Artur Klark - Kraj Detinjstva

Biblioteka • K entaur.

Naučna fantastika

Naslov originala

CHILDHOOD'S END Slika na koricama

Branko Miljuš Portret I

Urednik Ivan V. Lalić Recenzent

Žika Bogdanović Oprema knjige Dobrilo M. Nikolić Tehnički urednik

Franjo Komerički Korektor

Gordana Jovanović Copyright by Artur C. Clarke, 1954 Izdavač Izdavački zavod „Jugoslavija", Beograd, 1976, 1978. Sva prava za Jugoslaviju zadržana Štampa i povez Beogradski izdavačko-grafički zavod Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17 Drugo izdanje Ti raž 5000 primeraka

Artur Klark

Kraj detinjstva Prevela

Magdalena Jovanović

JUQOSLAVI JA Beograd

Sadržaj

7 I Zemlja i gospodari

51 II Zlatno doba

106 III Poslednja generacija

I

Zemlja i gospodari

1. Vulkan koji je iz dubina Pacifika podigao T aratuu mirovao je već pet stotina hiljada godina. A već uskoro, mislio je R ajnhold, ostrvo će se kupati u plam enu žešćem od bilo kojeg što ga je izazvalo njegovo rađanje. On podiže pogled prem a mestu za lansiranje i zadrža ga na rampi u obliku piram ide koja je još uvek okružavala „K olum ba“ . Dve stotine stopa iznad zemlje, vrh broda reflektovao je zrake sunca na zalasku. To je bila jedna od poslednjih noći koju će brod još videti: uskoro će ploviti kroz večnu svetlost vasione. Bilo je mirno ovde ispod palmi, na visokom stenovitom grebenu ostrva. Jedini zvuci koji su dolazili od projekta bili su povrem eno brujanje vazdušnog kom presora i slabi glasovi radnika. R ajnhold je zavoleo ove guste palme. Gotovo svake večeri dolazio je ovde da osmotri svoje malo carstvo. Žalostila ga je pom isao da će sve to biti razbijeno u atom e kad se „K olum bo“ na silovitom ognju vine ka zvezdama. Jednu milju iza grebena, „Džejmz Forestal" je uključio reflektore i pretraživao tam nu vodu. Sunce je sada potpuno iščezlo i nagla tropska noć prodirala je sa istoka. Pomalo zlurado, R ajnhold se pitao da li nosač očekuje da će pronaći ruske podm ornice tako blizu obale. Kao što se to uvek dešavalo, pomisao na Rusiju skrenu mu misli na K onrada i ono jutro presudnog proleća 1945. godine. Prošlo je više od trideset godina, ali uspom ena na poslednje dane, kad se R ajh lomio pod talasim a koji su dolazili sa istoka i zapada, nisu nikad izbledele. Još uvek je mogao da vidi Konradove um orne plave oči i zlataste malje na bradi kad su se rukovali na rastanku u onom porušenom pruskom selu, dok su beskrajne reke izbeglica prolazile pored njih. To je bio rastanak koji je simbolizovao sve ono što se od tada desilo na svetu rascep između Istoka i Zapada. Konrad je izabrao put u Moskvu. R ajnhold ga je tada sm atrao budalom . Ali, sada više nije bio tako siguran u to. Trideset godina je pretpostavljao da je K onrad mrtav. Tek pre nedelju dana, pukovnik Sendm ejer iz Tehničke obaveštajne službe doneo mu je novosti. Nije voleo Sendm ejera i bio je siguran da je to osećanje uzajam no. Ali ni jedan od njih nije to pokazivao na poslu. „G ospodine H ofm ane“ , poče pukovnik na veom a zvamčan

8 način, „upravo sam primio neprijatno obaveštenje iz Vašingtona. Naravno, to je veom a poverljivo, ali smo odlučili da o tom e obavestim o inženjersko osoblje. Potrebno je da znaju da nam je brzina neophodna.“ Zaćutao je da bi napravio utisak, ali to nije delovalo na R ajnholda. On je na neki način već znao šta će sada doći. „Rusi su gotovo na istom nivou kao i mi. Im aju neku vrstu atom skog pogona, m ožda i efikasnijeg od našeg, i grade brod na obali Bajkalskog jezera. Ne znamo dokle su stigli, ali obaveštajna služba veruje da može biti lansiran ove godine. Vi znate šta to znači.“ Da, pomisli R ajnhold, znam. Trka je počela i može se desiti da je mi ne dobijemo. „D a li znate ko vodi njihovu ekipu?“ upita on, ne nadajući se odgovoru. Na njegovo iznenađenje, pukovnik Sendm ejer mu pruži list sa otkucanim imenima. Prvo ime bilo je: Konrad Šnajder. „Poznavali ste mnoge od tih ljudi u Penem indeu?“ upita pukovnik. „To može da nam omogući neki uvid u njihove metode. Želeo bih da mi napravite zabeleške o svima koje ste poznavali — njihovim specijalnostima, značajnim idejam a i slično. Znam da je to prilično težak zahtev posle toliko godina, ali vidite šta m ožete učiniti.“ „K onrad Šnajder je jedini koji je značajan“ , odgovori Rajnhold. „O n je bio sjajan um — ostali su samo sposobni inženjeri. Sam bog zna šta je on uradio za trideset godina. Zapam tite, on je verovatno video sve naše uspehe, a mi nismo nijedan njegov. To mu daje očiglednu prednost.“ Nije time mislio da kritikuje obaveštajnu službu, ali na trenutak je izgledalo da će se Sendm ejer uvrediti. Pukovnik samo sleže ramenima. „To ima i dobru i lošu stranu — sami ste mi to rekli. Naša slobodna razm ena inform acija znači brži progres čak iako odam o neke tajne. Ruski Odsek za istraživanja verovatno ne zna šta njihovi sopstveni ljudi rade jedan deo vremena. Pokazaćem o im da dem okratija može prva da stigne na M esec.“ D em okratija — tričarije! pomisli R ajnhold, ali je bio dovolj­ no pam etan da to ne kaže. Jedan Konrad Šnajder vredeo je koliko hiljadu im ena na izbornoj listi. A šta je Konrad uradio za ovo vreme sa svim sredstvima SSSR koja je imao? M ožda je već ovog trenutka njegov brod napuštao Zem lju . . . * *

*

Sunce koje više nije obasjavalo T aratuu, još uvek je bilo visoko iznad Bajkalskog jezera kad su se K onrad Šnajder i pom oćnik kom esara za nuklearnu nauku polako vraćali iz

9 odeljenja za probe m otora. U ušima im je još uvek bolno treperilo, mada su poslednji gromoglasni odjeci nestali preko jezera još pre deset minuta. „Što ste tako neraspoloženi“ , upita iznenada Grigorijevič. „Sada bi trebalo da budete srećni. Za mesec dana bićem o na putu, i Jenki će pucati od besa.“ „Vi ste optim ista kao i uvek“ , reče Šnajder. „M ada m otor radi, to ipak nije tako jednostavno kao što izgleda. Istina, sad ne mogu da vidim bilo kakve ozbiljnije prepreke, ali me brinu izveštaji sa Taratue. Rekao sam vam koliko je Hofm an sposoban, a ima i bilione dolara na raspolaganju. One fotografi­ je broda nisu veom a jasne, ali izgleda da nije daleko do završetka. A znam o da je još pre pet nedelja probao m otor.“ „Ne brinite“ , nasm eja se Grigorijevič. „Oni su ti koji će doživeti veliko iznenađenje. Z apam tite — oni ne znaju ništa o nam a.“ Šnajder se pitao da li je to istina, ali je odlučio da će biti mnogo bolje da ne pokazuje sumnju. To bi moglo podstaknuti Grigorijeviča da suviše istražuje zaobilaznim putevima. Ukoliko naiđe na propust biće mu prilično teško da sebe opravda. Kad je ponovo ušao u adm inistrativnu zgradu, stražar ga pozdravi. Ovde ima bezmalo isto toliko vojnika koliko i tehničara, pomisli ogorčeno. Ali to je bio način na koji su Rusi obavljali poslove, i sve dok njemu ne budu smetali nije imao šta da zameri. Sve u svemu, kad se izuzme sve ono što može da ozlojedi čoveka, događaji su se u velikoj meri razvijali onako kako je on očekivao. Samo će budućnost moći da kaže koji je od njih dvojice napravio bolji izbor — on ili Rajnhold. Već je sastavljao poslednji izveštaj kad ga trže buka glasova. Jedan trenutak sedeo je nepom ično za stolom čudeći se šta je to moglo da uznemiri strogu disciplinu kampa. Tada je prišao prozoru i prvi put u životu upoznao očajanje. * *

*

Zvezde su okružavale R ajnholda dok je napuštao proplanak. Na moru je „F orestal“ još uvek ispitivao vodu svojim svetlosnim prstima, dok se ram pa oko „K olum ba“ dole kraj obale pretvorila u osvetljeno božićnje drvo. Samo se kao tam na senka preko zvezda nazirao vrh broda koji je izvirivao. Iz stam bene četvrti dopirala je muzika za igru sa nekog radija i Rajnholdove noge počeše nesvesno da se kreću po ritmu. Bio je gotovo stigao do uzanog puta pored ivice plaže kad ga zaustavi neko predosećanje, neki jedva vidljiv pokret. Zbunjen, preneo je pogled sa kopna na m ore i ponovo na kopno: prošlo je izvesno vrem e pre nego što je pomislio da pogleda u nebo. Tada je R ajnhold Hofm an saznao, kao što je tog istog

10 trenutka saznao i Konrad Šnajder, da je izgubio trku. I znao je da ga nisu pobedile nedelje ili meseci od kojih je strahovao, nego milenijumi. Ploveći m eđu zvezdama, mnogo više milja iznad njega nego što se usuđivao i da nagađa, ogrom ne tihe senke prevazilazile su po savršenstvu njegovog malog „K olum ­ ba“ isto onako kao što je „K olum bo" prevazišao drvene kanue paleolitskog čoveka. Z a trenutak, za koji mu se učinilo da se pretvorio u večnost, R ajnhold je posm atrao, kao što je to činio i ceo svet, velike brodove kako se spuštaju u svojoj nadmoćnoj veličanstvenosti, dok na kraju nije čuo slab zvuk njihovog prolaska kroz proređen vazduh stratosfere. Nije žalio što je njegov životni rad zbrisan u nepovrat. Radio je na tome da ljude odvede na zvezde i u trenutku uspeha su zvezde — daleke bezosećajne zvezde — došle njemu. To je bio trenutak kad je istorija zadržala dah, a sadašnjost se odvojila tako daleko od prošlosti kao kad se ledeni breg odvoji od sm rznutih stena koje su ga stvorile i zaplovi u m ore s ponosom usamljenika. Sve što su prošli vekovi postigli, sada nije predstavljalo ništa. Samo je jedna misao neprestano odjekivala kroz R ajnholdovu svest: Ljudska rasa više nije bila sama.

2. G eneralni sekretar U jedinjenih nacija stajao je nepom ično pored velikog prozora i posm atrao četrdeset treću ulicu po kojoj se sporo kretao saobraćaj. Ponekad se pitao da li je dobro za bilo kojeg čoveka da radi na takvoj visini iznad svoje ljudske sabraće. Izolovanost nije loša stvar, ali veom a lako može da se pretvori u nezainteresovanost. Ili je samo pokušavao da shvati svoju odvratnost prem a oblakoderim a koji su i posle dvadeset godina stajali još uvek u Njujorku. Čuo je da su se vrata iza njega otvorila, ali se nije okrenuo kad je Piter van R ajberg ušao u sobu. Nastupila je uobičajena pauza dok je Piter sa neodobravanjem gledao term ostat, pošto se već uveliko prepričavala šala kako G eneralni sekretar voli da živi u frižideru. Stormgren je sačekao da mu se njegov pomoćnik pridruži kraj prozora, a zatim je odvojio pogled od poznate panoram e koja ga je uvek fascinirala. „Zakasnili su“ , reče. „V ejnrajt je trebalo da bude ovde pre pet m inuta.“ „Baš me je sad policija izvestila. On vodi čitavu povorku sa sobom i zakrčili su saobraćaj. Svakog trenutka treba da stigne.“ Van R ajberg je zaćutao, a zatim naglo dodao: „D a li ste još uvek sigurni da je dobra ideja što ste odlučili da ga vidite?“ „Bojim se da je sada već malo prekasno da odustanem od toga. Na kraju krajeva, ja sam se složio — m ada to, kao što znate, nije nikada bila prvenstveno m oja ideja.“

11 Storm gren je prišao pisaćem stolu i m ahinalno je prem etao po rukam a svoj poznati uranijum ski pritiskivao za hartiju. Nije bio nervozan, prosto je bio neodlučan. Bilo mu je donekle drago što je V ejnrajt zakasnio, pošto će mu to pružiti izvesnu m oralnu prednost kad počne razgovor. Ovakve beznačajne stvari igraju veću ulogu u ljudskim postupcim a nego što bi bilo koji logičan i razum an čovek mogao poželeti. „Evo ih!“ uzviknu naglo R ajberg prislanjajući lice uz prozor. „D olaze avenijom. R ekao bih da ih ima barem tri hiljade.“ Storm gren uze beležnicu i pridruži se svome pom oćniku. Na udaljenosti od pola milje kretala se mala ali odlučna grupa prem a zgradi U jedinjenih nacija. Ljudi u grupi nosili su zastave, i m ada na toj udaljenosti nije moglo da se razazna kakve su, Storm gren je sasvim dobro znao šta one znače. Već je mogao da čuje zlokoban ritam skandiranja koje je nadjačavalo buku saobraćaja. Oseti kako ga obuze n ajlo osećanje odvratnosti. Svetu je već svakako bilo dosta gne' nih parola i gomila koje marširaju! Gom ila se sada približila zgradi, v^erovatno su znali da ih posm atra, jer nekoliko samosvesno s isnutih pesnica počeše da prete. Nisu izazivali njega, m ada je ,aj pokret bez sumnje bio sračunat da ga Storm gren vidi. Kao ;to patuljci mogu da prete džinu, tako su ove gnevne pesnice bile upravljene prem a nebu, pedeset kilom etara iznad njegove glave — prem a svetlećem srebrnom oblaku, zapovedničkom brodu flote G ospodara. Veom a je verovatno, mislio je Storm gren, da Kerlin posm atra celu ovu stvar i da se odlično zabavlja, jer do ovog sastanka ne bi nikad ni došlo da to N adzornik nije želeo. Ovo je bio prvi susret Storm grena sa vođom Lige slobode. Prestao je da se pita da li je ovaj potez bio pam etan, jer su Kerlinovi planovi često bili isuviše istančani za ljudsko shvatanje. Po Storm grenovoj oceni, ovaj sastanak nije mogao da ima loše posledice ni u najgorem slučaju. D a je odbio da vidi V ejnrajta, Liga bi tu činjenicu mogla upotrebiti kao argum ent protiv njega. A leksandar V ejnrajt je bio visok lep čovek koji se bližio pedesetoj godini života. On je bio, Storm gren je to znao, krajnje pošten i stoga dvostruko opasan. Pa ipak, ta očigledna iskrenost budila je u čoveku sim patije prem a njemu bez obzira na mišljenje koje je neko mogao da ima o idejam a za koje se zalagao ili o ljudima koje je pridobio. Pošto ih je Van R ajberg kratko i nekako usiljeno upoznao, Storm gren nije gubio vreme. „Pretpostavljam “ , poče on, „da glavni predm et vaše posete jeste to da uručite form alan protest protiv Sheme Federacije. Je li tak o ?“ V ejnrajt ozbiljno klimnu glavom. „To je moj glavni protest, gospodine sekretaru. Kao što

12 znate, poslednjih pet godina pokušavam o da ukažem o ljudskoj rasi na opasnost sa kojom je suočena. Z adatak je bio težak, pošto izgleda da je većina ljudi zadovoljna time što Gospodari vladaju svetom kako im se dopada. Pa ipak, više od pet miliona patriota u svim zemljam a potpisalo je našu peticiju.“ ,,U masi od dva i po biliona, taj broj ne deluje naročito im presivno.“ „To je broj koji se ne može zanem ariti. A na svaku osobu koja je potpisala peticiju dolaze mnogi koji gaje duboku sumnju u m udrost, a da i ne spominjem ispravnost ovog plana Federacije. Čak ni Nadzornik Kerlin sa svom svojom moći ne može da zbriše hiljadu godina istorije jednim potezom p era.“ „Šta bilo ko zna o Kerlinovoj m oći?“ uzvrati Stormgren. „K ada sam ja bio dečak, Evropska federacija bila je samo san, a kada sam zašao u zrelo doba, ona je postala stvarnost. A to je bilo pre dolaska G ospodara. Kerlin samo dovršava posao koji smo mi započeli.“ „E vropa je bila kulturno i geografsko jedinstvo. Zem lja nije jedinstvena i u tom e leži razlika.“ „G ospodarim a“ , zajedljivo odgovori Storm gren, „Zem lja verovatno izgleda mnogo manja nego što je Evropa izgledala našim očevima, i njihovo stanovište je, m oram priznati, daleko zrelije od našeg.“ „Ja se ne suprotstavljam Federaciji kao krajnjem cilju r— m ada mnogi koji me podržavaju ne m oraju i da se slože sa mnom. Ali ona m ora da dođe od nas, a ne da nam bude nam etnuta spolja. Mi m oram o svoju sudbinu uzeti u svoje ruke. M ora prestati mešanje u stvari koje se tiču ljudi.“ Storm gren uzdahnu. Sve ovo čuo je već stotinu puta i znao je da može dati uvek onaj isti odgovor koji Liga slobode nije htela da prihvati. O n je verovao Kerlinu, a oni nisu. To je bila osnovna razlika, i on tu nije mogao ništa da učini. Srećom, ni Liga slobode nije mogla ništa da učini. „D ozvolite da vam postavim nekoliko pitanja“ , rekao je. „M ožete li da poreknete da su G ospodari doneli svetu sigurnost, mir, i napredak?“ „To je istina. Ali, oni su nam oduzeli slobodu. Čovek ne može da živi . . „ . . . samo od hleba. Da, znam, ali ovo je prvi put da svaki čovek može da ima bar to. Uostalom , kakvu smo mi to slobodu izgubili kad se uporedi sa onim što su G ospodari prvi put u istoriji pružili ljudskoj rasi?“ „Slobodu da upravljam o sopstvenim životima vođeni božjom rukom .“ Konačno, pomisli Storm gren, stigli smo do cilja. Ovaj sukob je u osnovi religiozni sukob, pa ma kakav bio oblik pod kojim se prikrivao. V ejnrajt vam nikad ne dozvoljava da zaboravite da je

13 on sveštenik. M ada više nije nosio sveštenički okovratnik, čovek je nekako uvek imao utisak da je okovratnik još uvek tu. „Prošlog m eseca“ , naglasio je Storm gren, „stotinu biskupa, kardinala i rabina potpisalo je zajedničku deklaraciju dajući svoju podršku Nadzornikovoj politici. Svetske religije su protiv vas.“ V ejnrajt ljutito odm ahnu glavom ne odobravajući. „M nogi od vođa su slepi. Njih su Gospodari potkupili. Kad shvate opasnost, to može biti prekasno. Čovečanstvo će izgubiti inicijativu i postaće podređena rasa.“ Za trenutak je nastupila tišina, a onda Storm gren odgovori: „Z a tri dana sastaću se ponovo s Nadzornikom . Izneću mu vaše prim edbe pošto je m oja dužnost da budem predstavnik shvatanja ljudi. Ali, to neće ništa izmeniti — u to vas uveravam .“ „Postoji još jedna stvar“ , reče V ejnrajt polako. „Mi možemo staviti m nogo prim edaba G ospodarim a, ali više od svega nam se ne dopada njihova tajanstvenost. Vi ste jedino ljudsko biće koje je ikada razgovaralo s Kerlinom , pa čak ni vi ga nikada niste videli! Z ar je neobično što mi sum njam o u njegove m otive?“ „U prkos svemu što je učinio za čovečanstvo?“ „D a, uprkos svemu tome. Ne znam šta nas više vređa — Kerlinova svemoćnost ili njegova tajanstvenost. A ko nem a šta da krije, zašto se nikada ne pokaže? Sledeći put kad budete razgovarali s Nadzornikom upitajte ga o tom e, gospodine Storm gren.“ Storm gren je ćutao. Na ovo nije mogao- ništa da kaže. U svakom slučaju ništa što bi ubedilo V ejnrajta. Ponekad se pitao da li je i on stvarno bio ubeđen u to. * *

*

Naravno, to je sa njihovog stanovišta bila samo neznatna operacija, ali za Zem lju je to bila najveća stvar koja se ikada dogodila. Nije bilo nikakvog upozorenja kad su se veliki brodovi pojavili iz nepoznatih dubina vasione. Bezbroj puta je taj dan opisivan u rom anim a, ali niko nije stvarno verovao da će on ikada doći. Sada je konačno osvanuo: svetlucave ćutljive senke, lebdeći nad svakom državom, bile su simbol nauke koju čovek neće biti u mogućnosti da dostigne još za mnogo vekova. Šest dana su lebdele nepom ično iznad njegovih gradova ne pokazu­ jući da su svesni njegovog postojanja. Ali, nikakav znak nije ni bio potreban: ovi moćni brodovi nisu mogli samo slučajno da se zaustave tačno iznad Njujorka, Londona, Pariza, Moskve, Rima, K eptauna, Tokija, Kam bere . . . I šestoga dana se Kerlin, Nadzornik za Zem lju, javio svetu preko emisije koja je pokrila sve radiotalasne dužine. On je

14 progovorio na tako perfektnom engleskom da su prepirke koje je izazvao ovaj govor besnele preko A tlantika tokom ceie jedne generacije. Sadržaj govora uzbudio je čovečanstvo daleko više od načina na koji je poruka predata. Sudeći prem a bilo kojem standardu, to je bilo delo najvećeg genija koje je pokazivalo potpuno i apsolutno poznavanje ljudskih zbivanja. Nije bilo sumnje da su učenost i savršenstvo toga govora, njegove iskre još neotkrivenog znanja koje su mučile čovečanstvo, bili nam erno smišljeni da bi ubedili ljude kako se nalaze pred nesavladljivom intelektualnom snagom. Kada je Kerlin završio govor, nacije na Zem lji su shvatile da su okončani dani njihove nezavisne vladavine. Lokalne unutarnje vlade zadržaće svoju vlast, ali vrhovne odluke na širem polju internacionalnih zbivanja neće više sprovoditi ljudi. Nesuglasice, protesti — sve je to bilo uzaludno. Nije se moglo očekivati da će se svi narodi sveta poslušno podvrgnuti takvim ograničenjima svoje moći. M eđutim , pruža­ nje aktivnog otpora izazvalo bi nesavladljive teškoće, jer bi uništenje brodova G ospodara, čak i kada bi to moglo da se postigne, dovelo do razaranja gradova koji su ispod njih. Pa ipak, jedna velika sila pokušala je da izvrši napad. M ožda su se oni koji su bili odgovorni za to nadali da će jednim udarcem, jednim atom skim projektilom , ubiti dve muve: naim e, njihov cilj je lebdeo nad glavnim gradom susedne neprijateljske nacije. Dok se slika velikog broda širila na televizijskom ekranu u tajnoj kontrolnoj sobi, grupu oficira i tehničara mučila su m nogobrojna pitanja. A ko uspeju — šta će preduzeti ostali brodovi? D a li je m ogućno razoriti i njih tako da bi čovečanstvo ponovo moglo da nastavi kretanje sopstvenim putem ? Ili će Kerlinova osveta pogoditi one koji su ga napali? Sa ekrana je odjednom sve iščezlo kad je projektil pri udaru uništio sam sebe, a u sledećem trenutku uključena je kam era koja je bila postavljena u vazduhu na udaljenju od mnogo milja. U deliću sekunda koji je proticao trebalo je da se pojavi ogrom na vatrena lopta i da ispuni nebo plam enom sunca. M eđutim , ništa se nije dogodilo. Veliki brod lebdeo je i dalje neoštećen, kupajući se u sunčevim zracima na rubu vasione. Ne samo da ga bom ba nije dotakla, nego niko nikad nije uspeo da sazna šta se desilo sa projektilom . Štaviše, Kerlin nije preduzeo ništa protiv onih koji su bili odgovorni za to, niti je pokazao da zna za napad. Potpuno ih je ignorisao, ostavljajući ih da strepe od osvete koja nije nikada došla. To je bilo mnogo efikasnije i obeshrabrivalo je više nego što bi ikakva kazna mogla -da postigne. O dgovorna vlada pala je već posle nekoliko nedelja u atmosferi m eđusobnih optužbi. Postojao je i izvestan pasivan otpor prem a politici G ospoda­ ra. Kerlin je obično uspevao da savlada takvu vrstu otpora tako što bi one koji su pružali otpor puštao da rade na svoj način sve

15 dok sami ne bi otkrili da samo štete sebi odbijajući da sarađuju sa Gospodarim a. Samo je jednom preduzeo direktne korake protiv jedne vlade koja se opirala. Više od stotinu godina, Južnoafrička Republika je bila centar društvene borbe. D obronam erni ljudi sa obe strane pokušavali su da sagrade most, ali uzalud — strah i predrasude bili su isuviše duboko usađeni da bi dozvolili bilo kakvu saradnju. Vlade koje su se menjale razlikovale su se jedino u stepenu netrpeljivosti. Zem lja je bila zatrovana mržnjom i posledicama građanskog rata. Kada je bilo jasno da neće doći do pokušaja da se okonča diskriminacija, Kerlin je poslao upozorenje; u njemu su bili naznačeni samo datum i vreme — ništa više. Ovo je izazvalo jedino strepnju, ali veoma malo straha ili panike, jer niko nije verovao da će Gospodari preduzeti bilo kakvu silovitu i razornu akciju koja bi pogodila u istoj meri i nevine i krivce. Takve akcije nije bilo. Jedino što se desilo bilo je to da je sunce zašlo čim je prešlo m eridijan kod Keptauna. Ostala je vidljiva samo bledopurpurna senka koja nije davala ni toplotu ni svetlost. Sunčeva svetlost je na neki način bila daleko u vasioni polarizovana sa dva unakrsna polja koja nisu propuštala nikakvo zračenje. Oblast koju je pogodio ovaj fenomen bila je potpuno kružnog oblika, a prečnik je iznosio pet stotina kilometara. Ova dem onstracija trajala je trideset minuta. To je bilo dovoljno: sledećeg dana, vlada Južnoafričke Republike izjavila je da će sva građanska prava biti vraćena beloj manjini. Ako se izdvoje ovi usamljeni incidenti, ljudska rasa je prihvatila G ospodare kao deo prirodnog poretka stvari. Prvi udarac je prebrođen za veom a kratko vreme i svet je nastavio da se bavi svojim poslovima. Najveća prom ena koju bi Rip van Vinkl zapazio kada bi ga odjednom probudili, bilo bi tiho očekivanje, jedno duhovno posm atranje stvari, pošto je čovečanstvo čekalo da se Gospodari pokažu i zakorače iz svojih svetlećih brodova. Pet godina kasnije, čovečanstvo je još uvek čekalo. To je, mislio je Storm gren, bio uzrok svih nevolja. * *

*

Na ulici je bio okupljen uobičajen krug posm atrača i kam era sprem nih za snimanje kada su Storm grenova kola prolazila u pravcu uzletišta. G eneralni sekretar je izmenjao još nekoliko poslednjih reči sa svojim pom oćnikom , uzeo tašnu i probio se kroz obruč posmatrača. Kerlin ga nikada nije puštao da dugo čeka. Iz gužve se začu jedno ,,o h “ , dok se srebrni klobuk na nebu iznad njihovih glava povećavao brzinom koja je zaustavljala dah. Struja vazduha

16 zalelujala je Storm grenovo odelo kad se mali brod spustio na udaljenosti od pedeset m etara, blago lebdeći nekoliko centim e­ tara iznad tla kao da se bojao da će ga Zem lja zatrovati. Dok se polako kretao prem a brodu, Storm gren je ugledao već poznate nabore na bešavnom m etalu trupa, a odm ah zatim pred njim se pojavio ulaz koji je toliko zbunjivao najveće svetske naučnike. Zakoračio je kroz otvor u jedinu prostoriju broda osvetljenu blagom svetlošću. Ulaz se sam zatvori kao da ga nikada nije ni bilo, ugušivši sve spoljne zvuke. Otvorio se ponovo posle pet minuta. Nije se osećalo kretanje, ali Stormgren je znao da se sada nalazi pedeset kilom etara iznad Zemlje, duboko u unutrašnjosti Kerlinovog broda. Bio je u svetu Gospodara: oni su obavljali svoj misteriozni posao svuda oko njega. On im se približio više nego što je to ikad učinio bilo koji čovek. Pa ipak, o njihovom fizičkom izgledu nije znao ništa više nego milioni drugih ljudi na Zemlji. Mala soba za konferencije na kraju kratkog hodnika koji je vodio do nje nije imala nikakvog drugog nam eštaja sem jedne stolice i stola koji su se nalazili ispod vizio-ekrana. Ti delovi nam eštaja nisu govorili apsolutno ništa o stvorenjim a koja su ih napravila, što je i bila nam era G ospodara. Vizio-ekran je bio prazan kao što se to uvek dešavalo. Ponekad sanjareći, Storm gren je zamišljao kako se vizio-ekran odjednom osvetljava otkrivajući tajnu koja je mučila ceo svet. Ali, taj san se nije nikad ostvario. Iza ovog pravougaonika tam e ležala je daleka misterija. A tamo je takođe ležala i m udrost, ogrom no i tolerantno razum evanje čovečanstva i, što bi se najm anje moglo očekivati, čudna naklonost prem a malim stvorenjim a koja su gmizala dole po planeti. Kroz skrivenu m režu m ikrofona začu se smiren i uvek staložen glas koji je Storm gren tako dobro poznavao, mada ga je svet čuo samo jednom u istoriji. Njegova dubina i zvučnost bili su jedini dokaz Kerlinovog fizičkog postojanja, pošto je ostavljao neizbrisiv utisak stvarne veličine. Kerlin je bio veliki — možda mnogo veći nego čovek. Istina je da su izvesni naučnici posle analiziranja snimka njegovog jedinog govora tvrdili da taj glas predstavlja glas mašine. To je bilo nešto u šta Stormgren nije mogao poverovati. „D a, Riki, slušao sam vaš mali intervju. Kako vam izgleda gospodin V ejn rajt?“ „O n je pošten čovek, mada neki od njegovih pristalica to nisu. Šta da uradim o u vezi sa njim? Sama Liga nije opasna, ali neki od njenih ekstrem ista otvoreno zastupaju silu. Razmišljao sam o tom e da postavim stražara pred svojom kućom. Međutim, nadam se da to nije neophodno.“ Kerlin je izbegao ovu temu na način koji je stvarao čudan utisak, a koji je on ponekad primenjivao.

17 „Pojedinosti o Svetskbj federaciji iznete su pre mesec dana. D a li je procenat od sedam posto ljudi koji su protiv m ene bitno porastao? Ili se povećao procenat od dvanaest posto neopredeljenih?“ „Još ne znamo. Ali to i nije važno. O no što m ene stvarno zabrinjava jeste opšte mišljenje, čak i m eđu vašim pristalicama, da je vrem e da ova tajanstvenost prestane.“ Kerlinov uzdah bio je tehnički savršen, ali mu je nekako nedostajala ubedljivost. „To je i vaše mišljenje, zar n e?“ Pitanje je bilo tako rečito da se Storm gren nije ni trudio da odgovori. „Pitam se da li vi stvarno shvatate“ , nastavi on ozbiljno, „kako ovakvo stanje stvari otežava moj posao?“ ,,A to baš ne pom aže mom poslu“ , odgovori Kerlin sa izvesnom dozom hum ora. „Ž eleo bih da ljudi prestanu da me sm atraju diktatorom i da zapam te da sam ja samo službenik koji pokušava da sprovede kolonijalnu politiku u čijem stvaranju nisam imao udela.“ To je, mislio je Storm gren, bilo sasvim prihvatljivo objaš­ njenje. On se samo pitao u kojoj je meri istinito. „M ožete li nam dati bar neki razlog svog skrivanja? Pošto mi to ne shvatam o, to nas ozlojeđuje i izaziva neprestana govor­ kanja.“ Kerlin se grom ko nasm eja, nekako isuviše zvučno da bi bilo sasvim ljudski. „Šta bi sada trebalo da budem ? D a li se teorija o robotu još uvek održava? R adije bih bio splet elektronskih cevi nego stvar nalik na stonogu. O h, da. Video sam karikaturu u jučerašnjem Čikago Tajm su! Imam nam eru da zatražim original.“ Storm gren napravi grimasu. Ponekad, mislio je, Kerlin isuviše olako uzima svoj posao. „O vo je ozbiljno“, reče prekorno. „D ragi moj R iki“ , odvrati Kerlin, „samo stoga što nisam ozbiljno uzim ao ljudsku rasu sačuvao sam dosad jedan deo svoje duhovne moći koja je nekada bila prilična!“ Storm gren se nasm eja, m ada mu nije bilo do smeha. „To mi ne pom aže mnogo. M oram se vratiti dole i ubediti ljude da nem a ničega što biste hteli da sakrijete, iako ne želite da se pokažete. To nije lak posao. Radoznalost je jedna od najsnažnijih ljudskih osobina. Ne m ožete joj se beskonačno odupirati.“ „O d svih problem a sa kojim a smo se suočili kad smo došli na Zem lju, to je bio najteži“ , složi se Kerlin. „V erujete da m udro postupam o u drugim stvarima — na svaki način treba da verujete da tako postupam o i u ovom slučaju!“ „Ja vam verujem “ , reče Storm gren, „ali V ejnrajt vam ne

, i

18 veruje, a ni njegove pristalice. D a li m ožete stvarno da ih osuđujete ako loše objašnjavaju to što vi ne želite da se pokažete?“ Z a trenutak je zavladala tišina. Tada Storm gren začu onaj slabi zvuk (ili je to bilo pucketanje?) koji je m ožda proizvelo lako pokretanje G ospodarevog tela. „Vi znate zbog čega se V ejnrajt i njemu slični boje m ene?“ upita Kerlin. Njegov glas je sada dobio tm uran prizvuk sličan tonovim a orgulja koji se razležu iz katedrale. „Ljude slične njemu naći ćete u svim svetskim religijama. Oni znaju da mi predstavljam o razum i nauku, i ma kako da su sigurni u svoju veru, oni se boje da ćemo mi srušiti njihove bogove. To ne m ora da bude posledica nekog smišljenog postupka, nego može da se učini na prefinjeniji način. N auka može da uništi religiju zanem arujući je isto kao i opovrgavajući njene dogme. Koliko je meni poznato, niko do sada nije dokazao da Zevs ili Tor ne postoje, pa ipak oni sada im aju veom a malo sledbenika. V ejnrajt se takođe boji da mi znamo istinu o poreklu njihovih vera. Oni se pitaju koliko mi vrem ena već posm atram o čovečanstvo? D a li smo posm atrali M uham eda kada je pobegao iz M eke ili M ojsija kako Jevrejim a daje njihove zakone? D a li mi znamo sve što je lažno u pričam a u koje oni veruju?“ „A da li znate?“ prošapta Storm gren više za sebe. „Strah je, Riki, ono što njih muči, m ada oni to ne bi nikada otvoreno priznali. V erujte mi, nam a ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo da uništavam o čovekova verovanja, ali sve svetske religije ne m ogu da budu u pravu — i oni to znaju. R anije ili kasnije, čovek će m orati da sazna istinu. Ali, to vrem e još nije došlo. Što se tiče naše tajanstvenosti, a vi ste u pravu kad kažete da nam ona samo otežava problem e — to je izvan naše kontrole. I meni je žao isto kao i vama što m ora da postoji ta tajanstvenost, ali ima dovoljno razloga za to. Ipak ću pokušati da dobijem obrazloženje od m ojih pretpostavljenih koje će vas zadovoljiti i m ožda smiriti Ligu slobode. M ožemo li sada da se vratim o na naš dnevni red i da ponovo počnem o beležiti razgovor?“ * * * „Šta je bilo?“ upita Van R ajberg zabrinuto. „Jeste li imali sreće?“ „Ne znam “ , um orno odgovori Storm gren ostavljajući fascikle na radni sto i iznemoglo se spusti na stolicu. „K erlin se sada savetuje sa s.vojim pretpostavljenim a, ma ko oni ili ma šta oni bili. Ne želi da daje nikakva obećanja.“ „Z nate šta“ , reče Piter naglo, „baš sam razmišljao o nečemu. Na osnovu čega bi trebalo da mi verujem o kako neko stoji iza

19 Kerlina? Pretpostavim o da su svi G ospodari, kako smo ih mi nazvali, upravo ovde na Zem lji u tim svojim brodovim a? Možda nem aju gde da odu, ali to skrivaju od nas.“ „To je dobro smišljena teorija“ , razvuče Storm gren usne. „Ali to se kosi sa ono malo što znam, ili bar mislim da znam, o Kerlinovoj zaleđini.“ ,,A šta je to ? “ „O n se prem a svom položaju često odnosi kao prem a nečem privrem enom , nečem što ga sprečava da nastavi svoj stvarni posao, što meni izgleda kao neka vrsta m atem atike. Jednom sam spom enuo Ektonov citat da moć korum pira, a da apsolutna moć korum pira apsolutno. H teo sam da vidim kako će reagovati na to. On se samo prom uklo nasm ejao na sebi svojstven način i rekao: „N e postoji opasnost da se to sa mnom dogodi. Na prvom m estu zato što ukoliko pre obavim posao ovde, to ću se pre vratiti tam o gde pripadam , a to je veom a mnogo svetlosnih godina daleko odavde. A drugo, ja ni u kom slučaju nemam apsolutnu moć. Ja sam samo G ospodar“ . Svakako, m ožda je želeo samo da me obm ane. Nikada to neću tačno znati.“ „O n je besm rtan?“ „D a, po našim standardim a, m ada postoji nešto u budućnosti čega se on plaši. Ne mogu da zamislim šta je to. I to je stvarno sve što znam o njem u.“ „To ne govori baš mnogo. Po mojoj teoriji, njegova flota se izgubila u vasioni i traži novi dom. On ne želi da mi znamo kako ih je malo. M ožda se svim ostalim brodovim a autom atski upravlja, a možda u njima i nem a uopšte nikoga. Možda predstavljaju samo im pozantnu fasadu.“ „Vi ste isuviše mnogo čitali naučno-fantastičnih rom ana“ , reče Storm gren. Van R ajberg se nasm eja pom alo zbunjeno. ,,Invazija iz svemira nije bila baš onakva kako se očekivalo, zar ne? M oja teorija svakako može da objasni zbog čega se Kerlin nikada ne pokazuje. On ne želi da otkrijem o kako ne postoje drugi G ospodari.“ Storm gren odm ahnu glavom; razgovor ga je zabavljao. „V aše objašnjenje je kao i uvek isuviše dobro da bi bilo istinito. Iza N adzornika m ora da stoji velika civilizacija, mada smo mi u m ogućnosti jedino da izvodimo zaključke — i to civilizacija koja već veom a dugo zna za ljude. Sam Kerlin nas je verovatno proučavao stolećima. Pogledajte samo njegove zapovesti koje izdaje na engleskom. On je m ene naučio da upotrebljavam idiom e!“ „D a li ste ikada otkrili nešto što on ne zna?“ „O , da, veom a često, ali samo beznačajne stvari. Mislim da ima apsolutno savršenu m em oriju, ali za neke stvari sm atra da ih nije vredno učiti. Na prim er, engleski je jedini jezik kojim

20 potpuno vlada, m ada je u poslednje dve godine dosta dobro savladao finski samo da bi me zadirkivao. A niko ne uči finski na brzinu. Sposoban je da citira velike odlom ke iz Kalevale, dok ja, sram ota me je da priznam, znam samo nekoliko stihova. On takođe zna biografije svih živih državnika, i ponekad mogu da ustanovim izvore kojim a se služi. Njegovo znanje istorije i nauke izgleda da je potpuno — znate i sami koliko smo od njega već naučili. Pa ipak, ako se sve uzme u obzir, mislim da njegove um ne sposobnosti nisu sasvim izvan ljudskih mogućnosti. Ali nijedan čovek ne bi bio kadar da učini sve ono što on m ože.“ „To je manje-više ono što sam ja već zaključio“ , složi se Van R ajberg. „M ožem o se večno prepirati oko Kerlina i na kraju ćemo se uvek vratiti na isto pitanje — zašto se do đavola ne pokaže? D ok to ne učini, ja ću nastaviti sa teorijam a, a Liga slobode će nastaviti da besni.“ On buntovnički pogleda u tavanicu. „Jedne tam ne noći, gospodine Nadzornice, nadam se da će jedan novinar doleteti na raketi do vašeg broda i ući na zadnja vrata sa fotografskim aparatom . Kako će to biti dobar posao!“ Ako je Kerlin ovo čuo, nije to pokazao. Ali i inače on to nikada nije činio. *

*

*

Tokom prve godine, dolazak G ospodara manje je izmenio uobičajeni tok ljudskog života nego što je moglo da se očekuje. Njihova senka bila je svuda, ali ta senka nije pravila smetnje. M ada je bilo nekoliko velikih gradova na Zem lji iz kojih ljudi nisu mogli da vide kako se poneki od brodova presijava na zenitu, oni su posle kratkog vrem ena smatrali da su brodovi isto toliko prirodna pojava kao što su to Sunce, Mesec ili oblaci. Većina ljudi je verovatno samo nejasno shvatala da G ospodari­ ma treba da zahvali za stalno povećanje životnog standarda. Kada bi počeli da razm išljaju o tom e — što se retko događalo — shvatali su da su ti tihi brodovi prvi put u istoriji doneli mir svima na Zemlji, i stoga su im bili veom a zahvalni. Ali ove koristi, opovrgavane i ne mnogo spektakularne, bile su prihvaćene i ubrzo zaboravljene. Gospodari su ostali udaljeni, skrivajući svoja lica od čovečanstva. Kerlin je mogao da izazove poštovanje i divljenje; m eđutim, nije mogao da postigne ništa dublje sve dok je vodio sadašnju politiku. Bilo je teško ne osećati otpor prem a tim bogovim a sa Olim pa koji su se čoveku obraćali samo preko radio-teleprinterske mreže u sedištu U jedi­ njenih nacija. O no o čemu se raspravljalo izm eđu Kerlina i Storm grena nije nikada dospevalo u javnost, p a se Storm gren ponekad pitao zbog čega Nadzornik sm atra da su ovi intervjui neophodni. M ožda je osećao potrebu da bude u direktnom

21 kontaktu bar sa jednim ljudskim bićem. M ožda je shvatao da je Storm grenu potreban ovaj oblik lične podrške. A ko je to bilo objašnjenje, G eneralni sekretar mu je bio zahvalan. Nije mu smetalo što mu se Liga slobode prezrivo obraća kao „K erlinovom potrčkalu“ . G ospodari nisu nikada dolazili u dodir sa pojedinačnim državam a i vladama. Oni su prihvatili O rganizaciju ujedinjenih nacija onako kako su je zatekli, dali su uputstva za postavljanje neophodnih radio-uređaja i objavljivali svoje naredbe kroz usta G eneralnog sekretara. Sovjetski delegat je sasvim ispravno istakao, prilično opširno i bezbroj puta, da to nije bilo u saglasnosti sa Poveljom. Ali nije izgledalo da to Kerlina zabrinjava. Bilo je neverovatno koliko se zloupotreba, gluposti i zla može ukloniti ovim porukam a sa neba. Po dolasku G ospodara, nacije su shvatile da više ne treba da strahuju jedna od druge i nagađale su — čak i pre nego što je bio izvršen eksperim ent — da je njihovo postojeće oružje u svakom slučaju nem oćno protiv civilizacije koja je mogla da prem osti ponor izm eđu zvezda. Tako je odjednom bila uklonjena najveća i jedina prepreka za sreću čovečanstva. Gospodari su uglavnom izgledali nezainteresovani za oblike vladavine, ali pod uslovom da nisu ugnjetačke i korum pirane. Na Zem lji su još uvek postojale dem okratije, m onarhije, diktature, komunizam i kapitalizam. To je veom a iznenadilo mnoge jednostavne duše koje su bile potpuno ubeđene da je njihov način života bio jedino moguć. Drugi su verovali da Kerlin prosto čeka da uvede sistem koji će zbrisati sve postojeće oblike društva i stoga ne želi da se zam ara manjim političkim reform am a. Ali ova, kao i druga razmišljanja koja su se ticala G ospodara bila su čisto nagađanje. Niko nije znao njihove motive. I niko nije znao prem a kakvoj su budućnosti vodili čovečanstvo.

3. Stormgren je tih noći loše spavao; to je bilo čudno, pošto je uskoro trebalo da zauvek napusti poslovne brige. Služio je čovečanstvu četrdeset, a G ospodarim a čovečanstva pet godina, i bilo je malo ljudi koji bi, osvrćući se na svoj život, mogli da vide tako mnogo ispunjenih ambicija. M ožda je u tome i bila nevolja. U godinam a odm ora, ma koliko da ih bude, pred njim više neće biti ciljeva koji bi davali smisao njegovom životu. O tkako je M arta umrla, a deca stvorila sopstvene porodice, veze sa svetom kao da su popustile. Bilo je isto tako mogućno da je počeo da se identifikuje sa G ospodarim a i tako se udaljio od čovečanstva. Bila je to jedna od onih nem irnih noći kad mu je mozak

22 brujao kao neispravna mašina. Znao je da je bolje da sebe ne prisiljava na san, pa je preko volje ustao iz kreveta. Ogrnuvši kućni kaput izišao je u baštu koja se nalazila na krovu njegovog skromnog stana. Nije postojao čovek koji mu je bio direktno potčinjen a da nije imao mnogo luksuzniji stan, ali je za Storm grenove potrebe i ovaj bio dovoljno prostran. On je dostigao položaj na kome ga ni lična imovina ni zvanične cerem onije nisu mogle da izmene. Noć je bila topla, gotovo teška, ali je nebo bilo vedro, a sjajni Mesec nalazio se nisko na jugozapadu. Na udaljenosti od deset kilom etara, svetla Njujorka su bleštala na horizontu kao zora zam rznuta u svitanju. Stormgren podiže pogled iznad zaspalog grada, ponovo se penjući u mislima u visine koje je jedini on od svih živih bića uspeo da dosegne. M ada udaljen, mogao je da vidi kako se silueta Kerlinovog broda presijava na mesečini. Pitao se šta li sada radi Nadzornik, pošto nije verovao da su Gospodari ikada spavali. Visoko gore, jedan m eteor je probo svoje sjajno koplje kroz nebesku kupolu. Svetlucavi trag slabo se video još neko vreme, a zatim je nestao ostavljajući samo zvezde. To je izazvalo neprijatnu asocijaciju: kroz stotinu godina, Kerlin će još uvek voditi čovečanstvo ka cilju koji samo on može da vidi, a već za četiri meseca će drugi čovek biti G eneralni sekretar. Stormgren u duši uopšte nije žalio zbog toga, ali to je značilo da mu je ostalo veom a malo vrem ena ukoliko je uopšte očekivao da sazna šta leži iza tog neprobojnog ekrana. Tek poslednjih nekoliko dana usuđivao se da prizna da mu tajanstvenost G ospodara postaje opsesija. Sve donedavno ga je vera u Kerlina oslobađala svih sumnji. Ali sada, mislio je pom alo nam rgođen, protesti Lige slobode počeli su da utiču i na njega. Istina je da je propaganda o porobljavanju čoveka bila samo propaganda. Bilo je malo ljudi koji su verovali u nju ili onih koji su želeli da se vrate stari dani. Ljudi su se navikli na Kerlinovu neprim etnu vladavinu, ali su postali nestrpljivi u želji da saznaju ko vlada nad njima. Kako bi neko mogao da ih osuđuje zbog toga! M ađa je bila najveća, Liga slobode nije bila jedina organiza­ cija koja se suprotstavljala K erlinu i ljudima koji su sarađivali sa G ospodarim a. Prim edbe koje su stavljali Kerlinu i politika tih grupa varirale su u velikoj meri. Neke su polazile sa religioznog stanovišta, dok su druge samo izražavale osećanje inferiornosti. Oni su se osećali, i za to su imali sasvim dobar razlog, onako kako se m orao osećati jedan obrazovan Indijac XIX stoleća kada je razmišljao o britanskoj vladavini u Indiji. Osvajači su, istina, doneli Zemlji mir i napredak, ali ko zna kolika će biti cena toga? Istorija nije pružala ohrabrenje: čak i najmiroljubivi-

23 ji kontakti izm eđu rasa na veoma različitim kulturnim nivoima, često su dovodili do uništenja zaoslalijeg društva. Isto kao i pojedinci, i nacije mogu da izgube duh kad se suoče sa izazovom kome ne mogu da se suprotstave. A civilizacija G ospodara, mada prekrivena m isterijom , bila je najveći izazov sa kojim se čovek ikada suočio. Začuo se tih otkucaj mašine za umnožavanje, koja se nalazila u susednoj sobi, u trenutku kad je izbacila jednočasovan izveštaj Agencije za centralne vesti. Stormgren uđe u sobu i poče nezainteresovano da prelistava izveštaje. Na drugoj strani Zemljine lopte, Liga slobode je izmislila ne mnogo originalan naslov: D A LI Č O V EČ A N STV O M V L A D A JU M O N STR U ­ MI? pitale su novine, a zatim je sledilo: „G ovoreći danas na sastanku u M adrasu, dr Krišnan, predsednik Istočne grupe Lige slobode, rekao je da je objašnjenje za ponašanje G ospodara sasvim jednostavno: njihov fizički izgled je takav da se ne usuđuju da se pokažu čovečanstvu. Neka Nadzornik ovo porekne ako m ože.“ Stormgren odbaci listove s gađenjem. Čak i da je ta optužba bila tačna, pitanje je da li je to uopšte imalo ma kakvog značaja? To je bila stara ideja i nikada ga nije uznemiravala. On nije verovao da postoji bilo kakav biološki oblik, ma kako čudan, koji on vrem enom ne bi mogao da prihvati, i da možda čak ustanovi kako je lep. Duša, a ne telo, jeste jedino što je važno. Kad bi samo mogao da ubedi Kerlina u to, m ožda bi Gospodari izmenili svoju politiku. Sigurno je da ne mogu izgledati ni upola tako strašno kako su ih m aštoviti crteži prikazivali po novinam a ubrzo posle njihovog dolaska na Zemlju! Pa ipak je Storm gren znao da, u krajnjoj liniji, razmišljanje o njegovom nasledniku nije ono što ga je nagonilo da sagleda kraj ovoga stanja stvari. Bio je dovoljno pošten da u svom konačnom razm atranju zaključi kako je glavni motiv bila prosto ljudska radoznalost. On je upoznao Kerlina kao ličnost, ali neće biti zadovoljan sve dok ne otkrije i kakvoj on vrsti stvorenja može pripadati. * * * Kad Storm gren nije sledećeg jutra stigao u uobičajeno vreme, Piter van R ajberg je bio iznenađen i pom alo uznem iren. Mada je G eneralni sekretar imao običaj da pre dolaska u svoju kancelariju obilazi i druga odeljenja, on je uvek ostavljao obavest o tom e. D a bi se stvari još pogoršale, toga jutra je bilo nekoliko hitnih poruka za Storm grena. Van R ajberg je pokušao da ga nađe telefonom u nekoliko odeljenja, a zatim je ozlojeđeno sve napustio.

24 U podne ga je već uhvatila panika i poslao je kola Storm grenovoj kući. D eset m inuta kasnije trgoše ga zvuci sirena i policijska patrola projuri Ruzvelt drajvom . V erovatno je da su novinske agencije u tim kolima imale svoje ljude, jer još dok je Van R ajberg posm atrao kako se približavaju, radio je već objavljivao svetu da on više nije bio samo Pomoćnik, nego Vršilac dužnosti G eneralnog sekretara U jedinjenih nacija. * *

*

D a je Van R ajberg imao manje poslova koje je m orao da sredi, zabavljala bi ga reagovanja štam pe na Storm grenov nestanak. Z a poslednjih mesec dana, novine u svetu su se podelile na dve oštro određene grupe: zapadna štam pa je uglavnom odobravala Kerlinov plan da od svih ljudi napravi građane sveta; s druge strane, istočne države su bile u snažnom, ali uglavnom veštački izazvanom grču nacionalnog ponosa. Neke od njih su bile nezavisne nešto više od jedne generacije i sm atrale su da im je prevarom oduzeto ono što su postigle. Kritika na račun G ospodara bila je široko rasprostranjena i odlučna. Kada je prošao prvi period krajnje opreznosti, štam pa je ubrzo shvatila da prem a K erlinu može biti gruba koliko god joj se prohte i da se ništa neće dogoditi. Sada je prevazišla samu sebe. M ada su bili veom a zvučni, većina ovih napada nije predstav­ ljala mišljenje velike mase naroda. Duž granica koje će uskoro nestati, straže su bile udvostručene — ali su vojnici već posm atrali jedan drugog sa vidljivim prijateljstvom . Političari i generali mogli su da besne i sikću, ali milioni koji su mirno čekali osećali su da se, ne tako brzo, dugotrajno i krvlju poprskano poglavlje istorije približava kraju. I sada je Storm gren otišao, a niko ne zna kuda. Uskom ešanost je odjednom popustila kada je svet shvatio da je izgubio jedinog čoveka preko koga su G ospodari, iz sopstvenih čudnih razloga, hteli da opšte sa Zem ljom . Izgledalo je kao da su se izveštači novina i radija paralisali. M eđutim, u tišini se mogao čuti glas Lige slobode kako zabrinuto brani svoju nedužnost. * *

*

Bilo je sasvim m račno kad se Storm gren probudio. Za trenutak je bio isuviše pospan a da bi shvatio da je to prilično neobično. Tada, kad se sasvim osvestio, naglo se uspravio i pipajući potražio prekidač pored kreveta. R uka mu u m raku dotače hladan i go kam eni zid. Sledio se. D uh i telo bili su mu paralisani ovim iznenadnim šokom. Jedva

25 verujući svojim čulima, kleknuo je na krevet i vrhovima prstiju počeo da ispituje nepoznati zid. U sledečem trenutku čulo se kratko škljocanje i jedan deo mračne prostorije bio je osvetljen. Ugledao je siluetu čoveka na nejasnoj pozadini. V rata se zatvoriše i ponovo zavlada pom rči­ na. To se desilo tako brzo da nije uspeo da vidi nijedan kutak sobe u kojoj je ležao. Odm ah zatim zaslepila ga je svetlost snažne batenjske lampe. Zrak je nekoliko puta prešao preko njegovog lica, pri čemu se on za trenutak ukočio, a onda se mlaz svetlosti postepeno spustio i osvetlio ceo krevet koji nije bio, sada je to konstatovao, ništa drugo doli dušek na grubim daskama. Iz m raka je začuo tihi glas koji mu se obraćao na izvrsnom engleskom, ali u prvi mah nije mogao da odredi kojim je naglaskom osoba govorila. „A h, gospodine sekretaru, milo mi je da ste se probudili. Nadam se da se osećate sasvim dobro.“ Bilo je nešto u poslednjoj rečenici što je privuklo Stormgrenovu pažnju, pa su pitanja koja je htea besno da postavi zamrla na njegovim usnama. Ponovo se zćgledao u tamu i mirnim glasom odgovorio: „K oliko sam d u g ) bio bez svesti?“ Čovek se nakašlja. „N ekoliko dana. Obećali su nam da neće biti naknadnih posledica. Milo mi je što vidim da je to istina.“ Delom da bi dobio u vrem enu, a delom da bi ispitao sopstvene reakcije, počeo je da pokreće noge levo-desno pored ivice kreveta. Na sebi je još uvek imao pidžam u, ali je ona bila veom a izgužvana i bilo je očigledno da je negde pokupila priličnu količinu prljavštine. Dok se pokretao osetio je slabu vrtoglavicu — ne tako snažnu da bi bila neprijatna, ali dovoljnu da shvati da je stvarno bio drogiran. On okrete glavu prem a svetlosti. „G de sam ?“ upitao je odsečno. „D a li V ejnrajt zna o ovom e?“ „H ajde, hajde, nem ojte se uzbuđivati“ , odgovori figura u senci. „Još nije vrem e da govorimo o tome. Pretpostavljam da ste prilično gladni. O bucite se i dođite na ručak.“ Svetlosni krug pređe preko sobe i Storm gren tek tada nasluti njene dimenzije. To gotovo i nije bila soba, jer su joj zidovi bili grubo uobličena stena. Shvatio je da je bio pod zemljom, možda veom a duboko. A ukoliko je nekoliko dana bio bez svesti, mogao se sada nalaziti u bilo kojem delu Zemlje. B aterijska lam pa osvetli gomilu odeće prebačene preko putne torbe. „To će vam biti dovoljno“ , reče glas iz m raka. „Pranje rublja je priličan problem ovde, pa smo zato poneli nekoliko vaših odela i pola tuceta košulja.“ „To je “ , reče Storm gren ozbiljno, „veom a ljubazno od vas.“

26 „Ž ao nam je što nem a nam eštaja i električnog osvetljenja. Ovo mesto je na izvestan način pogodno, ali mu nedostaju domaće udobnosti.“ „Pogodno za šta? upita Storm gren dok se uvlačio u košulju. D odir poznate odeće pod prstim a delovao je um irujuće. „Prosto — pogodno“ , reče glas. „1 uzgred, pošto su svi izgledi da ćemo ovde provesti priličan deo vrem ena zajedno, zovite me Džo.“ „Bez obzira na vašu nacionalnost“ , uzvrati Storm gren, „vi ste Poljak. Mislim da bih mogao da izgovorim vaše pravo ime. Ne bi bilo teže nego mnoga finska.“ Nastade kratka pauza i svetlost se zaleluja. »Trebalo Je * očekujem “ , reče Džo, mireći se sa činjenicom. „M ora da im ate dosta iskustva u tim stvarim a.“ „To je koristan hobi za čoveka na mom položaju. R ekao bih da ste odrasli u Sjedinjenim Državam a, ali niste napuštali Poljsku sve do . . „To je sasvim dovoljno“ , reče Džo odlučno. „Pošto izgleda da ste završili oblačenje, možemo krenuti.“ Vrata su se otvorila kad je Storm gren krenuo prem a njima, osećajući nekakav ponos zbog svoje male pobede. Dok se Džo pom erao u stranu da ga propusti, Storm gren je razmišljao da li je čovek koji ga je zarobio naoružan. N ajverovatnije je da jeste, a prijatelji mu se u svakom slučaju nalaze negde u okolini. H odnik je bio slabo osvetljen uljanim svetiljkama koje su bile postavljene duž njega u intervalima, i Storm gren je prvi put mogao jasno videti Džoa. Bio je to čovek pedesetih godina, a m orao je težiti preko devedeset kilograma. Sve u vezi sa njim bilo je veće od norm alnog, počev od njegove prljave uniform e koja je mogla da pripada bilo kojoj od desetak armija, pa do preterano velikog prstena sa pečatom koji je nosio na levoj ruci. Čovek njegove građe ne bi se verovatno zam arao noseći pištolj. Neće biti teško pratiti ga, pomisli Storm gren, ukoliko se ikada izvuče odavde. O neraspoloži ga, m eđutim, pom isao da i Džo mora biti svestan ove činjenice. Zidovi oko njih sastojali su se od stene koja je ponegde bila podzidana betonom . Storm grenu je bilo jasno da se nalazi u nekom napuštenom rudniku, i pade mu na pam et da postoji malo mesta koja mogu efikasnije poslužiti kao zatvor. Činjenica da je kidnapovan nije ga dotad mnogo brinula. Osećao je da će, bilo šta da se desi, G ospodari sa svojim ogromnim m ogućnosti­ ma uskoro ustanoviti gde se nalazi i spasti ga. M eđutim, sada nije bio siguran. Već nekoliko dana je odsutan, a ništa se nije desilo. M ora biti da postoji granica čak i Kerlinovoj moći, pa ukoliko je stvarno zakopan na nekom udaljenom kontinentu, celokupna nauka G ospodara može se pokazati kao nem oćna da mu uđe u trag. U praznoj i slabo osvetljenoj sobi sedela su za stolom još dva

27 čoveka. Kad Storm gren uđe, oni pogledaše u njega zainteresovano, ali bez mnogo poštovanja. Jedan od njih gurnu prem a njemu gomilu sendviča, a Storm gren je halapljivo prihvati. Mada je bio neverovatno gladan, radije bi pojeo nešto bolje, ali bilo je vrlo verovatno da ni njegovi otmičari nisu bolje ručavali. Dok je jeo bacao je brze poglede na tri čoveka koja su ga okružavala. Džo je bio daleko najuglednija osoba, i to ne samo u fizičkom pogledu. Jasno se videlo da su mu druga dvojica pomoćnici — ljudi koje je bilo teško opisati, a čije će poreklo Stormgren moći da ustanovi kada progovore. Dobio je i malo vina u čaši za koju se ne bi moglo reći da je isuviše čista, i Stormgren zali sa njim poslednji sendvič. Osećajući se sada mnogo sposobniji da uzme situaciju u svoje ruke, on se okrenu prem a krupnom Poljaku. „P a“ , reče spokojno, „m ožda ćete mi sada reći šta sve ovo treba da znači i šta očekujete da ćete ovim dobiti?“ Džo pročisti grlo. „H teo bih da jedna stvar bude jasna“ , reče on. „O vo nem a nikakve veze sa V ejnrajtom . O n će biti isto tako iznenađen kao i svi ostali.“ Storm gren je ovo donekle očekivao, ali se pitao zašto Džo potvrđuje njegove sumnje. O davno je pretpostavljao da postoji jedan ekstremistički pokret unutar — ili na granicam a Lige slobode. „Interesuje m e“ , reče on, „kako ste me oteli?“ G otovo i nije očekivao odgovor, ■pa je bio iznenađen sprem nošću, bezm alo željom, ovog drugog da mu odgovori. „To je izgledalo m altene kao u holivudskom trileru“ , reče Džo veselo. „Nismo bili sigurni da li je Kerlin postavio stražu da vas čuva, pa smo preduzeli prilično razrađene m ere predostrožnosti. O borio vas je gas iz ventilatora — to je bilo lako. Zatim smo vas izneli napolje i stavili u kola — sve bez ikakvih teškoća. Mogu vam reći da sve ovo nije izveo niko od naših ljudi. Najmili smo, ovaj, profesionalce za taj posao. Kerlin može da ih pronađe, u stvari to mu je dužnost, ali time neće postići ništa. Kada je napustio vašu kuću, auto je krenuo jednim veom a dugim podzem nim drum om na oko hiljadu kilom etara od Njujorka. Po utvrđenom planu izišao je na drugom kraju tunela, još uvek noseći opijenog čoveka koji je neverovatno ličio na G eneralnog sekretara. Posle izvesnog vrem ena, veliki kamion natovaren m etalnim sanducim a pojavio se na suprotnom ulazu, krenuo prem a izvesnom aerodrom u i potpuno legalno ukrcao sanduke na jedan teretni avion. Siguran sam da bi se vlasnici tih sanduka zgrozili da znaju kako smo ih iskoristili. Z a to vreme autom obil, koji je u stvari obavio posao, nastavio je po razrađenom planu za bekstvo da se kreće prem a kanadskoj granici. M ožda ga je Kerlin već uhvatio. Ne znam, niti me se tiče. Kao što ćete videti — nadam se da cenite m oju iskrenost

28 — ceo naš plan zavisio je od jedne stvari. Mi smo sasvim sigurni da Kerlin može videti i čuti sve što se dešava na površini Zemlje, ali ukoliko se ne posluži magijom a ne naukom , on ne može videti ispod nje. Tako neće znati za razm enu u tunelu, bar ne dok ne bude isuviše kasno. Prirodno, preuzeli smo rizik, ali bilo je još nekoliko obezbeđenja o kojim a neću da govorim sada. M ožda će nam opet zatrebati, pa bi bila šteta da ih otkrijem .“ Džo je celu priču ispričao sa tako očiglednim zadovoljstvom da je Storm gren jedva uspevao da se ne nasm eje. Ali je osećao i neko uznemirenje. Plan je bio savršen i bilo je sasvim mogućno da je Kerlin izigran. Storm gren čak nije bio siguran da li je Kerlin postavio neku stalnu stražu da ga čuva. Bilo je jasno da u to nije bio siguran ni Džo. M ožda je on zato bio tako iskren — hteo je da vidi kako će Storm gren reagovati. Ali, on će pokušati da izgleda tajanstven, bez obzira na to kakva su njegova stvarna osećanja. „M ora biti da ste vi gomila budala“ , reče Storm gren prezrivo, „kad verujete da ste kadri da prevarite Kerlina na tako jednostavan način. U svakom slučaju, kakvu korist uopšte m ožete izvući iz ovoga?“ Džo ga je ponudio cigaretom koju Storm gren odbi, a zatim sam zapali jednu i sede na ivicu stola. Čulo se neprijatno krckanje i on brzo ustade. „Naši m otivi“ , poče on, „sasvim su očigledni. Ustanovili smo da su ubeđivanja beskorisna i stoga m oram o preduzeti druge mere. I ranije su postojali podzem ni pokreti, pa čak ni Kerlinu, ma kakvu moć da poseduje, neće biti lako sa nama. Odlučili smo da se borim o za nezavisnost. N em ojte pogrešno da me shvatite. Neće biti nikakve upotrebe sile, bar ne u početku — ali G ospodari m oraju upotrebljavati ljude kao posrednike, a njima možemo praviti velike neprijatnosti.“ Pretpostavljam da sam ja prvi, pomisli Storm gren. Razmišljao je da li mu je Džo izneo samo deo cele priče. D a li su oni stvarno verovali kako ti gangsterski m etodi m ogu imalo da utiču na Kerlina. S druge strane, istina je da dobro organizovan pokret otpora može da učini život veom a neugodnim. Džo je ukazao na jednu slabu tačku u vladavini G ospodara. Najzad, sve njihove naredbe sprovodili su određeni ljudi. A ko oni budu prisiljeni na nepokoravanje, G ospodarim a može da se sruši ceo sistem. Z a to je postojala mala m ogućnost, jer je Storm gren bio siguran da će Kerlin uskoro pronaći neko rešenje. „Šta nam eravate učiniti sa m nom ?“ upita Storm gren posle izvesnog vremena. „Jesam li ja talac ili šta sam ?“ „N e brinite, pazićemo vas. O čekujem o neke posetioce za nekoliko dana, a dotle ćemo se truditi što budem o mogli bolje da vam ne bude dosadno.“ D odao je nekoliko reči na svom jeziku, i jedan od one dvojice donese potpuno nov špil karata.

29 „O ve karte sam nabavio naročito za vas“ , objasni Džo. ,,Pre nekoliko dana čitao sam u Tajmu da ste veom a dobar igrač pokera.“ U glasu mu se odjednom oseti ozbiljnost. „N adam se da imate dosta gotovine u novčaniku“ , reče uznemireno. „N ikada nam nije palo na um da ga pregledam o. Čekovi nam ne bi naročito odgovarali.“ Sasvim zbunjen, Storm gren je tupo gledao u svoje otmičare. A zatim, shvatajući koliko je situacija komična, odjednom mu je izgledalo da su sve poslovne brige skinute s njegovih leda. Od sada pa nadalje to je bila Van R ajbergova stvar. Ma šta se desilo, on tu apsolutno nije mogao ništa da uradi, a sada ovi fantastični kriminalci žele da igraju poker sa njim! On naglo zabaci glavu i poče da se sm eje kao što se nije sm ejao godinama. * * * Nema sumnje, razmišljao je Van R ajberg, da V ejnrajt govori istinu. M ožda on nešto sumnja, ali ne zna ko je oteo Storm grena. A ni sam nije odobravao taj postupak. Van R ajbergu se po glavi m otala misao kako ekstrem isti u Ligi slobode već duže vrem e vrše pritisak na V ejnrajta da prihvati oštriju politiku. Sada su oni uzeli stvar u svoje ruke. Nema sumnje, otmica je bila savršeno organizovana. Storm ­ gren se mogao nalaziti ma gde na Zemlji, a bilo je malo nade da mu se uđe u trag. Pa ipak, nešto se m oralo učiniti, odluči Van R ajberg, i to što brže. U prkos šala koje je često zbijao, stvarno osećanje koje je gajio prem a K erlinu bilo je osećanje neodolji­ vog strahopoštovanja. Pomisao da se direktno sretne sa N adzor­ nikom ispunjavala ga je nelagodnošću, ali drugog izbora nije bilo. K om unikaciono odeljenje je zauzimalo ceo poslednji sprat. Redovi faksimil-mašina, od kojih su neke užurbano radile, pružali su se u dubinu. Kroz njih je tekla beskrajna reka statistike — cifre proizvodnje, povratne procene i celokupno knjigovodstvo svetskog ekonom skog sistema. Negde gore u Kerlin w om brodu m ora da se nalazi kopija ove velike sale. Dok su h.'u kičmom prolazili žmarci, van R ajberg se pitao kakva m ogu biti stvorenja koja se kreću tam o-am o sakupljajući obaveštenja što ih Zem lja šalje gospodarima. Ali, danas ga nisu interesovale ove mašine i posao koji su rutinirano obavljale. Ušao je u malu privatnu sobu u koju je samo Storm grenu bio dozvoljen ulaz. Po njegovom uputstvu, brava je bila nasilno otvorena i glavni oficir za kom unikacije čekao ga je tamo. „To je običan teleprinter — standardne dirke pisaće m ašine“ , reče on. „T u je i faksimil m ašina ukoliko želite da pošaljete

30 neku sliku ili neku tablicu sa obaveštenjem , ali vi ste rekli da vam to neće biti po trebno.“ Van R ajberg odsutno klimnu glavom. „To bi bilo sve. H vala“ , reče on. „N adam se da se ovde neću dugo zadržati. Kasnije ponovo zaključajte sobu i donesite mi sve ključeve.“ Sačekao je da oficir za kom unikacije iziđe, a tada sede za mašinu. Z nao je da je retko bila upotrebljavana, pošto su Kerlin i Storm gren gotovo sav posao obavljali na svojim nedeljnim sastancima. Pošto je ovo bilo hitno, očekivao je odgovor prilično brzo. Jedan časak je oklevao, a onda neizvežbanim prstim a poče da otkucava poruku. Mašina je tiho zujala, a slova su nekoliko trenutaka bleštala na tam nom ekranu. Zatim se zavali u stolicu da sačeka odgovor. Jedva m inut kasnije, mašina poče ponovo da zuji. To nije bio prvi put da se Van R ajberg pitao da li Nadzornik ikada spava. Poruka je bila isto toliko kratka koliko i nekorisna. NEM AM IN FO R M A C IJA . O STA V LJA M VAM PO T P U ­ NO O D R E Š E N E R U K E D A O D L U Č IT E O SVEM U. K. Sa osećanjem gorčine, bez imalo oduševljenja, Van Rajberg shvati veličinu odgovornosti koja mu je pripala. * *

*

Poslednja tri dana, Stormgren je detaljno proučavao svoje otmičare. Džo je bio jedini koji je nešto značio. D ruga dvojica su bili ništarije — ološ koji svaka ilegalna organizacija okuplja oko sebe. Ideali Lige slobode za njih nisu ništa predstavljali. Jedino što ih je zanim alo bilo je to da uz minimalan trud zarade dovoljno za život. N asuprot njima, Džo je bio složenija osoba, mada je Stormgrena ponekad podsećao na preraslo dete. Svoje beskonačne partije pokera potkrepljivali su žučnim političkim prepirkam a, i Storm grenu je uskoro postalo jasno da krupni Poljak nikada nije ozbiljno razmišljao o pobudam a za koje se borio. Osećajnost i krajnji konzervativizam pomračivali su sva njegova rasuđivanja. Duga borba njegove zemlje za nezavisnost delovala je na njega tako da je još uvek živeo u prošlosti. On je bio izrazit prim er čoveka koji nije osećao potrebu za sređenim načinom života. Kada njegov tip čoveka nestane, ukoliko se to ikada desi, svet će biti sigurnije, ali ne više tako interesantno mesto. Sada više nije bilo sumnje, bar što se tiče Storm grena, da Kerlin nije uspeo da pronađe mesto na kom e se on nalazi. Pokušao je da zavara svoje otm ičare, ali nije uspeo da ih ubedi.

31 Bio je sasvim siguran da ga ovde drže da bi videli hoće li Kerlin nešto preduzeti, pa pošto se ništa nije dogodilo mogu da nastave sa sprovođenjem svojih planova. Stormgren nije bio iznenađen kad mu je Džo četiri dana posle otmice rekao da očekuje posetioce. Mala grupa je još pre izvesnog vrem ena pokazivala sve veće znake uznem irenosti, pa je zatvorenik nagađao da vođi pokreta, pošto su ustanovili da je situacija čista, konačno dolaze da ga odvedu. Već su čekali okupljeni oko trošnog stola kad ga je Džo učtivo pozvao da dođe u dnevnu sobu. Storm grena je zabavljalo što je ustanovio da njegov tam ničar sada veom a razmetljivo nosi ogroman pištolj kojega dosad nije bilo na vidiku. Dve protuve su nestale, a i Džo se ponašao nekako uzdržano. Storm gren je odmah uvideo da je sada bio suočen sa ljudima daleko većeg kalibra, i grupa koja je stajala nasuprot njemu snažno ga podseti na sliku Lenjina i njegovih pristalica u prvim danim a ruske revolucije. Ova šestorica ljudi nosila su u sebi istu intelektualnu snagu, gvozdenu odlučnost i nem ilosrdnost. Džo i ljudi njegovog kova bili su bezopasni. Ovde su bili stvarni mozgovi koji su stajali iza organizacije. K ratko klimnuvši glavom, Stormgren je prišao jedinom praznom sedištu i pokušao je da izgleda sam opouzdano. Dok je prilazio, stariji čvrsto građen čovek na drugom kraju stola nagnuo se napred i uporno ga posm atrao prodornim pogledom sivih očiju. Storm grenu je od tih očiju bilo tako neprijatno da je progovorio prvi — a to uopšte nije nam eravao da učini. „Pretpostavljam da ste došli da se sporazum em o o uslovima. Šta je m oja otkupnina?“ Prim etio je da u pozadini neko stenografiše sve što on govori. Sve je bilo veom a poslovno. V ođa odgovori melodičnim velškim naglaskom. „M ožete to i tako nazvati, gospodine G eneralni sekretaru. Ali nas interesuju obaveštenja, ne novac.“ Znači to je, pomisli Storm gren. Bio je ratni zarobljenik, i to je bilo saslušanje. „Vi znate kakvi su naši m otivi“ , nastavi čovek mekim pevušećim glasom. „Zovite nas pokretom otpora ako želite. Mi verujem o da će Zem lja ranije ili kasnije m orati da se bori za svoju nezavisnost, ali shvatam o da se borba m ora voditi indirektnim m etodima, takvim a kao što su sabotaža i nepokor­ nost. Mi smo vas oteli delom stoga da bismo pokazali Kerlinu da mislimo ozbiljno i da smo dobro organizovani, ali uglavnom zato što ste vi jedini čovek koji nam može kazati nešto o G ospodari­ ma. Vi ste razum an čovek, gospodine Storm gren. Pružite nam saradnju i dobićete slobodu.“ „Šta tačno želite da znate?“ upita oprezno Storm gren. Te čudnovate oči kao da su mu prodirale u dubinu duše. Nisu

32 ličile ni na jedne druge koje je Storm gren video u svom životu. Zatim pevajući glas odgovori: „D a li znate ko su ili šta su u stvari G ospodari?“ Storm gren se gotovo nasrne ja. „V erujte m i“ , reče, „ja sam isto toliko radoznao da to otkrijem kao i vi.“ „Znači odgovaraćete na naša pitanja?“ „N išta ne obećavam. Ali možda hoću.“ Džo odahnu sa olakšanjem, i žam or odobravanja prođe odajom . „Mi imamo jedan uopšten pojam “ , nastavi čovek, ,,o okolno­ stima pod kojim a se vi sastajete sa Kerlinom. M ožda biste mogli da nam pažljivo opišete sve to, ne izostavljajući ništa značajno.“ Zahtev je sasvim bezopasan, pomisli Storm gren. Već mnogo puta je opisivao te susrete, a izgledaće da je spreman da sarađuje. Pred njim su bili bistri mozgovi i možda će otkriti nešto novo. Uvek je dobrodošlo svako novo zapažanje koje bi mogli da izvuku iz njegove priče — ukoliko bi i on bio upućen u to. Ni za trenutak nije poverovao da bi to na bilo koji način moglo da naškodi Kerlinu. Storm gren iz džepa izvadi olovku i jedan stari koverat. Počeo je da govori, brzo crtajući skicu. „Svakako znate da me mala leteća mašina bez vidljivog pogona čeka u određenim intervalim a i vodi me gore u Kerlinov brod. O na ulazi u brod, što ste bez sumnje gledali na filmu u kome je teleskopom snimljena ova operacija. V rata se ponovo otvaraju, ukoliko se to može nazvati vratima, i ja ulazim u malu sobu u kojoj se izlaz e sto, stolica i vizio-ekran. R aspored je otprilike ovakav.“ G urnuo je plan preko stola prem a starom Velšaninu, ali čudan pogled se ne spusti na skicu. Još uvek je bio fiksiran na Storm grenovo lice; i dok je gledao te oči, kao da se nešto m enjalo u njihovoj dubini. U sobi je zavladala potpuna tišina, ali iza sebe začu Džoa kako je naglo uzdahnuo. Zbunjen i uznem iren, Stormgren ponovo pogleda u čoveka i tada polako poče da shvata. Ne znajući šta radi, zgužva koverat u lopticu, baci je na pod i zgazi je. Sada je znao zašto su te sive oči ostavile na njega tako čudan utisak. Čovek koji je stajao nasuprot njemu bio je slep. * *

*

Van R ajberg nije više pokušavao da stupi u vezu sa Kerlinom. Većina poslova koje je obavljalo njegovo odeljenje — slanje statističkih podataka, sažimanje svetske štam pe i tome slično — nastavljala se autom atski. U Parizu su pravnici još uvek vodili polem ike o predloženom Svetskom ustavu, ali u

33 ovom času to nije bio njegov posao. Nadzornik je želeo da kroz dve nedelje ima konačan izveštaj. A ko do tada ne bude završen, nema sumnje da će Kerlin preduzeti korake koje bude sm atrao za potrebne. A još uvek nije bilo novosti o Storm grenu. Van R ajberg je nešto diktirao, kad zazvoni telefon za „hitne pozive“ . Zgrabio je slušalicu i slušao sa zaprepašćenjem koje je iz časa u čas raslo, a tada baci slušalicu i pritrča prozoru. Iz daljine su se čuli uzvici gomile na ulicama, dok se saobraćaj polako zaustavljao. Bila je istina: Kerlinov brod, taj simbol koji se nikada nije menjao, nije se više nalazio na nebu. Pretraživao je pogledom, ali nigde nije bilo ni traga od broda. I odjednom kao da se naglo spustila noć, veliki brod, čija je donja strana bila crna kao olujni oblak, dolazeći sa severa prelazio je nisko iznad vrhova Njujorka. Van R ajberg se nehotično povuče pred m onstrum om koji je nailazio. Z nao je da su brodovi G ospodara stvarno ogromni, ali jedna je stvar bila gledati ih udaljene u vasioni, a sasvim druga kako prolaze iznad glave kao oblaci koje goni demon. U tami delimičnog pom račenja posm atrao je brod i njegovu čudovišnu senku kako iščezavaju prem a jugu. Nije se čuo zvuk, čak ni treperenje vazduha, i Van R ajberg shvati da je brod i pored prividne blizine prošao bar na kilom etar udaljenosti iznad njegove glave. Tada se zgrada zatresla pošto je u nju udario vazdušni talas i odnekud je dopro zvuk razbijenog stakla. U sobi iza njegovih leđa počeše da zvone svi telefoni, ali se Van R ajberg ne pom eri. O stao je oslonjen na ivicu prozora još uvek zureći na jug, paralizovan prisustvom moći koja nije poznavala granice. * * * Dok je govorio, Storm grenu je izgledalo da njegov mozak istovrem eno radi na dva načina. S jedne strane je želeo da prkosi ljudima koji su ga zarobili, a ipak se, s druge strane, nadao da će mu oni m ožda pomoći da razotkrije Kerlinovu tajnu. To je bila opasna igra, ali on je uprkos tom e uživao u njoj. Pitanja je uglavnom postavljao slepi Velšanin. Bilo je neodoljivo posm atrati taj hitri duh kako pokušava da pronađe mogućnost za rešenje problem a, proveravajući i odbacujući sve teorije koje je Storm gren davno odbacio. Najzad se sa uzdahom zavali u stolicu. „Ništa ne postižem o“ , reče on potišteno. „N am a je potrebno više činjenica, a to znači akciju a ne prepiranje.“ Oči koje nisu videle, kao da su zamišljeno posm atrale Stormgrena. Jedan

34 trenutak je nervozno lupkao po stolu, i to je bio prvi znak nesigurnosti koji je Storm gren zapazio. Zatim nastavi: „Čudi me, gospodine sekretaru, da se nikada niste potrudili da saznate nešto više o G ospodarim a.“ „Šta mi vi savetujete?“ upita Storm gren hladno, pokušavajući da prikrije svoju zainteresovanost. „R ekao sam vam da postoji samo jedan izlaz iz sobe u kojoj se održavaju razgovori između Kerlina i mene, a on vodi pravo na Zem lju.“ „M ožda bi bilo m ogućno“ , razmišljao je čovek glasno, „pronaći instrum ente koji bi mogli nešto da nam otkriju. Nisam naučnik, ali mogli bismo da razm otrim o tu stvar. A ko vas pustimo na slobodu, da li biste bili voljni da nam pom ognete u jednom ovakvom planu?“ „Jednom zauvek“ , reče Storm gren Ijutito, „dopustite da objasnim svoj položaj. Kerlin radi za dobro ujedinjenog sveta i neću učiniti ništa da pomognem njegovim neprijateljim a. Kakvi; su njegovi konačni planovi, ja to ne znam, ali verujem da su dobri.“ „K akav stvaran dokaz imamo o tom e?“ „Sve što je učinio otkako su se brodovi pojavili na našem nebu. Navedite mi bar jedan njegov postupak koji, kad sei detaljno prouči, nije bio koristan.“ Storm gren zaćuta jedan trenutak, dok su mu misli lutale kroz blisku prošlost. Tada se osm ehnu. „A ko hoćete samo jedan dokaz bitnog, kako bih to nazvao, čovekoljublja G ospodara, setite se naredbe o zabrani surovog ponašanja prem a životinjama koju su sproveli u delo već tokom prvog meseca svoga boravka kod nas. A ko sam pre toga sum njao u Kerlina, to je raspršilo sve m oje sumnje, m ada mi je ta uredba donela više neprilika nego ijedna druga koju je izdao!“ Ovo nije preterivanje, pomisli Storm gren. Ceo događaj je bio 1 veom a neobičan, prva činjenica koja je otkrila odvratnost G ospodara prem a svireposti. Izgledalo je da su mržnja i njihova jaka sklonost ka pravdi i poretku ona osećanja koja preovlađuju ' u njihovim životima — sve dotle dok čovek sudi po onom e šta čine. I samo tada je Kerlin pokazao srdžbu, ili bar dozvolio da se i ona prim eti. „M ožete ubijati jedan drugoga ako želite“ , glasila je poruka, „i to je vaša stvar i stvar vaših zakona. Ali ako budete ubijali životinje koje dele svet sa vama, sem onih koje su potrebne za hranu ili u sam oodbrani, tada ćete meni odgova- \ rati.“ Niko nije tačno znao kako treba shvatiti ovu zabranu ni šta će Kerlin preduzeti da osnaži svoju pretnju. Nisu morali dugo da čekaju. Placa de Toros bila je puna kada su m atadori i njihovi pomagači počeli svoj profesionalni nastup. Sve je izgledalo kao i

35 uvek. Sjajni sunčevi zraci jarko su bleštali na tradicionalnim kostimima, a gomila je pozdravljala svoje ljubimce kao što je to činila i bezbroj puta ranije. Ali, tu i tam o mogla su se videti zabrinuta lica čiji su pogledi bili uprti u nebo, u daleku srebrnu senku pedeset kilom etara iznad M adrida. _ Tada su pikadori zauzeli svoja mesta, a bik je ricuci usao u arenu Mršavi konji, čije su se nozdrve širile u strahu, kružili su na suncu dok su ih njihovi jahači silom gonili u susret neprijatelju. Prvo koplje je blesnulo, dotaklo je bika, i tog trenutka začuo se zvuk koji na Zem lji niko nikad nije cuo. Taj zvuk je bio krik deset hiljada ljudi koji su osetili isti bol od istog uboda — deset hiljada ljudi koji su, kada su se povratili od šoka, ustanovili da su neozleđeni. Ali, to je bio kraj ove koride, i u stvari svih korida, jer se ova vest brzo raširila. Treba spom enuti i to da su poklonici bili tako potreseni da je samo svaki deseti zatražio da mu se vrati novac, kao i da je londonski Dejli M iror pogoršao stvari predlažući da Spanci prihvate kriket kao novi nacionalni sport. v „M ožda ste u pravu“ , odgovori stan Velsanin. „M ožda su motivi G ospodara dobri po njihovim standardim a koji ponekad mogu da budu isti kao i naši. Ali oni su uljezi, mi njih nikada nismo zvali da dođu i da naš svet izvrnu naglavce, da unište nase ideale, da unište naše nacije za koje su se generacije ljudi borile da bi ih zaštitile.“ „Ja vodim poreklo od jedne male nacije koja se borila za svoju slobodu“ , uzvrati Storm gren. „P a ipak, ja sam za Kerlina. M ožete mu dosađivati, m ožete ga čak om etati u postizanju ciljeva, ali to na kraju neće ništa izmeniti. Vi ste bez sumnje iskreni u svom ubeđenju. Ja shvatam vašu strepnju da će tradicije i kulture malih zemalja biti srušene kada bude obrazovana Svetska država. Ali, niste u pravu. Nema koristi držati se prošlosti. Čak i pre dolaska G ospodara na Zem lju, suverena država je odum irala. Oni su prosto ubrzali njen kraj. Niko sada ne može da je spase, a niko ne bi trebalo ni da pokuša.“ Nije bilo odgovora. Čovek koji je bio s druge strane stola niti se micao niti je govorio. Sedeo je polurastavljenih usana, a iz slepih očiju kao da je nestalo života. I ostali oko njega bili su potpuno nepom ični, sleđeni u napregnutom , neprirodnom polo­ žaju. Sa pogledom u kome se čitao pravi užas, Stormgren ustade i poče da se povlači ka vratima. Iznenada jedan glas naruši tišinu. „Bio je to lep govor, Riki, hvala vam. Mislim da sada možemo da pođem o.“ . Stormgren se naglo okrete bacivši pogled u tam ni hodnik. Lebdeći u visini očiju, tam o se nalazila mala bezoblična kugla, bez sumnje izvor neke misteriozne snage koju su Gospodari stavili u akciju. Bilo je teško tvrditi sa sigurnošću, ali Stormgre-

36 nu se učini da čuje slabo zujanje, slično zujanju pčela u košnici na sparnom letnjem danu. „Kerlin! Hvala bogu! Ali šta ste učinili?“ „N e brinite. Oni su dobro. M ožete to nazvati paralizom, ali ovo je mnogo blaže. Oni prosto žive nekoliko hiljada godina sporije nego norm alno. Kada mi odem o, oni nikada neće saznati šta se dogodilo.“ „O stavićete ih ovde dok ne dođe policija?“ „Ne, imam m nogo bolji plan. Pustiću ih.“ Stormgren oseti olakšanje. Pogledao je poslednji put malu sobu i njene ukočene stanovnike. Džo je stajao na jednoj nozi, glupo buljeći u prazno. Storm gren se odjednom nasm eja i poče da pretura po džepo­ vima. „H vala za gostoprim stvo, Džo“ , reče on. „O staviću uspo­ m enu.“ Prem etao je po papirićima dok nije našao ono što je tražio. Tada na relativno čistom listu napisa pažljivo: M EN H ET EN SK A B A N K A Isplatiti Džou sto trideset pet dolara i pedeset centi ($ 135,50) R. Stormgren D ok je ostavljao cedulju pored Poljaka, Kerlinov glas upita: „Sta zapravo rad ite?“ „M i Storm grenovi uvek plaćam o svoje dugove. D ruga dvojica su varala, ali Džo je igrao pošteno. B ar ga nikad nisam uhvatio.“ D ok je izlazio kroz vrata oseti radost i olakšanje, i činilo mu se da je za čitavih četrdeset godina mlađi. M etalna kugla se pom eri u stranu da ga propusti. Pretpostavljao je da je to neka vrsta robota, i to je objašnjavalo kako je Kerlin uspeo da ga pronađe ispod bezbrojnih naslaga stenja koje je bilo iznad njega. „Produžite pravo stotinu m etara“ , govorila je kugla Kerlinovim glasom. „Z atim skrenite levo i čekajte dalja uputstva.“ Revnosno je krenuo napred, m ada je znao da nem a potrebe da žuri. Kugla je ostala lebdeći u hodniku, verovatno štiteći njegovu odstupnicu. M inut kasnije naišao je na drugu kuglu koja ga je čekala kod mesta gde se hodnik račvao. „M orate ići još pola kilom etra“ , reče ona. „N astavite levo dok me ponovo ne sretnete.“ Šest puta je nailazio na kugle dok nije stigao do otvorenog prostora. N ajpre se pitao nije li robot na neki način uspeo da bude stalno ispred njega. O nda zaključi da m ora postojati čitav lanac m ašina koje obrazuju potpun krug dole u dubini rudnika. Na ulazu je grupa stražara obrazovala jedan deo neverovatne skulpture ko ju je čuvala još jedna odasvud prisutnih kugli. Na

37 nekoliko m etara udaljenom brežuljku nalazila se leteća m ašina u kojoj je Storm gren uvek putovao do Kerlina. Jeaan trenutak je stajao žm irkajući na suncu. O nda je svuda oko sebe prim etio polom ljene mašine napuštenog rudnika, a odmah ispod njih železničku prugu koja se spuštala niz planinsku stranu. Nekoliko kilom etara u daljini, u podnožju planine, prostirala se gusta šuma, a veom a daleko je mogao videti odsjaj vode sa velikog jezera. Nagađao je da se nalazi negde u Južnoj Americi, m ada nije bilo lako reći šta je stvaralo taj utisak. . , . D ok je ulazio u leteću mašinu, Storm gren baci poslednji pogled na ulaz u rudnik i ukočene ljude oko njega. Tada se vrata iza njega zatvoriše i on se sa uzdahom olakšanja spusti na poznato sedište. Neko vrem e je čekao da mu se povrati dah, a onda mu se iz dubine duše ote samo jedan slog: „P a?“ ”,Žao mi je što vas ranije nisam mogao osloboditi. Ali vidite i sami koliko je bilo značajno da čekam o dok se velike vođe ne okupe ovde.“ „D a li hoćete da kažete“ , ubaci Storm gren, „da ste za celo vreme znali gde sam? D a sam znao . . .“ „N e budite tako nagli“ , odgovori Kerlin, „dozvolite bar da završim objašnjenje.“ ,,U red u “ , reče Storm gren mračno. „Slušam .“ Počeo je da sumnja da nije bio ništa drugo doli m amac u dobro smišljenoj klopci. . „Izvesno vrem e moj — m ožda bi za to bila najpogodnija rec tragač — bio je sa vam a“ , poče Kerlin. „M ada su vaši doskorašnji prijatelji imali pravo sm atrajući da ne mogu da vas pratim pod zemljom, bio sam u m ogućnosti da sledim vaš trag dok vas nisu spustili u rudnik. Zam ena u tunelu bila je veoma dobro smišljena, ali kada prva kola nisu reagovala, plan im je propao i ja sam uskoro ponovo ustanovio gde se nalazite. To je bilo samo pitanje vremena. Znao sam da će vođe doći ovamo čim budu sigurne da sam izgubio vaš trag i da ću uspeti da ih sve pohvatam .“ „Ali vi ih puštate na slobodu.“ „D o sada“ , objasni Kerlin, „nije postojao način na koji bih mogao da odredim koji su m eđu dva i po biliona ljudi na ovoj planeti stvarne vođe organizacije. Sada kad sam ustanovio ko su, ja mogu da pratim njihovo kretanje bilo gde na Zemlji i mogu, ako to želim, detaljno m otriti na akcije koje preduzim aju. To je daleko bolje nego da ih zatvorim. Bilo šta da pokušaju odaće i ostale koji upravljaju pokretom . Oni su u stvari neutralizovani i oni to znaju. Vaše oslobođenje biće im potpuno neobjašnjivo, jer ste nestali pred njihovim očima. Poznat snažan smeh odjeknu malom prostorijom .

38 ,,U izvesnom smislu, cela stvar je bila jedna kom edija, ali je imala ozbiljnu svrhu. M ene ne interesuje samo nekoliko desetina ljudi u organizaciji, ja moram misliti na m oralni uticaj na druge grupe kojih ima svuda.“ Stormgren je ćutao izvesno vreme. Nije bio sasvim zado­ voljan, ali je uviđao kakvo je Kerlinovo stanovište, i njegov bes se stišavao. „Žalosno je što mi se to desilo u poslednjih nekoliko nedelja koje ću još provesti na poslu“ , reče on na kraju, „ali od sada pa nadalje postaviću stražu u kući. Sledeći put može da bude otet Piter. Uzgred rečeno, kako se on snašao?“ „Pažljivo smo ga posm atrali za ovih poslednjih nekoliko nedelja i nam erno smo izbegavali da mu pom ognem o. Uglav­ nom se dobro pokazao, ali on nije čovek koji bi mogao da zauzme vaše m esto.“ »To je njegova^ sreća“ , reče Storm gren još uvek pom alo uvređen. ,,I još nešto, da li ste m ožda dobili odobrenje svojih Pr^ P p st avljenih se pokažete? Sada sam siguran da je to najjači argum ent koji im aju vaši neprijatelji. N eprestano su mi ponavljali. Nikada nećem o verovati Gospodarima dok ne budem o mogli da ih vidim o!“ Kerlin uzdahnu. »Ne, nisu mi ništa javili. Ali znam kakav odgovor m ora da bude.“ Storm gren nije dalje insistirao. R anije bi m ožda to učinio, ali nejasne konture jednog plana počeše prvi put sada da dobijaju svoj oblik u njegovoj svesti. Reči ljudi koji su mu postavljali pitanja prolazile su ponovo njegovim sećanjem. Da, m ožda bi mogli da se izmisle in stru m e n ti. . . O no što je odbio da učini pod prinudom mogao je, međutim, preduzeti po sopstvenoj slobodnoj volji.

4. D o pre nekoliko dana, Storm grenu ne bi uopšte palo na pam et da ozbiljno razmišlja o akciji koju je sada planirao. V erovatno je ovoj smešnoj m elodram skoj otmici, koja mu je sada izgledala kao trećerazredna T V -dram a, mogao da zahvali za jedan drukčiji način gledanja na stvari. To je bilo prvi pu t u Storm grenovom životu da je bio izložen silovitoj fizičkoj akciji koja se tako razlikovala od verbalnih okršaja što ih je vodio u sobi za konferencije. M ora biti da mu je neki virus ušao u krvotok. U koliko nije to, onda znači da jednostavno ulazi u drugo detinjstvo mnogo pre vremena. Cista radoznalost takođe je bila snažan motiv, kao i odluka da

39 se osveti za prevaru. Sada je bilo sasvim očigledno da ga je Kerlin upotrebio kao mamac, pa čak i ukoliko su njegovi razlozi bili opravdani, Storm gren nije mogao tako lako da oprosti Nadzorniku. . Pjer Dival nije bio ni najm anje iznenađen kad je Storm gren nenajavljen ušao u njegovu kancelariju. Oni su bili stari prijatelji i nije bilo ništa neobično da G eneralni sekretar privatno navrati do šefa Naučnog biroa. Kada bi nekim slučajem Kerlin ili neko od njegovih podređenih okrenuo svoje instru­ m ente za prism otru na njih dvojicu, u ovoj Stormgrenovoj poseti ne bi video ništa čudno. Prijatelji su neko vrem e razgovarali o poslu i izmenjali nekoliko političkih tračeva. Tada Storm gren oklevajući pređe na stvar. D ok je Stormgren govorio, stari Francuz je sedeo zavaljen u stolicu, a obrve su mu se polako dizale, m ilim etar po milimetar, dok nisu gotovo dodirnule kosu. Jednom ili dvaput izgledalo je kao da želi nešto da kaže, ali bi se uvek brzo predomislio. Kada je Storm gren završio, naučnik nervozno pređe po­ gledom po sobi. „Šta misliš, da li sluša?“ upita on. „N e verujem da može prisluškivati. On prati m oje kretanje pom oću uređaja koji naziva tragač i koji je navodno postavljen radi m oje lične sigurnosti. Ali, on ne funkcioniše pod zemljom i to je jedan od razloga što sam došao u ovu tvoju tam nicu. Ona treba da je obezbeđena od svih oblika radijacije, a Kerlin nije mađioničar. O n zna gde sam i to je sve.“ „N adajm o se da si u pravu. Bez obzira na ovo, zar nece biti neprilika kad otkrije šta pokušavaš učiniti? Jer on će to otkriti, znaš i sam .“ „M oraću da rizikujem. Pored toga, nas dvojica se prilično dobro razum em o.“ Fizičar se izvesno vreme poigravao olovkom i zurio u prazno. „To je veom a privlačan problem . D opada mi se“ , reče jednostavno. Tada se zagnjuri u fioku i iz nje izvuče ogrom an blok, jedan od najvećih koje je Storm gren ikada video. ,,U red u “ , poče on, pišući neverovatnom brzinom , moglo bi se reći nekom sopstvenom stenografijom. „M oram da proverim da li sam sve dobro razumeo: Reci mi sve o sobi u kojoj se održavaju vaši razgovori. Nemoj da izostaviš ni najm anji detalj, ma kako ti izgledao beznačajan.“ „N em a mnogo stvari koje bi se mogle opisati. N apravljena je od m etala, površina joj je oko osam kvadratnih m etara, a visina oko četiri m etra. Vizio-ekran je otprilike m etar sa m etar, a pisaći sto je postavljen upravo ispod njega. M ožda bi bilo bolje da ti nacrtam .“ Stormgren je brzo skicirao malu sobu koju je tako dobro poznavao, a zatim preko stola gurnu crtež prem a Divalu. D ok je

40 to činio, oseti jezu pri pomisli pod kakvim je uslovima poslednji put učinio ovo isto. Pitao se šta li se dogodilo šlepom Velšaninu i njegovim saučesnicima i kako su reagovali na njegov iznenadni odlazak. Francuz je nam rgođeno proučavao crtež. „1 to je sve što možeš da mi kažeš?“ „D a.“ Dival je gunđao negodujući: „K ako stoji sa osvetljenjem? D a li sediš u potpunom m raku? Kakva je ventilacija, grejanje . . Storm gren se nasm eja na karakterističnu bujicu pitanja. »Ćela tavanica je osvetljena, a koliko sam mogao da zaključim, vazduh dolazi kroz mrežu glasnogovornika. Ne znam kako taj vazduh izlazi. Možda se sm er kretanja vazduha povrem eno menja, ali to nikad nisam zapazio. Ne vidi se nikakav toplotni izvor, m ada je tem peratura u sobi uvek norm alna.“ „To znači, pretpostavljam , da se vodena para mrzne, ali ne i ugljen-dioksid!“ Storm gren se prisili da se nasmeši na ovaj otrcani vic. „Čini mi se da sam ti sve rekao“ , zaključi on. „Što se tiče mašine koja me vozi do Kerlinovog broda, soba u kojoj putujem je bezoblična kao kabina lifta. D a nem a kauča i stola mogla bi sasvim dobro da posluži kao lift. Nekoliko m inuta vladala je tišina dok je fizičar u svom bloku nešto ispravljao pedantnim i mikroskopskim crticama. Dok ga je posm atrao, Stormgren je razmišljao kako to da čovek kao što je Dival, čiji je mozak bio neuporedivo briljantniji od njegovog, nije nikada stvorio nešto značajno u svetu nauke. Setio se neprijatne i m ožda netačne prim edbe nekog prijatelja u US Stejt departm anu: „Francuzi daju najbolje drugorazredne ljude na svetu.“ Dival je bio čovek koji je potvrđivao ovo mi­ šljenje. Fizičar zadovoljno klimnu glavom, naže se napred i uperi olovku u Storm grena. „Šta te navodi da misliš, Riki, da je Kerlinov vizio-ekran, kako ga ti nazivaš, baš vizio-ekran?“ „O duvek sam to sm atrao za norm alnu činjenicu: izgleda sasvim kao vizio-ekran. Šta bi drugo moglo da b u d e?“ „K ada si rekao izgleda kao vizio-ekran, hteo si da kažeš da izgleda kao jedan od naših vizio-ekrana?“ „Svakako.“ „Baš mi zbog toga i izgleda sumnjivo. Siguran sam da G ospodari na sopstvenim aparatim a ne upotrebljavaju nešto tako grubo kao stvaran fizički ekran. Oni verovatno m aterijalizuju slike direktno u prostor. I zašto bi se Kerlin uopšte trudio da upotrebljava TV-sistem ? N ajprostije rešenje je uvek najbo­ lje. Z ar ne izgleda daleko verovatnije da tvoj „vizio-ekran“ nije

41 ništa kom plikovaniji nego što bi bila staklena ploča koja propušta svetlost samo u jednom sm eru ? ‘ Stormgren je bio toliko zbunjen da je jedan trenutak sedeo u tišini i pokušavao da prati svoje misli koje su se vraćale u prošlost. Od samog početka nije osporavao Kerlinovu priču. Ali sada je m orao da se priseti kada mu je to N adzornik rekao da upotrebljava TV-sistem ? On je prosto tako shvatio. Cela stvar je bila jedan mali psihološki trik, i on je bio potpuno izigran. Pretpostavljajući, svakako, da je Divalova teorija tačna. Ali, to je bilo samo nagađanje i niko još nije ništa dokazao. „U koliko si u pravu“ , reče on, „sve što treba da učinim jeste da razbijem staklo . . Dival uzdahnu. „Ovi nenaučni laici! Z ar misliš da je to napravljeno od nečega što možeš da razbiješ bez eksploziva? I ukoliko bi uspeo, zar pretpostavljaš da je i malo verovatno da će Kerlin udisati vazduh koji mi udišemo? Bilo bi divno za vas obojicu ako on živi u hlornoj atm osferi!“ Storm gren se osećao pom alo glupo. Trebalo je da misli na to. „Šta onda ti predlažeš?“ upita pom alo nestrpljivo. „M oram razmisliti o svemu. Pre svega m oram o ustanoviti da li je m oja teorija tačna, a ukoliko jeste, onda je potrebno da saznamo nešto o sastavu toga ekrana. Uposliću nekoliko m ojih ljudi da se pozabave tim pitanjem . Uzgred rečeno, pretpostav­ ljam da nosiš tašnu za akta kad ideš u posetu N adzorniku? Je li to ova ovde?“ „D a.“ „M oraće da bude dovoljna. Ne smemo pobuditi sumnju zamenjujući je nekom drugom , pogotovo ako se Kerlin navikao na nju.“ „Sta ja treba da uradim ?“ upita Storm gren. „D a nosim skriveni uređaj za X -zracim a?“ Fizičar razvuče usta. „Još ne znam, ali izmislićemo nešto. Javiću ti šta je to kroz petnaest d ana“ , reče i nasm eja se. „Znaš li na šta me sve ovo podseća?“ „D a“ , odm ah odgovori Storm gren, „na ono vrem e kada si ilegalno sastavljao radio-stanice za vrem e nem ačke okupacije.“ Dival je bio razočaran. „E h, m ožda sam to i spom enuo koji put ranije. Ali postoji još jedna stvar „Šta je to ? “ „K ada te uhvate, ja nisam znao za šta ti je sve ovo potrebno.“ „Je li mogućno? Posle cele buke koju si jednom podigao oko društvene odgovornosti naučnika za njihove pronalaske! Stidim te se!“

42 Storm gren spusti fasciklu punu kucanih listova i uzdahnu sa olakšanjem. „H vala bogu i to je na kraju uređeno“ , reče on. „Č udno je da se u ovih nekoliko stotina strana nalazi budućnost čovečanstva. Svetska država! Nikada nisam mislio da ću ovo doživeti!“ Spusti fasciklu u tašnu čija zadnja strana nije bila udaljena više od deset centim etara od tam nog pravougaonika ekrana. Prsti su mu s vrem ena na vreme prelazili polusvesnim nervoznim pokretim a preko brave, ali nije nam eravao da pritisne skriveni prekidač pre kraja razgovora. Postojala je uvek mogućnost da stvari krenu naopako. M ada se Dival zaklinjao da Kerlin neće moći ništa da otkrije, čovek nikada nije bio siguran. ,,A sada, rekli ste da im ate neke novosti za m ene“ , nastavi Storm gren jedva skrivajući nestrpljenje. „D a“ , reče Kerlin, „prim io sam odluku pre nekoliko časova.“ Šta li je time mislio da kaže, pitao se Storm gren. Nadzorniku sigurno nije bilo m ogućno da održava vezu sa svojom dalekom postojbinom kroz neizmeran broj svetlosnih godina koje su ga udaljavale od njegove baze. Ili je m ožda — to je bila Van R ajbergova teorija — samo konsultovao neku ogrom nu ra­ čunsku m ašinu koja je mogla da predskaže ishod bilo koje političke akcije. „Čini mi se“ , nastavi Kerlin, „da Liga slobode i njene pristalice neće biti jako zadovoljni, ali ovo može pom oći da se smanji zategnutost. Ovo nećem o objaviti. Često ste mi govorili, Riki, da će se, bez obzira na to koliko se fizički razlikujemo, ljudska rasa vrem enom naviknuti na nas. To pokazuje da vam nedostaje mašta. M ožda bi to moglo da bude tačno što se vas lično tiče, ali m orate zapam titi da je većina sveta još uvek neobrazovana, m ereći po bilo kom razum nom standardu, i da je opterećena predrasudam a i sujeverjem . A da se to iskoreni biće potrebne decenije. Složićete se da delimično poznajem o ljudsku psihologiju. Mi gotovo tačno znamo šta bi se desilo ako bismo se sada pokazali svetu u sadašnjem stanju njegovog razvoja. Ne m ogu da ulazim u detalje čak ni kada govorim sa vama, i zato mi m orate poverovati na reč. Mi, m eđutim , možemo da dam o određeno obećanje koje, u izvesnoj meri, može da vas zadovolji. Z a pedeset godina — dve generacije od sada — m i ćem o sići sa naših brodova i čovečanstvo će nas na kraju videti onakve ka kvi sm o.“ Storm gren je ćutao izvesno vreme razmišljajući o N adzornikovim recima. Nije osetio ono zadovoljstvo koje bi izazvale Kerlinove reči da ih je čuo ranije. Delimičan uspeh ga je zbunjivao, pa se za trenutak pokoleba u svojoj odluci. Istina će izići na videlo za određeno vreme. Cela njegova zavera bila je nepotrebna, a m ožda nije bila ni pam etna. A ko je bude sproveo, to će učiniti

43 samo iz sebičnosti znajući da kroz pedeset godina više neće biti živ. Kerlin je verovatno osetio njegovu neodlučnost, pa nastavi: „Ž ao mi je ako vas je ovo razočaralo, ali bar za političke problem e u skoroj budućnosti nećete više biti odgovorni. Možda ćete misliti da je naš strah neopravdan, ali verujte mi da imamo dovoljno dokaza o opasnosti kada bismo postupili na bilo koji drugi način.“ Stormgren se naže napred, teško dišući. „Znači da vas je čovek već video!“ „Nisam to rekao“ , brzo odgovori Kerlin. „Vaš svet nije jedina planeta koju smo kontrolisali.“ Niko nije mogao tako lako da se otarasi Storm grena: „Postoje mnoge legende koje nagoveštavaju da su Zem lju i ranije posećivale druge rase.“ „Znam . Čitao sam izveštaj Odeljenja za istorijska istraživa­ nja. U njemu je Zem lja prikazana kao raskrsnica vasione.“ „M ožda je bilo posetilaca o kojim a vi ništa ne znate“ , reče Storm gren, nadajući se još uvek da će nešto saznati. „M ada pretpostavljam da to ne izgleda verovatno s obzirom na to da nas posm atrate već hiljade godina.“ „Pretpostavljam da ste u pravu“ , odgovori Kerlin na način koji nije ništa govorio. I Storm gren donese odluku tog trenutka. „K erline“ , reče on odjednom , „napisaću izveštaj i poslaću vam ga na odobrenje. Ali ostavljam sebi pravo da vam dosađujem i, ukoliko mi se pruži bilo kakva m ogućnost, učiniću sve što budem mogao da otkrijem vašu tajn u .“ „U to sam sasvim siguran“ , odgovori N adzornik zadržavajući smeh. „1 vi nem ate ništa protiv?“ „Ni najm anje ukoliko ne mislite upotrebiti nuklearno oružje, otrovne gasove ili bilo šta drugo što bi moglo da pokvari naše prijateljstvo.“ Storm gren se pitao šta je sve Kerlin mogao da nagađa. Iza Nadzornikovog zadirkivanja zapazio je znak razum evanja, m ožda čak — m ada to niko ne bi mogao da tvrdi — znak ohrabrenja. „D rago mi je što to znam “ , odgovori Storm gren što je mogao smirenijim glasom. U stao je spuštajući poklopac svoje tašne. Palac mu skliznu niz dršku. „N apisaću izveštaj odm ah“ , ponovo reče, ,,i poslaću ga teleprinterom tokom dana.“ Dok je govorio, on pritisnu dugme i shvati da su sve njegove strepnje bile bez osnova. Kerlinova čula nisu bila osetljivija od čovekovih. N adzornik nije mogao otkriti ništa, jer u njegovom glasu nije bilo prom ene kad je rekao do viđenja i izgovorio poznatu šifru koja je otvarala vrata prostorije.

44 Ipak se Storm gren osećao kao kradljivac koji napušta radnju naočigled detektiva, pa odahnu sa olakšanjem kada se glatki zid polako zatvori za njim. * * * „Priznajem “ , reče Van R ajberg, „da neke od m ojih teorija nisu bile naročito uspešne. Ali, recite mi šta mislite o ovoj.“ „M oram li?“ upita Storm gren sa uzdahom. Piter pređe preko ovoga. „To u stvari nije m oja ideja“ , reče skromno. „Izvukao sam je iz jedne Č estertonove priče. Pretpostavite da G ospodari kriju činjenicu da nem aju šta da sakriju?“ „To mi zvuči pom alo kom plikovano“ , reče Storm gren do­ nekle zainteresovano. „Evo na šta sam mislio“ , nastavi revnosno Van R ajberg. „Ja mislim da su oni fizički ljudska bića slična nam a. Oni shvataju da ćemo mi podnositi da nad nam a vladaju bića koja mi sm atram o, pa recimo, stranim a i superinteligentnim a. Ali ljudska rasa, ovakva kakva je, ne bi dozvolila da joj zapovedaju bića iste vrste.“ „V eom a dobro smišljeno, kao uostalom i sve vaše teo rije“ , reče Storm gren. „V oleo bih da im date broj opisa tako da bih mogao da ih pratim . Prim edbe na ovu . . M eđutim , u tom trenutku uveli su A leksandra V ejnrajta u sobu. Storm gren se pitao šta on misli. Pitao se takođe da li je V ejnrajt stupio u vezu sa ljudima koji su ga oteli. Sumnjao je u to, pošto je bio ubeđen da je V ejnrajtovo neslaganje sa prim enom sile sasvim iskreno. Ekstrem isti u njegovom pokretu bili su diskreditovani i proći će dosta vrem ena dok svet opet čuje nešto o njima. Vođa Lige slobode pažljivo je slušao dok su mu čitali izveštaj. Storm gren se nadao da će on bolje primiti ovakav gest, koji je u stvari bio Kerlinova ideja. Još punih dvanaest časova ostali svet neće saznati za obećanje koje je dato njihovim unucima. „Pedeset godina“ , reče V ejnrajt zamišljeno. „To je due vremenski period.“ „Z a čovečanstvo možda, ali ne i za K erlina“ , odgovori Storm gren. Tek sada je počeo da shvata um ešnost kojom su Gospodari rešili ovaj problem . Tako su mogli da neom etano nastave obavljanje svojih poslova, što im je i bilo potrebno, a uzdrmali su tlo pod nogam a Lige slobode. O n nije verovao da će Liga kapitulirati, ali će njen položaj biti ozbiljno oslabljen'. To je i V ejnrajtu bilo jasno. „Z a pedeset godina“ , reče on sa gorčinom, „zlo će biti već učinjeno. Oni koji pam te našu nezavisnost biće mrtvi. Č ovečan­ stvo će zaboraviti svoje poreklo.“ Reči, prazne reči, mislio je Storm gren. Reči za koje su se ljudi

45 nekada borili i umirali, a za koje se nikada više neće boriti ni umirati. I svet će zbog toga biti bolji. Dok je posm atrao V ejnrajtov odlazak, Storm gren se pitao koliko li će još neprilika stvarati Liga slobode tokom sledećih pedeset godina. Ali to je problem njegovog naslednika, pomisli on sa olakšanjem. Postojale su neke stvari koje je moglo da izleći samo vreme. Loši ljudi mogu da budu uništeni, ali ništa ne može da se učini sa dobrim ljudima koji su obm anuti. * *

*

„Evo tvoje tašne“ , reče Dival, „kao nova je .“ „H vala“ , odgovori Storm gren, pažljivo pregledajući tašnu i pored Divalove prim edbe. „Sada ćeš mi valjda reći o čemu se radi i šta je sledeće na red u .“ Fizičar kao da je bio zaokupljen svojim mislima. „O no što ne m ogu da razum em “ , poče on, „jeste lakoća sa kojom smo ono obavili. D a sam ja sada Kerlin . . .“ „Ali nisi. Pređi na stvar. Šta smo otkrili?“ ,,Oh, ove tem peram entne, nervozne nordijske rase!“ uzdahnu Dival. „Sve što je trebalo učiniti bilo je to da napravim o radarski uređaj male snage. Pored radio-talasa veom a visoke frekvencije, on je koristio jake infracrvene — u stvari sve talase za koje smo sigurni da ih nijedno stvorenje ne može registrovati ma kakva bila građa njegovih očiju.“ „K ako si tako siguran u to ?“ upita Storm gren, zainteresovan ovim tehničkim problem om , što nije ličilo na njega. „Pa, ne možemo biti sasvim sigurni“ , priznade Dival preko volje. „Ali Kerlin te posm atra pod norm alnim osvetljenjem, zar nisi tako rekao? Znači da njegove oči m oraju biti slične našima, u spektralnom rasponu talasnih dužina koje prim aju. Bilo kako bilo, naprava je funkcionisala. Dokazali smo da se iza tog tvoga ekrana nalazi velika prostorija. Ekran ima debljinu oko tri centim etra, a iza njega se nalazi bar deset m etara prostora. Nismo mogli da otkrijem o zid u pozadini te prostorije, ali sa ovako slabom snagom koju smo se usudili da upotrebim o, to gotovo i nismo očekivali. Ipak smo dobili ovo.“ G urnuo je preko stola parče foto-papira na kom e se nalazila samo jedna krivudava linija. Na jednom m estu video se zavoj sličan autografu slabijeg zemljotresa. „Vidiš li ovaj mali zavoj?“ „D a. Šta je to ? “ „Sam o K erlin.“ „Bože dragi! Jesi li siguran?“ „To je prilično sigurna pretpostavka. On sedi ili stoji, ili šta

46 već radi, na oko dva m etra sa druge strane ekrana. Da smo mogli da dobijem o samo malo bolju sliku, mogli smo čak da izračunam o njegovu veličinu.“ Storm grenova osećanja bila su zbrkana dok je gledao u jedva vidljiv zavoj na liniji. Do sada nije bilo nikakvih dokaza o Kerlinovom m aterijalnom postojanju. Dokaz je još uvek bio indirektan, ali on ga je prihvatio bez reći. „Sledeća stvar koju m oram o učiniti“ , nastavi Dival, „jeste da izračunam o propusnu moć ekrana za obično svetio. Mislim da imamo jasnu sliku o tom e, a u svakom slučaju neće biti problem a ako napravim o grešku čak i do faktora deset. Shvataš, naravno, da ne postoji takva stvar kao staklo koje propušta svetlost isključivo u jednom sm eru. To je prosto stvar postavlja­ nja svetlosti. Kerlin sedi u zam račenoj sobi, ti si osvetljen, i to je sve.“ Dival je likovao. ,,E pa, mi ćemo to izm eniti!“ Sa izrazom m ađioničara koji vadi čitavu gomilu belih zečeva iz šešira, on iz svog pisaćeg stola izvadi ogrom nu fleš-lampu. Završavala se širokim otvorom tako da je cela naprava izgledala kao kremenjača. Dival se isceri. „N ije tako opasna kao što izgleda. Sve što treba da učiniš jeste to da prisloniš otvor na ekran i da povučeš obarač. Ona daje veom a snažan zrak koji traje deset sekundi, a za to vreme moći ćeš da pređeš zrakom po sobi i da dobro pogledaš. Sva svetlost će proći kroz ekran i tvoj prijatelj biće prekrasno osvetljen.“ „To neće povrediti K erlina?“ „Ne ako usm eriš svetlost nisko, pa ga podižeš nagore. To će omogućiti njegovim očima da se prilagode. Pretpostavljam da su mu refleksi slični našima, a mi ne želimo da ga oslepim o.“ Storm gren je sumnjičavo gledao oružje, a zatim ga odmeri u ruci. Poslednjih nekoliko nedelja grizla ga je savest. Kerlin je sa njim uvek postupao na savršeno prijateljski način, uprkos njegove povrem ene iskrenosti koja nije bila prijatna, pa sada kad se približavao kraj njihovim sastancima nije želeo da učini bilo šta što bi pokvarilo te odnose. N adzornik je primio potrebno upozorenje, a Storm gren je pored toga bio ubeđen da bi se Kerlin pokazao da je to zavisilo od njega. Sada su drugi odlučili umesto njega: kada se njihov sastanak završi, Stormgren će pogledati u Kerlinovo lice. Razum e se, ukoliko Kerlin ima lice. * *

*

Nervoza koju je Storm gren u početku osećao, davno je nestala. Gotovo celo vrem e je govorio Kerlin, i kao što je ponekad bio sklon da govori u zamršenim rečenicama, to je

47 činio i sada. N ekada su one Storm grenu izgledale kao najlepša i svakako najneočekivanija Kerlinova sposobnost. Sada više nije nalazio da su tako izvanredne, jer je znao da je, kao i većina Nadzornikovih sposobnosti, i ova bila rezultat čisto intelek­ tualne snage, a ne nekog posebnog talenta. Kerlin je imao vrem ena da stvori bilo kakvu literarnu kompoziciju kad uspori svoje misli do brzine ljudskog govora. „N em a potrebe da vi ili vaš naslednik brinete zbog Lige slobode, čak i kada prebrodi sadašnju krizu. Poslednjih mesec dana bila je mirna i m ada će ponovo oživeti, ona neće predstavljati opasnost sledećih nekoliko godina. U stvari, kako je uvek dobro znati šta vam rade protivnici, Liga je veoma korisna institucija. Da je ikada upala u finansijske teškoće, ja bih je verovatno potpom ogao.“ Storm grenu je često bilo teško da ustanovi kada se Kerlin šali. Nije menjao izraz lica i nastavio je da sluša. „U skoro će Liga izgubiti još jedan argum ent. Bilo je veom a mnogo kritike, uvek nekako detinjaste, na račun posebnog položaja koji ste zauzimali poslednjih godina. Sm atrao sam da je to veom a korisno u toku prvih godina moga upravljanja, ali sada kad se svet kreće po sm ernicam a koje sam ja planirao, taj položaj nije više potreban. U buduće će svi moji kontakti sa Zem ljom biti indirektni, pa kancelarija G eneralnog sekretara može ponovo da se dovede u prvobitno stanje. Tokom sledećih pedeset godina biće mnogo kriza, ali one će proći. Slika budućnosti je dovoljno jasna i jednoga dana biće zaboravljene sve teškoće — zaboraviće ih čak i rasa koja ima tako dobru m em oriju kao vaša.“ Poslednje reči bile su naglašene na tako čudan način da se Storm gren odjednom ukoči na stolici. Kerlinu, u to je bio siguran, nije nikada nešto slučajno izmaklo u govoru. Čak je i njegova otvorenost bila proračunata do u nekoliko decimala. M eđutim, nije bilo vrem ena da se postavljaju pitanja, na koja svakako ne bi ni dobio odgovor, jer N adzornik ponovo prom eni temu. „Č esto ste me pitali o našim dugoročnim planovim a“ , nastavi on. „O snivanje Svetske države svakako je samo prvi korak. Doživećete završetak toga procesa, ali će prom ene biti tako malo vidljive da će samo nekolicina ljudi shvatiti da je osnovana. Posle toga nastupiće period postepenog učvršćenja, dok vaša rasa ne bude sprem na da nas vidi. A onda će doći dan koji smo obećali. Žao mi je što i vi nećete biti tu.“ Storm grenove oči bile su širom otvorene, ali mu je pogled bio prikovan mnogo dalje izvan tam ne prepreke ekrana. G ledao je u budućnost zamišljajući dan koji nikada neće videti: kad se veliki brodovi G ospodara budu konačno spustili na Zem lju i otvorili pred radoznalim očima sveta. „Toga d ana“ , nastavi Kerlin, „ljudska rasa će doživeti nešto

48 što jedino može da se opiše kao psihološki prepad. Ali, nikakvo stvarno zlo nećem o naneti. Ljudi toga doba biće daleko stabilniji od svojih dedova. Mi ćemo uvek biti deo njihovih života, pa kada nas budu sreli nećem o im izgledali tako čudno kao što bismo izgledali vam a.“ Storm gren do sada nije poznavao Kerlina kao nekoga ko je sklon ovako sentim entalnom raspoloženju, ali to ga ne iznenadi. Bio je svestan toga da je upoznao samo nekoliko lica N adzornikove ličnosti. Stvarni Kerlin mu je bio nepoznat, a možda ljudskim bićima uopšte i nije bilo mogućno da ga upoznaju. I Storm grenu se ponovo učini da se ono što je interesovalo N adzornika nalazilo na nekom drugom m estu i da je on vladao svetom samo jednim delom svoje svesti, bez ikakvog napora kao što bi m ajstor trodim enzionalnog šaha mogao da igra dame. ,,A posle toga?“ upita Storm gren tiho. „Tada ćemo početi naš stvarni posao.“ „Č esto sam se pitao šta bi to moglo da bude. D ovođenje u red našeg sveta i civilizovanje ljudske rase samo su sredstva — m ora biti da im ate i cilj. D a li ćemo ikada biti sposobni da krenem o u prostor i vidimo vašu vasionu, m ožda čak i da vam pom ognem o u vašim zadacim a?“ „M ožda“ , reče Kerlin, a u glasu mu se sada osećala jasna, m ada neobjašnjiva tuga koja je čudno uznemirila Storm grena. „Pretpostavim o da vaš eksperim ent sa čovekom ne uspe? Takvi slučajevi su se dešavali u našim dodirim a sa primitivnim ljudskim rasama. I vi svakako doživljavate neuspehe?“ „D a“ , reče Kerlin tako tiho da ga je Storm gren jedva čuo. „1 mi smo doživljavali neuspehe.“ „1 šta činite u takvim slučajevim a?“ „Č ekam o i pokušavam o ponovo.“ Nastupi pauza koja je trajala možda pet sekundi. Kad Kerlin ponovo progovori, njegove reči su bile tako neočekivane da Storm gren nije reagovao. „Zbogom , Riki!“ Kerlin ga je izigrao. V erovatno je već bilo isuviše kasno. Storm gren je bio paralizovan samo jedan trenutak. Tada jednim jedinim dobro uvežbanim pokretom izvuče fleš i priljubi ga uz staklo. * * _* Borovi su se pružali gotovo do ivice jezera tako da je između njih i jezera bio samo uzan, jedva nekoliko m etara širok pojas obrastao travom . Svake večeri kada je bilo dovoljno toplo, Storm gren bi uprkos svojih devedeset godina šetao tom stazom do pristaništa, posm atrao kako sunce nestaje u vodi, a onda bi se vraćao kući pre nego što prohladni noćni vetar počne dopirati

49 iz guste šume. Ovaj jednostavan ritual pričinjavao mu je veliko zadovoljstvo i on će ga ponavljati dokle god bude imao snage. U daljini iznad jezera videlo se nešto što je dolazilo sa zapada leteći nisko i brzo. Avioni nisu bili uobičajena pojava u ovim krajevim a sem ako se ne računa transpolarni redovni saobraćaj koji se obavljao svakoga sata i danju i noću. Ti avioni se nisu nikada videli — vidljiv je bio jedino njihov magličasti trag koji je ostajao na plavom nebu. Ova mašina je bila jedan mali helikopter koji mu je prilazio sa nekom očiglednom nam erom . Stormgren prelete pogledom po obali i ustanovi da nem a načina da pobegne. Slegnuo je ram enim a i seo na drvenu klupu koja se nalazila na k raju mola. Novinar je bio tako pun poštovanja da je Stormgren bio iznenađen. G otovo je i zaboravio da je ne samo bio nekadašnji državnik nego da je izvan granica svoje države predstavljao mitsku ličnost. „G ospodine Storm gren“ , poče pridošlica, „veom a mi je neprijatno što vas uznemiravam, ali sam mislio da biste možda hteli da date svoje mišljenje o nečemu što smo baš sada čuli o G ospodarim a.“ Storm gren se jedva prim etno nam ršti. Posle svih ovih godina, još uvek je delio Kerlinovu mržnju prem a toj reči. „Čini mi se“ , reče on, „da ne bih mogao m nogo da dodam onome o čemu je već toliko pisano.“ Novinar ga je posm atrao s radoznalom pažnjom. „Mislio sam da možete. Baš smo naišli na prilično čudnu priču. Izgleda da vam je pre gotovo trideset godina jedan od tehničara iz Naučnog biroa napravio neku značajnu stvar. Pomislili smo da biste nam mogli nešto bliže reći o tome. Storm gren ne odgovori odm ah. Misli su mu se vraćale u prošlost. Nije bio iznenađen što je tajna izišla na videlo. U stvari je bilo čudno kako je i mogla da ostane tako dugo skrivena. Ustao je i počeo da šeta duž mola dok je novinar išao na nekoliko koraka iza njega. „U toj priči“ , progovori najzad, „ima nešto istine. Kada sam poslednji put išao na Kerlinov brod poneo sam neke aparate sa sobom u nadi da ću biti u m ogućnosti da vidim ,Nadzornika. To je bilo prilično glupo s moje strane, ali, znate, u to vreme imao sam samo šezdeset godina.“ Prigušeno se nasmeši, a zatim nastavi. „Ta priča nije vredna puta koji ste napravili. Vidite, taj aparat nije funkcionisao.“ „N išta niste videli?“ „Ne. Apsolutno ništa. Čini mi se da ćete m orati da sačekate. Ali, na kraju krajeva, treba da prođe još samo dvadeset godina!“ Da prođe dvadeset godina. Da, Kerlin je bio u pravu. Do

50 tada će svet biti spreman kao što nije bio spreman kada je on pre trideset godina izgovorio ovu istu laž Divalu. Kerlin mu je verovao i on nije izneverio njegovo poverenje. Bio je potpuno siguran da je Nadzornik znao njegov plan od samog početka i da je predvideo svaki trenutak njegovog konačnog čina. Zašto bi inače ta ogrom na stolica već bila prazna kada je krug svetlosti zableštao na njoj! Istog trenutka, u strahu da je već zakasnio, pom erio je zrak svetlosti. M etalna vrata, visoka kao dve čovečije visine, brzo su se zatvarala kada ih je prvi put ugledao — zatvorila su se brzo, ali ipak ne dovoljno brzo. Da, Kerlin mu je verovao, nije želeo da dugo veće svoga života provede progonjen m isterijom koju nikada nije mogao da reši! Kerlin se nije usuđivao da se suprotstavlja nepoznatim silama koje su stajale iznad njega (da li su i one pripadale istoj rasi?), ali je učinio sve što je mogao. Nikada neće moći da dokažu da je učinio nešto protiv njihove volje. Stormgren je znao da je to bio poslednji dokaz Kerlinove naklonosti prem a njemu. M ada je to možda bila naklonost čoveka prem a odanom i inteligentnom psu, zbog toga nije bila ništa manje iskrena, a Storm gren je u svom životu osetio malo zadovoljstava koja bi prevazišla ovo. „1 m i sm o doživljavali neuspehe.“ Da, Kerlin, to je istina: a da li si ti bio m eđu onim a koji su doživeli neuspeh u svitanje ljudske istorije? To je zaista m orao biti neuspeh, mislio je Storm gren, neuspeh koji je odjekivao kroz nebrojene vekove plašeći detinjstvo svih ljudskih rasa. Da li ćete čak i za pedeset godina uspeti da savladate moć svih mitova i legendi ovoga sveta? Pa ipak, Storm gren je znao da sledećeg neuspeha neće biti. Kada se dve rase ponovo sretnu, Gospodari će već uživati poverenje i prijateljstvo čovečanstva, pa čak ni šok koji će ono doživeti kada ih bude upoznalo neće moći ništa da pokvari. Krenuće zajedno u budućnost, i nepoznata tragedija koja je m orala da pom rači prošlost biće zauvek izgubljena u nejasnim stazama preistorijskog vremena. I Stormgren se nadao da će Kerlin, kada mu bude ponovo dozvoljeno da stupi na Zem lju, doći jednog dana u ove severne šume i stati pored groba prvog čoveka koji mu je bio prijatelj.

Zlatno doba

5. „Ovo je taj dan!“ javljao je radio na stotinam a jezika. „O vo je taj dan!“ govorili su naslovi hiljada novina. „O vo je taj dan!“ mislili su snimatelji dok su po stoti put proveravali oprem u nagomilanu oko ogrom nog praznog prostora na koji će se spustiti Kerlinov brod. Sada je samo jedan brod lebdeo iznad Njujorka. U stvari, kao što je svet baš sada otkrio, brodovi iznad ostalih čovekovih gradova nisu nikada ni postojali. Dan pre toga, velika flota G ospodara nestala je kao dim, kao izmaglica na jutarnjoj rosi. Brodovi za snabdevanje koji su odlazili i dolazili, obavljajući svoj posao daleko u vasioni, bili su stvarni. Ali srebrni oblaci koji su čitavu večnost lebdeli iznad gotovo svih glavnih gradova Zemlje bili su iluzija. Kako je postignuta, to niko ne bi mogao da kaže, ali izgleda da svaki od ovih brodova nije bio ništa drugo nego slika Kerlinovog broda. Ali, to je bilo nešto daleko više negoli stvar svetlosnih efekata, jer je i radar bio obm anut, a još uvek je bilo živih ljudi koji su se zaklinjali da su čuli pisak vazduha kada je flota ulazila u Zem ljin om otač. To više nije bilo važno. Sve što je sada imalo značaja bilo je to da Kerlin nije više sm atrao za potrebno da i dalje prikazuje svoju snagu. On je odbacio ovo psihološko oružje. „B rod se pokreće!“ čuo se glas koji je istog časa odjeknuo na svim krajevim a planete. „K reće u pravcu zapada!“ Brzinom manjom od hiljadu kilom etara na čas, spuštajući se polako iz praznih visina stratosfere, brod je krenuo ka velikoj ravnici na svoj drugi sastanak sa istorijom. Poslušno se spustio pred kam ere i hiljade zbijenih ljudi koji su čekali, i od kojih će samo nekolicina uspeti da vide isto toliko koliko i milioni okupljenih oko TV -prijem nika. Izgledalo je da će se tlo raspući i zadrhtati pod tom ogrom nom težinom , ali brod je još uvek održavala ona ista nepoznata snaga koja ga je nosila među zvezde. D odirnuo je zemlju nežno kao pahuljica. Izvijeni zid broda dvadeset m etara iznad zemlje izgledalo je kao da se talasa i svetluca. Tam o gde se nalazila glatka i sjajna površina pojavi se ogrom an otvor. U nutra se ništa nije moglo nazreti čak ni kroz ispitivačke oči kam ere. O tvor se nalazio u senci i bio je mračan kao ulaz u pećinu. Iz otvora se pojavi široka bleštava staza i poče da se spušta ka

52 tlu. Izgledala je kao čvrsta m etalna traka oivičena rukohvatim a sa obe strane. Nije bilo stepenika. Bila je strm a i glatka kao tobogan, i čovek bi pomislio da je nem ogućno popeti se ili sići na bilo koji uobičajen način. Svet je posm atrao taj mračni ulaz iz koga se još ništa nije pojavljivalo. Tada se iz nekog skrivenog zvučnika javi tihi glas Kerlina, glas koji se retko mogao čuti, ali koji je bio nezaboravan. Njegova poruka teško da je mogla da bude toliko neočekivana. ,,Tu ispod staze nalazi se nekoliko dečaka i devojčica. Želeo bih da dvoje dođu gore da me dočekaju.“ Jedan trenutak vladala je tišina. Tada su se jedan dečak i jedna devojčica probili iz gužve i zakoračili ka stazi, ne shvatajući da ulaze u istoriju. Još nekoliko mališana pođe za njima, ali se zaustaviše kad se iz broda začu Kerlinov glas: „D voje će biti dovoljno.“ Revnosno prihvatajući avanturu, deca koja nisu mogla imati više od šest godina skočiše na m etalnu ploču. I tada se desilo prvo čudo. Veselo mašući gomili naroda i svojim uzbuđenim roditeljim a — koji su se, m ada suviše kasno, verovatno setili legende o Šarenom sviraču — deca su počela brzo da se penju strmim nagibom. Pa ipak, njihove su noge bile nepokretne, a uskoro je bilo jasno da su im tela postavljena pod pravim uglom na stazu. Staza je imala sopstvenu gravitaciju, gravitaciju koja je mogla da zanem ari gravitaciju Zemlje. Deca su još uvek uživala u neobičnom događaju i čudila se, u trenutku kad su nestala u brodu, šta ih to vuče gore. Potpuna tišina spustila se na ceo svet i trajala je dvadeset sekundi, mada kasnije niko nije mogao da veruje da je taj period bio tako kratak. Tada se svima učini da se mrak velikog otvora pom era napred i — Kerlin iziđe na svetlost dana. Dečak je sedeo na njegovoj levoj ruci, a devojčica na desnoj. Bili su isuviše zauzeti igranjem sa Kerlinovim krilima da bi primetili mnoštvo sveta koje ih je posm atralo. Jedino se moglo pripisati psihologiji G ospodara i njihovim pažljivim priprem am a koje su trajale godinam a što se samo nekoliko ljudi onesvestilo. Pa ipak, širom sveta bilo je još manje onih koji nisu osetili kako im, u jednom trenutku užasa, praiskonski strah steže srce pre nego što ga je razum uklonio zauvek. Nije se moglo pogrešiti. Kožna krila, mali rogovi, rep koji se završavao strelastim šiljkom — sve je bilo tu. Iz dubine nepoznate prošlosti, najužasnija od svih legendi pojavila se pred njima. Pa ipak je sada stajala smešeći se u abonosnoj veličanstvenosti dok su sunčevi zraci svetlucali na njegom ogromnom telu, a deca ljudske rase sa puno poverenja počivala na njenim rukama.

53

6

.

Pedeset godina je ogrom an vremenski period da se izmene svet i njegovi ljudi tako da se gotovo ne mogu prepoznati. Sve što je potrebno da se ostvari ovaj zadatak jeste vanredno poznavanje tehnike društva, jasan pogled na određeni cilj — i moć. Sve ovo su G ospodari imali. M ada je njihov cilj bio skriven, njihovo znanje bilo je očevidno isto kao i njihova moć. Ta moć imala je mnogo oblika, a samo neke od njih shvatili su ljudi čijim su sudbinam a sada vladali Gospodari. Moć koju su čuvali u svojim velikim brodovim a moglo je svako oko da vidi jasno. Ali, pored ove snage koja nije pokazivana bilo je i mnogo drugog prefinjenijeg oružja. „Svi politički problem i“ , jednom je Kerlin rekao Storm grenu, „mogu da se rese pravilnom prim enom moći.“ „Ta prim edba zvuči prilično cinično“ , odgovorio je Stormgren sumnjičavo. „To je malo isuviše slično onom e M oć je pravda. U potreba sile u našoj prošlosti bila je izrazito nepogod­ na za rešavanje bilo čega.“ „Naglasak je na reči pravilna. Niste posedovali stvarnu moć ili znanje koje je neophodno da se ta moć prim eni. Kao i kod svih problem a, postoji efikasan i neefikasan način na koji im se prilazi. Pretpostavite, na primer, da je jedna od vaših nacija, rukovođena fanatičnim vođom, pokušala da mi se suprotstavi. Najneefikasniji odgovor na takav postupak bio bi nekoliko biliona konjskih snaga u obliku atom skih bombi. Kad bih upotrebio dovoljno bom bi, rešenje bi bilo potpuno i konačno. Kao što sam već rekao, taj odgovor bi takođe bio neefikasan čak i onda kad mu se ne bi mogle staviti neke zam erke.“ ,,A efikasno rešenje?“ „O no zahteva isto toliko snage koliko mali radio-odašiljač i gotovo još manje sposobnosti da se njime upravlja. Jer primena sile je ono što je važno, a ne njena količina. Šta mislite koliko bi trajala karijera H itlera kao diktatora Nemačke da mu je, bilo na kom se mestu nalazio, jedan glas sm ireno odjekivao u uhu? Ili da je jedan ravnom eran melodičan ton, dovoljno snažan da uguši sve ostale zvuke i onem ogući san, danonoćno odjekivao u njegovom mozgu? Ništa brutalno, m orate priznati. Pa ipak, konačnom analizom bi se pokazalo da je to efikasno isto toliko koliko i tritijum ska bom ba.“ „V idim “ , reče Storm gren, ,,i ne bi bilo mesta gde bi mogao da se sakrije?“ „Ne bi bilo mesta na koje ja ne bih mogao da pošaljem moje, pa, recimo mašine ukoliko bih zaista verovao da je to potrebno, i stoga neću nikada biti prim oran da upotrebim stvarno drastične m etode da bih održao svoj položaj.“

Pa tako i veliki brodovi nisu nikada bili ništa drugo sem : simboli, i sada je svet saznao da su svi izuzev jednoga bili priviđenja. Pa ipak, oni su samo svojim prisustvom izmenili J istoriju Zemlje. Sada je njihov zadatak bio završen, a njihova ostvarenja ostaće prisutna vekovima. Kerlinovi proračuni bili su tačni. Šok koji je nastao usled iznenadnog preokreta prošao je brzo, m ada je bilo m nogo onih koji su se ponosili time što nisu sujeverni, pa ipak nikada ne bi smeli da se suoče ni sa jednim od G ospodara. Postojalo je ovde nešto čudno, nešto što je bilo izvan svakog razum a ili logike. U srednjem veku ljudi su verovali u đavola i bojali ga se. Ali ovo je bio dvadeset prvi vek. D a li je bilo m ogućno da posle svega postoji nešto kao što je rasna m em orija? O pšta pretpostavka svakako je bila ta da su G ospodari, ili bića iste vrste, došli u oštar sukob sa drevnim čovekom. Ovaj | susret se verovatno odigrao u dalekoj prošlosti, pošto nije ostavio tragove u pisanoj istoriji. Sada se javila druga zagonet­ ka, a Kerlin nije želeo da doprinese njenom rešenju. M ada su se pokazali čoveku, G ospodari su retko napuštali svoj jedini preostali brod. M ožda su se zbog svoje veličine osećali fizički neprijatno na Zemlji, a postojanje njihovih krila ukazivalo je na to da su došli sa sveta čija je gravitacija slabija od Zemljine. Nije ih nikada bilo mogućno videti bez pojasa koji je bio oprem ljen složenim m ehanizmima za koje se obično verovalo da sm anjuju njihovu težinu i om ogućavaju im m eđu­ sobno sporazum evanje. D irektni sunčani zraci nanosili su im bol, i nikada se nisu izlagali njihovom dejstvu duže od nekoliko sekundi. Kad su morali da budu na otvorenom prostoru duže vreme, nosili su tam ne naočari koje nisu odgovarale njihovoj pojavi. M ada su, izgleda, bili sposobni da dišu zemaljski vazduh, ponekad su nosili sa sobom male rezervoare sa gasom iz kojih su se povrem eno osvežavali. M ožda su ovi čisto fizički problem i bili uzrok njihove povučenosti. Veom a mali deo ljudske rase doista je lično sreo G ospodara, a niko nije mogao da pretpostavi koliko ih je bilo na Kerlinovom brodu. Nisu se viđali u većim grupam a od petorice, ali moglo ih je biti na stotine, pa čak i hiljade na tom ogrom nom brodu. Pojava G ospodara stvarala je na razne načine vise problem a nego što ih je rešavala. Njihovo poreklo bilo je još uvek nepoznato, njihov biološki sastav izvor beskrajnih razmišljanja. O mnogim stvarima slobodno bi davali obaveštenja, a kad se radilo o nekim drugim stvarima, njihovo ponašanje moglo bi se opisati samo kao tajanstveno. O pšte uzevši, m eđutim, to nije zabrinjavalo nikoga izuzev naučnika. M ada je možda više voleo da ne sretne G ospodare, prosečan čovek bio im je zahvalan za sve ono što su učinili za svet. Po standardim a svih ranijih vekova, to je bila U topija.

55 Neznanje, bolest, sirom aštvo i strah stvarno su prestali da postoje. Sećanje na rat ostalo je u prošlosti kao što sa zorom nestaje košmar. U skoro će rat postati nepoznat svim živim ljudima. Sa energijom čovečanstva usm erenom konstruktivnim kanali­ ma, lice sveta bilo je preuređeno. Gotovo bukvalno, to je bio novi svet. G radovi koji su bili dovoljno dobri ranijim generacija­ ma, bili su ili preuređeni ili napušteni i ostavljeni kao muzejski primerci onda kada su prestali da služe nekom korisnom cilju. Mnogi gradovi bili su već napušteni na takav način, jer se ceo sistem industrije i trgovine potpuno prom enio. Proizvodnja je uglavnom postala autom atska. F abrike-roboti izbacivale su artikle široke potrošnje u tako velikim količinam a da su sve svakodnevne životne potrebe bile gotovo besplatne. Ljudi su radili zato što su prosto žele li takav luksuz. Ili uopšte nisu radili. To je bio Jedinstven svet. Stara im ena starih država još uvek su upotrebljavana, ali samo kao pogodna poštanska odredišta. Na Zem lji nije bilo nikoga ko nije govorio engleski, ko nije znao da čita, ko nije posedovao televizijski prijem nik, ko nije mogao da poseti drugu stranu planete u roku od dvadeset četiri časa . . . Zločin je jednostavno nestao. Postao je nepotreban i nem o­ guć. Kada nikom e ništa ne nedostaje, krađa nem a svrhe. Sem toga, potencijalni zločinci su znali da ne postoji način na koji bi mogli da izbegnu prism otru G ospodara. U prvim danim a svoje vladavine, oni su dejstvovali u ime zakona i poretka tako uspešno da ta lekcija nije nikad bila zaboravljena. O zločinima iz strasti, mada nisu bili sasvim odstranjeni, gotovo se više nije ni čulo. Sada kad su mnogi psihološki problemi bili uklonjeni, čovečanstvo je bilo daleko razum nije, a mnogo manje iracionalno. I ono što bi ranija stoleća nazivala porokom , sada nije bilo ništa drugo sem ekscentričnost, ili u najgorem slučaju loše ponašanje. Jedna od najuočljivijih prom ena bilo je usporavanje luđačkog tem pa koji je tako izrazito karakterisao dvadeseti vek. Život je bio mirniji nego ikada ranije. On je stoga pružao manje zadovoljstva nekolicini, ali više spokojstva većini ljudi. Čovek na Zapadu ponovo je naučio, što ostali svet nikada nije zaboravio, da dokolica nije grešna sve dok se ne pretvori u lenjost. Bilo kakve problem e da donese budućnost, slobodno vreme još nije predstavljalo teret čovečanstvu. Obrazovanje je sada bilo daleko potpunije i trajalo je daleko duže. Veom a malo ljudi napuštalo je koledž pre dvadesete godine, a to je bio samo prvi stepen, pošto su se redovno vraćali na studije u dvadeset petoj godini da bi proveli bar još tri godine u učenju. U m eđuvrem enu su putovali, sticali iskustva i širili svoje duhovne vidike. Posle svega ovoga, obično bi povrem eno išli na kurseve na kojim a su obnavljali znanje iz predm eta koji su ih posebno interesovali. Vreme u kome su ljudi sticali znanje zalazilo je u period

56 fizičke zrelosti i omogućilo je veliki broj društvenih prom ena. Neke od ovih prom ena već su odavno bile potrebne, ali ranije generacije nisu htele da se suoče sa tim problem im a, ili su prelazile preko njih kao da ne postoje. Posebno se iz korena prom enilo ustaljeno shvatanje seksualnih odnosa, ukoliko je ikada postojalo jedno jedinstveno shvatanje. D a bi ironija bila veća, srušile su ga dve novine koje su bile čisto ljudskog porekla i nisu dugovale ništa Gospodarim a. Prvu je predstavljalo jedno potpuno pouzdano kontracepciono sredstvo; drugu jedan isto toliko nepogrešiv m etod — siguran kao uzimanje otisaka prstiju i zasnovan na detaljnoj analizi krvi — ustanovljavanje očinstva bilo kog deteta. Efekat ova dva pronalaska na ljudsko društvo mogao se nazvati poraznim i zbrisao je poslednje ostatke puritanskih zabluda. Druga velika prom ena bila je potpuna pokretljivost društva. Zahvaljujući savršenstvu aerotransporta, svak je mogao da ode bilo kuda istog časa kada to zaželi. Bilo je više prostora na nebu nego što ga je ikada bilo na drumovima, i dvadeset prvi vek je u m nogo većoj razmeri ponovio američki uspeh da naciju postavi na točkove. On je svetu dao krila. To ne treba shvatiti bukvalno. Obična privatna letelica ili aeroautom obil nisu uopšte imali krila, niti bilo kakve vidljive navigacione površine. Čak su i glomazni rotori starih helikoptera odbačeni. Pa ipak, čovek nije otkrio antigravitaciju: samo su Gospodari posedovali ovu konačnu tajnu. A eroautom obile pokretale su snage koje bi bile shvatljive i braći Rajt. Potisak mlaza upotrebljen direktno ili u savršenijem obliku koji se sastojao u kontroli postavljanja granica pokretao je letelice i održavao ih u vazduhu. Svuda prisutni mali aeroautom obili učinili su ono što nikakav zakon ili naredba G ospodara ne bi mogli da učine — srušili su poslednje granice koje su delile različita plem ena čovečanstva. Takođe je nestalo i duboke pobožnosti. Bio je to potpuno svetovni vek. Od svih religija koje su postojale pre dolaska G ospodara, samo se oblik prečišćenog budizma, koji je verovatno bio najjednostavniji od svih religija, još uvek održao. Veroispovesti koje su se zasnivale na čudima i otkrovenjim a nestale su potpuno. One su već sa porastom obrazovanja postepeno počele da slabe, ali G ospodari se jedno vreme nisu stavljali ni na čiju stranu. M ada su Kerlina često pitali kakvo je njegovo stanovište u pogledu religije, on je uvek odgovarao da je čovekovo verovanje njegova lična stvar sve dok ne počne da ugrožava slobodu drugih. M ožda bi se stara verovanja provlačila još kroz mnoge generacije da nije bilo ljudske radoznalosti. Bilo je poznato da su G ospodari još u prošlosti posećivali Zem lju, i više puta su se istoričari obraćali Kerlinu za pomoć pri rešavanju nekih spornih pitanja. M ožda se on već um orio od tolikih pitanja, ali je bilo

57 verovatnije da je tačno znao kakve bi poslediee izazvali njegovi iskreni odgovori . . . Instrum ent koji je predao svetskom istorijskom društvu na stalnu upotrebu bio je samo jedan televizijski prijem nik sa razrađenim sistemom kontrola za određivanje koordinata u vrem enu i prostoru. Instrum ent je verovatno bio na neki način povezan sa daleko složenijim mehanizmom koji je u Kerlinovom brodu radio na principu koji niko nije mogao da shvati. Bilo je dovoljno da čovek samo okrene kontrolno dugme i — prozor u prošlost se otvarao. Bezmalo celokupna istorija čovečanstva za poslednjih pet hiljada godina, preko noći je postala dostupna ljudima. Mašina nije registrovala događaje koji su prethodili ovom periodu, i na ekranu su se javljale zagonetne praznine. M ožda su one bile posledica nekih prirodnih zbivanja, ili su se javljale usled nam erne cenzure G ospodara. M ada je svakom racionalnom umu bilo uvek jasno da svi religiozni spisi na svetu ne m oraju da budu istiniti, zaprepašćenje je ipak bilo veliko. Ovaj m ehanizam otkrivao je stvari u koje niko nije mogao da posum nja ili da ih negira. Pom oću neke nepoznate čarolije u nauci G ospodara, tu su mogli da se vide stvarni počeci svih velikih svetskih religija. Mnoge od njih bile su plem enite i pune nadahnuća, ali to nije bilo dovoljno. Bez­ brojni spasioci izgubili su svoj božanski lik za samo nekoliko dana. Pod žestokom i nepristrasnom svetlošću istine, verovanja koja su davala podršku m ilionima ljudi tokom dve hiljade go­ dina nestala su kao jutarnja rosa. Sva dobra i zla koja su ta verovanja stvorila, odjednom su zbrisana i nisu više delovala na ljudsku svest. Čovečanstvo je izgubilo svoje drevne bogove. Sada je ono bilo dovoljno staro da nije osećalo potrebu za novima. M ada je samo mali broj ljudi to odm ah shvatio, pad religije išao je uporedo sa opadanjem nauke. Bilo je m nogo tehnologa, ali samo je nekolicina davala originalne radova koji su dostizali granicu ljudskog znanja. Radoznalost je i dalje postojala, kao i spremnost da se uživa u njoj, ali više nije bilo potpunog predavanja osnovnim naučnim istraživanjima. Izgledalo je b e­ smisleno provesti život u istraživanju tajni koje su G ospodari verovatno otkrili još pre m nogo vekova. Ovo opadanje bilo je delom skriveno ogromnim razvojem prirodnih nauka kao što su zoologija, botanika i astronom ija. Nikad nije bilo tako mnogo naučnika-am atera koji su sakupljali činjenice iz čistog zadovoljstva, ali je bilo malo teoretičara koji bi povezali te činjenice. Kraj borbe i sukoba svih vrsta, takođe je značio stvarni kraj kreativne um etnosti. Bilo je bezbroj um etnika, am atera i profesionalaca, ali cela jedna generacija nije dala stvarno istaknuta nova dela u književnosti, muzici, slikarstvu ili vajar-

58 stvu. Svet je još uvek živeo na lovorikam a prošlosti koja se nikada neće vratiti. To nikoga nije uznemiravalo izuzev nekoliko filozofa. Rasa je bila isuviše zainteresovana za očuvanje novostečene slobode a da bi okretala pogled izvan trenutnih zadovoljstava. U topija je konačno bila tu. Ona je pružala zadovoljstvo novog koje još nije bilo propraćeno najvećim neprijateljem svih U topija — dosadom. M ožda su Gospodari imali odgovor i na to kao što su imali na sve ostale problem e. Niko nije znao — ništa više nego što je znao odm ah posle njihovog dolaska — kakav bi mogao biti njihov krajnji cilj. Čovečanstvo je naviklo da im veruje i da bez pogovora prihvata natčovečanski altruizam koji je Kerlina i njegove pratioce tako dugo držao u izgnanstvu iz njihovih domova. U koliko je to bio zaista altruizam. Jer, još uvek je bilo ljudi koji su se pitali da li će se politika G ospodara uvek slagati sa stvarnim blagostanjem čovečanstva.

7. U kupna kilom etraža udaljenosti do koje su stizale pozivnice koje je za svoj prijem razaslao R upert Bojs bila je zaista impresivna. Ovo dovoljno jasno pokazuje samo prvih desetak gostiju od kojih su Fosterovi bili iz A delajde, Šenbergerovi sa Haitija, Farensovi iz Staljingrada, porodica M oravija iz Sinsinatija, Ajvankosi iz Pariza, i Salivenovi koji su došli iz okoline Uskršnjeg ostrva, ali nešto oko četiri kilom etra ispod površine okeana. R upert je bio veoma polaskan što mu je došlo oko četrdeset gostiju, što je otprilike bilo baš onoliko koliko je očekivao, m ada je pozvano samo njih trideset. Jedino se Kraiisovi nisu pojavili, i to iz prostog razloga što su zaboravili na liniju internacionalnog vrem ena i tako stigli sa zakašnjenjem od dvadeset četiri časa. Već do dvanaest časova u podne sakupio se u parku ogroman broj letelica, a oni koji su stigli nešto kasnije morali su poprilično da pešače od mesta na koje su uspeli da se spuste. Bar im je izgledalo da je to prilična udaljenost, pošto na nebu nije bilo ni oblačka, a tem peratura žive pokazivala je 110 F arenhajtovih stepeni. Bilo je okupljeno m noštvo vozila: od malih jednoseda do porodičnih „kadilaka“ koji su više ličili na vazdušne palate nego na norm alne leteće mašine. U ovom veku, međutim, društveni status gostiju nije mogao da se odredi prem a vozilima koja su upotrebljavali. „O vo je veom a ružna kuća“ , reče Džin M orel dok se ,,m eteor spuštao u spirali. „Pre izgleda kao kutija na koju je neko nagazio.“

59 Džordž Gregsn, koji je gajio starom odnu nepoverljivost prem a autom atskom spuštanju, prom eni program kontrole spuštanja pre nego što je odgovorio. „Ne treba suditi o njoj iz ovog ugla“ , odgovori on prom išlje­ no. „K ada je osm otrim o sa zemlje, možda će izgledati sasvim drukčije. O h, Džin!“ „Šta se desilo?“ „Fosterovi su ovde. Svugde bih prepoznao te b o je.“ „N em a potrebe da razgovaraš sa njima ako to ne želiš. Jedna od dobrih strana R upertovih prijem a jeste upravo ta da se možeš sakriti u gužvi.“ Džordž odabra mesto za ateriranje i poče da se spušta prem a njemu. Lebdeli su iznad mesta da bi se uvukli između još jednog „m eteora“ i nečega što nijedno od njih nije uspelo da identifikuje. Izgledalo je kao veoma b^za letelica i, pomisli Džin, veoma neudobna. Zaključi da je neki od R upertovih prijatelja tehničara sam napravio ovaj prim erak. Činilo joj se da postoji zakon protiv takvih postupaka. Toplota ih je ošinula kao plameni jezik letlam pe kad su izišli iz letelice. Izgledalo je da usisava vlagu iz njihovih tela, a Džordžu se učini da mu gotovo puca coža. To je delom svakako bila i njihova greška: pre tri časa su r apustili Aljasku i trebalo je da se sete da uključe odgovarajuću tem peraturu u kabini. „K akvo m esto“ , s mukom izusti Džin. „Čini mi se da bi ovu klimu trebalo kontrolisati.“ „Pa i kontrolišu je “ , odgovori Džordž. „O vo je nekada sve bila pustinja, a pogledaj sada. H ajdem o, unutra će biti bolje!“ R upertov glas, nešto jači nego obično, veselo im zabubnja u ušima. Stojeći pored letelice, njihov domaćin je u svakoj ruci držao po čašu i sa šeretskim izrazom na licu gledao nadole prem a njima. G ledao je nadole iz prostog razloga što je bio visok gotovo četiri metra. Pored toga je bio poluproziran. Čovek je bez mnogo teškoće mogao da vidi kroz njega. „Lepu šalu si priredio gostim a!“ protestovao je Džordž. Pružio je ruku da uzme piće koje je jedva uspeo da dosegne. Njegova ruka, naravno, naiđe na prazan prostor. „N adam se da si nam priprem io nešto konkretnije kad stignemo do kuće!“ „Ne brini“ , nasm eja se R upert. „Sam o naruči odmah šta želiš i čekaće te sprem no kada dođeš.“ „D va velika piva rashlađena u tečnom vazduhu“ , brzo reče Džordž. „O dm ah stižem o.“ Rupert klimnu glavom, spusti čaše na nevidljivi sto, pritisnu na neko isto tako nevidljivo dugme i naglo iščeze. ,,E, p a“ , reče Džin, „ovo je prvi put da vidim jednu od ovih naprava kako radi. Kako li je R upert uspeo da je dobije? Mislila sam da to im aju samo G ospodari.“ „D a li znaš nešto što R upert nije dobio kad je zaželeo?“ odgovori Džordž. „To mu je samo igračka. Može udobno da sedi

60 u svom studiju i ujedno da prošeta polovinom Afrike. Nema vrućine, nema insekata, nema napora, a frižider uvek nadom ak ruke. Pitam se šta bi Stenli i Livingston pomislili?“ Sunce je onemogućilo dalji razgovor sve dok nisu stigli do kuće. Dok su prilazili glavnim vratim a (koja nije bilo lako razlikovati od ostalih staklenih površina koje su se nalazile ispred njih), ona su se otvorila uz zvuke fanfara. Džin je sasvim ispravno nagađala da će joj biti isuviše tih fanfara do kraja dana. Najnovija gospođa Bojs primila ih je u divno rashlađenom holu. Istini za volju, ona je bila glavni uzrok ovako velikom broju gostiju. M ožda bi polovina u svakom slučaju došla da vidi R upertovu novu kuću, dok su se kolebljivci odlučili kad su čuli za R upertovu novu suprugu. Postojao je samo jedan način da se ona verno opiše. Opčinjavala je čoveka. Čak i u svetu u kome je lepota bila gotovo uobičajena stvar, ljudi bi je pratili pogledom kada je ulazila u sobu. Kako je Džordž nagađao, imala je jednu četvrtinu crnačke krvi. bila je građena kao grčka statua, a kosa joj je bila duga i zlatasta. Samo tam na divna boja njene kože — jedino je reč „čokolada“ mogla stvarno da opiše tu boju — otkrivala je mešanje rasa u njenom poreklu. „Vi ste Džin i Džordž?“ upita ona pružajući ruku. „D rago mi je što sam vas upoznala. R upert obavlja neke kom plikovane poslove oko pića. D ođite, upoznaću vas sa ostalim a.“ Govorila je dubokim kontraaltom , i taj glas je slao male drhtaje koji su prolazili gore-dole po Džordžovim leđima kao da je neko svirao flautu na njegovoj kičmi: nervozno je pogledao u Džin, koja je s mukom uspela da se nasmeši, i konačno je uspeo da povrati glas. „V eom a — veoma mi je milo“ , jedva izusti dok mu je glas zvučao jadno. „U napred smo se radovali ovom prijem u.“ „R upert uvek priređuje divne prijem e“ , ubaci Džin. Način na koji je naglasila reč „uvek“ davao je jasno do znanja da je time mislila „svaki put kad se ženi“ . Džordž se jedva prim etno zarum ene i upravi na Džin pogled pun neodobravanja, ali nije bilo znaka da je njihova domaćica osetila žaoku. Sva se pretvorila u ljubaznost dok ih je uvodila u veliku sobu već dopola ispunjenu reprezentativnom zbirkom m nogobrojnih Rupertovih prijatelja. Sam R upert je sedeo na konzoli aparata koji je izgledao kao kontrolni uređaj televizijskog operatera. Džordž je pretpostavljao da je to bila naprava koja je projektovala njegovu sliku na m esto gde ih je dočekao. Predano je dem onstrirao svoju napravu zbunjujući dve pridošlice koje su se baš spustile na mesto za sletanje, ali za trenutak prekinu posao da bi pozdravio Džin i Džordža i da bi im se izvinio što je njihovo piće dao nekom e drugom. „Im a pića na sve strane, pa se poslužite“ , reče pokazujući jednom rukom oko sebe dok je drugom uključivao kontrole.

61 „O sećajte se kao kod svoje kuće. Većinu poznajete, a M aja će vas upoznati sa ostalima. Lepo je od vas što ste došli.“ „Lepo je od tebe što si nas pozvao“ , odgovori Džin ne preterano ubedljivo. Džordž se već uputio ka baru i ona je pošla za njim, izmenjujući povrem eno pozdrave sa ljudima koje bi prepoznala. Oko tri četvrtine prisutnih bili su potpuni stranci, što je bila sasvim norm alna stvar kad su u pitanju Rupertovi prijemi. „H ajde da krenem o u ispitivanje“ , reče ona Džordžu kad su se osvežili i mahnuli svima koje su znali. „H oću da pregledam kuću.“ Jedva skrivajući pogled koji je bacio na M aju Bojs, Džordž pođe za njom. U njegovim očima bio je onaj odsutan pogled koji Džin ni najm anje nije volela. Bilo je zaista neprijatno što su muškarci u osnovi bili mnogoženci. S druge strane da nisu . . . Da, možda je, na kraju krajeva, ovako ipak bolje. Džordž se brzo povrati u norm alno stanje kad su počeli da ispituju čuda Rupertovog novog prebivališta. Kuća je izgledala isuviše prostrana za dvoje ljudi, ali je bila sasvim pogodna za česte prijem e koje je m orala da podnosi. Imala je prizemlje i sprat koji je bio znatno prostraniji i nadnosio se na prizemlje tako da je svuda oko kuće bila hladovina. Stepen m ehaniza­ cije bio je visok, a kuhinja je veom a podsećala na pilotsku kabinu. „Jadna R ubi“ , reče Džin, „uživala bi u ovoj kući.“ „K ako sam čuo“ , odgovori Džordž, kome bivša gospođa Bojs nije bila preterano draga, „ona je sasvim srećna sa svojim prijateljem A ustralijancem .“ To je bilo poznato svima, pa kako nije mogla da protivreči, Džin prom eni temu. „V eom a je zgodna, zar ne?“ Džordž je bio dovoljno oprezan da ne upadne u klopku. ,,Oh, pretpostavljam da jeste“ , odgovori nezainteresovano. „Svakako je zgodna za onoga koji voli brinete.“ ,,A ti ne voliš, kako izgleda“ reče Džin ljupko. „Ne budi ljubom orna, draga“ , progunđa Džordž dodirujući njenu platinastu kosu. „H ajde da pogledam o biblioteku. Šta misliš na kom e bi spratu mogla da se nalazi?“ „M ora biti gore. Dole više nem a mesta. Pored toga, to bi se bolje uklapalo u opšti raspored kuće. Sve trpezarije, dnevne, spavaće i slične prostorije sm eštene su u prizemlju. Tu je i soba za razonodu, kao i prostorije za razne društvene igre, m ada mi se čini da je suluda ideja postaviti bazen na sprat.“ „V erovatno za to postoji neki razlog“ , reče Džordž polako otvarajući vrata kao da vrši neki opit. „R upert se sigurno držao stručnih saveta kada je gradio ovu kuću. Siguran sam da to ne bi mogao sam da u radi.“ „V erovatno si u pravu. D a je gradio po svom nahođenju,

sobe ne bi imale vrata, a stepenice ne bi vodile nikuda. Pravo da ti kažem, ja bih se bojala da prekoračim prag kuće koju bi R upert projektovao potpuno sam .“ „Stigli sm o“ , reče Džordž s ponosom navigatora koji se uspešno spustio na zemlju. „L egendarna zbrika Bojs u svom novom domu. Pitam se samo koliko je R upert stvarno pročitao od ovih knjiga.“ Biblioteka se protezala ćelom širinom kuće, ali je bila bukvalno podeljena na šest manjih soba ogromnim policama koje su bile postavljene popreko. Na njima se nalazilo, ukoliko je Džordž dobro zapam tio, nekih petnaest hiljada tom ova — gotovo sve što je imalo značaja i bilo ikada objavljeno iz nebulozne oblasti magije, psihološkog istraživanja, predskazanja budućnosti, telepatije, kao i svega onoga što je obuhvatalo teško shvatljive pojave koje su mogle da se stave u kategoriju parafizike. Bio je to veom a čudan hobi za bilo koga ko živi u ovom dobu racionalizma. To je verovatno bio R upertov naročit oblik bežanja od stvarnosti. Džordž oseti miris čim zakorači u sobu. Bio je slab, ali prodoran i ne toliko neprijatan koliko zbunjujući. I Džin je to osetila. Čelo joj se nabra dok se naprezala da ga identifikuje. Sirćetna kiselina, pomisli Džordž, miris najviše podseća na nju. Ali, miris je sadržavao još nešto . . . Na kraju biblioteke nalazio se otvoren prostor dovoljno velik da se u njega smeste sto, stolice i nekoliko jastuka. Tu je R upert verovatno najčešće čitao. I sada je tu neko čitao pri neprirodno slabom osvetljenju. Džin ispusti slab uzvik i nasloni se na Džordžovu ruku. Njeno reagovanje bilo je sasvim razumljivo. Jedna je stvar bila gledati sliku na televizijskom ekranu, a sasvim druga suočiti se sa stvarnošću. Džordž, koga je retko kad moglo nešto da iznenadi, odm ah se pribrao. „N adam se da vas nismo uznemirili, gospodine“ , reče učtivo. „Nismo imali pojm a da se ovde neko nalazi. R upert nam nije rekao . . G ospodar spusti knjigu, dobro ih osm otri, a zatim ponovo poče da čita. Taj gest nije uopšte bio neučtiv pošto ga je učinilo biće koje je bilo sposobno da čita, razgovara i verovatno čini još nekoliko radnji istovremeno. I pored toga, ovaj prizor je ljudskim bićima izgledao neprijatno šizofreničan. „M oje ime je R ašaverek“ , reče G ospodar prijateljski. „Bojim se da nisam veom a društven, ali Rupertova biblioteka je mesto odakle se teško može pobeći.“ Džin je uspela da obuzda nervozan smeh. Prim etila je da njihov neočekivani poznanik pročita po jednu stranu za dva sekunda. Nije sumnjala da uspeva apsorbovati svaku reč i pitala se da li bi uspeo da sa svakim okom čita po jednu knjigu. A pored toga, pomisli u sebi, on može da nauči B rajovu azbuku

63 tako da može čitati i prstim a . . . Ova misao izazvala je u njoj neprijatno kom ičnu sliku, i ona pokuša da je odstrani uključu­ jući se u razgovor. Na kraju krajeva, čoveku se nije svaki dan pružala prilika da razgovara sa jednim od G ospodara sveta. Pošto ih je upoznao, Džordž joj prepusti ćaskanje, nadajući se da neće reći nešto neum esno. Kao ni Džin, tako ni on nije nikada video živog G ospodara. M ada su oni održavali društvene odnose sa zvaničnim službenicima, naučnicima i ostalima koji su imali neke poslovne veze sa njima, Džordž nikada nije čuo da je ijedan od njih bio prisutan na nekom privatnom prijem u. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da ovaj prijem nije imao tako privatan karakter kao što je izgledalo. I to što je Rupert posedovao jedan delić oprem e G ospodara potvrđivalo je ovu pretpostavku, i Džordž poče da se pita šta se dešava? Moraće dobro da ispita R uperta o ovome kada bude uspeo da ga odvuče u stranu. Pošto su stolice bile prem alene za njega, Rašaverek je sedeo na podu i očigledno mu je bilo sasvim udobno, jer nije obraćao pažnju na jastuke koji su bili na m etar udaljenosti od njega. Pošto se tako smestio, glava mu je bila samo dva m etra udaljena od poda i Džordž je imao jedinstvenu priliku da proučava vanzemaljsku biologiju. Na nesreću, on nije znao mnogo ni o zemaljskoj biologiji tako da je teško mogao da otkrije nešto što mu već nije bilo poznato. Samo čudan, ali ni u kom slučaju neprijatan miris kiseline bio mu je nov. Pitao se kako li ljudi mirišu Gospodarim a, i nadao se najboljem. Nije bilo ničega antropom orfnog u Rašaverekovoj pojavi. Džordž je mogao da shvati način na koji su primitivni preplašeni divljaci, posm atrajući G ospodare iz daljine, mogli pogrešno da ih vide kao krilate ljude i tako stvore konvencionalnu sliku đavola. Na ovoj blizini, m elutim , neke od ovih iluzija su nestajale. Mali rogovi (čemu li su samo služili, pitao se Džordž) bili su tačno zapaženi, ali telo nije ličilo ni na telo čoveka ni bilo koje životinje za koju se ikada znalo na Zemlji. Dolazeći od potpuno nepoznatog evolucionog drveta, Gospodari nisu bili ni sisari ni insekti ni reptili. Nije čak bilo sigurno ni da li su bili kičmenjaci. Njihov čvrst spoljni oklop mogao je vrlo jednostav­ no biti jedini kostur koji je nosio telo. R ašaverekova krila bila su savijena tako da ih Džordž nije jasno video, ali njegov rep, koji je izgledao kao oklopljena cev, bio je pažljivo savijen pored njega. Poznati šiljak nije toliko ličio na vrh strele koliko na veliki pljosnati dijam ant. On je služio, sada je to bilo opšteusvojeno mišljenje, da bi im pružio stabilnost pri letu kao pera u repu ptica. Iz ovih oskudnih činjenica i pretpostavki sličnih ovima, naučnici su izveli zaklju­ čak da su G ospodari došli sa nekog sveta koji je imao slabu gravitaciju i veom a gustu atmosferu. R upertov glas naglo zaurla iz skrivenog mikrofona.

64 „Džin! Džordž! Gde ste se, do đavola, sakrili? Siđite i pridružite nam se. Ljudi već počinju da pričaju.“ „M ožda je bolje da i ja krenem “ , reče R ašaverek vraćajući knjigu na policu. On je to učinio bez imalo napora, ne pokrećući se sa poda, i Džordž je tek sada zapazio da on ima dva palca izm eđu kojih se nalazilo pet prstiju. Ne bih voleo aritm etiku, pomisli Džordž, čiji bi sistem bio zasnovan na četrnaest. Kad se R ašaverek uspravio bio je to impresivan prizor, ali kad se sagao da bi izbegao tavanicu postalo je očigledno da bi se javili ozbiljni problem i kada bi G ospodari želeli da budu u stalnom kontaktu sa ljudima. Z a poslednjih pola časa pristigli su još neki gosti, i soba je sada bila pretrpana ljudima. Rašaverekov dolazak samo je još pogoršao stvar, jer su gosti iz susednih prostorija pohrlili da ga vide. R upert je očigledno bio veom a zadovoljan. Džin i Džordž su bili mnogo m anje zadovoljni pošto na njih niko nije obraćao pažnju. U stvari, samo nekoliko ljudi bilo je u m ogućnosti da ih vidi jer su stajali iza. G ospodara. „D ođi, Raši, da te upoznam s narodom “ , viknuo je R upert. „Sedi na divan i tako ćeš prestati da grebeš tavanicu.“ Sa repom prebačenim preko ram ena, R ašaverek se kretao kroz gomilu kao ledolom ac koji sebi krči put. Kad je seo pored R uperta, soba kao da se naglo ponovo proširila, i Džordžu se ote uzdah olakšanja. „H vatala me klaustrofobija dok je stajao. Interesuje me samo kako je R upert uspeo da dođe do njega. Izgleda da prijem postaje interesantniji.“ „Zam isli da ga R upert tako oslovljava, i to pred svetom! Ali, izgleda da mu G ospodar to ne zam era. Sve je to veom a čudno!“ „Kladim se da mu je zamerio. R upert ima lošu osobinu da se voli isticati i uopšte nem a takta. A to me podseti na neka pitanja koja si ti postavljala!“ „N a prim er?“ „Pa, recimo, otkada ste ovde?, kako se slažete sa N adzorni­ ko m Kerlinom ?, da li vam se dopada na Z em lji? Zaista draga, to nije način na koji se razgovara sa G ospodarim a!“ „N e vidim zašto ne bi bio. Već je vrem e da neko i to učini.“ Pre nego što se diskusija zaoštrila prišli su im Šenbergerovi, i grupa se naglo razdvoji. D evojke se odvojiše na jednu stranu i počeše raspravljati o gospođi Bojs. M uškarci su krenuli u drugom pravcu, a tem a njihovog razgovora bila je potpuno ista, s tim što se na celu stvar gledalo sa drugog stanovišta. Beni Šenberger, jedan od najstarijih Džordžovih prijatelja, znao je mnoge inform acije o novoj gospođi Bojs. „Ni za šta na svetu nemoj reći nikom e“ , reče on, „R u t to ne zna, ali ja sam je upoznao sa R upertom .“ „Čini mi se“ , prim eti Džordž sa zavišću, „da je ona isuviše

65 dobra za R uperta. Bilo kako bilo, to ni u kom slučaju ne može dugo da traje. U skoro će joj ga biti dosta.“ Ova misao kao da ga je prilično razveselila. „Nemoj biti toliko siguran. Pored sve svoje lepote, ona je stvarno draga osoba. K rajnje je vrem e da neko počne da se brine o R upertu, a ona je zaista prava osoba za to .“ 1 R upert i M aja sedeli su sada pored R ašavereka i primali goste ne pom erajući se sa tog počasnog mesta. Rupertovi prijemi su retko imali oblik nekog jedinstvenog skupa. Obično bi se na njima obrazovalo nekoliko nezavisnih grupa koje bi raspravljale o ličnim stvarima. Ovoga puta, međutim, celo društvo se sakupilo oko centra pažnje. Džordžu je bilo donekle žao Maje. Ovo je trebalo da bude njen dan, ali Rašaverek ju je ponešto bacio u senku. „Č u j“ , reče Džordž grickajući sendvič, „kako li je samo Rupert uspeo da dovede G ospodara? Nikada nisam čuo za tako nešto, a on to sm atra za sasvim norm alnu stvar. Kad nas je pozvao, nije ni spom enuo G ospodara. Beni se nasmeja. „Još jedno njegovo malo iznenađenje. Bolje pitaj njega o tome. Ali, na kraju krajeva, ovo nije prvi put da se nešto tako događa. Kerlin je bio na prijem im a u Beloj kući i Bakingemskoj palati i . . „Pusti, to je drukčije. R upert je sasvim običan građanin.“ „M ožda je i Rašaverek jedan od nižih G ospodara, ali biće bolje da pitaš R u p erta.“ „1 hoću“ , reče Džordž, „čim uspem da ga uhvatim nasam o.“ „O nda ćeš m orati poprilično da pričekaš.“ Beni je bio u pravu, ali kako je prijem počeo da dobija u živosti, nije bilo teško da se malo strpi. Izvesna ukočenost koju je izazvao Rašaverekov dolazak već je nestala. Još uvek je jedna mala grupa okružavala G ospodara, ali su se ostali razišli po sobama na uobičajen način i ponašali se sasvim prirodno. Saliven je, na prim er, zainteresovanoj grupi slušalaca opisivao svoja poslednja ispitivanja koja je vršio podmornicom. „Još nismo sigurni“ , govorio je, „do koje veličine mogu da narastu. N edaleko od naše baze nalazi se kanjon u kome živi pravi džin. Jednom sam uspeo da ga opazim i rekao bih da mu raspon pipaka dostiže dobrih trideset m etara. Sledeće nedelje krećem u potragu za njim. D a li neko želi još neku pojedinost o sličnim životinjicam a?“ Jedna žena poče da ciči: „U h! Naježim se kad samo pomislim na to. Vi ste sigurno neverovatno h rab ri.“ „N ikada o tom e nisam razmišljao“ , reče on. „Ja svakako preduzim am odgovarajuće predostrožnosti, ali se nikad nisam našao u stvarnoj opasnosti. Sipe znaju da me ne mogu pojesti i

66 one uopšte ne obraćaju pažnju na mene sve dok im ne priđem isuviše blizu. Većina morskih stvorenja ne uznemirava vas sve dok ih ostavljate na m iru.“ „Ali sigurno m orate da se sukobite sa životinjom koja misli da ste pogodni za jelo ?“ upita neko. „O h “ , odgovori Saliven, „ponekad se i to dešava. Ja pokušavam da ih ne ozledim, jer u krajnjoj liniji želim da se sprijateljim sa njima. Tada jednostavno uključim m otore na punu brzinu i obično mi je potrebno samo m inut-dva da ih se oslobodim. A ko imam isuviše posla da bih se igrao sa njima, mogu da ih zagolicam sa par stotina volti. To sredi stvar i nikada me više ne uznem iravaju.“ Sasvim je sigurno da ćete na R upertovim prijem im a sresti interesantne ljude, mislio je Džordž, dok je prilazio sledećoj grupi. M ožda je R upertov literarni ukus bio specijalizovan, ali su njegova poznanstva obuhvatala širok krug raznovrsnih ljudi. Džordž nije m orao da se zam ara i da okreće glavu da bi video poznatog filmskog producenta, jednog osrednjeg pesnika, jed­ nog m atem atičara, dva glumca, inženjera za atom sku energiju, lovočuvara, izdavača nedeljnog časopisa, statističara iz Svetske banke, virtuoza na violini, profesora arheologije i jednog astrofizičara. Nije bilo nijednog predstavnika Džordžove profesi­ je, televizijskog reditelja, i prijalo mu je što ne m ora da razgovara o poslu. On je voleo svoj posao: u stvari, prvi put u ljudskoj istoriji niko nije m orao da radi ono što ne voli. Ali, Džordž je bio zadovoljan kada bi na kraju dana i u mislima zaključao vrata studija. Konačno je uspeo da uhvati R uperta u kuhinji kako eksperimentiše s pićem. Bilo je nepravedno spustiti ga na zemlju kada mu je u očima bio tako odsutan pogled, ali Džordž je um eo da bude i nem ilosrdan kad je to bile potrebno. „Slušaj, R uperte“ , poče on sedajući na najbliži sto, „čini mi se da nam svima duguješ jedno objašnjenje.“ „H m “ , prom rm lja zamišljeno R upert zaplićući jezikom. „B o­ jim se da ima malo više džina nego što je potrebno.“ „Nem oj da se izvlačiš i da se pretvaraš da se još nisi otreznio pošto sasvim sigurno znam da jesi. Odakle je došao tvoj prijatelj G ospodar i šta on radi ovde?“ „Z ar ti nisam rekao?“ reče R upert. „Mislio sam da sam to svima objasnio. Pa naravno da nisi tada bio ovde, jer si se skrivao gore u biblioteci.“ Isceri se na način koji je Džordž sm atrao uvredljivim. „Znaš, biblioteka je ono što je Rašija dovelo ovam o.“ „Z aista neverovatno!“ „Z ašto ?“ Džordž ne odgovori odm ah, znajući da odgovor m ora da bude taktičan. R upert se veom a ponosio svojom čudnom bibliotekom. „Pa, kako da ti kažem, kad pomislim šta sve Gospodari znaju

67 o nauci, teško mogu da zamislim da su zainteresovani za psihičke fenom ene i sve ostale besmislice.“ „Besmislice ili ne“ , odgovori R upert, „oni se interesuju za psihologiju ljudi, a ja imam neke knjige iz kojih mogu da nauče mnogo. Baš pre nego što sam se doselio ovamo, izvesni izaslanik Podgospodar ili N adpodgospodar stupio je u vezu sa mnom i pi­ tao me da Ii bi mogli da pozajm e od m ene oko pedeset veoma retkih tomova. Izgleda da ga je jedan od čuvara biblioteke B ritan­ skog m uzeja uputio na mene. Svakako pogađaš šta sam rekao.“ „M ogu da zamislim.“ „Pa lepo, odgovorio sam vrlo učtivo da mi je trebalo dvadeset godina da stvorim biblioteku. D a im moje knjige stoje na raspolaganju, ali da ih m ogu proučavati samo ovde. Tako je došao Raši i od tada apsorbuje oko dvadeset knjiga dnevno. Voleo bih da znam šta radi sa tim znanjem koje izvuče iz njih.“ Džordž je izvesno vrem e razmišljao o onom e što mu je R upert rekao, a zatim je s gađenjem slegao ramenima. „Iskreno da ti kažem “ , reče on, „G ospodari gube u mojim očima. Mislio sam da svoje vreme koriste za važnije stvari.“ „Ti si nepopravljiv m aterijalista. Mislim da se Džin ne bi složila s tobom . Ali, čak i sa tvog tako praktičnog stanovišta, to još uvek nije čista besmislica. I ti bi svakako proučavao sujeverje bilo koje primitivne rase sa kojom si u dodiru!“ „V erovatno da bih“ , reče Džordž ne sasvim ubeđen. Sto je bio tvrd i on ustade sa njega. R upert je izmešao pića i zadovoljno krenuo svojim gostima. Već su se čuli ljutiti glasovi koji su zahtevali njegovo prisustvo. „ H e j“ , usprotivi se Džordž, „pre nego što nestaneš hoću da te pitam još nešto. Kako si došao do onog televizijskog uređaja koji radi u dva smera, a sa kojim si hteo da nas prestrašiš?“ „Bilo je potrebno samo malo ubeđivanja. Naglasio sam kako bi mi to koristilo u mom poslu, a Raši je moj predlog preneo na pravo m esto.“ „Izvini što sam radoznao, ali kakav je tvoj novi posao? Pretpostavljam da je u vezi sa životinjam a.“ „D a. Ja sam viši veterinar. M oja praksa obuhvata oko deset hiljada kvadratnih kilom etara džungle, pa kako moji pacijenti neće da dođu meni, ja m oram da ih tražim .“ „Posao sa gotovo punim radnim vrem enom .“ ,,Oh, nem a smisla baviti se sitnim životinjama. U obzir dolaze samo lavovi, slonovi, nosorozi i njima slični. Svako jutro postavim kontrole na visinu od sto m etara, sednem ispred ekrana i krstarim kroz prirodu. Kad otkrijem da je neka životinja u nevolji krećem letelicom u nadi da ću moći da pomognem kao bolničarka. Ponekad to ne ide tako jednostavno. Sa lavovima i njima sličnima nem a problem a. Ali pokušati da se nosorogu iz vazduha zabode igla sa anestetikom , đavolski je težak posao.“

„R U P E R T !“ urlao je neko iz druge sobe. „E to vidiš šta si učinio! Zbog tebe sam zaboravio na svoje goste. Hajde, uzmi ovaj poslužavnik. To su čaše sa vermutom , neću da se izm ešaju.“

Nešto pre sunčevog zalaska, Džordž iziđe na krov. Bilo je nekoliko odličnih razloga zbog kojih je dobio laku glavobolju, pa je osetio želju da pobegne iz buke i kom ešanja što su dole vladali. Džin, koja je bila mnogo bolji igrač od njega, izgleda da je još uvek jednako uživala i nije htela da pođe kući. To je naljutilo Džordža, kod koga su pod dejstvom alkohola počela da se javljaju nežna osećanja, pa je odlučio da bude na miru pod zvezdam a dok je zle volje. Na krov se stizalo eskalatorom koji je vodio na sprat, a zatim spiralnim stepeništem koje je bilo sm ešteno oko otvora za uređaj za klimatizaciju. O no je vodilo kroz četvrtast otvor na prostran ravan krov. Na jednom kraju bila je parkirana R upertova letelica. C entralni deo zauzimala je bašta, koja je već pokazivala znake zapuštenosti, a ostalo je predstavljalo platfor­ mu za posm atranje; na njoj je bilo nekoliko stolica na rasklapanje. Džordž se spusti u jednu od njih i poče dostojan­ stveno da prom atra okolinu. Osećao se vladarem svega što je posm atrao. Bez preterivanja, bio je to divan vidik. R upertova kuća se nalazila na ivici velike kotline koja se spuštala prem a istoku u močvare i jezera udaljena pet kilometara. Zem ljište je prem a zapadu bilo ravno i džungla je dolazila gotovo do zadnjeg ulaza u R upertovu kuću. Ali iza džungle, na udaljenju od najm anje pedeset kilom etara, pružao se planinski venac kao veliki zid koji nije mogao da se vidi sa severa ili juga. Vrhovi planina bili su prošarani snegom, a oblaci iznad njih pretvorili su se u oganj pod zracima sunca koje ih je na kraju svog dnevnog puta obasjavalo poslednjih nekoliko trenutaka. Dok je posm atrao ove udaljene bedem e, Džordž oseti da ga je neko strahopošto­ vanje naglo otreznilo. Zvezde koje užurbano zasvetlucaše istog časa kad je sunce zašlo, učiniše mu se potpuno strane. Potraži Južni krst, ali bez uspeha. M ada je veom a malo poznavao astronom iju i jedva uspevao da prepozna nekoliko sazvežđa, ipak ga je uznemiravalo odsustvo poznatih prijatelja. Isto tako su delovali i šumovi što su prodirali iz džungle koja je bila neprijatno blizu, gotovo nadohvat ruke. D osta mi je svežeg vazduha, pomisli Džordž. Biće bolje da se vratim na prijem pre nego što neki slepi miš ili nešto isto tako prijatno doleti da ispita terasu. Baš je polazio kad se još jedan gost pojavi na otvoru. Bilo je tako m račno da Džordž nije mogao da vidi ko je, pa uzviknu:

69 „Dobrodošli! Je li i vama dosta provoda?“ Nevidljivi pridošlica se nasrne ja. „R upert je počeo da pušta neke od svojih filmova. Već sam ih ranije sve video.“ „H oćete li cigaretu?“ upita Džordž. „H vala.“ Pri svetlosti upaljača — Džordž je voleo te starinske stvari — mogao je da prepozna čoveka koji mu se pridružio, upadljivo lepog mladog crnca čije je ime čuo, ali ga je zaboravio istog trenutka, kao uostalom i im ena ostalih dvadesetak potpuno nepoznatih gostiju na prijem u. M eđutim , bilo je nečeg poznatog u mladićevom liku, i Džordž se odjednom priseti. „Čini mi se da se u stvari nismo ni upoznali“ , reče on. „Jeste li vi R upertov šurak?“ „Da. Ja sam Džen Rodriks. Svi kažu da M aja i ja prilično ličimo jedno na drugo.“ Džordž je razmišljao da li da pokaže kako saoseća sa Dženom zbog njegovog novostečenog rođaka. Odlučio je da ostavi jadnom mladiću da sam otkrije istinu. Na kraju krajeva, postojala je mogućnost da će se R upert ovoga puta smiriti. „Ja sam Džordž Gregsn. Jeste li prvi put na jednom od R uperiovih čuvenih prijem a?“ „D a. V erovatno se tu može sresti m nogo novih osoba.“ „1 ne samo ljudskih“ , dodade Džordž. „O vo je prva prilika koja mi se ukazala da se u društvu upoznam sa G ospodarom .“ Mladić je jedan trenutak oklevao pre nego što će odgovoriti, i Džordž se pitao u kakvu je to osetljivu tačku pogodio. Ali odgovor nije ništa odavao. „Ni ja nisam nikada video nijednog sem, naravno, na televiziji.“ Razgovor se na tom e završio i Džordž ubrzo shvati da Džen želi da ostane sam. Ionako je već postalo hladno, pa Džordž krenu i ponovo se pridruži gostima. Džungla je sada mirovala. Kad se Džen naslonio na obao zid kroz koji je prolazila cev za ventilaciju, jedini zvuk koji je mogao da čuje bio je slab žagor koji je dopirao iz kuće dok je disala svojim m ehaničkim plućima. Osećao se sasvim usamljen, a to je bilo baš ono što je želeo. Pored toga bio je i veoma razočaran, ali to je bilo ono što uopšte nije želeo.

8. N ijedna utopija ne može stalno da pruža zadovoljstvo svakome. Kako se čovekovi m aterijalni uslovi popravljaju, ljudi podižu svoj pogled naviše i postaju nezadovoljni onim što im aju, a što im je nekada i u snu izgledalo nedostižno. I čak kada

spoljni svet može sve to da pruži, duh još uvek želi da istražuje, a srce i dalje čezne. M ada je retko priznavao sreću, Džen R odriks bi bio još nezadovoljniji u pređašnje doba. Pre jednog stoleća, boja njegove kože bila bi ogrom na, m ožda i neprem ostiva prepreka u njegovom životu. Danas to nije ništa značilo, i neizbežno reagovanje crnaca kojim a je dvadeset prvo stoleće omogućilo da se osećaju donekle superiornijim a, već je prošlo. Odgovarajuća reč „crni“ nije više bila tabu u otm enom društvu i svi su je upotrebljavali bez nelagodnosti. Ona nije imala dublje em ocio­ nalno značenje nego što su ga imali nazivi kao republikanac ili m etodist, konzervativac ili liberal. Dženov otac bio je privlačan, ali ne mnogo marljiv Škotlanđanin koji je sebi stvorio prilično poznato ime profesionalnog mađioničara. Njegovu ranu smrt u četrdeset petoj godini života ubrzala je preterana upotreba najčuvenijeg proizvoda njegove zemlje. M ada Džen nije nikada video svoga oca pijanog, nije bio siguran ni da ga je ikad video treznog. G ospođa Rodriks, još uvek u punoj snazi, održavala je na Edinburškom univerzitetu časove iz usavršene teorije verovatnoće. Bilo je tipično za krajnju pokretljivost čoveka dvadeset prvog stoleća da se gospođa Rodriks, koja je bila potpuno crne puti, rodila u Škotskoj, dok je njen plavokosi muž napustio otadžbinu i bezmalo ceo život proveo na H aitiju. M aja i Džen nikada nisu imali jedan dom, nego su bili čas kod očeve čas kod majčine porodice, kao dve ptičice. To im je pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije uklonilo nestabilnost njihove prirode koju su oboje nasledili od oca. U dvadeset sedmoj godini pred Dženom je ležalo još nekoliko godina studiranja pre nego što je trebalo da počne ozbiljno razmišljati o svojoj karijeri. Diplomski ispit položio je bez teškoća, prateći nastavni plan koji bi pre jednog veka izgledao veom a čudan. Glavni predm eti bili su mu m atem atika i fizika, a za sporedne je odabrao filozofiju i muzičku kritiku. Čak i po najvišim standardim a toga vrem ena bio je prvorazredan pijanist-amater. Za tri godine položiće doktorat iz mašinske fizike sa astronom ijom kao sporednim predm etom . To će zahtevati priličan rad, ali Džen se tom e gotovo radovao. Studirao je na bezmalo najlepše situiranom m estu na svetu gde se sticalo visoko obrazovanje — na U niverzitetu Keptauna, sm eštenom u podnožju Tejbl M auntina. Nije imao m aterijalnih briga, a ipak je bio nezadovoljan i nije video mogućnosti da izmeni takvo stanje. D a bi stvar bila gora, M ajina sreća, m ada joj on ni najm anje nije zavideo, samo je naglašavala glavni uzrok njegove nevolje. Džen je još uvek patio zbog rom antične zablude, izvora mnogih nesreća i velikog dela poezije, da svaki čovek ima samo

71 jednu pravu ljubav u životu. U neuobičajeno poodm aklim godinama, prvi put u životu mu je neko osvojio srce. To je bila devojka koja je bila poznatija po lepoti nego po stalnosti. Rozita Cjen s pravom je tvrdila da njenim žilama teče krv dinastije M anču. Još uvek je imala mnogo podanika, uključujući dobar deo studenata sa Fakulteta za prirodne nauke u K eptaunu. Džena je osvojila njena prefinjena cvetna lepota. Njihova ljubav je trajala dovoljno dugo da njen kraj bude još bolniji. On nije mogao da shvati šta nije bilo u redu . . . O n će to svakako preboleti. I drugi ljudi su preživeli slične brodolom e bez katastrofalnih posledica, pa čak uspevali da dođu u stanje kada mogu da kažu: „Siguran sam da nikada nisam mislio ozbiljno sa ženom kao što je ta!“ Ali, ovakvi pogledi su ležali u dalekoj budućnosti, a Džen trenutno nije bio najzado­ voljniji životom. Za drugu stvar koja je mučila Džena bilo je još teže naći leka, jer se ona odnosila na posledice koje je dolazak G ospodara ostavio na njegove ambicije. Džen nije bio rom antičar samo u duši, nego mu je i um išao istim putem . Kao i mnogi drugi mladi ljudi, i on je pustio m aštu i snove da lutaju neispitanim prostranstvim a vasione otkad je postao siguran da je nebo osvojeno. Pre jednog stoleća, čovek je već zakoračio na lestvice koje su ga mogle odvesti ka zvezdama. I baš tog časa (da li je to mogla biti podudarnost?) pred nosom su mu se zalupila vrata koja su vodila ka zvezdama. Gospodari su stavili malo izričitih zabrana na bilo kakav oblik ljudske aktivnosti (vođenje rata je možda bio glavni izuzetak). Ali istraživanja u oblasti vasionskih letova potpuno su prestala. Izazov koji je predstavljala nauka G ospo­ dara bio je isuviše veliki. Bar za sada, čovek je izgubio odvažnost i okrenuo se ka drugim poljima aktivnosti. Nije imalo smisla raditi na daljem usavršavanju raketa kad su G ospodari imali neosporno superiornija pogonska sredstva zasnovana na principim a čiju tajnu nisu nikada ni nagovestili. Nekoliko stotina ljudi posetilo je Mesec u cilju da osnuju lunarnu opservatoriju. Putovali su zajedno sa G ospodarim a u malim brodovim a na raketni pogon. Bilo je očigledno da se malo šta može naučiti proučavanjem toga primitivnog vozila čak i u slučaju da su njegovi vlasnici 10 dozvolili radoznalim zemaljskim naučnicima. Čovek je tako još uvek bio zarobljenik na svojoj sopstvenoj planeti. O na je bila mnogo lepša, ali mnogo m anja planeta nego što je bila pre jednog stoleća. Kad su Gospodari onemogućili rat, glad i bolest, oni su onemogućili i smele poduhvate. Mesec koji se lagano penjao počeo je da boji nebo na istoku nežnim mlečnim sjajem . Tam o gore, znao je Džen, bila je glavna baza G ospodara m eđu planinskim lancima Plutona. M ada su brodovi za snabdevanje već više od sedam deset godina dolazili i

72 odlazili, to je prestalo da bude tajna tek u toku Dženovog života i prvi put su se pred očima sveta otišli u vasionu. Na teleskopu od 500 cm mogle su se jasno videti senke velikih brodova što ih je stvaralo jutarnje ili večernje sunce preko M esečevih ravnica. Kako je sve što su G ospodari činili veom a interesovalo čovečanstvo, ljudi su pažljivo pratili odlaske i dolaske ovih brodova, i uskoro je počela da se nazire neka zakonitost u njihovoj aktivnosti, m ada su uzroci te aktivnosti bili nepoznati. Jedan od ovih velikih brodova nestao je nekoliko časova ranije. A to je značilo, znao je Džen, da se negde izvan M eseca nalazi jedan brod G ospodara koji izvršava ko zna kakve neophodne m anevre pre nego što će krenuti na put ka svom udaljenom nepoznatom svetu. On nikada nije video nijedan od ovih povratnih brodova kako se ustrem io ka zvezdama. Kada su vrem enski uslovi bili dobri, vidljivost je bila mogućna nad polovinom Zem ljine lopte, ali Džen nikada nije imao sreće. Niko nije tačno znao kada će se brod otisnuti, a G ospodari tu činjenicu nisu objavljivali. Odlučio je da pričeka još desetak m inuta, pa da se ponovo priključi društvu. Ali šta je to? Samo m eteor koji je klizio kroz sazvežđe Eridana. Džen se opusti, ustanovi da mu je cigareta dogorela i zapali novu. I tada, dok mu je dogorevala i druga cigareta Zvezdani pogon stupi u dejstvo 500 hiljada kilom etara iznad njega. Iz središta mesečevog bleska koji se rasprostirao naokolo, sićušna iskra počela je svoj put prem a zenitu. U početku je njeno kretanje bilo tako sporo da je jedva moglo da se prim eti, ali se iz sekunda u sekund povećavalo. Što se više uspinjala, bila je sve sjajnija, a zatim iznenada iščeze sa vidika. Posle jednog trenutka pojavi se ponovo, povećavajući brzinu i sjaj. Pulzirajući čudnim ritmom sve se brže gubila u visinama ostavljajući lelujav trag svetlosti preko zvezda. Čak i da neko nije znao njenu stvarnu udaljenost, utisak brzine zaustavljao je dah. A kada je bio u stanju da shvati da je brod koji je odlazio bio već negde daleko od Meseca, brzina i energija koje su bile za to potrebne mutile su svest. Džen je bio siguran da je ovo što sada gleda samo mali, nevažan deo te energije. Sam brod je bio nevidljiv negde daleko ispred te svetlosti koja se podizala u nebo. Kao što mlazni avion leteći na velikoj visini ostavlja trag kondenzacije iza sebe, tako je i brod G ospodara stremeći ka zvezdam a ostavljao svoj čudni trag. Po opšteprihvaćenoj teoriji, a teško je bilo posum njati u njenu istinitost, ogrom na ubrzanja Zvezdanog pogona izazivala su lokalno izobličavanje prostora. Džen je znao da ono što sad vidi nije ništa drugo nego svetlost udaljenih zvezda koja se skuplja i usredsređuje u njegovim zenicam a gde god to dozvoljavaju uslovi duž putanje broda. To je bio vidljiv dokaz

73 relativiteta — skretanje svetlosti u strahovito jakom polju gravitacije. Izgledalo je da se sada kraj tog ogromnog zašiljenog sistema sočiva kreće daleko sporije, ali to je sve bila posledica perspektive. U stvari, brod je još uvek povećavao brzinu, i njegova se putanja skraćivala dok je brod strem io ka zvezdama. Džen je bio siguran da mnogi teleskopi prate kretanje broda, dok naučnici sa Zem lje pokušavaju da otkriju tajnu pogona. Na desetine članaka bilo je već objavljeno o toj temi, a G ospodari su ih bez sumnje čitali sa velikim interesovanjem . Sablasno svetio poče da iščezava. Sada je to bila bleda pruga usm erena ka srcu sazvežđa Karina baš kao što je Džen i očekivao. Tam o negde bila je postojbina G ospodara, ali ona je mogla da se nalazi na bilo kojoj od h iln d e zvezda u tom sektoru vasione. Nije postojao način da se o ire d i njena udaljenost od Sunčevog sistema. Više nije bilo ničega. M ada j< brod tek počeo svoje putovanje, ljudsko oko nije moglo vise ništa da vidi. Međutim, sećanje na ovu blistavu stazu još uvsk je piam telo u Dženovoj svesti kao svetlost koja se nikada neće ugasiti sve dok u njemu bude postojala i trunka ambicije i režnje. * *

*

Prijem je bio pri kraju. Bezmalo svi gosti su se ponovo vinuli u nebo i sada su se razilazili na sve četiri strane Zem ljine lopte. M eđutim, bilo je nekoliko izuzetaka. Jedan od takvih bio je N orm an D odsvert, pesnik koji se prilično neprijatno napio, ali je bio dovoljno pažljiv da zaspi pre nego što bi bila potrebna kakva grublja intervencija. Bez mnogo nežnosti smestili su ga na travnjak u nadi da će ga neka hijena probuditi. I tako on praktično više i nije bio na prijem u. Preostali gosti bili su Džordž i Džin. To ni u kom slučaju nije bila Džordžova ideja, jer je on želeo da ide kući. Nije bio oduševljen prijateljstvom između R uperta i Džin, m ada razlog tome nije bio onaj uobičajeni. Džordž je sebi laskao da je praktičan, uravnotežen karakter i sm atrao je da interesovanje koje spaja R uperta i Džin nije samo detinjasto za ovaj vek nauke nego čak i previše nezdravo. Izgledalo mu je neverovatno da neko uopšte može da veruje u natprirodno, a prisustvo R ašavereka na ovakvom skupu pokolebalo je njegovo poverenje u G ospodare. Bilo je očigledno da je R upert sprem ao neko iznenađenje, verovatno u dosluhu sa Džin. Džordž se unapred pomirio sa bilo kakvom besmislicom koja je bila na redu. „Probao sam razne stvari pre nego što sam se zadržao na o vo m e“, reče R upert ponosno. „Veliki problem je smanjiti

74 trenje tako da se dobije potpuna sloboda kretanja. Starom odni politirani sto i sistem sa čašama bez nožica nisu loši, ali to se već vekovima upotrebljava, i bio sam siguran da m oderna nauka može da učini nešto više. I evo rezultata. Prim aknite stolice. Zaista ne želiš da nam se pridružiš, R aši?“ Delić sekunde izgledalo je da G ospodar razmišlja. Zatim odm ahnu glavom (da li su ovaj pokret naučili na Zem lji? pitao se Džordž). „N e, hvala“ , odgovori on, „više bih voleo da posm atram . M ožda nekom drugom prilikom .“ ,,U redu, ima dovoljno vrem ena ako se kasnije predom isliš.“ Oh, ima vremena! pomisli Džordž nam rgođeno pogledavši na sat. R upert okupi svoje prijatelje oko malog ali masivnog stola koji je bio savršeno okrugao. Sto je imao ravnu plastičnu ploču koju on podiže otkrivajući neverovatan broj gusto nabijenih blistavih kuglica. Malo uzdignut ram oko stola nije dozvoljavao da sklizne dole, i Džordž nije mogao uopšte da zamisli čemu bi one mogle da posluže. Stotine tačkica reflektovane svetlosti stvarale su čarobnu šaru koja je delovala hipnotički, i on oseti kako počinje da mu se polako muti u glavi. Kada su rasporedili stolice, R upert izvadi ispod stola jedan disk koji je imao oko deset centim etara u prečniku i postavi ga na površinu sastavljenu od kuglica. „T ako!“ reče on. „Stavite prste na ovaj disk i on će se kretati bez ikakvog o tp o ra.“ Džordž je posm atrao napravu sa dubokim nepoverenjem . Zapazio je da su po periferiji kruga bila raspoređena slova azbuke u razmacima, ali bez ikakvog vidljivog reda. Tu su bili i brojevi od jedan do devet razbacani m eđu slovima, kao i dve ceduljice na kojim a je pisalo D A i NE. One su bile na suprotnim stranam a stola. „O vo mi liči na neku veliku vradžbinu“ , prom rm lja on. „Iznenađen sam da u ovo vreme neko može ozbiljno shvatiti ovakve stvari.“ Osećao se bolje kada je javno izneo svoj mali protest koji je bio uperen protiv Džin isto koliko protiv Ruperta. Rupert se nije pretvarao da je zainteresovan za ove pojave više nego što bi se za to interesovao neki naučnik. On nije imao predubeđenja, ali nije bio lakoveran. Što se tiče Džin, Džordž je ponekad bio pom alo zabrinut zbog nje. Izgledalo je da ona stvarno veruje kako u ovome postoji nekakva telepatija i vidovitost. I tek kada je stavio tu prim edbu, Džordž shvati da time na neki način kritikuje i Rašavereka. Nervozno se osvrnu, ali G ospodar uopšte nije reagovao. To svakako nije dokazivalo apsolutno ništa. Svi su sada već bili zauzeli mesta. Sleva-nadesno oko okruglog stola sedeli su R upert, M aja, Džen, Džin, Džordž i Beni

Šenberger. R ut Šenberger je sedela izvan kruga držeći beležnicu. O na je očigledno odbila da učestvuje u seansi, što je Benija navelo da sarkastično prim eti kako još uvek postoje osobe koje Talm ud uzim aju ozbiljno. M eđutim, izgledalo je da je ona sasvim sprem na da bude zapisničar. „Slušajte sada“ , poče R upert, „da bismo zadovoljili skeptike kao što je Džordž, odm ah treba da raščistimo stvar. Bilo da ovde postoji ili ne postoji nešto natprirodno, ovo funkcioniše. Ja lično mislim da postoji čisto m ehaničko objašnjenje. Kada stavimo ruke na disk, čak i ako pokušam o da ne utičem o na njegovo kretanje, naša podsvest počinje da izvodi trikove. Analizirao sam mnogo ovakvih seansi i nikada nisam dobio odgovore a da ih neko iz grupe nije znao ili nagađao, m ada ponekad ljudi nisu bili svesni te činjenice. M eđutim, želeo bih da izvedem eksperi­ ment pod prilično, ovaj, izuzetnim okolnostim a.“ „Izuzetna okolnost“ sedela je posm atrajući ih bez reči, ali svakako sa interesovanjem . Džordž je razmišljao šta li Rašaverek misli o ovoj vrsti antike. D a li na sve to gleda kao antropolog koji proučava neki primitivan verski ritual? Zaista, cela zamisao bila je potpuno fantastična, i Džordž se osećao užasno glupo kao nikada u životu. Ukoliko su se i ostali slično osećali, onda su vešto skrivali svoja osećanja. Samo je Džin bila ushićena i uzbuđena, m ada je to mogla da bude i posledica pića. „Je li sve sprem no?“ upita R upert. „U redu.“ Napravio je jednu značajnu pauzu i tada, ne obraćajući se nikome posebno, uzviknu: „Im a li nekoga ovde?“ Džordž oseti kako disk pod njegovim prstim a lagano zatreperi. To nije bilo ništa čudno kad se uzme u obzir pritisak šestoro ljudi koji su sedeli oko stola. On skliznu praveći malu osmicu i ponovo se vrati u centar. „Im a li nekoga ovde?“ ponovi R upert. Zatim dodade nešto prirodnijim glasom: „Često čekam o deset-petnaest m inuta na početak. Ali ponekad . . „P st!“ prošapta Džin. Disk se kretao. Počeo je da se kreće u velikim lukovima između kartica obeleženih sa D A i NE. Džordž je jedva uspeo da se ne nasm eje. Šta bi bilo ako odgovor bude N E? Pade mu na um stara šala: „O vde nem a nikoga osim nas pilića, gospodine . . Ali odgovor je bio DA. Disk se brzo vrati u centar stola. Izgledao je nekako živ i kao da je očekivao novo pitanje. U prkos njegovom ubeđenju, ovo je ostavilo utisak na Džordža. ,,Ko si ti?“ upita R upert. Ovoga puta nije bilo oklevanja dok su se slova nizala. Disk je leteo preko stola kao stvar koja oseća, krećući se tako brzo da je Džordž jedva uspevao da održi ruku na njemu. Bacio je brz pogled okolo, ali nije video ništa sumnjivo na licima svojih

76 prijatelja. Bili su isto tako zainteresovani i puni iščekivanja kao i on. „JA SA M SV I“ napisa disk i vrati se u prvobitan položaj. „Ja sam svi“ , ponovi R upert. „To je tipičan odgovor. Zaobilazan, ali ohrabrujući. V erovatno znači da ovde nema nikoga sem naših udruženih svesti.“ Za trenutak nije govorio, očigledno smišljajući novo pitanje. Zatim se ponovo obrati praznini: „Imaš li nekom e od nas nešto da poručiš?“ „N E “ , odgovori disk istog časa. R upert pogleda po prisutnima. „Sada sve zavisi od nas. Ponekad dobrovoljno daje obaveštenja, ali ovoga puta m oraćem o da postavljamo određena pitanja. D a li neko želi da počne?“ „H oće li sutra padati kiša?“ upita Džordž šaleći se.. Disk je naglo počeo da se kreće levo-desno po liniji D A -N E. „To je glupo pitanje“ , protestovao je R upert. „Sasvim je jasno da će negde padati kiša, a negde će biti vedro. Nemoj postavljati pitanja koja zahtevaju dvosmislene odgovore.“ Džordž uvide da je poražen i odluči da prepusti nekom drugom sledeću rundu. „K oja je m oja najom iljenija boja?“ upita Maja. „P L A V A “ , dođe. odgovor. „Sasvim tačno.“ „Ali to ništa ne dokazuje. Bar tri osobe ovde to znaju“ , ubaci Džordž. „K oja je R utina najom iljenija b o ja?“ upita Beni. „C R V E N A .“ „Je li tačno, R u t?“ „D a. To je. Ali Beni to zna, a on je u krugu.“ „Nisam znao“ , odgovori Beni. „Trebalo bi da znaš. Toliko puta sam ti rqkla.“ „Podsvesno pam ćenje“ , mrmljao je R upert. „To se često dešava. Ali, može li se pronaći neko inteligentnije pitanje, molim vas. Kada je već počelo ovako dobro, ne bih želeo da nestane.“ Bilo je zanimljivo da je i sama beznačajnost ove pojave počela da zadivljuje Džordža. Bio je siguran da ne postoji natprirodno objašnjenje. Kao što je R upert rekao, disk je prosto odgovarao na podsvesne pokrete njihovih mišića. Ali i sama ta činjenica delovala je neverovatno impresivno. Nikada ne bi poverovao da se mogu postići ovako precizni i brzi odgovori. Jednom je pokušao da utiče na ploču na taj način što je hteo da napiše svoje ime. Javilo se samo prvo slovo, ostalo je bilo besmislica. Zaključio je da je potpuno nem ogućno da jedna osoba kontroliše disk, a da drugi u krugu to ne znaju. Posle pola časa, R ut je imala preko deset zapisanih poruka od kojih su neke bile prilično dugačke. Bila je poneka pravopisna

77 greška i ponekad su se javljale čudne gramatičke konstrukcije, ali toga je bilo malo. Ma kakvo bilo objašnjenje, Džordž je sada bio ubeđen da on svesno nije doprinosio odgovorima. Nekoliko puta kad bi se javila jedna reč, on bi pretpostavio sledeće slovo i stoga i značenje poruke. I svaki put bi disk otišao u sasvim neočekivanom pravcu i dao sasvim drugi odgovor. Ponekad, kad nije bilo pauze koja bi označila kraj jedne i početak druge reči, smisao poruke nije imao nikakvo značenje dok nije bila završena i dok je R ut nije ponovo pročitala. Sve ovo stvaralo je kod Džordža neprirodan utisak da je u vezi sa nekom nezavisnom svešću koja ima određen cilj. A opet ni na koji način nije moglo da se dođe do uverljivog dokaza. Odgovori su bili tako beznačajni, tako dvosmisleni. Sta je, na primer, mogao čovek da zaključi iz: V E R U JU Č O V E K A P R IR O D A JE S A T O B O M Ali, ponekad su se javljali odgovori koji su nagoveštavali velike, čak uznem irujuće istine: Z A PA M T IČ O V E K N IJE S A M U N JE G O V O JB L IZ IN IN A L AZESEDRUGI Svi su naravno to znali, m eđutim da li je čovek mogao biti siguran da se poruka odnosi samo na G ospodare? Džordž oseti da ga hvata san. Bilo je krajnje vreme, pomisli on sanjivo, da se krene kući. Sve ovo je moglo da zagolica maštu čoveka, ali nije nikuda vodilo, a čovek bi mogao dugo da se zanima prijatnim stvarima. Pogledom pređe po prisutnim a oko stola. Izgledalo je da Beni deli njegovo mišljenje, dok su se Maji i R upertu oči pom alo caklile. A Džin! A h, ona je celu stvar isuviše ozbiljno shvatila. Izraz njenog lica zabrinjavao je Džordža: izgledalo je kao da nije želela da se ovo prekine, a sa druge strane kao da se bojala da će se sve to nastaviti. O stao je samo Džen. Džordž se pitao šta li on misli o ekscentričnostim a svoga zeta. Mladi inženjer nije postavio nijedno pitanje i nije ga začudio nijedan odgovor. Izgledalo je da proučava kretanje diska kao da je to još jedna od m nogobrojnih naučnih pojava. R upert se prenu iz obam rlosti koja kao da ga je bila obuzela. „H ajde da postavim o još jedno pitanje“ , reče on, ,,i moći ćemo da kažem o da smo se baš lepo proveli. Šta je sa tobom Džen? Nisi ništa pitao.“ Na opšte iznenađenje, Džen ni za trenutak nije oklevao. On kao da je već odavno odabrao svoje pitanje i samo je čekao priliku da ga postavi. Baci jedan pogled na nezainteresovanu figuru R ašavereka i tada reče jasnim, čvrstim glasom: „K oja je zvezda sunce G ospodara?“ R upert uguši uzvik iznenađenja. M aja i Beni nisu uopšte reagovali. Džin je sklopila oči i izgledalo je da spava. Rašaverek se naže napred tako da bi mogao da gleda u krug preko Rupertovog ramena.

78 I disk poče da se kreće. Kada se ponovo smirio nastupila je kratka pauza, a zatim Rut zbunjeno upita: „Sta znači NGS 549672?“ Niko joj ne odgovori, jer toga trenutka Džordž uzbuđeno uzviknu: „Pom ozite mi oko Džin. Izgleda da se onesvestila.“

9. „Taj B ojs“ , reče Kerlin, „ispričaj mi sve o njem u.“ Nadzornik svakako nije upotrebio baš ove reči, i misli koje je izrazio bile su daleko prefinjenije. Ljudsko biće koje bi ih slušalo čulo bi kratak prasak naglo proizvedenih zvukova, sličnih otkucajim a brzog telegrafa. M ada je govor G ospodara mnogo puta snimljen, on nije mogao da se analizira zbog ogromne složenosti. Brzina prenosa jasno je govorila da jedan prevodilac, čak i kada bi vladao elem entim a njihovog jezika, nikada ne bi mogao da prati G ospodare u njihovoj norm alnoj konverzaciji. Nadzornik za Zem lju stajao je leđima okrenut R ašavereku, lutajući pogledom preko ponora Velikog kanjona koji se prelivao u raznim bojam a. Na udaljenosti od deset kilometara, jedva zamagljeni daljinom, terasasti zidovi kupali su se u punom sunčevom sjaju. Nekoliko stotina m etara ispod zasenčene padine na čijem je rubu stajao Kerlin lagano se spuštao karavan mazgi odlazeći vijugavim putem u dubinu doline. Čudno je to, mislio je Kerlin, kako tolika stvorenja još uvek koriste svaku mogućnost da vode primitivan život. D a su hteli, mogli su da stignu do dna kanjona u deliću sekunde na mnogo udobniji način. A oni ipak više vole da se truckaju stazam a koje su verovatno bile isto tako opasne kao što su i izgledale. Kerlin neprim etno odm ahnu rukom . Velika panoram a nesta­ jala je sa vidika ostavljajući samo magličastu belinu beskrajne dubine. Stvarnost njegove kancelarije i položaja ponovo je ovladala Nadzornikovom svešću. „R upert Bojs je nekako čudna osoba“ , odgovori Rašaverek. „O n se brine o životinjama na važnom sektoru Glavnog afričkog rezervata. Veoma je zainteresovan za svoj posao i obavlja ga sa uspehom . Pošto m ora da nadgleda nekoliko hiljada kvadratnih kilom etara, on ima jedan od petnaest uređaja za izviđanje panoram e koje smo do sada dali ljudima na upotrebu i koji, svakako, ima uobičajen kontrolni blok. To je slučajno jedini koji ima potpune projekcione mogućnosti. On je u položaju da ih može dobro upotrebiti i zato smo mu ga dali. „N a osnovu čega je tražio taj u ređ aj?“

i 79 L