ČARLS SANDERS PERS.doc

ČARLS SANDERS PERS (1839 -1914) PRVI DEO Prvi veliki američki filozof, osnivač prvog pravog američkog pravca- pragmatizma (Džejms, Djui, Ferdinand Šiler, Bridžmen, Klarens Irvin Luis (osnivač modalne logike), Selers, postpragmatisti- Vitgenštajn, Kvajn, uticaji na pragmatizam- Ričard Rorti, Hilari Patman) Par biografskih informacija o Persu: nije bio po obrazovanju filozof već matematičar i hemičar što se odražava na njegovim spisima- kada Pers govori o prirodnoj nauci on zapravo govori o hemiji. On je bio i formalni logičar i dao je značajnan doprinos toj disciplini, bavio se i astronomijom, nije nikada napisao ni jednu jedinu knjigu, celokupan opus njegovih dela sastoji se iz članaka kojih je veoma mnogo. Prvo priređeno izdanje njegoih celokupnih dela je iz tridesetih godina dvadesetog veka, i to izdanje možete da nađete i u našoj Univerzitetskoj biblioteci- sastoji se od šest tomova kojima su dodata dva. Međutim postoji problem sa tim colected papers Č. S. Persa- priređivači nisu poštovali hronologiju niti celovitost samih članaka, priredili su sabrana dela prema tematskim oblastima (što može da vam olakša istraživanje- ako proučavate Persovo shvatanje istine, možete ga naći u petom tomu, i tu su praktično ne samo članci već i komadi članaka). Koliko ja znam u pripremi je drugo izdanje koje će poštovati celovitost i hronologiju. Jedina knjiga koju je Pers napisao je iz astronomije, kada je jedno vreme radio u opservatoriji na Harvardu. Inače, Pers nije imao srećan život, imao je probleme u akademskoj karjeri i često je ostajao bez radnog mesta. Više je radio po raznim institutima, opservatorijama i naučnim ustanovama te vrste nego što je predavao na univerzitetu. Njemu je najviše bilo stalo do akademskog uspeha, ali za života nije uspeo da ga ostvari. Bio je sin uglednog matematičara, Bendžamina Persa. Poznavao je dobro grčki i latinski, kao i mnogo savremenih jezika- na nemačkom se dopisivao sa važnijim logičarima tog vremena, sa Šrederom koga navodi i Frege u svojim Osnovama aritmetike. Kada budete čitali Persova originalna dela videćete da tamo postoji puno grčkih i latinskih reči i neologizama- on je kovao nove reči koje podsećaju na grčki i latinski ali nisu zapravo. On je veoma dobar poznavalac srednjovekovne, sholastičke filozofije, koju je veoma uvažavao. Bio je veliki neprijatelj Dekarta, i mnogi tekstovi mu počinju kritikom kartezijanstva, čak postoji članci koji su posvećeni isključivo odbrani srednjovekovne filozofije od Dekarta, za čiju filozofiju je smatrao da predstavlja ozbiljan korak unazad. U to vreme, pa kao i nazad, broj ozbiljnih poznavalaca srednjovekovne filozofije među filozofima koji se bave savremenim problemima je veoma mali, pa je Pers po tome bio izuzetna pojava. Osim toga, veoma je uvažavao Kanta, i često je govorio da pragmatizam zapravo predstavlja samo novi oblik kantijanstva. Poznavao je filozofiju nemačkog idealizma i često se pohvalno izjašnjavao čak i o Hegelu (ono što je voleo kod Hegela su izvesne trijadičke podele, koje postoje i u njegovom opusu). Sam naziv pragmatizma potiče od grčke reči pragma što znači delo, na neki način več naziv treba da vam sugeriše da je to filozofija koja akcenat stavlja na delovanje.

1

Pitanja pragmatizma Pers je često diskutovao sa drugim filozofima i naučnicima u takozvanom metafizičkom klubu koji je postojao u Americi, pa je svoje članke objavljivao kako rezultati rasprava ne bi billi zaboravljeni. Dve stvari se obično ističu kada se govori o pragmatizmu: prvo je teorija istine. Ono što donosi pragmatizam je novo shvatanje istine, nova koncepcija istine. Često su i Pers i Džejms isticali da pragmaztizam nije ništa drugo nego jedna nova koncepcija istine, određenje istine treba da predstavlja srž ovog novog pravca. Drugo je pokušaj određenja značenja: ovo određenje smisla ili značenja treba da nam pruži takozvana pragmatička maksima. I kod Džejmsa i kod Persa naići ćete na izjave da pragmatizam predstavlja neku vrstu metoda za razjašnjavanje značenja određenih termina. S tim što su kod Persa ti termini bili ono što je on nazivao „intelektualnim terminima“, termini koji se javljaju u problemima već razvijenih naučnih istraživanjima, teorijama. Džejms je proširio ovaj pragmatički metod i na razjašnjavanje termina koi zapravo nemaju veze sa naukom i koji su bliži svakodnevnom životu. Pragmatička maksima: imate nekoliko formulacija, prva i najpoznatija sreće se u Persovom najpoznatijem tekstu „Kako učiniti naše ideje jasnim“. U tom tekstu se ujedno izražena nalazi i najpoznatija formulacija pragmatičke teorije istine. Pragmatička maksima kako ju je Pers formulisao glasi ovako: „Razmotrite kakve posledice, za koje bi se moglo zamisliti da imaju praktičnog značaja, mi zamišljamo da ima predmet naše zamisli. Dakle, naša zamisao tih posledica predstvalja svu našu zamisao tog predmeta“. Već u to vreme Persu je bilo stalo da se na neki način izgradi metod kojim bi se rešili vekovni filozofski problemi. Taj metod je trebalo da razdvoji s jedne strane prave probleme, koje možemo rešiti primenom izvesnih sistematskih procedura, od pseudo problema. Pragmatička maksima koja treba da bude kriterijum značenja teorijskih termina treba upravo da posluži kao osnova jednog takvog metoda. Pers navodi primere pseudo problema koji se otklanjaju usvajanjem jedne ovakve maksime: jedna od njih tiče se teologije, on se naime bavi i razmatra slučaj spora koji traje još u njegovo vreme, između katolika i protestanata oko euharistije. Protestanti su smatrali da kada uzmete euharistiju, da ste u stvari uzeli hleb i vino koji samo simbolički predstavljaju Hristovo telo i krv. Katolici su smatrali da oni doslovno predstavljaju Hristovo telo i krv (to što pijete je vino ali u tom trenutnku kada ga uzmete ono se preobrazi u krv). Taj spor je trajao u teologiji i bio je intenzivan kada je Pers o tome pisao, a možda traje i danas- spor je po Persu besmislen jer nema nikakvih praktičnih posledica prema kojima bi se ponašanje onoga ko zastupa jedno shvatanje razlikovalo od onog ko zastupa drugo. Per će u stvari reći na jednom mestu da ne postoje tako neznatne razlike u uverenjima ljudi koji se spore oko nečega koje se ne bi reflektovale negde u njihovom ponašanju, te razlike moraju da imaju praktične posledice. Pošto ovaj spor nema praktične posledice, on je besmislen, pseudo-spor. Pers negde više kritikuje katolike i kaže da mi znamo šta znači reč vino, zato što znamo kakvi su efekti vina: mi znamo koje je boje, gustine, šta izaziva njegova upotreba u određenim količinama, i takod alje. Ako mi sada govorimo da takvi efekti određuju značenje reči vino, ali da u stvari nešto drugo, a to je Hristova krv, treba da ima potpuno iste efekte kao i vino ali da se razlikuje od vina, onda je takvo određenje potpuno prazno.

2

Osim toga Pers je smatrao da je čuveni spor oko toga da li postoji spoljašnji svet takođe jedan primer pseudo spora, tipičan primer filozofskog psudo problema. Oni koji veruju da postoji i oni koji su skeptici i smatraju da ne postoji se ponašaju na isti način. Njihova uverenja, njihove razlike u uverenjima ih uopšte ne vode da se oni u bilo kojoj situaciji ponašanju drugačije: i oni koji sumnjaju da ne postoji spoljašnji svet, po Persu, oni ustvari takođe ustaju ujutru, odlaze na posao, pišu tekstove o tome kako ne postoji spoljašnji svet, i ponašaju se potpuno isto kao i oni koji u to ne sumnjaju- to je već znak da je reč o pseudosporu. Najpoznatija primena njegove pragmatičke maksime jeste ona koja je u vezi sa jednim naučnim primerom. Naime, u Persovo vreme fizičar Kirkov je pisao kako je sila u fizici jedna misteriozna stvar, kako mi ne razumemo pojam sile iako znamo puno toga o sili. Mi znamo šta će se dogoditi kada sila određenog intenziteta deluje na određeno telo, ona će ga pokrenuti, a mi možemo da izračunamo kakvo će ubrzanje to telo imati i kako će se ono menjati, ali da kažemo šta je sama sila ne možemo, ona je jedna misteriozna stvar, ne znamo šta je sama sila. Pragmatička maksima upravo obesmišljava jednu ovakvu tvrdnjunema ničeg dodatnog što bi o sili treblao da znamo osim njenih posledica, po Persu, ako znamo sve efekte neke pojave, to je sve što bi o njoj trebalo da znamo, nema neke dodatne definicije, niti o njoj treba da tragamo. Postoji još jedan poznati primer u tom tekstu „Kako učiniti naše ideje jasnim“ u vezi s kojim je Pers kasnije promenio svoje mišljenje. On se pita šta znači rćei da je neko telo tvrdo. Kada kažemo da je nešto tvrdo, treba da vidimo kakve posledice to ima- treba da kažemo da nešto pruža otpor, da kada ga zagrebemo na njemu ostaju tragovi ali se ne ugib, i tako dalje. Dakle, reći na primer za dijamant da je tvrd je upravo to- da se on opire spoljašnjem pritisku, da ako ga zagrebemo ostaje trag ali se njegov oblik neće promeniti, i tome slično. Drugim rečima, značenje termina tvrdog određeno je preko nekih posledica koje bi nastale kada bismo tvrda tela podvrgli određenom testu. Kada govori o posledicama ovde, Pers koristi termin praktične posledice, empirijske i intersubjektivno proverljve posledice- posledice moraju uvek da se jave u istim uslovima, posledica koje jedna osoba jednom samo može da utvrdi ne znači ništa, pojava treba da se pojavi svaki sledeći put kada izvodimo taj eksperiment. Naravno, one moraju biti dostupne čitavoj naučnoj zajednici, ne možemno govoriti o nekim pirvatnim posledicama. Pers zamišlja sledeći misaoni eksperiment: zamislite, kaže, da se u unutrašnjosti jednog jastuka koji je u potpunosti ispunjen perjem, generiše izvesni dijamant. Dijiamant provede čitav život u jastuku, i u jednom trenutku sagori u jastuku, nemamo priliku da uopšte izvadimo dijamant iz jastuka, on je sve vreme obložen perjem. Postavlja se pitanje da li je taj dijamant tvrd. Ovaj primer je po Persu besmislen pošto ne možemo da proverimo kako bi se taj dijamant ponašao kada bi bio pritisnut, zagreban i tako dalje, mi ne možemo da kažemo niti da li je on tvrd niti da li je mek. Ova vrsta problema je upravo ona koja treba da bude odbačena. Pragmatička maksima treba da posluži jednom raščišćavanju terena- ta ambicija je do neke mere slična onoj koju su kasnije imali logički pozitivisti, treba da jasno razdvojimo one stvari na koje istraživanjem možemo da damo odgovor, od onih koje predstavljanju

3

gubljenje vremena, gde u stvari ta god da opazimo kao posledicu, nečemo moći da odlučimo da li neko tvrđenje važi ili ne. Sad polako da pređemo na drugu centralnu temu, a to je teorija istine. Ono što sam već pomenuo je da je Pers često u svojim tekstovima kritikovao Dekarta. Kritikovao je dve stvari: pre svega metodsku sumnju, kojom Dekart na početku Meditacija dolazi do apsolutno izvesnog stava cogito ergo sum. Pers je naime smatrao da je sporno i samo postuliranje apsolutno izvesnih stavova. Po njemu takvih stavova nema, a čak i kad bi ih bilo, mi ne bismo mogli da saznamo da ih ima, da su oni takvi. Pers je naime bio prvi zastupnik onoga što je postalo poznato kao falibilizam, i po čemu je kasnije postao poznat K. Poper. Naime, on je smatrao da su sve naše teorije u principu opovrgljive, one imaju status hipoteza kada ih prihvatamo kao istinite, međutim kasnije iskustvo i novi priliv evidencija može dovesti do opovrgavanja tih teorija. Nikada ne stižemo do apsolutne izvesnoti, svako naše znanje je na neki način uslovno i privremeno. U vezi sa tim je i Parsova kritika takozvanog intuitivnog znanja. Naime, Pers je bio prvi filozof koji je osporavao da nešto tako kao što je intuitivno saznanje uopšte postoji. Intuitivno saznanje je bilo definisano kao neposredno saznanje, saznanje neposrednih uvida. Zašto nam je takvo saznanje uopšte potrebno? Jednu od kasnijih formulacija možete pronaći kod Džona Loka. Lok razmatra naše oblike saznanja i primećuje da su neka saznanja posredna- na primer istinitost nekih tvrđenja saznajemo tako što ih dedukujemo, odnosno izvodimo iz nekih drugih tvrđenja. Međutim, onda se postavlja pitanje kako smo saznali da su premise istinite? Ukoliko smo dobro dedukovali, onda smo, ukoliko su premise istinite, zaista dobili istinit zaključak. Međutim, premise ne moraju biti istinite, znači moramo se uveriti u istinitost premisa. Kako smo to saznali? Pa možda smo premise dedukovali iz još bazičnijih tvrđenja. Međutim, da se ovaj proces ne bi završio u beskonačnom regresu, postoje neka tvrđenja čija nam je istinitost samoočigledna, a njihovu istinitost saznajemo neposredno, intuitivnim putem. Tako je Lok verovao da postoji tako nešto kao što je intuitivno saznanje. Ono je u principu od fiozofa uvek uvođeno zato da objasni prvi korak u saznanju- dakle imamo neke bazične istine, one su toliko neposredne i elementarne da mi ne izvodimo ništa jednostavnije, neposredno sagledavamo da su one istinite. Ljudi su dugo verovali da su na primer aksiomi geometrije upravo takvi, da oni nemaju karakter postulata koje uvodimo da bismo dobili izvesne sisteme sa poželjnim osobinama, već da od njih krećemo jer se one svakom zdravom razumu nameću kao istinite- to je bilo to staro verovanje koje je dugo vladalo. Osim toga, ne samo da je postojala ta potreba za postuliranjem istinitog saznanja, postoji još jedna- mnmogi filozofik kao što je Dekart verovali su da saznajni subjekt ima privilegovani položaj u pogledu vlastitih stanja, i da u pogledu toga kakva su njegova vlastita mentalna stanja, on teško može da se vara, ako uopšte može da se vara. Čak i kada je saznajni subjekt usmeren na saznavanje spoljašnjeg sveta, taj spoljašnji svet u njemu proizvodi izvesne senzacije i on u pogledu saznavanja tih senzacija ne može da pogreši. Pers je i to odbacio. Po njemu uopšte ne postoji neposredno saznanje- čak ni bazične perceptivne sudove „ovo je crveno“, „ovo je belo“, ne saznajemo neposredno. Svako saznanje, mišljenje i verovanje determinisano je prethodnim saznanjem koje uzmimamo na poverenje kao istinito, nikada ne krećemo od nule. Prethodne stavove dobili smo tradicijom, školovanjem, i tako dalje, njih deli zajednica kojoj pripadamo i mi

4

njih uopšte ne preispitujemo u prvom trenutnku. Na pozadini takvih stavova mi dovodimo u pitanje neke druge stavove. Ukoliko dođemo do protivrečnosti s celim sistemom našeg verovanja onda vršimo korekcije- one se ne moraju odnositi na ove nove stavove, već nas novo iskustvo može naterati da promenimo i neke od onoh koje smo bazično prihvatali. Situacija je uvek takva da imamo skup verovanja koje smatramo istinitim, nikad ne krećemo od nule pa se onda uveravamo neposredno da su neki iskazi istiniti, pa onda zapravo tako od pouzdanih temelja polako, posredno, procesom zaključivanja izvodimo. To je lažna slika, naše saznanje je drugačije, uvek polazimo od neke vrste primitivnih teorija koje prihvatamo, ali koje u daljem procesu naučnog istraživanja mogu biti dovedene u pitanje. Jedna od stvari u koje su ljudi bili skloni da veruju je to da saznajni proces ima početak- to je po Persu pogrešna ideja. Saznajni proces jeste ograničen u vremenu, vi živite jedno ograničeno vreme, u tom konačnom vremenu dok ste živi vi mislite, vaša svest je aktivna. To vreme traje određen borj godina, često ne prelazi sto godina. Iako je to vreme ograničeno, pogrešno je zbog toga pretpostaviti da ono ima početak i kraj. Ne mora. Ako biste posmatrali vremesku osu kao jendu pravu, i sad ako je ovo (tačka) jedna godina u kojoj se neko rodio, na primer Č. S. Pers 1839., i ovde je godina smrti, 1914., ovaj konačan period vremena predstavlja Persov život. Međutim, Persov živt nije predstavljen zatvorenom duži, već onom koju dobijete kada skinete ove granične trenutke rođenja i smrti. Što znači da u svakom trenuku Persovog života postoji neki koji mu je prethodio. E tako je i sa saznajnim procesom, on je ograničen pošto je ograničen ljudski život- međutim, ne postoji prvi trenutkak saznanja u kome bi po pretpostavci trebalo da saznate nešto što je apsolutno očigledno, što ne zahteva dokazivanje i obrazlaganje bilo koje vrste. Svako saznanje već je posledica i determinisano je prethodnim saznanjima, jer uvek postoji neko prethodno saznaje, tako da je saznanje jedan neprekidan i kontinuiran proces. Nema početka saznanja, pa nije potrebno uvoditi intuitivno saznanje. Svako saznanje nastaje tako što izvodimo posledice iz onoga što smo prethodno pretpostavili kao istinito, a što će kasnije možda jednom biti dovedeno u sumnju i odbačeno kao lažno. Dakle niti imamo intuitivno saznanje samosvesti, sopstva, introspektivno intuitivno saznanje naših vlastitih mentalnih stanja po Persu, niti imamo neposredno saznaje perceptivnih sudova, onoga što neposredno vidimo, čujemo, niti imamo intuitivno saznanje nekih očiglednih bazičnih, matematičkih principa, aksioma. Nema uopšte intuicije, svako saznanje dobijeno je iz prethodnog procesa zaključivanja. Važno je reći da, kada govori o svesti, Pers je na neki način svest zamišljao drugačije nego što je ona zamišljena u empirističkoj tradiciji. U empirističkoj tradiciji prevashodna funkcija svesti je percepcija- svest se shvata kao sled senzacija i percepcija, i tako je to kod britanski empirista i kod mnogih pragmatičara- na ovaj način svest shvata i Džejms, iako je on za sva stanja svesti, bar u ranoj fazi, koristio misao, on pod tim terminom podrazumeva nešto što više liči na senzaciju ili percepciju. Kod Persa je stvar drugačija, dosta neobična- kao što je Džejms pokušao da sve moduse svesti asimiluje percepciji, senzaciji, tako je Pers pokušao da sve moduse svesti pokušao da asimiluje zaključivanjem. I po njemu svest je jedna struja misli, ali mišljenje nije ništa drugo do operisanje znacima i simbolima. Svestan život nije ništa drugo nego operisanje znacima, što podseća na rad neke mašine. I percepcija je vid zaključivanja, dakle opet transformacija znakova prema određenim pravilima. Svestan život se gotovo sastoji u zaključivanju.

5

Dakle rekli smo već da je Pers bio falibilista- sve ono što smatramo našim saznanjem ima zapravo status jedne hipoteze koju do sada nismo odbacili, kojom se rukovodimo i služimo kada određujemo naše postupanje, ali koja može biti vremenom zamenjena boljom hipotezom. Ne samo da je odbacio Dekartov cilj traganja za nekim apsolutno izvesnim znanjem, već je odbacio i njegovu metodu- a to je skeptička metoda sumnje u sve. Dekart želi da sumnja u sve u šta se može sumnjati i odna da na taj način otkrije šta će ostati imuno na sumnju i to će sad pretstavljati to apsolutno znanje polazeći od koga će on sad moći da gradi svoju kuću znanja na sigurnim temeljima. Pers je negirao da možemo u sve da sumnjamo. To se neprekidno javlja kao motiv u njegovim člancima. On čak kaže kada kritikuje Dekarta da neki ljudi misle da samo ako postave pitanje ili ga napišu, da su samim tim posumnjali u nešto. Ne može se smunjati u sve u istom trenutku. Možete sa sumnjate samo na pozadini onoga što ne dovodite u pitanje u tom trenutku. Ovo vas podseća možda na poznog Vitgenštajna, iz one poslednje faze o izvesnosti. Ne možete sumnjati u sve istvoremeno, postaviti sva pitanja u istom trenutku, ne bi bilo nikakvog rezultata. Osim toga, Pers je naglašavao da je Dekart mislio da je sumnja neka vrsta puke intelektualne aktivnosti, misaone razonode kojom treba da stignemo do apsolutnog saznanja. Po Persu, sumnja nije ništa slično. Kako izgleda proces sumnje? Čovek se rađa u izvesnoj biološkoj, prirodnoj sredini, čovek je biološka jedinka sa biološkim potrebama- gladan je, žedan je, žei da ima dom u kojem može da prenoći, i te potrebe su prisutne već kod bebe. Ljudi od rođenja žele da zadovolje svoje biološke potrebe, oni se u stvari već od svakog trenutka služe izvesnim uverenjima ili verovanjima o tome kakva je njihova sredina i na koji način oni mogu da postignu zadovoljenje svojih potreba. Pazite, kada se kaže verovanje, ni verovanje ne bi trebalo zamišljati kao puku intelektualnu aktivnost- verovanje uvek sadrži neku vrstu plana delovanja ili akcije. Kod Persa ima vrlo slikovitih opisa: „Verovanje usmerava naše želje i uobličava naše delatnosti“, „Verovanje vodi formiranju izvesnih navika, dipozicije da se ponašamo na određeni način“. Navika je jedna dispozicija da se u određenim okolnostima ponašamo na određeni način. Da navika odgovara današnjem pojmu dispozicije, a ne onome što bi mi danas zvali navikom, jeste u stvari očigledno već na osnovu toga što pragmatičari nisu prepisivali navike samo živim bićima već i predmetima, neživim stvatrima- čaša ima naviku /dispoziciju da je lomljiva, so ima naviku da je rastvorljiva. Kod Džejmsa ćete naći poređenje da kaput ima naviku- ako nosite jedan kaput više puta, onda se on formira prema vama, prema obliku vašeg tela oblikuju se šavovi i ulegnuća, i kaput stiče naviku da se savija na određenim mestima. Znači, navike imaju i nežive stvari i navike su zapravo dispozicije koje koje obično opisujemo prihvatanjem određenih kondicionala (Kod G. Rajla razlika između navike i dipsozicije). Mi već imamo određene dispozicije da se ponašamo na određeni način, u svakom trenutku imamo određeno uverenje o tome kako treba da se ponašamo da zadovoljimo svoje bazične potrebe- pokušavamo da dođemo do onih predmeta koji će zadovoljiti naše potrebe, a pokušavamo da se sklonimo od onih predmeta koji mogu da nas životn o ugroze. Naša uverenja i naše delovanja međutim često bivaju osujećena, a onda kada otkrijemo da se nismo ponašali na pravi način, onda zapravo zapadamo u stanje sumnje. Sumnja je, po Persu, jedno iritantno stanje, jedno izuzetno neprijatno psihičko stanje. Uopšte, svaka vrsta nedoumice, premišljanja između alternativa , neodlučnosti, izuzetno je negativna i može biti pogubna po organizam- onaj ko bi u nekim situacijama previše

6

razmišljao, mogao bi da bude životno ugrožen. Mi po svaku cenu nastojimo da izađemo iz stanja sumnje koje je zapravo neki vid inhibiranosti, i od kojeg nema ničeg goreg. Osoba koja sumnja u istinitost određenih stavova, u ono u šta je ranije verovala, ona ne zna više kako da se ponaša. Izvesna uverenja više nisu dobra, ona nas nisu dovela do zadovoljenja naših potreba i treba ih zameniti nekim drugim, a još uvek ne znamo kojim pa smo paralisani, nismo u stanju da delamo. Ta vrsta paralisanosti, jedne zaprečene akcije, to je ono što je najneprijatnije- organizmu je prirodno da stalno deluje u svojoj okoilni, da izabira ono što mu odgovara, da odbacuje ono što mu neodgovara, da ima neku razmenu sa okolinom u kojoj vrši selekciju. Stanje sumnje je stanje upravo stanje inhibiranosti i nespremnosti na bilo kakvu vrstu delanja. Kada se jednom nađemo u stanju sumnje počinje proces mišljenja. Drugim rečima, slika koju Pers daje o čoveku jeste doktrinarna jedinka koja zapravo po svaku cenu želi da zadovolji svoje potrebe i koja polazi od jednog skupa uverenja koje ne napušta dok se ne zaglavi, dok sredina do te mere ne protivreči tim uverenjima da jedinka počinje da trpi zbog inhibiranosti i nezadovoljenosti svojiuh potreba. E onda, u tom stanju sumnje ona mora da menja svoja uverenja i pokušava da pronađe uverenja koja će biti bolja- u toj sledećoj fazi posle sumnje, jedinka zapravo razmišlja, mi smo uvek primorani na razmišljanje zato što su se naša verovanja izjalovila i ostali smo osujećeni u zadovoljavanju svojih potreba. Čovek je stvorenje koje morte da naterate da misli. To stvorenje sad počinje da istražuje okolinu u potrazi za uverenjima koja će biti probitačnija za opstanak jedinke- Pers je bio pod uticajem Darvina, kao i uopšte američki pragmatisti, Darvinova teorija je bila u to vreme veoma popularna i uticajna. Mišljenje ili istraživanje, to su za Persa praktično sinonimi, zapravo se na kraju završava u uspostavljanju novog verovanja- odbacivanjem skupa verovanja koje smo ranije delili i zamenom tog verovanja novim. Kada je jednom učvršćeno sledeće verovanje, jedinka opet srlja kroz svoju životnu sredinu, traga za objektima koji će zadovoljiti njene potrebe, sve dok ponovo ne zapadne u to neprijatno i neizdrživo stanje sumnje. Jedina celokupna funkcija mišljenja je da se izađe iz tog stanja sumnje. Jeidni cilj mišljenja jeste učvršćivanje verovanja. Pers je svestan prigovora koji mu se mogu uputit, nekako ne mislimo da je cilj mišljenja da nas dovede do verovanja jer verovanja mogu biti neistinita. Želimo da nas mišljenje dovede do znaja. To je ponovo deo one stare slike da tragamo za apsolutno izvesnim i pouzdanim znanjima, i to Pers želi da napusti. Mi u stvari ni ne tragamo za tim pouzdanim znanjima, postoje znanja o stvarima koja su za naše preživljavanje potpuno irelevantna- zašto bismo za njima uopšte tragali, nije cilj mišljenja da traga za njima. Drugo, kada jednom učvrstimo verovnanje, proces mišljenja postaje nebitan a važno je da opet stupamo u novu akciju- novo verovanje povlači nove dipsozicije, novi program ponašanja. Učvršćivanje novog verovanja istovremeno znači usvajanje nove navike ili sticanje nove dispozicije- sada i dalje idemo kroz istu sredinu ali ponašajući se drugačije, i nadamo se da će ta promena u ponašanju biti podesnije za nas. Imate i tu jednu ideju da je mišljenje u stvari aktivnost kojom se čovek bavi kada je delatnost zaprečena, kada je ponašanje osujećeno. Neko bi mogao da kaže da mi ne tragamo za bilo kakvim verovanjima, već za istinitim. Međutim, sva verovanja koja prrihvatamo nama u tom trenutku izgledaju istinito. Drugim rečima, tragamo samo za tim da jedno verovanje zamenimo drugim.

7

Suština mišljenja sastoji se u takozvanom učvršćivanju verovanja, ili u sticanju tog jednog prijatnog osećaja ubeđenosti. Taj isti model se javlja i u nekim najbanalnijim situacijama: kada uđem u kočiju i ako me kočijaš odveze do lokacije do koje sam mu rekao i ja sad traba da mu platim, a za to postoje dva načina- tako što ću mu dati papirne ili metalne novčanice. Bez obzira što ta nedoumica nije značajna i što traje veoma krakto, ali se i u toj situaciji javlja neprijatan osećaj nedoumice, nesigurnosti oko toga kako da se ponašamo u jendoj situaciji- tu onda nastupa mišljenje, ja razmatram obe opcije i odlučujem da je, recimo, bolje da mu platim metalnim kovanicama. Procenjujem na osnovu razmatranja posledica, biram jednu, uspostavljam novo verovanje, novu spremnost da čak i u drugoj sličnos situaciji postupim isto. Jedan živi organizam u toku dana ima bezbroj takvih sličnih malih sumnji, ali ista situacija se javlja i u trenucima u velikih sumnji. Odluku između dva verovanja donosim na osnovu razmatranja posledica, a ukoliko su one iste, onda je u pitanju pseudo-spor. Te razlike moraju biti javno proverljive, svima dostupne i empirijski ustanovljive- reč je o bihejvioralnim razlikama. Osobe koje veruju različite stvari moraju bar pod nekim hipotetičkim okolnositma da postupe drugačije. U jednom članku koji je verovatno njegov drugi najpoznatiji članak „Učvršćivanje verovanja“ razmatra četiri metode za učvršćivanje verovanja: Prva metoda je najprimitivnija, poslednja je najsavršenija, a prelazak sa prve na četvrtu predstavlja izvesnu evoluciju koja je primetna u ljudskoj kolektivnoj istoriji, što ne znači da u ljudskoj zajednici istovremeno ne postoje sve četiri. - Prvu metodu Pers naziva metodom upornosti: to je apsolutno najdirektnija, najjednostavnija i najprimitivnija metoda- ako imate neki problem, sumnju, vi onda izaberete jedno verovanje i čvrsto ga se držite. To je dogmatska metoda upornosti u kojoj ignorišete sv eono što nije u skladu sa vašim verovanjima, zanemarujete one aspekte iskustva koji bi vas primorali da promenite vaše verovanje, i ponašate se kao da oni ne postoje, a istovremeno obraćate pažnju na sve što potvrđuje vaše verovanje. Kaže Pers znao je mnoge ljude koji su tako prošli kroz život, služeći se metodom upornosti- ljudi su skloni da budu dogmatični, važno je da se drže verovanja, da veruju u ononšto veruju, ljudi samo pod pritiskom spoljašnjih okolnosti menjaju svoja uverenja, nikada ih ne menjaju tako što ih sami preispituju, uvek su naterani. Pošto je sumnja neizdrživo stanje koja ugrožava organizam, ovo je jedan način da izađete iz sumnje- držive se jednog uverenja kakvo god ono bilo, i sa njim prolazite kroz život. Naravno, ovaj metod je najprimitivniji, i velike su šanse da ćete loše proći ako se držite ove metode, da sredina neće lepo reagovati, niti da ćete zadovoljiti svoje potrebe. Kaže Pers, u jednom trenutku bilo kakav senzitivniji organizam će primetiti da se i drugi organizmi ponašaju na sličan način: ako sam ja izabrao jedno verovanje i odlučio da ga se pridržavam u svim okolnostima samo da ne budem inhibiran, da ne budem u stanju sumnje, ja ću primetiti da to rade i drugi ljudi koji se slepo pridržavaju svojih verovanja, i uz malo razuma ću se zapitati zašto je moje verovanje bolje od njihovog, da li bi možda trebalo da ga zamenim, posebno kada vidim da drugi ignorišu moje razloge u prilog mog verovanju, kao što sam ja spreman da ignorišem razloge za njihovo verovanje. Ljudi, kaže Pers, prirorno upoređuju svoja verovanja i modifikuju ih unutar zajendice. Ljudi su skloni da traže neku vrstu rešenja koje će biti opšte važeće. Kada svoje mišljenje izložite mišljenju drugih,

8

onda ćete bar biti primorani da ga obrazlažeta, što je prvi korak da ga preispitate i zamenite. Međutim, onda ljudi ne mogu da se dogovore u koje verovanje da veruju, pa standard za propisivanje ispravnosti verovanja prebacuju na zajednicu. To je sada drugi korak. - Drugi metod za učvršćivanje verovanja je metod autoriteta. Niko pojedinačno ne odlučuje, već zajendica ili neko ko je delegiran od strane zajednice, zajednica je autoritet, ona propisuje standarde ispravnosti verovanja kojih svi moraju da se pridržavaju. Najbrutalniji metod, zajednica se služi različitim metodama torture onih koji nisu konformisti, koji nisu spremni da prihvate na osnovu autriteta. Postoji jedan vrlo jednostavan način da eleminišete sve one koji drugačije misle, kaže Pers, a to je da ih pokoljete sve. I nažalost, istorija pruža primere ovakvih načina učvršćivanja verovanja u zajednici. Ovaj metod se sačuvao u sferi politike i teologije, gde je prisutan i danas- u crkvenoj i političkoj organizaciji i dalje postoji tendencija da se izvesna verovanja učvršćuju pozivanjem na određene autoritete. Međutim, kaže Pers, ni autoriteti ne mogu da propišu sva verovanja koja će u svim segmentima života biti ispravna- to je za njih neizvodljiv zadatak. Oni se onda fokusiraju na ona verovanja koja treba da osiguraju napredak i opstanak crkve, države, sekte, grupacije, a neka pitanja prosto zanemaruju kao beznačajna. E sad, unutar tih beznačajnih pitanja prvo počinju da se pojavljuju razlike u mišljenjima, i onda se uvek u autoritarnim društvima pojavljuju oni pojedinci koji počinju da uočavaju da se njihova mišljenja razlikuju od mišljenja udrugih u pogledu tih takozvanih marginalnih pitanja, a zatim počinju da dovode u pitanje i one stavove na kojima zajednica insistira kao na pravovernim. Naime, dovoljno je da na primer imate istorijsku svet, pa da primetite da ono što vaša zajednica smatra dogmom koja se ne sme dovesti u pitanje, nije uvek bilo dogma u nekim drugim epohama, ili da nije uopšte nije dogma u nekim drugim zajendicama, ako imate priliku da putaujete tamo. Tako polako počinje da se narušava ovaj vid učvršćivanja verovanja autoritetom, i javlja se treći koji je znatno superiorniji. - Aprioristički metod utvrđivanja verovanja karakterističan je upravo za filozofiju. Naime, ljudi počinju da razmišljaju svojim razumom i da dovode u pitanje sve autoritete. Oni žele, u stvari, da veruju u one stvari za koje im sam razum, apriornim razmišljanjem kaže da ih treba zadržati. E sad, kaže Pers kako su nastali različiti filozofksi sistemi: ljudi sad pokušavaju da obrazlažu određena svoja verovanja, međutim, to čine pozivajući se na neka bazičnija, pa se na kraju pojavljuju nekakva verovanja koja oni ne obrazlažu i za koja smatraju da je prirodno da treba da budu prihvaćena, ali ih drugi pojedinci ne prihvataju. Drugim rečima, kaže Pers, kada dođe do tih bazičnih verovanja, iako im se čini da s epozivaju na razum, filozofi se zapravo prepuštaju vlastitom instiktu i vlastitom ukusu. E sad, ova metoda pozivanja na razum je svakako bolja od metode upornosti i metode autoriteta, suptilnija je, razmišlja se, mnoga uverenja se bar opravdavaju dovođenjem u vezu sa drugim verovanjima, dok se na kraju prepuštamo instiktima i ukusu, koji su kod drugih ljudi drugačiji od naših. Filozofksi sporovi su pseudo sporovi jer su oni zapravo pitanje filozofskog ukusa, a istorija filozofije je, po Persu, istorija filozofskih, intelektualnih trendova, smenjivanje moda mišljenja. To naravno nije sasvim beskorisno. Naprotiv, videli smo kako se može obrazlagati u prilog određenim

9

stanovištima, a sam ukus i instiktni se razvijaju, civilizuju i kultivišu posredno razvojem ove apriorne metode. Istorija razvoja ukusa. - Jedina ispravna metoda je naučna metoda. U naučnoj metodi mi sva naša verovanja podvrgavamo sudu iskustva, kako god nam se ona činila instiktivno prihvatljivim, i spremni smo da odbacimo svoja verovanja ukoliko nisu u skladu sa iskustvom. Čak i ako ih prihvatimo na neko vreme, možda ćemo ih odbaciit u svatlu novog iskustva, eksperimenata. Kako Pers definiše ona verovanja koja su istinita? To je definicija pragmatičke istine, i to je čuveno mesto koje ću vam pročitati: „Mišljenje kojem je suđeno da se sa njim na kraju slože svi oni koji istražuju je ono što razumemo pod istinom. A objekat predstavljen u tom mišljenju je ono što je stvarno“. E sad, pazite. TO je ta pragmatička, nova koncepcije istine. Ona po mnogo čemu podseća na korespondacionalnu teoriju istine, ali se od nje i razlikuje. Prema korespondacionalnoj teoriji istine, jedno mišljenje, jedan iskaz je istinit ako i samo ako odgovara stvarnosti koja je potpunosti nezavisna od nas. Ovde, kod Persa, istina je ipak učinjena zavnisnim od procesa istraživanja istine. Drugim rečima, nema smisla reći da je nešto istinito a da je principijalno nesaznatljivo svim ljudima u svim vremenima. Nema principijalno nesaznatljive istine. Persu je važno da se ogradi od izvesne subjektivističke interpretacije istine: ako prihvatam da je neko mišljenje istinito, to ne znači da je ono samim tim istinito, možda mi se čini da je istinito i možda ga neće prihvatiti ostali članovi naučne zajednice. Objektivnost se postiže time što i svi drugi članovi morju da se saglase. Međutim, kaže Pers, izvesne pogrešne naučne teroije su dugo bile važeće, i svi članovi naučne zajednicie mogu da se varaju jedno određeno vreme. Međutim, ukoliko je to što ono smatraju istinitim lažno, ono će se ispostaviti kao tako, kada bi se istraživanje dovoljno dugo produžilo, ustanovili bismo da je netačno. Isključena je ta mogućnost da kažem da postoje izvesne istine o svetu koje su nam u potpunosti, zauvek nedostizive. U tom smislu pragmatička teorija pravi jedan otklon od realističke teorije- prema realističkoj koncepciji istine jedan iskaz je istinit prosto ako su stvari takve kakve zapravo jesu. Sad, da li ćemo mi ikada moći da ustanovimo da su one takve kakve jesu, to je sasvim jedna druga stvar i to sa istinom nema nikakve veze. Način našeg dolaženja do istine ne utiče na samu istinu. Ovde, u pragmatičkoj teoriji, istina jeste na izvestan način relativizovana s obzirom na sam proces istraživanja, ona zavisi od tog procesa. Međutim, ona i dalje treba da ima neki vid objektivnosti na kome Pers insistira. Videćete kasnije, Džejms je izveo drugačije, više relativističke implikacije ovakvoh shvatanja istine, i dok je Persova inetrpretacija bliža korespodencionoj teoriji, Džejmsova je bliža koherentističkoj teoriji istine. Znači, pragmatičku teoriju istinu ne traba poistovetiti sa korespoden., neki teoretičari to čine. Još jednom ponavljam, znači praktično nije moguće da se svi članovi naučne zajednice sve vreme varaju u pogledu istine. Kada se istraživanje bude nastavilo dovoljno dugo, pojaviće se istina. Pers nije želeo da tvrdi da je konsenzus naučne zajednice to što čini jedan iskaz istinitim, znači ne radi se o otme da se članovi naučne zajednice nađu na nekom simpozijumu ili konferenciji, i sad se oni međusobno saglase da je neki iskaz istinit. Pers upravo i kaže da čitava naučna zajednica može da se vara. Bitno je da se istraživanje nastavlja.

10

Hilari Patman je u seriji svojih članaka o pragmatizmu zapravo ovu pragmatičku teoriju istine interpretirao na sledeći načina: da svaka istina, doslovno svaka, mora biti dostupna svakom, bilo kom istraživaču, samo ako on proces istraživanja sprovede na odgovarajući način dovoljno dugo. Sad moram da nagovesti nešto o čemu će biti reči kasnije: to sad deluje nekako jako različito od onoga što je zastupao Džejms. Njegova teorija istine se nekad naziva i pluralističkom teorijom istine. Džejms je smatrao da to koje ćemo mislioce smatrati istinitim u velikoj meri zavisi od naših praktičnih potreba, s jedne strane, i s druge strane naših estetskh skonosti. To bi značilo da naučnici koji imaju sasvim različite praktične ciljeve ili potrebe, ili različite estetske sklonosti, mogu u stvari različkita uverenja smatrati istinitim. Njima će odgovarati različite stvarnosti- stvarnost je u pragmatizmu definisana kao neka vrsta ontološkog korelata istinitih sudova. Sadržaj istinitog tvrđenja je ono što je stvarno. Ti različiti svetovi u kojima bi naučnici smatrali različite iskaze istinitim, ne bi morali da budu konkurentni međusobno, mogli bi da postoje jedni pored drugih. Tako je to zamišljao Džejms, i mnogima se ova njegova pluralistička terija činila prihvatljivijom, boljom opcijom, posebno onima koji su imali jasne antirealističke inklinacije kao Hilari Patman. E sad, čini se, ako Pers smatra da svaka istina o svetu mora biti dostupna bilo kom istraživaču- znači svaka istina astronomije, geodezije, fizike, hemije, mora biti dostupna meni, vama i svima, bilo kome ko je spreman da dovoljno dugo istražuje adekvatnim metodama. Upravo to je onaj deo koji je Patman smatrao spornim- on je u stvari hteo da kaže da, ako je svaka istina dostupna svakom istraživaču, onda u stvari, te istine moraju biti potpuno nezavisne od praktičnih potreba i ciljeva istraživača, koje se razlikuju od istraživača do istraživača. Istine koje se odnose na izvesne vrednosti, o vrednostima nemamo istine, ne mormo svi da delimo iste vrednosti, a istina mora biti dostupna svima pojedinačno. Znači prvo nema istina o vrednosnim pitanjima, etičkim stvarima i tako dalje. Drugo, mi na primer izvesne predmete delimo pozivajući se na njihove svrhegovorimo o njima kao o oruđima koja su potrebna za ovo ili ono. Međutim, svrhe koje su za mene važne, ne moraju biti važne i za vas- drugim rečima, o svim ljudskim artefaktima onda uopšte nema istinitih tvrđenja. Zatim, kako vršimo proces proveravanja da li je neki iskaz istinit? To proveravammo služeći se čulima. Bez obzira što većina nas ima relativnosrodan i sličan čulni aparat, postoje i oni koji se u tom pogledu razlikujumeđutim, i njima istina mora biti dostupna samo ako dovoljno dugo istražuju. To znači da istina o onim svojstvima objekata koji zavise o konstituciji naših čulnih aparata ne postoji- o sekundarnim svojstvima nemamo nikakva istinita tvrđenja. To sad jako ograničava područje o onome o čemu možemo da kažemo bilo šta istinito ili lažno. Ispostavlja se da o mnogim stvarima ne možemo ništa istinito da tvrdimo ako pragmatičku teoriju istine posmatramo na ovaj Patmanov način. E sad, nije džabe Patman razmišljao na taj način- postoje delovi pojedinih Persovih članaka koji potvrđuju ovu njegovu interpretaciju. Međutim, posle 1880.postoji primetna izvesna promena u Persovom mišljenju koja jasno govori protiv ove interpretacije pragmatičke istine. Zaista se čini neprihvatljivim da ćemo ikada saznati, koliko god istraživali, baš sve isitine o svetu. Drugo, neke nas istine i ne zanimaju. Primer: uzmete neki dan kada se dogodila neka antička bitka, pa postavljate pitanje da li je tačno da je tada padalia kiša? Primer istine koje niko ne istražuje, iluzorno je očekivati da ćemo doći do baš svih istina.

11

Postoje interpretacije koje odbacuju jaku interpretaciju Persove istine, i prihvataju slabiju, čime se u stvari tvrdi da bilo koji istraživač koji se bavi nekom stvari, koji sprovodi istraživanje određenog problema, a ta pitanja su takva da su zapravo iskazi čiju istinitost utvrđujemo, odgovori na ta pitanja, e onda će on kad tad doći do istine o tiom stvarima samo ako dooljno dugo istražuje. DRUGI DEO: Pers je osnivač semiotike- svaka misao je znak. Već smo rekli da je svako mišljenje samo baratanje simbolima, Pers čak kaže da je pogrešno smatrati da je jezik samo važan za mišljenje, bez jezika, sistema simbola, bilo kakvo artikulisano mišljenje je nemoguće. Njegova teorija znakova treba da bude najopštija moguća, ona treba da objasni značenje znakova koji su predmeti, merni instrumenti, razni aparati kao što su vetrokazi, fotografija, slika, dijagrama, jednačina, znak je shvaćen najopštije moguće. U toj svojoj semiotici postoji jedan deo koji se zove spekulativna gramatika, gde je Pers pokušao da izvrši prvu sistematicaciju i podelu znakova. Trijadičke podele koje se trijadički dele, on je menjao te svoje podele. Najpoznatija je podela koja potiče iz srednje faze, u njoj je podelio znakove prema tri kriterijuma na tri podgrupe- imamo tri tročlane podele. Prvo što treba reći je da je za Persa sama relacija označavanja tročlana. Čovek bi na prvo pogled mogao da pomisli da se radi o binarnoj relaciji- imate znak i ono što ga označava, pa je označavanje relacija između znaka i označenog. Međutim, nije tako- kod Persa je ta relacija tročlana: ti članovi se nazivaju: 1. Reprezentament- znak je bilo šta, po Persu, što stoji za nekog umesto nečeg drugog, označava objekat 2. Objekat je vanjezički objekat, nije znak 3. Interpretant- novi znak koji se javlja u svesti onoga ko interpretira znak. Pers je mislio da postoji jedan semiotički proces u kome znaci i misli proizvode nove znake i misli. Reprezentamen označava objekat tako što proizvodi u svesti interpretatora novi znak.- interpretant (nije čovek) Mada, pošto je svest sveo na baratanje simbolima, Pers će u nekim člancima reći da i sama ljudska svest nije ništa nego jedan veliki znak, da je sam čovek jedan znak, tako da se možda interpretator može shvatiti kao neka posebna vrsta interpretanta. Prema njemu znaci proizvode druga znake bez obzira na ljudsku svest. Praktično, ljudska svest jesta samo proces proizvodnje znakova. - Prva podela jeste prema vrsti reprezentamena, prema vrsti znaka. Kriterijum prema kojem znake deli na:

12

1. Kvali znak- znak koji nešto označava svojim čulnim kvalitetom (mrlje, zvuci, taktilni oseti, mirisi koji mogu biti znaci za nekakve spoljašnje objekte) 2. Sin znak- onaj znak, onaj reprezentament koji je singularni ili pojedinačni predmet- nije nekakav prost čulni kvalitet, nego nekakva pojedinačna stvar koja predstavlja drugu stvar 3. Legi znak- zakon shvaćen kao znak nečega, ono što je reprezentamen u takvoj vrsti označavanja je zakon - Druga tročlana podela se bavi načinom na koji se reprezentamen odnosi prema objektu. 1. Ikona- onaj znak gde reprezentamen označava objekat na osnovu strukturalne sličnosti, primer: slika, ako naslikam kuću koju posmatram, onda je naslikana kuća slična onoj kući koja je model. Slika kuće je ikona fizičke kuće, postoji strukturalna sličnost između prave i naslikane (po dva prozora, jedna vrata...). Sve vrste karti, mapa, dijagrama, matematičke-algebarske jednačine 2. Indeks- ona vrsta znaka koji je takav da između njega i predstavljenog objekta postoji neka egzistencijalna veza. Ta veza je najčešće kauzalna, mada ne mora da bude. Fotografija je primer. Indeksi su oni znaci na osnovu kojih možete da odredite, koji čine referencijalni aparat jezika, koji upućuju na spoljašnje objekte. Primeri su i demonstrativne zamenice (to, ovo, ono), algebarske promenljive, barometar, termometar (nivo živinog stuba se pomera zato što na njega kauzalno deluje vazdušni pritisak, indekst pritiska), vetrometar... Indeks je uvek neposredno izložen objektu koji označava, možete da zaključite da postoji određeni objekat koji indeks označava (egzistencijalna veza- vetar mora da duva da bi pomerio petla na vrhu vetrokaza). Primer je čak i uzvik na ulici (mogu da zaključim da postoji objekt koji vrišti), promenljive koje se javljaju u jendačinama 3. Simboli- simbol predstavlja objekat na osnovu konvencionalne veze, simboli su reči- reč pas označava pse zato što postoji konvencija u srpskom jeziu da ta reč ima to značenje, u engleskom jeziku je ta konvencija drugačija, dog označava psa. Simbol Pers naziva jedinim prvim znakom, gde god imate simbol imate i interpretant. Nije moguće da imate simbol a da nemate interpretant, dok su ikona i indeks degenerisani slučajevi znaka, nisu pravi znaci Ikona može da označi nešto i ako to ne postoji- ja mogu da nasllikam kuću koja ne postoji, ona onda predstavlja jedu moguću kuću, ta kuća nije ontologizovana. Možemo da govorimo o označavanju posredstvom ikone i tamo gde nema čak ni predstavljenog objekta ni interpretantna, za ikonu je dovoljno da postoji samo jedan član relacije označavanja, takva relacija je onda krnja, nepotpuna.

13

Za indeks je potrebno da postoji objekat sa kojim je on u kauzalnoj, egzistencijalnoj vezi, ali nije potrebno da postoji interpretant. Ovde možemo isto da imamo degenerisan slučaj označavanja gde se označavanje svodi na binarnu relaciju. Kod simbola morate da imate punu trijadnu relaciju. - Treća trijadička podela znakova izvedena je na osnovu toga kako reprezentamen predstavlja objekat ako se interpretira na određen način. Znaci se dele na: 1. Reme- grčka reč za izgovorenu reč, termini, imena, skupovi od više reči koji treba da predstavljaju neki pojedinačni objekat, deskripcije, imena 2. Dici (???) znak ili dicent- Persova kovanica po uzoru na latinski, ovaj dici znak je zapravo iskaz ili propozicija 3. Argument- niz iskaza koji predstavljaju određeno zaključivanje Sad kad pogledate, imate 3 trijadičke podele znakova, kada bi se svaka vrsta iz neke od ovih podela mogla kombinovati sa bilo kojom vrstom iz ovih podela, onda imamo 27 vrsta znakova. Ako budete čitali Persa videćete, on se sad bavi ispitivanjem toka koji se mogu kombinovati sa kojim, i neke od tih mogućnosti isključuje. On to metodski radi i mi to ne možemo ovde da prelazimo. Svodi znake na 10 vrsta znakova: kvali znak mora uvek biti i ikona i rema, dok recimo argument uvek mora da bude simbol i legi znak. Kasnije je pravio drugačije klasifikacije pa je stigao do broja od 66 različitih vrsta klasifikacija znakova. Argumenata ima tri vrste, tri vrste zaključivanja postoji: 1. Deduktivno- iz istinitih premisa ka istinitih zaključaka (nije moguće da premise budu istinite a zaključak da ne bude) /od opšteg ka posebnog, stara literatura 2. Induktivno- zaključivanje po verovatnoći, zaključak je samo verovatan ako su premise istinite/ od pojedinačnog ka opštem, stara lit. 3. ABDUKTIVNO ili retroduktivno, uveo Pers, zaključivanje kojim dolazimo do hipoteza, indukcija po svojstvima E sad, šta je ova treća vrsta zaključivanja i da li nam je ona potrebna i kako stižemo dotle da je uvedemo. Nekako većina ljudi i danas misli da postoji dve vrste zaključivanja. Mešutim, kada se Pers interpretira na statistički način, onda se stvarno vidi da postoji prostor za treći oblik zaključivanja (to možete pronaći i u knjizi Miroslave Anđelković „Kreativni entinem“). Naime, osnovni pojmovi u statistici su pojmovi uzorka i populacije. Populacija je klasa objekata, a uzorak je deo populacije. I sad, kako predstavljamo deduktivno, a kako induktivno zaključivanje preko uzorka i populacije.

14

U deduktivnom zaključivanju vi znate da je neki uzorak G deo populacije B. A isto tako znate da svi članovi populacije B imaju svojstvo A. I onda na osnovu toga zaključujete da svi članovi uzoraka G (to može biti jedan član) imaju svojstvo A. Primer: primer populacije Beogradskog univerzieta, onda uzmete uzorak, a to su studenti filozofije BU, i sad kažete: studenti filozofije predstavljaju uzorak studfenata BU, pa kažete- svi studenti fakulteta BU su obrazovani, dakle studenti filozofije su obrazovani- to vam je deduktivno zaključivanje. E sad, pazite: vi ovde imate tri iskaza, od kojih dva predstavljaju premise a jedan zaključak. Na tri načina možete da izaberete od tri iskaza dva koja će činiti premise, i svaki od njih će odgovarati jednom obliku zaključivanja. Induktivno zaključivanje je zaključivanje sa populacije na uzorak. U indiktivnom zaključivanju vi želite da zaključite sa uzorka na populacioju. Vi znata sledeću stvar: G ima svojstvo A, G je uzorak populacije B, i sad induktivno zključujete da svi članovi populacije B imaju svojstvo A. VI znate da su studenti filozofije obrazovani, vi znate da oni predstavljaju podklasu BU, onda zaključujete da su svi studenti BU obrazovani. TO je tipičan primer induktivnog zaključivanja, ono naravno ne valja sa deduktivnog stanovišta, zaključak je samo verovatno, manje ili više verovatno, sledi iz ovih premisa, zavisi koliki je uzorak, da li je reprezentativan, da li ima opovrgavajućih slučajeva, itd. E sad, koja vam treća mogućnost preostaje? Pa, da znate da uzorak G ima svojstvo A, da svi članovi populacije B imaju svojstvo A, i zaključujete G je uzorak populacije B. Ovo je abduktivno zaključivanje. Ono je neka vrsta indukcije, samo za razliku obične indukcije koa je indukcija po objektima, ovde indukciju vršimo po svojstvima, ovo zaključivanje treba da nam pomogne da odredimo to kojoj populaciji pripada određeni uzorak. Mi znamo da je uzorak, a pitamo se koje populacije. Šta mi ovde uočavamo? Uočavamo da članovi uzorka G svi imaju neka svojstva, svojstvo A, a isto tako uočavamo da svičlanovi neke šire populacije imaju isto to svojstvo, pa zaključujemo da uzorak moa da pripada populaciji B. Primer koji Pers navodi je primer sa dešifrovanjem teksta. Imate određenu kodiranu formulu i sad se pitate da li je reč o poruci koja je prevedena sa engleskog jezika. I šta radite- prvo uočite da distribucija učestalosti odgovara distribuciji učestalosti javljanja određenih slova u prosećnom engleskom tekstu. Na primer, utvrđeno je da se u engleskom tekstu, bilo kom, utvrđeno je da se na prmer slovo o javlja sa takvom i takvom učestalošću, slovo s ta takvom i takvom, i vi onda vidite da postoje simboli u šifrovanoj poruci u kojoj su te učestalosti baš takve. I vi onda donosite određenu hipotezuabduktivno zaključivanje, kaže Pers, je ono zaključivanje kojim formiramo hipoteze. Vi na osnovu toga zaključujete da je šifrovana porukašifrovana sa engleskog jezika. Vidite da taj tekst ima neke osobine zajedničke sa engleskim jezikom i indukujete ali po svojstvima pa zaključujete da pripadnici prve klase imaju sva svojstva neke klase- tekst je šifrovan sa engleskog. Pošto je Pers govorio da je abdukcija ona vrsta zaključivanja kojom dolazimo do naučnih hipoteza, onda se često pogrešno poistovećivala sa takozvanom logikom naučnog otkrića,

15

i mnogi su negirali da ona postoji. Vi znate da je nemački filozof Hanc Rajhenbah razlikovao kontekst otkrića od konteksta opravdanja, i ustvari smatrao da filozofija nauke treba da se bavi isključivo kontekstom opravdanja, nemamo logiku otkrića. Kako je Pers smatrao da abdukcijom najčešće dolazimo do naučne hipoteze, oni su smatrali da je on pokušao da izloži neku vrstu logike otkrića, pa je ova vrsta statističke interpretacije bila zanemarena. Još jedna stvar, kako je bio falibilista, Pers je verovao da su naši metodi zaključivanja autokorektivni. Bez obzira što na početku možemo na početku da imamo pogrešna verovanja, ako zaključujemo na bilo koja od ova tri načina, na duže staze možemo da imamo samo istinitija verovnaja, sami se koriguju. Aproksimiraju se vrednosti.

16