sa svojim neuništivim smislom za praktično. Očiju uprtih u glavni zgoditak. U besplatne vožnje autobusom. Besplatne pogrebe. Besplatno školovanje. Mali Čovek. Na palubi živi sam. Dum dum. "Imaćemo kuću samo za nas", rekla je Amu. "Malu kuću", dodade Rahel. "A u školi ćemo imati učionice i table", rekao je Esta. "I prave učitelje." "I prave kazne", rekla je Rahel. Njihove sanje behu satkane od ovakvih stvari. Na dan kada je Esta Vraćen. Od kreda. I tabli. I pravih kazni. Nisu tražili da prođu nekažnjeno. Samo su želeli kazne koje odgovaraju njihovim prestupima. Ne kazne slične ogromnim sobama s ugrađenim plakarima. Ne kazne u kojima će provesti čitav svoj život, tumarajući između nepreglednih nizova polica. Voz krenu bez najave. Veoma lagano. Estine zenice se proširiše. Zari nokte u Aminu ruku. Amu je koračala duž tračnica. Njen hod postepeno pređe u trk. Poštanski voz za Madras poče da ubrzava. Neka te Bog čuva, bebice. Dušo moja. Doći ću brzo po tebe. 144

"Amu!" viknu Esta, dok je ona oslobađala ruku njegovog stiska. Odvajajući prstić po prstić. "Amu! Kao da bih povraćao!" Estin glas vinu se do jauka. Maleni Elvis Pelvis s raščupanom loknom za svečane izlaske. U bež šimikama. Svoj glas ostavio je za sobom. Rahel se presamiti i poče da vrišti i vrišti i vrišti. Voz je otišao. Svetla utrnuše.

DVADESET TRI GODINE KASNIJE Rahel, tamnoputa žena u žutoj majici, okreće se prema Esti. U tmini. "Estapapičačen Kutapen Peter Mon", kaže. Šapuće. Pokreće usne. Usne njihove prelepe majke. Esta, koji sedi prav kao strela, koji čeka da bude uhapšen, dodiruje ih vršcima prstiju. Dodiruje reči koje upravo skliznuše s njih. Dodiruje šapat. Njegovi prsti prate njihov obris. Osećaju zube. Njegova ruka je zadržana i poljubljena. Pritisnuta uz hladan obraz, orošen kapima kiše. Sela je i zagrlila ga. Privukla ga sebi. Dugo su tako ležali. Budni u mraku. Tišina i Praznina. Ni stari. Ni mladi. U životnom, samrtnom dobu. Behu neznanci koji su se slučajno sreli. Znali su se pre no što je otpočeo Život. Teško je objasniti ono što se zatim zbilo. Razdvojiti (onako kako je Mamači znala) Seks od Ljubavi. Potrebu od Osećanja. Valja reći jedno: nije bilo Posmatrača da motri kroz Raheline oči. Nije bilo nikog da kroz prozor zuri put mora. Ili put čamca na reci. Nije bilo prolaznika u magli, lica zaklonjenog šeširom. Beše malo hladan. Malo vlažan. I beskrajno tih. Vazduh. Šta još reći? Samo da beše suza. Samo da Tišina i Praznina utonuše jedno u drugo, kao kašičice položene jedna na drugu. Samo da su po udubinama lepog vrata jezdili uzdasi. Samo da na glatkom, medenom ramenu osta trag zuba. Samo da se grčevito držaše, dugo nakon što bi gotovo. Samo da ono što deliše te noći ne beše sreća, već strahovit jad. Samo da se iznova oglušiše o Zakone Ljubavi. Koji propisuju koga treba voleti. I kako. I koliko. Na krovu napuštene fabrike bubnjao je usamljeni bubnjar. Rasklimatane vratnice su lupale. Miš je jurio kroz fabričku halu. Stari kazani za turšiju behu zapečaćeni paučinom. Svi prazni, osim jednog. U kome je ležala hrpica bele prašine. Prašine od kostiju sove Use. Odavno počivše. Pepeo sove u turšiji. Eto odgovora na pitanje Sofi Mol: Čako, kuda stare ptice odlaze da umru? Zašto one koje su umrle ne padaju s neba kao kamenice? 145

Postavljeno s večeri istog dana kada je stigla. Stajala je na rubu ornamentalnog Kočama Bebinog jezerca, posmatrajući zmajeve koji su se vitlali po nebu. Sofi Mol. Sa šeširom, u zvoncarama, Voljena od Početka. Kočama Margaret ju je opomenula da uzme propisane pilulice (znajući da, na putu u Srce Tame, Bilo Sta Može Da Se Desi Bilo Kome). Protiv ameba. Protiv malarije. Protiv dijareje. Na nesreću, pilulicu protiv Smrti Davljenjem nije ponela. Došlo je vreme za ručak. "Za večeru, blesane", rekla je Sofi Mol Esti, koji je došao da je pozove. Tokom večere, deca su sedela za odvojenim, manjim stolom. Sofi Mol, koja odraslima beše okrenuta leđima, kreveljila se svaki put kada bi pogledala hranu. Svaki zalogaj davala je na uvid svojim zadivljenim rođacima - polusažvakan, ubalavljen, izložen na njenom jeziku kao svež izbljuvak. Kada je Rahel učinila isto, Amu je vide i odvede pravo u krevet. Amu je ušuškala svoju neposlušnu kćer i ugasila svetio. Njen poljubac za laku noć nije ostavio pljuvačku na Rahelinom obrazu. Rahel je znala da Amu, u stvari, nije ljuta. "Nisi ljuta, Amu." Radosnim šapatom. Malo više volela je njena mama nju. "Ne." Amu je poljubi još jednom. "Laku noć, dušice. Lepo sanjaj." "Laku noć, Amu. Pošalji brzo Estu." Dok je Amu izlazila, ču šapat svoje kćeri. "Amu!" "Šta je?" "Od iste krvi mi smo, ti i ja." Amu se osloni na dovratak, u mraku, nespremna da se vrati za trpezarijski sto, gde je razgovor, poput noćnog leptira, kružio oko bele devojčice i njene majke, kao da su one jedini izvor svetlosti. Amu oseti da će umreti, svenuti i umreti ako čuje još jednu jedinu reč. Ako još jedan jedini minut bude morala da podnosi Čakov dični osmeh pobednika teniskog turnira. Da gleda kako se podzemna struja seksualne ljubomore izliva iz Mamači. Da sluša razgovor koji je Kočama Beba vodila tako da isključi Amu i njenu decu, izveštavajući ih na taj način o njihovom mestu u rasporedu stvari. Stajala je u mraku, oslonjena o dovratak, osećajući kako se u njoj peni njena popodnevna mora, poput kreste talasa na olujnom moru. Veseli jednoruki muškarac slane kože i ramena koje se završavalo naglo poput litice izađe iz senki, stupi na nazubljeno školje i uputi se ka njoj. Ko je on? Ko bi mogao biti? Bog Gubitka. Bog Malih Stvari. Bog Naježene Kože i Nenadanih Osmeha. Nije mogao da radi dve stvari istovremeno. Ako ju je dotakao, ne mogaše da joj se obrati, ako ju je voleo, ne mogaše da je napusti, ako je govorio, ne mogaše da je sluša, ako se borio, ne mogaše da pobedi. Amu je čeznula za njim. Vapila celim svojim bićem. Vratila se za trpezarijski sto.

CENA ŽIVOTA Stara kuća sklopila je krmeljive oči i utonula u san. Amu obuče Čakovu košulju preko duge, bele podsuknje i izađe na trem. Neko vreme koračala je gore-dole. Uznemirena. Divlja. Zatim sede na stolicu od pruća, ispod plesnive glave bizona (s dugmićima umesto očiju) i 146

portreta Blagoslovenog Mališe i Alejuti Amači. Kao i uvek kada behu sasvim iscrpljeni, njeni blizanci usniše poluotvorenih očiju. Poput dva malena čudovišta. Tako im je spavao i otac. Amu uključi tranzistor u obliku mandarine. U njemu je pucketao muški glas. Pevajući pesmu na engleskom, koju je čula prvi put. Sedela je u mraku. Usamljena, usplamtela žena koja je zurila u ornamentalnu baštu svoje ogorčene tetke i slušala pesmu mandarine. Udaljeni glas. Stizao je na sapima noći. Preko jezera i reka. Preko gustih krošnji drveća. Pored žute crkve. Pored škole. Po izrovanom, prašnjavom drumu. Uz stepenice kuće u Ajemenemu. Do nje. I ne slušajući muziku, posmatrala je insekte koji su mahnito lepršali oko svetla, nestrpljivi da se što pre sprže. Reči pesme eksplodiraše joj u glavi. Vremena za gubljenje nema, čuo sam kako veli, unovči snove svoje, da ne bi odleteli. Jer snovi mru dan za danom, a razum ih sledi tvoj. Amu obujmi kolena i privuče ih sebi. U neverici da baš u tom času čuje baš te stihove. Zurila je u baštu ne trepćući. Sova Usa je pošla u tihu noćnu patrolu. Mesnati anturijumi presijavali su se kao puščane cevi. Ostala je da sedi. Dugo nakon što se pesma završila. A onda, iznenada, ustade i iskorači iz svog sveta kao čarobnica. Hrleći ka nekom lepšem, srećnijem mestu. Kroz tamu se kretala hitro, poput insekta koji sledi hemijski trag. Put do reke poznavala je jednako dobro kao i njena deca. Mogla je da ga prede zavezanih očiju. Nije znala šta je goni da hita kroz rastinje. Šta je tera iz hoda u trk. Šta je vuče ka obali Minačala, oduzimajući joj dah. Čupajući joj jecaje. Kao da je zakasnila. Kao da joj je život zavisio od toga da li će stići na vreme. Kao da je znala da će on biti tamo. Da će je čekati. Kao da je on znao da će ona doći. On jeste. Znao. Ovo saznanje skliznulo je u njega tog popodneva. Bez zadrške. Poput oštrice noža. U času kada je istorija posrnula. Kada je njenu malu kćer podigao u naručje. Kada su mu njene oči rekle da on nije jedini koji daruje. Da i ona ima nešto da mu da. Da mu, u zamenu za njegove brodiće, kutijice i sićušne vetrenjače može dati osmeh s jamicama na obrazima. Glatku, smeđu kožu. Sjajna ramena. Pogled koji bludi. Nije ga bilo. Amu sede na stepenice koje su se spuštale do vode. Zagnjuri lice u šake, osećajući se glupo što beše tako uverena. Tako sigurna. Dalje nizvodno, na sredini reke, Veluta je plutao na leđima gledajući u zvezde. Njegov paralizovani brat i jednooki otac pojeli su večeru koju im je on skuvao i potom zaspali. Beše slobodan da ode do reke i pusti da ga nosi struja. Kao deblo. Kao spokojnog krokodila. Stabla kokosa behu povijena nad vodom, prateći pogledom njegov prolazak. Žuti bambusi su ridali. Ribice su flertovale s njim. Grickale ga. Obrnu se na stomak i poče da pliva. Uzvodno. Protiv struje. Okrenu se prema obali bacivši još jedan pogled unazad, dodirujući dno reke stopalima, osećajući se glupo što beše tako uveren. Tako siguran. Kada je ugleda, detonacija ga bezmalo utopi. S naporom se izborio da ostane na površini. Stao je nasred tamnih voda. Ona ne vide glavu koja je poigravala nad površinom mračne reke. Mogao je biti bilo šta. Kokosov orah. Nije ni gledala. Lice joj beše zagnjureno u šake. Posmatrao ju je. Bez žurbe. 147

Da je znao da će stupiti u tunel na čijem ga drugom kraju čeka vlastita propast, da li bi odustao? Možda. Možda ne. Ko bi mogao znati? Zapliva ka njoj. Nečujno. Polagano. Skoro je stigao do obale kada ona podiže glavu i ugleda ga. Stopalima je dotakao muljevito rečno dno. Dok se podizao iz tamne vode i uspinjao uz kamene stepenike znala je da je svet u kome se nalaze njegov. Da on pripada tom svetu. Da taj svet pripada njemu. Voda. Mulj. Drveće. Ribe. Zvezde. Kretao se medu njima s lakoćom. Gledala ga je, shvativši prirodu njegove lepote. Iznikle iz njegovog rada. Drvo koje je oblikovao oblikovalo je njega. Svaka daska koju je šmirglao, svaki ekser koji je zakucao, svaka stvarčica koju je napravio. Vajali su ga. Utiskivali svoj pečat. Davali mu snagu i gipkost. Oko kukova i tamnih butina beše mu obmotano tanko belo platno. Otresao je vodu iz kose. U mraku je ugledala osmeh. Beli, nenadani osmeh koji je poneo iz dečaštva u zrelost. Njegov jedini prtljag. Pogledaše se. Više nisu razmišljali. Vreme za to je došlo i prošlo. Na njih su čekali smrvljeni osmesi. Ali to će se desiti kasnije. Kas Ni Je. Stajao je pred njom, dok se s njega slivala reka. Ostala je da sedi na stepeništu i da ga gleda. Lica bledog pod svetlošću meseca. On iznenada oseti jezu. Srce mu zabubnja. Ovo je strahovita greška. Pogrešno ju je razumeo. Sve beše samo plod njegove mašte. Ovo je klopka. Ljudi vrebaju iz žbunja. Motre ih. Ona je slastan mamac. Šta drugo? Videli su ga u maršu. Trudio se da zvuči nehajno. Uobičajeno. "Amukuti... otkud ti?", zakrkljao je. Ona mu priđe i privi se uz njega. Stajao je nepomično. Ne dotičući je. Drhtao je. Delom od studeni. Delom od užasa. Delom od bolne žudnje. Uprkos strahu, njegovo telo beše spremno da zagrize mamac. Želeo ju je. Odmah. Ovlažio ju je svojom vlagom. Obujmljen njenim rukama. Pokušao je da bude razuman. Šta je najgore što može da mi se desi? Mogu da izgubim sve. Posao. Porodicu. Hleb. Sve. Čuo je mahnite damare svog srca. Držala ga je dok se nije umirio. Donekle. Otkopčao joj je košulju. Ostadoše da stoje. Koža uz kožu. Smeđe uz crno. Meko uz tvrdo. Grudi boje orahovine (koje nisu mogle da drže četkicu za zube) uz glatke grudi boje abonosa. Amu omirisa reku na njemu. Njegov Poseban Paravanski Miris, koji se toliko gadio Kočama Bebi. Liznu kapi skrivene u udubini njegovog vrata. U njegovoj usnoj školjci. Privuče ga sebi i poljubi mu usta. Vazdušastim poljupcem. Poljupcem koji traži odgovor. Odgovorio joj je. Najpre oprezno. Zatim žudno. Polako je obgrli. Pogladi njena leđa. Veoma nežno. Ona oseti kožu njegovih dlanova. Grubu. Žuljevitu. Kao šmirgla. Pazio je da je ne ozledi. Oseti da oseća koliko je meka. Oseti sebe kroz njega. Svoju kožu. Postojala je samo tamo gde ju je doticala njegova ruka. Ostalo beše dim. Oseti da on drhti. Ruke koje behu na njenim bedrima (koja su mogla da drže mnoštvo četkica za zube) privukoše njene kukove sebi, govoreći joj koliko je želi. Biologija je osmislila koreografiju. Užas je odredio vreme. Diktirao ritam kojim su njihova tela odgovarala jedno drugom. Kao da su već znali da će za svaki drhtaj užitka platiti jednakom merom bola. Kao da su već znali da će sutra biti odvedeni onoliko daleko koliko danas odu. I zato su oklevali. Mučili jedno drugo. Davali se polagano. Što je bilo još gore. Što je podiglo ulog. I koštalo ih više. Izglačalo nabore, zbunjenost i žurbu nove ljubavi, omamivši ih groznicom. U tami iza njih pulsirala je reka, presijavajući se kao divlja svila. Žuti bambusi su ridali. Nalakćena na vodu, posmatrala ih je noć. Legoše pod drvo manga, gde je donedavno ležala stara čamac-biljka, s čamac-cvećkicama i čamac-voćkicama. Iščupana iz korena od strane Mobilne Republike koju su činili osa, zastava, iznenađena lokna i palmica u Ljubavi-u-Tokiju. 148

Stanovnici čamac-sveta, koji nekada juriše žuriše, sada su iščezli. Kao i beli termiti koji su hitali na posao. Bele ptice koje su se odmarale na putu do kuće. Bele bube koje su se skrivale od svetla. Beli skakavci koji su držali violine od belog drveta. I svirali setnu belu muziku. Svi su iščezli. Ostavljajući za sobom parče suve, gole zemlje u obliku čamca, spremno za ljubav. Kao da su Esta i Rahel pripremili tle za njih. Doveli ih jedno drugom. Babice bliznakinje iz Aminog sna. Naga Amu nadnela se nad Velutu, njena usta na njegovim. Njenu kosu raširio je oko njih kao šator. Kao što su činila njena deca kada su želela da se ograde od spoljašnjeg sveta. Skliznu naniže, upoznajući se s ostatkom njegovog tela. S njegovim vratom. S njegovim bradavicama. S njegovim čokoladnim trbuhom. Posrka mu poslednje rečne kapi iz pupka. Priljubi vrelu erekciju uz svoje kapke. Okusi ga. Osetivši so na usnama. On se podiže i privuče je sebi. Njegov trbuh stvrdnu se pod njom kao ploča. Klizila je po njegovoj koži. Njenu bradavicu ljubile su njegove usne. Druga dojka ležala mu je na žuljevitom dlanu. U rukavici od šmirgl-papira, kao u somotu. U času kad ga uvede u sebe, njegovim očima promakoše nežne godine, njegova mladost, čuđenje pred otkrivenom tajnom. I ona mu se osmehnu, kao majka detetu. Bio je u njoj. Strah je iskočio iz tračnica, biologija je krenula niz prugu. Cena života dostigla je neslućene visine, premda će kasnije Kočama Beba reći da su Jeftino Prošli. Da li su? Cena behu dva života. Detinjstvo dva deteta. I istorijska lekcija za buduće prestupnike Zamagljene oči zurile su u zamagljene oči, a blistava žena otvorila se blistavom muškarcu. Beše široka i duboka kao nabujala reka. Jedrio je njenim vodama. Ronio sve dublje i dublje. Žudno. Žedno. Tražeći da ga pusti još dalje. I dalje. Zaustavljen njenim skeletom. Svojim skeletom. I kada dalje nije mogao, kad je zagnjurio do njenih najdubljih dubina, on ispusti drhtav, ustreptali uzdah i utopi se. Ležala je uz njega. Znojava koža uz kožu. Oseti kako mu se telo otkida od nje. Dah smiruje. Magla u očima razilazi. Pomilova je po kosi, sluteći da je čvor razvezan u njemu ostao svezan i stegnut u njoj. Nežno je okrenu na leđa. Obrisavši joj znoj i pesak s kože. Nadneo se nad nju, pazeći da je ne pritisne. Majušno kamenje ostade mu utisnuto u podlaktice. Poljubio je njene oči. Njene uši. Njene grudi. Njen trbuh. Sedam srebrnih strija koje joj darovaše blizanci. Stazu mekih dlačica pod njenim pupkom, koja ga odvede tamo gde je ona želela. Do unutrašnje strane njenih butina, gde je koža najnežnija. A zatim ruke stolara podigoše njene kukove i nedodirljivi jezik dodirnu njen najskrovitiji deo. Stade da pije dugo i žedno iz njenog pehara. Igrala je za njega. Na parčetu tla u obliku čamca. Živela je. Držao ju je uz sebe, leđa naslonjenih na stablo manga, dok je ona plakala i smejala se u isti čas. Zatim utonu u san, leđa oslonjenih na njegove grudi. San dug čitavu večnost. San dug pet minuta. Zaborav dug sedam godina raširi drhtava, otežala krila i uzlete s nje, iščeznuvši među senkama. Poput trome čelične paunice. A na Aminom Putu (ka Starosti i Smrti) ukaza se livadica okupana suncem. Modri leptiri nad bakarnim vlatima trave. Iza kojih je zjapio bezdan. Veoma lagano, užas je nicao u njima. Zbog onog što su učinili. Zbog onog što su znali da će učiniti ponovo. I ponovo. Probudi je zvuk srca koje mu je tuklo u grudima. Kao da traži put napolje. Pokretno rebro. Skrovita klizna vrata. I dalje ju je držao u zagrljaju. Oseti kako mu trepere mišići ruku koje su se pogravale suvim palminim listom. Amu se osmehnu u tami, misleći o tome koliko voli njegove ruke, njihov oblik i njihovu snagu; koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta. Svoj strah svio je u savršenu ružu. Ponudivši joj je na ispruženom dlanu. Ona je uze i stavi u 149

kosu. Privila se uz njega, želeći da mu uđe pod kožu i dotakne ga iznutra. Primio ju je u špilju svog tela. Povetarac se diže s reke. Hladeći im vrela tela. Beše malo hladan. Malo vlažan. Malo tih. Vazduh. Šta još reći? Sat kasnije, Amu se nežno oslobodi njegovog zagrljaja. "Moram da idem." Nije rekao ništa. Nije se ni pomerio. Gledao ju je kako se oblači. Sada beše važna samo jedna stvar. Znali su da ne mogu tražiti ništa više. Jedna jedina stvar. Zauvek. To su oboje znali. Čak i kasnije, tokom trinaest noći koje su sledile, instinktivno su se držali Malih Stvari. Velike Stvari ostadoše neizrečene. Znali su da nemaju kud. Da nemaju ništa. Da su bez budućnosti. Zato su se držali malih stvari. Smejali su se ujedima mrava na svojim bedrima. Nespretnim gusenicama koje su padale s lišća i izvrnutim bubama koje nisu uspevale da stanu na noge. Dvema ribicama koje su proganjale Velutu, nastojeći da ga gricnu. Jednoj pobožnoj bogomoljki. I sićušnom pauku koji je živeo u pukotini zida na zadnjem tremu Kuće Istorije i krio se tako što se pokrivao koječim - krilom mrtve ose, pocepanom paukovom mrežom, prašinom, sasušenim listićem, praznom čaurom mrtve pčele. Veluta ga je prozvao Capu Tamburan. Car otpadaka. Jedne noći, u želji da obogate njegovu garderobu, donesoše mu ljuspicu belog luka i ostadoše duboko uvređeni kada ju je odbacio, zajedno s ostatkom svojih zaštitnih košuljica, pojavivši se naduren, neodeven i sivkast kao slina. Zgrožen njihovim neukusom. Nekoliko dana ostao je u ovom stanju samoubilačke nagosti. Otpaci koje je zbacio sa sebe ostali su da stoje kraj zida, kao zaboravljeni pogledi na svet. Prevaziđena filozofija. Ubrzo su se izmrvili. Malo-pomalo, Capo Tamburan sakupi novu garderobu. Ne priznajući to jedno drugom, ne priznajući ni samima sebi, svoju sudbinu vezali su za njegovu. Svoju budućnost. Ljubav, Ludilo, Nadu i Beskrajnu Sreću. Obilazili su ga svake noći, u rastućem strahu, proveravajući da li je preživeo dan. Strepeli su zbog njegove krhkosti. Njegove sićušnosti. Njegovih nebezbednih zaklona. Gordosti koja bi ga mogla dovesti do samouništenja. Zavoleli su njegov eklektički ukus. Njegovo šepavo dostojanstvo. Odabrali su njega, svesni da njihova nada leži u krhkim stvarima. U Malim Stvarima. Na svakom rastanku davali su samo jedno, malo obećanje. "Sutra?" "Sutra." Znali su da život može da se promeni u jednom jedinom danu. Bili su u pravu. Što se tiče Capu Tamburana, pogrešili su. Nadživeo je Velutu. Začeo buduće generacije. Umro prirodnom smrću. Te prve noći, na koncu dana kada je stigla Sofi Mol, Veluta je gledao svoju dragu kako se oblači. Kada se obukla, čučnula je naspram njega. Nežno ga je dotakla prstima, ostavljajući na njegovoj koži naježen trag. Trag krede na tabli. Trag povetarca na pirinčanim poljima. Trag aviona na modrom crkvenom nebu. Obujmio joj je lice dlanovima i privukao je sebi. Sklopio je oči i omirisao joj kožu. Amu se nasmeja. Da, Margaret, pomisli. I mi to radimo jedni drugima. Poljubila mu je sklopljene oči i ustala. Naslonjen na stablo manga, Veluta ju je posmatrao kako odlazi. U kosi je imala suvu ružu. Okrenula se da mu još jedanput kaže: "Nalej." Sutra.

150

SADRŽAJ Rajska turšija & slatko Papačijev noćni leptir Veliki čovek Laltan, Mali čovek Mombati Bioskop AbilaS Rajske dveri Kenguri na areodromu Kočin Vežbanke dobrih đaka Dobro došla kući, naša Sofi Mol Gospođa Pilaj, gospođa Ipen, gospođa Radžagopalan Reka u čamcu Bog malih stvari KočuTbmbanPesimista i optimista Rad je borba Prelaz Nekoliko sati kasnije Peron stanice u Kočinu Kuća Istorije Spas za Amu Cena života

"BOG MALIH STVARI" je jedna od najlepših knjiga o ljubavi i gubitku. To je tužna priča kroz koju je prošetao čitav naš vek, u njoj se Arundati Roj igra sa vremenom kao sa kućnim ljubimcem. Autorka na mističan i senzacionalan način, natopljen bojama, mirisima, svetlošću, otkriva gole kosti čovečanstva, uspešno ljušteći slojeve nacije, kaste, religije, viđene očima dvoje dece, na njihovom putu kroz svet Malih Stvari. Dug put je prevalila ova knjiga od zemlje "večito ukopane između užasa rata i strahote mira", do zemlje njoj slične. Izdavač je s velikom radošću poklanja svim ex-jugoslovenskim čitaocima. Za svoj prvenac Bog malih stvari, danas već čuvena, prelepa indijska spisateljica Arundati Roj dobila je prestižnu Bukerovu nagradu za književnost. Gotovo da nema zemlje gde ova knjiga već i nije bestseler. Salaman Ruždi tvrdi da je Arundati Roj među najboljim indijskim piscima današnjice.

151