Arthur Sopenhauer - Paraneze i maksime-1.pdf

C P П C Κ И

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. У Ρ Ε Д Η И Κ,

Β Ο Γ Д A Н

Π Ο Π Ο Β И Ћ.

Κ Њ И Γ Α ΠΕΤΑ

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале н отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада. с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао. Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А. Опште. 1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιµος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens. Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола": или: ,.паметан човек не-

ПАРЕНЕЗЕ и МАКСИМЕ.

375

иде за тим да дође до уживања него да избегне бол.") Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања. На томе се, дакле, оснива горе похваљено Аристо.

телово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n' est qu' un rêve, et la douleur est reellé 1 , бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него 1

Срећа је само сан а бол је јава и стварност.

376

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразом „живети срећно" треба разумети само „живети мање несрећно", дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam 1 , vita defungi*. талијанско si scampa cosi3. немачко man muss suchen durchzukommen4, er wird schon durch die Welt kommen 5 , ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот про-вео без прекомерно великих болова, телесних и друштве-них; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њи-хово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном без-болном стању придружи и одсуство досаде, онда је зе-маљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба ку-повати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично пла-ћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми до-бијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. , У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре ужи-вања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши 1 2 3 4 5

Свршити живот. Ослободити се живота, умрети. Извлачи се тако. Мора човек да гледа како ћe да се провуче. Тај ћe се прогурати кроз свет.

Пр. Пр. Пр. Пр. Пр.

ПАРЕНЕЗЕ и МАКСИМЕ.

877

онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувпше далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна. То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за пзгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну, позитивну несрећу. Она се појављује као бол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и хиљаду других невоља. Разочарање долази сувише

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

879

доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима" дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп." A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1'ennemi du bien.1 Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хотимично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гледали мамце који нас предају болу. Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе 1

Боље није пријатељ доброме.

Пр.

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

379

заступају, и да им нису потребне ни илузије ни наде. Ако та поука од искуства уроди плодом, онда престатемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности затворимо врата. Ми тада увиђамо да најбоље што свет може пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо тежњом за њоме, да би смо с њоме тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише срећни. To je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп, кад је рекао: „Она проклета претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари ослободити те не пожелети ништа друго до оно што има пред собом, тај се може провући кроз: живот" (Кореспонденција Гетеова и Меркова, стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси велике несреће. Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота: „Auream quisquis mediocritatem Diligit, tutus caret obsoleti Sordibus tecti, caret invidenda Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens Pinus: et celsae graviore casu Decidunt turres: feriuntque summos Fulgura montes."1 Ko je, међутим, систем моје философије потпуно1

Ко год воли златну средину, опрезно избегава опалу кућу, пажљиво избегава сјајну палату. Жешће љуља бура висок бор, и високе куле падају тежим падом, и громови ударају у високе планинске врхове. Пр.

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

380

примио у себе, и отуда зна да је наше биће нешто што би боље било да га нема, и да је највећа мудрост по-рицати га и одбијати, тај неће ни од какве ствари н ни од каквог стања много што шта очекивати, неће ничему на cвету тежити страсно, нити ће се вајкати што је ово или оно пропустио, него ће бити прожет Платоновим: οντε τι τωυ αυςρωπιων αξιου µεγαλης σπονδης1 (rep. Χ. 604.), као и овим: Ist einer Welt Besitz für dich zerronnen·, Sei nicht in Leid darüber, es ist nichts. Und hast du einer Welt Besitz gewonnen, Sei nicht erfreut darüber, es ist nichts. Vorüber gehn die Schmerzen und die Wonnen, Geh an der Welt vorüber, es ist nichts." Анфари Сохеили.2 (Видн мото за Садиев Ђулистан, у преводу Графовом.) Али оно што нарочнто отежава да човек до ове спасоносне увиђавности дође, то је оно горе поменуто лицемерство света, које би, зато, требало рано открити младежи. Готово све свечане и величанствене ствари јесу проста обмана, као што су позоришне декорације; нема у њима суштине ствари. Нир. лађе окићене венцима и заставама, пуцање топова, илуминације, добоши и трубе, клицање и викање и т. д., све је то само фирма, љуска, хијероглиф радости: али радости ту готово никад нема: једино је, при свечаности, она одрекла суделовање. Где ње одиста има, ту она долази по правилу незвана и непријављена, од себе и sans façon, и тο се крадом довуче често најмањим, најнезнатнијим говором, у најобичнијим дневним околностима, управо у прнликама које су најмање сјајне и најмање славне: она је, као и злато у . 1

Ништа земаљско није вредно велике жеље. Пр. Ако си један свет изгубио, немој се због тога жалостити, јер није ништа; а ако си један свет добио, немој се због тога радовати, јер није ништа. Пролазе болови и сласти: проћи поред света; јер није ништа. Пр. 2

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

381

Аустралији, расута овде онде, по ћуди случаја, без икаква правила и закона, a необично ретко y великим масама. Напротив, код свију горепоменутих ствари je једина сврха то да ce другима улије мишљење да ce y њима радост налази : жели ce да то тако изгледа y главама других. Као год са радошћу, тако ce чини и сa жалошћу. Како ce, тешко креће она дуга и лагана пратња ! Поворци кола нема краја. Али погледајте часком унутра: сва су кола празна, и покојника, y ствари, прате до гроба само кочијаши из целе вароши. Речита слика пријатељства и поштовања овога света! Ето то вам je лажна обмана и притворност човечјег делања. — Други пример, опет, имамо y свечаним гозбама, кад долазе многе званице y свечаном оделу; они су фирма племените, узднгнуте дружевности, али, y место ове, долазе редовно усиљеност, мучност и досада, јер где има много гостију, има много талога — па ма они сви имали звезде на прсима. Јер право добро друштво свуда je врло мало, и тако мора и да буде. Уопште, бурне и сјајне свечаностп и забаве имају увек неку празнину, или и неку дисхармонију y унутрашњости, већ и због тога што ce јасно и гласно противе сиромаштини нашега бића, a та противност повишава истину. Ипак, кад ce гледа с поља, дејствује оно што смо нанред помињали : a то je и био циљ. Зато онако лепо погађа Шанфор кад каже: la société, les cercles, les salons, ce qu'on appelle le monde, est une pièce misérable, un manvais opéra, sans intrérit, qui se soutient un peu par les machines, les costumes et les décorations1. — Тако исто cy академије и философске катедре фирма, спољни изглед мудрости: али je ту и мудрост већином отказала службу. и треба je тражiти на сасвим другом месту. — Звоњење звона, свештеничке одежде, смирена лица и преподобно држање такође су само фирма, лажни изглед побожности, 1

Друштво, отмени кругови, салони, оно што ce зове виши свет, то је један бедан позоришни комад, рђава опера, без икаква интереса, која ce одржава помало машинеријама, костимом и декорацијама.

.

Пр.

382

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

ит.д. — Тако се готово све на свету може назвати шупљим орасима : саму језгру је тешко наћи, а још ређе се она скрива у љусци. Треба је тражити на сасвим другом месту, и ако се нађе, нађе се најчешће сасвим случајно. 2) Кад се хоће да оцени колико је стање једнога човека срећно, не треба се распитивати о оном што га весели, него о оном што га жалости: јер што је ово последње, кад се само за се узме, незнатније, тим је човек срећнији, пошто је потребан извесан ступањ благостања па да човек буде осетљив за ситнице, а у несрећи их никако и не осећа. 3) Треба се чувати да се, услед многих жеља, срећа живота не зида на сувише широком темељу, јер срећа кад на таквом темељу стоји, може се најлакше срушити, пошто пружа прилику већем броју несрећних случајева, а ови су увек ту. У том погледу, дакле, зграда наше среће стоји у обрнутој сразмери према свима другим зградама, које на широком темељу стоје најчвршће. Свести своје захтеве, према средствима сваке врсте, на што мању меру, то је најсигурнији пут да се избегну велике несреће. Уошпте, једна од највећих н најчешћих лудости јесте то кад се за живот чиие велике припреме, ма на који се начин то чинило. Код њих се, наиме, увек рачуна на потпун век човечији, а то врло мало њих дочека. У осталом, жпвот, ма и дуговечан био, испада кратак за остварење таквих планова, јер то остварење увек захтева много више времена него што је било узето у рачун; а после, те су ствари као и све остале људске тако много изложене неуспесима, сметњама, да се врло ретко долази до циља. Најзад, кад се чак све и постигло, биле су промене које време на нама самима врши, остављене из рачуна, дакле није се обзирало на то да наше способности, ни за рат, ни за уживање, не трају целог века. Отуда долази да ми често тежимо за стварима које нам, кад их постигнемо, више не прпличе; као и то да нам у припремању за неко дело прођу године које нам међутим

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

383

неприметно одзузму снагу потребну да га извршимо. Тако се често дешава да у богатству које смо стекли с великом муком и многим опасностима, више не можемо да уживамо, да смо дакле за друге радили, или то да не можемо више да се одазовемо дужностима онога положаја за који смо се борили многе године: ствари су за нас дошле сувише доцкан. Или и обрнуто, ми долазимо сувише доцкан са стварима; наиме тамо где су у питању дела и стварање: укус времена се променио: дорасло je ново колено које не узима никаква удела у стварима које су нас интересовале; други су нас предухитрили краћим путем итд. Све што je наведено под овим бројем, имао je Хорације на уму кад je рекао: quid aeternis minorem 1 Consiliis animum fatigas ? Повод томе честоме промашавању циља јесте оптичка обмана нашега духовног ока, услед које наш живот, кад се гледа у почетку, изгледа бескрајан, али кад се погледа са краја пута, онда се види да je врло кратак. Разуме се да и то има својих добрих страна, јер би се иначе тешко дало урадити што велико. Уопште, у животу се с нама догађа као са оним путником под којим, све што више иде напред, предмети узимиају сасвим други облик него онај који су издалека показивали, и мењају се у колико им се он више приближује. Нарочито je тако са нашим жељама. Често налазимо нешто сасвим друго, па и боље, него што смо тражили; често налазпмо оно што смо тражили, али на сасвим другоме путу, a не на оном којим смо испрва узалуд ударили. Бива и то да тамо где смо тражили срећу, радост, уживање, уместо њих нађемо искуство, памет, сазнање — постојано, истинско добро уместо пролазног и привидног. То je и мисао која се кроз „Виљема Мајстера" провлачи као основни тон, пошто je то интелектуалан роман, и баш услед тога више врсте него сви остали, 1

Зашто мориш свој дух који није дорастао за вечне одлуке.

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

527

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. (2.) Б. Које се тичу нашег држања према нама самима.

4) Као год што радник који ради на зидању једне зграде, не познаје план целе зграде нли га нема увек пред очима, тако исто и човек, проводећи дане и часове свога живота, не зна какав ће му бити живот у цело и карактер његов. Што је човек достојнији, бољи, с више плана и више инднвидуалнији, то је потребније и кοрисније да му план, који је као нека умањена слика живота, изиђе с времена на време пред очн. Наравно да, тога ради, човек треба најпре да изучи колико толико оно: γνωζι σαντον1: да. дакле, зна шта он управо, битно, и пре свега другога хоће, дакле шта је за његову срећу најбитније: за тим да зна шта после тога, на другом и трећем месту, жели, и уопште да у главном буде на начисто с тим шта је његов позив, његова улога у животу и његов однос према свету. Ако је то што он желн, велико и грандиозно, то ће га помисао на план његова живота више него ишта друго оснажити, дићи горе, узвисити, ободрити на рад и задржати од странпутица. Као што путник тек када дође на неку узвишицу, види пут који је прешао, са свима његовим савијутцима и кривинама, тако и ми тек на крају једне периоде свога 1

Познај самог себе.

Пр.

528

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

живота, или на крају целога живота, познамо и прави о д но с с в о ј их р а до в а , на по р а и д е ла , т а чну у зр о чну в е зу њ ихову, па чак и њину вредност. Јер докле год смо у „вртлогу живота", ми увек радимо по сталним особинама свога карактера, под утнцајем разних мотива, и по ја-чини својих способности: ми, дакле, радимо са свим по нужности, јер свакога тренутка радимо само оно што нам у том тренутку изгледа право и умесно. Тек успех по ка зу је шта је пр и то ме изишло , а по глед на це лу ве зу показује како и откуда се то збило. Зато, и када чинимо највећа дела или кад стварамо бесмртне умотворе, ми и не знамо да су та дела таква него само мислимо да она одговарају нашим тадашњнм намерама, да задово-љав ај у наш е тре нут не с меро ве, да кле да су са св им на с в о ме м е с т у ; а т е к из це л ине , и т о ка да с е о на по т пу но уочи, јасно избија наш карактер и наше с пособности, и онда видимо пиотанко и у појединостима како смо, као инспирисани, погодили једини прави пут пзмеђу хиљаду странпутица — вођени својим генијем. Све то важи и за теорију и за праксу, и у обрнутом смислу, за добро и за зл о . 5 ) Ј е д на в а ж на с тр а на м у д р о с т и у ж ив о т у с а с т о ј и с е у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на са д а ш њ о с т и о б а з и р а њ у на б у д у ћ но с т , т е д а н а м ј е д на не по кв а р и д р у гу. Мно ги жив е с у в иш е у с а д ашњ о ст и: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у бу-дућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу прав у ср ећу , а кој и, међ ут им, пушта ју сад ашњост да прохуји а не по знају је нит и уживају у њој, т и мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне ма-гарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

529

увек живе само ad interim 1 — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност. Јер је сасвим лудо одгурнути од себе један добар час у садашњости или покварити га из обести, из огорчења због онога што је прошло, или из забринутости због онога што ће доћи. Бризи, и самом кајању, треба посветити известан час, а после тога треба ο ономе што се догодило мислити: Аλλα τα µεν προτετνχζαι εασοµεν αχνυµευοι περ, θυµον ενι στηζεσσι φιλον δαµασαντεζ αναιγχη2 а ο ономе што ће тек доћи: Ητοι, ταχντα ζεων εν γοννκσι, χειται3) а напротив о садашњости: singulas dies singulas vitas puta4 (Sen.), и тο једино реално време учинити себи што је могуће пријатнијим. Само она будућа зла имају права да нас плаше и узнемирују, која су извесна и за која знамо и када ће 1

За тренутак. Пр. Али то ћемо сада, ма и ожалошћени, сматрати да се догодило, и драго срце у грудима укротићемо силом. Пр. 3 Α то, заиста, лежи у крилу богова. Пр. 4 Сматрај сваки дан као засебан живот. ΙΙρ. 34 2

530

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

наступити. Али њих Ћ e бити врло мало: јер ако су зла или просто могућна, или у сваком случају вероватна, или чак и извесна, време њихова доласка сасвим je неизвесно. Ако се, сада. упустимо у једно од онога двога, онда немамо више ни један миран тренутак. Да, дакле, не бисмо изгубили мир свога жпвота, услед извесних и неизвесних зала, морамо се навикнути да она прва сматрамо као да нeћe дођи, a ова друга као да неће доћи тако скоро. Што некога страх мање мучи, то га више узнеми-рују жеље, пожуде и прохтеви. Толико омиљена Гетеова песма: ich hab mein' Sach auf nichts gestellt, y ствари значи да човек тек онда кад му се ни једној жељи не да маха и кад je yпућeн на голу стварност, може да има оно душевно спокојство које je основица човечје среће јер je оно потребно да се може уживати у садашњости те према томе и у целом жпвоту. Баш ради тога циља и требали бисмо увек да имамо на уму да данашњи дан долази само једанпут и никад више. Али ми мислимо да ће сутра опет доћи: док je сутра други дан, који тако исто долази само једанпут. Ми, пак, заборављамо да jе свакн дан саставни део живота и, према томе; онај део живота кojи се не да накнадити, и сматрамо га да се он у животу тако садржи као индивидуе у општем појму. Тако исто, ми бисмо садашњост боље ценили и уживали кад бисмо се у добрим и здравим данима увек cећали тогa како нам у данима болести и жалости, сваки тренутак који смо провели без бола и муке изгледа бескрајно завидан, као неки изгубљени рај, као пријатељ чију вредност нисмо познавали. Али ми проживљујемо своје лепе дане a и не приметимо их: тек кад дођу рђави дани, ми зажелимо да се поврате они лепи. Хиљаду веселих, пријатних часова остављамо, са срдитим лицем, да поред нас прођу неуживани , a после, у време жалости, са узалудном чежњом зa њима уздишемо. Уместо тога, требали бисмо сваку сношљиву, па и најобичнију садашњост коју сада тако равнодушно пуштамо да поред нас прође и још je с нестрљењем потискујемо и гурамо напред,

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

531

— да поштујемо и да увек имамо на уму да она баш сада прелази у ону апотеозу прошлости где је чува памћење у дивној светлости непролазнога, те да нам се, када ово једном, нарочито у тешкпм часовима, задигне завесу, појави као оно за чим смо силно чезнули. 6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цр-тама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и од-носа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега жнвота, па се че-сто шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачп за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies. 1 А колико је за човечју срећу спољашња ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и * •

1

Тежак је у доколици мир.

Пр.

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник. околини. Да нам се та ограниченост допада, види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.1 — Према томе, највећа простота наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот, и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. 7) У погледу нашег бола и заловољства стало је, у првом реду, до тога чиме је свест испуњена и забављена. Ту ће у целини узевши, свако чисто интелектуално занимање учинити за дух који је за њега способан, много више него прави живот са својом непрекидном променом успеха и неуспеха, са својим потресима и патњама. Само. за то су, наравно, потребне претежне умне способности. Уз то, овде ваља напоменути да, као што нас живот који је управљен на спољашњу акцију, одбија и одвлачи од студија и одузима духу потребан мир и прибраност, тако исто, с друге стране, непрекидан умни рад чини нас некад мање некад више неспособнима за рад и метеж стварнога живота; зато је корисно сасвим оставити студије за неко време, када наступе околности које изискују ма какав енергичан, практичан рад. 8) Да бисмо живели сасвим паметно и извукли из искуства сву науку коју нам оно пружа, потребно је да често мислимо о прошлости; да рекапитулирамо оно што смо доживели, учинили, искусили и при томе и осећали, и да упоредимо свој негдашњи суд са садашњим, своје намере и тежње са резултатима и успесима до којих смо дошли. То је понављање лекције које свакоме од нас искуство даје. Још можемо наше властито искуство сматрати као текст, а размишљање и сазнање као коментар за њега. Велико сазнање и размишљање са мало искуства личи на издања на чијим странама пма два реда текста а четрдесет реда коментара. Велико искуство са мало размишљања и још мање знања личи на бипонтинска из1

живот.

Жанр слике су оне које представљају тихи, мирни, домаћи Пр.

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

533

дања 1 без напомена, у којима је много што шта неразумљиво. У прилог препоруке коју смо сад учинили, иде и правило Питагорино да пре спавања промотримо шта смо преко дана урадили. Ко, у оној журби и метежу послова и уживања, живи а никако не премишља ο својој прошлости, него напротив пушта свој живог да само иде и пролази, тај губи ведру памет и смишљеност, његова душа постаје хаос, и у његове мисли увлачи се некаква збуњеност, и то се све јасно даје видети у његовој неравној, фрагментарној, скоро искиданој конверсацији. Та је појава све чешћа и јача што су већи спољашњи немир и множина утисака, а што је мања унутрашња активност његова духа. Овамо спада још једна чињеница, наиме: да, после дужег времена, и пошто су прилике и околина које на нас некад дејствоваше, прошле, ми не можемо да повратимо и обновимо оно расположење и осећање које су оне онда у нама побудиле, али можемо да се сетимо наших радња и речи које су оне изазвале. Ове су резултат, израз и мерило оних. Зато би бар памћење или хартија требали брижљиво да сачувају сећања на важније моменте у нашој прошлости. За то су дневници врло корисни. (Наставиће се.) АРТУР ШОПЕНХАУЕР.

(Превео с немачког Св. Предић.)

1

Тако се зову по Цвајбрикену, вароши у баварскои Пфалцу, где су издања дела класичних писаца на начин који писац помпн.е. Пр.