Arhitektura+Vizantije+i+Zap.+Evrope

1.HRISCANSKA BAZILIKA Vizantijska arhitektura se zasniva na poznoantickoj graditeljskoj tradiciji. Po nameni bile su dve vrste hriscanskih javnih gradjevina u IV veku. Jednu su cinile gradjevine za kultno okupljanje hriscanske zajednice i one su bile najvece i najrasprostranjenije, a druge su martirijumi, memorije i krstionice kojima pristupa vernik pojedinac. Karakteristicna gradjevina prve grupe poznata je pod opstim imenom bazilike. Drugu cine gradjevine centralnog tipa, najvecim delom skromnijih razmera. Te velike bazilike se sa pravom uzimaju za osnovu kasnijih bazilika. Pretpostavke o poreklu hriscanske bazilike isle su od njenog povezivanja sa rimskom civilnom bazilikom, preko koncepcija o potpuno nezavisnom obrazovanju hriscanske bazilike kao osnovne kultne gradjevine nove religije i eklekticnih teorija, da bi se, gotovo precutno, stiglo do prvobitnih misljenja o izvoru u civilnoj rimskoj bazilici. Ne zna se pouzdano kako je nastala hriscanska bazilika. Na prvom mestu treba uzeti u obzir razliku izmedju ranijih antickih kultnih gradjevina i hriscanske bazilike. Kao stan bozanstva, anticki hram je nedostupan obicnom coveku, u njegov prostor ulaze samo posveceni. Hriscanska bazilika, od trenutka kada je nastala kao potpun tip gradjevine nove vere, namenjena okupljanju celokupne hriscanske zajednice. Samo neki delovi hrama odredjeni su za one clanove zajednice koji ucestvuju u obredu, a glavna prostorija bazilike primala je ukupan broj vernika. Poznato je da je u rimskim antickim gradovima postoji tip gradjevine koji se zove bazilikom, medjutim, civilne bazilike imaju razlicite namene i razlicitu arhitektonsku koncepciju - glavni razlog za traganjem istrazivaca o poreklu gradjevine. U antickim gradovima postojali su od najranijih vremana prostori za okupljanje gradjana. Osnovni prostor te vrste bila je agora, a potom forum. Za prostor agore ili foruma bila je vezana odredjena vrsta arhitekture koja je bila vazan element svih graditeljskih celina u antickim vremenima, namenjenih okupljanju veceg broja gradjana. To su tremovi (stoa - gradjevina na mediteranu koja je najlakse obezbedjivala da se sklone gradjani od kise i jakog sunca a najlakse se i gradi). Kao zaklon, trem je olaksavao razgovor tj. zbivanja poslovne i duhovne prirode medju ljudima. Agora ili forum su bila mesta za okupljanje, a okupljanje se spontano dogadjalo pod tremovima koji su okruzivali trg. Tremovi su bili obavezan pratilac svih vrsta javnih gradjevina - tako se stubovi rasporedjeni u pravilnom ritmu, povezani nekom vrstom grede koji su glavni element trema javljaju na fasadama reprezentativnih gradjevina.

Posto je hriscanskoj crkvi dat novi polozaj u drustvu od doba Konstantina i obzirom na novi koncept Hrista- Cara, hriscanska crkva se u potrazi za odgovarajucim tipom arhitekure okrenula javnoj, oficijalnoj arhitekturi. Bio je potreban tip gradjevine koji ce sadrzati i religiozne konotacije i biti javna gradjevina. Prisvajanje bazilike je bilo uslovljeno upotrebom bazilike u religiozne svrhe koja je trajala vec vekovima. Shvatanje cara kao bozanstva i parade koje su se odrzavale u bazilikama u slavu cara koji je sedeo na tonu u jednoj od apsida davalo je bazilikama religiozni karakter. Posojalo je vise tipova bazilika u zavisnosti od namene ali sve su u nekom vidu, manje ili vise naglasenu, imale religioznu crtu. Bazilike za vezbanje - tu je careva bista, forumske bazilike - carske bozanska enegija osvecivala je sklopljene poslove, terme bazilike - predstava bozanstva dobijala je posovanje od posetilaca termi...Tokom cele kasne antike, granica izmedju sekularnih i religioznih f-ja bazilika bila je veoma fluidna. Medjutim, jasno je da hriscanska bazilika nije nastala ni od jednog poznatog ranijeg tipa rimske bazilike. Hriscenska bazilika je bila nova kreacija kako u f-onalnom pogledu tako i po sklopu u okviru postojecih tipova. Ona nije bila nista neobicno -samo jos jedan ili vise tipova bazilike namenjene novoj upotrebi. Njena f-ja je morala da bude opisana epitetom kao sto je npr."basilica id est dominicum" - mesto za okupljanje koje je kuca Boga ili bazilika za apostolske i saborne skupove. Tipicna hriscanska bazilika se moze shvatiti kao velika pokrivena pravougaona prostorija sa tremovima na bocnim stranama. Nije slucajno sto je sinonim za baziliku στoά, pojam koji oznacava gradjevinu ili deo gradjevine sa stubovima, stupcima ili pilastrima. To je druga okolnost bitna u pogledu nastanka/ porekla bazilike. (Glavne ulice kasnoantickih gradova i poznate imperatorske palate imale su pazljivo uredjene tremove kao f-onalni i ukrasni element arhitekture.) Skromnije bazilike su odmah pocele da budu gradjene za hriscane u godinama koje su prethodile "Miru crkava" - Sv Krizogono u Rimu. Do 300 godine iz ovih prvih bazilika nastalo je 3 ili 4 tipa cije su karakteristike postale uobicajene za vecinu bazilika - izduzeni plan, poduzna osa, drvena tavanica i krov, otvoren ili zatvoren i zavrsavale su se ili pravougaono ili u formi apside. Podela na brodove i prozorski zid sa velikim prozorima su se mogli menjati ali su preovladjivali. U ovom okviru, hriscanska bazilika

je morala

dosici

monumentalnost

kakvu je zahtevao

konstantinovski duh hriscanstva i morala je biti prilagodjena specificnim zahtevima liturgije, finansijskim mogucnostima i socijalnom statusu ktitora, i lokalnoj graditeljskoj praksi.

Prve hriscanske bazilike sagradjene na znamenitnim kultnim mestima bile su krupnih razmera. Bez obzira na shemu osnove i strukturu predstavljale su dela velikih graditeljskih poduhvata.Obicno je za ilustraciju ovakvih velikih razmera ranih bazilika koriscena palatinska aula u Triru, rekonstruisana po opisu Evsevija. Hriscanska bazilika delo je gradske sredine (ne samo Rima vec gradova u kasnoj antici uopste). Hriscanska religija je jedan od velikih pokreta u kasnoj antici koji podrazumeva opste i masovno okupljanje radi zajednickog cina. Tako se dolazi do zakljucka da je zamisao i gradjenje prve bazilike bilo resenje kojim je, na najjednostavniji nacin, ostvarena jasna drustvena potreba u gradskoj celini. Trebalo je samo jednu halu, kakvih je u to vreme bilo, od civilne bazilike do carske aule, uvecati bocnim, zatvorenim tremovima da bi se dobio potreban prostor. Gornja konstrukcija tog prostora bila je sasvim jednostavna: stubove izmedju delova prostora ili bocne zidove prekrila je drvena krovna konstrukcija. Unutrasnja obrada gradjevina bila je stvar porucilaca, a verovatno jos vise materijalnih sredstava. Ktitor je mogao bii bilo ko: siromasna zajednica iz unutrsnjosti, bogati episkop ili sam car. Lokalna graditeljska praksa je upotrebljavala za gradjenje opeku, kamen ili betonsku konstrukciju. I sama liturgija je varirala u svojim oblicima. Klir je tako mogao biti smesten u apsidi ili ispred nje, oltar je mogao biti smesten u apsidi ili u glavnom brodu; katihumene su se mogle povlaciti u predvorje, bocne brodove ili odvojene prostorije. Tekstovi Evsevija iz Cezareje u kojima se opisuje prvih nekoliko velikih hriscanskih hramova, dobar su osnov za tumacenje bitnih obelezja tih gradjevina: zamisli prostora, namene, konstrukcije, materijala i obrade unutrasnjeg prostora. Iz opisa bazilike u Triru - vidi se da je za pisca ta bazilika jedan veliki prostor, pravougaone osnove koji duz bocnih strana ima tremove. U pogledu namene izdvajaju se, pored atrijuma sa fijalom, predvorje kroz koje se ulazi u prostor naosa u kome borave vernici, i mesto zrtvenika (oltara) blizu kojeg su episkopski presto i sedista za svestenstvo. To je, dakle, shema osnovne namene koja je u pogledu prostora krajnje jednostavna. Iz opisa te bazilike i bazilika u Vitlejemu i Jerusalimu, vidi se da postoje eksedre uz osnovni prostor. Ocigledno je da su sporedne funkcije imali aneksi koji nisu gradjeni po nekom strogom sistemu, pa je tako ostalo i kasnije. U opisu gornje konstrukcije i stubova uocava se vec poznat sistem. Unutrasnji prostor je, prema Evsevijevom opisu, imao razne vrste skupocenih ukrasa i materijala. Hriscanski kult je postepeno razvijan. Bazilika je gradjena, najverovatnije, samo za okupljanje vernika na zajednicku molitvu u njenom glavnom prostoru a svi prateci

delovi su posebno gradjeni da bi sluzili za razlicite potrebe, u posebnim prilikama i za ograniceni broj clanova hriscanske opstine. Za predstavu o mnogobrojnim bazilikama koje prethode Justinijanovoj epohi, koje se mogu smatrati za predvizantijske ili protovizantijske, sa dobrim razlogom se obicno imaju u vidu dve, srazmerno dobro ocuvane, u dva velika gradska sredista, Sv Jovan Studijski u Carigradu i Bogorodica Ahiropitos u Solunu. Obe su iz sredine V veka. Njima se moze dodati i nesto poznija bazilika Sv Dimitrija u Solunu. Sv Jovan Studijski, Carigrad - trobrodna bazilika sa iznutra polukruznom a spolja trostranom apsidom na istocnom zavrsetku srednjeg broda, bez bocnih odeljenja oltarskog prostora; ispred crkve stajao je atrijum sa tri trema, na zapadnoj i bocnim stranama, dok je istocni trem sluzio kao nartex; izmedju srednjeg i bocnih brodova su stubovi od zelene tesalijske breče, postavljni su na baze, a nose kapitele; gornja konstrukcija je drvena; iznad bocnih brodova i narteksa postojale su galerije, sa pristupom sa spoljne strane; ispod oltarske trpeze nalazila se krstolika kripta, a u apsidi sintronon. Po arhitektonskoj koncepciji Sv Jovan Studijski je jedan od najrasprostranjenijih tipova bazilike, razvijenog prostora koji je zahtevao slozeniji obred. Bogorodica Ahiropitos, Solun - znatno veca od Jovana Studijskog; trobrodna bazilika pravougaone osnove cije brodove deli po 12 stubova; na istocnoj strani je apsida i spolja i iznutra polukruzna na kraju srednjeg broda; na zapadnoj strani je narteks koji je sirokim trivilonom spojen sa srednjim brodom a jednostavnim prolazima sa bocnim brodovima; ispred apside je izgradjena platforma za svetiliste (bema) a u apsidi uz iztocni zid sintronon; spratne galerije su takodje bile deo crkvene gradjevine; gornja konstrukcija je drvena i to iznad sva tri broda; Bazilika jeste bila hram opsteg kulta ali je jednovremeno mogla da bude i martirijum. S druge strane, gradjevine centralnog plana, u pocetku skromnih razmera, podizane za martirijume ili baptisterijume, vremenom, obicno u krupnijim razmerama, postaju crkve opsteg kulta. U svakom slucaju, sve do 350 godine, u punom smislu te reci, nije postojala hriscanska bazilika; postojao je samo ogroman broj na temu bazilike, prilagodjen liturgijskim potrebama, graditeljskoj praksi i zeljama patrona. 2.ARHITEKTURA RAVENE V I VI VEKA

Ravena je najvazniji grad Zapadnog Rimskog Carstva, pocevsi od Honorija, koji je moc prebacio u Ravenu iz Milana. Jacanje je nastavljeno posle pod Galom Placidijom i njenim sinom Valentinijanom III. Posle dolazi pod vlast Ostrogota - Teodorikova prestonica, da bi od 540. bila ponovo bila vizantijska (posle Justinijanovih osvajanja) sve do sredine VIII veka. Ona predstavlja posebnu panoramu kasnoanticke, ranohriscanske arhitekture, nagovestavajuci nova vizantijska shvatanja arhitekture. U Raveni se slika o prelaznom vremenu lako dozivljava zahvaljujuci okolnostima sto se u tom gradu, na srazmerno malom prostoru nalazi vise gradjevina znamenitih po nsmeni, licnostima porucilaca, vremenu nastanka, arhitektonskim oblicima, unutrasnjoj opremi. Ravenska arhitektura je istovremeno monumentalna slika grada koji se zatekao na rubu vizantijskog sveta. Za razliku od Splita (Salona) gde su preostale samo rusevine, Ravena do danasnjeg dana ima sacuvan veliki broj gradjevina iz V i VI veka, vecina od njh je izuzetno dobro ocuvana sa moziacima, stuko dekoracijom i mermernim delovima. Posto Ravena izlazi na more veliki je broj onih koji su uvecavali i nadogradjivali ranije crkvene gradjevine tako da je dosta toga izmenjeno u periodu od VIII do XVI veka. Medjutim, lako je razlikovati prvobitne oblike gradjevina. Ravena je odlican primer mesta gde je ranohriscanska arhitektura opstala u velikom broju svojih varijancija ali je primala stalne strane uticaje sto je razumljivo s obzirom na mesto koje je ona zauzimala i geografski i politicki. Ona je takodje i jedan od gradova koji je, pored Istre, u V, VI i moguce VII veku, omogucio prodor vizantijske arkitekure na Zapad. Ravena, buduci da je bila neznacajna sve do 402, nije razvila autohtonu hriscansku arhitekturu tokom IV veka; njene prve crkve, podignute izmedju 402 i 425, vuku poreklo iz arhitekture Milana, prethodne prestonice, i Egejskih prostora. Ravenske gradjevine cine znacajan repertoar arhitekture svog doba:

Bazilika Sv Jovana Jevandjeliste - izgradjena izmedju 424 i 434 u secanje na Galu Palcidiju; prezivela je nekoliko prepravki - kolonade koje dele brodove su podignute na sadasnji nivo a clerestory ponovo sagradjen u VII veku; temeljno je popravljana u XII veku a posle bombardovanja u 1944-oj veliki deo gradjevine je ponovo izgradjen; ipak, neki delovi gradjevine iz V veka jos stoje: zidovi bocnih brodova sa prozorima, kolonada sa kapitelima i sl. dostizu danas do oko 2m visine. Prvobitna bazilika je bila trobrodna , sa brodovima nesto nizim nego danas ali sa arkadama na vecem rastojanju. Bocni brodovi su bili osvetljeni velikim prozorima, sa zidovima spolja rasclanjenim

putem pilastara. Arhitravna greda nad kolonadom podseca na takve savremene u Grckoj; nartex je bio trodelan - dodatne prostorije sa strana narteksa bile su mozda nadvisene kulama. Takve prostorije su postojale u Maloj Aziji i Grckoj. Apsida je takodje egejskog tipa, poligonalna sa tri prozora. Dve zasebne kapele, istocno od bocnih brodova mogle su da budu neki martirijumi kao sto je to bilo uobicajeno u Sicilijanskoj arhitekturi. Sve do kraja V veka, standardna bazilika se menjala u ravenskoj arhitekturi u: San Spirito - (prvobino namenjena za arijansku katedralu, posvecena bila Vaskrsenju) iu San Agata - dovrsenoj verovatno u VI veku, pregradjenoj u VIII, XII i XV veku, ali zapocetoj jos oko 470-te; i na kraju San Apolinare Nuovo - sagradjena oko 490 kao Teodorihova dvorska crkva i posvecena Sv Martinu; sto se tice samog plana gradjevina izgleda potpuno uobicajeno - trobrodna bazilika, sa apsidom i arkadama koje dele brodove; raniji standardni planovi Latinskog Zapada, Rima i Salone su takvi; takodje, graditeljska tehnika prati ustanovljeni sistem iz Milana, dok je zasvodjavnje apside karakteristicno za Afriku i juznu Italiju. Medjutim, u ovom zapadnom planu inkorporirane su brojne istocnohriscanske arhitektonske karakteristike. Spolja poligonalna apsida, vec odavno prisutna u Raveni, ima svoje poreklo u Egeju. Kapiteli, verovatno uvezeni iz Carigrada, su identicni onim pronadjenim u Nea Anhialos iz 490. Konacno, i noseci pilastri spoljnih zidova su prekinuti poprecnom trakom od opeke sa lukovima iznad prozora sto stvara snaznu ritmiku horizontalnih i vertikalnih elemenata. San Apolinare Nuovo ima i najlepsu mozaicku dekoraciju. On predstavlja i novi standardni tip: latinski zapadni plan izveden u tehnici poreklom iz Milana, u to su ukljuceni i elementi arhitekture Egejskih ostrva i Sirije. Enterijer je obradjen na nacin karakteristican samo za Ravenu. Baptisterijum Ortodoksnih - oktogonalnog je oblika, nastavlja se na tradiciju ranih hriscanskih baptisterijuma; dvostruki friz lukova koji pocivaju na konzolama kojima se zavrsava ukazuje na sirijske prototipe (Qalat-Siman -arkade na apsidi). San Vitale - jedino veliko delo izvan vizantijske prestonice koje je sagradjeno pod neposrednim uticajem vizantijskog dvora; zapoceta je jos u vreme dok je Ravena bila pod vlascu Ostrogota, na inicijativu episkopa Eklezijusa (521-532) i Viktora (njihovi monogrami se jos mogu videti na kapitelima u prizemlju) u vreme kada su bili jaki vizantijski uticaji na Ravenu; ne zna se kako su radovi tekli; izgleda da je znacajna

cinjenica sto je crkva osvecena u doba episkopa Maksimijana 547 (koji stoji do Justinijana na mozaiku oltarskog dela) kada je u Raveni vec uveliko bila uspostavljena vizantijska vlast: koncepcija prostora: po koncepciji prostora San Vitale podseca na Sv Srdja i Vakha pa tako u Hrizotriklinosu; zakljucuje se da je ravenska crkva nastala, u svakom slucaju. po koncepcijama vizantijske dvorske arhitekture. San Vitale se razlikuje od Sv Srdja i Vakha po tome sto ima polukruzne nise na severnoj, juznoj i zapadnoj strani a Srdj i Vakh tu imaju samo trolucne prolaze (trivilone), kao i po tome sto je ravenska crkva dobila kupolu sa tamburom; promena u pogledu kupole izgleda zanemarljiva u odnosu na koncepciju celine- nije poluloptasta vec osmostrana sa ravnim segmentima i pociva na trompama - gradjena na zapadni nacin; odsustvo polukruznih nisa u Sv Srdju i Vakhu posledica je smestanja crkve u pravougaonu osnovu; ravenska crkva je oslobodjena zamisli koja u osnovi potice od plana bazilikalne gradjevine, te njen gabarit uokviruje spoljni zid u obliku oktogona tako sto svaka strana oktogona odgovara jednoj strani jezgra gradjevine; ima galerije koje nisu bile zasvedene vec su im svodovi dodati kasnije u Srednjem veku; izvedena je od lokalnih majstora u lokalnom materijalu - uglavnom od opeke koja je razlicite velicine (manja opeka je i ranije koriscena u Raveni i severnoj Italiji a tanka i dugacka je radjena po carigradskim uzorima) unutrasnjost i namena: skupocena unutrasnja obrada San Vitalea se svrstava u red dela najviseg ranga; to sto je u blizini palate vizantijskog egzarha navodi na pomisao o nameni crkve sa carigradskim dvorskim kompleksom ili jednim njegovim delom; ta mogucnost ne mora biti iskljucena zato sto je San Vitale martirijum; mozda je u njmu ponovljena zamisao Hrizotriklinosa koji je bio sagradjen za ceremonije imperatora (u apsidi Hrizotriklinosa je bio presto za imperatora i predstava Hrista na tronu a iza imeratora je stajala svita); isto tako je i u konhi apside San Vitalea predstavljen takodje Hristos kao i povorka koju cine Justinijan i Teodora sa svitom sto bi mozda odgovaralo ceremoniji u Hrizotriklinosu; medjutim ovde je u pitanju crkva a ne prestona dvorana kao u Cargradu; svetost oltarskog prostora nametnula je polozaj carske povorke predstavljene na mozaiku; okolnost syo Justinijan i Teodora prinose votivne darove crkvi, upucuje na simbolicnu vizuelnu predtavu cina u predtonoj dvorani u Carigradu, najverovatnije napravljenu za potrebe liturgijskih obreda u sredistu vizantijskog egzarhata kojima prisustvuje predstavnik te vlasti; ta namena San Apolinarea moze biti razlog sto je ona posluzila kao uzor za crkve Sv Marije uz

dvor Karla Velikog u Ahenu; ona je po svedocenju bila Karlu Velikom slika carigradske katedrale, pa je ocigledno sam Karlo zahtevao da se ona ponovi; Arhitekta Sav Vitala je, prema Krauthajmeru, verovatno bio iz Zapadne Evrope, ali je ocigledno bio upoznat sa novim gradjevinama carskog dvora u Carigradu. Tezio je da prenese svoje elemente u arhitekturu Justinijana. San Apolinare in Classe (u luci) - crkva je zapoceta u vreme Urscina 534-536, a osvecena je 549 od strane Maksimijana, prvog arhiepiskopa Ravene posle vizatijskog oslobadjanja. Finansijski je izgradju pomogao Julijanus Argentarijus dok je Ravena jos bila pod vlascu Gota. Predstavlja izuzetan spoj graditeljstva visokog kvaliteta i lokalnih i stranih graditelja. Klasicne je strukture koja nastavlja graditeljsku tradiciju Ravene sa elementima arhitekture Egejskih ostrva; ima sirok gl. brod i uze bocne brodove; glavni brod se zavrsava iznutra polukruznom a spolja petostranom apsidom; crkva je veoma visoko uzdignuta; pokrivena je drvenim krovnom konstrukcijom, a dobro je osvetljena pomocu velikih, ritmicno postavljenih 53 prozora; slepe arkade koje uokviruju prozore glavnog i bocnih brodova na spoljasnjosti su milanskog porekla; u IX veku je dodata kripta a apsida je podignuta na visi nivo od broda; sa razlogom se istice njen izvanredno sacuvani enterijer, sa redovima stubova (24) od prokoneskog mermera i jednakim kapitelima sa akantusovima listovima, kao i sirokom apsidom prekrivenom mozaikom. U IX veku je uklonjen mermerni pod kao i mermerna oplata bocnih brodova osim malih delova gde je jos bila zadrzana. Samo apsidiole bocnih prostorija podsecaju na plan Istocnih crkava, a dekoracija je, medjutim, potpuno carigradska.

Tako su s jedno pored drugog nasli veliko delo vizantijskih koncepcija i bazilika klasicne strukture, svojstvena italijanskom podrucju, koja ce obeleziti potonju zapadnoevropsku arhitekturu.

3.RANOHRISCANSKA ARHITEKTURA Arhitektura ranohriscanskog doba - prva 3 veka - mora se posmatrati u kontekstu rimsko-helenistickog sveta. Sve do 200-te godine hriscanska arhitektura i nije mogla da postoji s obzirom na sukobe sa Rimom. Hriscanske skupine su do 200-te godine bile ogranicene na domen domace, kucne arhitekture, pa cak i na neprimetno

obitavanje u

nizim klasama. Ovo ogranicenje, pa cak i izbegavanje arhitekture

oficijalnog kulta, postaje odlucujuce za razvoj hriscanske arhitekture. Pozicija i izgled hriscanstva se radikalno izmenio posle sredine II veka. Skupine hriscana su postale izuzetno organizovane i sirile su svoju delatnost. Razvio se i klir, ustanovljena je i parohijska organizacija i slicne podele unutar Carstva. KUCNE CRKVE (DOMUS ECCLESIAE) U prvo vreme oblik mesta za okupljanje bila je neka vrsta trpezarije; u periodu posle 200-te godine, mesto za okupljanje postala je velika, lako pristupacna prostorija, podeljena izemdju klira i vernika. Episkop, okruzen svestenicima sluzio je sa platforme, sedeci u visokoj stolici sa naslonom, kao rimski magistrat. Vernici su bili okupljeni po pravilu: u Siriji - deca, miskarci, zene; u Rimu - zene s jedne a muskarci sa druge strane. Predvorje je bilo namenjeno povlacenju katihumena, postojala je i prostorija za krstavanje koja je bila povezana sa ostalim prostorijama - ucionicama za poducavanje neofita, trpezarijom, prostorijom za cuvanje predmeta a ponekad i bibliotekom. Ove prostorije su mogle da budu u nekoj privatnoj kuci, ili gradjevini na privremenom raspolaganju od strane kongregacije. Ovakve strukture su se zvale domus ecclesiae, oikos ekklesias ili u Rimu - titulus. Neupadljivost je bila i oprez i ideoloski pozeljna u hriscanstvu, a najbolje se postizala iza fasada stambene arhitekture srednje klase. Ove gradjevine su sacuvane iz perioda od 230-400 godine. Najstarija poznata gradjevina je ona iz Dura Europosa (u blizini istocne granice carstva). Dura Europos - prilagodjena potrebama gradske zajednice hriscana u helenistickomesopotamskom okruzenju. Gradjevina je podignuta nesto posle 200-te godine na obodu naselja, i bila je obicno obitavaliste peristilnog tipa - dvoriste, u koje se ulazilo kroz uski prolaz, bilo je okruzeno sa 3 strane prostorijama razlicitih velicina a na cetvrtoj strani je bio portik. Ne zna se da li je gradjevina pripadala zajednici do 231. ali se zna da su te godine napravljene izmene u cilju prilagodjavanja hriscanskoj nameni. Soba za prijem, okruzena sa tri strane klupama, bila je povezana sa susednom jugozapadnom prostorijom. Manji praougaoni baptisterijum se nalazio na severnoj strani. Na zidovima baptisterijuma su scene Prvobitnog greha, Spasenja i Vaskrsenja. Verovatno da su stambene zgrade u celom Carstvu bile na slican nacin organizovane za hriscanske obrede. Pa i jevrejska sinagoga u Dura Europosu je bila slicna i spolja se ni hriscanska kuca ni sinagoga nisu mogle razlikovati od ostalih gradjevina. To je

bilo sasvim uobicajeno jer su i jevrejska i hriscanska zajednica bile manjina u ovom podrucju, i iako okolina nije bila neprijateljski nastrojena, nije bilo razloga da se privlaci paznja stranim elementima i upadljivo razlicitom arhitekturom. Finansijske mogucnosti, socijalno okruzenje njihovih clanova i prirodna zelja da se bude neupadljiv ucinilo je ovakvu lokaciju pogodnom. Hriscanske kuce u velikim gradovima Carstva su bile dosta drugacije od ovih u malim mestima iz vise razloga: bogatije i brojnije clanstvo, gradsko okruzenje, tradicija stambene arhitekture velikih gradova. Ali i pored svega ovoga i ovde je, kao i u unutrasnjosti, domus eklesia vukla poreklo iz stambene arhitekture. Gradska arhitektura, pocetkom III veka, je razvila dva razlicita tipa, svaki sa velikim brojem varijacija. Privatne rezidencije bogatih, pratile su plan starih helenistickih ili italo-helenistickih perstilnih kuca. Daleko brojnije su gradjevine zamisljene da prime veliki broj gradjana: spratne gradjevine sa 5, 6 ili vise spratova ili nalik kulama kao u Aleksandriji - insule. Hriscanske zajednice u Rimu su imale svoje domus eklesije bas u ovakvim visespratnicama. Struktura inkorporirana u crkvu ranog V veka

Sv Jovana i Pavla pruza primer

stanbene zgrade iz II veka uobicajenog tipa, sa prodavnicama u prizemlju i stanovima na spratu koja je spojena sa malom obliznjom termom, verovatno nesto pre 250-te godine. Od IV veka, prizemlje nije vise imalo prodavnice - i bilo je dekorisano muralima ukljucujuci i hriscanske teme. Gradjevina je vec tada sluzila kao domus eklesije, sto se javlja i u pisanim izvorima. Ojacavanje zidova prizemlja ukazuje na veliku halu na gornjem spratu. Tako hipoteza da je zgrada sluzila kao domus eklesija jos u III veku postaje prihvatljiva. Jos u poslednjoj ⅓ IV veka, confessio koji je sadrzao mosti mucenika nalazi se u nisi kad se sidje stepenicama i oznacavao je mesto oltara u blizini istocnog zida u velikoj hali iznad. Gradjevina je oko 400 godine zamenjena danasnjom bazilikom. KATAKOMBE Hriscani nisu odobravali uobicajeno kremiranje, standardno za siromasne Rimljane cak i posto su se bogati ponovo vratili na praksu sahranjivanja oko 150. Stoga, hriscani se nisu mogli sahranjivati u masovnim grobnicama rimske nize klase, kolombarijumima pretrpanim urnama po policama i nisama duz zidova odaja. Na kraju, uprkos kolikoj- tolikoj imucnosti hriscanske zajednice, vecina clanova je bila

siromasna a posto su troskovi sahranjivanja bili licni, sama sahrana je morala da bude jednostavna. Resenje je predstavljala izgradnja velikih komunalnih groblja, ili na otvorenom prostoru ili pod zemljom. Podzemna groblja - katakombe - su bila prednost u nekim slucajevima: ako je teren bio od mekog kamena ispod tankog sloja zemlje garantovao je nisku cenu rada, a narocito ako je neko ranije iskopavanje pruzalo polaznu tacku za dalje kopanje. Takvi uslovi su uslovili razvoj katakombi u nekoliko gradova na Siciliji, u Severnoj Africi, Napulju i u Rimu. Vreme izgradnje varira od poslednje ¼ II veka do ranog III. Katakombe su uvecevane tokom IV veka a izasle su iz upotrebe tokom poznog V i ranog VI veka pod udarom politickih i ekonomskih katastrofa koje su izazvale smanjenje radne snage i pad cena zemlje. Izrazene su razlike izmedju regija sto se oblika katakombi tice. U Sirakuzi, siroke galerije su formirale paukovu mrezu sa uskim ograncima u kojima su bili grobovi, i povremeno grobnim nisama (arkosolijomima) u zidovima galerija. U Napulju i Severnoj Africi, uzduzna siroka galerija formira jezgro katakombe, povremeno prosireno u plato na kome su kameni podupiraci drzali tavanicu u vidu baldahina. U Rimu, uske galerije su formirale gustu resetkastu (mrezastu) shemu, koja je cesto pocinjala od starije hipogejske grupe. Dva, tri pa cak i vise spratova su postojala jedan iznad drugog, povezani uskim rampama ili stepenicama. U zidovima su uske supljine kao fijoke, grobnice (lokuli), zapecacene mermernim blokom sa imenom i blagoslovom. Cetvrtaste ili poligonalne prostorije (kubikulumi) su se granale sa strane prolaza i bile su namenjene uticajnim pojedincima i porodicama. U zidovima su bili arkosolijumi i nise za svetiljke; tavanice i zidovi su ukraseni freskama. Ovaj arhetip je sacuvan u najstarijim delovima Kalikstove katakombe u Rimu. Kalikstova katakomba u Rimu - ovo prvo groblje hriscanske rimske zajednice, bilo je izgradjeno pre 217 od strane jednog od najvecih organizatora crkve Kaliksta, a posle je uvecano tokom III i IV veka. Isti jednostavni resetkasti tip preovladjuje u ostalim ranim katakombama u Rimu. Samo je uvecana potreba za prostorom ucinila da mreza hodnika preraste u lavirint. Katakombe nisu bile namenjene za odrzavanje regularnih sluzbi vec samo za komemoraciju. U III veku su hriscani vise preferirali da sahranjuju svoje mrtve na grobljima na otvorenom prostoru (areae) nego u katakombama. MARTIRIJUMI

Obozavanje mesta grobova mucenika ili mesta gde su postradali bilo je neposredno vezano za paganske prethodne i tekuce obicaje. U svom najjednostavnijem obliku, bili su to otvoreni prostori, zavrseni nisom koja je natkrivena edikulom. U razvijenijem obliku bile su to zatvorene strukture, bilo pravougaone prostorije (poduzne ili poprecne) zavrsene apsidom; bilo rotonde sa kupolom na visokim postoljima sa kolonadom oko dubokog portika. Najstariji martirijum je onaj ispod crkve Sv Petra u Rimu. Jednostavnih martirijuma je bilo veoma mnogo posle prestanka progona cara Decija u 260. i, posle toga, cara Dioklecijana u 303-5. Dve prostorije unutar Kalikstove katakombe bile su spojene oko 250 godine i dekorisane, iako skromno, sa dva spojena stuba. Natpis oznacava uvecanu odaju, "kaeplu papa", kao martirijum. I zaista u IV veku, ona je dobila oltar i pregrade. Martirijumi na povrsini su zamisljeni kao ogradjeni prostori, nalik onome sa kovcegom Sv Petra samo mnogo jednostavniji. San Sebastijano, Via Appia, Rim- otvoreno dvoriste koje se sa jedne strane zavrsavalo otvorenom lodjom sa nadstresnicom - salom za pogrebne gozbe. Unutar dvorista, nisa sa mermernom oplatom formirala je jezgro kulta. Martirijum u Bonu - mnogo jednostavniji ogradjeni prostor martirijuma; oko 258.; pronadjen ispod srednjovekovne katedrale u Bonu - pravougaona klupa na otvorenom, koju su okruzivala dva zidana bloka koja su se uzdizala iznad dva groba, i jedan blok pripremljen za libacije. Otvoreni prostori martirijuma dali su jos u III veku monumentalnije vidove martirijuma. Sve su to male, dvospratne gradjevine, pravougaone osnove sa apsidama i poluoblicasto zasvedene, iznutra ojacane podupiracima. Tip je ocigladno izveden od rimskog dvospratnog i trospratnog mauzoleja, ali sa oltarom smestenim iznad groba mucenika sto uvodi jednu novu dimenziju u memorijalnu f-ju - znacajnu za kasniji razvoj hriscanske arhitekture. Neke od gradjevina su bile trikonhosne, sa zasvedenim centralnim travejem, otvorenih fasada sa sirokim lukom ili tri arkade (tribelonom) ili sa predvorjem. Grob mucenika je bio ili ispod poda ili u prostoirjama u katakombi ispod. Drugi martirijumi su bili sa osnovom u obliku krsta, i sa grobom verovatno sakrivenim pod zemljom ispod kalote. Najmanje jedan martirijum, onaj iznad katakombe Sv Pretekstatusa, je bio heksagonalne osnove sa niskim nisama koje su se nalazile izmedju viskih nosaca, sa centralnim prostorom zasvedenim kalotom i osvetljenim uskim prozorima iznad apsida (nisa). Sudeci po nacinu gradjenja, ove

gradjevine se datuju u prvu ¼ IV veka. Sve su i po planu i po obradi vezane za tradiciju paganskog rimskog mauzoleja i heroa razvijenog tipa. Monumentalne forme su izgleda lakse prihvatane u hriscanskoj funerarnoj arhitekturi nago kod drugih gradjevina. Paganska funerarna arhitektura je velikim delom bila u privatnom domenu i samim tim joj je nedostajala religiozna konotacija. Smatrana je neutralnom i ne potouno religioznom arhitekturom. Tako su forme klasicne arhitekture lako mogle preci u hricsanske grobne gradjevine. 4.ARHITEKTURA U DOBA CARA KONSTANTINA (313 - 337) Razvoj hriscanstva kao priznate religije obelezio je arhitekturu Konstantinovog perioda. Crkvene gradjevine u novim uslovima nisu vise u domenu stambene arhitekture, gde su bile vise od 250 godina. Razvoj bazilike je takodje obelezio Konstantinov period, mada se bazlika ne moze nazveti pravom hriscanskom sve do 350 godine. Premestanje prestonice iz Rima u Carigrad je takodje imalo svog uticaja na arhitekturu. Crkve na podrucjima razlicitih provincija, izgradjene od strane razlicitih ktitora (od siromasnih lokalnih hriscanskih zajednica, bogatih episkopa pa cak i do samog cara), dobro ilustruju veliki varijetet gradjevina iz doba cara Konstantina. Katedrala u Akvileji - koja je zamenila domus eklesija tip, formirana je od tri gradjevine; zavrsena je do 319 (a mozda jos i 313); dve glavne dvorane koje se pruzaju paralelno u pravcu zapad-istok, bile su povezane na zapadu poprecnom dvoranom; mala prostorija kvadratne osnove poprecne dvorane je sluzila kao baptisterijum. Plan je poznat putem iskopavanja a zidovi juznog dela dvorane jos uvek stoje u sklopu zidova katedrale iz XI veka. svaka dvorana je bila podeljena u tri broda jednake sirine. Sest kolonada brodova podrzavalo je ravno zavrsenu tavanicu, samo je istocni travej juzne hale bio presveden poduznim poluoblicastim kasetiranim svodom od drveta. Ukrasen mermernom pregradom i velikim podnim mozaikom, ovaj pravougaoni travej je sadrzao episkopski presto tj. njegovu katedru i klupu za klir. Sam oltar se uzdizao dalje na zapadu u brodu. Spolja je struktura sigurno izgledala jednostavno. Medjutim, u unutrasnjosti podni mozaici sa donatorskim portretima i hriscanskim simbolima kao i slike na zidovima sa predstavama basta, cine sarolik a ne tako skupocen dekor. Ipak, ove dvorane vise lice na gradjevine iz vremena pre Konstantina, kao sto je Sv Krizogono u Rimu. Pa ipak, posto su udvojene u kompleks

zgrada. formiraju razlicitu lokalnu grupu. Veliki broj Konstantinovih i poznijih crkava u jadranskim provincijama bile su kao ova katedrala - dvostruka. Oreansvil u Severnoj Africi - kao i Akvileja, bilo je vazno ali manje episkopsko srediste; iako je ova katedrala, osvecena 324 i atko skoro savremena sa Akvilejom, pokazuje veoma razlicite karakteristike. Relativno mala, izolovana gradjevina. Pravougaone je osnove i podeljena sa 4 reda stubova kvadratnog preseka na 5 brodova. Bocni brodovi su uzi od glavnog koji je verovatno bio visi i osvetljen bazilikalnim osvetljenjem. Mozaici su prekrivali pod. U apsidalnom prostoru bila je mala kripta. Apsida se uzdizala visoko iznad ravni poda. Galerije iznad bocnih brodova i zapadna apsida su dodati kasnije, verovatno pre 475; a galerije mozda cak i u VI veku. Katedrala u Tiru - na sirijskoj obali; osvecena 318; prikazuje drugaciji pristup; monumentalna kolonada je bila na ulazu u perdvorje okruzeno sa 4 strane porticima sa kolonadama a u centru je bila fontana. Tri portala su vodila iz atrijuma u glavni brod koji je bio presveden drvenom tavanicom i dobro osvetljen. Kolonade koje su iznad imale ili lukove ili arhitrav nosile su prozorski zid. Na zapadnom kraju gl. broda uzdizao se oltarski prostor dok je svestenstvo sedelo jos dalje ka zapadu. Baptisterijum se nalazio sigurno negde unutar masivnih zidova koji su okruzivali citavu konstrukciju ukljucujuci i atrijum. Konotacije imperijalnog kulta (kulta cara) se najbolje mogu primetiti na gradjevinama podignutim od strane dvora. Ali i ove gradjevine su daleko od uniformnosti. U Rimu, moguce jos 313, Konstantin je izgradio Carsku palatu, Lateran, crkvu za rezidenciju rimskog episkopa. Katedrala u Rimu, bazilika Konstantinijana, danas San Djovani in Laterano bila je podignuta nedaleko, na mestu gde su nekad bile barake konjanicke garde. Uprkos pozarima, prepravkama i zemljotresma ostalo je dovoljno da se prvobitna gradjevina moze rekonstruisati. Lateranska bazilika - petobrodna bazilika, sa sirim glavnim brodom. Brodove je delilo 15 masivnih stubova od glavnog broda, mozda nadvisenih arhitravom. Medjusobno su bocni brodovi bili podeljeni sa 22 stuba od zelenog mermera, postavljena na visoke postamente. Veliki prozori na bocnim brodovima su osvetljavali unutrasnjost (sacuvani ostaci od dva) a sudeci po praksi u doba Konstantina, i glavni brod je imao slicne prozore. Apsida je bila na zapadnom kraju gl. broda (dobro je sacuvan temelj

ispod ulaza u produzetak iz XIX veka, kao i zidovi gl. broda u punoj duzini). Visok i sirok transept, je medjutim srednjovekovni dodatak. U Konstantinovoj crkvi, bocni brodovi su se takodje zavrsavali apsidama dok su spolja bili ravno zavrseni nizim delom. Ovi nizi delovi su mogle biti prostorije za ponude (kao sakristije). Glavni brod u dva unutrasnja su mogli biti za vernike, a dva spoljna su sluzila za povlacenje katihumena.Posvecena svetom Ivanu. Lateranska bazilika nije bila monumentalna ali je mogla da primi preko 200 svestenika pri velikim praznicima. Konstrukcija je sledila lokalnu graditeljsku praksu - od kamena i mermera; gornji deo je radjen u tehnici opus listatum sa betonskim redovima. Bazilika u Triru - dvostruka katedrala; nesto posle 325 izgradjena; na mestu je ranije carske palate i car je takodje ktitor (kao i Lateranske bazilike); pronadjeni su ostaci dve ogromne dvorane (na severu ispod katedrale iz XI veka i na jugu ispod goticke crkve Notr Dam). Ocigledno u vezi sa severnoitalijanskim obicajem, crkva u Triru je bila dvostruka. Dve dvorane su bile povezane aneksima, od kojih je jedan pravougaoni baptisterijum. Obe hale su bile bazilike, podeljene nosacima na brodove - petobrodne. Kompleks je imao i prostrane atrijume ispred svake dvorane koje su portici pre flankirali nego okruzivali. Razlicita je f-ja od Akvileje bez obzira na slican plan. Santa Kroce in Djeruzaleme - bazilika, ktitor je verovatno bila carica Jelena; cuvani su tu ostaci Casnog Krsta. MARTIRIJUMI I MEMORIJE Postali su jako znacajni u doba Konstantina. Prvo su gradjeni podzemno ali posto tako nisu mogli da prime veliki broj vernika pocelo se pribegavati drugacijim resenjima. Ove gradjevine su imale razlicite planove, prema lokalnim tradicijama, ali sve su o varijacije na temu bazilike. Najspecificniju grupu predstavljaju monumentalne gradjevine koje su nedavno otkrivene van zidina Rima: San Sebastijano na Via Appia (312-313) San Lorenco na Via Tibertina Sv Agneza - posle Konstantina

Sv Petar i Marcelin Svi su se oni dizali ili u blizini groba velikog mucenika kao sto su Sv Lavrentije i Sv Agneza koji su smesteni u obliznjoj katakombi ili blizini mesta koje su nekad postili Apostoli. Mucenicki grobovi su i dalje bili podzemni martirijumi, koji su kasnije zamenjeni grobnim crkvama. Sve su bile bazilike, sa glavnim i bocnim brodovima i, po pravilu, sa ulaznim tremom tj. narteksom. Stubovi ili stupci su nosili prozorski zid. Bocni brodovi su se zavrsavali apsidom i formirali neku vrstu ophodnog broda. Tako, ove dvorane Konstantinovog Rima, namenjene za masovno sahranjivanje, spojile su elemente iz dve veoma razlicite oblasti: ambulatorijum funerarnih gradjevina i plan bazilike iz oficijalne arhitekture. U poslednjoj deceniji Konstantinove vladavine, stalan rast kulta mucenika i svetih mesta ucinio je da se martirijumi i bazilike spoje. Vremenom je ovo spajanje postignuto prilagodjavanjem obicne bazilike novoj funerarnoj f-ji. Bazilika Sv Petra u Rimu - zamenjena je danasnjom 1505-1613; nepoznato je kada je tacno Konstantin odlucio da smesti kovceg Sv Petra u veliku baziliku niti kada je tacno izgradnja zapoceta. Najverovatnije posle 324 a pre 330 dobio ideju, kada je prestonica premestena na Istok; gradjenje je zapoceto verovatno oko 333. Pre Konstantinove smrti zavrsen je samo zapadni deo iznad memorije. Sv Petar je morao da bude veci nego sve druge crkve Konstaninovog doba. Ta dvostruka f-ja je odredila njegov izuzetan plan - izduzena petobrodna bazilika koja podseca na Lateransku baziliku uprkos svojoj dodatoj f-ji. Za razliku od ostalih Konstantinovih crkava Sv Petar se zavrsavao monumentalnim poprecnim brodom, visine glavnog broda a duzine nesto malo sire od gl. i bocnih brodova. Nasuprot glavnom brodu transept je imao veliku apsidu. Zajedno i transept i apsida su formirali odvojeni deo po f-ji. Transpt i glavni brod su bili odvojeni trijumfalnim lukom a bocni brodovi - stubovima. Na jednom mestu je transept sadrzao memoriju apostola - centar celokupne konstrukcije. Veliki prostor transepta je tako mogao da primi veliki broj vernika koji ni dosli da se tu poklone. Kao i u celokupnoj arhitekturi Konstantinovog doba, skupoceni, obojeni materijali i namestaj su privalcili paznju na enterijer, i ka samom objektu hodocasca vernika. Sv Petar je jedina velika Konstantinova crkva koja je u sebi sadrzala mosti mucenika. Inace, martirijumi u doba Konstantina su bili ograniceni na mesta gde se Bog otkrio. Ta mesta su bila u Sv Zemlji; carica Jelena ih je posetila na svom

putovanju, mozda jos 326. Prateci shemu postavljenu u ranim gradjevinama funeralnog karaktera Konstantinovog perioda u Rimu, objekti obozavanja i hristoloskog mucenistva ostajali su izvan glavne hale gde su se okupljali verujuci. Planiranje se, medjutim razlikovalo na gradjevinama koje su trebale da komemorisu Hristovo Rodjenje i Stradanje. Pecina Rodjenja Hristovog, Vitlejem - drugaciji je nacin planiranja; u VI veku je zamenjena danasnjom ali originalni temelji i mozaicki pod su pronadjeni. Predvorje je vodilo u atrijum, zatvoren sa sve cetiri strane kolonadom. Petobrodna bazilika je izdignuta za 1 stepenik u odnosu na predvorje. Brodovi su odeljeni kolonadama. Na istocnoj strani su se zavrsavali dvoranom oktogonalnog plana (uzdignuta za 7 stepenika). Oktagon je mozda bio osvetljen otvorom na piramidalnom krovu i unutra je bilo moguce videti pecinu. Sam oltrar je bio u oktagonu i to je bila pecina. Ovakva gradjevina se javlja na mozaiku Santa Pudencijane u Rimu, kao i crkva na Golgoti. Opejon (otvor) na svodu i u podu oktagona povezivali su simbolicki mesto Hristovog rodjenja i Nebo na koje se On vazneo. Pre i posle sluzbi vernici su mogli da obilaze oko oktagona i da bace pogled na pecinu. Bazilika na Golgoti - na slican nacin, bazilika je ovde spojena sa martirijumom centralnog tipa. Verovatno oko 326 ili 327 tradicija je pripisala kamenu grobnicu u samom sredistu

rimskog Jerusalima mestu Hristovog Groba. Konstantin je tako

poslao naredjenje episkopu Jerusalimskom da se na om mestu sagradi 'bazilika lepsa od bilo koje na zemlji'. Kasniji izvori pominju imena njenih arhitekata, Zenobija, sirijskog porekla, i svestenika Evstatija iz Carigrada. Zapoceta 328, bazilikamartirijum, kako su je zvali njeni savremenici - bila je osvecena 336 od skupa episkopa, poslatih u Jerusalim iz Tira gde su se bili okupili na sinodu. Samo su neznatni fragmenti sacuvani od Konstantinove gradjevine na Golgoti, ali se iz Evsevijevih opisa moze relativno jasno videti kako je izgledala. Grobnica je po svmu sudeci bila jedna od brojnih grobnih odaja tradicionalnog jevrejskog tipa u kamenitoj nizbrdici, sa ulazom okrenutim ka istoku. Graditelji IV veka su je izolovali, oblikovali je u kupastu strukturu i dekorisali je sa 12 stubova koji su nosili baldahin (kalotu). Osnova se protezala od grobnice do kolonade rimske glavne ulice duzinom od 120m ka istoku i bila je spratna. Stena Raspeca je nekih 30m jugoistocno od grobnice i oblikovana je u kocku. I stena Raspeca i Sveti Grob su bili okruzeni dobro poplocanim dvoristem koje je zatvoreno porticima i moguce polukruzno zavrseno na

zapadnom kraju. Na istocnoj strani, pored ulice, je bazilici prethodio atrijum i propileum sa kolonadom. Nekoliko stubova trema (propileuma) i ugao atrijuma su jedini preostali delovi ali pokazuju kolika je bila sirina strukture. Posto je duzina bazilike bila ogranicena stenom Raspeca, morala je biti kratka i siroka. Prema Evseviju, gl. brod je pocivao na monumentalnim stubovima i flankirala su ga po dva broda sa obe strane (petobrodna bazilika). Bocni brodovi su bili odvojeni ili stubovima na visokim postoljima ili stupcima. Galerije su ocigledno nadvisavale sve bocne brodove. Nema podataka o prozorskom zidu. Moguce je da je dvoslivni krov nadvisavao i glavni i bocne brodove sve zajedno sa galerijama. Kasetirana tavanica se nalazila iznad glavnog i pojednacnih bocnih brodova kao i galerija. Na zapadu, gde se nalazila 'glava' bazilike, pise Evsevije, 'okruzena sa 12 stubova kao 12 apostola', svaki stub je nosi srebrni sud a sve je bilo nadviseno hemisferionom, ocigledno kalotom. Kao u Vitlejemu, struktura centralnog plana je bila prikljucena na glavni brod bazilike. Ceo kompleks je bio martirijum Hrisove zrtve i Vaskrsenja. Svi delovi kompleksa su imali svoje specificne funkcije. Pored ove dve crkve u Sv Gori, tu je i crkva u Mambri, na ?grobu Avrama. Sv Petar u Rimu, Crkva Hristovog Rodjenja u Vitlejemu i bazilika na Hristovom Grobu - sve su one paralelna resenja slicnog problema: spoj u okviru jedne gradjevine

saborne

dvorane

za

hriscansku

zajednicu

sa

monumentalnim

martirijumom. Konstantinove crkve po planu nemaju normu. Standardni tip normalne ranohriscanske bazilike, se razvija tokom druge ½ IV i V veka. Najupecatljivija karakteristika Konstantinovih gradjevina je njihova raznolikost. Hriscanske vodje i arhitekte eksperimentisu sa najrazlicitijim tipovima. Ta raznolikost je velikim delom vezana za f-ju tih gradjevina ali cak i u okviru jedne funkcije plan varira. Lokalna gradjevinska praksa je odradjivala i nacin konstrukcije. Npr. kao sto je slucaj sa crkvom na Golgoti, ocigledno je da je Konstantin izvrsio izvestan uticaj na zamisli svojih crkava. Crkvena arhitekura Konstantina se mora sagledati u okviru javne arhitekture njegovog perioda. Kao sto su u crkvenoj arhitekturi stvarani kompleksi slicno se desavalo i u profanoj. Uprkos ovom planiranju razvijenih kompleksa, spoljasnjost Konstantinovih crkava je bila veoma jednostavna. Sva velelepnost je bila skoncentrisana u unutrasnjoj obradi - tavanice, pozlata i srebro, stubovi razlicitog

mermera, mozaici...Stubovi, kapiteli i arhitravi su u zapadnim provincijama uglavnom bili spolije - razlicite i po tipu i po materijalu, pa cek i po velicini i dizajnu. Na Istoku je dekoracija bila mnogo ujednacenija i homogenija. Pravilo je bilo da se pojavljuju kolonade sa arhitravima, cak monumentalnih velicina. Velike crkve cara Konstantina su morale da izgledaju slicno kao Sta Konstanca ili carska dvorana za audijencije u Triru. Vizuelne, pre nego strukturne relacije su odredjivale ukupnu sliku. Sva dekoracija velikih zidnih povrsina je gotovo nestala u Sv Petru. Boja i svetlost su najvise doprinele ozivljavanju ove arhitekture. Sve ove karakteristike su bile izrazitno prisutne u Pozno antickoj arhitekturi od II veka; Konstantinova hriscanska arhitektura je tako postala poslednja faza arhitekture Pozne Antike. 5.PERIODIZACIJA VIZANTIJSKE ARHITEKTURE Krupna istorijska razdoblja pogodna za pracenje u arhitekturi se ovde podrazumevaju. Uprkos tome unutar njih se mogu izdvojiti posebna razdoblja koja obelezavaju tokove unutar njih. Isto tako, uslovi za nastanak arhitekture ovi perioda postojali su i pre zvanicne granice

kao sto su se odredjene karakteristike nastavile i posle kraja

razdoblja. Vizantijska arhitektura se deli na tri razdoblja: 1.Ranovizantijska arhitektura - IV do kraja IX v.; od vremena Teodosija I; ovaj period obelezava izgradnja gradjevina za novu religiju koje i predstavljaju vodeci tok u ovoj arhitekturi; dolazi do postepenog ustanovljenja liturgije koja je u prvim vekovima hriscanstva jako varirala u zavisnosti od razlicitih faktora; menja se korenito odnos prema arhitekturi - njenoj nameni a potom i njenom duhovnom i likovnom smislu u drustvu; prestonica je pomerena na Istok - Vizantion sto je dovelo do snaznog uticaja helenisickih oblasti na ukupan kulturni zivotr Carstva; pocinje razvoj bazilike; u VI veku, prvenstveno u doba vladavine Jusinijana - u potpunosti su izgradjene nove koncepcije za koje se sa razlogom moze reci da su vizantijske i koje postaju osnov za dalji razvitak arhitekture u Carstvu; Justinijanovo vreme je i vreme velike izgradnje, narocio sto se Presonice tice; samo su vladari mogli biti ktitori; njegovo vreme je donelo: nove koncepcije prostora, nove konstruktivne sisteme, materijal, zanat, umetnicku obradu, majstore, ulogu gradova i sve vidove monumentalne arhitekture; po smrti Justinijana dolazi do postepenog opadanja moci Carstva sve do dolaska dinastije Makedonaca; po dolasku ikonoklazma u IX veku dolazi do pada graditeljstva

i umetnosti. Razdoblje od kraja VI do IX veka je mracno doba i ono je iznedrilo novu drzavu, srednjovekovnu+ nove teritorije koje cce postati znacajne za samo carstvo. 2.Srednjovizantijska arhitektura: kraj IX do XIII v.; pocetak srednjevizantijskog perioda u umetnosti obelezava dolazak na vlast dinastije Makedonaca (Vasilije I 867-886); obnova umetnosti posle 842 pobede nad ikonoklazmom; bitna zbivanja u Vizantiji i zemljama ukljucenim u vizantijski svet; odredjeni tip sakralne gradjevine se u dovrsenom obliku prosirio na celo podrucje vizantijskog sveta; vracaju se izgubljene oblasti; forma liturgijskog cina se razvija kao i status ktitora - mogu da grade i dvorski dostojanstvenici; rast visine broda crkava; menjanje tipa gradjevina, nastanak crkve upisanog krsta sa kupolom- ovaplocenje dogme; gradjevine su mnogo manje od Justinijanovih ali ih ima sve vise na ustrb parohijskih. Manastirske crkve postaju jako bitne. Carigrad postaje izvor svih ideja i vrsi uticaj na provincije. Bugarska prima hriscanstvo i tekovine vizantijske civilizacije; Rusija ostvaruje monumentalna dela kamene arhitekture pod neposrednim uticajem vizantijske prestonicke arhitekture; obnova Makedonaca se nastavlja pod dinastijama Duka i Komnina; Srbija prima preko Primorja koncepcije komninske arhitekture; jadransko podrucje, narocito Juzna Italija su podrucja mnogih dela za koja se moze reci da su im koreni vizantijski. Medjutim, posle pada Carigrada pod vlast Latina 1204, i pustosenja dolazi do izvesnog prekida. 3.Poznovizantijska arhitektura: XIII do XV v.; od obnove Paleologa do konacnog pada Vizantije pod vlast Turaka 1453.; razdoblje XIII veka je svojevrsna panorama tokova koji nastavljaju koncepcije i oblike izgradjene na tradiciji sopstvenih, lokalnih okvira; povratak vizantijske vlasti u Carigrad 1261 i sabiranje preostalih delova carstva, poznati kao 'renesansa Paleologa'; prestonica je nosilac pokreta u gradjenju novih oblika u arhitekturi; najzivlji je stvaralacki rad u Srbiji, zatim u Mistri, u dvema oblastima gde se ostvaruju poslednje obnove u arhitekturi vizantijskog sveta; znacaj dekoracije; nacin gradjenja - kamen i opeka; razdvajanje spoljne obrade od unutrasnjeg oblikovanja prostora; -poznovizantijski period se moze podeliti na manje delove: arhitektura XIII veka (1204 - kraj XIII veka): ociglednije inovacije u arhitekturi; neki autori smatraju da XIII vek treba izdvojiti s obzitom da se sva dela medjusobo razlikuju, ali imaju i mnogo slicnih elemenata te ih treba posmatrati izdvojeno.

9 decenija XIII veka - 3 decenija XIV veka: naziva se Renesansom Paleologa iako nisu samo Paleolozi vladali; naziva se jos i klasicizam Paleologa; 1330 - 1453: nije ostalo mnogo, ali u Mistri i na nekim drugim mestima (npr. kod nas - doba cara Dusana, u Bugarskoj) jeste; ideja o arhitekturi prestonice sacuvala se u Mesembriji - Bugarska; Vizantija je u tom trenutku u padu, vlada strah od napada Turaka; Prestonica je u teskom polozaju; znacajni spomenici (sakralni i profani) su van prestonice; ali to je i najzanimljiviji period; Po padu Vizantije pod vlast Turaka zavrsava se njen uticaj u vidu bilo cega novog u arhitekturi ali zemlje koje su bile njeni kulturni sateliti i dalje ce nastavljati tradicije vezane za nju.

6.SV SOFIJA U CARIGRADU (I: 360-404; II: 415-532; III: 532/537) ISTORIJA Najveci zadatak koji je Justinijan sebi i svojim arhitektama postavio bilo je gradjenje Aja Sofije. Posvecena Premudrosti Bozijoj. Prva bazilika, zapoceta u Konstantinovo vreme, verovatno je bila zavrsena u vreme Konstancija II, 360. godine. Stradala je u pozaru 404. Druga crkva Sv Sofije, osvecena 415, razorena je u toku pobune Nika 532. Treca crkva Sv Sofije poceta je sa izgradnjom 532 godine, posto je Justinijan ugusio pobunu. Mozda je izgradnju ovakve crkve zapoceo kao spomenik svojoj pobedi nad ustanicima. Crkva je svecano osvecena 27. decembra 537. Izgradnja je bila poverena dvojici arhitekata (u stvari teoreticara) Isidoru iz Mileta i Antemiju iz Trala - obojica su bila razlicitog obrazovanja i socijalnog statusa. Oni su bili ono sto se nazivalo mehanopoi - strucnjaci u teoriji statike i kinetike i dobri poznavaoci matematike. U danasnjem obliku, crkva nije vise ona koja je osvecena 337. Vec 558 srusila se velika kupola usled zemljotresa koji su Carigrad pogodili 553 i 558. Prva kupola je bila plitka a pad je prouzrokovala nedovoljna otpornost bocnih nosaca. Skupina strucnjaka je poverila rekonstrukciju Isidoru Mladjem, jer prvi arhitekti nisu vise bili zivi. Pod potiskom stare kupole baza je bila deformisana sto je ucinilo da se stubovi i stupci naginju unazad a da se lukovi na severu i jugu naginju ka spolja. Po savetnu komisije ti problemi su reseni tako sto je kupola povisena, kao i veliki kontrafori a

severni i juzni lukovi su prosireni. Na taj nacin je nesto smanjena baza kupole. Takodje, veliki otvori koji su prvobitno bili na velikim lukovima bili su zamenjeni po svemu sudeci jednim vecim gornjim prozorom i sedam manjih. I arkade galerija i zidovi koje su one nosile bili su blago izmenjeni. To je u sustini danasnja kupola, iako su i kasnije neki delovi padali. Konstrukcija kupole je bila ojacana rebrima. Ova nova kupola je bila zavrsena 563. Godine 989 palo je 13 rebara, pa je ponovo izgradjeno (jermenski arhitekta Trdat), i konacno 1348 pao je i drugi (istocni) deo kalote. U IX veku su verovatno izgradjeni veliki potporni stupci koji su ojacavali fasadu. Po dolasku Turaka, dogradjeni su minareti i izvrsene jos neke prepravke (isunjeni prozori stuko resetkama, mozaici omalterisani, stavljena cetiri medaljona sa stihovima iz Kurana, u kupoli je ispisan tekst u krug...). OSNOVA I PLAN Zamisao prostora Sv Sofije je u funkcionalnom smislu ostvarena na tradiciji po kojoj su bitni delovi kulta smestani u bazilici. Naos - trobrodan, oltarski prostor na istocnoj strani a narteks na zapadnoj, bile bi osnovne odrednice trobrodne bazilike koja je bila osnovni tip gradjevine od Konstantina Velikog do Justinijana. Takodje, prema tradiciji ranijih gradjevina, ispred se nalazio prostrani atrijum, uokviren tremovima, u cijoj sredini je bila cesma za ablaciju (dobro poznat obicaj iz ranohriscanskih bazilika). Na zapadnoj strani crkve je sagradjena i zatvorena galerija koje bi svojim polozajem odgovarala eksonarteksima u poznovizantijskoj arhitekturi. Potkupolni prostor je sa severne i juzne strane obelezen kolonadama koje i odvajaju bocne brodove. Iznad bocnih brodova su galerije. Redovi stubova su gradjeni u strogom ritmu mada im nisu stabla svuda jednaka. Unutrasnji nizovi galerija su prekriveni svodovima koji, sami po sebi, predstavljaju usavrsena resenja svodne konstrukcije. Iznad prizemnih galerija izgradjeni su krstasti svodovi jer je visina prostora za konstrukciju bila ogranicena. To sto su svodovi poviseni znaci da se tezilo da se stvori pouzdana konstrukcija. Svodovi na gornjim galerijama su kalote - konstrukcija nije bila ogranicena visinom. Severna i juzna kolonada spajaju snazne stupce koji nose kupolu. Sredisnji deo prostora je nenametljivo produbljen istocnom i zapadnom polukalotom, a na bocnim stranama je omedjen redovima stubova, iza kojih je prostor prizemnih i spratnih galerija. Glavni deo raskosne svetlosti srednjeg

dela Sv Sofije obezbedjuju prozori kupole, po dva reda na bocnim stranama crkve, iznad spratnih galerija i prozori polukalota. Narteks - predstavlja vazno ostvarenje i u arhitektonskom i u konstruktivnom smislu. Njegov osnovni oblik nasledjen je iz anticke arhitekture - ritam oslonaca, monumentalne razmere i sistem svodova.Trem, pokriven drvenom konstrukcijom (rimska i anticka grcka tradicija). Zidovi su mu oblozeni mermerom. Kupola - celina crkve je poredjena unutrasnjem prostoru a ovaj kupoli. Sredisnji i najveci deo prostora prekriva visoko uzdignuta kupola, postavljena na cetiri snazna oslonca. Njen potisak prihvataju polukalote na istocnoj i zapadnoj strani. UNUTRASNJOST Obradjena je sa najvecim ambicijama. Tu su se stekla najbolja iskustva anticke arhitekture. Za obradu je koriscen skupocen materijal - od mermernog poda, stubova, kapitela, venaca, parapeta do mozaika. Majstorima na raspolaganju su bili na raspolaganju poznati anticki izvori materijala: prokoneski mermer i zeleni kamen iz tesalijskih kamenoloma. Jedine spolije u crkvi je bilo 8 stubova u cetiri eksedre od egipatskog porfira koji se u vreme nastanka eksedri vise ne eksploatise. Kao kamenorezacko-klesarski rad najbolje su obradjeni: stubovi sa kapitelima, povrsine iznad lukova i venaca (i na prizemlju i na spratu) kao i parapete. Reljefi su prekrivali impost kapitele i povrsine zidova iznad lukova. Reljefi su bili u ravni sa izrezanim klasicnim ornamentom poreklom od korintskog akantusa. Narocito je za nih karakteristican sistem ažuriranja. Uobicajena postrojenja crkve su bila: pregrada ispred beme (u koju je bilo ugradjeno 12 stubova), oltar natkriven ciborijumom sa piramidalnim krovom i sintrononom od 7 stepenika i solea (postavljena ovde izmedju Carskih Dveri i amvona, nesto malo prema istoku od poprecne osovine kupole) koja je bila okruzena parapetnim plocama. Iz Prokopijevog opisa vidi se da je bio koriscen: ukrasni kamen, plemeniti metal (srebro u raznovrsnoj obradi i zlato u vidu listica za mozaik) na kljucnim delovima enterijera (amvonu, pregradi ispred beme, ciborijumu). Veoma pazljivo je koriscena prirodna struktura mermera, sto se moze narocito videti kod ploca kojim su oblozeni zidovi. Prirodni motiv se koristi tako sto se iz istog bloka mermera rezu ploce u paru i koje se postavljaju tako da obrazuju simetrican motiv. To resenje je prihvaceno i korisceno i u poznovizantijskoj arhitekturi.

SEKUNDARNI ARHITEKTONSKI ELEMENTI Ne postuje se strog, klasican ritam.Stabla stubova nisu jednaka, ritmovi kolonada u prizemlju nisu ponovljeni na spratu, sve se medjusobno po necemu razlikuje manje ili vise. Utisku raskosi doprinosilo je i bogato prirodno svetlo. Prozori se nalaze u osnovi kupole, velikim polukalotama, najvisem pojasu bocnih zidova (dva reda). Indirektno svetlo je prodiralo kroz medjuprostore kolonada (spratnih i prizemnih). Slican, velelepan utisak moralo je ostavljti i vestacko svetlo koje je dopiralo sa mnogih polikandiliona. Skupoceno obradjen unutrasnji prostor bio je u neposrednoj vezi sa posebnom namenom crkve. STRUKTURA KUPOLE Precnik kupole je 31m. Sudeci po utisku koji cela unutrasnjost ostavlja moze se zakljuciti da je cela zamisao gradjvine bila podredjena kupoli. Kupola je dobila odlucujuce znacenje. Struktura gradjevine je u 'strukturnom smislu' u potpunosti bila zamisljena da podrzi i omoguci trajanje ogromnoj kupoli. Ona je tako istrajala do danas. Posle prvog pada kupole izvedena je intervencija od strane Isidora Mladjeg u statickom smislu: smenjen je precnik kupole, podignuta je visina, pojacani lukovi i pilastri. Dva kasnija ostecenja nisu ocigledno omela postojanost celine, pa je kupola u sustini onakva kakva je danas. Pazljivo su korisceni delovi konstrukcije i materijal da bi se sacuvala postojanost gradjevine. To se posebno odnosi na gradjenje kupole po sistemu rebara, sto celinu cini sigurnijom. Pored toga, iznad oslonaca rebara grade se osobeni kontrafori (tako barem deluje zidna masa postavljena iznad oslonca svekog rebra) ocigledno kao mrvi teret koji umanuje dejstvo bocnog potiska. Medju kamene tesanike, od kojih su noseci stupci, postavljane su olovne plocice da bi se izbelo neposredno dodirivanje blokova i njihovo prskanje. Takvih detalja ima vise u celini Sv Sofije. Ukupni sistem strukture pokazuje veliko iskustvo koje je steceno kroz praksu kasne antike i razdoblja koje prethodi Justinijanu. Polukalote, kao sigurni oslonci

velikog opterecenja pod kupolom (i vertikalnog i horizontalnog), osvedocile su se na mnogim delima prethodnih vremena. sklop bocnih oslonaca - posebno pada u oci; imaju ulogu da obezbede odgovarajuce delove kupole od razornog dejstva bocnih potisaka; izgradjeni su kroz bocne brodove i u idealnoj shemi predstavljaju prave kontrafore koji u praksu evropske arhitekture ulaze tek posle vise vekova; kontrafori ovde podupiru i cine stabilnim cetiri osnovna zidana stupca, postavljena na uglove kvadrata u koji je upisana kupola; tako je u staticki idealnom smislu u Sv Sofiji ostvareno najbolje moguce resenje uz upotrebu tradicionalnih vrsta gradjevinskog materijala: kamena, opeke i maltera. Smelost tog resenja nastala je u velikoj zelji porucioca i pouzdanom zanatskom iskustvu. SPOLJASNJOST Svi koji su pisali o Sv Sofiji zapazili su razliku izmedju unutrasnje i spoljne obrade. Bez sumnje je nastavljena opsta praksa sakralne arhitekture, po kojoj je unutrasnji prostor sav smisao gradjevine. Ipak, na zapadnim delovima Sv Sofije se josu uvek primecuju ostaci mermerne oplate. ULOGA SV SOFIJE Imala je vazan udeo u ceremonijama vezanim za javni zivot imperatora, njegove porodice i okruzenja. Ceremonijalnom radnjama je pripadao i svecani ulazak imperatora u crkvu, njegovo prisustvovanje obredima a potom i odredjena zbivanja posle obreda. Po pet vrata na ulazu u zatvoreno zapadno predvorje i iz predvorja u narteks i 9 vrata na ulazu iz narteksa u crkvu, sa monumentalnim, izuzetno svecanim srednjim glavnim portalom, nesumnjivo su bili deo svecano shvacene arhitekture crkve. Sa tog prostora pocinjalo je sve ono sto je sacinjavalo veliku predstavu o prostoru hrama. Zakljuceno je da se loža za imperatora nalazila na istocnom delu srednjeg polja juznog broda; carica je imala mesto na juznoj galeriji na spratu, dok bi se za severnu i zapadnu galeriju (ili ukupna postrojenja na spratu) moglo reci da su bila namenjena uglednim licnostima. Pitanje je istorijske prirode zasto se i u kom vremenu ti prostori nazivaju ginekeionima ili katihumenama.

Sv Sofija je bila uzor nekim drugim gradjevinama (npr. Sv Srdj i Vakh) ali cak i one najbolje nisu uspele da je dostignu. Osnovni ulog Sv Sofije u potonju vizantijsku arhitekturu jeste ugradjivanje kupole u prostor i program crkve. U slozenom ili jednostavnom vidu kupola je ostala obavezni deo gornje konstrukcije.

7.ARHITEKTURA JERMENIJE I GRUZIJE (druga ½ VI - pocetak X) UVOD Ovo je jedan uporedni tok arhitekture sa vizantijskim. Karakterise se: osobenim koncepcijama, smelo i umesno uradjenom strukturom, besprekornom arhitektonskom

geometrijom,

visokim

zanatom

i

naglasenom

likovnom

komponentom. To su celine koje pripadaju istocnohriscanskoj kulturi i civilizaciji. O tome svedoce sacuvana dela koja su mahom sakralnog karaktera. Oslonjena su na kasnoanticko graditeljstvo i moze se u njima traziti izvor onih ostvarenja koja su bila osnov pokreta Zapadne Evrope u srednjem veku. Jermenska, a uz nju gruzijska arhitektura, ne pripadaju vizantijskom graditeljstvu. One, medjutim, povezuju tokove kojim se kretala kasnoanticka arhitektura u istocnohriscanskom svetu. U hristijanizovanoj Jermeniji rano pocinje stvaranje arhitekture za potrebe nove religije. Na granici gornje Mesopotamije i Sirije Jermenija prima podsticaje i uzore sa podrucja na kojima su ostvarena resenja od znacaja za razvoj opste hriscanske arhitekure. U Siriji se preuzimaju modeli za gradjevine novog kulta od hipogeja i funeralnih spomenika do gradjevina namenjenih obrednom okupljanju vecih skupina vernika. I jedne i druge su trajno obelezile jermensku arhitekturu. Jermenska a uz nju i gruzijska arhitektura V i VI veka, osobena po svojim reprezentativnim kamenim spomenicima centralnog ili pravougaonog tipa, zidane gornje konstrukcije u koju se ugradjuje kupola, odavno je predmet nedoumica. Posmatrana je kao arhitektura u kojoj su veoma rano razvijena resenja svojstvena srednjovizantijskoj umetnosti. Moguce je da se resenja razvijaju u dodiru Jermenije sa susednim istocnim oblastima (Sirija i Mesopotamija, ili samo Sirija). Pri tome je vaznu ulogu odigralo prihvatanje monofizitske jeresi iz severne Mesopotamije. Vrhunac jermenske arhitekture u VII veku bi se tako mogao posmatrati kao nastavak velikog procvata sirijske arhitekture koji je okoncan krajem VI veka.

Dve osobenosti podkavkaske arhitekture su presudne za razumevanje i njene prirode i njenog verovatnog sirijskog i mesopotamskog porekla. Jednu osobenost cine: 1.graditeljski detalji, pojedinosti oblika, kamen kao graditeljski materijal i visoka tehnika rada (izrazito su u uocljivi severnomesopotamski uzori); 2.kupola je neizostavan deo arhitekture bilo da je rec o centralnim gradjevinama ili onim pravougaone osnove; kupola je bila presudan cinilac potkavkaske arhitekture u periodu od V do VII veka; Arhitektura Jermenije, Gruzije i severnih delova Anatolije bi se tako trebala posmetrati kao poseban deo u okviru istocnohriscanskom svetu. Jermenske i gruzijske crkve sa kupolama, koje cine uglavnom svu pozniju sakralnu arhitekturu, nose kupolu kao bitnu odrednicu svoje celine (u tome treba traziti citav smisao njihovog osobenog nastajanja i trajanja). Kupolna arhitektura se obrazovala u Jermeniji i Gruziji u obliku koji je potpuno formiran pre arabljanskog osvajanja Jermenije. Ocigledno je da je ono sto se dogadjalo u arhitekturi posle oslobadjanja Jermenije predstavljalo neposredni nastavak zamisli prostora, strukture i oblika, kojima je okoncan prvi period samostalnog razvitka. JEDNOBRODNA CRKVA Crkve jednostavne jednobrodne osnove, sa apsidom na istocnoj strani i po pravilu izduzenog broda imaju sirijske uzore (u opstoj koncepciji prostora, materijalu i nacinu gradjenja). Masivnih kamenih zidova, zasvedeni poluoblicastim svodovima koji mogu biti ojacani poprecnim lukovima. Vreme gradjenja bi bilo od IV- VI veka, a izgleda da postoji i izvesna tendencija u razvitku da se dodaju prostorije uz apsidu i tremovi ispred tih prostorija. TROBRODNA BAZILIKA Kao opste prihvaceni tip kupolne gradjevine u svim oblastima Mediterana u kojima je hriscanstvo postalo jedina religija, trobrodna bazilika nasla je svoje mesto i u Jermeniji. Kao i na drugim mestima, po razmerama je veca od svih drugih vrsta kultnih gradjevina. Lici na najrasprostranjeniji tip bazilike: izduzen naos koji se na istocnoj strani zavrsava apsidom a na zapadnoj strani ima predvorje. Osobenost

jermenske bazilike sastoji se u pojedinostima prostorne koncepcije, nacinu gradjenja i oblicima. Hram u Ereruku, V v.- predstavlja karakteristican tip bazilike; ima 4 traveja, od kojih su srednji kvadratne osnove a bocni, uski pravougaone osnove. Stupci izmedju srednjeg i bocnih brodova (u preseku karakteristicnog oblika 'T', postavljenog u pravcu sever-jug) nose ojacavajuce poprecne lukove, zajedno sa pilastrima na bocnim brodovima. Bocni borodovi su bili prekriveni poluoblicastim svodovima, a srednji brod je mozda takodje bio zasveden i uzdignut. Apsida je iznutra polukruzna a spolja u ravni zida. Izmedju bocnih aneksa, koji ispadaju izvan ravni bocnih zidova naosa, i dve kule na zapadnoj strani obrazovani su tremovi. Na zapadnoj strani, trm izmedju kula je predstavljao otvoreno predvorje iz kojeg se, kroz svecani portal, ulazilo u naos. Vidi se slicnost sa crkvama u Turmaninu i drugim velikim bazilikama kao sto su Tekor i katedralna crkva u Dvinu. U izvornom obliku. i one su bile izduzene gradjevine pravougaone osnove sa trobrodnim naosom, iznutra polukruznom apsidom, bocnim aneksima pored apside koji su zatvarali tremove duz bocnih strana i sa predvorjem. Njihova osobenost, kao svojstvo jermenske arhitekture, su poluoblicasti svodovi iznad srednjeg i bocnih brodova pod jednim dvovodnim krovom. Malobrojne poznate gradjevine profane namene gradjene su po slicnom, tradicionalnom mediteranskom sklopu organizacije prostora i strukture: Patrijarsijska palata u Dvinu - pravougaona osnova; sredisnji deo cini atrijum potpuno slican naosu trobrodne bazilike; na bocnim stranama su prostorije u vidu soba. Snazna donja konstrukcija nosecih zidova i slobodnih stubaca na koju je polozena gornja konstrukcija jermenskih bazilika omogucila je da se u sredinu gradjevine lako ukljuci kupola. I osnova i struktura su ostale iste dok se geometrija izmenila (npr. crkva u Odzunu iz VII veka).

UNOSENJE KUPOLE U GRADJEVINE (VI i VII v) Unosenje kupole, kao bitnog elementa celine prostora, u arhitekturu bilo je u Jermeniji zasnovano na shvatanj crkve kao slike kosmosa. Ideje o prostoru crkve i

kupoli, kazane u Sirijskoj himni verovatno misu bile nepoznate u ucenoj jemenskoj sredini u vreme zivog stvaralackog rada, kada je nastalo vise dela monumentalne arhitekture. Okvirno su to bili VI i VI vek. Shvatanje o crkvenoj gradjevini na kome je zasnovana sva potonja istorija istocnohriscanske arhitekture morala su biti istovremeno odlucujuca i u Carigradu i u vodecem jermenskom duhovnom sredistu. Tako se pretpostavlja da oblik Zvartnoca, ali i katedrale u Ečmiadzinuodgovaraju viziji opisanoj u Sirijskoj himni. Crkva u Zvartnocu, VII v - u geometrijskom smislu, idealno zamisljenog koncentrisanog prostora velikih razmera, danas u rusevinama, ona nastavlja jedno od osobenih resenja istocnohriscanske arhitekture; posvecena je andjeoskim silama; delo je arhiepiskopa Narseta II; koncepciju cini tetrakonhos pravilne osnove, okruzen perimetralnim zidom kruzne osnove. Verovatno je gradjena po uzoru na tetrakonhose u Bosri i Resafi (Sirija). Sredisnji deo gradjevine - tetrakonhos, i po nameni i po razmerama je najvazniji deo gradjevine. U prostoru, a verovatno i na spoljasnjosti, bile su obrazovane dve celine: gornju je cinila kupola (kruznog ili poligonalnog tambura) a donju je cinio oblik slican kupoli koji je zatvarao cetiri konhe zajedno sa stupcima koji su nosili gornju konstrukciju. Obimni zid, sa svojim svodom, je cinio najnizi deo gradjevine (koji je i u vizuelnom smislu predstavljao i postolje celine). Tako je istaknuta vaznost pojedinih delova gradjevine - sredisnji deo pod kupolom je namenjen vrsiocima obreda, a perimetralni prostor vernicima. Raspored prostora je na neki nacin slican velikoj carigradskoj katedrali a verovatno i drugim tadasnjim bazilikama sa kupolom. Arhitekt ovog zdanja je ocigledno dobro vladao geometrijom i dobrim poznavanjem konstrukcije koja je prilagodjena projektovanim oblicima. Narocito umesno su izgradjeni snazni stupci koji nose gornju konstrukciju - masivne gradje, besprekorno prilagodjeni gornjem delu. U osnovi, stobac podrzava lucnu liniju konhe na unutrasnjoj strani a bocne strane pod pravim uglom prihvataju osnove i kalote konhe. Trazenjem prikladnog arhitektonskog oblika, obradjena je zadnja strana stubaca koja je okrenuta prema prostoru perimetra. Arhitekt je verovatno bio obrazovan u Jermeniji s obzirom da je dobro poznavao tu arhitekturu. Uzori za neke od detalja se mogu naci i u prethodnoj jermenskoj arhitekturi. Bitno nacelo zanata je bio: snazna ali racionalna konstrukcija koju prati arhitektonska obrada povrsine.

Iako se malo zna o arhitekturi ovih dela, sigurno je da su gradjevine koncentricnog prostora, kod kojih je celina podredjena sredisnjem delu (kruznom ili pravilno poligonalnom), imale poseban smisao. Moguce je da su nastavljale tradiciju ranohriscanskih martirijuma. Ali gradjevine tipa Zvartnoca su prvenstveno imale komemorativnu namenu. Zoravor - u blizini Egvarda; crkva je pravilne osmougaone osnove sa izuzetkom istocne strane koja ima oltarsku apsidu (priblizno 2x duza od mere 7 jednakih strana); gradjevina se moze nazvati i osmokonhalnom jer strane cine i konhe koje su spolja trostrane; prislonjeni stubovi na celu zidova, izmedju konhi, nosili su ukrasne prislonjene lukove na kojima je stajala kupola srazmerno velikog precnika; arhitektura fasada je bila brizljivo zamisljena - o tome svedoce stubovi prislonjeni na spojnicama susednih konhi. UPISANI KRST SA KUPOLOM U razdoblju poleta jermenske arhitekture prihvacen je kao opsti tip crkvene gradjevine, upisani krst sa kupolom na 4 oslonca. Primeri su: katedrala u Ečmiadzinu, Sv Gajana u Vagaršapatu, Ečmiadzinu, Sv Jovan u Bagaranu i crkva u Mrenu. Sv Gajana - pravougaone osnove (nesto izduzeni kvadrat); na sredini tacno je postavljena kupola na cetiri polukruzna luka, koje nose zidani stupci. Osmostrani tambur sa na uglovima oslanja na trompe. Na istoku je oltarska apsida iznutra polukruzna a levo i desno od nje su prostorije pravougaone osnove. Na zapadnoj strani, ispred naosa je otvoreni trem. Sve strane crkve su zatvorene ravnim zidovima pa je tako i oltarska apsida ugradjena u ravnu masu zida. Pored zapadnog portala postoje i severni i juzni. Svaki travej crkve osvetljava po jedan prozor, a ne tamburu kupole ih ima 4 na svakoj od osnovnih strana. Crkva je sazidana od dobro tesanog kamena, vodoravno redjanog. Zidovi i stupci ispod kupolesu masivni. Kraci upisanog krsta su dosledno istaknuti, krovovi nad njima su dvovodni a nad kupolom je osmostrani piramidalni krov. Velika paznja je posvecena fasadnim povrsinama. Osnovna obelezja su im: cvrste, ujednacene celine strogog ritma kamenih tesanika, kamenog reljefnog ukrasa nema mnogo, ali je u izboru njegovog polozaja postovan arhitektonski red. Postavljen je iznad prozora u vidu natkrilja koje prati lucni

zavrsetak prozorskog okvira. Tri luka, polozena na stupce, dobila su otmen oblik dvostepenom ceonom obradom. TETRAKONHOS U tehnickom smislu, nazvan tetrakonhos, sa karakteristikama upisanog krsta tj. sa upravno postavljenih poluoblicastih svodova na cijem se preseku nalazi kupola ali sa apsidalno zavrsenim krakovima krsta. Crkva Sv Hripsime - u Vagaršapatu; 618-630; kupola je sagradjena iznad cetiri simetricno postavljene konhe; mele konhe se nalaze ispod trompi na uglovima potkupone konstrukcije i nesto su vece od polukruga; konhe su otvorom okrenute ka sredistu potkupolnog prostora i ugradjene u zidnu masu; na uglovima su prostorije pravougaone osnove, izdvojene u posebne celine ali ukljucene u prostornu shemu obreda; slicno resenje je ostvareno u Bogorodicinoj crkvi u Avanu (609)(samo je kod nje krug do kraja ostao geometrijska figura kojom su odredjeni delovi osnove, a prostorije na uglovima takodje imaju kruznu osnovu) i poznijoj crkvi Sv Krsta poznatijoj pod imenom Ahtamar. Izuzetan znacaj jermenskoj arhitekturi daju ostvarenja VII veka, kada u vizantijskom svetu potisnutom invazijama nije moglo nista da se dogodi, kao ni u istocnom susedstvu Jermenije, pokrivenom arabljanskim osvajanjem. Velika ostvarenja u Jermeniji dobijaju svoje paralele u Gruziji (npr. Bana) - Sv Gajana, Sv Krst u Džvari. Susedstvo dva podrucja donosilo je slicna resenja i u prethodnom peridou, u arhitekturi zasvodjenih oblika. Ove dve susedne graditeljske celine mogu se posmatrati kao dve bliske skole arhitekture. Vise se razlikuju u detaljima nego u bitnim osobenostima. Bile su u dodiru sa oblastima preko kojih dolaze i kasnoanticke koncepcije a narocito hriscanske koncepcije arhitekture. Po tipoloskom smislu, po koncepcijama jermenska i gruzijska arhitektura su u slicnim tokovima sve do resenja koja su karakteristicna za zrelo razdoblje. U poznoj jermenskoj arhitekturi, iz vremena posle oslobadjanja zemlje od arabljanske vlasti, nisu nastupile novine u koncepcijama prostora i strukturi, kao ni u susednoj Gruziji. Zadrzale su se sve bine komponente: osoben unutrasnji prostor, struktura i tektonika strogo geometrijskih volumena u spoljnom izgledu. U arhitekturi fasadnih povrsina

istrajala su resenja koja jermensku i gruzijsku arhitekturu cine osobenom isto koliko i unutrasnji prostor. Nasledje severomesopotamske i sirijske arhitekture - u pogledu kamena kao materijala, konstrukcije i ukrasa - imalo je svoj razvitak i siglo do prefinjenih resenja koja su ostala jedinstvena u istocnohriscanskom svetu. SPOLJNI OBLICI Jermenske kamene fasade, preciznoscu obrade i lepotom celine, prevazisle su svoje verovatne uzore. Jedno od bitnih obelezja obeju celina (i Jermenije i Gruzije) jesu oblici fasadnih povrsina. Fasade bocnih strana i tambura su ravno zavrsene, a fasade ceonih strana se zavrsavaju u obliku timpanona cije ivice cine venci u produzeku strana dvoslivnih krovova. Istog izvora su i jednostruki prozori oblika pravougaonika koji je mogao da bude zavrsen pravilnim polukrugom. Slicna je i geometrija portala. Izrazito gruzijskoj arhitekturi pripadaju raskosni okviri otvora u koje su ukljucene trake reljfnog ukrasa. Jedinstvene su na svoj nacin ukrasne arkade koje cine tanke kolonete kruznog preseka spojene lukovima istog profila, izgradjene kao slika za sebe nezavisno od unutrasnje strane gradjevine (tj. ne oslikavaju unutrasnji raspored masa). Gradjene su kao da su izasle iz predstava arhitekture sa slikarstva minijatura. -kameni reljef - snazni kameni krstovi; osobene su povrsine plitkog reljefa floralnih i geometrijiskih motiva na lukovima i kapitelima. Ta vrsta reljefa je manje izrazena. Konstantno stvaranje geometrijskog reljefa je izraz apstraktnog shvatanja umetnosti (monofizitska Jermenija ne pokriva freskama unutrasnjost svojih crkava pa je verovatno zato povrsina unutrasnjosti pazljivo obradjena). Vazan element u projektovanju je postala prava stroga geomtetrijska linija. Ocigledno je da je to bila pouzdana tradicija anticke geometrije preuzeta nepoznatim putevima. Spoljni izgled je tako postao prava briga graditelja u skladu sa jermenskom monofizitskom verom. Na spoljasnjosti je tako valjalo iskazati ono sto enterijer nije pruzao, kao prostor zatvoren ravnima. U odnosu ka figuralnim predstavama Jermeni nisu ni izraziti ikonoklasti ni ikonofili. Reljefne predstave na fasadama Ahtamara i temetski i umetnicki su u okvirima jermenske tradicije. ODNOS SA VIZANTIJSKOM ARHITEKTUROM

Jermenska i Gruzijska arhitektura znacajne su kao deo okruzenja u kome traje arhitektura vizantijskog sveta. Moguce je mozda da je jermenski upisani krst sa kupolom obrazovan u Jermeniji kada se u Vizantiji uopste ne gradi, pa bi kao takav mogao biti posticaj za slicne naredne poduhvate u vizantijskoj arhitekturi. Ipak, ukupne strukture ovih resenja su toliko razlicite da se najverovatnije radi o dva sasvim odvojena toka vodjena istim simbolickim i teorijskim shvatanjem hrama. Nema sumnje da su odredjena graditeljska resenja dopirala do gradilista u vizantijskom svetu. Tako se npr. velike vizantijske crkve u Grckoj na 8 oslonaca sa trompama mogu smatrati da su imale uzor u jermenskoj arhitekturi. Resenja su se najpre morala naci u Carigradu. Kao jedan od prodora jermenskih ili gruzijskih koncepcija treba pomenuti nadgrobnu crkvu u Bačkovu u Bugarskoj. Okolnost sto su mnogi Jermeni, u vremenima vojnih pohoda, bili u vojsci tj. u aristokratskom sloju Vizantije, pa cak i na prestolu ukazuje na mogucnost da su postojali izvesni jermenski uticaji na vizantijsku arhitekturu. Iako izvan uzeg kruga vizantijskog graditeljstva, jermenska i gruzijska arhitektura predstavljaju jedan od tokova razvitka srednjovekovne arhitekture izgradjene na tradiciji kasnoanticke arhitekture istocnog Mediterana. Vizantijska arhitektura je izasla iz istog korena. 8.TIPOLOGIJA CRKAVA SREDNJEVIZANTISKOG PERIODA Posle osvajanja Carigrada od strane Latina tradiciju gradjenja nastavlja prvenstveno Nikejsko carstvo, srpske zemlje a kasnije Mistra, Arta i Trapezunt. U ranovizantijskom periodu, Carigrad, iako obelezen monumentalnim Justinijanovim delima, bio je samo jedno od velikih centara hriscanstva. Od srednjevizantijskog perioda pa nadalje Carigrad ce postati glavni centar i izvor svih novih ideja. Za razliku od prethodnog razdoblja, srednjovizantijski period nosi sa sobom i novi graditeljski organizam - tip upisanog krsta sa kupolom - tip koji ce obeleziti celo vizantijsko graditeljstvo i gotovo postati sinonim za vizantijsku arhitekturu uopste. Od sredine IX veka, planovi crkava iz vremena neposredno posle Justinijana nestaju iz arhitektonskih centara Carstva. Njihovo mesto su zauzeli novi tipovi, medjusobno jako razliciti po tipu plana, a ipak po stilskim konceptima bliski. Nomenklatura noih tipova je cesto zbunjujuca, takodje je i njihovo poreklo daleko od poznatog.. Novi

srednjevizanijski tipovi crkava su ili novo izmisljeni ili su toliko radikalna transformacija starih da se mogu smatrati novim. Stariji tipovi iz vremena Justinijana su ili zadrzani ili ozivljeni, duz granica Carstva. Bazilike sa drvenim svodom i galerijama nisu izgradjivane skoro pedeset godina u Carigradu i jezgrima provincija. Od kasnog IX do XI veka njihov plan se vraca na dvorovima "varvarskih princeva" na Balkanu i na Zapadu. U Bugarskoj, ovo vracanje je objasnjeno kao ozivljavanje plana duboko ukorenjenog u lokalnom graditeljstvu celog VI veka. Razlozi za ovu "renesansu" ostaju ipak nejasni. Jedan od razloga je mozda bila zelja novopokrstenih vladara i njihovih crkvenih savetnika da impresioniraju jos uvek pagansku populaciju sa ogromnim, a ipak jednostavnim crkvenim gradjevinama; drugi bi mozda bio zelja da se takmice sa velikim vladarima iz proslosti, prvenstveno Justinijanom, koji je sam bio sa Balkana. Na otonskom dvoru Donje Saksonije crkva Genroda (?) je bila zavrsena posle 971 godine dodavanjem tri broda sa galerijama nad bocnim brodovima - karakteristike koje su pre toga bile nepoznate severno od Alpa. Posto je carica Teofanija bila poreklom iz Vizantije, a ona je bila osnivac - moze se tako objasniti poreklo. Medjutim, bazilike su obnavljane ili gradjene cak i samom srcu vizantijskog carstva kada su lokalni uslovi zahtevali takav tip plana. Cak i krajem 1065 crkva Sv Sofije u Nikeji bile je pregradjena u baziliku na temeljima starije slicne gradjevine, verovatno iz V ili VI veka. Drugi zastareli tipovi su takodje ozivljavani u XI veku Carstvu i van njgovih granica. Crkve plana slobodnog krsta sa kupolom, vec odavno ne gradjene u Carigradu i centrima provincija, izvodili su carigradski majstori za dvorove Juzne Rusije od prve ½ XI veka pa nadalje; i posle 1070 izvan zapadnih granica carstva Justinijanova petokupolna crkva Sv Apostola je kopirana, mada izmenjena, u crkvi Sv Marka u Veneciji. Po pravilu, zatim, ovakva ozivljavanja ranih crkvenih tipova su bazirana na mesavini crkvenih i politickih kompromisa. Veoma drugacije po karakteru, od obnavljanja zastarelih planova iz sfere dvora, je opstajanje staromodnih tipova gradjevina na provincijskom nivou, bilo kao tradicionalni lokalni tip ili pozajmljen iz druge udaljene provincije. Primer pozajmljivanja su male bazilike poluoblicasto zasvedene severoistocne Grcke, juzne Srbije i Bugarske. U okviru njihovih visokih glavnih brodova i sirokih lukova, ove strukture datiraju od X do kraja XI veka i najvise lice na male bazilike i polu-crkve u Binbirkilise - dosta udaljenoj i prostorno i vremenski.

Isto tako, planovi kasnorimskih i ranohriscanskih mauzoleja i martirijuma ocigledno su opstali u malim trikonhosima i tetrakonhosima srednjevizantijskog perioda. Njihov broj je ostao veliki do danasnjeg dana, narocito u udaljenim provincijama Carstva - u Grckoj, na Balkanu i u Kapadokiji. U Kosturu, crkva Bogogodice Kubedilike, u severnoj Grckoj je jedna od mnogih primena. Brojnost tipova srednjovizantijskog perioda postaje jasnija kada se shvati da je veliki broj struktura ili f-ju grobne kapele ili kapele koja stiti vaznu relikviju. Opstanak martirijuma u obliku trikonhosa ili tetrakonhosa u srednjovizantijskom

periodu

moze biti objasnjeno

sirokim

protivljenjem sofisticiranoj dvorskoj arhitekturi, i u okviru i na rubovima Carstva. To je isti popularni konzervativizam koji je stvorio zasvedene bazilike XI v. na Balkanu. Pa ipak, ovakvo opstajanje i obnova starih planova crkava ostaje vezana za specificne okolnost ili za lokalnu sklonost ka njima. Jezgro srednjovizantijske arhitekture je formirano od tipova gradjevina ili novonastalih ili doprlih sa granica Carstva i voljno usvojenih od srednjevizantijskih graditelja: sazeti grcki krst i njegove varijante; crkva sa osam nosaca kupole; grcki krst sa 8 nosaca kupole; upisani krst. SAZETI GRCKI KRST SA KUPOLOM Sastoji se samo od centralnog traveja i cetiri, veoma plitka, kraka i jedne ili tri apside; apsidama ponekad prethode kratka predvorja. Poluoblicasti svodovi iznad krakova krsta su retko nesto visa od sirokih lukova, a kupola iznad centralnog traveja probijena velikim prozorima. Grupe prozora su takodje smestene visoko na zidovima krajeva krakova krsta. Ovaj tip u Carigradu predstavlja, u XI i XII veku, npr. Karije džamija. Ali plan je vec bio odavno u sirokoj upotrebi. Blizu Carigrada predstavljaju ga dve rusevine: Egerli i Jusa Tepesi, mozda iz IX ili X veka. U Bugarskoj se javlja na crkvi Vinitisi iz X veka. Moguce je da je takav plan sazetog grckog krsta bio poznat jos u VIII veku. U svakom slucaju, plan se izgleda razvio od razvijenog plana ili od crkava grckog krsta doba Justinijana sa dubljim kracima krsta na ugaonim travejima, ili od crkava upisanog krsta sa kupolom iz vremena posle Justinijana. Sazeti grcki krst je napokon, samo izolovano jezgro kupolne crkve upisanog krsta: centralni travej sa kupolom, plitki kraci krsta i kapele. Ali sta god da su mu koreni crkve sagradjene po planu sazetog krsta ne odredjuju sliku srednjevizantijskog crkvenog graditeljstva. Da bi se u potpunosti razumele njegove karakteristike i bogatstvo, treba se vratiti na kupolne crkve sa 8 nosaca i trompama, kombinovani grcki krst i plan sa 8 nosaca i crkve upisanog krsta.

CRKVE SA KUPOLOM NA 8 OSLONACA I TROMPAMA Postavljene su na kvadratnoj osnovi. Pilastri, venci i mermerne pregrade dele zidove u dva reda; svaki red obuhvata tri traveja: uski, siroki, uski. Na trecoj zoni, male polukalote - trompe - nadvisavaju dijagonalne uglove i formiraju oktagon, dok se plitki lukovi uzdizu u glavnoj osi iznad sirokih traveja. Zajedno, osnova sa trompama i lukovi ma formira oktagon nejednakih strana upisan u gl. kvadrat. Konacno, osam pandantifa ispunjava prostor izmedju lukova i ugaonih trompi i stvara krug na kome se dize kupola na niskom tamburu. Tip je opstao samo u nekoliko primera kakav je Nea Moni na Hiosu i sacici kasnijih crkava na istom ostrvu. Medjutim znamo da je na Hios ovo resenje doneto iz Carigrada. Verovatno je ono bilo u srednjevizantijskom periodu rasirenije i u prestonici i u provincijama na sta ukazuju preostali primeri. Katolikon u Osios Luki i crkva Dafni sa najpoznatiji i najverovatnije najlepsi primeri. Jezgro plana opet formira kvadrat sa 8 nosaca i kupolom, ali ugaone trompe su ovde poduprte stupcima u obliku slova 'L'. Ovo jezgro je zatim zatvoreno unutar veceg pravougaonika. Cetiri visoka kraka krsta postavljena izmedju stubaca, pruzaju se od centra ka spoljnim zidovima drugog pravougaonika. Svaki krak je zasveden poluoblicastim svodom, i meri polovinu strane centralnog kvadrata; istocni krak se zavrsava apsidom. Izmedju cetiri kraka krsta uglovi spoljnjeg kvadrata su ispunjeni pojasom krstasto ili kupolasto zasvedenih pomocnih traveja, ukljucujuci protezis i djakonikon sa svake strane oltarskog kraka. Po pravilu - kao u Dafni - ovaj pomocni spoljni pojas nema sprat i tako je podredjen kracima krsta i kupolnom centru. Ali povremeno, kao u Osios Luki - spoljni traveji su nadviseni galerijom, zatvorenom na uglovima ali siroko otvorenom ispod poluoblicasih svodova krakova krsta. U svakom slucaju, dominantne karakteristike ostaju siroki oktagon, siroka kupola postavljena na ugaone trompe; podredjeni, visoki i uski krakovi krsta i njihovi produzeci u spoljnom pojasu. Crkve sa kupolom na trompama i osam nosaca su mozda najimpresivniji sredjovizantijski plan crkava. Ali kao i crkve sa kupolom na trompama i osam nosaca, nisu siroko rasprostranjene. Preostali primeri su ograniceni na kopno Grcke. Plan crkve sa kupolom na osam nosaca i trompama je samo uvecani plan crkve sa kupolom na trompama na osam nosaca a poreklo oba plana je dugo trazeno u Jermeniji. Ali i crkva sa kupolom na osam nosaca i tompama i ona sa upisanim grckim krstom su, ustvari, usko povezani sa strukturalnim principima i prostornim resenjima crkve

upisanog krsta iz vremena posle Justinijana i ostalim resenjima i iz vremena pozne vladavine Justinijana i posle njega. Crkve sa trompama i 8 nosaca je tako ukorenjen u cisto vizantijsku tradiciju koja je apsorbovala elemente sa ivice Carstva. CRKVE SA UGAONIM TROMPAMA I 8 NOSACA -Stevovic Veoma monumentalne gradjevine. Najreprezentativniji primer je juzna crkva manastira Osios Luke (katolikon). Ona je jedna od prvih crkava iz ove grupe koja se povezuje sa carigradskim gradjevinama koje nisu sacuvane. Srediste hrama, potkupolni prostor, je najistaknutiji deo gradjevine. Kupola je izuzetno velikih razmera i na osam podupiraca (stupci ili puni zidovi) a prelaz je izvrsen trompama. Nekoliko takvih gradjevina je sacuvano na teritoriji Grcke sa vrlo slicnim karakteristikama sto ukazuje na jedan izvor - verovatno neku carigradsku gradjevinu. Oko sredisnjeg prostora su bocni brodovi bilo izdeljeni zidovima bilo stupcima iznad kojih se (carigradski uticaj) formiraju galerije sa odredjenom namenom (u Carigradu su bile namenjene caru, a ovde se ne zna cemu su sluzile+sto se radi o manastirskoj crkvi). Dafni kod Atine - prvenstveno je naglasen centar sa kupolom; neposredni izvor ovog tipa gradjevine je nedovoljno jasan; posle XI veka se ovakvi hramovi grade sve do poznovizantijskog perioda (Monemvasija, Mistra); uz naos hrama ovaj tip je imao jednu ili dve priprate; Raskosna je unutrasnjost - mermerna oplata, mozaici u svim hramovima ovog tipa opet Carigrad kao uzor...Reminiscencija na Sv Sofiju Carigradsku. UPISANI KRST Najrasprostranjeniji srednjevizantiski plan crkava. Malo, visoko i zatvoreno u kvadrat, njegovo jezgro - naos - je sastavljeno od 9 elemenata: visokog centralnog (potkupolnog) traveja sa cetiri podupiraca (stubovi ili zidani stupci), visokog dobro osvetljenog tambura kupole, koji se po pravilu uzdize na pandantifima, nize od toga cetiri kratka poluoblicasto zasvedena kraka krsta, nize u dijagonalnoj osi cetiri ugaona traveja (krstasto, poluoblicasto ili kalotom zasvedena). Uz ove ugaone traveje, nekad nadvisene visim tamburima i laznim kupolama i visu glavnu kupolu formira se 5 tacaka upisanog krsta. Tri apside pruzaju se istocno od naosa. Ovo jezgro nekad je okruzeno narteksom, bocnim otvorenim porticima, ili zatvoreno paraklisima. Ali bez obzira na takve dodatke ili varijacije, plan upisanog krsta postaje gotovo univerzalno

prihvacen sirom sfere obuhvacene Vizantijom i njenim uticajem na arhitekturu, od X veka - do pada Carigrada i nastavlja se u Rusiji i Balkanu daleko posle toga. Koreni ovog tipa ostaju diskutabilni, kao i za njegove prethodnike, isto tako i vreme i mesto njihovog prvog pojavljivanja. Mozda je to bila Nea osvecena 881, kao prva poznata crkva plana upisanog krsta u Carigradu. Sigurno je da ni jedna od mnogih crkava upisanog krsta u Grckoj i Balkanu nije ranija. Ali prethodnice postoje izvan prestonice i jezgra provincija srednjovizantijskog carstva. Jos u VIII i kroz ceo IX vek, plan upisanog krsta je bio poznat na Zapadu: u St Žerminji d' Pre na Loari posle 800; San Satiro u Milanu iz 868; i ocigledno iz istog vremena San Migel u Tarasa u Spaniji. Slicno tome crkve upisanog krsta iz VIII i IX veka postoje u krajnjim provincijama Male Azije i Trakije. U Peristeri, u podnozju Atosa, plan upisanog krsta formira jezgro crkve sagradjene 870/1. Svi ovi primeri ukazuju na pitanje da li je plan nastao u Carigradu pa je premesten u provincije ili je u vreme nastanka Nea plan upisanog krsta preuze iz provincija u gradjevinama prestonice. UPISANI KRST- Stevovic Osnovni graditeljski tip vizantijske arhitekture, sa velikim brojem varijacija. Ima kvadratni prostor naosa crkve, sa kupolom koja se izdize iznad srednjeg dela tog kvadratnog prostora na cetiri masivna slobodna nosaca (zidana supci, stubovi). Kupola je vrhunac tog simbola graditeljstva Vizantije. Istocno od potkupolnog prostora crkva dobija novo resenje: trodelan oltarski prostor u kome se u poduznoj osi nalazi glavna apsida iznutra polukruzna a spolja moze biti na razlicite nacine resena (polukruzno, poligonalno), a bocno su prostorije proskomidije i djakonikona (koje su ili posebne prostorije ili su nise u masi zida istocne strane). Na zapadnoj strani, gotovo po pravilu, je prostor priprate celom sirinom crkve i podeljen je na traveje koji se mogu prepoznati u svodnoj konstrukciji - zadrzan je iz prethodne graditeljske traadicije ali je bitno modifikovan. Uz zapadni deo se ponekad izidjuje spoljna priprata - iz istog vremena ili naknadna. Ovo sve cini osnovne crte plana ovog tipa u svom zavrsenom obliku. Ovaj dovrseni tip je proistekao:Po jednoj hipotezi - Mramorno more ima nekoliko manastira koje su osnovali monasi koji su izbegli iz Carigrada u vreme ikonoklazma (vrlo jednostavne gradjevine) i o ovim manastirima se malo zna jer su jako osteceni. Monaski svet prognan iz Carigrada nastavlja tradiciju i razvoj gradjevina iz preikonoklastickog perioda, ali ce sve to biti realizovano u dovrsenom obliku posle ikonoklazma. Sv Sofija u Solunu - definisana je kao trobrodna bazilika ali ima stupce i arkade koji su nosili veliku kupolu. Prvi primeri dovrsenog tipa su: severna crkva

Konstantina Lipsa i Mireleon (Bodrum dzamija) - prestonicki tip upisanog krsta sa kupolom (ima istocni travej ukljucen u oltarski prostor tj. potkupolni i oltarski deo razdvaja jedan travej) koji je usloznjen u odnosu na provincijske tipove. Sv Sofiju u Solunu je logicnije povezati sa ranovizantijskom tradicijom i Sv Sofijom u Carigradu nego sa tipovima upisanog krsta srednjevizantijskog perioda. Eski Imaret dzamija (Hristos Pantepopte) - iz XI veka; specificnost su polukruzne nise i krstasti svodovi - obelezja carigradske arhitekture; Djul dzamija - mozda oko 1100-te; malo drugacije resenje koje podseca na Sv Sofiju u Solunu; U praksi nema dva identicna resenja tipa upisanog krsta sa kupolom. Kod provincijskog tipa - imaju veze sa Carigradom ali se drze i svoje lokalne tradicije. Grcka ima najjacu svoju lokalnu tradiciju, pocev od antike pa na dalje, narocito je izrazena grcka arhitektura u poznovizantijskom periodu. Skripu (Beotija) - naglaseno bazilikalni hram; kraj IX veka; tradicija bazilike se nastavlja i posle ikonoklazma; iz te tradicije proisecice mnoga druga resenja koja ce u arhitekturi Grcke u upisanom krstu trajati u X i XI veku. Episkopske crkve - i bazilikalni duh i jasno prisustvo upisanog krsta. Atina, Omorfi Eklisija - jedna od najjednostavnijih gradjevina upisanog krsta; ovakav tip obelezava grcku arhitekturu; Bogorodica Kosmosotira, Trakija (Vira) - zaduzbina Isaka Komnina. Mala i skromna crkva. BAZILIKA SA KUPOLOM Nastavlja da traje sa ostalim starim tipovima. Jedna od najmonumentalnijih je Sv Sofija u Ohridu. Podsecaju na ranovizantijske tipove ali nose i sve srednjovizantijske karakteristike. TRIKONHOS I TETRAKONHOS Opet su uzori bile neke monumentalne carigradske gradjevine. Primeri su Sv Andreja u Peristeri, Bogorodica Kubediliki u Kosturu (trikonhos), crkve Atosa (imaju i danas ovakav oblik), Sv Apostoli u Atini (kraj IX i pocetak X veka, monumentalan primer). JEDNOBRODNE CRKVE SA ILI BEZ KUPOLE

Ima ih jako veliki broj. Ovaj tip je i jako rasprostranjen i to su vrlo cesto privatne crkve - mauzoleji. Trodelni je prostor crkve od istoka prema zapadu. U krovnoj konstrukciji se naglasava ponekad poprecni brod. Bilo da su u pitanju crkve upisanog krsta, bazilike, crkve sa kupolom na oktogonalnim trompama, trikonhosi i tetrakonhosi ili jednobrodne crkve sve srednjevizantijske crkve su izrazito male. Crkve sa kupolom na trompama su nesto vece. Medjutim cak i naos u katolikonu Osios Luke, bez narteksa, prekriva prostor samo nesto malo veci od 2x pridodate Bogorodicine crkve upisanog krsta, ili severne crkve Feneri Isa džamije. DEKORACIJA Nije poznata u IX i X veku sa par izuzetaka; sto se podrucja tice, u Carigradu i u siromasnijim provincijama kao sto je Mala Azija i njena ostrva, jako je malo scauvano. U Grckoj, s druge strane, gde je materijal bogat i uglavnom na svom mestu, ornament nije dovoljno proucen da bi se izvela hronologija. Bolji deo srednjovizantijskog ornamenta je poznat do sada samo iz XI i XII veka. Moze se okarakterisati kao svesno ozivljavanje klasicnog ranohriscanskog ornamenta ili ornamenta iz vremena Justinijana; venci se sastoje od plinti, ...? 9.POZNOVIZANTIJSKA ARHITEKTURA (XIII - XV) Kada bi se istorijski datumi shvatili bukvalno, kraj Vizantijskog carstva bi bio 29. maj 1453., sa smrcu Konstantina IX Paleologa i pobednickim ulaskom sultana Mehmeda u Carigrad. U stvari pocetak kraja je poceo daleko ranije, i poslednjih 250 godina vizantijske istorije su samo razvuceni epilog. Kada je kraj zapoceo to je diskutabilno. Da li zapocinje 1204 kada su Latini okupirali Carigrad; 1390 kada je Carstvo postalo turski vazal - ograniceno na prestonicu i njenu neposrednu okolinu kao i mali deo Peloponeza oko Mistre; ili negde izmedju. Posle pada Carigrada pod Latine, uprkos tome, vizantijska grandioznost kulture imala je jaka uporista u provincijama. U Maloj Aziji - osim severozapadnog dela pod Latinima i jugoistocnog pod Seldzucima, Nikejsko carstvo su osnovale porodice Laskaris i Vatac. U isto vreme u Epiru, dinastija Andjela osniva nezavisnu despotovinu sa Artom kao prestonicom. Odatle je ta dinastija ponovo osvojila Makedoniju i Trakiju od Franaka (Latina) i 1224

uzurpirala carsku oblast u Ohridu - da bi prvo bila pobedjena od Bugara, zatim od Vataca iz Nikeje i na kraju Paleologa koji su postali vladari Soluna. U Trapezuntu, konacno, je porodica Komnina osnovala trecu drzavu i uspela da je odrzi sve do 1461. Medjutim, 1204 je Carstvo izgubilo prestonicu, toliko dugo vremena svoj simbol i na Istoku i na Zapadu. Izgubilo je i ostrva, vazne grcke luke, i trgovinske puteve ka Veneciji. Podeljeno je na veliki broj patuljastih drzava, i vizantjskih i latinskih, koje se sve medjusobno bore. Ponovo osvajanje Carigrada od strane Andronika I Paleologa 1261 i postepeno potcinjavanje Epira i celog Peloponeza samo je ojacalo tenzije. To sto je do 1340 Carstvo jos imalo Trakiju, Makedoniju, Tesaliju, Epir, Peloponez i pola Male Azije, igralo je neznacajnu ulogu u mediteranskoj i balkanskoj politici. Na severu su se razvijali mocni susedi pocevsi od poznog XII veka (S. Nemanja): u Srbiji od 1168, u Bugarskoj - drugo Carstvo od 1184. Obe su jos vise postale pretece u poznom XIII i XIV v: Bugarska pod carem Ivanom Asenom a Srbija po kraljem Milutinom i carem Dusanom. Na jugu su Seldzuci jos vise pritiskali. Pad Soluna je usledio 1430, Carigrada 1453, Mistre 1460, Trapezunta 1461 - i ovi padovi pod vlast Turaka imaju vise simbolicno nego prakticno znacenje. Nastavak vizantijske kulture pod otomanskim carstvom je ogranicen na podrucju umetnosti uglavnom na slikarstvo. Arhitektura se svodi na neznacajno ponavljanje. Ali vizantijska umetnost od 1200 -1450 nas se tice, i vazno je to da u ovom poznom periodu termin "vizantijski" mora da se shvati u mnogo sirem okviru od samih politickih okolnosti u Carstvu. Vizantijska umetnost je izuzetno aktivna tokom poslednja dva veka pre pada Carigrada. Takodje se i brzo sirila, od Dunava do Peloponeza i od Carigrada do Trapezunta i Krita. Nema sumnje da je renesansa Paleologa stvorila uzbudljiv, ekspresivan i monumentalan novi stil u zidnom slikarstvu. Ali u arhitekturi je situacija nesto drugacija. Vizantijski graditelji stvaraju nove varijante tradicionalnih osnova crkve. Igraju se sa virtuoznoscu stilskih koncepata srednjovizantijske arhitekture. Obogacuju dekorativne sheme. Rade sa novim koloristickim efektima na spoljnim fasadama i mesaju mozaik, slikarstvo i skulpturnu dekoraciju. Ponekad, narocito u Carigradu i Solunu tokom prvih decenija XIV veka - njihove zamisli su izvedene sa izuzetnom suptilnoscu i paznjom kakva se ranije retko javljala. Sa izuzetkom Carigrada i Soluna u ranom XIV veku, arhitektura cesto izgleda bogato, sa velikim brojem varijacija, zanimljivo - ali je retko visokog kvaliteta. Dekoracija je nadigrana i konstantne forme su neizbezno nalik jedne na drugu. Religiozne razlike su jace

izrazene nego bilo kad pre toga. Retko je poznovizantijska arhitektura monumentalna, retko suptilna ali nikad grandiozna. RANA ARHITEKTURA PALEOLOGA Karakteristike poznovizantijske arhitekture prvo su se javile u poslednjoj ⅓ XIII veka i javljaju se skoro istovremeno u sasvim udaljnim delovima Carstva: u Epiru, Makedoniji, Tesaliji, na Peloponezu, Maloj Aziji i u Carigradu. Jasno oznacena I faza, ranih Paleologa, ustupila je mesto Visokoj arhitekturi Paleologa oko 1310, koja je na kraju izbledela, na razlicitim mestima u razlicito vreme ali svuda izmedju 1340 i 1440. Prva faza ima zapanjujuce slicne karakteristike svuda, i u planu i u dekoraciji. U najvecem broju slucajeva, planiranje crkava nastavlja tradicije neprekinute jos od vremena Makedonaca i Komnina: plan upisanog krsta, trikonhos i tetrakonhos sa kupolom nad centralnim travejem. Mali tetrakonhos, siroko rasprostranjen u X i XI veku u na juznom Balkanu i u Grckoj, se javlja ponovo u arhitekturi Paleologa na crkvama Bogorodice Magliotise u Carigradu i Sv Jovanu u Halki, na Mramornom moru. S druge strane, lokalno ogranicen, centralni tip je kombinovan sa bazilikalnim. Uticaj bazilikalnog plana je manji pod uticajem Zapada a vise pod uticajem malih zasvedenih bazilika uobicajenih u Makedoniji i Trakiji jos od XI veka. Jos 1232 u Kato Panagija kod Arte, kombinovani su kupolni upisani krst i poluoblicasto zasvedeni brodovi. Slicno je i u Porta Panagija u tesaliji, upisani krst je zdruzen sa poluoblicasto zasvedenim bazilikalnim glavnim brodom sa tom razlikom sto je poprecni poluoblicasto zasvedeni poprecni brod, visi od svodova poduznog broda, zamenjen za kupolni travej i krakove krsta. Ali zajedno sa tradicionalnim tipovima i njihovim spajanjem, izrazito veliki broj crkava iz kasnog XIII veka izasao iz upotrebe jos u XI veku, pa cak jos i posle VIII i IX veka, ponovo pocinje da se gradi. Tako tip upisanog krsta sa kupolom na trompama, poslednji put vidjen u Dafni, ponovo je ozivljen sirom vizantijskih provincija: Paragoritisa u Arti 1282/9; Sv Sofiji u Monemvasiji posle 1287.; u Sv Teodorima u Mistri 1290. Na drugim mestima - kao na juznoj crkvi Feneri Isa dzamije u Carigradu - nove varijante su stvarane od starijih planova: trostruke arkade su stavljene izmedju ugaonih stubaca kupolnog centralnog traveja da ga odvoje od nizeg ophodnog broda. Ovaj plan sa ophodnim brodom podseca na crkve upisanog krsta iz vremena posle Justinijana, iako ogranicene samo na prizemni deo. I u prestonici i u crkvi Vrontohion u Mistri ubrzo posle 1300, plan bazilike sa galerijama je ukomponovan sa crkvom krstoobrazne osnove sa otvorenim

galerijama koje nadvisavaju krakove transepta. Mesavina podseca dosta na Sv Irinu u Carigradu posle remodelovanja u VIII veku, ili na crkvu iz IX veka u Agdzi. Tako izgleda nemoguce da su vizantijski i moguce zapadni savremeni koncepti kombinovani

sa

konceptom

ozivljavanja

ranovizantijske

arhitekture.

Ideja

ozivljavanja crkvenih planova palih u zaborav vekovima pre nego sto bi bilo prirodno u snaznom zamehu entuzijazma koji je pratio obnovu vizantijskog carstva u poslednjoj ⅓ XIII veka. Ovakvi 'renesansni' planovi, zasigurno, su retko samo kopije ranijih prototipova, I u Monemvasiji i u Arti grcki krst sa kupolom na trompama je upisan u masivniji i ne tako artikulisan kvadrat kao onaj u Dafni. Unutrasnjost u Arti, nasuprot tome, je daleko kompleksnija pa i grublja u dizajnu. Trostruki red koloneta, koji stoji na desnim uglovima, uzdize se iz...i podrzava kupolu - izum koji pre podseca na Nea Moni na Hiosu nego na Osios Luku. U isto vreme, u Arti krakovi krsta su uzi i od Osios Luke i od Dafni. Takodje, na prizemlju su zatvoreni prema centralnom traveju punim zidovima. Krakovi i ugaoni traveji su tako pretvoreni u zasebne kapele: poduzne, krstasto zasvedene i sa apsidama na kraju. Na prizemlju se kupole uzdizu iznad drugog traveja, a na nivou galerije iznad zavrsnog traveja. Ovakve kapele-paraklisi - prikljucene glavnij crkvi izgleda da su u upotrebu usle tokom XII veka. Jedan od najranijih primera je paraklis izmedju severne i juzne crkve Zeirek dzamije U Carigradu. U arhitekturi Paleologa upotreba paraklisa postaje cesta; gradjeni su od strane bogatih porodica uz starije gradjevine i sluze kao grobne kapele. U Carigradu, gde su najcesce, izgleda da su bile glavno polje interesovanja arhitekture tokom prve ⅓ XIV veka.To je prirodno s obzirom na koncentraciju aristokratije oko carskog dvora. Ali paraklisi se istovremeno javljaju i u provincijama i ne prate uvek isti plan. Otvoreni narteksi osnovani u poznovizantijskim crkvama u Solunu npr. su takodje koristili paraklise. Ali po pravilu, paraklisi su odvojene, poduzne, jednobrodne prostorije sa visokom kupolom. I nisu obavezno prikljuceni drugoj gradjevini. Zaista, nezavisni paraklisi su najrasprostranjeniji tip gradjevine u poznovizantijskom periodu kao grobne kapele - i u tom slucaju, povremeno imaju sprat - javljaju se u juznoj Bugarskoj - npr. u Asenovoj crkvi u Stanimaka (Asenovgradu) u prvim godinama XIII veka, i vek kasnije u Solunu i Carigradu. Ali ovaj tip je koriscen i bez sprata, u obicnim konvencionalnim provincijskim crkvama, npr. u Mesembriji kod Ohrida.

Svi tipovi poznovizantijske arhitekture, bilo tradicionalni, novi ili obnovljeni su razigraniji i bogatiji od poslednjih faza srednjvizantijskog graditeljstva sto se tice spoljne dekoracije. Sv Kliment u Ohridu (Bogorodica Perivlepta) 1294. - kolonete tambura se pruzaju izmedju trostruko uvucenih prozorskih okvira. Testerasti frizovi su duvojeni i utrostruceni duz svih potkrovnih ivica. Dvostruki i jednostruki redovi opeke smenjuju se u kloazone stilu. Elementi u opeci cine frizove meandra i sahovska polja kao i kloazone trake celom duzinom zidova. Visoke, duboko uvucene nise razlazu tri strane apside, a povrsine nisa su isarane sahovskim poljima tamih i svetlih romboida i trakama oblika riblje kosti. Slicni efekti su postignuti u isto vreme na drugim mestima: Sv Teodori u Mistri - na dubokim nisama na tamburu i glavnoj apsidi su sare riblje kosti i visestruki testerasti frizovi. kupola Fetije dzamije (Bogorodica Pamakarististos) - u Carigradu; nekoliko stepenova uvucenih prozora. Takva fasadna obrada srece se i na Paragoritisi u Arti - sahovske sare su upotrebljene za oznacavanje, kloazone gradjena, otvoreni tempieto razigrano kontrastriran ostalim tamburima izdize se iznad galerije narteksa. Parigoritisa pokazuje jasnije nego bilo koja druga gradjevina, prodor zapadnih elemenata u vizantijsko graditeljstvo: arhivolte sa figurama proroka, cudovista - derivati pozne romanike. Isto mesanje zapadnih elemenata sa originalnim vizantijskim formama dominira arhitektonskim recnikom na malim crkvama u Epiru, cest sa mnogo bogatijim kombinacijama. U ovim manjim crkvama spoljna dekoracija takodje cesto dostize vece bogatstvo: sahovska polja u tri ili cetiri reda; testerasti frizovi u okvirima prozora; krivudave (talasaste) linije, meandri... - sve ovo nacinjeno ili isklesano od opeke. Sv Vasilije i Sv Teodora, obe u Arti, Sv Nikola na Rodosu i manastirska crkva Kato Panagija su primeri. Ali ni jedna od ovih malih crkava u Epiru na dostize prefinjenost ili veliku grandioznost. Cak i Parigoritisa u Arti ne prelazi prag provincijske nespretnosti. Mnogo prefinjenije u dizajnu su crkve u Carigradu: Juzna crkva Feneri Isa dzamije - oko 1282 - 1304; izgradila Teodora, udovica cara Mihaila VIII Paleologa; ima plan sa ophodnim brodom...ovakvi pomocni prostori su na Feneri Isa stvoreni dodavenjem ophodnih traveja - na zapadu narteksa; na severu severne crkve iz X veka ciji je juzni portik postao levi ambulatorijum juzne crkve iz doba Paleologa; i na jugu dodatim paraklisom verovatno posle 1300 na novu

strukturu. Tako je gradjevina iz doba Paleologa izrasla u citav kompleks struktura. Samo je nekoliko elemenata stare strukture ostalo - friz sa palmetama i krstovima duz potkrovnog venca kupole; na juznoj apsidi, kapiteli i dva prozorska menoa prekrivena palmetama. Ali i ovi dekorativni motivi jedva da se razlikuju od srednjevizantijskih; friz potkrovnog venca kupole toliko lici odgovarajucem na severnoj crkvi da se moze zapitati da li je to spolija ili kopija. Samo tretiranje zidova otkriva paleolosko poreklo ovog dela kompleksa. Glavna i juzna apsida su cele prekrivene bogatom vizantijskom dekoracijom poznog XIII veka. Na 7stranoj glavnoj apsidi - tri su dela naglasena: slepe nise u redu niske, visoke, srednje; sve na sredini imaju trostruke prozore. Izmedju celina unutar nisa od opeka je formiran luk i srpaste sare, frizovi meandra, zakrivljeni trouglovi, svastike...Izmedju ovih motiva javljeju se smenjujuce trake belog kamena u jednom redu i tamno crvene opeke u 2-5 redova. To je posle 1300 postalo karakteristika graditeljstva u Carigradu. Bogati ornament od opeke i razliciti dekorativni elementi kasnog XIII veka javljaju se skoro u isto vreme u najudaljenijim delovima poznovizantijskog sveta: u Mistri, Arti, Ohridu, Carigradu. Njihovo poreklo, s drge strane, nije jasno. Bez sumnje poceci sezu do sredine XII veka, kada je lokalna radionica u Argolisu dekorisala fasade svojih crkava meandrima, testerastim frizovima, talasastim linijama i td, sve izvedene u opeci. Moguce je da je Argolis bilo jedino mesto gde je takva interpretacija zidnih povrsina uhvatila korena u sradnjevizantijskoj arhitekturi. Verovatnije je da je bila siroko rasprostranjena; jos 1232 ovakva dekoracija prekriva zidove male seoske crkve u Brionima u Epiru. Ocigledno je da je opstala do XIII veka u krajnjim provincijama (uz granicu) na zapadu Vizantije - u Epiru, na severozapadu - Tesalija i zapadna Makedonija; bez dodira sa metropolama na istoku. U svakom slucaju ona ne dolazi u dodir sa Carigradom pre poslednje decenije XIII veka, a u Solun pre ranog XIV. VISOKA ARHITEKTURA PALEOLOGA Do tog vremena novi visoki stil se razvio sirom vizantijskog sveta i njegovih kulturnih satelita. Relativno uniforman recnik koji je poznovizantijska arhitektura razvila u poznom XIII veku do 1300 ustupa mesto velikom broju regionalnih, provincijskih i radionickih varijacija. Zapadna i severna grupa gradjevina visoke arhitekture Paleologa, u Solunu, Makedoniji i u centralnoj i severnoj Srbiji se jasno razlikuje od istocne grupe - sa centrima u Carigradu i Bugarskoj. Vrlo je lako razlikovati odlike

srpske, bugarske, carigradske i solunske arhitekture XIV veka. S druge strane, iako se razlikuju po planu, spoljasnjosti i dekoraciji, graditeljstvo perioda visoke arhitekture Paleologa barata uobicajenim arhitektonskim konceptima. Raskid je radikalan samo sa jos uvek osnovnim srednjevizantijskim stilom iz doba rane vladavine Paleologa koji dominira poslednjom ⅓ XIII veka. Samo dva centra - na zapadnim i istocnim granicama Vizantije - ostaju relativno netaknuta novim tokom. U Trapezuntu crkva Sv Sofije, datovana u vreme pre 1260, predstavlja lokalnu varijantu crkve upisanog krsta. Gradjena je teskim, lokalnim nacinom zidanja i ukljucivala je izduzene zapadne ugaone traveje i tremove koji se pruzaju ka severu, zapadu i jugu - svi sa trivilonom. Lokalne tradicije Male Azije, moguce ojacane jermenskim uticajem, vide se u tehnici konstrukcije, u gotovo bazilikalnom protezanju naosa, dekoraciji. U Mistri, na zapadnom uporistu Vizantije, recnik ostaje gotovo neizmenjen od vremena rane vladavine Paleologa. Ali se plan menja, mozda pod uticajem juzne Italije. Naosi, cak i kod crkava upisanog krsta, postaju duzi. Kule, nalik kampanilima juzne Italije i Sicilije dizu se pored tele gradjevine. U Bogorodici Pantanasi, otvoreni trem sa kolonadom pruza se pored severnog boka gradjevine, i 5 kupola, sa izuzetkom one glavne, je sakriveno pod neprekidnim krovom - nasuprot vizantijskim ali u skladu sa zapadnim obicajima. Isto tako konstrukcija i dekoracija su izvedene sredstvima poznatim u Salernu, Ravelu i Palermu: rebra pravougaonog preseka na kupoli, trifore pod lukovima; slepe arkade koje nose kolonete... POZNOVIZANTIJSKA ARHITEKTURA - Stevovic Obnova vlasti u vreme Mihaila VIII Paleologa, uzurpatora vlasti, obelezila je u velikoj meri restituciju Carstva ali ono nikada vise nije izgledalo kao nekada. Postace sve vise zemlja velikih gradova koji ce se sve vise odvajati (postajati izolovani). Posle pada Carigrada pod Latine razlicite porodice se bore za prevlast nad Vizantijom porodica Laskaris (Nikejsko Carstvo), porodica Andjela (Epir, Arta prestonica) prenosi se vlast u ove centre u doba Latina. I Mistra, na krajnjem jugu Peloponeza postace treci veliki graditeljski centar u kom ce se nastavljati tradicija. Uz ove celine funkcionise i Solun. To su centri gde ce se u poznovizantijsko vreme razvijati velika graditeljska delatnost. Poznovizantijska arhitektura je arhitektura velikih graditeljskih centara. Uporedo sa medjusobnim komunikacijama, svi ovi gradovi ce posegnuti za lokalnim tradicijama i na nov nacin ce predstavljati reformulisane osobine. Ova arhitektura se grana u vise

tokova koji ponekad deluju slicno tj. jedan glavni zajednicki imenitelj postoji u svim tim centrima. Starija istoriografija je razdvojila ove centre strogo ali danas sve vise granice blede i prepoznaju se zajednicke osobine. Situacija u Carigradu je najvise doprinela ovakvoj metodologiji. Carigrad nikad nece biti kakav je bio nekad u srednjovizantijskom periodu. Obnova koja je sprovedena u gradu je nepoznata - nema nista od sacuvanih spomenika. Odjek je medjutim bio veliki. Mihailo VIII Paleolog je hteo da svoju vlast predstavi podizanjem velikog broja gradjevina. 10.POZNOVIZANTIJSKA ARHITEKTURA MISTRE Mistra je jedno od onih vizantijskih sredista u kojima je u poslednjem razdoblju samostalnosti, i posle pada Carigrada pod Turke, trajala graditeljska delatnost. Stavise, u Mistri je u poslednjem razdoblju vizantijske samostalnosti nastalo je vise graditeljskih dela nego u bilo kojem dugom sredistu. Jedini je grad u Vizantiji koji u prvoj ½ XV veka usoeva da gradi reprezentativnu crkvu. Mistra je nastala kao gradsko naselje ispod tvrdjave koju je sagradio Vilarduen 1262. Posle proterivanja Franaka, u Mistri kao najvaznijem vizantijskom sredistu na Peloponezu, razvija se prvo gradsko naselje. Gradjenje i ukrasavanje svega onoga sto pripada politickom i drzavnom sredistu postojalo je u Mistri. Buduci da je u poslednjim decenijama XIV veka i u prvoj polovini XV u Vizantiji postoje sasvim ogranicene mogucnosti za ostvarenje novih graditeljskih poduhvata, Mistra je ostvarenim delom stekla narocito mesto u istoriji vizantijske arhitekture. Cesto upotrebljavana sintagma o mistarskoj obnovi ili mistarskoj renesansi sa razlogom se moze upotrebiti za razvitak i nastanak ovog grada u kom se, u oskudnim vremenima, podize sve ono sto predstavlja gradska naselja duge vizantijske tradicije. Gradjene su, pored neophodnih komunalnih ustanova, utvrdjenja, ulice, stambene zgrade trajne vrednosti, manastiri, samostalne crkve. Mistri to daje posebno mesto u vizantijskom svetu tog vremena, a ostvarenja u arhitekturi nose karakteristike koje su proizvod odredjene istorijske raskrsnice. Ova ostvarenja pokazuju da je dugo trajanje vizantijskog graditeljstva imalo dovoljno snage da na tradicionalnim osnovama pokaeze izvesne inovacije. Mitropolija (Sv Dimitrije) - prva znacajna crkvena gradjevina sagradjena u Mistri 1291 -1292; podignuta je kao trobrodna bazilika sa narteksom i tri apside na istocnoj strani. U XV veku je rekonstruisana tako da je dobila plan kakav imaju Bogorodica Odigitrija i Pantanasa. U gornjem delu su izgradjene galerije iznad narteksa i bocnih

brodova, a prostor je prekriven konstrukcijom po koncepciji petokupolne crkve. Oko Mitropolije je nastala graditeljska celina koju cine atrijum i gradjevine prakticne namene. Crkve manastrira Vrontohiona - zauzimanjem veoma uglednog i uticajnog monaha Pahomija sagradjene su crkve ovog manastira koje po koncepciji i ostvarenju predstavljaju dela najvise vrednosti: Sv Teodori podignuti izmedju 1290 i 1295 i crkva Bogordice Odigitrije (Afendiko), oko 1310. Razlicitih su koncepcija. Sv Teodori, po ugledu na crkve sa ugaonim trompama, a Odigitrija, u osobenoj kombinaciji trobrodnog resenja u nizoj zoni i petokupolne crkve upisanog krsta u visoj. -Sv Teodori - manja je po razmerama od svojih uzora, ponovila je poznatu strukturu sa odredjenim sazimanjima (crkve sa ugaonim trompama); ugaone prostorije su potpuno zatvorene, u dve zapadne se cak ulazi sa spolja; u gornjoj konstrukciji umesto krstastih svodova sagradjeni su poluoblicasti, pri cemu se svodovi u dvema osovinama (koji obelezavaju krake krsta) gradjevine jako izdvajaju u oblicima; kupola ima sesnaestostrani tambur sa 8 prozora; u reprezentativnoj obradi tambura uocljivi su udvojeni ukrasni lukovi od opeke koji uokviruju prozore, ali i zavorene povrsine; venac 'na zub' prati ukrasne lukove; na uglovima su kamene kolonete koje nose zavrsne vence; uz oblik kupole prestonickog porekla zanimljivo je to da su fasade zidane po celijastom sistemu, kao i dva siroka pojasa na istocnoj strani crkve koja su kao trake bila prekrivena keramickim ukrasom; te dve trake podsecaju na carigradski nacin zidanja; ti su slojevi oiviceni zupcastim vencima, kao i okviri prozora i slepih nisa; ovo je ocigledno proisteklo iz ugledanja na carigradski nacin zidanja; slojevi koji su bili prekriveni keramickim ukrasom su u carigradskoj arhitekturi odgovarali vodoravnim slojevima od opeke; carigradskim slojevima od kamena u Sv Teodorima odgovaraju slojevi napravljeni od kamenih kvadera upokvirenih opekom; Gledana kao celina, juzna fasada Sv Teodora zasluzuje posebnu paznju kao jedan od karakteristicnih izraza poznovizantijskih shvatanja u arhitekturi. Izuzimajuci prozore kao funkcionalne elemente i nise na glavnoj apsidi kao uobicajene obrade apsidalnih povrsina, celina fasade je shvacena kao veliki crtez. Venci od opeke 'na zub' su nosioci crteza, a prozori i nise su samo dva razlicita nacina obrade fasade. Strukturalni nacin obrade fasade je u potpunosti zaboravljen. -Bogorodica Odigitrija (Afendiko)- i po oblicima i po koncepciji je bliska arhitekturi Carigrada; glavna apsida je uocljiva svojim spoljnim izgledom; sedmostrana, sa trolucnim prozorom u sredini i bocnim ukrasnim nisama u visini

prozora , sa drugim redom prozora i frizom ukrasnih nisa malih dimenzija koji zavrsava fasadu - koncepcija poreklom iz Carigrada; spolja zid nije radjen sa posebnom paznjom, ali postoje horizontalni slojevi od dva ili vise redova opeke izmedju kojih su vece povrsine od grubo obradjenog kamena; tambur glavne kupole ima slican oblik tamburu Sv Teodora, jedino su mu nise izmendju prozora nize od prozorskih otvora i skromnije obradjene; koncepcija prostra Odigitrije takodje ima svoj izvor u prestonickoj arhitekturi; nedoumice izaziva cinjenica da u carigradskoj arhitekturi ne postoji neposredna paralela za mistarsku crkvu; u donjem delu Afendiko je trobrodna bazilika, sa narteksom i razvijenim oltarskim prostorom i po tri stuba izmedju srednjeg i bocnih brodova, a u gornjem delu je upisani krst sa 5 kupola, pri cemu srednju nose zadani stupci; spratne galerije postoje na tri strane; po ovome u carigradskoj arhitekturi joj je najbliza Djul dzamija; na carigradsku arhitekturu podseca po slojevima opeke u masi zida od grubo obradjenog kamena na bocnim fasadama i po pilastrima koji pokazuju unutrasnju strukturu gradjevine; na slicnim poukama vizantijske prestonice je nastao monumentalni tip petokupolne crkve sa spratnim galerijama u Kijevskoj Rusiji; Bogordica Pantanasa (pre 1428)- po uzoru na Afendiko je nastala. U celini je ponovljena koncepcija Afendika: u prizemlju trobrodna bazilika u razvijenom obliku, na spratu upisani krst sa 5 kupola iznad naosa i kupolom iznad sredine zapadne galerije, iznad narteksa. Fasade nisu zidane narocito brizljivo. U donjem delu je vidljivo mesanje pritesanog kamena i opeke, kao da su te povrsine bile predvidjene da se malterisu. U gornjem delu su fasade brizljivo obradjene. Na istocnoj strani, na vencu od opeke i kamena, kao na postolju, postavljen je niz nisa koje cine kolonete na vrhu povezane lukovima. U tim nisama, jednake sirine, ugradjeni su i prozori na apsidama. Najsiri srednji pojas je pokriven, pored niza ukrasnih nisa, plasticno uradjenim girlandama. Zavrsen je takodje vencem, na kojem stoje slicne ukrasne nise takodje sa prozorima, ali je njihov broj umanjen. Sve je zavrseno udvojenim zupcastim vencem. Na tri ostale fasade istice se gornja zona; unutrasnja struktura je pokazana plitkim pilastrima koji su spojeni lukovima, U opstem izgladu Pantanase isticu se elementi gotike, posebno u srednjem pojasu na istocnoj strani i u obliku zavrsnih lukova, iznad trifora na dvospratnom zvoniku koji ponavlja oblik zvonika u Bogorodici Odigitriji.

U obliku upisanog krsta sa kupolom na sredini, koja stoji na dva stupca na zapadnoj, i dva stupca na istocnoj strani, sa narteksom i trodelnim oltarskim prostorom, sagradjene su Sv Sofija, Perivlepta i Evangelistrija. Skromnije gradjena i skromnijih razmera je Evangelistrija koja je izgleda bila grobljanska crkva. Sv Sofija - isticu se fasade zidane kloazone sistemom. Gornja konstrukcija je uobicajena: kupola na pandantifima, svodovi poluoblicasti. Sagradjena je kao crkva palate u Mistri i posvecena je Sv Sofiji da bi upravni deo grada podsecao na Carigrad. Pored navedenih vecih i znacajnijih

crkava, u Mistri je sagradjeno i nekoliko

samostalnih kapela. SPRATNE GALERIJE - POREKLO Gradska sredina, u kojoj nastaju mistarske crkve, po svoj prilici je uticala na odredjena resenja koja se javljaju u njihovim celinama. Nedovoljno jasan razlog zbog kojih su nastale spratne galerije na tri najvece crkve mogao je da bude rezultat potreba gradske sredine. Pored nesumnjive mogucnosti da su te galerije u Bogorodici Odigitriji nastale, po uzoru na Carigrad, u sluzbi ceremonijalnog pojavljivanja nosioca vlasti u okvru obreda, spratne galerije su u sve tri crkve mogle da budu namenjene zenama, pogotovo sto je rec o gradskim crkvama, koje su bile otvorene za stanovnistvo. Taj zakljucak je jos logicniji s obzirom da su sve tri crkve manastirske pa bi se prisustvovanje vernika koji ne pripadaju monaskim zajednicama olaksalo. GRADJENJE ANEKSA (KAPELA I TREMOVA) Tome sto su crkve u gradskoj sredini treba verovatno pripisati i pojavu pratecih kapela u Mitropoliji, Afendiku, Perivlapti, Pantanasi, Evangelistriji. U tom pogledu ne moze da se otkrije smisljeno postupanje. Veliki broj licnosti koje kao ktitori zele da se povezu sa odredjenom crkvom nametnuo je gradjenje aneksa. Uz dodatke crkvama koji nastaju u skladu sa neposrednim mogucnostima trba staviti i tremove. Ne vidi se pouzdano da li je, mozda, jedino Odigitrija imala prvobitno sklop od rtri simetricno izgradjena trema, a za sve ostale crkve je jasno da su tremovi podizani prema mogucnostima koje je ostavljao jako nagnut teren. Ti su tremovi ocigledno sagradjeni samo zato da vernicima olaksaju prisupanje prostoru crkve. Do koje mere je konfiguracija terena bila vazan cinilac u Mistri pokazuje cinjenica sto su

crkvene gradjevine u celini sa teskocama prilagodjavane mestima na kojima su podizane. ZVONICI U panorami Mistre uocljivi su zvonici sagradjeni uz velike crkve. Po svojim oblicima su vizantijski u pravom smislu: strane su im u elegantnim triforama polukruzno zavrsenim, a samo zvonik Pantanase ima goticke zavrsetke. Od nacina zidanja do pojedinosti, kao sto su stupci ili stubovi, ili venci, sve se moze naci u arhitekturi vizantijskih crkava ili palata tog vremena. Siroka pojava zvonika u Mistri govori da je gradjenje zvonika u poznovizantijskoj arhitekturi bilo opsteprihvaceno. PALATE Zemljiste u velikom padu, ispod tvrdjave i spontan razvitak naselja razlozi su sto Mistra nije izgradjena po unapred smisljenoj urbanistickoj zamisli. Postoji glavna saobracajnica koja vodi od glavne kapije prema zemljistu na kom je palata i prema tvrdjavi, u sustini prema akropolju. U gradskom naselju najvazniji i najveci polozaj po povrsini zauzima palata. Celina se sastoji od palate sagradjene u XIII veku, u severoistocnom delu. Uz nju su dodate kuhinje i cisterne. Severozapadno krilo nastaje u vreme Paleologa. Ima naglasene poznogotske elemente u oblicima. Karakteristicne su koncepcija i struktura palate. Duga pravougaona osnova koju obrazuju obimni zidovi okvir je na kome je gradjena trospratna reprezentativna palata. Unutrasnju konstrukciju cinili su zidani stupci na koje su bili oslonjeni polukruzni lukovi. Na severoistocnoj strani, prema slobodnom prostoru, izvesnoj vrsti trga, stajao je otvoreni dvospratni trem. U palati se stanovalo, a najvisi sprat je cinio reprezentativnu prostranu dvoranu. I prvo i drugo krilo mistarske palate zasluzuju paznju stoga sto je sasvim ogarnicen broj slicnih gradjevina u vizantijskom svetu koje su se u toj meri ocuvale da se moze uraditi njihova idealna rekonstrukcija. Razmere palate govore o velikim materijalnim mogucnostima nosilaca mistarske vlasti. Po ukupnoj koncepciji i kasnogotskim oblicima, mistarska palata ima slicnosti sa delimicno ocuvanom palatom Smederevskog grada. Osim Tekfur Saraja kao osnove razmisljanja o poznovizantijskim palatama, treba imati u vidu i palatu trapezuntskih careva. STAMBENA ARHITEKTURA

U delu grada, nadomak palate, podignute su najreprezentativnije i najbolje gradjene kuce za stanovanje. Bile su to zgrade aristokratskog dela stanovnistva. Ostaci su im toliko ocuvani da je moguce uraditi idealnu rekonstrukciju prvobitnih celina. Bile su po pravilu prilagodjene velikom padu zemljista. Prizemni deo je kod jednostavnijih kuca bio koriscen kao ekonomska prostorija. Stanovanje je bilo na spratu, a ispred prostora za stanovanje obicno se nalazila terasa. Vece zgrade su mogle da imaju i sprat vise, a shema prostorija im je bila razvijenija. Uz najbogatije bila je sagradjena i odbrambena kula u kojoj je takodje bio smesten stambeni prostor ispod zavrsne terase okruzene krunustem odbrambenih zubaca. Zgrade za stanovanje, bilo da je rec o palatama razvijenog prostora i vecih razmera, ili o skromnijim zgradama jednostavnije koncepcije prostora, gradjene su po nacelu simetrije, pravilnog ritma otvora i harmonicne kompozicije celine. U toj oblasti arhitekture je tako ocuvan tradiconalan i u neku ruku klasican nacin razmisljanja. Verovatno su se otuda i pojavila zapazanja da mistarske palate lice na na gradjevine italijanske rane renesanse. Ipak, onovremene kasnosrednjevekovne bolje zidane stambene zgrade teze da glavna fasada dobije ukrasne detalje, kao sto su portali ili reprezentativni prozori sa vise otvora. Reklo bi se tako da je kompozicija celine imala manji znacaj. Mistarske palate i druge kuce za stanovanje imaju posebnnu vrednost stoga sto su materijalni ostaci te arhitekture na sirokom vizantijskom podrucju sasvim izuzetni.

11.POZNOVIZANTIJSKI SPOMENICI CARIGRADA Poznovizantijska arhitektura Carigrada se razvijala pod vlascu dinastije Paleologa; pod Andronikom II Paleologom je povracen Carigrad od Latina 1261. Prestonica nije posle obnove vlasti postala grad velike i dugotrajne graditeljske delatnosti. Medjutim, kao serdiste politickog i duhovnog zivota, uticala je na tokove u arhitekturi na dva nacina: delovala je kao uzor i podsticaj poruciocima vekovima stvaranim delima; graditeljsko stvaranje u prestonici u poslednjim decenijama XIII i porvim decenijama XIV veka, iako u srazmerno malom obimu ima nove koncepcije, osobene za popznovizantijsko vreme i jedan je od glavnih tokova u arhitekturi. Odredjena carigradska resenja, iako o tome nema podataka, morala su biti uzor delima u raznim delovima Carstva.

RANA ARHITEKTURA PALEOLOGA Karakteristike poznovizantijske arhitekture su se javile u poslednjoj ⅓ XIII veka i to skoro istovremeno na najudaljnijim tackama Carstva. Rasireni su tipovi: upisanog krsta, trikonhos, tetrakonhos i svi su sa kupolom nad centralnim travejem. Tetrakonhos malih dimenzija je u Carigradu olicen u Bogorodici Magliotisi a u X i XI veku je bio jako rasprostranjen. Na juznoj crkvi manastrira Konstantina Lipsa (Feneri Isa dzamija) u Carigradu se javlja nova varijanta starog plana - grcki krst. Paraklisi su usli u upotrebu u toku XII veka. Jedan od najranijih primera u Carigradu je paraklis izmedju severne i juzne crkve Zeirek dzamije. U razdoblju Paleologa upotreba paraklisa postaje izuzetno rasirena. U Carigradu, gde su paraklisi najcesci, izgleda da su bili osnovni predmet arhitektonskih naprezanja tokom prve ⅓ XIV veka sto je i logicno kad se uzme u obzir brojnost arisokratije pri carskom dvoru. Kripte se u Carigradu javljaju u XIV veku. Za razliku od provincija crkve u Carigradu su daleko suptilnije u dizajnu. Juzna crkva manastira Konstantina Lipsa (Feneri Isa Dzamija) - izgradjena izmedju 1282 i 1304. od strane Teodore, udovice cara Mihaila VIII Paleologa; medju najvrednijim je ocuvanim delima poznog razdoblja; ktitorka svoju zaduzbinu gradi uz vec postojecu crkvu Konstntina Lipsa. Crkva je namenjena za grobnu crkvu dinastije, po uzoru na carigradski Pantokrator kao mauzolej dinastije Komnina. Namena crkve je vidljiva po arkosolijumima izgradjenim u zidovima crkve (u uzem smislu) i dogradjenog perimetralnog dela na zjuznoj i zapadnoj strani. Shema prostora je uobicajena: na istocnoj strani su tri apside (velika srednja i dve male bocne); na sredini naos sa kupolom, na zapadnoj strani je izdvojen narteks sa kupolom koja nije u osovini crkve zbog prilagodjavanja staroj crkvi. Po strukturi je osobena zamisao potkupolnog prostora. Osnovu cine cetiri snazna stupca na kojima su konstrisani udvojeni lukovi kao neposredni oslonci kupole na pandantifima. Ta samostalna substrukcija kupole je omogucila da se bocni delovi naosa prekriju lakim krstasim svodovima, nize postavljenim od potkupolnih lukova. Bocni delovi crkve su medjusobno povezani, na zapadnoj strani, slicnim prostorima (u f-onalnom smislu narteksom), a potkupolni prosto je trivilonima otvoren ka svom troclanom perimetralnom brodu. Novoobrazovana celina ove dve crkve je spojena zajednickim

eksonarteksom, a na juznom kraju eksonarteks se otvara prema prostoru slicne sirine, dodatom Teodorinoj crkvi. I taj prostor je bio grobne namene (ima arkosolijume). Ta potkupolna konstrukcija sa udvojenim lukovima postavljenim na cetiri snazna stupca, negovana je u prestonickoj arhitekturi, a mnogo ranije je ostvarena u Nikeji (Uspenje) i Ankari (Sv Kliment). Na slican nacin su izgradjeni i srednji deo Hore i glavne crkve Pamakaristos. U nacinu gradjenja juzne crkve manastira Konstanina Lipsa odrzao se sistem svojstven prestonici: redovi kamena tesanika smenjuju se sa pojasevima od dva ili tri reda opeke. Vidljivi delovi fasada govore o karakteristicnim oblicima. Prema prestonickoj tradiciji su gradjeni i reprezentativni trodelni prozori na apsidama. Kameni stupci, zavrseni kapitelima nose lukove od opeke. Srednja apsida takodje nastavlja carigradsku tradiciju. Na njenih sedam strana izgradjene su slepe nise, i to u dve zone. Donja zona je u visini trifore, a gornja pokriva srednji deo gornje povrsine apside. Karakteristicna je i pojava vodoravnih traka keramickog ukrasa - na srednjoj apsidi su dve trake razlicitih ukrasnih motiva (donja stoji izmedju dva niza slepih arkada a gornja iznad gornjeg niza slepih arkada a na nju naleze krovni arkadni friz); na juznoj apsidi iznad trake meandra stoji stoji niz slepih arkadica a iznad njih traka od opeke sa motivom cik-cak linija. Pored toga karakteristicna je i pojava arkadnog friza sa lukovima siljastog oblika - verovatno uticaj islamske umetnosti. Sto se arhitekture fasada tice, spoljne povrsine zidova, koje zavaraju juzni i zapadni prostor uz crkve, obradjene nezavisno od gornje konstrukcije, sto znaci od strukture gradjevine. VISOKA ARHITEKTURA PALEOLOGA U Carigardu i Bugarskoj, visoka arhitektura Paleologa sa razvija u sasvim drugacijem pravcu nego ona u Solunu i na Balkanu. Odnos izmedju carigradske arhitekture i one u provincijama dobro pokazuje izmenjen polozaj Carigrada i njegovog dvora u XIV veku. U srednjevizantijskom periodu Carski dvor u Carigradu je bio josu uvek dominantan centar. Provincije su imale sopstveni razvoj, ali je opet dvor slao i graditelje i uticao na planove. S druge strane, provincije su jako retko, ako su uopste imale uticaj na Carigrad. Ovo se izmenilo u visokoj arhitekturi Paleologa. Uticaj Carigrada na druge centre bio je delimicno prekinut . U Solunu, pa i Ohridu, elementi carigradske arhitekture su ocigledni. Ali isto toliko cesto su provincijske karakteristike bile apsorbovane u arhitekturu prestonice. Te karakteristike su: dvospratnost, poluoblicasti svodovi, grobni paraklisi sa kupolom, javljaju se u XIV

veku u Carigradu na tzv. Bogdan Saraju. Galerija narteksa sa dve kupole dolazi iz Soluna u Carigrad - primer je paraklis Fetije dzamije; od poslednjih godina XIII v. pa nadalje, siroka je rasprostranjenost polihromnog zidanja u Carigradu. Provincijalne skole se drze samo jednog tipa gradjevina a carigradski graditelji imaju citav dijapazon resenja. Cetiri gradjevine u Carigradu pokazuju ovaj poslednji tok u vizantijskoj arhitekturi prestonice: eksonarteks i paraklis Karije dzamije, paraklis Fetije dzamije, narteks Kilise dzamije i Tekfur Saraj. Juzni paraklis Bogorodice Pamakaristos (Fetije dzamija) - dodat s kraja prve decenije XIV veka; zaduzbina Marije, udovice Mihajla Tarhaniota (zna se po natpisu na juznoj fasadi crkve). Crkva je upisanog krsta sa kupolom na sredini, polozenom na stubove. Trodelan oltarski prostor je karakteristican po zasebnom traveju ispred srednje apside. Gradjevina je besprekorno konstruktivno izvedena. Svodovi su krstasti a kupola je na pandantifima. Osobenost ovog paraklisa je sprat iznad narteksa sa dve kupole iznad bocnih traveja. Fasade imaju obelezja karakteristicna za doba Paleologa. Juzna fasada ima tri vodoravne zone - po vrhu prve zone postavljen je kameni venac sa reljefnim ukrasima, u prvu zonu nisu ugradjeni otvori; izvesna podela je postojala i izmedju druge i trece zone o cemu govore ocuvane konzole a fasada je zavrsena dvostrrukim testerastim vencem od opeke. Isti venac je zavrsavao tambure kupola. Dok bi se tri vodoravne zone mogle pripisati prestonickoj tradiciji, zone same po sebi su relativno slobodno izgradjene. Samo delimicno postoji vertikalno usaglasavanje, iz kojeg se delimicno moze nazreti unutrasnja podela crkve. Najvise usmeravanja je u osovini kupole iznad naosa: iznad slepe arkade u prizemlju u dvema spratnim zonama stoji po jedan trodelni prozor a dva dekorativna okulusa ga flankiraju. Za vreme kada je nastao juzni paraklis Bogorodice Pamakaristos karakteristicni su i plitkoreljefni ukras na vencima i kapitelima i bojeni ukras na vencima u crkvi. To je plitki reljef ispunjen bojenom pastom. U prestonici je zidanje bio u redovima kamena i opeke u osobenom ritmu. Carigradskoj tradiciji pripadaju i trodelni prozori i slepe arkade. Novina u zidanju fasada bice sistem sahovskih polja u gornjem delu zapadne strane. Crkva Hrista Hore (Karije dzamija) - ugledni Teodor Metohit je rekonstruisao manastir; sacuvani su samo radovi koje je izveo na crkvi; dodat je aneks koji je imao grobnu namenu; rekonstruisana je kupola iznad naosa na jakim ugaonim stupcima (sazete konstrukcije); paraklis je dodat uz juznu stranu crkve i deo je celine kojoj

pripada zatvoreni trem na zapadnoj strani (eksonarteks). Dve kupole iznad eksonarteksa i jedna iznad paraklisa su usle u novu celinu ali nisu postavljene po nacelu simetrije. Metohitov paraklis je dobio dva svecena ulaza (jedan na juznoj strani eksonarteksa, drugi uokviruje predvorje). Na novoj celini su sa velikom paznjom obradjeni novi delovi i rekonstruisana zatecena crkva, ali je celina izgubila na harmoniji koja je bila karakteristicna za monumentalna dela ranog i srednjeg razdoblja. U obradi prevenstvo dobijaju detalji. Zidana je na stari carigradski nacin, sa pojasevima nekoliko smenjujucih redova kamena i opeke. Spoljni dvostepeni lukovi na tradicionalni nacin obelezavaju unutrasnju strukturu gradjevine, a vodoravni venac obelezava ravan na kome leze ti lukovi. Tamburi kupola u reprezentativni, 12-ostrani, zavrseni lucnim vencima. Apsida, spolja 5 ostrana ima ukrasne lukove u dve zone kao i reprezentativnu triforu na istocnom zidu. Asimetrican sklop ukrasnih lukova na juznoj strani, oblik prozora na istoj, nacin na koji su obradjeni pilastri i povrnuti luk na istocnoj slepoj arkadi - novo! Trolisni zavrsetci prozora - uticaj islamske umetnosti; pilastri i njihovo ugradjivanje u celinu - izvedeno iz carigradske tradicije. Na sredinu uobicajenog pilastra dogradjena je koloneta polukruznog preseka - izvor u ranijoj vizantijskoj arhitekturi od stuba. Ukrasne su namene. Po obradi povrsina posoji slicnost sa srednjim i poznim razdobljem jermenske i gruzijske arhitekture. Pilaster je zajedno sa kolonetom polukruznog preseka postao ukrasni element. Na apsidama, razvijeni pilaster, ukljucujuci polukruznu kolonetu, je cinilac strukturno zamisljene obrade fasadnih povrsina. Eksonarteks Kilise dzamije (Sv Teodor) - primer je svojstvenih oblika vremena Paleologa. Konstrukcija je dodata vec postojecoj gradjevini. Fasade su najvaznije. Struktura gradjevine je simetricna. Gornju konstrukciju cine tri kupole nad srednjim i bocnim od ukupno 5 polja. Ta struktura je iskazana na zapadnoj fasadi, u njenoj gornjoj zoni, izdvojenoj od donjeg dela vencem. Pet dvostepenih lukova uokviruju prozore. Donju zonu cini svecani ulaz na sredini, i na isto nacin izgradjene bocne strane. Trolucna konstrukcija sa dva stuba u sredini, uokvirena je snaznim zidanim stupcima, u kojima su na fasadi ugradjene polukruzne nise. Novina je ovde sto su brizljivo komponovane povrsine fasade podeljene u dve zone - komponovane svaka za sebe vencem. Tekfur Saraj (Palata Konstantina Porfirogenita) - jedina ocuvana reprezentativna palata u Carigradu; poznat je i pod nazivom palate Konstantina Porfirogenita. Palata je verovatno sagradjena krajem XIII veka, a mozda je delo Konstanina Porfirogenita.

Podignuta je na najvisem delu grada, uz kontinentalni bedem. Po razmerama, polozaju i gradskom okruzenju govori o prilikama tog vremena u prestonici. Iako je dobro gradjena nasledila je carsku palatu koja je trajala vekovima i koja je predstavljala najslozeniju kompoziciju u vizantiskoj arhitekturi. Gradjevina je izduzene pravougaone osnove, slicne po koncepciji Nimfeonu (palati Laskaridske dinastije) kao i poznijim palatama. Ima tri sprata - donja prekrivena svodovima a dve gornje drvenom medjuspratnom konstrukcijom. Plitak dvovodni krov je prekrivao gradjevinu. Njen unutrasnji raspored nije poznat. Verovatno su to bili nizovi pravougaonih prostorija izdeljene pomocu zidova izmedju dveju duzih strana postujuci ritam otvora. Na arhitekturi fasada se raspoznaje ono sto je bilo karakteristicno za crkvenu arhitekturu tog vremena. Dve duze fasade su bile posebno obradjene. Zidanje je carigradsko. Posebno dekorativno je obradjena zona na drugoj i trecoj etazi severne fasade i na jedinoj etazi sa otvorima na juznoj fasadi u visini lukova otvora. Lukovi su zidani naizmenicnim ugradjivanjem kamena i opeke, a trouglaste povrsine izmedju lukova su prekrivene sahovskim poljima i slicnim oranamentima. Severna, glavna fasada je bila svecano procelje palate i imala je ceremonijalni prilaz. Prizemni deo tako cine otvoreni lukovi koji pokrivaju zid u celini, i stvara se urisak da se radilo o svecanom tremu. Prozori na spratovima, polukruzno zavrseni i kraceg precnika, uokvireni su lukovima oslonjenim na pilastre, a posebno je obradjena traka izmedju I i II sprata. Ne postoji, medjutim, vertikalno usaglasavanje otvora - treci sprat je uradjen nezavisno od dva niza koji se jos relativno i usaglasavaju. Jedino slicna visina otvota doprinosi usaglasavanju. Presudan je i pravilan ritam jednakih otvora. 12.POZNOVIZANTIJSKI SPOMENICI SOLUNA Graditeljska dela koja su nastala u Solunu u vreme Paleologa imaju sve vrednosti najboljih ostvarenja vizantijske arhitekture. To je skupina velikih spomenika nastalih od kraja XIII veka do trece decenije XIV veka, u doba velikog graditeljskog uspona drugog grada Carstva. Tri gradjevine su najbolji reprezenti ovog perioda: Sv Pantelejmon, Sv Apostoli i Sv Katarina. U sva tri resenja sredisnji deo gradjevine cini upisani krst sa kupolom na cetiri stuba. Troclani oltarski prostor ima travej vise. Sve gradjevine imaju i narteks, svaki put drugacije obradjen. Obelezje sve tri crkve je i perimetralni (ophodni)prostor na severnoj, zapadnoj i juznoj strani. Za gornju

konstrukciju su karakteristicni krstasti svodovi (na mestima gde mogu da budu izgradjeni). Razlike u koncepcijama prostora: kod Sv Pantelejmona - perimetralni prostor potpuno uokviruje gradjevinu; na severnoj i juznoj strani su po dva trodelna trema, veoma slicna onima na Kilise dzamiji; elementi prestonickog graditeljstva - ukrasne nise na apsidi i bocnim stranama, trifore na oltarskoj apsidi i zabati potkupolnog prostora, osmostrani tamburi kupola sa kolonetama polukruznog preseka (odgovaraju jedanoj od varijanti poznovizantijske, pa tako i carigradske arhitekture). Posebno je znacajna zamisao celine u arhitekturi Soluna krajem XIII i pocetkom XIV veka po kojoj je srednji deo gradjevine relativno velike povrsine osnove, a naglasen je tako sto je sa tri strane uokviren nizim, jednakim delovima koji lice obimni brod. To je celina koja se znacajno razlikuje od razvijenog upisanog krsta sa kupolom u vidu opste rasprostranjenog tipa u poznovizantijskoj arhitekturi. Ova pojava predstavlja svojevrsnu obnovu tj. preuzimanje starijeg uzora. Razlog za to je, nesumnjivo, bio opsti ugled dela koje je sluzilo za uzor - u Solunu je to bila najverovatnije mitropolijska crkva Sv Sofije u Solunu (sagradjena sredinom VII veka). Njen uticaj, kao i uticaj grada u celini je razumljiv na sirokom podrucju Makedonije i Epira gde je sagradjen veci broj crkava koje su Sv Sofiju imale za uzor. Pri tome se moze govoriti o dva hronoloska sloja tih gradjevina: stariji sloj - srednjevizantijski (Sv Sofija u Drami, Kunturiotisa, Labovo, Drenovo i Stara Pavlica); mladji sloj - poznovizantijski - solunske crkve (Parigoritisa i Olimpiotisa u Elasonu). Na solunsku katedralni crkvu kao uzor upucuju i dvolucni prozori izmedju potkupolnog dela i bocnih brodova. Pozni solunski spomenici, Sv Pantelejmon, Sv Apostoli i Sv Katarina, pripadaju skupini crkava razvijenog oblika sa trodelnim obimnim brodom, pri cemu je posebno mesto dato spratnom delu obimnog postrojenja. Za ostvarenje takvog resenja je bilo odlucujuce uvodjenje stubova kao slobodnih nosaca kupole u naos. Naos Sv Pantelejmona ili Sv Apostola ima brojne paralele u vizantijskoj arhitekturi. U celinu su ukljuceni i potpun oltarski prostor i narteks a istocnim zavrsecima bocnih brodova je izgleda dodata f-ja paraklisa. Od posebnog znacaja za solunsku a potom i srpsku arhitekturu, bilo je postavljanje 4 ugaone kupole (petokupolne sheme) na tri obimna broda. Nisu poznati razlozi toga. Sv Apostoli - za razliku od Sv Pantelejmona, imaju narteks u obliku unutrasnjeg trema, otvoren prema zapadu i bocnim krakovima perimetralnog broda. Narteks je datovan u 1312/15 a mozda je i cela struktura tada izgradjena. Ovde se stice utisak da

nije cela crkva obuhvacena perimetralnim hodnikom. Vazan element predstavljaju 4 ugaone kupole - dve zapadne kupole nisu postavljene na uglovima gradjevine (postavljene su nad travejima severnog i juznog perimetralnog hodnika, u duzoj sovini narteksa) sto navodi na pomisao o neposrednoj vezanosti ove cetiri kupole sa jezgrom crkve. U pitanju je simbolicno f-onalno znacenje tih kupola. Sv Katarina - verovatno iz poslednjih godina XIII veka; predstavlja sazetu varijantu prostora u Sv Apostolima; naos je u smanjenim razmerama i podseca na koncepciju Sv Pantelejmona s tim sto je zapadni deo perimetralnog broda zamenio narteks. Dve zapadne kupole su tako stekle polozaj kao kod Sv Apostola, ali posto je izostao i eksonarteks, u kompoziciji celine kupole ponavljaju resenje Sv Apostola. U spoljnoj arhitekturi fasada istice se kopozicija zapadne fasade - srednji, otvoreni trolucni deo, dva bocna dvolucna i stupci koji nose otvore u arhitektonskom smislu ponavljaju prethodna solunska i carigradska resenja. Takodje, na fasadama Sv Katarine postoje nise u osnovi lucnog preseka, polukruzno zavrsene. ODNOS CARIGRADSKE I SOLUNSKE ARHITEKTURE Pri poredjenju solunske sa carigradskom arhitekturom tesko se moze govoriti o dva medjusobno razlicita toka, a pogotovo ne o razlicitim stilskim celinama. Koncepcija sazetog prostora ispod kupole postavljene na 4 slobodna nosaca, i sa perimetralnim hodnikom okolo se brzo sirila u Solunu i oblastima pod njegovim neposrednim uticajem. Tri solunske crkve, sa svojim perimetralnim hodnicima, Sv Apostoli i sa eksonarteksom, bliske su po razvijenoj shemi prostora carigradskim resenjima, nastalim dogradnjom aneksa. Moze se tako zakljuciti da se radilo o vremenu u kojem su razvijene potrebe podstakle gradjenje aneksa uz crkve. Do danas nije razjasnjen pravi smisao podizanja simetricnih aneksa (perimetralnih hodnika). Ima vise slicnosti izmedju carigradskih i solunskih gradjevina nego sto ima razlika. O ovoj slicnosti govore pojedinosti, kao sto je friz na glavnoj apsidi Sv Apostola koji je gotovo identican onome na juznoj crkvi Konstantina Lipsa ili katolikona Hilandara. Druge slicnosti su: kolonete kruznog preseka na fasadama, koriscenje ukrasa od opeke u pojasevima u vidu meandra, romboidnih povrsina...Vazan element na fasadama predstavljaju slepi ukrasni lukovi - u Solunu nisu dobili razmere kakve su imali u Carigradu (Sv Apostoli: plitki ukrasni lukovi u jednoj zoni na apsidi). Dobar primer predstavljaju zapadna i bocne fasade Sv Katarine

- kameni venac cini horizontalu koja odvaja dve zone u visini kapitela stubova i na njemu su glavni element obrade stvarni i dekorativni lukovi. U solunskim radionicama ocigledno nije negovan dosledno ritmican nacin zidanja u slojevima kamena i opeke (iako se gradilo u te dve vrste materijala). Izgleda da su solunski graditelji, koji raspolazu relativno malim ravnim fasadnim povrsinama, ostajali prvenstveno u praksi ugradjivanja opeke u strukturne delove fasada i pojaseve namenjene ukrasnim efektima. Osobene koncepcije poznatih dela solunske arhitekture iz prvih decenija XIV veka su prenete na nekoliko drugih gradjevina. Simetricno postavljen perimetralan brod na tri strane naosa je postao pravilo u solunskoj arhitekturi. Sv Nikola Orfanos - sagradjena u II deceniji XIV veka; mala jednobrodna gradjevina, slicna mnogobrojnim gradskim crkvama; dobila je srazmerno veliki prostor trodelnog perimetralnog broda; polukruzne nise na istocnim krajevima bocnih brodova pokazuju da se radilo o kultnom prostoru (namena mu nije jasna); glavni deo crkve je dvolucnim prolazima bio povezan sa bocnim brodovima (kao i kod velikih crkava); na skromno ozidanim fasadama su postavljeni prozori; na istocnom zidu, u zoni iznad apside su dve ukrasne nise; ocigledno se graditelj drzao nacela solunske arhitekture, iako u skromnom vidu. mala crkva Sv Arhandjela (Taksijarsi) - jednostavni naos u obliku izduzenog pravougaonika i perimetralni brod na tri strane; predstavlja varijantu tog karakteristicnog resenja: na istocnim krajevima bocnih brodova su proskomidija i djakonikon; na skromnim fasadama su vidljiva obelezja velike arhitekture: testerasti potkrovni venci, ukrasne slepe nise i poneki ukras od opeke; samostalna kapela Hrista Spasitelja - ima prava obelezja monumentalne arhitekture; krajnje neobican tetrakonhosni naos ima samo malu nisu na severnoj strani apside kao obelezje proskomidije; kupola 8-stranog tambura cini gotovo polovinu ukupne visine crkve; ozidana je opekom sa detaljima koji su karakteristicni za reprezentativnu arhitekturu (trostruko uokvireni, polukuzno zavrseni prozori, kolonete kruznog preseka, dvostruki testerasti venac od opeke...); crkva manastira Vlatadona - takodje je bila uokvirena perimetralnim brodom; razlikuje su od ostalih malih crkava Soluna po razvijenoj shemi naosa koji ima oblik upisanog krsta sa kupolom; istocni zavrseci njenog perimetralnog broda su odredjeniji nego kod drugih gradjevina; na juznoj strani je bila bocna kapela a verovatno je tako bio zavrsen i severni deo;

Sv Ilija - najvece i najreprezentativnije delo pozne arhitekture Soluna; ima sve ono sto je osobeno za graditeljstvo II grada Carstva; u njemu je sabrano svo graditeljsko iskustvo Soluna XIV veka; ima i neka resenja osobena za arhitekturu prestonice trikonhosni naos i velika priprata; bitni elementi crkve: bocne konhe iste razmere kao i apsida crkve, priprata sa 9 traveja ciji svod nose 4 stuba, otvoreni tremovi duz severne, juzne i zapadne strane priprate; izdvaja se od resenja XIV veka: 4 male kupole prekrivaju potpuno izdvojene prostore 4 paraklisa (koji su verovatno izgradjeni da sluze kao samostalne crkve); u arhitektonskom smislu je zanimljiva severoistocna kapela - u osnovi ponavlja solunsku crkvu Hrista Spasitelja, sto cine i tri druge kapele samo u izmenjenom vidu (i na toj pojedinosti se postuje solunska tradicija); tambur glavne kupole prevazilazi uobicajene 8-strane tambure; isto to vazi i za spolja visestrane konhe naosa - predstavljaju svojevrstan manirizam; u zidanju fasada ima dva postupka: u donjem delu se ritmicno smenjuju redovi kamenih tesanika sa pojasevima od opeke a luci i venci su u potpunosti od opeke. Pocetkom XIV veka doslo do prodora tipa priprate sa dve kupole u Srbiju i to najverovatnije iz Soluna. Proces tog prihvatanja ide preko Ljeviske i Nagoricina, da bi zrelo resenje nasli u Gracanici.

13. ARHITEKTURA DOBA JUSTINIJANA (527 - ) Po dolasku Justinijana na vlast 527. zapocinju velike reforme, ali kratkog daha. Konstaninopolj, Novi Rim, je tezio da obnovi slavu starog Rima. Gradjenje je bilo jedno od nacina putem kojeg je Justinijan kao autokrata pokusao da impresionira narode unutar i izvan Carstva i da objedini teritoriju. Justinijanova arhitektura je carska arhitektura u pravom smislu te reci. Njegovo vreme je vreme velikih graditeljskih poduhvata. Samo je car mogao da obezbedi tolika sredstva potrebna za njegov graditeljski program, kao sto je samo on i bio svestan znacaja tog programa. Napokon, on je bio taj koji je insistirao da dvorski istoricar posveti citav tom (knjigu u antickom smislu) ovom programu, "O Gradjevinama". Mnogo se gradilo na citavom podrucju Imperije. U okviru ovih propagandnih ciljeva, Justinijanovim arhitektama je bilo prirodno da teze takvom stilu gradjevina koje su novije i bogatije od bilo koje pre sagradjene. Justinijanova arhitektura oznacava prelaznu/prelomnu tacku u istoriji arhitektureu odnosu na ostale periode. Promena nije toliko primetna na palatama ili u

arhitektonskom recniku kapitela i dekorativnih frizova koliko u planovima crkava. Do Justinijanove vladavine, vecina crkava, na Istoku ili Zapadu uz nekoliko izuzetaka, je bila bazirana na samo jednom tipu gradjevine - bazilici (dvorani sa drvenim svodom i sa ili bez bocnih brodova). Situacija se korenito menja u VI veku. Zapad i dalje nastavlja da na baziliku gleda kao na jedinu pravu formu crkvene gradjevine kroz ceo Srednji vek i dalje. Sdruge strane, Justinijanova arhitektura zapocinje raskid sa tradicijom bazilike a tako i sa tradicijom rimskih vremena. Okrece se ka zasvedenim centralnim gradjevinama. Centralne gradjevine su gradjene jos od IV veka, ali do II ⅓ VI veka bile su retke i sa specificnom namenom - kao dvorske crkve ili martirijumi. Ali samo su Justinijanovi arhitekti postavili kao pravilo kupolni centralni plan, bez obzira na to da li ima neku specificnu f-ju ili ne. Tako je vizantijska arhitektura krenula drugacijim putem od onog kojim je krenuo Zapad. Veliki su bili poduhvati na izgradnji utvrdjenja na ugrozenim prostorima Carstva, na evropskim i azijskim granicama. Mada se na severu Imperije radi o obnovi ranije izgradjenih granicnih utvrdjenja, sve sto je uradjeno u doba Justinijana je velikih razmera. Justinijanova graditeljska delatnost u carigradu je samo deo ukupnih graditeljskih poduhvata. Prema Prokopiju car je samo u prestonici podigao 32 crkve, medju kojima je nekoliko velikih i vise javnih gradjevina i palata. Prva od tih gradjevina je bila Sv Sofija koja formira kljucni element u okviru Justinijanove arhitekture ali i najbolje gradjevine gradjene po uzoru na nju nisu mogle da je sustignu. Sv Srdj i Vakh - gradjevina koja se obicno poveznuje sa Sv Sofijom; sagradjena je izmedju 527 i 536. u palati Hormizdas, uz crkvu Sv Petra i Pavla koja je bila bazilika iz verovatno 519.; Sv Srdj i Vakh je zajedno sa Sv Petrom i Pavlom imao zajednicki trem; na samom je rubu gradske povrsine iznad Mramornog mora; nije poznat razlog za gradjenje ove crkve; da li je crkva sluzila kao manastir monofizita po Teodorinoj zelji ili je bila nesto drugo. Pripada nizu onih dela kojima je Justinijan poklonio najvise paznje i najveca sredtva. Crkva je memorijalni spomenik, posvecena dvojici veoma postovanih sirijskih mucenika ciji je kult u Vizantiji trajao veoma dugo. Ceremonijalna namena crkve je takodje bila od velike vaznosti s obzirom da je crkva sagradjena u neposrednoj blizini imperatorskog sredista. U osnovi oblika blago deformisanog pravougaonika postavljena je struktura centralne koncepcije sa kupolom na vrhu. Na istocnoj strani je apsida - iznutra polukruzna a spolja 3-strana, a na zapadu je plitak narteks. Centralni deo gradjevine iznad kojeg je kupola je

osmougaone osnove na cijim uglovima stoje snazni zidani stupci koji nose gornju konstrukciju. Izmedju stubaca su, osim na istocnoj strani, po dva stuba sa kapitelima povezana medjusobno lukovima i stupcima. Na cetiri osnovna ugla izgradjene su konhe, pa se gornja konstrukcija na tim mestima oslanja na polukalote; na osnovu te vrste strukture prave se poredjenja sa Sv Sofijom. Na severnoj, zapadnoj i juznoj strani su galerije na kojima su ponovljeni raspored stubaca i stubova u sistemu trivilona. Nisku kupolu cini osmostrani tambur i u njega ugradjena kalota sa 16 segmenata. Nesigurne geometrije i skromno zidanih fasada (potpuno od opeke sa po nekim redom tesanika i sirokim spojnicama maltera), Sv Srdj i Vakh ima skupoceno obradjen enterijer - stabla stubova od zelenog i crvenog mermera, beli kapiteli od prokoneskog mermera u obliku transformisanih kompozitnih kapitela sa stilizovanim motivima ažuriranog lista. Na kapitelima su razliciti monogrami ali Teodorinog nema. Sv Srdj i Vakh je komunicirao sa crkvom Sv Petra i Pavla kroz otvorene arkade. Crkva Sv Petra i Pavla je kasnije unistena. Natpis Justinijana i Teodore o ktitorstvu stoji na frizu, belim slovima na sivkastoj pozadini. Raskosna konstrukcija i prefinjeni dizajn Sv Srdja i Vakha i Sv Sofije ostli su ograniceni na Carigrad i to na nekoliko godina rane Justinijanove vladavine. Nisu u tom trenutku nasli prave sledbenike. Do vremena kada je Sv Sofija zavrsena, ovaj stil je ustupio mesto trezvenijem stilu i realnijim koncepcijama. Ova standardna arhitektura, koja su ubrzano posle sirila, jako je uticala na buduce tokove vizantijske arhitekture. Arhitekti su se sada klonili kompleksnih formi kakve su: segmentne kupole ili kupole sa naizmenicno ravnim i ispupcenim segmentima, i koncentrisali su se na krstaste i poluoblicaste svodove i na kupole ne pandantifima. Izmenila se i tehnika gradnje. Od teskih konstrukcija izvedenih u kamenu ili betonu okrece se ka gradnji u opeci. Zasvedeni kvadratni travej je tako mogao lako biti uvecan u oblik krsta preko cetiri poluoblicasto zasvedena traveja koje nose ugaoni stupci. U crkvenom graditeljstvu tokom Justinijanove vladavine kupolna crkva slobodnog krsta postaje standardna gradjevina u monumentalnim razmerama. Gradi se u izuzetno velikom broju varijacija i kombinacija. Sv Apostoli - jedna od najvaznijih i najvecih Justinijanovih poduhvata; u obliku je slobodnog krsta, sa trpezom i mostima na sredini ispod sredisnje kupole, i sintrononom na istocnoj strani - ima ocigledno znacenje martirijuma. Uz njenu istocnu stranu nalazio se mauzolej Konstantina Velikog koji je, prema opisima, bio gradjevina centralnog plana, verovatno oktogon. Cetiri kraka krsta su medjusobno bil

slicna: trobrodne gradjevine sa po jednom kupolom. Kupole iznad krakova krsta, kako prenose kasniji izvori, nisu imale prozore. Njena gornja konstrukcija je najzanimljivija: kupola iznad kvadratne osnove. Kupolu nose cetiri luka na stupcima na uglovima kvadrata. Svih pet kupola u Sv Apostolima je bilo izgradjeno na ovakav nacin sa pandantifima koji su karakteristicni za Justinijanovu arhitekturu. Postoje razlike imedju Sv Apostola i gradjevina koje su gradjene po uzoru na njih: Sv Jovan u Efesu - naglasen je istocni krak slobodnog krsta sa polukruznom apsidom, na zapadnoj strani je narteks sa predvorjem a zapadni rak ima jedan travej vise sa kupolom iznad; Sv Marko u Veneciji, crkva Sv Andreje u Peristeri (transformisana struktura i oblik, arhitektonska koncepcija koja lici na carigradski uzor, uz istocnu apsidu su dodate proskomidija i djakonikon). Sv Irina - jedna od najvecih i najznacajnijih gradjevina sa kupolom sagradjenih u doba Justinijana. U neposrednij je blizini Sv Sofije, i zajedno sa njom je pripadala kompleksu Velike Crkve (opsluzivalo ga je isto svestenstvo). Verovatno je nastala kad i prethodna Sv Sofija i zajedno je sa njom stradala u pozaru 532 kada ih Justinijan obe obnavlja. Delimicno je ostecena u pozaru 564, pa obnovljena, i pogodjena zemljotresom 740. U sadasnjoj gradjevini je ocuvana prvobitna koncepcija prostora i struktura - trobrodna bazilika, sa iznutra polukruznom apsidom na celu srednjeg broda i narteksom na zapadnoj strani. (Opstali su i delovi druga dva perioda u vidu glavnih stubaca, blokova sivog kamena ...) U celini je zasvodjena. Ispred oltarskog prostora (apsida i jedan travej) izgradjena je kupola kruzne osnove na pandantifima. Kupolu nose snazni siroki polukruzni lukovi oslonjeni na snazne stupce. Istocni i dva zapadna traveja su prekriveni poluoblicastim svodovima. Iznad bocnih brodova i narteksa su spratne galerije (empore). Izrazito sirok srednji brod je podredjen kupoli relativno velikog precnika. Sa mnogo paznje je izgradjen potkupolni sistem. Potisak kupole zadrzavaju poduzno postavljeni poluoblicasti svodovi (poduzni potisak) i snazni poprecni lukovi (poprecno). Teret poprecnih lukova se dalje prenosi na pilastre na bocnim zidovima gradjevine. Ukupna struktura je gradjena na slicnoj koncepciji kao i Sv Sofija. Bocni brodovi su skromnih sirina, zasvedeni i u prizemlju i na spratu - zbog stabilnosti gradjevine u celini. Uz zapadnu stranu je sagradjen atrijum sa tri portika. Bila je podesena, kao i Sv Sofija za obredne ceremonije katedralne crkve, sto je i bivala. Hrizotriklinos - zasnovana je na podrucju carske palate; zavrsena je u vreme Justinijanovog naslednika. To je bila aula u sredistu drugih gradjevina i otvorenih povrsina odredjene namene. To sto je u sredistu je bitna cinjenica. To je bila svecana

imperatorska aula namenjena najvaznijim ceremonijama vezanim za imperatora. Iz opisa se zna da su nise na obe strane apside bile zatvorene zavesama. Iz Hrizotriklinosa je bilo predvidjeno kretanje u druge prostorije dvora - na zapadnoj strani je bio ulaz, vestibil i trem (namenjeni licnostime koje treba da se predstave imperatoru). Nigde se ne pominje da su u Hrizotriklinosu postojale galerije na spratu (sto znaci da su one bile namenjene gradjevinama drugacije namene). JAVNE GRADJEVINE Medju javnim gradjevinama Justinijanovog vremena u Carigradu nalaze dve velike sacuvane cisterne: "Cisterna bazilika" (Jerebatan saraj) i "Hiljadu i jedan stub" (Binbir direk). One su velike podzemne gradjevine koje svedoce o velikoj vestini i izvodjackim mogucnostima carigradske arhitekture u gradjenju zidanih konstrukcija. Cisterna bazilika - pravougaone osnove; ima 28 redova sa po 12 stubova u redu koji nose krstaste svodove od opeke; kapiteli od kojih su neki jos uvek sacuvani su bili u obliku meduzinih glava (od kojih je jedna bila okrenuta naopacke). Binbir direk - manja je od prethodne ali deluje smelije sto se konstrukcije tice; da bi se uvecao prostor za vodu, postavljeni su dva reda stabala stubova jedan iznad drugog; tako je ostvarena impresivna dubina od 15m. Obe cisterne se po svom pravilnom konstruktivnom ritmu uporediti sa reprezentativnim palatama. Velika Justinijanova ostvarenja u Carigradu, iako su izuzetno znacajna u razvoju vizantijske arhitekture, nisu nametnula program arhitekturi na podrucju cele Imperije. Znacajno je bilo i uvazavanje i lokalne tradicije - u tom pogladu su najznacajnija Ravena i Sirija.

14.SREDNJEVIZANTIJSKA ARHITEKTURA (IX - XIII) Zapocinje vladavinom dinastije Makedonaca 867 i traje do pada Carigrada pod vlast krstasa 1204. Dolazak na vlast Vasilija I oznacava prekretnicu u mnogim oblastima - u nauci, umetnosti, religiji i politici. Period je nazvan "renesansa Makedonaca". Moc carstva je opadala sve od smrti Justinijana pa do tad. Arabljani unistavaju zivot hriscana u istocnim krajevima, ikoniklasticki sukobi potresaju odnose

u samom carstvu (bio je iniciran necim sto je vise imalo veze sa vlascu nego sa verom), napadaju Sloveni i Avari itd. To razdoblje od kraja VI - IX veka je nazvano mracno doba i ono je iznedrilo novu drzavu, srednjevekovnu. Novi procvat u kulturi Vizantije zapocinje i pre njihovog dolaska na vlast, a ostaje prisutan i kasnije tokom dinastija Duka (1059-81) i Komnina (1081-1185), sve do osvajanja Carigrada od strane Latina. Poceci srednjovizantijske arhitekture su jasno obelezeni. Ikonoklazam je odbacen 843, i crkva se umirila. Odbijanje patrijarha carigradskog Fotija da prizna preimucstvo pape je oznacilo definitivan raskid sa Zapadom, koji se konacno desio 1025. Pocetkom i sredinom IX veka bitne teritorije su: na istoku - nestanak kontinuiteta vere pa te teritorije prvo postaju nicija zemlja a kasnije su naseljene nicijim stanovnistvom; oko 809 dolazi do planiranog masovnog preseljavanja hricsanskog stanovnistva iz tih istocnih oblasti u Grcku i Egejska ostrva i to ce biti najznacajniji potez za dalji razvoj; iz tih enklava po gradovima Peloponeza i neosvojenih zemalja od strane Slovena vrsice se uticaj; samo carstvo ce biti oragnizovano u vojne provincije - teme; do druge ½ IX veka okoncan je povratak Vizantije u centralni Balkan (vojno, pokrstavanjem...). Na tim mestima ce biti podignut najveci broj gradjevina. U vreme Vasilija II Vizantija pobedom nad Bugarima postaje suvereni gospodar Balkana (od Kapadokije do Dunava - dodir sa Ugarskom i Franackim carstvom; Juzna Italija i Sicilija - Kalabrija i Apulija) + Krit. Javlja se novi tip gradjevine upisani krst sa kupolom. Za razvitak novih gradjevina je bilo presudno i ideolosko okruzenje. U Carigradu Vasilije I podize i obnavlja 25 crkava - sve nove su unutar kompleksa dvora a najznacajnija - Nea eklisija nije sacuvana. Razvijana je i forma liturgijskog cina pa se tako javlja nekoliko novih tipova gradjevina ili su stari toliko izmenjeni da se mogu smatrati novim. Status ktitora se izmenio - do tada je ktitor mogao biti samo car a od vremena Vasilija I i prisutni dvorski dostojanstvenici. Raste visina

broda crkava ciji su ktitori dvorani ili

crkvena lica visoko na hijerarhijskoj lestvici. Po velicini su gradjevine mnogo manje od Justinijanovih ali ih ima sve vise na ustrb parohijskih. Liturgije za stanovnistvo se i dalje obavljaju u Sv Sofiji, Sv Irini i Bogorodici Halkoplatiji. Te nove crkve se ogranicavaju na odredjeni manji broj ljudi koji mogu stati unutra - privatne potrebe ktitora. Manastirska crkva postaje jako bitna. Njen oblik odredjuju materijalne mogucnosti ktitora, sposobnos da se nadju majstori

itd. Opstezice postaje najrasprostranjeniji oblik monaskog zivota. Ustanovljavaju se posebne sluzbe u monaskoj zajednici za cije se potrebe moraju graditi odgovarajuci prostori. Na juznoj obali Mramornog mora javlja s jedna skupina manastira koja ce kasnije biti bitna za nastanak crkve upisanog krsta. Manastiri se vise javljaju u gradovima (pre svega u prestonici) i postaju glavni izvor sredstava za obnovu graditeljstva. Carigrad je postao najveci izvor novih ideja i tokova u arhitekturi i vrsi uticaj na provincije i zemlje oko Vizantije - srediste je i najboljih i najskupljih majstora (Sv Nikola u Toplici - najverovatnije su gradili carigradski majstori). Nacin gradjenja koji je trajao od IV veka, smenjivanja opeke i kamena ali je sada broj redova opeke uvecan,. Isto tako je i veci razmak izmedju redova opeke (malterne spojnice su vece). I pored toga najcesce su gradjevine gradjene od opeke i premalterisane. U Grckoj preovladjuje kloazone stil. U srednjevizantijskom periodu dolazi do razvoja regionalnih stilova u arhitekturi - Carigrad, Solun sa okolinom, Grcka, centralna Mala Azija...

15.SREDNJOVEKOVNI SPOMENICI OHRIDA Sv Sofija - bazilika krupnih razmera kod koje je kupola smatrana za kljucni deo celine; jedina prava novina ove ohridske katedrale (ohridska arhiepiskopija ima samostalnost od 1020) je sprat nad narteksom sa stepenisnom kulom; verovatno je narocita ceremonija, uz srediste visoke crkvene i administrativne vlasti, nametnula ovu novinu; sagradjena je za visoko crkveno srediste; po jednim autorima je podignuta za srediste patrijarsije cara Samuila a po drugim je delo obnovljene vizantijske vlasti pa se vezuje za patrijarha Lava (posle 1018). Sagradjena je na mestu ranije kultne gradjevine, od koje mozda poticu delovi kamenog crkvenog namestaja (pre svega amvona). To sto je bila namenjena za visoko crkveno srediste odredilo je njene razmere, arhitektonsku koncepciju i ukupnu unutarsnju opremu. Gradjevina je trobrodna zasvedena bazilika, u izvornom obliku sa transeptom na sredini i kupolom na preseku transepta i glavnog broda naosa, i sa narteksom. Iznad narteksa je izgradjen sprat, ciji je prostor preko sirokog trolucnog prolaza bio povezan sa prostorom naosa. Na severnoj strani je bila izgradjena stepenisna kula koja je povezivala sprat narteksa sa narteksom. Sv Sofija je izgradjena prema zamisli izgradjenoj u Carigradu, tj. po idejama vizantijske prestonice. Na takav zakljucak upucuje to sto se radi o hramu koji je trebalo da bude prvi u novoj crkvenoj

organizaciji. Ima uglavnom svojstva koja pripadaju katedralnom hramu. Nacin izdanja govori o tome da je zidana od strane neke od lokalnih graditeljskih radionica. Sv Sofija je kasnije u 2 navrata dobila dodatke. Spoljna priprata arhiepiskopa Grigorija je dodata 1313-17 i pokazuje nekoliko novih karakteristika poznovizantijske arhitekture - arkade (u gornjem i donjem redu odvojene nizom plitkih slepih nisa), bogati ornament u nisama, slepe kalote koje nadvisavaju ugaone traveje; spoljna priprata je izgradjena kao trem i moze se povuci paralela izmedju nje i spoljne priprate Bogorodice Ljeviske; Sv Sofija se ne izdvaja u glavnim oblicima gradjevine od slicnih gradjevina gradjenih u Mesembriji, Centralnoj Grckoj itd. Najveci uticaj tokom IX veka srednjevizantijske arhitekture se, pored onog u Bugarskoj, osetio i u Ohridu. Medjutim nekoliko gradjevina pronadjenih u Preslavu (Bugarska) i Ohridu izgleda da je odbacio uobicajeni plan upisanog krsta. Sv Pantelejmon - poznat samo po ostacima; bio je sacinjen od kvadrata nadvisenog kupolom, traveja ispred apside i same apside, i dve polukruzne nise koje se ka istoku zavrsavaju malim apsidiolama. Strukture kao sto je Peristera ili crkve bugarskog dvora u Preslavu i Ohridu cesto kombinuju grubu tehniku gradjenja sa najrazvijenijim prostornim resenjima. Medjutim, paralelno sa njime stoje crkve izuzetno sazetog tipa - male bazilike, zasvedene poluoblicastim svodovima. Bogorodica Perivlepta (Sv Kliment) -

iz 1294/5; jak uticaj tzv. Epirske skole;

primecuje se po nacinu obrade fasadnih povrsina i detaljima u oblicima. Upisani krst sa kupolom na cetiri pravougaona stupca, sa poluiblicastim svodovima koji nose kupolu i poluoblicastim svodovima iznad ugaonih traveja. Ima troclani oltarski prostor na istocnoj strani. Oltarski prostor cini istocni travej, a u polje izvan istocnog zida je izbacena samo glavna apsida - spolja trostranog oblika. Za proskomidiju i djakonikon obezbedjene su polukruzne nise u istocnom zidu. Ispred naosa se nalazi narteks, sirok koliko i jedan travej, sa slepom kalotom iznad pravougaone osnove. Spolja apsida ima trostepene slepe nise na svakoj strani, uokvirena je testerastim vencem; osmostrani tambur kupole, sa kolonetama na uglovima i sa takodje trostepenim slepim nisama na stranama. Ima zupcasti venas koji prati zavrsne arkade. Zidanje je u cloisonné stilu, koje je preseceno trakama romboidno postavljenih kvadrata u dve boje, po sistemu sahovskog polja i trakama meandra. Samo u visini svodova gornje konstrukcije je prikazana unutasnja struktura: lukovima u radijalno postavljenoj opeci, prozori su bifore uz cije su bocne strane postavljeni cetvrtlukovi.

Jovan Kaneo - plan je slican onome u Bogorodici Perivlepti. Danas je gradjevina slobodna - bez aneksa. Uocljivi su karakteristicni detalji : zidanje po sistemu kloazone, testerasti venci kao osobena vrsta crteza koja uokviruje odredjene arhiektonske povrsine; bifore, zavrseci krovova u vidu frontona (zabata), kao i pojas meandra i romboidno ugradjenih kvadrata po sistemu sahovskog polja (samo na apsidi). Najistaknutije obelezje je geometrijski jasno odredjen zatvoren volumen, ravnih fasadnih povrsina. Vidi se da su detalji u arhitektonskoj obradi ohridskih crkava imali svoj uticaj na Prilep i Bogorodicu Ljevisku. U detaljima se uticaj moze videti na delovima gornjeg sprata unutrasnjeg narteksa Sv Sofije u Ohridu, koji se datuje u 1300 godinu, kao i u nacinu zidanja eksonarteksa. U pogledu stila istim koncepcijama pripada i Omorfi Eklisija u Kosturu. Bogorodicina crkva u Zaumu (na obali Ohridskog jezera) - izgradjena na tradiciji epirske arhitekture (Sv Jovan Kaneo i Bogorodica Perivlepta); gradjena je za kesara Grgura, brata Vuka Brankovica, 1361. Gradjevina je upisanog krsta sa kupolom postavljenom na cetiri stuba, oltarski prostor nije izdvojen ali je istocni travej crkve duzi od zapadnog. Polukruzna apsida iznutra a trostrana spolja i dve bocne nise u istocnom zidu - tradicija XIV veka. U spoljnem izgledu, sa 8stranim tamburom kupole na vrhu , oblici isticu krstoobraznu strukturu gornje konstrukcije, ali na fasadama umesto pilastera (koji bi trebalo da prikazu unutrasnju strukturu donje konstrukcije) izgradjene plitke polukruzne nise koje nagovestavaju tu strukturu. Spolja se istice sistem dekorativne obrade - u slojevima se smenjuju pojasevi keramoplastickog ukrasa sa pojasevima mesovitog zidanja. Zidanje nije celijasto. I u horizontalnom i u vertikalnom smislu pravougaoni komadi kamena uokvireni su sa po dva reda opeke.

16.SREDNJEVIZANTIJSKI SPOMENICI CARIGRADA Prva dela monumentalne arhitekture u prestonici iz doba makedonske dinastije predstavljaju resenja tzv. upisanog grckog krsta sa kupolom na sredini, ili u slozenijem vidu, sa ukupno pet kupola (najvecom na sredini i cetri manje na uglovima). To je dobro poznat tip opste rasprostranjene gradjevine u vizantijskom

svetu srednje-i poznovizantijskog perioda. Srednjevizantijska arhitektura postaje znacajna u poslednjoj cetvrtini IX veka putem dve crkve, obe sagradjene od strane Vasilija I u okviru Velike Palate-jedna je bila Nea, Nova crkva zavrsena 880., a druga Bogorodicina crkva na Farosu, osvecena 884. Nea Eklesia - petolupolna gradjevina upisanog krsta, porusena krajem XV veka. Bila je to nareprezentativnija gradjevina Vasilija I sagradjena 876.-887. u krugu carske palate. Uzdizala se na platou i bila je podrzana supstrukturom. naosu je prethodio atrijum-otvoreni prostor sa dve fontane, dva dugacka portika, sa kolonadama i poluoblicasto zasvedena pruzala su se duz bokova crkve i produzavali dalje da bi zatvorili dugacko dvoriste koje je dosezalo do palate. Unutra naos je bio oplacen mermerom i ukrasen mozaikom. Preko oltara se uzdizao kivorijum, a sintronon je pratio krivinu apside. Otvori u podu komunicirali su sa supstrukturom, da bi miris tamjana mogao da se oseti prilikom ulaska cara u naos. Nea, kojoj su se divili mnogi Vizantijsci i stranci, je izvrsila veliki uticaj na arhitekturu prestonice, obliznjeg Soluna i njihovih susednih oblasti. U Carigradu, 50-ak crkava odrazava Nea. Sve su usko povezane po planu stilu i detaljima i sve se datiju odprilike izmedju 900. i 1200. Severna crkva manastira Konstantina Lipsa (Bogorodicina crkva)- iz 907. godine; nosilac je dovrsene koncepcije upisanog krsta sa kupolom. Glavni deo prostora cini naos kvadratne osnove sa kupolom na sredini postavljene na cetiri stuba. Gornja konstrukcija sadrzi sve karakteristike prestonicke arhitekture. Kraci upisanog krsta su veoma jasno izrazeni: jednakih su mera, sa poluoblicastim svodovima...Stubovi koji nose kupolu i njenu neposrednu substrukturu povezani su polukruznim lukovima sa zidovima (u sustini zidanim stubcima u obimu osnove naosa). Na ugaonim travejima izgradjeni su krstasti svodovi. U celoj koncepciji osnove postovan je strogo geometrijski red: osnova kupole je kvadrat kao i ugaoni traveji, a naos u celini je takodje kvadrat. Kupola je sagrdjena na pandantifima, a iznutra kruzni tanbur ima na spoljnoj strani osmostrani oblik. Oltarski prostor ima razvijen oblik-travej prekriven poduznim poluoblicastim svodom, glavna apsida i izdvojeno odeljenje proskomidije i djakonikona (ta dva odeljenja su simetricna, otvorena jednakim prolazima prema naosu i prema srednjem prostoru oltara). Iznad proskomidije i djakonikona postavljeni su po jedan krstasti svod takodje kvadratne osnove, a prostor svakog od njih je prosiren bocnim polukruznim nisama. Polukruzne nise u odelenjima oltarskog prostora postace jedna od karakteristicnih obelezja carigradske arhitekture. Sve tri apside crkve imaju spolja trostran oblik. Na zapadnoj strani nalazi se narteks duzine koja priblizno odgovara 1/3 kvadrata naosa. U gornjoj konstrukciji prati osnovnu

trodelnu koncepciju prostora gradjevine-gornju konstrukciju cine tri krstasta svoda, na sredini razdvojena polukruznim lukovima, dok se na bocnim stranama takodje nalaze polukruzne nise. Otvori na gradjevini: ulaz u narteks je na sredini zapadnog zida, dvoja bocna vrata su nastala u poznijoj dogradnji, izmedju narteksa i naosa su tri simetricno postavljena portala. Prozori predstavljaju jednu od velikih novina u carigradskoj arhitekturi. U tom pogledu se isticu glavni prozori na sredini bocnih strana naosa i na glavnoj apsidi. Radi se o velikim zasakljenim povrsinama, koje stvaraju utisak transparentnog resenja glavnih fasada, sa najvecim mogucim staklenim povrsinama u okviru postojece strukture. Taj sklop trivilona je slicne konstrukcije koja se javlja u nizu poznatih starijih spomenika i koja je tada nosila galerije na bocnim stranama. Pojava ovih prozora iskljucuje mogucnost da je crkva imala petobrodan naos. Verovatno su istocne kapele komunicirale sa zapadnim delom preko otvorenog prizemnog trema koji je isao s obe strane gradjevine. Spratna galerija se ocuvala samo iznad narteksa, a na uglovima na spratu su bile sagradjene cetiri kapele koje su verovatno imale svoje oltare a mozda je i iznad svake stajala i kupola. Pristup spratnoj galeriji je ostvaren preko stepenisne kule uz juznu stranu narteksa. Horizontalni kameni venci obelezavaju bitne delove strukture. Najnizi venac se pruza u ravni plinti iznad kapitela (na toj ravni stoje i lukovi koji nose gornju konstrukciju), gornji venac je takodje u jednoj ravni i nosi svodove kao i polukalote iznad apsida (na njemu leze polukruzno zavrseni gornji delovi prozora na bocnim stranama poprecnog kraka krsta). U nacinu zidanja nastavljena je Carigradska praksa - donji deo je zidan naizmenicnim redovima kamena i opeke, a gornji deo (sa izuzetkom kamenih venaca) je iskljucivo zidan od redova opeke sa sirokim spojnicama maltera. Od opeke su i lukovi i svodovi. Takodje i okulusi na istoku apsida proskomidije i djakonikona su od radijalno postavljene opeke. Kameni reljef je plitak a posebno su obradjeni svi kapiteli. Enterijeri su bili skupoceno obradjeni. Nedoumice u pogledu razlika izmedju obrada enterijera i eksterijera carigradskih crkava srednjevizantijskog perioda su jako ceste. U tradiciji ranovizantijskog perioda najbitnija je bila dekoracija unutrasnjosti. Iako nema dovoljno podataka o prvobitnom izgledu fasada srednjevizantijskog perioda, najvise zbog toga sto su cesto menjane, ipak se moze zakljuciti da su bile manje dekorativne od unutrasnje obrade. Nije poznato da li su bile oplacene mermernim plocama, ali vaznu ulogu igraju prozori - njihov raspored kao i artikulacija fasada tj. jasno obelezena podela (izraz postovanja unutasnje strukture gradjevine). Red u

komponovanju fasadnih povrsina je po svoj prilici nastavljao ili obnavljao klasicne tradicije. Mireleon (Bodrum dzamija) - podignuta nesto posle Bogorodicine crkve Konstantina Lipsa. Sagradjena je uz palatu admirala Romana Lakapina, koji je 920 postao vizantijski car a crkva je pretvorena u manastir. Ima dva sprata. Postavljanje hrama na sprat je uradjeno zbog prilagodjavanja rezidenciji narucioca, izgradjenoj na ostacima jedna anticke rotonde. Oko crkve je, prema rekonstrukciji, bila izgradjena platforma na nivou na kom je stajala rezidencija. Crkva je tako bila pridvorna. Ovde je ponovljena shema severne crkve Konstantina Lipsa uz nekoliko drugacijih pojedinosti. Naos je kvadratne osnove sa kupolom na sredini (prvobitno postavljenoj na cetriri stuba). Gornja konstrukcija je takodje slicna sa Bogorodicinom - stubovi su na odgovarajuci nacin povezani sa zidovima, a iznad ugaonih traveja su krstasti svodovi. Razlikuje se samo po tome sto su krstasti svodovi izgradjeni i iznad krakova krsta, kao i iznad traveja glavnog oltarskog prostora. Oltarski deo ima tri jasno izdvojena odeljenja, a razlikuje se od Lipsa po tome sto su prolazi izmedju srednjeg dela i proskomidije i djakonikona u ukupnoj visini. U bocnim zidovima proskomidije i djakonikona su izgradjene nise. Na glavnoj apsidi, kao i na celu krakova krsta, prvobitno su stajali siroki prozorski okviri u trodelnom rasporedu, sa po dva mramorna stupcica koja su nosila polukruzne lukove. Na ceonim stranama bocnih krakova krsta takav trodelni prozor je predstavljao prvu zonu. U drugoj zoni su bila tri polukruzno zavrsena prozora, a trecu zonu je cinio pozor koji je takodje imao dva stupcica, a spoljni okvir mu je bio ceoni luk kraka krsta. Narteks je, takodje, ostvaren slicno narteksu Bogorodicine crkve Konstantina Lipsa. Tri traveja oltarskog prostora i naosa odgovaraju onim u Lipsu i slicno su zasvodjena s tim sto kod Mireleona iznad srednjeg polja nije stajao krstasti svod vec poluoblicasti. Takodje su kod Mireleona izostale kapele bocnih strana istocnog dela crkve, sprat iznad narteksa i kapele na spratu. Najznacajnije karakteristike Mireleona su snazni polustubovi izgradjeni na spoljnim stranama svih bitnih tacaka strukture. Crkva je u celini izgradjena od opeke, pa su od opeke i ovi polustubovi. Oni se najcesce povezuju sa vracanjem antickoj tradiciji (podrazavanje stvarnih stubova namestenih tako da odrzavaju postojanost gradjevine). Polucilindricna forma je bila posebna ideja graditelja crkve. Osim polucilindricnih stubova na spoljnoj strani, polucilindricni su bili i prozori na bocnim stranama narteksa, a u slicnoj kombinaciji su i tambur kupole. Kupola se inace sastoji od 8 polukruznih kriski. Spolja kruzna linija tambura je izmedju prozora prekinuta pilastrima pravougaone osnove, pa se tako kombinuje krug sa prividnim oktogonom.

Manji u razmerama od Lipsa, Mireleon izrazava harmonicnost narocito na fasadama. Istice se s jedne strane ritam snaznih polustubova a s druge strane venci izvedeni u strogo postovanim ravnima. U obliku i rasporedu prozora vidi se resenje iz ranovizantijske arhitekture. Zanimljiva je i pojava relativno velikih okulusa cije je mesto pazljivo odabrano (istocni i zapadni traveji naosa) i uokvireni su kruznim polustubovima i vencima. Okulusi dominiraju tim povrsinama. Bogorodica Halkeon u Solunu dosta lice na Mireleon s tim sto ima neke sopstvene karakteristike - i izostali su trodelni prozori na glavnoj apsidi i bocnim krakovima krsta, osobeni za carigradske spomenike . Postoji nekoliko gradjevina znacajnih za srednjovizantijsku arhitekturu Carigrada koje nisu sacuvane: Crkva Bogorodice Perivlepte - podigao je Roman III Argir; sredisnji deo je bio okruzen trima brodovima a sva cetiri dela su imala zajednicki plafon. manastir Sv Djordja u Mangani - delo Konstantina IX; bila je velika za vizantijske pojmove. Ispred nje je stajao atrijum sa fontanom u sredini, a naos je bio upisanog krsta sa kupolom i cetiri ugaona prostora. Stupci na uglovima kvadrata kupole sugerisu da je kupola verovatno bila na trompama. Srednji deo crkve je imao veliki raspon - 10m. Ostvarenja vizantijske prestonice se dalje mogu pratiti kroz nekoliko dela nastalih u vremenu od 60ih godina IX do sredine XII veka. Ktitori su bili iz porodice vladajuce vizantijske dinastije. severna crkva Bogorodice Pamakaristos (Fetije dzamija) - delo Jovana Komnina. U pravougaonoj osnovi kupola je postavljena na sredini na cetiri stupca, a na severnoj, zapadnoj i juznoj strani izgradjeni su nizi perimetralni brodovi. crkva Hrista Pantepopte (Eski Emaret dzamija) - podigla je Ana Dalasena, majka Aleksija Komnina, pre kraja XI veka. Plan je upisanog krsta sa kupolom na cetiri slobodna stupca (prvobitno su to bili stubovi koji su u vreme Turaka zamenjeni osmougaonim stupcima). Oltarski prostor je uradjen prema carigradskoj shemi njegov srednji deo ima poseban travej a proskomidija i djakonikon su odvojene prostorije.

Iznad

narteksa

je

galerija,

koja

je

prema

narteksu

otvorena

reprezentativnim trivilonom. Kupola na 12stranom tamburu ima kalotu ojacanu rebrima pravougaonog preseka. Tambur ima kolonete na uglovima i 12 prozora. Poluoblicasti svodovi nose kupolu, a nad ugaonim travejima su krstasti svodovi kao i nad travejima priprate. Crkva je besprekorno gradjena. Pod je bio mermerni,

unutrasnja oprema je bila skupocena. Fasase su zidane u horizontalnim redovima opeke, tako da je svaki drugi red uvucen i pokriven malterom sto ce postati jedno od obelezja carigradske arhitekture. Hristos Evergetis (Djul dzamija) - tip vizantijske gradjevine koja je izmedju bazilike sa kupolom i crkve upisanog krsta. Gornja konstrukcija je postavljena na ugaone stupce, a iznad tri strane su izgradjene tribine na spratu. Datuje se, prema nacinu gradjenja, u pocetak XIII veka. Predpostavlja se da je bila crkva Hrista Evergetisa. manastir Pantokrator (Zeirek dzamija) - dinasticki manastir Komnina. Ocuvani deo sacinjavaju tri crkve: juzna crkva je posvecena Hristu Pantokratoru (delo imperatorke Irine), severna je povecena Bogorodici Eleusi a srednja Sv Mihailu i obe su delo Jovana II. U Pantokratoru su sahranjeni najveci Komnini a u XIV i XV veku Paleolozi. Manastir je bio podredjen iskljucivo caru. juzna crkva je upisani krst sa kupolom na cetiri slobodna oslonca. Posto je kupola velikog precnika oslonci su bili veoma snazni stubovi spolije, pod Turcima zamenjeni stupcima. Prostor oltara je uradjen po carigradskoj shemi (sredina je poseban travej sa odeljenim prostorima proskomidije i djakonikona). Osobene su polukruzne nise u bocnim zidovima proskomidije i djakonikona. Duz severne i juzne strane prvobitno su postojale galerije - severna galerija je uklonjena pri gradjenju srednje crkve. Narteks ima pet traveja sa srednjim (ispred ulaza u crkvu) najsirim. Iznad njega je podignuta kupola, naknadno, radi osvetljenja onda kad je dogradjen eksonarteks. Velika kupola je na 16stranom tamburu. Fasade su zidana naizmenicnim redovima opeke i tesanika, zavrsene lukovima od opeke i testerastim vencima. Arhitektura fasada je gradjena na prestnocki nacin prilagodjavajuci se unutasnjem rasporedu i u redovima dekorativnih nisa. Gornji red ima nise polukruzne osnove. Luksuzno je obradjen enterijer - pod u mermeru, u sistemu sectile, pravilnih geometrijskih sara, fragmenti stakla sa crtezom i bojom. severna crkva je slicna juznoj ali je manjih razmera. Kupola, na sredini, stoji na zidanim stupcima a prvobitno je bila na stubovima. Slicno juznoj crkvi je zamisljen oltarski prostor i narteks. Takodje je imala i mermerni pod i bojeno staklo a ocuvan je i kameni venac pokriven reljefom. srednja crkva ima jednobrodan prostor sa jednom apsidom i ulazima iz dva narteksa. Pokrivena je dvema kupolama, od kojih je zapadna kruzne osnovei stoji iznad veceg dela prostora, a istocna ima elipticnu osnovu. Crkva mauzolej izgleda kao uvecani paraklis. Po tome se moze zakljuciti da je bila predvidjena samo za pogrebne obrede. Ima takodje pod opus secltile, slican podu u juznoj crkvi.

crkva Hrista Hore (Karije dzamija) - ima dva dela: naos sa kupolom s pocetka XII veka i juzni paraklis i druge dodatke nastale u XIV veku. Crkva je osobena samo po tome sto je njen naos, kvadratne osnove, u celini prekriven kupolom, za svoje vreme relativno velikog precnika. Kupolu nose cetiri siroka, snazna luka sagradjena na ugaonim pilastrima. Takvo resenje je poznato od vremena kada je kupola pocela da ulazi u gradjevine pravougaone osnove. U shemi prostora Hore zamisljen je samo naos sa jednom kupolom. Kao tip prostora prekrivenog jednom kupolom nasao je replike u potonjoj arhitekturi. Dvanaestostrani tambur kupole, sa kolonetama na uglovima, nise na apsidi, oblik prozora i zidanje pripadaju tadasnjoj arhitekturi prestonice. Slican prostor i struktura ostvareni su u manastirskoj crkvi Sv Averkija u Bitiniji iz 1162. Bogorodica Kiriotisa ?(Kalenderhane) - po koncepciji prostora i strukture je karakteristicna za prestonicku arhitekturu. U pravougaonoj osnovi je na sredini kupola, a traveje na uglovima prekrivaju krstasti svodovi. Oltarski prostor je sa posebnim travejem a priprata je zidom odvojena od naosa. Verovatno je iz kraja XII veka. Bogorodica Kosmosotira u Viri - na Marici. Pripada skupini carifradskih crkava. Manastirska crkva sagradjena 1152, a ktitor je Isak Komnin koji je i sahranjen u crkvi. Nesto je veca od juzne crkve manastira Hrista Pantokratora. U spoljnim oblicima je slicna carigadskim crkvama a u koncepciji prostora i strukturi je prilagodjena skromnijim mogucnostima. Prostor donje konstrukcije se razlikuje od tadasnjih carigradskih crkava: na istocnoj strani su za oslonce sazidani snazni zidovi koji u isti mah razdvajaju i proskomidiju i djakonikon, na zapadnoj strani su za oslonce postavljeni udvojeni stubovi (mermerna stabla stubova su spolije). Resenje odstupa od uobicajenog upisanog krsta sa kupolom ali je ipak sve dobro prilagodjeno. Male ugaone kupole su na uobicajen nacin stavljene u okvire gornje konstrukcije. Priprata je mogla da bude i otvoren i poluotvoren trem. Zidovi su gradjeni bez pravog sistema, u mesovitom materijalu osim u gornjim delovima koji su od opeke sa sirokim spojnicama maltera. Ocuvana dela nastala u Carigradu u srednjem razdoblju, iako malobrojna u poredjenju sa onim sto je bilo sagradjeno, omogucavaju da se rekostruise priroda prestonicke arhitekture i njeni tokovi. I pored toga sto je postojao veliki broj dela iz prethodnog razdoblja gradilo se. Ktitori reprezentativnih gradjevina bili su iz najviseg drustvenog sloja, vladara i njegovog okruzenja. Glavni pokretac za porudzbine velikih

i skupocenih dela je bilo pitanje prestiza. Visoke vrednosti onoga sto se ocuvalo svedoce o trajanju kako obrazovanih porucilaca tako i dobrih majstora i svih vrsta zanata. Carigrad je bio izvor monumentalne arhitekture u: kijevskoj Rusiji, Bugarskoj, Raskoj (Sv Nikola kod Kursumlije), jadranskom podrucju (Sv Marko u Veneciji). Gradilista prestonice su uticala i na graditeljstvo u provincijama. Ova tri veka srednjevizantijske arhitekture Carigrada bi se mogla nazvati vremenom eksperimentisanja. Jednom usvojena resenja se i dalje odrzavaju ali im se dodaju novi delovi za nove potrebe a sto se konstrukcije i detalja tice, tamo gde je moguce, bira se bolje. Stvara se i osnova za nova resenja u poznijoj arhitekturi. Carigradske crkve srednjeg razdoblja se podizu pretezno kao deo manastirskih celina. Monastvo i manastiri su obelezje tog perioda uopste. Postoje razlike medju njima ali sve manastirske crkve ostaju u odredjenim okvirima: ni najveca manastirska crkva nece prevazici po velicini osrednju baziliku. Odlucujuca je bila ogranicena potreba namenjena monaskoj zajednici. Kupola je bila drugi bitan cinilac te arhitekture. Prostor je uvecavan umnizavanjem osnovnog elementa strukture tj. traveja. Dogradjeni program su predstavljali bocni paraklisi, sprat iznad narteksa sa stepenisnom kulom, i kapele, ili crkve iznad zapadnih uglova narteksa i proskomidije i djakonikona. Osobena je i shema petokupolne crkve koja ce se kasnije javiti u crkvi Bogorodice Kosmosotire. Prema sacuvanim primerima, zakjucuje se da nije postojala utvrdjena f-ja galerija iznad narteksa. U tri carska manastira namena galerija je morala biti vezana za narocite potrebe uglednih ktitora. Van prestonice imaju narocit polozaj namenjen prestavnicima visoke vlasti. Javlja se i grupisanje novih uz vec postojecu gradjevinu za potrebe prosirenog programa. U elementima konstrukcije i nacinu gradjenja je ocuvan pouzdan zanat nasledjen iz kasne antike. Zidanje u opeci, kao kog Mireleona, a kasnije u slojevima kamena i opeke, ostece karakteristicno za prestonicke radionice. Verovatno su iz kasne antike nasledjeni i polustubovi prislonjeni uz fasade Mireleona. U gornjoj konstrukciji, pored poluoblicastih konstruisu se i krstasti svodovi, a kupole su zavrsavane zbirom segmenata u obliku kriski ili kalotama ojacanim pravougaonim rebrima. Trifore apsida i nise polukruznog preseka obelezavaju fasadne povrsine koje su gradjene prema unutrasnjoj strukturi. Bocne strane i veliki prozori su nasledjeni iz ranovizantijske arhitekture. Unutrasnji prostor, dobro osvetljen, sa naglasenom

vertikalom, podredjen je kupoli koja stoji u osovini prostora. U obradi enterijera se postuje simetrija. Kameni venci, pokriveni stilizovanim floralnim reljefnim ukrasom razdvajaju tri pojasa strukture. Vazan cinilac enterijera su bili stubovi koji nose kupolu - po pravili su bili spolije, cak i onda kad su nosili veliko opterecenje. Kapiteli, takodje spolije, doprinosili su gradjenju one slike koja je bila svojstvena svecanim enterijerima rane Vizantije. Zidovi au bili prekriveni mozaicima i mermernom oplatom koja se povlacila nanize uporedo sa razvijanjem slikanih povrsina. Podna povrsina je u tehnici opus secitile (lat.) dobila raspored kvadrata i krugova iscrtanih sirokim trakama i medjusobno povezanih cvorovima. Po istom sistemu su pravljeni reljefi na parapetnim plocama ili na prozorima (parapeti na prozorima) ili su bile deo kamenog namestaja.

17.RANOVIZANTIJSKA ARHITEKTURA (IV - IX v) Ranovizantijska arhitektura se pocinje razvijati od vremena Teodosija I. Ovaj period obelezava izgradnja gradjevina za novu religiju koje i predstavljaju vodeci tok u ovoj arhitekturi. Dolazi do postepenog ustanovljenja liturgije koja je u prvim vekovima hriscanstva jako varirala u zavisnosti od razlicitih faktora. Menja se korenito odnos prema arhitekturi - njenoj nameni a potom i njenom duhovnom i likovnom smislu u drustvu. Prestonica je pomerena na Istok - Vizantion sto je dovelo do snaznog uticaja helenisickih oblasti na ukupan kulturni zivot Carstva. Vizantijska arhitektura se stvara na poznoantickoj tradiciji. Pocinje razvoj bazilike od kojih je najcesca trobrodna bazilika. Novine u arhitekturi V veka, istaknutije i vise rasprostranjene u istocnim delovima Carstva se smtraju protovizantijskim. Pored podizanja novih gradjevina koriscene su i zatecene kultne gradjevine, prilagodjene novoj nameni. Istovremeno su mnoge anticke javne i kultne gradjevine kao i one drugih namena napustene. U VI veku, prvenstveno u doba vladavine Jusinijana - u potpunosti su izgradjene nove koncepcije za koje se sa razlogom moze reci da su vizantijske i koje postaju osnov za dalji razvitak arhitekture u Carstvu. Vodeca dela koja su nastala u Justinijanovo vreme u istocnom delu Carstva, nose obelezja novih shvatanja na kojima se zasnivaju poceci vizantijske arhitekture. U prethodnom razdoblju nastaju pojave, zatim se obrazuju i tokovi koji vode ka novim koncepcijama arhitekture. Justinijanovo vreme je i vreme velike izgradnje, narocio sto se prestonice tice. Samo su vladari mogli da budu ktitori. Njegovo vreme je donelo: nove

koncepcije prostora, nove konstruktivne sisteme, materijal, zanat, umetnicku obradu, majstore, ulogu gradova i sve vidove monumentalne arhitekture. Carigrad je postao prava svetska metropola po svemu. Zahvaljujuci velikom rasponu graditeljsko stvaranja, od tvrdjava do gradova i bazilika, vizantijska arhitektura je mogla preziveti katastrofu koja ce uslediti u VII veku. Krajem VI veka se napusta u vizantijskoj arhitekturi mozaicki pod i umesto toga se uvodi opus sektile (mermerne ploce) sa geometrijskim motivima. Napusten je u doba Justinijana i sistem 'hipostilnog' osvetljenja. U ranovizantijskoj arhitekturi gradjenje u kamenu ili opeci je bilo tekuca praksa. Zidani stupci su postali sredstvo za ojacanje konstrukcije. Uvode se veliki svodovi u arhitekruri, poluoblicasti, krstasti i u obliku kalote. Narocita paznja je usmeravana prema prirodi konstrukcije. Gradjenje kupole na pravougaonoj osnovi je postalo kljucni zadatak aritekata - konstruktora. Od rimskog nacina ugradjivanja kupole u kruznu ili simetricno polikonhalnu osnovu doslo se do ugradjivanja kupole u srednji brod bazilikalnog rasporeda prostora. Sv Sofija je najvisi domet tog sklopa. Ranovizantijske gradjevine najviseg i visokog arhitektonskog reda sticale su reprezentativan enterijer. Arhitektonski detalji, stubovi, sa stopama i kapitelima, venci, cela lukova i okviri otvora pravljeni su od tesanog kamena. Reljefi, na kapitelima, redje na stopama stubova, na celu lukova, na plocama parapeta, sarkofaga ili neke druge namene, reprezentuju vizantijsku strukturu. Anticke spolije, stubovi i kapiteli su cesto korisceni, za reprezentativne gradjevine V i VI veka. Odredjeni delovi od ukrasnog kamena se iznova rade. Velika promena u zamisli prostora, od bazilike do crkve sa kupolom na sredini, kao odlucujucom odrednicom celine, dogodila se u Vizantiji u VI veku. Po smrti Justinijana dolazi do postepenog opadanja moci Carstva koje ce trajati sve do dolaska dinastije Makedonaca. Po dolasku ikonoklazma u IX veku dolazi do pada graditeljstva i umetnosti. Razdoblje od kraja VI do IX veka je mracno doba i ono je iznedrilo novu drzavu, srednjovekovnu+ nove teritorije koje ce postati znacajne za samo carstvo. To mracno doba traje izmedju VII i IX veka i nije dovoljno jasno. Izmedju bazilika sa kupolom VI veka - ukljucujuci Sv Sofiju carigradsku - i resenja koje je donela obnova IX veka postoje eksperimenti u trazenju pravog, pre svega strukturnog resenja. Istorija monumentalne arhitekture prestonice u "tamnim vekovima" gotovo da ne postoji. Ne postoje nikakva saznanja o tome sta je moglo da bude podignuto u Carigradu. To je vreme opsteg pada materijalnih i zanatskih

mogucnosti. Ali se ranovizantijska arhitektura prestonice i uopste moze pratiti preko dela sagradjenih u Solunu, Grckoj i drugim delovima Carstva.

18.RANOVIZANTIJSKA ARHITEKTURA CARIGRADA Carigrad je bio najveci grad vizantijskog sveta i ocuvao je kontinuitet gradskog zivota, u odrejenoj meri cak i u onom periodu koji se naziva "mracnim dobom". Grad se veoma uvecavao, prvo do Konstantinovog bedema a kasnije do onih Teodosija II. U najvisem usponu, u vreme Justinijana, grad je postao prava svetska metropola po svemu. Poseban utisak su ostavljale ogromne gradjevine. Razdoblje Justinijanove vladavine se izdvaja kao epoha izuzetno velikih graditeljskih poduhvata. Justinijanova velika delatnost u Carigradu bila je samo deo celine. Prema Prokopiju ("O Gradjevinama"), car je u prestonici podigao 32 crkve, medju kojima je nekoliko velikih, i potom vise javnih gradjevina i palata. Prva od najvecih Justinijanovih gradjevina u Carigradu je Sv Sofija i ina formira kljucni element u okviru njegove arhitekture. Medjutim, samo je nekoliko drugih struktura zamisljeno na slican nacin, a i najbolje medju njima nisu dostigle Sv Sofiju, makar po najkarakteristicnijem njenom delu - rasponu kupole. Pored Sv Sofije u Carigradu su izgradjeni u Justinijanovo doba: Sv Srdj i Vakh - gradjevina koja se obicno poveznuje sa Sv Sofijom; sagradjena je izmedju 527 i 536. u palati Hormizdas, uz crkvu Sv Petra i Pavla koja je bila bazilika iz verovatno 519.; Sv Srdj i Vakh je zajedno sa Sv Petrom i Pavlom imao zajednicki trem; na samom je rubu gradske povrsine iznad Mramornog mora; nije poznat razlog za gradjenje ove crkve; da li je crkva sluzila kao manastir monofizita po Teodorinoj zelji ili je bila nesto drugo. Pripada nizu onih dela kojima je Justinijan poklonio najvise paznje i najveca sredtva. Crkva je memorijalni spomenik, posvecena dvojici veoma postovanih sirijskih mucenika ciji je kult u Vizantiji trajao veoma dugo. Ceremonijalna namena crkve je takodje bila od velike vaznosti s obzirom da je crkva sagradjena u neposrednoj blizini imperatorskog sredista. U osnovi oblika blago deformisanog pravougaonika postavljena je struktura centralne koncepcije sa kupolom na vrhu. Na istocnoj strani je apsida - iznutra polukruzna a spolja 3-strana, a na zapadu je plitak narteks. Centralni deo gradjevine iznad kojeg je kupola je osmougaone osnove na cijim uglovima stoje snazni zidani stupci koji nose gornju konstrukciju. Izmedju stubaca su, osim na istocnoj strani, po dva stuba sa kapitelima

povezana medjusobno lukovima i stupcima. Na cetiri osnovna ugla izgradjene su konhe, pa se gornja konstrukcija na tim mestima oslanja na polukalote; na osnovu te vrste strukture prave se poredjenja sa Sv Sofijom. Na severnoj, zapadnoj i juznoj strani su galerije na kojima su ponovljeni raspored stubaca i stubova u sistemu trivilona. Nisku kupolu cini osmostrani tambur i u njega ugradjena kalota sa 16 segmenata. Nesigurne geometrije i skromno zidanih fasada (potpuno od opeke sa po nekim redom tesanika i sirokim spojnicama maltera), Sv Srdj i Vakh ima skupoceno obradjen enterijer - stabla stubova od zelenog i crvenog mermera, beli kapiteli od prokoneskog mermera u obliku transformisanih kompozitnih kapitela sa stilizovanim motivima ažuriranog lista. Na kapitelima su razliciti monogrami ali Teodorinog nema. Sv Srdj i Vakh je komunicirao sa crkvom Sv Petra i Pavla kroz otvorene arkade. Crkva Sv Petra i Pavla je kasnije unistena. Natpis Justinijana i Teodore o ktitorstvu stoji na frizu, belim slovima na sivkastoj pozadini. Raskosna konstrukcija i prefinjeni dizajn Sv Srdja i Vakha i Sv Sofije ostli su ograniceni na Carigrad i to na nekoliko godina rane Justinijanove vladavine. Nisu u tom trenutku nasli prave sledbenike. Do vremena kada je Sv Sofija zavrsena, ovaj stil je ustupio mesto trezvenijem stilu i realnijim koncepcijama. U crkvenom graditeljstvu tokom Justinijanove vladavine kupolna crkva slobodnog krsta postaje standardna gradjevina u monumentalnim razmerama. Gradi se u izuzetno velikom broju varijacija i kombinacija. Sv Apostoli - jedna od najvaznijih i najvecih Justinijanovih poduhvata u Carigradu i uopste; u obliku je slobodnog krsta sa pet kupola, sa trpezom i mostima na sredini ispod sredisnje kupole, i sintrononom na istocnoj strani - ima ocigledno znacenje martirijuma. Uz njenu istocnu stranu nalazio se mauzolej Konstantina Velikog koji je, prema opisima, bio gradjevina centralnog plana, verovatno oktogon. Cetiri kraka krsta su medjusobno bila slicna: trobrodne gradjevine sa po jednom kupolom. Kupole iznad krakova krsta, kako prenose kasniji izvori, nisu imale prozore. Njena gornja konstrukcija je najzanimljivija: kupola iznad kvadratne osnove. Kupolu nose cetiri luka na stupcima na uglovima kvadrata. Svih pet kupola u Sv Apostolima je bilo izgradjeno na ovakav nacin sa pandantifima koji su karakteristicni za Justinijanovu arhitekturu. Postoje razlike imedju Sv Apostola i gradjevina koje su gradjene po uzoru na njih: Sv Jovan u Efesu - naglasen je istocni krak slobodnog krsta sa polukruznom apsidom, na zapadnoj strani je narteks sa predvorjem a zapadni rak ima jedan travej vise sa kupolom iznad; Sv Marko u Veneciji, crkva Sv Andreje u Peristeri

(transformisana struktura i oblik, arhitektonska koncepcija koja lici na carigradski uzor, uz istocnu apsidu su dodate proskomidija i djakonikon). Sv Irina - jedna od najvecih i najznacajnijih gradjevina sa kupolom sagradjenih u doba Justinijana. U neposrednij je blizini Sv Sofije, i zajedno sa njom je pripadala kompleksu Velike Crkve (opsluzivalo ga je isto svestenstvo). Verovatno je nastala kad i prethodna Sv Sofija i zajedno je sa njom stradala u pozaru 532 kada ih Justinijan obe obnavlja. Delimicno je ostecena u pozaru 564, pa obnovljena, i pogodjena zemljotresom 740. U sadasnjoj gradjevini je ocuvana prvobitna koncepcija prostora i struktura - trobrodna bazilika, sa iznutra polukruznom apsidom na celu srednjeg broda i narteksom na zapadnoj strani. (Opstali su i delovi druga dva perioda u vidu glavnih stubaca, blokova sivog kamena ...) U celini je zasvodjena. Ispred oltarskog prostora (apsida i jedan travej) izgradjena je kupola kruzne osnove na pandantifima. Kupolu nose snazni siroki polukruzni lukovi oslonjeni na snazne stupce. Istocni i dva zapadna traveja su prekriveni poluoblicastim svodovima. Iznad bocnih brodova i narteksa su spratne galerije (empore). Izrazito sirok srednji brod je podredjen kupoli relativno velikog precnika. Sa mnogo paznje je izgradjen potkupolni sistem. Potisak kupole zadrzavaju poduzno postavljeni poluoblicasti svodovi (poduzni potisak) i snazni poprecni lukovi (poprecno). Teret poprecnih lukova se dalje prenosi na pilastre na bocnim zidovima gradjevine. Ukupna struktura je gradjena na slicnoj koncepciji kao i Sv Sofija. Bocni brodovi su skromnih sirina, zasvedeni i u prizemlju i na spratu - zbog stabilnosti gradjevine u celini. Uz zapadnu stranu je sagradjen atrijum sa tri portika. Bila je podesena, kao i Sv Sofija za obredne ceremonije katedralne crkve, sto je i bivala. Hrizotriklinos - zasnovana je na podrucju carske palate; zavrsena je u vreme Justinijanovog naslednika. To je bila aula u sredistu drugih gradjevina i otvorenih povrsina odredjene namene. To sto je u sredistu je bitna cinjenica. To je bila svecana imperatorska aula namenjena najvaznijim ceremonijama vezanim za imperatora. Iz opisa se zna da su nise na obe strane apside bile zatvorene zavesama. Iz Hrizotriklinosa je bilo predvidjeno kretanje u druge prostorije dvora - na zapadnoj strani je bio ulaz, vestibil i trem (namenjeni licnostime koje treba da se predstave imperatoru). Nigde se ne pominje da su u Hrizotriklinosu postojale galerije na spratu (sto znaci da su one bile namenjene gradjevinama drugacije namene). JAVNE GRADJEVINE

Medju javnim gradjevinama Justinijanovog vremena u Carigradu nalaze dve velike sacuvane cisterne: "Cisterna bazilika" (Jerebatan saraj) i "Hiljadu i jedan stub" (Binbir direk). One su velike podzemne gradjevine koje svedoce o velikoj vestini i izvodjackim mogucnostima carigradske arhitekture u gradjenju zidanih konstrukcija. Cisterna bazilika - pravougaone osnove; ima 28 redova sa po 12 stubova u redu koji nose krstaste svodove od opeke; kapiteli od kojih su neki jos uvek sacuvani su bili u obliku meduzinih glava (od kojih je jedna bila okrenuta naopacke). Binbir direk - manja je od prethodne ali deluje smelije sto se konstrukcije tice; da bi se uvecao prostor za vodu, postavljeni su dva reda stabala stubova jedan iznad drugog; tako je ostvarena impresivna dubina od 15m. Obe cisterne se po svom pravilnom konstruktivnom ritmu uporediti sa reprezentativnim palatama. Krajem VI veka se napusta u vizantijskoj arhitekturi mozaicki pod i umesto toga se uvodi opus sektile (mermerne ploce) sa geometrijskim motivima. Napusten je u doba Justinijana i sistem 'hipostilnog' osvetljenja. U ranovizantijskoj arhitekturi gradjenje u kamenu ili opeci je bilo tekuca praksa. Zidani stupci su postali sredstvo za ojacanje konstrukcije. Uvode se veliki svodovi u arhitekruri, poluoblicasti, krstasti i u obliku kalote. Narocita paznja je usmeravana prema prirodi konstrukcije. Gradjenje kupole na pravougaonoj osnovi je postalo kljucni zadatak aritekata - konstruktora. Od rimskog nacina ugradjivanja kupole u kruznu ili simetricno polikonhalnu osnovu doslo se do ugradjivanja kupole u srednji brod bazilikalnog rasporeda prostora. Sv Sofija je najvisi domet tog sklopa. Ranovizantijske gradjevine najviseg i visokog arhitektonskog reda sticale su reprezentativan enterijer. Arhitektonski detalji, stubovi, sa stopama i kapitelima, venci, cela lukova i okviri otvora pravljeni su od tesanog kamena. Reljefi, na kapitelima, redje na stopama stubova, na celu lukova, na plocama parapeta, sarkofaga ili neke druge namene, reprezentuju vizantijsku strukturu. Anticke spolije, stubovi i kapiteli su cesto korisceni, za reprezentativne gradjevine V i VI veka. Odredjeni delovi od ukrasnog kamena se iznova rade. Velika Justinijanova ostvarenja u Carigradu, iako su izuzetno znacajna u razvoju vizantijske arhitekture, nisu nametnula program arhitekturi na podrucju cele Imperije. Znacajno je bilo i uvazavanje i lokalne tradicije - u tom pogladu su najznacajnija Ravena i Sirija. Po smrti Justinijana dolazi do postepenog opadanja moci Carstva koje ce trajati sve do dolaska dinastije Makedonaca. Po dolasku ikonoklazma u IX veku

dolazi do pada graditeljstva i umetnosti. Razdoblje od kraja VI do IX veka je mracno doba i ono je iznedrilo novu drzavu. Izmedju bazilika sa kupolom VI veka ukljucujuci Sv Sofiju carigradsku - i resenja koje je donela obnova IX veka postoje eksperimenti u trazenju pravog, pre svega strukturnog resenja. Istorija monumentalne arhitekture prestonice u "tamnim vekovima" gotovo da ne postoji. Ne postoje nikakva saznanja o tome sta je moglo da bude podignuto u Carigradu. To je vreme opsteg pada materijalnih i zanatskih mogucnosti. Carigrad, u nesumnjivoj opstoj ekonomskoj i politickoj depresiji VII i VIII veka, tesko da je mogla da otvori gradiliste ozbiljnijeg znacaja. On ima svoju veliku katedralu i mnogobrojne manastirske i druge crkve tako da bi se trebalo racunati sa podizanjem nekog velikog dela kao sa izuzetnim cinom. Ali se ranovizantijska arhitektura prestonice i uopste moze pratiti preko dela sagradjenih u Solunu, Grckoj i drugim delovima Carstva. SOLUN (PRESTONICKI TIP BAZILIKE SA KUPOLOM) Povezanost zbivanja u Solunu i vizantijskoj prestonici nije bila prekinuta ni u tzv. Mracnim vremenima. Kada je rec o arhitekturi malo je podataka koji bi o tome neposredno govorili. Ipak, kljucni tokovi u monumentalnoj arhitekturi iskazuju se kroz zbivanja u dva vodeca vizantijska grada. Jedna od bitnih gradjevina koja povezuje carigradsku i solunsku arhitekturu je solunska Sv Sofija - u nju su ugradjeni bitni elementi carigradske Sv Sofije. Sv Sofija u Solunu - nastala verovatno sredinom VII veka. Velika kupola u sredistu prostora sa razvijenom substrukcijom u kojoj se isticu istocni i zapadni potkupolni svod, bocni brodovi i narteks u prizemlju kao i spretne galerije iznad bocnih brodova narteksa. Svodjenjem Sv Sofije carigradske na dimenzije solunske stice se dobar uvid u transformaciju prestonickog obrasca. Naglasani istocni i zapadni svod u solunskoj crkvi zamenili su istocnu i zapadnu polukalotu carigradske Sv Sofije, pri cemu su izostale bocne nise, eksedre. Sv Sofija solunska nastavlja u svim bitnim obelezjima carigradsku arhitekturu. Razvijen oltarski prostor, naos pod velikom kupolom, galerije koje ga uokviruju, ponavljaju u nesto umanjenim ali ipak znatnim razmerama, karakteristicne prostore carigradske katedralne crkve. Rad carigradskih ateljea se vidi u detaljima kao sto je npr. zidanje u naizmenicno slozenim slojevima od po nekoliko redova opeke i kamenih kvadera.

U vizantijskoj prestonici su se, dakle, odrzali i pored opste politicke i ekonomske krize, zanat i znanje neophodni za ostverenje krupnih graditeljskih poduhvata kao sto je bilo projektovanje i izvodjenje solunske mitropolijske crkve. Postoji i nekoliko crkava na tlu Vizantije (Male Azije, Trakije i Krita) koje se mogu nazvati tipom Sv Irine: Sv Kliment u Ankari, Sv Nikola u Miri, crkva u DereAzi i crkvi Uspenja u Nikeji, Sv Sofije u Vizie (Trakija), kao i Sv Tit u Gortini (Krit) iako istoricari arhitekture nisu saglasni u pogledu njihovog nastanka. U koncepciji prostora i oblikovanju fasadnih povrsina prepoznaju se, u dosta uproscenom obliku, koncepcije prestonicke arhitekture. Ocigledno su sagradjene na osnovu iskustava najznamenitijih dela carigradske arhitekture Justinijanovog vremena, Sv Sofije i Sv Irine. Pri tome svaki od pomenutih spomenika predstavlja osbeno resenje, sto navodi na pomisao da nisu delo jedne graditeljske radionice a, najverovatnije ni dela nastala u okviru jedne generacije graditelja. Ako je zamisao polazila iz centra vizantijske crkvene hijerarhije, vizantijska prestonica, tako traje kao nosilac zbivanja u arhitekturi, ogranicenih skromnijim materijalnim ostvarenjima, ali ipak zbivanja, u kojima se nastavlja ideja o crkvi bazilici sa kupolom na sredini. Razvija se i u strukturnom smislu da bi postala dobar osnov za obrazovanje one koncepcije koja se naziva dovrsenim tipom upisanog krsta sa kupolom.

19.POJAVA CRKVE UPISANOG KRSTA Prva dela monumentalne arhitekture u Carigradu iz doba obnovljene moci Carstva pod Makedonskom dinastijom, predstavljaju resenja tzv upisanog krsta sa kupolom na sredini ili, u slozenijem vidu, sa ukupno pet kupola. To je opsterasprostranjen tip srednje i poznovizantijskog perioda koji je postao gotovo sinonim za vizantijsku arhitekturu uposte. Do danas je ocuvano najvise crkava koje se mogu svesti pod ovaj tip. U to karakteristicno resenje ugradjeno je vise tokova, a prvenstveno dva takodje karakteristicna za vizantijsku arhitekturu ali za njeno rano razdoblje. Ocigledno je da je vec u kasnoantickom vremenu, u oblastima koje najbolje nastavljaju

helenisticku

tradiciju,

kupola

u

hriscanskoj

kultnoj

arhitekturi

(simbolizujuci nebeski svod) bila srediste svih ozbiljnijih razmisljanja koja su se odnosila na izgradnju celine prostora. Gradjevine centralnog plana imaju dugu

tradiciju u antickoj arhitekturi. Po pravilu se radilo o celovitom prostoru, prekrivenom zidanom konstrukcijom koja, u nekom smislu prethodi pravim kupolama pozantim vec u klasicnoj rimskoj arhitekturi. Medjutim, osnovna i najvaznija kultna gradjevina stice kupolu na poseban nacin. Bitan razlog za unosenje kupole u prostor, a potom i u strukturu gradjevine toga roda, lezi verovatno u razmisljanjima vise generacija idejnih i ideoloskih nosilaca hriscanstva izgradjenih na zamisli o idealnoj slici hrama, osnovne, glavne kupolne gradjevine kao ovozemaljskog ostvarenja kosmosa (Sirijska himna). Okolnost sto se pojava i afirmisanje crkve upisanog krsta sa kupolom vezuje za monasku sredinu ima funkcionalni smisao. Taj novi tip gradjevine mogao je da bude odnegovan (stvoren) u monaskoj sredini (resenje ostvareno u monaskim crkvama ogranicene velicine, za ogranicen broj vernika). Pored toga, cinjenica je da u vizantijskom svetu, od pocetka velike obnove pa nadalje, taju ranije sagradjeni monumentalni spomenici javne namene, katedralne crkve. Stoga, sve novo sto nastaje, prvenstveno u vodecim gradovima, Carigradu i Solunu, sagradjeno je ili u okviru manastira ili skromijih gradjevina odredjene namene. Nedoumice oko pitanja na o nastanku karakteristicnog tipa srednjovizantijske crkve upisanog krsta sa kupolom na sredini na slobodnim osloncima, proizasla je iz toga sto je pocetkom X veka pojavljuju dve gradjevine u Carigradu koje predstavljaju, uslovno receno, dovrseno resenje ovog tipa da su mogle postati odlicna osnova za dalji razvitak vizantijske arhitekture - severna crkva manastira Konstantina Lipsa i Mireleon (Bodrum dzamija). U periodu od VII do IX veka javljaju se gradjevine u Maloj Aziji i u Grckoj koje nastavljaju tradiciju Justinijanove arhitekture - bazilika sa kupolom na sredini, u nesto izmenjenoj formi ali se mogu smatrati pretecama tipa upisanog krsta sa kupolom: Sv Sofija u Solunu, Sv Kliment u Ankari, Sv Nikola u Miri, Dere Azi i crkva Uspenja Bogorodice u Nikeji, Sv Sofija u Vizie (Trakija) kao i Sv Tit u Gortini (Krit). Sv Sofija u Solunu - stoji na pola puta u transformisanju bazilike u tip upisanog krsta sa kupolom; najevca solunska crkva izgradjena sredinom VII veka (ranije se smatralo da je u pitanju VIII vek), odredjena za mitropolijsku crkvu. Podignuta je na ostacima jedne izuzetno velike ranohriscanske bazilike i imala je dramaticnu istoriju - stradala je u zemljotresima, pa obnovljena, pa je u tursko doba pretvorena u dzamiju da bi posle oslobodjenja stekla polozaj uglednog kulturnog dobra. Ovo je najveci graditeljski poduhvat u vremenima opste krize vizantijskog sveta. Nasla se na jednom

od kljucnih mesta u razvitku vizantijske kupolne crkve centralne osnove. U transformisanom vidu, u smanjenim razmerama, ali jos uvek u velikim opstim merilima, tvorac njenog programa i arhitekt ugradili su u novu najznacajniju crkvu Soluna bitne elemente carigradske Sv Sofije. Velika kupola na sredini prostora, oslonjena na razvijen sklop donje konstrukcije, u kojoj se naglasenim merama isticu istocni i zapadni potkupolni svod, bocni brodovi i narteks u prizemlju, i spratne galerije iznad bocnih brodova i narteksa. Na istocnoj strani je dodat razvijeni trodelni oltarski prostor. Njen srednji deo je odredjen kupolom velikog precnika (11m). Svodjenjen osnove Sv Sofije carigradske na dimenzije Sv Sofije solunske stice se dobar uvid u prirodu transformisanja prestonickog obrasca. Naglaseni istocni i zapadni svod u solunskoj crkvi zamenili su istocnu i zapadnu polukalotu carigradske Sv Sofije, pri cemu su izostale bocne nise, eksedre. Oslonci kupole na bocnim stranama transformisani su u tom smislu sto su carigradski masivni oslonci, sa takodje masivnim kontraforima preko bocnih brodova, zamenjeni slobodnijom strukturom cetiri ugaona stupca ispod kupole, duhovito olaksana perforacijama u oba pravca. U pogledu prostora bocnih brodova, narteksa i galerija iznad njih moglo bi se govoriti samo o detaljima gornje konstrukcije. Solunska Sv Sofija je za svoje vreme bila delo izuzetno velikog graditeljskog poduhvata. Precnik njene kupole nije prevazidjen ni u kasnijoj vizantijskoj arhitekturi. Po sebi je svedocanstvo da se u vodecim vizantijskim sredistima ocuvao graditeljski zanat visoke vrednosti iako je crkva sagradjena gotovo vek posle ranovizantijskog sjajnog doba. Sv Kliment u Ankari - porusena crkva 1921, poznata prema starijoj literaturi. Bila je srazmerno mala gradjevina pravougaone osnove sa izdvojenim narteksom, troclanim oltarskim prostorom, sa kupolom na sredini i spratnim galerijama iznad narteksa i bocnih strana. Nisku kupolu bez tambura nosili su jako plitki lukovi na jugu i severu a na istoku i zapadu poluoblicasti svodovi koji su svi pocivali na cetiri snazna ugaona stupca. Bila je gradjena od opeke. Datuje se u kraj VI ili u VII vek. Sv Nikola u Miri - bila je cuveno hodocasnicko mesto u vreme i posle prenosenja svetiteljevih mostiju u Bari, 1087. Ne zna se kada je sagradjena, prepravljana je u vise mahova (u IX, XI i XII veku, i u obnovi 1862). Iako je izvorni oblik crkve delom nepoznat, izvesno je da je bila sagradjena kao trobrodna bazilika sa kupolom na sredini, na zidanim ugaonim osloncima i sa bocnim galerijama na stupcima. Velika apsida prema srednjem brodu ocuvala je sintronon ispod kojeg je polukruzni prolaz i ostatke amvona. Uz crkvu su kasnije dogradjeni aneksi. Mogla bi da potice s kraja VI veka mada je neki autori datuju u VIII vek.

Crkva u Dere Azi - o nameni i vremenu gradjenja nema podataka. Sagradjena je kao trobrodna bazilika srazmerno velikih dimenzija sa kupolom iznad srednjeg broda. Kupola je bila velikog precnika. IZnad bocnih brodova i narteksa postojale su spratne galerije do kojih se stizalo stepenicama u dvema kulama prislonjenim uz bocne strane narteksa. Ispred narteksa je izgleda postojalo predvorje. Nepoznate su namene bocnih aneksi poligonalne osnove sa apsidama na istocnoj strani. Crkva je gradjena mesovitim materijalom sa izravnavajucim slojevima od nekoliko redova opeke u kriticnim zonama strukture. Ostaci govore da je bila bogato ukrasena. Priblizno bi se prema koncepciji prostora mogla datovati u vreme na izmaku opste krize Carstva. Crkva Bogorodicinog Uspenja u Nikeji (Koimezis) - takodje razorena, pozanta je prama straijoj literaturi. Pravougaone osnove sa razvijenim oltarskim prostorom i narteksom. Na sredini je imala kupolu na lukovima koje su nosili cetiri snazna stupca. Na bocnim stranama, uz tu karakteristicnu strukturu, bile su spratne galerije. Izvorni oblik crkve nije dovoljno poznat. Bila je prepravljana posle zeljotresa sredinom XI veka. Prema onome sto je poznato, crkva se datuje u kraj VI veka. Sv Sofija u Vizie (Trakija) - verovatno je bila katedralna crkva. Datuje se okvirno u IX vek. Trobrodna bazilika sa 16stranom kupolom iznad sredine naosa. Iznad bocnih strana i iznad narteksa stoje galerije. Gradjena je od kamena, u celini deluje dosta grubo, medjutim, i u koncepciji prostora i u oblikovanju fasadnih povrsina prepoznaju se, u dosta uproscenom resenj, koncepcije prestonicke arhitekture. Ove gradjevine imaju nekoliko bitnih zajednickih elemenata: bazilike u osnovi, spratne galerije iznad severnog i juznog broda naosa i narteksa, zidana gornja konstrukcija sa kupolom na sredini. Ocigledno su sagradjene po ugledu na najznamenitija dela carigradske arhitekture: Sv Sofiju i Sv Irinu. Manje dimenzije su omogucile razvoj njihove donje strukture. Tako se namesto snaznih kontrafora koje ima Sv Sofija carigradska, ili stesnjenih bocnih brodova Sv Irine, pocinju se izdvajati samostalni jaki oslonci na cetiri ugla potkupolne konstrukcije. Pri tome, svaki od tih nekoliko poznatih spomenika predstavlja osobeno resenje. Spadaju u red vecih crkava. Njihov razvijen unutrasnji prostor navodi na pomisao da se radi o crkvama javne namene. Mogle su to da budu male Sv Sofije, namenjene episkopskim sedistima. Dere Azi nije bila episkopsko sediste ali je mozda bila srediste nekog velikog kulta. Bogorodicina crkva u Skripu (kod Orhomenosa) - gradjevina koja se nalazi izmedju bazilike sa kupolom i crkve upisanog krsta sa kupolom. Sagradjena je 873/4 kao

zaduzbina Lava, viskokog carskog f-onera. Ona je trobrodna zasvedena bazilika sa kupolom na sredini. Medjutim, bocni brodovi su znatno nizi od srednjeg i sto je poprecni brod sagradjen tako da se prostire izvan bocnih strana naosa pa je celina dobila vid slobodnog krsta sa kupolom na sredini, ugradjenog u trobrodnu baziliku. Posto je sagradjeno u provinciji, kao proizvod skromnog zanata, ova crkva ne moze imati kljucno mesto u razvitku vizantijske arhitekture ali ono svedoci o njenom razvitku i o etapama u toku njega. Slicne zamisli prostora su ostvarene u crkvi Sv Jovana u Mesemvriji - razlika je samo u tome sto Sv Jovanu nedostaje narteks sudeci bar po trenutnom stanju. Sv Jovan u Mesemvriji- razlika u oblicima izmedju Bogorodice u Skripu i Sv Jovana je nastala tako sto su u Sv Jovanu izostali ispadi iz ravni bocnih zidova istocnog broda. U gornjim oblicima sve je isto, a na sve tri fasade su pilastrima pokazani glavni elementi unutrasnje strukture. Sv Jovan u Mesemvriji bice jedna od najstarijih crkava upisanog krsta na bugarskom podrucju. Nastala je u vremenu kada pocinje sire prihvatanje te koncepcije. Stoga se datuje u X vek. Po koncepciji prostora i strukture bio bi to tip gradjevine koji se odavno naziva "provincijskim", sto znaci bez posebnog traveja namenjenog oltarskom prostoru. Slicne zamisli bice i crkva Sv Jovana Bogoslova Zemenskog manastira, a takodje i crkva Sv Dimitrija u Patalenici. Posebnu skupinu spomenika nastalih u vreme opste krize Carstva cine crkve skromnih razmera, osnove koja je priblizna kvadratu, sa kupolom na sredini, koju nose cetiri stuba. Rec je o spomenicima u Bitiniji, u zapadnom delu Male Azije, u kojima se neposredno vidi dobro poznati "upisani krst sa kupolom" poznijih vremena. Nekoliko spomenika se datuje u kraj VIII veka: Fatih dzamija, Pelekete, Kuršunlu i druge. Osobenost su im cetiri stuba na mestima gde se ukrstaju dva poluoblicasta svoda, i kupola na sredini. Ipak, ne izgleda verovatno da su crkve u Bitiniji kljucni korak ka obrazovanju upisanog krsta sa kupolom mogao da se napravi u skromnoj arhitekturi Bitinije. Tj. ako su tu i nastali spomenici koji su predstavljali dalji stepen u razvitku vizantijske kupolne arhitekture, nece to nikako biti bez ucesca i znanja prestonickih majstora. Da je ono sto je bilo sagradjeno u Bitiniji moralo biti neposredno vezano za razmisljanje , ili eventualno gradjenje u Carigradu, govori cinjenica da su vodece licnosti monaskog sveta, koje se pominju u vezi sa izgradnjom bitinijskih crkava, ugledni stanovnici vizantijske prestonice koji su u Bitiniji boravili kao izgnanici iz Carigrada. Kao novina u strukturi javljaju se stubovi na koje se neposredno oslanja konstrukcija kupole. Iskusni, verovatno carigradski graditelji

mogli su to ostvariti zato sto se radilo o malim gradjevinama sa kupolama skromnih dimenzija. Osim toga, u vremenu skucenih materijalnih mogucnosti bilo je mnogo jednostavnije upotrebiti kamene stubove- spolije kojih je bilo dovoljno na raspolaganju. (Prihvatljivo je misljenje da su za te manastriske crkve bile dovoljne male dimenzije jer se radi o ogranicenom broju vernika istog roda. Medjutim, ostaje otvoreno pitanje da li su ove okolnosti bile dovoljne za pretpostavku o obrazovanju tipa upisanog krsta sa kupolom na cetiri slobodna oslonca). Dva juznodalmatinska, delimicno ocuvana i u skorije vreme otkrivena spomenika, datovana u kraj VIII ili pocetak IX veka, verovatno su bila izgradjena prema koncepcijama slicnim resenjima bitinijskih crkava. Istovremeno bi ti spomenici predstavljali posredan dokaz da je tip gradjevine upisanog krsta sa kupolom na slobodnim osloncima odista formiran pri kraju VIII veka na domaku Carigrada. Sv Toma u Prčanju - u blizini Kotora. Crkva upisanog krsta sa kupolom na sredini, koja je bila postavljena na cetiri stuba-spolije. Uz koncepciju pravog upisanog krsta sa kupolom, crkva je imala po jednu konhu na severnoj i juznoj strani, u oblicima i merama slicnu oltarskoj apsidi, cime je obrazovan oblik slobodnog krsta. Ta pojedinost, kao i patron crkve, apostol Toma, upucuju na mogucnost da je idejni uzor bila crkva Sv Apostola. Sv Tripun u Kotoru - sasvim slican crkvi Sv Tome a blizak mu je i po merama. Nedostaju mu jedino dve bocne konhe. Slicno je i zidan od lokalnog lomljenog kamena. Crkva je posredno datovana - zna se da su mosti Sv Tripuna donete u Kotor na samom pocetku IX veka, pa bi to bilo i vreme nastanka i ove gradjevine. Kasnije se tu podize katedrala posvecena Sv Tripunu, sto takodje, predstavlja jak razlog za identifikovanje ostataka o kojima je rec po tradiciji kultnog mesta. Sa dobrim razlogom se moze pretpostaviti da su dva kotorska spomenika i nastala po neposrednom uzoru na bitinijske, veruje se u sustini, carigradske koncepcije arhitekture malih crkvenih gradjevina toga vremena. Razlog je ne samo u slicnosti koncepcija vec takodje u istorijskim okolnostima. Mosti Sv Trifuna su donete iz Male Azije. Kult mu je bio poznat u Bitiniji. Zna se po izvorima, npr. da je i u Nikeji postojala crkva Sv Trifuna. O mogucim neposrednim vezama svedoci i podatak da u radu Nikejskog sabora 787. godine ucestvovao kotorski episkop Jovan. Crkve nalik bitinijskim i kotorskim nalaze se u Žerminjiju i Milanu. Posebno zaduzbine episkopa Teodulfa u osnovnoj zamisli prostora su slicne maloazijskim i kotorskim. Presudna je bila zelja narucioca da izgradi kupolnu crkvu - crkvu pravougaone osnove sa kupolom na stubovima u sredini - kao idealni tip kultne

gradjevine. Trikonhosna ili tetrakonhosna osnovna shema gradjevine u Žerminjiju navela je na pomisao da se radi o jermenskom poreklu plana. Bilo da je u pitanju jermensko ili vizantijsko poreklo, rec je o tipu gradjevine u svetu istocnog hriscanstva koji ce u narednom razdoblju postati opste prihvacena i vodeca u vizantijskoj monumentalnoj arhitekturi. 20.VIZANTIJSKI SPOMENICI SOLUNA Solun je bio drugi vizantijski grad po vaznosti srednjeg i poznog vremena koji je ocuvao urbani kontinuitet cak i u onim vremenima koja se nazivaju tamnim. U anticko graditeljsko nasledje smestene su gradjevine novog kulta ne uticuci neposredno na zatecenu strukturu. Od V veka se Solun razvijao kao "mali Vizantion (Bizantinum)", kulturni, intelektualni i arhitektonski ogranak Carigrada. U njemu su dve monumentalne crkve iz V veka gotovo potpuno ocuvane i zadrzale su delove svoje

prvobitne

dekoracije.

Uvecavanje

struktura,

bogacenje

dekoracije

i

usloznjavanje plana se javljaju u II ½ V veka. Pod uticajem Carigrada, bazilike sa galerijama dolaze u prvi plan, ali se ipak razlikuju od carigradskih po odredjenim karakteristikama. Bogorodica Ahiropitos (nerukotvorena) - protovizantijskom se smatra; sagradjena sredinom V veka (470); karakteristicne je koncepcije prostora, strukture i obrade enterijera; znatno veca od Jovana Studijskog; trobrodna bazilika pravougaone osnove cije brodove deli po 12 stubova; na istocnoj strani je apsida i spolja i iznutra polukruzna na kraju srednjeg broda; na zapadnoj strani je narteks koji je sirokim trivilonom spojen sa srednjim brodom a jednostavnim prolazima sa bocnim brodovima; ispred apside je izgradjena platforma za svetiliste (bema) a u apsidi uz iztocni zid sintronon; spratne galerije su takodje bile deo crkvene gradjevine; gornja konstrukcija je drvena i to iznad sva tri broda i nose je na sredini stubovi iznad kojih je lucna konstrukcija i na prizemlju i na spratovima; ispred cele konstrukcije se prvobitno nalazio atrijum. Stubovi u prizemlju su od prokoneskog mermera, osim dva u trivilonu koji su od antickog zelenog; kapiteli su kompozitni, sa impostima. Na spratu su stubovi ednostavnijeg oblika sa impost kapitelima. Jednaki kapiteli i stubovi navode na zakljucak da su radjeni za ovu crkvu namenski. I pod je od mermera a na zidovima su nili mozaici, ocuvani samo u lukovima. Ovde stil Egejskih ostrva postaje izrazen. Bocni brodovi i galerije su osvetljeni trodelnim, sestodelnim i osmodelnim

prozorima koji su podeljeni menoima sa dva polustubica prislonjena i spolja i unutra tip stupca koji je karakteristican za arhitekturu V veka Grcke i obala M. Azije. Solun se po tipovima bazilika V veka okrece Carigradu i Efesu, a iz Soluna se ovaj plan dalje siri ka jugu, istoku i severu: u Tesaliju, Trakiju, juznu Srbiju i Bugarsku. Ovaj plan je punu zrelost doziveo u poslenjim godinama veka u Sv Dimitrije - narocita paznja joj je poklonjena; bazilika je posvecena patronu grada a kao graditeljsko delo sadrzi, uz reprezentativne oblike, slozenu prostornu celinu. Sagradjena je u trcoj ¼ V veka. Gradjevinu cini narteks, petobrodni naos sa transeptom i slozenim svetilistem na istocnoj strani. Sv Dimitrije ima i spratne galerije skromne spoljasnjosti. Po pravilu, ima bogato ukrasen i svecano obradjen unutrasnji prostor, za koji su odgovarajuci delovi napravljeni od ukrasnog kamena. Stubovi, postavljeni izmedju brodova u naosu, sa svojim bazama i kapitelima, mogli su da budu spolije za sta bi govorila i okolnost da nisu svi iste visine.Povrsine zidova su iznad kolonada bile obradjene u opus sektile, sto potvrdjuje da Solun gradi svoju glavnu crkvu sa odgovarajucim ambicijama. Po opstoj zamisli prostora u nizu je ranih bazilika, razvijene sheme prostora; osobena je po transeptu i oltarskom prostoru. Nije jasna namena transepta, ali se moze primetiti da se na mestu gde se transept dodiruje sa srednjim brodom naosa nalaze snazni stupci sto mozda ukazuje na to da je ovde bila planirana kupola. Ta kupola bi stajala iznad beme, na sredini transepta. Medjutim, verovatnije je da su stupci na tim mestima shvaceni kao logican zavrsetak kolonada, na koji se prikljucivala gornja konstrukcija transepta. Veliku paznju je privlacio onaj deo prostora sv Dimitrija koji bi se mogao smatrati kriptom. Glavno mesto poboznosti u kripti predstavlja fontana. Izuzetno je slozena istorija te kripte. Sv Dimitrije je mucenik koji je svoj zivot zavrsio u Sirmijumu. Njegove mosti se ne nalaze u kripti solunske crkve, iako se smatralo da je to mesto kao srediste martirijuma bilo mesto njegovog stradanja, patrona grada. Na tom mestu je u prethodno vreme postojao neki uredjaj iz koga je izvirala voda. U sustini, taj izvor je Sv Dimitriju postao agiazma. Voda je opstovana po cudotvornoj, isceliteljskoj moci. Posto je arheoloska provera pokazala da most Sv Dimitrija nisu pohranjene u kripti crkve, velika solunska bazilika bi se mogla smatrati pocasnim martirijumom. Povezanost zbivanja u Solunu i u vizantijskoj prestonici nije prestala ni u tzv. mracnim vremenima. Kada je rec o arhitekturi malo je podataka koji bi o tome neposredno govorili. Medjutim, i ono malo sto imamo od podataka iz prehodnog i

kasnijeg vremena govori da se kljucni tokovi u monumentalnoj arhitekturi iskazuju kroz zbivanja u dva vodeca vizantijska grada. Sv Sofija - stoji na pola puta u transformisanju bazilike u tip upisanog krsta sa kupolom; najevca solunska crkva izgradjena sredinom VII veka (ranije se smatralo da je u pitanju VIII vek), odredjena za mitropolijsku crkvu. Podignuta je na ostacima jedne izuzetno velike ranohriscanske bazilike i imala je dramaticnu istoriju - stradala je u zemljotresima, pa obnovljena, pa je u tursko doba pretvorena u dzamiju da bi posle oslobodjenja stekla polozaj uglednog kulturnog dobra. Ovo je najveci graditeljski poduhvat u vremenima opste krize vizantijskog sveta. Nasla se na jednom od kljucnih mesta u razvitku vizantijske kupolne crkve centralne osnove. U transformisanom vidu, u smanjenim razmerama, ali jos uvek u velikim opstim merilima, tvorac njenog programa i arhitekt ugradili su u novu najznacajniju crkvu Soluna bitne elemente carigradske Sv Sofije. Velika kupola na sredini prostora, oslonjena na razvijen sklop donje konstrukcije, u kojoj se naglasenim merama isticu istocni i zapadni potkupolni svod, bocni brodovi i narteks u prizemlju, i spratne galerije iznad bocnih brodova i narteksa. Na istocnoj strani je dodat razvijeni trodelni oltarski prostor. Njen srednji deo je odredjen kupolom velikog precnika (11m). Svodjenjen osnove Sv Sofije carigradske na dimenzije Sv Sofije solunske stice se dobar uvid u prirodu transformisanja prestonickog obrasca. Naglaseni istocni i zapadni svod u solunskoj crkvi zamenili su istocnu i zapadnu polukalotu carigradske Sv Sofije, pri cemu su izostale bocne nise, eksedre. Oslonci kupole na bocnim stranama transformisani su u tom smislu sto su carigradski masivni oslonci, sa takodje masivnim kontraforima preko bocnih brodova, zamenjeni slobodnijom strukturom cetiri ugaona stupca ispod kupole, duhovito olaksana perforacijama u oba pravca. U pogledu prostora bocnih brodova, narteksa i galerija iznad njih moglo bi se govoriti samo o detaljima gornje konstrukcije. Solunska Sv Sofija je za svoje vreme bila delo izuzetno velikog graditeljskog poduhvata. Precnik njene kupole nije prevazidjen ni u kasnijoj vizantijskoj arhitekturi. Po sebi je svedocanstvo da se u vodecim vizantijskim sredistima ocuvao graditeljski zanat visoke vrednosti iako je crkva sagradjena gotovo vek posle ranovizantijskog sjajnog doba. Rad carigradskih ateljea se vidi u detaljima kao sto je na primer zidanje u naizmenicnim redovima kamena i opeke. Po dolasku dinastije Makedonaca na vlast, zapocinje velika obnova izgradnje. Sve novo sto nastaje, prvenstveno u okviru vodecih gradova Carigrada i Soluna, sagradjeno je ili u okviru manstira ili skromnijih sakralnih gradjevina odredjene namene.

Bogorodica Kazandžijska (Παναγία των Xαλκέων) - predstavlja dalji razvoj tipa upisanog krsta sa kupolom. Velika je slicnost ove crkve sa Mireleonom, a u celini je ocuvana. Sudeci prema slicnosti sa carigradskom crkvom, moze se zakljuciti da je i Bogorodica Kazandzijska bila takodje manastriska crkva i da je gradjena po ugledu na Mireleon. Osnova crkve je potpuno slicna. Naos je priblizno kvadratne osnove, ima na sredini kupolu na cetiri oslonca-stuba. Oltarski prostor, slicno Konstantinu Lipsu i Mireleonu, je trodelan, sa polukruznim apsidama na istocnoj strani, sa otvorenim odeljenjima djakonikona i proskomidije prema naosu, a ispred naosa je narteks koji takodje cine tri traveja. Izmedju narteksa i naosa su tri prolaza. Razlike u odnosu na carigradske crkve javljaju se u pojedinostima: gornju konstrukciju naosa cine drugaciji elementi, krakove upisanog krsta cine poluoblicasti svodovi, isti takvi svodovi su i iznad narteksa, iznad ugaonih odeljenja naosa se nalaze kupolasti svodovi. Ima razlike i u drugim pojedinostima - apside proskomidije i djakonikona u Bogorodici Halkeon su i spolja polukruzne, a izostali su trodelni prozori na glavnoj apsidi i bocnim krakovima krsta, osobeni za carigradske spomenike. Solunska crkva je, medjutim, bliska carigradskim prema upotrebljenom materijalu, nacinu zidanja i po doslednoj geometrijskoj organizaciji strukture iskazanoj vencima na fasadi. Znacajan deo B. Halkeon je i narteks koji je mogao biti izgradjen po ugledu na Mireleon. Iznad narteksa je sagradjen sprat, na cijim bocnim travejima se nalaze kupole. Narteks, kao celina, ne uklapa se u idealnom harmonijskom smislu u celinu crkve. Sagradjen je kao dvoepazna gradjevina. Prizemna zona, zavrsena vodoravni vencem, iskazuje se kao postolje citave gradjevine. Medjutim, na fasadama prizemnog dela vidljivi su stupci pravougaone osnove zavresni lukovima, a na spratu, stoje stupci uz cije su spoljne strane prislonjeni snazni polukruzni stubovi, potpuno slicni onima na fasadama Mireleona. Ti stubovi takodje nose polukruzne lukove. opsti utisak slicnosti dve crkve pojacava i okolnost sto su fasade B. Halkeon u celini sagradjene od opeke, na poznat nacin sa sirokim spojnicama maltera. U postavljanju prozora na fasadama zadrzan je poznati red - nizu se po horizozntali, polukruzno su zavrseni, velicinom su prilagodjeni delu fasade na kojem se nalaze, a vodoravne zone se samo umnozavaju. Na ceonim strana bocnih krakova krsta u visoj zoni su cak tri reda prozora. Na tamburu glavne kupole u dva reda. Taj tambur, srazmerno visok, tako je igradjen ocigledno zato da bi se uspostavio odgovarajuci odnos prema dvema sporednim kulama iznad narteksa. Iako nastavlja prestonicku tradiciju Sv Sofija cini korak dalje narocito sto se lukova na fasadama tice. Ovde je tradicionalnu konstrukciju luka zamenio dvoclani i troclani luk. Takodje se isticu potkrovni razvijeni venci gradjeni

od opeke na zub. Osobenost su i detalji na velikoj kupoli, a posebno ugaone kolonete malog preseka, u podnozju zavrsnih lukova. Najbolji primer grada koji je opstao posle velikih potresa u VII veku, seoba naroda u evropskom delu Carstva, arabljansku invaziju u azijskom delu i koji je bio, pored prestonice, nosilac kontinuiteta u arhitekturi. Narocito se to osnosi na njegovu potonju istoriju. I pored narocitih svojstava koja se mogu traziti u arhitekturi Soluna, u nekoj meri i naci, drugi vizantijski grad je isao uporedo sa onim sto se dogadjalo u Carigradu, prihvatajuci prestonicke novine.

21.KAROLINSKA ARHITEKTURA SEVERNA ARHITEKTURA U DOBA KARLA VELIKOG, 771-814 Karakter karolinske renesanse se najlakse moze primetiti kod gradjevina koje su podignute u doba vladavine Karla Velikog, i to pod njegovim licnim pokroviteljstvom. Teme su po pravilu rimske, i materijali takodje nastavljaju rimsku tradiciju, ali postoje ocigledni primeri vizantijskog i orjentalnog uticaja. Ipak, ono sto je jos vaznije ove gradjevine su originalne kako u dekoraciji tako i u opstem izgledu. Gradjevine cine sklop sistematskog programa, nalik politickim delima Karla Velikog. Crkva u Sen Deniju- Najranije sagradjena medju crkvama bila je nova gradjevina u sen Deniju, carskom panteonu. Stara crkva (sagradjena oko 475. god., od strane sv. Zenevjeve i koju je, prema legendi, osvetio sam Hristos 636.) bila je zamenjena, novom-zapocetom oko 754., a osvecenom 775. Prema brizljivim iskopavanjima ovo je bila bazilika odeljena stubovima na brodove sa drvenom tavanicom, sa prostranim transeptom koji se pruza nesto izvan zidova bocnih brodova, sa kulom, i sa zapadnim krajem koji je u nekoj vrtsi eksperimentalne forme. Otac Karla Velikog, Pipin, bio je sahranjen kod ulaza. Da bi se povecala uzvisenost ovog dela crkve ubacena je apsida, koja je nacinila gradjevinu kao da je dvostruko zavrsena, nalik mnogim kasnijim znacajnim karlinskim crkvama, ali dve male kule i trem su sagradjeni na kraju, povezujuci crkvu sa mnogo uobicajenijim tipom romanicke fasade. Ova crkva bila je bazirana na tradiciji rimske bazilike, ali je imala napredniji dizajn. Crkva manastrira u Anianu- Sledeca medju bitnim crkvama Karla Velikog sagradjena je 782. Od crkve nije nista sacuvano, a o njoj se govorilo kao o velicanstvenoj

gradjevini sa vestverkom podignutom po preporuci Karla Velikog. Ova gradjevina je mozda zasluzna za procvat crkvene umetnosti u regionu, u ranom srednjem veku. Veliki opat ove crkve, i reformator, Benedikt imao je zaista napredan projekat koji je kasnije svoj puni razvoj ostvario u klinijevskom redu (nesto kasnije). Manastir Centula ili Sen Rikije- Nastavljajuci se na prethodne gradjevine, posle 790., doslo je do najkarakteristicnije severne i nejenergicnije crkvene zamisli, rekonstrukcije (obnove) vaznog manastira Centula ili Sen Rikijea blizu Abevila. radovi su bili znacajni, i sprovedeni su u delo kad je Angilbert bio opat, jedna od najzivljih licnosti perioda. Mozda osobine njegove licnosti (eksravertnost i razmetljivost) imaju

neke veze sa izrazito novim i monumentalnim karakterom

njegove gradjevine. Karlo Veliki i Angilbert su bili prijatelji i gradjenje je imalo mnogo direktniju pomoc od Karla Velikog-darezljivi fondovi, usluge klesara, mramornika, staklara, radova u stuku i drvetu; sta vise, veliki patron je narucio da se baze, stablo stubova i srhitektonski ukrasi donesu specijalno iz Rima. Nova crkva je posvecena Spasitelju i Svim Svetim, ali glavni oltar, u apsidi, bio je u vezi sa grobom Sen Rikijea, askete koji je preminuo 645. Osnova je bazilikalna, sa dve osovinske kule kao u sv. Martinu iz Tura, ali tako mastovite razrade i tako dinamicno komponovano da moze posluziti kao dokaz pune zrelosti karolinskog stila. Ukrasnica i glavna fasada, svaka zavrsena bogafo obradjenom kulom, dostizale su veliku visinu crkva je imala atrijum, koji imao poduzne i bocne prolaze, svaki sa kulom; portici atrijuma su nosili gornji prolaz koji je vodio u kapele u svakoj kuli-najraniji poznati primer ovakog zanimljivog rasporeda. Veci i imaginativniji ipak je vestverk, ili ulazno postrojenje, glavne crkve, koji je bio najranija i zaista impozantna smelo artikulisana fasada u sakralnoj arhitekturi. U prizemlju je bio zasvedeni spoljni vestibil sa grobnicom Angiberta i izuzetnim bojenim stuko-reljefom Rodjenja Hristovog na zlatnoj mozaickoj osnovi, sigurno preteca skulptura smestenih oko potrala romanickih i gotickih crkava. Iza ovoga je bio unutrasnji vestibil koji je sluzio kao narteks ili predcrkva-zaista niski, senoviti zapadni transept sa svodovima koji nose brojni stubci i stubovi. sadrzao je krstionicu i oltar. Svodovi celog ovog dela crkve (ova dva vestibila) sluzili su kao platforma za kapelu Spasitelja u obliku visokog okruglog prostora, odeljenog od glavnog broda arkadama i okruzenog sa ostale tri strane bocnim brodovima i galerijama. Nemera pri smestanju i biranju forme kapele bila je jano didakticka: da se naglasi kult Spasitelja u jednom prilicno sujevernom periodu kada se tezilo da sujeverje bude zasenjeno odanoscu prema lokalnim svetiteljima i cudotvorcima. Posrast srednjevekovnih osecanja od kada je sv.

Martin u Turu izgradjen dobro je ilustrovan cinjenicom da je u Sen Rikujeu dozivljaj pri ulasku bio potpuno vertikalna crkva, sa vestibilom, bocnim oltarom i krstionicom ispod, i glavnim oltarom posvecenim Spasitelju na nivou platforme. Galerije vestverka su sluzile horu decaka koji je tu stajao tokom sluzbe; dok su jedan ili dva hora muskaraca pevela u glavnoj crkvi. Dvaju uskih spiralnih stepenica-kulica od kamena flankirala su spoljni vestibil vodeci u gornje delove vestverka, lepo ukomponovanih sa visoom oblom spratnom kulom iznad centralnog prostora. Nova istrazivanja pokazuju da se gradjevinska konstrukcija vestverka pruzala navise samo do osnove kruznog tambura, a da je ovaj tambur, nalik koplju iznad, bio od drveta. Verovatno su u osnovi koplja bile ukrstene grede. Ova shema uokviravanja drvenog koplja nastavila je svoju upotrebu do danas; to je nesumnjivo origanalan razvoj srednjevekovne obrade drveta. Iza vestverka se nalazio glavni brod crkve, bazilike sa bocnim brodovima i drvenim krovom. Prostor ka zapadu je ostavljen otvorenim za upotrebu kongregacija i procesija dok je prostor dalje ka istoku zadrzao privatnostglavni deo mu je bio odelje parapetom kao prostor za monahe, dva manja oltara su bila u blizini pregrade. Monaski hor se verovatno pruzao ka ukrsnici, a transept je kao i obicno imao manje oltare. Zvonik je stajao izmedju hora i glavnog svetilista crkve. Stuko-reljefi Stradanja, Vaskrsenja i Vaznesenja ukrasavali su ovaj deo gradjevine. U Sen Rikijeu kula nad ukrsnicom je bila jednaka visini tambura kapele Spasitelja, a obe su bile flankirane sa po dve okrugle stepenisne kule. Glavno svetiliste se protezalo kao istoku izmedju i iza stepenista stvarajuci raspored koji ce postati tradicionalan. Odmah istocno od ukrsnice je bio travej sa oltarom posvecen sv. Petru, a iza njega grob Sen Rikijea i njegova dva prijatelja. Travej je izgleda sluzio kao horski prostor za Tron Sen Rikijea, polukruznu apsidu postavljenu na visem nivou od gl. broda, i sa oltarom Sen Rikijea sa baldahinom iza. Ova apsida bila je odeljena pregradom od sest mermernih stubova donetih iz Rima, i 13 malih relikvija smestenih na gredu. Divan dizajn za Angilbertovu crkvu, osvecenu 799, ocigledno je nacinio senzaciju i njegovi odjeci se mogu prepoznati vekovima posle. Tema vestverka, sto je u osnovi zapadni blok sa kulama i ulazom sa vestibilom i kapelom iznad, podlegla je dugom razvoju. Rems, veliki umetnicki centar u IX veku, kao sto pokazuje Utrehtski psaltir je izgradio katedralu u doba arhiepiskopa Eboa i Hinkmara. Ova gradjevina osvestana je 862, i izgleda da je bez sumnje prikazana na Hikmarovom sarkofagu gde su zapadne kule, glavni brod, kula sa lanternom na ukrsnici i apsida prikazani sa izvesnom detaljnoscu. Motiv je dospeo u Englesku, Nemacku, Francusku... U Nemackoj je zamisao Sen Rikijea imala trajan uspeh, i njeni tragovi se mogu pratiti od generacije

kroz generacije kroz vekove. Ukupno je bilo 9 kula, na Angilbertovoj glavnoj crkvi. To je prvi poznati primer tako velike grupe kula sistematski aranziranih na jednoj gradjevini. Nema sumnje da su slicne grupe poznijeg datuma radjene po uzoru na ove (Sen Beninj u Dizonu, Santjago da Kompostela, Klini, Turnu, Lion, Sartr...). Dve kapele u klaustru Sen Rikijea nisu sacuvane. Sam raspored klaustra je bio trougaon. Kapela posvecena Bogorodici i Sv Apostolima imala je svetiliste u obliku okrugle crkve sa radijalnim kapelama. To je veoma zanimljiva severnjacka verzija rimskog Panteona. Druga kapela Sv Benedikta i Sv Opata bila je primiivno gradjena. Dvorska kapela u Ahenu (Oks-l-Šapel) - najpoznatija gradjevina Karla Velikog; ona daje vaznu lekciju u vezi vizantijskih i rimskih uticaja na severu. Zamislio ju je Odo iz Meca. Zapoceta je 792. Gradjevina je uvek imala rang katedrale. Posvecena je Bogorodici a osvestao ju je papa Lav III 805. Srecom je od nas dospela gotovo u potpunosti, `iako je podlegla restauraciji 983 i 1881, i ima znacajne goticke i renesansne dodatke. Takodje su sacuvane gradjvine sa podrucja palate i dvoriste okruzene poznijim gradjvinama. Lako je odrediti dodatke od grupe kakva je bila u doba K. Velikog. Palata je zadrzala svoje stare ose, severnu i juznu i svoj raspored sa obimnim dvoristem. Sala Regalis, sa apsidom koju je Karlo Veliki dodao za tron, bila je na severu, na jednoj od kracih strana, dok su duze strane sadrzale ostale prostorije i galerije. To su bile odaje za zvanicnike, svestenike i poslugu, za skolu i dvorjane. Kraljevske odaje su sadrzale kupatilo i salu za prijeme. Nema sumnje da je nameravano da palata podseca na Lateransku palatu u Rimu. Reminiscencije na Ravenu - takodje rimsku prestonicu - su najvidljivije na zamisli kapele, koja se nalazila na juznom kraju grupe. Pregradjivanja i dodaci su unistili jedinstvenost ove grupe, koja je u pocetku, posedovala plemenitu i lako razumljivu monumentalnost. Crkvna gradjevina je bila kulminacija siroke centraliznovane simetricne kompozicije, koja je merila oko 300 stopa u osama (precniku). Cela zamisao je bila razradjenija od one u San Vitaleu u Raveni, gradjvini koja je ocigledno bila inspiracija. Monumentalni ulazni prostor je bio na zapadnom kraku glavne ose, pracen atrijumom sa galerijama na 2 nivoa, kojim je dominirao visoki vestverk fasade crkve. Dvoriste je bilo ogromno. Vladar se mogao jevno pojavljivati sa tribine u vestverku crkve, koja je svojom nisom podsecala na fasadu Egzarhata u Raveni. Dva spiralna stepenista zatvorena u cilindricne kulice vodila su do prestone dvorane na tribini kapele, i nastavljala dalje do kapele sa relikvijama koja je posedovala najizuzetniju Karlovu kolekciju relikvija. Sama kapela je bila kompleksna kompozicija smestena u visoki zasvodjeni oktogonalni prostor. VEstverk je povezivao kapelu na nivou tribine sa

dvorom i palatom. Tron je bio smesten na tribini, direktno iznad glavnog portala crkve. Sa svake strane prestola tribina se nastavljala kao prstenasta galerija, odeljena od oktogonalnog centralnog prostora stubovima, imala je sopstveno svetiliste nasuprot tribini. Na prizemlju, duboki trem je vodio u unutrasnjost. Tamo se nailazi na prstenasti ophodni brod, zasveden i prilicno mracan, koji, nalik galeriji, okruzuje oktogonalni centralni prostor. Prstenasti ophodni brod vodio je u svetiliste nasuprot ulazu i ispod gornjeg svetilista, gde sada postoji velika goticka poduzna kapela, i takodje je obezbedjivao pristup dvema istim jednobrodnim kapelama, danas izgubljenim, koje su bile simetricno postavljene jedna na severnoj a druga na juznoj strani gradjevine. Za razliku od galerija, ophodni prstenasti brod otvara se prema centru preko velikih, nepodeljenih, jednostavvnih lukova dobrih proporcija i u saglasnosti sa lukovima galerije iznad. Spoljni zid oba nivoa je resen sa sest strana. U ophodnom brodu glavne i dijagonalne strane spajaju se sa osam lukova oktogona i nose krstaste svodove, dobro smisljeni trougaoni prostori ispunjavaju svod na preostalim stranama. Ove strane imaju identicne trougaone svodove na galeriji koje nose lukovi. Tako je stvoreno osam prelaznih poluoblicastih svodova (?). Mali pilastri ucvrscuju spoljasnje uglove prozorskog zida. Viski oktagonalni centalni prostor ima veoma specijan karakter. Obogacen je bio sa nekoliko oltara i njihovim namestajem, ali je cak i tako njegova visina i stalni osecaj izdvojenosti, cini da izgeda drugacije od obicne crkve. Ovo doprinosi shvatanju da je ovu gradjevinu Odo iz Meca zamislio prvenstveno kao grobnicu a ne kao katadralu. Mrezasti efekat koji je postignut zidanjem nije rimski, ali ga izvesni elementi cine vrednim nastavljacem dela antike. Uprkos svojoj slicnost San Vitaleu u Raveni, gradjevina je ipak vise rimska nego vizantijska. Mozaik na centralnom svodu, mermerni stubovi i bronzani parapeti doneti iz Spanije, doprinose povrsnoj vizantnizaciji. U stvari, tema San Vitalea je ovde drasticno pojednostavljena. Opeka i vizantijaska tehnika lake konstrukcije svodova nisu bile dostupne pa su zamrsene kupolne vizantijske forme zamenjene poluoblicastim i krstastim svodovima, a na najvisem nivou oktogonalnim kupolnim svodom - elementima rimskog karaktera. Žerminji -d- Pre, oratorijum - vremenom izgradnje i programom je povezana sa kapelom u Ahenu. Sagradio ju je Teodulf, biskup Orleana, got iz provincije Narborenzis i clan dvorskog kruga. Postoje neki ostaci oslikanih dvorana i termi palate ciji je oratorijum postojao uz manje izmene sve do XIX veka. U Zermini d Preu arhitektura je vizantijska i orjentalna. Sta vise, prema ostalim primerima karoliske arhitekture ova gradjvina je minijaturna. To je kvadratni prostor nalik kuli; sredisnji

deo od ukupno 9 zasvedenih traveja nose cetiri stupca. Na glavnoj i poprecnoj osi su poluoblicasti svodovi sa apsidama na svakom kraju, a ugaoni traveji su bili zasvedeni malim kupolama na trompama na nizem nivou. Ugaoni traveji na istoku su bili ovoreni apsidama koje su flankirale glavnu apsidu izledju njih. Orjentalna car gradjevine nastala je upotrebom potkovicastih lukova u planu i elevaciji (apside su potkovicaste). Inspiracija je sigurno dosla od vizigotske umetnosti kao i od ranohriscanskih dela u Spaniji. Ali ovaj tip gradjevine duguje svoje poreklo i rimskom svetu razvijenom u Jermeniji i vizantijskim zemljama. Do IX veka, ovaj tip je ustanovljen u Istocnoj Evropi kao "crkva sa 4 stuba". Kapela u Zerminji-d-Preu prethodi bilo kom vizantijskom primeru ali jak orjentalni karakter ukazuje na to da tip nije potekao iz Neustrije (Zerminjija). Ipak, karolinski arhitekta je postavio crkvu kao dvostruko zavrsenu (sa apsidama na oba kraja) kao neke velike karolinske bazilike, iako je za razliku od njih glavni ulaz smestio u zid zapadne apside. Veoma domisljato je smestena i arkada ispod zidova kule. Centralni prostor je bio visi od sadasnjeg i imao je visoku kulu-zvonik. U svakom slucaju, visoka lanterna i zvonik su germanska shema, a orijentalni elementi su bili, aranzirani oko i ispod njih. San Benedeto u Malsu - kod Trenta; moze se povezati sa Zerminjijem preko potkovicastih lukova i stuko-dekoracije. Mala crkva datira u oko 800. Potkovicasti lukovi, tri ukupno, otvaraju se ka kutijastom centralnom prostoru glavnog broda. Postoje i tragovi stuko dekoracije. Notr-Dam de la Bas - druga gradjvina, u staroj Neustriji, sa finijim zidanjem od onoga koji je do sada razmatran, dovodi u pitanje galske graditelje. Nije jasno da li je Notr Dam de la Bas u Boveu iz vremena Karla Velikog, ali posle dugog razmatranja je prihvacena 987-98. da bi danas bio pripisan XIII veku. Deo je ranosrednjovekovne grupe gradjvina u Boveu. Cela crkva Sv Pjera iz IX veka, i svi istocni delovi Notr Dama su podstakli razvoj goticke gradjevine. Notr Dam de la Bas je bazilika lepih proporcija sa jednostavnom spoljasnjoscu i strmim krovom. Zidanje je pravilno, sa ukrasnim zidanjem iznad prozora. Ostali fragmenti kakvi su konstrukcija, datovana u X ili rani XI vek, ukazuje na dobro utvrdjenu skolu na severu ili zapadu Francuske. Galski graditelji su imali dobru reputaciju. Njihov rad se moze prepoznati cak u Engleskoj: Benedikt Biskop ih je pozvao da izgrade Dzarou oko 685. Trivelon kapija u Loršu - izgleda da je nekako povezana sa galskim radom, zbog markantnog ukrasnog zidanja. Ova karakteristika, odlicni kompozitni kapiteli i drugi sofisticirani detalji ukazuju na karolinski primer obnove klasicizma - akademski dizajn kakav bi se mogao ocekivati od dvora K. Velikog. Ispred crkve ovog vaznog

manastira iz VIII veka, postojalo je veliko dvoriste, a kapija je stajala slobodno (nezavisno) nedaleko od ulaza u njega, nalik trijumfalnom luku. Medjutim, kapija u Lorsu je bila sagradjena kao trolucna otvorena dvorana, kao propileum koji uprkos logici stoji netaknut. U obnovi manastira je napravljen popis delova koji su obnovljeni - opat Rišbod je zamenio drvene manastirske delove kamenim, a kapija je ovog puta zaboravljena da bude pomenuta verovatno jer su ovakve kapije koriscene u ceremonijalnim monaskim liturgijama. Direktan uroz ovoj kapiji je slicna takva u Starom Sv Pertru u Rimu. Lors ponavlja opsti oblik, arkade, stubove i prozore Sv Petra. Odgovarajuca trolucna kapija je izgradjena i u Kliniju gde je postala deo opatove palate, dok je ova u Lorsu transformisana u kapelu. Fulda - druga neobicna kombinacija karolinske arhitekture i ozivljavanja klasicne umetnosti ukljucujuci i Starog Sv Petra. Prvu crkvu je osnovao Sv Bonifacije 742. Manastir je osnovan 744 a mala crkva iz 751 je zamenjena posle 790 bazilikom sa apsidom flankiranom dvema okruglim kulama, kao u Sen Rikijeu. Relikvije Sv Bonifacija, proglasenog za mucenika 754, donesene su u manastir. Da bi ih smestili na odgovarajuci nacin, transept i apsida su sagradjeni zapadno od novog glavnog broda, po modelu Starog Sv Petra u Rimu (gde je transept takodje na zapadu). I duzine im se priblizno poklapaju. Novi deo je osvecen 819, a zapadni klaustar je dobio 822. Tako, zakljucuje se da se u doba Karla Velikog moze videti obnova koja se zasniva na starim uzorima (ranohiriscanskim) ali koja je bila i mnogo vise od toga. Nove ideje predstavljene u velikim gradjevinama imaju osnovni znacaj za celu istoriju romanicke arhitekture. Crkva u Bovijeu predstavlja finu tradiciju galskog zidarstva, Lors, Fulda predstavljaju zelju za ponovnim ozivljavanjem slave starog Rima kroz klasicnu obnovu, Sen Rikvije predstavlja severnjacku snagu i bravuru koja je transformisala rimsku arhitekturu, Ahen svojom jednostavnoscu predstavlja inetrpretaciju vizantijske sheme olicavajuci stare rimske ideje osnovne strukture koje ce trajati u romanici srednjovekovne Nemacke. CRKVENA ARHITEKTURA U SEVERNIM DELOVIMA CARSTVA POD POZNIM KAROLINZIMA NEMACKA-SVAJCARSKA

Sen Galen - narucilac je bio Benedikt od Aniana, ili Ajnhard, licni prijatelj i savetnij Karla Velikog i Luja Blagog. Ajnhard je intelektualno bio klasicista; stoga plan Sen Galena predstavlja odobrenu koncepciju velikog, dobro organizovanom manastira, kakav je mogao biti izgradjen u bilo kom naprednom periodu karolinske vladavine. Utvrdjeno je da je mapa manastira mapravljena posle sabora u Indenu, kod Ahena 816, a kopija (koja je u biblioteci manastira) je poslata opatu Gorzibertu od Sen Galena koji nije bio na saboru. Medjutim, u vezi izgleda ove mape se javljaju brojni problemi - plan nije dosledno izveden (plan izgleda samo kao shema i daleko je od toga da bude plan izvodjenja), crkva je trebalo da bude trobrodna, iznenadjuje da je zapadna ili prilazna strana zauzeta pribezistem za siromasne putnike i prostorijama za poslugu i domace zivotinje. Sa monaske tacke gledista sve pomocne gradjevine su u pozadini a ne u prvom planu kao sto se mogu uciniti postiocu. Prostor na istoku kompleksa je trebao biti nesto privatniji, gosti su kao i obicno smesteni na severu, pomocne aktivnosti na jugu, a odaje za poslugu na zapadu. Ovo je zaista tako u Sen Galenu. Samo jedna poduzna osa prolazi celom duzinom plana Sen Galena. Na toj osi jedna avenija okruzena zidovima pruza se od zapadnog oboda manastira do ulaza u glavno postrojenje. Znacaj ove kljucne tacke cirkulacije je oznacen prisustvom dve cilindricne kule, sa po jednom kapelom na vrhu. Mozda je ideja za ove cilindricne kule dosla od stepenisnih kula narteksa San Vitalea u Raveni, mada parove kula su imale i Fulda, Ahen i Sen Rikvije pre nego sto je plan Sen Galena i nacinjen. Raspored u Sen Galenu, kakav je prikazan na planu, se razlikuje od svih ostalih. jer su kule bile prikljucene spolja polukruznog portika, koji je gledao preko male baste na zapadnu apsidu, i vodio sa svake strane apside u bocne brodove crkve. U nastavku uglova crkve bila su dva vestibila sa prilazom iz portika. Onaj sa leve strane je vodio ka celoj grupi stambenih, skolskih i bolnickih zgrada. Ovaj sa desne strane vodi u klaustar, i izvan zida, do sluzbenih prostora kompleksa. Crkva, koja se nastavlja na glavnu osu, je na planu uvecana apsidama na oba kraja. Posto je zapadna apsida posvecena Sv Petru prvi graditelj je zrtvovao impozantni pogled sa ulaza kakav bi se dao ocekivati. Mali bocni ulazi ukazuju da je f-ja gradjvine drugacija. Monaska sluzba je izvodjena bez pridavanja velike paznje javnosti koja ju je posecivala. Narociti karakter monaskog rezima takodje potvrdjuje i unutrasnji raspored. Iako je crkva bila bazilikalna, sa glavnim i bocnim brodovima nalik starim prostranim crkvama za javno okupljanje, prostor poda, umesto da bude jedinstven, izdeljen je parapetnim plocama u seriju odeljenja, svako sa oltarom i sa pristupom nalik hodniku.

Tako je glavni bord izdeljen, od zapada ka istoku na: zapadni hor, kapelu Sv Jovana Krstitelja (sa krstionicom), kapelu sa raspecem i prostor ispred istocnog (pevackog) hora. Svaki od bocnih brodova je imao po cetiri kapele, stvarajuci ukupno 12 odeljenja u prostoru glavnog naosa. Ovakva podela je nastavljena i u transeptu. Travej svetilista je bio cetvrtast i sadrzao je visoki oltar posvecen Sen Galenu i postavljen je iznad kripte. Oltar u susednoj istocnoj apsidi je posvecen Sv Pavlu. Levo od svetilista bila je soba za prepisivanje sa bibliotekom iznad. Desno od svetilista se nalazila sakristija. Prolazi u glavnom brodusu produzeni preko transepta, i vode u odeljke i kriptu koja je nesumnjivo imala i oltar, podizuci ukupan broj oltara crkve na 17. Monaski ulaz iz klaustra bio je na juznom zidu juznog kraka transpta; kada bi se stiglo do kursnice, sa desne strane se nalazilo glavno svetiliste a manji oltari su se protezali levo prema zapadnoj apsidi. Dvostruko zavrsen apsidama, prostor je povecavao osecaj zatvorenosti, sto je bilo pozeljno s obzirom da se radilo o manastirskoj crkvi. Zbog svog prestiza u manastirskoj arhitekturi, ovakav raspored je poceo da se koristi i u katedralama, gde je bio mnogo manje prikladan. VElika osa Sen Galena nastavlja se od crkve do malog zakrivljenog dvorista i dalje do monaskih kelija. Crkva je sigurno imala dobro zidane zidove od kamena. Krov je bio od drveta, a veci rasponi su ucvrsceni o prekriveni metalom (limom). U kompleksu Sen Galena postojao je veliki broj pomocnih zgrada sa centralnom dvoranom i uskim prostorijama sa strane, i koje su morale, stoga, sigurno izgledati slicno bazilikalnim crkvama . Ipak Sen Galen nije imao bedeme u vreme kada su ga napali Madjari u ranom X v. Ingelhajm kog Majnca, kompleks palate - radovi su zapoceti pod K. Velikim a zavrseni pod Lujem Blagim. Iskopavanja su pokazala da je palata postavljena na klasican nacin i sagradjena od kamena. Nizovi razlicitih prostorija zauzimali su tri strane prostranog dvorista, a sa cetvrte strane se nalazila specijalna poduzna kompozicija. Tu je bila velika dvorana, postavljena po sirini iza atrijuma, koja je komunicirala preko galerija sa crkvom palate na zapadu. Zapanjujuci je broj prostorija prosirenih apsidama, kao da su kapele. Mdjutim, ovakva prosirenja su obicno koriscena da daju monumentalnost vaznim prostorijama razlicitih vrsta. Drugo dvoriste u Ingelshajmu je bilo polukruzno, praznicna dvorana koja se nalazila izmedju dva dvorista bila je u obliku tikonhosa. Pre raspada Carstva Luja Blagog slabasan razvoj je omogucio da se izgradi veliki broj crkava. Bazilikalne gradjvine, najcesce visebrodne, su po pravilu bile sa tri

apside, transeptom, obicno sa prolazima i kriptom i sa dve kule i narteksom ili samo narteksom na zapadnom kraju. Medju ovakvim gradjevinama su Sv Justin u Hohstu, pored Frankfurta i Ajnhardova sopstvena crkva u Štajnbahu. Ajnhardova crkva je vecim delom sacuvana, i prvobina forma se lako moze uociti. Imala je ulaz nalik kapiji sa brojnim odeljenima sa obe strane. Glavni brod se zavrsavao svetilistem u apsidi odvojenim pregradom, bocne kapele sa apsidama formirale su vrstu patuljastog transepta koji je komunicirao samo sa oltarom. Svaki bocni brod je imao prolaz u krstastu kriptu ispod odgovarajuceg transepta a razradjenija krastasta kripta je lezala na osi iamedju. Oblast znacajna u ranoj karolinskoj istoriji nalazi se na severu Italije. Medju njenim biskupijama su najpostovanije bile: Hur (ili Čur), Konstanca, Augsburg, Sen Galen, Strazbur i Regensburg. Rajhenau - istorijski je znacajan; nalik prijatnijem, lakse pristupacnom Atosu imao je duboki religiozni uticaj. Njegova arhitektura je konzervativna, gotovo klasicna. Korvej na Veseru - osnovala ga je 822 kolonija monaha iz Korbija u Pakardiji, nedaleko od Sen Rikvijea. Arhitektonski uticaj je izvrsio Sen Rikvije preko Korbija na Korvej, gde je vestverk sagradjen izmedju 873-885. Iako je njegov dizajn, buduci nemacki, tezi i manje sofisticiran, i iako je sredina fasade nacinjena visom izmedju starog para stepenisnih kula, ovaj vestverk je najbolji postojeci reprezent onoga koji je postojao u Sen Rikijeu. U Korveju je kula zavrsena na nacin koji Nemci nazivaju Helmhaus. Sa tacke gledista buduceg razvoja, ovaj vestverk u Korveju je daleko manje znacajan od originalnog istocnog kraja crkve. Dva bocna broda su oba imala po kapelu na kraju, a ove kapele su komunicirale prstenastim hodnikom, stvarajuci krivinu glavne apside izmedju njih, sa krstastom kapelom iza glavne apside na glavnoj osi crkve. Ovde nesumnjivo imamo shemu sa apsidom, ambulatorijumom i radijalnim kapelama koja je jedan od najboljih doprinosa Srednjeg veka sakralnoj arhitekturi. Nemacke crkve ce se generacijama drzati jednostavnih varijanti ovakvog istocnog dela. FRANCUSKA Velika arhitektonska dostignuca Francuske u doba Luja Blagog i Karla Celavog su ustvari dala osnovna resenja za probleme apside, ambulatorijuma i radijalnih kapela. Resenja su u velikoj meri proizasla iz bazlikalne skole zapadne Francuske.

Na ovaj problem znacajan uticaj je imao veliki porast interesovanja za hodocasca i kult relikvija. Do XI veka, tela svetitelja su bila smestana u grobnice ili sarkofage, gde su ostavljana bez uznemiravanja. Pocevsi, verovatno, sa obnovom oltara Starog Sv Petra u Rimu, hodnici na cijim krajevima su se nalazile kapele sa relikvijama su pratili unutrasnju krivinu apside, i bili su postavljeni paralelno sa grobnom odajom ili kriptom ispod izdignutog oltarskog prostora. Sve veci broj hodocasnika je stvarao neizdrzivi pritisak na ovakve uske hodnike i male kripte, a u isto vreme se povecao i broj svestenstva medju monastvom i kanonskim klirom sto je iziskivalo prosirenje oltara i kapela. Dodatni oltari su se mogli koristiti za izlaganje relikvija ako bi postojao odgovarajuci pristup. Resenje je lezalo u hodniku oko apside, sa kapelama koje se radijalno pruzaju iz njega. Manastir na ostrvu Noarmutije - kod zapadne obale Francuske, u blizini Nanta; sagradio je kao svoju priorijsku crkvu 814-19 u Deasu - ova crkva je imala glavni i bocne brodove, ukrsnicu sa glomaznim transeptom i uobicajene tri apside. Ostrvo je stalno podlegalo napadima norveskih hordi pa su monasi na kraju napustili manastir, poneli sa sobom relikvije Sen Filibera (svog patrona) i prebegli u Deas koji je postao manastir Sen Filiber-de-Granliu. Originalna apsida je srusena i izgradjen je cetvrtasti travej oltara sa apsidom iza njega. Uski spoljasnji hodnici su vodili u prostoriju ispod ove apside, gde je smesten sarkofag Sen Filibera 839 i jos uvek je tu. Odaja sa sarkofagom i uski bocni prolazi su bili u prizemlju; kao posledicu to je imalo izdizanje apside iznad nivoa glavnog broda. U cilju da se obezbede dodatni oltari i bolji pristup grobnici ispod apside. Uski hodnici su ubrzo zamenjeni nizom kapela. Ove su bile tako rasporedjene da obezbede prostor za procesije ma prizemlju, koji u celosti ide oko apside. Put za procesije je dolazio do sarkofaga sa istocne strane. Nove kapele su postavljene "stepenasto" (apse échelon). Ove stepenaste apside su ovde sagradjene pre 847. Sen Žermen u Okseru - druga vazna gradjevina sa stepenastim apsidama - kripta opatijske crkve. Grob Sen Zermena je bio ispod nivoa poda, i ispod glavne apside. Godine 850-9 sagradjene su stepenaste apside sa ugaonom putanjom za procesije oko male crkve sa kriptom, a produzene su da se spoje sa rotondom na vrhu glavne ose. Ovaj raspored stepenastih apsida i rotonde takodje je imao znacajnu ulogu u romanickoj i gotickoj arhitekturi. Katedrala u Šartru - zbog obnovljenog hodocasnistva crkva je izgradjena ponovo posle pozara 858 sa kruznim prolazom oko apside kripte. Sta vise, polukruzni zid

apside bio je probijen, pruzajuci dobar pogled na apsidu iz ambulatorijuma i obrnuto. Probijene apside imaju svoje korene jos u rimsko doba, ali probijanje apside sa ambulatorijumom je bila novina. Sv Martin iz Tura - ovde su bocni brodovi i veci deo glavnog broda bili otvoreni za hodocasnike. statak glavnog broda sadrzao je kanonski hor koji se nastavljao ka istoku da se spoji sa svetilistem i apsidom. Grob Sv Martina se nalazio uz zid apside. Bocni brodovi su se nastavljali u priblizno istom nivou u ambulatorijum koji se krivio oko spoljne strane apside i dozvoljavao vernicima da se priblize grobu Sv Martina, i da pogledaju na njega kroz otvore u zidu apside. Male kapele koje su preprecavale glavne brodove ili pravile cudne uglove u stepenastim apsidama starijih crkava ovde su bile sagradjene kao okrugle apsidiole, nalik onim u kripti Sen Zermena ali radijalno se pruzajuci od spoljnjeg zida ambulatorijuma u celini. 22.TOPOGRAFIJA ROMANICKE ARHITEKTURE PRVA ROMANIKA Stil stvoren oko 800 godine u Lombardiji postao je prvi zaista internacionalni romanicki stil. Njegovo grananje se rano prosirilo na Dalmaciju, juznu Francusku i Kataloniju, na Burgundiju, u oblast Rajne pa cak i Madjarsku. Doprinos sirenju romanike dala je velika potraznja za relikvijama kao i hodocasnici. Na velikim hodocasnickim rutama gradjene su velike katedrale. Zahvaljujuci hodocasnicima i krstaskim ratovima stil je dospeo i u Svetu Zemlju. Romanicka arhitektura poseduje niz osobenosti u odnosu na oblasti u kojima se razvija. Ranije je bila prisutna podela na regionalne skole ali danas se sve vise govori o arhitekturi oblasti (narocito je raznoliku arhitekturu imala Francuska). NEMACKA Dugo ce se oslanjati na franacku tj. karolinsku arhitekturu koju je prihvatila kao svoju tradiciju. Ipak, Nemci ce biti voljni da poboljsaju svoju tehniku konstrukcije svodova i da usvoje drugacije karakteristike grdjevina. Dobra tehnika zidanja, zidovi prekriveni odlicnim tesanicima davali su superiornost Nemackoj u odnosu

na

Lombardijske

prve

gradjevine

a

velika

tradicija

karolinske

monumentalnosti bila je impozantnija od svega sto je Italija mogla u tom trenutku

(kao jedna od prvih zemalja sa romanickom arhitekturom) da ponudi severnoj Evropi. Saksonija je pod Otonima postala arhitektonski centar Nemacke koji je stvorio dizajn koji je medju najimpresivnijim ranoromanickim. Katedrala u Strazburu je svojom fasadnom shemom uticala na veliki broj gradjevina obliznjeg okruzenja - sve su bile bazilike, sa prozorskim spratom i drvanim krovom, jednostavne u planu i stedljive u svojim arhitektonskim linijama. U vreme vladavine Henrika II, doslo je do prodora Klinijevaca u Nemacku sto je rezultiralo gradjenjem crkava po uzoru na Klini. Ono sto nemacku arhitekturu najvise izdvaja je povezivanje Nemacke sa ranohriscanskom tradicijom. Zreliji nemacki romanicki stil je ostao u upotrebi, iako ne ekskluzivno, sve do XIII veka. Lako je oprostiti Nemcima njihov konzervativizam kada su pred sobom imali spomenike jednog velikog istorijskog perioda. SPANIJA Potpuno hriscanska Spanija je posle oslobadjanja od Mavara podlegla francuskom arhitektonskom geniju, sto kasnije goticke katedrale kakve su Leon, Barselona i Sevilja jasno pokazuju. Ali kraljvstva na severu zemlje su gradila pod snaznim francuskim uticajem jos od 1050. Hriscani su u mavarskom delu Spanije radili pre X veka i u arapskom stilu; u periodu koji je usledio nisu mnogo razvili njihovu sakralnu umetnost, osim u Toledu, koji je izvesno vreme bio gotovo polu-nezavisan. Stil "mudehar" je mavarski stil u hriscanskoj sluzbi i izgeda da je u Toledu bio u upotrebi i pre osvajanja (1085). Ovaj stil je specifican po upotrebi opeke i stvaranju finih sara njome. Mavarski stil je bio izvan struje francuske arhitekture, a katalonska romanika je uvek odrzavala izvesnu nezavisnost - cak i u delima Cistercita. Gradjevine u ostalim delovima Spanije su bile latiskog/rimskog karaktera. Vazan hodocasnicki centar Santjago da Komostela je znacajno uticao kako na razvoj arhitekture na putu do njega a tako i kao arhitektonski uzor gradjevinama Spanije. PORTUGAL Zbog lokalnog gradjevinskog materijala, granita, portugalske gradjevine su bile jednostavne i kada se god naidje na razradjeniji skulptoralni efekat forme pokazuju ogranicenja tvrdog materijala. Hodocasnicki putevi i uticaju burgundijske

romanike su jasno vidljivi na ambicioznijim portugalskim gradjevinama; romanicka arhitektura je ovde i dalje bila u upotrebi tokom gotickog perioda. SVETA ZEMLJA Primeri francuske romanike jos uvek postoje u Sv Zemlji kao svedoci krstaskih ratova, koji su, iako su duhovni pokret, rezultirali stvaranjem velikog broja latinskih drzava pod upravom francuskih kraljeva. Najimpozantniji poduhvat je bilo uvecanje crkve Sv Groba u Jerusalimu (1149), starog Konstantinovog martirijumarotonde koji je vec bio unisten u 2 navrata pa ponovo gradjen. Krstasko zidanje je finom a konstrukcija izuzetna. Mogu se sa izvodjenjem porediti sa francuskim radom; mnoge crkve su bile cistercitske ili burgundijske protogotickog stila, sa ravnim krovovima zbog klime. Nisu bas koristili krstaste svodove ali se oni javljaju povremeno. Kupola na ukrsnici je takodje neuobicajena. ITALIJA Prve romanicke gradjevine su nastale u Lombardiji. Anticka tradicija je jaka kao i vizantijska- blizina Ravene. Gradjevine italijanske romanike pokazuju ambicije episkopa koji su pokusavali da se takmice ne samo sa svojim savremenicimakraljevima vec i sa prosloscu rimskih careva. Tipovi gradjevina poteklih od samog Rima (Stari Sv Petar narocito), koji je ipak bio manje uticajan od Ravene, preklapali su se medjusobno: bazilike, krstoobrazne gradjvine, kruzni planovi...Treci znacajan izvor italijanske romanike je pored Rima i Ravene (Vizantije) bio i Jerusalim. Na Siciliji pa i juznoj Italiji, sa osvajanjem Normana dolazi do specificne mesavine islamskih, severnjackih i vizantijskih uticaja. Iz Italije se stil prosirio na Dalmaciju (Sv Donat u Zadru, Sv Marija u Zadru, katedrala u Trogiru...). MADJARSKA Za dospevanje romanike u Madjarsku su zasluzni prosjacki redovi benediktinci i cisterciti - preko njih je primljen ambulatorijum i radijalne kapele. Za madjarsku romaniku je karakteristicna zapadna galerija. Dve kule na zapadu predstavljaju uticaj Nemacke. Ali postoje i osobene karakteristike - dve kule zvonici na severu i jugu oko apside.

SKANDINAVIJA (DANSKA, SVEDSKA, NORVESKA) Drvo je nastavilo da bide glavni gradjevinski materijal za sve vrste gradjevina, i, kao u Rusiji, cvrsta zidna masa od balvana je razvijana i siroko upotrebljavana i za sekularne i za sakralne strukture. Dolazak romanicke arhitekture oznacen je pocetkom upotrebe zidanja kamenom, u prvo vreme iskljucivo crkvenih gradjevina. Odlikuje se - masivnoscu zidova, strmim krovovima i jednostavnim formama kakve je zahtevao klimat. Cinjenica je da je rano zidarstvo izvedeno pod jakim uticajem severne Evrope. Danska je bila crkvena provincija Hamburg- Bremena pa je tako arhitektura bila pod uticajem Nemacke. Norveska je bila pod uticajem Engleske kao i Svedska koja je istovremeno imala i nemacke karakteristike. Ipak razvijane su i osobene forme. ENGLESKA Kao u Normandiji, grupa velikih benediktinskih opatija je postala instrument obevezanosti na miroljubivost i zalaganje za razvoj zemlje. Jacina obavezanosti je dovela do toga da najlepse normanske gradjevine budu podignute u Engleskoj. Veci broj gradjevina je imao 3 apside (Vestminster, Kanterberi, Linkoln, Stari Sarum, Rocester, Eli, Duram...) a neke su imale i ambulatorijum. Gradjevine pre Durama nisu imale jasno odredjenu vrstu zasvodjavanja osim mozda u apsidama, bocnim brodovima i galerijama. U glavnom brodu su stvarani zanmljivi efekti arkada, sprat nad spratom, ozivljeni arhivoltnim ukrasom. U eliju, Malmsberiju, Rocesteru i Kilpeku skulptura se nalazila na timpanonu. Znacajna je bila i obnova parohijskih crkava, od kojih je vecina bila jednostavna, i poprilicno slicna po planu i velicini saksonskim crkvama. Pored ovih zemalja razvoj romanike se moze pratiti i u danasnjoj: Svajcarskoj (kraljvina Burgundija), Holandiji, Flandriji, Poljskoj, Ceskoj... 23.ROMANICKA ARHITEKTURA U BURGUNDIJI Kraljevstvo Arl ili Burgundija: Franše-Komte, Lionas, Svajcarska, Savoja, Dofin, Provansa.

Napredak je nacinjen rano u priblizavanju romanickom idelalu u Burgundiji zbog tamosnjeg jedinstvenog spoja: olaksano komuniciranje preko Loare sa aktivnim radovima u zapadnoj Francuskoj, rani kontakti preko Rone sa prvim romanickim gradjevima u Lombardiji i jake veze preko Saone sa Carstvom. Kao dodatak postojao je kult relikvija, i sto je jos bitnije, aktivan razvoj manastira. Pod udarima Madjara 937 i 955 Burgundija je bila primorana da preuzme zidanu svodnu konstrukciju koja je otporna na vatru. Ovo je rezultovalo razvojem plana i strukture sto burgundijske crkve cini veoma vaznim za razvoj srednjovekovne arhitekture. Opatija Sen Filiber u Turnuu - ambulatorijum jos uvek postoji. Godine 949, ova opatija je bila poslednje pribeziste monaha iz Noarmutijea, koji su, naterani da pobegnu 836 sa tog ostrva u njihovu prioriju na kopnu u Deasu ili u Sen Filiber de Granliu, ali su i odatle morali da odu da bi se konacno zaustavili u Turnuu 875. Monasi su sa sobom nosili mosti Sen Filibera. Nova crkva u Turnuu je zapoceta oko 950, zasvedena je tokom XI veka a konacno zvrsena oko 1120. Ona sadrzi kriptu ispod izdignutog oltara sa relikvijama Sen Filibera i pocasno mesto groba San Valerijana (koji je slavljen u Turnuu pre nego sto su stigli Filibertinci) u centru jedne radijalne kapele ambulatorijuma. Ovaj plan, sa 5 radijalnih kapela cetvrtaste osnove, ponovljen je i na nivou glavne crkve. Kripta je osvecena 979. Kapela Sv Mihaila je iznad narteksa. Bocni brodovi su zasvedeni cetvrtoblicastim svodovima a glavni brod sa prozorskim spratom ima poluoblicaste svodove sa poprecnim lukovima, i grede za ucvrscivanje koje su jos tu. Primecuje se snazan pecat zapadne Francuske u osnovi i strukturi dok je kapela Sv Mihaila jakih lombardijskih karakteristika. Pilastri i arkade daju dekorativnost unutrasnjosti. Originalni zvonici (danas sa pridodatom kulom na severu iz XII veka) su po stilu rano lombardijski. Cetvrtoblicasti svodovi kapele Sv Mihaila su mozda u vezi sa onima u galeriji Sen Beninja u Dizonu, gde su lombardijski graditelji radili od 1001 pa nadalje. Priorijska crkva Klinija Šarlije je izgleda bila ponovo izgradjena 70 godina posle prve gradjevine kao zasvedena gradjevina sa ambulatorijumom i istocnom apsidiolom, mozda po savetu opata Oda iz Klinija. Poluoblicasti svod glavnog broda je sigurno poboljsao akusticnost sto je i bio glavni cilj opata Oda. Ambulatorijumkripta sa radijalnim kapelama u Sen Pjeru-le-Vifu u Sensu, iz oko 920-40 takodje je povezan sa Sv Martinom Turskim preko Oda koji je dosao iz Tura u Klini i kao klinijevski opat reformisao Sen Pjer 938.

Klini - u Kliniju su novi problemi plana i prostora resavani ponovnom gradnjom. Izgradnja se otegla na gotovo jedan vek od 955. Nova crkva (Klini II) je bila osvecena 981, poroduzena narteksom i konacno poluoblicasto presvedena oko 1000. Tipican romanicki krov, sa svodovima od kamena, prilicno pojacava lepotu muzickog dozivljaja - gregorijansko pevanje i sviranje na orguljama po cemu je Klini bio poznat (izvesno vreme su sluzbe u Kliniju trajale neprekidno tako da svako ko bi dosao ne bi propustio pojanje). To je bila muzika koja je otelotvoravala romanicki religiozni ideal. Oltar u Kliniju II je bio baziran na shemi stepenovanih apsida, medjutim, imao je kvadratno svetiliste sa prolazima za procesije s obe strane. Svaki od prolaza je bio flankiran tzv. kriptom dok je ispred savkog prolaza bila potkovicasta kapela, sa poluovalnom glavnom apsidom izmedju kojoj se moglo prici iz oba prolaza. Dva zvonika su stajala s obe strane narteksa, a jos jedan, visoki, iznad ukrsnice. Takav raspored je bio novina u X veku. Plan se razlikuje od Sen Galena uglavnom po tome sto severno od svestenickog kolegijuma ima kapelu posvecenu Bogorodici koju su monasi u procesijama posecivali. Ovo je verovatno bio rezultat Odovog zavetovanja Bogorodici i naglasavan je tako njen kult. Plan Klinija se takodje razlikuje od Sen Galenovog po postavljanju prostora za manastirske ucenike juzno od refektorijuma (trpezarije?). Gradjevine su bile solidno gradjene i posedovale su toplu jednostavnost dizajna. Krovovi su bili drveni. Klaustar sa mermernim stubovima je zavrsio opat Odilo. On je gradio sirom Klinijevske grupe manastira. Nije sigurno da li je posebna prostorija bila obezbedjena za prepisivanje knjiga u Kliniju iz ranog XI veka ali je biblioteka imala relaivno veliki broj knjiga. Sen Beninj u Dizonu - najspektakularniji od burgundijskih dostignuca u ranoromanickom stilu, primer koji je sumirao celokupan razvoj sakralne arhitekture u X veku je bila ova crkva. Ona je bila licno dostigunuce Vilijama od Volpijana koji je bio monah i plemickog porekla. Opat Majol ga je sa sobom doveo u Klini. Posto je neko vreme proveo kao prior u Sen Saturninu izabran je da reformise manastir Sen Beninj, sto je on i ucinio sa grupom odabranih monaha iz Klinija i u skladu sa klinijevskim obicajima. Opat Vilijam je i dalje sirio klinijevski uticaj koji se moze videti u njegovom arhitektonskom radu. Ipak opat Viljem je znacajniji zbog donosenja lombardijskog prvog romanickog stila u Burgundiju. Imao je sposobnosti graditelja i izgleda da je on doveo sa sobom italijanske zidare, a mozda i klesare u Dizon. Neke delove gradjevine, tehnicki birgundijskih osobina su izveli lokalni majstori. Crkva je sadrzala grobnicu apostola Burgundije, Sen Beninja. Glavna crkva

osvecena 1016/1017, bila je kompleksna bazilika. Istocni deo, osvecen 1018 je rotonda. To je u sustini shema crkve Sv Groba u Jerusalimu, i reminiscencija na ranohriscanski period. Posrednicka gradjevina je izgleda bila Sen Pjer u Zenevi. Sen Beninj je bio zasveden (rimska osobina) i imao je 9 kula i kulica (karolinska osobina). Radovi su se nastavili na crkvi i okolnim pomocnim gradjevinama, a sve je ukupno osveceno 1107. Goticka rekonstrukcija i revolucionarni vandalizam u XIX veku su gradjevinu gotovo u potpunosti unistili. Ulaz na zapadu bazilike je bio trem flankiran sa 2 stepenisne kule (nemacki motiv). Crkva je bila 5brodna kao i najvece ranohriscanske bazilike. Na svakoj strani unutrasnjih bocnih brodova je postojao prolaz do galerija na spratu i do prozorskog sprata. U grobnicu Sv Beninja se spustalo stepenicama koje su se nalazile u blizini zapadnog glavnog ulaza, a prostrana kripta sa stubovima se prostirala ispod glavnog broda, transepta i nesto iza svetilista. Transept je bio presveden, a prolaz u pozorskom spratu se nastavljao oko njega da bi se zavrsio u dve odaje na nivou galerije, koje su flankirale oltarski travej. Bocni brodovi u delu oko oltara su bili krstasto zasvedeni, apsida na istoku odeljena arkadama i imala je prstenasti prolaz iza do grupe kapela. Ovo je prva internacionalna manifestacija zrelog romanickog stila. Sen BEninj tako cini kariku izmedju lombardijsko-burgundijskog prvog romanickog stila i velikih projekata koji su ga daleko prevazisli. Sistem apsida u Sen Beninju je bio kombinacija stepenastih apsida, ambulatorijuma i rotonde, na tri nivoa. Ambulatorijum je sveden na prolaz odvojen arkadama, a sama rotonda je imala sistem stepenastih kapela kvadratnog plana. Dve stepenisne kule su se nalazile i sa obe strane apside sto je popelo broj kula na 5. Polaz u prozorskom spratu se nastavljao i u rotondu iz koje se u prolaz moglo doci preko dve osnovne stepenisne kule. Od ovog skupa samo je mali deo istocne polovine ostao. Deo je obnovljen u XIX veku. Moguce je samo pretpostavljati kako je rotonda izgledala sa dvostrukim prstenastim bordovima na 2 sprata koje je nosio veliki broj stubova, i sa svojom kupolom otvorenom prema nebu okulusom. U osnovi, rotonda se vracala na Panteon u Rimum ali je gornji venac imao mavarske ploce. Mogu da se prepoznaju i drugi elementi uticaja: Sen Rikvijea, lombardijskih kripti i mislimanskih svodnih konstrukcija. Sen Beninj je imao nekoliko nastavljaca iako ne preterano znacajnih. U oblasti stare karolinske Provanse i Burgundije, tehnicki je samo vojvodstvo Burgundije pripadalo Francuskoj a ostatak je bio samo labavo pripojeni deo

srednjovekovnog kraljsevstva. Kraljevstvo je bilo izuzetno latinizirano. Dve velike doline Rajne i Saone su davale jedinstvo ovoj oblasti koja se manifestovala na mnoge nacine pa i u njenoj arhitekturi.Ozivljavanje rimskih oblika je bila relativno dobro prihvacena ovde. Medjutim, jaka je bila i tradicija i karolinske i arhitekture oblasti Rajne na severu. Stoga je ova oblast stvorila dva velika pravca u romanickoj arhitekturi: u vojvodstvu Burgundije - fuzija severnih i juznih elemenata je izuzetna i u Provansi - gde je bila izrazena rimska tradicija. U Burgundskom vojvodstvu su bila dostupna nebrojena sredstva izvan regije u ljudstvu i novcu za gradjenje u romanickim vremenima, a vazne crkve ne predstavljaju jedan vec nekoliko velikih tipova. Rimski uticaj je dosao preko doline Rone iz Provanse i Septimanije. Burgundsko vojvodstvo je formiralo deo velike arhiepiskopije Liona, koja je bila podeljena izmedju romanicke Francuske i Carstva, ali je arhitektonski pripadala vojvodvstvu Burgundije. Ovo je vazilo i za arhiepiskopiju Beca, koji je bio u okviru Carstva ali sa granicom na Roni. Istocni delovi arhiepiskopske granice u Italiji su sluzili kao put za uticaj lombardijske arhitekture na celu sa bazlikom Milana. Takodje je prisutan i nemacki uticaj. Posto su arhitektonski tipovi u Burgundiji tako brojni, a njihove komponente cesto upotrebljavane u arhitekturi romanike, vredi ih analizirati: Bazlike - jos od ranohriscanskog perioda je ostala u upotrebi iako znatno izmenjena srednjovekovnim osobinama plana i zasvodjavanja. Rotonda - nije uobicajena u Burgundiji; njeni najveci predstavnici su Okser, Sens, Sarlije i narocito Dizon. Obicno su bile u f-ji kripti i ophodnih brodova tako da su bile vise pridodate nego sto su stajale samostalno. Burgundijska arhitektura je stavljala narocit akcenat na poduznu apsidiolu koja je verovatno predstavljala redukovanu rotondu. Grcki krst - takodje nije uobicajen pa grobljanska kapela u Kliniju verovatno predstavlja usamljen primer. Plan sa apsidama na oba kraja - koristili su ga u ranohriscanskoj arhitekturi u Severnoj Africi a kasnije u Nemackoj. Uticaj Karolinga na burgundijska dela izgleda u sustini iznenadjujuce mali ali se moze osetiti na dvostrukom transeptu i oktogonalnim kulama Klinija Sen Hjua. Sve romanicke karakteristike planiranja crkava se javljaju u nekom vidu u burgundijskim gradjevinama, obicno kao obogacenja bazilikalne sheme. Apside - po pravilu su polukruzne, osvetljene sa 3 prozora i zasvedene polukalotama. Apside su i obicno malo nize od susednih zasvedenih traveja. Crkve su najcesce imale

3 apside, sa obcnim apsidama pripojenim transeptu. Ovaj jednostavni raspored bio je dovoljan cak i za tako ugledne gradjvine kakva je katedrala u Autunu iz XII veka. Kripte - bitne su u ranoj arhitekturi Burgundije (Dizon, Turnu, Sens, Sen Zermen, Okser...). Grobne kripte nisu uobicajene jer Burgundija nije imala mnogo ranohriscanskih svetitelja. Kripte u Kliniju II su bile samo bocne prostorije uz crkvu a ne podzemne. Ambulatorijum sa radijalnim kapelama - rano je dospeo u Burgundiju i dugo je zadrzan uz najznacajnije gradjevine sa kriptama. Medjutim, koriscen je u Burgundiji i u goticim na gradjevinama izvan manastira. Jedna crkva ima samo ambulatorijum bez radijalnih kapela. Stepenovanje apsida - javlja se u Burgundiji; Klini III je nesumnjivo bio uzor za ostale gradjevine s obzirom da je I gradjevina ovog tipa. Transepti - su uobicajeni; ponekad nisu visine glavnog broda (patuljasti) i mogu imati jednoslivne krovove nalik bocnim brodovima. Duzi transepti su gradjeni da bi obezbedili dodatne apsidiole. Arhiepiskopski krstasti plan (sa dva transepta istocno) - potekli su od Klinija i odatle se najvise razvili u Engleskoj. Ukrsnica - cesce je kruzna nego cetvrtasta, po pravilu je oktogonalno kupolasto zasvedena na trompama. Ponekad je svod probijen malim prozorima. Naos - bez bocnih brodova je u skromnijim crkvama, ponekad sa drvenim krovom. Proporcije dosta variraju. Postoji tendencija, narocito kod parohijskih crkava, upotrebe dvospratne konstrukcije. Uobicajeno osvetljenje je dolazilo od prozorskog zida, ali su prozorski zidovi ponekad izbegavani zbog stabilnosti gradjevine. Bocni brodovi - uobicajeni su; izuzeci su Sen Beninj u Dizonum, Klini III i Sovinji petobrodne. Traveji su obicno prekriveni krstatim svodovima a odvojeni su poprecnim lukovima ojacanim pilastrima. Kule i pinakli - uobicajeni; kule su sagradjene od zemlje, cetvrtastog plana a pinakli su mogli da pocinju od krova i obicno su oktagonalni. Zvonik je obicno postavljan na ukrsnici. U Burgundiji se parovi zapadnih kula javljaju mnogo redje od kula na ukrsnici. Portici i narteks - karakteristicniji su za ambicioznije gradjevine. Portali sa skulpturama - uobicajeni cak i kod skromnijih gradjevina. Neko pod cistercitskim utacajem su ostavljani bez ukrasa.

Burgundijci su imali veliki spektar dekorativnih arkada koje su nesumnjivo klasicnog porekla. Skulptoralna dekoracija nije bila bogata u ranom periodu, medjutim, pod uticajem Francuske ona se povecava. Neki od klesara su mozda dospeli iz Monte Kasina, Pize, Venecije ili cak muslimanske Spanije. Cistercitska asketska arhitektura je takodje dala svoj doprinos. Svodovi su pratili rimske modele do duboko u goticki period. Rebrasti svodovi poceli su se sporadicno javljati jos i kada i Il-d- Fransu. Svodovi romanike su izradjeni od laminiranog kamena, grubo, sa debelim spojevima. 24.ROMANICKA ARHITEKTURA U NEMACKOJ RANA ROMANIKA U NEMACKOJ Postojao je stalan prodor italijanskog uticaja u Nemacku od vremena Karla Velikog pa na dalje, ali postojeci primeri sa osobinama "prve romanike" izgledaju manje kao dela italijanskih ahitektonskih misionara a vise kao dostignuca nemackih graditelja obucenih u tradiciji karolinskog gradjenja a ipak voljnih da poprave svoju tehniku zasvodjavanja i da prihvate osobine kakve su lombardijski pilastri, slepe arkade na konzolama i blok kapiteli. Dobra nemacka konstrukcija zidova, oblozena odlicnim tesanicima, bila je nadmocnija u odnosu na prva dela Lombardije, a velika tradicija karolinskih monumentalnih dela bila je impozantnija od svega sto su Italijani mogli da ponude severu u to doba. Sv Pantelejmon u Kelnu - jedna od najstarijih gradjevina koja predstavlja nemacku varijantu lombardijskih pilastara i arkada; zapocet je pod Otonom Velikim posle 966, a osvecen 980. Ova crkva je imala dobre kontakte sa spoljnim zemljama preko svog nadaleko poznatog ateljea za emalj; ovde se lombardijski detalji rano javljaju; samo je vestverk sa 3 kule zadrzao svoj originalni karakter; Lombardijske sheme, jednom integrisane u nemacku arhitekturu, prosirile su se na ostala podrucja, i dospele su i do obliznje Madjarske i Moravije (Moravske ?). Takodje su, mada dosta kasnije, dospele i do Rusije ali u izmenjenoj formi - narocito crkve u i oko Vladimira...

ROMANICKA

ARH.

POD

SAKSONSKIM

I

FRANKONIJSKIM

KRALJEVIMA (936- 1125) OTONI Prvi romanicki stil koji se moze pratiti od Ravene do Stare Rusije dosao je i prosao kao epizoda, donoseci neka tehnicka poboljsanja i atraktivni dekorativni sistem u arhitekturi Nemacke krajem vladavine Otona I Velikog (936-73). Nezavisnost i velika moc nemacke arhitekture su samo prvi signali obima druge renesanse Carstva. Od karolinskog doba, zemlja je pretrpela tesko vreme ratovanja sa Slovenima, Vikinzima, Madjarima, kao i dinasticko slabljenje praceno jacanjem feudalaca. Saksonska dinastija koja je zapocela Henrikom I Ptičarem (919-936) premestila je centar arhitektonskih desavanja Nemacke u Saksoniju gde su stvorena dela koja su medju najimpresivnijim ranoromanickim. Medjutim, Saksonija nije bila jedini centar jer je obnova podstakla gradjenje na sirokom podrucju - npr. izgradnja zamkova i vojnih utvrdjenja. U srednjovekovnoj Nemackoj i dalje je bilo neizbezno oslanjanje vladara na klir i crkvenu organizaciju. Pod ovim okolnostima, konstrukcija velikog broja veoma impozantnih katedrala u vreme Otona i Frankona je uobicajena pojava. Grupe gradjevina povezuje licnost jednog episkopa i one odrazavaju njihov ukus. Oton Veliki, koji je oblikovao Carstvo, razvijao je Magdenburg kao veliki bastion Nemacke u borbi protiv Slovena. Tu je osnovao crkvu, koju su naselili benediktinci iz Trira, a koja je 967 postala katedrala. Magdenburska katedrala je bila kudikamo manja od postojece goticke strukture, sa stubovima od porfira, granita i mermera donetih iz Italije (za prvu gradjevinu). Sigurno je osnova nalikovala katedrali u Parencu - sa atrijumom i baptisterijumom na zapadu, bazilikalne strukture sa stubovima i drvenom tavanicom; takodje se zna da je istocna apsida bila flankirana dvema kulama i da je katedrala bila okruzena bedemom. Ova crkva je uticala na seriju slicnih gradjevina - katedralu u Majncu, Augsburgu i Vormsu. Period Otona I je najbolje predstavljen u srednjoj Nemackoj bivsom manastirskom (samostanskom) crkvom Sv Kirijak u Genrodu - osnovao ju je Margrav Ger 961, branioc otadzbine protiv Slovena; upola je manja od Magdenburske stare katedrale; Genrod je bio jako dobro gradjen izuzetnom tehnikom kamenih tesanika. Osim dodate zapadne apside, galerija

transepta i spoljnih slepih arkada iznad bocnih brodova, Gerova crkva i dalje postoji netaknuta. Unutrasnjost je jednostavna, sa finom ritmicnom alternacijom stubova i jakih stubaca. Ukrsnica je naglasena, a proporcije streme u visinu. Spoljasnjost je interpretacija Sen Rikvijea iako bez lanterni. Prema izvorima, carica Teofanija je dala sredstva za zavrsetak radova. Katedrala u Majncu - veci gradjevinski poduhvat iz vremena Otona II i veca katedrala; zapoceo ju je arhiepiskop Viligis 978. Karolinski uticaj kao i uticaj Starog Sv Petra u Rimu, jako su izrazeni u dizajnu. Zidna masa od crvenog pescara je jasno odvojena od duge drvene ivice; gradjevina stoji na niskom platou iznad Rajne blizu njenog usca sa Majnom. Postojeca gradjevina ima obrnutu orjentaciju nasledjenu mozda od Viligisove gradjevine i odgovara obrnutoj orjentaciji Starog Sv Petra u Rimu. Prilazi joj se, kao i Sv Petru, kroz ulaznu kapelu Bogorodice i atrijum. Pretpostavlja se da je Viligis sagradio crkvu na mestu neke starije gradjevine i to verovatno neke centralnog tipa, mozda neke Konstantinove katedrale. Time bi se stvorila analogija sa Sv Jovanom Lateranskim, katedralom Rima. Viligisova katedrala je izgorela na dan osvecenja 1009, a u slicnoj formi je ponovo izgradjena pod episkopom Bardom. Novo osvecenje je bilo 1036. Nova istocna fasada je imala centralnu apsidu tako da je gradjevina bila dvostruko zavrsena kao katedrala u Fuldi. Flankirajuce okrugle stepenisne kulice istocne fasade i neki delovi zidanja su danas pripisani Bardovoj rekonstrukciji. Karolinski izgled je zadrzan. Zapadni hor i kula kapele u Esenu - remisniscencije na vreme K. Velikog postoje u oblasti Rura i ova gradjevina ih reprezentuje. Potice iz vremena Otona II, Teofanije ili mozda Otona III. Neobican polu-sestougao sa galerijama slican je delu dvorske kapele u Ahenu, ali je ovde on sagradjen kao zapadni hor. Iznad toga je cetvrtasta fasadna kula postavljenaizmedju dve stepenisne kulice. Ispod kula je bio atrijum zatvoren na zapadu krstionicom kao katedrala u Parencu u Italiji, a, sa varijacijama, nalik otonskim katedralama Magdenburga i Majnca. Crkva u Vimpfenu na Talu (979-98) - iz vremena je vladavine Otona II i Otona III; heksagonalna gradjevina bazirana na dvorskoj kapeli u Ahenu. Nova katedrala u Augsburgu (994) - velicine je postojece gradjevine; imala je par kvadratnih kula postavljenih s obe strane bocnih brodova, na istocnoj tj. ulaznoj fasadi koja ima apsidu na sredini. Ova katedrala je uticala na obliznju Madjarsku koja je pod njenim uticajem prihvatila kule.

Naslednik Otona III je bio njegov rodjak, car koji je kasnije kanonizovan, Henrik II. Karakteristicno je da je za vreme njegove vladavine stvoren veliki broj crkvenih monumentalnih gradjevina a ono sto je do nas dospelo olicava burno vreme u kome su nastale. Henrik II je kao svoj centar stvorio Bamberg, na istoku, gde su podignute katedrala i palata 1002-1012. Henrik, kojeg je zanimala crkvena reformacija, se povezao sa Klinijem. Katedrala u Strazburu - zapoceta pod Henrikom II, oko 1015. Planirano je da ova gradjevina ima dve visoke, kvadratene kule na zapadu, sa tremom izmedju, postavljene direktno ispred bocnih brodova. Posto je slicna fasada izgradjena u gotovo isto vreme u Kliniju (1015), on se moze smatrati direktnim uticajem. Strazbur je pored Rajhenaua znacajan jer je predstavljao pripremu za Benoa od Ostenbrika, koji je bio zaduzen za zvanicna dela Henrika III i Henrika IV (za ovog drugog je gradio zamkove). Shemu Strazbura su usvojile mnogobrojne okolne gradjevine. Pored Strazbura, prva crkva u severnoj Nemackoj sa osobinama Klinija je bila crkva Abdinghof u Paderbornu. Sv Mihailo u Hildeshajmu (1001-33) - vazna je bila veza sa Italijom graditeljaepiskopa Bervarda od Hildeshajma. On je posetio Italiju sa svitom Otona III 1001. Gradjenje je zapoceto oko 1001, kripta je osvecena 1015 (kada su namestena i bronzana vrata), a do 1033 je Sv Mihailo zavrsen. Popravke na gradjevini posle pozara 1034 i 1162, i kasnije izmene su izoblicile originalnu zamisao, koja je pripisana samom Bernvardu. Ipak, Sv Mihailo jos uvek ima ostatke koji pokazuju kako je prvobitno izgledao, sto je u neku ruku neobicno. Zapadni deo je imao transept sa obe strane zavrsen galerijama i vitkim stepenisnim kulama koje u njih vode a koje su lepo uklopljene sa kulom nad ukrsnicom. Prostran je oltarski travej i apsida, ispod kojih je kripta. U kriptu vodi polu-podzemni prolaz sagradjen izvan oltara i okruzuje ga. Istocni deo gradjevine nije nikada imao kriptu, a njegov oltarski travej je kraci ali inace gotovo isti kao i zapadni deo. Izmedju ova dva, skoro identicna zavrsetka se proteze 3brodni naos. Severni bocni brod je sluzio kao vrsta unutrasnjeg narteksa, posto su dva glavna ulaza bila tu. Stoga su posetioci u crkvu ulazili na poduznoj strani, kao i monasi. Ova neobicna kontradikcija bazilikalnog plana je bila logicna u manastirskoj crkvi koja je pratila tradiciju Sen Rikvijea i Sen Galena, a i tehnicki je veoma zanimljiva. Na bronzana vrata koja su napravljena za bocni severni ulaz mozda

su uticaj izvrsila drvena vrata Sv Sabine u Rimu, gde je episkop Bernvard boravio izvesno vreme. Skulptura u kamenu je dobijala povremene podsticaje, mozda od onih koji su bili sposobni da rade u drugom materijalu a bili su pozvani da rade

figuralne

skulpture za mesta gde bi samo kamen bio odgovarajuci. FRANKONIJSKI CAREVI Pod Konradom II, mozda je pod klinijevskim uticajem doslo do usvajanja zapadnog para kula i kula nad ukrsnicom, ali temperament gradjevine je nesumnjivo nemacki po svojoj monumentalnoj jednostavnosti i ogromnim dimenzijama. Katedrala u Spejeru (oko 1030) - dinasticki je panteon Frankonijske dinastije i nalik ostalim dinastickim mauzolejima - Majncu i Vormsu - dosta je pregradjivana. Medjutim, bolje od ostalih je sacuvala jednostavnu velicanstvenost koja je cini jednom od najfinijih nemackih ranoromanickih gradjevina. Rad je na njoj zapocet oko 1030 a i upecatljiva kripta potice iz istog vremena. Ceo prostor ispod transepta je podeljen supcima na 3 prostrana odeljenja, svaki sa po cetiri masivna stuba koji nose lukove (9 traveja krstastih svodova u svakom odeljenju). Devet slicnih jedinica sacinjavaju svod prostora ispod oltarskog traveja crkve, nastavljajuci se istocno u seriju od jos 6 uklopljnih u apsidalnu krivinu. Stubovi kripte imaju cetvrtaste kapitele (jastucaste kapitele) vizantijskog ili lombardijskog porekla, ali ih specificna masivnost cini nemackim (veoma su rasprostranjeni sa varijacijama u romanickoj Nemackoj). Zapadno od ukrsnice se prostire ogromni glavni brod, sa prostranim krstasto zasvedenim bocnim brodovima sa svake strane (3brodna). Spiralne stepenice se nadovezuju u vidu dveju flankirajucih kula na zapadu a ispred njih je veliki otvoreni trem. Velika sirina ove crkve je gotovo identicna onoj u Šartru. Izgradnja glavnog broda se nastavila pod Henrikom III, a osvecena je 1062, mozda u fazi kada je na crkvu stavljan drveni krov. Novi period izgradnje (1082-1106) zapoceo je pod Henrikom IV da bi crkva konacno bila zasvedena kao sto je planirano od pocetka. Konacno, za vreme Lotara II, svi radovi su zavrseni - stupci originalnog glavnog broda su ojacani konzolama i polustubovima, tako da su bili siroki gotovo 10 ft; svodovi su visi od bilo kojih romanickih svodova u glavnim brodovima; ukrsnica je dobila veliku oktogonalnu kulu na trompama, probijenu na 2 sprata prozorima u

lukovima (ovaj vertikalni naglasak podseca na Sen Rikvije). Spejer je solidne rimske koncepcije. Ima nesto od smirene monumentalnosti sto je svojstvo svih stvari koje je inspirisao Rim. Izmene iz poznog XI i XII veka su izvedene u stilu vrlo bliskom zreloj romanici Lombardije - galerije, gornji prozorski sprat, dekorativne arkade, pilastri, konzole - sve je blisko lombardijskim originalima. Lombardija i Nemacka su u sustini bile bliske politicki. Spejer je posle rusenja 1689 obnovljen u baroknom stilu na zapadnom kraju katedrale, ali dalje obnove u vreme obnove romanike su mu vratile originalnu shemu iako ne tako suptilnu. Majnc i Vorms su takodje bili predmet mnogih prepravki, kao i katedrala u Triru - rimski spomenik pretvoren u Nemacku katedralu. Opatijska crkva Marije Lāh - je savrsen primer zrele nemacke romanike; osnovana je 1093; jako je sporo gradjena u stilu koji je bio netaknut gotickim uticajima sve do osvecenja iz 1156. Eksterijer crkve, sa 6 kula; u dizajnu je ona poznija verzija Sv Mihaila iz Hildeshajma sa lombardijskim primesama. Mali atrijum stoji ispod zapadne apside. U gradjevini su krstasti svodovi na grupama stubaca u sest traveja gl i bocnih brodova. Zavrsava se transeptom koji se sastoji od 3 velika krsasto zasvedena traveja. Oltar ima slican travej i polukalotu. Spoljasnjost je stroga. Pfalc u Goslaru - mislilo se da je sagradjena u sadasnjem obliku u vreme Henrika III, jer je ovo mesto bilo njegova omiljena rezidencija. Zreli romanicki stil u Nemackoj nastavio je da bude upotrebljavan, iako ne ekskluzivno, sve do XIII veka. Doista, umetnicki temperament Nemaca je bio tako dobro izrazen u ovom romanickom stilu da su svi kasniji stilovi u arhitekturi Nemacke pokazivali izvesan uticaj romanike. Nemacki romanicki spomenici XII i XIII veka pokazuju punu snagu Carstva, sto je kulminacija velike obnove u arhitekturi u okviru centralne Evrope. HOHŠTAUFEN DINASTIJA (1138-1268) Fridrih Barbarosa je sebe smatrao naslednikom Konstantina, Justinijana i K. Velikog; njegov sin Henrik VI je doveo Sv Rimsko Carstvo Nemacke narodnosti do maksimuma i idealisticki i teritorijalno. Ova dva momenta su verno izrazena u arhitekturi.

Razliciti arhitektonski uticaji koji su se ovde ispreplitali dobili su na zrelosti u toku XI veka a punu zrelost su dostigli tokom XII veka pod uplivom novih uticaja iz Lombardije i Burgundije. Snazna struja uticaja karolinske arhitekture se nastavila. Dokaz toga je opsti dizajn mnogih najvecih crkava njihovog poznijeg oblika - Majnc, Vorms i Spejer medju njima, Medjutim, najimpozantniji primer je Sv Gertruda u Nimfelsu - povezana je sa grupom crkava u Saksoniji. Gradjevina je izgorela u II Sv Ratu. Imala je prelepi drvetom prekriveni glavni brod i zanimljivo zasveden oltarski travej, impozantan vestverk a u osnovi je datirala u XI vek. Dvorska kapela u Ahenu je takodje sluzila kao vazna inspiracija u ovom periodu. Uticaj Klinija se nastavio iako u smanjenom obimu (dospeo u Nemacku pod Henrikom II i biskupom Majenverkom od Pederborna). Poseban uticaj Burgundije postao je jak u Nemackoj sa dolaskom Cistercita pre sredine XII v. Kamp, kod Krefelda, bio je prva cistercitska gradjevina u Nemackoj (1123) - plan je jednostavni rani plan kakav je red koristio. Ali neko vreme, u ranom periodu, arhitektura nemackih cistercita je bila cesta u lokalnoj upotrebi. Maulbron je oznacio novu eru u arhitekturi pracenu razvojem izrazito cistercitskih (burgundijskih cistercita) modela, iako sa nemackom masivnoscu u detaljima. U Francuskoj su cistercitske crkve dobile rebraste svodove koji su tako posredno stigli i u Nemacku. Paralelno je doslo i do upliva motiva zrele lombardijske romanike trikonhosni plan, dvospratna konstrukcija...Rebrasti svodovi su takodje napredovali: Sv Patrokle u Šestu, Vorms, Švarcrhajendorf... Ovako razvijena romanika je dobila karakteristicnu masivnost, ponekad do granice sa nezgrapnoscu. Mnogi od primera su pretrpeli znatne restauracije u XIX veku, ali masa dostignuca u romanici pre pojave prave gotike u Nemackoj (ne pre 1250, iako katedrala u Magdenburgu iz 1209 ima prve goticke forme) je dosta dobro ocuvana i brojna. Juzna Nemacka -gornji tok Rajne i Dunava Prirodno je povezana sa Lorenom i Madjarskom. Delovi juzne Nemacke koji su najznacajniji po arhitekturi leze u crkvenoj provinciji Majnca. Arhiepiskopija

Majnca takodje je ubrajala vazne centre i severnih delova: Spejer, Vorms, Vircburg, Paderborn i Hildeshajm, kao i Strazbur. Vazne juznonemacke crkve su bazilikalne osnove ali postoji i veliki broj malih centralnih gradjevina iz XII i XIII veka. Neke od njih su kapele uz vece crkve a neke su grobne kapele palata i zamkova. Izvori su oblast Rajne i Ahen. Obicno se sastoje od 9 delova, sa sredisnjim otvorenim delom od poda do svoda kroz drugi sprat - iznad je dominantna centralna kula. U poznoj romanici u juznoj Nemackoj su upotrebljavani i lombardijski dekorativni motivi.

Saksonija i obliznje oblasti Nekoliko veznih grupa gradjevina. Na jugu su bazilikalnog plana uz nekoliko varijacija. Saksonske fasade su narocito zanimljive i impozantne. To se odnosi na fasade sa dve kule ali je vaznost data medjustrukturi koja je duboka koliko i kule i obicno produzena iznad njih. To stvara visoku, prilicno ravnu ali masivnu i izrazeno profilisanu masu koja zavrsava crkvu na zapadu monumentalno. Primeri saksonske fasade: Vimpfen na Talu Gandershajm - mozda najlepsi primer ovog tipa fasade Minden katedrala - dve kule zimedju kojih je sagradjen u XII veku visi okrugli zvonik - stepenovanje masa; Sen Patroklus, Šest - ugaone kule svedene na pinekle sa strane zdepastog zvonika koji je sa 3 strane okruzen tremom i galerijom Freknhorst - ocigledna naklonost prema kulastim masama podseca na primitivne primere ovog tipa u saksonskoj Engleskoj; Katedrala u Hildeshajmu, Sv Mihailo - ponovo obnovljena, drveno zavrsena apsida neobicno; oslikana tavanica; bitna karakteristika je skulptovana pregrada hora iz vremena episkopa Adeloga. Primeri bogato dekorisanih kockastih kapitela javljaju se na parovima stubova izmedju subaca koji nose zid glavnog broda. Sv Godhard u Hildeshajmu - slicna gradjevina, samo sa razlikom u zidanju svoda apside, ambulatorijumu sa radijalnim kapelama, oktogonalnoj kuli na ukrsnici i paru zapadnih kula. Oblast donje Rajne- glavna oblast

Jace su rimske tradicijei fino gradjenje ima svoju dugu tradiciju. Teritorije leze u postovanoj crkvenoj provinciji Kelna, Trira i Majnca. Ova zrela nemacka romanika uopste ima lombardijski pecat. Vorms - iz ranog XI veka; obnovljen je istocni deo; poligonalni zapadni hor je zapocet 1234 u lombardijskom polugotickom stilu; glavni brod ima 5 duplih traveja sa rebrastim svodovima slicnim onima u Spejeru. Bili su neophodni drveni ucvrscivaci da bi svodovi bili stabilni; zvonik severozapadne kule je vec goticki, ali je postovana stara shema. Dve okrugle kule su na poprecnoj osi flankirajuci travej oltara sa oktogonalnom kulom iznad. Majnc katedrala - gotovo jednaka Spejeru po velicini ali stvara sasvim drugaciji efekat; crveni pescar daje joj toplinu; bogatstvo artikulacije stvara pokretljivost; radovi su trajali od 1181 do 1239. Dve stare okrugle kule datuju sa katedrale iz 100932 i zavrsavaju osu transepta, koja sa svojom centralnom oktogonalnom kulom i zapadnom apsidom stvara impozantno procelje. Na istoku su impozantniji transept i oktagon sa trikonhosnim oltarskim prostorom iza, akcentovanim parom visokih oktagonalnih kula, svi obogaceni arkadama i galerijama. Unutrasnjost pokrivena rebrastim svodovima i dvostrukim travejima iznad sirokog prozorskog sprata ima izrazenu arkadu nalik akvaduktu na svakoj strani naosa. Mozda je trikonhosna shema dospela iz Lombardije (ranohriscanske). Sv Marija u Kapitolu u Kelnu - glavna (kljucna) crkva trikonhosnog plana; oltarski prostor je prikacen na glavni brod i bocne brodove sa drvenom tavanicom zapocete oko 1040. Stara apsida je zamenjena novim horom, koji se sastojao od zasvedene apside i transepta sa kulom nad ukrsnicom i zasvedenih bocnih apsida. Glavni brod je ostao nezasveden, ali su krstasto zasvedeni bocni brodovi izvedeni oko cele gradjevine izuzev zapadnog kraja. Fasada, sa kulom i bocnim stepenisnim kulama podseca na dvorsku kapelu u Ahenu. Sa konstrukcijom ovakve fasade Sv Marija je postala primer starog tipa crkve sa 2 osovinske kule. Imala je prostranu kriptu kojoj se prilazilo uskim stepenicama iz krakova transepta. Crkva je dobila naglaseniji lombardijski karakter tokom renoviranja krajem XII veka ili pocetkom XIII spoljasnjost je obogacena arkadama. Sv Apostoli u Kelnu - varijacija je prethodnog plana; osvecena je oko 1190 ili kasnije; Trikonhos nema ambulatorijum. Glavna apsida je flankirana parom vitkih cilindricnih kula koje su vise od kule nad ukrsnicom. Na zapadu duboki travej ispod i iza poduzne ulazne kule zdruzuje se sa zapadnim transeptom i cini vrstu ugaonog trikonhosa.

Istocni deo crkve je zasveden kao i Sv Marija u Kapitolu, na romanicki nacin. Glavni brod ima 6delne svodove a zapadni kraj 4delne i 7delne nalik onima iz malo ranijeg Sv Trojstva u Kanu (Kaenu). 25.ROMANICKA ARHITEKTURA U ITALIJI

Ponavljanje slicnih kombinacija centralnog i bazilikalnog plana u italijanskim romanickim crkvama XI veka, bilo da je to u Ankoni, Montefiaskoneu ili, jos znacajnijoj, Pizi, pokazuje velike ambicije italianskih episkopa pri pravljenju graditeljskih programa i simbolici. Ambicije su dosezale do tacke gde su se oni takmicili ne samo da prosloscu Sv Rimskih careva nego i sa njihovim savremenim naslednicima. Njihovo stalno pozivanje na uzore u Raveni, cak i cesce nego na rimske, ukazuje na to da Rim niposto nije bio jedini izvor romanike. U nekim slucajevima, narocito u Raveni, gradjevine su bile u boljem stanju njego one u samom Rimu. Kvalitet poznoantickih gradjevina Ravene, medju najbolje ocuvanim na poluostrvu, ukazuje na znacaj Ravene kao izvora italijanske romanike. Njihovo datovanje u hriscansku eru rimske antike bio je drugi faktor. Sta vise, spomenici Ravene nisu samo rimski i hriscanski. Oni su i carski, i samim tim idealni modeli za gradjenje institucija koje su imale pretenzije da prate hriscansku carsku tradiciju olicenu u Justinijanovim gradjevinama i u Raveni i u Carigradu. Ove gradjevine su komponovane od jednostavnih elemenata i detalja koji ukljucuju smenjivanje masa i otvorenih ili slepih lukova, kakvi su npr. u mauzoleju Teodoriha i Gale Placidije, i bez ornamentalnih spoljnih potpornih stubaca kakvi postoje u San Vitaleu. Njihova unutrasnjost i spoljasnjost su slicno dekorisane arkadama (baptisterijum Ortodoksnih u Raveni) i mozaikom. Mozaik je nastavio da se koristi u romanickim crkvama sve do XIII veka i kasnije. Ovde se ne govori o tome da je Ravena bila iskljucivi izvor italijanske romanicke arhitekture, vec da je postojao veliki broj prepoznatljivih izvora iz razlicitih vremena i podrucja antike. Tipovi potekli od samog Rima, bilo bazilikalnog ili krstoobraznog plana (Sv Petar) ili cak starijih paganskih fasada hramova i kruznih, panteonskih planova, cesto su se medjusobno preplitali. Treci, jasno odvojeni izvor nalazio se u drugom velikom gradu hriscanske antike, u Jerusalimu. SEVERNA ITALIJA - LOMBARDIJA

Oblast severno i zapadno od Ravene pokazala se pocetnom tackom ozivljavanja rimske i ravenske arhitekture u Italiji. Grad koji je zadrzao najjace veze sa vizantijskom arhitekturom od svih italijanskih gradova, Venecija, pokazuje u svojoj arhitekturi i simultane tendencije koje se povezuju sa Justinijanovom i ranijom antickom tradicijom. I takodje ustanovljavanje izrazito lokalnog karaktera, ne samo u pogledu konstrukcije i forme, vec u programu njenih gradjevina. Duzdeva kapela Sv Marka - zapoceta 1063; njen plan i enterijer pokazuju fuziju jasnoce centralne sheme San Vitalea i polikupolnost Sv Sofije i narocito Justinijanovog dizajna peto ili sestokupolnog grckog krsta iz Sv Apostola u Carigradu i Sv Jovana Jevandjeliste iz Efesa. Znacajna razlika u odnosu na ove uzore je odnos crkve prema okolini (prostoru) u kome je postavljena, trgu Sv Marka. Ne samo da povlaci siroku pregradu od arkada preko istocnog kraja prostora, vec tako komunicira kupolom sa celim gradom. I spolja i iznutra, crkva izgleda kao blistavi relikvijar, pogodan za smestanje relivija Sv Marka koje su pirati zdipili iz Aleksandrije u IX v. Dostupnost i vidljivost (uocljivost) ovakvih relikvija, oko kojih je sagradjena nova crkva, nacinili su i njih i crkvu identitetom celog grada, ne samo njegovog vladara ili episkopa. Inovacije koje ce se ponavljati u institucionalnoj arhitekturi u Italiji zajedno sa fondovima za izgradnju mogu se velikim delom pripisati rastu broja i znacaju trgovaca u XI i XII veku. Rano i snazno prisustvo trgovaca duz Jadranske obale, dovelo je do toga da cak i oblasni manastiri budu gradjeni i organizovani koliko za obicne vernike toliko i za monahe. Na taj nacin oni su postali znacajan kontrast opatijama iz tog vremena iz oblasti preko Alpa. Manastir u Pompozi - juzno od Venecije, na uscu reke Po, benediktinci su sagradili manastir u Pompozi, izmedju IX i XI veka; benediktinci su za sebe sagradili manastirski kompleks kao glavni centar za svoj drustvene aktivnosti (poljoprivredne, muzicke, literarne); znacajna uloga manastira u regionalnoj ekonomiji i kulturi jasno je prenesena i u arhitektonske oblike - bogato dekorisani trem, visoki visespratni lombardijski kampanil...Manastir je cak imao i prostorije date na uslugu narodu, njegov Palaco dela Ragione u venecijanskom stilu. Nacin zidanja u opeci, slepe arkade i potporni stupci crkve pokazuju uticaj obliznje Ravene, sada spojen sa motivom trijumfalnog luka koji vodi iz trema ka zapadu, dekorisan ne sa antickim spolijama, vec ravenskog stila (geometrijskim, ornamentalnim sarama). Elementi trijumfalnog luka Starog Sv Petra u Rimu na tremu Pompoze su vise nego

koincidencija. Tokom ovih godina kada je gradjena Pompoza, opat Gvido, iako i sam iz Ravene, uspeo je da obezbedi autonomiju opatije od episkopata Ravene stavivsi je pod direktnu upravu Sv Petra u Rimu. Gvido je sagradio tako odraz maticne crkve u spostvenoj opatiji. Nacin zidanja, arkade na konzolama, jednostavne ornamentalne forme i kampanil Pompoze ukazuju na drugu arhitektonsku skolu koja je isto toliko uticala na konstrukciju i dekoraciju italijanskih romanickih crkava koliko i Rim, Ravena i Jerusalim po svom simbolizmu. To je lombardijska skola. Lombardi = nemacko pleme koje je doslo sa severoistoka, iza Alpa i osnovalo centre severno od Venecijanskog zaliva u Cividaleu i Akvileji. Tempijeto Santa Marija in Vale u Cividaleu je rani primer bogatstva lombardijske dekoracije, koja spaja vizantijske pa cak i saracenske uticaje. Jos tipicnija arhitektura je poreklom iz okoline Milana i Pavije, poznata kao "prva romanika" u Evropi. Najbolje je reprezentuje milanska bazilika San Vicenco u Pratu - obnovljena je u XI veku iako sa manjim izmena originalne strukture iz IX veka. Ona je jednostavnija verzija arhitektonskih formi izvedenih od vizantijskog egzarhata, ne samo prihvatajuci ih sa religioznih gradjevina Ravene, vec i od palate Egzarha podignute posle 712. Od palate su preuzeti: slepa arkada na konzolama gornjeg sprata koja nosi svodove; stubovi su ili svedeni na ojacavajuce pilastre ili su u potpunosti odbaceni. U glavnoj apsidi San Vicenca ove arkade su postale prozori formirajuci galeriju koja ce kao i slepe arkade na konzolama postati karakteristika romanicke apside od juzne Italije do Lombardije preko Alpa sve do doline Rajne, istocne Francuske i Normandije, pa cak do Dalmacije i Madjarske. Znacaj majstora graditelja "komacina"

je bio veliki. Medjutim, njihova

graditeljska tehnika se razlikovala od rimske. Dok su rimljani koristili dugacke opeke ili cetvrtasti kamen da ucvste zidove od lomljenog kamena i maltera ili betona, lombardijski graditeljsi su koristili vizantijski nacin gradjenja - celi zidovi od opeke. Ova tehnika je znatno pojednostavljala konstrukciju, eliminisuci neophodnost pravljenja skeleta. Bila je prikladna kako za manje tako i za vece gradjevine i mogla se izvoditi i u kamenu umesto opeke. Tendecija kod lombardijskih zidova da budu tanji od rimskih dovela je do bogate artikulacije brojnim vertikalnim podupiracima koji se mogu zapaziti jos u San Vitaleu, koji su ucvscivali zidne povrsine, dok su arkade na konzolama pomagale da se osiguraju gornje ivice.

Polje rada dobro organizovanih lombardijskih zidara, koji su gradili i na gradskim i na seoskim gradjevinama od opeke, bilo je znatno prosireno novom papskom politikom kojoj je podrzavano osnivanje novih manastirskih kompleksa koji su bili nezavisni od lokalnih episkopa. Graditeljski timovi su se zajedno sa opatima kretali vrlo brzo sirom Italije ali i drugde (Dizon, Normandija). Oblast Italije gde se lombardijski romanicki stil najranije razvio i ostao najcistiji je tok reke Po, pocevsi od Jadrana istocno od Pompoze i dalje uzvodno. U velikim i malim centrima crvena opeka iz doline reke Po koriscena je za zidanje zidova, arkada i svodova. Opatija San Djovani - u maloj seoskoj zajednici, lokalni feudalac Marceze Oberto dao je da se sagradi nova crkva sa dve simbolicne forme, kombinujuci tradicionalan nacin zidanja sa strukturom kakvu je ocigledno zahtevala lokalna populacija. Pored opatijske crkve stoji kruzni baptisterijum istog imena, koji je svoj plan preuzeo od baptisterijuma Ortodoksnih i od San Vitalea iz Ravene. Ili je mozda uzor bio Sv Grob u Jerusalimu. F-ja ove kruzne strukture ostala je misterija: neuobicajenost manastirskih krstionica navela je neke naucnike da ga smatraju oratorijumom. Druga simbolicna forma u ovom mestu, manje skrivene f-je je kula-zvonik, slicna onoj u Pompozi. Ovakve kule, kao i njihove brojne paralele u romanickoj Italiji, kombinuju visespratnost romanickih slepih lukova i pilastara sa cetvrtastim (kvadratnim) planom poznatog jos od zvonika Starog Sv Petra u Rimu iz VIII veka. Jedna od najvecih i najznacajnijih crkava koja je spojila lombardijsku romanicku konstrukciju sa formama Sv Petra bila je velika manastirska bazilika u Milanu San Ambrodjo u Milanu - crkva je zapoceta kao martijumska bazilika predv idjena za smestanje ostataka svetitelja Protasija i Gervasija. Sagradjena je pod vodjstvom sv. Ambozija koji je osvestao crkvu 386. Posle njegove smrti 397. sv. Ambrozije je sahranjem u crkvi , pa je po njemu ona i dobila ime. Godine 784., arhiep. Milana Petar, osnovao je novi benediktanski manastir pri bazilici, sto je 789. odobrio Karlo Veliki. Nove institucije u vezi sa bazilikom, zajedno sa porastom populacije Milana, dovele su potrebe za zidanjem novog prezviteruja i kripte na istocnom kraju, sto je za uzvrta obezbedilo prikladno okruzenje za oltar od zlata, donaciju biskupa Algiberta II. Ubrzo posle je dodat kampanel na jugu crkve. Njeg plan, materijal, nacin gradnje i dekoracija cine ga najstarijim sacuvanim zvonikom i Lombardije koji baziran na nedavno zavrsenom kampanilu sv . Petra. U 11. veku su zamenjeni anticki stubovi iz 6. veka, sto je omogucilo zasvodjavanje bocnih brodova (bez rebara), i glavnog broda (sa rebrima). U isto vreme izgradjen je i postojeci atrijum,

sa drugim visim

kampanilo. Posle pada zapadnih traveja crkve oni su ponovo izgradjeni i ucrvsceni u poznom XII veku. Cela crkva je obnovljena u 19. veku. Do kraja 11. veka lombardijeske inovacije u strukturi i arhitektonskom recniku bile su utvrdjene sirom doline Poa da bi se prosirile ka jugu i severu, ali uz adaptacije i varijacije. San Ambondio u Komu - ponovo osvecen kao benediktanska episkopska crkva u 11. veku, posto je zavrsena konstrukcija potpuno kamene verzije lombardijske romanicke arhitekture. Karakaterisao ju je ambiciozan petobrodni plan duboko rebrasto zasvedena apsida. Njene dve kule prethode dvema kulama San Ambrodja, iako njihova simetrija pokazuje da se nisu ugledale samo na Rim, vec na veliki francuski manastir Klini. San Mikele u Paviji - sagradjen u 11 veku. Druga varijacija regionalnog arhitektonskog recnika, sa visokim postoljem duz citave fasade, kao u San Ambrodju, ali opet cela u kamenu, bogato skuptovane fasade, i sa dubokim slepim arkadama koje prate pad linija krova. Izrazena skulporalnost romanickih crkava doline Poa u 11. i 12. veku treba se posmatrati u istom svetlu kao i njima savremene crkve na severu (Hildeleshajm, sv. Mihailo). Fasade, portali, bronzana vrata, unutrasnji kapitali i cak podovi i tavanice rasclanjeni su vegitabilnim, cudovisnim, i narativnim skupturalnim shemama upucenim rastucoj populaciji gradova. Prelaz u skulpturalnoj figuraciji od fantasticnih, pa cak i pretecih figura 11. veka do onih smirenijih iz 12. veka odigrao se u isto vreme kad i promena i arhitektonskom dizajnu. Upotreba pilastara i slepih lukova koja je karakterisala raniju romaniku u Italiji postala je kompleksnija, razvijajuci sve slozeniji strukturalni sistem u ekspresivan harmonican red. Takav prelaz je bio u skladu sa promenama u muzici i trgovini. San Zeno u Veroni - jedan od primera ovog razvoja. Gradski benediktanski manastir i crkva su u danasnjem vidu sagradjeni u 12. veku. Bronzana vrata i reljefni mermerni paneli sa stare crkve sadrze narativne cikluse iz Svetog Pisma, i iz prica o ostrogotski i karolinskim vladarima. Vertikali pilastri i stupci na fasadama, bocna elevacija i kapanil imaju slicnu podelu spoljnih zidova stvarajuci tri horizontalna nivoa i od 4 do 8 vertikalnih nivao (odeljaka). San Zeno predstavlja logican razvoj lombardijskih romanickih strukturalnih inovacija, sada transformisanih od jednostavnih arkada krova, atrijuma i kula u kompleksno preplitanje vecih i manjih tema. San Zeno je

dokaz sposobnosti dobrog organizovanja i arhitektonske i skulpturalne kompozicije. Fasadna raspodela San Zena preneta je i u unutrasnji prostor. Kritpa nema ovakvu elaboraciuju, jednostavnija je. Unutrasnjost daje poruku da kada su arhitekti jednom namamili vernike u jezgro crkve svesno su napustili sve strukture i red. Katedrala u Modeni - iz 12. veka. Poprilicno je drugaciji odnos spoljasnjosti i unutrasnjosti. Umesto San Zenove resetke vertikalnih pilastera i venaca, elevacija modenske katedrale je stvorena stubcima koji nose slepe lukove spajajuci ova dva tradicionalna elementa lombardijske romanike. Podelja na manje delove se javlja u okviru krivine svakog luka, sa trostrukim prozorima na galerijama koji idu oko cele crkve i na kraju se prenosi u enterijer. U unutrasnjosti, spoljasnji red pilastera menja se u ritam od po dva luka. Po jedan luka jos uvek sadrzi trodelni prozor galerije, ali sada samo predstavlja urezanu liniju u neprekinutom toku zidne povrsniene od opeke koja zalazi iza visokih pi;astera koji nose svodove. Na kraju je i kripta sa tri apside. Kritpa Modene je slicna kripti San Zena, ali sa razlikom u ritmu od po tri koji dominira. Red, pa cak i klasicizam modenske katedrale, govori o kontinualnom naseljavanju podrucja i jakim vezama sa rimskom prosloscu-prosloscu koja je takodje prisutna i u Veroni, ali ne tako izrazito u San Zenu. Iz obilne dokumentacije o gradjenju modenske katedrale moze se zakljuciti zasto je ona imala drugaciji odnos prema narodu: od pocetka procesa izgradnje oni su bili ukljuceni, glasali su na svojim sastancima o stvarima u vezi konstrukcije katedrale. Proizvod njihovih zdruzenih napora sa svetenstvom, arhitektom, skulpturom i njihovom slavnom groficom Matildom od Kanose, bila je paradigma oblasti zasnovana mozda na stilskim inovacijama, ali verovatnije na prakticnim razlozima: izgleda da je katedrala bila jedina crkva u dolini reke Po, koja je, iako nedovrsena, odolela velikom zemljotresu u 12. veku koji je ozbiljno ili ostetio ili unistio katedrale Kremone, Pjecence, Parme, i vecinu gore pomenutih struktura u regiji. RIM I TOSKANA Nacin koriscenja lukova u Modeni se moze povezati sa istovremenim i ranijim crkvama sagradjenim u oblastima preko Apenina, u Toskani, pre i u vreme vladavine Matilde od Kanose, koja je vladala Toskanom i vecim delom oblasti Emilije Romanje krajem XI i pocetkom XII v. San Miniato al Monte u Firenci, katedrala u Pizi i mnoge druge toskanske crkve tog vremena, usvajaju atrijum kakav je postojao u Pompozi, San Ambrodju i istovremenim i ranijim rimskim crkvama (Santa Marija u

Kosmedinu, Santa Marija u Trastevereu i Stari Sv Petar). Kao i njoj savremene toskanske crkve, katedrala u Modeni ima arkade svedene sa atrijuma na povrsinu zapadne, glavne fasade crkve. Rezultat je bio iskazivanje citave ikonografije u ravni zida samo jedne fasade, koja je tako bila u mogucnosti da svoj simbolizam direktno projektuje u okolni prostor. Kao u krstionici u Firenci, katedrali u Pizi, San Djovaniju izvan Zidina u Pistoji i drugim crkvama, shema ulaznih trijumfalnih lukova je prenesena na sve vidljive fasade crkve (visoke slepe arkade, arkadni frizovi na konzolama u nivou galerije ili stepenovane arkade). Na takav nacin je dobijena robusnija konstrukcija zidova, ojacani i podebljani zidovi kao kod ranijih lombardijskih gradjevina i, samim tim, sa veca seizmicka otpornost. To sto je katedrala u Modeni odolela zemljotresu iz 1117, izgleda da je islo u prilog stilu toskanskih crkava sa slepim arkadama. One su bile komponovane na klasicniji nacin od njihovih savremenika iz severne Italije sa brizljivo harmonizovanim reljefnim lukovima koje su nosili, ponekad bogatije dekorisani, korintski ili kompozitni kapiteli. Romanicke crkve Toskane su u vecini slucajeva bogato artikulisanih fasada okrenutih prema ulici sa upotrebom istog mermera koji se nalazi na propovedaonici, oltarskoj pregradi i portalima Modenske katedrale samo sto su ovde upotrebljene za celokupne zidne povrsine. Posledica ovoga je citava serija crkava koje se mogu meriti po bogatstvu i kompoziciji elevacije sa rimskim hramovima, trijumfalnim lukovima i amfiteatrima (npr. krstionica u Firenci - tako je ubedljivo klasicna da su je potonje generacije, vec u vreme Djovanija Vilanija, smatrale antickim hramom boga Marsa). Zadivljuje to da su ove toskanske crkve prevazisle cak i svoje rimske savremenike po klasicizmu materijala i kompoziciji eksterijera. One toliko nalikuju dizajnu firentinskih crkava XV veka da su oznacene kao "protorenesansne" od strane onih istoricara arhitekture koji imaju vecu naklonost ka teologiji. Spomenici Rima XI i XII veka su slicno obradjeni kao i oni u Toskani s tim sto se kod njih vise paznje obracalo na unutrasnjost nego na spoljasnjost (npr. klaustar Sv Pavla Izvan Zidina; stubovi glavnog broda, hora i apside Sv Klementa, podovi rimskih crkava). Znacaj toskanske sheme obogacivanja fasade arkadnim lukovima (nastalim sazimanjem atrijuma do njegovog potpunog stapanja sa nivoom zida glavne fasade) jasno je uocljiv u istoriji San Minijato al Monte, Firenca - najraniji zabelezeni deo crkve je kripta iz ranog XI veka, sagradjena od strane prilicno korumpiranog episkopa Firence, Hildebranda i njegovog prijatelja Albergu. Medju stubovima i kapitelima ima veliki broj spolija. Oni su uokviravali dvobojni rezbareni oltar koji je sadrzao ostatke svetitelja-patrona

Minija, i nalazio se na kraju kripte. Do sredine veka, lokalni episkopi, papstvo i, pocevsi od 1069 grofica Matilda, nacinili su od Firence vodeci centar velike reforme. Graditelji San Minijata su se trudili da svojom arhitekturom privuku narod cak i vise od crkvenih institucija severno od Apenina. Poceli su da obradjuju ulaz u kriptu i prezviterijum i da nizu na fasadi San Minijata identicne forme, prenoseci tako unutrasnju simboliku mesta njihovog svetitelja na ceo grad. Pet traveja oltarskog dela su jasno definisani polihromnim lukovima koje nose korintski kapiteli od bogatog zelenog mermera; ova ista shema se ponavlja u prelazu izmedju prezviterijuma i glavnog broda. Stepenice vode na gore duz strana bocnih brodova a na dole, u kriptu, duz ose glavnog broda. Pet delova nize fasade predstavljaju konacnu rekapitulaciju ovih slika okvira i prolaza jer su na njima prikazani frizovi slepih lukova i 3 portala za ulaz u samu crkvu. Ovakvo ponavljanje od po pet polihromnih delova je izrazeno i na gornjoj fasadi. Ona je komponovana od procelja klasicnog hrama i prozora iznad (sa mozaickom figurom Hrista, Sv Mine i Bogorodice oko prozora) koji izgleda kao vrata. Kao i prezviterijum u glavnom brodu, ova vrata su vidljiva vernicima ali izgedaju nedosezivo. Samo glavni brod i kripta ostaju dostupni za narod da im obezbede posrednicke moci Sv Mine i klira koji proslavlja evharistiju u prezviterijumu iznad oltara. Klasicne arkade i bogatstvo polihromije u mermeru postali su uobicajena tema crkava duz toskanske velike recne doline Arna. Ona se javlja i u Firenci (krstionica), u Veskovadu, u Santo Stefano al Ponte, u crkvi Sv Apostola kao i u Badija al Fiesole. Kako se siri duz doline, ova tema se pocinje preplitati sa drugim temama, bilo zebrastim prugama San Zena ili naglaseno skulptoralnom obradom povrsina karakteristicnom za romaniku Pize. U svakom slucaju, cilj efekta je da animira izgled grada istim onim predstavama i klasicne antike i Spasenja koje su i ranije postojale u apsidama ili kriptama ranijih zdanja ili zdanja na severu. Cak i udaljena kapela San Galgana prenosi prugastu saru enterijera na spoljasnju obradu svog cilindricnog tambura izradjenog od opeke i kamena. Najmonumentalniji izraz toskanske romanike je Katedrala u Pizi (kompleks poznat kao Kampo dei Mirakoli ili Polje Čuda) - bogata, naglaseno skulptoralna arhitektura katedrale zahvata celo podrucje koje se sastoji od grupe gradjevina sagradjenih izmedju 1063 i 1350. Prve sagradjene gradjevine u kompleksu je bile su katedrala sa krstionicom (originalno se nalazila severno od katedrale). Katedrala je zapoceta 1063, verovatno kao eks voto u cast Bogorodice,

posto je dobijena bitka nad Saracenima sa Sicilije. Natpis na fasadi iz tog vremena belezi da su sredstva za gradjevinski poduhvat dobijena od pobednickog plena. Ovako je proslavljen zadobijen status Pize kao jedne od dve dominantne pomorske sile Tirenskog mora (Djenova je druga). Pocetkom narednog veka, stanovnici Pize su prosirili fasadu katedrale ka zapadu i zamenili stari baptisterijum novim kruznog plana i postavljenim u osovini sa glavnim ulazom crkve. Tako je novi baptisterijum bio u slicnom odnosu sa katedralom kao i onaj u Firenci samo preciznije sa odredjenom osom i cistijom geometrijom kruga i krsta. Planovi za ovakvo izvanredno preklapanje crkve i baptisterijuma datuju mozda iz vremena kada je arhiepiskop Pize sluzio kao patrijarh novoosnovanog Latinskog kraljevstva u Jerusalimu. Jake veze Pize i Jerusalima u ovo vreme, kako preko arhiepiskopa tako i preko krstaskih osvajanja Sv Zemlje, ojasnjavaju slicnosti izmedju Kampo dei Mirakolija i najsvetijeg mesta u Jerusalimu na Brdu. Krug i linearna kompozicija katedrale i baptisterijuma pokazuju da je Pizancima bila poznata crkva Sv Groba. U vreme kada je zavrsavan, kompleks je izgledao zaista velicanstveno sa svojim polihromnim intarzijama, mermerom i bogato skulptovanim povrsinama. Druge strukture koje su dodate kompleksu samo su pojacavale bogatstvo Kampo dei Mirakolija, transformisuci citav prostor u relikvijar na otvorenom sa beskrajnim lukovima Krivog tornja iz 1174. Zemlja koja je iskopana sa Golgote doneta je u Pizu i prostrta na mestu predvidjenom za groblje u XIII veku - Kampo Santo. Moc toskanskih romanickih crkava osigurala je prihvatanje njihovog stila i izvan granica oblasti. I trgovci iz Pize i misionari iz Kamaldolezea i Valembrosija preneli su bogatu klasicisticku elevaciju i polihromnost enterijera u primorske gradove Tirenskog mora sve do Sicilije. San Pjetro Sores u Boruti (Sardinija) - podignut je u XI veku na osnovama starije crkve iz prehodnog veka. Ovde se spajaju pizanski motivi rotiranog kvadrata sa lukovima sa dvobojnim prugama i geometrijskim inkrustracijama karakteristicnim za Pistoju, Prato i Firencu. Veze sa Toskanom su verovatno ostvarene preko benediktinskog manastira u Kamaldoli koji je imao imanja u okolini. Sirenje naglaseno plasticnog romanickog stila Pize nije bilo ograniceno samo na obalu Tirenskog mora. Od 1200, parohijske crkve u Toskani postale su sposobne da finansiraju monumentalne poduhvate, kakav je npr. bio Pratov Sv Stefan ili slicne gradjevine u Koledjati Empoli ili San Giminjatu.

Paralelno sa ovim razvojem gradskih crkava, pocela se uoblicavati juzno od Areca, u oblasti bogatoj vinovom lozom, i druga religiozna institucija San Antimo - nadvisen citadelom Monte Kasina; cist benediktinski manastir, zapocet oko 1118. On je po duhu i arhitekturi blizi Burgundiji nego bilo kom toskanskom ili severoitalijanskom spomeniku. Skulptura u tuluskom stilu, radijalne kapele apside, ambulatorijum kao i izolovanost manastira potvrdjuju uticaj Klinija. Tome u prilog ide i monumentalnost gradjevine, buduci da je ovaj manastir jedan od najvecih, najbogatijih i najmocnijih italijanskih romanickih manastirskih kompleksa. Njegov status je medjutim izveden iz sasvim drugacijih izvora od onog koji je imao Klini: za razliku od Klinija San Antimo je bio kraljevska fondacija, reminiscencija na karolinske manastire, sto se vidi cak i u nazivu opata "Konte Palatino". Uprkos svom ociglednom bogatstvu i monumentalnosti njegove konstrukcije, San Antimo se nikada nije razvio do ekstrema bilo karolinskih manastira bilo Klinija III. Dizajn i konstrukcija San Antima otelotvoravaju u kamenu senzibilnost monaske reforme XI i XII veka. Iako njegov plan i skulptura pokazuju jasno burgundijski uticaj, njegove velike povrsine nerasclanjenih zidova uvode i drugu arhitektonsku tradiciju cistercitsku. Slicnost je manje skulptoralna a vise konceptualna: arhitektura, a ne skulptoralni ukras je primarno sredstvo prezentovanja. San Antimo poztize ovaj izraz bez suzbijanja skulpture vec jednostavno silom svoje arhitekture. Ima istu shemu jednostavnih lukova iznad dvolucnih prozora na apsidi i spoljnoj galeriji, kakvu su upotrebljavali cisterciti. Ali na mestima gde su cisterciti i pozniji goticki graditelji koristili razradjeniju shemu vertikalnih strukturnih jedinica sa rebrima i rebrastim svodovima, arhitekte San Antima su koristili samo glatke povrsine zidova. Bocna elevacija je ojacana lombardijskim, gotovo protogotickim, stupcima koji se brzo smenjuju izmedju prozora ka apsidi. San Antimo je poslednji izdanak velikih srednjovekovnih manastira benediktinskog reda u Italiji. UMBRIJA Crkve u Asiziju i Spoletu su medju nekolicinom primera romanicke arhitekture u Umbriji, juzno i istocno od Toskane. San Rufino, Asizi - crkva datuje iz VIII veka. Pre obnove bila je mnogo skromnije mesto za mosti sveca zastitnika grada, mucenika iz III veka, Rufina. Oko 1028, episkop Ugone je zamenio ovu gradjevinu novom, a od 1035 ju je proglasio katedralom Asizija. Hiljadu godina kasnije, oko 1134, episkop Klarisimo je unajmio

Djovanija da Gubija da zameni ovu baziliku novom, mnogo vecom od one koja danas postoji. Na zapadnoj fasadi se u donjim delovima moze prepoznati delo Djovanija trostruki ritam vecih delova izdeljenih na manje drugim trostrukim redom delova. Horizontalna i vertikalna podela fasade podseca na izgled San Zena koji je zapocet 11 godina ranije, iako su tamo vertikale dominantnije. Umesto toga, San Rufino ima jednak razvoj horizontalnih i vertikalnih odeljaka, koji formiraju resetku. Ova resetka tece kao podloga iza strukturnih vertikalnih podupiraca koji stvaraju jos vecu fasadnu podelu. Ova resetka je slicna onoj u Sv Petru Izvan Zidina u Spoletu iako je ova druga pravilnija i precizno uokviruje skulpture. U donjem delu fasade San Rufina skulpture su skoncentrisane na portalima a zidovi su samo ornamentisani ovom resetkom. Ploce resetke odgovaraju velicini portala. Ovde je arhitektura a ne skulptura primarni medijum. Klasicizam ovog ritmicnog sistema se ponavlja na poznijoj gornjoj fasadi i ima svoj odraz i na ranijoj kripti crkve. Tri goticke rozete (dve manje i jedna veca) stoje u osi (direktno iznad) sva tri portala procelja. Prelomljeni luk uokviren visokim zabatom na postolju je takodje goticki ali je u saglasnosti sa sirokim proporcijama ostatka fasade. Dva podeona kordonska venca i minijaturne galerije slepih arkada uspesno odolevaju svakoj vertikalnosti koju je stvorila goticka gornja fasada (gornji sprat) i horizontalnost ostaje dominantna. Uzor za ovako klasicnu fasadu se moze naci jos tu na obliznjem trgu - hram Minerve. Ranija kripta ima jos izrazeniji klasicizam, sa vecinom stubova -antickih spolija i, u skladu sa tradicijom grobnog mesta San Rufina, rimski sarkofag. Neobicnost San Rufina pa tako i vecine umbrijskih romanickih crkava lezi u tome da njihov klasicizam nikako ne iskljucuje skulptoralnu dekoraciju vec je samo slobodno rasporedjuje, kao sto je to ucinjeno i na gornjoj, gotickoj fasadi. Figure jevandjelista su oslikane u ranijoj krpti a zatom su ponovljene u vidu skulptura oko centralne rozete. San Spoleto - rozetu katedrale nose karijatide. To sto su ove dve statue uokvirene brizljivo uklesanim minijaturnim stubovima sa kapitelima jasno pokazuje da su umbrijski skulptori i arhitekti bili dobro verzirani u svojim antickim modelima jos u XII i XIII veku. Kao u Asiziju, sa njihovim hramom Minerve, patroni i umetnici Spoleta imali su impresivne anticke modele - hram Klituna (?) i paleohriscansku crkvu San Salvatore. Mozaik iz XIII veka sa Hristom, iznad rozete sa karijatidama, otkriva isti instinkt koji je vodio arhitekte koji su radili u posledjoj fazi izgradnje San Minijata al Monte u Firenci a gde je na slican nacin postavljena ovakva freska (da ceo grad moze da je vidi). Razliciti izvori za dizajn katedrale, od Asizija do paleohriscanskih gradjevina i od rimskih i venecijanskih mozaika, sve ukazuje na

bogatu umetnicku tradiciju u ovom gradu tokom romanickog perioda. Kontinuitet klasicne graditeljske tradicije u oblasti od stare antike nacinilo je mogucom ovakvu arhitekturu. Santa Eufemija u Spoletu - u srednjoj Umbriji, stoji ova crkva iz XII veka koja sluzi kao skolski primer principa dizajna severne Lombardije. Od trostrukih apsida do pilastara i kordonskih venaca koji ucvrscuju spoljnu elevaciju. Njeno umbrijsko poreklo vidi se samo po bifornom prozoru iznad portala i suptilnom trostrukog ritma sa po dva bocna prozora sa obe strane. Unutrasnjost otkriva tradiciju romanickih izvora Spoleta - paleohriscanske stubove, stupce i kapitele u kombinaciji sa polustubovima koji nose svod. APULIJA Kako se krece prema jugu i istoku duz Italijanskog poluostrva da bi se dospelo do Jadranske obale, javljaju se drugaciji uticaji, iz vizantijskih izvora. Onjisanti di Kuti - manastirska crkva kod Valenzana u Apuliji. Ima istu trodelnu apsidu kakvom se zavrsava Sv Eufemija i mnoge druge ranoromanicke crkve ali tri kvadratna izbocenja u liniji krova glavnog broda crkve pokazuju potpuno drugaciju organizaciju unutrasnjeg prostora. Ovde tri snazne kupole izrastaju na visokim stupcima i pandabtifima, deleci enterijer nalik onom u Sv Marku u Veneciji i njegovim ranohriscanskim i vizantijskim izvorima. Medjutim, kao i toliko puta do tad, lokalni izvori su jednako vazni. U ovom slucaju to su gradjevine iz doba Etruraca sa konicnim kamenim kupolastim svodom. Slicne kupolne forme se mogu prepoznati na oktogonalnoj kupoli crkve Sv Katarine kod Konversana. Crkva je inace centralnog tipa, sagradjena u XII veku. Plan je slican sirijskim tetrakonhosnim crkvama. Sv Nikola u Bariju - najstarija monumentalna crkva u ovoj oblasti; sagradjena krajem XI veka; izgleda vise lombardijska oi svom dizajnu nego vizantijska, sa detaljima u spoljasnjosti i enterijeru i unutrasnjosti koji je mogu povezati sa arhitekturom Pize i Firence. Razlog postojanja tih severnjackih uticaja tako daleko na jugu je jednostavno more, koji je obezbedjivao dobro povezivanje jos udaljenijih oblasti nego sto su to oblasti Poa i Arna. Patroni Sv Nikole u Bariju su zaista bili mozda najsposobniji i najbolji pomorci na svetu, prvenstveno Normani, iz novoosnovanog Normanskog vojvodstva. Do 1041 stigli su na obale Apulije a do 1059 prosirili su se i na Siciliju. Medjutim, normanski francuski uticaji su mnogo manje prisutni u arhitekturi Apulije i

Sicilije od ostalih uticaja. Prvi i najvazniji podsticaj za gradnju Sv Nikole bio je sam Sv Nikola cije su ostatke Normani preneli iz Male Azije 1087. Dve godine kasnije zapoceta je njegova crkva, primenjujuci na fasadi trodelnu podelu usvojenu od lombardijskih crkava kao sto je San Zeno ili Modena. Vertikalne proporcije crkve, strm krov i dve kule koje flankiraju ulaz mogu se povezati sa vestverkom i visokim ulaznim narteksima normanskih crkava - Žumiega, Mon Sen Mišela iz Kana (Kaena) koje su sve iz XI veka. Enterijer je taj na kome su toskanski uticaji ocigledni, sa horizontalnim

arkadnim

pregradama,

grupama

stubaca,

trodelnim

ritmom,

triforijumom i prozorskim spratom koji odrazava uticaj San Minijata i katedrale u Pizi. Katedrala u Traniju i Bitontu - imaju dovoljno istih karakteristika sa Sv Nikolom u Bariju da pokazuju da je Sv Nikola bio izvor apulijskog romanickog stila u arhitekturi. Obe nisu opterecene ulaznim kulama Barija. Cak iako je visoka, vitka kula Tranija gotovo iste osnove kao i one na crkvenoj fasadi, ona se nastavlja kao izdvojena forma iznad lukova prizemlja. Zapadna elevacija Tranija se razlikuje od svod uzora u Bariju po kontinualnim, glatkim povrsinama bez ucvrscujucih stubaca koji stvaraju trodelan ritam Barija i Bitonta. Jedini ritam je onaj na ulazu, gde sabijena verzija toskanskog trema svedena na povrsinu zida uokviruje 3 portala iznad dramaticnih dvostrukih stepenica. Kompozicija sa jednom kulom Tranija je narocito dobro prilagodjena svom mestu: protivtezu kuli cini nista manje do samo Jadransko more. Isti balans slicnosti i razlika u arhitekturi Tranija i Barija je prisutan i u njihovim kultovima. Katedrala u Traniju je takodje posvecena Sv Nikoli ali ne onom istom kao u Bariju. Tranijev Sv Nikola je bio decak-hodocasnik iz Grcke koji je uzeo krst i nosio ga po svetim mestima neprestano pevajuci "Kirije Eleison" da bi na kraju dospeo do Tranija i tu umro, u blizini stare katedrale. Kanonizacija ovog mladog svetitelja je navela arhiepiskopa Bizancija da osnuje novu crkvu na mestu ranije katedrale iz IX veka. Ispod citavog kompleksa sagradili su prostranu novu kriptu, koja ce mozda biti izvor za potonje duple crkve kao sto je npr. Sv Franja u Asiziju za koju je takodje kao u Bariju bilo neophodno da primi ogromnu masu hodocasnika a sa oni ne remete sluzbu. Ogroman, vertikalni transept, sa svojim visokim spoljnim apsidama koje se pruzaju na 2 unutrasnja nivoa, i simbolicno povezuju naos sa tradicionalnim i novim kultnim mestom. Velike goticke rozete na transeptu iz XIII veka osvetljavaju zavrsetak i evharistijske zrtve i put svetitelja hodocasnika u smrt i spasenje u centru visoke crkvene ukrsnice.

Katedrala u Troji - zapoceta je nesto pre Tranija - 1093. Jasno oznacava svoju nezavisnost od skole u Bariju. Za razliku od Sv Nikole, Troja je zamisljena sa sirokim propocijama i slepom fasadnom arkadom sa umetnutim dekorativnim motivima u okviru njenih lukova. Onu su izvedeni iz toskanske romanicke arhitekture, narocito iz elevacije katedrale u Pizi. Ova druga (Piza) odgovara drugoj velikoj graditeljskoj kampanji u Troji, od 1106-1119. kada je episkop Gilermo II dovrsio veci deo crkve. Prica da su Pizanci postavljali rotirane kvadrate u lukove slepih arkada datira iz jedne od ove dve graditeljske kampanje. Veza sa Toskanom u XI i XII veku ustanovljena je usled politickog statusa Troje koja je bila pod direktnom patronazom Sv Petra u Rimu a koji je, opet, imao svog najodanijeg saveznika na Italijanskom poluostrvu u toskanskoj grofici Matildi. SICILIJA Mesavina vizantijskih, islamskih, normanskih i papskih (rimskih) uticaja prisutnih u normanskoj arhitekturi Apulije je jos izrazenija u drugom kraljevstvu koje su osnovali Normani, na ostrvu Siciliji. Snazna prisutnost islama na ostrvu i tolerantan stav Normana prema tome, kao i prema vizantijskom i rimskom hriscanstvu, doveli su do izuzetne predusretljivosti prema kombinovanju islamskih i vizantijskih arhitektonskih oblika ns crkvama latinskog obreda. Istovremeno postojanje Normana i u severnoj Africi osiguralo je neprekidne uticaje africke islamske tradicije kroz ceo romanicki period. Normani su na Siciliju dosli iz Francuske 1061, i ostvarili kontrolu nad ostrvom u sledecih 30 godina. Kao u Normandiji, Engleskoj i Apuliji, ovi 'severnjaci' su se pretvorili od nemirnih Vikinga u permanentno nastanjene gradjene visoko organizovanog kraljevstva. Jedan od primarnih pokretaca ovakve radikalne promene bilo je prihvatanje latinskog hriscanstva, sto je dovelo ne samo do normalizacije odnosa izmedju Normana i Evropljana koje su oni terorisali, vec je obezbedilo idealne okolnosti da Normani umire i urede oblasti koje su osvojili i naselili. Kao K.Veliki, koji je gradjevinama mesavine katedrala, palata i manastira, stabilizovao i prosirio Carstvo, tako su se i Normani angazovali na Siciliji da velikim graditeljskim kampanjama potvrde svoje prisustvo u ovoj regiji. Sv Petar u Palermu - Rože II je sagradio palatu a uz nju i dvorsku kapelu posvecenu Sv Petru. Kapela je bila zavrsena izmedju godina Robertovog krunisanja 1130 i 1143. Ima trodelnu apsidu. Bocni brodovi (2) su odeljeni od glavnog mermernim stubovima

sa klasicistickim korintskim kapitelima. Visoki prelomljeni luci koje nose ovi stubovi su tipicno islamski, kao i stalaktitni svod, dok su bogati mozaici, iz XII veka, potpuno vizantijski. Na ukrsnici se nalazi kupola. Celokupni utisak koji je stvoren nalikuje velikim carskim crkavama Justinijanove Vizantije, Sv Sofiji i San Vitaleu u Raveni, samo u skromnijim razmerama. Katedrala u Palermu - najveci od normanskih graditeljskih poduhvata u Palermu, sagradjena izmedju 1069-1190 od strane arhiepiskopa Valtera od Mila Palerma. Apsida i bocna elevacija su najbolji primer kako je ceo kompleks nekada izgledao. Preplitanje vecih i manjih prelomljnih lukova apsida i talasasti red stepenovanih prozora su oba islamskog porekla. Cetiri ugaone kule su dodate u novoj fazi sicilijanske arhitekture, pod Hohenstaufenima, sa pocetkom izgradnje 1094, dok su ostala elevacija i enterijer, koji do danas sluzi kao panteon Normanskih i Hohenstaufenskih kraljeva i careva, izmenjeni kasnije u XVIII veku. Katedrala u Cefaluu - Roze II je prvobitno planirao i zapoceo konstrukciju druge katedrale u kojoj je trebalo da budu smesteni grobovi Normanskih kraljeva Sicilije, ne u Palermu, vec dalje ka istoku, u Cefaluu. Transept i svetiliste datuju iz vremena Rozeam ali su njegovi naslednici i Hohenstaufeni dovrsili glavni brod i fasadu izmedju 1180 i 1240, manje raskosno i usemravajuci svoje ambicije na katedralu u Palermu. Razlika izmedju originalne verzije i one kako je zavrsena je ocigledna ako se gradjevina gleda sa boka - velicina opada dramaticno ispod prepletenih lukova apside, bocnih kapela i transepta. Tragovi ovog kompleksnog ornamentalnog tretiranja lukova su jos uvek vidljivi na novijim zidovima naosa, kada se gleda iz klaustra, sli su lukovi vise zgusnuti i interno povezani nego sto su prepleteni. Oni se ponovo javljaju na gornjoj zapadnoj fasadi, ali su ublazeni glatkijim tesanicima trolucnog portika i mocnim monolitnim kulama koje flankiraju ulaz. Unutrasnjost je slicno pojednostavljena sa pravilnim ritmom neornamentisanih lukova gl.broda koji vode do oltara. Jedina tipicno normanska osobina oltara je

izuzetni mozaik

polukalote. Monreale, katedrala - dominacija katedrale Palerma, i narocito biskupa ove katedrale, bila je tako jaka do 1172 da je navela kralja Viljema da osnuje crkvu, palatu i manastir u obliznjem Monrealeu koji ce joj parirati. Veci deo crkve je zavrsio do 1182 a prostani 25-travejni klaustar do 1200. Viljemov cilj je bio da napravi protivtetzu biskupu Palerma a cilj je ostvaren kada je papa Lucije III podigao Monreale na cin episkopskog sredista 1183. Kao i njegovi savremenici u Apuliji, bio je otvoren za toskanske uticaje. U ovom slucaju, skulptor Bonano iz Pize je pozvan da napravi

bronzana vrata za glavni portal, koja su postavljena 1185. Druga postavka, skulptora Barisona iz Tranija - dodata je na severni portal 5 godina kasnije. Kao u Cefaluu, serija ukrstenih lukova se proteze iznad istocnih portala, uokvirena dvema, ocigledno nezavrsenim kulama.

Slicni islamski lukovi prekrivaju i spoljasnjost apside i

transepta. Slican efekat dematerijalizacije je postignut u unutrasnjosti crkve mozaicima (vizantijskim). Iako ekstreman u razlicitosti uticaja , multivalentan karakter Monrealea samo cini jos dramaticnijim brojne f-je koje je romanicka arhitektura sirom Italije trebala da ispuni. 26.ROMANICKA ARHITEKTURA U FRANCUSKOJ

OSNIVANJE FRANCUSKE KRALJEVINE POSLE KARLA VELIKOG Posle smrti Karla Velikog 841, ogromno carstvo je palo u ruke Luja Blagog da bi se vec 843, raspalo na tri dela kojim su vladala Lujeva tri sina: Luj II, Lotar i Karlo Celavi. Oblast koja se vecim delom moze nazvati danasnjom Francuskom pripala je Karlu. On je takodje dobio i delove danasnje Belgije i Holandije. Do 875, Karlo je bio sposoban ne samo da zadrzi krunu nego i da prosiri granice sve do Rone, beckog vojvodstva ukljucijuci Bec i Arl, i dela Jure i Burgundije sa gradovima Bazelom, Zenevom i Bezansonom. Granice su ostale dugo stabilne, i francuska kraljevina, ciji koreni datuju jos iz prekarolinskog perioda, bila je u stanju da konsoliduje svoje pozicije. Rimsko zauzimanje Galije donelo je hriscanstvo u II veku i franacko kraljevstvo je uskoro ostvarilo bliske veze sa Crkvom. Ova povezanost Crkve i kraljevine pokazace se korisnom u toku narednih vekova. Izvori iz IX i X veka prenosi da su osnovani brojni manastiri, mnogi gradovi su dobili nove katedrale. Ove crkve su bile i dalje u okviru rimske tradicije: velike bazilike, sa ravnim tavanicama i transceptima, sa polukruznim apsidama. Uzor je i dalje bio Stari sv. Petar u Rimu. RAZVOJ ROMANIKE - NOVE PROSTORNE FORME HORA I NAOSA ISTOCNA FRANCUSKA Porast broja hodocasnika koji su dolazili u manastire stvorio je potrebu za sakralnim objektima svih vrsta. Trazeni su nacini da se hodocasnici provedu kroz crkvu , a da se

ne remeti liturgija, jer je ispod glavnog oltara gotovo uvek bio smesten grob svetitelja. Od sredine IX veka pa nadalje, pravougaoni ambulatorijumi su izgradjeni u Okseru i Flavinji-sur-Ozeranu. Oni su vodili oko groba svetitelja u kriptu pruzajuci mogucnost hodocasnicima da sidje stepenicama iz jednog bocnog broda i vrate se preko drugog. U obe ove crkve ambulatorijum je produzen okruglom ili oktogonalnom Bogorodicinom kapelom iza prilaza iz bocnog broda. Do sredine IX veka kripta u Sen Filiberu-de-Granliju na obali Antlantika je prosirena da bi mogla da smesti ostatke sv. Filibera, koji su kasnije odneti u Turn. Kripta je imala pravougaoni ambulatorijum sa stepenovanim kapelama u istocnom delu. Prvi, potpuno razvijeni ambulatorijum sa polukruznim radijalnim kapelama nalazio se u sv. Martinu u Turu. Sagradjen je oko 1000, ali je velikim delom ostecen posle Francuske revolucije. Manastir Klini - ovaj manastir ce ostati uticajan na razvoj naosa u toku narednog veka. Godine 948, samo nekoliko decenija posle dovrsenja prve crkve, monasi Klinija su zapoceli izgradnju druge, vece crkve. Ona, medjutim, nije bila osvecena sve do 981, verovatno zbog poteskoca zbog izgradnje. Forma joj je poznata samo na osnovu iskopavanja i opisnih izvora. Imala je tri broda i transept, kao i hor sa stepenastim kapelama-prvi ove vrste i jedan od najimitiranijih . Funkcija ovih zasebnih prostorija nikad nije bila potpuno objasnjena. Stepenaste kapele u Kliniju II su se sastojale od 7 simetricno postavljenih apsida. Tri centralne su bile polukruzno zavrsene i blago stepenasto isturene jedana u odnosu na drugu. Njihovi duboki, verovatno bacvasto zasvodjeni predtraveji bili su medjusobno povezani kolonadom. Sa svake strane ovih sviju kapela bile su, nesto uvicene, pravougaono zavrsene kapele. Konacno, na samoj spoljasnjosti svake od ovih kapela bila je mala apsida na zidu transcepta. Elevacija je sigurno bila dvospratna. Iznad arkada bio je bacvasti svod bez poprecnih lukova. Mali prozori su bili otvoreni u bazi svoda, tako da je to prvi poznat primer zasvedene crkve sa svodom koji je osvetljen (ima otvorene prozore). Tako su, do 1000. god. i arhitektonske karakteristike osobene za romanicku arhitekturu bile razvijene, prvenstveno ambulatoriju sa radijalnim kapelama i svod sa prozorima. Svod je i dalje bio u ranoj fazi razvoja, i tokom sledeceg veka bice podvrgnut stalnim poboljsanjima i usavrsavanju. tek je oko 120 god. kasnije bacvasti svod potisnut drugim formama zasvodjavanja, ukljucujuci i one zasnovane na gotickim formama zasvodjavanja, ukljucujuci i one zasnovane na gotickim principima. BURGUNDIJA-PROBLEM BACVASTOG SVODA

God. 1001. Vilijam od Volpijana, opat Sen Beninja u Dizonu, je narucio zamenu ogromne bazilike koja je sagradjena 535. iznad groba Sen Benjina. godine 989 manastir Klini je bio reformisan, i moze se peredpostaviti da je Vilijam od Vopijana znao i cenio zasvedenu baziliku koja je tamo bila tek dovrsena. Pa ipak, on se odlucio za staromodnu nezasvedenu konstrukciju. Ovo je bilo delom zbog nedostatka prostora, a mora se imati u vidu da je Sen Benjin bio vec godinama star, sa brojnim relikvijama i poznata destinacija hodocasnika. rezultat je bila monumentala bazilika sa 5 brodova, transeptom i horom sa 5 radijalnih kapela. Centralna apsida je, medjutim, bila zamenjena ogromnom rotondom posvecenom Bogorodici. samo je ta rotonda ostala od ove konstrukcije ostecene 1137 i 1271, i u oba slucaja zamenjene novom strukturom. To je trospratna rotonda sa glavnim brodom i 2 bocna. Kontinualni centralni prostor se pruza na gore u kruzni otvor na krovu. Osam stubova zatvara ovaj centralni prostor dok se drugih sesnaest nalazi izmedju I i II ophodnog broda, a 24 prislonjena stuba su na spoljnom zidu. Oba ambolatorijuma su zasvedena bacvastim svodovima. U spoljnom ambolatorijumu polukruzni bacvasti svod je u svakom trecem traveju zamenjen krstastim. Na poslednjem spratu je jedan nepodeljeni ambulatorijum presveden cetvrtoblicastim svodom. Na severu i jugu, polukruzne stepenice su dodate spoljasnjosti rotonde. Na istoku, je dodata mala kapela ciji se uzori mogu naci na galo-romanskom groblju u VI veku. Ne bi bilo u redu praviti poredjenja sa crkvom Hristovog groba u Jerusalimu jer u ovoj rotondi o kojoj se govori nema toliko harmonije. IZvesnije je da je ovakvo resenjebilo uslovljeno prisustvom visevekovnog groba svetitelja i posvetama svecima patronima. Sen Beninj nije postao uzor zbog individualne prirode njegovog resenja. Prizemlje rotonde je bilo nalik kripti koja se pruzala ispod celog transepta i polovine glavnog broda. Ovde, na vidnom mestu linije koja deli hor od transepta, nalazio se grob Sv Beninja. Naos je mozda imao 3 sprata: arkade iznad kvadratnih stubaca, galerije, prozorski sprat i ravnu tavanicu. Cak i ovaj naos nije imao nastavljaca. Druga crkva u Kliniju je pokazala da je svod sa prozorima moguce napraviti, iako sa ogranicenom sirinom naosa i minijaturnim prozorima. MODELI ZA 3. CRKVU U KLINIJU Kada je Igo od Semura dosao na mesto opata Klinija 1049, njegovu crkvu

San Kroa Notr Dam u L Šarite sir Loar - inspirisala ju je priorija Klinija, ali je isto tako bila i proizvod svog doba. Godine 1059 vojvoda od Nievra je osnovao manastir na veoma pogodnom mestu - na hodocasnickom putu ka Santjagu da Komposteli. Dokumenti iz 1107 i 1135 koji su sacuvani beleze je kao prvu crkvu u stilu Klinija II i sa modifikacijama u stilu Klinija III. Jedini sacuvani delovi iz srednjeg veka su: transept, kupola na tromapama, cetiri spoljasnje apsid, ambulatorijum sa kapelama i zapadna kula. U skladu sa obicajima tog vremena, oltar sa 7 kapela je bio prvi podignut. Kao u Pajernu, kolonade su se nalazile u prostoru ispred hora, dvospratni prozorski sprat u glavnoj apsidi, uzak visok transept sa visoko postavljenim prozorima odmah ispod bacvastog svoda. Bez sumnje, druga crkva u Kliniju je bila uzor za L Sarite. Osnova glavnog broda, verovatno sa 4 bocna, produzavala se ka zapadu sa 10 traveja. Kada se uzme u obzir i njena velicina jasno je da se radi o naposrednom prethodniku Klinija III. Slicno Kliniju III, L Sarite je sigurno imala 3 spratnu elevaciju koja se sastojala od arkada, slepog triforijuma i prozorskog sprata; sto nije, kao sto se pogresno mislilo, rezultat rekonstrukcije iz prve polovine XII veka. Dakako je nelogicno da je tako nedavno izgradjena obnovljena od temelja na gore. U L Sariteu posle pocetka XII veka samo su 3 centralne apside zamenjene ambulatorijumom i bocnim kapelama koje su osvecene 1135. Pored ove crkve, gradjevina koje je uticala na stvaranje Klinija III je Nievr sa crkvom Sen Etjen (takodje priorija Klinija i na putu ka Santjagu). Po izgradnji Klinija III - na njega su se ugledale sledece crkve: Notr Dam u Paraj L Mondijal, Sen Lazar u Otinu, Sen Mari u Anzi L Diku. SEVERNA FRANCUSKA - NORMANDIJA U severnoj Francuskoj citav niz gradjevina je sacuvan iz prve polovine XI veka. Sve one imaju ravne tavanice. Sve do kraja veka, bacvasti svodovi ogranicavali su sirinu glavnog broda. Zato su graditelji birali siroke i visoke glavne brodove sa velikim prozorima u prozorskom spratu i tako napustili svodove. Nivel, St Gertruda i Sen Pjer - oko 1000 godine izgradjena je nova crkva kao zamena stare koja je izgorela. Dvostruko zavrsena gradjevina je osvecena sredinom veka u prisustvu Anrija III. Bila je odeljena na 2 dela arkadama. Istocni deo je imao 4 traveja glavnog broda, veliki transept i hor koji se zavrsavao ravnim zidom i imao sporedne prostorije i kapele iznad kripte. Kao i njen prethodnik, ovaj istocni deo je bio posvecen Sv Petru, dok je zapadni deo gradjevine sa mnogo uzim i kracim transeptom

bio posvecen Sv Gertrudi. Intenzivna nadogradjvanja u XII veku su od zapadnog dela napravila kompeksnu strukturu sa mnogo spratova u sa kraljevskom kapelom na spratu. Zapadni transept je gotovo bez dekoracije. Medjutim, hor i istocni transept imaju veliki broj slepih arkada i stepenastih udubljenja koji su tipicni za ovaj period. Sen Remi u Remsu - ista struktura i prostranost se mogu ovde zapaziti iako su osnova i elevacija daleko razradjenije. Prva crkva na ovom mestu iz IX veka je bila obnovljena pocetkom XI veka. Izmene u gotickom stilu su nacinjene u XII veku. Unutrasnjost je nekada morala biti izuzetno impresivna: vitki stubovi 13 arkada glavnog broda iznad kojih su bile galerije ciji su otvori bili gotovo iste velicine kao i arkade. Visoko iznad su bili i prozori koji su davali izuzetno dobru osvetljenost unutrasnjosti. Bocni brodovi sa galerijama se pruzaju duz transepta i zapadne strane crkve. Na istocnoj strani je pet kapela koje su spojene, a cetiri od njih su polukruzno zavrsene. Ovo mora da je bila adaptacija Klinijevskog hora sa radijalnim kapelama. Na kraju oltara je formirana velika polukruzna apsida sa predtravejem. Slicna osnova iako petobrodna se moze videti u Orleanu. Crkva u Vinjoriju - nezasvedena crkva koja je gotovo u potpunosti bila zavrsena u prvoj cetvrtini XI veka. Glavni brod vodi direktno u hor, samo jedan luk oznacava granicu izmedju oba dela. Prozori rasporedjeni u dve zone su ove neuobicajena osobina. Crkva je trobrodna sa 9 traveja. Arkade su razlicitih visina, i pocivaju na neukrasenim cetvrtastim stupcima. Iznad svakog od njih je otvor podeljen stubom i sa dva cetvrtasta stupca sa strana. Alukovi nisu grupisani, sto stvara kontinualni red lukova koji se smenjuju sa podupiracima. Prozorski sprat se sastoji od velikih prozora u svakom traveju ispod samog krova. Gotovo potpun izostanak ornamentacije i artikulacije cini da glavni brod izgleda arhaicno i strogo. U isto vreme unutrasnjost je iznenadjujuce dobro osvetljena. Hor se sastoji od dva predtraveja bez galerija ili prozora, i zasvodjenog ambulatorijuma sa 3 radijalne kapele. ARTIKULACIJA GORNJIH DELOVA ZIDOVA GLAVNIH BRODOVA Notr Dam u Berneju - alternativni stil artikulacije zidova ispod ravnih tavanica je opstao u ovoj manastirskoj crkvi relativno skromnih proporcija. Sagradjena je pocetkom XI veka. Ovo je najstarija od normandijskih crkava sa istim konceptom unutrasnjeg dizajna. Na zasvedeni istocni deo je dodat siroki, nezasvedeni naos sa trospratnom elevacijom i ravnom tavanicom. Sa sirenjem ka gore i povecanom artikulacijom ovih delova zidova, nisu samo osvetljenje i senka svarali mogucnost

ekperimentisanja, vec su se mogli stvoriti korisni prostori u gornjem spratu do kojih bi se moglo stici stepenisnim zapadnim kulama koje su postale iznenadjujuce popularne. Kao u Kliniju, ovakav razvoj je sigurno imao liturgijsko opravdanje. U Berneju, samo su mali otvori bili u tamnoj krovnoj strukturi udopunjavajuci stupce i lukove ispod. Pored svakog prozora je slepa nisa. Iznad ovoga je prozorski sprat i ravna tavanica, koji je vrlo brzo bio zamenjen drvenim bacvastim svodovima. U Berneju je ovakav svod izabran i za transept i za gotovo identicnu kopiju klinijevskog oltarskog prostora sa 5 radijalnih kapela. Male galerije u transeptu i horu su koriscene ali su prozori izostavljeni izvesno vreme. Kula se nalazila iznad ukrsnice ali se srusila pa su tako morali biti renovirani hor i transept. U horu su zarad prozorskog sprata bili napusteni bacvasti svodovi. U transeptu je takodje obnovljen svod i postavljeni prozori. Notr Dam u Žimiježu - znacajan napredak u dizajnu zidova glavnog broda postignut je u ovoj opatijskoj crkvi koja je izgradjena oko sredine XI veka. Danas je rusevina. Dve kule bogato artikulisane su jedan do najranijih sacuvanih primera fasade sa dve kule sa centralnim zabatom (tj. u sredini). Ovde je specificna shema proporcionisanja po prvi put upotrebljena, po kojoj je jedan kvadratni travej bio ekvivalentan dvema travejima bocnih brodova, i u kojoj su bocni brodovi bili pola sirine glavnog broda. Ovakva shema je vec upotrebljena u Sen Remiju u Remsu, ali u toj crkvi prvobitno nije bilo podupiraca koji su sa grupama lukova mogli da formiraju kvadrat. U Zimijezu su postojali ovakvi podupiraci, koji su se protezali od poda do prozorskih pragova prozorskog sprata i u isto vreme su podupirali lukove. Takodje se ovde po prvi put moze videti alternacija podupiraca - stubaca sa stubovima. Svaka arkada odgovara grupi od tri luka, grupisanih u lucnu nisu u drugom spratu, i jednom prozoru prozorskog sprata. Ceo unutrasnji izgled je izmenjen dodavanjem lezena. Glavni brod nije vise bio nalik kutiji, stvorena je izvesna vertikalnost, prostor je mogao biti podeljen na delove koji su nalikovali jedan drugom itd. Po svemu sudeci, elevacija glavnog broda se nastavljala i u horu, mada reducirane visine, a i glavni brod i galerije su bili bacvasto zasvedeni. U transeptu vrsta mosta iznad dva luka je povezivala galerije glavnog broda sa onim u horu (galerijama). Neke karakteristike zidova pokazuju da e od pocetka planirano da gradjevina bude zasvedena. Moguce je da je ovo bio pokusaj da se smanji sirina prostora koje su svodovi trebali da prekriju. Od veceg znacaja je, madjutim, za razvoj normandijskog dizajna je prolaz u nivou prozora, koji je nacinjen gradjenjem drugod zida. Na ovaj nacin je rodjen koncept prozorskog prolaza. To je dovelo ne samo do napustanja zasvodjavanja hora vec i do slamanja kontinuiteta zida oko visokih zidova.

Mon Sen Misel - crkva u Zimijezu je snazno uticala na izgradnju glavnog broda u ovoj. Mon Sen Misel je imao poligonalan ambulatorijum iznad ogromne podzemne kripte, ali, zbog nagiba terena, ambulatorijum nije imao kapele. Tu je postojao i transept koji je, zajedno sa ambulatorijumom, imao istu elevaciju kao i Zimijez. Istocni delovi su bili vise menjani u poznom gotickom stilu. Glavni brod je bio bogatije dekorisan i nije na isti nacin proporcionisan kao i Zimijez. Svi stupci su identicni a traveji su izduzeni (pravougaoni). Jedan luk u arkadi odgovara dvema lukovima arkade galerije a svaki od ovih ima dvostruki otvor. Oba ova otvora u galeriji odgovaraju jednom prozoru iznad sebe. Jako naglaseni pilastri se pruzaju sve do tavanice, ne podupiruci lukove jer bi tako smanjili dotok svetlosti sa prozora. Ovo cini da drveni svod Sen Misela izgleda kao zalutao u ovakvom okruzenju. Dva razlicita koncepta unutrasnje dekoracije ovde su nenamerno spojeni: stariji koncept iz Nivelea i Remsa i mladji koji stvara naglasak na vertikalnosti. SAVRSENSTVO U NORMANSKIM ARHITEKTONSKIM IDEJAMA Samo nekoliko godina posle Zimijeza i Mon Sen Misela, gradjenje dveju opatijskih crkava Sen Etjena i Sen Trinite u Kanu (Kaenu) je zapoceto. Arhitektonsko rivalstvo izmedju ovih dveju crkava je ostvarilo savrsenstvo normanskog stila. Dodatni uticaji je bio Vilijam Osvajac koji je sahranjen u Sen Etjenu krajem XI veka. Sen Etjen u Kanu - Moguce je da je manastir od pocetka bio zamisljen kao mauzolej. Obe crkve imaju mocne zapadne kule, trobrodni naos sa trospratnom elevacijom i jednobrodni transept. Originalni oltarski deo je zamenjen gotickim ambulatorijumom. Oltarski prostor je verovatno bio nezasvodjen, iznad arkada predhora je sigurno bio dvolucni otvor u svakom traveju. U glavnoj apsidi, koja nije imala artikulaciju na prizemlju, ovi dvostruki lukovi su pomereni sa zidova ostavljajuci prostora za uske prolaze izmedju njih samih i zidova. Obe zone apside su osvetljene bile prozorima. Predhor je slicno glavnom brodu imao trospratnu elevaciju i mozda je imao postavke od dva ili tri luka ispred prolaza i prozora. Verovatnije je tu bio u pitanju obican luk koji je uokviravao prozore i probijao zid ispred prolaza. Transept je takodje ostao netaknut. Imao je takodje prolaz ispred prozora. Originalan izgled prozorskog zida je izmenjen dodavanjem rebrastih svodova. Arkade su zadrzane sa gotovo iste velicine otvorima u nivou galerije. Stupci su kompleksni, sa prislonjenim stubovima i stvaraju ritam smenjujucih masivnih i vitkih podupiraca. Artikulacija zidova je nacinila nemogucim zasvodjavanje bacvastim svodovima, ali je s druge strane unutrasnjosti

dala sasvim nov kvalitet. Glavni brod i kraj oltara su sasvim dobro osvetljeni, veoma prostrani. Sen Trinite - Gradnja Sen Trinite-a je slicna onoj u Sen Etjenu. Takodje je gradjevina prvo imala oltar sa stepenasto postavljenim kapelama koji je bio nesto uzdugnut zbog donje kripte. Posto je bio zenski manastir, glavna apsida sa dva predtraveja je zatvorena sa strane. Originalna struktura se moze prepoznati samo u osnovi dugackog oltara sa slepim arkadama. Transept je mozda bio nizak, sto se moze zakljiciti prema lukovima ukrsnice. Sto se glavnog broda tice, za razliku od Sen Etjena, ovde nema smenjivanja podupiraca i ovde postoji slepi triforijum umesto galerije. Ovo je znacajno promenilo izgled unutrasnjosti i spacijalne proporcije. Danasnji prozorski sprat je izmenjen, jer je sigurno bio nizi, mozda iste visine kao i bocni lukovi koji su verovatno pripadali originalnoj strukturi. Centralni luk koji je uokvirivao unutrasnji prozor, mozda je bio iste visine, prema cemu se moze pretpostaviti da je nekada tu postojao prolaz ispred prozorskog sprata kao u Sen Etjenu. Iznad prozorskog sprata je bila mozda ravna tavanica, a mozda cak i drveni bacvasti svod. Dve kule formiraju zapadno procelje. Sasvim je moguce da je krstasti svod dugackog oltarskog traveja ubrzo poceo da se urusava. Dugacki oltarski travej ima sada dodat prozorski sprat sa duplim zidom, iako sa veoma veoma malim bocnim otvorima. Prozori su, nasuprot tome, veoma veliki. Ova elevacija je bila krstasto zasvedena. Poznato je iz Burgundije, Anzi-l-Dika i Vezleja da su krstasti svodovi, koji su na kraju krajeva, cesto korisceni u bocnim brodovima, dozvoljavali znacajno povecanje velicine gornjih prozora. Ovo je uspesno primenjeno u Sen Trinite-u, cak i na dvostrukom zidu. Cim su rebrasti svodovi dugackog hora uspesno postavljeni, moze se pretpostaviti da bi se ova forma odmah prosirila svuda. Buducnost je jasno pripadala rebrastim svodovima, i izmedju 1120 i 1125 ova ideja je doneta u Normandiju, gde je iskoriscena za zasvodjavanje Sen Etjena i Sen Trinitea. Jedna od neresenih misterija je zasto su rebrasti svodovi odmah od pocetka bili sestodelni. Oni zahvataju tako dva traveja i dijagonalno se protezuci formiraju priblizno polukruzni luk. Treci luk, slican poprecnom luku, premoscava glavni brod i preseca druga dva luka u tacki ukrsnice u centru svoda. Smenjivanje podupiraca u Sen Etijenu je odgovaralo ovakvoj vrsti svodova, ali Sen Trinite sa druge strane nije imalo smenjivanje podupiraca. Visina prozorskog sprata u Sen Etijenu, koja je bila odredjena visinom galerija, stvarala je poteskoce pri zasvodjavanju. Poprecni lukovi su presecali spoljne lukove u svakom dvostrukom traveju. Ceo unutrasnji sloj zida je spusten do nivoa

osnove prozorskog zida, ali je i dalje izgleda bio previsok u predelu poprecnih svodova, posto su posle trebali izmedju biti popunjeni zidom. Rezultat je bio poznati asimetricni svod. U Sen Trinite je pocetna situacija bila mnogo povoljnija. Prozorski sprat je bio znatno nizi i glavni brod je napokon prekriven sestodelnim rebrastim svodom kao u Sen Etjenu. Sa pojavom rebrastih svodova, normanski graditelji su nacinili veliki napredak koji im je omogucavao da zasvedu naos a da on ostane sirok, dobro osvetljen i sa bogatstvom artikulacije i otvora tik uz tavanicu. Decenijama oni su koristili drvene svodove, a zasvodjavanje kamenom bilo je svedeno samo na hor, ili su cak potpuno svodvi napusteni u cilju da se dobije dobro osvetljen prostor. Dimenzije glavnog broda daju cistu sliku zasto se tako radilo - naos je bio presirok da bi se uspesno mogao premostiti svodovima (sve do pronalaska bacvastog svoda oko 1100). Klini III je prvi probio ove granice konstrukcijom bacvastog svoda koji je premostio izuzetno sirok glavni brod. Ovim dvema crkvama u Kanu, normandijska arhitektura je dostigla svoj vrhunac u dostignucima. I Klini i crkve u Kanu reprezentuju gotovo istovremeno usavrsavanje ideje koja je mucila graditelje gotovo ceo vek. Posle ovog perioda Normandija je izgubila inspiraciju za umetnicke ideje i potonula u zaborav. Svuda su preuzeta njena dostignuca, a svet je u tom trenutku dosao na pocetke gotickog perioda i u arhitektonskom i u istorijskom pogledu. Il-d-Frans ce biti taj gde ce se roditi goticki stil. Nekoliko gradjevina sagradjenih u Normandiji posle 1165 i 1170 predstavljace ponavljanja delova Sen Etjena i Sen Trinitea: Lesej, Sen Marin d Boservil i Sirizi la Foret. Narocito je poslednja, Sen Vigor u Siriziju la Foretu zadrzala vecinu prvobitnog izgleda. Katedrala u Turneju - je mesavina stilova. S jedne strane ona se nastavlja na normanske modele, ali sa druge strane ona je jedan od prvih primera tipicne ranogoticke elevacije, to jest, ima cetiri sprata. Nova crkva, koja je sagradjena umesto ranosredjovekovne gradjevine, zapoceta je oko 1130 podizanjem naosa. Turnej, medjutim, nije postao episkopsko srediste sve dok se nije odvojio od Nojona 1146. Veliki bocni brodovi imaju karakteristicne normandijske stupce sa krstastim centrom i prislonjenim stubovima. Mora da je bilo promena u planu. Plitki podupiraci i prislonjeni stubovi u glavnom brodu sada nose spoljni luk arkade, koji ima dva stepenasto uvucena luka. Galerije iznad takodje imaju trostepene arkade a prvu

podupire vitka koloneta. Na sledecem nivou je slepi triforijum, modelovan prema Sen Triniteu, koji je smesten iznad nivoa galerije koji je nacinjen prema Sen Etjenu. Mali otvori u krovnim podupiracima prekidaju zidne povrsine. Prozori u prozorskom spratu su iznenadjujuce veliki. Transept koji se zavrsava apsidom na istocnom kraju je tako gradjevina iz veoma ranog gotickog perioda, i veoma je bliska katedralama u Soasonu, Nojonu i Senlisu. Hor je zavrsen sredinom XIII veka. HODOCASNICKE CRKVE I OVERNJE Takozvane hodocasnicke crkve su izgradjene u Francuskoj (Normandiji) na putu ka velikom hodocasnickom centru - Santjagu da Komposteli. Medju njima su najznacajnije Sv Martin u Turu, Sen Martijal u Limozu, Sen Fides u Konku i Sen Saturnin (Sen Sernen) u Tuluzu. Sen Martin u Turu - najstarija od 5 velikih hodocasnickih crkava i jedna od crkvava sa najranije razvijenim ambulatorijumom sa radijalnim kapelama. U sustini, ona je ustanovila prototip petobrodne crkve sa trobrodnim transeptom koji ce kasnije biti izgradjen u Tuluzu i Santjagu. Bocni brodovi transepta sa njihovih 4 kapela na istoku su jedini logicni nastavak ambulatorijuma. Oni su stvarali ne samo vise prostora vec i mogucnost da se ne prekidaju procesije i ne smeta delovima gde je boravio klir (u svetilistu, u transeptu i glavnom brodu). Ovakav plan je verovatno bio veoma dobro prihvacen od strane manastirkih crkava duz hodocasnickih puteva. Izgleda da je postojao paralelan razvoj u pogledu trobrodnog transepta i glavnog broda u Turnu i Sen Remiju u Remsu. Posto je gradjenje zapoceto u otprilike isto vreme, ne moze se utvrditi koja crkva je kojoj bila uzor. Sen Fide u Konku - oko 1050, pola veka posle zapocinjanja Tura, zapoceta je nova crkva u Konku. Trebalo je 80 godina da se zavrsi. Najstariji deo gradjevine je oltarski deo, sa impresivnim i enterijerom i eksterijerom. Krstasto zasveden ambulatorijum sa tri polukruzne kapele vodi oko kraja trospratnog hora. Tu postoji prostora samo za po jedan prozor izmedju kapela. Galerija nema izvora prirodnog svetla i, gledano spolja, izgleda kao niska, zatvorena, polukruzna struktura sa jednovodnim krovom. Iznad galerije je prozorski sprat koji se pruza iza sirokog nizeg sprata i spolja je artikulisan slepim arkadama. U Konku, ovaj plan je sigurno menjan jos tokom gradnje, jer, u cilju da se resi problem velikog broja hodocasnika, ambulatorijum je predstavljao mnogo bolje resenje od hora sa stepenastim kapelama koji je, na kraju krajeva, zamisljen da se obezbedi mesto da mirnu kontemplaciju monastva. Transept, takodje,

je menjan i sada ima izgled pseudo-bazilike, sa krovnim podupiracima bocnih brodova koji gotovo dopiru do krova glavnog broda. Dvospratna elevacija transepta se sastoji od arkada i visokih galerija podeljenih u dva dela. Prozorski zid je smanjen da napravi mesta za bacvasti svod glavnog broda. Prostor je osvetljen prozorima bocnih brodova i galerija. Istocni bocni brod skrece pod pravim uglom i nastavlja se u travej predhorskog prostora i blokira prozorski sprat. Glavni brod ima samo 4 traveja i istu osnovu i elevaciju kao i transept. Jedino oblik podupiraca varira u svakom drugom traveju. Prostrana kripta, manje vise nastala pod uticajem osnove glavnog oltara, osmisljena je da tu budu smestene relikvije i da se prikaze znatna bogatstva manastira koja su u Konku cuvana. Sen Sernen u Tuluzu - iskustva Tura i Konka su ovde kombinovana i usavrsena. Gradjenje je zapoceto 1080 i nije zavrseno do sredine XII veka. Osnova je bazirana na jednoj jedinici mere cak i u pogledu najsitnijih detalja. Bocni brodovi se nastavljaju u istom obliku oko glavnog broda i transepta i nastavljaju se oko hora da bi formirali ambulatorijum. Stupci na ukrsnici nose kulu koja se sastoji od 5 spratova arkada i zavrsava se balustradom. Petobrodni naos se sastoji od 11 traveja , u odnosu na 10 Sv Martina. Trospratni hor je veoma slican onome u Konku. Sastoji se od arkada, galerije, prozorskog sprata. Dodatna karakteristika su okulusi. Izmedju Via Lemovicenzis i Via Podenzis nalazi se planinska oblast Overnje. Tu postoji grupa manastirskih crkava koji su se poceli razvijati od poznog XI veka pa nadalje inspirisani kako hodocasnickim crkvama tako i crkvom Sen Etjena u Neveru. Medju ovim crkvama se nalaze Sen Nekter, Notr Dam du Port u Klermon-Fernanu, Sen Ostermoan i Sen Pol u Isoaru. Postoje zapanjujuce slicnosti izmedju ove cetiri crkve. One sve imaju niski ambulatorijum sa 4 radijalne kapele i dubokim travejem. Iznad arkada oltara je prozorski sprat. Produzeni travej formira siroki luk i verovatno je bio bez prozora zbog podupiraca bacvastog svoda. Jednobrodni transept se sastoji od 5 delova i ima dve apside u istocnom zidu. To povecava visinu krakova transepta u odnosu na oltarski deo preko dva strma, dijagonalno postavljena posrednicka traveja, prema kupoli. Efekat ovog povisavanja je smanjen lukovima koji uokviruju ukrsnicu na nivou luka oltara. Ideje koje leze u osnovi konstrukcije ovih manastirskih crkava Overnjea su jako individualne i mogu se jasnije spoznati proucavanjem spoljasnjosti pre nego unutrasnjosti. Oltarske apside se izdizu samo malo iznad krovova ambulatorijuma i kapela i samim tim izgledaju masivno i vezano za zemlju. Krovovi krakova transepta

su iste visine kao i krov oltarske apside, ali efekat presecanja krovova je prekinut protezanjem centralnih traveja transepta koji formiraju snaznu masu nalik bloku iz koje se izdize kula. Ovaj blok stoji izmedju hora i naosa, i dominira celom istocnom stranom. Njihov stepenasti raspored, kulminirajuci u centralnoj kuli, je jos vise naglasen krovovima na jednu vodu. Ovaj motiv imaju sve cetiri crkve, kao i cetiri radijalne kapele. Tokom veka to je bila jedina dekoracija koja je obogacena. originalna struktura i artikulacija su zadrzane.

ZAPADNA FRANCUSKA/ LOARA I DORDONJA Na zapadu Franackog carstva, u oblasti izmedju Loare i Dordonje, nalaze se romanicke gradjevine veoma razlicitog karaktera. Dve glavne grupe se mogu razlikovati: dvoranske crkve i kupolne crkve. Dvoranske crkve Sen Saven sir Gartempe - izgleda da je bila najstarija dvoranska crkva u oblasti Poatjea, sa horom i transeptom koji datuju izmedju 1060 i 1085 a naosom sa pocetka XII veka. Crkva ima uzak, krstasto zasveden ambulatorijum sa stubovima, koji su spojeni sa 5 gotovo potpuno kruznih kapela razlicitih velicina. One kapele koje su bile blize Bogorodicinoj kapeli su najvece. Dvospratna elevacija pokazuje arkade u nizem nivou, sa prozorskim zidom i kalotom iznad. Ispred hora je trobrodni transept sa kvadratnom ukrsnicom i istocnom kapelom na svakom kraku. Ovakav tip se razlikuje od malih crkava u Overnju. Krstasto zasvedeni bocni brodovi su iste sirine i gotovo isto visoki koliko i glavni brod sa visokim kolonadama koje nose bacvasti svod. Ovaj bacvasti svod je gladak i prostire se iznad prvih sest traveja glavnog broda. U poslednja tri traveja, svod je artikulisan potpornim lukovima. Tako je stvoren prostran, dobro osvetljen prostor cija podela na odvojene brodove se gotovo i ne primecuje zahvaljujuci sirini bocnih brodova i vitkosti podupiraca. Notr Dam la Gran - ovde je nastavljen razvoj zapocet u Sen Savenu. Ambulatorijum ima tri radijalne kapele duz svog poligonalnog spoljnjeg zida. Posto ima samo jedan sprat prilicno je mracna. Takoje je tako mracan transept koji je krunisan kulom na

ukrsnici. Glavni brod je znatno siri od bocnih, i zahvaljujuci dodatnoj podeli zidova arkadama, znatno visi. Bacvasti svod ne prima vise svetlost od visokih prozora kao u Sen Savenu. Proporcije glavnog broda su drugacije pa je tako i drugacije osvetljen. Nije toliko vidljiv njen dvoranski karakter. Razvoj ovakvog izgleda se moze zapaziti jos kod poslednjih 5 traveja Sen Savena. Dekoracija fasada je najkarakteristicnija za zapadnu Fracusku. Cele povrsine zidova su samo platno za postravljanje arhitektonske dekoracije (skulpture). Na nivou prizemlja je oko ulaza postavljeno tri arhivolte i sam ulaz je uokviren sa dva slepa stepenasto uvucena luka. U dve gornje zone je centralni prozor flankiran nisama sa umetnutim figurama. Friz slepih arkada tece iznad viseg centralnog prozora. Karakteristike timpanona su ornamentalni kameni ukrasim i velika ovalna oblast koja sadrzi figurativne scene postavljene u ornamentalan okvir. Fasada je uokvirena dvema kulicama. Zidani stupci na bocnim fasadama se nalaze izmedju prozora koji su ispod konicnog krova. Najbogatija u ornamentici i figurativnoj skulpturi je crkva Nort Dam la Grand u Poatjeu. Jos jedna od najreprezentativnijih medju ovim crkvama je i Notr Dam u Kinou. Kupolne crkve Pocetkom XII veka, zapadna Francuska je iznenada bila pogodjena procvatom kupolastog svoda, karakterstike koja je mozda imala korena na Srednjem istoku. Medjutim, verovatnije je da je na nastanak ovoga uticala mnogo bliza crkva Sv Marka u Veneciji cija je izgradnje zapoceta 1063. Najpoznatije kupolasto zasvedene crkve u zapadnoj Francuskoj su manasitrske (samostanske) crkve Fontevro, Sen Pjer u Angulemu, Sen Front u Perijesku i Sen Hiler u Poatjeu. Fontevro - sagradjen je drugi hor sa ambulatorijumom koji je ukljucivao tri kapele i bio je zavrsen na zapadu sa petodelnim transeptom sa dve istocne apside i ukrsnicom sa centralnom kulom. Neuobicajna karakteristika ovog hora je ogromna visina njegovih arkada: imaju vise od polovine ukupne visine. Iznad njih je serija niskih, slepih arkada pracenih malim prozorima postavljenim ispod tunelastog svoda. Ambulatorijum je zasveden bacvastim svodom. Moguce je da je hor u elevaciji bio isti kao i prostor hora mada je verovatnije da je bio dvoranskog tipa - ovo podrzava ne samo pozicija i velicina prozora vec i prisustvo potpornih stubaca na spoljasnjosti glavnog broda. Ostaje nejasno sta je ucinilo da ovakav projekat bude napusten u fazi

kada je izgradnja vec zapoceta na spoljnim zidovima. U svakom slucaju, na kraju je sagradjena jednobrodna crkva sa 4 kvadratna traveja koje pokrivaju kupolasti svodovi koje nose pandantifi. Njih nose relativno niski poprecni i poduzni lukovi, sa osloncem na spoljnim zidovima. Kapiteli su izuzetni. Bocni zidovi su artikulisani slepim arkadama, a iznad svake arkade su u zidu dva prozora flankirana kolonetama. Od kraja XII veka ova crkva je bila grobno mesto dinastije Plantagenta. Angulem - glavni brod ponavlja vecim delom shemu Fontevroa izuzev ambulatorijuma kojeg ovde nema a hor se sastoji samo od druge apside sa tri polukruzne kapele. Transept se sastoji od 5 delova. Kvadratnu ukrsnicu prekriva kupola sa tamburom. Na svakoj strani transepta, medju travej prate kvadratni mali traveji prekriveni manjim kupolama. Bilo je zamisljeno da oba kraka transepta nose kulu, ali je samo severna kula sagradjena. Najizrazitija karakteristika ove katedrale je fasada. Slicna je Notr Dam La Grandu u Poatjeu ali je mnogo bogatija. Katedrala Perijeska - ovde se jasno vidi uticaj Sv Marka u Veneciji. Sagradjena je u obliku grckog krsta sa 5 kupola. Sen Hiler u Poatjeu - ukljucujuci ostala 4 bocna brodam crkva je sedmobrodna bazilika sa razlicitim elementima na razlicite nacine kombinovane. Bilo da je ovo bilo improvizovano resenje ili ne, ova crkva nema paralela u francuskoj romanici. JUZNA FRANCUSKA - RUSIJON I PROVANSA

Snazan uticaj na juznu Francusku su izvrsile burgundijske crkve na celu sa Klinijem kao i hodocasnicke crkve. Klini je uticao na eksperimente sa bacvastim svodovima. Nije bilo prozorskog sprata u osnovi bacvastog svoda nalik Kliniju II. Zajedno sa "usvojenim" stilovima, Rusijon je proizveo svoj sopstveni stil - poduzni glavni brod. Ovo se razvilo u XI veku i kasnije rasirilo po celom jugu. U pocetku gradjevine nisu bile zasvedene. Malo toga je izgradjeno u regiji istocno od Rone pre XII veka. U to vreme romanicka arhitektura je dostigla zenit u Burgundiji izgradnjom Klinija II i dveju manastirskih crkava u Kanu. Na jugu omiljeni tip zasvodjavanja je bio bacvasti svod. Iako je bilo moguce da se presvedu bazilike bacvastim svodovima opet je to bio komplikovan poduhvat. Stoga je sagradjeno samo 4 bazilike sa bacvastim svodovima. Sve do 1200, bacvasti svodovi nisu bili zamenjeni rebrastim. Jednobrodne crkve su bile pracene ili transeptom i trima istocnim apsidama, ili, u

slucaju crkava bez transepta, sa jednom apsidom. Samo je crkva manastira Sen Zila imala ambulatorijum a ona je bila podredjena Kliniju. Na jugu Francuske je bilo dosta krstionica koje su datirale iz V i VI veka. Centralne gradjevine su tek u XII veku ponovo otkrivene, zajedno sa obnovljenim odusevljenjem

rimskom klasicnom formom. Tako su kapele iz Venaska, Rije-

Minervoaa, i Monmažura bile centralnog plana, ali za razliku od ranih baptisterijuma one ne prate sve isti plan. Medju najspektakularnijim gradjevinama francuske romanike su cistercitske crkve u podnozjima Alpa i Pirineja u juznoj Francuskoj. Sve su bile sagradjene u drugoj polovini XII veka. Slicne su nesto starijoj crkvi u Fonteneju. One su jednostavne, jasno strukturno odredjene i izgradjene od najfinijeg kamena. Najvaznije medju njima su: Senank i Silvakan. 29.KONSTRUKTIVNI SISTEMI GOTICKE ARHITEKTURE Epoha gotičke umetnosti predstavlja period kada su utemeljeni osnovni sadržaji evropske civilizacije. Reč je o izuzetno važnom periodu, istorijski dobro poznatom i istraženom. Opat Size je tokom rada na svojoj opatiji (o čemu će kasnije biti više reči) (11371144) postao inicijator novog prostornog reda crkvene gradnje. Po prvi put su on i njegove arhitekte jako blisko ujedinili elemente Burgundijske arhitekture (prelomljeni luk) i Normanske arhitekture (rebrsti svod). Čineći tako nešto, on je postao, u suštini, “kreator gotike”. Gotičke katedrale dvanaestog veka mogu biti sagledane kroz razliku u odnosu na Romaniku istog veka kroz mnogo aspekata: prelomljeni luk umesto polukružnog, sistem podupirača umesto zidne mase, prozračnost, prostorno definisani zidovi umesto debelih zidova probijenih prozorima, openwork tracery instead of walls with stepped and niches surfaces,i iznad svega, kreacija jednog objedinjenog prostora, pre nego puko dodavanje prostornih jedinica, što je bilo uobičajeno do tog vremena. Elementi religiozne i sekularne gotičke arhitekture BAZILIKA – je tip crkve konstruisan od naosa i najmanje dva bočna broda, pri čemu su oni razdvojeni arkadama. Glavni brod je viši od bočnih brodova, tako da može da

se osvetljava sopstvenim izvorom svetlosti, prozorskim spratom. Ako glavni brod nije osvetljen na ovakav način, crkva je nazivana pseudo-bazilikom. DVORANSKA CRKVA – ovaj tip crkve ima bočne brodove koji su iste ili približno iste visine kao i glavni brod. Dvoranska crkva obično ima naos i dva bočna broda a naos prima svetlost indirektno od velikih prozora na zidovima bočnih brodova. Ako bočni brodovi podupiru jedni druge, onda nema potrebe za spoljnim podupiračima. CRKVE CENTRALNOG PLANA – za razliku od bazilika i dvoranskih crkava, koje su konstruisane duž horizontalne ose, crkve centralnog plana su dizajnirane oko jedinstvene centralne tačke. Ove crkve su okrugle ili poligonalne. Crkve izgradjene na planu grčkog krsta (sa četiri jednaka kraka) se takodje mogu ubrajati u ovu grupu. SVOD – je iskrivljena tavanica ili krov napravljen od kamena ili opeke. U gotičkoj arhitekturi, rebra su korišćena na mestu krovnih bedara. Rebra mogu biti deo noseće strukture, ili da imaju čistu dekorativnu funkciju. TRACERY/TRANZENA – je dekorativni sistem tanke presečene kamene table (pregrade, rešetke, mreže) koja formira geometrijsku šaru na gotičkim prozorima. Originalno se razvila samo da bi podelila venac velikih prozora, da bi kasnije bila korišćena ne samo na prozorima, već i na zidnim površinama, zabatima, itd. Osnovni oblik of tracery je list (trolist, četvorolist i više) ili mehura, oval sa prelomljenim vrhom i dnom koji se javlja samo u kasnoj gotičkoj arhitekturi. Bitna činjenica je i ta da je i pre nego što je sagradjen St Deni bilo eksperimentisanja sa rebrasto-zasvodjenim horovima. Do tog vremena je rebrasti svod bio konstruisan jedino na pravougaonim površinama. Upotreba rebrastog svoda u horovima sa složenim osnovnim planovima i nepravilnim travejima, otvorila je mogućnosti koje su do tada bile samo puka mašta u artikulaciji arhitektonskog prostora. Estetska funkcija rebra Gotski stil se razvio iz romaničke crkvene arhitekture kada je poprečno rebro dodato na krstasti svod. Svaka vrsta luka koja leži na površini svoda je nazvana rebro.

Opat Size u Sent Deniju je 1144. prvi pisao o gotickom stilu. Kasnije je puno pisano i o samom rebru, kao konstruktivnom elementu, dati su mu i različiti nazivi, ali sva ta imena su oznacavala slicnost sa ljudskim i životinjskim skeletom, koji takodje imaju polazište

u

statici.

Godine 1835. Johanes Veter je predstavio svoju formulu koja je omogucila nastanak gotičkog stila - gotski stil počinje kombinovanjem dijagonalnih rebara sa krstastim svodom. Jedino je njihova kombinacija proizvela gotička rebra i gotički svod. Datum kada se javila ova kombinacija je utvrdjen - to je datum kada je započet svod na pevničkoj apsidi u Duramu (započeto 1093., završeno 1096.). Treći element formule je potporni stub, koji se javlja paralelno sa prvim gotičkim svodovima. On je nasledjen, bez izmena, iz romanike.

Četvrti element je prelomljeni luk, koji je

kombinovan sa rebrom tek mnogo kasnije. Osnovna svrha rebra je isključivo estetska. Medjutim, kada je 1093. arhitekta Durama predstavio rebro kao arhitektonski element, njegova uverenja su bila zasnovana na temeljima statike, smatrajući da statički i estetski faktor ne iskljucuju jedan drugog. Osnovna karakteristika gotičkog stila lezi u njenoj težnji da pravilno rasporedi snagu i silu izmedju delova gradjevine, što je i osnovna ideja samog estetskog efekta. U statičkom smislu, osnovna svrha rebra je u ojačavanju, odnosno, prenošenju tezine na uglove gradjevine.

Stilsko značenje rebrastog svoda Dijagonalni pravac rebra unosi novi zivot u kompoziciju. Glavne ose, sa zapada ka istoku, i od severa ka jugu, su i dalje odlučujuće linije, stalne koordinate. U romanici, gradio se svaki ugao i osa svakog člana paralelnog ovim koordinatnim linijama. Rebra su narušila ovaj princip frontaliteta (koji je bio karakterističan za romaniku) i uspostavila novi princip-dijagonaliteta. U gotici smo, dakle, suočeni sa prostornom podelom, mirnim proticanjem snage i moći i dominantnim dijagonalnim težnjama. Gotički rebrasti svod Prve generacije (1093-1120) Smatra se da se ni jedno postojanje krstastog svoda sa rebrima ne moze datovati pre nastanka bočnih pevnica u katedrali u Duramu, započetih 1093. godine.(dalje su u knjizi nabrojene katedrale i situacija u njima,str.16,17) Diagonality of Shafts, visedelni svodovi, prelomljeni luci, Kljucni kamen

(knjiga,str.17,18,19,20-pogledati) Prvi svod izgradjen u potpunosti na prelomljenim lucima je u Moazaku. Zapadno predvorje (trem) ovde, uključujući i deo njegove poznate skulpture, podignuto je posle 1115. Sva tri para lukova ovde su prelomljena i sastavljena iz delova. Ipak, oblici rebara i zidnih lukova na ovom tremu nisu gotički. Jos iz vremena katedrale

u

Duramu, arhitekte su pokušale da zamene pravougaone oblike rebara manje izdvojenim formama. Rebro bi trebalo da podeli ćeliju, ali tako da ta podela ne bude previse snažna. Poluobličasti svod je prvobitno verovatno bio planiran za glavni brod ili kriptu. Krstasti svod je teško bio izvodljiv u pravougaonom obliku traveja. Rebra su, stoga, olakšavala konstrukciju u ovom slučaju, udaljavajući se time od svoje prvobitne estetske funkcije. Bočni brodovi katedrale St Etjen (koji su očuvani), spadaju medju najranije pokušaje da se postigne jedinstvo izmedju novih arhitektonskih članova. Oblik kapitela takodje naglašava tendencije viših delova gradjevine. Kapiteli u Duramu su još uvek romanički blok-kapiteli: konveksni u nižim delovima (obavezno o katedrali St Germer, str.25,26) Dati rebrima formu prelomljenog luka, bila je sjajna inovacija, značajna iz više razloga. Kao prvo, učinila je konstrukciju svoda kompletno nezavisnom od oblika traveja u planu. Kao drugo, omogućila je saglasnost (ujednačenost) lukova gradjevine (u prethodnim periodima, gradjevina je mogla sadržati ili lukove sastavljene iz delova ili polukružne, stilted (poduprte ili kitnjaste) ili prelomljene, zavisno od izabrane konstrukcije). Treće, ujedinila je svod sa nižim strukturnim vertikalama. Sve dok je rebro bilo sastavljeno od segmenata, bila je preostala čista horizontalna podela izmedju svoda i strukture ispod njega. Poznato je da su polukruzni i prelomljeni luci estetski suprotni. Na prvi pogled, jedan se kreće polukružno od najniže tačke sa leve strane luka, preko vrha, do najniže tačke sa desne strane, i obratno. Okrugli luk je uvek potpun i izdiže se iznad horizontalne linije njegovog prečnika. Kod prelomljenog luka kretanje započinje sa obe strane osnove odjednom i nastavlja se ka vrhu luka. U gradjevinama sa kružnim lukovima koji se oslanjaju na bilo koji tip podloge, efekat zbira je uvek proizvod nastao izmedju gornjih i donjih delova strukture. where there are pointed arches,although capitals are still kept as a legacy of the principle of addition,the vertical unity of each arm of the arch with its support predominates,especially where the capitals are concave and not convex in outline.

Prelomljeni lukovi poboljšavaju vertikalnost tankih slojeva prostora koje su stvorila rebra. Upravo fasada St Denija obeležava početak nove epohe.(o ukrasu i skulpturi fasadestr.29) The Ridge-Rib (r-r) - BRAZDASTO REBRO/ridge-hrptenjaca, brazda, vrh Prva novina u obogaćivanju rebrastog svoda bilo je r-r. Trodelni, cetvorodelni, petodelni, sestodelni svodovi na pravougaonim travejima, i

trodelni i visedelni

svodovi na polukružnim apsidama, svi su imali lučna rebra (arched ribs). Uvodjenjem r-r u teme svoda, koncept rebra je proširen da uključuje ravne horizontalne članove. Ono sadrži trodimenzionalnu projekciju sa površine svoda in common with the arched-rib. R-r razdvaja jedino površinu, ne trodimenzionalni prostor. Najranije postojanje r-r se vezuje za najzapadniji travej u crkvi Arienu. Oni ovde teku duž oba venca, uzdužnog i poprečnog. Cilindričnog su preseka, kao i dijagonalna rebra, ali su značajno tanja, što nam možda sugeriše, da ovde zaista imamo najraniji eksperiment u formi koja će doživeti tako blistavu budućnost. Ova, relativno mala opatija, datira iz 1140.godine. Posle ovoga, rebra i dalje izgledaju kao i originalna rebra, ali više nemaju funkciju da sakriju neprivlačne krstaste svodove. Oni imaju potpuno novo značenje, koje je daleko od čisto dekorativnog. Kada se koristi, r-r služi da ,pretopi' jedan travej u drugi. Kada služi da razgraniči pojedinačni travej, onda deli površinu na odeljke. Svodovi sa Arched Ridges Normanski rebrasti svod, nasledjen od krstastog, imao je tendenciju da dovede sva tri para lukova na isti nivo.U toku kasnijih dešavanja, kao rezultat je nastao svod koji je nazvan kupolastim. On se pojavio veoma rano i njegova svrha je bila da pojača statiku of the ridge in the cells. Kupolasti svod u svojoj tendenciji da središte usmeri ka centru, je veoma sličan kupoli. Postoje kupolasti svodovi ojačani ispresecanim poprečnim lukovima, i u Francuskoj, njihov najveći broj se nalazio u kulama. Članovi ovih svodova su definitivno poprečni lukovi, ali ne rebra u gotičkom smislu reči. Ovo se odnosi i na originalne sferne svodove potpomognute lucima istog preseka kao kod rebara. Broj varijacija je iznenadjujuće veliki (u matematičkom smislu). RANI GOTIČKI PERIOD

POCETAK GOTIČKOG KONSTRUKTIVNOG SISTEMA

U

FRANCUSKOJ I OKOLNIM ZEMLJAMA Najraniji primer može se uočiti u Benediktinskoj opatijskoj crkvi St Žermer-de-Fli. To je bazilika sa galerijama koja ima glavni brod sa po dva bočna broda i transeptom bez njih, i horom sa ambulatorijumom i radijalnim kapelama. U enterijeru se uočavaju cik-cak lukovi na arkadama okna koji se nadovezuju na rebrasti svod. Uzeto u celini, arhitektura ove crkve nam demonstrira novopronadjenu slobodu u upotrebi tradicionalnog

repertoara

formi.

Ova

želja

za

inovacijom,

spremnost

na

eksperimentisanje su glavne karakteristike početka gotike. Arhitektura glavnog grada je takodje bila odgovorna za ove nove ideje. To se na primer može videti na horu crkve St Martrn-de- Šamps (1130-1142). Na prvi pogled osnovni plan je teško razumeti pošto oskudeva simetrijom i čistom geometrijskom strukturom. Tu je postojao pokušaj da se kombinuju dve različite forme, hor sa dijagonalno uredjenim kapelama i hor sa ambulatorijumom. Stoga se ova gradjevina sastoji od polukružnih apsida okruženih nepravilnim ambulatorijumom.- O St Deniju32 Gotički stil je jedini u istoriji arhitekture kome se tačno može odrediti vreme i mesto nastanka. Njegov početak je najtešnje povezan sa oblašću kraljevskog Il-dFransa i vladavinom francuskog kralja Luja VI. Sa crkvenog stanovišta, St Deni je bila kraljevska opatija, podignuta još u Merovinško doba. Crkva je bila grobnica francuskih kraljeva. Po izvorima, ona je bila središte brojnih hodočasnika. Kao mladi monah, opat Siže je prisustvovao gužvi tokom nekih svetkovina kada su vernici dolazili da se dive svetim relikvijama. Ulaz u karolinško zdanje gde su se one nalazile, bio je isuviše uzak i tesan. Njegov prvi cilj je bio da sagradi fasadu sa tri široka dovratnika i dve kule izmedju kojih je odaja (koju su nazvali - ,camera’), koja je imala funkciju riznice. Arhitekta je srušio zapadni deo karolinške bazilike i zamenio ga sa dva traveja. Centralni portal je viši u odnosu na portale sa stran zato što pod ,camere’ leži na višem nivou. Spiralne stepenice protiču unutar svake kule, do nivoa koji se nalazi iznad svodova bočnih brodova. ,Camera’ se prostire iznad oba traveja i ima dva rebrasta svoda. Na bočnim brodovima, u nižem spratu, drugi travej je iste visine kao i prvi, tako da se drugi travej ,camere’ izdiže iznad nivoa bočnih brodova, čineći, pored kula, presek same bazilike. Ipak, kao mere predostrožnosti, unutar ,camere’nisu postavljeni prozori na stranama. Svi luci na višem spratu su polukružni: na nižem nivou, rebra su blago prelomljena. U zapadnom traveju St

Denija rebra imaju gotičke oblike (moulding-možda i friz) - dva valjka (rolls) i jedan član izmedju njih koji je trougaoni u preseku. U St Deniju nema razlike izmedju rebara i ćelija (cells -traveja?). Na ovoj prepravljenoj zapadnoj fasadi javlja se još jedna pojedinost koja predstavlja veliku novinu, a to je rozeta, koja se prvi put javlja ovde. Hor St Denija, odnosno zamisao njegovog postrojenja je bila radikalna novina u tradicionalnoj arhitekturi. Reč je o postrojenju koje se sastoji od obimnog broda i radijalnih kapela, a koje je imalo dvostrano postrojenje. Hor je imao galeriju iznad unutrašnjeg ambulatorijuma. Ceo centralni deo je imao gotičku strukturu. U bočnim brodovima hora rebra su polukružna, a svi ostali luci su prelomljeni. Kombinacija svih ovih karakteristika je važna u stilskoj evoluciji, što enterijer St Denija svrstava u prve radove ranog gotičkog stila. Takodje, prozori su opremljeni vitražima koji su ostvarivali nestvarno i mistično gotičko svetlo. Od tada, vitraž je postao integralni element gotičkog stila, utičući čak i na oblik i dimenzije prozora. Svaki put kad god su povećavani prozori, moguće povećanje količine svetlosti je eliminisano zatamnjenjem vitraža. Siže je zamislio da izbriše pregradne zidove izmedju arhitektonskih članova. Izmedju obimnog broda i zrakastih kapela nema zidova, tu su samo stubovi, izmedju kapela su takodje stubovi. Zidovi zrakastih kapela su otvoreni sa četrnaest velikih prozora. Na taj način je dobijeno rešenje koje je nekadašnju strukturu zidova pretvorilo u transparentnu konstrukciju, koja je sad samo služila kao oslonac izmedju koga se razapinje ili zidna masa, u manjoj meri, ili vitraži. Time je stvoren potpuno objedinjen prostor, osvetljen kroz prozore sa vitražima. Zbog statičkih razloga, bočne pevnice i ambulatorijumi su uvek prvi gradjeni. Hor u crkvi Noyon je daleko više gotički po karakteristikama i predstavlja daleko napredniji stepen razvitka. U Noyonu vidimo najranije postojanje crkve u kojoj svi delovi sistema (rebrasti svod, prelomljeni, uzdužni i poprečni lukovi, stupci and the shafts) formiraju jedinstveni konstruktivni skelet. Ambulatorijum hora sadrži pet kapela i galeriju. Katedrala je bogata oblicima. Arhitekta je modifikovao elevaciju hora u severnom i južnom delu transepta, iako nisu imali ni ambulatorijum, ni galeriju. I stoga je on postavio triforijum direktno iznad arkade i iznad njega je izgradio seriju prozora koji odgovaraju galeriji hora. Postoji i prolaz u zidu triforijuma za koga se smatra (kao i za većinu zidnih prolaza) da potiče iz Normandije. Izvori gotičkog stila leže u romanici, ali naročito u Normandiji, te je stoga gotički stil transformacija normandijskog. Transept Nayon-a je imao originalne potporne stubove, koji takodje postaju jedno od osnovnih načela gotike.

Još od 1835. kada je Johannes Wetter objasnio da je rastvaranje (rastapanje, ovajanje) zida proizvod četiri glavna faktora - krstastog svoda (cross-vault), rebra, prelomljenog luka i potpornog stuba – tako da je i ovo načelo uvek bilo naglašavano kao jedno od glavnih karakteristika gotičkog stila. Katedrala Laon je preuzela i razvila forme Nayon-a. To je crkva centralnog plana, sa dva sprata koji imaju kružne i kvadratne centralne delove, tako da plan formira grčki krst, sa četiri dodata pravougaona prostora u uglovima. Poprečni luci su prelomljeni, dok prozori imaju kružne lukove. Temelji originalne glavne apside su iskopani i pokazuju da je bila polukružna u osnovi, ali da je njen gornji deo bio poligonalan. Poligonalne apside su postojale u Vizantiji, Rimu i ranohrišćanskom periodu, ali je Laonska najranija u kompletnoj gotičkoj gradnji. Laon je verovatno imao uticaja na izgradnju pariskog Notr Dama, započetog 1163. Notr Dame je bazilika sa galerijama i duplim bočnim brodovima, rešenje koje se pre toga moglo naći jedino na eminentnijim gradjevinama. Odvojeni velikim stubovima, bočni brodovi postaju dupli ambulatorijumi u apsidi. Osnova katedrale ima naglasak na dužinskoj osi, izrazito je zbijena i celovita. Glavni utisak ovde ostavljaju serije grupa od tri shafts, kao i u apsidama Noyon-a i Laona, gde nije postojala zamena rebara transverzalnim lucima. Katedrala sadrži duple bočne brodove, i galeriju iznad unutrašnjih. Hor je imao dupli ambulatorijum, kao i St Deni, ali prvobitno nije imao kapele. Ovakav tip enterijera stvara i problem osvetljenja. Zbog strmine krova spoljnih bočnih brodova, potrebno je postaviti prozore galerije relativno visoko. Svetlo koje je time omogućeno je zamena za galeriju. Prostor unutar ovog nagiba krova je graditelj osvetlio (probio bukvalno) rozetom u svakom traveju. Male dimanzije prozora su posledica duplih bočnih brodova. Transept je kratak i zato nije projektovani dalje od širine fasade spoljnih bočnih brodova. Svodovi duplog ambulatorijuma u Notr Damu su nesvakidašnji: šestodelni svodovi u glavnom brodu nad četvrtastim travejima izmedju stubova i tribine iznad unutrašnjih bočnih brodova. Apsida je petostrana, dok unutrašnji ambulatorijum ima deset strana. Stoga jedan od stubaca stoji na centralnoj osi. Efekat velikog broja stubaca u ambulatorijumu čini to da svi lukovi izgledaju skoro iste širine. Veliki prozori u prozorskom zidu, lakoća i vitkost oblika, takodje stvaraju tipičan gotički utisak U crkvi Notr Dam (kao i u Sižeovom horu) se iznutra ne vide potporni stupci. Na crtežu osnove vide se masivni blokovi zidova koji štrče izvan zgrade. Iznad bočnih

brodova ovi stupci se pretvaraju u potporne lukove - lučne mostove koji se dižu ka kritičnim tačkama izmedju prozora u prozorskom zidu gde je usredsredjen bočni pritisak svoda u glavnom brodu. Ovaj metod učvršćivanja svodova, karakteristična crta gotičke arhitekture, nesumnjivo je nastala iz funkcionalnih razloga. Ali je čak i potporni luk ubrzo postao estetski važan, a njegov oblik je mogao da ostvari podupiranje na mnogo različitih načina. Najmonumentalniji vid spoljašnjosti crkve Notr Dam jeste njeno zapadno pročelje, koje je (izuzev skulpture) zadržalo svoj prvobitni izgled. Trospratnog je rešenja, a njeni potporni stupci pojačavaju uglove kula i dele pročelje na tri glavna dela. Čipkaste arkade, portali velikih dimenzija, kao i prozori, razlažu kontinuitet zidnih površina, tako da se dobija utisak lake šupljikave pregrade. Velika rozeta na ovoj fasadi je duboko usečena, pa se zbog toga kameni ukrasi na prozoru koji dele otvor jasno odvajaju od površine zida koji okružuje rozetu. (O katedrali Mantes-str.48) GOTIČKA ARHITEKTURA U ENGLESKOJ Istorija srednjevekovne Engleske je duboko obeležena viševekovnim konfliktom sa Francuskom. Ovo rivalstvo je očigledno reflektovano i na razvoj gotičke arhitekture: od samog početka Engleska je izabrala da prati put nezavisnosti. Engleska gotika nije proistekla iz anglonormanske romanike, već iz gotike Il-deFransa, koji je u Englesku doneo francuski arhitekta koji je reizgradio hor katedrale u Kanterberiju. Ovaj rani period engleske gotike vezuje se za drugu ¼ XIII veka. Engleska je znala za takve grupisane stupce iz ranijeg perioda, i posebno je volela da ih koristi, i to obično u spoju sa upotrebom tamnog kamena za detached shafts,i svetli kamen za centralni okrugli stubac. Izgradnja ovog perioda u Francuskoj je skoro u potpunosti monohroma, a boja se pojavljuje samo vitražima prozora i možda na nekim kapitelima. U isto vreme kada i Kanterberi, sagradjena je u, još većem engleskom duhu, katedrala Vels, izmedju 1186. i 1190.godine. Odlučna ne-francuska karakteristika je način u kome tri horizontalne zone stoje skoro nepovezane jedna iznad druge. Dok medjutim, u Francuskoj shafts izrastaju sa abakusa i osnovna namera je povezati traveje vertikalno, the shafts in the spandrels of the arcade nedostaju Velsu. Pojavljuju se jedino u zoni triforijuma. Time se dobija efekat horizontalnog spajanja prostora, umesto Francuskog vertikalnog spajanja.

POČECI ENGLESKE GOTIKE Od sredine dvanaestog veka postojala je umetnička razmena ukrasa izmedju engleske i francuske. Novi elementi kao što su prelomljeni luk, krstasti svod sa rebrima preko glavnog broda i bočnih brodova i slender shafts su se sada povremeno pojavljivali u bogatom rečniku kasne engleske romanike. Upotreba rebrastog svoda je naročito značajna. U Engleskoj se razvila oko1100. godine, u Duramskoj katedrali, ali je pretežno bio upotrebljavan prilikom zasvodjavanja bočnih brodova. Kenterbery-123,124 (keneman) Lincoln-126-isto wells-130,133-isto Gotički stil zapadne Engleske je pokazao prednost jedino u eksterijeru gradjevine i na bočnim brodovima. JEDINSTVENA ODLIKA RANE ENGLESKE GOTIKE – PREDNJA FASADA Engleska gotika je pronašla sopstveni način konstrukcije zapadnog procelja crkve. Engleske katedrale i manastiri su bili zadovoljni jednostavnim pravim fasadama, ili su se takmičili sa Francuzima u konstrukciji dugačkih izloženih predmeta (eksponata) procelja, takozvanih prednjih fasada (screen facade - pregradnih fasada). Ove fasade su jedino indirektno povezane sa ulazom u naos. Fasada se pruža duž čitave gradjevine, a kule su ili postavljene sa strane, u istoj ravni, ili se uzdižu odmah iza zida fasade. Portali na zapadnom kraju ne igraju nikakvu značajnu ulogu u engleskoj arhitekturi. Kao kontrast portalima u Francuskoj oni pokrivaju manje važne donje zonefasade i nisu dekorisani skulpturom. Najlepša prednja fasada je ona pronadjena na Vels katedrali. ovaj deo ispod treba popeti negde gore Na početku četrnaestog veka, monasi parohije Ely, na istoku Engleske, su takodje želeli da imaju svoju crkvu u ovom izvanrednom novom stilu. Godine 1321. započeli su izgradnju Bogorodicine kapele u severnom delu hora Ely-a. Rezultat gradnje je jedan od najneobičnijih prostornih kreacija u Srednjem veku. Datuma 22.februara 1322. godine kula koja je stajala na ukrštanju se obrušila i rekonstrukcija iste nije bila zamišljena da se uradi po uzoru na staru, već da se proširi do oktagona. Svetlo je sada prodiralo kroz velike prozore. Svod iznad ovih prozora je bio spektakularan- velika površina, prečnika 22 metra, koja se prostirala preko drvene konstrukcije. Tierceron rebra su se prostirala iz uglova ukrštanja i podupirala oktogonalnu lanternu kule koja je imala široke prozore i stajala pod uglom od 45 stepeni. Drveni svod je bojen tako

da podseća na kamen. Spolja, fantastična silueta oktagona lanterne, sa njenim potpornim stubovima, može se videti i sa velike udaljenosti. Traveji pored hora u Elyju su završeni 1336-37. godine. Ovde dekoracija skoro da stavlja u drugi plan arhitekturu. Još bolje dekorisana je Bogorodicina kapela, gde skulptura pripoveda priče iz života Device Marije. Edvard III (1327-1377) je posle 1330. započeo preoblikovanje stare romaničke bazilike, počevši od južnog transepta. Kraljev vodja zidara Tomas od Kanterberija, je doveden u Glocester i rodjen je novi arhitektonski stil. Osnovna zamisao je bila da se zadrži stara zgrada što je više moguće i Tomas je zadovoljio ovo stanje dekorišući zidove centralnog broda furnirom drvenih letvi od horizontalnih i vertikalnih redova (linija) pored kojih su stariji bočni brodovi i galerije bili sakriveni. Jedino je prozorski sprat u potpunosti preoblikovan. Dekorativni stil (o njemu piše dole) u Glocesteru je nastavljen novim formalnim jezikom: dekoracija svake dostupne površine šarama (patterns). Ovde se, za razliku od drugih gradjevina, javlja standardizacija formi i nema više zauvek promenljivih oblik šara. Osnovni motiv je »panel« - pravi produženi pravougaonik of tracery na čije vrhu je mali šiljati luk koji je zaokružen. Time je rodjen novi stil horizontalnih i vertikalnih linija – Perpendikularni. Arhitektonski rečnik formulisan u Glocesteru je nudio bezbroj mogućnosti koje su engleske arhitekte koristile u potpunosti od sredine XIV veka. Panel je postao standardna forma engleske arhitekture. Jedna od njegovih najvećih prednosti je što je korišćen da pokrije površine bilo kojih dimenzija. U poslednjoj četvrtini 14. veka Perpendicular stil je bio korišćen prvi i poslednji put u arhitekturi velikih katedrala. Nove ladje su bile sagradjene u Kanterberi-ju i Winchesteru. Prva, Kanterberi-ska, je bila sagradjena izmedju 1375 i 1405. i njena osnovna odlika je vertikalnost. Arkade su naročito visoke, stubovi vitki i tanki. Suprotno engleskoj tradiciji, lukovi arkada su veoma pravi. Reizgradnja Winchester katedrale je započeta oko 1360. godine i to zapadnim proceljem. Jednim od poslednje - izgradjenih tog tipa u Engleskoj, sastoji se od ravnog zadnjeg zida. Na ovoj fasadi su bočni brodovi odvojeni od ladje smelim štrčećim potpornim stubovima i pinaklima. Zid i prozorska površina izmedju su u potpunosti pokriveni panelingom, a veliki zapadni prozor je dizajniran kao varijacija istočnog prozora u Glocesteru. Henri II (1485-1509) je obnovio Bogorodicinu kapelu u istočnom delu Vestminsterske opatije izmedju 1502 i 1509., koja danas nosi njegovo ime. Iako je namera bila da označi kraljevo grobno mesto, dostigla je katedralne proporcije. Još jednom je i ovde apsolutni trijumf unutrašnjeg prostora-svod. Ovde je osnovna

struktura skoro u potpunosti zatamnjena bogatom raznolikošću formi. Vestminsterski svod je lepezasti, ali kombinovan sa velikim ispupčenim ukrasima koji se nazivaju visuljci. Broj kupa (cones) u strukturi se povećao. Tehnika koja ovo remek-delo čini mogućim je dobro prerušena: transverzalni lukovi nestaju u tavanici svoda. Njihov pritisak je prenešen na spoljne potporne stubove, što intenzivira bestežinski utisak svoda. Srednjevekovna umetnost u Engleskoj je došla do kraja, kapelom Henrija VII u Vestminsterskoj opatiji. PROMENE NA KAPITELIMA I BAZAMA Gotički stil je cenio čiste chalice (čaše, putira) oblike. Na osnovi ovakvog oblika, gotički skulptori su klesali (urezivali) ornamente, lišće, grane, životinje, bića proistekla iz njihove lične mašte, scene iz religiozne istorije, simbolične forme i njihove kombinacije. Sačuvano je hiljade varijanti koje stoje na pola puta izmedju skulpture i ornamenta. Ljudske figure nisu u potpunosti nestale u gotičkom periodu, ali se pojavljuju veoma retko. Skulptovano lišće prijanja za površinu kocke ili chalice, kao i u St Deniju, stvarajući iluziju trenutnog rasta. Spoljni uglovi postaju važni kao i centraln osa, i čak i pre nego što je celokupan kapitel postavljen dijagonalno, dijagonale počinju da preovladavaju (postaju dominantne). Abakus je skoro uvek dodavan kapitelima. THE EXPOSED FLYING BUTTRESS (E-F-B) SPOLJNI POTPORNI LUCI Novine gotičkog stila u eksterijerima gradjevina su (što je već i predstavljeno) prelomljeni luci na prozorima i vratima, podupiraci koji se stepenasto uzdizu i nestajanje frizova polukruznih lukova i drugih slicnih detalja koji su buttress rising in steps and the disappearance of the round-arched frizes and other similar details which established the recession by layers in Romanesque relief. Još jedna promena, pored kapitela i baza se javila, a to je generalno smanjenje u širini i masi. Ova promena je delom i rezultat povećanja područja oko prozora. Ali i sami zidovi su postali tanji, takodje, što je logična posledica upotrebe rebra, koji je od izgradnje hora u St Deniju, prednjačio u konstrukciji tanjih zasvodjenih Tanje cells su omogućile tanje podupirače i tanje zidove. Sa preciznošću se može utvrditi gde je i kad se arhitekta prvi put usudio da sagradi ef-b. U pitanju je ladja Notre Dama u Parizu, sagradjena 1180.godine.Činjenica da oni nisu sačuvani upućuje na to da arhitekta nije imao iskustva u korišćenju ovog metoda

gradnje, ni model po kome je radio. E-x-p su ostvarivale momentalnu prilagodljivost u crkvama sa jednim bočnim brodom sa svake strane. U crkvama u kojima je njihova upotreba uspešno izvedena, možemo uočiti da su nisu postojali samo u funkciji statike ili osvetljenja crkve, već i kao dodatak skupini specifičnih gotičkih formi. Potisak svoda je morao biti sproveden ka dole putem potpornih lukova, koji se ponasaju kao most za prenos potisaka na ostale podupirace. FASADE, KULE, ZABATI F-b su doprineli bočnoj elevaciji crkava gotike; ubrzo potom, izvršili su skoro istu promenu u istočnim delovima crkava. Produžetak kontrafora duž čitave visine zida (kao npr. u St Deniju) spaja spratove u jednu celinu, prevazilazeći time principe romanike koji svaki sprat uzimaju u obzir kao zasebnu celinu. To je naročito istinito u slučaju kula, bilo da su zasebni ili integralni delovi fasade. U ovom kontekstu, severna kula katedrale u Chartres-u započeta 1134. kao slobodnostojeća struktura, je prva gotička kula. Ono što je gotičko u njenom enterijeru je upotreba rebrastog svoda. The diaginal shafts at the corners are flanked on either side by a shaft for the wall-arches Osam godina kasnije, 1142., sagradjena je još jedna kula na južnoj strani. Podupirači u uglovima rebrastog svoda prizemlja se razlikuju od onih iz severne kule. Eksterijer je takodje drugačiji, ali su i ovde, kao i u severnoj kuli kontrafori nalaze u centru strana. Iznad oktagonalnog poslednjeg sprata uzdiže se veoma tanka kamena piramida. Zabati na glavnoj strani pokrivaju tri otvora, postavljenih jedan iznad drugog, i cela grupa formira jedinstveni otvor koji počiva na single buttress. The gables on the diagonal sides cover two poenings, one above the other. They face the solid diagonally-placed tabernacles of the octagon with their pyramidal stone roofs. Ovaj raspored je uspešan pokušaj da se postigne glatki prelaz iz kvadrata u oktagon. 1190.godine u Laon katedrali je sagradjeno pet zapadnih traveja ladje i zapadne fasade. Ovo je prva fasada koja je u potpunosti raskinula sa romaničkim principima. Ovde su svu ostaci romanike prevagnuli novim naglašavanjem dubine. Fasada ima tri sloja. Ispred dvaju kula izdiže se glavni zid fasade sa prozorima, i mala galerija koja ja takodje deo ovog drugog sloja. Ispred ovoga je treći sloj sa tri trema, probijen u dubinu sa tri portala. Gornja dva sprata kula su oktagonalna. RANI GOTIČKI STIL CISTERCITSKOG REDA (str.62)

THE TIERCERON U vekovima koji su usledili posle izgradnje Durhamske katedrale, rebrasti svod je poboljšan na više načina. Kada je jednom prelomljeni luk pripojen geometrijskoj konstrukciji svoda, sve njegove tehničke i mehaničke prednosti su mogle da se prepoznaju. Rebrasti svod je gradjen preko pravougaonih i trapezoidnih planova; it was enriched with the ridge-rib, and its keystones were emphasized. The rib was introducrd into vaults with steeply rising ridges, where it made the transition from groin to grppve inoffensive to the eye. Kada su dostignuta sva ova poboljšanja, razvoj rebrastog svoda, čini se kao da je dostigao kraj. VISOKA GOTIKA

( 1194-1300 )

ORGANSKO UJEDINJENJE ENTERIJERA I EKSTERIJERA Majstor koji je reizgradio katedralu u Chartresu, posle požara juna 1194.godine, bio je prvi čovek koji je nacrtao i ukazao na logične posledice nastale konstrukcijom potpornih lukova. Eliminisao je galerije, od kojih se nije više zahtevalo da prenose potisak svoda. Kada je ovo postignuto, krovovi iznad bočnih brodova su mogli da budu postavljeni immiddiateli above the vaults of the aisles and the sills of the clerestory windows could be lowered far below the level of the springing of the main vault. Od kad su buttresses ladje širi na dnu nego na vrhu, prozoru na bočnim brodovima su relativno pravi. Gognji prozori su toliko široki da je svaki od njih morao biti podeljen parom svetlosnih zraka okruženih okulusom koji su ujedno bili i razlog za pravljenje zidnih luka. The round wall- arches led to the decision to give up sestodelne vaults and make all vaults quadripartite on aoblong plan. Taj takozvani ,Gothic travee' je odstupanje od tradicionalnog plana romaničkog stila. (dalje o Šartru80,81,82) Katedrala u Buržu-str.82,83,84 Katedrala u Bourges-u nema transept, tako da enterijer i eksterijer nude kompletno jednoličan pogled. Ovaj utisak je pojačan upotrebom strmih kontrafora, koje budući da su veoma tanke, ne sakrivaju glavni oblik gradjevine. Struktura stubaca u Bourges-u je veoma originalna, budući da negira klasičnu teoriju potpore i tereta. Ovo odaje utisak da se katedrala sastoji od redova gigantskih cilindričnih stubova koji se pružaju duž zidova i svoda.

Katedrala u Rouen-u-str.84(frankl) Katedrala Vezelay-69,70 (keneman) STUBAC . UREZIVANJE ORNAMENATA. GARGOJLI (GARGULJI) Opatijska crkva St Remi u Remsu, uprkos tome što je jako oštećena u Prvom svetskom ratu, je još uvek najimpresivniji primer karakteristične kombinacije arhitektonskih stilova iz različitih perioda. Ponovna izgradnja opatijske crkve je započeta u drugj polovini 1160.godine sa zapadnom fasadom. Originalni gornji deo ne postoji više. Kada je 1210. godine originalno (prvobitno) projektovana katedrala u Remsu, Chartres katedrala je dostigla nivo kada je arhitekta Remsa mogao da izvuce pouku iz efekta koji je ova stvarala i da svori sopstveni stil u saglasnosti s tim. Prostorne forme katedrale u Reims-u su istog tipa kao i one iz Chartres-a, ali je ladja duža za tri traveja; svaki transept je za jedan travej kraći, a kapele oko hora se ne smenjuju kao one u Chartres-u, gde su izgradjene na starijim temeljima. U Reims-u su sve kapele identične, osim one centralne. Nove forme proyora u Remsu su se takodje razvile na osnovu onih iz Chartresa. Dok je arhitekta Raimsa koristio rupu kao polaznu tačku, napravio zasebni otvor i podelio ga na tri dela sa centralnim shaft, dva prelomljena luka i krugom na vrhu. Arhitekta Chartresa je napravio luk iznad svake ove celine, dok je arhitekta Reimsa insistirao na prelomljenom luku čak i ovde. Još jedna inovacija je odnos prema garguljima. Oni su postojali i ranije, npr. u zapadnoj kuli u Laonu, ali u Reimsu, arhitekta ih je uključio medju one članove koji se pojavljuju u serijama u odredjenim delovima strukturnog sistema. O Le Mans katedrali- str.89,90 Godine 1218. stara katedrala Amiens je izgorela. To je bila romanička crkva, osvećena 1152.godine. Nova katedrala je stoga započeta 1220.godine. Kao uzor za svoj plan, arhitekta Amiensa, Robert de Luzarches je iskoristio Reims. Obe crkve su otprilike iste dužine, ali ukrštanje u Amiensu je pomereno malo više ka zapadu. U Reimsu se u planu uočava ladja od deset traveja, zatim ukrštanje i hor od dva traveja i apsida; Amiens ima ladju od sedam traveja, zatim ukrštanje i hor sa četiri traveja, i takodje apsida. Obe crkve imaju transepte sa bočnim brodovima i planirano je da se dodaju dve kule na severu i jugu.

Svaki par prelomljenih lukova je podeljen na tri prozora i površina izmedju svakog velikog luka i tri manja pored njega koji su svi iste veličine, je probijen trolistom. The shafts na svakoj strani, kao i zidni lukovi preko njih, obuhvataju svaki triforijum i prozor iznad, povezujući ih u jedinstvenu celinu.Cela grupa je čista, racionalna i jednostavna. Prvi koraci ka ovom stapanju učinjeni su u Reimsu, gde su prozori imali samo dva otvora (dela) i bili odvojeni od triforijuma; promene koje su učinjene u sistemu Amiensa dovode do razvoja koji se nije mogao predvideti u ono vreme. Danas je ladja Amiensa hvaljena kao najčistije delo klasičnog gotičkog stila.

HORiZONTALNA FUZIJA U ENGLESKOJ Iste godine kao i Amiens, 1220.-e, započeta je i katedrala Salisbury, a završena 1266.godine.

Amiens

predstavlja

giotski

vertikalizam,

Salisbury

gotski

horizontalizam. Osim na ukrštanju, sistem je isti od istoka do zapada: arkade, trifirijum, prozorski sprat. Tri sprata su povezana u horizontalne trake. Nema vertikale da podeli traveje arkada jedno od drugog, kao ni traveje triforijuma. Kružni stupci nose bogato oblikovane lukove, a prednji shafts arhivolte ovih lukova. Severni deo katedrale je prvobitno imao slobodno-stojeću kulu sa satom.Na jugu je klaustar okružen visokom poligonalnom centralnom gradjevinom - svestenicki kolegijum. Na istoku crkve je Lady chapel, pravougaoni ambulatorijum, završen 1225.godine. Lady Chapel je projektovana kao dvoranska crkva od tri traveja, sa pravim bočnim brodovima. Stupci su takki kao i shafts. Osnovni plan Salisbury-ja je u potpunosti napravljen na pravougaonicima. Veliki i široki transept razdvaja gradjevinu na sredini. U eksterijeru ovo ukrštanje je obeleženo kulom. Skoro svi novi horovi u crkvama engleske gotike koji su nastajali su bili pravougaoni. Poligonalni horovi sa ambulatorijumom i radijalnim kapelama, kao što su gradjeni u Francuskoj, su retki. Udrugoj polovini dvanaestog veka dva tipa pravougaonih horova su se razvila u Engleskoj u zavisnosti od regije. Na jugu i zapadu, kao što je Salisbury verzija koja ima nizak ambulatorijum, je više rasprostranjen. Na severu i istoku, s druge strane, dominantni tip je crkva u kojoj se cela zona hora završava ravnim zidom. Originalni podupirači u Salisbury-ju su sakriveni pod krovovima bočnih brodova, što je tipično englesko rešenje koje se povezuje sa Anglo-Normanskim tradicijama. Ipak, engleska gotika se ne može smatrati skromnijom verzijom Francuske. Engleska gotika je čak mnogo bogatija i sofisticiranija zbog ljubavi prema detaljima i materijalu, više nego u Francuskoj. Englski patroni su izgleda bili ubedjeni

da u njihovoj arhitekturi treba da postoji što više traveja i da budu što više sjajniji. Možda ova situacija odražava opšti napredak Engleske ekonomije u srednjem veku. Stoga se engleska gotička arhitektura ne može sagledati kroz tehnički izazov, već kao dekorativni sistem u kome zidovi, svodovi i staklo, mogu biti bogato ornamentisani. Engleska gotička arhitektura se može podeliti na tri glavna perioda. Prvi period se može sagledati u periodu od 1170-1240 i ovom ranom periodu pripada Kanterberi katedrala. Drugi period je od 1240-1330 i poznat je kao dekorativni period i započet je restauracijom Vestminsterske opatije. Najzad, perpendikularan period obeležava poslednji i najduži period engleske gotike, od 1330-1530.godine. GLAZIRANA TRIFORA (GLAZED TRIFORIA). PROZORI I NJIHOVI ZABATI. SFERNI TROUGLOVI. CUPS IN TRACERY Spajanje izmedju triforijuma i prozora ladje Amiensa dovelo nas je do ideje o pretvaranju triforijuma u prozore. Oko 1200.godine niži stupci u horu St Denia su ponovo izgradjeni, ali i uprkos tome, svod, koga je izgradio još opat Size, je pretio da će da se obruši. 1231.godine ceo gornji deo hora je srušen i ponovo izgradjen od strane Pierre de Montereau-a. On je bio prvi arhitekta koji je triforijum otvorio ka spoljnoj strani. Do tog vremena, triforijum je bila zona koja je zavisila od visine krovova bočnih brodova. Sa povećanjem vertikalizma u enterijeru, glavni krovovi su podizani više. Pierre de Montereau je prekinuo ovu tradiciju. Sizeova polukružna apsida je zamenjena poligonalnom. Kao i u Reimsu, prozori su podeljeni u dva dela, sa okulusom iznad svega. U svakom traveju transepta i ladje su ovakva dva para prozora sa okulusom iznad. On ponavlja formu dva manja okulusa ispod njega i sva tri su šestolisna (sexfiled). Katedrala Beauvais je projektovana izmedju 1230. i 1240. godine i njen arhitekta je medju prvima prihvatio i upotrebio glazirani triforijum. Prozori imaju tracery, i pošto su prilično kratki, svaki je uokviren samo prelomljenim lukom, bez pravougaonog prostora ispod. Poligonalna apsida i danas stoji u svom originalnom obliku, ali je hor ponovo izgradjen, pošto se 1284.godine obrušio svod. To rušenje u Beauvais-u nije bilo prouzrokovano visinom svoda (150 stopa iznad zemlje), već neadekvatnim temeljima. Pa ipak, vertikalizam je dostigao svije krajnje granice upravo u beauvais-u. Obuzetost baš ovom tematikom je neko vreme bila karakteristika francuske gotike. -o Saint Chapele-102,103,104 -Notre Dame u Parizu-108,109 -St Nicaise,Reims-110,112,13

PRAVILNOST STRUKTURE. STUPCI SA ŽLJEBOVIMA. TRIRADIALS Karolinška katedrala Keln, koja je pretila da se obruši je 1248.godine srušena i iste godine su položeni novi kameni temelji. arhitekta ove nove katedrale bio je Gerhard, koji je dizajniro i hor Amiensa. U Amijenu su pri dodavanju cetiri glavna shafts okrugli stupci ostavljeni potpuno vidljivim, ali u Kelnu je arhitekta nacinio napredak u menjanju forme stubaca urezivanjem zljebova u njima. Ovo pruža vizuelni efekat osenčenih žljebova i mekih prelaza. U Amiensu je arhitekta gradio zabate preko prozora glaziranog triforijuma; u Keln sila se podiže od poda do plafona bez prekidanja. U Amiensu, arhitekta je počeo da stubacce even the spandrels in the triforium, a u Keln je ova inovacija usvojena i ponovljena u enterijeru. Pravilnost strukture i normativni kvalitet katedrale Keln ne leži samo u perfektnoj uzajamnoj saglasnosti sa svim osama svih prostornih delova i debljine stubaca i njihovih članova, već i u ubedljivoj jasnoći svakog dela u prostornoj celini. Estetski gledano, pravilnost i simetričnost uvek proizvode osećaj hladnoće i Keln katedrala je kritikovana da ja monotona, hladna i previše akademska. GOTIČKI ZID Dominikanska crkva u Regensburgu osvećena je 1277.godine, iako ladja nije bila završena do 1300.-e. Ovde dugi prozori dominiraju enterijerom.U naosu shafts teku neprekidno sve do svoda, ali u horu oni stoje na konzolama koje se pruzaju na nivou apexes of the arcade, tako da se zid ovde može učiniti kao nastavak na površini. Stupci u naosu se razlikuju od onih iz Keln; ovi su oktagonalni, sa četiri shafts , i pošto su luci arkade iste dubine kao i stupci i zid koji se izdiže iznad njih, i pošto su njihovi prednji uglovi prazni, konzole su umetnute pod njih. Unutrašnji deo profila arkade ima šupljine i ovaj profil se kombinuje sa konzolama da bi se postigao još intenzivniji utisak vitkosti i prozračnosti zidova, što nije postignuto u Keln katedrali. Vitki shafts i rebra sa svojim šupljinama, pružaju i svodu osećaj svetlosti. To su ujedno i detalji koji zidove čine gotičkim. Kao rezultat toga zidovi se ne pojavljuju kao trodimenzionalne mase, već kao rastegnute membrane i koji se oslanjaju na sopstvenu snagu. Crkvu S. Croce u Firenci je započeo da gradi Arnolfo di Cambio (1240-1302). Sagradjena je približno u duhu ranohrišćanske monumentalnosti. Ipak, grandiozne ambicije gradnje nisu bile izražene kroz bogatu dekoraciju, već kroz dimenzije same

crkve, jasnoću samog enterijera i elegantnoj jednostavnosti dekoracije. Odvojenost ladje i bočnih brodova oktagonalnim stupcima i tankim prozorima u prozorskom spratu je jedva primetna. Širina naosa omogućava preglednost centralnog dela. I ovde zidovi imaju prevlast, jako su tanki (ili bar ostavljaju takav utisak) i cela crkva je transparentna i čista. Iznad abakusa subaca, ravni pilastri se izdižu do otvorenog drvenog krova (obezbedjujući dodatni longitudinalni akcenat) i zidovi su čak i tanji nego stupci. Sa leve i desne strane male poligonalne apside nalazi se po pet ravno završenih kapela sa svake strane. Od svih monaških crkava, S. Croce je najmonumentalnija. -O Firentinskoj katedrali-keneman,str.254 KULMINACIJA VISOKE GOTIKE Kako su se tokom razvitka gotike smenjivali različiti dizajni i projekti, tako je i broj portala redukovan na tri i spoljašnji par je zamenjen prozorima. Na spratu iznad svaka ova grupa sastavljena od prozora i portala je nadvišena parom prozora odvojenih pravim buttress oivičenih with a pinnacle koji dosežu daleko u sam prostor ispred prozora na još jednom spratu iznad. Na kraju se se cela konstrukcija završava dvema kulama u oktagonu i sa zvonicima. POZNA GOTIKA U FRANCUSKOJ I SEVERNIM ZEMLJAMA Izvesno je da je posle reizgradnje St Denija 1321. godine, crkvena arhitektura dostigla visok stepen kvaliteta i kompozicione logičnosti, i to je teško bilo prevazići. St Deni je bio transformisan u finu strukturu koja je izgledala kao kavez u kojoj je zidni prostor smanjen na umetke izmedju lučnih krakova (spandrels) na arkadama i triforijumu. Proces ujedinjenja različitih arhitektonskih elemenata je dostigao svoje granice. Arhitektonski elementi koji su se razvili dalje su uglavnom bili piers and the tracery. 1287.godine je započeta katedrala Ste-Croix u Orleanu. Svi podužni delovi su bili planirani sa četiri bočna broda, hor sa šest traveja i apsida sa devet radijalnih kapela što je rekordno dostignuće u arhitekturi, pošto pre toga taj brpj nikada nije bio postignut Gradjevina koja je nastojala, na svoj način, da prikaže zbir celokupne arhitekture srednjeg veka je milanska katedrala the Duomo. 1386-'87. godine Simone da

Orsenigo je započeo rad na dizajniranju velike strukture sa duplim bočnim brodovima with a projecting aisled transept i gigantskim poligonalnim ambulatorijumom. nezavisno od dimenzija, dizajn je poticao od severno-italijanskih modela, kao što je romanička katedrala Piacenza. Pre nego što je gradnja bila započeta, bilo je potrebno rešiti odredjene strukturne probleme. Glavni problem je bila elevacija, koja je morala biti iste širine i visine i konstruisana u mermeru. Odnos izmedju visine ladje i četiri lateralna bočna broda morala je biti jasno odredjena, i to ne samo iz strukturnih razloga. Bilo je potrebno da proporcije budu matematički precizne, kako bi se postigla »transcedentna harmonija«, što je i bio osnovni cilj. Iako je konstrukcija bila završena tek 1572. godine, Milanska katedrala je fascinantni dokument kasne srednjevekovne arhitektonske istorije. Kolosalna širina enterijera, koja sadrži 52 blizu postavljena spojena stupca, ostavlja utisak na svakog posetioca. Severne zemlje-158,159,160-Keneman

NOVE VRSTE REBARA. LIERNES. MREZASTI SVODOVI Umnožavanje tiercerons u Wellsu je odredilo prvi korak ka kasnom gotičkom stilu. problem koji se javlja ovom prilikom jeste precizno datovanje početka pozne gotike. Razlog tome bi mogao ležati u činjenici da je strukturalna funkcija rebra ignorisana; rebro je ponovo postalo ono što je bilo i na početku: arhitektonski elemenat koji ima samo čistu estetsku funkciju. Svodove gotičkih katedrala lakše ćemo analizirati ako ih postavimo u istorijski kontekst.Oni su postajali sve komplikovaniji od dizajna do dizajna ali kasniji primeri sadrže i delove ranijih. U oltaru Gliucestera (1337-1355) osnovni oblik svoda je ponovo poluobličasti sa transverzalnim severies. Ridge-rib su dopunjeni sa još dva ridge-rib. In each bay two diagonal ribs cross.In adition there are diagonal ribs crossing pairs of bays and therefore meeting at the apex of the of the transverse arch.Ovaj svod, kompleksan sam po sebi, je toliko obogaćen by liernes, da je stvorena mogućnost da se istovremeno sagledaju sferni trouglovi, cetvorouglovi, petouglovi i sestouglovi. Svodovi koji pripadaju poznoj gotici se tu ubrajaju ne zato što su dekorativni, već zato što su strukturalni umesto kopnstrukcijskih. Specifično engleska je prezentacija flying ribs, that is ribs without cells,rising in relatively small square or oblong rooms below a flat stone ceiling decorated with crossed,ridge ribs'. Engleske arhitekte su se vratile originalnom, čisto estetskom, i u pravom smislu stilskoj funkciji rebra.

LEPEZASTI SVOD U svestenickim kolegijumima razvitak svodne kondtrukcije je doveo do saradnje svuh rebara koji dolaze iz centra. Oni imaju istu iskrivljenost i isti presek. OTO VON SIMSON/ THE GOTHIC CATHEDRAL Dva aspekta gotičke arhitekture su jako bitna-upotreba svetla i jedinstvena veza izmedju funkcije i forme. Mi ne možemo napustiti gotičku katedralu bez osećaja da svaki zasebni član velikog sistema ima svoj zadatak i ulogu. Ne postoje zidovi, već samo podupirači. Ne postoji inertna materija, samo aktivna energija. Crkva je mistična i liturgična, vizija raja.

27.TOPOGRAFIJA GOTICKE ARHITEKTURE Pored Francuske kao zacetnika gotickog stila, ovaj stil se razvijao i u drugim oblastima Evrope. Najzasluzniji za prodor ovog stila u druge evropske zemlje su bili prosjacki redovi - cisterciti, benediktinci itd. Kulturoloski kontekst mora biti brizljivo ispitan ako se zeli potpuno razumevanje kako je doslo do toga da ove gradjevine postanu izvorista nove tradicije. Kulturoloski kontekst se krece od trenutnog razvoja francuske monarhije...Medjutim, vecina gotickih crkava nosi pecat miljea od koga je potekla ali su takodje i proizvod individualnih umova. Na pocetku, oko 1150, ova oblast bila je zaista mala. Obuhvatala je samo oblast pod direktnom vlascu francuskih kraljeva. Sto godina kasnije, najveci deo Evrope je postao "goticki" od Sicilije do Islanda sa samo nekoliko zaostalih romanickih oaza tu i tamo. Krstasi su cak ovaj stil preneli i na Bliski istok. Oko 1450. godine goticka oblast je pocela da se smanjuje vise nije obuhvatala Italiju. A oko 1550 je bila skoro sasvim iscezla. Goticka umetnost, koja je pocela kao lokalna forma razvoja u Il-d-Fransu, zraci odatle po ostalim krajevima Francuske i celoj Evropi, gde postaje poznata po imenom opus modernum ili francigenum (moderan ili francuski rad). U toku XIII veka novi stil postepeno gubi svoju uvoznu car, a regionalne varijante pocinju da dolaze do izrazaja. Oko sredine XIV veka sve je vece jacanje tendencije medjusobnih uticaja, tako da oko 1400 skoro svuda preovladjuje jedan homogen, medjunarodni goticki stil.

ENGLESKA Goticki spomenici Engleske i Nemacke postali su objekti nacionalnog dubokog ponosa, dok su kriticari u obema zemljama proglasili goticki stl za poseban "domaci" stil. Ipak engleska gotika nije izasla neposredno iz anglo-normanske romanike, vec iz gotike Il-d-Fransa (koju je u Englesku uslovno receno doneo arhitekta Majkl od Kanterberija koji je obnovio hor katedrale u Kanterberiju) i cistercitske gotike. Za manje od 50 godina ona je stvorila svoj jasno ocrtani karakter, poznat pod imenom ranog engleskog stila, koji je dominirao u drugoj ¼ XIII veka. Iako je tokom tih decenija vladala veoma ziva gradjevinska delatnost, ona se uglavnom svodila na dogradjivanje i obnavljanje (najcesce posle pozara) anglo-normanskih gradjevina. Vertikalnost i zbijenost francuske gotike ustupili su mesto dugoj, niskoj, istegnutoj gradjevini (kula nad ukrsnicom daje jedinstveni dramaticni akcenat). Nosaci klesani u tamnom mramoru izdvajaju se od ostalog prostora - ovaj metod naglasavanja njihove posebne f-je jeste jedno od obelezja ranog engleskog stila. Druga ostrvska karakteristika jeste strma krivina svoda glavnog broda. Rebra pocinju da se dizu uvis od triforijuma, pa zbog toga prozorski zid izgleda kao da je ucuskan medju svodove. Prihvacen je, dakle, francuski sistem, medjutim priguseni su njegovi revolucionarni vidovi da bi se odrzalo jako osecanje povezanosti sa anglonormanskom prosloscu. U poznoj engleskoj gotici, tzv. perpendikularnoj, dolazi do izrazitog stremljenja uvis kakvog nema u ranoj gotici. Perpendikularni stil je srodniji francuskim izvorima ali sadrzi i mnoge druge crte engleske tradicije. Rebra su tako umnozena da stvaraju ornamentalnu mrezu koja zauzima gornje granicne linije izmedju traveja sto cini da svod izgleda kao jedinstvena povrsina. Ovako dekorativna razrada "klasicnog" cetvorodelnog svoda karakteristicna je za plameni stil u Evropi, medjutim Englezi su ga ranije primenili i ovaj stil usavrsili do krajnjih granica. Vrhunac je dosignut u cudnom visecem svodu kapele Henrija VII u Vestminsterskoj opatiji. NEMACKA U Nemackoj je gotika hvatala korena mnogo sporije nego u Engleskoj. Sve do sredine XIII veka romanicke tradicije s upornim otonskim reminiscencijama preovladjivale su i dalje pored sve cesceg prihvatanja ranogotickih karakteristika. Od

oko 1250, zrela gotika Il-d-Fransa snazno je uticala na Rajnsku oblast; sve gradjevine su bila skromnih razmera i konzervativnog stila; karakteristicnija za nemacku gotiku jeste razvitak hallenkirche-dvoranske crkve. Ovakve crkve - ciji bocni brodovi imaju istu visinu kao i glavni brod poznate su iz romanicke arhitekture (hall churches). Iz nepoznatih razloga, ovaj tip je postao omiljen na nemackom tlu, gde su njegove umetnicke vrednosti ispitane u punoj meri. Ambulatorijum sa radijalnim kapelama nije karakteristican za nemacku gotiku i jedini primer je u horu katedrale u Magdenburgu. Nemacki elementi su obli lukovi, izduzeni traveji, kupolasti svodovi i nosaci nalik pilastrima. Znacajne gradjevine nemacke gotike su: opatija u Bonu iz 1210, katedrala u Minsteru, katedrala u Verdenu na Aleru iz 1274, opatija u Frajburgu, Sv Marija u Libeku...Sve gradjevine cvetnog stila u Nemackoj su jednostavnog i izrazito nemackog formata. ITALIJA Stoji po strani od arhitekture u ostalim delovima Evrope; ove gradjevine su jedinstvene mesavine gotickih odlika i sredozemne tradicije. Glavne uzore po kojima su italijanski graditelji gradili svoje shvatanje gotickog stila dali su cisterciti, a ne graditelji katedrala Il-d-Fransa. Vec krajem XII veka ponikle su citercitske opatije u severnoj i srednjoj Italiji. SPANIJA Do ranog XVI veka u Spaniji velike crkve je gradilo samo svestensvo najvaznijih katedrala. Od stotine najvaznijih romanickih crkava podignutih u XI veku i ranom XII veku nijedna od njih nije monumentalna izuzev Santjaga da Kopostele. Prestiz Santjaga je bio toliki da je postao glavni uzor za katedralnu arhitekturu poznog XII i cak ranog XIII veka u severnoj Spaniji i Portugalu. Neprekidna tradicija spanske katedralne arhitekture postojala je pre 1300, ali mnogo manje ambicioznog nivoa. Minimalno goticizirana shema, u Nemackoj olicena katedralama u Bambergu i Naumburgu, imala je svoje primere i u Spaniji - Lerida, Siudad Rodrigo, Salamanka, Taragona, Tudela i Zamora. Dvospratna elevacija, cetvorodelni svodovi na snaznim nosacima, izduzeni traveji, apside bez ambulatorijuma i siroki, kompaktni planovi sve je to izvedeno iz kastilijanske romanike, prelomljeni luci i rebrasti svodovi iz

francuskih izvora, uglavnom cistercita i angevina. Razlicito modernizovana, shema iz Leride je ostala u upotrebi tokom celog srednjeg veka. Pored francuskih uticaja javljali su se i islamski - mudehar stil koji su koristili i hriscani i jevreji i muslimani. Saracenski lukovi nalik dzamiji u Kordovi. Siroki glavni brod nastao je pod uticajem vec prisutnih crkava prosjackih redova kakvi su dominikanci i franciskanci u Barseloni. Ove crkve koje su unistene u XIX veku bile su uvod Barselone u goticku arhitekturu. Kubicne spoljne mase i ravne terase su karakteristika pozne spanske gotike. Kule su retko integrisane u glavnu fasadu. Vecina od malog broja crkava sagradjenih u XV veku u Spaniji su minimalno modernizovane verzije jednostavnog dvospratnog tipa ustanovljenog kao norma za spanske katedrale u toku XII i XIII veka. Jedini element francuskog dizajna koji je dobio siru primenu jeste bio ambulatorijum sa radijalnim kapelama. Jak je bio otpor prema primanju stranih uticaja sto je bilo u vezi sa velikim brojem kulturoloskih faktora. Veci deo gradjevina u XV veka su predstavljale kule i grobne kapele. Spanska tradicija kruznih i oktogonalnih kula na ukrsnicama sa lanternom, u neprekidnom trajanju od romanickog perioda, je kulminirala visokom dvodelnom formom izgradjenom nad ukrsnicom u Valensiji i Burgosu. Tendencija prema upotrebi malih prozora i nedostatak jake tradicije procelja sa kulama bili su glavni uzroci razvoja fasada nalik retablima u poznosrednjovekovnoj Spaniji. HOLANDIJA I FLANDRIJA Logicno bi bilo da su gradovi Flandrije preuzeli vodjstvo na ovom polju do XIII veka. Umesto toga, Gan, Briž i Ipr su bili zaposleni industrijskim i trgovinskim poduhvatima i nisu pokazivali nikakve znake da su zainteresovani i voljni da daju veliku sumu novca za crkvenu gradjevinu. To je iznenadjujuce s obzirom na to da su njihovi slikari i vajari uzivali evropsku slavu tokom poznog srednjeg veka. Nepostojanje episkopija osim one u Turneu (Tournai) na dalekom jugu mozda je uskratilo Flandriji vodjstvo u monumentalnoj sakralnoj ahitekturi. Ali ovo ne moze biti dovoljan razlog za ovako nizak status ovog roda u flamanskoj trgovackoj kulturi posto su jedine sheme nalik katedralama u koje su Flamanci ulozili novac tokom XIII veka horovi Sv Salvatora u Brizu i Sv Jovana u u Ganu bile pojednostavljene verzije hora u Turneu. Sta vise, u XIV veku dolazi do prebacivanja osnovne tradicije ovih zemalja u Braban, gde nisu postojale nikakve katedrale u srenjem veku. Glavne

okolnosti koje su isle u prilog usponu gotike Brabana su brzi ekonomski razvoj ove oblasti i zakasnelost tog razvoja sto je znacilo da vecina gradova do 1300 jos nije bila u stanju da priusti zamenu njihovih relativno malih romanickih crkava. Neizbezno, obnova brabanske gotike dovela je do toga da arhitekti budu dovedeni sa strane (iz inostranstva). Pod uticajem francuskih graditelja, hor je dobio pravougaoni prostor - shemu koja ce biti standardna u Brabanu tokom skoro dva veka. Najvaznije gradjevine su: Sen Rombu u Mehelenu, Sv Petar u Levenu, Sen Bumar u Liru, Sen Pankras u Lajdenu, Sen Žak u Liježu...Arhitekte ovih zemalja su povremeno pokazivali interesovanje za nemacku gotiku sto je najvise uticalo na arhitekturu fasada - gradjevine su dobile kule na procelju. Sve do prodora protestantizma u XVI veku koji je prouzrokovao zaustavljanje sve umetnicke produkcije, gotika je ostala jedini odgovarajuci stil u monumentalnoj crkvenoj arhitekturi. SREDNJA (CENTRALNA) EVROPA Ogromna produkcija crkvenih gradjevina u Centralnoj Evropi tokom poznog srednjeg veka glavnim delom je bila podsticana takmicarskim duhom gradjanstva oblasti naprednih gradova, sto je rezultovalo brzom izgradnjom urbanih parohijskih crkava vise od izgradnje katedrala ili manastirskih crkava. Po pravilu su gradjene dvoranske crkve (hall churches), iako su u vecem broju tokom XIV veka ovakav format pocele usvajati i vece crkvene zajednice cije su paralele svuda u centralnoj Evropi gradile katedralne crkve. Jedina crkva u XIV veku koja je usvojila sistem francuske monumentalne arhitekture u manje vise celovitom obliku je bila katedrala u Pragu. Gotika se pored svih ovih zemalja razvijala i u Dalmaciji i Primorju uopste i to najvecim delom pod uticajem Italije.

31.GOTICKA ARHITEKTURA U ITALIJI Italijanski doprinos gotickoj monumentalnoj sakralnoj arhitekturi ne moze s uporediti po svom bogatsvu i znacaju u toku Srednjeg veka. Do izvesnog stepena to je bilo usled hladnog prijema gotickog stila od strane Italijana, ali bitniji faktor je bio taj da je jako mali broj crkava bio monumentalnih razmera od velikog broja izgradjenih u

gotickom periodu u Italiji. Koreni ovih odstupanja od severno evropskih shema leze u italijanskom jedinstvenom nasledju iz perioda pre Srednjeg veka. Osecaj da su duhovni naslednici antickih Rimljana objasnjava opstu nevoljnost da se potpuno napuste koncepti otelovljeni u bazilikalnom tipu gradjevina osmisljenih u IV veku. Nema sumnje da su atavisticka osecanja straha i prezira prema varvarskom Zapadu bila dodatni faktor italijanskog mrzovoljnog odgovora na ono sto se jasno moze prepoznati kao francuski stil. Rimsko nasledje koje je kocilo formiranje tradicije monumentalne sakralne arhitekture bilo kog stila bilo je reprezentovano velikim brojem gradova u severnoj i centralnoj Italiji. Posle varvarskih osvanja u V i VI veku gradovi su se vratili na svoju prethodnu velicinu, ali ipak je vecina njih jos uvek postojala kada je ponovo zapocet uspon krajem poznog X veka. Posto su, barem teoretski, svi gradovi imali episkope od IV veka, vecina italijaskih dijaceza je bila mala (pa tako i relativno siromasna) u poredjenju sa teritorijalnim dijacezama sa centrima u daleko manje znacajnim severno evropskim gradovima koji su uspeli da nastave da funkcionisu posle kolapsa Rimskog carstva. U ovakvoj situaciji bilo je neizbezno da odgovornost za izgradnju katedrala bude prebacena sa episkopa i klira na gradsku upravu koja je bila glavni mocnik u Srednjem veku. Medjitum, samo su municipije najvecih gradova bile sposobne da izgrade katedrale koje bi se mogle meriti sa najambicioznijim gradjevinama Severne Evrope. Rivalstvo koje je postojalo medju ovim gradovima je verovatno dovoljan razlog za odsustvo svake saglasnosti u vezi forme koja bi odgovarala italijanskoj gradjevini monumentalnih razmera. Paralelno sa rasnim, politickim i ekonomskim faktorima postoji jos jedna kulturoloska razlika koja objasnjava neuspeh Italije da stvori tradiciju monumentalne sakralne arhitekture u odnosu na druge likovne umetnosti, narocito slikarstva. do izvesnog stepena, ovo je mozda bilo druga posledica italijanske odanosti bazilici, gde se doprinos graditelja manje isticao od doprinosa slikara koji ne samo da su obogacivali pov rsine zidova nego su ih i transformisali. Kada bi se arhitektura posmatrala manje kao podloga za slikarstvo, verovatno je da ne bi bilo cudno da slikari trebaju da preuzmi ulogu arhitekata, i jednako neiznenadjuje to sto su gradjevine koje su osmislili npr. slikari graditelji dugovali isto tako malo severnogotickim konceptima koliko su malo dugovale tradiciji monumantalnog fresko slikarstva. Iako su italijanski skuptori bili otvoreni za bitna dostignuca severnjaka u tom podrucju, gradjevine koje su oni osmisljavali nisu blize severnim idejama od onih koje su osmislili slikari. Uprkos pobremenim katastrofama usled neadekvatnog

tehnickog znanja, praksa likovnih umetnika da budu graditelji nastavila se i u renesansnom periodu, kada se prosirila i izvan Italije. Kao i u drugim delovima Evrope, cisterciti su bili ti koji su uveli elemente goticke arhitekture u Italiji. Na njihove dve najznacajnije crkve ranog XIII veka, onoj u Kazamari i San Galganu, burgudinska romanicka shema vidjena u Pontinju, efektno je gotocizirana zamenjivanjem rebara prelomljenim rebrastim krstastim svodovima. Ovo nije bio cisto italijanski razvoj, jer je potpuno ista revizija postignuta u francuskoj cistercitskoj arhitekturi poznog XII veka, verovatno jer je smatrana modernizacijom koja nije ugrozavala asketsku tradiciju reda. Katedrala u Sijeni - San Galgano je izgleda izvrsio znacajan uticaj na katedralu obliznje Sijene, jedinu monumentalnu crkvenu gradjevinu sagradjenu u Italiji tokom prve ½ XIII veka. Dizajn traveja u Sijeni je direkna kopija onog u San Galganu, ali ne postoji nijedan drugi ocigledan izvor u Toskani za njegovu kombinaciju romanickih cetvorodelnih stubaca sa gotickim kroket kapitalima, za nedostatak ugaonih delova koji podrzavaju rebra, ili izvijeni oblik ovih drugih. Konstantna upotreba polukruznih lukova, visina glavnih arkada i nisko postavljeni originalni prozorski sprat mogu lako biti shvaceni kaqo kritika sheme sa San Galgana izvedena od strane graditelja koji je jos uvek bio delimicno odan tradicijalnoj formi bazilike. U Toskani do tada najimpresivnija

bazilika

bila

je

monumentalna

romanicka

katedrala,

proimperijalistickog i antifirentinskog saveznika Sijene, Pize, i izgleda razumno posmatrati imitaciju prugastih stubova katedrale u Pizi kao demonstraciju solidarnosti u vremenu kada se teska borba izmedju vladara i pape ubrzano priblizavala konacnoj krizi 1240. Najupecatljivija karakteristika Sijene je njena sestougaona ukrsnica. Simbolicna aluzija na centralni plan rimskog Panteona, koji je 609 pretvoren u crkvu, je jasna. Rimski Panteon je, pri pretvaranju u crkvu, posvecen Bogorodici i svim mucenicima, a Sijenska katedrala Bogorodici i cetvorici drugih svetitelja, od kojih su neki i mucenici. Manje je jasan razlog odabira sestougaonig oblika, cije cetri strane koje nisu poduzne imaju neobican odnos prema visokim tranceptima bocnih brodova. Oktagon bi bio logicniji izbor za ovu prvu italijansku ukrsnicu koja prelazi sirinu glavnog broda. Iako je Sijenska katedrala samo delimicno goticka gradjevina, u ocima toskanaca verovatno je izgledala kao veliki novitet u vreme kada je zapoceta oko 1220. Pa ipak, Sijena nije imala neposrednih nastavljaca, jer su Italiji XIII veka katedrale zapostavljene u zurbi da se izgrade crkve za prosjacke redove. Verovatno zbog politicke krize koja je potresala Firencu pocetkom XIV veka, radovi na katedrali

su napusteni posto su zamo delovi zidova apside dostigli punu visinu. Pa ipak, sama mogucnost da bi se Firenca mogla hvaliti najboljom katedralom u Toskani bila je dovoljna da do 1316 natera stanovnike Sijene da zamene kratki hor iz XII veka drugim, dva puta duzim. Neposredno pre zavrsetka hora Sijenske katedrale, odluceno je da se zapocnu radovi na ogromnom novom glavnom brodu, juzno od ukrsnice, i da se, tada postojeci glavni brod i poluizgradjeni hor pretvore u transept. Nacrte je nacinio zlatar i livac zvona, Lando di Pjetro, ali je glavni majstor ili izvrsni arhitekta bio skulptor, Djovani da Agostino. Izgradnja je zapoceta 1339 a napredovanje je bilo tako brzo da kada je kuga, zavladala 10 godina kasnije, glavni brod bio vise od polovine zavrsen. Nazalost, visoke i tanke glavne arkade pocele su da se naginju napred zbog bocnih potisaka, ocigledno jer zidari nisu uspeli da primene standardni severnjacki izum: privremene grede koje povezuju arkade sa spoljnim zidovima do izgradnje prozorskog zida koji je obezbedjivao dovoljno jak teret omogucavajuci arkade da se odupru potisku. Godine 1356 i 1357, u jeku kuge, klimava struktura je odbacena, i sva nada u zavrsetak je izgubljena. U vezi sa ovim spektakularnim promasajem pravo je cudo sto kasniji ktitori monumentalnih crkava u Italiji nisu ispoljavali gotovo panican strah od strukturne nestabilnosti. Mnoge franciskanske i dominikanske crkve bile su veoma velike, tako velike da se veci deo stanovnistva bilo kog grada mogao okupiti u njima da cuje propoved. Pa ipak, iz postovanja prema njihovim svetcima zastitinicima, vecina monastva se trudila da osrzi njihovu arhitekturu jednostavnijom od monumentalnih crkava (katedrala). Pojava osnovnih gotickih formi u crkvama prosjackih redova ne bi trebalo da bude shvacena kao neizbezan odgovor na napredniji stil. Verovatnije je da je i u krajnjem slucaju franjevcima gotika davala nesto od karaktera njihovog zvanicnog stila posto je prvo upotrebljena na njihovoj glavnoj crkvi sv. Franje u Asiziju, na jednoj od retkih gradjevina iz XIII veka u Italiji, koja je nagovestavala direktne kontakte sa Francuskom. Zbog toga sto su crkve prosjackih redova druge polovine XIII veka bile smestene u gradovima, koji su tako dominirali italijanskim zivotom, bile su sposobne da daleko bolje sprovedu njihovu prinudnu ulogu "misionara gotike" nego sto su to cinile cistercitske crkve smestene u seoskim podrucjima, a izgadjene krajem XII i pocetkom XIII veka. Pa ipak, u poredjenju sa cistercitskim crkvama, crkve prosjackih redova bile su manje izrazite. Ovo je delom bila posledica toga sto fratri nisu bili u manastiru vec su vrsili duznost gradskog evangelizatora; njihove crkve nisu bili njihovi duhovni domovi u smislu kako su bili za cistercite i druge monahe. Drugi faktor koji ih je nacinio razlicitim

bila je

finanscijska podrska pri izgradnji koju su davale uprave gradova domacina, a koje su tezile favorizovanju lokalne arhitektonske tradicije. Nedostatak uniformnosti u italijanskoj arhitekturi prosjackih redova XIII veka dobro je ilustrovan jako razlicitim, gotovo kontrastnim, crkvama dominikanaca i franjevaca Santa Marija Novela i Santa Kroce. Santa Marija Novela - mozda je zamisljena kao modernizovana verzija, bez mermera, glavnog broda Sijenske katedrale u kojoj su svi lukovi prelomljeni a stabla podupiraca su upotrebljena umesto dosserets da prime dijagonalna rebra svodova. Okulusi u prozorskom zidu su bili reprodukcija onih koji su mozda postojali u Sijeni pre nadogradnje. Santa Kroce - izgleda kao manje savrseno resenje i grublje. Siroki glavni brod zasveden drvenom tavanicom, poduprt prolaz iznad glavne arkade i mozda oktogonalni stubovi izvedeni su od katedrale papskog grada Orvijeta, zapocete oko 1290, samo godinu dana pre Santa Krocea. Nalik Mariji Noveli, Santa Kroce je izrazitije goticki od svog uzora, koji ima polukruzne arkade i gole gornje zidove, bez ikakve vrste vertikalne artikulacije. Firentinska katedrala - Dalekosezni uticaj Santa Krocea na firentinskog skulptora, Arnolfa di Kambia, koji je dosta putovao, nedavno je i potvrdjen arheoloskim iskopavanjima Arnolfovog jedinog, veceg zabelezenog arhitektonskog dela, nacrta iz 1294 za obnovu Firentinske katedrale. Ovo pokazuje da je Arnolfo planirao po dimenzijama gotovo identican glavni brod onome u Santa Kroceu. Izgleda da je u Italiji pola veka patronaze fratara do izvesne mere zamaglilo ono sto je na svim drugim mestima odrzavalo hijerarhijsku razliku. U stvari, Arnolfova katedrala bi uspesno odbranila nadmocnost nad drugim crkvama Firence, delom preko svog zapadnog procelja, bogato nadvisenog tabernaklima, ali cak i vise preko svog izuzetnog istocnog kraja centralnog plana sa kupolom, umanjene verzije postojeceg istocnog dela sagradjenog izmedju 1377 i 1436. Inspiracija za istocne delove katedrale u Firenci sigurno je bila primarno simbolicnog karaktera a tek sekundarno arhitektonskog. Centralni element, siroka oktogonalna ukrsnica koja zahvata i hor i visoki oltar posvecen BCI, zamisljen je kao veca verzija Sijenske ukrsnice, sa istom fjom. Poziva se takodje na rivala hristijanizovanog rimskog Panteona, Santa Marija Rotondu. Posto je ovaj baptisterijum rangiran kao glavna javna crkva Firence pre zavrsetka katedrale, bilo je prirodno da ukrsnica Arnolfove velike crkve treba da podseca pre na najranijeg takmaca Panteona u gradu nego na sam Panteon. Niko ne bi pretpostavio da je evokacija kruznog plana Santa Marija Rotonde bila nametnuta

prihvatanjem oktogonalnog plana baptisterijuma, jer je u takvim osnovni koncept mnogo slozeniji od same doslednosti preuzetoj formi. Ukrsnica Sijene ima stupce u uglovima koji pokazuju da je zamisljena kao spoj 6 trougaonih traveja, dok se u Firenci oktagon sastoji prvenstveno od glatkih, potpuno neartikulisanih povrsina. Potpuni kontrast u Arnolfijevim dizajnima izmedju mirnoce zidanog svoda oktogonalnog oltara i longitudinalnog kretanja glavnog broda zasvedenog drvenom tavanicom i sastavljenog od vise traveja, sadrzala je simbolicnu razdvojenost prikladnu za odvajanje f-ja ova dva dela. Kao u antickom svetu, kupola je oznacavala nebo i vecnost, dok je mnogo vise goticki glavni brod, buduci deo najpristupacniji za laike i predvorje svetilistu, predstavljao modernu strukturu i simbol zemaljskog, privremenog napretka. Ovo znacenje je ostvareno postojecom katedralom, iako je glavni brod zasveden pa je kontrast sa oktagonom manji nego sto je Arnolfo planirao. Tretiranje tri kraka koja se pruzaju radijalno ka severnoj, istocnoj i juznoj strani oktagona kao delimicno oktagonalnih apsida je bio mozda inspirisan centralnim crkvama ranohriscanskog perioda i Vizantije kao sto su San Lorenco u Milanu, San Vitale u Raveni ili Sv Sofija u Carigradu. Transepti Pize, u svom produzenom zavrsnom obliku, su poprilicno drugaciji od onih u Firenci, ali oba su izvedena ili od crkve Rodjenja u Vitlejemu ili od Bogorodice Blaherne u Carigradu, obe iz VI veka i obe nesumnjivo poznate mnogim stanovnicima Pize koji su bili ukljuceni u trgovinu sa Levantom ili Vizantijom. Arnolfova katedrala je tako izgleda bila zamisljena da zaseni crkve posvecene Bogorodici koje se nalaze u dva grada koja su se sa Firencom borila za prestiz u Toskani. Posle dugo odlaganog pocetka izgradnje, tokom poznog XIV i ranog XV veka, katedrala u Firenci je postala prototip za nebrojene gradjevine cenralnog i kvazi centralnog tipa, izgradjene od renesanse pa na dalje. Verovatno zbog politicke krize koja je potresala Firencu pocetkom XIV veka, radovi na katedrali su napusteni posto su zamo delovi zidova apside dostigli punu visinu. Godine 1357, dok su se gradjani Sijene opet prihvatali izgradnje njihovog polu-zavrsenog glavnog broda, Firentinci su priredili prekrasnu ceremoniju koja je oznacavala nastavak rada na njihovoj jos skoro nezapocete katedrale. Godine 1355, da bi omogucili nestrucnom gradjanstvu da proceni valjanost zamisli lakse nego da je predstavljena na crtezu, Talentiju je placeno da izradi umanjenu maketu, jednu od najranije zabelezenih primera onoga sto ce postati specificno italijanski vid vizuelne pomoci. Neki od kasnijih maketa ce biti nacinjene od terakote da bi mogle da stoje napolju ali Talentijeva je bila od drveta. Njena specificna namena bila je da pokaze oblik kapela koje su trebale da budu izgradjene na osnovama Arnolfijevog istocnog kraja kao i

predlog za usaglasavanje uskih traveja koji su sada trebali da sacinjavaju glavni brod. Ni Talenti ni neki od njegovih naslednika nisu ikad bili sposobni da unesu vece promene u zamisao bez prethodne dozvole Saveta koji je trenutno bio dominantan. Sta vise, zapocinjanje dizajna nije bilo iskljucivo Talentijev domen, kao sto je to bilo u severnoj Evropi. Vec do 1357 imao je dva velika rivala - Andreu Orkanju, najuglednijeg likovnog umetnika sredinom XIV v. u Firenci, i Djovanija da Lapo Djinija (Ginija?), specijalistu za konstrukciju svodova. Obojica ce dati znacajan doprinos dizajnu. Gini je imenovan za protomajstora 1363 i bio je jedini na tom mestu tokom privremenog otpustanja Talentija u periodu od 1364-6. Orkanja je bio aktivan od 1357 u predlaganju alternativnih resenja za Talentijev dizajn, ali je njegova glavna sansa dosla kasnije kada je postao vodeci u okupljanju slikara sto je prouzrokovalo njegovu kasniju kontrolu nad dizajnom. Nacinjena je maketa i izglasana na nekoliko referenduma od strane nekoliko 100-tina vodecih gradjana. Rezultat je bilo odobrenje Orkanjinog predloga da kupola bude uzdignuta na tamburu koji se jasno izdize nad cetiri kraka crkve i da unutrasnja sirina oktagona bude jednaka sirini naosa, ukljucujuci i debljinu zidova bocnih brodova. Talenti i Gini su se protivili ovom uvecanju oktagona ali uglavnom sve sto su uspeli da postignu je bio ugovor da povecanje visine tambura zahteva masivnije stupce od onih koji su bili planirani. Jos jednom su arhitekti-amateri pokazali svoj nedostatak strucnosti u pogledu strukture. Produzavanje glavnog broda do njegove sadasnje forme od 4 traveja izgleda kao prirodna posledica uvecavanja oktagona, iako je na fresci Pobedjujuce Crkve u Santa Marija Noveli, koju je Andrea Bonajuti, clan saveta slikara zapoceo u decembru 1365, prikazan cetvorotravejni glavni brod pridruzen nizem i uzem oktagonu po planu Arnolfa i odobrenog od strane Ginija i Talentija. Do decembra 1368, strasti su se smirile, i reseno je da svi buduci protomajstori treba da se zakunu da ce se slagati sa zamislima slikara, sa izmenom u vidu debljih stubaca izmedju oktagona i glavnog broda kao sto su insistirali Gini i Talenti. To je jos uvek ostavilo neresenim konstruktivne probleme izgradnje najsire kupole na Zapadu od rimskih vremena, ali je vec 1371 Gini dizajnirao specijalni privremeni podupirac za koji je primio lepu nagradu. Izvanredno dostignuce Bruneleskija u konstrukciji kupole 1420, bez uvodjenja bilo kakve vrste privremenog podupiraca ne treba da se podpomaze mitom da graditelji oktagona nisu imali nikakvu ideju kako da ga presvedu. Bez sumnje gradjani Firence su ovo doziveli kao prikladan izraz gradjanskog ponosa. Napokon, pored Venecije, Firenca je bila najveca ekonomska sila u Evropi. Kvadratni traveji glavnog broda, cetvorodelni svodovi i nizak prozorski sprat sa okulusima, sve dolazi

od bazilike Santa Marija Novele, stupci su uvecene replike onih u Orsanmikele, a prolaz sa konzolama koji tako ostro zaseca vertikalnu artikulaciju imao je ocigledan uzor u Santa Kroce. Pisani izvori svedoce da je ova poslednja karakteristika zamisljena kao vrsta veze izmedju inace tesko spojivih elevacija glavnog broda i oktagona. Samo tanke entablature iznad kapitela definitivno proishode od nefirentinskog izvora, prvenstveno arkada hora u Sijeni. Ali iako glavni brod Firence ima jedan od najjednostavnijih (najsvedenijih) gotickih enterijera, u poredjenju sa istocnim delovima on izgleda svecano. Osim uglova koje formiraju spojevi strana poligona, fakticki ovde i ne postoji nista sto remeti kontinuitet ogromnih ravnih povrsina belo krecenog zida i sivog kamena. Odsustvo malo raskosnije obrade dokazuje samo da je u XIV veku unutrasnjost planirana da bude prekrivena velikim ciklusima fresaka. Spoljna mermerna oplata Firentinske katedrale na prvi pogled izgleda kao da sadrzi cisto stilsku evoluciju: Talentijev naporan rad na Arnolfijevim zapadnim travejima bocnih brodova, apside sa bogatim arkadama, jedinstvenija ali i dalje gusto mrezasta obrada dugackih istocnih traveja, i konacno poprilicno pravolinijsko poplocavanje tambura kupole. U sustini i arkade i poplocavanje idu zajedno u smislu da oba proishode iz odgovarajucih delova Krstionice. Produzetak panela iz poznog XV veka na racun prozorskog sprata umesto gusce dekoracije kakva je planirana u XIV veku, zamagljuje znacenje koji je prvobitno trebalo da ima, prvenstveno odvajanje moderno gotickog pristupa izvedenog u glavnom brodu i antickog stila sa naglaskom na afinitetu izmedju istocnog dela i njegovog antickog prototipa, narocito Krstionice. Ovo razdvajanje je verovatno bilo deo Arnolfove zamisli iz 1294, a ista moze biti prva od serije zidova na apsidama, jer ovi posecaju na nacin ojacavanja pilastrima Konstantinove bazilike iz ranog IV veka, gradjevine koju je Arnolfo poznavao iz svog rada u Rimu oko 1277-93. Zelja za delimicnim razgranicenjima glavnog broda verovatno je uzrokovala pad krstastih svodova 1366,ali umesto dodavanja pilastara, umetnute su gvozdene sipke. To sto nikakvi problemi ovakve vrste nisu pogodili Bruneleskijevu kupolu sigurno je izgledalo kao dodatna preporuka mnogim renesansnim i baroknim arhitektima koji su izabrali da se takmice sa energicnim efektom datim eksterijeru gotickim rebrima i prelomljenim lucima tako sto ce koristiti prizemniji kvalitet nisko postavljenih kupola kakve su gradili Rimljani. Zvonik u Firenci - Slicno Sijeni, 1337 fijasko je zadesio Firencu kada je otkriveno da su zidovi velikog kampanila, zapocetog 3 godine ranije, posedovali samo ½ potrebne debljine. Krivac u ovom slucaju nije bio niko drugi do Djoto, koji je postavljen za

campomaesto-a zbog svog javno priznatog statusa najveceg slikara svog vremena. Djotova zamisao je lako nadmasila jednostavne i relativno male prethodnike u okviru ovog izrazito italijanskog roda, odvojenih kula zvonika, ali nije pokazana nikakva briga za smanjivanje broja tradicionalnih spratova koji se smenjuju ili za trazenje ubedljive veze izmedju ovih i egzoticne lanterne (koja je nalikovala strazburskoj ili frajburskoj). Djotov naslednik na ovom poslu, zlatar i skulptor Andrea Pizano, dodao je drugom, vecem spratu parove plitkih pilastara koji bi eventualno povezivali uglove oktogonalne lanterne. Pa ipak, cak i ovo suptilno priblizavanje severnjackoj gotici naislo je na neodobravanje, jer vec 1343, Andrea je izbacen zbog previse izmenjenog prvog dizajna. Tri gornja sprata, koja je zavrsio Francesko Talenti 1359, oznacavaju vracanje na plošnost Djotovog dizajna i tako tipizuju dekorativnije vrste centralno italijanske gotike. Milanska katedrala - ne moze se smatrati za nastavljaca i jedne gradjevine. To je najambicioznija italijanska crkva, zapoceta krajem XIV veka. Ovo je bilo najvece priblizavanje jedne italijanske gradjevine severno-gotickim katedralama sto je za posledicu imalo njeno odvajanje od glavnih tokova italijanske arhitekture tokom XV i XVI veka, kada je masa gradjevina podignuta u saglasnosti sa originalnim dizajnom. Milano je bio najznacajniji od mnogih severnoitalijanskih gradova gde je komunalnu upravu nasledila sinjorija, manje-vise autokratska vladavina jedne porodice, a glavni impuls za obnovu katedrale je dosao od Viskontija, lordova Milana od 1311. U stvari, veza Viskontija sa katedralom je bila izuzetno jaka, jer su tu sahranjivani i arhiepiskopi i clanovi porodice od kraja XIII veka, ukljucujuci i donatora novog kampanila iz 1333 i njegovog naslednika koji je istovremeno bio i arhiepiskop i lord. Sigurno nije slucajno sto je pocetak radova na ovoj katedrali zapocet 1386, nepunu godinu posle dolaska na vlast velikog Djangaleaca Viskontija, koji bi, da nije iznenada umro 1402, mogao postati i kralj Italije. Posto je Viskontijeva palata stajala odmah do katedrale, izgleda jasno da je Djangaleaco svesno imitirao kraljevsko srediste i veliku crkvu kakvi su postojali u Parizu, Pragu i Vestminsteru. Takmicenje, narocito sa francuskom kraljevskom porodicom, kojoj je uostalom pripadala i njegova zena, bilo je jedno do glavnih karakteristika njegovog pokroviteljstva nad umetnoscu na drugim poljima (slikarstvo, vajarstvo), tako je veoma verovatno da ova kulturna orjentisanost takodje objasnjava izrazeno goticke kvalitete katedrale. Djangaleaco je garantovao nabavku sveg granita i mermera potrebnog za izgradnju, a njegova misljenja su uzimana u razmatranje u kriticnim momentima razvoja zamisli, ali ipak neposredna kontrola nad radom bila je data Savetu ciji su clanovi postavljani od strane

najvisih slojeva svetovnog i crkvenog drustva u Milanu. U ranom stadijumu makar, radovi su izgleda bili u zizi gradskog interesovanja i divljenja, na nesto radikalniji nacin - kopanje temelja su vrsile grupe sastavljene od trgovaca, profesionalaca, svestenika, pa cak i plemica, i svi su radili i jeli zajedno sa placenim radnicima. Ovaj ekstremni entuzijazam se pokazao kratkotrajnim. Milanska katedrala, nalik firentinskoj, a za razliku od severnogotickih sa cijim se izgledom i takmici, izgleda da ni u jednom stadijumu nije bila zamisao samo jednog graditelja. Godine 1387, kada se izgradnja prvi put pocela odmicati od nivoa temelja, Simon da Orsenigo je postavljen za glavnog izvrsnog arhitektu, ali vec do 1388, ako ne i ranije, neki od drugih graditelja, koji su zvanicno bili podredjeni Simonu, podnosili su alternativna resenja za odredjene delove gradjevine. Vec 1389, situacija je dalje zakomplikovana dolaskom francuza Nikolasa de Bonaventure na mesto glavnog arhitekte zajedno sa Simonom. Nikolas je otpusten godinu dana kasnije, i razumno je pretpostaviti da se sukobio sa svojim italijanskim kolegama oko onoga sto je njemu izgledalo kao krajnje nepravilan dizajn, a ista shema se ponavljala u mnogim situacijama koje su usledile kada bi eksperti sa Severa bili dovodjeni u sledecih 12 godina. Ali iako su rivalne vizije katedrale postojale tokom 1390ih to ne znaci da osobe odgovorne za dizajn i konstrukciju donjih delova gradjevine nisu imale jake konceptne forme koje su zeleli da ima superstruktura. Zvanicno prihvacen dizajn pokazuje mnogo vece odstupanje od normi kakve je imala Francuska XIV veka, izuzev ogromne visine od 64m. U sustini plan je u velikoj meri ispostovan. Plan za Milansku katedralu mogao je lako biti plan za bilo koju vecu francusku katedralu visoke gotike, osim sto nema kule na zapadnom procelju i oltarskom prostoru nedostaju radijalne kapele. Njena petodelna podela, kao i podeljeni (split) stupci, mogu se shvatiti kao adaptacija Bruža, iako razlike u visini izmedju glavnih brodova su proporcionalno manje. Uticaj glavnog broda ranohriscanske katedrale u Milanu (Sv Tekla) je verovatno postojao buduci da je ova imala 5 brodova koji bi verovatno stremili u visinu kao kod vecih rimskih bazilika. Prvobitna zamisao je bila da ima celijaste bocne kapele umesto spoljnih bocnih brodova, shemu koja je reminiscencija na obliznje crkve u obliznjim gradovima Lombardije, prvenstveno Santa Marija del Karmine iz Pavije. Saglasnost sa lokalnom tradicijom je najuocljivija u razgranicenju svodova glavnog broda. Oni imaju rebra iste visine i raspona kao svodovi u kvadratnim travejima bocnih brodova, pa tako bocne ivice padaju veoma okomito. Strukturno, iako ne vizuelno, efekat je slican poluoblicastom svodu, a ogromni bocni potisci izazvani takvim svodovima su smanjeni putem dva izuma potpuno rimskog porekla koji su bili uobicajeni u

lombardijskoj romanickoj arhitekturi: spojni zidovi i produzavanje nagore visokih zidova povecavaju vertikalni pritisak. Obe karakteristike su prestale da se koriste u Francuskoj tokom XII veka. Mali prozori, osim onih u apsidi su uobicajena karakteristika italijanskih srednjovekovnih crkava, ali njihova kombinacija sa tamno bojenim staklom daje Milanu jedan od najmracnijih od svih gotickih enterijera. Jedini veci akcenti na ornamentima su neobicni kapiteli koji se sastoje od prstenova figura u nisama. Nista drugo u dizajnu ne otkriva tako dobro italijansku indiferentnost prema gotickim estetskim principima, jer je cilj ovih horizontala, traka nalik dascicama, bio da uniste sav osecaj kontinuiteta izmedju visedelnih stubaca i identicno profilisanih pilastara krstastih svodova. Moguce je da je izvor za njegove figure u nisama , i stoga njihovu visinu, bile male slike koj su tada bile uobicajene za biskupske croziers (?). Eksternoj elevaciji je data bogata obrada prozorskih okvira. Koncept je potpuno pripadao Cvetnom stilu, iako je ovde sproveden daleko sistematicnije nego u bilo kojoj ranijoj gotickoj katedrali. Cak su i pilastri, forme tradicionalne u Italiji od ranog srednjeg veka, ugradjeni u ovaj sistem. Izrazito individualna karakteristika ovog eksterijera je trio ogromnih prozora na apsidi, ciji elegantni prozorski okviri prelaze dotadasnje opste goticke detalje da se moraju pripisati ostalim stranim arhitektima koji su dosli u Milano 1390ih. Pinakli nalik iglama, slobodni parapeti i kontrafori sa kulicama, vecim delom su nacinjeni od XVII veka pa na dalje, ali se slazu sa zamislima nacinjenim 1390-1400. Najneobicnija karakteristika spoljasnjosti je kontinuirano pruzanje navise zida prozorskog sprata. Pa cak su i kontrafori na prvom mestu dekorativni, jer je pravi posao na razgranicenju ucinjen izbacenim zidovima koji, nalik prozorskom zidu, nisu vidljivi sa nivoa prizemlja. Povremeno pozivanje severnjackih arhitekata u Milano je jasan signal da je administrativni Savet bio razdiran sumnjama da li je njihov tim, sacinjen od lokalnih arhitekata, sposoban da sam izgradi veliku katedralu na severnjacki nacin. Sukob je bio neminovan, jer su dve grupe nasledile sasvim drugacije predstave ne samo o graditeljskoj praksi vec i o statusu izvodjaca. Dok su severnjacki majstori-graditelji navikli na praksu da imaju potpunu kontrolu nad dizajnom i izvodjenjem "njihovih" gradjevina, pisani izvori svedoce da su graditelji velikih italijanskih crkava (Milano, Firenca) igrali mnogo manje mocne i autoritativne uloge. Sa tacke gledista milanskih arhitekata, to je bilo isto toliko bolno koliko i iskazivanje nedovoljnog poverenja dovodjenjem stranaca. Pa ipak, milanski arhitekti su posedovali jasnu prednost u broju jer je samo po jedan severnjacki graditelj bio prisutan u svako vreme. Svi severnjaci cija su misljenja na ovu temu zabelezena, slozili su se da je strukturni dizajn Milanske katedrale bio

potpuni promasaj. Konkretno, kritikovali su podupirace spoljnih zidova kao suvise plitke da se odupru potiscima svodova bocnih brodova; pa ipak Italijani su bili jednako uporni da su podupiraci dovoljni. Nijedna od strana nije ucinila nista vise u ubedjivanju. U sustini svi severnjacki kriticari, kao sto se kasnije ispostavilo, nisu bili u pravu jer je katedrala ispala savrseno stabilna. Milanezani su imali intuiciju za strukturne parametre koja bi ih retko kad izneverila. Sta vise, bili su u pravu kad su insistirali da su njihovi savetnici zaboravili vecu snagu (otpornost) mermera i granita u odnosu na krecnjak (koriscen u Francuskoj). Mogli su da dodaju da je upotreba tezih materijala za zidnu strukturu u Milanu povecala sposobnost da se odupre bocnim potiscima svodova, narocito mrezastim svodovima, koji su bili nacinjeni laksim zidanjem u opeci, tradicionalnom lombardijskom gradjevinskom materijalu. Nesumnjivo su severni arhitekti mislili za veci deo onoga sto su u Milanu videli da je ruzno. Milanski majstori su bili zamoljeni da daju komentar na konstrukcione predloge koje je dao Hajnrih Parler ili da iskazu svoje misljenje u vezi konkretnih karakteristika, koje je ovaj kritikovao. Neizbezno su milanezani odbacili sve Parlerove predloge i proglasili se zadovoljnim svojim dizajnom. Parlerov najefektniji argument nisu bile reci vec velika i precizno nacrtana skica njegove alternativne sheme. Pored strukturnog dizajna, najkontroverznija tema je bio i status i prava primena geometrijskih i aritmetickih proporcija. Data su cetiri predloga a konacno, cetvrti predlog je prihvacen 1392. 32.POCECI GOTICKE ARHITEKTURE U ranim 1130im nista nije ukazivalo na to da ce Pariz uskoro postati mesto u kom ce nastati nova vrsta arhitekture. Ni jedna, od inace malog broja crkava sagradjenih u gradu pocevsi od 1100, nije bila ni monumentalna ni impresivna, a oblast koja ukruzuje grad, Il -d- Frans, bila je medju malobronim oblastima severne Francuske gde se crkveno graditeljstvo nije razvijalo tokom prethodnih 1000 godina. Koreni ove stagnacije su vezani za materijalno stanje kraljeva ovih kapetanija, koji nisu imali dovoljno sredstava da osnivaju manastire, najbitniji izvor prihoda i najbolji nacin da se pokaze i vlast i poboznost srednjovekovnih vladara. Doduse, jedan od preduzimljivih kraljeva iz XI veka, Rober II, bio je entuzijasticni patron monaskih i drugih crkvenih gradjevina u razvijenijem, juznom delu oko Orleana, ali u oblasti Ild-Frans njegovo jedino znacajno ostvarenje je bila obnova Sen Zermen d'Prea u Parizu.

Daleko od tekucih arhitektonskih inovacija, nedostatak romanicke tradicije u Il-d-Fransu se pokazao kao prednost u trenutku kada je ozivljena kraljevska moc u poznom periodu vladavine Luja VI. Crkve koje su pocele da popunjavaju ovaj vakuum, u poznim 1130im i ranim 1140im, pozajmljivale su svoje forme iz visoko razvijene romanicke tradicije koja je postojala u susednim oblastima, narocito u Normandiji i Burgundiji. Ni jedan novi arhitektonski tip nije izmisljen, jer su monumentalne crkve XII v. iz Il-d-Fransa ispunjavale iste f-je kao i one sagradjene tokom prethodnog perioda na drugim mestima u severnoj Francuskoj. Ozivljavanje gradjenja velikih crkava u Il-d-Fransu u 1130im stvorilo je oko 100 gradjevina, vecim delom ne tako ambicioznih. O RADU OPATA SIZEA U SEN DENIJU U poslednjih 150 godina postalo je obicaj da se istorije goticke arhitekture zapocinju sa horom dodatim 1140-44 na opatijsku crkvu Sen Deni, nedaleko od Pariza. To je prikladno ne samo zbog inovacija koje su neposredno posle hora prihvacene kao osnova za novi stil arhitekture, vec i zbog upotrebe druga dva, medjusobno spojena, aspekta gradjevine: njene velicanstvenosti i rojalizma. Za razliku od bilo koje ranije pariske crkve, remodelovani Sen Deni je bio dovoljno ambiciozno zamisljen da je mogao posluzi kao shema za monumentalnu crkvenu arhitekturu; i posebne veze sa monarhijom su znacile da je novo delo povecalo rastuci prestiz francuskih kraljeva. Sen Deni je bio najvaznija od nekoliko starih kraljevskih grobnih crkava koje su okruzivale prestonicu. U okviru svojih ogranicenih sredstava, Luj VI je bio izrazito velikodusan prema vecem broju manastira u i oko Pariza, ali su sa Sen Denijem njegove veze bile najtesnje. Godine 1120, Luj VI je uveo obicaj davanja krune i drugih kraljevskih insignija na cuvanje u blizini relikvija Sen Denija, koji je poceo da zamenjuje Sv Martina iz Tura kao zastitnik monarhije. Ta uloga je isprobana 1124 kada su se, pod zastitom Sen Denija, kraljevi vazali okupili da se bore protiv nadiruce germanske vojske. U znak zahvalnosti za ovu severnofrancusku solidarnost u odziv, Luj VI je garantovao manastiru Sen Denija upravu nad vaznom i profitabilnom trznicom, Lenditom. Size, opat od 1122 i kraljev najblizi savetnik od 1127, preuzeo je ulogu kraljevskog propagatora, slaveci kralja zajedno sa njegovim svetiteljempatronom, a njegovo pokroviteljstvo nad umetnoscu je pomagalo da se promovise i

kult kvazi svestenickog vladanja (u dekoraciji opatijske crkve biblijski kraljevi su zauzeli izuzetno znacajno mesto a kult je bio njima inspirisan). Luj VII, koji je nasledio presto 1137, mora da je izgledao Sizeu kao idealan vladar. Skoro usamljen medju velikim pokroviteljima umetnosti iz svih perioda, Size je ostavio nekoliko tekstova kojima je pokusao da objasni svoje namere. Za Sizea, novi hor je predstavljao Sion, a njegovih 12 unutrasnjih stubova (tj. 10 stubova i 2 zapadna pilastra) su bili kameni temeljci Otkrivenja Sv Jovana sa znacenjem 12 apostola. Sa tacke gledista istoricara arhitekture, Sizeova diskusija o gradjevinama je poprilicno razocaravajuca s obzirom da se vecim delom sastojala od anegdota u vezi sa gradjenjem i autorovim licnim ucescem u njemu. Sen Deni je sigurno manje rafiniran od najambicioznijih romanickih crkava XII v. Crkva koju je Size nasledio je, u sustini, bila ona koju je 775 zavrsio Pipin, otac Šarla (Karla) Velikog. To je bila bazilika namerno uradjena u rimskom stilu, u skladu sa Sen Denijem kao apostolom Galije (Galske) i sa arhitektonskim pocastima koje se mogu uporediti sa onim koje je uzivao Sv Petar. Ovaj rimski karakter je trebalo da izvrsi uticaj na novi hor, ali Sizeovo delo je bilo na suprotnom kraju crkve, gde je zamenio Pipinov zapadni deo strukturom koja ne poseduje nista od antickog. Novi zapadni deo je bio osvecen, jos ne zavrsen, zajedno sa kulama 1140, tako da je izgleda bio zapocet oko 1135. On je prototip dugog razvoja francuskih gotickih fasada koje sadrze dve kule, tri velika portala sa skulpturnom dekoracijom i rozetom visoko iznad. Pipinov zapadni deo je takodje imao 2 kule, a kapele iznad zapadnog ulaza karakteristika novog hora koja najvise iznenadjuje - bile su namerna reminiscencija na opatijsku proslost, jer kapele na ovakvom mestu su vise rano srednjovekovni nego koncept XII veka. Gornje kapele usloznjavaju opste stvoreno vidjenje Sen Denija kao veze izmedju Normanskih i Engleskih romanickih fasada sa 2 kule i onih iz francuske goticke tradiciije. Diskontinuitet izmedju kula i mocnih podupiraca u donjem delu predstavlja neobicnost koja je sigurno izvedena iz najznacajnijih normanskih fasada sa 2 kule, kao sto je ona u Sen Etijenu u Kanu. Sizeovu tvrdnju da je pozvao umetnike iz daleka da rade na Sen Deniju potvrdjuju tri velika portala sa skulpturama koji predstavljaju pocetak nove ere u istoriji monumentalne skulpture. Il-d-Frans nije imao tradiciju sklpture, i poreklo skulptora koji su radili na Sen Deniju kao i njihove ideje nisu u potpunosti poznate. Najveca inovacija, nekoliko statua prirodne velicine na kolonetama portala (unistene u XVIII v), zanimljiva je zbog veze sa ranogotickom arhitekturom u kojoj su one deo

celine. U toj celini figure u visokom reljefu su po prvi put inkorporirane u svaku vecu arhitektonsku komponentu uz analogiju sa onim na stubovima arkada u unutrasnjosti. Size nije zapisao nista o skulpturama na portalima mozda jer je njihova didakticka vrednost bila toliko ocigledna da im odbrana nije bila neophodna. Vestibil u okviru zapadnog dela je tretiran sa masivnoscu koja je cesto pripisivana umetnickom konzervativizmu. U sustini, veliki broj stubaca i lukova je bio potreban da bi nosio gornje kapele i kule, a arhitekta je sa velikom umetnosvu ovo izveo transformisuci vidljive povrsine u izuzetno bogatu i zivahnu verziju lukova na stupcima kakva je upotrebljena u Sen Pjeru de Monmartru i drugim protogotickim crkvama 1130ih godina. Dve najznacajnije karakteristike potpuno oformljenog rano gotickog stila su ovde jace izrazene nego na bilo kom drugom mestu tog vremena: znacajno povecanje visine stabala stubaca i izduzene proporcije otvora. Sizeov zapadni deo je bio produzen dalje ka zapadu od Pipinovog, i dokazi nadjeni pri iskopavanjima su pokazali da je konstrukcija kojom je Size popunio prazninu imala stubove nosace modelovane prema onim u glavnom brodu iz VIII veka. Odmah po osvecenju zapadnog dela i produzavanja glavnog broda 1140, Size je poceo da prepravlja hor. Moguce je da je on oduvek nameravao da ovaj projekat bude samo prva faza u totalnoj izmeni stare gradjevine, iako njegovo ucesce predstavlja kraj prepravki. Size je namerno krio svoj dugorocni plan. Zaista je planirao da prepravi transept i glavni brod crkve iz VIII veka. Medjutim, to je ubrzo napusteno, verovatno zbog nedostatka velike sume novca koju je prilozio iz opatijskog fonda i troskova Luja VIII u toku Drugog krstaskog rata 1147-9. Sredinom XIII veka su stari transept i glavni brod bili zamenjeni u poduhvatu koji je nazalost unistio gornje spratove Sizeovog hora. Size je oznacio tradicionalno pravljenje vise prostora za hodocasnike koji su dolazili na poklonjenje relikvijama smestenih u horu kao razlog menjanja istocnog kraja stare crkve. Plan je pratio plan Sv Martina de Šansa u vidu neprekidnog niza kapela koje se radijalno pruzaju veoma plitkim apsidama kao i onim sto podseca na ophodni brod. Ovakvo vizuelno zamagljivanje liturgijskih podela je prouzrokovalo da goticki arhitekti teze da razviju sistematicnu i repetitivnu prirodu svojih zamisli, ali konkretno ova pojava nije nasla veliki broj sledbenika. Moguci razlog otpora je bilo nedopadanje uocljivog sudara izmedju otvorenosti prostora arhitekture i izdeljenosti (iscepkanosti) koju su stvarale kapele koje su stajale izmedju svakog stuba i spoljnog zida.

Stubovi izmedju arkade ophodnog broda i kapela i nesto deblji stubovi ophodnog broda koji su nosili glavnu arkadu (zamenjeni u XIII v) su rimskog karaktera sto neobicno odudara od savremenosti ostatka enterijera. Sta vise, stubovi su najjednostavnija i nezavisna (slobodno stojeca) vrsta podupiraca, sustinska antiteza razvijeno artikulisanim monolitnim stupcima koje su arhitekti Il-d-Fransa razvijali do tada. Prisustvo ovakvih "anomalija" je objasnjena brigom Sizea i njegovih arhitekata da oltarski zid zadrzi odredjeni kontinuitet sa starom bazilikom sa stubovima na koju je nadogradjen. Vrlo je moguce da kada je Size konacno odlucio da remodeluje Pipinov gl.brod, da je planirao i da zadrzi njegove stubove. Slobodni stupci kruznog preseka bili su uobicajena osobina romanickih crkava, ali njihova upotreba u ravno zavrsenom delu istocnog kraka bila je veoma retka; dve velike severno francuske crkve - Sen Benoa na Loari i Mon-Sen-Mišel su obe na razlicite nacine bile ishod rimskog ili, u krajnjem slucaju, italijanskog uticaja. Ni u jednoj crkvi podupiraci nisu bili tako bliski vitkim proporcijama klasicnih subova kao stupci izmedju ambulatorijuma i radijalnih kapela Sen Denija. Upotreba stubova je dosta uticala na estetiku ambulatorijuma i kapela. Linearnost eksterijera kao i naglasak na vertikalnosti su mnogo manji od efekta rebara koji se pruzaju od stubaca, i posto njihova stabla nisu toliko masivna da stvore snazan plasticni efekat pogled se krece na gore ka skoro neprekinutom kolu visokih vitraza radijalnih kapela. Kao rezultat naglasavanja spoljnog zida i prozora na njemu, ambulatorijum i kapele postaju jasnije predstavljene kao jedinstven prostor nego sto je to bio slucaj sa njihovim prethodnikom u Sen Martinu de Šansu. Karakter ovog prostora je manje odredjen svodovima nego u zapadnom vestibilu Sen Denija ili drugim pariskim enterijerima iz 1130ih u kojima podupiraci odrzavaju jedinstvenu prirodu sa rebrastim svodovima koje nose; ipak svodovi zaista cine vazan dodatak prostornoj jedinici, jer nepromenljiva visina lukova i rebara i kontinuitet centriranja preseka rebara imaju i efekat smanjenja znatnog broja varijacija u vidu njihovih sastavnih delova. Kao i u Sen Martinu de Sansu koncept "okvir i ispuna" inkorporiran u rebraste svodove je primenjen na zidovima radijalnih kapela - prozorskim staklom ujednacenim sa svodnim povrsinama i ostalim delovima gradjevine sve do rebara. Otvori se pruzaju na dole sve skoro do poda, ali s druge strane odnos staklenih i zidnih povrsina kao i vidljivost prozora iz centralnog dela hora nisu veci od onog u Sen Martinu. Prozorski sprat glavne apside Sen Martina prati ranohriscansku i romanicku tradiciju dobro osvetljene apside, i verovatno su radijalne kapele Sen Denija zamisljene kao produzetak te tradicije. Neosporna slicnost Sen Denija i Sen

Martina upucuje na to da je prozorski sprat Sizeove crkve takodje izmao inkorporiranu neprekidnu traku prozora. Dalje pretpostavke u vezi izgleda unistenih gornjih spratova hora Sen Denija su znacajne za potpuno razumevanje znacaja preostalih delova u razvoju rane gotike. Sizeove beleske otkrivaju samo da je centralni travej bio rebrasto zasveden, i da su rebra bila izradjena nezavisno i ispred povrsina svodova. Medjutim, dodatni dokazi na kojima se bazira hipoteticka rekonstrukcija su raspolozivi iz tri izvora: zapadnog dela, sacuvanih donjih delova hora i kasnijih gotickih horova iz XII veka cije su zamisli bile pod snaznim uticajem Sen Denija. Zapadni deo je narocito znacajan sto se tice spratnosti i opsteg karaktera izgubljenih gornjih delova hora jer, kao sto su pokazala istrazivanja, njegove gornje delove je zavrsio arhitekta koji je gradio hor. Upotreba istog nivoa razgranicenja glavnim arkadama hora i zapadnog bloka dokazuje medjusobne veze obnovljenih krajeva crkve, i da je razumna pretpostavka da kada je hor osmisljavan krajem 1130ih, Size i njegov drugi arhitekta su vec bili pristupili izradi zapadnog dela i obnovi glavnog broda iz VIII veka. U rekonstrukciji hora, rebrasti svodovi hora pokazuju isti nivo kao iznad istocnog traveja centralne gornje kapele u zapadnom delu, i srednji sprat je takodje baziran na gornjem spratu centralnog istocnog traveja vestibila. Parni prozori u prozorskom spratu su bazirani na nesto kasnijim horovima Sen Zermen d'Prea i Sensa, koja oba imaju ne zasvedene lazne galerije kao u Sen Deniju. Dokaz koji potkrepljuje postojanje laznih galerija na Sizeovom horu je postojanje takvih galerija u Avili u Kastilji i Vezleju u Burgundiji, jedinim gotickim horovima iz XII veka gde su ambulatorijumi i radijalne kapele Sen Denija podrazavani (tj. posluzili kao direktan uzor). U Avili su ambulatorijum i radijalne kapele odvojeni stubovima koji se mogu uporediti sa onim u Sen Deniju po vitkosti i po tome sto ne nose nista sem svodova. U Vezleju kompozitni stupci na istom mestu poseduju masivnost koja odgovara njihovoj ulozi podupiraca spoljnog zida galerije. Jedino dvostruki ambulatorijum Notr Dama u Parizu ima stupce koji nose zid galerije, ali je njihov obim proporcionalno veci od obima stubaca u ambulatorijumu Sen Denija, a tezina zida galerije je u svakom slucaju smanjena velikim otvorima. Drugi dokaz protiv pravih galerija u Sen Deniju je da

gornje povrsine svodova

ambulatorijuma i kapela nemaju tragove bilo poda bilo spoljnog zida. Ono sto se moze videti iznad svodova jesu najnizi delovi tankih zidova na vrhu radijalnih rebara. Posto se ne zna koliko su prvobitno visoki bili ovi radijalni zidovi, njihova f-ja ne moze biti utvrdjena. Ako nisu bili visi od najvisih delova svodova, verovatno su onda bili namenjeni suzbijanju potisaka svoda ambulatorijuma. Ako su se uzdizali iznad

najviseg dela svodova verovatno su popunjavali trougaoni prostor ispod krova i tako, nalik bliskim zidovima na ovom mestu u Laonu i Sartru, trebali su da ucvrste zidove glavnog broda da bi mogli da se suprotstave bocnim potiscima rebrastih svodova. Susedni zidovi su uljuceni u crtez rekonstrukcije. Jedna on nekolicine stvari koja se sa sigurnoscu moze reci o gornjim delovima hora Sen Denija je ta da su podupiraci rebrastog svoda sigurno bili mnogo manje masivni od onih koji se javljaju na Sen Zermeru i Sen Pjeru de Monmartru. U stvari, stubovi u glavnoj arkadi imaju prostora na abakusima njihovih kapitela samo za tanke svodne poupirace kakvi se javljaju na poznijem horu Notr Dama u Parizu. Bez masivnih podupiraca gornjim zidovima bi nedostajalo najociglednije sredstvo ucvrscenja. Poredjenjem sa ostalim gotickim crkvama XII veka moze se doci do zakljucka da je odsustvo zdepastih podupiraca bilo nadomesteno tanjim gornjim zidovima (tanjim od glavnih arkada) a sa ekstra debelim susednim delovima svodova ambulatorijuma i bocnih brodova. Ova tehnika "laznog polozaja (nosenja)", tako nazvana po tome sto stupci arkade nisu centrirani ispod onih u arkadi galerije, se najlakse moze proucavati na presecima, ali u glavnom brodu Sen Pjeta de Monmartra samo moze se videti kroz otvore srednjeg sprata da je zid na ovom nivou deblji od glavnih arkada. Lazno nosenje je jedino od nekoliko tehnickih trikova koje su goticki arhitekti koristili u cilju ocuvanja iluzije lakoce. Najpoznatiji i najvazniji od ovih izuma je potporni luk. Sve do pre par godina gotovo je univerzalno bilo prihvaceno misljenje da potporni luci nisu bilo poznati na Zapadu sve do 1175. U Sen Deniju nista nije preostalo u materijalu hora sto se moze rekonstruisati kao ostatak potpornih lukova, ali postoji nekoliko indirektnih dokaza koji izgleda ukazuju na njihovo nekadasnje postojanje. Takodje postoji jasna mogucnost da je arhitekta mozda bio upoznat sa kontraforima na vestibilima Sv Sofije u Carigradu iz IX ili X veka, jer je ta crkva bila poznata sirom Zapada kao najizuzetnija u celom hriscanskom podrucju, a i sam Size je izrazio nadu da njena blaga nece prevazici ona koja je on sam narucio. Pa ipak, malo je verovatno da je majstor Sen Denija eksperimentisao sa upotrebom potpornih lukova a da njegove kolege iz Il-d- Fransa nisu vec to radile sa slicnim formama ucvrscenja kakvi su npr. polu izbaceni ucvrscivacki zidovi. Stanjivanje podupiraca rebrastih svodova koje su glavne arkade Sen Denija sigurno sadrzale verovatno nisu u potpunosti nadoknadjene upotrebom laznog tereta, posto je debljina gornjih zidova bila ogranicena izrazenom vitkoscu glavnih arkada. Neka forma ucvrscenja je bila od esencijalnog znacaja.

Jedine karakteristike jos uvek postojeceg materijala koji se moze shvatiti kao dokaz potpornih lukova su tanki ali duboki podupiraci koji se pruzaju izmedju apsida radijalnih kapela. Oni tesko da su mogli da apsorbuju bocne potiske svodova kapela i ambulatorijuma; ovi potisci bi adekvatno bili suzbijeni zidovima sagradjenim iznad radijalnih rebara svodova. Iz toga sledi da bi najvisi delovi podupiraca Sen Denija bili nepotrebni ukoliko nisu nosili potporne lukove. Na crtezu rekonstrukcije hora Sen Denija, potporni lukovi su prikazani u skladu sa opstom rano gotickom upotrebom prema kojoj su osnove njihovih gornjih delova na nivou gde mreze bocnog svoda pocinu da se krive ka spolja iznad prozora prozorskog sprata. Cak i bez njegovih unistenih gornjih spratova, hor Sen Denija ostaje prepoznatljiv kao iznenadjujuce napredan dizajn. Zaista, da dokazi za datovanje nisu tako pouzdani, malo je verovatno da bi ga neko od strucnjaka pripisao ranim 1140im na osnovu njegovog stila. Cinjenica da je hor ostao moderna gradjevina kroz ceo pozni XII vek cini teskim da se prihvati svuda rasprostranjeno vidjenje razvoja rano goticke arhitekture kao postepenog i stalnog evoluiranja. Verovatnije se radilo o dve nadovezujuce faze potpuno razlicite po svojoj prirodi i trajanju. Prvo, stvaranje Sen Denija kao radikalno nove verzije "skeletne" strukture 1130ih, uglavnom kao odgovor na probleme koje je stvorila zamena tanih neo-antickih stubova kompozitnim stupcima. Drugo, sirenje novog stila u Il-d-Fransu i severnoj Francuskoj uopste, u toku koga su znacenja Sen Denija ispitane u prilicno opustenom toku (hodu, napredovanju) i sa relativno malo iznenadjujucih posledica. PRVE GOTICKE KATEDRALE Brzo prihvatanje stila koji je uveo Size Sen Denijem ne treba posmatrati kao neizbeznu posledicu umetnicnog genija. Jedinstveno abiciozni karakter hora Sen Denija i veze opatije sa kraljevskim dvorom su vec identifikovani kao aspekti dela koji su preporucljivi kao model za buduce patrone u severnoj Francuskoj, ali gledano iz pozicije biskupa njegove kraljevske osobine su sigurno bile izuzetno vazne, jer je njihov kralj bio njihov patron, zastitnik i, putem pomazanja u toku krunisanja, gotovo i njihov saveznik. Broj od 13 episkopa koji su bili pozvani da osvete novi oltarski prostor 1144 izgleda kao nabrajanje katedrala koje ce biti obnovljene tokom sledecih 1000 godina. Tokom sledece decenije, drugi najstariji prelat koji je ucestvovao u osvecenju, Samson, arhiepiskop Remsa, zamenio je istocne i zapadne delove svoje katedrale iz IX veka i dodao produzetke koji su nesumnjivo modelovani po uzoru na

Sen Deni. Posto je katedrala u Remsu bila krunidbena crkva, njeno menjanje je sigurno bilo potpomognuto kraljevskim asocijacijama nove arhitekture. Iako je ranogoticka arhitektura bila prvenstveno u vidu akcija zamene zastarelih crkava u Il-d-Fransu nego sto je bila umetnicki pokret, cinjenica je sa nijedna velika crkva nije bila sagradjena u oblasti a da je bila nekog drugog stila. Glavni uticaj je ovde sigurno bio rastuce osecanje politicke kohezije koja je nastala usled izrazito efektnog ispoljavanja kraljevske moci. Rana gotika nije bila usmereni pokret, jer Luj VII nije bio u poziciji da daje znacajna sredstva za velike crkvene gradjevine, vec je uticao moralnim autoritetom. Ako je nekriticki monarhizam Sizea bio izuzetak, sigurno je medju visokim klirom postojalo rastuce prihvatanje da je Francuska potencijalno mogla biti ujedinjena pod vodjstvom kralja pre nego sto bi bila skupina neprijateljskih podrucja. Nova vrsta arhitekture poreklom iz severne Francuske sredinom XII v. nije mogla da izbegne uticaje Cistercita i drugih reformatorskih monaskih redova. Opseg direktnih pozajmica od izuzetno dekorativnih gradjevina po pravilu podignutih od strane cistercita bio je ocigledno veoma ogranicen, iako Laon, jedna od najvelicanstvenijih ranogotickih katedrala, ukljucuje nekoliko bitnih elemenata preuzetih iz ovakvih izvora. Ipak postoji mogucnost da je rana gotika jos od pocetka bila zamisljena kao stil, jer su povrsine zidova hora Sen Denija bez ornamenata a rezbareni kapiteli nemaju tragova grotesaka koje je Sv Bernard prezirao. Velicanstvenost Sen Denija je takve vrste sa je malo verovatno da je podigla bilo kakve negativne reakcije cistercita, i iako su ambicije kojima se Size rukovodio prevazilazile uske granice koje su cisterciti sebi postavili, bilo je prihvatljivo za namenu koju je imala. Cak i cisterciti su morali da vide njihovu tradiciju samouzdrzanja prilagodjenu potrebi proslavljanja sveca, jer neposredno posto je Sv Bernard umro 1153 istocni kraj crkve u njegovoj opatiji Klervo je velicanstveno remodelovan u njegovo svetiliste. Cak blizi vremenski i prostorno povezuje goticku arhitekturu i sholasticku filozofiju, jer kada je zapoceto gradjenje na horu Sen Denija Pariz je vec bio na putu da postane intelektualna prestonica Evrope. Ne postoji ni jedan dokaz da je bilo koji klirik bio ukljucen u realizaciju neke vece gradjevine, ali se ne moze reci pouzdano da se tako nesto nije desavalo. Sigurno je da Size nije bio sholastik, i da Sen Deni ne sadrzi nista sto se ne moze objasniti arhitektonskom reakcijom na prlicno jednostavnu sadrzinu. Rano goticke katedrale nisu u celini bile vece od normanskih ili anglonormanskih crkava - jedini izuzetak je Notr Dam u Parizu.

Medju prvim gotickim katedralama su: Sens (iako zapoceta u romanickom stilu, cim su zidovi hora bili zavrseni, zapocet je potpuno goticki gl.brod; stavljeni su sestodelni svodovi koji su postali standardan tip gotickih svodova XII veka), Notr Dam u Parizu (gigantske razmere trebale da uvere u premoc Pariza nad ostalim gradovima kraljevstva i da prikazu status maticne crkve; veca sirina glavnog broda, trostruke arkade u galeriji, horizontalni grebeni rebrastog svoda i konstrukcija stubaca galerije od oplacenih velikih redova blokova), Laon, Senlis itd. Sestodelni rebrasti svodovi hora u Laonu iz poznog XII veka bili su prvobitno kupolasti kao oni u Notr Damu. Potporni luci konstruisani u ovo vreme cesto su smatrani potpunom inovacijom, ali njihovo postojanje na horu iz XII veka je potvrdjeno cinjenicom da su se podupiraci na zidovima galerije, nalik onim izmedju radijalnih kapela Sen Denija, dizali vise nego sto je to bilo neophodno da su bili samo namenjeni ucvrscenju svodova na istom nivou. FASADE Nekoliko vaznijih fasada je sagradjeno tokom druge polovine XII veka jer su glavni brodovi vecine rano gotickih katedrala ostali nezavrseni sve do dosta posle 1200. Najranija goticka zapadna procelja, ona u Sen Deniju i Sartru, nisu bila zavrsne faze novih gradjevina vec zamene ranijih i jednostavnijih fasada. Sartr od Sen Denija preuzima dve kule cija sirina prevazilazi sirinu bocnih brodova iza njih, a osnovni koncept tri portala sa skulpturama. Medjutim, posto je glavni brod Sartra iz XI veka bio mnogo siri od onog na koji je Size dodao zapadno procelje, postojao je prostor izmedju kula za tri portala i za tri ogromna prozora. Procelju Sartra nedostaje rozeta koja je dodata 1200., verovatno jer je graditelj Sartra smatrao dotican prozor na Sen Deniju za resenje problema koji on sam nije imao, a to je osvetljenje gornje siroke ali niske kapele. Severna kula Sartra, zapoceta poznih 1130ih pre nego sto je zapadna fasada osmisljena u sadasnjem obliku, imala je drveni siljati zavrsetak krova (kopljasti-spire) koji je verovatno po obliku bio slican danasnjoj kamenoj strukturi iz 1160-70ih. Od svih struktura goticke arhitekture, ovi siljati zavrsetci kula bili su najociglednije nefunkcionalni dodatak i stoga su bili i najvise kritikovani od strane kriticara klerikalnog razmetanja. Zapadno procelje Senlisa je manja, "racionalizovana" verzija Sen Denija. Njene kule su u saglasnosti sa sirinom bocnih brodova i sadrze kontinualne vertikalne podupirace, a otvori su smestani strogo u skladu sa presekom glavnog broda. U

poredjenju sa Sizeovom fasadom, okulus u Senlisu je i mali i nevazan po f-ji, sa namenom da osvetli prostor izmedju rebrastog svoda i krova. Jedini primer gde je okulusima pokusano davanje veceg znacaja je u Nojonu. Neobicno, ali izgleda da su cisterciti bili ti koji su oziveli ovu tradiciju. Tokom sredine XII veka mnoge njihove crkve sagradjene su sa fasadama koje su sadrzale sve vece okuluse izvedene od malih okulusa sa zupcastim ivicama Klinija i njegovih burgundijskih nastavljaca. Najstarija rozeta sa punom sirinom na jednoj fasadi katedrale je u Laonu. Izuzev rozete i kasnijih gornjih spratova desne kule, fasada severnog transepta u Laonu je jednostavno tretirana kao i zapadno procelje Senlisa. Cetvorospratna struktura nepravilnih traveja u transeptu je negirana trorednim rasporedom prozora, i pregradama nalik triforijumu koje maskiraju glavni krov efektnije nego u Sen Deniju. Podupiraci igraju znacajnu ulogu oznacavanja sirine glavnog broda i tako sprecavaju da sredisnji portal ugusi ove bocne. Najznacajniji izum za skretanje paznje sa razlicitih vertikalnih odeljaka je smestanje portala u tremove koji se pruzaju toliko napred da se javljaju prednje ivice njihovih okvira. Centralni zabat zaseca (preseca, probija) jasnu horizontalu izpod rozete. Nekoliko inovacija ovih mocnih tremova ce biti siroko prihvacene i sledecem veku, narocito tri zabata i pinakli. 33.GOTICKA ARHITEKTURA U ENGLESKOJ RANA GOTIKA U ENGLESKOJ Afinitet prema kulturi severne Francuske bio je kljucni faktor veoma ranog prodora gotike u Englesku. Jezik visih klasa je bio francuski, a od 1135 su zemljom vladali kraljevi koji su imali vecu moc u Francuskoj nego francuski kraljevi. Veliki deo visokog klira je bio ili iz Francuske ili je imao jake veze tamo. Izvori obnove engleske arhitekture u ¾ XII veka bili su u Il-d-Fransu, Pikardiji i francuskoj Flandriji, zemljama kroz koje su putnici iz Engleske obicno prolazili na putu za Pariz. Pojava gotickog stila u Engleskoj nije bila ni usamnjen dogadjaj ni dirigovani i kontinuirani proces. To je vise bila serija manje-vise nepovezanih epizoda, od kojih su samo neke imale znacajne posledice. Verovatno sto nijedna veca crkvena gradjevina nije bila podignutaa na jugoistoku do sredine 1170ih - oko 2 decenije posle dolaska prvih severnofrancuskih uticaja - graditeljski produktivniji sever i jugozapad su bili u stanju da razviju samostalnu tradiciju gotickog stila. Posto su ove tradicije ostale snazne do oko 1200, razmatranje engleske gotike kasnog XII veka je podeljeno na 2

dela koji svaki ima po tri regije. Ove regije su poredjane po redu po kojem su se pocele javljati razlicite verzije monumentalnih crkava gotike. Pored kulturne otvorenosti prema Francuskoj, glavna okolnost koja je ucinila Englesku otvorenom prema gotickim arhitektonskim idejama je bila pracenje postosvajackog (krstaskog) "buma" u velikom crkvenom. Vecina relativno malog broja velikih projekata preduzetih izmedju 1150 i 1190 dugovala je svoje poreklo slucajnim pozarima (Kanterberi, Blastonberi) ili povecanju znacaja njihovih ktitora (Vels, Valtam). Jedna obnova moze biti pripisana neadekvatnosti romanicke crkve (Jork), situacija koja se desavala izvan engleskih granica u oblastima Britanije kojima je nedostajalo tradicije romanickog crkvenog graditeljstva. Mnogo sasvim novih crkava je bilo podignuto u poznom XII v. do strane reformatorskih monaskih redova, na prvom mestu Avgustinaca i Cistercita, ali sa malim brojem izuzetaka njihova jednostavnost ih izdvaja iz ovog pregleda (knjige-Vilson). Medjutim, barem neke od crkava koje su cisterciti sagradili na severu Engleske od 1155 su bile goticke, i one se smatraju za najranije primere ovog stila u Engleskoj. SEVER Cisterciti su dugo smatrani za "misionare gotike" jer su prosirili osnovnu varijantu gotike iz centra njihovog reda u Burgundiji u mnoge druge oblasti Evrope koje pre toga nisu bile upoznate sa novim stilom. Izvesna uniformost ovih pojednostavljenih gotickih crkava, kao i njihovih potpuno romanickih prethodnika, je nastala zbog jedinstveno centralizovane strukture reda, strukture zamisljene da ojaca odanost njihovoj tradiciji jednostavnosti u svim aspektima monaskog zivota i delatnosti, ukljucujuci arhitekturu. Medjutim, severno engleski cisterciti se ne uklapaju u opstu shemu, jer su oni koristili razvijeniju gotiku od one koja je bila poznata u maticnoj Burgundiji. Nazalost nije potpuno jasno koje su od mnogih cistercitskih crkava XII veka u severnoj Engleskoj sluzile kao kanal putem koga su goticki uticaji dospeli u oblast, jer su ove gradjevine dobrim delom ujednacene po stilu a dokazni dokumenti o njihovom datovanju siromasni. Ono sto se moze zakljuciti pouzdano je da je najmanje jedna severna cistercitska crkva sigurno bila sagradjena u gotickom stilu pre kraja 1150ih, kada je druga faza sada uglavnom unistenog hora crkve u Jorku bila zapoceta u hibridnom stilu severnofrancuske gotike - burgundijsko cistercitskog romanickog stila. Postojanje burgundijskih elemenata u Jorku na neki nacin dokazuje da su severno-engleski cisterciti bili posrednici preko kojih su i

arhitekti i goticki elementi novog dizajna bili prenoseni, jer ako je arhiepiskop Rodzer pozvao francuskog arhitektu direktno iz Francuske, sigurno se obratio nekoj od radionica katedrale, gde je tako tezak cistercitski uticaj bio nemoguc. S druge stane, neizbezno je francuski majstor nadjen lokalno mogao raditi u cistercitskom stilu, jer su cisterciti od oko 1150 pa nadalje bili najznacajniji ktitori velikih crkava na severu. Paralela katedrali u Jorku se moze naci u Avili, katedrali u Kastilji. Paralela nije bas najpeciznija jer veliki format formato Jorka prati engleske romanicke prethodnike, a onaj u Avili (istocni deo) je izveden od Sen Denija. Dalje razmatranje stila ciji je glavni spomenik bio hor Jorka je najbolje fokusirati na njegovu najblizu kopiju, hor Ripon manastira. Ripon - sluzio je kao vrsta sporedne katedrale u okviru velike dijaceze Jorka, i njegov glavni ktitor je takodje bio arhiepiskop Rodzer. Poredjenje hora u Riponu sa glavnim brodom Durama ukazuje na veoma ogranicen uticaj anglo-normanske tradicije. Slicnosti koje postoje su ogranicene na opstu shemu elevacije i ne smanjuju znacajno goticki karakter crkve kao celine: visina glavnih arkada, debeli zidovi gornjih spratova, prozorski sprat koji su omogucili debeli zidovi, i trostruke arkade ispred prolaza ispod prozorskog sprata. Jedini bitan element koji smesta Ripon na visi nivo od Jorka i Durama je lazna galerija sa niskim i uskim otvorima. Ripon je trebao da podseca na Duram po rebrastim svodovima iznad svakog traveja, ali samo oni iznad bocnih brodova su bili zaista izgradjeni. U sustini ovi drugi ne duguju nista prelomljenim lucima glavnog broda Durama, i njihove pazljivo gradjene povrsine svodova i stalni prelomljeni lukovi se slazu sa francuskom upotrebom. Poredjenje Ripona sa Laonom pokazuje detaljnije razlike ali i esencijalne slicnosti. Oni dele istu vitkost i veliki razmak stubaca arkade, istu otvorenost izmedju glavnih i bocnih brodova, bogatstvo obrade visokih pilastara, tankocu lukova i, iznad svega, fino odmereni cevasti izgled lukova kao i stabla nosaca. Plitki poprecni poluoblicasti svod koji povezuje prozorski sprat sa arkadama nije upotrebljen u glavnoj elevaciji u Laonu, ali je prenet iz Turnea u francusku gotiku do oko 1160. Da bi se smestio prolaz ispod prozorskog sprata, obema gornjim spratovima u Riponu je data debljina koja se poklapala sa onom u Laonu samo po triforijumu, ali debljina lukova glavne arkade je sacuvana tehnikom laznog nosenja (?) upotrebljenoj u Laonu i drugim gotickim crkvama XII veka. Upotreba zidanja u kamenu za visoke pilastre umesto one koja je upotrebljena u Laonu i Nojonu u kombinaciji sa stubovima od fino centriranih blokova povecava sposobnost debelih gornjih zidova da se odupru bocnim potiscima kamenih svodova bez pomoci potpornih stubaca. I dalja upotreba konstrukcije sa

debelim zidovima uglavnom objasnjava retko javljanje potpornih stubaca u poznom XII veku u Engleskoj. Druga karakteristika Ripona koja izgleda kao prilagodjavanje francuskog graditeljstva lokalnoj upotrebi su profili glavnih arkada, slicni onim u zapadnom delu Sen Denija i po bogatstvu retko vidjanih u Francuskoj posle Sen Denija. Jos ekscentricniji, sa tacke gledista francuskog arhitekte katedrale iz oko 1160, su jednostavni kapiteli i stupci. Stupci i kapiteli su bili u skupovima od po 8 stabala ciji stepenasti aranzman abakusa podseca na stupce normanske i anglonormanske proslosti, slicnost koja ih je mozda preporucila engleskim patronima. Ono sto se sa sigurnoscu moze reci za njih je to da oni predstavljaju odlucno odbacivanje francuskog gotickog stupca u korist necega sto je vizuelno prilagodjenije ostatku elevacije. Stubovi u grupama ce ostati tokom 200 godina standardan tip gotickih podupiraca u vecim engleskim crkvama. Biland - oko 1170 zapoceti su radovi na ovoj opatiji, blizu Jorka. Najambicioznija cistercitska crkva iz XII veka u Evropi. Misterija je zasto ovo nije izazvalo skandal u okviru reda kao i motivi koji stoje iza takve raskosnosti netipicne za cistercite. Znacaj Bilanda u stilskom razvoju severnoengleske gotike je predstavljen anglikanizacijom Ripona. Posle zamene drvene tavanice i namerom da se stave rebrasti svodovi, Ripon je vec bio daleko blizi engleskim romanickim normama nego sto je prvobitno bilo nameravano, ali u Bilandu, koji je zaista zapocet bez ikakve namere da bude zasvodjen u kamenu, implikacije ovog ne postovanja francuske upotrebe mogu biti propracene. Svi otvori u prozorskom spratu se sada dizu do vrha zida, a delovi svodova postaju samo delovi zida, oznake traveja. Tri stuba izmedju traveja su svi tanji od 1 jedinog u uglobima glavnog broda, kao sto stupci u grupama u Riponu odgovaraju racno broju, rasporedu i velicini rebara na planiranim svodovima. Redukcija velicine i broja stubaca pomera naglasak sa vertikalnosti smenjivanja lukova u okviru svakog traveja na horozontalni trakasti karakter spratova. Verovatno zbog prilagodjavanja francuskih inovacija u Riponu, Biland je postao izvor cele skole gotike u severnoj Engleskoj i Skotskoj tokom poslednje ¼ XII veka. Njegove duboke arkade, trakasti gornji spratovi i oznacene podele traveja du reprodukovani gotovo od A do S u horu u Ganemautu i glavnom brodu Old Maltona, i njegov uticaj u ranom XIII veku se moze naci u istocnim delovima u Heksamu, Vitbiju, Beverliju i Glazgovu i u transeptima Jorka i Rivola, iako u nekim od ovih gradjevina lazne galerije obuhvataju i velike jednostruke lukove koje je hor u Jorku preuzeo iz anglo-normanske tradicije.

JUGOZAPAD Doprinos koji su cisterciti nenamerno dali severnim monumentalnim gradjevinama bio je jedan od dugorocnih efekata devastacije religije koju je opisao Viljem Osvajac 1069-70, tzv. "pustosenje severa"; kada je oporavak konacno dosao pocetkom i sredinom XII veka, reformisani redovi su bili ti a ne benediktinci koji su uticali na ktitore. U jugozapadnoj Engleskoj, u mnogo vecem dijapazonu nego na severu, cisterciti su morali da se takmice sa drugim monaskim redovima. Nazalost, potpuna destrukcija njihovih crkava iz sredine XII veka cini nemogucim da se zakljuci da li su one podsecale na njihove severnjacke rodjake po pionirskoj ulozi regionalnog gotickog stila. Neki dokazi da su igrale takvu ulogu sacuvani su u rusevinama najranijeg poznatog primera jugozapadne gotike, crkve u opatiji Kejnsham kod Bristola, verovatno zapocete 1166. Ko-ktitor Kejnshama je bio Rodzer, episkop Vorcestera, sto objasnjava identicne detalje u obnovi zapadnog dela Vorcesterske katedrale, koja je zapoceta verovatno posle pada jedne od njenih romanickih kula 1175. Vorcester - To je jedan od najranijih od mnogobrojnih gotickih dodataka na engleskim romanickim crkvama cije su dimenzije, struktura i proporcije preuzete od starih traveja kojima su pridodate. Posto je data mogucnost da se sagradi potpuno nova katedrala, vrlo je verovatno da bi arhitekt Vorcesterovih zapadnih traveja izgradio visi i manje istaknut srednji sprat. Ali ovo je verovatno bilo prvo vece goticko delo na jugozapadu, i njegov uspeh da ukloni tradicionalne premise dizajna velike crkve izgleda da je ohrabrio kasnije izlaganje stilu koji je predstavljao kompomis izmedju tradicionalnih i inovativnih formi. Vorcester je ustupio mesto ravoju u domenu artikulacije povrsina i dekoracije. Nije bas ocigledno koju je vrstu francuske gotike poznavao graditelj Vorcestera, jer su njegovi izvori potpuno preradjeni u korist potpuno licnog vidjenja. Trostruki otvori triforijuma podsecaju na galerije hora u Sen Zermeru de Fliju, pilastri su reminiscencija na pariska dela iz 1130 i 1140ih, a ekstermno umanjivanje visine stabala stubaca i lukova asocira na, direktno ili indirektno, poznavanje Notr Dama u Parizu. Pa ipak snazna linearna shema prevazilazi mnoge detalje uzete od novijih i ne tako novih romanickih gradjevina iz susedstva Vorcestera. Kao i neoanticki stubovi Sen Denija ili anglo-normanske galerije hora Jorka, Vorcesterski romanicki elementi pokazuju kako stare ideje reprezentovane zajedno sa novim mogu neocekivano dobiti novu zivotnost. U vecini crkvava sa jugozapada i iz Velsa na koje je uticao Vorcester, posebno Sv Davidu i

opatiji Glastonberi, romanicki elementi su brojniji. Veliki izuzetak od ovoga je katedrala Vels. Vels katedrala, Sv Andreja - nema sumnje da je obnova 1180 bila deo plana da se on nacini centrom dijaceze Samerset (umesto opatije Bat). Status katedrale je dobila tek u ranom XIII veku. Dokazi u prilog datovanju nove gradjevine su malobrojni, ali izgleda jasno da je rad na glavnom brodu trajao tokom 1190ih. Kao u Vorcesteru, debela struktura zidova je nadvisena fino obradjenim polukruznim lukovima i sa stupcima toliko izduzenim da gube svoju plasticnost. Izrazita osobina Velsa je utrostrucavanje svih stabala stubaca, cak i tamo gde bi jedan bio sasvim dovoljan i ocekivan. Grupisani stupci zamenjeni su u Jorku, Piponu i Bilandu francuskim stubastim nosacem - to se moze pripisati istom traganju za potpuno formalnom koherencijom, ali majstor Velsa je bio pripremljen da skoro potpuno eliminise supce iz prozorskog zida i triforijuma. Averzija majstora Velsa ka stubovima verovatno je delom bila reakcija protiv jugozapadne romanike, cija je karakteristika bio prilicno masivan stubac. Kao sto se moze primetiti, Vels je gotovo potpuno lisen romanickih ornamenata. Nema ni ukrasenih lukova i zdelastih kapitela i jedini bitni ornament romanickog porekla, redovi lukova na gornjim spratovima, je onaj koji se najbolje slaze sa gotickom estetikom. Jasno je da je majstor Velsa sigurno znao da su oni mnogo ranijeg porekla nego goticki ornamenti, i moguce je da je bio dovoljno star da bi se secao dolaska novog stila na jugozapad. Bilo da jesu ili nisu unistene jugozapadne cistercitske crkve koje su njemu posluzile za upoznavanje sa gotikom, ne moze se iskljuciti mogucnost da purizam duguju cistercitskim crkvama. Drugi moguci razlog za odbacivanje romanickih ornamenata je bila zelja da ga ne nadmasi hor Kanterberija, dizajniran u francuskoj gotici. Iako je enterijer Velsa sigurno bio impresivan pre nego sto su lukovi ubaceni na ukrsnici u XIV veku, jedna bitna prepravka je bila nacinjena u originalnoj zamisli u toku radova na horu i transeptu. U transeptu je postugnuta laka uskladjenost ne samo izmedju vertikala i horizontala vec i izmedju gornjih i donjih delova: prozorski zid je prakticno isto toliko visok koliko i arkada i pilastri. U glavnom brodu, pilastri su gotovo eliminisani iz triforijuma da bi se napravio prostor za jos lukova koji su izjednaceni sa ostalima i formiraju neprekidne trake koje teku od ukrsnice do zapadnog zida (uzor - svesteniki kolegijum u Bristolu). U poslednje vreme Vels je dobio dva suparnicka i nepomirljiva tumacenja. Prema jednom: to je samo romanicka struktura sa debelim zidovima preobracena primenom ornamenata samo povrsinski u goticki dizajn. Drugi smatra: da je to najranija gradjevina u Evropi koja sadrzi potpuno sve rimske i romanicke

elemente. Ima istine u oba misljenja. Prethodnici u skoro svim aspektima strukture zaista se mogu naci u anglo-normanskoj romanickoj arhitekturi, ali posto su debeli zidovi i dalje bili upotrebljavani u Engleskoj tokom srednjeg veka, francuska tehnika tankih zidova tesko moze biti zadovoljavajuci probni kamen za gotiku na engleskoj strani Kanala. Prerana zrelost Velsa bi lako mogla odvesti u bizarno zakljucivanje da je engleska arhitektura sledece generacije bila manje goticka kao rezultat izlaganja obnovljenom uticaju iz Francuske. JUGOISTOK U poredjenju sa jugozapadom i severom jugoistocna Engleska nije imala ni jednu vecu crkvenu gradjevinu do ¾ XII veka. Nije bilo ni otvorenih sirokih prostora za kolonizaciju cistercita niti vecih institucija. Najstariji goticki spomenici u regiji nisu velike crkve, iako su lako mogle biti podignute u vecim dimenzijama da su okolnosti dozvoljavale. Niti je kruzni brod crkve Templ u Londonu niti, mnogo manje francuski, hor bolnice Sv Krsta u Vincesteru mogao da izvrsi znacajan uticaj s obzirom da su obe gradjevine bile privatnog tipa, daleko od ociju javnosti. Pa ipak, obe su zanimljive u smislu dokaza o ranom postojanju francuskih ideja u ovoj oblasti, narocito one ideje o upotrebi tamnih mermernih poliranih stubova. Kanterberi, hor - kada je hor izgoreo 1174 nije dugo trebalo monasima da shvate da im je katastrofa pruzila izvanrednu mogucnost. Ubistvo arhiepiskopa Tomasa Beketa u samoj katedrali je od crkve posvecene Hristu nacinilo duhovni centar spektakularno uspesnog kulta, cak i pre Beketove formalne kanonizacije. Mucenik Beket je manastiru doneo veliku dobit, ne samo veliko bogatstvo vec im je povratio ono sto su smatrali da je mesto koje im pripada, u centru engleskih religioznih poslova. Oko 1188 je naruceno da se napise istorija manastira u kojoj su detaljno opisani delovi najznacajnijih romanickih crkava i godine gradjenja novog hora. Monasi su, prema toj istoriji, prvi hteli da vrate hor u prvobitno stanje. To je razumljivo, jer je gradjevina bila veoma bogato ukrasena i isto tako nedavno sagradjena. Taj stari hor je bio najraniji primer onoga sto ce postati uobicajeno resenje problema neadekvatne velicine istocnih delova kod vecine velikih crkava sagradjenih posle Normanskih osvajanja. Prethodno su monaske loze bile smestene ispod centralne kule (na ukrsnici), sto je bilo uobicajeno mesto u XI veku, i njihovo pomeranje (premestanje) u novi dodatak imalo je estetsku vrednost rasterecivanja ukrsnice. Iako je novi istocni krak bio 3 puta duzi od starog, zidovi i krov glavnog broda su ostali na istom nivou

kao i oni na starom transeptu kojima su prikljuceni. Ubrzo posle toga je bilo prihvaceno kao pravilo u Engleskoj da vece romanicke gradjevine dobijaju produzene istocne delove, modernije po stilu od zapadnih delova ali iste ili gotovo iste visine. Heterogenost je postala gotovo engleska norma. Retko je preduzimana potpuna obnova neke gradjevine. Viljem iz Sensa, graditelj, je ubedio monahe Hristove crkve da su visoki zidovi istocno-zapadnog traveja suvise osteceni da bi se mogli popraviti. Novi sredisnji travej hora je trebao da bude sagradjen u okviru starih zidova bocnih brodova i iznad kripte, koji su sacuvani u pozaru neosteceni. Jednobrodni istocni transept je trebao da bude zadrzan, ali ponovo obradjen iznutra i povisen. Ocigledno je da je bilo planirano da Beketove mosti budu smestene na pocasnom mestu iza visokog oltara na specijalno sagradjenom istocnom produzetku, ali posto su ostaci bili sigurni na svom prvobitnom mestu - u produzenoj kapeli kripte - odluceno je da se zapocne gradjenje od zapada liturgijskog hora. Ne samo da je ramak izmedju stubova diktiran onim iz kripte vec je i visina bila ozbiljno ogranicena zadrzavanjem romanicke kule nad ukrsnicom na zapadu. Zamisao od 4 sprata nije dolazila u obzir, pa cak i dva gornja sprata izgledaju nekako zgrceno iznad arkada. Prozorski sprat je bio jedina velika Viljamova devijacija francuske norme. Parne jedinice srednjeg sprata liturgijskog hora podsecaju na lazne galerije Sen Denija i one su verovatno izvedene od Sensa, Sen Zermen d'Prea i Vezleja. Na severnoj strani hora postoje lazne galerije ali je to bilo drugacije od originalne sheme, koja je presvidjala pravu prozorsku galeriju kakva je postojala na juznoj strani. U Kanterberiju su korisceni razliciti obojeni kamenovi tokom 1160ih. Simpatije prema mermeru pre 1174 bile su veoma ogranicene, i bez sumnje je hor Kanterberija bio taj koji je uveo tamne polirane nosace u velikim crkvama u Engleskoj XIIIv. U vreme kada je Viljem pao sa skela i ostao obogaljen, hor, istocni transept i prezviterijum su bili zavrseni izuzevi svodova iznad prezviterijuma i spoljnih traveja transepta. Dve znacajne inovacije su: stupci prezviterijuma koji predstavljaju celu seriju varijacija, i uvodjenje potpuno izbocenih potpornih stubaca - prvih u Engleskoj. Viljama iz Sensa je nasledio Viljem Englez, koji je izgadio Beketovu kapelu, Kapelu Trojstva. Hor Katerberija je bio prvi susret Engleske sa potpuno dovrsenom gotikom francuskih katedrala, i njegova velicanstvenost kao i njegove veze sa Beketom, garantovali su dobar odziv medju engleskim ktitorima. Ali KAnterberi je bio kako na kraju tako i na pocetku, jer je Viljem iz Sensa ocigledno bio poslednji od sposobnih francuskih arhitekata koji je nasao posao preko Kanala u poznom XII veku, i posle njega se zavrsio relativno kratak period otvorenosti Engleske ka francuskom stilu.

RANI ENGLESKI STIL (XIII v) Obnovom hora Kanterberijske katedrale 1174 pocelo je vreme velikog gradjenja crkava u Engleskoj, koje je, u toku nekoliko godina, bilo progutano u poplavi produktivnosti Francuske u doba visoke gotike. Pokretac ove aktivnosti je rivalstvo. Mnoge religiozne zajednice bile su ohrabrene da obezbede nova svetilista nadograde svoje romanicke crkve. Cesto je liturgicki hor bio premestan iz ukrsnice u istocni krak krsta, a tako je naglasavao solidarnost izmedju ktitora i zajednice i distanciranje zajednice od laika (vernika) u glavnom brodu i transeptu. Nezadovoljstvo sirenjem francuske moci pod Filipom II, narocito posle pohoda Normandije 1204 i invazije na Englesku 1216, pomoglo je stvaranje ksenofobicnog raspolozenja koje je izazvalo prekidanje francuskog uticaja na englsku arhitekturu posle zavrsetka hora Kanterberija. Medjutim, drugi uzrok za razdvajanje Egleske i Francuske gotike u to doba je sigurno bio jedinstven karakter samog hora Kanterberija. On je uticao na stvaranje 2 struje rane engleske gotike XIII veka - tzv. "ranog engleskog stila": nacionalne verzije olicene u katedrali Linkoln, i one koja se razvijala na jugu i jugozapadu ciji je glavni spomenik katedrala Salzberi. Engleska arhitektonska samodovoljnost je upecatljivo pokazana gotovo potpunim odsustvom francuskih uticaja tokom godina posle 1214 kada se veliki broj prelata vratilo u zemlju posle 6 godina izgnanstva u Francusku tokom suspenzije crkvenih sluzbi nametnutih od strane pape Inoćentija III. Ova izolacija je znacajna jer je zapocela u trenutku kada je vecina zapadne Evrope preuzimala prve karakteristike francuske gotike. Hor u Linkolnu - zapocet 1192; pripadao je istoj shemi kompletne obnove u engleskim katedralama izmedju Velsa i Salzberija. Posle zemljotresa koji je ostetio romanicku gradjevinu, 1185 pocela je obnova. Linkoln nije imao svog svetitelja, ali se kao i druge vece crkve u Engleskoj posle Beketove ere, postarao da stvori nekog. Plan sestougaone kapele njihovog osnivaca je slabo poznat a kapela se nalazila u istocnom delu hora. Bila je unistena sve zajedno sa istocnim zavrsetkom sto je omogucilo gradjenje produzetka gde su trebali da budu smesteni ostaci Linkolnovog najznacajnijeg svetitelja - Hjua od Avalona, episkopa. Uopste, sve sto je tad sagradjeno u Linkolnu bilo je inspirisano ili gotickim ili romanickim delovima Kanterberija. Tako su petodelni svodovi korisceni u bocnim brodovima Linkolna u

Kanterberiju bili resenje problema koji se jacio u bocnim brodovima samo u po 1 traveju; upotreba razliciog dizajna za gotovo svaki par stubaca imitira shemu koja se nalazila u Kanterberiju. Jasno je da graditelj Linkolna niti je znao niti je mario za to sto je Kanterberi pun francuskih elemenata, jer je njegovo pozajmljivanje bila osobina koja je potvrdjivala tradicionalnu upotrebu. Vecina razlika izmedju ove dve crkve se svodi na preobracenje Kanterberija na englesku jasnocu i jednostavnost: veca dubina i prozimanje arkada, samo jedan stubac podrzava sva rebra svoda. U skladu sa Kanterberijem i njegovim francuskim uzorima glavne arkade su daleko uze od gornjih zidova. Francuske odlike nisu umanjene time sto su izvedene sa manje vestine nego u Kanterberiju. Po tehnickoj vestini, prvi graditelj Kanterberija je bio slab. Ubrzo po zavrsetku radova, istocni stupci ukrsnice su se urusili i izazvali delimicno slamanje centralne kule i zapadnog traveja hora. Ali kao inovator formi, autor Linkolnovog hora je bio prvoklasan. Ima dva karakteristicna i vrlo cenjena izuma za ozivljavanje strukture: stupci sa crocket (?) u istocnim transeptima i slepe arkade u bocnim brodovima. Ipak su najinovativniji svodovi hora. Najraniji sacuvani svodovi u Linkolnu su oni u ostocnim transeptima koji se mogu smatrati nekonvencionalnim po francuskim standardima XII veka. Sestodelni su ali postavljani iznad 1 a ne 2 traveja. Nazvani su "ludi svodovi" zbog asimetricnosti i ciste neobicnosti koncepcije. Umesto da polaze od centra svakog dela (traveja) bocne celije s zavrsavaju na sasvim razlicitim tackama, obe na oko 1/3 puta izmedju suprotnih krajeva traveja. Ovaj aspekt umeksavanja traveja svodovima je upotpunjen uvodjenjem poduznog rebra, prvog bitnog javljanja ovog motiva u monumentalnoj crkvi. Engleski arhitekti su ignorisali asimetriju ludih svodova, mada su oni mozda uticali na jos neobicnije "skačuće svodove" koji se javljaju u Poljskoj i Nemackoj u XIV veku. Svodovi glavnog broda Linkolna iskoristili su dekorativno potencijal grupe od 4 rebra na poduznim povrsinama ludih svodova povecanjem broja rebara na 5 i dodavanjem daljeg para na svaki bocni deo svoda (tierceron vault). Traveji su zbog toga nacinjeni znatno duzim od onih u horu. Ovo je takodje pomoglo da se odatle mogu bolje videti bocni brodovi. Linkolnov zapadni transept je delo drugog arhitekte, mnogo manje inovativnog od svog prethodnika. Znacajno je da se velike promene u dizajnu Linkolna dosta podudaraju sa pocetkom radova na sledecem traveju ka zapadu a da je glavni brod zamisao treceg graditelja. Ipak su radikalne izmene u okviru traveja izbegnute.

Naglasak engleske gotike na bogatstvu detalja pre nego na velicini je pitanje kulturne tradicije. Medjutim, posto su velike romanicke crkve, koje su izgradjene u postosvajackom periodu velikim delom izmenjene, produzene ili zamenjene novim u XIII veku, postale odjednom kocnica u razvoju novog stila i tezilo se tako da se modernizam pokaze preko kontrasta sa gruboscu i jednostavnoscu onoga na sta su dodate. Do oko 1230. arhitektonski recnik Linkolna je prihvacen u celoj Engleskoj osim Londona, jugoistoka i dalekog juga. U jugoistocnom delu zamenjen je ranogotickim manirom Vorcestera i Velsa. Glavni put kretanja inovacija je bio uvodjenje motiva iz Linkolna u sheme razlicitih formata, jer individualne forme rane engleske gotike, za razliku od onih u francuskoj visokoj gotici, nisu pretrpele znacajne transformacije. Najveci broj crkava na koje je Linkoln uticao nalaze se u severnoj Engleskoj i juznoj Skotskoj, iako je mozda ovo delom slucajno prezivljavanje ovakvih motiva zbog udaljenosti. Najznacajnija od ovih crkava je katedrala u Glazgovu ciji je dizajn razblazen uplivom cistercitskih uticaja. Katedrala Salzberi - jedna od velikih engleskih crkava zapocetih u ranom XIII veku. Zavrsena je u skladu sa originalnom zamislju. Ona je jedinstvena jer je to bila jedina engleska katedrala sagradjena na novom mestu u gotickom periodu (novoosnovana). Salzberi je dobio dozvolu da se premesti na novo mesto od pape posle 4 Lateranskog sabora. Ocigledno je da nova gradjevina nije bila zamisljena kao retrospekcija. Zamisljena je da ona sama bude uzor gotickom modernizmu. U osmisljavanju dizajna, arhitekt Salzberija se detaljno raspitao o Linkolnu i Velsu, o dvema najbitnijim engleskim katedralama koje su tada bile u izgradnji. Izduzene i relativno niske proporcije svakog kraja gradjevine i podela koja ishodi iz toga su u skladu sa engleskom tradicijom ali ukljucivanje 2 para transepata, oba samo sa istocnim bocnim brodovima, je uticaj Linkolna. Postoje i druge karakteristike Linkolna. Uticaj Velsa se moze videti po jasnoci spoljnih kontura koje nisu poremecene potpornim stupcima, podupiraci su sakriveni ispod krova bocnih brodova. Pravougaoni ophodni brod zavrsava istocni deo a preko njega se ulazilo u 3 pravougaone kapele, od kojih se centralna pruza za 2 traveja dalje od ostalih. Iako Salzberijev pravougaoni ophodni brod i kapele koje se pruzaju istocno prate razvoj ekvivalentnih karakteristika stare katedrale, njihov glavni znacaj je u tome sto predstavljaju jedan od 2 tipa istocnog zavrsetka koji se praktikovao u Engleskoj u XIII i XIV veku. Drugi tip je zavrsetak glavnog i bocnih brodova pravim istocnim zidom. Shema Salzberija preovladava na jugu a ravno zavrsavanje na severu. Nikakav uticaj nije izvrsen na zapadni deo

Salzberija. To je jednostavna forma paravana izvedena iz lokalne romanicke tradicije. Odluka da se ne sagradi fasada nasvisena kupolom je bez sumnje velikim delom rezultat ekonomskih mera da bi se pomoglo brzem zavrsetku, ali je moglo biti i teznja da se izbegne nadmetanje sa kulom koja je planirana da bude nad centralnom ukrsnicom. Enterijer Salzberija je objedinjeniji nego u bilo kojoj engleskoj katedrali. Jedina veca inovacija nadjena u centralnom brodu na glavnoj osi je upotreba osmodelnih stubaca u horu i 4delnih stubaca u glavnom brodu. Nema pojednostavljenja profilacije lukova, izrazita je upotreba mermera. Konacni izvor za ovu trezvenu estetiku je bila kapela Trojstva u Kanterberiju. Drugi uticaji su: Vincesterska katedrala, hor Sv Marije Overi u Londonu i istocni delovi katedrale u Rocesteru. Lazne galerije su sabijene na malom prostoru sto je prouzrokovalo upotrebu prelomljenih lukova i zdepastih stubaca koji su u potpunom kontrastu sa visokim proporcijama druga dva sprata centralnog dela. Uprkos engleskom izgledu svih osnovnih premisa Salzberijevog dizajna on sadrzi nekoliko elemenata koji su izgleda nastali pod uticajem francuske visoke gotike. Prozori sa supljikavom dekoracijom laznih galerija - Briž; povecani znacaj formi na fasadama istocnih i zapadnih transepata i glavnog broda. Ono sto je znacajnije od pojave francuskih elemenata u Salzberiju je to sto ih ima tako malo. Veoma je verovatno da je engleska insularnost u arhitekturi bila prva prekinuta obnovom Vestminsterske opatije po nalogu Henrija III, kralja daleko internacionalnijih pogleda od njegovih podanika. PLAMENI (CVETNI) STIL Vestminsterska opatija - jedinstven je medju gotickim monumentalnim crkvama po tome sto ju je narucio individualno Henri III. Ona je takodje i najraskosnije finisirana crkva u XIII veku. Zavrseno je ¾ pre smrti Henrija. Ako je Vestminster uspeo da poveca prestiz Henrija na ostrvu onda je to bilo jer je cuvao ostatke Edvarda Ispovednika. Niti je Edvard niti neko od njegovih naslednika nije smatrao dovrsenje vestminsterske lanterne neophodnim sto je inace zanimljivo: pozno srednjovekovni engleski kraljevi su generalno bili manje zainteresovani za promovisanje misticnosti kraljevanja od njihovih francuskih rodjaka. Vestminster je prvi primer monumentalne sakralne gradjevine sagradjene posle Kanterberija koja najvise podseca na francusku fasada transepta sa velikim portalima i rozetama, visina... Ali sto se detalja tice tu se nepogresivo moze videti engleska tradicija. Arhitekta je Henri iz Rejnsa. Izvesne engleske karakteristike, npr. upotreba burbek mermera, mogu odavati kraljeve zelje,

ali neke stvari koje izdvajaju Vestminster od francuske gotike su previse tehnicke da bi se mogle pripisati intervenciji patrona. Jedna od njih je konstrukcija svodova sa rebrima koja formiraju ugaone spojeve na ivicama (grebenima - ridges), kao suprotnost francuskoj tehnici horizontalnog redjanja. Mala debljina nosaca svodova je delom diktirana malim prostorom. Cela struktura svodova je po debljini u skladu sa engleskom upotrebom, iako izduzene proporcije uspesno odvracaju paznju od toga. Prozorski sprat ima jednostavne dvodelne prozore koji su nepogresivo aluzija na Rems. Krstasti svodovi imaju naglasenu horizontalu koje je tradicionalna u engleskoj gotici, jer su poprecna rebra koja oznacavaju podelu traveja tanka i postoje poduzna rebra. Verovatno sve ovo ukazuje sa je arhitekta Henri od Rejnsa dobio prezime kao secanje na posetu Remsu. Stupci su mnogo blizi onim iz glavnog broda Salzberija, galerija se slaze sa opstom shemom u Kanterberiju i Linkolnu po svojoj elevaciji u odnosu na traveje. Samo gradjenje je dokaz da je postojala spremnost da se pozajmi od nekih najmodernijih dela pariskog cvetnog stila. Trolisni zavrsetci prozora galerije su se prvi put pojavili u Sen Sapelu, samo 5 godina pre Vestminstera. Specificna ornamentalnost unutrasnjosti je takodje mozda bila inspirisana Sen Sapelom. Orvi deo koji je u Vestminsterskoj opatiji zavrsen bio je svestenicki kolegijum. Njegov oktagonalan plan ga smesta u okvire specificno engleske tradicije centralizovanih kolegijuma. Ocigledno je da je Henri od Rejnsa zeleo da prozorima da veci znacaj nego sto su ga imali u ranijim gradjevinama ovog tipa. Prozori su postali dominantni ne samo nad svodovima vec uopste nad engleskom tradicijom bogato modelovanih zidova i stubaca. Elevacija kolegijuma je bila suvise specijalizovana da bi imala bilo kakvu korisnu primenu. Nepostojanje drugih imitacija Vestminsterske opatije upucuje na to da je shema vestminsterske visoke gotike postala umrljana asocijacijama na Henrijevo (III) neukusno insistiranje na sakralnom karakteru njegovog kraljevskog dostojanstva i njegove internacionalne politicke ambicije. Andjeoski hor u Linkolnu - pradstavlja engleski odgovor na Vestminster. Potisnuo je apsidu iz poznog XII veka i obezbedio prostor za relikvije i kult Hjua od Avalona. Skoro sve sto je preuzeto od Vestminstera su bili ukraseni prozori. Sudeci po tome sto su izostale gradjevine koje su se ugledale na prozorski sprat Andjeoskog hora on bi se mogao smatrati promasajem. Daleko impresivniji je prozor na istocnom zidu od 17m, jedan od najranijih primera osmodelnog prozora u Evropi. Zamisao se moze posmatrati kao razvoj prozorskog sprata u Amijenu, u kojem je konacno uvecanje baze dvodelne jedinice sa rozetom iznad, rezultovalo krugom tako velikim da vise ne moze da sadrzi samo zupcastu ivicu. Naklonost ka ravnim zavrsecima na istocnom

delu u vecini crkava iz poznog XIII veka, omogucila je da se razviju ambiciozne kompozicije ukrasenih prozora, i do kraja poslednje decenije XIII veka dizajn engleskih ukrasenih prozora je postao najinventivniji u Evropi. Iako je u narednih 30 godina posle smrti Henrija od Rejnsa 1253 nastalo povecanje upotrebe motiva cvetnog stila, njihovo pozamljivanje je bilo ograniceno na sare prozora i profile ukrasa. Debela struktura zidova ostala je neprikosnovena svuda. Eksiter - inventivne sare prozora se mogu videti samo spolja. Unutrasnjost Eksiterskog hora je u sustini prvi primer vrste kompozicije izmisljene u glavnom brodu Linkolna gde su i nosaci i lucni elementi preobraceni u dijagonalne planove opremljene bogatom fibroznom teksturom od bogatstva kompleksno modelovanih profila poznog XIII veka. Verovatno jedina stvar koja se ovde moze oceniti kao napredak u okviru cvetnog stila je visina prozorskog sprata. Jork - glavni brod je zapocet krajem XIII vekai bio je jedini celoviti deo cvetne crkvene arhitekture u XIII veku. Visina i plosnost prozorskog sprata kao i produzeci prozorskih koloneta u formu drzaca triforijuma je sigurno izgledalo revolucionarno, narocito u Jorku. Glavni brod crkve kao celina je ocigledno planirano da ne bude nista manje francuski od prozorskog sprata i triforijuma. Stoga veoma ostro prelomljeni luci glavne arkade, pilastri u kontinuitetu sa stupcima i jednostavna cetvorodelna forma svoda. Neke od bitnih karakteristika izvedenih od ranog engleskog stila su siroke proporcije centralnog traveja, visina glavnih arkada, nemogucnost prozorskog sprata da se prosiri ispod kapitela koji nose krstaste svodove, debljina zidova, bogatstvo modelovanja...U nekom smislu, Jork je posledica (nastavak) Vestminstera. Odgovor na francusku shemu Jorka je bio isto tako negativan kao i za Vestminster. Samo je priorija Gijsboro, severo-istocno od Jorka ponovila istu opstu shemu i dispoziciju elevacije Jorka, ali je cak i ovde slicnost samo povrsna. POZNA GOTIKA - DEKORATIVNI STIL Engleska je dobra polazna tacka za predstavljanje poznogotickog stila jer je veci deo arhitektonskog recnika ovog perioda tu izmisljen ali i zato sto je Engleska oblast Evrope sa izuzetnim dostignucima u crkvenoj arhitekturi XIII veka i gde se kreativnost odrzala i posle 1300. U Engleskoj je gotika uvek smatrana za sredstvo transformisanja debelih zidova u bogatu i zivahnu dekoraciju, ali ono sto je izgleda

izazvalo obnovu inventivnosti na polju ornamentike je bilo iznenadno izlaganje engleskog cvetnog stila jednom aspektu francuskog. Engleska ranije nije bila upoznata sa njim, i tu se uglavnom misli na minijaturne tabernakle koji se mogu naci na portalima i nosacima. Veliki skulptoralni portali i visoki kontrafori su izbegavani, ali oko 1290 dvojica engleskih arhitekata, ocigledno nezavisno, uveli su ih kao bitne delove unutrasnje elevacije. Kapela Sv Stefana u Vestminsteru - 1292, samo godinu dana posle izgranje Elenor Krosis, jedan od cetvorice arhitekata ukljucenih u njenu izgradnju, Majkl od Kanterberija, poceo je gradnju gradjevine koja je preuzela od Elenor K. koncept naglasavanja skulpture. Glavna kapela u glavnoj engleskoj kraljevskoj palati, zakasneli nastavak Sen Sapela i kao ona dvospratna struktura. Ovo je kljucna gradjevina za razumevanje stilskog razvoja monumentalne crkvene arhitekture u Engleskoj u ranom XIV veku. Donji sprat je sacuvan, iako lose obnovljen, ali glavni, gornji sprat je poznat samo sa skica. Nise Sv Stefana su bile razvijenije i sa vise eklekticnosti nego one u Jorku. Motivi sadrzani u mikroarhitekturi Sv Stefana su izuzetno uticali na druge stvari. Jedna od najociglednijih impikacija je crkveni namestaj, koji je po prvi put postao znacajna arhitektonska oblast, skoro konkurentna samoj

arhitekturi.

Najvazniji

primer

ovog

procesa

oslobadjanja

motiva

mikroarhitekture iz njihovog originalnog okruzenja je uvodjenje ogivalnih lukova u okvire prozora. Donja kapela Sv Stefana je imala najranije poznate engleske primere prozora sa pravim ogivalnim lukovima. Prozori u Kanterberijskoj katedrali, gde je Majkl bio arhitekta 1270ih i 80ih i verovatno kasnije, su verovatno replike velikog istocnog prozora u Sv Stefanu. Ogivalne lukove je verovatno izmislio Majkl od Kanterberija, na istocnom klausteru Vestminsterske opatije. Ogivalni lukovi prozorskih okvira su brzo postali uobicajeni, ali oko 1320 daleko ambicioznije kompozicije su stvorene u istocnim i severnim delovima Engleske. Prvi primeri prozorskih okvira sa ogivama na krajnjem zidu glavnog broda izgleda da datiraju iz 1330ih: istocni prozori u Karlajl katedrali i Selbi opatiji, zapadni prozor u Jork katedrali i juzna rozeta Linkolna. Za svodove, kao i za prozorske okvire, u dekorativnom stilu su izmisljene nove i komplikovanije vrste linearne sheme. Opet je kapela Sv Stefana bila prototip za kasnije gradjevine, jer je svod iznad donjeg dela verovatno bio najraniji znacajan primer. Kratka dekorativna rebra su na vrhu svoda i nisu direktno povezana ni sa jednom od tacaka od kojih rebra krecu. Izgleda da je kao

uzor Majkl od Kanterberija imao svod nalik onom u glavnom brodu Linkolna. U glavnom brodu zmajoliki (zmaj za pustanje - na kanapu onaj) oblici su prosireni na svaki deo svoda u poduznoj osi. Do sada je kapela Sv Stefana smatrana samo za izvor novog recnika dekorativnog stila u arhitekturi. Ukljucivala je ipak, empirijski pristup dizajnu koji je bio sasvim nov u gotickoj arhitekturi. U glavnoj prostoriji gornjeg sprata polazna tacka je da su tu bile statue apostola na bocnim zidovima (slicno kao u Sen Sapelu). Nije tako iznenadjujuce sto je Majkl od Kanterberija video ukljucivanje statua kao neophodnost eliminacije kako svodova tako i pilastara koji ih nose. Jedina karakteristika gornje kapele koja bi u Francuskoj bila smatrana za prikladnu su kolonete prozora koje se spustaju ispod donjeg nivoa prozora. Jedini horizontalni element izmedju poda i parapeta ne odgovara nivou izmedju spratova a prisustvo prozora u donjoj kapeli je priguseno povlacenjem njihovih okvira iz slobodnih koloneta pseudo-triforijuma. Radikalni i istrazivacki pristup Majkla od Kanterberija je nastavio samo mali broj graditelja u ranom XIV veku u Engleskoj. Vecina je bila zadovoljna da se ovakvi inovativni detalji upotrebe u ovkiru naglaseno tradicionalnih shema. Katedrala Eli, oktogonalna ukrsnica - jedno od najboljih dela nastalo pod uticajem M. od Kanterberija. Sagradjena je posle pada romanicke kule 1322. Svod je nacinjen od drveta. U sustini, drveni svodovi su postajali uobicajeni u poznom XIII veku u Engleskoj iako nije jasno da li je njihova upotreba uvedena zbog relativne lakoce materijala, njegove niske cene ili brze izgradnje. Ono sto je sigurno je da je svod ukrsnice u Eliju oblika kakav ne bi mogao biti izveden u kamenu. Iluzija da je svod ukrsnice od kamena je potpuno postignuta. Bio je i pozlacen. Donji delovi oktagona, izgradjeni u kamenu, pokazuju da je graditelj poznavao rad M. od K., sto se moze jos bolje videti na lanterni cija je interna elevacija bazirana na spoljasnjosti Sv Stefana. Graditelj svih drvenih delova oktagona je Viljem Harli , glavni kraljevski drvodelja, koji je radio na Sv Stefanu od 1326. Drveni svodovi su ostali u upotrebi do kraja srednjeg veka ali u jednom vidu svod Elija nije imao epigone - svi ostali svodovi su mogli da budu lako sagradjeni i od kamena. Bogorodicina kapela u Vels katedrali - mozda najimpresivnija gradjevina nastala pod uticajem Kanterberija su ovi istocni delovi Vels katedrale. Kao i u vecini engleskih crkava XIII veka, razlog za obnovu Velsa je bila zelja da se dobije vise odvojenosti (privatnosti) za liturgijski hor njegovim premestanjem iz ukrsnice u istocni krak krsta. Ovo je uslovilo izduzivanje glavnog traveja istocnog kraka i obezbedjivanje zamena

za ophodne i poduzne kapele koje su srusene da bi se izduzivanje postiglo. Jedinstvena medju kapelama na istocnim krajevima engleskih katedrala, Bogorodicina kapela (Our Lady's Chapel) u Velsu je produzeni oktagon kod kojeg su tri istocne strane duze od onih na zapadnom kraju. Postoji mogucnost da je ovaj kvazi centralni plan svesno zamisljen u okvirima stare tradicije rotondi-martirijuma koja je obnovljena ponovnim osvecenjem rimskog Panteona. Najimpresivnija osobina kapele u Velsu je njen svod. U sustini, ovo je kupola ciji su najnizi delovi odseceni delimicno bacvastim svodovima iste kurvature (izvijenosti) kao i rebra zidova. U stvari, ovo je kompleksnije od toga, jer izmedju mesta gde su probijeni prozori kupola je ispupcena napred. Jedini goticki svod koji se priblizava ovom obliku je onaj drveni u kolegijumu Jorka (zdelasta kupola). Oblik zvezde u sredini, sa tackama smestenim na unutrasnji kraj svakog proboja prozora, stvara utisak kompleksnog linearnog svoda, iako su u sustini samo neka od rebara koja formiraju tacke zvezde zaista linearna (liernes?) a ostala su preseci bodnih reabrastih svodova. Jako naglaseni centralni karakter ove cat's cradle sare pojacava prostorni integritet kapele, a na sve ovo je dodat, repetitivni, ne-poduzni karakter prozorskog okvira. Bogorodicina kapela je ne samo najveca i najdekorativnija od pet kapela koje postoje na istocnom kraju crkve. Ostale cetiri su pravougaone i iste visine kao i bocni brodovi hora, od kojih se dve sastoje od laznih poprecnih brodova a druge dve su smestene u produzecima bocnih brodova hora flankirajuci tako zapadni kraj Bogorodicine kapele. Prostor izmedju svih 5 kapela i visokog istocnog zida hora predstavlja ophodni brod, cija je liturgijska namena bila vrsta predvorja ili vestibila. Prilazeci iz bilo kog od bocnih brodova hora ocekuje se da ce se pravougaoni traveji kao oni koji se vide ispred, nastavljati iza visokog istocnog zida. Medjutim, pri prvom pogledu na ambulatorijum vidi se da to nije tako. Ne samo to sto su granice prostora vrlo jasne, buduci da se prozori razlicitih shema pojavljuju na razlicitim udaljenostima i pod razlicitim uglovima u odnosu na masivnu arkadu koja definise zapadni kraj Bogorodicine kapele, vec i druge stvari komplikuju izgled. CEtiri veoma tanka stupca koja nose svod ophodnog broda su postavljena na nejednakom rastojanju zbog 4 zapadna stupca koji nose ovu arkadu - odnos se jasno vidi samo u planu. Medjutim, postoji jedno mesto sa koga se ophodni brod vidi simetricno i jasno: jedini travej normalne pravougaone osnove, smesten neposredno pre poduznog ulaza u Bogorodicinu kapelu. Ako je, sto izgleda verovatno, ovaj travej bio namenjen za kovceg biskupa Viljema Marša, cija je kanonizacija bila u toku u vreme izgradnje istocnog dela; jedina bliska paralela u Britaniji za takvo smestanje svetiteljevog groba je pravougaoni travej

grobnice Sv Katarine u katedrali Glazgov. Kada su ophodni brod i istocne kapele osmisljavane verovatno je planirano da bocni brodovi hora budu zasvedeni obicnim rebrastim svodovima nalik onim iznad dva traveja na istoku s obe strane. Na kraju su oni dobili daleko neuobicajenije svodove koji izgledaju kao da su namerno zamisljeni kao kontrast onima u ophodnom brodu. U bocnim brodovima hora naglasak je obrnut tako da dok liernes zauzimaju gotovo horizontalnu oblast oblika dijamanta, jednaku polovini povrsine svakog traveja, kupe su zaravnjene i povucene duboko u uglove traveja. Cilj je izgleda bio da se svakom delu Bogorodicine kapele da prostorna izdvojenost bez kupolastog oblika. Drugaciji aspekt svoda Bogorodicine kapele izrazen je u rebrastom svodu hora. To je poluoblicasti svod sa bocnim probojima, poduzna varijanta centralne sheme koriscene u kapeli. Ali iako je slicnost gotovo sigurno bila namerna, glavni izvor svoda u Velsu su poprecni poluoblicasti svod iznad bocnih brodova Sv Avgustina u Bristolu, zapocet 1298. Svod Velsa je bio prvi kameni rebrasti poluoblicasti svod koji je kombinovan sa vecom vidljivoscu prozora u prozorskom spratu (kao sto su to omogucavali drveni svodovi) sa poduznim naglaskom bocnih rebrastih svodova kakvi su bili u Eksiteru i Linkolnu. Bez sumnje bi u severnoj Francuskoj tunnel vault bio smatran neprihvatljivim odstupanjem od principa gotike, skoro kao vracanje romanici, ali nije bilo prepreka za prihvatanje resenja iz Velsa u Engleskoj, gde su skoro ceo vek svodovi bili cenjeni prema svojoj dekorativnosti. Sudeci prema linearnoj dekoraciji rebrastih svodova, Vels je nesumnjivo izrazito uspesan, ali sto se tice drugih svodova hora, sara na povrsinama takodje dopunjava njegovu trodimenzionalnu formu. Slobodouman i istrazivacki pristup koji je inspirisao hor Velsa, oktagon Elija i druge velike spomenike dekorativnog stila direktno je izveden iz rada Majkla od Kanterberija, narocito kapele Sv Stefana. Medjutim, ovo verovatno nije bilo deo iskustva arhitekata koji su ga sledili tokom sledecih 40 godina, jer njihov rad ne pruza uverenje da su se oni zanimali za francusku gotiku kao takvu. Majklova upotreba izvora iz cvetnog stila bila je dovoljna da cela generacija arhitekata bude snabdevena sirovim materijalom od koga je mogla da stvara sopstvene inovativne zamisli. Majklovo iskustvo i iskustvo njegovih sledbenika se poklapalo u onima koji su bili ktitori - bogati i samodovoljni pojedinci i zajednice; u njehovim prilikama za rad projekti relativno ogranicenog obima, i u svakom slucaju i u cak nepotpunoj obnovi celih velikih crkvenih gradjevina. Najvece gradjevine dekorativnog stila olicavaju intenziviranje kreativnog nagona i stoga su manje izrazite po svojoj velicini od drugih

glavnih dela bilo kog ranijeg perioda srednjovekovne arhitekture. Znacajno je da nijedan trajni uticaj nije izvrsen glavnim brodom Jorka, engleskom gradjevinom savremenom Sv Stefanu koja je bila dovoljno velika da dozvoli naprednu sintezu francuske i engleske tradicije monumentalne sakralne arhitekture. Cetrdeset godina kasnije isti francuski koncepti kakvi se javljaju u Jorku, primenjeni su na juznom transeptu Glocestera u nenaprednom duhu dela Majkla od Kanterberija, i ishod je bila jedna od najtrajnijih promena koja je uticala na srednjevekovnu arhitekturu. PERPENDIKULARNI STIL Juzni transept Glocester katedrale - Remodelovanje juznog transepta katedrale u Glocesteru iz 1331 je najraniji primer stila u arhitekturi koji ce ostati u upotrebi preko 200 godina. Remodelovanje je podsecalo na oktaogon Elija i istocne delove Velsa po tome sto je zamisljeno kao one off resenje konkretnog problema. Problem je u sustini bio kako modernizovati glavne unutrasnje elevacije pozno XI vekovnog hora i transepta bez rusenja galerija. To je reseno uklanjanjem romanicke oplate od tesanika i umesto nje stavljanjem goticke oplate od dascica i tako su maskirane stare povrsine zidova i otvori. Inspiracija za ovaj pristup je nesumnjivo dosla od spoljne obrade gornje konstrukcije kapele Sv Stefana. Cak su i ramovi otvora bili reprodukovani. Ime arhitekte Glocestera nije zabelezeno, ali se cini verovatnim da je u pitanju bio Tomas od Kanterberija, drugi arhitekta Sv Stefana i mozda sin Majkla od Kanterberija. Ceo istocni kraj crkve je bio preuredjen u cast Edvarda II, ubijenog 1327 i sahranjenog u ovoj crkvi. Verovatno je mladi Edvard III zeleo da preuredjenje bude povereno arhitekti koji je bio zaduzen za najvaznije kraljevske projekte sakralnih gradjevina. Ono sto svedoci u prilog tome da je bas Tomas bio graditelj je veci broj francuskih detalja u poredjenju sa istim elementima Sv Stefana. Najznacajniji primer toga je upotreba sistema stepenastog okvira prozora karakteristicnog za cvetni stil. Raskos svodnih podupiraca je jednako francuskog karaktera, iako je glavni izvor za njihovu kompleksnost donja kapela u Sv Stefanu. Upliv francuskog dizajna osim onoga ciji su koreni uticaj Sv Stefana predstavljaju i visoki slepi prozorski okviri koji razdvajaju svodne podupirace od otvora svakog traveja. Njhova f-ja je delimicno bila da sariju masivne romanicke podupirace donjih dvaju spratova, ali oni takodje nalikuju svojim ekvivalentima (mada potpuno oplacenim) u Leonu po tome sto vrhove prozorskih okvira stavljaju proporcionalno pravim prozorima. Iako je to jedini sprat potpuno iznova izgradjen u XIV veku, njegova gornja granica (visina) ne prelazi onu starije

romanicke gradjevine. Francuski elementi ne postoje kod svodova - podrucja gde je engleska gotika postala dominantnija nad francuskom u ranom XIVv. Prozori u prozorskom spratu imaju jednostavne sare, ali veliki prozor u juznom zidu je najraniji poznat primer prependikularnog prozorskog okvira. U traveju po ukrsnice ovi prozori takodje pocinj da prelaze nivo arkada bocne elevacije. Juzni transept nije najuobicajenije mesto od koga se zapocinje obnova istocnog dela crkve. Moguce je da je bio ostecen gradnjom kule nag ukrsnicom sto je uslovilo vizuelno narusavanje unutrasnjih potpornih stubaca istocnog i zapadnog zida. Glocesterski juzni transept pripada istoj istrazivackoj tradiciji oktagona Elija, a posto Eli nije imao nastavljaca, juzni transept u Glocesteru je bio prvi plod nove arhitektonske podele koja je ogranicila imaginativnu slobodu u korist sveopsteg jedinstva. Zasluge za ovu estetsku reformaciju ne mogu biti pripisane u potpunosti Tomasu ili kome god ko je dizajnirao Glocesterski juzni transept. U Londonu je postojao ogranak perpendikularnog stila koji je takodje izveden od kapele sv Stefana, i ciji je prvi predstavnik bio Tomasov naslednik kao graditelja na kapeli, Viljem Remzi. Glavna dela Remzija, sacuvana samo na crtezima, bila su relativno manjih dimenzija, ali njihov uticaj na kasniju perpendikularnu monumentalnu arhitekturu crkava na jugoistoku zemlje je nesumnjiv. Tomas od Kanterberija je umro pa je hor poveren bio drugom arhitekti. Ovaj drugi majstor Glocestera ostao je veran osnovnoj koncepciji juznog transepta po tome sto je bio u izvesnoj meri pod uticajem jugozapadne dekorativne arhitekture. Hor Glocestera je bez sumnje impresivniji od juznog transepta. Prozorski sprat se pruza do nove visine, daleko iznad zgrcenih gornjih prozora pethodne gradjevine, i u celini dobija na ritmicnoj i teksturalnoj postoajnosti putem uvodjenja dodatnih horizontalnih i manjevise pravilnih rastojanja. Lajtmotiv ovog dizajna je sada gornji luk koji je zatvarao pravougaonik ili "panel". Vertikalnost je jos vise naglasena uklanjanjem svih horizontala sa visokih panela koji flankiraju svodne podupirace (pilastre), podesenje koje je iziskivano drasticnim smanjenjem masivnosti podupiraca. To, kao i to sto jedan pilastar podupire nekoliko rebara, predstavlja delimicno vracanje na jednu od glavnih osobina monumentalne crkvene arhitekture u Engleskoj XIII veka. Postoji jos nekoliko poeticnih efekata u gotickoj arhitekturi sem nacina na koji se mocne vertikale svodnih podupiraca Glocestera razdvajaju i kupice i konacno ustupaju mesto poduznoj talasastoj sari duz krune svoda. Vrhunac hora je istocni prozor, najveci u srednjevekovnoj Evropi. Trodelna forma je nesumnjivo inspirisana Bristolom ili Velsom, ali odredjenije ona olicava neophodnost ubacivanja dva nova traveja na mesto koje su ranije zauzimali apsida i ophodni brod romanickog hora. Istocni uglovi

produzenog glavnog broda morali su da budu smesteni na spoljni zid kripte ambulatorijuma. Ovo je uslovilo potrebu za izbacivanjem (rusenjem) spoljnih delova istocnog prozora. Posto je istocni prozor siri od glavnog broda i posto se bocni zidovi najistocnijeg traveja ne mogu videti i zapadnog kraja hora, stvorena je iluzija da istocni zid pluta nedoticuci bokove hora. Tokom 2. ½ XIV veka, uticaj Glocestera se sirio sirom zapadnog dela ostrva i jugozapadne Engleske. Istocni ophodni brod Glocesterskog klaustra sadrzi najraniji poznati Lepezasti svod, vrstu svoda koja se moze shvatiti kao kulminacija nekoliko tokova razmisljanja engleskih arhitekata pokom prethodnog veka. U Glocesterskom klaustru svodovima je data vaznost kao i zidovima ili prozorima kao povrsini na kojoj se moze prikazati repetitivna i beskrajno inovativna sara kakva je zamisljena u horu Glocestera. Postojeca sara na svodovima se nalazila samo na rozetama cvetnog stila, veza koja pomaze da se opravdaju tvrdnje da je perpendikularni stil zavrsnica cvetnog stila. Aspekt lepezastih svodova koji ima najdublje korene u engeskoj gotici je njegova trodimenzionalnost. U glocesterskom klaustru aspekt ublazavanja granica medju travejima svodova Linolna je konkretno balansiran ravnim tavanicama izmedju kupa u obliku dijamanata koje oznacavaju traveje. Sve sto ova dva svoda imaju zajednicko je spremna vidljivost svih njihovih povrsina i zanemarivanje dijagonalnih rebara kakva se javljaju na vecini svodova XIII veka. Ono sto je potpuno novo kog glocesterskih lepezastih svodova je njihova konstruktivna tehnika - veliki blokovi tesanika, od kojih svaki ukljucuje deo ove povrsine tranzene i delove mestimicno ravnih povrsina. Ova tehnika zidanja iskljucivo od tesanika je bio ocigledan korak koji sledi posto je odluceno da se svodovi tretiraju kao svojevsna forma slepih prozora. Pokusaji da se lepezasti svodovi smeste u pravougaone traveje bili su relativno retki. Najstariji sacuvani lepezasti svod iznad glavnog prostora (izmedju 2 luka) jedne velike crkve je u horu Serborn opatije, iako je verovatno da su raniji primeri bili izgubljeni. Do oko 1360, kada se glocesterski hor privodio kraju, perpendikularni stil je poceo da potiskuje dekorativni u svim oblastima Engleske koje su bile graditeljski najaktivnije. Verovatno nije postojao poseban razlog za ovo. Glocester je sigurno bio do tada najimpresivniji arhitektonski dizaj u Engleskoj XIV veka, ali drugo objasnjenje se mora naci za uticaj koji je izvrsio glavni spomenik londonske verzije perpendikularnog stila - male zgrade svestenickog kolegijuma i klaustar katedrale Sv Pavla. Glocester i Sv Pavle su kao zajednicko imali to sto su sadrzali koherentni, lako podrazavajuci, i fleksibilni arhitektonski sistem. Perpendikularnom stilu je nedostajala

sposobnost da objedini izrazito kontrastne oblike, i on je izbegavao veci deo ogromnog recnika dekorativnog stila, ali su to ocigledno bile stvari koje su patroni i graditelj bili voljni da zrtvuju. Odlucno odbacivanje formule dekorativnog stila u korist izrazito funkcionalnog stila sigurno je bilo nesto vise od same mode. Posto je perpendikularni stil poceo da postaje cesci neposredno posle epidemije kuge iz sredine XIV veka, verovatnije je on odgovarao ljudima koji su se osecali ukrocenim (prociscenim) onim sto he univerzalno interpretirano kao poseta bozanskog venca (?). Veoma je izvesno da je skulptoralno i koloristicko bogatstvo dekorativnog stila pocelo izgledati pretenciozno pa je perpedikularni stil prihvacen kao prizemniji i duhovniji. Uzdrzana estetika arhitekture je bila pracena koncentracijom figuralne skulpture oko oltara i drugih fokusnih tacaka, i kao u slucaju Glocestera, upotrebom vece kolicine i svetlije boje stakla. Sistematska upotreba lukom zavrsenog pregradnog motiva verovatno je izgledala kao efektna evokacija rajskih prebavalista. Drugi moguci faktor brzog usvajanja perpendikularnog stila su monarhisticke asocijacije stila kome je omoguceno da predstavlja patriotsku groznicu koja je zahvatila Englesku podstaknuta spektakularnim pobedama Edvarda III nad Francuzima kod Kresija i Poatjea. Ili opet, to moze biti posledica toga da je nakon obnove VEstminsterske opatije od strane Henrija III arhitektura u neku ruku dosla pod vodjstvo krune. Izrazito cesto su najbogatiji crkveni patroni poceli da se okrecu kraljevskim arhitektima. Najznacajniji primer toga je gradnja glavnog broda u Kanterberiju koji je izgradio Henri Jevel, glevni kraljevski arhitekta koji je bio i graditelj Vestminsterske opatije i katedrale Sv Pavla. U Kanterberiju, kao u pozno srednjovekovnoj Evropi uopste, nije bilo planova da se zameni ranije goticko zdanje, cija je osnovna slicnost sa savremenom arhitekturom bila izgleda prihvacena i postovana. Velika briga pri izgradnji glavnog broda u Kanterberiju je vodjena da bi se osiguralo da gornje granice svakog sprata budu postavljene u istom nivou kao one u horu Viljama od Sensa. Buduci da hor pociva na visokoj kripti a glavni brod ne, glavne arkade i bocni brodovi nove gradjevine postali su neuobicajeno visoki u odnosu na prozorski zid i triforijum. Takve proporcije su ocigledno bile dopadljive zbog njih samih, i ne moze biti slucajno to sto su visoke arkade i niski prozorski spratovi bili do ovog perioda uobicajeni u engleskim provincijskim crkvama. Nije Kanterberijski glavni brod samo provincijska varijanta u monumentalnim dimenzijama, u Kanterberiju prisustvo rebrastih svodova cini izuzetnim preko podupiraca koji su toliko izraziti u poduznoj osi da blokiraju svaku vidljivost medjuprostora. Vitkost glavnih arkada kada se posmatra iz glavnog

broda bi odgovarala engleskoj tradiciji. Prema bocnim brodovima, medjutim, lukovi glavne arkade izgledaju znatno deblji. Izvor detaljnosti stubaca u Kanterberiju je bio klaustar Sv Pavla u Londonu, remekdelo Viljama Remzija, jednog od Jevelovih prethodnika na poziciji glavnog kraljevskog arhtekte. Trostruke povrsine svodova flankirane supljinama i neprekidnim dvostrukim ogivalnim lukovima su uvecani oni svodovi iz klaustra. U sustini, glavni brod Kanterberija u celini tipizuje pozno XIV vekovni i rano XV vekovni jugoistocni perpendikularni stil u svojoj velikoj naklonosti ka formalnom recniku Remzija, recniku koji dozvoljava nesto veci naglasak na integritetu individualnih clanova nego sto je to bilo moguce u Glocesterskom horu. Do poznog XIV veka, broj velikih novih poduhvata u rangu glavnog broda Kanterberija naglo je opadao. Pored Kanterberija, vrsene su prepravke na glavnom brodu Vincestera i horu Glastonberija na sta sve moze da se doda i hor Jorka zapocet 1361. Kule na zapadnom procelju Beverlija predstavljaju jedno od osobenih dostignuca pozno srednjovekovne crkvene arhitekture svuda. Nalik gornjim delovima zapadnih kula u Velsu, oprezno pripisane dodacima fasade u celini. U Engleskoj je kontinuitet sa romanickom tradicijom kule nad ukrsnicom obecavao je da ce naglasak biti vise na efektu monumentalnosti nego na imaginativnosti, kao u Nemackoj. Prvi od ekstremno visokih kula nad ukrsnicom sa drvenim siljcima na vrhu je bila kulau Sv Pavlu u Londonu. U XV veku postojala je neprestana redukcija broja velikih gradjevina koje su zapocinjane. Od 1. ½ veka je postojala sacica vecih monaskih crkava, od kojih je Serborn opatija najimpresivnija od sacuvanih. Bat opatija, zapoceta 1499 je znacajan znak izuzetne dekadencije SV Marija Retklif u Bristolu je slavna jos od svog zavrsetka oko 1480 kao jedna od engleskih katedrala nalik provincijskim crkvama. Glavni potstrekac obgatih trgovaca iz ove provincije da grade crkve kombinujuci elemente dvaju nakambicioznijih horova monumentalnih crkvama iz okoline Bristola - Velsa i Glastonberija - bio bi svesnost "gradskih katedrala" kontinentalnih gradova sa kojima su trgovali i ponos cinjenicom da ono sto je postalo milionersko predgradje nekad je bilo odvojena oblast od Bristola. Otkad je Edvard Ispovednik obnovio Vestminstersku opatiju oko 1050, zapocinje velikih crkvenih graditeljskih projekata pocelo je da bude cenjeno kao doprinos boljem prosperitetu kraljevine u Engleskoj. Samo kraljevi poznog srednjeg veka koji su bili najuspesniji u ratu mogli su da bezbedno zamenare tradiciju.

Cinjenica da su engleski kraljevi, u celini, bili jedinstveno darezljivi (rasipni) patroni minumentalnih crkvenih gradjevina pomracena je destrukcijom u XVI veku vecine onoga sto su postigli na ovom polju. Osnivanje edukativnih centara Henrija VI - Itona i Kejmbridza - cija su sredista bile crkve ranga katedrala ali ne i katedralne velicine, i osnivanje Sv Djordja, Vindzor je izveden najvecim delom iz velikog potkupljivanja kojim je Luj XI naveo Edvarda VI da odustane od invazije na Francusku- suptilna ironija u pogledu statusa kapele kao sredista Reda podvezice, najvaznijeg engleskog viteskog reda. Napokon, Henri VII je sam bio najuspesniji od svih uzurpatora. "Triforijum" nalik slici ? je mozda izveden iz hora Velsa, ali on pojacava grobni aspekt kapele isto koliko i aspekt crkve uopste. Kulminacija u enterijerima je nesumnjivo svod. Tehnicki gledano on je jedinstveno dostignuce: jedini lepezasti svod velikih razmera u kom je koriscena izgradnja tesanicima kamena kakva je u Glocesterskom horu. Mali viseci svodovi su gradjeni u Engleskoj ok kraja XIV v, ali jedini raniji veliki viseci svod je bio konvencionalni rebrasti svod. Najfinije obradjen od svih ovih je u skoli Diviniti, Oksford, i bio je poznat Robertu Dzeningsu buduci da je Oksford bio njegovo rodno mesto. Ali Vestmisnter prevazilazi Oksford u sakrivanju veceg dela poprecnih lukova koji obrazuju stukturni skelet svoda, i mada su visuljci strukturno nalik onima u Oksfordu po tome sto su samo dosta veliki kamenovi lukovi, oni vise mnogo dublje (duzi su). Opne od tesanika izmedju poprecnih lukova nisu deblje od 9 cm, ne ukljucujuci povrsinski reljef. Ovaj reljef je jedan od najbriljijantnijih prodora u dizajnu, jer njegovo neuobicajeno bogato pruzanje preobrazava zidanje u duboke senke koje se cine da se zaboravi da je svod cvrsta struktura a ne neka vrsta paukove mreze. Tesko je videti gde bi se tradicija Engleskih monumentalnih crkava odavde mogle razviti. Raspravljanje srednjivekovnog poretka od strane sinova Henrija VII uverila nas je da se nije dalje razvijala.