Artur Rembo Sabrana Poetska Dela

Sadržaj PREDGOVOR SABRANA POETSKA DELA PESME NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA PREDOSEĆAJ SUNCE I PUT17 OFELIJA BAL OBEŠENIH TARTIFOVA KAZNA KOVAČ UZ MUZIKU VENUS ANADYOMENE PRVO VEČE ŠTA SPREČAVA NINU ZATEČENI ROMAN ZLO ĆESARSKI BES31 SAN ZA ZIMU SPAVAČ U DOLU U ZELENOJ KRČMI, u pet popodne ZLOĆA BLISTAVA POBEDA KOD SARBRIKENA IZVOJEVANA S POKLICIMA ŽIVEO CAR!33 ORMAN MOJE BOEMSTVO GAVRANI ZASELI35 FAUNOVA GLAVA CARINICI36 VEČERNJA MOLITVA PARISKA RATNA PESMA37 MOJE MALE DRAGANE ČUČANIJA42 SEDMOGODIŠNJI PESNICI43 SIROMASI U CRKVI OTETO SRCE44 PARISKA ORGIJA ili PARIZ SE PONOVO NASELJAVA RUKE ŽANE-MARIJE MILOSRDNE SESTRE SAMOGLASNICI51 * PRAVEDNIK53

Gospodinu Teodoru de Banvilu54 PESNIKU POVODOM CVEĆA PRVE PRIČESTI BIŠTENJA PIJANI BROD POSLEDNJI STIHOVI SUZA REKA OD KASISA77 KOMEDIJA ŽEĐI DOBRA JUTARNJA MISAO MLADI PAR82 SVETKOVINE GLADI MIHAILO I HRISTINA83 SRAM SEĆANJE PUSTINJE LJUBAVI86 UVOD JEVANĐELSKE PROZE87 BORAVAK U PAKLU ZLA KRV NOĆ U PAKLU BUNILA NEMOGUĆE BLESAK JUTRO ZBOGOM112 ILUMINACIJE114 POSLE POTOPA DETINJSTVO PRIČA116 PARADA ANTIČKA BEING BEAUTEOUS117 ŽIVOTI ODLAZAK KRALJEVANJE JEDNOM RAZLOGU120 PREPODNE PIJANSTVA IZREKE RADNICI MOSTOVI GRAD KOLOTEČINE GRADOVI SKITNICE GRADOVI

BDENJA MISTIČNA ZORA CVETOVI OBIČNI NOKTURNO MARINA ZIMSKA SVEČANOST TESKOBA METROPOLSKA135 VARVARSKA RASPRODAJA FAIRY139 RAT MLADOST RT POZORNICE ISTORIJSKO VEČE BOTTOM144 H KRETANJE PREDANOST DEMOKRATIJA GENIJ DODATAK ZEZAČKI ALBUM153 STARI KOPEI157 DVA PISMA ŽORŽU IZAMBARU POLU DEMENIJU167 Notes

Naslov izvornika Arthur Rimbaud Euvres Garnier, Paris, 1981 Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 2004, PAIDEIA, za ovo izdanje

Artur Rembo SABRANA POETSKA DELA PREVOD, PREDGOVOR I NAPOMENE NIKOLA BERTOLINO

PAIDEIA Beograd, 2004.

PREDGOVOR ARTUR REMBO Jedina poezija dostojna tog imena danas je eshatološka, to jest takva koja negira današnji neljudski svet u ime velike promene. Česlav Miloš Između 1850. i 1880. u istoriji francuske poezije događaju se presudne stvari. Na književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, uz to i “tamnijim”, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i osetljivijim moralnim čulom, s novom, univerzalnijom i sintetičnijom vizijom. Ta pojava je izraz promenjenog senzibiliteta savremenog, prvenstveno urbanog čoveka i intelektualne elite. Prvi i najizrazitiji predstavnik ovog novog, modernog pesničkog plemena je Bodler. Druga tendencija tiče se odnosa poezije i društva. Pesnička reč, u delu književnog “kralja stoleća” Viktora Igoa, prvi put se izričito i smišljeno proglašava sredstvom društvene akcije, odnosno delovanja usmerenog ka promeni, poboljšanju života. Treća tendencija javlja se samo delimično kao reakcija na ovu drugu, a više je izraz postignutog stepena svesti o osvojenim autonomnim izražajnim mogućnostima poetskog iskaza. U delima pesnika ove tendencije, čiji je najizrazitiji predstavnik Malarme, poezija se okreće sebi, tražeći svoj smisao isključivo u bogatstvu i mogućnostima sopstvenih izražajnih sredstava. Moglo bi izgledati, i izgledalo je, da su ovako različite ili čak divergentne tendencije morale izazvati neku vrstu raskola u francuskoj poeziji tog perioda, a samim tim i u kasnijem razvoju francuskog, pa i svetskog pesništva, budući da im se u osnovi nalaze tri nezavisna, ponekad naizgled nespojiva, čak i protivrečna poetska fenomena. Međutim, da li neobičnom igrom slučaja ili dubljom istorijskom logikom, problemi postavljeni skoro istovremenom pojavom ovih triju disparatnih tokova razrešeni su takoreći u trenutku kad su nastali, pojavom pesnika koji je bio savremenik Bodlera, Igoa i Malarmea, i koji je “spojio nespojivo”, pokazavši da je reč o tendencijama koje se uzajamno ne negiraju, već se dopunjuju nalazeći se u nekoj vrsti paradoksalnog saglasja. Taj pesnik je “genijalni deran iz Šarlevila” Žan Artur Rembo. Pogledajmo, letimično, na koji su način kod Remboa usaglašena, a u isti mah produbljena i proširena poetska saznanja njegovih velikih savremenika Bodlera, Igoa, i Malarmea. U odnosu na Bodlera, Koji je u njegovim očima “kralj pesnika”, “najvidovitiji”, “pravi Bog”, Rembo je osetio da se problem postavlja na planu forme. On za Bodlerovu formu kaže da je “često kržljava”, dajući da se nasluti da to smatra posledicom “življenja u suviše umetničkoj sredini”. Kasnije ćemo videti koliko je ovaj zaključak značajan za Remboa. Trenutno zaslužuje pažnju nešto drugo: da konstatacija o “kržljavoj formi” znači, u stvari, ocenu o poetski nepotpuno ispoljenom senzibilitetu, o “vidovitosti” koja je bar delimično ostala u latentnom stanju, pošto nije do kraja izražena kroz uobličenje dela. Jer senzibilitet je u pesništvu pojačana osetljivost i izuzetna delotvornost naročitog čula koje zovemo poetskim, a u kojemu imaju udela mogućnosti svih čula, preobraženih u složeni instrument duha, kako bi se saznato moglo na odgovarajući način izraziti. Tu sposobnost kreativnog aktiviranja istančanog senzibiliteta Rembo naziva “vidovitošću”. Ako je Bodler, dakle, prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog čoveka, Rembo je za tu novu poetsku tekovinu prvi našao potpuno odgovarajuću formu. Ali u Remboovoj poeziji to nije, kao u Bodlerovom slučaju, samo senzibilitet gradskog čoveka i moderne intelektualne elite. Za razliku od Bodlerovog,

remboovski poetski subjekt je univerzalan, kako po svom duhovnom poreklu tako i po svojim osnovnim preokupacijama. Viktor Igo je uspostavio nov odnos pesništva i društvene akcije, stavljajući poetsku reč - kao što je više puta na različite načine sam istakao - “u službu progresa”. Ali on je to učinio ne uviđajući da se za dosledno ostvarivanje jednog takvog načela mora promeniti i sama priroda poetskog izraza. Promena društva je u Igoovoj viziji jedna od misija poezije; muzi je u ruci čas mač, a čas cvet; ona menja uloge i sredstva, ali pri tom i dalje ostaje nešto odvojeno i nezavisno od njih: tradicionalna muza pesništva. Promena koju Rembo donosi na ovom planu znatno je radikalnija. Za njega poetski čin nije nešto što može, između ostalog, služiti revoluciji; on je revolucija sam po sebi. Remboova deviza promeniti život zahteva preobražaj samog bića poezije. Poezija nije pokretač nekakvog procesa menjanja života, već nešto mnogo više od toga: ona je sama ta promena. Što se tiče malarmeovskog doprinosa promenjenom odnosu prema suštini i načinu poetskog iskaza, može se, na prvi pogled, učiniti paradoksalnom ocena da je Rembo “proširio i produbio” iskustvo koje je, sudeći po svim spoljašnjim znacima, doseglo krajnje granice svojih mogućnosti i htenja. To bi uostalom značilo i neku vrstu anahronizma: izgledalo bi, naime, da je Rembo ostvario neke tipično “malarmeovske” ambicije - u okvirima težnje ka “čistoj poeziji” - istovremeno sa autorom Irodijade i Bačenih kocaka, ili čak i posle njega. Rembo je, međutim, taj koji se ukazuje 1

Malarmeu kao lik iz prošlosti, kao stečeno iskustvo, a ne obrnuto. Pa ipak, anahronizam je samo prividan: pesnička traženja ove dvojice najvećih novatora iz razdoblja rađanja modernog poetskog izraza teku paralelno i nezavisno jedan od drugog. Rembo se i u Malarmeovoj svesti ukazuje kao fenomen van vremena i prostora (što znači: van vremena i prostora literature, van postojećih književnih koordinata): “meteor, upaljen bez drugog motiva sem sopstvenog prisustva, koji se gubi 2

sam i gasi se” . Ništa nas, dakle, ne sprečava da iz istorijske perspektive uporedno ocenjujemo domete ostvarene na Remboovom i Malarmeovom pravcu, kao na glavnim tokovima razvoja poetske misli, ne obazirući se na hronološki redosled dela i ličnosti. A u toj perspektivi i Rembo i Malarme prikazuju se kao tvorci dela koja se mogu podvesti pod koncept “čiste poezije”, ukoliko pod takvom poezijom podrazumevamo onu koja, svodeći se u potpunosti na sopstveni iskaz, ništa ne duguje okolnostima iz kojih je proistekla, ne uzima smisao iz bilo kakvog sebi stranog konteksta, već, naprotiv, zrači sopstvenom egzistencijom, stvarajući oko sebe i iz sebe svoj svet. Treba, međutim, ukazati na nešto što može izgledati neobično, i na šta se u krajnjoj liniji svodi Remboovo proširenje malarmeovskog specifičnog iskustva u elaboraciji koncepta “čiste poezije”: to je činjenica da su do pomenutih rezultata oba ova pesnika došla na sasvim različite, pa i protivrečne načine, iz čega se ponekad stvara utisak da su njihova dela poetski antipodi. Malarme se, sudeći ne samo po njegovim izričitim izjavama nego i po načinu življenja, trudio da svoje poetsko mišljenje i sam čin pesničkog stvaranja potpuno odvoji od svog krajnje neuzbudljivog i sivog profesorskog života. On je samim tim pristajao na podvojenost egzistencije, deleći je na sferu “vulgarnog”, koja je svet materijalnih uslovljenosti, i sferu “apsolutnog”, koja je svet Ideja. Takvu podvojenost smatrao je čak i neophodnim uslovom prave pesničke kreativnosti. Rembou je takvo podvajanje bilo sasvim neprihvatljivo. Za njega je egzistencija jedna i jedinstvena: život i poezija se poistovećuju. Stoga njegova najbolja pesnička ostvarenja, zadržavajući samosvojnost celovitih poetskih organizama, tih potpunih i nezavisnih svetova, predstavljaju i neku vrstu životnih činova, kao što i njegov život, ne samo u očima ljubitelja legendi, dobija izgled poetskog čina. A u tome se s razlogom može videti obogaćenje malarmeovskog poetskog iskustva. Remboovo je delo, dakle, u raznolikim i složenim razvojnim tokovima modernog pesništva od

samog njihovog početka neka vrsta čvorne tačke, pa i putokaza koji usmerava maticu; ono sažima i objedinjava i danas aktuelne različite i protivrečne tendencije; ono u svojim krajnjim dometima ostaje živo i neprevaziđeno. Izvršivši sintezu preovlađujućih poetskih tendencija svog doba, Rembo je i nehotice dao lekciju svim kasnijim isključivim predstavnicima i zagovornicima bilo koje od njih, ali ta lekcija ni do danas nije dovoljno naučena, možda upravo zato što ovaj pesnik uvek biva tretiran kao “poseban slučaj”, ili, po rečima Malarmea, “značajni prolaznik”, neko ko je bio i ostao po strani, ko ne igra ulogu, pa ga samim tim nema ni na sceni. Neko, najzad, čije prisustvo, u najboljem slučaju, samo “sve dovodi u pitanje”. Pogledajmo, dakle, pobliže kako je u stvarnosti izgledao taj “posebni slučaj” i na koji je način svojim delom dovodio i doveo u pitanje zatečenu poeziju i svet koji mu je bio dosuđen. Najpre nabrojmo životne činjenice: Detinjstvo u poslednjim godinama francuskog Drugog carstva, u zagušljivoj i ustajaloj društvenoj atmosferi i u uslovima provincijskog života, u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske, u porodici bez oca, pod tutorstvom bigotne, prestroge i neosetljive majke. - Izuzetna, skoro “neprirodna” darovitost i prerana duhovna zrelost. - Emotivni i moralni konflikt i revolt izuzetno senzualnog biča zbog osuđenosti na život bez prave ljubavi, kao i zbog suprotstavljenosti želja i subjektivnih mogućnosti duhovnom sivilu i moralnoj skučenosti sredine. -Bekstva iz roditeljskog doma, u Pariz ili u Belgiju; radosna skitničenja cestama Ardena ili ulicama prestonice. - Vraćanja, ali ne i mirenja. -Pariska komuna: ushićenje, ogromna nada u promenu života kroz socijalnu revoluciju. Poraz Komune: ogromno razočarenje. - Stupanje u kontakt sa trenutno najistaknutijim pesnikom u Parizu, Polom Verlenom; ulazak u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu. - Pokušaj prenošenja nade u promenu života na plan najuže zajednice dvojice “izabranih” (drugi “izabranik” je Verlen), kako bi se, povratkom tih “saputnika u paklu” u stanje “prvobitne čistote”, ostvarila mogućnost stvarnog opštenja duša u kontekstu onoga što se uobičajeno zove “poduhvat sa vidovnjaštvom”, ili rastrojavanje svih čula, a što se u standardnom viđenju društvene sredine ispoljava kao skandali. - Boravci sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, u Briselu i Londonu; nemiran, neuredan, “sablažnjiv” život. - Razlaz sa Verlenom, “briselska drama”: pucanj iz pištolja zbog kojega Verlen dospeva u zatvor a Rembo u bolnicu. -Povratak u roditeljsku kuću, pod majčin skut; gorko osećanje poraza; pisanje ispovednog dela Boravak u paklu. - Teskoba zbog neizvesne budućnosti; trenutna iluzija da se štampanjem Boravka u paklu može početi život profesionalnog književnika. - Otrežnjenje. - Početak lutanja Evropom. - U stanju opuštenosti zbog rešenih duhovnih dilema, povremeno beleženje doživljenih utisaka, slika, vizija čiji su ključevi “izgubljeni”: nastajanje lluminacija, tih literarnih tragova prenošenja nade u promenu života na plan individualne egzistencije i zapisa koji uskoro, kao takvi, i sami postaju nepotrebni. - Postepeni prestanak pisanja, “odustajanje od pesništva” (“živ se operisao od poezije”, reći će o tome, sa prizvukom krajnjeg čuđenja i neverice, Malarme). - Mukotrpni skitnički život u potrazi za novcem kao jedinim realnim sredstvom kojim se u ovom svetu može ostvariti konkretna sloboda; Kipar, Aden, Etiopija; bavljenje trgovinom i istraživanje netaknutih krajeva daleko od evropske civilizacije. Bolest (rak), povratak u Francusku, amputacija noge; mučenje, smrt, sa navršenih samo trideset sedam godina života (1891). 3

Tako je proteklo ono što je nazivano “pustolovinom jedinstvenom u istoriji umetnosti” , pa čak i “zemaljskim životom Glasnika koji je zaboravio sadržinu svoje misije..., ‘duha’ višeg reda koji je 4

pao u telo jednog poročnog i strašnog deteta” . Kao što je ljudska sklonost za stvaranje mitova pretvorila Remboov život u legendu, tako je od njegovog dela, prvenstveno od Boravka u paklu i

većine pesama iz Iluminacija, načinila neku vrstu modernog Jevanđelja. Potvrdila se prastara istina 5

da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu racionalno da objasne. Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima velikog dela 6

književnog potomstva. Mit o Rembou nije samo naslov obimnog “arhivskog” dela profesora Etijambla nego i jedan od najparadoksalnijih fenomena u istoriji modeme književnosti. Ovakvo viđenje ove neobične životne sudbine neizbežno se moralo odraziti i na tumačenje Remboovog dela. Mitskim interpretacijama najviše su podvrgavana dva fenomena: prerano ispoljena genijalnost i besprimerni kraj pesničke “karijere”, to jest odustajanje od književnosti i književne slave. Videli smo već Rivijerovo mistično tumačenje Remboove rane duhovne zrelosti: ono je samo jedno u čitavom nizu sličnih. Kao i sva kasnija sujeverna oduševljenja “detetom-genijem”, ono verovatno proističe iz Verlenove formule o “izgnanom anđelu” i “mladom Satani”. Međutim, ako pratimo Remboovo pesničko sazrevanje od samih njegovih početaka, videćemo nešto nimalo mistično, jedan normalan razvoj, doduše veoma ubrzan, ali u kojemu ipak nema ničeg natprirodnog. Izuzetnu darovitost već u dečaštvu i ranoj mladosti pokazivali su, uostalom, i drugi veliki pesnici. Rembo ne ovladava odmah onim izrazom koji će značiti revoluciju u istoriji poezije: njegovi prvi sastavi su samo vežbe, pisane na latinskom i francuskom; on uči od Igoa, tada najvećeg majstora stiha, čiji će se uticaj osećati u nekim njegovim ranim delima; zatim od Bodlera, “najvidovitijeg”, kao i na delima najboljih pesnika iz tada vladajuće parnasovske škole. Od samog početka ispoljava se njegova sposobnost da uoči ono što je u datom trenutku najznačajnije i što ima budućnost. On, dakle, ispunjava jedan od bitnih uslova za brz i uspešan pesnički razvoj: poseduje aktivan i plodonosan kritički odnos prema književnoj tradiciji. U početku Rembo pokazuje samo svest o sopstvenim izuzetnim sposobnostima i želju za pesničkom vokacijom kojoj još nije pronašao pravi smisao i usmerenost. Nepodudarnost onoga što mu je u duhu sa onim što mu je pred očima, to jest nesaglasnost te vokacije - makar još maglovite - sa “hrapavom stvarnošću”, odnosno realnom sudbinom koja mu je u objektivnom poretku stvari dodeljena, delovaće kao podsticaj da vrlo brzo nađe taj smisao i tu usmerenost. Ne treba zaboraviti ni vaspitanje, patrijarhalno i katoličko, i sve one moralne stege s kojima se jedan izrazito bujan i sasvim nekonformistički senzibilitet kao što je njegov ubrzo našao u sukobu. Što su dublji bili koreni koje je to vaspitanje pustilo u njegovom duhu, to jača je bila njegova pobuna. Uostalom, i “obična” deca, ako se nađu na emotivnom bespuću i na udaru nerazumljivih moralnih i drugih pravila i zabrana, često požele smrt sebi - ili onima koji ih u taj položaj dovode. Rembo, lucidniji i dalekovidniji, želeo je propast društva. Sa radosnim nestrpljenjem osluškivao je prve znake nailazećeg društvenog potresa. U trenutku kad u takozvanom Pismu vidovitog (od 15. maja 1871) izlaže svoj pesnički program, sedamnaestogodišnjem pesniku izgleda da se - uporedo sa neviđenim i zadivljujućim razvojem kroz koji prolazi njegov duhovni život - na presudan način menjaju i spoljašnji okviri života. U prestonici je na vrhuncu prva socijalistička revolucija, Pariska komuna. Dva dana ranije, u pismu koje je poslao svom bivšem profesoru Žoržu Izambaru, mladi pesnik je saopštio: “Ja ću biti radnik: to je ideja koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku - u kojoj, međutim, toliki radnici ginu dok vam ja ovo pišem!” “Ja ću biti radnik...” Kakav on to radnik želi da bude otkriva nam Pismo vidovitog. Njegov će “materijal” biti sopstveni duh, i on će, budući da je pesnik, raditi na preobražaju svog bića kako bi

sebe učinio “vidovitim”, a to se postiže “dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula”. On za to mora da upozna “sve oblike ljubavi, patnje, ludila”; mora da “istražuje samog sebe”, da postane “više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik - i vrhovni Učenjak!” - kako bi na kraju stigao do neznanog. 7

To je, kao što vidimo, istovremeno životni i pesnički program. Neznano, još neupoznato, novo , kao cilj postoji već i kod Bodlera, ali se njegovi obrisi kod Remboa jasnije naziru, a i putevi kojima se do njega stiže određeniji su. Ni “rastrojavanje čula” nije isključivo Remboov izum: Bodler takođe predlaže opijenost, proisteklu bilo iz grubih, neposrednih, bilo iz sublimisanih čulnih nadražaja, kao sredstvo za pronalaženje skrivenijih, poetskih dimenzija života, te je stoga “naučnički”, u doslovnijem smislu te reči nego što je onaj koji je podrazumevao Rembo, proučavao delovanje droga 8

i alkohola. Rembo je konkretizovao još jedno Bodlerovo otkriće koje se tiče čula. Reč je o 9

sinestezijama čiji je značaj Bodler naslutio , dok za Remboa one već predstavljaju područje konkretnog eksperimentisanja: u sonetu ( Samoglasnici on zvuku svakog vokala pripisuje povezanost sa određenom bojom. Ali ono u čemu Remboov pesnički poduhvat prevazilazi dostignuća svih njegovih prethodnika tiče se posledica koje nov način primene čulnih doživljaja ima za promenu uloge i osnovnih karakteristika jezika poezije. Nov način poetskog funkcionisanja čula kao da briše dotad postojeće granice ličnosti, definisane njenom socijalnom, psihološkom, moralnom, intelektualnom i emotivnom fasadom: prodiranjem pesničkog saznanja u dublje slojeve, gde prebiva 10

iskonsko i nesvesno, ja postaje neko drugi . Iz toga je Rembo izvukao dalekosežan zaključak: da poetski jezik može da postane sredstvo suštinskog komuniciranja među ljudima, sredstvo za ukidanje sudbinske usamljenosti pojedinca i za stvaranje “bratskog čovečanstva”. Tom ambicijom nadahnuta su njegova dela nastala otprilike u vreme Pariske komune. Propast Komune neće za njega značiti odustajanje od takve jedne prometejske misije, ali će usloviti izvesno prilagođavanje, promenu metode. U trenutku kad stupa u kontakt sa Polom Verlenom šaljući mu nekoliko svojih pesama, i kad ga ovaj poziva u Pariz jer je u tim delima prepoznao pesnika izuzetne snage i vizije, Rembo još nije napustio neku vrstu tradicionalne komunikativnosti prilagođene njegovoj viziji društvenog bratstva. O tome svedoči i pesma Pijani brod, čiji rukopis Rembo nosi u Pariz, svestan da je to delo “kakvo još nije napisano”, ali kojim će ipak osvojiti književni Pariz: delo čije će vrednosti, dakle, biti prepoznate. I zaista, Pijani brod je remek-delo, ali remek-delo kakvo su mogli priželjkivati najbolji parnasovski pesnici. U njemu remboovska revolucija izražajnih sredstava još nije izvršena. Njime je došljak iz Šarlevila postigao postavljeni neposredni cilj: zahvaljujući tim stihovima, pariski pesnici smesta su ga proglasili genijem. Ali ta slava se proširila samo u uskom krugu, jer Rembou nije ni najmanje bilo stalo da objavi Pijani brod i druge svoje stihove. Tada ga je već zaokupljalo ono što će Iv Bonfoa nazvati “poduhvatom sa milosrđem”. Ako se “bratsko čovečanstvo” ne može ostvariti revolucijom ili bilo kakvom društvenom akcijom, može li se istinska komunikacija među ljudima, ona koja bi ukinula usamljenost jedinke i ostvarila “razgovor duša”, postići među odabranim pojedincima? U takvoj se ambiciji nalazi Remboov početni i nesumnjivo glavni motiv za uspostavljanje zajednice sa Verlenom. (Ovde nije mesto da se govori o nekim drugim, za Remboa zacelo sporednim motivima, koji bi danas predstavljali poslasticu u ružičastim ili crnim hronikama žute štampe.) Ali to menjanje, ili, tačnije, prilagođenje egzistencijalnog cilja, značilo je smanjenje komunikativnosti Remboovog poetskog izraza. Komunikacija među “izabranima” najčešće podrazumeva njihov vlastiti međusobni jezik koji samo

oni razumeju. Pada u oči da Rembo u to vreme trpi uticaj Verlenove poetike, njegovog muzikalnog, lakog, lelujavog stiha. Tako su nastale “popevke Ništavila” koje je sam Rembo tako krstio (u Boravku u paklu nazvao ih je “priglupim refrenima” i “prostodušnim ritmovima”), i o kojima će Verlen, kasnije, u knjizi Ukleti pesnici, reći da su to “čudesa istančanosti i istinske lakoće, ljupkosti koja je gotovo neprocenjiva zato što je krhka i nežna”. A upravo ta “čudesa istančanosti i istinske lakoće” Rembo će, takođe u Boravku u paklu, proglasiti “najbudalastijim, najćaknutijim mogućim izrazom”, “nekakvim romansama” koje su ga svojom maglovitošću, svojim “blaženim stanjem” zbog kojega mu reč “beži i leti”, dovodile na ivicu ludila i učinile da on “više ne ume da govori”. Eksperiment sa Verlenom, njihov zajednički život, odveo je Remboa u krizu i na životnom i na pesničkom planu. Saopštavajući da više ne ume da govori, on je u stvari otkrivao da je za njega iščezla svaka mogućnost komunikacije sa drugim. Stoga će se ubuduće služiti poetskim jezikom čiji će ključ posedovati on sam i niko više. Ispovedno delo Boravak u paklu - neka vrsta izveštaja o proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju i konačnom zaključku, odluci do koje sve to dovodi završava se rečima koje izražavaju želju da ubuduće poseduje “istinu u jednoj duši i jednom telu”. Njegov budući skitnički život proteći će u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi, koje će posle “briselske drame” beležiti pre nego što kao pesnik definitivno ne umukne, biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije pisani bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. 11

Stoga je potpuno razumljiva Remboova nezainteresovanost za njihovo objavljivanje. Razumljivo je, takođe, da je želji za pravljenjem takvih zapisa “za sopstvenu upotrebu” postepeno moralo sve više ponestajati motiva. A iz toga je proizašao “jedinstven slučaj u istoriji poezije”: pesnik sa već ostvarenim delom od epohalnog značaja, u godinama kad drugi tek počinju književnu karijeru (najverovatnije 1875; dakle, u svojoj dvadeset i prvoj godini), zauvek je ućutao iako je sa mnogo razloga mogao na svom pesničkom putu očekivati uspeh i slavu. 12

Međutim, prozne pesme pod naslovom Iluminacije , ti zapisi nastali na granici tišine, smatraju se danas, po opštoj oceni, vrhuncem Remboovog poetskog dela, ostvarenjem potpune pesničke zrelosti, najsnažnijim i najbogatijim izvorom onoga što danas zovemo modernim poetskim izrazom. Šta su, u stvari, Iluminacije? Bezbrojne su knjige, studije, doktorske disertacije, eseji, članci i drugi napisi u kojima se ovi neobični tekstovi pokušavaju protumačiti pojedinačno ili u celosti. Pa ipak, svi ti egzegetski pokušaji kao da samo potvrđuju utisak da smisao ovih pesama u prozi ostaje neuhvatljiv svakoj “racionalnoj” interpretaciji koja pretenduje na konačnost svojih zaključaka. Reč je često o tumačenjima koja zbog najveće moguće uprošćenosti izgledaju kao da se mogu odnositi na svako hermetično delo, a još češće o onima koja otklanjaju teškoće tako što ih zaobilaze: sve takve interpretacije ostavljaju mučan utisak o nemoći kritičke misli. Ti pokušaji obično su u znaku krajnosti: s jedne strane zalaze u mistiku, a s druge u zdravorazumsko presecanje Gordijevog čvora, u stilu zaključka: teškoću ne treba videti, pa je onda i nema. Prvu od tih krajnosti ilustruje ocena Žaka Rivijera, po kojoj su Iluminacije “nasumični znaci kakve ostavlja Glasnik” (vesnik s nekog drugog sveta, prim. N. B.) “koji je zaboravio poverenu mu poruku”. Drugu nalazimo, na primer, u rečima Etijambla i Goklera (iz njihove zajedničke studije o Rembou) napisanim povodom pesme Being Beauteous: “taj se tekst”, kažu oni, “ne može objasniti ni na koji od naših analitičkih načina, stranih Rembou. Uvek neka slika ostane van objašnjenja. To je jednostavno vizija koju treba primiti kao takvu.” Doduše, ima i analitičkih pokušaja koji koherentnošću i sistematičnošću pristupa, pronicljivošću, a mestimično i efektnim rezultatima u interpretaciji pojedinih pesama, zaslužuju veću pažnju. Takve su analize Iluminacija iz pera Iva Bonfoa, Marsela Rifa, Sizane Bemar, Žan-Pjera Rišara, Žorža Pulea, a u novije vreme Žan-

Pjera Đusta, Serđa Sakija, Olivjea Bivora, Pjera Brinela, Žan-Lika Stenmeca, kao i mnogih drugih, među kojima posebno valja ukazati na predstavnike novije “filološke” metode u analizi Remboovih dela, a među ovima, opet, naročitu pažnju zaslužuju Alber Anri i Andre Gijo: ovog poslednjeg danas smatraju najeminentnijim “rembologom”. No i u najboljim kritičkim delima koja su do dana današnjeg posvećena Iluminacijama samo je, u krajnjoj liniji, vešto iskorišćena mogućnost koju one pružaju za efektne kritičko-teorijske konstrukcije. Moramo se čuvati pomisli da smo s njima došli do egzaktnih, konačnih i nepobitnih zaključaka. Ako upravo količinu tajne koja izmiče svim kritičkim i; interpretacijama smatramo jednim od bitnih činilaca za definisanje " poetskog dela, onda moramo biti zadovoljni zaključkom da Iluminacije nikad neće biti dovoljno protumačene. To govori samo njima u prilog; one se uzdižu iznad ogromne mase duhovnih proizvoda koji su kao “rimovana proza, igra, 13

izlapelost i slava bezbrojnih idiotskih generacija” bili predmet proučavanja, uzduž i popreko mereni 14

bezbrojnim aršinima skupljača “plodova mozga” . Sve ovo nipošto ne znači da lluminacije ne pružaju nikakav doživljaj, ili da je doživljaj koji pružaju mutan i neodređen. Naprotiv, utisak koji one ostavljaju veoma je jasan i snažan, ali se ne može tačno opisati ili izraziti racionalnim sredstvima. Takav utisak ostavlja sve što je krajnje konkretno, a pri tom sadrži ogroman naboj neke nepoznate energije. Konkretnost je glavna odlika Remboovih poetskih vizija, posebno u Iluminacijama\ sve su te vizije građene od određenih materijala, oblika, boja, sa sasvim preciznim “scenskim” aranžmanom u kojemu su tačno naznačeni kretnje, odnosi, kao i efekti koje sve te gradnje i mizansceni ostavljaju u raznim čulnim područjima jer se pri tom ne angažuje samo čulo vida nego i sluh, opip, njuh. Posmatrač vidi, ali nije u stanju da prevede viziju u jezik kojim se uobičajeno služi; stalno ima utisak da ono što se nudi njegovoj percepciji prevazilazi njegove čulne registre. A to je ujedno i utisak o udvostručenosti stvarnosti i njenim produžecima van našeg svakodnevnog i oveštalog iskustva: dakle, upravo ono što je krajnji i najviši cilj poezije. Tumači Iluminacija likuju kad im se učini da su uspeli da otkriju šta je bilo početni podsticaj ili izvor vizije, na primer sjaj na mokroj stazi u šumi preplavljenoj suncem; odraz neba u barici na kolotečini puta; lepršanje snega; noćni pejzaž u parku i starinski kip, viđen na mesečini; cirkuski defile; impresionistička vizija mostova na reci; itd. Međutim, banalnost i beznačajnost takvih početnih motiva ukazuju na to da se bilo šta može naći u toj funkciji: bitno je da s e svaki prizor koji nudi stvarnost sveta može remboovskom alhemijom pretvoriti u pozornicu mnogostrukih vizija i značenja, za čiju percepciju treba imati “podešen” senzibilitet i odgovarajuću duhovnu prijemčivost. Ali valja nešto reći o jednoj mogućoj, a ponekad i izricanoj zamerki koja se odnosi na hermetičnost Remboovog poetskog iskaza. Oni što prigovaraju ističu da je i dečje mucanje apsolutno konkretno, da je takav i svaki neartikulisani govor. Zaista, bilo je meritornih mišljenja po kojima su 15

Iluminacije mucanje, kao logična etapa između koherentnog pesničkog govora i završnog ćutanja. Racionalna zakerala nisu u stanju da zamisle konkretno bez apstraktnog: neki apstraktni smisao mora da bude ili suština, ili zaštitni omotač konkretnih elemenata; bez njega konkretno po njihovom mišljenju postaje nesuvislo. Ali u lluminacijama uzalud traže bilo šta što bi ličilo na takav apstraktni smisao, na bilo kakvu apstrakciju, osim one koju u svom egzegetskom žaru tu i tamo pronađu revnosni tumači, ali za čiju su nikakvu ili labavu vezu sa Remboovim tekstom zaslužni oni sami, a ne pesnik. Konkretni elementi od kojih je izgrađena poetska vizija u ovim pesmama samo evociraju neku još širu, još sveobuhvatniju, ali opet konkretnu stvarnost. A ta evocirana stvarnost sugeriše i sama neku drugu, i tako dalje, kao da se oko nekog sasvim slučajno uzetog jezgra

- šume u osvitu, cveta, brazde na njivi, pozornice - šire, poput talasa, koncentrični krugovi stalno novih stvarnosti, koje svojom konkretnošću istovremeno fasciniraju i “izluđuju” imaginaciju posmatrača jer isključuju uhodani i podmazani mehanizam apstraktnog umovanja, razvrstavanja i skladištenja slika i pojmova, i na taj način, skidajući takoreći mrenu sa očiju, otkrivaju Svet. A to otkriveno bogatstvo je takvo da su nadrealisti, opčinjeni njime, nekoliko decenija posle nastanka Iluminacija pokušali da primene recept nađen u ovim tekstovima, razradivši ga u formuli takozvanog “automatskog pisanja”. Bretonova definicija nadrealizma kao “čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek pokušava da izrazi, bilo usmeno bilo pismeno, ili na ma kakav drugi način, stvarno funkcionisanje misli”, i kao “diktata misli u odsustvu svake kontrole od strane razuma, van svake estetske ili moralne preokupacije”, izgleda kao da je uzeta upravo iz Remboovog najdubljeg i najizvornijeg pesničkog iskustva, a prvenstveno onog iz Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i čovekovog duha, a nipošto da se dođe do zaista proizvoljnih, “apsolutno konkretnih” rezultata koje će Aragon, razočaran na kraju tog eksperimentisanja, nazvati “žalosnim glupostima”. Reč je o tome da nadrealistički automatski tekstovi nisu uspeli da postignu onaj viši stepen konkretnosti koji je u Iluminacijama postignut upravo zato što Remboov postupak nije bio ni proizvoljan niti je njegov rezultat bio estetski neuobličen, pri čemu treba imati u vidu da “estetsko” kod Remboa spontano proizlazi iz snage genija, a ne iz nekakve estetske “preokupacije”. To dokazuje da njegov rezultat nije proizvod “formule” nego isključivo moći pesničkog subjekta koji ga je ostvario. A kad je već reč o nadrealistima, ne bi trebalo smetnuti s uma da oni ni na životnom planu nisu dosledno primenili Remboovu lekciju, jer su taj plan na kraju odvojili od literarnog i umetničkog, uprkos svom početnom snažno izraženom “antiliterarnom” i “antiumetničkom” opredeljenju. Rembo bi verovatno rekao i za formu njihove “vidovitosti”, kao što je rekao za Bodlerovu, da je “zakržljala” zbog “življenja u suviše umetničkoj sredini”. Avangardni umetnički pokreti iz prvih decenija ovog veka, nikli kao neposredna posledica kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire svesti o civilizacijskom bespuću, ponavljali su, svesno ili nesvesno, Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt, u nadi da će ih on dovesti do umetničkih rezultata sličnih njegovom. Ali čistota pobuda se u ovom slučaju ne može ničim nadoknaditi. Forma o kojoj je govorio Rembo postiže se potpunim poistovećenjem života i poezije. Ona prirodno nastaje samo onda kad se za nju i svesno i sudbinski plaća ona visoka cena koja je izneta u Pismu vidovitog. A u tom slučaju, nema kompromisa, nema spasonosnog povratka u okrilje literature, koje je, na kraju njihove pobune, čekalo dadaiste, nadrealiste i ostale avangardiste. Stoga, do danas, niko kao Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija kvintesencija života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija. Nikola BERTOLINO

SABRANA POETSKA DELA

PESME

NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA

I Soba puna tame; tu, nerazgovetno, Čuju se deteta dva što šapću setno. Na njih padajući, zavesa im bela Dira još od snova otežala čela. - Vani zimogrozno zbijaju se ptice; Krila im se koče ispod vejavice; A Nova godina, sa maglenom svitom, Vuče skute snežne haljine, i pri tom S pesmom praporaca smeje se i jeca... II Pod zavesom zanjihanom šapću deca Kao da još vlada noć, i, zamišljeni, Slušaju nekakav žagor udaljeni... I drhtaj ih prožme kada zvuk od zlata Iz staklene kugle jutarnjega sata Metalnim refrenom započne da tuče... - Soba je ledena... Po podu se vuče Odeća koja se u koroti nosi. Surovi severac što pred pragom kosi Uvlači unutra dah što širi studen. No tu nečeg nema što treba da bude... - Gde je mati dece? Zar ne bdi nad njima Ponosnim osmehom, brižnim pogledima? Nije stigla, sinoć, da vatru što trne Otme od pepela; da perine zgrne Da bi mališani ušuškani bili; Da vikne, krećući: Oprostite, mili? Nije predvidela da će studen jutra Ispod vrata s burom dahnuti unutra?... - Materinski san je ćilim pun topline, Meko gnezdo koje decu nežno zbrine, Pa sniju k’o ptići koje njišu grane,

A bele vizije u snu im se stane!... - No ovo je gnezdo prepuno hladnoće, Besano, gde mladi od straha se koče; Gnezdo koje ledi taj severac ljuti... III Deca su bez majke, to vam srce sluti. 16

Siročad! A otac? Nemaju ga više. Sluškinji ih nekoj staroj poveriše. Sami u toj kući koju bure biju, Četvorogodišnji siročići sniju, Budni, prebirući krunicu sećanja Kao u molitvi... O lepih li sanja! Ah! jutro poklona, dan Godine nove! Svakom prošle noći došli su u snove Igračke, bomboni, zlatom odeveni, Nakiti, u ludi ples zavrtloženi, - Načas se sakriju pod zastor, u tminu, Pa opet iskrsnu, i još lepše sinu! Divnog li buđenja, kad se srcu žuri, Trljaš oči, voda na usta ti curi, Blistavog pogleda, raskuštrane kose, Letiš - tlo ti jedva taknu noge bose – Kao u prazniku iz najlepših želja, Da kucneš na vrata svojih roditelja... Uđeš, u pižami!... kažeš sve što želiš, Ljube te, svemu se slobodno veseliš! IV Ah! toplih li reči koje uvek ganu! - Kako je drukčije sad sve u tom stanu: Tada pucketaše vatra u kaminu, Obasjavši sobu, oteravši tminu, I plamnih odraza veselo bi kolo Sjajnim nameštajem teklo uokolo... - A veliki orman bez ključa je bio! Koliko je tajni on u sebi krio!

Bez ključa!... O čuda!... Koliko se snilo O svemu neznanom što se tamo krilo, Kad čekahu da im iz čarobne brave Daleki se zvuci i šapati jave!... - A danas je prazna soba roditelja, Svetlost ispod vrata tek je pusta želja, Otišli su, kamin hladan je, bez sjaja; Nema slatkih tajni, nema zagrljaja! Tužnog li praznika za njih! – Oči plave Vlaži gorka suza; klonule im glave Pod mislima koje u tišini prati Šapat: “Kad će naša majka da se vrati?” ……………………………………………….. V A sada dečicu u snu tuga muči, Čini se kao da plaču spavajući. Oči im podbule, prsa zadihana! Nežna su, ranjiva srca mališana! - No anđeo čuvar briše suze njine, Radosnim snom tera taj san pun gorčine, Tako da njihova usta što se smeše Kao da šapuću reči koje teše... - Sanjaju prekrasni nekakav trenutak Buđenja, čas kada na poznati kutak Još mutnim očima sneno pogledaju I pomisle da su u rumenom raju... Vatra u kaminu plamsa treperavo... Kroz prozor se vidi lepo nebo plavo; Priroda se budi i opija sjajem... Sunce budi zemlju, a ona, s drhtajem, Polugola, cvate od novog života... U starom je stanu sve sjaj i toplota: Korotnoj odeći nema niti traga I zaćutala je bura ispred praga... Je li to vilinskim čudom učinjeno? - Deca od radosti kliknuše... jer eno, Kraj kreveta majke, na ćilimu starom,

Nešto se u suncu sjaji čudnim žarom... Medaljoni beli, medaljoni crni, Tu je tamni jantar, sedef se srebrni, Iz stakla, iz crnih rama, u toj bajci Blistaju se slova zlatna: “NAŠOJ MAJCI!” …………………………………………….

PREDOSEĆAJ

U plav letnji suton, krenuću na staze, Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu, U njenoj svežini, moje noge gaze I da vetar kupa moju golu glavu. Bez misli, bez reči, pozvan od daljina, S dušom, od ljubavi silne opijenom, Na put ću da pođem, poput ciganina, Kroz prirodu - srećan kao s nekom ženom. Mart 1870.

17

SUNCE I PUT Sunce, vrelo životno, nežnosti baklja živa, Na zemlju ushićenu ljubavni oganj sliva, Pa, ležeći u dolu, vi znate da je telo Zemljino puno krvi i za venčanje zrelo; Da su joj silne grudi, gde duša je skrivena, Kao bog - od ljubavi, od puti - kao žena; Da je ona bujanje i blesak; da je ona Prepuna neizmernog vrvljenja embriona! Sve raste i penje se!

Venero, o vladarko, Ja žalim mladost drevnu, antičko doba žarko, Poludivlje faune, pohotljive satire, Bogove koji grizu stabljike da strast smire I s nimfama se ljube sred rascvalih lokvanja! Ja žalim ono vreme kad sav rast, sva klijanja, Rujna krv svih stabala, svih rečnih voda nemir, U žilama se Pana pretvarahu u svemir! Kad mu pod kozjom nogom treperile su trave, Kada se iz njegove frule u dalji plave Rasprostiraše svuda ljubavna moćna himna, Kad, uspravan u dolu, slušaše huk daljina, Prirode žive odziv, kad njihanje stabala Sred čijih nemih krošnji ptica se raspevala, Kret zemlje s rodom ljudskim, i talas plavih mora, Behu iskaz ljubavi vascelog božjeg stvora. 18

Ja žalim za dobima kad moćna bi Kibela Minula, u lepoti svog džinovskoga tela, Kroz blistave gradove na kolima od tuči, Iz obe svoje sise u svet izlivajući Prečisti mlaz života, svedostižan i večan. Čovek sisaše njenu blaženu dojku, srećan, Kao detence neko, majčinom krilu predan. - Jer beše snažan, Čovek bejaše blag i čedan. Jade! On danas kaže: Nema tajni za mene,

I luta, a oči mu i uši zatvorene. Nema bogova više! nema ih! Čovek vlada! On je bog... No ljubavi klanja se on i sada! Oh! što i danas čovek ne sisa tvoje grudi, Kibelo, moćna majko bogova svih i ljudi; 19

Zašto je u zaborav večna Astarta pala, Ona koja se rodi u blesku plavih vala I otkri rumen pupak na kom se hvata inje Morskih pena, cvet puti s mirisom dalji sinje, Probudiv, crnooka boginja-pobednica, Ljubavni zov svih srca, slavujev pev iz tmica! II U tebe ja verujem, Venero, večno mlada Majko, ti daru mora! - Oh! gorak je put sada Za krstom novog Boga! Zato sam tvoj, Venero, Mramore, cvete, puti, jedina moja vero! Da, žalostan i ružan ispod prostranstva neba, Čovek sad nije čedan, pa mu odelo treba, Ukaljao je lik svoj što k’o božanstvo zrači, A olimpsko mu telo, k’o idol na lomači, Skvrčilo se u ružnim i ropskim poslovima. On bi i posle smrti, u sivim kosturima, Da živi, vređajući sjaj iskonske lepote! - A idol kom toliko ti dala si čistote, U kome naša duša posta božanstvo, Žena, Biće kojim je duša Čoveka prosvetljena, Da bi mogao, ponet ljubavlju beskonačnom, U danji sjaj umaći zemnome ropstvu mračnom, Ta Žena više ne zna - o kakva lakrdija! – Da bude ljubavnica! I svako šale zbija Na samo Venerino presveto ime milo! III O da se vrati vreme, to vreme što se zbilo! - Jer Čovek je sve ljudske uloge odigrao! Umoran od idola, kad bude vaskrsao

Oslobođen bogova, k’o jutro što mrak stresa, On, nebesko stvorenje, istražiće nebesa! Misao što je kadra da svlada večnost celu, Ideal, bog što živi u zemnome mu telu, Pod čelom će mu rasti k’o oganj koji žeže! I kad ga vidiš kako do svih vidika seže, Kad prezre svaki jaram i svaki strah kad svlada, Sveto ćeš Iskupljenje doneti njemu tada! - Sjajna, veličanstvena, nikla iz morske pene, Iskrsnućeš, šireći u beskraj Vaseljene Moćni blesak Ljubavi, svoj osmeh bezgranični. Prostori će treptati, ogromnoj liri slični, Pod poljupcem što znak je da si ti tu, da voliš! - Svet je žedan ljubavi: ti ćeš mu žeđ da toliš. ………………………………………………… Oh! Čovek je uzdigao slobodnu, gordu glavu! Zrak iskonske lepote otkriva treperavu Spodobu jednog boga u tom oltaru puti! Bled zbog zala minulih i dobra koje sluti, Čovek bi sve da sazna, sve ispita! Iz čela Njegovog će Misao da šikne, snažna, smela, Znajući kud će, ropstvu predugom prkoseći! Kad se vine, slobodna, Čovek će Veru steći. - Jer čemu bezdan sveta i nem nebeski blesak? Čemu te zlatne zvezde što vrve kao pesak? Kakvom prizoru da se pogled u beskraj nada? Da li postoji Pastir tog neizmernog stada Svetova što se kreću kroz stravu prostranstava? Da li bezbroj svetova što eter ispunjava Drhti osluškujući glas večne neke Reči? - A Čovek, da li vidi? može li Veru steći? Zar je glas misli samo munjeviti san sivi? Ako se čovek rađa rano, a kratko živi, Otkud je on? U kakav dubok Okean tone, Među kakve Zametke, Klice i Embrione, U rovu neizmernom, gde će ga moćna mati Priroda da vaskrsne, u novi život vrati,

Da voli u ružama i da u žitu raste?... Mi ne možemo znati! - Pritiskaju nas tmaste Magluštine neznanja, tlapnji, nedoumica! Nama, majmunolikim čedima materica, Beskraje silne skriva razum, koprena bleda! Sumnja je kazna duhu što hteo bi da gleda! Sumnja, ptica sumorna, svojim nas krilom bije... A vidik se i dalje u mračnu večnost krije!... ……………………………………………………. Nebo je raskriljeno! i umrle su tajne Pred Čovekom, uspravnim sred prirode, te sjajne Riznice bogatstava! I njegov pev se ori, I sa njim peva šuma, i reka s njim žubori Pesmu prepunu sreće što se u svetlost penje!... - Da, to je ljubav! ljubav! jedino Iskupljenje! ………………………………………………. IV O divni blesku puti! blistanje idealno! O obnovo ljubavi, svitanje trijumfalno 20

U kom de mali Eros i Kalipiga bela Žene i cveće brati, ispred sagnutih čela Bogova i Heroja koji ničice leže Pred nogama im lepim, sred ruža koje sneže! - O lepa Arijadno što gledaš, jecajući, S obale, jedro što se belasa, nestajući S Tezejom, na pučini! Ti dete s dušom čednom Koje u jednoj noći skrhano je odjednom! Ne plači! Zlatna kola u vencima od loze Frigijskim ti poljima tvog Dionisa voze. On, kroz gaj što crveni, duž plavih reka, tera Zapregu od pohotnih tigrova i pantera. - Zevs, Bik, na svome vratu ljuljuška kao dete Nago telo Evrope; njoj bele ruke lete Na drhtavi vrat boga usplamtelog sred vala; On skreće mutni pogled prema njoj; uzdrhtala, Pripija bledo lice ona na božje čelo;

Oči su joj sklopljene i zamire joj telo Od poljupca božanskog, a rasute joj vlasi Svojom penom zlaćanom šaptavi talas krasi. - Kraj brbljivih lotosa i žbunja lovorova Zaljubljen Labud sleće ka cilju svojih snova, Obujmljujući Ledu krilima što se bele. 21

- I dok Kiprida , puna krasote nikad svele, Promiče, s oblim bokom što strast i želju budi, Otkrivajući zlato prebujnih svojih grudi I snežnobeli trbuh nad mahovinom tavnom - Krotitelj se Herakle, kao u nimbu slavnom, Zaogrnuvši telo svemoćno kožom lava, Strašnog i blagog lika, s vidika približava! Nejasno obasjana mesecom letnje noći, Stojeći, naga, tiha u zlatastoj bledoći Pod plavim valom dugih vitica, na čistini Gde se odblesak zvezda ljeska na mahovini, 22

Drijada , sanjareći, u tiho nebo gleda... -

23

Svoje lake velove pušta Selena , bleda, 24

Da noge prekrivaju Endimionu krasnom I poljubac mu šalje u jednom zraku jasnom... - Daleki izvor plače u beskrajnoj ekstazi... To je Nimfa što mašta, s laktom na svojoj vazi, O lepome mladiću što s njenim valom minu. - Ljubavni lahor prože vascelu noćnu tminu, I pod strašnim stablima, u svetih šuma seni, Bogovi, ti kipovi tamni i uzvišeni Kojima se senice gnezde sred čela zračnog, Slušaju glas Čoveka i Sveta beskonačnog! 29. aprila 1870.

OFELIJA I Valom, gde zvezdani zrcale se snovi, Bela Ofelija poput krupnog krina U svom dugom velu polagano plovi... - Rog trubi smrt sme iz šumskih dubina. Tisućleće celo tužna Ofelija, Sablast bela, bludi crnom rekom dugom, Tisućleće njena krotka ludost nija Romanse u vetru nad večernjim lugom. Lahor joj celiva nedra i od vela Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom; Trske se klanjaju snima bledog čela, Tužne vrbe plaču na ramenu njenom. Lokvanji uzdišu oko nje; sred gnezda, Probuđenog kraj nje u usnuloj jovi, Tiho trepte krila. - Pesma zlatnih zvezda Tamnim prostorima tajanstveno plovi.

II Ofelijo bleda, o kao sneg lepa! Da, ti si umrla na toj silnoj vodi! - Jer su ti vihori iz ledenih stepa Tihano pričali o gorkoj slobodi; I jer svaki lahor, splićući ti kose, U duh ti sanjarski čudne zvuke toči; Jer ti glas Prirode srcu otkrio se U tužaljci stabla, u uzdahu noći; Jer glas ludih mora, hropac neizmerni, Smrsk’o je detinje blage tvoje grudi;

Jer jednoga jutra bledi vitez verni, Nem, gledaše tebe pogledom što ludi! Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi, Ljubavi! A sneg si na ognju tog sna: Reč ti u nepovrat sjaj vizija vodi, Plave su ti oči ponori bez dna. III A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet Što ga davno uzbra, i da u svom velu Na vodi, k’o ljiljan, promičeš kroz svet.

15. maja 1870.

BAL OBEŠENIH Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja, Plešu, plešu paladinl, Mršavi druzi paklenog kralja, 25

Kosturi, mrtvi Saladini . Gospodar Velzevul za kravatu vuče Crne te pajace što se nebu keze, I dok ih po čelu starom čizmom tuče, Uz pesmu božićnu s njima igru veze. A pajaci na to spliću ruke tanke: Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi Koje su grlile ljupke vragolanke, Od tih se sudara ružna ljubav budi. Ura, o igrači lišeni stomaka! Skokovi su laki, dugo polje ovo! Hop! je li to bitka ili igra laka! Vrag je violinu loše naštimov’o! O tvrdih li peta kada se bos ide! Kad košulje kože sa tela otpire! Ničeg što im smeta i čega se stide. Sneg im na lubanje stavio šešire. Pod gavranom - kapom za naprsle glave S mršave se ćupe parče mesa žuti: Kao da su oni usred bitke prave S kartonskim oklopom vitezovi kruti. Na balu skeleta zviždi bura ljuta! Ura! - k’o orgulje gubilište riče. Iz plavkastih šuma vučji odjek luta, Crven se pakao horizontom miče... Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove Što slomljenim prstom podmuklo prebiru Brojanice kičme, svoje pršljenove:

Pokojnici, niste sad u manastiru! Oh! evo gde usred mrtvačkoga plesa Velik ludi kostur u plam neba skače, Zanet, kao konj se propinje i stresa, I, jer mu je uže šiju steglo jače, Grči pest na kuku što krcka od stiska, Pa se, k’o cirkuzan u svoj šator, gura Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska, U taj bal, zanjihan pevanjem kostura. Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja, Plešu, plešu paladini, Mršavi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini.

TARTIFOVA KAZNA Jednom kad je kretao, podžarkujući žar U strastvenom srcu pod čednošću crnine, Žut, s bezubim ustima koja veru sline, Grozno krotak, noseći rukavica par, Jednom kad je kretao, “Oremus”, - jedan Zli Za blažene ga uši dograbi, i tad, Bože! Strašne mu stvari reče, pa mu sa vlažne kože Odeždu crnu strže, da gledaju ga svi! Kažnjen beše!... Raskopčan, kad gresi oprošteni Kao duga krunica behu mu svi sliveni U srce, sveti Tartif beše k’o samrt bled! S hropcem poče moliti i reče ispoved! A čovek je odneo odeždu... Samo to!... - Pih! k’o od majke rođen Tartif je bio go!

KOVAČ 26

Dvorac Tiljerije, oko 10. avgusta 1792. Strahovit od snage i od pijanstva svog, S rukom na držalju čekića ogromnog, Obuzet smejanjem gromkijim od fanfara, Pogledom satirući debelog vladara, Kovač je Luju kralju zborio u dan Kad se narod sjatio, bunom zanjihan, U dvor, da bi dronjke vuk’o međ’ pozlatama. Pupavi kralj stajaše, bled k’o samrt sama, K’o poražen borac kad čeka zadnji čas Ne dajući otpor, pokoran kao pas, Jer je hulja kovač, k’o odvaljen od stene, Pričao čudne stvari, već zaboravljene, Pa ga je u čelo zgromila priča ta! “Ti znaš, kralju, mi smo pevali tra-la-la I gonili volove preko tuđih brazda: Kanonik što moljaše očenaše vazda S krunicom zlatnom, da ga bolje čuje Bog, I plemić što jašući duvaše u rog Došli bi da nas bičem ili štapom lupe. Naše su oči bile poput kravljih tupe, Pa prestaše s plačem. Išli smo, išli mi, I kad bi naša muka počela da zri, U toj crnoj zemlji kad bismo ostavili Krv svoju, mi bismo lepo plaćeni bili: Naš je ćumez noću palio vlastelin I od naše dece pekao kolač fin. “...O, ne žalim se ja. Kitnjaste ne znam reči. Ta svoji smo, kralju. Slobodno protivreči. Nije li divan prizor, kada dođe jun, I vidiš, stižu kola, i sena je pun Sav senik? Kad osećaš, rastinje miriše, Mirišu trave, voćnjak posle blage kiše? I gledaš žita, žita, zrnja prepun klas,

I misliš da će hleba biti za sve nas? O, zar radosnije ne bismo zapevali, Od svega što Bog pruža kada bi nam dali Da uzmemo deo, pošto smo ljudi već! Snažno bi tuk’o čekić uz plamenu peć! - No eto, to je opet ista priča stara! “Sad znam! Niko ne može da me vara Da uz moj čekić, um i dobre ruke dve Moram da ga slušam zbog puške njegove, Da mu sejem zemlju, orem kad kaže: ori, A kada stigne rat i treba da se bori, On da mi dolazi po sina u moj dom! Ja čovek da budem, ti kralj - i ćefu tvom Da pokoran budem!... To je baš glupo, shvati. Šta imam od toga što tvoj se konak zlati, Što svaki lupež tvoj u raskoši se sja, Što svaki posran gad šepuriti se zna: Oni ti pune dvor mirisom naših kćeri, S njihovih se spisa Bastilja nama ceri, Pa zar da svoju bedu odobrimo još! Da kitimo tvoj Luvr davši zadnji groš! A ti da proživiš u pjanim proslavama - I tvoj rod, smejući se, da jaše na nama! “Ne! Dosta nam je ćalce morio taj bes! Puk više nije kurva! Dok si rek’o tres, Tvoja Bastilja već je u prah pretvorena. Svaka stena na njoj beše okrvavljena! O, gnusni zidovi krvave zveri te, Gubavi bedemi što rekoše nam sve! Tu robovasmo mi sred tmina koje guše! Čuj, o građanine! Vek mraka je tu srušen U hropcu, kad se kule dočepasmo mi! Znali smo da ljubav u srcima nam vri, I uzdignutog čela, najzad kao ljudi, Išli smo, privinuvši dečicu na grudi, Dahćući k’o pastuvi, u suncu, kroz grad! A srca su nam tukla! i radosno tad

Pred ove dronjke naše svi su pohrlili! Otkrismo da smo Ljudi! A bledi smo bili, Kralju, strašne su nade opijale nas – I pred kulama crnim, kad je stig’o čas Da mašemo lišćem hrastovim, u znak slavlja, Videsmo da se mržnja u nama ne javlja, - Želeli smo blagost, znajući svoju moć! …………………………………………… …………………………………………… “A ipak nas otad pomamna vitla noć! Radnička masa grada što sve veća biva Pred vrata bogataša preteći se sliva I mračnih aveti sve više je u njoj. Uz njih je dostavljače tuk’o čekić moj: Kroz Pariz idem s njim, lika mračna i ljuta, Počistim neku hulju sa svakoga kuta, Pa teško i tebi, kad ideš mi uz nos! Provešćeš se, počuj me, k’o na trnju bos, Zbog naših molbi koje jedan drugom daju Te tvoje crne sluge, da se zabavljaju, Pa šapuću, lisci, kako smo glupi mi! Čorbu svojih zakona kuhaju nam svi, Zaprženu ljupkim nekakvim uredbama, I još uživaju kad porez srežu nama, A kraj nas stisnu nos, jer za taj slatki soj Dragih nam predstavnika - mi smo kal i gnoj! Ništa ih ne plaši, jedino bajonete... Pa dobro! Dovraga smicalice im klete! Dembela i zvekana dosta nam je sad! Njima, građanine, utolićeš nam glad Kada podivljamo i zaželimo krvi, Kad žezla i kundake naša buna smrvi!...” …………………………………………. Za ruku ga on uze i otkri mu puk, Strgnuv plišani zastor... Ču se silni huk Gomile što se kreće kroz dvore, što vrvi, Strašne gomile koja k’o more sve mrvi,

Sto urla kao čopor, šumi kao slap, I čije su oružje vile ili štap, Glas rupa, trgova, s kojim se doboš stapa, Splet prnja što krvari od crvenih kapa – Sve Čovek pokaza, sve do u nedogled, Kralju, što, sav u znoju, posrtaše, bled, Razboljen videći taj prizor! “To je šljam, Kralju. To džiklja, vrvi, to je nakot sam. - Zovu ih, jer su gladni, bagrom, lupežima! Ja sam kovač, kralju: moja je žena s njima, Pomamna! Ona ide po hleb u tvoj dvor! - Pekar ga za nas nema: to je prastar spor. Imam troje dece: ja sam šljam. - Znam za žene Što vek proplakaše zbog dece, odvedene U Bastilju - da mladost tu izgube svu. To je šljam! Jedan čovek tamnov’o je tu, Drugi na galiji, a bili su pošteni Ljudi. Na slobodi besne, razulareni, Jer povređeni behu! Znači, neko zlo Postoji, i muči ih! Užasno je to Što znaju da su žrtve, znaju svoju muku, Pa urlikom vas svojim sad u lice tuku! Šljam! - Gomila dole od sramnih žena vri, Jer žensku ste slabost upoznali i vi, Gospodo dvorani, a one, krotke, žele; Zato im ispljuvaste duše nevesele! Lepojke su vaše sad ovde. - To je šljam. …………………………………………. “O, svi ti nesrećnici, koje muči plam Ljutog sunca, što vrve, što gamižu svud, I čiju glavu mori ta muka, taj trud... Gospodo, dole kape! Jer oni su Ljudi! Radnici smo, kralju! Radnici! Duh nam žudi Za dobom kad će znanje prigrliti svak, Kada će, kujući od zore do u mrak, Čovek, lovac blistavih i ogromnih meta,

Polako da savlada sve otpore sveta I kao besnog konja da zauzda Sve! Sjaju kovačnica! Zla neće biti, ne! Jer samo nepoznato plaši nas i smeta, A mi ćemo da znamo! Neka kroz rešeta Sva znanja nam prođu, pa, Braćo, u nov dan! Uzbudi nas često veliki onaj san O životu spokojnom, a punome pri tom, Bez zlih reči, s ljubavlju jednom plemenitom Za ženu čiji osmeh ukrašava dom, O danu što teče u radu ponosnom, O glasu dužnosti što kao truba zvuči... O kamo sreće te! I niko da nas muči, Nikom da se klanjati ne moramo mi! A pušku nad ognjištem imali bi svi... …………………………………………. “Oh! ali u zraku osećaš miris boja. Šta sam ti rekao! Ja sam od prostog soja! Još ima dostavljača, zelenaš je živ... A mi smo slobodni, i svak je od nas div Kad užas zavlada! Ja u pričanju svome Spomenuh tihi rad u stanu spokojnome... Al’ gledaj u nebo! Tesno je to za nas, Tu treba da kleknemo, molimo za spas! Gledaj u nebo, kralju! - Ja se vraćam puku, Ološu, lupežima koji sada vuku Top tvoj stari preko pločnika nečistih: - Oh! kada izginemo - opraćemo njih! - Pa ako pred osvetom našom i pred bunom Šape starih kraljeva puste sad u punom Gala-sjaju na nas pukove kićene, U redu, neka žderu govna psi, zar ne?” -

I on opet stavi na rame čekić Masa

Pored tog se čoveka pjana ustalasa, I kroz odaje sjajne, kroz ogromne dvore,

Gde Pariz dahtaše i urlaše k’o more, Ogromni jedan drhtaj prostrujao je pukom. Tada, svojom snažnom, gordo nečistom rukom, Kovač, strašan, mada kralj se kup’o u znoju, Baci mu u lice crvenu kapu svoju!

* “...Francuzi iz sedamdesete, bonapartisti, republikanci, setite se svojih očeva iz 92, itd... ” 27

POL DE KASANJAK (Zemlja) Vi koji poljupcem slobode opiste se Ginući za doba kad jaram morit’ neće Dušu čovečanstva, vi koje val odnese Devedeset druge i devedeset treće; Vi kojima srce pod dronjke ljubav krije, O zanesenjaci, u buri moćni vazda, Deco smrti, te divne Ljubavnice, čije Seme vas obnavlja iz svih starih brazda; Vi što krvlju opraste slave uprljane, 28

Mrtvi iz Valmija, Flerija, Italije, Hristosi tamnooki, duše zasanjane, Ni Republiku ni vas probudio nije Naraštaj koga danas još kraljevi more – Gospoda Kasanjaci o vama nam zbore! Napisano u Mazasu, 3. septembra 1870.

UZ MUZIKU Trgom isečenim u leje sirote, Skverom gde red mori drveće i cveće, Sipljiv se građanin, pod maljem toplote, U četvrtak gordom glupošću razmeće. - Tu vojni orkestar usred parka svira I Valcer svirala ritmom šapke hvata; - Tu, u prvom redu, kicoš paradira, Na privesku svoga sata visi ćata; Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove; Tu činovnik, nadut, vuče krupnu damu, A s njom ide revni vodič za slonove, Pratilja, s karnerom nalik na reklamu. Tu umirovljeni bakalin na klupi Džara štapom pesak i ozbiljno zbori O svetskome stanju; zatim burmut kupi U srebru, pa, važan, ugovore kori... Tu katkad Flamanac na klupi raširi Burag, gdeno više no u bačvu stane, I svoju lulicu, iz koje mu viri Krijumčaren duvan, sladi natenane... Tu se parkom keze probisveti divni; Jer od trube raste u srcu toplota, Mirisav k’o ruža, tu redov naivni Bebu nežno milki, dadilju da smota... - Ja pratim, razdrljen, stazama u seni Živahne curice, a one to znaju, Pa se glasno smeju i okreću k meni, A drske im tajne iz očiju sjaju. Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata Sve što kriju nakit i vitica smeđa, Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata I oblih ramena, božanstvenih leđa.

Čizmice im svučem i čarape brže... - Dočaravši telo u zanosu plovim... One tiho šapću, spadalom me drže. - A ja im žestokom željom usne lovim...

VENUS ANADYOMENE Kao iz kovčega mrtvačkoga, glava Smeđokose žene, sva napomađena, Glupavo iz stare kade iskrsava; Mnoga šteta na njoj slabo je skrivena; Pa vrat, tust i sivkast; lopatice leže Izbočene; leđa kratka, izvijena; Pa obli bokovi što kao da beže; Koža, slojevitom mašću podložena; Po kičmi pečati rujni; sve to širi Čudnovato grozan vonj; s lupom na oku Svašta bi video ko malo zaviri... Reči “Clara Venus” pišu joj na boku; -I celo se telo miče, pruža sapi Ružno lepe - s čirom što na čmaru zjapi. 27. jula 1870

PRVO VEČE Ona se bila vrlo svukla A velika su stabla tu U prozor zlobno krošnjom tukla Da vide nju, da vide nju. Golišava je u fotelju Sela i blistala je sva. Treptahu na tlu u veselju Nožice divne, čuda dva. Pogledom hvatah zrak što bludi - Iz krošnje leptirasti let – U njezin smešak i na grudi, K’o mušica na ružin cvet. Moj poljubac joj nogu dime. I kao kaznu za taj greh Čuh zvuke bistre i nemirne, Kristalno lep i surov smeh. Pod košulju je raširenu Sakrila noge: “Dosta s tim!” - Tu prvu smelost dopuštenu Kaznila smehom veselim! Drhtuljke jadne, oči njene, Dodirnuh usnom lagano. Zabaciv glavu, nežno mene Prekori tad: “Oh! još i to!... Moram vam, gospo’n, reći zato...” Ostatak joj u grudi ja Sakrih sa poljupcem, i na to Začuh njen smeh što znači: da... Ona se bila vrlo svukla, A velika su stabla tu U prozor zlobno krošnjom tukla

Da vide nju, da vide nju.

ŠTA SPREČAVA NINU ………………………………… ON. - Mi ćemo ići, zar ne? skupa, K’o zagrljeni par, Da vino zore nas okupa, Jutarnjeg neba dar, I da nam nozdrve poplavi Sveži i modri zrak, Dok šumu, nemu od ljubavi, Prožima drhtaj lak. Tu granje zelen-kapi sluti, Pupoljke štono zru, I sve treperi - drhtaj puti Tu skriva se u dnu. Prostrećeš plašt po mladoj travi I tvoj će kolut plav, Oko očiju što se javi, Postati rumen sav! U tu dolinu zaljubljena, Smeh ćeš da seješ svoj I kao od šampanjca pena Teći će on po njoj. Smejaćeš se k’o napasniku Meni, kad kao sad Ščepam te za tu lepu kiku... Oh! ispio bih, rad, Jagodin miris što ti rubi Tu rascvetanu put! Nasmej se kad te kradom ljubi Lahorov blagi skut; Kada te rumen šipak draži, Nasmej se šali toj,

A meni, ludice, pokaži Najlepši smešak svoj. ………………………………. Sedamn’est leta! Bićeš srećna! Livade oko nas, I zaljubljena polja večna, Ti sa mnom, divni čas... Zagrljeni, slićemo reči U jedan lepi sklad, Pa ćemo gorski brzak preći, Zaći u šumski hlad... Kad srce nesvest obuzme ti, Kad, obamrla sva, Zatvoriš oči, ti ćeš hteti Da te ponesem ja... Ustreptalu ću te duž puta Nositi; ptičji poj Andante će da procvrkuta Na grani leskovoj... Šaptaću ja na usne tvoje, Stiskaću telo to, Kao da nosim dete, što je Klonulo, pospano. Ta plava krv, sjaj kože bele, Biće nam vino, zanos naš; Šaputaću ti reči smele, Gle - reči koje znaš! Bujaće životni sok tiho Kroz šume; sunčan dan Zasuće finim zlatom njihov Zelenorumen san. …………………………………..

Uveče? Šetnja nastavlja se, Krivudavi naš put, Nalik na stado koje pase, Stiže u svaki kut Voćnjaka, gde se trava plavi; O kako snažno tu Već se na milju miris javi Jabuka koje zru! U selo ćemo natrag stići Kad padne polumrak, I miris mleka će se dići U sveži tamni zrak; I miris đubra, miris staja Gde teče život tih, Pun ritma sporih udisaja, Pun leđa velikih Čiju belinu obasjava Svetiljke tračak žut, I vonj balege mirnih krava, Posvuda razasut... - Očale bake koja skriva Dugački nos u svom Molitveniku, i vrč piva Sa drškom olovnom, Pun pene, - usta koja važno Iz lule šire dim I, pušeći, još grabe snažno Usnama mesnatim S viljuške šunku, pa je melju, Dok zari svaku stvar, Kovčege stare i postelju, S ognjišta sjajni žar.

I dečja stražnjica debela Kroz polumrak se sja, Detence kleči, njuška bela U šolji mu je sva. A do nje druga njuška stiže Režeći prekor blag I mališanu lice liže, Jer joj je ipak drag... Pred vatrom što treperi, jarka, I ponad veza svog, Pokazuje nam jedna starka Svoj profil crn i strog. -

Sve ćemo znati što se zbiva U ćumezima tim Kad plam zapljusne okna živa Što zasjaju se njim!... -

A zatim, tamo gde crn leži Jorgovan, rascvetan, Maleni prozor kroz mrak sveži Sjaće nam, nasmejan... Doći ćeš, doći! jer te volim. U lepoj šetnji toj, O, budi sa mnom! Ja te molim. ONA. - A šta će pisar moj!

15. avgusta 1870.

ZATEČENI Tamni u snegu i u magli, Petoro malih su se sagli Nad okno što se kresi, S guzama uvis, i - o jade! – Oči im divni prizor slade Dok Pekar hlebac mesi. Motre ga kako testo sivo Obrće, pa ga gume živo U rupu što se žari, I čuju - dobri hleb se peče, Sa Pekarovih usta teče Nekakav napev stari. Tu šćućureni, ne miču se, Dah sa okna udišu u se, K’o miris toplih grudi, Dok se zbog nekog noćnog slavlja Pletenica od hleba spravlja Pred pogledom što žudi, Dok pod gredama što se dime Mirisna kora cvrči rime S popcima raspevanim, Pred rupom tom gde život diše Ne vide svoje rite više Očima začaranim. O, svaki sneva kako jede, Isusi jadni što se lede, Pa ipak se tu kupe Da stisnu ružičaste njuške Uz rešetke, i, potrbuške,

Da mumlaju kroz rupe, Otupeli, i tu se mole, Sagnuti tako snažno dole Ka nebu odškrinutom, Da pucaju im bedne hlače I košulje im se izvlače U zimskom vetru ljutom. (20. sept 70.)

ROMAN I Sedamn’est je leta neozbiljna dob. - Veče: k vragu metež i luster kafane Pod kojim kriglama punili smo drob! - Išetamo tad pod lipe rascvetane. U sumraku junskom dah lipe je drag, A vazduh je tako blag, da sklapa oči. Vetar, pun žagora - jer blizu je grad – Miris vinograda i piva svud toči... II - No gle tamni azur, krpa sićušna U ram male grane što je zabasala, Bocnut od zle zvezde što se topi sva S blagim drhtajima, blistava i mala... Sedamn’est godina! Noć junska! - Ti, pjan, Osećaš, krv ti se k’o šampanjac kreće Kroz žile; na usne, kroz bunilo, san, Kao sitna buba poljubac ti sleće. III Srce robinzoni kroz priče i sne - Kad neki gospodin, ukrućen od štirka, Vodi kćer, na kojoj dražesno je sve, U sjaju fenjera koji bledo žmirka... I jer joj se čini da si mnogo mlad I naivan, ona, kad kraj tebe mine, Živahna i laka, okrene se tad... 29

- Na usnama tvojim ginu kavatine ... IV

Zaćoren. Otkačen do avgusta. Još I sonete pišeš: ona im se smeje. Prijatelji odu. Kažu: “Ukus loš!” Najzad stiže pismo: smilovala se je. Te iste večeri opet puniš drob Kriglama u buci blistave kafane. Sedamn’est je leta neozbiljna dob Kad gradom mirišu lipe rascvetane.

23. septembra 70.

ZLO Dok zvižde crveni ispljuvci karteča Kroz modrinu neba, dok čitave čete, 30

Skerletne, zelene , kosi ratna seča, Kraj Kralja čijih su rugalica mete, Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju, Stvarajući hrpe krvave... - O leto! O jadni mrtvi, u travi, u veselju Prirode koja vas jednom stvori sveto! Postoji Bog što se smeje sa oltara U cveću, tamjanu, kaležu od zlata, Kog hosane njišu pa ga dremež hvata, A bude ga majke koje bol obara Kada, suzne, u svom crnom ubrađaju, Zamotan u rupčić, krupan groš mu daju!

31

ĆESARSKI BES Preko rascvetanih travnjaka korača S cigarom, odeven u crno, i bled. Mišlju se u cvetne Tiljerije vraća, - U mutnim očima žari mu se jed... Opi ga orgija od dva desetleća! Jednom je rekao sebi: “Moj je dah Dovoljan da zgasne sloboda k’o sveća!” Sloboda ožive, pa ga mori strah! U klopci je... Čije ime nemo zbori, Drhtav? Kakvo ljuto kajanje ga mori? Ko to zna! Carske mu oči skriva mrak... 32

Kratkovidi kum mu možda mira ne da... -I kao u veče Sen-Klua, on gleda Oblak, što s cigare lebdi, plav i lak.

SAN ZA ZIMU Njoj U ružičasti vagon sa plavim jastucima Sešćemo, zimi, pa na put! Biće nam lepo. Gnezdo s pomamnim poljupcima Skrivaće svaki dremljiv kut. Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor Sav čudovišni onaj puk U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom, Crn demon ceri, crni vuk. Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto. I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto Potrčati, k’o pauk lud... Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni, I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni, - A ona će da skita svud... U vagonu, 7. oktobra 70.

SPAVAČ U DOLU

To je zelen-rupa s raspevanom rekom Što srebrne prnje poludelo kači O travu: tu sunce na bregu dalekom Blešti: to je dolac što penasto zrači. Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava. Jastuk mu je plava potočnica sveža. Bled je, pod oblakom pružen preko trava, A svetlost mu daždi na zeleni ležaj. S nogama u cveću, on se u snu smeška, Kao dete koje muči bolest teška. Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori. Miris mu drhtaje nozdrva ne budi. Miran, mladić spava, s rukom preko grudi. Crvena mu rupa s desne strane gori. Oktobra 1870.

U ZELENOJ KRČMI, u pet popodne

U skitnji mi čizme stradale od šljunka S ceste. U Šarleroa uđoh osmog dana. U Zelenoj krčmi - ručak: mlaka šunka I još kriška hleba, maslom namazana. Protegavši noge pod zeleni sto, Blažen, zagledah se u naivne šare Sa tapeta. - Ali beše divno to Kad cura, sisata, očiju što žare, - O, ta ne zna šta je strah od poljubaca! S osmehom, dade mi hleba i maslaca I šareni tanjir, pa kad mi ukrasi Rujno-belu šunku glavicom češnjaka, Te mi nasu kriglu čija pena laka Beše pozlaćena suncem što se gasi.

ZLOĆA U trpezariji smeđoj, što miriše Na firnajz i voće, dočepavši neku Belgijansku klopu - koju, ne znam više – Komotno se svalih u fotelju meku. Slušao sam uru, srećna i spokojna Duha... Kuhinjska se rastvoriše vrata I uđe sluškinja - zašto, nemam pojma – S lukavom frizurom, raskopčanog vrata. Još detinja usta napućivši, poče Da miluje prstom svoj obraz, to voće, Tu rumenu breskvu, od somota svu, I da mi ugodi, primače mi jelo, Te da bi dobila poljubac zacelo, Šapnu: “Vidi - obraz nazeb’o mi tu!” Šarleroa, oktobra 1870.

BLISTAVA POBEDA KOD SARBRIKENA IZVOJEVANA S POKLICIMA ŽIVEO CAR!

33

Belgijska gravura u veličanstvenim bojama, prodaje se u Šarleroa, 35 santima Apoteoza, plava i žuta, u sredini Grli cara što jaše na ognjenom đi-đi, Presrećan, pošto mu se sve ružičastim čini, A blag je kao ćalac, kao Zevs gnevom vri. U dnu, poneki redov, što malo je odrem’o Kraj bubnja što se zlati i topa crvenog, Sad se uljudno diže. Navlači jaknu Remo, Smantan Imenom sjajnim kad vide Vođu svog! A Vojin, nakostrešen, zdesna i nešto bliže, Na kundak ostraguše naslonjen, k nebu diže Ručerde: “Živeo Car!!!” - Sused mu mrtav ’ladan... K’o crno sunce niče koporan iznenadan, Prostodušni se Soldo, crven i plav, iz njega Pomalja, i stražnjicu pokazuje: - “Zbog čega?...” Oktobra 1870.

ORMAN Taj rezbaren orman, sav u hrastovini, Naliči na stare, dobroćudne ljude, A kad je otvoren, prosipa u tmini Mirise što zanos poput vina bude. U njega se mnoštvo starudija strpa, Mirišljavog rublja il’ marama baka S likom čudovišta, zatim starih krpa Ženskih ili dečjih, uvelih čipaka. - Tu i medaljona ima, i portreta, Traka kose; tu je miris suvog cveta Sa kojim kao da miriše i voće. - O drevni ormane, tebi je poznata Mnoga priča koju ispričati hoćeš Kad škripeći širiš svoja crna vrata. Oktobra 70.

MOJE BOEMSTVO Fantazija Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja; Imao sam čak i kaput idealni; U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni Zatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja. Rupom su zjapile hlače mi jedine. - Bejah Palčić-sanjar što slikove ište. Velika mi Kola behu konačište. - A moja sazvežđa šuštahu iz tmine, Te, uz put sedeći u jesenje veče, Ja ih osluškivah, pustivši da teče Mojim čelom rosa - sok što snagom vrca, Pa, slažući rime sred čarobne tmice, Ja sam prebirao, k’o na liri, žice Ranjenih mi crevlji - stopu pored srca!

GAVRANI Gospode, kad se livada sledi, Kad angelusi svi odzvone Nad zaseokom koji klone, Na prirodu, gde cveće bledi, Sruši s nebesa jata nova Dragih i divnih gavranova. Armijo čudna okrutnog krika, Na gnezda vam huje bure ljute! Vi, uzduž reka koje se žute, Kraj kalvarija mučenika, Na jarku, grani što se trese, Raspršite se, skupite se! Nad Francuskom, nad svakim poljem 34

S prekjučerašnjom žetvom smrti, Nek vam se zimsko kolo vrti Da zamisle se ljudi bolje! Izvikuj dužnost u svako doba, O crna ptico, vesniče groba! Ali, Gospode, na jarbolima Hrašća u opčinjenoj noći Nek majska ptica pesmu toči Za svakog ko u šumskim dnima Bez budućnosti prikovan leži U travi iz koje niko ne beži.

35

ZASELI Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka, Na butnjači grče kratke prste grube; Namćorstvo im curi preko potiljaka Kao kad zid stari procveta od gube; Njihov čudni skelet na kostur stolica Nakalemila je strast padavičara, Od njihovih nogu i drven-nožica U jutro i veče taman vez se stvara! Ti starci, spleteni sa tim sedištima, Osećaju kad im sunce kožu glača, A kada opaze sneg na prozorima Zadrhture bolno k’o žaba krastača. Mnoga ih udobnost za Sedište veže, Smeđom ih je slamom meko obavilo, Duša starog sunca pali se sred mreže Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo. I ovi pijanisti što bubnjati vole Prstima pod sobom, s kolenom uz zube, Slušaju u sebi tužne barkarole. Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube. Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja... Dignu se i frču k’o ošamarene Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja, Čakšire im prete s boka, naduvene. A vi ih slušate, i na zid im tamni Lepite ćelave glave, noge krive, Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni Ščepavši vam oči k’o zenice žive! . Nevidljivom rukom ubijaju mučki: Kad se smire, liju otrov zena, koji Skuplja se u oku prebijenoj kučki;

A vi ste u levku, čelo vam se znoji. Opet sednu, ruke sred masnih manžeta Tope im se, i dok od zore do mraka Do tih što ih dignu misao im šeta, Stresaju grozdove svojih podvaljaka. A kad strogi san im obori vizire, Tad na ruci sniju bića koja ljube, Te stolice koje, oplođene, vire U gorda nadleštva koja će da rube, Dok tintano cveće, koje polen pljuje Zareza, njiše ih duž krotkih putira, Kao vilin konjic kad cvećem putuje... - I draži ih klasje što ud njihov dira.

FAUNOVA GLAVA U zelenom lisju, škrinji s mrljom zlata, U lisju kroz koje plovi treptaj blag, Gde u divnom cveću san poljupce hvata, Rasparavši živo taj prekrasni sag, Unezveren faun širi svetle oči I belim zubima grize crven cvet, A s krvavosmeđe usne mu se toči, Kao staro vino, smeh u šumski splet. I kad je pobeg’o, poput veverice, Smeh mu još treperi sa listova svih, A zlatni Poljubac šume, što od ptice Bio se prepao, opet biva tih.

36

CARINICI Oni što kažu: šlus, i što su psovci vični, Vojnici, talog Carstva, bivši junaci mora, Svi nisu ništa naspram Vojnika Ugovora Što sekirama seku sam azur pogranični. Sa nožem i sa lulom, ozbiljni, neumorni, Kad k’o gubica kravlja mrak u šumama slini, Vodeći svoje doge povodcem, u tišini, Oni polaze u noć, za strašnu obest orni! Modemi zakon s njima noćne Faunke traži, Fauste i Dijavole hvataju ti junaci: “Dosta je, bivši ljudi! Denjkove te odbaci!” A kad njegova svetlost dođe do mladih draži, Carinik onda revno sve pregleda, svud vime! Pakao Prestupniku kojega rukom dirne!

VEČERNJA MOLITVA Ja živim zaseo, anđeo sred ruku Berberina, s kriglom, u dimu cigara; A vrat moj i trbuh nalikuju luku Pod vazduhom punim nestvarnih jedara. Kao vreli izmet iz golubinjaka, Hiljada me Snova tako slatko peče Da mi srce, nežna kora u biljaka, Prokrvari zlatnim polenom što teče. Potom, pošto brižno sa snovima svršim, Nakon tridesetak krigli, kruta java Tera me da hitno, sabran, nuždu vršim. Pitom kao Gospod kedara i trava, Ja premokrim nebo, dok svi suncokreti Šalju pozdrav mlazu što visoko leti.

37

PARISKA RATNA PESMA Prolećni dani očevidno stižu, Jer iz srca zelenih Imanja 38

39

Tjer i Pikar uspeše da dižu, Da otkriju sva svoja blistanja! Maju! kakvi ludi gologuzi! Vi u Sevru, Medonu, Banjeu, Čujte kako dobrodošli druzi Premaletne stvarčice nam seju! On tam-tam i mačeve vole A ne stare kutije za sveće; Dobri došljak ne igra se jole, Već crvenim jezerom se kreće! Kad se one žute ćupe sjate I na naša legla se obore, Mi bančimo baš u takve sate U svetlosti naročite zore! Tjer i Pikar - te sile sunule S petrolejem da prave Koroe: Suncokrete s naših polja gule, K’o gundelji evo nam se roje... Njihov rod je sultan Tata-Mata!... 40

U šeboju Favr leži eno, Žmirkanje ga akvaduktno hvata, Šmrče bogme baš zabibereno! I kraj vašeg petrolejskog tuša Vruć je pločnik velikoga grada, Pa sad zbilja treba da se kuša Vašoj roli udar da se zada... A Seljani što se sada bane I šepure u čučanju svome

Čuće dobro kada male grane Pod crvenim gnječenjem se slome!

MOJE MALE DRAGANE 41

Suzni hidrolat polja mije Nebeskog kupusišta: Pod sisavcem što slinu lije, Kao dva obla prišta, Čudne se lune bele vama, Od buganaca obe, Dok zveckate kolenicama, O ljubljene rugobe! I tako smo se zavoleli, Moja rugobo plava! Rovita jaja mi smo jeli I otrov ludih trava! Pesničku si mi krunu dala, Moja rugobo smeđa! Dođi mi sad u krilo, mala, Da bičujem ti leđa! Izbljuvah tvoje briljantine, Odurna moja crnko, I trbuh moje mandoline Od tebe bi već crk’o. Pih! moja slina osušena, Ti moje groblje riđe, Sa tvojih grudi, usmrđena, Još nikako da siđe! O moje male ljubavnice, Mrzim vas iz dna duše! Neka se vaše ružne sise Od bolnog drpa guše! Čuvstvitelnosti moje fine U zemlju utapkajte; - Hopa! - o moje balerine,

Malo mi zaigrajte! Vaše su lopatice tropa, Ljubavi moje male! Sa zvezdom s boka štono ćopa U igru ste se dale! I za ta ovčja čela čvrsta Svoje sam rime sklad’o! Slomio bih vam zato krsta Što ljubav vama dadoh! Bljutave zvezde promašene, Pokuljajte u rupe! Vi ćete crći, samarene, Kad ružne brige hrupe. Uz čudne lune dve na vama, Od buganaca obe, Zazvečite kolenicama, O voljene rugobe!

42

ČUČANIJA Kada oseti, pozno, gađenje svog stomaka, Fra Milotus, gledajući zamagljenom zenom U prozor sa kojega strelama svojih zraka Sjajni ga čanak sunca obasipa migrenom, Svoj trbuh pope počne krevetom da bacaka. I dugo se koprca preko postelje, s koje Kad spusti se, uz trbuh koleno mu se trese, Preplašen kao starac što burmut progut’o je, Jer sad će beli lonac morati da donese I zadići do krsta skute košulje svoje! Kad čučne, zimogrožljiv, na nozi mu se grče Prsti; dok sunce lije na okna od papira Boju peciva, njemu drhtaji kožom trče, A čičin nos, lakiran, dok sjajni zrak ga dira, Nalik mesnatoj grani korala nekog, šmrče. …………………………………………….. I čiča se tu krčka, but mu u vatru tone, Sedi svijenih ruku, otromboljene usne, A lula mu se gasi, smude se pantalone, U vedrom mu želucu hrpa škembića pljusne I stane da se miče k’o ptice što se gone! Usnuli darmar svuda prljave prnje širi, Zaspale su uokrug poživinčene stvari; Klupice, čudne žabe, tmina u ćošku smiri, K’o užasni pevači, zinuli su ormari, Pun groznih apetita, iz ždrela san im viri. Celu tu tesnu sobu gadna toplina prože; Gužvom je od dronjaka napunjen mozak čiče. On čuje gde mu dlake rastu iz vlažne kože I, štucajući važno i smešno, on ističe... Ćopava klupa i on nikako da se slože. ………………………………………………..

A u večernjem času, kad mu na mesečini Na obrisu stražnjice cure svetlosne sline, Tad jedna sena čučne na snežnoj pozadini Rumenoj k’o trandafil... - Ćudljiv, po nebu mine Nos, goneći Veneru u nebeskoj dubini.

43

SEDMOGODIŠNJI PESNICI I Majka, sklopivši svesku zadataka, Gordo bi otišla, ne videć’ dečaka Čije krupno čelo i oči mu plave Kažu da mu dušu sva gađenja dave. Čitav dan je bio razuman i vešto Pokoran, pa ipak, bockaše ga nešto, Dvoličnost je htela malo da izviri. U mraku hodnika, gde se memla širi, Voleo je da se isplazi, podboči, Dok mu iskre teku pred sklopljene oči. Jedna vrata behu u mrak otvorena: On, na stepeništu, ječ’o bi zbog sena U zatonu dana što visi sa krova. Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova Odvela u nužnik, gde svežina piri, Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi. Kada bi u bašti što je mirisala, Iza kuće, zimi, mesečina sjala, On bi ispod zidnog laporastog stenja Pred stisnute oči zvao priviđenja, Sluš’o kako gmiže šugavo rastinje. Sućut! Prisan beše s decom sirotinje Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju, Mršave i blatne prste svoje kriju U dronjke što šire vonj na sraćkalicu - I zbore s ljupkošću kretena na licu! Kada bi, zatečen u tom sažaljenju, Uplašio majku, u iznenađenju Njenom on hvataše nežnosti najdraže. A ona imaše plav pogled - što laže! Sa sedam godina pis’o je romane O pustinji punoj slobode neznane, O šumi, o suncu, obali, ravnici. Crven, otkrio bi u novinskoj slici Smejanje Španjolke ili Italijanke.

Kad bi, odevenu poput Indijanke, - U osmoj godini - žustru, crnooku Kćer komšije sreo, ona bi u skoku Na leđa mu pala, tresuć’ pletenicu; On joj je u ćošku grizao zadnjicu, Jer gaćice nije nikada obukla. A kad bi ga šakom i petom istukla, U sobi je dis’o miris kože njene. Boj’o se nedelje zimske, natuštene, Kada je, zalizan, morao da hita Za sto za kojim će Bibliju da čita; Noću bi sanjao sve to, da izludi. Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi Što u sumrak s posla u predgrađa stižu, Kada dobošare što galamu dižu Iz gomile prate smejanje i graja. - Sanj’o je livade s talasima sjaja, I zdrave mirise, i rast zlatnih malja, I sve što uzleće, što se miče, valja! A što je sladio svoje tajne drage, Kad bi u smračenom kutku, punom vlage, Sakriven u sobu plavu i golemu, Čitao svoj roman, mislio o njemu, Punom mokrih šuma, neba što se žuti, Zvezdanih stabala sa cvećem od puti, Bunila, padova, poraza i sloma! - Dok buka iz grada razbija mir doma I dok on, ležeći na čaršavu belom, Predoseća jedro svojom dušom celom!

26. maja 1871.

SIROMASI U CRKVI Smradni im dah mlači vazduh božjeg dvora, U hrastove klupe dok zbijaju tela Podižući oči k pozlatama hora Gde pobožnu himnu dograbiše ždrela; Srećni i ponizni k’o psi koje tuku, Voska udišući vonj, k’o miris hleba, Uporne i smešne molitve u muku Siromasi šalju put dalekog Neba. Iako je Bog ih mučio šest dana, Svaka od tih žena rado klupe glača! U krilu im čudna deca, umotana U nazovi krzna, guše se od plača. Vadeć’ ružne dojke, pijaćice supe Ne mole; molitva iz očiju viri; Pogled im privlače razmetljive grupe Ženskinja, njihovi nastrani šeširi. Napolju - glad, zima, muž što terevenči: Još sat, pa će opet u zla svakojaka! A oko njih stenje, unjka, šapće, ječi Zbirka starih žena teških podgušnjaka. Tu su umobolni i padavičari Od kojih bežaše svet s raskršća juče: Tu njupaju nosom neki misal stari Slepci koje džukac kroz dvorišta vuče. I taj puk prosjački glupu veru slini, Beskrajna mu žalba ka Isusu kulja, Dok on, žut od sunca, sanja u visini, Iznad zlih trbonja i mršavih hulja, Iznad lakrdije klečećega sveta, Iznad smrada mesa i krpa u plesni - A molitva rečju odabranom cveta,

Mistika, već sasvim nasrtljiva, besni, Kad, kroz crkvu gdeno sunce gine, kroče Sa smeškom, u svili, bolje Dame, koje Boluju od jetre i - Isuse! - moče U škropionici žute prste svoje.

44

OTETO SRCE Tužno mi srce na krmi bali, Srce, što krdža prekri ga svud. Tu njega njihov žvakanac zali, Tužno mi srce na krmi bali: Kad smeh se čete na njega svali I gromkog vica surovi sud, Tužno mi srce na krmi bali, Srce, što krdža prekri ga svud. Itifalična, redovska, reska, Iskvarila ga sprdanja ta! Za kormilom se prostrla freska Itifalična, redovska, reska. O valu gde se mađija ljeska, Umij mi srce, nek čisto sja! Itifalična, redovska, reska, Iskvarila ga sprdanja ta! Kada svu krdžu družina stuca, Oteto srce, šta li ćeš tad? Sto će bahovski tu da se štuca Kada svu krdžu družina stuca! A moj će stomak da vri i puca Ako mi srce preplavi gad: Kada svu krdžu družina stuca, Oteto srce, šta li ćeš tad?

Maja 1871.

PARISKA ORGIJA ili PARIZ SE PONOVO NASELJAVA 45

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje! Sunce žarkim dahom bulevare briše Gde jednom varvarske vrvele su rulje. Sveti Grad pred vama na zapadu diše! Hajdete! Nove će požare da spreče. Evo vam kejova, kuća, bulevara Na lakom azuru, što je jedno veče 46

Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!

Skrijte mrtve dvore u daščane niše! Pogled vam još davnim osvežen je strahom. Evo riđeg stada što kukove njiše: Ludujte! smešni ste u divljanju plahom! Krik kuća od zlata, o pohotne kuje, 47

Žderačice kataplazmi , on vas traži! Hitajte! Noć grča, noć radosti truje Ulice! Pijanci, nek vam piće blaži Očaj! Zar nećete - kad sjaj razuzdani, Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći – Sliniti u čaše, mrtvi, savladani, Motreći kroz bele daljine, bez reči? Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica! Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji! Čujte kako skaču usred žarkih tmica Idioti, starci, pajaci, lakeji! O gnusovna srca, o užasna ždrela, O ralje, smrdite još jače pred nama! Vino za prostačka obamrla tela... Pobednici, trbuh prepun vam je srama! Širite nozdrve za ohole muke, Močite otrovom žice svojih šija!

Na dečjem potiljku Pesnik će vam ruke Skrstiti, zboreći: “Nek vas ludost vija, Hulje, jer kopate po utrobi Žene, Bojeći se njenog trzanja i vriska Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene Na grudima njenim, od užasnog stiska! Šta možete bludnom Parizu, vi lutke, Sifilitičari, kraljevi, luđaci? Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutke - O gnjileži! - on će sa sebe da zbaci! I kad se, ištući svoj novac, bez svesti Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi, Stiskaće daleko od vas grube pesti Crvena bludnica krupnih bojnih grudi! Kad si se naples’o u gnevu, o grade, Kada mnogi nož je udarac ti dao, Kad si trak prolećni dobrote i nade U zeni, klonuvši, sačuvati znao, O moj bolni grade koga smrt već hvata, Pružen u Budućnost koja otvara ti Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata, Grade kome Prošlost sme blagoslov dati, Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja, Opet gutaš stravu života, u kojoj Talas bledih crvi žile ti osvaja, A leden prst igra na ljubavi tvojoj! I to nije loše. Jer sve to ne kida Krila tvom Napretku, k’o što nekad nije 48

Striks gasio pogled plav Karijatida Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije.” I mada si oku užasan i jadan, Mada u Prirodi nijedan grad živi

Još nije postao čir toliko smradan, Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi! Moćni pokret sila štiti te, a dani Olujni te svojom poezijom ljube, Tvoje delo ključa, Grade izabrani! Nagomilaj pisku u glas gluhe trube! Pesnik će uzeti plač Osramoćenih, Mržnju Robijaša, viku Prokletnika, Sevnuće ljubavlju k’o bičem po Ženi, Razglasiti pesmom: Evo razbojnika! Sređeno si, Društvo! - jer orgija rida Iz starih bordela, kao nekad, grobno, I plin, u bunilu, s crvenećeg zida, Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

RUKE ŽANE-MARIJE Snažne su ruke Žane-Marije I plamnim letom osunčane, Blede kao da smrt ih mije, 49

Tamne k’o ruke u Huane . Močvara slasti da li toči Po njima preliv smeđe boje? Ili ih mesečina moči U jezeru vedrine svoje? Na kolenima divnim mime, Zar varvarsko su nebo pile? Prodavahu li dijamante, Cigara zar su bezbroj svile? Pred žarkim nogama Madone Zar ožuti ih zlatno cveće? San velebilja u njih tone I crna krv mu kroz njih teče. Ruke što teraju dvokrilce Kad bumbare kroz zore blede U nektar da zabodu rilce? Ruke koje otrove cede? U kakav san to one tonu U teglenjima kad se šire? U san nesanjan na Sionu, Neznan za Kine i Pamire? Ne, limun nisu prodavale, Ni tamnile kraj nogu Boga, Ni pelene još nisu prale Deteta nekog plačljivoga. To nisu ruke rođake male, Ni radnica, širokih čela, Koja pale, pjana od katrana,

Na radilištu sunca vrela. To su ruke što kičmu tlače, Ruke što nikad zlo ne čine, Ruke, od konjske snage jače, Ruke kobnije no mašine! Porazivši sve svoje jeze I vinuvši se poput plama, To meso peva Marseljeze, A nikad himne božjeg hrama! One vas mogu i na muke Da udare, o fine žene, Da zdrobe vaše gadne ruke, Narumenjene, nabeljene! Kad njihova se ljubav javlja, Svakoj se ovci smuti ćupa! A silno sunce rubin stavlja U falangu im što nastupa! Od svetine im smeđi beleg 50

K’o u jučerašnjih nedara; Buntovnici im dati žele Poljupcem dokaz svoga žara! Izbledele su kao breze Na suncu koje ljubav kruni, Noseći teške mitraljeze Preko Pariza što se buni! Ah! katkada, o Ruke svete, Sa vas, gde opijenost duga Navek nam usne drži, lete Krici blistavih beočuga! A katkad, anđeoske ruke, Biće se naše čudno smuti

Kad krv iz prstiju vam puste Da zbrišu sunce s vaše puti!

MILOSRDNE SESTRE Mladić sjajnog oka, smeđe kože, tela Kom lepotu krpe ne bi smele kriti, Što bi od Genija nekog, ispod vela Noćnog, u Persiji, mog’o voljen biti, Devičanski mio u obesnoj zloći, Gord zbog svojih prvih tvrdoglavih htenja, Sličan mladom moru, plaču letnjih noći Nemirnom na logu od draguljnog stenja, Mladić, pred ružnoćom sveta punog jada, Kada talas besa u srce mu grune, Pun večne, duboke boli svoje, tada Uželi se sestre milosrđa pune. Ali Ženo, hrpo utrobe, sućuti, Ti nisi ta sestra nikad bolu ljudi, Ni tvoj pogled, trbuh gde riđi mrak ćuti, Ni laki ti prsti, ni silne ti grudi. Usnula slepice ogromnih zenica, Naši zagrljaji pitanja su samo; Mi tebe nosimo, o ti nosačice Dojki; tebe, Strasti, uljuljkati znamo. Svoju obamrlost, i mržnje, nemoći, I surovost koju odvajkada piješ, Sve nam vraćaš, ipak nezlobiva Noći, Kroz krv koju štedro svih meseci liješ. - Kad, nošena časak, užasne ga Žena, Ljubav, zov života, pesma delovanja, Tad plamena Pravda i Muza zelena Muče ga lepotom svoga nastojanja. Čas mir, a čas blesak u duh mu se penje; Napušten od dveju okrutnih Sestara, Zbog nauke plodne dok s nežnošću stenje,

Krvava se rana na čelu mu stvara. Al’ mrak Alhemije i učenje sveto Prezire ranjenik, gord učenjak, koji Zna da mu je srce samoćom sapeto. I on, lep još uvek, neka se ne boji Smrti, nek veruje u krajnji cilj, Snove U noći istine, let kroz carstva njena, Nek u bolno telo i duh tebe zove, Milosrdna sestro, Smrti tajanstvena.

Juna 1871.

51

SAMOGLASNICI A crno, E belo, I rujno, O plavo, U zeleno: tajna rođenja vam tu je: A, crn kosmat pojas muha što blistavo Nad svirepim smradom kupe se i zuje, Zatoni sene; - E, koplja gordih santi, Belina čadora, cveće zanjihano; I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti Na usnama lepim, u kajanju pjanom; U, drhtanje kružno božanstvenih mora, Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora Koje alhemijom stiču učenjaci; O, vrhovna Truba, puna cike lude, Mir kojim Anđeli i svetovi blude, 52

- Omega, Očiju moćnih modri zraci!

* Zvezda ti prosuzi rujna u školjke čujne, Beskraj ti razvi beo niz slabine svoj tok; More ti zabiseri riđe na dojke bujne, A Čovek iskrvari cm uz tvoj carski bok.

53

PRAVEDNIK Fragmenti Tu stajaše Pravednik, k’o odvaljen od zida. Zrak mu zlatio rame. A s mene znoj je tek’o: “Ti bi hteo da vidiš svetlucanje bolida? I da uspravan slušaš ono zvezdano mleko Što zuji u rastenju, i roj asteroida? Lakrdije su noćne ustremile se na te, O Pravedniče! Zato pod krovom skriven budi! Nek usne ti u platnu molitvom slatkom pate! I kad ti kucne neko na oltar, u zabludi, Reci mu: Ja sam sakat, idi od mene, brate!” I Pravednik stajaše sred straha i groženja Trava što poplaviše kad mrtvo sunce pade: “Da li prodaješ jastuk tih svojih poklonjenja, Starče, hadžijo sveti! O armorički barde! Plačljivče s Maslinjaka, poplavo sažaljenja! Ti, brado porodice, pesnico ovog grada, Verniče blagi; srce što iz kaleža niče, Vrlino i ljubavi koju slepoća svlada, Više no kučka glup si i gadan, Pravedniče! Jer ja sam taj što pati i što se buni sada! Zato nad svojim mesom ja plačem sad, o glupi, I smejem se toj nadi u oprost koji znamo! Proklet sam, dobro! pijan, svu ludost i smrt upih, Kako god hodeš... Ali počini, lezi samo, Ja ne diram tvoj mozak izlapeli i tupi! Ti si Pravednik, najzad! Pravednik! To je dosta! Istinska je ta nežnost, ta vedra pamet, koja Poput kita u noći šmrče! Sebe k’o gosta Iz sveta si prognao, i naricaljka tvoja Zbog skrhane ti kuke već grozomorna posta!

I ti si božje oko, o bedniče bez stida! Pa nek božanske pete pređu mi preko vrata, Bednik si! Tvoje čelo vrvi od silnih gnjida! Gnušam se svetaca, Isusa i Sokrata! Poštujte Prokletnika što u noć srce kida!” Uzviknuh to na zemlji u grozničavom kriku, Ispod nebesa što se mimom belinom kriju; Preda mnom nesta traga tom sablasnome liku Koji odnese moju okrutnu ironiju... - O vetre noćni, dođi i zbori Prokletniku, Dok u ćutanju ispod tih stubova plaveti, Razbacavši komete i čvorišta beskraja, U moćnome kretanju kojemu krah ne preti, Poredak, večno budan, kroz nebo puno sjaja Vesla, a s plamnih kola bezbroj mu zvezda leti! Ah! stidom okovraćen, nek ode on od mene! I večno moju patnju nek preživa i žvaće Slatku k’o šećer slepljen na zube pokvarene! Poput kučke na koju čopor žućova skače, Pa krv na boku liže utrobe raznesene. Nek truća milosrđa, napretke usmrđene... - Gnušam se tih očiju kineskih usred sala. Nek buji-paji, nalik na dečicu-kretene Što pred smrt su se, blaga, nenadno raspevala. O Pravedni, pogan vam u trbuhe od stene!

54

Gospodinu Teodoru de Banvilu PESNIKU POVODOM CVEĆA I Tako će uvek, spram azura Crnog, ka mom od topaza, U tvoje veče da se gura Ljiljan, taj klistir svih ekstaza! Danas, kad tapioka pravi, K’o mnoge biljke, proizvod svoj, Ispiće krin bljuvanjak plavi U tvojoj prozi pobožnoj! 55

- Ljiljan gospodina Kerdrela , Sonet iz tridesetih leta, Krin što za slavu menestrela 56

S krasuljkom i klinčacom cveta! Ljiljani! reci, gde se vide? A u tvom stihu, k’o rukavi Grešnica što se mazno stide, Uvek se njihov drhtaj javi! Uvek kada se kupaš, Dragi, Košulji ti pazuha plava Nadme jutarnji vetar blagi Što na spomenku ružnom spava! Jorgovan tek - o klackalice! Ljubav je tvoja dozvolila! I one šumske ljubičice, Ispljuvke slatke crnih Vila! II O vi Poete, blago vama Kad naduvate svoje Ruže Na lovorovim stabljikama,

Kad se kroz sve oktave pruže! Kad BANVIL može da ih sliva Crveno-snežne u krkljancu, Kad zlobno blagohotna štiva Tresnu u ludo oko strancu! O vi Fotografi, baš vrsni, Vaši šumarci, polja vaša Florom su svojim raznovrsni K’o zapušači s raznih flaša! O uvek biljni svet, Francuzi, Svadljivi, smešni, sušičavi, Gde jazavčarev trbuh puzi Ploveć’ kroz mir u suton plavi, Gde crtaju se nemilice Lotosi plavi, suncokreti, Kraseć’, za mlade pričesnice, Roza-bakrorez, uz lik sveti! Strofa, taj prozor sekadaše, 57

Odi s asokom lepo pada: Leptir što sjajnim krilom maše Pogani preko Belih Rada. Širiti stari, travuljine! O zvrčke cvetne što su dobre Da čast Salonu starom čine! - Za gundelje su, ne za kobre Te vegetalne plačne lutke 58

Koje kod Granvila se šire, Nadojiše ih bojom ćutke Zle zvezde što kroz vizir vire! Kad balava vam frula svira Glikoze nam se divne cede!

- Jaja pržena sred šešira, Ljiljani, ruže i rezede! III Pašnjakom panskim bos se šećeš, O beli Lovče, pa bar malo Botaniku zar znati nećeš? Ne možeš il’ ti nije stalo? Bojim se, ti bi udesio Da s Popcem španska Muha ide, I s plavom Rajnom zlatni Rio, Ukratko, Švedska uz Floride: No Umetnost, moj Dragi, uze Pravilo što nam drugo zbori: Eukaliptusom ne puze Heksametarski konstriktori. U dužnost Mahagona spada, Čak i sred pesničkih Gvajana, Slivanje majmunskih kaskada I teško bunilo lijana! - Najzad, zar cveće ruzmarina, Živog il’ mrtvog, ili Krina, Vredi k’o suze voštanica Ili k’o izmet morskih ptica? -I eto, to sam reći hteo! Čak da si, zamišljen duboko, U bambusovu izbu seo - Smeđ zastor, zatvoreno okno Smandrljao bi ipak cvatnje 59

Dostojne nastranih Oaza ! Pesniče, to ti je do patnje Smešno, i tašto kao fraza! IV

Ne reci pampe rascvetane Gde crna buna žrtve traži, Nego pamuke i duvane! Berbe egzotične iskaži! Dok Feb ti belo čelo štavi, Pričaj koliko daje renta Velaskes Pedm u Havani; Pokaki pučinu Sorenta Gde lete labudi nad morem; Nek ti je stih reklama živa 60

Iverju mangla koje tvore Aždaje ljute i sečiva! Stih ti u krvavu gre šumu I otud drugu temu neće Doneti Ljudima sem gumu, Srčani lek i beli šećer! Kaži da 1’ veo plavog sjaja, Kraj Povratnika, uz vrh snežni, Čine bube što legu jaja Il’ mikroskopski lišaj nežni? 61

Lovče, potraži broća nama Iz kog se miris isparava Dok Priroda u čakširama Za Armiju ga rascvetava! Nađi, kraj šume koja sniva, Cveće što liči njušci, puno Pomade zlatne koju sliva Na Bivolovo zlatno runo! Nađi sred livada što snatre, Gde srebrn-malje plavet zare, Kaleže pune jaja vatre

Što se u sokovima vare! Pronađi čičak od vunice Kojemu deset magaraca, S okom od žara, predu žice! Klupu od cvetnih konopaca! Iz crnih rudnika izbavi Cvetove skoro skamenjene Koji uz tvrdi jajnik plavi Imaju žlezde spupoljene! Na zlatnom pladnju, svakog dana, Služi nam, lukavoga lica, Svoj gusti gulaš od ljiljana Što grize metal naših žlica! V Silnu će ljubav reći neko Kojom se oprost mračni stiče. 62

Ali ni Renan ne bi rek’o 63

Da vide plavi Tirs kad niče! Razigraj zato pomamnosti, Neka se barom miris prospe; I uzdigni nas k nevinosti Nevinijoj od svake Gospe... Trguj! putuj! medijum budi! I procvašće i tvoja rima Kao natrijum kad poludi, K’o kaučuka bujna plima! Opsenaru! - iz pesme tvoje Gde neobično cveće cveta, Dioptrijske nek navru boje S leptirom elektriciteta!

I eto paklenoga veka! Stižu i telegrafske žice - Čelična lira, divna zveka – Na tvoje krasne lopatice! Pa nek o bolesti krompira Zapeva tvoja poezija! - A da se lakše struna dira Pesama punih misterija 64

Što se čitaju od Tregijea Do najdaljega kutka sveta, 65

Ti kupi knjige od Figijea 66

Ilustrovane - kod Ašeta ! 14. jula 1871. Alsid Bava A.R.

PRVE PRIČESTI I Te seoske crkve zaista su glupe S kipčićima ružnim što stubove pljuju I slušaju popu što unjka na klupe O Bogu, dok vazduh cipele mu truju: Ali zraci sunca u krošnji se kupe Da vitražu stare boje oživljuju. Taj kamen oseća drhtaj zemlje rodne. Gledajte te hrpe stenja, kad se pruže Sred sjajne ravnice, pohotne i rodne, A kraj njih, u žitu, žute staze kruže, Pod stablom gde zena poplavi u podne, Kraj grbavog duda i sraćkave ruže. To se svakog veka gruševinom mala Da bolje poštuju taj čardak i popa; U slamnatom svecu, Gospi iz misala Neka svoj groteskni rov mistika kopa – Muhe, pronoseći vonj krčme i štala, Kljukaju se voskom sred sunčanog stropa. Deca se duguju porodici, kući, Gde rad ih otupi, gde briga se zgrne – Odu od božjega sluge, ne znajući Da, gde on ih dime, njima koža trne. Pop će senovit krov k’o platu izvući Da prepusti suncu ta čela što crne. Dan prvog odela i voćni kolači, Lik Napoleona, slika sačuvana Sa svecima koji plaze se, što znači Da ih obuzima ljubav preterana, 67

Dve karte što će ih dan učenja naći – To su uspomene iz velikog dana.

Devojkama prija da ih zovu “drolje” U crkvi mladići, koji posle mise Uvek nos podignu. Oni što bez volje Krasiće garnizon, sad u krčmi vise Gdeno ismevaju porodice bolje, I grozna im pesma otud zaori se. Tad sveštenik bira za stvorenja mlada Crteže... Kod kuće, za večernjem, kada Zrak je pun dalekog unjkanja igara, I uprkos grehu, prste mu očara I ushiti neki srs... - A noć se plava K’o gusar na zlatno nebo iskrcava. II Od dece u Centru i u Predgrađima Sveštenikov izbor na tu malu pade. Ona - bledog čela, s tugom u očima – Kći je bila prostih ljudi, koji rade. “Velikoga dana, Bog će među svima Nju označit’ znakom milosti i nade.” III Dete, dan pred praznik, od bolesti klone I - jer krevet nije grob taman i nem Dublje no u mračni mir crkveni, tone U nadljudski drhtaj što ponavlja: “Mrem...” I kao da ljubav od glupih sestara Krade, prekrštenih ruku, sva se topi, Brojeći Isuse, Djeve pune žara, Te spokojno svoga pobednika popi. Adonaj!... - S latinskim svojim nastavcima Zelena nebesa rujna Čela miju, I velike krpe snežne, po kojima Krvare nebeske grudi, sunca kriju!

- Da sad, i zauvek, živi tako čedno, Svežinu Milosti tvoje grize ona, Ali ni sleđeno voće nije ledno 68

Poput tvog oprosta, Kraljice Siona! IV

Zatim je Devica tek slika u knjizi. Tajanstveni polet ponekad se skrši, Te u siromaštvu sličica - i brizi Zbog šara, kipova groznih - sve se svrši. Znatiželja s kojom besramnost se meša Užasne joj maštu, što čistotu sniva, A zatekne sebe kraj nebeskog veša Kojim Isus svoju golotinju skriva. Ona hoće, ipak, dok je očaj stresa, S čelom u jastuku koji krikom dubi, Da produži blesak nežnosti nebesa, I slini... - A tmina tihu kuću ljubi. I dete malakše. Okreće se, trza, I sa sebe rukom diže posteljinu Da na trbuh i na usplamtela prsa Pusti pod čaršave iz sobe svežinu... V U ponoć se trže. Okna behu bela. San zavesa plavih žut mesec ozari. Naglo je nevinost Praznika prožela; San joj beše crven. Nos joj prokrvari, I osetivši se čistom i bez moći Za ljubav sa kojom k Bogu stići treba, Klonulo joj srce posta žedno noći Kada se nazire tiha blagost neba;

Noći, Bogomajke maglene, što mije Mlada nespokojstva svojom ćutnjom sivom, Noći, kada srce što krv svoju lije U samoći plane prvom bunom živom. Tad, k’o mlada koja žrtvu je prinela, Uzevši svetiljku u ruke detinje U dvorište siđe, i k’o sablast bela Na krovu uzbudi crne avetinje. VI I u nužniku je svetu noć provela. Na sveću je lio krov kroz pukotinu Beli zrak, a loza, koja se isplela Na komšijskom zidu, purpurnu crninu. Prozorče je bilo srce živog zlata Kojim nisko nebo sva okna okova; Ceđ pločnika, vonjem svog sumpornog blata Prožimaše senu zida punog snova. ……………………………………………… VII O prljave lude koje svet trujete Božanstvom, znate li tu samilost ružnu, Te malaksalosti, te mržnje što prete Iz tela što klonu u ovu smrt kužnu? ………………………………………………. VIII I kad, pritulivši petlje histerija, Žalosno ugleda svog dragog u sreći Kako sanja beli milion Marija, Iza strasne noći, ona će mu reći: “Znaš li da te ubih? Sve što u čoveka Postoji - uzeh ti: usta, srce, oči!...

A ja sam bolesna: oh! neka mrem, neka Legnem među mrtve koji piju Noći! Bila sam još dete, a gađenja puno, Dah prljav od Hrista poneh na usnama... Ti si poljubio moje kose runo Tamno, i ja padoh... Ah! to treba vama, Ljudi! a ne znate da ona što voli, Puna sramne strave od onog što znamo, Najrazvratnija je, ali puna boli, A žar naš za vama da je varka samo! Jer moja je Pričest prošla. I ne može Tvoj celov da zbriše to prisustvo njeno. Isusov poljubac smradni vrškom prože To srce, to telo, s tvojim zagrljeno!” IX Tad po truloj duši, duši neutešnoj Tvoga će prokletstva kap otrovna pasti. - Spavače na tvojoj Omrazi bezgrešnoj Kad u smrt umaknu od pravedne strasti, Hriste, o večiti otmičaru snaga, Bože koji liješ već dva tisućleća Bledilo na ova bolna čela blaga, Pognuta bremenom stida i nesreća! Jula 1871.

BIŠTENJA Kad nemirno čelo dečakovo čezne Da se mutni snovi k’o roj beli vinu, Uz krevet mu stanu dve čarobne sestre I srebrni nokti s prstiju im sinu. Stavivši dečaka uz prozor, pod kojim Plavi vazduh teče po bujnome cveću, U njegovoj kosi, punoj rose, svojim Prstima se strašnim i čarobnim šeću. On sluša šta peva dah im što miriše Na med ružičasti; pesma koju blaži Tihi šum pljuvačke na usni, gde diše Jedan tihi uzdah što poljubac traži. Sluša kako trepću trepavice njine U mirisnom miru, i kako ga draška Električni dodir prstiju, kad gine Pod kraljevskim noktom neka sitna vaška. I vinom Lenosti omamljen, on sanja Uzdah harmonike, ludovanju sklone, I oseća kako usred milovanja Želja za plakanjem javi se, pa klone.

PIJANI BROD Dok nedavno silažah niz nehajne Reke, Lađari me, osetih, prestadoše vući; Njih, gole, o šarene pribiše direke, Za mete ih uzevši, Indijanci bučni. Nosač sukna engleskog i flamanskog žita, Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi! Reke me, kad prestade metež da mahnita, Pustiše da zaplovim kud me želja vodi. 69

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime , Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me Od onog što odnosi kopna odronjena. Bura me prepustila svome blagoslovu. Od čepa laganiji, igrah usred vala Koje i kolevkama za mrtvace zovu, Deset noći, s prezirom za glup mig ferala! Slađa nego jabuka za grlo dečaka, Moju ljusku jelovu zelen-voda probi, Od plavičastih vina i od izbljuvaka Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi. I od tog se vremena kupam u Poemi 70

Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan , Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi Zamišljeno ponekad kreće na put večan; Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje I prespore ritmove ispod danjih kola, Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje Od svih lira snažnije, od svih alkohola! Znam nebo što munjama cepa se; stub vode, I udarce talasa, i struje; znam veče, Zore, kao golublji narod kad se rode,

I videh što videti van sna čovek neće. Sunce videh spušteno, sa pegama strave, Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame Na treptaje kapaka koje vali prave Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame! Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći I poljubac što raste ka očima mora, Protok soka neznanog, i kako se toči Žutoplavim titranjem pevanje fosfora. Besna stada talasa kroz niz dugih dana Ispraćah u juriše na hridinu mnogu, Nesvestan da sipljivu njušku Okeana 71

Svetle noge Marija savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute, Gde oči ljudokožih pantera se jave U cveću; i o duge, uzde namaknute Silnim sinjim stadima kroz vidike plave! I grdnih baruština video sam vrenja, 72

Trščake u kojima Levijatan trune! I bonace prepune vodenih rušenja, I dalj što se pokreće da u ponor grune! Sante, sunca srebrna, sedefaste vale, Žeravice nebeske; drage kud me plima Bacala, gde udave stenice su ždrale, Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima! O da deci pokažem kroz te plave vale Te ribe što pevaju, te ribe od zlata! I pene su od cveća moj beg ljuljuškale, Krila mi je davala bura nepoznata. Klonulo od polova, zona nepojamnih, More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,

Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih, Te ostajah, podoban ženi koja kleči... Skoro otok, njišući bokovima svađe I izmete brbljavih ptica oka plava, Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe Utopljenik poneki, natraške, da spava! I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi, Uraganom zavitlan u eter bez ptica, Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi, Ne mogu da uhvate hajke krstarica; Slobodan, sa posadom izmaglica plavih, Ja koji sam bušio zid neba k’o bura, Zid što nosi slastice svih pesnika pravih, Lišajeve sunčane i sline azura; 73

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih, Zasuta električnim zračenjem iskara Kad juli obarahu toljagama grdnim Nebo ultramarinsko u levak pun žara; Ja što s jezom osećah kroz huku daljina 74

75

Behemote pohlepne i Malstrome pjane, Večni tkalac spokojnih i plavih širina, Ja još žalim evropske drevne lukobrane! Zvezdana sam otočja video! gde neznan Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka. - Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna, Ptica zlatnih bezbroju, Snago novog veka? No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore. I mesec je okrutan, i sunčevo oko. Ljubavi me opojnim mrtvilima more. O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko! Ako želim evropsku vodu neku, to je

Lokva crna, prohladna, gde, kad suton sađe, Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje, Kao majske leptire pušta krhke lađe. Više tragom šlepova ne mogu da krećem, Jer vaša malaksalost, vali, mene moči, Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem 76

Lađa-robijašnica strahovite oči.

POSLEDNJI STIHOVI

SUZA Daleko od seljanki, od ptica i od stada, Pio sam, klečeći usred nekog vresa Među nežnim leskama, pod zelenim maglama Smlačenog popodneva... Osim nemog bresta, I ledine bez cveta, i neba punog tmice, Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj? Šta sam to povukao iz vrga-čuturice? Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj. Takav bih bogme bio za krčmu loša firma. No nebo se do večeri promenilo olujom. To behu crne zemlje, jezera, jata riba, Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom. U devičanski pesak voda je šumska tekla, Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo, Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato, Kad pomislim da meni do pića nije bilo! Maja 1872.

77

REKA OD KASISA Reka od kasisa doline čudne plavi, Neznana za nas: Gavrani grakću prateći je - pravi Anđeoski glas: Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi Vetar u šumski jaz. To polje valja buntovnih tajni sene I drevnog boja zanos sav I parkove sjajne, kule napučene: Tu nije svlad’o zaborav Viteza lutalica strasti ugašene; Ali je zato vetar zdrav! Nek pogled kroz plotove ozari pešaka, Jer to će hrabrost da mu da. Vojnici šumski, gavrani, četo laka Koju sam Gospod otposla, Gonite odavde lukavog seljaka Koji patrljkom nazdravlja.

KOMEDIJA ŽEĐI 1. RODBINA Dedovi tvoji mi smo, sine, Istinski velikani, Ledenim znojem okupani Zelenila i mesečine. Vina nam znahu vrla biti! Jer u tom suncu bez prevara Šta čoveku još treba? piti. JA. - Mreti na rekama varvara. Dedovi tvoji mi smo, sine, Sa njiva iz doline. Voda se pod vrbike lije: Pogledaj onog jarka tok Što bedem vlažnog zamka mije. Hajd’mo u podrum: voćni sok I mleko zatim nek se pije. JA. - Otići gdeno piju krave. Dedovi tvoji mi smo, sine. Nek te žeđ tvoja mine Od pića iz naših ormara. Čaj i kafa, ta pića prava, Proključaše sred samovara. - Pogledaj cveće, vidi slike: 78

Mi ispratismo pokojnike.

JA. - Ah! neka presuše sve urne! 2.

DUH O večite Ondine, Odvojte vode fine. Venero, sestro azura, Uzbudi val kao bura.

Skitniče, pričaj mi nežno Norveško nebo snežno. Prognanici omiljeni, Pričajte more meni. JA. - Ne, dosta je tih čistih pića, Tog cveća što čaše krasi, Od slika i od priča Žeđ mi se slabo gasi; Pevaču, kumče tvoje Žar je što u meni gori, Čudovište prisno, koje Bez čeljusti me mori. 3.

PRIJATELJI Hitaj, jer vino k obali žuri, Val se za valom niže! Gledaj gde divlji Biter juri, S visina gorskih stiže! Mudrom je hadžiji draži Apsent, to piće - stub zeleni..

JA. - Do đavola svi ti pejzaži! Šta je to pjanost, prijatelji? Jer ja sam jačom željom gonjen Da trunem sred bare ove, Pod kajmakom strašnim sklonjen, Kraj šuma koje plove. 4.

79

SIROMAH SANJA

Možda ide veče, kada Moći ću u miru piti Usred starinskoga Grada, I, pošto ću strpljiv biti,

Život srećan ostaviti! Ako zlo se moje skrati, Ako steknem zlata, tada Da 1’ ću Sever izabrati Ili Zemlju Vinograda? - Ah! sramno je to sanjati, Tu se čist gubitak piše! Jer čak i da opet krenem Na put što ga vreme briše, Zelen-krčma se za mene Ne otvori nikad više! 5.

ZAKLJUČAK

Golube što drhture na vetru u gori, I divljač što beži dok se noć ne rodi, I domaću marvu, i bića u vodi, I leptire poslednje!... žeđ takođe mori. Al’ tonuti s oblakom u prostore ptica, Oh, ljubljen od svega što puno je svežine! Izdisati usred vlažnih ljubičica Koje zore bacaju u šumske dubine! Maja 1872.

DOBRA JUTARNJA MISAO U četiri jutrom, leti, San ljubavni još se sanja. Miris noćnog svetkovanja Zorom kroz šumarak leti. Na grdnom se Gradilištu, 80

Gde sunce Hesperida teče, S rukavima zasukanim Komešaju Drvoseče. Za Radnike - podanike Jednog vavilonskog kralja – Venero, pusti Ljubavnike Čija je duša puna slavlja. O Kraljice Pastira! Daj Radniku rakiju životvornu, Nek mu snaga bude mima Do kupanja u podnevnom moru. Maja 1872.

SVETKOVINE STRPLJENJA 1. 2. 3. 4.

MAJSKI BARJACI PESMA S NAJVIŠE KULE VEČNOST ZLATNO DOBA

MAJSKI BARJACI Na blistavim granama lipe Bolešljivi zov roga mre. Ali duhovnih pesama glas Zalepršava svuda ribizle. Nek nam sred žila smeje se krv, Evo se zapliću vinogradi. Lepotom anđela nebo sja Dok se pričešćuju azur i val. Izlazim. Umreću na mahovini Ako me rani sjajni zrak. Strpljiv biti, dosadu znati, Mnogo je lako. Glup je moj jad. Neka me potresno leto veže U svojih srećnih kola spreg. Neka, Prirodo, dugo kroz tebe - Manje sitan i samotan - mrem. Umesto što Pastire skoro Smešnom smrću dariva svet. Nek me iscrpu godišnja doba. Tebi se, Prirodo, vraćam ja; Dajem ti glad svoju, svu svoju žeđ, Pa, ako želiš, napoj, nahrani. Ne obmanjuje baš ništa mene, Smeškanje suncu postaje smešak Za roditelje, no do smeška mi nije, I neka je slobodna nevolja ta. Maja 1872.

PESMA S NAJVIŠE KULE O mladosti, dokonosti Što za ropstvo samo zna, Zbog previše tananosti Uništih svoj život ja. Ah! nek stigne onaj čas Što zanosom prožme nas! Rekao sam sebi: mani I nevidljiv budi ti, Obećanja se okani Svake više radosti. Nek ne spreči tebi ništa Slavni uzmak sa bojišta. Toliko sam strpljiv bio Da me hvata zaborav. Strah mi se na nebo skrio, A bol mi je nest’o sav. I bolesna žeđ se stvori Da mi mrakom žile mori. I Livada tako šalje, Prepuštena zaboravu, Sve bujnije i sve dalje Miris, korov, cvetnu travu, Dok prljavi oblak muha Divlje zuji iz vazduha. Udovištva, ah! tolika Tako jadne duše te Kojoj je sve blago slika Naše Gospe Marije! Zar do Bogomajke svete Da molitve naše lete? O mladosti, dokonosti Što za ropstvo samo zna,

Zbog previše tananosti Uništih svoj život ja. Ah! nek stigne onaj čas Što zanosom prožme nas Maja 1872. VEČNOST Nađosmo opet. - Kog? Pa Večnost izgubljenu. To su mora što krenu Sa vatrom sunčevom. Stražarska moja dušo, Promrmljajmo priznanje O ništavilu noći I o tom ognju danjem. Sad spona ljudskih mnjenja I opštih oduševljenja Na tebi više nema, I ti letiš prema. Jer, satenska žeravice, Nestrpljivost nam smiri Jedino ona Dužnost Što se iz tebe širi. 81

Tu orietur pada, Tu više nade nema. Strpljenje, nauk vlada, Muka se samo sprema. Nađosmo opet. - Kog? Pa Večnost izgubljenu. To su mora što krenu Sa vatrom sunčevom. Maja 1872.

ZLATNO DOBA Ponekad jedan glas, No uvek anđeoski - U pitanju sam ja – Poruku jasnu nosi: Iz kruga pitanja silnih Koji se stalno širi Pijanstvo u suštini Ili ludilo viri; Prepoznaj pesmu tu, Veselja punu i milja, U svetu vala i bilja Svojtu ćeš naći svu! O veselje i milje U lakom napevu tom, Vidljivo golim okom... - Ja se raspevam s njom, Prepoznaj pesmu tu, Veselja punu i milja; U svetu vala i bilja Svojtu ćeš naći svu!... itd… A zatim jedan glas - Zar nije anđeoski! – U pitanju sam ja, Poruku jasnu nosi: Čuješ li? Pesma ona, K’o sestra moćnog daha, U nemačkome tonu, Al’ puna žara i plaha: Taj svet je porok sam; Ta zar se čudiš tome? Živi, nek nosi plam

Mračne nesreće tvoje. O lepa kulo naša, Vedrom življenju data! Iz kojeg li si doba, Prirodo začarana Velikog našeg brata? itd... I moj glas uz njih poje: O sestre stostruke moje! Nipošto javni glasi! Vaš hor nek dane moje Stidljivom slavom krasi... itd... Juna 1872.

82

MLADI PAR U bledoplavo nebo posmatra prozor tih; U sobi nema mesta: svud škrinje, kutijice! Spolja na celom zidu biljke puzavice Kriju treptave desni đavolaka zlih. Cela ta ostava i pusti nered svud, Spletke duhova zaista to su! Afrička vila donosi dud I, u ćošku, mrežice za kosu. Mnoštvo se kuma u ormane sliva U skutima sjaja - pohod mrk i ljut, Zatim tu ostane! - Ništa se ne zbiva, Mladi par počinje neozbiljni put. Muž ima vihor što ga uvek, ovde, Kada je odsutan, pokrade i vara; Čak i po ložnici dođe da tumara Roj pakosni duhova iz vode. Noću će prijatelj osmehe im brati, Mesec medeni, i nebesa sva Vrpcama bakarnim on će zasejati. - Pa će zlobni pacov posla da im da. - Ako lutajuća svetlost ne doleti, Za večernjim zvonom, k’o pucanj tišinom, - Duhovi betlehemski, beli i sveti, Začarajte plavet na prozom njinom!

27. juna 1872.

Brisel Bulevar Namesnika Jul Crvene leje koje vode

K prijatnom dvorcu Jupitera. - Znam, to si Ti što unosiš ovde Skoro pravu Plavet Sahare! Pa sunčane jele, ruže, lijane, Kakve su zatvorene igre to U kavezu udove male!... Kakve Skupine ptica, o ja jo, ja jo! - Spokojne kuće, strasti zakopane! Kiosk Luđakinje, ljubavlju otrovane! Iza trtave ružine grane Senovit i nizak balkon Đulijete. - Đulijeta, to zvuči k’o Anrijeta, Ta ljupka stanica gde stiže vlak, U srcu brega, k’o usred voćnjaka, Gde đavoli plavi lete kroz zrak! Zelena klupa, gde usred burnog raja Uz gitaru peva Irlanđanka bela. Iz trpezarija, zatim, posle jela, Brbljanje dece, iz kaveza graja. Vojvodin prozor misli mi uputi Na otrov šimšira i puževa, koje San hvata na suncu. Zatim, to je Mnogo lepo! mnogo! Bolje da se ćuti. Ulico nepokretna i bez trgovanja, Sva si drama i sva komedija! Beskrajni skupe prizora i sanja, Ćutke ti se divim i poznam te i ja.

* Je li almeja ona?... da li se raspasti neće U prvi plavi čas k’o pokojno cveće... Pred sjajnim prostranstvom, gde u osvit ran Veliki grad diše, silno rascvetan! Prelepo! prelepo! ali potrebno je Ribarki, i Gusaru, da peva pesme svoje, I jer se poslednjim maskama još čine Na pučini čistoj noćne svetkovine! Jula 1872.

SVETKOVINE GLADI Moja gladi, Ano, Ano, Na magarcu beži svom. Ako je išta ukusno za me, To je tek zemlja, to je tek kamen. Din, din, din, din! Jedimo zrak, Nek ugalj i gvožđe guta svak! Menjaj, gladi! Travu zvuka Malo pasi. Otrov ladoleža, lukav, Nek te gasi. Jedi Šljunak od koga siromah živi, Iz stare crkve kamen sivi, Oblutke koje poplava širi, Hleb koji leži na sivoj njivi! Moja glad, to je rub crnog zraka, Plavet što zvoni; To je muka moga stomaka, Jad što me goni. Gle, lišće lista zemljom tom! I voće gnjilo čeka mene. Ljubice ću i odoljene Iz brazda brati rodnim tlom! Moja gladi, Ano, Ano, Na magarcu beži svom. Avgusta 1872.

* Vuk urlaše ispod krošnje I pljuvaše perje lepo Od obroka svog kokošjeg. Isti jad je mene ščep’o. Čeka zelen, zrelo voće. Kad će berbe doći dani. Ali pauk drugo hoće, Ljubičicom on se hrani. O nek zaspim kao žrtva Salomonovog oltara! Nek sa noža krv mi mrtva Sa Kjedronom smešu stvara!

* Šta su za nas, srce, ti slapovi krvi, Žar, i sva zločinstva, kad krike diže bes, I jecaj celog pakla, što svaki poredak smrvi, I vetra sa severa nad ruševinom ples, I osveta sva? Baš ništa... ali ako nju Želimo, smrt vam tada, kneževi, senatori, Srušimo moć i pravdu, i istoriju svu! Hoćemo krv da teče! Da zlatni požar gori! Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi, Duše moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta! Republike sveta, neka vas udar smlavi! Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta! Jer ko će dići vihor da razjareno pali, Ako ne mi i naša takozvana braća? Vatreni druzi, divno će da nam plaća Večnost nerada, o ognjeni vali! Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga! Naša osveta stiže svuda na vodi i kopnu! A nas će same smrviti strašna snaga Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu... O prijatelji moji! - Da, srce, to su braća. Napred, neznanci cmi, iz zraka što nas guši. O nesrećo! osećam, potres u meni jača, I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se ruši. Ništa zato; tu sam; još sam tu.

* Čuj, kraj akacija, gde se rika plaha u april izvija s grane zelen-graha! U čistoj mu pari, kada Feba sine, glava se ozari svetaca davnine. Rtova, lepih krovova plašće svetlo čili, pa to mračno piće žele Preci mili. No praznična nije ni zvezdana za oči tmuša što je lije taj ugođaj noćni. Pa ipak još oni - Nemačka, Sicilija, kroz mrak bledi tonu i žalostan, zbilja!

83

MIHAILO I HRISTINA Do vraga, šta kad sunce napusti ovaj kraj! Beži, potope sjajni! Gle tmine iznad cesta. U vrbe, u stara dvorišta počasna Široke će kapi oluja stresti smesta. O sto jaganjaca, idile plave vojnici, Kanali, mršavo vresište, marš! Pustinju, livadu, dol, sve što daju vidici Već ukrašava burin crveni plašt! Crni psu, pastiru smeđi s kabanicom što tone, Kad jači blesak sine, bežite u taj čas; Dok plivaju sumpor i sene - stada plava – Nek bolja pribežišta tada zaklone vas. Međutim, Gospode, gle duh moj kako lebdi Nebom što se sledi kad crveno sine, Pod oblakom koji hita, koji leti Svrh močvara dugih k’o železničke šine. Gle čopori crni, gle ta divlja zrna Koja nosi - ipak u cveće zaljubljen – Taj pobožni sumrak, ta oluja crna, Na staru Evropu, budućih hordi plen! Zatim, mesečina! Pustara kojom gone Ratnici atove blede, čiji je korak lak! Crvena čela dižu u nebeski mrak. Pod ponosnom četom kameni obluci zvone. Svetli dol kad ću da vidim, i žut gaj, zemljo Gala, Ženu plavooku, čoveka s crvenim čelom, I kraj dragih im nogu belo jagnje Paskala, - Mihaila i Hristinu - i Hrista! - kraj Idile.

SRAM Tek kad se rez u mozak spusti Da ga preseče - u taj tren Taj svežanj zeleni, beli, tusti, Nikada zraku otvoren, (Ah! On, treba da odseče Svoj nos, i uši, usne skota, Svoj trbuh! i da odaleči Svoje noge! kakva divota!) Ali, ne; ja mislim: dok Rez ne pomogne glavi, I ne lupi šljunak u bok, I plamen creva ne preplavi, To smetajuće dete, Poput životinje lude, Neće prestati da plete Varke, i izdajnik bude, 84

K’o mačak u gori Rošavoj , Kroz sve sfere smrad da digne! Nek ipak na smrt mu, Bože moj, Molitva koja stigne!

SEĆANJE

I Bistra voda; k’o suze što mute dečji vid, ženska put što juriša k suncu, sva od belina; svila, za steg kraljevski, sušta čistota krina, steg s kojim je devica branila gradski zid; igra anđela; - Ne... sveže ruke od trave, ruke crne i teške pokreće zlatni tok. Sen mosta i brega njoj su zastor, dok k’o baldahin nad logom nebesa joj se plave. II Ah! vlažna okna bistre mehure šire! Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna. Zelena haljina dečja postati zna vrba, gde ptice bez uzda neće da se smire. Žuti kapak oka, čistiji od cekina, neven vodeni - Suprugo, vernost tvoja! – u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja Crven-kuglu s neba sivog od vrelina. III Mnogo uspravna gospa na livadi bdi gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat; ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat; deca sede u cvetnoj travi, i čitaju svi knjigu od marokena crvenog! A On, jao, k’o hiljadu anđela koje put razdvaja, nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja, 85

sva hladna, hita! čovek je otišao! IV

Žal što prože čistu i mladu travu gustu! Zlato aprilskih luna što greju krevet svet! Slavlje smetlišta rečnih gde buja divlji splet kada klijati počne trulež u avgustu! Sada, pod bedemima u proticanju plači! Gore samo s lahorom topolin dah se sliva; posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva: starac, u mrtvoj barci, mučno mulj izvlači.

V O prekratka ruko! o nepokretni brode! Igračka mrtve vode, ja ni do jednog cveta ne mogu dopreti - do žutog što mi smeta, ni do tog druga plavog, pepeljaste vode. Oh, prah sa vrba! Krilo što ih ljulja! Davno su progutane sve trskine ruže! Moj čamac, nepomičan - a njegovo uže na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?

* O zamkovi, o doba prešna, Koja je duša nepogrešna? O zamkovi, o doba prešna! Prođoh magijski nauk sreće Kojoj uteći niko neće. Neka joj svako pozdrav klikne Kad galski pevac kukurikne. Ali ja nemam ni želja više: Meni se samo sreća piše. Taj urok! napore mi ruši, Vlada u telu mom, i duši... Jer kako reč mi razumeti? Zbog sreće ona beži, leti! O zamkovi, o doba prešna! [Stigne li nesreća, sumnje nema, Nemilost njena mi se sprema. Jao! prezir osude njene Treba smrti da preda mene. O zamkovi, o doba prešna!]

86

PUSTINJE LJUBAVI

UVOD Ovi spisi potiču od jednog mladog, sasvim mladog muškarca, čiji se život odvijao nije vazno gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne brinući brigu ni o čemu poznatom, bežeći od svakog moralnog pritiska, nalik na život već mnogih kukavnih mladića. Ali on, toliko mrcvaren i toliko smućen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strašne i kobne nevinosti. Pošto nije voleo žene - iako pun krvi! - bio je vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu svoju snagu, u čudnim i žalosnim zabludama. Iz snova što slede - njegovih ljubavi! - koji su ga obuzimali u njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svršetka, proističu pitoma religiozna razmišljanja. Možda će se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana, - koji su ipak srčani i obrezani! Ali pošto ova čudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajuću moć, treba iskreno zaželeti da ova Duša, koja je zabludela između svih nas, i koja, kao što izgleda, želi smrt, nađe u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!

I To je zbilja isto polje. Ista seoska kuća mojih roditelja: čak i prostorija sa nadvratnikom od osmuđenih pastorala, sa grbovima i lavovi-ma. Za vreme večere, ima jedan salon sa svećama i vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za ručavanje je veoma velik. Sluškinje! koliko se sećam, bilo ih je više. - Bio je tamo jedan od mojih nekadašnjih mladih prijatelja, sveštenik i odeven kao sveštenik, tada: tako se moglo biti slobodniji. Sećam se njegove purpurne sobe, sa prozorima od žutog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamočene u okean! Ja sam bio napušten u toj kući usred beskrajnog polja: čitajući u kuhinji, sušeći svoje blatnjavo odelo pred domaćinima, za vreme ćaskanja u salonu; samrtno uzbuđen žuborenjem jutarnjeg mleka i noću prošlog stoleća. Bio sam u jednoj veoma mračnoj sobi; šta sam radio? Jedna sluškinja dođe k meni; mogu da kažem da je to bilo jedno kuče: iako je bila lepa i imala materinsku plemenitost koja mi je neizreciva: čista, poznata, savršeno ljupka! Ona me uštinu za ruku. Čak se ne sećam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, čiju sam kožu uhvatio među dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek nešto potkopava. Oborih je u jednu korpu s jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom uglu. Sećam se samo njenih gaćica s belom čipkom. Zatim, o očajanje, zid neodređeno postade sena drveća, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noći.

II Ovog sam puta u Gradu sreo Ženu, i govorio sam joj i ona mi govori. Bio sam u nekoj sobi, bez svetlosti. Dođoše da mi kažu da je ona došla k meni, i ja je videh u mom krevetu, sasvim moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuđen, a osobito jer je to bio porodični dom: stoga me obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona - svetska dama koja se podaje: trebalo je da ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj

neopisivoj slabosti padoh na nju i počeh se s njom vući po ćilimima, bez svetlosti. Porodična svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada žena iščeze. Isplakah više suza nego što ih je Bog ikad mogao da zatraži. Izađoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noć i u bekstvo sreće. To je ličilo na zimsku noć, s nekim snegom koji će zacelo ugušiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde boravi ona, odgovarali su mi lažima. Nađoh se pred prozorima njenog svakovečernjeg boravišta; otrčah u jednu baštu prostrtu pod mrtvačkim pokrovom. Izbaciše me. Silno sam plakao zbog svega toga. Najzad, sišao sam na neko mesto utonulo u prašinu, i sedeći na balvanima, pustio sam da s tom noći iz mene isteku sve suze. Razumeh da Ona pripada svome svakodnevnom životu, i da će se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se nije vratila i nikad se neće vratiti, Voljena koja je došla k meni, što nikada ne bih bio pretpostavio. Tada sam se zaista više naplakao nego sva deca sveta.

JEVANĐELSKE PROZE

87

88

U Samariji, mnogi su ispoljili svoju veru u njega. On ih nije video. Samarija (se uzoholila), skorojevićka, (verolomna,) sebična, strožija izvršiteljka svoga protestantskog zakona nego Juda svojih starinskih ploča. Ovde opšte bogatstvo zaista nije dopuštalo mnogo prosvećenog raspravljanja. Sofizam, taj rob i vojnik navike, ovde je već poklao mnoge proroke, pošto im je najpre laskao. 89

Zlokobne su bile reči žene kod kladenca : “Vi ste proroci, vi znate šta sam učinila.” Žene i muškarci su verovali prorocima. Sada se veruje državniku. Na dva koraka od stranoga grada, nesposoban da mu stvarno zapreti, šta bi on učinio da su ga shvatili kao proroka, pošto se tamo pokazao tako čudan? Isus nije mogao ništa da kaže Samariji. * 90

Lagani i ljupki vazduh Galileje ; stanovnici ga tu primiše s radoznalom radošću: oni ga behu videli u hramu kako u groznici svete srdžbe bičuje menjače novca i prodavce divljači. Čudo blede i besomučne mladosti, verovahu oni. On oseti svoju ruku u rukama teškim od prstenja i na ustima nekog činovnika. Činovnik je klečao u prašini, a glava mu beše prilično zabavna, iako napola ćelava. Kola su promicala kroz uske ulice (grada); bilo je to prilično veliko kretanje za tu varoš; činilo se da su te večeri svi morali biti prezadovoljni. Isus povuče ruku u trenutku detinjastog i ženskog ponosa. “Ako ne vidite čuda, vi ni ne verujete.” Isus još nije napravio čuda. Na jednoj svadbi, u zelenoj i ružičastoj trpezariji, on se malčice oholo obratio svetoj Devici. I niko u Kafarnaumu nije govorio o vinu iz Kane, ni na trgu, ni na obalama. Možda građani. Isus reče: “Idite, vašem sinu je dobro.” Činovnik pođe, kao da izlazi iz apoteke, a Isus produži put po pustijim ulicama. U kaldrmi su se (narandžasti) ladoleži i boražine javljali čarobnim svetlucanjem. Najzad on vide u daljini prašljivu livadu i ljutiće i bele rade kako mole dan za milost. * 91

Bet-Saida , banja s pet tremova, bila je stecište čame. Izgledaše kao kobno ispiralište, uvek pritisnuto kišom i plesnivo; a prosjaci su se komešali po unutrašnjim stepenicama pobledelim od svetlucanja oluje, te prethodnice paklenih munja, i rugali se svojim plavim svetlim očima, svom belom ili plavom rublju u koje su bili umotani patrljci njihovih udova. O vojnička perionice, o narodno kupatilo! Voda je bila stalno crna, i nijedan nemoćnik nije padao u nju čak ni u snu. To beše mesto gde je Isus izvršio prvo ozbiljno delo, sa gadnim bogaljima. Bio je neki dan u februaru, martu ili aprilu, kad sunce od dva popodne širi veliku kosu svetlosti po sahranjenoj vodi; i kako bih ja, daleko iza nemoćnika, mogao da vidim sve one pupoljke i kristale i svice probuđene tim jedinim zrakom, u tom su se odrazu, sličnom belom anđelu što leži na boku, micali svi beskrajno

bledi odsjaji. Tada se svi gresi, laki i žilavi sinovi demona, koji su, za malo osetljivija srca, činili te ljude groznijima od čudovišta, htedoše baciti u tu vodu. Nemoćnici silažahu, ne rugajući se više, nego sa željom. Govorilo se da oni koji su prvi ušli izlaze isceljeni. Ne. Gresi su ih bacili natrag na stepenice i prisiljavali ih da traže druga mesta, jer njihov Demon može da ostane jedino tamo gde je milostinja sigurna. Isus uđe odmah posle podnevnog časa. Niko nije dovodio ni prao životinje. Svetlost u banji bila je žuta kao poslednje lišće u vinogradima. Božanski učitelj stajao je pored jednog stuba; posmatrao je sinove Greha; u njihovom jeziku demon je plazio svoj jezik; i smejao se ili poricao. Diže se Uzeti, koji je bio ostao da leži na boku, i oni, Osuđenici, videše ga kako neobično sigurnim korakom prolazi ispod tremova i iščezava u gradu.

BORAVAK U PAKLU Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla sva vina. Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena. - I našao sam da je gorka. I izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost. A proleće mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potražim ključ nekadašnje svetkovine koja bi mi možda vratila apetit. Taj ključ je milosrđe. - Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao! “I dalje ćeš biti hijena, itd...” uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama. “Zaslužuješ smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.” Ah! dosta mi je svega. - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! u 92

očekivanju nekih malih zadocnelih podlosti , vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.

ZLA KRV Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skučen mozak i nespretnost u borbi. Smatram da je moja odeća varvarska koliko i njihova. Ali ja ne mažem kosu. Gali behu živoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava. Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrđe: - oh! svi poroci, jarost, bludnost veličanstvena bludnost; - naročito laž i lenost. Užasavam se svih poslova. Gazde i radnici, sve je to sam seljak, prostak. Ruka s perom vredi koliko i ruka s plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad neću imati ruku. A uz to, služenje vodi predaleko. Čestitost prosjaštva para mi srce. Zločinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam čist, i to mi je svejedno. Ali ko je moj jezik učinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio moju lenost? Nisam se služio ni svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od žabe, a ipak sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim na porodice poput moje, porodice koje sve duguju Deklaraciji o pravima čoveka. - Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica!

Da sam barem imao neki raniji život bilo kad u istoriji Francuske! Ali ne, ništa. Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. Grabež je bio svrha svih ustanaka moje rase: kao vuci na životinju koju nisu oni ubili. Sećam se istorije Francuske, najstarije kćeri Crkve. Mora da sam, kao geak, hodočastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici Vizanta, bedemi Jerusalima; obožavanje Marije, razneženost nad raspetim u meni se bude zajedno sa hiljadama ovosvetovnih čarolija. Sedim, gubav, na razlupanim loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik, mora da sam logorovao pod noćima Nemačke. Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama i decom. Sećanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišćanstva. Nikad mi ne bi dosadilo da se ogledam u toj prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše, kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristovim savetima, pa ni na savetima Vlastele - Hristovih predstavnika. Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo danas. Više nema skitnica, nema nejasnih ratova. Sve je prekrila niža rasa - ili narod, kako kažu, razum; nacija i nauka. Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za dušu – poputninu - imamo medicinu i filosofiju bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju!... Nauka, novo plemstvo! Napredak. Svet se kreće. Pa zašto da se i ne okreće? To je priviđenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je proročanstvo, ovo što govorim. Ja shvatam, a pošto ne znam da se izrazim bez paganskih reči, voleo bih da ćutim.

Paganska krv se vraća! Duh je već blizu; zašto mi Hrist ne pomogne dajući mi duši plemenitost i 93

slobodu. Avaj! Jevanđelje je prošlo. Jevanđelje! Jevanđelje.

94

Oblaporno čekam Boga. Pripadam najnižoj rasi od pamtiveka. Evo me na armoričkome žalu. Neka gradovi uveče pale svoja svetla. Moj dan se svršio; ja napuštam Evropu. Morski vazduh će sažeći moja pluća; u izgubljenim podnebljima koža će mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a nadasve pušiti; piti pića jaka poput kipućeg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara. Vratiću se sa udovima od železa, mrke kože, besomučna pogleda: zbog moje maske misliće da pripadam snažnoj rasi. Imaću zlata: biću dokon i surov. Žene neguju ove divlje nemoćnike što se 95

vraćaju iz žarkih krajeva. Biću umešan u političke poslove. Biću spasen. A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.

Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdašnjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, počev još od doba saznanja - koji se penje do neba, i tuče me, obara me, vuče me za sobom. Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno je. Ne pokazivati svetu svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, čama i gnev. Kome da se iznajmim? Koju životinju treba obožavati? Koju svetačku ikonu svi napadaju? Koja ću srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj krvi hodati? Radije čuvati se pravde. - Mučni život, jednostavno poživotinjenje - podignuti isušenom pesnicom poklopac mrtvačkog sanduka, sesti, gušiti se. Na taj način nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina. - Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj božanskoj slici nudim zanos ka savršenstvu! O moje samoodricanje, o moje čudesno milosrđe! Međutim, na ovom svetu! De profundis, Domine, baš sam glup!

Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posećivao sam krčme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim očima sam gledao plavo nebo i cvetni rad polja; njegovu sam kob njušio u gradovima. On je imao više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik - i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svoje razložnosti. Na putevima, u zimskim noćima, kad sam bio bez ležaja, bez odeće, bez hleba, jedan je glas stezao moje sleđeno srce: “Slabost ili snaga: ti si tu, i to je snaga. Ne znaš ni kud ideš ni zašto ideš, uđi svuda, odgovori na sve. Kao ni neku lešinu, niko te ne može ubiti.” Ujutro bih imao tako izgubljen pogled i tako mrtvo držanje da me oni koje sam sreo možda nisu ni videli. Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo kad se lampa kreće kroz susednu sobu, kao neko blago u šumi! S dobrom srećom! vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa ženama bila su mi zabranjena. Nisam imao čak ni druga. Video bih sebe pred razdraženom gomilom, nasuprot četi koja će da me strelja, kako plačem zbog nesreće koju oni nisu mogli razumeti, i kako opraštam! - Kao Jovanka Orleanka! -“Sveštenici, profesori,

gospodari, vi se varate predajući me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad nisam bio hrišćanin; pri-padam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam osećanja za moral, ja sam životinja: vi se varate...” Da, moje oči su zatvorene za vašu svetlost. Ja sam životinja, crnac. Ali zato mogu da budem spasen. Vi ste lažni crnci, vi ste nastrani, svirepi, škrti. Trgovče, ti si crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari svrabe, ti si crnac; pio si neocarinjeno piće iz Satanine fabrike. Nadahnuće ovog naroda jesu groznica i rak. Nemoćnici i starci toliko su dostojni poštovanja da traže da budu skuhani. - Najpromućurnije je napustiti taj kontinent, kojim tumara ludilo da bi tim bednicima 96

pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove dece. Da li još poznajem prirodu? Poznajem li sebe? - Ni reči više. Ja sahranjujem mrtvace u svom trbuhu. Uzvici, doboš, ples, ples, ples, ples! Ne vidim čak ni onaj čas kad će se belci iskrcati, i kad ću pasti u ništavilo. Glad, žeđ, krici, ples, ples, ples, ples!

Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potčiniti krštenju, odevati se, raditi. Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio predvideo! Ja nisam činio zla. Dani će mi biti laki, kajanje prišteđeno. Duša će mi sigurno biti lišena muka, duša koja je gotovo umrla za dobro, koju će ispuniti svetlost stroga kao sa pogrebnih voštanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni mrtvački sanduk posut prozirnim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup, treba odbaciti trulež. Ali časovnik valjda neće doći dotle da otkucava samo čas čistoga bola! Valjda neću kao neko dete biti podignut u raj da se igram u zaboravu svih nesreća? - Brzo! Postoje li drugi životi? - Usnuti u bogatstvu nemoguće je. Bogatstvo je uvek bilo opšte dobro. Samo božanska ljubav dodeljuje ključeve nauke. Vidim da je priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali, zablude! Razumna pesma anđela dopire sa spasiteljske lađe: to je božanska ljubav. - Dve ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom sam ostavio duše čija će se muka povećati zbog mog odlaska. Vi birate mene između brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji? Spasite ih! Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja ću blagosiljati život. Voleću svoju braću. To više nisu detinjasta obećanja. Niti je to nada da ću izmaći starosti i smrti. Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.

Čama više nije moja ljubav. Jarost, razvrat, ludilo, čije zanose i slomove ja poznajem - čitavo to moje breme je odloženo. Procenimo bez vrtoglavice kolika je moja nevinost. Više neću biti sposoban da zatražim batine kao okrepu. Ne verujem da sam se ukrcao na neku svadbu, sa Isusom Hristom kao tastom. Nisam zarobljenik svog razuma. Rekao sam: Bog. Ja hoću slobodu u spasenju: kako da je postignem? Napustile su me ništavne sklonosti. Više mi nije potrebna predanost ni božanska ljubav. Nije mi žao veka osetljivih srdaca. Svako ima svoj razum, svoj prezir i svoju milosrdnost: ja zadržavam svoje mesto na vrhu te anđeoske lestvice zdravog razuma.

Što se pak tiče utemeljene sreće, bilo domaće ili ne... ne, ja ne mogu. Mnogo sam rastrojen, mnogo slab. Život cveta u radu, to je stara istina; a moj život nije dovoljno težak, on uzleće i leprša daleko iznad akcije, tog dragog stanja sveta. Kako postajem usedelica, kad mi ponestaje hrabrost da volim smrt! Kad bi mi Bog obećao nebeski, vazdušni mir, molitvu - kakve imaju starinski sveci. - Sveci! snažne duše! Pustinjaci, umetnici kakvi više nisu potrebni! Neprekidna lakrdija! Gotovo bih zaplakao zbog svoje nevinosti. Život je lakrdija u kojoj treba svi da učestvuju.

Dosta! Evo kazne! - Napred! Ah! pluća gore, slepoočnice tutnje! noć se valja u mojim očima, u toj sunčanoj jari! srce... udovi... Kud idemo? u borbu? Ja sam slab! drugi napreduju. Oruđe, oružje... vreme!... Pucaj! pucaj u mene! Ovde! ili ću da se predam. - Kukavice! - Ja se ubijam! Bacam se konjima pred noge! Ah!... - Naviknuću se na to. To bi trebalo da bude francuski život, put časti!

NOĆ U PAKLU Progutao sam golem gutljaj otrova. - Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! - Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisno. Požuri, đavole! Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne? Plemenite ambicije! I to je još život! - Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto nevinašce! - Pakao ne može da napadne pagane. - To je još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje. Hoću zločin, brzo, neka pad-nem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona. Ćuti, ali ćuti!... Sramno je to prebacivanje ovde: Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta!... Dosta s tim zabludama što mi ih šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom muzikom. - Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman sam za savršenstvo... Oholost. - Koža na mojoj glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama, mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest... Đavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device!... Užasava me moja glupost. A tamo dole, zar nisu sve to čestite duše, koje mi žele dobro... Dođite... Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne čuju, to su aveti. Uz to, niko nikad ni ne misli na drugoga. Neka se ne približuju. Ja mirišem na izgoretinu, bez sumnje. Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo škrti kao more. Ah! gle! časovnik života upravo se zaustavio. Ja više nisam na svetu. - Bogoslovlje je zaista ozbiljno, pakao je sigurno dole - a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu. 97

Koliko u pažnji polja ima zluradosti... Satana, Nečastivi , trči sa divljim semenkama... Isus ide 98

preko purpurnih kupina, ne savijajući ih... Isus je hodao po razljućenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i smeđih vitica, uz bok smaragdnog vala... Ja ću skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama. Slušajte!... Ja posedujem sve darovitosti! - Ovde nema nikoga i nekog ima: ne bih hteo da rasipam svoje blago. - Da li neko želi crnačke pesme, ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim u 99

potragu za prstenom? Želi li neko? Praviću zlato, lekove. Poverite se, dakle, meni; vera daje olakšanje, vodi, isceljuje. Dođite svi - čak i mala deca - da

vas utešim, da se za vas raspe naše srce - čudesno srce! - Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da bih bio srećan. - I mislimo na sebe. Ja zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreću da ne patim više. Moj život je bio samo slatka ludost, to treba žaliti. Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo. Zaista, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo opipa je iščezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonijo, moja vrbova šumo! Večeri, jutra, noći, dani... što sam umoran! Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost - i pakao milovanja; koncert paklova. Umirem od umora. To je grob, ja odlazim k crvima, o užase nad užasima! Satano, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarolijama. Ja tražim. Ja tražim! udarac vila, kaplju plamena. Ah! opet se popeti u život! Ošinuti očima naše nakaznosti. I onaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutnost sveta! Bože moj, smiluj se, sakrij me, držim se suviše loše! - Ja i jesam i nisam sakriven. To je plamen koji se propinje sa svojim osuđenikom.

BUNILA

I LUDA DEVICA PAKLENSKI SUPRUG 100

Saslušajmo ispovest jednog saputnika u paklu: “O božanski Supruže, moj Gospode, ne odbijte ispovest najtužnije od vaših službenica. Ja sam izgubljena. Ja sam opijena. Ja sam nečista. Kakav je ovo život! Oprostite, božanski Gospode, oprostite! Ah! oprostite. Koliko suza! I koliko će suza biti još docnije, nadam se! Docnije ću upoznati božanskog Supruga! Rodila sam se pokorna Njemu. Drugi sad može da me bije! Sada sam na dnu sveta! O moje prijateljice!... ne, ne moje prijateljice... Nikada buncanja ni slične muke... Baš je to glupo! Ah, ja patim, vičem. Zaista patim. Međutim, sve mi je dopušteno, sad kad sam pod teretom prezira čak i onih duša koje su najdostojnije prezrenja. Iznesimo, najzad, tu ispovest, iako ću je ponoviti još dvadeset puta - ne manje sumornu, ne manje beznačajnu! 101

Ja sam robinja paklenog supruga, onoga koji je zaveo lude device. To je zaista taj zloduh. To nije avetinja, to nije sablast. Ali mene, mene lišenu mudrosti, osuđenu, mrtvu za svet - mene neće ubiti! - Kako da vam ga opišem! Ja čak više ne znam ni da govorim. U žalosti sam, plačem, bojim se. Malo svežine, Gospode, preklinjem vas, zaista vas preklinjem! Udovica sam... - Bila sam udovica... - zaista, nekad sam bila vrlo ozbiljna, i nisam se rodila da bih postala kostur!... - On je bio skoro dete... Zavela me njegova tajanstvena tankoćutnost. Da bih njega pratila, zaboravila sam sve svoje ljudske dužnosti. Kakav je ovo život! Pravi život je odsutan. Mi nismo na svetu. Ja idem kuda ide on, tako se mora. A on često plane na mene, na mene, ubogu dušu. Demon! - to je Demon, znate, to nije čovek. On kaže: ‘Ja ne volim žene. Ljubav treba ponovo pronaći, to se zna. One su sposobne samo da žele osiguran položaj. A kad ga osiguraju, odstrane srce i lepotu: ostane samo hladni prezir, hrana današnjeg braka. Ili pak vidim neke naizgled srećne žene od kojih bih ja mogao napraviti dobre drugarice, ali njih najpre progutaju prostaci osetljivi poput lomača...’ Slušam ga kako pretvara bestidnost u slavu, okrutnost u čaroliju. ‘Ja sam od daleke rase; moji očevi su bili Skandinavci: bušili su sebi bedra, pili svoju krv. - Izbošću čitavo svoje telo, tetoviraću se, hoću da postanem ružan kao Mongol: videćeš, urlikaću po ulicama. Hoću da pomahnitam od jarosti. Nikada mi ne pokazuj nakit, puzio bih i uvijao se na ćilimu. Hoću da svekoliko moje bogatstvo bude poprskano krvlju. Nikada neću raditi...’ Mnogih noći, kad bi me njegov zloduh ščepao, mi bismo se valjali, ja sam se borila s njim! - Često u noći on bi se pijan smestio na ulici ili u nekoj kući, da me smrtonosno prestravi. - ‘Zaista će mi odrubiti glavu; to će biti ogavno.’ Oh ti dani kad on želi da hoda sa izgledom zločinca! Ponekad bi nekom vrstom razneženog žargona govorio o smrti koja pobuđuje kajanje, o

nesrećnicima koji zacelo postoje, o mučnom dirindženju, o odlascima koji razdiru srca. U ćumezima, gde smo se opijali, on bi plakao posmatrajući one što su nas okružavali, stoku bede. Pridizao je pijance po crnim ulicama. Za malu decu imao je sažaljenje zle majke. - Odlazio bi, umiljat kao devojčica na času veronauke. - Pravio se da se razume u sve, u trgovinu, umetnost, medicinu. Ja sam ga pratila, jer tako se mora! Videla bih ceo dekor kojim bi se on u duhu okružio; odela, sukna, nameštaj: ja sam mu pružala oruđe, jedan drugi lik. Sve što ga se ticalo videla sam upravo onako kako je on to za sebe smišljao. Kad bi mi se činilo da mu se duh olenio, pratila sam ga daleko u čudnim i zamršenim poduhvatima, dobrim ili lošim: bila sam sigurna da neću nikada ući u njegov svet. Pored njegovog dragog zaspalog tela probdela sam mnogo noćnih sati nastojeći da shvatim zašto toliko želi da se izvuče iz stvarnosti. Nikad nijedan čovek nije imao sličnu želju. Shvatila sam - ne bojeći se za njega - da je mogao postati ozbiljna opasnost u društvu. - On možda zna neke tajne kako da se promeni život? Ne, on to samo traži, odgovarala sam sama sebi. Ukratko, njegova je milosrdnost začarana, a ja sam njena zarobljenica. Nijedna druga duša ne bi imala toliko snage - snage očaja! - da nju podnosi -zato da bi je on štitio i voleo. Uostalom, ja ga nisam zamišljala s nekom drugom dušom; vidimo svog anđela, nikada tuđeg - verujem. Bila sam u njegovoj duši kao u nekom dvorcu koji su ispraznili da ne vide neku osobu tako malo plemenitu kao što ste vi: to je sve. Avaj, zaista sam zavisila od njega. Ali šta je on hteo s mojim mutnim i kukavnim opstankom? Čak i da me nije ubijao, nije me činio ni boljom. Žalosno ogorčena, rekla bih mu ponekad: ‘Razumem te.’ On bi slegnuo ramenima. I tako, pošto se moj jad neprestano obnavljao i pošto sam i u sopstvenim očima sve više bila zabludela - kao i u svim očima koje bi htele na meni da se zadrže, da nisam bila zauvek osuđena na zaborav svih! - postajala sam sve gladnija njegove dobrote. S njegovim poljupcima i s njegovim prijateljskim zagrljajima to je zaista bilo nebo, mračno nebo u koje sam ulazila i u kojemu sam želela da budem ostavljena, jadna, gluha, nema, slepa. Počela sam već da se navikavam na to. Videla sam nas dvoje kao dva dobra deteta kojima je dozvoljeno da se šeću kroz Raj tuge. Mi smo se slagali. Veoma ganuti, radili smo zajedno. Ali posle prodirnog milovanja, on bi rekao: ‘Kad ja više ne budem tu, kako će ti izgledati smešno to što si doživela. Kad se tvoj vrat ne bude više oslanjao na moju ruku, kad ne budeš imala moje srce da se na njemu odmoriš, ni moje usne na svojim očima. Jer jednog će dana biti potrebno da odem, veoma daleko. A treba da u tome pomognem i drugima; to je moja dužnost. Makar to i ne bilo naročito prijatno... draga dušo...’ Istoga trenutka predosetila bih kako ću postati plen vrtoglavice, kad on ode, kako ću se srušiti u najužasniju tamu: u smrt. Izmamila bih mu obećanje da me neće napustiti. Dvadeset puta mi je dao to ljubavničko obećanje. Bilo je to isprazno kao i kad sam ja njemu govorila: ‘Razumem te.’ Ah! Nikad nisam bila ljubomorna na njega. Ja verujem da me on neće napustiti. Šta će biti s 102

nama? On nije od onih što znaju neko znanje i nikad neće raditi. Hoće da živi kao mesečar. Zar će mu samo njegova dobrota i milosrdnost dati pravo u stvarnome svetu? Ponekad zaboravim na žalosno stanje u koje sam dospela; on će me učiniti snažnom, mi ćemo putovati, lovićemo u pustinjama, spavaćemo na pločnicima nepoznatih gradova, bez briga, bez nevolja. Ili ću se probuditi pošto se zahvaljujući njegovoj čarobnoj moći - promene zakoni i običaji, a svet, ostajući isti, prepustiće me mojim željama, radostima, bezbrižnostima. Oh! hoćeš li mi dati pustolovni život iz dečjih knjiga kao nagradu za sve što sam pretrpela? On to ne može. Ja ne znam njegov ideal. On mi je rekao da zna za žaljenja i nade: to ne mora mene da se tiče. Govori li on s Bogom? Možda bi trebalo da se obratim Bogu. Nalazim se u najdubljem ponoru i ne znam više ni da se molim. Kada bi mi on objasnio svoje žalosti, da li bih bila kadra da ih razumem bolje nego njegova

ismevanja? On me napada, provodi čitave sate nastojeći da me posrami zbog svega što me je moglo ganuti na svetu, i razljuti se ako plačem. - Vidiš li onog otmenog mladića što ulazi u lepu i spokojnu kuću: on se zove Dival, Difur, 103

Arman, Moris, ko zna kako! Jedna se žena žrtvovala da voli tog zlog glupaka: umrla je, i sad je sigurno svetica na nebu. Ti ćeš skriviti moju smrt kao što je on skrivio njenu. To je udes nas milosrdnih duša... - Avaj! bilo je dana kad su mu se svi delatni ljudi pričinjavali igračkama grotesknih bunila: on bi se dugo, jezivo smejao. - Zatim bi opet počeo da se ponaša kao mlada majka, kao voljena sestra. Kad bi bio manje divalj, mi bismo bili spaseni! Ali i sama njegova blagost je smrtonosna. Ja sam mu pokorna. - Ah! ja sam luda! Možda će on jednog dana čudesno iščeznuti: ali ja treba da doznam hoće li se popeti na neko nebo, da bar malo vidim vaznesenje svog dragog prijatelja!” Smešne li zajednice!

BUNILA II 104

ALHEMIJA REČI

Sebi. Istorija jednog od mojih ludila. Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i modeme poezije. Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove. Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije. Pronašao sam boju samoglasnika! - A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. - Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i - putem nesvesnih ritmova - polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe. To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice. Daleko od ptica, seljanki i stada, Klečeći u vresu ovom, šta sam pio U leskovom nežnom gaju što me krio, U mlako popodne kojim magla vlada? Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi, - Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba! – Iz tikve žute, kad oko ne nalazi Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba. Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti. - Bura zbrisa nebo. A u isto veče Šumski potok peskom nevinim poteče, Božji vetar poče bare ledom biti. Plačuć’, videh zlato - i ne mogoh piti.

U četiri zorom, leti, San ljubavni još se sanja. Miris noćnog svetkovanja

Kroz šumarak leti. A na silnom radilištu Sunce Hesperida teče, Za mišice posla ištu Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno Oplatu nam divnu kroje Gde će grad da slika svoje Nebo lažno. Za Radnike - podanike Vavilonskog kralja - sini, Zvezdo jutra! Ljubavnike Pusti njinoj svetkovini. O ti, Kraljice Pastira, Daj rakije onom što raditi mora! Daj mu snazi mnogo mira Pre kupanja sred podnevnog mora. Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči. Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom. Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči! Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja - gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva! Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama: PESMA S NAJVIŠE KULE Nek nam stigne, nek nas skoli Ono vreme što se voli. Toliko sam strpljiv bio Da me hvata zaborav. Strah mi se na nebo skrio,

A bol mi je nest’o sav. I bolesna žeđ se stvori Da mi mrakom žile mori. Nek nam stigne, nek nas skoli Ono vreme što se voli. K’o livada koja šalje, Prepuštena zaboravu, Sve bujnije i sve dalje Miris, korov, cvetnu travu, Dok prljavi oblak muha Divlje zuji iz vazduha. Nek nam stigne, nek nas skoli Ono vreme što se voli. Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlačena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena. “Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina...” Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti! GLAD Kad bih nešto jesti hteo, Zemlju bih i kamen jeo. Vazduhom se odabranim, Stenom, gvožđem, ugljem hranim. Menjaj, gladi! Travu zvuka Malo pasi. Otrov ladoleža, lukav, Nek te gasi. Jedi šljunak što se sitni, Stare crkve kamen sivi, Oblutke što ih potop širi,

Hleb sejan po sivoj njivi!

Vuk urlaše ispod krošnje I pljuvaše perje lepo Od obroka svog kokošjeg. Isti jad je mene ščep’o. Čeka zelen, zrelo voće Kad će berbe doći dani. Ali pauk drugo hoće, Ljubičicom on se hrani. O nek zaspim kao žrtva Salomonovog oltara! Nek sa noža krv mi mrtva Sa Kedronom smešu stvara! Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz: Opet je sa nama. Ko to? Večnost: more U kom vatre gore Sunčanoga plama. Moja večna dušo, Zavet svoj ostvari I u noći pustoj I danu što žari. Spona ljudskih mnjenja I oduševljenja Tu za tebe nema! I ti letiš prema. - Tu gine uzdanje, Orietur pada. Strpljenje i znanje, Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice! Svetlost žeravice Od satenskog žara Svu dužnost nam stvara. Opet je sa nama. Ko to? Večnost: more U kom vatre gore Sunčanoga plama. Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozga. Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. - Tako sam voleo jednu svinju. Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila - ludila zbog kojeg se biva zatvaran - mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem. Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem 105

punim opasnosti do granica sveta i Himerije , domovine mraka i vihora. Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj je život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti. Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla - ad matutinum, pri 106

Christus venit,

- u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna, Koja je duša nepogrešna? Ja svrših magijski nauk sreće Kojoj uteći niko neće. Neka joj svako pozdrav kliče Kad galski pevac kukuriče. Ah! pa ja nemam ni želja više: Meni se samo sreća piše. Taj urok napore mi ruši,

Caruje u mom telu, duši... O zamkovi, o doba prešna! Kad pobegne mi ona, tada, Avaj! i smrt će da me svlada. O zamkovi, o doba prešna! 107

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

NEMOGUĆE Ah! taj život moga detinjstva, velika cesta kroz sva vremena, natprirodno trezven, nesebičniji nego najbolji od prosjaka, ponosan što nema ni zavičaja, ni prijatelja, kakva je glupost on bio. -1 ja to tek sad opažam! - Imao sam razloga da prezirem te dobričine koji ne propuštaju priliku za milovanje, nametnike čistote i zdravlja naših žena, danas kad se one tako malo slažu s nama. Sva moja prezrenja imala su razloga: jer ja sam u bekstvu! Ja sam u bekstvu! Objasniću to. Još juče, ja sam uzdisao: “Nebo! zar nas nema dovoljno osuđenih na ovom svetu! Toliko sam već vremena proveo u njihovoj družini! Sve ih poznajem. Mi smo se uvek prepoznavali; postali smo odvratni jedan drugom. Milosrđe nam je nepoznato. Ali mi smo učtivi, naši odnosi sa svetom sasvim su kako treba.” Je li to čudno? Svet! trgovci, naivčine! - Mi nismo obeščašćeni. - Ali kako bi nas primili izabrani-ci? Međutim, ima čangrizavaca i likovalaca, lažnih izabranika, budući da su nama potrebne smelost i poniznost da bismo im prišli. To su jedini izabranici. Takvi ne blagosiljaju! Pošto sam opet našao dve pare razuma - to je tako prolazno! -vidim da moje neprilike potiču otuda što nisam na vreme shvatio da se nalazimo na Zapadu. Baruštine Zapada! Ne, ja ne smatram svetlost izopačenom, oblik iznemoglim, pokret zabludelim... Pa u redu! Eto kako moj duh hoće da po svaku cenu prođe kroz sav onaj okrutni razvoj kroz koji je duh prolazio od konca Istočnog sveta... Moj duh to želi! ...Moje dve pare razuma su dokrajčene! - Duh vlada, i on hoće da ja budem na Zapadu. Trebalo bi ga ućutkati, da bih mogao zaključiti kako sam hteo. Poslao sam dođavola palme mučenika, zračenje umetnosti, ponos pronalazača, revnost kradljivaca; vračao sam se Istoku, iskonskoj i večnoj mudrosti. - Čini se da je to san grube lenosti! Međutim, nisam pomišljao na zadovoljstvo od bekstva iz modernih patnji. Nisam imao u vidu polutansku mudrost Kurana. Ali, zar nije istinsko mučenje to što počev od hrišćanstva, te obznane nauke, čovek igra sebe, dokazuje očevidnosti, nadima se od zadovoljstva ponavljajući te dokaze, i samo kroz to živi? Prefinjeno, glupo mučenje; izvor mojih duhovnih zastranjivanja. Priroda bi možda mogla da se dosađuje! Gosp. Ćifta rodio se kad i Hrist. Zar to nije zato što gajimo maglu! Mi jedemo groznicu s našim vodnjikavim povrćem. A pijančenje! A duvan! A neznanje! A pobožnosti! - Je li to sve dovoljno daleko od mudre misli Istoka, prvo-bitne domovine? Čemu modemi svet, ako ljudi pronalaze takve otrove! Crkveni ljudi će reći: Razumemo. Ali vi govorite o Zemaljskom raju. U istoriji istočnjačkih naroda nema ničega za vas. - Tako je; mislio sam na Zemaljski raj! Kao da za moj san nešto znači ta čistota starodrevnih rasa! A filosofi: svet nema starosti. Čovečanstvo se jednostavno seli. Vi ste na Zapadu, ali slobodno vam je da živite na vašem Istoku, pa neka bude i star koliko vam je potrebno - i da tu lepo živite. Ne dopustite da budete poraženi. - Filosofi, vi pripadate vašem Zapadu. Moj duše, budi oprezan. Ne rešavaj se na prenagljena ozdravljenja. Vežbaj se. - Ah! nauka ne ide dovoljno brzo za nas! - Ali ja opažam da moj duh spava.

Kad bi od ovog trenutka on bio uvek budan, mi bismo uskoro došli do istine, koja nas možda okružuje sa svojim anđelima što plaču!... Da je on bio budan do ovog časa, ja ne bih popustio ubistvenim nagoni-ma, u nekom prastarom dobu!... - Da je on uvek bio budan, sada bih plovio u mudrosti!... O čistoto! čistoto! Ovaj trenutak budnosti predočio mi je viziju čistote! - Duhom se stiže k Bogu! Nesreća što srce para!

BLESAK Ljudski rad! To je eksplozija koja s vremena na vreme obasja moj ponor. 108

“Ništa nije taština ; prihvatite se nauke i napred!” viče modemi Propovednik, to jest Svako. A međutim, leševi hulja i lenština padaju na tuđa srca... Ah! brzo, malo brže; tamo dole, s druge strane noći, one buduće, večne nagrade... da li ćemo im izmaći?... - Šta ja tu mogu? Rad poznajem, a nauka je prespora. Da molitva galopira i da svetlost grmi... to ja dobro vidim. To je suviše jednostavno, a previše je vruće; moći će se i bez mene. Ja imam svoju dužnost, ponosiću se njome kao i mnogi drugi, ostavljajući je na stranu. Moj život je istrošen. Napred! pretvarajmo se, dangubimo, o žalosti! I postojaćemo zabavljajući se, sanjajući čudovišne ljubavi i neverovatne svetove, žaleći se i prepirući se s prividnostima sveta, 109

lakrdijaš, prosjak, umetnik, lopov - sveštenik! Na mom bolničkom krevetu zapahnuo me tako silan miris tamjana; čuvar svetih mirisa, ispovednik, mučenik... Prepoznajem tu prljavo vaspitanje mog detinjstva. Pa šta! Preći svojih dvadeset godina, kad i drugi prelaze svojih dvadeset godina... Ne! ne! ja se sad bunim protiv smrti! Rad izgleda previše lak mom ponosu: za svet bi moja izdaja bila prekratko mučenje. U poslednjem trenutku napao bih nalevo, nadesno... Tada - oh! - draga jadna dušo, zar ne bi večnost bila izgubljena za nas!

JUTRO Nisam li jednom imao jednu ljupku, junačku, basnoslovnu mladost, koju bi trebalo ispisati po zlatnim listovima - previše bi to bilo sreće! Kojim sam zločinom, kojom greškom zaslužio svoju današnju slabost? Vi koji tvrdite da životinje jecaju od žalosti, da bolesnici očajavaju, da mrtvi ružno sanjaju, potrudite se da ispričate moj pad i moje spavanje. Ja ne mogu da se izrazim bolje nego što to 110

čini prosjak svojim neprekidnim Očenašima i Zdravomarijama. Ja više ne znam da govorim! Međutim, danas verujem da sam završio izveštaj o mom paklu. To je zaista bio pakao; starinski, 111

onaj čija je vrata otvorio sin čovečji . Dižući se iz iste pustinje, u istoj noći, uvek se pogled mojih umornih očiju budi na srebrnoj zvezdi, uvek, a da se pri tom ne ganu Kraljevi života, tri mudraca, srce, duša, duh. Kad ćemo poći s onu stranu žala i planina, da pozdravimo rođenje novog rada, novu mudrost, bekstvo tirana i demona, kraj praznoverja, i da se poklonimo - prvi! - Božiću na zemlji! Pesma nebesa, pokret naroda! Robovi, ne proklinjimo život.

112

ZBOGOM

Već jesen! - Ali zašto žaliti za večnim suncem, kad smo zauzeti otkrivanjem božanske svetlosti daleko od ljudi koji umiru po godišnjim dobima. Jesen. Naš čamac, uzdignut u nepomične magle, skreće ka luci bede, ka ogromnom gradu čije je nebo umrljano ognjem i blatom. Ah! gnjili dronjci, hleb namočen kišom, pijanstvo, hiljade ljubavi koje su me raspele! Ono, dakle, neće da prestane, to ždrelo što vlada hiljadama duša i mrtvih tela kojima će biti suđeno! Ja opet vidim sebe s kožom izjedenom od blata i kuge, kako, s kosom i pazusima punim crva i s još krupnijim crvima u srcu, ležim ispružen među neznancima bez dobi, bez osećaja... Tu sam mogao umreti... Užasno priviđenje! Ja se gnušam bede. I bojim se zime, jer je to doba udobnosti! - Ponekad vidim na nebu beskrajna žala prekrivena belim narodima koji se raduju. Velika zlatna lađa maše iznad mene šarenim zastavama na jutarnjem povetarcu. Ja sam stvorio sve svetkovine, sva slavlja, sve drame. Pokušao sam da pronađem nove cvetove, nove zvezde, nove puti, nove jezike. Verovao sam da stičem natprirodnu moć. I eto, moram da sahranim svoju maštu i svoje uspomene! Divna jedna slava umetnika i pripovedača uništena je! Ja! ja koji sam se proglasio žrecom ili anđelom, oslobođenim svakog morala, ja sam vraćen na zemlju da tražim neku dužnost, da prigrlim hrapavu stvarnost! Seljak! Da li sam obmanut? Da li je milosrdnost, za mene, sestra smrti? Ali nigde nijedne prijateljske ruke! A gde ću crpsti pomoć? Da, novi čas je u najmanju ruku veoma strog. Jer ja mogu reći da mi je pobeda obezbeđena; škrgut zuba, zviždanje plamena, kužni uzdasi postaju umereni. Iščezavaju sve prljave uspomene. Gube se moja poslednja žaljenja - ljubomore zbog prosjaka, razbojnika, prijatelja smrti, zaostalih ljudi svake vrste. -Osuđenici, kad bih se ja osvetio! Treba biti apsolutno moderan. Samo bez himni; treba držati korak. Okrutna noći! Osušena krv isparava se na mom licu, a ja iza 113

sebe nemam ništa osim ovog užasnog stabalca !... Duhovna borba isto je tako surova kao bitka ljudi; ali zadovoljstvo viđenja pravde pripada samo Bogu. Međutim, to je bdenje. Primimo u sebe sve pritoke snage i stvarne nežnosti. I u zoru, naoružani žarkim strpljenjem, ući ćemo u sjajne gradove. Šta sam govorio o prijateljskoj ruci! Lepa je to prednost što mogu da se smejem starim lažnim ljubavima i da kaznim sramotom te lažljive parove. - Video sam pakao žena tamo dole; - pa će mi biti na volju da posedujem istinu u jednoj duši i u jednom telu. Aprila-avgusta 1873.

ILUMINACIJE

114

POSLE POTOPA Tek što se ideja o Potopu staložila, Jedan zec se zaustavi u grahorici i među zanjihanim zvončićima i kroz paučinu izreče svoju molitvu dugi. Oh! drago kamenje što se krilo, - cveće što je već gledalo. Na dugoj prljavoj ulici digoše se mesarske tezge, a čamci behu povučeni ka moru što se u visini slojevito prostiralo kao na bakrorezima. Krv poteče, kod Plavobradog, - u klanicama, - u cirkusima, gde prozori pobledeše od božjeg pečata. Krv i mleko potekoše. Dabrovi stadoše zidati. Iz “džezvi”, u kafanama, podiže se para. U velikoj staklenoj kući, još uvek mokroj, deca u crnini pogledaše čudesne slike. Jedna vrata lupnuše, - i, na trgu seoceta, dete napravi okret rukama, shvaćeno od vetrokaza i od petlova sa svih zvonika, pod blistavom sugradicom. Gospođa *** namesti klavir na Alpama. Misa i prve pričesti behu svetkovane na sto hiljada oltara katedrale. Krenuše karavani. I Splendid-Hotel bi podignut u haosu leda i polarne noći. Nakon toga, mesec je čuo šakale kako cvile po pustinjama majčine dušice, - i ekloge u nanulama 115

kako grokću kroz voćnjake. Zatim, u staroj šumi, ljubičastoj i raspupeloj, Euharis mi reče da je to proleće. Izviri, jezerce, - Peno, valjaj se po mostu i iznad šuma, - crna sukna i orgulje, - munje i grmljavine, - penjite se i valjajte se; Vode i tuge, rastite i opet dižite Potope. Jer otkad su oni presahli, - o zakopani dragulji, o rastvoreno cveće! - zavladala je čama! a Kraljica, ta Veštica što pali svoju žeravicu u zemljanom loncu, nikad neće hteti da nam ispriča ono što ona zna, a što mi ne znamo.

DETINJSTVO I Taj idol, crnook i plavokos, bez predaka i dvora, plemenitiji nego basna, porekla je meksikanskog i flamanskog; njegov posed, obesno plavetnilo i zelenilo, prostire se po žalima koja su od talasa bez lađa nazvana imenima što su divlje grčka, slovenska, keltska. Na ivici šume - snovidno cveće zvoni, pršti, sjaji, - devojka s usnom od narandže, kolena prekrštenih u bistrom potopu što izvire iz livada, nagota koju zasenjuju, opasuju i oblače duga, bilnstvo, more. Dame što se vrte po terasama kraj mora, devojčice i ispolinke, ponosite crnkinje u bakarnozelenoj mahovini, nakiti što stoje uspravno na tlu gojaznom od gajeva i okopnelih vrtića, mlade majke i velike sestre s pogledima punim hodočašća, sultanije, kneginje tiranskog držanja i tiranske nošnje, male strankinje i ljupko nesrećne osobe. Kakva čama, trenutak “dragog tela” i “dragog srca”. II To je ona, mala pokojnica, iza ružičnjaka. - Mlada preminula mama silazi niza stepenice. Rođakove karuce viču na pesku. - Mali brat (on je u Indiji!) tamo, ispred sunčevog zalaska, na livadi karanfila. - Starci koje su uspravne zakopali u zidinu od šeboja. Roj zlatnih listova okružuje kuću generala. Oni su na jugu. - Ide se crvenim putem da bi se stiglo u praznu krčmu. Zamak je na prodaju: prozorski kapci su skinuti. - Župnik mora da je odneo ključ crkve. - Kućice stražara oko parka su nenastanjene. Plotovi su tako visoki da se vide samo šumni vrhovi. Uostalom, unutra nema ništa da se vidi. Livade se opet penju u zaseoke bez petlova, bez nakovanja. Ustava je dignuta. O križni putevi i pustinjski mlinovi, ostrvlje i plašće! Čarobno cveće je zujalo. Padine su ga njihale. Basnoslovno otmene životinje išle su tamo-amo. Oblačine su se gomilale na pučini stvorenoj od večnosti toplih suza. III U šumi ima jedna ptica, njena pesma vas zaustavlja i čini da crvenite. Ima jedan časovnik koji ne otkucava. Ima jedna jama sa gnezdom belih životinja. Ima jedna katedrala što se spušta i jedno jezero što se penje. Ima jedan šumarak gde su napuštene male kočije, koje ponekad jureći silaze niza stazu, okićene trakama. Ima jedna družina malih prerušenih glumaca, opažena na putu kroz ivicu šume. Ima najzad, kada ste gladni ili žedni, neko ko vas tera.

IV

Ja sam svetac, u molitvi na terasi, - kao što bezazlene životinje pasu sve do mora Palestine. Ja sam učenjak u tamnom naslonjaču. Granje i kiša bacaju se na prozor biblioteke. Ja sam pešak na velikom drumu kroz patuljaste šume; huka brana pokriva moje korake. Dugo mi je pred očima melanholična zlatna ceđ smiraja. Bio bih zaista dete ostavljeno na molu koji se otisnuo na debelo more, mali sluga što ide duž drvoreda dotičući nebo čelom. Staze su hrapave. Brežuljci se pokrivaju grmljem žutilovke.. Vazduh je nepomičan. Kako su daleko ptice i izvori! Do čega dopreti, ako ne do kraja sveta, ovim napredovanjem? V

Neka mi najzad iznajme taj grob, izbeljen krečom, sa linijama od cementa u reljefu - veoma daleko pod zemljom. Nalakćujem se na sto, lampa vrlo živo obasjava te novine koje ja poput idiota opet pročitavam, te sasvim beskorisne knjige. U ogromnoj visini iznad moje podzemne dvorane - kuće se usađuju, tmine se skupljaju. Glib je crven ili cm. Čudovišni grade, beskonačna noći! Manje visoko su kanali s nečistoćom. Sa strana - ništa osim gustine globusa. Možda ponori plavetnila, zdenci plamena. To su možda one površine gde se susreću meseci i komete, mora i bajke. U časovima gorčine dočaravam sebi safirne i metalne kugle. Ja sam gospodar tišine. Zašto bi priviđenje podrumskog okna izbledelo u uglu svoda?

116

PRIČA

Nekom Knezu beše grdno dojadilo da se uvek bavi samo usavršavanjem otrcane plemenitosti. Predviđao je začuđujuće prevrate u ljubavi, i sumnjičio svoje žene da mogu dati i više od one podatnosti ukrašene podnebljem i raskošju. Hteo je da upozna istinu i trenutak bitne želje i bitnog zadovoljenja. Bilo to zastranjenje od pobožnosti ili ne, on je tako hteo. Barem je imao dosta veliku ljudsku moć. Sve žene koje ga poznavahu behu umorene. Kakvo je to bilo haranje u vrtu lepote! Pod sabljom, one ga blagosloviše. On ne zatraži nove. - Žene se ponovo pojaviše. Posle lova ili pijanke, on pobi sve koji su ga pratili. - Svi su ga pratili. On nađe zabavu u klanju ukrasnih životinja. Dvorce predade požaru. Obarao se na ljude i sekao ih na komade. - Gomila, zlatni krovovi, lepe životinje, sve je to i dalje postojalo. Može li se do ekstaze doći uništavanjem, podmladiti se okrutnošću! Narod nije roptao. Niko nije pokušao da mu protivreči. Jedne večeri on je ponosno jahao. Pojavi se jedan Genij, neopisive, čak zazorne lepote. Iz njegovog izraza i iz njegovog držanja proizlazilo je obećanje ljubavi mnogostruke i složene! sreće neizrecive, čak nepodnošljive! Knez i Genij verovatno uništiše sebe u suštinskom zdravlju. A kako bi i mogli da ne umru od njega? Umrli su, dakle, zajedno. Ali taj Knez je preminuo u svome dvorcu, u godinama uobičajenim za to. Knez je bio Genij. Genij je bio Knez. Znalačka muzika nedostaje našoj želji.

PARADA Vrlo postojana spadala. Više njih je iskorišćavalo vaše svetove. Oslobođeni potreba, i ne mnogo primorani da stave u pokret svoje sjajne sposobnosti i svoje poznavanje vaših savesti. Kako su to zreli ljudi! Njihove oči, tupe kao letnja noć, crvene i crne, trobojne, od čelika su posutog zlatnim zvezdama; izraz im je izobličen, olovan, izbledeo, spečen, glas im je vragolasto promukao! Imaju svirepo držanje onih što se kinđure krpama! - Među njima je nekoliko mladih - kako bi oni gledali Heruvima? - koji raspolažu strašnim glasovima i nekim opasnim sredstvima. Šalju ih da s leđa hvataju u gradu, napirlitani s odvratnom raskošju. O najžešći raju pomamnog kreveljenja! Nema poređenja s vašim Fakirima i sa ostalim scenskim lakrdijama. U kostimima na brzinu sklepanim s ukusom ružnog sna, oni izvode žalopojke i glume tragedije o razbojnicima, ili o duhovitim polubogovima, kakvi nikad ne behu istorija ni religije. Kinezi, Hotentoti, Cigani, bedaci, hijene, Molosi, stari maloumnici, kobni zlodusi, oni mešaju narodske, materinske postupke sa bestijalnim stavovima i nežnostima. Oni bi da prikazuju nove komade i da pevaju pesme “valjanih devojaka”. Majstori opsenari, oni preobražavaju mesto i osobe i pribegavaju magnetskom dejstvu igrokaza. Oči plamte, krv peva, kosti se šire, teku suze i tanke crvene pruge. Njihovo ruganje ili užas koji oni šire traju minutu, ili cele mesece. Jedino ja imam ključ te divlje parade.

ANTIČKA Ljupki sine Pana! Uokrug tvoga čela, ovenčanog cvetićima i bobicama, miču se dragocene kugle, tvoje oči. Umrljani smeđim talogom, tvoji obrazi postaju šuplji. Očnjaci ti blistaju. Prsa ti liče na citru, zvon odjekuje u tim plavo omaljavelim rukama. Tvoje srce kuca u toj utrobi gde spava dvostruki pol. Šetaj se u noći, blago pokrećući to bedro, to drugo bedro i tu nogu sleva.

117

BEING BEAUTEOUS

Pred nekim snegom jedno Biće Lepote, visoka stasa. Smrtonosno fijukanje i krugovi gluhe muzike čine da se to obožavano telo širi, raste i drhti poput aveti; na divnoj puti rastvaraju se skerletne i crne rane. Čiste boje života igraju, tamne i oslobađaju se oko Priviđenja, na radilištu. I drhtaji se dižu i tutnje, i dok pomamnu slast tih dojmova opterećuju promukla muzika i smrtonosno fijukanje koje svet, daleko iza nas, upravlja na našu prelepu majku, - ona uzmiče, ona se uspravlja. Oh! naše su kosti odevene u novo zaljubljeno telo. *** O pepeljavo lice, kosmati štite, kristalne ruke! Tope, na koji moram da se sunovratim kroz metež drveća i lakog vazduha!

ŽIVOTI I O nedogledni putevi svete zemlje, terase hrama! Šta su učinili sa bramanom koji mi je objasnio Poslovice?

118

Ja čak još vidim i starice od tada, iz onih strana! Sećam se srebrnih i sunčanih časova 119

oko reka, ruke polja na mome ramenu i naših milovanja kad smo stajali u ravnicama začinjenim biberom. - Uzlet grimiznih golubova grmi oko moje misli. - Prognan ovamo, imao sam pozornicu za igranje dramskih remek-dela iz svih književnosti. Mogao bih vam pokazati neviđena bogatstva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću koja čeka vas? II Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištava, i nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog moga starog udela u božanskoj veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemim, - očekujem da ću postati veoma zao luđak. III U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju. U jednom podrumu naučio sam istoriju. Na nekoj noćnoj svečanosti u jednom severnom gradu sreo sam sve žene nekadašnjih slikara. U nekom starom pariskom pasažu poučili su me iz klasičnih nauka. U nekom veličanstvenom stanu okruženom celim Istokom ostvario sam ogromno delo i izveo svoje slavno povlačenje. Promućkao sam svoju krv. Razrešen svoje dužnosti. Više ne treba čak ni misliti na to. Nalazim se stvarno s one strane groba, i okanite se punomoćja.

ODLAZAK Dosta viđenog. Vizija se susretala u svim napevima. Dosta imanog. Žagor gradova, uveče, i u suncu, i uvek. Dosta spoznatog. Prekretnice života. - O Žagori i Vizije! Odlazak u novo čuvstvo i u nov šum!

KRALJEVANJE Jednog lepog jutra, kod nekog veoma blagorodnog naroda, par gordih ljudi - muškarac i žena vikali su na javnom trgu: “Prijatelji moji, ja hoću da ona bude kraljica!” “Ja hoću da budem kraljica!” Ona je treptala i smejala se. On je govorio prijateljima o otkrovenju, o dokrajčenom iskušenju. Njih dvoje su gubili svest jedno pored drugog. Doista, oni kraljevahu celog jednog prepodneva, kad su se karminski zastori uzdigli preko kuća, i celog poslepodneva, kad se zaputiše ka palmovim vrtovima.

120

JEDNOM RAZLOGU

Udarac tvog prsta po bubnju oslobađa sve zvuke i započinje novu harmoniju. 121

Tvoj korak je uzdizanje novih ljudi i njihovo Pokret. Okreneš glavu: nova ljubav! Okreneš je nazad: nova ljubav! “Izmeni nam udele, prorešetaj nam nevolje, a pre svega vreme”, pevaju ti ova deca. Molbe ti se upućuju: “Uzdigni bilo kuda srž naših sudbina i naših želja.” Ti što si došao iz uvek i što ćeš poći u svuda.

PREPODNE PIJANSTVA O moje Dobro! O moje Lepo! Svirepa svirko od koje ne posrćem! Vilinsko mučilo! Hura za nečuveno delo i za čudesno telo, prvi put! To je započelo u detinjem smehu, to će i svršiti s njim. Taj će otrov ostati u našim žilama čak i onda kad se svirka izopači i mi budemo vraćeni nekadašnjem neskladu. Sada, mi koji smo tako dostojni ovih mučenja, usrdno pribirajmo to natčovečansko obećanje dato našem stvorenom telu i duši: to obećanje, to bezumlje! Otmenost, učenost, silovitost! Obećano nam je da će stablo dobra i zla biti zakopano u mraku, da će tiranske čestitosti biti prognane, kako bismo mogli dovesti našu prečistu ljubav. To je počelo s malo odvratnosti i to se svršava, 122

pošto nas nije moglo smesta obuzeti tom večnošću, - to se svršava metežom mirisa. Detinji smehu, suzdržljivosti robova, strogosti devica, užase ovdašnjih likova i predmeta, blagosloveni budite zbog uspomene na ovo bdenje. Počelo se potpunim prostaštvom, a evo gde se svršava s anđelima plamena i leda. Malo bdenje puno opijenosti, sveto si! makar samo i zbog maske kojom si nas podarilo. Mi te potvrđujemo, metodo! Ne zaboravljamo da si ti juče proslavilo svako od naših doba. Imamo vere u otrov. Mi znamo da žrtvujemo svoj život, - sav, svakog dana. 123

Evo stiže doba Asasina .

IZREKE Kada svet bude sveden na jednu jedinu crnu šumu za naša četiri začuđena oka, - na jedno žalo za dva verna deteta, - na jednu muzičku kuću za našu vedru naklonost, - ja ću vas pronaći. Bude li na ovom svetu jedan jedini starac, spokojan i lep, okružen “nečuvenom raskoši”, - evo me kraj Vaših nogu. Ostvarim li sva vaša sećanja, - budem li ona što zna da vas veže, - ja ću vas ugušiti.

Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? vrlo veseli, - ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli, šta da se čini s nama? Kitite se, igrajte, smejte se. Ja nikad neću moći da izbacim Ljubav kroz prozor.

-Drugarice moja, prosjakinjo, čudovišno dete! Kako ti je svejedno, te nesrećnice i te smicalice, i moje zabune. Drži se uz nas svojim nemogućim glasom, tim glasom! Jedinim utešiteljem ovog niskog očajanja.

*** Julsko popodne zastro oblacima. Ukus pepela lebdi u vazduhu, - miris drveta što znoji na ognjištu, namočeno cveće, - pustoš po šetalištima, - ledeno roskanje kanala po poljima – zašto se već ne počinje sa igračkama i tamjanom? *** Užad sam razapeo od zvonika do zvonika; vence od prozora do prozora; zlatne lance od zvezde do zvezde, i plešem. *** Visoko jezerce stalno isparava. Kakva to veštica nad belim zapadom iskrsava? Kakvo de ljubičasto lišće da se spusti? *** Dok javna dobra otiču u proslavama bratstva, u oblacima zvoni zvono od ružičastog plamena. *** Oživljujući prijatni miris tuša, cmi prah tiho kiši po mome bdenju. - Smanjujem plamen

svećnjaka, bacam se na krevet i - okrenut prema senci - vidim vas, kćeri moje! kraljice moje!

RADNICI O to toplo februarsko jutro. Nesnosno Jugo stiže da oživi besmislene uspomene nas ubogih, našu mladu bedu. 124

Henrika je imala pamučnu, smeđebelu kariranu suknju, koja mora da je bila nošena u prošlom veku, zatim kapu s trakama i svilenu maramu. To je zaista bilo žalosnije nego crnina. Prošetali smo malo po predgrađu. Vreme je bilo oblačno, a vetar s juga podsticao je sve ružne zadahe iz opustošenih vrtova i sa sparušenih livada. Moju ženu to kao da nije zamaralo koliko mene. U jednoj lokvi, koju je poplava od prošlog meseca ostavila na prilično visokom putu, ona mi pokaza majušne ribice. Grad, sa dimom i bukom svojih poslova, pratio nas je vrlo izdaleka po putevima. O drugi svete, naselje blagosloveno od neba i hladovine! Južni me vetar podsećao na žalosne događaje iz mog detinjstva, na moje letnje očajavanje, na užasnu količinu snage i znanja koju je sudbina uvek udaljavala od mene. Ne! mi nećemo provesti leto u toj škrtoj zemlji, gde ćemo uvek biti samo verena siročad. Ja hoću da ova očvrsla ruka više ne nosi dragu sliku.

MOSTOVI Nebo sivo, kristalno. Čudna šara mostova, ovih ovde ravnih, onih tamo izvijenih, nekih što se spuštaju na one prve ili sklapaju uglove sa njima. Ti se oblici ponavljaju i na drugim rasvetljenim zavijucima kanala, ali su tako dugi i lagani, da se obale, opterećene kubetima, snižavaju i smanjuju. Neki od tih mostova još su pritisnuti udžericama. Drugi podupiru jarbole, signale, krhke ograde. Molski akordi ukrštaju se i teku, užad se penje na obale. Razabire se jedan crveni prsluk, a uz njega možda i drugi kostimi i muzički instrumenti. Da li su to narodne pesme, delovi vlasteoskih koncerata, ostaci javnih himni? Voda je siva i plava, razlivena kao morski rukavac. - Jedan beli zrak, padajući iz nebeske visine, uništava tu komediju.

GRAD Ja sam privremeni i ne baš previše nezadovoljni građanin jedne metropole koju smatraju modernom, jer je svekoliki poznati ukus bio izbegnut u nameštaju i u spoljašnjem izgledu kuća, kao i u nacrtu grada. Ovde nećete moći da ukažete na trag bilo kakvog spomenika praznoverja. Moral i jezik svedeni su - najzad! - na svoj najjednostavniji izraz. Ti milioni ljudi, koji nemaju potrebe da se poznaju, toliko naliče jedni drugima po obrazovanju, poslu koji obavljaju i starosti, da taj životni tok mora da je višestruko kraći nego što to nekakva luda statistika nalazi za narode kontinenta. Isto tako ja, sa svoga prozora, vidim nove sablasti kako se miču u gustom i večnom dimu uglja, - u našoj 125

šumskoj hladovini, našoj letnjoj noći! - nove Erinije , ispred moje poljske kućice koja je moja domovina i sve moje srce jer tu sve liči na ovo, - vidim Smrt bez suza, našu marljivu kćer i sluškinju, jednu očajnu Ljubav, i lepi Zločin kako pišti u blatu ulice.

KOLOTEČINE Zdesna letnja zora budi lišće i isparenja i šumove ovog ugla parka, a padine sleva skrivaju u svojoj ljubičastoj senci hiljade hitrih kolose-ka vlažnoga druma. Mimohod čarolija. U stvari: kola natovarena životinjama od pozlaćenog drveta, jarbolima i išaranim jedrima, iza dvadeset pegavih cirkuskih konja u brzom galopu, i deca i ljudi na svojim najčudnovatijim životinjama; dvadeset kola s razvijenim zastavama i ispupčenim ukrasima, kitnjastih poput kočija iz starine ili iz priča, krcatih decom nagizdanom za pastoralu predgrađa. - Čak, pod svojim baldahinom noći, i mrtvački sanduci što uzdižu perjanice od abonosa i jure kasom velikih plavih i crnih kobila.

GRADOVI To su gradovi! To je narod za koji su se izdigli ovi snoviđeni Alegeni i Libani! Kućice od kristala i drveta koje se kreću po nevidljivim šinama i vitlovima. Stari krateri, opkoljeni kolosima i bakarnim palmama, milozvučno riču u ognjevima. Svirka dopire s ljubavnih svetkovina po kanalima povešanim iza planinskih kućica. Hajka skladnih zvona kliče u klisurama. Pritrčavaju udruženja divovskih pevača čija odela i kraljevske zastavice blešte poput svetlosti vrhunaca. Na platformama usred ponora Rolandi trube svoju neustrašivost. Po brvnima povrh provalija i po krovovima krčama barjaci od nebeskog žara kače se na katarke. Apoteoze, rušeći se, dospevaju na visoravni gde se anđeoske kentaurke komešaju među lavinama. Iznad razine najviših slemena širi se more uzburkano 126

večitim rađanjem Venere, prekriveno zvečanjem bisera i dragocenih školjki, posuto orfeonskim brodovljem, - more koje se ponekad smrači uz smrtonosni blesak. Na obroncima muču žetve cveća velikog poput naših grbova i naših pehara. Iz jaruga se u povorkama penju vile Mab u haljinama mrke 127

i opalne boje. Tamo gore, s nogama u slapovima i u kupinama, jeleni sisaju Dijanu . Bahantkinje iz predgrađa jecaju, a mesec zavija, izgarajući. Venera ulazi u špilje kovača i pustinjaka. Skupovi kula pevaju ideje naroda. Iz zamkova izgrađenih od kostiju dopire neznana muzika. Razvijaju se sve legende, a u varošima nasrću zanosi. Survava se olujni raj. Divljaci neprekidno plešu svoje svetkovanje noći. I tako siđoh da provedem jedan sat u živosti bagdadskog bulevara, gde su družine pod gustim lahorom opevale radost novog rada, i kretale se ne mogavši da izbegnu basnoslovne utvare planina na kojima se moralo opet doći k sebi. Koje će mi to dobre ruke, koji lepi čas vratiti taj predeo iz kojega dolaze svaka moja usnulost i svaka moja i najmanja ponesenost?

SKITNICE Kukavni brat! Koliko svirepih bdenja mu dugujem! “Nisam se baš gorljivo upuštao u taj pothvat. Poigravao sam se s njegovom nemoći. Ja ću biti kriv ako se vratimo u izgnanstvo, u ropstvo.” Pripisivao mi je neobičan baksuzluk i veoma čudnu nevinost, dodavao onespokojavajuće razloge. 128

Odgovarao sam cereći se tom đavolskom učenjaku , te bih se na kraju dočepao prozora. S one strane polja kojim su promicale družine svirača retke muzike stvarao sam sablasti buduće noćne raskoši. Posle te zabave koja teško da je higijenska, prostro bih se po slamarici. I skoro svake noći, tek što bih zaspao, jadni brat se dizao, istrulelih usta, iščupanih očiju, - onakav kakvim je sebe sanjao! - i vukao me u dvoranu urličući svoj san pun idiotske tuge. Ja sam zaista, s potpunom duhovnom iskrenošću, bio uzeo obavezu da ga vratim u njegovo prvobitno stanje sina Sunca, - i mi smo lutali, hraneći se vinom iz pećina i biskvitom sa drumova, dok je mene gonilo nestrpljenje da nađem mesto i formulu.

GRADOVI Zvanična akropola što nadmašuje najkolosalnije zamisli modernog varvarstva. Nemoguće je izraziti zagasitu svetlost koju stvara to nepromenljivo sivo nebo, kao ni carski sjaj zdanja i večni sneg tla. S jedinstvenim smislom za ogromnost obnovljena su sva klasična čuda arhitekture. Prisustvujem 129

slikarskim izložbama u prostorijama dvadeset puta većim nego što je Hampton-Court . Kakvo slikarstvo! Neki norveški Nabukodonosor dao je da se izgrade stepeništa u ministarstvima; oni 130

potčinjeni koje sam ja mogao da vidim i sami su ponosniji nego Brame , a ja sam drhtao pred kolosima od čuvara i građevinskim službenicima. Raspoređivanjem zgrada oko skverova, dvorišta i zatvorenih terasa istisnuti su kočijaši. Parkovi predstavljaju prastaru prirodu obrađenu divnom umetnošću. Gornja četvrt ima nerazjašnjivih delova: jedan morski rukavac bez brodova odmotava svoju površ od plave sugradice između kejova pritisnutih divovskim kandelabrima. Jedan kratki most vodi do tajnih vrata neposredno ispod kubeta Svete Kapele. To kube je gradnja od umetnički obrađenog čelika sa otprilike petnaest hiljada stopa u prečniku. Na ponekim mestima sa bakarnih mostića, sa ravnih krovova, sa stepeništa što se uvijaju oko tremova i stubova, mislio sam da mogu proceniti dubinu grada! To je čudo koje nisam mogao da shvatim: gde su razine ostalih četvrti iznad ili ispod akropole? Za stranca iz našeg vremena prepoznavanje je nemoguće. Trgovačka četvrt je nekakav cirk u jednom jedinom stilu, sa zasvođenim galerijama. Ne vide se radnje, ali sneg na kolniku je razgažen; nekoliko nababa, retkih kao što su šetači u nedeljno londonsko jutro, idu ka kočijama od dijamanata. Nekoliko divana od crvene kadife: služe se polama pića čija se cena kreće od osam stotina do osam hiljada rupija. Na pomisao da u tom cirku potražim pozorišta odgovaram sebi da radnje mora da kriju dovoljno mračne drame. Mislim da tu postoji policija. Ali zakon mora da je toliko čudan, da i ne pokušavam stvoriti neku predstavu o ovdašnjim pustolovima. Predgrađe, otmeno poput neke lepe pariske ulice, povlašćeno je izvesnim svetlim izgledom. Demokratski sastojak sadrži nekoliko stotina duša. Ovde se kuće još ne svrstavaju u niz; predgrađe se ćudljivo gubi u polju, u “Grofoviji” koja puni večni Zapad šumama i bujnim plantažama, gde divlji plemići love svoje letopise pod svetlošću koju je neko stvorio.

BDENJA I To je odmor, prosvetljen, ni groznica ni klonuće, na krevetu ili ledini. To je prijatelj ni vatren ni slab. Prijatelj. To je voljena, ni mučiteljka ni mučenica. Voljena. Netraženi kraj i svet. Život. - To dakle beše to? -I san se rasveži. II Osvetljenje se vraća stablu zdanja. Sa oba kraja dvorane, bilo kakvi dekori, skladna ispupčenja, hitaju da se spoje. Zidina nasuprot bdeocu predstavlja psihološko nizanje preseka frizova, atmosferskih traka i geoloških slučajnosti. - Žestok i munjevit san o čuvstvenim skupinama sa bićima svih karaktera među svim prividima. III 131

Svetiljke i ćilimi bdenja stvaraju šum talasa, noću, uzduž trupa lađe i oko steeragea . More bdenja, slično grudima Amelije. Tapeti, sve do poluvisine, smaragdno obojeni čipkani šumarci gde proleću grlice bdenja. …………………………………………………… Pločica crnog ognjišta, stvarna sunca sa žala: ah! zdenac mađija; jedini pogled u zoru, ovog puta.

MISTIČNA Na strmini obronka anđeli obrću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda. Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi zlosrećni šumovi ispredaju svoju krivulju. Iza desne ivice pruža se linija istoka i napretka. I dok se šum morskih školjki i ljudskih noći vrti i propinje sačinjavajući pojas u gornjem delu slike, Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog spušta se prema padini, kao kotarica, - ka našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

ZORA Poljubio sam letnju zoru. Ništa se još nije micalo na pročelju dvorca. Voda je bila mrtva. Senovita polja nisu napuštala šumsku stazu. Ja sam budio svakim korakom po jedan živi i mlaki dah, i dragulji pogledaše, i krila se bešumno podigoše. Prva čarka, na stazi već punoj svežeg i bledog iverja, beše jedan cvet što mi reče svoje ime. 132

Nasmejah se zlatokosom slapu koji se raščupavio među jelama: na posrebrenom vrhu ja prepoznah boginju. Tada digoh velove, jedan za drugim. U drvoredu, mašući rukama. Po ravnici, gde sam je potkazao petlu. Kroz velegrad ona je bežala između zvonika i kubeta, a ja sam je gonio trčeći kao prosjak po mramornom keju. Iznad puta, pored lovorove šume, opasao sam je njenim zgrnutim velovima i osetio malčice njeno ogromno telo. Zora i dete padoše na dno šume. U času buđenja bilo je podne.

CVETOVI Sa zlatnog stepenika, - između svilenih uzica, sivih koprena, zelenih kadifa i kristalnih koturova što se crne kao tuč na suncu, - ja vidim cvet pustikare kako se otvara na filigranskom ćilimu od srebra, očiju i kose. Žuti dukati rasuti po ahatu, mahagonski stubovi što podupiru smaragdno kube, buketi belog satena i tananih prutova od rubina okružuju vodenu ružu. Poput boga s ogromnim plavim očima i snežnim oblicima, more i nebo privlače na mramorne terase mnoštvo mladih i opojnih ruža.

OBIČNI NOKTURNO Jedan dah otvara operske procepe u pregradama, - ometa obrtanje izjedenih krovova, - rastura međe ognjišta, - pomračuje prozore. Niz vinovu lozu, oslonivši se nogom na oluk, sišao sam u tu kočiju čije je doba dovoljno naznačeno konveksnim ogledalima, ispupčenim panoima i zaobljenim sofama. Ta usamljena kola, 133

mrtvačka kočija moga sna, pastirska kućica moje gluposti, vrludaju po travi velikog zbrisanoga puta; a u jednoj falinki u gornjem delu desnog ogledala vrte se mutna mesečeva lica, listovi, dojke; zagasita zelen i tamna modri-na preplavljuju sliku. Zatim ispregnuće u okolinu šljunkovite mrlje. 134

Hoće li sad ovde zviznuti za oluju i za Sodome i Solime i divlje zveri i vojske, - (da li će kočijaš i životinje iz sna produžiti kroz najzagušljivije guštike. da me do očiju urone u svileni izvor). -1 poslati nas, šibane preko zapljuskujućih voda i razlivenih pića, da se kotrljamo po lavežu doga... - Jedan dah rasturi međe ognjišta.

MARINA Kola od srebra i od bakra – Pramci od čelika i srebra – Bijući penu Uzburkaše korenje kupina. Struje pustare I neizmerne brazde oseke Teku kružno ka istoku, Prema stubovima šume, Prema deblima sa mola Što se sudara s vrtlogom svetlosti.

ZIMSKA SVEČANOST Slap odjekuje iza operetnih koliba. U voćnjacima i drvoredima u susedstvu Meandra, - buketima vatrometa nastavljaju se zelenilo i rumen sunčevog zalaska. Horacijeve nimfe očešljane u stilu Prvog Carstva - Sibirske izvidnice, Kineskinje od Bušea.

TESKOBA Je li mogućno da zbog Nje opraštam stalne slomove slavoljublja, - da udobni svršetak briše doba nevolje, - da nas dan uspeha uspavljuje nad sramotom naše kobne nespretnosti? (O palmino granje! Dijamante! - Ljubavi, snago! - visoko, još više, iznad svih radosti i slavodobića! - na sve načine, svuda, -demone, bože, - Mladosti ovog bića koje sam ja!) Zar da slučajnosti naučnih čarolija i pokreti društvenog bratstva budu omiljeni kao postepena obnova prvobitne nesputanosti? Ali Vampirka koja nas čini dobrima naređuje da se zabavljamo onim što nam ona ostavlja, ili, drugim rečima, da budemo još smešniji. Odlutati u povrede, kroz zamorni vazduh i kroz more; u ispaštanja kroz tišinu smrtonosnih voda, ubilačkog vazduha; u mučenja što se smeju u svom svirepo uzburkanom muku.

135

METROPOLSKA

Od indigovog tesnaca do Osijanovih mora, po ružičastom i narandžastom pesku koji je ispralo vinorodno nebo, protegli su se i ukrstili kristalni bulevari neumereno nastanjeni mladim, siromašnim porodicama koje se hrane kod prodavaca voća. Nikakvo bogatstvo. -Grad! Iz asfaltne pustinje, sa pojasevima od magluština koje su postrojene u grozne čete po nebu što se uvija, uzmiče i silazi, stvoreno od najzlokobnijeg crnog dima kakav može da bude delo Okeana u crnini, beže u rasulu točkovi, šlemovi, čamci, konjske sapi. - Bitka! Podigni glavu: taj drveni most, izvijen; poslednji povrtnjaci Samarije; one obojene maske pod fenjerom koji bičuje hladna noć; glupa vodena vila u haljini što šušti, na dnu rečice; one svetle lubanje i ravnice gde raste grašak - i druge pričine - polje. Ceste obrubljene rešetkama i zidovima koji jedva zadržavaju svoje gajeve, i grozni cvetovi 136

kojima bi da nadenu ime srca što grca, Damask koga čama slama , - vlasništva vilinskih 137

aristokratija, - prekorajskih, japanskih, gvaranskih , još uvek kadrih da usvoje muziku starih, - a ima i svratišta što su već zatvorena za sva vremena - ima kneginja, i, ako nisi suviše iznuren, proučavanje zvezda - nebo. Jutro kada se, ti i Ona, dohvatiste ukoštac u snežnom iskrenju, onim zelenim usnama, santama, crnim zastavama i plavim zracima, i onim purpurnim mirisima polarnog sunca, - tvoja snaga.

VARVARSKA Mnogo posle dana i godišnjih doba, i bića i zemalja, Barjak od mesa što krvari na svili mora i severnih cvetova; (oni ne postoje.) Oporavljeni od davnih junačkih svirki - koje nam još napadaju srce i glavu - daleko od starinskih asasina Oh! Barjak od mesa što krvari na svili mora i severnih cvetova; (oni ne postoje.) Slasti! Žeravice što pljušte plotunima inja, - slasti! - ognjevi na kiši dijamantskog vetra koju lije zemno srce što se večito ugljeniše za nas. - O svete! (Daleko od starih pribežišta, i od starih plamenova, koje čujemo, koje osećamo,) Žeravice i pene. Muzika, obrtanje ponora, i sudar santi sa zvezdama. O slasti, o svete, o muziko! A tamo, oblici, znojevi, kose i oči, sve u lelujanju. I bele, kipuće suze, - o slasti! - i ženski glas što je stigao na dno vulkana i arktičkih špilja. Barjak...

RASPRODAJA Prodaje se ono što Jevreji nisu prodali, što plemstvo ni zločin nisu uživali, ono što ukleta ljubav i paklensko poštenje masa ne znaju; ono što vreme i nauka ne treba da priznaju; Obnovljeni Glasovi; bratsko buđenje svih horskih i orkestarskih snaga i njihova trenutna primena; prilika, jedinstvena, da oslobodimo svoja čula! Prodaju se Tela bez cene, nepripadajuća nikakvoj rasi ni polu, nijednom svetu, nikakvom poreklu! Bogatstva što kuljaju pri svakom poduhvatu! Rasprodaja dijamanata bez žiga! Prodaje se anarhija za mase; nesavladljivo zadovoljstvo za bolje amatere; okrutna smrt za vernike i ljubavnike! Prodaju se naselja i seobe, sportovi, čarolije i savršeni komfori, i buka, metež i budućnost što ih oni donose! Prodaju se primene računa i nečuveni harmonijski skokovi. Srećni pronalasci i neslućeni izrazi, neposredno posedovanje, Bezumni i beskrajni polet u nevidljiva blistanja, u neosetne miline, - i njegove izluđujuće tajne za svaki porok - i njegova zastrašujuća veselost za gomilu. 138

Prodaju se Tela, glasovi, i ogromno, neosporno bogatstvo; ono što se nikada neće prodati. Prodavci još nisu na kraju rasprodaje! Putnici ne moraju žuriti sa vraćanjem svojih punomoći!

139

FAIRY

Za Jelenu se zaveriše ukrasni sokovi u devičanskim tminama i neosetljive svetlosti u zvezdanoj tišini. Letnji žar beše poveren nemim pticama, a nehajnost zatražena od bescene korotne barke kroz zatone mrtvih ljubavi i oslabelih mirisa. - Nakon trenutka kad zapevahu žene-drvoseče uz huku bujice pod ruševinom šume, kad je zatrubila marva uz odjek dolina i poklike stepe. Za detinjstvo Jelene zadrhtaše krzna i tmine - i grudi siromaha, i legende neba. A njene oči i njena igra nadmoćniji su od kaćipernog blistanja, hladnih uticaja i od uživanja u jedinstvenom dekom i času.

RAT Dok sam bio dete, izvesna nebesa istančaše moju optiku: svi karakteri iznijansiraše mi fizionomiju. Pokrenuše se fenomeni. - Sada, večita infleksija trenutaka i beskonačnost matematike gone me po tom svetu gde podnosim sve građanske uspehe, poštovan od čudnog detinjstva i bezmernih naklonosti. - Maštam o Ratu, zasnovanom na pravu ili na snazi, o Ratu sa zaista neočekivanom logikom. To je jednostavno poput muzičke fraze.

MLADOST I NEDELJA Kad se odlože proračuni, neizbežno silaženje neba i poseta uspomena i seansa ritmova zauzmu stan, glavu i svet duha. Neki konj umače utrinom u predgrađu, pa uzduž obrađenih i pošumljenih krajeva, boden ugljeničnom kugom. Neka dramska umetnica uzdiše negde u svetu posle neverovatnog napuštanja. Desperadosi čame, željni bure, opijenosti i ozleda. Mala deca guše kletve duž reka. Vratimo se proučavanju u buci nezasitog dela koje se ponovo prikuplja i raste u masama. II SONET Čoveče običnoga sklopa, nije li put bila plod obešen u voćnjaku, - o detinji dani! telo riznica za rasipanje; o ti, voljenje, pogibli ili snago Psihe? Zemlja je imala padine koje bogato rađahu kneževe i umetnike, a poreklo i rasa gurahu vas u zločine i žalosti: svet vaše bogatstvo i vaša pogibao. Ali sad, kada je taj trud okončan, - ti, tvoji proračuni, ti, tvoje nestrpljivosti - postaju samo vaša igra i vaš glas, nefiksirani i neiznuđeni, mada i za dvostruki događaj pronalaska i uspeha razlog, - u bratskom čovečanstvu koje je razlučeno svetom bez slika; - snaga i pravo odražavaju igru i glas koji su sad samo cenjeni. III DVADESET GODINA Prognani poučni glasovi... Čemerno nataložena telesna bezazlenost... Adagio. Ah! beskonačna sebičnost mladićstva, marljivi optimizam: kako je tog leta svet bio pun cveća! Napevi i oblici što umiru... Hor, da ublaži nemoć i odsustvo! Hor čaša, izvor noćnih melodija... U stvari, živci će ubrzo u lov. IV 140

Još uvek si u Antunovom iskušenju. Nestašluk potkušene revnosti, grčenje detinjastog ponosa, klonulost i užas. Ali ti ćeš se baciti na taj posao: sve harmonijske i arhitekturalne mogućnosti pokrenuće se oko tvog sedišta. Tvoji će ogledi otkriti savršena, nepredviđena bića. U tvoju će okolinu sanjalački priticati radoznalost za drevne gomile i za dokone raskoši. Tvoje sećanje i tvoja

čula biće samo hrana stvaralačkog poriva. A svet, kakav će on biti kada izađeš? U svakom slučaju, ni nalik sadašnjim prividima.

RT Zlatna zora i drhtavo veče zatiču naš brod na pučini, nasuprot tom letnjikovcu i svemu što je uz njega izgrađeno, a što sačinjava jedan rt koji se rasprostire kao Epir ili Peloponez, ili kao veliko Japansko ostrvo, ili kao Arabija! Svetilišta obasjana povratkom litija, ogromni izgledi odbrane savremenih obala; dine ukrašene vrućim cvećem i bahanalijama; veliki kanali Kartagine i nasipi mutnih Mletaka; mlitave erupcije Etna i raspukline od cveća i od glečerskih voda; perionice okružene nemačkim jablanima; padine neobičnih parkova što saginju glave Japanskog Stabla; i kružna pročelja 141

“Roajala”, “Granda” iz Skarboroa ili Bruklina; a njihove železnice opasuju, dube, nadvisuju oblike te Palate, koji su izabrani u istoriji najotmenijih i najgorostasnijih građevina Italije, Amerike i Azije, i čiji su prozori i terase sada puni svetlosti, pića i bogatog lahora i otvoreni duhu putnika i plemića koji dopuštaju časovima dana, svim tarantelama s obala, i čak ritornelima slavnih dolina umetnosti, da čudesno ukrase pročelje Palate-Rta.

POZORNICE Starinska Komedija teži ka svojim sazvučjima i deli svoje Idile: Bulevari vašarskih pozornica. Dug drveni molo od jednog do drugog kraja šljunkovitog polja gde se varvarska gomila komeša pod ogolelim drvećem. U hodnicima od crne gaze, prateći korak šetača sa svećnjacima i sa lišćem. Ptice iz misterija sleću na sazidanu robijašku lađu koja se kreće kroz otočje prekriveno čamcima punim gledalaca. Lirski prizori, praćeni flautom i dobošem, sklanjaju se u skrovišta koja su uređena pod tavanicama oko salona modernih klubova ili dvorana drevnog Istoka. Čarolija manevriše na vrhu amfiteatra okrunjenog šumarkom, - ili se komeša i izvija pesme za Beoćane, u mraku pokretnih šuma, na bridu kultura. Na našoj pozornici, komična opera se deli na bridu gde se seku deset pregrada pruženih od galerije do svetlosti pozornice.

ISTORIJSKO VEČE U bilo kojem sumraku, na primer, da se nađe naivni turist, izbavljen iz naših privrednih grozota, ruka jednog gospodara oživljava glasovir livada: igra se u karte na dnu jezerca, tog ogledala što dočarava kraljice i miljenice; nađu se i svetice, koprene, vlakna harmonije, basnoslovne obojenosti, na sunčevom zalasku. On drhti dok promiču lovovi i horde. Komedija kaplje na bine ledine. A smetenost siromaha i nemoćnika na tim glupim površinama! U njegovoj ropskoj viziji, Nemačka se gradi ka lunama; tatarske se pustinje obasjavaju; drevne 142

pobune vrve u središtu Nebeskog Carstva; po stepenicama i naslonjačima hridina biće izgrađeni Afrika i Zapad, jedan mali i bledi, pljosnati svet. Zatim balet poznatih mora i noći, hemija bez vrednosti, i nemoguće melodije. Iste građanske mađije svuda gde nas kočija ostavi! Čak i fizičar-početnik oseća da više nije moguće potčiniti se toj ličnoj atmosferi, magli fizičkog grizodušja, što nas ucveli već kad se samo ustanovi. Ne! Trenutak isušenja, dignutih mora, podzemnih užarenosti, odnesene planete i proizlazećeg 143

istrebljenja jeste izvesnost koju su s tako malo zlobnosti naznačile Biblija i Norne , a biće predat nadzoru ozbiljnog bića. Međutim, to neće biti učinak legende!

144

BOTTOM

Pošto je stvarnost previše trnovita za moj snažni karakter, - nađoh se ipak kod svoje gospođe, u obliku velike sivoplave ptice što se zaleće na vence na tavanici i vuče krila u večernjoj tmini. Bio sam u podnožju baldahina što nosi njen omiljeni nakit i njena fizička remek-dela, veliki medved ljubičastih desni i dlake osedele od tuge, očiju punih kristala i srebra sa konsola. Sve postade senka i žarki akvarijum. Ujutro - beše prgava junska zora - ja potrčah na polja, magarac, trubeći i mašući svojom žalbom, sve dok Sabinjanke bace na rutava prsa.

145

iz predgrađa ne dođoše da mi se

H 146

Sve grozote siluju svirepe pokrete Hortenzije. Njena samoća je putena mehanika , njen umor ljubavna dinamika. Pod nadzorom detinjstva, ona je u mnogim dobima bila žarka higijena rasa. Njena vrata su otvorena bedi. Tu, u njenoj strasti i u njenom dejstvu, moralnost savremenih bića postaje bestelesna. - O strašni drhtaju neiskusnih ljubavi na krvavom tlu i u treptanju hidrogena! nađite Hortenziju.

KRETANJE 147

Vrpčano micanje na obali slapova rečnih , 148

Ponor pod statvom , Hitrina ograda, Ogromni protoci struje Provode kroz svetlosti nečuvene I hemijsku novost Putnike okružene vodenim trubama dola 149

I stromom . To su osvajači sveta Što traže lično hemijsko dobro; Sport i komfor putuju sa njima; Oni dovode obrazovanje Rasa, klasa i životinja, na ovom brodu Odmora i vrtoglavice U potopskoj svetlosti, U groznim noćima učenja. Jer iz ćaskanja kraj aparata, krvi, sveća, ognja, nakita, Iz računa uznemirenih na toj jurećoj palubi, Vidi se, prostrta kao nasip iza pogonske ceste hidraulične, Strahovita, obasjavajući se beskrajno, - njihova zaliha učenja; A oni odagnani u skladno ushićenje I junaštvo otkrivanja. U najiznenadnijim atmosferskim udesima Jedan se mladi par na kovčegu usamljuje - Je li to drevno divljaštvo koje se oprašta? – I smešta se i peva.

PREDANOST Mojoj sestri utopljenike.

150

Lujzi Vanen od Voringema: - Njen plavi preves okrenut Severnom moru. - Za 151

Mojoj sestri Leoni Oboa od Ešbija. Bau - letnja trava što bruji i smrdi. - Za groznicu majki i dece. Lili, - demonu - koja je sačuvala sklonost za oratorijume iz doba Prijateljica i svog nepotpunog vaspitanja. Za muškarce! – Gospođi ***. Mladiću koji sam bio. Onom svetom starcu, pustinjaštvo ili misionarstvo. Duhu siromašnih. I jednom veoma visokom sveštenstvu. Isto tako, svakom kultu u toj tvrđavi kulta uspomene, i usred takvih događaja da bi trebalo ustuknuti, prateći težnje trenutka ili pak naš sopstveni ozbiljni porok. 152

Ove večeri, Kirketi visokih ledaca, debeloj kao riba i išaranoj kao deset meseci crvene noći (njeno srce ambra i sutlija) - nemoj na moju jedinu molitvu poput onih noćnih predela, i prethodnici junaštava žešćih od ovog polarnog haosa. Po svaku cenu i sa svakim napevom, čak i u metafizičkim putovanjima. Ali ne više tada.

DEMOKRATIJA “Zastava kreće u gnusan predeo, i naš žargon guši jeku doboša. U središtima mi ćemo hraniti najbezočniju prostituciju. Istrebićemo logične pobune. U zemlje zabiberene i raskvašene! - u službi najčudovišnijeg industrijskog i vojnog iskorišćavanja. Doviđenja ovde, bilo gde. Regruti dobre volje, mi ćemo imati zversku filosofiju; za nauku neznalice, za komfor razvratnici; crkavanje za svet koji ide. To je pravi marš. Napred, put!”

GENIJ On je privrženost i sadašnjost jer je kuću otvorio penušavoj zimi i žamoru leta, on koji je pročistio pića i jela, on koji je draž jurećih mesta i natčovečanska slast postaja. On je privrženost i budućnost, snaga i ljubav koju mi, uspravni u jarostima i nevoljama, vidimo kako promiče olujnim nebom, sa zastavama ekstaze. On je ljubav, savršeno i opet otkriveno merilo, čudesni i nepredviđeni razlog, i večnost: voljeni stroj kobnih osobina. Mi smo svi osetili užas njegove i naše povlastice: o uživanje našeg zdravlja, poletu naših sposobnosti, sebična naklonosti i strasti za njega, njega koji nas voli zbog svog večnog života... I mi ga opet zovemo k sebi, i on putuje... I ako nestane Obožavanje, neka odjekuje, neka zvoni njegovo obećanje: “Natrag s tim praznoverjima, s tim zastarelim telima, sa domaćim ognjištima, sa dobima. Ovo je epoha što je propala!” On neće otići, neće ponovo sići s nekog neba, neće iskupiti ženske srditosti i muške veselosti i čitav ovaj greh: jer to je učinjeno, budući da on postoji, budući da je voljen. O njegovi dahovi, njegove glave, njegova hitanja; strašna brzino savršenstva oblika i akcije. O plodnosti duha i ogromnosti sveta! Njegovo telo! sanjano oslobođenje, slom milosti ukrštene s novim nasiljem! Njegov pogled, njegov pogled! Sva bivša kleknuća i muke uzvišene u njegovu pratnju. Njegova svetlost! Ukinuće svih zvonkih i pokretnih patnji u još moćnijoj muzici. Njegov korak! Seobe ogromnije od drevnih najezda. O On i mi! Ponos blagonakloniji nego izgubljena milosrđa. O svete! i svetla pesmo novih nesreća! On nas je sve poznavao i sve voleo. Znajmo, u ovoj zimskoj noći, od rta do rta, od burnog pola do zamka, od gomile do žala, od pogleda do pogleda, da ga dozivamo i da ga vidimo, umorni snagom i osećanjima, i da ga vraćamo, da pod plimama i u visini snežnih pustinja sledimo njegove poglede, njegove dahove, njegovo telo, njegovu svetlost.

DODATAK

153

ZEZAČKI ALBUM BURGIJE

PIJANI KOČIJAŠ Lola Loče: Bolan, Toče! Smola Poče: Kola Koče! Mune Cajku. Kune Majku! Ječi! Dreči!

MLADI PROŽDRLJIVAC Ni stare, Ni tračka. Šta mare Čast đačka I škare I mačka. Ormare Pol pljačka. Na krušku Trbušku

Računa. Proguta. I vuna Zbog pruta. A. R. 154

PARIZ

Al. Godijo i Gambje, Galopo i Volf-Plejel, - O Slavine! - pa Menije, - O Isusi! - Leperdrijel! Kenk i Žakob, Bonbonel! I Ožje i Tropman još! Žil, Mandes i Maniel, 155

Gvido

Gonen, Vejo! – Koš

Ljupkosti! šeširi “Jež”! I hlebovi oni fini Alkoholni! - Imalini! Slepci! Zatim, možda, - bež’! – Angijen kućni, narednici! - O budimo katolici! A. R.

156

STARI IZ STARE

Seljacima imperatora! Imperatoru seljaka! Marsovom sinu, Slavnome 18. martu! Kad je nebo Evgeniji blagoslovilo utrobu!

SKLOPLJENE USNE Viđeno u Rimu U Sikstini, usred Rima, Pod hrišćanskim znamenjima, Jedna mala škrinja ima S drevnim suvim nosevima. S nosevima svih asketa I Gralovih kanonika, Gde zgrušala noć se kleta I pojanje sveštenika. U mističnu tu suvoću Stalno sipaju bez straha Jeretičku nečistoću U obliku finog praha. Leon Dijerks A. R.

GALANTNASVEČANOST Skapen, sanjar, Češe miša Ispod pliša. Kolombina - Đoki fina! - Do, mi, - dirka Tog nemirka Kom pre prija Da bekrija. Pol Verlen A. R.

UKLETI ANĐELAK

Kapije bele, krovovi plavi, Noćna nedelja sada se slavi. I sve je tiho na rubu grada, Sokak je beo i noć svud vlada. Ove su kuće sve neobične, Zavese su im anđelu slične, No ovog časa dotrča jedan Crni anđelak, zao i bedan; K nekom međašu posrće, pipka, Pošto se mnogo najeo šipka. On se pokaki: zatim u tmini Nestade, ali na mesečini Izgleda ovo prokleto kaka K’o crne krvi kaljuža mlaka. Luj Ratisbon A. R.

KRIN O klatna! Krinovi! Klistiri od srebra! Vi glad prezirete, kao i rad sebra! Ljubavlju što čisti zora vas sve puni! Nebeska milina prašnike vam truni! Arman Silvestr A. R. *** Čovečanstvo obu silnog klinju Progres. Luj-Ksavije de Rikar A. R.

RASKREČENJA KRETENASTOG STARKELJE Oprosti mi, oče! Na sajmu, k’o dete, Ja ne tražih sebi pouzdane mete, Nego bučna mesta gde magarci njaču I s onom krvavom dugom cevi skaču, Što još ne razumem!... Zatim moja mati Koju u pižami gorak miris prati, Smežurana dole, žuta k’o pečenje, Kad se s nekim zvukom u postelju penje - To dođe od rada - s rubljem što debele Kukove miluje, s butom žene zrele, Dade mi toplinu o kojoj se ćuti. Još slađe, sramnije bilo mi je čuti Sestricu, kad stigne iz škole, pa gleda, Dok piški - jer su joj nanule od leda Sasvim promočene - kako s donje usne, Jedre i rumene, nit mokraće pljusne!... O, oprosti! Katkad tu beše i ćale: S komšijom, uz karte i uz masne šale, Kad me sklone, a ja ipak mogoh čuti (O! ćalac zbunjuje!), mogoh proniknuti... Koleno mu beše mazno; pantalone Mamile bi prst moj u proreze one - Oh! ne! - da mu tvrdo, krupno parče takne, Dok me njih’o rukom obraslom u dlake!... Da prećutim lonce, zdele iz ambara, Koš krpa, crvene šare kalendara, Sluškinju, skrovitost, Bibliju sa slikom Gospe, i raspeće... Oh, zar ikad ikom Bila je u duhu takva pomrčina! Ja dajem priznanje detinjih zločina: Jer sam žrtva svojih kužnih čula post’o,

Ja se ispovedam!... Nek mi bude prosto! ……………………………………………. Zatim - smem li reći i Gospodu Bogu! – Čemu taj pubertet, i između nogu Taj žilavi belaj, mnogo mučen? Čemu Taj mrak ispod pupka? I taj strah u svemu Što kao kamenac crni radost kvari? Uvek bejah zgranut! Gde je smis’o stvari? ………………………………………………… Oprošteno? Noge u papuče stavi, Oče. O detinjstvo!............ .…………………………………… ………………………i dalje ga gnjavi! Fransoa Kope. A.R.

157

STARI KOPEI Dok izloga gori plam, u letnje veče, Dok sok, što pod mračnim rešetkama teče, Zrači pod kestenjem krhkim, izvan grupa Bučnih ili kućnih, izvan crnog skupa Što ljubi cigare ili sisa lule, Ja tad protumaram do kioska, te kule Gde rujnu reklamu svoju Ibled. ima – Mislim kako ljudske vale stiša zima Koja čistom, šumnom vodom Tibet ledi, I kako severac žile nam ne štedi.

Fransoa Kope A. R.

Zbirci mojih milih priča i romana, 158

“Nalonja”, Žanlisa ili Obermana, Novotarijama već zasićen glupim, Dodaću, nadam se, u starost kad stupim, 159

I tvoju raspravu, doktore Veneti . Prkoseći glupom svetu, ja ću smeti Da uživam slike onih drevnih čari, Opis i crteže seksualnih stvari. I zar ne, to vraća snagu i toplotu: DR VENETI: Knjiga o bračnom životu. Fransoa Kope A. R.

Bio sam u trećoj klasi, pored pope Što izvadi lulu i na prozor prope Izbledelo čelo, da ga lahor blaži, Pa hrišćanski smelo od mene zatraži, Prezirući šale koje ga magarče, (Glas mu beše tužan!) - jedno malo parče

Duvana, da žvače, - kao ispovednik 160

Princa što je dvaput osuđen , o bednik! – Da ga ne ugnjavi mračna čama ona U jednom tunelu blizu Soasona. * U proleće, kada po kestenju stanu Pupiti prutići, ja sam za mehanu Pre no za livadu opštinsku i tesnu, U maju, kad štene, kad ga besno tresnu, K Ispičuturama ide, da se truje Zubulom iz leja. I tada se čuje Na stolu od škriljca, gde su slova neka (Nadimak đakona nekog) već dva veka, K’o proza, s prozora crkvenih što zija, Mršav kašalj flaša koji ne opija. A.

Fransoa Kope R.

B.

OPSADNO STANJE? Poštar jadni, ispod čelik-baldahina, Dok duva u prste pune ozeblina, Prateći duž Sene svoj omnibus tromi, Sklanja torbu što mu vrela krsta lomi. I dok, slatka tmina gdeno žandar vreba, Ta časna nutrina gleda kroz muk neba Lunu, zanjihanu niz zelenu vatu, Uprkos naredbi i škakljivom satu, Iako omnibus k Odeonu brekće, Na mračnom raskršću taj razvratnik štekće! Fransoa Kope A. R. SEĆANJE Iz godine kada carević se rodi

Imam uspomenu što mi jako godi O sivom Parizu, s N-ima od zlata Što s praga maneža, s rešetke palata Sjaju, ukrašeni trakom u tri boje. Gužvom, gde uveli šeširi se roje I prsluci mlaki, redengoti stari, Gde pesma radnika bivših krčmu žari, Krpama, zasutim cvećem, Car se šeće, 161

Crn i čist, sa Svetom Španjolkom , kroz veče. Fransoa Kope

162

Kad Pubertetlija koji đulad kupi , S krvlju slavnog oca i izgnanstva, stupi U doba kad čuje rast životne klice S nadom lika, stasa - želi zavesice Drukčije no one s Jasala i Trona. Stremljenja poprsja carskog nisu sklona Rupama Budućeg! - Baca zvečke stare. 163

O lepi Angijen* njegov! Sni što zare! A oči mu zjape samoćom u dnima. “O taj jadni mladić, on Naviku ima!” Fransoa Kope * Jer je “Angijen kod kuće”!

METLA To je skromna metla, i previše tvrda Da po sobi ili zidnoj slici mrda. Svrha joj je i za sprdnju prežalosna. Vlakna što ledina porodi ih posna Već su sasušena, držalje joj bledi K’o ostrvska šuma kad je jara sredi. Kanapče joj sliči na smrznutu kiku.

Volim slast te stvari slične očajniku I njom bih isprao tvoje mlečno runo, Gde duh nam Sestara mrtvih cveta, Luno.

F. K. „SAN”

164

U toj sobi gladna četa spava – Istina je prava... Eksplodira, isparava, Genije će: Ja sam pita! A Lefevr: Ja salama! A Genije: Sirac beli! Četa njhov hlebac deli – To je život, ko te pita! Genije će: - Ja sam šunka! - Pripašće nam smrtna muka! - Ja sam pita I salama... itd.

Valcer Srpaše nas skupa, Lefevra i mene, itd.

DVA PISMA

ŽORŽU IZAMBARU Šarlevil, (13) maja 1871. Dragi gospodine, Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. - I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet 165

filius. -I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, - a u pravu sam. -I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle - izvinite! - Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajući to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, -mnogi drugi se isto nadaju, - ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! - Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, -u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim, - nikad, nikad; ja štrajkujem. Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da budem pesnik, i radim na tome da budem 166

vidovit : vi to nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih ni umeo da vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru reči. JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma. Vi za mene niste nastavnik. Dajem vam ovo: da li je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezija? U svakom slučaju, to je fantazija. - Ali preklinjem vas, nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše. Namučeno srce Tužno mi srce na krmi bali, …………………………… Nije da to ništa ne znači. ODGOVORITE MI: kod g. Deverijera, za A. R. Srdačno vas pozdravlja ART. REMBO

167

POLU DEMENIJU

Šarlevil, 15. maja 1871.

Odlučio sam da vam priredim sat nove literature. Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom: Pariska ratna pesma …………………………. - Evo proze o budućnosti poezije. Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj skladni Život. - Od Grčke do romantičarskog pokreta, - u srednjem veku, - ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbrojnih idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. - Da su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove, Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. - Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je dve hiljade godina! Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka: kod svoje smo kuće i imamo vremena. Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaćena misao pevača? Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem žicu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu. Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da pometemo te milione kostura koji već celu večnost gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da su stvaraoci! U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra, odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce: mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: - to baš i jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u potpunosti velikoga sna. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao! Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire, iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! - Ali, stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice. Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.

Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, - i vrhovni Učenjak! - Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vizija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio! - Nastavljam posle šest minuta. Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. Gudalo mi je u ruci, počinjem: Moje male dragane ……………………….. Eto. Kad se ne bih bojao da ću vas koštati još 60 centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam meseci nije videla marijaša! - znajte da bih vam poslao svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara! - Nastavljam: Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena. On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje', on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti, opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo imaju oblik, on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. - Pronaći neki jezik; - Uostalom, pošto je svaka reč ideja, doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, - mrtviji nego fosil, - pa napraviti rečnik, bilo kog jezika. Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu abecede brzo bi svršili u ludnici! To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim _će misao kačiti i povlačiti misao. Pesnik će određivati količinu neznanog koje se u njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više od formule svoje misli, od tumačenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista biti umnožitelj napretka! Kao što vidite, ta će budućnost biti materijalistička. – Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije biće stvorena da ostane. - U suštini to će opet biti pomalo grčka poezija. Kao što su pesnici građani. tako će i večna umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati akciju: ona će prednjačiti. Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad joj muškarac, - dosad tako gnusan, - pusti na volju, ona će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li će se svet njenih predstava razlikovati od naših? - Ona će pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi ćemo ih primiti, mi ćemo ih shvatiti. A dotle, tražimo od pesnika novo, - nove ideje i forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. - Ali nije reč o tome! Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno: napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme drže šina. - Lamartin je ponekad

vidovit, ali sputan starom formom. - Igo, previše tvrdoglav, ima dosta viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota. Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi bolne generacije obuzete vizijama, - pogođene njegovom anđeoskom lenošću! O! bljutave priče i poslovice! o noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije! Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki bogoslov nosi pet stotina takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj godini ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u šesnaestoj oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogućnosti - pravi svog Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada prišteđujmo sebi trud da ga budimo svojim gnušanjem! Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. De Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničega zajedničkog sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je živeo u suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog zahteva nove forme. Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A. Renoom, - koji je napravio svog Rolu; - L. Grandeom, - koji je napravio svog Rolu; - Galima i Miseima, Ž. Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, među učenicima, Markom, Ekarom, Terjeom; među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de Rikarom; među zanesenjacima, K. Mandesom; među boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana pamasovskom, ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesni-ka. Eto. - Tako ja radim na tome da postanem vidovit. - I završimo jednom pobožnom pesmom.

Čučanja ……………………. Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu. Do viđenja,

A. REMBO

Štampa BIGZ, Beograd Kompjuterska priprema i grafička produkcija PAIDEIA Sabrana poetska dela / Artur Rembo ; prevod, predgovor i napomene Nikola Bertolino. - 1. izd. Beograd : Paideia, 2004 (Beograd : BIGZ). - (Biblioteka Poezija / Paideia, Beograd)

Notes 1 Ovo ipak treba primiti sa izvesnom ogradom. Malarme je već šezdesetih godina XIX veka objavljivao pesme koje je Rembo verovatno čitao. Iv Bonfoa, na primer, misli da je Remboova programska kratka poema Pesniku povodom cveća napisana kao neka vrsta “kritike” Malarmeove pesme Cveće (koju je Rembo mogao pročitati u zborniku Parnasse contemporian iz 1866). 2 Ovo je citat iz Malarmeovog pisma Harisonu Roudzu, napisanog sofisticiranim jezikom svojstvenim ovom pesniku i veoma interesantnog po načinu na koji “Učitelj” simbolista vidi i ocenjuje pojavu pesnika koga naziva “značajnim prolaznikom”. Taj tekst zasluživao bi poseban osvrt za koji ovde, nažalost, nema mesta. 3 U pomenutom Malarmeovom pismu. 4 Citat iz jednog teksta Žaka Rivijera iz 1913. Tu čitamo i da je “prolazak Remboa kroz ovaj svet jedna od najneobičnijih pustolovina koje su zadesile čovečanstvo”. 5 Marsel Kulon, jedan od Remboovih boljih biografa, inače ozbiljan autor, pisao je: “Pojava i nestanak Remboa su jedinstven slučaj koji nikakva poznata činjenica ne može da objasni i čija se tajna ne može rasvetliti bilo čim sličnim, problem čije rešenje ne omogućava nikakva prirodna hipoteza.” 6 Ovu Etijamblovu doktorsku disertaciju ovako je okvaliflkovao pesnik Rene Šar. 7 V. završetak pesme Putovanje iz Cveća zla: “Smrti, stari pomorče, diži sidro! Kreći! /Ta zemlja je dosadna! Sada je trenutak! / Nebesa i pučinu mračnu će proseći / Oganj naših srdaca k’o blistavi vrutak! // Daj da tvojim otrovom krepimo se žedno! / Ronićemo - tako nas žeže htenje ovo - / U ponore, Pakao ili Raj, svejedno, / U neznano, da bismo upoznali novo!" 8 V. studiju Veštački rajevi. 9 V. sonet Saglasja (Correspondances). 10 Rembo nije prvi izrekao bezbroj puta citiranu misao iz Pisma vidovitog: Ja, to je neko drugi. Istu misao izrekao je pre njega Žerar de Nerval. Svaki od dvojice velikih pesnika samostalno je, dakle, naslutio jednu od velikih istina svoje epohe. 11 Istina, on je u jednom trenutku razmišljao o njihovom štampanju, verovatno podstican od drugih, prvenstveno od svog novog prijatelja, pesnika Žermena Nuvoa, koji je tekstove iz Iluminacija čak i prepisivao, zajedno sa Remboom, radi eventualnog objavljivanja. No Remboov motiv je tom prilikom verovatno bio sasvim prozaičan: novac. 12 Ne zna se sasvim pouzdano ni da li je autor zaista dao ovoj zbirci pesama u prozi (medu kojima se nalaze i dve pesme u slobodnom stihu) naslov Iluminacije, ili je “kum” možda bio Verlen.

13 V. Pismo vidovitog. 14 V. isto. 15 Čak je i Malarme u Pismu Harisonu Roudzu govorio o “mucanju u poslednjim Remboovim pesmama”, očigledno misleći na Iluminacije. 16 Dečak Rembo je u izvesnom smislu živeo “bez majke”: bigotna, stroga, patrijarhalno vaspitana Vitalija Rembo nije bila u stanju da svojoj deci pruži ljubav. Uz to nije imao ni oca: kapetan Frederik Rembo živeo je odvojen od svoje porodice. 17 Ovu pesmu, zajedno sa pesmama Predosećaj i Ofelija, Rembo je poslao Teodoru de Banvilu, pesniku i uredniku zbomika Pamasse contemporain, u nameri da budu objavljene u toj pamasovskoj publikaciji. Pesma je pisana pod očiglednim uticajem Viktora Igoa i, u manjoj meri, Lekonta de Lila. 18 Kibela, frigijska boginja zvana majkom svih bogova ili “velikom majkom”, u grčkoj mitologiji ponekad smatrana inkarnacijom Zevsove majke Reje. 19 Astarta, feničko-sirijska boginja zemlje i neba, ponekad poistovećivana sa Afroditom (Venerom). Rembo nju ovde brka sa Venus Anadyomene (“Venerom rođenom iz morske pene”). 20 Kalipiga, jedno od Venerinih imena (“lepoguza”). 21 Kiprida, takode jedno od imena Afrodite ili Venere, čiji je kult naročito bio poštovan na Kritu. 22 Drijada, nimfa zaštitnica šuma. 23 Selena, boginja meseca. 24 Endimion, lepi pastir koji je vodio ljubav sa Selenom. 25 Saladin ili Salah-ad-din (1138-1193), egipatski sultan koji je osvojio Jerusalim i izazvao III krstaški rat. 26 Remboovo datiranje opisanog događaja nije tačno: događaj se zbio 20. juna 1792. Tog dana je Luj XVI, da bi zadovoljio narod okupljen na Tiljerijama, stavio na glavu crvenu “frigijsku” kapu, simbol revolucije. 27 Članak novinara Pola de Kasanjaka koji je izazvao Remboovo negodovanje objavljen je u bonapartističkom listu Le Pays (“Zemlja”) 16. jula 1870. 28 Bitka kod Valmija, 20. septembra 1792, donela je “goljama” (vojsci revolucije pod komandom Dimuijea i Kelermana) pobedu nad elitnim pruskim trupama. Kod Flerija su 1794. pod komandom generala Žurdana potučeni Austrijanci. Bonapartina italijanska kampanja 1796-1797. omogućila je stvaranje republike u Italiji pod francuskom kontrolom.

29 Kavatina, kratka vokalna kompozicija izrazito lirske inspiracije. 30 Skerletno je bila boja francuske, a zeleno pruske vojničke uniforme. 31 Posle poraza francuske vojske kod Sedana, Napoleon III je pao u nemačko zarobljeništvo. Rembo je bio čitalac Igoovih Kazni i politički istomišljenik izgnanog pesnika, ali njegova antipatija prema “Napoleonu malom”, za razliku od Igoove suviše lične netrpeljivosti, ovde prerasta u osudu same institucije carstva. 32 Rembo misli na Emila Olivjea, predsednika Ministarskog veća, koji je 19. jula 1870. objavio rat Nemačkoj. 33 Epinalska gravira “u veličanstvenim bojama” prikazivala je navodnu francusku pobedu nad pruskom vojskom kod Sarbrikena. Ta tobožnja bitka - u stvari, malo veća čarka - bila je povod za silno i komično razmetanje “Napoleona malog” koji se narodu Francuske obratio trijumfalnom porukom o prestolonaslednikovom “vatrenom krštenju”, hvaleći se da je i sam prisustvovao tom velikom događaju. 34 Zašto “prekjučerašnjoj”? Data su tri tumačenja: po prvom, to bi značilo “iz pretprošle godine”, iz čega bi proisticalo da je pesma napisana 1872, te da je reč o mrtvima iz rata 1870. koji su “prekjučerašnji” u odnosu na one (”jučerašnje”) koji su pali u vreme Pariske komune 1871; po drugom, teško prihvatljivom, tu reč su prosto-naprosto diktirali zahtevi versifikacije; i po trećem, reč je o mrtvima iz devedeset druge (v. pesmu Vi koji poljupcem slobode opiste se...). 35 Po svedočenju Verlena, Rembo je ovu pesmu napisao da bi se narugao bibliotekaru iz biblioteke u Šarlevilu, čiju je ljutnju izazivao zahtevajući od njega mnoštvo knjiga, među kojima i mnoge “stare i retke naučne knjižurine”, primoravajući ga na taj način da se stalno diže sa stolice na kojoj je “zaseo”. 36 Remboov drug Ernest Delae ispričao je kako je sa Remboom prelazio obližnju belgijsku granicu zbog kupovine duvana za vlastitu potrebu. Pri povratku carinici su ih pitali nose li duvan, kafu, cigare, barut za lovačku pušku. Njih dvojica bi pokazali svoja dva dozvoljena paketića duvana. Carinici, čija je dužnost bila da budu nepoverljivi, ipak bi ih ispipali, što je Remboa ljutilo. 37 Ova pesma nastala je pre “krvave sedmice” (21-28. maja 1871) tokom koje je Pariska komuna surovo ugušena. Ton prkosa i likovanja svedoči da je Rembo daleko od pomisli na poraz Komune, što se jasno vidi iz poslednje strofe. Ovo je Remboov poetski obračun sa snagama poretka, vladom u Versaju čija vojska bombarduje pariska predgrađa zasipajući ih petrolejskim granatama: ona je ta koja slika petrolejem svoje prolećne pejzaže (ili “Koroe”, po imenu poznatog slikara) i zasipa “petrolejskim tušem” pločnike velegrada, iako će komunari biti optuženi kao palikuće (“petroleri”). 38 Adolf Tjer, francuski političar i istoričar, odigrao je kao predsednik vlade presudnu ulogu u gušenju Pariske komune.

39 Ernest Pikar bio je Tjerov najbliži saradnik i član njegovog kabineta. 40 Žil Favr je bio ministar spoljnih poslova i veoma nepopularna ličnost, jer je sa Bizmarkom pregovarao o kapitulaciji Francuske i potpisao Frankfurtski ugovor 10. maja 1871. 41 "Hidrolat” je jedan od učenih termina kakve Rembo voli. To je tečnost koja se u farmaciji dobija destilovanjem vode nad cvećem ili drugim mirisnim materijama. 42 Simboliku ljudske otuđenosti Rembo nalazi i u nekim stavovima tela, kao što su sedenje (v. Zaseli) ili čučanje. Glagol čučati i njegove izvedenice česti su u Remboovim delima. Mogu biti upotrebljeni u lirskom kontekstu, kao u Pijanom brodu, gde jedan dečak čuči puštajući papirne čamce na “evropsku” lokvu, a mogu se nalaziti u jetko persiflažnoj funkciji, kao ovde ili u Pariskoj ratnoj pesmi: A Seljani što se sada bane /I šepure u čučanju svome... 43 Ova autobiografska pesma omogućuje da se naslute motivi Remboovog dečačkog revolta, “sistem terorizma koji je vladao u porodici” i o kome je mladi pesnik pričao Ernestu Delaeu, uloga majke o kojoj je Rembo u jednom pismu rekao da je “neumoljiva kao i sedamdeset tri administracije sa gvozdenim šlemovima”, i čija je kruta strogost izazivala u njemu bunt, ali i nastupe dvoličnosti. 44 Povodom ove pesme postavlja se pitanje Remboovog učešća u Pariskoj komuni. Po mišljenju Delaea, ovde je opisan Remboov mučni doživljaj u pariskoj kasarni “Babilon”, za vreme Komune. Priču su ponavljali mnogi Remboovi biografi, od kojih su neki, kao Patem Berišon, izostavljali šokantne detalje, dok su drugi, kao Pjer Amu, naturalistički verno “rekonstruisali” najsitnije pojedinosti jednog neobičnog vatrenog krštenja, sasvim drukčijeg od onog kome se Rembo navodno nadao. Prema toj verziji, mladi pesnik je izazvao simpatije komunara iz kasarne, grubih vojničina od kojih je većina dezertirala iz redova Versajaca, pa su oni organizovali skupljanje dobrovoljnih priloga u njegovu korist. On se odrekao tog novca da bi ih sve počastio pićem, a onda su njegove dečačke draži u veselosti koja je nastala dovele u iskušenje neke od prisutnih, i oni su ga uz njegovo očajničko opiranje silovali. Pesma Oteto srce bila bi, dakle, izraz mučnine koju je ovaj doživljaj izazvao u mladom pesniku. - Međutim, Remboov profesor Žorž Izambar i mnogi drugi kritičari porekli su mogućnost Remboovog boravka u Parizu u vreme Komune. Prema Izambaru, Rembo se inspirisao knjigom u kojoj je našao opis obreda uobičajenog prilikom prelaska brodova preko Ekvatora, kad mornari prisiljavaju brodskog “malog” da pije, puši i žvaće duvan. Krma, kormilo, val kazuju da pozornica te neobične drame nije kasarna nego brod. 45 Rembo se obraća “pobednicima”, nosiocima starog omraženog poretka, koji su posle poraza Komune nagrnuli u pokoreni grad da se ponovo parazitski hrane i uživaju na njegovom telu. “Varvari” iz trećeg stiha su po svoj prilici Nemci. 46 Aluzija na bombardovanje Pariza od strane Versajaca. 47 Kataplazma je, po Leksikonu M. Yiyaklije, “gusta kaša od raznih vrsta brašna ili od ukuvanih trava (upotrebljava se u obliku zavoja). 48 Striks je naziv za grabljive noćne ptice i, u legendama, za jednu vrstu vampira: polu-ženu, polu-

psa. 49 Ime Huana bilo je pesniku po svoj prilici potrebno samo da bi dočarao neku tamnoputu španjolku. U ovoj strofi, kao i u nekoliko sledećih, naizmenično se ređaju aluzije na prozračno bledu i na mrku, suncem opaljenu put. 50 “Jučerašnje” (majčinske) grudi imaju smeđu mrlju - to je bradavica koja je za ljude izvor života. Svetina na njima ostavlja (udarcima, ili izražavanjem prostačke želje) mrlje koje postaju svete kao materinske dojke, budući da su simbol patnje i požrtvovanja. 51 U teorijskim razmatranjima o sinestezijama ovaj sonet se dovodi u vezu sa Bodlerovim sonetom Correspondances i smatra se da se i jedan i drugi, s obzirom na svoju “programsku” vrednost, nalaze u temeljima simbolističke škole. Postoje i mnogobrojne studije o fenomenu “slušanja u bojama”, o kome su mnogi pesnici i teoretičari književnosti mislili da može da bude baza za poetske eksperimente i estetičku analizu. To je nailazilo na osudu od strane autora Mita o Rembou, profesora Etijambla, koji je zbog toga potcenjivao i ovaj sonet, inače, pored Pijanog broda, najpoznatiju i najčešće objavljivanu Remboovu pesmu. U tom omalovažavanju Etijambl je u stvari na istoj poziciji kao i Fransoa Kope, “uspeli” pesnik i oličenje poetske banalnosti, koji je svoj podrugljiv odnos prema ovoj pesmi pokušao “duhovito” izraziti stihovima: Rembo, opsenar kog znamo svi, / U pesmi slaboj do mučnine, / Tvrdi da slova O, E, I / Francusku trobojnicu čine. 52 U originalu: O l’Omega, rayon violet de Ses Yeux! U ovom se stihu javlja problem koji je posebno težak za prevodioca, s obzirom na to da je zamenični oblik Ses u francuskom zajednički za oba roda, pa prevod nameće i opredeljenje koje predstavlja i određeno tumačenje. O čijim očima je reč? Mnogi kritičari smatraju da su to oči Verlena, dok drugi tu vide neku devojku. U svom prevodu prvobitno sam se opredelio za ženski rod, ne misleći time da je Rembo imao u vidu neko žensko biće, nego isključivo u želji da izbegnem svaku pomisao na Verlena. Na kraju sam se opredelio za neutralno rešenje koje upućuje na neko apstraktno, irealno biće, možda na Genija iz Iluminacija - pri čemu ne treba misliti da je to biće Bog (tumačenje koje katolički egzegeti nisu propustili, pozivajući se i na velika slova u Ses Yeux.) 53 Neki današnji kritičari vide Viktora Igoa u ovom “pravedniku” kome se Rembo ruga u ovoj žestokoj invektivi. No pre će biti da se u ovoj pesmi pravi Pravednik (Rembo, ili Čovek uopšte) obara na lažnog koji je u stvari Hrist. Rembo najverovatnije ismeva Hristovu patnju na Maslinskoj gori (uoči Judine izdaje), smatrajući je beznačajnom pored patnje istinskog buntovnika, onoga koji sebe s pravom naziva Prokletnikom. Ali to ne mora da znači da Hrist ovde nije figura iza koje se kriju svi lažni pravednici, među njima možda i Viktor Igo. 54 “Banvil, taj prevashodno subjektivni pesnik” - kaže pesnik Iv Bonfoa - “opevao je cveće do iznemoglosti. Od ljiljana, karanfila ili tratora on je načinio uspavljujući ukras svoje krotke misli. Neka, međutim, sazna kako ti klistiri ekstaza mogu u Šarlevilu biti predmet okrutnog sprdanja.” 55 Ovde se ljiljan javlja kao simbol kraljevstva. De Kerdrel je bio poznati rojalist. 56 Krin, krasuljak (trator) i klinčac (karanfil) bili su glavne nagrade na poetskim “Cvetnim igrama” u

Tuluzi. Dobitnici su nazivani “menestrelima” (tako su se u Srednjem veku zvali putujući svirači i pevači). 57 Asoka je biljka iz Indije (možda tako nazvana po jednom od najvećih indijskih vladara, iz III veka pre n. e.). 58 Žan-Injas-Isidor-Žerar Granvil (1803-1847), crtač, akvarelist, drvorezac i litograf. Rembo verovatno aludira na Granvilovo delo Oiivljeno cveće. Rembo je 25. avgusta 1870. pisao Izambaru: “Recite da li je ikad bilo ičega idiotskijeg od Granvilovih crteža?” 59 Oaza je rečica iz okoline Šarlevila. 60 Mangl - korenjak, biljka iz tropskih predela Amerike i Azije. 61 Iz broća se dobija alizarin kojim se tkanine boje u crveno. Pantalone francuske vojničke uniforme bile su crvene. 62 Ernest Renan (1823-1892), francuski pisac, autor poznatog dela Isusov livot. Verovatno znajući za tu knjigu, Rembo asocijacijom dolazi na pomisao o Renanu: silna ljubav (mistika, religija) - Oprost Isusov život – Renan. 63 Tirs je štap ili koplje boga Dionisa, sa vrškom u obliku šišarke, vinove loze ili bršljana. 64 Tregije, rodno mesto Ernesta Renana. 65 Figije je autor Istorije čudesnog u modernim vremenima (1866). Figuier, međutim, na francuskom znači i “stablo smokve”. 66 Ašet (Hachette) je poznata francuska izdavačka kuća. 67 Te dve karte su najverovatnije geografske karte koje među ostalim slikama i gravirama vise na zidu, na šta upućuju i reči “dan učenja”. 68 Kraljica Siona, jedan od uobičajenih naziva Bogorodice u litanijama. 69 Bilo je pretpostavki da ovo prošle zime sasvim precizno ukazuje na Remboov odlazak u Pariz februara 1871. Čak bi se i deset noći iz sledeće strofe moglo odnositi na taj pesnikov boravak u prestonici, koji je trajao samo nešto malo više (od 25. februara do 10. marta). 70 Brod, koji se kupa u moru, obliven sjajem zvezda odraženih na vodi, “mlečan” je od svetlosti Mlečnog puta, a možda je ovo i reminiscencija na “mlečno more” koje spominje Žil Vern u Dvadeset hiljada milja pod morem. 71 U pripovetci Silazak u Malstrom E. A. Po upoređuje huk oluje sa topotom i rikom stada divljih bivola. Možda je to kod Remboa izazvalo asocijaciju na stada koja su u Kamargi, blizu mesta Sent-

Mari de la Mer, uzgajana za borbu. Marije su tri Marije o kojima legenda priča da su se na tom mestu iskrcale prebrodivši oluju. 72 Levijatan je čudovište iz feničanske mitologije, opisano i u Bibliji. 73 Hipokamp je morski konjic. 74 Behemot je čudovišna životinja slična nilskom konju, opisana u Bibliji. 75 Malstrom je podmorski jaz u blizini Lofotskih ostrva u Norveškoj, poznat po snažnim i veoma opasnim strujama. 76 Lađe-robijašnice su u originalu pontons, to su usidreni stari brodovi, pretvoreni u tamnice (najčešće dotrajali ratni brodovi bez oružja). Francusko pontons ne može se prevesti kao pontoni, jer u našem jeziku ta reč označava drvene ili gumene čamce koji služe za konstrukciju privremenih (“pontonskih”) mostova. 77 Prema Emestu Delaeu, “reka od kasisa” je rečica Samoa koja se severno od Šarlevila uliva u Mezu. Njene bistre vode - tamo gde je dno dublje - izgledaju ljubičastocrne, tako da liče na “kasis”, liker od crne ribizle. Predeo koji opisuje Rembo pokriven je legendarnom ardenskom šumom i pun srednjovekovnih uspomena: tu je i kula u gradiću Bujonu, odakle je u krstaški rat krenuo budući jerusalimski kralj Godfroa Bujonski. 78 “Dedovi” su se vratili sa groblja gde su ispratili pokojnike: “cveće” i “slike” su simboli još jednog lažnog “pića”, onog koje gasi žeđ za tradicijama - porodičnim i drugim. Želeći, u sledećem stihu, da “presuše sve urne”, pesnik odbija i tu mogućnost. 79 Naslov u originalu (LE PAUVRE SONGEI) može se prevesti ovako, ali može i kao Siromašni san, ukoliko se prva reč shvati kao pridev, a ne kao imenica, a druga kao imenica, a ne kao glagol. Razlika između dvaju značenja je velika: san siromaha nije isto što i siromašni san. Iako se oba ova značenja mogu potkrepiti ozbiljnim argumentima, prevodilac se opredelio za ono po kojemu je reč o siromahu koji “sanja” jer mu ne ostaje ništa drugo, budući da je siromašan pošto je lišen i novca i iluzija. 80 Hesperide su ostrva koja se po legendi nalaze u Atlantskom okeanu (možda Kanarska ostrva). Tako su se zvale i nimfe, vlasnice vrta gde su stabla rađala zlatne jabuke koje su davale besmrtnost. 81 Orietur (lat.), od glagola orior koji znači dizati se ili izlaziti kad je reč o suncu, odnosno nastati, početi. 82 Podeljena su mišljenja o tome ko sačinjava ovaj “mladi par”. Po nekima, to su Verlen i njegova žena Matilda, dok bi Rembo bio “zlobni pacov” koji im kvari bračnu sreću. Po drugima, to su Verlen i Rembo, dok je Matilda ta koja smeta (uostalom, Verlen joj je u jednom pismu prišio posprdnu titulu “princeza miš”) - U svakom slučaju, ovde imamo, kao što je sasvim uobičajeno kod Remboa, poetsku sublimaciju neposrednog povoda koji se više ne razaznaje. Tema se može smatrati uopštenom, tako da prvenstveno dolazi do izražaja atmosfera “medenog meseca” ili zajedničkog življenja bilo kog

para - lični doživljaj dobija univerzalno značenje. 83 Etijambl i Gokler govore povodom ove pesme o vodvilju (zajedničkom delu Skriba i Dipena čiji je naslov bio Mihailo i Hristina), Pjer-Žan Žuv o tragediji - večitom ratu između Francuske (Hristine) i Nemačke (Mihaila), a Ernest Delae govori o - pastorali: “Najzad on (Rembo) stavlja tačku rekavši kraj idile, jer mu je azur, koji se ponovo pojavio, vratio njegov smisao za humor, i jer je po sredi bila jedna bukolička scena.” 84 Monts-Rocheux iz originala pesme predstavlja teško prevodljivu igru rečima: ukazuje na Stenovite planine, ali i na selo Roš u kome je Rembo često boravio jer se tu nalazilo imanje njegove porodice. 85 Na osnovu ove strofe često se pretpostavljalo da je u osnovi inspiracije za ovu pesmu neki određeni događaj: bilo Remboovo bekstvo od majke, bilo rastanak njegovih roditelja. Mnogo je uverljivije, međutim, tumačenje Etijambla i Goklera, po kojemu pesma “pokazuje tok reke i sve moguće asocijacije, sve igre mašte koje je on, sa slikama okoline odraženim na njemu, izazvao u Remboovom duhu. To je najpre bleštavi odraz, belina, zatim zlatno prelivanje, radost koju lije sunce. Nebo je baldahin, senke mosta i brežuljka su zastori, obale pružaju ruke od trave. On, to je sunce koje (rasipajući se kao hiljadu anđela) nestaje za gorom. Ona, to je reka koja, postavši hladna i bez sjaja, hita za njim. Posle svih nejasnih prizora koji su odrazi okoline, ostaje ‘siva voda’, i Rembo u čamcu čije je sidro u neznanom blatu”. 86 Ernest Delae piše o nastanku ovih poetskih proza: “Treba spomenuti jednu vrstu književnog rada koji Rembo započinje tog istog proleća [1871], a u kome će daleko stići. Čitanje Bodlera navelo ga je da se okuša u pesmama u prozi. Napisao je početak jedne serije pesama čiji je naslov Pustinje ljubavi.” Ne može se sa potpunom sigurnošću reći da li je ta serija ostala nedovršena ili su preostali tekstovi izgubljeni. 87 I o ovoj, “jevanđelskoj” seriji Remboovih proznih tekstova svedoči Remboov drug Ernest Delae, tvrdeći da je njen naslov trebalo da glasi Fotografija minulih vremena. Kritičar Marsel Rif, međutim, misli da bi ti tekstovi mogli da budu delovi Remboovog izgubljenog dela koje se zvalo Duhovni lov. 88 U Jevanđelju po Jovanu (4, 16-19) opisuje se susret Hrista i žene Samaritanke, kod izvora. “Reče joj Isus: idi zovni muža svojega, i dođi ovamo. - Odgovori žena i reče mu: nemam muža. - Reče joj Isus: dobro si kazala - nemam muža; Jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. - Reče mu žena: Gospode! vidim da si ti prorok.” 89 Ženine reči su zlokobne jer su Samaritanci klali proroke. 90 V. Jevanđelje po Jovanu, 4, 46-54. Aluzija u prvom pasusu (bičevanje trgovaca i menjača u hramu) odnosi se na 2. glavu istog jevanđelja, 13-17. 91 Evo, radi poređenja, odgovarajućeg mesta iz Jovanovog jevanđelja (5, 2-9): “U Jerusalimu pak kod Ovčijeh vrata ima banja, koja se zove jevrejski Vitezda, i oko nje pet pokrivenijeh trijemova - U kojima ležaše mnoštvo bolesnika, slijepijeh, hromijeh, suhijeh, koji čekahu da se zaljulja voda; - Jer anđeo Gospodnji silažaše u određeno vrijeme u banju i mućaše vodu; i koji najprije ulažaše pošto se

zamuti voda, ozdravljaše, makar kakva bolest da je na njemu. - A onde bijaše jedan čovjek koji trisedet i osam godina bješe bolestan. - Kad viđe Isus ovoga gdje leži, i razumje da je već odavno bolestan, reče mu: hoćeš li da budeš zdrav? - Odgovori mu bolesni: da, Gospode; ali nemam čovjeka da me spusti u banju kad se zamuti voda; a dok ja dođem drugi siđe prije mene. - Reče mu Isus: ustani, uzmi odar svoj i hodi. -I odmah ozdravi čovjek, i uzevši odar svoj hodaše. A taj dan bješe subota.” 92 Po mišljenju većine kritičara, ove “male zadocnele podlosti” su tekstovi Iluminacija: Rembo još uvek ne može da odoli “Antunovom iskušenju”, svom pesničkom poroku. 93 ”Doba Jevanđelja je za nas prošlo”, tumači ovo mesto Etijambl. “Suviše je kasno za hrišćanskog Boga.” 94 U rečenici Oblaporno čekam Boga katolički interpretatori nalaze dokaz Remboovog povratka hrišćanstvu. Zanemaruju, međutim, sledeću rečenicu, kojom Rembo osuđuje samu tu pomisao, videći upravo u njoj znak pripadanja najnižoj rasi. 95 Ove “proročanske” reči izazivale su mnogo čuđenja i divljenja. Osamnaest godina kasnije Rembo će se vratiti u Evropu sa zarađenim zlatom, ali ne i sa “udovima od železa”, već sa bolesnom nogom koja će u marseljskoj bolnici biti amputirana i zamenjena drvenom protezom. “Divljeg nemoćnika” zaista će negovati žene: majka i sestra Izabela. To su svakako koincidencije, gotovo neizbežne u jednoj željenoj, i u znatnoj meri unapred zamišljenoj skitničkoj sudbini. Slutnje o budućim mukama i tragičnom kraju česte su kod Remboa. 96 Ham je, po Bibliji, Nojev sin i praotac crne rase. 97 U originalu: Satan, Ferdinand... Ernest Delae je objasnio da seljaci u okolini Vuzjea (u Ardenima) zovu đavola Ferdinandom. 98 V. Jevanđelje po Jovanu, 6, 16-21. 99 Verovatno je reč o prstenu koji je osnova zapleta Pesme o Nibelunzima. U Vagnerovoj Tetralogiji jedan od junaka te epske priče, Hagen, skače u Rajnu pokušavajući da pronađe taj prsten. 100 “Taj saputnik bila je jedna saputnica”, pisao je E. Delae povodom saputnika u paklu. I dodao: “Ako bismo više voleli da vidimo muškarca, lišili bismo se uživanja u jednom od Remboovih najneospornijih remek-dela. Reč je o ženi, i to čudesno dirljivoj ženi... Ako umesto nje vidimo Verlena, znači da Remboa nismo upoznali nimalo, nimalo, nimalo!” Ovo tvrđenje, izneto tako kategoričkim tonom i, reklo bi se, sa strašću, ponovio je još jedan Remboov poznanik iz Šarlevila, Luj Pjerken. Po njemu, “luda devica” je postojala: bila je to neka nepoznata devojka koja je 1871. pošla sa Remboom u Pariz. Drugi “rimbaldisti”, kao što su Remon Klozel i Andre Fonten, a u novije vreme Jošikazu Nakaži, smatraju da paklenski suprug i luda devica predstavljaju dva dela Remboove ličnosti. Suzana Bernar, međutim, ističe kako “danas više niko ne sumnja da je ‘luda devica’ Verlen, a da ‘paklenski suprug’ nije niko drugi do Rembo, koji je na taj način prikazao sebe onakvog kakav je izgledao Verlenu”.

101 Parabola o ludim devicama nalazi se u Jevanđelju po Matiji (25, 1-13). 102 Rečenica u originalu je dvosmislena zbog složenog značenja reči connaissance. Može da znači: “On nikoga ne poznaje”, ali i “On nema nikakvih znanja”. 103 Ovo je možda aluzija na Damu s kamelijama od Dime sina; junakinja tog romana, Margarita, “žrtvovala se” da voli čoveka koji će je napustiti (i koji se zove Arman Dival), dok će ona umreti od sušice. Dramatizacija tog romana prikazana je u Londonu juna 1873, u vreme Remboovog boravka u britanskoj prestonici. 104 U ocenjivanju značaja i značenja ovog teksta nema bitnijih razilaženja; svi se slažu da je on od neprocenjive vrednosti za praćenje Remboove pesničke evolucije i da je u njemu reč o neuspehu eksperimenta sa “vidovitošću”. Razlike postoje samo u ocenjivanju prirode “bolesti” o kojoj govori Rembo. Neki s pravom protestuju protiv pois-tovećivanja vidovitosti i toksikomanije, od kojih su takoreći napravljeni sinonimi. Osim toga, dugo se mislilo da je Remboova osuda vidovitosti u stvari osuda Iluminacija, iako on citira samo stihove iz 1872. Rasprava o tačnom datiranju lluminacija rasvetlila je i ovo pitanje. 105 Himerija je, u legendama starog veka zemlja na kraju sveta, uvek oblačna i maglovita, u susedstvu boravišta mrtvih. 106 U jutarnjem času, pri Dolasku Hrista. Rembo verovatno misli na reči iz jutarnje mise, a možda i na odricanje svetog Petra (koji je na dan Isusovih muka, u zoru, pri javljanju prvih petlova, porekao da poznaje Hrista). 107 U skicama za Boravak u paklu na ovom se mestu nalaze značajne rečenice koje je Rembo verovatno zbog prevelike eksplicitnosti i jednoznačnosti izostavio iz definitivne verzije: “Ja sada mrzim mistične zanose i stilske bizarnosti. Sad mogu reći da je umetnost glupost.” 108 Aluzija na poznato mesto iz Starog zavjeta: “Taština nad taštinama, veli propovjednik, taština nad taštinama, sve je taština.” (Knjiga Propovjednikova, I, 2.) 109 Većina komentatora slaže se da Rembo misli na bolnicu Sen-Žan u Briselu, gde se lečio nakon što ga je Verlen ranio. 110 U vreme dok se Boravak u paklu smatrao poslednjim delom Remboa i njegovim poetskim testamentom, ove rečenice su shvatane kao izraz svesti o završetku njegovog pesničkog puta. 111 Sin čovečji je Hrist, koji je sa ljudi skinuo prokletstvo istočnog greha i tako ih oslobodio dotad neminovnog pakla. 112 Ovaj tekst, s obzirom i na ovakav naslov, dugo je tumačen kao konačno “zbogom” književnosti. 113 Reč je najverovatnije o “stablu dobra i zla”.

114 Pesme u prozi pod možda apokrifnim naslovom Iluminacije tumačene su na bezbroj različitih načina i dobijale razne nazive, među kojima ću ovde, kao najsimptomatičnije, navesti dva: kriptogrami, kako ih je nazvao Pol Valeri, i ipseizjmi (reč izvedena od latinskog ipse, sam), kako ih je nazvao Viktor Segalen. To su, dakle, zapisi za samog sebe, i nastajali su u vreme kad je Rembo već bio definitivno odlučio da poseduje istinu u jednoj duši i u jednom telu, odričući se svakog vida komunikacije sa drugim izvan sebe, to jest sa bilo kojim drugim članom bilo koje vrste društvene zajednice. Prema njegovim vlastitim rečima, samo je on posedovao ključ tih vizija, ali zato su se u tim tekstovima, uvek otvorenim za nova i sve raznovrsnija tumačenja, pred novim generacijama otvarale bezbrojne perspektive, pri čijem su se otkrivanju nalazila izvanredna pesnička bogatstva i doživljavala neslućena iznenađenja. Stoga u ovim Napomenama neću da navodim nijedno od zaista mnogobrojnih, ponekad veoma opširnih, često pogrešnih i proizvoljnih, ali neretko i zanimljivih, studioznih, inspirativnih tumačenja Iluminacija. Izostaviću, dakle, i vlastito, objavljeno 1991. u knjizi Fenomen Rembo15. U predgovoru za ova Remboova Sabrana poetska dela već sam izrazio mišljenje da nijedno od tih tumačenja ne može u celosti da obuhvati biće bilo koje pesme iz Iluminacija, kao što se nikakvim racionalno-analitičkim postupkom ne može da rekonstruiše ni bilo koji živi organizam. To ne znači da ta tumačenja ne mogu biti izvrstan uvod u doživljaj koji pružaju Iluminacije, ili da ne mogu biti korisna staza - ali samo jedna od mogućih staza - kroz jedan izuzetno bogati, raznovrsni, i što je najvažnije, promenljivi poetski svet. Neka čitalac, dakle, sam traži svoje staze: ako poseduje otvoren duh, istančan senzibilitet i istraživačke sklonosti, nema sumnje da će mu Rembo, bez obzira na svoju težnju ka zatvaranju u sebe, pomoći da ih otkrije. U ovim Napomenama, dakle, čitaocu će biti pružena samo najneophodnija objašnjenja nekih reči, uz poneki podatak koji može da mu posluži kao koristan orijentir. 115 Euharis je ime jedne nimfe iz romana Telemahove pustolovine čiji je autor Fransoa Fenelon. 116 Među Remboovim pesmama u prozi ovo je jedina koja je ostvarena u obliku apologa (priče sa poukom). 117 Divno biće (engl.). 118 Po nekim mišljenjima, ovo je aluzija na Vede, indijske svete knjige. 119 U rukopisu stoji jasno: la main de la campagne. Međutim, već prilikom prvog objavljivanja u časopisu Vogue, kao i u sledećim izdanjima, priređivači su “ispravljali”: campagne (polje) pretvarali su u compagne (drugarica). Na taj način “postaju shvatljivi” i ruka na ramenu i milovanje o kome je reč u nastavku rečenice. Ova pojedinost ilustruje upornu težnju da se Remboov iskaz nekako uvuče u zonu shvatljivosti, iako bi pomenuta zamena (ruka drugarice na mome ramenu umesto ruka polja...) značila, očevidno, osiromašenje i banalizovanje. 120 Naslov ove pesme prvobitno sam preveo kao Jednom razumu. Izvršenoj izmeni doprinelo je tumačenje Etijambla i Goklera, koji uzimaju reč raison u oba njena značenja (razum i razlog). “Čovek za sve svoje promene i pokrete traži viši razlog”, kažu oni, “za svaki svoj pokret po jedan (podv. N. B.) razlog, bez koga ne bi znao da deluje. Čovek moli jedan viši razlog, personifikovan i jedinstven, da uzdigne bilo kuda suštinu njegovog bića... Nigde, ni u prošlosti ni u budućnosti, čovek ne bi znao

da deluje a da ne prizove nekakav razlog da motiviše njegov postupak.” U većini tumačenja, ipak, reč raison uzima se u značenju razum. Ali i u našem jeziku reč razlog ima i značenje razbor, razum, pamet (v. Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, izd. Matice srpske, knj. V, str. 375). 121 Reč pokret ovde ima značenje naređenja: novi ljudi su vode koje će povesti čovečanstvo. 122 Bodler je u Veštačkim rajevima (Poema o hašišu, III) opisao mnoge simptome delovanja hašiša koje ovde navodi Rembo (početna veselost, osećanje svežine u ekstremitetima, kratkotrajno gađenje, itd.). 123 Francuska reč assassin (koja znači i ubica) postala je od reči hašiš. Asasini su u XI veku u Persiji bili članovi jedne razbojničke sekte koji su morali da ubijaju putnike; njihov vođa, zvan “Starac sa planine”, opijao ih je hašišom da bi ih učinio hrabrima i podstakao u njima želju za ubijanjem. 124 Henrika je germansko ili skandinavsko ime. 125 Erinije (ili Eumenide), čudovišne boginje osvete i kazne, zaštitnice poretka, kod Rimljana nazvane Furijama. 126 Orfeonima se u Francuskoj, počev od tridesetih godina XIX veka, nazivaju amaterska pevačka udruženja. 127 Dijana je boginja lova. Stoga “kazati da jeleni sisaju Dijanu”, zapaža Suzana Bemar, “znači evocirati neku vrstu zlatnog doba”. 128 Verlen se u pismu Šarlu de Sivriju iz 1878. godine prepoznao u “đavolskom učenjaku” (premestivši ga, doduše, u Boravak u paklu). 129 Dvorac engleskih kraljeva u blizini Londona (XVI vek). 130 U rukopisu originala ovde je nečitka reč u kojoj su jasnije vidljiva samo prva tri slova: Bra... Andre Gijo je dešifrovao tu reč kao Brame (Brahmas). 131 Steerage (engl.) - međupaluba, prostor za putnike treće klase. 132 U originalu je ovde nemačka reč wasserfall. Nekim komentatorima je služila kao dokaz da je pesma pisana 1875, dok je Rembo boravio u Štutgartu. Pri prevođenju iščezava eufonijski efekat koji je zacelo naveo Remboa da upotrebi nemačku reč (uz wasserfall srećno ide pridev blond koji bi se sa francuskim chute d’eau - s obzirom i na promenu roda - slabo slagao). Stoga u prevodu nemački izraz nije zadržan. 133 Ovo je po svoj prilici aluzija na istoimenu pesmu Alfreda de Vinjija. (Pastirska kućica je inače koliba na točkovima.)

134 Solim je biblijsko ime Jerusalima. 135 Podzemna železnica se u Parizu zove Metropolitain. U Remboovo vreme, međutim, metro je postojao samo u Londonu, gde su ga zvali Tube, i jedino je njegov spoljašnji deo, onaj pod vedrim nebom, nosio naziv Metropolitain Railway. Zato su neosnovane pretpostavke da Remboova inspiracija za ovu pesmu ima nekakve veze sa podzemnom železnicom. To je jedna “metropolska” vizija, gde se reč metropola može shvatiti u oba njena značenja, ali pri tom oba ukazuju na zapadnu civilizaciju, bilo da Rembo misli na evropski velegrad, bilo na zapadnoevropsku zemlju koja je “metropola” u odnosu na kolonije (ili na zemlje zabiberene i raskvašene, kako su nazvane u pesmi Demokratija). 136 U originalu: Damas damnant de langueur. U ovom delu pesme vidljivo je Remboovo pribegavanje aliteracijama. Reč langueur (čama) mogla bi da se čita i kao longueur (dužina); rukopis je tu nejasan. Mada se većina priređivača opredeljuje za reč longueur, prevodilac se ovde privoleo manjini i izabrao reč langueur koja u kontekstu ima mnogo više smisla, a uz to se i reč čama neuporedivo bolje uklapa u ono što je ovde od suštinskog značaja: u igru aliteracijama. 137 Gvarani su indijansko pleme iz Južne Amerike. 138U originalu inquestionable. Rembo je po svoj prilici hteo da napiše na engleskom unguestionable (neosporan). 139Fairy na engleskom znači vila, nimfa. 140Ukoliko je tačno da je ovo aluzija na Floberovo Kušanje svetog Antuna koje se pojavilo 1874, onda je to podatak više za datiranje ove pesme (prvi podatak je naslov prethodne pesme ciklusa, budući da je Rembo rođen 1854, pa je u godini kad je objavljeno Floberovo delo imao dvadeset godina). Treba imati u vidu i to da je Verlen, pod uticajem Floberovog dela, hteo da napiše svoje Kušanje svetog Antuna. Ova rečenica, dakle, mogla bi se odnositi i na tu Verlenovu nameru (od koje je, kako tvrde neki komentatori, Rembo odvraćao svog druga). 141Engleski lučki grad Skarboro (Scarborough) delimično se prostire na prostranom rtu. 142P. Hartman, jedini koji je video rukopis ove pesme, pročitao je na ovom mestu rois (kraljevi) a ne rocs (hridine). Videći u ovoj slici jedan mikro-pejzaž u kojemu se naziru konture kontinenata, čitav “jedan mali i bledi, pljosnati svet”, prevodilac se ipak opredelio za drugo značenje. 143Norne su u skandinavskoj mitologiji tri device koje predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. 144Remboov prvobitni naslov ove pesme bio je Metamorfoze. Taj naslov je u rukopisu precrtan i umesto njega stavljeno je Bottom. To je, u Šekspirovom Snu letnje noći, ime komičnog junaka kome vilenjak Puk pretvara glavu u magareću i u koga se, dok je u takvom stanju, zaljubljuje kraljica vila Titanija, takođe pod dejstvom čarolije. Preobražaj na koji je ukazivao prvobitni naslov vidljiv je u trećem pasusu pesme.

145Sabinjanke, junakinje iz starorimske legende, bile su čest motiv u književnosti i slikarstvu. One su telima preprečile put razjarenim, međusobno zavađenim očevima i braći koji su sa isukanim mačevima jurnuli jedni na druge. 146Putena mehanika je nesumnjivo neki “veštački” vid erotskog života, bez obzira na to o kojoj je varijanti reč. Andre Gijo je po svoj prilici definitivno utvrdio da je habitude (navika, odnosno masturbacija) reč koja predstavlja rešenje zagonetke. 147Putovanje od Antverpena do Londona (koje su Verlen i Rembo obavili zajedno 1873) značilo je i plovidbu rekama: Šeldom i Temzom. “Slapovi” se ipak teško mogu objasniti: obe ove reke su ravničarske i mirne. 148Statva je oštri deo kljuna ili krme na brodu. 149Strom, reč germanskog porekla, označava snažnu morsku struju. 150Prva dva pasusa pesme počinju rečima Mojoj sestri. Po nekim pretpostavkama, pesnik bi ovde mogao biti shvaćen najbukvalnije, pa bi Lujza Vanen od Voringema i Leoni Oboa od Ešbija mogle biti Remboove sestre Vitalija i Izabela. Zbog “prevesa”, međutim, pre bi se reklo da reč sestra označava duvnu, kaluđericu. Pa ipak, taj prevesi asocijacije na utopljenika mogli bi imati neke veze sa Vitalijinom smrću (18. decembra 1875). Ime Leoni prisutno je u Remboovoj biografiji: tako se zvala sestra Žila Dezesara, Remboovog druga kod koga je mladi pesnik boravio u vreme svog skitničenja po Belgiji; a Leoni je bilo i ime broda kojim se Rembo 1876. vratio sa Dalekog istoka u Liverpul. Ali posle 1875. Rembo se verovatno više nije bavio poezijom. 151Šta je to “bau” (baou)? Neka vrsta onomatopeje? Većina tumačenja zasniva se na Remboovom boravku na Dalekom istoku: ta reč, na malajskom jeziku, navodno znači “smrdeti”; ili pak označava “jedinicu površine”, ali ne vidi se kakvog bi to smisla moglo imati u kontekstu pesme. Na stranu okolnost da Rembo posle 1875. najverovatnije više nije pisao pesme. “Bau” je “uzvik iznenađenja i odvratnosti”, tvrdi jedan komentator, izvlačeći to značenje iz produžetka rečenice. 152Reč Cireeto, kaže Rober Forison, jedan od “erotskih” tumača Remboa čija su objašnjenja najčešće nategnuta i neuverljiva, “ne nalazi se ni u jednom francuskom, latinskom, italijanskom ili engleskom rečniku, kao ni u jednom istorijskom ili geografskom leksikonu”. Međutim, u ovom slučaju Forison je pružio objašnjenje koje je po mišljenju A. Bretona ubedljivo i pruža veoma lep erotski ključ pesme, a prema kojemu je reč nastala spajanjem imena Circe (Kirka) i Ceto (Keto, ime morskog božanstva iz grčko-rimske mitologije). Grčko ketos ili latinsko cetus (caetaceus) označava veliku morsku ribu. U oba dela ove komponovane reči (CIRCE + CETO = CIRCETO) Forison nalazi očevidne erotske simbole. 153Godine 1871. i 1872, za vreme Remboovog boravka u Parizu, u jednom lokalu na Bulevaru SenMišel okupljalo se društvo sastavljeno od pisaca, slikara i drugih umetnika koji su naginjali nekonformističkom načinu mišljenja i delanja. Oni su sebe nazvali “Grupom pakosnih dobričina”. Neki od njih osnovali su “Zajednicu zezača” koja je francusku književnost obdarila jednim

interesantnim kolektivnim delom pod naslovom Zezački album. U njemu su svoje parodijske stihove zapisivali, pored Remboa i Verlena, i Š. Kro, Ž. Nuvo, L. Valad, E. Blemon, A. Mera, Ž. Rišpen, R. Ponšon i drugi. Parodirani su stihovi članova društva, ali su “žrtve” često bili i drugi poznati pesnici, kao što su F. Kope, L. Dijerks, L. Ratisbon i drugi. Album je pronađen 1935, kad ga je otkupio jedan kolekcionar, a prvi put ga je 1943. objavio Paskal Pia. 154Naturalistički doživljaj “šetnje” pariskim ulicama čiju atmosferu pesnik dočarava firmama radnji, izloženom robom, u magnovenju opaženim likovima prolaznika. 155Treba li u ovom imenu (Gvido) videti lapsus ili pogrešno čitanje? Pjer Ptifis, naime, misli da je reč o “vodiču Gonen” (Guide Gonin) koji je u ono vreme bio poznat kao što je danas poznat vodič “Mišlen”. 156Parodija proklamacije povodom rođenja prestolonaslednika. 157Ne treba se čuditi što je Fransoa Kope najviše parodiran od svih pesnika čija se imena nalaze u Albumu. Zbog svoje idilično “realističke” vizije i didaktičkog tona morao je među nosiocima avangardnih stremljenja postati predmet podsmeha, tim pre što su u to vreme svi prolazni vidovi uspeha - publicitet, ugled, društveni položaj - bili na njegovoj strani. Kope je smatrao Remboa “mistifikatorom” (v. napomenu uz pesmu SamoglasnicL) Danas je književna istorija definitivno svrstala Kopea među minorne pesnike. 158Ovo su sve dela koja “mirišu na naftalin”: Nalonja od Boaloa, romani gđe De Žanlis i Senankurov roman Oberman. 159U stvari, Nikola Venet (Nicolas Venette), pisac knjige O nastanku čoveka ili Slika bračne ljubavi. 160Rembo verovatno misli na Napoleona III, koji je prvi put osuđen na zatočeništvo godine 1840, a drugi put - od strane Nemaca – posle francuskog sloma 1870. 161Španska princeza Eugenija de Montiho postala je supruga Napoleona III i francuska carica. 162Rembo je u pesmi Blistava pobeda kod Sarbrikena, napisanoj 1870, već ismejao prestolonaslednikov “junački čin”. Princ je uzeo jedno đule koje je palo blizu njega, što je car, njegov otac, odmah proglasio podvigom i poslao o tome trijumfalni telegrafski izveštaj u Pariz. 163Angijen je mesto po kome je dobila ime poznata lekovita mineralna voda. U Svesci br. 6 Kulturnog centra “Artur Rembo” u Šarlevilu, od novembra 1978, objavljen je faksimil novinskog oglasa koji objašnjava Remboovu napomenu da je “Angijen kod kuče” (Enghien chez soi): pod ovim naslovom pojavljivala se u novinama, proleća 1870, reklama za boce mineralne vode sa pulverizatorom, koje su omogućavale kućnu terapiju lekovitom vodom iz Angijena. 164Ova pesma predstavlja deo pisma koje je Rembo uputio 14. oktobra 1875. Ernestu Delaeu, u trenutku kad se činilo da će morati da stupi u - kako on kaže - 2. “deo” “kontingenta” “klase 74”. (Izvukao se, ipak, tako što je umesto njega pod zastavu otišao njegov stariji brat Frederik.) Zato on

zamišlja vojničku “spavaonicu u noći”. Verovatno videći u pesmi simboličnu i sumornu sliku ljudske sudbine, Andre Breton je proglašava “najdivnijom od svih”, “Remboovim pesničkim i duhovnim testamentom”. Takva ocena je zacelo preterana, ali ipak, ne treba gubiti iz vida činjenicu da su ovo poslednji poznati stihovi koje je Rembo napisao. 165“Stoji ožalošćena majka, dok visi sin.” Upotrebljavajući čest latinski izraz koji se odnosi na Bogorodicu (mater dolorosa), Rembo sarkastično aludira na svoju majku. 166Rembo ovde prvi put govori o vidovitosti. O vidovitosti I vidovnjaštvu mogao je da čita kod Mišlea, Balanša i drugih. 167Ovo “programsko” pismo nazvano je Pismom vidovitog. Ima komentatora koji misle da je ono “splet naivnosti”, ali većina ga ipak ne shvata samo kao lični manifest, značajan isključivo za pesnikovu evoluciju, nego i kao čitav “misaoni sistem”. Istina je negde na sredini između ta dva ekstremna shvatanja. Ipak, ne bi trebalo pridavati preveliki značaj činjenici da Rembo nije mogao izbeći izvesnu naivnost koja je, na kraju krajeva, prirodna u njegovim godinama. Kao ni mnogi drugi njegovi tekstovi, ni ovaj dokument, i pored svoje naivne iskrenosti, još nije otkrio sve svoje tajne. U njemu se naziru neki ključevi za razumevanje pesnikovog dela, ali i sam sadržaj ovog pisma može biti shvaćen samo uz pomoć dela kojima je ono poslužilo kao teorijska podloga. Taj svojevrsni dijalog pesničkog programa i njegove realizacije ne može se smatrati okončanim; on stalno angažuje, pored komentatora i proučavalaca Remboovog dela i života, i pesnike novih generacija, koji nastavljaju tamo gde se strahoviti radnik srušio. To je najbolji dokaz da “Pismo vidovitog” nije jedna od mrtvorođenih pesničkih proklamacija koje zajedno sa svojim trenutkom nepovratno tonu u zaborav. Ono je sudbonosan putokaz za jednu pesničku evoluciju koja je u mnogome opredelila i samu sudbinu modernog poetskog izraza. To pismo se s pravom može smatrati prvim autentičnim manifestom modeme poezije. Značajno je i to da je napisano u trenutku kad je mladom pesniku izgledalo da će socijalna revolucija u Parizu trijumfovati. Daleko od toga da predstavlja suvoparni traktat, ono je životni dokument, proizvod jednog izuzetnog istorijskog trenutka i ogromne nade koju Rembo izražava definišući funkciju pesnika u društvu.