Antonen Arto: Van Gog

Antonen Arto

Naslov originala

Antonin Artaud VAN GOGH Le suicide de la societe >

VAN GOG

Urednik Zoran Hamović

samoubica žrtva društva

Likovna oprema Dragana Atanasović *

*

( i

drugo izdanje

Prevela sa francuskog

Vesna Cakeljić

V

KLEPSIDRA V'dd ISd31>l

2001

cUo

Uvod

Možemo da govorimo o dobrom duševnom zdravlju Van Goga koji je , za celog svog života, samo spržio sebi ruku i, sem toga, samo još jednom sebi o d sekao levo uho, u svetu u kome se svakoga dana jede kuvana vagina u zelenom sosu ili kita bičevanog i zacenjenog novorođenčeta, onakvog kakvo je pokupljeno na izlasku iz m ajčin e rodnice. A ovo nije puka slika mašte, već pojava koja se obilato i svakodnevno ponavlja i neguje diljem cele kugle zem aljske. I tako, ma kako suludo izgledala ova tvrdnja, sadašnji život tavori u svojoj staroj atmosferi b eščašća, anarhije, nereda, pomame, razularenosti, hroničnog ludila, građanske učmalosti, psihičke porem ećenosti (jer nije čovek postao nenormalan, nego svet), hotimičnog nepoštenja i strašnog licemerja, ogavnog prezira prema svemu što pokazuje plemenitost, zahteva za jednim poretkom koji je u celini zasnovan na izvršenju iskonske nepravde, i najzad, organizovanog zločina. Stvari idu loše, je r u ovome času bolesnoj sv esti je prvorazredni interes da ne izađe iz svoje bolesti. Tako je jedno pokvareno društvo izmislilo psihijatriju da bi se odbranilo od istraživanja nekih bića nad5

Antoportret

moćnih po lucidnosti, čije sposobnosti proricanja su mu^smetale. Žerar de Nerval nije bio lud, ali beše optužen da jeste, da bi se bacila ljaga na neka prvorazredna otkrića koja se spremao da objavi, a sem što je bio optužen, beše još i udaren u glavu, fizički udaren u glavu jedne noći, da bi izgubio sećanje na monstruozna dela koja će obelodaniti i koja, pod dejstvom toga udarca, pređoše u njemu na natprirodni plan, jer celo društvo, u tajnom savezu protiv njegove svesti, beše u tom trenutku dovoljno snažno da mu obavije zaboravom njihovu stvarnost. Ne, Van Gog nije bio lud, ali njegove slike behu grčke vatre, atomske bombe, čiji je ugao gledanja, u poređenju sa svim ostalim slikama koje su harale u ono doba, bio sposoban da ozbiljno ugrozi larvalni konformizam buržoazije Drugoga carstva i žbire Trećega, Gambete, Feliksa Fora, kao i žbire Napoleona III. Jer Van Gogovo slikarstvo ne napada izvesni konformizam običaja, već konformizam samih institucija. Čak ni spoljna priroda, sa svojim klimama, ravnodnevičkim nepogodama, plimama i osekama, ne može, nakon Van Gogovog prolaska zemljom, da sačuva istu težu. Utoliko pre se na društvenom planu institucije raspadaju, a medicina predstavlja neupotrebljivu i izlapelu lešinu koja proglašava Van Goga ludim. Spram lucidnosti Van Goga koji dela, psihijatrija je tek obični budžak gorila koji su i sami opsednuti i progonjeni i imaju, da bi privremeno ublažili stanja najstrašnije teskobe i Ijudskoga gušenja, samo još jednu smešnu terminologiju, dostojan proizvod njihovih pokvarenih mozgova. Nema, uistinu, nijednog psihijatra koji nije notorni erotoman. I ne verujem da pravilo okorele erotomanije kod psihijatara može da pretrpi ijedan izuzetak. 7

i hranili od iskona veliku mašinu greha. Možda ste, uostalom, vi, doktore L..., od roda užasno nepravičnih serafima, ali ostavite, tako vam boga, ljude na miru, r Van Gogovo telo, spaseno od svakoga greha, beše takođe spaseno od ludila, a njega, dapače, donosi jedino greh. A ja ne veru jem u katolički greh, ali verujem u erotski zločin, upravo onaj kojeg su se čuvali svi geniji na zemlji, autentični umobolnici iz ludnica, ili su to pak činili zato što ne behu (autentično) umobolni. A šta je to autentični umobolnik? To je čovek koji je više voleo da postane lud, kao što se to podrazumeva u društvenom smislu, nego da okalja određenu višu ideju ljudske časti. Tako je društvo učinilo da se u njegovim azilima zadave svi oni kojih je htelo da se otarasi ili od kojih je htelo da se odbrani, pošto su navodno odbili da budu njegovi saučesnici u nekim silnim prljavštinama. J e r umobolnik je takođe čovek koga društvo nije htelo da sasluša i koga je htelo da spreči u širenju nepodnošljivih istina. Ali, u ovom slučaju, interniranje mu nije jedino oružje, a organizovani ljudski skup ima i drugih načina da dokrajči volje koje želi da slomi. Sem malih čarolija seoskih vrača, ima i velikih naleta globalne začaranosti u kojima periodično učestvuje cela uzbunjena svest. Tako prilikom nekoga rata, revolucije, društvenog potresa koji je jo š u zametku, ta jednoumna svest je pitana ili se pita, a donosi takođe i svoj sud. M ože joj se takođe dogoditi da bude izazvana i van sebe povodom nekih pojedinačnih slučajeva što se nadaleko ore.

Poznajem jednoga koji se pre nekoliko godina pobunio što je meni palo na pam et da onako đuture optužim celu družinu preispoljnih gadova i prevaranata sa dozvolom, kojima je i sam pripadao. —Ja, gospodine Arto - reče on meni - nisam erotoman, i čikam vas da mi pokažete jedan jedini od elem enata na kojima zasnivate svoju optužbu. —Dovoljno je da vam pokažem vas samog, doktore L ..., kao elem ent, vi nosite na svojoj njušci njen žig, huljo jedna odvratna, čija tintara uvlači svoju seksualnu žrtvu pod jezik a potom je prevrće kao badem, da bi se na neki način sprdala s njom. To se zove zgrtati lovu i birati vlastitu klijentelu. Ako u sn ošaju niste postigli da kvocate glasnicom na određeni način koji znate i da istovrem eno g rgoljite ždrelom , jednjakom , m okraćnim kanalom i čm arom , ne m ožete reći da ste zadovoljni. A postoji u vašem unutrašnjem organskom podrhtavanju izvesna bora koju ste stekli, ovaploćeni svedok gnusnoga beščašća, a koju vi g a jite iz godine u godinu, sve više i više , je r društveno govoreći, ona ne podleže udaru zakona, ali podleže udaru jednog drugog zakona, gde cela povređena sv est pati je r je takvim ponašanjem sprečavate da diše. Vi proglašavate ludom sv est koja dela, dok je, s druge strane, gušite svojom odvratnom seksualnošću. E to to je upravo taj plan na kojem jadni Van Gog b eše čedan, no, čedan kao neki serafim ili neka devica nije mogao da bude, je r upravo su oni huškali 8

)

9

Tako je bilo jednoumnih začaranosti povodom Bodlera, Edgara Poa, Žerara de Nervala, Ničea, K jerkegora, Helderlina, Kolridža, a bilo ih je 1 povodom Van Goga. To može da se desi danju, ali se uglavnom pre dešava noću. Tako su čudesne sile podignute i dovedene u zvezdani svod, neku vrstu mračne kupole koju sačinjava, povrh sveg ljudskog disanja, otrovna agresivnost zlog duha većine ljudi. A nekoliko retkih luciđnih ljudi dobre volje što su na zemlji morali da se zlopate, vide se, u određenim časovim a danju ili noću, u osnovi izvesnih stanja autentičnog i budnog košmara, pritisnuti strahovitim trošenjem , strahovitim tlačenjem neke vrste građanske magije posvuda razmilelih pipaka, koja će se uskoro ukazati u običajima što tek treba da se otkriju. Spram te jednoum ne prljavštine koja, s jedne strane, ima seks, a s druge, uostalom, masu, ili kojekakve slične psihičke obrede kao osnovu ili oslonac, nema ludila u tom e ako neko ide u noćnu šetnju sa šeširom na kome je pričvršćeno dvanaest sveća, da bi slikao po motivu neki predeo; je r kako je drugačije jadni Van Gog mogao sebi da posvetli, kao što je nedavno primetio naš prijatelj, glumac Rože Blen? Š to se tiče sp ržen e ruke, to je pravo pravcato junaštvo; što se tiče odsečenog uha, to je direktna logika, i ponavljam, onaj svet koji, danju i noću, i sve više i više, jede ono što se ne jede, da bi doveo svoju zlovolju do krajnosti, ima, po tom pitanju, već jednom da umukne. 10

Postskriptum

Van Gog nije umro od samog stanja ludila, već zato što je telesno bio polje jednog problem a oko kojeg se, još od vajkada, raspravlja krajnje nepravični duh ovog čovečanstva, problema prevlasti puti nad duhom, ili tela nad puti, ili duha nad jednim i drugim. A gde je u tom ludilu mesto ljudskoga ja? Van Gog je tragao za svojim ja celog svog života, sa neobičnom energijom i rešenošću. I nije se ubio u nastupu ludila, van sebe što ne m ože da ga dokuči, već ga, naprotiv, upravo beše dokučio i otkrio šta je i ko je , kada ga je opšta svest društva, da bi ga kaznila što joj se otrgao, gurnula u samoubistvo. A to se zbivalo sa Van Gogom, kao što se vazda obično zbiva, prilikom nekoga grupnjaka, mise, razrešenja od greha, ili kakvog sličnog obreda osvećenja, začaravanja, tucačine sa vešcem ili vešticom. Ono se znači uvuklo u njegovo telo to društvo razrešeno blagosloveno osvećeno i opsednuto 11

izbrisalo u njemu natprirodnu svest koju upravo beše stekao i, poput neke poplave crnih gavrana u vlaknima njegovog unutrašnjeg stabla, preplavilo ga poslednjim vodenim bregom, i, zauzevši njegovo m esto, • ubilo ga. Je r anatomska logika savremenog čoveka je u tome da je uvek mogao da živi i mislio da živi jedino kao opsednuti.

Samoubica žrtva društva

f::

Čisto linearno slikarstvo odavno me je dovodilo do ludila, jo š otkako sam naišao na Van Goga koji je slikao, ne linije ili oblike, već stvari iz nepokretne prirode kao usred grčeva. I nepokretne. Kao pod gromovitim udarcem takve sile inercije o kojoj svi govore uvijeno, a koja nikada nije postala tako nejasna kao otkada su se cela zemlja i sadašnji život umešali da je rasvetle. Dakle, upravo svojim gromom iz vedra neba, svojim pravim pravcatim gromom iz vedra neba, Van Gog ne p restaje da udara sve oblike prirode i predmete. Grebenani Van Gogovim čavlom, predeli pokazuju svoju neprijateljsku put, zlovolju svojih rasporenih zakutaka, da se ne zna kakva se to čudesna snaga, s druge strane, upravo preobražava. Izložba Van Gogovih slika uvek je datum u povesti, ne u povesti naslikanih stvari, već, kratko i jasno, u povesnoj povesti. Je r nema gladi, epidemije, eksplozije vulkana, zem ljotresa, rata, koji unatrag vraćaju monade vazduha, koji zavrću šiju pretećem licu fa m e fa t u m , neurotične sudbine stvari, kao neka Van Gogova slika - izneta na svetlo dana, vraćena samome vidu, 15

sluhu, dodiru, mirisu, na zidovima jedne izložbe najzad bačena kao nova u tekuća zbivanja, ponovo uvedena u opticaj. Nema na poslednjoj Van Gogovoj izložbi, u Palati oranžerije, svih veoma velikih platna nesrećnog slikara. Ali ima, među onima koja su tamo, dosta uskovitlanosti sa razasutim bokorima karmincrvenih biljki, usečenih staza natkriljenih nekom tisom, sunaca sa ljubičastim prelivima što se vrte na plastovima sena od čistoga zlata, čiča Tihog1 i portreta Van Goga od Van Goga, da podsećaju iz kakve je ogavne jednostavnosti predmeta, osoba, građe, elemenata, Van Gog izvukao ta svojevrsna orguljska pevanja, te vatromete, ta atmosferska bogojavljenja, konačno, to „veliko delo“2 večite i neblagovremene transmutacije.

\s

Ciča Tangi

Ti gavrani, naslikani dva dana pre njegove smrti, nisu mu, ništa više od ostalih njegovih platna, otvorili vrata izvesne posmrtne slave, ali oni otvaraju slikanom slikarstvu ili, pre, neslikanoj prirodi, okultna vrata jedne moguće onostranosti, jedne moguće trajne stvarnosti, kroz vrata neke zagonetne i zlokobne onostranosti, koja je otvorio Van Gog. Nije uobičajeno da čovek s puščanim hicem u trbuhu3, koji ga je ubio, strpa na jedno platno crne gavrane, možda sa nekom vrstom olovnoblede ravnice ispod njih, u svakom slučaju prazne, gde se boja 1 Metaforična aluzija na čiča Tangija, pariskog prodavca boja i prijatelja mnogih neshvaćenih slikara s kraja prošlog veka, među kojima je bio i Van Gog. - Prim prev. 2 Arto više puta u ovom eseju pominje veliko delo, misleći na alhemijski opns magnum. - Prim prev. 3 Van Gog je pucao na sebe iz revolvera. -P r im prev.

17

vinskoga taloga zem lje ludački sukobljava sa prljavožutom bojom žita. Ali biće da nijedan drugi slikar, sem Van Goga, n ije umeo kao on da nađe, kako bi naslikao svoje gavrane, tu crnu boju gomoljike, tu crnu „bogatog krkanluka“ i u isti mah kao neku pogansku boju krila gavrana iznenađenih zamirućim odsevima večeri. A na šta se dole žali zem lja pod krilima r a s k o š n ih gavrana, raskošnih bez sum nje za samoga Van G oga a, s druge strane, veličanstvenog predskazanja zla k oje njega više neće dotaći? J e r niko do tada nije kao on od zem lje načinio to prljavo rublje, uvrnuto vinom i krvlju natopljeno. N ebo na slici veom a je nisko, prignječeno, ljubičastoplavo, poput obruba munje. Cudesna mračna rojta praznine koja raste nakon seva. Van Gog je pustio svoje gavrane kao crne m ikrobe sv o je slezin e sam oubice, na nekoliko san tim etara odozgo a k a o sa d n a p latn a, sledeći crnu brazgotinu linije gde lepet njihovog bogatog perja pritiska posuvraćenost zem aljske oluje pretnjam a jednog zagušenja odozgo. Pa ipak, cela slika je bogata. Bogata, velelepna i mirna slika. D ostojna pratnja u sm rti onoga koji je, tokom svog života, zavrteo tolika pijana sunca na tolikim plastovima sena, oslobođen svih predrasuda, i koji, očajan, s puščanim hicem u trbuhu, nije umeo da ne preplavi krvlju i vinom jedan predeo, da ne natopi zem lju poslednjom emulzijom, u isti mah veselom i m račnom , sa okusom oporog vina i pokvarenog sirćeta. I tako nam ton poslednjeg platna što ga je naslikao Van Gog, on koji, s druge strane, nikada nije prevazišao slikarstvo, dočarava oštro i varvarsko prolamanje najpatetičnije elizabetanske drame, ostrašćene i strasn e. 19

i

To je ono što m e najviše uzbuđuje kod Van Goga, koji je najviše bio slikar od svih slikara i koji je , ne idući dalje od onoga što se zove i što je s te slikarstvo, ne izlazeći iz tube, iz kičice, iz uokvirivanja m o tiv a i platna, da bi pribegao anegdoti, priči, drami, slikovitoj radnji, unutarnjoj lepoti subjekta ili objekta, uspeo da prikaže prirodu i predm ete na tako vatren način da n eka čuvena pripovetka Edgara Poa, Hermana M elvila, Natanaela Hotorna, Žerara de Nervala, Ahima A rnim a ili Hofmana, ne kaže ništa više na psihološkom i dram aturškom planu od njegovih bagatelnih platna, od njegovih platna koja su skoro sva, inače, i kao nam erno, skrom nih dimenzija. Čirak na stolici, naslonjači od zelene opletene slam e, knjiga na naslonjači, i evo osvetljen e drame. Ko će da uđe? H oće li to biti Gogen ili neka druga utvara?

Gogenova naslonjača

Upaljeni čirak na slamnatoj naslonjači pokazuje, čini se, svetlosnu liniju razdvajanja koja deli dve protivničke individualnosti, Van Gogovu i Gogenovu. E s te ts k i predm et njihove prepirke ne bi možda pružio, kada bi se ispričao, mnogo zanimljivosti, ali trebalo je da ukaže na duboki ljudski jaz između dve prirode, Van Gogove i Gogenove. Verujem da je Gogen mislio da umetnik m ora da traži simbol, mit, da uvećava stvari života sve do mita, dok je Van Gog mislio da treba um eti izvesti m it iz najprizemnijih stvari života. U čem u je , ja mislim, bio đavolski u pravu. Je r stvarnost je strašno nadmoćna nad svakom pričom, nad svakom bajkom, nad svakim božanstvom , nad svakom nadstvarnošću. Dovoljno je imati dara da je umemo tumačiti. 21 i

Što nijedan slikar pre jadnog Van Goga nije učinio, što nijedan slikar više neće učiniti posle njega, je r verujem da ovoga puta, baš danas, sada, ovog m eseca februara 1947, • sama stvarnost, mit sam e stvarnosti, sama m itska stvarnost upravo se uključuje. Tako, mora da niko jo š od Van Goga nije um eo da pokrene veliko cimbalo, nadljudski zvuk, večito nadljudski, što sledi potisnuti red kojim predmeti stvarnoga života zvone, kada smo um eli da imamo dovoljno otvoreno uho da shvatimo podizanje ogromnih talasa njihove plime. Tako i svetlost čiraka zvoni, tako svetlost upaljenog čiraka na naslonjači od zelene slame zvoni, poput disanja ljubavlju obuzetog tela pred telom usnulog bolesnika. Ona zvoni kao neka neobična kritika, neki dubok i iznenađujući sud čiju nam presudu, izgleda, Van Gog može dozvoliti da pretpostavim o kasnije, mnogo kasnije, onoga dana kada ljubičasta svetlost slam nate naslonjače napokon bude preplavila sliku. A ne možem o da ne uočimo onaj presek svetlosti boje jorgovana koji guta prečke velike preteće naslonjače, stare ra sk rečen e naslonjače od zelene slam e, iako ne m ožem o da ga uočimo odmah. Je r njena žiža kao da je sm eštena drugde, a njen izvor je neobično mračan, poput tajne čiji ključ mora da je sam Van Gog zadržao kod sebe. Da Van Gog nije umro sa 37 godina, ne bi trebalo da se obraćam Velikoj Narikači da mi kaže kakvim bi vrhunskim rem ek-delim a slikarstvo bilo obogaćeno, međutim, nakon G av ran a, ne mogu se odlučiti da poverujem da bi Van Gog naslikao ijednu sliku više. 22

M islim da je umro sa 37 godina stoga što b e še , nažalost, stigao do kraja svoje turobne i potresne p riče čoveka koga je prikleštio zloduh. J e r Van Gog nije zbog samoga sebe, zbog b o lesti svog osobenog ludila napustio život. Učinio je to pod pritiskom zloduha koji se, dva dana uoči njegove sm rti, nazvao doktor Gaše, im provizovani psihijatar, a koji b eše neposredan, delotvoran i dovoljan uzrok njegove sm rti. Stekao sam, čitajući Van Gogova pisma bratu, čvrsto i iskreno uverenje da je doktor Gaše, ,,psihijatar“, u stvari prezirao Van Goga, slikara, i da ga je prezirao kao slikara, ali nadasve kao genija. Gotovo je nem oguće biti lekar i pošten čovek, aii je podlački nem oguće biti psihijatar a ne biti u isto vrem e obeležen najneospornijim ludilom: ludilom koje je nem ogućnost borbe protiv onog starog atavističkog refleksa rulje, a koji od svakog naučnika zahvaćenog tim šljamom čini neku vrstu rođenog i urođenog neprijatelja svakoga genija. M edicina je rođena iz zla, ako nije rođena iz bolesti, i ako nije, naprotiv, izazvala i stvorila sve v rste bolesti da bi pružila razlog svog postojanja; ali psihijatrija je rođena iz prostačkog ljudskog šljama koji je hteo da sačuva zlo na izvoru bolesti i koji je tako iščupao iz sopstvenog ništavila neku vrstu švajcarske straže da bi u tem elju zatro polet zahtevne pobune koja je u korenu genijalnosti. U svakom ludaku postoji neshvaćeni genije čija je misao, što je sijala u njegovoj glavi, plašila, a koji je samo u ludilu mogao da nađe izlaz iz gušenja koje mu je priredio život. Doktor Gaše nije govorio Van Gogu da je on tu da bi poboljšao njegovo slikarstvo (kao što je m eni govo23

i

Portret doktora Gašea

rio doktor G aston Ferdijer, načelnik azila u Rodezu, kako je on tu da bi poboljšao moju poeziju), v eć ga je slao da slika po m otivu, da se ukopa u neki predeo da bi izmakao bolesti m išljenja. Samo, čim bi Van Gog okrenuo glavu, doktor G aše bi mu zavrnuo prekidač misli. Tobože ne m isleći zlo, ali sa jednim od onih om alovažavajućih prćenja nosa nekog nikogovića, n e što u čem u je celo građansko nesvesno na zemlji upisalo staru mađijsku silu jed n e stotinu puta potisnute m isli. Nije mu samo zlo problema doktor Gaše, čin eći to, zabranjivao, nego i sum porastu setvu, užas čavla što se vrti u ždrelu jedinog prolaza, s čim je Van Gog, u teta n u sn im g r c e v im a , Van Gog, opasno nadvijen nad ponorom daha, slikao. Je r Van Gog b eše jedna strašna osećajnost. Treba samo, da bism o se u to uverili, pogledati n jegovo lice, uvek kao zadihano, a takođe, sa izvesnih strana, očaravajuće, lice mesara. Poput lica nekog starinskog m esara što se prom udrio i povukao iz posla, to slabo osvetljeno lice m e progoni. Van Gog je predstavio sebe samoga na veom a v elikom broju platna i koliko god dobro ona behu o sv etljena, uvek sam imao onaj mučni utisak da su ih prisilili da lažu o svetlosti, da su Van Gogu oteli svetlost neophodnu da bi prokrčio i zacrtao sebi svoj sopstveni put. A taj put, sigurno, doktor Gaše nije bio sposoban da mu pokaže. Ali, kao što rekoh, u svakom živom psihijatru postoji neki odvratni i gadni atavizam koji mu u svakom umetniku, u svakom geniju što se nađe pred njim , predočava neprijatelja. 25

A znam da je doktor G aše ostavio u istoriji, pred Van Gogom koga je lečio i koji je na kraju kod njega izvršio sam oubistvo, uspom enu njegovog poslednjeg prijatelja na zemlji, neke v rste bogomdanog utešitelja. Verujem , međutim, više nego ikada, da je upravo doktoru Gašeu, iz Overa na Oazi, Van Gog imao da zahvali, toga dana, dana kada je oduzeo sebi život u Overu na Oazi, da zahvali, kažem, što je napustio život je r Van Gog beše jedna od onih priroda nadmoćne lucidnosti koja takvima omogućava, u svim prilikama, da vide dalje, beskrajno i opasno dalje od neposredne i prividne stvarnosti događaja. Hoću da kažem od svesti koju sv est ima običaj da o njim a čuva. U dubini svojih kao očupanih m esarskih očiju, Van Gog se neprestano odavao jednoj od onih operacija m račne alhem ije, koje su uzimale prirodu za objekat, a ljudsko telo za lonac ili sud za topljenje. A znam da je doktor G aše oduvek smatrao da ga to zamara, što kod njega nije bila posledica puke medicinske brige, već priznanje ljubomore, svesne koliko i nepriznate. J e r Van Gog u tome b eše došao do onog stepena prosvetljenosti na kome se m isao u neredu povlači pred nadirućim pražnjenjima m aterije, i na kome misliti više nije trošiti se, i više n ije, i na kome jedino preostaje skupljati tela, hoću da kažem NAGOMILAVATI T E L A .

A nikada nisam video da se neko telo bez mozga umorilo od nepomičnih zidnih ogledala. Ogledala nepomičnosti, ti mostovi, ti suncokreti, te tise, te berbe maslina, te kosidbe. V iše se ne miču. U kočeni su. Ali ko bi mogao da ih sanja tvrđima pod udarcem sečiva naživo koje je razotkrilo njihov neuhvatljivi drhtaj. Ne, ogledala, doktore Gaše, nikada nikoga nisu zamorila. To su snage besomučnika koje odmaraju ne pom erajući. I ja sam kao jadni Van Gog, više ne mislim, v eć svakoga dana iz sve veće blizine upravljam strašnim unutarnjim vrenjim a i bilo bi opasno da nekakva m edicina stane da mi prigovara kako se zamaram. Van Gogu su dugovali izvesnu sumu novca povodom koje se priča: u Van Gogu se već nekoliko dana gomilao bes. Sklonost je uzvišenih priroda, uvek za jedan s te pen iznad stvarnosti, da sve objašnjavaju lošom savešću, da veruju kako se nikada ništa ne duguje slučaju i da se sve zlo što se zbiva, zbiva kao posledica sv esn e, inteligentne i dogovorene zle volje. Sto psihijatri nikada ne veruju. Sto geniji uvek veruju.

To više nije svet astralnog, to je svet neposrednog stvaralaštva koji je na taj način preuzet s one strane sv esti i mozga.

Kada sam bolestan, znači da sam začaran, i ne m ogu da verujem da sam bolestan ako, s druge strane, ne verujem da je nekom e stalo da mi otm e moje zdravlje i da ga iskoristi. Van Gog je takođe verovao da je začaran, a to je i govorio. I ja čvrsto verujem da je bio, a reći ću jednoga dana čim e i kako. A doktor Gaše b eše taj groteskni kerber, taj sukrvičavi i gnojavi kerber, sa starim azurnim kaputom i

26

27

visoko uglačanim rubljem, što se isp rečio pred jadnog Van Goga da mu otm e sve njegove zdrave ideje. Je r da je taj način viđenja, koji je zdrav, jednodušno rasprostranjen, D ruštvo više ne bi moglo da živi, a ja znam koji su to zem aljski junaci što bi u tom e našli svoju slobodu. Van Gog nije umeo na vrem e da se o trese te svojevrsne povampirenosti porodice kojoj b e še stalo do toga da se gen ije Van Goga slikara zadrži na slikanju, a da u isto vrem e ne zahteva revoluciju neophodnu za telesn i i fizički procvat njegove ličnosti vidovnjaka. A koliko samo beše između doktora Gašea i Van Gogovog brata Tea onih smrdljivih poverljivih porodičnih savetovanja sa načelnicim a ludnica, o bolesn iku koga su im doveli. - D ržite ga na oku, da ga više ne obuzimaju sve te ideje: ču ješ li, doktor je tako rekao, treba da se izgube sve te ideje; to ti nanosi zlo, a ako nastaviš o njima da m isliš, o sta ćeš doživotno interniran. - N em ojte, gospodine Van Gog, dođite k sebi, vidite, to je slučajnost, a onda, nikada nije bilo dobro gledati na taj način na tajne Proviđenja. Poznajem dotičnog gospodina, to je veom a čestit čovek, a vaš progonilački duh navodi vas da veru jete da se on na taj način tajno bavi magijom. - Dobili s te obećanje da će vam platiti tu sumu i platiće vam je . Ne m ožete i dalje da budete tako tvrdoglavi i da to zakašnjenje pripisujete zloj volji. To su te slatke priče dobričine psihijatra koje izgledaju bezazlene, ali ostavljaju na srcu nešto nalik tragu malog crnog jezika, prividno sm irujućeg malog crnog jezika otrovanog daždevnjaka. A neki put ne treba mnogo više da genije bude doveden do sam oubistva. Naiđu dani kada srce tako strašno oseća da je u ćorsokaku da ga od toga strefi, kao neki udarac mo-

krom krpom po glavi, ona pomisao da to više n eće moći da prođe. Jer, ipak se upravo nakon razgovora sa doktorom Gašeom Van Gog, kao da ničeg nije bilo, vratio u svoju sobu i ubio se. Proveo sam i sam devet godina u ludnici i nikada nisam bio opsednut samoubistvom, ali znam da mi je svaki razgovor sa psihijatrom , za vrem e jutarnje vizite, izazivao želju da se obesim, osećajući da neću m oći da ga zadavim. A Teo možda b eše u materijalnom pogledu veom a dobar prema svome bratu, ali to ga nije sprečavalo da ga sm atra ludim, zanesenim , halucinantnim, i upinjao se, um esto da ga sledi u njegovom ludilu, da ga sm iri. Sta mari što je posle umro od kajanja? Ono do čega je Van Gog držao najviše na svetu, beše njegova slikarska zamisao, njegova strašna, fanatična, apokaliptična zam isao vidovnjaka. Da je svet trebalo da se uredi po zapovestima n jegove sopstvene m atrice, da ponovo dobije svoj zbijeni antipsihički ritam okultne svetkovine na javnom e trgu i da bude pred svima vraćen u pregrejanost lonca za topljenje. To znači da apokalipsa, jedna sazrela apokalipsa tinja u ovom času na platnima starog mučenika Van Goga, i da ga zemlja treba da bi se ritala glavom i nogama. Niko nikada nije pisao ili slikao, vajao, oblikovao, gradio, pronalazio, sem da bi zapravo izašao iz pakla. A ja više volim, da bih izašao iz pakla, prirode tog mirnog grčevnika nego vrveće kompozicije B ro jg ela Starijeg i H ijeronim usa Boša, koji su, u odnosu na n jega, samo umetnici, tam o gde je Van Gog samo jadna neznalica koja nastoji da se ne prevari. Ali kako objasniti nekom naučniku da ima n e č e g potpuno nepravilnog u diferencijalnom raču n u ,

28

29

i

kvantnoj teoriji ili u bestidnim i tako nedotupavno liturgijskim božijim sudovima p rece sije ravnodnevice - onom ružičastom perinom boje račića koju Van Gog tako blago peni na odabranom m estu svoje postelje, onom malom Veroneze zelenom pobunom, raskvašenim azurom one barke pred kojom se jedna pralja iz Overa na Oazi4 uspravila radeći, a i onim suncem zašrafljenim iza sivog ugla šiljatog seoskog zvonika, tamo, u pozadini one ogrom ne zem ljane m ase koja, u prvom planu kom pozicije, traži val gde će se slediti. O VIO P R O F E O VIO PR O TO O VIO LO TO O TETE. Čem u opisivati neku Van Gogovu sliku! Nikakav opis koji je pokušao da da neko drugi n eće moći da bude vredan jednostavnog nizanja prirodnih predmeta i nijansi, kom e se prepušta sam Van Gog, u istoj meri veliki pisac kao i veliki slikar, a koji daje, što se tiče pisanog dela, utisak najšokantnije verodostojnosti.

Kroki Dobinjijevog vrta i tekst Van Gogovog poslednjeg pism a bratu Teu

23. ju la 1890. „Videćeš možda taj kroki Dobinjijevog vrta - to je jedno od m ojih najdražih platna - prilažem mu jedan kroki starih krovinjara i krokije dva platna od 30 koja predstavljaju ogromna žitna prostranstva posle kiše... Prednji plan Dobinjijevog vrta je u zelenoj i ružičastoj travi. Levo zeleni i lila grm i loza biljke sa beličastim lišćem . U sredini bokor ruža, desno rešetkasta 4 U pitanju je zapravo Van Gogovo platno mosta Langloa u Arlu, koji se danas zove Van Gogov most. - Prim prev.

30 i

ograda, zid, a iznad zida leska sa ljubičastim lišćem. Zatim živica od jorgovana, red žutih okruglastih lipa, sama kuća u pozadini, ružičasta, sa krovom od modrikastih crepova. Klupa i tri stolice, crna figura sa žutim šeširom, a u prednjem planu crna mačka. Bledozeleno nebo.“

8. septembra 1888. ,,Na mojoj slici K afan a noću, nastojao sam da izrazim da je kafana mesto gde čovek može da se upropasti, da poludi, da počini zločine. Konačno, nastojao sam kontrastima nežne ružičaste i crvene boje krvi i vinskog taloga, bledozelene Luj XV i Veroneze, što čine kontrast sa žutozelenim i tvrdim belozelenim, a sve to u atmosferi paklenoga ognja, bledoga sumpora, da izrazim nešto poput sile mraka jedne birtije. A ipak pod prividom japanske vedrine i Tartarenove dobroćudnosti... Šta je to crtanje? Kako se u njemu uspeva? To je čin probijanja sopstvenoga prolaza kroz nevidljivi železni zid, koji kao da se isprečio između onoga što osećamo i onoga što možemo. Kako treba da prođemo kroz taj zid, jer ništa ne vredi da snažno u njega udaramo, treba probiti taj zid i proći kroz njega pomoću turpije, polako i strpljivo, po mome osećaju.“ Kako se čini lakim ovako pisati. E pa dobro, pokušajte onda i kažite mi, pošto niste autor Van Gogovog platna, da li biste mogli da ga opišete tako jednostavno, suvo, objektivno, trajno, vredno, čvrsto, neprozirno, s punoćom, verodostojno i čudesno kao u ovom njegovom pisamcetu. (Jer deobni čavao-merilo, nije pitanje širine ili grča, već obične lične snage pesnice.) 32

K afan a noću

Ja, prem a tom e, neću opisivati neku Van Gogovu sliku posle Van Goga, već ću reći da je Van Gog slikar zato što je ponovo sabrao prirodu, što kao da ju je ponovo preznojio i iscedio, što je učinio da šiklja u snoplju na njegovim platnima, kao u nekim m onum entalnim buketim a boja, vekovna zdrobljenost elem enata, strahoviti elem entarni pritisak apostrofa, pruga, zareza, crtica, za čiji se prirođni izgled više ne može m isliti, posle njega, da se nije ostvario. A koliko li je suspregnutih dodira laktom, sudara pogleda uzetih iz sam oga života, treptaja uhvaćenih u m otivu, sv e tlo sn ih tokova snaga koje obrađuju stvarnost, moralo da sru ši branu pre nego što konačno behu potisnuti i kao s naporom uzneti na platno, i prihvaćeni. Nem a utvara na Van Gogovim slikama, nema priviđenja, nem a halucinacija. To je žarka istina sunca u dva sata posle podne. Polagani košm ar postanja, malo-pomalo rasvetljen . B ez košmara i bez dejstva. Ali pretporođajna patnja je prisutna. To je leskanje mokroga travnjaka, vlati žitnoga polja koje spremno ček a da bude isporučeno. A o čem u će priroda jednoga dana polagati računa. Kao što će društvo takođe polagati računa o njegovoj preranoj sm rti. Plan žita povijenog pod vetrom, a nad njim krila jedne jedine ptice postavljene poput zareza - koji je to slikar, a da nije strogo slikar, mogao imati sm elosti kao Van Gog da se uhvati u koštac sa jednom tem om tako razoružavajuće jednostavnosti. 35

Aliskampi

Ne, nema utvara na Van Gogovim slikama, nem a drame, nem a subjekta i rekao bih čak ni objekta, je r sam motiv, šta je to? Ako nije nešto poput gvozdene senke m oteta5 iz neke neopisive antičke muzike, poput lajtm otiva jed ne tem e što očajava nad svojim vlastitim predm etom ? To je priroda, ogoljena i viđena čista, onakva kakva se pokazuje kada umemo da joj priđemo dovoljno blizu. Svedok je taj predeo od otopljenog zlata, od bronze livene u starom Egiptu, gde se ogromno sunce naslanja na krovovlje tako ruševno od svetlosti, koje kao da se od nje raspada. A ne poznajem apokaliptično, hijeroglifsko, sablasno ili patetično slikarstvo koje meni daje takvo osećanje okultne čudnovatosti, leša beskorisne herm etičnosti, razjapljene glave, a koji bi na panju odao svoju tajnu. Ne mislim, govoreći to, na čiča Tihog, ili na onu pelivansku je se n ju aleju kojom, kao poslednji, prolazi pogrbljeni starac sa kišobranom zakačenim za rukav, poput kukice na šifonjeru. Ponovo mislim na one gavrane sa krilima crnim kao uglačane gom oljike. Ponovo mislim na njegovo žitno polje: vršak klasa na vršku klasa i sve je rečeno, a uz to, ispred, nekoliko malih glavica nežno rase janih bulki, ljuto i nervozno tu nanesenih, i retkih, hotim ice i besno naglašenih i raščerupanih. Samo život ume da ponudi takve pokožne ogoljenosti koje govore pod raskopčanom košuljom, i ko zna zašto se pogled naginje levo radije nego desno, ka brežuljku kovrdžave puti. Ali tako je i to je činjenica. Ali tako je i to je učinjeno. 5 Višeglasni vokalni ili vokalno-instrumentalni muzički oblik koji se pojavio i razvijao od XIII do XVIII veka. -P rim . prev.

37

Van Gogova spavaća soba

Okultna je takođe njegova spavaća soba, tako divno seljačka i kao posejana mirisom pokiseljene p šen ice koju vidimo kako treperi u predelu, u daljini, iza prozora što bi je možda skrio. S eljačk a je takođe boja stare perine, ona crvena boje dagnje, morskoga ježa, račića, crvenperke s juga, crvena boje aleve paprike. A zacelo beše Van Gogov greh što je boja perine sa njegove postelje toliko uspela u stvarnosti, i ne vidim koji bi to tkač mogao da presadi njen neizrecivi kov, kao što je Van Gog umeo da prekrca iz dubine svoga mozga na platno crvenilo tog neizrecivog namaza. I ne znam koliko je zlikovaca sveštenika, sanjaju ći u glavi svog takozvanog Svetog Duha, oker zlatnu, beskrajnu plavu nekog šarenog okna posvećenog njihovoj drolji „M arij“i, umelo da izdvoji u vazduhu, da izvuče iz podrugljivih vazdušnih izbica, one tako jed nostavne boje koje su pravi događaj, gde je svaki Van Gogov potez kičicom na platnu gori od događaja. jedanput, to daje posprem ljenu sobu, ali sa balzam skim ili aromatičnim amalgamom koji nijedan b en ediktinac n eće više um eti da pronađe da bi valjano spravljao svoje lekovite alkoholne napitke. (Ta soba je podsećala na veliko delo, sa njenim bisernobelim zidom na kome visi jedan hrapavi peškir, poput neke nepristupačne i okrepljujuće stare seoske amajlije.) Drugi put, to daje običan plast sena, prign ječen ogromnim suncem. Ima onih blagih kreda belina koje su gore od n ekadašnjih strašnih m učenja, a nikada nigde, kao na ovom platnu, ne iskrsava stara skrupuloznost u radu jadnog velikog Van Goga. J e r sve je to zaista Van Gog, ta jedinstvena skrupuloznost gluvo i patetično nanesenog poteza k ič ic e . Prostačka boja stvari, ali tako tačna, tako zaljubljenič39

i

ki tačna da nem a dragog kamenja koje može da dosegne njenu retkost. Je r Van Gog mora da beše najistinskije slikar od svih slikara, jedini koji nikada nije želeo da prevaziđe slikarstvo kao strogi način stvaranja svoga dela i strogi okvir svojih m ogućnosti. I jedini, apsolutno jedini koji je , s druge strane, apsolutno prevazišao slikarstvo, nepomični čin predstavljanja prirode, da bi u tom isključivom predstavljanju prirode učinio da šiklja uskovitlana snaga, elem en t iščupan iz samoga srca. Učinio je da ispod slike prirode sune pev i n erv u njoj zatvoren, kojih nem a u prirodi, koji su istin sk ije prirode i peva od peva i nerva istinske prirode.

Žitno polje i

»

\

Vidim, u času dok pišem ove redove, krvavocrveno lice slikara kako mi prilazi, u bedemu proburaženih suncokreta, u prekrasnom varničenju nedogorelih ugaraka boje neprozirnog hijacinta i lazuritnih travnjaka. Sve to, kao usred nekog m eteorskog bombardovanja atomima koji bi se ukazivali zrno po zrno, dokaz da je Van Gog svoja platna promišljao, doduše kao slikar, i jedino kao slikar, ali koji bi bio zbog sa m e te čin jen ice, sjajan muzičar. Orguljaš zaustavljenog nevremena, što se sm eje u bistroj prirodi, primireno između dva naleta oluje; nevrem e, poput samoga Van Goga, takve prirode, jasn o pokazuje da je spremno da grune. Možemo, pošto smo ga videli, da okrenemo leđa bilo kojem naslikanom platnu, ono više nema šta da nam kaže. Olujna svetlost Van Gogovih slika započinje svoje mračne recitacije onoga časa kada smo prestali da ih gledamo. 41 i

Van Gog je samo slikar i ništa više, nema filozofije, m istike, rituala, psihološke hirurgije ili liturgije, nema istorije, književnosti ili poezije, ti bronzanozlatni suncokreti su naslikani: naslikani su kao suncokreti i ništa više, ali da bismo razumeli suncokret u prirodi, sada treba da se vratimo Van Gogu, kao što, da bismo razumeli oluju u prirodi, olujno nebo, dolinu u prirodi, nećem o v iše moći da se ne vratimo Van Gogu.

Suncokreti

>

B e sn e le su oluje na isti način u Egiptu ili nad dolinama sem itsk e Judeje, možda se na isti način mračilo u Haldeji, u M ongoliji ili na planinama Tibeta, za koje mi niko ne reče da su prom enile m esto. Pa ipak, gledajući tu dolinu žita ili kamenja, beloga poput zakopane kosturnice, nad kojom se nadvilo ono staro ljubičastoplavo nebo, više ne mogu da verujem u planine Tibeta. Slikar, samo slikar, Van Gog, uzeo je sredstva čistoga slikarstva i nije ih prevazišao, nije išao, da bi slikao, s onu stranu korišćenja sredstava koje mu je pružalo slikarstvo. Olujno nebo, kreda bela dolina, platna, kičice, njegove crvene vlasi, tube boja, n jegova žuta ruka, njegov štafelaj, ali svi lame sa Tibeta na okupu ne mogu uzdrmati pod svojim suknjama apokalipsu koju oni budu pripremili. B ić e da nam je Van Gog om ogućio da unapred predosetim o njen azotni peroksid na jednom platnu koje sadrži tačno onoliko zlokobnog da nas prisili da se snađemo. Došlo mu je eto tako, jednoga dana, da se reši da ne prevaziđe motiv, 43

ali, kada smo videli Van Goga, ne možemo više verovati da ima ičega što se može manje prevazići od motiva. Jednostavan m otiv upaljenog čiraka na slamnatoj naslonjači sa ljubičastoplavim okvirom mnogo više o tom e kazuje pod Van Gogovom rukom od čitavog niza grčkih tragedija ili drama Sirila Tarnera, V ebstera ili Forda, koje su ionako do sada ostale neizvedene. I bez književnosti, video sam Van Gogovo lice, krvavocrveno u rasprskavanju njegovih predela, kako ide ka meni,

Van Gog je odustao od toga da slikajući priča priče, ali čudesno je da taj slikar, koji je samo slikar,

i koji je više slikar od drugih slikara, pošto je on m aterijal, slikarstvo stavljao u prvi plan, sa bojom uhvaćenom onakvom kakva je istisnuta iz tube, sa namazom u kojem kao da su, jedna do druge u boji, dlake kičice, sa potezom slikanog slikarstva, koji kao da je jasn o razlučen u njegovom sopstvenom suncu, sa svojim i, zarezom, tačkom vrška same kičice uvrtele u boju, drečavu boju što šiklja u plamičcima, koju slikar prigušuje i ponovo uskovitlava sa svih strana, čudesno je da je taj slikar koji nije ništa drugo do slikar, i među svim rođenim slikarima onaj koji najviše čini da zaboravimo kako imamo posla sa slikarstvom , sa slikarstvom što treba da predstavi motiv koji je on izdvojio, i koji postavlja pred nas, ispred nepomičnog platna, čistu zagonetku, čistu zagonetku izmučenog cveta, predela sa svih strana posečenog, izbrazdanog i izgnječenog njegovom kičicom u pijanom stanju. Njegovi predeli su stari gresi koji još uvek nisu pronašli svoje prvobitne apokalipse, ali neće propustiti da ih pronađu. Zašto Van Gogove slike na m ene deluju kao da su viđene s druge strane groba jednoga sveta u kom e njegova sunca mora da su naposletku bila sve što se okretalo i radosno obasjavalo? Jer, nije li to cela povest onoga što smo jednoga dana nazvali dušom koja živi i m re u njegovim grčevitim predelima i u njegovom cveću. Duša koja dade svoje uho telu, a Van Gog ju je vratio duši svoje duše, jednoj ženi, da bi osnažio zlokobnu iluziju, jednoga dana duša više nije postojala, a ni duh, što se tiče savesti, niko nikada na nju nije ni pomislio,

44

45

KOHAN TA V ER T IN SU R . M eđutim, u užarenosti, u bombardovanju, u rasprskavanju, osvetnici onog vodeničnoga kamena koji je jadni ludak Van Gog nosio celoga života o vratu. Vodenični kamen slikanja, ne znajući ni zašto ni kuda. J e r nismo mi za ovaj svet, nikada nismo za ovu kuglu zemaljsku svi uvek radili, borili se, rikom oglašavali svoj užas od gladi, od bede, od mržnje, od sablazni, i od gnušanja, bivali svi otrovani, iako smo njima svi bili opčinjeni, i konačno smo se ubili, je r nismo li svi, kao i sam jadni Van Gog, samoubice, žrtve društva!

ali gde je , uostalom, bila misao u jednom svetu načinjenom jedino od elem enata u jeku rata, uništenih čim bi bili ponovo sastavljeni, je r m isao je luksuz mira. I koji je slikar bolje, od neverovatnog Van Goga, razum eo fenom enalnost problema, od njega kod koga svaki pravi predeo kao da je dobio snagu u alhemičarskom sudu za topljenje gde će ponovo započeti da se rađa. Dakie, stari Van Gog bio je kralj protiv koga, dok je spavao, b eše izm išljen čudan greh, dozvan iz turske kulture, primer, leglo, pokretač greha čovečanstva, koje nikada nije umelo da radi išta drugo sem da jede um etnika, pripravljenog u prirodnom sosu, da bi filovalo svoje poštenje. U čem u je ono uvek sam o ritualno posvećivalo svoj kukavičluk! J e r čovečanstvo ne želi da se pomuči da živi, da uđe u ono prirodno doticanje snaga koje čine stvarnost, da bi iz nje izvukle jedno telo koje više nijedna oluja n e će načeti. Ono je uvek više volelo da se prosto-naprosto zadovolji tim e da postoji. Što se tiče života, naviklo je da ga traži u geniju um etnika. No, Van Gog, koji je sebi spržio ruku, nikada se nije plašio rata da bi živeo, to je s t da bi oteo činjenicu življenja ideji postojanja, a sve, naravno, može da postoji, ne pomučivši se da bude, a sve može da bude, ne pomučivši se, poput besom učnika Van Goga, da zrači i blješti. To je ono što mu je društvo otelo da bi ostvarilo svoju tursku kulturu, kulturu onog fasadnog poštenja koje ima zločin kao osnovu i kao potporu. 46

I tako je Van Gog umro ubivši se, zato što upravo taj koncert vascele svesti nije više mogao da podnese. Je r ako tu više nije bilo ni duha, ni duše, ni sv esti, ni misli, bilo je praskanja, zreloga vulkana, prenapetoga kamena, strpljenja, kužnoga čira, zreloga tumora, i k raste oderanog. A kralj Van Gog je dremuckao, potmulo razvijajući blisko upozorenje uzbune svoga zdravlja. Kako? Zbog toga što je dobro zdravlje preobilje zala što lutaju unaokolo i divnog životnog žara, nagriženih sto tinama rana, a kojima ipak treba omogućiti da žive, koje treba navesti da se večito održavaju. Ko ne oseća aktiviranu bombu i prigušenu Vrtoglavicu nije dostojan da bude živ. To je m elem koji je jadni Van Gog, zahvaćen plamenom, zadao sebi da pokazuje. Ali zlo što je bdelo nanese mu zlo. Turčin, pod svojim poštenim likom, oprezno priđe Van Gogu da ubere u njemu pralinu, da bi otkinuo (prirodnu) pralinu koja se stvarala. I Van Gog tu izgubi hiljadu leta. Od čega je i umro sa 37 godina, pre nego što je živeo, je r svaki majmun živeo je pre njega od snaga koje on beše sakupio. Sada to treba vratiti kako bismo omogućili Van Gogu da uskrsne. Pred čovečanstvom podlih majmuna i pokislih pasa, Van Gogovo slikarstvo mora da b e še slikarstvo jednog vrem ena gde nije bilo duše, ni duha, ni sv esti, k

47

ni misli, ničega sem prvotnih elem enata naizmenično spajanih i rastavljanih. Predeli u snažnim grčevima, u besom učnim duševnim potresim a, nalik nekom telu koje trese groznica da bi ga dovela u tačno zdravlje. Telo pod kožom je pregrejana fabrika, a spolja, bolesnik blista, on sija, iz svih svojih rasprslih pora, nalik nekom Van Gogovom predelu u podne. Sam o rat do u nedogled objašnjava mir koji je tek prelaz, kao što i m leko spremno da pokipi objašnjava šerpu u kojoj je vrilo. Čuvajte se lepih Van Gogovih predela, vrtložnih i sm irujućih, grčevitih i sm irenih. To je zdravlje između dva napada vruće groznice koja će proći. To je groznica između dva napada uzbune dobroga zdravlja. Jednoga dana Van Gogovo slikarstvo, naoružano i groznicom i dobrim zdravljem, ponovo će doći da digne u vazduh prašinu jednoga sveta u kavezu, koji njegovo srce više nije moglo da podnese.

Dolina pored Overa

48

l

Postskriptum

Most Langloa

Vraćam se slici gavrana. Ko je još dosad video, kao na tom platnu, da je zemlja jednaka moru? Van Gog je , među svim slikarima, onaj što nas ogoljava najdublje, i to do potke, ali kao kad bismo s e istrebili od neke opsesije. Od opsesije da se pretvaramo kako su pred m eti neki drugi, opsesije da se konačno usudimo na rizik greha drugoga, a zem lja ne može da ima boju tečn o g a mora, pa ipak, Van Gog kao da nabacuje svoju zem lju upravo kao tečno more, nizom zahvata motikom. A bojom vinskoga taloga natopio je svoje platno, te ovde zem lja m iriše na vino, jo š uvek zaplju sku je sred žitnih valova, uzdiže zagasitu petlovu k r e s tu sve do niskih oblaka što se sa svih strana gom ilaju na nebu. Ali, kao što v eć rekoh, ono što je zloslutno u ovoj priči je s te raskoš sa kojom su gavrani izrađeni. Ta boja m ošusa, bogatoga smilja, gom oljike k oja kao da je izašla iz neke bogate večere. U ljubičastoplavim valovima neba, dve ili tri sta ra čke glave boje dima zamalo da dobiju apokaliptičnu grimasu, ali tu su Van Gogovi gavrani koji ih podstiču na više pristojnosti, hoću da kažem na manje duhovitosti, a što je i sam Van Gog hteo da kaže ovim platnom s toliko stuštenim nebom, koje kao da je naslikano upravo u trenutku kada se oslobađao postojanja, je r 51

ovo platno ima neku čudnu boju a, s druge strane, gotovo pompeznu, boju rađanja, svadbe, odlaska, čujem krila gavrana kako udarcima snažnoga cimbala lupaju iznad zem lje čiju bujicu Van Gog izgleda neće više moći da obuzda. Zatim sm rt. M aslinova stabla Sen-R em ija. Sunčani čem pres. Spavaća soba. B erba maslina. Aliskampi.6 Kafana u Arlu. M ost gde čovek dobije želju da umoči prst u vodu, u naletu silovitog vraćanja u stanje detinjstva na koje ga primorava Van Gogova bajoslovna pest. Voda je plava, ne od vodene plaveti, v eć od plaveti tečn e boje. Ludi sam oubica prošao je tuda i vratio je vodu slikarstva prirodi, ali ko će njem u da je vrati? Ludak, Van Gog? N eka onaj ko je znao jednoga dana da pogleda ljudsko lice, pogleda Van Gogov autoportret, mislim na onaj sa m ekim šeširom . To lice riđeg m esara što ga je naslikao izuzetno lucidni Van Gog, koje nas nadzire i vreba, koje nas takođe ispitivački m erka pretećim pogledom. Ne poznajem ni jednog jedinog psihijatra koji je u stanju da ispituje ljudsko lice sa tako razornom snagom i da na njemu kao skalpelom secira neospornu psihologiju. 6 Aleja sa kamenim sarkofazima koju je Van Gog naslikao, a koja čini deo velike paganske, a potom ranohrišćanske nekropole u Arlu. - Prim. prev. 52

Put sa čempresima

Van Gogovo oko je oko velike genijalnosti, ali po načinu na koji ga ja vidim kako m ene samoga secira iz dubine platna odakle je izbilo, osećam da to što u ovom trenutku u njemu živi nije više slikarski genije, već genije filozofa kakvog ja nikada u svom životu nisam sreo. N e, Sok rat nije imao takvo oko, jedini je možda pre njega n esrećn i N iče imao taj pogled što obnažuje dušu, što oslobađa telo od duše, što ogoljuje telo čovečije , van dom išljaja duha. Van Gogov pogled je obešen, zašrafljen, on je zastakljen iza njegovih retkih trepavica, njegovih m ršavih obrva bez ijednoga nabora. To je pogled koji se zariva pravo, on probija na tom kao kosirom otesanom licu, poput četvrtasto otesana drveta. Ali Van Gog je uhvatio trenutak kada će se zenica izliti u prazninu, kada taj pogled, što je sunuo na nas poput bombe nekog m eteora, poprima zgaslu boju praznine i nepom ičnosti koja ga ispunjava. B o lje od ikakvog psihijatra na svetu, eto tako je veliki Van Gog odredio svoju bolest. Ja probadam, korim, nadzirem, prikivam, otkivam, moj m rtvi život ne taji ništa, a ništavilo inače nikada nikome nije učinilo nažao, to što m e tera da se vratim unutra, to je ona nesnosna odsutnost što prolazi i na trenutke m e preplavlja, ali ja u njoj vidim jasno, veoma jasn o, znam čak i šta je to ništavilo, i moći ću da kažem šta ima unutra. I b e še u pravu Van Gog, može se živeti za beskraj, zadovoljavati se samo beskrajem , ima dovoljno beskraja na zem lji i u sferama da se zasiti hiljadu velikih genija, a Van Gog nije mogao potpuno zadovoljiti svoju žudnju da njim e obasja celi svoj život, stoga što mu je društvo to zabranilo. Odlučno i svesno zabranilo. 54

Is k rs li su jednoga dana Van G ogovi egzekutori, kao što su isk rsli i N ervalovi, B od lerovi, Poovi i Lotream on ov i. Oni koji su mu jednoga dana rekli: A sada dosta, Van Gog, u grob, dosta je nama tvoga genija, a što se tiče beskraja, beskraj je za nas. J e r Van Gog nije umro što je tragao za beskrajem , što je video da je prisiljen da se uguši od bede i obam rlosti, nego što je video da mu ga u skraćuje rulja svih onih koji su, jo š za njegova života, verovali da drže beskraj protiv njega; a Van Gog je mogao da nađe dovoljno beskraja da proživi ceo svoj život, da se divljačkoj svesti m ase nije prohtelo da ga prisvoji za sebe, kako bi hranila svoje sopstvene grupnjake, koji nikada nisu imali nikakve veze sa slikarstvom ili sa pesništvom . Štav iše, čovek se ne ubija sasvim sam. Niko se nikada nije rodio sam. Niti iko um ire sam. Ali, u slučaju samoubistva, potrebna je armija zlih stvorenja da privoli telo na protivprirodan čin, da se ono liši sopstvenog života. I v eru jem da se uvek nađe neko drugi, u krajnjem trenutku umiranja, da nam ugrabi sopstveni život. Tako je , dakle, Van Gog sebe osudio, zato što beše prestao da živi i, kao što se da naslutiti iz pisama njegovom bratu, zato što je uoči rođenja bratovljevog sina, osećao sebe kao usta više koja treba hraniti. Ali Van Gog je nadasve hteo konačno da dosegne onaj beskraj zbog kojega, veli on, kao da se ukrcavamo u voz za neku zvezdu, a ukrcavam o se onoga dana kada smo čvrsto odlučili da v eć jednom okončamo sa životom. 56

No, u Van Gogovoj sm rti, onakvoj kakva se dogodila, ne verujem da je to ono što se dogodilo. Van Goga je najpre otpremio sa ovoga sveta njegov brat, najavivši mu rođenje njegovog sinovca, zatim ga je otpremio doktor G aše koji ga je , um esto da mu preporuči odmor i samoću, poslao da slika po motivu, jednoga dana kada je jasn o osećao da bi Van Gogu bilo bolje da legne u postelju. Je r ne sprečava se tako direktno lucidnost i o sećajnost takvoga kova kakvoga je bila osećajnost m učenika Van Goga. P ostoje sv esti koje bi se, određenih dana, ubile zbog neke puke protivrečnosti, a za to ne treba biti lud, obeležen i registrovan ludak, dovoljno je , naprotiv, biti dobroga zdravlja i imati razum na svojoj strani. Ja, u takvom slučaju, ne bih podneo da i dalje slušam, a da ne počinim zločin, kako mi govore: „Gospodine Arto, vi ludite“, kao što mi se tako često dešavalo. A Van Gog je slušao kako mu to govore. I od toga se uvrnuo na njegovom grlu taj čvor od krvi koji ga je ubio.

58

Postskriptum

Povodom Van Goga, magije i začaranosti, jesu li svi oni ljudi, koji već dva m eseca defiluju izložbom njegovih dela u Muzeju oranžerije, doista sigurni da se sećaju svega što su radili i svega što im se događalo svake februarske, martovske, aprilske i majske večeri 1946. A ne beše li izvesno veče kada atmosfera u vazduhu i na ulicama kao da je postala tečna, pihtijasta, nepostojana, i kada je svetlost zvezda i nebeskog svoda iščezla. A Van Gog nije bio tu, on koji je naslikao kafanu u Arlu. Ali ja sam bio u Rodezu, to je s t još uvek na zemlji, dok stanovnici Pariza mora da su se bezm alo osetili spremnim da je , tokom te noći, svi napuste. A ne beše li to, dakle, stoga što su svi po dogovoru učestvovali u izvesnim sveopštim svinjarijama, gde je sv est Parižana na sat-dva napustila normalno stanje i prešla u ono drugo, u jedno od onih masovnih kuljanja m ržnje čiji sam toliko puta bio i više nego svedok, tokom mojih devet godina interniranosti. Sada je m ržnja zaboravljena, kao i prokazivanja što preko noći behu usledila, a isti oni koji su u toliko navrata i naočigled svih pokazali svoje ogoljene duše prljavih svinja, sada defiluju pred Van Gogom kome su, za njegova života, oni ili njihovi očevi i majke, tako ljuto zavrtali šiju. Ali zar nije, jedne od tih večeri o kojima govorim, pao na Madleninom bulevaru, na uglu Ulice m atirena, ogroman beli kamen koji kao da je izbacila sveža erupcija vulkana Popokatepetl. 59

...Nema utvara na Van Gogovim slikama, nem a priviđenja, nem a halucinacija. To je žarka istina sunca u dva sata posle podne.

A lhem ijska vatra Van Goga i Artoa

Polagani košm ar postanja, malo-pomalo rasvetljen. Bez košm ara i bez dejstva. Ali pretporođajna patnja je prisutna. To je leskanje mokroga travnjaka, vlati žitnoga polja koje sprem no čeka da bude isporučeno. A o čem u će priroda jednoga dana polagati računa. Kao što će društvo takođe polagati računa o njegovoj preranoj sm rti...

„Govori vam pravi Očajnik, a koji spoznaje sreću postojanja u svetu tek sada kada je napustio taj svet i kada je od njega apsolutno odvojen. Mrtvi, pak, nisu odvojeni. Oni još uvek kruže oko svojih leševa. Ja nisam mrtav, ali sam odvojen.“ Arto, Nova otkrovenja bića, Sabrana dela, t. VII U poetskom eseju Van Gog, samoubica, žrtva društva, taj Očajnik, Arto, govori nam o drugom očajniku, Van Gogu, smatrajući ga svojim alter egom. Ukleti pesnik i ukleti slikar, dva „strašna radnika“ i žestoka tragaoca za apsolutom, suočeni sa nemogućnošću življenja u svetu koji ih je, za njihovih života, strpao u svoje ludnice, ogledaju se jedan u drugome, preplićući svoje sudbine, misli i poetike. Lu da Arto i riđ i lud a k 1, bili su ne samo umetnici neverovatne snage i dara već i mislioci izvanredne lucidnosti. A svita psihijatara koji su ih ,,lečili“ i postavljali različite dijagnoze, ostaće u istoriji samo zahvaljujući svojim genijalnim pacijentima. Jedna od tih dijagnoza nesumnjivo beše povod za nastanak ovog nevelikog ali upečatljivog dela. Arto se, naime, razbesneo kada je pročitao članak doktora Bera o Van Gogovom ludilu, objavljen u nedeljniku Arts, posvećenom slavnom slikaru povodom izlo1 Artaud le Momo, kako je pesnik sam sebe nazvao u jednom od svojih poslednjih dela. Jedno od više značenja reči momo u njegovoj rodnoj Provansi, jeste luda\ Van Goga su Arležani zvali riđi ludak (franc.fou roux).

60

61

žbe njegovih dela u Muzeju oranžerije u Parizu. Autor detaljno analizuje i obrazlaže psihijatrijska stanovišta po kojima je Van Gog „degenerik tipa Manjan, šizofreničar, žrtva konstitucionalne psihopatije“ i slično, navodeći, između ostalog, i neke epizode iz slikarevog života: „...guta boje, preti Gogenu i doktoru Gašeu, izlazi noću da slika pod svetlošću venca sveća na svome šeširu; opsednut idejama autokastracije, odseca sebi parče uha...“ Pominje čak i „facijalnu asimetriju i deformitet lobanje koji su blago primetni“. Međutim, ove i slične dijagnoze potpuno se razlikuju od mišljenja Van Gogovih lekara, doktora Reja i doktora Perona, koji su slikarevu bolest smatrali jednom vrstom epilepsije. Brojni psihijatri i psihoanalitičari bavili su se, naime, „slučajem Van Gog“ sa gotovo potpunim i zapanjujućim nedostatkom osećanja ne samo za ljudsko već i za umetničko biće nesrećnog slikara. Oni proučavaju taj „slučaj“, nastojeći da ga sude a ne da ga razumeju, ne zato što vole Van Gogovo slikarstvo, već zato što je Van Gog slavan. A da bismo razumeli neku ličnost, uvek je potrebno da je osećam o i da se u izvesnoj meri s njom poistovetimo. Veoma je teško govoriti o Van Gogovom ,,ludilu“, jer ono ne može biti odvojeno od genijalnog čoveka kakav je slikar bio. Ono je lični pečat kao i genijalnost, i postoji na nivou na kome sva tumačenja gube željeni smisao. Budući da je slikar genijalan, ne možemo ga posmatrati kao običnog bolesnika. U ovome je, zapravo, najveća krivica svih psihijatara koji su gradili svoje ,,teze“ kako na Van Gogu, tako i na Artou. A jedan drugi veliki umetnik, Artur Adamov, inače veliki Artoov prijatelj, pišući o Van Gogu, kaže da „patologija ne objašnjava ništa“ i pita se nije li preterano ako zahtevamo „poštovanje, ćutnju“. Suvišno je opisivati do koje mere je Artoa uzdrmao pomenuti psihijatrijski patos koji je nazvao gnusnom pedanterijom, podsetivši ga na slične priče što ih je slušao o sebi. Kao iz solidarnosti, doneo je odluku da napiše tekst o Van Gogu, neku vrstu protesta protiv psihijatrije koja je sposobna da stvori ovakve govore, i protiv društva koje je podržava. U jednoj žestokoj belešci, preuzimajući deo dijagnoze, pesnik kaže: „Usrani skalpel nekog lekara ne može beskonačno da secka u onome što radi genije jednog velikog sli-

62

)

?

j

j

kara. Neuravnotežena sterilna osoba? Sranje.“ Sutradan se obreo u Muzeju oranžerije. Proleteo je izložbom ,,kao topovsko đule“, ne mogavši da podnese gužvu, ali je njegovo oštro oko snimilo čak i najsitnije detalje. Posetu je ponovio kada je knjiga bila u štampi. Van Gog se prvi put pojavio kod izdavača K, decembra 1947, u 3000 primeraka, što je najveći tiraž neke Artoove knjige za njegova života. Kruži priča da je delo nastalo za dva dana, što samo delimično odgovara istini. Glavni deo doista je nastao u dahu, ali je pesnik potom dodavao neke postskriptum e i vršio brojne izmene, tako da danas postoji više njegovih verzija. Konačnu verziju diktirao je svom slavnom biografu, nedavno preminuloj gospođi Pol Tevenen (Paule Thevenin), koja je posvetila život priređivanju i tumačenju njegovih sabranih dela. Sem tridesetak tomova objavljenih do sada kod Galimara, Pol Tevenen je sa Zakom Đeridom, 1986, priredila monografiju Artoovih grafičkih dela, Crteži i portreti. Van Gog je postigao značajan uspeh, a sredinom januara dobio je nagradu Sent-Bev. Veliki žiri, u kome su bili Gaetan Pikon, Remon Keno, Moris Nado, Henri Miler i drugi, ovoga puta bio je jednoglasan. Dok je Arto snimao na radiju svoju emisiju Da svršimo već jedn om s a božjim sudom , u trenutku kada je u stepenište ispustio jedan od onih krika praćenih uzdahom, koje je nazivao g losolalijam a, ušao je Keno da mu saopšti radosnu vest. Artoovu emisiju, koja je svojom žestinom i novatorstvom uzdrmala radiofonski žanr, zabranio je direktor Francuske radiodifuzije, iako je skup novinara i umetnika koji su je odslušali dao o njoj pozitivan sud. Tako je Artou, m esec i po dana pred smrt, društvo pružilo užitak slave i gorčinu osude. Kroz ekstatični doživljaj Van Gogovog sveta, Arto će, u pesničkim uzletima velike lepote, uputiti kletvu tom društvu utemeljenom ,,na izvršenju iskonske nepravde“ i zarobljenom u svojim zakonima, čije je nerazumevanje osetio i sam. Svoju osudu društva pesnik gradi na antitezi psihijatra, „grotesknoga kerbera“, oličenog u Van Gogovom lekaru doktoru Gašeu, i genija, Van Goga, samoubice, žrtve društva i lekarsko-porodične urote. Iza prividno blagotvornog učinka lečenja stoji „švajcarska straža“ društva, a iza „slatkih priča dobričine psi-

63 i

hijatra“, „mali crni jezik otrovanog daždevnjaka“. U svetu koji osuduje ,,sve što pokazuje plemenitost“, titanska individualnost genija smeta „prostačkom ljudskom šljamu“ koji sprečava genija da „zrači i blješti“. Genijalnost je žigosana kao ludilo, a ono je neka vrsta naličja „tačnoga zdravlja“ u koje treba vratiti ,,ludake“. To društvo želi „samo da postoji“, ne želi da „uđe u ono prirodno doticanje snaga koje čine stvarnost“, ali životnu snagu ipak traži u geniju umetnika, koga stavlja u svoje rezervate. U krešendu svoga ogorčenja, Arto društvo doživljava kao ljudoždera koji „jede umetnika pripravljenog u prirodnom sosu, da bi filovalo svoje poštenje“, u čemu samo „ritualno posvećuje svoj kukavičluk“. Da bi se svet stabilizovao u svojoj lažnoj čistoti, potrebna je krv genija, suviše opasnog po život, koji mora da podlegne jer ne može da prihvati granice i ,,prikleštenost“. Zločin društva, artoovski opsesivni mit, za autora Van Goga je, u stvari, beskonačno ponavljanje metafizičkog zločina. U njemu se ogleda Artoova gnostička koncepcija života, u kojoj je svet mesto večnog konflikta Dobra i Zla, što se katarzično razrešava jedino u Apokalipsi. U artoovskom bolnom svetu nema uživanja. Upravo je uživanje žestoko zamerio ortodoksnim nadrealistima sa kojima se svojevremeno bučno razišao, osporavajući, između ostalog, njihovu rajsku viziju nesvesnog. Kod njega, naprotiv, kao i kod „besomučnika“ Van Goga, postoje samo patnja i rad. Nije se slučajno u svom Van Gogu pozvao na „nesrećnoga Ničea“ koji odbija društveni cilj „otklanjanja patnje“, smatrajući „blagostanje krajem“, a ne „ciljem“, i zahteva ,,da se uzvišenije i gore pati no što se igda patilo“, prema kome samo ,,disciplinovanje patnje, velike patnje“ donosi sva čovekova uzvišena dela. Osećajući tu ničeansku „napetost duše u nesreći, napetost koja odgaja njenu snagu“, Arto svojim Van Gogom ujedno ispisuje apoteozu „daru patnje“, stvaralačkoj vrlini patnje.2 Iz „strašnih unutarnjih vrenja“ i te „pretporođajne patnje“ rađa se ,yeliko Delo“. Ali ono nije radost, ono je razdiranje, živa rana. Alhemija je kod Artoa ,,mračna“. Van Gog je alhemičar koji vraća prirodu u „alhemičarski sud za toplje2 Citati Ničea uzeti su iz knjige 5 one strane dobra i zla, Grafos, Beograd, 1980. Prevod Božidara Zeca.

64

nje“ da bi je ponovo stvorio, nepokretnu, mirnu, ali u onom grčevitom miru koji kipti od snaga što se dotiču i sukobljavaju. Slikanje je umiranje i ponovno postanje, ali i približavanje sopstvenoj smrti. Težeći u svome slikarstvu „prvobitnim apokalipsama“, on na svom poslednjem platnu Zitno polje s g avranim a, „veličanstvenom predskazanju zla“, ,,sa jednom temom tako razoružavajuće jednostavnosti“ nagoveštava Apokalipsu, bolje nego Brojgel Stariji ili Boš, došavši do sopstvenoga kraja, do žrtve, do samoubistva. Dok pomenuti slikari, po Artou, izlaze iz alhemijskih knjiga, Van Gog je samosvojan, jedinstven i neponovljiv, poput pesnika koji o njemu piše. Mada je Arto svestan da bi njegov sabrat, da se nije ubio, naslikao još mnoga remek-dela, ipak ne veruje da je nakon Gavrana, mogao da naslika „ijedno delo više“. S druge strane, u svom slojevitom Van Gogu Arto otknva polifoničnost Van Gogovog slikarstva. Prenoseći nas iz polja vizuelnog u polje zvučnog, on čuje „krila gavrana kako udarama snažnoga cimbala lupaju iznad zemlje“, ili onaj „nadljudski zvuk“ orguljskih pevanja, „naglo i varvarsko prolamanje elizabetanske drame“. Oblik i boja postaju zvuk. Tako „svetlost čiraka zvoni, tako svetlost upaljenog čiraka na naslonjači od zelene slame zvoni, poput disanja ljubavlju obuzetog tela pred telom usnulog bolesnika“. Ali slika Gogenove naslonjače nagoveštava i dramu: ,,Ko će da uđe... Gogen ili neka druSa utvara?“ Iako, prema Artou, Van Gog ne izlazi iz koda slikarstva, niti prevazilazi njegova sredstva, njegove slike, koje započinju „svoje mračne recitacije onoga časa kada smo prestali da ih gledamo“, jesu, paradoksalno, i rasprskavanje toga koda. Van Gogovi mimi ali i grčeviti pejzaži, koji kao da su spremni da se svakoga časa pokrenu, predstavljaju slikarski pandan artoovskog pozorišta surovosti. Oni su onaj grč apsolutne umetnosti koja je vraćanje iskonskim snagama i samom izvorištu života, kroz odbijanje svake artificijelnosti i suvišnog estetizma. Arto odbacuje uvećavanje stvarnosti do mita, zalažući se, kroz Van Gogov govor, za izvođenje mita ,,iz najprizemnijih stvari života“. Je r sama „mitska stvarnost nadmoćna je nad svakom nadstvamošću. I poezija i slikarstvo l pozorište treba da dišu u istom ritmu kao život, ogoljavajući stvari da bi dotakli sam život, pretapajući ih na alhemijskoj va-

65

■■■■■

tri. Kao što Van Gog živi svoje slikarstvo, tako i Arto živi svoju poeziju, „poput onih mučenika koje spaljuju i koji prave znakove na svojim lomačama“. Možemo li zato da nazovemo Van Gogovu umetnost slikarstvom surovosti, u artoovskom smislu ove poslednje reči koja ne podrazumeva ništa destruktivno, već afirmiše autentičnost, izvornost, neumoljivu i apsolutnu strogost, kosmičku uslovljenost, žudnju za životom i apsolutom, sam život u njegovoj surovosti i spoznaju te životne surovosti, a ne okretanje glave od nje. Stoga pesnik Arto, žudeći da uđe u samo izvorište jezika, stvarajući nove mreže značenja i idući s onu stranu reči kada one ne mogu da nose neki željeni smisao, izmišlja svoje reči, svoje foneme, svoje glosolalije praćene uzdahom i stenjanjem, uveren da mu one uzvisuju telo i dovode sve njegove snage u stanje uzavrelosti. Po svedočenju gospođe Tevenen, Arto je svakodnevno u svojoj sobi azila u Ivriju, za koju je verovao da je bivša soba ukletog pesnika Nervala, izvodio pravi mali ritual, nalik onim paganskim, pevušeći i skandirajući svoje tekstove i glosolalije, lupajući istovremeno ogromnim čekićem u panj koji je držao u sobi, a koji mu je pomagao u njegovim „govornim probama“. Maestralno je vladao svojim glasom i intonacijama, a pesme je čitao sa takvom snagom i izražajnošću da je to ostalo nezaboravno za one koji su ga slušali. Iako su neki kritičari, na primer Zil Delez, tumačili Artoove čudne reči kao šizofreni govor, govor „čisti afekat“, one ne samo da nisu lišene smisla nego je njihov smisao dubok, često višestruk, a ponekad zaboravljen. Nije li opet na delu ona žudnja za apsolutom, za novim, apsolutnim i jedinstvenim jezikom, onim od pre Vavilonske kule.3 Ne prkosi li time demijurg Arto i samome apsolutu! U svakom slučaju, trebalo bi jednom za svagda, smatra Pol Tevenen, prestati sa čitanjem Artoovih tekstova pod psihopatološkim osvetljenjem. Iako se još od rane mladosti lečio od žestokih neuralgija, koje behu posledica meningitisa dobijenog nakon pada na glavu u petoj godini, iako je proveo devet godina u duševnim bolnicama, iako je celoga života izlagan strašnim telesnim i duševnim patnjama, podvrgavan elektrošokovima i dezin3 Prvi komad pozorišta surovosti zvaće se Vavilonska kula!

66

toksikacijama od droga, Arto, po sopstvenim rečima, nikada nije izgubio nijedan atom svoje lucidnosti. Svest ga je napuštala jedino u komama posle elektrošokova. Mada je njegovo delo delo očajnika, ono je nadasve delo čoveka koga pravi život nikada nije napustio. Po povratku iz azila u Rodezu, stekavši potpunu slobodu u azilu u Ivriju, Arto je sve do svoje smrti, koja ga je zatekla kako sedi pored kreveta, besomučno pisao, sudelovao u javnom životu, viđao se sa prijateljima, obratio se publici u pozorištu Vieux Colombier, napravio izložbu svojih grafičkih radova u galeriji Pjer, priredivši performanse prilikom njenog otvaranja i zatvaranja. Pedesetak godina nakon umetnikove smrti, njegove ideje ne prestaju da žive u delima slikara, režisera, pisaca, muzičara... Osećamo ih u stihovima prerano preminulog Zaka Prevela, koji je smatrao da ga je Arto, silinom životne snage, uvukao u kovitlac svoga apsoluta. Pratim ojh u predstavama Pitera Bruka, Grotovskog, Living teatra. Cujemo ih u nekoj vrsti m uzike surovosti Edgara Vareza, Stravinskog. Vidimo ih na slikama Baltusa, Dibifea. Približavaju nam ih Lakan, Derida. Nažalost, interesovanje za Artoa, koje ne prestaje da raste, kreće i drugačijim tokovima. Tako mistično-psihodelični delirijumi bitnika i hipija, pod maskom frenetičnog divljenja, svedoči Pol Tevenen, prisvajaju i potpuno izvitoperuju Artoovo delo. Briselski psihijatri osnivaju udruženje pod nazivom „Klub Antonen Arto“, čiji je cilj lečenje mentalnih bolesnika pozorišnim aktivnostima.4 U oba slučaja, sva je prilika da će Arto biti sve prisutniji u vremenima koja dolaze, izazivajući vrtoglavicu žestinom, dubinom i složenošću svoje zapitanosti pred najdubljim arkanumima postojanja. Bilo da se izražavao rečju, pokretom ili crtežom, doticao se krajnjih granica pakla koji mu je opsedao i telo i dušu, izgarajući i rečima i pokretom i crtežom na putu otkrivanja njihove tajne. Vesna C akeljić

4 Pomenuta svedočenja nalaze se u zbirci eseja Pol Tevenen: Antonen Arto, taj Očajnik koji vam govori (Antonin Artaud, ce Desespere qui vous parle), Seuil, Pariz, 1993.

67 i

Sadržaj

U vod/5 Postskriptum / I I Samoubica, žrtva društva / 15 Postskriptum / 51 Postskriptum / 59 Alhem ijska vatra Van Goga i Artoa / 61 Vesna C akeljić