Angela Farrini - Ranjena Lastavica

Zvoncica&Foxy

~1~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Angela Farrini

Ranjena lastavica

~2~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Bilo je letnje popodne. Na osnovu oglasa koji je pronašla na internetu, Tatjana Berkovska je hodala po elitnom kvartu Kazale Lumbrozo i izgubljeno kao meteor u svemiru, gledala gde zapravo treba da stane. Tražila je vilu „Leoni” u kojoj bi trebalo ovog leta da radi, i da zaradi novac za upis poslednjeg semestra studija nuklearne fizike u Rimu. Ako dobije posao, njen zadatak biće da jednog dečaka po imenu Emanuel uvede u osnovne tajne nauke, pre svega fizike, jer mali se opire da ide u školu, i opire se svemu što je red. Tanja je obožavala da spušta na zemlju velike i male ljude koji su uvereni da se svet okreće oko njih, i da mogu da rade samo ono što im se hoće, a ne i ono što se od njih očekuje. Ali, da bi tog razmaženog derana spustila na zemlju, mora najpre da nađe mesto gde on živi, a činjenica je da nikako ne može da se snađe u ovoj šumi luksuznih kuća, visokih ograda i pretećih laveža pasa koji se, tu i tamo, čuju iz nekog dvorišta. Do malopre nadmeno samouverena i sigurna da će začas tim praznoglavim bogatašima da pokaže gde im je mesto, sada je odjednom osetila potištenost, suočena sa dilemom: da li sam baš toliko inteligentna kad ne mogu da nađem ni kuću u koju treba da dođem? Zar ja imam pravo nekome da se rugam kad nisam u stanju sa adresom u ruci pa pogodim prava vrata? Lutala je naseljem i proklinjala dan kada je odlučila da radi za bogataše. Da je u drugi kvart došla, verovatno bi bilo nekoga na ulici, našao bi se neki pešak, a ovako - ovi što žive ovde zaboravili su da koriste noge, svuda ih voze vozači i nisu u stanju ni dva koraka pešice da naprave. Oni zapravo ne koriste ni noge, ni mozak - koriste jedino druge ljude da za njih rade. Ali, zar ja imam pravo da se rugam njima kad ni ja ne umem da koristim mozak, vajkala se. Ne umem da pronađem običnu kuću! Razmišljala je o svom traganju i došla do zaključka da ipak ona ne može da se poredi sa njima. Doduše, ja sam u prednosti, jer osim što nemam mozga, nemam ni para, a to je već pozicija o kojoj sanja većina stanovnika ove jadne planete, narugala se sebi, i bilo joj je lakše. Uvek bi joj bilo lakše kad se naruga sebi - tako je teret suočenja sa sopstvenim slabostima izgledao podnošljiviji i manji. Osim toga, ugledala je nekog čoveka. Njega će da pita, odvažila se.

~3~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Oprostite, da li možete da mi pomognete? - upitala je tog muškarca koji joj se približavao trčećim korakom. Primetila je da je visok gotovo dva metra, vitak i zgodan. Osim toga, ima lice koje se ne zaboravlja lako - markantne crte u kombinaciji sa blagim pogledom, oštra brada, a senzualne usne - baš zanimljiv lik! Da ga nisam ovde srela, u ovom kvartu ljudske sujete, sad bih se saplela o kamen i pala pravo na njega. Pa šta ispadne, pomislila je, a zatim banula pred njega i naglas ga upitala. - Molim vas, da li biste mi pomogli? - Naravno, ako mogu! - odgovorio je ljubazno. - Odlično. Baš sam se pitala ko bi mogao da mi pomogne. - Shvatam da ste u nekoj neprilici, ali ja moram najpre da saznam koja pomoć vam je potrebna - odgovorio je muškarac, i nasmešio se. Bilo bi mi bolje da nikad više ne budem tako samouverena, jer osim što se ne snalazim u prostoru, ne umem ni da pitam ono što me zanima, pomislila je i odmahnula rukom. - Nije važno. Naći ću i sama. Baš su uspešno sakrili tu vilu „Leoni”. - Jesu je sakrili, ali ne tako uspešno. Upravo stojite ispred nje i prosto bode oči čim uđete u ovaj kvart! - rekao je muškarac i vedro se nasmejao, kao da je čuo dobar vic. Digla je glavu i pogledala sa leve strane trotoara - videla je veliku kuću sa tri asimetrične kule, a na njoj je krupnim slovima pisalo „Vila Leoni”. Zacrvenela se od stida, a onda se brzo trgla i pomislila: Zašto da se stidim? Ispala sam malo priglupa, ali briga me baš. Ovog čoveka više nikad u životu neću videti! Može da misli o meni šta hoće, potpuno je svejedno. - Stvarno, vidi se! Baš čudno. Malopre sam gledala okolo i nisam primetila. Kako mi se to dogodilo? - Znate, ponekad je dovoljno promeniti ugao gledanja. A nekad ni to ne pomaže ako nešto ne žehmo da vidimo. Stvarno, možda ja podsvesno ne žehm ovde da radim, možda baš zbog toga nisam našla kuću, pomislila je. - Hvala vam puno i doviđenja - rekla je i krenula prema kapiji vile „Leoni”, ali - muškarac ju je preduhitrio i uhvatio rukom za bravu. - Izvolite! - rekao je, i na njen ljubopitljiv pogled odgovorio:

~4~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ja ovde živim. A ko vam treba? Pogledala ga je i zaključila da je on sigurno domar ih baštovan ih već tako nekako, i nadmeno rekla. - Treba mi gospodin Danijel Leoni! On me očekuje oko jedanaest... - Sada je prošlo podne! - rekao je čovek. - Pa šta? Jedva sam našla kuću, dobro je da sam i sad stigla. Zašto vas uopšte zanima moje kašnjenje? Sada ju je malo pažljivije pogledao. Zapravo, odmerio ju je od glave do pete. Prijao joj je taj pogled. Uostalom, kojoj devojci ne bi prijao dug i prodoran pogled tako zgodnog, mladog muškarca? Zabacila je kosu, odgovarajući na njegov pogled koji je protumačila kao najavu udvaranja. - Da li ste vi Tatjana Berkovska? - upitao je umesto da odgovori na njeno pitanje. - Da, ja sam. Otkud znate moje ime? - Očekivao sam vas do pola dvanaest, a onda sam izašao na džoging. Sada, nažalost, mogu da vam posvetim veoma malo vremena, jer za sat vremena imam sastanak u kompaniji. Moraću da krenem tamo za pola sata. Pogledala ga je i prestravila se. - Zar ste vi... Nemoguće! To mora biti neki stariji, ružniji i dosadniji, neki... Niste valjda vi otac tog dečaka kojeg treba da podučavam? - Da, ja sam Danijel Leoni. Zašto mislite da su svi očevi matori, ružni i dosadni? - nasmejao se. - Ne znam - pokušala je da se izvuče. - Valjda zato što je moj tata dosadan. U stvari, bilo bi bolje da ćutim. Znači, pošto sam zakasnila, mogu da se vratim? Vi nemate vremena... - Ne brinite, moja supruga će porazgovarati sa vama - rekao je i prijateljski se nasmešio, kao da razume njenu nelagodnost. Glupo je da se sada izvinjavam. Zabrljala jesam, ali šta sad da radim? Uostalom, ako me i ne primi na posao, radiću nešto drugo tokom leta. Neću da se ponižavani objašnjenjima i izvinjenjima, razmišljala je, dok je išla pored njega kroz prostrano dvorište, nalik na zeleni okean sa šarenim, cvetnim ostrvima.

~5~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Zapravo, bio sam nepravedan prema vama. Moja kuća se ne vidi čim se uđe u Kazale Lumbrozo, a meni se tako čini samo zbog toga što u nju dolazim svakog dana. Žao mi je što ste se namučili da je pronađete i izvinite što nisam poslao vozača po vas. Bilo je veoma neuviđavno s moje strane da vas prepustim na milost i nemilost lavirintu ovih ulica rekao je Danijel Leoni. Dobro je, bar nije neprijateljski raspoložen. Zapravo, deluje veoma pristojno. Blago njegovoj ženi, razmišljala je i odlučila. Ipak će da se izvini! - Izvinite što sam zakasnila. To je bilo veoma nesmotreno. - Ma ne, zakašnjenje uopšte nije toliko važno. - Slažem se, trebalo je da obezbedim neku bolju preporuku za posao, ali kad već nisam - možda će i zakašnjenje dobro da mi dođe. Jer u današnje vreme nije lako naći radnika koji je spreman na prvi sastanak sa poslodavcem da zakasni više od sat vremena - rekla je. - I ja tako mislim. Zato veoma cenim vaše kašnjenje! - odgovorio je Danijel neočekivano, uz blistavi osmeh. - Ja se nadam! Jer danas se svi trude da budu tačni i precizni. Dolaze na vreme na sastanak, rade ono što se od njih očekuje, snalažljivi su i pouzdani - takvih imate na svakom koraku! Ovakvi kao ja su već malo ređe posejani. - Dopada mi se što znate da se šalite na svoj račun. Mislim da je to jedna od najdragocenijih osobina. Ona je utoliko vrednija, pošto je sve manje prisutna kod mladih ljudi. Bilo bi divno da se moj sin druži sa vama i da ga podučavate. Dakle, što se mene tiče dobili ste posao! Preostaje još da vi odlučite da li ga prihvatate - rekao je Danijel i pružio joj ruku. Tatjana se zacrvenela, jer tako nešto nikako nije očekivala. - Ne prenagljujte! Ipak se radi o detetu i bojim se da će u tom smislu biti presudna reč vaše supruge. - Ne! U ovom slučaju je presudna moja reč, ali ćete sa suprugom ipak morati da razgovarate oko tehničkih detalja - učinilo joj se da je to prebrzo rekao. - Ja ću, nažalost, morati da vas ostavim sa njom, a vi ćete morati da sačekate bar sat vremena dok Emanuel ne dođe. - Naravno da ću ga sačekati. Najvažnije je ipak da njega upoznam! Uveo ju je u salon gde su sedele tri mlade, brižljivo negovane našminkane dame, sa besprekornim frizurama i nakitom na kojem samo što nije pisalo da vredi čitavo bogatstvo.

~6~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Odevene u skupe haljine i zanete razgovorom o velikim problemima sa kojima su suočene, nisu se ni osvrnule kada su Tatjana i Danijel ušli. - Đanina, želim da ti predstavim Tatjanu Berkovsku, studentkinju nuklearne fizike. Ona će tokom leta da priprema Emanuela za sledeću školsku godinu - rekao je Danijel i tako prekinuo razgovor tri dame, što Đanina nikako nije odobravala. - Danijele, dragi, pa zar nije trebalo da dođe u jedanaest? - pitala je mazno Đanina. - Ne, ja sam se nešto preračunao i pogrešno sam te obavestio. Došla je baš kada je trebalo da dođe, po dogovoru. U svakom slučaju, ja odlazim na sastanak, a ti porazgovaraj sa Tatjanom kada Emanuel dođe. Nadam se da ćete se razumeti. - Ne brini, mili! Spremi se i spokojno idi, sve će biti u redu odgovorila je Đanina, a zatim se, kada je Danijel izašao i već odmakao od vrata, obratila Tatjani. - Oprostite, gospođice, što Emanuel nije tu pa da se odmah dogovorimo. A pošto ćete morati da ga sačekate, sedite ovde sa nama. Sada ću pozvati Marčelu da vas posluži. Da vas upoznam: ovo je gospođica Tatjana Berkovska, buduća Emanuelova učiteljica, a ovo su moje prijateljice Veronika Arnal i Fabija Martini - rekla je nevoljno Đanina i pozvonila, nestrpljivo cupkajući nogom. U salon je ušla starija, punačka žena sa kapicom na glavi, i belom, uštirkanom keceljom oko pasa. Bila je potpuno seda i bez šminke na licu. Očigledno nije mnogo značaja pridavala svom izgledu. - Izvolite, gospođo? - obratila se Đanini. - Pitaj gospođicu šta pije, pa je posluži - rekla je suvo Đanina. Tatjana je poručila čaj, a zatim se izvinila prisutnim damama: - Ne želim da ometam vaš razgovor, zato ću, ako dozvolite, sesti u drugi kraj salona, i čitaću knjigu dok Emanuel ne dođe. Mogu U, ili je potrebno da...? Đanina se očigledno dopala ova ideja: - Naravno! Samo izvolite! Tatjana je sela za stočić u uglu salona, izvadila knjigu i počela da čita, ali je ubrzo izgubila interesovanje za to. Dijalog koji se dešavao u salonu bio je mnogo interesantniji od onog u knjizi.

~7~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Drage moje prijateljice, ja sam veoma srećna! Muž mi udovoljava, obožava me i ispunjava mi sve želje! - hvalila se Fabija. - Opet ti je kupio neki nakit? -pitala je Đanina. - Dobro, jeste kupio. Ogrlicu i naušnice, ali, što je još bolje, našao mi je savršenu ženu za održavanje kuće. Dolazi subotom i nedeljom objasnila je Fabija i dodala - Sad imam tri kućne pomoćnice - jedna pegla, druga održava higijenu, treća kuva. Dvorište je besprekorno, prozori blistaju, kuhinja je u savršenom stanju, domaći kolači na stolu, supica se puši. Šta da vam pričam, sve po propisu. Pošto je u kući sve pod kontrolom, mogu da se posvetim samo sebi, da se doterujem i izlazim. Moj muž je tako srećan kad me vidi lepu i elegantno obučenu! - Pa naravno. I moj muž je srećan! - odgovorila je Đanina i upitala. - A zašto je tvoj muž baš toliko srećan? - Srećan je, jer njemu je najvažnije to što sam dobra domaćica! Svakog dana, kad se umoran vrati sa poslovnog sastanka i napornog puta, mog muža dočeka ručak na stolu i osmeh zadovoljne žene, koja uživa u toplini svog doma, jer zna da iza svakog uspešnog i bogatog muškarca stoji dobra domaćica odana svom mužu... I njegovim parama, pomislila je u sebi Tatjana. Nije mogla da veruje sopstvenim ušima da prisustvuje razgovoru dokonih bogatašica koje ne znaju šta će sa sobom. Prezirala je takve osobe, a sada je bila prinuđena da ih sluša. - A moja školska prijateljica Gracijela! Kakav užasan život ima! Kad sam je posetila pre mesec dana, toliko sam se potresla da se još nisam oporavila! - nastavila je Fabija. - Gracijela? Ona sa kojom si sedela u klupi? - Da, ona! Kako je strašnu sudbinu doživela! Ne možete ni da zamislite! - Zašto da zamišljamo - reci nam! - rekla je Veronika. - Oh, strašno! - nastavila je Fabija tu potresnu priču. - Jadna je i ona, ali i njen muž! Pre zore juri na posao, s posla juri na drugi posao, jer skupljaju pare za veći stan. Hoće da prvo kupi stan, pa onda da rađa drugo dete. Sad žive u nekom malom, iznajmljenom prostoru u radničkom predgrađu. - Stan? Strašno! Ne bih ja mogla da živim u skučenom stanu bez vrta i bez ljuljaške u vrtu! Pa kad toliko radi, da li se bar odmori kad dođe kući?- interesovala se Đanina.

~8~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Draga moja, to i jeste najstrašniji deo priče! Kad s posla dođe kući priprema ručak, pere veš, ruke joj ispucale, na polici veoma često ima prašine. Nije da sam zagledala, ali ima prašine, lepo se vidi. Njen jadni muž mora da živi u zapuštenoj kući i da sam podgreva ručak, jer je ona stalno na poslu. Čak i dete mora samo da se postara za ručak. Marčela je donela Tatjani čaj, a kada je otišla, devojka je ponovo naćulila uši da čuje nastavak razgovora. Fabija je i dalje pričala. - Nije mi žao nje, jer žena sama bira svoju sudbinu, ali mi je žao njenog muža Renata. Kad je pogleda onako umornu, s podočnjacima do brade i sa usisivačem u ruci, ne mili mu se ni da živi, a kamoli da se obogati i postane ugledan i uspešan kao moj muž! Od žene zavisi uspeh muža. Kad je žena lepa i doterana i raspoložena kao ja, i mužu je lako da bude bogat i uspešan! Lako mu je kad ima mene iza sebe, a ne neku kao što je Gracijela koja malo-malo pa se žali da ima previše obaveza. - Hajde, ne preteruj! Valjda se i ti nekad na nešto žališ! Ni meni ne padaju uvek lako sve obaveze! Mada, obično se ne žalim - rekla je Veronika, a zatim pojasnila. - Kad malo razmislim, ipak ja ne kukam tako mnogo i ipak ja svoje obaveze stoički podnosim. Ništa mi nije teško! - Ni meni - složila se Đanina, i takode pojasnila. - Nije mi teško redovno da idem kod frizera, pedikira, manikira, kozmetičara, šminkera, trenera, psihoterapeuta i masera. Ako mi je baš nekad i teško, ne pravim problem od toga, nego pozovem manikira, pedikira i frizera da mi dođu kući! Marčela je ponovo ušla u salon i upitala da li gospođama nešto treba. Sve tri su je pogledale s prezirom i ništa nisu odgovorile. Marčela se povukla. Kada je izašla, Fabija je rekla Đanini. - Draga Đanina, ja te zaista žalim! Kako možeš da trpiš ovu vešticu Marčelu? - pitala je sa dubokim saosećanjem, zbog teške situacije u kojoj se našla zbog kućne pomoćnice. - A šta da radim? - upitala je nemoćno Đanina. - Otpusti je! - savetovala je Veronika. - Ne mogu. Danijel kaže da je Marčela u kući još otkad je on bio dete. Ona je kao član porodice - pravdala se Đanina.

~9~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ipak je previše stara - želela je svoj doprinos rešenju ovog problema da pruži i Veronika. Đanina se zamislila, a zatim odgovorila. - Da, moraću da preduzmem nešto da se rešim Marčele. Dobro je što ste mi skrenule pažnju. Mnogo vam hvala, drage moje prijateljice. - Ne zahvaljuj se, draga! Prijatelji zato postoje da pomognu u rešavanju problema - zaključila je diskusiju Fabija. Ne, ja ovde neću da radim, prosto je kriknula u sebi. Ne mogu, pomislila je Tatjana. Na brzinu je ispila čaj, spakovala knjigu u torbu i ustala. Htela je svašta da im kaže, da ih pošalje dovraga sa tim njihovim besmislenim razgovorima i da im kaže kako će im život proći bez ikakvog smisla i sadržaja, a onda se setila reči svog oca koji ju je savetovao i govorio joj: „Kad odnekud izlaziš, nikad potpuno ne zatvaraj vrata za sobom. Nikad se ne zna da li će te nužda, ili želja, jednoga dana ponovo navesti da na ta vrata uđeš.” Ujela se za usne da ne bi rekla nešto neprijatno, nešto što će zauvek zatvoriti vrata ove kuće za njom, iskezila usta u izveštačen osmeh, i obratila se damama u salonu. - Veoma mi je žao, gospođo Leoni, ja sada moram da idem. Javiću se telefonom sutra ujutru, pa ćemo se dogovoriti šta dalje. Da li se slažete? Đanina ju je pogledala kao da joj je laknulo što ih napušta. - Nema nikakvih problema - rekla je. - Javite se ujutru, pa ćemo se dogovoriti. Samo nemojte suviše rano. Ja volim ujutru da odspavam do deset. - U redu. Do viđenja! - Do viđenja. Marčela će vas ispratiti. Marčela se pojavila kao da je čula njihov razgovor. Povela je Tatjanu do vrata. - Zašto ne sačekate Emanuela? Ne možete ni zamisliti kako je divan taj dečak! Tatjana ju je pogledala. Njen dobrodušan i blag izraz lica potpuno ju je razoružao. Setila se šta su malopre rekle one tri razmažene bogatašice i bilo joj je žao. Kako su mogle ovako divnu ženu, koja zrači dobrotom, onako ružno da opišu samo zato što više nije mlada? - Vi baš volite Emanuela? - upitala je Tatjana. Čitavo Marčelino lice tada se pretvorilo u širok, vedar osmeh.

~ 10 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Njega čovek ne može da ne voli. Kada biste ga samo videli, ni vi mu ne biste odoleli. Ostali biste sigurno kod nas - rekla je starica. - Kad biste samo znali... - zaustila je Tatjana da kaže Marčeli šta je sve čula, ali ova ju je preduhitrila. - Znam, znam. Gospođa Đanina me ne voli, ali ja sve trpim zbog dečaka. On je zaista divan. I Danijel je divan. - Oni su vam jedina porodica? - Imam ćerku i dva unuka. Ali oni žive u Milanu. Danijel mi je kao sin. Bila sam njegova dadilja, i dadilja njegovog sina. Moja ćerka je takođe odrasla u ovoj kući, jer sam ostala udovica kada je imala dva meseca. - A gde je Danijelova majka? - Ona i Danijelov otac su otišli u Ameriku, kod ćerke. Ostaće tamo najmanje godinu dana. Inače ne žive u ovoj kući. Eto, sada ste sve saznali o ovoj porodici. Kada počnete ovde da radite, neće vam ništa biti nepoznato - rekla je Marčela ne krijući nadu da će da ubedi Tatjanu.. - Mislim da neću ovde raditi! - ogorčeno je odvratila Tatjana. - Ali sam svakako srećna što sam vas upoznala. Čini mi se! - Nikad se ne zna da li ćete ovde raditi! Do viđenja, gospođice rekla je Marčela, i blagonaklono pogledala Tatjanu. Tatjana je izašla i duboko udahnula vazduh, srećna što je konačno izašla iz ove kuće i što više ne mora da sluša razgovor one tri praznoglavice. Razgovor, koji ju je povremeno gušio kao da se nalazi u vakuumu.

Išla je niz ulicu sa osećajem da će poleteti. Rasplamsao se osećaj slobode. Čitav život razvio se u njenim mislima u punom sjaju. I to što je detinjstvo provela u siromaštvu, kada su njeni roditelji sa njom u naručju pobegli iz Ukrajine u Rim, i borili se za krov nad glavom, i to što je još u srednjoj školi morala da radi, i što je katkad čeznula za stvarima

~ 11 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

koje su dragi imali u izobilju, sve to je imalo smisla i činilo je bogatstvo njenog života. Život kakav one tri žene žive nema nikakvog smisla! Po ceo dan se vući od manikira do kozmetičara, preko frizera do trenera, i pritom ni obrok ne pripremiti za svoje dete, ili svog muža - to joj je sada izgledalo kao pakao života. Kao ogoljena praznina i besmisao. Kao najstrašnija kazna, koje čovek i nije svestan. Zbog čega one žive, zapitala se. Čime ispunjavaju svoj dan? Kome priređuju radost kad i ne znaju šta je radost? Njihove želje ne stignu ni da se iskažu, a već su ispunjene. Kako onda da upoznaju radost? Šta one rade za druge kad drugi sve urade za njih. - neko drugi im zaradi novac, skuva ručak, razmišljala je dok je hodala niz ulicu, polako, kao da se nikad više neće vratiti u ovaj mondenski kvart, a htela bi da zapamti svaki detalj. Da se seri kad joj se učini da je život tužan i besmislen. U susret joj je dolazio plavokosi dečak, nežnog tena. Privukao joj je pažnju svojim neobičnim držanjem. Skakutao je, ali lagano, kao da u ruci drži kuglu od najtanjeg stakla. Zaista, nešto je držao u ruci, zaključila je Tatjana. Zbog nečega ju je ganuo taj dečak i privukao joj pažnju. Način na koji je to nešto držao u ruci podsetio ju je na detinjstvo u Ukrajini kada je prvi put osetila mržnju. Mrzela je svog druga iz komšiluka. On je gađao vrapce iz praćke i ranjavao ih je. Ona ih je lečila, mnogo se trudila, ali neke nije uspela da spasi. Za uginule vrapce je pravila grob u parku, sahranjivala ih je i dugo plakala. Nikada nije razumela dečake koji gađaju ptice. Onaj dečak kojeg je mrzela bio je crnokos i zvao se Nikolaj. Zbog njega se radovala kada je mama rekla da se sele u Italiju. Prišla je plavokosom dečaku i zavirila u njegovu ruku. On je, kao da neko napada njegovu dragocenost u dlanu, smestio ruku ispod majice i sakrio je. - Hej, šta to kriješ od mene? Ne brini, neću ti to uzeti. Samo sam radoznala. I ti si radoznao, zar ne? - pokušala je ljubazno da stupi s njim u kontakt. - Ja nisam radoznao - odvratio je dečak. - Zaista? Znači, samo sam ja radoznala?

~ 12 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Radoznao je i moj drug. Hteo je da vidi da li može da pogodi lastu praćkom. Sad je ranjena - rekao je plavokosi dečak i izvukao ruku ispod majice. Na njegovom dlanu ležala je mala lastavica čije krilo je bilo povređeno, a iz oka dečaka je krenula suza i otkotrljala se niz obraz. - Ne brini - uzviknula je Tatjana. - Ja ću ti pomoći da izlečiš lastavicu! Dečakovo lice odjednom se ozarilo nadom. - Da li umeš da lečiš lastavice? - Naravno da umem! Ne bih te valjda lagala. Kad sam bila mala, izlečila sam osam ptica - ponosno je rekla Tatjana. - A da li je neka uginula? - bio je znatiželjan dečak. Nije znala šta da kaže. Bilo bi plemenito da sada slaže dečaka, ali da li bi to bilo pošteno? Odlučila je da ga ne laže, ne zato što ne ume da laže - a ne ume, jer uvek se u takvim slučajevima zbuni i posle nekoliko minuta sama prizna da je slagala - nego zbog toga što i dečak nju nije lagao. Nastupio je kao da joj potpuno veruje. - Da, uginule su tri ptice koje sam lečila. Ali izlečila sam osam, a to je mnogo više - iskreno je rekla. - Znači, nije sigurno da ćeš da izlečiš lastavicu? - Kad je ptici ranjeno krilo, sigurno je lečim! Zato još ništa ne mogu da ti kažem dok ne pregledam pticu. Dečak je pružio dlan. Tatjana je uzela lastavicu i nežno je zagledala sa svih strana. Lastavici je bilo povređeno krilo i rana uopšte nije delovala tako strašno. - Izlečiću je! - rekla je pobedonosno i vratila lastavicu dečaku. - Ali, moraš da budeš pored ptice da bi je izlečila. - Ne moram. Smestićemo je negde, a onda ću ti dati uputstva kako da je lečiš. Sutra ću doći da vidim šta se dešava.. - Hoćeš li da pođeš sa mnom, da mi pokažeš kako da je smestim? I da mi daš lekove? - dečak je uzbuđeno posmatrao devojku. - Hoću, naravno da ću poći sa tobom - rekla je i zagrlila dečaka. On ju je pogledao i rukavom slobodne ruke obrisao oči na kojima je još bilo tragova suza.

~ 13 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hej, ja ne znam ni kako se ti zoveš - rekao je dečak usput. - Zovem se Tatjana. Prijatelji me zovu Tanja. Prema tome, za tebe sam Tanja. A kako je tvoje ime? - Ja sam Emanuel Leoni. Tatjana je stala kao ukopana. Dečak je podigao pogled prema njoj, uplašeno kao da je nešto strašno zabrljao, jer je osetio da se sa devojkom nešto događa. - Šta sam rekao? Zašto si tako stala? Tanja se nasmešila i u trenutku se setila šta joj je Marčela rekla: „Kad upoznate tog dečaka, nećete mu odoleti”. - Znaš li ti koliko si drag i sladak dečak? - upitala ga je prostodušno. - Znam. Rekao mi je tata. I Marčela mi je rekla. - A mama? - interesovalo je Tatjanu. - Mama je stroga. Ona mi govori samo kad nešto pogrešim. Ne govori mi kad sam dobar i kad nešto dobro uradim - objasnio je dečak ozbiljno. - Zašto? - iznenadila se devojka. - Tata kaže da je to zato što me voli, pa hoće da budem još bolji nego što jesam. Tako hoće da ispravi moje mane - ozbiljno je rekao dečak. - Znači, tako tata kaže? - Da. Moj tata je divan. Kad ga upoznaš... - Već sam ga upoznala - izletelo joj je. - Stvarno? Kad, gde, zašto? Mogu li da ga pitam da spavaš kod nas, jer će tako lastavica imati doktorku pored sebe? - Emanuel je izgovarao pitanja velikom brzinom. - Nema potrebe. Marčela će da nam pomogne. I još nešto: nikome ne govori za pticu. Stigli su do Emanuelove kuće. Ispred ulaza ih je dočekala Marčela. - Vidite, gospođice, da se od sudbine ne može pobeći? Šta kažete za mog Emanuela? Sada kad ste ga upoznali, znam da ćete raditi kod nas. Jer njega čovek čim vidi odmah zavoli i poželi sa njim da provede mnogo, mnogo sati i dana - staričino lice je bilo ozareno. - U pravu ste, Marčela! Nego, imamo za vas jednu tajnu. Recite nam gde možemo da smestimo ranjenu lastavicu. Osim smeštaja, za lečenje

~ 14 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

nam treba malo mlevene kafe i čiste gaze, jer je to najbolji lek za ovakvu povredu. - O, jadna, mala ptičice! Ništa ne brini, izlečićemo te i već za dva dana ima da letiš kao da nikad nisi bila ranjena! - rekla je Marčela i nežno pomazila pticu po leđima. Povela je Tanju i Emanuela u podrum, jer tamo nije bilo ni toplo ni hladno - temperatura kao stvorena za malog ptičijeg ranjenika. Zatim je donela kartonsku kutiju, unutra stavila čistu gazu, i napravila nekoliko otvora, da ptica ima dovoljno vazduha. Tanja je sipala mlevenu kafu na ranjeno krilo lastavice i brižljivo je previla. - Hoćemo li joj dati hranu? - pitao je Emanuel. - Daćemo joj, ali ne verujem da će jesti. Ne brini, može izdržati do sutra, a tada će već biti spremna da leti. Videćeš! - Hoćeš U spavati kod nas? - pitao je Emanuel. - Neće spavati kod nas - odgovorila je Marčela brzo i Tanja joj je bila beskrajno zahvalna zbog toga. - A zašto? - tugaljivo je upitao Emanuel. - Zato što se već pozdravila, a biće mnogo komplikovano da objašnjava tvojoj mami zašto se vratila. Ona je, naime, već bila ovde i čekala te. A pošto nisi došao, krenula je kući i ponovo će doći sutra. Ne brini, doći će sigurno da obiđe lastavicu, i da se dogovori u vezi sa poslom. Ona je... Ne znam, tata će ti to bolje objasniti! - zbunila se Marčela. - Ma ne treba da mi objašnjava, sve mi je jasno! Došla je kod mene, jer joj je neko rekao da imam ranjenu lastavicu. Ona je doktor za ptice i dolazi kad god čuje za neki takav slučaj. Trebalo je da odmah dođem kući, ali ja sam mislio da će da poleti još dok sam bio kod mog drugara brzo je izgovorio Emanuel. Tanja se nasmejala i odgovorila: - Dakle, dogovoriti smo se. Videćemo se sutra u jedanaest! Pre toga, u deset sati, obidi lastavicu. Nemoj pre, jer bolesnica treba da se odmara. - Ne brini, dok ti ne stigneš ja ću biti doktor, a Marčela će biti medicinska sestra - ozbiljno je rekao dečak.

~ 15 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Odlično! Moći ću mirno da spavam. Zdravo! Za slučaj da zatreba hitna intervencija, možete me pozvati na mobilni telefon. Marčela, upišite moj broj - rekla je Tanja, i izdiktirala Marčeli svoj broj telefona.

Po drugi put toga dana, Tanja je srećna izašla iz dvorišta kuće porodice Leoni. Prvi put je bila srećna zbog toga što odlazi odatle, a ovoga puta bila je srećna što će se sutradan vratiti u to zdanje. Bila je zbunjena tim obrtom stvari, ali nije previše marila. Išla je niz ulicu i tiho pevušila, kada je primetila da joj u susret dolazi - Danijel Leoni. Ne mogu da verujem! Meni se prosto ne da da odem odavde! Ovoga puta neću se vratiti! Do sutra, rekla je sebi, dok joj je Danijel prilazio sa osmehom na licu. - Tatjana, pa vi ste do sad bih kod nas! Baš mije drago! Da li ste upoznali Emanuela? - želeo je da sazna. - Da, upoznala sam ga, ali na ulici. Imate divnog sina! Marčela je bila u pravu: njega čovek mora da zavoli čim ga vidi! - vatreno je rekla Tanja. - Tako sam srećan što to čujem od vas! Da li ste razgovarali sa mojom ženom? - upitao je. - Ne, ona je bila zauzeta razgovorom sa prijateljicama, tako da nismo stigle ništa da se dogovorimo. Ali ne mari. Sutra ću doći, u jedanaest - saopštila mu je devojka. - Ne razumem! Kako ste sreli Emanuela na ulici kad tek sada izlazite iz kuće? - zbunio se njegov otac. - Da, tek sada, po drugi put. Prvi put sam izašla uverena da se više nikad neću vratiti ovamo, jer... Zaćutala je. Nije znala šta da kaže Danijelu, a da to ne bude neka uvreda na račun njegove žene. Našla je na brzinu solomonsko rešenje. Uvrede će da baci na prijateljice njegove žene, a on ako je mudar, neka sam zaključi da isto to zapravo misli i o njegovoj ženi.

~ 16 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Otišla sam, jer više nisam mogla da slušam one prijateljice vaše žene, Veroniku i Fabiju - izgovorila je u jednom dahu i odmah se ugrizla za usnu. - Mislite tu i na moju ženu? Recite slobodno - podsticao ju je uz osmeh, želeći da čuje mišljenje ove iskrene mlade žene. - Rekla sam ono što mislim. Veronika i Fabija su dve prazne glave, na dijamantima opterećenom vratu. Nisam više mogla da ih slušam.Teme o kojima su pričale su me potpuno zapanjile - rekla je Tanja. - Nisu one krive što su glupe i površne - pomirljivo je rekao Danijel. - Pa dobro, ali ne moraju to tako napadno da demonstriraju! Kao da se plaše da će neko pomisliti da su pametne, samo sipaju besmislice! - uzvratila je Tanja. - Pa, moraju i one nečim da se bave. Ne budite tako nepravedni! - rekao je Danijel i nasmejao se. - Mogu da zamislim kako je njihov razgovor izgledao jednoj pametnoj studentkinji nuklearne fizike! I to studentkinji koja je na samom kraju studija, a uz to radi i bavi se još nekim drugim poslovima dodao je i pogledao je sa divljenjem. - Ne, vi ne možete ni da zamislite na šta je ličio njihov razgovor! Tanja je odmahnula rukom. - Zašto mislite da toliko oskudevam u mašti? Svašta ja mogu da zamislim, samo više ne mogu da zamislim da odbijete moju ponudu glas mu je zvučao molećivo. - A zašto? - Zato što to toliko snažno želim, da prosto ne umem da zamislim da se dogodi drugačije. Volim sina i znam da biste vi mogli da mu pomognete. On ima tek sedam godina, a već odbija da ide u školu. Stalno nam preti da u novoj školskoj godini neće da vidi školu! - To je, verovatno, njegov bunt - zaključila je Tanja. - Zbog čega? - zainteresovano je upitao Danijel. - Ne znam, tek sam upoznala dečaka. Ali sam sigurna da vi znate šta ga muči - njen pronicljivi pogled ga je prisilio da okrene glavu. - Ne znam, ne mogu ni da naslutim. - Možda ipak možete da naslutite, ali se plašite da to sebi priznate. Možda vas savest zbog nečega muči?

~ 17 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Danijel je u narednih pola minuta izmenio pet boja na licu - od blede kao kreč, do rumene poput jagode. Najzad je progovorio, jedva čujnim glasom. - Moguće je da znam odakle dolazi njegov bunt. Da, vi ste u pravu. Nisam hteo sebi to da priznam. Vi ste neverovatna devojka! Uspeli ste odmah da shvatite da postoji neki problem. Dolazite sutra? - pogled mu je bio pun nade. - Da, naravno. Obećala sam Emanuelu. A ja decu nikad ne lažem za razliku od nekih koji... - prekorno ga je pogledala. - Nemojte unapred da me osuđujete. Ponekad je istina toliko bolna, a dete nespremno za nju, da je laž neizbežna. Pokušajte da razumete. - Nikada neću razumeti laž! Ali svejedno - ne osuđujem vas. Ko sam ja da bilo kome sudim? - To mi već uliva nadu. Znači, dolazite? - pitao je ponovo, kao da hoće da podvuče koliko mu je važno da ona prihvati posao i nađe se u njegovoj kući. - Rekla sam vam. Moja reč ipak nešto znači. - U tom slučaju javiću mom zameniku da neću doći u firmu. Hoću da budem kod kuće kad vi budete ovde - rekao je Danijel ozbiljno. - Onda - doviđenja, do sutra! - rekla je Tanja i krenula niz ulicu. Na sebi je osećala Danijelov pogled, koji ju je pratio sve do ugla, dok nije skrenula iza ugla, prema stanici metroa. Od tog pogleda obuzimao ju je neki neobjašnjiv nemir, koji ju je uplašio samo u prvi mah. Jer, ma koliko Danijel bio privlačan, ona nije imala dilemu - jedino u šta je bila apsolutno sigurna je da nikada, ali baš nikada neće koketirati sa oženjenim muškarcima! A o nečemu ozbiljnijem od koketiranja tek nema ni govora! Devojke koje to rade smatrala je najvećim glupačama na svetu, i duboko ih je prezirala. Zbog toga ovu uznemirenost pod Danijelovim pogledom uopšte nije shvatala kao ozbiljnu pojavu.

~ 18 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Uveče je kasno legla. U međuvremenu je tražila na internetu podatke za svoj naučni rad, i tek kada je videla da je tri sata posle ponoći trgla se i uplašila. Kako će sutra ostati budna na razgovoru sa Emanuelovom majkom? Znala je da mora doći malo ranije da pogleda lastavicu. U osam sati ujutru, kad joj je san bio najslađi, njen mobilni telefon uporno je zvonio. Zašto ga nisam isključila, pitala se, dok je nemoćno pipala oko sebe, tragajući za tom malom, bučnom spravicom od koje se nikako ne može umaći. Morala je da ustane iz kreveta, jer telefon je bio negde zatrpan knjigama, koje su bile rasute po radnom stolu. A znala je da, kad ustane iz kreveta, nema šanse da ponovo zaspi. Javila se na telefon ogorčena na onoga ko je budi tako rano. - Molim? Znate li vi koliko je sati? - pospano je rekla. - Oprostite, gospođice, znam da je rano, ali stvar je veoma hitna! Ne bih vas ni slučajno budila da situacija nije toliko ozbiljna. - Recite već jednom! S kim uopšte razgovaram? - Sa Marčelom! Morate hitno da dođete dok gospođa Đanina i Emanuel još spavaju - žena je uzbuđeno govorila. - Šta se dogodilo? Da li se kuća zapalila? Da li je kometa pala u dvorište vile „Leoni”? Da li je neko umro? - ljutito je izgovorila Tatja na. - Jeste! Tatjana se trgla i noge su joj se odsekle. Sela je, jer više nije imala snage da stoji. Uvek tako reaguje na strašne vesti, bez obzira da li je se lično tiču ili ne. - Ko je... umro? - bojažljivo je pitala. - Lastavica je uginula! - rekla je Marčela. Tatjana u prvi mah nije mogla da poveruje. - Lastavica uginula? Zar je to tako tragično? Zbog toga me budite u cik zore? Marčela, žao mi je što moram ovo da vam kažem, ali, potpuno sam razočarana! Mislila sam da ste vi razumna žena, inteligentna, a ne... - Emocije nemaju veze sa razumom! Gospođice, znam da ćete razumeti kad vas prođe srdžba što sam vas probudila. Znam da ćete odmah doći, jer moramo nešto smisliti. Emanuel ne sme da sazna! - Zašto ne sme da sazna? Zar je to toliko strašno? Milioni ptica umiru svakog dana...

~ 19 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Da, ali on je dete! Setite se sopstvenog detinjstva, koliko ste sigurno patili zbog nečega što su stariji omalovažavali kao problem. Setite se kako vam je nekad bilo najvažnije na svetu ono što je odraslima bilo glupo i bez ikakvog značaja - Marčela se trudila da objasni svoj postupak. Tanja se setila kako je sahranjivala vrapce u parku, i onaj bol iz detinjstva toliko je snažno osetila da se sva stresla. I poželela je da zaštiti Emanuela od toga. Setila se njegovih plavih očiju i njegovog gotovo prozirnog lica. On je nežan dečak i smrt lastavice zaista bi mogla da ga potrese. Ćutala je, jer odjednom više nije znala šta da kaže Marčeli. Bila se postidela zbog toga što je malopre nastupila onako nadmeno kao da je se to ništa ne tiče. Marčela je jedino u nju imala poverenje, a ona je to poverenje zanemarila. - Izvinite, Marčela. Razumem vas. - Hvala vam, ali - hoću da vam kažem još nešto. Nikako ne mogu da podnesem Emanuelovu tugu. Sve mogu da izdržim, ali njega kad vidim tužnog i zamišljenog, ceo svet mi se ruši - objašnjavala je starica, trudeći se da ne zaplače. - Ne brinite, smislićemo nešto. Dolazim odmah - Tatjana je brzo donela odluku. - Hvala vam, neizmerno vam hvala! - rekla je Marčela i Tatjana je osetila da je ta dobra žena zaplakala. Počela je da se sprema i da usput prekoreva sebe. Nije joj bilo jasno kako je uopšte upala u klopku da joj odjednom postane toliko važan dečak koji nema nikakve veze sa njenim životom, i kojeg bi, zapravo, trebalo da gleda isključivo kao izvor svojih letnjih, studentskih prihoda, još nekoliko meseci, dok ne završi studije. Ipak, mora otići, zaključila je. Obukla je farmerke i jednostavnu, žutu majicu i izašla napolje. Tek kada se našla na ulici, setila se da je možda mogla i malo prikladnije da se obuče, jer će, verovatno, posle susreta sa Marčelom i Emanuelom, otići na razgovor sa Đaninom Leoni, a možda i sa Danijelom. Neka, objasniću im da je neophodno da budem ležerno obučena kako bi me dečak lakše prihvatio, pomislila je u sebi, da se uteši za ovaj promašaj u odabiru garderobe.

~ 20 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Uzela je taksi da pre stigne, i sačuvala račun. Sve će ona to naplatiti onim bogatašima! Jer je odlučila da dobro unovči svoje znanje, a ne da gleda kako se raznorazne budale bogate, dok ona jedva sastavlja kraj sa krajem. Taksi se zaustavio ispred vile „Leoni” i ona se strašno iznenadila kada je videla da ispred kapije stoje - Marčela i Danijel! Tek joj sada ništa nije bilo jasno! Uplašila se da je sama kriva što je Danijel, verovatano, raskrinkao njihove namere. Sada će sigurno da izrazi svoje negodovanje, uostalom s pravom, jer ko je ona, da se meša u njihove porodične stvari? Setila se kako je juče održala malo predavanje iz roditeljstva Danijelu, i to ona koja nema nema čak ni momka, a kamoli dete, njemu, koji je odgajio sedmogodišnjeg sina. A sada se petlja još i u spašavanje tog deteta od tuge, i to u tajnom dogovoru sa Marčelom, koja je, mora se priznati, ipak obična kućna pomoćnica. Prišla je hrabro, spremna da proguta težak prekor. - U redu je, znam! Nije trebalo da dolazim ovako rano, to je potpuno besmisleno... - počela je odbranu još pre napada - što je sigurno sigurno! Danijel ju je pogledao blago i nasmešio se osmehom iz kojeg je vrcala zahvalnost. - Tanja, ne možete da zamislite koliko mi znači što ste došli! Molim vas da prihvatite posao Emanuelovog privatnog učitelja. Uopšte ne pitam za cenu - današnjim gestom ste pokazali da vas je sam Bog poslao u našu kuću kada ste bili najpotrebniji. Pogledala ga je zbunjeno, uverena da on pojma nema zbog čega je ona zapravo došla tako rano. - Vi ne znate zašto sam došla... - Zna! - prekinula ju je Marčela. - Danijela sam odgajila, ja sam ga držala u krilu i hranila, neću od njega ništa da tajim! Uostalom, on mora da me sluša kad god je nešto važno! - rekla je Marčela i ponosno napućila usne. - Dakle, svi znaju, samo Emanuel ne? - upitala je Tanja. - Naravno, on ne sme da sazna, jer bi ga to rastužilo, ali ne zna ni gospođa Đanina, jer to ne bi razumela - objasnila je Marčela. - I šta ćemo sad? - upitala je Tatjana.

~ 21 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ja imam rešenje! - rekao je Danijel. - Kada sam bio mali pravio sam zamke za ptice. Nisam znao da mi to jednog dana može koristiti, ali eto nikad se ne zna koje znanje čoveku može zatrebati. - Zar i vi? Zamke za ptice? - razočarano je upitala Tatjana. - Da, ali ja nisam gađao ptice iz praćke. I nisam ih ubijao. Sve sam ih puštao. - Otkud vi znate o čemu je reč? - Emanuel mi je sinoć, pred spavanje, ispričao za vaš razgovor, ali mi nije odao tajnu da ima ranjenu lastavicu. Jutros mi je Marčela rekla, i ja imam ideju. Uhvatićemo drugu lastavicu, a onda ćete joj vi previti krilo kao onoj, i eto, on će pomisliti da je njegova ptičica ozdravila. - Odlično! - oduševila se Tanja. -To je najbolje rešenje. Danijel se nasmejao - Tanja je znala i zašto. Juče mu je rekla da nikada ne bi slagala dete, a danas pristaje da učestvuje u laži, pa čak da i sama slaže. Ali dobro - bar zna da će ubuduće tri puta razmisliti pre nego što kaže: Ja to nikad ne bih”! - Dakle, krećemo? Ja sam već pripremio zamku - saučesnički joj je rekao. - Kuda idemo? - upitala je šapatom. - U vrt, iza kuće. Krenula je poslušno za njim, puna poverenja da rade pravu stvar dečija radost je dragocenost iznad svih, a njihova tuga katkad veća od svetskog bola. Ni sama nije znala zašto je toliko postala osetljiva na dečije emocije. Valjda zato što se setila svog detinjstva.

Bila je to akcija koja se pamti, obavljena u strogoj tajnosti i prema pravilima na čijoj preciznosti bi mogla da im zavidi i najdisciplinovanija tajna jedinica na svetu. Najpre je Danijel postavio gajbu sa uskim letvicama, između kojih ne bi ni krupnija muva mogla da se provuče. Jedan kraj gajbe izdigao je i podupro letvicom, a zatim letvu vezao dugim, prozirnim koncem,

~ 22 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

napravljenim od specijalne materije koja je dovoljno čvrsta da nema nikakve šanse da se prekine bez izuzetne snage, a dovoljno diskretna da se ne primeti ni iz blizine. Zatim je ispod gajbi stavio zrna prosa, pšenice i mrvice hleba. Konac je pružio iza žbuna i pozvao Tanju da se zajedno sakriju. Posle toga, uključio je ajpod na kojem je imao snimljen cvrkut ptica dok kljucaju hranu. Odakle mu to, pitala se Tanja, ali nije smela ništa da kaže da ne uplaši ptice. Preostalo im je samo da čekaju i da se nadaju. Skriveni iza žbuna, gledali su prema gajbi i oboje se molili Bogu da akcija uspe. Tanja je osećala miris njegovog parfema i od toga je zahvatila blaga vrtoglavica. Slušala je njegovo disanje i od tih potmulih zvuka osetila uznemirenost. Gledala je u gajbu ispod koje su bile mrvice, i od toga joj se pomutilo pred očima. Napetost je rasla iz minuta u minut. Činilo joj se da u vazduhu visi tempirana bomba koja samo što nije eksplodirala. Zar takva napetost može da se stvori od iščekivanja ishoda lova na pticu? Naravno da može, odgovorila je sebi i zažmurila, jer se uplašila da će ta bomba baš sada da eksplodira, dok se on namešta iza žbuna, traži udobniju poziciju, i usput je, blago i nehotice, dodiruje po rukama i gurka po butinama. Nije smela da se pokrene. Plašila se da će svaki njen pokret da zapali fitilj, a onda - spasa više ne bi bilo.. - Vidite, Tanja, kako oprezno prilaze. Psst! - čula je njegov glas tik do svog uha. I sva se stresla od vreline koju je osetila; Hej, priberi se i pogledaj šta se dešava. Vidi šta se dešava u gajbi, a ne u tvojoj glavi, glupava devojko, naredila je sebi u mislima i hrabro otvorila oči. Tri lastavice su obilazile oko gajbe, kao da razmišljaju da li da zavire unutra, ili da odu. Najzad, jedna je ušla. Dve su se još kolebale. Danijel nije čekao njihovu odluku. Povukao je konac, letva je pala, a za njom i gajba ispod koje je ostala zarobljena lastavica. - Uspeh smo, uspeli smo! - viknuo je ushićeno i snažno je zagrlio Tanju. Uzvratila je zagrljaj, jer i ona je bila srećna. I ona je osetila potrebu sa nekim sreću da podeli.

~ 23 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Kao da se uplašio ovog prenagljenog izliva radosti, naglo je pustio Tanju i smeteno počeo da se pravda: - Znam da ne razumete, ali, eto, skoro nisam bio ovako srećan! Mnogo mi znači što smo uspeli. Hajdemo, brzo! Izvinite, malopre sam... Nije važno. I Tanja je odahnula: dobro je, uplašila se njegove spontane reakcije, sada je sve dobro, on je primetio da je pogrešio, ona ništa nije kriva! Otišli su do gajbe i Danijel je rekao Tanji. - A sada akciju prepuštam vama. Vaša nežna, ženska ruka bolje će znati sa lastavicom. Polako i veoma pažljivo uvukla je ruku pod gajbu i napipala lastavicu. Uzela ju je u ruku i izvukla. - Ne brini, malena lasto. Moraš da nam pomogneš da vratimo radost jednom dečaku. Ništa loše ti se neće dogoditi - od tebe očekujemo samo da neko vreme glumiš ranjenu lastavicu, a posle toga - slobodna si! tiho je govorila. Danijel je gledao zadivljeno u Tanju i nije mogao da odvoji pogled od nje. Zacrvenela se kada je osetila da pogled predugo traje. Bilo ju je stid što se toliko zanela i tepala lastavici. Htela je nekako da se izvuče, da se pokaže u nekom drugačijem svetlu, ali kako? - Hajdemo sad dok se dečak nije probudio - rekla je ledeno, ali nije zaledila njegov osmeh - još je titrao na njegovom licu, i još uvek je bio opčinjen prizorom koji je video. Videla je da će morati sama da preuzme ulogu razuma u ovoj nimalo racionalnoj situaciji. Krenula je prema kući, pravo prema podrumu ispred kojegje stajala Marčela sa teglicom mlevene kafe u jednoj i gazom u drugoj ruci. Ušli su u podrum i posuli kafom jedno krilo lastavice. Zatim su ga zavili gazom i smestili pticu u onu kutiju gde je, dok nije uginula, ležala lasta koju je Emanuel doneo. Lasta, čila i zdrava, otimala se i na sve načine pokušavala da se dokopa slobode. Bilo je jasno da akcija mora da se završi pre nego što su planirali, jer će ptica stvarno da se rani usled pokušaja da se dokopa slobode.

~ 24 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Idem da ga probudim! - odlučno je rekla Marčela i naredila Danijelu da se skloni u kuću, da dečak slučajno ne bi posumnjao kako i on zna. Posle toga, izvedena je velika, plemenita prevara: Marčela je objasnila Emanuelu da je Tanja došla ranije, jer veruje da je lastavica već ozdravila, a i plaši se da bi Đanina mogla da se probudi i da sve pokvari. Emanuel je skočio iz kreveta, na brzinu se umio i obukao i istrčao iz kuće, kao da beži od požara. Pao je pravo u zagrljaj svoje buduće učiteljice. - Hvala ti što si došla rano. I ja sam se plašio da će mama da se probudi, i da će me grditi što sam doneo pticu. Idemo! - rekao je dečak ponosan na svoju misiju. Ušli su na prstima u podrum da ne uznemire lastu. Tanja se pravila da je strašno iznenađena što je lasta tako živahna, i što udara po kutiji. Objasnila je: - Jesam li ti rekla da će da ozdravi? Vidiš kako je nestrpljiva da poleti! Dečaku su sijale oči od sreće. Pažljivo je uzeo lastu u ruke i izneo je napolje. Marčela je donela makaze i skinula zavoj sa lastinog krila, umazanog mlevenom kafom. - Sad je brzo pusti da se ne uplaši! - rekla je Tanja, da dečak ne bi imao vremena da proveri stanje krila, i da eventualno ne bi ustanovio da nema ni traga od rane. Otvorio je ruku i lastavica je poletela uvis. Sletela je na granu drveta u dvorištu, a onda na drugu, pa na treću granu, kao da ne veruje da je slobodna. Zatim se, kada se konačno uverila da više nije u kutiji, vinula visoko i nestala iz vidokruga Emanuela, Marčela i Tatjane. Emanuel je skakao od sreće, oči su mu se caklile i kolutale kao dve staklene kugle na viteški sreće. Marčela ga je zagrlila i zahvalno pogledala Tatjanu. Svi su krenuli prema kući.

~ 25 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Ušh su u kuću, gde ih je, u hodniku, dočekao Danijel. - O, dobar dan, gospođice Berkovska. - Tata, možeš da je zoveš Tanja. Ona je sada naša. Pristala je da dolazi svakog dana, a možda... - Ako pristane, može ovde dobiti apartman. Tako će uvek biti sa tobom. - Zahvaljujem, ali, to su već detalji o kojima nisam razmišljala. Zatekli ste me. - Bilo bi to divno! - ubacila se Marčela. Emanuel ju je molećivo pogledao. Ko bi odoleo molbi jednog plavokosog, nežnog dečaka, kojeg toliko štite od tuge? Ali, iz nekog razloga Tatjana se uplašila ove ponude i htela je odluku da odloži, dok ne vidi koliko je ona ugrožava? - Molim vas, pristanite! Obezbediću vam sve što je neophodno da spremate diplomski rad - imaćete stalan pristup internetu, vrhunsku računarsku opremu i literaturu koja vam je neophodna. U mojoj kompaniji postoji Odeljenje za razvoj, koje je pravi mali naučni institut iz oblasti biotehnologije - u njemu su mladi ljudi koji će, za dodatnu platu, da vam skidaju sa interneta sve što vam je potrebno... - Moj naučni rad se upravo bazira na primeni nuklearne fizike u zaštiti prirodnih resursa, pre svega protiv zloupotreba biotehnologije. Volela bih da upoznam rad vašeg odeljenja za razvoj - rekla je Tatjana u kojoj se, ponovo, probudio istraživački žar. - Naravno! Na sve pristajem, samo budite ovde! - ushićeno je rekao Danijel. Nije znala šta da odgovori. Srećom, nije morala odmah to da učini. U hodniku se, u kućnoj haljini ogrnutoj preko pidžame, pojavila Đanina Leoni, i pospano, obuzdavajući zevanje, upitala. - Šta se to ovde dešava tako rano? Emanuel je, očigledno u strahu da bi neko mogao da kaže ono što Đanina nikako ne sme da sazna, požurio da odgovori na majčino pitanje, ali je to uradio prilično nespretno: - Svašta se dešava, mama. Hoćemo, svi hoćemo da Tanja živi sa nama neko vreme... Đanina je neprijateljski pogledala Tatjanu, a ova je odgovorila.

~ 26 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Gospođo, zapravo Emanuel to želi, a ne svi! Ali on to toliko jako želi, da želi za sve nas! Đanina je pogledala nezainteresovano, i odgovorila. - Baš me briga! Kako god odlučite, neka vam bude. Ja idem da spavam! Još je rano za ustajanje. Čim je otišla kroz hodnik i popela se na sprat, gde je bila njena soba, Marčela je odahnula i rekla. - Dobro je, nama prepušta odluku! Nju to ionako ne zanima, prema tome... - Marčela, ne budi nepravedna! Naravno da je zanima, ali sada joj se spava. - Dobro, dobro, nisam htela da je uvredim, nego samo da konstatujem da ćemo njoj olakšati posao ako Tanja sama odluči. Tanja, mogu li da ti ne persiram i da ti se obraćam kao svom detetu? Tako sam navikla u ovoj kući. Naravno, gospođa Đanina je moj poslodavac i prema njoj moram drugačije - rekla je Marčela. - Naravno da možete da mi se obraćate sa „ti”. Konačno, u najboljem slučaju možete majka da mi budete. Dakle, šta dobij am ako odlučim da leto provedem ovde, sa Emanuelom? - interesovala se. - Dobij aš mene da ti pravim društvo! - rekao je prostodušno Emanuel. - Da, naravno, svašta i ja pitam! - pokajnički je rekla Tatjana, uz osmeh i postavila par praktičnih pitanja.Koja će biti njena soba, gde će da se hrani, da li mora da donese svoj kompjuter ili će dobiti opremu ovde, i najzad - kakve su šanse da, po završetku studija, stažira u kompaniji „Leoni”. Kada je Danijel rekao da nema potrebe da sve to pojedinačno pita, jer sve joj je već unapred odobreno, ona je odgovorila: - Ma, šalila sam se! Nisam baš toliko neskromna. - Skromnost nije vrlina, prema tome - što više tražite, više će vas ceniti. Molim vas, napravite spisak realnih želja i zahteva do večeras, i ne brinite. Ne bi mogla da kaže kako joj se ovaj predlog nije dopao. Zapravo, bila je oduševljena.

~ 27 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

I još nešto: dopala joj se pomisao da će spavati u kući Danijela Leonija. Dopala joj se, na način na koji se kockaru dopada pomisao da bi mogao izgubiti sve ako zaigra na sve ili ništa. Jer, draž igre nije samo u užitku koji nudi, već i u opasnostima koje krije.

Narednih dana Tatjana je živela kao u bajci. Pored Marčele, u kući je po četiri sata dnevno radila i jedna kuvarica, Katarina, koja je posebno ugađala Tatjani. Ispunjavala je svaku njenu gastronomsku želju. Momak po imenu Roberto Roli, doneo je i montirao najsavremeniju računarsku opremu, i rekao joj da će joj biti na raspolaganju dvadeset četiri sata dnevno za svu literaturu koja joj je neophodna, bilo da ju je potrebno skinuti sa interneta ih doneti iz bibhoteke. Emanuel se trudio da ne smeta Tatjani kada je u njenoj sobi. Bio je zahvalan što mu dozvoljava da bude sa njom, i nije tražio posebnu pažnju. Sam se zabavljao crtanjem i vežbanjem pisanja. Posle nekog vremena, i on je počeo da zahteva „literaturu” od Roberta, i ovaj mu je donosio razne knjige za decu - Zabavnu matematiku, Fiziku u slici i reči, Tajne života u prirodi... Naravno, po tri do četiri sata dnevno, Tatjana je ozbiljno radila sa Emanuelom, i on je tada bio đak kakvog bi svaki profesor poželeo. U sticanju novih znanja išao je takvom brzinom da je Tatjana bila prosto fascinirana. Danijela je retko viđala. On kao da se plašio da bi mogla da pobegne ako ga vidi, pa se stalno krio po kući, kada je bio tu. Sretali bi se na minut-dva, samo kada je „preuzimao” sina od Tatjane, da bi sa njim odlazio u šetnje, na pecanje, ili na neku drugu zabavu. Danijel je svakoga dana sinu posvećivao bar po dva sata - tada je bio samo njegov i za njega su to bili posebni trenuci. Tatjana je to znala, iako nikad o tome nisu razgovarali. Đanina je živela uobičajenim životom bogate žene bez obaveza. Primala je bogate prijateljice i sa njima razmenjivala iskustva u nabavci

~ 28 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

garderobe, kupovini nakita i parfema, i prijemima koje su organizovali rimski umetnici, biznismeni ih političari. - Danas ću da vas obrađujem, gospođo Đanina - rekla joj Tatjana, mesec dana pošto je boravila u njihovoj kući. - Da čujem. Kako to mislite da uradite? - Danijelova supruga je nezainteresovano pogledala. - Vaš sin je malopre izjavio da jedva čeka da ide u školu! - rekla je Tatjana, sigurna da će takva vest silno da obraduje majku. Jer, oni su za Emanuela i tražili učitelja zato da mu približi svet škole i da mu otkrije lepotu učenja. - Pa to je, valjda, normalno da deca idu u školu? - upitala je Đanina, kao da joj je neko saopštio „informaciju” da je preko dana dan, a da je noću - noć. Tako mi i treba kad govorim gluvome, pomislila je Tatjana, a naglas rekla. - Oprostite, u pravu ste. Podrazumeva se da deca idu u školu i da se raduju tome. Tog trenutka, srećom, stigle su Veronika i Fabija, tako da Đanina više nije imala vremena da razgovara sa Tanjom. - Drage moje, da znate šta mi se sinoć dogodilo! - počela je Fabija sa vrata. - Hajde da prvo sednemo da slušamo od početka! - rekla je Đanina i rukom pokazala prema salonu, gde su uskoro ušle. To će biti zanimljivi razgovori, pomislila je Tatjana u sebi, i krenula ka svojoj sobi. U hodniku je srela Danijela. Bio je izuzetno lepo raspoložen. U ruci je držao kutiju obloženu plavim satenom. - Tanja, ovo je za vas! Molim vas da primite moj poklon, imam poseban razlog za to! Uzela je kutiju u ruke, otvorila je i - zamalo što se nije sručila na pod! U kutiji je bila prelepa ogrlica sa tri malena dijamanta, za koje se činilo da lebde u vazduhu iznad ogrlice. Bih su za nju pričvršćeni tako tanušnom niti da je izgledalo kako će svakog časa odleteti nekud. Dugo je gledala u kutiju pre nego što je rekla:

~ 29 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ne mogu to da primim! To je, ipak, neprikladan poklon za učiteljicu vašeg sina... - Pre nego što definitivno odbijete poklon, molim vas da čujete moj motiv da vam darujem ogrlicu - ponudio je objašnjenje. - Da čujem, mada sumnjam da će to nešto promeniti u mojoj odluci - rekla je suvo. - Ne mogu ovde, na hodniku, to da vam saopštim. Danas je za mene svečanost! Današnji dan slavim zahvaljujući vama. Da li mogu sa vama da ga proslavim? -delovao je uzbuđeno poput deteta. Pogledala ga je, ali je brzo oborila pogled, uplašena emocijama koje je u njegovim očima videla. Ih joj se činilo da ih vidi? - Kako mislite da to proslavimo? - Želim da večeras izađemo na večeru. Danas se dogodilo nešto veoma, veoma važno! Hoću to da vam saopštim uz šampanjac i uz muziku. - Mislim da bi bilo pametno da vas odbijem. - U tom slučaju postupite glupo! Ne morate baš uvek da budete pametni, Tatjana. Draž života je upravo u povremenim ludostima koje počinimo. A ja od vas ne tražim ludost. Samo hoću da sa vama podelim radost lepog događaja. - Mnogo ste tajanstveni, a ja moram da saznam... Dobro, naći ćemo kompromis. Idem sa vama na večeru, ali ne mogu da primim ogrlicu. Uz to, mislim da nije dobro da bilo ko sazna... mislim, treba da objašnjavamo, a ja... - Ne brinite. Moja žena ima poverenja u mene, i to s pravom, a ja sam pristojan i nemam šta da krijem. Ali ako želite - nema problema. Uzmite taksi i dođite večeras u osam u restoran „Stela”. Već sam rezervisao sto u desnom uglu do prozora. Čekaću vas ispred restorana. - U redu. Doći ću - rekla je i odmah se pokajala: zar baš toliko mora da se igra vatrom? Ali, kako da odoli vatri kad tako privlačno treperi pred njom, mami je i zaslepljuje? Posle nekog vremena, ponovo ju je obuzeo spokoj. Bila je sigurna da je Danijel neće izneveriti i da će se ponašati onako kako dolikuje oženjenom muškarcu koji poštuje učiteljicu svog sina.

~ 30 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Izvukla je iz ormara sve što je imala, ali kolekcija i nije bila nešto naročito. Sve su to bile haljine koje je moda odavno pregazila ili su od čestog pranja izbledele, ih jednostavno nisu bile za svečane prilike. A Danijel hoće da to veče bude svečano i da se oni svečano obuku. Probala je crnu haljinu sa bretelama i ogrnula svilenu pelerinu preko nje, ali - u njoj je delovala tužno, a htela je te večeri da deluje srećno. U plavoj mini haljini delovala je suviše izazovno. Nije lepo da na večeru sa oženjenim muškarcem ide u haljini koja tako jasno pokazuje njene lepe noge. Probala je i sivi kostim, koji oblači kad ide na ispit kod profesora za koje je čula da su konzervativni i strogi. Ali, u tom kostimu delovala je nekoliko godina starija i mnogo ozbiljnija nego što zaiste jeste. Kada je sve to isprobala već je bilo pola osam! Ima sve šanse da zakasni ako odmah ne krene. Zgrabila je prvo što joj se našlo pri ruci, a to su bile jednostavne sportske pantalone boje višnje i majica nežnoružičaste boje. Pozvala je taksi, stavila malo parfema i izašla. Pobogu, izgledam kao da sam upravo krenula na izlet u šumu, a ne na svečanu večeru. Danijel će se iznenadtii kad me vidi! On je sigurno obukao odelo, sve sa kravatom, jer je rekao da će to biti svečana večera. Baš nije lepo što sam svojom graderobom omalovažila njegovu želju da... Ali, šta mogu, sad je kasno, razmišljala je dok se taksi približavao „Steli”, a mala kazaljka na časovniku broju osam. Kada je izašla iz taksija i pogledala prema ulaznim vratima restorana, nije mogla da izdrži, a da se glasno ne nasmeje. Danijel je bio u farmerkama i plavoj majici kratkih rukava. Baš kao da je i sam krenuo na izlet! Kada je video Tatjanu i on se nasmejao, glasno i iskreno. - Bože blagi, kad se samo setim kakav sam strah preživeo zamišljajući te u večernjoj toaleti! Mislio sam da ćeš sad da mi održiš predavanje o tome kako pojma nemam kako se izlazi na večeru spontano je prestao da joj persira.

~ 31 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- A ja sam mislila da ćeš ti da se naljutiš što ovakvom sportskom garderobom omalovažavam tvoju želju da ovo veče bude svečano i da... i da... - zbunila se, jer mu se obratila sa „ti” prvi put otkad su se upoznali. Nazad nije mogla. - Znači da se odlično slažemo. Osećaj svečanosti trenutka je u nama, a ne u odeći i nakitu - rekao je i bratski je uhvatio pod ruku da je povede prema stolu koji je rezervisao.

Seli su za sto u uglu, tako da je Tanja imala jasan pogled na ulazna vrata, dok je Danijel mogao da gleda - samo nju! Tako je bila podešena stolica, i ona nije imala gde da se skloni od njegovog pogleda. Stigao je šampanjac i on je ustao. Svečano, sa čašom šampanjca u ruci, saopštio je. - Danas mi je Emanuel rekao da jedva čeka da krene u školu! Hoće da zadivi učitelja u školi, jer je siguran da zna mnogo više od njegovih vršnjaka! Želim da ti zahvalim na onome što si učinila za njega, a učinila si mnogo... - Danijel nije skidao pogled sa Tatjaninog lica. - Danijele, pa ja sam plaćena za to! - To što si ti uradila za njega, i što si u njemu probudila takvu vrstu bliskosti i poverenja, nema cenu! Da celu kompaniju založim, bilo bi malo za dehć sreće koju sam doživeo kada sam u njemu prepoznao promenu o kojoj sam sanjao. Nasmejala se, jer je Danijel delovao kao glumac u teatru, u melodrami, sa čašom šampanjca u ruci, i patetičnim izrazom lica. A onda, odjednom, osmeh joj se ukočio i ona je skoro kriknula od zaprepašćenja. U restoran je ulazila Đanina Leoni, obučena i našminkana kao da je upravo sišla sa naslovne strane modnog časopisa. Držala je za ruku zgodnog muškarca koji je, po svoj prilici, bio nešto stariji od Danijela. Mogao je imati četrdesetak godina. Gledali su se zaljubljeno i smešili se jedno drugom. - Hej, šta se dogodilo? Zar te je ova divna vest toliko šokirala da si zanemela? - upitao je Danijel prostodušno.

~ 32 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Naravno da sam zanemela! To je nešto najlepše što sam mogla da čujem! Obožavam da radim, ali samo ako moj trud daje rezultate odgovorila je pomalo odsutno. Pratila je šta se dešava sa parom koji je upravo ušao u restoran. Srećom, Đanina i njen pratilac odmah su skrenuli levo i otišli stepenicama na sprat. - Hej, nisam znala da restoran ima sprat! - primetila je, jer nije znala kako drugačije da sazna kuda je Đanina otišla. A iz nekog razloga, to ju je zanimalo. - Ima. Gore su separei za zaljubljene - posebna atmosfera i tako to. Eto, da znaš kad budeš zaljubljena - našalio se Danijel. - Zašto? Dobro je i ovde. - Dobro ti je ovde dok si sa mnom, ali kad se jednom zaljubiš... ma dobro, šta me briga za to vreme! Hoću da uživam u ovom trenutku! Toliko sam srećan i toliko me je lepota obuzela, da se prosto plašim kako ću da eksplodiram. Kako ću da se razletim na sve strane i da se zateknem na svakom delu planete, jer odjednom hteo bih da ništa u životu ne propustim, da mi ne promakne nijedan deo planete... Ala ja pričam gluposti! Da li svi srećni ljudi pričaju gluposti? Tanja ga je gledala i uživala u prizoru radosti koji je videla pred sobom. Videla je srećnog muškarca, videla je sreću toliko lepu i lepršavu da je želela zauvek da je sačuva. Ali kako kad Đanina može da side, i on može da je vidi, i njegova sreća može da se rasprsne kao mehur od sapunice? Kako može ovakvog čoveka da vara, pitala se, i povremeno gledala uz stepenice, u strahu da će se pojaviti i da će pokvariti ove divne trenutke koje deh sa Danijelom. Naravno, dosadno joj je! Nema nikakve obaveze, mora nečim da se zabavi, objasnila je sebi i ispila čašu šampanjca do dna. - Dozvoli mi - rekao je, ustao sa stolice i prišao Tanji s leđa. Osetila je njegove ruke na vratu, i nehotice zatvorila oči da upije taj dodir i sačuva ga za sva vremena kad više ne bude tu. Bio je čaroban taj osećaj kad se njegove ruka spušta na njen vrat, i nežno je golica. A onda je čula blago pucketanje i osetila hladan dodir nakita oko vrata - on joj je namestio ogrlicu koju je jutros odbila da primi.

~ 33 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Znam da me sada nećeš odbiti! Znam da sada razumeš količinu moje sreće, za koju si jedino ti zaslužna! - rekao je. Njegove reči i nežna strepnja nad sinom i njegova želja da sinu pruži najbolje, duboko su je ganule utoliko više kada bi se setila kako je Đanina malopre otišla na sprat sa nekim muškarcem. Setila se kako je Đanina bila apsolutno ravnodušna kada joj je Tanja saopštila vest da je Emanuel promenio odnos prema učenju, i prema školi. Ništa joj više nije bilo jasno, niti je znala šta treba da radi. Znala je samo jedno - treba odmah da odu iz ovog restorana, jer svaki novi minut koji ovde provedu, nosi rizik da će Danijel da otkrije ženinu prevaru i da zbog toga pati. A Tanja je želela da zaštiti i Danijela od patnje. Njegova radost je bila toliko lepa, koliko i krhka - moglo je da je poljulja i sruši samo jedan korak, ili pogled usmeren u pogrešnom pravcu, prema spratu. - Prihvatiću je pod jednim uslovom - rekla je Tanja. - Na sve pristajem! - spremno je rekao. - Odlično! Hoću da odmah izađemo iz ovog restorana - ishitreno je izjavila. - Zašto? - zapanjeno je upitao Danijel. - Zato što... zato što... ne dopada mi se ovaj restoran! - naglo je rekla svesna da je očigledno da laže, ali nije mogla da smisli bolji izgovor. Ustala je i on je znao da je kraj razgovora. Dao je znak konobaru da donese račun i izašli su napolje. - Hvala za ogrlicu! Baš mi dobro ide uz ovu sportsku garderobu rekla je uz blag osmeh, kao da hoće da odagna njegovu strepnju, a strepnja ga je zaista bila obuzela. Uplašio se da želi da odu iz restorana zato što se naljutila. Seli su u auto i krenuli prema kući. Mrak, tiha muzika, diskretan muški parfem i šampanjac, od svega toga u njenoj glavi stvorila se zbrka koja ju je radovala koliko i plašila. I što ju je više plašila - snažnije je uživala u njoj. - Ne znam šta se dešava sa mnom. Osećam se veoma čudno! Tako mi je lepo! Bez nekog razloga. Osećam kako život struji mojim telom, i kako u njemu uživam. Osećam se nekako preporođeno. Ne umem to da objasnim - kao da se u mene uselilo neko radosno, razigrano i raspevano dete! - govorio je i sav treperio.

~ 34 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Slušala je njega, a kao da je čula opis svojih osećanja. I u nju samu se uselilo neko nestašno, radosno dete, gladno i žedno, a opet srećno i sito, kao da mu ništa ne fali. Potpuna zbrka! Zatvorila je oči i naslonila se na sedište kao da će istog časa poleteti, a plaši se visine. A zapravo, čekala je da prođe taj prvi nalet radosti, pa da obuzda ono nemirno dete, da mu pripreti da se ne igra vatrom, i da ga zaključa u sobu dok nešto nije zabrljalo. Auto se zaustavio, stigli su. Otvorila je oči, ne zbog toga što je auto stao, već zato što je osetila Danijelov pogled na sebi i postidela se. Gledao ju je kao da skenira njenu dušu. Osetila je da je kasno i da više ne može da skriva tajnu koju ni sebi nije htela da prizna. - Od prvog dana kada sam te video osetio sam da se u mene uselio nemir koji više ne umem da sakrijem. Počela je da me truje savest i da mi preti nesanicama - morao sam da ti priznam da u tvom društvu nisam spokojan, da sav drhtim od radosti i straha u isto vreme. I što sam duže sa tobom, to mi je teže da obuzdavam svoje ruke koje bi htele da utole nemir, i zato, zato sam izbegavao susrete sa tobom. Ali danas, danas sam morao da te vidim, i da ti se zahvalim... - pričao je tiho, gotovo kroz šapat, i odjednom, kao da se nemir oteo kontroli, on je prineo svoju glavu njenoj i usne su se spojile sa njenim usnama, u dug poljubac. Nije se opirala. I ona je imala svoju tajnu, a znala je da tu tajnu tako rđavo krije, da viri na sve strane. Zar vredi sada da se opire? Ljubili su se dugo ispred kapije njegovog dvorišta i dozvolila je da njegove ruke nestašno tragaju ispod njene majice. Drhtala je pod tim prstima, i ništa više nije bilo važno! Prepustila se njegovim poljupcima, kao da lebdi na ivici provalije, i halapljivo jede najslađu jabuku, jer zna da joj je ona poslednje što će okusiti pre nego što propadne. Drhtala je pod njegovim usnama i rukama, i cela planeta se okretala oko nje, i osećala je kako vrelina nadire u njeno telo, kako postaje toplija od sunca, kako je danas baš ona centar sveta!

~ 35 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Znala je od trenutka kada ga je videla, znala je da se ovo mora dogoditi, i da će posle toga biti kraj. Jer više ništa nema da se dogodi sa muškarcem koji je već oženjen, i već ima dete. Dete! Pomisao na njegovo dete otrgla ju je iz njegovog zagrljaja, i ona ga je pogledala tako oštro, kao da tim pogledom hoće kroz srce da ga probode. - Nisam hteo... veruj mi... oprosti mi. Izbegavaću susrete sa tobom. Više te neću zvati, više neću nasamo sa tobom ostajati, samo nemoj da odeš! Molim te, nemoj da odeš! - Ne mogu da ostanem. Bilo bi to suviše bolno. - I za mene je bolno tvoje prisustvo u kući. Svaki put kada prođem pored tvoje sobe, zadrhti mi srce. Stojim tako nekoliko minuta i osluškujem tvoje disanje, osluškujem, i mada se ništa ne čuje, ja uživam što sam tu, blizu tebe. Uživam i patim. Valjda će proći. Ostani zbog Emanuela. Zaplakala je. - Nemoj da plačeš, mila. Srce će mi prepući. Nisam ja kriv. Nisam želeo da se ovo dogodi. - Znam, i ne ljutim se. Nisam ni ja želela. - Ja imam obavezu da zbog Emanuela stegnem zube i podnesem i najteži bol, samo da ostaneš. Ali ne znam imam li pravo od tebe da tražim... - Volela bih da ostanem zbog njega, ali - udesićemo to na drugi način. Nisam ni ja kriva. Ali zavolela sam tog malog plavušana kao da sam ga ja rodila. Ne, ne mogu da ostanem. Neka ga tvoj vozač dovozi kod mene kad god poželi da me vidi. A sad, molim te, vozi me kući! - Zar ne možeš ostati još bar dva-tri dana? Dok pripremimo Emanuela. - Ne mogu. Suviše me boli čak i pomisao da uđem u sobu pored čijih vrata sam tako često stajala i osluškivala tvoje korake. Uvek sam znala kada ti prolaziš - poznala bih tvoj korak među hiljadama. Ja to nikada nisam htela ni sebi da priznam. A sada to govorim tebi, jer ti verujem. - I ja tebi verujem da ćeš razumeti moju nesmotrenost. Moraš da znaš da se divim sebi koliko dugo sam izdržao da te ne dodirnem, da ti

~ 36 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

ne priznam ljubav koja je ispunila moje biće. Ne mogu da osuđujem sebe, ali ti imaš pravo da me osudiš. - Stvarno ti je mirna savest? - upitala ga je. - Da, savršeno mirna. Jer, ja sam sebi nametnuo obavezu da nikada ne pokušam da dodirnem tvoju kožu, da te nikada ne poljubim. A čovek nasmrt zaljubljen, koji sebi nametne takvu obavezu, ima pravo da je prekrši. Ima pravo na sitan greh, i na oproštaj greha. Srećan sam što si moj greh zaustavila dok nije nadrastao moju čast, i tvoj osećaj odgovornosti. - Ne znaš koliko me je napora to stajalo da te odgurnem od sebe! - Znam, isto toliko napora, koliko sam ja uložio da te poslušam. Kako da ti pomognem kad ni sebi ne mogu da pomognem? - Možeš. I verujem da hoćeš da mi pomogneš. Verujem da ćeš mi pomoći da se ponašam onako kako mi savest nalaže. Mogu da živim bez ljubavi i sa patnjom, ali ne mogu da zamislim život uz neprestanu grižu savesti. Zato me ne dovodi u iskušenja. Danijel ju je pogledao i nežno pomazio po obrazu: - Kada bih znao, kada bih samo znao da me voliš koliko ja tebe volim, i da me poštuješ makar za delić poštovanja koje prema tebi gajim, ceo svet bih okrenuo samo da sa tobom provedem život. - Nemoj tako govoriti. Nema većeg greha nego dete odvojiti od majke, ih od oca. Emanuel nije tražio da bude rođen - ako je rođen, zaslužuje da raste pored oca i majke. Vozi me kući, molim te, i ništa me ne pitaj ako me voliš. I ništa ne govori. Svaka tvoja reč nova je zamka za moje spokojstvo. Krenuli su. Poštovao je njenu želju i ćutao. Ipak, kada su stigli, morala je nešto da ga pita. Nešto što je muči otkad su se upoznali. - Pošto više ne želim da se viđamo i da razgovaramo - bilo bi to suviše opasno - hoću sada da te pitam: zašto si toliko vezan za Emanuela? I druga deca imaju očeve, ali ti... - Ne mogu to da ti otkrijem. Ali, jednom ćeš saznati. Jednom i Emanuel mora saznati, ali ja ne mogu da mu kažem, još je mali i još nije spreman za neke istine. - Plašiš me! O čemu to govoriš?

~ 37 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hteo sam da ti kažem - još nije došlo vreme da Emanuel sazna jednu važnu istinu, a zbog te istine ja sam vezan za njega više nego drugi očevi za svoju decu. - Neobično mi je i to koliko je Đanina ravnodušna prema sinu. Prosto je čudno. - Nije čudno. Ali, i o tome ne mogu ništa da ti govorim. Ti ćeš mi oprostiti, jer znaš, siguran sam da znaš koliko sam te zavoleo proteklih meseci. A kada te neko toliko voli kao ja tebe, moraš da mu oprostiš i ono što drugima ne bi. Ljubav bez praštanja je trivijalno osećanje sebičnih ljudi. Setila se Đanine i njenog ljubavnika i pomislila - možda Danijel i zna da ga ona vara, ali, eto, oprašta joj zbog deteta. Uostalom, to nju nije briga - od Danijelove porodice od sada će imati kontakt jedino sa Emanuelom, i to samo dok mu bude potrebna. Postepeno će i od njega da se odvaja i da se navikava na dane u kojima neće biti Emanuelovih zapitkivanja i dečijih čuđenja nad svim pojavama u svetu. - Doviđenja, i - ako ti nešto bude trebalo... - Imaću to u vidu. Doviđenja! - rekla je i izašla iz automobila. Dugo je gledala za njim očiju punih suza. Dobro je bar da je priznala sebi da se zaljubila u njega, u oženjenog muškarca, da je dozvolila sebi ono što je oduvek najviše prezirala kod drugih devojaka. Ali, kako da ne dozvoli kad ljubav ne pita za dozvolu? Pa dobro, ako ljubav ne pita za dozvolu, makar mogu svoje ponašanje da kontrolišem! Zato je bilo dobro da priznam sebi da sam zaljubljena kako ne bih napravila neku nesmotrenost. Danijel je divan, on me razume i više me nikada neće tražiti. A kad ga ne budem viđala valjda će i ljubav proći, razmišljala je i dodirnula usne prstima. Zadrhtala je od sećanja na poljupce koje je na njima osetila te večeri. Ne, ne kajem se zbog poljubaca! Imaću od čega da živim dok zaljubljenost ne prođe. A onda će, valjda, doći druga ljubav, pomislila je dok je otključavala vrata porodičnog stana.

~ 38 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Kada je došla u svoju sobu u stanu u predgrađu, gde je živela sa roditeljima i mlađim bratom, osetila je olakšanje. Bila je srećna što nikoga nema. Njeni su otputovali u Ukrajinu, i ostaće tamo nekoliko meseci. Taman dok ona sredi emocije i obuzda nemir. Pozvala je Marčelu telefonom, i zamolila je da spakuje njene stvari. - Ali, zašto? - Ne mogu da ti objašnjavam, Marčela, ali veruj mi da više ne mogu da ostanem u toj kući. Veruješ li mi? - Veruj em ti. Ali ne znam kako da objasnim Emanuelu. - Ako ne možeš sama to da mu objasniš, dođite sutra zajedno kod mene, kada mi budu dovezli stvari. - Danijel zna da više nećeš živeti u njegovoj kući? - Zna. I on me potpuno razume. - Aha, onda znam šta je u pitanju. - Ne možeš ni da zamisliš! Ne trudi se, nego... - Draga moja, sve mi je jasno! Primetila sam ja odavno promene u Danijelovom ponašanju. Zaboravljaš, draga moja, da sam gaja odgajila i da poznajem kako diše, a ne šta oseća! Zacrvenela se pored telefona, kao da je Marčela gleda kroz slušalicu. - Marčela, ja nisam dala povoda, nisam kriva... - Ko ti govori o krivici, dete moje? Uostalom, videćemo se sutra, pa ćemo detaljno o svemu pričati! Zdravo, mila, i lepo sanjaj. - Ne verujem da ću trenuti. Ali, u svakom slučaju - hvala ti, i nemoj da se ljutiš na mene. Ja te volim! - I ja tebe volim, dete moje. Ne brini, bićeš srećna, jer zaslužuješ sreću. - Ali, ja sam na neki čudan način već srećna, mada bi trebalo da sam tužna. - Divno! Ti to zaslužuješ - rekla je Marčela. - Misliš da su srećni svi koji zaslužuju da budu srećni? - Život bi mi bio potpuno nepodnošljiv kada ne bih verovala u tu slatku iluziju! Laku noć, dete!

~ 39 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Spustila je slušalicu, i u odeći se spustila na krevet. Zaspala je istog trenutka, mada je bila uverena da neće zaspati cele noći.

Probudila se rano i očekivala da se pojavi neko iz kompanije „Leoni” ko će joj doneti stvari. I zaista, kombi se zaustavio ispred njene zgrade i iz njega je istrčao Emanuel, a za njim je, gegajući se pod teretom svojih kilograma i godina, hodala Marčela i nosila neku tašnicu u ruci. Tatjana je bila veoma iznenađena silinom radosti koja ju je obuzela kada je dečak potrčao prema njoj i svoje mršave ručice obavio oko njenog vrata. Podigla ga je i dugo okretala u vazduhu, ljubila ga i gledala kao da ga nije videla barem čitavu večnost, a videla ga je - juče! Marčela je stajala pored njih, posmatrala prizor i plakala. - Šta ti je, Marčela? - pitao je Emanuel. - Nemoj da plačeš, tata je rekao da će nas vozač stalno dovoziti kod Tatjane kad god mi imamo vremena i kad god ona ima vremena za nas. - Ne plačem zato, mili moj! - ganuto je odgovorila Marčela i opet zajecala. - Znam, plačeš zato što si se setila... Ma, nemam pojma zašto plačeš. Hajde mi reci. Znaš da ja ne volim kad si tužna! - molio je Emanuel i pustio Tanju da bi se posvetio Marčeli. Marčela ga je zagrlila i od srca se nasmejala, ali kroz suze: - Valjda nisi toliko mali da nikad nisi čuo kako postoje i suze radosnice!? Plačem od sreće, jer sam poželela Tanju, a sada sam s njom i eto! - E pa, onda plači! Ja neću da plačem, iako sam takođe srećan. Ja plačem samo kad mi nešto nije po volji! - završio je Emanuel diskusiju i počeo da pomaže vozaču da iznesu stvari iz kombija.

~ 40 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Emanuel je uživao u Tatjaninom stanu. Dozvolila mu je da gleda njene knjige iz nuklearne fizike, a Marčela je za to vreme spremala ručak za njih troje. - Zar ne žurite kući? Možda ćete biti potrebni gospođi fianini? upitala je Tatjana. - Draga, Đanina u poslednje vreme veoma retko boravi u kući, a ne jede gotovo nikad. Prema tome, neće ni primetiti da me nema! Osim toga - tamo je kuvarica. Ja sam danas tvoja! - Odlično - obradovala se Tatjana - jer moram da završim poglavlje rada koje moj mentor očekuje! Ti mi, Marčela, raspremi stvari i sve poslaži. - A ja ću da gledam tvoje knjige i neću ti smetati - obećao je Emanuel. Bio je to divan dan u kojem su svi uživali. Tatjana je završila svoj posao, Marčela je skuvala ručak, a Emanuel je uživao u istraživanju novog prostora i slobodi koju mu je Tatjana poklonila. Tek u predvečerje, Marčela je pozvala vozača da dođe po nju i Emanuela. - Pričaću tati kako mi je bilo divno s tobom! - rekao je ushićeno Emanuel na polasku. - Voleo bih da imam baš takvu mamu! Tatjana se zacrvenela, što nije promaklo mudroj Marčeli, koja je prokomentarisala: - Hajde, ne pričaj svašta! Ne može niko sve da dobije - i učitelja kakvog samo poželeti može, i mamu kakvu bi hteo da ima. Uostalom, nijedno dete nije sasvim zadovoljno svojom mamom, zašto bi ti bio izuzetak? Uostalom, zašto ti smeta tvoja mama? Šta joj fali? - Ne smeta mi! Ona nikada nije kod kuće. I kad je kod kuće dođu joj njene drugarice. - Eto vidiš! A šta bi da imaš neku dosadnu mamu koja te neprestano gnjavi i davi, i stalno nešto zapoveda? - Ne znam - kratko je odgovorio. Marčela i Emanuel su otišli i obećali su da pet dana neće dolaziti kod nje, jer Marčela će imati goste - dolazi joj sestra iz Provanse, a Emanuel ide sa tatom na pecanje na nekoliko dana. Dobro je, taman ću da završim rad! Biće mi to odlična terapija protiv ljubavnih jada. Rad, rad i samo rad, to me je uvek iz nevolje

~ 41 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

izvlačilo, pomislila je i osetila duboku zahvalnost Marčeli, koja joj je skuvala hrane za narednih nekoliko dana, podelila to u posudice i zamrzla, uz propratno objašnjenje: - Da imaš kad si u poslu, ili te mrzi da kuvaš samo za sebe!

Ljubav, čiju je snagu tek otkrila, dala je Tatjani polet da radi više nego obično, i misli brže nego obično. Naboj kreativne energije bio je tako jak da je jedva uspevala da sve ideje koje su nadirale, stavi na papir pre nego što druge navale. Za tri dana spavala je samo devet sati, ali je zato rad bio završen i poslat na adresu njenog mentora. Odgovor je stigao u roku od nekoliko sati: „Koleginice, čestitam! U vašem radu rešili ste dilemu kojom se godinama bavim, i zato vam, sa zadovoljstvom, nudim radno mesto asistenta na mojoj katedri. Nadam se da će ova ponuda doprineti da završite studije kako ste i planirali - do januara ove godine. Jer, već od februara, odnosno od sledećeg semestra, čeka vas mesto asistenta i univerzitetska karijera koja podrazumeva stalan, ali strpljiv hod ka vrhu”.

Tog trenutka želela je da Danijel bude pored nje, da sa njim podeli radost, koja je osetila je to, mogla da se meri sa njegovom srećom u trenutku kada mu je Emanuel saopštio da je zavoleo učenje i školu. Ali, on nije bio tu i ona nije imala sa kim da podeli radost. Posao je završila, više nema šta da očekuje, došlo je vreme za zasluženi odmor i san kojeg je željna poslednjih dana. Legla je na krevet i tek što je zaspala, mobilni je počeo da zvoni kao sumanut. Ponovo je pipala okolo i ponovo je prekorevala sebe što ne isključi telefon kad pođe da spava, ali - ništa nije pomoglo. Morala je da ustane. A ona kad ustane - već je potpuno budna, i više joj ne vredi da se vraća na spavanje.

~ 42 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Telefon je prestao da zvoni da bi se za nekoliko sekundi ponovo oglasio. Konačno, tu si! Ti mala, podla spravo, ti napasniče jedan odvratni, grdila je telefon dok je pokušavala da, onako bunovna i izgubljena, pritisne pravo dugme i javi se. - Halo. Da, ja sam... Marčela, zar nisi rekla da ti dolazi sestra? Aha, znači tu je izbio problem. Ma nemoj? Šta je toliko hitno? Da opet nije uginula neka lastavica kad je baš toliko neophodno da odmah dođem. E pa, ovoga puta ne mogu, zaista. Mnogo sam umorna i spava mi se. Osim toga, obećala sam Danijelu da više neću dolaziti u njegovu kuću i on je obećao meni da me više niko iz te kuće neće zvati da dođem. Marčela, zaista mi je žao, zbog teba bih došla, ali zbog drugih okolnosti ne mogu. Ti dođi sa Emanuelom kad god budeš mogla, to nije problem. Spava mi se. Zdravo, Marčela, - pričala je u jednom dahu ne dozvoljavajući Marčela da dođe do reči. Zapravo, plašila se da bi Marčela mogla da je ubedi da dođe. A to nikako nije smela da dozvoli. Telefon je ponovo zazvonio. Pogledala je i na ekranu videla broj vile „Leoni” - dovoljan razlog da ne odgovori na poziv. Istovremeno je začula zvono na ulaznim vratima - dodatni razlog da se ne javi na telefon. Otvorila je i ispred vrata ugledala Emanuela. Oči su mu bile otečene od plakanja, bio je zadihan i u prljavom odelu, kao da se valjao po prašini, ili provlačio kroz tunele. - Uđi, maleni, i ne plači više. Ja sam tu, ne brini, sve će biti dobro! - rekla mu je i čvrsto ga zagrlila. Telefon je ponovo zvonio. Pogledala je na ekran i videla nepoznat broj. - Ako me traži tata, nemoj da me odaš! Pobegao sam od kuće! Molim te, nemoj nikome da kažeš. Molim te! Niko ne sme da zna gde sam, ali ne brini, neću dugo ostati kod tebe. - A koliko dugo planiraš da ostaneš? Pitam, čisto informativno upitala je Tanja, ozbiljno, kao da razgovara sa odraslim čovekom. Njemu je imponovala ozbiljnost u njenom tonu. Odjednom se uspravio i ponosno rekao: - Ostaću dok se ne snađem. Ne brini, poneo sam svu svoju ušteđevinu. Mogu da započnem neki biznis. Imam dovoljno. - Odlično! Imam i ja nešto ušteđevine. Ako hoćeš, možemo zajedno da uđemo u biznis. Ako imaš poverenja u mene - pitala ga je.

~ 43 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Telefon je prestao da zvoni. Emanuel je pružio ruku Tanji, ona je pružila ruku njemu, i tako su njih dvoje stiskom ruke označili početak poslovne saradnje. - Pristajem! Bićemo ti i ja odlični poslovni partneri! Samo nemoj nikome da kažeš. - Taman posla! Mi smo sada ortaci, moramo međusobno da štitimo poslovne i sve ostale tajne. Telefon je ponovo zazvonio, i opet je bio onaj nepoznati broj. Javila se. - Zdravo, Tanja! Ja sam. Znaš da te nikada ne bih uznemiravao da situacija nije toliko alarmantna. Ne prekidaj vezu, molim te, moram nešto da ti kažem... Kada je čula da je Danijel na vezi, mahinalno je pošla u drugu sobu kako bi mu sve ispričala, ali onda se setila da to može da izazove sumnju kod Emanuela, i da ga nagna na dalje bekstvo. Zato je ostala u sobi, pored Emanuela, i odgovorila Danijelu: - Ne brinite, gospodine, neću prekidati vezu i znam šta vas muči. Ali, ja sam trenutno u poslovnim pregovorima i ne mogu dugo da razgovaram... - Ali, slušaj, Emanuel je nestao... - Znam, sve znam, ali ne brinite. Pored mene je moj novi poslovni partner, mlad i ambiciozan, zove se Emanuel, i upravo pravimo investicioni plan, tako da ću vam se javiti čim budem imala nešto jasniju situaciju u pogledu razloga i namera. Nema potrebe da se javljate, ja ću se vama javiti, kada bude vreme. Budite spokojni, nemate nikakvog razloga za brigu! - Razumeo sam, Tanja! Znao sam da će kod tebe da ode. Divna si. Ti si anđeo. Ti si... - Doviđenja, gospodine, kao što sam rekla - upravo sam na sastanku sa Emanuelom i ne mogu više da pričam. Prijatno! - rekla je i završila razgovor. Emanuel je ponosno digao glavu, a onda izvukao izgužvanu maramicu iz džepa i obrisao nos. Više mu ne dolikuje da plače - sad je ozbiljan poslovni čovek!

~ 44 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Tatjana je gledala u njega i razmišljala odakle da počne razgovor. Morala je nešto više da sazna, ali je rešila da krene od najjednostavnijeg pitanja: - Da li si gladan? - Kao vuk! - Onda brzo na pranje ruku, pa da jedemo. Ni ja ne mogu da mislim o poslu kad sam gladna! Posle ručka, Emanuel je pohvalio kuvaricu, a kada je čuo da je to zapravo skuvala Marčela, predložio je. - Kada nam krene posao, i kada budem mogao samostalnoda živim, Marčela će da dođe i da kuva za mene. Znaš, ja volim Marčelu. - A tatu ne voliš? - Voleo sam ga. Ali on me laže. - A mamu? Zašto si od nje pobegao? - Ja nemam mamu. Tanja se trgla. Ovako drastičnu reakciju na svađu sa roditeljima, nije očekivala od sedmogodišnjeg dečaka. - Kako to misliš? I ja sam se naljutila na moju mamu, ali nikad nisam rekla da nemam mamu. To što sam ljuta, ne znači da je ne mam! - Moja mama je umrla čim je mene rodila. Ali tata nije hteo da mi kaže. Zato ga više ne volim - rekao je i odjednom se rasplakao i otrčao do Tanje. Seo je u njeno krilo, zario glavu u njeno rame i neutešno zajecao. Tanja ga je nežno mazila po kosi i pustila ga da se isplače. Čekala je da sam nastavi priču. - Bilo je strašno, Tanja. Ja sam pitao mamu gde je bila, a ona mi je rekla da sam dosadno, bezobrazno derište i da me se ne tiče kuda ona ide. I još mi je rekla da sam joj dosadio i da joj više ne pada na pamet da izigrava moju mamu. I rekla je da ona ne voli decu. I da voli decu ona bi ih rodila i ne bi tuđu volela. Onda sam je ja pitao zašto me je rodila kad ne voli decu. I onda je ona meni rekla da me nije rodila. I onda sam ja... i onda je ona... Emanuel je ponovo počeo da jeca. Plakao je nekoliko minuta, pa je nastavio: - Mama je rekla da će da ode od kuće, jer je našla nekog čoveka koji takođe ne voli decu i misli da su klinci mnogo dosadni. Marčela je tada rekla da treba da ode i da nije trebalo ni da dolazi, jer ona nije za mog tatu. Ja sam pitao Marčelu da li je istina da me mama nije rodila, i

~ 45 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Marčela je počela da plače. Ja sam rekao da me je tata sigurno lagao, a Marčela je i dalje plakala, pa sam pobegao od kuće. Mogu li da živim kod tebe nekoliko dana dok se ne snađem? - Naravno da možeš! Pa ti i ja smo ortaci, zar si zaboravio? - Neću ti smetati! Ti radi svoj posao, a ja ću da čitam. Dok ne započnemo neki posao. Evo ti moja ušteđevina da je čuvaš - rekao je Emanuel i iz džepa izvukao desetak novčanica od po deset i dvadeset evra. - Odlično! - rekla je i lepo složila novac. - Samo, moraćemo najpre da kupimo tebi odelo, ne možeš se baviti poslom u tom prašnjavom i pocepanom odelu. Kako si me uopšte našao? - Pa lepo! Zapamtio sam adresu kad smo bih, pa sam uzeo taksi. I tako sam stigao. Samo, otišlo mi je mnogo novca na taksi. - Nije važno! Hajdemo sad u kupovinu, pa ću ja onda da završim neke poslove, i tek onda ćemo videti šta dalje da radimo. Na putu do prodavnice oglasio se njen mobilni telefron. Bila je to Marčela. - Tanja, dušo, znam da je Emanuel kod tebe. Divna si! Znam da ne možeš da pričaš od njega, rekao mi je Danijel da ste razgovarali. Reci mi da li je Emanuel dobro? - Odlično, ništa ne brini. - Da li ti je ispričao za Đaninu? - Jeste. A da li je to istina? - Da, ona mu nije majka. - Aha, znači tako! - Može li on ostati još neko vreme kod tebe? Da ne gleda mučne scene iseljavanja i rasprave Đanine i Danijela? Znam da nemamo prava tako nešto da očekujemo od tebe, ali... - Zašto me on to nije pitao? - Plaši se da te pita. - Da li on to želi? - Oduvek je želeo da poštedi sina mučnih scena i oduvek je želeo da mu obezbedi porodicu. Zna da će sina najviše da poštedi ako bude kod tebe. Ali, to nije jedini razlog. On je... Ne, ja to neću da ti pričam. To nema veze. Može li Emanuel da bude kod tebe neko vreme?

~ 46 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Naravno! - Srce si veliko, najveće na svetu! Poljubi mi Emanuela, i... - Doviđenja. Emanuel je sumnjičavo gledao u nju. - Ko je to bio? - Jedan moj kolega. Zajedno smo pisali naučni rad, pa me nešto pita. - Da li ti je to momak? - Ne, nije. - A imaš li momka? - Nemam. - Odlično! Znaš, jesam se naljutio na tatu, ali on je ipak dobar. Možda bi on mogao da ti bude momak? - Vidi ga sad! Nije mu dosta što me uvlači u biznis, još bi hteo i ljubavni život da mi sređuje. A imaš li ti devojku? - Nemam, ali ću naći čim izađem iz problema. - E pa, onda ću i ja naći momka! - veselo je odvratila.

Nekoliko dana Emanuel je uživao u Tatjaninom stanu. Ali, rokovi za razrešenje situacije opasno su se približavali - njoj je za koji dan počinjao semestar, a Emanuelu školska godina. Osim toga, dečak je katkad sedeo tužan i zamišljen i na pitanje šta mu je, odgovarao bi: - Poželeo sam tatu! Voleo bih da mu se javim, a ne smem da odam gde se nalazim! - A da li bi voleo da se vidiš sa njim na nekom drugom, tajnom mestu? Tako on neće otkriti gde živiš, a ti ćeš ga videti, i više nećeš brinuti za njega. - Odlično! Baš bih voleo! Tatjana je uzela mobilni i dala ga Emanuelu. - Pozovi ga i reci mu gde da dođe.

~ 47 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Emanuel nije krio uzbuđenje. Pozvao je oca i oduševljeno počeo da priča sa njim. Tatjana je slušala i topila se od nežnosti prema dečaku i njegovom ocu: - Tata, ja sam! Ne brini, dobro sam, i volim te. Jesam ljut na tebe. Zašto si me lagao za mamu? Ja sam sad veliki, a uskoro ću... Da, bilo bi dobro da idem u školu. Da, to je bolje nego da se bavim biznisom. Ali kako, kad sam obećao Tanji da ćemo zajedno nešto da radimo? Odlično, radićemo u tvojoj kompaniji. Hej, pa da, ja sam kod Tanje, možeš odmah da dođeš. Da kažem Tanji da imaš nešto važno da joj kažeš? Pa dobro. Ne želim više da vidim mamu. Jer mi nije mama, a nije me ni volela. Au, pa ja sam sada odao svoje tajno skrovište! Trebalo je da ti zakažem susret na nekom tajnom mestu, a ne ovde. Sad je gotovo. Dobro, i ti ćeš meni da odaš jednu tajnu kad se vidimo. Odlično. Spustio je slušalicu i pogledao u Tanju. - Hej, šta ti je? Zašto si se tako zacrvenela? Ljutiš se što sam odao tajnu? Ne znam šta mi je bilo, izletelo mi je. Zašto si crvena? Kaži nešto, tako me plašiš! - Ne plaši se, nije to zbog tebe, nego... Ne znam šta da obučem. I ne znam kako da se ponašam. - Pa lepo! Budi hrabra kao ja! - rekao je Emanuel i ponosno isturio grudi napred, a glavu visoko podigao. - Slušaj me sada, kad si već znao da zabrljaš, sad ima da me čupaš iz nevolje. Kad tata pozvoni, ti ga pusti unutra, a ja ću biti u sobi. Da možete na miru da razgovarate. A ja odoh da se spremim dok on nije došao. Utrčala je u svoju sobu i počela smušeno da pretura po stvarima. Isprobala je par haljina, a onda obukla sportske pantalone i žutu majicu. Zašto da se spremam? Pa ne dolazi on mene da vidi, nego sina! Ja neću da se mešam, neka svoje porodične razmirice rešavaju kako znaju, pomislila je u sebi, i, kad je čula zvono na vratima, rekla Emanuelu da otključa i da pusti oca unutra. Bila je u sobi i nije videla vamice radosti koje su sevale iz susreta oca i sina. Dugo su se gledali, grlili i ljubili, i obećavali jedan drugome pažnju i razumevanje. Tek kada mu se učinilo da se dečak neće uvrediti, i da neće pomisliti da je zapostavljen, Danijel ga je upitao:

~ 48 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Smem li sada da odem kod Tanje u sobu? - Zavisi kakve namere imaš - sumnjičavo je rekao Emanuel. - Imam nameru da je pitam da se uda za mene. - Onda požuri, šta čekaš, dok nije došao onaj njen kolega što je zajedno sa njom pisao rad... Ali ti si lepši od njega, ne brini. - Otkud znaš? Video si tog kolegu? - Nisam ga video, ali ti si najlepši muškarac na svetu. I najbolji, i najsnažniji. Hajde, požuri, idi i pitaj je. - A ti nazovi Marčelu telefonom i reci joj da uzme vozača i da dođe po tebe. - A zašto? - Pa zato što moram da ostanem sam sa Tanjom. Da je ubeđujem da se uda. Ti misliš da je to tako jednostavno? - Sa Tanjom ništa nije teško. Sa njom je sve lako i lepo. Ali dobro, ako ti kažeš, nazvaću Marčelu. A ti idi kod Tanje, brzo. Ušao je u sobu i zatekao Tanju kako sedi na gomili farmerki, bluzi i haljina, i gleda u prazno. Seo je ispred nje i pokazao joj jedan papir. Uzela je papir u ruke i pogledala: bilo je to sudsko rešenje o razvodu braka Danijela i Đanine Leoni, rođene Ševalije. Pogledala ga je ljubopitljivo i ništa nije pitala. - Sada sam razveden! Slobodan! I sada svi znaju da Đanina nije Emanuelova majka. I da nas je napustila zato što ima drugog čoveka. Prema tome, nismo mi krivi - ona je tako htela, da ode. Sada sam slobodan, i sada... Valjda ćeš sada da mi dozvoliš i više od poljupca? Hoćeš li? - pitao je, a već počeo da je ljubi. - Da, sada pošto si slobodan, dozvoliću ti da me poljubiš i ovde, i ovde, i ovde. I ovde me ljubi, i tu, svuda... I ja ću tebe ljubiti, ovde, i ovde, i ovde, u vrh malog prsta, i iznad levog oka, i u obrvu. Svuda ću da te ljubim, sve dok ti ne dosade moji poljupci! - Voljena moja Tanja, pre će da prođe čitava večnost nego što će tvoji poljupci da mi dosade - rekao je Danijel i trgao se: - Hej, pa ti si uvek bila naša zajednička savest. Molim te, ne dozvoli mi još da te ljubim onako kako bih hteo, ne daj mojim rukama da dotaknu tvoju kožu ispod majice, ne dozvoli da planem pre nego što Marčela dođe i ne povede Emanuela...

~ 49 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Tog trenutka čulo se zvono na vratima, a ubrzo zatim i glas dobrodušne Marčele. - Danijele, Tanja, nas dvoje odlazimo, možete da zaključate vrata za nama. Doviđenja! - I ne zaboravi da je pitaš ono, jesi li čuo? - dobacio je Emanuel kada je već bio izašao. Danijel je zaključao vrata za njima, prišao Tanji i, tragajući za najslađim mestom na njenom telu, između poljubaca tiho prozborio: - Dobro je da me je Emanuel podsetio, inače bih potpuno zaboravio da te pitam: hoćeš li da se udaš za mene? - Udaću se za tebe! Ako ćeš me uvek ljubiti kao sada, i još više, i ovde, i tu... A onda su poljupci poklopili njene reči i govorili sve. Kraj

~ 50 ~

Bosnaunited