Anti Tuomajnen Grad Duhova

GRAD DUHOVA ANTI TUOMAJNEN

TRI DANA PRE BOŽIĆA

1

Šta je gore – potpuna sigurnost da se ono najgore već dogodilo, ili ovaj strah, koji iz časa u čas postaje sve veći? Neočekivani kolaps, ili sporo osipanje i raspadanje? Zaneo sam se zbog siline skretanja koje me je prenulo iz odlutalih misli i podigao pogled. Žuto-crni plamenovi iz slupanog kamiona lizali su noseći stub pešačkog mosta na priobalnom drumu u Sernejnenu. Kamion je bio prepolovljen, grleći stub kao ljubavnik. Nijedno vozilo u prolazu nije ni usporilo, a kamoli stalo – prešli su u spoljašnju traku, mimoilazeći zapaljenu olupinu na najvećoj mogućoj razdaljini. Baš kao i autobus u kom sam sedeo. Otkopčao sam kišom natopljenu zimsku jaknu, pronašao paket papirnih maramica u unutrašnjem džepu, izvukao jednu umrtvljenim prstima, a zatim obrisao lice i kosu. Maramica je za tili čas bila skroz mokra. Zgužvao sam je u lopticu i ubacio u džep. Sa ruba jakne sam otresao kapljice vode, a onda iz džepa farmerica izvadio mobilni telefon. Ponovo sam pokušao da pozovem Johanu. Broj je i dalje bio nedostupan. Tunel podzemne železnice od Sernejnena do Kejlanijemija bio je zatvoren zbog poplave. Voz me je dovezao do metro stanice Kalasatama, gde sam morao da čekam autobus dvadeset minuta, pod nebom iz koga je lilo kao iz kabla. Kamion u plamenu ostao je iza nas, a ja sam nastavio da gledam vesti na ekranu prikačenom na stražnji deo neprobojnog stakla kabine vozača. Južne oblasti Španije i Italije bile su zvanično prepuštene same sebi, ostavljene da se snalaze kako znaju i umeju. U Bangladešu, koji tone u more, hara epidemija kuge, preteći da se proširi na ostatak Azije. Sukob između Indije i Kine zbog snabdevanja vodom s Himalaja uvlačio je te dve zemlje u rat. Meksički narkokarteli su na zatvaranje američko-meksičke granice odgovorili lansiranjem raketa na Los Anđeles i San Dijego. Šumske požare u slivu Amazona nisu ugasili čak ni novi rečni kanali prokopani da okruže vatrenu stihiju. Broj tekućih ratova ili oružanih sukoba u Evropskoj uniji: trinaest, prevashodno u pograničnim područjima. Procenjeni broj klimatskih izbeglica širom planete: 650-800 miliona ljudi. Upozorenja o pandemijama: virus H3N3, malarija, tuberkuloza, ebola, kuga. Bezbrižne vesti za kraj: nedavno izabrana mis Finske veruje da će na proleće sve biti mnogo bolje.

Pogledao sam kroz prozor u kišu, koja pada već mesecima, neprekidan pljusak koji je počeo u septembru i od tada tek na trenutke prestajao. Najmanje pet priobalnih gradskih četvrti – Jetkesari, Kalasatama, Ruoholahti, Hertonijemenranta i Marjanijemi – bilo je neprekidno pogođeno poplavama, a mnoštvo žitelja je konačno diglo ruke i napustilo svoje domove. Njihovi stanovi nisu dugo ostali prazni. Čak i vlažni, memljivi i delimično ispod vode, bili su dovoljno dobri za stotine hiljada izbeglica koje su stizale u zemlju. Uveče, iz poplavljenih četvrti bez električne energije bleštale su vatre za kuvanje i logorske vatre. Sišao sam s autobusa na železničkoj stanici. Bilo bi brže proći kroz Kajsanijemi park, ali sam odlučio da ga zaobiđem Kajvokatuom. Nije bilo dovoljno policajaca da nadgledaju i ulice i parkove. Hodanje kroz masu naroda oko železničke stanice predstavljalo je nešto što uvek treba izbegavati. Uspaničeni ljudi napuštali su grad, i puneći ionako prepune vozove, išli na sever, noseći sve što poseduju u rančevima i putnim koferima. Ispod plastičnih nadstrešnica ispred stanice ležale su nepomične prilike sklupčane u vrećama za spavanje. Bilo je nemoguće kazati da li se odmaraju u tranzitu ili prosto tamo žive. Bleštavi sjaj visokih reflektora mešao se sa svetlucavim slojem izduvnih gasova, uličnih svetiljki i drečavom crvenom, plavom i zelenom bojom sjajnih neonskih reklama. Preko puta stanice nalazila se zgrada centralne pošte, napola uništena u požaru, samo sivo-crni kostur. Dok sam prolazio pored nje, ponovo sam pokušao da pozovem Johanu. Stigao sam do Sanomatalove zgrade, stajao u redu petnaest minuta, čekajući da prođem kroz punkt obezbeđenja, skinuo jaknu i kaiš, izuo cipele, opet ih obukao, a potom otišao do prijemnog stola. Zamolio sam recepcionerku da pozove Johaninog šefa, koji iz nekog razloga nije odgovarao na moje pozive. Sreo sam ga nekoliko puta i rezonovao sam da će se javiti ako poziv bude došao iz unutrašnjosti zgrade, a kad sazna ko ga zove, pustiće me da mu kažem zašto sam došao. Recepcionerka je bila žena ledenih očiju, stara tridesetak godina, koja je, sudeći po kratko podšišanoj kosi i kontrolisanim gestovima, nekada bila vojnik, a sada je čuvala fizički integritet poslednjih dnevnih novina u državi, i dalje noseći pištolj na boku. Gledala me je u oči, dok je govorila u vazduh. „Gospodin Tapani Lehtinen... Proverila sam mu ličnu kartu... Da... Samo trenutak.” Klimnula mi je, a pokret njene glave nalikovao je udarcu sekire. „Šta želite?” ,,Ne mogu da stupim u kontakt sa svojom suprugom, Johanom Lehtinen.”

2

Nehotice sam snimio poslednji telefonski razgovor s Johanom i znao sam ga napamet. „Danas ću dokasno ostati na poslu”, počela je. „Koliko kasno je dokasno?” „Verovatno čitavu noć.” „U kancelariji ili na terenu?” „Već sam na terenu. Sa mnom je fotograf. Pričaćemo s nekim ljudima. Držaćemo se javnih mesta.” Žamor, larma automobila, žamor, tiha tutnjava, a zatim ponovo žamor. „Jesi li još tamo?”, upitala je. „Gde sam mogao da odem? Sedim za radnim stolom.” Pauza. „Ponosna sam na tebe”, reče Johana. „Zbog toga što ne odustaješ.” „Baš kao ni ti”, rekao sam. „Pretpostavljam da je tako”, iznenada je kazala tiho, maltene šapatom. „Volim te. Vrati se kući u jednom komadu.” „Nego šta”, prošaputala je, a onda brzo izgovorila naredne reči, gotovo u jednom dahu. „Vidimo se sutra, najkasnije. Volim te.” Žamor. Pucketanje. Tihi škljocaj. Tišina.

3

Četrdesetogodišnje lice generalnog direktora Lasija Utele prekrivala je plavosivkasta višednevna brada, a u očima mu se videla razdražljivost koju nije mogao, a možda nije ni želeo, da sakrije. Stajao je direktno ispred mene kad su se vrata lifta otvorila na petom spratu. Nosio je crnu košulju i tanki sivi džemper, tamne farmerice i sportske patike. Ruke su mu bile prekrštene na grudima, položaj koji su napustile s oklevanjem kada sam zakoračio prema njemu. Najmanje dopadljive osobine Lasija Utele – njegova zavist prema ostvarenijim novinarima, sklonost ka tome da izbegava sukobe, potreba da uvek bude u pravu, činjenica da je zlopamtilo – sve to mi je bilo poznato iz onoga što mi je Johana ispričala. Njeno i Lasijevo mišljenje o novinarskom poslu i upravljanje novinama sve češće i češće dolazili su u sukob. Talasići tih sukoba stizali su do obale, čak i kod kuće. Rukovali smo se i predstavili jedan drugome, iako smo obojica znali ko je ko. Na trenutak sam se osetio kao glumac u lošoj pozorišnoj predstavi. Čim je izvadio šaku iz mog stiska, okrenuo se i ovlašnim dodirom vrhova prstiju otvorio vrata u hodnik. Išao sam za njim, dok je ljutito trupkao stopalima, kao da je nezadovoljan njihovim napredovanjem. Stigli smo do kraja dugog hodnika, na čijem uglu se nalazila kancelarija površine nekoliko kvadratnih metara. Seo je na crnu fotelju sa visokim naslonom iza svog radnog stola i pokazao rukom na jedino slobodno sedište u prostoriji, neku vrstu bele plastične posude. „Mislio sam da Johana danas radi kod kuće”, kazao je. Odmahnuo sam glavom. ,,Da vam pravo kažem, nadao sam se da ću je pronaći ovde.” Sada je došao red na njega da odmahne glavom. Gest je bio nestrpljiv i kratak. „Poslednji put sam je video na jučerašnjem sastanku osoblja, oko šest sati. Pretresli smo tekuće poslove, kao i obično, a potom su svi otišli svojim poslom.” „Pričao sam s Johanom sinoć oko devet.” „Gde je bila?”, ravnodušno je upitao. „Negde napolju”, odgovorio sam, a zatim, posle kratke pauze, dodao nešto tiše: „Nije mi palo na pamet da je pitam gde.” „Dakle, niste se čuli s njom čitav dan?” Klimnuo sam, posmatrajući ga. Njegovo držanje, izraz na licu i pauze između reči otkrivale su ono što zaista misli – da mu traćim vreme. ,,Šta?”, upitao sam, kao da ne primećujem ili ne razumem govor njegovog tela.

„Samo se pitam”, rekao je, ,,da li se ikada ranije dogodilo nešto slično ovome.” ,,Ne. Zašto?” Napućio je donju usnu i podigao obrve – delovalo je kao da je svaka teška čitavu tonu, kao da očekuje nagradu zbog toga što ih je podigao. „Onako. Samo, ovih dana... svašta se dešava.” „Ne nama”, kazao sam. „Duga priča, ali te stvari se nama ne dešavaju.” „Naravno da ne”, reče Lasi, tonom kome je donekle manjkalo ubeđenja. Nije se čak potrudio ni da me pogleda u oči. „Naravno da ne.” ,,Na kojoj priči je radila?” Nije mi odgovorio istog časa, već je umesto toga nekoliko trenutaka u šaci odmeravao težinu nalivpera, a možda je takođe odmeravao i nešto u mislima. „O čemu je reč?”, ponovo sam ga upitao, uvidevši da neće početi sam od sebe. „Verovatno je glupo od mene što delim ovu informaciju s vama, ali je, s druge strane, to ionako bio glup članak”, kazao je, nalaktivši se na sto i pogledavši me iskosa, kao da procenjuje moju reakciju. ,,Shvatam”, kazao sam, i čekao. „Reč je o Iscelitelju.” Možda sam se štrecnuo. Johana mi je pričala o Iscelitelju. Prvi njegov imejl primila je neposredno nakon što je ubijena porodica u Tapioli. Neko ko se nazivao Isceliteljem preuzeo je odgovornost za zločin. Kazao je da je to učinio za dobrobit običnih ljudi, da ih osveti, rekavši za sebe da je poslednji glas istine u svetu koji srlja ka uništenju, iscelitelj bolesne planete. Zato je ubio izvršnog direktora fabrike i njegovu porodicu. A to je bio razlog zbog čega će nastaviti da ubija svakoga za koga utvrdi da doprinosi ubrzavanju klimatskih promena. Johana je obavestila policiju. Istražili su slučaj, uradili su sve što su mogli. Do sada je ubijeno devet izvršnih direktora i političara, zajedno s njihovim familijama. Uzdahnuo sam. Lasi je slegnuo ramenima i delovao zadovoljno mojom reakcijom. „Rekao sam joj da je to mlaćenje prazne slame”, kazao je, a ja nisam mogao a da ne zapazim slavodobitan ton u njegovom glasu. „Rekao sam joj da neće saznati ništa više od onoga što je saznala policija. A naši čitaoci, čiji se broj iz dana u dan munjevito smanjuje, ne žele da čitaju o tome. To je naprosto depresivno. Ionako već znaju da je sve otišlo u tri lepe.” Zagledao sam se u tminu iznad zaliva Tele. Znao sam da tamo napolju postoje građevine, ali nisam mogao da ih vidim. ,,Da li je Johana već napisala taj članak?”, upitao sam ga, nakon što smo dovoljno dugo slušali naše i disanje zgrade. Lasi se zavalio unazad u fotelju, naslonio glavu na naslon i kroz spuštene kapke pogledao u mene, kao da ne sedim s druge strane njegovog uzanog stola, već sam negde daleko na horizontu.

„Zašto pitate?”, kazao je. „Johana i ja smo uvek u kontaktu”, objasnio sam. Palo mi je na pamet da, kada ponavljamo stvari, to nije uvek zato da bismo ubedili druge ljude. ,,Ne mislim bukvalno neprestano. Ali, ako ništa drugo, u najmanju ruku pošaljemo jedno drugom SMS ili imejl na svakih nekoliko sati. Čak i kad nemamo šta da kažemo jedno drugom. Najčešće svega dve-tri reči. Nešto smešno, ili ponekad nekakvu nežnost. To nam je navika!” Poslednja rečenica bila je namerno povišenog tona. Lasi me je bezizražajno slušao, glave zabačene unazad. „Nisam se čuo s njom puna dvadeset četiri časa”, nastavio sam, i shvatio da reči upućujem sopstvenom odrazu na prozoru. ,,To je najduže da se nismo čuli za ovih deset godina koliko smo zajedno.” Sačekao sam trenutak-dva pre nego što sam rekao još nešto, ni najmanje ne mareći za to kako zvučim. „Siguran sam da joj se nešto dogodilo.” „Nešto joj se dogodilo?”, upitao je, a zatim napravio pauzu na način koji mi je postajao poznat. Te stanke mogle su imati samo jednu svrhu: da me podriju, da učine da moje reči zvuče glupavo i besmisleno. ,,Da”, rekao sam suvoparno. Lasi nekoliko trenutaka nije progovarao. Onda se nagnuo napred, zastao i kazao: „Pretpostavimo da ste u pravu. Šta nameravate da učinite?” Nisam morao da se pretvaram da razmišljam o tome. Smesta sam rekao: „Nema svrhe da prijavim njen nestanak policiji. Sve što mogu da urade jeste da to unesu u svoje izveštaje. Nestanak pet hiljada dvadeset prvi.” ,,Istina”, složio se. ,,A dvadeset četiri sata nisu preterano dug period, takođe.” Podigao sam ruku kao da fizički odbijam njegovu izjavu, a i mentalno. „Kao što rekoh, uvek smo u kontaktu. Za nas dvoje, dvadeset četiri sata su dug period.” Lasi nije morao da kopa naročito duboko da bi pronašao svoju razdražljivost. Glas mu se podigao, a istovremeno se u njega uvukla ledena strogost. „Imamo reportere koji su na terenu po nedelju dana bez prestanka. Onda se vrate nazad sa pričom. Tako se to radi.” „Da li je Johana ikada bila na terenu čitavu sedmicu a da nije s vama kontaktirala?” Nastavio je da me gleda direktno u oči, zalupkavši prstima po naslonu fotelje i napućivši usne. „Priznajem, nije.” ,,To jednostavno ne liči na nju”, kazao sam. Promeškoljio se u fotelji i brzo progovorio, kao da želi da požuri i postara se da je u pravu: „Tapani, mi ovde pokušavamo da pravimo novine. U suštini, ne dobijamo nikakav novac od reklama, a naše praktično pravilo, zasnovano na iskustvu, jeste da ljude više ništa ne zanima. Izuzev seksa i pornografije, razume se, i skandala u vezi sa seksom i pornografijom. Juče smo prodali više novina

nego ikada ranije. A to nismo učinili, uveravam vas, zbog iscrpnih i pronicljivih reportaža o hiljadama nestalih bojevih glava ili istražnih članaka o tome koliko nam je ostalo pijaće vode. Što je, uzgred, dovoljno za još otprilike pola sata, koliko mogu da vidim. Ne, naša glavna priča bavila se video-snimkom seksa određene pevačice sa životinjom. To je ono što ljudi žele. To je ono za šta plaćaju.” Udahnuo je i nastavio da govori još napetijim i nestrpljivijim glasom nego ranije, ako je to uopšte bilo moguće. „Zatim, imam reportere kao što je, na primer, Johana, koji žele da ljudima saopšte istinu. A ja ih uvek pitam: Kakvu jebenu istinu? Ali oni nikad nemaju dobar odgovor. Kažu mi samo da ljudi treba da znaju. A ja ih pitam: Ali šta to ljudi žele da znaju? I još važnije: Žele li da plate da to saznaju?” Kad sam bio siguran da je završio, rekao sam: „Dakle, pričate im o netalentovanoj pevačici i njenom konju.” Ponovo me je pogledao, sa nekog dalekog mesta gde beslovesnim idiotima poput mene nije dozvoljeno da odu. „Pokušavamo da ostanemo u životu”, rekao je lakonski. Načas smo sedeli ćutke. Onda je ponovo otvorio usta. „Mogu li da te pitam nešto?”, kazao je. Potvrdno sam klimnuo glavom. ,,Da li još pišeš poeziju?” Očekivao sam to. Nije mogao da odoli porivu da me podbode. Pitanje je u sebi sadržalo i klicu sledećeg. Smišljeno je da ukaže na to da nisam u pravu kad je reč o Johani, baš kao što nisam u pravu kad je reč o svemu ostalom. Pa šta. Odlučio sam da mu pružim priliku da nastavi dalje putem koji je odabrao. Iskreno sam mu odgovorio. ,,Da.” „Kada si zadnji put nešto objavio?” Još jednom nisam morao da razmišljam o odgovoru. „Pre četiri godine”, rekao sam. Nije rekao ništa više, već je samo gledao u mene zakrvavljenim, zadovoljnim očima, kao da je upravo dokazao ispravnost neke svoje teorije. Nisam hteo više da pričam o tome. To bi bilo traćenje vremena. „Gde je Johanin radni sto?”, upitao sam ga. ,,Zašto?” „Želim da vidim njenu kancelariju.” ,,U normalnim okolnostima, ne bih ti dozvolio”, reče mi Lasi, izgledajući kao da je poslednja trunka njegovog zanimanja za čitavo zamešateljstvo upravo isparila. Nonšalantno je pogledao mimo mene kroz stakleni zid u kancelariju punu radnih stanica. „Ali pretpostavljam da više nema mnogo toga što normalno radimo, a kancelarija je prazna, stoga, izvoli.” Ustao sam i zahvalio mu se, ali se već okrenuo ka svom monitoru i počeo da kuca po tastaturi, kao da je čitavo vreme razgovora želeo da je negde drugde.

Johanina radna stanica nalazila se na desnoj strani prostrane, otvorene kancelarije. Moja fotografija odvela me je do nje. Nešto se lecnulo u meni kad sam ugledao svoju staru sliku i zamislio Johanu kako gleda u nju. Da li je u mojim očima mogla da vidi istu razliku koju sam i ja video? Uprkos hrpama hartije, njen radni sto je bio dobro organizovan. Na sredini je ležao sklopljeni laptop. Seo sam i osvrnuo se. U otvorenom kancelarijskom prostoru postojalo je desetak ili više radnih stanica, koje su nazivali detelinama, zbog četiri stola u svakoj stanici. Johanin radni sto je stajao pokraj prozora i imao direktan pogled na Lasijevu kancelariju. Preciznije, na gornji deo njegove kancelarije – donju polovinu staklenih zidova prekrivali su kartoni. Pogled s prozora nije bio naročito impresivan. Muzej umetnosti Kijasma, sa učestalo krpljenim bakarnim krovom, na kiši je izgledao kao džinovska olupina broda – crn, dronjav, nasukan. Radna površina stola je bila hladna na dodir, ali je pod mojim prstima ubrzo postala vlažna. Bacio sam pogled ka kancelariji Lasija Utele, a zatim se osvrnuo oko sebe. Mesto je bilo pusto. Tutnuo sam Johanin laptop u torbu. Na stolu je bilo na desetine samolepljivih listića. Na nekima su bili samo telefonski broj, ime i adresa, a neki su bili prave beleške, ispisane Johaninim preciznim, delikatnim rukopisom. Pregledao sam ih, jednu za drugom. Jedna od najskorijih mi je privukia pažnju: ,,I – zapad-istok/sever-jug”, a zatim dva spiska gradskih četvrti – „Tapiola, Lautasari, Kampi, Kulosari” i „Tuomarinkile, Pakila, Kumpula, Kluvi, Punavuori” – sa datumima pored imena. Mora da slovo I znači Iscelitelj. Gurnuo sam belešku u džep. Potom sam pregledao gomile papira. Najveći deo su bili komadi koje je Johana već napisala: članci o navodnom zatvaranju ruskih nuklearnih elektrana, smanjenju poreskih osnovica u Finskoj, kolapsu kvaliteta hrane. Jedna hrpa u potpunosti se bavila Isceliteljem. Uključivala je odštampane kopije svih njegovih imejl poruka. Johana je na tim papirima napisala vlastite beleške, toliko mnogo na pojedinim da su bezmalo u potpunosti prekrivale originalni tekst. Strpao sam čitavu gomilu u torbu i ne pročitavši ih, ustao i stajao gledajući u napušteni sto. Bio je isti kao i svaki drugi, bezličan i neprepoznatljiv od miliona ostalih. Ipak, nadao sam se da će mi nešto reći, otkriti šta se dogodilo. Čekao sam časak, ali je sto ipak bio samo običan komad nameštaja. Dvadeset četiri sata ranije, i Johana je ovde sedela. A još bi tu sedela da joj se nešto nije dogodilo. Nisam mogao da objasnim zbog čega sam toliko siguran u to. To je bilo jednako teško objasniti kao i vezu između nas dvoje. Znao sam da bi me pozvala, samo kad bi mogla. Zakoračio sam od stola, isprva nemoćan da skrenem pogled s njenih papira, njenog rukopisa, malih predmeta na stolu. Onda sam se nečega setio.

Vratio sam se do vrata kancelarije Lasija Utele. Nije me primetio, te sam pokucao na dovratak. Plastika je zakrckala pod mojom nadlanicom. Iznenadio me je glasni, šuplji zvuk. Lasi je prestao da kuca i zastao ruku podignutih uvis kad je okrenuo glavu ka meni. Činilo se kao da se razdraženost u njegovim zakrvavljenim očima nije umanjila. Upitao sam ga koji fotograf je bio na terenu s Johanom, premda sam već pretpostavljao koji je. ,,Gromov!”, zarežao je. Znao sam da je Gromov, dabome. Čak sam ga i upoznao. Visok, tamnokos i zgodan. Ženskaroš, sudeći po Johani, opsesivan kad je reč o poslu, a očito i svemu ostalom, takođe. Johana je poštovala njegovu veštinu i volela je da radi s njim. Provodili su dosta vremena zajedno na poslovima u Finskoj i inostranstvu. Ukoliko neko ima bilo kakve informacije o Johani, onda je to on. Upitao sam Lasija da li je video Gromova. Smesta je shvatio na šta mislim. Uzeo je telefon, zavalio se u naslon fotelje i uperio pogled u plafon, ili prema klima-uređaju, ili možda u nebesa. „Ovaj prokleti svet je u jebenom haosu”, tiho je rekao.

4

Na putu kući, u mislima su mi ponovo iskrsavala Lasijeva pitanja o mom pisanju. Nisam mu rekao o čemu razmišljam. Nisam želeo. Johanin urednik nije bio osoba kojoj se čovek poverava ili veruje više nego što mora. Ali šta sam mogao da mu kažem, koji razlog sam mogao da pružim za istrajavanje u nečemu što nema nikakvu budućnost? Mogao sam da mu kažem samo istinu. Nastaviti s pisanjem značilo je nastaviti sa životom. A ja nisam nastavljao da pišem i živim da bih našao čitaoce. Ljudi su se trudili da sastave kraj s krajem, a poezija nije imala mnogo veze s tim. Moji razlozi za pisanje bili su vrlo sebični. Pisanje je mojim danima davalo oblik, rutinu. Reči i rečenice su mom životu davale red, koji je nestajao svuda oko mene. Pisanje je značilo da krhka nit između jučerašnjice, sadašnjice i sutrašnjice ostaje neprekinuta. Na putu kući pokušao sam da pročitam Johanine papire, ali nisam mogao ni na šta da se usredsredim, zbog klepetanja pivskih limenki i drugog smeća koje se kotrljalo po podu autobusa, koje su posejali pijani maloletnici. Klinci nisu predstavljali pravu opasnost po ostale putnike, ali su mi svejedno išli na živce. Noćne vožnje bile su druga priča, pogotovo one bez obezbeđenja. Sišao sam s autobusa na metro stanici Hertonijemi. U širokom luku sam zaobišao bandu pijanih skinheda – desetak ćelavih glava na kojima su se presijavale kišne kapi i tetovaže – izbegao uporne prosjake koji su patrolirali ispred prodavnica i zaputio se svom domu. Kiša je na trenutak prestala da pada, a snažni vihor nije mogao da odluči u kom pravcu da duva. Kidisao je čas ovde, čas onde, grabeći sve snažnim rukama, uključujući i snažna bezbednosna svetla na zidovima zgrada, usled čega je izgledalo kao da se same kuće njišu levodesno u večernjoj tami. Žustrim korakom prošao sam pored obdaništa, koje su najpre napustila deca, a zatim slučajni prolaznici išarali grafitima i zapalili. Crkva na drugom kraju raskrsnice imala je prihvatilište za beskućnike i delovalo je kao da je dupke puna – ranije svetao vestibil bio je u polumraku od ljudi. Nekoliko minuta kasnije skrenuo sam na stazu ka našoj stambenoj zgradi. Krov naspramne građevine pokidan je u jesenjoj oluji i još nije popravljen, a stanovi u potkrovlju bili su u mraku. Ubrzo ćemo se suočiti sa istom situacijom kao i ljudi u hiljadama drugih zgrada. Nisu bile konstruisane za neprekidne i silovite vetrove i kiše, koje traju po pola godine, a kad su ljudi konačno shvatili da vetar i padavine neće prestati, već je bilo dockan. Osim toga, niko nije imao novca ili interesa da održava zgradu u kojoj su havarije, nestanci struje i vode već učinili stanove neprijatnim za život, a naposletku će ih nesumnjivo učiniti i nemogućim za stanovanje.

Brava na ulazu prepoznala je moju karticu i vrata su se otvorila. Kad nije bilo struje, upotrebljavali smo stari ključ. Takvi ključevi trebalo bi da su izlišni, da su postali prošlost, ali kao i mnoštvo drugih predmeta i ideja koje su se nekad smatrale relikvijama, uspevali su i danas u onome u čemu noviji nisu: radili su. Pokušao sam da uključim svetlo na stepeništu, ali tabla osetljiva na dodir opet nije bila u funkciji. U mraku sam se popeo na drugi sprat, držeći se za ogradu, prišao našim vratima, otvorio obe sigurnosne brave i običnu bravu, isključio alarm i mahinalno udahnuo vazduh. Miris je u sebi sadržao sve: jutarnju kafu, užurbano štrcanje parfema, reski miris borovine od pranja tepiha prethodnog leta, duge božićne praznike, naslonjaču koju smo zajedno kupili, svaku noć provedenu s voljenom osobom. Sve to je bilo prisutno u tom mirisu, i sve to je bilo povezano u mom umu, premda je stan bio provetren već hiljadu puta. Miris je bio toliko poznat da sam automatski otvorio usta da saopštim Johani da sam stigao kući. Ali nije bilo nikoga da me čuje. Odneo sam torbu u kuhinju, izvadio hartije i laptop i stavio ih na sto. Zagrejao sam kaserole s povrćem, koje je Johana napravila za vikend, i seo da jedem. Negde na spratovima iznad živeli su neki posvećeni zaljubljenici u muziku. Ritam iz njihovog stana bio je toliko tih, postojan i repetitivan da je bilo lako verovati da će se zauvek nastaviti – ništa sem božje intervencije ne bi moglo da zaustavi njegovo napredovanje. Sve što sam video na stolu, osetio u ustima i pomislio potvrđivalo je moj strah da se Johani desilo nešto loše. U grlu sam osetio ogromnu knedlu koju nisam mogao da progutam, a u grudima i trbuhu sam stezanje koje me je iznenada nateralo da se potpuno koncentrišem na disanje. Odgurnuo sam tanjir u stranu i uključio Johanin kompjuter. Kuhinju su ispunili brujanje mašine i plavičasti sjaj ekrana. Prvo sam ugledao sliku na radnoj površini: Johana i ja na našem medenom mesecu, deset godina ranije. Još gutanja pljuvačke. Nas dvoje u prvom planu, mlađi – na mnogo načina. Iznad nas, bezmalo opipljivo plavetno nebo južne Evrope, iza nas Stari most u Firenci, pored nas deo neravnog, prastarog zida kuće i pozlaćeni znak kafea na obali reke, nečitak zbog zaslepljujućeg sjaja sunčeve svetlosti. Pogledao sam u Johanine nasmejane oči, koje su gledale pravo napred – plavozelene na bleštavoj aprilskoj svetlosti – njena malo preširoka usta, ravne bele zube, začetke sićušnih borica i kratku, kovrdžavu kosu koja joj je uokvirivala lice nalik prolećnim laticama. Otvorio sam direktorijume na radnoj površini laptopa. U folderu nazvanom prosto novi našao sam direktorijum I. Shvatio sam da sam ispravno pretpostavio: I je bilo za Iscelitelja. Pregledao sam datoteke. Najveći deo bili su Johanini tekstualni dokumenti; ostalo su bili video-snimci vesti, linkovi i članci preuzeti iz drugih novina. Najskoriji tekstualni dokument bio je od juče. Kliknuo sam na ikonicu i otvorio ga.

Tekst je bio skoro gotov. Johana bi sigurno iskoristila najveći deo u finalnom članku. Odnosno iskoristiće kad ga napiše, ispravio sam se. Počinjao je opisom višestrukog ubistva u Tapioli. Petočlana porodica ubijena je u ranim jutarnjim časovima, a neko sa pseudonimom Iscelitelj proglasio se za počinioca. Sudeči prema istrazi policije, zadnji je umro otac: izvršni direktor velike kompanije za proizvodnju hrane i zaštitnik industrije za preradu mesa bio je prinuđen da gleda, vezanih ruku i nogu, usta zalepljenih izolir-trakom, kako ubica hladnokrvno ubija njegovu ženu i troje male dece hicima iz pištolja u glavu. On je ubijen poslednji, jednim metkom posred čela. Johana je intervjuisala policijskog istražitelja, ministra unutrašnjih poslova i predstavnika privatne bezbednosne kompanije. Tekst se završavao njenom produženom molbom, upućenom policiji i javnosti koliko i samom Iscelitelju. Takođe sam našao mapu Helsinkija i grafikon koji je napravila o datumu i lokaciji svakog ubistva, vremenu kad je primila imejlove i glavnom sadržaju poruka. To je moralo biti povezano sa samolepljivom beleškom koju sam našao. Opet sam je pogledao: zapad-istok/sever-jug. Mapa je jasno pokazivala da su ubistva napređovala hronološki, najpre od zapada ka istoku, a zatim od severa ka jugu. Sudeći na osnovu Johaninih sažetaka o sadržaju poruka, imejlovi su postali mračniji kad su ubistva stigla do južnog dela grada. Neke poruke imale su iznenađujuće lični ton: Iscelitelj se Johani obraćao po imenu, hvalio je zbog njenog „istinoljubivog i beskompromisnog” novinarstva. Štaviše, činilo se kao da veruje da će ona razumeti neophodnost takve vrste ekstremne akcije. Pretposlednja poruka stigla je dan nakon ubistava u Punavuoriju. Četvoročlana porodica – otac, vlasnik i upravnik velikog lanca prodavnica automobila, njegova žena i njihova dva sina, deset i dvanaest godina – pronađeni su mrtvi u porodičnom domu. Da nije bilo imejla, njihove smrti bi najverovatnije bile klasifikovane kao još jedno porodično ubistvo sa samoubistvom, kakva se dešavaju svake nedelje. U prilog teoriji o samoubistvu govorilo je to što je oružje velikog kalibra, kojim su izvršena ubistva, pronađeno u očevoj šaci, kao da ga predaje u ruke policiji kao dokaz. Onda je stigla poruka od Iscelitelja. U imejlu je pisala adresa – Kapetanska ulica 14 – zajedno s primedbom da se slučaj iscrpnije istraži. Policija je to valjano obavila, a postalo je jasno da je ocu, iako je oružje bilo u njegovoj ruci, neko drugi pomogao da nanišani i opali, tako da je u šaci i telu osećao trzaj svakog hica, i video i čuo kako mu deca umiru od metaka iz pištolja koji je držao. Poslednja poruka bila je napisana na brzinu i rđavo – gramatički nepravilna i bombastičnog sadržaja. Takođe, nije opravdavala zločine na bilo koji način, kao što su to činile ostale poruke. Ustao sam od stola, izašao na balkon i dugo stajao tamo. Udisao sam studeni vazduh i pokušavao da oduvam nevidljivi kamen koji mi je ležao na grudima. Kamen je postao lakši, ali nije u potpunosti nestao.

Uselili smo se u naš stančić bezmalo odmah nakon venčanja. Stan je postao dom koji nam je prirastao srcu, to je bilo naše mesto u svetu – svetu sasvim drugačijem deset godina ranije. Naravno da je posle bilo lako reći da su svi znakovi upozorenja već tada bili vidljivi – sušna i duga leta koja se protežu i na jesen, kišovite zime i sve snažniji vetrovi, vesti o stotinama miliona ljudi koji lutaju po svetu, egzotični insekti koji se pojavljuju u našim baštama i našoj koži, šireći lajmsku bolest, malariju, papatači groznicu, zapaljenje mozga. Naša stambena zgrada stajala je na visokom brdu u predgrađu Hertonijemi, a iz dnevne sobe i s balkona moglo se po vedrom danu videti sve do Arabijanrante, gde je većina domova bila neprestano poplavljena. Kao i mnoštvo drugih poplavljenih delova grada, Arabijanranta je često bila u mraku. Žitelji se nisu usuđivali da koriste električnu energiju zbog vode zaostale u teško oštećenim građevinama. Golim okom, sa udaljenosti od dva i po kilometra, video sam desetine vatri duž obale. Delovale su sitno i delikatno, nalik tek zapaljenim šibicama, koje se lako mogu ugasiti. Stvarnost je bila sasvim drugačija. Ljudi su kao gorivo upotrebljavali sve što bi pronašli na obali i u napuštenim građevinama. Kolale su glasine da koriste i mrtve životinje, pa čak i ljudske leševe. Čudno je kako sam se navikao na prizor tih vatri, i nisam više znao kad su se pojavile prve, niti kada su večernje trake plamenova postale svakodnevan prizor. U daljini, s druge strane silueta građevina na obali, stajali su moderni tornjevi predgrađa Pasila, a sjaj levo od njih govorio mi je gde se nalazi centar grada. Iznad njega je ležalo mračno i beskrajno noćno nebo, koje je držalo čitav svet u hladnom, sigurnom stisku. Shvatio sam da tražim veze između onoga što sam upravo pročitao i onoga što trenutno vidim. Johana. Tamo negde napolju. Kao što sam kazao Lasiju, nije bilo vajde od odlaska u policiju. Ako nisu imali vremena ili resursa da potraže ubicu tih porodica, kako će imati vremena da tragaju za ženom nestalom nepuna dvadeset četiri sata, jednoj od nebrojenih hiljada nestalih osoba? Iscelitelj. Zapad-istok/sever-jug. Činilo se da noć nema nikakvih odgovora. Muzika je gruvala s gornjih spratova. Vetar se kretao kroz drveće na padini grebena i pevao između golih grana najbolje što može, ali je samo na trenutke uspevao da nadjača halabuku ljudi i mašina. Hladnoća betonskog poda balkona na tabanima naterala me je da potražim toplotu. Vratio sam se do kuhinjskog stola, još jedanput iščitao sva Johanina dokumenta o Iscelitelju, skuvao kafu i ponovo pokušao da je pozovem. Nisam se iznenadio kad sam čuo snimljeno obaveštenje da je korisnik trenutno

nedostupan. Takođe nije predstavljalo iznenađenje što su kroz moj zabrinuti mozak počeli da se šire panika i očaj. U jedno sam bio siguran: Johana je nestala na poslu, istražujući nešto u vezi s Isceliteljem. Odgurnuo sam sve ostale misli u stranu, popio kafu i pročitao odštampane imejlove koje je Iscelitelj poslao Johani, po redosledu kojim su primljeni. Dok sam ih čitao, razvrstavao sam ih u dve gomilice. U prvu sam stavio poruke u kojima je ubica branio nužnost zločina, katkad naširoko i nadugačko, i u kojima su pominjani Johanini raniji članci, ponekad s nagoveštajima da je njen rad donekle sličan njegovom – da razotkriva laži i da oslobađa. Druga gomila sadržala je poruke koje su direktno izlagale gde se mogu pronaći žrtve ubistava, i sastojale se od svega nekoliko na brzinu i čemerno napisanih rečenica. Još jednom sam prelistao dve gomilice i došao do istog zaključka kao i prvi put. Poruke su pisala dva različita pisca. Barem u teoriji. Barem sam ja tako mislio. Ponovo sam otvorio mapu koju je sačinila Johana. Nalikovala je džepnom vodiču u pakao. Pregledao sam crvene tačkice koje su označavale lokacije ubistava, pročešljao datume i Johanine brojke. Ubistava su vršena u razmaku od po dva-tri dana. Johana je dodala po jedan znak pitanja svakoj od četiri tačke kompasa i izračunala moguća mesta budućih ubistava. Dok sam zurio u mapu, pažnju mi je privukla ikonica njenog programa za primanje i slanje elektronske pošte. Oklevao sam. Čitanje tuđe elektronske pošte nesumnjivo je pogrešno. No, možda ova situacija predstavlja izuzetak. Sem toga, nas dvoje nemamo tajni, zar ne? Odlučio sam da otvorim njenu elektronsku poštu ukoliko to situacija bude baš zahtevala. Ne ranije. U međuvremenu, baviću se isključivo onim što je bilo direktno povezano sa člankom na kojem je trenutno radila. Setio sam se snimljenog telefonskog razgovora, uključio laptop i priključio mobilni telefon u kompjuter. Kopirao sam moj poslednji razgovor s Johanom na hard-disk svog kompjutera, našao odgovarajući program, preuzeo ga sa interneta, instalirao i otvorio zvučni zapis. Program za obradu audio-zapisa bio je lak za upotrebu. Razdvojio sam zvukove, uklonio moj i Johanin glas, a zatim načuljio uši. Čuo sam larmu automobila, tutnjavu i isti žamor koji sam čuo i ranije. Preslušavao sam snimak iznova i iznova, a zatim izdvojio tutnjavu i zvuke vozila, sve dok nisam mogao da razaberem ton žamora. Sa rastućom nadom, mislio sam da mogu da čujem ponavljanje nečega, ne vetra ili šuštanje rukava jakne, već nešto s jačim, postojanim ritmom: talase. Još jednom sam pustio snimak i zažmurio, u isto vreme trudeći se da slušam i da se sećam. Da li je to stvarno bio šum talasa ili sam naprosto čuo ono što želim da čujem? Pustio sam da se snimak vrti i pogledao u Johaninu mapu i proračune. Možda taj šum uistinu potiče s mora ili morske obale. Pod pretpostavkom da su se ubistva odigrala tokom dvodnevnog ili trodnevnog ciklusa, onda bi se tačke

razdvojene datumima i upitnicima, koje su pratile Isceliteljeve zločine od severa ka jugu – ma koliko grubo – sastajale negde u okolini Jetkesarija, na jugozapadnoj obali grada. Štaviše, pod pretpostavkom da je Johana došla do istog zaključka kao i ja, to bi bila oblast iz koje me je pozvala telefonom kad smo poslednji put razgovarali.

5

Taksista, mladi Severnoafrikanac, nije govorio finski i nije želeo da uključi taksimetar. To mi je odgovaralo. Dogovorili smo se za cenu, pola na engleskom, a pola koristeći prste, a na taksimetru u tamnom automobilu sijale su četiri nule dok je ubrzavao dalje od mog stana niz Hihtomentije, prolazio mimo stanice podzemne železnice i napuštenog tržnog centra i preko mosta ka četvrti Itevejle. Izbegavao je rupe i pukotine na asfaltu jednako vešto kao i vozače koji su opasno preticali ili skretali iz svojih kolovoznih traka. Domovi na obali u četvrti Kulosari bili su, uz nekoliko izuzetaka, među prvim koje su vlasnici napustili, a sada su bili ispunjeni došljacima. Oni koji su imali mogućnosti preselili su se na sever: oni s najviše novca u severnu Kanadu, a ostali u finski, švedski i norveški deo Laponije. Na severu je u zadnjih nekoliko godina osnovano nekoliko desetina gradića visokog obezbeđenja u privatnom posedu, kako na arktičkoj obali tako i duboko u unutrašnjosti kopna, sa nezavisnim vodovodom, kanalizacijom i dalekovodima. I, razume se, stotinama uniformisanih stražara da drže podalje nepoželjne posetioce. Sada su većina onih koji su živeli u mračnim kućama u Kulosariju bili izbeglice sa istoka i juga. Obala je bila istačkana šatorima i logorskim vatrama. Koegzistencija doseljenika i tvrdoglavih starosedelaca, koji su branili svoje domove i obalu, nije uvek bila mirna. Iscelitelj bi nesumnjivo imao mišljenje i o tome, takođe. Dok smo se vozili, odgledao sam snimke vesti u Johaninom folderu označenom slovom I. Što su izveštaji bili skorijeg datuma, to su pitanja novinara bivala sve ogorčenija, a odgovori policije sve umorniji. Izjave mutnookog inspektora na čelu istrage na kraju su se svele na komentar: „Nastavićemo da istražujemo i obavestićemo vas kad budemo imali bilo kakve nove informacije.” Prebacio sam njegovo ime s ekrana u memoriju telefona i na internetu potražio njegov broj. Detektiv Hari Jatinen. Zavalio sam se na naslon sedišta. U kom trenutku sam zasigurno shvatio da se Johani nešto dogodilo? Kad sam se probudio u četiri sata ujutru i čuo lavež psa? Dok sam dva sata kasnije kuvao kafu, pošto mi je postalo očigledno da će ustajanje iz kreveta biti manja muka od pokušaja da nastavim da spavam? Ili se sumnja pretvorila u strah kako je dan odmicao, dok sam mehanički otaljavao posao i proveravao mobilni na svaka dva-tri minuta? Mladi taksista bio je dobar u svom poslu – znao je gde se drumovi završavaju i vozio u skladu s tim. Kad smo stigli do mosta Pitkesilta, stali smo na raskrsnici, a pored nas se zaustavilo terensko vozilo sa spuštenim zadnjim prozorom. Na brzinu sam prebrojao osmoro mladih muškaraca – njihova

bezizražajna lica, na pola koplja spuštene oči i istetovirani vratovi rekli su mi da mladići ne samo da su članovi bande već su najverovatnije i naoružani. Kad se terenac uključio u saobraćaj, nijedan izraz lica nije se izmenio ni za jotu. U parku Kajsanijemi gorela je vatra. Sudeći po visini plamenova, bilo je to neko zapaljeno vozilo, ili nešto slične veličine. Veliki ognjeni stub nalikovao je bahanalijama u inače mračnom parku. Na uglu Vilhove i Mihove čuo sam pucnjeve i video kako tri muškarca trče prema parku. Nestali su s vidika pre nego što su odjeci hitaca utihnuli. Ispred Zoološkog muzeja ljudi su šutirali čoveka koji je ležao ničice na zemlji. Onda je neko, očito najjači u grupi, počeo da ga vuče, držeći ga za štrokavu odeću, ka ulazu u podzemnu stanicu metroa, možda s namerom da ga baci niz tunel. Za dvadeset minuta stigli smo na Tempeli trg. Proturio sam novčanicu kroz uzani otvor u pleksiglasu i izašao iz taksija. Savremeni hram na Tempeli trgu je nestao; ostaci građevine su ličili na prastare kamene ruševine naherene visoko na steni. Fragmenti zida bacali su duge senke skroz do Luteranske. Okružene žućkastom svetlošću uličnih svetiljki, senke su delovale crne kao ugalj, kao da su naslikane na tlu. Neko je skinuo znak ZABRANJENO PARKIRANJE sa stuba i bacio ga nasred ulice. Znak je izgledao kao da je napokon digao ruke od pokušaja da išta zabranjuje. Noć u Teleu bila je podjednako hladna kao i u Hertonijemiju, ali ne i isto toliko tiha. Ovde-onde čula se buka automobila, trubljenje sirena, finski rok, vikanje, pa čak i zvuci zabavljanja. Zvonki ženski smeh odjekivao je bezbrižno, što je bilo čudnije od svega što sam čuo u poslednje vreme. Ahti i Elina Kalio bili su naši zajednički prijatelji – zbližilo nas je Johanino i Elinino prijateljstvo. I ne, Elina se takođe nije čula s Johanom. Stajao sam u predsoblju njihovog stana, skinuo kišom natopljenu jaknu i izuo cipele, a zatim slušao kako mi Elina i Ahti naizmenično postavljaju sijaset pitanja: „Šta misliš, gde bi mogla da bude?” „Nijedanput te nije pozvala?” ,,I niko ne zna gde je?” Ahti mi je najzad postavio pitanje na koje sam mogao da odgovorim. Da, voleo bih šolju kafe. Eivala. Ahti je nestao u kuhinji, a Elina i ja otišli smo u dnevnu sobu, gde su dve podne lampe u suprotnim ćoškovima i jedna treperava sveća na stolu od tamnog drveta u sredini sobe davali prostoru intimniju atmosferu nego što je, možda, bilo poželjno. Iz nekog razloga sam se osećao kao da mi je u tom trenutku potrebna drugačija atmosfera: više svetlosti, nešto mnogo svetlije. Seo sam na kauč, a Elina u fotelju preko puta mene. Stavila je vuneni svetlobraon šal u krilo, a zatim se činilo kao da ne zna šta će s njim. Sedeo joj je u krilu kao živo, napeto stvorenje. U kratkm crtama sam joj ispričao ono što znam: nisam se čuo s Johanom puna dvadeset četiri sata, a takođe nisam mogao

ni da stupim u kontakt s fotografom. Takođe sam joj rekao o čemu je Johana pisala. „Johana bi te pozvala”, reče Elina kad sam završio. Izustila je to toliko tiho da sam njenu rečenicu morao da ponovim u mislima. Klimnuo sam i pogledao u Ahtija, koji je upravo ušao u sobu. On je bio nizak, žilav muškarac, advokat po profesiji, toliko pedantan da je to bilo komično, ali jednako je umeo i da iznenadi u nekim situacijama. Nešto mi je palo na pamet, a u tom trenutku sam u njegovim prodornim plavim očima spazio tračak nesigurnosti, koji je iščezao jednako brzo kao što se pojavio. Okrznuo me je pogledom, a potom dobacio Elini dug, značajan pogled. Gledali su se u oči neobično dugo, a onda su se, bezmalo istovremeno, ponovo okrenuli prema meni. Elinine kestenjaste oči izgledale su kao da će zaplakati. Nikad je ranije nisam video da plače, ali to me iz nekog razloga nije iznenadilo. Možda je preterana udobnost prostorije bila znak da iznenađenja čekaju iza ugla. „Trebalo je da ti ovo kažemo ranije”, reče Ahti. Stao je iza Elinine fotelje, držeći ruke u džepovima. ,,Šta?”, upitao sam. Elina je brzo obrisala oči, kao da joj suze smetaju. „Odlazimo”, rekla je. „Selimo se na sever.” „Zakupili smo stan na godinu dana, u gradiću na severu”, reče Ahti. ,,Na godinu dana?”, upitah. „Šta ćete raditi kad se godina završi?” Elinine oči se ponovo ispuniše suzama. Ahti ju je pomazio po kosi. Podigla je ruku i uhvatila ga za šaku. Pogledi su im bludeli po sobi, nesposobni da se duže zadrže na bilo čemu. Paranoidna osoba možda bi pomislila da nešto izbegavaju da mi kažu, ali šta su to mogli da mi prećutkuju? ,,Ne znamo”, reče mi Ahti. „Ali ne može da bude gore nego živeti ovde. Pre šest meseci ostao sam bez posla. Elina već nekoliko godina nema redovnu nastavu.” „Niste nam ništa rekli o tome”, tiho sam primetio. „Nismo jer smo mislili da će se situacija popraviti.” Nekoliko trenutaka smo seđeli u tišini. U sobu je dolebdeo miris sveže skuvane kafe. Nisam bio jedini koji je to primetio. „Odoh da vidim da li je kafa gotova”, reče Ahti s čujnim olakšanjem u glasu. Elina je rukavom džempera obrisala suzne oči. Labavi rukav joj se obmotao oko zgloba pa je morala da ga ispravi drugom rukom. „Zaista smo verovali da ćemo nešto smisliti”, kazala je, ponovo toliko tiho da sam morao da se nagnem napred da bih razabrao reči koje su joj se kidale sa usana, ,,da postoji nekakvo rešenje, da je sve ovo samo neka vrsta užasne, neočekivane krize koja će se srediti sama od sebe, a život će se nastaviti kao i ranije.” Nisam znao da li govori o njihovoj situaciji ili o stanju u kome se nalazi čitav svet, ali to verovatno ionako nije bilo bitno.

Ahti se vratio u sobu s lončetom kafe. Pokreti su mu bili glatki i precizni kao i uvek dok je sipao kafu u šolje sa slikama cvetića, nalik zauvek izgubljenim uspomenama. Što su, naravno, i bile. „Jeste li prodali ovo mesto?”, upitao sam, mahnuvši rukom oko sebe, da naznačim stan. Ahti je odmahnuo glavom. ,,Ne”, tiho je odgovorio. „Kaži mu istinu, Ahti”, reče Elina, brišući rukavom još dve-tri suze koje su joj klizile niz obraze. Ahti je seo na drugi kraj kauča i privukao bliže šolju s kafom, očigledno mozgajući o tome šta će reći. ,,Ko bi kupio ovo mesto?”, kazao je, ispravivši leđa. „Krov prokišnjava, podrum je poplavljen, prepun buđi, pacova i bubašvaba. Struja neprestano nestaje, a i voda. Grad će svakog trena propasti. Niko nema novca, a oni koji ga imaju svakako ne žele da se presele ovde. Više ne postoje investitori, a čak i da postoje, zašto bi iko plaćao kiriju kad može da živi negde za džabe? Ko još veruje da će se situacija poboljšati?” Elina je zurila pravo ispred sebe, očiju crvenih od plača, ali sada suvih. ,,Mi smo verovali”, tiho je rekla, pogledavši u Ahtija. „Verovali smo predugo”, složio se. Nisam znao šta da kažem. Popio sam kafu, gledajući kako se para diže iz šoljice koja mi je grejala dlanove. „Johana će se svakako pojaviti”, reče odjednom Elina, prenuvši me iz misli. Pogledao sam u nju, a zatim u Ahtija. Zaklimao je glavom, kao da potvrđuje njene reči, a zatim prestao kad je primetio da bezizražajno zurim u njega. Način na koji je prestao bio je nalik naglom pritiskanju kočnice. Nisam dopustio da me obeshrabri ni to, niti trag nesigurnosti u njegovim očima. Znao sam da ću, ako ne pitam, kasnije možda zažaliti zbog toga. „Ahti, rekao si da ste švorc. Mogao bih da vam pomognem s nešto novca, a u isto vreme i da kupim nešto od vas.” Oklevao je na tren. Očevidno je tražio reči. ,,Ne znam šta to imamo što bi tebi...” „Ponekad voliš da ideš u lov”, rekoh. Izgledao je skoro iznenađeno. Okrznuo je pogledom Elinu, koji nije ništa rekla, ali je klimnula. Ahti se nagnuo napred. „Zašto da ne”, kazao je, ustajući. ,,Ne trebaju mi obe sačmare, a dosta mi je i samo jedan pištolj. Sumnjam da će me iko danas prijaviti policiji ako ti prodam oružje.” Krenuo sam za njim u spavaću sobu. Velike i gotovo pune torbe stajale su ispred otvorenih i ispražnjenih garderobera. Komadi odeće ležali su na krevetu, dasci kod uzglavlja, stolicama i podu ispred torbi. Ahti je zaobišao ležaj, stao ispred ormarića od tamnog drveta i otključao vrata. U ormariću su bile dve sačmarice, omanja puška i tri pištolja.

,,Biraj”, kazao je, pokazujući najpre na jedan, a zatim na drugi pištolj. U njegovom gestu postojao je prizvuk prodavca, što je u datim okolnostima bilo izlišno. „Hekler i koh USP kalibra 9 milimetara, ili glok 17, takođe 9 milimetara.” Onda je pokazao na čelični revolver iznad njih, ali ni najmanje nije izgledao kao prodavac. Izgledao je kao čovek koji je doneo odluku. „Ovaj smit i veson je za mene.” Uzeo sam najbliži pištolj – hekler i koh. „Fin komad. Napravljen u Nemačkoj, u vreme kad su se u Nemačkoj još proizvodile stvari.” Pištolj je bio iznenađujuće lagan. „Težak je samo 667 grama”, reče Ahti, pre nego što sam stigao da ga upitam. ,,U okvir staje osamnaest metaka.” Skinuo je kutiju s donje police. Zazveckala je kad ju je podigao. „Možeš dobiti i ovo, takođe, razume se. Imama pedeset metaka.” Pogledao sam u kutiju i pištolj u šaci. I oružje i municija delovali su kao da im nije mesto u toj sasvim običnoj spavaćoj sobi. Počeo sam da se osećam kao da moram brzo da delam, pre nego što se predomislim. „Imaš li neki ruksak?”, upitao sam ga. U jednom od ispreturanih ormana našao je mali crni ruksak. Običnost predmeta bila je u oštrom kontrastu s njegovim budućim sadržajem. „Ulazi u cenu. To je najmanje što mogu da učinim.” Dao sam mu novac, a on ga je strpao u džep ne prebrojavši ga i ne gledajući u mene. Ponovo sam pogledao pištolj u desnoj i kutiju s municijom u levoj ruci. Ahti je primetio moju zbunjenost. „Pokazaću ti”, nasmejao se i uzeo oružje. Brzim i izvežbanim pokretima izvadio je okvir, napunio ga mecima iz kutije, a zatim ga gurnuo natrag na mesto. Činilo se kao da je u svom elementu. ,,Spreman?”, upitao je. „Ovo je sigurnosna kočnica, a ovo je okidač. Nemoj nikad da ga uperiš u nekoga koga ne nameravaš i da upucaš. Mada, to možda više nije ni važno.” Pokušao je da se osmehne, ali u njegovom pokušaju nije bilo energije. Osmeh mu se zaledio na usnama i dao njegovom licu bespomoćan izgled. I sam je to shvatio. „Kafa se hladi”, užurbano je rekao. „Hajde da je popijemo.” Razmislio sam o tome koliko se situacija neočekivano brzo promenila. Kad smo ono večerali zajedno, pili vino i planirali budućnost? Nameravali smo da idemo na putovanja, ja sam želeo da pišem knjige, Johana bi pisala bolje članke nego ikada, a Ahti je hteo da osnuje vlastitu advokatsku firmu i – prirodno – porodicu s Elinom. Promena se postepeno ušunjala u naše živote, ali sad se sve iznenada bližilo kraju s potpunim krahom.

Elina je sedela u fotelji, ne dodirujući kafu. Utonuo sam u kauč i pokušavao da smislim nešto prikladno da kažem. Nije mi bilo lako, jer sam mogao da pričam samo o jednom. Mora da je Ahti to osetio. „Nadam se da ćeš naći Johanu”, kazao je. Shvatio sam da mi je to jedina preostala nada. Razumeo sam to sa jasnoćom koja me je prožela kao toplota ili hladnoća, i naterala da se setim svega dobrog što bih mogao da izgubim. Knedla mi je zastala u grlu. Morao sam da izađem odatle. „Nadam se da će vam se svideti na severu”, rekoh. „Nadam se da će sve biti u redu. Siguran sam da hoće. Godinu dana je dug period. Naći ćete neki posao, zaradićete nešto novca. Bićete dobro.” Nešto je nedostajalo u mojim rečima. A reči nisu bile to što je najviše nedostajalo. I kao da smo svi to čuli, a pre svega osetili. A ja zaista nisam znao koliko dugo ću moći da nastavim da govorim, te sam zato ustao sa kauča, ne gledajući u njih. „Elina, Johana će te pozvati čim bude mogla.” Izašao sam u predsoblje. Ahti je pošao za mnom. Stao je u najmračniji ugao sobe, očigledno namerno. Čuo sam Elinine korake po drvenom podu, a onda je stala ispred mene, opet sa suzama u očima. Prišla mi je i zagrlila me. „Reci Johani da će sve biti u redu”, kazala mi je, i dalje me grleći. ,,I reci joj da nikad nismo imali nikakve zle namere.” Nisam bio siguran šta je mislila pod tim, ali sam želeo da što pre odem odatle, tako da nisam tražio objašnjenje.

6

Kiša je dobila na snazi. Padala je sa neba u širokim naletima, a krupne i teške kapi padale su na asfalt i prskale kao u nastupu gneva, čineći okolni grad blistavim, crnim i mokrim. U mirisu kiše bilo je nečega kiselkastog, bezmalo užeglog. Nekoliko trenutaka stajao sam u nadsvođenom ulazu, pokušavajući da odlučim šta dalje da radim, razmišljajući o tome gde se nalazim i kuda idem. Bilo je pola deset, izgubio sam ženu i popio bogzna koliko šolja kafe. Nema šanse da ću noćas moći da zaspim. S mesta odakle sam ranije čuo ženski smeh sada su dopirali zvuci tuče, za kojima je usledila lomljava stakla, a trenutak kasnije neka žena je vrisnula i opsovala. Podigao sam kapuljaču jakne, pričvrstio kaiševe ruksaka i izašao na kišu. Gledao sam pravo ispred sebe. Ledene kišne kapi bockale su me po koži. Skrenuo sam na Fredrikovu i prešao nekoliko koraka kad sam začuo trubljenje, jednom, pa dvaput. Zvuk je dopirao s druge strane ulice. Povukao sam kapuljaču u stranu dovoljno da vidim ko to trubi. Isti mladi Severnoafrikanac koji me je dovezao iz Hertonijemija. Taksi je bio parkiran malo dalje niz ulicu, s uključenim motorom, a unutra je delovao mnogo suvlje i toplije nego napolju na pločniku. U roku od nekoliko sekundi sedeo sam na zadnjem sedištu i govorio mu da me ovog puta odveze na jug. Imao je ime i prošlost: Hamid. U Finskoj je već šest meseci. Zašto me je čekao? Jer sam mušterija koja plaća. Nisam mogao da ga krivim. Niko nije voljan da radi za džabe. Hamidu se sviđala Finska. Ovde barem postoji kakva-takva mogućnost da se zaradi za život – možda će čak moći da zasnuje i porodicu. Slušao sam kako govori na brzom, nepravilnom engleskom jeziku i posmatrao njegov profil. Uzano svetlobraon lice i budne kestenjaste oči u retrovizoru, brze ruke na volanu. Onda sam pogledao u grad koji je proletao pored nas, poplavljene ulice blistave od kiše, lokve veličine omanjih jezera, porazbijane prozore, vrata odvaljena sa šarki, izgorele olupine automobila i ljude koji tumaraju po kijametu. Tamo gde sam ja video propast, Hamid je video nadu. Stigli smo do kraja Lenrotove ulice, prešli priobalni drum i zaputili se prema ostrvu Jetkesari. Hamid je sada vozio polako. Zaćutao je i uključio stereo-uređaj. Muzika koja je gruvala iz zvučnika bila je neka vrsta mešavine hip-hopa i severnoafričkog etna. Preko muzike je muški glas ritmično izgovarao hiljadu reči u minuti na nekom nepoznatom jeziku.

Kad me je Hamid upitao kuda dalje, rekao sam mu samo pravo napred. Nisam znao šta drugo da radim. Ponovo sam otvorio Johanina dokumenta u telefonu, a zatim na brzinu iščitao njene zabeleške. Pustio sam i snimak, onaj sa našim izbrisanim glasovima, i zamolio Hamida da priključim mobilni na njegove zvučnike. Kazao je da će me to dodatno koštati. Rekao sam da ću mu dodatno platiti. Rekao je unapred. Dao sam mu telefon i nešto novca. Široko se nasmešio, presavio novčanicu i stavio je u džep, a zatim priključio telefon na zvučnike. Čovek s hiljadu reči u minuti je utihnuo, a zamenio ga je žamor. Hamid me je radoznalo pogledao, očigledno preispitujući raniji sud o meni. Klimnuo sam: to je ono što želim da čujem. Stigli smo do kraja puta – napred se s desne strane nalazio most ka Lautasariju, s leve tama, a iza nas stambene zgrade. Hamid je upitao kuda sad. Pokazao sam ka zatvorenom kafeu na obali i parkiralištu iza njega. Unutrašnjost kafea bila je u mraku, a spoljašnjost bleštavo osvetljena. Veliki, pravougaoni prozori bili su čitavi i čisti, a u okolini lokala nije bilo mnogo đubreta. Kao da smo se za svega petnaest minuta odvezli u neki drugi svet. Kazao sam mu da je to dobro mesto i zamolio ga da isključi motor, kako bih mogao da čujem. Dao sam mu još jednu novčanicu. Isključio je motor i pustio da žamor plovi kroz automobil i nestaje u mraku. Otvorio sam prozor i zamolio ga da polako utiša zvuk. Jedan šum je utihnuo, a drugi je zauzeo njegovo mesto. Možda. Samo možda? Čvrsto možda? Možda je ovo bilo mesto odakle me je Johana pozvala. Zamolio sam Hamida da me sačeka, uzeo telefon i izašao iz automobila. Vetar koji je duvao sa mora smesta mi je zgrabio kosu i odeću. Šibao me je i grabio kao da pokušava da me čvrsto ščepa. Toliko blizu obale, ruke bi mi bile vlažne čak i da ne pada kiša. Navukao sam kapuljaču na glavu i prislonio mobilni na uvo, štiteći ga od kiše, a potom ponovo pustio snimak. Pojačavao sam i utišavao jačinu zvuka dok sam hodao ka severu duž obale, gledajući u kuće visoke šest, sedam i osam spratova na obali mora. Trudio sam se da vidim i čujem analogije u onome što su možda bile nepovezane stvari: poslednji telefonski poziv, zvuci koji su mogli biti vetar i talasi, Isceliteljeve koordinate koje je Johana izračunala i sopstveni instinkti i nade. Oslanjao sam se na njih dok sam hodao duž kišovitog i vetrovitog morskog grebena, skroz mokrih cipela, pri čemu su me tabani boleli od hladnoće, ne znajući odakle da počnu. Činilo mi se da su kuće duž obale u neobično dobrom stanju: u mnogim stanovima su sijala svetla, što je već samo po sebi predstavljalo malo čudo iz najmanje dva razloga. Nalazili smo se nadomak morske obale, u često

plavljenom području. Takođe, bili smo u imućnom susedstvu, a imućniji su odavno već otišli na sever, napustili su igru dok im je još dobro išlo, šta god to značilo ovih dana. U vertikalno rascepljenu stranu velike stene bilo je ugrađeno čelično stepenište. Popeo sam se uz stepenice na malu platformu okruženu gvozdenom ogradom u visini struka. Našao sam teleskop, fiksiran i okrenut ka pučini. Po vedrom i sunčanom danu, kroz durbin se verovatno moglo videti kilometrima u daljinu. Tog dana se nije videlo ništa. Okrenuo sam se. Kafe na morskoj obali bio je udaljen nekoliko stotina, a najbliža kuća približno pedeset metara. Spustio sam telefon. Oslušnuo sam. Slankasti miris okeana i ritmično udaranje talasa o obalu bilo je smirujuće i utešno usred vetra i kiše. Neki kažu da nam je šum mora davno zapisan u genima. Neki kažu da će nas jednog dana ponovo odvući u dubine okeana. Sišao sam niz stepenice i krenuo natrag ka taksiju. Na pola puta, stotinak metara od stene i stotinak metara od taksija, iznenada sam se obreo u snopu svetlosti reflektora. Stao sam, čuvši bat koraka koji je dopirao iz svetlosti. Ljudi su držali bleštave baterijske lampe, koje su, izgleda, nosili na ramenima. Nisu kazali ni reč. Ni ja nisam rekao ni reč. Govorili su samo vetar i more, dva žamora koji su se preplitali. Nijedan od njih nije zakoračio napred. Stali su ispred mene, jedan desno, drugi levo. Očigledno su bili obučeni da stoje na takav način, dovoljno daleko jedan od drugog, tako da su se snopovi svetlosti baterijskih lampi ukrštaju na meni. Intenzitet svetlosti prisilio me je da sagnem glavu. Nisam video batinu sve dok me nije udarila u levi bok, pored bubrega. Stropoštao sam na zemlju i otvorio usta da dođem do daha, paralizovan od bola. „Šta radiš ovde?”, čuo sam glas iznad sebe. Pokušao sam da kažem da nemam zle namere, da samo razgledam unaokolo. Pre nego što sam uspeo da progovorim, na stomaku sam osetio pritisak vojne čizme okovane gvožđem. Poslednji tragovi kiseonika iščezli su mi iz pluća. Zaslepljujući snopovi svetlosti pomamno su se vrteli. „Zašto blejiš ovde?” „Kakva si ti vrsta skitnice?” „Ovde nam ne trebaju nikakve jebene izbeglice!” Pokušao sam nešto da kažem. Pljuvačka mi je zagrgotala u grlu, nedovoljno za reči. „Klošaru!” Šut u rebra. ,,Propalice!” Udarac u desni bubreg. ,,Pederčino!”

Šut u prepone. Nisam mogao ništa da vidim, već samo da čujem reči prožete mržnjom. Okrenuo sam se na stomak. Još jedan udarac eksplodirao mi je na sredini leđa kao gnevni kamen. „Imaš sreće što nas danas nema više!” „Lako si se izvukao!” „Mogli bismo te i ubiti!” Smeh. Batina me je pogodila u levo uvo. Uvo mi se u isti mah usijalo i ogluvelo. Još smeha. Zatim treći glas, mlađi, na finskom: „Ostavite ga ili ću pucati!” Snopovi svetlosti su nestali. „Odlazite! Smesta, ili ću vas pobiti!” Bat teških koraka koji se udaljavaju. „Gubite se!” Lakši koraci. Ruke su me zgrabile za jaknu i osovile me na noge. ,,Ustaj!” Pokušao sam da stojim. Nije bilo lako. Naslonio sam se na nešto. „Ulazi u kola!” Srušio sam se na nešto, isprva sedeći, a zatim ležeći. Nešto se zalupilo iza mene. Svet se lelujao, ja sam se prevrnuo na leđa, a zatim na bok, nešto me je udarilo u čelo. ,,A sad da se gubimo odavde.” Naravno. Bio sam u kolima. U Hamidovom taksiju. „Zamalo da te ubiju!” Izvrnuo sam se na stomak. Gurnuo sam glavu napred i ispovraćao se na pod. „Sranje! Sad stvarno moramo da požurimo.” Pokušao sam da ostanem pri svesti. Pokušao sam da se držim za ručku na vratima. Pokušao sam da otvorim oči. Činilo mi se da, šta god bih pokušao, ništa nisam uspevao. „Bićemo tamo za petnaest minuta. Još samo petnaest minuta.” Petnaest minuta. Gde tamo?

7

Držao sam Johanu u zagrljaju, udisao miris njenog vrata i ljubio tople usne. Zakikotala se, odmakla glavu i pogledala me u oči. Zaustio sam da joj nešto kažem, ali se onda ponovo našla u mom naručju i naslonila mi glavu na grudi. Pogladio sam je po kosi, puštajući je da teče između mojih prstiju, i stavio joj drugu šaku na potiljak. Bio je tanan, graciozan, zračeći vrelinom u korenu kose. Na vrhovima prstiju osećao sam mesta gde su se spajali mišići, delikatnu tačku gde je sam život, gde je sve bilo povezano. Podigla je glavu, a ja sam ponovo pogledao u njene oči, videvši zelene odraze u njima. Privukao sam je bliže i čvrsto pribio uz sebe. Bila je sitna i meka, kao što je uvek bila izjutra. Isključila je budilnik i priljubila se uz mene, prebacila mi ruku preko grudi, naslonila čelo na obraz i skoro opet zaspala, glasno dišući, rekla nešto slatko i budalasto. Držao sam je uz sebe, kao da znam da ću je, ako je pustim, zauvek izgubiti. Mirisao sam joj kosu, udisao njenu aromu kao da pokušavam sve to da smestim u sećanje i upamtim kako je zaista mirisala. Ravnomerno je disala, okruživala nas je tišina i bili smo bezbedni, pripadali smo jedno drugom. Onda se štrecnula, kao što je katkad radila dok bi tonula u san. Neko ju je vukao dalje od mene. Ja sam je povukao nazad, grčevito je privlačeći ka sebi, ali je taj neko bio snažan i istrajan. Držao sam je svom snagom. Nisam hteo da je pustim. Pokušao sam da joj vidim lice, ali je ono bilo okrenuto nadole. Stisak mi je popustio, taj nepoznati ju je napokon uhvatio i ona je iz mog naručja potonula u mrak. Kad mi je potpuno nestala iz vidokruga i oko mene nije ostalo ništa osim tame, osetio sam užasnu hladnoću. Zadrhtao sam, a moje ruke su uhvatile samo prazninu. Svetlost se promenila u tamnocrveni, kurzivni neonski znak iza tanke zavese. Izvesno vreme pokušavao sam da ga pročitam sleva nadesno, pre nego što sam shvatio da ga posmatram naopako. Najzad sam uspeo da ga razaznam zdesna nalevo: kebab-picerija. Podigao sam šaku do levog uva, koje me je svrbelo, i pod prstima sam osetio komad gaze pričvršćen lepljivom trakom. Ležao sam na boku, s težinom na desnoj ruci, koja mi je u potpunosti utrnula. Izvukao sam je ispod tela, uhvatio za ivicu onoga na čemu sam ležao i uspravio se u sedeći položaj. Nalazio sam se u nekakvoj pomoćnoj prostoriji ili skladištu. U ustima sam osećao bakarni ukus krvi. Sedeo sam u mestu, nekoliko puta punim plućima udahnuo vazduh i pažljivo protresao utrnulu ruku. Kad god bih udahnuo, leđa bi me zabolela. S druge strane zavese čuo sam nepoznati jezik – najpre muški, a potom ženski glas. Setio sam se svog sna, osetio ubod panike, a zatim izvadio mobilni

iz džepa. Ekran je bio mrtav. Ili ga je udarila palica, ili se baterija ispraznila. Panika je porasla. Pokušao sam da ustanem, ali me noge nisu držale, pa sam se srušio na mesto gde sam sedeo. Usredsredio sam pogled na crveni tekst koji je sijao iza zavese i uspeo da ostanem u sedećim položaju. Nekoliko trenutaka sam polako disao, sve dok nisam bio siguran da mi se neće zavrteti u glavi, a zatim pogledao oko sebe. Soba od sivog betona, kartonske kutije i smeće duž zidova, plastične kese pune flaša u dovratku, neke prazne, neke pune, i stolica s mojim ruksakom, koji sam dobio od Ahtija, okačenim o naslon. Manje od dva metra dalje od mene. Ponovo sam se osovio na noge i – poučen prethodnim pokušajem – upotrebio zid kao oslonac. Uzeo sam ruksak i ponovo seo. Pištolj mi se našao u šaci kad je ruksak pao na pod. Glasovi iza zavese su zaćutali. Držao sam pištolj u krilu kad se zavesa povukla u stranu. Prepoznao sam Hamida, uprkos crvenom sjaju iza njegovih leđa, koji mu je lice bacao u mrak i oblikovao svetlosni oreol oko glave, umekšavajući obrise. ,,Polako”, kazao je. Zavrteo sam glavom, otvorio usta i pomerio jezik, ali nisam bio u stanju da napravim bilo kakav zvuk. ,,Vode?”, reče Hamid. Trenutak kasnije zavesa se potpuno povukla u stranu. U prostoriju je ušla žena s bokalom vode u jednoj i čašom u drugoj ruci. Napunila je čašu, stavila bokal na pod i pružila mi vode. Pio sam kao da nikad ranije nisam okusio vodu. Polovina mi je završila na grudima, a drugu polovinu sam iskašljao. Gutanje će zahtevati malo vežbanja. S drugom čašom išlo mi je bolje – žena sada nije morala da zakorači unazad kako bi izbegla kapljice vode. Imala je otprilike tridesetak godina, kestenjaste oči i donekle svetliju put od Hamida. Duga crna kosa bila joj je skupljena u punđu na potiljku, a velike srebrne minđuše su joj blistale. Nosila je tamne farmerke, žućkastu duksericu s kapuljačom i iznenađujuće belu kecelju. Pružila mi je moju torbu. „Moja rođaka”, reče mi Hamid, klimnuvši glavom u njenom pravcu. Prišao mi je bliže i pokazao na moje uvo. „Zna šta radi.” Dodirnuo sam komad gaze i lepljivu traku. Za to uvo svet je bio pun struganja i šuštanja. Nije me bolelo, doduše, zato je možda bilo najmudrije biti zahvalan. I bio sam. Rekao sam to Hamidu. ,,Da”, kazao je sa osmehom. „Zamalo da te srede.” Žena se takođe nasmešila. Ja sam pokušao. ,,Hvala”, rekao sam joj. Najpre na finskom, a potom i na engleskom. „Govorim finski”, kazala je. ,,U redu je.” ,,Tapani”, kazao sam, pružajući ruku.

,,Nina.” Šaka joj je bila topla i sićušna, a držao sam je trenutak duže nego što je neophodno za rukovanje. Njena vitkost me je naterala da se setim nedavnog sna o svojoj ženi, čija je šaka bila podjednako glatka i nežna. Um mi ispuniše sećanja, a u svima sam dodirivao Johanu. Na ulici, noću, na povratku kući iz bioskopa, ispod stola na dosadnoj večeri, kad niko ne gleda, dok sam je jednog letnjeg jutra pratio na posao. Nina je to primetila. ,,Izvini”, rekoh joj. Hamid se umešao: ,,Ti si u nekakvoj nevolji.” To je bilo dovoljno blizu istine te sam klimnuo glavom. „Želiš li da mi ispričaš?” Zašto da ne? Pod uslovom da mi kaže gde se nalazim. ,,U Kaliju”, kazao je. Rekao sam mu da mi je supruga nestala i da je tražim. Pištolj je moj i platiću mu da mi ga vrati. Dok sam govorio, Hamid nije skidao oči s mene. Nina je ustala sa stolice, izašla u restoran i vratila se noseći svoju tašnicu. Izvadila je pilule protiv bolova i dala mi ih. „Hvala ti”, rekoh joj, uzimajući dve tablete uz gutljaj vode. Zatim je Hamid izašao u restoran, petljao nekoliko trenutaka u kuhinji, a onda se vratio noseći šoljicu na tanjiriću. „Čaj. S mnogo šećera.” Čaj je bio taman kao kafa, vreo i toliko sladak da su me zaboleli zubi. Ispio sam celu šolju u nekoliko gutljaja. Osetio sam vrelu tečnost u grlu, a trenutak kasnije i u stomaku. Kad sam se uverio da će čaj tamo i ostati, ustao sam i dve-tri sekunde stajao u mestu. Napravio sam nekoliko teturavih koraka prema vratima i izašao u restoran. Soba je bila veličine omanje kancelarije. Polovinu prostora zauzimali su otvorena kuhinja i pult bifea koji se protezao duž jednog zida. Druga polovina bila je rezervisana za tri mala stola. Drvene stolice oko stolova bile su prazne, čekajući mušterije. Na televizoru na zidu prikazivana je reportaža o požaru. „Jesu li ovo lokalne vesti?”, upitao sam. Nina je odmahnula glavom. ,,Iz naše domovine”, reče Hamid. Ponovo sam pogledao snimak požara. Izgledao je nalik svim ostalim požarima na svetu. „Žao mi je”, rekoh Hamidu. ,,I meni”, odgovorio je. Nina je s pulta uzela daljinski upravljač i promenila program. Informativna TV stanica iz Helsinkija neprekidno je emitovala vesti. Zamolio sam je da prebaci na najnovije vesti. Pritisnula je dugme na daljincu.

Izvadio sam telefon i zatražio punjač. Hamid je uzeo mobilni i odneo ga iza pulta. Seo sam na stolicu i pogledao u zidni sat: 1.12. Osećao sam se malaksalo i bolesno. Na um su mi padale ideje koje nisam želeo da sledim do krajnjih zaključaka. Većina misli vrtela se oko Johane, a puka ideja da joj se možda desilo nešto slično onome što se i meni dogodilo bolela me je više od dobijenih batina. Lokalne vesti nisu pružale nikakve tragove o Johani. Broj oružanih pljački se povećao – sada i usred bela dana i sve bliže centru grada. Oblakoder u centralnom delu Pasile zapaljen je ranije u toku večeri. Saobraćaj od granice s Rusijom do prestonice ponovo je u zastoju. No, bilo je i dobrih novosti: voda je ispumpana iz metroa i vozovi su opet saobraćali. Takođe su povećali i broj naoružanih stražara. Međutim, ništa od toga mi nije bilo ni od kakve pomoći. Hamid je seo za drugi kraj stola. „Siguran sam da će se situacija popraviti”, kazao je, kad sam okrenuo glavu od televizora i pogledao u njega. *** Minut-dva stajao sam ispred picerije i udisao noćni vazduh, osećajući ga u grlu, i posmatrao drveće koje je nepomično stajalo iza biblioteke, nemo čekajući proleće, toplinu i novi život usred zime, usred noći, blistavo od kiše, dok mu se niz grane slivala voda. Zemlja ispod bila je zagrobno hladna i biće takva još nekoliko meseci, ali drveće zbog toga nije kukalo niti drhtalo ili krivilo bilo koga za te neprijatnosti. Prenuo sam se iz te lekcije kad je Hamid dovezao taksi iza ugla i zaustavio se ispred mene. U taksiju sam uključio mobilni telefon. Nije bilo ni glasa od Johane. Izvadio sam papirnu maramicu i obrisao ušnu školjku. Dok sam se umivao, rana se ponovo otvorila. Maramica je za tili čas postala tamnocrvena. Izvadio sam novu iz džepa i stavio je preko uva. Vozili smo se na sever, da izbegnemo drumove zatvorene za saobraćaj zbog zapaljenog nebodera u Pasili, i bez ikakvih problema stigli do policijske stanice. Hamid je zaustavio automobil nekoliko stotina metara ispred kapije, a ja sam mu dao ko zna koliko novčanica. Nisam izračunao koliko će koštati vožnja. Spasao mi je život, stoga sam smatrao da treba da mu platim malo više. Zamolio sam ga da me sačeka. Ako se ne vratim za sat vremena, može da ode i potraži drugu mušteriju. Hodao sam što sam uspravnije mogao, s bolom u leđima, tutnuo krvlju natopljenu maramicu u džep i na lice namestio prijateljski nastrojen i neutralan izraz, koliko sam to mogao bez ogledala. Uprkos tome, preprečili su mi put čim sam stigao do kapije u ogradi koja je okruživala policijsku stanicu. Ne, nemam propusnicu.

Ne, niko me ne očekuje. Objasnio sam stražaru da sam došao da se vidim s Harijem Jatinenom, glavnim inspektorom jedinice za nasilne zločine, i da je svrha mog dolaska čovek poznat kao Iscelitelj. Mladi policajac u pancirnom prsluku i šlemu, sa jurišnom puškom u rukama i očima koje su letele čas levo čas desno, slušao me je nekoliko trenutaka, a zatim je, ne rekavši ni reč, otišao do stražarske kućice, sačekao, a onda otvorio kapiju. Usmerili su me ka kontrolnom punktu, gde su mi oduzeli telefon i dali identifikacionu karticu da je prikačim na grudi. Ušao sam u građevinu sa ogromnim foajeom prepunim ljudi i samo jednim praznim sedištem. Naspram mene je sedeo raskošno odeven i, sudeći po izgledu, veoma bogat bračni par, otprilike istih godina kao Johana i ja. Žena je napola sedela u muškarčevom krilu i glasno disala kroz nos. U stisnutoj pesnici držala je maramicu, a lice joj je bilo krvavo i izobličeno. Čovekovo kao kreč bledo lice zurilo je pravo napred, a beli, zamrznuti izraz u njegovim očima nije se menjao dok ju je mehanički gladio po leđima. Zažmurio sam i čekao.

8

„Tapani Lehtinen?” Otvorio sam oči. „Ako prijavljujete krađu, pljačku ili napad, uzmite broj na prvom prozoru.” Hari Jatinen je i uživo zapanjujuće nalikovao čoveku u vestima – izgledao je jednako visoko i isklesano kao na tim bolno krupnim kadrovima. Ustao sam i rukovao se. Bio je prilično stariji od mene – bliže šezdesetoj nego pedesetoj, sa prosedim vlasima na slepoočnicama i brkovima i tamnosivim očima. Podsećao me je na doktora Fila, američkog psihologa na starom televizijskom šouprogramu. No, svega nekoliko reči bilo je dovoljno da se s lakoćom raspozna gde se završava dr Fil, a gde počinje detektiv Jatinen. Tamo gde bi se dr Fil ulagivao i laskao sagovorniku sa izveštačenom empatijom, Jatinenov ton bio je suvoparan, osoran i nepomirljiv. Bilo je nemoguće zamisliti kako se taj glas nekome ulaguje, podrhtava ili izražava saosećanje – to je bio glas napravljen za izjave i saopštavanje činjenica. Rukovanje mu je bilo istovetno glasu: nedvosmisleno i profesionalno. Mahinalno sam dodirnuo zavoj na uvu. Nije mi palo na pamet da bi taj zavoj mogao izgledati kao razlog mog dolaska. Zavrteo sam glavom. „Ovde sam povodom Iscelitelja. Verujem da je moja supruga, novinarka Johana Lehtinen, bila u kontaktu s vama zbog tog slučaja.” Činilo se kao da se Jatinen seća i da je istog trena razumeo o čemu govorim. Premestio se s noge na nogu. „Tog slučaja, i mnogih drugih”, kazao je, a na osnovu njegovog izraza, nisam mogao da kažem da li se blago osmehuje od zadovoljstva, ili zato što ga to nervira. Onda je upitao: „Jeste li za šolju kafe?”

Kafa je bila reska, ali topla. Prostorija je sadržala sto, dve stolice i Jatinenov kompjuter. U kratkim crtama ispričao sam mu sve što se desilo u protekla dvadeset četiri sata: Johanin nestanak, kako sam saznao za njenu istragu i, razume se, sopstvenu istragu, čije su posledice bile zavoj na mom uvu, leđa puna modrica i suluda teorija o talasima na morskoj obali. „Johana je dobra novinarka”, reče Jatinen. „Bila nam je od velike pomoći.” Glas mu se nije dizao ili padao, nije imao nijanse, boje ili tona. Nije se opredeljivao za jednu ili drugu stranu, ni na šta se nije obavezivao. Ali bilo ga je iznenađujuće prijatno slušati. „Kao što nesumnjivo znate, trenutno nam fali

radne snage. Siguran sam da razumete što ne mogu da odvojim nikoga da traži vašu nestalu suprugu. Niti bilo koga drugog.” „Nisam zato došao ovamo”, rekoh. „Želim da saznam nešto više o tom Iscelitelju, jer možda tako mogu da pronađem Johanu.” Jatinen je oštro odmahnuo glavom. ,,To uopšte nije verovatno.” ,,To je sve što imam. A policija nema šta da izgubi, bez obzira na to hoću li je naći ili ne. U svakom slučaju, imaćete još jednog čoveka koji će istraživati ubistva. Svi su na dobitku.” Jatinen me je okrznuo pogledom, procenjujući me, ali mi nije smesta odgovorio. Možda se trudio da ustanovi jesam li vredan poverenja, ili me je upoređivao sa hiljadama drugih ljudi koji su nudili ili tražili pomoć, s kojima se verovatno svakodnevno susreće na poslu. Sedeo sam na stolici i trudio se da izgledam najiskrenije moguće, da delujem kao da mu mogu biti od velike pomoći. Zavoj na mom uvu verovatno nije pospešivao taj utisak. „Imamo samo DNK testove iz pojedinih slučajeva, jer je laboratorija zapostavljena, a oprema počinje da se haba i otkazuje. U svakom slučaju, postoje DNK testovi iz najnovijeg slučaja, ubistva u distriktu Ejra. Ono što ću vam upravo saopštiti strogo je poverljivo, sve dok ne čujete drukčije. Kazaću vam to iz dva razloga, pre svega zato što nam je Johana bila od ogromne pomoći, a naročito meni lično, u razrešavanju onog kidnapovanja od pre tri godine.” Srknuo je kafu i zadovoljno pogledao u šolju. Zbunjen, ponovo sam okusio moju. Bila je gotovo nepitka. „Imamo jednog osumnjičenog, istu osobu koja je umešana u prvo ubistvo, ono u Tapioli. U tom slučaju takođe imamo uzorak DNK, a čak smo ga odneli u laboratoriju radi testiranja, što se danas sve ređe i ređe dešava.” Otpio je još jedan gutljaj kafe. Toliko je uživao u njoj da ju je namerno držao u ustima nekoliko sekundi pre gutanja. „Dakle, uporedili smo uzorke s onima u Nacionalnoj DNK banci i dobili ime. Postoji samo jedan problem.” Njegove sivoplave oči blesnule su u bedno osvetljenoj prostoriji. Odjedanput, činilo se kao da sedi mnogo bliže meni nego što sam shvatao. Ili je posredi bilo to, ili se soba oko nas smanjila, a zidovi nas gurali bliže jedno drugom. ,,U pitanju je čovek koji je umro u epidemiji gripa pre pet godina.” ,,Dobro”, rekao sam posle kratke pauze, iz petnih žila se upinjući da se osećam lagodno u iznenada skučenom prostoru. Stavio je šolju s kafom i odgurnuo je od sebe, spustio pogled na mesto gde se laktovima naslanjao na sto, a zatim i njih gurnuo napred. Da je sto bio živo biće, jauknuo bi od bola. „Osumnjičeni je trebalo da diplomira na medicinskoj školi. Pasi Tarkijajnen. Umro je kod kuće.” ,,I?”

Jatinenov izraz lica nije se izmenio, a boja glasa mu je ostala ista. Očito, navikao se da objašnjava stvari ljudima glupljim od sebe. ,,Pa, imamo mrtvog studenta medicine, koji je ostavio otiske prstiju pronađene na žrtvama. Možda on koristi ime Iscelitelj.” „Sigurno postoji neko logično objašnjenje.” Činilo se kao da se slaže sa mnom – između donje usne i vrha isturene brade pojavilo se udubljenje koje je naizgled govorilo: Tačno tako. Sasvim. To i jeste poenta. „Naravno da postoji. Međutim, nemamo dovoljno istražitelja da ga otkriju. Samo juče su tri detektiva dala neopozive otkaze, a jedan od njih radio je baš na tom slučaju. Dvoje mojih radnika prošle nedelje uopšte nije došlo na posao, a sva je prilika da se više neće ni pojaviti, budući da su sa sobom poneli službeno oružje, ali su ostavili propusnice. Za takve ljude uvek ima posla – mogu samo da zamislim kakva je situacija u drugim sektorima.” Nekoliko puta je zadobovao prstima po radnoj površini stola i začkiljio. „Sve vreme nam odlazi na zavođenje novih slučajeva. Nemamo dovoljno vremena za istragu starih jer nam neprestano pristižu novi, sve gori i gori. Radimo najbrže što možemo, a još smo na početku. Nije nikakvo čudo što ljudi dižu ruke od svega. Možda i ja treba da odem odavde, dok još mogu. Ali gde? To je ono što ne mogu da smislim.” ,,Da li je Johana znala za to?”, upitao sam ga. ,,Za tog Pasija Tarkijajnena?” Jatinen se zavalio na naslon stolice, izgledajući kao da me ponovo procenjuje, mene i celu situaciju. „Verovatno ne. Osim ako nije nekako otkrila samostalno. Naše odeljenje više nije hermetično kao nekad. Na kraju krajeva, evo me ovde, pričam s vama. A da li je znala? Mislim da nije.” Promenio sam položaj na stolici, pokušao da prebacim levu nogu preko desne, ali me je zaustavio bol u leđima. Osetio sam se kao da me je neko ubo šrafcigerom u nerv. Ciknuo sam i spustio nogu. „Znate li ko su?”, upitao me je. „Ljudi koji su me prebili?” Klimnuo je. Ovog puta na prijateljski način, pomislio sam. Slegnuo sam ramenima. To uopšte nije bilo bitno. „Kad bih morao da nagađam, rekao bih da su bili iz neke privatne bezbednosne kompanije, profesionalni sadisti. U onim kućama još žive neki ljudi, koji sebi mogu da priušte da plaćaju ljude da održavaju mesto čistim.” „Jedini privredni sektor u porastu”, reče Jatinen. „Mnoštvo ljudi je prebeglo. Žele da zarade dovoljno novca da odu na sever. Ali ni sever nije neograničen. A život gore ne može da bude mnogo lakši ili divniji nego ovde.” Morao sam da vratim razgovor na pravi put. Tražio sam Johanu, nisam se bavio potresima na tržištu rada. ,,Da pretpostavimo da možete da istražite Iscelitelja i Tarkijajnena”, rekao sam. „Odakle biste počeli?”

Činilo se kao da je očekivao to pitanje. Nije razmislio ni sekundu pre nego što je rekao: „Potražio bih Tarkijajnena. Mrtvog ili živog.” ,,Kako?”, upitah ga. ,,S informacijom koju imate, nekakvim instinktom i malo sreće. Sve to će vam biti potrebno. Dokazi ukazuju na to da je Tarkijajnen još živ. Negde sigurno postoje i ljudi koji ga poznaju. Iznenadio bih se ako nisu odmah iza ćoška. Imam utisak da ubica veoma dobro poznaje područja u kojima je aktivan. Isto bi se moglo odnositi i na ljude oko njega. Potražio bih njegove stare prijatelje – kolege s posla, komšije, drugare s golfa, srodne duše. Neko od njih je možda i dalje u kontaktu s njim. Možda čak još ide u isti bar kao i nekad.” Jatinen je zaćutao, a meni se činilo da namerno ostavlja očigledno pitanje da visi u vazduhu. ,,Ne verujete da je Tarkijajnen mrtav?” Nije morao da se rve sa odgovorom. ,,Ne”, kazao je suvoparnim i neumoljivim glasom. Razgovarali smo još nekoliko minuta, a ja sam osećao da me drži na distanci. Ispričao mi je mnogo toga, ali ne sve.

Nisam ga pritiskao, niti sam mogao da sebe nateram da ga pitam kolike su Johanine šanse, ali pričali smo o slučaju kidnapovanja od pre tri godine, u čijem rešavanju je pomogla, zahvaljujući čemu su dve devojčice, uzrasta šest i osam godina, premda trajno traumatizovane, žive vraćene roditeljima. Uvideo sam da se Jatinen nada da će me to ćaskanje ohrabriti. Dao sam sve od sebe da prihvatim ono malo pruženih mrvica. Posle trena ćutanja, ustao je i povukao nagore nogavice tamnih pantalona. Ja sam isto učinio sa svojim farmerkama. U leđima mi je ponovo sevnuo oštar bol. Rukovali smo se, a ja sam mu se zahvalio na vremenu. Rekao je da ćemo nastaviti da se trudimo, a ja sam potvrdio da hoćemo. Stigli smo do vrata pre nego što mi je njegov izbor reči dopro do mozga. Okrenuo sam se ka njemu i upitao: „Zašto nastavljate da se trudite?” Načas uopšte nije izgledao kao doktor Fil. Izgledao je kao neko drugi – možda i pravi on. ,,Zašto”, kazao je. To je bila više izjava negoli pitanje. Na licu je imao izraz koji mi je dosad već postao poznat, jedva primetan tračak radosti – ili je to bila razdražljivost? „Ovde i dalje postoji šansa da se uradi više dobra nego zla. A ja sam policajac. Verujem u ono što radim. Sve dok ne pronađem dokaze za suprotno.”

9

„Ti si najčudnija osoba koju znam”, rekla je jednom Johana kad je došla i spustila mi ruke na potiljak. „Možeš da sediš satima i zuriš besciljno, a opet da izgledaš potpuno usredsređeno.” „Baš tako”, odgovorio sam joj, prenuvši se iz misli. ,,Ne zurim. Radim.” „Odmori se s vremena na vreme”, nasmejala se. „Čisto da se ne bi potrošio.” Onda mi je sela u krilo, a noge su joj se klatile iznad poda. Pritisla je usne na moje, a zatim se ponovo nasmejala. Najznačajniji trenuci u životu toliko su kratkotrajni i prolazni, i toliko prirodni i logični kada se dešavaju, da ih dočekujemo s roptanjem ili osmehom. Tek kasnije shvatimo da je trebalo nešto da kažemo, da budemo zahvalni, da kažemo nekoj osobi da je volimo. Sada bih dao sve što imam da osetim kako me Johanina nežna ruka miluje po licu ili dodir njenih toplih, punih, skoro suvih usana na slepoočnici. Iscrpljeno sam se srušio na zadnje sedište taksija, zureći u mrak, i nije mi se sviđalo o čemu razmišljam. Hamid me je upitao kuda. Još uvek nikuda, odgovorio sam. Trebao mi je minut-dva da dišem. I tako smo sedeli u kolima u mraku, nedaleko od policijske stanice u Pasili, a Hamid je najpre pojačao grejanje, a zatim ga smanjio. Činilo se kao da ravnoteža predstavlja izazov čak i u tom jednostavnom zadatku. Kiša je postala toliko meka i svetla da čovek ne bi shvatio da je u pitanju hladna zimska kiša sve dok ne bude mokar do gole kože i ne počne da se trese od hladnoće. Digitalni sat na instrument-tabli, napravljen tako da izgleda analogno, pokazivao je pola tri ujutru. Hamid je micao usne u ritmu tihe muzike, okrznuo me pogledom u retrovizoru, prčkao po svom mobilnom telefonu i očigledno se dosađivao. Otvorio sam mobilni i učitao mapu koju je Johana napravila. Tapiola, Lautasari, Kampi, Kulosari. Tuomarinkile, Pakila, Kumpula, Tele, Punavuori. Zapad-istok/sever-jug. Potražio sam informacije o Pasiju Tarkijajnenu, ali sve što sam našao bilo je staro više od pet godina. Postojale su najmanje četiri nekadašnje Tarkijajnenove adrese: u Kaliju, Teleu, Tapioli i Munkinijemiju. Radio je u lekarskim ordinacijama u Teleu, Ejri i strogom centru grada, u Kajvokatuu. Setio sam šta je rekao Jatinen. Ponovo sam pregledao spiskove. Gradska četvrt Tele nalazila se na svakom od njih.

Potražio sam i njegove fotografije. Slika je bila stara deset godina. Mladi Pasi Tarkijajnen nije izgledao kao ubica. Delovao je srećno, pravi bistri i optimistični student medicine. Osmeh mu je bio toliko zarazan da sam se i ja zamalo nasmešio. Ali kad sam pomnije zagledao fotografiju, video sam nešto drugo. Oči iza naočara bile su u blagom neskladu sa rupicama na njegovim blistavim obrazima, nastalim od smeha. Bile su starije od lica koje ih je okruživalo – ozbiljne, pa čak i unezverene. Kosa svetle boje bila je kratko podšišana, nauljena, s nazubljenim šiškama. Uprkos širokom osmehu, izgledao je kao čovek koji život shvata izuzetno ozbiljno. Spustio sam telefon, zavalio se na naslon za glavu i na trenutak bio na nekom drugom mestu. Zatvaranje očiju nalikovalo je putovanju kroz vreme. Za delić sekunde mogao sam da odem bilo kuda, napred ili nazad. Johana. Uvek i svuda. Otvorio sam oči i opet se našao u taksiju s vozačem Severnoafrikancem, okružen kišom. Rekao sam Hamidu adresu, a on je s olakšanjem krenuo. Sišli smo od Pasile niz brdo, prema zoološkim vrtovima. Prozori bolnice Aurora odražavali su svetlo bleštavih reflektora kao dugačak niz ogledala. Bolnicu su čuvali stražari, naročito oko klinike za zarazne bolesti. Kolale su glasine da su stražari tamo iz dva razloga: da zadrže javnost napolju, ali i pacijente unutra. Iste glasine govorile su o eboli, kugi, difteriji otpornoj na sve lekove, tuberkulozi i malariji. Drveće u Centralnom parku bilo je poput zida tame iza bolnice. Nije bilo poznato pouzdano brojno stanje ljudi koji su živeli u parku, privremeno ili stalno. Najviše procene iznosile su deset hiljada, ali ta pretpostavka bila je nagađanje, kao i svaka druga. Prošli smo pored hokejaške arene, gde su se sjatile na stotine ljudi, čak i u to doba noći. Arena se svake večeri punila putnicima u prolazu – postala je stalno prinudno sklonište. Mračni tramvaj stajao je na raskrsnici Manerhejmovog puta i Nordenskijeldove kao ogromna, zelena i zaboravljena stvar, kao da se neko jednostavno odšetao i ostavio ga tamo. Hamid je ćutao. Zaobišao je tramvaj i nastavio da vozi niz ulicu prema Teleu. Stali smo u Muzejskoj. Tarkijajnen je živeo u br. 24, a upravnik kompanije za proizvodnju plastične ambalaže i njegova petočlana porodica bili su ubijeni u broju 3 u Ulici Venrikija Stolina. Razdaljina od Tarkijajnenovih nekadašnjih ulaznih vrata do mesta zločina iznosila je oko stotinak metara. Nisam rekao Hamidu zbog čega smo se parkirali u Muzejskoj – ni sam nisam bio siguran. Izašao sam iz automobila, prišao prednjem delu broja 24 i pogledao preko, prema raskrsnici sa Ulicom Venrikija Stolina. Na licu sam osetio kišne kapi, isprva mekane, a trenutak kasnije su mi, teške i ledene, skliznule u kragnu košulje. Pogledao sam u mračnu, kišom natopljenu ulicu, a zatim se osvrnuo – nisam video ništa što bi vrištalo masovni ubica ili nestala supruga.

Prešao sam preko kolovoza do Venrikija Stolina i pogledao natrag ka mestu gde sam maločas stajao. Mnoštvo stanova u stambenoj zgradi broj 24 imalo je direktan pogled na mene. Prozori građevine bili su u mraku, izuzev onih u potkrovlju, gde sam izbrojao niz od šest osvetljenih prozora. Vratio sam se do taksija i taman sam se spremao da uđem, kad sam malo dalje niz ulicu spazio zeleno-žuti znak. Zašto mi to nije palo na pamet? Zamolio sam Hamida da me sačeka minut-dva i pogrbljen pretrčao stotinak metara, s rukama u džepovima, kao da tako neću pokisnuti do gole kože. Um mi ispuniše davna sećanja. Dolazila su bez nekog određenog redosleda, bez pozivanja na godinu ili prirodu događaja. Sve što su imala zajedničko bila je činjenica da je svako sećanje bilo podjednako neželjeno kao i sledeće. Postoje neke stvari koje se nikad ne menjaju. Neke stvari prosto ne postaju bolje s godinama. Bar je u suštini izgledao potpuno isto kao i deset ili petnaest godina ranije. Četiri stepenika vodila su od ulice do vrata, a dugačak šank stajao je duž jedne strane prostorije. S desne strane sobe bila su tri stola, a desetak u loži s leve. Na kraju bara postojao je prolaz. Kroz prolaz se videla stražnja prostorija, s još nekoliko stolova. Mesto se njihalo i treslo od siline muzike i dreke. Probijanje kroz zid ljudi do šanka i naručivanje piva zahtevalo je pozamašan trud. Šanker je tresnuo pola litara piva na šank ispred mene; platio sam piće i pokušao da vidim prepoznajem li ikoga u baru. Nisam poznavao barmene koji su trčkarali tamo-amo iza šanka, niti galamdžiju sa oskudnom bradom pored mene, koji je žickao novac. Izbliza je izgledao izuzetno mladoliko. Godinama sam dolazio u taj bar, katkad i previše redovno. Nalazio se na putu kojim sam išao do centra grada dok sam živeo u Mehelinovoj ulici. To je bilo vreme pre Johane. Rđavo vreme. Ljudi za mnogobrojnim stolovima već su prešli granicu kada je nemoguć iole razumljiv razgovor, i sada su bili na tački kad je glavna stvar napraviti bilo kakvu buku, nasloniti se na nekoga i piti još više. Nisam poznavao nikoga pa sam otišao u stražnju prostoriju. Ona je bila još zagušljivija od prethodne. Vonj alkohola preplitao se sa zadahom mokraće i preuzimao komandu nad vazduhom. Ljudi za stolovima bili su mi potpuni neznanci i već sam se okrenuo da se vratim nazad kad sam kroz uzani procep odškrinutih vrata u zadnjem delu sobe ugledao poznato lice. Barmen sa širokim ramenima, koga sam se sećao od pre deset godina, dovršio je slaganje gomile kutija, uzeo onu sa vrha, izašao iz ostave i laktom zalupio vrata za sobom. Primetio me je. Veselo sam ga pozdravio i poželeo da mogu da se setim kako se zove. Nastavio je prema prednjoj prostoriji, noseći u naručju kutiju s flašama votke. Vratio sam se do prednjeg dela bara i ramenima prokrčio put do šanka. Spustio sam pivo na stakleni vrh šanka i stavio šaku na nešto tamno i lepljivo. Ponovo sam rekao zdravo barmenu. Nije se mnogo promenio u proteklih deset godina: lice mu je bilo četvrtastije, istina, a na obrazima i uglovima usta razvio

je usečene duboke bore. Oči su mu potamnele i postale nervoznije, kao što se ponekad dešava s godinama. Ali njegov konjski rep je i dalje bio tamo, ramena su mu i dalje bila široka, a višednevne čekinje na bradi bile su ista tamna, raščupana masa kao i nekada davno. Izvadio sam mobilni iz džepa. „Nekad sam dolazio ovde”, rekoh mu. „Sećam se”, kazao je, a zatim dodao naglašavajući: „Maglovito.” „Žena mi je nestala.” „Toga se ne sećam.” „Nije se ovde dogodilo”, kazao sam. Sada me je gledao na način na koji je verovatno posmatrao većinu mušterija. Vrlo dobro je znao da nema svrhe da sa ispičuturom zapodeva razgovor o bilo čemu komplikovanijem od naručivanja piva. Na licu je imao sasvim neutralan izraz – s njegove tačke gledišta, to je bio kraj razgovora. Dok se okretao od mene, podigao sam ruku. ,,Čekaj”, rekao sam, a on se ponovo okrenuo ka meni. „Tražim suprugu, a takođe još jednu osobu, muškarca.” Na ekran mobilnog učitao sam sliku Pasija Tarkijajnena, a zatim dao telefon barmenu. U njegovoj ogromnoj šaci mobilni je izgledao kao kutija šibica. „Jesi li ikada ovde video ovog tipa?”, upitao sam ga. Podigao je pogled i vratio mi mobilni. Uglovi usana su mu se blago izvili nagore, a oči raširile. ,,Nikad”, odgovorio je. Međutim, preko lica mu je preleteo čudan izraz. Gledao sam ga nekoliko trenutaka, trudeći se da pojmim nagoveštaj nečega što sam upravo video u njegovim očima. „Živeo je nedaleko odavde”, rekao sam mu. „Verujem da je mnogo puta dolazio ovamo.” Mahnuo je rukom u mom pravcu. Ruka mu je bila dovoljno dugačka da mi dohvati nos s mesta gde je stajao. „Verujem da si ti bio ovde mnogo puta, ali sve čega se sećam jeste zgoda kada smo morali da te odnesemo do taksija, olešenog.” Spustio sam praznu čašu i još jednom uspeo da zalepim šaku za šank. „Hvala ti na tome”, rekoh, pogledom tražeći nešto čime bih mogao da obrišem šaku. Nisam video ništa što bi moglo da mi posluži, pa sam je ostavio ulepljenu. Bacio sam pogled na fotografiju koja je sijala na ekranu mog mobilnog telefona i ponovo okrenuo ekran ka njemu. Nije ga ni pogledao. Ali činilo se kao da mu mrtvilo njegovog pogleda predstavlja priličan napor, da nije smiren i opušten kao na početku našeg razgovora. „Šta ako bih ti rekao da je ovaj tip mrtav?”

Slegnuo je ramenima. Utisak je bio kao da se bedem utvrđenja podiže i spušta. „Hoćeš li još nešto za piće? Ako nećeš, odoh da uslužim nekoga ko želi.” „Umro je pre pet godina”, rekoh mu. „U velikoj epidemiji gripa.” „Mnogo ljudi je tada umrlo.” „Istina”, rekao sam. „Ali ih se malo vratilo u život.” Ruke su mu zastale usred pokreta. Na šank ispred sebe spustio je bocu crnog vina i čašu koje je držao u rukama. „Šta kažeš na to da ti pokažem gde su vrata?” „Popio sam samo jedno pivo”, kazao sam. „A i to ti je preveliko cimanje. Ili želiš da mi pokažeš vrata zbog tipa koji je umro od gripa pre pet godina?” Ponovo sam mu pokazao Tarkijajnenovu fotografiju, a on je ponovo nije pogledao. „Kako se zoveš?”, upitao me je. ,,Ne, nema veze... mogu i sam da saznam.” Ispravio se i nadneo nada mnom, prikazujući masivna ramena. Ko god da je izmislio reč ,,zapovednički”, mora da je u vidu imao nekoga nalik njemu. „Zašto želiš da znaš kako se zovem?”, upitao sam ga. Isturio je glavu napred, ali je ostavio bradu da mu počiva na grudima. Pogledao me je ispod obrva, obraza izbrazdanih borama potpuno skrivenih u senci. ,,Da bih znao koga izbacujem napolje. Da bih ostalim radnicima rekao da je tipu koji se zove tako i tako odsad zabranjen ulaz u ovaj lokal.” „Hoćeš li isto to kazati i Pasiju Tarkijajnenu?” Mahnuo je rukom ka vratima. Kao od brega odvaljen tip, s ćelavom glavom koja se presijavala bleštavom mesnatom ružičastom bojom, sličnom sirovom lososu, spazio je njegov pokret i krenuo ka meni. „Vidimo se kasnije”, doviknuo sam barmenu. Zaputio sam se prema bloku mišića i vratima. S udaljenosti od nekoliko metara namirisao losion posle brijanja i spremio se najbolje što mogu da me izbacivač zgrabi za neki deo tela. Pogledao je u barmena, a zatim zakoračio u stranu i pustio me da prođem. Nisam se osvrtao preko ramena dok sam silazio niza stepenice na ulicu i hodao natrag ka taksiju. Pola sata kasnije ležao sam u krevetu i zurio u tamu, ne videći ništa. Razmišljao sam o Johani – i trudio se da ne mislim na nju. Zgrada je bila tiha, ništa se nije micalo – činilo se kao da se ništa nigde ne pomera. Tek kad sam legao, shvatio sam koliko sam umoran, koliko me telo boli, koliko sam gladan i koliko beznadežan. Nisam mogao podneti da se okrenem licem ka Johaninom jastuku, a kamoli da se pokrijem njenim ćebetom, iako sam drhtao ispod svog. Kiša je u postojanom ritmu dobovala po simsu, napravivši dugu pauzu pre nego što je grunula u naletu desetina krupnih kapi, a zatim se ponovo smirila. Sklopio sam oči, slušao vetar i kišu, a zatim otvorio stisnute pesnice i opustio zgrčene mišiće. Ne shvativši to, ne želeći to, utonuo sam u san.

DVA DANA PRE BOŽIĆA

1

Prevrnuo sam se u postelji, mašio za telefon na noćnom stočiću: 6.05. Nepoznat broj. Spavao sam bez snova skoro tri sata. „Tapani Lehtinen”, rekao sam, potpuno budan, kao da uopšte nisam ni spavao, ili da sam spavao veoma dugo, ni sam ne znajući šta tačno od toga. „Lasi Utela. Pretpostavljam da ne moram da pitam zovem li u nezgodno vreme.” Oblio me je hladan znoj. Johana. „Taman posla”, kazao sam, trudeći se da zvučim staloženo. Kao da bi vladanje sopstvenim glasom držalo sve ostalo pod kontrolom. „Imam donekle loše vesti, na neki način povezane s Johanom. Mislio sam da bi želeo da znaš.” „Razume se.” „Fotograf Gromov... onaj koga sam sinoć pokušao da pozovem?” ,,Da.” „Našli su ga mrtvog.” Nisam znao šta da kažem. U vratu sam osećao udaranje pulsa. Ubrzo mi se popelo do slepoočnice. „Nema informacija o Johani”, reče Lasi. „Gromova su pronašli samog, tako da njegova smrt možda nema nikakve veze s njom.” „Gde su ga našli?”, upitao sam, gutajući pljuvačku. „Izbacili su ga iz automobila negde na severu, na Tusulskom putu. Očigledno, umro je na nekom drugom mestu.” ,,Kad?” ,,Ne znam. Rekli su mi da to možda nikad nećemo saznati jer najverovatnije neće stići da to istraže.” „Kako je umro?” „Nisu mi rekli.” Protrljao sam suve oči, razmislio trenutak-dva, a potom upitao: ,,Da li je bio odeven? Da li je bilo ičega u njegovim džepovima?” Nije mi odmah odgovorio. Jasno sam čuo kuckanje njegovih prstiju po tastaturi. „Nema informacija”, kazao je. „Znam samo da pri sebi nije imao svoj fotoaparat, a ni telefon.” „Mislio sam na memorijske kartice. Foto-reporteri ih ponekad nose u džepovima, zar ne?” Lasi mi ponovo nije odgovorio istog trena.

,,Pa”, kazao je, a ja sam opet čuo kuckanje po tastaturi, ,,mislim da bi to pomenuli.” ,,Ko? Policija?” „Nisam se čuo sa policijom”, kazao je posle malo duže pauze. „Govorim o ljudima koji su ga našli, iz bezbednosne kompanije.” Ustao sam – kad sam se uspravio, leđa su me toliko zabolela da sam ostao bez daha. Čvrsto sam se uhvatio za uzglavlje kreveta, zarad oslonca. „Mislio sam da ga je pronašla policija.” ,,Nije”, reče Lasi. „Neki momci iz privatne bezbednosne kompanije pozvali su me i rekli da ga nose u mrtvačnicu. Kao što znaš, sada imaju dozvolu da to rade.” „Znam, znam”, kazao sam, zvučeći nestrpljivije nego što sam nameravao. „Izvini, nisam tako mislio.” Udahnuo sam i ponovo ispravio leđa. Bol nije jenjavao. ,,Dobro”, reče Lasi. „Treba li da znam šta si mislio?” Ispričao sam mu za Johaninu i moju istragu, posebno naglasivši batine koje sam dobio. Dok sam govorio, otišao sam u kuhinju, sipao čašu vode i seo za sto. Kad sam završio priču, Lasi je ćutao nekoliko trenutaka. „Naravno, postoji neznatna mogućnost”, započeo je, znatno sporije i bez pratećeg kuckanja po tastaturi, kao osoba koja je zastala usred telefonskog razgovora i osvrće se u potrazi za odgovorima. „Moguće je da između tih događaja postoji nekakva veza. Ali ja ne vidim šta bi to moglo da bude.” „Gromov je mrtav”, kazao sam. „Teško da bi ga neko bacio u jendek da je izgubio život u nesrećnom slučaju. Kako uopšte znaš da su ga našli u jarku? Možda su ga ubili negde drugde, ko zna gde, i odvezli pravo u mrtvačnicu.” Primetio sam da sam povisio glas. Lasi je to takođe primetio. Ton mu je postao sarkastičan. „Prirodno. Najpre ga ucmekaju, onda ga odnesu u mrtvačnicu, a naposletku učtivo pozovu da nam jave. To baš ima smisla.” Zastao je načas; ja sam ćutao i otpio gutljaj vode. Kad je ponovo progovorio, svaka reč mu je bila prožeta sarkazmom. „Zvao sam te jer sam mislio da ćeš hteti da znaš da je Johana, bar zasada, sudeći po onome što znamo, živa i zdrava. Nameravam da do kraja dana saznam o čemu je ovde reč. To će ti možda predstavljati iznenađenje, ali mi još cenimo svoje novinare i fotografe. Brinemo za svoje ljude! Koliko god možemo u ova vremena.” Obojica smo ćutali nekoliko trenutaka. Možda je momenat tišine bio u znak sećanja na Gromova. „Nameravaš li da išta učiniš u vezi s Johanom?”, upitao sam. Kratkotrajna tišina. „Šta mogu da uradim, reci ti meni”, uzdahnu Lasi. „Šta bi, dovraga, trebalo da uradim? Gubim osoblje, gubim novine, sve munjevitom brzinom. A ne mogu ništa.”

Ispio sam ostatak vode, a zatim ustao i otišao da ponovo napunim čašu. Kad voda teče i ne mora da se prokuvava, čovek ima osećaj da mu je čitav život malo lakši. Ili bi se tako osećao u nekim drugim okolnostima, u neko drugo vreme. Spustio sam čašu na radnu površinu. ,,U svakom slučaju”, rekao sam, „hvala ti što si me pozvao.” Lasijev glas postao je tiši i iznenađujuće mekši. „Žao mi je, Tapani. Stvarno bih voleo da mogu da ti pomognem, i tebi i mnogim drugim ljudima.” „Verujem ti”, kazao sam, trudeći se da zvučim iskreno koliko mogu. Pogledao sam napolje u mračno jutro. „Ali ova vremena...” ,,Znam.” „Čuvaj se.” ,,Hvala”, rekoh mu. ,,I ti takođe.” Spustio sam telefon i obrisao znoj s oba uva. Zagrejao sam činiju ovsene kaše u mikrotalasnoj, dodao kafenu kašičicu meda i obedovao. Osetio sam se malo bolje. Odmah sam napravio još jednu porciju i uključio Johanin kompjuter dok sam jeo. Čitao sam nekoliko momenata, pojeo ovsenu kašu, stavio džezvu s kafom na ringlu i otišao u dnevnu sobu. Na drugoj strani zaliva video sam nekoliko požara, ali je, osim vatre, grad bio u mraku, izuzev električnog sjaja na levoj ivici neba bez zvezda. Crni udovi golog drveča ispred zgrade stajali su kao da su spaljeni. Morao sam da se uhvatim u koštac sa stvarnošću, pa sam se vratio do kompjutera, otvorio internet pretraživač i u polje za pretragu ukucao „Pasi Tarkijajnen”. Nisam našao ništa novo. Pokušao sam s proširenom pretragom: Pasi Tarkijajnen i specifične godine. Opet nisam našao ništa novijeg datuma, jedino informaciju koju sam već znao. Onda sam kombinovao ime Tarkijajnen s drugim terminima pretrage: najpre s kućnom adresom, a onda i s adresama radnih mesta. Ništa. Pokušao sam s kombinacijama imena. Pasi Tarkijajnen i Hari Jatinen. Bez rezultata. Pasi Tarkijajnen i Vasilij Gromov. Bez rezultata. Pasi Tarkijajnen Johana Lehtinen. Pažnju mi je privukao sažeti novinski članak. Još jedna pretraga, ovog put s Johaninim devojačkim prezimenom: Pasi Tarkijajnen i Johana Merile. U grudima mi se promeškoljila ledena pesnica, stomak mi zgrčio do tačke bola, a prsti su mi zadrhtali na tipkama tastature, iznenada odrvenelih vrhova. Članak je bio star trinaest godina! Johana je bila mlada na fotografiji, baš kao i Pasi Tarkijajnen. Grlio ju je desnom rukom i moglo se videti kako je privlači bliže k sebi. Johanin izraz lica bio je neutralan, premda je u njemu možda postojao tračak nelagode: možda zato što je fotografišu, a možda i zbog njegovog preterano željnog stiska. Tarkijajnenov osmeh je još jednom bio širok i blistav, ali u njegovim očima još nije bilo one žestine koju sam video na fotografiji snimljenoj nekoliko godina kasnije.

Iznad fotografije je stajao naslov: EKOLOŠKI EFIKASNE LILIPUTANSKE KUĆE DOBIJAJU PRVE STANARE. U članku nije pisalo ništa konkretno o Johani ili Pasiju Tarkijajnenu; prvenstveno se bavio novim stambenim naseljem u Kivinoki. Taj nekadašnji komad divljine bio je preobraćen u minijaturne naseobine u stilu vrtnih koliba, koje je trebalo da ilustruju životni stil budućnosti. Sve u vezi s tom naseobinom bilo je dvadeset godina prekasno – iako su kuće proizvodile vlastitu energiju i bile u potpunosti sagrađene od recikliranih materijala, samoodržive i nisu zagađivale prirodu, životno okruženje se dotad već toliko promenilo da su bilo kakve inovacije postale besmislene. Povrh toga, bile su i preskupe za obične ljude, a onima koji su mogli da ih priušte nije padalo na pamet da se presele bogu iza nogu u Kivinoku. Danas su te kuće pružale utočište svima dovoljno hrabrim da žive u njima – zaboravljeno predgrađe Kivinoka bilo je na zlom glasu, i to iz mnogo razloga. Oblast blizu zaliva u Vanhankaupunkiju bila je probodena s desetak kostura višespratnica, čijim graditeljima je ponestalo novca i vremena pre nego što su ih završili. Međutim, to nije značilo da u njima niko nije živeo. Ljudima koji su tamo živeli nisu smetale neuređene staze. U članku je pisalo da su momak i devojka studenti medicine i žurnalistike, i da su zadovoljni svojim novim domom. „Ovo mesto ima sve: održivost, prirodu, grad, dobre saobraćajne veze.” Reči su bile pripisane Pasiju Tarkijajnenu. Ponovo sam pogledao u fotografiju. Šta me je najviše iznenađivalo? Činjenica da je Johana nekad živela zajedno s Pasijem Tarkijajnenom? Što je živela u Kivinoki, svega nekoliko kilometara dalje od mesta gde danas živimo? Ili to što dotad nisam znao ništa o tome? Ustao sam, otišao u dnevnu sobu, otvorio vrata balkona i izašao napolje. Pogledao sam prema Kivinoki. Bila je u mraku, naravno, kao i uvek. Tu i tamo blistale su vatre, ali je osim toga čitav rt bio u mrklom mraku, osim pravougaonih obrisa visokih crnih zgrada. Zašto mi Johana nije ispričala za Tarkijajnena i kućicu u Kivinoki? S druge strane, i zašto bi? Kad smo se upoznali, pre deset godina, i šest meseci kasnije venčali, to je i za mene i za nju bio početak novog života. Prošlo je mnogo otkako je živela u Kivinoki. Kad smo se upoznali, živela je u Hakanijemiju u jednosobnom stanu s kuhinjom, u kome je stanovala najmanje godinu i po. To je ostavljalo još jednu i po godinu između vremena kad je napisan članak i njenog preseljenja u Hakanijemi. Nešto se dogodilo, i to u veoma kratkom periodu. Možda ništa izuzetnije od kraja mladalačke ljubavi, mada je, dabome, otkriće Tarkijajnenove DNK na mestima Isceliteljevih ubistava i Johaninog nestanka navodilo i na druge mogućnosti. Vratio sam se u kuhinju i još jednom pogledao fotografiju, trljanjem pokušavajući da isteram hladnoću iz prstiju. Slika je bila isečena, tako da su Johana Merile i Pasi Tarkijajnen bili prekinuti u struku i ispunjavali levu stranu okvira. Sa desne se videla mala žuta kuća sa solarnim panelima na krovu, možda

njihova, a možda i bilo koja od dovršenih. Naslov je glasio: „Johana Merile i Pasi Tarkijajnen preselili su se u Kivinoku iz Kalija.” Pregledao sam spisak Tarkijajnenovih pređašnjih adresa stanovanja. Jedna od njih je bila kuća broj 7 u Pengerkatu u Kaliju. Pokušao sam da potražim adresu pod Johaninim imenom, ali sam dobio samo njenu adresu na Hemenskom putu, koju sam odranije znao. Razmišljao sam nekoliko trenutaka, a zatim uzeo telefon. Bilo je skoro sedam. Uprkos vremenu, Elina se brzo javila, glasom koji je zvučao više kao da pripada nekome ko je celu noć probdeo nego nekome ko se upravo probudio. „Jesu li našli Johanu?”, upitala je i pre nego što sam završio pozdrav. ,,Ne”, odgovorio sam. „Jeste li i dalje u Helsinkiju?” Nekoliko trenutaka nije progovarala. Možda je proverala da vidi gde se nalazi. ,,I dalje smo ovde”, tiho je rekla. Sačekao sam sekundu-dve da vidim hoće li kazati nešto više, ali nije. Tišina je skoro opisivala način na koji je sklopila oči i pognula glavu. „Elina, da li je sve u redu?”, upitao sam je. ,,Ne”, brzo je odgovorila, a zatim, nakon kratkotrajne pauze, rekla nešto opreznije i tiše: ,,Ne odlazimo. Bar ne još.” „Šta se desilo?” Još jedan tajac. Skoro da sam mogao da čujem kako sabira misli i slaže ih u red. Onda je progovorila, tihim i jednoličnim glasom: „Pošto si otišao, Ahti je bio u podrumu i sređivao stvari. Ugrizao ga je pacov. Isprva smo mislili da nije ništa strašno, ali se probudio usred noći s groznicom i grčevima, žut kao limun, pa smo morali da pozovemo doktora. U suprotnom bi možda umro. Znaš i sam da nema svrhe ići u bolnicu.” ,,Znam”, rekao sam, nagađajući kraj priče. „Doktor ne bi pristao da dođe da mu nismo obećali plaćanje gotovinom. Imali smo novac koji si nam dao, ali to nije bilo dovoljno. Morala sam da prodam i naše vozne karte.” „Jeste li onda imali dovoljno novca?” „Dovoljno za doktorovu posetu i antibiotike. Takođe, dao je Ahtiju i neku injekciju.” ,,Da li je Ahtiju sada dobro?” ,,Spava”, reče Elina, opet toliko tiho da sam se skoro nagnuo ka telefonu da bih je bolje čuo. „Ili je pod dejstvom sedativa. Teško diše. Tegobno, kao da ne može da uvuče dovoljno kiseonika u pluća.” „Ima li groznicu?” „Više ne.” „Žao mi je, Elina”, kazao sam, trudeći se da zvučim pozitivnije, da ubrzam tempo razgovora. „Siguran sam da će se Ahti oporaviti i da ćete moći da

otputujete. Ali postoji nešto drugo o čemu sam hteo da pričam s tobom. Ima veze s Johanom. I s Pasijem Tarkijajnenom.” S druge strane veze dopirala je samo tišina, lišena čak i uobičajenog zujanja u pozadini. Elina nije rekla ni reč. Odmaknuo sam mobilni od uva i pogledao da vidim da li se veza prekinula. „Elina, jesi li još tu?”, upitao sam. „Pasi Tarkijajnen?”, upitala je nekako zgranuto, zvučeći kao da je upravo shvatila da i dalje priča telefonom. „Johanin stari dečko.” „Da.” Upitao sam je najsmirenijim mogućim glasom: ,,Da – poznaješ ga; ili da – čekaš da te pitam još nešto?” ,,Da, sećam se Pasija Tarkijajnena. Iako je od tada prošlo mnogo vremena. Ne moraš da se brineš zbog toga.” Poslednje dve rečenice izgovorila je tolikom brzinom da isprva nisam razumeo na šta je mislila. ,,Ne, ne, ne”, rekao sam kad sam shvatio. ,,Ne pitam te zbog toga.” „Zašto onda?”, upitala je, iznenađujuće zainteresovano, zaista željna da zna. „Još nisam siguran. Sećaš li se kad su se Johana i Pasi Tarkijajnen preselili u Kivinoku?” „Kao kroz maglu.” Zašto li sada govori tako brzo? „Sećaš li se ičega određenog iz tog vremena? Da li se nešto desilo između njih dvoje?” ,,To je prilično čudno pitanje.” Reči je ponovo izgovarala munjevitom brzinom, u jednom dahu. Uzdahnuo sam. „Znam da jeste. Ali sećaš li se ičega?” ,,Pa, na pamet mi ne pada ništa konkretno. To je bilo pre sto godina. Tada je sve... bilo drugačije.” ,,Da, jeste”, kazao sam, svesno sporim i razgovetnim glasom, kao da pritiskam kočnice na brzini njenog govora. „Ali Johana je živela tamo otprilike godinu i po dana. Onda se odselila.” „Ovo je malo uvrnut razgovor. Da li Pasi ima nekakve veze s tim što se nisi čuo s Johanom?” Pasi. Nisam mogao da se nateram da ga oslovljavam po imenu. On je za mene bio Pasi Tarkijajnen. „Još ne znam. Elina, pokušaj da se setiš. Da li se, na primer, desilo išta neobično pre nego što se odselila iz Kivinoke?” ,,Ja...”, zaustila je.

U pozadini sam čuo kašalj koji je dolazio duboko iz pluća, a zatim dva tupa udarca po drvenom podu i nervozno gunđanje. „Ahti je budan”, reče mi Elina. Zvučala je presrećno. „Tapani, da li je u redu da pokušam da se prisetim i pozovem te kasnije?” Prekinula je vezu ne sačekavši odgovor. Stajao sam i gledao u uvećanu sliku na ekranu kompjutera – liliputanska žuta kuća okupana mekanom prolećnom sunčevom svetlošću, bujni zeleni travnjak u vrtu i čovek koji radi u pozadini, leđima okrenut foto-aparatu, s lopatom ili grabuljama u rukama, širokih ramena, kose uvezane u konjski rep.

2

„Mogli ste prosto da pozovete.” Glavni inspektor Jatinen seo je za svoj radni sto i pogledao me na nelagodno očinski način. „Nameravao sam najpre da telefoniram”, rekao sam i seo na stolicu. „Ali morao sam da vam pokažem nekoliko fotografija i objasnim neke veze između stvari.” Bio sam svestan da zvučim kao bilo koji od zaluđenika za teorije zavere. Podigao sam ruku u vazduh, iako Jatinen ništa nije rekao. „Siguran sam da ovo zvuči veoma čudno, ali uradio sam ono što ste mi predložili: počeo sam od Pasija Tarkijajnena.” Zaćutao sam na sekundu, a zatim dve. ,,A našao sam svoju ženu od pre trinaest godina.” Objasnio sam šta se dogodilo, pokazao Jatinenu slike i stavio malo hartije ispred njega na sto. Okrznuo me je pogledom, a onda počeo da čita. U njegovom pogledu bilo je mnogo više od naznaka izmoždenosti. Prostoriju je ispunjavalo brujanje Jatinenovog laptopa i ventilacionog otvora u centru plafona. Laptop je čujno zujao. Jatinen je čitao približno pet minuta, podigao pogled s papira, pogledao u mene – možda više ne toliko iscrpljeno – ponovo pogledao u fotografije i konačno ukucao nešto u svoj kompjuter. Onda se zavalio na naslon stolice. „Svaka čast”, kazao je. Zblanuto sam ga pogledao. „To je sve?”, upitao sam. „Svaka čast?” „Svaka čast”, ponovio je, kao da ga nisam razumeo. ,,To je mnogo.” „Zar nećemo nešto preduzeti?” Levom rukom je odmahnuo u gestu koji je značio: Samo izvolite. ,,Dobro”, kazao sam. „Šta mislite o svemu ovome?” „O čemu?” „O onome što sam saznao.” Glas mu je bio suvoparan i bezbojan, kao i uvek. „Šta ste tačno saznali?” Podigao sam obrve. Nisam li mu to upravo objasnio? „Pasi Tarkijajnen i moja supruga nekad su živeli zajedno. A taj barmen je očito bio njihov komšija. A ubijeni je i Gromov, fotograf s kojim je Johana sarađivala. Sve to mora da je nekako povezano.” ,,Sigurno”, reče Jatinen. „Dakle, slažete se sa mnom”, rekao sam, naginjući se napred.

Odmahnuo je glavom. „Samo u tome da sve to nekako mora biti povezano.” Uzdahnuo sam. „Možete li da otkrijete šta se dogodilo Gromovu?” Jatinen je pogledom okrznuo kompjuter. ,,To još nije prijavljeno.” „Jeste li sigurni?” Ponovo je pogledao u monitor kompjutera, nekoliko puta je kucnuo po tastaturi, a zatim pogledao u mene. Onda je progovorio sporo i strpljivo: „Sudeći po ovome, niko s tim prezimenom nije primljen u mrtvačnicu.” „Kako je to moguće?”, upitah. „Njegov poslodavac je već obavešten?” Ponovo je pogledao u kompjuter. „Ovih dana je sve moguće. Možda su samo prezauzeti i neće podneti izveštaj u narednih sedam dana, možda i čitav mesec. Ali čak ni to ne bi ništa garantovalo. Čak i da je telo stiglo juče i da je autopsija smesta obavljena, možda nećemo dobiti rezultate sve do leta. Tako nešto vrlo lako može da se desi.” Pogledao sam ga. ,,To Johani neće mnogo pomoći”, kazao sam, trudeći se da ne zvučim sarkastično. Sudeći po zvuku mog glasa, nije mi uspelo. Jatinen se nagnuo unazad koliko je to moguće bez vršenja nepotrebnog pritiska na sebe i stolicu. ,,Ne znam da li bi joj išta više pomoglo i da je Gromov upisan u knjigu ulazaka i da je autopsija u toku”, rekao je. ,,Ni ima li ikakve vajde od razgovora o tome. Kao što sam već rekao, Johana Lehtinen nam je na tom slučaju bila od velike pomoći, a naročito meni lično, a to je razlog zašto trošim vreme na vas i na ovu... ovu...” Nekoliko trenutaka je tražio prikladnu reč, ali nije mogao da je nađe, a onu koju jeste našao, napola je izgovorio, a napola progutao: ,,Istragu.” Odlučio sam da brojim do deset. Stigao sam do šest. ,,Ne želim da budem drkadžija”, rekao sam. „Shvatam da nemate dovoljno ljudi, da ste preplavljeni slučajevima, i bog zna šta još. Međutim, ako vam je Johana nekad davno pomogla, sad vi možete da pomognete njoj.” Činilo se kao da razmišlja o mojim rečima. Zurio je pravo ispred sebe, ili duboko u mislima, ili naprosto mrtav umoran. „Teško mi je da bilo šta uradim”, rekao je naposletku, ,,bez ijednog detektiva.” Pogledao sam ga i oćutao. Pogodio je o čemu razmišljam i odmahnuo glavom. „Zašto da ne?”, upitao sam ga. Nakratko se zamislio. ,,Zato.” „Zašto zato?”, upitah. „Situacija je loša. U stvari beznadežna. Ali je donekle i dalje pod kontrolom. Ako počnemo da koristimo kao bajagi policajce, onda je to priznanje nemoći i totalnog poraza s naše strane.”

,,Ne planiram da se pretvaram da sam policajac. Barem ne pred drugim ljudima”, kazao sam. Jatinen je pogledao u mene i ne trepnuvši rekao: ,,U redu, predložite nešto.”

Pregledao sam spisak lokacija na Johaninom telefonu. Jatinen je naručio listing od telefonske kompanije. Imao sam pravo u vezi s Jetkesarijem. Međutim, to nije bilo poslednje mesto na kome je njen mobilni bio uključen. Sat i četrdeset pet minuta nakon što sam razgovarao s njom, Johanin mobilni je bio blizu bazne stanice mobilne telefonije u oblasti Kampi – da budem precizniji, na uglu Fredrikove i Ulice Urha Kekonena. To je bilo u 22.53. Nagovorio sam Jatinena da sredi da mu pošalju snimke video-nadzora na policijski server. Video-kamera nalazila se na uglu starog Sehketala, zgrade Elektrodistribucije, otprilike deset metara iznad tla, i snimala je čitavu raskrsnicu u totalu, tako da su ljudske figure bile puki tamni obrisi koji su postajali zrnasti kad bi se uvećali. Premotao sam snimak na 22.50. Ljudi su dolazili i prolazili u stotinama. Bio sam uveren da ću, uprkos mnoštvu, u gomili moći da uočim Johanu. Minuti su prolazili. Vreme u dnu snimka pokazivalo je 22.52, a zatim 22.53, pa 22.54. Nisam je video. Premotao sam snimak unazad na 22.50 i ponovo odgledao ta tri minuta. Pa još jedanput. Bio sam iznenađen i razočaran i sto posto siguran da niko od ljudi na snimku nije Johana. Ustao sam, uzeo šolju kafe, a zatim se vratio za kompjuter. Bio sam u kancelariji na drugom spratu. Jatinen me je doveo tamo, pokazao mi koji kompjuter mogu da upotrebim i napisao lozinku za pretraživanje podataka. Lozinka me je uvela u izveštaje mobilne telefonije, sistem video-nadzora i određene identifikacione baze podataka. Ikonica na dnu ekrana pokazivala je da je Jatinenov kompjuter umrežen s mojim i da može da vidi gde sam i šta radim. Takođe je obećavala da će mi prekinuti vezu ako i samo malo zastranim. Sedeo sam u otvorenoj prostoriji, okružen drugim ljudima koji su kuckali po tastaturama. Niko od njih nije dizao pogled s ekrana, a kamoli razgovarao s nekim, i tako čitav sat koliko sam tamo proveo. Možda smo svi radili isto: tražili i nadali se. I, razume se, plašili da i jedan jedini trenutak nepažnje može značiti propuštanje te mrvice traga. Ponovo sam odgledao snimak video-nadzora, usredsredivši se na noge prolaznika. Niko od njih nije žustro hodao, kao Johana. Uvek se smejala mom lenjom vučenju nogu. Iako su joj noge bile kraće od mojih, hodala je dvaput brže. Da je bila na video-snimku, video bih je. Ponovo sam premotao na početak, zavalio se u stolici i posmatrao. Kiša je kvarila snimak, natapajući ulice i zamagljujući čitav prizor. U 22.53, farovi automobila, koji su se približavali iz nekoliko različitih pravaca, u kombinaciji sa žutim svetlom uličnih svetiljki i bleštanjem znakova s obe strane

okolnih građevina, preobrazili su raskrsnicu u iskričavi buket svetala, čiji je siloviti sjaj obojio čak i milione kišnih kapljica koje su padale s neba. Rezultat je bio prizor koji bi bio odlična podloga za predivnu sliku, ali je bio prilično bedan kao dokaz. Uzdahnuo sam i bio na korak od toga da dignem ruke kad sam shvatio da možda ipak ne gledam pogrešan video-snimak. Zašto sam pomislio da je Johana išla pešice. Možda je bila u nekom automobilu.

3

Trebalo bi da sam se dosad već navikao na duge periode mršave produktivnosti, ali se uvek činilo da me hvataju na prepad. Kad pišem, ponekad sedim satima i satima ispred kompjutera i na ekranu napišem svega šačicu novih rečenica. Katkad prosto moram da se zadovoljim redigovanjem nekog starog teksta, menjajući reč ovde, reč onde. Proveo sam sat uvećavajući snimak i proučavajući ga iz svih mogućih uglova, zapisujući delimične brojeve registarskih tablica i modele i boje automobila i pretražujući registar Ministarstva unutrašnjih poslova – ali nisam imao sreće. Oči su me bolele. Prošlo je trideset šest sati od Johaninog zadnjeg telefonskog poziva. Zažmurio sam. Očni kapci bili su mi poput bajate pomorandžine kore. Protrljao sam ih i video kako meteori blešte s jednog kraja tame na drugi. Kad sam spustio ruke, Jatinen je stajao pored mene. Nekoliko trenutaka je gledao u maksimalno uvećanu sliku video-kamere za nadzor, a zatim se okrenuo ka meni. Ćutao sam. „Ponekad ne vidiš to sve dok ne prestaneš da tražiš”, kazao je. „Shvatiš nešto što već odranije znaš.” „Valjda.” „Idem u centar grada”, rekao je, pogledom ponovo proučavajući ekran kompjutera. „Možeš da pođeš sa mnom ako želiš.” Pogledao sam u sliku, a zatim u Jatinena, odgovorivši potvrdno. Jatinenova neobeležena službena kola bila su neupadljiva i metalik siva, kao i dan koji je svitao. Sunce nije baš sijalo, ali je vreme bilo skoro vedro, a okruglasti oblaci visili su nisko na nebu, da bi nas podsetili kako svet i dalje ima da ponudi i nešto drugo osim kiše. Jatinen je natenane vozio. Koristio je migavce čak i kad u blizini nije bilo nikoga da ih vidi. U tome je postojalo nešto dirljivo, nešto dostojanstveno. Nisam mogao a da ne pomislim kako je on jedan od poslednjih ljudi na planeti koji poštuju sve zakone i propise. Možda mi je pročitao misli jer je rekao: „Stara navika.” Onda je ponovo uključio migavac kad smo promenili kolovoznu traku da bismo izbegli rupu u asfaltu. Stigli smo do sportske dvorane u Teleu i stali na semaforu. Red ispred Banke hrane protezao se stotinama metara, zavijajući iza zadnjeg dela građevine. Pogledao sam u ljude – bezizražajne, pomirene sa sudbinom, skršenih nadanja. Pažnju su mi privukli stražari koji su nadgledali red.

Nove bezbednosne kompanije nicale su svakog dana kao pečurke posle kiše, razume se, ali nisam se sećao da sam ikada ranije video stražare nalik ovima, u crnim zaštitnim odelima i s grbovima na leđima. Logotip je nalikovao velikom slovu A, ali ne sasvim. Sećam li ga se odnekud? Ili jednostavno umišljam da ga se sećam? Napravio sam nekoliko fotografija za svaki slučaj, kako srednjih tako i krupnih planova logotipa na leđima čuvara. Jatinen me je upitno pogledao. Klimnuo sam glavom ka stražarima. Okrenuo se da pogleda. Upitao sam ga da li zna išta o njima. Posmatrao ih je još nekoliko sekundi, a zatim slegao ramenima. Onda se ponovo zagledao u drum ispred, kao da je lično pozvan da to učini. Svetlo na semaforu promenilo se u zeleno pa smo nastavili dalje. „Ponekad izgleda kao da sve to nema nikakvog smisla”, kazao je. „Šta oni tipovi uopšte čuvaju? Vode računa o tome da ljudi uredno stoje u redu da bi dobili malo hrane, koje će ionako na kraju da nestane. Ko ih plaća da to rade, i zašto?” Stao je na sledećem semaforu. Preko lica mu je prešao jedva primetan nagoveštaj osmeha, iznenađujuće blistav uprkos njegovoj malodušnosti i melanholiji, ozarivši mu i lice i čitav automobil. Okrznuo me je pogledom i rekao nešto nežnijim tonom: „Pretpostavljam da mi ne čini dobro da razmišljam o tome.” Zidovi zgrade opere bili su mračni i vlažni od kiše, a prozori prekriveni šperpločama i platnima premazanim katranom. Trg oko zgrade, zatrpan kršem i starim đubretom, na sivkastom svetlu praskozorja izgledao je kao neki drugi svet, svet za koji čovek ne želi da veruje da je stvaran. „Ovo se dešava nama”, rekao sam. Jatinen nije odgovorio. Pružio je ruku ka menjaču, brzo ubacio u ler i otpustio kvačilo. „Mogu li nešto da te pitam?” Pitanje je zvučalo iskreno. Rekao sam: „Samo izvoli.” „Čime si se ranije bavio?” „Bio sam pesnik.” Ćutao je nekoliko trenutaka. Bilo mi je smešno što se reakcija na tu jednostavnu izjavu nikad ne menja, iako se oko mene čitav svet promenio. Uskoro će me upitati za naslove mojih knjiga, a onda reći da ih nikad nije pročitao, pa čak ni čuo za njih. „Šta si objavio?”, upitao je. „Moja prva zbirka pesama zove se Najlepše reči na tvojim usnama. Potom Vetar cele zime, a poslednja je Ne zaboravi da se setiš.” „Mislim da ih nikad nisam...” „Nema potrebe da se izvinjavaš”, kazao sam, smešeći se. „Kao da niko i nije. Uspeo sam da objavim tri zbirke pesama pre nego što je sve ovo počelo.

Svaka se prodala u otprilike dvesta primeraka, uključujući i otkupe za biblioteke. A biblioteke su odavno nestale.” Gledali smo kako postariji muškarac u dugačkom sivom kaputu pokušava da pomogne ženi s maramom na glavi da pređe ulicu, kratkim, nesigurnim koracima, žureći da stignu pre nego što se svetlo na semaforu promeni. Ivičnjak je bio previsok za nju, a čovek nije imao dovoljno snage da je podigne na pločnik. Nekako, naslanjajući se jedno na drugo, mic po mic, korak po korak, izvukli su jedno drugo na pločnik. Autobus je prohujao pored, trubeći, a bočni retrovizor promašio je čovekovu prosedu glavu za svega nekoliko centimetara. „Moja kćerka je u Norveškoj”, reče Jatinen, iznenadivši me. „Tamo je već četiri godine, još otkako je Irina, njena majka – moja žena – umrla. Narko-diler ju je pregazio džipom dok je jednog jutra biciklom išla na posao.” Okrznuo sam ga pogledom. Još je posmatrao vremešni par. „Vozač je dobio godinu i po dana uslovne slobode. Ja sam dobio samohrano roditeljstvo. A to nije prošlo dobro, naravno, budući da sam po ceo dan na poslu. A moram da radim jer su škola i dnevni boravak užasno skupi. Kad su mi kćerkini kumovi predložili da ode i živi s njima u Norveškoj, pristao sam. Ne znam jesam li ispravno postupio. I ne znam šta sam drugo mogao da učinim. Sve dok nastavljam da zarađujem, mogu joj priuštiti da živi tamo.” Hoteli su se uzdizali desno od nas, a zastave u njihovim dvorištima lepršale su na vetru. Bili su dupke puni gostiju. Ko bi pretpostavio da će Finska imati vajde od ljudi koji su izgubili domove na jugu. Nisam znao šta da mu kažem. To ionako nije bilo bitno jer je nastavio priču i ne sačekavši moj komentar. ,,Da bih je poslao u Norvešku, morao sam da prodam kućicu u Korsu. Imao sam sreće što sam uopšte uspeo da je prodam. Kupilo ju je nekoliko mladih porodica, neka vrsta zajedničkog življenja radi bezbednosti. Kupili su je za upola manje novca nego što sam je ja platio, ali im zato nije smetao dug koji sam ostavio.” „Gde sada živiš?”, upitao sam, čisto da bih nešto rekao. ,,U Pasili.” „Dakle, ne putuješ daleko na posao.” ,,Od podruma do četvrtog sprata.” Opet se nasmešio, ali mu osmeh nije dodirivao oči. Prošli smo pored Parlamenta, okruženog kontrolnim punktovima s reflektorima na vrhu, uključenim dvadeset četiri sata dnevno. Snopovi svetlosti izgledali su grozomorno na metalnosivom sjaju jutra. „Mislio sam ono što sam ranije rekao”, reče Jatinen. „Šta to?”, upitao sam. ,,Da nastavljam da se trudim jer sam policajac. Nisam jedan od onih nezaposlenih policajaca koji rade kao stražari u privatnim kompanijama, igrajući se vojnika. Zato ti nisam smesta odgovorio kad si me pitao za one čuvare s logotipom A pored sportske hale. To je nova bezbednosna kompanija, kao što si

verovatno već i pogodio. S najbržim rastom. Vrlo je agresivna. Zapravo, ljudi je se plaše.” Uključio je migavac i prestrojio se u drugu traku. „Sve te kompanije su iste, ako mene pitaš. Većina tih čuvara nema pojma o zaštiti građana i održavanju reda. Pre su nadareni za nešto sasvim suprotno. Znamo za jednu bezbednosnu kompaniju koja zapravo pljačka ljude i firme umesto da ih štiti.” Jatinen me je ostavio na uglu nadomak tržnog centra Forum. Izašao sam iz kola, a on se uključio u saobraćaj – s uključenim migavcem, razume se. Iskopao sam telefon iz džepa, pogledao snimljene fotografije, isekao sliku logotipa u programu za obradu fotografija i potražio ga u internet pretraživaču. Kompanija se zvala ,,A-sigurnost”. Nije bilo određenijih informacija, čak ni adrese. Kad sam ukucao u pretraživač telefonske brojeve, nisu se pojavila nikakva imena. Ponovo sam pogledao u logotip, ali i dalje nisam znao šta očekujem da će mi reći. Prešao sam preko saobraćajnice i zaputio se prema Ulici Urha Kekonena, da nešto uradim.

4

„Misliš li da ćemo se ikad ponovo seliti?”, pitala je Johana jedne noći, dve-tri nedelje ranije, trenutak pre nego što je utonula u san. Spustio sam knjigu koju sam čitao. Pribila se uz mene, pri čemu je ćebe zašuštalo, i delimično naslonila glavu na jastuk, a delimično meni na vrat. Prigušena svetlost lampe na noćnom stočiću sijala je zlatasto na njenoj koži. Njena delikatna ruka prebačena preko mog stomaka na crno-belom ćebetu na prvi pogled izgledala je kao ruka lutke. „Zašto me to pitaš?” „Samo sam glasno razmišljala”, kazala je, a ja sam, dok je govorila, skoro mogao da osetim dodir njenih usana na vratu. „Želiš li da se preselimo?”, upitao sam je. „Mislim da ne.” ,,A kao bajagi?” „Možda samo kao bajagi.” „Gde bi volela da se preselimo, kao bajagi?” ,,U tome i jeste stvar”, rekla je, podigavši glavu sa jastuka i obgrlivši me. ,,Ne postoji mesto na koje bih želela da se preselim, izuzev kao bajagi.” Pridigla se na lakat. „Proteklih nekoliko dana obilazila sam Helsinki radeći na ovoj priči, posetivši dosta mesta koje nisam videla vrlo dugo, i sve vreme sam se osećala tužno i setno.” „Mnoga su se mesta u zadnjih nekoliko godina prilično mnogo izmenila. Čak i ovde, u okolini.” „Valjda je tako”, kazala je. „Međutim, kad vidiš mesta gde si nekad živeo i setiš se kakva su bila i svega što si tamo radio i svih ljudi koje si poznavao. Prijatelja, porodice, takvih ljudi.” Kad sam kasnije razmišljao o tom razgovoru, znao sam – naravno – da je trebalo da je pitam gde je bila, zašto je otišla tamo i šta je tamo našla. No, to je bilo obično veče, a mi smo prosto ležali u postelji i pričali kao što smo uvek radili, kao što bismo uvek radili. „Takođe, to me je nateralo da se zapitam”, kazala je, „jesu li ljudi mogli da urade nešto drugo, nešto više. Da urade stvari drugačije. No, u isto vreme, znala sam i da nisu.” Sve što je Johana te noći izgovorila sada je imalo podmuklo skriveno značenje: Pasi Tarkijajnen. On je bio zmija koja mi se na stražnja vrata uvlačila u misli i trovala sva moja sećanja. Na silu sam ga izbacio iz misli i pred sobom ponovo video Johanu.

Podigla je glavu i pogledala me u oči iz tolike blizine da mi je bilo teško da jasno vidim mrljice boje u njenim dužicama, njene tvrde, crne zenice, izraz iza njihove vlažne površine. ,,S jedne strane, imamo toliko mnogo”, rekla je. „Ali, u isto vreme, toliko toga je već izgubljeno.” Uhvatio sam je za šaku. Odgovorila je nežnim stiskom. „Ako sam te dobro razumeo, ne selimo se.” Preko lica joj je munjevito preletela tamna senka, a zatim iščezla. Nasmešila se. ,,Nemojmo”, tiho je kazala. Podigla se, rukom se naslonivši na jastuk pored mog uva i sagnula se da me poljubi toplim mekanim usnama. ,,Nemojmo”, ponovila je. Na raskrsnici Urha Kekonena i Fredrikove pojavila se jama. Oko nje su se tiskali neki ljudi, a s druge strane jame stajao je bager s podignutom kašikom. Ispred su stajali kamioni elektrodistribucije i vodovoda, kao da čekaju da se uvezu u nju. Vozila su prelazila na trotoar da bi ih zaobišla. Stao sam na uglu. Čvršće sam obmotao šal oko vrata, zakopčao zimsku jaknu sve do grla, namestio kapu i obazrivo uvukao porub rukavica u rukave jakne. Kada je radnik vodovoda, rumenog lica, u zimskom kombinezonu u kojem je ličio na preraslog školarca, prošao pored mene, upitao sam ga šta se desilo. Kao što možeš da vidiš, odgovorio mi je, došlo je do urušavanja kolovoza. Nisam mogao da izvučem dodatne informacije od njega, ali nije ni bilo razloga za to. Obišao sam raskrsnicu i najpre obišao hram na Tempeli trgu, zatim ulice Malmijsku, Fredrikovu i Urha Kekonena, a onda ponovo crkvu. S vremena na vreme sam gledao u jamu nasred raskrsnice. Budući da se nije moglo videti ništa osim jame i budući da je vetar naizgled dobio zube, odustao sam i zaputio se prema Teleu, ka Ahtijevom i Elininom domu. Kada je pravi trenutak da priznamo da nekoga ne poznajemo onoliko dobro koliko smo svega trenutak ranije mislili? Pokušao sam da ponovo sredim činjenice u umu, neutralno koliko sam mogao, da otrebim istinu od uobrazilje. Pokušao sam da razdvojim svoje najgore strahove od onoga za šta sam rođenim očima video da je istina. Nije bilo nimalo lako, ali sam to radio zbog žene koju volim. Ma koliko da sam se trudio, nisam mogao da se setim da je Johana ikada pominjala išta o Tarkijajnenu, niti da je ikada rekla ijednu reč o njihovoj kući u Kivinoki. Ali takođe nisam mogao da smislim nijedan razlog zašto bi to uopšte i učinila. Nije imala razloga. Ko je mogao da predvidi da će se Tarkijajnenov i Johanin put ponovo ukrstiti? Prešao sam most između Južne i Severne železničke ulice i pogledao dole. Napušteni automobili ispod mosta sada tvorili su niz malih prebivališta. Uzani prolaz ispod mosta je već nekoliko godina rastao u pravu pravcatu naseobinu.

Video sam dim od vatri i paru, i namirisao pečeno meso, benzin – i domaću brlju, naravno. Ovde-onde čuli su se povici dece, ili vikanje iz drugih razloga. Bacio sam pogled na ručni sat. Činilo mi se kao da minuti i sati teku sve brže i brže kako vreme prolazi. Stigao sam do Arkadijske, izvadio mobilni i pozvao Johanu, sa istim rezultatom kao i ranije. Koliko puta ću pokušati da je pozovem? Koliko ću puta slušati beživotni snimljeni ženski glas, koji mi iznova i iznova saopštava ono što savršeno dobro znam? Nisam imao pojma. Možda događaji moraju da se ponavljaju sve dok ponavljanje ne urodi plodom, ili sve dok ne bude beskorisno dalje pokušavati. Tramvaj iz centra grada, krcat putnicima, zaklepetao je po šinama nekoliko metara od mene. Jakne putnika koji su stajali do vrata bile su priljubljene uz staklo. Nebrojeni ljudi na putu na posao, svakog dana nastavljaju svakodnevni život. Tramvaj se zaustavio uz tupi tresak, a ja sam nastavio da hodam. Ledeni vetar, miris zagorelog mesa i gnevni zadah etanola ćuškali su me u leđa dok sam išao. Stigao sam do Ahtijeve i Elinine zgrade, pritisnuo dugme na interfonu i sačekao nekoliko trenutaka. Kamera za video-nadzor pomerala se kao antena nekog insekta dok je snimala ulaz. Kad se uverila da ne prestavljam pretnju, zaustavila se, vrata su se otvorila, a ja sam ušao u zgradu. Iako je lift čekao u predvorju, pošao sam gore stepenicama. Moji koraci na kamenim stepenicima odzvanjali su u tihoj građevini kao udarci doboša. Čim sam ušao u stan, zapahnuo me je miris bolesničke sobe. Elinino lice je bilo sitno i bledunjavo na električnoj svetlosti u hodniku. Klimnula mi je glavom, okrenula se i otišla u dnevni boravak. Zatvorio sam ulazna vrata za sobom, skinuo jaknu i izuo cipele, a zatim pošao za njom u dnevnu sobu, zastavši u prolazu pored vrata spavaće sobe, da čujem Ahtijevo hrkanje i vidim njegova stopala ispod pokrivača u dnu ležaja. Naumio sam da zakoračim u sobu, ali sam ipak odustao. Elina je sela na kauč, sklupčavši noge ispod sebe, duge kose skupljene na levom ramenu. Prigušena svetlost u prostoriji još jednom je stvarala previše intimnu atmosferu, kao da je soba na silu zamrznuta u vremenu. To mi je smetalo. Ličilo mi je na fantaziju, pokušaj povratka u srećniju prošlost. Seo sam u golemu naslonjaču prekrivenu grubom, crnom tkaninom. Fotelja je očas posla zagrejala i opustila moje umorno telo. Postao sam svestan koliko sam gladan i izmožden, i koliko malo želim da nešto pojedem ili da se raskomotim. ,,Na svu sreću, ponovo je zaspao”, reče mi Elina, „pošto nije stvarno budan kad je budan. Bio je toliko ošamućen kad je maločas pričao da sam se uplašila.” „Žao mi je što je Ahti bolestan. Žao mi je što je vaše putovanje odloženo.” Elina se kratko nasmejala, ali u njenom smehu nije bilo ni tračka vedrine. Udahnula je, brzo izdahnula i prinela levu šaku do čela, kao da se upravo nečega setila. „Izvini. Malo sam umorna”, kazala je. „Umorna od svega.”

,,U redu je”, kazao sam. ,,To je samo privremena smetnja. Smislićemo nešto.” Oćutala je, bacila pogled ka spavaćoj sobi i na trenutak izgledala kao da veoma pažljivo osluškuje nešto što moje uši ne mogu da čuju. „Elina, moramo da razgovaramo”, kazao sam joj. Ponovo je pogledala u mene, a oči su joj sada bile oštrije, hladnije. „O Pasiju Tarkijajnenu?” Klimnuo sam. O Pasiju Tarkijajnenu. „Kakve veze on ima s bilo čime?”, upitala je. ,,S pronalaženjem Johane ili nečim drugim? Sve to je bilo vrlo davno, pre petnaest godina ili tu negde. Zašto je to bitno?” „Imam teoriju da Tarkijajnen odista ima nekakve veze s tim.” Jednom rukom je pogladila kosu, a drugom cimnula porub džempera, kao da pokušava da ga učini dužim nego što će ikada biti. „Johana i Pasi živeli su zajedno u Kivinoki, zar ne?” Potvrdno je klimnula – ne istog časa, ali je svejedno klimnula. „Teško mi je da poverujem da će ti kopanje po prošlosti pomoći da pronađeš Johanu”, rekla je. „Ali samo napred. Radi šta god ti je volja.” Uzdahnula je i čvršće sklupčala noge ispod sebe. „Tada smo živele drugačijim životom”, rekla je. „Bile smo mlade i naivne. Studentkinje. Sve smo radile zajedno. Ponešto i što nije trebalo.” ,,Na primer?” ,,Na primer, gluposti koje je Pasi smišljao.” Okrznula me je pogledom, videla izraz na mom licu i ponovo se nasmejala. Taj smeh bio je primetno iskreniji od prethodnog. „Nije to što misliš. Pasi Tarkijajnen je tada bio radikalni aktivista za očuvanje životne sredine. To sam htela da kažem.” „Shvatam”, rekao sam i shvatio da sam pocrveneo. „Ljubomoran si”, reče mi Elina. Nerado sam klimnuo, osećajući vrelinu u obrazima. „Sve to se desilo pre mnogo vremena. Sigurna sam da i ti imaš prošlost.” „Naravno da imam”, rekao sam, osećajući kako mi se vrelina širi po vratu, poželevši da promenim temu. „Šta je to Pasi smišljao?” „Bio je tvrdokorni konzervacionista. Održavao je kontakte s grupama koje su počinjale da ubijaju vlasnike kompanija i političare – sve one koje su uzrokovali uništenje životne sredine ili nisu činili ništa da ga uspore. To je bilo crno-belo mladalačko stanovište: ako nisi s nama, onda si protiv nas i ne zaslužuješ da živiš. Johana i ja smo takođe mahale tom zastavom. Doduše, u potaji, ali verovale smo u to.” „Nisam znao da ste bile toliko radikalne”, rekoh. „Hoću da kažem, znao sam da je Johana bila aktivista, ali nisam imao pojma da je živela s teroristom.” Elina je načas izgledala kao da pokušava da se seti kako je to zaista bilo. Hladnoća je postepeno nestajala iz njenog pogleda.

„Pasi nije bio terorista. Strasna osoba, čak i opsesivna, da, ali nije bio loša osoba. Nije učinio ništa loše, zar ne?” Pomislio sam na ubijene porodice, dokaze da je Tarkijajnen bio na mestu zločina. Slegnuo sam ramenima i prenebregnuo njeno pitanje. „Zašto ti toliko teško pada da pričaš o tome?”, upitao sam je. Elina je klimnula glavom ka spavaćoj sobi. „Ahti to ne razume”, rekla je, a zatim tiho, bezmalo protiv svoje volje, dodala: ,,Iz mnoštva razloga.” Pogledao sam u nju. „Jeste li vas dvoje ikada pričali o tome?”, upitao sam. Na trenutak je delovala iznenađeno i uvređeno, a potom samo iznenađeno. „Zašto bismo? Ni ti i Johana niste.” Istina me je žacnula. ,,Ne, nismo. Pretpostavljam da nije bilo razloga.” „Bili ste srećni sve dok ste mislili da znate sve ono što treba da znate”, rekla je. „A sad, pošto znaš da postoji i nešto što nisi znao, osećaš se loše. Moraš da odlučiš koliko toga stvarno želiš da znaš. Čak i o vlastitoj ženi.” U njoj je postojalo nešto što nikad ranije nisam primetio. Hladnoća se vratila, a zajedno s njom i nekakva strogost, pa čak i ogorčenost. „Pričaj mi još o Pasiju Tarkijajnenu.” „Zašto?” Pogledao sam je pravo u oči. „Nisi mi ispričala sve.” Otpuhnula je vazduh i zakolutala očima. Ali bila je loša glumica. Čak je i ona to znala. „Nećeš naći Johanu iskopavajući prošlost pre sto godina.” „Nisi mi rekla sve”, ponovio sam. „Ahti spava. Možeš slobodno da mi kažeš.” Ponovo je bacila pogled ka spavaćoj sobi. Nekoliko trenutaka smo ćutke slušali. Čuo sam Ahtijevo hrkanje. „Ovo je važno, Elina”, rekao sam joj. „Johane nema već dan i po. Ne želim ni da mislim o bilo kakvoj drugoj mogućnosti, sem o tome da ću je naći živu i zdravu. Potrebna mi je sva pomoć koju mogu da dobijem. Nije ni meni lako što pitam, ali moram. Moram da je pronađem.” Elina je privukla noge još bliže, sklonila kosu s lica u nekoliko brzih pokreta rukom i naizgled donela odluku. Onda me je ponovo pogledala, malo pognute glave i, kao da se povinuje nečemu, rekla: „Obožavala sam Pasija Tarkijajnena.” I dalje je gledala u mene, možda očekujući nekakvu reakciju. Potom je nastavila da govori: ,,Ne znam kako to sada objasnim, ali obožavala sam ga. I, dabome, želela sam da i on mene obožava na isti način. Ali on je želeo Johanu. Sad to smem i da priznam – pošto je prošlo toliko mnogo godina. Volela sam Pasija i umirala sam od ljubomore kad sam videla koliko su srećni zajedno.” Nisam bio iznenađen.

„Jesi li Johana znala?” ,,Ne”, brzo je odgovorila, odmahnuvši glavom. „Nisam rekla čak ni Pasiju. Samo sam pokušavala da me primeti. A onda, kad sam čula da nisu zaista toliko srećni, isprva mi je bilo veoma drago, ali posle mi je bilo žao, jer sam se zapitala kakva sam ja to osoba kad sam srećna zbog toga što se ispostavilo da dečko moje prijateljice nije uistinu ono što smo mislile da jeste, kad sam saznala da nije srećna s njim.” „Šta se desilo?” ,,Ne znam, stvarno”, rekla je, i zvučala iskreno. „Johana mi je samo ispričala da Pasi nije čovek kakvim ga je smatrala. Katkad, kad bih popila čašu vina, ili dve-tri, pitala bih je za to, ali iz nekog razloga jednostavno nismo pričale o tome, iako smo razgovarale o svemu ostalom. Pasi je naprosto nestao iz naših života, a mi smo zaboravile na njega. Onda je naišao Ahti, i ti, a iščezlo je sve što je imalo veze s Pasijem Tarkijajnenom.” Nasmešila se, ali je njen osmeh bio lišen svakog veselja. „Ovo nikome nikada nisam ispričala. Čak ni Johani. Sad mi to deluje kao potpuno drugi svet. Kao da se sve to desilo stolećima ranije, kao da sam sada neka druga osoba, baš kao i svi ostali.” Oćutao sam. „Johana mi je najbolja prijateljica”, kazala je. „Najbolja prijateljica koju sam ikad imala i koju ću imati. Volim Ahtija. Ahti je moj muž. Ali Johana mi je prijateljica.” I dalje nisam progovarao. Nalaktio sam se na kolena i pogledao u nju, njene braon oči, u kojima je i dalje iskrio malopređašnji gnev, senke na njenom licu. Sva hladnoća i strogost nestali su iz njenih crta lica, ali je nešto mračno i dalje bilo prisutno. ,,I sad, evo nas ovde”, kazala je istim rezigniranim glasom s kojim je započela pripovest. „Sinoć sam počela da razmišljam zašto se, za ime sveta, selimo na sever. To ništa neće rešiti. Ništa! Tamo ćemo imati još manje nego što imamo ovde. Želim da nađeš Johanu, da bismo ponovo mogli da budemo zajedno. Ti, Johana i Ahti ste jedina porodica koja mi je ostala. Roditelji su mi umrli od gripa pre četiri godine, starija sestra živi negde u Americi i nema nameru da se vraća. Sinoć sam sedela pored Ahtija i razmišljala o tome da, bez obzira na to šta će se desiti, ne moramo da odlazimo odavde. Da ne bi trebalo.” Podigla je glavu. Delikatni osmeh ozario joj je lice, a njegova toplota polako joj se podigla do očiju. „Treba da se držimo zajedno i živimo najbolje što možemo”, tiho je rekla, a zatim jedva čujno, i zabrinuto, dodala: ,,Da učinimo najbolje što možemo u datim okolnostima.” Ahti se nije probudio čak ni kad sam namerno bučno obukao jaknu i obuo cipele na vratima. Voleo bih da popričam s njim, ali je Elina smatrala da treba da ga pustimo da spava. Zamolio sam je da me pozove telefonom ako se seti još nečega u vezi s Pasijem Tarkijajnenom.

Pokušao sam da joj pokažem njegovu fotografiju, da joj kažem da je živeo u Muzejskoj ulici nedaleko odatle, i to svega nekoliko godina pre nego što su se Ahti i ona doselili u komšiluk. Međutim, Elina nije želela da pogleda u fotografiju svoje bivše ljubavi, niti da razmišlja o tome koliko je nekada živeo blizu mesta gde ona danas stanuje. Izvukao sam od nje nekoliko imena iz studentskih i poznijih dana. Jednu od tih osoba sam i poznavao: Laura Vuola, doktor nauka. Ime me je podsetilo na vreme za koje sam mislio da je isparilo i ostalo zaboravljeno. Skoro da me je nateralo da posumnjam u sopstveni zdrav razum: počeci čitavog ovog zamešateljstva bili su mi toliko blizu, a ja sam živeo u blaženom neznanju. Nisam to pomenuo Elini. Zahvalio sam joj se i držao je u naručju trenutak duže nego što sam nameravao, odmakavši se tek kad sam shvatio šta radim.

5

Početna bistrina jutra izgubila se dok sam bio unutra, a povremeni vetar i oblaci na nebu obećavali su kišu, a u međuvremenu pomračivali svet. Znao sam zašto sam toliko dugo držao Elinu u zagrljaju. Johana mi je nedostajala i fizički – njena jedra toplota, poseban miris sličan mešavini vune i meda, osećaj njenog nevelikog tela pored mog, kraj mene, način na koji se njena šaka uklapa u moju. Izražavali smo uzajamnu nežnost sve vreme. To je bio razlog zbog kojeg me je njeno odsustvo strefilo toliko brzo, toliko duboko, i toliko oštro. Podigao sam pogled, uzdahnuo, potisnuo sve misli o Johani u zapećak uma i pustio da se samo jedna uzdigne na površinu: naći ću te. Krenuo sam peške ka Muzejskoj, s namerom da posetim isti onaj bar. Nisam znao hoće li biti otvoren, ali sam se sećao da je nekada radio čak i rano izjutra. Žedni umetnici i oni koji su mislili da su umetnici imali su običaj da odlaze tamo da izravnaju rupe i džombe koje bi ostavila noć. Sišao sam niz kamene stepenice koje vode od Tempeli ulice do Oksasenove. Nisam mogao da prebrojim koliko sam puta ranije prolazio tim stepeništem. U podnožju sam preko ramena pogledao u stameno kamenje, zakatančena čelična vrata teretane na pola puta i mahovinom prekrivene velike stene koje su se naslanjale na ogradu. Stigao sam do ugla Tunturikatua. Dalje niz ulicu nalazila se buvlja pijaca. Roba je ispunjavala čitav prostor. Pojedine stvari su čak iznete na pločnik. Bilo je teško zamisliti zašto bi iko želeo da ide tamo. Šta bi kupili? Odeću? Ionako smo je već imali previše? Posuđe? Ionako nema dovoljno hrane? Električne uređaje? Oni usrećuju samo trenutno, čak i kada ima struje? Knjige i diskove? Više niko nema vremena ni da čita ni da sluša? Skulptura dva medveda licem okrenuta jedan prema drugom i dalje je gledala iznad raskrsnice Muzejske i Oksasenove. Dva medvedića, zapravo, bili su veoma mali. Zelena paperjasta buđ prekrivala je njihove lepuškaste krznene kaputiće od kamena. Vrata bircuza bila su otvorena. Iz unutrašnjosti se čula muzika. Popeo sam se uza stepenice, namirisao istu mešavinu znoja i mokraće koje sam se sećao, sad zamaskirane mirisom dezinfekcionog sredstva. Nisam video nikoga iza šanka. Šačica mušterija sedela je za nekoliko stolova na levoj strani prostorije, svako za sebe, prčkajući po svom telefonu ili zureći u prazno. Stajao sam u mestu, pitajući se kako da nastavim ako sretnem barmena s konjskim repom. Sačekao sam nekoliko minuta. Vrata stražnje prostorije su se otvorila, a iz nje je trenutak kasnije izašao rmpalija ozbiljno posvećen bodibildingu sa zveckavom kartonskom kutijom u naručju. Spustio je kutiju na šank i upitno me pogledao.

Naručio sam šolju kafe. Okrenuo se, ne rekavši ni reč niti klimnuvši glavom, uzeo šolju s gornje police i napunio je tekućinom iz lončeta za kafu, koje je izgledalo kao da stoji tamo otkako se lokal otvorio. Ili zatvorio. Tresnuo je šoljicu s kafom na šank ispred mene i stao čekajući. Izgledao je upadljivo mladoliko, ne starije od dvadeset, a činilo se kao da je u potpunosti sazdan od velikih, odvojenih i inkompatibilnih masa mišića. Plave oči su mu bile stešnjene između grebena čela i jagodičnih kostiju, a u pogledu mu se taj pritisak mogao i videti. „Nameravaš li to da platiš?”, upitao je. „Koliko bih platio ako odlučim da platim?”, odgovorio sam. Polako se okrenuo i pokazao cenovnik na zidu, u pozi koja mi je omogućila da dobro sagledam njegovu mišicu. „Počinje slovom K. Zatim ide A. Onda ide slovo F i jedno malo A. Ukratko: kafa. A taj broj posle reči govori koliko košta.” Iskopao sam novčić iz džepa i bacio ga na šank. Nije ga stavio u kasu, već ga je ubacio u staklenu kriglu pored blagajne. Onda je počeo da vadi flaše iz kartonske kutije. Posle izvesnog vremena primetio je da ga posmatram. Uspravio se i okrenuo ka meni. „Nemoj da mi kažeš”, rekao je. „Zaboravio si da tražiš mleko.” Klima-uređaj je brujao. Ćutao sam. ,,Šećer?” Uzdahnuo je i stavio ruke na kukove. „Dakle, ti si samo jedan ćutljivi manijak, zar ne?”, rekao je. „Dobro. Popij svoju kafu i gubi se odavde!” „Nisam ćutljivi manijak. Ali biću srećan da popijem kafu i izgubim se odavde ako mi kažeš gde mogu da pronađem barmena koji je sinoć radio ovde. Krupan tip, s konjskim repom. Radi li danas?” Skinuo je ruke s kukova, prekrstio ih na grudima, napravio grimasu i pogledao u mene kao da mu zagađujem dekor. „Mislim da bi bilo bolje da ispiješ kafu...” „... i izgubim se odavde. Razumem. Dolazi li danas na posao? Ili možda imaš njegov broj telefona?” „Šta će ti njegov broj telefona?” Pogledao sam ga bez reči. „Bavim se mišlju da ga pozovem”, rekao sam. ,,Zašto?” „Zašto ljudi inače zovu jedni druge? Možda sam mu prijatelj koji je izgubio njegov broj telefona.” ,,Ne izgledaš mi kao njegov prijatelj.” Ponovo sam ga pogledao.

,,A šta ti misliš, kako izgleda nečiji prijatelj?”, upitao sam ga. ,,Da li njegovi prijatelji izgledaju drugačije nego što prijatelji obično izgledaju? Kako možeš da znaš da li je neko njegov prijatelj?” Činilo mi se da mu veđe i jagodične kosti sada istiskuju oči van duplji. „Kakav si ti to klovn!” „Nisam klovn.” ,,Ti si klovn jer ja kažem da si klovn!” Udahnuo sam vazduh. Telo me je bolelo od iscrpljenosti i frustracije. Shvatio sam da nema svrhe raspravljati se s njim – ukoliko se upustim u svađu, to će mi samo otežati zadatak – ali nisam mogao da se uzdržim. „To ne ide tako”, rekoh mu. „Stvari nisu ono što ti kažeš da jesu samo zato jer si ti tako rekao. Mala deca veruju u to, ali ti si odrasla osoba, ili makar tako izgledaš.” ,,Ti to mene zajebavaš?” ,,Ne, prosto tražim barmena koji je juče radio ovde, tipa s konjskim repom.” Zakoračio je prema meni, ostavljajuči samo pola metra široki, staklom prekriveni šank između nas. Bacio sam pogled ulevo, prema baru. Muzika je očigledno zatomila našu malu razmenu reči, jer su pogledi mušterija ostali zalepljeni za telefone, stolnjake i prazan vazduh. „Gubi se!”, kazao mi je. „Ili, u suprotnom?”, upitao sam, najednom potpuno umoran od razgovora i svake druge poteškoće s kojom sam se susretao. „Kako se tip zove?” „Idi i jebi se bre!” „Dobro. A gde živi taj idi i jebi se bre?” ,,U tvom dupetu!” „Mora da si bežao sa časova biologije. Baš kao i sa svih ostalih, kladim se. Na koje časove si išao?” ,,Na časove kako da isečem morone poput tebe na froncle.” ,,Oh, zar to još predaju u školama? Imao sam utisak da su praktično ukinuli tu vrstu nastave. Lepo je čuti da današnja deca i dalje imaju propisno obrazovanje.” Nagnuo se preko šanka i podigao ruku. Teleskopski pendrek se uz škljocaj izvukao do pune dužine. Ustuknuo sam. Izbačen iz istog bara po drugi put u dvadeset četiri sata. Povukao sam se sve do ulaznih vrata i stao. „Pozdravi ga u moje ime”, rekao sam. Obišao je oko šanka i pojurio za mnom. Već sam bio napolju na ulici i užurbano grabio ka centru grada, zadovoljan posetom. Vest o mom dolasku sigurno će se pročuti i naposletku stići do pravih ušiju. Ako već ne mogu da nađem Tarkijajnena, neka on pronađe mene.

6

Siv kao miš, kišoviti dan je bio napola gotov kad sam s tramvaja prepunog mokrih odela, silovitih naleta kašlja i zabrinutih pogleda sišao na stanicu ispred robne kuće Stokman. Centar Helsinkija davao je sve do sebe da nas ubedi da je sutra zaista Badnje veče. Tu i tamo, usamljena niska božićnih svetiljki očajnički je treperila, a u svom slabašnom svetlucanju izgledale su ne samo kao da im nedostaju bolji dani već i davno izgubljeni drugovi. Na lice mi je palo nekoliko kišnih kapljica, još hladnije zbog svoje malobrojnosti. Obrisao sam ih, skliznuo u bujicu prolaznika, i sve dok se nisam našao na pola puta preko ulice, nisam primetio da hodam usred saobraćaja. Čuo sam horsko pevanje odnekud napred. Na Trgu tri kovača stajalo je visoko, ukrašeno drvo smreke. Njegova crvena i žuta svetla sijala su na sitnoj kiši kao hiljade malih saobraćajnih signala odbeglih sa svojih stubova. Pored drveta je bio parkiran oklopljeni policijski automobil. U okolini je bilo mnogo policajaca, a i stražara iz privatnih kompanija. Čuvari su hodali u parovima, odeveni u crne i sive kombinezone, šačica ih je prelazila ispred saobraćaja, a na trotoaru ih je bilo isto koliko i božićnih kupaca. Izbrojao sam šestoricu stražara ispod časovnika postavljenog ispred ulaza u robnu kuću. A unutra ih je bilo još i više, u civilnoj odeći. Trg su oivičavale dobrotvorne ustanove koje su prikupljale milostinju. Primaoci su mahom bili u Finskoj i obližnjim državama: škole, bolnice, dečje službe. Nasred trga stajao je tradicionalni kotlić za donacije Armije spasa. Oko njega je stajao Hor Armije spasa – četiri žene i trojica muškaraca, koji su pevali Tihu noć. Iskopao sam novčanicu iz džepa i ubacio je u kotlić. Pomislio sam kojom brzinom trošim našu životnu ušteđevinu – za dan i po spiskao sam više novca nego što sam potrošio za proteklih šest meseci. Ušteđevina je trebalo da služi za slučaj krajnje nužde. Ali ako Johanin nestanak nije slučaj krajnje nužde, šta je onda? Ispustio sam još nekoliko novčića u kotlić i nastavio dalje niz Aleksandrovu. Prolazio sam pored izloga koji su obećavali popuste i do 95 posto. Juvelirnice su reklamirale unikatne dizajnerske satove po cenama koje bi godinu dana ranije izazvale stampedo, ali sada su naprave za merenje protoka vremena od zlata i platine ležale u staklenim kutijama, mereći vreme koje više nije postojalo. Svi restorani brze hrane su zatvoreni. Prodavnice cipela i odeće preživljavale su zahvaljujući božićnoj kupovini. Bar na uglu Mikove i Aleksandrove imao je znak koji je reklamirao jeftino pivo i ručak, ali reč ,,ručak” bila je precrtana.

Skrenuo sam levo u Mikovu, nastavio desno u Univerzitetsku i obreo se usred ulične tuče. Gorostasni ćelavac sa širokim ramenima, koji je izgledao kao rođeni Finac, nosio je kratku kožnu jaknu. Delovao je kao prejaki protivnik za drugog čoveka, vitkog mladog Azijca u dukserici s kapuljačom, koji je bio jedva koju godinu stariji od dečaka. Ćelavac je pokušavao da namesti mlađeg čoveka ispred svojih moćnih pesnica, a mladić ih je spretno izbegavao. Nakon što je eskivirao nekoliko desnih direkta, pustio je levu nogu da govori umesto njega. Šut je iznenadio sve prisutne, a naročito ćelavca. Tupi udarac i krckanje nosnih kosti čuli su se s udaljenosti od nekoliko metara. Zateturao se i pokušao da zada poslednji udarac, ulažući svu snagu u njega. Mladić ga je ponovo izbegao i odgovorio visokim munjevitim šutom desnom nogom, koji ga je pogodio negde oko uva – zvučalo je kao da je i te kako zabolelo. Stariji čovek malaksalo je spustio ruke kraj bokova, a mladić je stao ispred njega. Razbio mu je usnu s dva brza udarca, kao da otvara kesicu kečapa, i završio s tri udarca u bradu, koja je popustila pod silinom i brzinom mladića. Stariji se srušio na trotoar, pavši na stražnjicu, i ostao da sedi sa praznim očima i krvavim licem, a zatim se strovalio na bok na asfalt, kao da je legao malo da odrema. Mlađi se okrenuo i otišao do svog prijatelja, uzeo kaput i pogledao preko ramena. Na licu mu se nije video slavodobitni izraz, niti bilo kakva vrsta osećanja. Čitava epizoda trajala je kraće od trideset sekundi. Dva prijatelja odšetala su ka železničkoj stanici. Nastavio sam prema Univerzitetu. Mali trg ispred Porthanije bio je tih i pust, što nije bilo iznenađujuće s obzirom na to da je bilo Badnje veče i da je rominjala kiša. Obrtna vrata su se i dalje obrtala, međutim, samo sam ja ušao unutra. Telefonirao sam Lauri koja je, naravno, bila iznenađena što je tražim posle toliko godina. Ispod učtivosti u njenom glasu postojao je i tračak uzbune, a možda čak i straha. Dugo se nismo ni čuli. Čim je rekla da je u svojoj kancelariji na univerzitetu i da uprkos praznicima ipak radi i portir i nekoliko profesora, iz fizičke i duhovne podrške studentima i iz puke učenjačke upornosti, rekao sam da želim da dođem da je posetim. U redu, kazala je nakon kratkotrajne pauze. Laura Vuola, ljubav mog života – ali pre dvadeset godina. Jasno se sećam kako smo se prvi put sreli, na božićnoj zabavi Odseka za političke nauke, na petom spratu Novog doma studenata; Laure u rolki crvenoj kao vino; moje zapanjenosti i trijumfa kad je pristala da ode sa žurke sa mnom: šetnje kroz centar grada po snegu da joj pokažem svoj stan u Kapetanovoj 37. Takođe sam se setio šetnje natrag do svog stana u Teleu, nakon jedne od naših svađa, dok je samotni zimski vetar šibao kroz grad. Laura je brzo uvidela istinu: nisam bio ambiciozan, odlučan, a ni najmanje usredsređen na karijeru. Da mi je neko kazao da se suprotnosti privlače, ispričao bih mu priču o meni i Lauri. Prošao sam kroz detektor metala u foajeu, skinuvši odmah opasač i cipele, što mi se činilo da radim gde god da odem. Žena sa zakrvavljenim očima pružila

ih mi je nazad i sklonila izblajhanu kosu s lica ne rekavši ni reč, a zatim sela na stolicu i nastavila da igra pucačinu na svom mobilnom telefonu. Popeo sam se uz spiralno stepenište pored kafeterije, gde sam, u nekom drugom životu čitavu večnost ranije, imao običaj da sedim i pričam, ponekad satima, uz jednu jedinu šoljicu kafe. Staklena vrata na trećem spratu bila su zaključana. Na zidu je postojalo električno zvonce, sa znakom na kome je pisalo: PRITISNITE SAMO JEDNOM – ČUJEMO VAS! Pritisnuo sam dugme jedanput i ponadao se da će me čuti.

7

Ponekad se čovek ispravno seća. Laurina kosa je i dalje bila dugačka, tamna i blago kovrdžava, s razdeljkom na sredini glave i začešljana s obe strane njenog lepuškastog, bezmalo bledog lica. Visoke jagodične kosti i malo punije usne davale su njenom licu neku vrstu mediteranskog izgleda, baš kao i njen kestenjaste oči i duge, tamne trepavice. Laura je i dalje izgledala kao ponosna zagonetka. Veoma dobro se sećam koliko sam silno želeo da odgonetnem tu zagonetku. ,,Ne moram da ti kažem da je ovo prilično veliko iznenađenje.” Glas joj je i dalje bio dubok, odzvanjao je kroz tiho stepenište. „Nisam siguran šta želiš da kažeš.” ,,Da počnemo da se svađamo ovde na vratima, ili želiš prvo da uđeš?” Morao sam da se nasmešim. „Nisam došao ovamo da se svađam”, kazao sam joj. „Hvala ti što si pristala da se vidiš sa mnom.” Laura se sada nasmešila. Osmeh joj je bio oprezan, ispitivački. „U svakom slučaju, drago mi je što te vidim.” Uvela me je u kancelariju i zaključala vrata. Bila je odevena na isti onaj bezvremeni način kao i nekad: elegantni sivi džemper s glomaznom rol-kragnom, čiji su mnogobrojni nabori u slojevima padali niz ramena, dugu suknju od tvida i svetlobraon kožne čizme s visokim potpeticama, usled čega je bila viša od mene. Njena kancelarija nalazila se na kraju hodnika, a zidove su prekrivale police pune knjiga, časopisa i hrpa hartije. Na jednoj strani postojao je uzani prozor kroz koji se video deo zida naspramne zgrade. Bilo mi je teško da verujem da čak i ambiciozni profesor književnosti može uživati u takvom pogledu. Laura je sela za svoj radni sto, a fotelja joj se predala kao da je prihvata u naručje. Smestio sam se na drugo sedište u kancelariji, najnižu tapaciranu sofu koju sam ikada video. Premda smo bili udaljeni jedno od drugog koliko god je to prostor kancelarije dozvoljavao, razdaljina između nas je ipak iznosila svega metar i po, uvrh glave. Pogledala je u mene sa znatiželjom u otvorenim kestenjastim očima. „Sada si pesnik?” Nisam joj odgovorio istog časa. Pogledao sam je i setio se koliko mi je bilo lako da jednostavno sedim i zurim u nju, čekajući da mi dozvoli da zavirim u njene tajne. Možda nikad nisu ni postojale bilo kakve tajne, osim u mojoj mašti.

,,A ti si profesorka književnosti. Baš kao što i treba. Odvajkada si bila ambicioznija od mene.” „Nisi izgubio smisao za sarkazam”, rekla je. Činilo se kao da tome nema pomoći. Njeni brzi odgovori i dalje su me ostavljali bez reči. A postojalo je još nešto. Dok sam gledao u davno izgubljenu ljubav, shvatio sam koliko čeznem za mojom trenutnom ljubavi. „Izvini”, rekao sam joj. „Hteo sam da kažem da sam srećan zbog tebe. Stvarno jesam.” „Hvala ti.” Skrenula je pogled u stranu. „Najmlađi profesor književnosti u istoriji fakulteta”, kazala je. ,,I još žena. Nije mi bilo lako.” „Siguran sam da nije”, rekoh joj. „Moraš imati snažne laktove”, rekla je. „Ali sigurna sam da se toga sećaš. Jakih i oštrih laktova. Bukvalno.” Osmehom sam joj pokazao da ih se sećam, ne dopuštajući da osmeh pokaže ni traga tome koliko bolno. Već sam primetio prsten s dijamantom na njenoj levoj šaci. Klimnuo sam glavom ka njemu. „Udata si.” Nije pogledala u prsten. „Samuli je umro pre godinu dana. Tuberkuloza.” „Žao mi je.” „Imamo sina, Ota. Ima trinaest godina.” ,,To je divno. Čestitam.” Jesu li svi susreti posle prekida od dvadeset godina toliko napeti, toliko puni zamki i nagaznih mina? Laura me je ponovo pogledala. „Dakle, stvarno si postao pesnik?” „Posle izvesnih prepreka.” „Nažalost, nisam...” ,,U redu je”, rekoh joj. „Niti bilo ko drugi. Odštampali su svega nekoliko stotina primeraka. Zbirke poezije su ona vrsta knjiga s veoma malom čitalačkom publikom. A i to je bilo davno, pre ovoga.” Sedeli smo i ćutali neko vreme. ,,Jesi li ikada razmišljao o tome šta bi bilo da je sve ispalo drugačije?”, upitala je, uhvativši me na prepad. Slegnuo sam ramenima. „Kako drugačije?”, upitao sam je. „Između nas, ili uopšte uzev? ,,Na sve načine”, odgovorila je. „Potpuno drugačije. Da je sve imalo srećan kraj.” Pogledao sam je. Da li je dobro razumem? Sumnja li u svoje izbore? Ako je tako, onda je ovo Laura koju nikad ranije nisam upoznao. ,,Ne znam”, rekao sam. „Možda je baš ovo srećan kraj.”

„Možda jeste.” ,,Laura”, rekoh kad sam video da tone u misli, „želim s tobom da pričam o nečemu veoma važnom. Moja žena je nestala. Možda možeš da mi pomogneš. Tražim Pasija Tarkijajnena.” Na čelu joj se pojavio par dubokih bora, a pune usne joj se izviše nadole. To je bio izraz lica koji sam vrlo dobro upamtio. ,,Ne razumem”, kazala je, baš kao što sam i očekivao da će reći. ,,Da li je tvoja žena pobegla negde s Tarkijajnenom?” Odmahnuo sam glavom i shvatio da to činim znatno strpljivije nego što bih uradio dvadeset godina ranije. ,,I da jeste, nije to učinila dobrovoljno. Sećaš ga se, dakle?” „Ko ga se ne seća?”, rekla je kao da joj je nelagodno. „Svi se sećaju Pasija Tarkijajnena. Bio je harizmatični mladi student i aktivista za očuvanje životne sredine. Izuzetno svojeglav i, moram da priznam, izuzetno privlačan. Iz ove perspektive, imao je pravo u vezi s ozbiljnošću situacije, ali njegove metode...” „Čuo sam za njegove metode”, kazao sam. ,,A one možda imaju nekakve veze s razlogom zašto je moja supruga nestala tragajući za njim.” ,,Da li je Pasi, hoću da kažem Tarkijajnen...” Pogledala me je pravo u oči, tražeći prave reči. ,,Da li je nešto učinio?” „Možda. Ne znam. Da budem iskren, Laura, više ne znam šta da radim. Očajan sam. Jedino što pouzdano znam jeste da mi je žena nestala. Sve ostalo su puka nagađanja. Tragam za bilo čim što je makar i izdaleka povezano.” „Koliko je prošlo otkad je nestala?” Instinktivno sam pogledao na sat, pre nego što sam shvatio šta radim i prestao. „Dan i po. Skoro dva.” „Jesi li rekao poli...” ,,Laura”, prekinuo sam je toliko brzo i grubo da sam iznenadio samog sebe. „Upravo mi je policija dala obaveštenje o Tarkijajnenu. Budući da nemam ništa drugo za čime da tragam, tragam za njim. Policija neće ništa uraditi. Oni jednostavno ne mogu ništa da urade.” Shvatio sam da sam skoro počeo da vičem, oštro i glasno. Izraz na Laurinom licu bio mi je poznat iz prošlosti. ,,Izvini”, rekoh joj. ,,U redu je. Skoro kao u dobrim starim danima. Sad je na mene red da povisim glas.” Ćutali smo nekoliko trenutaka, a onda se osmehnula. A zatim sam i ja. Klopke. Zamke i nagazne mine. „Dobro je što smo odložili svađu dok se nismo udobno smestili”, rekla je. Nasmejao sam se, prvi put posle mnogo vremena. Smeh mi se proširio kroz telo nalik toplini dodira. Osećanje je bilo dobro.

„Treba li da počnem da te optužujem da živiš u svetu fantazije, da si neuspešan i neusmeren?” upita Laura. „Samo napred”, nasmejao sam se. ,,A ja ću tebi kazati koliko si proračunata, osoba koja drugima zariva nož u leđa. Laktašica!” Laura je prestala da se smeje, ali je na licu i dalje imala osmeh koji joj se prosipao sve do krupnih kestenjastih očiju. „Sviđao si mi se”, kazala je. „Uprkos svemu.” Pogledao sam je. ,,I ti meni, takođe.” Još se osmehivala. „Možda nema svrhe pitati se je li sve moglo da ispadne i drugačije, i na velikom i na malom planu”, rekla je. „Stvari su takve kakve jesu”, rekao sam. Sada joj se u očima videla toplina, od one vrste kakvu bih voleo da sam video pre dvadeset godina. „Vas dvoje ste srećni.” „Veoma srećni.” „Drago mi je zbog tebe.” ,,Hvala.” Kad nisam rekao ništa više, udahnula je. „Dakle, Tarkijajnen.” Pričala je o Tarkijajnenu, a ja sam slušao ne prekidajući je. Hronologija priče bila mi je poznata na osnovu onoga što mi je rekla Elina: isprva idealistički aktivizam, a zatim preobraćenje u nepokolebljivi radikalizam i napokon razočarano povlačenje. Kuda, to nije znala, a ni ja nisam mogao da joj kažem. Laura je morala poznavati Tarkijajnena na kraju svojih studentskih dana, kada su informacije o ozbiljnosti klimatskih promena privremeno ujedinile ljude i postavile temelj za mnogo finih i dobronamernih organizacija, udruženja i političkih partija. Međutim, sada znamo da je to jedinstvo bilo samo trenutno, zaključila je Laura, a ja sam zapazio da joj se glas malo ubrzao. U toj borbi pobedile su velike korporacije – drugim rečima, nekoliko hiljada ljudi, koji su već bili superbogati i koji su još jednom zamaskirali svoje interese ispod plašta privrednog rasta zarad opšteg dobra. Povratak starim načinima propratila je i želja većine, umorne od oskudica i smanjenja potrošnje, da živi kao nekada: sebično, pohlepno i neodgovorno – kao što su ih oduvek učili da žive. I tako su viziju dugoročnog opšteg dobra još jednom porazile sve veće kuće, sve noviji automobili, sve širi ekrani televizora, domovi renovirani jedanput godišnje, stereo-uređaji, radio-aparati, tosteri, mikseri, filteri, veb-čitači i, razume se, nova garderoba na svakih nedelju dana. A sve to se moglo pazariti jeftinije negoli ikada ranije. Što je samo eksponencijalno ubrzalo ciklus uništenja.

Nisam hteo da je prekidam da joj kažem da pojednostavljuje stvari, da preteruje. Znao sam da i sama to zna. Možda je naprosto morala sebi da da oduška pred nekim, pa zašto ne preda mnom? Takođe sam se sebično nadao da će uskoro stići do razloga mog dolaska. Zastala je da udahne vazduh, a potom se vratila na Tarkijajnena, harizmatičnog mladića, kakvog ga se sećala od pre petnaest godina. Pričala je o tome kako mu se pridružila, da pronađe grupu aktivista među mladim akademicima. Prvobitna svrha grupe bilo je formiranje novog pokreta nezavisnog od politike, ali je Tarkijajnen odmah imao neke druge ideje. To je bio trenutak kad je počeo da saznaje za postojanje grupa na margini, koje su praktikovale direktnu akciju. Mislila je i da je vrlo moguće da je učestvovao u nekim od njihovih napada. U svakom slučaju, prigrlio je radikalnomilitantni enviromentalizam – ako ste makar malo umešani u potrošnju ili neekološke aktivnosti, onda ste već protiv njih. On je brzo napustio grupu kojoj je Laura pripadala. Niz kičmu su mi prošli žmarci jeze kad je spomenula Tarkijajnenovu devojku: sitnu, mladu i privlačnu ženu s plavozelenim očima, čijeg imena trenutno nije mogla da se seti. ,,Johana”, tiho sam rekao. U njenim očima zasijala je iskra sećanja i prepoznavanja te je klimnula. „Tako je”, kazala je. „Kako si...” „Johana je moja žena.” U prostoriji je zavladao tajac. Tišina je bila toliko potpuna da sam mogao da čujem odlomke razgovora u hodniku na drugom kraju građevine. Laura koju sam nekad poznavao ne bi se osećala prijatno da ćuti toliko dugo, ali je ova Laura spokojno sedela, još jednom zadubljena u misli. „Čega se sećaš u vezi s Johanom?”, upitao sam je. Slegla je ramenima. „Neko vreme bila je u grupi. Sećam se da sam mislila da je tu donekle nerado. Možda je pre ostalih shvatila da je Tarkijajnen izmenio svoje stanovište.” ,,A zašto je ostala?” Pogledala me je pravo u oči, podigla obrve i frknula kroz nos. „Možda se nadala da će moći da ga promeni, da ga dovede u red, da utiče na njegovo razmišljanje. Ljudi poveruju u sve i svašta. Čak i pametni ljudi.” Očevidno nije imalo smisla nastavljati razgovor u istom stilu. A uprkos činjenici da sam se osećao nelagodno i ambivalentno pitajući nekadašnju devojku za sadašnju ženu, nastavio sam: „Šta misliš, kakvu vrstu veze su imali Johana i Tarkijajnen?” ,,To je bilo pre petnaest godina”, kazala je i odmahnula glavom. ,,A čak ni tada to ne bih mogla da ti kažem. Međutim, mislim da su imali vezu koja je počela sa zajedničkim ciljem, a onda je jedno od njih promenilo svoj cilj u nešto za šta druga osoba ni najmanje nije bila spremna. Dešava se. Mislim da je tvoja žena... odnosno Johana, kad je konačno primetila da je Tarkijajnen prešao u

neku sopstvenu sferu, pokušavala da uđe u nju, onoliko koliko je mogla. Baš kao što bih i ja uradila. Iako je to bilo rizično.” „Kako to misliš?” „Muškarci ne mogu uvek da pojme tu ideju”, reče Laura, ,,ali ako je muškarac voljan da pribegne nasilju u jednom slučaju, onda je voljan da pribegne nasilju uopšte. Sigurna sam da znaš na šta mislim.” Rekao sam joj da znam. „Kad bih morala da pogađam – a ovo je puko nagađanje – rekla bih da je Johana samo čekala pravi trenutak da ga ostavi. A možda...” I dalje sam ćutao. Laura je odmahnula glavom. „Sad obilato upotrebljavam maštu”, rekla je. „Samo napred. Bilo šta može biti od pomoći.” Ponovo je zavrtela glavom. „Ovo će ti zvučati sumanuto”, rekla je, ne zvučeći ni najmanje sumanuto, ,,ali, možda, kad bi ga pogledala ili stajala pored njega, osećala se nekako samosvesno, kao da zamalo razume nešto u vezi s njim – hoću da kažem s Tarkijajnenom – što nije mogla nikom da kaže u to vreme, iako je trebalo da kaže – štaviše, morala je da kaže. Ali to je puko nagađanje, razume se. Stvarno ne mogu da se setim ičega nalik tome.” „Hvala ti.” ,,Ne znam da li ti je ovo bilo od ikakve pomoći.” ,,Od velike je pomoći”, rekao sam joj srdačno i prijateljski koliko sam mogao, što je bilo lako, jer sam imao iskrenu želju da joj se zahvalim. ,,Na mnogo načina. Drago mi je što sam došao da se vidim s tobom.” Ustao sam, a onda je ustala i ona. Osetio sam prolaznu zbunjenost – kao da živim u dva različita vremena, dvadeset godina ranije i danas. Na svu sreću, osećanje je brzo prošlo. Zakoračio sam ka njoj, uzeo je za šaku, koja je delovala iznenađujuće poznato, i držao je neko vreme. Kad sam je pustio, zagrlio sam je. Dvadeset godina, a moje ruke nisu dosezale ništa dalje nego ranije.

8

Hamidov taksi je s uključenim motorom stajao iza ugla, svega stotinu metara dalje. Ubrzao sam korak da ne pokisnem, ali sam ipak pokisao. Kiša je padala u naletima koje je vetar šibao kuda je hteo. Nalet kiše me je pogodio u lice s dovoljno vode da mi opere kosu. Stigao sam do taksija, otvorio vrata i ušao. Hamid se okrenuo za skoro sto osamdeset stepeni na vozačkom sedištu i glasno nasmejao kad je video koliko sam mokar. „Lije kao iz kabla”, razdragano je rekao. „Lije kao iz kabla”, složio sam se. Rekao sam mu da me odveze kući. Usput sam mu objasnio da će mi njegove usluge biti potrebne još neko vreme i da ću mu, naravno, platiti. To mu je odgovaralo, a posle malo cenkanja, dogovorili smo i cenu. Zavalio sam se na sedištu, prstom otresao vodu iz mokre kose i nakon malo oklevanja pozvao Johanin broj. Nedostupan. Onda sam pozvao Jatinena. Nije se javio te sam mu ostavio poruku da mi se javi što pre može. Pozvao sam Elinu i zamolio je da me Ahti pozove čim se probudi. Hamid je mileo priobalnim putem u Sernejnenu, tražeći bržu kolovoznu traku, ali nije je nalazio. Svaki put kad bi ubrzao da uđe u procep koji je obećavao, saobraćaj bi se ponovo zgusnuo i usporio do brzine pešačkog hoda. Hamid je bio mlad čovek i vozio je kao što to mladi ljudi rade od pamtiveka: ne mareći za potrošnju, a ni za glavu. I jedno i drugo je svakog dana postajalo sve jeftinije. Još nije nestalo fosilnih goriva, iako su to predviđali decenijama unazad. Problem je, zapravo, bio sasvim suprotan. Bilo je dovoljno goriva da se i dalje radi sve ono što ubrzava podizanje nivoa okeana, dovoljno da se zauvek unište vazduh, zemlja i voda, da se zagade sva jezera, reke i mora, dovoljno da se nastavi s proizvodnjom istog beskorisnog đubreta. Oni koji su se plašili da će nam ponestati fosilnih goriva imali su zadovoljstvo spoznaje da se snabdevanje nastavilo bez zastoja. Neće zamreti. Kad svet jednog dana dođe do kraja, i dalje ćemo imati cisterne pune nafte, luke pune tankera, na milijarde barela crnog zlata, dovoljno goriva za putovanje u večnost. Hamid je pronašao traku koja se kretala. Dovezli smo se na most Kulosari, a saobraćaj na drugom kraju mosta je maltene stajao u mestu. Desna traka, ka moru, bila je zatvorena, a mi smo mileli napred brzinom puža. Bleštavo svetlo vatrogasnih kola obojilo je kišu u plavo, slično prozoru iz neke priče strave i užasa. U daljini smo videli kamion s kabinom, a dalje na mostu i prikolicu zabijenu u poslovnu zgradu. Izdaleka scena isprva nije delovala naročito izuzetno, kao da je kamion naprosto izlazio iz zgrade i stupao na most.

Izbliza je situacija bila drugačija, razume se. Kola hitne pomoći su, do tada skrivena vatrogasnim kolima, čekala s otvorenim vratima kako bi barem neki od pešaka i kancelarijskih radnika koje je kamion udario mogli da budu stavljeni na nosila i da im se ukaže kakva god vrsta pomoći je moguća. U tišini smo prošli pored mesta nesreće. Ubrzo smo ponovo ubrzali, provezli se kroz Kulosari i ušli u Hertonijemi. Kad smo stigli do moje zgrade, iz džepa sam iskopao dogovorenu sumu, a Hamid se izvezao s prilaznog puta i parkirao uz ivičnjak. Obećao je da će čekati tamo petnaest minuta, ako i kad ga pozovem. Tihi i pusti stan sada je delovao još tužnije, kao da je i on napet i zabrinut, i da više ne zna kako da bude topao i bezbedan. Izuo sam cipele i okačio mokru jaknu na vešalicu, a potom seo na stolicu s točkićima pored vrata. Jedva sam uspeo da zgrabim naslon stolice pre nego što su mi suze grunule na oči. Suze, prve koje sam prolio godinama unazad, lile su mi iz očiju, vrele i teške na obrazima. Bio sam istrošen. Osećao sam se kao da je sve besmisleno, kao da je svaki trud da se za nešto uhvatim uzaludan. Razočarao sam samog sebe i izneverio Johanino poverenje, obećanja koja sam joj dao – uvek ću ti pomoći, uvek ću te voleti, učiniću sve što mogu da ti olakšam život. Smiri se, Tapani, rekoh sebi. Možeš da ispuniš svoja obećanja, iako ne možeš da ih ispuniš istog trena. Pustio sam suze da teku, pustio sam da se zabrinutost i tuga nadimaju, a zatim opet splasnu. Ne znam koliko dugo sam sedeo tamo i plakao. Činilo mi se kao čitava večnost. Kad sam napokon ponovo mogao da se pomeram, pokušao sam da ne gledam oko sebe. Sve u stanu me je podsećalo na Johanu. Skinuo sam odeću i otišao da se istuširam. Primetio sam da sve radim navrat-nanos, brzim zamasima – šamponiranje, sapunjanje, brijanje. Potrudio sam se da brojim do deset dok sam se brijao. Stigao sam do tri. Nisam bio potpuno spreman za ono što sam našao u garderoberu. Dok sam vadio čist par čarapa, pogled mi je pao na komad crveno-zlatnog ukrasnog papira. Moj božićni poklon za Johanu. Stavio sam paketić na ležaj i stao gledajući u njega, s čarapom na jednoj nozi, nemoćan da odlučim šta dalje. Čudno je kako značenje stvari može da se promeni. Na krevetu nije ležala rukom ispisana, ručno uvezana knjiga pesama i skroman iznos novca za trošak, već čitav naš život. Sve ono što svakog dana čini život. Osetio sam kako mi na oči ponovo naviru suze, vrele, krupne suze, koje su mi se kotrljale niz lice do usana i brade. Okrenuo sam se, navukao čarapu i na drugu nogu i izašao iz spavaće sobe, ostavivši poklon da leži na krevetu. Skuvao sam kafu, uzeo Johaninu šolju iz cediljke za sudove i stavio je u kredenac, izvadio svoju i seo za kompjuter. Još jednom sam temeljno pregledao sva dokumenta, ali nisam našao ništa novo ili korisno. Odgledao sam video-

snimak kamera za nadzor s ugla Fredrikove i Urha Kekonena, ali mi i dalje ništa nije privuklo pažnju. Sipao sam kafu u šolju, dobio ideju i upotrebio Johaninu lozinku da u njenim arhivama potražim članke koje je napisala za raznorazne novine i časopise. Pregledao sam ih onoliko podrobno koliko i Isceliteljeve memorandume, sve dok mi nije ponestalo kafe, pa sam morao da ustanem i prošetam se unaokolo. Rebra me više nisu neprestano bolela, a batine koje sam dobio objavljivale su svoje prisustvo samo kad sam sedeo u određenim položajima. Pokušao sam ponovo da pozovem inspektora Jatinena, ali se i dalje nije javljao na telefon. Vratio sam se za kompjuter, da pročitam još poneki od Johaninih članaka. Johana je oduvek bila marljiva spisateljica, naročito dok je bila mlada nezavisna novinarka. Pisala je za sijaset različitih časopisa, brzo i razgovetno, i zaradila poverenje ljudi, pogotovo onih koje je intervjuisala. Sve to su odlike dobrog novinara. Ali njen pravi talenat ležao je u nalaženju skrivenih veza između detalja i njihovo rasvetljavanje. Voleo bih da posedujem tu osobinu. Ipak, sa svim nesigurnostima, ipak sam napredovao u istrazi, takvoj kakva je bila. Ono što mi je rekla Laura, na primer, potvrdilo je moju ideju o mladalačkoj vezi Johane i Pasija Tarkijajnena. A ono što sam saznao od Eline o Johaninom potpunom ćutanju na tu temu govorilo mi je da se plašila i da je imala dobar razlog da se plaši, bar koliko sam mogao da vidim. Zbog čega sam onda toliko ljubomoran? I zašto sam se osećao toliko užasno? Bio sam ljubomoran zato što sam smatrao da mi je Johana nešto prećutala. Ali to je nedolično, a takođe i sitničavo. Neko je ubijao čitave porodice, a ja sam se nervirao zbog toga što su mi osećanja povređena. Shvatio sam da umem da budem detinjastiji i egocentričniji nego što sam ikada mogao i da zamislim. A tom groznom osećanju nije pomagala činjenica da mi je sada, dok je ljubomora gorela, a paranoja slobodno tekla u meni, pogled privlačila bleštava ikonica programa za elektronsku poštu na ekranu Johaninog kompjutera.

9

Jatinenovo lice bilo je mokro od kiše, crveno od morskog vetra i, učinilo mi se, namerno nedokučivo. Stajali smo na morskoj obali Jetkesarija, nekoliko stotina metara severno od mesta gde su moja rebra i leđa spoznali ukus pendreka i čizama čuvara. Vetar je zabadao ledene kandže kroz moju zimsku jaknu i tkaninu pantalona, a zatim odlazio dalje. Zadrhtao bih od hladnoće da se već nisam tresao od šoka. Nekoliko trenutaka ranije, Jatinen me je odveo do šestospratnice na morskoj obali iza nas, do čistog, ukusno opremljenog stana u potkrovlju, gde su bankar i njegova porodica ležali ubijeni. Jatinen je zurio preko sivozelene vode, više kao da odlaže ono što mora da kaže nego razmišljajući o tome. Šta čovek pa može reći u takvoj situaciji? Mnogo toga, bez sumnje, ali reči su me napustile. Nikad ranije nisam video ništa slično tome. A ništa ne može da vas pripremi za to. Ništa, rekao sam sebi. „Razlog zašto sam te pozvao da dođeš ovamo, naravno, jeste naš osumnjičeni Tarkijajnena. Da saznam nove informacije koje imaš o njemu.” Ispričao sam mu za svoju posetu nekadašnjem Tarkijajnenovom omiljenom mestu za izlaske, za svoje teorije u vezi s njim i razgovor s ljudima koji su ga poznavali. „Sve je to nezvanično, razume se”, reče Jatinen. „Razume se”, odgovorio sam i progutao pljuvačku. Koliko god da sam se trudio da izbacim prizor iz misli, nisam mogao. Krvava kosa, posteljina, tamne mrlje na zidu, sićušna tela ispod ćebadi. O čemu su razmišljali kad su otišli na počinak? O igrama kojih su se igrali tog dana? Badnjoj večeri? Otvaranju poklona? „Kako su...”, zaustio sam, ne znajući kako da sročim pitanje. „Kako su nastavili da spavaju dok je neko hodao unaokolo i pucao u njih?” „Upravo to je razlog zašto je Tarkijajnen ime za koje smo najviše zainteresovani. On je studirao medicinu. Svakako zna šta treba da upotrebi da bi osoba zaspala i kako da joj to da. Ali nećemo znati pouzdano sve dok ne budu gotovi laboratorijski testovi i tehnička istraga. A, kao što već rekoh, imamo problem s manjkom radne snage, iako je ovaj slučaj dovoljno ozbiljan da bude visoki prioritet. U svakom slučaju, s obzirom na to kako stoje stvari, nećemo dobiti odgovor još nekoliko dana, a možda i nedelja.” Zaćutao je. Nisam znao šta da kažem, pa sam jednostavno čekao da nastavi s pričom tamo gde je stao. Desno od nas, iza visoke ograde krunisane bodljikavom žicom, nalazila se marina. Dugi uzani dok bio je pust. Protezao je

svetlobraon ruku ka moru, kao da nekoga doziva. S druge strane bodljikave žice stajala je stražarska kućica veličine senice, u kojoj će na proleće ponovo biti stražara, pod pretpostavkom da u području bude dovoljno imućnih ljudi da sebi priušte brodiće. „Ovo je potpuno hipotetički, razume se”, reče Jatinen, kad smo obojica predugo ćutali, s obzirom na žučnu kiselinu koja mi se podizala u ustima, na vetar koji nas je držao u svojoj milosti i nemilosti i opštu paniku koju sam osećao. ,,I sasvim nezvanično”, uspeo sam da prozborim. ,,To se podrazumeva”, rekao je. ,,U teoriji, sled događaja je možda bio ovakav: pretpostavimo da je nekome u porodici potreban lekar. Odu na internet i zahtevaju posetu doktora. Neko ko vreba upravo to skrene ili presretne njihovu poruku. Pasi Tarkijajnen se pojavi i kaže da je lekar. Koristi lažno ime, budući da svako može da proveri onlajn baze podataka i vidi da ne postoji doktor po imenu Pasi Tarkijajnen, da je Pasi Tarkijajnen zapravo već godinama mrtav. Ali imaj na umu da je to upravo ono što ljudi ne rade – nikad ne proveravaju, čak ni kad je zdravlje njihove dece u pitanju. To je nešto što se nije promenilo.” Udahnuo je vazduh i izgledao kao da sabira misli, stiskajući koren nosa kažiprstom i palcem. Ponovo sam ugledao krvave čaršave, lokvu zgrušane krvi ispod dečjeg kreveta, okrvavljeni pramen kose na beloj površini pored noćnog stočića. „Tarkijajnen se pretvara da je lekar, pregleda pacijenta kao što i treba da uradi, prepiše lek, a zatim im saopšti da bi sada bilo dobro vreme da ih sve vakciniše protiv malarije ili nečega sličnog. Ko bi odbio dobronameran doktorov savet? Daje im injekciju, ali to nije vakcina. Ubrizgava im neku vrstu jakog sedativa, ali koji ne počinje odmah da deluje. Tek dva-tri sata kasnije, onaj ko zaista obavlja prljavi posao ima čist put. Od Tarkijajnena dobija ulaznu šifru vrata, a možda čak i ključ-karticu, ulazi u stan gde svi spavaju, i...” „Ubija ih, jedno po jedno”, rekao sam. „Da.” Stajali smo još koji trenutak na vetru koji je besneo. Kao beton sivo nebo dizalo se iznad horizonta i bledelo u nevidljivost. Usamljeni mrki mešanac trčao je duž plaže, kao da je izašao na džogiranje. Šačica sivih i belih galebova dokono se vinula u vazduh, sklanjajući mu se s puta. „To je hipoteza i po”, kazao sam. „Ali samo hipoteza”, odgovorio mi je. „Ipak, znajući ono što znamo...” „Tačno. Možda nije samo hipoteza” rekao je i klimnuo glavom. „Postoji sudski nalog za Tarkijajnenovo hapšenje. Međutim, to praktično ništa ne znači, ali on to ne zna. Nadamo se da će nalog nekoga negde podstaći da se nečega seti. Nije mnogo verovatno da hoće, ali trenutno mi se čini da Tarkijajnen nije ni izbliza onoliko mrtav koliko je to bio do malopre.”

Izvadio je pamučnu maramicu i obrisao oči. Ponovo smo zaćutali. Navikavali smo se na to. Tutnuo je maramicu u džep svog kaputa bež boje i uspravio se. „Moram da te pitam” kazao sam. „Zašto si mi to pokazao? Zašto sam morao da vidim glave raznesene u paramparčad i lokve krvi ispod kreveta?” Pogledao je u mene. ,,Želeo si da budeš deo ovoga”, kazao je i okrenuo licem prema moru. „Takođe, ti lično tragaš za Tarkijajnenom. Bolje je da znaš s kim imaš posla pošto si mu prilično blizu.” Ponovo je spustio pogled, sve dok skoro nije dosegao do ivice vode. „Međutim, razmisli o sledećem. Kad god neki ludak sebi utuvi u glavu da je šačica pojedinaca odgovorna za raspadanje sveta oko njega, mi krenemo na njega. A šta se dešava kad ga uhvatimo? Pojavi se neki novi ludak, a svet nastavi da maršira prema svom uništenju. To nije ništa novo, naravno. Istorija nam govori da se to dešavalo i hiljadu puta ranije. Civilizacija cveta, precveta, a zatim nestane. To se na ovoj planeti događalo milionima i milionima ljudi i pre ovoga. Međutim, pada ti teže, nekako, kad je baš tvoj mali svet onaj koji umire, zar ne, Tapani?” „Pretpostavljam da je tako.” Na pučini se pojavio veliki crni brod, na putu ka nekom odredištu. Gledao sam ga nakratko, a zatim sam opet video krv, ćebad, glavicu s ćubom kestenjaste kose, raspolućenu. Zlo i besmisao. Nisam mogao da vidim ništa drugo. Morao sam da odem.

10

Uprkos tome što sam bio u šoku i osećao se toliko mučno, zaspao sam na zadnjem sedištu taksija. Snovi su naišli u brzim talasima, poput epileptičnog napada. U najjasnijem od snova, Johana je šaputala nešto na uvo Lauri Vuoli, a obe su gledale u mene, uplašene i besne. Johana je držala šaku preko lica, tako da nisam mogao da vidim kretanje njenih usana, ali sam na osnovu izraza na Laurinom licu i pravcu njenog pogleda shvatio da govore o meni. Osetio sam munjevit, u potpunosti iracionalan ubod ljubomore, a zatim sam se probudio. Isprva nisam mogao da izbacim san iz misli, pa sam sedeo pitajući se o čemu su pričale. Potpuno sam se razbudio tek kada je Hamid naglo legao na kočnicu, a ja poleteo napred. Sigurnosni pojas me je zadržao, ali osetio sam bol u boku. Kad je automobil stao, uspeo sam da dođem do daha i olabavim pojas. Stajali smo iza autobusa, a branici su nam bili razdvojeni svega nekoliko milimetara. ,,Izvini”, reče mi Hamid. ,,To je bilo grubo zaustavljanje.” „Nema veze”, rekao sam, gledajući unaokolo. Bili smo na putu ka Munkinijemiju, parkirani na prometnoj raskrsnici, čekajući naš red da se uključimo u pokretnu kolovoznu traku. Kiša je prestala da pada, a zamenila ju je magla koja je ispunila prostor između zemlje i neba, mestimično toliko gusta da su obližnja vozila nestala s vidika, ne ostavivši ništa da svedoči o njihovom postojanju osim belih farova i crveno žutih stop-svetala. Kad smo ponovo krenuli, činilo se kao da je čitav svet napravljen od nejasnih, iscepkanih fragmenata, nalik televizijskom snimku bednog kvaliteta – automobil, koji je malopre bio tamo, sad je ovde; tamo je bila kuća, a onda je više nema; svetlost je bleštala pored nas, a sad se premestila ispred. Još jednom sam pogledao u telefon i na brzinu iščitao dokumenta koja sam snimio o Tarkijajnenu. Ranije sam ih površno pregledao. Nisam zapazio da ne postoje četiri njegove kućne adrese, već pet. Nisam to primetio jer su dve nekadašnje adrese bile iste – u dva navrata živeo je u istom stanu u Munkinijemiju, prvi put pre dvadesetak godina, pune dve godine, a drugi put baš pre navodne smrti. Hamid je brzo pronašao kuću, parkirao se na ulici i slušao me s prijateljskim i strpljivim izrazom na licu dok sam mu ponovo objašnjavao da mi je potrebno da ostane tu gde jeste i ne prima drugog putnika. „Razumem, razumem”, uzdahnuo je, a ja sam prestao da objašnjavam. To mu je izmamilo osmeh.

Ostavio sam njegov osmeh u retrovizoru, izašao iz automobila i prešao preko asfaltiranog prilaznog puta do ulaznih vrata stambene zgrade. Jedva primetan vetar komešao je stubove izmaglice, slično šećernoj vuni na usporenom snimku, dok se magla otvarala preda mnom i zatvarala iza mojih leđa. Zgrada je poticala iz četvrte decenije XX veka, a sudeći po izgledu, još je bila u prilično dobrom stanju – predivna tekstura drvenih vrata bila je čak i sveže lakirana. Na zidu levo od vrata stajao je blistavo osvetljeni interfon s prezimenima, a pored svakog je stajalo električno zvonce. Nijedno od prezimena ništa mi nije značilo. Nasumično sam pritisnuo nekoliko: Sarinen, Bonsdorf, Nijemele, Kataja. Bonsdorf je odgovorio. Otvorio sam vrata i osvrnuo se preko ramena. Magla je bila toliko gusta da bih, da nisam znao gde je Hamidov taksi parkiran na ulici, morao da ga tražim pipajući po vazduhu. Sudeći po interfonu, Bonsdorf je živeo na četvrtom spratu. Pritisnuo sam dugme za pozivanje lifta, popeo se na četvrti sprat i zazvonio staromodnim metalnim zvonom na vratima s poštanskim sandučetom na kojem je pisalo „Bonsdorf “. Tačka svetlosti u špijunki na vratima na trenutak se pomračila, a vrata su se onda otvorila. Bonsdorf je, ispalo je, gospođa, a imala je najmanje osamdeset godina. „Čekala sam te”, rekla mi je. Nisam znao šta drugo da kažem sem: „Žao mi je što ste morali da čekate.” „Ovih dana?”, kazala je i frknula. ,,Uđi!” Okrenula se i ušla u stan. Nisam imao pojma koga je čekala, ali budući da mi je otvorila vrata i pozvala me da uđem, poslušao sam je. Stan je bio prostran, s pet soba i kuhinjom, koliko sam mogao da vidim na prvi pogled. Gospođa Bonsdorf je izgledala i zvučala kao da živi sama. Brz pogled na sobe potvrdio je prvobitni utisak: na donjem delu kreveta stajao je neupotrebljavan jorgan, a na pomoćni ležaj odavno su stavljeni ukrasni jastučići. Pošao sam za njom u dnevnu sobu, čekajući da stane i kaže mi koga je čekala i da mi možda dozvoli da joj saopštim razlog svog dolaska. Prešla je preko crno-crvenog orijentalnog ćilima veličine terena za skvoš. Bio je toliko veliki da sam bio uveren da se neko može i izgubiti na njemu. Prišla je televizoru i nekoliko puta ga lupila malom pesnicom. „Evo ga”, kazala mi je. „Nema slike!” Pogledao sam u televizor, a zatim u gospođu Bonsdorf. Bila je niska žena s kovrdžavom kosom, čak i kod kuće elegantno odevena u sivi blejzer. Zračila je energijom i rešenošću uprkos poznim godinama i pogrbljenom stavu tela. Razmislio sam na tren. Kome to može da škodi? Prešao sam preko terena za skvoš do televizora, proverio da li su priključeni svi kablovi, a zatim pokušao da ga uključim.

,,Ne radi”, obavestila me je. Ponovo sam pogledao u kablove i primetio da jedan od njih labavo visi. Pratio sam ga ispod starinskog plakara od tamnog drveta i iza rokoko sofe, i otkrio da nije uključen u struju. Gurnuo sam ga u utičnicu i vratio se nazad do televizora. Slika se pojavila istog časa. ,,To sam mogla i sama da uradim”, kazala je. Isključio sam televizor i okrenuo se licem ka njoj. „Slažemo li se da vam ništa ne naplatim ako mi odgovorite na nekoliko pitanja?” Nešto joj je blesnulo u očima. „Trebalo je da znam”, rekla je. „Koji to majstor ovih dana dolazi istog dana kad ga pozoveš? Jesi li za šolju kafe?” Seli smo za trpezarijski sto i pili kafu iz porcelanskih šoljica. Gospođa Bonsdorf je na levoj šaci nosila zlatni prsten s dijamantom, koji je često dodirivala, okrećući dijamant ka malom prstu, a zatim ga opet ispravljajući dok je govorila. To me je podsetilo na sopstvenu burmu, debelu traku od belog zlata. Stavio sam ga na prst pre deset godina i delio život sa ženom za kojom sam u potrazi, a koja me je pak dovela ovamo. Kafa je bila crna, jaka i s ukusom čokolade. Shvatio sam da umirem od želje za šoljom kafe. Takođe sam shvatio da svega sekundu ranije ne bih mogao da popijem ni kap. Ponovo sam iz misli izbacio slike iz stana u Jetkesariju. Rekao sam joj da tražim čoveka koji je nekad živeo u njenoj zgradi, opisao joj Tarkijajnena, kazao joj njegovo ime i zanimanje i dodao da je vrlo moguće da se nalazim u pogrešnoj stambenoj zgradi. Naposletku, pokazao sam joj njegovu sliku na mobilnom telefonu. Ukočila se i uverila me da se nalazim u pravoj zgradi. „Veoma dobro ga se sećam”, kazala mi je. „Umro je pre pet godina”, rekoh joj. Delovala je zbunjeno. „Pre pet godina?” Klimnuo sam. Držala je malu porcelansku dršku šolje kao da će je otkinuti. ,,U mojim godinama vreme prolazi malo brže, dabome, ali to nije moglo da bude pre pet godina.” ,,Zašto?”, upitao sam. „Zato što se to desilo malo pre Erikove smrti”, rekla je. „Erik je bio moj suprug. Umro je od raka jetre. Bolest je počela kao rak grla i stomaka. Bio je u užasnoj agoniji i neopisivim bolovima.” Pogled joj je odlutao kroz prozor, u maglu. „Volela sam Erika. Ništa nam nije ostalo osim jedno drugo”, tiho je rekla i otpila gutljaj kafe. Uzeo sam kolačić s tanjirića na stolu, odgrizao parče i pustio

da mi se ukus karamele rastopi u ustima. Stavila je porcelansku šolju na tanjirić uz tihi zveket. „Erik je bio sportski tip, dobar i snažan čovek. Barem onoliko dugo koliko je mogao. Međutim, niko ne može da bude snažan kad ostari i oboli, kad mu ne ostane još mnogo vremena. Sva naša deca i unuci žive u Americi. Održavamo kontakt pomoću video-poziva. Zbog toga mi samo još više nedostaju. Dovoljno sam matora da smatram da bi trebalo da mogu da ih dodirnem, da budem blizu njih, da ih mazim, grlim i držim u naručju, i da oni grle mene. Erik je bio istog mišljenja. Bili smo tamo jedno za drugo, starali smo se jedno o drugome...” Zaćutala je na trenutak, utonula dublje u maglu, a zatim je to shvatila i okrenula se prema meni. „Jesi li oženjen?”, upitala me je. ,,Jesam”, odgovorio sam i brzo dodao: „Zapravo, to je i razlog zašto sam danas ovde.” Izgledala je znatiželjno. „Moja žena je nestala”, kazao sam joj. „Taj čovek, o kojem vas pitam, možda zna nešto o tome. U stvari, ne tražim njega, već svoju suprugu.” „Imate li dece?” ,,Ne.” „Mogu li da pitam zašto?” ,,Da. Nismo mogli da ih imamo.” „Samo vas dvoje?” ,,Da.” ,,I to je lepo.” Osetio sam knedlu u grlu, a zatim sam za svaki slučaj obrisao oči. ,,Da, jeste”, rekao sam. Sedeli smo za trpezarijskim stolom jedno naspram drugog, dvoje ljudi nasumično spojenih, a ja sam imao bezmalo opipljivo osećanje koliko toga imamo zajedničkog. Koliko toga svi mi imamo zajedničkog! Nisam želeo da prekidam tišinu koja nas je ujedinjavala. Osećanje je bilo čudnovato umirujuće, maltene konačno. Nisam želeo da zabadam nos i da je ispitujem. Možda će se naposletku ipak vratiti na ono šta sam došao da je pitam. Srknuo sam jaku kafu, pustio da mi nežno pecka jezik pre nego što sam progutao. Pogledao sam u slike na zidu – morske pejzaže okupane sunčevom svetlošću, seoske kućice crvene i žute boje, blistava zlatna polja i tamnozelene šume. Mesta iz mašte. „Činilo mi se da se Erikov bol uvećava istom brzinom kao i količina njegovih lekova”, rekla je. Ja sam lutao kroz polje žita koje se nežno povijalo na vetru, spremajući se da otvorim vrata kuće od sivog drveta, nejasno vidljive na drugoj strani njive. „Rak je napredovao, dabome. A tada se mladić ponudio da nam pomogne.” „Kakvu pomoć vam je ponudio?”

Razmišljala je nekoliko časaka. „Kada me već pitate za to, zaista je bilo prilično iznenađujuće. Kako je znao da dođe ovamo baš kad je situacija bila najgora? Jednog dana se prosto obreo na vratima.” „Kada se to dogodilo?”, upitao sam, stavljajući praznu šoljicu na tanjirić. „Erik je umro pre godinu dana”, kazala je. ,,On je došao otprilike šest meseci pre toga. Zato ne razumem – rekao si da je taj mladić umro pre pet godina, ali je čovek istog imena, istog izgleda, koji se predstavio kao lekar, došao je ovamo pre godinu i po dana i rekao da želi da nam pomogne.” Starica je očigledno bila uzrujana. „Vašem pamćenju ništa ne fali”, kazao sam joj. „Greška je moja. Mora da sam dobio pogrešnu informaciju, to je sve.” „Verovatno je tako”, rekla je, na trenutak izgledajući još starije. ,,To me plaši. Ako izgubim sećanje, ako izgubim pamet, šta će mi ostati?” „Nemate zbog čega da se brinete”, razuverio sam je. „Vaše pamćenje je izvrsno. Recite mi nešto više o tom čoveku koji se pre godinu i po dana pojavio na vašim vratima. Da li je ijednom pomenuo zašto je došao?” ,,To je druga stvar”, rekla je. „Nije došao zbog novca. Nije hteo da nam naplati utrošeno vreme, čak nije želeo ni da uzme novac za lekove. Erik je tada već bio toliko bolestan da su nam trebali svi lekovi koje smo mogli da dobijemo. Neke nismo mogli ni da nabavimo.” ,,A taj čovek vam je pomogao?” ,,Da. Bila sam mu zahvalna. Takođe je pomogao Eriku na njegovom poslednjem putovanju.” „Ovde u kući?” „Ima li boljeg mesta da se umre?” Ponovo sam video stan u Jetkesariju. Ljudska obličja ispod pokrivača. Krvave mrlje na zidu iznad kreveta. „Nema boljeg, pretpostavljam”, kazao sam. „Šta se potom dogodilo?” Pogledala je u mene. „Potom je Erik kremiran, a ja sam ostala sama posle četrdeset šest godina”, rekla mi je. „Žao mi je. A posle toga?” Sada je izgledala nestrpljivo. „Želela sam da umrem, ali nisam”, rekla je. „Ponekad je to najjednostavnije.” „Oprostite mi, gospođo Bonsdorf”, tiho sam rekao. „Nisam na to mislio. Možda se nisam dobro izrazio. Hoću da kažem, šta je bilo s tim doktorom Tarkijajnenom? Jeste li se čuli opet s njim?” „Nestao je na isti način kao što se i pojavio. Došao je nepozvan i otišao ne rekavši zbogom. Nikad ga više nisam videla.” „Znate li da li je živeo u ovoj zgradi u vreme kad je pomagao Eriku?”

Nekoliko trenutaka razmišljala je o mom pitanju. ,,To mi uopšte nije palo na pamet. Pretpostavljam da je moguće. Svakako nije nemoguće.” „Jeste li ikada naleteli na njega na stepeništu ili ispred zgrade?” Odmahnula je glavom, polako ali sigurno. ,,Ne bih rekla. Naravno...” ,,Da?” „Kada razmislim o tome, u to vreme sam se možda pitala kako je mogao da stigne tako brzo kad bismo ga pozvali, odeven samo u košulju, s lekarskom torbom u ruci. Ali tada nisam preterano mislila o tome.” Nisam znao u kom pravcu bi trebalo da idu moja pitanja. Obrisao sam usne salvetom koju mi je dala, iako su već bile bolno suve. „Jeste li srećni ti i tvoja žena?”, upitala me je. Zagledao sam se duboko u njene plavozelene oči, toliko slične Johaninim da sam na delić sekunde zamalo upao u njih. „Nikad nisam voleo nekoga i ništa onoliko koliko volim svoju ženu”, čuo sam samog sebe kako joj odgovaram. Pogled gospođe Bonsdorf nije se pokolebao ni za tren. Duboke bore pojavile su joj se na obrazima, u uglovima očiju. Topao osmeh ozario joj je lice, a ja sam shvatio da gledam u njene, a ne Johanine oči. Već sam bio u predvorju, oblačeći jaknu i gledajući svoj odraz u velikom ogledalu s pozlaćenim ramom, kad je kazala: „Kad pronađeš svoju ženu...” Okrenuo sam se i pogledao u nju. Veliki prolaz u dnevni boravak i gusta magla s druge strane prozora maltene su je progutali. „Nemoj ponovo da je izgubiš.” Vezao sam šal oko vrata. „Daću sve od sebe, gospođo Bonsdorf.” Već sam se okrenuo od nje, stavio desnu šaku na kvaku ulaznih vrata i levu na bravu, kad sam je čuo kako govori: „Nije lako, ali je vredno toga.”

11

Još jednom sam pogledao spisak prezimena na interfonu, tražeći broj stana upravnika zgrade. Živeo je na prvom spratu – Jakolev. Nije bilo odgovora. Možda trenutno nije kod kuće, ili je možda jednostavno stajao s druge strane vrata i ćutao. Čuo sam sopstveno disanje i grgotanje vode u cevima negde i osećao težak truli miris prženih jaja. Sačekao sam nekoliko trenutaka, a zatim na interfonu našao broj telefona i pokušao da pozovem. Jakolev se nije javio. Pretpostavljam da sam se navikavao na to da mi niko ne odgovara na pozive. Vratio sam mobilni u džep i otišao. Kad sam izašao napolje, napunio sam pluća vazduhom, otvorio vrata taksija i ušao, probudivši Hamida. „Kuda sad?”, upitao me je, za tili čas izgledajući budnije od mene. Razmislio sam o tome kuda da idem, koje mesto ima smisla. I o onome što sam sada sigurno znao: Tarkijajnen je živ. Johana je bila na Isceliteljevom tragu. A Tarkijajnen je imao nekakve veze sa Isceliteljem. Tarkijajnen i Johana su se sreli. Nisam stigao dalje od toga kada se Hamid okrenuo i pogledao u mene tamnim, bezmalo crnim očima. „Kuda želiš da ideš?”, upitao je. Utom mi je zapištao mobilni, obaveštavajući me da sam primio poruku. Izvadio sam ga, pročitao poruku i istog trena znao kuda ću.

Hamid se usput zaustavio na benzinskoj pumpi. Iskočio je iz kola, prišao pumpi, ubacio karticu i ukucao šifru, a zatim počeo da toči gorivo. I ja sam izašao iz taksija, udahnuo teška metalna isparenja benzina i popeo se uz nekoliko stepenica do blagajne. Magla je i dalje bila gusta, a vazduh ustajao i vlažan na mojoj koži. Nekadašnja kulinarska škola iza benzinske pumpe nemo je stajala, zacrnjenih prozora. Ispred zgrade je gluvarilo desetoro ljudi koji su komunicirali urlicima, brektajima i jednosložnim povicima. Jedni drugima dodavali su plastičnu flašu i podizali je do usana. Veliko terensko vozilo sa zatamnjenim prozorima ušlo je na stanicu s druge strane pumpe. Vrata i s vozačeve i suvozačeve strane su se otvorila, a dva muškarca slovenskog izgleda, veličine buldožera, pojavila su se na vidiku i zakoračila na tlo. Jedan je prišao pumpi, a drugi ostao da stoji kraj vozila. Nisam mogao da vidim unutrašnjost terenca, ali sam s priličnom sigurnošču

pretpostavio da na zadnjem sedištu sedi čovek koji nikad neće moći da potroši sav svoj novac. Benzinska stanica predstavljala je svet u malom: petrolej ispod površine tla, mase u svojim vozilima i šačica onih koji su se obogatili na jadu i bedi ostalih. Pretpostavljam da smo svi imali svoje mesto na toj benzinskoj pumpi, i u univerzumu. Hamid je uz zveket vratio pištolj za gorivo na mesto, trgnuvši me iz misli. Tajming mu je bio izvrstan jer je buldožer koji je čuvao kola primetio kako buljim u njega, a sudeći po izrazu njegovog lica, nameračio se da mi priđe i ispita imam li nešto da mu kažem. A ja, iskreno, nisam mogao reći da imam. Hamid se izvezao s benzinske pumpe i zaputio natrag ka centru grada. Trg na železničkoj stanici bio je zakrčen ljudima i automobilima. Hamid me je ostavio ispred tržnog centra preko puta stanice. Eskivirao sam ljude, ušao u kafić i stao u red. Dok sam čekao, čuo sam odlomke razgovora na najmanje deset različitih jezika. Neke sam prepoznavao, ali većinu nisam. Kupio sam kafu i sendvič toliko čvrsto umotan u tanki papir da mi je samo zlatnobraonkasti vrh govorio da je reč o nekoj vrsti hleba. Platio sam i osvrnuo se oko sebe, tražeći gde da sednem. Posrećilo mi se kad je porodica Afrikanaca pokupila jakne i torbe i zaputila se prema železničkoj stanici. Seo sam za sto, a kad me je čovek sa širokim osmehom na engleskom jeziku sa španskim naglaskom upitao može li da uzme ostale stolice, odgovorio sam mu da može, sve osim jedne. Nju sam čuvao za Johaninog urednika, Lasija Utelu. Ali taj deo nisam glasno rekao. Kifla je bila suva, a unutra se nalazila najtanja kriška sira koju sam ikada u životu video. Da je bila išta tanja, ne bih je ni video. Dovršio sam sendvič i kafu kad je Lasi stigao. Rukovao se sa mnom, letimično me pogledao u oči, privukao stolicu, prebacio levu nogu preko desne, namestio frizuru i prešao dlanom preko čekinja na licu. Onda je uzeo kašičicu i promešao kafu. Izgledao je jednako umorno i sit života kao i juče, ali sam sad bolje razumeo da je njegov iznureni i pohabani izgled samo neka vrsta oklopa koji mu je olakšavao da donosi odluke, kupuje vreme i prikriva vlastite misli i njihove posledice. Čitava pojava umornog ali žilavog novinara, umornog oko očiju, neobrijane višednevne brade, predstavljala je puku ulogu smišljenu da sakrije iskusnog igrača. „Danas sam imao prilično težak dan”, kazao mi je. Klimnuo je ka kancelarijama s druge strane ulice. „Redakcija je u haosu. Mnoštvo članaka je u finalnom stadijumu. Zato sam predložio da se vidimo ovde. Da malo odmorim glavu.” ,,Da”, rekao sam i pogledao oko sebe. Ljudi svih starosti i boja, sijaset jezika, graja u kafiću, sve to je predstavljalo idealno mesto za neupadljivi susret, dabome, ali svakako nije bilo ni trunke mira i tišine. „Nisam pročitao današnje

novine, ali siguran sam da u njima postoji članak o onoj pevačici i njenom konju, koji si juče spomenuo.” „Želiš li da me pohvališ za uspešno obavljen novinarski posao?” Srknuo je kafu, smireno držeći šoljicu u šaci, ni za milimetar ne izbegavajući moj pogled. „Zašto se nismo sastali u tvojoj kancelariji?”, pitao sam ga. „Kao što rekoh”, uzdahnuo je, pažljivo stavljajući šolju na sto i odgurujući je od sebe nekoliko centimetara, „ovde je mnogo mirnije.” „Prvo mi ne odgovaraš na pozive, a zatim, kad ti pošaljem poruku da dolazim u tvoju kancelariju, pozoveš me i predložiš da se sretnemo negde drugde. Pitam se ko je to u tvojoj kancelariji i ne sme da me vidi.” Pogledao me je ispitivački, opet s onim umornim skepticizmom koji je govorio da je možda malo zaintrigiran, ali takođe i ubeđen da sam imbecil i dosadnjaković. ,,Ko to ne treba da zna da je Johana nestala, a da njen muž traga za njom?”, upitao sam. Neko vreme je sedeo ćuteći. „Nastavi da trtljas”, kazao je. „Nemam pojmao čemu govoriš.” ,,U redu, zaboravimo na to za trenutak. Reci mi zašto si me zvao da mi kažeš da je Gromov mrtav.” Lasi me je pogledao maltene sažaljivo. „Pokušavao sam da pomognem”, rekao je. ,,I to je sve?” ,,To je sve”, uzdahnuo je. ,,Ne sećam se tačno kako si to sročio, ali rekao si nešto o tome koliko ceniš svoje zaposlene.” ,,To je istina”, kazao je. „Onda mi reci zašto te Johanin nestanak nije podstakao da nešto učiniš? Znaš da je Gromov mrtav, imaš razloga da veruješ da je i Johana u nekoj nevolji. Imaš razloga da veruješ kako ta nevolja možda ima nekakve veze sa serijom porodičnih ubistava o kojima je pisala.” ,,Ti si stihoklepac, Tapani. Novinar bi pronikao u srž stvari, razmislio o tome šta je istina i napisao reportažu o tome. Ti konstruišeš priče i bajke. Izmišljaš. S druge strane, mašta je dobra stvar. Potrebna nam je ovih dana.” „Nijedan urednik ne bi propustio takvu priču”, rekao sam. „U ovome ne vidim nikakvu priču.” ,,Ne želiš da je vidiš. A ja hoću da znam zašto.” Lasi se zavalio na naslon stolice. „Zvučiš kao tvoja žena”, rekao je. ,,A to nije kompliment.” „Šta imaš protiv Johane?” Zavrteo je glavom. „Pravo pitanje jeste šta Johana ima protiv mene?” „Tvoj stav, kao prvo, rekao bih.” „Trudim se da održim novine u životu.”

,,A Johana se ne trudi?” ,,Ne iste novine. Rekao sam ti u kakvoj smo situaciji. Neki ljudi to shvataju, neki ne.” ,,A Johana nije shvatala?” Bacio sam pogled kroz prozor. Magla je delovala kao da pritiska okna i pokušava da uđe unutra. ,,Ni najmanje”, reče Lasi, naginjući se još više unazad. „Živimo u prilično teškim vremenima, na mnogo načina, ali jedno počinje da biva jasno. Ona vrsta istine koju šačica novinara poput Johane traži naprosto više ne postoji. Nema ničega na čemu bi mogla da počiva, ničega na čemu bi mogla da se zasniva, ničega da je kultiviše. Mogao bih do sutra da pričam o kraju istorije, posuvraćenosti vremena, pornografikaciji svega. Ali pompezni ljudi poput tebe znaju bolje. Tako je kako je. Mi pokušavamo da pravimo novine u okruženju u kojem smo trenutno. Imam praznu stranicu koju moram da ispunim slikama i tekstom koji liči na vesti, nečim što će zanimati ljude. A šta ljude zanima? Danas su to ritam i bluz pevačica i njen konj. Sutra će to biti slavna ličnost uhvaćena u krađi u radnji, polugola, ako se ja pitam. Imamo fotografije, maltene krupne planove, te žene kako trpa MP3 plejer u gaće i, dok to radi, vidi se praktično sve, ako razumeš šta hoću da kažem.” ,,Čestitam!”, rekao sam. „Misliš li da možeš sebi da priuštiš da budeš sarkastičan? Ti si pesnik čija se najuspešnija zbirka prodala u manje od dve stotine primeraka. Mi prodajemo najmanje dve stotine hiljada novina dnevno.” „Laknulo ti je što je Johana nestala.” „Laknulo je pogrešna reč”, reče Lasi, vrteći glavom. ,,Tu ima i nečega više od toga”, kazao sam. „Naravno da ima”, kazao je i nasmejao se. U njegovom smehu bilo je više od dodira superiornosti. Podsmešljivo me je pogledao. „Uobražavaj šta god želiš. Napiši knjigu pesama i unutra stavi sve svoje sumanute scenarije.” Nagnuo sam se napred i nalaktio na sto. „Znam da ti je Pasi Tarkijajnen prijatelj. Ili bar bivši prijatelj.” Zaćutao je. U njegovom izvežbanom i umornom izrazu lica pojavila se naprslina, kratkotrajan blesak nesigurnosti, a onda se njegova blazirana ljuštura setila da to prikrije. U mislima sam se zahvalio Jatinenu na tekstu koji mi je poslao na tu temu. Ćutke me je posmatrao nekoliko trenutaka, a onda je progovorio. „Bivši prijatelj.” „Igrali ste u istom hokejaškom timu”, rekao sam. ,,S jedne strane, zapanjen sam što je piskaralo poput tebe otkrilo i neku činjenicu, a s druge, prilično sam iznerviran. A znaš li zašto?” Odmahnuo sam glavom i raširio ruke. ,,Ma koliko da se trudim”, kazao je, ,,ne mogu da vidim nikakav smisao u svemu ovome. Pa šta ako sam igrao hokej s tim tipom... kako se beše zvao?”

„Sad se ne sećaš kako se zvao? Sad si bio siguran da ti je stari prijatelj.” Lasi je uzdahnuo, opet bezbedan u svojoj ulozi umornog, iznurenog novinara. Prekrstio je ruke na grudima. „Pasi Tarkijajnen ti je bio prijatelj, a takođe ste se zajedno bavili radikalnim aktivnostima”, rekao sam. „Slučajno sam saznao za hokej, tražeći tvoje i Tarkijajnenovo ime na internetu. Iz drugih izvora otkrio sam da si bio pripadnik jedne od najekstremnijih enviromentalističkih grupa. Tarkijajnen joj se priključio kad ste se vas dvojica već vrlo dobro poznavali, zar ne? Bio si mlad, dovoljno mlad da misliš da bombe mogu da promene svet. I bukvalno i metaforično.” Lasi me je pogledao, lica zaključanog u taj isti poznati izraz izmoždenosti, ispod koga je mogao da misli ili oseća bilo šta. Nastavio sam da govorim: ,,A kad je pre petnaest godina eksplodirala bomba u kancelarijama energetske kompanije Fortum, ti si bio jedan od ljudi koje je ispitivala policija. Baš kao i Tarkijajnena. Protiv vas zvanično nije podignuta optužnica, a policija nije pronašla ništa što bi vas povezalo sa zločinom. Ipak, to nije nešto što urednik novina želi da ljudi znaju o njemu. Teško da možeš da staviš tako nešto u svoju radnu biografiju: bombaški napad na kompaniju Fortum, te i te godine.” Pogledao je kroz prozor pre nego što je progovorio. „Neko je jednom rekao da osoba koja u mladosti nije bila idealista nije ni živela, a osoba koja nije konzervativna u starosti nije ništa naučila u svojoj mladosti. Mogao bih da dodam da pod rečju konzervativan mislim realističan, neko ko realno gleda na probleme. Tvoja informacija je tačna u tom smislu da jesam bio mladi idealista. Što se tiče ostalog, s poštovanjem ti predlažem da odeš, i to u tri lepe.” Klimnuo sam glavom i tiho nastavio. „Dakle, da li je i mladi idealista Tarkijajnen postao cinično govno poput tebe?” Lasi je na lice ponovo namestio ciničan osmeh. „Pasi Tarkijajnen umro je pre mnogo godina. Da li je umro kao idealista ili cinično govno, ne znam i nije me briga. U svakom slučaju, kakve on veze ima s bilo čim?” „Možda velike. A ti ponovo lažeš. Koliko dugo već znaš da Tarkijajnen nije mrtav?” Lasijev osmeh se blago zgrčio na ivicama usana. Počešao se po nosu. Delovao je kao da je malo nervozan. ,,Da li je to trik-pitanje?” ,,Ne”, rekao sam. ,,To je direktno pitanje i ima veze s Johanom. Ima veze s tvojim opiranjem da uložiš vreme i trud u njeno pronalaženje, i s tvojim iznenadnim gubitkom zanimanja za objavljivanje priče koja bi nesumnjivo prodavala novine. Samo pomisli – brutalno pobijene porodice, nestala ambiciozna novinarka, zbunjena policija. Primer iz udžbenika za privlačenje pažnje javnosti. Da li te Tarkijajnen ucenjuje?”

Lasi se nasmejao, ali smeh mu je sada bio slabašan. Nije mi odgovorio, ali me nije pogledao u oči. „Poslednje pitanje”, kazao sam. „Vratimo se na početak. Zašto nismo mogli da se sastanemo u tvojoj kancelariji?”

12

Johana je radila kad smo se prvi put sreli. Pisala je članak o zatvaranju biblioteka, a ja sam igrom slučaja bio jedan od ljudi koje je intervjuisala. „Dolazite li ovde često?”, pitala me je dok smo stajali u foajeu biblioteke u Kaliju nekog dana njene poslednje radne nedelje. Iznenadilo me je kako je formulisala pitanje. Ugrabio sam ukazanu priliku i rekao: „Nismo li se već negde upoznali ranije?” Pocrvenela je, onako kako je to uvek činila – samo prolazan trag ružičaste boje na obrazima. Zapisala je moje odgovore u beležnicu, zahvalila mi se i okrenula da pođe kad sam je upitao koliko često dolazi u biblioteku. Nasmešila se i ponovo okrenula ka meni. „Nekoliko puta neđeljno”, kazala je. Tek tada sam zaista primetio njene oči. Činilo mi se kao da skupljaju svu sunčevu svetlost koja je kroz visoke prozore ulazila u biblioteku. Kao da je celokupna svetlost u sve tamnijem svetu, koji će ubrzo ostati u mrklom mraku, isijavala iz očiju te mlade novinarke. „Šta voliš da čitaš?”, upitao sam je. Načas se zamislila. „Uglavnom dokumentarnu prozu, rekla bih”, kazala je, izgledajući kao da stvarno razmišlja o mom pitanju. „Knjige povezane s mojim poslom. Direktno ili indirektno.” ,,A istorijske knjige?” ,,Ponekad.” ,,Romane?” ,,Ponekad.” ,,Poeziju?” ,,Nikad.” ,,Zašto?” „Nervira me. Naročito novija poezija. Namerno je i tvrdoglavo nerazumljiva. Krv srca na dršci čekića udara po večitoj mesečini, dok maramica nežnog kopita šiba slepoočnice od slatkog korena. Ko još može da čita nešto slično tome i pretvara se da to razume?” ,,Dobro”, rekao sam. „Možeš li da se setiš imena nekih pesnika ili knjiga pesama koje si pročitala?” Pogledala me je tim čudesnim očima, imenovala nekoliko knjiga pesama, a onda zavrtela glavom. Rekao sam da se slažem s njom da su pesme koje je pomenula nejasne, ali da mislim da postoje i dobre pesme, da znam za izvrsne zbirke poezije koje bi joj, siguran sam, promenile mišljenje o poeziji ili je, u

najmanju ruku, nagnale da shvati kako čitav rod književnosti koji odbacuje uključuje i neke izuzetke. „Čitaš li je ti?”, upitala je u blagoj neverici. ,,Da, čitam je”, kazao sam, naglasivši dve poslednje reči. Nasmešili smo se jedno drugom, a svetlost je zaplesala u njenim očima. „Kladim se da možeš da mi preporučiš neku knjigu, da me nateraš da promenim mišljenje.” ,,Možda”, rekao sam. Krenula je za mnom do odeljka s poezijom. Osećao sam njene oči na potiljku. Osećanje nije bilo neprijatno. Zamislio sam kako se plavozelena svetlost iz očiju te žene spušta na mene kao svetlost duge ili vedrog sunčanog dana. Stigli smo do polica s poezijom, a ja sam izabrao dela nekoliko finskih pesnika i ubacio i jednu od mojih zbirki na dno gomile. Johana je stala pored mene i slušala, ako ne zainteresovano, a ono makar s prividom zanimanja, dok sam joj pričao o posebnim kvalitetima svakog pesnika i čitao po jednu pesmu od svakoga, da bih joj pokazao jasnoću i jezgrovitost njihovog pesničkog jezika. Nosila je farmerke širokih nogavica, crnu rolku i nešto što su delimično bile kožne cipele, a delimično čizme. Dok smo stajali jedno blizu drugog, nisam mogao a da ne osetim miris njene kose, toplinu njenog tela i privlačenje plavozelenih očiju. Uzeo sam poslednju knjigu s gomile, otvorio je i pročitao jednu pesmu. Kad sam završio, pogledao sam u nju. Nije izgledala impresionirano koliko sam se nadao da će biti. ,,Ne znam”, kazala je. ,,Da ti pročitam još jednu?” „Samo napred.” Pročitao sam joj još jednu pesmu. „Čini mi se kao da je znaš napamet”, rekla mi je. „Izrecitovao si je jedva gledajući u knjigu.” Uzela mi je knjigu iz ruku, otvorila je i videla moju fotografiju na unutrašnjem delu korica. Pogledala me je. „Baš pametno”, kazala je sa osmehom.

13

Zastao sam na pločniku i posmatrao kako svetla Hamidovog taksija nestaju u magli. Za vreme kratke vožnje od železničke stanice do Tempeli trga imao sam vremena da razmišljam o krutim nitima koje nas sve drže zajedno. Johanu, Pasija Tarkijajnena, Lasija Utelu, Lauru Vuolu, Harija Jatinena i mene. Čak i gospođu Bonsdorf i Hamida. Da ne pominjem Ahtija i Elinu. Trčali smo, naprezali se, dahtali i stenjali, svi u različitim pravcima, a što smo se više batrgali da negde stignemo, to smo više bili privlačeni jedni drugima. Elina je otvorila vrata. Pozdravila me je s toplim osmehom i maltene upitnim pogledom. Spazio sam svoj odraz u ogledalu u hodniku i shvatio zašto. Oči su mi blistale tako da sam izgledao gnevno, čak razjareno. Nisam hteo da joj objašnjavam – nisam ni mislio da mogu. Barem ne još. Kazao sam joj da želim da popričam s Ahtijem. „Ahti spava.” „Probudi ga.” ,,Molim?” „Probudi ga.” Pogledala me je zabezeknuto, a zatim i iznervirano, da bi na kraju postupila kao što sam želeo, pošavši ka spavaćoj sobi, usput vrteći glavom. Sve u dnevnoj sobi bilo je poznato koliko je to moglo da bude. Napamet sam znao sadržaj Ahtijeve i Elinine police za knjige. Knjige i njihov raspored urezale su mi se u pamćenje tokom naših zajedničkih druženja u toj sobi. Znao sam, i bez dodirivanja, koliko je mekana i udobna crna fotelja koja je stajala ispred police, koliko je bleštava podna lampa koja je stajala pored. Setio sam se večeri provedenih zajedno, koje su se protezale do duboko u noć, sveća i svećnjaka izvađenih iz starinske tamnobraon škrinje, šćućurene s druge strane fotelje s otvorenom knjigom na poklopcu, kao i uvek. Premda je prostorija bila poznata, dok sam slušao zvukove iz spavaće sobe, gledao sam je kao da sve to vidim prvi put. Razmišljao sam o tome kako nas ne iznenađuju stvari koje su nam nove, već one koje mislimo da dobro poznajemo, a onda otkrijemo da mnogo toga ne znamo. „Doći će za minut”, reče Elina iza mojih leđa. ,,Hvala.” ,,Ne razumem.” ,,Ni ja zamalo nisam razumeo.” Seli smo na suprotne krajeve kauča, kao po uzajamnom dogovoru ostavivši srednji jastuk između nas.

,,Ne ličiš na sebe.” Oćutao sam. Još sam sabirao misli. ,,Tapani”, tiho reče Elina, naginjući se prema meni. „Kao da si pogrešno shvatio ono što sam rekla. O onome što se dogodilo. O Pasiju Tarkijajnenu.” ,,Ne, mislim da sam razumeo isuviše dobro.” Oklevala je. „Nadam se da nećeš ispričati Ahtiju sve.” Pogledao sam u nju, želeći da joj kažem da najverovatnije neću ni morati, ali tad je Ahti ušao u prostoriju. „Tapani! Zdravo!” Izgledao je kao da je u protekla dvadeset četiri sata smršao nekoliko kilograma, kao da se smanjio ili nekako izgubio deo svog spoljašnjeg omotača. Znao sam da to nije moguće, ali sam svejedno stekao takav utisak dok sam ga posmatrao u donjem delu trenerke i vunenom džemperu, s debelim belim sportskim čarapama na nogama. Pogledao je oko sebe i izabrao je naslonjaču. Elina se još više udaljila od mene na kauču. Ahti je seo i pogledao me. „Elina mi reče da si hteo da pričaš sa mnom o nečemu.” Pogledom sam okrznuo Elinu, a zatim se okrenuo Ahtiju. „Nisam rekao da postoji nešto o čemu želim da pričam s tobom. Samo sam je zamolio da te probudi.” Ahti je sklopio šake u krilu i naslonio glavu na fotelju. Možda se trudio da izgleda kao advokat više nego što su mu to situacija ili odeća dozvoljavali. ,,Ne zvučiš kao inače”, kazao je. „Kako inače zvučim?”, upitao sam ga. „Kao prijatelj? Kao neko ko ne primećuje ništa? Ko veruje u sve što mu kažu?” Ahti je na brzinu pogledao Elinu. „Ovo su teška vremena za obojicu. Mene je ugrizao pacov, što u normalnim okolnostima ne bi bilo ništa strašno, ali nam je to u potpunosti izmenilo planove. Siguran sam da ti je Elina rekla da ostajemo u Helsinkiju.” ,,Da, rekla mi je.” „Noćas sam imao groznicu i još imam temperaturu. I zaista sam umoran. Ako postoji išta što možemo da uradimo za tebe i Johanu, učinićemo. Ali nikome nije od pomoći ako dolaziš ovamo loše raspoložen i plašiš Elinu. Naše prijateljstvo ne daje ti to za pravo. Pogotovo ne u ovakvim vremenima.” Ponovo sam pogledao u Elinu. Sada je sedela daleko od mene koliko je to kauč dozvoljavao. Podigla je stopalo na kauč i rukom obgrlila nogu. „Nisam pokušavao da je plašim”, rekoh mu. ,,A ako sam to nenamerno uradio, izvinjavam se. Što se tiče toga šta prijateljstvo znači u ovakvim vremenima, potpuno se slažem. Sve ostalo me je pomalo zaprepastilo.” Ahti je prekrstio noge, blago se nagnuo ulevo, nalaktio na naslon fotelje i naslonio bradu na ispružen dlan. U drugačijim okolnostima, stav njegovog tela zračio bi stručnošću i samouverenom superiornošću. Međutim, odeća čini

čoveka, a naročito ako je advokat. Donji deo trenerke i pamučne čarape manjeviše će anulirati svačiji pokušaj da izgleda dostojanstveno. „Kad je Johana nestala”, rekao sam, i ponovo pogledao na ručni sat, ,,pre otprilike četrdeset osam sati, uspaničio sam se, što bi učinio i svaki drugi muž. Budući da nemam porodicu, okrenuo sam se prijateljima. Došao sam ovamo. A vi ste se spremali da odete. Upravo u tom trenutku. To je vraški velika podudarnost. A kada sam ti kazao zašto sam došao, istog trena si pristao da mi prodaš pištolj. Ti si osoba koja uvek i u svakoj prilici poštuje pravila – a naročito zakone o oružju. Ali tada ni za tren nisam razmislio o tome. Nisam zastao da se zapitam zašto nam naši najbliži prijatelji nisu rekli da se spremaju da odu iz grada.” Pošto se činilo da nijedno od njih dvoje ne želi ništa da kaže, nastavio sam dalje: „Čak nisam ni u šta ni posumnjao kad ste mi kazali da niste mogli da prodate stan. Mestu fali toliko toga, a zgrada je u očajnom stanju, sa vodom u podrumu i rupama na krovu. Onda mi je sinulo da proverim. Ovaj stan nikad nije ni ponuđen na prodaju. Niko nikad nije ni pokušao da ga nekome proda. A što se tiče ostatka zgrade, stan dva sprata iznad je upravo prodat. Stan dva sprata bliže krovu koji prokišnjava.” U grlu sam osetio neobičnu vrelinu, koju mi je bilo teško da ignorišem i zbog koje mi je bilo teško da gutam. Senke su mi igrale na ivici vidnog polja. Fizički simptomi umora i izdajstva. „Onda je počelo da me kopka”, kazao sam nakon što sam malo pročistio grlo. „Razmišljao sam o tome zašto želite da napustite Helsinki ako ne možete da prodate stan. Čemu tolika žurba da odete baš sad kad je Elinina najbolja prijateljica nestala?” Ahti je spustio ruku i zgrčenim prstima se uhvatio za naslon. Činilo se kao da gura naslonjaču dole, ili da se pridržava za nju. „Tapani, bio sam veoma bolestan. To što pričaš ne pomaže mi da se osećam veselo i živahno.” Ignorisao sam njegov komentar. Morao sam da nastavim da pričam. „Pomislio sam da bi trebalo prvo da pitam Ahtija. Siguran postoji savršeno dobro objašnjenje za sve. Ahtiju mogu da verujem. On je moj stari prijatelj. Ali koliko je Ahti dobar prijatelj? I to sam počeo da se pitam.” Ahti je zavrteo glavom. „Tapani, uzrujan si zbog Johaninog nestanka. Potpuno te razumemo.” „Počeo sam da razmišljam”, nastavio sam, ne obraćajući pažnju na njega, „zašto je Ahti rekao da nije radio dve godine, kad sam bez po muke otkrio da je poslednji slučaj imao još koliko prošle nedelje?” Ahti je protrljao čelo, kao da ga je iznenada zabolela glava. ,,Ti si bio jedan od advokata kompanije A-sigurnost”, rekoh mu, ,,kad su počeli da se šire. Oni su čopor lopova, Ahti. Koriste se nasiljem. Pljačkaju ljude, prebijaju ih, a možda ih čak i ubijaju. Ali, i pored toga, ti radiš za njih.”

Ćutali smo nekoliko trenutaka. Zapitao sam se šta sledeće nameravam da uradim. Video sam kako Ahti gleda u Elinu, krajičkom oka sam spazio osmejak na njenom licu – ne osmeh zabavljenosti, već ljubavi, privrženosti. Klimnula je glavom. Ahti je uzvratio klimanjem. ,,U redu”, kazao je, ili tačnije prošaputao, gledajući u mene. ,,Ne znam jesi li to ikada primetio, Tapani, ali oduvek sam držao jezik za zubima kad je reč o detaljima mog posla. Imao sam svoje razloge. A takođe sam imao razloge da radim za kompaniju koju si pomenuo.” Pokušao sam da ostanem staložen. Progovorio sam što sam preciznije i smirenije mogao. „Johana je to nekako prokljuvila. Otkrila je da već godinama radiš za kompanije poput A-sigurnosti. Saopštila ti je to. Ja sam za to saznao pre svega nekoliko sati, kad sam pročitao njene imejlove. Stupila je u kontakt s tobom, a onda se nešto dogodilo. Nešto se dogodilo i Johani, a i tebi. Šta se to desilo što te je nateralo da odjednom spakuješ torbe i bežiš?” Ahti je otvorio usta da mi odgovori, ali ga je Elina preduhitrila: ,,I dalje smo ti prijatelji.” Pogledao sam je iskosa. Nastavila je da priča: „Ono što se desilo nema nikakve veze s tim jesmo li tvoji prijatelji ili ne. Johana mi je najbolja prijateljica. Nismo znali da će sve otići u tri lepe.” „Kad radiš za kriminalce, situacija ima običaj da ode u tri lepe”, kazao sam. „Ali ne ovako”, reče Ahti. Zurio sam u njega. Uzvratio mi je pogled. „Poslednji put te pitam!”, rekao sam. „Šta se desilo?” Još jednom su prošli kroz obred klimanja glavom jedno drugom. „Johana me je pozvala”, reče Ahti. „Ispričala mi je za ta ubistva, kada i gde su se odigrala. Onda mi je ispričala svoju teoriju, koja mi je isprva delovala neverovatno. Ali bavio sam se stotinama ugovora A-sigurnosti i prilično jasno sam se sećao kada su imali ugovore s kompanijama, a kada su poslovali direktno s udruženjima stanara i kućevlasnicima. Nisam morao da pregledam mnogo dokumenata da bih shvatio da su ubistva izvršena u istim oblastima, pa čak i u istim udruženjima kućevlasnika. Onda sam pogledao registar ugovora, da proverim datume prvobitnih ugovora i konačnih sporazuma.” Zavrteo je glavom i ponovo protrljao čelo, ovog puta nešto jače. „Išli su komšiluk po komšiluk: najpre bi u gradsko područje poslali svog agenta koji promoviše njihove usluge, a potom bi počela ubistva, a neposredno nakon toga dobili bi kamare ugovora za nadzor, naoružane stražare, alarmne sisteme, svakojake vrste usluga obezbeđenja. Za tili čas su zaradili gomilu novca. Johana je to prokljuvila.” Podigao je pogled. „Nisam znao šta da radim i kome da ispričam za to, niti šta bih tačno mogao da im kažem.” „Nije ti palo na pamet da odeš u policiju?”

Ponovo je zavrteo glavom. „Kako bi mogli da nas zaštite? Koliko su brzo mogli bilo šta da istraže, ili da išta povežu s kompanijom A-sigurnost? Takođe, nije mi padalo na pamet da svedočim. Znao sam gde se to dešava u kompaniji, a imao sam i dobru ideju zašto.” ,,A kome si rekao za to?”, upitao sam ga. ,,Elini.” „Nikome iz kompanije?” Uzdahnuo je. „Postoji još nešto.” ,,Šta?”, upitao sam. „Ugovori o kojima govorim, oni potpisani neposredno nakon svakog ubistva, sve ih je napisala ista osoba. Razlog zbog čega sam želeo da odem u Norvešku jeste taj što se osoba koja ih je napisala nalazi na čelu kompanije. Video sam ga svega nekoliko puta u prolazu. Vidiš, kompaniju A-sigurnost zapravo čine svega dva čoveka i veoma efikasna reklamna kampanja. Sve ostalo su podugovarači.” Dobio sam ideju koja nije imala logike, ali je vredelo pokušati. Upitao sam ga: „Kad je osnovana A-sigurnost?” „Pre otprilike četiri i po godine”, reče Ahti. ,,Ko ju je osnovao?” „Hari Rozendal i Maks Ventinen.” Iskopao sam mobilni iz džepa, našao fotografiju koju sam tražio i okrenuo ekran prema Ahtiju. Zaškiljio je, ustao iz fotelje, uzeo telefon i nekoliko trenutaka gledao u sliku, a potom je rekao: „Ovde je mnogo mlađi, ali to je Hari Rozendal.” Vratio mi je telefon. Pasi Tarkijajnen gledao je u mene s tim zaraznim osmehom koji je uvek izgledao kao da zahteva odgovor.

14

Sumrak tople julske večeri šunja se u stan. Predmeti u prostoriji i njihove senke stapaju se s letnjim vazduhom, a mekana sofa s podom u sve tamnijoj sobi. Čujem Johanine korake na drvenom podu kuhinje, zvuke seckanja svežeg đumbira za čaj, mešanje, dodavanje nečega – možda meda – a zatim ponovo mešanje. Čujem delikatno zveckanje kašičice po tankom rubu široke šolje. Skoro da mogu da čujem podizanje šolje sa stola, mada to, valjda, ne proizvedi nikakav zvuk. Onda je Johana u sobi i sedi pored mene, a ja osečam miris njene kose i zelenog čaja začinjenog miomirisnim đumbirom i suvom korom pomorandže. „Mogu da napravim malo i za tebe”, kaže Johana, glasom tihim kao sve tamnije veče. ,,Ne, hvala”, odgovaram. Proba čaj, obazrivo ga srkuće iz kašičice. Para se diže iz šolje ispred njenog lica. „Dakle, samo nas dvoje”, kaže posle nekoliko trenutaka. Grlim je. „Bez roditelja”, kaže. „Bez dece.” Gledam je u oči. U njima nema ni tračka tuge. Barem ima vere u život, i hrabrosti. Polako zahvata čaj kašičicom i pući usne dok prazni jednu za drugom. „Jesi li gledao vesti?”, pita me. ,,Jesam.” „Bili smo tamo i ranije. To je bilo naše prvo zajedničko putovanje.” „Sad je nestalo.” „Mnogo toga je nestalo.” „Upravo o tome razmišljam”, kažem joj. ,,Da je toliko mnogo toga već nestalo.” ,,To je kao nerviranje zbog dužine metra.” ,,Ne, nije.” ,,Da, jeste”, osmehuje se, napeto gledajući u šolju čaja, kao da je nešto nestalo u njoj. „Metar je metar. Ni ti ni bilo ko drugi ne može ništa povodom toga.” Smejem se. ,,Dobro”, kažem. „Metar je metar. Zemlja gori. Tu nema pomoći.” Johana gleda u mene i više se ne smeši. „Ostali smo samo nas dvoje. Šta misliš o tome?” „Razmišljam o tebi”, kažem joj. „Mislim, s tobom sam.”

,,Da li je to dovoljno?”, pita, ne gledajući u mene. „Dovoljno je”, kažem. „ Ali pogrešno sam se izrazio. Srećan sam s tobom. To sam hteo da kažem.” Ispija čaj iz šolje, gornjom usnom prelazeći preko ivice šolje. Usisava vreo čaj u usta i pažljivo guta, koncentrišući se. Sedimo u tišini. „Šta misliš o svim ovim novostima?”, pita me. „Nisam iznenađen”, odgovaram joj. „Već dugo ima znakova da nam se ovo sprema.” Nekoliko zrnaca prašine pleše na poslednjim zracima sunčeve svetlosti. „Koliko smo već dugo zajedno?”, pita me, a osmeh joj dodiruje lice. „Zar ne znaš?” Smeje se. ,,Ludice”, kaže. „Pitam te da vidim da li ti znaš.” „Naravno da znam. Šest i po godina.” „Iznenađena sam! Ti se sećaš!” „Naravno da se sećam.” Johana pije svoj čaj. Tečnost se malo ohladila, a ona je sada normalno ispija. „Najbolje godine u mom životu”, kažem joj. ,,Ove godine?” ,,Da”, odgovaram. „Poslednjih šest i po godina.” „Isto je i sa mnom.” Kašičicom juri komadiće đumbira po šolji; oni pokušavaju da uteknu, ali ih brzo hvata u klopku. Kad je napokon skupila dovoljnu količinu đumbira, jede ga. Slušam krckanje presnog đumbira u njenim ustima. Toliko volim ovu ženu – njene neobične, čak i šašave navike. „Šta bi promenio kada bi mogao?”, pita me nakon što je pojela đumbir i otpila gutljaj čaja. ,,Ne znam”, kažem. „Jednom sam pročitao knjigu u kojoj bi se, kad god bi neko promenio jednu jedinu sitnicu, sve promenilo – čitav svet. A to je možda istina. U stvari, ja mislim da jeste istina. Kada bih nešto izmenio, to bi možda slučajno uticalo i na sve ostalo, možda bi promenilo i ono što ne želim da se promeni. A ne želim da promenim ovo.” Nežno joj stiskam rame. Žilava je. Mišić ispod košulje joj je čvrsta loptica. Johana redovno vežba i osećam to kada je dodirujem. ,,Ne bi promenio čak ni ovaj dan?”, pita me. „Čak ni ovaj dan.” Spušta šolju na stočić za kafu, a ona tone u senke, smekšanih obrisa, nevidljivog sadržaja, potpuno u mraku. „Možda grešim”, kaže Johana. ,,U vezi s čim?” „Nekad sam mislila da će se čitav svet, ako dobijem vesti kakve sam dobila danas, raspasti u paramparčad.”

„Svet se neće raspasti.” ,,Ne, neće”, kaže. Sedimo u tišini. Negde u daljini, vrata se otvaraju i zatvaraju. Kratkotrajni tresak i odjek, a onda je opet sve savršeno tiho. „Šta sad?”, pita Johana. „Kako to misliš?” ,,Od sada pa nadalje?”, kaže. „Šta je sledeće?” „Ništa posebno, pretpostavljam”, kažem. „Svet nastavlja da se okreće. Mi se i dalje volimo.” ,,A zatim?” „Kao što rekoh. Svet nastavlja da se okreće. Mi se i dalje volimo.” Smeje se. „Zvučiš kao pokvarena ploča.” ,,A ti si se udala za mene.” ,,Da, jesam. I nisam bila u pravu.” „Kako to misliš?” „Nisam bila u pravu kada sam mislila da mi je potrebno nešto drugo da budem srećna.” „Šta ti je potrebno?” Johana prelazi prstima duž moje ruke. Osećaj je prijatan, ali me malo golica. Ples čestica prašine na sunčevoj svetlosti je podivljao – promaja ih baca tamo-amo po sobi. Mora da dolazi kroz otvoreni prozor u kuhinji. „Šta ti je potrebno da budeš srećna?”, pitam je ponovo. „Ovo. Ti. Mi.” Sedimo u tišini. „Jesi li pisao danas?”, pita me. „Pišem svakog dana”, kažem joj. „Tako znam kuda idem.” „Jesi li napisao išta dobro?” ,,Možda.” ,,Ne znaš?” „Ponekad znam istog trena, a ponekad to shvatim tek kasnije.” ,,A sad?” „Malo kasnije”, kažem, „ili mnogo kasnije.” Johana se okreće ka meni. Podiže noge i prebacuje ih preko mog krila. Stopala su joj bosa, a prsti na nogama skoro hladni kao led, iako je bio jedan od najsunčanijih letnjih dana. Trljam joj tabane, šakom stiskam nožne prste. Mali zamotuljak njenih nožnih prstiju staje mi u pesnicu. ,,Ne želim ovo da kažem”, kaže mi posle nekoliko trenutaka. „Onda nemoj.” „Već je na putu.” ,,U tom slučaju, pretpostavljam da moraš.” Čeka načas.

„Šta ako se nešto dogodi jednom od nas?” „Nešto loše?”, pitam je. „Ili nešto neopozivo?” „Ima li razlike?” „Ima velike razlike.” „Šta ako jedno od nas umre?” „Drugo će i dalje biti živo.” „Ne, stvarno.” Kroz otvoreni kuhinjski prozor čujemo kako neko ulazi biciklom u dvorište i naslanja ga na ogradu. Zatim zaključava bicikl. Vrata zgrade se otvaraju i zatvaraju. „Život ide dalje”, kažem. ,,Ti uvek kažeš da život ide dalje.” „Zato što uvek ide.” „Osim kad stane.” ,,Ne znam”, kažem. „Sve u svoje vreme, pretpostavljam.” „Ako mi se nešto dogodi”, kaže, „nadam se da nećeš upasti u kolotečinu. Nadam se da će se tvoj život nastaviti.” ,,Takođe”, kažem. Ples čestica prašine sada obasjava manje sunčeve svetlosti. „Međutim”, kaže, ,,ako se meni nešto dogodi, a tvoj život se nastavi u pogrešnom pravcu, zaista ću doći i skresati ti sve u facu.” „Znao sam da postoji neka caka.” ,,Dabome”, kaže Johana. „Uvek postoji caka.” Trljam joj stopala i gledam kako sklapa oči. Okružuje nas meka i bezbedna tmina, a Johanine usne izvijaju se u osmejak. Ili tone u san, ili se sprema da se nasmeje.

15

„Moraš da razumeš”, reče mi Elina, ali u njenim rečima nije bilo ubeđenja. Ni sama nije verovala u ono što govori. Prijateljstvo se ne završava praskom, već izneverenošću, razočaranjem. Primetio sam da Ahti ćuti kao zaliven. Otišao sam do ulaznih vrata, obukao jaknu i obuo cipele. Iz nekog razloga, na pragu sam se okrenuo. Ahti i Elina stajali su na drugom kraju hodnika. Mogli su tako da stoje i u svemiru. Šta je još ostalo da se kaže? Sećajmo se dobrih vremena i zajedničkih lepih trenutaka? Ne dopustimo da jedna sitnica uništi veliku, nešto što je nekada bilo potpuno i predivno? Razmislio sam o alternativama. Nisam uspeo da smislim ništa bolje od ,,zbogom”. Postoji izreka: ako u životu i ništa ne naučimo, onda makar naučimo da polako hodamo. Hodao sam, duboko zamišljen, prema raskrsnici koju sam gledao na video-snimku kamere za nadzor, a zapravo nisam video ni belu mačku. Sunce je nedavno zašlo, a nebo je bilo tamno kao mastilo. Kiša bez početka i kraja na trenutak je izgubila strast i snagu. Tu i tamo curkale su sitne kapljice, kao da je nebo odlučilo da ih raštrka, da zaseje zemlju njima, ali se onda predomislilo i odlučilo da sačuva svoje seme. Nisam obraćao pažnju na trubljenje automobila ili guranje pešaka dok sam hodao niz ulicu. Odnekud se osećao kiselkasti vonj zapaljene plastike, ali se nisam osvrnuo da vidim odakle. Zadah me je pratio nekoliko minuta. Obrisao sam kapljice kiše s lica i shvatio da sam negde izgubio rukavice. Vrata noćnog kluba s druge strane ulice bila su otvorena, a postojani, bučni i preteći ritam muzike uvlačio je prolaznike unutra. Pogledao sam na sat, a zatim i u telefon. Vreme je prolazilo. Johana se nije javljala. Poslednjih nekoliko dana bili su kao čitav životni vek: halapljivi, puni kao oko, očajni. Autobusi i automobili jurili su pored dok su im motori urlali, a izduvni gasovi ostavljali su suvoću u mom grlu, koju nisam mogao da progutam. Na nepcima sam osećao ukus benzina i isparenja, što mi je izazivalo mučninu i razdraživalo me. Grupa mladića jurila je ka meni, a ja sam pokušao da se pomerim u stranu da ih izbegnem, što mi je pošlo za rukom tek dugo nakon što su prošli. Nisam znao na kom jeziku su vikali niti zbog čega su trčali. Dvojica naoružanih stražara protrčala su jureći ih. Njihov jezik sam razumeo. Mladići su nastavili da trče, iako su im stražari na finskom dovikivali da stanu. Stigao sam do raskrsnice, ugledao video-kameru nakačenu na zid otprilike deset metara iznad tla, osetio kako mi kišne kapi padaju na očne kapke, kao da pokušavaju da me razbude. Ispratio sam pravac u kojem je kamera bila usmerena. Video sam raskrsnicu, kao i ulice Urha Kekonena i Fredrikovu.

Stotine ljudi, saobraćaj, semafori. Sve što sam već pretražio u pokušaju da pronađem Johanu. Ponekad to ne vidite sve dok ne prestanete da tražite. Tako je rekao i Jatinen. Pozvao sam ga.

Nisam mogao da budem siguran, razume se, ali sam mislio da ponovo vidim istih sedmoro ljudi za kompjuterskim terminalima. Činilo mi se kao da im je usredsređeni i zabrinuti izraz zamrznut na licu. Nalazili smo se u istoj kancelariji kao i ranije. Ukucao sam lozinku i otvorio bazu podataka. Na putu iz foajea do drugog sprata, Jatinen i ja razmenili smo svega nekoliko reči. Činilo se da nije samo umoran kao i obično, već takođe i zabrinut, dalek, kao da želi da je na nekom drugom mestu, a čak i da jeste, bio bi jednako mrzovoljan. Tu njegovu stranu do sada nisam upoznao. Čuo sam kuckanje po tastaturama i bio siguran da nas prate ispitivački pogledi, ali kad sam na brzinu bacio pogled preko ramena, video sam da na nas niko ne obraća ni najmanju pažnju. Jatinen je seo i pogledao u mene, spreman da nešto kaže. Na osnovu izraza na njegovom licu, video sam da razmišlja o nečemu sasvim drugom. Šta god da je želeo da kaže, trebalo mu je dugo da to izusti. Onda je podigao ruku. Pokazao je na monitor i obećao da će se vratiti za pola sata, da vidi kako mi ide. Rekao sam mu da mislim da mi neće trebati pola sata. Vratio sam se do vremena i mesta na koje sam već protraćio mnogo sati – ugao Urha Kekonena i Fredrikove, geografska tačka gde je Johanin mobilni telefon poslednji put bio uključen. Slika je bila podjednako kišovita i blistava kao što sam je se i sećao. Pustio sam da bujica prizora teče. Kad se video-snimak približio trenutku kad joj se mobilni isključio, mahinalno sam se nagnuo napred. Snimak je bio zbunjujući i prepun odsjaja, kao i ranije, više nalik slici negoli fotografiji ili filmu. Tačno minut pre nultog časa, na drugom kraju Ulice Urha Kekonena ugledao sam nešto što mi se više učinilo da prepoznajem nego što sam to zaista i prepoznao. No, s druge strane, Johanini imejlovi rekli su mi koga da tražim. U tom trenutku figura je još bila jedva nešto više od dva savršeno izvedena poteza slikarskom četkicom, a pokreti su joj ukazivali na žurbu. Hodala je dugim i sigurnim koracima, iz sekunde u sekundu prilazeći sve bliže, polako prerastajući iz dva poteza četkicom u mnoštvo, a zatim u ljudsko obličje s prepoznatljivim crtama lica. Način hoda, gledanja u stranu, guranja ruke u džep. Gledao sam još nekoliko sekundi da bih bio siguran da sam u pravu. Figura je stigla do uličnog ugla, izvadila nešto iz džepa, dodirnula to jednom rukom, a zatim ga ponovo sklonila. U toj istoj sekundi, Johanin telefon se isključio s mreže. Preko raskrsnice je prešao veliki kamion, za kojim su usledila kola hitne pomoći s uključenim rotacionim svetlima. Snimak je ponovo

na trenutak ličio na impresionističku sliku, a ja sam shvatio koliko sam malo toga razumeo kad sam ga ranije gledao. Kad su kamion i kola hitne pomoći nestali s vidika, figura je zastala na pešačkom prelazu, toliko nepomična da ne bih znao da je posredi osoba da je nisam od početka pratio. Pauzirao sam video-snimak i uvećao ga. Figura je porasla i bila sve poznatija. Kad je lice ispunilo čitav monitor, podesio sam osvetljenje i zavalio se u naslon stolice. Gromov, glavom i višednevnom bradom.

16 OD: Gromov, Vasilij PRIMALAC: Lehtinen, Johana POSLATO: 21. dec., 01.37 POVODOM: Poslednja usluga Johana, Želim da ti poslednji put jasno stavim do znanja da razumem tvoje stavove. Shvatam da si srećno udata i da smo nas dvoje samo kolege. Takođe, razumem zašto više ne želiš da sarađuješ sa mnom posle ovog zadatka, iako mi to deluje veoma tužno i nepravedno. Iskreno želim da poštujem tvoju odluku da radiš s nekim drugim fotografom koji ide napred. Ali moram od tebe da zatražim malu uslugu. Pre nego što nam se putevi raziđu, voleo bih da još jednom razmisliš o tome i setiš se svega što smo zajedno preturili preko glave. Sećaš li se kad smo bili na Kosovu i kad su pucali na nas? Sećaš li se za čije rame si se grčevito držala i ko te je zaštitio? Sećaš li se kad nam se autobus pokvario na rubu Severnog ledenog okeana, a hladan vetar pretio da nas sve pretvori u sante leda? Sećaš li se šta si rekla kad sam popravio motor? Ja se sećam. Rekla si da ćeš mi večno biti zahvalna. Zauvek, Johana. To su bile tvoje reči. A ja sada od tebe tražim uslugu. Ako si stvarno mislila ono što si tada kazala, pristaćeš. Pristaćeš zato da bi ostala verna i sebi i meni. Pristaćeš da pričamo o ovome licem u lice, i govorićeš istinu. Mislim da je to najmanje što možeš da učiniš za nekoga ko ti je spasao život. A ako posle tog razgovora i dalje veruješ da za mene više nema mesta u tvom životu, prihvatiću to. Ali od tebe tražim samo još jednu šansu, još jednu priliku da popričam s tobom oči u oči. Plašim se da ću, ako ne pristaneš, morati opet da ti se obratim preko trećeg lica. Vasilij

17

Našao sam kuću u Maunuli, nadomak Centralnog parka, kod severnog dela. Građevina je bila jedna u nizu od šest gradskih kuća od crvene opeke, sagrađena tokom šeste decenije XX veka. Sudeći po svetlima u prozorima okrenutim ka ulici, svi stanovi bili su zauzeti. Gromovljev stan bio je pretposlednji s desne strane. Bleda svetlost sijala je kroz prozor na stepeništu. Lako sam pronašao njegovu adresu, naravno, ali se ispostavilo da je zainteresovati Jatinena nemoguća misija. Kad sam mu pokazao elektronsku poštu i video-snimke, samo se složio da tu možda ima nečega. Izgubio sam strpljenje. Tu možda ima nečega? A kad sam ga pitao da pođe sa mnom, kazao je da nema vremena. To je okončalo naš razgovor. Rekao sam Hamidu da stane i isključi motor ispred malog parka preko puta građevine. Drveće, žbunje i zamračeni stubovi uličnih svetiljki nudili su kakavtakav zaklon, što mi je trenutno delovalo sasvim dovoljno. Nisam nameravao da zvonim na vrata. Takođe, nisam želeo ponovim istu grešku kao u Jetkesariju – bol i modrice i dalje su mi bili podsetnik. Činilo mi se najmudrijim da najpre izvidim situaciju, a zatim priđem pešice i sačekam malo u mraku, slušajući tiho padanje kiše po drveću i žbunju i umirujuće dobovanje kapljica po mrtvom i vlažnom lišću. Zgradu je od susedne kuće s leve strane razdvajalo približno deset metara. Desno se nalazio široki, mračni šumarak, a sledeća najbliža kuća bila je otprilike sedamdeset metara s druge strane. Svetlost sa najbližeg prozora svetlucala je između grana. Prešao sam preko ulice do stazice kroz šumu. Raskvašeni pesak staze pravio je zvukove pod mojim stopalima, katkad mlevenja, katkad mljackanja, ma koliko da sam se trudio da lagano gazim po njemu. Staza je bila suvlja i tiša na obodu. Malo dalje napred našao sam putić koji se odvajao i vijugao prema zgradi. Put je išao uzbrdo, utaban decenijama upotrebe do korenja drveća. Morao sam da vodim računa o tome kuda stupam u mrklom mraku. Zadnje dvorište nije bilo ograđeno. Travnjak se od stražnjeg dela građevine pružao sve do ruba šume. Pogledao sam u prozore, nisam video nikakvo kretanje, a onda prevalio petnaestak metara do stražnjih vrata. Tek kada sam stupio na neveliko, kamenom popločano unutrašnje dvorište ispred zadnjeg ulaza, primetio sam da je jedno krilo dvostrukih vratnica, ono s bravom, odškrinuto pola centimetra. Stao sam i oslušnuo. Kiša je dobovala po staklenim oknima, udarala po površini stola u unutrašnjem dvorištu i ispunjavala šumu žamorom. Kola su negde ubrzala, usporila, pa onda ponovo ubrzala. Nisam čuo ljudske glasove.

Vazduh je opet mirisao na nešto užeglo, kao da je zemlja već previše vlažna, natopljena previše puta, potpuno ispošćena. Vrata su se nečujno otvorila. Nevelika soba s kaminom, dekorisana s veoma dobrim ukusom. U stražnjem delu prostorije bilo je stepenište koje je vodilo u prizemlje. Popeo sam se uz stepenice do dnevnog boravka, koji ka ulici bio spojen s kuhinjom i trpezarijom. Svetlost je s osvetljene verande ulazila kroz prozore i bacala duge senke po podu i tamnim alkovima duž zidova, a ja sam morao da stanem i oslušnem. Čulo se samo lupanje srca. Činilo se kao da odzvanja od zidova, prekrivenim uokvirenim fotografijama. Nasred sobe, u kavezu, stajalo je stepenište, a činilo se da s njegovog vrha treperi svetlost koju sam video s ulice. Popeo sam se polako, video lampu na noćnom stočiću koja je meko obasjavala prostoriju, a potom ispred sebe, s desne strane, čuo izmučeni, skoro pridavljeni glas. ,,Ko je tamo?” Prepoznao sam Gromovljev glas, premda je bio hrapav i promukao, kao da se već dugo na jedvite jade bori da dođe do daha. Zakoračio sam u sobu i, iako smo obojica bili uplašeni, samo sam se ja štrecnuo. Gromov se nije pomakao. Ležao je na krevetu, sasvim obučen, sa ispruženim rukama i nogama kao da pluta, mokar od krvi. Soba je zaudarala na izmet i nešto nalik sirovom mesu. ,,Ne osećam telo”, kazao je, mučeći se da izusti reči. Pogledao sam ga, krvavog od glave do pete. Podsetio sam se zašto sam tu. „Gde je Johana?” ,,Ne osećam telo”, ponovio je, kao da nije čuo moje pitanje. „Gromove, slušaj me. Jesi li sam ovde? Da li je Johana bila ovde?” Zaroptao je, a zatim se zagrcnuo pljuvačkom, što ga je umalo ugušilo. ,,Gromove”, rekao sam, „moraš da mi pomogneš. Tražim Johanu, a znam na kojoj ste priči radili. Znam za Iscelitelja i za Pasija Tarkijajnena.” Prišao sam mu nekoliko koraka i stao otprilike tamo gde mu je bio struk. Na grudima je imao ulegnuće tamnije od krvi. Lice mu je izgledalo iznenađujuće smireno s obzirom na činjenicu da su mu se grudi naprezale i trzale same od sebe. Činilo se kao da je paralizovan. Možda mu je metak koji mu je pokidao grudi takođe probio i rupu kroz kičmu. „Znam i za tebe, takođe”, kazao sam. „Imam poruku koju si poslao Johani.” Mašio sam se da izvadim mobilni iz džepa i pokažem mu poruku, kad je opet progovorio. „Postoji još nešto. Osim Tarkijajnena.” Vratio sam telefon natrag u džep. Gromovljeve oči sada su izgledale kao da nešto traže. Izustio je nešto, ali ga nisam razumeo. Nagnuo sam se bliže. Ubrzo sam shvatio. Ljubav. „Uradio sam to iz ljubavi”, kazao je. ,,Šta?”, upitah ga. „Šta si uradio iz ljubavi?”

Izgledao je kao da ne može da udahne dovoljno vazduha. Očigledno se trudio da se izrazi sa što je manje moguće reči. „Johana. Želeo sam da shvati da je još volim. Tarkijajnen je obećao da će mi pomoći.” „Kako je Tarkijajnen mogao da ti pomogne?” Moje pitanje odjeknulo je kroz prostoriju žurno, nestrpljivo. Reči su zvučale kao da dolaze odnekud izvan mene. „Johana nije htela da sluša. Želeo sam još jednu šansu.” „Šansu za šta?” „Hteo sam da shvati da je volim.” Naravno. A da bi joj pokazao da je voliš, obmanuo si višegodišnju koleginicu i odveo je pravo u ruke ubice. „Tarkijajnen je obećao”, nastavio je promuklim glasom, ,,da će naterati Johanu da shvati moju situaciju. A morao je da se sretne s njom, jer je imao informaciju o Iscelitelju koju je mogao da joj saopšti samo oči u oči.” Gromov je reči izustio polušapatom, kao niz brzih brektaja spojenih zajedno. „Tarkijajnen je znao toliko mnogo”, kazao je, bez daha, kao da je upravo završio trku. „O Johani, meni, svemu. Ugovorio sam da se sastane s Johanom, rekao sam joj da imam dojavu. Trebalo je da Tarkijajnen razgovara s njom, a zatim je dovede ovamo. Kako bismo mogli da pričamo oči u oči.” Zaćutao je kao da je udario u zid i s naporom pokušao da dođe do vazduha. Činilo mi se kao da mu u pluća ne ulazi ništa više vazduha nego što iz njih izlazi. Na silu je procedio još nekoliko reči: „Ali onda je Ventinen došao ovamo. I vidi me sad.” „Johanin telefon”, rekao sam. „Držao si ga u šaci.” Pokušao je da klimne. Oči su mu se sklopile, a brada trznula. Nekako, udahnuo je malo vazduha. „Imam još nešto da kažem”, rekao je. ,,Tebi.” Pogledao sam u njegove oči, u kojima su se smenjivale nada i beznađe. Kao čovek koji se hvata za konopac koji može da ga spase, ali koji mu iznova i iznova izmiče iz ruku. Čekao sam koliko sam mogao da podnesem. Već sam se okrenuo u stranu, tražeći telefon, kad je ponovo progovorio. ,,Ne znaš kakvo je to osećanje.” Oćutao sam. ,,Ne znaš šta je ljubav. Ne znaš kako je to kad izgubiš osobu koju voliš”, kazao je, ,,a zatim je ponovo dobiješ.” O čemu to govori? Ćutao sam, gledajući u njegovo blistavo lice, bledo kao krpa. „Poznajem Johanu duže od tebe. Ti ne znaš sve.”

Činilo se kao da bi se nasmešio, samo kad bi mogao. Gurnuo sam ruke u džepove jakne, što je bio iznenađujuće nonšalantan gest, imajući u vidu da ispred mene leži čovek na samrti, s rupom u grudima. „Bili smo mladi ljubavnici”, rekao je, a ako čovek s jednom nogom u grobu može da zvuči pobedonosno i ponosno, Gromov je baš tako zvučao. „Pre dvadeset godina. Sve dok me nije ostavila. Zbog nesporazuma. Onda nas je život ponovo sastavio. Oduvek sam bio muškarac za samo jednu ženu.” Pogledao sam u krvavu figuru na ležaju i izvadio ruke iz džepova. „Sudeći po Johani, bio si sve drugo samo ne muškarac za samo jednu ženu”, rekoh mu. Njegov uzdah zvučao je poput struganja testere po metalu. „Želeo sam da bude ljubomorna. Da oseća istu nemilosrdnu ljubomoru koju sam i ja osećao.” Odmahnuo sam glavom, trudeći se da ne izgubim strpljenje. Gromov je mogao da diše još svega nekoliko trenutaka. U očima sam mu video istu arogantnu superiornost koju sam viđao i ranije. Nisam mogao da shvatim odakle mu energija. „Onda bi i ona znala kakvo je to osećanje”, kazao je glasom toliko sličnim svom normalnom glasu da sam umalo poskočio. „Gde je Johanin telefon?”, upitao sam ga. „Johana me i dalje voli. Znaš li kako znam?” ,,Ne seri više”, rekao sam, trudeći se da ne viknem. „Treba mi taj mobilni.” Ponovo je zadahtao, čvrsto zatvorenih očiju, gutajući vazduh. Pošto je udahnuo malo kiseonika, ponovo ih je otvorio, i dalje izgledajući prkosno. „Znam jedno”, rekao je. Nisam mu odgovorio. ,,U času kad joj je bila potrebna pomoć, nije želela da pozove tebe.” Pogledao sam ga, želeći da konačno umre, ali istovremeno i da ostane u životu. ,,Lažeš”, rekoh mu, pitajući se da li može da čuje nesigurnost u mom glasu. „Zašto bih lagao?”, upitao je, izgledajući kao da mu napor govora oduzima svu snagu. „Pogledaj me. Prosto ti govorim šta se dogodilo.” „Johana bi me pozvala da je mogla.” „Imala je šansu da te pozove”, rekao je. Utom su grudi prestale da mu se trzaju. I on je to primetio, takođe, i ubrzao govor. Međutim, uspeo je da procedi samo nekoliko reči: „Ali te nije pozvala.” Preko lica mu je odjednom preleteo izraz zapanjenosti, dok su mu se usta otvarala i zatvarala. Glava mu se podigla s jastuka, a potom ponovo pala. Oči su mu slepo zurile u plafon. U taj skučeni prostor nisu mogli da se smeste zagušljiva memla, sirovi truli zadah koji se širio iz Gromovljevog mrtvog tela i moje misli koje su mi stezale grudi. Njegove poslednje reči odjekivale su prostorijom jasnije nego što su mu

izašle iz usta. Pronjuškao sam unaokolo pre nego što sam izašao iz sobe, otvarajući fioke i ormane u potrazi za Johaninim mobilnim, ali ga nisam pronašao. Dok sam prolazio kroz vrata, okrenuo sam se. Gromov je nepokretno ležao u lokvi tamne boje, poput goleme, slomljene lutke. Nisam znao šta bi trebalo da kažem, šta bi trebalo da mislim. Isključio sam svetlo i sišao u prizemlje. Obišao sam polumračno prizemlje pre nego što sam se setio snimka kamere za nadzor. Sa unutrašnje strane ulaznih vrata stajao je orman, a na vešalici je visio Gromovljev tamni kaput. Delovao je prazno, potrošeno, oklembešenih ramena. Preturanje po džepovima iz nekog razloga izgledalo mi je pogrešno. Levi džep bio je prazan, ali sam u desnom našao ono što sam tražio – Johanin mobilni telefon. Držao sam ga u šaci kao da je nešto više od komada plastike i elektronike, kao da čekam da mi kaže šta se desilo, šta je istina. Pritisnuo sam dugme za uključivanje, ali telefon je ostao nem. Onda sam na ulici čuo zvuk automobila koji se kretao velikom brzinom. Naglo se zaustavio. Imao sam dovoljno vremena da bacim pogled kroz prozor pre nego što se motor isključio. Crni sportski automobil, u kome nije bilo nikoga osim vozača. Vrata s vozačeve strane su se otvorila, a na ulici su se pojavila poznata široka ramena Maksa Ventinena. Udaljio sam se od prozora i na brzinu pogledao oko sebe. Ventinen je otključao ulazna vrata, a ja sam se sakrio u prostor iza zavesa koje su prekrivale prozor i jedan deo zida. Ušao je žustrim, teškim koracima, a onda stao. Nisam mogao da ga vidim, ali sam ga čuo i osećao njegovo prisustvo. Bio je nekoliko metara dalje od mene, a na trenutak sam bio siguran da mogu da čujem njegovo disanje, otkucaje srca, pa čak i kretanje krvi kroz vene. Posle nepodnošljive večnosti, popeo se na sprat. Nadao sam se da nisam ostavio otvorenu nijednu fioku, ili vrata garderobera, ili ostavio nešto u sobi što bi mu reklo da sam bio u kući. Ali nešto se desilo, jer se istog trena stuštio niz stepenište i izjurio iz kuće. Čuo sam udaljavanje automobila i tek mnogo kasnije usudio sam se da se pomerim. Ruke su mi se tresle od navale adrenalina i straha kad sam bacio pogled prema ulaznim vratima. Iako sam video da Ventinenova kola više nisu tu, svejedno sam odlučio da izađem na zadnja vrata i vratim se do taksija istim putem kojim sam došao. Otvorio sam vrata i nekoliko trenutaka slušao rominjanje kiše i mnoštvo zvukova koje je pravila dok je padala na kamene ploče unutrašnjeg dvorišta, oluke iznad i žbunje pored mene. Drveće u šumi stajalo je nepomično, nekoliko metara dalje, kao da posmatra trenutak tišine. Gromov je mrtav. Ja sam se upravo skrivao dva-tri metra dalje od ubice. A uopšte nisam ni pomislio na pištolj, i dalje u mom ruksaku. Ali zašto bih ga uopšte poneo sa sobom? Samo sam hteo da nađem Johanu. Ponovo sam čuo Gromovljeve reči – ono što mi je rekao bilo je moguće, ali nije izgledalo istinito. Johanin mobilni kao da je goreo u mom džepu, iako je baterija bila prazna. U svakom slučaju, sadržaće odgovor

na Gromovljeve poslednje reči – nešto u listingu poziva, porukama ili slikama otkriće ključ za Johanin nestanak nekoliko sati ranije. To će razjasniti stvari. Putić je krivudao preko klizavog korenja drveća. U jednom trenu sam zgazio u baru, a u sledećem mi je stopalo utonulo u gnjecavo blato. Hodao sam ivicom stazice kad sam začuo glas iza svojih leđa. „Kako sam samo znao?” Okrenuo sam se i ugledao Ventinena kako iskoračuje iza velikog čvornovatog hrasta na putić. U šaci je držao pištolj velikog kalibra. Verovatno isti onaj pištolj koji je pokidao Gromova nadvoje. A jedan sličan njemu je, dabome, pobio je i čitave porodice. Lice mu je bilo hladno i ružno u polumraku. Preko glave mu je bila navučena kapuljača kišnog mantila. Ivica kapuljače bacala mu je senku preko gornjeg dela lica, sve do korena nosa i jagodičnih kostiju. Nisam mogao da mu vidim oči. „Kako to da je neko znatiželjan poput tebe još živ?”, upitao me je. „Stvarno ne treba da me ubiješ”, čuo sam samog sebe kako mu govorim. ,,To ne bi koristilo nijednom od vas dvojice.” „Nijednom od koga?”, upitao je. Hladna kiša mi je slepila kosu za čelo i golicala mi lobanju. Svetla iz susedne kuće treperila su kroz grane malo dalje s leve strane. Pomno sam pogledao u Ventinena, ali i dalje nisam mogao da mu vidim oči u dubokim senkama. Njegovo pitanje, doduše, delovalo je iskreno. „Vas dvojici”, rekoh mu. „Tebi i Tarkijajnenu.” Žustro je klimnuo. „Naravno. I on je umešan u ovo. Mala razlika u viziji. Pasi je takav idealista. Stalno želi da menja svet. Meni se, s druge strane, samo smučilo da budem švorc.” Dok sam gledao u cev pištolja, nisam mogao a da ne pomislim na Gromova. Morao sam da upitam: ,,Da li je Tarkijajnen jos živ? Ventinenove usne razvukoše se u osmeh. „Više te zanima šta je s tvojom ženom, zar ne?” Bio je u pravu. „Gde je Johana?”, upitao sam ga i shvatio da drhtim. Kiša, vetar i temperatura blizu nultog podeoka predstavljali su opaku kombinaciju. „Mislim da ti to neću reći.” Cev pištolja podigla se nekoliko centimetara. „Pustiću te da umreš ne saznavši. Dosadna njuškala poput tebe idu mi na živce. Da li bi se sada nalazio u ovoj situaciji da nisi došao u moj bar cmizdreći o svojoj ženici?” Morao sam da odugovlačim. ,,Tarkijajnen”, rekoh, hvatajući se za slamku, za bilo šta. ,,Da li je on započeo sve ovo?”

Ventinenove usne razvukoše se u još širi osmeh. „Dobro de”, rekao je. Glas mu je bio ležeran i superioran. „Hajde da stojimo na kiši i ćaskamo. Kako je sve počelo? Pasi je, kao i obično, želeo da od sveta napravi bolje mesto za život. Ta zajebancija s klimatskim promenama. Rekao je da se određeni ljudi moraju smatrati odgovornim za ono što su učinili. Ja sam se složio.” Osmeh mu je ispario, a cev pištolja se ponovo podigla. „Kazao je da je najzad spreman da pribegne ozbiljnim metodama. Ali svi to kažu, sve dok zapravo ne dođe čas i da upotrebe ozbiljne metode. Isto je bilo i s njim. Najpre se đavolski mnogo busao u grudi i pretio uprazno, a zatim cmizdrio kad je sve otišlo u tri lepe materine. Ja sam pak mislio da je sve vrlo jednostavno. Ucmekaš par seronja i pokupiš nešto love. Niko ne pati. Pasi je imao problem s tim. Na kraju krajeva, nije mogao da bude Iscelitelj. Ja sam morao da se postaram za tu prokletu pesmu i ples, povrh svega ostalog što moram da uradim.” Pokušao sam da se osvrnem. Ventinen je to primetio. „Želiš li da čuješ ovo, ili ćeš da utekneš? Meni ni iz džepa, ni u džep. Prosto stojim ovde i pokušavam da se odlučim da li da te koknem u glavu, vrat ili grudi.” Zadrhtao sam od hladnoće, ne skidajući oči s njegovog lica skrivenog u senci. Stajao je otprilike četiri metra dalje od mene. Nisam čuo ništa drugo sem kiše. Ni kola, a kamoli ljude. Gde su svi ti navodno opasni stanovnici parka kad su nam potrebni? „Mislio sam da će te ovo zanimati”, nastavio je da priča. „Stižem do tvoje žene – prave smaračice, ako ti ne smeta što to kažem. Hoćeš li da ti pričam o tome, ili ne?” Klimnuo sam, drhteći. Hladnoća me je prožimala do srži kostiju. „Tako sam i mislio”, kazao je. ,,To je bila poslednja kap u čaši, zadnji nesporazum u čitavom ovom prokletom pičvajzu. Nije sve bilo krivica tvoje žene, uprkos tome što je jebena kučka koja takođe zabada nos u tuđa posla. Kao što znaš.” Nasmešio se i nastavio da govori. „Pasi je oduvek bio sanjar. Želeo je da neki novinar razume šta on to zapravo radi. Da bi dobio dobar publicitet, ako možeš da veruješ. Kazao je da će, kad ljudi shvate šta on radi i zašto, shvatiti da je to neophodno.” Onda se nasmejao, a cev pištolja se zanjihala nekoliko centimetara naprednazad. ,,A sad sledi najbolji deo – onda bi nam se priđružili! Šta ti misliš o toj ideji?” Oćutao sam. Ventinen je primetio da se tresem. „Drhtiš od uzbuđenja. Ja nisam bio toliko pun entuzijazma. Međutim, to me nije sprečilo. Imali smo đavolski unosan poslić.” „Tarkijajnen je bio umešan i u to, takođe”, kazao sam.

,,Pa, u neku ruku je bio prisiljen. Bio je skeptičan prema firmi za obezbeđenje. Plašio se da će ljudi otkriti da je posredi poslovna šema i okrenuti se protiv nas. Zato nam je bio potreban novinar koji će razumeti, neko ko će moći da uvidi širu sliku i široj publici ispriča lepšu stranu priče. I odlučio se za svoju bivšu ženu.” „Njih dvoje nikad nisu bili venčani”, kazao sam. „Gde je Johana?” Kratko se nasmejao. „Zar ne kapiraš? Zini da ti kažem! Hteo si da znaš kako je sve ovo započelo. Eto, sada znaš. Neću ti reći ništa više.” Nakratko smo stajali u tišini. Kiša je dobovala i plesala po drveću i raskvašenom tlu. Čuo sam žubor potoka negde levo od mene. Odnekud iz daljine, duboko iz šume, dopiralo je pištanje motorne testere ili mopeda – toliko daleko da mi nije bilo ni od kakve vajde. Morao sam nekako da nastavim razgovor. ,,Zašto?” „Šta zašto?” „Zašto, uopšte uzev”, rekao sam, gledajući u mesto gde su mu oči, ne videći ništa sem crnih senki. „Zašto nećeš da mi kažeš gde je Johana? Zašto ste ubijali nevine ljude?” Nehajno je slegnuo ramenima, kao da razgovaramo o tome šta je na današnjem meniju. „Kraj je blizu”, lakonski je rekao. „Kakve veze ima šta radimo? Postoje dve alternative: da budeš ništavni kučkin sin koji radi kao barmen u govnjivom lokalu i jedva sastavlja kraj s krajem, svakog dana sve čemerniji i čemerniji, sve do samog kraja, ili možeš da odeš na sever i živiš kao bubreg u loju u vlastitoj kući. Što se toga tiče, Pasi i ja razmišljamo na sličan način. A koliko nas je stvarno nevinih? Svi smo protraćili decenije znajući šta dolazi, ali niko nije želeo da bilo šta promeni.” „Neki ljudi su pokušali”, kazao sam i osetio kako mi čak i usne drhte. ,,Mnogo!” Ventinen je čujno uzdahnuo, poslavši oblačić pare koji su kišne kapi skoro istog trena oborile na tlo. „Da, da”, kazao je, iznenada zvučeći izmoždeno. „Tako je kako je. Ali ja moram da budem na nekom drugom mestu.” Ispravio je ruku. Rupa na kraju cevi pištolja naizgled je porasla, a ja sam pomislio da je ovo poslednje što ću videti u životu – malo crno oko, koje će jednom namignuti i sve okončati. Pucanj me zaglušio i prodrmao, a bio sam siguran da se čak i drveće zanjihalo. Ventinenu je kapuljača odletela unazad sa glave. Na njegovom licu je nešto nedostajalo. Čelo! – shvatio sam. Razneo ga je hitac koji je doleteo odnekud desno od mene. Ventinen se stropoštao ničice. Glava bez čela tresnula je na vlažni pesak. Hamid se pojavio iza drveta, zaobišao korenje i grane i stupio na putić. Izgledao je drugačije. U očima je imao svirep izraz, kratka i kovrdžava kosa presijavala mu se na kiši kao čelična vuna, a tikovi obraza na njegovom

mršavom licu videli su se jasnije nego ranije. U šaci je držao pištolj koji sam ostavio u ruksaku. Pogledao sam u njega, a zatim u Ventinena. Ventinenova šaka je i dalje stezala pištolj, čija je cev sada bila puna peska i blata. Na jednoj strani njegove lobanje video sam belilo kosti isprano kišom. Pogledao sam u Hamida. „Nisam oduvek bio taksista”, kazao je.

BADNJE VEČE

1

Kao plamen crvena vitlejemska zvezda sijala je na prozoru trećeg sprata, tačno na sredini zamračene kuće. Činilo se kao da zgrada oko nje čuva plamen unutra. Brujanje grejača u kolima i dobovanje kišnih kapi po haubi bili su jedini zvuci koje sam čuo, nakon što mi se vratilo čulo sluha. Hamid je sedeo na vozačevom sedištu i ćutao. Ćutke je prihvatio i moje reči zahvalnosti. Gledao je pravo ispred sebe i, dok je sedeo tamo, dokje jednostavno bio tamo, izgledalo je kao da u svakom trenutku može učiniti nešto neočekivano. Stavio je pištolj u pretinac za rukavice. Palo mi je na pamet da ga zatražim natrag, ali mi se nekako činilo da nema nikakve svrhe. A on je znao i kako da ga koristi, to je već bilo očigledno. Posle kratkotrajne potrage, pronašli smo Ventinenov automobil. Parkiralište je od druma razdvajala metar visoka bankina. Ponovo sam proverio da li se Johanin telefon puni i da li su mi Ventinenovi ključevi u džepu, a zatim izašao iz automobila. Vetar se stišao, makar načas. Svež noćni vazđuh mirisao je čisto i resko. Ventinenova crna kola presijavala su se kao da su maločas oprana. Kišne kapi na crnom vozilu blistale su kao biseri. Seo sam na vozačko sedište. Automobil je unutra bio jednako čist kao i spolja. Pregledao sam pregratke na vratima i kutiju između sedišta. Našao sam radne rukavice od kože divokoze i nekoliko novčića. Malo i skučeno zadnje sedište delovalo je u potpunosti neupotrebljavano. Prostor za noge je, izuzev ispod vozačevog sedišta, bio je nedirnut i čist. Izašao sam i pomerio sedišta unazad, da pogledam ispod njih. Nisam našao ništa, čak ni prašinu. Obišao sam oko automobila i otvorio prtljažnik. Bio je mali i dupke pun. Nasred je stajalavelika sportska torba s dugačkim čeličnim rajsferšlusom. Otkopčao sam ga: muška odeća, najverovatnije Ventinenova. Posle dve-tri sekunde nasumičnog preturanja, zapazio sam da se u torbi nalaze letnja i zimska garderoba. Bilo je Badnje veče. Ventinen je ozbiljno mislio ono što je rekao o odlasku na sever. Ako se već spakovao, verovatno je planirao da uskoro krene. Pretražio sam i druge dve torbe i mali ranac i pronašao još putnih potrepština: dodatnu odeću, sredstva za higijenu, pribor za brijanje i, napokon, pasoš. Izvadio sam torbe iz prtljažnika i pogledao ispod lažnog dna. Samo rezervna guma i dizalica. Zatvorio sam prtljažnik i vrata s vozačeve strane, a zatim zaključao automobil. Pošao sam ka Hamidu, čije je lice iza mokrog vetrobranskog stakla i dalje bilo ukočeno kao voštana maska. Shvatio sam da ću možda moći da saznam Ventinenovo odredište ukoliko se vratim do tela.

Ležalo je na putiću u istom položaju u kojem je i palo. Pištolj je delovao kao da je nabijen u pesak. Kiša je još više izbelela kosti njegove lobanje i toliko mu natopila odeću da je postala deo mulja na tlu. Preturanje po njegovim džepovima izgledalo mi je pogrešno. To je bio drugi put u toku te večeri da sam stavio ruke u džepove mrtvog čoveka. Ovog puta razlika je bila u tome što se nešto zaista i nalazilo u džepovima. Našao sam mobilni i osušio sam ga, trljajući ga o košulju dok sam hodao ka taksiju. Hamid je uključio radio, a taksi je ponovo ispunio poznati strani jezik, uz hip-hop ritam, sipajući na hiljade reči u minutu. Hamid je možda pokušavao da se vrati u normalu. Nisam mogao da mu vidim izraz u očima, tako da je možda posredi bilo nešto drugo. Još ga nisam upitao gde je naučio da puca tako dobro – gde je naučio da ubija ljude. Možda će mi i sam to kazati. Možda jednog dana neću biti umoran kao pas i možda ću imati dovoljno energije da više razmislim o tome. Ventinenov mobilni nije bio zaštićen šifrom, tako da sam smesta pregledao SMS-ove. Nisam morao dugo da tražim pre nego što sam našao ono što mi je trebalo. Vozna karta za jednu osobu, ali je iz poruke bilo jasno kao dan da će u grupi biti još dva putnika i da odlaze večeras. Vreme polaska bilo je za četrdeset šest minuta.

2

Trg železničke stanice vrveo je od ljudi, okupan sirovim i golim bleštavilom reflektora. Svetlost je bila toliko zaslepljujuća da se činilo kao da na putu ka tlu sija pravo kroz ljude. Svuda unaokolo čuli su se povici, svađe, molbe, preklinjanje i pretnje. Vozovi su išli na sever na svaki sat, ali čak ni to nije bilo dovoljno da smanji bujicu naroda. Sve više i više ljudi pristizalo je sa istoka, juga i zapada. Na trgu je postojala crna berza za preprodavce karata, kupce dragocenosti, na stotine lopova i hohštaplera sa stotinama trikova i prevara, i dabome, za obične ljude, pri čemu je svaki naredni bio sve očajniji od prethodnog. Činilo se kao da je svaka druga osoba u prolazu policajac, vojnik ili čuvar neke kompanije za obezbeđenje. Krici dece, pretnje i zahtevi odraslih mešali su se u glasnoj vrevi panike. Dugim i žustrim koracima otrčao sam sve do stanične zgrade, usporivši tek kad sam zašao u vidno polje stražara s jurišnim puškama. Stao sam u red ispred kontrolnog punkta, trudeći se da ne razmišljam o protraćenim minutima, i osvrnuo se oko sebe. Veoma dobro sam znao da su druga dva putnika pomenuta na Ventinenovoj karti mogli da budu i bilo ko drugi, a ne Tarkijajnen i Johana. U spektru rasa i nacionalnosti nisam video nijedno poznato lice. Jedini poznanici bili su strah i beznađe u očima. Svima nam je bilo jasno kao dan da će samo delić onih koji odlaze na sever imati ikakvu vrstu podnošljivog posla, krova nad glavom, pa čak i hrane. Kao što smo se dogovorili, glavni inspektor Jatinen me je čekao. Lice mu nije bilo onoliko rasejano i kiselo kao pre nekoliko sati, ali nije ni povratio samopouzdanje koje ga je krasilo kad smo se prvi put sreli. Sada je bio čovek kome nešto nedostaje, a znao je da se to i te kako vidi. „Peron 21” kazao mi je pre nego što sam imao priliku da ga pozdravim. Spremio sam se da nastavim pravo ka peronu, ali me je zgrabio za mišicu i zaustavio u mestu. ,,Tapani”, tiho mi je rekao. „Ako nađemo Tarkijajnena...” „Naći ćemo ga ako krenemo odmah”, rekao sam, oslobađajući ruku iz njegovog stiska. Brzo je prešao nekoliko koraka i stao ispred mene, streljajući me očima. „Ako nađemo Tarkijajnena, ne mogu da ga uhapsim!” ,,Zašto?”, upitao sam ga. „Postoji problem sa rezultatima DNK testova. Tačnije, problem je u tome što su rezultati nestali.” Nisam rekao ni reč. Zaobišao sam ga i zaputio se ka vratima. Pošao je za mnom i nastavio da priča, ali sam čuo samo fragmente onoga što mi je govorio:

pad servera, nestale rezervne kopije – katastrofa. Peron 21 se nalazio daleko napred s leve strane. Do polaska voza bilo je još devet minuta. Trčećim korakom probijao sam se između teških putnih kofera, dupke punih ruksaka i ljudi koji su ih nosili – neki u žurbi, a neki zaglavljeni u mestu. U dvorani ispod visokog krova stanice vladala je tolika halabuka da više nisam čuo Jatinenove korake, a ni sopstvene. Osećao sam mirise kioska s hranom i ljudskog očajanja. Bilo je Badnje veče, ali ništa nije ukazivalo na to. Prošao sam čitave zemlje i kontinente, jezike i dijalekte. Helsinki je najzad postao međunarodni grad. Ali nismo to ovako zamišljali. Peron 21 bio je zakrčen ljudima i njihovim prtljagom. Voz je stajao na platformi, gubeći se s vidika u daljini. Ventinenovo sedište bilo je u kolima 18. Otrčao sam do ivice putničke platforme, izbegavajući ljude koji su tamo čekali. Jatinen me je sledio. Mora da smo izgledali kao dva naročito nesposobna hodača po žici dok smo pokušavali da se probijemo duž uzanog, praznog prostora na ivici platforme najbrže što smo mogli. Dok sam trčao, pokušavao sam da prebrojim železnička kola. Gomila je skrivala obe strane voza od pogleda, a prebrojavanje, dok u isti mah izvodim tačku hodanja po žici, bilo je izuzetno teško. Kad sam stigao do onoga za šta sam mislio da su putnička kola broj 16, prokrčio sam put kroz zid ljudi. Bradati gorostas odgurnuo me je u stranu dok sam pokušavao da vidim broj. Izbegao sam štrokavog džina i lepljivi zadah njegovog znoja, sačekavši da nastavi dalje. Napokon sam ugledao broj vagona: 15. Nastavio sam da hodam duž platforme, ramenima dodirujući bočnu stranu voza, čuo poslednji poziv za ukrcavanje na finskom, engleskom, ruskom i još nekom drugom jeziku. Hodanje po spoljašnjoj ivici platforme postajalo je sve teže i teže, a ja sam morao da se probijam kroz masu ljudi da bih nastavio dalje. Zauzvrat sam dobio pogrde i nekoliko ćuški laktovima. Starija žena s očima crnim kao ugalj i maramom na glavi bocnula me je metalnim vrhom kišobrana u nogu. Ispred mene je bio putnički vagon broj 16. Pokušao sam da ga sagledam u celini. Jatinen mi je bio iza leđa. Pre nego što sam uspeo išta da kažem, čuo sam ga kako nešto viče i juri napred. Za čoveka toliko krupne građe, kretao se prilično brzo. Moj prvi pogled na Tarkijajnenovo lice bio je iz profila. Možda je osetio Jatinena koji je jurio ka njemu. Možda se izraz na njegovom licu jedva primetno promenio. U deliću sekunde doneo je odluku, okrenuo se i dao se u beg. Potrčao sam za obojicom. Jatinen je bio desetak metara iza Tarkijajnena kad je kolenom udario u putnički kofer na platformi. Urliknuo je od bola. Noga mu se iskrivila pod neprirodnim uglom. Srušio se pravo na lice, ublaživši pad levom rukom. Bukvalno sam čuo kako mu pucaju kosti i u ručnom zglobu. Stigao sam do njega kad se, držeći se za ozleđeno koleno, prevrnuo na leđa. Lice mu je ličilo na ukočenu masku bola. Privijajući slomljenu ruku na grudi, nepovređenom rukom izvadio je pištolj iz futrole i pružio mi ga. Nisam ništa

rekao, nisam čak imao vremena ni da razmišljam. Prosto sam uzeo oružje i nastavio da trčim. Tarkijajnen je skočio na šine. Krenuo sam za njim. Skočio sam s platforme i osetio kako mi mlečna kiselina već koči mišiće. Moj doskok nije bio gibak: dočekao sam se na noge uz tupi tresak i zateturao. Ali ostao sam na nogama, slušajući kako metalni glas objavljuje odlaske i polaske. Na koži sam osetio sićušnu kap kiše. S leve strane video sam staklene zgrade s kancelarijama, čije su se crne površine blistale kao voda koja teče preko leda. Tarkijajnen je imao početnu prednost, a ja sam se borio da dođem do daha dok sam se iz petnih žila upinjao da ga sustignem. Približavao se travnatim liticama i starim vilama koje su oivičavale prugu u Linunlauluu. Pištolj u mojoj šaci bio je težak čitavu tonu. Sa svakim narednim korakom bilo mi je sve teže da ga nosim. Upao sam u ritam, uskladivši korake s drvenim pragovima između šina. Tarkijajnenova leđa bila su sve veća i veća. Vidljivost je bila slaba zbog kiše, mračne noći i bledunjave svetlosti sa ranžirne stanice. Stubovi dalekovoda lebdeli su nam nad glavom kao nedovršeni krov. Studeni, vlažni vazduh parao mi je grlo i pekao grudi dok sam ga udisao. Kad smo stigli do mosta u Linunlauluu, do mesta gde se pruga sužavala između kamenih litica, noge su mi bile teške kao tuč. Voz, na putu ka stanici iz neke gradske četvrti, njihao se i kloparao po šinama desno od nas. Šine s leve strane su blistale. Kad sam prošao usečeni kamen litica, razdaljina između nas iznosila je svega petnaest metara. Ali noge su mi bile teške kao olovo – počeo sam da posustajem. Pištolj mi je bio sve teži i teži u desnoj šaci te sam doneo odluku. Otkočio sam ga, kao što mi je Ahti pokazao, podigao ruku pravo ka nebu i povukao okidač. Tarkijajnen je poskočio, izgubio ravnotežu i posrnuo. Osvrnuo se preko ramena. Nisam mogao da govorim, pa sam samo uperio cev oružja u njega. Stao je. Dahtao sam, boreći se da dođem do daha, i usredsredio se na to da držim pištolj ispred sebe i ostanem na nogama. Moja pluća želela su da se presamitim i naslonim rukama na noge, ili još bolje, da padnem na zemlju i izvrnem se na leđa. Iz nekog razloga, Tarkijajnen nije bio ni blizu toliko zadihan. ,,Ti mora da si Johanin suprug”, kazao je, ne izgledajući ni najmanje iznenađeno. Klimnuo sam. Sačekao sam da mi se disanje vrati u normalu, držeći pištolj pravo ispred sebe, iako je bio toliko težak da sam imao osećaj da će mi ruka utrnuti. Zakoračio sam ka njemu. Nisam zaista želeo da mu priđem išta bliže, ali kretanje je manje bolelo i sprečavalo je da mi se noge ukoče. „Šta nameravaš da uradiš?”, upitao je. ,,Da me ubiješ?” Upotrebio sam svu snagu volje da na trenutak primirim dahtanje. „Ako budem morao”, kazao sam i pohlepno usisao vazduh u pluća.

Sada sam stajao pet-šest metara dalje od njega. Drugi voz je već prolazio desno od nas. Vagoni su ritmično tandrkali po šinama, tlo se treslo, a noge su mi drhtale. Osećao sam vibracije u prsnoj kosti. „Slušaj se samo”, rekao je, a zatim ponovio moje reči: „Ako budem morao.” Lice mu je bilo mokro i sjajno, ali je sem toga bilo isto kao na fotografijama – samopouzdano i snažno, pa čak i naočito. U njegovim očima blistala je inteligencija, a kosa mu je bila kratko podšišana i kicoški nauljena. A moj smisao za modu nije mogao da nađe nijednu manu na njegovom kaputu srednje dužine, košulji, farmerkama i sportskim patikama. Dok je stajao na železničkim šinama, izgledao je kao da pozira na modnom snimanju. Jedna od onih foto-sesija gde stave lepe i zgodne ljude u prljavo okruženje – napuštene fabrike, stare trgovine ili, u ovom slučaju, železničku prugu. Disanje mi se vraćalo u normalu. Noge su mi se trzale, a ruka u kojoj sam držao pištolj sasvim mi je utrnula. „Znaš šta hoću”, rekoh mu. Nije mi odgovorio. ,,Johanu”, kazao sam, slobodnom rukom brišući znoj i kišu sa očiju. Njegov izraz lica se nije promenio. „Izgleda da si već pronašao Ventinena”, rekao je. Primetio sam da gleda u pištolj u mojoj ruci. I ja sam nakratko bacio pogled na oružje. Pištolj je izgledao isto kao i onaj koji sam ostavio u Ventinenovoj ruci, onaj koji je ležao na zemlji, polako tonući u mulj Centralnog parka. Klimnuo sam i ponovo pogledao u Tarkijajnena. „Nadam se da je dobio ono što je zaslužio”, rekao je. Klimnuo sam. „Divljak! Bolesni govnar!”, rekao je. ,,Ko?”, upitao sam. „Ventinen! Kao što znaš!” ,,A ti nisi?” Odmahnuo je glavom. „Iako si sudelovao u ubistvima čitavih familija?” „Ventinen ih je pobio”, kazao je. „I uživao je u tome. Nisam ih ja ubio. Radio sam samo ono što sam morao.” „A šta je to bilo?” „Nema potrebe da se pretvaraš da si užasnut ili šokiran”, kazao je. „Možeš da budeš iskren prema sebi i kažeš mi da razumeš.” Zaćutao je načas. „Jer ako si i upola pametan kako Johana kaže da jesi, i te kako razumeš. Znaš savršeno dobro da moj cilj nije bio da ubijam porodice. Cilj mi je bio da pokažem da akcija uvek ima u posledicu.” „Reci to onoj maloj deci.”

„Šta će propustiti?”, kazao je i zakoračio u stranu. Pomerio sam ruku, prateći ga pištoljem. „Ponestaje hrane, ponestaje pijaće vode, ponestaje svega. Propustiće da se polako dave i na kraju uguše. Šta će to postojati što bi im pružilo ikakvo zadovoljstvo? Ljudožderstvo? Kuga? Svi u ratu sa svima na jednoj džinovskoj hrpi đubreta?” „Možda im je trebalo dozvoliti da sami odluče o tome”, rekao sam, pomerajući pištolj malo ulevo. Tarkijajnen je načinio nekoliko sitnih koraka u stranu ka najdaljim šinama. Nije imao kuda da pobegne. ,,U tome i jeste bio čitav problem, na prvom mestu”, rekao je. Lice mu je sad bilo napeto, uzbuđeno. „Što su svi imali pravo da biraju. Bez kraja i konca. To je razlog zašto smo danas ovde. Nas dvojica. Ti i ja.” Još jedan prigradski voz protutnjao je po šinama desno od nas. Neko je kad-tad morao da primeti dva čoveka na pruzi. Gde su svi oni stražari i vojnici i policajci sa stanice? Bacio sam pogled preko ramena. Stanica se sijala kroz kišu, ali najverovatnije niko nije mogao da nas vidi u tami, napola skrivene stenama. „Gde je Johana?”, pitao sam ga umorno. „Čemu žurba? Bolje je da malo proćaskamo”, rekao je. Zatim se nasmešio. „A uvek možeš da me upucaš. Da li je to tvoj plan? Ili možda nameravaš da me predaš u ruke policiji?” Setio sam se šta mi je rekao Jatinen. Dokazi su nestali. Tarkijajnen nije mogao da bude optužen, pa čak ni uhapšen. Ako mu to kažem, pobedonosno će otići. Onda neću imati drugog izbora nego da ga ubijem. Nisam mislio da mogu to da učinim. S druge strane, čuo sam da u svima nama postoji nešto što je spremno da učini bezmalo sve. „O čemu želiš da ćaskaš?”, upitao sam ga, da bih kupio sebi još nekoliko sekundi. „Zar ne želiš da znaš o čemu je ovde reč?” „Ventinen mi je rekao. O pohlepi. Biznisu. I sklonosti ka ubistvu, mogao bili da dodam.” Zavrteo je glavom, nezadovoljan. „Ničemu od toga”, kazao je odlučno, kao da smo u televizijskoj emisiji, a ne na železničkim šinama s pištoljem između nas. „Reč je o čovečanstvu, o tome šta je, na kraju, prava stvar koju treba učiniti. Šta misliš, šta su bili ti ubijeni ljudi? Dobrotvori? Filantropi? Bili su sebični i ravnodušni narcisi. Oni su prave ubice čovečanstva.” Iz njegovih napeto osmehnutih usta dopro je kratak, suvoparan smeh. „Za njih nema drugog imena. Iako su znali kakvo uništenje izazivaju, nastavili su. Nastavili su da ubijaju – lažima! A najgori zločin je obmana. Sva ta priča o ekologiji, poštovanju prirode, zaštiti životne sredine. Kao da elektronika umotana u plastiku ili pamuk koji se navodnjava pijaćom vodom može da bude

išta drugo osim rasipništva, uzroka uništenja, zamene nečega nezamenljivog gomilom đubreta.” Napravio je još jedan korak ka najdaljim šinama. Krenuo sam za njim, prešavši preko jednog, a zatim preko drugog praga. Nastavio je da govori, sada povišenim glasom. ,,Ti si inteligentan tip! Ne veruješ valjda da konzumiranje organske hrane ili vožnja hibridnih vozila može da reši problem, zar ne? Ili kupovina ekoloških proizvoda? Šta to uopšte znači? Zašto reklamne agencije koriste jezik nalik sovjetskoj terminologiji? To je kao da govoriš o slobodi u komunizmu! Shvataš li, Tapani? Mi živimo u diktaturi! Zar se diktatorima ne treba suprotstaviti?” Sada je stajao pored poslednjih železničkih šina. Tlo se zatreslo, a ja sam bacio pogled preko ramena. Još jedan voz je napustio stanicu. Stići će do nas za minut. ,,Mi smo u slobodnom padu, Tapani! Sada možemo da uradimo jedino ono što nam srce kaže da je ispravno! Da branimo ono što je dobro, iako znamo da je već prekasno!” Voz je zatresao tlo. Čuo sam struganje čelika o čelik, škripanje točkova po koloseku. ,,Ja sam na strani dobra, Tapani! Nekad sam, ništa manje, stremio spasavanja spasavanju sveta! A sad, budući da svetu više nema spasa, moram da se postaram da dobro nastavi da živi bar koliko budu živeli zlo i sebičluk! Pravda možda ne pobeđuje, ali nije u potpunosti nestala!” Voz je dugo i potmulo zatrubio u znak upozorenja. Podigao sam pištolj, ni sam ne znajući zašto. Voz je skoro stigao do nas. Zakoračio sam unazad i opet pogledao u Tarkijajnenovom pravcu. Stajao je ispred voza, nasred šina, osvetljen prednjim farovima. Upozoravajuće trubljenje odjeknulo je od stena. Voz je onda protutnjao svega dva metra dalje od mene, a ja ga više nisam video. Spustio sam pištolj. Kada su lokomotiva i svi putnički vagoni prohujali pored, a tutnjava utihnula, umorno sam pogledao preko šina ka mestu gde sam poslednji put video Tarkijajnena i pripremio se da vidim... šta? Komade tela, bele kosti, raznobojne iznutrice? Video sam šljunak, železničke pragove i šine, blistave u noći. Kad sam podigao pogled, visoku ogradu, a iza nje još višu liticu blistavu od kiše. Skrenuo sam pogled u stranu. Čulo se samo urlanje voza u odlasku, a onda je i ono utihnulo. Ostale su samo šine, protežući se u beskraj. Pogledao sam na drugu stranu i ugledao ranžirnu stanicu, šine poput ogromne čelične mreže i bleštavo osvetljenu železničku stanicu na obzorju, koja je blistala kao najveća logorska vatra na svetu čak i kroz zastor oa kiše. Od Pasija Tarkijajnena nije bilo ni traga ni glasa. Još nekoliko puta sam se osvrnuo. Jedini rezultat bile su ledene kišne kapi u mojim očima. Hladnoća mi je ponovo ščepala telo u umrtvljujući zagrljaj. Konačno, tutnuo sam pištolj u džep i natenane pošao natrag ka stanici.

Neko je skočio s putničke platforme na šine i pošao ka meni brzim koracima, pri čemu se svaki treći-četvrti korak završavao nesigurnim teturanjem. Prepoznao sam način hoda – hitar, odlučan. Sivkastoplava jakna, koja je visila malo iskrivljeno, i crne vrećaste pantalone bile su mi poznate. Nešto je izgledalo čudno u vezi s rukama, doduše, ispruženim pravo napred, a ne njišući se levo desno radi održavanja ravnoteže. Kad sam razabrao kosu i lice, bio sam siguran. Kosa je bila štrokava i zamršena, lice bledo kao kreč i mokro. Iz veće blizine video sam krvavu ogrebotinu na desnom obrazu, tamnu mrlju na bradi. Suve i ispucale usne. Onda sam spazio plastičnu uzicu oko ručnih zglobova i grozničavo svetlo potpune iscrpljenosti, ali takođe i istrajnost i snagu u očima koje su se iznova i iznova lepile na mene. Johana mi se srušila u naručje. Poljubio sam je u kosu i stegao je u zagrljaj. Pribila mi se uz grudi, lice i naposletku ruke. U njenim očima video sam da su je drogirali i da joj je teško da govori. Reči su izlazile kratko i hrapavo kroz suve usne i promuklo grlo i nisam je razumeo. Nebitno. Držao sam je u zagrljaju i mrmljao joj utešne reči na uvo. Hiljadu puta sam joj rekao da je volim. Iza njenih leđa sam spazio Jatinena. Popeo se, ili su ga podigli, na električna kolica za prevoz prtljaga i dovezao se do kraja platforme. Dok je sedeo tamo na kiši, izgledao je kao kapetan broda na osmatračnici. Raširio je ruke, a ja sam shvatio da me pita za Tarkijajnena. Odmahnuo sam glavom. Ruke su mu mlitavo pale niz bokove i samo je sedeo gledajući u mene i Johanu. Izraz na njegovom licu mogao je da predstavlja zbunjenost ili razočaranje. Nisam mogao da brinem i zbog toga. Zažmurio sam, da bih bolje osetio šta držim u naručju. Pomogao sam Johani da se vrati do železničke stanice. Koraci su joj bili kratki i nesigurni, ali su išli u pravom smeru.

JUTRO NA VELIKI PETAK

Najslabija kućna škripa, grebuckanje ptičjih stopala po limenom prozorskom pragu ili jak vetar u borovim krošnjama koji se povijaju kraj prozora spavaće sobe i Johana će se štrecnuti. Ali onda skoro istog trena ponovo tone u san. Prolećno je jutro krajem aprila. Sunce rano izlazi i baca kao maslačak žutu svetlost čim se pomoli, bleštavo i snažno. Vodim računa o tome da ne dodirujem Johanu. Najblaži dodir može da je probudi. Ćebe je obavija poput zavoja. Obraz joj je duboko utisnut u jastuk, a ja čujem kako tiho i postojano diše na nos. Nečujno ustajem iz kreveta, zatvaram vrata spavaće sobe i odlazim u kuhinju. Kuvam kafu i stojim kraj prozora. Površina zaliva u Vanhankaupunkiju je bleštavoplava i namreškana na vetru. Tu i tamo oko zaliva već se mogu videti raznovrsne nijanse dolazećeg proleća, od bledih pupoljaka do najdublje zelene. Skoro ništa me ne podseća na prošli Božić. Johana se odavno fizički oporavila. I dalje ima noćne more, osećaj straha na određenim mestima i u određeno vreme, što joj je teško da prizna, čak i sebi. Sipam kafu u šolju, sedam za sto, uključujem elektronski čitač i prelazim preko vesti na internetu. Iz nekog razloga, vesti kod mene više ne izazivaju depresiju, iako, kako vreme prolazi, situacija postojano postaje sve gora i gora. Kad sam se juče video s Jatinenom, rekao je da je to zato što gledam na život na isti način kao i on – realistično, bez neosnovanih očekivanja, bez gledanja unazad. Činilo mi se kao da govori da živim život dan za dan. Nisam mu protivrečio. Nije došao samo da proveri moje raspoloženje. Rekao mi je da je istraga dovršena – dokazali su da je Ventinen pobio desetine ljudi i da je Gromov bio uvučen u sve to i da je baš on ucenjivao Lasija Utelu. Pokušao sam da mu kažem da sve to već znam, ali činilo se kao da ne želi da sluša što mu govorim. Zato sam ga pustio da mi još jednom ponovi čitavu priču. Takođe smo pretresli one minute na ranžirnoj stanici, ne saznavši ništa novo. Kada je najzad otišao, na licu je imao istovetni izraz razočaranja kao i prošlog Božića. Ne znam zašto sve to iznova prevrćem po mislima kad mi pogled pada na ikonicu programa za ćaskanje, na koju klikćem bez razmišljanja. Danas je Veliki petak, a ja ne očekujem da će iko pokušati da kontaktira sa mnom. Tema poruke govori sama za sebe: BITKA ZA DOBRO SE NASTAVLJA. Čitam primljenu poruku. Pravilno je napisana, razumno argumentovana i vrlo uznemirujuća. Ustajem od stola i idem u kancelariju. Vadim ruksak koji sam za Božić strpao u najdublji deo ormana. Unutra nalazim ono što tražim. U času kad otvaram vrata spavaće sobe, sećam se izbezumljenih misli koje su mi se motale po glavi kađ je Johana nestala. Sećam se kako sam se pitao šta je gore: potpuna izvesnost da se ono najgore već dogodilo, ili strah koji iz

sekunde u sekundu postaje sve jači i jači. Neočekivani kolaps, ili sporo osipanje i raspadanje. Možda bi trebalo da budem zahvalan zato što sada znam odgovor. Johanini očni kapci podrhtavaju, prolećna sunčeva svetlost je neumorna. Prodire kroz žaluzine i ubrzo pokorava čitavu sobu. Johana se ne budi dok ležem pored nje. Zabija glavu dublje u jastuk. Ne mogu da se oduprem porivu da joj dodirnem prste. Dok ih ovlaš dodirujem, oni se isprva povlače, ali me onda dopuštaju da prepletem svoje prste s njima. Nešto se dešava kad dodirnem Johanu. Nešto u mom srcu se komeša, nešto kaže ovo je ispravno, ovo je dobro. A jeste dobro. Ja sam deo nje, a ona je deo mene. Srećni smo koliko to dvoje ljudi mogu da budu na ovom svetu. Šta god da se desi, uvek ću je voleti. Strpljivo čekam, a kad se ona najzad probudi, kažem joj zašto držim pištolj u ruci.

O AUTORU

Finac ANTI TUOMAJNEN (1971) bio je kopirajter u reklamnoj industriji pre nego što je 2007. godine stupio na književnu pozornicu kao pisac trilera. Njegov roman Grad duhova dobio je 2011. Nagradu Vuoden Johtolahka za najbolji finski kriminalistički roman 2011. Finska štampa napisala je da je „nemoguće ispustiti iz ruku”. Britkog i izazivačkog stila, Tuomajnen je jedan od prvih pisaca koji izazivaju ustaljenu formulu skandinavskog žanra kriminalističke proze. Živi u Helsinkiju. Dorothy555 & kokica