- Andrzej Sapkowski

Andžej Sapkovski

GOSPODARICA JEZERA Sedmi deo Sage o vešcu

Naslov originala

Andrzej Sapkowski PANI JEZIORA

We are such stuff As dreams are made on, and our little life Is rounded with a sleep.

Vilijam Šekspir

I nastaviše dalje, sve dok ne stigoše do širokog i prelepog jezera. A usred samog tog jezera, Artur ugleda ruku odevenu u beli saten kako drži mač predivne izrade. Potom spaziše devojku kako smelo korača po vodenom ogledalu. – Ko je ta čarobna devojka? – upita Artur. – Zovu je Gospodarica Jezera – odgovori Merlin.

Tomas Malori, Smrt Artura

Prvo poglavlje Jezero je bilo začarano. Nije bilo nikakvih sumnji u to. Kao prvo, nalazilo se tik pored tesnaca uklete doline Kum Puka, tajanstvene doline večito ušuškane maglom, čuvene po čarolijama i magijskim pojavama. Kao drugo, bilo je dovoljno samo baciti pogled na njega. Površina vode bila je potpuno, sočno i nepomućeno plava, doslovno poput izbrušenog safira. Bila je glatka kao ogledalo do te mere da su vrhovi masiva I Vidfa, koji su se ogledali u

njoj, lepše izgledali kao odraz nego u stvarnosti. Sa jezera je duvao hladan, osvežavajući lahor, a veličanstvenu tišinu ništa nije remetilo, čak ni pljuskanje ribe ili krik vodene ptice. Vitez je stresao sa sebe utisak. Ali umesto da nastavi put grebenom brda, uputio je konja nadole ka jezeru. Kao da ga je u potpunosti vukla magnetska sila čarolije koja drema onamo, dole, na dnu, u vodenom bezdanu. Konj je plašljivo koračao među krševima stena i tihim frktanjem obaveštavao da i on oseća magijsku auru. Spustivši se dole na plažu, vitez sjaha. Trgnuvši pastuva za uzde, približi se rubu vode, gde je sićušan talas igrao među raznobojnim belucima.

Kleknu, zveckajući verižnjačom. Plašeći mlađ, ribe malecne i živahne poput iglica, zahvati vodu spojenim dlanovima. Pio je pažljivo i polako, jezik i usne su mu trnuli od ledene vode, koja mu je probadala zube. Kada je opet zahvatio, dolete do njega zvuk nošen površinom jezera. Podiže glavu. Konj frknu kao da potvrđuje da je i on čuo. Naćuli uši. Ne, to nije bila varka. To što je čuo bila je pesma. Pevala ju je žena. Možda pre devojka. Vitez, kao i svi vitezovi, bio je vaspitavan na pesmama barda i viteškim pričama. A u njima su u devet od deset slučajeva devojačka pevanja ili

žalopojke bile mamac – idući za njihovim glasom, vitezovi bi redovno upadali u klopke. Neretko smrtonosne. Ali radoznalost je nadvladala. Na kraju krajeva, vitez je imao tek devetnaest godina. Bio je vrlo odvažan i vrlo nerazuman. Bio je slavan po jednom, a poznat po drugom. Proveri da li mu mač dobro stoji u kanijama, potom trznu konja i krenu plažom u pravcu mesta odakle je dopirala pesma. Nije morao daleko da ide. Obala je bila prekrivena tamnim eratičnim stenama izglačanim do sjaja, reklo bi se, igračke divova koje su tu nehajno bačene ili zaboravljene nakon

svršene igre. Neke stene su stajale u jezeru i crnele se pod prozračnom površinom. Neke su se izdizale iznad površine i, umivane talasićem, izgledale kao leđa levijatana. Ali najviše stena nalazilo se na obali, od plaže pa sve do šume. Deo je bio zariven u pesak i samo delimično štrčao, ostavljajući posmatraču da nagađa koliko su velike u celosti. Pesma koju je vitez čuo dopirala je upravo iza tih priobalnih stena. A devojka koja je pevala bila je nevidljiva. Povuče konja držeći ga za žvale i nozdrve kako ne bi rzao i frktao. Devojčina odeća bila je položena na jednoj od stena koje su stajale u vodi, ravnoj poput stola. A ona sama, naga, do

pojasa u vodi, prala se pljuskajući i pevušeći pritom. Vitez nije prepoznavao reči. Nije ni čudo. Devojka – glavu bi dao u zalog – nije bila čovek od krvi i mesa. O tome su svedočili vitko telo, čudna boja kose, glas. Bio je uveren da bi ugledao velike oči oblika badema kada bi se okrenula. A kada bi zabacila pepeljastu kosu, nesumnjivo bi zapazio oštre, pri vrhu špicaste ušne školjke. To je bila žiteljka Faerie. Čarobnica. Jedna od Tilvit Tega1. Jedna od onih koje su Pikti2 i Irci nazivali Daoine Sidhe3, Narod Brda. Jedna od onih koje su Saksonci nazivali

vilenjakinjama. Devojka na časak prestade da peva, uroni do vrata, zabrekta, zafrkta i sasvim obično opsova. Međutim, to nije zavaralo viteza. Čarobnice, kao što je već poznato, umele su da psuju na ljudskom jeziku. Neretko prljavije nego konjušari. A vrlo često je psovka bila uvod u nekakav zlokoban trik, po kojima su čarobnice bile slavne – na primer, da povećaju nekome nos do veličine krastavca ili da smanje nekome muškost do veličine zrna graška. Viteza nisu privlačile ni prva ni druga mogućnost. Već se u potpunosti pripremio za diskretno povlačenje kad ga izdade konj. Ne, ne njegov vlastiti konj, koji je bio smiren i tih kao mišić

dok ga je držao za nozdrve. Izdao ga je čarobničin konj, vrana kobila koju vitez isprva nije primetio među stenama. Sada je katranastocrna kobila rila kopitom šljunak i pozdravno zarzala. Vitezov ždrebac trgnuo je glavom i ljubazno odgovorio. Čak je eho prešao po vodi. Čarobnica iskoči iz vode, na tren se prezentujući vitezu u punom sjaju oku dragom. Baci se ka steni na kojoj je stajala njena odeća. Ali umesto da dohvati neku haljinu i skromno se pokrije, vilenjakinja zgrabi mač i sa fijukom ga izvuče iz kanija, obrćući železom začuđujuće vešto. To je trajalo jedan kratak trenutak, nakon čega je čarobnica čučnula, ili klekla, skrivajući se u vodi čak do nosa i izbacivši iznad

površine ispruženu ruku sa mačem. Vitez se prenu iz obamrlosti, pusti vođice i savi koleno, kleknuvši na mokri pesak. Istog časa je shvatio koga ima pred sobom. – Zdravo živo – promumla pružajući joj ruku. – Ovo je velika čast za mene... Veliko zadovoljstvo, oh, Gospodarice Jezera. Prihvatam taj mač... – Možeš li da ustaneš sa kolena i okreneš se? – čarobnica izbaci usta iznad vode. – Možeš li da prestaneš tako da buljiš? I da mi dozvoliš da se obučem? Posluša je. Čuo je kako pljuska izlazeći iz

vode, kako šuška odećom, kako psuje u tišini, navlačeći odeću na mokro telo. Posmatrao je vranu kobilu dlake glatke i sjajne kao krtičje krzno. Nesumnjivo je to bio konj velike krvi, nesumnjivo hitar poput vetra. Nesumnjivo začaran. Sigurno je i stanovnik Faerie, kao i njegova vlasnica. – Možeš da se okreneš. – Gospodarice Jezera... – I predstaviš. – Ja sam Galahad iz Kaer Benica. Vitez kralja Artura, gospodara zamka Kamelot, vladara Letnje Zemlje, a takođe Dumnonije4, Difneinta5, Povisa, Difeda6... – A Temerije? – prekinu ga. –

Redanje, Rivije, Edirna? Nilfgarda? Ovi nazivi ti govore nešto? – Ne. Nikada ih nisam čuo. Ona slegnu ramenima. Osim mača, u rukama je držala čizme i košulju, opranu i isceđenu. – Tako sam i mislila. A koji je danas dan u godini? – Danas je – otvori usta bezgranično zaprepašćen – drugi pun mesec po Beltejnu7... Gospodarice... – Ciri – reče mahinalno, uvrćući ruke kako bi bolje namestila odeću na osušenoj koži. Govorila je čudno, oči su joj bile zelene i velike... Spontano zabaci vlažnu kosu, a vitez uzdahnu mimo volje. Ne samo zato

što joj je uho bilo obično, ljudsko, ni u kom smislu vilenjačko. Obraz joj je bio izdeformisan velikim ružnim ožiljkom. Ranjena je. Ali zar čarobnica može biti ranjena? Ona primeti pogled, namršti oči i nabora nos. – Ožiljak, tako je – reče sa svojim čudnovatim akcentom. – Zašto imaš tako prestrašen pogled? Zar je za viteza toliko čudna ta stvar – ožiljak? I toliko gnusna? Polako, on oberučke skinu kapu verižnjače i zabaci kosu. – Stvar uopšte nije čudna za viteza – reče ne bez mladalačkog ponosa, demonstrirajući sopstveni, jedva

zarastao, ožiljak, koji se pružao od slepoočnice do vilice. – A gnusni su samo ožiljci na časti. Ja sam Galahad, sin Lanselota od Jezera i Elejn, kćerke kralja Pelesa, gospodara Kaer Benica. Ovu ranu mi je zadao Brcunis Nemilosrdni, nečastan tlačitelj deva, pre no što sam ga porazio u duelu. Zaista, dostojan sam da iz tvojih ruku primim taj mač, o, Gospodarice Jezera... – Šta? – Mač. Spreman sam da ga primim. – To je moj mač. Ne dozvoljavam nikome da ga dodiruje. – Ali... – Ali šta? – Gospodarica Jezera uvek... Uvek

izranja iz vode i daruje mač. Ćutala je neko vreme. – Shvatam – reče konačno. – Šta ćeš, kakva zemlja, takav običaj. Žao mi je, Galahade, ili kako već, ali očigledno nisi naleteo na tu Gospodaricu koja ti treba. Ja ništa ne poklanjam. I ne dozvoljavam da mi uzmu. Da ne bude zabune. – Ali svakako – odvaži se – dolazite iz Faerie, Gospodarice, ili nije tako? – Dolazim – reče ubrzo, a njene zelene oči, činilo se, gledaju u bezdan prostranstva i vremena. – Dolazim iz Rivije, iz grada istog naziva. Kod jezera Lok Eskalot. Doplovila sam ovamo

lađom. Bila je magla. Nisam videla obalu. Samo sam čula Kelpino rzanje... Moje kobile, koja me je pratila. Prostrla je mokru košulju na kamen. A vitez ponovo uzdahnu. Košulja je bila oprana, ali ne pažljivo. Ipak su se mogli videti tragovi krvi. – Ovamo me je donela rečna struja – nastavi devojka, ili ne videći šta je ugledao, ili se praveći da ne vidi. – Rečna struja i čini jednoroga... Kako se zove ovo jezero? – Ne znam – prizna. – Toliko je jezera u Gvinedu... – U Gvinedu? – Dabome. One planine su I Vidfa. Ako ih držiš po desnoj strani i jašeš

šumama, za dva dana stižeš u Dinas Dinleu, a dalje u Kaer Datal. A reka... Najbliža reka je... – Nije važno kako se zove najbliža reka. Imaš li možda nešto za jelo, Galahade? Prosto umirem od gladi. • – Zašto me tako posmatraš? Bojiš se da ću nestati? Da ću odleteti u prostranstva zajedno sa tvojim dvopekom i kobasicom sušenom na dimu smreke? Ne boj se. U mom svetu sam napravila mnogo gluposti i unela pometnju u sudbinu, te zasad ne smem tamo da se pojavljujem. Provešću neko vreme u tvom. U svetu u kojem je noću

uzaludno tražiti na nebu Zmaja ili Sedam koza. Svetu u kome je sada drugi pun mesec po Beleteinu, a Beletein se izgovara Beltejn. Pitam, zašto tako gledaš u mene? – Nisam znao da čarobnice jedu. – Čarobnice, volšebnice i vilenjakinje. Sve jedu. Piju. I tako dalje. – Šta? – Nije važno. Što ju je obazrivije posmatrao, to je ona više gubila čarobnu auru, to je više postajala ljudska i obična, čak prosta. Ipak je znao da nije takva, ne može biti. Ne mogu se sresti obične devojke u podnožju I Vidfa, u okolini Kum Puke, dok se kupaju gole u

planinskim jezerima i peru okrvavljene košulje. Nije važno kako ta devojka izgleda, nije mogla biti zemaljsko biće. Osim toga, Galahad je već potpuno slobodno i bez bogobojažljivog straha gledao u njenu mišju kosu, koja je sada, kada se osušila, na njegovo čuđenje, blistala srebrnastobelim prugama sedine. U njene tanane ruke, mali nos i bleda usta, u njenu mušku odeću čudnovatog kroja, sašivenu od delikatne tkanine neviđeno gustog spleta. U njen mač, čudan po konstrukciji i ornamentu, ali koji ni najmanje nije izgledao kao paradna drangulija. U njena bosa stopala oblepljena isušenim peskom plaže. – Da bude jasnije – progovori trljajući stopalo o stopalo – ja nisam

vilenjakinja. A čarobnica, volšebnica, jesam... pomalo netipična. Eee, verovatno više nisam. – Žalim, zaista. – Za čim, tobože, žališ? – Kažu... – pocrveni i zastenja. – Kažu, ako im se posreći da sretnu mladiće, čarobnice ih vode u Elfland i tamo... Pod leskovim grmljem, na ćilimu od mahovine, pokazuju im... – Shvatam – pogleda ga brzo, pa jako zagrize kobasicu. – Što se tiče zemlje vilenjaka – nastavi progutavši – pre nekog vremena sam pobegla odande i uopšte mi se ne žuri sa povratkom. A što se tiče pokazivanja na ćilimu od mahovine... Stvarno, Galahade, nisi

naišao na tu Gospodaricu na koju je trebalo. Ipak, hvala lepo za dobre namere. – Gospodarice! Nisam želeo da uvredim... – Ne pravdaj se. – Sve je zbog toga – promumla – što ste čarobno lepi. – Hvala još jednom. Ali i dalje nema ništa od toga. Ćutali su neko vreme. Bilo je toplo. Sunce u zenitu prijatno je zagrejalo kamenje. Lagani povetarac izbrazdao je površinu jezera. – Šta znači... – progovori iznenada Galahad, čudno ushićenim glasom. – Šta znači koplje sa oštricom koja krvari? Šta

znači i zbog čega pati kralj sa probijenim bedrom? Šta znači gđica u belom koja nosi gral, srebrnu pliticu... – A inače – prekinu ga – osećaš li se dobro? – Ja samo pitam. – A ja ne razumem tvoje pitanje. To je nekakva dogovorena šifra? Signal po kome se prepoznaju prosvetljeni? Objasni, molim te. – Neću moći. – Pa što pitaš? – A zato... – zbuni se. – Pa, ukratko govoreći... Jedan od naših nije upitao, a imao je priliku. Progutao je jezik ili se postideo... Nije pitao i zbog toga je došlo do mnogih neprijatnosti. Stoga mi

sada uvek pitamo. Za svaki slučaj. • – Da li u tvom svetu ima čarobnjaka? Znaš, oni što se petljaju sa magijom. Magovi. Znalci. – Ima Merlin. I Morgana. Ali Morgana je zla. – A Merlin? – Tako, srednji. – Znaš li gde da ga pronađem? – Kako da ne! U Kamelotu. Na dvoru kralja Artura. Ja sam se baš tamo uputio. – Daleko je?

– Odavde do Povisa, do reke Hafren, potom uz tok Hafrena do Glevuma, na Sabrinino more, a odande je već blizu ravnica Letnje Zemlje. Sve ukupno nekih deset dana puta... – Predaleko. – Moguće je – zastenja – malo skratiti put, idući kroz Kum Puku. Ali to je ukleta dolina. Tamo je strašno. Žive onamo, u I Dinan Bah Tegu, zlokobni patuljci... – A ti šta, mač nosiš iz fazona? – A šta mogu da postignem mačem protiv magije? – Postići ćeš, postići ćeš, ne boj se. Ja sam veštica. Čuo si nekad? Eh, naravno da nisi čuo. A tvojih patuljaka

se ne plašim. Imam među patuljcima mnogo poznanika. Pa sigurno, pomisli on. • – Gospodarice Jezera? – Zovem se Ciri. Ne zovi me Gospodarica Jezera. To mi izaziva rđave asocijacije, neprijatne i bolne. Tako su me zvali u zemlji... Kako si ti nazvao tu zemlju? – Faerie. Ili, kako kažu druidi: Anun. A Saksonci kažu: Elfland. – Elfland... – obavi ruke kariranim piktskim pledom koji je dobila od njega. – Znaš li da sam bila tamo? Ušla sam u

Lastavičju kulu i bup – već sam bila među vilenjacima. A oni su me baš tako zvali. Gospodarica Jezera. Čak mi se isprva to dopadalo. Laskalo mi je. Dok nisam shvatila da u toj zemlji, u toj kuli i na tom jezeru nisam nikakva Gospodarica, već zatvorenik. – Da li si tamo – ne izdrža – isflekala košulju krvlju? Ćutala je dugo. – Ne – reče najzad, a glas joj, činilo mu se, zadrhta lagano. – Nisam tamo. Imaš oštro oko. Od istine nećeš pobeći, ne vredi skrivati glavu u pesku... Da, Galahade. U poslednje vreme sam često bila u flekama. Krvi neprijatelja koje sam ubijala. I krvi bliskih koje sam

pokušavala da spasem... A koji su umirali na mojim rukama... Zašto tako piljiš u mene? – Ne znam da li si božanstvo ili smrtna deva... Ili jedna od boginja... No ako si stanovnica zemaljske kugle... – Ako možeš, pređi na stvar. – Želeo bih – Galahadove oči usplamteše – da čujem tvoju priču. Hoćeš li da je ispričaš, o, Gospodarice? – Dugačka je. – Imamo vremena. – I svršava se veoma rđavo. – Ne verujem. – Zašto? – Pevala si kupajući se u jezeru.

– Pronicljiv si – okrenu glavu, stisnu usne, a lice joj se najednom zgrči i poružni. – Da, pronicljiv si. Ali veoma naivan. – Ispričaj mi svoju priču. Molim te. – Deder – uzdahnu. – Dobro ako hoćeš... Ispričaću. Zasela je udobnije. I on sede udobnije. Konji su išli ivicom šume, pasući travu i biljke. – Od početka – zamoli Galahad. – Od samog početka... – Ta priča – reče uskoro, čvršće se uvijajući u piktski pled – sve više mi liči na onakvu koja nema početak. Nisam sigurna ni da li se već okončala. Moraš znati, strašno se ispreplitala prošlost sa

budućnošću. Jedan vilenjak mi je čak rekao da je to kao sa zmijom koja zubima hvata svoj rep. Ta zmija, znaj to, zove se urobor. A to što grize svoj rep znači da je krug zatvoren. U svakom momentu vremena kriju se prošlost, sadašnjost i budućnost. U svakom momentu vremena krije se večnost. Razumeš li? – Ne. – Nema veze.

Istinu vam kazujem, ko veruje snovima poput je onoga što želi da pojmi vetar ili senku da uhvati. Zavarava se lažnom slikom, krivim ogledalom, koje laže ili lupeta gluposti poput žene na porođaju. Glup je zaista onaj ko veruje snenim morama i korača putem zabluda. Svakako, ko snove prenebregava i ne veruje im nimalo, taj isto nerazumno čini. Jer ako snovi uopšte ne bi imali značenje, zašto bi nam bogovi darovali sposobnost snivanja dok su nas tvorili? Mudrosti proroka Lobode, 34:1

All we see or seem

Is but a dream within a dream Edgar Alan Po

Drugo poglavlje Povetarac je naborao površinu jezera punu pare poput kotla, poterao je po njoj ostatke rasterane magle. Skarami8 su škripali i ritmično udarali, izranjajuća vesla bacala su gr'd blistavih kapljica. Kondviramurs pruži ruku preko relinga. Lađa je plovila tako sporim tempom da se voda minimalno komešala i prskala njen dlan. – Ah-ah – kaza, dodajući u glas onoliko sarkazma koliko je mogla. – Kakva brzina! Bukvalno letimo po talasima. Čak mi se vrti u glavi! Veslač, nizak, zdepast i nabijen

muškarac, ljutito i nerazgovetno promrmlja nešto, ne podižući glavu obraslu kosom sedom i uvijenom kao u karakula9. Polaznici je već bilo preko glave gunđanja, frktanja i stenjanja kojima je taj prostak izbegavao odgovore na njena pitanja otkad se ukrcala na lađu. – Pažljivo – procedi, s naporom čuvajući smirenost. – Od tako isforsiranog veslanja možemo se prevrnuti. Ovog puta muškarac podiže lice, izgorelo, tamno kao štavljena koža. Progunđa, zafrkta, pokretom brade pokrivene sedom ćubom pokaza na pričvršćeno drveno motovilo na boku broda i zategnuto uže, koje je nestajalo u

vodi dok se lađa kretala. Očigledno uveren da je objašnjenje bilo iscrpno, nastavi da vesla. U istom tempu kao i maločas. Vesla uvis. Pauza. Vesla napola u vodi. Druga pauza. Vuci. Još duža pauza. – Aha – reče slobodno Kondviramurs posmatrajući nebo. – Shvatam. Važan je mamac koji se vuče iza lađe i mora da se kreće uz određenu brzinu i na odgovarajućoj dubini. Važan je ribolov. Ostalo je nevažno. To je bilo toliko očigledno da se muškarac nije ni potrudio da gunđa ili frkće. – Što bi nekoga zanimalo – nastavi monolog Kondviramurs – to što sam

putovala celu noć? Što sam gladna? Što me zadnjica boli i svrbi od tvrde i mokre klupe? Što mi se piški? Ne, važan je samo lov na ribe. U svakom slučaju besmislen. Ništa neće uhvatiti na mamcu koji vuče na dubini od dvadeset sežnjeva. Muškarac podiže glavu, pogleda je odvratno i progunđa veoma, ali veoma osorno. Kondviramurs blesnu zubima ponosna na sebe. Prostak je i dalje polako veslao. Bio je besan. Pružila se na krmskoj klupici i stavila nogu preko noge. Tako da se u razrezu haljine moglo dosta toga videti. Muškarac zagunđa i pritisnu na vesla žuljevite ruke, praveći se da gleda

u uže mamca. Naravno, nije ni pomišljao da ubrza tempo veslanja. Polaznica uzdahnu rezignirano i zabavi se posmatranjem neba. Skarami poškripavaše, brilijantne kapljice padaše sa vrhova vesala. U magli, koja se brzo podizala, pomoliše se obrisi ostrva. I nad njim uzdignut tamni, ispupčen obelisk kule. Prostak, iako je sedeo okrenut leđima i nije gledao, na nepoznat način je znao da su već skoro na pravom mestu. Ne žureći, odložio je vesla na bokove broda, ustao i počeo polako da namotava uže na motovilo. Kondviramurs, i dalje sa nogom preko noge, zviždala je, gledajući u nebo.

Muškarac je namotao uže do kraja i pogledao mamac – veliku mesinganu kašiku opremljenu trostrukom kukom sa repićem od crvene vune. – Oho-oho – reče slatko Kondviramurs. – Ništa se nije uhvatilo, oh-oh, kakva šteta. Pitam se zašto si takav baksuz? Možda je lađa plovila prebrzo? Muškarac ju je ošinuo pogledom koji je govorio mnogo rđavih stvari. Seo je, progunđao, pljunuo preko relinga, uhvatio vesla žuljevitim rukama i snažno pognuo leđa. Vesla su pljusnula, zatutnjala u škaramima, lađa je jurnula niz jezero kao strela, voda se šumno zapeni oko pramca, a iza krme uskovitla u virove. Četvrt gađanja iz luka, koja ih

je delila od ostrva, prešli su za manje od dva frktaja, a lađa je izletela na šljunak u takvom zaletu da je Kondviramurs pala sa klupe. Muškarac je progunđao, zafrktao i pljunuo. Polaznica je znala da je u prevodu na jezik civilizovanih ljudi to značilo: nosi se iz moje lađe, prepametna veštice. Takođe je znala da ne može da računa na to da će je izneti na rukama. Izula je čizme, provokativno visoko uzdigla haljinu i sišla sa broda. Progutala je psovku, jer su joj se školjke bolno zabile u stopala. – Hvala – reče kroz stisnute zube – za prevoz. Ne čekajući povratno gunđanje i ne

osvrćući se, bosonoga pođe u pravcu kamenitih stepenika. Sve nelagode i muke prošle su i odletele bez traga, izbrisalo ih je rastuće uzbuđenje. Bila je na ostrvu Inis Vitre, na jezeru Lok Blest. Bila je na bezmalo legendarnom mestu, gde su prebivali isključivo malobrojni izabranici. Jutarnja magla potpuno se podigla, kroz zatamnjeno nebo počela je snažnije da sija crvena sunčana kugla. Oko mašikula kule kružili su kreštavi galebovi, treperili ježići. Na vrhu stepeništa koje je vodilo od plaže do terase stajala je Nimue, naslonjena na kip zgrčene i iskežene himere.

Gospodarica Jezera. • Bila je sitne građe i niska, visine malo više od pet stopa. Kondviramurs je čula da su je u mladosti zvali Laktić, sada je znala da je nadimak bio ispravan. Ali bila je uverena da se barem već pola veka niko ne bi usudio da tako nazove malu čarobnicu. – Ja sam Kondviramurs Tili – predstavi se s naklonom, pomalo zbunjena, i dalje sa čizmama u ruci. – Drago mi je što mogu da budem gost na tvom ostrvu, Gospodarice Jezera. – Nimue – ispravi je slobodno

mala čarobnica. – Nimue, ništa više. Možemo da se okanemo titula i epiteta, gđice Tili. – U tom slučaju, ja sam Kondviramurs. Kondviramurs, ništa više. – Onda dozvoli, Kondviramurs. Porazgovaraćemo uz doručak. Pretpostavljam da si ogladnela. – Ne poričem. • Za doručak su imali tvarog, vlašac, jaja, mleko i ražani hleb, koje su poslužile dve mlade i tihe sluškinje što su mirisale na skrob. Kondviramurs je

jela osećajući na sebi pogled male čarobnice. – Kula – govorila je polako Nimue, posmatrajući svaki njen pokret i svaki zalogaj prinošen ustima – ima šest spratova, s tim što je jedan pod zemljom. Tvoja soba se nalazi na drugom nadzemnom spratu, tamo imaš sve pogodnosti potrebne za život. Kao što vidiš, parter je administrativni deo, a tu se takođe nalaze stanarske sobe slugu. U podzemlju, kao i na prvom i trećem spratu, jesu laboratorija, biblioteka i galerija. Dozvoljen ti je neograničen ulazak i pristup svim navedenim spratovima i prostorijama koje se nalaze na njima, možeš da koristiš njih, kao i sve što se nalazi u njima, kada god

poželiš i na koji god način hoćeš. – Shvatila sam. Hvala. – Na dva najviša sprata se nalaze moje privatne sobe i moj privatni radni kabinet. To su apsolutno privatne prostorije. Da bismo izbegle nesporazume: ja sam nečuveno osetljiva na te stvari. – Poštovaću to. Nimue okrenu glavu ka prozoru kroz koji se video Mrzovoljni Gospodin Veslač, koji se već rešio Kondviramursinog prtljaga, a sada je tovario na lađu štapove, motovila, račila, potegače i drugu opremu ribolovačke radinosti. – Ja sam malo staromodna –

nastavi. – Ali navikla sam da određene stvari koristim po ekskluzivnom pravu. Četkica za zube, na primer. Privatne sobe, biblioteka, toalet. I Kralj Pecaroš. Molim te, ne pokušavaj da koristiš Kralja Pecaroša. Kondviramurs se umalo ne zadavi mlekom. Nimueino lice nije odražavalo ništa. – A ako... – nastavi, pre no što je devojka povratila mogućnost govora. – Ako on pokuša tebe da iskoristi, odbij ga. Kondviramurs, progutavši najzad, brzo je klimala glavom suzdržavajući se od bilo kakvog komentara. Mada joj je navrh jezika stajalo da je ne privlače

pecaroši, pogotovo ne grubijani. I oni kojima je glava zarasla sedinom beličastom poput tvaroga. – Daaaa – kaza otegnuto Nimue. – Sada ostavimo predstavljanje po strani. Vreme je da pređemo na konkretne stvari. Ne budi li u tebi radoznalost što sam među svim kandidatkinjama izabrala upravo tebe? Kondviramurs, ukoliko je uopšte i razmišljala o odgovoru, činila je to samo da ne bi ispala previše nadmena. Međutim, brzo je došla do zaključka da će i najmanji stepen lažne skromnosti za Nimue ionako biti laž koja para uši. – Ja sam najbolja snevačica na akademiji – odgovori hladno, konkretno

i bez hvalisanja. – A na trećoj godini sam zauzela drugo mesto među oneiromantkinjama10. – Mogla sam da uzmem onu što je zauzela prvo mesto. – Nimue je faktički bila iskrena do bola. – Uzgred rečeno, predložili su mi baš tu odlikašicu, uostalom uz određen pritisak, jer ona je sigurno važna kći nekog važnog. A što se tiče snevanja, oneiroskopije, svakako znaš, draga Kondviramurs, da je to vrlo nepouzdan dar. Fijasko može da zadesi i najbolju snevačicu. Kondviramurs je zadržala na zubima protivodgovor da njeni neuspesi mogu da se izbroje prstima jedne ruke. Na kraju krajeva, razgovarala je sa majstoricom. Treba znati proporcije,

uzvišeni gospodine, kako je govorio jedan od profesora akademije, erudit. Nimue laganim klimanjem glave pohvali njeno ćutanje. – Raspitala sam se u školi – reče ubrzo. – Otuda znam da ne moraš da potpomažeš snivanje opojnim sredstvima. Raduje me to, budući da ne tolerišem narkotike. – Snujem bez ikakvih prahova – potvrdi sa lakim ponosom Kondviramurs. – Za oneiroskopiju mi je dovoljno ako imam zakačku. – Kako? – Pa, zakačku – polaznica se nakašlja. – Dakle, predmet koji je nekako povezan sa onim što treba da

sanjam. Neku stvar. Ili sliku... – Sliku? – Aha. Dobro snivam uz sliku. – Oh – osmehnu se Nimue. – Oh, ako će slika pomoći, onda neće biti problema. Ako si završila sa doručkom, onda hajdemo, najbolja snevačice i druga među oneiromantkinjama. Biće dobro ako ti bez odlaganja pojasnim ostale razloge zbog kojih sam upravo tebe izabrala za asistenta. Sa kamenitih zidova zračila je studen koju nisu olakšavali ni teški gobleni, ni potamnela boazerija11. Kameni pod hladio je stopala kroz đonove čizama. – Iza ovih vrata – pokaza nehajno

Nimue – nalazi se laboratorija. Kao što sam rekla, možeš da je koristiš do mile volje. Naravno, preporučuje se obazrivost. Naročito se savetuje umerenost tokom teranja metli da nose vodu. Kondviramurs se ljupko zakikota, iako je to bila stara šala. Sve mentorke su čašćavale učenice vicevima koji se tiču mitskih nevolja mitskog učenika čarobnjaka. Stepenice su se uvijale nagore kao morska zmija, izgledalo je da nemaju kraja. I bile su strme. Pre nego što su stigle do cilja, Kondviramurs se oznojila i teško disala. Na Nimue se uopšte nije video umor.

– Izvoli ovuda – otvori hrastova vrata. – Pazi na prag. Kondviramurs uđe i uzdahnu. Soba je bila galerija. Na njenim zidovima od plafona do poda visile su slike. Visile su velike, stare slike, oljuštena i oronula ulja na platnu, minijature, požutele gravire i drvorezi, izbledeli akvareli i sepije. Takođe, visile su tamo živopisne modernističke tempere, čistolinijske akvatinte i bakropisi, litografije i kontrastne mecotinte, koje privlače oči izrazitim mrljama crnila. Nimue se zaustavi pred slikom koja je visila najbliže vratima, a na kojoj je bila predstavljena grupa okupljena pod

ogromnim drvetom. Pogledala je platno, zatim Kondviramurs, a njen ćutljivi pogled bio je neobično rečit. – Neven – polaznica, smesta ukapiravši o čemu se radi, nije je ostavila da čeka – peva balade pod hrastom Bleoberisom. Nimue se osmehnu i klimnu glavom. I načini korak zaustavljajući se ispred naredne slike. Akvarel. Simbolizam. Dve ženske siluete na brdu. Nad njima kruže galebovi, pod njirna, na padinama brda, kolo senki. – Ciri i Tris Merigold, proročka vizija u Kaer Morhenu. Osmeh, klimanje glavom, korak, naredna slika. Jahač na konju u galopu, u

špaliru glomaznih jova što ispružaju ka njemu ruke grana. Kondviramurs oseti kako je podilazi drhtavica. – Ciri... Hm... To je verovatno njen put na sastanak sa Geraltom na farmi hobita Hofmajera. Naredna slika, potamnela uljana boja. Batalistika12. – Geralt i Kahir brane most na Jaruzi. Potom je krenulo brzo. – Jenefer i Ciri, njihov prvi susret u hramu Melitele. Neven i drijada Etne, u šumi Brokilon. Geraltova družina u mećavi na prevoju Melor... – Bravo, odlično – prekinu je Nimue. – Odlično poznavanje legendi.

Sada već znaš drugi razlog zbog kojeg si ovde ti, a ne neko drugi. • Iznad stola od ebanovine za koji su sele dominiralo je veliko platno, na kom je, kako se činilo, bila predstavljena bitka kod Brene, neki ključan momenat boja, ili neka nakinđurena junačka smrt. Bez ikakve sumnje, platno je bilo delo Nikolaja Certose, moglo se to poznati po ekspresiji, perfekcionističkoj brizi o detaljima i luminističkim efektima tipičnim za umetnika. – Svakako, znam legendu o vešcu i veštici – odgovori Kondviramurs. – Znam je, ne libim se da kažem, u detalje.

Kada sam bila dete, volela sam tu priču, čitala sam je iznova i iznova. I maštala sam da budem Jenefer. Ipak, biću iskrena: ako je to i bila ljubav na prvi pogled, čak ako je bila i plahovito strasna... Ona nije bila večna. Nimue podiže obrve. – Upoznala sam se sa pričom – nastavi Kondviramurs – u popularnim sažetim tekstovima i verzijama za omladinu, skrojenim interpretacijama i pročišćenim ad usum delphini13. Posle sam naravno prešla na takozvane ozbiljne i pune verzije. Opširne do granica suvišnosti, a nekada i van tih granica. U to vreme strast je ustupila mesto hladnoj refleksiji, a divlja strast nečemu tipa bračne obaveze. Ako znaš

na šta mislim. Nimue jedva primetnim klimanjem glave potvrdi da zna. – Ukratko, više volim one legende koje se jače drže konvencija legendi, ne mešaju predanja sa stvarnošću, ne pokušavaju da integrišu prost i pravolinijski moralitet bajke sa duboko nemoralnom istorijskom istinom. Volim legende u koje enciklopedisti, arheolozi i istoričari ne dopisuju pogovore. Više volim kada se princ penje na vrh Staklene planine, ljubi uspavanu princezu, ona se budi i posle toga oboje žive dugo i srećno. Tako, a nikako drugačije, treba da se svršava legenda... – Nema nijednog Cirinog portreta –

glas male čarobnice beše objektivan do ravnodušnosti. – Ni ovde, niti igde na svetu. Nije sačuvan nijedan portret, nijedna minijatura koju je naslikao neko ko bi mogao znati Ciri, znati je ili je se barem sećati. Portret en pied14 predstavlja Pavetu, Cirinu majku, a naslikao ga je patuljak Ruis Dorit, dvorski slikar vladara Cintre. Poznato je da je Dorit naslikao Cirin portret kada je imala deset godina, isto en pied, ali platno, nazvano Infantkinja sa hrtom, nažalost je nestalo. Vratimo se ipak legendi i tvom odnosu prema njoj. I tome kako po tvom mišljenju treba da se završi legenda. – Treba dobro da se okonča – reče Kondviramurs sa kočopernim

ubeđenjem. – Dobro i istina moraju da trijumfuju, zlo mora biti primerno kažnjeno, a ljubav mora povezati zaljubljene do kraja njihovog života. I niko od pozitivnih junaka ne može umreti, majku mu! A legenda o Ciri? Kako se završava? – Da, baš. Kako? Kondviramurs zaneme na časak. Nije očekivala takvo pitanje, namirisala je test, ispit, klopku. Ćutala je, ne želeći da upadne u zamku. Kako se svršava legenda o Geraltu i Ciri? Pa to svako zna. Posmatrala je akvarel tamnih tonova na kom je bila predstavljena nezgrapna barka kako plovi po površini

jezera zasutog oparom, barka koju dugom pritkom pokreće žena vidljiva samo kao crna silueta. Upravo tako se svršava ta legenda. Upravo tako. Nimue joj je čitala misli. – Ne bih bila tako sigurna, Kondviramurs. Uopšte ne bih bila tako sigurna. • – Sa legendom – poče Nimue – upoznala sam se preko putujućeg pripovedača. Ja sam seosko dete, četvrta kći seoskog stolara. Trenuci kada je u našem selu gostovao pripovedač Cvrkut,

prosjak vagabunda, bili su najlepši trenuci mog detinjstva. Mogla sam da odahnem od dirinčenja, očima duše da vidim ta bajkovita čudesa, da vidim taj daleki svet... Divan i prekrasan svet... Dalji i čudesniji čak i od radionice u varoši udaljenoj od nas devet milja... – Imala sam tada nekih šest-sedam godina. Moja najstarija sestra je imala četrnaest. I već je bila kriva od pogrbljenosti nad poslom. Ženska sudbina! Kod nas su pripremali devojke za to još od malih nogu! Da se grbimo! Večito grbljenje, grbljenje i savijanje kičme nad poslom, nad detetom, pod težinom stomaka koji ti je momak napravio, jedva si uspela da se oporaviš od porođaja...

– Zbog tih prosjačkih priča počela sam da žudim za nečim boljim od grbe i dirinčenja, da maštam o nečemu boljem od žetve, muža i dece. Prva knjiga, koju sam kupila za pazar od prodaje ručno skupljenih kupina u šumi, bila je legenda o Ciri. Verzija, kako si to lepo nazvala, pročišćena za decu, interpretacija ad usum delphini. Bila je to verzija taman za mene. Slabo sam čitala. Ali već tada sam znala šta želim. Htela sam da budem kao Filipa Ejlhart, kao Šila de Tankarvil, kao Asire var Anahid... Obe su posmatrale gvaš na kojem su bili predstavljeni dvorana u zamku utonula u suptilni kjaroskuro15, sto i žene koje sede za stolom. Legendarne žene.

– Na akademiji – nastavi Nimue – na koju sam, uzgred, dospela iz drugog pokušaja, interesovala sam se za mit samo sa stanovišta Velike lože, na predavanjima iz Istorije magije. Za čitanje iz zadovoljstva isprva nisam imala vremena, morala sam da bubam da bih... Da bih bila u korak sa kćerkama grofova i bankara, kojima je sve lako išlo, koje su se podsmevale devojkama sa sela... Zaćuta, glasno kršeći prste. – Konačno – nastavi – pronašla sam vreme za čitanje, ali onda sam shvatila da me Geraltove i Cirine peripetije znatno manje interesuju nego u detinjstvu. Obuzimao me je isti sindrom kao i tebe. Kako si ti to nazvala? Bračna

obaveza? Tako je bilo do trenutka... Zaćuta i protrlja lice. Kondviramurs sa čuđenjem primeti da ruka Gospodarice Jezera podrhtava. – Imala sam možda osamnaest godina kada... Kada se nešto dogodilo. Nešto što je oživelo u meni legendu o Ciri. Nešto zbog čega sam počela da se ozbiljno i naučno interesujem. Nešto zbog čega sam posvetila život toj legendi. Polaznica je ćutala, mada je u dubini duše kipela od radoznalosti. – Ne pravi se da ne znaš – reče oporo Nimue. – Svima je poznato da je Gospodarica Jezera opsednuta gotovo bolesnom strašću ka legendi o Ciri. Svi

tračare o tome, kako je spočetka bezazlena šašavost prerasla u nešto poput narkomanske zavisnosti ili čak manije. U tim tračevima ima dosta istine, draga moja Kondviramurs, dosta istine! A ti ćeš – zato sam te i izabrala za asistenta – takođe upasti u maniju i zavisnost. Pošto ću ja to tražiti. Barem za vreme prakse. Razumeš li? Polaznica potvrdi klimanjem glave. – Čini ti se da razumeš. – Nimue se savlada i smiri. – Ali ja ću ti to pojasniti. Postepeno. A kada dođe čas, sve ću ti objasniti. Zasad... Prekinu, pogleda kroz prozor, u jezero, u crn obris lađe Kralja Pecaroša, koji je jasno odskakao od zlatne

ustreperele površine vode. – Zasad se odmori. Osmotri galeriju. Na policama i u vitrinama ćeš pronaći albume i kartonske grafike, svi su tematski u vezi s legendom. U biblioteci se nalaze sve verzije i travestije legende, a takođe većina naučnih studija. Posveti im malo vremena. Baci pogled, pročitaj, koncentriši se. Hoću da imaš materijal za san. Zakačku, kako si ti to nazvala. – Učiniću to. Gđice Nimue? – Reci. – Ova dva portreta... Ovi što vise jedan do drugog... To takođe nije Ciri? – Ne postoji nijedan Cirin portret – ponovi strpljivo Nimue. – Kasniji

umetnici su je isključivo predstavljali u scenama, svaki u skladu sa sopstvenom fantazijom. Što se tiče ovih portreta, oni predstavljaju vilenjakinju Laru Doren ep Šijadal, osobu koju slikarka nije mogla poznavati. Slikarka ti je sigurno poznata iz legende, Lidija van Bredevort. Jedno od njenih spasenih ulja na platnu još uvek visi u akademiji. – Znam. A taj drugi portret? Nimue je dugo posmatrala portret. Prizor vitke devojke plave kose i sumornog pogleda. Obučene u belu haljinu sa zelenim rukavima. – Naslikao ga je Robin Anderida – reče, okrećući se i gledajući pravo u Kondviramursine oči. – A koga

predstavlja... To ti meni reci, snevačice i oneiromantkinjo. Objasni to. I ispričaj mi svoj san. • Majstor Robin Anderida prvi ugleda cara kako prilazi, pognu se u naklonu. Stela Kongreve, grofica Lidertala, ustade i napravi reverans, brzim gestom naredivši devojci na izrezbarenoj fotelji da učini to isto. – Dobro došli, gospodine – Emhir var Emreis klimnu glavom. – Pozdrav i tebi, majstore Robine. Kako napreduje posao? Majstor Robin frknu pometeno i

ponovo se pokloni, nervozno trljajući prste o pregaču. Emhir je znao da umetnik pati od oštre agorafobije i da je nezdravo sramežljiv. Ali kome je to smetalo. Bilo je važno kako slika. Kao i uvek kad je putovao, car je nosio oficirsku uniformu gardijske brigade “Impera” – crni oklop i kaput sa izvezenim srebrnim daždevnjakom. Približi se i pogleda u portret. Isprva u portret, a potom u model. Vitku devojku plave kose i sumornog pogleda. Obučenu u belu haljinu sa zelenim rukavima, sa malim dekolteom ukrašenim ogrlicom od peridota16. – Odlično – reče namerno uprazno, kako se ne bi znalo šta hvali. – Odlično, majstore. Molim vas, nastavite, ne

obraćajte pažnju na mene. Dozvolite da prozborimo koju reč, grofice. Pođe dalje ka prozoru, primoravajući je da krene za njim. – Odlazim – reče tiho. – Državna pitanja. Hvala za gostoprimstvo. I za nju. Za princezu. Odista dobar rad, Stela. Zaista zaslužuje pohvalu. I ti, i ona. Stela Kongreve nakloni se duboko i graciozno. – Vaša carska milost je previše ljubazna prema nama. – Dan se hvali uveče. – Ah... – stisnu lagano usne. – Zar je tako? – Tako je.

– Šta će biti sa njom, Emhire? – Ne znam – odgovori. – Za deset dana ću obnoviti ofanzivu na Severu. A sprema se težak, veoma težak rat. Vatje de Rido prati trag zavera i urota usmerenih protiv mene. Interesi države mogu me primorati na razne, zaista razne stvari. – To dete nije ni za šta krivo. – Rekao sam: interesi države. Interesi države nemaju ništa zajedničko sa pravednošću. Uostalom... Mahnu rukom. – Želim da porazgovaram sa njom. U četiri oka. Priđi bliže, kneginjice. Hajde, hajde, življe. Car naređuje. Devojka se duboko nakloni. Emhir

ju je odmeravao pogledom, prisećajući se audijencije u Lok Grimu, bremenite posledicama. Bio je pun priznanja, štaviše, divljenja prema Steli Kongreve, koja je u periodu od šest meseci, što je prošao od onog vremena, uspela da nezgrapno pače preoblikuje u malu aristokratkinju. – Ostavite nas – naredi. – Napravi pauzu, majstore Robine, recimo, operi četkice. A tebe, grofice, molim da pričekaš u predsoblju. A ti, kneginjice, izvoli sa mnom na terasu. Mokar sneg koji je padao tokom noći istopio se pod prvim zracima jutarnjeg sunca, ali krovovi kula i vrhovi zamka Darn Rovan i dalje su bili mokri i sijali su tako da se činilo da gore.

Emhir se primače balustradi terase. Devojka – u skladu sa etiketom – držala se za korak iza njega. Nestrpljivim gestom ju je primorao da priđe bliže. Car je dugo ćutao, obema šakama naslonjen na balustradu, zagledan u brda večno obrasla večito zelenim tisama, izrazito drugačijim od krečnjačke beline stenovitih raseda. Reka je bleskala, uvijala se na dnu kotline poput trake rastopljenog srebra. U vazduhu se osećalo proleće. – Retko sam ovde – progovori Emhir. Devojka je ćutala. – Previše retko dolazim ovamo – ponovi, okrenuvši se. – A ovo mesto je divno i odiše spokojem. Prelep

krajolik... Slažeš li se sa mnom? – Da, Vaša carska milosti. – U vazduhu se već oseća proleće. Jesam li u pravu? – Da, Vaša carska milosti. Odozdo, iz dvorišta, čula se pesma ometana zveketom, škripom i odzvanjanjem potkovica. Pratnja, obaveštena da je car naredio odlazak, užurbano se opremala za put. Emhir se prisetio da je među gardistima bio jedan koji je pevao. Često. I bez obzira na okolnosti.

Pogledaj me blagostivo Očima plavim

Obraduj me milostivo Čarima svojim I u taj čas noćni Ne odbijaj blagostivo Zagrljaj moj moćni.

– Lepa balada – reče zamišljeno, dodirujući prstima težak, zlatan carski alšband17. – Lepa, Vaša carska milosti. Vatje me uverava da je već na tragu Vilgeforcu. Da je pitanje dana, najviše nedelju dana, kada će ga pronaći. Pašće glave izdajnika, a u Nilfgard će biti isporučena prava Cirila, kraljica Cintre.

A pre nego što autentična Ciri stigne u Nilfgard, moram učiniti nešto sa dvojnicom. – Podigni glavu. Poslušala je. – Imaš li neke želje? – upita iznenada oštro. – Žalbe? Molbe? – Ne, Vaša carska visosti. Nemam. – Stvarno? Interesantno. Dobro de, ne mogu ti narediti da imaš. Podigni glavu, kao što pristoji princezi. Stela te je sigurno naučila manirima? – Da, Vaša carska milosti. U suštini, dobro su je podučili, pomisli on. Najpre Rjens, potom Stela. Dobro su je podučili ulozi i zadatku,

preteći joj sigurno da je za grešku ili pogrešan korak čeka tortura ili smrt. Upozorili su je da će morati da igra pred surovim auditorijumom koji ne prašta greške. Pred strašnim Emhirom var Emreisom, carem Nilfgarda. – Kako se zoveš? – upita oštro. – Cirila Fiona Elen Rijanon. – Pravo ime. – Cirila Fiona... – Ne zloupotrebljavaj moje strpljenje. Ime! – Cirila... – devojčin glas lomio se kao čačkalica. – Fiona... – Dosta, tako mi Velikog Sunca – reče kroz stisnute zube. – Dosta!

Ona glasno ušmrknu. Uprkos etiketi. Usta su joj drhtala, ali etiketa to nije branila. – Smiri se – naredi, ali tihim i gotovo ljubaznim glasom. – Čega se plašiš? Stidiš se sopstvenog imena? Bojiš se da ga izgovoriš? Vezuje se za njega nešto što je neprijatno? Ako pitam, to je samo zato što sam želeo mogućnost da ti se obratim tvojim pravim imenom. Ali moram znati kako ono zvuči. – Nikako – odgovori mu, a oči joj odjednom zablistaše kao smaragdi osvetljeni plamenom. – To ime nije nikakvo, Vaša carska milosti. Ime stvoreno za nekoga ko je niko. Otkada sam Cirila Fiona, nešto značim... Otkada sam...

Glas joj se sveza u grlu tako naglo da je refleksno podigla ruke ka vratu, kao da to što je nosila na njemu nije bila ogrlica, već garota što steže. Emhir ju je neprestano odmeravao pogledom, i dalje pun priznanja prema Steli Kongreve. Istovremeno je osećao zlobu. Neopravdanu zlobu. Zato je i bila tako užasna. Šta ja želim od ovog detenceta, pomisli, osećajući kako se zloba nakuplja u njemu, kako vri, kako buja u njemu pena kao čorba u kotlu. Šta ja želim od detenceta koje... – Znaj, nisam imao ništa sa tvojom otmicom, devojko – kaza oštro. – Nisam imao ništa sa tvojim kidnapovanjem. Nisam izdao takva naređenja. Slagali su

me... Bio je gnevan na sebe, svestan da čini grešku. Već davno je trebalo da okonča taj razgovor, da ga okonča uzvišeno, vladarski, grozno, na imperatorski način. Trebalo je da zaboravi na tu devojku i na njene zelene oči. Ta devojka nije postojala. Bila je dvojnik. Imitacija. Nije čak ni ime imala. Bila je niko. A imperator ne razgovara s nekim ko je niko. Imperator ne priznaje greške pred nekim ko je niko. Imperator ne moli za oproštaj, ne kaje se pred nekim ko... – Oprosti mi – kazao je, a reči su bile strane, neprijatno su se lepile za usne. – Pogrešio sam. Da, istina je, kriv sam za ono što te je zadesilo. Kriv sam.

Ali dajem ti svoju reč, više ti ništa ne preti. Više te ništa loše neće zadesiti. Nikakva nepravda, nikakvo omalovažavanje, nikakva neprijatnost. Ne moraš da se bojiš. – Ne bojim se – podiže glavu i uprkos etiketi pogleda ga pravo u oči. Emhir zadrhta, pogođen iskrenošću i poverenjem u njenom pogledu. Smesta se uspravio, sav carski i uzvišen čak do odvratnosti. – Traži mi šta god želiš. Ponovo ga pogleda, a on se mimovoljno priseti nebrojenih prilika kada je na isti način kupovao sebi mirnu savest za podlost koju je nekome pričinio. U dubini duše se radovao što

će tako jeftinije proći. – Traži mi šta god želiš – ponovi, a pošto mu je glas već bio umoran, odjednom je poprimio čovečanski prizvuk. – Ispuniću svaku tvoju želju. Neka me ne gleda, pomisli on. Neću podneti njen pogled. Ljudi se navodno boje da gledaju u mene. A čega se ja bojim? Nek se nose Vatje de Rido i njegovi državni interesi. Ako zatraži, narediću da je odvedu kući, tamo odakle su je doveli. Narediću da je odvezu tamo u zlatnoj kočiji sa šest konja. Dovoljno je da zatraži. – Traži mi šta god želiš – ponovi. – Hvala vam, Vaša carska milosti –

reče devojka spustivši pogled. – Vaša carska milost je veoma plemenita i velikodušna. Ukoliko mogu da iznesem molbu... – Govori. – Htela bih da mogu da ostanem ovde. Ovde u Darn Rovanu. Kod gđice Stele. Nije bio začuđen. Predosećao je tako nešto. Takt ga je suzdržao od pitanja koja bi bila ponižavajuća za oboje. – Dao sam reč – kaza hladno. – Stoga neka bude po tvojoj volji. – Hvala vam, Vaša carska milosti. – Dao sam reč – ponovi, starajući

se da izbegne njen pogled – i održaću je. Ipak mislim da si loše izabrala. Nisi izrazila želju koju je trebalo. Ako bi promenila mišljenje... – Neću promeniti – reče kada je postalo jasno da car neće dovršiti. – Zašto bih promenila? Izabrala sam gđicu Stelu, izabrala sam stvari koje sam za života tako malo spoznala... Dom, toplinu, dobrotu... Srce. Ne može se pogrešiti ako se izabere nešto takvo. Jadno, naivno stvorenjce, pomisli car Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Morvud, Beli Plamen Koji Pleše na Mogilama Neprijatelja. Birajući upravo tako nešto, praviš najstrašniju grešku.

Ali nešto – možda daleka zaboravljena uspomena – spreči cara da to kaže naglas. • – Zanimljivo – kaza Nimue saslušavši priču. – Stvarno zanimljiv san. Da li je bilo još nekih? – Ha! – Kondviramurs brzim i sigurnim udarcem noža prereza jaje. – Još uvek mi se vrti u glavi od te revije! Ali to je normalno. Prva noć na novom mestu uvek donosi lude snove. Znaš, Nimue, kažu za nas, snevačice, da se naš talenat ne zasniva na tome što snivamo. Ukoliko izuzmemo vizije u transu ili pod hipnozom, naši sneni snovi se ne

razlikuju od snova drugih ljudi, niti po intenzivnosti, niti po bogatstvu, niti po prekognitivnom naboju. Nas izdvaja i o našem talentu govori nešto sasvim drugo. Mi pamtimo snove. Retko kad zaboravljamo šta smo usnile. – Zato što imate netipičan i samo vama svojstven rad endokrinih žlezda – preseče je Gospodarica Jezera. – Malo ću trivijalizovati, vaši snovi nisu ništa drugo do lučenje endorfina u telu. Kao većina divljih magijskih talenata, i vaš je prozaično organski. Ali zašto ja govorim o nečemu što i sama odlično znaš. Slušam te, kakvih se još snova sećaš? – Mlad momak – namršti obrve Kondviramurs – koji putuje kroz pusta

polja, sa svežnjem na ramenu. Polja su pusta, prolećna. Vrbe... Pored puteva i na međama. Vrbe, krive, dupljaste, razgranate... Gole, još nisu pozelenele. Momak ide, gleda oko sebe. Pada noć. Na nebu se pojavljuju zvezde. Jedna od njih se kreće. To je kometa. Crvenkasta treperava iskra, iskosa saseca nebeski svod... – Bravo – osmehnu se Nimue. – Iako nemam pojma koga si sanjala, mogu barem precizno da odredim datum tog događaja. Crvena kometa je bila vidljiva tokom šest dana, u proleće, godine kada je sklopljen cintrijski mir. Tačnije, prvih dana marta. U ostalim snovima su se isto pojavljivale neke naznake datuma?

– Moji snovi – frknu Kondviramurs soleći jaje – nisu zemljoradnički kalendari! Nemaju tablice sa datumima! Ali, da budem precizna, usnula sam san o bici kod Brene, verovatno nakon što sam se nagledala platna Nikolaja Certose u tvojoj galeriji. Isti je datum kao i godina komete. Grešim li? – Ne grešiš. Da li je bilo nešto posebno u tom snu o bici? – Ne. Vreva konja, ljudi i oružja. Ljudi su se gurali i vikali. Neko, verovatno nenormalan, zavijao je: “Orlovi! Orlovi!” – Šta još? Rekla si da je bila cela revija snova. – Ne sećam se... – Kondviramurs

prekinu. Nimue se osmehnu. – Pa, dobro – polaznica ponosno protrlja nos, ne dozvoljavajući Gospodarici Jezera da dâ zlokoban komentar. – Naravno, ponekad zaboravljam. Niko nije savršen. Ponavljam, moji snovi su vizije, ne bibliotečki katalozi... – Znam to – preseče je Nimue. – Ovo nije test tvojih snevačkih sposobnosti, ovo je analiza legende. Njenih zagonetki i praznina. Uostalom, ide nam sasvim dobro, već u prvim snovima si dešifrovala devojku sa portreta, onu Cirinu dvojnicu kojom je Vilgeforc pokušao da prevari cara Emhira...

Prekinuše, pošto je u kuhinju ušao Kralj Pecaroš. Poklonivši se i progunđavši, uze iz kredenca hleb, lonac i pleteni zavežljaj. Izađe, ne zaboravljajući da se pokloni i progunđa. – Mnogo hramlje – reče Nimue tobože ravnodušno. – Bio je teško ranjen. Nerast mu je rastrgao nogu dok je bio u lovu. Zbog toga provodi toliko vremena na lađi. Pored vesala i ribolova rana mu ne smeta, na lađi zaboravlja o sakatosti. To je veoma pristojan i dobar čovek. A ja... Kondviramurs je učtivo ćutala. – Potreban mi je muškarac – objasni konkretno mala čarobnica. I meni, pomisli polaznica.

Bestraga, čim se vratim u akademiju, odmah ću nekoga da zavedem. Celibat je dobar, ali ne duže od jednog semestra. Nimue se nakašlja. – Ukoliko si završila sa doručkom i maštanjem, pođimo u biblioteku. • – Vratimo se tvome snu. Nimue otvori tašnu, prevrnu nekoliko akvarela oslikanih sepijom i izvuče jedan. Kondviramurs ga je smesta prepoznala. – Audijencija u Lok Grimu? – Naravno. Predstavljaju dvojnicu na carskom dvoru. Emhir se pravi da su

ga prešli, pravi dobar izraz lica za rđavu igru. Ovo su, pogledaj, ambasadori Severnih kraljevstava, za koje se održava ovaj spektakl. Ovde pak vidimo nilfgardske vojvode, koje je zadesila bruka: car je odbacio njihove kćeri, omalovažio je savezničke ponude. Žedni osvete, šapuću, priklonjeni jedni drugima, već kuju zavere i ubistva. Devojka dvojnica stoji pognute glave; slikar, kako bi istakao tajanstvenost, sakrio joj je crte lica maramicom. – I ništa više – nastavi ubrzo čarobnica – ne znamo o lažnoj Ciri. Nijedna verzija ne pruža informaciju šta se kasnije zbilo sa ovom dvojnicom. – Treba ipak pretpostaviti – kaza tužno Kondviramurs – da devojčina

sudbina nije bila zavidna. Kada je Emhir dobio original, a svakako znamo da ga je dobio, rešio se falsifikata. Kada sam snila, nisam osetila tragediju, a suštinski bi trebalo nešto osetiti, ako bi... Sa druge strane, ono što vidim u snovima je beskonačno realna istina. Kao i svaki čovek, sanjam maštanja. Žudnje. Čežnje... I strahove. – Znam. • Diskutovale su do ručka, pregledajući tašne i fascikle sa grafikama. Kralju Pecarošu se očigledno posrećilo u lovu, pošto je za ručak bio losos na grilu. I za večeru.

Tokom noći, Konvidarmus je loše spavala. Prejela se. Ništa nije sanjala. Zbog toga je bila malo potištena i postiđena, ali Nimue se uopšte nije uzrujala. Imamo vremena, kazala je. Pred nama su još mnoge noći. • Kula Inis Vitre imala je nekoliko kupatila, veoma luksuznih, svetlih od mermera i sjajnih od mesinga, zagrevanih hipokaustom koji se nalazio negde u podrumima. Kondviramurs se nije snebivala da okupira kupatilo satima, ali i tako se svaki čas sretala sa Nimue u sauni, maloj drvenoj kabini sa brvnom koje je izlazilo na jezero.

Mokre, zadihane od pare koja se pušila sa polivanog kamenja, obe su sedale na klupice, šibajući se bezbrižno brezovim metlicama, a slan znoj kapao im je u oči. – Ako sam dobro shvatila – Kondviramurs obrisa lice – moja praksa u Inis Vitri treba da se zasniva na tome da razjasnim sve nejasnoće u legendi o vešcu i veštici? – Dobro si shvatila. – Tokom dana, pomoću gledanja grafika i diskusije, treba da punim baterije kako bih tokom noći mogla da usnim pravu, nikome poznatu verziju datog događaja? Ovoga puta Nimue nije smatrala da je potrebno da potvrdi. Samo se

nekoliko puta šibnula metlicom, ustala i pljusnula vodu na zagrejano kamenje. Para je buknula, a vrućina im je na časak oduzela dah. Nimue izli na sebe ostatak vode iz čabrice. Kondviramurs se divila njenoj figuri. Iako malecna, čarobnica je bila veoma proporcionalno građena. Na oblinama i zategnutoj koži mogla joj je pozavideti dvadesetogodišnjakinja. Uzgred, Kondviramurs je imala dvadeset četiri godine. I zavidela joj je. – Ako čak nešto i usnim – nastavi, ponovo brišući znojavo lice – kako ćemo biti sigurne da snivam pravu verziju? Zaista, ne znam... – O tome ćemo uskoro – preseče je

Nimue. – Unutra. Već mi je dosta sedenja u ovoj ključaloj vodi. Rashladimo se. A posle toga ćemo proćaskati. Ovo je takođe bio deo rituala. Istrčaše iz saune, pljeskajući bosim stopama po daskama brvna, a zatim skočiše u jezero ispuštajući divlje vriske. Popljuskavši se, izašle su na brvno i cedile kosu. Kralj Pecaroš, alarmiran pljuskanjem i piskom,. osvrnu se na svojoj lađi, baci pogled zaklanjajući oči dlanom, ali ubrzo se okrenu i preusmeri pažnju na ribolovački pribor. Kondviramurs je smatrala da je takvo ponašanje uvredljivo i za osudu. Njeno mišljenje o Kralju Pecarošu se dosta

promenilo kada je primetila da je vreme koje nije provodio u lovu posvećivao čitanju. Išao je čak u klozet sa knjigom, a to je bila ni manje ni više nego Speculum aureum18, ozbiljno i teško delo. Ako se tokom prvih dana boravka u Inis Vitri Kondviramurs makar trunku čudila Nimue, sada je već prestala. Postalo je jasno da je Kralj Pecaroš bio samo prividno prostak i seljačina. Prilično dobra mimikrija. Međutim, pomisli Kondviramurs, uvreda je i neoprostivo omalovažavanje vraćati se štapovima i mamcima dok po brvnu paradiraju dve nage žene sa telima dostojnim nimfi, od kojih ne bi smeo da se strgne pogled. – Ako nešto usnim – vratila se temi,

trljajući grudi ručnikom – koja će biti garancija da sam usnila pravu verziju? Znam sve književne verzije legende, od Nevenovih Pola veka poezije do Gospodarice Jezera Andreje Raviksa. Znam velečasnog Jarea, znam sve naučne studije, a da ne pominjem popularne edicije. Sve te lektire su ostavile trag, imale su uticaj, nisam u stanju da eliminišem to iz svojih snova. Postoji li šansa da se prodre kroz fikciju i usni istina? – Postoji. – Kolika? – Ravna onoj – Nimue pokretom glave pokaza lađu na jezeru – kakvu ima Kralj Pecaroš. Sama vidiš, bez predaha

baca svoje kuke. Zakačinje travu, korenje, potonule panjeve, stare čizme, utopljenike i vrag će ga znati šta još. Ali s vremena na vreme nešto ulovi. – Onda, srećan lov – uzdahnu Kondviramurs oblačeći se. – Zabacimo mamac i pecajmo. Tražimo prave verzije legende, parajmo štofove i postave, pretražimo kovčeg tražeći drugo dno. A šta ako nema drugog dna? Uz dužno poštovanje, Nimue, nismo prve na ovom lovištu ribe. Kakva je šansa da je bilo kakva pojedinost i detalj promakao hordama istraživača koji su lovili pre nas? Da su nam ostavili makar jednu ribicu? – Ostavili su – potvrdi samouvereno Nimue, češljajući mokru

kosu. – Ono što sami nisu znali, zamalterisali su konfabulacijom i krasnorečjem. Ili su se kurtalisali ćutanjem. – Na primer? – Prvo mi pada na pamet kada je veštac u zimu boravio u Tusenu. Sve verzije legende mimoilaze tu epizodu kratkom rečenicom: “Junaci su proveli zimu u Tusenu.” Čak je i Neven, koji je svojim podvizima u tom kraljevstvu posvetio dva poglavlja, u pogledu vešca iznenađujuće zagonetan. Nije li vredno da saznamo šta se dogodilo te zime? Nakon bega iz Belhavena i susreta sa Avalak’hom u podzemnom kompleksu Tir na Bea Arain? Nakon čarke u Ked Mirkvidu i avanture sa druidima? Šta je

radio veštac u Tusenu od oktobra do januara? – Šta je radio? Zimovao! – prasnu polaznica. – Pre otopljenja nije mogao preći prevoj, pa je zimovao i dosađivao se. Nije čudo što su kasniji autori preskakali taj dosadan fragment pomoću lakonskog: “Zima je prošla.” Ali, ako treba, pokušaću nešto da usnim. Imamo li neke slike ili crteže? Nimue se osmehnu. – Imamo čak jedan crtež u crtežu. • Na pećinskoj freski bila je predstavljena lovačka scena. Mršavi

ljudi sa lukovima, nacrtani nemarnim pokretima četkice, gonili su u divljim poskocima velikog ljubičastog bizona. Bizon je sa strane imao tigraste pruge, a nad njegovim rogovima uvijenim poput lire uzdizalo se nešto što je podsećalo na vilinskog konjica. – Dakle – klimnu glavom Regis – to je ta slika koju je nacrtao vilenjak Avalak’h. Vilenjak koji je mnogo znao. – Da – potvrdi suvo Geralt. – To je baš ta slika. – Problem je u tome što u pećinama, koje smo podrobno pretražili, nema ni traga od vilenjaka, niti drugih stvorova koje si spominjao. – Bili su ovde. Sada su se sakrili.

Ili su otišli. – To je nesporna činjenica. Ne zaboravi, bila ti je dodeljena audijencija isključivo zbog flaminikinog zauzimanja. Očigledno je jedna audijencija bila dovoljna. Nakon što je flaminika na dosta kategoričan način odbila saradnju, stvarno ne znam šta još možeš da učiniš. Tumaramo po ovim pećinama ceo dan. Ne mogu da se oduprem utisku da je to besmisleno. – Ni ja – reče gorko veštac – ne mogu da se oduprem takvom utisku. Nikada neću shvatiti vilenjake. Ali barem znam zašto većina ljudi nije luda za njima. Teško je odupreti se utisku da nam se oni podsmevaju. U svemu što rade, što govore, što misle, oni nam se

podsmevaju, sprdaju se. Teraju šegu. – Kroz tebe progovara antropomorfizam. – Možda malo. Ali utisak ostaje. – Šta ćemo? – Vraćamo se u Ked Mirkvid, kod Kahira, kome su druitkinje sigurno već iscelile skalpiranu glavu. Potom sedamo na konje i idemo da iskoristimo poziv kneginje Ane Henrijete. Ne pravi face, vampiru. Milvi su rebra polomljena, Kahiru je razvaljena glava, malo odmora u Tusenu će biti dobro za oboje. Takođe, treba isplesti Nevena iz afere, pošto mi se čini da se valjano upleo. – De, de – uzdahnu Regis – neka bude tako. Moraću da se držim podalje

od ogledala i pasa, da obratim pažnju na čarobnjake i telepate... A ako me i pored toga otkriju, računam na tebe. – Možeš da računaš – odgovori ozbiljno Geralt. – Neću te ostaviti na cedilu. Druže. Vampir se osmehnu, a budući da su bili sami, pokazao je svoj set očnjaka. – Druže? – Progovara kroz mene antropomorfizam. Hajde, gubimo se iz ovih pećina, druže. Ovde možemo pronaći isključivo reumatizam. – Isključivo. Osim ako... Geralte? U skladu sa onim što si rekao, Tir na Bea Arain, vilenjačka nekropola, nalazi se iza pećinske slike, tačno iza ovog

zida... Možemo da dospemo tamo ako... Pa, znaš. Ako ga razvalimo. Nisi o tome razmišljao? – Ne. Nisam razmišljao. • Kralju Pecarošu se opet osmehnula sreća, zato što su za večeru bile dimljene pastrmke. Riba je bila tako ukusna da je pouka otišla uz vetar. Kondviramurs se ponovo prejela. • Dimljene pastrmke ostavile su traga na Kondviramurs. Vreme je za spavanje,

pomisli, shvativši po drugi put da mahinalno lista stranice knjige, uopšte ne registrujući sadržaj. Vreme je za san. Zevnu i odloži knjigu. Razbaca jastuke, menjajući raspored za čitanje u rekreativni. Ugasi lampu činima. Odaje momentalno utonuše u neprobojan mrak gust poput melase19. Teški velurni zastori bili su potpuno navučeni – polaznica je već odavno došla do zaključka da se u mraku bolje sneva. Šta da izaberem, pomisli, pružajući se i prevrćući na postelji. Da idem na oneiroidalni element ili da probam sa sidrom? Uprkos gordim ubeđivanjima, snevačice se nisu sećale ni polovine svojih proročkih snova, znatan deo je

ostajao u sećanju oneiromantkinja kao haos slika koje menjaju boje i oblike poput kaleidoskopa, dečje igračke od ogledalaca i staklića. Ni po jada ako su slike bile lišene ma kakvog reda ili čak privida značenja, tada su mogle mirne glave da pređu preko njih. Po principu: ne sećam se, dakle – nije bilo vredno zapamtiti. U žargonu snevačica takvi snovi su se zvali “kit20“. Gora i pomalo sramežljiva stvar bile su “prikaze” – snovi od kojih su snevačice pamtile samo fragmente, isključivo isečke značenja, snove posle kojih je ujutru ostajao samo nejasan osećaj primljenog signala. Ako bi se “prikaza” ponavljala, onda su mogle biti sigurne da su imale posla sa snom znatne

oneiroidalne vrednosti. Tada se snevačica trudila da pomoću koncentracije i autosugestije natera sebe na ponovno, ovog puta podrobnije, prosanjavanje konkretne “prikaze”. Najbolje rezultate davala je metoda samoprimoravanja na novi san odmah nakon buđenja – to se zvalo “zakačinjanje”. Ako taj san nije mogao da se “zakači”, ostajala je proba ponovnog izazivanja date snene vizije tokom neke od narednih seansi, pomoću prethodnog koncentrisanja i meditacije. Takvo programiranje snivanja nosilo je naziv “sidrenje”. Nakon dvanaest noći provedenih na ostrvu, Kondviramurs je imala već tri liste, tri kompleta snova. Postojala je

lista uspeha dostojna šepurenja – lista “prikaza” koje je snevačica uspešno “zakačila” ili “usidrila”. Takvoj listi su pripadali snovi o pobuni na ostrvu Taned i o putu vešca i njegove družine kroz mećavu na prevoju Melor, kroz prolećne pljuskove i razmekšale puteve u dolini Sudut. Postojala je – polaznica to nije priznavala Nimue – lista promašaja, snova koji su uprkos naporima i dalje ostajali enigma. I postojala je radna lista – lista snova koji su čekali na svoj red. Postojao je i jedan san, čudan ali veoma prijatan, koji se vraćao u isečcima i treptajima, nedokučivih zvukova i svilenih dodira. Mio, nežan san.

Dobro, reče Kondviramurs, sklapajući oči. Neka bude. • – Čini mi se da znam čime se bavio veštac, zimujući u Tusenu. – Pričaj, pričaj – Nimue podiže pogled iznad naočara i kožnog grimoara21 koji je prelistavala. – Ipak si nešto konačno usnila? – Nego šta! – reče hvalisavo Kondviramurs. – Usnila sam! Vešca Geralta i ženu kratke crne kose i zelenih očiju. Ne znam ko je to mogao biti. Možda ona kneginja o kojoj piše Neven u memoarima?

– Verovatno nisi pažljivo čitala – rashladi je malo čarobnica. – Neven detaljno opisuje kneginju Anrijetu, a drugi izvori potvrđuju da joj je kosa bila, citiram, kestenjaste boje, sjajna, sa oreolom zlatu sličnom. – Onda to nije ta – složi se polaznica. – Moja žena je bila crna. Uistinu, kao ovaj ugljen. A san je bio... Hm... Zanimljiv. – Slušam te pažljivo. – Razgovarali su. Ali to nije bio običan razgovor. – Bilo je nešto neobično u njemu? – Veći deo vremena je ona držala noge na njegovim ramenima.

• – Reci mi, Geralte, veruješ li u ljubav na prvi pogled? – A ti veruješ? – Verujem. – Sada znam šta nas je spojilo. Suprotnosti se privlače. – Ne budi ciničan. – Zašto? Cinizam tobože dokazuje inteligenciju. – Nije istina. Cinizam, u celom svom pseudointeligentnom okviru, jeste ogavno neiskren. Ja ne podnosim nikakvu neiskrenost. Kada smo već kod toga... Reci mi, vešče, šta najviše voliš kod mene?

– Ovo. – Iz cinizma prelaziš u trivijalnost i banalnost. Pokušaj još jedanput. – Najviše kod tebe volim tvoj um, tvoju inteligenciju i tvoju duhovnu dubinu. Tvoju nezavisnost i slobodu, tvoju... – Ne razumem otkuda u tebi toliko sarkazma. – To nije bio sarkazam, to je bila šala. – Ne trpim takve šale. Pogotovo ne u pogrešan čas. Sve, dragi moj, ima svoje vreme i za sve stvari pod nebesima je naznačen čas. Postoji vreme ćutnje i vreme priče, vreme plača i vreme smeha, vreme sejanja i

dodirivanja, pardon, ubiranja, vreme šala i vreme ozbiljnosti... – Vreme strasnih zagrljala i vreme suzdržavanja od istih? – Ajde, ne shvataj to tako bukvalno! Hajde bolje da pretpostavimo da je ovo vreme komplimenata. Ljubav bez komplimenata zaudara mi na fiziologiju, a fiziologija je površna. Govori mi komplimente! – Niko, od Jaruge do Buine, nema tako divnu zadnjicu kao ti. – Eto ti belaja, sada me za promenu meri po nekakvim varvarskim južnjačkim rečicama. Ako potpuno zanemarimo kvantitet metafore, zar nisi mogao da kažeš: od Albe do Velde? Ili:

od Albe do Sansretura? – Nikad u životu nisam bio kod Albe. Trudim se da izbegavam da donosim sud ako nije potkrepljen solidnim iskustvom. – Oh! Stvarno? Onda smatram da si zadnjica – pošto je o njima bila reč – video sasvim dovoljno da bi mogao da sudiš. Šta je, belokosi? Koliko si to žena imao pre mene? A? Postavila sam ti pitanje, vešče! Ne, ne, pusti, makni šape, tako se nećeš izvući od odgovora. Koliko si imao žena pre mene? – Nijednu. Ti si mi prva. – Napokon. •

Nimue je već duže piljila u sliku suptilnog kjaroskuroa, na kojoj je bilo predstavljeno deset žena za okruglim stolom. – Šteta – progovori najzad – što ne znamo kako su one zaista izgledale. – Velike majstorice? – frknu Kondviramurs. – Pa ima mnogo njihovih portreta. Samo u Aretuzi... – Rekla sam: zaista – preseče je Nimue. – Nisam mislila na laskave kopije naslikane na osnovu drugih laskavih kopija. Ne zaboravi, bilo je vreme kada su uništavane slike čarobnica. I same čarobnice. Posle toga je došlo vreme propagande, kada su majstorice morale svojim izgledom da

bude poštovanje, divljenje i bogobojažljiv strah. Iz tog vremena potiču svi Zborovi Loze, Zavere i Sabori, platna i grafike na kojima je sto, a za njim deset izvanrednih, fascinantno lepih žena. A pravih, autentičnih portreta nema. Izuzev dva. Autentičan je portret Margarite Lo Antij, koji visi u Aretuzi na ostrvu Taned, a koji se nekim čudom spasao od požara. Autentičan je portret Šile de Tankarvil u Ensenadi u Lan Ekseteru. – A portret Frančeske Findaber u vengerberškoj pinakoteci koji su naslikali vilenjaci? – Falsifikat. Kada su otvorene Dveri i kada su vilenjaci otišli, poneli su sa sobom ili uništili sva umetnička

dela, nisu ostavili niti jednu sliku. Ne znamo da li je Margeta iz Dolina bila stvarno tako lepa kako glasi predanje. Uopšte ne znamo kako je izgledala Ida Emean. A budući da su u Nilfgardu hitno i smotreno uništavali slike čarobnica, nemamo pojma o pravom izgledu Asire var Anahid i Fringile Vigo. – Ipak, hajde da uzmemo i složimo se – uzdahnu Kondviramurs – da su one sve baš tako izgledale kako su ih kasnije portretisali. Dostojne, vladarske, dobre i mudre, promišljene, ispravne i plemenite. I lepe, očaravajuće lepe... Uzmimo da je tako. Onda je nekako lakši život. •

Svakodnevne obaveze u Inis Vitri poprimile su karakteristike učmale rutine. Kondviramursina analiza snova, koja je započinjala još uz doručak, odugovlačila se sve do podneva. Vreme između podneva i ručka polaznica je provodila u šetnji – a i one su ubrzo postale rutinske i dosadnjikave. Nije ni čudo. U toku jednog sata ostrvo se moglo obići dva puta, a pritom se i nagledati tako zabavnih stvari kao što su granit, patuljasti bor, šljunak, barske školjke, voda i galebovi. Po ručku, po dugoj dremci, sledile su diskusije, pregledanje knjiga, svitaka i manuskripta, posmatranje slika, grafika i mapa. I duge debate koje su se otezale do kasno u noć, o uzajamnim odnosima

legende i istine... A posle su sledile noći i snovi. Razni snovi. Celibat je učinio svoje. Umesto zagonetaka veštičje legende, Kondviramurs je sanjala Kralja Pecaroša u raznoraznim situacijama, od krajnje neurotičnih do ekstremno erotičnih. U krajne neerotskom snu, Kralj Pecaroš ju je vukao na užetu iza lađe. Veslao je sporo i pospano, a ona je padala pod vodu, tonula, davila se, a još ju je trzao i grozan strah – osećala je da se nešto zastrašujuće odguruje sa dna jezera i pliva ka površini, nešto što želi da proguta nju, mamac vučen iza lađe. Taman da je to nešto zgrabi, kad Kralj Pecaroš jače zapne na vesla, odvlačeći je od domašaja čeljusti nevidljivog

predatora. Vučena tako, davila se vodom i na kraju budila. U nedvosmisleno erotskom snu klečala je na dnu zaljuljane lađe, držeći se za reling, a Kralj Pecaroš ju je držao za vrat i entuzijastično je kresao, pritom gunđajući, frkćući i pljujući. Osim fizičke prijatnosti, Kondviramurs je osećala strah od kog joj se utroba prevrtala – šta će biti ako ih Nimue uhvati? Iznenada bi u vodi videla zaljuljano, grozno lice male čarobnice... i budila se, oblivena znojem. Tada bi ustala, otvorila prozor, opijala se noćnim povetarcem, mesečevim zrakom, maglom koja je dopirala sa jezera.

I snevala je dalje. • Kula Inis Vitre imala je terasu, poduprtu stubovima, koja je visila iznad jezera. U početku, Kondviramurs tome nije posvećivala pažnju, ali konačno je počela da mozga o tome. Terasa je bila čudna zato što je bila apsolutno nedostupna. Ni iz jedne njoj poznate prostorije kule nije se moglo izaći na tu terasu. Svesna da sedišta čarobnica ne mogu da prođu sa takvim tajnim anomalijama, Kondviramurs nije postavljala pitanja. Čak ni kada je šetajući obalom jezera videla Nimue

kako je posmatra sa te terase. Nedostupne, kako se činilo, samo za nepozvane i profane. Pomalo ljuta što je smatraju profanom, uzjogunila se i pravila da se ništa nije dogodilo. Ali to nije potrajalo dugo, a tajna se razjasnila. Bilo je to nakon što ju je spopala serija snova koje su izazvali akvareli Vilme Veseli. Očito fascinirana fragmentom legende, slikarka je posvetila sva svoja dela Ciri u Lastavičjoj kuli. – Imam čudne snove od ovih slika – požali se polaznica narednog jutra. – Sanjam... slike. Uvek iste slike. Ne situacije, ne scene, već slike. Ciri na

grudobranu kule... Nepomična slika. – I ništa više? Nikakvih doživljaja osim vizuelnih? Jasno je, Nimue je znala da snevačica sposobna kao Kondviramurs snuje svim čulima – ne prima snove samo pogledom, kao većina ljudi, već i sluhom, dodirom, mirisom – pa čak i ukusom. – Ništa – odmahnu glavom Kondviramurs. – Samo... – Šta, šta? – Misao. Uporna misao. Da na ovom jezeru, u ovoj kuli, uopšte nisam gospodarica, već zatvorenik. – Pođi sa mnom.

Kako je i pretpostavljala Kondviramurs, pristup terasi bio je moguć samo iz privatnih odaja čarobnice, čistih, pedantno uređenih, mirisnih na drvo sandalovine, lavandu i naftalin. Trebalo je poslužiti se malim tajnim vratancima i pokretnim stepenicama koje su vodile nadole. Tada se stizalo na pravo mesto. Odaja, za razliku od ostalih, nije imala na zidovima lamperiju i tapiseriju, samo je bila okrečena, pa je zato bila veoma svetla. Štaviše, bila je svetlija, jer se tu nalazio ogroman trodelni prozor i staklena vrata koja su vodila ka terasi nad jezerom. Jedini nameštaj u odaji bile su dve fotelje, ogromno ogledalo u ovalnom

ramu od mahagonija i neka vrsta stalka sa poprečnom horizontalnom prečkom na kojoj je visio goblen. Goblen je imao nekih pet sa sedam stopa i rubovima je sezao do poda. Goblen je predstavljao stenovitu urvinu iznad planinskog jezera. Činilo se da je zamak smešten u urvini bio deo stenovitog zida. Zamak za koji je Kondviramurs dobro znala. Iz ličnih ilustracija. – Vilgeforcova citadela, mesto gde je utamničena Jenefer. Mesto gde se okončala legenda. – Tako je – dobaci tobože ravnodušno Nimue. – Tamo se okončala legenda, barem po njenim poznatim

verzijama. Znamo tu verziju i zbog toga nam se čini da znamo svršetak. Ciri je pobegla iz Lastavičje kule, gde je, kako si to usnila, bila zatvorenik. Kada je ukapirala šta žele da joj učine, pobegla je. Legenda pruža mnogo verzija tog bega... – Meni se – ubaci se Kondviramurs – najviše dopada ona sa predmetima koje je bacala iza sebe. Češalj, jabuka, maramica. Ali... – Kondviramurs. – Izvinjavam se. – Kao što sam kazala, ima mnogo verzija bega. Ali i dalje nije potpuno jasno na koji način je Ciri iz Lastavičje kule dospela pravu u Vilgeforcov zamak.

Ne možeš da usniš Lastavičju kulu. Pokušaj da usniš zamak. Dobro se zagledaj u taj goblen... Slušaš li me? – To ogledalo... Magično je, zar ne? – Ne. Ispred njega cedim bubuljice. – Izvinjavam se. – To je Zrcalo Hartmana – pojasni Nimue videći naboran nos i nadureno lice polaznice. – Ako želiš, baci pogled. Ali molim te, budi oprezna. – Da li je istina – upita Kondviramurs glasom drhtavim od uzbuđenja – da se iz Hartmana može preći u druge... – Svetove? Dabome. Ali ne odmah, ne bez pripreme, meditacije,

koncentracije i mnoštva drugih stvari. Savetujući ti opreznost, imala sam nešto drugo u vidu. – Šta? – To deluje dvostrano. Iz Hartmana uvek nešto može izaći. • – Znaš, Nimue... Kada gledam u taj goblen... – Usnila si? – Usnila sam. Ali čudno. Iz ptičjeg leta. Bila sam ptica... Videla sam taj zamak spolja. Nisam mogla da uđem u njega. Nešto mi je branilo pristup. – Gledaj goblen – naredi Nimue. –

Gledaj citadelu. Gledaj je pažljivo, usmeri pažnju na svaki detalj. Jako se koncentriši, oštro zarij tu sliku u sećanje. Želim da u snu dospeš tamo, da uđeš. Važno je da uđeš tamo. • Spolja, van zidina zamka, sigurno je besnela đavolska oluja, pošto je unutra vatra u kaminu hučala, brzo proždirući cepanice. Jenefer je uživala u toplom. Njena sadašnja ćelija bila je mnogo toplija od vlažne tamnice u kojoj je provela sigurno dva meseca, ali zubi su joj svejedno cvokotali od hladnoće. U tamnici je potpuno izgubila pojam o vremenu, kasnije niko nije žurio da je

informiše o datumima, ali bila je sigurna da je zima, decembar, možda čak januar. – Jedi, Jenefer – reče Vilgeforc. – Jedi, molim te, ne ustručavaj se. Čarobnici nije ni padalo na pamet da se ustručava. A ako se vrlo sporo i bespomoćno borila sa piletinom, to je bilo isključivo zato što su joj jedva zarasli prsti bili trapavi i kruti, teško joj je bilo da u njima drži nož i viljušku. A nije htela da jede prstima – žudela je da pokaže uzvišenost Vilgeforcu i ostalim gozbenicima, čarobnjakovim gostima. Nije poznavala nikog od njih. – Sa velikim žalom moram te obavestiti – kaza Vilgeforc, gladeći prstima nožicu putira – da se Ciri, tvoja

štićenica, rastala sa ovim svetom. Za to možeš kriviti isključivo sebe, Jenefer. I svoju besmislenu tvrdoglavost. Jedan od gostiju, nizak i tamnokos muškarac, snažno kinu i išmrknu u maramicu od batista. Nos mu je bio otečen, crven i evidentno sasvim zapušen. – Nazdravlje – reče Jenefer, koja se uopšte nije uzbudila zloslutnim Vilgeforcovim rečima. – Kako ste tako strašno nazebli, mili gospodine? Stajali ste na promaji posle kupanja? Drugi gost, stariji, velik, mršav, sablasno belih očiju, odjednom se zacereka. A onaj prehlađeni, iako mu se lice zgrčilo od zlobe, zahvali čarobnici

naklonom i kratkom kijavičnom rečenicom. Nedovoljno kratkom da ne ulovi nilfgardski akcenat. Vilgeforc okrenu lice ka njoj. Više nije nosio na glavi zlatnu konstrukciju ni kristalno sočivo u očnoj šupljini, ali izgledao je još strašnije nego onda, pre mnogo godina, kada ga je prvi put videla osakaćenog. Regenerisana leva očna jabučica već je bila funkcionalna, ali znatno manja od desne. Prizor je oduzimao dah. – Ti, Jenefer – procedi – sigurno misliš da lažem, da te hvatam u zamku, pokušavam da te pređem. Sa kakvim ciljem bih to radio? Vest o Cirinoj smrti me je pogodila isto kao i tebe, ma šta ja pričam, više nego tebe. Na kraju

krajeva, ja sam polagao vrlo konkretne nade u devojčicu, gradio sam planove koji bi odlučili o mojoj budućnosti. Sada devojka nije živa, a moji planovi su propali. – Odlično. – Sa naporom držeći nož među krutim prstima, Jenefer je sekla svinjski kotlet nadeven šljivama. – Tebe je pak – nastavi čarobnjak, ne obraćajući pažnju na komentar – sa Ciri vezivao isključivo bezuman sentiment, koji se u ravnim častima sastojao iz tuge izazvane sopstvenom jalovošću i osećaja krivice. Da, da, Jenefer, osećaj krivice! Aktivno si učestvovala u ukrštanju parova, u uzgoju, zahvaljujući čemu je Ciri došla na svet. I prelila si svoja osećanja na

plod genetskog eksperimenta, uzgred, neuspešnog. Zato što je eksperimentatorima ponestalo znanja. Jenefer ga otpozdravi peharom, moleći se u dubini duše da joj ne isklizne iz prstiju. Polako je dolazila do zaključka da će joj najmanje dva prsta ostati ukrućena veoma dugo. Možda permanentno. Vilgeforca ozlojedi njen gest. – Sada je već prekasno, dogodilo se – reče kroz stisnute zube. – Ipak, znaj, Jenefer, da sam ja imao znanje. Kada bih imao i devojku, pretvorio bih to znanje u korist. Stvarno, imaš za čim da žališ, ojačao bih tvoj oštećeni surogat materinskog instinkta. Iako si suva i

sterilna kao kamen, zahvaljujući meni bi imala ne samo kćerku već i unuku. Ili barem surogat unuke. Jenefer frknu ravnodušno, mada je u sebi ključala od besa. – Sa najvećim žalom ću morati da pokvarim tvoje odlično raspoloženje, draga moja – čarobnjak kaza hladno. – Jer će te sigurno rastužiti vest da je veštac Geralt iz Rivije takođe mrtav. Da, da, onaj isti veštac Geralt za koga te je, isto kao i Ciri, vezao surogat osećanja, smešan, nesmotren sentiment, sladunjav da ti se smuči. Znaj, Jenefer, da se naš dragi veštac oprostio od ovog sveta na odista vatren i spektakularan način. Međutim, zbog toga ne treba sebi nimalo da prebacuješ. Za veščevu smrt ti nisi

kriva ni u najmanjoj meri. Za ceo metež sam zaslužan ja. Probaj marinirane kruške, stvarno su izvrsne. U ljubičastim Jeneferinim očima rasplamsa se hladna mržnja. Vilgeforc se zasmeja. – Tako te volim – reče. – Stvarno, da nije narukvice od dvimerita, spalila bi me do pepela. Ali dvimerit deluje, tako da me možeš paliti isključivo pogledom. Onaj prehlađeni kinu, išmrknu i zakašlja se toliko da su mu suze potekle iz očiju. Visoki je buljio u čarobnicu svojim neprijatnim ribljim pogledom. – A gde je gos’n Rjens? – upita Jenefer, otežući reči. – Gos’n Rjens, koji

mi je toliko obećavao i kazivao šta će sa mnom učiniti. Gde je gos’n Širu, koji nikada nije propuštao priliku da me gurne i šutne? Zašto su stražari, još doskora prostački i brutalni, počeli da se ophode sa strahopoštovanjem? Ne, Vilgeforce, ne moraš da odgovaraš. Ja znam. To što govoriš jeste jedna velika izmišljotina. Ciri ti je umakla i Geralt ti je umakao, a usput su organizovali tvojim banditima krvavo kupanje. I šta sad? Planovi su propali, pretvorili su se u prašinu, sam si to priznao, snovi o moći raspršili su se kao dim. A čarobnjaci i Dajkstra vas lociraju već, lociraju. Nisi bez razloga i iz milosti prestao da me mučiš i teraš na skeniranje. A car Emhir steže obruč i

sigurno je veoma, veoma ljut. Ess a tearth, me tiarn? A’pleine a cales, ellea? – Govorim zajedničkim jezikom – reče prehlađeni, odolevajući njenom pogledu. – A zovem se Stefan Skelen. I nimalo, ama baš nimalo mi nisu pune gaće. Ha, svakako mi se čini da sam u mnogo boljoj poziciji nego vi, gđice Jenefer. Govor ga je zamorio, ponovo se raskašljao i išmrkavao nos u već pretopljen batist. Vilgeforc udari šakom o sto. – Dosta igre – reče, grozovito kolutajući svojim minijaturnim okom. – Znaj, Jenefer, da mi više nisi potrebna. U suštini, trebalo bi da naredim da te

strpaju u vreću i utope u jezeru, ali ja vrlo nerado pribegavam takvim metodima. Sve dok mi okolnosti ne ukažu ili me primoraju na drugu odluku, boravićeš u izolaciji. Međutim, upozoravam te da neću dozvoliti da mi priređuješ neprilike. Ukoliko se ponovo odlučiš na gladovanje, znaj da neću, kao u oktobru, traćiti vreme na to da te hranim preko cevčice. Jednostavno ću te pustiti da umreš od gladi. A u slučaju da pokušaš da pobegneš, stražari su dobili jednoznačne naredbe. A sada zbogom. Naravno, ukoliko si već namirila... – Ne – Jenefer ustade i baci salvetu na sto. – Možda bih još nešto pojela, ali mi društvo ubija apetit. Zbogom, gospodo.

Stefan Skelen kinu i raskašlja se. Bledooki je odmeri rđavim pogledom i osmehnu se. Vilgeforc je gledao u stranu. Kao i obično kada su je sprovodili iz ćelije ili u ćeliju, Jenefer je pokušavala da shvati gde se nalazi, da dobije makar mrvicu informacije koja bi joj mogla pomoći u planiranom begu. I svaki put je nailazila na razočaranje. Zamak nije imao nijedan prozor kroz koji bi mogla videti okolni teren, ili barem sunce, zahvaljujući čemu bi mogla da odredi stranu sveta. Telepatija je bila nemoguća, dve teške narukvice i okovratnik od dvimerita efektivno su onemogućavali svaki pokušaj korišćenja magije. Odaja u kojoj je bila zatvorena bila

je hladna i surova poput isposničke ćelije. Jenefer se ipak prisećala radosnog dana kada su je doveli tu iz tamnice. Iz podruma, na čijem je podu večito stajala bara smrdljive vode, a na zidovima cvetale šalitra i so. Iz podruma, gde su je hranili ogrizinama, koje su joj pacovi bez muke otimali iz osakaćenih prstiju. Kada su joj nakon dva meseca skinuli okove i odvukli je odatle i dozvolili joj da se presvuče i okupa, Jeneferinoj sreći nije bilo kraja. Odajica u koju su je doneli izgledala joj je kao kraljevska spavaća soba, a retka čorba koju su joj donosili, supa od lastavičjih gnezda činila joj se dostojnom carskog stola. Stvar je jasna, nakon nekog vremena, čorba je ipak

postala bljutava splačina, tvrd ležaj postao je tvrd ležaj, a ćelija je postala ćelija. Hladna, tesna ćelija, u kojoj se u četiri koraka naletalo na zid. Jenefer opsova, uzdahnu i zasede na stoličicu, koja joj je, osim ležaja, bila jedini nameštaj na raspolaganju. On uđe tako tiho da ga gotovo nije čula. – Zovem se Bonhart – kaza. – Dobro bi bilo da zapamtiš to ime, veštice. Da ga dobro zariješ sebi u sećanje. – Jebi se, puvanderu. – Ja sam – zaškrguta zubima – lovac na ljude. Da, da, naćuli uši, čarobnice. U avgustu, pre tri meseca, u

Ebingu sam ulovio tvoje kopile. Onu Ciri o kojoj se ovde mnogo govori. Jenefer naćuli uši. Avgust. Ebing. Ulovio. Ali nje nema. Možda laže? – Sivokosa veštica školovana u Kaer Morhenu. Naredio sam joj da se bori u areni, da ubija ljude pod vriskom publike. Polako, polako sam se pretvorio u zver. Podučavao sam je toj ulozi bičem, pesnicom i potpeticom. Dugo sam je podučavao. Ali pobegla mi je, zelenooka zmija. Jenefer neprimetno odahnu. – Pobegla mi je na onaj svet. Ali srešćemo se mi još. Siguran sam da ćemo se jednom sresti. Da, čarobnice. A ako žalim za nečim, onda je to samo za

tim što su tvog veštičjeg ljubavnika, onog Geralta, spalili na lomači. Rado bih mu dao da okusi moju oštricu, prokleti čudak. Jenefer frknu. – Slušaj, Bonharte, ili kako već. Ne zasmejavaj me. Ti nisi dorastao vešcu ni do peta. Ne možeš da se meriš s njime. Ni u kakvom takmičenju. Kako si i sam priznao, ti si strvoder i šinter. Ali dobro ti ide s malim psima. Sa veoma malim psima. – Pogledaj ovamo, veštice. Naglim pokretom raskopča kaput i košulju i, zamrsivši lančiće, izvuče tri srebrna medaljona. Jedan je bio u obliku mačje glave, drugi u obliku orla ili

grifona. Treći nije valjano videla, ali je to verovatno bio vuk. – Ovakvih stvari – frknu opet Jenefer, praveći se ravnodušnom – ima mnogo na vašarima. – Ove nisu sa vašara. – Ma šta reče. – Beše vreme – zasikta Bonhart – kada su se pristojni ljudi bojali veštaca više nego stvorova. Stvorovi su, ruku na srce, sedeli u šumama i žbunju, a vešci su imali drskost da šetaju po ulicama, ulaze u kafane, kruže oko hramova, ureda, škola i igrališta. Pristojni ljudi su to s razlogom smatrali skandalom. Stoga su potražili nekoga ko bi mogao da dovede u red bezočne vešce. I pronašli

su nekog takvog. Ne lako, ne brzo, ne blizu, ali pronašli su. Kao što vidiš, uhvatio sam trojicu. Nijedan čudak se više nije pojavio u okolini i nije nervirao pristojne meštane svojim prizorom. A kada bi se pojavio, rešio bih ga se kao i prethodne trojice. – U snu? – iskrivi se Jenefer. – Iz samostrela, iza ugla? Ili si im možda dao otrov? Bonhart sakri medaljone pod košulju i načini dva koraka ka njoj. – Iritiraš me, veštice. – To mi je i bila namera. – Ah, znači tako? Onda ću ti odmah pokazati, kurvo, da sa tvojim vešcem ljubavnikom mogu da se takmičim u

svakoj oblasti. Ha, da sam čak bolji od njega. Stražari koji su stajali pored vrata poskočiše začuvši iz ćelije lupnjavu, tresku, huk, urlanje i skamukanje. A da su stražari nekada ranije u životu čuli vrisku pantera ulovljenog u zamku, onda bi se zakleli da je u ćeliji upravo panter. Potom su stražari začuli iz ćelije strahotnu riku, istu-istijatu kao u ranjenog lava, koga uostalom stražari isto nisu nikada čuli, već su ga samo gledali na grbovima. Osvrnuli su se oko sebe. Klimnuli glavama. A zatim upali unutra. Jenefer je sedela u uglu odaje među ostacima ležaja. Kosa joj je bila

raščupana, haljina i košulja poderane od vrha do samog dna, njene male devojačke grudi oštro su se uzdizale u ritmu teških izdaha. Iz nosa joj je tekla krv, na licu joj je brzo rastao otok i pruge od noktiju oticale su na desnom ramenu. Bonhart je sedeo na drugom kraju izbe među ulomcima stoličice, oberučke se držeći za međicu. I njemu je krv tekla iz nosa, bojeći mu sede brkove u boju zagasitog karmina. Lice mu je bilo ispresecano krvavim ogrebotinama. Jeneferini jedva zaceljeni prsti bili su žalosno oružje, ali katanci narukvica od dvimerita imali su savršeno oštre krajeve. Na otečenom Bonhartovom obrazu,

pravo u jabučnoj kosti, zabodena veoma duboko, štrčala je viljuška koju je Jenefer zdipila sa stola tokom večere. – Samo sa malim psima, šinteru – brektala je čarobnica pokušavajući da zakloni poprsje ostacima haljine. – A od kurvi se drži podalje. Preslab si za njih, bitango. Nije mogla sebi da oprosti što nije pogodila tamo gde je nameravala – u oko. Ali šta sad, cilj se pomerao, a osim toga, niko nije savršen. Bonhart riknu, ustade, iščupa viljušku, zaječa i posrnu od bola. Gnusno opsova. U međuvremenu, u ćeliju su stigla još dva stražara.

– Hej vi! – dreknu Bonhart, brišući krv sa lica. – Ovamo! Dovucite mi tu drolju nasred poda, raširite joj noge i držite je! Stražari pogledaše jedan u drugog. Potom u pod. – Bolje je da odete odavde, gospodine – reče jedan. – Neće ovde biti ni širenja, ni držanja. To ne spada u naše obaveze. – A osim toga – promumla drugi – nemamo nameru da završimo kao Rjens ili Širu. • Kondviramurs odloži na gomilu

karton na kojem je bila naslikana zatvorska ćelija. U ćeliji pak žena kako sedi spuštene glave, sa lisicama, okovana za kameni zid. _ Nju su zarobili – promumla – a veštac je terevenčio u Tusenu s nekim brinetama. – Osuđuješ ga? – upita oštro Nimue. – Ne znajući praktično ništa? – Ne. Ne osuđujem, ali... – Nema ali. Začepi, molim te. Sedele su neko vreme u tišini, prevrćući kartone grafika i akvarela. – Sve verzije legende – Kondviramurs pokaza na jednu od grafika – kao mesto njenog svršetka, finala, poslednje borbe Dobra i Zla,

gotovo Armagedona, navode zamak RisRun. Sve verzije. Osim jedne. – Osim jedne – klimnu glavom Nimue. – Osim anonimne, malo popularne verzije, poznate kao Crna knjiga iz Elandera. – Crna knjiga navodi da se finale legende odigralo u citadeli Stiga. – Dabome. Knjiga iz Elandera navodi na način koji znatno odudara od kanona. – Intrigira me – Kondviramurs podiže glavu – koji je od tih zamkova oslikan na ilustracijama? Koji je utkan na tvom goblenu? Koja slika je prava? – To nikada nećemo znati. Zamak koji je gledao finale legende ne postoji.

Uništen je, nije ostalo nikakvog traga od njega, sa čime se slažu sve verzije, čak i ona u knjizi iz Elandera. Nijedna od lokacija navedenih u izvorima nije uverljiva. Ne znamo i nećemo znati kako je taj zamak izgledao i gde se nalazio. – Ali istina... – Za istinu – prekinu je oštro Nimue – to nema baš nikakvog značaja. Ne zaboravi, ne znamo kako je zaista izgledala Ciri. Ali ovde, na ovom kartonu koji je naslikala Vilma Veseli, u žustrom razgovoru sa vilenjakom Avalak’hom, na pozadini makabrističkih dečjih kipova, to je sigurno ona. Ciri. U to nema nikakve sumnje. – Ali – nije odustajala

Kondviramurs – tvoj goblen... – Predstavlja zamak u kom se odigralo finale legende. Ćutale su dugo. Šuštali su prevrtani kartoni. – Ne volim – progovori Kondviramurs – verziju legende iz Crne knjige. Tako je... tako... – Ružno istinita – dovrši Nimue, klimajući glavom. • Kondviramurs zevnu i odloži Pola veka poezije, dopunjeno izdanje sa napisanim pogovorom profesora Evereta Denhofa mlađeg. Razbaca jastuke,

menjajući konfiguraciju za čitanje u konfiguraciju za spavanje. Zevnu, ispruži se i ugasi lampu. Odaja utonu u mrak, osvetljavan samo iglicama mesečevog bleska koji se probijao kroz poderotine zastora. Šta da izaberem ove noći, pomisli polaznica vrteći se na postelji. Da se prepustim volji sudbine? Ili da sidrim? Nedugo potom, odlučila se za ovo drugo. Bio je jedan nejasan san, koji nije mogao da se dosanja do kraja, raspršavao se, nestajao među drugim snovima kao nit konca među mustrama raznobojne tkanine. San koji je nestajao iz sećanja, a istovremeno je tvrdoglavo trajao u njemu.

Odmah je zaspala, a san se momentalno slio na nju. Čim je zatvorila oči. Noćno nebo, vedro, svetlo od meseca i zvezda. Brda, na njihovim padinama vinogradi poprašeni snegom. Crn i rogljast obris zgrade: zidina sa grudobranima, toranj, usamljen ugaoni befrua22. Dva konjanika. Obojica odlaze u prazno međuziđe, obojica silaze sa konja, obojica ulaze u portal. Ali u otvor na podu ulazi samo jedan. Onaj čija je kosa potpuno bela. Kondviramurs jauknu kroz san, poskoči na krevetu. Belokosi je silazio niz stepenice,

duboko, duboko u podrum. Ide tamnim hodnicima, rasvetljava ih svaki čas paleći baklje na gvozdenim nosačima. Blesak baklji poput avetnih senki pleše po zidovima i svodovima. Hodnici, stepenice, ponovo hodnici. Tamnica, velika kripta, pokraj zidova bačve. Krš, gomile cigala. Zatim hodnik koji se račva. U oba pravca tama. Belokosi pali sledeći luč. Izvlači mač iz kanija na leđima. Koleba se, ne zna na koju stranu da krene. Najzad se odlučuje za desnu. Veoma mračnu, krivudavu i zasutu kršem. Kondviramurs ječi kroz san, obuhvata je strah. Zna da put koji je izabrao belokosi vodi u opasnost. Istovremeno zna da belokosi traži opasnost.

Jer to je njegova profesija. Polaznica se baca po postelji, jauče. Ona je snevačica, snuje, ona je u oneiroskopičnom transu, iznenada proročki zna da će se uskoro nešto dogoditi. Pazi, hoće da vrisne, iako zna da neće uspeti da vrisne. Pazi, osvrni se! Čuvaj se, vešče! Stvor je napao iz tame, iz zasede, tiho i zverski. Odjednom se u mraku materijalizovao kao bukteći plamen. Kao jezik plamena.

U osvit, kada gluvani23 na svom toku, Vođeni žudnjom i časnim običajem, Krilima pljeskaju i s radošću u oku Žudno se pare i maze uzajamno, Želim s tobom deliti, mila moja, Što ljubavnicima je sveto veselje; Znaj, Ljubav je te igre stvorila, I eto zbog čega smo ovde skupa. Fransoa Vijon

Iako je bio u velikoj žurbi, u velikoj hitnji, iako je bio jako nestrpljiv

i žestio se, veštac je ostao u Tusenu gotovo celu zimu. Koji su bili razlozi? Neću pisati o tome. Bili su i nema više šta da se raspreda. A one koji bi hteli da osude vešca podsetiću da ljubav ima mnogo imena, i ne sudite, kako vama ne bi sudili. Neven, Pola veka poezije

Those were the days of good hunting and good sleeping. Radjard Kipling

Treće poglavlje Stvor je napao iz tame, iz zasede, tiho i zverski. Odjednom se u mraku materijalizovao kao bukteći plamen. Kao jezik plamena. Iako je bio uhvaćen na prepad, Geralt je instinktivno odreagovao. Izmakao se, češući se o zid laguma. Zver je proletela pored njega, odbila se o glineni pod kao lopta, mahnula krilima i ponovo skočila, sikćući i razjapljujući strašan kljun. No ovaj put je veštac bio spreman. Udari iz kratkog zamaha, iz lakta, ciljajući u podgušnjak, ispod crvenih

bradavica, velikih, duplo većih nego u ćurana. Pogodi, osetivši kako oštrica para telo. Silina udarca obali zver na zemlju, ispred zidova. Skofin vrisnu, a vrisak beše gotovo čovečji. Bacao se među razbijenim ciglama, mlatarao i tukao krilima, prskao krvlju i udarao naokolo repom poput biča. Veštac beše uveren da je borba gotova, ali stvor ga neprijatno iznenadi. Neočekivano mu nasrnu na vrat, krešteći užasno, izbacujući kandže i kloparajući kljunom. Geralt odskoči unazad, odbi se ramenom o zid, poseče iz sve snage, odozdo, koristeći zalet od skoka. Pogodi, skofin ponovo ljosnu među cigle, njegova smrdljiva krv briznu na zid laguma i poteče po njemu stvarajući fantastičan

dezen. Oboren u skoku, stvor se više nije trzao, samo je brektao, kreštao, istezao dugu šiju, nadimao podgušnjak i tresao bradavicama. Krv je brzo potekla između cigala na kojima je ležao. Geralt ga je vrlo lako mogao dotući, ali nije želeo preterano da ošteti kožu. Spokojno je čekao da skofin iskrvari. Odmakao se nekoliko koraka, okrenuo ka zidu, raskopčao pantalone i izmokrio se, zviždućući nostalgičnu melodiju. Skofin prestade da krešti, ukoči se i utihnu. Veštac priđe i ćušnu ga lagano balčakom mača. Videvši da je već gotov, uhvati stvora za rep i podiže ga. Držeći ga za koren repa u visini butine, skofin je dodirivao zemlju kragujevim kljunom,

a raširena krila imala su raspon veći od četiri stope. – Lak si, kokatrikse – Geralt protrese zver, koja faktički nije težila mnogo više od dobro utovljenog ćurana. – Lak si. Na svu sreću, plaćaju mi po komadu, ne po težini. • – Prvi put – Rejnart de Bua-Fresne tiho zazvižda kroz zube, što je, kao što je Geralt znao, kod njega bio izraz najvećeg divljenja. – Prvi put vidim takvo nešto pred sobom. Pravo čudovište, časti mi, čudovište nad čudovištima. Dakle, to je taj slavni bazilisk?

– Ne. – Geralt podiže stvora više, kako bi vitez mogao bolje da ga pogleda. – To nije bazilisk. To je kokatriks. – A koja je razlika? – Osnovna. Bazilisk, zvani još i regulus, jeste gmizavac, a kokatriks, zvani još skofin, jeste ornitoreptil, odnosno ni gmizavac, ni ptica. To je jedini predstavnik reda koji su učenjaci nazivali ornitoreptilima, budući da su nakon dugih rasprava utvrdili... – A koji od te dvojice – prekinu ga Rejnart de Bua-Fresne, koga očigledno nisu zanimali motivi učenjaka – ubija pogledom ili se pretvara u kamen? – Nijedan. To je izmišljotina.

– Zbog čega se onda ljudi toliko boje obojice? Ovaj ovde uopšte nije tako velik. Stvarno može biti opasan? – Ovaj ovde – veštac protrese plen – obično napada s leđa, a nepogrešivo cilja između pršljena ili ispod levog bubrega u aortu. Obično je dovoljan jedan udarac kljunom. A ako se radi o bazilisku, onda je svejedno gde će ugristi. Njegov otrov je jedan od najsnažnijih poznatih neurotoksina. Ubija u jednoj sekundi. – Brrr... A reci mi, koga od njih možeš ubiti pomoću ogledala? – Svakog. Ukoliko ga prosto klepiš njime u glavu. Rejnart de Bua-Fresne prasnu u

smeh. Geralt se nije smejao, šala o bazilisku i ogledalu prestala je da mu bude zabavna još u Kaer Morhenu, učitelji nisu nimalo štedeli na njima. Jednako su mu malo smešni bili vicevi o devicama i jednorozima. Rekord u gluposti i primitivizmu u Kaer Morhenu bile su pak verzije šale o aždaji kojoj je veštac zbog opklade trebalo da stegne desnu ruku. Osmehnuo se uspomenama. – Volim da te vidim nasmejanog – reče Rejnart, piljeći u njega veoma ozbiljno. – Stoput više, neizmerno više volim da te vidim takvog kakav si sada nego kakav si bio onda, u oktobru, nakon one nevolje u druidskoj šumi, kada smo išli u Bukler. Priznaj, tada si bio tmuran,

ogorčen i besan na svet poput prevarenog lihvara, a povrh toga, razdražljiv poput muškarca kome se nije posrećilo cele noći. Čak ni ujutru. – Stvarno sam bio takav? – Stvarno. Nemoj da te čudi što te više volim ovakvog kakav si sada. Promenjen. – Terapija kroz rad – Geralt opet protrese kokatriksa kojeg je držao za rep. – Blagotvoran uticaj profesionalne aktivnosti na psihu. A kako bismo nastavili sa rehabilitacijom, pređimo na posao. Postoji mogućnost da se zaradi na skofinu nešto više nego što je bio dogovoren iznos za ubistvo. Malo je oštećen, pa ako imaš klijenta koji će ga

uzeti celog, da ga napuni i preparira, onda nemoj da uzmeš manje od dvesta. Ako budeš morao da ga prodaš u delovima, onda zapamti da su na njemu najvrednija pera sa korena repa, pogotovo centralno repno konturno pero. Mogu se zaoštriti mnogo tanje nego guščja, lepše i čistije pišu, a dugotrajnija su. Pisar koji se razume neće oklevati da da pet po peru. – Imam klijente koji hoće lešinu za punjenje – osmehnu se vitez. – Esnaf bačvara. Videli su u Kastel Ravelu tu napunjenu grozotu, plesnicu, ili kako već... Znaš koju. Onu što si je drugog dana posle Saovine ubio u lagumima pod ruševinama starog zamka... – Sećam se.

– E pa, bačvari su videli napunjenu zver i tražili mi nešto isto tako raritetno za dekoraciju njihovog esnafskog lokala. Ovaj put žele kokatriksa. Bačvari u Tusenu, kao što pretpostavljaš, jesu esnaf koji se ne žali na nedostatke porudžbine i zahvaljujući tome su imućni, kao od šale će dati dvesta dvadeset. Možda i više, pokušaću da se cenkam. A što se tiče pera... Bačvari neće primetiti ako kokatriksu iščupamo iz dupeta nekoliko komada i prodamo ih kneževskoj kancelariji. Kancelarija neće platiti iz sopstvenog džepa, već iz kneževske kase, a bez pogađanja će platiti ne pet, već deset po peru. – Klanjam se prepredenosti. – Nomen omen24 – Rejnart de Bua-

Fresne osmehnu se još šire. – Mama je sigurno nešto predosećala, krsteći me imenom lukavog lisca iz poznatog ciklusa bajki. – Trebalo bi da budeš trgovac, a ne vitez. – Trebalo bi – složi se vitez. – Ali šta da se radi, ako si se rodio kao sin plemića, onda ćeš biti plemić i umrećeš kao plemić, naplodivši, he-he-he, plemiće. Ništa nećeš promeniti, makar pukao. Uostalom, ti takođe umeš dobro da kalkulišeš, Geralte, a ne baviš se trgovinom. – Ne bavim se. Iz sličnih razloga kao i ti. Samo s tom razlikom da ja ništa neću naploditi. Hajdemo iz ovih laguma.

Napolju, ispod zidina zamka, zapljusnula ih je studen i vetar sa brda. Noć je bila svetla, nebo vedro i prepuno zvezda, mesečeva svetlost iskrila se na površini novog, čistog snega koji je prekrivao vinograde. – Bilo bi dobro – reče Rejnart, gledajući značajno vešca – da se odmah nađemo s klijentima i naplatimo. Ali ti sigurno žuriš u Bukler, a? U neku spavaću sobu? Geralt nije odgovorio, budući da na takva pitanja nije iz principa odgovarao. Priveza telo skofina za konja, a potom zajaha Ukljevu. – Hajde da se nađemo sa klijentom – odluči, osvrćući se u sedlu. – Noć je

još mlada, a ja sam gladan. I rado bih se nečega napio. Idemo u grad. U “Fazaneriju”. Rejnart de Bua-Fresne se zasmeja, popravi štit sa crveno-zlatnom šahovnicom obešen o obluk i uspentra se na visoko sedlo. – Kako vi kažete, viteže. Pravac “Fazanerija”. Ojsa, Bukefale! Laganim korakom su pošli zasneženom padinom nadole, ka drumu, izrazito označenim retkim špalirom topola. – Znaš šta, Rejnarte – progovori iznenada Geralt. – I ja tebe više volim takvog kakav si sada. Kada govoriš normalno. Onda, u oktobru, koristio si

iritantan kretenski manir. – Časti mi, vešče, ja sam vitez lutalica – zakikota se Rejnart de BuaFresne. – Zaboravio si? Vitezovi uvek govore kao kreteni. To je znak, kao i ovaj štit. Kao po amblemu na štitu, bratstvo se po njemu raspoznaje. • – Časti mi – reče Vitez Šahovnice – bespotrebno se brinete, gos’n Geralte. Vaša drugarica je već sigurno zdrava, već je sigurno potpuno zaboravila na slabost. Kneginja drži ugledne dvorske lekare, sposobne da izleče svaku nemoć. Časti mi, nemaš zbog čega da se sekiraš.

– I ja tako mislim – kaza Regis. – Razvedri se, Geralte. Pa i druitkinje su lečile Milvu... – A druitkinje se razumeju u lečenje – dobaci Kahir. – Najbolji dokaz za to je moja glava, koja je bila rascepljena rudarskom sekirom, a sada, izvolite baciti pogled, skoro je kao nova. I Milva se sigurno dobro drži. Nema razloga za brigu. – Kamo sreće. – Već je zdrava – ponovi vitez – kao dren vaša Milva, dajem glavu da već sigurno pleše na balovima! Pleše mazurku! Gosti se! U Bukleru, na dvoru kneginje Anrijete, stalno je neki bal ili gozba. Ha, časti mi, sada, kada sam

ispunio zavet, ja takođe... – Ispunili ste zavet? – Sudbina je bila milostiva! Trebalo bi da znate da sam dao zakletvu, ali ne bilo kakvu, već u ždrala. U proleće. Zavetovao sam se da ću uhvatiti petnaest razbojnika pre praznika Jule. Posrećilo mi se, sada sam oslobođen zaveta. Sada mogu da pijem i da jedem govedinu. Aha, više ne moram da skrivam ime. Ja sam, dozvolite mi, Rejnart de Bua-Fresne. – Drago nam je. – Što se tiče tih balova – kaza Angulema, požurujući konja kako bi se izjednačila sa njima. – Nadam se da ni nas neće zaobići ta klopa i pijanka? A

takođe bih rado i plesala! – Časti mi, biće u Bukleru svega – uveri je Rejnart de Bua-Fresne. – Balovi, gozbe, prijemi, besede i poetske večeri. Ipak ste vi Nevenovi prijatelji... Hteo sam reći, vikonta Julijana. A on je nadasve drag gospođi kneginji. – Nego šta, bvalio se – kaza Angulema. – Šta je zapravo bilo sa tom ljubavlju? Znate li tu priču, gos’n viteže? Ispričajte! – Angulema – progovori veštac. – Moraš li to da znaš? – Ne moram. Ali želim! Ne gunđaj, Geralte. I prestani da se duriš, jer krajputaške gljive same sebe mariniraju kada te vide. A vi, viteže, pričajte.

Drugi vitezovi lutalice, koji su jahali na čelu povorke, pevali su vitešku pesmu sa uzastopnim ponavljanjem refrena. Reči pesme bile su gotovo neverovatno glupe. – Dogodilo se to – poče vitez – pre nekih šest godina... Gos’n pesnik je gostovao kod nas celu zimu i proleće, svirao je lutnju, pevao romanse, recitovao poeziju. Knez Rejmund je u to vreme boravio u Cintri, na kongresu. Kući nije žurio, nije bila tajna da je u Cintri imao ljubavnicu. A gospođa Anrijeta i gos’n Neven... Ha, Bukler je zaista čudno mesto i prekrasno, puno ljubavnih čari... Sami ćete to zaključiti. Kao što su i u ono vreme to shvatili kneginja i gos’n Neven. Nisu ni

primetili, od pesmice do pesmice, od reči do reči, od komplimenta do komplimenta, cveće, pogledi, uzdasi... Kratko ću reći: oboje su došli do bliske konvikcije. – Veoma bliske? – zakikota se Angulema. – Nisam bio očevidac – reče vitez oporo. – A nije lepo ponavljati glasine. Osim toga, kao što, milostiva gđice, sigurno znaš, ljubav ima mnogo imena i vrlo je relativna stvar da li je konvikcija veoma bliska ili nije. Kahir tiho frknu. Angulema nije imala ništa da doda. – Sastajali su se tajno – nastavi Rejnart de Bua-Fresne – kneginja i

gospodin Neven otprilike neka dva meseca, od Beleteina do letnjeg solsticija. Ali zanemarili su opreznost. Vest se proširila, počeli su da toroču zli jezici. Ne oklevajući, gos’n Neven je zajahao konja i otišao. Kako se ispostavilo, dobro je postupio. Jer čim se knez Rejmund vratio iz Cintre, sve mu je preneo jedan uslužan lakej. Kada je doznao kakva ga je uvreda zadesila i kakve su mu rogove priredili, kneza je, kao što lako možete da zamislite, obuzeo strašan gnev. Činiju sa borščem je bacio na sto, lakeja potkazivača je rasporio nadžakom i izgovarao neobične reči. Potom je pred svedocima udario u facu maršala i razbio veliko kovirsko ogledalo. Kneginju je pak u odajama

zatvorio i zapretivši joj mučenjem izvukao sve iz nje. Ubrzo je za gos’n Nevenom poslao poteru, nemilosrdno je naredio da ga ubiju i da mu iz grudi iščupaju srce. Pročitavši nešto slično u drevnoj baladi, namerio je da isprži to srce i natera kneginju Anrijetu da ga pred očima celog dvora pojede. Brrr, fuj, kakva gnusnost! Na sreću, gos’n Neven je uspeo da ode. – Na sreću. A knez je umro? – Umro. Incident o kome sam govorio doveo ga je do strašne čume, od toga mu je u to vreme toliko proključala krv da su ga spopale apopleksija i paraliza. Ležao je bezmalo godinu dana kao ovo deblo. Ali popravio se. Hodao je čak. Samo je neprestano žmirkao, evo

ovako. Vitez se osvrnu na sedlu, zažmiri i iskrivi se kao majmun. – Iako je knez – nastavi uskoro – uvek bio čuven jebač i zavodnik, od ovog žmirkanja je postao još veći pericolosus25 u flertovanju, zato što se svakoj ženi činilo da on iz afekta upravo njoj tako žmirka i daje joj ljubavne znake. A žene su lakome na takvo iskazivanje poštovanja. Ni najmanje im ne imputiram da su sve one pohotne i raskalašne, to nikako, ali knez, kao što sam rekao, mnogo je žmirkao, gotovo neprestano, stoga per saldo nije bio na gubitku. Prevršio je meru u vragolijama i jedne noći ga je zadesila druga apopleksija. Ispustio je dušu. U ložnici.

– Na ženi? – grohotom se nasmeja Angulema. – Tako nekako – vitez, do tog trena ozbiljan, osmehnu se sebi u brk. – U stvari, ispod nje. Ipak, nije suština u detaljima. – Razume se da nije – dobaci ozbiljno Kahir. – Međutim, nije bilo velike žalosti za knezom Rejmundom, ili šta? Tokom priče sam stekao utisak... – Da vam je neverna supruga draža od izneverenog muža – po običaju vampir ulete usred rečenice. – Da li iz tog razloga ona sada vlada ovde? – I iz tog razloga – odgovori razoružavajuće iskreno Rejnart de BuaFresne. – Ali ne samo zbog toga. Princ

Rejmund, neka mu je laka crna zemlja, bio je takav podlac, nitkov i, izvin’te na izrazu, kurvin sin da bi samom đavolu za pola godine izazvao čir na želucu. A rukovodio je Tusenom sedam godina. Sa druge strane, kneginju Anrijetu su svi obožavali i obožavaju. – Znači, mogu da računam na to – progovori kiselo veštac – da knez Rejmund nije ostavio mnogo ucveljenih prijatelja koji su spremni da zbog obeležavanja godišnjice smrti pokojnika postave Nevenu zasedu sa stiletima? – Možete da računate – vitez ga pogleda, a oči su mu bile bistre i inteligentne. – I, časti mi, neće vas prevariti računica. Već sam kazao. Pesnik je drag gđici Anrijeti, a ovde bi

svako dao da ga iseku za gđicu Anrijetu.

Vratio se vitez golja Sa bojnoga polja Draga nije čekala Prerano se udala Hej-ho, hej-ho Viteška sudba je to!

Iz krajputaškog šipražja, uplašene viteškom pesmom, uz graktanje su izletale vrane. Uskoro su izašli iz šuma pravo na dolinu, između brda, na čijim su se

vrhovima belele kule zamaka, jasne u odnosu na sivo nebo preliveno mrkim prugama. Prijatne padine brda, koliko je oko sezalo, bile su obrasle poput vojske poslušnim špalirom jednako posečenog grmlja. Zemlja je bila zastrta crvenim i zlatnim lišćem. – Šta je to? – upita Angulema. – Vinova loza? – Vinova loza, nego šta – potvrdi Rejnart de Bua-Fresne. – Slavne doline Sansretura. Prvoklasna vina sveta toče se iz grozdova koji ovde sazrevaju. – Istina – prizna Regis, koji se, kao i obično, u sve razumeo. – Stvar je u vulkanskom zemljištu i ovdašnjoj mikroklimi, koja svake godine osigurava

idealnu kombinaciju sunčanih dana i dana sa padavinama. Ako tome dodamo tradiciju, znanje i marljivost radnika u vinogradima, dobijamo rezultat u vidu proizvoda najviše klase i kvaliteta. – Dobro ste to formulisali – osmehnu se vitez. – Kvalitet, to je to. Oh, pogledajte recimo tamo, onu padinu pod zamkom. Kod nas zamak daje marku vinogradu i podrumima koji su duboko ispod tla. Onaj onamo zove se Kastel Ravelo, iz njegovih vinograda potiču vina kao što su erveluće, florano, pomino i slavni est-est. Sigurno ste čuli. Za vrč est-esta plaćaju onoliko koliko za deset vrčeva vina iz Cidarisa ili nilfgardskih vinograda na Albi. A onamo, eno, pogledajte, dokle oko

dopire prostiru se drugi zamkovi i vinogradi, a nazivi vam takođe neće biti strani: Vermentino, Torićela, Kasteldaća, Tufo, Sanser, Nuragus, Koronata i, najzad, Korvo Bjanko, na vilenjačkom Gvin Cerbin. Nadam se da vam ovi nazivi nisu strani? – Strani, piiih – iskrivi se Angulema. – Pogotovo ti treba znanje da bi proverio da krčmar slučajno nije nalio neko od tih slavnih umesto normalnog jabukovog, zato što bi onda morao više puta da ostaviš konja u kafanici kao zalog, toliko te staje takav kastel ili est-est. Pih-pih, ne shvatam, takvo neko žigosano vino je za veliku gospodu, mi obični ljudi možemo i sa onim jeftinijim fino da se namlatimo. A i

vama ću ovo reći, jer sam bila svedok: isto se povraća od est-esta kao i od lošeg jabukovog vina. • – Zanemari Angulemine oktobarske šale – Rejnart se raspojasa za stolom, opustivši kaiš – danas ćemo se napiti neke prvoklasne marke i neke prvoklasne berbe, vešče. Sledi nam, zaradili smo. Možemo da terevenčimo. – Razumem – Geralt klimnu glavom krčmaru. – Na kraju krajeva, kako kaže Neven, možda postoje i drugi motivi za zaradu, ali ja ih ne znam. A sada pojedimo to što tako ukusno dopire iz kuhinje. Uzgred rečeno, danas je u

“Fazaneriji” dupke puno, iako je veoma kasno. – Pa, danas je noć uoči Jule – objasni krčmar, čuvši njegove reči. – Narod slavi. Zabavlja se. Vrača. Tradicija nalaže, a tradicija je u nas... – Znam – prekinu ga veštac. – A šta je tradicija danas naložila u kuhinji? – Hladan jezik sa renom. Bujon od kopuna sa ćuftama od malog mozga. Rolati od govedine, uz to knedle od krompira i kupus... – Donosi odreda, dobri čovo. I uz to... Šta uz to, Rejnarte? – Ako je govedina – reče vitez nakon časka premišljanja – onda crno kot du blesur, iz godine kada je odapela

papke stara kneginja Karoberta. – Odličan izbor – klimnu glavom krčmar. – Vama sam na usluzi, gospodo. Venčić od imele, koji je devojka sa susednog stola nevešto bacila iza sebe, pao je gotovo na Geraltova kolena. Devojčino društvo je prasnulo u smeh. Devojka se lepuškasto zarumenela. – Nema ništa od toga! – vitez podiže venac i odbaci ga. – On neće biti vaš budući. On je već zauzet, milostiva gđice. On je već u nemilosti jednih zelenih očiju... – Začepi, Rejnarte. Krčmar prinese šta je trebalo. Jeli su, pili, ćutali, osluškujući radost ljudi koji su se zabavljali.

– Jule – kaza Geralt, odlažući čašu. – Midinvaerne. Zimski suncostaj. Dva meseca sedim ovde. Dva izgubljena meseca! – Mesec – ispravi ga hladno i trezveno Rejnart. – Ako si nešto izgubio, onda je to samo jedan mesec. Docnije su snegovi prekrili prevoje u planinama i ne bi izašao iz Tusena, makar se usrao. A to što si ovde dočekao Jule, a i proleće ćeš sigurno ovde dočekati, to je ipak viša sila, stoga ti je uzaludno da žališ i tuguješ. A što se tiče tuge, ne preteruj s pretvaranjem. Ionako ti neću poverovati da si toliko tužan. – Ah, šta ti znaš, Rejnarte? Šta ti znaš?

– Ne mnogo – složi se vitez, nalivajući. – Ne mnogo više od onog što vidim. A video sam vaš prvi susret, tvoj i njen. U Bukleru. Sećaš se Dana bačve? Belih gaća? Geralt nije odgovorio. Sećao se. – Krasno je to mesto, palata Bukler, puna je ljubavnih čari – promumla Rejnart, naslađujući se mirisom vina. – Sam prizor može da te začara. Sećam se kako ste se svi zabezeknuli kada ste je videli, onda u oktobru. Da se prisetim, kako se Kahir tada izrazio? • – Skladan zamak – reče Geralt sa

divljenjem. – U stvari, zamak je skladan i interesantan za oko. – Kneginja dobro živi – reče vampir. – Treba priznati. – Majku mu, skroz lepa kućica – pridoda Angulema. – Palata Bukler – ponovi ne bez ponosa Rejnart de Bua-Fresne. – Vilenjačka zgrada, samo je malkice prepravljena. Navodno, od strane samog Faramonda. – Nije navodno – oporeče Regis. – Već jeste iznad svake sumnje. Faramondov stil se može uočiti na prvi pogled. Dovoljno je baciti pogled na ove male kule. Kule ovenčane crvenom bojom

streha o kojima je govorio vampir ciljale su u nebo vitkim belim obeliscima, što su izrastali iz filigranske konstrukcije samog zamka, koja se širila nadole. Prizor je nepobitno asocirao na sveće sa kojih su festoni voska klizili na precizno izrezbareno postolje svećnjaka. – U podnožju Buklera – pojasni vitez Rejnart – prostire se grad. Razume se, zidine su docnije dograđene, svakako znate da vilenjaci nisu opasavali grad zidinama. Poterajte konje, milostiva gospodo. Dalek je put pred nama. Čini se samo da je Bukler blizu, planine kvare perspektivu. – Hajdemo. Žustro su jahali, pretičući putnike i

vagante26, kola i dvokolice natovarene tamnim, gotovo plesnivim grozdovima. Zatim su naišli na bučne gradske ulice koje su mirisale na mošt27 u fermentaciji, zatim na mračan park pun topola, tisa, berberija i šimšira. Zatim na rundele ruža, većinom sorte multiflore i centifolije. Zatim na izrezbarene stubove, portale i arhivolte palate, pa na sluge i lakeje u livrejama. Neven je bio taj koji ih je dočekao, očešljan i obučen kao princ. • – Gde je Milva? – Zdrava je, ne boj se. Sedi u

odajama koje su pripremljene za vas. Ne želi da izađe odande. – Zašto? – O tome ćemo kasnije. Sada hodi. Kneginja čeka. – Pravo s puta? – Takva je bila njena želja. Dvorana u koju su ušli bila je puna ljudi, raznobojnih kao rajske ptice. Geralt nije imao vremena da baci pogled. Neven ga je gurnuo ka mermernim stepenicama, pored kojih su stajale dve žene dosta drugačije od ostalih iz mase, okružene paževima i dvoranima. Bilo je tiho, ali postalo je još tiše.

Prva žena je imala oštar i špicast nos, a njene plave oči bile su pronicljive i kao pomalo uzrujane. Kestenjasta kosa bila joj je upletena u suptilnu, nadasve umetničku frizuru učvršćenu svilenim tračicama i obrađenu u najmanjim nijansama, uključujući i savršenu geometrijsku loknu u obliku polumeseca na čelu. Gornji deo dekoltirane haljine prelivao se u hiljadama plavih i lila prugica na crnoj pozadini, a donji deo je bio crn, gusto posut regularnim dezenom malecnih zlatnih hrizantema. Vrat i dekolte – gotovo kompleksna konstrukcija ili ram – majstorskim krivuljama i cvetnim viticama ograničavala je ogrlica od opsidijana, smaragda i lapis lazulija, na čijem kraju

se nalazio krst od žada što je padao skoro između malih grudi poduprtih tesnim korsetom. Izrez dekoltea bio je širok i dubok, činilo se da otkrivena sitna ramena žene ne garantuju dovoljnu potporu – Geralt je svakog časa očekivao da haljina sklizne s poprsja. Ali nije skliznula, u toj poziciji su je držale tajanstvene misterije krojačkog zanata i puferi naboranih rukava. Druga žena je po visini bila jednaka sa prvom. Na usnama je imala identičnu boju ruža. I tu su se sličnosti završavale. Ova druga je na kratko pošišanoj crnoj kosi nosila mrežastu kapicu, koja je spreda prelazila u veo što je sezao do vrha malog nosića. Cvetni motiv na velu nije maskirao lepe,

blistave oči istaknute zelenom senkom. Isti takav cvetni veo prikrivao je skroman dekolte crne haljine sa dugim rukavima, koja je samo na nekoliko nasumičnih mesta bila obasuta rasprsnutim šaricama safira, akvamarina, planinskih kristala i zlatnih rupičastih zvezda. – Presvetla kneginja Ana Henrijeta – poluglasom progovori neko iza Geraltovih leđa. – Kleknite, gospodine. Intrigira me koja je od ove dve, pomisli Geralt sa naporom savijajući bolno koleno u ceremonijalnom naklonu. Obe, da me đavo nosi, izgledaju jednako kneževski. Ma, kraljevski. – Ustanite, gospodine Geralte –

razveja njegove sumnje ona sa suptilnom kestenjastom frizurom i oštrim nosom. – Dobro ste došli vi i vaši prijatelji u Kneževinu Tusen, u palatu Bukler. Radi smo što možemo da ugostimo osobe koje su u tako plemenitoj misiji. Štaviše, osobe koje su sačuvale prijateljstvo sa našem srcu dragim vikontom Julijanom. Neven se nakloni duboko i zamašno. – Vikont nas je – nastavi kneginja – izvestio o vašim imenima, izdao je karakter i cilj vašeg poduhvata, kazao je šta vas je dovelo u Tusen. Ta priča je dirnula naša srca. Radi bismo bili da prozborimo sa vama u privatnoj audijenciji, gospodine Geralte. Ta stvar ipak mora malo da sačeka, pošto nas

čekaju državne obaveze. Okončana je berba grožđa, tradicija nalaže naše učešće u Danu bačve. Druga žena, ona sa velom, nagnu se ka kneginji i brzo joj nešto šapnu. Ana Henrijeta pogleda u vešca, osmehnu se i obliza usne. – Volja je naša – podiže glas – da nas pored vikonta Julijana tokom Dana bačve uslužuje gospodin Geralt iz Rivije. Kroz grupicu dvorana i vitezova prolete šum, nešto poput fijuka borova udarenih vetrom. Kneginja Anrijeta podari vešca novim otegnutim pogledom i izađe iz dvorane sa svojom prijateljicom i svitom paževa.

– Sto mu gromova – šapnu Vitez Šahovnice. – Još kako! Bogovska čast vas je zadesila, gos’n vešče. – Nisam baš shvatio u čemu je stvar – priznade Geralt. – Na koji način treba da uslužim njenu visost? – Njenu milost – popravi ga debeljko, po izgledu poslastičar, dok je prilazio. – Oprostite, gospodine, što vas korigujem, ali u datim okoln ostima moram to da učinim. Mi u Tusenu veoma poštujemo tradiciju i protokol. Ja sam Sebastijan le Gof, komornik i maršal dvora. – Drago mi je. – Oficijalna i protokolarna titula gospođe Ane Henrijete – komornik ne

samo da je izgledao kao poslastičar već je čak mirisao na glazuru – jeste: “presvetla”. Neoficijalna: “Njena milost”. Familijarna, van dvora: “gospođa kneginja”. Ali treba joj se uvek obraćati sa “Vaša milosti”. – Hvala, zapamtiću. A ona druga žena? Kako treba nju da titulišem? – Njena oficijalna titula glasi: “uvažena” – poduči ga ozbiljno komornik. – Ali obraćanje sa “gospođa” je dopušteno. Ona je član kneginjine porodice, a zove se Fringila Vigo. U skladu sa voljom Njene milosti, upravo ćete nju, gospođu Fringilu, uslužiti tokom Bačve. – A na čemu se zasniva ta usluga?

– Ništa teško. Odmah ću vam pojasniti. Vidite, mi već godinama koristimo mehaničke prese, a svakako tradicija... • Dvorište je grmelo od galame i frenetičnog piska pištaljki, mahnite muzike flaute, žustrog zveketa tamburina. Oko bačve, postavljene na uzvišenju, igrali su i prevrtali se preko glave skomorosi28 i akrobate ukrašeni vencima. Dvorište i i klaustri bili su puni ljudi – vitezova, dama, dvorana, bogato odevenih meštana. Komornik Sebastijan le Gof podiže uvis žezlo nakićeno vinovom lozom i

triput udari njime o podest. – Oho-ho! – viknu. – Plemenite dame, gospodo i vitezovi! – Oho-ho! – odgovori masa. – Oho-ho! To je drevni običaj! Nek nam napreduje grozd! Oho-ho! Nek dozreva na suncu! – Oho-ho! Neka dozreva! – Oho-ho! Neka zgnječeno previre! Neka sakupi snagu i ukus u bačvama! Neka se slatko sliva u pehare i udara u glave, u slavu njenog veličanstva, lepih dama, plemenitih vitezova i radnika u vinogradima! – Oho-ho! Neka previre! – Neka istupe Krasne!

Iz šatora od damasta sa suprotnih strana dvorišta pomolile su se dve žene – kneginja Ana Henrijeta i njena crnokosa prijateljica. Obe su bile tesno ovijene skerletnim plaštevima. – Oho-ho! – komornik udari žezlom. – Neka istupe Mladi! “Mladi” su bili podučeni, znali su šta treba da čine. Neven priđe kneginji, a Geralt crnokosoj. Koju su, kao što je već znao, zvali uvažena Fringila Vigo. Obe žene istovremeno odbaciše plašteve, a masa zahuča gromkom ovacijom. Geralt proguta pljuvačku. Žene su imale na sebi bluzice na bretele, bele, tanane poput paučine, nisu sezale ni do kukova. I tesno priljubljene

gaćice sa čipkom. I ništa više. Čak ni nakit. Bile su takođe bose. Geralt uze Fringilu u ruke, a ona ga dosta pohotno obgrli oko vrata. Mirisala je jedva uhvatljivo na ambru i ruže. I na ženstvenost. Bila je topla, a toplota je probadala poput strele. Bila je meka, a mekoća je prljila i dražila prste. Doneli su ih do bačve, Geralt Fringilu, Neven kneginju, i pomogli im da stanu na grozdove koji su se savijali i prskali sokom. Masa riknu. – Oho-ho! Kneginja i Fringila su stavile jedna drugoj dlanove na ramena i zahvaljujući međusobnom pridržavanju lakše su održavale ravnotežu na grozdovima u

koje su upale sve do kolena. Mošt je štrcao i prskao. Žene su, okrećući se, gazile po grožđu, kikoćući se kao tinejdžerke. Fringila je potpuno neprotokolarno pustila pogled na vešca. – Oho-ho! – drala se masa. – Ohoho! Neka previre! Smoždeni grozdovi brizgali su sok, mutan mošt grgutao je i obilno penio oko kolena gazačica. Komornik udari žezlom o daske podesta. Geralt i Neven pristupiše, pripomogoše ženama da izađu iz bačve. Geralt je video kako je Anrijeta ugrizla Nevena za uho kada ju je uzeo u naručje, a oči su joj opasno bleštale. Njemu samom se učinilo da su mu Fringiline

usne ovlaš dodirnule obraz, ali nije mogao da garantuje da li je to bilo namerno ili slučajno. Vinski mošt snažno je mirisao, udarao je u glavu. Spustio je Fringilu na podest i ogrnuo je plaštom. Fringila hitro i jako stisnu njegov dlan. _ Ove drevne tradicije – šapnu – mogu da nadraže. Zar ne? – Da. – Hvala ti, vešče. – Zadovoljstvo je samo moje. – Nije samo tvoje. Uveravam te, nije samo tvoje. •

– Nalij, Rejnarte. Za susednim stolom izvodili su narednu zimsku vradžbinu, koja se zasnivala na bacanju kore jabuke isečene u dugu spiralnu vrpcu i odgonetanju inicijala imena budućeg partnera iz oblika u kakav se složi kora. Koža se svaki put slagala u “S”. Bez obzira na to, veselju nije bilo kraja. Vitez je nalio. – Ispostavilo se – reče veštac, zamišljen – da je Milva bila zdrava, iako je još uvek nosila zavoj na rebrima. S druge strane, sedela je u odaji i odbijala da izađe i nikako nije htela da obuče poklonjenu haljinu. Mirisalo je na protokolarni skandal, ali situaciju je

smirio sveznajući Regis. Citirajući tuce presedana, primorao je komornika da streličarki donese mušku odeždu. Angulema se za promenu radosno rešila pantalona, jahačkih čizama i obojaka, a haljina, sapun i češalj načinili su od nje sasvim lepu devojku. Nema tu mnogo priče, svima su nam raspoloženje popravili kupatilo i čista odeća. Čak i meni. U nadasve dobrom raspoloženju, svi smo išli na tu audijenciju... – Prekini začas – pokaza pokretom glave Rejnart. – Približava nam se posao. Oho-ho, i to ne jedan, već dva vinograda! Malatesta, naš klijent, dovodi sabrata... I konkurenta. Čudo nad čudima! – Ko je taj drugi?

– Vinograd Pomerol. Njihovo vino, kot du blesur, sada pijemo. Malatesta, upravnik vinograda Vermentino, spazi ih, mahnu rukom i približi se, vodeći prijatelja, tipa sa crnim brčićima i bujnom crnom bradom, koja više pristaje ubici nego službeniku. – Dozvolite – Malatesta predstavi bradatog – gospodin Alkid Fjerabras, upravnik vinograda Pomerol. – Izvolite sesti. – Mi smo došli samo nakratko. Kod gospodina vešca u pogledu zveri iz naših podruma. Pošto su uvažena gospoda ovde, zaključujem da je stvor ubijen? – Nasmrt. – Dogovorena suma – uveri ih

Malatesta – leći će na vaš račun kod Ćanfanelijeve banke najkasnije prekosutra. Oh, hvala vam, gos’n vešče. Stoput vam hvala. Kakav podrumčić, lep, zasvođen, orijentisan ka severu, ni previše suv, ni previše vlažan, baš kako valja, kako treba za vino, a nismo mogli da ga koristimo zbog ljigavog monstruma. Videli ste i sami, morao sam ceo taj deo podruma da zazidam, ali zver je ionako uspela da se provuče... Pih-pih, otkuda se tu dela, ne mogu da odgonetnem... Verovatno iz samog pakla... – Pećine isprane u vulkanskim tufima uvek obiluju stvorovima – poduči ga mudrim izrazom lica Rejnart de BuaFresne. Bio je veščev partner već više

od mesec dana, a budući da je dobar slušalac, uspeo je mnogo da nauči. – Stvar je jasna, gde je tuf, tamo ima stvorova koliko ti duša ište. – Dobro de, tuf – Malatesta iskosi oči na njega. – Ko god da je bio taj tuf. Ali ljudi vele da je to zato što se naši podrumi navodno spajaju sa dubokim pećinama, sa samim središtem zemlje. U nas ima mnogo takvih laguma i pećina... – Recimo, odmah mi pada na pamet, ispod naših podruma – progovori crnobradi vinogradar Pomerol. – Ti lagumi se protežu miljama, kako i dokle, niko ne zna. Oni što su hteli da rasvetle ovu stvar nisu se vratili. A i zastrašujući stvor je viđen tamo. Tobože. Stoga bih hteo da predložim...

– Naslućujem – reče suvo veštac – šta hoćete da mi predložite. I pristajem na predlog. Istražiću vaše podrume. Platu ćemo ustanoviti prema onome na šta naletim tamo. – Nećete zažaliti – uveri ga bradati. – Khm-khm... Još jedna stvar... – Kažite, slušam. – Ona sukuba što noću pohodi i muči muškarce... Što vam je presvetla kneginja naredila da je ubijete... Smatram da nema potrebe da je ubijete. Budući da mora nikome ne smeta, istinu da kažem... Eto, ponekad pohodi... Malkice namuči... – Ali samo punoletne – dobaci brzo Malatesta.

– Iz usta mi, kume, uzeste. Tako je, sukuba nikome ne šteti. A u poslednje vreme navodno uopšte nema vesti o njoj. Verujem da se uplašila vas, gos’n vešče. Kakav je onda smisao da tragamo za njom? Uostalom, vi, gos’n vešče, ne oskudevate u novcu. A ako vam nešto nedostaje... – Na moj račun kod Ćanfanelija – reče Geralt kamenog lica – moglo bi se nešto sliti. Za veščev penzioni fond. – Tako će biti. – A sukubi neće faliti dlaka sa glave. – Onda mi ostajte zdravi. – Oba vinogradara ustaše. – Gostite se u miru, nećemo vam smetati. Danas je praznik.

Tradicija. A kod nas, u Tusenu, tradicija... – Znam – kaza Geralt. – Sveta stvar. • Društvo za susednim stolom galamilo je tokom naredne vradžbine za Jule, koju su vršili uz pomoć loptica spravljenih od sredine pogače i kostiju pojedenog šarana. Pili su pritom obilno. Krčmar i devojke su se vrzmali na sve strane, trčkarajući sa krčazima. – Slavna sukuba – primeti Rejnart, dodajući sebi još kupusa – pokrenula je nezaboravnu seriju veščevskih ugovora

koje si zaključio u Tusenu. Posle je lako krenulo, a ti nisi mogao da se otreseš klijenata, Interesantno je samo što se ne sećam koji od vinogradara ti je prvi izdao naredbu... – Nisi tada bio tu. To se desilo dan nakon audijencije kod kneginje. Uostalom, ni tamo nisi bio. – Nije čudo. To je bila privatna audijencija. – Baš mi je privatna – frknu Geralt. – U njoj je učestvovalo dvadeset osoba, pritom ne računam lakeje nepomične kao statue, maloletne paževe i sumornu dvorsku ludu. Među ovim uračunatim bio je Le Gof, komornik izgleda i mirisa poslastičara, bilo je nekoliko velmoža

koji su se savijali pod teretom zlatnih lančića. Bilo je nekoliko tipova u crnom, većnika, a možda i sudija. Bio je baron Bivolja Glava, kog sam upoznao u Ked Mirkvidu. Naravno, bila je Fringila Vigo, osoba koja je evidentno bliska kneginji. – I bili smo mi, cela naša grupa, uključujući Milvu u muškom odelu. Loše sam se izrazio, govoreći o celoj družini. Nije bio Neven sa nama. Neven, ili bolje reći vikont Neki Tamo, sedeo je zavaljen u fotelji sa desne strane Njene oštronose milosti Anrijete i šepurio se kao paun. Kao pravi miljenik. – Anrijeta, Fringila i Neven su bili jedine osobe koje su sedele. Nikome više nije bilo dozvoljeno da sedne. A ja

sam ionako bio zadovoljan što mi nisu naredili da klečim. – Kneginja je odslušala moju priču, retko me prekidajući, na sreću. A kada sam je ubrzo izvestio o rezultatima razgovora sa druitkinjama, kršila je ruke29, tim gestom sugerišući brigu jednako iskrenu koliko i preteranu. Znam da ovo zvuči kao neki prokleti oksimoron, a veruj mi, Rejnarte, u njenom slučaju upravo je tako i bilo. • – Ah-ah – kaza kneginja Ana Henrijeta, kršeći ruke. – Mnogo ste nas zabrinuli, gos’n Geralte. Istinu vam govorimo, tuga je prepunila naše srce.

Ušmrknu oštrim nosom i ispruži dlan, a Neven joj iz istih stopa stavi na dlan maramicu od batista sa monogramom. Kneginja ovlaš dotaknu maramicom oba obraza, kako ne bi obrisala puder. – Ah-ah – ponovi. – Znači, druidi nisu ništa znali o Ciri? Nisu mogli da vam pomognu? Da li to znači da je sav vaš trud bio jalov, a vaš put uzaludan? – Sigurno nije bio uzaludan – odgovori samouvereno. – Priznaću da sam računao na to da ću od druida dobiti neke konkretne informacije ili smernice koje bi makar u opštim crtama mogle da razjasne zašto je Ciri objekat tako fanatičnog lova. Druidi ipak nisu mogli da mi pomognu, ili nisu hteli da

pomognu, tako da u tom pogledu faktički ništa nisam dobio. Ali... Na časak je zastao u govoru. Ne radi dramatizma. Pitao se koliko može biti iskren pred tim auditorijumom. – Znam da je Ciri živa – najzad reče oporo. – Verovatno je bila ranjena. Konstantno je u opasnosti. Ali živa je. Ana Henrijeta uzdahnu, ponovo iskoristi maramicu i stisnu Nevenovu ruku. – Obećavam vam – reče ona – našu pomoć i podršku. Bićete gosti u Tusenu koliko god želite. Treba da znate da smo boravili u Cintri, poznavali smo Pavetu i družili se sa njom, poznavali smo i voleli malecku Ciri. Svim srcem smo uz

vas, gos’n Geralte. Ako bude bilo potrebno, naši učenjaci i astrolozi će vam asistirati. Na raspolaganju su vam naše biblioteke i knjižnice. Morate, duboko verujemo u to, pronaći nekakav trag, nekakvu smernicu ili putokaz koji će vam pokazati pravi put. Nemojte delati brzopleto. Ne morate da žurite. Možete ovde ostati koliko vam duša ište, vi ste nam drag gost. – Hvala vašoj milosti – pokloni se Geralt – na blagonaklonosti i milosrđu. Međutim, krećemo na put čim se malo odmorimo. Ciri je neprestano u opasnosti. Mi smo takođe u opasnosti. Kada predugo sedimo na jednom mestu, opasnost ne samo da raste, već počinje i da ugrožava ljude koji su nama

blagonakloni. I svima ostalima u okruženju. To ne bih nikako želeo da dopustim. Kneginja je ćutala neko vreme, gladeći Nevenovu nadlakticu, kao mačku, ujednačenim pokretima. – Plemenite i čestite su vaše reči – reče konačno. – Ali nemate čega da se plašite. Bandite koji su vas gonili naši vitezovi su tako razbili da nijedan svedok njihovog poraza nije utekao, sve nam je to ispričao vikont Julijan. Svakoga ko se usudi da vas uznemirava zadesiće ista sudbina. Vi ste pod našom zaštitom i nadzorom. – Umem to da cenim – Geralt se ponovo pokloni, proklinjući u sebi bolno

koleno, ali ne samo koleno. – Ipak, ne bih smeo da prećutim ono što je gospodin vikont Neven zaboravio da ispriča vašoj milosti. Banditi koji su jurili za mnom od Belhavena, a koje su u Ked Mirkvidu pobili neustrašivi vitezovi vaše milosti, bili su zapravo banditi glavne banditske gilde, ali nosili su nilfgardske boje. – I šta s tim? Pa, zamalo mu izlete iz usta, ako su Nilfgardijci zauzeli Edirn za dvadeset dana, onda će im za tvoju kneževinicu biti dovoljno dvadeset minuta. – Rat je u toku – kazao je umesto onoga. – Ono što se desilo u Belhavenu i Ked Mirkvidu može biti protumačeno

kao diverzija u pozadini. To obično povlači za sobom represiju. U ratnim vremenima... – Rat – prekinu ga kneginja, podižući špicasti nos – se sigurno već završio. Pisali smo u vezi s tim našem rođaku, Emhiru var Emreisu. Uputili smo mu memorandum u kome smo zatražili da neodložno stavi tačku na besmisleno prolivanje krvi. Sigurno je već okončan rat, sigurno je uspostavljen mir. – Ne baš – odgovori hladno Geralt. – Preko Jaruge haraju mač i oganj, proliva se krv. Ništa ne ukazuje na to da se bliži kraj. Rekao bih da je gotovo suprotno.

Momentalno je zažalio što je to rekao. – Šta? – činilo se da se kneginjin nos naoštrio još više, a u njenom glasu je zabrujala odvratna, škripavo razdražena nota. – Da li ja dobro čujem? Rat i dalje traje? Zašto nas nisu obavestili o tome? Gospodine ministre Trembli? – Vaša milosti, ja... – poklekavši, promumla jedan od nosilaca zlatnih lančića. – Ja nisam hteo... Da vas brinem... Uznemiravam... Vaša milost... – Straža! – zavika njena milost. – U kulu s njim! Sada ste u nemilosti, gos’n Trembli! U nemilosti! Gospodine komorniče! Gospodine sekretare!

– Na usluzi, Presvetla... – Neka naša kancelarija smesta uputi oštru notu našem rođaku, nilfgardskom caru. Zahtevamo da smesta, ali smesta, obustavi borbe i uspostavi mir. Rat i nesloga su rđave stvari! Nesloga ruši, a sloga gradi! – Vaša milost – promrmlja komornik-poslastičar, beo kao šećer u prahu – je u svakom pogledu u pravu. – Šta još uvek radite ovde? Dali smo naredbu! Hajde, brzo koliko vas noge nose! Geralt diskretno baci pogled unaokolo. Dvoranima su lica bila kao od kamena, zbog čega je zaključio da slični incidenti nisu ništa novo na tom dvoru.

Čvrsto je odlučio da od tog časa isključivo povlađuje kneginji. Anrijeta ovlaš dodirnu vrh nosa maramicom, pa se osmehnu Geraltu. – Kao što vidite – kaza – vaše bojazni su bile bezrazložne. Nemate čega da se plašite i možete da se gostite kod nas koliko želite. – Razumem, vaša milosti. U tišini se moglo čuti jasno krckanje potkornjaka30 u nekom komadu antičkog nameštaja. I psovke kojima je konjušar zasipao konja na udaljenom dvorištu. – Imali bismo takođe – Anrijeta prekinu tišinu – molbu za vas, gos’n Geralte. Kao vešca.

– Na usluzi, vaša milosti. -To je molba mnogih plemenitih dama Tusena i ujedno naša. Noćni stvor uznemirava ovdašnja domaćinstva. Đavo, vampir, sukuba u vidu žene, ali tako bestidne da se ne možemo usuditi da je opišemo, muči čestite i verne supruge. Noću pohodi spavaće sobe, dopušta sebi razvratno bludničenje i gnusne perverzije, o kojima nam skromnost ne dozvoljava da pričamo. Vi, kao znalac, sigurno znate o čemu je reč. – Tako je, vaša milosti. – Dame iz Tusena vas mole da stanete na put toj grozoti. A mi se pridružujemo toj molbi. I uveravamo vas u našu darežljivost.

– Razumem, vaša milosti. • Angulema je pronašla vešca i vampira u parku palate, gde su obojica uživali u šetnji i diskretnom razgovoru. – Nećete mi verovati – izgovori dahćući. – Nećete mi verovati kada vam kažem... Ali to je živa istina... – Govori. – Rejnart de Bua-Fresne, lutalica Vitez Šahovnice, zajedno sa drugim vitezovima lutalicama stoji u redu za kneževskog kamerarijusa31. A znate zašto? Zbog mesečne isplate! Kažem vam, red je do pola streljanja iz luka, a

od grbova se muti pred očima. Upitala sam Rejnarta kako je to moguće, a on će na to da i lutalica mora jesti. – Šta je tu senzacionalno? – Mora da se šališ! Vitezovi lutalice tumaraju radi plemenitog poziva! Ne radi mesečne plate! – Jedno – reče vrlo ozbiljno vampir Regis – ne isključuje drugo. Zaista. Veruj mi, Angulema. – Veruj mu, Angulema – potvrdi suvo Geralt. – Prestani da trčiš po palati tražeći senzaciju, idi da praviš društvo Milvi. Ona je u fatalnom raspoloženju, ne bi trebalo da bude sama. – Istina. Tetka verovatno ima menstruaciju, pošto je ljuta kao osa. Ja

mislim... – Angulema! – Idem, idem. Geralt i Regis zauŠtaviše se kraj rondele sa već blago uvenulim ružama centifolijama. Ali nisu uspeli duže da razgovaraju. Iza oranžerije se pomolio žgoljavi muškarac u elegantnom kaputu boje umbre. – Dobar dan – nakloni se, otrese kolena kalpakom od kune. – Smem li da pitam, boga vam, ko je od uvažene gospode veštac, zvani Geralt, slavan po svom zanatu? – Ja sam. – Ja sam Žan Katijon, upravnik vinograda Kastel Torićela. Stvar je u

tome da bi nam u vinogradu baš dobro došao veštac. Hteo sam da se uverim, da li biste, boga vam, hteli... – A u čemu je stvar? – Evo ovako – poče upravnik Katijon. – Zbog ovog rata, neka ga đavo nosi, trgovci ređe dolaze, zalihe rastu, počinje da manjka mesta za bačve. Mislili smo da je to mali problem, pošto se pod zamkovima protežu milje laguma, sve dublje i dublje, verovatno do središta zemlje sežu ti lagumi. Ispod Torićele smo takođe pronašli takav hodnik, lep, bogami, kružno zasvođen, nit previše suv, nit previše vlažan, taman kako treba da se u njemu vino dobro čuva...

– I? – nije izdržao veštac. – Ispostavilo se da tamo u lagumima hara neki stvor, bogami, sigurno je ispuzao iz dubina zemlje. Dvoje ljudi je ožario, do kostiju im je nagrizao tela, a jednog je oslepeo, zato što on, gospodine, znači stvor, pljuje i bljuje nekakvu nagrizajuću lužinu... – Solpuga – kratko konstatova Geralt. – Zovu je i otrovnjača. – Eto vam – osmehnu se Regis. – Vidite i sami, gos’n Katijone, da imate posla sa stručnjakom. Može se reći da vam je stručnjak pao sa neba. A obratili ste se već u vezi s tim ovdašnjim vitezovima lutalicama? Kneginja ih ima celu regimentu, a takve misije su

svakako njihova specijalnost, smisao njihovog postojanja. – Ma kakav smisao – odmahnu glavom upravnik Katijon. – Njihov smisao je da čuvaju drumove, puteve, prevoje, jer ako trgovci ovamo ne stignu, onda ćemo svi morati da spakujemo prnje. Osim toga, vitezovi su hrabri i ratoborni, ali samo na konju. Takav ti se neće uvući pod zemlju! A osim toga, oni sku... Prekinuo je i zaćutao. Imao je lice čoveka koji – da nema bradu – nema u šta da pljune. I veoma žali zbog toga. – Oni skupo naplaćuju – dovrši Geralt, čak bez specijalne zajedljivosti. – Znaj, dobri čoveče, da ja naplaćujem

skuplje. Slobodno tržište. I slobodna konkurencija. Pošto ću ja, ako sklopimo ugovor, sjahati sa konja i zavući se pod zemlju. Promislite o tome, ali ne razmišljajte dugo, jer ja neću dugo boraviti u Tusenu. – Iznenađuješ me – kaza Regis čim je upravnik otišao. – Odjednom je u tebi vaskrsao veštac? Prihvataš ugovore? Krećeš na stvorove? – Sâm sam iznenađen – odgovori iskreno Geralt. – Reagovao sam instinktivno, obuzet neobjašnjivim impulsom. Izvući ću se iz toga. Svaku predloženu sumu mogu da ocenim kao previše nisku. Uvek. Vratimo se našem razgovoru...

– Pričekajmo – vampir pokaza pogledom. – Nešto mi govori da imaš nove poslove. Geralt opsova sebi u bradu. Dva viteza su išla ka njima alejom trasiranom čempresima. Prvog je prepoznao odmah, veliku bivolju glavu na snežnobeloj jakni nije bilo moguće pomešati sa drugim grbom. Drugi vitez, visok, prosed, elegantne, oštre fizionomije, kao da je istesana iz granita, na plavoj tunici imao je zlatan krst sa dva i po poprečna kraka i ljiljanima na vrhovima. Zaustavivši se na propisanoj razdaljini od dva koraka, vitezovi se nakloniše. Geralt i Regis im uzvratiše naklonima, posle čega je cela četvorka po ustaljenom viteškom običaju

održavala tišinu koja je morala da traje deset udara srca. – Gospodo, dozvolite – predstavi ga Bivolja Glava – baron Palmerin de Lunfal. Ja se, kao što se gospoda možda sećaju, zovem... – Baron De Pejrak-Pejran. Kako bismo mogli da zaboravimo. – Imamo posao za gospodina vešca – pređe na stvar Pejrak-Pejran. – U pogledu, da se tako izrazim, profesionalnih problema. – Slušam. – Nasamo. – Nemam tajni pred gospodinom Regisom.

– Ali plemenita gospoda ih nesumnjivo imaju – osmehnu se vampir. – Stoga ću, sa vašim dopuštenjem, otići da razgledam onaj divni paviljon, koji je verovatno hram razmišljanja. Gospodine De Pejrak-Pejrane... Gospodine De Lunfale... Razmeniše naklone. – Pretvorio sam se u uho – prekinu ćutanje Geralt, ne pomišljajući da sačeka da odjekne deseti udar srca. – Radi se – Pejrak-Pejran snizi glas i osvrnu se plašljivo – o toj sukubi... O toj noćnoj mori koja pohodi. Ona koju su vam kneginja i dame naredile da je likvidirate. Koliko vam je obećano za ubistvo avetinje?

– Oprostite, ali to je profesionalna tajna. – To je neosporna stvar – progovori Palmerin de Lunfal, vitez sa krstom od ljiljana. – Zaista je dostojna vašeg položaja. Uistinu, jako se plašim da ću vas uvrediti propozicijom, ali ipak ću propoziciju izložiti. Odbacite ugovor, gos’n vešče. Nemojte ugroziti sukubu, ostavite je na miru. Ne govorite ništa damama i kneginji. A časti mi, mi gospoda iz Tusena platićemo vam više no što su dame ponudile. Zadivićemo vas našom darežljivošću. – Propozicija – reče hladno Geralt – u suštini nije mnogo daleko od uvrede. – Gos’n Geralte – lice Palmerina

de Lunfala bilo je tvrdo i ozbiljno. – Kazaću vam šta nas je odvažilo na propoziciju. Elem, o vama su kružile glasine da ubijate isključivo one stvorove koji predstavljaju opasnost. Realnu opasnost. Ne isfantaziranu iz neznanja ili nastalu iz predrasuda. Stoga, dozvolite da vam kažem da sukuba nikoga ne ugrožava i ne šteti nikome. Eto, pohodi u snovima... S vremena na vreme... I malo muči... – Ali isključivo punoletne – brzo doda Pejrak-Pejran. – Dame iz Tusena – reče Geralt, osvrćući se – ne bi bile srećne kada bi saznale za ovaj razgovor. Naročito kneginja.

– Apsolutno se slažemo sa vama – progunđa Palmerin de Lunfal. – Savetujemo krajnju diskreciju. Ne treba buditi usnule bogomoljke. – Otvorite mi račun u nekoj od ovdašnjih patuljačkih banaka – reče polako i tiho Geralt. – I zadivite me darežljivošću. Upozoravam vas, mene nije lako zadiviti. – A ipak ćemo se postarati – obeća gordo Pejrak-Pejran. Razmeniše oproštajne naklone. Vratio se Regis, koji je očito sve čuo svojim vampirskim sluhom. – Sada – reče bez osmeha – isto možeš neosporno da tvrdiš da je to bio mimovoljan instinkt i neobjašnjiv

impuls. Ali biće ti teško da se izvučeš iz otvorenog bankovnog računa. Geralt je gledao nekud visoko, daleko, iznad vrhova čempresa. – Ko zna – kaza – možda ćemo ovde ipak provesti nekoliko dana. Uzevši u obzir Milvina rebra, možda to bude i više od nekoliko dana. Možda nekoliko nedelja? Svakako nam neće biti na štetu ako za to vreme steknemo finansijsku nezavisnost. • – A znači otuda je račun kod Ćanfanelija – klimnu glavom Rejnart de Bua-Fresne. – De, de. Kada bi kneginja

saznala za to, bio bi sigurno smenjen sa položaja, bila bi nova raspodela patenata. Ha, možda bih i ja bio unapređen? Časti mi, žao mi je što čovek ne dobija kaparu za potkazivanje. Ispričaj sada o slavnoj gozbi, kojoj sam se tako radovao. Toliko sam čeznuo da budem na toj gozbi, da pojedem i popijem! A poslaše me na granicu, u kulu-stražaru, u hladnoću i pasju bljuzgavicu. Eh, avaj, avaj, sudbina viteška... – Velikoj i bombastično najavljenoj gozbi – poče Geralt – prethodile su ozbiljne pripreme. Bilo je potrebno pronaći Milvu, koja se sakrila u staji, bilo je potrebno ubediti je da od učešća u banketu zavisi sudbina Ciri i gotovo

čitavog sveta. Bilo je potrebno da je maltene na silu obučemo u haljinu. Potom je bilo potrebno iznuditi iz Anguleme obećanje da će se ponašati kao dama, do detalja, da će izbegavati izraze “majku mu” i “dupe”. Kada smo konačno sve to postigli i namerili da se opustimo uz vino, pojavio se komornik Le Gof, mirišući na glazuru i naduven kao svinjska bešika. • – U datim okolnostima moram istaći – poče nazalno komornik Le Gof – da za stolom Njene milosti nema drugorazrednih mesta, niko nema prava da se oseća uvređenim zbog mesta koje

mu je dodeljeno za stolom. Naime, mi ovde, u Tusenu, pomoću drevnih tradicija i običaja vredno čuvamo opservanciju32, a po tim običajima... – Pređite, gospodine, na stvar. – Gozba je sutra. Moram da rasporedim mesta za stolom prema časti i rangu. – Razumem – ozbiljno kaza veštac. – Već sam rekao šta i kako. Najdostojniji među nama, kako rangom, tako i čašću, jeste Neven. – Gospodin vikont Julijan – reče komornik, trljajući nos – je počasni gost. Kao takav, sedeće sa desne strane Njene milosti. – Razumem – ponovi veštac,

ozbiljan kao sama smrt. – A u pogledu nas, nije vas izvestio ko ima kakav rang, titulu i počasti? – Izvestio je – komornik se nakašlja – samo da su milostiva gospoda i gospođice inkognito u viteškoj misiji, a detalji, kao što su prava imena, grbovi i titule, ne smeju da se odaju, zato što zakletve brane. – Baš tako. Pa, u čemu je problem? – Moram da vas rasporedim! Vi ste gosti, a osim toga, komilitoni gospodina vikonta, zato ću vas posaditi bliže začelju stola... Među barone. Ali svakako ne možete svi biti jednaki, milostivi i milostive, jer tako nigde ne biva, da su svi jednaki. Ako je neko od

vas viši po rangu ili rođenju, mora da sedi za gornjim stolom, pored kneginje... – On je – veštac bez dvoumljenja pokaza na vampira, koji se podalje koncentrisano divio goblenu preko skoro celog zida – grof. Ali o tome ššš. To je tajna. – Shvatam – komornik se zamalo ne zagrcnu od utiska. – U datim okolnostima... Smestiću ga desno od grofice Noturne, kneginjine ujne plemenitog roda. – Nećete zažaliti, ni vi, ni ujna – Geraltovo lice je bilo kao od kamena. – Njemu nema jednakih ni u običajima, ni u veštini konverzacije. – Drago mi je da to čujem. A vi,

gospodine iz Rivije, sešćete kraj uvažene gospođe Fringile. Tako nalaže tradicija. Nosili ste je u Bačvu, vi ste... hm... njen vitez, kao... – Shvatio sam. – Dobro je. Ah, gos’n grofe... – Šta? – začudi se vampir, koji se upravo udaljio od tapiserije na kojoj je bila predstavljena bitka divova sa kiklopima. – Ništa, ništa – osmehnu se Geralt. – Malo čavrljamo. – Aha – klimnu glavom Regis. – Ne znam da li ste primetili... Ali onaj kiklop na goblenu, eno, onaj sa močugom... Pogledajte njegove nožne prste. On, ne oklevam to da kažem, ima dve leve

noge. – Istina – potvrdi bez trunke čuđenja komornik Le Gof. – U Bukleru ima više takvih goblena. Majstor koji ga je izvezao je bio pravi majstor. Ali strašno mnogo je pio. Kakav je to umetnik bio. • – Vreme je – prozbori veštac, izbegavajući pogled devojaka nacvrcanih vinom, koje su buljile u njega sa stola za kojim su se zabavljali vračanjem. – Kupimo se, Rejnarte. Platimo, sedajmo na konje i hajdemo u Bukler.

– Znam kuda tako žuriš – isceri zube vitez. – Ne boj se, čeka tvoja zelenooka. Tek što je prošla ponoć. Pričaj o gozbi. – Ispričaću i idemo. – I idemo. • Prizor stola postavljenog u gigantsku potkovicu jasno je podsećao da jesen prolazi i bliži se zima. Među jelima koja su se uzdizala u činijama i poslužavnicima dominirala je divljač u svim mogućim verzijama i vrstama. Bilo je tamo čereka divljih svinja, jelenjih butova i leđa, raznolikih pašteta, pihtija

i ružičastih kriški mesa, na jesenji način ukrašenih gljivama, brusnicama, džemom od šljiva i sosom od gloga. Bilo je jesenjih ptica – tetreba, gluhara i fazana, dekorativno serviranih sa krilima i repovima, bilo je pečenih morki, prepelica i jarebica, pataka krdža, šljuki, leštarki i drozaka imelaša. Bilo je i pravih delikatesa, na primer drozak brinovac pečen u celini, bez čišćenja, budući da bobice kleke, kojima su napunjene iznutrice tih malih ptica, predstavljaju prirodan začin. Bilo je i pastrmki iz planinskih jezera, bilo je smuđa, bilo je manića i štučjih jetri. Zeleni naglasak davao je matovilac, kasnojesenja salata koja je mogla da se pronađe čak ispod snega, ukoliko bi

došlo do takve nužde. Cveće je zamenila imela. Na sredini pročelja stola, gde je sedela kneginja Anrijeta i najčestitiji gosti, na velikom pladnju postavljena je bila dekoracija večeri. Među triflama, cvetićima izrezanim od mrkvi, prepolovljenim limunima i srcima od artičoka, ležala je ogromna kečiga, a na njenim leđima stajala je na jednoj nozi čaplja ispečena u celini, u uzdignutom kljunu držeći zlatan prsten. – Kunem se u čaplju – ustajući i uzdižući pehar, povika Pejrak-Pejran, vešcu dobro poznat baron sa bivoljom glavom na grbu. – U čaplju se kunem da ću braniti vitešku slavu i čast dama i

zaklinjem se da nikada, baš nikada nikome neću ustupiti bojno polje! Zakletva je bila nagrađena gromkim ovacijama. I počeše sa jelom. – Kunem se u čaplju! – dreknu drugi vitez, sa međastim brkom kočoperno isturenim uvis. – Zaklinjem se da ću do poslednje kapi krvi u žilama braniti granice i Njenu milost Anu Henrijetu! A da bih dokazao svoju vernost, kunem se da ću na štitu naslikati čaplju i godinu dana ću se boriti inkognito, tajeći ime i grb, a ime će mi biti Vitez Bele Čaplje! , Podižem pehar u zdravlje njenoj kneževskoj milosti! – Uzdravlje! Za sreću! Vivat33! Živela njena milost!

Anrijeta zahvali laganim klimanjem glave ukrašene dijamantskom dijademom. Imala je na sebi toliko dijamanata da bi samim prolaskom pored stakla mogla da ga ispara. Kraj nje je sedeo Neven, glupo se osmehujući. Malo dalje, među dvema matronama, sedeo je Emjel Regis. Bio je obučen u crni somotski kaftan u kojem je izgledao kao vampir. Usluživao je matrone i zabavljao ih konverzacijom, a one su zasenjeno slušale. Geralt je dohvatio poslužavnik sa smuđem ukrašen zvončićima od peršuna, poslužio je Fringilu Vigo, koja je sedela sa njegove leve strane, odevena u haljinu od ljubičastog atlasa, sa predivnom ogrlicom od ametista lepo

uklopljenom u dekolte. Fringila, posmatrajući ga ispod crnih trepavica, uzdiže pehar i osmehnu se zagonetno. – U tvoje zdravlje, Geralte. Radujem se što su nas smestili jedno do drugog. – Dan se hvali uveče – uzvrati joj osmeh, jer je u suštini bio dobrog raspoloženja. – Gozba tek što je počela. – Naprotiv. Traje već dovoljno dugo da bi mi udelio kompliment. Koliko dugo moram da čekam? – Ti si očaravajuće lepa. – Polako, polako, umerenije! – zasmeja se, a on bi se mogao zakleti da je bila potpuno iskrena. – Strah me je da pomislim šta se može zbiti do kraja

gozbe ako nastavimo ovim tempom. Počni od... Hm... Kaži mi da imam otmenu haljinu i da mi ljubičasto ide uz lice. – Ljubičasto ti ide uz lice. Iako si mi se, priznaću, najviše sviđala u belom. Spazio je u njenim smaragdnim očima izazov. Bojao se da ga prihvati. Nije bio toliko dobro raspoložen. Naspram njih su bili smešteni Kahir i Milva. Kahir je sedeo između dve mlade plemkinje, verovatno baronese, koje su neprestano čavrljale. S druge strane, streličarki je društvo pravio stariji, turoban vitez, ćutljiv kao kamen, lica vrlo naruženog tragovima od osipa.

Nešto dalje je sedela Angulema, vodeći glavnu reč i dižući dreku među mladim vitezovima lutalicama. – Šta je ovo? – vrisnu, podižući srebrni nož sa zaobljenim krajem. – Bez špica? Boje se da ćemo početi međusobno da se bodemo ili šta? – Takvi noževi – objasni Fringila – u Bukleru su u upotrebi od vremena kneginje Karoline Roberte, bake Ane Henrijete. Karobertu je do ludila dovodilo kada su gosti tokom gozbi čačkali zube noževima. A ne može da se čačka noževima sa zaokrugljenim krajem. – Ne može – složi se Angulema, kriveći se vragolasto. – Na sreću, dali

su nam i viljuške! Pravila se da stavlja viljušku u usta, ali je pod groznim Geraltovim pogledom prestala. Mladi vitez, koji je sedeo pored nje, zasmejao se prodornim falsetom. Geralt uze zdelu sa pačetinom u pihtijama i usluži Fringilu. Video je kako se Kahir lomi na sve strane, ispunjavajući prohteve baronesa i kako one gledaju u njega kao u dugu. Video je kako se mladi vitezovi vrzmaju oko Anguleme i utrkuju dajući joj jela i gromoglasno se smejući njenim vicevima. Video je kako Milva mrvi hleb, gledajući u stolnjak. Činilo mu se da Fringila čita

njegove misli. – Našla se na lošem mestu – šapnu, naginjući se ka njemu – tvoja ćutljiva kompanjonka. Šta da se radi, takve stvari se dešavaju kada se raspoređuju mesta za stolom. Baron De Trastamara nije baš naročito uglađen. A ni elokventan. – Možda je tako i bolje – odgovori tiho Geralt. – Dvoranin obalavljen ljubaznošću bio bi još gori. Ja poznajem Milvu. – Siguran si? – pogleda u njega hitro. – A ne meriš je ni po svojoj meri? Uzgred govoreći, dosta okrutnoj? Nije odgovorio, umesto toga ju je uslužio, nalivajući joj vina. Ocenio je da

je krajnje vreme da pojasni određena pitanja. – Ti si čarobnica, zar ne? – Jesam – prizna, vešto prikrivajući čuđenje. – Kako si otkrio? – Osećam auru – nije se upustio u detalje. – I imam veštinu. – Da bi sve bilo jasno – reče ubrzo – nisam imala nameru nikoga da obmanem. Međutim, nemam obavezu da se razmećem svojom profesijom, niti da stavljam špicastu kapuljaču i crni mantil. Zašto moraju da mnome plaše decu? Imam pravo da budem inkognito. – Van svake sumnje. – Ja sam u Bukleru zato što se ovde nalazi ako ne najveća onda najbogatija

biblioteka poznatog sveta. Razume se, osim univerzitetskih. Ali univerziteti su ljubomorni na pristup njihovim policama, a ovde sam ja rođaka i prijateljica Anrijete i sve mi je dozvoljeno. – Zavidim ti. – Tokom audijencije, Anrijeta je sugerisala da knjižnice možda skrivaju smernicu koja je korisna za tebe. Ne gubi volju zbog njene teatralne egzaltacije. Ona je takva. A to da ćeš u knjigama pronaći nešto stvarno nije isključeno, ma, potpuno je verovatno. Dovoljno je znati šta i gde tražiti. – Stvarno. Ništa više. – Entuzijazam tvojih odgovora

zaista podiže duh i podstiče konverzaciju – namršti lagano oči. – Slutim razlog. Ne veruješ mi, zar ne? – Može još leštarke? – Kunem se u čaplju! – mladi vitez sa kraja potkovice ustade i priveza sebi oko maramom dobijenom od susetke za stolom. – Zaklinjem se da neću skinuti ovu maramu sve dok ne budu potpuno potamanjeni banditi sa prevoja Servantes! Kneginja iskaza priznanje gospodskim mahanjem dijademom iskričavom od dijamanata. Geralt je računao da Fringila neće nastaviti temu. Pogrešio je. – Ne veruješ mi i ne uzdaš se u

mene – kaza. – Zadao si mi jako bolan udarac. Ne samo da sumnjaš da iskreno želim da ti pomognem već mi ne veruješ da mogu. Oh, Geralte! Jako si uvredio moj ponos i uzvišenu ambiciju. – Slušaj... – Ne! – podiže nož i viljušku, kao da mu preti njima. – Ne pravdaj se. Ne podnosim muškarce koji se pravdaju. – A kakve muškarce podnosiš? Namrštila je oči, a pribor je neprestano držala kao bodeže spremne za udarac. – Lista je duga – kaza polako – i ne želim da te zamaram detaljima. Samo ću napomenuti da dosta visoko mesto na njoj zauzimaju muškarci koji su za

voljenu osobu spremni da odu na kraj sveta, neustrašivo, prezirući rizik i opasnost. I ne odustaju, iako se čini da nema šansi za uspeh. – A ostale pozicije na listi? – nije izdržao. – Drugi muškarci po tvom ukusu? Isto sumanuti? – A šta je prava muškost – nestašno nakrivi glavu – ako ne klasa i sumanutost pomešane u jednakoj srazmeri? – Dame i gospodo, baroni i vitezovi! – viknu gromko komornik Le Gof, ustajući i oberučke uzdižući gigantski pehar. – U datim okoln ostima, usudiću se da održim zdravicu: uzdravlje presvetloj kneginji Ani Henrijed!

– Zdravlje i sreća! -Ura! – Živela! Vivat! – A sada, dame i gospodo – komornik odloži putir, svečanim gestom mahnu lakejima. – Sada... Magna Bestija! Na poslužavniku koji je moralo da nosi četvoro slugu, u dvoranu je uneseno ogromno pečenje, ispunjavajući dvoranu divnom aromom. – Magna Bestija! – huknuše horski gozbenici. – Ura! Magna Bestija! – Kakva sad, majku mu, opet zver? – glasno se uznemiri Angulema. – Neću jesti dok ne saznam šta je to.

– To je los – objasni Geralt. – Pečenje od losa. – I to ne bilo kakvog – progovori Milva, iskašljavši se. – Bik je imao sedam kvintala34. – Los. Sedam kvintala i četrdeset pet funti – reče hrapavo ćutljivi baron koji je sedeo pored nje. Bile su to prve reči koje je izustio od početka gozbe. Možda bi to i bio početak konverzacije, ali streličarka se zarumeni, upilji oči u stolnjak i nastavi mrvljenje hleba. Ali Geralt je primio k srcu Fringiline reči. – Da li ste vi, barone – upita – oborili tog kapitalnog bika?

– Nisam – opovrgnu ćutljivi. – Moj sinovac. Izvrstan strelac. Ali to je muška tema, da tako kažem... Molim vas, oprostite. Nema potrebe da dosađujemo damama... – A iz kakvog luka? – upita Milva, i dalje zagledana u stolnjak. – Sigurno ne slabijeg od sedamdesetice. – Laminat. Slojevi tise, akacije i jasena spojeni žilama – odgovori polako baron, primetno začuđen. – Dvostruko savijen zefar. Sedamdeset pet funti snage. – A zategnutost? – Dvadeset devet cola – baron je govorio sve sporije, činilo se da ispljuvava pojedinačne reči.

– Prava mašina – reče spokojno Milva. – Iz takvog će oboriti jelenče i sa sto koraka. Ako je strelac odista dobar. – Ja – frknu baron kao da je malo uvređen – sa četvrt stotine koraka pogađam, da tako kažem, fazana. – Sa četvrt stotine – Milva podiže glavu – ja pogađam vevericu. Baron frknu i pometen brzo usluži streličarku jelom i pićem. – Dobar luk je – promrmlja – pola uspeha. Ali ništa manje nije važan kvalitet, da tako kažem, strela. Eto, vidiš, milostiva, po mom mišljenju, strela... – Uzdravlje njenoj milosti Ani Henrijeti! Uzdravlje vikontu Julijanu de

Letenhovu! – Uzdravlje! Vivant! – ... a ona ga šutnu u dupe – Angulema dovrši narednu besmislenu anegdotu. Mladi vitezovi se zaceniše gromoglasnim smehom. Baronese, koje su se zvale Kelina i Nika, slušale su Kahirove priče otvorenih usta, blistavih očiju i rumenih obraza. Uvrh stola, Regisova izlaganja je slušala cela viša aristokratija. Do Geralta – čak i sa njegovim veščevskim sluhom – kroz graju su dopirale samo pojedine reči, ali ipak je shvatio da je reč o avetima, strigama, sukubama i vampirima. Regis je gestikulirao srebrnom viljuškom i obrazlagao da je

najbolji remedijum protiv vampira srebro, kovina – najlakši dodir njime je za vampira apsolutno smrtonosan. A beli luk?, upitaše dame. Beli luk je takođe efektan, složi se Regis, ali je neprijatan za društvo, budući da strašno smrdi. Orkestar na galeriji je tiho svirao na guslama i frulama, akrobate, žongleri i gutači vatre su se razmetali svojim majstorstvima. Dvorska luda pokušavala je da zasmejava, ali otkud je mogao pored Anguleme. Zatim se pojavio medvedar sa medvedom, a medved se na sveopštu radost opoganio na podu. Angulema se snuždila i ućutala – bilo je teško takmičiti se sa nečim takvim. Oštronosa kneginja iznenada je pala u jarost, jedan od barona je za neku

nemarnu reč pao u nemilost i pod eskortom otišao u kulu. Malo ko se – osim neposredno angažovanih – potresao time. – Molim te, ne čitaj moje misli. – Izvinjavam se. Bile su tako snažne da sam ih mimovoljno čitala. – Ne znaš ni sama koliko sam to puta čuo. – Ne znaš ni sam koliko ja znam. Hajde, pojedi artičoku, zdrave su, dobre su za srce. Srce je važan organ u muškarca. Drugi po redu, ako se radi o važnosti. – Mislio sam da su najvažniji klasa i sumanutost. – Osobine duše moraju ići u paru

sa vrlinama tela. To pruža savršenost. – Niko nije savršen. – To nije argument. Treba se truditi. Znaš šta? Molim te, daj mi malo te leštarke. Iseče pticu na tanjiru tako brzo i nasilno da veštac čak zadrhta. – Nećeš otići odavde tako brzo – kaza. – Kao prvo, uopšte ne moraš. Ništa ti ne preti... – U suštini, ama baš ništa – ne izdrža, upade u reč. – Nilfgardijci će se uplašiti oštre note koju je uputila kneževska kancelarija. A kada bi čak preuzeli rizik, oteraće ih odavde vitezovi lutalice sa povezima na očima koji se kunu u čaplju.

– Ništa ti ne preti – ponovi, ne obraćajući pažnju na sarkazam. – Tusen se smatra kneževinom iz bajke, smešnom i nerealnom, koja je, povrh toga, povodom vinske proizvodnje, u stanju permanentne napitosti i nepromenljive bahantske radosti. Kao takvu, niko je ne tretira kao ozbiljnu, ali uživa u privilegijama. Na kraju krajeva, snabdeva vinom, a kao što je opštepoznato, bez vina nema života. Zbog toga u Tusenu ne delaju nikakvi agenti, špijuni niti tajne službe. I nije im potrebna armija, dovoljni su vitezovi lutalice sa prekrivenim očima. Niko ne napada Tusen. Po tvom izrazu lica vidim da te nisam ubedila do kraja? – Nisi do samog kraja.

– Šteta – Fringila namršti oči. – Volim da isteram do kraja. Ne podnosim kada su stvari nepotpune ili polovične. A ni nedorečene. Stoga dovršavam priču: Fulko Artevelda, prefekt iz Ridbruna, smatra da nisi živ, begunci su mu preneli da su vas sve druitkinje spalile žive. Fulko čini sve što može kako bi zataškao celu stvar, koja nosi obeležja skandala. Uostalom, ima interes u tome, imajući u vidu sopstvenu karijeru. Čak i kada dopre do njega da si živ, već će biti prekasno. Verzija koju je dao u izveštaju već će biti obavezujuća. – Mnogo znaš. – Nikada to nisam krila. Tako da argument o nilfgardskoj poteri otpada. A drugih, koji bi govorili u prilog brzom

odlasku, jednostavno nema. – Zanimljivo. – Ali istinito. Iz Tusena se može otići preko četiri prevoja koja vode na četiri strane sveta. Koji prevoj ćeš izabrati? Druitkinje ti nisu ništa rekle i odbile su saradnju. Vilenjak iz planina je iščezao... – Doista mnogo znaš. – To smo već utvrdili. – I želiš da mi pomogneš. – A ti odbacuješ tu pomoć. Ne veruješ u iskrenost mojih namera. Ne veruješ mi. – Slušaj, ja... – Ne pravdaj se. Uzmi još artičoka.

Neko se opet zaklinjao u čaplju. Kahir je delio komplimente baronesama. Angulema, nacvrcana, mogla se čuti za celim stolom. Čutljivi baron, oživljen diskursom o lukovima i strelama, počeo je otvoreno da se dodvorava Milvi. – Izvolite, milostiva, probajte šunku od divlje svinje. Eh, da tako kažem... U mom vlasništvu su crna lovišta, gde riju zemlju, da tako kažem, cele horde. – Oh. – Tamo se može naići na lepe mužjake, jedinke od tri kvintala... Sezona je u jeku... Ako, milostiva, izraziš želju... Možemo, da tako kažem, zajedno u lov...

– Mi ipak nećemo toliko dugo boraviti ovde – Milva čudnovato molećivo pogleda Geralta. – Zato što imamo, da izvini milostivi gospodin, važnija posla od lova. – Mada – dodade brzo, videći da baron postaje turoban – vrlo rado bih pošla na crnu životinju s Vašom milosti. Baron se odmah ozari. – Ako ne u lov – izjavi orno – onda vas barem kod sebe pozivam. U rezidenciju. Pokazaću vam svoju kolekciju parogova, rogova, da tako kažem, kljova i sekača35... Milva upilji pogled u stolnjak. Baron dohvati poslužavnik sa droscima brinovcima i usluži je, pa

potom nali pehar vina. – Oprostite – reče. – Ja nisam dvoranin. Ne umem da zabavljam. Slab sam u dvorskim ćaskanjima. – Ja sam – iskašlja se Milva – u šumi odgojena. Umem da cenim tišinu. Fringila pronađe pod stolom Geraltov dlan i pritisnu ga snažno. Geralt pogleda u njene oči. Nije mogao odgonetnuti šta se u njima krije. – Verujem ti – kaza. – Verujem u iskrenost tvojih namera. – Ne lažeš? – Kunem se u čaplju. •

Gradski stražar mora da se jako nacvrcao zbog praznika Jule, pošto je hodao lelujavo, udarao helebardom o znakove i gromko, mucajući, oglašavao da je već deset časova, iako je zapravo bilo dosta posle ponoći. – Idi u Bukler sam – kaza neočekivano Rejnart de Bua-Fresne čim su izašli iz kafane. – Ja ću ostati u gradu. Doviđenja do sutra! Zdravo, vešče. Geralt je znao da vitez u gradu ima prisnu ženu, čiji je muž mnogo putovao radi posla. Nisu o tome nikada razgovarali, jer o takvim stvarima muškarci ne razgovaraju. – Zdravo, Rejnarte. Povedi računa o skofinu. Da se ne usmrdi.

– Mraz je. Bio je mraz. Uličice su bile puste i mračne. Mesečeva svetlost osvetljavala je krovove, briljantno je sijala na ledenicama koje su visile sa streha, ali nije dopirala u dubinu sokaka. Ukljevine potkovice odzvanjale su na kaldrmi. Ukljeva, pomisli veštac, upućujući se ka palati Bukler. Skladna kestenjasta kobila, poklon od Ane Henrijete. I Nevena. Potera konja. Žurio je. • Posle gozbe, svi su se sreli na doručku, jer su navikli da odlaze na

doručak u kuhinjski kompleks zamka. Tamo su uvek bili dragi gosti, niko nije znao zašto. Uvek bi se tamo našlo za njih nešto toplo, pravo iz lonca, tiganja ili sa ražnja, uvek bi se našli hleb, mast, slanina, sir i marinirane mlečnice. Nikada nije ponestalo jednog ili dva vrča nekog belog ili crvenog proizvoda slavnih lokalnih vinarija. Stalno su išli tamo. Već dve nedelje provedene u Bukleru. Geralt, Regis, Kahir, Angulema i Milva. Samo je Neven doručkovao na drugom mestu. – Njemu – komentarisala je Angulema, mažući hleb – donose mast sa čvarcima u krevet! I nisko se klanjaju! Geralt je bio sklon da veruje da je

baš tako i bilo. A baš danas je rešio da to proveri. • Pronašao je Nevena u viteškoj dvorani. Pesnik je na glavi imao krmeznu beretku, veliku kao vekna raženog hleba, a na sebi dublet usklađenih boja i bogato prošiven zlatnim nitima. Sedeo je na stolici sa lutnjom na kolenu i nehajnim klimanjem glave reagovao na komplimente dama i dvorana koji su ga okruživali. Na sreću, Ane Henrijete nije bilo nigde na horizontu. Geralt bez oklevanja prekrši protokol i smelo pređe u akciju. Neven ga odmah spazi.

– Milostiva gospodo – uzoholi se i zaista kraljevski mahnu rukom – ostavite nas same. Neka se i sluge udalje. Pljesnuo je dlanovima, a pre no je eho pljeskanja progrmeo, ostali su u viteškoj dvorani jedan na jedan sa oklopima, slikama, panoplijama36 i snažnim mirisom pudera koji je ostao iza dama. – Fino se zabavljaš – proceni Geralt bez preterane zlobe – kada ih tako teraš, ili šta? Mora da je lep osećaj kada izdaješ naredbe jednim vladarskim gestom, jednim pljeskanjem, jednim kraljevskim mrštenjem obrva. Kada ih gledaš kako se povlače unazad kao rakovi, savijajući se pred tobom u naklonima. Fina zabava. Šta je?

Gospodine miljeniče? Neven se iskrivi. – Jesi li ovde zbog nečeg konkretnog? – upita kiselo. – Ili samo radi priče? – Ovde sam zbog nečeg vrlo konkretnog. Tako konkretnog da konkretnije ne može biti. – Govori onda, slušam. – Potrebna su nam tri konja. Za mene, Kahira i Angulemu. I dva rezervna. Ukupno tri dobra jahačka konja plus dva lošija. Lošiji, na kraju krajeva mogu i magarci, trebaju nam natovareni opremom i hranom. Toliko te valjda tvoja kneginja ceni, ne? Zaslužio si toliko kod nje, nadam se?

– Neće biti nikakvih problema sa tim – Neven, ne gledajući Geralta, latio se štimanja lutnje. – Samo me čudi tvoja žurba. Rekao bih da me čudi u jednakoj meri kao i tvoj glupavi sarkazam. – Žurba te čudi? – Samo da znaš. Oktobar se bliži kraju, a vreme se primetno kvari. Za koji dan će pasti sneg na prevoje. – A tebe čudi žurba – klimnu glavom veštac. – Ali dobro je da si me podsetio. Sredi nam još i toplu odeću. Krzna. – Mislio sam – reče polako Neven – da ovde počekamo dok ne prođe zima. Da ostanemo ovde... – Ako želiš – opali Geralt bez

razmišljanja – onda ostani. – Želim – Neven ustade naglo i odloži lutnju. – I ostajem. Veštac čujno uvuče vazduh. Ćutao je. Gledao je goblen, na kojem je bila predstavljena borba titana sa zmajem. Titan, čvrsto stojeći na dvema levim nogama, pokušavao je da zmaju slomi donju vilicu, a zmaj nije izgledao oduševljeno. – Ostajem – ponovi Neven. – Volim Anrijetu. I ona voli mene. Geralt je i dalje ćutao. – Imaćete vaše konje – nastavi pesnik. – Narediću da za tebe pripreme rasnu kobilu po imenu Ukljeva, razume se. Bićete opremljeni, snabdeveni

namirnicama i toplo obučeni. Ali ja vam iskreno savetujem da sačekate proleće. Anrijeta... – Da li ja dobro čujem? – veštac najzad povrati glas. – Da li me sluh vara? – Razum ti je – zareža trubadur – zacelo otupeo. Što se tiče drugih čula, ne znam. Ponavljam: volimo se, Anrijeta i ja. Ostajem u Tusenu. Sa njom. – Kao ko? Ljubavnik? Miljenik? A možda kneževski suprug? – Formalno-pravni status mi je u principu beznačajan – Neven prizna iskreno. – Ali ne mogu ništa da isključim. Brak takođe. Geralt ponovo poćuta,

kontemplirajući borbu titana sa zmajem. – Nevene – reče konačno. – Ako si pio, onda se istrezni. Ako nisi pio, onda se napij. Tada ćemo porazgovarati. – Ne razumem baš – namršti obrve Neven – zašto tako govoriš. – Promisli na trenutak. – A o čemu to? Moja veza sa Anrijetom te je toliko uznemirila? Hteo bi možda da apeluješ na moju razumnost? Okani se. Ja sam stvar promislio. Anrijeta me voli... – A znaš li ti – prekinu ga Geralt – ovu izreku: kneginjina milost je kratkog veka? Čak iako ta tvoja Anrijeta nije loša, a izgleda mi da je loša, oprosti na iskrenosti, ali izgleda da je to...

– To je šta? – Samo u bajkama se kneginje vezuju za svirače. – Kao prvo – uzoholi se Neven – čak i takav prostak kao što si ti morao je čuti za morganatske brakove. Treba li da ti nabrojim primere iz starije i novije istorije? Kao drugo, ovo će te sigurno začuditi, ja uopšte nisam jedan od poslednjih. Moj rod, De Letenhov, vodi poreklo od... – Slušam te – prekinu ga opet Geralt, postajući ljut – i obuzima me začuđenost. Da li to stvarno moj prijatelj Neven priča ovakve budalaštine? Da li je to zaista moj prijatelj Neven potpuno izgubio razum? Da li to Neven, koga sam

znao kao realistu, sada iz čista mira počinje da živi u sferi iluzije? Orvori oči, kretenu. – Aha – kaza polako Neven, stiskajući usne. – Kakva zanimljiva promena uioga. Ja sam slepac, a ti si odjednom postao ozbiljan i bistar posmatrač. Obično je bilo suprotno. A šta to, radoznao sam, od stvari tebi vidljivih, ja ne zapažam? A? Za šta, po tvom mišljenju, treba da otvorim oči? – Makar za to – procedi veštac – da je tvoja kneginja pokvareno dete iz kog je izrasla pokvarena arogantna žena i komedijašica. Za to da ti je pružila svoje draži zato što je bila fascinirana nečim novim i što će te ostaviti na cedilu kada se pojavi novi svirač sa novijim i

fascinantnijim repertoarom. – Veoma je nisko i vulgarno to što govoriš. Svestan si toga, nadam se? – Svestan sam tvog nedostatka svesti. Ti si ludak, Nevene. Pesnik je ćutao, gladeći vrat lutnje. Potrajalo je malo pre no što je progovorio. – Krenuli smo iz Brokilona – poče polako – u ludačku misiju. Preuzimajući ludački rizik, krenuli smo u sumanutu poteru za miražom37, lišenu i najmanje šanse za uspeh. Za priviđenjem, snoviđenjem, za sumanutom maštom, za apsolutno neostvarivim idealom. Krenuli smo u poteru kao glupaci, kao manijaci. Ali ja, Geralte, nisam rekao ni reč žalbe.

Nisam te nazvao ludakom, nisam te ismevao. Zato što su u tebi bile nada i ljubav. One su upravljale tobom u sumanutoj misiji. Uostalom, mnome takođe. Ali ja sam već sustigao miraž, a imao sam toliko sreće da se san obistinio, a mašta ispunila. Moja misija se okončala. Pronašao sam ono što je tako teško pronaći. I imam nameru da to sačuvam. To treba da bude ludost? Bila bi ludost kada bih sve to odbacio i ispustio iz ruku. Geralt je ćutao jednako dugo koliko i Neven maločas. – Čista poezija – kaza konačno. – A u njoj te je teško dostići. Neću više reći ni reči. Potukao si mi argumente. Priznajem, uz pomoć izvrsnih

argumenata. Zdravo, Nevene. – Zdravo, Geralte. • Biblioteka u palati bila je stvarno ogromna. Dvorana u kojoj se nalazila po razmerama je nadmašivala barem duplo vitešku dvoranu. I imala je stakleni krov. Po tome je bilo jasno, mada je Geralt sumnjao, da je tu bilo vrelo leti. Prolazi između polica i regala bili su uzani i tesni, hodao je oprezno kako ne bi porušio knjige. Morao je takođe da prekoračuje tomove stavljene na pod. – Ovde sam – začuo je. Sredina biblioteke nestajala je u

knjigama složenim na hrpama i u stupcima. Mnogo ih je stajalo bez reda, pojedinačno ili u živopisnim gomilama. – Ovde, Geralte. Zavukao se u međuknjižne kanjone i klisure. I pronašao ju je. Klečala je među razbacanim inkunabulama, listajući ih i segregirajući. Na sebi je imala skromnu sivu haljinu, koja je radi udobnosti bila malo uzdignuta. Geralt je ustanovio da je prizor neobično atraktivan. – Nemoj da te užasava ovaj džumbus – kaza, brišući čelo podlakticom, pošto je na dlanovima imala tanke svilene rukavice prljave od prašine. – Ovde upravo traje

inventarizacija i katalogizacija. Ali po mojoj želji su prekinuli rad, kako bih mogla da budem sama u biblioteci. Kada radim, ne podnosim tuđ pogled za vratom. – Izvinjavam se. Treba li da odem? – Ti nisi tuđ – lagano namršti zelene oči. – Tvoj pogled... pruža mi prijatnost. Ne stoj tako. Sedi ovde, na knjige. Seo je na Opis sveta, izdat in folio. – Ovaj rusvaj – Fringila zamašnim gestom pokaza unaokolo – neočekivano mi je olakšao posao. Mogla sam da dospem do tomova koji inače stoje negde na dnu, pod potporama koje je nemoguće pomeriti. Kneževski

bibliotekari su titanskim naporom pomerili gomile, zahvaljujući čemu su dnevnu svetlost ugledali neki dragulji pismenosti, prave bele vrane. Pogledaj. Jesi li video nekada nešto slično? – Speculum aureum38? Video sam. – Zaboravila sam, izvini. Ti si mnogo toga video. To je trebalo da bude kompliment, a ne sarkazam. A baci pogled na ovo, gle. To su Gesta regum39. Od toga ćemo početi, kako bi shvatio ko je zaista tvoja Ciri, čija krv teče u njenim venama... Izraz lica ti je još kiseliji nego obično, znaš li? Šta je razlog? – Neven. – Ispričaj.

Ispričao je. Fringila je slušala, sedeći na hrpi knjiga sa prekrštenim nogama. – Šta ćeš – uzdahnu kad je završio. – Priznajem da sam slutila nešto u tom stilu. Anrijeta, davno sam to primetila, odaje simptome zaljubljenosti. – Zaljubljenosti? – frknu. – Ili gospodskih bubica? – Ti – pogleda ga pronicljivo – čini mi se, ne veruješ u iskrenu i čistu ljubav? – Moja vera – preseče je – sada nije predmet debate i nema ništa sa ovim problemom. Radi se o Nevenu i njegovoj glupoj... Prekinu, iznenada gubeći

samouverenost. – Sa ljubavlju je – reče polako Fringila – isto kao sa bubrežnim kolikama. Sve dok te ne snađe napad, i ne pomišljaš na nešto takvo. A kada ti pričaju o tome, ne veruješ. – Ima nečega u tome – složi se veštac. – Ali postoje i razlike. Razum te neće odbraniti od bubrežnih kolika. Niti će ih izlečiti. – Ljubav se podsmeva razumu. I u tome je njena čar i lepota. – Pre će biti glupost. Ustala je i prišla mu, skidajući rukavice. Oči su joj bile tamne i duboke pod zastorom trepavica. Mirisala je na ambru, ruže, bibliotečku prašinu, trule

papire, minijum i štamparsku boju, mastilo od orahovih bobica i strihnin kojim su pokušavali da otruju bibliotečke miševe. Ovaj miris je imao malo toga zajedničkog sa afrodizijakom. Još je čudnije bilo što je delovao. – Ne veruješ – kaza izmenjenim glasom – u iznenadan impuls? U neobuzdano privlačenje? U sudar bolida koji lete po kolizionim trajektorijama? U kataklizmu? Ispruži ruke i dodirnu njegova ramena. On dodirnu njena ramena. Lica su još uvek približavali sa oklevanjem, oprezno i napeto, usta su spojili takođe obazrivo i delikatno kao da se plaše da će uplašiti neko veoma, veoma plašljivo biće.

A potom su se bolidi sudarili i došlo je do kataklizme. Pali su na hrpu folijanata koji su se pod njihovim teretom raštrkali na sve strane. Geralt je strpao nos u Fringilin dekolte, obujmio ju je snažno i uhvatio je za koleno. U povlačenju njene haljine više struka smetale su mu razne knjige, uključujući i Žitije proroka, puno preciznih inicijala i iluminacija, te De haemorrhoidibus40, interesantan, čak kontroverzan medicinski traktat. Veštac odgurnu svitke na stranu i nestrpljivo trgnu haljinu. Fringila orno uzdiže butine. Nešto je uštinu za rame. Ona okrenu glavu. Nauka akušerskog umeća za žene. Munjevito, da ne bi kušala đavola,

pogleda u suprotnu stranu. O vrelim sumpornim vodama. Faktički, postajalo je sve vrelije. Krajičkom oka videla je frontospis otvorene knjige na kojoj je ležala njena glava. Napomene o neminovnoj smrti. Još bolje, pomisli. Veštac se mučio sa njenim gaćicama. Podigla je butine, ali ovoga puta lagano, kako bi to izgledalo kao slučajan pokret, a ne pokret koji poziva u pomoć. Nije ga poznavala, nije znala kako reaguje na žene. Da slučajno ne daje prednost onima koje se prave da znaju nad onima koje znaju šta žele. I da li ga odbija ako se gaćice skidaju sa mukom.

Veštac ipak nije odao nikakve simptome odbijanja. Moglo se reći da je bilo potpuno suprotno. Videći da je krajnje vreme, Fringila entuzijastično i žestoko raširi noge, prevrćući hrpu knjiga i fascikli složenih u stubac, koje su se survale na njih poput lavine. Hipotekarno pravo povezano presovanom kožom osloni se o njen guz, a Codex diplomaticus41, ukrašen mesinganim okovima, o koren Geraltove šake. Geralt začas proceni i iskoristi situaciju: smestio je pozamašan tom tamo gde je trebalo. Fringila pisknu, pošto su okovi bili hladni. Ali samo na trenutak. Uzdahnula je glasno, pustila veščevu kosu, raširila ruke i oberučke se

uhvatila za knjige, levom rukom držeći Nacrtnu geometriju, desnom Pregled gmizavaca i vodozemaca. Geralt, koji ju je držao za butine, mimovoljnim šutom obali još jednu gomilu tomova, ipak je bio suviše zauzet da bi se uzrujao zbog folijanata koji su padali na njega. Fringila, ječeći spazmatično, kružila je glavom po stranicama Napomena o smrti... Knjige su se survavale uz šum, nos je probadao oštar miris stare prašine. Fringila kriknu. Veštac to nije čuo, jer je stisnula butine na njegovim ušima. Zbacio je sa sebe Istoriju ratova i Magazin svih nauka potrebnih za srećan život, koje su mu smetale. Nestrpljivo se boreći sa dugmićima i

kopčama gornjeg dela haljine, putovao je sa juga na sever, nevoljno čitajući natpise na prednjim i zadnjim koricama, frontispisima i naslovnim stranama. Ispod Fringilinog struka: Savršen zemljoradnik. Pod njenim pazuhom, nedaleko od male, zanosne, izazovno isturene dojke: O beskorisnim i svojeglavim soltisima42. Ispod lakta: Ekonomija ili prosto izlaganje: kako stvoriti, razdeliti i iskoristiti bogatstva. Napomene o smrti je pročitao još dok su mu usta bila na njenom vratu, a dlanovi blizu Soltisa... Fringila ispusti odjek koji je bio težak da se klasifikuje: to nije bio ni krik, ni jauk, ni uzdah. Regali se zatresoše i hrpe knjiga zadrhtaše i survaše se, namestivši se u

položaj poput inselberga43 za vreme snažnog zemljotresa. Fringila kriknu. Sa police hučno pade bela vrana, prvo izdanje De larvis scenicis et figuris comicis44, a za njom se surva Zbirka opštih komandi za konjicu, povlačeći za sobom Heraldiku Jovana iz Atrea, ukrašenu lepim gravurama. Veštac zastenja, obalivši dalje tomove šutom ispružene noge. Fringila kriknu još jednom, glasno i otegnuto i potpeticom obori Razmišljanja ili meditacije za sve dane u godini, zanimljivo anonimno delo, koje se na nepoznat način našlo na Geraltovim leđima. Geralt je drhtao i čitao preko njenog ramena, saznajući, hteo ne hteo, da je Napomene... napisao doktor Albert Rivus, izdala Akademija

Cintrensis, a štampao majstor tipograf Johan Froben mlađi u drugoj godini vladavine njegove milosti kralja Korbeta. Trajala je tišina prekidana samo šumom knjiga koje su padale i stranica koje su se prevrtale. Šta da radim?, pomisli Fringila, dodirujući lenjim pokretima dlanova Geraltov bok i tvrd ćošak Razmatranja o prirodi stvari. Da mu predložim? Ili da čekam da on predloži? Samo da ne pomisli da sam nepromišljena i neskromna... Ali šta će biti ako on ne predloži? – Haj'mo da pronađemo neki krevet – predloži veštac pomalo hrapavo. – Ne

valja ovako tretirati knjige. • Pronašli smo krevet, mislio je Geralt, puštajući Ukljevu u galop kroz aleju u parku. Pronašli smo krevet u njenim odajama, u njenoj spavaćoj sobi. Vodili smo ljubav kao sumanuti, nezasito, pohotno, halapljivo, kao posle mnogo godina celibata, kao za rezervu, kao da nam je celibat ponovo pretio. Govorili smo jedno drugom mnogo toga. Izgovarali smo vrlo trivijalne istine. Izgovarali smo vrlo lepe laži. Ali te laži, iako su bile laži, nisu bile predviđene da dovode u zabludu.

Uzbuđen galopom, uputio je Ukljevu pravo na rondelu ruža posutu snegom i primorao kobilu na skok. Vodili smo ljubav. I govorili smo. A naše laži su bile sve lepše. I sve lažljivije. Dva meseca. Od oktobra do Jule. Dva meseca besne, nezasite, strasne ljubavi. Ukljevine potkovice zatopotaše po pločama dvorišta palate Bukler. • Hitro i bešumno je prošao hodnicima. Niko ga nije video ni čuo. Ni straža sa helebardama koja je ubijala

dosadu stražarenja pričom i ogovaranjem, ni lakeji i paževi koji su dremali. Nisu čak zadrhtali ni plamičci sveća kada je prolazio pored svećnjaka. Bio je blizu dvorske kuhinje. Ali nije ušao u nju, nije se priključio kompaniji koja se unutra razračunavala sa burencetom i nečim prženim. Postajao je malo u senci, oslušnuo. Govorila je Angulema. – Ovo je neko, majku mu, ukleto mesto, ceo ovaj Tusen. Nekakav urok visi nad celom ovom dolinom. A tek nad ovom palatom posebno. Čudila sam se Nevenu, čudila sam se vešcu, ali sada i meni nekako postaje maglovito i stiska me ispod grudi... Pili, uhvatila sam sebe

u... Ah, šta ima da vam pričam. Kažem vam, odlazimo odavde. Odlazimo odavde što pre. – Reci to Geraltu – progovori Milva. – Njemu to reci. – Da, porazgovaraj sa njim – reče Kahir dosta sarkastično. – Tokom jednog od onih kratkih trenutaka kada ga možeš uloviti. Između čarobničinog kreveta i lova na stvorove. Između obe zanimacije, kojih se drži već dva meseca, kako bi zaboravio. – Tebe samog – frknu Angulema – uglavnom možemo da ulovimo u parku, gde igraš serso sa gđicama baronesama. Eh, nema šta, ovo je ukleto mesto, ceo ovaj Tusen. Regis noćima nekud nestaje,

tetka ima ćutljivog barona... – Začepi, balavice jedna! I ne zovi me tetkom! – De, de! – ubaci se Regis pomirljivo. – Devojke, smirite se. Milva, Angulema. Neka bude sloga. Sloga gradi, nesloga ruši. Kako kaže njena milost Nevenova kneginja, gospodarica ove zemlje, palate, hleba, masti i krastavaca. Kome još da sipam? Milva uzdahnu teško. – Već previše dugo sedimo ovde! Predugo, kažem vam, sedimo ovde u besposlici. Glupavimo od toga. – Dobro rečeno – reče Kahir. – Vrlo dobro rečeno. Geralt se povuče oprezno.

Bešumno. Kao slepi miš. • Hitro i bešumno je prošao hodnicima. Niko ga nije video ni čuo. Ni straža sa helebardama koja je ubijala dosadu stražarenja pričom i ogovaranjem, ni lakeji i paževi koji su dremali. Nisu čak zadrhtali ni plamičci sveća kada je prolazio pored svećnjaka. Pacovi su čuli, podizali brkate njuške, stajali na zadnjim nogama. Ali nisu se plašili. Znali su ga. Išao je tuda često. U spavaćoj sobi je mirisalo na urok i čini, ambru, ruže i ženski san. Ali Fringila nije spavala.

Sela je na krevet, zbacila pokrivač, očaravajući ga prizorom i uzimajući ga pod svoje. – Najzad si tu – kaza, protežući se. – Ti mene strašno zanemaruješ, vešče. Skidaj se i dolazi ovamo brzo. Veoma, veoma brzo. • Hitro i bešumno je prošla hodnicima. Niko je nije video ni čuo. Ni straža koja je lenjivo tračarila tokom straže, ni lakeji koji su dremali, ni paževi. Nisu čak zadrhtali ni plamičci sveća kada je prolazila pored svećnjaka. Pacovi su čuli, podizali brkate njuške, stajali na zadnjim nogama, sledili je

crnim perlastim očima. Nisu se plašili. Znali su je. Išla je tuda često. • Postojao je u palati Bukler hodnik, a na njegovom kraju odaja, za čije postojanje niko nije znao. Ni aktuelna gospodarica zamka, kneginja Anrijeta, ni prva gospodarica zamka, njena čukunbaka, kneginja Ademarta. Ni arhitekta koji je iz temelja prepravio zgradu, slavni Pjotr Faramond, ni zidarski majstori koji su radili po Faramondovim projektima i direktivama. Ma, nije znao za postojanje hodnika čak ni komornik Le Gof, za koga

se smatralo da zna sve o Bukleru. Hodnik i odaja, maskirani snažnom iluzijom, bili su isključivo poznati prvobitnim konstruktorima palate, vilenjacima. A kasnije, kada vilenjaka više nije bilo, a Tusen postao kneževina – malobrojnoj grupi čarobnjaka koji su bili u vezi sa kneževskom kućom. Između ostalog, Artorijusu Vigou, majstoru magijskih tajni, velikom specijalisti za iluzije. I njegovoj mladoj bratanici, Fringili, koja je imala naročit talenat za iluziju. Hitro i bešumno prošavši hodnicima palate Bukler, Fringila Vigo se zaustavi ispred fragmenta zida između dveju kolumni ukrašenih lisnatim akantom. Tiho izrečena zaklinjalica i brz

gest učinili su da zid – koji je bio iluzija – nestane, otkrivajući hodnik, naizgled slep. Ali na kraju hodnika nalazila su se vrata maskirana iluzijom. A iza ovih vrata tamna odaja. Unutra, ne časeći časa, Fringila osposobi telekomunikator. Ovalno zrcalo se zamuti, a potom razbistri, osvetljavajući prostoriju, izvlačeći iz mraka drevne goblene na zidovima, teške od prašine. U zrcalu se pojavi velika dvorana potopljena u suptilnom kjaroskurou, okrugli sto i žene koje su sedele za tim stolom. Devet žena. – Slušamo, gđice Vigo – kaza Filipa Ejlhart. – Šta ima novo? – Nažalost – odgovori Fringila,

otkašljavši. – Ništa. Od poslednje telekomunikacije, ništa. Nijedan pokušaj skeniranja. – To je loše – kaza Filipa. – Ne krijem, računale smo da ćete nešto otkriti. Molim vas, recite nam barem... Da li se veštac već umirio? Da li ćete uspeti da ga zadržite u Tusenu barem do maja? Fringila Vigo ćutala je neko vreme. Nije imala ni najmanju nameru da loži govori o tome da ju je samo u roku poslednje nedelje veštac dvaput nazvao imenom Jenefer i to u trenutku u kojem je u svakom pogledu imala pravo da očekuje vlastito ime. Ali loža je isto tako imala pravo da od nje očekuje istinu. Iskrenost. I pravi zaključak.

– Ne – odgovori konačno. – Do maja sigurno ne. Ali učiniću sve što je u mojoj moći da ga zadržim što duže.

Kored, stvor iz mnogobrojne porodice Strigiformes (v.), u zavisnosti od regiona poznat takođe kao korigan, ruterkin, rumpelstilc, kovitlar ili mesmer. Jedna stvar se o njemu može reći – neopisivo je gadan. On je takvo vražje đubre i gad, takav pasji rep, da ni o njegovom izgledu, ni o njegovim navikama nećemo pisati, jer stvarno vam govorim: šteta je traćiti reči na kurvinog sina.

Physiologus

Četvrto poglavlje U dvorani sa stubovima zamka Montekalvo uznosila se mešavina mirisa drveta boazerije, sveća koje su se topile i deset vrsta parfema. Deset specijalno spravljenih mirisnih mešavina korišćenih od strane deset žena koje su sedele za okruglim hrastovim stolom u foteljama sa naslonima izrezbarenim u obliku sfingine glave. Fringila Vigo je preko puta videla Tris Merigold, u svetloplavoj haljini skopčanoj visoko uz vrat. Pored Tris, držeći se senke, sedela je Keira Mec. Njene velike minđuše od višefasetiranih

citrina svaki čas su bleskale u hiljadu refleksa i privlačile pogled. – Molim nastavite, gđice Vigo – požuri je Filipa Ejlhart. – Žuri nam se da saznamo kraj priče. I preuzmemo hitne korake. Filipa – što se retko dešava – nije nosila nikakav nakit osim velike sardoniksne kameje prikačene za cinoberastu haljinu. Fringila je već uspela da čuje glasine, znala je već ko joj je darovao kameju i čiji profil predstavlja. Šila de Tankarvil, koja je sedela kraj Filipe, bila je sva u crnini, samo lagano iskričavoj od brilijanata. Margarita Lo Antij nosila je krupno

zlato na bordo haljini od atlasa, Sabrina Glevisig je umesto ogrlica, minđuša i prstenja imala svoje omiljene onikse usklađene sa bojom očiju i odeće. Najbliže Fringili sedele su obe vilenjakinje – Frančeska Findaber i Ida Emean ep Sivnej. Margeta iz Dolina je izgledala kraljevski kao i obično, mada ni njena frizura, ni krmezna haljina danas nisu ostavljale utisak raskoši, a na dijademi i ogrlici nisu se crveneli rubini, već skromni, premda otmeni, granati. Sa druge strane, Ida Emean je bila odevena u muslin i til jesenjih tonova, tako delikatne i lepršave da su se i na jedva osetljivoj promaji, koju je izazivalo kretanje centralno zagrejanog vazduha, njihali i talasali poput morskih

sasa. Asire var Anahid, kao i obično u poslednje vreme, budila je divljenje skromnom ali distingviranom elegancijom. Na malom dekolteu tamnozelene uzane haljine, nilfgardska čarobnica nosila je jedan smaragd na zlatnom lančiću i u zlatnom okovu. Negovani nokti, nalakirani veoma tamnom zelenom bojom, dodavali su kompoziciji primesu doista čarobnjačke ekstravagancije. – Čekamo, gđice Vigo – podseti je Šila deTankarvil. – Vreme teče. Fringila otkašlja. – Došao je decembar – poče priču. – Došlo je Jule, zatim Nova godina.

Veštac se već toliko primirio da Cirino ime nije isplivavalo pri svakom razgovoru. Činilo se da su ga pohodi na stvorove, koje je regularno upražnjavao, u potpunosti apsorbovali. Dobro, možda ne baš u potpunosti... Zastala je u govoru. Činilo joj se da je u azurnim očima Tris Merigold opazila blesak inržnje. Ali to je mogao biti samo odsjaj treperavih plamenova sveća. Filipa frknu, igrajući se kamejom. – Molim vas, nema potrebe za tolikom skromnošću, gđice Vigo. U svom krugu smo. U krugu žena koje znaju za šta služi seks, osim za prijatnost. Sve koristimo to oruđe kada je potrebno. Molim, nastavite.

– Ako je danju čak i čuvao privide povučenosti, gordosti i ponosa – poče Fringila – noću je bio u potpunosti u mojoj moći. Govorio mi je sve. Iskazivao je poštovanje mojoj ženstvenosti – imajući u vidu njegove godine, moram priznati da je u tome bio nadasve podatljiv. Posle toga bi zaspao. U mom naručju, sa ustima na mojoj dojci. Tražeći surogat majčinske ljubavi koju nikada nije spoznao. Ovoga puta je bila sigurna, to nije bio odsjaj svetlosti sveća. Dobro, zavidite mi, pomisli. Zavidite mi. Imate na čemu. – Bio je – ponovi – u potpunosti u mojoj moći.

• – Vrati se u krevet, Geralte. Pa još nije svanulo, dođavola! – Imam ugovoren sastanak. Moram da idem u Pomerol. – Ne želim da ideš u Pomerol. – Dogovorio sam se. Dao sam reč. Upravnik vinograda će me čekati na kapiji. – Taj tvoj lov na stvorove je glup i besmislen. Šta ti želiš da dokažeš time što ćeš ubiti još jedno strašilo iz pećine? Svoju muškost? Znam bolje načine. Hajde, vrati se u krevet. Nećeš otići ni u kakav Pomerol. Barem ne tako brzo. Upravnik može da sačeka, a na kraju

krajeva, ko je taj upravnik? Ja želim da vodim ljubav sa tobom. – Oprosti. Nemam vremena za to. Dao sam reč. – Želim da vodim ljubav sa tobom! – Ako želiš da mi praviš društvo na doručku, onda počni da se oblačiš. -Ti me verovatno više ne voliš, Geralte. Ne voliš me više? Odgovori! – Obuci onu sivu haljinu sa perlama, onu sa aplikacijama od vidre. Ona ti se veoma slaže uz lice. • – Bio je potpuno očaran mnome, ispunjavao je svaku moju želju – ponovi

Fringila. – Radio je sve što sam od njega zatražila. Tako je bilo. – Ma verujemo vam – reče vrlo oporo Šila de Tankarvil. – Molimo, nastavite. Fringila se iskašlja u pesnicu. – Problem – nastavi – predstavljala je ta njegova kompanija. Ta čudna banda, koju je nazivao družinom. Kahir Maur Difrin ep Kelah, koji je buljio u mene i čak je crveneo od napora da se priseti. Ali nije mogao da se priseti, pošto sam u Darn Difri, rodovskom zamku njegovih predaka, bila kada je imao šest ili sedam godina. Milva, devojka naizgled prgava i drska, a koju sam dva puta uhvatila kako plače,

skrivši se u uglu staje. Angulema, plašljivo detence. I Regis TerzifGodfroa. Tip kog nisam umela da prozrem. Oni, cela ta banda, imali su na njega uticaj koji nisam mogla da eliminišem. Dobro, dobro, pomisli, ne dižite obrve tako visoko, ne krivite usta. Sačekajte. Još nije kraj priče. Poslušajte još o mom trijumfu. – Svako jutro – nastavi – celo to društvo se sastajalo u kuhinji, koja se nalazila u suterenu palate Bukler. Kuvar ih je voleo, uzgred, ne znam zbog čega. Uvek je za njih nešto pripremao, toliko obilato i toliko ukusno da je doručak obično trajao dva, ponekad čak tri časa. Više puta sam jela sa njima, zajedno sa

Geraltom. Otuda znam kakve su apsurdne razgovore imali običaj da vode. • Po kuhinji, plašljivo koračajući na kandžastim nogama, išle su dve kokoške, jedna crna, a druga pirgava. Bacajući pogled na kompaniju koja je doručkovala, kokoške su kljucale mrvice sa poda. Kompanija, kao i svako jutro, okupila se u dvorskoj kuhinji. Kuvar ih je voleo, ko zna zašto, ali uvek je imao za njih nešto ukusno. Danas su to bili kajgana, kiselica, dinstani patlidžan, zečja pašteta, pola guske i bela kobasica

sa cveklom, a uz to i pozamašan kolut kozjeg sira. Svi su doručkovali čilo i u tišini. Osim Anguleme, koja je torokala. – A ja vam kažem, otvorimo ovde bordel. Kada obavimo to što imamo da obavimo, hajde da se vratimo ovamo i otvorimo kuću razvrata. Osmotrila sam grad. Ovde ima svega. Samo berbernica sam devet izbrojala, a apoteka osam. A javna kuća ima samo jedna, i to jadna, kenjara, velim ja vama, nije to javna kuća. Nikakva konkurencija. Mi ćemo otvoriti luksuzan kupleraj. Kupićemo spratnu kuću sa vrtom... – Angulema, smiluj se. – ... isključivo za cenjenu klijentelu. Ja ću biti kupleraj-mama.

Velim vam, namlatićemo velike pare i živećemo kao nekakva gospoda. Na kraju krajeva, jednom će me izabrati za članicu gradskog veća, a tada vam ja sigurno neću dati da umrete, jer čim mene izaberu, ja ću izabrati vas i nećete ni trepnuti... – Angulema, zamolili smo te. Evo ti, pojedi hleb sa paštetom. Na časak je bilo tiho. – Šta danas loviš, Geralte? Je li težak posao? – Očevici – veštac podiže glavu iznad tanjira – daju oprečne opise. Te stoga, ako je brizgač, onda je posao dosta težak, ako je delihon, onda je srednje težak, ako je konjska muva, onda

je srednje lak. Može biti i da je posao dosta lak, jer su poslednji put videli stvora pred Lamas prošle godine. Mogao je da ode iz Pomerola iza sedam gora. – Što mu i želim – kaza Fringila, grizući guščiju koščicu. – A šta se dešava – upita iznenada veštac – kod Nevena? Nisam ga video toliko dugo da sve znanje o njemu crpem iz paskvila koje pevaju u gradu. – Mi nismo u boljoj poziciji – osmehnu se Regis stisnutim usnama. – Znamo samo da je naš pesnik u toliko prisnim odnosima sa kneginjom Anrijetom da dopušta sebi pred njom, čak i pred svedocima, dosta intiman

cognomen45. Zove je Lasica. – Tačno je pogodio! – kaza punih ustiju Angulema. – Ta kneževska gđica faktički ima takav nekakav lasičji nos. Tek da ne spominjem zube. – Niko nije savršen – namršti oči Fringila. – Vaistinu. Kokoške, crna i pirgava, postale su toliko obesne da su počele da kljucaju Milvine čizme. Streličarka ih otera zamašnim šutom i opsova. Geralt ju je odavno posmatrao. Sada se odlučio. – Marija – reče ozbiljno, gotovo surovo. – Ja znam da je teško svrstati naše konverzacije u ozbiljne, a šale u

profinjene. Ali ne moraš da nam demonstriraš baš toliko kiselu facu. Da li se nešto desilo? – Pa naravno da se desilo – kaza Angulema. Geralt je ućutka oštrim pogledom. Prekasno. – A šta vi znate? – Milva silovito ustade, umalo ne obalivši stolicu. – A šta vi znate, a? Nek vas đavo i kuga nose! Poljubite me u dupe, svi, svi, razumete? Zgrabi sa stola čašu, ispi do dna, a zatim je bez razmišljanja tresnu o pod. I istrča, zalupivši vratima. – Stvar je ozbiljna... – poče uskoro Angulema, ali ovoga puta ju je vampir ućutkao.

– Stvar je vrlo ozbiljna – potvrdi on. – lpak, nisam očekivao baš toliko ekstremnu reakciju od strane naše streličarke. Obično se tako reaguje kada se dobija korpa, a ne onda kada se ona daje. – O čemu vi, bestraga, govorite? – iznervira se Geralt. – A? Može li neko konačno da otkrije o čemu se ovde radi? – O baronu Amadisu de Trastamari. – Onom ćutljivom lovcu? – Baš o njemu. Izjavio je ljubav Milvi. Pre tri dana u lovu. On je već mesec dana poziva u lov... – Jedan lov – Angulema bezobrazno sevnu zubima – bio je dvodnevan. Sa noćenjem u lovačkom

zamku, shvatate? Dajem glavu... – Začepi, devojko. Govori, Regise. – Formalno i svečano joj je zatražio ruku. Milva je odbila, izgleda na veoma oštar način. Baron, iako je izgledao kao razuman čovek, primio je odbijanje k srcu kao mladić, nadurio se i smesta otišao iz Buklera. A Milva od tada ide kao otrovana. – Već predugo sedimo ovde – progunđa veštac. – Predugo. – I ko to kaže? – kaza Kahir, koji je ćutao do tog trena. – Ko to kaže? – Oprostite – veštac ustade. – Popričaćemo o tome kada se vratim. Upravnik vinograda Pomerol me čeka. A tačnost je veščevska učtivost.

• Nakon žustrog Milvinog izlaska i veščevog odlaska, ostatak kompanije je doručkovao u tišini. Po kuhinji, plašljivo koračajući na kandžastim nogama, išle su dve kokoške, jedna crna, a druga pirgava. – Imam – progovori najzad Angulema, podižući pogled na Fringilu iznad tanjira koji je obrisala koricom hleba – jedan problem... – Shvatam – klimnu glavom čarobnica. – To nije ništa strašno. Kada si imala poslednju menstruaciju? – Ma šta pričaš? – Angulema skoči žestoko, plašeći kokoške. – Ništa tome slično. Radi se o nečemu sasvim

drugom! – Onda slušam. – Geralt hoće da me ostavi ovde kada bude krenuo na put. – Oh. – Kaže – frknu Angulema – da ne sme da me izlaže opasnosti i tome slične gluposti. A ja želim da idem sa njim... – Oh. – Ne prekidaj me, u redu? Ja želim da idem sa njim, sa Geraltom, jer samo se kraj njega ne bojim da će me Jednooki Fulko opet uhvatiti, a ovde, u Tusenu... – Angulema – prekinu je Regis. – Uzalud pričaš. Gdica Vigo sluša ali ne

čuje. Uznemirena je samo zbog jedne stvari: veščevog odlaska. – Oh – ponovi Fringila, okrećući glavu ka njemu i mršteći oči. – Na šta ste izvoleli ciljati, gospodineTerzifGodfroa? Veščev odlazak? A kada on to kreće? Ako smem da znam? – Možda ne danas, možda ne sutra – odgovori vampir prijatnim glasom. – Ali jednog dana sigurno. Ne povređujući nikoga. – Ne osećam se povređeno – Fringila odgovori hladno. – Naravno, ako ste mene imali na misli. A što se tiče tebe, Angulema, uveravam te da ću raspraviti sa Geraltom pitanje odlaska iz Tusena. Garantujem ti, veštac će saznati

moje mišljenje o tom problemu. – Pa naravno – frknu Kahir. – Kako sam znao da ćete baš tako odgovoriti, gđice Fringila. Čarobnica ga je dugo posmatrala. – Veštac – reče konačno – ne treba da ode iz Tusena. Ko mu želi dobro, ne treba da ga nagovara na to. Gde će mu biti tako dobro kao što je ovde? Pliva u luksuzu. Ima svoje stvorove koje lovi, zarađujući na tome sasvim fino. Njegov drug i saborac je miljenik kneginje koja gospodari ovde, a i sama kneginja mu je blagonaklona. Uglavnom zbog te sukube koja je pohodila spavaće sobe. Da, da, gospodo. Anrijeta, kao i sve dame rođene Tusenjanke, neizmerno je

zadovoljna vešcem. Budući da je sukuba odjednom prestala da ih pohodi, dame iz Tusena su priložile za specijalnu premiju, koju će svakog dana uplaćivati na veščev račun u Ćanfanelijevoj banci. Uvećavajući imetak koji je veštac već prištedeo tamo. – Lep gest od dama – Regis nije spustio pogled. – A premija je zaslužena. Nije lako udesiti da sukuba prestane da ophodi. Možete mi verovati, gđice Fringila. – I verujem ti. Kada smo već kod toga, jedan od dvorskih stražara je, kako on tvrdi, video sukubu. Uveče, na grudobranima Kule Karoberte. U društvu druge aveti. Navodno vampira. Oba demona su se šetala, kleo se stražar, a

izgledalo je da su prijatelji. Znate li možda nešto o tome, gos’n Regise? Možete li da objasnite? – Ne – Regisu ni kapak nije zadrhtao. – Ne mogu. Postoje stvari na nebu i zemlji o kojima ni filozofi nisu sanjali. – Nesumnjivo postoje takve stvari – klimnu Fringila crnom glavicom. – A u pogledu toga da se veštac tobože pripremio da krene na put, da li vam je poznato nešto više? Pošto, vidite, meni ništa nije spomenuo o takvoj nameri, a obično mi govori o svemu. – Očigledno – progunđa Kahir. Fringila nije obratila pažnju na njega. – Gos’n Regise?

– Ne – reče vampir nakon časka ćutanja. – Ne, gđice Fringila, budite spokojni. Veštac nam nipošto ne poklanja veću naklonost i konfidenciju nego vama. Ne šapuće nam na uvce nikakve tajne koje bi krio od vas. – Otkuda onda – Fringila je bila mirna kao granit – to otkriće o odlasku? – A to vam je – vampiru ni ovaj put nije zadrhtao kapak – kao u toj izreci naše voljene Anguleme, punoj mladalačkog šarma: dođe nekad takvo vreme kada treba ili srati, ili osloboditi zahod. Drugim rečima... – Okanite se – prekinu ga oštro Fringila – drugih reči. Bilo je dosta ovih, tobože punih šarma.

Duže vreme je vladala tišina. Obe kokoške, crna i pirgava, išle su i kljucale ono što je palo sa stola. Angulema obrisa rukavom nos umrljan cveklom. Vampir se zamišljeno igrao prutom kobasice. – Zahvaljujući meni – Fringila konačno prekinu tišinu – Geralt se upoznao sa Cirinim rodoslovom, zapletima i tajnama njene genealogije, koje su poznate samo malobrojnim osobama. Zahvaljujući meni, zna ono o čemu još pre godinu dana nije imao pojma. Zahvaljujući meni, raspolaže informacijom, a informacija je oružje. Zahvaljujući meni i mojoj magijskoj zaštiti, on je osiguran od neprijateljskog skeniranja, a samim tim i od mučkih

ubica. Zahvaljujući meni i mojoj magiji, koleno ga više ne boli i može da ga savija. Oko vrata nosi medaljon koji je izrađen mojom veštinom, možda ne tako dobar kao originalni veščevski, ali opet... Zahvaljujući meni, i samo meni, u proleće ili leto, informisan, osiguran, zdrav, spreman i naoružan, moći će da se bori protiv neprijatelja. Ako je bilo ko od ovde prisutnih uradio više za Geralta, dao mu više, neka me o tome obavesti. Rado ću mu odati počast. Niko se nije odazvao. Kokoške su kljucale Kahirove čizme, ali mladi Nilfgardijac nije obraćao pažnju na njih. – Uistinu – kaza on ironično – niko od nas nije dao Geraltu više nego što ste vi, gđice.

– Kako sam znala da ćeš baš to kazati. – Nije u tome stvar, gđice Fringila – poče vampir. Čarobnica mu nije dala da dovrši. – U čemu je onda? – upita agresivno. – U tome što je sa mnom? Što nas povezuje osećanje? U tome što ja ne želim da sada ode odavde? Što ne želim da ga uništi osećaj krivice? Isti osećaj krivice, kajanje koje vas tera na put? Regis je ćutao. Kahir takođe nije ispustio glasa. Angulema je gledala unaokolo, očito ne shvatajući mnogo o čemu se radi. – Ako je to da će Geralt pronaći Ciri – kaza uskoro čarobnica – zapisano

u svicima sudbine, onda će tako biti. Nezavisno od toga da li će veštac otići u planine ili sedeti u Tusenu. Sudbina stiže ljude. A ne obrnuto. Shvatate li to? Da li shvatate to, gos’n Regise TerzifGodfroa? – Bolje nego što mislite, gđice Vigo – vampir okrenu na prstima prut kobasice, – Ali po mom mišljenju, oprostite mi, sudbina nisu svici zapisani rukom Velikog Demijurga, niti nebeska volja, niti neopozive presude nekog tamo proviđenja, već rezultat mnogih naizgled međusobno nepovezanih činjenica, događaja i dejstava. Bio bih spreman da se složim sa vama da sudbina stiže ljude... i ne samo ljude. Međutim, ne , deluje mnogo na mene

stanovište da obrnuto ne može biti. Jer je takvo stanovište ugodan fatalizam, pean46 koji slavi otupelost i gnusnost, paperje perine i očaravajuću toplotu damskih nedara. Ukratko govoreći, život iz snova. A život, gđice Vigo, možda i jeste san, možda se i završava kao san... Ali to je san koji treba prosanjati aktivno. Zato, gđice Vigo, nas čeka put. – Široko vam polje – Fringila ustade, gotovo tako žustro kao i Milva maločas. – Molim lepo! Na prevojima vas čekaju mećava, mraz i su dbina. I preko vam potrebno pokajanje. Široko vam polje! Ali veštac će ostati ovde. U Tusenu! Sa mnom. – Smatram – odgovori mirno vampir – da grešite, gđice Vigo. San koji

veštac sniva je, priznajem to s naklonom, čaroban i krasan san. Ali svaki san koji je predugo snevan pretvara se u košmar. A iz takvog se budimo uz vrisak. • Devet žena koje su sedele za velikim okruglim stolom zamka Montekalvo uprlo je pogled u Fringilu Vigo. U Fringilu, koja je iznenada počela da zamuckuje. – Geralt je otišao u vinograd Pomerol osmog januara ujutro. A vratio se... Verovatno osmog uveče... Ili devetog pre podne... Ne znam to... Nisam sigurna...

– Jasnije – zamoli je prijatno Šila de Tankarvil. – Molim vas, govorite jasnije, gđice Vigo. A ako vas neki fragment priče zbunjuje, molim vas, jednostavno ga zaobiđite. • Po kuhinji, obazrivo koračajući na kandžastim nogama, išla je pirgava kokoška. Mirisalo je na supu. Vrata se otvoriše sa treskom. U kuhinju upade Geralt. Na licu pocrvenelom od vetra imao je masnicu i ljubičasto-crnu krastu zgrušane krvi. – Hajde, družino, pakujte se – saopšti im bez nepotrebnih uvoda. –

Odlazimo! Za sat vremena, ni sekund kasnije, hoću da vas sve vidim na brdu izvan grada, onamo gde stoji stub. Spakovane, na sedlima, spremne za dalek i naporan put. To je bilo dovoljno. Kao da su odavno čekali tu vest, kao da su odavno bili u pripravnosti. – Trkom! – vrisnu Milva, skačući. – Ja ću biti spremna i za pola sata! – I ja – Kahir ustade, baci kašiku i pogleda u vešca obazrivo. – Ali hteo bih da znam šta je ovo. Kapric? Svađa ljubavnika? Ili zaista put? – Zaista put. Angulema, zašto praviš face? – Geralte, ja...

– Ne boj se, neću te ostaviti. Promenio sam mišljenje. Tebe treba čuvati, balavice, ne smem da te ispuštam iz vida. Polazak, rekao sam, pakujte se, vezujte bisage. I pojedinačno, da ne privlačimo pažnju, izvan grada, kod stuba na brdu. Naći ćemo se tamo za sat. – Sigurno, Geralte! – viknu Angulema. – Majku mu, konačno! Za tren oka, u kuhinji su ostali samo Geralt i pirgava kokoška. I vampir, koji je mirno nastavio da srče juhu sa knedlicama. – Čekaš specijalan poziv? – upita hladno veštac. – Zašto još uvek sediš? Mesto da tovariš magarca Drakula? I oprostiš se sa sukubom?

– Geralte – kaza spokojno Regis, zahvatajući još supe iz činije. – Za opraštanje sa sukubom mi je dovoljno onoliko vremena koliko i tebi za opraštanje s tvojom crnkom. Uzevši u obzir da uopšte imaš nameru da se opraštaš od tvoje crnke. A ovako među nama: mlade si mogao vriskom, silom i drekom. Meni treba nešto više, makar zbog godina. Zamolio bih te za nekoliko reči objašnjenja. – Regise... – Objašnjenje, Geralte. Što pre počneš, to bolje. Pomoći ću ti. Juče ujutro, u skladu sa dogovorom, sreo si se kod kapije sa upravnikom vinograda Pomerol.

• Alkid Fjerabras, crnobradi upravnik vinograda Pomerol, koga je upoznao u “Fazaneriji” noć uoči Jule, čekao je vešca kraj kapije, s magarcem, a bio je odeven i opremljen kao da su imali u planu da putuju nekud tamo, daleko, daleko, na kraj sveta, čak iza Solveigine kapije i prevoja Elskerdeg. – U suštini, to i nije tako blizu – odgovori na Geraltovu kiselu opasku. – Vi ste, gospodine, pristigli iz širokog sveta, pa vam naš mali Tusen izgleda kao zabit, mislite da ovde od granice do granice može da se dobaci kapa, i to čak suva kapa. No varate se. Do vinograda Pomerol, pošto smo se tamo uputili, ima

dobar komad puta, ako stignemo tamo do podneva, onda će to biti uspeh. – Onda je greška – reče suvo veštac – što tako kasno krećemo. – De, možda je i greška – Alkid Fjerabras baci pogled na njega i dunu u brkove. – Ali nisam znao da ste od onih što su orni da ustaju u osvit. Jer to nije često u velike gospode. – Ja nisam veliki gospodin. Kreći, gos'n upravniče, ne gubimo vreme na praznu priču. – Iz usta mi uzeste. Krenuše kroz grad, kako bi prekratili put. Geralt je u početku hteo da protestuje, plašio se da ne zapadnu u zakrčene sokake koji su njemu bili

poznati. Upravnik Fjerabras, ipak, kako se ispostavilo, bolje je poznavao i grad i doba kada na ulicama nije bilo gužve. Išli su bez problema i brzo. Izašli su na trg i prošli pored gubilišta. I giljotine sa obešenim čovekom. – Opasna je stvar – pokaza upravnik pokretom glave – sklapati rime i pevati pesme. Pogotovo javno. – Ovde su surovi sudovi – Geralt začas ukapira u čemu je stvar. – Negde drugde za paskvilu dobiješ najviše stub srama. – Zavisi o kome je paskvila – oceni trezveno Alkid Fjerabras. – I kako je rimovana. Naša kneginja je dobra i

voljena, ali ako je iznerviraš... – Pesme, kako kaže jedan moj prijatelj, ne možeš ugušiti. – Pesme ne. Ali pesnika svakako, molim lepo. Presekli su grad i izašli kroz Račvarsku kapiju pravo na dolinu reke Blesure, koja je živahno pljuskala i penila u brzacima. Sneg na poljima ležao je samo na brazdama i udubljenjima, ali bilo je dosta hladno. Pored njih je prošao viteški odred, koji se sigurno uputio ka Prevoju Servantesa, ria graničnu stražarsku kulu Vedetu. Zašareni se od grifona, lavova, srca, zvezda, krstova, ševrona i drugih heraldičkih tričarija naslikanih na

štitovima i izvezenih na kaputima. Zatutnjaše kopita, zafijukaše zastavice, zagrme kretenska pesma, pevana moćnim glasovima, o viteškoj sudbi i o dragoj koja, umesto da čeka, prerano se udade. Geralt isprati odred pogledom. Prizor vitezova lutalica podseti ga na Rejnarta de Bua-Fresnea, koji tek što se vratio iz službe i povratio snagu u naručju svoje gospoje, čiji se muž, trgovac, nije vraćao jutrima i noćima, sigurno zadržan negde zbog nabujale reke, šuma punih životinja i drugih elemenata ludila. Veštac nije ni pomišljao da iščupa Rejnarta iz zagrljaja ljubavnice, ali doista je žalio što nije pomerio ugovor sa vinogradom Pomerol za neki kasniji termin. Svideo

mu se vitez, nedostajalo mu je njegovo društvo. – Haj’mo, gos’n vešče. – Haj’mo, gos’n Fjerabrase. Pošli su drumom uzvodno. Blesura se uvijala i krivudala, ali bilo je mnoštvo mostića, tako da nisu morali da idu zaobilaznim putem. Iz nozdrva Ukljeve i magarca buktala je para. – Šta mislite, gos’n Fjerabrase, hoće li zima dugo držati? – Na Saovinu je bio mraz. A poslovica kaže: “Kad je na Saovinu mraz, tople gaće nadeni.” – Shvatam. A vaša vinova loza?

Neće joj smetati hladnoća? – Bivalo je i hladnije. Išli su u tišini. – Pogledajte ono – progovori Fjerabras, pokazujući. – Onamo, u kotlini, nalazi se selo Lisičije Jame. Na tamošnjim poljima, čudo nad čudima, rastu lonci. – Kako? – Lonci. Rađaju se iz materice zemlje, sami od sebe, isključivo kao delo prirode, bez ikakve ljudske pomoći. Kao što negde drugde rastu krompiri ili repa, tako u Lisičijim Jamama rastu lonci. Svakojakih vrsta i raznih oblika. – Stvarno?

– Dabogda ja crkô. Zbog toga Lisičije Jame uspostavljaju partnerske kontakte sa selom Dudno. Budući da tamo, kako kruže priče, zemlja rađa poklopce za lonce. – Svakojakih vrsta i raznih oblika? – Pogodili ste u srž, gos’n veštac. Nastavili su dalje. U tišini. Blesura je šumela i penila se na kamenju. • – A eno tamo, pogledajte, gos’n veštac, ruševine drevnog grada Dun Tine. Bio ti je ovaj grad, ako je verovati bajci, svedok strašnih scena. Valgerije, koga su zvali Silni, tu je svirepo i u

okrutnim mukama ubio nevernu ženu, ljubavnika isto, majku isto, sestru isto i brata isto. A potom je seo i zaplakao, ne zna se zbog čega... – Čuo sam za to. – Bili ste ovde? – Ne. – Ha. Znači, priča se daleko širi. – Pogodili ste u srž, gos’n upravniče. • – A ona tamo – pokaza veštac – skladna mala kula, onamo, iza onog strašnog grada? Šta je to?

– Onamo? To je hram. – Kojeg božanstva? – A ko bi to pamtio. – Istina. Ko bi. • Oko podneva ugledaše vinograd i padine brda koje se blago spuštaju ka Blesuri, načičkane čednama ravno obrezane loze, sada nezgrapne i gole. Na vrhu najvišeg brda, šibani vetrom, zabijali su se u nebo kule, masivan donžon47 i barbakana48 zamka Pomerol. Geralta je zainteresovalo što je put koji vodi ka zamku bio ništa manje utrt i utaban kopitima i točkovima kola nego

glavni drum, jasno se videlo da je neko često skretao sa druma ka zamku Pomerol. Suzdržavao se od pitanja sve dok ispred zamka nije opazio petnaestak ispregnutih kola pokrivenih plahtama, solidna i jaka vozila koja su se koristila za dalek transport. – Trgovci – objasni upravnik kada ga je upitao. – Preprodavci vina. – Trgovci? – začudi se Geralt. – Kako to? Mislio sam da su planinski prevoji prekriveni snegom, a Tusen odsečen od sveta. Na koji su onda način trgovci dospeli ovamo? – Za trgovce – reče ozbiljno upravnik Fjerabras – ne postoje loši putevi, barem ne za one koji se ozbiljno

odnose prema svom poslovanju. Kod njih, gos’n vešče, postoji ovakav princip: kada te cilj vodi, moraš pronaći sredstvo. – To je zaista – kaza polako Geralt – precizan princip i vredi ga slediti. U svakoj situaciji. – Bez sumnje. Ali, istini na volju, neki trgovci sede ovde od jeseni, nisu mogli da odu. Ali nisu klonuli duhom, vele, ma, šta ima veze, u proleće ćemo ovde biti prvi, pre nego što se konkurencija pojavi. Kod njih se to zove: misliti pozitivno. – I tom principu – Geralt klimnu glavom – teško je nešto prebaciti. Još jedna stvar me intrigira, gos’n

upravniče. Zašto ti trgovci sede ovde, u pustoši, a ne u Bukleru? Kneginja se ne žuri da im udeli gostoprimstvo? Možda prezire trgovce? – Nikako – odgovori Fjerabras. – Kneginja ih stalno poziva, ali oni uljudno odbijaju. I stanuju kraj vinograda. – Zašto? – Bukler je, vele, ništa do gozbe, balovi, terevenke, bančenja i ljubavisanje. Čovek, vele, samo lenstvuje, tupavi i traći vreme, umesto da misli o trgovini. A treba se misliti o onome što je uistinu važno. O cilju koji te vodi. Neprestano. Ne rasipajući misli na neke tamo tričarije. Tada, i samo

tada, zacrtan cilj se ostvaruje. – Dabome, gos’n Fjerabrase – veštac kaza polako. – Srećan sam zbog našeg zajedničkog puta. Imao sam mnogo koristi od naših razgovora. Stvarno mnogo. • Uprkos očekivanjima vešca, nisu pošli u zamak Pomerol, već nešto dalje, na uzvišicu iza kotline, na kojoj se izdizao drugi zamak, malo manji i mnogo zanemareniji. Kaštel se zvao Zurbaran. Geralt se radovao izgledima skorog posla, pošto je Zurbaran, mračan i zupčast od oronulih puškarnica, izgledao baš kao ukleta ruševina, koja je sigurno

vrvela od čini, čuda i stvorova. Unutra, u dvorištu, umesto čuda i stvorova, video je desetak ljudi okupiranih poslovima tako čarobnim kao što je kotrljanje bačvi, hoblovanje dasaka i zakucavanje istih pomoću eksera. Mirisalo je na sveže drvo, svež kreč, bajate mačke, uskislo vino i čorbu od graška. Čorbu su uskoro poslužili. Izgladneli od puta, vetra i studeni, jeli su energično i ćutke. Društvo im je pravio potčinjeni upravnika Fjerabrasa, koji je Geraltu predstavljen kao Simon Gilka. Služile su ih dve plavokose devojke s pletenicama dugim dobra dva lakta. Obe su slale vešcu tako izazovne poglede da je rešio da se što pre lati posla.

Simon Gilka nije video stvora. Znao je kako izgleda isključivo iz druge ruke. – Bio je crn, pih, kao katran, ali kada bi puzio po zidu, kroz njega su se videle cigle. Bio je kao ovaj aspik, razumete, gos’n veštac, ili kao, da prostite, nekakva bala. A šapetine je imao dugačke i tanke, a imao je silu tih šapetina, osam ili čak i više. A Jontek je tako stajao, stajao i gledao, dok mu na kraju nije sinulo i naglas dreknu: “Gubi se, odlazi!” Još je dodao i egzorcizam: “I dabogda crkô, mater ti tvoju!” Tada stvor hop-hop-hop! Odskakuta i to je sve što smo od njega videli. Nesta u čeljustima pećine. Onda momci rekoše ovako: ako je to stvor, onda dajte

povišicu za posao u uslovima štetnim za zdravlje, a ako nećete, onda ćemo mi otići do esnafa sa žalbom. Vaš esnaf, velim im ja na to, može da mi... – Kada je – prekinu ga Geralt – poslednji put stvor viđen? – Pa, pre tri nedelje. Tako nekako, malo pred Jule. – Kazali ste – veštac pogleda upravnika – da je pred Lamas. Alkid Fjerabras pocrvene na mestima koje nije prekrivala brada. Gilka frknu. – E pa tako ti je to, gos’n upravniče, ako hoćete da upravljate, treba češće da svraćate kod nas, a ne samo da zadnjicom polirate stolicu u

kancelariji u Bukleru. Ja mislim... – Ne zanimaju me – prekinu ga Fjerabras – vaše misli. Pričajte o stvoru. – Pa već sam ispričao. Sve što se zbilo. – Nije bilo žrtava? Niko nije bio napadnut? – Ne. Ali lane je jedan sluga nestao bez traga. Neki su govorili da ga je stvor odvukao u bezdan i usmrtio. Drugi pak da to nije bio nikakav stvor, već da je taj sluga po sopstvenoj zamisli zbrisao, zbog dugova i elemenata. Jer on se, pazite, teško kockao, a povrh toga je napumpao stomak mlinarevoj kćeri, a ova je otrčala u sud, a sud je naredio slugi da plati elemente...

– Nikoga više – Geralt naglo prekinu izlaganje – stvor nije napao? Niko drugi ga nije video? – Ne. Jedna od devojaka, dolivajući Geraltu lokalno vino, pređe mu dojkom po uhu, pa namignu zavodljivo. – Hajdemo – reče Geralt brzo. – Nema potrebe da dangubimo i čavrljamo. Odvedite me u podrume. • Fringilin amulet, nažalost, nije ispunio nade položene u njega. Geralt ni na trenutak nije verovao u to da će hrizopras, okovan u srebro i išlifovan,

zameniti njegov veščevski medaljon sa vukom. Uostalom, Fringila to uopšte nije obećala. Međutim, uveravala je – sa velikim ubeđenjem – da će nakon uigravanja sa psihom onoga koji ga nosi amulet biti u stanju da čini razne stvari, uključujući i upozorenje na opasnost. Ipak, ili Fringiline čini nisu uspele, ili su se Geralt i amulet razlikovali u pogledu toga šta je opasnost a šta nije. Hrizopras je jedva osetljivo podrhtao, kada su idući u podrume presekli put velikoj riđoj mački koja je defilovala po dvorištu uzdignutog repa. Mačka je, s druge strane, sigurno primila neki signal od amuleta, jer je kidnula, mjaučući strahotno. A kada je veštac sišao u podrume,

medaljon je svaki čas iritantno vibrirao, i to u suvim, uređenim i čistim lagumima, u kojima je jedinu pretnju predstavljalo vino u velikim bačvama. Onome ko bi, izgubivši samokontrolu, legao otvorenih usta ispod vranja49, pretilo je teško prepijanje. I ništa više. S druge strane, medaljon nije zadrhtao kada je Geralt napustio deo laguma koji je bio korišćen i sišao niže prateći stepenice i potkope. Veštac je već odavno shvatio da su se ispod većine tusenskih vinograda nalazili drevni rudnici. Sigurno je bilo ovako: kada je posađena vinova loza počela da rađa i osigurava bolji profit, ljudi su prestali da eksploatišu minerale, a rudnike su napustili, delimično

adaptirajući prokope i hodnike u vinske prodavnice i podrume. Zamkovi Pomerol i Zurbaran su stajali iznad starog rudnika škriljaca. Tu se rojilo od potkopa i jama i bio je dovoljan tren nepažnje da bi se završilo na dnu jednog od njih sa komplikovanim prelomima. Deo jama pokrivale su trule daske koje se, budući da su bile posute prašinom od škriljaca, nimalo nisu razlikovale od poda. Bilo je opasno neoprezno zakoračiti na nešto takvo – a medaljon treba da upozori. Nije upozorio. Nije upozorio ni kada je iz škriljačkog šljunka na nekih deset koraka ispred Geralta iskočio siv nejasan oblik, koji je zagrebao kandžama zemlju, izveo divljački okret, prodorno zaričao, a

potom uz fijuk i kikotanje pojurio hodnikom i zbrisao u jednu od niša što su zevale u zidu. Veštac opsova. Magična drangulija je reagovala na riđe mačke, a nije reagovala na gremline. Moraću o tome da porazgovaram sa Fringilom, pomisli, prilazeći rupi u kojoj je iščezao stvor. Amulet snažno zadrhta. Sada kada je prošlo, pomisli. Ali istog časa se dublje zamisli. Možda medaljon na kraju krajeva i nije tako glup. Standardna i omiljena taktika gremlina zasnivala se na bežanju i zasedi, iz koje bi raskidali goniča kandžama oštrim poput srpa. Gremlin je mogao da čeka tamo, u tami, a medaljon

je to signalizirao. Čekao je dugo, zadržavajući dah, pomno naprežući sluh. Amulet je mirno i mrtvo ležao na njegovim grudima. Iz rupe se pronosio ustajao, neprijatan smrad. Ali vladala je mrtva tišina. A nijedan gremlin ne bi izdržao toliko dugo u tišini. Bez razmišljanja, upuza u rupu i krenu četvoronoške, derući leđa o hrapavu stenu. Nije išao dugo. Nešto zakrcka i zapucketa, pod popusti, a veštac ode dole zajedno s nekoliko kvintala peska i šljunka. Na sreću, trajalo je kratko, a ispod njega nije bila neizmerna provalija, već običan lagum. Izlete kao govno iz

kanalizacione cevi i gromko tresnu na hrpu trulih drva. Istrese trunje iz kose i ispljunu prašinu, te opsova gnusno. Amulet je drhtao bez prestanka, koprcao se na njegovim grudima kao vrabac metnut pod pazuh. Veštac se suzdržavao da ga ne strgne i baci u vražju mater. Kao prvo, Fringila bi bila besna. Kao drugo, hrizopras je tobože imao još neke druge čarobnjačke sposobnosti. Geralt se nadao da će amulet s tim drugim sposobnostima biti manje nepouzdan. Kada je pokušao da ustane, napipao je okruglu lobanju. I shvatio da to na čemu leži uopšte nisu drva. Ustade i brzo osmotri gomilu kostiju. Sve su bile ljudske. Svi ti ljudi su u trenutku smrti bili vezani okovima i

najvjerovatnije nagi. Kosti su bile smrskane i izgrizene. Kada su bile grizene, moguće da ljudi više nisu bili živi. Ali to nije bilo sigurno. Iz potkopa ga je izveo hodnik, dug, prav kao strela. Škriljačna stena bila je obrađena dosta glatko, to više nije ličilo na rudnik. Izašao je naglo u ogromnu kavernu, čija je tavanica tonula u tamu. Sredinu kaverne zauzimala je ogromna, crna i neizmerna rupa nad kojom je visio kameni mostić koji je izgledao opasno delikatno. Voda je kapala sa zidova, odzvanjala je ehom. Iz provalije su se širili hladnoća i smrad. Amulet se

ponašao mirno. Geralt zakorači na most, oprezan i usredsređen, starajući se da se drži podalje od balustrada koje su se krunile. Posle mosta je opet bio hodnik. Na glatko obrađenim stenama spazio je zarđale držače baklji. Bile su tu i niše, u kojima su stajale statuice od peščara, mada ih je voda koja godinama kaplje raskvasila i podronila u kumire bez oblika. Na zidovima su takođe bile postavljene ploče sa bareljefima. One koje su bile izrađene od otpornijeg materijala bile su mnogo čitkije. Geralt prepozna ženu sa lunarnim rogovima, kulu, lastavicu, nerasta, delfina, jednoroga. Čuo je glas.

Stade, zadržavajući dah. Amulet zadrhta. Ne. To nije bila varka, to nije bio šum škriljca koji se osipao, niti eho vode koja kaplje. To je bio ljudski glas. Geralt zatvori oči, napregnu sluh. Locirao je. Glas je, veštac bi se mogao zakleti, dopirao iz naredne niše, iza naredne statuice, podronjene, ali ne toliko da bi izgubila okruglaste ženske obline. Ovoga puta medaljon je stajao na visini zadatka. Blesnu, a Geralt opazi iznenadan refleks metala na zidu. Uhvati snažno ženu u naručje i žestoko skrenu. Zaškripa, cela niša okrenu se na čeličnim šarkama, otkrivajući spiralne

stepenice. Sa vrha stepenica ponovo se začuo glas. Geralt nije dugo razmišljao. Gore je pronašao vrata koja su se otvorila bez otpora i čak bez škripe. Iza vrata se nalazila malecna zasvođena prostorija. Iz zidova su štrčale četiri ogromne mesingane cevi, na krajevima raširene kao trube. Na sredini, između otvora truba, stajala je fotelja, a na fotelji je sedeo kostur. Na lobanji je imao ostatke beretke koja je spala čak do zuba, na sebi dronjke nekada bogate odeće, na vratu zlatni lančić, a na stopalima čizme sa uzdignutim vrhovima koje su jako izgrizli pacovi.

Iz jedne trube razleže se kijanje, tako glasno i neočekivano da je veštac čak odskočio. Zatim je neko istresao nos, a odjek pojačan mesinganom cevi bio je gotovo paklen. – Nazdravlje – razleže se iz cevi. – Ala šmrčete, Skelene. Geralt izgura kostura iz fotelje, ne zaboravljajući da uzme sliku i sakrije zlatan lanac u džep. Potom je zaseo na prislušno mesto. Kod otvora trube. • Glas jednog od prisluškivanih bio je dubok i tutnjav. Kada je govorio, mesingana cev je vibrirala.

– Ala šmrčete, Skelene. Gde ste tako ozebli? I kada? – Šteta je pričati o tome – odgovori prehlađeni. – Prokleta boleština, prikačila se i drži, tarnan što pusti, opet se vraća. Čak ni magija ne pomaže. – Možda bi vredelo promeniti magičara? – progovori sledeći glas, škripav poput stare zarđale šarke. – Taj Vilgeforc zasad ima malo uspeha na koje može biti ponosan. Po mom mišljenju... – Ostavimo se toga – ubaci se neko govoreći sa karakterističnim otezanjem silaba. – Nismo zbog toga organizovali skup ovde, u Tusenu. Na kraju sveta. – Na prokletom kraju sveta! – Taj kraj sveta – kaza prehlađeni –

meni je jedina poznata zemlja koja ne poseduje vlastitu službu bezbednosti. Jedino ćoše carstva koje nije načičkano agentima Vatjea de Ridoa. Ovu večito veselu i pripitu kneževinu svi smatraju komičnom i niko se ozbiljno ne ophodi prema njoj. – Takve zemljice – kaza onaj što oteže silabe – uvek su bile raj za špijune i omiljeno mesto njihovih okupljanja. Zato su privukli i kontraobaveštajnu službu i špiclove, razne profesionalne motritelje i prisluškivače. – Možda je tako bilo ranije. Ali ne za vreme ženske vladavine, koja traje u Tusenu skoro stotinu godina. Ponavljam, ovde smo bezbedni. Ovde nas niko neće pronaći i prisluškivati. Praveći se da

smo trgovci, možemo spokojno pretresti pitanja od životnog značaja, a pogotovo ona koja se tiču vaših kneževskih milosti. Vaših privatnih bogatstava i latifundija50. – Prezirem lične interese, eto vam! – zapeni škripavi. – I nisam ovde radi privatnih interesa! Zanima me samo i isključivo dobro carstva. A dobro carstva, gospodo, jeste moćna dinastija! S druge strane, biće šteta i veliko zlo za carstvo ako na tron sedne neki krvno nečist, pokvaren plod zle krvi, potomak fizički i moralno bolesnih severnih kraljića. Ne, gospodo! Ja, De Vet od De Vetova, tako mi Velikog Sunca, neću pasivno gledati na takvu stvar! Tim pre što je mojoj kćeri skoro bilo obećano...

– Tvoja kćer, De Vete? – zariča onaj basoviti, tutnjavi. – A šta ja treba da kažem? Ja, koji sam podržao ono pseto Emhira onda, u borbi protiv uzurpatora? Pa iz moje rezidencije su kadeti krenuli u juriš na palatu! A šta je sa onim pre toga? Pa kod mene se skrivao! Tada je, mala protuva, naklonjeno gledao u moju Ejlan, osmehivao se, davao joj komplimente, a i iza zastora, znam to, stiskao joj sise. A sada šta... neka druga carica? Takva poruga? Takva uvreda? Car Večne Imperije koji ispred kćerki starih rodova stavlja skitnicu iz Cintre! Šta? Sedi na tronu zbog moje milosti, a moju Ejlan sme da omalažava? Ne, ne podnosim to! – Ni ja! – viknu sledeći glas, visok

i uzbuden. – I meni je priredio uvredu! Zbog te cintrijske skitnice ostavio je moju ženu! – Pukom srećom – progovori onaj što oteže silabe – skitnica je poslata na onaj svet. Kako proizilazi iz izveštaja gos’n Skelena. – Pažljivo sam slušao taj izveštaj – kaza škripavi – i došao sam do zaključka da iz njega ne proizilazi ništa osim da je skitnica nestala. A ako je nestala, onda može ponovo da se pojavi. Od prošle godine, ona je nestajala i pojavljivala se nekoliko puta! Zaista, gos’n Skelene, veoma ste nas razočarali, eto vam. Vi i taj vaš čarobnjak, Vilgeforc! – Sada nije vreme za to, Joahime!

Nije vreme da se međusobno vređamo i krivimo, zabijamo klinove u naše jedinstvo. Moramo biti snažni u jedinstvu. I odlučnosri. Stoga je nevažno da li je Cintrijka živa ili ne. Car, koji je jednom nekažnjeno uvredio stare rodove, radiće to i dalje! Nema Cintrijke? Onda će za nekoliko meseci biti spreman da nam predstavi caricu iz Zerikana ili Zangvebara! Ne, tako mi Velikog Sunca, to nećemo dozvoliti! – Nećemo dopustiti, eto vam! Pravo zboriš, Ardale! Rod Emreisa izneverio je očekivanja, svaki trenutak tokom kojeg Emhir sedi na tronu škodi carstvu, eto vam. A imamo koga da posadimo na tron. Mladi Vurhis... Razleže se glasno kihanje, a potom

trubno šmrkanje. – Konstituciona monarhija – kaza kihač. – Krajnje je vreme za konstitucionu monarhiju, za progresivan režim. A zatim demokratija... Vladavina naroda... – Imperator Vurhis – ponovi s naglaskom duboki glas. – Imperator Vurhis, Stefane Skelene. Koji će biti oženjen mojom Ejlan ili nekom od kćeri Joahima. A onda ću ja biti veliki krunski kancelar, a De Vet – feldmaršal. Vi pak, Stefane, grof i ministar unutrašnjih poslova. Ili ćete možda, kao oslobodilac nekog tamo naroda, proglasiti rezignaciju od titule i položaja. A? – Ostavimo na miru istorijske

procese – reče pomirljivo prehlađeni. – Njih ionako ništa neće zaustaviti. A što se tiče današnjice, vaša milosti, veliki kancelaru Ep Dahi, ako i imam neke primedbe protiv ličnosti princa Vurhisa, to je uglavnom zato što je on čovek gvozdenog karaktera, ponosan i nepokoran, na koga nije lako uticati. – Ako mogu nešto da došapnem – progovori onaj što oteže silabe. – Princ Vurhis ima sina, maleckog Morvrana. On je znatno bolji kandidat. Kao prvo, ima čvršća prava na tron, kako po muškoj, tako i po ženskoj liniji. Kao drugo, on je detence umesto kojeg će upravljati regentski savet. Odnosno mi. – Gluposti! Izaći ćemo na kraj i sa ocem! Pronaći ćemo način!

– Podmetnućemo mu – predloži onaj uzbuđeni – moju ženu! – Smirite se, grofe Broine. Sada nije vreme za to. Gospodo, treba da se posavetujemo oko nečeg drugog, eto vam. Hteo sam da napomenem da Emhir var Emreis još uvek vlada. – Dabome – složi se prehlađeni, trubeći u maramicu. – Vlada i živi, oseća se odlično, kako telesno, tako i umno. Naročito ovo drugo ne treba dovoditi u pitanje, nakon što se u Nilfgardu otarasio obeju vaših milosti zajedno s tom vojskom koja vam je mogla biti verna. Kako onda mislite da izvršite prevrat, milostivi kneže Ardale, kada ćete svakog trena morati da odete u boj na čelu grupe Armija “Istok”? A i

knez Joahim je verovatno već trebalo da bude uz svoju vojsku, uz Specijalnu operativnu grupu “Verden”. – Mani se zajedljivosti, Stefane Skelene. I ne pravi face koje te, samo po tvom mišljenju, čine sličnim tvom novom principalu, čarobnjaku Vilgeforcu. A znaj i ovo, Sovo, kad već i Emhir nešto sumnja, tu krivicu ćete snositi isključivo vi, ti i Vilgeforc. Priznaj, hteli ste da uhvatite Cintrijku i trgujete njome, da kupite Emhirovu milost? Sada, kada devojka nije živa, nemate čime da trgujete, zar ne? Emhir će vas rastrgnuti konjima, eto vam. Nećete podići glave, ni ti, ni čarobnjak sa kojim si se povezao i pored nas. – Niko od nas neće podići glave,

Joahime – dobaci bas. – Treba pogledati istini u oči. Uopšte nismo u boljoj poziciji od Skelena. Zahvaljujući okolnostima, svi delimo istu sudbinu. – Ali delimo je zbog Sove! Trebalo je da delujemo tajno, a šta sad? Emhir zna sve! Agenti Vatjea de Ridoa tragaju za Sovom po čitavoj imperiji! A nas, ne bi li nas se otarasili, poslaše u rat, eto vam! – Upravo tome bih se – kaza onaj što oteže silabe – radovao, to bih iskoristio. Rat, koji traje, uveravam vas, već je svima preko glave. Vojsci, narodu, a pre svega trgovcima i preduzetnicima. Sama činjenica da je rat okončan biće pozdravljena u celom carstvu sa velikom radošću, nezavisno

od toga kako će se rat okončati. A ipak vi, kao komandanti armija, možete uticati na ishod rata i to vam je, da se tako izrazim, stalno nadohvat ruke. Šta ćete prostije nego da vas, u slučaju pobede koja bi okončala oružani konflikt, ovenčaju lovorovim vencima? A u slučaju poraza, da istupite kao ljudi koje je poslalo proviđenje, zastupnici pregovora koji su stavili tačku na prolivanje krvi? – Istina – kaza ubrzo škripavi. – Tako mi Velikog Sunca, to je istina. Pravo zborite, gos’n Luvardene. – Emhir je – kaza bas – metnuo sebi omču oko vrata, poslavši nas na front.

– Emhir je – kaza uzbuđeni – još uvek živ, milostivi kneže. Živ je i odlično se oseća. Ne pravimo ražanj dok je zec još u šumi. – Ne – kaza bas. – Najpre ubijmo zeca. Ćutnja je dugo trajala. – Stoga, atentat. Smrt. – Smrt. – Smrt! – Smrt. To je jedino rešenje. Emhir ima pristalice sve dok je živ. Kada Emhir umre, svi će nas podržati. Aristokratija će stati na našu stranu. Zato što smo mi aristokratija, a snaga aristokratije je njena solidarnost. Na našu stranu će stati znatan deo vojske,

pogotovo onaj deo oficirskog korpusa koji pamti Emhirove čistke nakon poraza u Sodenu. I narod će stati na našu stranu... – Jer narod je zaostao, glup i lako je njime manipulisati – dovrši Skelen, išmrknuvši nos. – Dovoljno je viknuti: “Ura!”, održati govor sa stepeništa senata, otvoriti zatvore i sniziti dažbine. – Apsolutno ste u pravu, grofe – kaza onaj što oteže silabe. – Sada znam zašto se tako gromoglasno zalažete za demokratiju. – Upozoravam – zaškripa onaj po imenu Joahim – da nam neće krenuti tako glatko, gospodo. Ceo naš plan se zasniva na torne da Emhir umre. A ne smemo

zatvarati oči pred činjenicom da Emhir ima mnogo sledbenika, ima korpuse unutrašnje vojske, ima fanatičnu gardu. Neće biti lako probiti se kroz brigadu “Impera”, a ona će se, ne zavaravajte se, boriti do poslednjeg čoveka. – I ovde – izjavi Stefan Skelen – nam pomoć nudi Vilgeforc. Nećemo morati da opsedamo palatu, niti da se probijamo kroz “Imperu”. Problem će rešiti jedan atentator koji ima magičnu protekciju. Onako kako se zbilo u Tretogorju, tik pred ustanak čarobnjaka na Tanedu. – Kralj Radovid Redanjski. – Tako je. – Vilgeforc ima takvog atentatora?

– Ima. Da bismo vam dokazali svoje poverenje, gospodo, reći ćemo vam ko je to. Čarobnica Jenefer, koju držimo u tamnici. – U tamnici? Čuo sam da je Jenefer Vilgeforcova saveznica. – Ona je njegov zatvorenik. Začarana i hipnotisana, programirana kao golem51 da izvrši atentat. Posle toga će izvršiti samoubistvo. – Ne pasuje mi baš neka začarana veštica – reče onaj što oteže silabe, a od mrskosti ih je otezao još više. – Bolji bi bio junak, vatren čovek odan ideji, osvetnik... – Osvetnica – prekinu ga Skelen. – Pasuje kao salivena, gos’n Luvardene.

Jenefer će se osvetiti za nepravdu koju joj je priredio tiranin. Emhir je proganjao i doveo do smrti njenu štićenicu, nevino dete. Taj okrutni samodržac, taj izopačenik, umesto da brine o carstvu i narodu, proganjao je i maltretirao decu. Za to ga je sustigla osvetnička ruka... – Ja mislim – izjavi basom Ardal ep Dahi – da je to vrlo dobro. – I ja – zaškripa Joahim de Vet. – Odlično! – dreknu uzbuđeno grof Broine. – Tiranina i izopačenika će sustići osvetnička ruka zbog zlostavljanja tuđih žena. Odlično! – Jedna stvar – otegnu silabe Luvarden. – Kako biste dokazali

poverenje, grofe Skelene, odajte nam aktuelno mesto boravka gos’n Vilgeforca. – Gospodo, ja... Ne smem... – To će biti garancija. Zaloga iskrenosti i predanosti cilju. – Ne plaši se izdaje, Stefane – pridoda Ep Dahi. – Niko od ovde prisutnih te neće odati. To je paradoks. U drugim okolnostima, možda bi se među nama i našao takav koji bi hteo da kupi život, izdajući ostale. Ali svi mi vrlo dobro znamo da se izdajstvom ne bi kupilo ništa. Emhir var Emreis ne prašta. Ne ume da oprosti. On mesto srca ima led. I zbog toga će umreti. Stefan Skelen nije se više dvoumio.

– Pa onda dobro – kaza. – Neka to bude zaloga iskrenosti. Vilgeforc se skriva u... • Veštac, koji je sedeo kod otvora trube, bolno stisnu pesnice. Napregnu sluh. I sećanje. • Veščeve sumnje u pogledu Fringilinog amuleta bile su neosnovane i raspršile su se za tren oka. Kada je ušao u veliku kavernu i približio se kamenom mostiću iznad crne provalije, medaljon je počeo da mu se trza i koprca na vratu,

sad već ne kao vrabac, nego kao golema i snažna ptica. Na primer, gačac. Geralt se zaledi. Primiri amulet. Nije pravio nikakve pokrete kako mu uši ne bi zbunio ni šum, ni glasniji izdah. Čekao je. Ztiao je da je sa druge strane provalije, preko mosta, bilo nešto, nešto je vrebalo u tami. Nije isključivao da je nešto moglo da se krije i iza njegovih leđa, a most je trebalo da bude zamka. Nije imao nameru da dozvoli da upadne u nju. Čekao je. I dočekao. – Zdravo, vešče – začuo je. – Čekali smo te ovde. Glas koji je dopirao iz mraka zvučao je čudnovato. Ali Geralt je već čuo takve glasove, poznavao ih je.

Glasovi bića koja nisu navikla na sporazumevanje pomoću govora. Umejući da se koriste plućnom aparaturom, dijafragmom, dušnikom i grkljanom, ta stvorenja nisu sasvim vladala artikulacionim aparatom, čak ni onda kada su njihove usne, nepce i jezik imali strukturu potpuno sličnu ljudskoj. Reči koje su izgovarala takva bića, osim što su bile čudno akcentovane i intonirane, bile su pune zvukova neprijatnih za ljudsko uho – od tvrdih i ružno kevtavih do šištavih i klizavo mekih. – Čekali smo te ovde – ponovi glas. Znali smo da ćeš doći ako te primamimo glasinama. Da ćeš upuzati ovde, pod zemlju, da tragaš, loviš,

progoniš i ubijaš. Odavde više nećeš izaći. Nećeš više videti to sunce koje si toliko voleo. – Pokaži se. U tami preko mosta nešto se pomeri. Mrak na jednom mestu kao da se zgusnuo i preuzeo ljudski oblik u grubim crtama. Činilo se da stvor ni na tren nije ostajao u istoj poziciji i mestu, menjao ih je pomoću brzih, nervoznih, treperavih pokreta. Veštac je već viđao takva bića. – Kored – zaključi hladno. – Mogao sam da očekujem ovde nekog kao što si ti. Čudo je da ranije nisam naleteo na tebe. – Vidi, vidi – u glasu živahnog

stvora zazvuča podsmeh. – Mrak, a prepoznao me je. A prepoznaješ li ovog? I ovog? I ovog? Iz mraka, bešumno kao duhovi, pomoliše se tri nova stvora. Jedan, koji je vrebao iza leđa koreda, po obliku i sveopštem izgledu takođe je bio humanoid, ali niži, pogrbljeniji i majmunskiji. Geralt je znao da je to kilmulis. Druga dva stvora, kako je veštac s pravom pretpostavio, krila su se ispred mosta, spremni da mu preseku povlačenje kad bi zakoračio na most. Prvi, s leve strane, zagreba kandžama kao ogroman pauk i zamre, mrdajući brojnim kracima. To je bio kovitlar. Poslednji stvor, koji je u grubim crtama

podsećao na svećnjak, ukaza se, činilo se, pravo iz napukle škriljačne stene. Geralt nije mogao da odgonetne šta je to. Ni u jednoj od veščevskih knjiga nije figurirao takav monstrum. – Ne želim svađu – reče, pomalo računajući na činjenicu da su stvorovi započeli sa razgovorom, umesto da mu kao i obično iz tame skoče za vrat. – Ne želim svađu sa vama. Ali ako dode do toga, braniću se. – Mi smo to već iskalkulisali – izjavi siktavo kored. – Zbog toga nas ima četvorica. Zbog toga smo te ovamo namamili. Zagorčao si nam život, podli vešče. Najlepše jame na ovoj strani sveta, divno mesto za prezimljavanje, mi ovde zimujemo gotovo od početka

istorije. A sada si ti tu dopuzao da loviš, nitkove. Da nas juriš, goniš i ubijaš radi novca. Došao je kraj tome. Tebi takođe. – Slušaj, korede... – Ljubaznije – progunđa stvor. – Ne trpim prostakluk. – Pa kako onda da ti se... – Gospodine Švajceru. – Dobro, gospodine Švajceru – nastavi Geralt, naizgled poslušno i pokorno – ovako stoje stvari. Ušao sam ovamo, ne krijem, kao veštac, sa veščevskim zadatkom. Predlažem da preskočimo to pitanje. Ipak, dogodilo se nešto u ovom podzemlju, što je dijametralno promenilo situaciju. Saznao sam nešto što je meni

neuobičajeno važno. Nešto što može da promeni ceo moj život. – I šta treba da bude rezultat tog nečeg? – Moram – Geralt je bio uzor smirenosti i strpljivosti – smesta da izađem na površinu, iz ovih stopa, bez trena odugovlačenja moram da krenem na dalek put. Put koji može da se pokaže kao put bez povratka. Sumnjam da bih se ikada vratio u ove krajeve... – Na ovaj način želiš sebi da kupiš život, vešče? – zasikta gos’n Švajcer. – Nema ništa od toga. Uzaludna su tvoja preklinjanja. Imamo te u klopci i nećemo te pustiti iz nje. Ubićemo te ne misleći samo na sebe, već i na druge naše

pobratime. Radi, da se tako izrazim, slobode naše i vaše. – Ne samo da se neću vratiti ovamo – nastavi strpljivo Geralt – već ću potpuno prestati sa delatnostima kao veštac. Nikada više neću ubiti nijednog od vas... – Lažeš! Lažeš od straha! – Ali – Geralt ni ovaj put nije dao da ga prekinu – moram, kako bi se reklo, hitno odavde da izađem. Stoga imate da izaberete između dve alternative. Prva: poverujte u moju iskrenost, a ja ću otići odavde. Druga: otići ću odavde preko vaših leševa. – Treća – nakašlja se kored – sam ćeš biti leš.

Veštac uz fijuk izvuče mač iz korica na leđima. – Neću biti jedini – kaza ravnodušno. – Sigurno neću biti jedini, gos’n Švajceru. Kored je ćutao neko vreme. Kilmulis, koji se držao iza njegovih pleća, ljuljao se i kašljucao. Kovitlar se povijao i ispravljao krake. Svećnjak je menjao oblike. Sada je izgledao kao iskrivljena jelka sa dva velika oka. – Daj dokaz – reče najzad kored – tvoje iskrenosti i dobre volje. – Kakav? – Tvoj mač. Tvrdiš da ćeš prestati da budeš veštac. Veštac – to je njegov mač. Baci ga u provaliju. Ili ga slomi.

Onda ćemo ti dozvoliti da odeš. Geralt je na časak stajao bespokretno, u tišini u kojoj se moglo čuti kapanje vode sa plafona i zidova. Zatim polako, ne žureći, uspravno i duboko zabi mač u pukotinu u steni. I polomi oštricu žestokim udarcem čizme. Sečivo puče uz jecaj koji ehom odzvoni u pećinama. Voda je kapala sa stena, curila po njima poput suza. – Ne mogu da verujem – reče sporo kored. – Ne mogu da verujem da neko može biti čak toliko glup. Baciše se na njega svi, momentalno, bez vriska, lozinke ili naredbe. Prvi je preko mosta jurnuo

gos’n Švajcer, izbačenih kandži i iskeženih očnjaka, kojih se ne bi postideo ni vuk. Geralt mu dozvoli da se približi, te se okrenu u kukovima i udari, razvalivši mu njušku i grlo. U sledećem trenutku već je bio na mostu, udarcem sleva raspori kilmulisa. Zgrčio se i čučnuo, u pravo vreme, a svećnjak, koji je skočio na njega, prelete preko, jedva mu kandžama zagrebavši jaknu. Veštac odskoči od kovitlara, od njegovih tankih šapa koje su se kovitlale poput krilaca vetrenjače. Udar jedne od šapa pogodi ga u bok glave, Geralt zaplesa, praveći fintu i okružujući sebe širokim udarcem. Kovitlar skoči opet, ali promaši. Udari o ogradu i razvali je, te pade u provaliju

zajedno sa gomilom kamenja. Do tog trenutka nije ispustio ni najmanji zvuk, a sada, leteći u bezdan, zariča. Rika dugo nije utihnula. Napadoše ga sa dveju strana – sa jedne svećnjak, sa druge kilmulis iz kog je liptala krv i koji je, iako ranjen, uspeo da ustane. Veštac skoči na balustradu mosta, oseti kako se kamenje tare dok se survava, a ceo most trese. Balansirajući, izmače se iz dosega kandžastih šapa svećnjaka i pronađe iza leđa kilmulisa. Kilmulis nije imao vrat, pa ga Geralt udari u slepoočnicu. Ali stvorova glava bila je kao od železa, morao je udariti i drugi put. Izgubi na to malo više vremena. Dobio je po glavi, bol mu zaseva u

lobanji i očima. Zavrte se, okružujući se širokom paradom, osetivši brzo kako mu ispod kose curi krv, pokušavao je da shvati šta se desilo. Čudom izbegavši drugi udar kandži, shvatio je. Svećnjak je menjao oblike – sada je napadao neverovatno izduženim šapama. Imalo je to manu. U vidu narušenog centra težišta i ravnoteže. Veštac zagnjuri ispod šapa, skraćujući distancu. Svećnjak, videći šta se sprema, kao mačka se baci na kičmu, ispružajući zadnje šape, jednako kandžaste kao i prednje. Geralt preskoči preko njega, šljusnuvši ga u skoku. Osetio je kako oštrica reže telo. Izvi se, okrenu i ubode još jedanput, dočekavši se na koleno. Stvor zakriča i naglo izbaci glavu

napred, divljački klapnu zubinama odmah ispred veščevih grudi. Njegove velike oči svetlele su u tami. Geralt ga odgurnu silovitim udarcem balčaka, ubode izbliza, satirući mu polovinu lobanje. Taj čudni stvor, koji ne figurira ni u jednoj veščevskoj knjizi, čak je i bez te polovine još nekih dobrih petnaestak sekundi klapao zubima. Potom je umro, sa strašnim, gotovo ljudskim uzdahom. Ležeći u lokvi krvi, kored se grčevito tresao. Veštac je stao iznad njega. – Ne mogu da verujem – kaza – da neko može biti toliko glup da se navuče na tako jednostavnu iluziju kao što je

bila ona sa lomljenjem mača. Nije bio siguran da li je kored toliko svestan da shvati. Ali mu je u suštini bilo svejedno. – Opomenuo sam vas – kaza, brišući krv koja mu je lila po obrazu. – Upozorio sam vas da moram da izađem odavde. Gospodin Švajcer zadrhta snažno, zakašljuca, zafijuka i zaškripa. Potom utihnu i ukoči se. Voda je kapala sa plafona i stena. • – Jesi li zadovoljan, Regise? – Sada jesam.

– Dobro onda – veštac ustade. – Hajde, trči i pakuj se. Brzo. – Neće mi to oduzeti mnogo vremena. Omnia mea mecum porto52. – Šta? – Nemam puno prtljaga. – Još bolje. Za pola sata, van grada. – Biću tamo. • Nije je pravilno ocenio. Uhvatila ga je. Sam je bio kriv. Umesto što je žurio, mogao je da pođe ka zadnjem delu palate i ostavi Ukljevu u većoj staji, onoj za vitezove lutalice, personal i

sluge, u kojoj je i njegova družina držala konje. Nije to učinio, zbog žurbe i navike poslužio se kneževskom stajom. A mogao je da pretpostavi da u kneževskoj staji mora biti neko ko potkazuje. Išla je od boksa do boksa, šutirajući slamu. Imala je na sebi kratku bundu od risa, belu satensku bluzu, crnu suknju za jahanje i duboke čizme. Konji su frktali, osećajući bes koji je isparavao iz nje. – Vidi, vidi – reče, videvši ga, savijajući bič koji je držala u rukama. – Bežimo! Bez pozdrava. Pošto pismo, koje sigurno stoji na stolu, nije pozdrav. Ne nakon onoga što nas je spajalo. Kako pretpostavljam, tvoje postupke

objašnjavaju i opravdavaju neobično značajni argumenti. – Objašnjavaju i opravdavaju. Izvini, Fringila. – Izvini, Fringila – ponovi ona, gnevno kriveći usta. – Kako kratko, kako štedljivo, kako nepretenciozno, sa kakvom brigom o stilu. Pismo koje si ostavio za mene, dajem glavu, sigurno je redigovano jednako prefinjeno. Bez preterane rasipnosti, ako govorimo o mastilu. – Moram da idem – izusti. – Pretpostavljaš zbog čega. I radi koga. Oprosti mi, molim te.. Nameravao sam da krišom i tiho nestanem, jer... Nisam želeo da pokušaš da pođeš sa nama.

– To je bio izlišan strah – procedi, savijajući bič u obruč. – Ne bih pošla sa tobom, čak ni kada bi molio, ležeći pred mojim stopalima. O ne, vešče. Idi sam, sam umri, sam se smrzni na prevojima. Ja nemam nikakve obaveze prema Ciri. A prema tebi? Da li ti znaš koliko ih je preklinjalo za ono što si ti imao? A što sada sa prezirom odbacuješ, guraš u ćošak? – Nikada te neću zaboraviti. – Oh – siknu. – Ni sam ne znaš koliku želju imam da učinim nešto da zaista tako bude. Ako ne uz pomoć magije, onda uz pomoć ovog biča! – Nećeš to učiniti. – U pravu si, neću. Ne bih umela.

Ponašaću se onako kako pristaje omalovaženoj i odbačenoj ljubavnici. Klasično. Otići ću uzdignute glave. Dostojanstveno i ponosno. Lijući suze. Posle ću jecati u jastuk. A onda ću se spanđati sa drugim! Pred kraj je skoro ječala. Ništa nije kazao. Ona je takođe ćutala. – Geralte – kaza konačno, potpuno drugačijim glasom. – Ostani sa mnom. – Čini mi se da te volim – reče, videći da on odugovlači sa odgovorom. – Ostani sa mnom. Molim te. Nikada nikoga nisam molila i mislim da nikada i ne bih molila. Tebe molim. – Fringila – odgovori ubrzo. – Ti si

žena o kojoj muškarac može samo da sanja. Moja, samo je moja krivica što nemam narav sanjara. – Ti si – kaza uskoro, grizući usne – kao ribolovačka udica, koju, kada se jednom zarije, možeš iščupati samo sa krvlju i mesom. Šta ćeš, sama sam kriva, znala sam šta radim, igrajući se opasnom igračkom. Na sreću, znam i kako da izađem na kraj sa posledicama. U tom pogledu imam prednost nad ostalima iz ženskog plemena. Nije komentarisao. – Uostalom – pridoda – slomljeno srce, iako boli mnogo, mnogo više nego polomljena ruka, zarasta mnogo, mnogo brže.

Ni ovoga puta nije komentarisao. Fringila je posmatrala masnicu na njegovom obrazu. – Kakav je moj amulet? Dobro radi? – Jednostavno je sjajan. Hvala ti. Klimnula je glavom. – Kuda ideš? – upita potpuno drugačijim glasom i tonom. – Šta si saznao? Znaš mesto na kom se skriva Vilgeforc, zar ne? – Da. Ne traži mi da ti kažem gde je to. Neću reći. – Kupiću tu informaciju. Stvar za stvar. – Ah, tako?

– Imam poruku – ponovi – koja je dragocena. A za tebe jednostavno neprocenjiva. Prodaću ti je u zamenu za... – Za mirnu savest – dovrši, gledajući je u oči. – Za poverenje koje sam ti podario. Maločas je ovde bila reč o ljubavi. A sada počinjemo da govorimo o trgovini? Ćutala je dugo. Zatim se žustro, oštro udarila po čizmi. – Jenefer – izrecitova hitro – ona čijim si mi se imenom nekoliko puta obratio tokom noći, u trenucima ekstaze, nikada nije izdala ni tebe, ni Ciri. Nikada nije bila Vilgeforcova saveznica. Kako bi spasla Cirilu, neustrašivo je

krenula u neviđeni rizik. Doživela je poraz, upala je Vilgeforcu u šape. Sigurno ju je torturom primorao na probe skeniranja, koje su se odvijale u jesen prošle godine. Da li je živa, nije mi poznato. Više od toga ne znam. Kunem se. – Hvala ti, Fringila. – Odlazi. – Verujem ti – kaza, ne odlazeći. – I nikada neću zaboraviti ono što je bilo među nama. Verujem ti, Fringila. Neću ostati sa tobom, ali verovatno sam i ja tebe voleo... Na svoj način. Molim te da ovo što ćeš ubrzo saznati sačuvaš u najdubljoj tajnosti. Vilgeforcovo skrovište nalazi se u...

– Čekaj – prekinu ga. – Kazaćeš mi to docnije, docnije ćeš mi to otkriti. Sada, pre odlaska, oprosti se sa mnom. Onako kako treba da se oprostiš. Ne pisamcima, ne promumlanim izvinjenjima. Oprosti se sa mnom onako kako ja želim. Skinula je bundu od risa i bacila je na hrpu slame. Žestokim pokretom rascepa bluzu, ispod koje nije imala ništa. Svalila se na bundu, povlačeći ga za sobom, na sebe. Geralt je uhvati za vrat, podiže joj suknju i iznenada ukapira da neće biti vremena za skidanje rukavica. Fringila srećom nije nosila rukavice. A ni gaćice. Na još veću sreću, nije nosila ni mamuze, jer su vrlo brzo potpetice njenih jahačkih čizama bile

doslovno svuda, a strah ga je i da pomisli šta bi se moglo desiti da je nosila mamuze. Kada je zastenjala, poljubio ju je. Prigušio je stenjanje. Nanjušivši njihovu divlju strast, konji su rzali, lupali, tako da su se prašina i seno rasipali sa tavanice. • – Citadela Ris-Run u Nazairu, na jezeru Muredah – dovrši trijumfalno Fringila Vigo. – Tamo je Vilgeforcovo skrovište. Izvukla sam to od vešca pre no je otišao. Imamo dovoljno vremena da ga predupredimo. On ni na koji način

neće uspeti da stigne tamo pre aprila. Devet žena okupljenih u dvorani sa stubovima zamka Montekalvo klimalo je glavama i darovalo Fringilu pogledima punim priznanja. – Ris-Run – ponovi Filipa Ejlhart, otkrivajući zube u zverskom osmehu i igrajući se sardoniksnom kamejom prikačenom za haljinu. – Ris-Run u Nazairu. Onda, do skorog viđenja, gos’n Vilgeforce... Do skorog viđenja! – Kada veštac dospe tamo – zasikta Keira Mec – zateći će ruševine koje više neće ni vonjati na paljevinu. – Ni na leš – osmehnu se šarmantno Sabrina Glevisig.

– Bravo, gđice Fringila – klimnu glavom Šila de Tankarvil, gestom koji Fringila nikada ne bi očekivala od slavne čarobnice. – Savršeno odrađen posao. Fringila klimnu glavom. – Bravo – ponovi Šila. – Preko tri meseca u Tusenu... Ali sigurno je vredelo. Fringila Vigo pređe pogledom preko čarobnica koje su sedele za stolom. Preko Šile, Filipe, Sabrine Glevisig. Preko Keire Mec, Margarite Lo Antij i Tris Merigold. Preko Frančeske Findaber i Ide Emean, čije oči, uokvirene intenzivnom vilenjačkom šminkom, apsolutno ništa nisu

iskazivale. Preko Asire var Anahid, čije su oči iskazivale nemir i brigu. – Vredelo je – prizna. Apsolutno iskreno. • Nebo je iz tamnoplavog polako prešlo u crno. Ledeni vihor duvao je kroz vinograde. Geralt skopča vučetinu i obavi vrat vunenim šalom. Osećao se odlično. Ispunjena ljubav, kao i obično, uzdizala ga je navrh fizičke, psihičke i moralne snage, obrisala trag svakojakih sumnji, a misao načinila bistrom i živahnom. Žalio je samo što će duže biti lišen te čarobne panacee53.

Glas Rejnarta de Bua-Fresnea trže ga iz zamišljenosti. – Sprema se rđavo vreme – kaza vitez lutalica, gledajući ka istoku, odakle je naletala bura. – Požurite. Ako sa ovim vetrom dođe sneg, ako vas uhvati na prevoju Melor, naći ćete se u klopci. U tom slučaju, molite se svim bogovima koje štujete, koje znate i o kojima ste čuli, da se sneg otopi. – Shvatamo. – Tokom prvih dana vodiće vas Sansretur, držite se reke. Proći ćete kraj traperske faktorije54, stići ćete do mesta na kom se u Sansretur uliva desna pritoka. Ne zaboravite: desna. Njen tok će vam ukazati put na prevoj Melor. A

kada, božanskom voljom, savladate Melor, nemojte se brzo radovati, pred vama će još biti prevoji Sonmersi i Morblan. Kada savladate oba, izaći ćete na dolinu Sudut. Sudut ima toplu mikroklimu, skoro kao Tusen. Da nije bedno zemljište, tamo bi sadili vinovu lozu. Zaćuta, postiđen od prekornih pogleda. – Razumem – frknu. – Vratiću se na stvar. Na izlazu iz Suduta nalazi se gradić Karavista. Tamo živi moj rođak, Gi de Bua-Fresne. Posetite ga i pozovite se na mene. Ako se ispostavi da je rođak umro ili poblesavio, zapamtite, pravac vašeg daljeg puta je ravnica Mag Deira, dolina reke Silte. Odatle, Geralte, možeš

da pratiš mapu koju ti je iscrtao gradski kartograf. Kada smo već kod kartograra, ne pojmim baš zašto si ga ispitivao o nekakvim zamkovima... – Zaboravi na to, Rejnarte. To se nije zbilo. Ništa nisi čuo, ništa nisi video. Makar te i na muke stavili. Shvataš? – Shvatam. – Jahač – upozori Geralt, kontrolišući ajgira koji je đipao. – Jahač juriša galopom ka nama iz pravca palate. – Ako je jedan – isceri se Angulema, gladeći sekiricu zakačenu za sedlo – onda je mali problem. Ispostavilo se da je jahač Neven koji je jurio koliko ga konj nosi. Začudo,

konj je bio Pegaz, pesnikov jalovac koji nije voleo i nije navikao da skače. – Deder – kaza trubadur, zadihan kao da je on nosio jalovca, a ne jalovac njega. – Pa, uspeo sam. Bojao sam se da vas neću uhvatiti. – Samo nemoj da kažeš da ipak ideš sa nama. – Ne, Geralte – Neven spusti glavu – ne idem. Ostajem ovde, u Tusenu, sa Lasicom. Odnosno, sa Anrijetom. Ali nisam mogao da se ne pozdravim sa vama. Da vam ne poželim srećan put. – Zahvali kneginji za sve. I izvini se u naše ime što smo otišli tako iznenada i bez pozdrava. Objasni joj nekako.

– Dali ste vitešku zakletvu i to je to. Svako će u Tusenu to razumeti, uključujući i Lasicu. A ovde... Evo vam. Neka to bude moj doprinos. – Nevene – Geralt uze od pesnika tešku vreću. – Ne patimo od nedostatka novca. Nije potrebno. – Neka to bude moj doprinos – ponovi trubadur. – Pare uvek dobro dođu. A osim toga, nisu moje, uzeo sam te dukate iz privatne Lasičine škatulje. Što me tako gledate? Ženama novac nije potreban. A i zašto bi bio? Ne piju, ne kockaju se, ma majku mu bre – one su žene. Pa, ostajte zdravo! Odlazite, jer ću se rasplakati. A kada se sve završi, naletite u Tusen kada se budete vraćali da mi sve ispričate. I hoću da zagrlim

Ciri. Obećavaš, Geralte? – Obećavam. – Deder, zdravo. – Čekaj – Geralt okrenu konja, približi se Pegazu, krišom izvuče pismo ispod pazuha. – Postaraj se da ovo pismo stigne kod... – Fringile Vigo? – Ne. Dajkstre. – Šta ti je, Geralte? A kako misliš da ja to učinim? – Pronađi način. Znam da ćeš uspeti. A sada zbogom. Odi da te poljubim, stara budalo. – Daj 'vamo njušku, druže. Očekujem vas.

Posmatrali su ga dok je odlazio, videli su kako kaska prema Bukleru. Nebo se mračilo. – Rejnarte – veštac se okrenu na sedlu. – Hajde s nama. – Ne, Geralte – odgovori ubrzo Rejnart de Bua-Fresne. – Ja jesam lutalica. Ali nisam lud. • U velikoj dvorani sa stubovima zamka Montekalvo vladalo je ne uobičajeno uzbuđenje. Svetlo-tamne kontraste svećnjaka koji obično tu dominiraju zamenila je mlečna svetlost velikog magičnog ekrana. Slika na

ekranu je podrhtavala, treptala, nestajala, pojačavajući uzbuđenje i napetost. I nervozu. – Ha – kaza Filipa Ejlhart, zverski se osmehujući. – Šteta što ne mogu da budem tamo. Dobro bi mi došlo malo akcije. I malo adrenalina. Šila de Tankarvil pogleda je resko, ništa nije kazala. Frančeska Findaber i Ida Emean činima stabilizovaše ekran i uvećaše ga tako da je zauzimao ceo zid. Videle su jasne crne vrhove planina na pozadini granitnog neba, zvezde koje se odbijaju na površini jezera, mračan i rogljast masiv zamka. – I dalje nisam sigurna – progovori Šila – da li je bila greška poveriti

vođstvo nad grupom udarnoj Sabrini i mladoj Mec. Keiri su na Tanedu polomili rebra, možda bi htela da se sveti. A Sabrina... Eh, ona malo previše voli akciju i adrenalin. Zar ne, Filipa? – Već smo razgovarale o tome – preseče Filipa, a glas joj je bio kiseo poput marinade od šljiva. – Ustanovile smo što je trebalo da se ustanovi. Niko neće biti ubijen bez preke potrebe. Sabrinina i Keirina grupa će ući u RisRun tiho kao miševi, na prstićima, pstpst. Vilgeforca će uzeti živog, bez ijedne ogrebotine, bez ijedne masnice. Ustanovile smo to. Mada ja i dalje smatram da bi trebalo dati primer. Kako bi se ti malobrojni, tamo, u zamku, koji prežive tu noć, do kraja života budili sa

vriskom, kada im u san dođe ta noć. – Osveta je – reče oporo čarobnica iz Kovira – užitak za prosečne, slabe i sitničave umove. – Možda – složi se Filipa naizgled ravnodušnim osmehom. – Ali ipak ne prestaje da bude užitak. – Manimo se toga – Margarita Lo Antij podiže pehar penušavog vina. – Predlažem da nazdravimo gđici Filipi Vigo, zahvaljujući čijim naporima je Vilgeforcovo skrovište otkriveno. Zaista, Fringila, valjano i uzorno ste to obavili. Fringila se nakloni, odgovarajući na salutiranja. U Filipinim crnim očima spazila je nešto poput podsmeha, u

azurnom pogledu Tris Merigold bila je mrskost. Frančeskine i Šiline osmehe nije mogla da dešifruje. – Počinje – kaza Asire var Anahid, pokazujući na začaranu viziju. Smestile su se udobnije. Kako bi bolje videla, Filipa činima priguši svetla. Videle su kako se od stena otkidaju brzi crni oblici, nečujni i okretni poput slepih miševa. Kako iskošenim letom sleću na grudobrane i mašikule zamka Ris-Run. – Ima sigurno vek – promrmlja Filipa – kako nisam imala metlu među nogama. Još malo pa ću zaboraviti kako se leti.

Šila, zagledana u viziju, utiša je nestrpljivim siktanjem. Na prozorima crnog kompleksa zamka kratko blesnu plamen. Jedan, drugi, treći. Znale su šta je to. Zamandaljena vrata i reze razleteše se u cepke pod udarom loptastih munja. – Unutra su – progovori tiho Asire var Anahid, jedina koja nije posmatrala viziju na ekranu, već je bila zagledana u kristalnu kuglu na stolu. – Udarna grupa je unutra. Ali nešto nije u redu. Nije onako kako bi trebalo da bude... Fringila oseti kako joj krv iz srca protiče do abdomena. Ona je već znala šta nije onako kako bi trebalo da bude. – Gđica Glevisig – Asire ponovo

podnese izveštaj – otvara direktni komunikator. Prostor među stubovima dvorane najednom zasija, u materijalizujućem ovalu ugledaše Sabrinu Glevisig u muškoj odeći, kose privezane na čelu šifonskom ešarpom, lica zacrnjenog prugama maskirne boje. Iza leđa čarobnice videli su se ružni kameni zidovi, na njima mnoštvo dronjaka koji su nekada bili tapiserije. Sabrina ispruži ka njima ruku na kojoj je bila navučena rukavica, sa koje su visile duge rese paučine. – Samo toga – kaza, gestikulirajući žustro – ovde ima u izobilju! Samo toga! Sto mu gromova, kakva glupost... Kakva

blamaža... – Jasnije, Sabrina! – Šta jasnije? – vrisnu čarobnica iz Kedvena. – Šta ovde može biti jasnije? Ne vidite? Ovo je zamak Ris-Run! Prazan je! Prazan i grozan! Ovo je prokleta, prazna ruševina! Ovde nema ničega! Ničega! Iznad Sabrininog ramena pomoli se Keira Mec, sa maskirnim crtežom na licu izgledala je kao đavo iz pakla. – U ovom zamku – potvrdi smireno – nema i nije bilo nikoga. Već nekih pedeset godina. Već pedeset godina ovde nije bilo žive duše, ne računajući paukove, pacove i šišmiše. Izvršili smo desant na potpuno pogrešno mesto.

– Jeste li proverile da to nije možda iluzija? – Smatraš nas decom, Filipa? – Slušajte obe – Filipa Ejlhart nervozno pročešlja kosu prstima. – Kažite najamnicama i polaznicama da je to bila vežba. Platite im i vratite se. Smesta se vratite. I dobra faca, čujete li? Napravite dobru facu! Oval komunikatora se ugasi. Ostala je samo slika na zidnom ekranu. Zamak Ris-Run na pozadini crnog neba svetlucavog od zvezda. I jezero u kom su se zvezde odbijale. Fringila Vigo je posmatrala vrh stola. Osetila je kako će pulsirajuća krv ubrzo da joj raznese obraze.

– Ja... zaista – kaza najzad, ne mogavši više da podnese ćutnju koja je gospodarila u dvorani sa stubovima zamka Montekalvo. – Ja... Zaista ne razumem... – A ja razumem – reče Tris Merigold. – Taj zamak... – kaza Filipa utonula u misli. – Taj zamak... Ris-Run... Moraćemo ga uništiti. Srušiti do temelja. A kada o celoj ovoj aferi počnu da se sastavljaju legende i bajke, moraćemo da ih podvrgnemo pažljivoj cenzuri. Da li razumete na šta mislim? – Vrlo dobro – klimnu glavom Frančeska Findaber, koja je ćutala do tada. Ida Emean, takođe ćutljiva, dozvoli

sebi višeznačno frktanje. – Ja... – Fringila Vigo je i dalje bila kao ošamućena. – Ja zaista ne shvatam... Kako se to moglo dogoditi... – Oh – kaza nakon veoma dugog ćutanja Šila de Tankarvil. – Nije to ništa, gđice Vigo. Niko nije savršen. Filipa frknu tiho. Asire var Anahid uzdahnu i podiže pogled ka plafonu. – Na kraju krajeva – dodade Šila, pućeći usne – svaka od nas je to jednom doživela. Svaku od nas koje ovde sedimo neki muškarac je prevario, iskoristio i izvrgao ruglu.

“Ich liebe dich, mich reizt deine schöne Gestalt; Und bist du nicht willig, so brauch’ ich Gewalt!” “Mein Vater, mein Vater, jetzt fasst er mich an, Erlkönig hat mir ein Leids getan!”

Sve je nekada bilo, sve se već nekada dogodilo. I sve je već nekada bilo opisano.

Visogota iz Korvoa

Peto poglavlje Podne je spustilo na šumu žegu i sparinu, a glatka površina jezera, još donedavno tamna poput žada, usplamtela je zlatnom bojom i zableštala refleksima. Ciri je morala da zakloni oči dlanovima, blesak koji se odbijao o vodu zaslepljivao ju je, budio joj bol u zenicama i slepoočnicama. Prošla je kroz priobalno rastinje, uterala Kelpi u jezero, tako duboko da je voda dosezala do kobilinih kolena. Voda je bila toliko prozračna da je u senci konja, čak i s visine sedla, Ciri mogla da vidi šareni mozaik dna, jezerske školjke

i talasastu, perjastu vodenu travu. Videla je malog raka, kako dostojno korača među kamenčićima. Kelpi zarza. Ciri trznu vođice i izađe u plićak, ali ne na samu obalu, jer je ona bila peskovita i prekrivena kamenjem, a to je isključivalo brzo jahanje. Poterala je kobilu samom ivicom vode, kako bi mogla da ide po tvrdom šljunku dna. I gotovo odmah je krenula u kas, u kome je Kelpi bila vešta poput prave kasačice, uvežbana za bričku i lando, a ne za sedlo. Ali uskoro je utvrdila da je kas previše spor. Udarom pete i vriskom primora kobilu na galop. Jurile su kroz brizgotine vode što su letele naokolo, svetlucajući na suncu kao kapi istopljenog srebra.

Nije usporila ni kada je ugledala kulu. Letela je oštro, tako oštro da bi običan konj sigurno pao. Ali u Kelpinom dahu nije progovarao ni najmanji brektaj, a njen galop je neprestano bio lak i neusiljen. Uletela je u dvorište u punoj brzini, s hukom kopita, zarila kobilu tako da su potkovice na časak klizale po pločniku uz otegnutu škripu. Zaustavila se tik pred vilenjakinjama koje su čekale ispod kule. Odmah ispred njihovih noseva. Osetila je satisfakciju, jer su dve od njih, obično nepomične i ravnodušne, sada mimovoljno ustuknule. – Ne plašite se – frknu. – Neću naleteti! Možda ako bih to htela.

Vilenjakinje su brzo došle sebi, njihova lica je ponovo oplemenio spokoj, u oči se vratila nehajna nonšalantnost. Ciri skoči, možda pre skliznu sa sedla. U pogledu joj je bio izazov. – Bravo – kaza svetlokosi vilenjak trouglastog lica, pomolivši se iza senke pod arkadom. – Lepa predstava, Loc’hlaith. Onda ju je isto tako pozdravio. Kada je ušla u Lastavičju kulu i našla se usred proleća u cvatu. Ali to je bilo davno i takve stvari su potpuno prestale da ostavljaju utisak na Ciri. – Nisam ja nikakva Gospodarica Jezera – zareža. – Ja sam ovde

zatvorenik! A vi ste stražari! I nema potrebe da govorimo uvijeno! – Izvoli! – baci jednoj od vilenjakinja vođice. – Konja treba istimariti. Napojiti, kada se ohladi. Uopšte, treba se pobrinuti za njega! Svetlokosi vilenjak se lagano osmehnu. – U stvari – reče, gledajući kako vilenjakinje bez reči odvode kobilu u staju. – Ti si ovde nepravedno zatvorena, a one su stroge stražarke. To je očigledno. – Milo za drago! – podboči se, protrlja nos i smelo ga pogleda u oči, koje su bile bledoplave kao akvamarin i vrlo prijatne. – Tretiram ih isto kao i one

mene! A zatvor je zatvor! – Zadivljuješ me, Loc’hlaith. – A ti me tretiraš kao da sam glupa. Čak se nisi ni predstavio. – Izvinjavam se. Ja sam Krevan Espan ep Kaomhan Maha. Ja sam, ako znaš šta to znači, Aen Saevern. – Znam – pogleda ga s divljenjem, koje nije uspela da sakrije na vreme. – Znalac. Vilenjački čarobnjak. – Može se i tako nazvati. Radi zgode, koristim alijas Avalak’h, i tako mi se možeš obraćati. – Ko ti je rekao – natmuri se – da uopšte imam želju da ti se obraćam? Znalac ili ne, ti si stražar, a ja...

– Zatvorenik – dovrši sarkastično. – Pomenula si. Pritom, zatvorenik koji je rđavo tretiran. Sigurno si prisiljena da jašeš po okolini, mač na leđima nosiš kao kaznu, isto kao i tu elegantnu i dosta skupu odeću, toliko otmeniju i čistiju nego što je bila ona u kojoj si se pojavila. Ali i pored tih strašnih uslova, ne predaješ se. Revanširaš se za pretrpljenu nepravdu pomoću osornosti. Takođe, sa velikom odvažnošću i žarom lomiš ogledala koja su umetnička dela. Ciri se zacrvene. Veoma ljuta na sebe. – Oh – reče on brzo. – Možeš da udaraš koliko duša ište, na kraju krajeva to su samo predmeti, šta ima veze što su izrađeni pre sedamsto godina. Hoćeš li

da prošetaš sa mnom obalom jezera? Vetar koji se podigao malo je olakšao žegu. Osim toga, veliko drveće i kula davali su senku. Voda u zalivu bila je mutnozelene boje, gusto pokrivena lišćem žutih lokvanja i posuta žutim kuglicama cveća, izgledala je gotovo kao livada. Barske koke, gačući i klimajući crvenim kljunovima, živahno su kružile među lišćem. – To ogledalo... – promumla Ciri, rovareći potpeticom mokar šljunak. – Izvinjavam se zbog toga. Ražestila sam se. To je sve. – Ah. – One me nipodaštavaju. Te vilenjakinje. Kada im govorim nešto,

prave se da ne razumeju. A kada one govore meni, rade to namerno tako da ja ne bih razumela. Ponižavaju me. – Savršeno govoriš našim jezikom – objasni smireno. – Ali to je ipak strani jezik za tebe. Osim toga, ti koristiš hen linge, a one elilon. Razlike nisu velike, ali postoje. – Tebe razumem. Svaku reč. – Ja u razgovoru sa tobom koristim hen linge. Jezik vilenjaka tvog sveta. – A ti? – okrenu se. – Sa kog si ti sveta? Ja nisam dete. Dovoljno je noću pogledati uvis. Nema nijednog sazvežđa od onih koje znam. Ovaj svet nije moj. Ovo nije moje mesto. Ušla sam ovde slučajno... I hoću da izađem odavde. Da

odem. Sagnula se, podigla kamen, načinila pokret kao da je želela nepromišljeno da ga baci u jezero, prema kokama koje su plivale, ali je od njegovog pogleda odustala od namere. – Pre no što pređem jednu staju – kaza, ne krijući ogorčenost – već sam na jezeru. I vidim ovu kulu. Bez obzira na koju stranu pođem, kako se okrećem, uvek je tu jezero i ta kula. Uvek. Nema načina da se udaljim od nje. Znači da je ovo zatvor. Gore je od podruma, ili tamnice, gore je od odaje sa zamandaljenim prozorom. Znaš li zašto? Jer više ponižava. Elilon ili ne, ljuti me kada me ismevaju i pokazuju omalovažavanje. Da, da, nemoj da

kolutaš očima. I ti si me omalovažio, i ti me ismevaš. I čudiš se što sam besna? – U stvari, čudim se – široko otvori oči – neizmerno. Uzdahnula je i slegla ramenima. – Ušla sam u kulu pre nedelju dana – reče, trudeći se da bude smirena. – Dospela sam u drugi svet. Ti si me čekao, sedeći i svirajući na fruli. Čak si se začudio što sam toliko odugovlačila sa dolaskom. Obratio si mi se mojim imenom, tek kasnije si počeo sa glupostima o Gospodarici Jezera. Zatim si nestao bez reči objašnjenja. Ostavivši me u zatvoru. Zovi to kako hoćeš. Ja to zovem podrugljivim i zlokobnim omalovažavanjem.

– Zirael, to je samo osam dana. – Ah – iskrivi se. – Znači, imam sreće? Pošto je to moglo biti osam nedelja? Ili osam meseci? Ili osam... Ućuta. – Daleko si – kaza on tiho – otišla od Lare Doren. Izgubila si svoje nasledstvo, izgubila si vezu sa svojom krvlju. Nije ništa čudno što te žene nisu razumele, ni ti njih. Ti ne samo da govoriš već i misliš drugačije. Potpuno drugačijim kategorijama. Šta je osam dana ili osam nedelja? Vreme nema značaj. – Dobro! – dreknu Ciri od jarosti. – Slažem se, nisam mudra vilenjakinja, ja sam glup čovek. Za mene vreme ima

značaj, ja računam dane, računam čak i sate. I izračunala sam da je prošlo mnogo i jednih i drugih. Ne želim ništa više od vas, mogu i bez vaših objašnjenja, ne interesuje me zašto je ovde proleće, zašto su ovde jednorozi i zašto se noću mogu videti druga sazvežđa. Uopšte me ne zanima otkuda znaš moje ime i na koji način si znao da ću se pojaviti ovde. Želim samo jedno. Da se vratim sebi. U moj svet. Kod ljudi! Takvih koji misle isto kao ja! Istim kategorijama! – Vratićeš se kod njih. Za neko vreme. – Hoću sad! – vrisnu. – Ne za neko vreme! Zato što je to vreme ovde večnost! S kojim pravom me držite

ovde? Zašto ne mogu da odem odavde? Ja sam sama ušla ovamo! Po sopstvenoj volji! Nemate nikakva prava na mene! – Ušla si ovamo sama – potvrdi smireno. – Ali ne po sopstvenoj volji. Ovde te je dovela sudbina, koju smo mi malo potpomogli. Ovde se dugo čekalo na tebe. Veoma dugo. Čak kao na našu računicu. – Ništa od toga ne razumem. – Čekali smo dugo – ne obrati pažnju na nju. – Bojeći se samo jedne stvari: da li ćeš uspeti da uđeš ovamo. Uspela si. Potvrdila si svoju krv, svoj rodoslov. A to znači da je tvoje mesto ovde, a ne među Dh’oinima. Ti si kćer Lare Doren ep Šijadal.

– Ja sam Pavetina kći! Ne znam čak ni ko je ta tvoja Lara! On se ozlojedi, ali veoma blago, gotovo neprimetno. – U tom slučaju – kaza – biće najbolje da ti pojasnim ko je ta moja Lara. Budući da vreme juri, najradije bih ti usput objasnio. Ali šta ćeš, radi glupe demonstracije, gotovo si iznurila kobilu... – Iznurila? Ha! Ti još uvek ne znaš koliko ta kobila može da izdrži. A kud treba da idemo? – Ako dozvoliš, to ću ti isto pojasniti usput. •

Ciri zaustavi brektavu Kelpi, videći da je ludački galop bez smisla i ništa valjano neće doneti. Avalak’h nije lagao. Tu, na otvorenom terenu, na livadama i vresištima iz kojih su štrčali menhiri, delovala je ista sila kao i ispod Tor Zirael. Mogla je da pokuša da jaše vratolomno u bilo kom pravcu, ali posle otprilike jedne staje neka nevidljiva sila je uzrokovala da jaše ukrug. Ciri potapša brektavu Kelpi po vratu, gledajući spokojnu grupu vilenjaka. Maločas, kada joj je Avalak’h konačno kazao šta žele od nje, jurnula je u galop kako bi pobegla od njih, ostavila ih iza sebe što dalje, njih i tu njihovu bezobraznu želju koja joj nije mogla ući

u glavu. A sada ih je opet imala pred sobom. Na razdaljini od oko jedne staje. Avalak’h nije lagao. Nije mogla da pobegne. Jedino dobro što je galop doneo jeste što joj je ohladio glavu, zaledio bes. Već je bila znatno smirenija. A ipak se neprestano cela tresla od jarosti. Ala sam se uvalila, pomisli. Zašto sam se uvukla u ovu Kulu? Stresla se, prisećajući se. Prisećajući se Bonharta kako ide ka njoj po ledu na penušavom sivonji. Stresla se još snažnije. I smirila. Živa sam, pomisli, osvrćući se. Još

nije kraj bitke. Bitku okončava smrt, svaka druga stvar jedino prekida bitku. Naučili su me to u Kaer Morhenu. Potera Kelpi u korak, pa, videći da kobila odvažno podiže glavu, u kas. Jahala je špalirom menhira. Trava i vreska sezale su do stremena. Vrlo brzo je stigla Avalak’ha i tri vilenjakinje. Znalac, blago nasmejan, uperi u nju svoje pitalačke akvamarinske oči. – Hajde, Avalak’h – frknu. – Reci mi da je to bila neslana šala. Preko njegovog lica pretrča nešto poput senkc. – Nemam naviku da se tako šalim – kaza. – A pošto si to uzela za šalu,

dozvoliću sebi da ponovim potpuno ozbiljan: želimo tvoje dete, Lastavice, kćeri Lare Doren. Tek kada ga rodiš, dozvolićemo da odeš odavde, da se vratiš u svoj svet. Stvar je jasna, izbor je na tebi. Pretpostavljam da ti je tvoja ludačka kavalkada pomogla da doneseš odluku. Kako glasi tvoj odgovor? – Zvuči: ne. – odgovori čvrsto. – Kategorično i apsolutno ne. Ne slažem se. I to je to. – Nema se kud – slegnu ramenima. – Priznaću, razočaran sam. Ali šta ćeš, to je tvoj izbor. – Kako uopšte možeš da mi zahtevaš takvo nešto? – vrisnu drhtavim glasom. – Kako uopšte smeš? S kojim

pravom? Pogledao ju je smireno. Ciri je na sebi osetila i poglede vilenjakinja. – Čini mi se – reče – da sam ti istoriju tvog roda ispričao u detaljima. Izgledalo je da razumeš. Zato tvoje pitanje zapanjuje. Imamo pravo i možemo da zahtevamo, Lastavice. Tvoj otac, Kregenan, uzeo nam je dete. Ti ćeš nam ga dati. Otplatićeš dug. To mi izgleda logično i pravedno. – Moj otac... Ja se ne sećam mog oca, ali on se zvao Duni. A ne Kregenan. Već sam ti to kazala! – A ja sam već odgovorio da tih nekoliko smešnih ljudskih pokolenja nama ništa ne znače.

– Ali ja neću! – vrisnu Ciri tako da je kobila čak zaplesala pod njom. – Ja neću, shvataš? Nećuuu! Gadi mi se na pomisao da mi se usadi nekakav vražji parazit, muka mi je kad pomislim da će taj parazit rasti u meni, da... Zastade, videvši lica vilenjakinja. Na dvama se odražavala beskrajna zapanjenost. Na trećem beskrajna mržnja. Avalak’h se višeznačno nakašlja. – Hajdemo – reče hladno – malo napred da porazgovaramo u četiri oka. Tvoji pogledi, Lastavice, previše su radikalni da bi ih iznosila u javnosti. Poslušala je. Dugo su hodali u tišini. – Pobeći ću vam – Ciri prva

progovori. – Nećete me zadržati ovde uprkos mojoj volji. Pobegla sam sa ostrva Taned, pobegla sam hvatačima i Nilfgardijcima, pobegla sam Bonhartu i Sovi. Pobeći ću i vama. Pronaći ću način i za vaše čini. – Mislio sam – odgovori nakon časka – da ti je vrlo stalo do prijatelja. Do Jenefer. Do Geralta. – Ti znaš to? – uzdahnu začuđena. – Pa da. Tako je. Ti si znalac! Stoga bi trebalo da znaš da baš o njima mislim. Onamo, u mom svetu, oni su sada, u ovom trenutku, u opasnosti. A vi hoćete da me držite kao zatvorenika ovde... Jašta, najmanje devet meseci. Sam vidiš da nemam izbora. Razumem da je to važno za vas, to dete, ta Drevna krv, ali

ja ne mogu. Jednostavno ne mogu. Vilenjak je ćutao jedno vreme. Jahao je tako blizu nje da ju je dodirivao kolenom. – Izbor, kao što sam rekao, pripada tebi. Trebalo bi ipak da znaš nešto, ne bi bilo učtivo skrivati to od tebe. Odavde se ne može pobeći, Lastavice. Ako pak odbiješ saradnju, ostaćeš ovde zanavek, tvoje prijatelje i tvoj svet nećeš više nikada videti. – To je grozna ucena! – Međutim – nije ga omelo vikanje – ako se saglasiš sa onim što tražimo, dokazaćemo ti da vreme ništa ne znači. – Ne razumem. – Ovde vreme teče drukčije nego

tamo. Ako nam učiniš uslugu, revanširaćemo se. Pobrinućemo se da povratiš vreme koje ćeš izgubiti ovde među nama. Među Narodom Jova. Ćutala je očiju zarivenih u Kelpinu grivu. Igraću na odugovlačenje, pomisli. Kako je kazivao Vesemir iz Kaer Morhena: kada treba da te obese, zatraži čašu vode. Nikada ne znaš šta će se dogoditi pre no što je donesu... Jedna od vilenjakinja iznenada viknu, zazvižda. Avalak’hov konj zarza i zatopota nogama u mestu. Vilenjak ga primiri i dreknu nešto vilenjakinjama. Ciri ugleda kako jedna izvlači luk iz kožne futrole okačene o sedlo. Ustade na stremenima,

zakloni oči dlanovima. – Ostani mirna – Avalak’h kaza oštro. Ciri uzdahnu. Nekih dvesta koraka od njih galopirali su jednorozi kroz vresište. Čitav tabun, najmanje trideset jedinki. Ciri je već pre toga videla jednoroge, povremeno su, naročito u zoru, dolazili na jezero ispod Lastavičje kule. Ali nikada joj nisu dozvoljavali da im se približi. Iščezavali su kao duhovi. Predvodnik tabuna bio je veliki ždrebac čudno crvenkaste boje. Odjednom se zaustavi, zarza prodorno i uspravi se na zadnje noge. Hodao je sitnim koracima na način koji apsolutno nijedan konj ne može da izvede, a

prednjim je prebirao u vazduhu. Ciri začuđeno ustanovi da Avalak’h i tri vilenjakinje mrmljaju, da u horu pevuše neku čudnu, monotonu melodiju. Ko si ti? Ona protrese glavom. Ko si ti, pitanje joj ponovo zabruji u glavi, zalupa u slepoočnicama. Vilenjačko pevušenje iznenada se povisi za ton. Riđi jednorog zarza, ceo tabun odgovori rzanjem. Zemlja se tresla dok su se udaljavali. Pesma Avalak’ha i vilenjakinja prekinu se. Ciri ugleda kako znalac krišom briše znoj sa obrve. Vilenjak ju pogleda krajičkom oka, shvatio je da je videla.

– Nije ovde sve tako lepo kao što izgleda – reče suvo. – Nije sve. – Bojite se jednoroga? Ali oni su mudri i druželjubivi. Nije odgovorio. – Čula sam – nije odustajala – da se jednorozi i vilenjaci međusobno vole. Okrenuo je glavu. – Onda shvati ovo – kaza hladno – kao svađu ljubavnika. Nije više postavljala pitanja. Imala je dovoljno svojih briga. • Vrhove brda krasili su kromlesi i

dolmeni. Njihov prizor podsetio je Ciri na kamen ispod Elandera, onaj pored kojeg ju je Jenefer učila šta je magija. Ala je to bilo davno, pomisli. Pre mnogo godina... Jedna od vilenjakinja opet viknu. Ciri pogleda u tu stranu koju je pokazivala. Još pre no što je uspela da konstatuje da se tabun koga je vodio riđi ždrebac vratio, viknu i druga vilenjakinja. Ciri ustade na stremenima. Sa suprotne strane, iza uzvišice, pomoli se drugi tabun. Jednorog koji ga je predvodio bio je modričast i pegav. Avalak’h brzo izgovori nekoliko reći. Bio je to onaj jezik elilon koji je bio težak za Ciri, ali razumela je, tim pre

što su vilenjakinje kao po komandi segnule po lukove. Avalak’h okrenu lice ka Ciri, a ona oseti kako u glavi počinje da joj šumi. Šum je bio potpuno sličan onom kakav ispušta morska školjka prislonjena na uho. Ali znatno jači. Ne opiri se – začula je glas. – Ne brani se. Moram da skočim, moram da te prenesem na drugo mesto, Preti ti smrtna opasnost. Iz daljine se do njih proneo zvižduk, otegnuti krik. A ubrzo je zemlja drhtala pod potkovanim kopitima. Iza brda, pomoliše se jahači. Čitav odred. Konji su nosili abajlije, jahači šlemove sa grebenom, oko ramena su im

se u galopu vijorili plaštevi, čija je cinobersko-grimizno-krmezna boja podsećala na sjaj požara na nebu osvetljenom bleskom zalazećeg sunca. Zvižduk, krik. Jahači su zbijeno hitali ka njima. Pre no što su se približili na pola staje, jednoroga više nije bilo. Iščezli su u stepi, ostavljajući za sobom oblak prašine. • Vođa jahača, crnokosi vilenjak, sedeo je na mrkodoratastom ždrepcu velikom poput zmaja, presvučenom, kao i svi konji odreda, abajlijom

prošivenom zmajskom krljušti i koji je uz to na glavi nosio doista demonsku rogatu bukraniju55. Kao i svi ostali vilenjaci, crnokosi je ispod cinoberskokrmeznog plašta imao verižnjaču izrađenu od prstenova neverovatno malog prečnika, zahvaljujući čemu je meko prianjala na telo poput vunene tkanine. – Avalak’h – reče, salutirajući. – Eredin. – Dužan si mi uslugu. Platićeš kada budem zatražio. – Platiću kada budeš zatražio. Crnokosi sjaha. Avalak’h isto sjaha i gestom naredi Ciri da uradi isto. Uspeše se na uzvišenje između belih

stena čudnovatih oblika, obraslih kurikom i patuljastim žbunićima rascvetane mirte. Ciri ih je posmatrala. Bili su podjednake visine, što znači da su obojica bili neobično visoki. Ali Avalak’hovo lice bilo je prijatno, a lice crnokosog je podsećalo na zversku pticu. Svetao i crn, pomisli. Dobar i zao. Svetlo i mrak... – Dozvoli, Zirael, da ti predstavim: Eredin Break Glas. – Drago mi je – vilenjak se nakloni, Ciri uzvrati. Ne previše skladno. – Otkud si znao – upita Avalak’h – da nam nešto preti? – Uopšte nisam znao – vilenjak je

pomno posmatrao Ciri. – Patroliramo ravnicom, zato što se pročulo da su jednorozi postali nemirni i agresivni. Ne zna se zbog čega. Odnosno, sada se zna. Stvar je jasna, to je zbog nje. Avalak’h nije potvrdio, niti je opovrgao. A Ciri je gordim pogledom dala kontru pogledu crnokosog vilenjaka. Neko vreme su se međusobno posmatrali, a niko od njih nije hteo prvi da spusti pogled. – Znači to je ta Drevna krv – utvrdi vilenjak. – Aen Her Ihaer. Baština Šijadal i Lare Doren? Teško mi je da poverujem. Pa to je obična mala Dh’oin. Ljudska ženka. Avalak’h nije progovarao. Lice mu

je bilo nepokretno i ravnodušno. – Pretpostavljam – nastavi crnokosi – da nisi pogrešio. Ma, uzeću to kao činjenicu, jer ti ipak, kako kruže glasine, nikada ne grešiš. U ovom biću leži duboko skriven Larin gen. Da, ako se bolje zagleda, mogu se videti određene karakteristike koje svedoče o rodoslovu ove male. Faktički, ima u očima nešto što priziva u sećanje Laru Doren. Nije li tako, Avalak’h? Ko je, ako ne ti, podobniji za ocenu? Avalak’h ni ovaj put nije progovorio. Ali Ciri je opazila obris rumenila na njegovom bledom licu. Veoma se začudila. I zamislila. – Da sumiram – iskrivi usta

crnokosi – ima u toj maloj Dh’oin nešto vredno, nešto lepo. Zapažam to. I imam utisak kao da sam video grumen zlata u gomili komposta. Cirine oči zablistaše od gneva. Avalak’h polako okrenu glavu. – Govoriš – kaza polako – potpuno kao čovek, Eredine. Eredin Break Glas pokaza zube u osmehu. Ciri je već videla takve zube, veoma bele, veoma sitne i veoma neljudske, izravnane kao pod daščicom, bez očnjaka među njima. Videla je takve zube kod ubijenih vilenjaka koji su ležali poređani na dvorištu stražarske kule u Kedvenu. Nagledala se takvih zuba kod Iskre. Ali u Iskrinom osmehu

takvi zubi su izgledali prijatno, kod Eredina pak sablasno. – Da li ova devojčica – kaza on – koja upravo pokušava da me ubije pogledom, već zna razlog zbog kojeg je ovde? – Svakako. – I spremna je da sarađuje? – I dalje ne sasvim. – Ne sasvim – ponovi. – Ha, to nije dobro. Budući da karakter saradnje zahteva da to bude sasvim. U suprotnom, jednostavno neće uspeti. A pošto nas od Tir na Lije deli svega pola dana jahanja, bilo bi dobro znati na čemu smo. – Zašto si nestrpljiv? – Avalak’h lagano napući usne. – Šta možemo da

postignemo u žurbi? – Večnost – Eredin Break Glas se uozbilji, nešto kratko sevnu u njegovim zelenim očima. – Ali to je tvoja specijalnost, Avalak’h. Tvoja specijalnost i tvoja odgovornost. – To si ti rekao. – Ja sam to rekao. A sada oprostite, ali obaveze zovu. Ostavljam vam eskortu, radi bezbednosti. Savetujem vam da prenoćite ovde, na brdu, a ako krenete sutra u osvit, bićete u Tir na Liji u pravo vreme. Va faill. Aha, još jedna stvar. Sagnu se, slomi i iščupa procvetalu grančicu mirte. Primače je licu, a zatim je uz naklon pruži Ciri.

– To je izvinjenje – reče kratko. – Za nepromišljenu reč. Va faill, luned. Brzo se udalji, a zemlja se uskoro zatrese pod kopitima dok je odlazio sa delom odreda. – Samo mi nemoj reći – progunđa – da bih sa njim morala da... Da je on... Ako je to on, onda nikad u životu. – Ne – Avalak’h polako odreče. – Nije on. Budi spokojna. Ciri približi mirtu licu, kako ne bi primetio uzbuđenje i fascinaciju koji su je obuzeli. – Spokojna sam. •

Suve bodlje i vreske ustupile su mesto bujnoj zelenoj travi, vlažnoj paprati, močvaran teren postao je žut od ljutića, ljubičast od vučike. Ubrzo su ugledali reku kako lenjivo teče u špaliru topola. Voda u reci, mada kristalno prozračna, bila je braonkaste nijanse. Mirisalo je na treset. Avalak’h je svirao na svojoj fruli razne živahne melodije. Smrknuta Ciri intenzivno je razmišljala. – Ko – progovori najzad – treba da bude otac tog deteta, do kojeg vam je toliko stalo? A možda to ne znači ništa? – Znači. Da li treba da shvatim ovo kao donesenu odluku? – Ne, ne treba da shvatiš.

Jednostavno razjašnjavam neka pitanja. – Stojim na usluzi. Šta želiš da znaš? – Dobro ti znaš šta. Jedno vreme su išli u tišini. Ciri je videla labudove kako dostojno plove po reci. – Otac deteta – Avalak’h reče mirno i otvoreno – biće Oberon Muirketah. Oberon Muirketah je naš... Kako vi to kažete... Najviši vođa? – Kralj? Kralj svih Aen Seida? – Aen Seid, Narod Brda, to su vilenjaci tvog sveta. Mi smo Aen Ele, Narod Jova. A Oberon Muirketah je, dakle, naš kralj.

– Kralj Jovovina? – Može se tako reći. Hodali su u tišini. Bilo je vrlo toplo. – Avalak’h. – Reci. – Ako se odlučim, onda ću posle... Kasnije... Biti slobodna? – Bićeš slobodna i otići ćeš kud poželiš. Ukoliko ne odlučiš da ostaneš. Sa detetom. Frknu prezrivo, ali ništa nije kazala. – Dakle, odlučila si? – upita on. – Odlučiću kada budemo na pravom mestu.

– Već jesmo na pravom mestu. Iza grana žalosnih vrba koje su se spuštale ka vodi poput zelene zavese, Ciri ugleda palate. Nikada u životu nije videla nešto slično. Palate, iako izgrađene od mermera i alabastera, bile su šupljikave kao senice56, izgledale su tako delikatno, lagano i lepršavo, kao da to nisu bile zgrade, već prividi zgrada. Ciri je u svakom trenutku očekivala da zaduva vetar, a palatice nestanu zajedno sa oparom koja se dizala sa reke. Ali kada je vetar zaduvao, kada je opara nestala, kada su se zanjihale grane vrba i kada se reka naborala, palatice nisu iščezle i nisu ni morale da iščeznu. Samo su dobijale na lepoti. Ciri je opčinjeno gledala u

terasice, u male tornjeve, slične cvetovima lokvanja, koji su štrčali iz vode, u mostove koji su visili nad rekom kao poluvenci bršljana, u stepenice, u stepenike, balustradice, u arkade i klaustre, u peristile, u kolumne i kolumnice, kupole i kupolice, u vitke pinakle i kule koje su podsećale na špargle. – Tir na Lija – Avalak’h kaza tiho. Što su bili bliži, to je lepota tog mesta jače obuhvatala srce, snažnije stiskala grlo, činila da se suze nakupljaju u uglovima očiju. Ciri je gledala u fontane, u mozaike i terakote, u rezbarije i spomenike. U šupljikave konstrukcije čiju namenu nije shvatala. I u takve za koje je bila sigurna da ničemu

nisu služile. Osim za estetiku i harmoniju. – Tir na Lija – ponovi Avalak’h. – Jesi li videla nekada nešto slično? – Dakako – pobedi stisak grla. – Videla sam jednom ostatke nečeg sličnog. U Seravedu. Sada je pao red na vilenjaka da dugo ćuti. • Prešli su na drugu obalu reke preko lučnog šupljikavog mosta koji je odavao utisak tako krhkog da se Kelpi dugo nećkala i brektala pre nego što se odvažila da zakorači na njega.

Iako iznervirana i napeta, Ciri se budno osvrtala, ne hoteći ništa da propusti, nijedan prizor koji je nudilo bajkovito mesto Tir na Lija. Kao prvo, radoznalost ju je gotovo žarila, kao drugo, nije prestajala da misli o begu i budno je tražila priliku. Na mostovima i terasama, u alejama i peristilima, na balkonima i klaustrima videla je dugokose vilenjake kako prolaze, u tesnim kožusima i kaputima, prošivenim fantastičnim lisnatim motivima. Videla je isfrizirane i oštro našminkane vilenjakinje u lepršavim haljinama ili odelima koja su podsećala na muška. Pred portikom jedne od palata dočekao ih je Eredin Break Glas. Po

njegovoj kratkoj naredbi naokolo se zavrvelo od malih, u sivo odevenih vilenjakinjica, koje su se brzo i u tišini pobrinule za konje. Ciri ih je pomalo začuđeno posmatrala. Avalak’h, Eredin i svi drugi vilenjaci koje je dotad srela bili su neobično visokog rasta, da bi im pogledala u oči, morala je da zabaci glavu. Sive vilenjakinjice bile su dosta niže od nje. Druga rasa, pomisli. Rasa slugu. Čak i ovde, u bajkovitom svetu, mora postojati neko ko dirinči za lenštine. Uđoše u palatu. Ciri uzdahnu. Bila je prestolonaslednica kraljevske krvi, u palatama je vaspitavana. Ali takav mermer i malahit, štuko, parket, takve mozaike, ogledala i svećnjake nikada

nije videla. U toj blistavoj unutrašnjosti palate osećala se loše, nelagodno, ne na pravom mestu, prašnjava, znojava i prljava nakon puta. Avalak’ha, za razliku od nje, uopšte nije bilo briga. Otresao je rukavicom pantalone i čizme, zanemarujući činjenicu da prašina pada na ogledala. Zatim je gospodarski bacio rukavice vilenjakinjici savijenoj u naklonu. – Oberon? – upita kratko. – Čeka? Eredin se osmehnu. – Čeka. Veoma mu se žuri. Zahtevao je da Lastavica smesta ode kod njega, bez trena odugovlačenja. Odvratio sam ga od toga. Avalak’h podiže obrve.

– Zirael – objasni vrlo spokojno Eredin – mora da ode kod kralja bez stresa, bez presije, odmorna, smirena i u dobrom raspoloženju. Kupka, nova odeća, nova frizura i šminka omogućiće joj dobro raspoloženje. Mislim da će Oberon valjda izdržati još toliko dugo. Ciri duboko uzdahnu i pogleda u vilenjaka. Čak se zapanjila koliko joj je izgledao simpatično. Eredin je u osmehu demonstrirao svoje ravne zube, bez očnjaka. – Samo jedna stvar budi moje negodovanje – izjavi. – A to je sokolski blesak u očima naše Lastavice. Naša Lastavica strelja očima svuda naokolo, ista-istijata lasica kada bulji u rupu u kavezu. Lastavica je, vidim ja, još uvek

daleko od bezuslovne kapitulacije. Avalak’h nije komentarisao. Ciri, razume se, takođe nije. – Ne čudi me – nastavi Eredin. – Ne može biti drukčije, pošto je to krv Šijadal i Lare Doren. Saslušaj me ipak veoma pažljivo, Zirael. Nema bežanja odavde. Ne postoji mogućnost da slomiš Geas Garadh, Čini Barijere. Cirin pogled je jasno govorio da neće poverovati dok ne proveri. – Kada bi čak nekim čudom prešla Barijeru – Eredin nije spuštao pogled sa nje – znaj da će to značiti tvoju smrt. Ovaj svet samo izgleda lepo. Ali nosi smrt, pogotovu neiskusnima. Rane od jednorogovog roga ne leči ni magija.

– Takođe znaj – nastavi, ne dočekavši komentar – da ti ništa neće pomoći tvoj divlji talenat. Nećeš izvesti skok, nemoj ni da pokušavaš. A kada bi ti čak i uspelo, znaj da će moji Dearg Ruadri, Crveni Jahači, uspeti da te stignu i u bezdanu vremena i mesta. Nije baš shvatila na šta je mislio. Ali skrenulo joj je pažnju što se Avalak’h najednom natmurio i namrgodio, očito nezadovoljan Eredinovim govorom. Tako, kao da je Eredin previše rekao. – Hajmo – kaza. – Dozvoli, Zirael. Sada ćemo te predati u ruke dama. Mora tako, da bi izgledala lepo. Prvi utisak je najvažniji.

• Srce joj je bubnjalo u grudima, krv je šumela u slepoočnicama, ruke su joj se malkice tresle. Kontrolisala ih je, stiskajući pesnice. Smirila se pomoću laganih uzdaha i izdaha. Opustila je ramena, zavrtela vrat ukočen od nerviranja. Još jednom se pogledala u velikom ogledaiu. Prizor je bio zadovoljavajući. Kosa, još uvek vlažna od kupanja, bila joj je podšišana i očešljana tako da bar malo prikriva ožiljak. Šminka joj je lepo isticala oči i usta, nisu se loše prezentovali ni srebrnosiva haljina sa izrezom do pola butine, crni prsnik i tanka bluza od perlastog krepa.

Ciri je popravila i poravnala posle čega je segnula među butine, popravljajući i tamo šta je trebalo. A ispod haljine je imala doista začuđujuće stvari – gaćice delikatne kao paučina i unihop čarape koje su sezale skoro do gaćica i na neverovatan način se držale za butine bez podvezica. Pružila je ruku ka kvaki. Dvoumeći se, kao da to nije bila kvaka, već uspavana kobra. Pest, pomisli mahinalno na vilenjačkom, suprotstavljala sam se muškarcima sa mačevima. Suprotstaviću se jednom sa... Zatvori oči, uzdahnu. I uđe u odaju. Unutra nije bilo nikoga. Na fular57,

malahitnom stolu nalazile su se knjiga i karafina. Na zidovima su bili čudni reljefi i bareljefi, drapirani zastori, cvetni ćilimi. U uglu je stajala statua. A u drugom uglu ležaj sa baldahinom. Srce joj ponovo poče udarati. Proguta pljuvačku. Krajičkom oka opazi pokret. Ne u odaji. Na terasi. Sedeo je tamo, okrenut ka njoj profilom. Iako je već pomalo naučila da među vilenjacima ništa ne izgleda onako kako je mislila, Ciri prežive lagani šok. Sve vreme kada se govorilo o kralju, ne znajući zašto, imala je pred očima Ervila iz Verdena, kome jednom za dlaku

nije postala snajka. Misleći o kralju, videla je debeljka nepokretnog zbog gomile sala, sa crvenim nosom i prokrvljenim očima vidljivim iznad zanemarene brade, koji podriguje na luk i pivo. Kralja koji drži žezlo i jabuku u nabreklim dlanovima prošaranim braonkastim flekama. A kraj balustrade terase sedeo je potpuno drugi kralj. Bio je veoma vitak, a videlo se i da je vrlo visok. Kosa mu je bila pepeljasta kao i njena, tesno protkana beličastim pramenovima, duga, padala je na ramena i leđa. Bio je odeven u crni svileni kaput. Nosio je tipične vilenjačke čizme sa brojnim kopčama celom dužinom. Dlanovi su mu bili uski, beli, sa dugim

prstima. Bio je zauzet duvanjem balončića. Držao je posudu sa sapunom i slamčicu u koju je svaki čas duvao, a balončići koji su se prelivali u duginim bojama padali su dole ka reci. Tiho se nakašljala. Kralj Jovovina okrenu glavu. Ciri nije savladala uzdah. Njegove oči bile su izvanredne. Svetle kao otopljeno olovo, beskrajne. I pune nezamislive tuge. – Lastavica – kaza. – Zirael. Hvala ti što si htela da dođeš. Ciri proguta pljuvačku, ne znajući uopšte šta da kaže. Oberon Muirketah prisloni slamčicu na usta i posla u

prostranstvo sledeći balončić. Kako bi ovladala drhtanjem ruku, Ciri ih prekrsti i skrši prste. Potom je nervozno pročešljala kosu. Vilenjak je pažnju naizgled posvećivao isključivo balončićima. – Jesi li nervozna? – Ne – nadmeno slaga. – Nisam. – Žuriš nekud? – Naravno. Verovatno je dodala glasu previše nonšalantnosti, osetila je da balansira na ivici ljubaznosti. Vilenjak ipak nije obratio pažnju. Načinio je na kraju slamke ogroman balončić i klaćenjem napravio oblik krastavca. Duže se divio svom delu.

– Hoću li ispasti nametljivac ako pitam kuda ti se tako žuri? – Kući! – frknu, ali odmah se ispravi, dodajući smirenim tonom. – U moj svet! – Kuda? – U moj svet! – Ah. Oprosti. Zakleo bih se da si rekla: “U probisvet”. I baš sam se začudio, stvarno. Odlično govoriš našim jezikom, ali valjalo bi još poraditi na izgovoru i akcentu. – Zar je važno kako akcentujem? Ionako ti nisam potrebna za konverzaciju. – Ništa ne bi trebalo da ometa u težnji ka savršenosti.

Na kraju slamke izraste novi balončić, otkači se i skliznu, te puče dodirnuvši granu vrbe. Ciri uzdahnu. – Dakle, žuri ti se u tvoj svet – progovori uskoro kralj Oberon Muirketah. – Tvoj! Uistinu, vi ljudi niste baš preterano skromni. Promešao je slamkom u posudi i naizgled bezbrižnim duvanjem sav se okružio rojem duginih balončića. – Covek – kaza. – Tvoj kosmati predak po maču pojavio se na svetu mnogo kasnije nego kokoška. A nikada nisam čuo da je bilo koja kokoška polagala pravo na svet... Zašto se vrpoljiš i tapkaš u mestu kao majmunica? Trebalo bi da te interesuje

ovo što govorim. Naposletku, to je istorija. Ah, dozvoli da pogodim: tebe ta istorija ne zanima i gnjavi te. Velik balon u bojama duge odleprša prema reci. Ciri je ćutala, grizući usne. – Tvoj kosmati predak – nastavi vilenjak, mešajući slamkom u zdeli – brzo je naučio kako da koristi opozitan palac i nepotpunu inteligenciju. Pomoću njih je radio mnoge stvari, po pravilu jednako smešne koliko i strašne. Odnosno, hteo sam reći da bi stvari koje je radio tvoj predak bile smešne da nisu bile strašne. Sledeći balončić, odmah posle njega drugi i treći. – U suštini stvari, nas, Aen Ele,

malo je interesovalo šta čini tvoj predak, mi smo otišli još odavno iz tog sveta, za razliku od Aen Seida, naših rođaka. Izabrali smo drugi, zanimljiviji univerzum. Začudiće te ovo što ću reći, ali tada je bilo moguće kretati se dosta slobodno među svetovima. Naravno, uz trunku talenta i veštine. Siguran sam da shvataš na šta mislim. Ciri se kuvala od radoznalosti, ali tvrdoglavo je ćutala, svesna da joj se vilenjak malo podsmeva. Nije htela da mu olakša posao. Oberon Muirketah se osmehnu. Okrenu se. Oko vrata je imao zlatan alšband, simbol vlasti koji se na Drevnom jeziku nazivao torc’h.

– Mire, luned. Lagano je dunuo, pomerajući slamku gipkim pokretima. Umesto jednog balončića, kao i maločas, iz otvora je visilo njih nekoliko. – Balončić uz balončić, uz balončić balončić – zapevuši. – Eh, bilo je kako je bilo... Govorili smo sebi, koja je razlika, bićemo malo ovde, a malo tamo, šta s tim što su Dh’oin zapeli da unište svoj svet zajedno sa njima samima? Poći ćemo negde drugo... U drugi balončić... Pod njegovim užarenim pogledom, Ciri klimnu glavom i obliza usne. Vilenjak se ponovo osmehnu, otrese balončiće, dunu još jedan put, ovaj put tako da se na otvoru slamke stvorio čitav

velik grozd, čitavo mnoštvo malih balončića međusobno slepljenih. – Nastupila je konjunkcija – vilenjak podiže slamku opojasanu balončićima. – Stvorilo se još više svetova. Ali vrata su zatvorena. Zatvorena su za sve, osim za šaku odabranih. A vreme leti. Vrata treba otvoriti. Hitno. To je imperativ. Da li razumeš tu reč? – Nisam glupa. – Ne, nisi – okrenu glavu. – Ne možeš biti. Ipak si ti Aen Hen Ihaer, Drevna krv. Priđi bliže. Kada je ispružio ruke ka njoj, mimovoljno je stisnula zube. Ali. dotakao je samo njene podlaktice, a

zatim dlanove. Osetila je prijatne žmarce. Odvažila se da pogleda u njegove izvanredne oči. – Nisam verovao kada su govorili – šapnu. – Ali istina je. Imaš Šijadaline oči. Larine oči. Spustila je pogled. Osećala se nesigurno i glupo. Kralj Jovovine podupre lakat o balustradu, a bradu na dlanove. Tokom dužeg vremena činilo se da ga interesuju isključivo labudovi koji su plivali po reci. – Hvala ti što si došla – kaza konačno, ne okrećući glavu. – A sada idi i ostavi me samog.

• Pronašla je Avalak’ha na terasi iznad reke, baš u momentu kada se ukrcavao na lađu u društvu prekrasne vilenjakinje kose boje slame. Vilenjakinja je imala na usnama ruž boje pistaća, a na kapcima i slepoočnicama svetlucave zlatne mrvice. Ciri je nameravala da se okrene i ode, ali ju je Avalak’h zaustavio jednim gestom. A drugim ju je pozvao na lađu. Dvoumila se. Nije htela da razgovaraju pri svedocima. Avalak’h reče nešto brzo vilenjakinji i posla joj preko dlana poljubac. Vilenjakinja je slegnula ramenima i otišla. Samo jednom se osvrnula kako bi očima pokazala Ciri šta

o njoj misli. – Ako možeš suzdrži se od komentara – reče Avalak’h kada je sela na klupicu najbližu krmi. I sam je seo, izvukao je svoju frulu, zasvirao, a za lađu ga je bilo baš briga. Ciri se nemirno osvrnula oko sebe, ali lađa je idealno plovila po sredini toka, ni za col se ne zanoseći ka stepenicama, stupcima i kolumnama koji su se spuštali u vodu. Bila je to čudna lađa, Ciri nikada nije videla takvu, čak ni na ostrvima Skelig, gde se nagledala svega što je bilo u stanju da se diže na vodi. Imala je veoma visoku, tananu krmicu izrezbarenu u oblik ključa, bila je veoma dugačka, vrlo uska i dosta se njihala. Uistinu, samo je vilenjak mogao da sedi

u nečemu sličnom i pišti na fruli, umesto da se drži kormila i vesla. Avalak’h presta da pišti. – Šta ti leži na srcu? Saslušao ju je, posmatrajući je sa čudnovatim osmehom. – Ti si prevarena – zaključio je, a nije pitao. – Prevarena, razočarana, a pre svega ozlojeđena. – Uopšte nisam! Nisam! – I ne treba da budeš – vilenjak se uozbilji. – Oberon se poneo prema tebi sa dubokim poštovanjem, kao prema rođenoj Aen Ele. Ne zaboravi, mi, Narod Jovovina, nikada ne žurimo. Imamo vremena.

– Kazao mi je nešto sasvim drugo. – Znam šta ti je kazao. – A takođe znaš o čemu se tu radi? – Svakako. Već je mnogo naučila. Čak ni uzdahom, ni drhtanjem obraza nije odala nestrpljivost i ljutnju, kada je opet prislonio frulu na usta i zasvirao. Melodično, čežnjivo. Dugo. Lađa je plovila, Ciri je brojala mostove koji su se smenjivali nad njihovim glavama. – Imamo – progovori odmah nakon četvrtog mosta – više nego ozbiljne osnove da sumnjamo da tvom svetu preti uništenje. Klimatska kataklizma silovitih razmera. Kao eruditkinja, sigurno si se

susrela sa Aen Ithlinne Speath, Itlininim proročanstvom. U proročanstvu ima reči o Beloj studeni. Po našem mišljenju, radi se o snažnom ledenom dobu. A pošto se zadesilo da je devedeset procenata kopna tvog sveta severna polulopta, ledeno doba može ugroziti egzistenciju većine živih bića. Jednostavno će pomreti od hladnoće. Oni koji prežive, utonuće u varvarstvo, uništiće se međusobno u nemilosrdnim uslovima za preživljavanje, postaće plen predatorima poludelim od gladi. Priseti se teksta predskazanja: Vreme prezira, Vreme sekire, Vreme vučje mećave. Ciri ga nije prekidala, plašeći se da ne zasvira ponovo. – Dete do kojeg nam je tako mnogo

stalo – nastavi Avalak’h, igrajući se frulom – potomak i nosilac gena Lare Doren, gena koji smo mi specijalno izgradili, može da spase stanovnike onog sveta. Imamo osnova da mislimo da će Larin i tvoj potomak, jasno je, posedovati sposobnosti hiljadu puta moćnije od onih koje posedujemo mi, znalci. Koje u nerazvijenom obliku poseduješ i ti. Znaš o čemu se radi, zar ne? Ciri je već uspela da nauči da u Drevnom jeziku takve retoričke figure, iako su naizgled bile pitanja, ne samo da nisu iziskivale već su gotovo branile odgovore. – Ukratko govoreći – nastavi Avalak’h – radi se o mogućnosti

premeštanja među svetovima, ne samo sebe, svoje vlastite, ne baš toliko važne, ličnosti. Stvar je u otvaranju Ard Geath, velikih i čeličnih Dveri, kroz koje bi prošli svi. Pre konjunkcije nam je to polazilo za rukom, želimo to i sada da postignemo. Evakuisaćemo iz sveta na samrti Aen Seide koji obitavaju tamo. Našu braću kojima smo dužni da pomognemo. Ne bismo mogli da živimo sa mišlju da nismo učinili sve da ih spasemo. I spasćemo, evakuisaćemo sve iz onog sveta koji su u opasnosti. Sve, Zirael. Ljude takođe. – Stvarno? – nije izdržala. – Dh’oin takođe? – Takođe. Sada i sama vidiš koliko si važna, koliko zavisi od tebe. Kako je

važna stvar da budeš strpljiva. Kako je važna stvar da večeras pođeš kod Oberona i ostaneš celu noć. Veruj mi, njegovo ponašanje nije bilo demonstracija nevoljnosti. On zna da to nije laka stvar za tebe, zna da bi mogao da te povredi i odvrati nametljivom žurbom. On veoma mnogo zna, Lastavice. Ne sumnjam da si to primetila. – Primetila sam – frknu. – Primetila sam i da nas je struja odnela već dosta daleko od Tir na Lije. Vreme je da se uhvatiš vesala. Koja tu, uzgred, ne vidim. – Zato što ih ovde nema – Avalak’h podiže ruku, zavrte dlanom i zapuca prstima. Lađa se zaustavi. Časak je

stajala u mestu, a potom poče ploviti protivu struje. Vilenjak se namesti udobnije, prisloni ustima frulu i u potpunosti se posveti muzici. • Uveče ju je Kralj Jovovina ugostio na večeri. Kada je ušla, šuškajući svilom, gestom ju je pozvao za sto. Slugu nije bilo. Služio ju je sam. Večera se sastojala iz petnaestak vrsta povrća. Bilo je i gljiva, kuvanih, pečenih i dinstanih u sosu. Takve gljive Ciri takođe još nikada nije jela. Neke su bile bele i tanane kao listići, po ukusu

delikatne i prijatne, druge, bronzane i crne, bile su mesnate i aromatične. Oberon nije žalio ni roze vino. Naizgled blago, udaralo je u glavu, opuštalo, razvezivalo jezik. Pre no što je trepnula, ispričala mu je stvari koje je mislila da nikada neće ispričati. Slušao je. Strpljivo. A ona se iznenada priseti zbog čega je tu, natmuri se i ućuta. – Kako sam shvatio – dodade joj sasvim nove gljive, zelenkaste i mirisne kao vlašac – smatraš da te sa tim Geraltom veže sudbina? – Upravo tako – podiže pehar već označen brojnim tragovima njenog ruža. – Sudbina. On, to jest Geralt, suđen mi

je, a ja njemu. Naše sudbine se vezuju. Stoga bi bilo bolje da odem odavde. Odmah. Razumeš li? – Priznaću, ne baš. – Sudbina! – ispi gutljaj. – Snaga kojoj je bolje da ne staješ na put. Zbog toga mislim... Ne, ne, hvala, ne stavljaj mi više, molim te, najela sam se toliko da ću sigurno pući. – Spomenula si da misliš. – Mislim da je bila greška što ste me namamili ovamo. I što me primoravate na... Pa, znaš na šta mislim. Ja moram otići odavde, da požurim da im pomognem... Jer moja sudbina... – Sudbina – prekinu je, podižući putir. – Predestinacija. Šta ćeš, to je

neizbežno. Mehanizam koji čini da se praktično beskonačan broj nepredvidivih događaja mora okončati samo takvim, a ne drugim rezultatom. Zar ne? – Naravno! – Nezavisno od okolnosti i uslova, rezultat mora da nastupi. Ono što je predodređeno mora da se desi. Zar ne? – Da! – Kuda onda i zašto želiš da ideš? Pij vino, raduj se trenutku, veseli se životu. Što treba da dođe, ionako će doći, ako je to neizbežno. – Ma nemoj. To nije tako jednostavno. – Onda protivrečiš sama sebi.

– Nije istina. – Protivrečiš protivrečnosti, a to je već začaran krug. – Ne! – trže glavu. – Ne može samo da se sedi i ništa ne radi! Ništa ne dolazi samo! – Sofizam. – Ne smeš nepromišljeno traćiti vreme! Možeš propustiti pravi trenutak... Taj jedan, pravi, neponovljivi. Jer vreme se nikada ne ponavlja. – Dozvoli – ustade. – Pogledaj, evo ovo. Na zidu koji je pokazao video se ispupčen reljef na kom je bila predstavljena ogromna krljuštava zmija. Gmizavac, izvivši se u oblik osmice,

grizao je zubima sopstveni rep. Ciri je već videla nešto takvo, ali nije se sećala gde. – To je – kaza vilenjak – drevna zmija urobor. Urobor simbolizuje beskonačnost i sam jeste beskonačnost. On je večito odlaženje i večito vraćanje. On je nešto što nema ni početak ni kraj. – Vreme je kao drevni urobor. Vreme su trenuci koji otiču, zrnce peska koje se presipa u klepsidri. Vreme su momenti i događaji, kojima tako rado pokušavamo da ga merimo. Ali drevni urobor nas podseća da se u svakom momentu, u svakom trenutku, u svakom događaju, kriju prošlost, sadašnjost i budućnost. U svakom trenu se krije večnost. Svaki odlazak je ujedno

povratak, svaki oproštaj dobrodošlica, svaki povratak rastanak. Sve je istovrerneno početak i kraj. – I ti si – kaza, uopšte ne gledajući u nju – ujedno početak i kraj. A budući da je ovde bilo reči o sudbini, znaj da je upravo to tvoja sudbina. Da budeš početak i kraj. Razumeš li? Oklevala je na momenat. Ali njegove užarene oči primoraše je na odgovor. – Razumem. – Skini se. Kazao je to tako bezbrižno, tako ravnodušno, da umalo nije vrisnula od ljutnje. Drhtavim rukama poče da raskopčava prsnik.

Prsti su bili neposlušni, kopče, dugmići i vrpce nezgodni i tesni. Iako je Ciri žurila koliko je mogla, želeći da sve to što pre ima iza sebe, skidanje je trajalo iritantno dugo. Ali vilenjak nije odavao utisak nekoga kome se žuri. Kao da je zaista imao na raspolaganju čitavu večnost. Ko zna, pomisli ona, možda i ima? Već sasvim golišava, premesti se sa noge na nogu, od poda su joj zebla stopala. Primetio je to i bez reči pokazao na ležaj. Postelja. je bila od kuna. Od krzna kuna sašivenih u velike postave. Mekušnih, toplih, ugodno škakljivih. Legao je pored nje sasvim obučen,

u čizmama čak. Kada ju je dodirnuo, nevoljno se ukrutila, pomalo ljuta na sebe jer je bila odlučna da do kraja glumi gordu i nepristupačnu. Nema tu mnogo priče, zubi su joj pomalo cvokotali. Njegov elektrizirajući dodir ju je ipak umirivao, a prsti podučavali i naređivali. Pokazivali. U trenutku kada je počela da shvata smernice toliko dobro i gotovo s anticipacijom, zatvorila je oči i zamislila da je to Mistle. Ali nije joj uspelo. Pošto se on veoma razlikovao od Mistle. Dlanovima ju je podučio šta treba da radi. Poslušala je. Čak orno. Užurbano. On uopšte nije žurio. Pod njegovim milovanjem popustila je kao svilena

vrpca. Primorao ju je na stenjanje. Da zagrize usne. Na žestoku spazmu koja potresa celo telo. Ono što je posle uradio uopšte nije očekivala. Ustao je i otišao. Ostavljajući je raspaljenu, zadihanu i uzdrhtalu. Nije se ni osvrnuo. Krv udari Ciri u lice i slepoočnice. Uvila se u klupko na postelji od kuna. I zajecala. Od besa, stida i poniženja. • Ujutru je pronašla Avalak’ha na peristilu iza palate, među špalirom kipova. Kipovi – sasvim neobično –

predstavljali su vilenjačku decu u raznoraznim pozama, uglavnom nestašnim. Pogotovu je onaj pored kojeg je stajao vilenjak bio zanimljiv – predstavljao je mališu kako stoji na jednoj nozi, usta iskrivljenih od srdžbe i stisnutih pesničica. Ciri dugo nije mogla da odvrati pogled, a u trbuhu je osetila tup bol. Tek kada ju je Avalak’h naterao, ispričala mu je sve. Okolišno i oklevajući. – On je – kaza ozbiljno Avalak’h kada je završila – više od šeststo pedeset puta video saovinske dimove. Veruj mi, Lastavice, to je mnogo i za Narod Jovovina. – A šta mene briga za to? –

progunđa. – Ja sam se dogovorila! Naučili ste valjda od patuljaka, vaših pobratima, šta je to kontrakt? Ja sam svoje obavila! Predala sam se! Šta mene briga što on ne može ili neće? Šta mene briga da li je to staračka nemoć ili ga ne privlačim? Možda mu se gade Dh’oin? Možda kao i Eredin u meni vidi samo grumen zlata u gomili komposta? – Nadam se. – Avalak’hovo lice – neviđeno – izmeni se i zgrči. – Nadam se da mu nisi kazala ništa slično. – Nisam kazala. Mada sam imala želju. – Pazi se. Ne znaš šta rizikuješ. – Svejedno mi je. Ja sam zaključila ugovor. Odlučite se za jedno ili drugo!

Ili ispunjavajte uslove, ili ćemo da poništimo ugovor i ja ću biti slobodna. – Pazi se, Zirael – ponovi, pokazujući na kip nestašnog mališana. – Nemoj da budeš kao ovaj ovde. Obrati pažnju na svaku reč. Trudi se da razumeš. A ukoliko nešto ne razumeš, ni u kom slučaju ne delaj brzopleto. Budi strpljiva. Zapamti, vreme nema značaj. – Ima značaj! – Zamolio sam, nemoj biti jogunasto dete. Još jednom ponavljam: budi strpljiva sa Oberonom. Zato što je to tvoja jedina šansa da povratiš slobodu. – Zaista? – gotovo dreknu. – Počinjem da sumnjam! Počinjem da

podozrevam da si me slagao! Da ste me svi slagali! – Obećao sam ti – Avalak’hovo lice bilo je jednako mrtvo kao kamen kipova – da ćeš se vratiti u svoj svet. Dao sam reč. Podvrgavati reč sumnji je za Aen Ele teška uvreda. Kako bih sprečio da dođe do toga, predlažem da okončamo ovaj razgovor. Hteo je da ode, ali mu je preprečila put. Njegove akvamarinske oči su se suzile, a Ciri je shvatila da ima posla sa veoma, ali veoma opasnim vilenjakom. Ali bilo je prekasno da se povuče. – To je baš vilenjački – zasikta kao zmija – sam vređaš, a posle ne dopuštaš revanš.

– Pazi se, Lastavice. – Slušaj – Ciri zabaci glavu. – Vaš Kralj Jovovina neće izaći na kraj sa zadatkom, to je više nego očigledno. Nije važno da li je on problem, ili sam ja. To je svejedno i bez značaja. Ali ja želim da ispunim ugovor. I da završim sa tim. Stoga, neka mi to dete, do kojeg vam je toliko stalo, napravi neko drugi. – Ne znaš čak ni o čemu govoriš. – A ako sam ja problem – nije menjala ton i izraz lica – onda to znači da si pogrešio, Avalak’h. Namamio si u ovaj svet osobu koju nije trebalo. – Ne znaš o čemu pričaš, Zirael. – Ako se pak – viknu – svima vama gadim, onda primenite metodu

uzgajivača mazgi! Šta, ne znaš? Ždrepcu se pokaže kobila, a potom mu se vezuju oči i podmeće magarica! Nije se ni udostojio da odgovori. Prošao je bez ustručavanja kraj nje i pošao špalirom kipova. – A možda ti? – vrisnu. – Ako hoćeš, predaću se tebi! Šta je? Nećeš da se žrtvuješ? Ali tobože imam Larine oči! U dva skoka je bio kraj nje, njegove ruke izleteše poput zmija ka njenom vratu i stisnuše poput čelične stege. Shvatila je da bi je zadavio kao pile kada bi hteo. Pustio ju je. Nagnu se i izbliza joj pogleda u oči. – Ko si ti – upita neobično smireno

– da se usudiš da skrnaviš njeno ime na takav način? Ko si ti da se usudiš da me vređaš tako bednom milostinjom? Oh, znam ja, vidim ja ko si ti. Nisi Larina kćerka. Ti si Kregenanova kćerka, ti si nepromišljena, arogantna, samoživa Dh’oin, gotovo tipičan predstavnik rase koja ništa ne shvata, a sve mora da uništi, okalja samo jednim dodirom, isprlja i oskrnavi samo jednom mišlju. Tvoj predak mi je ukrao moju ljubav, uzeo mi ju je, samoživo i arogantno mi je oteo Laru. Ali tebi, kćeri dostojnoj njega, neću dozvoliti da mi otmeš sećanje na nju. Okrenu se. Ciri savlada otpor stegnutog grkljana. – Avalak’h.

Pogled. – Oprosti mi. Ponela sam se nepromišljeno i podlo. Oprosti mi. I ako možeš – zaboravi. Priđe joj i obujmi je. – Već sam zaboravio – kaza toplo. – Ne vraćajmo se na to više. • Kada je uveče ušla u kraljevske odaje, okupana, naparfemisana i očešljana, Oberon Muirketah je sedeo kraj stola, pognut nad šahovskom tablom. Bez reči joj naloži da sedne preko puta. Pobedio ju je u deset poteza.

Drugi put je ona igrala sa belima, a on ju je pobedio u jedanaest poteza. Tek tada podiže pogled, svoje svetle izvanredne oči. – Skini se, molim te. Zbog jedne stvari trebalo mu je odati čast – bio je delikatan i uopšte nije žurio. Kada je – kao i prošli put – ustao iz kreveta i otišao bez reči, Ciri je to primila sa spokojnom rezignacijom. Ali gotovo do same zore nije mogla da zaspi. A kada su prozori zasvetleli od jutarnjeg sunca, a ona konačno zaspala, usnila je vrlo čudan san.

• Visogota, pognut, ispira od sočivice zamku za ondatre. Šumi trska koju je njihao vetar. Osećam se krivim, Lastavice. Ja sam te naveo na misao o toj sumanutoj eskapadi. Ukazao sam ti put ka toj prokletoj kuli. – Ne prebacuj sebi, Stari Gavrane. Da nije bilo kule, dočepao bi me se Bonhart. Ovde sam barem bezbedna. Nisi bezbedna tu. Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa, Ciri vidi brdo, golo i oblo, kako se uzdiže iz trave poput savijene kičme stvora pritajenog u

zasedi. Na brdu stoji ogroman kamen. Pored kamena dve prilike. Žena i devojka. Vetar čupa i upliće ženinu crnu kosu. Vidokrug plamti od munja. Haos pruža ruke ka tebi, kćeri. Čedo Drevne krvi, devojko upletena u Kretanje i Promenu, u Uništenje i Preporod. Suđena i sudbino. Iza zatvorenih vrata, Haos pruža ka tebi svoje kandže, i dalje ne znajući hoćeš li postati njegovo oruđe ili pak prepreka u njegovim planovima. Ne znajući du li ćeš slučajno odigrati ulogu zrna peska u zupčaniku Časovnika Sudbine. Haos se boji tebe, Čedo Nenadnosti. A želi da te navede da ti osetiš strah. Zbog toga ti šalje snove.

Visogota se saginje, čisti zamku za ondatre. Ali on nije živ, Ciri misli trezveno. Da li to znači da tamo, na onom svetu, umrli moraju da čiste zamke za ondantre? Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa nebo plamti od požara. Ravnicom galopiraju hiljade jahača. Jahača u crvenim plaštovima. Dearg Ruadri. Saslušaj me pažljivo, Lastavice. Drevna krv koja teče tvojim žilama daje ti veliku vlast. Ti si Gospodarica Mestâ i Vremenâ. Imaš ogromnu Moć. Ne dozvoli da ti je zločinci i nitkovi otmu i iskoriste za nečasne ciljeve. Brani se! Beži od domašaja njihovih podlih ruku!

– Lako je reći! Okružili su me ovde nekakvom magičnom barijerom i zarobili... Ti si Gospodarica Mestâ i Vremenâ. Tebe ne mogu zarobiti. Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa je visoravan, stenovita ravnica, na njoj olupine brodova. Čitave desetine brodova. A napred zamak, crn, grozan, zubat od grudobrana, uzdignut nad planinskim jezerom. Umreće bez tvoje pomoći, Lastavice. Samo ih ti možeš spasti. Jeneferina usta, posečena i razbijena, pomiču se bezglasno, lipte u krvi. Ljubičaste oči blešte, plamte na omršavelom, zgrčenom licu pocrnelom

od muke, prikrivenom gomilom razbarušene, prljave, crne kose. U udubljenju na podu smrdljiva bara, naokolo trčkaraju pacovi. Strahovita hladnoća kamenih zidova. Hladnoća okova na zglobovima ruku, na člancima nogu... Jeneferini dlanovi i prsti su masa skorele krvi. – Mamice! Šta su ti učinili? Mermerne stepenice koje vode dole. Stepenice sa tri podesta. Va'esse deireadh aep eigean... Nešto se završava... Šta? Stepenice. Dole plamti vatra u gvozdenim košarama. Gobleni u plamenu.

Hajdemo, govori Geralt. Stepenicama do dole. Moramo. Tako treba. Nema drugog puta. Samo ove stepenice. Hoću da vidim nebo. Njegova usta se ne miču. Modra su i na njima je krv. Krv, svuda krv... Cele stepenice u krvi... Nema drugog puta. Nema, Zvezdooka. – Na koji način? – viknu ona. – Na koji način im mogu pomoći? Ja sam u drugom svetu! Zarobljena! I nemoćna! Tebe ne mogu zarobiti. Sve je već opisano, govori Visogota. Čak i ovo. Pogledaj ispod nogu. Ciri sa užasom vidi da stoji u moru

kostiju. Među lobanjama, cevanicama i rebrima. Samo ti to možeš sprečiti, Zvezdooka. Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa zima, sneg, mećava. Vihor duva i zviždi. Ispred nje, u mećavi, na konju, Geralt. Ciri ga prepoznaje, iako na glavi ima krznenu kapu, a lice obavijeno vunenim šalom. Iza njegovih leđa pomaljaju se u mećavi drugi jahači, njihove siluete su nejasne, tako tesno ututkane da ne postoji način da se razazna ko su. Geralt gleda pravo u nju. Ali je ne vidi. Sneg mu pada u oči.

– Geralte! To sam ja! Ovde! Ne vidi je. I ne čuje od zavijanja vihora. – Geraaalteee! To je muflon, kaže Geralt. To je samo muflon. Vraćamo se. Jahači iščezavaju, rasplinjuju se u mećavi. – Geralteee! Neeee! • Probudila se. •

Ujutru je odmah pošla u staju. Čak bez doručka. Nije htela da sretne Avalak’ha, nije žudela za razgovorom sa njim. Preferirala je da umakne nametljivim, radoznalim, ispitivačkim pogledima drugih vilenjaka i vilenjakinja koji su se lepili za nju. U svakom drugom slučaju bile su demonstrativno ravnodušne, ali u pogledu spavaće sobe vilenjakinje su otkrivale svoju radoznalost, dok su zidovi palate – Ciri je bila uverena u to – imali uši. Pronašla je Kelpi u boksu, pronašla je sedlo i opremu. Pre no što je stigla da osedla kobilu, pored nje su već bile sluškinje, one sive vilenjakinje, male, za glavu niže od običnih Aen Ele. Pomogle

su joj oko kobile, klanjajući se i laskavo osmehujući. – Hvala – kaza ona. – Snašla bih se i sama, ali hvala. Ljubazne ste. Najbliža vilenjakinja osmehnu se široko, a Ciri zadrhta. Zato što je devojka među zubima imala očnjake. Skočila je do nje tako brzo da devojka umalo nije sela od straha. Sklonila je kosu sa uha. Uha koje nije imalo špicast vrh. – Ti si čovek! Devojka – a zajedno sa njom i ostale – kleknu na pometen glineni pod. Pognu glavu. Iščekujući kaznu.

– Ja... – poče Ciri, gužvajuči remen vođica. – Ja... Nije znala šta da kaže. Devojke su i dalje klečale. Konji su nemirno frktali i topotali u boksovima. Napolju, na sedlu, u kasu, i dalje nije mogla da sabere misli. Ljudske devojke. Kao sluškinje, ali to nije suština. Suština je da u ovom svetu ima Dh’ovina... Ljudi, ispravi se. Već mislim kao oni. Iz zamišljenosti je trže glasno rzanje i Kelpin poskok. Podiže glavu i ugleda Eredina. Sedeo je na svom mrkodoratastom ždrepcu, sada bez demonske bukranije i

većine ostalih borbenih parafernalija. Mada je nosio verižnjaču ispod kaputa koji se prelivao u mnogim nijansama crvene boje. Ždrebac na pozdrav zarza hrapavo, protrese glavom i iskezi na Kelpi žute zube. Kelpi, u duhu načela da se problemi rešavaju sa gospodom, a ne slugama, segnu zubima ka vilenjakovim butinama. Ciri povuče vođice. – Pažljivo – kaza. – Drži distancu. Moja kobila ne voli strance. A ume da ugrize. – Takve koje grizu – odmeri je rđavim pogledom – zauzdavaju se gvozdenim žvalama. Tako da i krv prošiklja. Odlična metoda za

iskorenjivanje rđavih navika. Kod konja isto. Cimnu uzde ždrepca tako jako da je konj zabrektao i načinio nekoliko koraka unazad, a iz njuške mu je kuljala pena. – Šta će ti ta verižnjača? – sada Ciri odmeri vilenjaka pogledom. – Spremaš se za rat? – Skroz suprotno. Čeznem za mirom. Ima li tvoja kobila još neke vrline, osim što je jogunasta? – Koje vrste? – Hoćeš li da odmerimo snage u trci? – Ako hoćeš, što da ne – ustade na stremenima. – Tamo, prema onim kromlesima...

– Ne – prekinu je. – Ne tamo. – Zašto? – Zabranjena oblast. – Naravno, za sve. – Naravno, ne za sve. Previše je za nas dragoceno tvoje društvo, Lastavice, da bismo mogli da rizikujemo da nam ga uskratiš sama ili neko drugi. – Neko drugi? Ne misliš valjda na jednoroge? – Ne želim da te zamaram onim što ja mislim. Niti frustriram time što ne shvataš moje misli. – Ne razumem. – Znam da ne razumeš. Evolucija ti nije dovoljno uobličila naboran mozak

da bi razumela. Slušaj, ako hoćeš da se trkamo, onda predlažem duž reke. Onuda. Do Porfirijevog mosta, trećeg po redu. Zatim preko mosta na drugu obalu, pa obalom uzvodno, cilj je kraj potočića koji se uliva u reku. Spremna? – Uvek. S krikom cimnu ajgira, a ždrebac jurnu kao uragan. Pre no je Kelpi startovala, on se daleko udaljio. Išao je tako da se zemlja tresla, ali nije mogao da se ravna sa Kelpi. Brzo ga je sustigla, još pre Porfirijevog mosta. Most je bio uzak. Eredin dreknu, a ždrebac – neverovatno – ubrza. Ciri je momentalno shvatila u čemu je stvar. Na most nikako ne bi mogla da stanu dva konja. Jedan je morao da uspori.

Ciri nije imala nameru da uspori. Prilegla je uz grivu, a Kelpi polete napred kao strela. Očešala se o stremen vilenjaka i uletela na most. Eredin viknu, ždrebac se uspravi na zadnje, udari kukom o figuru od alabastera i izvali je iz postolja, razbijajući je u komade. Ciri, kikoćući se kao avet, pregalopira preko mosta. Ne osvrćući se. Sela je kraj potočića i sačekala. Došao je uskoro, korakom. Nasmejan i spokojan. – Moje pohvale – reče kratko, sedajući. – Kako kobili, tako i amazonki. Iako je bila ponosna kao paun, frknu nehajno.

– Aha! Dakle, nećeš nas više krvavo obuzdavati? – Sem ako ti odobriš – osmehnu se dvosmisleno. – Postoje kobile koje vole snažna milovanja. – Sasvim nedavno – pogleda ga gordo – uporedio si me sa kompostom. A sada već govorimo o milovanjima? Prišao je Kelpi, pogladio i potapšao vrat kobile i mahnuo glavom, utvrdivši da je suva. Kelpi trgnu glavu i zapišta otegnuto. Eredin se osvrnu ka Ciri. Ako i mene potapše, pomisli, zažaliće. – Hajde sa mnom. Pokraj potoka koji se ulivao u reku i tekao sa strme, gusto pošumljene

padine, gore su vodile stepenice izrađene od blokova mahovinastog peščara. Stepenice su bile veoma stare, ispucale, razvaljene korenjem drveća. Išle su cikcak uvis, ponegde presecajući potok mostićem. Naokolo je bila šuma, divlja šuma, puna starih jasenova i grabova, tise, javora i hrastova, pri dnu razbarušena gustišem leski, tamarisa i ribizli. Mirisalo je na pelin, salviju, koprivu, vlažno kamenje, proleće i plesan. Ciri je išla u tišini, ne žureći i kontrolišući disanje. Kontrolisala je i nervozu. Nije imala pojma šta Eredin hoće od nje, ali nije imala najbolje predosećaje. Pored sledeće kaskade, koja je

šumno padala sa pukotine u sterii, bila je kamenita terasa, a na njoj, zasenčena granjem divlje bazge, stajala je senica obavijena bršljanom i lozicom. Dole su se videle krošnje drveća, traka reke, krovovi, peristili i terase Tir na Lije. Stajali su neko vreme, posmatrajući. – Niko mi nije rekao – Ciri prva prekinu ćutanje – kako se zove ova reka. – Easnad. – Uzdah? Lepo. A taj potok? – Tuate. – Šapat. Isto lepo. Zašto mi niko nije rekao da u ovom svetu žive ljudi? – Zato što to nije bitna informacija

i za tebe je potpuno beznačajna. Uđimo u senicu. – Zašto? – Udimo. Prva stvar koju je opazila po ulasku bila je drvena ležaljka. Ciri je osetila kako počinje da joj tutnji u slepoočnicama. Pa naravno, pomisli, to sam mogla da očekujem. Čitala sam u hramu ljubavni roman koji je napisala Ana Tiler. O starom kralju, mladoj kraljici i knezu pretendentu željnom vlasti. Eredin je nemilosrdan, ambiciozan i odlučan. Zna da je onaj ko ima kraljicu pravi kralj, pravi vladar. Pravi muškarac. Ko je posedovao kraljicu, taj je posedovao kraljevstvo.

Ovde, na ovoj ležaljci, otpočeće državni udar... Vilenjak je seo za mermerni sto, pokazao Ciri drugu stolicu. Činilo se da ga više interesuje prizor napolju nego ona, a u ležaljku uopšte nije gledao. – Ostaćeš ovde zauvek – iznenadi je – ti, moja amazonko, laka poput leptira. Do kraja tvog leptirskog života. Ćutala je, gledajući mu pravo u oči. U tim očima nije bilo ničega. – Neće ti dozvoliti da odeš odavde – ponovi. – Neće prihvatiti da si, uprkos proročanstvima i mitovima, niko i ništa, biće bez značaja. Neće poverovati u to i neće ti dozvoliti da odeš. Namamili su te obećanjem kako bi osigurali sebi tvoju

poslušnost, ali nikada nisu imali nameru da održe to obećanje. Nikada. – Avalak’h – ishripta – mi je dao reč. Navodno je uvreda ako sumnjaš u vilenjakovu reč. – Avalak’h je znalac. Znalci imaju vlastiti kodeks časti, u kojem je svaka druga rečenica o cilju koji opravdava sredstva. – Ne razumem zašto mi to sve govoriš. Osim ako... Želiš nešto od mene. Osim ako ja imam nešto za čime ti žudiš. I hoćeš da trguješ. Šta? Eredin? Moja sloboda za... Za šta? Posmatrao ju je dugo. A ona je uzalud tražila u njegovim očima nekakvu smernicu, nekakav signal, nekakav znak.

Šta bilo. – Sigurno si već – poče polako – uspela malo da upoznaš Oberona. Sigurno si primetila da je nezamislivo ambiciozan. Postoje stvari koje on nikada neće prihvatiti, sa kojima se nikada neće saglasiti. Radije će umreti. Ciri je ćutala, grizući usne i zverajući u ležaljku. – Oberon Muirketah – nastavi vilenjak – nikada neće posegnuti za magijom, niti drugim sredstvima koja bi mogli da promene postojeću situaciju. A takva sredstva postoje. Valjana, moćna, garantovana sredstva. Mnogo efektnija od atraktanata kojima Avalak’hove služavke natapaju tvoju kozmetiku.

Hitro je prešao rukom preko tamnog stola. Kada je povukao ruku, na stolu je ostao mali flakon od sivozelenog nefrita. – Ne – prodahta Ciri. – Apsolutno ne. Ne slažem se s tim. – Nisi mi dala da dovršim. – Ne smatraj me glupom. Neću mu dati to što je u tom flakonu. Nećeš me iskoristiti za takvu stvar. – Izvlačiš veoma ishitrene zaključke – kaza polako, gledajući joj u oči. – Trudiš se da nadmašiš samu sebe u trci. A takvo nešto se uvek završava padom. Veoma bolnim padom. – Kazala sam: ne. – Razmisli dobro. Nezavisno od

toga šta sadrži posuda, ti uvek pobediš. Uvek pobediš, Lastavice. – Ne! Pokretom jednako veštim kao i maločas, sasvim dostojnim mađioničara, vilenjak zataji flakon sa stola. Zatim je dugo ćutao, posmatrajući reku Easnad, koja je svetlucala među drvećem. – Umrećeš ovde, leptiriću – reče najzad. – Neće ti dozvoliti da odeš odavde. Ali to je tvoj izbor. – Ja sam se dogovorila. Moja sloboda za... – Sloboda – frknu. – Stalno govoriš o toj slobodi. A šta bi radila kada bi je dobila natrag? Kuda bi se uputila? Shvati već jednom da te od onog tvog

sveta u ovom trenutku dele ne samo mesta već i vreme. Vreme ovde teče drukčije nego tamo. Oni koje si tamo znala kao decu, sada su smežurani starci, a oni koji su bili tvoji vršnjaci, odavno su već umrli. – Ne verujem. – Priseti se vaših legendi. Legendi o ljudima koji su tajanstveno nestajali i vraćali se nakon mnogo godina, samo da bi bacili pogled na grobove bližnjih zarasle u travu. Možda misliš da su to bile fantazije, stvari isisane iz palca? Varaš se. Kroz čitave vekove ljude su otimali, odnosili jahači koje vi nazivate Divlji Gon. Otimani su, iskorišćavani, a zatim odbacivani kao ljuska ispijenog jajeta. Ali tebe to ipak neće zadesiti,

Zirael. Ti ćeš umreti ovde, neće ti biti dato ni mogile svojih prijatelja da vidiš. – Ne verujem u to što govoriš. – Tvoja verovanja su tvoja privatna stvar. A svoju sudbinu si sama izabrala. Vratimo se. Imam molbu, Lastavice. Da li hoćeš da obeduješ sa mnom nešto lagano u Tir na Liji? Kroz nekoliko udaraca srca, u Ciri su se borili glad i sumanuta fascinacija sa srdžbom, strahom od otrova i opštom antipatijom. – Rado – spusti pogled. – Hvala na ponudi. – Hvala tebi. Hajdemo. Izlazeći iz senice, još jednom je bacila oko na ležaj. I pomislila kako je

Ana Tiler ipak bila glupa i egzaltirana grafomanka. Lagano, u tišini, u mirisu mente, salvije i koprive, silazili su do reke Uzdah. Stepenicama nadole. Obalom potoka koji se zvao Šapat. • Kada je uveče, naparfemisana, kose još vlažne nakon aromatične kupke, ušla u kraljevsku odaju, zatekla je Oberona na sofi, pognutog nad knjigom. Bez reči, gestom samo, naloži joj da sedne pored njega. Knjiga je bila bogato ilustrovana. Istinu govoreći, nije bilo u njoj ničega

osim ilustracija. Iako se starala da glumi svetovnu damu, krv udari Ciri u obraze. U hramskoj biblioteci u Elanderu, videla je nekoliko sličnih dela. Ali ta nisu mogla da se takmiče sa knjigom Kraija Jovovina, ni bogatstvom i raznolikošću pozicija, ni artizmom njihovih izvedbi. Razgledali su dugo, u tišini. – Skini se, molim te. Ovaj put se i on skinuo. Telo mu je bilo vitko i dečačko, mršavo gotovo kao Giselherovo, kao Kajlijevo, kao Rifovo, koje je mnogo puta videla dok su se kupali u potocima ili planinskim jezerima. Ali iz Giselhera i Pacova je izvirala vitalnost, iz njih je izvirao život, volja za životom koja je plamtela među

srebrnim kapljicama vode. A iz njega, iz Kralja Jovovina, bila je hladnoća večnosti. Bio je strpljiv. Nekoliko puta se činilo da će se desiti. Ali ipak ništa nije bilo od toga. Ciri je bila ljuta na sebe, uverena da je to zbog njenog neznanja i paralizujućeg nedostatka veštine. Primetio je to i smirio je. Kao i obično, vrlo efektno. A ona je zaspala. U njegovom naručju. Ali ujutru ga nije bilo kraj nje. • Naredne večeri, Kralj Jovovina je prvi put iskazao nestrpljenje.

Zatekla ga je pognutog nad stolom, na kojem je ležalo ogledalo u okvireno ćilibarom. Ogledalo je bilo posuto belim praškom. Počinje, pomisli ona. Oberon malim nožićem prikupi fisteh i oblikova ga u dva valjčića. Uze sa stola srebrnu cevčicu i uvuče narkotik u nos, najpre u levu, a zatim u desnu nozdrvu. Njegove oči, koje su obično bleštale, malkice kao da su se prigasile i zamutile, zasuzile. Ciri je odmah videla da to nije bila prva doza. Oblikovao je na staklu dva nova valjčića i gestom ju ponudio, pružajući cevčicu. A šta sad, pomisli, biće mi lakše.

Narkotik je bio nečuveno jak. Za čas su oboje sedeli na krevetu, zagrljeni, i blenuli u mesec suzavim očima. Ciri kihnu. – Turobna noć – reče, brišući nos rukavom svilene bluze. – Čarobna – ispravi je, trljajući oko. – Ensh’eass, a ne en’leass. Moraš poraditi na izgovoru. – Poradiću. – Skini se. U početku se činilo da će biti dobro, da je narkotik delovao na njega jednako stimulišuće kao i na nju. A na nju je tako delovao da je postala aktivna

i preduzimljiva, ma, čak mu je prošaptala na uvo nekoliko nadasve nepristojnih – po njenom mišljenju – reči. To ga je verovatno malo uzbudilo, efekat je bio, hm, opipljiv, u jednom trenutku Ciri je bila sigurna da, eto, samo što nije. Ali to nije bilo “samo što nije”. Barem ne do kraja. I upravo tada je postao nestrpljiv. Ustade i prebaci preko mršavih leđa krzno od samurovine. Stajao je tako, okrenut leđima, zagledan u prozor i mesec. Ciri je sela i rukama obavila kolena. Bila je razočarana i ljuta, a istovremeno se osećala nekako čudnovato setno. Nesumnjivo je to bilo dejstvo tog jakog fisteha. – Za sve sam ja kriva – promumla.

– Ovaj ožiljak me ruži, znam. Znam šta vidiš kada me gledaš. Nije mnogo vilenjakinje ostalo u meni. Grumen zlata u gomili komposta. On se naglo okrenu. – Neobično si skromna – procedi. – Ja bih pre rekao: biser u svinjskom đubrivu. Brilijant na prstu leša koji truli. U okviru jezičkih vežbi, sama smisli još neka poređenja. Sutra ću te ispitati, mala Dh’oin. Ljudsko biće u kome ništa, apsolutno ništa nije ostalo od vilenjakinje. Prišao je stolu, uzeo cevčicu i nagnuo se nad ogledalom. Ciri je sedela kao skamenjena. Osećala se kao da ju je neko ispljuvao.

– Ne dolazim kod tebe iz ljubavi! – zareža besno. – Ja sam zarobljena i ucenjena, dobro ti to znaš! Ali ja se slažem, radim to radi… – Radi koga? – prekinu je zažareno, nimalo ne na vilenjačkom. – Radi mene? Radi zarobljenih Aen Seida u tvom svetu? Ti glupa devojko! Radiš to radi sebe, radi sebe dolaziš ovamo i uzaludno se trudiš da mi se predaš. Zato što je to tvoja jedina nada, jedina slamka spasa. I reći ću ti još ovo: moli se, žarko se moli tvojim ljudskim idolima, kumirima ili totemima. Jer ili ću to biti ja, ili će to biti Avalak’h i njegova laboratorija. Veruj mi, ne bi htela da dospeš u Iaboratoriju i upoznaš se sa alternativom.

– Meni je svejedno – kaza gluvo, klupčajući se na ležaju. – Slažem se sa svime, samo da povratim slobodu. Kako bih konačno mogla da se oslobodim vas. Da odem. U moj svet. Kod mojih prijatelja. – Tvojih prijatelja? – naruga se. – Evo ti tvojih prijatelja! Okrenu se žustro i baci joj ogledalo naprašeno fistehom. – Evo ti tvojih prijatelja – ponovi. – Pogledaj. Izađe, lepršajući skutovima krzna. Isprva je u zaprljanom staklu videla samo sopstveni zamrljani odraz. Ali ogledalo se gotovo odmah razbistrilo i ispunilo dimom. A zatim slikom.

Jenefer visi u provaliji, napregnuta, sa rukama podignutim uvis. Rukavi njene haljine su kao raširena krila ptice. Njena kosa se talasa, kroz nju promiču male ribice. Čitava jata treperavih živahnih ribica. Neke već štrpkaju obraze i oči čarobnice. Od Jeneferinih nogu ka dnu jezera proteže se uže, na kraju užeta, zaglibljena u mulju i vodenoj kugi58, nalazi se velika korpa kamenja. Gore, visoko, sija i pobleskuje površina vode. Jeneferina haljina talasa se u istom ritmu kao i vodene biljke. Površinu ogledala, zasutu fistehom, prekriva dim. Geralt, staklasto bled, zatvorenih očiju, sedi pod dugim ledenicama koje

vise sa stene, nepomičan, zaleđen, brzo ga zasipa sneg nanošen mećavom. Njegove bele vlasi sada su bele mahune snega, bele ledenice vise mu sa obrva, sa trepavica, sa usana. Sneg neprestano pada i pada, raste nanos koji prekriva Geraltove noge, rastu paperjaste kape59 na njegovim ramenima. Mećava zavija i fijuče... Ciri skoči iz kreveta, svom snagom tresnu ogledalom o zid. Puče ćilibarski ram, staklo se rasprsnu u milion komadića. Prepoznala je, znala je, sećala se takve vrste vizija. Iz svojih davnih snova. – Ništa od toga nije istina! – vrisnu.

– Čuješ li, Oberone? Ja u to ne verujem! To nije istina! To je samo tvoja zloba, nemoćna kao i ti sam! To je tvoja zloba... Sede na pod. I rasplaka se. • Podozrevala je da zidovi u palati imaju uši. Sutradan nije mogla da se odbrani od dvosmislenih pogleda, osećala je za leđima smeškanja, lovila šapate. Avalak’ha nije bilo nigde. Zna, pomisli, šta se dogodilo i izbegava me. Blagovremeno, pre no sam ustala, otplovio je ili otišao nekud daleko sa

svojom pozlaćenom vilenjakinjom. Ne želi sa mnom da razgovara, ne želi da prizna da se ceo njegov plan pretvorio u prah i pepeo. Nigde nije bilo ni Eredina. Ali to je bilo sasvim normalno, on je često odlazio sa svojim Dearg Ruadrima, Crvenim Jahačima. Ciri je izvela Kelpi iz staje i pošla do reke. Sve vreme grozničavo misleći, ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe. Moram pobeći odavde. Nebitno je da li su sve te vizije bile lažne ili istinite. Jedno je sigurno – Jenefer i Geralt su tamo, u mom svetu, a tamo je i meni mesto, kraj njih. Moram pobeći odavde, bez odlaganja! Svakako mora

postojati neki način. Ušla sam ovde sama, trebalo bi da umem i da izađem sama. Eredin je kazao da imam divlji talenat, isto to je slutio Visogota. Nije bilo izlaska iz Tor Zirael, koju sam detaljno istražila. Ali možda ovde negde postoji neka druga kula... Pogledala je u daljinu, u daleko brdo, u siluetu kromleha koji se video na njemu. Zabranjena oblast, pomisli. Ha, vidim, predaleko je. Barijera me verovatno neće pustiti tamo. Ne vredi se truditi. Bolje je da odem uzvodno rekom. Tamo još nisam išla. Kelpi zarza, trgnu glavom, frknu oštro. Nije dala da je okrene, umesto toga je zakaskala prema brdu. Ciri se izbezumila do te mere da neko vreme

nije reagovala, dopuštala je kobili da juri. Tek onda je viknula i povukla vođice. Efekat je bio takav da se Kelpi uspravila na zadnje noge, ritnula, hitnula zadnjicom i zagalopirala. I dalje u istom pravcu. Ciri je nije zauzdavala, nije se trudila da je kontroliše. Bila je krajnje zapanjena. Ali znala je Kelpi previše dobro. Kobila je imala bubice, ali ne baš takve. Ovakvo ponašanje je moralo nešto da znači. Kelpi uspori, pređe u kas. Trčala je kao strela prema brdu ovenčanom kromlehom. Otprilike jedna staja, pomisli Ciri. Sada će da proradi barijera.

Kobila utrča u kameni krug, među gusto postavljene, mahovinaste i iskrivljene monolite koji su izrastali iz gustiša trnovitih kupina i stade kao ukopana. Jedino što je pomicala bile su uši, kojima je budno strizala. Ciri je pokušala da je okrene. Zatim da je pomeri s mesta. Zalud. Da nije žila koje pulsiraju na vrelom vratu, zaklela bi se da sedi na statui, a ne na konju. Iznenada joj nešto dodirnu leđa. Nešto oštro, nešto što je probilo odeću i bolno ubolo. Nije stigla da se osvrne. Iza kamena se bez ikakvog šuma pomoli jednorog riđe boje i odlučnim pokretom ćušnu rog pod njen pazuh. Snažno. Oštro. Ona oseti kako sa strane poteče mlaz krvi.

Sa druge strane se pomoli još jedan jednorog. Ovaj je bio potpuno beo, od vrhova ušiju do kraja repa. Samo su mu nozdrve bile ružičaste, a oči crne. Beli jednorog se približi. I lagano, polako prisloni glavu u njeno krilo. Uzbuđenje je bilo toliko jako da je Ciri jauknula. Porastao sam, zabruji u njenoj glavi. Porastao sam, Zvezdooka. Onda, u pustinji, nisam znao kako treba da se ponašam. Sada već znam. – Konjiću? – jauknu, skoro neprestano viseći na dva roga koja su je bola. Moje ime je Ihvarakvas. Sećaš li me se, Zvezdooka? Sećaš li se kako si

me lečila? Spasla? On se povuče i okrenu. Ugledala je trag ožiljka na njegovoj nozi. Prepoznala je. Sećala se. – Konjiću! To si ti! Ali bio si druge boje... Porastao sam. U glavi iznenadna zbrka, šapati, glasovi, krici, rzanja. Rogovi ustuknuše. Ona primeti da je onaj drugi jednorog, onaj iza njenih leda, bio modro-žeravast. Starešine uče od tebe, Zvezdooka. Uče te preko mene. Još malo i moći će sami da govore. Sami će ti kazati šta žele od tebe. Kakofonija u Cirinoj glavi šiknu u vidu erupcije divlje galame. I gotovo

smesta popusti, i poče da teče kao potok razumnih i jasnih misli. Hoćemo da ti pomognemo da pobegneš, Zvezdooka. Ćutala je, iako joj je srce snažno lupalo u grudima. Gde je luda radost? Gde je zahvalnost? – A otkuda – upita drsko – ta nagla želja da mi pomognete? Zar me toliko volite? Uopšte te ne volimo. Ali to nije tvoj svet. To nije mesto za tebe. Ne možeš tu ostati. Ne želimo da ostaneš. Ona stisnu zube. Iako je bila uzbuđena perspektivom, odrično odmahnu glavom. Konjić – Ihvarakvas –

naćuli uši, zagreba zemlju kopitom, ustreli u nju crno oko. Riđi jednorog lupi tako da se zemlja čak zatresla, užasno zavrte rogom. Gnevno frknu, a Ciri shvati. Ne veruješ nam. – Ne verujem – prizna hladno. – Ovde svako igra neku svoju igru, a mene, nesvesnu, pokušava da iskoristi. Zašto bih baš vama verovala? Između vas i vilenjaka očito nema prijateljstva, sama sam videla onda u stepi kako je umalo došlo do pesničenja. Mogu slobodno da mislim da hoćete da se poslužite mnome kako bi napakostili vilenjacima. Ni ja nisam luda za njima, na kraju krajeva, zarobili su me ovde i primoravaju me na nešto što nikako ne

želim. Ali neću dozvoliti da me iskoristite. Riđi protrese glavom, a njegov rog opet načini opasan pokret. Modri zarza. U Cirinoj lobanji zatutnji kao u bunaru, a misao koju je uhvatila nije bila lepa. – Aha! – dreknu. – Isti ste kao i oni! Ili pokornost i poslušnost, ili smrt? Ne bojim se! A da me iskoristite – ne dam! Nanovo oseti u glavi zbrku i haos. Malo je potrajalo pre no što se iz haosa pomoli čitka misao. Dobro je, Zvezdooka, što ne voliš da te iskorišćavaju. Nama je upravo do toga stalo. Upravo to želimo da zagarantujemo tebi. Sebi. I celom svetu. Svim svetovima.

– Ne razumem to. Ti si strašno oruđe, opasno oružje. Ne možemo da dozvolimo da to oružje padne u ruke Kralja Jovovina, Lisca i Kopca. – Koga? – zastenja. – Ah... Lisac, krevan. Avalak’h. A ko je Kobac, to svakako vrlo dobro znam. Kralj Jovovina je star. Ali Lisac i Kobac ne smeju dobiti vlast nad Ard Gaet, Dverima Svetova. Već su jednom dobili. Već su jednom izgubili. Sada ne mogu ništa više, sem da lutaju, tumaraju među svetovima malim koracima, sami, poput utvara, nemoćno. Lisac do Tir na Bea Araina, Kobac i njegovi jahači po Spirali.

Dalje ne mogu, nemaju snage. Zbog toga maštaju o Ard Gaet i vlasti. Pokazaćemo ti na koji način su oni već jednom iskoristili takvu vlast. Pokazaćemo ti to, Zvezdooka, kada budeš odlazila odatle. – Ne mogu da odem odavde. Stavili su na mene čini. Barijeru. Geas Garad... Tebe ne mogu zatvoriti. Ti si Gospodarica Svetova. – Nije nego. Nemam nikakav divlji talenat, ne gospodarim ni nad čim. A Moći sam se odrekla onda u pustinji, pre godinu dana. Konjić je svedok. U pustinji si se odrekla opsenarstva. Ne možeš se odreći Moći koju imaš u krvi. Stalno je imaš.

Naučićemo te kako da je koristiš. – A da nije slučajno – dreknu – da vi želite da se dočepate te moći, te vlasti nad svetovima, koju tobože ja imam? Nije tako. Mi ne moramo da se dočepamo te moći. Budući da je oduvek imamo. Poveruj im, zamoli je Ihvarakvas. Poveruj im, Zvezdooka. – Pod jednim uslovom. Jednorozi digoše glave, raširiše nozdrve, a iz očiju kao da su se prosipale iskre. Ne vole, pomisli Ciri, kada im se postavljaju uslovi, ne vole čak ni kako ta reč zvuči. Pest, ne znam da li dobro postupam... Samo da se ovo ne okonča tragično...

Slušamo. Koji je to uslov? – Ihvarakvas će biti sa mnom. • Predveče se naoblačilo, postalo je sparno, sa reke je ustala gusta, lepljiva opara. A kada je tama pala na Tir na Liju, iz daljine je gluvim roptajem prozborila oluja, svaki čas rasvetljavajući vidokrug sjajem munje. Ciri je već odavno bila spremna. Odevena u crno odelo, sa mačem na leđima, nervozna i napeta, nestrpljivo je čekala da padne noć. Tiho je prošla kroz prazan vestibul, proklizala duž kolonade i izašla na

terasu. Reka Easnad je katranasto prosijavala u tami, vrbe su šumele. Preko neba se prevali dalek grom. Ciri izvede Kelpi iz staje. Kobila je znala šta treba da radi. Poslušno je otkaskala prema Porfirijevom Mostu. Ciri je neko vreme gledala za njom, te je bacila pogled na terasu pored koje su stajale lađe. Ne mogu, pomisli. Posetiću ga još jednom. Možda time uspem da odložim poteru? To je rizično, ali ne mogu drugačije. U prvom momentu je mislila da ga nema, da su kraljevske odaje prazne. Pošto su u njima vladali tišina i mrtvilo. Zapazila ga je uskoro. Sedeo je u

uglu, u fotelji, u beloj košulji razdrljenoj na mršavim grudima. Košulja je bila izrađena od toliko delikatne tkanine da se lepila za telo kao da je mokra. Lice i dlanovi Kralja Jova bili su gotovo isto beli kao i košulja. Podiže pogled ka njoj, a u očima je bila pustoš. – Šijadal? – šapnu. – Dobro je da si tu. Znaš, govorili su da si umrla. Otvori dlan, nešto pade na tepih. To je bio flakon od sivo-zelenog nefrita. – Laro – Kralj Jovovina pomače glavu, dotaknu vrat kao da ga je davio zlatni kraljevski torc’h. – Caemm a me, luned. Hodi kod mene, kćeri. Caemm a me, elaine.

U njegovu dahu Ciri oseti smrt. – Elaine blath, feainne wedd... – izusti. – Mire, luned, razvezala ti se mašnica... Dozvoli mi... Hteo je da podigne ruku, ali nije uspeo. Uzdahnuo je duboko, žustro podigao glavu i pogledao je u oči. Ovaj put svesno. – Zirael – kaza. – Loc’hlaith. Ti si zaista sudbina, Gospodarica Jezera. Kako se ispostavlja, moja takođe. – Va’esse deireadh aep eigean... – reče ubrzo, a Ciri preneraženo konstatova da njegove reči i pokreti počinju košmarno da usporavaju. – Ali – dovrši s uzdahom – dobro je da nešto takođe započinje.

Kroz prozor je do njih dopro grom. Oluja je još bila daleko. Ali približavala se brzo. – Pored svega – reče on – strašno mi se ne umire, Zirael. I strašno mi je krivo što moram. Ko bi pomislio. Mislio sam da neću žaliti. Živeo sam dugo, spoznao sam sve. I znaš šta još? Nagni se. Reći ću ti to na uvo. Neka to bude naša tajna. Nagnula se. – Bojim se – prošapta. – Znam. – Pored mene si? – Jesam. – Va faill, luned.

– Zbogom, Kralju Jova. Sedela je pored njega, držeći ga za ruku, sve dok nije potpuno utihnuo i ugasio svoj delikatan dah. Nije brisala suze. Pustila je da teku. Oluja se približavala. Vidokrug je plamteo u munjama. • Brzo je strčala niz mermerne stepenice na terasu sa kolumnicama, pored kojih su se njihale lađe. Odvezala je jednu, krajnju, koju je snimila još za večeri. Odmah se odgurnula od terase dugim štapom od mahagonija, koji je promućurno namontirala od garnišni. Sumnjala je pak da će joj lađa biti

poslušna, kao što je bila Avalak’hu. Lađa bešumno skliznu nizvodno. Tir Na Lija je bila tiha i mračna. Samo su je kipovi na terasama ispraćali mrtvim pogledom. Ciri je brojala mostove. Nebo iznad šume rasvetlelo se bleskom munje. Nakon određenog vremena, nebom je otegnuto zamumlao grom. Treći most. Nešto je šmugnulo preko mosta, tiho, okretno poput velikog crnog pacova. Lađa se zanjiha kada je skočio na krmu. Ciri baci štap, izvuče mač. – A ipak – zasikta Eredin Break Glas – želiš da nam uskratiš svoje

društvo? I on izvuče mač. U kratkom svetlu munje, uspela je da osmotri oružje. Oštrica je bila jednostrana, lako povijena, vrh oštrice bleštav i nesumnjivo oštar, rukohvat dug, balčak u obliku okrugle ažurirane ploče. To da vilenjak ume da se služi tim mačem moglo se odmah videti. Nenadano je zanjihao lađu, silovito gurajući nogu u bok. Ciri vešto zabalansira, uravnoteži lađu moćnim naginjanjem tela, i gotovo odmah i ona isproba tu veštinu, skačući po palubi obema nogama. Zateturao se, ali zadržao je ravnotežu. I bacio se ka njoj sa mačem. Odbila je udarac, instinktivno se zaklonivši, jer je malo šta videla.

Revanširala se brzim donjim ubodom. Eredin je parirao, udario, Ciri je odbila udarac. Sa oštrica, kao sa kresiva, leteli su zraci iskrica. Još jednom je zaljuljao lađu, jako, umalo je ne prevrnuvši. Ciri zaplesa, balansirajući ispruženim rukama. Povukao se ka krmi, pustio mač. – Gde si to naučila, Lastavice? – Iznenadio bi se. – Sumnjam. Da li si sama shvatila da se ploveći rekom može savladati Barijera, ili ti je neko odao to? – Nebitno. – Bitno je. I rešićemo to. Postoje metode za to. A sada baci mač, pa da se vratimo.

– Kako da ne. – Vraćamo se, Zirael. Oberon čeka. Jemčim ti, večeras će biti bodar i pun krepkosti. – Kako da ne – ponovi. – Predozirao se onim sredstvom za krepkost. Onim koji si mu dao. A možda to uopšte nije bilo za krepkost? – O čemu govoriš? – On je umro. Brzo se stresao od zaprepašćenja i iznenada bacio na nju, njišući lađu. Balansirajući, razmeniše nekoliko gnevnih udaraca, a voda je pronosila zvučni zveket oštrica. Munja rasvetli noć. Nad njihovim glavama promače most. Jedan od

poslednjih mostova Tir na Lije. A možda i poslednji? – Sigurno shvataš, Lastavice – reče hrapavo – da samo odugovlačiš neizbežno. Ja ne mogu da dozvolim da odeš odavde. – Zašto? Oberon je umro. A ja ionako nisam niko i ne značim ništa. Sam si to rekao. – Zato što je to istina – podiže mač. – Ništa ne značiš. Eto, malecni moljac kojeg možeš među prstima da razgnječiš u blistavu prašinu, ali koji može da napravi rupu u dragocenoj tkanini, kada mu to dozvoliš. Eto, zrno bibera, ništavno malo, ali kada ga usled nepažnje zagrizeš, kvari najizvrsnije

jelo, tera te na pljuvanje, a ti hoćeš da okusiš. Eto šta si ti. Ništa. Dosadno ništa. Munja. Pri njenom svetlu Ciri je videla ono što je htela da vidi. Vilenjak je podigao mač, mahnuo njime, skočivši na klupicu lađe. Imao je prednost u visini. U sledećem okršaju morao je da pobedi. – Nije trebalo da potežeš oružje na mene, Zirael. Sada je već prekasno. Neću ti to oprostiti. Neću te ubiti, o ne. Ali nekoliko nedelja u krevetu, u zavojima, sigurno će ti dobro doći. – Čekaj. Najpre želim nešto da ti kažem. Da ti odam jednu tajnu. – A šta mi ti možeš reći? – frknu. –

Šta možeš da mi odaš a da ja to već ne znam? Kakvu to istinu možeš da mi obznaniš? – Pa tu da si previsoko da bi prošao ispod mosta. Nije stigao da odreaguje, udario je u most potiljkom, poleteo napred, kompletno gubeći ravnotežu. Ciri je mogla jednostavno da ga gurne sa lađe, mada se bojala da to neće biti dovoljno, da neće odustati od gonjenja. Uostalom, on je, namerno ili ne, ubio Kralja Jova. A za to mu je sledio bol. Ubola ga je kratko u butinu, odmah ispod verižnjače. Nije ni vrisnuo. Izleteo je sa palube, pljusnuo u reku, a voda se zatvorila nad njim.

Osvrnula se, posmatrala. Dugo je potrajalo dok nije izronio. Dok nije ispuzao na mermerne stepenice koje su se spuštale u reku. Ležao je nepokretno, sa njega su curile voda i krv. – Dobro će ti doći – progunđa ona – nekoliko nedelja u krevetu i u zavojima. Zgrabila je svoj štap i jako se odgurnula. Reka Easnad postajala je sve brža, lađa je hitrije plovila. Uskoro su ostale u pozadini poslednje zgrade Tir na Lije. Nije se osvrtala za sobom. Najpre je postalo veoma mračno, lađa je plovila u staru šumu, među drveće, čije krošnje su štrčale nad tokom

reke i tvorile svod. Potom je postalo svetlije, šuma se završila, na obema obalama nalazili su se lugovi jovovine, trske, šišinbe. U dotada čistoj reci pojavili su se buseni korova, vodena trava, debla. Kada bi nebo bilo obasjano munjama, videla bi na vodi krugove, kada bi gruvao grom, čula bi pljuskanje uplašenih riba. Nešto je stalno bućkalo i pljuskalo, mljackalo i šljapkalo. Nekoliko puta je nedaleko od lađe videla velike fosforescentne oči, nekoliko puta je lađa zadrhtala, sudarivši se sa nečim velikim i živim. Ovde nije sve lepo, za neiskusne je ovaj svet smrt, ponavljala je u sebi Eredinove reči. Reka se znatno proširila, razlila se

široko. Pojavila su se ostrva i rastoci. Dozvoljavala je lađi da plovi na sreću, tamo gde nosi struja. Ali stala se plašiti. Šta će biti ako pogreši i otplovi pogrešnim rastokom? Jedva što je pomislila, a sa obale, iz ševarja dolete Kelpino rzanje i snažan mentalni signal jednoroga. – Tu si, Konjiću! Požurimo, Zvezdooka. Hajde za mnom. – U moj svet? Prvo ti moram pokazati nešto. Tako su mi naredile Starešine. Pošli su, najpre kroz šumu, zatim stepu gusto ispresecanu jarugama i vododerinama. Bleštale su munje,

gruvali gromovi. Oluja je bila sve bliže, dizao se vetar. Jednorog je vodio Ciri ka jednoj od vododerina. Ovde je. – Šta je ovde? Sjaši i pogledaj. Poslušala je. Zemlja je bila neravna, spotakla se. Nešto je krcnulo i skotrljalo se pod njenim nogama. Sevnu munja, a Ciri gluvo vrisnu. Stajala je usred mora kostiju. Peskovita strmina jaruge odronila se, verovatno podlokana pljuskom. I otkrila ono što je skrivala. Groblje. Mrtvačnicu. Ogromnu hrpu kostiju.

Cevanica, karlica, rebara, butnih kostiju. Lobanja. Podiže jednu. Sevnu munja, a Ciri vrisnu. Shvatila je čiji ostaci tu leže. Lobanja, na kojoj je bio trag udarca oštrice, imala je očnjake. Sada razumeš, zabruja joj u glavi. Sada znaš. To su učinili oni, Aen Ele. Kralj Jovovina, Lisac. Kobac. Taj svet uopšte nije bio njihov svet. On je to postao. Kada su ga osvojili. Kada su otvorili Ard Gaet, prevarivši i iskoristivši tada nas, kao što su sada pokušali da prevare i iskoriste tebe. Ciri baci lobanju. – Bitange! – viknu u noć. – Ubice!

Preko neba se bučno prevali grom. Ihvarakvas zarza gromko u znak upozorenja. Shvatila je. Skočila je i našla se u sedlu, vriskom poslala Kelpi u galop. Potera je bila na njihovom tragu. • Već je jednom bilo ovako, pomisli, gucajući vetar u galopu. Već je jednom bilo ovako. Ovakvo jahanje, divlje, u tami, usred noći pune strahova, aveti i prikaza. – Napred, Kelpi! Besni galop, oči suze od brzine. Nebo preseca munja, u odblesku Ciri

vidi jovovinu sa obe strane puta. Razgranato drveće sa svih strana ka njoj pruža duge čvornovate ruke grana, klepeću crnim čeljustima duplje, bacaju za njom kletve i pretnje. Kelpi rza prodorno, juri tako brzo da izgleda kao da kopita samo ovlaš dodiruju zemlju. Ciri leže na kobilin vrat. Ne samo da bi smanjila otpor vetra već i da bi izbegla grane jovovina, koje hoće da je svale ili svuku sa sedla. Grane fijuču, šibaju, batinaju, pokušavaju da se prikače za odeću i kosu. Granata debla lelujaju, duplje klopoću i huču... Kelpi rza divljački. Jednorog odgovara rzanjem. Stoji snežno bela tačka u mraku, pokazuje put. Juri, Zvezdooka! Juri svom

snagom! Jova je sve više, sve teže je izbeći njihove grane. Uskoro će pregraditi ceo put... Iz pozadine krik. Glas potere. Ihvarakvas rza. Ciri prima njegov signal. Razume značenje. Priljubljuje se uz Kelpin vrat. Ne mora da je ubrzava. Kobila leti u vratolomnom galopu jer je juri strah. Ponovo signal od jednoroga, jasniji, zariva se u mozak. To je savet, gotovo naredba. Skači, Zvezdooka. Moraš skočiti. Na drugo mesto, u drugo vreme. Ciri ne razume, ali trudi se da razume. Veoma se trudi da razume,

koncentriše se, koncentriše se tako jako da krv šumi i pulsira u ušima... Munja. A za njom nagla tama, tama meka i crna, crna od crnila koje ništa ne rasvetljava. U ušima šum. • Na licu vetar. Hladan vetar. Kapljice kiše. U nozdrvama miris bora. Kelpi se kočoperi, frkće, udara. Vrat joj je mokar i vreo. Munja. Ubrzo posle nje grom. U svetlu Ciri vidi Ihvarakvasa kako protresa glavu i rogove, oštro grebe zemlju kopitom.

– Konjiću? Tu sam, Zvezdooka. Nebo je puno zvezda. Puno je sazvežđa. Zmaj. Zimska deva. Sedam koza. Krčag. A iznad samog horizonta – Oko. – Uspelo je – uzdahnu. – Uspeli smo, Konjiću. Ovo je moj svet! Njegov signal je toliko jasan da Ciri sve razume. Ne, Zvezdooka. Pobegli smo iz onog sveta. Ali ovo još uvek nije to mesto, nije to vreme. Dug je još put pred nama. – Ne ostavljaj me samu. Neću te ostaviti. Imam dug prema

tebi. Moram ga otplatiti. Do kraja. • Zajedno sa nadolazećim vetrom, nebo tamni od zapadne strane, oblaci koji doplivavaju u talasima redom gase sazvežđa. Gasi se Zmaj, gasi se Zimska deva, Sedam koza, Krčag. Gasi se Oko, koje sija najjače i najduže. Nebesa duž horizonta obasja kratkotrajna svetlost munje. Grom se prevali sa gluvim tutnjanjem. Vejavica se munjevito osnaži, bacala je u oči prašinu i suvo lišće. Jednorog zarza, posla mentalni signal.

Nemamo vremena za gubljenje. Jedina naša nada je u brzom begu. Na pravo mesto, u pravo vreme. Požurimo, Zvezdooka. Ja sam Gospodarica Svetova. Ja sam Drevna krv. Ja sam od krvi Lare Doren, kćerke Šijadal. Ihvarakvas zarza, pojuri. Kelpi se nadoveza otegnutim frktanjem. Ciri navuče rukavice. – Spremna sam – kaza. Šum u ušima. Blesak i svetlost. A zatim tama.

Proces, presudu i egzekuciju Joahima de Veta većina istoričara je obično pripisivala nasilnoj, okrutnoj i tiranskoj prirodi cara Emhira, ne nedostaje ni – pogotovo od autora koji teže beletristici – aluzivnih hipoteza o osveti i poravnanjima, potpuno privatnim. Krajnje je vreme da se kaže istina – istina, koja je za svakog ozbiljnog istraživača više nego očigledna. Vojvoda de Vet je komandovao operativnom grupom “Verden” na način za koji je epitet “neuspeo “ zaista previše delikatan. Imajući spram sebe duplo slabije snage, odugovlačio je sa ofanzivom na sever, a čitavu aktivnost preusmerio na borbu sa verdenskim gerilama. Grupa

“Verden” činila je nečuvena zverstva prema stanovništvu. Rezultat je bilo lako predvideti, a i bio je neizbežan: ako su tokom zime snage insurgenata brojale nepunih pola hiljade ljudi, onda je u proleće ustajala gotovo čitava zemlja. Kralj Ervila, odan carstvu, bio je pogubljen, a na čelo ustanka je stao njegov sin, kraljević Kistrin, koji se simpatizirao sa Nordlinzima. Imajući na flanci desante pirata iz Skeliga, na frontu ofanzivu Nordlinga iz Cidarisa, a u pozadini pobunu, De Vet se upleo u haotične borbe, trpeći poraz za porazom. Samim tim je odlagao ofanzivu Grupe Armija “Centar” – umesto da, kako je bilo ustaljeno, veže krilo Nordlinga, grupa

“Verden” je vezala Menoa Kuhorna. Nordlinzi su smesta iskoristili situaciju i prešli na kontraudar, razbijajući prsten oko Majene i Maribora, uništavajući šansu za brzo ponovno osvajanje tih važnih utvrđenja. Nesposobnost i glupost de Veta imali su i psihološki značaj. Rasprsnuo se mit o nepobedivom Nilfgardu. Stotine dobrovoljaca počele su da se priključuju vojsci Nordlinga... Restif de Montolon Severni ratovi – mitovi, laži i poluistine

Šesto poglavlje Nema tu šta da se priča, Jare je bio vrlo razočaran. Vaspitavanje u hramu i njegova vlastita otvorena narav činile su da veruje u ljude, u njihovu dobrotu, ljubaznost i nesebičnost. Nije mnogo ostalo od te vere. Već dve noći je prespavao napolju, u ostacima stogova, a sada je bila sva prilika da će na sličan način provesti i treću. U svakom selu gde je molio za prenoćište ili parče hleba, iza čvrsto zatvorenih vrata odgovarala mu je ili čvrsta tišina, ili uvrede i pretnje. Ništa nije pomagalo kada je govorio ko je,

kuda i sa kakvim ciljem putuje. Ljudi su ga veoma, veoma razočarali. Brzo se smrklo. Dečak je žustro i odvažno marširao puteljkom između njiva. Tražio je stogove, rezigniran i utučen perspektivom još jedne noći pod golim nebom. Mart je bio, istinu govoreći, izuzetno topao, ali noću je bivalo zaista hladno. I zaista strašno. Jare baci pogled u nebo, na kom se, kao i svake noći već skoro nedelju dana, videla zlatno-crvena pčela komete koja je prevaljivala nebo od zapada na istok i vukla za sobom treperavu pletenicu ognja. Zapitao se šta može nagoveštavati ta čudna pojava, spominjana u mnogim

proročanstvima. Nastavio je marš. Postajalo je sve mračnije. Puteljak je vodio nadole, u špalir gustog grmlja koje je u polumraku preuzimalo zastrašujuće oblike. Odozdo, odande gde je bilo još mračnije, strujala je hladnoća, ružan vonj buđavog korova i ko zna čega još. Nečeg veoma rđavog. Jare se zaustavi. Pokušao je da ubedi sebe da to što mu gamiže po kičmi i rukama nije strah, već studen. Zalud. Obale crnog kanala, bleštavog poput sveže smole i obraslog ivikom i razgranatim vrbama, spajao je nizak mostić. Na mestima gde su balvani sagnjili i propali, mostić je zjapio podugačkim rupama, balustrada je bila

slomljena, a njene šipke potopljene u vodi. Preko mostića vrbe su rasle gušće. Iako je još bilo daleko do prave noći, iako su udaljene livade iza kanala još uvek sijale od prediva magle koje je visilo sa vršaka trava, među vrbama je vladala tama. U mraku je Jare nejasno video ruševine neke zgrade – zasigurno mlina, prevodnice ili jeguljarnice. Moram preći preko tog mosta, pomisli dečak. Nema pomoći! Premda na koži osećam da u tami vreba nešto rđavo, moram otići na drugu stranu ovog kanala. Moram preći taj kanal, kao što je to učinio onaj mitski vođa i junak o kome samo čitao u istrunulim manuskriptima u hramu Melitele. Preći ću kanal i onda... Kako ono beše? Karte

će biti podeljene? Ne, biće bačena kocka. Iza mene će ostati moja prošlost, a preda mnom će se prostreti moja budućnost... Kročio je na most i odmah video da ga predosećaj nije varao. Pre nego što ih je i video... I čuo... – Šta je? – frknu jedan od tih koji su mu preprečili put. – Zar nisam rekao? Rekao sam, samo treba malkice sačekati i neko će naići. – Istina, Okultih – drugi od tipova naoružanih debelim palicama blago prošušlja. – Stvarno, treba da radiš za vračara ili volhva. Deder, dragi prolazniče, što bez društva ideš! Daj šta imaš, milom, ili će ovo morati da prođe

sa tučom? – Ja nemam ništa! – Jare zaurla iz sve snage u plućima, pošto se nadao da će neko čuti i pritrčati u pomoć. – Ja sam uboga lutalica! Nemam prebijene pare! Šta treba da vam dam? Ovaj štap? Odeću? – I to – kaza onaj šušljavi, a u glasu mu je bilo nešto od čega Jare zadrhta. – Treba da znaš, uboga lutalice, da smo mi ovde, iskreno rečeno, iščekivali neke cice, budući da smo u velikoj nuždi. De, ali noć je već na pragu, niko više neće doći, pa kad devojke nema dobra je i baba. ’Vataj ga, delijo! – Ja imam nož! – dreknu Jare. – Upozoravam!

Zaista je imao nož. Maznuo ga je u hramskoj kuhinji dan pre nego što je pobegao i sakrio ga u zavežljaju. Ali nije sezao po njega. Paralisala ga je – i prenerazila – svest da je to besmisleno i da mu ništa neće pomoći. – Imam nož! – Vidi, vidi – naruga se šušljavi, približavajući se. – Ima nož. Ko bi pomislio. Jare nije mogao da beži. Od zaprepašćenosti, noge su mu se pretvorile u dva koca zabijena u zemlju. Adrenalin ga je ščepao za grlo kao omča arkana. – Hej! – iznenada dreknu treći tip, mladim i neobično poznatim glasom. –

Ja njega možda znam! Da, da, znam ga! Ostavite ga, kažem vam da je poznanik! Jare? Prepoznaješ li me? Ja sam Melfi! Hej, Jare? Prepoznaješ li? – Prepo... znajem... – Jare se svom snagom borio sa odvratnim, nadmoćnim osećajem koji mu je bio nepoznat do tog časa. Tek kada je osetio bol u bedru kojim je grunuo o gredu mostića, shvatio je kakav je to osećaj. Osećaj gubljenja svesti. • – Aj, kakvo iznenađenje – ponavljao je Melfi. – Eto, slučajnost nad slučajnostima! Eto, naleteo sam na

svojtu! Poznanika iz Elandera! Druga! Šta kažeš, Jare? Jare proguta zalogaj tvrdog i rastegljivog komada slanine, kojim ga je počastila njegova čudna kompanija, zagriže pečenu repu. Nije odgovorio, samo je klimnuo glavom prema celoj šestorki koja je okruživala vatru. – A kuda te put vodi, Jare? – U Vizimu. – Ha! I mi idemo u Vizimu! Eto, slučajnost nad slučajnostima! Šta kažeš, Miltone? Sećaš li se Miltona, Jare? Jare se nije sećao. Nije bio siguran da li ga je uopšte ikada video. Uostalom, i Melfi je malo preterivao nazivajući se njegovim drugom. Bio je sin bačvara iz

Elandera. Kada su zajedno pohađali prvi razred pri hramu, Melfi je redovno i mučno tukao Jarea i nazivao ga kopiletom bez majke i oca začetim u koprivama. Trajalo je to oko godinu dana, nakon čega je bačvar odveo sina iz škole, budući da se potvrdilo da je tinejdžer sposoban isključivo za bačve. Tako je Melfi, mesto da se u znoju lica svog upoznaje sa tajnama čitanja i pisanja, u znoju lica svog strugao daske u očevoj radionici. A kada je Jare završio školovanje i po preporuci hrama postao pomoćnik pisara u gradskom sudu, mladi bačvar – po uzoru na tatu – klanjao mu se do poda, darivao poklone i deklarisao prijateljstvo. – ... idemo u Vizimu – Melfi nastavi

priču. – U vojsku. Svi mi ovde idemo u vojsku kao jedan. Ovi ovde, pazi, Milton i Grabulja, to su sinovi kmetova, izabrani po lanskoj60 dužnosti, znaš već... – Znam – Jare baci pogled na plavokose sinove kmetova, koji su bili slični kao braća. Oni su grizli neku hranu ispečenu u pepelu koju je bilo nemoguće identifikovati. – Jedan od deset lana. Lanski kontingent. A ti, Melfi? – Pazi, sa mnom – uzdahnu bačvar – je ovako: prvi put, kada su esnafi morali da izvrše regrutaciju, ocko me je izbavio od izvlačenja loptice. Ali dođe nevolja, trebalo je žrebati po drugi put, jer je grad tako odlučio... Znaš već...

– Znam – Jare ponovo potvrdi. – Dopunsko žrebanje kontingenta gradski savet Elandera ustanovio je statutom donesenim šesnaestog januara. To je bilo nužno pred nilfgardskom pretnjom... – Slušaj ga samo, Štuko, kako trabunja – krkljavo se ubaci zdepast i naćelavo ošišan tip, onaj što su ga zvali Okultih, koji je nedavno prvi viknuo na njega na mostu. – Gospodičić! Mudrijaš neki! – Mudrica! – otegnuto mu se pridruži drugi, veliki seljak sa večito prilepljenim glupim osmehom na okruglom licu. – Mudrijašić! – Začepi, Klaprote – sporo zašušljavi onaj kojeg su zvali Štuka,

najstariji u kompaniji, visok, sa obešenim brkom i obrijanim vratom. – Pošto je mudrijaš, valja ga slušati dok truća. To može biti korisno. Znanje. A znanje nikada nikome nije nanelo štetu. Dobro, skoro nikada. I skoro nikome. – Što je istina, istina je – progovori Melfi. – On, to jest Jare, faktički nije glup, načitan je i napisan... Učenjak! On bre radi u Elanderu za sudskog pisarčića, a u ’ramu Melitele stara se o čitavoj zbirci knjiga... – Radoznao sam, šta onda – prekinu ga Štuka, zagledan u Jarea kroz dim i iskre – takav sudsko-hramsko-usrani knjižar radi na putu ka Vizimi? – Kao i vi – kaza dečak – idem u

vojsku. – A šta to – Štukine oči su bleštale, odbijale blesak kao oči prave ribe pod svetlošću baklje na krmi čuna – šta to misli sudsko-hramski učenjak da traži u vojsci? Jer sigurno ne ide u regrute? A? Svaka budala zna da su hramovi izuzeti iz kontingenta, ne moraju da isporučuju regruta. A i ovo svaka budala zna, svaki sud je sposoban da spase i intervencijom osiobodi od službe svog pisarčića. Kako onda, gos’n činovniče? – Idem u vojsku kao dobrovoljac – izjavi Jare. – Stupam u redove po svojoj volji, ne po kontingentu. Delimično iz ličnih pobuda, ali uglavnom zbog osećaja patriotske obaveze.

Kompanija zaurla gromkim, prodornim, horskim smehom. – Gledajte, delije – progovori najzad Štuka – kakve protivrečnosti ponekad čuče u čoveku. Dve prirode. Eto, mladić, moglo bt se reći obrazovan i iskusan, a pored toga sigurno ni po naravi nije glup. Trebalo bi da zna šta se dešava u ratu, ko koga tuče i ko će koga uskoro sasvim potući. A on, kao što ste i sami čuli, bez prinude, po vlastitoj volji, radi pateriotske obaveze, hoće da se priključi partiji koja gubi. Niko nije komentarisao. Jare takođe. – Takva pateriotska obaveza – reče najzad Štuka – obično odlikuje samo

umobolne, šta ćeš, možda čak i priliči hramsko-sudskim štićenicima. Ali bilo je ovde reči i o kakvim ličnim pobudama. Strašno me zanima kakve su to lične pobude? – One su toliko lične – preseče ga Jare – da o njima neću govoriti. Tim pre, gospodo, što se ni vama ne žuri da govorite o vašim pobudama. – Eto, gledaj – reče ubrzo tiha Štuka – kada bi mi se neki prostak tako obratio, smesta bi dobio po labrnji. Ali ako je učeni pisarčić... Njemu opraštam... ovaj put. I reći ću mu: i ja idem u vojsku. I isto u dobrovoljce. – Kako bi se, kao umobolnik, priključio gubitnicima? – Jare se sam

čudio odakle iznenada u njemu toliko smelosti. – Usput pljačkajući putnike na mostovima? – On se – zacereka se Melfi, preduhitrivši Štuku – još uvek duri na nas zbog zasede na mostu. Pusti, Jare, to je bila samo šala! Bezazlen trik! Zar ne, Štuko? – Jeste – Štuka zevnu i klapnu zubima da je eho prozujao. – Bezazlen trik. Život je tužan i sumoran, taman kao tele koje vode u klanicu. Tada ga možeš razveseliti samo trikom. Ne slažeš se, pisarčiću? – Slažem se. U suštini. – Dobro je – Štuka nije spuštao sa njega bleštave oči. – Jer bi nam inače

bio nikakav kompanjon i bilo bi ti bolje da sam otputuješ u Vizimu. I to smesta. Jare se ućuta. Štuka se protegnu. – Rekô sam šta sam imô. De, delije, lepo smo se mi našalili, nazezali, poveselili, a sad je vreme za predah. Ako moramo predveče da budemo u Vizimi, onda treba da krenemo u osvit. • Noć je bila vrlo hladna, i Jare, ni pored umora, nije mogao da zaspi, bio je sklupčan pod mantilom, a kolena su mu gotovo dodirivala bradu. Kada je konačno pao u san, loše je spavao, neprestano su ga budili snovi. Većinu

nije zapamtio. Osim dva. U prvom snu, njemu dobro poznat veštac Geralt iz Rivije sedeo je pod ledenicama koje su visile sa stene, nepokretan, zaleđen i brzo ga je zasipao nanošen sneg. U drugom snu, Ciri na vranom konju, priljubljena uz grivu, galopirala je špalirom razgranatih jova koje su pokušavale da je zgrabe krivim granama. Ah, i pred samu zoru, usnio je Tris Merigold. Nakon njenog prošlogodišnjeg boravka u hramu, sanjao je čarobnicu nekoliko puta. Ti snovi su primorali Jarea na stvari kojih se posle postideo. Razume se, sada nije došlo ni do kakvog stida. Bilo je jednostavno previše hladno.

• Ujutru, zapravo tek što je sunašce izašlo, cela sedmorka je krenula na put. Milton i Grabulja, sinovi kmetova iz lanskog kontingenta, bodrili su sebe vojničkom pesmom.

Ide vojnik, ide, povikuje na sav glas Beži, devo, beži, poljubiće te začas! Pa nek poljubi, ko mu to pa brani Ta on krvlju svojom otadžbinu hrani!

Štuka, Okultih, Klaprot i uz njih prilepljen bačvar Melfi pričali su jedni drugima šaljive pričice i anegdote, po njihovom mišljenju nečuveno smešne. – ... a Nilfgardijac pita: “Šta ovde tako smrdi?” A vilenjak na to: “Govno”. Haaa-haa-haaaa! – He-he-he-heee! – Ha-ha-ha-ha! A znate li ovaj? Idu Nilfgardijac, vilenjak i patuljak. Gledaju: leti miš... Što je više dan odmicao, to su više na drumu sretali druge putnike, seoska kola, komorničke tužitelje, odrede marširajućih vojnika. Neka kola su bila natovarena dobrom, iza njih je Štukina banda išla nosova pognutih skoro do

zemlje, poput vižle61, skupljajući što padne – mrkve, krompir, repu, ponekad čak luk. Deo plena promišljeno su čuvali za crne sate, a deo su halapljivo proždirali, ne prekidajući pričanje viceva. – ... a Nilfgardijac: fuuuu! I usra se do ušiju! Ha-Ha-ha-ha-ha-ha! – Haa-haaa-haa! O bogovi, neću izdržati... Usrao se... Haaaa-haaa-haaa! – He-heeee-heee! Jare je čekao priliku i pretekst62 da se odvoji. Nije mu se dopadao Štuka, nije mu se dopadao Okultih. Nisu mu se dopadali pogledi kojima su Štuka i Okultih obasipali prolazna trgovačka kola, seoske zaprege i žene i devojke

koje su sedele na taljigama. Nije mu se dopadao podrugljiv ton Štuke, kada je svaki čas čavrljao o svrsi prijavljivanja u dobrovoljce u trenutku kada su poraz i propast sigurni i očigledni. Zamirisalo je na izoranu zemlju. Dim. U dolini, među pravilnom šahovnicom polja, šumaraka i ribnjaka koji su sijali poput ogledala, videli su krovove zgrada. Do ušiju im je povremeno dopiralo daleko lajanje psa, rika bika, kukurikanje pevca. -Vidi se da je imućno ovo seoce – prošušlja Štuka, oblizujući usne. – Nije veliko, ali je profinjeno. – Ovde u dolini – požuri sa objašnjenjem Okultih – žive i gazduju

hobiti. Kod njih je sve profinjeno i lepo. Čuvaran je to narod, ti patuljci. – Prokleti neljudi – ishrakta Klaprot. – Hoboldi jedni! Oni tu ga zduju, a istinski čovek je zbog takvih bedan i siromašan. Takvima ni rat ne smeta! – Zasad – Štuka rasteže usta u groznom osmehu. – Zapamtite, delije, ovo seoce. Onu krajnju kućicu, među brezama, odmah pored borove šume. Zapamtite dobro. Ako bih nekada poželeo da odem tamo u goste, ne bih hteo da zalutam. Jare okrenu glavu. Pravio se da ne čuje. Da vidi samo drum pred sobom. Marširali su. Milton i Grabulja,

sinovi kmetova iz lanske regrutacije, zapevaše novu pesmu. Manje vojničku. Nekako malo pesimističniju. Koja je mogla biti shvaćena kao loše predskazanje, naročito posle pređašnjih Štukinih aluzija.

Hej, ljudi, čujte i počujte, Okna i dveri sada okujte, Bio ti star ili mlad, Smrti niko nije rad, Koga ona u naručje stegne, Taj će brzo papke da otegne. •

– Taj – tmurno proceni Okultih – mora da ima kintu. Ako on nema kintu, onda neka me kuga izjede. Tip zbog kojeg se Okultih izlagao tolikom riziku bio je torbar koga su sustigli. Išao je pored dvokolica koje je vukao magarac. – Kinta kinti – zašušlja Štuka – a i taj magarac nešto vredi. Ubrzajte korak, delije. – Melfi – Jare zgrabi bačvara za rukav. – Otvori oči. Zar ne vidiš šta se ovde sprema? – To je samo šala, Jare – Melfi se istrže. – Samo šala... Trgovčeva kola – izbliza se to jasno videlo – bila su u isto vreme i

tezga, mogla su se pretvoriti i namontirati u tezgu za tili čas. Cela konstrukcija koju je vukao magarac bila je pokrivena blistavim i živopisno uočljivim natpisima, sudeći po njima, trgovčeva ponuda je obuhvatala lekovite balzame i meleme, zaštitne talismane i amulete, eliksire, magične filtere i kataplazme63, sredstva za pranje, a osim toga, detektore metala, kovina i tartufa, te zasigurno mamce za ribe, patke i devojke. Trgovac, žgoljav i jako zgužvan od bremena godina, osvrnu se, ugleda ih, opsova i potera magarca. No magarac kô magarac, nije ni pomišljao da ide brže. – Ima valjano ruho na sebi – tiho proceni Okultih. – I na kolima ćemo

sigurno nešto naći... – Pa, delije – naredi Štuka. – Je’n, dva! Ajde da obavimo to, dok još ima malo svedoka na drumu. Jare, sam ne mogavši da se načudi svojoj muškosti, u nekoliko hitrih koraka istrča ispred kompanije i okrenu se, stojeći između njih i trgovca. – Ne – kaza, teško propustivši glas kroz stisnuto grlo. – Neću dozvoliti... Štuka polako raširi kaput i pokaza nož zadenut za pojas, očito zaoštren kao britva. – Odstupi, pisarčiću – zašušlja zlokobno. – Ako ceniš svoj vrat. Mislio sam da ćeš se uklopiti u našu kompaniju, ali ne, vidim da je tvoj hram napravio

od tebe bogomoljca, previše smrdiš na verski tamjan. Stoga, odbij s puta, inače... – A šta se ovde dešava? A? Iza ispupčenih i razgranatih vrba koje su okruživale drum, najrasprostranjenijeg elementa krajolika doline Ismene, pojaviše se dve čudnovate prilike. Oba muškarca su imala navoskirane i uvis uvijene brkove, raznobojne nabrane pumphozne, kaftane ukrašene trakicama i velike, meke, svilene beretke sa kitama od pera. Osim tesaka i bodeža koji su visili na širokim pojasevima, oba muškarca nosila su na leđima dvoručne mačeve, duge sigurno sežanj, sa

rukohvatima dužine lakta i velikim povijenim balčacima. Landsknehti64, poskakujući, kopčali su pantalone. Nijedan nije načinio nikakav pokret prema rukohvatima njihovih strašnih mačeva, ali Štuka i Okultih su se bez obzira na to momentalno pokunjili, a veliki Klaprot se skupio kao mehur iz kog je izašao vazduh. – Mi ovde... Mi ovde ništa... – zašušlja Štuka. – Ništa loše... – Šala samo! – skiknu Melfi. – Nikome nije načinjena nepravda – neočekivano progovori pogrbljeni trgovac. – Nikome! – Mi – Jare se brzo ubaci – idemo

u Vizimu, da se prijavimo u vojsku. Možda i vas put vodi tamo, gospodo vojnici? – Naravno – landskneht frknu, shvativši odmah o čemu se radi. – I mi idemo u Vizimu. Kome je volja, može ići sa nama. Biće bezbednije. – Bezbednije, jašta – dvosmisleno dodade drugi, odmeravajući Štuku dugim pogledom. – Valja svakako dodati da smo ovde nedavno videli konjičku patrolu vizimskog bajlifa65. Oni su veoma orni za vešanje, bedna je sudbina razbojnika koga uhvate na delu. – I veoma je dobro – Štuka povrati samopouzdanje, iskezi se škrbavo. – Veoma je dobro, milostiva gospodo, da

postoji zakon i kazna za bandite, to je ispravan poredak. Onda dajte da krenemo na put, u Vizimu, u armiju, jer pateriotska obaveza zove. Landskneht ga je posmatrao dugo i vrlo prezrivo, potom je slegnuo ramenima, popravio mač na leđima i zamarširao putem. Njegov saputnik, Jare, kao i trgovac sa svojim magarcem i kolima krenuše za njim, a otpozadi, na maloj razdaljini, poče da se gega Štukina banda. – Hvala vam – reče nakon jednog vremena trgovac, poterujući magarca grančicom – gospodo vojnici. A i tebi hvala, mladi gospodičiću. – Ništa to nije – mahnu rukom

landskneht. – Navikli smo... – Razni potežu u vojsku – njegov prijatelj osvrnu se preko ramena. – Dođe tako na selo ili gradić prinuda da iz svakog desetog lana dâ izabranika, ponekad oni to koriste kako bi se na taj način što pre rešili najgorih ološa. A kasnije su drumovi puni takvih levih smetala, eno, kao što su oni tamo. Deder, gefrajterska66 palica će ih u armiji i te kako naučiti poslušnosti, naučiće se hulje pokornosti, čim prvi put pođu na šibanje kroz uličicu od motki... – Ja – požuri sa objašnjenjem Jare – idem da se prijavim u dobrovoljce, nisam prinuđen. – Hvali se, hvali – landskneht ga

pogleda te uvrte navoskiran šiljak brka. – A i vidim da si malčice drugačiji nego one ulepljene gline. Zašto si sa njima? – Sudbina nas je spojila. – Viđao sam već – vojnikov glas je bio ozbiljan – takve sudbinske spojeve i bratimljenja, što su ih doveli zbratimljene pod jednu zajedničku giljotinu. Izvuci iz toga pouku, momče. – Hoću. • Pre nego je sunce prituljeno oblacima stalo u zenit, dospeli su na put. Tu ih je čekao prinudan prekid putovanja. Kao i ogromna grupa putnika

koji su tu dospeli pre njih, Jare i njegova kompanija morali su da se zaustave – put je bio gusto ispunjen vojnicima u maršu. – Na jug – jedan od landsknehta značajno prokomentarisa pravac marša. – Na front. Ka Mariboru i Majeni. – Gledaj znakove – glavom pokaza drugi. – Redanjci – kaza Jare. – Srebrni orlovi na krmeznoj. – Tačno – landskneht ga potapša po ramenu. – Zaista si bistar mladić. To je redanjska vojska koju nam je kraljica Hedvig poslala u pomoć. Sada smo jaki u jedinstvu, Temerija, Redanja, Edirn, Kedven, sada smo svi saveznici, sledbenici jedne ideje.

– Sad je kasno – iza njihovih leđa progovori Štuka sa izrazitom ironijom. Landskneht se osvrnu, ali ništa nije kazao. – Sednimo ovde – predloži Melfi – da odmorimo noge. Ovoj vojsci se ne vidi kraj, proći će mnogo vremena dok se put oslobodi. – Sednimo – reče trgovac – onamo, na brdašce, odande je bolja perspektiva. Prošla je redanjska konjica, za njom su marširali samostrelci i štitonoše, podižući prašinu. Iza njih se videla kolona oklopnih konjanika koji su jahali korakom. – A oni tamo – Melfi pokaza na oklopne – idu pod drugim znakom. Imaju

crni barjak, prošaran nečim belim. – Gle, zatucan provincijalac – landskneht ga pogleda prezrivo. – Ne poznaje grb sopstvenog kralja. To su srebrni ljiljani, tupoglavče... – Crno polje posuto srebrnim ljiljanima – kaza Jare, kako bi odmah dokazao da, kako ko, ali on nije zatucan provincijalac. – Na starom grbu kraljevstva Temerije – poče – bio je lav koji korača. Ali temerski krunski kneževi su koristili izmenjen grb, i to tako što su na štit dodavali dodatno polje, na kom su bila tri ljiljana. Budući da je u heraldičkoj simbolici cvet ljiljana simbol prestolonaslednika, kraljevskog sina,

naslednika trona i žezla... – Usrani mudrijaš – zakevta Klaprot. – Pusti ga i začepi gubicu, konjoglavi – osoro reče landskneht. – A ti, momče, pričaj dalje. Zanimljivo je. – A kada je kraljević Gojdemar, sin starog kralja Gardika, išao u boj protiv pobunjenika đavolice Falke, temerska vojska se upravo pod njegovim simbolom, pod grbom ljiljana borila i odnosila važne pobede. I kada je Gojdemar nasledio od oca tron, u sećanje ovih pobeda i čudesnog spasavanja žene i dece iz ruku neprijateljskih kraljevstava, ustanovio je tri srebrna ljiljana na crnom polju. A

kasnije je kralj Cedric specijalnim dekretom promenio državni grb u crn štit posut srebrnim ljiljanima. I takav je grb Temerije do dan-danas. U šta svi lako možete lično da se uverite, pošto upravo temerski kopljanici idu putem. – Veoma si zgodno – reče trgovac – to koncipirao, gospodičiču. – Nisam ja – uzdahnu Jare – već Jovan iz Atrea, učen heraldičar. – Vidi se, ni ti nisi loše naučen. – Taman – Štuka dobaci poluglasom – za regruta. Kako bi ga ucmekali pod tim znakom srebrnih ljiljana, za kralja i Temeriju. Začuli su pesmu. Strašnu, vojničku, bučnu kao olujni talas, kao tutanj oluje

koja se približava. Za Temerijcima je išla druga vojska u ravnim i zbijenim redovima. Siva, gotovo bezbojna konjica, iznad koje se nisu vijorili barjaci i zastave. Ispred komandanata na čelu kolone nošena je motka ukrašena konjskim repovima, sa horizontalnom prečkom na koju su bile zakucane tri ljudske lobanje. – Slobodna družina – landskneht pokaza na sive jahače. – Kondotjeri. Najamna vojska. – Odmah se vidi – uzdahnu Melfi – da su borbeni. Jedan bolji od drugoga! A idu ravno kao da su na paradi... – Slobodna družina – ponovi landskneht. – Nagledajte se, selje i

žutokljunci, pravog vojnika. Oni su već bili u boju, baš ovi kondotjeri, banderija67 Adama Pangrata, Molija, Frontina i Abatemarka presudila je u bici kod Majene, zahvaljujući njima je pukao nilfgardski prsten, njima treba zahvaliti što je tvrđava oslobođena. – Svega mi – dodade drugi – borbeni i odvažni su ti ljudi, ti kondotjeri, u bici su nepopustljivi kao ova stena. Mada Slobodna družina služi za novac, što se može lako zaključiti iz njihovih pesama. Odred se polako približavao, pesma je grmela moćnom i gromkom, ali opet neobično sumornom notom.

Ni žezlu ni tronu ne pripadamo S kraljevima savez ne sklapamo Dukat, što sja kô sunce vazda Nama je najvoljeniji gazda! Ne marimo za zakletve vaše Celivamo samo barjake naše Dukatu, što kô sunce zlati Vernost ćemo svoju dati!

– Eh, služiti kod takvih – Melfi uzdahnu opet. – Sa takvima zajedno ratovati... Spoznao bi čovek slavu i plen... – Da li me vid vara ili šta? – Okultih namršti lice. – Na čelu druge

čete... Ženska? Ovi najamnici ratuju pod ženskom komandom? – Žena je – potvrdi landskneht. – Ali ne bilo kakva žena. To je Julija Abatemarko, ona što je zovu Slatka Vetrogonica. Ratnica iha-haj! Pod njenom komandom su kondotjeri razneli odred Crnih i vilenjaka kod Majene, mada su samo dvaput po pet stotina udarili na tri hiljade. – Ja sam čuo – progovori Štuka čudnim, udvoričko podaničkim, a istovremeno zloslutnim glasom – da ta pobeda nije mnogo donela, dukati koji su uručeni najamnicima otišli su niz vodu. Nilfgard je došao sebi i našima ponovo dao preko nosa, i to kako. I ponovo je opkolio Majenu. A možda je

već i osvojio tvrđavu? A možda su se već uputili ovamo? Možda će za koji dan biti ovde? Možda su ovi potkupljeni kondotjeri već odavno potkupljeni nilfgardskim zlatom? A možda... – A možda – prekinu ga rasrđeni vojnik – hoćeš da dobiješ po nosu, seljače? Pazi, za lajanje protiv naše vojske kažnjava se omčom! Stoga začepi gubicu, dok sam još raspoložen! – Ooo! – ljudina Klaprot, razjapivši široko usta, smiri situaciju. – Ooo, gledajte! Kakvi smešni zdepani idu! Pod gluvom tutnjavom timpana, besnim trubljenjem kobrze i divljim fijukom pištaljki, putem je marširao

odred pešadije naoružan helebardama, gvizarmama, bardišima, mlatilima i bodljikavim buzdovanima. Odeveni u krznene burke, verižnjače i špicaste šlemove, vojnici su stvarno bili neobično niski. – Patuljci sa planina – objasni landskneht. – Neka od regimenti Mahakamske dobrovoljačke čete. – A ja sam mislio – reče Okultih – da patuljci nisu sa nama, već protiv nas. Da su nas izdali oni odvratni kepeci i da su sa Crnima u dosluhu... – Ti si mislio – landskneht ga pogleda sa sažaljenjem. – A baš me zanima čime to? Ti, šonjo, kada bi sa supom progutao bubašvabu, imao bi više

razuma u crevima negoli u glavi. Ti koji marširaju tamo, to je neka od regimenti patuljačke pešadije, koju nam je u pomoć poslao Bruver Hog, starosta iz Mahakama. I oni su većinom bili već u boju, imali su velike gubitke, stoga su ih povukli iz Vizime na preformaciju. – Patuljci su ratoboran narod – potvrdi Melfi. – Kada mi je jednom u Elanderu u kafani jedan dao po uvu, zvonilo mi je u tom uvu do praznika Jule. – Patuljačka regimenta je poslednja u koloni – landskneht zakloni oči dlanom. – Kraj marša, put će uskoro biti slobodan. Spremimo se i na put, gotovo je podne.

• – Toliko vojnog naroda maršira na jug – kaza prodavac amuleta i melema – da će nesumnjivo biti velik rat. Velika će nesreća na ljude pasti! Veliki porazi za armiju! Narod će u hiljadama umirati od mača i vatre. Obratite pažnju, gospodo, ona kometa što se svake noći vidi sa sobom vuče ognjeni rep. Ako kometa ima modar ili bled rep, onda on najavljuje bolest, febris, pleuru, flegmu i kašalj, a takođe vodene nesreće, kao što su poplave, pljuskovi ili duge susnežice. Crvena boja pak ukazuje na to da je to kometa groznice, krvi i ognja, a takođe železa koje se rađa iz ognja. Strašne, strašne nesreće će pasti na narod! Biće

velikih pogroma i pokolja. Kao što stoji u onom proročanstvu: leševi će ležati visoko do dvanaest lakata, na opusteloj zemlji zavijaće vuci, a čovek će celivati trag drugog čoveka... Teško nama! – Zašto nama? – hladno ga prekinu landskneht. – Kometa leti visoko, iz Nilfgarda se isto vidi, a da ne govorim o dolini Ina, odakle, vele, nailazi Meno Kuhorn. I Crni gledaju u nebo i vide kometu. Zašto onda da ne smatramo da njima predskazuje nesreću, a ne nama? Da će njihovi leševi biti nabacani na gomilu? – Tako je! – grunu drugi landskneht. – Teško njima, Crnima! – Zgodno ste to, gospodo,

koncipirali. – Nego šta. • Prošli su šume koje okružuju Vizimu, izašli na livade i pašnjake. Pasla su tu čitava krda konja, raznoraznih – jahačkih, zaprežnih, teških teglećih peršerona. Kao što to biva u martu, trave nije bilo ni za šupalj zub, ali tamo su stajali plastovi i kola puna sena. – Vidite li? – Okultih obliza usne. – Eh, konjići! I niko ih ne pazi! Samo izaberi i uzmi... – Začepi gubicu – Štuka siknu i

podanički iskezi škrbave zube ka landsknehtima. – Gospodo, on je maštao da služi u konjici, zato tako gramzivo gleda te pastuve. – U konjici! – frknu landskneht. – Eto ti, šta se tom prostaku vrzma u glavi! Pre je za njega da bude konjušar, vilama da skuplja đubrivo ispod konja i iznosi ga na poslužavniku! – Pravo zborite, gospodine. Pošli su dalje i uskoro dospeli na nasip koji je vodio duž jezera i kanala. I najednom iznad krošnji jova ugledaše crvene krovove kula vizimskog zamka, koji se izdizao iznad jezera. – Pa, na pravom smo mestu – reče trgovac. – Osećate li?

– Uuu! – iskrevelji se Melfi. – Kakav smrad! Šta je to? – Sigurno vojnici što su od gladi izdahnuli na kraljevskoj plati – Štuka progunđa iza njihovih leđa, ali tako da landsknehti nisu do kraja čuli. – Samo što ne otkine nos, a? – zasmeja se jedan. – Da, čitave hiljade vojnika su ovde svraćale na zimište, a vojnici moraju jesti, a kada završe sa jelom, onda se usvinje. Priroda je to tako uredila i to se ne može promeniti! A to što iseru odvozi se do ovih kanala, istresa, čak se i ne zasipa. Zimi, dok je mraz ledio govno, nekako se moglo izdržati, ali od proleća... Fuj! – A sve više novih dolazi i

istovaruje se na staru gomilu – drugi landskneht pljunu. – A čujete li ovo glasno zujanje? To su muve. Tušta i tma ih ima ovde, to je neviđeno u rano proleće! Uvijte lice čime god možete, pošto uleću u oči i usta, prokleta gamad. I brže malo, što pre prođemo, to bolje. • Prošli su kanale, ali im nije pošlo za rukom da umaknu smradu. Naprotiv, Jare bi dao glavu da je vonj bio gori što su bili bliže gradu. Postajao je raznovrsniji, bogatiji u stepenu i nijansama. Smrdeli su kampovi i šatori vojske koji su okruživali grad. Smrdeo je ogroman lazaret. Smrdelo je prepuno i

ubrzano predgrađe, smrdeo je bedem, smrdela je kapija, smrdelo je pod bedemom, smrdeli su trgovi i uličice, smrdele su zidine zamka koji se uzdizao iznad grada. Srećom, nozdrve su se brzo privikle i ubrzo im je bilo svejedno da li je to đubrivo, da li je crkotina, da li je mačja mokraća, da li je sledeća narodna kuhinja. Muve su bile svuda. Zujale su nasrtljivo, trpale se u oči, u uši, u nos. Nisu mogli da ih oteraju. Lakše je bilo zgnječiti ih na licu. Ili razgristi. Taman što su izašli iz senke kapije, u oči ih udari ogroman crtež na zidu koji je predstavljao viteza sa prstom uperenim u njih. Natpis ispod crteža velikim slovima je pitao: A TI? DA LI

SI VEĆ STUPIO U VOJSKU? – Samo što nisam – promrmlja landskneht. – Nažalost. Bilo je mnogo sličnih crteža, moglo bi se reći – koliko zidova, toliko crteža. Dominirao je taj vitez sa prstom, česta je bila i patetična Mati Otadžbina sa razvejanom sedom kosom, u čijoj su pozadini bila sela u plamenu i bebe na nilfgardskim kopljima. Mogle su se videti i slike vilenjaka sa noževima u zubima sa kojih je kapala krv. Jare se naglo osvrnu i utvrdi da su sami, on, landskneht i trgovac. Nije bilo ni traga od Štuke, Okultiha, regrutovanih kmetova i Melfija. – Da, da – landskneht potvrdi

njegovu pretpostavku, zureći u njega ispitivački. – Tvoji drugovi su zbrisali pri prvoj prilici, iza prvog ćoška su uhvatili maglu. I znaš šta ću ti reći, momče? Dobro je da su se vaši putevi razišli. Nemoj da težiš ka tome da vam se opet spoje. – Šteta za Melfija – promumla Jare. – On je u suštini dobar momak. – Svako sam bira svoju sudbinu. A ti ajde sa nama. Pokazaćemo ti gde je vrbovka. Izašli su na trg, nasred kojeg je, na kamenoj platformi, stajao stub srama. Oko stuba su se okupljali meštani i vojnici željni razonode. Prikovan osuđenik, samo što je bio pogođen

grudvom blata u lice, pljuvao je i plakao. Masa je urlala od smeha. – Ej bre! – viknu landskneht. – Gledajte koga su strpali u klade! Pa to je Fuson! Pitam se zašto je on tamo? – Zbog zemljoradnje – požuri sa objašnjenjem krupni meštanin u vučjem krznu i filcanoj kapi. – Zbog čega? – Zbog zemljoradnje – naglašeno ponovi grdosija. – Zbog toga što je sejao! – Ha, ala ste sad lupili, da prostite, kao vo u gumno – zasmeja se landskneht. – Ja znam Fusona, on je krojač, sin krojača, unuk krojača. U životu nije ni orao, ni sejao, ni ubirao. Lupili ste,

velim vam, to sejanje obesite mačku o rep. – To su reči bajlifa lično! – zapeni meštanin. – Stajaće pod stubom do zore zbog toga što je sejao! A zločinac je sejao na nagovor Nilfgardijaca i za srebrnjake Nilfgardijaca.. . Istina, sejao je neko čudno zrnevlje, prekomorsko valjda... Ček’ da se setim... Aha! Defetizam! – Da, da! – povika prodavac amuleta. – Čuo sam, govorilo se o tome! Nilfgardski špijuni i vilenjaci šire zarazu, bunare, izvore i potoke truju raznim otrovima, i to zapravo: kužnjakom, kukutom, leprom i defetizmom.

– Tako je – klimnu glavom meštanin u vučetini. – Juče su obesili dva vilenjaka. Sigurno baš zbog tog trovanja. • – Iza ugla ove uličice – pokaza landskneht – nalazi se krčma u kojoj dužnost obavlja komisija za regrutaciju. Tamo je razapeta velika plahta, na njoj su temerski ljiljani, tebi svakako poznati, momče, pa ćeš bez problema pogoditi. Ostaj mi zdrav. Neka nam bogovi daju da se ponovo sretnemo u boljim vremenima. Zdravo i vama, gos’n trgovče. Trgovac se glasno zakašlja.

– Cenjena gospodo – kaza, kopajući po koferima i škrinjama – dozvolite da se za vašu pomoć... U znak zahvalnosti... – Ne mučite se, dobri čoveče – reče s osmehom landskneht. – Pomogli smo i gotovo, nema govora... – Može li čudotvorna mast protiv krstobolje? – trgovac iskopa nešto sa dna škrinje. – Može li univerzalni i siguran lek protiv bronhitisa, gihta, paralize, peruti i škrofuloze? Možda smolni balzam za ubode pčela, zmija i vampira? Možda talisman za zaštitu od posledica pogleda urokljivog oka? – A imate li možda – ozbiljno upita drugi landskneht – nešto za zaštitu od

loše klope? – Imam! – dreknu porumeneli trgovac. – Ovo je veoma efikasan melem spravljen od magičnog korenja, začinjen mirisnim biljem. Dovoljne su tri kapljice nakon obroka. Izvolite, uzmite, časna gospodo. – Fala. Zbogom onda, gospodine. Zbogom i tebi, momče. Srećno! – Učtivi, uljudni i ljubazni – oceni trgovac, kada su vojnici nestali u masi. – Takve nećeš sresti svakog dana. De, i ti si mi pomogao, gospodičiću. Šta tebi da dam? Amulet gromobran? Bezoar? Kornjačin kamenčić efikasan protiv veštičjeg uroka? Ha, imam i mrtvački zub za kađenje, imam i parče osušenog

đavoljeg izmeta, njega je dobro nositi u desnoj čizmi... Jare maknu pogled sa ljudi koji su jetko spirali sa zida kuće natpis: DOLE SA USRANIM RATOM. – Ostavite to – kaza. – Vreme mi je... – Ha – zaurla trgovac, izvlačeći iz škrinje mesingani medaljončić u obliku srdašca. – Ovo mora da ti se svidi, mladiću, jer ova stvar je taman za mlade. Ovde je veliki raritet, imam samo jedan takav. To je čarobnjački amulet. Onoga ko ga nosi draga neće zaboraviti, iako ih rastavi vreme i mnoge milje. Pogledaj ovde, tu se otvara, unutra je kartica od tankog

papirusa. Dovoljno je na toj kartici zapisati, magičnim, crvenim mastilom koje ja imam, ime voljene, a ona neće zaboraviti, srce neće izmeniti, neće izdati i neće ostaviti. I? – Hm... – Jare se blago zacrvene. – Da li ja znam... – Koje ime – trgovac zamoči štapić u magično mastilo – da zapišem? – Ciri. To jest, Cirila. – Gotovo. Uzmi. – Jare! Šta ti ovde radiš, sto mu đavola? Jare se žustro osvrnu. Nadao sam se, pomisli mahinalno, da ostavljam iza sebe celu moju prošlost, da će sada sve biti novo. A gotovo bez prestanka

nalećem na stare poznanike. – Gos’n Denis Kranmer... Patuljak u teškom vunenom kaputu, panciru, s gvozdenim štitnicima i lisičjom visokom kapom sa kićankom, obruši brz pogled na momka, trgovca, potom ponovo momka. – Šta ti – surovo upita, kostrešeći obrve, bradu i brkove – ovde radiš, Jare? Dečak je neko vreme razmišljao da li da slaže i radi verodostojnosti uplete u lažnu verziju dobroćudnog trgovca. Ali gotovo smesta je odbacio tu pomisao. Denis Kranmer, koji je nekada služio u gardi kneza Elandera, uživao je reputaciju patuljka kojeg je teško slagati.

Nije vredelo ni pokušavati. – Hoću da stupim u vojsku. Znao je kakvo će biti sledeće pitanje. – Neneke ti je dozvolila? Nije morao da odgovori. – Kidnuo si – klimao je bradom Denis Kranmer. – Prosto si kidnuo iz hrama. A Neneke i sveštenice tamo čupaju sebi kosu s glave... – Ostavio sam pismo – promumla Jare. – Gos’n Kranmeru, ja nisam mogao... Ja sam morao... Nisam mogao da sedim skrštenih ruku dok je neprijatelj pred granicom... U trenutku užasnom za otadžbinu... A povrh toga... Ona... Mati Neneke nikako nije htela da

pristane, iako je tri četvrtine devojaka iz hrama poslala u armiju, meni nije dopuštala... A ja nisam mogao... – Pa si kidnuo – patuljak strogo namršti obrve. – Tako mi sto krvavih demona, trebalo bi da te vežem za motku i pošaljem u Elander kurirskom službom! Da naredim da te zatvore u ćumez ispod zamka dok sveštenice ne dođu da te pokupe! Trebalo bi... Zasopta gnevno. – Kada si poslednji put jeo, Jare? Kada si poslednji put u ustima imao toplo jelo? – Baš, baš toplo? Pre tri... Ne, pre četiri dana. – Hodi.

• – Sporije jedi, sinko – upozori ga Zoltan Čivaj, jedan od kamarada Denisa Kranmera. – Nije zdravo gutati na brzinu, ne sažvakavši kako treba. Kuda tako žuriš? Veruj mi, niko ti neće uzeti tu hranu. Jare nije bio toliko uveren u to. U glavnoj sali kafane “Kod rundavog mede” upravo je bilo u toku takmičenje u pesničenju. Dvojica patuljaka, glomaznih i širokih poput šporeta, lupali su se pesnicama toliko da je tutnjilo kroz dreku kamarada iz Dobrovoljačke čete i aplauz lokalnih prostitutki. Pod se tresao, nameštaj i posude je padalo, a kapi prolivene krvi iz razbijenih nosova

padale su naokolo kao kiša. Jare je samo čekao kada će neki od boraca tresnuti na njihov oficirski sto, rušeći drveni tanjir sa svinjskim butkicama, zdelu dinstanog graška i glinene krigle. Progutao je brzo odgrizeni komad sala, polazeći od pretpostavke da je ono što je progutano – njegovo. – Nisam baš shvatio, Denise – drugi patuljak, koji se zvao Šeldon Skags, nije čak ni okrenuo glavu, iako ga jedan od boraca umalo nije tresnuo, zadajući kroše. – Pošto je taj dečak sveštenik, kako onda može da stupi u vojsku? Sveštenici ne treba da prolivaju krv. – On je štićenik hrama, a ne sveštenik.

– Nikada, majku mu, nisam mogao da razumem to uvrnuto ljudsko sujeverje. No ne treba se ismevati tuđim verovanjima... Međutim, proizilazi da ovaj ovde mlađan, iako je vaspitan u hramu, nema ništa protiv prolivanja krvi. Pogotovo nilfgardske. Je li, mladiću? – Pusti ga da jede na miru, Skagse. – Rado ću odgovoriti... – Jare proguta zalogaj butkice i napakova u usta šaku graška. – To vam je ovako: dozvoljeno je prolivati krv u pravednom ratu. Radi odbrane viših ciljeva. Zbog toga sam stupio u... Mati otadžbina zove... – Vidite i sami – Šeldon Skags pronese pogled preko saboraca – koliko

mnogo ima istine u tvrdnji da su ljudi nama bliska i srodna rasa, da potičemo iz jednog korena, i mi i oni. Najbolji dokaz sedi ispred nas i mljacka grašak. Drugim rečima: srešćete mnoštvo istih takvih glupih fanatika među mladim patuljcima. – Naročito nakon majenske bitke – hladno istaknu Zoltan Čivaj. – Nakon pobede u boju uvek raste broj regrutovanih dobrovoljaca. Biće bežanija kada se proširi vest o vojsci Mena Kuhorna koja ide uzvodno Inom, a za sobom ostavlja samo zemlju i vodu. – Samo da tada ne počne bežanija na drugu stranu – promrmlja Kranmer. – Nemam ja nekakvo poverenje u dobrovoljce. Zanimljivo je da je svaki

drugi dezerter upravo dobrovoljac. – Kako možete... – Jare se umalo zadavi. – Kako možete da pomislite tako nešto, gospodo... Ja iz ideoloških pobuda... U pravedan i ispravan rat... Mati otadžbina... Pod udarcem koji je, kako se činilo momku, potresao temelje zgrade, jedan od patuljaka što su se borili tresnu, a prašina iz naprslina u podu podiže se za pola sežnja uvis. Ipak, ovoga puta, umesto da skoči i zgromi protivnika, obaljeni patuljak je ležao, neskladno i nepovezano je micao udovima, budeći asocijaciju na gundelja prevrnutog na leđa. Denis Kranmer ustade.

– Stvar je rešena! – gromko objavi, pogledajući po krčmi. – Mesto komandira jedinice, nakon herojske smrti Elkane Fostera, koji je pao na slavnom polju kod Majene, zauzeće... Kako beše, sinko? Zaboravio sam? – Blasko Grant! – pobednik u pesničarskom boju ispljunu zub na pod. – ... zauzeće Blasko Grant. Ima li još nekih spornih pitanja koja se tiču unapređenja? Nema? Onda dobro. Domaćine! Piva! – O čemu smo ono mi...? – O pravednom ratu – poče da nabraja Zoltan Čivaj, ispravljajući prste. – O dobrovoljcima. O dezerterima... – Tako je – prekinu ga Denis. –

Znao sam da sam hteo na nešto da se nadovežem, a stvar se ticala dobrovoljaca dezertera i izdajnika. Setite se bivšeg Visegerdovog cintrijskog korpusa. Izgleda da kurvini sinovi nisu promenili ni barjak. Znam to od kondotjera iz Slobodne družine, iz banderije Julije Slatke Vetrogonice. Kod Majene, Julijina banderija sudarila se sa Cintrijcima. Išli su ispred nilfgardskog odreda, pod istim tim barjakom sa lavovima... – Pozvala ih je mati otadžbina – smrknuto dobaci Skags. – I carica Ciri. – Tiše – siknu Denis. – Tako je – progovori četvrti patuljak, koji je dotada ćutao, Jarpen

Zigrin. – Tiše, i to tiše od same lešine! I to ne zbog straha od špijuna, već zato što se ne priča o stvarima o kojima nemaš blagog pojma. – A ti, Zigrine – Skags isturi bradu – imaš pojma, zar ne? – Imam. I reći ću ti ovo: niko, bio to Emhir var Emreis, bili to čarobnjaci pobunjenici iz Taneda, bio to čak sam đavo, ne bi uspeo da primora tu devojku ni na šta. Ne bi uspeo da je slomi. Ja to znam. Jer ja nju znam. Ceo taj brak sa Emhirom je mistifikacija. Mistifikacija na koju su se primile raznorazne budale... Kažem vam, toj devojci je drugačija sudbina. Sasvim drugačija. – Pričaš – progunđa Skags – kao da

je zaista znaš, Zigrine. – Mani se – Zoltan Čivaj nenadano dreknu. – On je u pravu sa tom sudbinom. Ja u to verujem. Imam razloge za to. – Uh – mahnu rukom Šeldon Skags. – Džaba je pričati o tome. Cirila, Emhir, sudbina... Daleka su to pitanja. A bliže pitanje, gospodo, jeste Meno Kuhorn i grupa Armija “Centar”. – Dabome – uzdahnu Zoltan Čivaj. – Nešto mi se čini da nas neće zaobići velika bitka. Možda najveća kakvu istorija poznaje. – Mnogo toga – promumla Denis Kranmer. – Uistinu, mnogo toga će se rešiti...

– A još više će se završiti. – Sve... – Jare podrignu, kulturno prikrivajući usta dlanom. – Sve se završava. Patuljci su ga posmatrali neko vreme, održavajući tišinu. – Nisam te sasvim – progovori na kraju Zoltan Čivaj – shvatio, mladiću. Hoćeš li da objasniš na šta si mislio? – U kneževskom savetu... – zaječa Jare. – Odnosno u Elanderu, govorilo se da je pobeda u tom velikom ratu važna zato što... Zato što je to veliki rat koji će staviti tačku na sve ostale ratove. Šeldon Skags prasnu u smeh i ispljuva sebi bradu pivom. Zoltan Čivaj se zasmeja na sav glas.

– Vi tako ne mislite, gospodo? Sada je došao red na Denisa Kranmera da prasne. Jarpen Zigrin je sačuvao ozbiljnost i gledao u momka obazrivo i nekako zabrinuto. – Sinko – kaza konačno vrlo ozbiljno. – Gledaj. Tamo pored šanka sedi Evangelina Par. Ona je, treba priznati, povelika. Ma, čak je golema. Ali pored njenih razmera, i van svake sumnje, ona nije kurva koja je sposobna da stavi tačku na sve kurve. • Skrenuvši u tesno i pusto sokače, Denis Kranmer se zaustavi.

– Treba da te pohvalim, Jare – kaza. – Znaš li zašto? – Ne. – Ne pravi se. Preda mnom ne moraš. Vredan si pohvale, zato što nisi ni trepnuo okom kada se pričalo o onoj Cirili. Još je više pohvalno to što tada nisi otvarao usta... De, de, ne pravi glupe face. Ja sam znao mnogo o tome, šta se dešavalo kod Neneke iza hramskih zidina, možeš mi verovati – mnogo. A ako ti je to malo, onda znaj da sam čuo koje ime ti je trgovac zapisao na medaljonu. – Drži se tako i dalje – patuljak se taktički pretvarao da ne primećuje rumenilo kojim se obavio momak. – Drži

se tako i dalje, Jare. I ne samo u vezi sa Ciri... U šta bleneš? Na zidu žitnice na kraju uličice video se iskrivljen natpis namazan krečom, koji je glasio: VODITE LJUBAV, A NE RAT. Odmah ispod toga, neko je – znatno manjim slovima – naškrabao: KENJAJ SVAKO JUTRO. – Gledaj na drugu stranu, budalo – zareža Denis Kranmer. – Samo za gledanje takvih natpisa možeš skrenuti pažnju na sebe, a ako nešto kažeš u pogrešno vreme, vezaće te za stub i okrutno će ti oljuštiti kožu s leđa. Ovde su sudovi brzi. Veoma brzi. – Video sam – promrmlja Jare – krojača u kladama. Tobože zbog sejanja

defetizma. – Njegovo sejanje – patuljak ozbiljno potvrdi, vukući dečaka za rukav – verovatno se zasnivalo na tome što je, ispraćajući sina u odred, plakao umesto da usklikuje patriotske pokliče. Ovde drugačije kažnjavaju za ozbiljnije setve. Hodi da ti pokažem. Izašli su na trg. Jare se uzmakao, pokrivajući rukavom usta i nos. Na velikim kamenim vešalima visilo je nekoliko leševa. Neki su – odavao je to izgled i vonj – već dugo visili. – Ovaj je – Denis pokaza, istovremeno se braneći od muva – ispisivao na zidovima i ogradama glupe natpise. Onaj je tvrdio da je rat stvar

gospode i da nilfgardski regrutovani momci nisu njegovi neprijatelji. Onaj tamo je pijan pričao sledeću anegdotu: “Šta je to koplje? To je oružje velmoža, motka koja ima nesrećnika na svakom kraju.” A onamo, na kraju, vidiš onu ženu? To je kupleraj-mama iz vojnog bordela na točkovima koji je ukrasila natpisom: “Jebi, vojniče, danas! Sutra možda više nećeš moći”. – I samo zbog toga... – Povrh toga, jedna od njenih devojaka, kako se ispostavilo, imala je triper. A to već pripada paragrafu o diverziji i umanjivanju borbene sposobnosti. – Shvatio sam, gos’n Kranmeru –

Jare zauze stav koji je smatrao vojničkim. – Ali ne brinite se za mene. Ja nisam nikakav defetista... – Đavola si ti shvatio! I ne prekidaj me, jer nisam završio. Ovaj poslednji obešeni, taj što se već dobro usmrdeo, skrivio je samo to što je na priču špijuna provokatora reagovao povikom: “Pravo zborite, gospodine, potpuno ste u pravu, tako je i nikako drugačije, kao što su dva i dva četiri.” Sada kaži da si shvatio. – Shvatio sam – Jare krišom pogleda oko sebe. – Obratiću pažnju. Ali... Gos’n Kranmeru... Šta je zapravo... Patuljak takođe pogleda oko sebe. – Zapravo – kaza tiho – je tako da

grupa Armija “Centar” maršala Mena Kuhorna ide na sever sa nekih sto hiljada momaka. Zapravo, da nije ustanka u Verdenu, već bi bili ovde. Zapravo, dobro bi bilo kada bi došlo do pregovora. Zapravo, Temerija i Redanja nemaju moć da zadrže Kuhorna. Zapravo, nikako ne pred strateškim rubežom Pontara. – Reka Pontar – šapnu Jare – severno je od nas. – To sam upravo hteo da kažem. Ali zapamti: da nisi pisnuo o tome. – Biću obazriv. Moram da ćutim i kad već budem u odredu? I tamo mogu da nabasam na špijuna? – U linjskom odredu? Blizu linije

fronta? Nikako. Špijuni su marljivi daleko od fronta, jer se boje da sami ne završe na frontu. Osim toga, kada bi vešali svakog vojnika koji gunđa, negoduje i huli, ne bi imao ko da ratuje. Ali gubicu, Jare, kao i u pogledu one Ciri, uvek drži zatvorenu. U zatvorenu, zapamti moje reči, nikada neće uleteti nikakva zunzara. Pođi sada, odvešću te do komisije. – Hoćete li reći tamo neku reč za mene? – Jare sa nadom pogleda u patuljka. – Je li? Gos’n Kranmere? – Ah, glup si, pisarčiću. Ovde je armija! Kada bih govorio za tebe i protežirao, to bi bilo kao da sam ti na leđima zlatnim nitima izvezao “šonja”! Ne bi mogao da živiš u odredu,

momčino. – A kod vas... – promumla Jare. – U vaš odred... – I ne pomišljaj na to. – Jer kod vas – dečak gorko reče – ima mesta samo za patuljke, zar ne? Nema za mene, zar ne? – Tako je. Nema za tebe, pomisli Kranmer. Ne za tebe, Jare. Zato što ja još uvek imam neisplaćene dugove kod Neneke. Zbog toga bih želeo da se čitav vratiš iz tog rata. A mahakamska Oslobođilačka četa je sačinjena od patuljaka, od individua tuđinske i lošije rase, uvek će ih slati na najodvratnije zadatke, na najgore sektore. Tamo odakle se ne vraća. Tamo

gde ne bi poslali ljude. – Kako onda – Jare nastavi natmureno – da dospem u dobar odred? – A koji je, po tvom mišljenju, tako dobar da bi se zalagao za njega? Jare se osvrnu čuvši pesmu koja se pronosila kao razbijanje talasa o stenu, rasla kao grmljavina bliske oluje. Glasna, nadmena, moćna pesma čvrsta kao čelik. Već je čuo takvu pesmu. Ulicom od zamka korakom je jahao odred kondotjera formiran utroje. Na čelu, na sivom pastuvu, ispod motke ukrašene ljudskim lobanjama, išao je komandir, prosed muškarac orlovskog nosa, kose spletene u perčin koji je padao na oklop.

– Adam “Adju” Pangrat – promumla Denis Kranmer. Pesma kondotjera je grmela, hučala, tutnjala. Kontrapunktovana zveketom potkovica o kaldrmu, ispunjavala je ulicu do vrhova kuća, uzletala iznad njih, daleko, visoko, u plavo nebo iznad grada.

Suze neće liti ni ljube ni žene Kad nas zagrle krvave sene Jer dukat što kô sunce žari Našim mačem gospodari!

– Pitate koji odred... – reče Jare, ne

mogavši da skine pogled sa konjanika. – A, na primer, neki kao ovaj! U takvom bih hteo... – Svako ima svoju pesmu – patuljak ga prekinu tiho. – I svakog će na neki način zagrliti sene. Kako mu zapadne. Ili će zaplakati za njim, ili neće. U ratu, pisarčiću, samo se peva i maršira ravno, a u stroju se stoji ravno. A posle, u boju, svako dobija ono što mu je zapisano. Da li će biti u Slobodnoj Družini ,Adju” Pangrata, da li u pešadiji, ili u taborima... Da li u sjajnom oklopu i sa divnom perjanicom, ili u dronjcima i vašljivom kožuhu... Da li na brzom rasnom konju, ili iza drvenog štita... Svakome nešto drugo. Kako mu zapadne! Pa, evo i komisije, vidiš li

znak iznad ulaza? Tamo treba da ideš, pošto si naumio da budeš vojnik. Idi, Jare. Zbogom. Videćemo se kad sve prođe. Patuljak je pratio pogledom momka sve dok nije nestao iza vrata krčme koju je zauzela komisija za regrutaciju. – Ili se nećemo ni videti – dodade tiho. – Ne zna se šta je kome zapisano. Šta će kome zapasti. • – Jašeš li? Gađaš li iz luka ili samostrela? – Ne, gos’n komesare. Ali umem da pišem i kaligrafišem, Drevne Rune

takođe... Znam Drevni jezik... – Koristiš li se mačem? Umeš li sa kopljem? – ... čitao sam Istoriju ratova. Delo maršala Peligrama... I Roderika de Novembera... – A umeš li barem da kuvaš? – Ne, ne umem... Ali nisam loš u računanju... Komesar se iskrivi i mahnu rukom. – Načitani mudrijaš! Koji je to danas? Napišite mu papir za ŽJP. Služićeš u ŽJP, mladiću. Idi sa tom ceduljom na južni kraj grada, a posle kroz Mariborsku kapiju na jezero. – Ali...

– Sigurno ćeš pronaći. Sledeći! • – Hej, Jare! Hej! Čekaj! – Melfi? – Naravno da sam ja! – bačvar se zanese, pridrža se za zid. – Ja sam ovde, hehe! – Šta ti je? – A šta mi je? He-he! Ništa! Popili smo malo! Pili smo u propast Nilfgarda! Uh, Jare, drago mi je što te vidim, jer sam mislio da si mi se izgubio negde... Moj druže... Jare ustuknu kao da ga je neko udario. Iz pravca bačvara nije zaudaralo

samo na loše pivo i još lošiju rakiještinu, već i na luk, beli luk i vrag će ga znati na šta još. Ali strašno. – A gde je – upita zajedljivo – tvoja veleuvažena kompanija? – To o Štuki? – Melfi se iskrevelji. – Da ti kažem: nek se nosi u tri lepe! Znaš, Jare, mislim da on nije bio dobar čovek. – Bravo. Brzo si ga dešifrovao. – Nego! – Melfi se uzoholi, ne primetivši ismevanje. – Pazio je, ali neće mene žedna preko vode prevesti! Znam ja šta je on zamislio! Zašto je potegao u Vizimu! Sigurno misliš, Jare, da su on i one njegove protuve išli u vojsku kao i mi? Ha, grdno se varaš!

Znaš li ti šta je on umislio? Ne bi verovao! – Bih. – Njemu su – Melfi dovrši trijumfalno – bili potrebni konji i uniforme, hteo je ovde negde da ih zdipi. Jer je umislio da ide u vojničkoj uniformi u razbojništvo! – Neka ga đavo nosi. – Što pre! – bačvar se blago zatetura, stade uza zid i raskopča pantalone. – Žao mi je samo što su Grabulja i Milton, glupe seljačke tintare, dali da ih smuti, pošli su za Štukom, tako da će i njih đavo da odnese. Ma, neka se teraju u majčinu, šupljoglavci jedni! A kako je kod tebe, Jare?

– U pogledu? – Jesu te rasporedili negde komesari? – Melfi pusti mlaz na okrečen zid. – Pitam, jer ja sam već regrutovan. Treba da idem kroz Mariborsku kapiju na južni kraj grada. A kuda ti moraš? – Isto na južni. – Ha – bačvar poskoči nekoliko puta, otrese, zakopča pantalone. – Znači, možda ćemo zajedno ratovati? – Sumnjam – Jare ga pogleda superiorno. – Mene su raspodelili u skladu sa mojim kvalifikacijama! U ŽJP. – Naravno – Melfi štucnu i podrignu na njega svojom užasnom mešavinom. – Ti si učenjak! Takve mudrijaše sigurno uzimaju za neke važne

stvari, ne za bilo kakve. Deder, šta da se radi? U međuvremenu, malo ćemo još zajedno tumarati. Zajednički nam je ionako put na južni kraj grada. – Tako ispada. – Onda haj’mo. – Haj’mo. • – To sigurno nije ovde – Jare proceni, gledajući logorski krug na kom je prašinu dizala četa odrpanaca sa dugim palicama na leđima. Kako je primetio momak, svaki odrpanac je na desnoj nozi imao pričvršćen snopić sena, a na levoj svežanj slame.

– Verovatno smo pogrešili, Melfi. – Slama! Seno! – iz logora se čulo urlanje gefrajtera koji je dirigovao odrpancima. – Slama! Seno! Ravnaj, majku li vam vašu! – Iznad šatora se vijori barjak – kaza Melfi. – Pogledaj sam, Jare. Isti ljiljani što si o njima pričao na putu. Ima barjak? Ima. Ima vojska? Ima. Dakle, to je tu. Dobro smo pogodili. – Možda ti. Ja sigurno nisam. – A eno, kraj plota stoji nekakav šarža. Njega ćemo pitati. Zatim je krenulo kao po loju. – Novi? – prodra se vodnik. – Sa vrbovke? Daj papire! Zašto, majku mu, stojite jedan pored drugog? Napred

marš! Ne staj, majku mu! Nalevo krug! Nazad, majku mu, nadesno! Trčećim korakom! Nazad, majku mu! Slušaj i zapamti! Najpre, majku mu, kod provijant-majstora! Pokupite oružje! Verižnjaču, čizme, koplje, majku mu, šlem i sablju! Zatim na strojevu obuku! Da ste spremni do prozivke, majku mu, u sumrak! Maaaaaarš! -Trenutak – Jare se nesigurno osvrnu. – Zato što sam ja negde drugo ipak raspoređen... – Ipaaaaaaaaaaaaaaak?! – Izvinjavam se, gospodine oficire – Jare pocrvene. – Samo hoću da izbegnem eventualnu grešku... Budući da je gos’n komesar jasno... Jasno govorio

o raspodeli u ŽJP, pa ja... – Kod kuće si, dečko – vodnik prasnu u smeh, pomalo razoružan tim “oficire”. – Ovo je upravo tvoja raspodela. Dobro došao u Žalosnu Jebenu Pešadiju. • – A zašto – ponovi Roko Hildebrant – i zbog čega moramo da vam plaćamo danak? Mi smo sve što je trebalo već platili. – Eh, gledajte ga, hobit mudrijaš – Štuka, zavaljen u sedlu ukradenog konja, iskezi se ka kamaradima. – Već je platio! I mašta da je to sve! Isti-istijat kao ona

ćurka što mašta o nedelji, a u subotu joj odsekoše glavu! Okultih, Klaprot, Milton i Grabulja saglasno se zacerekaše. Šala je svakako bila prvoklasna. A zabava je imala izgleda da bude još prvoklasnija. Roko primeti nametljive, lepljive poglede bandita, osvrnu se. Na pragu kolibe stajala je Inkarvilija Hildebrant, njegova žena, kao i Aloe i Jasmin, obe njegove kćerke. Štuka i njegovi kompanjoni gledali su u hobitkinje, pohotno se osmehujući. Da, nesumnjivo, zabava je imala izglede da bude izvrsna. Živoj ogradi sa druge strane puta približi se Hildebrantova sestričina,

Impacijencija Vanderbek, odmila zvana Impi. Bila je to odista lepa devojka. Osmesi bandita postali su još pohotniji i nasrtljiviji. – De, kepecu – požuri ga Štuka. – Daj novac kraljevskoj vojsci, daj hranu, daj konje, izvedi krave iz obora. Nećemo stajati ovde do zalaska sunca. Moramo danas da obiđemo još nekoliko sela. – Zašto moramo da platimo i damo? – glas Roka Hildebranta je blago drhtao, ali u njemu su neprestano odzvanjali odlučnost i tvrdoglavost. – Kažete da je to za vojsku, da je za našu odbranu. A pitam ja vas, šta će nas od gladi odbraniti? Mi smo već platili i zimište, i dodatak, i glavarinu, i

zemljarinu, i stočninu, i žitninu, i đavo zna šta još! Malo li je što četvoricu iz ovog sela, uključujući i mog vlastitog sina, zaprege vode u vojne tabore! I nije niko drugi do moj šurak, Milo Vanderbek, zvani Rasti, poljski hirurg, važna persona u armiji. Znači da smo mi sa kamatom ispunili svoj lanski kontingent... Pa zašto onda sad da platimo? Za šta i za koga? Zbog čega? Štuka je otegnuto gledao u hobitovu ženu, Inkarviliju Hildebrant iz kuće Bibervelt. U njegove bucmaste kćerke Aloe i Jasmin. U poput lutkice prekrasnu Impi Vanderbek, obučenu u zelenu haljinicu. U Sama Hofmejera i njegovog dedu, starčića Holofernesa. U baku Petuniju, koja je motikom besomučno

kopala leju. U ostale hobite iz naselja, uglavnom žene i tinejdžere koji su bojažljivo pogledali iz kuća i iza plotova. – Pitaš zašto? – zasikta, nagnuvši se u sedlu i bacivši pogled u preneražene hobitove oči. – Reći ću ti zašto. Zato što si šugav, tuđ hobit i probisvet, onaj ko tebe, nečoveka ogavnog, odere, taj će bogove obradovati. Ko tebe, nečoveka, dopeče, taj čini valjano i pateriotsko delo. A i zato što me vuče želja da ovo tvoje neljudsko gnezdo pustim s dimom. Zato što imam merak da iskaram te tvoje patuljčice. I zato što je nas pet kršnih delija, a vas šaka dežmekastih bednika. Znaš li sad zašto? – Sada već znam – reče polako

Roko Hildebrant. – Nosite se odavde, Veliki Ljudi. Nosite se, nitkovi. Ništa vam nećemo dati. Štuka se ispravi i segnu po sablju koja je visila kraj sedla. – Tuci! – dreknu. – Pobijte ih! Toliko brzim pokretom da ga ni pogled nije mogao uhvatiti, Roko Hildebrant se sagnu do kolica, izvuče samostrel sakriven pod rogozom, poturi kundak uz obraz i opali Štuki strelu pravo u usta razjapljena u vrisku. Inkarvilija Hildebrant mahnu rukom ulevo, kroz vazduh se zakovitla srp, precizno i žestoko pogodivši u Miltonovo grlo. Sin kmeta stade brizgati krvlju i prevrnu se naglavačke preko

konjske zadnjice, komično mašući nogama. Urlajući, Grabulja se strovali pod konjska kopita, a iz njegovog stomaka štrčale su baštenske makaze deke Holofernesa, zabijene sve do drvenog rukohvata. Ljudeskara Klaprot potegnu močugu na starca, ali skvičeći neljudski skliznu sa sedla, pogođen pravo u oko probadačem za rasađivanje koji je bacila Impi Vanderbek. Okultih okrenu konja kako bi pobegao, ali baka Petunija doskoči do njega i zabode mu zupce motike u butinu. Okultih zariča, pade, noga mu se uveza u stremen, a uplašen konj ga stade vući preko plota, preko oštrih pritki. Razbojnik je ričao i urlao, a za njim, poput dveju vučica, jurnuše baka Petunija sa motikom i Impi

sa zakrivljenim nožem za kalemljenje drveća. Deda Holofernes glasno išmrknu nos. Ceo sukob – od urlika Štuke do šmrkanja dede Holofernesa – manje-više je trajao koliko i izgovaranje rečenice: “Hobiti su nesumnjivo brzi i precizno bacaju projektile svakojake vrste.” Roko je seo na stepenice kolibe. Pored je čučnula njegova žena, Inkarvilija Hildebrant iz kuće Bibervelt. Njihove kćeri, Aloe i Jasmin, krenuše da pomognu Samu Hofmejeru da ubije ranjene i odere ubijene. Impi se vratila, u zelenoj haljinici sa rukavima okrvavljenim do lakata. I baka Petunija se vraćala, išla je sporo,

brekćući, podupirući se ukrvavljenom motikom i držeći se za krsta. Ah, stari naša baka, stari, pomisli Hildebrant. – Gde da zakopamo razbojnike, gos’n Roko? – upita Sam Hofmejer. Roko Hildebrant obujmi rukom ženina leđa i pogleda u nebo. – U brezovom gaju – kaza. – Pokraj onih prethodnih.

Senzacionalan doživljaj gospodina Malkoma Gatrija iz Bremora snažno je odjeknuo na stranicama mnogih novina, čak mu je i londonski Daily Mail posvetio nekoliko redova u rubrici Bizarre. Ali budući da ipak mali broj naših čitalaca čita novine koje se izdaju južno od Tveda, a ako i čitaju, onda su to ozbiljnije novine nego što je Daily Mail, podsetićemo kako je to bilo. Desetog marta tekuće godine, gospodin Malkom Gatri pošao je sa udicom na Loh Glaskarnoh. Tamo je gospodin Gatri naleteo na mladu devojku sa ružnim ožiljkom na licu (sic!), koja se pomaljala iz magle i ništavila (sic!) i jahala na vranoj kobili u društvu belog jednoroga (sic!).

Devojka se obratila zapanjenom gospodinu Gatriju na jeziku koji je gospodin Gatri bio ljubazan da oceni kao, citiramo: “možda francuski ili neki drugi dijalekat sa kontinenta”. Budući da gospodin Gatri ne vlada francuskim niti bilo kojim drugim dijalektom sa kontinenta, do konverzacije nije došlo. Devojka i životinja koja joj je pravila društvo su iščezli, ponovo citiramo gospodina Gatrija, “kao san kakav zlatan”. Naš komentar: san gospodina Gatrija bio je nesumnjivo jednako zlatne boje kao i viski single malt, koji je gospodin Gatri, kako smo saznali, navikao da pije često i u količinama koje objašnjavaju priviđanja belih

jednoroga, belih miševa i stvorova iz jezera. A pitanje koje želimo da postavimo glasi: šta je gospodin Gatri nameravao da radi sa udicom na Loh Glaskarnohu četiri dana pred kraj lovostaja?

Inverness Weekly, 18. mart 1906. godine

Sedmo poglavlje Zajedno sa nadolazećim vetrom, nebo je tamnelo sa zapadne strane, oblaci koji su doplivavali u talasima redom su gasili sazvežđa. Ugasio se Zmaj, ugasila se Zimska deva, Sedam koza, Krčag. Ugasilo se Oko, koje sija najjače i najduže. Nebesa duž horizonta obasja kratkotrajna svetlost munje. Grom se prevali sa gluvim tutnjanjem. Vejavica se munjevito osnaži, bacala je u oči prašinu i suvo lišće. Jednorog zarza, posla mentalni signal. Ciri je odmah shvatila šta je hteo

da kaže. Nemamo vremena za gubljenje. Jedina naša nada je u brzom begu. Na pravo mesto, u pravo vreme. Požurimo, Zvezdooka. Ja sam Gospodarica Svetova, podsećala se. Ja sam Drevna krv, imam vlast nad vremenom i nad prostorom. Ja sam od krvi Lare Doren. Ihvarakvas zarza, pojuri. Kelpi se nadoveza otegnutim frktanjem. Ciri navuče rukavice. – Spremna sam – kaza. Šum u ušima. Blesak i svetlost. A zatim tama.

• Voda u jezeru i predvečernja tišina nosili su psovke Kralja Pecaroša, koji je na svojoj lađi cimao i vukao uzicu, pokušavajući da oslobodi varalicu zakačenu na dnu. Muklo huknu ispušteno veslo. Nimue se nestrpljivo nakašlja, Kondviramurs se okrenu od prozora i ponovo se nagnu nad bakropisima. Naročito joj je jedan od kartona prikivao pogled. Devojka razbarušene kose jaše na propetoj vranoj kobili. Pored je beli jednorog, takođe propet, njegova griva je razbarušena isto kao devojčina kosa. – Na taj jedan fragment legende –

prokomentarisala je polaznica – istoričari nikada nisu imali pretenzije, jednoglasno ga prihvativši za izmišljotinu i bajkovit ukras, a donekle i za delirijsku metaforu. A slikarima i grafičarima se, za inat, ova epizoda dopadala. Evo, pogledajte: kakva sličica, Ciri i jednorog. Šta ovde imamo? Ciri i jednorog na litici na morskoj plaži. A ovde, pogledajte: Ciri i jednorog u krajoliku kao iz narkotičnog transa, noću, ispod dva meseca. Nimue je ćutala. – Jednom rečju – Kondviramurs baci kartone na sto – svuda su Ciri i jednorog. Ciri i jednorog u lavirintu svetova. Ciri i jednorog u bezdanu vremena...

– Ciri i jednorog – prekinu je Nimue, gledajući kroz prozor, u lađu i Kralja Pecaroša, koji se vrzmao po njoj. – Ciri i jednorog se pomaljaju iz ništavila kao utvare, vise iznad površine vode nekog od jezera... A možda je to uvek jedno te isto jezero, jezero koje sapinje vremena i mesta kao kopča, stalno drugo, a opet uvek jedno isto? – Šta? – Utvare – Nimue nije gledala u nju. – Koje su pristigle iz drugih razmera, drugih ravni, drugih mesta, drugih vremena. Priviđenja koja menjaju nečiji život. Menjaju i svoj život, svoju sudbinu... Ne znajući to. Za njih je to jednostavno... naredno mesto. Ne to mesto, ne to vreme... Ponovo, po ko zna

koji put po redu, ne to mesto, ne to vreme... – Nimue – Kondviramurs je prekinu sa usiljenim osmehom. – Ja sam ovde snevačica, podsećam, ja sam ovde vešta u snenim vizijama i oneiroskopiji. A ti kao grom iz vedra neba počinješ da proričeš. Kao da si to o čemu govoriš videla... u snu. Kralju Pecarošu, sudeći po žustrom pojačavanju glasa i psovkama, nije pošlo za rukom da otkači varalicu, uzica se pokidala. Nimue je ćutala, posmatrajući grafiku. Ciri i jednoroga. – To o čemu govorim – kaza konačno, vrlo smireno – faktički sam videla u snu. Videla sam to u snu mnogo

puta. I jednom na javi. • Kao što je poznato, put od Čluhova do Malborka može u određenim uslovima trajati čak pet dana. A pošto su pisma čluhovskog komtura Vinrihu fon Kniprodu, velikom majstoru reda, neizostavno morala dospeti do adresata ne kasnije od praznika Duhova, vitez Henrik fon Švelborn nije odugovlačio i krenuo je dan nakon nedelje Exaudi Domine, kako bi mogao da putuje spokojno i bez ikakvog rizika da zakasni. Langsam, aber sicher68. Ovakav pristup viteza veoma se dopao njegovoj eskorti, koju je činila šestorka

konjičkih strelaca, predvođena Hasom Plankom, sinom pekara iz Kelna. Samostrelci i Plank bili su više nego naviknuti na takve proglašene vitezove koji su psovali, urlali, požurivali i naređivali vratolomno galopiranje, a kasnije, kada ionako ne bi stigli na vreme, celu krivicu su svaljivali na bedne knehte, lažući na način neprimeren vitezu, povrh toga – vitezu reda. Bilo je toplo, mada oblačno. S vremena na vreme je rominjalo, doline je prekrivala magla. Brda obrasla bujnim zelenilom podsećala su viteza Henrika na njegovu rodnu Tiringiju, na majku i činjenicu da više od mesec dana nije imao ženu. Samostrelci koji su jahali u pozadini pevali su baladu

Valtera fon der Fogelvajdea. Haso Plank je dremao u sedlu. Wer gute Fraue Liebe hat Der schämt sich aller Missetat...69 Put je proticao mirno i, ko zna, možda bi bio miran i do kraja da oko podneva vitez Henrik nije naniže od puta spazio svetlucavo jezero. A budući da je sutradan bio petak i valjalo se pobrinuti za posnu hranu, vitez naredi da siđu do vode i potraže neku ribolovačku baraku. Jezero je bilo veliko, čak je i ostrvo bilo na njemu. Niko nije znao njegov naziv, ali se zasigurno zvalo Sveto. U toj paganskoj zemlji – kao iz sprdnje – svako drugo jezero se zvalo Sveto.

Potkovice su zaškripale na školjkama koje su prekrivale obalu. Iznad jezera je visila magla, ali svejedno se videlo da je tu pusto, nije bilo tragova ni lađe, ni mreže, ni žive duše. Moraćemo da potražimo negde drugde, pomisli Henrik fon Švelborn. A ako ne, šta se tu može. Poješćemo ono što imamo u vrećama, makar to bila i dimljena slanina, a u Malborku ćemo se ispovediti, kapelan će odrediti pokoru i biće oprošten greh. Već je hteo da izda naredbu kad u glavi ispod šlema nešto zašume, a Haso Plank zastrašivo viknu. Fon Švelborn pogleda i skameni se. I prekrsti. Ugledao je dva konja – jednog belog i jednog vranog. A nakon časka je

preneraženo opazio da beli konj ima spiralno uvijen rog na ispupčenom čelu. Video je i da na vranom sedi devojka sive kose začešljane tako da prikriva obraz. Činilo se da grupno priviđenje ne dodiruje ni zemlju ni vodu – izgledalo je kao da visi iznad magle koja se vukla po površini jezera. Vrani konj zarza. – Uuups... – kaza sasvim izražajno devojka sive kose. – Ire, lokke, ire tedd! Squaess’me. – Sveta Ursulo, pokroviteljko – promumla Haso, bled kao krpa. Samostrelci zamreše otvorenih ustiju, čineći na sebi znak krsta. Fon Švelborn se takođe prekrstio,

posle čega je drhtavom rukom izvukao mač iz kanija prikačenih za sedlo. – Heilige Maria, Mutter Gotes!70 – viknu. – Steh mir bei! Vitez Henrik nije tog dana osramotio svoje odvažne pretke, Fon Švelborne, uključujući i Ditriha fon Švelborna koji se smelo borio kod Damijete i kao jedan od malobrojnih nije pobegao kada su Saraceni bacili čini i pustili crnog demona na krstaše. Udarivši konja mamuzama i prisetivši se neustrašivog pretka, Henrik fon Švelborn jurnu ka aveti kroz školjke koje su se razbrizgavale pod kopitima. – Red i Sveti Đorđe! Beli jednorog se propeo na veoma

heraldičan način, crna kobila zaplesa, a devojka se prestraši – to se videlo na prvi pogled. Henrik fon Švelborn je jurišao. Ko zna kako bi se sve to okončalo da se sa jezera iznenada nije raspršila magla, a slika neobične grupe pukla, raspala se u raznorazne boje poput vitraža pogođenog kamenom. I sve je nestalo. Sve. Jednorog, crni konj, čudna devojka... Pastuv Henrika fon Švelborna pljuskajući uđe u jezero, zaustavi se, trgnu glavom, zarza i zaškripa zubima po žvalama. Teško ovladavši razljućenim konjem, Haso Plank se primače vitezu. Fon Švelborn je brektao i soptao, gotovo krkljao, a oči su mu bile iskolačene kao

u posne ribe. – Tako mi moštiju Svete Ursule, Svete Kordule i svih jedanaest hiljada kelnskih devica mučenica... – izbrekta iz sebe Haso Plank. – Šta to bi, edler Herr Ritter71? Čudo? Otkrovenje? – Teufelswerk72! – prostenja Fon Švelborn, tek sada pobledevši od straha i zvoneći zubima. – Schwarze Magie! Zauberey!73 Prokleta, paganska i vražja rabota... – Bolje da idemo odavde, gospodine. Što pre... Nema mnogo do Pelplina, samo da se domognemo crkvenih zvona... Kraj same šume, na uzvišenju, vitez Henrik osvrnu se poslednji put. Vetar je

oterao maglu, a na mestima koja nije zaklanjao zid šume ogledalasta površina jezera zamutila se i nabrazdala. Iznad vode je kružio veliki orao ribar. – Bezbožnička, paganska zemlja – progunđa Henrik fon Švelborn. – Mnogo, veoma mnogo rada, truda i znoja nas čeka, pre no što na kraju Red Nemačkog Doma74 otera đavola odavde. • – Konjiću – kaza Ciri, u isto vreme s prekorom i ironijom. – Ne bih želela da budem napadna, ali meni se malo žuri u moj svet. Potrebna sam mojim

bližnjima, ti to znaš. A mi smo najpre nabasali na neko jezero i na nekog smešnog prostaka u kariranoj odeći, zatim na gomilu ružnih i glasnih čupavaca sa močugama, a na kraju na manijaka sa crnim krstom na plaštu. Ne ta vremena, ne ta mesta! Stvarno te molim, potrudi se bolje. Stvarno te molim. Ihvarakvas zarza, klimnu rogom i prenese joj nešto, neku misao. Ciri nije do kraja razumela. Nije imala vremena da razmišlja, pošto joj je unutrašnjost lobanje opet potopila hladna svetlost, u ušima joj je zašumelo, a u vratu zabridelo. I ponovo ju je obuzelo crno i mekušno ništavilo.

• Nimue, smejući se radosno, povuče muškarca za rukav, oboje otrčaše na jezero, probijajući se kroz niske brezice i jove, kroz čapure i obaljena stabla. Istrčavši na peskovitu plažu, Nimue zbaci sandalice, podiže haljinicu i zapljuska bosim stopalima u priobalnoj vodi. Muškarac je takođe izuo čizme, ali nije se žurio da uđe u vodu. Skinuo je kaput i raširio ga na pesku. Nimue je dotrčala, bacila ruke oko njegovog vrata i stala na prste, ali kako bi je poljubio, muškarac je ionako morao mnogo da se sagne. Nimue nisu bez razloga zvali Laktić – ali sada, kada je imala već osamnaest godina i bila

polaznica magijskih veština, isključivo najbliži prijatelji su imali privilegiju da je nazivaju tako. I neki muškarci. Muškarac, ne odvajajući usta od Nimueinih usta, gurnu šaku u njen dekolte. Posle je već išlo kao podmazano. Oboje su se našli na kaputu prostrtom na pesku, Nimueina haljinica se podigla više struka, njene butine su snažno obujmile muškarčeva bedra, a dlanovi se pripili na njegova leđa. Kad ju je uzeo, kao i obično previše nestrpljivo, stisnula je zube, ali brzo ga je sustigla u uzbuđenju, izjednačila se, uhvatila korak. Imala je veštinu. Muškarac je ispuštao smešne

zvukove. Iznad njegovih ramena, Nimue je posmatrala kumuluse fantastičnih oblika koji su sporo plovili po nebu. Nešto je zazvonilo, onako kao što zvoni zvono potonulo na dno okeana. U Nimueinim ušima je iznenada zašumelo. Magija, pomisli ona, okrećući glavu i oslobađajući se ispod obraza i ramena muškarca koji je ležao na njoj. Pokraj obale jezera – gotovo viseći nad njegovom površinom – stajao je beli jednorog. Pored njega crn konj. A u sedlu crnog konja sedela je... Ali ja znam tu legendu, prolete kroz Nimueinu glavu. Znam tu bajku! Bila sam dete, malo dete, kada sam slušala tu priču, pričao ju je deda Cvrkut, putujući

pripovedač... Veštica Ciri... Sa ožiljkom na obrazu... Crna kobila Kelpi... Jednorozi... Zemlja vilenjaka... Pokreti muškarca, koji uopšte nije primetio avet, postali su žustriji, a zvukovi koje je ispuštao smešniji. – Uuups – reče devojka na vranoj kobili. – Opet greška! Ne to mesto, ne to vreme. Pritom, kako vidim, u sasvim pogrešan čas. Izvinjavam se. Slika se zamaza i puče, puče onako kako puca oslikano staklo, naglo se razlete, raspade u višebojno treperenje iskrica, blesaka i zlatastih o dsjaja. A potom je sve iščezlo. – Ne! – viknu Nimue. – Ne! Nemoj da nestaneš! Neću!

Ispravila je kolena i htela da se izvuče ispod muškarca, ali nije mogla – bio je snažniji i teži od nje. Muškarac jauknu i zastenja. – Ooooh, Nimue... Ooooh! Nimue vrisnu i zari mu zube u ramena. Ležali su na kožuhu, uzdrhtali i vreli. Nimue je gledala obalu jezera, kape pene koju su razbijali talasi. Trsku koju je savijao vetar. Bezbojnu, beznadežnu pustinju, pustinju koju je ostavila iščezla legenda. Po polazničinom nosu je tekla suza. – Nimue... Nešto se desilo? – Naravno, desilo se – pribila se uz, njega, ali je neprestano gledala u

jezero. – Ne govori ništa. Zagrli me i ništa ne govori. Muškarac se osmehnu sa visine. – Znam šta se desilo – reče hvalisavo. – Zemlja se pomerila? Nimue se tužno osmehnu. – Ne samo to – odgovori nakon časka ćutanja. – Ne samo to. • Blesak. Tama. Sledeće mesto. • Sledeće mesto je bilo mračno, zloslutno i sablasno mesto.

Ciri se instinktivno pogrbila, potresena – kako u doslovnom, tako i u prenesenom smislu te reči. Kelpine potkovice su snažno lupile o nešto bolno tvrdo, ravno i nepopustljivo poput stene. Nakon dužeg vremena u mekušnom ništavilu, utisak tvrdoće je do te mere bio iznenađujući i neprijatan da je kobila zarzala i žustro skočila u stranu, izbijajući na podu staccato75, od kojeg su zazvonili zubi. Drugi potres, taj metaforički, donelo joj je čulo mirisa. Ciri jauknu i rukavom pokri usta i nos. Osetila je kako se oči momentalno ispunjavaju suzama. Naokolo se uzdigao kiseo, nagrizajući, gust i lepljiv smrad, užasna paljevina koja davi, Ciri nije mogla da

odredi šta je, nije je podsećao ni na šta što je ikada udahnula. Bio je to – u ovo je ipak bila sigurna – smrad truljenja, mrtvački vonj poslednje degradacije i degeneracije, miris raspadanja i uništenja – pri čemu se sticao utisak da to što je uništeno uopšte nije mirisalo lepše dok je bilo živo. Čak ni u periodu svog procvata. Sagnula se u vomitivnom refleksu, koji nije bila u stanju da iskontroliše. Kelpi je frktala i tresla glavom, skupljajući nozdrve. Jednorog, koji se materijalizovao pored njih, seo je na zadnjicu, poskočio i ritnuo se. Tvrd pod odgovarao je potresom i glasnim ehom. Svuda naokolo je bila noć, noć mračna i ružna, ututkana lepljivim i

smrdljivim ritama mraka. Ciri pogleda uvis, tražeći zvezde, ali gore nije bilo ničega, samo bezdan, mestimično osvetljen nejasnom crvenkastom svetlošću, poput udaljenog požara. – Uuups – kaza i iskrivi se, osećajući kako joj kiselo-trula opara sleće na usne. – Bljaaaaaak! Ne to mesto, ne to vreme! Ni u kom slučaju nisu! Jednorog frknu i klimnu glavom, a njegov rog opisa kratak i nagao luk. Pod koji je škripao pod Kelpinim potkovicama predstavljao je stenu, ali čudnu i neprirodno ravnu, ispuštala je intenzivan smrad paljevine i prljavog

pepela. Potrajalo je malo dok Ciri nije shvatila da je to u šta gleda – put. Bilo joj je dosta te neprijatne i iritantne tvrdoće. Usmerila je kobilu na padinu označenu nečim što je nekada bilo drveće, a sada su odvratni i goli skeleti. Leševi koji su visili kao gomila vrpci, doslovno kao ostaci satrunulih pokrova. Jednorog je upozori rzanjem i mentalnim signalom. Ali bilo je prekasno. Odmah nakon čudnog puta i usahlog drveća, počinjao je odron, a dalje, ispod njega, oštra strmina, gotovo provalija, koja se oštro pružala nadole. Ciri vrisnu, ubode petama bokove kobile koja je klizila. Kelpi se trže, drobeći kopitima to od čega se sastojao odron. A to su bili

otpaci. Većinom nekog neobičnog posuđa. To posuđe se nije krunilo pod potkovicama, nije pucketalo, već je pucalo gnusno meko, lepljivo, poput velikih ribljih mehura. Nešto je zapucketalo i zaklokotalo, vonj koji je kuljao umalo nije svalio Ciri sa sedla. Kelpi, rzajući neobuzdano, tabala je smeće, hrleći gore na put. Ciri, grcajući od smrada, uhvati se za kobilin vrat. Uspelo im je. Neprijatnu tvrdoću neobičnog puta pozdravili su s radošću i olakšanjem. Drhteći sva, Ciri pogleda nadole, u odron koji se završavao u crnoj površini jezera u dnu kotline. Površina jezera je bila mrtva i bleštava, kao da to nije bila voda, već stegnuta smola. Iza jezera, iza

smetlišta, gomila pepela i hrpa zgure, nebo se crvenelo od dalekih svetala, crvenilo su isticale pruge dimova. Jednorog frknu. Ciri je htela manžetom da obriše suzave oči, ali iznenada je shvatila da joj je ceo rukav prekriven prašinom. Prhut prašine prekrivao je i njene butine, obluk sedla, grivu i Kelpin vrat. Smrad ju je gušio. – Grozota – promrmlja. – Gnusnost... Čini mi se da sam cela lepljiva. Kupimo se odavde... Kupimo se odavde što brže, Konjiću. Jednorog zastriga ušima, zahropta. Samo ti to možeš učiniti. Delaj. – Ja? Sama? Bez tvoje pomoći?

Jednorog klimnu rogom. Ciri se počeša po glavi, uzdahnu i zatvori oči. Koncentrisala se. U početku su bili samo neverica, rezignacija, strah. Ali brzo je na nju pala hladna svetlost, svetlost znanja i moći. Nije imala pojma otkuda to znanje i ta moć, gde mu je korenje i izvor. Ali znala je da može. Da će uspeti kada bude poželela. Još jednom je bacila pogled na stvrdnuto i mrtvo jezero, hrpu otpadaka u dimu, skelete drveća. Na nebo obasjano dalekom svetlošću. – Dobro je – nagnu se i pljunu – da ovo nije moj svet. Vrlo dobro! Jednorog jasno zarza. Shvatila je

šta je hteo da kaže. – Ako je čak i moj – obrisa maramicom oči, usta i nos – u isto vreme i nije moj, jer je udaljen u vremenu. Nesumnjivo je udaljen u vremenu. To je prošlost ili... Zastade. – Prošlost – ponovi muklo. – Duboko verujem da je to prošlost. • Pljusak, pravu provalu oblaka pod koju su naleteli na narednom mestu, pozdravili su kao istinski blagoslov. Kiša je bila topla i aromatična, mirisala je na leto, zelenilo, blato i kompost, kiša

je spirala sa njih prljavštinu, čistila ih, priređivala im pravu katarzu. Kao i svaka katarza, na duže staze je i ona postala monotona, preterana i nepodnošljiva. Voda koja je spirala, nakon nekog vremena je počela dosadno da kvasi, lije za okovratnik i odvratno rashlađuje. Stoga su se maknuli sa tog kišnog mesta. Zato što to takođe nije bilo to mesto. A ni to vreme. • Sledeće mesto je bilo vrlo toplo, tamo je vladala žega, pa su se Ciri, Kelpi i jednorog sušili i isparavali

poput tri čajnika. Našli su se na vresištu sprženom od sunca na rubu šume. Odmah se moglo videti da je to bila velika šuma, jednostavno prašuma, gust, divlji i nepristupačan guštak. U Cirinom srcu stade udarati nada – to bi mogla biti šuma Brokilon, a samim tim konačno poznato i pravo mesto. Krenuše polako rubom prašume. Ciri je tražila nešto što bi moglo da posluži kao smernica. Jednorog je pobrektavao, visoko uzdizao glavu i rog, gledao unaokolo. Bio je uznemiren. – Misliš li, Konjiću – upita ona – da nas možda jure? Brektanje, razumljivo i jednoznačno čak i bez telepatije.

– Još uvek nismo uspeli da pobegnemo dovoljno daleko? Ono što joj je kao odgovor preneo mišlju nije razumela. Nije postojalo daleko i blizu? Spirala? Kakva spirala? Nije razumela na šta je mislio. Ali nemir se preneo i na nju. Užareno vresište nije bilo pravo mesto i pravo vreme. Prokljuvili su to predveče, kada je žega popustila, a na nebu iznad šume izašla dva meseca umesto jednog. Jedan veliki, a drugi mali. • Naredno mesto je bila obala mora,

strma litica sa koje su se videli grivnaši kako se razbijaju o stene čudnovatih oblika. Mirisao je morski vetar, kreštale su polarne čigre, crnoglavi galebovi i burnjaci, koji su kao bela i živahna naslaga prekrivali izbočine litice. More je sezalo sve do horizonta nabujalog tamnim oblacima. Dole, na šljunkovitoj plaži, Ciri je iznenada spazila skelet gigantske ribe sablasno velike glave, delimično ukopan u šljunku. Zubine, kojima su bile načičkane pobelele čeljusti, imale su najmanje po tri pedlja dužine, a u čeljust bi se, kako se činilo, moglo ući na konju i spokojno prodefilovati pod portalima rebara, ne udarajući glavom o kičmeni stub.

Ciri nije bila sigurna da li su u njenom svetu i u njenom vremenu postojale takve ribe. Krenuli su ivicom litice, a galebovi i albatrosi nimalo se nisu plašili, nerado su se sklanjali sa puta i pokušavali da kljucaju i štipaju gležnjeve Kelpi i Ihvarakvasa. Ciri je odmah shvatila da te ptice nikada nisu videle ni čoveka ni konja. A ni jednoroga. Ihvarakvas je frktao, tresao glavom i rogom, bio je očito uznemiren. Ispostavilo se da je to bilo s pravom. Nešto je zatreštalo, u potpunosti kao poderano platno. Cigre su poletele krešteći i mlateći krilima, na časak sve pokrivajući belim oblakom. Vazduh

iznad litice je iznenada zadrhtao, zamutio se kao staklo poliveno vodom. I puče kao staklo. A iz pucanja se izli tama, a iz tame se razasuše jahači. Oko ramena su im se vijorili plaštevi, čija je cinobersko-grimizno-krmezna boja podsećala na sjaj požara na nebu osvetljenom bleskom zalazećeg sunca. Dearg Ruadri. Crveni Jahači. Pre nego što je progrmeo krik ptica i alarmirajuće rzanje jednoroga, Ciri je već okretala kobilu i terala je u galop. Ali vazduh je pucao i sa druge strmine, iz pucanja, lepršajući plaštevima kao krilima, izletali su novi jahači. Polukrug hajke se zatvorio, tiskajući ih ka provaliji. Ciri zaurla, izvlačeći Lastavicu iz kanija.

Jednorog ju je dozvao oštrim signalom, koji joj se zabio u mozak kao čioda. Ovog puta je smesta razumela. Pokazivao joj je put. Rupu u prstenu. A on je stao na zadnje noge, prodorno zarzao i jurnuo na vilenjake sa strašno nagnutim rogom. – Konjiću! Spasavaj se, Zvezdooka! Ne dozvoli da te uhvate! Pribila se uz grivu. Dva vilenjaka joj pregradiše put. Imali su arkane, sa omčama na dugim držaljama. Pokušavali su da ih nabace na Kelpin vrat. Kobila vešto izmače glavu, ni na sekund ne usporavajući galop. Ciri preseče drugu omču jednim

zamahom mača i krikom požuri Kelpi u brži trk. Kobila je jurila kao oluja. Ali drugi su im već bili za petama, čula je njihove povike, topot kopita, fijuk plašteva. Šta je s Konjićem, pomisli, šta su uradili sa njim? Nije bilo vremena za meditaciju. Jednorog je bio u pravu, nije mogla da dozvoli da je opet uhvate. Morala je da zbriše u prostranstvo, da se sakrije, izgubi u lavirintu mesta i vremena. Koncentrisala se, preneraženo osetivši da u glavi ima samo pustoš i čudnu, odzvanjajuću, brzo rastuću galamu. Bacaju na mene čini, pomisli. Žele da me omame magijom. Čini imaju domet. Neću im dozvoliti da mi se

približe. – Juri, Kelpi! Vrana kobila isturi vrat i pohita kao vetar. Ciri je legla na njen vrat kako bi do minimuma smanjila otpor vazduha. Krici iza njenih leđa, do maločas još glasni i opasno bliski, utišaše se, zaglušeni kreštanjem uplašenih ptica. Zatim su postali potpuno tihi. Daleki. Kelpi je jurila kao oluja. U ušima je čak zavijao morski vetar. U dalekim povicima potere zazvonile su note gneva. Shvatili su da neće uspeti. Da nikako neće stići tu vranu kobilu koja trči bez trunke umora, lagano, meko i elastično poput geparda. Ciri se nije osvrtala. Ali znala je

da su je dugo jurili. Do trenutka dok njihovi vlastiti konji nisu počeli da hropću i krkljaju, spotiču se i skoro do zemlje spuštaju iskežene njuške pune pene. Tek tada su odustali, šaljući za njom samo prokletstva i nemoćne pretnje. Kelpi je jurila kao vihor. • Mesto na koje je pobegla bilo je suvo i vetrovito. Oštar, hučeći vetar brzo je sušio suze na njenim obrazima. Bila je sama. Ponovo sama. Samasamcita. Lutalica, večito potucalo, mornar

izgubljen u beskrajnim morima usred arhipelaga mesta i vremena. Mornar koji je izgubio nadu. Vihor je fijukao i hučao, kotrljao je po ispucaloj zemlji kugle usahlih travuljina. Vihor je sušio suze. • Unutar glave – hladna svetlost, u ušima šum, jednoobrazan šum, kao iz spiralne unutrašnjosti morske školjke. Bridenje u vratu. Crno i mekušno ništavilo. Novo mesto. Drugo mesto. Arhipelag mestâ.

• – Danas će – reče Nimue, obavijajući se krznom – biti dobra noć. Osećam to. Kondviramurs nije komentarisala, mada je slično uveravanje čula već nekoliko puta. Nije prvo veče da sede na terasi, imajući pred sobom jezero usplamtelo od zalaska sunca, a iza sebe magično zrcalo i magičan goblen. Sa jezera su dopirale psovke Kralja Pecaroša, koje su se u više navrata kotrljale po površini jezera kao eho. Kralj Pecaroš često je žustrom rečju isticao svoje nezadovoljstvo ribolovačkim promašajima – neuspelim zasecima, podsecima, udicama i drugim

kukama. Sudeći po snazi i repertoaru huljenja, te večeri mu je ipak išlo izuzetno loše. – Vreme – kaza Nimue – nema početak ni kraj. Vreme je kao zmija urobor koja je zgrabila zubima sopstveni rep. U svakom momentu se krije večnost. A večnost se sastoji od trenutaka koje je tvore. Večnost je arhipelag trenutaka. Može se ploviti u tom arhipelagu, mada je navigacija vrlo teška, a opasno je izgubiti se. Dobro je da imaš pred sobom svetionik, čije svetlo može da te usmerava. Dobro je da usred magle možeš da čuješ poziv... Ućuta na časak. – Kako se završava legenda koja

nas intrigira? Čini nam se, tebi i meni, da znamo kako se ona završava. Ali zmija urobor drži zubima sopstveni rep. To kako će se legenda okončati sada se rešava. U ovom trenutku. Kraj legende će zavisiti od toga da li će i kada mornar izgubljen u arhipelagu trenutaka ugledati svetlo svetionika. Čuti poziv. Sa jezera dolete psovka, pljusak, lupanje vesala u škaramima. – Danas će biti dobra noć. Poslednja pred letnji suncostaj. Mesec je u opadanju. Sunce iz treće prelazi u četvrtu kuću, u znak Kozoribe. Najbolje vreme za divinaciju... Najbolje vreme... Koncentriši se, Kondviramurs. Kao i mnogo puta pre toga,

Kondviramurs se poslušno koncentrisala, pomalo ulazeći u stanje blisko autotransu. – Potraži je – kaza Nimue. – Ona je tamo negde među zvezdama, usred mesečevog bleska. Usred mesta. Ona je tamo. Sama. Očekuje pomoć. Pomozimo joj, Kondviramurs. • Koncentracija, pesnice na slepoočnicama. U ušima šum, kao iz unutrašnjosti morske školjke. Blesak. I odjednom meko i crno ništavilo. •

Bilo je mesto na kojem je Ciri videla usplamtele hrpe. Čvrsto svezane lancima za stub, žene su divlje i zastrašujuće urlale za milost, a masa okupljena oko njih je ričala, smejala se i plesala. Bilo je mesto na kojem je goreo veliki grad, hučeći vatrom i vrcajući plamenom iz porušenih krovova, a crni dim je zaklanjao celo nebo. Bilo je mesto na kojem su se ogromni dvonogi daždevnjaci borili, uhvaćeni u koštac, a iskričava krv lila je ispod očnjaka i kandži. Bilo je mesto na kojem su stotine istovetnih belih vetrenjača mlatile nebo gracioznim krilima. Bilo je mesto na kojem su stotine zmija siktale i uvijale se na kamenju, škrgućući zubima i

šuškajući ljuspama. Bilo je mesto na kojem je postojala samo tama, a u tami glasovi, šapati i bojazan. Bilo je još drugih mesta. Ali nijedno nije bilo ono pravo. • Prenošenje sa mesta na mesto joj je išlo već toliko dobro da je počela da eksperimentiše. Jedno od mnogih mesta kojih se nije bojala bila su ona topla vresišta na rubu divlje šume, one iznad koje su izlazila dva meseca. Prizvavši u sećanje prizor ta dva meseca i ponavljajući u sebi šta želi, Ciri se

koncentrisala, napregla, utonula u ništavilo. Uspelo joj je iz drugog puta. Ohrabrena, odlučila se na još smeliji eksperiment. Bilo je očigledno da je, osim mesta, posećivala i vremena, o tome je govorio Visogota, o tome su govorili vilenjaci, to su spomenuli jednorozi. Svakako je to uspela – mada nesvesno – još ranije da učini! Kada je bila ranjena po licu, pobegla je od progonitelja u vreme, skočila je četiri dana unapred, a Visogota docnije nije mogao da izračuna te dane, ništa mu se nije uklapalo... Pa možda je to bila njena šansa? Skok u vreme?

Odlučila je da proba. Na primer, usplamteli grad svakako nije goreo večito. A kada bi stigla tamo pre požara? Ili posle njega? Uletela je gotovo u centar požara, oprljivši obrve i trepavice i probudivši strašnu paniku među pogorelcima koji su odlazili iz zapaljenog grada. Pobegla je na prijazna vresišta. Možda nije vredno tako rizikovati, pomisli, đavo zna kako se to može završiti. Sa mestima mi bolje ide, stoga ćemo se držati mesta. Pokušajmo da dospemo na mesta. Poznata mesta, ona kojih se odlično sećam. I ona koja mi bude fine asocijacije. Počela je od hrama Melitele,

zamišljajući kapiju, zdanje, park, kabinet, dormitorij polaznica, odaju u kojoj je živela sa Jenefer. Koncentrisala se držeći pesnice na slepoočnicama, prizivajući u sećanje Neneke, Eurneidu, Katju i Iolu Drugu. Ništa od toga nije bilo. Dospela je na neke maglovite močvare prepune komaraca, koje su odzvanjale zviždanjem kornjača i gromkim kreketom žaba. Probala je redom – sa ništa boljim rezultatom – sa Kaer Morhenom, Skeliškim ostrvima, bankom u Gors Velenu gde je radio Fabio Sahs. Nije se odvažila da pokuša sa Cintrom, znala je da su grad okupirali Nilfgardijci. Umesto toga, pokušala je sa Vizimom,

gradom u kojem su ona i Jenefer nekada obavljale kupovinu. • Arhenije Kranc, mudrac, alhemičar, astronom i astrolog, vrteo se na tvrdoj stoličici oka pritisnutog na sočivo teleskopa. Kometa prvoklasne veličine i snage, koja se već skoro nedelju dana mogla posmatrati na nebu, bila je dostojna posmatranja i ispitivanja. Takva kometa, kao što je znao Arhenije Kranc, koja ima ognjenocrven rep, obično je najavljivala velike ratove, požare i pokolje. Istinu govoreći, kometa je sada malo okasnila sa proricanjem, jer je rat sa Nilfgardom bio u punom

jeku, a požari i pokolji mogli su se predskazivati naslepo i bez greške, pošto nije prolazio ni dan bez njih. Upućen u kretanje nebeskih sfera, Arhenije Kranc se ipak nadao da će izračunati kada će se, za koliko godina ili stoleća kometa ponovo pojaviti, nagoveštavajući novi rat, za koji bi se možda mogli boije spremiti nego za trenutni. Astronom ustade, protrlja teme i ode da olakša bešiku. Sa terase, preko balustrade. Uvek je puštao mlaz sa terase pravo na rondelu sa božurima, ne mareći za gazdaričine prekore. Klozet je jednostavno bio previše daleko, traćenje vremena na daleko hodanje nije se slagalo sa ugledom učenjaka. Prekidanje

posla i daleko hodanje radi nužde pretilo je gubitkom dragocenih promišljanja, a to nijedan učenjak ne bi mogao sebi da dopusti. Stao je kraj balustrade i raskopčao pantalone, gledajući svetla Vizime koja su se odbijala od jezero. Udahnuo je s olakšanjem i podigao pogled ka zvezdama. Zvezde, pomisli, i sazvežđa. Zimska deva, Sedam koza, Krčag. Po nekim teorijama, to nisu nikakva treperava svetla, već svetovi. Drugi svetovi. Svetovi od kojih nas dele vreme i kosmos... Duboko verujem, pomisli, da će jednom biti moguće putovati u ta druga mesta, u ta druga vremena i kosmose. Da, to će sigurno nekada biti

moguće. Pronaći će se način. Ali to će iziskivati sasvim nova mišljenja, novu životvornu ideju koja će rastrgnuti krut korset koji je danas sputava, a koji se naziva racionalno saznanje... Ah, pomisli, kada bi tako bilo... Kada bih tako doživeo spoznaju, naleteo na trag! Samo jedna, neponovljiva prilika... Ispod terase je nešto blesnulo, tama noći je zvezdasto pukla, iz odbleska se promolio konj. Sa jahačem na leđima. Jahač je bila devojka. – Dobro veče – pozdravi ga ljubazno. – Izvinite ako dolazim u pogrešan čas. Možete li mi reći kakvo je ovo mesto? Koje je ovo vreme?

Arhenije Kranc obliza pljuvačku, otvori usta i zamuca. – Mesto – devojka ponovi strpljivo i razumljivo. – Vreme. – Ehe... To... Bee... Konj zafrkta. Devojka uzdahnu. – Šta ćeš, sigurno sam opet pogrešila. Pogrešno mesto, pogrešno vreme! Ali odgovori mi, čoveče! Makar jednom razumljivom rečju. Sigurno se nisam našla u svetu gde su ljudi zaboravili na artikulisan govor! – Eeee... – Jedna reč. – Hee... – Dabogda te kuga presavila, glupi

tikvane – reče devojka. I nestade. Zajedno s konjem. Arhenije Kranc zatvori usta. Stajao je neko vreme kraj balustrade, zagledan u noć, u jezero i daleka svetla Vizime koja su se odbijala u njemu. Zatim je skopčao pantalone i vratio se svom teleskopu. Kometa je brzo pretrčala preko neba. Trebalo je da je posmatra, a ne da je ispusti iz vidnog polja sočiva i oka. Da je prati sve dok ne iščezne u ponoru kosmosa. To je bila prilika, a učenjak ne sme da izgubi priliku. •

A možda da probam sa druge strane, pomisli, zagledana u dva meseca iznad vresišta, koji su se sada videli kao dva srpa, jedan mali, drugi velik i manje srpast. Možda da ne zamišljam mesta ni lica, pomisli, već da jako žudim... Da jako želim, veoma jako, skroz iz stomaka... Šta me košta da pokušam? Geralt. Hoću kod Geralta. Veoma hoću kod Geralta. • – Oh, ne! – viknu ona. – Baš sam pogodila, dođavola! Kelpi potvrdi rzanjem da isto misli,

duvajući paru iz nozdrva i tapkajući kopitima zarivenim u sneg. Mećava je zviždala i zavijala, zaslepljivala, oštre trunčice snega sekle su obraze i dlanove. Hladnoća je prodirala skroz-naskroz, grizla zglobove kao vuk. Ciri se tresla, trljajući ruke i krijući vrat ispod bednog zaslona podignutog okovratnika koji ništa nije pomagao. Sa desne i sa leve strane uzdizali su se gigantski grozni vrhovi, sivi stenoviti monumenti čiji su vrhovi nestajali negde visoko, u magli i mećavi. U dnu doline jurnjala je bistra, jako nabrana reka, gusta od komadića i grumena leda. Svuda naokolo je bilo belo. I hladno.

Toliko o mojim sposobnostima, pomisli Ciri, osećajući kako joj se ledi u nosu. Toliko o mojoj moći. Baš sam ja neka Gospodarica Svetova, nema šta! Htela sam kod Geralta, dospela sam u središte nekakve izgubljene divljine, zime i mećave. – Ajde, Kelpi, miči se, inače ćeš se ukočiti! – uze vođice prstima od uzetim od mraza. – Napred, napred, vrana! Ja znam da ovo nije mesto koje nam treba, začas ću maknuti odavde, začas ćemo se vratiti u naše toplo vresište. Ali moram da se usredsredim, a to može potrajati. Zato se miči! De, pokret! Kelpi dunu paru iz nozdrva. Vihor je duvao, sneg se lepio za

lice, topio na trepavicama. Studena vejavica zavijala je i zviždala. • – Pogledajte! – povika Angulema, nadglasivši vetar. – Pogledajte tamo! Tamo ima tragova! Neko je išao onuda! – Šta pričaš? – Geralt odvi šal kojim je obmotao glavu da zaštiti uši od smrzavanja. – Šta pričaš, Angulema? – Tragovi! Tragovi konja! – A otkuda ovde konj? – Kahir je isto morao da se dere, mećava je postajala jača, a reka Sansretur, činilo se, šumela je i hučala sve glasnije. – Otkud bi ovde mogao da se stvori

konj? – Pogledajte sami! – Stvarno – proceni vampir, jedini od kompanjona koji nije odavao simptome totalnog promrznuća, budući da je očito podjednako malo osetljiv kako na nisku, tako i na visoku temperaturu. – Tragovi. Ali da li su konjski? – Nemoguće da je to bio konj – Kahir oštro protrlja obraz i nos. – Ne u ovoj zabiti. Te tragove je sigurno ostavila neka divlja životinja. Najverovatnije muflon. – Sam si muflon! – vrisnu Angulema. – Ako kažem da je konj, onda je konj!

Kao i obično, Milva je stavila praksu iznad teorije. Skočila je sa sedla i sagnula se, zabacivši na potiljak lisičji kalpak. – Balavica je u pravu – presudi ubrzo. – To je konj. Možda čak potkovan, ali teško je reći, vetar je razvejao tragove. Otišao je onamo, u onaj klanac. – Ha! – Angulema zamahnu i pljesnu rukama. – Znala sam! Neko tu živi! U okolini! Pratimo tragove, možda naletimo na neku toplu kolibu. Možda nam dozvole da se ogrejemo? Možda nas ugoste? – Nema sumnje – Kahir reče ironično. – Najverovatnije strelom iz

samostrela. – Razumnije će biti ako se držimo plana i reke – Regis presudi svojim sveznajućim tonom. – U tom slučaju nećemo rizikovati da se izgubimo. A nizvodno od Sansretura trebalo bi da je traperska baraka, tamo će nas sa mnogo većom verovatnoćom ugostiti. – Geralte? Šta ti kažeš? Veštac je ćutao, zagledan u pahulje snega koje su se kovitlale u mećavi. – Idemo za tragovima – odluči najzad. – Zaista... – poče vampir, ali Geralt ga smesta prekinu. – Za tragovima kopita! Polazak, na put!

Poterali su konje, ali nisu otišli daleko. Zašli su u klanac ne više od četvrt staje. – Kraj – Angulema potvrdi činjenicu, gledajući u gladak i netaknut sneg. – Bilo, nema. Kao u vilenjačkom cirkusu. – Šta sada, vešče? – Kahir se osvrnu na sedlu. – Tragovi su se završili. Zavejani su. – Nisu zavejani – opovrgnu Milva. – Ovde, u jarugu, mećava ne dopire. – Pa šta se onda desilo sa tim konjem? Streličarka slegnu ramenima i zgrči se u sedlu, uvlačeći glavu u ramena. – Kud se denuo taj konj? – Kahir

nije odustajao. – Iščezao je? Odleteo? A možda nam se sve to učinilo? Geralte? Šta ti kažeš na to? Vejavica je zahučala nad klancem, zamela, zaprašila snegom. – Zašto si nam – upita vampir, budno posmatrajući vešca – naredio da idemo za ovim tragom, Geralte? – Ne znam – prizna nakon časka. – Nešto... Nešto sam osetio. Nešto me je dirnulo. Nebitno šta. Bio si u pravu, Regise. Vratimo se na Sansretur i držimo se reke, bez izleta i prolaznih avantura, koji se mogu rđavo završiti. U skladu sa onim što je govorio Rejnart, prava zima i loše vreme nas čekaju tek na prevoju Melor. Kada stignemo tamo, moramo

biti u punoj snazi. Nemojre da stojite tako, vraćamo se. – Ne razjasnivši šta se dogodilo sa tim čudnim konjem? – A šta tu ima da se razjašnjava? – veštac ogorčeno dobaci. – Tragovi su zameteni i to je sve. Uostalom, možda je to stvarno bio muflon? Milva ga pogleda neobično, ali se suzdrža od komentara. Kada su se vratili na reku, tajanstvenih tragova više ni tamo nije bilo, mokar sneg ih je zavejao i prekrio. U metalnosivom toku Sansretura led je plutao zbijeno, vrtložili su se i prevrtali komadi sante. – Reći ću vam nešto – progovori

Angulema. – Ali obećajte da se nećete smejati. Osvrnuše se. Devojka sa vunenom kapom s pomponom, navučenom preko ušiju, sa obrazima i nosom pocrvenelim od mraza i odevena u bezobličan kožuh, izgledala je zabavno, ista-istijata mali i nabrekao kobold. – Nešto ću vam reći u pogledu tih tragova. Kada sam bila kod Slavuja, u bandi, govorili su da zimi na ukletom sivonji po prevojima jaše Kralj Gora, vladar ledenih demona. Ako ga sretneš licem u lice čeka te sigurna smrt. Šta kažeš, Geralte? Da li je moguće da je... – Sve – prekinu je. – Sve je moguće. Napred, kompanjoni. Pred

nama je prevoj Melor. Sneg je šibao i sekao, vetar je duvao, usred mećave, fijukali su i zavijali ledeni demoni. • To da vresište na koje je dospela nije njoj poznato vresište, Ciri je odmah prokljuvila. Nije ni morala da čeka veče, bila je uverena da tu ne bi videla dva meseca. Šuma, čijim rubom je krenula, bila je jednako divlja i nepristupačna kao i ona, ali razlike su se mogle videti. Na primer, ovde je bilo mnogo više breza, a mnogo manje bukvi. Onamo se nisu čule

ni videle ptice, a ovde ih je bilo mnoštvo. Onamo su bili samo pesak i mahovina, a ovde se u čitavim ćilimima širila zelena crvotočina. Čak i skakavci koji su skakutali ispred Kelpinih kopita ovde su bili nekako drugačiji. Nekako domaći. A zatim... Srce poče jače da joj udara. Ugledala je putić, zarastao i zanemaren. Vodio je u dubinu šume. Ciri je temeljno pogledala unaokolo i uverila se da neobičan put ne vodi dalje, da mu je tu kraj. Da ne vodi u šumu, već iz nje. Ne promišljajući dugo, ćušnula je kobilin bok potpeticom i zašla među drveće. Ići ću na jug, pomisli, ako do juga ne naletim ni na šta, vratiću se i poći na suprotnu stranu,

preko vresišta. Jahala je korakom ispod baldahina granja, obazrivo gledajući oko sebe, starajući se da ne zgazi nešto važno. Zahvaljujući tome, nije zgazila starca koji je izvirivao iza hrastovog stabla. Starac, nizak, ali nikako pogrbljen, bio je odeven u lanenu košulju i pantalone istog materijala. Na nogama je imao velike i vrlo smešne opanke od like. U jednoj ruci je držao čvornovat štap, a u drugoj korpu od pruća. Njegovo lice Ciri nije dobro videla, sakrivao ga je odrpan i obešen obod slamenog šešira, ispod kog je štrčao preplanuo nos i seda zamršena brada. – Ne plaši se – reče. – Neću ti

učiniti ništa loše. Sedobradi se prebaci s opanka na opanak i skinu šešir. Lice mu je bilo okruglo, prošarano staračkim flekama, ali jedro i malo naborano, obrve retke, brada mala i veoma uvučena. Duga seda kosa bila mu je svezana na vratu u rep, ali sa druge strane, vrh glave mu je bio potpuno sed, bleštav i žut kao bundeva. Znala je da gleda u njen mač, u rukohvat koji je pružao iznad ramena. – Ne plaši se – ponovi. – Hej, hej! – reče, mljackajući nešto. – Hej, hej, moja gđice. Lesni Dedica se ne plaši. Nije od tih plašljivih, o ne. Osmehnu se. Zubi su mu bili veliki,

jako izbačeni napred zbog nepravilnog ugriza i uvučene donje vilice. Zbog toga je tako mljackao. – Lesni Dedica se ne boji putnika – ponovi. – Čak ni razbojnika. Lesni Dedica je ubog, nesretnik. Lesni Dedica je miran, ne škodi nikome. Hej! Ponovo se osmehnu. Kada se osmehivao, izgledao je kao da je sastavljen samo od prednjih zuba. – A ti, moja gđice, ne plašiš se Lesnog Dedice? Ciri frknu. – Zamisli, ne. Ni ja nisam od tih plašljivih. – Hej, hej, hej! Kako ti kažeš!

Napravio je korak ka njoj, podupirući se štapom. Kelpi frknu. Ciri je trže za vođice. – Ne voli strance – upozori ga. – A ume da ugrize. – Hej, hej! Lesni Dedica zna. Nevaljala, neljubazna kobila! Interesuje me odakle to idete? I kuda ste se, recimo, uputili? – To je duga priča. Kuda vodi ovaj put? – Hej, hej! Ne znate to? – Nemoj da odgovaraš pitanjima na pitanja, ako bi bio ljubazan. Kuda ću stići ovim putem? Kakvo je ovo uopšte mesto? I koje je ovo... vreme? Starčić ponovo pokaza zube i

promeškolji njima kao nutrija. – Hej, hej – zamljacka. – Kako ti kažeš. Pitate koje je vreme? Oj, izdaleka, vidi se, izdaleka ste doputovali kod Lesnog Dedice! – Naravno, sa vrlo dalekog mesta – klimnu ravnodušno. – Iz drugih... – Mestâ i vremenâ – dovrši on. – Dedica zna. Dedica je naslutio. – Šta? – upita uzbuđeno. – Šta si naslutio? – Lesni Dedica zna puno. – Govori! – Sigurno ste gladni? – izbaci zube. – Žedni? Izmoreni? Ako hoćete, Lesni Dedica će vas odvesti u kolibu,

nahraniti, napojiti. Ugostiti. Ciri već duže nije imala vremena, niti je bila sposobna da misli o odmoru i jelu. Sada joj se od reči čudnog starca želudac zgrčio, creva su joj se zavezala u čvor, a jezik je pobegao negde duboko. Starac ju je posmatrao ispod oboda šešira. – Lesni Dedica – zamljacka – u kolibi ima hranu. Ima izvorsku vodu. Ima i seno za kobilu, nevaljalu kobilu što je htela da ugrize poštenog Dedicu. Hej! Ima svega u kolibi Lesnog Dedice. A može se proćaskati i o mestima i vremenima... Uopšte nije daleko, o ne. Prihvata li gđica lutalica? Neće odbiti gostoprimstvo ubogog Dedice nesretnika?

Ciri proguta pljuvačku. – Vodi nas. Lesni Dedica se okrenu i odgega jedva vidljivom stazicom kroz gustiš, mereći put energičnim zamasima štapa. Ciri je išla za njim, saginjući glavu pod granama i obuzdavajući uzdama Kelpi, koja se veoma navrzla da ugrize starca ili da mu bar pojede šešir. Uprkos uveravanjima, uopšte nije bilo blizu. Kada su stigli na mesto, na poljanu, sunce je već gotovo stajalo u zenitu. Ispostavilo se da je Dedičina koliba živopisna straćara na kolju, sa krovom koji je evidentno bio često popravljan uz pomoć onoga što se u tom

trenutku našlo pri ruci. Zidovi kolibe bili su obloženi kožama koje su izgledale kao svinjske. Ispred kolibe je stajala drvena konstrukcija u obliku vešala, nizak sto i panj sa zabijenom sekirom. Iza kolibe se videlo ognjište od kamenja i gline, na kojem su stajali veliki čađavi kotlići. – Ovo je kuća Lesnog Dedice – starac ponosno pokaza štapom. – Ovde Lesni Dedica stanuje. Ovde spava. Ovde sprema hranu. Ako ima šta da sprema. Trud, težak je trud iskopati hranu u prašumi. Gđica lutalica voli kašu od ječmene prekrupe? – Voli – Ciri opet proguta pljuvačku. – Sve voli.

– Sa mescem? Sa droždinom? Sa čvarcima? – Mhm... – A ne vidi se – Dedica je procenjivački pogleda – da ste u poslednje vreme često kušali mesce i čvarke, o ne. Mršavica gđica, mršavica. Kost i koža! Hej, hej! A šta je to? Iza vaših leđa? Ciri se osvrnu, dozvolivši sebi da se navuče na najstariji i najprimitivniji trik. Zastrašujući udarac čvornovatog štapa pogodio ju je pravo u slepoočnicu. Imala je dovoljno refleksa samo da podigne ruku, pa je dlan delimično amortizovao udarac koji je bio u stanju

da razbije lobanju kao jaje. Ali Ciri se ionako našla na zemlji, zaglušena, ošamućena i kompletno dezorijentisana. Dedica, iskezivši zube, priskoči do nje i opali je štapom još jedanput. Ciri je ponovo uspela da zakloni glavu rukama, a rezultat je bio takav da su se obe nemoćno oklembesile. Leva je sigurno bila slomljena, kosti doručja verovatno smrskane. Dedica je, skačući, dohvati s druge strane i mlatnu motkom u stomak. Ona vrisnu, sklupčavši se. Tada se baci na nju kao jastreb, okrenu je licem ka zemlji i prignječi kolenima. Ciri se ispruži, oštro se ritnu unazad promašivši, zatim zadade žustar udarac laktom, pogodivši. Dedica besno zaurla

i odvali je pesnicom u potiljak sa takvom snagom da je zabila glavu u pesak. Zgrabio ju je za kosu na vratu i nabio joj u zemlju nos i usta. Osetila je da se guši. Starac kleknu mi nju, i dalje joj pritiskajući glavu u zemlju, strže joj mač sa leđa i baci ga. Zatim stade čeprkati oko pantalona, pronađe kopču i raskopča je. Ciri zaurla, grcajući i pljujući pesak. Pritisnuo ju je snažnije i onesposobio, uvrnuvši joj kosu u šaci. Moćnim trzajem strgnuo joj je pantalone. – Hej, hej! – zamljacka, brekćući sipljivo. – Kakva lepa guza se našla u Dedičinim rukama. Hu, huuu, odavno, odavno Dedica nije imao takvu. Ciri, osećajući ogavan dodir njegove suve i kandžaste ruke, dreknu

ustima punim peska i borovih iglica. – Lezi mirno, gđice – čula je kako balavi, stiskajući njene guzove. – Dedica više nije mlad, neće odmah, pomalo... Ali ne plaši se, Dedica će uraditi šta treba. Hej, hej! A posle će Dedica čalabrcnuti, hej, čalabrcnuti! Obilato... Prekinu, zariča i zaskviča. Osetivši da je stisak popustio, Ciri se ritnu, izvuče se i skoči kao opruga. Videla je šta se desilo. Kelpi, prikravši se tiho, uhvati zubima Lesnog Dedicu za kosu i bezmalo ga podiže uvis. Starac je ječao i skvičao, trzao se, ritao i šutirao nogama, na kraju je uspeo da se

iskobelja, ostavljajući u zubima kobile dug sed pramen kose. Hteo je da zgrabi svoj štap, ali Ciri ga je šutom izbila iz dosega njegovih ruku. Drugim šutom je htela da ga počasti tamo gde je trebalo, ali pokrete su joj sprečavale pantalone svučene do pola butina. Vreme koje joj je trebalo da ih navuče Dedica je valjano i skoristio. U nekoliko skokova je doskočio do panja, izvukao iz njega sekiru i zamahom oterao Kelpi, koja je i dalje bila pomamna. Zaurlao je, izbacio svoje strašne zube i bacio se na Ciri, podižući sekiru za udarac. – Dedica će te naguziti, gospođice! – zaurla divljački. – Makar te Dedica morao najpre istranžirati! Dedici je svejedno da li si cela ili u porcijama!

Mislila je da će lako izaći na kraj sa njim. Na kraju krajeva, on je bio stara, oronula deduskara. Jako se varala. I pored monstruoznih opanaka, skakao je kao čigra, skakutao vešto kao zec, a sekirom sa uvijenom držaljom vitlao je sa veštinom kasapina. Kada se tamna i naoštrena oštrica nekoliko puta okrznula o nju, Ciri je shvatila da je jedino što je može spasti – beg. Ali spasio ju je sticaj okolnosti. Povlačeći se, zapela je stopalom o svoj mač. Munjevito ga je podigla. – Baci sekiru – izbrekta, s fijukom izvlačeći Lastavicu iz korica. – Baci sekiru na zemlju, ljigavi starče. Ko zna, možda ću te tada darovati zdravljem. I

neću te raskomadati. Zaustavio se. Soptao je i krkljao, a brada mu je bila grozno ispljuvana. Međutim, oružje nije bacio. Videla je kako prebira prstima po sekiri. Videla je u njegovim očima zverski bes. – Dobro! – zavrte mač uz fijukanje. – Ulepšaj mi dan! Na časak ju je posmatrao, kao da ne razume, a onda izbaci zube, iskolači oči, zariča i baci se na nju. Ciri je bilo šale preko glave. Umače mu brzim poluokretom i poseče ga odozdo preko obe podignute ruke, više lakata. Deda ispusti sekiru iz krvavih ruku, ali odmah skoči na nju ponovo, ciljajući u oči raširenim prstima. Odskoči i kratko ga

šljusnu u vrat. Više iz milosti nego iz nužde, budući da su mu bile presečene obe vratne arterije, ionako bi ubrzo iskrvario. Ležao je, rastajući se sa životom neverovatno teško; bez obzira na smrskane pršljenove, i dalje se uvijao kao crv. Ciri je stala iznad njega. Ostatak peska joj je i dalje škripao među zubima. Jednostavno ga je ispljunula na njegova leđa. Pre nego što je završila sa pljuvanjem, umro je. • Čudna konstrukcija ispred kolibice, koja je podsećala na vešala, bila je opremljena gvozdenim kukama i

koturačom. Sto i panj su bili klizavi, lepili su se od masti i grozno vonjali. Kao kasapnica. Ciri je u kuhinji pronašla kotlić sa ostacima one nahvaljene ječmene kaše, obilato zamašćene, pune komadića mesa i pečuraka. Bila je vrlo gladna, ali nešto ju je vuklo da ne jede to. Samo se napila vode iz čabrice i pojela malu i naboranu jabuku. Iza kolibe je pronašla podrumčić sa stepenicama, dubok i hladan. U podrumu su stajali ćupovi puni masti. Ispod tavanice je visilo meso. Ostatak polutke. Ispala je iz podruma, spotičući se na stepenicama, kao da su je jurili đavoli. Prevrnula se u koprivu, skočila,

lelujavim korakom otrčala u kolibu i oberučke se uhvatila za jedan od kočića koji ju je podupirao. Iako u stomaku nije imala skoro ništa, povraćala je veoma burno i veoma dugo. Polutka koja je visila u podrumu bila je dečja. • Vodena smradom, pronašla je u šumi jamu poplavljenu vodom u koju je Lesni Dedica bacao otpatke i ono što se nije moglo pojesti. Gledajući u lobanje, rebra i karlice što su štrčale iz vode, Ciri je preneraženo shvatila da je živa isključivo zahvaljujući požudi strašnog starca, samo zahvaljujući tome što je

hteo da luduje. Da je glad bila snažnija od gnusne pohote, podlo bi udario sekirom, a ne motkom. Obesio bi je za noge na drvena vešala, rasporio je i oderao joj kožu, pripremio i razvrstao na stolu, iseckao na panju... Iako se zanosila na nogama od vrtoglavice, a levi dlan joj se, otečen, kidao se od bola, odvukla je leš do jame u šumi i gurnula ga u smrdljivi mulj, među kosti žrtava. Vratila se, zatrpala ulaz u podrum granama i mrtvim pokrovom tla, obložila je kolje kolibe suvim grančicama i čitavu dedinu imovinu. Zatim je brižljivo potpalila sve sa četiri kraja. Otišla je čim je solidno zahvatilo, kada se vatra razbuktala i rashučala kako

treba. Kada je već bila uverena da nijedna prolazna kiša neće smetati zatiranju bilo kakvog traga na tom mestu. • Nije bilo toliko loše sa rukom. Naravno, nadula se, bolela je, nego kako, ali nijedna kost sigurno nije bila polomljena. Kada se približilo veče, na nebo je zapravo izašao jedan mesec. Ali Ciri nekako nije htela da prihvati taj svet za svoj. Niti da ostaje u njemu duže nego što je potrebno.

• – Danas će – promumla Nimue – biti dobra noć. Osećam to. Kondviramurs udahnu. Horizont je plamteo u zlatnoj i crvenoj boji. Pruga istih boja prostirala se na jezeru, od horizonta do ostrva. Sedele su na terasi, u foteljama, iza leđa im je bilo ogledalo u ramu od ebanovine i goblen na kom je bio predstavljen zamak pribijen uz stenovit zid kako se ogleda u vodi planinskog jezera. Koje je već ovo veče, pomisli Kondviramurs, koje već veče po redu sedimo ovako dok ne padne mrak i još kasnije, u tami? Bez ikakvih rezultata?

Razgovarajući samo? Zahladnelo je. Čarobnica i polaznica ogrnule su se krznima. Sa jezera su čule škripu lađe Kralja Pecaroša, ali je nisu videle – bila je skrivena u zaslepljujućem blesku zalaska. – Dosta često snujem – Kondviramurs se vrati prekinutom pričanju – da sam u ledenoj pustinji, u kojoj nema ničega, samo belina snega i hrpe leda koji se iskri na suncu. Sve do horizonta, naokolo, nema ničega, samo sneg i led. I gospodari tišina, tišina koja odzvanja u ušima. Neprirodna tišina. Tišina smrti. Nimue klimnu glavom, kao da je

davala do znanja da zna o čemu se radi. Ali nije komentarisala. – Odjednom – nastavi polaznica – odjednom mi se čini da nešto čujem. Da osećam kako led drhti pod mojim stopama. Kleknem, razgrćem sneg. Led je prozračan kao staklo, kao na nekim čistim planinskim jezerima, kada se kamenito dno i ribe vide kroz sežanj debljine ledene ploče. Ja u mom snu takođe vidim, iako ploča ima desetine, možda stotine sežnjeva debljine. To mi ne smeta da vidim... I čujem... ljude koji pozivaju u pomoć. Tamo dole, duboko pod ledom... nalazi se zamrznut svet. Nimue ni ovaj put nije komentarisala.

– Naravno – nastavi polaznica – znam gde je izvor tog sna. Itlinino proročanstvo, slavna Bela studen, Vreme mraza i vučje mećave. Svet koji umire usred snegova i leda kako bi se, kako kaže predskazanje, nakon vekova ponovo rodio. Očišćen i bolji. – Duboko verujem – Nimue kaza tiho – da će se svet preporoditi. Ali da će biti bolji – ne sasvim. – Kako? – Čula si me. – Nisam pogrešno čula? Nimue, Bela studen je prorečena već hiljadu puta, što je oštrija zima bila, to su češće govorili da je baš tada došla. U ovom trenutku ni deca ne veruju da je bilo

kakva zima u stanju da ugrozi svet. – Eto vidiš. Deca ne veruju. A ja, zamisli, verujem. – Oslanjajući se na neke racionalne pretpostavke? – upita Kondviramurs sa blagom ironijom. – Ili isključivo na mističnu veru u nepogrešivost vilenjačkih proročanstava? Nimue je dugo ćutala, čupkajući krzno kojim je bila ogrnuta. – Zemlja – poče konačno pomalo mentorskim tonom – ima loptast oblik i kruži oko Sunca. Slažeš li se sa tim? Ili i ti pripadaš nekoj od modernih sekti koje tvrde nešto sasvim suprotno? – Ne. Ne pripadam. Prihvatam heliocentrizam i slažem se sa teorijom o

okruglosti Zemlje. – Odlično. Onda ćeš se sigurno složiti sa činjenicom da je vertikalna osa zemaljske kugle nagnuta pod uglom, a put Zemlje oko Sunca nema oblik regularnog kruga, već je elipsast? – Učila sam o tome. Ali nisam astronom, stoga... – Ne treba biti astronom, dovoljno je logički misliti. Zemlja kruži oko Sunca po orbiti u obliku elipse, zato mu je u toku kruženja čas bliže, čas se udaljava. Što je Zemlja više udaljena od Sunca, to je, ovo je potpuno logično, na njoj hladnije. A što je osa sveta manje udaljena od perpendikla, to manje svetlosti dopire na severnu poluloptu.

– I to je logično. – Oba ta činioca, odnosno eliptičnost orbite i stepen nagiba ose sveta, podležu promenama. Kako se smatra, cikličnim. Elipsa može biti više ili manje eliptična, odnosno razvučena i izdužena, osa sveta može biti manje ili više nagnuta. Ekstremni uslovi, ako se radi o klimi, prouzrokuju istovremenu pojavu obe promene: maksimalno rastezanje elipse i minimalno odstupanje od vertikale ose. Kružeći oko sunca, Zemlja u afelu76 dobija vrlo malo svetla i toplote, a polarne oblasti su dodatno oštećene nepovoljnim uglom nagiba ose. – Razumem. – Manje svetla na severnoj

polulopti znači duže zadržavanje snega. Beli i blistav sneg odbija sunčevu svetlost, a temperatura još brže opada. Zahvaljujući tome, sneg se zadržava još duže, na sve većim pojasevima uopšte se ne topi ili se topi samo nakratko. Što je više snega i što se duže zadržava, to je veća bela i blistava površina koja odbija... – Shvatila sam. – Sneg pada, pada, pada i ima ga sve više. Stoga treba napomenuti da se sa morskim strujama sa juga premeštaju mase toplog vazduha, koje se kondenzuju iznad rashlađenog severnog kopna. Topao vazduh se kondenzuje i pada kao sneg. Što je veća temperaturna razlika, to su obilnije padavine. Što su obilnije

padavine, to je više belog snega koji se ne topi i hladnije je. To je veća temperaturna razlika i mase vazduha se obilnije kondenzuju... – Shvatila sam. – Snežni pokrivač postaje toliko težak da nastaje ispresovan led. Lednik. Na koji, kao što već znamo, stalno pada sneg, sabijajući ga još više. Lednik raste, nije samo sve deblji, već se razrasta u širinu, pokrivajući sve veće površine. Bele površine... – Sunčevi zraci koji se odbijaju – Kondviramurs klimnu glavom. – Hladnije, hladnije, još hladnije. Belu studen je prorekla Itlina. Ali da li je moguća kataklizma? Da li nam stvarno

preti da će led, koji odvajkada leži na severu, iznenada krenuti na jug, da će zdrobiti, spljoštiti i prekriti sve? Kojim tempom se razrasta ledena kapa na polu? Nekoliko cola godišnje? – Kao što verovatno znaš – kaza Nimue zagledana u jezero – jedina luka koja se ne ledi u zalivu Prakseda je Pont Vanis. – Znam to. – Obogati znanje: pre stotinu godina nije se ledila nijedna luka Zaliva. Pre stotinu godina, postoje za to brojna svedočanstva, u Talgaru su rasli krastavci i dinje, u Keingornu su uzgajali suncokret i vučiku. Danas se ne uzgaja, budući da je vegetacija navedenih

biljaka nemoguća, tamo je jednostavno previše hladno. A znaš li da su u Kedvenu postojali vinogradi? Vina od tamošnjih vinovih loza verovatno nisu bila najbolja, jer iz sačuvanih dokumenata proističe da su bila vrlo jeftina. Ali lokalni pesnici su ih svejedno opevali. Danas u Kedvenu vinova loza uopšte ne raste. Zato što današnje zime, za razliku od starih, donose snažne mrazeve, a snažan mraz ubija vinovu lozu. Ne samo da otežava vegetaciju već je jednostavno ubija. Uništava. – Razumem. – Da – Nimue se zamisli. – Šta bih još mogla dodati? Možda to da sneg u Talgaru pada polovinom novembra i

kreće se ka jugu tempom bržim od pedeset milja na dan? Da na prelomu decembra i januara bivaju mećave na Albi, gde je još pre stotinu godina sneg bio senzacija? A to da se kod nas sneg topi a jezera odmrzavaju u aprilu zna svako dete! I svako dete se čudi zašto se taj mesec još naziva travanj. Tebe to nije začudilo? – Ne baš – izjavi Kondviramurs. – Uostalom, kod nas u Vikovaru se nije govorilo travanj, već ležitrava. Ili na vilenjačkom: Birke. Ali shvatam šta sugerišeš. Naziv meseca potiče iz pradavnih vremena, kada je u aprilu faktički sve cvetalo... – Ta pradavna vremena, to je svega sto – sto dvadeset godina. To je maltene

juče, devojko. Itlina je apsolutno bila u pravu. Njeno predskazanje će se obistiniti. Svet će nestati pod slojem leda. Civilizacija će iščeznuti krivicom Utamaniteljke, koja je mogla, imala mogućnost da otvori put spasa. Kao što je poznato iz legende, to nije učinila. – Iz razloga koje legenda nije pojasnila. Ili pojašnjava pomoću mutnog i naivnog moraliteta. – To je tačno. Ali činjenica ostaje činjenica. Činjenica je Bela studen. Civilizacija severne polulopte je osuđena na propast. Nestaće pod ledom razrastajućeg lednika, pod večno zamrznutim ledom i snegom. Ipak, nema razloga za paniku, jer će potrajati malo dok se to ne desi.

Sunce je potpuno zašlo, sa površine jezera nestao je oslepljujući odsjaj. Sada se na vodu smestila traka mekšeg, prijatnijeg svetla. Iznad kule Inis Vitre izašao je mesec, sjajan kao zlatan taler presečen napola. – Koliko dugo? – upita Kondviramurs. – Koliko dugo će, po tvom mišljenju, potrajati to? To jest, koliko imamo vremena? – Dosta. – Koliko, Nimue? – Neke tri hiljade godina. Na jezeru, na lađi, Kralj Pecaroš fijuknu veslom i opsova. Kondviramurs glasno uzdahnu. – Malo si me umirila – kaza ubrzo.

– Ali samo malo. • Sledeće mesto je bilo jedno od gnusnijih koje je Ciri posetila, sigurno je bilo plasirano među prvih deset i to u čelu desetorke. Bila je to luka, lučki kanal, videla je lađe i galije pokraj keja i stubova, videla je šumu jarbola, videla je jedra kako kruto vise u nepokretnom vazduhu. Naokolo je puzao i uzdizao se dim, klupka smrdljivog dima. Dim se takođe uzdizao iza iskrivljenih čatrlja kraj kanala. Odatle se čuo glasan, prodoran plač deteta.

Kelpi zafrkta, snažno trzajući glavom, ustuknu, topoćući kopitima o kaldrmu. Ciri pogleda dole i ugleda mrtve pacove. Svuda su ležali. Mrtvi glodari izuvijani u mukama, sa bledim ružičastim šapicama. Ovde nešto nije u redu, pomisli, osetivši kako je obuzima strah. Ovde nešto nije u redu. Moram pobeći odavde. Moram što pre pobeći! Ispod obešenih mreža i uzica nepomično je sedeo muškarac u razdrljenoj košulji, glave iskrivljene ka ramenu. Nekoliko koraka dalje ležao je drugi. Nije izgledalo kao da spavaju. Nisu ni trepnuli kada su Kelpine potkovice zaklepetale o kamenje odmah pored njih. Ciri pognu glavu, prolazeći

ispod dronjaka koji su visili na konopcima i ispuštali jedak vonj prljavštine. Na vratima jedne od čatrlja video se krst naslikan krečom ili belom farbom. Iza krova je ka nebu kuljao crni dim. Dete je neprestano plakalo, neko je vrištao u daljini, neko bliži je kašljao i brektao. Pas je zavijao. Ciri oseti svrab na dlanu. Pogleda. Ruka joj je bila prošarana crnim zapetama buva, kao da ih je umočila u kim. Vrisnula je iz sveg glasa. Tresući se sva od preneraženosti i odvratnosti, poče se otresati i braniti, žustro mašući rukama. Uplašena Kelpi jurnu u galop, a

Ciri umalo ne pade. Stiskajući butinama kobiline bokove, obema rukama je pročešljavala kosu i češala se, otresala jaknu i košulju. Kelpi u galopu ulete u uličicu ispunjenu dimom. Ciri kriknu od groze. Išla je kroz pakao, kroz inferno, kroz najkošmarniji od svih košmara. Između kuća označenih belim krstovima. Između mnoštva rita koje su tinjale. Između mrtvaka koji su ležali pojedinačno i onih koji su ležali na gomili, jedan na drugom. I između živih, odrpanih, polunagih aveti sa obrazima upalim od bola; puzali su kroz đubre i urlali na jeziku koji nije razumela, ispružali ka njoj omršavele ruke prekrivene ogavnim, krvavim krastama...

Moram da bežim! Moram da bežim odavde! Čak i u crnom nepostojanju, u ništavilu arhipelaga mesta, Ciri je još dugo u nozdrvama osećala taj dim i smrad. • Naredno mesto je takođe bila luka. Isto je tu bio kej, bio je kanal ojačan trupcima, na kanalu koge, barkase, škune, lađe, a iznad njih šuma jarbola. Ali ovde, na ovom mestu, iznad jarbola, veselo su kreštuckali galebovi, a smrdelo je uobičajeno i poznato: na vlažno drvo, smolu, morsku vodu i ribu u sve tri osnovne varijante: svežoj,

bajatoj i prženoj. Na palubi obližnje koge, dva muškarca su se svađala, nadvikujući se povišenim glasovima. Razumela je šta govore. Radilo se o ceni haringe. Nedaleko odatle nalazila se taverna, kroz otvorena vrata izbijao je vonj ustajalosti i piva, čuli su se glasovi, zveket i smeh. Neko je naricao gnusnu pesmicu, stalno jednu istu strofu.

Luned, v’ard t’elaine arse Aen a meath ail aen sparse!

Znala je gde se nalazi. Još pre nego

što je na krmi pročitala naziv jednog od galeasa: Eval Muire. I matične luke: Bakala. Znala je gde se nalazi. U Nilfgardu. Pobegla je pre no što je neko obratio pažnju na nju. Međutim, pre nego je uspela da zagnjuri u ništavilo, buva, poslednja od onih koje su je spopale na prethodnom mestu, koja je preživela put u vremenu i prostoru šćučurena u naboru jakne, skočila je dugim buvljim skokom na lučki kej. Još te iste večeri, buva se odomila u olinjalom krznu pacova, starog mužjaka, veterana mnogih pacovskih bitaka, o čemu je svedočilo uvo

odgrizeno uz samu glavu. Još te iste večeri su se buva i pacov ukrcali na brod. A već narednog jutra krenuli na plovidbu. Na starom, zanemarenom i vrlo prljavom hulku. Hulk je nosio naziv “Katriona”. Taj naziv je trebalo da uđe u istoriju. Ali tada to niko nije znao. • Sledeće mesto – iako je zaista bilo teško poverovati u to – iznenadilo ju je prilično idiličnom slikom. Iznad spokojne, lenje reke koja je tekla kroz vrbe, jove i hrastove povijene nad vodom, odmah pored mosta što spaja obale skladnim kamenitim lukom, stajala

je krčma okružena slezom i trskom i obrasla u divlju lozu, bršljan i grahorinu. Iznad trema, klatila se firma, a na njoj su bila pozlaćena slova. Slova koja su za Ciri bila potpuno strana. Ali na firmi se video i sasvim celishodan crtež mačke, stoga je zaključila da je to krčma “Kod crne mačke”. Miris hrane koji je dopirao iz krčme jednostavno ju je mamio. Ciri nije dugo razmišljala. Popravila je mač na leđima i ušla. Unutra je bilo pusto, samo za jednim stolom sedela su trojica muškaraca sa izgledom seljaka. Nisu je ni pogledali. Ciri je sela u ugao, leđima uza zid.

Krčmarica, korpulentna žena sa čistom keceljom i rogatim čepecom, prišla joj je i upitala je nešto. Glas joj je zvučao zveketavo ali melodično. Ciri pokaza prstom na otvorena usta, potapša se po trbuhu, pa otkinu jedno od srebrnih dugmadi na jakni i stavi ga na sto. Videvši čudan pogled, već se spremila da otkine drugo dugme, ali žena je zaustavi gestom i siktavom, mada milozvučnom rečju. Pokazalo se da je ekvivalent dugmeta bila zdela guste čorbe od povrća, zemljano tavče sa pasuljem i dimljenom slaninom, hleb i vrč razblaženog vina. Nakon prve kašike, Ciri je mislila da će se rasplakati. Ali savladala se. Jela je polako.

Naslađivala se. Krčmarica joj priđe, prozvekta pitanje i nasloni obraz na skupljene dlanove. Da li će prenoćiti? – Ne znam – kaza Ciri. – Možda. U svakom slučaju, hvala na ponudi. Žena se osmehnu i ode u kuhinju. Ciri raskopča kaiš i osloni se leđima na zid. Razmišljala je šta dalje. Mesto je – u poređenju sa nekoliko poslednjih – bilo simpatično, podsticalo je na duži boravak. Znala je ipak da preterano poverenje može biti opasno, a nedostatak opreznosti poguban. Crna mačka, potpuno ista kao na firmi kafane, pojavi se niotkuda i protrlja o njen list, sagibajući leđa.

Pomazila ju je, mačka blago ćušnu glavom njen dlan, sede i poče da liže krzno na grudima. Ciri ju je posmatrala. Videla je Jarea da sedi kraj vatre u krugu nekih odrpanaca koji su joj izgledali rđavo. Svi su grizli nešto što je podsećalo na komadiće ugljena. – Jare? – Tako treba – reče momak, gledajući u plamen vatrice. – Čitao sam o tome u Istoriji ratova, delu autora maršala Peligrama. Tako treba, kada je otadžbina u nuždi. – Šta treba? Gristi ugljen? – Da. Upravo tako. Mati otadžbina zove. A delimično iz ličnih pobuda. – Ciri, ne spavaj u sedlu – govori

Jenefer. – Stižemo. Na kućama grada u koji stižu, na svim vratima i kapijama vide se krstovi naslikani belom farbom ili krečom. Klupča se gust i smrdljiv dim, dim sa hrpa na kojima se pale leševi. Čini se da Jenefer to ne primećuje. – Moram da te ulepšam. Ispred njenog lica, iznad konjskih ušiju, visi ogledalo. Češalj pleše u vazduhu, češlja crne lokne. Jenefer koristi samo čini, uopšte ne koristi ruke, jer... Jer su njene ruke masa zgrušane krvi. – Mamice! Šta su ti oni učinili? – Ustani, devojko – govori Koen. –

Savladaj bol, ustani i pravac greben! Inače ćeš postati strašljiva. Hoćeš da do kraja života umireš od straha? Njegove žute oči svetle ružno. Zeva. Njegovi špicasti zubi sjaje belinom. To uopšte nije Koen. To je mačka. Crna mačka... Kolona vojske duga skoro milju maršira, iznad nje se vijori i talasa šuma kopalja i barjaka. Jare takođe maršira, na glavi ima okrugao šlem, u ruci koplje, toliko dugačko da mora da ga drži čvrsto, oberučke, inače bi ga prevrnuo. Tutnje bubnjevi, gruva i odjekuje vojnička pesma. Iznad kolone krešte vrane. Mnoštvo vrana... Obala jezera, na plaži kape od

utučene pene, izbačene trule trske. Na jezeru ostrvo. Kula. Bergfrid77 nazubljen grudobranima, tesno načičkan mašikulama. Iznad kule tamnoplavo večernje nebo, blešti mesec, sjajan poput talira presečenog napola. Na terasi dve žene u foteljama ogrnute u krzna. Muškarac na lađi... Ogledalo i goblen. Ciri podiže glavu. Preko puta, za stolom sedi Eredin Break Glas. – Sigurno znaš – govori, pokazujući u osmehu svoje ravne zube – da samo odlažeš neizbežno. Pripadaš nama i dobićemo te. – Kako da ne! – Vratićeš nam se. Prolutaćeš malo

po mestima i vremenima, zatim ćeš dospeti na Spiralu, a na Spirali ćemo te uhvatiti. Nikada se više nećeš vratiti u svoj svet i vreme. Uostalom, već je prekasno. Nemaš kome da se vratiš. Ljudi koje si poznavala odavno su već umrli. Njihove mogile su obrasle travom i oronule. Njihova imena su zaboravljena. Tvoje ime takođe. – Lažeš! Ne verujem! – Tvoja verovanja su tvoja privatna stvar. Ponavljam, uskoro ćeš dospeti na Spiralu, a ja ću te tamo čekati. Ti to ionako potajno želiš, me elaine luned. – Baljezgaš sigurno! – Mi, Aen Ele, osećamo takve stvari. Bila si fascinirana mnome, želela

si me i bojala si se te želje. Želela si me, a i dalje me želiš, Zirael. Mene. Moje ruke. Moj dodir... Dodirnuta, žustro skoči, prevrćući čašu, na sreću praznu. Mašila se mača, ali odmah se umirila. Bila je u krčmi “Kod mačke”, morala je da zaspi, zadrema na stolu. Ruka koja je dodirnula njenu kosu pripadala je krupnoj gazdarici. Ciri nije bila luda za takvim prisnostima, ali je od žene zračila ljubaznost i dobrota, na koju nije smela da uzvraća osornošću. Dozvolila je da je mazi po glavi, sa osmehom je slušala melodičan, zveketav govor. Bila je premorena. – Moram da idem – kaza konačno.

Žena se osmehnu i pevljivo zazveketa. Kako je to moguće, pomisli Ciri, čemu da pripišem što u svim svetovima, mestima i vremenima, na svim jezicima i narečjima, ta jedna reč uvek zvuči razumljivo? I uvek slično? – Da. Moram kod mame. Moja mama me čeka. Krčmarica je odvede u dvorište. Pre no se Ciri našla u sedlu, zagrlila ju je snažno i pritisnula je uz bujno poprsje. – Doviđenja. Hvala za gostoprimstvo. Napred, Kelpi. Krenula je pravo na lučni most iznad mirne reke. Kada su potkovice kobile zazvonile na kamenju, osvrnula

se. Žena je i dalje stajala pred krčmom. Koncentracija, pesnice na slepoočnicama. U ušima šum, kao iz unutrašnjosti morske školjke. Blesak. I iznenada meko i crno ništavilo. – Bonne chance, ma fille! – viknu za njom Teresa Lapin, krčmarica iz kafane “Au chat noir” u Pon-sjur-Jonu pokraj puta koji vodi iz Meluna u Okser. – Sa srećom na putu! • Koncentracija, pesnice na slepoočnicama. U ušima šum, kao iz unutrašnjosti morske školjke. Blesak. I iznenada meko i crno ništavilo.

Mesto. Jezero. Ostrvo. Kula. Mesec, poput talira presečen napola, njegov blesak smešta se na vodu kao svetlucava traka. Na traci lađa, na njoj muškarac sa udicom... Na terasi kule... Dve žene? • Kondviramurs nije izdržala, vrisnula je od uzbuđenja i odmah pokrila usta dlanom. Kralj Pecaroš, pljusnuvši, baci sidro, gunđavo opsova, zatim otvori usta i tako zamre. Nimue nije ni trepnula. Površina jezera, precrtana trakom mesečevc svetlosti, zadrhta i nabora se kao pri udaru vetra. Noćni vazduh iznad

površine puče kako puca razbijen vitraž. Iz pucnjeva se pomoli vran konj. Sa jahačem na leđima. Nimue spokojno ispruži ruke i izgovori čini. Goblen koji je visio na stalku iznenada je planuo, razblistao se u bezbroj svetala. Svetlašca se odbiše o oval ogledala, zaplesaše, uskomešaše na staklu kao šarene pčele i odjednom izleteše kao prikaza duginih boja, kao traka koja se širi i od koje je postalo svetlo kao da je dan. Crna kobila se propela i divlje zarzala. Nimue žustro raširi ruke i viknu formulu. Kondviramurs, videvši sliku koja se stvarala u vazduhu i rasla, koncentrisala se jako. Slika je odmah dobila na oštrini. Postala je portal.

Kapija kroz koju se videlo... Visoravan puna olupina brodova. Zamak utopljen u oštre stene litice, izdignut nad crnim ogledalom planinskog jezera... – Tuda! – Nimue kriknu prodorno. – To je put kojim moraš poći! Ciri, Pavetina kćeri! Uđi u portal, kreni putem koji vodi na susret sudbine! Neka se zatvori kolo vremena! Neka zmija urobor zarije zube u sopstveni rep! – Ne lutaj više! Požuri, požuri da pomogneš bližnjima! Ovo je pravi put, veštice! Kobila opet zarza, opet zamlati kopitima vazduh, Devojka u sedlu je okretala glavu, gledala čas u njih, čas u

sliku koju su prizvali goblen i ogledalo. Zabacila je kosu, a Kondviramurs ugleda ogavan ožiljak na njenom obrazu. – Veruj mi, Ciri! – viknu Nimue. – Pa znaš me! Već si me jednom videla! – Sećam se – čule su. – Verujem. Hvala. Videle su kako poterana kobila laganim i igračkim korakom utrčava u svetlost portala. Pre nego što se slika zamazala i rasplinula, videle su kako sivokosa devojka maše rukom okrenuta ka njima u sedlu. A onda je sve nestalo. Površina jezera se polako stišavala, vrpca mesečeve svetlosti ponovo se zagladila. Bilo je tako tiho da im se činilo da

čuju brektavi dah Kralja Pecaroša. Zadržavajući suze koje su navirale na oči, Kondviramurs snažno zagrli Nimue. Osetila je kako mala čarobnica drhti. Stajale su tako u zagrljaju neko vreme. Bez reči. Zatim su se obe okrenule ka mestu gde je nestala Kapija Svetova. – Srećno, veštice! – viknuše jednoglasno. – Srećan put!

Nedaleko od one livade, mesta žestoke bitke u kojoj se gotovo sva sila Severa sudarila sa skoro svom snagom nilfgardskog agresora, nalazila su se dva ribarska sela: Stari Guzići i Brena. Međutim, budući da je Brena tada bila spaljena do temelja, odmah se stalo govoriti o “bici kod Starih Guzića”. Danas, naravno, niko ne govori drugačije do “bitka kod Brene”, a postoje dva razloga za to. Primo, reizgrađena Brena je danas veliko i prosperitetno naselje, a Stari Guzići godinama nisu nastanjivani i njihov trag je zarastao u koprivu, pirevinu i čičak. Secundo, nekako se taj naziv nije slagao u koneksiji sa onim slavnim, nezaboravnim i ujedno tragičnim

bojem. A i kako bi: ovamo bitka u kojoj je trideset i više hiljada ljudi položilo život, a onamo nije dosta što su Guzići, nego još i Stari. Stoga se u čitavoj istorijskoj i vojnoj literaturi stalo pisati isključivo o bici kod Brene – kako u našim, tako i u nilfgardskim izvorima, kojih nota bene ima mnogo više negoli naših.

Presvetli Jare stariji iz Elandera, Annales seu Cronicae Incliti Regni Temeriae

Osmo poglavlje – Kadete Fic-Osterlene, ocena nedovoljna. Sedite. Želim da skrenem pažnju gospodinu kadetu da je nedostatak znanja o slavnim i važnim bitkama iz istorije sopstvene otadžbine kompromitujući za svakog patriotu i valjanog stanovnika, ali u slučaju budućeg oficira je prosto skandal. Dozvoliću sebi još jednu malu opasku, kadete Fic-Osterlene. Za ovih dvadeset godina, to jest, od kada sam predavač u ovoj školi, ne pamtim maturski ispit na kojem nije zapalo pitanje o bici kod Brene. Stoga, ignorancija u tom pogledu praktično precrtava šansu za karijeru u

vojsci. Ali kada ste baron, ne morate biti oficir, možete da oprobate snage u politici. Ili u diplomatiji. Što vam srdačno želim, kadete Fic-Osterlene. A mi se vraćamo Breni, gospodo. Kadet Putkamer! – Tu! – Priđite mapi. Molim vas nastavite. Tamo gde je gospodina barona napustila rečitost. – Po naredbi! Razlog zbog kojeg je feldmaršal Meno Kuhorn odlučio da izvrši manevar i brz marš na zapad bili su izveštaji izvidnice koji su izvestili da armija Nordlinga ide u pomoć opsednutoj tvrđavi Majena. Maršal je rešio da prepreči Nordlinzima put i

primora ih na odlučujuću bitku. Sa tim ciljem je podelio snage grupe Armija “Centar”. Deo snaga je ostavio kod Majene, a sa ostatkom snaga je brzim maršem krenuo... – Kadete Putkameru! Niste pisac beletristike. Vi ste budući oficir! Kakva je to odredba: “ostatak snaga”? Dajte mi tačan ordre de bataille78 udarne grupe maršala Kuhorna. Koristeći vojnu terminologiju! – Razumem, gospodine rotmajsteru79! Feldmaršal Kuhorn je pod svojom komandom imao dve armije: IV konjičku armiju, kojom je komandovao general-major Markus Brajbant, pokrovitelj naše škole...

– Vrlo dobro, kadete Putkameru. – Usrana čepulja – zasiča iz svoje klupe Fic-Osterlen. – ... i III armiju, kojom je komandovao general-potpukovnik Rec de Melis-Stok. U sastav IV konjske armije, koja je brojala dvadeset i više hiljada vojnika, ulazili su: divizija “Venendal”, divizija “Magne”, divizija “Frundsberg”, II vikovarska brigada, VII derlanjska brigada, kao i brigade “Nausikaja” i “Vrihed”. U sastav III armije ulazili su: divizija “Alba”, divizija “Dejtven” i... hm... i divizija... •

– Divizija “Ard Feain” – izjavi Julija Abatemarko. – Naravno, ako niste nešto pobrkali. Jesu li sigurno na gonfalonu80 imali veliko srebrno sunce? – Jesu, pukovniče – odlučno potvrdi komandir izvidnice... – Bez sumnje su imali! – ,Ard Feain” – progunđa Slatka Vetrogonica. – Hm... Zanimljivo. To bi značilo da u te tri marševske kolone, koje ste navodno videli, na nas ide ne samo čitava Konjička već i deo Treće. Ha, ne! Neverovatno! Ja to moram videti sopstvenim očima. Rotmajsteru, za vreme mog odsustva, komandovaćete banderijom. Naredujem da pošaljete vezistu pukovniku Pangratu...

– Ali, pukovniče, da li je razumno da lično... – Izvrši naredbu! – Razumem! – To je rizik, pukovniče! – nadvika galop komandir izvidnice. – Možemo naići na neku vilenjačku patrolu... – Ne pričaj! Vodi! Odred oštrim galopom pojuri niz vododerinu, prolete kao vihor dolinom potoka i upade u šumu. Tu su morali da uspore. Jahanje je otežavao gustiš, a osim toga, postojala je pretnja da iznenada nabasaju na izvidničku patrolu ili predstražu, koje su Nilfgardijci van svake sumnje poslali. Istini za volju, izvidnica kondotjera je neprijatelju

prilazila sa boka, ne sa čela, ali su i bokovi sigurno bili obezbeđeni. Operacija je bila đavolski rizična. Ali Slatka Vetrogonica je volela takve operacije. A u čitavoj Slobodnoj Družini nije bilo vojnika koji ne bi pošao za njom. Makar i u pakao. – To je ovde – kaza komandir izvidnice. – Ta kula. Julija Abatemarko zavrte glavom. Kula je bila kriva, ruinirana, naježena polomljenim grudobranima, šupljikava od rupa na kojima je kao na fruli svirao zapadni vetar. Nije se znalo ko je i zbog čega izgradio tu kulu u toj pustoši. Ali se znalo da ju je izgradio davno. – Neće se srušiti?

– Neće sigurno, pukovniče. U Slobodnoj družini, među kondotjerima, nije se koristilo “gospodine”. Ni “gospođo”. Samo čin. Julija se brzo uspela na vrh kule, gotovo je otrčala tamo. Komandir izvidnice joj se priključio tek nakon minuta, a soptao je kao bik dok zaklanja kravu. Slatka Vetrogonica, naslonjena na krivom parapetu, posmatrala je dolinu pomoću dvogleda, izbacivši jezik između usana i isturivši gracioznu zadnjicu. Komandir izvidnice od tog prizora oseti trnce uzbuđenja. Brzo se iskontrolisao. – “Ard Feain”, nema sumnje – obliza usne Julija Abatemarko. – Vidim i

Derlanjce Elana Trahea, tamo su takođe vilenjaci iz brigade “Vrihed”, naši stari prijatelji iz Maribora i Majene... Aha! Tamo su i Mrtvačke glave, slavna brigada “Nausikaja”... Vidim i plamenove na zastavicama oklopne divizije “Dejtven”... I beli barjak sa crnim alerionom81, simbol divizije “Alba”... – Prepoznajete ih – promumla komandir izvidnice – kao prave prijatelje... Toliko se razumete? – Završila sam vojnu akademiju – sreza mu Slatka vetrogonica. – Ja sam kvalifikovani oficir. Dobro, šta sam htela da vidim, videla sam. Vratimo se banderiji.

• – Idu na nas Treća i Četvrta konjička – kaza Julija Abatemarko. – Ponavljam, cela Četvrta konjička i verovatno cela konjica Treće. Iza barjaka koje sam videla oblak prašine bije u nebo. Onuda, u one tri kolone, odoka ide oko četrdeset hiljada konjanika. A možda i više. Možda... – Možda je Kuhorn podelio Grupu Armija “Centar” – dovrši Adam “Adju” Pangrat, komandant Slobodne družine. – Uzeo je samo Četvrtu konjičku i konjicu iz Treće, bez pešadije, kako bi išao brzo... Ha, Julija, kada bih ja bio na mestu konetabla Natalisa ili kralja Foltesta...

– Znam – blesnuše oči Slatke Vetrogonice. – Znam šta bi uradio. Poslao bi im glasnika? – Razume se. – Natalis je stari lisac. Možda sutra... – Možda – Adju joj nije dao da dovrši. – Štaviše, mislim da hoće. Poteraj konja, Julija. Hoću nešto da ti pokažem. Udaljili su se nekoliko staja, brzo, izbivši dosta ispred ostatka vojske. Sunce je skoro već dodirivalo brda na zapadu, šume i lugovi zamračivali su dolinu dugom senkom. Ali videlo se dovoljno da je Slatka Vetrogonica odmah naslutila šta je ,Adju” Pangrat

želeo da joj pokaže. – Ovde – Adju potvrdi njenu slutnju, stojeći na stremenima. – Ovde bih sutra prihvatio bitku. Kada bih ja komandovao armijom. – Fin teren – prizna Julija Abatemarko. – Ravno, tvrdo, glatko... Ima mesta za postrojavanje... Hm... Od tih planina do onih jezera tamo... Ima neke tri milje... Ono brdo, oh, komandni položaj iz snova... – Pravo zboriš. A onamo, pogledaj, još jedno jezerce ili ribnjak, eno, ono što sija... Može se iskoristiti... I rečica je odlična za rubež, jer iako je mala, puna je blata... Kako se zove ta rečica, Julija? Prešli smo juče tuda. Sećaš li se?

– Zaboravila sam. Kutlača. Ili tako nešto. • Ko poznaje taj predeo, taj lako može zamisliti celu stvar, a onima što su tamo manje bivali, otkriću da je levo krilo te kraljevske vojske zauzimalo prostor gde se danas nalazi naselje Brena. U vreme bitke tamo nije bilo nikakve varoši, jer su je godinu dana ranije vilenjačke Veverice zapalile i ona je izgorela do temelja. Tako je, upravo na levom krilu, stajao redanjski kraljevski korpus, kojim je komandovao grof De Rojter. A u tom korpusu je bilo osam hiljada ljudi u pešadiji i

konjičkoj prethodnici. Centar kraljevske grupacije je stajao na brdu, koje je docnije nazvano Vešalničko. Tamo, na brdu, stajali su sa vodom kralj Foltest i konetabl Jan Natalis, imajući sa visine pogled na čitavo bojno polje. Tu su bile grupisane glavne snage naše vojske – dvanaest hiljada hrabrih temerskih i redanjskih pešadinaca postrojenih u četiri velika četvorougaonika, zaklonjenih desetinama konjičkih horugvi82, koje su stajale čak do severnog ruba jezera koje je lokalno stanovništvo nazvalo Zlatnim. Centralna grupacija pak imala je u drugoj liniji rezervnu četu – tri hiljade vizimskih i mariborskih pešadinaca nad kojima je komandovao

vojvoda Bronibor. A od južnog ruba Zlatnog jezera sve do niza ribnjaka i okuke rečice Kutlače, na rubežu širokom jednu milju, stajalo je desno krilo naše armije: sastavljeno od mahakamskih patuljaka Dobrovoljačke čete, osam horugvi lake konjice i banderije znamenite Slobodne družine kondotjera. Komandu nad desnim krilom imali su kondotjer Adam Pangrat i patuljak Barkli Els. Preko puta, milju ili dve, na golom polju iza šume, nilfgardsku vojsku postrojavao je feldmaršal Meno Kuhorn. Onamo je stajao narod čeličan kao crn zid, puk uz puk, četa uz četu, eskadrila uz eskadrilu, dokle god je oko

sezalo, kraja nije bilo. A kroz šumu barjaka i kopalja dalo se primetiti da stroj ne samo da je širok nego je i dubok. Jer je i te vojske bilo četrdeset i šest hiljada, što je malo ko u to vreme znao, i bolje, jer je mnogima srce zadrhtalo kada su videli tu nilfgardsku silu. Čak su i u najodvažnijih srca ispod oklopa stala jače tući, jer je očevidno postalo da će tu za koji časak početi težak i krvav boj i da mnogi od onih koji tu u stavu stoje zalazak sunca neće videti. Jare, zaustavivši naočare koje su mu klizile sa nosa, još jednom pročita ceo fragment teksta, uzdahnu, protrlja ćelu, pa potom uze sunđer, istisnu ga

malo i obrisa poslednju rečenicu. Vetar je šumeo u lišću lipe, pčele su zujale. Deca, kao i sva deca, trudila su se da nadglasaju jedno drugo. O starčevo stopalo očeša se lopta otkotrljana preko travnjaka. Pre nego što je uspeo da se sagne, sav trapav i nespretan, neko od njegovih unučadi prozuja pored kao mali vučić, zgrabivši loptu u punom trku. Zakačen sto poče da se klacka, Jare desnom rukom spase mastilo da se ne prevrne, a patrljkom leve pridrža listove papira. Pčele su zujale, teške od žutih kuglica bagremovog polena. Jare nastavi pisanje. Jutro je bilo oblačno, ali sunce se

probijalo kroz oblake i svojom visinom otvoreno podsećalo na sate koji prolaze. Podigao se vetar, zafijukale su i zalepršale zastavice poput mnogo jata ptica kada poleću sa zemlje. A Nilfgard, kako je stao, tako je ostao, pa su svi počeli da se čude zašto maršal Meno Kuhorn svojima ne izdaje naredbu da krenu... • – Kada? – Meno Kuhorn podiže glavu iznad mapa i baci pogled na komandire. – Pitate kada ću narediti početak? Niko se nije odazvao. Meno brzim pogledom pregleda svoje komandire.

Najnapetije i najnervoznije su izgledali oni što je trebalo da ostanu u rezervi – Elan Trahe, komandir Sedme derlanjske i Kes van Lo iz brigade “Nausikaja”. Vidno se nervirao i Auder de Vingalt, aide-de-camp83 maršala koji je imao najmanje šanse za aktivno učešće u boju. Oni koji su valjali udariti prvi izgledali su smireno, čak smoreno. Markus Brajbant je zevao. Generalpotpukovnik Rec de Melis-Štok čačkao je uvo malim prstom i svaki čas gledao prst, kao da je zaista očekivao da će u njemu pronaći nešto vredno pažnje. Pukovnik Ramon Tirkonel, mladi komandir divizije “Ard Feain”, tiho je zvižduckao, upiljivši pogled u samo njemu poznatu tačku horizonta. Pukovnik

Lijam ep Muir Mos iz divizije “Dajtven” listao je svoju svesku poezije, od koje se nije odvajao. Tibor Egebraht iz teške kopljaničke divizije “Alba” češao se po vratu krajem jahačkog biča. – Napad ćemo započeti – kaza Kuhorn – čim se vrate patrole. Uznemiravaju me ta brda na severu, gospodo oficiri. Pre nego udarimo, moram znati šta se nalazi iza tih brda. • Lamar Flaut se bojao. Užasno se bojao, strah mu je gmizao po crevima, činito mu se da u utrobi ima najmanje dvanaest ljigavih jegulja pokrivenih smrdljivom sluzi, koje brižno traže otvor

kroz koji bi mogle da se domognu slobode. Pre sat vremena, kada je patrola dobila naređenja i krenula, Flaut je u dubini duše računao da će jutarnja hladnoća odagnati brigu, da će strah ugušiti rutina, uvežban ritual, čvrst i surov ceremonijal službe. Prevario se. Tek sada, nakon jednog časa i prevaljenih otprilike pet milja, daleko, strašno daleko od svojih, duboko, opasno duboko u teritoriji neprijatelja, blizu, smrtno blizu nepoznatoj opasnosti, strah je pokazivao za šta je sposoban. ZauŠtaviše se na rubu jelove šume, smotreno se ne pomaljajući iza velikih kleka koje su tu rasle. Pred njima, iza pojasa niskih jelki, pružala se široka kotlina. Magla se spustila na vrhove

trava. – Nema nikoga – proceni Flaut. – Ni žive duše. Vraćamo se. Već smo previše daleko. Konjički narednik ga pogleda iskosa. Daleko? Otišli su jedva milju. Štaviše, vukući se kao ćopave kornjače. – Vredelo bi još – kaza – proviriti iza onog brda, gospodine poručniče. Čini mi se da će biti bolji vidik. Dalek, na obe doline. Ako neko onamo krene, ne možemo da ga ne vidimo. Šta kažete? Da skočimo, gospodine? To je svega nekoliko staja. Nekoliko staja, pomisli Flaut. Na otvorenom terenu, izloženi kao na dlanu. Jegulje su vijugale, agresivno tražile

izlaz iz njegove utrobe. Flaut je jasno osećao da je barem jedna bila na dobrom putu. Čuo sam zveket stremena. Frkanje konja. Onamo u sočnom zelenilu mladih borova na peskovitoj padini. Tamo se nešto pomerilo? Silueta? Opkoljavaju nas? Pričalo se po taboru da su pre nekoliko dana kondotjeri iz Slobodne družine, satrvši u zasedi brigadu “Vrihed”, uhvatili jednog vilenjaka živog. Pričalo se da su ga kastrirali, iščupali mu jezik, odsekli mu sve prste na rukama... A na kraju iskopali oči. Sada – podrugivaše mu se – ni na koji se način nećeš zabaviti sa svojom

vilenjakinjom kurvom. I nećeš moći ni da vidiš kada se bude zezala sa drugima. – I, gospodo? – nakašlja se narednik. – Hoćemo da skočimo do brda? Lamar Flaut obliza pljuvačku. – Ne – reče. – Ne treba da dangubimo. Uverili smo se: ovde neprijatelja nema. Moramo da prenesemo komandi raport o tome. Vraćamo se! • Meno Kuhorn sasluša izveštaj i podiže glavu iznad mape. – Barjake u šake – kratko naredi. –

Gospodine Brajbante, gospodine De Melis-Štok. Udaraj! – Živeo car! – dreknuše Tirkonel i Egebraht. Meno ih čudno pogleda. – Barjake u šake – ponovi. – Neka Veliko Sunce ozrači vašu slavu. • Milo Vanderbek, hobit, poljski hirurg, poznat kao Rasti, orno ušmrknu mirisnu mešavinu joda, amonijaka, alkohola, etera i magijskih eliksira koji su visili ispod plahte šatora. Hteo je da se nasiti tog mirisa sada, dok je još bio zdrav, čist, devičanski netaknut i klinički sterilan. Znao je da neće dugo ostati

takav. Bacio je pogled na operacioni sto, takođe devičanski beo, i na instrumente, na desetine oruđa koja bude poštovanje i poverenje hladnom i opasnom uzvišenošću studenog gvožđa, neukaljanom čistoćom metalnog sjaja, rasporedom i estetikom položaja. Kraj instrumenata se vrzmalo njegovo osoblje – tri žene. Tja, ispravi se u sebi Rasti. Jedna žena i dve devojke. Tja. Jedna stara, mada lepa i mladolika ženica. I dvoje dece. Čarobnica i vidarka po imenu Marti Sodergren. I volonterke. Šani, studentkinja iz Oksenfurta. Iola, sveštenica iz hrama Melitele u Elanderu.

Marti Sodergren poznajem, pomisli Rasti, radio sam već više puta sa tom lepojkom. Malo je nimfomanka, ima i sklonosti ka histeriji, ali to nije ništa, sve dok deluje njena magija. Anesteziološke, dezinfekcione čini i one što zaustavljaju krvarenje. Iola. Sveštenica, ili možda pre polaznica. Devojka lepote grube i proste poput lanenog platna i dugih, snažnih seljačkih ruku. Hram je sprečio da te dlanove unakaze grozni ožiljci teškog i prljavog dirinčenja na njivi. Ali nije uspela da maskira njihovo poreklo. Ne, pomisli Rasti, u suštini se ne bojim. Te ruke seljanke su sigurne ruke, ruke dostojne poverenja. Svrh toga, devojke iz hrama retko varaju, u

trenucima očaja ne pucaju, već traže oslonac u njihovoj religiji, u njihovoj mističnoj veri. Zanimljivo je što to pomaže. Pogledao je riđokosu Šani kako vešto udeva hirurški konac u rupice na zakrivljenim iglama. Šani. Dete smrdljivih gradskih sokaka koje je dospelo na Oksenfurtski univerzitet zahvaljujući sopstvenoj želji za znanjem i zahvaljujući nezamislivim odricanjima roditelja koji su plaćali školarinu. Školarka. Kicošica. Šta ume? Da provlači igle? Stavlja čvrste zavoje? Da drži kuke? Ha, pitanje glasi: kada će riđa studentkinjica pasti u nesvest, pustiti kuke i zabiti nos u otvoren stomak pacijenta?

Ljudi su takvi, malo otporni, pomisli. Tražio sam da mi daju vilenjakinju. Ili nekoga od moje rase. Ali ne. Nemaju poverenja. Uzgred, ni u mene nemaju. Ja sam hobit. Neljud. Stranac. – Šani! – Recite, gos’n Vanderbek? – Rasti. Odnosno, za tebe “gos’n Rasti”. Šta je to, Šani? I za šta služi? – Ispitujete me, gos’n Rasti? – Odgovori, devojko! – To je raspator! Za skidanje pokosnice prilikom amputacije! Kako pokosnica ne bi ispucala pod zupcima

testere, kako bismo imali čisto i glatko testerisanje! Jeste li zadovoljni? Položila sam? – Tiše, devojko, tiše. Pročešlja prstima kosu. Interesantno, pomisli. Ima nas ovde četvoro lekara. I svako je riđ! Sudbina ili šta? – Pođite – siknu – ispred šatora, devojke. Poslušaše, iako su sve tri frknule nosom. Svaka na svoj način. Ispred šatora je sedela gomila sanitaraca, radujući se poslednjim minutima slatkog nerada. Rasti baci na njih surov pogled i onjuši da se već nisu našljokali.

Kovač, velika momčina, motao se oko svog stola, koji je podsećao na klupu za mučenje, sređivao oruđe za izvlačenje ranjenika iz oklopa, verižnjača i ulubljenih šlemova. – Tamo će – Rasti poče bez uvoda, pokazujući na polje – za trenutak početi pokolj. Aza trenutak plus trenutak pojaviće se prvi ranjenici. Svi znaju šta treba da rade, svako zna svoje obaveze i svoje mesto. Ako se svako bude pridržavao onoga čega treba da se pridržava, ništa ne može loše da krene. Jasno? Nijedna od “devojaka” nije komentarisala. – Tamo će – Rasti nastavi,

pokazujući ponovo – nekih sto hiljada ljudi početi međusobno da se ranjava. Na vrlo osobene načine. Nas lekara, uključujući i dve ostale bolnice, ima dvanaest. Nikako nećemo uspeti da pomognemo svima kojima je to potrebno. Čak ni malom procentu njih. Niko to i ne očekuje. – Ali mi ćemo lečiti. Jer to je, izvinjavam se na banalnosti, smisao našeg postojanja. Da pomažemo onima kojima je to potrebno. Stoga ćemo banalno pomoći onolikom broju kolikom možemo. Ponovo niko nije komentarisao. Rasti se okrenu. – Nećemo uspeti da uradimo mnogo

više, nećemo biti u stanju – kazao je tiše i toplije. – Ali postarajmo se svi da to ne bude mnogo manje. • – Krenuli su – potvrdi konetabl Jan Natalis i obrisa znojav dlan o butinu. – Vaša kraljevska milosti, Nilfgard je krenuo. Idu na nas! Kralj Foltest, kontrolišući plešućeg konja sivonju sa sedlom ukrašenim ljiljanima, okrenu ka konetablu svoj lep profil dostojan da bude na kovanicama. – Onda treba da ih dostojanstveno dočekamo. Milostivi konetable! Gospodo oficiri!

– Smrt Crnima! – dreknuše jednoglasno kondotjer Adam “Adju” Pangrat i grof De Rojter. Konetabl ih pogleda, zatim se ispravi i uvuče vazduh u pluća. – Barjake u šake!!! Iz daljine su gluvo grmeli nilfgardski timpani i bubnjevi, tutnjali su zakrivljeni rogovi, olifanti i zurle. Zemlja, udarana hiljadama kopita, tresla se. • – Samo što nije – progovori Andi Bibervelt, hobit, starešina tabora, sklanjajući kosu sa malog uha špicastog

vrha. – Svaki čas... Tara Hildebrant, Didi “Hmeljar” Hofmajer i ostali okupljeni oko kiridžija klimali su glavama. I oni su čuli gluv, jednoličan topot kopita koji je dopirao iza brda i šume. Čuli su rastuću dreku i riku što su podsećale na brujanje bumbara. Osećali su drhtanje zemlje. Rika je iznenada postala snažnija, skočila je za ton više. – Prva paljba strelaca – Andi Bibervelt je imao iskustvo, video je, a i čuo, veliki broj bitaka. – Biće još jedna. Bio je u pravu. – Sada će se već sudariti! – Boo... lje... se zavuuu... cimo ppp... pod kola – predloži Vilijam

Hardbotom, zvani Mucalo, vrzmajući se uznemireno. – Kkkk... kažem vam... Bibervelt i ostali hobiti ga pogledaše sa saosećanjem. Pod kola? Zašto? Od mesta bitke ih je delilo blizu četvrt milje. A kada bi neki projektil pao ovde, na tabore, da li bi sedenje ispod kola nekoga spaslo? Rika i topot su rasli. – Evo ih – proceni Andi Bibervelt. I opet je bio u pravu. Sa razdaljine od četvrt milje, iza brda i šuma, kroz riku i iznenadan huk udara železa o železo, do taboraša je doleteo jasan, zastrašujući zveket od koga se diže kosa na glavi. Skvik. Užasan, očajnički, divlji

skvik i pisak ranjenih životinja. – Konjica... – Bibervelt obliza usne. – Konjica se nabila na koplja... – Sss... samo – promumla pobledeli Mucalo – ne znam šta su im kkk... konji skrivili, kkk... kurvini sinovi. • Jare obrisa sunđerom već ko zna koju po redu zapisanu rečenicu. Sklopio je oči, prisećajući se toga dana. Trenutak u kojem su se sudarile dve armije. U kojem su obe vojske skočile jedna drugoj za guše kao besni buldozi, stežući se u smrtnom stisku. Tražio je reči kojima bi to mogao

opisati. Zalud. • Konjički klin žustro se zabio u četvorougaonik. Poput gigantskog šiljatog bodeža, divizija “Alba” zdrobila je sve što je branilo pristup živom organizmu temerske pešadije – koplja, peltaste, helebarde, džilite, paveze i štitove. Poput bodeža, divizija “Alba” zabila se u živ organizam i pustila krv. Krv u kojoj su sada greznuli i klizali se konji. Ali oštrica bodeža, iako je bila duboko zabijena, nije dosegla srce niti bilo koji od vitalnih organa. Klin divizije “Alba”, umesto da

razgnječi i rasčlani temerski četvorougaonik, zabio se i zapeo. Svezao se u elastičnu gomilu pešadije gustu poput smole. Isprva im to nije izgledalo preteće. Čelo i bokove klina činile su elitne, teško naoružane čete, od štitova i limova oklopa odskakivale su oštrice i mačevi landsknehta kao čekić od nakovnja, nije bilo moguće probiti se ni do konja zaštićenih oklopima. Međutim, iako je svaki čas neko od oklopnika padao sa konja ili zajedno sa konjem, mačevi, sekire, nadžaci i jutarnje zvezde ređali su nadiruće prašinare na zemlju kao snoplje. Klin, upetljan u gungulu, zadrhta i poče dublje da se zabija. – “Albaaa”! – Mlađi poručnik

Devlin ep Meara začu krik pukovnika Egebrahta, koji se probijao kroz zveket, riku, dreku i rzanje. – Napred, “Alba”! Živeo car! Krenuše, režeći, udarajući, gurajući. Isped kopita konja koji su skvičali i ritali se, čulo se pljuskanje, krckanje, škripa i tresak. – “Aalbaaa”! Klin ponovo zape. Landsknehti, iako proređeni i okrvavljeni, ne ustuknuše, već navališe, pritisnuše konjicu kao kleštima. Čak je zatreštalo. Pod udarcima helebardi, berdiša i mlatila, slomiše se i pukoše oklopnici prve linije. Bodeni partizanama i kopljima, svlačeni sa sedala kukama

gizarmi i rogatina, nemilosrdno tučeni gvozdenim mlatovima i močugama, konjanici divizije “Alba” počeše da umiru. Klin, zabijen u četvorougaonik pešadije, još nedavno preteći, parajuće železo u živom organizmu, sada je bio kao ledenica u velikoj seljačkoj ruci. – Temerijaaaa! Za kralja, momci! Tuci Crne! Ali ni landsknehtima nije bilo lako. “Alba” se nije dala slomiti, mačevi i sekire uznosili su se i padali, rezali i probadali, za svakog jahača obaljenog sa sedla pešadija je plaćala tešku cenu u krvi. Pukovnik Egebraht, uboden u prorez oklopa oštricom koplja tankom

kao šilo, zaurla i zaljulja se u sedlu. Pre nego su stigli da mu pruže pomoć, zastrašujući udarac mlatila obalio ga je na zemlju. Pešadija se uskomešala iznad njega. Barjak sa crnim alerionom sa zlatnim perisoniumom84 na grudima zaljuljao se i pao. Oklopnici, među njima i mlađi poručnik Devin ep Meara, baciše se na tu stranu, probadajući, sekući, gazeći, urlajući. Hteo bih da znam, pomisli Devlin ep Meara, istrgavši mač iz rascepljene kapeline i lobanje temerskog landsknehta. Hteo bih da znam, pomisli, širokim udarcem odbijajući zubate šiljke gizarme naciljane u njega.

Hteo bih da znam čemu sve ovo. Zbog čega sve ovo. I zbog koga je sve ovo. • – Eee... I tada se okupio konvent majstorki... Naših Prečasnih Majki... Eee... Sećanje koje će zauvek živeti među nama... Pošto... Eee... velike majstorice iz Prve lože... odlučile su... Eee... Odlučile su... – Polaznice Abonda. Nisi se pripremila. Ocena nedovoljna. Sedi. – Ali učila sam, zaista... – Sedi. – Kog đavola moramo da učimo o

tim starudijama – progunđa Abonda, sedajući. – Koga to danas zanima... I kakva je korist od toga... – Tišina! Polaznica Nimue! – Prisutna, majstorice. – To vidim. Da li znaš odgovor na pitanje? Ako ne znaš, sedi i ne traći moje vreme. – Znam. – Slušam. – Pa, hronike nas uče da se konvent majstorica okupio u zamku Gola planina kako bi odlučile na koji način da okončaju štetan rat, koji su međusobno vodili car Juga i vladar Severa. Prečasna Mati Asire, sveta mučenica, rekla je da vladari neće prestati da

ratuju sve dok valjano ne iskrvare. A Prečasna Mati Filipa, sveta mučenica, odgovorila je: “Stoga im dajmo veliku i krvavu, strašnu i okrutnu bitku. Dovedimo do takve bitke. Neka se armije cara i vojske kraljeva u toj bici obliju krvlju, a onda ćemo ih mi, Velika loža, primorati da sklope primirje.” I baš se tako dogodilo. Prečasne Majke su učinile da dođe do bitke kod Brene. A vladari su bili primorani na sklapanje cintrijskog mira. – Vrlo dobro, polaznice Nimue. Dala bih ti odličnu ocenu... Da nije bilo tog “pa” na početku odgovora. Rečenica se ne počinje sa “pa”. Sedi. A sada će nam o cintrijskom miru ispričati... Zazvoni zvono za odmor. Ali

polaznice nisu odreagovale momentalnim vriskom i lupanjem po klupama. Sačuvale su tišinu i dostojan, otmen mir. Nisu više bile balavice iz zabavišta. Bile su treći razred! Imale su po četrnaest godina! A to je obavezivalo. • – Ovde nema mnogo šta da se doda – Rasti proceni stanje prvog ranjenika, koji je upravo kaljao krvlju neukaljanu belinu stola. – Butna kost smrskana... Arterija je ostala čitava, inače bi doneli leš. Izgleda kao udarac sekirom, pri čemu je tvrdo krilo sedla poslužilo kao panj za sečenje drva. Pogledajte...

Šani i Iola se nagnuše. Rasti protrlja ruke. – Kao što rekoh, nema šta da se doda. Može se isključivo odseći. Na posao. Iola! Poveska, jako. Šani, skalpel. Ne taj. Dvostrani. Amputacijski. Ranjenik nije spuštao usplahiren pogled sa njihovih ruku, pratio je postupke očima prestrašene životinje uhvaćene u zamku. – Malo magije, Marti, ako nije problem – mahnu hobit, saginjući se nad pacijentom tako da mu zauzme čitavo vidno polje. – Amputiraću, sinko. – Neeeee! – razdera se ranjenik, mlatarajući glavom, trudeći se da

umakne od dlanova Marti Sodergren. – Ne žeeelim! – Ako ne amputiram, umrećeš. – Radije bih umro... – ranjenik je govorio sve sporije pod uticajem magije vidarice. – Radije bih umro nego da budem bogalj... Pustite me da umrem... Preklinjem... Pustite me da umrem! – Ne mogu – Rasti podiže skalpel i pogleda oštricu, i dalje sjajan, neukaljan čelik. – Ne mogu da dozvolim da umreš. Tako stoje stvari, ja sam lekar. Odlučno je zabio oštricu i duboko zasekao. Ranjenik je zaurlao. Potpuno neljudski. •

Glasnik je zario konja tako oštro da je ispod kopita vrcnuo busen. Dva ađutanta zgrabiše uzda i obuzdaše zapenjenog pastuva. Glasnik skoči sa sedla. – Ko? – viknu Jan Natalis. – Ko te je poslao? – Gospodin De Rojter – izusti glasnik. – Zaustavili smo Crne... Ali ima mnogo gubitaka... Gospodin Rojter traži pojačanje... – Nema pojačanja – odgovori konetabl nakon trena ćutanja. – Morate izdržati. Morate! •

– A ovde – Rasti pokaza sa izrazom lica kolekcionara koji demonstrira svoju kolekciju – pogledajte, krasan rezultat uboda u stomak... Neko nas je odmenio, ranije izvršivši amatersku laparotomiju85 na nesrećniku... Dobro je da su ga pažljivo nosili, nisu oštećeni važniji organi... Odnosno, mislim da nisu oštećeni. Šta ti misliš o tome, Šani? Zašto praviš takvu facu, devojko? Do sada si znala muškarce samo spolja? – Oštećena su creva, gos’n Rasti... – Dijagnoza je toliko tačna koliko i očigledna! Tu čak ne treba ni gledati, dovoljno je pomirisati. Ubrus, Iola. Marti, ovde konstantno ima previše krvi, budi ljubazna, udeli nam još malo tvoje dragocene magije. Šani, stezaljka. Stavi

vaskularnu klemu, pa vidiš valjda da lije. Iola, skalpel. – Ko pobeđuje? – pacijent iznenada upita sasvim svesno, mada nešto nerazgovetno, kolutajući iskolačenim očima. – Kažite mi... ko... pobeđuje? – Sinko – Rasti se nagnu nad otvorenom, krvavom i pulsirajućom stomačnom dupljom. – To je odista poslednja stvar o kojoj bih brinuo da sam na tvom mestu. • ... započeo je tada na levom krilu i u centru linije okrutan i krvav boj, ali tu, iako su veliki bili gnev i zalet

Nilfgarda, razbi se njihov juriš na kraljevsku vojsku isto kao što se morski talas razbija o stenu. Jer stajao je tamo elitni vojnik, ratnik mariborski, vizimske i tretogorske oklopne horugve, a takođe istrajni temerski landskneht, profesionalni najamnik koga konjicom nećeš zastrašiti. I tako je tamo ratovano, kao što more ratuje sa stenom kopna, takav je boj trajao u kojem nećeš odgonetnuti ko će nadvladati, jer iako talasi neprestano u stenu tuku, ne slabe i povlače se samo da bi ponovo udarili, stena ipak stoji kao što je stajala i uvek se može videti među burnim talasima. Drugačija je bila situacija u kraljevske vojske desnog krila.

Poput starog kopca, koji zna gde da sleti i nasmrt kljucne, tako je i feldmaršal Meno Kuhorn znao gde da zada udarac. Zbivši u gvozdenu pesnicu svoje elitne divizije, kopljaničku “Dejtven” i oklopnu “Ard Feain “, udari u dodirnu liniju poviše Zlatnog jezera, onamo gde su stajale horugve iz Bruge. Premda su Bružani junački stajali, pokazalo se da su slabije naoružani, kako oklopima, tako i duhom. Nisu izdržali nilfgardsku navalu. Skočiše u pomoć dve banderije Slobodne družine, na čelu sa Adamom Pangratorn i zaustaviše Nilfgard, plativši to svojom krvlju. Ali patuljke na desnom boku iz Dobrovoljačke čete u oči je pogledala strašna opasnost

opkoljavanja, a čitavoj kraljevskoj vojsci je zapretilo razaranje. Jare umoči pero u mastionicu. Duboko u vrtu, unučad su piskavo vikala, a njihov smeh je odzvanjao kao stakleni zvončiči. Međutim, spazio je preteću opasnost Jan Natalis, oprezan poput ždrala, u tren oka je shvatio šta se sprema. I ne oklevajući, poslao glasnika kod patuljaka sa naredbom za pukovnika Elsa... • U svoj sedamnaestogodišnjoj

svojoj naivnosti,

kornet86 Obri je smatrao da će mu probijanje do desnog krila, prenošenje naredbe i povratak na brdo oduzeti najviše deset minuta. Nikako više! Ne na Čikiti, kobili gracioznoj i hitroj poput košute. Još pre nego što je dospeo na Zlatno jezero, kornet je postao svestan dveju stvari: da se ne zna kada će stići na desno krilo i da se ne zna kada će uspeti da se vrati. I da će mu Čikitina hitrost biti od ogromne koristi. Na polju istočno od Zlatnog jezera kuljala je bitka, Crni su se šibali sa bruškom konjicom, koja je štitila redove pešadije. Kao iskre, kao staklići razbijenog vitraža, pred očima korneta iz borbene gomile rasuše se siluete u

zelenim, žutim i crvenim plaštevima, haotično hvatajući maglu ka reci Kutlača. Za njima se kao crna reka razliše Nilfgardijci. Obri ukopa kobilu i cimnu vođice, gotov da se okrene i beži, da se skloni sa puta beguncima i goničima. Osećaj dužnosti je odneo prevagu. Kornet prileže na konjski vrat i krenu u vratolomni galop. Svuda naokolo čula se vriska i bat, kaleidoskopska svetlucanja silueta, blesci mačeva, zveket, huk. Neki Bružani, koji su bili saterani do jezera, pružili su očajnički otpor, zbivši se u gomilu oko barjaka sa sidrenim krstom. Crni su na polju klali rasutu pešadiju lišenu pojačanja.

Prizor mu je zaklonio crn plašt sa znakom srebrnog sunca. – Evgyr, Nordling! Obri vrisnu, a Čikita nadražena njegovim vriskom skoči kao jelen, spasavajući mu život, podižući ga iz dometa nilfgardskog mača. Iznad glave mu najednom zafijukaše strele i koplja, a u očima mu ponovo zatreperiše siluete. Gde sam ja? Gde su moji? Gde je neprijatelj? – Evgyr morv, Nordiing! Topot, zveket, rzanje konja, dreka. – Stoj, govnaru. Ne tuda! Glas žene. Žena na vranom ždrepcu, naoružana, razbarušene kose,

lica pokrivenog mrljama krvi. Pored oklopni jahači. – Ko si ti? – žena obrisa krv pesnicom u kojoj je držala mač. – Kornet Obri... Fligel-ađutant konetabla Natalisa... Sa naredbama za pukovnike Pangrata i Elsa... – Nema šanse da stigneš tamo gde se bori Adju. Poći ćemo kod patuljaka. Ja sam Julija Abatemarko. Na konje, bestraga mu! Opkoljavaju nas! Juriš! Nije stigao da protestuje. Jer nije ni bilo smisla. Nakon nekog vremena sumanutog galopa, iz prašine se pomolila masa pešadije, četvorougaonik, uljuštureni kao kornjače zidom drvenih štitova, kao

jastuče za igle načičkano šiljcima strela. Iznad četvorougaonika se vijorio velik zlatan barjak sa ukrštenim čekićima, a kraj njega je štrčala pritka sa konjskim repovima i ljudskim lobanjama. Nasrćući i odskačući poput pasa kada kidišu na dedu koji vitla štapom, Nilfgardijci su napadali četvorougaonik. Diviziju “Ard Feain”, zahvaljujući velikim suncima na plaštevima, bilo je nemoguće pobrkati sa drugom. – Udri, Slobodna družino! – dreknu žena, vitlajući mačem. – Zaradimo platu! Jahači – a sa njima kornet Obri – jurnuše na Nilfgardijce. Okršaj je trajao samo nekoliko trenutaka. Ali bilo je strašno. Zatim se

zid drvenih štitova otvorio pred njima. Našli su se unutar četvorougaonika, u gužvi, među patuljcima u verižnjačama, misirkama87 i špicastim šlemovima, usred redanjske pešadije, bruške lake konjice i oklopljenih kondotjera. Julija Abatemarko – Slatka Vetrogonica, kondotjerka, Obri je tek sada povezao – dovuče ga ispred nabijenog patuljka sa šlemom ukrašenim crvenom škofijom88 koji je tromo sedeo na nilfgardskom konju, u kopljaničkom sedlu velikih obluka na koje se uspinjao kako bi mogao da gleda iznad glava pešadinaca. – Pukovnik Barkli Els? Patuljak klimnu škofijom sa očitim

priznanjem kada je primetio krv kojom su bili isprskani kornet i njegova kobila. Obri mimovoljno pocrvene. To je bila krv Nilfgardijaca koje su kondotjeri tukli odmah pored njega. On sam nije stigao ni da izvuče mač. – Kornet Obri... – Sin Anselma Obrija? – Najmlađi. – Ha! Znam tvog oca! Šta imaš za mene od Natalisa i Foltesta, kornetiću? – U centru grupacije nam preti probijanje... Gospodin konetabl naređuje da Dobrovoljačka četa što pre savije krilo i povuče se na Zlatno jezero i reku Kutlaču... Kako bi pomogli... Reči zagluši rika, zveket i skvika

konja. Obri je iznenada shvatio kako je besmisleno doneo naredbe. Kako malo te naredbe znače Barkliju Elsu, Juliji Abatemarko, tom patuljačkom četvorougaoniku ispod zlatnog barjaka sa čekićima što se vijorio nad crnim morem Nilfgarda, koje ih je opkoljavalo i napadalo sa svih strana. – Zakasnio sam... – zaječa. – Stigao sam prekasno... Slatka Vetrogonica frknu. Barkli Els iskezi zube. – Ne, kornete – kaza. – Nilfgard je stigao prerano. •

– Čestitam damama i sebi na uspešnoj resekciji tankog i debelog creva, splenektomiji i zašivanju utrobe. Skrećem pažnju na vreme koje nam je trebalo da uklonimo posledice onoga što su našem pacijentu učinili u bici u deliću sekunde. Preporučujem to kao materijal za filozofska razmišljanja. Sada će nam pacijenta zašiti gđica Šani. – Ali ja to još nikada nisam uradila, gos’n Rasti! – Jednom moraš početi. Crveno sa crvenim, žuto sa žutim, belo sa belim. Tako zašij i sigurno će biti dobro. •

– Šta reče? – Barkli Els počupa bradu. – Šta trabunjaš ti, kornete? Najmlađi sine Anselma Obrija? A šta to mi ovde radimo, besposličimo? Mi, bestraga mu glava, nismo ni trepnuli pred najezdom! Ni za korak nismo ustuknuli! Nije naša krivica što oni iz Bruge nisu izdržali! – Ali naredba... – Nabijem u dupe naredbu! – Ako ne zapušimo šupljine – Slatka Vetrogonica nadvika metež – Crni će probiti front! Probiće front! Otvori mi redove, Barkli! Udariću! Probiću se! – Poseći će vas pre no što se dokopate jezera. Poginućete besmisleno. – Šta onda predlažeš?

Patuljak opsova, skinu sa glave šlem i razbi ga o zemlju. Oči su mu bile divlje, prokrvljene, strašne. Čikita, uplašena vriscima, plesala je pod kornetom, koliko joj je gužva dozvoljavala. – Zovite mi ovde Jarpena Zigrina i Denisa Krenmera! Smesta! Dva patuljka dolazila su iz najžešćeg boja, to se videlo na prvi pogled. Obojica su bila isprskana krvlju. Na čeličnom naramenjaku jednog od njih bio je trag uboda koji je čak ivice lima postavio uspravno. Drugom je glava bila uvezana ritom kroz koju je liptala krv. – Da li je sve u redu, Zigrine?

– Zanimljivo je – izbrekta patuljak – zašto svi to pitaju? Barkli Els se osvrnu, pogledom pronađe korneta i upilji u njega oči. – Kako onda, najmlađi sine Anselma? – nakašlja se. – Kralj i konetabl naređuju da odemo kod njih i pomognemo im? De, onda dobro otvori oči, kornetiću. Imaćeš šta da vidiš. • – Majku mu! – riknu Rasti, odskačući od stola i odmahujući skalpelom. – Zašto? Pasju mater, zašto mora tako da bude? Niko mu nije odgovorio. Marti

Sodergren je samo raširila ruke. Šani je pognula glavu, a Iola ušmrknula. Pacijent koji je upravo umro gledao je uvis, a oči su mu bile nepomične i staklaste. • – Udri! Ubij! Za propast kurvinih sinova! – Ravnaj se! – drao se Barkli Els. – Ravan korak! Drži red! I u gomili! Gomili! Neće mi verovati, pomisli kornet Obri. Nikada mi neće poverovati kada o tome budem pričao. Ovaj četvorougaonik se bori dok je

opkoljen... Okružen sa svih strana konjicom, dok ih kidaju, seku, tuku i guraju... I ovaj četvorougaonik ide. Ide, ravan, zbijen, štit uz štit. Ide, gazeći i prekoračujući leševe, gura pred sobom konjicu, gura pred sobom diviziju “Ard Feain”... I ide... – Udri! – Ravan korak! Ravan korak! – urlao je Barkli Els. – Drži red! Pesma, bestraga mu, pesma! Napred! Mahakam! Iz nekoliko hiljada patuljačkih grla zagrmela je slavna mahakamska borbena pesma.

Huuuuuuu! Huuuuuu! Huu!

Čekajte samo, vi prokletnici! Za petama su vam osvetnici! Vijori se gordo zastava naša! Krvava će biti propast vaša! Huuuuuuu! Huuuuuu! Huu!

– Udri! Slobodna družina! – u gromovitu riku patuljaka zario se sopran Julije Abatemarko poput tanke, rogljaste oštrice mizerikordije. Kondotjeri, iščupavši se iz redova, uzvratiše udar na četvorougaonik konjice koji ih je napadao. Taj potez je bio odista samoubilački, na patuljačke helebarde, koplja i najamničke štitove ostavljene bez odbrane obrušila se sva silina

nilfgardskog napada. Od lomljave, dreke i skvike konja, kornet Obri instinktivno se zgrčio na sedlu. Neko ga je udario u leđa, osetio je kako će zajedno sa kobilom kliznuti prema najvećoj gunguli i najstrašnijem pokolju. Snažno uhvati rukohvat mača, koji mu se najednom učini klizavim i neobično neugodnim. Iznesen ispred linije štitova, ubrzo je udarao oko sebe kao manijak i drao se kao manijak. – Još jednom! – začuo je divlji krik Slatke Vetrogonice. – Još jedan napor! Izdržite, momci! Udri, ubij! Za dukat što kao sunce zlati! Za mnom, Slobodna družino! Nilfgardski jahač bez šlema, sa

srebrnim suncem na plaštu, zabi se u stroj, uspravi u stremenima i strašnim udarcem ratne sekire obali patuljka zajedno sa štitom, a drugome razvali glavu. Obri se okrenu u sedlu i poseče ga sleva. Sa glave Nilfgardijca odlete pozamašan kosmat deo, a on se strovali na zemlju. U istom trenutku, i kornet je dobio nečim po glavi i pao sa sedla. Zbog mase se nije odmah našao na zemlji, nekoliko sekundi je visio, urlajući tanko, između neba, zemlje i bokova dva konja. Ali iako se do guše najeo straha, bol nije stigao da okusi. Kada je pao, potkovana kopita su mu gotovo odmah smoždila lobanju. •

Posle šezdeset pet godina, upitana o tom danu, o brenskom polju, o četvorougaoniku koji je išao ka Zlatnom jezeru preko leševa prijatelja i neprijatelja, starica se osmehivala, još više borajući naborano i tamno lice poput suve šljive. Nestrpljiva – a možda se samo pravila da je nestrpljiva – mahala je drhtavom, koščatom rukom koja je bila monstruozno izopačena od artritisa. – Ni na jedan način – mrmljala je – nijedna strana nije mogla da ostvari prevagu. Mi smo bili u centru. Unutar opsade. A oni spolja. I jednostavno smo se medusobno ubijali. Oni nas, mi njih... Khe-khe-khh... Oni nas, mi njih... Starica je teško iskontrolisala

napad kašlja. Slušaoci koji su bili bliže ugledali su na njenom licu suzu, kako sa naporom probija sebi put kroz bore i staračke fleke. – Bili su jednako odvažni kao mi – mrmljala je bakica, ona koja je nekada bila Julija Abatemarko, Slatka Vetrogonica iz Slobodne družine kondotjera. – Khh-khe... Bili smo jednako odvažni. Mi i oni. Starica zaćuta. I dugo je ostala u tišini. Slušaoci je nisu požurivali, videvši kako se smeška uspomenama. Slavi. Licima onih koji su slavno pali, a u njenom sećanju se nazirali kroz maglu. Licima onih koji su slavno preživeli. Kako bi ih kasnije podlo ubili votka, narkotici i tuberkuloza.

– Bili smo jednako odvažni – dovrši Julija Abatemarko. – Nijedna strana nije imala snage da bude odvažnija. Ali mi... Mi smo uspeli da budemo odvažniji minut duže. • – Marti, molim lepo, daj nam još malo te tvoje čudesne magije! Još malkice, makar deset dekagrama! U stomaku ovog nesretnika imamo jedan veliki gulaš, plus je začinjen mnoštvom žičanih karika sa verižnjače! Ništa ne mogu da učinim dok mi se on baca kao rasporena riba! Šani, majku mu, drži kuke! Iola! Spavaš li, bestraga mu? Hvatalica! Hvatalicaaa!

Iola mučno izdahnu i s naporom obliza pljuvačku od koje su joj bila puna usta. Začas ću se onesvestiti, pomislila je. Neću izdržati, ne mogu to više da podnesem, taj smrad, tu gnusnu mešavinu mirisa krvi, povraćke, izmeta, mokraće, sadržaja creva, znoja, straha i smrti. Ne mogu više da podnesem taj neprestani krik, to zavijanje, te okrvavljene, klizave ruke koje se hvataju za mene kao da sam zaista njihov spas, njihov beg, njihov život... Neću podneti besmisao ovoga što mi ovde radimo. Jer ovo jeste besmisao. Jedan velik, ogroman besmislen besmisao. Neću podneti napor i umor. Stalno donose nove... I nove... Neću izdržati. Povratiću.

Onesvestiću te. Biće me sram... – Ubrus! Tampon! Crevna hvatalica! Ne ta! Meka hvatalica! Pazi šta radiš! Još jednom tako pogreši i odalamiću te u tu riđu tintaru! Čuješ li? Odalamiću te u tu riđu tintaru! Velika Melitela. Pomozi mi. Pomozi mi, boginjo. – Eto vidiš! Odmah si se popravila! Još jedna hvatalica, sveštenice! Vaskularna klema! Dobro! Dobro je, Iola, drži tako! Marti, obriši joj oči i lice. I meni... • Otkuda taj bol?, pomisli konetabl

Jan Natalis. Šta me toliko boli? Aha. Stisnute pesnice. • – Dotucimo ih! – dreknu Kes van Lo, trljajući ruke. – Dotucimo ih, gos’n maršale! Linija puca na dodiru, udarimo! Udarimo bez odlaganja i, tako mi Velikog Sunca, slomiće se! Rasuće se! Meno Kuhorn nervozno zagrize nokat, a kada je shvatio da ga gledaju, brzo je izvadio prst iz usta. – Udarimo – ponovi Kes van Lo, mirnije, sada bez emfaze. – “Nausikaja” je spremna...

– “Nausikaja” mora stajati – oštro kaza Meno. – “Derlanjska” takođe mora stajati. Gospodine Foltijarna! Komandir brigade “Vrihed”, Isengrim Foltijarna, zvani Gvozdeni Vuk, okrenu ka maršalu svoje strašno lice, izobličeno ožiljkom koji se protezao preko čela, obrva, korena nosa i obraza. – Udarajte – Meno pokaza maršalskom palicom. – U dodirnu liniju Temerije i Redanje. Ovde. Vilenjak odsalutira. Unakaženo lice mu se nije ni mrdnulo, velike duboke oči nisu promenile izraz. Saveznici, pomisli Meno. Saveznici. Borimo se zajedno. Protiv

zajedničkog neprijatelja. Ali ja njih uopšte ne razumem, te vilenjake. Tako su drugačiji. Tako strani. • – Zanimljivo – Rasti je pokušao da obriše lice laktom, ali je i na laktu bilo krvi. Iola mu pritrča u pomoć. – Interesantno – ponovi hirurg, pokazujući na pacijenta. – Uboden je vilama ili nekim drugim dvozubnim tipom gizarme... Jedan zubac je probio srce, evo, pogledajte. Komora je nesumnjivo probijena, aorta gotovo

odvojena... A on je još maločas disao. Ovde, na stolu. Pogođen u samo srce, preživeo je čak do stola... – Hoćete da kažete – natmureno upita konjanik iz lake volonterske konjice – da je on umro? Mi smo ga uzalud nosili sa bojnog polja? – Nikada nije uzalud – Rasti nije spuštao pogled. – A istini za volju, tako je, nije živ, nažalost. Exitus89. Nosite ga... Eh, sto mu... Bacite pogled, devojke. Marti Sodergred, Šani i Iola sagnuše se nad posmrtnim ostacima. Rasti povuče kapak leša. – Jeste li videle nekada nešto slično?

Sve tri zadrhtaše. – Da – kazaše sve jednoglasno. Pogledaše jedna drugu kao da su blago začuđene. – I ja sam video – kaza Rasti. – To je veštac. Mutant. To bi moglo da objasni zašto je živeo tako dugo... To je bio vaš drug po oružju, ljudi? Ili ste ga slučajno doneli? – To je bio naš drug, gos’n lekaru – mrzovoljno potvrdi drugi volonter, klipan zavijene glave. – Iz naše eskadrile, dobrovoljac kao i mi. Eh, bio je majstor sa mačem! Zvao se Koen. – I bio je veštac? – Nego. Ali sem toga, bio je ispravan momak.

– Ha – uzdahnu Rasti, videvši četiri vojnika kako na kaputu natopljenom krvlju nose sledećeg ranjenika, vrlo mladog, sudeći po njegovom tankom zavijanju. – Ha, šteta... Rado bih se latio obdukcije tog “sem toga” ispravnog vešca. I gorim od radoznalosti, i disertaciju bih mogao napisati kad bih zavirio u njegovu utrobu... Ali nema vremena! Sklanjajte leš sa stola! Šani, voda. Marti, dezinfekcija. Iola, daj... Alo, devojko, opet roniš suze? Šta je ovaj put? – Ništa, gos’n Rasti. Ništa. Sada je sve u redu. •

– Osećam se – ponovi Tris Merigold – kao da su me opljačkali. Neneke dugo nije odgovarala, gledajući sa terase na hramski vrt, u kojem su se sveštenice i polaznice motale oko prolećnih poslova. – Napravila si izbor – reče najzad. – Izabrala si svoj put, Tris. Svoju sopstvenu sudbinu. Dobrovoljno. Nije vreme za jadikovanje. – Neneke – čarobnica spusti pogled. – Uistinu ti ne mogu kazati više nego što sam kazala. Poveruj i oprosti mi. – Ko sam ja da ti opraštam? I šta imaš od mog opraštanja? – Pa vidim – prasnu Tris – kako me

gledaš! Ti i tvoje sveštenice. Vidim kako mi očima zadajete pitanja. Šta radiš ovde, čarobnice? Zašto nisi tamo gde su Iola, Eurneid, Katje, Mira? Jare? – Preteruješ, Tris. Čarobnica je gledala u daljinu, u šumu koja se modrila iza zidine hrama, u dimove dalekih ognjišta. Neneke je ćutala. I ona je u mislima bila daleko. Onamo gde je ključala borba i prolivala se krv. Mislila je o devojkama koje je tamo poslala. – One su mi – progovori Tris – sve odbile. Neneke je ćutala. – Odbile su mi sve – ponovi Tris. – Tako mudre, tako razumne, tako

logične... Kako da im ne veruješ kada objašnjavaju da postoje važne i manje važne stvari, da treba odustati od tih manje važnih bez razmišljanja, da ih treba žrtvovati za ove važne bez trunke kajanja? Da nema smisla spasavati ljude koje znaš i voliš, jer to su pojedinci, a sudbina pojedinaca je beznačajna za sudbinu sveta. Da je besmislena borba za odbranu poštenja, časti i ideala, jer to su pusti pojmovi? Da je pravo polje bitke za sudbinu sveta sasvim negde drugde, da će se negde drugde boriti? A ja se osećam pokradeno. Ukrali su mi mogućnost izvršavanja ludosti. Ne mogu ludački da požurim Ciri u pomoć, ne mogu kao luda da trčim i spasavam Geralta, niti Jenefer. I ne samo to. U ratu

koji se odvija, u ratu u koji si poslala svoje devojke... U ratu u koji je pobegao Jare, meni se odbija mogućnost da stanem na Brdo. Da još jednom stanem na Brdo. Ovoga puta sa svešću zacelo svesne i ispravne odluke. – Svako ima neku svoju odluku i neko svoje Brdo, Tris – reče tiho arhisveštenica. – Svako. Ni ti nećeš pobeći od svojih. • Na ulazu u šator nasta metež. Uneli su sledećeg ranjenika uz asistenciju nekoliko vitezova. Jedan, pod punim pločastim oklopom, povikivao je, naređivao i požurivao.

– Mrdajte se, koljači! Življe! Dajte ga ovamo, tu! Hej ti, felčeru! – Zauzet sam – Rasti ni pogled nije podigao. – Stavite ranjenika na nosila. Pozabaviću se njime čim završim... – Pozabavićeš se njime iz ovih stopa, glupi medikusu! Zato što je ovo gospodin grof Garamon lično! – Ova bolnica – Rasti povisi glas, ljut, jer mu je ponovo iz klešta iskliznuo slomljen vrh koplja. – Ova bolnica ima malo toga zajedničkog sa demokratijom. Ovde uglavnom donose od vitezova naviše. Barone, grofove, markize i razne takve druge. O ranjenicima nižeg porekla malo se ko sekira. Ali nekakva jednakost ovde ipak postoji. Kod mene

na stolu pre svega! – A? Šta? – Nije važno – Rasti ponovo ubaci u ranu sondu i klešta – da li je ovaj ovde, kome upravo izvlačim železo iz iznutrica, seljak, novoproizvedeni plemić, staro plemstvo ili aristokratija. Leži kod mene na stolu. A kod mene, da tako kažem, knez vredi pišljiva boba. – Šta? – Vaš grof će sačekati svoj red. – Ti pokvareni hobite! – Pomozi mi, Šani. Uzmi druga klešta. Pazi na arteriju! Marti, još malkice magije, ako nije problem, imamo ovde jako krvarenje.

Vitez istupi korak napred, škripeći oklopom i zubima. – Narediću da te obese! – dreknu. – Narediću da te obese, ti nečoveče! – Ćuti, Papebrok – s naporom progovori ranjeni grof, grizući usne. – Ćuti. Ostavi me ovde i vraćaj se u boj... – Ne, gospodaru moj! Nikada! – To je bilo naređenje. Kroz plahtu šatora dopirali su lom i zveket mačeva, brektanje konja i zverska vriska. Ranjenici u lazaretu zavijali su različitim glasovima. – Pogledajte – Rasti podiže klešta i pokaza kukast vrh koji je najzad izvukao. – Tu igračku je proizveo zanatlija, zahvaljujući tom proizvodu izdržavao je

mnogočlanu porodicu, a povrh toga, doprinosio je razvoju male privrede, a samim tim i opštoj dobrobiti i sveopštoj sreći. A način na koji se ova igračkica drži za ljudska creva nesumnjivo je zaštićen patentom. Živeo nama napredak. Nehajno baci okrvavljene vrške u kantu i pogleda u ranjenika koji se onesvestio tokom oracije. – Zašijte i nosite – klimnu glavom. – Imaće sreće ako preživi. Dajte sledećeg po redu. Tog sa razvaljenom glavom. – On je – progovori spokojno Marti Sodergren – oslobodio red. Maločas. Rasti udahnu i izdahnu vazduh, bez suvišnih komentara udalji se od stola i

stade nad ranjenim grofom, Ruke su mu bile ukrvavljene, pregača isprskana krvlju kao u kasapina. Danijel Ečeveri, grof Garamon, poblede još više. – Deder – frknu Rasti. – Red je slobodan, uvaženi grofe. Dajte ga na sto. Šta imamo ovde? Ha, od ovog zgloba nije ostalo ništa što bi moglo da se spase. Kaša! Kačamak! Čime se vi tamo borite, grofe, kada tako satirete kosti? Pa, ovo će malo da boli, uvaženi grofe. Malo će boleti. Ali nemojte se bojati. Biće isto kao u bici. Zavoj. Skalpel! Amputiramo, uvaženi grofe! Danijel Ečeveri, grof Garamon, koji se do tada pretvarao da se dobro drži, stade zavijati kao vuk. Pre nego što je stigao da stisne vilice od bola, Šani

mu je brzim pokretom tutnula među zube štap od lipovog drveta. • – Vaša kraljevska milosti! Gospodine konetable! – Pričaj, momče. – Dobrovoljačka četa i Slobodna družina drže prevlaku oko Zlatnog jezera... Patuljci i kondotjeri čvrsto stoje, mada su strašno iskrvavljeni... Vele, “Adju” Pangrat ubijen, Frontino ubijen, Julija Abatemarko ubijena... Svi, svi su ubijeni! Dorjanska horugva, koja im je išla u pomoć, posečena... – Rezerva, milostivi konetable –

Foltest kaza tiho ali jasno. – Ako želite da znate moje mišljenje, vreme je da se uvede rezerva. Neka Bronibor gurne svoju pešadiju na Crne! Odmah! Iz ovih stopa! Inače će nam raščlaniti redove, a to znači kraj. Jan Natalis nije odgovorio, izdaleka već posmatrajući sledećeg vezistu kako hita ka njemu na konju koji iza sebe seje pahulje pene. – Uhvati dah, momče. Uhvati dah i pričaj povezano! – Probili... front... vilenjaci iz brigade “Vrihed”... Gos’n De Rojter prenosi vašim visostima... – Šta prenosi? Govori! – Da je vreme da se spasava život.

Jan Natalis podiže pogled ka njemu. – Blenkert – reče gluvo. – Neka dođe Blenkert. Ili neka nastupi noć. • Zemlja oko šatora se zatrese pod kopitima, a plahta se, izgledalo je, naduva od povika i rzanja konja. U šator upade vojnik, a odmah za njim dva sanitarca. – Ljudi, bežite! – zaurla vojnik. – Spasavajte se! Nilfgard tuče naše! Propast! Poraz! – Klema! – Rasti izmače lice pred potočićem krvi, energičnom i živom

fontanom koja je šikljala iz arterije. – Hvatalica! I tampon! Hvatalica, Šani! Marti, budi ljubazna, učini nešto sa tim krvoliptanjem... Tik pored šatora, neko poče zavijati kao životinja, kratko, isprekidano. Konj zaskviča, a nešto se sa zveketom i hukom stropošta na zemlju. Koplje iz samostrela gromko probi platno, zašišta i izlete na suprotnu stranu, srećom previše visoko da bi ugrozilo ranjenike na nosilima. – Nilfgaaaaaard! – vojnik dreknu ponovo, visokim, uzdrhtalim glasom. – Felčeri! Ne čujete šta pričam? Nilfgard je probio kraljevske linije, ide i ubija! Bežiteeee!

Rasti uze iglu od Marti Sodergren i stavi prvi šav. Pacijent se već duže nije pomicao. Ali srce je udaralo. To se moglo videti. – Ja ne želim da umreeeeeem! – razdera se neki od svesnih ranjenika. Vojnik opsova, skoči ka izlazu, odjednom vrisnu, baci se unazad, krvareći, i svali na zemljani pod. Iola, klečeći kraj nosila, skoči na noge lagane i uzmače se. Iznenada postade tiho. Loše, pomisli Rasti, videći ko ulazi u šator. Vilenjaci. Srebrne munje. Brigada “Vrihed”. Slavna brigada “Vrihed”. – Lečimo ovde – utvrdi činjenicu

prvi od vilenjaka, visok, izdužena, lepa, izrazita lica i velikih očiju boje različka. – Lečimo? Niko se nije odazvao. Rasti je osetio da ruke počinju da mu se tresu. Brzo je Marti pružio iglu. Video je kako Šanino čelo i koren nosa postaju beli. – Pa kako to? – kaza vilenjak, zloslutno otežući reči. – Zbog čega mi tamo, na polju, ranjavamo? Mi u bici zadajemo rane da bi se od tih rana umiralo. A vi lečite? Smatram da je to apsolutan nedostatak logike. I saglasnosti interesa. Zgrbio se i gotovo bez zamaha zario mač u grudi ranjenika na nosilima najbližim izlazu. Drugi vilenjak prikova

drugog ranjenika spontonom90. Treći ranjenik, pri svesti, upinjao se da levom rukom i debelo zavijenim patrljkom desne spreči ubod. Šani vrisnu. Tanko, prodorno. Zaglušujući teško, neljudsko stenjanje bogalja dok su ga ubijali. Iola, bacivši se na nosila, zakloni sledećeg ranjenika. Lice joj ublede kao platno zavoja, a usta počeše mimovoljno da se tresu. Vilenjak namršti oči. – Va vort, beanna! – zareža. – Inače ću te prebiti zajedno sa tim Dh’oin! – Gubi se! – Rasti se u tri skoka nađe kraj Iole, zakloni je. – Gubi se iz mog šatora, ubico. Nosi se tamo, na polje. Tamo je tvoje mesto. Među

drugim ubicama. Pobijte se tamo međusobno, ako vam je volja! Ali odavde – marš! Vilenjak pogleda dole. U trbušastog hobita koji se tresao od straha, a koji mu je vrhom kudrave glave sezao tek malo poviše pojasa. – Bloede Pherian – zasiča. – Ljudski slugeranjo! Miči mi se s puta! – Sve trčim – hobitovi zubi su kljocali, ali reči su bile razumljive. Drugi vilenjak priskoči i gurnu ga drškom spontona. Rasti pade na kolena. Visoki vilenjak brutalnim trzajem strgnu Iolu sa ranjenika i podiže mač. I zamre, videvši na crnom urolanom kaputu ispod glave ranjenika srebrne

plamenove divizije “Dejtven”. I odlikovanje pukovnika. – Yaevinn! – upadajući u šator, dreknu vilenjakinja tamne kose spletene u kike. – Caemm, veloe! Ess’evgyriad a’Dh’oine a’en va! Ess’tedd! Visoki vilenjak je neko vreme posmatrao ranjenog pukovnika, a onda je pogledao u hirurgove oči, suzave od prestravljenosti. Zatim se okrenuo na petama i izašao. Kroza zid šatora ponovo su dopirali tutnjava, dreka i zveket mačeva. – Kreni na Crne! Ubijaj! – hiljadu glasova zaurla. Neko urliknu kao životinja, a urlik pređe u stravično krkljanje.

Rasti je pokušao da ustane, ali noge ga nisu slušale. A ni ruke baš. Iola, potresana silovitim grčevima suzdržavanog plača, sklupča se kraj nosila ranjenog Nilfgardijca. U pozu embriona. Šani je plakala, ne pokušavajući da sakrije suze. Ali kuke je držala. Marti je smireno šila, samo su joj se usta pomicala u nekom nemom, bezglasnom monologu. I dalje ne mogavši da ustane, Rasti je seo. Pogledom je sreo oči zgrčenog sanitarca sabijenog u ugao šatora. – Daj mi gutljaj rakije – izgovori s naporom. – Samo mi nemoj kazati da nemaš. Znam ja vas, gadovi. Uvek imate.

• General Blenhajm Blenkert se uspravio u stremenima, ispružio vrat kao kornjača i osluškivao odjeke bitke. – Razvijajte redove – naredi komandirima. – A iza tog brda ćemo odmah krenuti kasom. Iz onoga što govore izviđači proizilazi da ćemo izaći pravo na desno krilo Crnih. – A onda ćemo ih naučiti pameti! – viknu prodorno jedan od poručnika, balavac sa svilenim i proređenim brčićem. Blenkert ga pogleda ispod oka. – Odred s barjakom na čelo – naredi, izvlačeći mač. – A u jurišu vičite: “Redanja!”, urlajte svom snagom u grudima! Neka Foltestovi i Natalisovi

momci znaju da ide pomoć. • Grof Kobus de Rojter tukao se u raznim bitkama četrdeset godina, od šesnaeste godine života. Svrh toga, bio je potomak osam pokolenja vojnika, bez sumnje je imao nešto u genima, nešto zbog čega su borbena rika i larma Kobusu de Rojteru zvučale kao simfonijski koncert, dok su za svakog drugog prosto bile zastrašujuća i zaglušujuća galama. De Rojter je na koncertu odmah čuo nove note, akorde i tonove. – Urraaa, momci! – povika, vitlajući palicom. – Redanja! Redanja

stiže! Orlovi! Orlovi! Sa severa, iza brda, koturala se ka bojnom polju masa konjice, iznad koje su lepršale zastavice i veliki gonfalon sa srebrnim redanjskim orlom. – Pomoć! – dreknu De Rojter. – Pomoć ide! Urraaa! Udri Crne! Vojnik, potomak osam pokolenja vojnika, momentalno opazi da Nilfgardijci svijaju krilo, pokušavajući da se okrenu ka trupama koje su jurišale kaznenim, zbijenim frontom. Znao je da im se to ne sme dozvoliti. – Za mnom! – dreknu, istrgnuvši barjak iz ruku zastavnika. – Za mnom! Tretogorjani, za mnom! Udariše. Udariše samoubilački,

strašno. Ali uspešno. Nilfgardijci iz divizije “Venendal” uneli su pometnju u stroj i tada su redanjske horugve žustro nasrnule na njih. U nebo udari veliki krik. Kobus de Rojter to nikada nije video, niti čuo. Zalutala strela iz samostrela pogodila ga je pravo u slepoočnicu. Grof se obesi sa sedla i pade sa konja, a barjak ga pokri kao pokrov. Osam pokolenja De Rojterovih palih u bitkama, prateći bitku sa onog sveta, s uvažavanjem je klimalo glavama. •

– Može se reći, gos’n rotmajsteru, da je Nilfgardijce toga dana spaslo čudo. Ili sticaj okolnosti koji niko nije mogao da predvidi... Uistinu, Restif de Montolon u svojoj knjizi piše da je maršal Kuhorn napravio grešku prilikom procene snaga i namera protivnika. Da je previše rizikovao razdelivši Armiju “Centar” i krenuvši konjičkim odredom. Da je hazardno primio bitku, nemajući barem trostruko veću prevagu. I da je zanemario izviđanje, nije otkrio redanjsku armiju, koja je išla sa pomoći... – Kadete Putkameru! U programu ove škole nema “dela” sumnjive vrednosti gospodina De Montolona! A Njegova carska milost se nadasve

kritično izjasnio o toj knjizi! Stoga, nemojte više da je citirate ovde. Zacelo, zapanjuje me to. Do ovog trenutka odgovori su vrlo dobri, čak odlični, a kadet odjednom počinje da nam priča o čudima i sticajima okolnosti, a na kraju dozvoljava sebi da kritikuje komandantske sposobnosti Mena Kuhorna, jednog od najvećih vojskovođa koje je Carstvo dalo. Kadet Putkameru i svi ostali kadeti, ako ozbiljno mislite da položite ispit za prijem u službu, poslušajte i zapamtite: kod Brene nisu počela da deluju nikakva čuda, niti slučajnosti, već zavere! Neprijateljske diverzantske snage, subverzivni elementi, podli huškači, kosmopolite, politički bankroteri,

izdajnici i prodane duše! Ćir koji je kasnije spaljen užarenim železom. Međutim, pre nego je došlo do toga, ti podli izdajnici vlastitog naroda sukali su svoje paučine i pleli zavereničke mreže! Oni su tada upleli i izdali maršala Kuhorna, prevarili ga i naterali na grešku! Oni, ološi bez časti i vere, obični... • – Kurvini sinovi – ponovi Meno Kuhorn, ne skidajući durbin sa oka. – Obični kurvini sinovi. Ali ja ću vas pronaći, samo čekajte, ja ću vas naučiti šta je to izvidnica. De Vingalte! Lično ćeš pronaći oficira koji je bio u patroli

iza brda na severu. Naredićeš da obese sve, celu patrolu. – Tako je! – lupi potpeticama Auder de Vingalt, aid ed ecamp maršala. Tada nije mogao znati da Lamar Flaut, taj oficir iz patrole, upravo u tom trenutku umire gažen konjima tajnog odreda Nordlinga koji je napadao sa boka. Baš onog odreda koji nije otkrio. De Vingalt takođe nije mogao znati da je njemu samom ostalo dva sata života. – Koliko tamo ima toga, gos’n Trahe? – Kuhorn i dalje nije skidao durbin sa oka. – Po vašem mišljenju? – Najmanje deset hiljada – oporo odgovori komandir Sedme derlanjske. – Uglavnom Redanja, ali vidim i ševrone

Edirna... Tamo je i jednorog, znači da imamo i Kedven... Barem jedna horugva... • Horugva je galopirala, ispod kopita su leteli pesak i šljunak. – Napred, Mrki! – ričao je stotinar Fićok, pijan kao i obično. – Tuci, ubij! Kedveeen! Kedveeeen! Vraga mu, ala mi se piša, pomisli Zivik. Trebalo je da se ispišam pre bitke... Sada neću imati kada. – Napred, Mrki! Stalno Mrki. Gde ide rđavo, tu je

Mrki. Koga šalju kao izviđački korpus u Temeriju? Mrkog. Stalno Mrkog. A meni se piša. Dođoše. Zivik kriknu, okrenu se na sedlu i poseče od uha, zdrobivši naramenjak i rame jahača u crnom plaštu sa srebrnom osmokrakom zvezdom. – Mrki! Kedveeen! Udri, kolji! Uz lomljavu, klopot i zveket, usred rike ljudi i skvikanja konja, Mrki Steg sudari se sa Nilfgardijcima. • – De-Melis Štok i Brajbant će izaći na kraj s tom pomoći – kaza smireno Elan Trahe, komandir Sedme derlanjske.

– Snage su izjednačene, ništa rđavo se još nije zbilo. Divizija Tirkonela drži u ravnoteži levo krilo, “Magne” i “Venendal” se drže na desnom. A mi... Mi možemo da odlučimo borbu, gos’n maršale... – Tako što ćemo udariti u dodirnu liniju, popravljati posle vilenjaka – Meno Kuhorn je smesta pojmio. – Izaći ćemo s leđa, probuditi paniku. Tako je! Tako ćemo učiniti, tako mi Velikog Sunca! Barjake u šake, gospodo! “Nausikaja” i Sedma, došao je vaš čas! – Živeo car! – povika Kes van Lo. – Gos’n De Vingalte – maršal se osvrnu. – Okupite ađutante i odbrambenu eskadrilu. Dosta pasivnosti! Idemo u

juriš zajedno sa Sedmom derlanjskom. Auder de Vingalt blago poblede, ali odmah se obuzda. – Živeo car! – zauria, a glas mu gotovo nije drhtao. • Rasti je rezao, a ranjenik zavijao i grebao sto. Iola je, odvažno se boreći sa vrtoglavicama, budno pazila na zavoje i hvatalice. Iz pravca ulaza u šator čuo se povišen Šanin glas. – Kuda? Jeste li poludeli? Ovde živi čekaju na spas, a vi se trpate sa lešom! – Ali to je baron Anselm Obri

lično, gđice felčerko! Komandir horugve! – On je bio komandir horugve! Sada je on mrtvak! Pošlo vam je za rukom da ga donesete ovamo u jednom komadu samo zahvaljujući tome što je njegov oklop tesan! Nosite ga. Ovo je lazaret, a ne mrtvačnica! – Ali, gđice felčerko... – Nemojte da zakrčujete ulaz! Eno, tamo nose čoveka koji još diše. Barem se čini da diše. Možda su to samo gasovi. Rasti prasnu, ali ubrzo namršti obrve. – Šani! Dolazi ovamo smesta! – Zapamti, balavice – reče kroz

stisnute zube, savijen nad raspolućenom nogom – hirurg može sebi da dozvoli cinizam tek nakon deset godina prakse. Zapamtićeš? – Da, gos’n Rasti. – Uzmi raspatorijum i skini pokosnicu... Bestraga, trebalo bi ga još anestezirati... Gde je Marti? – Povraća iza šatora – reče Šani bez trunke cinizma. – Kao mačka. – Čarobnjaci – Rasti uze testeru – umesto što izmišljaju brojne strašne i jake zaklinjalice, bolje da se koncentrišu na izmišljanje jedne. Zahvaljujući kojoj bi mogli da bacaju sitne čini. Na primer, za anesteziju. Ali bez problema. I bez povraćanja.

Testera zaškripa i zahropta na kosti. Ranjenik je zavijao. – Jače povesku, Iola! Kost konačno popusti. Rasti je obradi malim dletom i obrisa čelo. – Sudovi i nervi – reče mahinalno i bespotrebno, jer pre nego je dovršio rečenicu, devojke su već šile. Pomakao je sa stola odsečenu nogu i bacio je u ugao, na hrpu drugih odsečenih udova. Ranjenik već neko vreme nije ričao i zavijao. – Onesvestio se ili je umro? – Onesvestio, gos’n Rasti. – Dobro. Zašij patrljak, Šani. Dajte sledećeg! Iola, idi i proveri da li je Marti izrigala sve.

– Zanima me – Iola reče tihunjavo, ne podižući glavu – koliko imate godina prakse, gos’n Rasti? Sto? • Nakon petnaestak minuta usiljenog marša koji je gušio prašinom, dreka stotinara i desetara najzad je prestala i vizimske regimente su se razvile u liniju. Jare, brekćući i hvatajući ustima vazduh poput ribe, ugledao je vojvodu Bronibora kako defiluje ispred fronta na svoin divnom pastuvu prekrivenom pločama oklopa. I vojvoda je bio pod punim oklopom. Njegov oklop je bio emajliran plavim prugama, zbog čega je Bronibor izgledao kao ogromna plehana

skuša. – Kako ste, šonje? Redovi kopljanika odgovarali su gromoglasnom tutnjavom. – Ispuštate prdeće zvukove – konstantova vojvoda, osvrćući oklopljenog konja i provodeći ga korakom ispred fronta. Dakle, dobro ste. Jer kada vam je loše, onda ne prdite poluglasno, već zavijate i skičite iz sveg glasa. Po vašim facama vidim da gorite od želje za bojem, da maštate o borbi, da više ne možete da iščekate Nilfgardijce! Pa, vizimski banditi? Onda imam za vas dobru vest! Vaša maštanja će se ispuniti za tili čas. Za malecni, sićušni tren.

Kopljanici ponovo zagrmeše. Bronibor, dojahavši do kraja linije, okrenu se i nastavi govor, lupkajući buzdovanom o ukrašen obluk na sedlu. – Nagutali ste se prašine, pešadijo, marširajući za oklopnicima! Do ovog časa ste, umesto slave i plena, udisali konjski izmet. Malo je nedostajalo, a čak i danas, kada je došlo do velike nužde, da ne dospete na polje slave. Ali uspeli ste, čestitam vam od srca! Ovde, kod ovog sela čiji sam naziv zaboravio, konačno ćete pokazati koliko vredite kao vojska. Onaj oblak koji vidite na polju, to je nilfgardska konjica koja namerava da zgnječi našu armiju bočnim napadom, da nas odgurne i potopi u mulju ove reke, čiji sam naziv isto zaboravio.

Vama, slavnim vizimskim kopljanicima, po milosti kralja Foltesta i konetabla Natalisa, pripala je čast da branite šupljinu koja je nastala u našim redovima. Zatvorićete tu šupljinu, da se tako izrazim, vlastitim grudima, zadržaćete nilfgardski juriš. Radujete li se, ortaci, zar ne? Ispunjava vas ponos, a? Bronibor okrenu konja i nervozno se zakašlja. – Ne čujem! – riknu. – Pitao sam, da li vas, majku mu, ispunjava ponos? Ovoga puta, ne videvši drugi izlaz, kopljanici zaurlaše u jedan glas da ih ispunjava. Jare je takođe urlao. Kad svi, onda svi.

– Dobro! – vojvoda zaustavi konja ispred fronta. – A sada mi se rasporedite u uredan stroj! Stotinari, šta čekate, majku li vam? Formirajte četvorougaonik! Prvi red kleči, drugi stoji! Koplja nasadite! Ne tim krajem, budalo! Da, da, tebi govorim, ti zarasla grdobo! Više, više sa železima, mamlazi! Zbijaj, stisni se, skupi, rame uz rame! E, sada izgledate impozantno! Skoro kao vojska! Jare se našao u drugom redu. Snažno je utisnuo zadnji kraj koplja u zemlju i stisnuo dršku u dlanovima znojavim od straha. Melfi je neprestano nagvaždao molitvu za samrtnike. Deuslaks je nerazumljivo brbljao, ponavljao u krug razne reči koje su se

uglavnom ticale detalja intimnog života Nilfgardijaca, pasa, kurvi, kraljeva, konetabla, vojvoda i svih njihovih majki. Oblak na polju je rastao. – Ne prdite tamo, ne šklopoćite zubima! – dreknu Bronibor. – Pomisao da ćete tim zvukovima zaplašiti nilfgardske konje je promašena! Neka se niko ne zavarava! Ovo što ide na vas, to su brigade “Nausikaja” i Sedma derlanjska, poznata, borbena, odlično iškolovana vojska! Njih ne možete zastrašiti! Njih ne možete pokoriti! Njih treba poubijati! Više koplja! Iz daljine se čuo još uvek tih, ali rastući topot kopita. Zemlja poče da se

trese. U oblaku prašine, poput iskri, počele su bleštati oštrice. – Na vašu usranu sreću, Vizimci – vojvoda ponovo zariča – nov modernizovan model regularnog pešadijskog koplja je dvadeset jednu stopu dugačak! A nilfgardski mač je dug tri i po stope. Valjda umete da računate? Znajte da i oni umeju. Ali računaju na to da nećete izdržati, da će ispuzati iz vas vaša prava priroda, da će se potvrditi i izneti na videlo da ste seronje, kukavice i jadni ovcojepci. Crni računaju na to da ćete baciti vaša koplja i početi da bežite, a oni će vas juriti po polju i seći po leđima, potiljcima i vratovima, komforno i bez teškoća. Zapamtite, brabonjci, iako strah daje petama

izuzetnu hitrinu, pred konjanicima pobeći nećete. Ko želi da živi, kome je mila slava i plen, taj mora stajati! Čvrsto stajati! Stajati kao zid! I zbijati redove! Jare pogleda oko sebe. Samostrelci, koji su stajali iza linije kopljanika, već su obrtali poluge, unutrašnjost četvorougaonika naježila se od oštrica gizarmi, ransera, helebardi, glejva, kosa, runki i vila. Zemlja je sve izrazitije i silovitije podrhtavala, u crnom zidu konjice koji je jurišao ka njima već su se mogle razlikovati siluete jahača. – Mama, mamice – Melfi je ponavljao drhtavim usnama. – Mama, mamice...

– ... tvoju mater – mrmljao je Deuslaks. Tutanj se pojačavao. Jare je hteo da obliže usta, ali nije smogao. Jezik je prestao normalno da ponaša, čudno se skočanjio, a bio je suv kao piljevina. Tutanj se pojačavao. – Zbijaj! – riknu Bronibor, izvlačeći mač. – Osetite rame saborca! Zapamtite, nijedan od vas se ne bori sam! A jedini lek protiv straha koji osećate jeste koplje u šaci! Spremaj se za boj! Koplje na grudi konja! Šta ćemo raditi, vizimski banditi? Pitao sam! – Čvrsto stajati! – dreknuše u jedan glas kopljanici. – Stajati kao zid! Zbijaj radove!

Jare se takođe drao. Kad svi, onda svi. Ispod kopita konjice vrcali su pesak, šljunak i tratina. Jahači su vrištali kao demoni i vitlali oružjem u jurišu. Jare je upro u koplje, uvukao glavu ramena i zatvorio oči. • Jare, ne prekidajući pisanje, žustrim pokretom patrljka otera osu koja je kružila nad mastionicom. Izjalovio se koncept maršala Kuhorna, njegov bočni udar zaustavila je junačka vizimska pešadija pod vojvodom Broniborom, krvavo plativši svoje junaštvo. A dok su Vizimci pružali otpor, na levom krilu, Nilfgard se rasuo

– jedni su se dali u beg, drugi su se sakupljali i branili u gomilama, okruženi sa svih strana. To isto se ubrzo zbilo na desnom krilu, gde je jarost patuljaka i kondotjera na kraju nadvladala nilfgardsku silinu. Na celom frontu proneo se jedan strašan krik trijumfa, a u srca kraljevskih vitezova zakoračio je novi duh. A u Nilfgardijaca je duh opao, ruke su im utrnule, a naši staše da ih ljušte kao grašak, čak je eho udarao. I pojmio je feldmaršal Kuhorn da je bitka izgubljena, video je kako ginu i rasipaju se naokolo njegove brigade. I pritrčaše tada ka njemu oficiri da mu svežeg daju konja, vapeći da se udalji, da spasava život. Ali

neustrašivo je srce tuklo u grudima nilfgardskog maršala. “Ne pristoji”, povika odgurujuči vođice koje su mu pružali. “Ne pristoji da moram kao kukavica nestati sa bojnog polja, na kojem je pod mojom komandom toliko valjanih ljudi palo za cara.” I doda smeli Meno Kuhorn... q• – Nemamo kuda da uhvatimo šturu – dodao je smireno i trezveno Meno Kuhorn, gledajući unaokolo po polju. – Opasali su nas sa svih strana. – Dajte vaš kaput i šlem, gos’n maršale – rotmajster Zivers obrisa sa lica znoj i krv. – Uzmite moje! Sjašite sa pastuva, uzmite moga... Ne bunite se! Vi

morate da živite! Vi ste potrebni carstvu, nezamenjivi... Mi Derlanjci udarićemo na Nordlinge, povući ćemo ih na sebe, a vi probajte da se probijate tamo dole, niže ribnjaka... – Nećete izaći iz toga – progunđa Kuhorn, uhvativši pružene vođice. – To je čast – Zivers se ispravi u sedlu. – Ja sam vojnik! Iz Sedme derlanjske! Za mnom, braćo! Za mnom! – Srećno – promumla Kuhorn, prebacivši preko ramena derlanjski plašt sa crnim škorpionom na ruci. – Ziverse? – Da, gos’n maršale? – Ništa. Sa srećom, momče. – I vama nek bude sa srećom, gos’n maršale. Na konje, braćo!

Kuhorn je gledao za njima. Dugo. Do momenta kada se Ziversova grupica sa hukom, povicima i topotom sudarila sa kondotjerima. Sa odredom koji je bio brojčano nadmoćniji, kojem su, uzgred, u pomoć odmah pohitali drugi. Crni plaštevi Derlanjaca iščezli su u kondotjerskom sivilu, sve je utonulo u prašinu. Kuhorna je povratilo svesti nervozno kašljucanje De Vingalta i ađutanata. Maršal popravi stremenicu i amove. Primirio je uznemirenog pastuva. – Na konje! – naredi. U početku im je išlo. Na otvoru dolinice koja je vodila ka reci, žustro se borio iscrpljen odred preživelih iz

brigade “Nausikaja” zbijen u krug naježen oštricama. Nordlinzi su privremeno koncentrisali sav nalet i svu silinu na taj odred, praveći šupljinu u prstenu. Razume se, uopšte im nije prošlo lako – morali su da se probijaju kroz lavinu lake volonterske konjice, sudeći po simbolima – bruške. Borba je bila vrlo kratka, ali razjareno žestoka. Kuhorn je već izgubio i odbacio svakojake ostatke i privide patetičnog junaštva, sada je već samo želeo da preživi. I ne osvrćući se na eskortu koja se šibala sa Bružanima, poleteo je sa ađutantima ka reci, pljošteći se i privijajući uz konjski vrat. Put je bio slobodan, a iza reke, iza krivih vrba, rastezala se pusta ravnica na

kojoj se nije videla nijedna vražija vojska. Galopirajući kraj Kuhorna, Auder de Vingalt je takođe to video i trijumfalno povikao. Prerano. Od sporog i mutnog toka reke delila ih je livada obrasla drečavozelenim troskotom. Kada su upali na nju u punom galopu, konji su naglo upali u mlaku91 do stomaka. Maršal prelete preko glave pastuva i pljusnu u blato. Naokolo su rzali i ritali se konji, a ljudi, pokriveni zelenom sočivicom i ublatnjavljeni, urlali su. Usred tog pandemonijuma, Meno je iznenada začuo drugi zvuk. Zvuk koji označava smrt.

Fijuk strela. Bacio se ka reci, gacajući u gustom blatu do bedara. Ađutant, koji je prodirao pored njega, najednom ljosnu licem u blato, maršal stiže da vidi strelu potpuno zabijenu u njegova leđa. U istom momentu je osetio strašan udarac u glavu. Zaneo se, ali nije pao, jer je bio zaglavljen u mulju i blatu. Hteo je da krikne, ali je uspeo samo da zakrklja. Živ sam, pomisli, pokušavajući da se iščupa iz lepljivog gliba. Čupajući se iz mlake, konj me je šutnuo u šlem, lim se duboko zario i rascepao mi lice, izbio mi zube i iskasapio jezik... Krvarim... Lipti krv iz mene... Ali živ sam. Ponovo škripa tetiva, fijuk strela, lomljava i tresak šiljka dok probada

oklop, rzanje konja, pljuskanje, brizganje krvi. Maršal se osvrnu oko sebe i ugleda strelce na obali, male, nabijene, zdepaste siluete u verižnjačama, sa misirkama i špicastim šlemovima. Patuljci, pomisli. Škripa tetiva samostrela, zvižduk strela. Skvika poludelih konja. Vriska ljudi dok se dave u vodi i blatu. Auder de Vingalt, okrenut ka strelcima, kriknu da se predaje, visokim, piskavim glasom molio je za milost i pomilovanje, obećavao je otkup, preklinjao za život. Svestan da niko ne razume reči, podiže iznad glave mač držeći ga za oštricu. Međunarodnim, čak kosmopolitskim gestom predavanja, ispruži oružje ka patuljcima. Nisu ga

razumeli ili su ga loše razumeli, pošto su ga dve strele pogodile u grudi sa takvom silinom da ga je udarac iščupao iz blata. Kuhorn strgnu s glave ulubljeni šlem. Dosta dobro je znao zajednički jezik Nordlinga. – Ja fam mafal Kuueen... – zamumla, pljujući krv. – Mafal... Ku ueen... Ofrofti... Paldon... Paldon... – Šta on trabunja, Zoltane? – začudi se jedan od samostrelaca. – Vražiju mu mater i njegovom trabunjanju! Vidiš li vez na njegovom plaštu, Munro? – Srebrni škorpion! Haaaa! Momci, udrite kurvinog sina! Za Haleva Stratona!

– Za Haleva Stratona! Škripnuše tetive. Jedna strela pogodi Kuhorna pravo u grudi, druga u butinu, treća u ključnu kost. Feldmaršal carstva Nilfgarda okrenu se naglavačke u retku kašu, sočivica i močvarica ustuknuše pod njegovim teretom. Ko je, sto mu gromova, mogao biti taj Halev Straton, stigao je da pomisli, u životu nisam čuo ni za kakvog Haleva... Mutna, gusta, blatnjastokrvava voda reke Kutlače zatvorila se nad njegovom glavom i prodrla mu u pluća. • Izašla je ispred šatora kako bi

udahnula svež vazduh. I tada ga je ugledala, kako sedi kraj klupe kovača. – Jare! Pridiže pogled ka njoj. U tim očima je bila pustoš. – Iola? – upita, teško pomerajući ispucale usne. – Otkuda ti... – Isto pitanje! – prekide ga odmah. – Bolje reci otkud si se ti ovde denuo? – Doneli smo našeg komandira... Vojvodu Bronibora... Ranjenika... – Ti si takođe ranjen. Pokaži mi tu ruku. Boginjo! Pa ti ćeš iskrvariti, momče! Jare ju je posmatrao, a Iola je iznenada počela da sumnja da je vidi.

– Bitka je – kaza momak, škljocajući zubima od straha. – Treba da stojimo kao zid... Čvrsto u redovima! Lako ranjeni moraju u lazaret da nose... teško ranjene. Naredba. – Pokaži mi ruku, kažem ti. Jare kratko zaurla, a stegnuti zubi zaškljocaše u divljem stakatu. Iola se namršti. – Joj, užasno izgleda... Ah, Jare, Jare... Videćeš, mati Neneke će biti ljuta... Hajde sa mnom. Videla je kako je pobledeo kada je ugledao. Kada je osetio smrad koji je visio ispod plahte šatora. Zateturao se. Pridržala ga je. Videla je da gleda u zakrvavljen sto. U čoveka koji tamo leži.

U hirurga, malog hobita, koji je naglo poskočio, zalupao nogama, gnusno opsovao i bacio skalpel na zemlju. – Dođavola! Majku mu! Zašto? Zašto je tako? Zašto tako mora biti? Niko nije odgovorio na to pitanje. – Ko je to bio? – Vojvoda Bronibor – Jare objasni slabim glasom, gledajući pravo ispred sebe svojim pustim pogledom. – Naš komandir... Stajali smo čvrsto u stroju. Naredba. Kao zid. A Melfija su ubili... – Gos’n Rasti – zamoli ga Iola. – Ovaj momak je moj prijatelj... Ranjen je... – Drži se na nogama – hirurg hladno oceni. – A ovde jedan na samrti

čeka trepanaciju. Ovde nema mesta ni za kakve protekcije... Jare se u tom momentu sa velikim osećajem dramatizma onesvesti i svali na pod. Hobit frknu. – Dobro de, stavite ga na sto – naredi. – Oho, fino sređena ruka. Baš me zanima za šta se drži? Možda za rukav? Poveska, Iola! Jako! I ne pomišljaj da mi plačeš! Šani, pruži mi pilu. Testera se s gnusnim hrapanjem zarila u kost poviše smoždenog lakatnog zgloba. Jare se prenu i zariča. Užasno ali kratko. Jer čim je kost popustila, smesta se ponovo onesvestio. •

I tako je snaga Nilfgarda pretvorena u prah i pepeo na brenskim poljima, a na marš Carstva na sever konačno je stavljena tačka. Carstvo je kod Brene izgubilo četrdeset i četiri hiljade ljudi, što kao ubijene, što kao uzete u zarobljenike. Razoren je cvet viteštva, elitna konjica. Poginule su, pale u ropstvo ili bez traga nestale vojskovođe kao što su Meno Kuhorn, Brajbant, De Melis-Štok, Van Lo, Tirkonel, Egebraht i drugi, čija se imena u našim arhivama nisu sačuvala. Tako je Brena postala početak kraja. Ali valja se zapisati da je ta bitka bila samo mala daščica u građevini i sićušna bi bila njena težina da plodovi pobede nisu bili mudro

iskorišćeni. Valja se napomenuti da je Jan Natalis gotovo bez predaha krenuo na jug, umesto da uživa u slavi i puca od ponosa. Konjički odred pod Adamom Pangratom i Julijom Abatemarko razbio je dve divizije Treće armije, koje su išle Menu Kuhornu sa okasnelom pomoći. Na vest o tome, ostatak Armije “Centar” sramotno je predao pozadinu i u žurbi otišao preko Jaruge, a pošto su im Foltest i Natalis pošli za petama, carevi su izgubili čitave tabore i sve njihove opsadne sprave, kojima su u svojim glavama naumili da osvoje Vizimu, Gors Velen i Novigrad. I kao lavina što se sa planina survava, sve više obrasta snegom i veća postaje, tako je i Brena sve surovije

posledice uzrokovala. Teška su vremena zadesila Armiju “Verden” pod vođstvom kneza De Veta, kojoj su kaperi sa Skeliga i kralj Etain iz Cidarisa u gerilskom ratu pričinjavali velike neprijatnosti. A kada je De Vet saznao za Brenu, kada je primio vest da usiljenim maršem na njega idu kralj Foltest i Jan Natalis, odmah je naredio da se trubi za povlačenje i u panici utekao preko reke u Cintru, sejući leševe po putu, jer se na vest o nilfgardskim porazima ustanak u Verdenu ponovo rasplamsao. Samo u Nastrogu, Razrogu i Bodrogu, neosvojenim tvrđavama, moćni garnizoni ostaše, odakle su nakon cintrijskog mira časno i sa barjacima

izašli. U Edirnu je pak vest o Breni dovela do toga da su zavađeni kraljevi Demavend i Henselt pružili jedan drugom ruku i zajedno protivu Nilfgarda istupili. Armija “Istok”, što je pod vojvodom Ardalom ep Dahijem marširala ka dolini Pontar, nije uspela da pruži otpor združenim kraljevima! Ojačani pojačanjem iz Redanje i gerilama kraljice Meve, koji su pozadinu Nilfgarda svirepo napadali, Demavend i Henselt saterali su Ardala ep Dahija sve do Aldersberga. Vojvoda Ardal hteo je da primi bitku, ali neobičnom voljom sudbine najednom se razboleo, pojevši nešto, spopali ga grčevi, proliv i mizerere92, tako da je za

dva dana umro u velikim bolovima. A Demavend i Henselt bez oklevanja udariše na Nilfgardijce, kod Aldersberga, zaradi istorijske pravednosti, u odlučujućoj bici surovo ih razbiše, mada je u Nilfgardijaca bila znatna brojčana prevaga. Tako su duh i veština uobičajili trijumfovanje nad tupom i brutalnom silom. Valja se još o jednoj stvari napisati: šta se zbilo sa samim Menom Kuhornom, to niko ne zna. Jedni vele: pao, a telo je neidentifikovano sahranjeno u zajedničkoj mogili. Drugi kažu: živ je pobegao, ali plašeći se carskoga gneva, u Nilfgard se ne vrati, već se sakri u Brokilonu, među drijadama, i onamo postade pustinjak,

pustivši bradu do same zemlje. I onamo je ubrzo u mukama umro. Kruži pak među prostim narodom priča da se tobože maršal vraćao noću na brensko polje i šetao među kurganima, zapomažući: “Vratite mi moje legije!”, i na kraju se obesi o jasiku na brdu. Zbog toga je nazvano Vešalničko. I noću se može nabasati na prikazu slavnog maršala među drugim avetima kako bojište skupa ophode. – Deka Jare! Deka Jare! Jare podiže glavu iznad papira, popravi naočare koje su mu klizile sa znojavog nosa. – Deka Jare! – povikivala je visokim tonovima njegova najmlađa

unuka, nepokolebljiva i bistra šestogodišnjakinja, koja se, bogu hvala, više dala na majku, Jareovu kćerku, nego na rasplinutog zeta. – Deka Jare! Baka Lusjen je rekla da ti kažem da je dosta za danas te zaludne škrabotine i da je večera na stolu! Jare pažljivo odloži listove i začepi mastionicu. U patrljku ruke pulsirao mu je bol. Promena vremena, pomisli. Kiša će. – Deda Jaaaarreeee! – Idem, Ciri. Idem. •

Pre no su izašli na kraj sa poslednjim ranjenikom, već je bilo dosta iza ponoći. Poslednje operacije su vršili uz svetlo – obično, iz lampe, a kasnije i magično. Marti Sodergren je došla sebi nakon preživljene krize i, mada bleda kao krpa, krutih i neprirodnih pokreta kao golem, bacala je čini ispravno i efektno. Bila je crna noć kada su sve četvoro izašli iz šatora i seli, naslonjeni leđima o plahtu. Ravnica je bila puna plamenova. Raznih plamenova – nepokretnih logorskih plamenova, pokretnih plamenova lučeva i baklji. Noć je grmela od daleke pesme, skandiranja, povika, pokliča.

Noć je oko njih bila živa i od isprekidanog kričanja i jaukanja ranjenika. Preklinjanja i uzdaha samrtnika. Nisu to više čuli. Navikli su se na odjeke patnji i umiranja, ti zvukovi su za njih bili uobičajeni, prirodni, ukomponovani u tu noć kao kreket žaba u močvarama kod reke Kutlače, kao sviranje cvrčaka na bagremima kod Zlatnog jezera. Marti Sodergren je lirski ćutala, oslonjena na rame hobita. Iola i Šani, zagrljene, priljubljene jedna uz drugu, s vremena na vreme bi prasnule u tih i sasvim besmislen smeh. Pre no što su seli ispod šatora, popili su po čašicu votke, a Marti je sve počastila svojom poslednjom

zaklinjalicom: razveseljavajućom, koja se obično koristila pri vađenju zuba. Rasti se osećao prevareno: piće pomešano sa magijom, umesto da ga opusti, otupelo ga je, umesto da izniveliše izmorenost, pojačalo ju je. Umesto da pruži zaborav, podsetilo ga je. Izgleda, pomisli on, da su samo na Iolu i Šani alkohol i magija delovali kako treba. Osvrnuo se i pod mesečevom svetlošću ugledao na licima obeju devojaka bleštave, srebrnaste tragove suza. – Baš me zanima – kaza, oblizujući utrnule, neosetljive usne – ko je pobedio

u toj bici. Zna li neko? Marti okrenu ka njemu lice, ali i dalje je lirski ćutala. Cvrči su svirali u bagremima, vrbama i jovama kod Zlatnog jezera, a žabe kreketale. Ranjenici su ječali, molili, uzdisali. I umirali. Šani i Iola su se kikotale kroz suze. • Marti Sodergren je umrla dve nedelje nakon bitke. Spanđala se sa oficirom iz Slobodne družine kondotjera. Olako se odnosila prema toj avanturi. Za razliku od oficira. Kada se Marti, ljubitelj promena, spanđala posle sa temerskim rotmajsterom, kondotjer ju

je, poludevši od ljubomore, ubo nožem. Obešen je zbog toga, ali vidaricu nisu uspeli da spasu. Rasti i Iola su umrli godinu dana nakon bitke, u Mariboru, za vreme najveće eksplozije epidemije mišje groznice, zaraze zvane i Crvena smrt ili – po nazivu broda na kojem je donesena – Bič Katrione. Tada su iz Maribora pobegli svi lekari i većina sveštenika. Rasti i Iola su ostali, razume se. Lečili su, jer su bili lekari. To što nije bilo leka protiv Crvene smrti za njih nije imalo značaja. Oboje su se zarazili. On je umro na njenim rukama, u snažnom, poverljivom zagrljaju njenih velikih, ružnih, seljačkih ruku. Ona je umrla četiri dana kasnije. Sama.

Šani je umrla sedamdeset dve godine nakon bitke. Kao slavna i poštovana penzionisana dekanica Katedre za medicinu Oksenfurtskog univerziteta. Pokolenja budućih hirurga ponavljali su njenu slavnu šalu: “Zašij crveno sa crvenim, žuto sa žutim, belo sa belim. Sigurno će biti dobro.” Malo ko je primećivao kako dekanica krišom briše suzu po izgovaranju te dosetke. Malo ko. • Žabe su kreketale, cvrčci svirali u vrbama kod Zlatnog jezera. Šani i Iola

kikotale su se kroz suze. – Baš me zanima – ponovi Milo Vanderbek, hobit, poljski hirurg, poznat kao Rasti. – Baš me zanima ko je pobedio? – Rasti – reče lirski Marti Sodergren. – Veruj mi, to bi bila poslednja stvar o kojoj bih brinula da sam na tvom mestu.

Jedni plamičci su bili visoki i moćni, svetleli su jasno i živahno, a drugi su bili malecni, lelujavi i drhtavi, a njihova svetlost je tamnela i zamirala. A na samom kraju bio je jedan vrlo sićušan plamičak, toliko slab da je jedva tinjao, jedva svetlucao, čas bleskajući sa velikim naporom, čas se gaseći gotovo potpuno. – Čiji je taj plamičak što se gasi? – upita veštac. – Tvoj – odgovori Smrt.

Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Deveto poglavlje Visoravan je gotovo do samih vrhova planina, udaljenih, modrih u magli, bila kao pravo kamenito more, ovde istalasana uzvišicom ili planinskim grebenom, tamo naježena oštrim zupcima rifova. Utisak su pojačavale olupine brodova. Desetine olupina. Galija, galeasa, koga, karavela, brikova, hulkova, drakara. Neke su izgledale kao da su se nedavno tu našle, druge su bile gomile teško raspoznatljivih dasaka i rebara, što su evidentno ležali tu desetinama, ako ne stotinama godina. Neke od olupina su ležale

kilogramima uvis, druge, prevrnute na stranu, izgledale su kao da su ih izbacili satanski škvalovi93 i oluje. Treće su ostavljale utisak brodova koji plove nasred tog kamenitog okeana. Stajale su ravno i pravo, sa ponosno isturenim galionima94, sa jarbolima koji pokazuju zenit, njišući ostacima jedara, pripona i štaga. Imali su čak svoje sablasne posade – kosture mrtvih mornara zaklinjene u trule daske i upletene u konope, zanavek zauzete beskonačnom navigacijom. Uzbunjeni pojavom jahača, uplašeni topotom kopita, prhnuše oblaci kreštavih crnih ptica iz jarbola, poprečnica, konopa i kostura. Na časak su išarali nebo, počeli kružiti u jatu nad

planinskim grebenom bezdana, na čijem se dnu nalazilo jezero, sivo i glatko kao živa. Na grebenu, delom nadvisujući olupine kulama, delom viseći nad jezerom bastionima utopljenim u uspravnu stenu, videlo se mračno i sumorno utvrđenje. Kelpi zaplesa, zafrkta, ćuleći uši, dureći se na olupine, na skelete, na ceo taj pejzaž smrti. Na kreštave crne ptičurine koje su se već vraćale, ponovo sedale na polomljene jarbole i koševe, na pripone i lobanje. Ptice su shvatile da se usamljenog jahača ne treba plašiti. Ako neko tu treba da se plaši, onda je to upravo jahač. – Mirno, Kelpi – Ciri kaza izmenjenim glasom. – Ovo je kraj puta. Ovo je pravo mesto i pravo vreme.

• Ne znajući kako, našla se pred kapijom, pomolila se kroz olupine kao sablast. Prvi su je primetili stražari ispred kapije, kreštanje gavrana alarmiralo ih je, a sada su oni vikali, gestikulirali i pokazivali na nju prstima, pozivajući ostale. Kada je došla do kapijske kule, tu je već vladao metež. I povišena galama. Svi su blenuli u nju. Malobrojni koji su je već poznavali i videli ranije, kao Boreas Mun i Dakre Silifant. I oni znatno brojniji koji su samo čuli za nju – novovrbovani Skelenovi ljudi, najamnici i obični banditi iz Ebinga i okoline, koji su sada začuđeno posmatrali sivokosu

devojku sa ožiljkom na licu i mačem na leđima. Divnu vranu kobilu, visoko uzdignute glave, koja frkće i zvoni potkovicama po pločama dvorišta. Galama se stišala. Postalo je vrlo tiho. Kobila je koračala, podižući noge kao balerina, potkovice su odzvanjale kao čekić o nakovanj. Dugo je trajalo dok joj najzad nisu preprečili put, ukrštajući gizarme i runke. Neko je nesigurnim i uplašenim gestom ispružio ruku ka uzdama. Kobila frknu. – Vodite me – devojka reče gromko – kod gospodara ovog zamka. Boreas Mun, sam ne znajući zašto to radi, pridrža joj stremen i pruži ruku. Drugi su pridržali kobilu koja se ritala i

frktala. – Prepoznaješ li me, milostiva? – upita tiho Boreas. – Već smo se sreli. – Gde? – Na ledu. Pogleda ga pravo u oči. – Nisam tada gledala u vaša lica – kaza ravnodušno. – Bila si Gospodarica Jezera – ozbiljno je klimao glavom. – Zbog čega si došla ovamo, devojko? Šta želiš? – Jenefer. I svoju sudbinu. – Pre bih rekao smrt – šapnu. – Ovo je zamak Stiga. Na tvom mestu bih pobegao odavde što dalje. Ponovo ga je pogledala. A Boreas

je istog časa razumeo šta je želela da kaže tim pogledom. Pojavio se Stefan Skelen. Dugo je posmatrao devojku, prekrstivši ruke na grudima. Na kraju je energičnim gestom pokazao da krene za njim. Pošla je bez reči, sa svih strana okružena naoružanim ljudima. – Čudna devojčura – promumla Boreas. I naježi se. – Srećom, ona više nije naša briga – reče ironično Dakre Silifant. – A tebi se čudim što si tako pričao sa njom. Pa ona, veštica, ubila je Vargasa i Fripa, a kasnije Olu Haršejma... – Sova je ubio Haršejma – odbrusi mu Boreas. – Ne ona. Ona nam je

poklonila život, onda na santi, iako je mogla da nas kao štenad pokolje i podavi. Sve. Sovu isto. – Dakako – Dakre pljunu na ploče dvorišta. – Danas će on, zajedno sa čarobnjakom i Bonhartom, nagraditi nju za tu milost. Videćeš, Mune, kako će je oni dovesti u red. Oni će oderati kožu sa nje u tankim trakama. – Da će je oderati, u to verujem – progunđa Boreas. – Jer su protuve. A ni mi nismo mnogo bolji, pošto služimo kod njih. – A izlaz imamo? Nemamo. Neki od Skelenovih najamnika iznenada tiho kriknu, drugi učini isto. Neko opsova, neko uzdahnu. Neko u

tišini pokaza rukom. Na grudobranima, na podgrednjacima, na krovovima kulica, na gesimsima, na parapetima i vimpergama, na olucima, na vodorigama, dokle god pogled seže, sedele su crne ptice. U tišini, bez kreštanja, doletele su sa olupina, i sada su sedele u tišini i očekivanju. – Predosećaju smrt – progunđa neki od najamnika. – I crkotinu – doda drugi. – Nemamo izlaz – Silifant ponovi mahinalno, gledajući u Boreasa. Boreas Mun je gledao u ptice. – Možda je vreme – odgovori tiho – da imamo?

• Popeli su se gore velikim stepenicama sa tri podesta, prošli su špalirom kipova postavljenih unutar niša duž dugačkog hodnika, zatim klaustar koji je okruživao vestibul. Ciri je išla smelo, nije osećala strah, nisu u njoj budili strah ni oružje, ni banditske njuške eskorte. Lagala je kada je rekla da se ne seća lica ljudi sa zamrznutog jezera. Sećala se. Sećala se kako je Stefan Skelen, taj isti koji ju je sada natmurena lica vodio u dubinu tog strašnog zamka, drhtao i škljocao zubima na ledu. Sada, kada se svaki čas osvrtao i žario je pogledom, osećala je da je se on

i dalje malo boji. Udahnula je dublje. Ušli su u halu, ispod visokog, zvezdasto-rebrastog svoda poduprtog kolumnama, ispod velikog paučinastog lustera. Ciri je videla ko je čeka tamo. Strah joj je u utrobu zario kandžaste prste, stegao pesnicu, cimnuo je i okrenuo. Bonhart se u tri koraka našao kraj nje. Obema rukama ju je zgrabio za kaput na grudima, podigao, istovremeno je privlačeći sebi, približavajući njeno lice svojim bledim ribljim očima. – Pakao – prohripta – mora da je zacelo strašan, pošto si tražila mene. Nije odgovorila. U njegovom dahu je osetila alkohol.

– A možda taj pakao nije želeo tebe, mali skote? Možda te je ona vražja kula sa gađenjem ispljunula, okusivši tvoj otrov? Privuče je bliže. Ona se okrenu i uzmače lice. – S pravom – kaza tiho. – S pravom se bojiš. Ovo je kraj tvog puta. Odavde već nećeš pobeći. Ovde, u ovom zamku, pustiću krv iz tvojih žila. – Jeste li završili, gos’n Bonharte? Smesta je prepoznala ko je to rekao. Čarobnjak Vilgeforc, koji je najpre bio okovan zarobljenik na Tanedu, a potom ju je gonio do Galebove kule. Tada je, na ostrvu, bio veoma naočit. Sada se na njegovom licu

nešto promenilo, nešto je učinilo da je postalo ružno i strašno. – Dozvolite, gos’n Bonharte – čarobnjak se nije ni pomakao u fotelji koja je podsećala na tron – da ja, domaćin, preuzmem milu obavezu da poželim dobrodošlicu u zamak Stiga našoj gošći, gđici Cirili iz Cintre, Pavetinoj kćeri, Kalantinoj unuci, potomkinji slavne Lare ep Šijadal. Dobro došla. Molim te, priđi bliže. Iz poslednjih čarobnjakovih reči iščezlo je ismevanje skriveno pod maskom ljubaznosti. U njima su bile samo pretnja i naredba. Ciri je odmah osetila da neće biti u stanju da se suprotstavi toj naredbi. Osetila je strah. Užasan paralizujući strah.

– Bliže – siknu Vilgeforc. Sada je spazila šta to nije bilo kako treba sa njegovim licem. Levo oko, znatno manje od desnog, žmirkalo je, letelo i vrtelo se, kao da je divlje, u nabranoj i modroj očnoj duplji. Prizor je bio košmaran. – Držanje hrabro, na licu trag straha – reče čarobnjak, kriveći glavu. – Moje pohvale. Ukoliko hrabrost ne proizilazi iz gluposti. Odmah ću raspršiti eventualne maštarije. Odavde, kako je ispravno primetio gos’n Bonhart, nećeš pobeći. Niti teleportom, niti pomoću tvojih sopstvenih specijalnih sposobnosti. Znala je da je bio u pravu. Ranije je ubeđivala sebe da će, ako dođe do nečega, ona uvek, makar i u poslednjem

trenutku, uspeti da pobegne i sakrije se u vremenima i mestima. Sada je znala da je to bila iluzorna nada, maštarija. Zamak je čak vibrirao od zle, neprijateljske, tuđe magije, neprijateljska i tuđa magija prožimala ju je, penetrirala, kao parazit je puzala u iznutricama, uporno joj milela sve do mozga. Nije mogla ništa da učini. Pala je pod neprijateljsku vlast. Nemoćna. Nemam kud, pomisli, znala sam šta radim. Znala sam zašto dolazim ovamo. Ostalo je faktički bila maštarija. Pa nek bude šta biti mora. – Bravo – reče Vilgeforc. – Tačna procena situacije. Biće šta biti mora. Tačnije: biće što ja odlučim. Pitam se, pretpostavljaš li, veličanstvena moja, šta

ću odlučiti? Htela je da odgovori, ali pre no što je uspela da savlada otpor stegnutog i isušenog grla, ponovo ju je predupredio, sondiravši joj misli. – Naravno da znaš. Gospodarice Svetova. Gospodarice Vremenâ i Mestâ. Da, da, veličanstvena moja, nije me iznenadila tvoja poseta. Ja prosto znam gde si pobegla sa jezera i na koji način si to učinila. Znam sa čime i sa kime si se tamo srela. Znam na koji način si dospela ovamo. Jedino što ne znam jeste: da li je putovanje bilo dugo? I da li je pružilo dovoljno utisaka? – Oh – osmehnu se zlokobno, ponovo je predupredivši. – Ne moraš da

odgovaraš. Znam da je bio zanimijivo i fascinantno. Vidiš, ja ne mogu da dočekam da sam probam. Veoma ti zavidim na tvom talentu. Moraćeš da ga podeliš sa mnom, veličanstvena moja. Da, “moraćeš”, to je prava reč. Dok ne podeliš sa mnom svoj talenat, jednostavno te neću ispustiti iz ruku. Ni danju, a ni noću te neću ispuštati iz ruku. Ciri je najzad shvatila da joj nije samo strah stezao grlo. Čarobnjak ju je ućutkivao i davio magijom. Sprdao se sa njom. Ponižavao je. Pred očima svih. – Pusti... Jenefer – iskašljala je, grbeći se od napora. – Pusti je... A sa mnom možeš da učiniš šta god želiš. Bonhart prasnu u smeh, oporo se

zasmejao i Stefan Skelen. Vilgeforc pročačka malim prstom ugao svog zastrašujućeg oka. – Ne možeš biti tako glupa da ne znaš da i ovako mogu da uradim sa tobom šta želim. Tvoja ponuda je patetična, štaviše, žalosna i smešna. – Potrebna sam ti... – podiže glavu, premda ju je to koštalo mnogo snage. – Da bi imao dete sa mnom. Svi to žele, ti takođe. Da, u tvojoj sam moći, sama sam ovamo došla... Ti mene nisi uhvatio, iako si me jurio preko pola sveta. Došla sam ovamo sama i sama ti se predajem. Za Jenefer. Za njen život. Tebi je to smešno? Onda pokušaj sa mnom na silu... Videćeš, za tren će te proći volja za smehom.

Bonhart priskoči do nje i razmaha se nagajkom. Vilgeforc načini naizgled nehajan gest, samo lagan pokret dlanom, ali i to je bilo dovoljno da bič odleti iz lovčeve ruke, a on sam se zavrteo kao da su ga udarila kola puna uglja. – Gos’n Bonhart – kaza Vilgeforc, trljajući prste – kako vidim, i dalje ima problem sa shvatanjem obaveza gosta. Budite ljubazni da zapamtite: kada ste u gostima, ne uništavaju se nameštaj i umetnička dela, ne kradu se sitni predmeti, ne prljaju se tepisi i mesta koja su teško dostupna. Ne uznemiravaju se i ne tuku drugi gosti. Ovo poslednje barem dok ne završi domaćin da uznemirava i tuče, dok ne da znak da je dozvoljeno uznemiravati i tući. Iz ovoga

što sam upravo kazao, trebalo bi da umeš da izvućeš vlastite zaključke, i ti, Ciri. Ne umeš? Pomoći ću ti. Sama mi se predaješ i pokorno pristaješ na sve, dozvoljavaš mi da učinim sa tobom sve što poželim. I smatraš da je ponuda prilično širokogruda. Grešiš. Stvar je u tome da ću sa tobom raditi ono što moram da uradim, a ne ono što bih želeo. Primer: želeo bih da ti, u okvirima revanša za Taned, iskopam barem jedno oko, a ne mogu, zato što se bojim da nećeš preživeti. Ciri je shvatila: sada, ili nikada. Izvila se u poluobrtu i izvukla Lastavicu iz korica. Ceo zamak se najednom zakovitlao, osetila je kako pada, bolno razbijajući kolena. Sagnula se, skoro

dodirujući guzove čelom, borila se sa vomitivnim refleksom. Mač joj iskliznu iz utrnulih prstiju. Neko ga je podigao. – Daaa – Vilgeforc kaza otegnuto, podupirući bradu na dlanove, nameštene kao za molitvu. – Gde sam ja ono stao? Ah, da, tako je, tvoja ponuda. Jeneferini život i sloboda u zamenu... Za šta? Za tvoje dobrovoljno davanje, voljno, bez nasilja i primoravanja? Žao mi je, Ciri. Za to što ću ti učiniti, nasilje i primoravanje su jednostavno neizbežni. – Da, da – ponovi, zainteresovano posmatrajući kako devojka brekće, pljuje i upinje se da povraća. – Bez nasilja i primoravanja jednostavno se neće dogoditi. Uveravam te, nikada ne bi pristala na to što ću ti učiniti. Osim toga,

kao što vidiš, tvoja ponuda je i dalje žalosna i smešna, a nadasve bezvredna. Stoga je odbacujem. Hajde, vodite je. Odmah u laboratoriju. • Laboratorija se nije mnogo razlikovala od one za koju je Ciri znala u hramu Melitele u Elanderu. Isto je bila jarko osvetljena, čista, sa dugim stolovima limenih površina, površinama punim stakla, tegli, retorti, erlenmajera, epruveta, cevčica, sočiva, alembika, koji su šištali i klokotali, i drugog čudnovatog pribora. Ovde je isto kao i u Elanderu oštro smrdelo na etar, špiritus, formalin i još nešto, nešto zbog čega je

osećala strah. Čak i tamo, u prijaznom hramu, pokraj prijaznih sveštenica i prijazne Jenefer, Ciri je osećala strah. A svakako je tamo, u Elanderu, niko nije na silu vukao u laboratoriju, niko je nije brutalno posađivao na klupu, niko je nije držao za ramena i ruke u čeličnom stisku. Tamo, u Elanderu, nasred laboratorije nije bila strašna čelična fotelja, čiji oblik je bio sadistički očigledan. Tamo nije bilo tipova odevenih u belo i ošišanih na ćelavo, tamo nije bilo Bonharta, tamo nije bilo uzbuđenog, pocrvenelog Skelena, koji nervozno oblizuje usne. I tamo nije bilo Vilgeforca, sa jednim normalnim okom, a drugim malecnim i košmarno živahnim. Vilgeforc se okrenu od stola, na

koji je duže vreme slagao nekakve instrumente koji bude grozu. – Vidiš, moja veličanstvena damo – poče, prilazeći – ti si za mene ključ za snagu i vladavinu. Ne samo vladavinu nad ovim svetom, koji je jalovost nad jalovostima i osuđen na skoru propast, već nad svim svetovima. Nad punom gamom mestâ i vremenâ koji su nastali nakon konjunkcije. Siguran sam da me razumeš, neka od tih mesta i vremena već si sama posetila. – Mene – nastavi ubrzo, podvijajući rukave – stidim se da priznam, strašno privlači vlast. To je trivijalno, znam, ali ja želim da budem vladar. Vladar kojemu će se klanjati, kojeg će ljudi blagosiljati samo zato što

je izvoleo da postoji, i odavati mu božansku počast, ako, recimo, poželi da spase njihov svet od kataklizme. Makar ih izbavio samo iz hira. Oh, Ciri, srce mi raduje pomisao na to kako ću velikodušno nagrađivati verne, a kako ću okrutno kažnjavati neposlušne i nepokorne. Medom, slatkim samotokom za moju dušu kroz čitava pokolenja, biće uznošene molitve meni i za mene, za moju ljubav i za moju milost. Čitava pokolenja, Ciri, čitavi svetovi. Naćuli uši. Čuješ li? Od vazduha, gladi, ognja, rata i gneva Vilgeforca... Mrdnuo je prstima tik ispred njenog lica, zatim ju je žustro uhvatio za obraze. Ciri je vrisnula, trgla se, ali držao ju je snažno. Usta su počela da joj drhte.

Vilgeforc je to video i zakikotao se. – Čedo Nenadnosti – zasmeja se nervozno, a u uglu usta zabele mu se vrpca pene. – Aen Hen Ihaer, sveta vilenjačka Drevna krv... Sada već samo moja. Naglo se ispravi. Obrisa usta. – Razni glupaci i mistici – izjavi svojim uobičajenim hladnim tonom – probali su da te prilagode budalaštinama, legendama i predskazanjima, sledili su gen koji nosiš, nasleđe predaka. Mešajući nebo sa zvezdama što se odbijaju na površini jezera, mistično su ustanovili da će gen koji presuđuje o velikim mogućnostima dalje evoluirati, da će vrhunac snage

postići u tvom detetu ili detetu tvog deteta. I oko tebe je rasla čarobna aura, snovao se dim tamjana. A istina je utoliko banalnija koliko i prozaičnija. Rekao bih, organski prozaična. Važna je, veličanstvena moja, tvoja krv. Ali u apsolutno doslovnom i sasvim nepoetičkom značenju te reči. Podigao je sa stola stakleni špric dužine manje-više pola stope. Špric se završavao tankom, blago zakrivljenom cevčicom. Ciri je osetila kako joj u ustima postaje suvo. Čarobnjak je osmotrio špric pod svetlom. – Za trenutak – izjavi hladno – skinuće te i posaditi u fotelju baš taj koga gledaš sa takvom radoznalošću. Premda je poza neudobna, provešćeš u

toj fotelji neko vreme. A pomoću ovog pribora, koji te takođe, kako vidim, fascinira, bićeš oplođena. Neće to biti toliko strašno, gotovo sve vreme ćeš biti polusvesna od eliksira, koje ću ti davati intravenozno kako bih pravilno ugnezdio plodovo jaje i isključio mogućnost vanmaterične trudnoće. Ne moraš da se bojiš, vešt sam, radio sam to stotinu puta. Uistinu, nikada na izabranicama sudbine i predodređenja, ali mislim da se materice i jajnici izabranica ne razlikuju tako mnogo od materica i jajnika običnih devojaka. – A sada najvažnija stvar – Vilgeforc se naslađivao onim što govori. – Možda će te to zabrinuti, a možda obradovati, ali znaj da dete nećeš roditi.

Ko zna, možda bi ono i bilo veliki izabranik sa neobičnim sposobnostima, spasitelj sveta i kralj naroda. Ali niko nije u stanju da to garantuje, a ja, povrh toga, nemam nameru da čekam toliko dugo. Meni je potrebna krv. Tačnije, krv posteljice. Čim se placenta formira, izvadiću je iz tebe. Ostatak mojih planova i namera, veličanstvena moja, kako i sama shvataš, više te neće doticati, pa nema smisla da te informišem o njima, bila bi to nepotrebna frustracija. Zaćutao je, praveći proračunatu pauzu. Ciri nije mogla da iskontroliše uzdrhtala usta. – A sada – čarobnjak teatralno klimnu glavom – izvoli na fotelju, gđice

Cirila. – Vredelo bi – Bonhart blesnu zubima ispod sedih brkova – da kurva Jenefer to gleda. To joj pripada! – Naravno – u uglu Vilgeforcovih osmehnutih usta ponovo se pojavi loptica pene. – Oplođavanje je svakako sveta stvar, uzvišena i svečana, to je misterija pri kojoj treba da asistira cela bliža rodbina. A Jenefer je ipak kvazimajka, a takva u primitivnim kulturama gotovo aktivno učestvuje u svođenju95 kćerke. Hajde, dovedite je ovamo! – A što se tiče te oplodnje – Bonhart se nagnu nad Ciri, koju su već počeli da skidaju čarobnjakovi ćelavi

pomoćnici – zar ne bi moglo, gos’n Vilgeforce, to da bude više uobičajeno? Tradicionalno? Skelen prasnu u smeh, odmahujući glavom. Vilgeforc blago namršti obrve. – Ne – odreče hladno. – Ne, gos’n Bonharte. Ne bi moglo. Ciri, kao da je tek sada shvatila ozbiljnost situacije, dreknu prodorno. Jednom, pa drugi put. – De, de – iskrevelji se čarobnjak. – Hrabro, podignutog čela i mača smo ušli u pećinu lava, a sada smo se uplašili male staklene cevčice? Sramota, damo moja. Ciri, koju uopšte nije bila sramota, razdera se po treći put tako da su

zazvonili laboratorijski sudovi. A ceo zamak Stiga odjednom je odgovorio vriskom i alarmom. • – Teško nama, sinovi – ponovi Moljac, okovanim krajem ruke čeprkajući đubrivo između kamenja dvorišta. – Oj, videćete, teško nama nesretnicima. Bacio je pogled na kamarade, ali nijedan od stražara nije komentarisao. Nije pustio glas ni Boreas Mun, koji je ostao sa stražarima kraj kapije. Svojom voljom, a ne po naredbi. Mogao je kao Silifant da pođe za Sovom, mogao je

sopstvenim očima da se uveri šta će se dogoditi sa Gospodaricom Jezera, kakva će je sudbina zadesiti. Ali Boreas nije želeo to da gleda. Više je voleo da ostane, na dvorištu, pod golim nebom, daleko od odaja i sala gornjeg zamka, gde su odveli devojku. Ovde je bio siguran da do njega neće dopreti ni njen krik. – Loš znak su ove crne ptice – Moljac pokaza pokretom glave gavrane, koji su i dalje sedeli na zidinama. – Loše predskazanje je ovo devojče što dođe na vranoj kobili. Kažem vam, služimo Sovi u rđavom činu. A vele da sam Sova više nije koroner niti važan gospodin, već odmetnik kao i mi. Da je car strašno besan na njega. Ako nas,

sinovi, zajedno uhvate, teško nama nesretnicima. – Aj, aj! – doda drugi stražar, brkonja sa šeširčićem ukrašenim perima crne rode. – Bliži nam se kolac! Loše je kada je car ljut. – Jaka stvar – dobaci treći, koji je stigao u zamak Stiga sasvim nedavno sa poslednjom partijom vrbovanom od strane Skelena. – Možda car bude imao manjak vremena za nas. Sada on ima mnogo drugih turbulencija. Vele, odlučujuća bitka je bila tamo negde na severu. Nordling je potukao carske vojnike, odvalio ih na mrtvo ime. – Onda – reče četvrti – možda i nije tako loše što smo sa Sovom? Vazda

je bolje kraj onih koji su na vrhu. – Sigurno – reče onaj novi – da je bolje. Čini mi se, Sova će se vinuti na vrh. A pored njega ćemo i mi uploviti! – Oj, sinovi – Moljac se podupre o runku. – Glupi ste vi kao konjski repovi. Crne ptice skočiše u let sa oglušujućom lupnjavom i krakanjem, zatamneše nebo, kovitlajući se kao oblak oko bastiona. – Koji vrag? – jauknu neki od stražara. – Otvorite kapiju. Boreas Mun naglo oseti pronicljiv miris bilja: žalfije, mente i timijana. Obliza balu i protrese glavom. Zatvori i otvori oči. Nije pomoglo. Mršav, prosed

gospodin nalik na skupljača poreza, koji se najednom pojavio pokraj njih, nije ni pomišljao da nestane. Stajao je i smeškao se stisnutim ustima. Boreasova kosa umalo nije podigla kapu uvis. – Molim vas, otvorite kapiju – ponovi nasmejani gospodin. – Bez odugovlačenja. Tako će uistinu biti bolje. Moljac je zvonko ispustio runku, stao ukrućeno i bezglasno pomicao usta. Oči su mu bile puste. Ostali su došli do kapije, koračajući kruto i neprirodno, kao automati. Skinuli su gredu. Otvorili zasun. Sa hukom kopita, u dvorište provali četvoro jahača.

Jedan je imao kosu belu kao sneg, mač u njegovim rukama žmigao je kao munja. Drugi je bio svetlokosa devojka, koja je razapinjala luk dok je konj trčao. Treći jahač, sasvim mlada devojka, zamašnim udarcem krive sablje raseče Moljčevu slepoočnicu. Boreas Mun zgrabi ispuštenu runku i zakloni se kopljem. Četvrti jahač iznenada se nadvisi nad njim. Na njegovom šlemu su na obema stranama bila udenuta krila ptice grabljivice. Zasija uzdignut mač. – Pusti, Kahire – reče oštro belokosi. – Štedimo vreme i krv. Milva, Regise, ovuda... – Ne – promumla Boreas, sam ne

znajući zašto to čini. – Ne tuda... Tamo je samo slepo međuziđe. Onamo je vaš put, onim stepenicama... Ka gornjem zamku. Ako hoćete da spasete Gospodaricu Jezera, onda treba da požurite. – Hvala – kaza belokosi. – Hvala ti, neznancu. Regise, čuo si? Vodi! Za tren su na dvorištu ostali samo leševi. I Boreas Mun, i dalje naslonjen na dršci runke. Koju nikako nije mogao da pusti, toliko su mu se tresle noge. Gavrani su kričeći kružili iznad zamka Stiga, crnim oblakom ovijajući kulu i bastione. •

Vilgeforc sasluša sa stoičkom smirenošću i kamenim licem zadihan izveštaj najamnika. Ali uzvrzmalo i žmirkavo oko ga je odalo. – Pomoć u poslednji čas – zaškripa zubima. – Da ne poveruješ. Takve stvari se jednostavno ne događaju. Ili se događaju, ali u lošim vašarskim predstavama, što mu dođe na isto. Budi ljubazan, dobri čoveče, i reci mi da si sve to izmislio radi, recimo, zabave. – Nisam izmislio! – planu najamnik. – Govorim istinu! Ovde su upali neki... Cela banda... – Dobro, dobro – prekinu ga čarobrtjak. – Šalio sam se. Skelene, lično se pozabavi tim problemom. To ti

je prilika da pokažeš koliko je zaista vredna tvoja vojska, iznajmljena za moje zlato. Sova poskoči i nervozno zamaha rukama. – Da ne shvataš ovo olako, Vilgeforce? – kriknu. – Izgleda da ti ne shvataš ozbiljnost situacije! Ako je neko napao zamak, onda je to Emhirova vojska! A to znači... – To ništa ne znači – prekide ga čarobnjak. – Ali znam o čemu se radi. Dobro, ako će činjenica da imaš mene iza leđa popraviti tvoj moral, neka ti bude. Haj’mo. I vi, gos’n Bonharte. – Što se tiče tebe – upilji svoje strašne oči u Ciri – ne zanosi se. Ja znam

ko se ovde pojavio sa tom pomoći dostojnom jeftine farse. I uveravam te da ću tu jeftinu farsu pretvoriti u horor. – Hej vi! – siknu na sluge i pomoćnike. – Okujte devojku u dvimerit, zatvorite u ćeliji i tri puta zaključajte i ne mičite se od vrata. Glavom mi odgovarate za nju. Razumeli? – Da, gospodine. • Upali su u hodnik, iz hodnika u veliku dvoranu punu rezbarija, kao prava gliptoteka. Niko im nije preprečio put. Videli su samo nekoliko lakeja, koji su zbrisali čim su ih ugledali.

Otrčali su uz stepenice, Kahir šutom razvali vrata, Angulema upade unutra za bojnim povikom i udarcem sablje obori šlem sa oklopa kraj vrata za koji je mislila da je stražar. Shvatila je grešku i zaričala od smeha. – He-he-he! Gledajte samo... – Angulema! – Geralt je prizva parneti. – Ne stoj! Dalje! Pred njima se otvoriše vrata, kroz njih se pomoliše siluete. Milva bez razmišljanja razape luk i posla strelu. Neko vrisnu. Zatvorili su vrata, Geralt je čuo kako je huknuo zasun. – Dalje, dalje! – kriknu on. – Ne stajte! – Vešče – kaza Regis. – Ovo

trčanje nema smisla. Poći ću... Poleteću u izvidnicu. – Leti. Vampir je nestao kao da ga je vetar oduvao. Geralt nije imao vremena da se čudi. Ponovo su nabasali na ljude, ovog puta naoružane. Kahir i Angulema sa vriskom skočiše ka njima, a ljudi se baciše u beg, uglavnom zbog, kako se činilo, Kahira i njegovog impozantnog šlema sa krilima. Uleteli su u klaustar, u galeriju koja je okruživala unutrašnji vestibul. Od portika, koji je vodio u dubinu zamka, delilo ih je možda dvadeset koraka kad se sa suprotne strane klaustra pojaviše

prilike. Krici zagrmeše u ehu. I zafijukaše strele. – Sakrijte se! – viknu veštac. Strele su letele kao pravi grad. Zujala su pera, vrhovi strela kresali su iskre sa parketa, odvaljivali štukaturu sa zidova. Sitna prašina zasipala je Geralta i kompanjone. – Bacaj se! Iza balustrade! Bacili su se, krijući se, kako je ko mogao, iza spiralnih stubaca sa izrezbarenim listićima. Ali nije im to prošlo tek tako. Veštac je čuo kada je Angulema vrisnula, video je kako se hvata za ruku, za rukav koji je momentalno bio natopljen krviju. – Angulema!

– Ne! Prošlo je kroz meso! – devojka odviknu samo blago drhtavim glasom, potvrđujući ono što je znao. Da je strela raskomadala kost, Angulema bi se onesvestila od šoka. Strelci sa galerije gađali su bez pauze, vikali, dozivajući pojačanje. Nekoliko ih je otrčalo na stranu, kako bi udarali po njima iz oštrijeg ugla. Geralt opsova, proceni razdaljinu koja ih je delila od arkade. Nije to izgledalo baš najbolje. Ali ako bi ostali tu gde jesu, to bi značilo smrt. – Skačemo! – dreknu. – Pazite! Kahire, pomozi Angulemi! – Rasturiće nas! – Skačemo! Moramo!

– Ne! – viknu Milva, ustajući sa lukom u šaci. Ispravila se i stala u streličarsku pozu, kao pravi kip, mermerna amazonka sa lukom. Strelci na galeriji urliknuše. Milva je pustila tetivu. Jedan od strelaca polete unazad, zalupi leđima o zid, a na zidu procveta krvava prskotina koja je podsećala na velikog oktopoda. Iz galerije se razgrme krik, rik gneva, zlobe i groze. – Tako mi Velikog Sunca... – zaječa Kahir. Geralt mu stisnu rame. – Skačemo! Pomozi Angulemi! Strelci sa galerije usmeriše ceo odstrel ka Milvi. Streličarka nije ni trepnula, mada se oko nje prašilo od

maltera, letele su prskotine mermera i okresine sa šipki strela koje su se kršile okolo. Spokojno je pustila tetivu. Ponovo urlik, drugi strelac se stropoštao kao krpena lutka, isprskavši kompanjone krvlju i mozgom. – Sad! – zaurla Geralt, videvši kako stražari beže sa galerije, kako padaju na pod, skrivajući se od preciznih strela. Gađala su još samo trojica najodvažnijih. Vrh strele razbio se o stub, zasipajući Milvu prahom maltera. Streličarka dunu u vlasi koje su joj padale na lice i zategnu luk. – Milva! – Geralt, Angulema i Kahir domogli su se arkade. – Pusti to!

Beži! – Još samo jednom – kaza streličarka sa perom strele u uglu usta. Tetiva zaškripa. Jedan od one trojice odvažnih zajauka, previ se preko balustrade i strovali se dole, na pločice dvorišta. Čim su to videli ostali, odmah ih je napustila odvažnost. Zalegli su na parket i pripili se uz njega. Oni koji su pritekli u pomoć nisu se žurili da izađu na galeriju i izlože se Milvinom odstrelu. Sa jednim izuzetkom. Milva ga je odmah procenila. Nizak, vitak, preplanuo. Sa uglačanim štitnikom na levoj podlaktici, sa streličarskom rukavicom na desnoj ruci.

Videla je kako podmeće skladan, kompozitan luk sa isprofilisanim, izrezbarenim rukohvatom, kako ga glatko napinje. Videla je kako tetiva u punoj nategnutosti precrtava njegovo preplanulo lice, videla je kako crvenoperi kraj dodiruje njegovo lice. Videla je da dobro nišani. Podmetnula je luk, glatko ga napela, ciljajući još tokom napinjanja. Tetiva joj je dodirnula lice, pero na zadnjem kraju ugla ustiju. • – Snažno, snažno, Maro. Skroz do lica. Zavrći tetivu prstima kako ti strela ne bi ispala iz sedišta. Šaka skroz do

obraza. Nišani! Oba oka otvorena! Sad zadrži dah. Gađaj! Tetiva, uprkos vunenom štitniku, bolno zagrize levu nadlakticu. Otac je hteo nešto da kaže, ali ga je spopao kašalj. Težak, suv, bolan kašalj. Sve gore kašlje, pomisli Mara Baring, spuštajući luk. Sve gore i sve češće. Juče se raskašljao kada je uzimao na nišan srndaća. Zbog toga smo za ručak imali samo kuvanu lobodu. Ja mrzim kuvanu lobodu. Mrzim glad. I bedu. Stari Baring udahnu vazduh, škripavo hropćući. – Pedalj od centra je otišla tvoja strela, devojko! Ceo pedalj! A rekao sam ti da se ne treseš toliko, da ne

spuštaš tetivu! A ti skačeš, kao da ti se puž zavukao među guzove. I previše dugo nišaniš. Gađaš izmorenom rukom! Samo uništavaš strele! – Ali pogodila sam! I uopšte nije pedalj, samo pola pedlja od centra. – Ne prepiri se! Dabome, bogovi su me kaznili, poslavši mi devojčuru šeprtlju umesto sina. – Nisam šeprtlja! – Sad ćemo da vidimo. Gađaj još jednom. Ali seti se onoga što sam kazao. Moraš da stojiš kao da si ukopana u zemlju. Nišani i gađaj brzo. Šta se kreveljiš? – Zato što me opanjkavate. – Moje očinsko pravo. Gađaj.

Napela je luk, naduvena i nadomak plača. Primetio je to. – Volim te, Maro – reče gluvo. – Imaj to uvek na umu. Pustila je tetivu, čim je kraj strele dodirnuo njena usta. – Dobro – reče otac. Dobro je, kćeri. I užasno se raskašlja, hriptavo. • Preplanuli strelac sa galerije na mestu je poginuo. Milvina strela pogodila ga je ispod levog pazuha i ušla duboko, više od polovine strele se zarilo, zdrobivši rebra i probivši pluća i

srce. Crvenopera strela preplanulog strelca, ispaljena delić sekunde ranije, pogodila je Milvu nisko u stomak i izašla pozadi, skršivši joj karlicu, razvalivši creva i arterije. Streličarka je pala na parket kao da je bila udarena ovnom za razbijanje zidova. Geralt i Kahir dreknuše u jedan glas. Ne obazirući se na to što su se strelci sa galerije, čim su videli Milvin pad, ponovo latili lukova, oni su iskočili iz portika koji ih je štitio, zgrabili streličarku i odvukli je, bez obzira na kišu strela. Jedna od strela zazvonila je na Kahirovom šlemu. Druga – Geralt bi dao glavu – pročešljala mu je kosu.

Milva je za sobom ostavljala široku i blistavu traku krvi. Na mestu na koje su je položili, u tren oka, na parketu je porasla ogromna bara. Kahir je psovao, a ruke su mu se tresle. Geralt je osetio kako ga obuzima očajanje. I gnev. – Tetka! – zaurla Angulema. – Tetka, nemoj da umreeeeš! Marija Baring je otvorila usta i zastrašujuće se nakašljala, ispljunuvši krv na bradu. – I ja tebe volim, tatice – reče sasvim razgovetno. I umre. •

Ćelavi pomoćnici nisu mogli da izađu na kraj sa Ciri koja se drala, u pomoć su im pritekli lakeji. Jedan, koga je valjano šutnula, odskočio je, sagnuo se i pao na kolena, oberučke stiskajući međunožje i spazmatično grabeći vazduh. Ali to je samo razgnevilo ostale. Ciri je dobila pesnicom u vrat, a otvorenom šakom u lice. Obalili su je, neko ju je solidno šutnuo u butinu, a neko joj je seo na listove. Jedan od ćelavih pomoćnika, mlad tip zlobnih zeleno-zlatnih očiju kleknuo joj je na grudi, zabio joj prste u kosu i snažno je udario. Ciri je urliknula. Pomoćnik je takođe urliknuo. I izbuljio oči. Ciri je videla kako mu je iz

obrijane glave u potocima šiknula krv, prljajući beli mantil sablasnim dezenom. U sledećoj sekundi, u laboratoriji se razbuktao pakao. Zatutnji isprevrtan nameštaj. Prodoran tresak i krekanje razbijenog stakla slili su se sa paklenim zavijanjem ljudi. Dekokti, filtari, eliksiri, ekstrakti i druge magične supstance, koje su se razlile po stolovima i podu, mešali su se i vezivali, neki su pri kontaktu šištali i izbacivali klupka žutog dima. Prostoriju je momentalno ispunio nagrizajući smrad. Usred dima, kroz suze izazvane paljevinom, Ciri je sa grozom primetila kako se po laboratoriji, izvanrednom

hitrinom, vrzma crn oblik koji ju je podsećao na ogromnog slepog miša. Videla je kako se slepi miš u letu zakačinje o ljude, videla je kako zakačeni padaju sa vriskom. Pred njenim očima nešto je podiglo lakeja dok je pokušavao da pobegne, i bacilo ga na sto, gde se ritao, brizgao krv i kreštao okružen retortama, alembicima, epruvetama i erlenmajerima. Prolivene mešavine prsnule su na lampu. Zašištalo je, zasmrdelo, a u laboratoriji iznenada eksplodira vatra. Usplamteli talas rasterao je dim. Ciri je stisnula zube da ne bi kriknula. Na gvozdenoj fotelji, onoj predviđenoj za nju, sedeo je vitak, prosed muškarac odeven u elegantnu

crninu. Muškarac je spokojno grizao i sisao vrat obrijanog pomoćnika, prebačenog preko njegovih kolena. Pomoćnik je tanko poskvikivao i konvulzivno drhtao, a njegove ispružene noge i ruke ritmično su poskakivale. Mrtvačkomodri plamenovi plesali su po limenoj površini stola. Retorte i erlenmajeri su hučno eksplodirali, jedni za drugima. Vampir istrže zašiljene očnjake sa žrtvinog vrata i upilji u Ciri oči, crne kao gagati. – Bivaju prilike – reče objašnjavajući, oblizujući krv sa usana – kada jednostavno ne možeš da se ne napiješ.

– Bez straha – osmehnu se, videvši joj izraz lica. – Ne plaši se, Ciri. Drago mi je da sam te pronašao. Zovem se Emjel Regis. Ja sam, premda će ti to možda zvučati čudno, drug vešca Geralta. Došao sam ovamo zajedno sa njim da te spasemo. U zapaljenu laboratoriju upade naoružani najamnik. Geraltov drug okrenu glavu ka njemu, zasikta i iskezi očnjake. Najamnik preneraženo zaurla. Urlanje se dugo stišavalo u daljini. Emjel Regis zbaci sa kolena pomoćnikovo nepokretno telo, meko kao krpa, ustade i protegnu se isto kao mačka. – Ko bi pomislio – kaza. – Kakav

kepec, a kakva izvrsna krv u njemu. To se zove: skrivene vrednosti. Dozvoli, Cirila, odvešću te kod Geralta. – Ne – promumla Ciri. – Ne moraš da se bojiš mene. – Ne bojim se – usprotivi se, hrabro se boreći sa zubima, koji su se zaintačili da cvokoću. – Nije u tome stvar... Ali ovde negde je zarobljena Jenefer. Ja je moram što pre osloboditi. Bojim se da će Vilgeforc... Molim vas, gospodine... – Emjel Regis. – Upozorite, dobri gospodine, Geralta da je ovde Vilgeforc. On je čarobnjak. Neka Geralt bude na oprezu.

• – Moraš da budeš na oprezu – ponovi Regis, gledajući u Milvino telo. – Zato što je Vilgeforc snažan vrač. A ona oslobađa Jenefer. Geralt opsova. – Hajde! – kriknu, kako bi krikom u kompanjonima probudio pali duh. – Idemo! – Idemo – Angulema ustade, obrisa suze. – Idemo! Majku mu, vreme je da izgazimo nekoliko guzica! – Osećam u sebi – zasiča vampir, košmarno se osmehujući – takvu snagu da bih verovatno mogao da razbucam ceo ovaj zamak.

Veštac ga pogleda s podozrenjem. – Baš toliko neće biti potrebno – reče. – Ali probijte se na gornji sprat i malo napravite frku, kako biste skrenuli pažnju sa mene. Ja ću probati da pronađem Ciri. Nije dobro, nije dobro, vampiru, što si je ostavio samu. – Zahtevala je – objasni smireno Regis. – Tonom i stavom koji isključuje diskusiju. Priznajem, iznenadila me je. – Znam. Idite na gornje spratove. Držite se! Ja ću probati da je pronađem. Nju ili Jenefer. • Pronašao ju je, i to veoma brzo.

Naleteo je na njih slučajno, sasvim neočekivano, istrčavajući iza zavoja hodnika. Video ju je. A od tog prizora adrenalin ga je ubo u žile na vrhovima dlana. Nekoliko dripaca je hodnikom vuklo Jenefer. Čarobnjakinja je bila raščupana i okovana lancima, što joj nije smetalo da se trza, rita i psuje kao lučki nosač. Geralt nije dozvolio dripcima da se povrate od prepada. Udario je samo jedanput, samo jednog, kratkim udarcem iz lakta. Dripac je zacvileo kao pas i zaneo se, sa zveketom i hukom tresnuo glavom o oklop koji je stajao u niši i skliznuo niz njega razmazujući krv po limovima.

Ostali – bilo ih je trojica – pustiše Jenefer i odskočiše. Osim četvrtog, koji je zgrabio čarobnicu za kosu i naslonio joj nož na vrat, odmah iznad dvimeritnog okovratnika. – Ne prilazi! – dreknu. – Zaklaću je! Ne šalim se! – Ni ja – Geralt zavrte mačem i pogleda dripca u oči. Dripac nije izdržao. Pustio je Jenefer i priključio se kompanjonima. Svi su već imali oružje u rukama. Jedan je sa zidne panoplije strgao istorijsku ali strašnu helebardu. Pogrbljeni, svi su se dvoumili između napada i odbrane. – Znala sam da ćeš doći – reče Jenefer, ponosno ustajući. – Pokaži,

Geralte, ovim mangupima šta može veščev mač. Visoko je uzdigla okovane ruke, napinjući lanac na okovima. Geralt oberučke zgrabi sihil, blago nakrivi glavu i nanišani. I poseče. Tako brzo da niko nije primetio pokret oštrice. Okovi zvučno padoše na parket. Neko od dripaca uzdahnu. Geralt snažnije stegnu rukohvat i premesti kažiprst na balčak. – Stani mirno, Jen. Glavu malo u stranu, molim. Čarobnica nije ni trepnula. Zvuk metala udarenog mačem bio je veoma slab.

Dvimeritni okovratnik pade kraj lanca. Na Jeneferinom vratu procveta jedna, samo jedna malecna kapljica. Zasmejala se, trljajući koren šake. I okrenu se ka dripcima. Nijedan nije izdržao njen pogled. Onaj sa helebardom oprezno, kao da se boji da ne zazveči, položi drevno oružje na parket. – Sa ovakvima – promrmlja – Sova neka se bije sam. Meni je život mio. – Nama su naredili – promrmlja drugi, povlačeći se. – Naredili su nam... Mi protiv svoje volje... – Nikada nismo bili – treći obliza usne – teške ruke prema vama... Dok ste bili zarobljeni... Potvrdite to...

– Gubite se – kaza Jenefer. Oslobođena iz dvimeritnih okova, ispravljena, ponosno uzdignute glave, izgledala je kao titanka. Njena crna neuredna griva izgledala je kao da doseže do svoda. Dripci kidnuše. Kradom i bez osvrtanja. Jenefer, smanjivši se do normalnih razmera, baci se Geraltu oko vrata. – Znala sam da ćeš doći po mene – promumla, tražeći ustima njegova usta. – Da ćeš doći, makar se desilo ne znam šta. – Hajdemo – reče on ubrzo, hvatajući dah. – Sada Ciri. – Ciri – potvrdi. A za sekund joj se

u očima raspali ljubičast žar koji budi grozu. – I Vilgeforc. • Iza ugla iskoči dripac sa samostrelom, urliknu i opali, ciljajući u čarobnicu. Geralt skoči kao oparen, mahnu mačem, a strela, odbivši se o mač, prelete tik iznad glave samostrelca, toliko blizu da se samostrelac zgrčio. Nije uspeo da se odgrči, veštac je doskočio i rasporio ga kao šarana. Još napred u hodniku, stajala su druga dvojica, takođe su imali samostrele, takođe su gađali, ali su im se ruke previše tresle da bi mogli da pogode. U

narednom trenutku, veštac je već bio kraj njih i obojica su umrla. – Kuda, Jen? Čarobnica se koncentrisala, sklopivši oči. – Tuda. Uz ove stepenice. – Sigurna si da je to dobar put? – Da. Razbojnici su ih napali odmah iza zavoja hodnika, nedaleko od ukrašenog arhivolta portala. Bilo ih je više od deset, a bili su naoružani kopljima, partizanama i korsekama. I oni su bili odlučni i svojeglavi. I pored toga je prošlo kao podmazano. Jenefer je jednog odmah pogodila u grudi, ispalivši vatrenu strelu iz dlana. Geralt se zavrteo

u pirueti i uleteo među ostale, a patuljački sihil je žmirkao i siktao kao zmija. Kada su četvorica pala, ostali su pobegli, zveketom i topotom budeći eho u hodnicima. – Da li je sve u redu, Jen? – Ne može biti bolje. Ispod arhivolta je stajao Vilgeforc. – Pod utiskom sam – kazao je smireno i zvučno. – Zacelo sam pod utiskom, vešče. Naivan si i beznadežno glup, ali tehnikom stvarno možeš izazivati poštovanje. – Tvoji razbojnici – Jenefer odgovori jednako smireno – upravo su uhvatili maglu, ostavljajući te u našoj milosti. Predaj mi Ciri i poklonićemo ti

zdravlje. – Znaš li, Jenefer – čarobnjak se iskrevelji – da je to danas već druga širokogruda ponuda? Hvala, hvala. A ovo je moj odgovor. – Pazi! – Jenefer vrisnu, odskačući. Geralt isto odskoči. U pravi čas. Stub vatre, koji je izbijao iz čarobnjakovih ruku, promenio je mesto, gde su do maločas stajali, u crnu i šištavu gustu masu. Veštac obrisa s lica čađ i ostatke obrva. Video je da Vilgeforc ispruža ruku. Bacio se u stranu i pao na parket iza baze kolumne. Tako je huknulo da je zazvečalo u ušima, a ceo zamak se tresao iz temelja. Huk je kao eho protutnjao po

zamku, zidovi su se zatresli, zazvonili su lusteri. Sa lomljavom je pao veliki uljani portret u ramu prevučenom pozlatom. Najamnici, koji su dotrčali iz pravca vestibula, imali su u očima divlji strah. Stefan Skelen ih je ohladio pretećim pogledom, pozvao na red strogim izrazom lica i glasom. – Šta je? Govorite! – Gos’n koroneru... – ishripta jedan. – Tamo je užas! To su demoni i đavoli... Bez omaške tuku iz lukova... Šibaju strašno... Smrt je tamo... Na sve strane je crveno od krvi! – Desetorica su pala... Možda više... A tamo... Čujete li?

Huknu ponovo, zamak se zatrese. – Magija – progunđa Skelen. – Vilgeforc... Pa, videćemo. Uverićemo se ko će koga. Dotrčao je sledeći najamnik. Bio je bled i oprašen malterom. Dugo nije mogao da izusti reč, a kada je konačno progovorio, letele su mu ruke i drhtao glas. -Tamo... Tamo... Stvor... Gos’n koroneru... Kao veliki crni šišmiš... Na moje oči je ljudima glave otkidao... Samo je krv šikljala! A on je zviždao i smejao se... O, ovolike je imao zubine! – Ostaćemo bez glava... – prošapta neko iza Sovinih leda. – Gos’n koroneru – Boreas Mun je

rešio da progovori. – To su aveti. Video sam... mladog grofa Kahira ep Kelaha. A on je ipak mrtav. Skelen ga pogleda, ali ništa nije kazao. – To nisu ljudi – zaječa neki od najamnika. – To su čarobnjaci i pakleni đavoli! Ljudska snaga neće izaći na kraj s takvima... Sova prekrsti ruke na grudima i pređe smelim i vladarskim pogledom po najamnicima. – Onda se nećemo – izjavi gromko i ubedljivo – mešati u taj konflikt paklenih sila! Neka se demoni bore sa demonima, čarobnjaci sa čarobnjacima, a aveti sa mrtvacima ustalim iz grobova.

Nećemo im smetati! Mi ćemo ovde spokojno sačekati rezultat boja. Ozariše se lica najamnika. Moral je osetno porastao. – Te stepenice – nastavi Skelen moćnim glasom – jedini su put ka izlasku. Sačekaćemo ovde. Videćemo ko će pokušati da siđe niz njili. Odozgo se razleže strašan huk, sa svoda se uz čujno šuštanje osipala štukatura. Zasmrdeli su sumpor i paljevina. – Previše je mračno ovde – povika Sova, gromko i smelo, kako bi ojačao duh svojoj vojsci. – Brzo, zapalite šta možete! Baklje, lučeve! Moramo dobro videti ko će se pojaviti na tim

stepenicama! Napunite nekim gorivom te gvozdene korpe! – Kakvim gorivom, gospodine? Skelen bez reči pokaza kojim. – Slikama? – upita s nevericom najamnik. – Crtežima? – Tako je – frknu Sova. – Što gledate tako? Umetnost je umrla! Ramovi su otišli u cepke, a slike u trake. Dobro isušeno drvo i platno zasićeno firnajzom odmah su planuli, oživeli u jarkom plamenu. Boreas Mun je posmatrao. Već je bio potpuno odlučan. •

Huknulo je, blesnulo, kolumna iza koje je u poslednjem trenutku uspeo da skoči, raspala se. Trup se slomio, kapitel ukrašen akantusom grunuo je o parket, zdrobivši mozaik od terakote. Ka njima je uz fijuk poletela kuglasta munja. Jenefer ju je odbila, gestikulirajući i uzvikujući zaklinjalice. Vilgeforc je išao ka njima, njegov plašt je lepršao kao krila zmaja. – Jenefer me ne čudi – govorio je, idući. – Ona je žena, evolutivno niže biće, upravljana hormonalnim haosom. Međutim, ti, Geralte, nisi samo muškarac razuman po prirodi, već i mutant, otporan na emocije. Mahnuo je rukom. Huknulo je,

blesnulo. Munja se odbila od štit koji je Jenefer stvorila činima. – Mimo tvog razuma – Vilgeforc je nastavio dalje, prelivajući vatru iz dlana u dlan – u jednoj stvari iskazuješ začuđujuću i glupu konsekventnost: neprestano hoćeš da veslaš uzvodno i pišaš uz vetar. To je moralo rđavo da se okonča. Znaj, da si se danas ovde, u zamku Stiga, ispišao uz uragan. • Negde na donjim spratovima ključala je borba, neko je grozno urlao, kukao, zavijao od bola. Nešto je tamo gorelo, Ciri je udahnula dim i vonj paljevine, osetila je nalet toplog

vazduha. Nešto je huknulo sa takvom silinom da su zadrhtali stubovi koji podupiru svod, a sa zidova se osipao malter. Ciri je obazrivo provirila iza ugla. Hodnik je bio prazan. Brzo i tiho je pošla njime, sa leve i sa desne strane stajali su redovi kipova postavljenih u niše. Već je nekada videla te kipove. U snovima. Izašla je iz hodnika. I naletela je pravo na čoveka sa kopljem. Skočila je unazad, spremna za salto i eskivažu. I tada je shvatila da to nije čovek, već seda, mršava i pogrbljena žena. I da to nije koplje, već metla. – Zatvorena je ovde negde –

nakašlja se Ciri – čarobnica crne kose. Gde? Žena sa metlom je dugo ćutala, mrdajući usta kao da je nešto žvakala. – A otkuda ja to znam, golubice? – promrmlja najzad. – Pa ja ovde samo čistim. – Ništa, samo čistim za njima i čistim – ponovi, uopšte ne gledajući u Ciri. – A oni ništa, samo stalno prljaju. Pogledaj sama, golubice. Ciri pogleda. Na parketu se videla cikcakasto razmazana pruga krvi. Traka se protezala nekoliko koraka i završavala kraj leša zgrčenog ispred zida. Napred su ležala još dva leša, jedan sklupčan, drugi gotovo nepristojno

raskrečen. Pored njih su stajali samostreli. – Stalno prljaju – žena je uzela kofu i krpu, klekla i latila se ribanja. – Prljavština, ništa više, samo prljavština, stalno prljavština. A ti čisti i čisti. Da li će ikada doći kraj tome? – Ne – Ciri reče oporo. – Nikada. Takav je ovaj svet. Žena je prestala da riba. Ali glavu nije dizala. – Ja čistim – reče. – Ništa više. Ali tebi, golubice, kazaću da treba da ideš pravo, pa onda levo. – Hvala. Žena spusti glavu niže i nastavi ribanje.

• Bila je sama. Sama i zalutala u haos od hodnika. – Gđice Jeneeefeeeer! Do tada je čuvala tišinu, plašeći se da ne navuče sebi na vrat Vilgeforcove ljude. Ali sada... – Jeeneeeefeeer! Učinilo joj se da je nešto čula. Da, sigurno jeste! Utrčala je u galeriju, a odatle u veliku dvoranu, među skladne stubove. Do njenih nozdrva ponovo je dopro smrad paljevine. Bonhart se kao duh pomolio iz niše i udario je pesnicom u lice. Zanela se, a

on skoči na nju kao jastreb, zgrabi je za grlo i nadlakticom prignječi uza zid. Ciri pogleda u njegove riblje oči i oseti kako joj srce silazi dole, do abdomena. – Ne bih te pronašao da nisi vikala – izbrekta. – Ali vikala si, i to čežnjivo! To si za mnom tako čeznula? Voljena? Neprestano je pritiskajući uza zid, gurnuo je ruku u njenu kosu. Ciri je počela da trza glavom. Lovac iskezi zube. Prešao je dlanom po njenom ramenu, stisnuo grudi, brutalno je ščepao za medunožje. Potom ju je pustio, gurnuo, a ona je skliznula niz zid. Bacio joj je mač pred noge. Njenu Lastavicu. A ona je momentalno znala šta on želi.

– Radije bih u areni – procedi on. – Kao kruna, kao finale mnogih lepih predstava. Veštica protiv Lea Bonharta! Eh, ljudi bi platili da vide tako nešto! Hajde! Diži železo i vadi ga iz korica. Poslušala je. Ali nije izvukla oštricu iz korica, samo je prebacila pojas preko leđa tako da joj balčak bude nadohvat ruke. Bonhart se povukao za jedan korak. – Mislio sam – kaza – da će mi biti dovoljno ako zarađujem oči tim intervencijama koje priprema za tebe Vilgeforc. Pogrešio sam. Ja moram da osetim kako tvoj život teče po mojoj oštrici. Serem se na čini i čarobnjake, na predodređenje, na proročanstvo, na

sudbinu sveta, serem se na drevnu i na mlađu krv. Šta meni znače sva ta proročanstva i magija? Šta ja imam od njih? Ništa! Ništa se ne može uporediti sa zadovoljstvom... Zastao je. Videla je kako je stisnuo usta, kako su mu zlokobno blesnule oči. – Pustiću ti krv iz žila, veštice – zasikta. – A posle, pre no se ohladiš, proslavićemo venčanje. Ti si moja. I umrećeš kao moja. Vadi oružje. Razlegao se dalek huk, zamak se zatresao. – Vilgeforc – pojasni Bonhart, skamenjenog lica – tamo pravi kašu od tvojih veščevskih spasilaca. Hajde, devojko, vadi mač.

Moram da pobegnem, pomisli ona ukočena od straha, da pobegnem na druga mesta, u druga vremena, bilo kuda dalje od njega, bilo kuda. Osećala je stid: kako to da bežim? Da ostavim njima na milost i nemilost Jenefer i Geralta? Ali razum je došaptavao: mrtva im baš neću biti od pomoći... Koncentrisala se, stiskajući pesnice uz slepoočnice. Bonhart je odmah shvatio šta se sprema i bacio se ka njoj. Ali bilo je prekasno. U Cirinim ušima je zašumelo, nešto je blesnulo. Uspelo je, pomisli trijumfalno. Smesta je shvatila da je trijumf bio preran. Shvatila je to, čuvši besnu dreku i psovke. Za fijasko je sigurno bila kriva zla, neprijateljska aura tog mesta.

Prenela se, ali ne daleko. Čak ni van vidokruga, već na suprotan kraj galerije. Nedaleko od Bonharta. Ali van dosega njegovih ruku i njegovog mača. Barem privremeno. Praćena njegovim urlikom, Ciri se okrenula i pobegla. • Protrčala je dugim i širokim hodnikom, praćena mrtvim pogledima kanefora od alabastera koje su podupirale arkadu. Skrenula je jednom, pa drugi put. Htela je da zbuni i izgubi Bonharta, a osim toga, uputila se ka odjecima borbe. Tamo gde je trajala borba bili su njeni prijatelji.

Upala je u veliku okruglu prostoriju, nasred koje je stajala rezbarija na mermernom postolju, koja je predstavljala ženu pokrivenog lica, najverovatnije boginju. Iz prostorije su vodila dva hodnika, oba dosta uska. Izabrala je nasumice. Očito je loše izabrala. – Devojka! – viknu jedan od bandita. – Imamo je! Bilo ih je previše da bi rizikovala borbu, čak i u uskom hodniku. A Bonhart je sigurno već bio blizu. Ciri se okrenula i dala u beg. Upala je u dvoranu sa mermernom boginjom. I obamrla. Pred njom je stajao vitez sa velikim mačem, u crnom kaputu i sa šlemom

ukrašenim krilima ptice grabljivice. Grad je goreo. Čula je huk vatre, videla treperave plamenove, osećala je vrelinu požara. U ušima joj je brujalo rzanje konja, vrisak ubijanih... Krila crne ptice iznenada zalepršaše, pokrivajući sve... U pomoć! Cintra, pomisli, dolazeći sebi. Ostrvo Taned. Čak me je i ovde stigao. On je demon. Opkolili su me demoni, košmari iz mojih snova. Iza mene je Bonhart, ispred mene on. Čuli su se krici i topot lakeja koji su dotrčavali. Vitez sa šlemom iznenada načini korak. Ciri prelomi strah. Izvuče Lastavicu iz korica.

– Nećeš me dotaći! Vitez ponovo zakorači, a Ciri sa čuđenjem primeti da se iza njegovog kaputa skriva svetlokosa devojka naoružana krivom sabljom. Devojka kao ris promače pokraj Ciri i udarcem sablje obori na parket jednog od lakeja. A crni vitez, čuda li, umesto da napadne Ciri, snažnim udarcem raspoluti drugog lakeja. Ostali se povukoše u hodnik. Svetlokosa devojka se bacila ka vratima, ali nije stigla da ih zatvori. Iako je strašno vitlala sabljom i urlala, lakeji je odgurnuše od portala. , Ciri je opazila kako ju je jedan ubo sulicom, videla je kako devojka pada na kolena. Skočila je, od uha zamahnuvši Lastavicom, a sa druge strane, zastrašujuće sekući dugim

mačem, pritrča Crni Vitez. Svetlokosa devojka, i dalje na kolenima, izvuče iz pojasa sekiricu i baci je, pogodivši jednog od dripaca pravo u lice. Zatim se domogla vrata i tresnula ih, a vitez spusti zasun. – Uf – reče devojka. – Hrast i gvožđe! Potrajaće dok se probiju kroz to! – Neće traćiti vreme, potražiće drugi put – proceni razumno Crni Vitez, potom se naglo natmuri, videvši devojčinu nogavicu natopljenu krvlju. Devojka odmahnu rukom da to nije ništa. – Gubimo se odavde – vitez skinu šlem i pogleda u Ciri. – Ja sam Kahir Maur Difrin, sin Kelaha. Došao sam

ovde zajedno sa Geraltom. Tebe da spasemo, Ciri. Znam da to zvuči neverovatno. – Viđala sam i neverovatnije – progunđa Ciri. – Dalek si put prešao... Kahire... Gde je Geralt? Gledao ju je. Sećala se njegovih očiju iz Taneda. Tamnoplave i meke kao atlas. Lepe. – Spasava čarobnicu – odgovori. – Onu... – Jenefer. Haj’mo. – Tako je! – kaza svetlokosa, improvizujući zavoj na butini. – Treba izgaziti još nekoliko guzica! Za tetku! – Haj’mo – ponovi virez.

Ali bilo je prekasno. – Bežite – šapnu Ciri, videvši ko dolazi hodnikom. – To je otelotvoreni đavo. Ali on želi samo mene... Vas neće juriti... Trčite... Pomozite Geraltu... Kahir odmahnu glavom. – Ciri – kaza prijatno. – Čudi me to što govoriš. Došao sam ovamo sa kraja sveta kako bih te pronašao, spasao i odbranio. A ti hoćeš da sada pobegnem? – Ne znaš sa kime imaš posla. Kahir povuče rukavice, skinu kaput i obavi ga oko leve ruke. Mahnu mačem i zavitla njime da je zafijukalo. – Brzo ću saznati. Bonhart, ugledavši trojku, zaustavi

se. Ali samo na časak. – Aha! – kaza. – Pomoć je stigla? Tvoji kompanjoni, veštice? Dobro. Dvoje manje-više. Nema nikakve razlike. Ciri iznenada sinu ideja. – Pozdravi se sa životom, Bonharte! – vrisnu. – Ovo je tvoj kraj! Udario tuk na luk! Možda je preterala, ulovio je trik u njenom glasu. Zastao je, pogledao s podozrenjem. – Veštac? Zaista? Kahir zavrte mačem, stavši u pozu. Bonhart nije ni trepnuo. – Čarobnica uživa u mlađima nego

što sam mislio – zasikta. – Pogledaj, junače, ovamo. Raskopčao je košulju. U njegovoj pesnici blesnuše srebrni medaljoni. Mačka, grifon i vuk. – Ako si zacelo veštac – zaškrguta zubima – onda znaj da će tvoj vlastiti vračarski amulet za tili čas krasiti moju kolekciju. Ako nisi veštac, bićeš leš pre nego što stigneš da trepneš. Stoga bi bilo pametno da mi se makneš sa puta i otperjaš bogu iza tregera. Ja želim tu devojčuru, a prema tebi ne osećam jarost. – Jak si na rečima – Kahir reče smireno, vitlajući oštricom. – Proverićemo da li si u još nečemu.

Angulema, Ciri. Bežite! – Kahire... – Trčite – ispravi se – Geraltu u pomoć. Otrčaše. Ciri je pridržavala Angulemu, koja je šepala. – Sam si to hteo – Bonhart namršti blede oči i zakorači, obrćući mač. – Sâm sam to hteo? – gluvo ponovi Kahir Maur Difrin ep Kelah. – Ne. To hoće sudbina! Skočiše jedan na drugog, brzo se sudariše, okružiše divljinom svetlucanja oštrica. Hodnik se napuni zveketom gvožđa, od kojeg je, činilo se, drhtala i ljuljala se mermerna rezbarija.

– Nisi loš – frknu Bonhart, kad su se razdvojili. – Nisi loš, junače. Ali nisi ti nikakav veštac, mala zmija me je slagala. Gotov si. Spremaj se za smrt. – Jak si na rečima. Kahir udahnu duboko. Okršaj ga je uverio da protiv ribljookog nema nikakve šanse. Tip je za njega bio prebrz i prejak. Jedina šansa je bila da požuri da stigne Ciri. I očigledno se nervirao. Bonhart ga je ponovo napao. Kahir je parirao udarac, zgrbio se, skočio, zgrabio protivnika za pojas, zabio u zid i šutnuo kolenom u međunožje. Bonhart ga ščepa za lice i moćno odalami vrhom mača u glavu, jednom, drugi put, treći put. Treći udarac odbaci Kahira.

Ugledao je blesak oštrice. Parirao refleksno. Previše sporo. • Postojala je strogo poštovana tradicija kod roda Difrina. Nad telom palog rođaka, položenim u oružarnicu zamka, svi muškarci iz roda obavljali su celodnevnu i celonoćnu vigiliju96. Okupljene u udaljenom krilu zamka, kako ne bi smetale muškarcima, dekoncentrisale ih i narušavale njihova razmišljanja, žene su jecale, ridale i gubile svest. Povrativši svest, počinjale bi da jecaju i ponovo gube svest. I da

capo97. Ridanja i suze čak i u žena, vikovarskih plemkinja, bilo je nerado viđena netaktičnost i sramota. Ali kod Difrina je bila takva a ne druga tradicija, i niko je nije menjao. Niti je nameravao da je menja. Desetogodišnji Kahir, najmlađi brat Ailila, koji je pao u Nazairu i upravo ležao u oružarnici zamka, u duhu običaja i tradicije još uvek nije bio smatran muškarcem. Nisu ga pustili u društvo muškaraca okupljeno nad otvorenim kovčegom, nisu mu dozvolili da sedi i ćuti zajedno sa dedom Grufidom, ocem Kelom, bratom Deranom, kao i celom gomilom ujaka, stričeva i rođaka. Razume se, nije mu bilo dozvoljeno ni

da rida i pada u nesvest zajedno sa bakom, majkom, trima sestrama, kao i celom gomilom strina, ujna i rođaka. Zajedno sa ostatkom maloletnih rođaka, pristiglih u Darn Difre na egzekvije98, pogreb i triznu99. Kahir se ludirao i šegačio po zidovima. I pesnicama se tukao sa onima koji su smatrali da su njihovi očevi i starija braća bili najhrabriji od svih muškaraca u borbama za Nazair, a ne Ailil ep Kela. – Kahire! Dođi kod mene, sinčiću! Na klaustru je stajala Maur, Kahirova majka, i njena sestra, tetka Kinead var Anahid. Majčino lice je bilo crveno i toliko naduveno od plača da se Kahir prestrašio. Potreslo ga je što, čak

i od tako prelepe žene kao što je njegova majka, plač može da načini takvu rugobu. Čvrsto je rešio da neće nikada plakati, ama baš nikad. – Zapamti, sinko – zarida Maur, pribijajući dečaka uz skute tako snažno da mu je ponestalo vazduha. – Zapamti ovaj dan. Zapamti ko je lišio života tvog batu Ailila. To su učinili prokleti Nordlinzi. Tvoji neprijatelji, sinčiću. Moraš ih uvek mrzeti. Moraš mrzeti tu prokletu zločinačku naciju! – Mrzeću ih, majko – obeća Kahir, pomalo začuđen. Kao prvo, njegov brat Ailil je pao u boju, časno, slavnom smrću na kojoj bi mu svako pozavideo, pa zašto onda roniti suze? Kao drugo, nije bila tajna da je baka Eviva, Maurina

majka, vodila poreklo od Nordlinga. Tata je u gnevu više puta uspeo da nazove baku “vučicom sa Severa”. Razume se, iza njenih leđa. Ali ako majka sada zapoveda... – Mrzeću ih – strasno se zakleo. – Već ih mrzim! A kada budem velik i kada budem imao pravi mač, krenuću u rat i glave ću im poseći! Videćeš, majko! Majka udahnu vazduh u pluća i poče da rida. Tetka Kanaed ju je pridržavala. Kahir je stezao pesnice i tresao se od mržnje. Mržnje prema onima koji su uvredili njegovu majku i zbog kojih je tako poružnela.

• Bonhartov udarac razvalio mu je slepoočnicu, obraz i usta. Kahir je ispustio mač i zateturao se, a lovac ga je iz poluokreta posekao između vrata i ključnice. Kahir se svali kraj stopa mermerne boginje, a njegova krv, poput paganske žrtve, isprska postolje kipa. • Huknulo je, pod se zatresao pod stopalima, iza zidne panoplije, uz lomljavu, pao je štit. Hodnikom se vukao i širio nagrizajući dim. Ciri je otrla lice. Svetlokosa devojka koju je pridržavala bila joj je teška kao mlinski

kamen. – Brže... Trčimo brže... – Ja ne mogu brže – kaza devojka. I iznenada teško sede na parket. Ciri preneraženo primeti kako ispod nje, ispod njene natopljene nogavice, počinje da se izliva i nakuplja crvena bara. Devojka je bila bleda kao leš. Ciri se bacila na kolena pokraj nje, skinula devojci šal, zatim pojas i pokušala da napravi povesku. Ali rana je bila previše velika. I previše blizu prepona. Krv nije prestajala da teče. Devojka je zgrabi za ruku. Prsti su joj bili hladni kao led. – Ciri...

– Da. – Ja sam Angulema. Nisam verovala... Nisam verovala da ćemo te pronaći. Ali pošla sam sa Geraltom... Za njim ne možeš da ne ideš. Znaš? – Znam. On je takav. – Pronašli smo te. I spasli. A Fringila nam se podsmevala... Reci mi... – Ne govori ništa. Molim te. – Reci... – Angulema je sve sporije i sa sve većim naporom pomicala usne. – Reci mi, ipak si ti kraljica... U Cintri... Bićemo u tvojoj milosti, zar ne? Načinićeš me... groficom? Reci. Ali nemoj lagati... Može? Reci! – Ne govori ništa. Čuvaj snagu.

Angulema uzdahnu, naglo se savila ka napred i čelom se očešala o Cirino rame. – Znala sam... – kazala je sasvim jasno. – Znala sam, majku mu, da je bordel u Tusenu bila bolja ideja za život. Prošao je dug, vrlo dug trenutak pre no što je Ciri shvatila da u naručju drži mrtvu devojku. • Ugledala ga je kako dolazi praćen mrtvim pogledima kanefora od alabastera koje su podupirale arkadu. I odjednom je shvatila da je beg nemoguć,

da od njega ne može da pobegne. Da će morati da mu se suprotstavi. Znala je to. Ali i dalje ga se previše bojala. Izvukla je oružje. Lastavičina oštrica tiho je pevušila. Znala je tu pesmu. Povlačila se širokim hodnikom, a on je išao za njom, držeći mač obema rukama. Krv je tekla po oštrici, u teškim kapljicama kapala iz balčaka. – Leš – proceni on, prekoračujući preko Anguleminog tela. – Dobro je. I onaj junak već trune. Ciri je osetila kako je obuzima očaj. Kako se prsti zarivaju u rukohvat do bola. Povlačila se. – Slagala si me – procedi Bonhart,

idući za njom. – Junak nije imao medaljon. Ali nešto mi govori da će se u zamku naći neko ko medaljon nosi. Naći će se neko takav, stari Leo Bonhart će glavu dati, negde u blizini volšebnice Jenefer. Ali najpre ono glavno, zmijo. Najpre mi. Ti i ja. I naše venčanje. Ciri se odlučila. Opisavši Lastavicom kratak luk, zauzela je pozu. Počela je da ide polukružno, sve brže, primoravajući lovca da se okreće u mestu. – Poslednji put – procedi – taj trik ti nije mnogo pomogao. Šta je? Ne znaš da učiš na greškama? Ciri ubrza korak. Skladnim, glatkim pokretima oštrice, varala ga je i

zbunjivala, mamila i hipnotisala. Bonhart zavrte i zafijuka mačem. – Ne deluje to na mene – planu. – I smara me! U dva kratka koraka, skratio je distancu. – Sviraj, muzika! Skočio je i zasekao oštro, Ciri se izvila u pirueti, poletela, sigurno se dočekala na levu nogu, odmah udarila, ne promenivši pozu, a pre nego što je oštrica zazvonila o Bonhartovu paradu, već se kovitlala naokolo, glatko izmičući fijukavim zamasima. Udarila je još jednom, bez zamaha, iz neprirodno, iznenađujuće povijenog lakta. Bonhart je parirao, silinu parade iskoristio je za

momentalan udarac sleva. Očekivala je to, bilo joj je dovoljno da blago savije kolena i zaljulja trup kako bi se za delić cola uzmakla od oštrice. Smesta je kontrirala, kratko zamahnula. Ali ovaj put ju je čekao, pokvario joj je fintu. Ne naišavši na paradu, umalo nije izgubila ravnotežu, spasla se munjevitim odskokom, ali svejedno je njegov mač zakačio njeno rame. Isprva je mislila da je oštrica presekla samo vatirani rukav, ali ubrzo je ispod pazuha i na ruci osetila toplu krv. Kanefore od alabastera posmatrale su ih ravnodušnim očima. Povlačila se, a on je išao za njom pogrbljen, praveći mačem široke iskošene pokrete. Kao koščata smrt koju

je Ciri viđala na slikama u hramu. Ples skeleta, pomisli. Ide smrt. Povlačila se. Topla krv sad joj je već tekla po podlaktici i šakama. – Prva krv je za mene – reče on, videvši zvezdasto rasprskane kapljice na parketu. – Za koga će biti druga? Povlačila se. – Osvrni se. Ovo je kraj. Bio je u pravu. Hodnik se završavao ništavilom, bezdanom na čijem su se dnu videle prašnjave, prljave i razvaljene daske poda na nižem spratu. Taj deo zamka je bio ruiniran, uopšte nije imao pod. Ostala je samo šupljikava noseća konstrukcija – svodovi, slemena i rešetka greda koja je

sve spajala. Nije se dugo dvoumila. Zakoračila je na gredu, povlačila se po njoj, ne ispuštajući Bonharta iz vida, prateći svaki njegov pokret. To ju je spaslo. Naglo je jurnuo na nju, trčeći po gredi, mašući brzim kružnim udarima, izvijajući mač u munjevitim fintama. Znala je na šta je računao. Loša parada ili greška u finti uskratili bi joj ravnotežu, a u tom slučaju bi pala sa grede na razvaljeni parket donjeg sprata. Ciri ovoga puta nije dala da je zavara fintama. Naprotiv. Vešto se izmigoljila i zadala udarac desnom rukom, videvši ga da se koleba na delić sekunde, zasekla je drugi put desnom rukom, tako brzo i snažno da se Bonhart

zateturao nakon parade. I pao bi da nije njegove visine. Levom rukom ispruženom uvis uspeo je da se pridrži za sleme i zadrži ravnotežu. Ali na delić sekunde je izgubio koncentraciju. A Ciri je bio dovoljan taj delić. Ubola je na prepad, moćno, punom dužinom ruke i oštrice. Nije ni trepnuo kada mu je Lastavičina oštrica preletela preko grudi i levog ramena. Odmah je kontrirao tako strašno da bi udarac prepolovio Ciri napola da se nije izvila saltom unazad. Skočila je na susednu gredu i pala na kolena držeći mač uspravno iznad glave. Bonhart baci pogled na svoje rame i podiže levu šaku, već označenu dezenom krmeznih zmijastih linija.

Pogledao je u guste kapljice koje su kapale dole, u bezdan. – Vidi, vidi – kaza. – Ipak znaš da učiš na greškama. Glas mu je drhtao od gneva. Ali Ciri ga je previše dobro poznavala. Bio je smiren, suzdržan i spreman za ubijanje. Skočio je na njenu gredu, koseći mačem, išao je na nju kao oluja, koračao sigurno, bez kolebanja, i ne gledajući pod noge. Greda je pucketala, sejala prašinu i krhotine. Pritiskao ju je, mlatarajući unakrst. Primorao ju je da ide unazad. Napao ju je tako brzo da nije mogla da rizikuje sa skokom, niti saltom, morala je sve

vreme da parira i izbegava udarce. Ugledala je blesak u njegovim ribljim očima. Znala je u čemu je stvar. Priterao ju je do stuba, do ukrštenih greda ispod sleme. Izgurao ju je na mesto sa kojeg nije mogla pobeći. Morala je nešto da učini. Naglo je shvatila šta. Kaer Morhen. Klatno. Odvraćaš klatno od sebe, preuzimaš njegov zalet, njegovu energiju. Preuzimaš zalet kroz to odvraćanje. Razumeš li? Razumem, Geralte. Neočekivano, brzinom zmije u napadu, prešla je sa parade na udarac. Lastavičina oštrica jeknu, sudarajući se

sa Bonhartovom oštricom. U istom trenutku, Ciri se odbila i skočila na susednu gredu. Spustila se, nekim čudom zadržavajući ravnotežu. Pretrčala je nekoliko kratkih koraka i ponovo skočila natrag na Bonhartovu gredu i dočekala se iza njegovih leđa. Okrenuo se na vreme, široko zasekao, gotovo naslepo, na mesto gde je trebalo da je odnese skok. Promašio je za dlaku, snaga udarca ga je zanela. Ciri je napala kao grom. Posekla ga je na prepad, padajući na kolena. Posekla ga je snažno i samouvereno. I ukočila se sa mačem ispruženim u stranu. Spokojno gledajući kako dug, dijagonalan i gladak razrez na njegovom kaftanu počinje da buja i kipi gustim

crvenilom. – Ti... – Bonhart se zanese. – Ti... Bacio se na nju. Već je bio usporen i trom. Utekla mu je skokom unazad, a on nije zadržao ravnotežu. Pao je na koleno, ali ni kolenom nije pogodio gredu. A deblo je već bilo vlažno i klizavo. Gledao je u Ciri jednu sekundu. Zatim je pao. Videla je kako se strovalio na parket u gejziru prašine, maltera i krvi, kako je njegov mač odleteo u stranu za nekoliko dobrih sežnjeva. Ležao je nepokretno, raskrečen, velik, mršav. Ranjen i potpuno bespomoćan. Ali i dalje zastrašujući. Malo je potrajalo, ali na kraju se

trznuo. Jauknuo. Probao je da pridigne glavu. Pomerio je ruke. Ponovo zaječao, obema rukama opipavajući okrvavljene grudi i stomak. Ciri skoči. Dočekala se na kolena kraj njega. Lagano kao mačka. Videla je kako su se njegove riblje oči raširile od straha. – Pobedila si... – ishripta, gledajući oštricu Lastavice. – Pobedila si, veštice. Šteta što nije bilo u areni... Bila bi publika... Nije odgovorila. – Ja sam ti dao taj mač, sećaš se? – Ja se svega sećam. – Možda me... – zastenja. – Možda me nećeš dokrajčiti? Nećeš to učiniti...

Nećeš dotući oborenog i nenaoružanog... Ja te ipak poznajem, Ciri. Ti si za to... previše plemenita. Posmatrala ga je dugo. Veoma dugo. Zatim se nagnula. Bonhartove oči raširiše se još više. Ali ona mu je samo strgnula sa vrata medaljone – vuka, mačku i grifona. Potom se okrenula i pošla ka izlazu. Bacio se na nju sa nožem, skočio je zverski i podmuklo. I tiho kao slepi miš. Tek u poslednjem momentu, kada je bodež već trebalo da zagnjuri u njena leđa do balčaka, zaurlika, umetnuvši u taj urlik svu mržnju. Izbegla je podmukao udarac brzim poluokretom i odskokom, zamahnula je i

udarila, udarila je hitro i široko, moćno, zamahom cele ruke, pojačavajući snagu udarca okretom bedara. Lastavica zafijuka i poseče, poseče samim vrškom oštrice. Šiknulo je i zamljackalo, Bonhart se uhvatio za grlo. Riblje oči su mu se iskolačile. – Rekla sam ti već – reče Ciri hladno – da se ja svega sećam. Bonhart izbulji oči još više. A potom se stropoštao. Presavio se i pao unazad, podižući prašinu. I ležao je tako, velik, mršav kao kostur, na prljavom podu, okružen polomljenim daščicama. I dalje se stiskao za grlo, grčevito, iz sve snage. Ali iako je snažno držao, život mu je svejedno brzo klizio niz prste, razlivao se oko glave kao velik crn

oreol. Ciri je stala iznad njega. Bez reči. Ali tako da je dobro vidi. Kako bi njenu, samo njenu sliku poneo sa sobom tamo kud se uputio. Bonhart baci na nju pogled koji se sve više mutio i rasplinjavao. Zadrhtao je konvulzivno, zastrugao potpeticama po daskama. Zatim je ispustio klokot, isti klokot kao što ispušta levak, kada već sve prođe kroz njega. I to je bio poslednji zvuk koji je ispustio. • Grunulo je, uz huk i zveket poleteše

vitraži. – Pazi, Geralte! Odskočiše u pravo vreme. Zaslepljujuća munja preorala je parket, u vazduhu zazviždaše cepke terakote i oštri komadići mozaika. Druga munja pogodila je u kolumnu iza koje se sakrio veštac. Kolumna se raspala u tri dela. Od svoda se odlomilo pola arkade i survalo na parket uz zaglušujući tresak. Geralt, ležeći ravno uz pod, zakloni glavu rukama, svestan koliko je to bedan zaklon od šuta teškog petnaestak puda100 koji je padao na njega. Pripremio se za najgore, ali uopšte nije došlo do najgoreg. Skočio je, uspeo da nad sobom vidi svetlost magičnog štita i shvatio da ga je spasla Jenefer.

Vilgeforc se okrenuo ka čarobnici i u paramparčad razvalio stub iza kojeg se skrivala. Besno je urliknuo, fircajući oblak dima i prašine nitima vatre. Jenefer je uspela da odskoči, revanširala se, ispaljujući u čarobnjaka sopstvenu munju, koju je Vilgeforc ipak odbio bez muke, štaviše, potcenjivački. Odgovorio je udarcem koji je zavalio Jenefer na pod. Geralt se bacio na njega, brišući malter sa lica. Vilgeforc okrenu ka njemu oči i ruku iz koje su gromoglasno buknuli plamenovi. Veštac se instinktivno zakloni mačem. Patuljačka oštrica prekrivena runama, čuda li, odbrani ga, rasekavši vrpcu ognja napola.

– Ha! – dreknu Vilgeforc. – Impozantno, vešče! A šta kažeš na ovo? Veštac ništa nije kazao. Poleteo je kao ovnom udaren, pao na pod i proklizao po njoj, zaustavivši se tek kod baze kolumne. Kolumna se raspukla i razletela u parčiće, nanovo povlačeći za sobom deo svoda. Ovoga puta, Jenefer nije uspela da mu pruži magičnu zaštitu. Veliki komad odvaljen sa arkade pogodio ga je u leđa i obalio s nogu. Bol ga je na časak paralizovao. Jenefer, uzvikujući zaklinjalice, slala je u pravcu Vilgeforca munju za munjom. Nijedna nije pogađala cilj, sve su se nemoćno odbijale o magičnu sferu koja je branila čarobnjaka. Vilgeforc iznenada ispruži ruku i žustro je raširi.

Jenefer vrisnu od bola i podiže se uvis, levitirajući. Vilgeforc uvrnu dlanove, isto kao da cedi mokru krpu. Čarobnica prodorno zaurla. I stade se uvrtati. Geralt skoči, savladavši bol. Ali Regis ga je preduhitrio. Vampir se niotkuda pojavi u obliku ogromnog slepog miša i svali se na Vilgeforca bešumnim letom. Pre nego je čarobnjak stigao da se zaštiti činima, Regis ga šljisnu kandžama po licu, promašivši oko samo zato što je bilo nenormalno malo. Vilgeforc zariča i zamaha rukama. Oslobođena Jenefer surva se na gomilu šuta uz razdirući jauk, a krv iz nosa pokulja joj na lice i grudi.

Geralt je već bio blizu, već je uznosio sihil za udarac. Ali Vilgeforc još nije bio poražen i nije ni pomišljao da kapitulira. Vešca je odbacio silnim valom moći, u vampira je ispalio oslepljujući beli plamen koji je presekao kolumnu kao vreli nož maslac. Regis je vešto izmakao plamenu i materijalizovao se odmah pored Geralta u normalnu priliku. – Pazi – zastenja veštac, trudeći se da vidi šta je sa Jenefer. – Pazi, Regise... – Da pazim? – kriknu vampir. – Ja? Nisam zbog toga došao ovamo! Neverovatnim, munjevitim, tigrovim skokom bacio se na čarobnjaka

i ščepao ga za grlo. Blesnuše očnjaci. Vilgeforc zaurta od groze i besa. Na časak se činilo da mu je došao kraj. Ali to je bila varka. Čarobnjak je u svom arsenalu imao oružje za svaku priliku. I za svakog protivnika. Čak i za vampira. Šake, kojima je uhvatio Regisa, usijale su se kao užareno gvožđe. Vampir urliknu. Geralt takođe urliknu, videvši da čarobnjak doslovno razdire Regisa. Skočio je u pomoć, ali nije stigao na vreme. Vilgeforc baci raskidanog vampira na kolumnu i, izbliza, obema rukama ispali beli oganj. Regis zaurla, zaurla tako da je veštac pokrio uši dlanovima. Uz huk i zveket odlete ostatak vitraža. A kolumna se

jednostavno istopila. Vampir se istopio zajedno sa njom, razlio se u bezobličnu masu. Geralt opsova, unoseći u psovku sav svoj gnev i očaj. Doskočio je i podigao sihil da udari. Nije stigao da poseče. Vilgeforc se okrenu i odalami ga magičnom energijom. Veštac prelete celom dužinom hale, u zaletu tresnu o zid i skliznu niz njega. Ležao je kao riba, hvatajući vazduh i razmišljajući, ne o tome šta ima slomljeno, već šta mu je ostalo čitavo. Vilgeforc je išao ka njemu. U njegovoj ruci materijalizovala se gvozdena šipka duga šest stopa. – Mogao bih te spepeliti zaklinjalicom – kaza. – Mogao bih te rastopiti u staklastu masu, kao onog

stvora maločas. Ali ti, vešče, moraš umreti na drugačiji način. U borbi. Možda ne u preterano poštenoj, ali svejedno. Geralt nije verovao da će moći da ustane. Ali ustao je. Ispljunuo je krv sa presečene usne. Snažnije je stegao mač. – Na Tanedu sam te – Vilgeforc priđe bliže i zavitla šipkom – samo malo izlomio, skromno, zato što je to trebalo da bude samo pouka. Pošto je otišla u vetar, ovog puta ću te podrobno polomiti, na najsitnije koščice. Tako da te više nikad niko ne zalepi. Napao je. Geralt nije bežao. Prihvatio je bitku. Šipka je žmirkala i šištala, a

čarobnjak je kružio oko rasplesanog vešca. Geralt je izmicao udarcima i zadavao ih, ali Vilgeforc je vešto parirao, i tada se čulo žalosno ječanje sudara čelika. Čarobnjak je bio hitar i okretan kao demon. Zavarao je Geralta okretom trupa i odmerenim udarcem sleva, tresnuo ga je odozdo u rebra. Pre nego je veštac povratio ravnotežu i dah, dobio je u leđa tako snažno da je kleknuo. Odskokom je spasao glavu od udarca odozgo, ali nije umakao suprotnom udarcu odozdo u kukove. Zateturao se i udario leđima u zid. Bio je još toliko priseban da se baci na pod. U pravi čas, jer se gvozdena šipka očešala o njegovu kosu i zavalila u

zid, rasprskavajući iskre. Geralt se prekotrljao, a šipka je kresala iskre na pod tik pored njegove glave. Drugi udarac pogodio je lopaticu. Došlo je do šoka, parališućeg bola, slabosti koja se slivala do nogu. Čarobnjak uzdiže šipku. U njegovim očima plamteo je trijumf. Geralt je stisnuo u pesnici Fringilin medaljon. Šipka je pala tako da je zazvečalo. Udarila je za stopu pored veščeve glave. Geralt se otkotrljao i brzo pridigao na jedno koleno. Vilgeforc doskoči i udari. Šipka je ponovo omašila cilj za nekoliko cola. Čarobnjak odmahnu glavom sa nevericom i pokoleba se na tren.

Udahnu, shvativši iznenada. Oči mu blesnuše. Skoči, hvatajući zamah. Prekasno. Geralt ga oštro poseče preko stomaka. Vilgeforc zaječa, ispusti šipku i pogrbljen krenu sitnim koracima unazad. Veštac je već bio kraj njega. Gurnuo ga je čizmom na odlomak razvaljene kolumne, zamašno udario iskosa, od ključne kosti do butine. Krv šiknu na pod, iscrtavajući na njemu talasast dezen. Čarobnjak zaurla i pade na kolena. Spustio je glavu i pogledao u stomak i grudi. Dugo nije mogao da skloni pogled sa toga što je video. Geralt je spokojno čekao, u pozi, sa sihilom spremnim za udarac.

Vilgeforc prodorno zavika i podiže glavu. – Geraaalte... Veštac mu nije dao da dovrši. Dugo je bilo vrlo tiho. – Nisam znala... – Jenefer progovori na kraju, kobeljajući se iz gomile šuta. Izgledala je užasno. Krv koja joj je tekla iz nosa zalila joj je celu bradu i dekolte. – Nisam znala – ponovi, primetivši zbunjen Geraltov pogled – da znaš iluzorne čini. I to čini koje su sposobne da zavaraju Vilgeforca... – To je moj medaljon. – Aha – pogleda ga s podozrenjem. – Zanimljiva stvar. Ali svejedno smo živi zahvaljujući Ciri.

– Šta? – Njegovo oko. Nije povratio punu koordinaciju. Nije pogađao uvek. Ja ipak dugujem život... Ućutala je, pogledala u ostatke istopljene kolumne u kojoj su se mogli razaznati obrisi figure. – Ko je to bio, Geralte? – Drug. Nedostajaće mi mnogo. – Bio je čovek? – Oličenje čovečanstva. Šta je sa tobom, Jen? – Nekoliko slomljenih rebara, potres mozga, bedreni zglob, kičma. Osim toga, odlično sam. A kod tebe? – Manje-više isto.

Ravnodušno je pogledala Vilgeforcovu glavu, koja je ležala tačno na sredini podnog mozaika. Malo, staklasto čarobnjakovo oko gledalo ih je sa nemim prekorom. – Lep prizor – reče ona. – Istina – veštac prizna uskoro. – Ali ja sam se već nagledao. Hoćeš li moći da hodaš? – Uz tvoju pomoć, da. • Sreli su se, sve troje, na mestu gde su se hodnici spajali, ispod arkada. Sreli su se pod mrtvim pogledima kanefora od alabastera.

– Ciri – reče veštac. I protrlja oči. – Ciri – reče Jenefer koju je pridržavao veštac. – Geralte – reče Ciri. – Ciri – odgovori on, savlađujući snažan grč u grlu. – Dobro je videti te ponovo. – Gđice Jenefer. Čarobnica se oslobodila ispod veščeve ruke i sa najvećim naporom ispravila. – Kako to izgledaš, devojko? – reče surovo. – Pogledaj se samo kako izgledaš! Popravi kosu! Ne grbi se. Dođi ovamo. Ciri je prišla, kruta kao robot.

Jenefer joj je popravila i izravnala kragnicu i pokušala da obriše već skorelu krv sa rukava. Dodirnula joj je kosu. Otkrila ožiljak na obrazu. Zagrlila je snažno. Veoma snažno. Geralt je video njene ruke na Cirinim leđima. Video je izdeformisane prste. Nije osećao bes, tugu, niti mržnju. Osećao je samo umor. I ogromnu želju da završe sa svim tim. – Mamice. – Kćeri. – Hajdemo – odlučio je da ih prekine. Ali tek nakon dužeg vremena. Ciri glasno ušmrknu i obrisa nos vrhom dlana. Jenefer je zgromi pogledom i obrisa oko, koje je sigurno

bilo nečim zaprašeno. Veštac je gledao hodnik iz kojeg je izašla Ciri, kao da je očekivao da odande izađe još neko. Ciri odmahnu glavom. Shvatio je. – Hajdemo odavde – ponovi. – Da – reče Jenefer. – Hoću da vidim nebo. – Nikada vas više neću napustiti – Ciri reče muklo. – Nikada. – Hajdemo odavde – ponovi. – Ciri, pridržavaj Jen. – Ne treba da me pridržava! – Dozvoli mi, mamice. Ispred njih su bile stepenice, velike stepenice koje tonu u dim, u treperavu svetlost baklji i vatre u gvozdenim

kantama. Ciri zadrhta. Već je videla te stepenice. U snovima i vizijama. Daleko dole, čekali su naoružani ljudi. – Umorna sam – šapnula je. – I ja – prizna Geralt, izvlačeći sihil. – Dosta mi je više ubijanja. – I meni. – Nema drugog izlaza odavde? – Ne. Nema. Samo te stepenice. Moramo tuda, devojko. Jen želi da vidi nebo. A ja želim da vidim nebo, Jen i tebe. Ciri se osvrnu i pogleda u Jenefer, koja se naslonila na balustradu kako ne

bi pala. Izvukla je medaljone koje je uzela od Bonharta. Mačku je stavila sebi oko vrata, vuka je dala Geraltu. – Nadam se – reče on – da znaš da je to samo simbol? – Sve je samo simbol. Izvukla je Lastavicu iz korica. – Hajdemo, Geralte. – Hajdemo. Drži se blizu mene. U podnožju stepenica čekali su ih Skelenovi najamnici, stiskajući oružje u znojavim pesnicama. Sova brzim gestom posla na stepenice prvu turu. Potkovane čizme najamnika zatopotaše na stepenicima. – Polako, Ciri. Ne žuri. Blizu mene.

– Da, Geralte. – I mirno, devojko, mirno. Zapamti, bez srdžbe, bez mržnje. Mi moramo izaći i videti nebo. A oni koji nam stanu na put moraju umreti. Ne oklevaj. – Neću oklevati. Hoću da vidim nebo. Do prvog podesta su došli bez problema. Najamnici su se povlačili pred njima, iznenađeni i začuđeni njihovom smirenošću. Ali uskoro su trojica skočila ka njima vrišteći, vitlajući mačevima. Smesta su umrli. – Združeno! – drao se odozdo Sova. – Ubijte ih! Skočila su sledeća trojica. Geralt brzo zakorači prema njima, zavara ih

fintom, ubode jednog odozdo u grlo. Obrnuo se i propustio Ciri ispod desne ruke, a Ciri glatko šljosnu drugog dripca ispod pazuha. Treći je hteo da spase život skokom preko balustrade. Nije uspeo. Geralt obrisa sa lica prskotine krvi. – Smirenije, Ciri. – Smirena sam. Sledeća trojica. Blesak oštrica, krik, smrt. Gusta krv puzala je nadole, tekla po stepenicima. Dripac u mesinganoj brigandini101 skoči ka njemu sa dugim kopljem. Oči su mu bile zverske od narkotika. Ciri brzom kosom paradom odbaci koplje, a Geralt

poseče. Obrisao je lice. Išli su, ne osvrćući se. Drugi podest je bio blizu. – Ubij! – vikao je Skelen. – Na njih! Ubiiijteee ih! Na stepenicama lupnjava, krik. Blesak oštrica, vrisak. Smrt. – Odlično, Ciri. Ali smirenije. Bez euforije. I blizu mene. – Sada ću uvek biti blizu tebe. – Ne udaraj iz ramena, bolje iz lakta. Pazi. – Pazim. Blesak oštrice. Urlik, krv. Smrt. – Odlično, Ciri. – Želim da vidim nebo.

– Volim te mnogo. – I ja tebe. – Pazi. Postaje klizavo. Blesak oštrice, zavijanje. Išli su, sustižući krv koja je lila po stepenicima. Išli su nadole, sve vreme nadole, stepenicama zamka. Dripac koji ih je napao okliznuo se na okrvavljenom stepeniku, pao ničice pravo ispred njihovih nogu i zajaukao za milost, oberučke zaklanjajući glavu. Prošli su pored njega, ne gledajući. Sve do trećeg podesta niko se više nije odvažio da im prepreči put. – Lukovi! – drao se odozdo Stefan Skelen. – Dajte samostrele! Boreas Mun je trebalo da donese samostrele! Gde je

on? Boreas Mun – što Sova nikako nije mogao znati – bio je već dosta daleko. Išao je pravo na istok, sa čelom uz konjsku grivu izvlačio je iz pastuva onoliko galopa koliko je moglo. Od ostalih, koje je poslao po lukove i samostrele, vratio se samo jedan. Dripcu, koji se odlučio da gađa, blago su se tresle ruke, a oči suzile od fisteha. Prva strela je jedva okrznula balustradu. Druga ni u stepenice nije pogodila. – Više! – razdrao se Sova. – Popni se više, kretenu! Gađaj izbliza! Samostrelac se pravio da ne čuje.

Skelen opsova svom snagom, istrže mu samostrel, skoči na stepenice, kleknu i nacilja. Geralt brzo zakloni Ciri svojim telom. Ali devojka se munjevito izvi iza njega, a kada je zašištala tetiva, već je bila u pozi. Okrenula je mač u gornju kvartu i odbila strelu tako jako da se dugo prevrtala pre nego što je pala. – Vrlo dobro – promrmlja Geralt. – Vrlo dobro, Ciri. Ali ako još jednom uradiš tako nešto, izlemaću te. Skelen baci samostrel. Iznenada je shvatio da je sam. Svi njegovi ljudi, zbijeni u gomilu, bili su skroz dole. Nijedan se nije žurio da zakorači na stepenice. Kao da ih je bilo manje, opet ih je nekoliko otrčalo

nekud. Sigurno po samostrele. A veštac i veštica su smireno, ne žureći, ali i ne usporavajući korak, išli dole po stepenicama zamka oblivenim krvlju. Blizu jedno drugog, rame uz rame, zavaravajući ga i smućujući brzim pokretima oštrica. Skelen se povuče. I nije prestao da se povlači. Sve do dole. Kada se našao u grupi svojih ljudi, uvideo je da povlačenje traje. Opsovao je nemoćno. – Momci! – kriknu, a glas mu se neharmonično slamao. – Smelo! Hajde, na njih! Združeno! Napred, hrabro! Za mnom! – Idite sami – promumla neki, primičući nosu dlan sa fistehom. Sova

mu udarcem pesnice narkotikom obeli lice, rukav i prednji deo kaftana. Veštac i veštica prođoše drugi podest. – Kada siđu skroz dole – zariča Skelen – opkolite ih! Hajde, momci! Smelo! Na oružje! Geralt pogleda u Ciri. I umalo ne zaurla od gneva, videvši u njenoj sivoj kosi beličaste plamenove sjajne kao srebro. Savladao se. Nije bilo vreme za ljutnju. – Pazi – reče potmulo. – Budi blizu mene. – Uvek ću biti blizu tebe. – Dole će biti pakleno.

– Znam. Ali zajedno smo. – Zajedno smo. – Ja sam s vama – kaza Jenefer, silazeći za njima po crvenim stepenicama klizavim od krvi. – U gomilu! U gomilu! – ričao je Sova. Nekoliko njih koji su otrčali po samostrele vraćali su se. Bez samostrela. Veoma zaplašeni. Iz sva tri hodnika koja su vodila ka stepenicama razleže se huk vrata razvaljivanih nadžacima, lomljava, zveket gvožđa i odjek teških koraka. I iznenada, iz sva tri hodnika uzmarširaše vojnici sa crnim šlemovima, oklopima i kaputima sa znakom srebrnog

daždevnjaka. Viknuvši na najamnike gromko i zastrašujuće, oni zvučno baciše oružje na pod, jedan za drugim. U one manje odlučne nanišanili su samostrele, oštrice glejvova i rogatina i požurili ih još strašnijim krikom. Sada su svi poslušali, budući da se moglo videti da crni vojnici gore od želje da nekog ucmekaju i samo čekaju pretekst. Sova je stao ispred kolumne, prekrstivši ruke na grudima. – Čudotvorna pomoć? – promumla Ciri. Geralt odmahnu glavom. Samostreli i oštrice su bili naciljani i u njih. – Glaeddyvan vort! Otpor nije imao smisla. U podnožju

stepenica vrvelo je od crnih vojnika kao u mravinjaku, a oni su već bili veoma, veoma izmoreni. Ali nisu bacili mačeve. Brižljivo su ih položili na stepenike. A zatim seli. Geralt je osetio toplu Cirinu ruku, čuo je njen dah. Odozgo, prolazeći kraj leševa i bara krvi, pokazujući vojnicima nenaoružane ruke, sišla je Jenefer. Mučno je sela pored njih na stepenik. Geralt je osetio toplinu i druge ruke. Šteta što tako ne može biti uvek, pomisli. A znao je da ne može. Vezali su i redom odvodili Sovine ljude. Bilo je sve više crnih vojnika u kaputima sa daždevnjakom. Iznenada se među njima pojaviše oficiri visokog

ranga, prepoznatljivi po belim perjanicama i srebrnim bordurama na oklopima. I po poštovanju, sa kojim su im pravili prolaz.. Ispred jednog oficira, čiji je šlem bio naročito bogato ukrašen srebrom, razmicali su se sa izuzetnim poštovanjem. Štaviše, sa naklonima. Upravo se on zaustavio ispred Skelena koji je stajao kod kolumne. Sova – jasno se to videlo, čak i pod treperavim svetlom lučeva i slika koje su sagorevale u gvozdenim kantama – poblede, postao je beo kao papir. – Stefane Skelene – reče oficir zvučnim glasom, glasom koji je zazvonio sve do svoda hale. – Izaći ćeš pred sud.

Bićeš kažnjen za izdaju. Sova je odveden, ali mu nisu vezali ruke kao najamnicima. Oficir se osvrnu. Sa tapiserije iznad njega otkinula se zapaljena krpa i pala, vrteći se kao velika ognjena ptica. Blesak zasija na srebrnoj borduri oklopa, na viziru koji je sezao do polovine obraza i bio u obliku sablasne zubate čeljusti, kao kod svih Crnih Vojnika. Red je na nas, pomisli Geralt. Nije pogrešio. Oficir je gledao u Ciri, a njegove oči su gorele u otvorima šlema, primećivale i registrovale sve. Bledilo. Ožiljak na licu. Krv na rukavu i dlanu.

Bele pramenove u kosi. Zatim Nilfgardijac skrenu pogled na vešca. – Vilgeforc? – upita svojim zvučnim glasom. Geralt odrično odmahnu glavom. – Kahir ep Kelah? Ponovo odričan pokret glave. – Klanice – kaza oficir, gledajući u stepenice. – Krvave klanice. Ali šta ćeš, ko mač diže... Sem toga, poštedeo si dželate posla. Dalek si put prevalio, vešče. Geralt nije komentarisao. Ciri glasno ušmrknu i obrisa nos korenom šake. Jenefer je ukori pogledom. Nilfgardijac primeti to i osmehnu se.

– Dalek si prevalio put – ponovi. – Došao si ovamo sa kraja sveta. Za njom i radi nje. Makar ti po tom osnovu nešto pripada. Gospodine De Rido! – Po naredbi, Vaša carska milosti! Veštac se nije začudio. – Potražite ovde diskretnu odaju u kojoj ću moći na miru da porazgovaram sa gospodinom Geraltom iz Rivije, a da nas niko ne ometa. Za to vreme, obezbedite sve ugodnosti i usluge obema damama. Razume se, pod budnom i neprestanom stražom. – Razumem, Vaša carska milosti. – Gospodine Geralte, pođite sa mnom. Veštac ustade. Pogleda u Jenefer i

Ciri, želeći da ih umiri, upozori ih da ne prave gluposti. Ali to nije bilo potrebno. Obe su bile užasno umorne. I rezignirane. • – Dalek si prevalio put – ponovi, skidajući šlem, Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Morvud, Beli Plamen Koji Pleše na Mogilama Neprijatelja. – Ne znam – odgovori smireno Geralt – da li si ti prevalio dalji, Duni. – Prepoznao si me – osmehnu se car. – A kažu da su me nedostatak brade i način držanja potpuno promenili.

Mnogi od ljudi koji su me ranije viđali u Cintri dolazili su u Nilfgard na audijenciju sa mnom. I niko me nije prepoznao. A ti si me ipak video samo jedanput, i to pre šesnaest godina. Toliko sam ti se urezao u sećanje? – Ne bih te prepoznao, zaista si se mnogo promenio. Jednostavno sam pretpostavio ko si. Još pre nekog vremena. Nisam bez tuđe pomoći i smernice odgonetnuo kakvu je ulogu odigrao incest u Cirinoj porodici. U njenoj krvi. U nekom od košmarnih snova usnio sam incest, najstrašniji i najgnusnijih od svih mogućih. I molim lepo, tu si, lično. – Jedva se držiš na nogama – Emhir reče hladno. – A impertinencije koje

činiš na silu prouzrokuju da se još više njišeš. Možeš sesti u prisustvu cara. Tu privilegiju ti dodeljujem... doživotno. Geralt sede sa olakšanjem. Emhir je i dalje stajao naslonjen na izrezbaren orman – Spasao si život mojoj kćerki – reče. – Više puta. Hvala ti za to. U moje vlastito ime i ime budućih pokolenja. – Razoružavaš me. – Cirila – Emhir se nije potresao zbog ismevanja – će otići u Nilfgard. U podesno vreme će postati imperatorka. Na potpuno isti način kako su kraljicama postajale desetine devojaka. Odnosno, gotovo ne znajući svog supružnika. Često nemajući o njemu dobro mišljenje na osnovu prvog susreta. Često

razočarane prvim bračnim danima i... noćima. Cirila neće biti prva. Geralt se suzdržavao od komentara. – Cirila – nastavi car – će biti srećna, kao i većina kraljica o kojima sam govorio. To će doći s vremenom. Ljubav, koju od nje uopšte ne zahtevam, Cirila će preneti na sina kojeg ću začeti sa njom. Arhikneza, a potom i cara. Cara koji će začeti sina. Sina koji će biti vladar sveta i koji će spasti svet od uništenja. Tako veli proročanstvo čiju tačnu sadržinu znam samo ja. – Razume se – nastavi Beli Plamen – Ciri nikada neće saznati ko sam ja. Ta tajna će umreti. Zajedno sa onima koji je znaju.

– Jasno mi je – Geralt klimnu glavom. – Ne može biti jasnije. – Ne možeš da ne zapaziš – Emhir progovori nakon nekog vremena – ruku sudbine koja je bila u svemu ovome. U svemu. U tvojim postupcima takođe. Od samog početka. – Pre u tome vidim Vilgeforcovu ruku. Jer on te je onda poslao u Cintru, zar ne? Kada si bio Začarani Jež? On je učinio da Paveta... – U zabludi si – Emhir ga žustro prekinu, zabacujući preko ramena kaput sa daždevnjakom. – Ne znaš ništa. I ne moraš da znaš. Nisam te pozvao ovamo da ti pripovedam istoriju mog života. Niti da se pravdam pred tobom. Jedino

što si zaslužio jeste uveravanje da devojci neće biti naneta nepravda. Nemam nikakve dugove prema tebi, vešče. Nikakve... – Imaš! – Geralt ga prekinu jednako žustro. – Poništio si sklopljeni ugovor. Prekršio si datu reč. To su dugovi, Duni. Prekršio si zakletvu kao knez, imaš dug kao car. Sa carskim kamatama. Za deset godina! – Samo toliko? – Samo toliko. Zato što mi samo toliko pripada, ne više. Ali ne ni manje! Trebalo je da dođem po dete kada napuni šest godina. Nisi čekao obećani termin. Hteo si da mi je ukradeš pre nego što je prošao. Međutim, sudbina, o

kojoj stalno govoriš, ismejala te je. Tokom narednih deset godina pokušavao si da se boriš sa tom sudbinom. Sada je imaš, imaš Ciri, vlastitu kćer, koju si nekada lupeški i podlo lišio roditelja, a sa kojom sada hoćeš lupeški i podlo da rađaš rodoskvrnu decu. Ne zahtevajući od nje ljubav. Što je i pravilno. Ne zaslužuješ njenu ljubav. Među nama, Duni, ne znam kako ćeš moći da je pogledaš u oči. – Cilj opravdava sredstva – Emhir reče potmulo. – Ono što radim, radim radi potomaka. Radi spasavanja sveta. – Ako će svet biti spasen na taj način – veštac podiže glavu – onda je bolje da taj tvoj svet propadne. Veruj mi, Duni, bolje je da propadne.

– Bled si – reče gotovo prijatno Emhir var Emreis. – Ne uzbuđuj se toliko, samo što se nisi onesvestio. Udaljio se od ormara, izvukao stolicu i seo. Vešcu se stvarno vrtelo u glavi. – Gvozdeni Jež – car poče spokojno i tiho – trebalo je da bude način da primoraju mog oca na saradnju sa uzurpatorom. Bilo je to nakon prevrata, otac, svrgnuti car, bio je zatvoren i mučen. Međutim, nije se dao slomiti, pa su pokušali na drugi način. Čarobnjak, kojeg je unajmio uzurpator, na očeve oči pretvorio me je u nakazu. Čarobnjak je malo pridodao na sopstvenu inicijativu. Odnosno – humor. “Eimir” je na našem jeziku “jež”.

– Otac nije dao da ga slome i ubili su ga. Mene su pak izložili podrugivanju i podsmehu, pustili u šumu i nahuškali pse na mene. Spasao sam život, nisu bili baš zagriženi da me gone, budući da nisu znali da je čarobnjak isfušerisao posao i da mi noću vraća ljudski oblik. Na sreću, znao sam nekoliko osoba u čiju sam vernost mogao biti siguran. A, čisto da te obavestim, tada sam imao trinaest godina. – Moram sam da odem iz zemlje. A to da spas od uroka moram da tražim na Severu, iza Stepenica Marnadala, pročitao mi je u zvezdama neki malo ćaknut astrolog po imenu Ksartizijus. Posle, kada sam već bio car, za to sam mu poklonio kulu i opremu. Pre toga je

morao da radi sa pozajmljenom. – Znaš šta se dogodilo u Cintri, ne treba gubiti vreme na udubljivanje u tu stvar. Međutim, ne slažem se da je Vilgeforc imao nešto zajedničko sa tim. Kao prvo, tada ga još nisam znao, kao drugo, imao sam ogromnu averziju prema čarobnjacima. Uostalom, ni dandanas ih ne volim. Ah, da ne zaboravim: kada sam povratio tron, dočepao sam se tog čarobnjaka koji je služio uzurpatoru i mrcvario me na očeve oči. I ja sam pokazao smisao za humor. Čarobnjak se zvao Bratens, a na našem jeziku to zvuči skoro kao “ispržen”. – Dosta je ipak digresija, vratimo se na stvar. Vilgeforc me je tajno posetio u Cintri, ubrzo nakon Cirinog rođenja.

Predstavio se kao konfident ljudi koji su mi u Nilfgardu i dalje bili verni i konspirirali protiv uzurpatora. Ponudio mi je pomoć i uskoro je dokazao da može da pomogne. Kada sam, i dalje nepoverljiv, upitao za motive, bez ikakvog uvijanja mi je izjavio da računa na zahvalnost. Na milost, privilegiju i vlast kojom će ga darovati veliki car Nilfgarda. Odnosno ja. Moćan vladar, koji će vladati polovinom sveta. Koji će začeti potomka što će vladati celim svetom. Rame uz rame sa tim velikim vladarima – čarobnjak je izjavio bez okolišanja – sam ima nameru da se visoko izdigne. Tu je izvukao svitke uvezane zmijskom kožom i skrenuo mi pažnju na njihovu sadržinu.

– Na taj način sam se upoznao sa proročanstvom. Doznao sam o sudbini sveta i svemira. Doznao sam šta moram da učinim. I došao sam do zaključka da cilj opravdava sredstva. – Pa naravno. – U međuvremenu – Emhir je čuo ironiju na jedno uvo – u Nilfgardu su moji poslovi išli sve bolje i bolje. Moje pristalice su dobijale sve veće uticaje, i najzad, imajući iza sebe grupu linijskih oficira i kadeta, odlučili su se na državni udar. Međutim, za to sam im bio potreban ja. Lično. Istinski naslednik trona i krune carstva, pravi Emreis od krvi Emreisa. Trebalo je da budem nešto poput stega revolucije. Među nama govoreći, dosta revolucionara je gajilo

nadu da neću biti ništa više od toga. Oni koji su još živi do danas ne mogu to da prežale. – Ali, kao što rekoh, ostavimo se digresija. Morao sam da se vratim kući. Došao je čas da Duni, lažni kraljević iz Maehta i tobožnji cintrijski vojvoda zatraži svoje nasledstvo. Ipak, nisam zaboravio na proročanstvo. Morao sam da se vratim zajedno sa Ciri. A Kalante mi je oprezno, veoma oprezno motrila na prste. – Ona ti nikada nije verovala. – Znam. Mislim da je znala nešto o tom predskazanju. I učinila bi sve da me sputa, a u Cintri sam bio u njenoj moći. Bilo je jasno: morao sam da se vratim u

Nilfgard, ali tako da niko ne može da odgonetne da sam ja Duni, a da je Ciri moja ćerka. Vilgeforc mi je sugerisao način. Duni, Paveta i njihovo dete su morali umreti. Nestati bez traga. – U insceniranoj brodskoj nesreći. – Tako je. Tokom plovidbe iz Skeliga do Cintre, Vilgeforc je trebalo da uvuče brod u magični usisivač na Sedninom Bezdanu. Ciri, Paveta i ja trebalo je da se pre toga zatvorimo u specijalno obezbeđenu kabinu i preživimo. A posada... – Nije trebalo da preživi – dovrši veštac. – I tako je počeo tvoj put preko leševa. Emhir var Emreis je ćutao neko

vreme. – Počeo je ranije – reče konačno, a glas mu je zvučao potmulo. – Nažalost. U trenutku kada se ispostavilo da na palubi nema Ciri. Geralt podiže obrve. – Nažalost – carevo lice nije ništa izražavalo – u mojim planovima nisam pravilno ocenio Pavetu. To melanholično devojče večito spuštenih očiju prozrelo je mene i moje namere. Pre podizanja sidra, tajno je poslala dete na kopno. Pao sam u ludilo. Ona takođe. Dobila je napad histerije. Za vreme krkljanca... pala je preko ograde. Nisam stigao da skočim za njom. Vilgeforc je uvukao brod u taj svoj

usisivač. Odalamio sam glavu o nešto i izgubio svest. Nekim čudom sam preživeo, upleten u kanape. Probudio sam se sav u zavojima. Bila mi je polomljena ruka... – Baš me zanima – veštac upita hladno – kako se oseća čovek koji je ubio sopstvenu ženu? – Bedno – Emhir odgovori bez odugovlačenja. – Osećao sam se i osećam se bedno i prokleto podlo. To ne menja ni činjenica da je nikada nisam voleo. Cilj je opravdao sredstva. Ipak, uistinu žalim zbog njene smrti. Nisam to želeo i nisam planirao. Paveta je slučajno poginula. – Lažeš – Geralt reče muklo – a to

ne pristaje carevima. Paveta nije mogla ostati živa. Demaskirala bi te. I nikada ti ne bi dozvolila to što si hteo da učiniš Ciri. – Živela bi – opovrgnu Emhir. – Negde... daleko. Postoji dosta zamkova... Na primer, Darn Rovan... Ne bih mogao da je ubijem. – Čak ni radi cilja koji opravdava sredstva? – Uvek se – car protrlja lice – može naći neko manje drastično sredstvo. Uvek ih ima mnogo. – Ne uvek – kaza veštac, gledajući mu li oči. Emhir umače njegovom pogledu. – Upravo sam to imao na umu –

Geralt klimnu glavom. – Dovrši priču. Vreme prolazi. – Kalante je čuvala malu kao zenicu oka svog. Nisam smeo ni da pomislim da je otmem... Moj odnos sa Vilgeforcom se znatno ohladio, a prema drugim čarobnjacima sam i dalje imao averziju... Ali moji vojnici i aristokratija su me oštro gurali u rat, da napadnem Cintru. Kleli su se da narod to želi, da narod žudi za životnim prostorom, da će slušanje vox populi102 biti moj carski ispit. Rešio sam da ubijem dve muve jednim udarcem. Da jednim napadom osvojim i Cintru i Ciri. Ostalo znaš. – Znam – Geralt klimnu glavom. – Hvala ti na ovom razgovoru, Duni.

Zahvalan sam ti što si hteo da mi posvetiš vreme. Ali nemoj više da odugovlačiš. Veoma sam umoran. Gledao sam smrt svojih prijatelja, koji su došli sa mnom ovde sa kraja sveta. Došli su da spasu tvoju kćer. Nisu je ni znali. Osim Kahira, niko od njih nije znao Ciri. A pošli su da je spasu. Zato što je u njima bilo nešto što je ispravno i plemenito. I šta? Pronašli su smrt. Smatram da to nije pravedno. I ako neko želi da zna, ne slažem se sa time. Zato što ne vredi ni pet para takva istorija u kojoj umiru oni ispravni, a ološi žive i nastavljaju da rade po svom. Nemam više snage, care. Pozovi ljude. – Vešče... – Tajna mora umreti sa onima koji

je znaju. Sam si to rekao. Nemaš drugog izlaza. Nije istina da ih navodno imaš mnogo. Pobeći ću ti iz bilo kog zatvora. Uzeću ti Ciri, nema te cene koju ne bih platio da ti je uzmem. Znaš to dobro. – Znam to dobro. – Jenefer možeš da pustiš da živi. Ona tajnu ne zna. – Ona – Emhir kaza ozbiljno – će platiti bilo koju cenu da spase Ciri. I osveti tvoju smrt. – Istina – veštac klimnu glavom. – U stvari, zaboravio sam koliko ona voli Ciri. U pravu si, Duni. Šta da se radi, od sudbine se ne može pobeći. Imam molbu. – Reci. – Dozvoli mi da se oprostim sa

obema. Posle toga sam ti na raspolaganju. Emhir je stajao kraj prozora, zagledan u vrhove planina. – Ne mogu da ti odbijem. Ali... – Ne brini se. Neću ništa reći Ciri. Povredio bih je kada bih joj rekao ko si. A ja ne mogu da je povredim. Emhir je dugo ćutao, neprestano okrenut ka prozoru. – Možda i imam neki dug prema tebi – okrenu se na petama. – Zato poslušaj šta imam da ti ponudim u okviru otplate. Davno, davno, pre zaista mnogo vremena, kada su ljudi još uvek posedovali čast, ponos i dostojanstvo, kada su cenili svoju reč, a isključivo se

plašili sramote, dešavalo se sledeće: čovek od časti osuđen na smrt ulazio bi u kadu sa vrelom vodom i otvarao sebi vene, kako bi izbegao ponižavajuću ruku dželata ili egzekutora. Da li bi možda... – Naredi da napune kadu. – Da li bi možda – car nastavi spokojno – Jenefer htela da ti pravi društvo prilikom te kupke? – Gotovo sam siguran u to. Ali treba je pitati. Ona je dosta buntovne prirode. – Znam. • Jenefer se istog časa složila.

– Krug se zatvorio – dodade, gledajući svoje zglobove. – Zmija urobor zarila je zube u sopstveni rep. • – Ja ne razumem! – Ciri zafrkta kao razljućena mačka. – Ja ne shvatam zašto moram da idem sa njim? Kuda? Zbog čega? – Kćeri – Jenefer reče nežno. – Takva je tvoja sudbina. Razumi, jednostavno ne može biti drugačije. – A vi? – Nas – Jenefer pogleda Geralta – čeka naša sudbina. Tako jednostavno mora biti. Hodi ovamo, kćeri. Zagrli me

snažno. – Oni hoće da vas ubiju, zar ne? Ja se ne slažem! Jedva sam vas povratila! To nije pravedno! – Ko mač diže – Emhir var Emreis potmulo progovori – od mača gine. Borili su se sa mnom i izgubili. Ali izgubili su dostojanstveno. Ciri u tri koraka stade ispred njega, a Geralt tiho udahnu vazduh. Čuo je Jeneferin uzdah. Sto mu gromova, pomisli on, pa to svi vide! Pa cela njegova crna vojska vidi to što se ne može sakriti! Iste figure, iste iskričave oči, ista grimasa usta. Identično prekrštene ruke na grudima. Na sreću, na veliku sreću, sivu kosu je nasledila od

majke. Ali svejedno, kad se zagledaš, vidi se čija je to krv... – A ti – reče Ciri, odmeravajući Emhira usplamtelim pogledom. – A ti si pobedio. I misliš da si dostojanstveno pobedio? Emhir var Emreis nije odgovorio. Samo se osmehnuo, odmeravajući devojku vidno zadovoljnim pogledom. Ciri stisnu zube. – Toliko ih je umrlo. Toliko ljudi je umrlo zbog svega ovoga. Izgubili su dostojanstveno? Smrt je dostojanstvena? Samo zver može tako da razmišlja. Iako sam izbliza gledala u smrt, nisi uspeo da od mene napraviš zver. I nećeš uspeti. Nije odgovorio. Posmatrao ju je,

činilo se da je guta pogledom. – Ja znam – zasikta ona – šta ti smeraš. Šta želiš da uradiš sa mnom. I već sada ću ti kazati: neću ti dozvoliti da me takneš. A ako me... Ako me... Onda ću te ubiti. Čak i vezana. Kada zaspiš, grlo ću ti odgristi. Imperator brzim gestom utiša gunđanje koje je raslo među okolnim oficirima. – Biće ono – procedi, ne spuštajući pogled sa Ciri – što je suđeno. Oprosti se sa prijateljima, Cirila Fiona Flen Rijanon. Ciri baci pogled na vešca. Geralt odgovori odričnim pokretom glave. Devojka uzdahnu.

Jenefer i Ciri su se zagrlile i dugo šaputale. Zatim je Ciri prišla Geraltu. – Šteta – reče tiho. – Bilo je izgleda da bude bolje. – Znatno bolje – potvrdi. Zagrlili su se. – Budi hrabra. – On me neće imati – šapnula je. – Ne boj se. Pobeći ću mu. Imam načina... – Ne smeš da ga ubiješ. Zapamti, Ciri. Ne smeš. – Ne boj se. Uopšte nisam mislila na ubistvo. Znaš, Geralte, dosta mi je ubijanja. Previše ga je bilo. – Previše. Zbogom, veštice. – Zbogom, vešče.

– Samo nemoj da mi plačeš. – Lako je tebi da kažeš. • Emhir var Emreis, imperator Nilfgarda, pravio je društvo Jenefer i Geraltu sve do kupatila. Gotovo do samog ogradnog zida velikog, mermernog bazena, punog mirišljave i isparavajuće vode. – Zbogom – reče. – Ne morate da žurite. Odlazim, ali ostaviću ovde ljude kojima ću dati instrukcije i naređenja. Kada budete spremni, pozovite, a poručnik će vam dati nož. Ali ponavljam: ne morate da žurite.

– Cenimo milost – Jenefer ozbiljno klimnu glavom. – Vaša carska milosti? – Molim? – Molim vas, nemojte povređivati moju ćerku, koliko god je to moguće. Ne bih želela da umrem znajući da ona plače. Emhir je dugo ćutao. Čak veoma dugo. Oslonjen na dovratak. Okrenute glave. – Gđice Jenefer – odgovori konačno, a lice mu je bilo vrlo neobično. – Možete biti sigurni da neću povrediti vašu i Geraltovu kćerku. Gazio sam i igrao na kurganima neprijatelja. I mislio sam da sam u stanju sve da uradim. Ali to što podozrevate da ću

učiniti jednostavno ne bih mogao da učinim. Sada to znam. Zahvaljujući i vama oboma. Zbogom. Izašao je, tiho zatvorivši za sobom vrata. Geralt uzdahnu. – Da se skinemo? – pogleda u bazen koji je isparavao. – Ne raduje me naročito pomisao da me izvuku odavde kao nagi leš... – A, zamisli, meni je svejedno kakvu će me izvući – Jenefer skinu čizmice i brzim pokretima raskopča haljinu. – Ako je ovo moja poslednja kupka, neću da se kupam u odeći. Svukla je košulju preko glave i ušla u bazen, energično rasprskavši vodu. – Pa, Geralte? Zašto stojiš kao

ukopan? – Zaboravio sam koliko si lepa. – Lako zaboravljaš. Hajde, u vodu. Kada je seo kraj nje, odmah je bacila ruke oko njegovog vrata. Poljubio ju je, milujući joj struk, ispod vode i iznad vode. – Da li je ovo – upita radi reda – pravo vreme? – Za to je – promrmlja, zagnjurivši jednu ruku i dodirnuvši ga – svako vreme pravo. Emhir je dva puta ponovio da ne moramo da žurimo. Na šta bi radije potrošio poslednje minute koje nam je dao? Na plač i tugu? Pa to nije dostojanstveno. Na samoispitivanje? Pa to je banalno i glupo.

– Nisam na to mislio. – Nego na šta? – Ako se voda ohladi – promrmlja, mazeći joj grudi – posekotine će biti bolne. – Za užitak – Jenefer zagnjuri drugu ruku – vredi platiti bolom. Bojiš se bola? – Ne. – Ni ja. Sedi na ivicu bazena. Volim te, ali neću, dođavola, da ronim. • – Oh-oh-ah – kaza Jenefer, zabacujući glavu tako da joj je vlažna kosa rasplinula po zidu kao male crne

zmije. – Oh-oh... oh. • – Volim te, Jen. – Volim te, Geralte. – Vreme je. Pozovimo ih. – Pozovimo. Pozvali su. Najpre je povikao veštac, zatim je povikala Jenefer. Potom su dreknuli uglas, ne dočekavši odgovor. – Moooože! Spremni smo! Dajte nam taj nož! Heeej! Majku mu! Voda se hladi! – Onda izađite iz nje – reče Ciri, zagledajući u kupatilo. – Oni su svi

otišli. – Štaaa? – Pa kažem vam. Otišli su. Osim nas troje, ovde nema žive duše. Obucite se. Goli izgledate strašno smešno. • Dok su se oblačili, drhtale su im ruke. Oboma. Sa velikim naporom su izlazili na kraj sa kopčama, pređicama i dugmetima. Ciri je blebetala. – Otišli su. Jecdnostavno su otišli. Svi, koliko ih je bilo. Poveli su sve odavde, seli na konje i odjahali. Čak se digla prašina. – Nisu ostavili nikoga?

– Ama baš nikoga. – Neshvatljivo – šapnu Geralt. – To je neshvatljivo. – Da li se nešto dogodilo – frknu Jenefer – što bi moglo to da objasni? – Ne – odgovori brzo Ciri. – Ništa. Lagala je. • Isprva se pretvarala. Ispravljenih leđa, gordo podignute glave i skamenjenog lica, odgurnula je od sebe ruke crnih vitezova prevučene rukavicama i smelo i izazivački pogledala nosnike i vizire njihovih šlemova, koji su budili grozu. Nisu je

više dotakli, tim pre što ih je u tome sprečavalo režanje oficira, kršnog vojnika sa srebrnim širitima i belom perjanicom od perja čaplje. Krenula je ka izlazu, eskortovana sa obe strane. Ponosno uzdignute glave. Tutnjale su teške čizme, zveketale verižnjače, zvonilo oružje. Nakon petnaestak koraka, osvrnula se prvi put. Nakon narednih nekoliko, drugi put. Ali ja ih više nikada, nikada neću videti, misao joj pod temenom zasija zastrašujućom i hladnom svetlošću. Ni Geralta, ni Jenefer. Nikada. Svest o tome istog časa i u jednom zamahu skinula je masku prividne

odvažnosti. Cirino lice se zgrčilo i iskrivilo, oči ispunile suzama, a iz nosa joj je poteklo. Devojka se borila iz sve snage, ali uzalud. Talas suza probio je branu privida. Nilfgardijci sa daždevnjacima na kaputima gledali su je u tišini. I začuđeno. Neki su je videli na ukrvavljenim stepenicama, svi su je videli tokom razgovora sa carem. Vešticu sa mačem, nesavladivu vešticu, koja smelo skače u oči i samom imperatoru. I sada su se čudili, videvši dete koje cmizdri i jeca. Bila je svesna toga. Njihovi pogledi žarili su je kao vatra, probadali kao čiode. Borila se, ali bezuspešno. Što je više suzdržavala plač, to je jače

izbijao. Usporila je korak, zatim se zaustavila. Eskorta je isto stala. Ali samo na trenutak. Na režeću komandu oficira, gvozdene ruke su je uhvatile ispod pazuha i za zglobove. Ciri, ridajući i gutajući suze, osvrnu se poslednji put. Potom su je odvukli. Nije pružala otpor. Ali ridala je sve glasnije i sve očajnije. Zaustavio ih je car Emhir var Emreis, taj tamnokosi čovek čije je lice u njoj budilo čudne, nejasne uspomene. Pustili su ju na njegovu oštru naredbu. Ciri ušmrknu i obrisa oči rukavom. Videvši da prilazi, suzdržala je ridanje i gordo podigla glavu. Ali sada – bila je toga svesna – to je izgledalo samo

smešno. Emhir ju je dugo posmatrao. Bez reči. Zatim je prišao. I ispružio ruke. Ciri, koja je na takve gestove uvek reagovala instinktivnim povlačenjem, sada nije reagovala, na njeno veliko zaprepašćenje. Sa još većim zaprepašćenjem, utvrdila je da joj njegov dodir uopšte nije neprijatan. Dodirnuo joj je kosu, kao da broji pramenove bele kao sneg. Dotakao je obraz izdeformisan ožiljkom. Zatim ju je zagrlio, gladio po glavi i leđima. A ona, potresana plačem, dozvoljavala mu je to, a ruke je držala ukrućeno poput strašila za vrapce. – Čudna je to stvar, sudbina –

začula je šapat. – Zbogom, kćeri. • – Kako je rekao? Cirino lice se blago zgrči. – Kazao je: va faill, luned. Na Drevnom jeziku: zbogom, devojko. – Znam – Jenefer klimnu glavom. – Šta je bilo posle? – Posle... Posle me je pustio, okrenuo se i otišao. Dreknuo je naredbe i svi su otišli. Prolazili su kraj mene sasvim ravnodušno, lupajući, treskajući i zveckajući oružjem, čak se eho promaljao hodnikom. Seli su na konje i odjahali, čula sam rzanje i tutnjavu. U

životu to neću shvatiti. razmislim... – Ciri. – Šta? – Ne razmišljaj.

Jer

kad

• – Zamak Stiga – ponovi Filipa Ejlhart, gledajući Fringilu Vigo ispod trepavica. Fringila nije pocrvenela. Tokom minula tri meseca, uspela je da proizvede magičnu kremu koja steže krvne sudove. Zahvaljujući kremi, rumenila nije bilo na licu, ma koji stid bio u pitanju. – Vilgeforcovo skrovište bilo je u

zamku Stiga – potvrdi Asire var Anahid. – U Ebingu, kod planinskog jezera, čiji naziv nije mogao da zapamti moj informator, običan vojnik. – Kazali ste “bilo” – Frančeska Findaber skrenu pažnju. – Bilo – Filipa upade u reč. – Zato što Vilgeforc nije živ, moje drage dame. On i njegovi Saradnici, čitava banda, već trunu u zemlji. Tu uslugu nam je učinio niko drugi do naš dobri prijatelj Geralt iz Rivije. Koga nismo pravilno procenile. Nijedna od nas. U pogledu koga smo načinile grešku. Sve. Jedne manju, druge veću. Sve čarobnice kao po naredbi pogledaše u Fringilu, ali krema je zaista

delovala besprekorno. Asire var Anahid uzdahnu. Filipa tresnu šakom o sto. – Premda nas opravdava – reče oporo – mnoštvo aktivnosti koje su u vezi sa ratom i pripremanjem pregovora za mir, kao poraz lože treba prihvatiti činjenicu da smo u pogledu Vilgeforcovog slučaja bile preduhitrene i odmenjene. To više ne sme da nam se dogodi, drage dame. Članice lože – izuzev Fringile Vigo, koja je bila bleda kao leš – klimale su glavama. – U ovom trenutku – nastavi Filipa – veštac Geralt je negde u Ebingu. Zajedno sa Jenefer i Ciri, koje je oslobodio. Moraćemo da razmislimo

kako da ih pronađemo... – A taj zamak? – prekinu je Sabrina Glevisig. – Da nisi nešto zaboravila, Filipa? – Ne, nisam zaboravila. Legenda, ukoliko takva nastane, moraće da ima jednu vernu verziju. Htela sam upravo tebe da zamolim za to, Sabrina. Povedi sa sobom Keiru i Tris. Pobrinite se za to. Tako da ne ostane ni traga. • Huk eksplozije čuo se sve do Maehta, blesak – budući da se to o dvijalo noću – video se čak u Metini i Gesou. Serija tektonskih potresa koje je

izazvala eksplozija osećala se još dalje. Na zaista udaljenim krajevima sveta.

Kongreve, Estela vel Stela, kćerka barona Otona de Kongrevea, supruga starog grofa od Lidertala, nakon brze smrti tog grofa, nadasve promućurno je upravljala dobrima, zahvaljujući čemu je došla do nemalog imetka. Uživajući veliko poštovanje cara Emhira var Emreisa (u), bila je vrlo značajna osoba na dvoru. Premda nije bila ni na kakvom položaju, poznato je bilo da je njen glas i mišljenje car uvek udostojavao pažnjom i razmatranjem. Zahvaljujući velikoj naklonosti ka mladoj carici Cirili Fioni (v.), koju je kao kćer sopstvenu volela, u šali su je zvali “caričinom majkom Nadživela je oboje, kako cara, tako i caricu, ✝ 1331, a njen ogroman imetak u daljem

nasleđivanju pripao je rođacima, bočnoj grani Lidertala. Zvani Belima, oni su ga pak, kao ljudi lakomisleni i vetropirasti, potpuno spiskali.

Efenberg i Talbot, Encyclopaedia Maxima Mundi, tom III

Deseto poglavlje Čovek koji se prikradao bivaku, trebalo mu je odati čast, bio je vešt i lukav kao lisica. Hitro je menjao pozicije, a kretao se tako gipko i tiho da bi svakome mogao da se prišunja. Svakome. Ali ne Boreasu Munu. Boreas Mun je imao previše iskustva u pogledu šunjanja. – Izlazi, čoveče! – povika, starajući se da oboji glas nadmenom i samouverenom arogancijom. – Džabe su ti tvoji trikovi! Vidim te. Tamo si. Jedan od megalita, čijim je grebenom bilo naježeno brdo, zadrhtao je na pozadini zvezdanog tamnoplavog

neba. Pomakao se. I preuzeo ljudski oblik. Boreas okrenu ražanj sa pečenjem zato što je zamirisalo na paljevinu. Praveći se da se nemarno podupire, stavio je dlan na dršku luka. – Mizeran je moj imetak – u naizgled smiren ton upleo je resku, metalizovanu nit opreza. – Nemam ga mnogo. Ali vezan sam za njega. Braniću ga na život ili smrt. – Ja nisam bandit – reče dubokim glasom muškarac koji se prikradao, praveći se da je menhir. – Ja sam hodočasnik. Hodočasnik je bio visok i snažno građen, bio je visok sigurno sedam

stopa, a Boreas bi se kladio u bilo šta da bi bio potreban teg od najmanje deset puda da bi ga izmerio na tasu na vagi. Hodočasnički štap, motka debela kao rukunica, izgledao je u njegovoj ruci kao prutić. Boreas Mun se zacelo čudio na koji način je tako velik čovek uspeo tako gipko da se prikrada. Takođe, malo se uznemirio. Njegov luk, kompozitna sprava od sedamdeset funti, kojom je sa pola stotine koraka pogađao losa, najednom mu se učinila malom i delikatnom kao dečja igračka. – Ja sam hodočasnik – ponovi snažni muškarac. – Nemam loše... – Taj drugi – Boreas ga oštro prekinu – neka isto izađe.

– Koji dru... – zamucnu hodočasnik i zaćuta, videvši kako se iz mraka sa suprotne strane pomalja skladna silueta, bešumna kao senka. Ovoga puta, Boreas Mun se nije ničemu čudio. Drugi muškarac – način kretanja je to odmah otkrivao uvežbanom oku tragača – bio je vilenjak. A ako ti se vilenjak prišunja, to nije sramota. – Oprostite mi – vilenjak reče neobično nevilenjačkim, blago hrapavim glasom. – Krio sam se od vas dvojice ne iz loših namera, već iz straha. Ja bih okrenuo taj ražanj. – Tako je – reče hodočasnik, podupirući se na štap i čujno njuškajući. – Meso je sa ove strane pečeno više nego dovoljno.

Boreas okrenu ražanj, udahnu, nakašlja se. I ponovo udahnu. – Izvolite sesti, gospodo – odluči se. – I sačekajte. Životinjka će za tren oka biti pečena. Ha, velim vam, mamlaz je onaj što škrtari na posluženju putnicima na drumu. Mast je šištavo curila u vatru, vatra je pucala, postalo je svetlije. Hodočasnik je nosio filcani šešir sa širokim obodom, čija je senka dosta uspešno skrivala lice. Vilenjaku je šešir menjao zavoj od šarene marame koji nije skrivao lice. Kada su u odsjaju vatre videli to lice, zadrhtaše obojica, Boreas i hodočasnik. Ali nisu ispustili iz sebe nikakav zvuk. Čak ni tih uzdah od

prizora tog lica, nekada zasigurno vilenjački lepog, a sada izobličenog gnusnim ožiljkom, koji se protezao iskosa preko čela, obrva, nosa i obraza sve do brade. Boreas Mun se nakašlja i ponovo okrenu ražanj. – Ovaj miris – utvrdi, ne upita – vas je namamio ka mom bivaku, zar ne? – Tako je – hodočasnik klimnu obodom šešira, a glas mu se blago promeni. – Ne bih da se hvalim, ali nanjušio sam pečenje iz daljine. Ipak, sačuvao sam opreznost. Na vatri, kojoj sam se približio pre dva dana, pekli su ženu. – Istina je – potvrdi vilenjak. – Bio

sam tamo narednog jutra, video sam ljudske kosti u pepelu. – Narednog jutra – ponovi otegnuto hodočasnik, a Boreas se mogao kladiti u bilo šta da se na njegovom licu skrivenom senkom šešira pojavio neprijatan osmeh. – Odavno krišom ideš mojim tragom, milostivi vilenjače? – Odavno. – A šta ti je branilo da se pokažeš? – Razum. – Prevoj Elskerdeg – Boreas Mun okrenu ražanj i prekinu nelagodnu tišinu – mesto je koje odista ne uživa najbolju slavu. I ja sam video kosti u ognjištima, skelete na kocima. Obešene na drveću. Ovde je puno divljih pripadnika okrutnih

kultova. I bića koja samo gledaju kako da te pojedu. Navodno. – Nije navodno – ispravi ga vilenjak. – Sigurno. A što dalje u planine, na istok, to je gore. – Milostiva gospoda su se takođe uputila na istok? Preko Elskerdega? U Zerikaniju? Ili možda još dalje, u Hakland? Nisu odgovorili, ni hodočasnik, ni vilenjak. Boreas nije ni očekivao odgovor. Kao prvo, pitanje nije bilo diskretno. Kao drugo, bilo je glupo. Sa mesta gde su se nalazili bilo je moguće ići samo na istok. Preko Elskerdega. Tamo kuda se i on uputio. – Pečenje je gotovo – Boreas

spretnim pokretom, koji nije bio lišen karakteristika demonstracije, otvori leptir-nož. – Izvolite, gospodo. Bez ustručavanja. Hodočasnik je imao lovački nož, a vilenjak stilet, koji po izgledu nije nimalo bio kuhinjski. Ali sve tri oštrice, namenjene za najstrašnije ciljeve, danas su poslužile za sečenje mesa. Neko vreme se moglo čuti samo krckanje i pucketanje vilica. I cvrčanje ogrizenih kostiju bacanih u žar. Hodočasnik otmeno podrignu. – Čudno stvorenjce – reče, zagledajući plećku koju je pojeo i oblizao tako da je izgledala kao da je tri dana bila držana u mravinjaku. – Malo

je imalo ukus kao srndać, ali krhko kao zec... Ne sećam se da li sam nekada jeo nešto slično. – To je bio skrek – reče vilenjak, krckajući zubima koščice. – Ni ja se ne sećam da li sam ga nekada jeo. Boreas se tiho nakašlja. Jedva čujna nota sarkastične veselosti u vilenjakovom glasu dokazivala je da je znao da je pečenje proisteklo od ogromnog pacova krvavih očiju i velikih zuba, kod koga je samo rep bio dugačak tri lakta. Gonič nikako nije ulovio gigantskog glodara. Pogodio ga je u samoodbrani. Rešio je ipak da ga ispeče. Bio je razuman čovek koji trezveno razmišlja. Ne bi jeo pacove koji traže hranu na smetlištima i

otpacima. Ali od tesnaca prevoja Elskerdeg do najbliže zajednice koja proizvodi otpatke bilo je dobrih trista milja. Pacov – ili, kako ga je nazvao vilenjak, skrek – morao je biti čist i zdrav. Nije imao dodira sa civilizacijom. Stoga nije imao čime da se zaprlja, niti čime da se zarazi. Uskoro je poslednja, najmanja, skroz ogrizena i isisana koščica završila u žaru. Mesec je isplovio iznad zubatog lanca Ognjenih planina. Iz vatre, vetrom raspaljivane, vrcale su iskre koje su zamirale i gasile se usred mravinjaka svetlucavih zvezda. – Gospodo – Boreas Mun je rizikovao još jednim, malo diskretnim pitanjem – odavno ste na drumu? Ovde u

Pustošima? Usudiću se da pitam jeste li odavno ostavili za sobom Solveiginu kapiju? – Davno, nedavno – kaza hodočasnik – to je relativna stvar. Prešao sam preko Solveige drugog dana po septembarskom punom mesecu. – A ja – reče vilenjak – šestog dana. – Ha – nastavi Boreas, pobuđen reakcijom. – Čudo da se još tamo nismo sreli, jer sam i ja tada išao tuda, tačnije jahao, pošto sam tada još imao konja. Zaćutao je, terajući neprijatne misli i uspomene u vezi sa konjem i njegovim gubitkom. Bio je uveren da su i njegovi slučajni sagovornici morali imati slične

dogodovštine. Putujući sve vreme pešice, nikada ga ne bi sustigli tu, kod Elskerdega. – Zaključujem, dakle – nastavi – da ste krenuli na put odmah nakon rata, nakon sklapanja cintrijskog mira. Razume se, to me se nimalo ne tiče, ali usudiću se da suponiram da se gospodi nisu dopali poredak i slika sveta koji su stvoreni i ustaljeni u Cintri. Tišinu, koja je na duže pala kraj ognjišta, naružilo je udaljeno zavijanje. Sigurno vuka. Premda u okolini prevoja Elskerdeg nikada nisi mogao biti siguran. – Da budem iskren – progovori neočekivano vilenjak – nisam imao

razloga da nakon cintrijskog mira volim svet i njegovu sliku. O poretku da i ne govorim. – U mom slučaju – kaza hodočasnik, prekrstivši snažne nadlaktice na grudi – bilo je slično. Mada sam se uverio u to, kako bi rekao jedan moj poznanik, post factum. Dugo je vladala tišina. Umuknulo je čak i ono što je zavijalo na prevoju. – Isprva – nastavi hodočasnik, mada su se Boreas i vilenjak mogli kladiti da neće nastaviti. – Isprva je sve ukazivalo na to da će cintrijski mir doneti povoljne promene i stvoriti sasvim podnošljiv poredak sveta. Ako ne za sve, ono barem za mene...

– Kraljevi su – Boreas odrokta – došli u Cintru, ako se dobro sećam, u aprilu? – Tačno drugog aprila – precizirao je hodočasnik. – Sećam se, bila je mladina. • Duž zidova, smešteni niže tamnih greda koje su podupirale galerije, visili su pričvršćeni redovi štitova sa raznobojnim crtežima heraldičkih amblema, grbova cintrijskog plemstva. Na prvi pogled su se ispoljavale razlike između već pomalo izbledelih insignacija drevnih rodova i grbova plemstva zaslužnog u novijim

vremenima, za vladavine Dagorada i Kalante. Ti noviji su imali živahne i još nepopucale boje, na njima se takođe nisu poznavale naznake rupica nakon aktivnosti potkornjaka. Najživahnije boje imali su pak štitovi sa grbovima nilfgardskog plemstva, dodani sasvim nedavno. Plemstva koje se istaklo za vreme osvajanja grada i petogodišnje carske administracije. Kada povratimo Cintru, pomisli kralj Foltest, moraćemo da pripazimo da Cintrijci ne unište te grbove u svetom zanosu obnove. Politika je jedno, a dekoracija hale drugo. Sistemske promene ne mogu biti opravdanje za vandalizam.

Dakle, ovde je sve počelo, pomisli Dajkstra, osvrćući se po velikoj hali. Slavna zaručna gozba, tokom koje se pojavio Čelični Jež i zahtevao ruku princeze Pavete... A kraljica Kalante unajmila vešca... Kako se čudesno prepliću ljudske sudbine, pomisli špijun, sam se čudeći trivijalnosti svojih misli. Pre pet godina, pomisli kraljica Meve, pre pet godina, mozak Kalante, Lavice od krvi Kerbina, rasprsnuo se na pločama dvorišta, baš ovog što se vidi kroz prozor. Kalante, čiji smo ponosan portret videli u hodniku, bila je pretposlednja od kraljevske krvi. Nakon što joj se kćerka Paveta utopila, ostala je samo unuka. Cirila. Sem ako je tačna

vest da Cirila takođe nije živa. – Izvolite – mahnu drhtavom rukom Cirus Engelkind Hemelfart, hijerarh Novigrada, koji je na osnovu godina, položaja i sveopšteg poštovanja per acclamationem103 prihvaćen kao predsedavajući debate. – Izvolite zauzeti mesta. Seli su, pronašavši za okruglim stolom stolice označene crvenkastomrkim tablicama. Meve, kraljica Rivije i Lirije. Foltest, kralj Temerije, i njegov vazal, kralj Venclav iz Bruge. Demavend, kralj Edirna. Henselt, kralj Kedvena. Kralj Etain iz Cidarisa. Mladi kralj Kistrin iz Verdena. Knez Nitert, glava redanjskog Regentskog saveta. I

grof Dajkstra. Moramo pokušati da se rešimo tog špijuna, da ga udaljimo od stola debate, pomisli hijerarh. Kralj Henselt i kralj Foltest, ma čak i mladi Kistrin, već su dopustili sebi kisele primedbe, samo što ne usledi demarš od predstavnika Nilfgarda. Taj Sigismund Dajkstra je čovek nepodesnog staleža, a svrh toga, sa rđavom prošlošću i lošom reputacijom, persona turpis104. Ne sme se dozvoliti da prisustvo persone turpis kvari atmosferu pregovora. Šef nilfgardske delegacije, baron Šilard Fic-Esterlen, kome je za okruglim stolom dopalo mesto tačno naspram Dajkstre, pozdravio je špijuna ljubaznim diplomatskim naklonom.

Videći da svi već sede, hijerarh Novigrada je takođe seo. Uz pomoć paževa koji su ga pridržavali za drhtave ruke, hijerarh je seo na stolicu koja je pre mnogo godina izrađena za kraljicu Kalante. Stolica je imala impozantno visok i divno ukrašen naslon, zahvaljujući čemu se isticala sred drugih stolica. Okrugli sto je okrugli sto, ali mora se videti ko je najvažniji. • Dakle, ovde je bilo, pomisli Tris Merigold, razgledajući po odaji, gledajući tapiserije, slike i brojne lovačke trofeje, rogove čarobnici

sasvim nepoznate životinje. Ovde se, nakon ozloglašenog demoliranja prestone dvorane, odvio slavan privatan razgovor Kalante, vešca, Pavete i Začaranog Ježa. Kada je Kalante izrazila saglasnost sa tim čudnovatim brakom. A Paveta već bila trudna. Ciri se rodila nakon nepunih osam meseci... Ciri, naslednica trona... Lavić od krvi Lavice... Ciri, moja mala sestrica. Koja je sada negde daleko, na jugu. Srećom, više nije sama. Ona je zajedno sa Geraltom i Jenefer. Bezbedna je. Sem ako me one ponovo nisu slagale. – Sedajte, drage dame – požuri ih Filipa Ejlhart, koja je već neko vreme ozbiljno posmatrala Tris. – Vladari

sveta će za koji čas početi redom da drže inauguralne govore, ne bih želela da propustim nijednu reč. Čarobnice, prekinuvši kuloarske spletke, brzo zauzeše mesta. Šila de Tankarvil nosila je boa od srebrnih lisica, koji je davao ženski akcenat njenom strogom muškom odelu. Asire var Anahid bila je u haljini od ljubičaste svile, koja je neobično ljupko spajala skromnu jednostavnost i otmenu eleganciju. Frančeska Findaber, kao i obično – kraljevska. Ida Emean ep Sivnej, kao i obično – tajanstvena. Margarita Lo Antij, dostojanstvena i ozbiljna. Sabrina Glevisig u tirkiznoj boji. Keira Mec u zelenoj i narcis-žutoj boji. I Fringila Vigo. Utučena. Potištena.

I bela kao samrtničko, bolesno, avetno bledilo. Tris Merigold je sedela pokraj Keire, naspram Fringile. Iznad glave nilfgardske čarobnice visila je slika jahača koji juri u vratolomnom galopu po putu okruženom špalirima jovovina. Jove su pružale ka jahaču monstruozne ruke grana, podrugljivo se smejale svojim sablasnim čeljustima. Tris se nehotice stresla. Trodimenzionalan telekomunikator postavljen na sredinu stola bio je aktivan. Filipa Ejlhart zaklinjalicom izoštri sliku i zvuk. – Kao što vidite i čujete – reče, ne bez ironije – u prestonoj dvorani Cintre,

tačno ispod nas, sprat niže, vladari sveta upravo se spremaju da odluče o njegovoj sudbini. A mi ćemo ovde, sprat iznad njih, pripaziti da nam se momci ne bi preterano razigrali. • Drekavcu, koji je zavijao na Elskerdegu, priključili su se drugi drekavci. Boreas nije imao sumnje. To nisu bili vukovi. – Ni ja nisam – reče, kako bi ponovo oživeo zamrlu konverzaciju – očekivao mnogo nakon tih cintrijskih pregovora. Ma, niko koga sam poznavao nije računao da će ti pregovori doneti nešto dobro.

– Važna je bila – usprotivi se smireno hodočasnik – sama činjenica da su pregovori počeli. Prost čovek, a ja sam upravo, ako mi dozvolite, takav čovek, razmišlja prosto. Prost čovek zna da su zaraćeni kraljevi i carevi toliko ogorčeni jedni na druge, da bi se, kada bi mogli, kada bi imali snage, poubijali. Prestali su da se ubijaju i mesto toga seli za okrugli sto? Dakle, više nemaju snage. Prosto govoreći, oni su nemoćni. A iz te nemoći proističe da nijedan naoružan čovek neće napasti gazdinstvo prostog čoveka, neće ga ubiti, osakatiti, neće spaliti kolibe, neće zaklati decu, neće silovati žene, neće ih oterati u ropstvo. Ne. Umesto toga su se okupili u Cintri i pregovaraju. Radujmo se!

Vilenjak, popravivši štapom cepanicu iz koje su vrcale iskre, pogleda iskosa u hodočasnika. – Čak i prost čovek – reče, ne skrivajući sarkazam – čak i radostan, pa čak i euforičan, trebalo bi da razume da je politika takođe rat, samo ga malo drugačije sprovode. Trebalo bi da shvati da su pregovori kao trgovina. Imaju isti samoodrživi mehanizam. Uspesi postignuti pregovorima otkupljuju se ustupcima. Ovde se dobija, tamo se gubi. Drugim rečima, da bi jedni mogli biti kupljeni, drugi moraju biti prodani. – Zaista – hodočasnik reče ubrzo – to je tako prosto i očigledno da to razume svaki čovek. Čak i veoma prost.

• – Ne, ne i još jednom ne! – zariča kralj Henselt, udarajući obema pesnicama o sto, tako da se prevrnuo pehar i poskočile mastionice. – Nema nikakve diskusije na tu temu! Nema nikakvih licitacija u vezi s tim! Kraj, šlus, deireadh! – Henselte – Foltest progovori smireno, trezveno i vrlo pomirljivo. – Nemoj da otežavaš. I nemoj da nas kompromituješ svojim vikanjem pred njegovom ekselencijom. Šilard Fic-Esterlen, pregovarač u ime Carstva Nilfgarda, pokloni se sa lažnim osmehom koji je trebalo da sugeriše da ga ispadi kralja Kedvena ne

uznemiravaju, niti zanimaju. – Dogovaramo se sa carstvom – nastavi Foltest – a među sobom najednom počinjemo da se ujedamo kao psi? Sramota, Henselte. – Dogovaramo se sa Nilfgardom oko tako teških pitanja kao što su Dol Angra i Prekorečje – Dajkstra progovori naizgled slučajno. – Glupo bi bilo... – Ne odobravam takve primedbe! – zariča Henselt, ovaj put tako da nijedan bivo ne bi mogao da se uporedi sa njim. – Ne odobravam takve primedbe, pogotovo ne od kojekakve gospode špijuna! Ja sam, majku mu, kralj! – Vidi se – prasnu Meve. Demavend je bio okrenut i gledao u

heraldičke štitove na zidu dvorane, osmehujući se ravnodušno, kao da se upravo nije odvijala igra za njegovo kraljevstvo. – Dosta – zasopta Flenselt, kružeći naokolo divljim pogledom. – Dosta, dosta tako mi bogova, jer će me šlog strefiti. Kazao sam: ni pedalj zemlje. Nema nikakve, ama baš nikakve revindikacije105! Neću pristati na smanjivanje mog kraljevstva ni za pedalj, čak ni za pola pedlja zemlje! Bogovi su mi poverili čast Kedvena i samo ću je bogovima ustupiti! Donja Marhija je naša zemlja... To je... Eti... Et... Etnički. Donja Marhija vekovima pripada Kedvenu... – Gornji Edirn – progovori ponovo

Dajkstra – pripada Kedvenu od prošle godine. Tačnije, od dvadeset četvrtog jula prošle godine. Od trenutka kada je tamo kročio kedvenski okupacioni korpus. – Molim – reče Šilard FicEsterlen, iako ga nisu upitali – da se unese u zapisnik ad futuram rei memoriam, da Carstvo Nilfgarda nije imalo ništa zajedničko sa tom aneksijom. – Osim što je upravo u to vreme grabilo Vengerberg. – Nihil ad rem! – Stvarno? – Gospodo! – opomenu ih Foltest. – Kedvenska armija – frknu Henselt – kročila je u Donju Marhiju kao

osloboditeljska! Moje vojnike su tamo dočekali sa cvećem! Moji vojnici... – Tvoji banditi – glas kralja Demavenda je bio smiren, ali na njegovom licu se poznavalo koliko ga napora košta čuvanje smirenosti. – Tvoji razbojnici, koji su upali u moje kraljevstvo sa razbojničkom bandom, ubijali, maltretirali i porobljavali. Moja gospodo! Okupili smo se ovde i savetujemo se nedelju dana, savetujemo se kako treba da izgleda buduća slika sveta. Tako mi bogova, da li to treba da bude slika zločina i otimačine? Da li treba da se nastavi banditski status quo106. Da li oteto dobro treba da ostane u rukama lupeža i pljačkaša? Henselt zgrabi mapu sa stola,

pocepao je žustrim pokretom i baci ka Demavendu. Kralj Edirna nije se ni maknuo. – Moja vojska – ishropta Henselt, a njegovo lice pridobi boju dobrog, starog vina – osvojila je Marhiju od Nilfgardijaca. Tvoje kraljevstvo dostojno žaljenja već tada nije postojalo, Demavenda. Kazaću i ovo: da nije bilo moje vojske, ne bi imao nijedno kraljevstvo danas. Hteo bih da te vidim kako bez moje pomoći teraš Crne preko Jaruge i Dol Angre. Prema tome, neće biti mnogo preterivanja u tvrdnji da si kralj zahvaljujući mojoj milosti. Ali ovde se svršava moja blagonaklonost! Rekao sam, neću dati ni pedalj svoje zemlje. Neću dozvoliti

smanjivanje mog kraljevstva. – Ni ja mog! – Demavend ustade. – Onda se nećemo dogovoriti! – Gospodo – reče iznenada pomirljivo Cirus Hemelfart, hijerarh Novigrada, koji je dremkao do tada. – Siguran sam da je moguć nekakav kompromis... – Carstvo Nilfgarda – progovori ponovo Šilard Fic-Esterlen, koji voli da se ubacuje s neba pa u rebra – neće prihvatiti nikakav dogovor koji bi bio štetan po vilenjačku zemlju u Dol Blatani. Ukoliko je potrebno, ponovo ću gospodi pročitati sadržaj memoranduma... Henselt, Foltest i Dajkstra frknuše,

ali Demavend pogleda u carskog ambasadora smireno i gotovo dobronamerno. – Radi sveopšteg dobra – izjavi – i radi mira, priznaću autonomiju Dol Blatane. Ali ne kao kraljevstva, već kao kneževine. Uslov je da mi kneginja Enid an Gleana izrazi podaničku vernost i obaveže se na i zjednačavanje ljudi i vilenjaka u pravima i privilegijama. Spreman sam na to, kao što sam kazao, pro publico bono107. – Eto – reče Meve – reči istinskog kralja. – Salus publica lex suprema est – kaza hijerarh Hemelfart, koji je već duže tražio priliku da se i on istakne

poznavanjem diplomatskog žargona. – Dodaću ipak – nastavi Demavend, gledajući nadutog Henselta – da koncesija u pogledu Dol Blatane nije presedan. To je samo narušavanje integriteta mojih zemalja, sa kojim se slažem. Nikakvu drugu podelu niti prisvajanje neću priznati. Kedvenska armija, koja je prodrla u moje granice kao agresor i osvajač, mora u roku od nedelju dana da napusti bespravno okupirane karaule i zamkove Gornjeg Edirna. To je uslov mog daljeg učestvovanja u debati. A budući da verba volant108, moj sekretar će priložiti protokolu zvaničan demarš u vezi sa time. – Henselte? – Foltest iščekujući

pogleda bradonju. – Nikada! – zariča kralj Kedvena, prevrćući stolicu i skačući poput šimpanze koju je ubo stršljen. – Nikada neću predati Marhiju! Samo preko mene mrtvog! Ne dam! Ništa me neće primorati na to! Nikakva sila! Nikakva, majku mu, sila! A kako bi dokazao da se i on školovao i da nije tikva bez korena, zaurlao je: – Non possumus109! • – Daću ja njemu non possumus, stara budala! – frknu Sabrina Glevisig u

odaji sprat više. – Nemojte se brinuti, primoraću tog tupoglavca da prizna revindikativna trebovanja u pogledu Gornjeg Edirna. Kedvenska vojska će izaći odatle u narednih deset dana. To je očigledna stvar. Nema spora. Ako bi neka od vas sumnjala u to, imam pravo da se osećam uvređeno. Filipa Ejlhart i Šila de Tankarvil izraziše svoje pohvale klimanjem glava. Asire var Anahid se zahvali osmehom. – Ostalo nam je za danas – kaza Sabrina – da rešimo problem Dol Blatane. Sadržaj memoranduma cara Emhira znamo. Kraljevi dole još nisu uspeli da prodiskutuju o tom problemu, ali već su signalizirali svoje opcije. Stav je takođe zauzeo, rekla bih,

najzainteresovaniji. Kralj Demavend. – Stav Demavende – reče Šila de Tankarvil, obavijajući vrat boom od srebrnih lisica – nosi karakteristike dalekosežnog kompromisa. To je pozitivan stav, promišljen i izvagan. Šilard Fic-Esterlen će biti u velikom problemu, želeći da argumentuje u pravcu većih koncesija. Ne znam da li će hteti. – Hoće – potvrdi spokojno Asire var Anahid. – Zato što ima takve instrukcije iz Nilfgarda. Invociraće ad referendum i podnosiće note. Prepiraće se barem jedan dan. Nakon isteka tog vremena, počeće sa ustupcima. – Normalno – preseče je Sabrina

Glevisig. – Normalno je i to da će se konačno negde sresti, nešto će usaglasiti. Međutim, nećemo to čekati, sada ćemo ustanoviti šta ćemo im definitivno dozvoliti. Frančeska! Progovori! Ipak se radi o tvojoj zemlji! – Upravo zbog toga – osmehnu se Margeta iz Dolina. – Upravo zbog toga ćutim, Sabrina. – Savladaj ponos – reče ozbiljno Margarita Lo Antij. – Moramo znati šta možemo dozvoliti kraljevima. Frančeska Findaber se osmehnu još lepše. – Radi mira i pro bono publico – reče – slažem se sa propozicijom kralja Demavenda. Drage devojke, od ovog

časa možete da prestanete da me titulišete sa najsvetlija, dovoljno će biti prosto “presvetla”. – Vilenjačke šale – iskrevelji se Sabrina – uopšte mi nisu smešne, sigurno zato što ih ne razumem. Šta je sa drugim uslovima Demavenda? Frančeska zaleprša trepavicama. – Slažem se sa reemigracijom ljudskih naseljenika i povraćajem njihovog imetka – reče ozbiljno. – Garantujem ravnopravnost svih rasa... – Ama zaboga, Enid – zasmeja se Filipa Ejlhart. – Nemoj sa svime da se slažeš! Postavi neke uslove! – Postaviću – vilenjakinja se naglo uozbilji. – Ne pristajem na podaničko

poklonjenje. Želim Dol Blatanu kao alodijum110. Neću nikakve vazalne obaveze, osim obećanja lojalnosti i da neću delati na štetu sizerena. – Demavend neće pristati – Filipa proceni kratko. – Neće odustati od prihoda i renti koje mu je davala Dolina Cvetova. – U vezi s time – Frančeska podiže obrve – spremna sam na dvostrane pregovore, uverena sam u postizanje konsenzusa. Aludijum ne primorava na plaćanje, ali plaćanje svakako ne zabranjuje, niti isključuje. – A šta sa fideikomisom111? – Filipa Ejlhart nije odustajala. – Šta sa primogeniturom112? Pristajući na

alodijum, Foltest će hteti garanciju nedeljivosti kneževine. – Foltesta su – osmehnu se ponovo Frančeska – zbilja mogle zavarati moja koža i figura, ali ti me čudiš, Filipa. Već je daleko, vrlo daleko iza mene životno doba u kojem je bilo moguće da zatrudnim. Što se tiče primogeniture i fideikomisa, Demavenda se ne treba plašiti. Ja ću biti ultimus familiae113 loze vladara Dot Blatane. No uprkos razlici u godinama koja je naizgled pogodna za Demavenda, problem nasleđivanja posle mene razmatraćemo sa njegovim unucima, a ne sa njim. Uveravam vas da u vezi sa tim neće biti spornih tačaka. – Sa tim neće – složi se Asire var

Anahid, gledajući u oči vilenjačku čarobnicu. – A šta sa pitanjem borbenih komandi Veverica? Šta sa vilenjacima koji su se borili na strani carstva? Ukoliko se ne varam, radi se o većini tvojih podanika, gđice Frančeska? Margeta iz Dolina prestade da se smeje. Baci pogled na Idu Emean, ali ćutljiva vilenjakinja sa Modrih planina izbegavala je njen pogled. – Pro publico bono... – poče i stade. Asire, takođe vrlo ozbiljna, klimnu glavom u znak da razume. – Šta učiniti – reče polako. – Sve ima svoju cenu. Kako se ispostavlja, mir takođe.

• – Da, to je u svakom pogledu istina – ponovi zamišljeno hodočasnik, posmatrajući vilenjaka koji je sedeo spuštene glave. – Pregovori o miru su trgovina. Vašar. Da bi jedni mogli biti kupljeni, drugi moraju biti prodani. Takvim tokom ide svet. Stvar je u tome da ne kupiš nešto preskupo... – I da se ne prodaš jeftino – dovrši vilenjak, ne podižući glavu. • – Izdajnici! Ništavni gadovi! – Kurvini sinovi!

– An’badraigh aen cuach! – Nilfgardska pseta! – Tišina – riknu Hamilkar Danza, udarivši oklopljenom pesnicom u balustradu klaustra. Strelci sa galerije nanišaniše samostrele u vilenjake zbijene u krkljanac. – Mir! – riknu još glasnije Danza. – Dosta! Utišajte se, gospodo oficiri! Više dostojanstva! – Imaš drskosti da govoriš o dostojanstvu, protuvo? – kriknu Konok de Reo. – Prolivali smo za vas krv, prokleti Dh’oin! Za vas, za vašeg cara, koji je prihvatio našu zakletvu na vernost! Tako nam uzvraćate? Predajete nas tim krvnicima sa Severa! Kao

prestupnike! Kao zločince! – Kazao sam, dosta! – Danza ponovo lupi pesnicom o balustradu, čak se i eho proneo. – Primite k znanju svršen čin, gospodo vilenjaci! Sporazumi sklopljeni u Cintri, koji su uslov sklapanja mira, nameću Carstvu obavezu da Nordlinzima predaju ratne zločince... – Zločince? – kriknu Rirden. – Zločince? Ti prljavi Dh’oin! – Ratne zločince – ponovi Danza, nimalo ne obraćajući pažnju na gungulu dole. – Oficire koji su optuženi za terorizam, ubistva civilnog stanovništva, lišavanje života i maltretiranje zarobljenika, masakriranje ranjenika u

lazaretima... – Vi kurvini sinovi! – dreknu Angus Bri Kri. – Ubijali smo zato što je bio rat! – Ubijali smo po vašoj naredbi! – Cuach’te aep arse, bloede Dh’oine! – To je rešena stvar! – ponovi Danza. – Vaše uvrede i krici ništa ne menjaju. Molim vas da pojedinačno prilazite stražari, molim vas da ne pružate otpor tokom stavljanja okova. – Trebalo je da ostanemo, dok su oni bežali preko Jaruge – zaškrguta zubima Rirden. – Trebalo je da ostanemo i tučemo se dalje u odredima. A mi, budaletine, gluperde, idioti, držali

smo se vojničke zakletve! Tako nam i treba! Isengrim Foltijarna, Gvozdeni Vuk, najslavniji, već gotovo legendarni komandir Veverica, sada carski pukovnik, skamenjenog lica strže sa rukava i naramenjaka srebrne munje brigade “Vrihed” i baci ih na ploče dvorišta. Drugi oficiri sledili su njegov primer. Gledajući to sa galerije, Hamilkar Danza namršti obrve. – Demonstracija je neozbiljna – kaza on. – Sem toga, na vašem mestu se ne bih tako lakomisleno rešio carskih insignija. Osećam dužnost da vas obavestim da su vam, kao carskim oficirima, tokom pregovora oko uslova mira zagarantovani pravedni procesi,

blage presude i skora amnestija... Vilenjaci zbijeni u krkljanac prasnuše u jednodušan, gromoglasan smeh, koji je odzvanjao među zidinama. – Takođe, skrećem vam pažnju – dodade smireno Hamilkar Danza – na činjenicu da Nordlinzima predajemo samo vas. Trideset dva oficira. Nećemo predati nijednog od oficira kojima ste komandovali. Nijednog. Smeh u krkljancu utihnu, kao nožem presečen. • Vetar je duvao u ognjište, raznosio gomilu iskri, bacao dim u oči. Sa

prevoja se ponovo razleglo zavijanje. – Trgovali su svime – vilenjak prekinu ćutnju. – Sve je bilo na prodaju. Čast, vernost, plemićka reč, zakletva, svakodnevna pristojnost... To je jednostavno bila roba koja je bila vredna onoliko dugo koliko je za njom postojala potražnja i konjunktura. A kada nisu postojale, roba nije vredela ni pet para i završavala je u ćošku. Na smetlištu. – Na smetlištu istorije – hodočasnik klimnu glavom. – U pravu ste, gos’n vilenjače. Tako je to izgledalo onda u Cintri. Sve je imalo svoju cenu. I bilo je vredno onoliko koliko se moglo dobiti zauzvrat. Svako jutro je počinjala berza. I kao i na pravoj berzi, svaki čas

su se događale hose i bese114. I kao na pravoj berzi, teško je bilo odupreti se utisku da je neko vukao konce. • – Da li ja dobro čujem? – otegnuto upita Šilard Fic-Esterlen, tonom i facom dajući izraz neverice. – Da li me sluh vara? Berengar Luvarden, specijalni carski izaslanik, nije zadao sebi truda da odgovori. Zavaljen u fotelji, i dalje je posmatrao talasanje vina u peharu koji je klatio. Šilard se našepurio, nakon čega je nadenuo na lice masku prezira i

uzvišenosti. Masku koja je govorila: “Ili lažeš, kučkin sine, ili hoćeš da mi se primakneš, da me staviš na probu. U oba slučaja, prozreo sam te.” – Dakle, koliko sam razumeo – reče, protrljavši nos – nakon dalekosežnih ustupaka u vezi sa granicama, u vezi sa ratnim zarobljenicima i povraćajem plena, u vezi sa oficirima brigade “Vrihed” i odredima Skoja’taela, car mi naređuje da postignem sporazum i prihvatim nemoguće zahteve Nordlinga u pogledu repatrijacije naseljenika? – Savršeno ste razumeli, barone – odgovori Berengar Luvarden, karakteristično otežući silabe. – Zbilja, divim se oštrini vašeg uma.

– Tako mi Velikog Sunca, gos’n Luvardene, da li se vi tamo, u prestonici, ponekad zamislite nad posledicama vaših odluka? Nordlinzi već sada šapuću da je naše kraljevstvo kolos na staklenim nogama! Već sada viču da su nas pobedili, pobili, prognali! Da li car shvata da dalji ustupci znače prihvatanje njihovih arogantnih i preteranih ultimatuma? Da li car razume da će oni to shvatiti kao ispoljavanje slabosti, što u budućnosti može imati žalosne posledice? Da li car, na kraju krajeva, razume kakva će sudbina zadesiti nekoliko hiljada naših naseljenika u Brugi i Liriji? Berengar Luvarden prestade da klati pehar i upilji u Šilarda oči crne kao

komadići uglja. – Preneo sam vam, barone, carsku naredbu – procedi. – Kada je izvršite i vratite se u Nilfgard, izvolite sami upitati cara zašto je tako nerazuman. Možete mu takođe udeliti prekore. Izvičite se na njega. Odbrusite mu. Ali sami. Bez mog posredovanja. Aha, pomisli Šilard. Sada znam. Ispred mene sedi novi Stefan Skelen. Sa njim treba isto kao i sa Skelenom. Ali ipak je jasno da nije došao ovamo bez cilja. Naredbu je mogao doneti običan kurir. – Šta ćeš – poče, naizgled slobodno, pa čak poverljivo. – Teško pobednicima! Ali carska naredba je

jasna i konkretna, isto tako će biti i izvršena. Postaraću se i da to izgleda kao rezultat pregovora, a ne kao potpuna kapitulacija. Razumem se u to. Ja sam diplomata već trideset godina. I četiri generacije. Moj rod je jedna od značajnijih, bogatijih... i uticajnijih porodica. – Znam, znam, kako drugačije – prekinu ga Luvarden s blagim smeškom. – Zbog toga sam ovde. Šilard se blago nakloni. Čekao je strpljivo. – Poteškoće u sporazumevanju – poče izaslanik, klateći pehar – nastupile su zato što vi, dragi barone, smatrate da se pobeda i osvajanje zasnivaju na

besmislenom genocidu. Na tome da se tamo negde u okrvavljenu zemlju zabije drška barjaka i viče: “Dovde je moje, osvojio sam!” Slično mišljenje je, nažalost, dosta široko rasprostranjeno. Međutim, za mene, gospodine barone, kao i za ljude koji su mi dali punomoćje, pobeda i osvajanje se zasnivaju na krajnje drukčijim stvarima. Pobeda treba da izgleda ovako: pokoreni su primorani da kupuju dobra koja proizvode pobednici, čak to vrlo rado čine, zato što su dobra pobednika bolja i jeftinija. Valuta pobednika je jača od valute pokorenih i pokoreni imaju znatno veće poverenje u nju nego u svoju sopstvenu. Da li me razumete, gos’n barone FicEsterlene? Da li počinjete pomalo da

razlikujete pobednike od pobeđenih? Da li shvatate kome je zaista teško? Ambasador klimanjem glave potvrdi da shvata. – Ali da bi se pobeda učvrstila i učinila pravosnažnom – mora biti sklopljen mir. Brzo i po svaku cenu. Ne tamo neko kačenje oružja o klin ili primirje, već mir. Tvorački kompromis. Sloga koja gradi. I ne uvodi ekonomske blokade, carinske retorzije i protekcionizam u trgovini. Šilard i ovoga puta potvrdi klimanjem glave da zna o čemu je reč. – Nismo bez razloga uništili njihovu poljoprivredu i industriju – Luvarden nastavi smirenim, otegnutim i

ravnodušnim glasom. – Učinili smo to zato što bi u nedostatku sopstvene robe morali da kupuju našu. Ali preko neprijateljskih i zatvorenih granica naši trgovci i roba neće preći. I šta će se onda desiti? Reći ću vam šta će se desiti, dragi barone. Nastupiće kriza hiperprodukcije, zato što naše manufakture rade punom parom, računajući na izvoz. Velike gubitke ponele bi i kompanije pomorske trgovine koje su uspostavljene u saradnji sa Novigradom i Kovirom. Vaša uticajna porodica, dragi barone, ima značajnog udela u tim kompanijama. A porodica, kao što vam je sigurno poznato, jeste osnovna društvena ćelija. Poznato vam je?

– Poznato mi je – Šilard FicEsterlen snizi glas, iako je odaja bila apsolutno bezbedna od prisluškivanja. – Razumem, shvatio sam. Ipak, hteo bih da budem siguran da izvršavam carevu naredbu... A ne nekakve... Korporacije... – Carevi prolaze – procedi Luvarden. – A korporacije traju. I istrajavaju. Ali to je truizam. Razumem vaše strahove. Možete biti sigurni da izvršavate naredbu izdatu od strane cara, koja ima za cilj dobro i interes carstva. Ne poričem, izdata je kao rezultat saveta koje je caru udelila određena korporacija. Izaslanik razmaknu sako i košulju, demonstrirajući zlatni medaljon na kojem je bila predstavljena zvezda

unutar trougla opasana plamenovima. – Divan ukras – Šilard osmehom i laganim naklonom potvrdi da je shvatio. – Svestan sam da je vrlo skupa... I elitna... Može li se negde kupiti? – Ne – opovrgnu naglašeno Berengar Luvarden. – Nju treba zaslužiti. • – Ako gospoda i dame dozvole – glas Šilarda Fic-Esterlena pridobio je specifičan, poznat ton, koji je pokazivao da ono što će ambasador upravo reći smatra neizmerno važnim. – Ako gospoda i dame dozvole, pročitaću

sadržaj poslate mi aide memoire Njegove imperatorske milosti Emhira var Emreisa, po milosti Velikog Sunca cara Nilfgarda... – Oh, ne. Ne opet – zaškrguta zubima Demavend, a Dajkstra samo jauknu. Šilardovoj pažnji to nije promaklo, jer nije moglo da promakne. – Nota je dugačka – priznade. – Stoga ću sažeto iziožiti, umesto da čitam. Njegova imperatorska milost izražava veliko zadovoljstvo tokom pregovora, a kao miroljubiv čovek, s radošću prihvata postignute kompromise i izmirenja. Njegova imperatorska milost želi dalji napredak u pregovorima i njihovo okončanje u obostranu korist...

– Hajde onda da pređemo na stvar – Foltest upade u reč. – Življe! Okončajmo u obostranu korist i vraćajmo se kući. -Tačno – reče Henselt, čija je kuća bila najdalja. – Završavajmo, jer ako buderno dangubili, onda će nas zima ovde zaskočiti! – Čeka nas još jedan kompromis – podseti ih Meve. – I pitanje kojeg smo se jedva nekoliko puta dotakli. Verovatno iz straha da će nas zavaditi. Vreme je da prelomimo taj strah. Problem neće nestati samo zato što ga se bojimo. – Tako je – potvrdi Foltest. – Onda na stvar. Rešimo status Cintre, problem

nasledstva trona, sukcesije posle Kalante. Težak je to problem, ali ne sumnjam da ćemo izaći na kraj sa njim. Zar ne, ekselencijo? – Oh – osmehnu se diplomatski i tajanstveno Šilard Fic-Osterlen. – Uveren sam da će nam sa pitanjem sukcesije trona Cintre krenuti kao podmazano. To pitanje je lakše nego što gospoda i dame pretpostavljaju. • – Stavljam na diskusiju – oglasi Filipa Ejlhart, tonom koji nije bio pogodan za diskusiju – sledeći projekat: načinićemo od Cintre teritoriju pod starateljstvom. Dodelićemo mandat

Foltestu iz Temerije. – Mnogo nam se taj Foltest uzdiže – iskrivi se Sabrina Glevisig. – Ima prevelik apetit. Bruga, Soden, Angren... – Potrebna nam je – preseče Filipa – snažna država na ušću Jaruge. I na Stepenicama Marnadala. – Ne poričem – klimnu glavom Šila de Tankarvil. – To je potrebno nama. Ali ne Emhiru var Emreisu. A naš cilj je kompromis, ne konflikt. – Pre nekoliko dana, Šilard je predložio – priseti se Frančeska Findaber – da se postavi demarkaciona linija, da se podeli Cintra na zone uticaja, na Severnu zonu i Južnu zonu... – Glupost i detinjarija – razgnevi

se Margarita Lo Antij. – Takve podele nemaju nikakvog smisla, one su isključivo žarište konflikata. – Mislim – kaza Šila – da Cintra treba da bude promenjena u kondominijum. Vlast koju će držati predstavnici severnih kraljevstava i Carstva Nilfgarda. Grad i luka Cintra dobiće status slobodnog grada... Želeli ste nešto da kažete, draga gđice Asire? Izvolite. Priznaću, obično dajem prednost diskursima koji se sastoje iz punih, dovršenih iskaza, ali izvolite. Slušamo. Sve volšebnice, ne uključujući Fringilu Vigo, bledu kao avet, upiljiše poglede u Asire var Anahid. Nilfgardska čarobnica nije se zbunila.

– Predlažem – izjavi svojim milim i prijatnim glasom – da se usredsredimo na druge probleme. Ostavimo Cintru na miru. O određenim pitanjima o kojima su me izvestili jednostavno još uvek nisam stigla da vas informišem. Pitanje Cintre, poštovane konfraterke, već je razrešeno i privedeno kraju. – Kako? – Filipine oči se suziše. – Ako smem da pitam, šta to treba da znači? Tris Merigold uzdahnu glasno. Ona je već pretpostavila, već je znala šta to treba da znači. •

Vatje de Rido bio je potišten i tužan. Njegova izvanredna u ljubavi i prelepa ljubavnica, zlatokosa Kantarela, ostavila ga je, naglo i neočekivano, bez razloga i bez objašnjenja. Za Vatjea je to bio udarac, strašan udarac, nakon kojeg je išao kao otrovan, bio je nervozan, rasejan i zaglupeo. Morao je veoma da pazi, pažljivo da se čuva da ne izvali neku glupost u razgovoru sa carem. Vremena velikih promena nisu išla naruku nervoznim i nekompetentnim. – Trgovačkoj gildi – poče, nabrazdavši čelo, Emhir var Emreis – već smo se odužili za neprocenjivu pomoć. Dali smo im dosta privilegija, više nego što su dobili od prethodna tri cara zajedno. Što se tiče Berangara

Luvardena, njemu smo isto zahvalni za pomoć pri otkrivanju zavere. Dobio je visok i unosan položaj. Ali ako se pokaže kao nekompetentan, bez obzira na njegove zasluge, odleteće kao iz katapulta. Bilo bi dobro da to zna. – Postaraću se za to, Vaša visosti. A šta sa Dajkstrom? I sa tim njegovim tajnim informatorom? – Dajkstra će pre umreti nego što će mi otkriti svog informatora. Njemu bi, svakako, trebalo da zahvalim za tu vest, koja kao da je sa neba pala... Ali kako? Dajkstra ništa neće od mene prihvatiti. – Ako mi dozvolite, Vaša carska milosti... – Govori.

– Dajkstra će prihvatiti informaciju. Nešto što ne zna, a hteo bi da zna. Vaša visost može mu se odužiti informacijom. – Bravo, Vatje. Vatje de Rido odahnu sa olakšanjem. Kako bi odahnuo, okrenuo je glavu. Zbog toga je prvi spazio dame koje su se približavale. Groficu Lidertal, Stelu Kongreve i svetlokosu devojku poverenu joj na brigu. – Dolaze – pokaza pokretom obrve. – Vaša carska milosti, dozvoliću sebi da vas podsetim... Državni interes... Interes carstva... – Prestani – preseče ga mrsko Emhir var Emreis. – Kazao sam,

razmisliću. Promisliću o tome i doneću odluku. A nakon što je donesem, informisaću te kakva je odluka. – Razumem, Vaša carska milosti. – Šta još? – Beli Plamen Nilfgarda nestrpljivo rukavicom ošinu bedro mermerne nereide koja je ukrašavala pijedestal fontane. – Zašto se ne udaljavaš, Vatje? – Pitanje Stefana Skelena... – Neću pokazati milost. Smrt izdajici. Ali posle časnog i detaljnog procesa. Emhir nije ni pogledao Vatjea dok se klanjao i udaljavao. Gledao je Stelu Kongreve. I svetlokosu devojku. Evo, dolazi interes carstva,

pomisli. Lažna princeza, lažna kraljica Cintre. Lažna vladarka ušća reke Jare, do koje je carstvu toliko stalo. Eto, približava se, spuštenih očiju, prestrašena, u beloj svilenoj haljini sa zelenim rukavima i ogrlicom od hrizolita na sićušnom vratu. Onda, u Darn Rovanu, komplimentirao sam tu haljinu, pohvalio sam izbor nakita. Stela zna moj ukus. Zato je ponovo udesila lutkicu po mom ukusu. Ali šta ja treba da radim sa lutkicom? Da je stavim na kamin? – Plemenite dame – prvi se naklonio. Izvan prestone dvorane, dvorsko poštovanje i učtivo ponašanje prema ženama u Nilfgardu obavezivali su čak i cara. Odgovorile su dubokim poklonima

i poginjanjem glava. Stajale su ispred učtivog, ali ipak cara. Emhiru je bilo dosta protokola. – Ostani ovde, Stela – naredi muklo. – A ti, devojko, pravićeš mi društvo u šetnji. Uhvati me podruku. Glavu uvis. Dosta, ama dosta mi je tih knikseva. To je samo šetnja. Pošli su alejom, među jedva ozelenelim grmovima i živim ogradama. Carsko obezbeđenje, vojnici iz elitne gardijske brigade “Impera”, slavni Daždevnjaci, držali su se po strani, ali uvek u pripravnosti. Znali su kada ne treba smetati caru. Prošli su ribnjak, opusteo i žalostan. Stoletni šaran, koga je unutra

pustio car Tores, crkao je pre dva dana. Pustiću unutra novog, mladog, jakog, lepog šarana, pomisli Emhir var Emreis, narediću da mu pripnu medalju sa mojim portretom i datumom. Vaesse deireadh aep eidean. Nešto se završilo, nešto započinje. Ovo je nova era. Nova vremena. Nov život. Pa neka, bestraga, bude i nov šaran. Utonuo u mislima, skoro je zaboravio na devojku koju je držao po druku. Na nju su ga podsetili njena toplina, njen miris na đurdevak, interes carstva. Po tom, a ne drugom, redosledu. Stali su kraj ribnjaka, usred kojeg je iz vode izrastalo veštačko ostrvo, a na njemu stenovit vrt, fontana i mermerna rezbarija.

– Da li znaš šta predstavlja ova figura? – Da, Vaša carska milosti – odgovori, ali ne odmah. – To je pelikan koji kljunom kida sopstvena prsa kako bi krvlju othranio decu. To je alegorija plemenitog samopožrtvovanja. A takođe... – Pažljivo te slušam. – Takođe i velike ljubavi. – Misliš – okrenu je ka sebi, stegnu usta – da pokidana prsa od toga manje bole? – Ne znam... – zamucka. – Vaša carska milosti... Ja... Uzeo joj je ruku. Osetio je kako je zadrhtala, drhtanje je preletelo po

njegovom dlanu, ruci, ramenima. – Moj otac – reče on – bio je velik vladar, ali nikada se nije obazirao na legende i mitove, nikada nije imao vremena za njih. I uvek ih je brkao. Uvek, sećam se toga kao da je danas bilo, kada god bi me doveo ovamo, u park, govorio mi je da rezbarija predstavlja pelikana koji se diže iz pepela. Pa, devojko, makar se osmehni kada car priča anegdote. Hvala. Mnogo je bolje. Neprijatna bi za mene bila misao da te ne raduje što šetaš ovde sa mnom. Pogledaj me u oči. – Raduje me... što mogu da budem ovde... sa Vašom carskom milosti. Ovo je za mene čast, znam... Ali i velika radost. Srećna sam...

– Stvarno? Ili je to samo dvorjansko laskanje? Etiketa, dobra škola Stele Kongreve? Govor koji ti je Stela naredila da nabubaš napamet? Priznaj, devojko. Ćutala je, spustivši pogled. – Tvoj car ti je postavio pitanje – ponovi Emhir var Emreis. – A kada car pita, niko se ne usuđuje da ćuti. Razume se, niko se ne usuđuje ni da laže. – Doista – reče melodično. – Doista sam srećna, Vaša carska milosti. – Verujem ti – kaza ubrzo Emhir. – Verujem. Mada se čudim. – I ja... – šapnu. – I ja se čudim. – Šta? Odvažnije, molim te.

– Htela bih češće... da šetam. I razgovaram. Ali ja razumem... Razumem da je to nemoguće. – Dobro razumeš – zagrize usne. – Carevi vladaju imperijama, ali dvema stvarima ne mogu da upravljaju: svojim srcem i svojim vremenom. I jedno i drugo pripada carstvu. – Znam to – šapnu – nadasve dobro. – Neću se zadržati ovde dugo – reče nakon časka ćutnje. – Moram da odem u Cintru, da svojim prisustvom udostojim svečanost potpisivanja mira. Ti ćeš se vratiti u Darn Rovan... Podigni glavu, devojko. O ne! Već drugi put šmrčeš nosom u mom prisustvu. A u

očima? Suze? O, to su ozbiljni prekršaji etikete. Moraću da iskažem grofici Lidertal moje najviše nezadovoljstvo. Podigni glavu, rekao sam ti. – Molim vas... oprostite gđici Steli... Vaša carska milosti. To je moja krivica. Samo moja. Gđica Stela me je učila... I dobro pripremila. – Primetio sam i cenim to. Ne plaši se, Steli Kongreve ne preti moja nemilost. Nikada nije pretila. Našalio sam se sa tobom. Nečasno. – Primetila sam – šapnu devojka, pobledevši, preneražena sopstvenom smelošću. Ali Emhir se samo nasmejao. Pomalo veštački. – Takvu te volim – utvrdi. – Veruj

mi. Odvažnu. Kao... Zastao je. Kao moju kćerku, pomisli. Osećaj krivice trgnuo ga je kao ujed psa. Devojka nije spuštala pogled. To nije samo Stelino delo, pomisli Emhir. To je zbilja njena priroda. Uprkos prividu, to je dijamant koji je teško izgrebati. Ne. Neću dozvoliti Vatjeu da ubije ovo dete. Cintra je Cintra, interes carstva je interes carstva, ali čini se da ova stvar ima samo jedno smisleno i časno rešenje. – Daj mi ruku. To je bila naredba izgovorena strogim glasom i tonom. Ali uprkos tome, nije mogao da se odupre utisku da

je bila rado izvršena. Bez primoravanja. Njena ruka je bila mala i hladna. Ali više nije drhtala. – Kako se zoveš? Samo nemoj da kažeš, molim te, Cirila Fiona. – Cirila Fiona. – Oran sam da te kaznim, devojko. Strogo. – Znam, Vaša carska milosti. Zaslužila sam. Ali ja... Ja moram biti Cirila Fiona. – Čovek bi pomislio – reče, ne puštajući njen dlan – da žališ što nisi ona. – Žalim – šapnu. – Žalim što nisam ona.

– Zbilja? – Kada bih bila... prava Cirila... car bi me gledao milostivije. Ali ja sam samo falsifikat. Imitacija. Dvojnik koji ničega nije dostojan. Ničega... Žustro se okrenuo i uhvatio je za ramena. I iz istih stopa pustio. Ustuknuo je za korak. – Čezneš za krunom? Vlašću? – govorio je tiho ali brzo, praveći se da ne vidi kako odriče naglim pokretima glave. – Počastima? Ugledom? Luksuzom? Zastao je i mučno uzdahnuo. Praveći se da ne vidi kako devojka i dalje mlati spuštenom glavom, poričući dalje nepravične prekore, možda čak i

više nego nepravične, zbog toga što nisu bili izrečeni. Uzdahnu duboko i glasno. – Da li znaš, mali leptiru, da je to što vidiš pred sobom plamen? – Znam, Vaša carska milosti. Ćutali su dugo. Miris proleća iznenada im je zavrteo mozak. Oboma. – Biti carica – Emhir najzad kaza muklo – iako tako ne izgleda, gorak je hleb. Ne znam da li ću moći da se zaljubim u tebe. Klimnula je glavom u znak da i to zna. Ugledao je suzu na njenom obrazu. Kao onda, u zamku Stiga, osetio je kako se pomakao komadić hladnog stakla zariven u njegovom srcu.

Obujmio ju je, snažno pritisnu uz grudi i pogladio po kosi koja je mirisala na đurđevak. – Ti moj jadni... – reče pokunjenim glasom. – Ti moj mali, jadni državni interesu... • U čitavoj Cintri zvonila su zvona. Dostojanstveno, duboko, svečano. Ali nekako neobično žalosno. Nesvakidašnja lepota, pomisli grof Hemelfart, gledajući, kao i svi, u okačen portret, čije su razmere, kao i kod ostalih, bile najmanje pola sežnja sa sežanj. Neobična lepota. Dajem glavu da

je to neka mestika. Dajem glavu da ima u žilama prokletu vilenjačku krv. Prelepa je, pomisli Foltest, lepša je nego na minijaturi koju su mi pokazivali ljudi iz obaveštajne službe. Ali portreti obično laskaju. Uopšte ne liči na Kalante, mislila je Meve. Uopšte ne liči na Regnera. Uopšte ne liči na Pavetu... Hm... Pričalo se... Ali ne, to je nemoguće. Mora biti kraljevska krv, zakonita vladarka Cintre. Mora. Državni interes to zahteva. I istorija. To nije ona koju sam viđao u snovima, mislio je Esterad Tisen, kralj Kovira, koji je nedavno pristigao u Cintru. Sasvim sam uveren da nije ta.

Ali neću to nikome kazati. Sačuvaću to za sebe i svoju Zulejku. Zajedno sa mojom Zulejkom odlučiću na koji način ćemo iskoristiti znanje što su nam ga dali snovi. Malo je nedostajalo da ona bude moja žena, ta Ciri, razmišljao je Kistrin iz Verdena. U tom slučaju bih bio knez Cintre i, po običaju, naslednik trona... I sigurno bih nastradao kao Kalante. Dobro je, oh, dobro je da je ona tada pobegla od mene. Ni na časak nisam verovao u priču o velikoj ljubavi na prvi pogled, mislio je Šilard Fic-Esterlen. Ni na časak. A ipak se Emhir ženi tom devojkom. Odbacuje mogućnost pomirenja sa kneževima i, umesto neku od

nilfgardskih kneginjica, on uzima za ženu Cirilu iz Cintre. Zašto? Kako bi zavladao tom malom, bednom zemljicom, čiju bih polovinu, ako ne i više, dobio za carstvo na pregovorima? Kako bi zavladao ušćem Jaruge, koje je ionako u vlasti nilfgardsko-novigradskokovirskih kompanija pomorske trgovine? Ništa ne razumem u vezi sa tim državnim interesom, ništa. Slutim da mi ne govore sve. Čarobnice, mislio je Dajkstra. Ovo je delo čarobnica. Ali neka bude. Po svoj prilici, bilo je zapisano da će Ciri postati kraljica Cintre, Emhirova žena i carica Nilfgarda. Po svojoj prilici, sudbina je tako htela. Fatum.

Neka bude tako, mislila je Tris Merigold. Neka ostane tako. Vrlo dobro je ispalo. Ciri će sada biti bezbedna. Zaboraviće na nju. Dozvoliće joj da živi. Portret se konačno našao na svom mestu, a sluge koje su ga okačile odstupiše i poneše merdevine. U dugom redu potamnelih i zaprljanih portreta vladara Cintre, iza kolekcije Kerbina i Korama, iza Korbeta, Dagorada i Regnera, iza ponosne Kalante, iza melanholične Pavete, visio je poslednji portret. Predstavljao je vladarku koja danas milostivo gospodari. Naslednicu trona i kraljevske krvi.

Portret vitke devojke svetle kose i potištenog pogleda. Obučene u belu haljinicu sa zelenim rukavima. Cirila Fiona Elen Rijanon. Kraljica Cintre i carica Nilfgarda. Sudbina, pomisli Filipa Ejlhart, osetivši na sebi Dajkstrin pogled. Jadno dete, mislio je Dajkstra, posmatrajući portret. Sigurno misli da je ovo konačno kraj njenim brigama i nesrećama. Jadno dete. Zvona Cintre zvoniše, plašeći galebove. • – Ubrzo nakon svršetka pregovora i

potpisivanja cintrijskog mira – hodočasnik nastavi svoju priču – u Nilfgardu je priređen raskošan praznik, festival, svečani defile vojske. Dan, kako je i pristajalo prvom danu nove ere, bio je zacelo divan... – Iz toga sledi – upita sarkastično vilenjak – da je milostivi gospodin bio tamo prisutan? Na tom defileu? – Istini za volju, malo sam okasnio – hodočasnik očito nije bio od onih koje sarkazam smućuje. – Dan je, kao što sam rekao, bio divan. Od same zore je bilo izgleda da bude takav. •

Vaskonj, komandant utvrđenja Drakenborg, odnedavno zamenik komandanta za politička pitanja, nestrpljivo udari korbačem po čizmi. – Brže tamo, brže – požurivao je. – Drugi čekaju! Nakon mira sklopljenog u Cintri, ovde imamo brdo posla! Dželati, stavivši osuđenicima omče, odstupiše. Vaskonj tresnu korbačem o čizmu. – Ako neko od vas ima nešto da kaže – reče oporo – sada je poslednji trenutak. – Živela sloboda – reče Karbra ep Djared. – Sud je bio tendenciozan – reče Orestes Kops, maroder, razbojnik i

ubica. – Poljubite me u dupe – reče Robert Pilh, dezerter. – Prenesite gos’n Dajkstri da mi je žao – reče Jan Lenep, agent osuđen za korupciju i krađu. – Nisam hteo... Ja zaista nisam hteo – zarida, njišući se na brezovom stablu, Ištvan Igalfi, bivši komandant utvrđenja, skinut sa položaja i izveden pred tribunal za dela koja je dopustio sebi da čini zatvorenicama. Sunce, oslepljujuće kao rastopljeno zlato, eksplodiralo je nad palisadom utvrđenja. Stubovi za vešanje baciše duge senke. Iznad Drakenborga je nastajao novi, divan, sunčan dan.

Prvi dan nove ere. Vaskonj se udari korbačem po čizmi. Podiže i spusti ruku. Debla su iskopali ispod nogu. • Sva zvona Nilfgarda su tukla, njihovi duboki i plačni zvuci odbijali su se o strehe i mansarde trgovačkih kuća, rasplinjavali se kao eho kroz ulice. Visoko su ispaljivani vatrometi i veštačke vatre. Masa je ričala, klicala, dobacivala cveće, bacala kape uvis, mahala maramama, rupcima, barjačićima, čak i pantalonama. – Živela Slobodna četa!

– Živeee-laaa! – Živeli kondotjeri! Lorenco Mola zasalutira masi i posla poljubac lepim meštankama. – Ako nam isplate premije jednako iskreno kao što nam kliču – nadvika larmu – onda smo bogati! – Šteta – kaza Julija Abatemarko kroz stisnute zube. – Šteta što Frontino nije dočekao... Jahali su korakom glavnom ulicom grada, Julija, Adam “Adju” Pangrat i Lorenco Mola na čelu Čete, svečano odeveni, formirani u ravne četvorede tako da nijedan od nalickanih i do sjaja iščetkanih konja nije isturao nos iz stroja ni za jedan col. Kondotjerski konji su

bili kao i njihovi jahači – smireni i gordi, nisu ih plašili pokliči i vrisak mase, a na vence i cveće koje je letelo ka njima reagovali su blagim i jedva primetnim trzajima glave. – Živeli kondotjeri! – Živeo Adju Pangrat! Živela Slatka Vetrogonica! Julija kradom obrisa suzu i uhvati karanfil bačen iz mase. – Nisam ni sanjala... – kaza ona. – Takav trijumf... Šteta što Frontino... – Ti si romantičarka – osmehnu se Lorenco Mola. – Ti se potresaš, Julija. – Potresam. Mirno, braćo! Nalevooo! Gledaj!

Uspraviše se u sedlima, okrećući glave ka tribini i tronu i stolicama koji su bili postavljeni na njoj. Vidim Foltesta, pomisli Julija. Taj bradati je verovatno Henselt iz Kedvena, a onaj zgodni je Demavend iz Edirna... Ona matrona mora da je kraljica Hedvig... A ono štene kraj nje je kraljević Radovid, sin onog ubijenog kralja... Bedni balavac... • – Živeli kondotjeri! Živela Julija Abatemarko! Živeo Adju Pangrat! Živeo Lorenco Mola! – Živeo konetabl Natalis!

– Živeli kraljevi! Foltest, Demavend, Henselt, živeli! – Živeo gospodin Dajkstra! – viknu neki podrepaš. – Živela Njegova svetost! – dreknu iz gomile nekoliko plaćenih vikača. Cirus Engelkind Hemelfart, hijerarh Novigrada, ustade, pozdravi masu i vojsku uzdizanjem ruke, ne baš otmeno okrećući zadnjicu ka kraljici Hedvig i maloletnom Radovidu, zaklanjajući ih skutovima svoje prostrane odežde. Niko neće viknuti: “Živeo Radovid”, pomisli kraljević, zaklonjen pozamašnom zadnjicom hijerarha. Niko neće ni pogledati u moju stranu. Niko neće pustiti krik u čast moje majke. Niti

će se setiti moga oca, neće krikom oglasiti njegovu slavu. Danas, na dan trijumfa, na dan sloge, saveza, kojem je otac svakako doprineo. Zbog toga su ga ubili. Osetio je pogled na vratu. Delikatan kao nešto što nije poznavao – ili jeste, ali samo u snovima. Nešto što je bilo kao doticaj mekih i vrelih ženskih usta. Okrenuo je glavu. Ugledao je tamne, bezdane oči Filipe Ejlhart upiljene u njega. Čekajte, pomisli kraljević, sklanjajući pogled. Samo čekajte. Niko tada nije mogao predvideti i dosetiti se da će iz tog trinaest ogodišnjaka, koji je sada osoba bez

ikakvog značaja u zemlji kojom upravljaju Regentski savet i Dajkstra, izrasti kralj. Kralj koji će – oduživši se svima za poniženja koja su spoznali majka i on – ući u istoriju kao Radovid V Surovi. Masa je klicala. Ispod kopita kondotjerskih konja vrcalo je cveće. • – Julija? – Slušam, Adju. – Udaj se za mene. Budi moja žena. Slatka Vetrogonica dugo nije odgovarala, dolazeći sebi od iznenađenja. Masa je klicala. Hijerarh

Novigrada, znojav, grabeći vazduh kao veliki mastan som, blagosiljao je sa tribine meštane i defile, grad i svet. – Ali ti si oženjen, Adame Pangrate! – Živimo odvojeno. Razvodim se. Julija Abatemarko nije odgovorila. Okrenula je glavu. Iznenađena. Zbunjena. I veoma srećna. Nije poznato zbog čega. Masa je klicala i bacala cveće. Iznad krovova su uz tresak i dim eksplodirali rakete i vatrometi. Zvona Novigrada neobuzdano su jaukala. •

Žena, pomisli Neneke. Kada sam je poslala u taj rat, bila je devojka. Vratila se kao žena. Samouverena je. Svesna sebe. Spokojna. Uravnotežena. Ženska. Pobedila je taj rat. Ne dozvolivši da rat nju uništi. – Debora – Eurneid nastavi nabrajanje tihim ali sigurnim glasom – je umrla od tifusa u logoru kod Majene. Pruna se utopila u Jaruzi, kada se prevrnula lađa sa ranjenicima. Miru su ubili vilenjaci. Veverice, za vreme napada na lazaret kod Armerije... Katje... – Govori, dete – blago je požuri Neneke.

– Katje – nakašlja se Eurneid – je u bolnici upoznala ranjenog Nilfgardijca. Nakon sklapanja mira, kada su razmenjivali zarobljenike, otišla je zajedno sa njim u Nilfgard. – Uvek sam tvrdila – uzdahnu punačka sveštenica – da ljubav ne poznaje granice, niti kordone. A šta je sa Iolom Drugom? – Živa je – Eurneid požuri sa uveravanjem. – Ona je u Mariboru. – Zašto se ne vraća? Polaznica spusti glavu. – Ona se neće vratiti u hram, mati – reče tiho. – Ona je u bolnici gospodina Mila Vanderbeka, onog hirurga, hobita. Kazala je da želi da leči. Da će se samo

tome posvetiti. Oprosti joj, mati Neneke. – Da joj oprostim? – frknu sveštenica. – Ja sam ponosna na nju. • – Zakasnio si – planu Filipa Ejlhart. – Zakasnio si na svečanost sa učešćem kraljeva. Sto mu vragova, Sigismunde, tvoja arogancija u pogledu protokola je toliko dobro poznata da ne moraš nametljivo da se razmećeš njome. Pogotovo danas, na takav dan... – Imao sam razloge – Dajkstra naklonom odgovori na pogled kraljice Hedvig i podizanje obrva novigradskog hijerarha. Ulovio je pogledom krivljenje

na licu sveštenika Vilemera i grimasu prezira na licu kralja Foltesta, dostojnog da bude na monetama. – Moram da razgovaram sa tobom, Fil. Filipa namršti obrve. – Sigurno u četiri oka? – Bilo bi najbolje – Dajkstra se blago osmehnu. – Međutim, ukoliko proceniš da je uputno, složiću se sa nekoliko dodatnih pari očiju. Na primer, lepih očiju dama iz Montekalva. – Tiše – zasikta čarobnica kroz osmehnute usne. – Kada mogu da očekujem audijenciju?

– Razmisliću i obavestiću te. Sada me ostavi na miru. Ovo je uzvišena svečanost. Ovo je velik praznik. Napominjem ti to, ukoliko sam nisi primetio. – Veliki praznik? – Stojimo na pragu nove ere, Dajkstra. Špijun slegnu ramenima. Masa je klicala. U nebo su gađali vatrometi. Novigradska zvona su tukla, tukla u ime trijumfa, u ime slave. Ali zvučala su nekako neobično žalosno. • – Pridrži uzde, Jare – kaza Lućena.

– Ogladnela sam, prezalogajiću nešto. Daj, zamotaću ti remen na ruku. Ja znam, ne možeš jednom. Jare oseti kako mu rumenilo stida i poniženja izbija na lice. Još uvek se nije privikao. I dalje je imao utisak da ceo svet nema pametnija posla nego da se podsmeva patrljku, presavijenom i zašivenom rukavu. Da ceo svet ne misli ni o čemu drugom, samo da vidi sakatost, licemerno saoseća i neiskreno sažaljeva, a u dubini duše da ga prezire i smatra za nešto što neprijatno remeti prijatan mir time što gnusno i nametljivo postoji. Što se usuđuje da postoji. Lućena se, morao joj je to priznati, malo razlikovala u tom pogledu od ostatka sveta. Nije se ni pretvarala da ne

vidi, niti je insistirala na ponižavajućem pomaganju i još više ponižavajućoj samilosti. Jare je bio blizu da pomisli da ga svetlokosa kiridžinica tretira prirodno i normalno. Ali odagnao je tu pomisao od sebe. Nije je prihvatao. Zato što i dalje nije mogao da smogne snage da sam sebe tretira normalno. Kola što prevoze ratne invalide škripala su i tandrkala. Nakon kratkog perioda kiša, došle su žege, rupe koje su razorali vojni tabori sasušile su se i stvrdnule se u grebenove, džombe i grbe fantastičnih oblika, preko kojih je moralo da se kotrlja četvoroprežno vozilo. Na nešto većim rupama, kola su čak skakala, pucketala, a koš se klatio

kao brod za vreme oluje. Osakaćeni – uglavnom bez nogu – vojnici su psovali tada jednako otmeno koliko i gnusno, a Lućena – kako ne bi pala – šćućurila se uz Jarea i zagrlila ga, velikodušno podelivši sa momkom svoju magičnu toplinu, izvrsnu mekoću i uzbudljivu mešavinu mirisa konja, remena, sena i mladog, intenzivnog devojačkog znoja. Kola iskočiše iz sledeće rupe, Jare zategnu uzda namotana oko zgloba. Lućena se, grizući na smenu hleb i kobasicu, priljubi uz njegov bok. – Vidi, vidi – ona primeti njegov mesingani medaljon i pokvareno iskoristi činjenicu da mu je jedina ruka bila zauzeta uzdima. – I tebe su navukli? Amulet nezaboravak? Oj, lisac je onaj

koji je izmislio tu dranguliju. Velika je bila potražnja za njom za vreme rata, možda veća nego za votkom. A kakvo li je to devojačko ime unutra, da vidimo... – Lućena – Jare se zacrvene kao bulka, oseti da će mu začas krv šiknuti iz jagodica. – Moram te zamoliti... da ne otvaraš... Oprosti, ali to je lična stvar. Ne bih želeo da te uvredim, ali... Kola poskočiše, Lućena se priljubi, a Jare se zaćuta. – Ci... ri... la – kiridžinica sričući pročita, ali je svejedno iznenadila Jarea, koji nije ni slutio da seoska devojka ima tako dalekosežne sposobnosti. – Neće te zaboraviti – zatresnu medaljon, pusti lančić i pogleda u

momka. – Mislim, ta Cirila. Ako te je stvarno volela. Tričarije su sve te čini i amuleti. Ako te je stvarno volela, onda nije zaboravila, bila je verna. Čeka. – Ovo? – Jare pridiže patrljak. Devojka blago namršti oči, plavičaste kao različak. – Ako je stvarno volela – tvrdo ponovi – onda čeka, a ostalo su tričarije. Znam to. – Imaš tako veliko iskustvo u tom pogledu? – Nije tvoja stvar – sada je pao red na Lućenu da se blago zarumeni – sa kime sam i šta imala. Nemoj da misliš da sam ja od onih što im samo mahneš a one su već spremne da čine kojekakve

spermencije na senu. Ali ono što znam – znam. Ako voliš momka, onda ga voliš sveg, a ne u fragmentima. Onda je tričarija ako je ponestalo nekog fragmenta. Kola poskočiše. – Mnogo uprošćavaš – reče Jare kroz stisnute zube, lakomo udišući devojčin miris. – Mnogo uprošćavaš i mnogo idealizuješ, Lućena. Nećeš da primetiš makar i tako sitan detalj. To da li je muškarac čitav presuđuje o njegovoj sposobnosti da izdržava ženu i porodicu. Bogalj nije sposoban... – Hajde de! – prekinu ga oštro. – Nemoj tu da mi se isplakuješ na haljini. Crni ti glavu nisu odrubili, a ti si

svakako glavonja, radiš glavom. Zašto tako bleneš? Ja sam sa sela, ali oči i uši imam. Dovoljno bistre da primete tako sitan detalj kao što je nečiji način govorenja, sasvim gospodski i učenjački. A sem toga... Pognula je glavu, nakašljala se. Jare se isto nakašlja. Kola poskočiše. – A sem toga – dovrši devojka – čula sam šta su drugi govorili. Da si pisac. I sveštenik iz hrama. Onda i sam vidiš da je ta ruka... Pih, tričarija i ništa više. Kola već neko vreme nisu poskakivala, ali Jare i Lućena, kako se činilo, to uopšte nisu primećivali. I uopšte im to nije smetalo.

– Imam ti ja – devojka reče nakon dužeg vremena – sreće sa učenjacima. Bio jedan takav... Nekada... Đavolski se palio na mene... Bio je učenjak i vaspitavan na akademijama. Iz samog imena se to dalo videti. – A kako se zvao? – Semestar. – Hej, bre – povika iza njihovih leđa gefrajter Prdavac, pakosnik i namćor, osakaćen za vreme borbi za Majenu. – Klepi konje, curo, bičem po turovima, vuku se te tvoje taljige kao slina po zidu! – Dakako – dodade drugi bogalj, češući ispod nogavice patrljak pokriven svetlucavim tkivom ožiljka. – Dojadila

je više ova pustoš! Zaželeo sam se krčme, istinu vam velim, napio bih se piva sad. Zar ne možemo brže da idemo? – Možemo – Lućena se osvrnu na sedištu. – Ali kako su na zemlji rupe, te se glavčina skrši, onda ćete nedelju, ili dve čak, ne pivo, već samo kišnicu i brezov sok piti, čekajući druga kola. Sami otići nećete, a ja vas svakako neću na plećima nositi. – Baš mi je žao – iskezi zube Prdavac. – jer ja noću snivam da me nosiš na sebi. Leđno, to jest: otpozadi. Ja tako volim. A ti, gđice? – Ti šonjo ćopavi! – vrisnu Lućena. – Ti smrdljivi ološu! Ti... Zastade, videvši kako lica svih

invalida na kolima pokriva iznenadno smrtno, mrtvačko bledilo. – Majko – zarida neki. – A bili smo tako blizu kuće... – Gotovi smo – kaza Prdavac tiho i potpuno bez emocija. Jednostavno je utvrdio činjenicu. A govorili su, prolete Jareu kroz glavu, da više nema Veverica. Da su ih sve već pobili. Da je već, kako su se oni izrazili, rešeno vilenjačko pitanje. Bilo je šest konjanika. Ali nakon pažljivijeg zagledanja, ispostavilo se da je bilo šest konja, a osam konjanika. Dva jahačka konja su nosila po dva konjanika. Svi konji su koračali kruto i aritmično, nisko spuštali glave. Izgledali

su iscrpljeno. Lućena glasno uzdahnu. Vilenjaci se približiše. Izgledali su još iscrpljenije od konja. Nije ostalo ništa od njihovog ponosa, od njihove temeljne, uzvišene, harizmatične posebnosti. Odeća, koja je obično i u gerilaca iz odreda elegantna i divna, bila je prljava, pocepana, pokrivena flekama. Kosa, njihov ponos i dika, bila je raščupana, profilcana lepljivom prljavštinom i skorelom krvlju. Njihove velike oči, obično nadmeno lišene bilo kakvog izraza, sada su bile ponori panike i očaja. Ništa nije ostalo od njihove posebnosti. Smrt, strah, glad i nedaće

doveli su do toga da su postali obični. Veoma obični. Čak su prestali da bude strah. Neko vreme Jare je mislio da će ih zaobići, da će jednostavno preseći put i nestati u šumi sa druge strane, ni pogledom ne udostojivši kola, niti njegove putnike. Da će iza njih ostati samo taj sasvim nevilenjački, ružan, gnusan miris, miris koji je Jare previše dobro znao iz lazareta – miris bede, mokraće, prljavštine i zagnojenih rana. Prolazili su kraj njih, ne gledajući. Ne svi. Vilenjakinja tamne, duge kose, slepljene skorelom krvlju, zaustavi konja odmah pored kola. Sedela je u

sedlu tromo povijena, zaklanjajući ruku natopljenim povojem oko kojeg su zujale i gomilale se muve. – Toruvjel – reče jedan od vilenjaka, osvrćući se. – En’ca digne, luned. Lućena je istog časa shvatila, razumela, u čemu je stvar. Shvatila je u šta vilenjakinja gleda. Seljanka je od detinjstva bila naviknuta na modru i naduvenu avet, utvaru gladi koja je vrebala iza ugla kolibe. Stoga je reagovala instinktivno i nepogrešivo. Ispružila je ka vilenjakinji hleb. – En’ca digne, Toruvjel – ponovi vilenjak. Samo on, iz celog odreda, imao je na poderanom rukavu prljave jakne

srebrne munje brigade “Vrihed”. Invalidi na kolima, do tog trenutka skamenjeni i ukipljeni, najednom zadrhtaše, kao da ih je oživela magična zaklinjalica. U njihovim rukama, koje su ispružili ka vilenjacima, našle su se četvrtine hleba, grudvice sira, komadi slanine i kobasice. A vilenjaci, prvi put za hiljadu godina, ispružiše ruke prema ljudima. A Lućena i Jare su bili prvi ljudi koji su videli kako vilenjakinja plače. Kako se guši u jecanju, ne pokušavajući čak da obriše suze koje teku po prljavom licu. Razotkrivajući tvrdnju da navodno vilenjaci uopšte nisu imali suzne žlezde. – En’ca... digne – ponovi

isprekidanim glasom vilenjak sa munjama na rukavu. A potom ispruži ruku i uze hleb od Prdavca. – Hvala ti – reče hrapavo, s naporom prilagođavajući jezik i usne stranom jeziku. – Hvala ti, čoveče. Nakon određenog vremena, primetivši da je sve gotovo, Lućena coknu konjima i cimnu uzde. Kola su škripala i tandrkala. Svi su ćutali. Bilo je već predveče kada se drum zarojio od naoružanih jahača. Njima je komandovala žena sasvim bele, kratko ošišane kose, rđavog i svirepog lica unakaženog ožiljcima, od kojih je jedan precrtavao obraz od slepoočnice do ugla

usta, a drugi je polukružno obuhvatao očnu šupljinu. Žena takođe nije imala veći deo desne ušne školjke, a njena leva ruka se ispod lakta završavala kožnim tulcem i mesinganom kukom, za koju su bile zakačene vođice. Odmeravajući ih zlim pogledom punim osvete, žena je pitala za vilenjake. Za Skoja’tele. Za teroriste. Za begunce, preživele iz odreda koji je dva dana pre toga rasturen. Jare, Lućena i invalidi, umičući pogledu belokose i jednoruke žene, govorili su, neizražajno mrmljajući, da nikoga nisu sreli i nikoga nisu videli. Lažete, pomisli Bela Rajla, ona koja je nekada bila Crna Rajla. Lažete,

znam. Lažete iz samilosti. Ali to svejedno ništa ne znači. Zato što ja, Bela Rajla, nemam samilosti. • – Uraaaa, napred patuljci! Živeo Barkli Els! – Žiiveeliiii! Novigradska kaldrma hučala je pod potkovanim čizmetinama junačina iz Dobrovoljačke čete. Patuljci su marširali u stroju tipičnom za njih, po petoro u redu, steg sa čekićima vijorio se nad kolonom. – Živeo Mahakam! Vivant patuljci!

– Slava im! Slava! Najednom se neko iz mase zasmeja. Nekoliko osoba ga je pratilo. A začas su od smeha svi ričali. – To je uvreda... – grabio je vazduh hijerarh Hemelfart. – To je skandal... To je neoprostivo... – Prljavi neljudi – planu sveštenik Vilemer. – Pravite se da ne vidite – posavetova spokojno Foltest. – Nije trebalo da im škrtarimo na namirnicama – kiselo reče Meve. – Niti da im odbijamo snabdevanje. Patuljački oficiri sačuvali su odvažnost i formu, ispred tribine se uspraviše i zasalutiraše. Podoficiri i

vojnici Dobrovoljačke čete istog časa su izrazili svoje neodobravanje u vezi sa kresanjem budžeta koje su primenili kraljevi i hijerarh. Prolazeći kraj tribine, jedni su pokazivali savijeni lakat, drugi su demonstrirali neke svoje druge omiljene gestove – pesnicu sa kruto uspravljenim srednjim prstom. Ovaj gest je u akademskim krugovima nosio naziv digitus infamis. Plebs ga je nazivao još sočnije. Rumenilo na licima kraljeva i hijerarha dokazivalo je da znaju oba naziva. – Nije trebalo da im nanosimo uvredu škrtarenjem – ponovi Meve. – Oni su ambiciozan narod.

• Drekavac na Elskerdegu zaurla, urlanje pređe u užasan zapev. Niko od okupljenih oko ognjišta nije okrenuo glavu. Prvi koji je progovorio nakon dužeg ćutanja bio je Boreas Mun. – Svet se izmenio. Pravda je zadovoljena. – Pa, to sa pravdom je možda preterivanje – blago se osmehnu hodočasnik. – Međutim, složio bih se da se svet tobože prilagodio osnovnom zakonu fizike. – Intrigira me – vilenjak kaza otegnuto – da li mislimo na isti zakon?

– Svaka akcija – kaza hodočasnik – izaziva reakciju. Vilenjak frknu, ali to je bilo dosta dobronamerno frktanje. – Poen za tebe, čoveče. • – Stefane Skelene, sine Bertrama Skelena, ti, koji si bio carski koroner, ustani. Vrhovni Tribunal Večne pomilosti Velikog Sunca Imperije proglasio te je krivim za zločine i ilegalne radnje, i to: izdaja države i učešće u zaveri koja je imala za cilj zločinački napad na ustavni poredak Imperije, a takođe na Carsko veličanstvo lično. Tvoja krivica, Stefane

Skelene, potvrđena je i dokazana, a Tribunal nije uvideo olakšavajuće okolnosti. Njegovo najsvetlije imperatorsko veličanstvo nije pak iskoristilo svoje pravo pomilovanja. – Stefane Skelene, sine Bertrama Skelena. Iz sudske dvorane bićeš prevezen u Citadelu, odakle ćeš, kada dode prikladno vreme, biti ispraćen. Budući da si izdajnik, nedostojan si da koračaš po zemlji Carstva, bićeš stavljen na drveno vucilo i na tom vucilu bićeš odvučen na Trg tisućleća. Budući da si izdajnik, nedostojan si da udišeš vazduh Carstva, na Trgu tisućleća bićeš rukom dželata obešen za vrat na vešala, između neba i zemlje. I visićeš tamo sve dok ne umreš. Tvoje telo biće spaljeno,

a pepeo razbacan na sve četiri strane sveta. – Stefane Skelene, sine Bertrama, izdajniče. Ja, predsedavajući Vrhovnog tribunala imperije, osuđujući te, poslednji put izgovaram tvoje ime. Od ovog trenutka neka ono bude zaboravljeno. • – Uspelo je! Uspelo! – kriknu profesor Openhauzer, upadajući u dekanat. – Uspelo je! Najzad! Najzad! Ipak funkcioniše! Ipak se okreće! Radi! Radi! – Zaista? – upita grubo i dosta

skeptično Žan la Voazje, profesor hemije, koga su studenti zvali Ugljosmrd. – To ne može biti! A, radoznao sam, šta radi? – Večni pokretač! – Perpetuum mobile? – zainteresova se Edmund Bumbler, stari predavač zoologije. – Stvarno? Ne preterujete, kolega? – Nimalo! – urliknu Openhauzer i poskoči kao jarac. – Ni trunčicu! Radi! Pokretač radi! Pokrenuo sam i radi! Radi bez pauze! Bez prestanka! Večno! To se ne može opisati, kolege, to treba videti! Hodite u moju radionicu, brzo! – Doručkujem – usprotivi se Ugljosmrd, ali njegovo protivljenje

utonu u graju i opštu pometnju. Profesori, magistri i bakalaureji u žurbi su prebacivali preko toga kapute i ogrtače i trčali ka izlazu, vođeni Openhauzerom koji je neprestano urlikao i gestikulirao. Ugljosmrd pokaza za njima digitus infamis i vrati se zemički sa paštetom. Grupa učenjaka koju su svaki čas dopunjavali novi učenjaci željni da ugledaju plod tridesetogodišnjeg napora Openhauzera hitro je savladala distancu što ih je delila od radionice slavnog fizičara. Samo što nisu otvorili vrata kad zemlja najednom zadrhta. Osetno. Jako. Veoma jako. Bio je to seizmički šok, jedan iz serije šokova koje je prouzrokovalo

uništavanje tvrđave Stiga, Vilgeforcovog skrovišta, od strane čarobnica. Seizmički talas dospeo je od dalekog Ebinga sve do Oksenfurta. Gromko izlete petnaestak staklića iz vitraža na frontonu Katedre lepih umetnosti. Sa pijedestala iškrabanog nepristojnim rečima spala je bista Nikodemusa de Buta, prvog rektora univerziteta. Pala je sa stola šolja čaja, kojom je Ugljosmrd zahvao zemičku sa paštetom. Pao je sa platana u parku student prve godine fizike, Albert Solpjetra, koji se pentrao uz ovaj platan kako bi impresirao studentkinje medicine. A perpetuum mobile profesora Openhauzera, njegov legendaran večni

pokretač, pokrenuo se još jednom i stao. Za sva vremena. I nikada više nije mogao biti pokrenut. • – Živeli patuljci! Živeo Mahakam! Kakva je to rulja, kakva banda, pomisli hijerarh Hemelfart, drhtavom rukom blagosiljajući defile. Kome se ovde kliče? Potkupljivi kondotjeri, opsceni patuljci, kakav je to bizaran autorament115? Ko je na kraju pobedio u tom ratu, oni ili mi? Bogova mi, treba kraljevima skrenuti pažnju na to. Kada istoričari i pisci prionu na posao,

njihova pisanija treba podvrgnuti cenzuri. Najamnici, vešci, plaćeni razbojnici, neljudi i ma koji drugi sumnjivi element moraju nestati iz hronike čovečanstva. Moraju biti precrtani, izbrisani. Ni reči o njima. Ni reči. A ni reči o njemu takođe, pomisli, stiskajući usne i gledajući Dajkstru dok je posmatrao defile sa izrazito mrzovoljnim izrazom lica. Biće neophodno, pomisli hijerarh, izdati kraljevima naređenja u vezi sa tim Dajkstrom. Njegova prisutnost je uvreda za pristojne ljude. On je bezbožnik i lupež. Neka nestane bez traga. I neka bude

zaboravljen. • Nećeš ti to dočekati, purpurni bigotni neraste, pomisli Filipa Ejlhart, bez muke čitajući intenzivne misli hijerarha. Hteo bi da upravljaš, hteo bi da diktiraš i utičeš? Hteo bi da odlučuješ? Nećeš dočekati. Možeš da odlučuješ isključivo u vezi sa vlastitim hemoroidima, a i tamo, u tvom vlastitom dupetu, tvoje odluke neće mnogo značiti. A Dajkstra će ostati. Onoliko dugo, koliko mi bude potreban. •

Jednom ćeš napraviti grešku, mislio je sveštenik Vilemer, posmatrajući sjajne, krmezne Filipine usne. Jednom će jedna od vas načiniti grešku. Uništiće vas uobraženost, arogancija i gordost. Zavere koje kujete. Nemoral. Gnusnost i perverzija kojoj se predajete, u kojoj živite. Sve će izaći na videlo, razići će se smrad vaših grehova kada napravite grešku. Mora doći takav čas. A čak i ako ne načinite grešku, pronaći će se prilika da vas okrivimo. Pašće nekakva nesreća na čovečanstvo, nekakva katastrofa, nekakva muka, možda zaraza ili epidemija... Tada ćemo krivicu svaliti na vas. Na vas će baciti krivicu zato što niste uspele da sprečite muku, što niste uspele da otklonite njene

posledice. Vi ćete biti krive za sve. I tada će se raspaliti lomača. • Stari prugasti mačak, kojeg su ljudi zbog boje dlake zvali Riđan, umro je. Umro je užasno. Trzao se, naprezao, grebao zemlju, povraćao krv i sluz, previjao se od grčeva. Uz to, imao je dizenteriju. Mjaukao je, mada je to bilo ispod njegovog dostojanstva. Mjaukao je žalosno, tiho. Brzo je gubio snagu. Riđan je znao zbog čega umire. Barem je pretpostavljao šta ga je ubilo. Nekoliko dana pre toga, u cintrijsku

luku pristao je čudan teretni brod, star i vrlo ružan, zanemarena dereglija, gotovo olupina. “Katriona”, tako su glasila jedva vidljiva slova na krmi hulka. Riđan ta slova – stvar je jasna – nije umeo da pročita. Sa čudne dereglije, posluživši se brodskim konopcem, na kej se spustio pacov. Samo jedan. Pacov je bio olinjao, ošugan, trom. I nije imao jedno uho. Riđan je zagrizao pacova. Bio je gladan, ali instinkt ga je sprečio da pojede gnusobu. Ali nekoliko buva, velikih, blistavih buva, od kojih je vrvelo krzno glodara, uspelo je da se prebaci na Riđana i odomaći se u njegovom krznu. – Šta je sa tom groznom mačkom?

– Neko ju je sigurno otrovao. Ili urekao! – Fuj, grozota! Ala smrdi, poganija! Nosi ga dalje od stepenica, ženo! Riđan se ispruži i bezglasno otvori zakrvavljenu njušku. Više nije osećao šutiranja, niti bockanja metle, kojima mu se gazdarica upravo zahvaljivala za jedanaest godina lovljenja miševa. Išutiran iz dvorišta, umirao je u slivniku ispunjenom sapunicom i urinom. Umirao je, želeći tim nezahvalnim ljudima da se isto razbole. Da pate isto kao i on. Njegova želja će se uskoro ispuniti. I to u velikim razmerama. U zaista velikim razmerama. Žena, koja je išutirala i izmetlala

Riđana iz dvorišta, zaustavila se, zadigla haljinu i podrapala se po nozi ispod kolena. Svrbelo ju je. Ugrizla ju je buva. • Zvezde nad Elskerdegom intenzivno su svetlucale. Iskre iz ognjišta gasile su se na njihovoj pozadini. – Ni cintrijski mir – kaza vilenjak – a ni pompezni novigradski defile ne mogu biti smatrani cezurama i miljskim kamenjem. Kakvi su to pojmovi? Politička vlast ne može stvarati istoriju uz pomoć aktova i dekreta. Politička vlast takođe ne može da ocenjuje

istoriju, iznosi mišljenje, niti da razvrstava, mada u svojoj gordosti nijedna vlast neće priznati takvu istinu. Jedno od blistavijih ispoljavanja vaše ljudske arogancije jeste takozvana historiografija, pokušaji iznošenja mišljenja i presuđivanja o, kako vi to kažete, “prošloj istoriji”. To je za vas ljude tipično i proizilazi iz činjenice da vas je priroda obdarila efemernim, insekatskim, mravljim životom, smešnom prosečnom starošću manjom od stotinu godina. A vi se upinjete da uskladite svet sa svojom insekatskom egzistencijom. Međutim, istorija je proces koji se odvija neprekidno i nikada se ne završava. Istorija se ne može podeliti na segmente, odavde

donde, odavde donde, od datuma do datuma. Ne može se istorija definisati, niti izmeniti kraljevskim proglasom. Čak i ako je izvojevana pobeda u ratu. – Neću se uključiti u filozofsku polemiku – reče hodočasnik. – Kao što sam rekao, ja sam čovek prost i malo elokventan. Usudiću se ipak da primetim dve stvari. Kao prvo, život kratak kao u insekata štiti nas, ljude, od dekadencije, nagoni nas da, štujući život, živimo intenzivno i stvaralački, da iskorišćavamo svaki trenutak života i da mu se radujemo. A kada zatreba, da damo taj život za stvar, ne žaleći ga. Govorim i mislim kao čovek, ali isto tako su mislili dugovečni vilenjaci, kada su išli da se bore i umiru u odredima

Skoja’tela. Ako nisam u pravu, molim vas, ispravite me. Hodočasnik počeka odgovarajuće vreme, ali niko ga ne ispravi. – Kao drugo – nastavi – čini mi se da politička vlast, premda nesposobna da izmeni istoriju, može svojim delima da stvori sasvim pristojnu zabludu i privid takve sposobnosti. Vlast za to ima metode i instrumente. – Eh, da – odgovori vilenjak, okrećući lice. – Ovde ste pogodili u srž, hodočasniče. Vlast ima metode i instrumente. Sa kojima se ne može diskutovati. •

Galija udari bokom o stubove prekrivene morskom travom i školjkama. Baciše konopac. Zagrmeše krici, psovke i komande. Drali su se galebovi loveći otpatke koji su plovili po zelenoj, prljavoj vodi u luci. Obala je vrvela od ljudi. Uglavnom uniformisanih. – Kraj plovidbe, gospodo vilenjaci – reče nilfgardski komandir konvoja. – U Dilingenu smo. Iskrcavanje! Već vas čekaju ovde. Istina. Čekali su ih. Nijedan vilenjak – a sigurno ne Foltijarna – nije uopšte verovao uveravanjima o pravednim sudovima i amnestijama. Skoja’teli i oficiri brigade

“Vrihed” nisu imali nikakvu iluzornu nadu što se tiče sudbine koja ih čeka preko Jaruge. Većina ih se pomirila sa tim, prihvatili su to stoički, čak sa rezignacijom. Mislili su da ih ništa više nije moglo iznenaditi. Varali su se. Isterali su ih sa galije, dok su im zvonili i zveketali okovi, poterali su ih na mol, zatim na obalu, u špalir naoružanih vojnika. Bilo je tamo i civila, čije oštre oči su brzo žmirkale, skačući od lica do lica, od siluete do siluete. Selektori, pomisli Foltijarna. Nije pogrešio. Očito nije mogao da računa da

njegovo nagrđeno lice prođe neopaženo. I nije računao. – Gospodin Foltijarna? Gvozdeni Vuk? Kakvo prijatno iznenađenje! Izvolite, izvolite! Vojnici ga izvukoše iz špalira. – Va faill! – viknu mu Konok de Reo, kojeg su prepoznali i odvukli drugi vojnici sa goržetima sa redanjskim orlom. – Se’ved, se caerme dea! – Videćete se – siknu civil koji je selekcionirao Foltijarnu – ali verovatno u paklu. Njega već čekaju tamo, u Drakenborgu. Hej, stani! Da to nije slučajno gospodin Rirden? Vodite ga! Izvukli su ukupno trojicu. Samo trojicu. Foltijarna je shvatio i najednom

– na svoje iznenađenje – počeo da se boji. – Va faill! – zveckajući okovima, doviknu saborcima Angus Bri Kri, kojeg su izvukli iz reda. – Va faill, fraeren! Vojnik ga brutalno gurnu. Nisu ih sproveli daleko. Stigli su samo do jedne od šupa blizu pristaništa. Odmah kraj lučkog doka, iznad kojeg je lepršala šuma jarbola. Civil dade znak. Foltijarnu gurnuše ka stubu, ka gredi, oko koje je bilo prebačeno uže. Stadoše da privezuju gvozdenu kuku za uže. Rirdena i Angusa posadiše na dve hoklice koje su stajale na zemlji. – Gospodine Rirdene, gospodine

Bri Kri – civil reče hladno. – Obuhvaćeni ste amnestijom. Sud je odlučio da vas pomiluje. – Pravda ipak mora biti zadovoljena – dodade, ne dočekavši reakciju. – A da bi se to desilo, platile su porodice onih koje ste ubili, gospodo. Presuda je doneta. Rirden i Angus nisu stigli ni da kriknu. Otpozadi im oko vrata baciše omče, stegnuše ih, obališe ih zajedno sa hoklicama i stadoše ih vući po zemlji. Kada su okovanim rukama zaludno pokušali da strgnu omče koje su im se usecale u tela, dželati im kleknuše na grudi. Noževi blesnuše i svališe se, briznu krv. Sada ni omče nisu mogle da priguše njihov krik, pisak koji je dizao

kosu na glavi. Dugo je to trajalo. Kao i uvek. – Vaša presuda, gospodine Foltijarna – kaza civil, polako okrećući glavu – ima dodatnu klauzulu. Nešto ekstra... Foltijarna nije nameravao da čeka nešto ekstra. Kopča na okovima, na kojoj je vilenjak radio već dva dana i dve noći, sada je pala sa njegovog zgloba kao da ju je neko dodirnuo čarobnim štapićem. Strašan udarac teškog lanca obalio je oba vojnika koja su ga čuvala. Foltijarna u skoku šutnu sledećeg u lice, šibnu okovima civila, skoči pravo kroz prozorčić šupe prekriven paučinom, prolete kroz njega

zajedno sa ramom i okvirom, ostavivši na ekserima krv i komade odeće. Uz huk se dočeka na daskama mola. Premetnu se preko glave, prekotrlja i pljusnu u vodu, među ribarske čunove i barkase. Težak lanac, koji je i dalje bio pričvršćen za desni zglob, povuče ga na dno. Foltijarna se borio. Iz sve snage se borio za život, do kojeg mu, kako je još nedavno mislio, uopšte nije bilo stalo. – Skači! – drali su se vojnici dok su izletali iz šupe. – Skači! Ubij! – Tamo! – urlali su drugi, koji su dotrčavali preko mola. – Tamo, tamo je isplivao! – U lađu! – Gađaj! – zariča civil,

pokušavajući obema rukama da zaustavi krv koja je brzo tekla iz očne šupljine. – Ubij! Zaštektaše tetive samostrela. Galebovi poleteše krešteći. Prljava zelena voda između barkasa zakipe od strela. • – Vivant! – defile se otegao, gomila stanovnika Novigrada je već odavala simptome zamora i promuklosti. – Vivant! Živeli! – Ura! – Slava kraljevima! Slava! Filipa Ejlhart se osvrnu oko sebe i

uveri se da niko ne prisluškuje, pa se nagnu ka Dajkstri. – O čemu hoćeš da razgovaraš sa mnom? Špijun takođe pogleda unaokolo. – O atentatu na kralja Vizimira koji je izvršen u julu prošle godine. – Slušam? – Poluvilenjak, koji je izvršio to ubistvo – Dajkstra još više snizi glas – nipošto nije bio ludak, Fil. I nije delao sam. – Šta pričaš ti? – Tiše – osmehnu se Dajkstra. – Tiše, Fil. – Ne zovi me Fil. Imaš li dokaze?

Kakve? Odakle? – Iznenadila bi se, Fil, kada bih ti rekao odakle. Kada mogu da očekujem audijenciju, presvetla milostiva Fil? – Uskoro, Dajkstra. Zvona su tukla. Masa je promuklo klicala. Vojska je defilovala. Venci cveća pokrivali su novigradsku kaldrmu poput snega. • – Još uvek pišeš? Ori Reuven zadrhta i napravi mrlju. Služio je Dajkstri već devetnaest godina, ali još uvek se nije privikao na bešumno kretanje šefa, na njegovo pojavljivanje

niotkuda i na nepoznat način. – Dobro veče, khe-khe, vaša milost... – Ljudi iz senke – Dajkstra pročita naslovnu stranu rukopisa, koju bez ustručavanja podiže sa stola. – Istorija tajnih kraljevskih službi, napisana od strane Oribasija Đanfranka Paola Reuvena, magistra... Ah, Ori, Ori. Stari momak, a takve gluposti... – Khe-khe... – Došao sam da se pozdravim, Ori. Reuven ga pogleda začuđeno. – Vidiš, verni druže – nastavi špijun, ne čekajući da sekretar nešto iskašlje – ja sam takođe star, a izgleda da sam i glup. Kazao sam jednu reč

jednoj osobi. Samo jednoj. I samo jednu reč. Ta jedna reč je bila previše i jedna osoba je bila previše. Naćuli uši, Ori. Čuješ li ih? Ori Reuven, široko otvorivši začuđene oči, odrično odmahnu glavom. Dajkstra je ćutao jedno vreme. – Ne čuješ – utvrdi uskoro. – A ja ih čujem. U svim hodnicima. Pacovi trče po tretogorskim ulicama, Ori. Dolaze ovamo. Približavaju se na mekim pacovskim šapama. • Pojaviše se iz senke, iz tame. Crni, zamaskirani, okretni kao pacovi. Stražari

i čuvari iz vestibula padoše bez jauka pod hitrim ubodima stileta uskih, uglastih oštrica. Krv je tekla po podovima tretogorskog zamka, razlivala se po njima, kaljala parket, upijala se u skupe vengerbergske tepihe. Stizali su iz svih hodnika, a iza njih su ostajali leševi. – Tamo je – reče jedan pokazujući. Glas je prigušivao crni šal obavijen oko lica sve do očiju. – Tamo je ušao. Kroz kancelariju, u kojoj službuje Reuven, onaj deda što kašlje. – Odatle nema izlaza. – Oči drugog, komandira, plamtele su u otvorima crne svilene maske. – Odaja iza kancelarije je slepa. Nema čak ni prozore.

– Svi drugi hodnici su pokriveni. Sva vrata i svi prozori. Ne može nam pobeći. U klopci je. – Napred! Vrata popustiše od šutiranja. Blesnuše stileti. – Smrt!!! Smrt krvavom dželatu! – Khe-khe? – Ori Reuven podiže iznad papira kratkovide, suzne oči. – Šta? Kako mogu da vam, khe-khe, pomognem? Ubice iz zamaha razvališe vrata privatnih Dajkstrinih odaja, rastrčaše se po njima kao pacovi, pretražujući sva skrovita mesta. Na pod su poleteli iskidani ćilimi, slike i paneli, stileti su kidali draperije i tapiserije.

– Nema ga! – dreknu jedan, upadajući u kancelariju. – Nema ga! – Gde je? – zabrekta vođa, saginjući se nad Orijem i buljeći u njega kroz otvore crne maske. – Gde je taj krvavi pas? – Nema ga – Ori Reuven mirno odgovori. – Pa vidite i sami. – Gde je on? Govori! Gde je Dajkstra? – Zar sam ja – Ori se nakašlja – čuvar svome bratu? – Umrećeš, starče! – Ja sam star. Bolestan. I vrlo izmoren. Khe-khe. Ne bojim se ni vas ni vaših noževa.

Ubice istrčaše iz odaje. Nestali su jednako brzo kako su se i pojavili. Nisu ubili Orija Reuvena. Bili su ubice po naredbi. A u njihovim naredbama nije bilo nikakvog pomena o Oriju Reuvenu. Oribasije Đanfranko Paolo Reuven, magistar prava, proveo je šest godina u raznim zatvorima i od strane kojekakvih istražitelja bio neprestano saslušavan o svakojakim, naizgled često besmislenim stvarima. Posle šest godina su ga oslobodili. Bio je tada veoma bolestan. Skorbut mu je odneo sve zube, anemija kosu, glaukom vid, astma disanje. Prsti na obema rukama su mu slomljeni na

saslušavanjima. Na slobodi je živeo nepunih godinu dana. Umro je u staračkom domu pri hramu. U bedi. Zaboravljen. Rukopis knjige Ljudi iz senke, ili istorija tajnih kraljevskih službi nestao je bez traga. • Nebo je na istoku sinulo, nad brdima je procvetao bledi oreol, nagoveštaj praskozorja. Kraj ognjišta je već dugo vladala tišina. Hodočasnik, vilenjak i gonič su ćutke posmatrali vatru kako dogoreva. Tišina je vladala u Elskerdegu.

Drečeća avet je otišla kada joj je dozlogrdilo uzaludno zavijanje. Drečeća avet mora da je konačno shvatila da su tri muškarca kraj ognjišta u poslednje vreme videli previše strahota da bi se uzrujavali zbog nekakve aveti. – Ako ćemo zajedno da putujemo – reče iznenada Boreas Mun, posmatrajući rubinski žar ognjišta – onda odbacimo nepoverenje. Ostavimo iza nas ono što je bilo. Svet se izmenio. Pred nama je novi život. Nešto se završilo, nešto započinje. Pred nama... Zastade, nakašlja se. Nije imao običaj da tako govori, bojao se komičnosti. Ali njegovi slučajni saputnici nisu se smejali. Štaviše, Boreas Mun je osećao kako iz njih zrači

dobronamernost. – Pred nama je prevoj Elskerdeg – dovrši sigurnijim glasom – a iza prevoja su Zerikanija i Hakland. Pred nama je dalek i opasan put. Ako ćemo njime ići skupa... Odbacimo nepoverenje. Ja sam Boreas Mun. Hodočasnik sa šeširom širokog oboda ustade, ispravljajući svoju snažnu figuru i stegnu pruženu mu ruku. Vilenjak isto ustade. Njegovo stravično izobličeno lice čudno se iskrivi. Stisnuvši ruku goniča, hodočasnik i vilenjak pružiše jedan drugome ruke. – Svet se izmenio – reče hodočasnik. – Nešto se završilo. Ja sam... Sigi Reuven.

– Nešto započinje – vilenjak iskrivi unakaženo lice u oblik nečega što je po svoj prilici bio osmeh. – Ja sam... Vuk Isengrim. Stegnuše jedan drugom ruke, brzo, snažno, čak nasilno, na trenutak je izgledalo više kao uvod u borbu nego gest sloge. Ali samo na trenutak. Cepanica u ognjištu je ispaljivala iskre, čašćavajući događaj radosnim vatrometom. – Neka me đavoli nose – Boreas Mun se osmehnu široko – ako ovo nije početak divnog prijateljstva.

... kao i druge Verne, tako je i Sv. Filipa oklevetana da smišlja izdaju kraljevstva, da potpiruje nerede i meteže, da narod podbunjuje i prevrat kuje. Vilmerije, jeretik i sektaš, samozvano naimenovan arhisveštenikom, naredi da se Sv. Filipa uhvati, te je baci u mračan i mučan zatvor i tamo je izmuči hladnoćom i smradorn, zahtevajući da one grehove na sebe preuzme i da izda one koje je učila. I pokaza Vilmerije Sv. Filipi sudove razne za mučenje i zapreti joj surovo, a ona mu samo na lice pljunu i za sodomiju ga okrivi. Jeretik naredi da joj ruho svuku i bez milosti je nagu seku goveđim žilama i pod nokte joj tresku zabijaju. I

nastavi da pita i zahteva da se vere svoje i Boginje odrekne. Ali svetica se samo zasmeja i dade mu savet da se udalji. Tada ovaj naredi da je na muke stave, po čitavom telu železnim čakljama i oštrim kukama da je stružu i bokove njene svećama pale. Ali iako beše tako mrcvarena, Sveta Filipa u smrtnome telu pokaza istrajnost besmrtnu. Krvnici oni oslabiše i s velikim strahom odstupiše, ali Vilmerije ih stravično opomenu i naredi da dalje muče i marljivo se late posla. Stadoše tada Sv. Filipu užarenim plehovima peći, udove iz zglobova joj izbijati i grudi ženske kleštima trgati. I u tim mukama ona, ništa ne priznavši,

skonča. A Vilmerija heretika raspusnika takva kazna docnije zadesi da ga vaši i crvi živog razjedoše i izmoriše, te ceo istruli i od toga izdahnu. A smrdeo je kao pas, tako da su ga morali bez pogreba u reku baciti. Za to Sv. Filipi hvala i mučenički venac, slava Mati Boginji Uzvišenoj u vekove vekova, a nama nauk i opomena, Amin. Žitije Sv. Filipe Mučenice iz Mons Kalvusa, pisano od davnina od strane mučeničkih pisara, sabrano u Tretogorskom molitveniku, uzeto od mnogih Svetih otaca koji je u spisima svojim slave.

Jedanaesto poglavlje Leteli su hitro, kao sumanuti, vratolomno. Jahali su danima koji su kipteli od proleća. Konji su jurišali u galopu, a ljudi, ispravljajući vratove i leđa pognute nad njivom, gledali su za njima, nesigurni šta su videli – jahače ili prikaze? Jahali su noćima, tamnim i vlažnim od tople kiše, a probuđeni ljudi u posteljama gledali su se međusobno, preneraženi, boreći se sa zagušujućim bolom koji im je rastao u grlima i grudima. Ljudi su skakali, osluškujući lomljavu kapaka, plač probuđene dece,

zavijanje pasa. Priljubljivali su lica na prozorska okna, nesigurni šta su videli – jahače ili prikaze? Po Ebingu počeše da kruže priče o tri demona. • Trojka konjanika pojavila se niotkuda, nije poznato kako i kojim čudom, potpuno su zaskočili Ćopavka i nisu mu dali nikakvu šansu da pobegne. Nije vredelo ni da poziva pomoć. Od krajnjih kuća u gradiću delilo je bogalja dobrih petsto koraka. A čak i da je bilo bliže, teško da bi se neko od stanovnika Zavisti uzbudio zbog dovikivanja u pomoć. Bilo je vreme sijeste, koja u

Zavisti obično traje od kasnog prepodneva do rane večeri. Aristotel Bobek, po nadimku Ćopavko, lokalni prosjak i filozof, znao je veoma dobro da Zavišćani za vreme sijeste ne reaguju ni na šta. Konjanika je bilo troje. Dve žene i muškarac. Muškarac je imao belu kosu i nosio je mač prebačen preko leđa. Jedna od žena, zrelija, odevena u crno i belo, imala je crnu ufrćkanu kosu. Mlađa, čija je ravna kosa bila boje pepela, imala je na levom obrazu gnusan ožiljak. Sedela je na prekrasnoj kobili. Ćopavko je imao utisak da je već jednom video tu kobilu. Upravo ta mlađa prva je progovorila.

– Odavde si? – Ja nisam kriv! – zaškrguta zubima Ćopavko. – Ja ovde samo skupljam hrčke116! Oprostite, nemojte povrediti sakatog... – Jesi li odavde? – ponovi, a zelene oči joj strašno blesnuše. Ćopavko se zgrči. – Nego, milostiva – promumla. – Odavde sam, nego kako. Ovde sam se rodio, u Birci, znači: u Zavisti. I tu ću sigurno i da umrem... – Prošle godine, u leto i jesen, bio si ovde? – A gde bih bio? – Odgovori kada pitam.

– Bio sam, milostiva. Vrana kobila protrza glavu i naćuli uši. Ćopavko oseti na sebi poglede, oštre poput ježevih bodlji, ono drugo dvoje, crnokose i belokosog. Tog belokosog se najviše bojao. – Pre godinu dana – nastavi devojka sa ožiljkom – u septembru mesecu, a tačno devetog septembra, u prvoj mesečevoj četvrtini, ovde je ubijeno šestoro mladih ljudi. Četiri momka... i dve devojke. Sećaš li se? Ćopavko obliza pljuvačku. Već neko vreme je slutio, ali sada je već znao, sada je bio uveren. Devojka se promenila. I nije bila stvar samo u tom ožiljku. Bila je

potpuno drugačija nego onda kada je urlala vezana za šipku prikolice, gledajući kako Bonhart urinira po glavama pobijenih Pacova. Tačno tako drugačija nego onda kada ju je skinuo i tukao u kafani “Pod himerinom glavom”. Samo te oči... Te oči se nisu promenile. – Odgovori – požuri ga oštro druga žena, ona crnokosa. – Postavljeno ti je pitanje. – Sećam se, milostiva gospodo – potvrdi Ćopavko. – Kako da se ne sećam. Šestoro mlađana je ubijeno. Tačno, to je bilo lane. U septembru. Devojka je dugo ćutala, gledajući ne u njega, već nekud u daljinu, iznad njegovog ramena.

– Onda moraš znati... – na kraju reče s naporom. – Moraš znati mesto gde su zakopali te momke i devojke. Ispod kog plota... Na kojem smetlištu ili đubrištu... A ako su im tela spaljena... Ako su ih odvezli u šumu i bacili lisicama i vukovima... Ti ćeš mi pokazati to mesto. Odvešćeš me tamo. Jesi li razumeo? – Razumeo sam, milostiva. Dozvolite. To i nije mnogo daleko. Odšepao je, osećajući za vratom vrelo disanje njihovih konja. Nije se osvrtao. Nešto mu je govorilo da ne treba. – Evo ovde – najzad pokaza. – Ovo je naše zavišćansko groblje, u ovom

gaju. A ti za koje ste pitali, milostiva Falka, eno tamo leže. Devojka glasno uzdahnu. Ćopavko krišom baci pogled i ugleda kako joj se izmenilo lice. Belokosi i crnokosa su ćutali, a njihova lica su bila kao od kamena. Devojka je dugo posmatrala kurgan, lep, ravan, čist, obzidan grumenjem peščara, pločama špata i škriljca. Jela, kojom su nekada ukrasili kurgan, postala je riđa. Cveće koje je tu nekada zasađeno, osušilo se i požutelo. Devojka skoči sa konja. – Ko? – upita gluvo, i dalje posmatrajući, ne osvrćući glavu. – Pa – izbrekta Ćopavko – mnogi iz

Zavisti su pomagali. Ali u najvećoj meri udovica Gule. I mladi Nikler. Udovica je uvek bila dobra i srčana ženica... A Nikler... Njega su snovi strašno mučili. Mira mu nisu dali. Sve dok tim pobijenim nije priredio valjan pogreb... – Gde ih mogu naći? Udovicu i tog Niklera? Ćopavko je dugo ćutao. – Udovica leži tamo, iza one krive breze – reče na kraju, gledajući bez straha u zelene devojčine oči. – Umrla je u zimu od pneumonije. A Nikler je stupio u vojsku i negde je u tuđini... Priča se da je pao u ratu. – Zaboravila sam – šapnu. – Zaboravila sam da ih je oboje sudbina

zbližila sa mnom. Prišla je kurganu, klekla, to jest, pala na kolena. Sagnula se nisko, vrlo nisko, skoro dodirujući čelom kamenje na osnovi. Ćopavko je video kako je belokosi načinio pokret kao da je hteo da sjaše sa konja, ali crnokosa žena ga je uhvatila za ruku i zaustavila gestom i pogledom. Konji su pofrktavali, trzali glavama, zveckali alkama bala. Devojka je dugo, veoma dugo klečala kod kurgana, nisko pognuta, a usta su joj se pomicala u nekakvoj bezglasnoj litaniji. Kada je ustajala, zanela se. Ćopavko je instinktivno pridrža. Jako je

zadrhtala, istrgla lakat i pogledala ga zlokobno kroz suze. Ali nije ni reč kazala. Čak se i zahvalila klimanjem glave kada joj je pridržao stremen. – Tako je, milostiva Falka – odvaži se. – Čudni su obrti sudbine. Vi ste onda bili u teškom škripcu, u ogromnoj nevolji... Malo ko je od nas iz Zavisti mislio da ćete izaći čitavi iz toga... A eto vas danas, zdravi ste, a Gule i Nikler na onom svetu... Nemate čak ni kome da zahvalite, a? Da se odužite za kurgan... – Ne zovem se Falka – oštro kaza. – Zovem se Ciri. A što se tiče zahvalnosti... – Osećajte se počastvovani njome – crnokosa hladno dobaci, a u njenom

glasu je bilo nešto od čega je Ćopavko zadrhtao. – Za taj kurgan – reče crnokosa žena, sporo izgovarajući reči. – Za vašu ljudskost, za vašu ljudsku čast i poštenost, zadesile su vas, čitavu vašu varoš, milost, zahvalnost i nagrada. Čak i ne znate koliko velika. • Devetog aprila, ubrzo nakon ponoći, prve meštane Klaremonta probudila je treperava svetlost, crveni blesak koji je udario i prodro kroz prozore njihovih domaćinstava. Ostale meštane gradića, iz kreveta su podigli vriska, metež i divlji zvukovi zvona koja

su zvonila za uzbunu. Gorela je samo jedna zgrada. Veliko drveno zdanje drevnog hrama, nekada posvećenog božanstvu, čijeg imena se više niko nije sećao, sem najstarijih baba. Hram, sada pretvoren u amfiteatar, u kojem su s vremena na vreme izvođene cirkuske predstave, borbe i druge zabave, sposobne da izvuku grad Klaremont iz dosade, apatije i otupelosti. Upravo je taj amfiteatar sada stajao u moru hučne vatre, tresao se od eksplozija. Sa svih prozora buktali su iskrzani plameni jezici dugi po nekoliko sežnjeva. – Gaaasiiii! – zariča vlasnik

amfiteatra, trgovac Huvenagel, trčeći i mlatarajući rukama, treskajući golemom trbušinom. Nosio je kapu za spavanje i tešku astragansku deliju, koju je nabacio na spavaćicu. Bosim nogama mesio je stajnjak i blato na ulici. – Gasiiiiii! Ljudiii! Voooodeeeee! – Božja kazna – odgovori autoritativno jedna od najstarijih baba. – Za one javašluke što su pravili u tom hramu... – Da, da, damo moja. Sigurno je za to. Od vatrom obuhvaćenog teatra tukla je vrelina, iz bara je isparavala i smrdela konjska mokraća, iskre su šikale. Niotkuda se podiže vetar.

– Gaaaasiiiiii! – Huvenagel zverski zaurla, videći da vatra zahvata pivaru i žitnicu. – Ljudiiii! Po vedra! Vedraaaa! Nije manjkalo dobrovoljaca. Štaviše, Klaremont je imao sopstvenu požarnu službu, koju je Huvenagel opremio i održavao. Gasili su istrajno i posvećeno. Ali uzalud. – Nećemo moći... – zastenja komandant požarne službe, brišući lice pokriveno plikovima. – Ovo nije obična vatra... Ovo je đavolska vatra! – Crna magija... – drugi vatrogasac davio se u dimu. Iz amfiteatra se začuo zastrašujući tresak polomljenih krovnih greda, slema i stubova. Huknu, grunu, skrši se, buknu

u nebo ogroman stub vatre i iskri, krov se slomi i pade unutra, na arenu. A celo zdanje se nagnulo – moglo bi se reći da se klanjalo publici, koju je poslednji put zabavio i razonodio. Zatim se stropoštaše zidovi. Naporima vatrogasaca i spasilaca, spasena je polovina žitnice i neka četvrtina pivare. Svanula je smrdljiva zora. Huvenagel je sedeo u blatu i pepelu, u nagaravljenoj spavaćici i astraganskoj deliji. Sedeo je i žalosno plakao, cvileo kao dete. Razume se, teatar, pivara i žitnica, Huvenagelovo vlasništvo, bili su osigurani. Problem je bio u tome što je

osiguravajuće društvo takođe bilo u vlasništvu Huvenagela. Ništa, čak ni poreski švindleraj, nije moglo da rekompenzuje makar mali deo gubitka. • – Kuda sad? – upita Geralt, gledajući stub dima, koji je razmazanom trakom prljao ružičasto jutarnje nebo. – Kome još želiš da se odužiš, Ciri? Pogledala ga je, a on istog časa zažali što je pitao. Iznenada je poželeo da je zagrli, zamislio da je drži u naručju, privija uz sebe, mazi po kosi. Štiti. Da nikada, ama baš nikada ne dozvoli da bude sama. Da je zadesi zlo. Da je zadesi nešto zbog čega će poželeti

osvetu. Jenefer je ćutala. Jenefer je u poslednje vreme mnogo ćutala. – Sada – Ciri kaza vrlo spokojno – idemo u selo koje nosi naziv Govorog. Taj naziv potiče od slamenog jednoroga, pokrovitelja naselja, smešne, jadne, uboge lutkice. Hoću da, u sećanje na ono što se tamo zbilo, stanovnici imaju... Pa, ako ne skupoceniji, onda barem otmeniji totem. Računam na tvoju pomoć, Jenefer, jer bez magije... – Znam, Ciri. Šta dalje? – Močvara Perepluta. Nadam se da ću naći put... Do kolibe među močvarama. U kolibi ćemo pronaći ostatke čoveka. Hoću da ti ostaci

počivaju u pristojnom grobu. Geralt je i dalje ćutao. I nije spuštao pogled. – Posle ćemo – nastavi Ciri, izdržavajući njegov pogled bez ikakvog napora – skoknuti u varoš Dun Dare. Tamošnja krčma je verovatno spaljena, ne isključujem da je krčmar ubijen. Mojom krivicom. Zaslepeli su me mržnja i osveta. Probaću nekako da se odužim njegovoj porodici. – Za to – progovori, gledajući i dalje – ne postoji način. – Znam – odmah odgovori, tvrdo, gotovo gnevno. – Ali staću pred njih ponizno. Zapamtiću izraz njihovih očiju. Nadam se da će me sećanje na te oči

sačuvati od sličnih grešaka. Da li razumeš to, Geralte? – Razume, Ciri – kaza Jenefer. – Veruj nam, oboje te razumemo vrlo dobro, kćeri. Hajdemo. • Konji su ih nosili kao vetar. Kao magičan vihor. Alarmiran prolaskom troje jahača, putnik na drumu podiže glavu. Podigoše glave trgovac na kolima sa robom, zločinac koji beži od zakona, naseljenik beskućnik koga su političari proterali sa zemljišnih poseda na koje se naselio verujući drugim političarima. Podigoše glave vagabunda, dezerter i hodočasnik sa štapom. Podigoše glave,

začuđeni, prestrašeni. Nesigurni šta su videli. Po Ebingu i Gesou počeše kružiti priče. O Divljem Gonu. O Troje Jahača Utvara. Priče su izmišljane i raspredane večerima u izbama što su mirisale na topljeni maslac i prženi luk, u klubovima, zadimljenim krčmama, gostionicama, salašima, smolarnicama, šumskim naseobinama i pograničnim kulama stražarama. Pričalo se, izmišljalo, lupetalo. O ratu. O junaštvu i viteštvu. O prijateljstvu i čestitosti. O podlosti i izdaji. O vernom i istinskom voljenju, o ljubavi koja uvek trijumfuje. I o zločinu i kazni, koja uvek stiže zločince. O pravednosti, koja je uvek

pravedna. O istini, što kao maslina uvek na vrh ispliva. Pripovedalo se, radujući se pričama. Veseleći se bajkovitoj fikciji. Zato što se unaokolo, u životu, sve radilo naopako. Legenda je rasla. Slušaoci su u istinskom transu gutali pripovedačeve reči pune emfaze dok je pričao o vešcu i čarobnici. O Lastavičjoj kuli. O Ciri, veštici sa ožiljkom na licu. O Kelpi, začaranoj vranoj kobili. O Gospodarici Jezera. To je došlo kasnije, s godinama. Nakon mnogo, mnogo godina. Ali već sada, poput semena

nabubrelog posle tople kiše, legenda je klijala i izrastala u ljudima. • Maj je neprimetno došao. Isprva se to videlo samo noćima, koje su blesnule i zaiskrile se dalekim vatrama Beleteina. Kada je Ciri, neobično uzbuđena, skočila na Kelpi i pogalopirala ka vatrama, Geralt i Jenefer su iskoristili priliku, trenutak samoće. Skinuvši se samo onoliko koliko je bilo apsolutno potrebno, vodili su ljubav na kožuhu bačenom na zemlju. Vodili su ljubav užurbano i strastveno, u tišini, bez reči. Vodili su ljubav brzo i kako bilo. Samo da je više i više.

A kada je nastupila opuštenost, oboje su se, drhteći i međusobno poljupcima brišući suze, veoma divili tome koliko im je sreće pružilo to bilo kakvo voljenje. • – Geralte? – Kaži, Jen. – Kada ja... Kada nismo bili zajedno, jesi li bio sa drugim ženama? – Ne. – Nijednom? – Nijednom. – Glas ti nije ni zadrhtao. Ali ne

znam zašto ti ne verujem. – Uvek sam mislio samo na tebe, Jen. – Sada ti verujem. • Maj je neprimetno došao. Danju takođe. Mlečac je žutom bojom isprskao i zašarenio livade, drveće u vrtovima postalo je paperjasto i teško od cveća. Dubrave, previše ponosne da bi žurile, stalno su ostajale tamne i gole, ali sada su se zelenile zelenom maglom, a na rubovima su svetlucale zelenkastim pegama breza.

• Jedne noći, kada su bivakovali u kotlini, vešca probudi san. Košmar, u kojem je bio paralizovan i bespomoćan, a velika siva sova kandžama mu je parala lice, tražila oči oštrim krivim kljunom. Probudio se. Nije bio siguran da li se iz jednog košmara preneo u drugi. Nad njihovim bivakom vrtložila se svetlost, na kojoj su se kočoperili frktavi konji. U svetlosti se videlo nešto u vidu unutrašnjosti, nešto slično dvorani zamka poduprtoj crnom kolonadom. Geralt je video veliki sto, oko kojeg je sedelo deset prilika. Deset žena. Čuo je reči.

...ju dovesti kod nas, Jenefer. Naređujemo ti. Ne možete da mi naređujete. Ne možete njoj da naređujete! Nemate nikakvu vlast nad njom! Ja se njih ne bojim, mama. Ništa mi ne mogu učiniti. Ako žele, staću pred njih. ... okupljanje je prvog aprila, na mladinu. Naređujemo vam obema da se javite. Upozoravamo vas, kaznićemo neposlušnost. Ja ću ubrzo doći, Filipa. Ona neka još malo bude sa njim. Da ne bude sam. Samo nekoliko dana. Ja ću doći smesta. Kao talac dobre volje. Ispuni moju molbu, Filipa. Molim

te. Svetlost zapulsira. Konji neobuzdano zabrektaše i zatopotaše kopitima. Veštac se probudi. Ovaj put stvarno. • Sutradan je Jenefer potvrdila njegove bojazni. Posle dugog razgovora sa Ciri koji je obavila nasamo. – Odlazim – kaza suvo i bez uvoda. – Moram. Ciri ostaje sa tobom. Još neko vreme. Potom ću je pozvati, pa će i ona otići. A posle ćemo se svi ponovo sresti. On klimnu glavom. Mrsko. Bilo mu

je dosta nemog odobravanja. Da se slaže sa svime što mu je saopštavala, sa svime o čemu je ona odlučivala. Ali klimnuo je glavom. Bilo kako bilo, voleo ju je. – To je imperativ – ona reče lagodno – kome se ne možemo suprotstaviti. Takođe, ne može se odgađati. To jednostavno treba obaviti. Uostalom, to činim i radi tebe. Za tvoje dobro. A naročito za Cirino dobro. On klimnu glavom. – Kada se opet sretnemo – reče još lagodnije – nadoknadiću ti, Geralte. Ćutanje takođe. Previše ćutanja, previše tišine je bilo među nama. A sada, umesto što klimaš glavom, zagrli me i poljubi. Posluša je. Bilo kako bilo, voleo ju

je. • – Kuda sad? – Ciri upita muklo, ubrzo nakon što je Jenefer iščezla u blesku ovalnog teleporta. – Reka... – Geralt otkašlja, nadvladavajući bol ispod grudne kosti koji mu je oduzimao dah. – Reka, uz čiji tok idemo, zove se Sansretur. Ona vodi do zemlje koju hoću obavezno da ti pokažern. Zato što je to zemlja iz bajke. Ciri se natmuri. Video je kako je stisnula pesnice. – Sve bajke se – procedi – rđavo završavaju. A zemlje iz bajki uopšte ne

postoje. – Postoje. Videćeš. • Bio je dan nakon uštapa kada su ugledali Tusen, okupan zelenilom i suncem. Kada su ugledali brda, obronke, vinograde. Krovove kula kaštela, kako svetlucaju posle jutarnje kišice. Prizor ih nije razočarao. Ostavio je dojam. Uvek je ostavljao. – Ala je lepo – Ciri reče sa ushićenjern. – Vau! Ti zamkovi su kao igračke... Kao dekoracije na torti prelivene glazurom... Čak mame da ih poližeš!

– Arhitektura Faramonda lično – Geralt je mudro pouči. – Čekaj samo da vidiš izbliza palatu i vrtove Buklera. – Palata? Idemo u palatu? Poznaješ ovdašnjeg kralja? – Kneginju. – Ima li možda ta kneginja – upita kiselo, obazrivo ga posmatrajući ispod grivice – zelene oči? Kratku crnu kosu? – Ne – skrati, skrećući pogled. – Izgledala je sasvim drugačije. Ne znam otkud ti je palo na pamet... – Pusti to, Geralte, u redu? Pa u čemu je stvar sa tom ovdašnjom kneginjom? – Kao što sam rekao, poznajem je. Malo. Ne baš dobro i... ne baš prisno,

ako baš hoćeš da znaš. Sa druge strane, vrlo dobro znam ovdašnjeg kneza supruga ili kandidata za kneza supruga. I ti ga znaš, Ciri. Ciri munu Kelpi mamuzama i primora je da pleše na drumu. – Ne muči me više! – Neven. – Neven? Sa ovdašnjom kneginjom? Kojim čudom? – Duga je to priča. Ostavili smo ga ovde, pokraj njegove voljene. Obećali smo da ćemo ga posetiti kada se budemo vraćali, kada... Zaćuta i natmuri se. – Ništa ti tu ne možeš – Ciri kaza

tiho. – Ne muči se, Geralte. Nije tvoja krivica. Moja je, pomisli. Moja. Neven će pitati. A ja ću morati da mu odgovorim. Milva. Kahir. Regis. Angulema. Mač ima dve oštrice. Oh, bogova mi, dosta je. Dosta je toga. Moram konačno da završim sa tim! – Hajdemo, Ciri. – U ovoj odeći? – frknu. – U palatu? – Ne vidim ništa loše u našoj odeći – prekinu je. – Ne idemo tamo da uručimo akreditivna pisma. Niti na bal. Sa Nevenom se možemo naći i u stajama.

– Uostalom – dodade, videvši da se nadurila – idem prvo do grada, u banku. Podići ću malo keša, a na trgu, na tržnicama, ima bezbroj krojača i modistkinja. Kupićeš sebi šta poželiš i obući ćeš se po svojoj volji. – Imaš tako mnogo – vragolasto iskrivi glavu – tog keša? – Kupićeš sebi šta poželiš – ponovi. – Makar i hermelinsko krzno. I čizmice od bazilisaka. Znam obućara koji sigurno ima još takvih u magacinu. – Čime si toliko zaradio? – Ubijanjem. Hajdemo, Ciri, ne traćimo vreme. •

U filijali Ćanfanelijeve banke, Geralt je naložio prenos i otvaranje akreditiva, uzeo bankovni ček i nešto gotovine. Napisao je pisma koja je trebalo da preda brzoj kurirskoj službi da ih odnesu u Jarugu. Ljubazno je odbio ručak kojim je želeo da ga ugosti uslužan i gostoljubiv bankar. Ciri je čekala na ulici, pazeći na konje. Ulica, još maločas pusta, vrvela je od ljudi. – Izgleda da je ovde neki praznik – Ciri pokretom glave pokaza masu koja se uputila ka trgu. – Možda je vašar... Geralt je brzo pogleda. – To nije vašar. – Ah... – pogleda ga, stojeći na

stremenima. – Da nije opet... – Egzekucija – potvrdi. – Najpopularnija posleratna razonoda. Šta smo mi već videli, Ciri? – Dezerciju, izdaju, kukavičluk pred neprijateljem – hitro izrecitova. – I ekonomske prestupe. – Snabdevanje vojske ubuđalim dvopecima – veštac klimnu glavom. – Teška je sudbina preduzimljivog trgovca u ratnim vremenima. – Ovde neće pogubiti trgovca – Ciri trgnu vođice Kelpi, koja je već zaronila u masu kao u talasasta žitna polja. – Pogledaj samo, gubilište je pokriveno suknom, a dželat ima novu i čistu kapuljaču. Pogubiće nekog važnog,

najmanje barona. Prema tome, to je ipak kukavičluk pred neprijateljem. – Tusen – Geralt odmahnu glavom – nije imao vojsku, jer nije imao nijednog neprijatelja. Ne, Ciri, mislim da je to opet ekonomija. Pogubiće nekoga za prevare u trgovini njihovim slavnim vinom, osnovom ovdašnje privrede. Idemo, Ciri. Nećemo posmatrati. – Idemo? A kako? Stvarno, dalji put nije bio moguć. Nisu ni trepnuli, a već su se zaglavili u masi okupljenoj na trgu, uvalili se u svetinu, nije bilo govora da se probiju na drugu stranu trga. Geralt gadno opsova i osvrnu se.

Nažalost, povlačenje je takođe bilo nemoguće, talas ljudi koji se slivao na trg totalno je začepio uličice iza njih. Masa ih je neko vreme nosila, kao reka, ali kretanje je posustalo kada se svetina odbila o zid helebardara koji je opasivao gubilište. – Idu! – kriknu neko, a masa zašume, zatalasa se i prihvati krik. – Idu! Topot kopita i tandrkanje kola utonuše i nestaše u stisci bumbarovog brujanja. Sasvim neočekivano opaziše kako se iz sokaka kotrljaju dvoprežna kola sa lotrama, na kojima je, sa naporom održavajući ravnotežu, stajao... – Neven... – jauknu Ciri. Geraltu je najednom veoma pozlilo.

– To je Neven – ponovi Ciri pokunjenim glasom. – Da, on je. To je nepravda, pomisli veštac. To je velika i prokleta nepravda. Ne može biti tako. Tako ne treba da bude. Ja znam da je bilo glupo i naivno mišljenje da je od mene bilo šta i bilo kada zavisilo da nekako utičem na sudbinu ovog sveta, da mi taj svet nešto uzvraća. Ja znam, to mišljenje je bilo naivno, štaviše arogantno... Ali ja to znam! Ne treba me u to ubeđivati! Ne treba mi se to dokazivati! Pogotovo ne na takav način... To je nepravda! – To ne može biti Neven – reče potmulo, gledajući Ukljevinu grivu. – To jeste Neven – ponovi Ciri. –

Geralte, moramo nešto učiniti. – Šta? – upita ogorčeno. – Reci mi, šta? Knehti izvukoše Nevena iz kola, ophodeći se prema njemu neverovatno ljubazno, bez brutalnosti, čak sa poštovanjem, najvećim koje su mogli da iskažu. Ispred stepenica koje vode ka gubilištu, odvezaše mu ruke. Poeta se nonšalantno počeša po stražnjici i bez požurivanja zakorači na stepenice. Jedan stepenik iznenada zapucketa, a gelender, sačinjen od oguljenih motki, iskrivi se. Neven teško zadrža ravnotežu. – Dovraga! – viknu. – Ovo treba popraviti! Pogledajte, neko će jednom da nastrada na ovim stepenicama! Biće

nevolje! Nevena su na gubilištu preuzela dva dželatska pomoćnika u kožnim gunjevima bez rukava. Dželat, širok u ramenima kao kula zamka, posmatrao je osuđenika kroz izreze na kapuljači. Pored je stajao tip u bogatoj mada žalosno crnoj odeći. Izraz lica mu je takođe bio žalostan. – Plemenita gospodo i građani Buklera i okoline! – pročita gromko i žalosno sa razmotanog pergamenta. – Obaveštavamo vas da je Julijan Alfred Pankrac vikont De Letenhov, alijas Neven... – Pankrac šta? – Ciri upita šapatom.

– ... presudom višeg kneževskog suda proglašen krivim po svim tačkama optužnice za zločine, prestupe i prekršaje, a to su: uvrede visočanstva, izdaja države, a svrh toga sramoćenje dostojanstva plemićkog staleža putem krivokletstva, klevete i laži, kao i bančenje, nepristojnost, te terevenčenje, odnosno kurvarenje. Stoga je tribunal dosudio da vikonta Julijana et cetera, et cetera kazni, primo izmena grba, i to dodavanjem iskošene crne pruge na grbu. Secundo konfiskacija imovine, zemlje, dobara, gajeva, šuma, zamkova... – Zamkova – zastenja veštac. – Kakvih zamkova? Neven bezobrazno frknu. Izraz njegovog lica jasno je dokazivao da ga

ljudski zabavlja zaplena imovine koju je tribunal presudio. – Tertio: glavna kazna. Predviđenu kaznu za nabrojane zločine: vučenje konjima, gaženje kolima i čerečenje, naša najmilostivija vladarka Ana Henrijeta, Presvetla kneginja Tusena i dama od Buklera, izvolela je ublažiti na odsecanje glave sekirom. Neka pravda bude zadovoljena! Masa uzviknu nekoliko neujednačenih usklika. Babe iz prvog reda počeše licemerno da zapevaju i neiskreno kukaju. Decu uzeše u ruke ili nakrkače kako ne bi propustili ništa od spektakla. Dželatovi pomoćnici dokotrljaše nasred gubilišta panj i prekriše ga ubrusom. Nastade malo

zbrke jer se ispostavilo da je neko zdipio vrbov koš za odsečenu glavu, ali ubrzo su našli drugi. Četiri odrpana uličara razviše maramu ispod giljotine kako bi njome nakupili krv. Bila je velika potražnja za takvom vrstom suvenira, moglo se na tome fino zaraditi. – Geralte – Ciri nije podizala spuštenu glavu. – Moramo nešto učiniti... Nije odgovorio. – Želim da se obratim narodu – Neven ponosno izjavi. – Samo da je kratko, vikonte. Poeta stade na ivicu gubilišta i podiže ruke. Masa zašume i stiša se.

– Hej, narode! – povika Neven. – Šta ima? Kako ste? – Šta ćeš, živi se nekako – progunđa neko iz daljih redova nakon duge tišine. – Dobro je – pesnik klimnu glavom. – Baš mi je drago. De, sada već možemo početi. – Majstore dželate – reče žalosni sa pretvornom emfazom. – Izvršavaj svoju dužnost. Dželat se približi, u skladu sa drevnim običajem kleknu ispred osuđenika i pognu glavu sa kapuljačom. – Oprosti mi, dobri čoveče – zamoli tmurno. – Ja? – začudi se Neven. – Tebi?

– Aha. – U životu. – Aaa? – U životu ti neću oprostiti. A i zbog čega bih? Videste li vi njega, vragolana! Za koji čas će mi otfikariti glavu, a ja treba da mu oprostim? Sprdate se sa mnom ili šta? U ovakvom trenutku? – Zašto tako, gospodine? – nasekira se dželat. – Ali takav je zakon... I običaj je takav... osuđenik najpre mora da oprosti dželatu. Dobri gospodine! Oprosti krivicu, oprosti greh... – Ne. – Ne?

– Ne! – Neću ga pogubiti – dželat izjavi sumorno, ustajući sa kolena. – Nek oprosti greh, inače neće biti ništa od toga. – Gospodine vikonte – žalosni činovnik zgrabi Nevena za lakat. – Ne otežavajte. Ljudi su se sabrali, čekaju... Oprostite mu, ipak vas ljubazno moli... – Neću oprostiti i tačka! – Majstore dželate – žalosni se primače dželatu. – Obezglavite ga bez oprosta, a? Ja ću vas nagraditi za to... Dželat bez reči ispruži šaku veliku kao tiganj. Žalosni uzdahnu, segnu ka novčarki i nasu mu kovanice u šaku. Dželat ih je posmatrao neko vreme, a

onda stisnu pesnicu. Oči u otvorima kapuljače zloslutno blesnuše. – U redu – kaza dželat, sakrivajući novac i vraćajući se ka pesniku. – Deder, kleknite, tvrdoglavi gospodine. Metnite glavu na panj, zlobni gospodine. I ja kad 'oću mogu biti zloban. Saseći ću vas dva puta. Ako mi se bude htelo, onda tri. – Opraštam! – zaurla Neven. – Opraštam! – Hvala. – Pošto je oprostio – reče sumorno žalosni činovnik – onda vratite novac. Dželat se okrenu i podiže sekiru. – Odmaknite se, uvaženi gospodine – reče zlokobno muklim glasom. –

Nemojte se motati oko oruđa. Znate već, gde glave seku, tu uši lete. Činovnik žustro ustuknu, tako da za dlaku nije pao sa gubilišta. – Je li dobro ovako? – Neven kleknu i istegnu vrat na panj. – Majstore? Hej, majstore? – Šta? – Šalili ste se, zar ne? Saseći ćete samo jednom? U jednom zamahu? Je li? Dželat blesnu očima. – Iznenađenje – zareža zloslutno. Masa se iznenada zatalasa, odstupajući pred jahačem na zapenjenom konju, koji se probijao na trg. – Stani! – kriknu jahač, uzmahujući

velikom rolnom pergamenta okićenom crvenim pečatima. – Obustavi kaznu! Kneževska naredba! Daj prolaz! Obustavi kaznu! Nosim pomilovanje osuđeniku! – Opet? – zareža dželat, spuštajući već uzdignutu sekiru. – Ponovo opraštanje? Ovo već postaje dosadno. – Milost! Milost! – zariča masa. Babe iz prvog reda stadoše kukati još glasnije. Puno osoba, uglavnom maloletnika, zviždalo je i urlalo neodobravajući. – Utišajte se, poštovana gospodo i građani! – dreknu žalosni, odmotavajući pergament. – Ovo je volja njene milosti Ane Henrijete! U svojoj neizmernoj

dobroti, radi odavanja priznanja sklapanju mira, koji je, kako vest glasi, sklopljen u gradu Cintra, Njena milost oprašta vikontu Julijanu Alfredu Pankracu de Letenhovu, alijas Nevenu, njegove prestupe i amnestira ga od kazne... – Voljena Lasica – kaza Neven, smeškajući se široko. – ... istovremeno naređuje da pomenuti vikont Julijan Pankrac et cetera bez odlaganja napusti prestonicu i granicu kneževine Tusen i nikada se više ne vrati, budući da je Njenoj milosti mrzak i Njena milost ne može očima da ga gleda! Slobodni ste, vikonte.

– A moja imovina? – dreknu Neven. – A? Moja dobra, gajeve, šume i zamkove možete zadržati, ali, čuma vam glave izjela, vratite mi lutnju, konja Pegaza, sto četrdeset talira i osamdeset helera, kaput postavljen rakunima, prsten... – Umukni! – viknu Geralt, razmičući masu, koja ga je psovala i nerado se sklanjala. – Umukni, silazi i dolazi ovamo, tupoglavče! Ciri, krči put! Nevene! Čuješ li šta ti govorim? – Geralte? To si ti? – Ne pitaj, samo silazi! Kod mene! Skači na konja! Probiše se kroz stisku, galopom pohitaše uskom uličicom. Ciri napred, a

za njom Geralt i Neven na Ukljevi. – Čemu žurba? – progovori bard iza veščevih leđa. – Niko nas ne juri. – Zasad. Tvoja kneginja voli da menja mišljenje i iznenada poništava što je ranije odlučila. Priznaj, znao si za to amnestiranje? – Ne, nisam znao – promrmlja Neven. – Ali priznajem, računao sam na njega. Lasica je osećajna i ima dobro srdašce. – Prestani sa tom Lasicom, majku mu. Tek što si se izvukao za uvredu veličanstva, a hoćeš da padneš u istu grešku? Trubadur zaćuta. Ciri zauzda Kelpi kako bi ih sačekala. Kada su se

poravnali, pogleda u Nevena i obrisa suze. – Eh, ti... – kaza. – Ti... Pankrac... – Put pod noge – požuri ih veštac. – Napustimo ovaj grad i granice ove čarobne kneževine. Dok još možemo. • Gotovo na samoj granici Tusena, na mestu odakle se već videla planina Gorgona, sustiže ih kneževski kurir. Vukao je za sobom osedlanog Pegaza, nosio lutnju, kaput i Nevenov prsten. Pitanje o sto četrdeset talira i osamdeset helera je zanemario. Bardove molbe da prenese kneginji poljupčiće saslušao je

skamenjenog lica. Krenuše uzvodno Sansreturom, koji je sada već bio malecan i hitar potok. Zaobišli su Belhaven. Bivakovali su u dolini Neve. Na mestu kojeg su se veštac i bard sećali. Neven je veoma dugo izdržao. Nije zadavao pitanja. Ali konačno je došlo vreme da mu sve ispriča. I pridruži mu se u ćutanju. U odvratnoj, teškoj tišini zagnojenoj kao čir, koja je pala nakon priče. • U podne narednog dana bili su na

Strminama, kod Ridbruna. U čitavoj okolici vladao je spokoj, mir i red. Ljudi su bili poverljivi i predusretljivi. Osećala se sigurnost. Svuda su stajala vešala teška od obešenika. Zaobišli su grad, usmerivši se ka Dol Angri. – Nevene! – Geralt je tek sada primetio ono što je odavno trebalo da primeti. – Tvoj dragoceni tubus! Tvoji vekovi poezije! Kurir ih nije doneo! Ostali su u Tusenu! – Ostali – bard potvrdi ravnodušno. – U Lasičinoj garderobi, ispod hrpe haljina, gaćica i korseta. I neka ostanu tamo doveka.

– Hoćeš li da objasniš? – Šta tu ima da se objasni? U Tusenu sam imao dovoljno vremena da detaljno pročitam šta sam napisao. – I šta? – Napisaću još jednom. Iznova. – Razumem – Geralt klimnu glavom. – Ukratko rečeno, pokazao si se jednako lošim piscem koliko i miljenikom. A grublje rečeno: šta dotakneš, to zasereš. Ali ako još imaš šanse da tvojih Pola veka popraviš i iznova napišeš, onda i za kneginju Anrijetu imaš isto. Pih, ljubavnik proteran osramoćen. Da, da, ne moraš da praviš face! Nije ti bilo suđeno da budeš kneževski suprug u Tusenu, Nevene.

– To ćemo još videti. – Na mene ne računaj. Ja ne nameravam da gledam to. – I niko ti i ne traži. Ipak, kažem ti da Lasica ima dobro i razumno srce. Istina, ponelo ju je malo kada me je uhvatila sa baronesom Nikve... Ali sada se već sigurno ohladila! Shvatila je da muškarac nije stvoren za monogamiju. Oprostila mi je i sigurno čeka... – Ti si beznadežno glup – utvrdi Geralt, a Ciri energičnim klimanjem glave potvrdi da ima isto mišljenje. – Neću da diskutujem sa vama – naduri se Neven. – Tim pre što je to intimna stvar. Kažem vam još jednom: Lasica će mi oprostiti. Napisaću

prikladnu baladu ili sonet, poslaću joj je, a ona... – Smiluj se, Nevene. – Ah, zacelo nemam šta da pričam sa vama. Hajde, idemo! Juri, Pegaze! Juri, belonogi ate! Išli su. Bio je maj. • – Zbog tebe – veštac reče s prekorom – zbog tebe, proterani ljubavniče, i ja sam morao da bežim iz Tusena kao neki izgnanik, ili razbojnik. Nisam stigao ni da se vidim... – Sa Fringilom Vigo? Ne bi se

video. Ona je ubrzo po vašem odlasku, još u januaru, otišla. Jednostavno je iščezla. – Nisam mislio na nju – Geralt se nakašlja, videvši kako Ciri zainteresovano striže ušima. – Hteo sam da se nađem sa Rejnartom. Da ga upoznam sa Ciri... Neven upilji pogled u Pegazovu grivu. – Rejnart de Bua-Fresne je – izmumla – negde tamo pred kraj februara pao u sukobu sa razbojnicima na prevoju Servantes, u okolini karaule Vedete. Anrijeta mu je ukazala čast posmrtnim ordenom... – Začepi, Nevene.

Neven, začepi.

neverovatno

poslušan,

• Maj je trajao i razvijao se. Sa livada je iščezla svetlucava žutina mleča, a zamenjena je paperjastom, zaprljanom i kratkotrajnom belinom maslačaka. Bilo je zeleno i veoma toplo. Vazduh je, kada ga ne bi osvežila kraćušna oluja, bio gust, vreo i lepljiv kao medovača. •

Dvadeset šestog maja prešli su preko Jaruge po novom, beličastom mostu koji je mirisao na smolu. Ostaci starog mosta, crni, zagaravljeni, ugljenisani balvani, mogli su se videti u vodi i na obali. Ciri se uznemirila. Geralt je znao. Znao je njene namere, znao je za planove, za dogovor sa Jenefer. Bio je spreman. Ali uprkos tome, pomisao o rastanku bolno ga je pogodila. Kao da je tamo, u grudima, u središtu, iza rebara, spavala i naglo se probudila mala gadna škorpija. •

Na raskršću puteva iza sela Koprivnica, iza ruševina spaljene krčme, stajao je – uostalom, stoji tu već najmanje sto godina – razgranat hrast lužnjak, sada, u proleće, okićen sićušnim cvetnim paucima. Stanovnici čitave oblasti, čak iz udaljene Spalije, obično su koristili džinovske, ali dosta niske grane hrasta za kačenje daščica i tablica koje su sadržale raznorazne informacije. Pošto je služio za međuljudske veze, hrast je baš iz tog razloga bio nazvan Drvo Spoznaje Dobra i Zla. – Ciri, počni odande – naredi Geralt, sjahavši sa konja. – Nevene, ti pretraži onamo. Daščice obešene na granama lelujale su na vetru, zvonko se

sudarajući. Kao što je normalno posle rata, dominirala su traganja za nestalim i razdvojenim porodicama. Bilo je mnogo oglasa tipa: VRATI SE, OPRAŠTAM TI SVE, mnogo ponuda erotskih masaža i sličnih usluga u okolnim selima i gradićima, mnogo trgovačkih oglasa i reklama. Bilo je ljubavnih korespondencija, bilo je anonimnih poruka i potpisanih potkazivanja. Moglo se naići i na daščice sa filozofskim pogledima njihovih autora – u pretežnoj meri kretensko besmislene ili gnusno opscene. – Ha! – povika Neven. – U zamku Rastburg hitno potreban veštac, pišu da je plata visoka, luksuzni konaci i

izvanredno ukusna hrana zagarantovani. Hoćeš li da iskoristiš to, Geralte? – Apsolutno ne. Vest koju su tražili pronašla je Ciri. I tada mu je saopštila ono što je veštac odavno očekivao. • – Idem u Vengerberg, Geralte – ponovi. – Ne pravi takvu facu. Znaš već da moram. Jenefer me je pozvala. Ona me čeka tamo. – Znam. – Ti ideš u Riviju, na taj sastanak od kog si napravio tajnu...

– To je iznenađenje – prekinu je. – Iznenađenje, a ne tajna. – Iznenađenje, dobro de. A ja ću obaviti u Vengerbergu ono što treba, povešću Jenefer i bićemo obe u Riviji za šest dana. Ne pravi takvu facu, zamolila sam te. I ne opraštaj se kao da idem na sto godina. To je samo šest dana! Vidimo se. – Vidimo se, Ciri. – Rivija, za šest dana – ponovi ona još jedanput, okrećući Kelpi. Odmah je krenula u galop. Iščezla je vrlo brzo, a Geralt oseti kako mu neka strašna, hladna, kandžasta šapa stiska želudac. – Šest dana – Neven ponovi

zamišljeno. – Odavde do Vengeberga i nazad do Rivije… Sve skupa će biti blizu dvesta pedeset milja… To je nemoguće, Geralte. Svakako, na toj njenom vražjoj kobili, na kojoj devojka može da putuje brzinom kurira, tri puta brže od nas, teoretski, vrlo teoretski, može se za šest dana savladati takva distanca. Ali čak i ta đavolja kobila mora da se odmara. A i ta tajanstvena stvar koju Ciri mora da obavi oduzeće neko vreme. Stoga je neizvodljivo da... – Za Ciri – veštac stisnu usta – ne postoje neizvodljive stvari. – Ona više nije ona devojka koju si poznavao – oštro ga prekinu. – Nije više.

Neven je dugo ćutao. – Imam čudan osećaj... – Ućuti. Ništa ne govori. Lepo te molim. • Maj se svršavao. Približavala se mladina, mesec je opadao, već je bio vrlo uzan. Jahali su ka planinama vidljivim na horizontu. • Krajolik je bio tipično posleratan. Usred polja, tu i tamo, izrastali su kurgani i mogile, u bujnoj prolećnoj

travi belele su se lobanje i skeleti. Na krajputaškom drveću visili su obešenici, a kraj puteva, čekajući gladnu smrt, sedeli su siromasi. U šumi, čekajući da siromasi oslabe, sedeli su vukovi. Trava nije rasla na crnim komadima zemlje, tamo gde su prošli požari. Sela i varoši, od kojih su ostali samo očađaveli dimnjaci, bili su ponovo izgrađivani, grmeli su od udara čekića i hroptanja testera. Podalje od ruševina, žene su okopavale zemlju motikama. Neke, spotičući se, vukle su drljače i plugove, a napršnjaci su im se zarivali u omršavela ramena. U izoranim brazdama deca su lovila larve i gliste.

– Imam nejasan osećaj – reče Neven – da ovde nešto nije kako treba da bude. Nešto ovde nedostaje... Nemaš takav utisak, Geralte? – A? – Ovde nešto nije normalno. – Ništa ovde nije normalno, Nevene. Ništa. • Tokom noći, tople, crne i bez vetra, rasvetljene dalekim treperenjem munja i uznemirene tutnjavom gromova, Geralt i Neven ugledaše kako horizont na zapadu zahvata crveno rumenilo požara. Nije to bilo daleko – vetar, koji se podigao,

naneo je srnrad dima. Vetar je takođe doneo odlomke zvukova. Hteli ne hteli, čuli su riku ubijanih, zavijanje žena, osionu i trijumfalnu dreku bande. Neven ništa nije govorio, ali je svaki čas sa strahom bacao pogled na vešca. Ali veštac nije čak ni trepnuo, nije čak ni glavu okrenuo. A lice mu je bilo kao od tuča. Ujutru su nastavili put. Nisu ni gledali u prugu dima koja se uznosila nad šumom. A kasnije su naleteli na kolonu naseljenika. •

Išli su u dugoj koloni. Polako. Nosili su malecne zavežljaje. Išli su bez gunđanja, bez plača, bez reči žalbe. Bez krikova, bez očajničkog jadikovanja. Krik i očaj bili su u njihovim očima. Pustim očima uniženih ljudi. Opljačkanih, pretučenih, najurenih. – Ko su oni? – Neven nije mario za netrpeljivost koja je izbijala iz očiju oficira, nadzornika marša. – Koga gonite? – To su Nilfgardijci – odgunđa sa visine svog sedla podnamesnik, rumeni žutokljunac od osamnaest leta. – Nilfgardski naseljenici. Dogmizali su u naše zemlje kao bubašvabe! Zato ćemo ih mi kao bubašvabe i počistiti. Tako je

ustanovljeno u Cintri i tako je zapisano u mirovnom ugovoru. Pognuo se i pljunuo. – A ja – nastavi, gledajući izazivački u Nevena i vešca – kada bi to od mene zavisilo, ja ih odavde žive ne bih pustio, ljigavštine. – A ja – otegnuto progovori podoficir sa sivim brkovima, bacajući na svog komandira čudan pogled lišen poštovanja – kada bi to od mene zavisilo, ja bih ih ostavio na miru na njihovim farmama. Ne bih proterivao iz zemlje dobre zemljoradnike. Bio bih srećan što mi zemljoradnja prosperira. Što ima šta da se jede. – Glupi ste, naredniče, kao ćuskija

– zareža podnamesnik. – To je Nilfgard! Nije naš jezik, nije naša kultura, nije naša krv. Radovali bismo se zemljoradnji, a držali guju u nedrima. Izdajnike koji su spremni da zadaju udarac u leđa. Možda mislite da će između nas i Crnih navek biti sloga? Ne, neka idu odakle su došli... Hej, vojnici! Onamo jedan ima kola! Oduzmite mu ih, brzo! Naređenje je izvršeno vrlo revnosno. Uz pomoć ne samo toljaga i pesnica već i potpetica. Neven frknu. – A vi šta, nešto vam nije po volji? – balavac podnamesnik ga odmeri pogledom. – Možda ste nilfgardofil?

– Bogovi sačuvajte – Neven obliza pljuvačku. Mnoge pustooke žene i devojke koje su prolazile kraj njih kao roboti imale su poderanu odeću, natečena i pomodrela lica, butine i listove obeležene tračicama krvi. Mnoge je trebalo pridržavati da bi mogle da hodaju. Neven pogleda Geraltovo lice i poče se plašiti. – Vreme je da pođemo – promrmlja. – Svako dobro, gospodo vojnici. – Svako dobro, gospodo putnici – pozdravi ih narednik. Podnamesnik nije ni glavu okrenuo, zanesen motrenjem da neki od kolonista ne nosi prtljag veći

nego što je utvrđeno cintrijskim mirom. Kolona naseljenika se kretala. Začuli su očajničke krike žene, visoke, pune bola. – Geralte, ne – zastenja Neven. – Nemoj ništa da radiš, preklinjem te... Ne mešaj se... Veštac okrenu lice ka njemu, ali Neven to lice nije poznavao. – Da se mešam? – ponovi. – Intervenišem? Spasavam nekoga? Podmetnem leđa za nekakve plemenite principe i ideje? O ne, Nevene. Više ne. • Jedne nemirne noći rasvetljene

dalekim munjama, vešca ponovo probudi san. Ni ovoga puta nije bio siguran da li je iz jednog košmara dospeo pravo u drugi. Ponovo se iznad ostataka vatre uznosila pulsirajuća svetlost, plašeći konje, opet je u svetlosti bio zamak, crne kolonade, sto i žene koje sede oko njega. Dve žene nisu sedele, već su stajale. Crno-bela i crno-siva. Jenefer i Ciri. Veštac zastenja kroz san. • Jenefer je bila u pravu kada ju je dosta kategorično odvraćala od muškog

odela. Obučena kao momak, Ciri bi se sada osećala glupo tu, u toj dvorani, među tim nalickanim ženama iskričavim od nakita. Bilo joj je drago što je pristala da obuče kombinaciju crne i sive boje, laskalo joj je kada je osetila poglede pune odobravanja na svojim razrezanim nabranim rukavima i visokom struku, na somotskom okovratniku sa malim brilijantnim brošem u obliku ruže. – Priđite bliže. Ciri se blago stresla. Ali ne samo na zvuk tog glasa. Kako se ispostavilo, Jenefer je imala pravo za još jednu stvar – odvraćala ju je od dekoltea. Međutim, Ciri je bila zapela i sada je imala utisak da joj promaja mahnita po grudima, a da

joj je celo poprsje, gotovo sve do pupka, pokriveno guščjom kožom. – Još bliže – ponovi tamnokosa i tamnooka žena, koju je Ciri poznavala, sećala je se sa ostrva Taned. I premda joj je Jenefer kazala koga će zateći u Montekalvu, opisala joj ih sve i naučila je njihovim imenima, Ciri je u mislima momentalno počela titulisati tu ženu kao Gospođa Sova. – Dobro došla – reče gđa Sova – u Ložu Montekalvo, gđice Ciri. Ciri se nakloni onako kako joj je Jenefer savetovala, ljubazno, ali više muškobanjasto, bez damskog kniksa, bez skromnog i podaničkog spuštanja pogleda. Osmehom je odgovorila na

iskren i mio osmeh Tris Merigold, nešto dubljim klimanjem glave na prijazan pogled Margarite Lo Antij. Izdržala je ostalih osam pogleda, iako su se zarivali u nju kao burgije. Probadali kao oštrice koplja. – Izvolite sesti – gđa Sova mahnu nadasve kraljevskim gestom. – Ne, ne ti, Jenefer! Samo ona. Ti, Jenefer, nisi pozvan gost, već vinovnica pozvana radi osude i kazne. Sve dok Loža ne odluči o tvojoj sudbini, stajaćeš. Za Ciri se u tren oka svršio protokol. – U tom slučaju ću i ja stajati – reče, ne baš tiho. – Ni ja nisam ovde nikakav gost. Mene ste takođe pozvale

kako biste mi saopštile moju sudbinu. To je kao prvo. A kao drugo, Jeneferina sudbina je i moja sudbina. Šta ona, to i ja. To se ne može razdvojiti. Uz dužno poštovanje. Margarita Lo Antij se osmehnu, gledajući je u oči. Skromna, elegantna, blago iskrivljenog nosa, mogla je biti samo Nilfgardijka – Asire var Anahid, klimala je glavom, lagano tupkajući prstima po stolu. – Filipa – progovori žena vrata ovijenog boom od srebrnih lisica. – Kako mi se čini, ne moramo biti baš toliko principijelne. Barem ne danas, ne u ovom trenutku. Ovo je okrugli sto Lože. Za njim sedimo kao jednake. Čak i ako nam se sudi. Smatram da se sve

možemo složiti sa time kako... Nije dovršila, prešla je pogledom preko ostalih čarobnica. A one su redom, klimanjem glave, izražavale saglasnost – Margarita, Asire, Tris, Sabrina Glevisig, Keira Mec, obe lepe vilenjakinje. Samo druga Nilfgardijka, crnokosa Fringila Vigo, sedela je nepomično, vrlo bleda, ne mičući pogled sa Jenefer. – Neka tako bude – Filipa Ejlhart mahnu rukom ukrašenom prstenjem. – Prema tome, sedite obe. Naspram mene. Ali jedinstvo Lože pre svega. Interes Lože pre svega. I iznad svega. Loža je sve, ostalo je ništa. Nadam se da to razumeš, Ciri?

– Vrlo dobro – Ciri nije ni pomišljala da spusti pogled. – Pogotovo zato što sam ja to ništa. Frančeska Findaber, prelepa vilenjakinja, zasmeja se biserno i zvonko. – Čestitam, Jenefer – reče hipnotišuče melodičnim glasom. – Prepoznajem finoću tog zlata. Prepoznajem školu. – Nije teško prepoznati – Jenefer pređe užarenim pogledom unaokolo. – Zato što je to škola Tisaje de Friz. – Tisaja de Friz nije živa – kaza smireno gđa Sova. – Nema je za ovim stolom. Tisaja de Friz je umrla, to je već prežaljeno i oplakano. Njena smrt je

istovremeno cezura i prekretnica. Budući da je nastalo novo vreme, došla je nova era, idu velike promene. A tebi, Ciri, koja si nekada bila Cirila iz Cintre, sudbina je u tim promenama odredila važnu ulogu. Sigurno već znaš kakvu. – Znam – Ciri zazvoni zubima, ne reagujući na Jeneferino siktanje u znak obuzdavanja. – Objasnio mi je to Vilgeforc! Dok se pripremao da mi gurne stakleni špric među noge. Ako je to moja sudbina, onda hvala lepo. Tamne Filipine oči usplamteše od studenog gneva. Ali ona koja je progovorila bila je Šila de Tankarvil. – Moraš još mnogo toga da naučiš, dete – kaza, ovijajući vrat boom od

srebrnih lisica. – Kako vidim i čujem, mnogo stvari ćeš morati da zaboraviš, sama ili uz nečiju pomoć. U poslednje vreme si prikupila, da se to videti, mnogo zlog znanja i nesumnjivo si spoznala i iskusila zlo. Sada, u svom detinjem žaru, odbijaš zapažanje dobra, poričeš dobro i dobre namere. Kostrešiš bodlje kao jež, nesposobna da raspoznaš upravo one kojima je stalo do tvog dobra. Frkćeš i izbacuješ kandže kao divlja mačka, ne ostavljajući nam izbor: moraćemo da ti pritegnemo vratić. I učinićemo to, dete, bez sekunde razmišljanja. Zato što smo od tebe starije, mudrije, znamo sve o onome što je bilo i o onome što jeste, znamo mnogo o onome što će biti. Uhvatićemo te za

vratić, mačkice, kako bi jednom, uskoro, kao iskusna i mudra mačka, sela ovde, za ovaj sto, među nas. Kao jedna od nas. Ne! Ni reči! Nemoj da si se usudila da otvaraš usta kada govori Šila de Tankarvil! Glas kovirske čarobnice, oštar i prodoran poput noža kad zastruže po gvožđu, najednom zalebde nad stolom. Nije se samo Ciri zgrčila, čak su i druge čarobnice iz Lože blago zadrhtale i uvukle glave među ramena, dobro, možda sa izuzetkom Filipe, Frančeske i Asire. I Jenefer. – Bila si u pravu – nastavi Šila, ovijajući vrat boom – misleći da si pozvana u Montekalvo kako bismo ti predočile tvoju sudbinu. Nisi bila u

pravu misleći da si ništa. Budući da si ti sve, ti si budućnost sveta. U ovom času, razume se, ti to ne znaš i ne razumeš, u ovom času si nakostrešena i frktava mačkica, dete koje je preživelo traume i koje u svakome vidi Emhira var Emreisa ili Vilgeforca sa osemenjivačem u ruci. I nema smisla da ti sada, u ovom času, pojašnjavamo da grešiš, da se radi o tvom dobru i o dobru sveta. Doći će čas za takva pojašnjenja. Jednom. Sada, tako besna, svejedno nećeš hteti da čuješ glas razuma, sada ćeš na svaki argument imati repliku u vidu dečje tvrdoglavosti i bučnog žara. Stoga ćemo te sada jednostavno uzeti za vrat. Završila sam. Saopšti devojci njenu sudbinu, Filipa. Ciri je sedela kruto, gladeći glave

sfingi koje su stajale na vrhu rukohvata fotelje. – Poći ćeš – gđa Sova prekinu tešku i mrtvu tišinu – sa mnom i Šilom u Kovir, u Pont Vanis, letnju kraljevsku prestonicu. Pošto više nisi nikakva Cirila iz Cintre, na audijenciji ćeš biti predstavljena kao polaznica magije, naša vaspitanica. Na audijenciji ćeš upoznati veoma mudrog kralja, Esterada Tisena, zacelo kraljevska krv. Upoznaćeš njegovu suprugu, kraljicu Zulejku, osobu nesvakidašnje plemenitosti i dobrote. Upoznaćeš takođe sina kraljevskog para, kraljevića Tankreda. Ciri, počevši da shvata, široko otvori oči. Gđa Sova opazi to.

– Tako je – potvrdi. – Moraš pre svega na kraljevića Tankreda da ostaviš utisak. Budući da ćeš postati njegova ljubavnica i rodićeš mu dete. – Kada bi i dalje bila Cirila iz Cintre – nastavi nakon dužeg vremena Filipa – kada bi i dalje bila Pavetina kćerka i Kalantina unuka, načinili bismo od tebe Tankredovu venčanu ženu. Kneginju, a potom kraljicu Kovira i Povisa. Nažalost, govorim to sa iskrenim žalom, sudbina te je lišila svega. Uključujući i budućnost. Bićeš samo ljubavnica. Miljenica. – Nominalno – ubaci se Šila – i formalno. Naime, u praksi ćemo se postarati da uz Tankreda imaš status kneginje, a posle čak kraljice. Jasno,

tvoja pomoć će biti nužna. Tankred mora čeznuti da budeš kraj njega. Danju i noću. Naučićemo te kako se podstiče takva čežnja. Ali od tebe zavisi da li će pouka otići uz vetar. – To su u suštini sitnice – reče gđa Sova. – Važno je da što pre zatrudniš sa Tankredom. – Dabome – promrmlja Ciri. – Tvom i Tankredovom detetu – Filipa nije spuštala sa nje svoje tamne oči – Loža će osigurati budućnost i poziciju. Treba da znaš da pod tim mislimo na zacelo velike stvari. Uostalom, ti ćeš u tome učestvovati, budući da ćeš ubrzo nakon rođenja deteta uzeti učešće u našim skupovima.

Učićeš. Pošto si ti, mada je to možda za tebe danas nepojmljivo, jedna od nas. – Na ostrvu Taned – Ciri savlada otpor stegnutog grla – nazvali ste me stvorom, gospođo Sovo. A danas mi govorite da sam jedna od vas. – Nema tu protivrečnosti – razleže se glas Enid an Gleane, Margite iz Dolina, melodičan poput šuma potočića. – Ma luned, mi smo sve stvorovi. Svaka na svoj način. Nije li tako, gospođo Sovo? Filipa slegnu ramenima. – Taj nakazan ožiljak na licu – progovori opet Šila, naizgled ravnodušno čupkajući bou – maskiraćemo ti iluzijom. Bićeš lepa i

tajanstvena, a Tankred Tisen, uveravam te, jednostavno će poludeti za tobom. Moraćemo da ti izmislimo personalije. Cirila je lepo ime i uopšte nije tako retko da bi morala da ga se odrekneš ne bi li sačuvala anonimnost. Ali treba ti dati prezime. Neću se buniti ako izabereš moje. – Ili moje – kaza gđa Sova, osmehujući se krajičkom usta. – Cirila Ejlhart isto lepo zvuči. – Njeno ime – u dvorani ponovo zazvoni srebrno zvonki glas Margite iz Dolina – zvuči lepo u svakom spoju. I svaka od nas, koliko nas ovde sedi, želela bi da ima kćerku kao što si ti, Zirael, lastavico sa očima sokola, ti koja si krv krvi i kost od kosti Lare Doren.

Svaka od nas bi dala sve, čak i ovu Ložu, čak i sudbinu kraljevstava i celog sveta, samo da ima kćerku kao što si ti. Ali to je nemoguće. Znamo da je to nemoguće. Zato tako zavidimo Jenefer. – Hvala vam, gđice Filipa – Ciri progovori nakon časka, stiskajući dlanove na glavama sfingi. – Počastvovana sam i predlogom da nosim prezime De Tankarvil. Međutim, pošto izgleda da je prezime jedina stvar koja u svemu ovome zavisi od mene i od mog izbora, jedina stvar koja mi se ne nameće, moram obema da se zahvalim i sama izaberem. Želim da se zovem Ciri iz Vengerberga, kćerka Jenefer. – Ha! – blesnu zubima crnokosa čarobnica, za koju se Ciri domišljala da

je Sabrina Glevisig iz Kedvena. – Tinkred Tisen će se pokazati kao budala ako ne sklopi sa njom morganatski brak. Ukoliko umesto nje dozvoli da mu utrape nekakvu sapunjavu princezu, ispašće budala i slepac koji ne ume da raspozna brilijant među staklićima. Čestitam, Jena. I zavidim ti. A ti znaš koliko mogu biti iskrena u zavisti. Jenefer zahvali naklonom glave. Bez ikakve naznake osmeha. – Prema tome – kaza Filipa – sve je sređeno. – Ne – kaza Ciri. Frančeska Findaber tiho frknu. Šila de Tankarvil podiže glavu, a crte lica joj se ružno stvrdnuše.

– Ja moram da promislim o tome – izjavi Ciri. – Razmislim. Da složim sve kockice. Na miru. Kada to učinim, vratiću se ovamo, u Montekalvo. Staću pred vas. Kazaću vam šta sam odlučila. Šila pomače usne, kao da je u ustima pronašla nešto što odmah treba ispljunuti. Ali nije progovorila. – Imam – Ciri zabaci glavu – dogovor sa vešcem Geraltom u gradu Rivija. Obećala sam mu da ću se tamo naći sa njim, da ću doći tamo zajedno sa Jenefer. Održaću to obećanje, uz vašu saglasnost ili bez nje. Ovde prisutna gđica Rita zna da ja, kada idem kod Geralta, uvek pronađem rupu u zidu. Margarita Lo Antij s osmehom

klimnu glavom. – Moram da porazgovaram sa Geraltom. Da se oprostim sa njim. I da mu dam za pravo. Zato što treba da znate nešto. Kada smo odlazili iz zamka Stiga, ostavljajući za sobom leševe, upitala sam Geralta da li je to kraj, da li smo pobedili, da li je zlo poraženo, a dobro trijumfovalo. A on se samo osmehnuo nekako čudno i tužno. Mislila sam da je to od umora i zato što smo sve njegove prijatelje sahranili tamo, kod zamka Stiga. Ali danas već znam šta je značio taj osmeh. Bio je to osmeh sažaljenja nad naivnošću deteta koje je mislilo da prerezana grla Vilgeforca i Bonharta označavaju trijumf dobra nad zlom. Obavezno mu moram kazati da sam se

opametila, da sam shvatila. Moram mu to obavezno kazati. – Takođe, moram probati da ga ubedim da se to što vi hoćete da mi uradite potpuno razlikuje od onoga što je Vilgeforc hteo da mi uradi špricem. Moram pokušati da mu objasnim da postoji razlika između zamka Montekalva i zamka Stiga, iako je Vilgeforcu bilo stalo do dobra sveta, koliko je i vama sada stalo do sveta. – Znam da mi neće biti lako da ubedim takvog starog vuka kao što je Geralt. Geralt će reći da sam balavica, da me je lako zavesti prividima plemenitosti, da su cela ta sudbina i dobro sveta samo glupe fraze. Ali moram da pokušam. Važno je da on to

razume i da to prihvati. Veoma je važno. Za vas takođe. – Ništa nisi shvatila – kaza oštro Šila de Tankarvil. – I dalje si detence koje iz etape balave rike i tupkanja nožicama prelazi u balavu aroganciju. Jedino što budi nadu jeste živost tvog uma. Brzo ćeš učiti, veruj mi, uskoro ćeš se smejati, prisećati budalaština koje si ovde istrabunjala. Što se tiče tvog odlaska u Riviju, molim, neka se Loža izjasni. Ja sam kategorički protiv toga. Iz principijelnih razloga. Kako bih ti dokazala da ja, Šila de Tankarvil, nikada ne bacam reči uz vetar. I da sam u stanju da savijem tvoj gordi vratić. Treba te naučiti disciplini, radi tvog sopstvenog dobra.

– Prema tome, da razrešimo ovo pitanje – Filipa Ejlhart položi dlanove na sto. – Molim da iskažete svoje mišljenje. Da li treba da dozvolimo da gorda gđica Ciri ode u Riviju? Na sastanak sa nekakvim vešcem, za kojeg uskoro neće biti mesta u njenom životu? Da li treba da dopustimo da u njoj raste sentimentalizam, kojeg će uskoro morati da se otarasi u potpunosti? Šila je protiv. A ostale dame? – I ja sam protiv – izjavi Sabrina Glevisig. – Takođe iz principijelnih razloga. Devojka mi se dopada, nema šta, dopada mi se njena drskost i plahovita srčanost, više volim to nego mlakonje. Ne bih imala ništa protiv njene molbe, naročito što bi se sigurno

vratila ovamo, takve kao ona ne krše reč. Ali devojčura se usudila da nam preti. Neka zna da prkosimo takvim pretnjama. – Ja sam protiv – kaza Keira Mec. – Iz praktičnih razloga. Devojka se i meni dopada, a taj Geralt me je nosio na rukama na Tanedu. U meni nema trunke sentimentalizma, ali bilo mi je tada strašno prijatno. Tako bih mogla da mu se odužim. Ali ne! Zato što se varaš, Sabrina. Devojka je veštica i pokušava da nas na veštičji način nasamari. Ukratko, da zbriše. – Da li se neko ovde – upita Jenefer, zlokobno otežući reči – usuđuje da sumnja u reč moje kćeri?

– Ti, Jenefer, ćuti – siknu Filipa. – Ne progovaraj, da ne bih izgubila strpljenje. Imamo dva glasa protiv. Slušamo dalje. – Glasam da joj se dozvoli da ode – kaza Tris Merigold. – Poznajem je i garantujem za nju. Htela bih, ako se složi, da joj pravim društvo na tom putovanju. Da joj pomognem, ako se složi, u razmatranju i promišljanju. I, ako se složi, u razgovoru sa Geraltom. – Takođe glasam za – osmehnu se Margarita Lo Antij. – Začudiće vas ovo što ću reći, ali činim to za Tisaju de Friz. Da je ovde, Tisaja bi se ozlojedila na sugestiju da, radi očuvanja jedinstva Lože, treba primenjivati prinudu i ograničenje lične slobode.

– Glasam za – reče Frančeska Findaber, popravljajući čipku na dekolteu. – Mnogo je razloga, ne moram i neću da ih saopštavam. – Glasam za – kaza jednako lakonski Ida Emean ep Sivnej. – Zato što mi tako kaže moje srce. – A ja sam protiv – izjavi suvo Asire var Anahid. – Ne vode me nikakve simpatije, antipatije ili principijalna pitanja. Plašim se za Cirin život. Sigurna je pod zaštitom Lože, na putevima koji vode u Riviju biće lak plen. A ja strahujem da postoje oni koji, uzevši joj ime i identitet, i dalje smatraju da je to premalo. – Ostalo nam je – kaza dosta

zajedljivo Sabrina Glevisig – da spoznamo stav gđice Fringile Vigo. Premda bi trebalo da bude jasan. Dozvoliću sebi da vas sve podsetim na zamak Ris-Run. – Zahvalna na podsećanju – Fringila Vigo ponosno podiže glavu – dajem glas za Ciri. Kako bih dokazala poštovanje i simpatiju koju imam prema toj devojci. A to pre svega radim za Geralta iz Rivije, vešca, bez kojeg te devojke danas ne bi bilo ovde. Koji je, kako bi spasao Ciri, išao na kraj sveta, boreći se sa svime što mu je stalo na put, čak i sa samim sobom. Bilo bi podlo da mu se sad odbije susret sa njom. – Premalo je ipak bilo podlosti – Sabrina cinično kaza – a previše

naivnog sentimentalizma, istog sentimentalizma koji nameravamo da iskorenimo iz ove gđice. Ha, ovde je čak bilo govora o srcu. A rezultat je takav da su tasovi na vagi izjednačeni. Stoje u mrtvoj tački. Ništa nismo odlučile. Treba glasati još jednom. Predlažem da bude tajno. – A zbog čega? Svi pogledaše u tu koja je progovorila. U Jenefer. – Ja sam i dalje članica ove Lože – kaza Jenefer. – Niko me nije lišio članstva. Niste primile nikoga na moje mesto. Formalno imam pravo glasa. A valjda je jasno za šta ja glasam. Prema tome, glasovi “za” preovlađuju i stvar je

rešena. – Tvoj bezobrazluk – kaza Sabrina, preplićući prste naoružane oniksnim prstenovima – graniči se sa dobrim ukusom, Jenefer. – Na vašem mestu, ćutala bih pokorno – dodade ozbiljno Šila. – Misleći o glasanju, čiji predmet ćete i sami ubrzo biti. – Podržala sam Ciri – kaza Frančeska – ali tebe, Jenefer, moram pozvati na red. Istupila si iz Lože, bežeći iz nje i odbijajući saradnju. Nemaš nikakva prava. Sa druge strane, imaš obaveze, dugove koje treba platiti i kaznu koju treba da saslušaš. Da nije toga, ne bi bila puštena preko praga

Montekalva. Jenefer zadrža Ciri, koja se spremila da ustane i viče. Ciri se bez otpora i u tišini spusti na stolicu sa naslonima izrezbarenim u sfinge. Videla je kako sa svoje fotelje ustaje, naglo se uzdiže iznad stola, gđa Sova. Filipa Ejlhart. – Jenefer – izjavi zvonko – nema prava glasa, to je jasno. Ali ja imam. Saslušala sam glasove svih ovde prisutnih dama; po mom mišljenju, konačno mogu i sama da glasam? – Šta želiš – namršti obrve Sabrina – time da kažeš, Filipa? Filipa Ejlhart pogleda preko stola. Srela je Cirine oči i zavirila u njih.

• Dno bazena je od raznobojnog mozaika, ploče se prelivaju i čini se da se kreću. Sva voda drhti, treperi u svetlo-crnim kontrastima. Ispod listova lokvanja, velikih kao tanjiri, usred zelenih algi, žmirkaju karaši i crvenpere belice. Na vodi se odbijaju velike tamne oči devojčice, njena duga kosa seže do površine, pliva po njoj. Devojčica, zaboravivši na ceo svet, povlači ručice kroz stabljike lokvanja, nagnuta preko ivice bazena fontane. Po svaku cenu želi da dotakne neku od tih zlatnih i crvenih ribica. Ribice doplivavaju do njenih ručica, kruže oko njih radoznalo, ali ne daju se uhvatiti,

neuhvatljive su kao prikaze, kao sama voda. Prsti tamnooke devojke stiskaju ništavilo. – Filipa! Njoj najdraži glas. I pored toga, devojčica ne reaguje odmah. I dalje gleda u vodu, u ribice, u lokvanje, u svoj odraz. – Filipa! • – Filipa – oštar glas Šile de Tankarvil istrže je iz zamišljenosti. – čekamo. Kroz otvoren prozor dunuo je hladan prolećni vetar. Filipa Ejlhart se

strese. Smrt, pomisli. Smrt je prošla pored mene. – Ova Loža – konačno progovori samouvereno, glasno i jasno – odlučivaće o sudbinama sveta. Zbog toga je ova Loža kao svet, ona je njegovo ogledalo. Ovde u ravnoteži stoje razum, koji ne označava uvek hladnu podlost i proračunatost, i sentimentalizam, koji nije uvek naivan. Odgovornost, gvozdena disciplina, možda čak i silom nametnuta, i odbojnost ka nasilju, blagost i poverenje. Stvarna hladnoća... i srce. – Ja – nastavi u tišinu, koja je zavladala u dvorani zamka Montekalvo – dajući glas kao poslednja od glasačica, uzimam u obzir još jednu

stvar. Stvar koja, ne uravnotežujući ništa, uravnotežuje sve. Prateći njen pogled, sve čarobnice pogledaše u zid, u mozaik na kojem je zmija urobor, složena iz raznobojnih pločica, hvatala zubima sopstveni rep. – Ta stvar – nastavi, piljeći u Ciri svoje tamne oči – jeste sudbina. U koju sam ja, Filipa Ejlhart, odnedavno počela da verujem. Koju sam ja, Filipa Ejlhart, odnedavno počela da razumem. Sudbina, to nisu odluke proviđenja, to nisu svici zapisani rukom demijurga, to nije fatalizam. Sudbina je nada. Budući da sam puna nade, da verujem da će se desiti ono što mora da se desi, dajem svoj glas. Dajem svoj glas Ciri. Čedu Nenadnosti. Čedu Nade.

Dugo je trajala tišina u dvorani sa stubovima zamka Montekalvo, utonuloj u suptilne svetlo-tamne kontraste. Kroz prozor je dopro krik orla ribara koji je kružio iznad jezera. – Gđice Jenefer – šapnu Ciri. – Da li to znači... – Hajdemo, kćeri – Jenefer odgovori tihim glasom. – Geralt nas čeka, a dalek je put pred nama. • Geralt se probudi i skoči, a krik noćne ptice odzvanjao mu je u ušima.

Zatim se čarobnica i veštac uzeše i napraviše bogatu svadbu. Bio sam i ja tamo, medovinu i vino pio. A oni su kasnije živeli srećno, ali vrlo kratko. On je umro normalno, od srčanog udara. Ona je umrla nedugo posle njega, a od čega – bajka ne spominje. Vele, od tuge i čežnje, ali ko bi još verovao bajkama.

Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Dvanaesto poglavlje Bio je šesti dan po aprilskoj mladini kada su stigli u Riviju. Izađoše iz šuma na padine brda i tada pod njima, dole, najednom i bez upozorenja blesnu ogledalasta površina jezera Lok Eskalot u obliku rune, po kojoj je jezero dobilo naziv. Jezero je ispunjavalo čitavu kotlinu. Na površini su se ogledala brda Krag Ros, obrasla jelom i arišom, isturena rubež masiva Mahakam. I crveni krovovi kula prostranog zamka Rivija na jezerskom rtu, zimske prestonice kraljeva Lirije. A kod zaliva na južnom kraju Lok Eskalota

nalazio se rivijski grad koji je sijao od slamenog podgrađa i tamneo od kuća, poput obale obrasle medenjačama. – Pa, izgleda da smo stigli – potvrdi Neven, zaklanjajući oči rukom. – Eto, zatvorili smo krug, nalazimo se u Riviji. Čudo, eh, čudo jedno kako se sudbine prepliću... Ni na jednoj kuli zamka ne vidim belo-plave zastavice, znači da kraljica Meve ne gostuje u zamku. Na kraju krajeva, ne mislim da ti još pamti ono dezerterstvo... – Veruj mi, Nevene – prekinu ga Geralt, usmeravajući konja niz padinu. – Sasvim mi je svejedno ko mi i šta pamti. Ispred grada, nedaleko od rampe, stajao je šareni šator koji je podsećao na

kolač od testa. Ispred šatora, na motki, visio je beli štit sa crvenim ševronom. Ispod podignutog šatorskog krila stajao je vitez u punom oklopu i belom ogrtaču ukrašenom istim znamenjem kao i štit. Vitez pronicljivim i dosta izazovnim pogledom odmeri žene sa suvarcima, katrandžije sa buradima robe, pastire, torbare i prosjake, dok su prolazili kraj njega. Videvši Geralta i Nevena kako jašu korakom, oči mu s nadom zasijaše. – Dama vašeg srca – Geralt ledenim glasom rasprši nade viteza – ko god da je, jeste najlepša i najčasnija deva od Jaruge do Bujne. – Časti mi – promumla vitez. – U pravu ste, gospodine.

• Svetlokosa devojka u kožnoj jakni gusto načičkanoj srebrnim čavlima povraćala je nasred ulice, savijena napola, pridržavajući se za stremen kobile boje heljde. Dva devojčina druga, identično uniformisani, sa mačevima na leđima i povezima na čelima, gnusno su psovali prolaznike pomalo mucavim glasovima. Obojica su bili više nego pijani, klatili su se na nogama, udarali o bokove konja i daske prikolice koja je stajala kraj kafane. – Zaista moramo da uđemo tamo? – upita Neven. – Možda u tom elitnom restoranu ima još takvih milih dečaraca. – Dogovorio sam se da bude ovde.

Zaboravio si? Ovo je upravo kafana “Kod pevca i kvočke”, koja se spominjala na tablici na hrastu. Svetlokosa devojka ponovo se savila i grčevito i obilno povratila. Kobila frknu glasno i ritnu se, obalivši devojku i prevukavši je preko povraćke. – U šta buljiš, drkadžijo? – izmuca jedan od momaka. – Starkeljo jedan. – Geralte – progunđa Neven, sjahavši. – Molim te, nemoj da se glupiraš. – Ne brini. Neću. Privezaše konje za prikolicu sa druge strane stepenica. Mladići prestaše da obraćaju pažnju na njih, latiše se vređanja i psovanja gospoje sa detetom

koja je prelazila ulicu. Neven baci pogled na veščevo lice. Nije mu se dopalo to što je video. Prva stvar koja je zapadala za oko nakon ulaska u kafanu bio je natpis: TRAŽI SE KUVAR. Druga je bila velika slika na tabli sklepanoj od dasaka, na kojoj je bila predstavljena bradata grdoba sa krvavom sekirom. Napis je glasio: PATULJAK – ZAPLJUVAN KEPEC IZDAJE. Neven se s pravom plašio. Praktično jedini gosti kafane – osim nekoliko dostojanstveno pijanih pijanaca i dve žgoljave prostitutke sa kolutovima ispod očiju – bili su ostali “dečaci” odeveni u kožu iskričavu od eksera, sa mačevima na leđima. Bilo ih je osmoro,

oba pola, ali su larmu pravili za osamnaestoro, nadvikujući se međusobno i huleći. – Prepoznajem i znam ko ste, gospodo – zaskoči ih krčmar, tek što ih ugleda. – I imam poruku za vas. Treba da se uputite u Brestovo, u gostionu “Kod Virsinga”. – Ooo – razveseli se Neven. – Dobro je... – Kome je dobro njemu je dobro – krčmar nastavi brisanje krigle o pregaču. – Prezirete moj lokal, vaša volja. Ali reći ću vam ja da je Brestovo patuljački kvart, tamo neljudi bitišu. – I šta s tim? – Geralt namršti oči. – Pa, vama sigurno ništa – krčmar

slegnu ramenima. – No taj što je ostavio poruku za vas – bio je patuljak. Ali ako se sa takvima petljate... vaša stvar. Vaša je stvar čije vam je društvo draže. – Nismo posebno probirljivi kada je reč o društvu – izjavi Neven, pokretom glave pokazujući balavce za stolom u crnim jaknama i trakama na bubuljičavim čelima, koji su urlali i čarkali se. – Ali u društvu kao što je ovo zacelo ne uživamo. Krčmar odloži obrisanu kriglu i odmeri ih ružnim pogledom. – Treba da razumete – pouči ih naglašeno. – Mladež mora da se iživi. Rat im je naneo nepravdu. Očevi su im pali...

– A majke se pustile u promet – dovrši Geralt, glasom ledenim kao planinsko jezero. – Razumem i pun sam razumevanja. Barem se trudim da budem pun. Idemo, Nevene. – A idite, s poštovanjem – reče krčmar bez poštovanja. – Ali nemojte posle da se žalite da vas nisam upozorio. U današnje vreme lako je zaraditi batine u patuljačkom kraju. Zgodnom prilikom. – Zgodnom prilikom za šta? – A otkud ja znam? Zar je to moja stvar? – Hajdemo, Geralte – požuri ga Neven, videvši krajičkom oka da ih ratom uvređena omladina, barem oni

koji su iole svesni, posmatra očima bleštavim od fisteha. – Doviđenja, gos’n krčmaru. Ko zna, možda opet posetimo tvoj lokal kroz neko vreme. Kada na ulazu više ne bude tih natpisa. – A koji se to ne dopada gospodi? – krčmar nabrazda čelo i prkosno turi ruke na bokove. – A? Možda onaj o patuljku? – Ne. Onaj o kuvaru. Troje omladinaca ustade od stola, blago se klateći na nogama, očito sa namerom da im prepreče put. Devojka i dva momka u crnim jaknama. Sa mačevima na leđima. Geralt nije usporio korak, išao je, a

lice i pogled su mu bili hladni i sasvim ravnodušni. Govnari se u poslednjem trenutku razmaknuše i povukoše. Neven oseti pivo iz njih. Znoj. I strah. – Treba se navikavati – kaza veštac kada su izašli. – Treba se prilagođavati. – Ponekad je teško. – To nije argument. To nije argument, Nevene. Vazduh je bio vreo, gust i lepljiv. Kao čorba. • u

Napolju, ispred kafane, dva momka crnim jaknama pomagali su

svetlokosoj devojci da se umije u koritu. Devojka je frktala, mucavo dokazivala da joj je već bolje i oglašavala da mora da se napije. Da će, naravno, otići na pijacu da radi zabave pretura tezge, ali najpre mora da se napije. Devojka se zvala Nađa Espozito. To ime je bilo zapisano u analima. Prešlo je u istoriju. Ali Geralt i Neven za to još uvek nisu mogli znati. Ni devojka. • Uličice Rivije vrele su od života, a ono što se činilo da u celosti apsorbuje

stanovnike i pridošlice bila je trgovina. Izgledalo je da tu svi trguju svačim i da sve pokušavaju da zamene za nešto veće. Odasvud je grmela kakofonija krikova – reklamirali su robu, zagriženo se pogađali, međusobno vređali, gromko se optuživali za podvale, kriminal i švindleraj, kao i druge male grehove, koji apsolutno nisu u vezi sa trgovinom. Pre nego što su Geralt i Neven stigli u Brestovo, primili su mnoštvo atraktivnih predloga. Između ostalog, ponuđeni su im: astrolab, limena truba, komplet escajga ukrašenog grbom porodice Frangipani, akcije rudnika bakra, tegle pijavica, iskrzana knjiga pod naslovom Tobožnje čudo ili Glava Meduze, par feretki, eliksir za potenciju

kao i – u okvirima pogodbe – ne baš mlada, ne baš vitka i ne baš sveža žena. Crnobradi patuljak je nadasve nasrtljivo hteo da ih ubedi da kupe fušersko ogledalo u ramu od tombaka, argumentujući da je to magično zrcalo Kambuskana, kada mu odjednom bačeni kamen izbi robu iz ruke. – Šugavi kobold! – bežeći, dreknu bos i prljav uličar. – Neljud! Bradati tikvan! – Dabogda ti se creva ucrvljala, ljudska uštvo! – zariča patuljak. – Dabogda ti se ucrvljala i na dupe iscurila! Ljudi su se međusobno gledali u potmuloj tišini.

• Kvart Brestovo nalazio se pored samog jezera, u zalivu među jovama, žalosnim vrbama i, razume se, brestovima. Ovde je bilo znatno tiše i spokojnije, niko ništa nije kupovao, niti hteo da proda. Sa jezera je pirkao vetar, osobeno prijatan posle napuštanja zagušujućeg gradskog smrada punog muva. Krčmu “Kod Virsinga” nisu dugo tražili. Prvi prolaznik na kojeg su naleteli bez kolebanja im ju je pokazao. Na stepeništu trema, obavijenom puzavicom i divljom ružom, ispod krovića obraslog zelenkastom mahovinom i gnezdima lastavica, sedela

su dva bradata patuljka, potežući pivo iz krigala prislonjenih na stomacima. – Geralt i Neven – kaza jedan od patuljaka i ljupko podrignu. – Dugo smo vas čekali, mangupi. Geralt sjaha s konja. – Pozdrav, Jarpene Zigrine. Drago mi je što te vidim, Zoltane Čivaju. • Bili su jedini gosti kafane koja je intenzivno mirisala na pečenje, češnjak, začine i još nešto, nešto neuhvatljivo, ali veoma milo. Sedeli su za masivnim stolom sa pogledom na jezero, koje je kroz premazana okna u olovnim

ramovima izgledalo tajanstveno, zanosno i romantično. – Gde je Ciri? – upita bez okolišanja Jarpen Zigrin. – Valjda nije... – Ne – prekinu ga brzo Geralt. – Doći će ovamo. Samo je gledaj. Nego, bradonje, pričajte šta ima kod vas. – Nisam li rekao? – Jarpen dobaci ironično. – Zar nisam rekao, Zoltane? Vraća se sa kraja sveta, gde je, ako je verovati glasinama, gacao po krvi, ubijao zmajeve i rušio carstva. A nas pita šta ima kod nas. Pravi veštac. – Šta ovde tako – ubaci se Neven, njušeći – fino miriše? – Ručak – kaza Jarpen Zigrin. – Mesance. Pitaj, Nevene, otkud nam

meso. – Neću da pitam jer znam taj vic. – Ne budi svinja. – Otkud vam meso? – Samo je dopuzalo. – A sada ozbiljno – Jarpen obrisa suze koje je prolio od smeha, mada je vic, istinu govoreći, bio dosta star. – Sa klopom je krizna situacija, kao što je uobičajeno posle rata. Mesa nećeš naći, čak ni peradi, sa ribom je isto teško... Loše je sa brašnom i krompirom, mahunarkama... Farme su popaljene, skladišta opljačkana, jezera isušena, polja pod ugarom... – Promet stagnira – dodade Zoltan. – Nema uvoza. Funkcionišu samo

zelenaštvo i trampa. Videli ste pijacu? Pored bednika koji rasprodaju i razmenjuju ostatke imovine, spekulanti zgrću bogatstva... – Ako se na sve to desi nerodica, u zimu će ljudi početi da umiru od gladi. – Zaista je tako loše? – Idući sa juga, morao si proći pored sela i varoši. Priseti se, u koliko njih si čuo lavež pasa. – Dovraga – Neven se opali po čelu. – Znao sam... Kazao sam ti, Geralte, da to nije bilo normalno! Da je nešto nedostajalo! Ha! Sada kapiram! Nisu se čuli psi! Nigde nije bilo... Naglo zastade, pogleda ka kuhinji koja je mirisala na češnjak i začine, a u

očima mu se pojavi užas. – Bez brige – frknu Jarpen. – Naše meso nije od tih što laju, mjauču ili viču: “Milosti!” Naše mesance je potpuno drugačije. Dostojno kraljeva! – Govori već jednom, patuljče! – Kada smo dobili vaše pismo i kada je postalo jasno da ćemo se naći baš u Riviji, Zoltan i ja smo kombinovali čime da vas dočekamo ovde. Kombinovali smo, kombinovali, sve dok nam se od tog kombinovanja nije pripišalo, onda smo skoknuli u prijezerski mlad jošik. Gledamo, a tamo vinogradskih puževa sila božja. Pa uzesmo vreću te nakupismo dragane mekušce, koliko god je moglo stati u tu

vreću... – Mnogo nam ih je pobeglo – Zoltan Čivaj je klimao glavom. – Mi smo bili malčice pijani, a oni đavolski brzi. Oba patuljka ponovo zaplakaše od smeha zbog još jednog nemladog vica. – Virsing – Jarpen pokaza krčmara koji se vrzmao oko šporeta – se razume u pripremanje puževa, a ta stvar, treba da znate, iziskuje veliku veštinu. Ipak je on vrstan kuvarski majstor. Pre no je obudoveo, vodio je sa ženom gostionicu sa takvom kuhinjom da je sam kralj kod njega primao goste. Uskoro ćemo jesti, videćete! – A pre toga – frknu Zoltan –

prezalogajićemo sveže osušenog lososa uhvaćenog na varalicu u bezdanom ponoru ovdašnjeg jezera. I popićemo votku iz ponora ovdašnjeg podruma. – I pričajte, gospodo – podseti ih Jarpen, nalivajući. – Pričajte! • Losos je još bio topao, mastan, mirisao je na dim strugotine. Votka je bila studena, čak su zubi trnuli. Najpre je pričao Neven, kitnjasto, tečno, šaroliko i s poletom, kraseći priču ornamentima tako krasnim i maštovitim da su gotovo zaslanjali lagariju i konfabulaciju. Potom je pričao veštac.

Pričao je samu istinu, a govorio je tako suvo, kruto i jednolično da Neven nije mogao da izdrži i svaki čas se ubacivao, za šta je od patuljaka dobijao pokore. A kasnije se priča okončala i nastupila je duga tišina. – Za Milvu streličarku! – Zoltan Čivaj otkašlja i zasalutira kriglom. – Za Nilfgardijca. Za Regisa travara, koji je u svojoj kolibi ugostio putnike rakijom od mandragore. I za tu Angulemu, koju nisam poznavao. Nek im bude laka crna zemlja, svima. Nek imaju tamo, na onome svetu, obilje svega, što im je na ovom svetu bilo oskudno. I nek za sva vremena žive njihova imena u pesmama i pričama. U zdravlje.

– Uzdravlje – ponoviše muklo Neven i Jarpen Zigrin. Uzdravlje, pomisli veštac. • Vrising, prosed muškarac, bled i suv kao saraga, prava suprotnost stereotipu krčmara i majstora kuhinjskih veština, prineo je na sto korpicu beličastog i mirisnog hleba, a posle njega ogroman drveni tanjir, na kojem su, na podlozi od lišća rena, stajali puževi, cvrčeći i štrcajući češnjakovim maslacem. Neven, Geralt i patuljci oštro navališe da jedu. Obrok je bio profinjeno ukusan i pritom neobično zabavan, uzevši u obzir nužnost

žonglerije čudnovatim kleštancima i viljuškama. Obedovali su, mljackali, hvatali hlebom maslac koji je curio. Vedro su psovali kada bi jedan puž za drugim iskliznuo sa kleštanaca. Dve mlade mace divlje su se zabavljale, prevrćući i jureći po podu prazne ljušture. Miris koji je dopirao iz kuhinje svedočio je da Virsing peče drugu turu. • Jarpen Zigrin nehajno mahnu rukom, ali shvatio je da veštac neće odustati. – Kod mene – kaza, isisavši

ljušturu – u suštini nema ništa novo. Malo se poratovalo... Malo se povladalo, jer su me izabrali za pomoćnika staroste. Gradiću karijeru u politici. U svakom drugom poslu je ogromna konkurencija. A u politici sve sami korupcionaši, budale i lopovi. Lako je probiti se. – Ja nemam – reče Zoltan Čivaj, gestikulirajući pužem u kleštima – nemam žicu za politiku. Ja osnivam vodeno-parnu livnicu, zajednički sa Figisom Merduzoom i Munro Brijem. Sećaš li se vešče, Figisa i Brija? – Ne samo njih. – Jazon Varda je pao kod Jaruge – Zoltan ih oporo obavesti. – Sasvim

glupo, u jednom od poslednjih okršaja. – Šteta momka. A Parsifal Šutenbah? – Gnom? O, njemu je super. Prepredenjak, izvukao se od regrutacije, zaštitivši se nekim pradavnim gnomskim zakonima, bajagi mu religija brani da ratuje. I uspelo mu je, mada su svi znali da bi on ceo panteon bogova i boginja dao za mariniranu haringu. Sada ima juvelirsku radionicu u Novigradu. Znaš, otkupio je od mene papagaja, Feldmaršala Gajdaša, i napravio od ptice živu reklamu, naučivši ga da viče: “Brrrilijanti, brrrilijanti!”. I zamisli samo, to deluje. Gnom ima klijentele kao pleve, pune ruke posla i napunjenu kasu. Da, da, to je Novigrad! Onamo pare na

ulicama leže. Zato i mi nameravamo da pokrenemo našu livnicu u Novigradu. – Ljudi će ti govnima mazati vrata – kaza Jarpen. – Bacaće ti kamenje u prozore. I nazivaće te zapljuvanim kepecom. Ništa ti neće pomoći što si borac, što si se za njih tukao. Bićeš parija117 u tom tvom Novigradu. – Nekako ću izdržati – Zoltan reče veselo. – U Mahakamu je prevelika konkurencija. I previše ima političara. Napijmo se, momci. Za Haleva Stratona. Za Jazona Vardu. – Za Regana Dalberga – dodade Jarpen, naoblačivši se. Geralt zavrte glavom. – Regan isto...

– Isto. Kod Majene. Ostala je sama stara Dalbergova ženica. Ali, bestraga, dosta, dosta o tome, napijmo se! I požurimo sa tim puževima, jer Virsing već nosi drugu činijetinu. • Patuljci, popustivši kaiševe, saslušaše Geraltove priče o tome kako se Nevenova kneževska romansa okončala giljotinom. Pesnik se pravio da je uvređen i nije komentarisao. Jarpen i Zoltan urlaše od smeha. – Da, da – reče na kraju Jarpen Zigrin, iskezivši zube. – Kako kaže stara pesma: momče mlado, skršio bi bika, a od svoje žene cvika. Nekoliko odličnih

primera ispravnosti ove izreke danas se sabralo za jednim stolom. Evo, najbolji primer je Zoltan Čivaj. Dok je pričao šta ima novo kod njega, zaboravio je da doda da se ženi. Uskoro, u septembru. Srećna izabranica zove se Eudora Brekekeks. – Brekenrigs! – Zoltan ga jasno ispravi, mršteći obrve. – Počinje da mi ide na ganglije da ti ispravljam izgovor, Zigrine. Pazi, jer kada je meni nečega preko glave, mogu da ošajdarim! – Gde je svadba? I kada tačno? – Neven pomirljivo upade u reč. – Pitam, jer možda svratimo. Ako nas pozoveš, razume se. – Još nije utvrđeno šta, gde i da li

uopšte – promrmlja Zoltan, očigledno pometen. – Jarpen prevremeno sudi o činjenicama. Tobože smo vereni Eudora i ja, ali može li se znati šta će biti? U ovakvim, majku mu, vremenima? – Drugi primer ženske svemoći – nastavi Jarpen Zigrin – jeste Geralt iz Rivije, veštac. Geralt se pravio da je zauzet pužom. Jarpen prasnu. – Eto, povrativši nekim čudom svoju Ciri – nastavi – dozvoljava joj da ode, pristaje na ponovni rastanak. Ponovo je ostavlja samu, iako, kako je to neko ovde s pravom primetio, ova vremena nisu, dovraga, baš najmirnija. A sve to dati veštac čini zato što tako

hoće određena žena. Veštac sve i uvek radi onako kako želi ta žena, svima poznata kao Jenefer iz Vengerberga. Da bar dati veštac i ima nešto od toga. Ali nema. Doista, kako je govorio kralj Dezmond, zavirivši u nokšir nakon obavljene nužde: “Razum nije u stanju to da shvati”. – Predlažem – sa veoma milim osmehom Geralt podiže čašu – da se napijemo i promenimo temu. – E, to, to – kazaše u duetu Neven i Zoltan. • Virsing iznese na sto treću, a zatim i

četvrtu činiju vinogradskih puževa. Razume se, nije zaboravio ni na hleb i rakiju. Gozbenici su se već malo nasitili jela, stoga nije ništa čudno što su malo češće nazdravljali. Nije ništa čudno ni što se u diskurs sve češće i gušće prikradala filozofija. • – Zlo sa kojim sam se borio – ponovi veštac – bilo je manifestacija delovanja Haosa, delovanja predviđenih da ometaju Red. Budući da tamo gde se širi Zlo Red ne može da zavlada, sve što Red izgradi ruši se, ne istrajava. Svetlašce mudrosti i plamičak nade, žar toplote, umesto da se razgorevaju, gase

se. Pašće tama. A u tami će biti očnjaci, kandže i krv. Jarpen Zigrin pogladi bradu omašćenu začinskim maslacem koji je iscurio iz puževa. – Vrlo lepo si to kazao, vešče – priznade. – Ali kao što je rekla mlađana Cero kralju Vridanku na njihovom prvom sastanku: “Nije loša stvar, ali ima li neku praktičnu primenu?” – Smisao bitisanja – veštac se nije osmehnuo – i smisao opstanka veštaca poljuljani su, budući da se borba Dobra i Zla odigrava na drugom bojnom polju i na sasvim drugačiji način se vodi. Zlo je prestalo biti haotično. Prestalo je biti slepa i stihijska sila, protiv koje je

morao da istupi veštac, mutant jednako ubojički i jednako haotičan kao samo Zlo. Danas se Zlo rukovodi zakonima, zato što mu zakoni idu naruku. Dela u skladu sa sklopljenim mirovnim ugovorima, zato što su ga imali u vidu kada su te ugovore sklapali... – Video je naseljenike koje su gonili na jug – domisli se Zoltan Čivaj. – I ne samo njih – dodade ozbiljno Neven. – Ne samo njih. – I šta s tim? – Jarpen Zigrin se udobnije smesti i ukrsti dlanove na stomaku. – Svako je nešto video. Svakoga je nešto razbesnelo, svako je jednom na kraće ili duže vreme izgubio apetit. Ili san. Biva tako. Bivalo je tako.

I tako će bivati. Više filozofije, kao i iz ovih ljuštura ovde, jamačno nećeš istisnuti. Zato što i nema više. Šta ti nije po volji, vešče, šta ti se ne sviđa? Promene kojima svet podleže? Razvoj? Napredak? – Možda. Jarpen je dugo ćutao, posmatrajući vešca ispod čekinjastih obrva. – Napredak – reče na kraju – je kao krdo svinja. I tako treba gledati na taj napredak, tako ga treba oceniti. Kao krdo svinja koje leži po gumnu i seoskom gazdinstvu. Iz činjenice postojanja tog krda proističu raznorazne koristi. Ima kolenica. Ima kobasica, ima slanine, ima papaka u pihtijama. Jednom

rečju, koristi ima! Prema tome, nema razloga mrgoditi se što je svuda zasrano. Svi su ćutali jedno vreme, razrnatrajući u dušama i savestima razne važne stvari i pitanja. – Treba da se napijemo! – Neven kaza konačno. Niko se nije pobunio. • – Napredak će – progovori u tišini Jarpen Zigrin – na duže staze, rasvetljavati mrak. Tama će ustuknuti pred svetlom. Ali ne odmah. I sigurno ne bez borbe. Geralt, zagledan kroz prozor,

osmehnu se sopstvenim mislima i maštanjima. – Tama o kojoj govoriš – kaza – jeste stanje duha, a ne materije. Za borbu sa nečim takvim treba iškolovati potpuno druge vešce. Krajnje je vreme da se počne. – Da se počne sa prekvalifikacijom? Na to si mislio? – Nikako. Mene veščarenje više ne interesuje. Penzionišem se. – Kako da ne! – Govorim potpuno ozbiljno. Završio sam sa veščarenjem. Nastade duga tišina, prekidana besnim mjaukanjem mačaka, koje su se grebale i grizle pod stolom, verne

običaju svoje vrste, kojoj zabava bez bola nije nikakva zabava. – Završio sa veščarenjem – Jarpen Zigrin najzad ponovi otegnuto. – Ha! Ni sam ne znam šta da mislim o tome, kako je rekao kralj Dezmond kada su ga uhvatili da vara u kartama. Ali mogu da slutim najgore. Nevene, ti putuješ sa njim, dosta se družiš sa njim. Odaje li neke druge simptome paranoje? – Dobro, dobro – Geraltu je lice bilo okamenjeno. – Šalu na stranu, kako je rekao kralj Dezmond, kada su usred gozbe gosti naglo počeli da modre i umiru. Kazao sam šta sam imao da kažem. A sada, pređimo na dela. Skinuo je mač sa naslona stolice.

– Evo tvog sihila, Zoltane Čivaju. Vraćam ti ga uz zahvalnost i naklon. Poslužio je. Pomogao. Spasavao život. I uzeo život. – Vešče... – patuljak podiže ruke u odbrambenom gestu. – Mač je tvoj. Nisam ti ga pozajmio, već poklonio. Pokloni... – Ćuti, Čivaju. Vraćam ti tvoj mač. Neće mi više biti potreban. – Kako da ne – ponovi Jarpen. – Nalij mu votke, Nevene, jer baljezga kao stari Šrader kada mu je u oknu rudnika kramp pao na glavu. Geralte, ja znam da si ti duboke naravi i uzvišene duše, ali ne lupetaj, molim te, takve budalaštine, jer u auditorijumu, što se lako može

primetiti, ne sedi ni Jenefer, niti ijedna druga tvoja čarobnjačka konkubina, već samo mi, stari vukovi. Nije na nama, starim vukovima, da budalimo da je mač nepotreban, da je veštac nepotreban, da je svet ovo ili ono... Ti si veštac i bićeš veštac... – Ne, neću biti – Geralt blago opovrgnu. – Sigurno će vas začuditi, stari vukovi, ali došao sam do zaključka da je glupost pišanje uz vetar. Da je glupost podmetati leđa za nekoga. Čak i ako taj neko plati. I ništa sa tim nema egzistencijalna filozofija. Nećete verovati, ali sopstvena koža mi je najednom postala neizmerno mila. Došao sam do zaključka da bi bila glupost da je ugrožavam za tuđu

odbranu. – Primetio sam – Neven klimnu glavom. – Sa jedne strane, to je pametno. Sa druge... – Nema druge. – Jenefer i Ciri – Jarpen upita nakon trena – imaju nešto zajedničko sa tvojom odlukom? – Mnogo toga. – Onda je sve jasno – uzdahnu patuljak. – Uistinu, ne znam baš kako ti, profesionalac u maču, nameravaš da se izdržavaš, kako nameravaš da urediš sebi ovozemaljski život. Nikako te, makar mi glavu odsekao, ne vidim u ulozi, recimo, nekog plantažera kupusa, mada opet, izbor treba poštovati. Gazda,

dozvoli! Ovo je mač, mahakamski sihil iz kovačnice samog Rundurina. On je bio poklon. Onaj kome je poklonjen ga ne želi, a onaj koji ga je darovao ne sme da ga uzme natrag. Stoga ga uzmi ti, prikači ga iznad kamina. Preimenuj krčmu u “Kod veščevog mača”. Neka ovde tokom zimskih večeri ispredaju priče o blagu i stvorovima, o krvavom ratu i ogorčenim borbama, o smrti. O velikoj ljubavi i neraskidivom prijateljstvu. O odvažnosti i časti. Neka taj mač unosi raspoloženje slušaocima i šalje nadahnuće pripovedačima. A sada mi nalijte, gospodo, votku u ovaj sud, pošto ću dalje govoriti, izjavljivaću velike istine i raznorazne filozofije, uldjučujući i egzistencijalne.

Sipali su votku u čaše u tišini i dostojanstvu. Pogledali su se iskreno u oči i ispili. Sa ništa manjim dostojanstvom. Jarpen Zigrin otkašlja, prelete pogledom preko slušalaca, uveri se da su dovoljno usredsređeni i dostojanstveni. – Napredak će – progovori sa strahopoštovanjem – rasvetljavati mrak, jer taj napredak služi za to, kao i, da prostite, guzica za sranje. Biće sve svetlije, sve manje ćemo se plašiti tame i Zla koje čami u njoj. Može biti, doći će i takav dan, kada ćemo potpuno prestati da verujemo da u tami nešto vreba. Ismevaćemo takve strahove. Nazivaćemo ih detinjim. Stidećemo ih se! Ali uvek, uvek će postojati tama. I

uvek će u tami biti Zlo, uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv. I uvek će biti potrebni vešci. • Sedeli su zamišljeno i ćutke, utonuli u misli tako duboko da su njihovoj pažnji umakli iznenadni šum i gradska vreva, gnevna, zlokobna, koja je dobijala na snazi kao brujanje razdraženih osa. Jedva su primetili kako je tihim i pustim prijezerskim bulevarom promakla jedna, druga, treća prilika. U momentu kada je nad gradom eksplodirala rika, vrata kafane “Kod

Virsinga” gromoglasno se otvoriše i unutra upade mladi patuljak, crven od pregnuća i naporno dolazeći do vazduha. – Šta je? – podiže glavu Jarpen Zigrin. Patuljak, i dalje ne mogavši da dode do vazduha, pokaza rukom ka centru grada. Oči su mu bile divlje. – Udahni duboko – posavetova ga Zoltan Čivaj. – I pričaj o čemu se radi. • Kasnije se pričalo da su tragična zbivanja u Riviji bila apsolutno slučajni događaji, da je to bila spontana reakcija, iznenadna i nepredvidiva eksplozija

opravdanog gneva, izazvana uzajamnim neprijateljstvom i netrpeljivošću ljudi, patuljaka i vilenjaka. Govorilo se da nisu ljudi prvi napali, već patuljci, da je sa njihove strane proistekla agresija. Da je patuljački nakupac uvredio mladu plemkinju Nađu Espozito, ratno siroče, da je upotrebio nasilje prema njoj. A kada su u odbranu plemkinje stali njeni prijatelji, patuljak je sazvao svoje zemljake. Došlo je do bitke, a onda i borbe, koja je za tren oka zahvatila celu pijacu. Borba je prerasla u pokolj, u koncentrisan napad stanovništva na deo predgrađa i kvart Brestovo, koje su zauzeli patuljci. U toku nepunih sat vremena, od incidenta na pijaci do intervencije magova, ubijene su sto

osamdeset četiri osobe, a blizu polovine žrtava činili su žene i deca. Takvu verziju događaja daje u svom radu i profesor Emerih Gotšalk iz Oksenfurta. Ali bilo je i onih koji su govorili drugačije. Gde je tu spontanost, gde je tu iznenadna i nepredvidiva eksplozija, pitali su, ukoliko su se za nekoliko minuta od izgreda na pijaci na ulicama pojavila kola iz kojih su ljudima počeli da dele oružje? Gde je tu nagao i opravdan gnev, ako su predvodnici svetine, oni najuočljiviji i najaktivniji za vreme masakra, bili ljudi koje niko nije znao, a koji su niotkuda pristigli u Riviju nekoliko dana pre izgreda? I potom iščezli ko zna kud? Zašto je vojska tako

kasno reagovala? I isprva tako sporo? Neki sasvim drugi naučnici su u rivijskim izgredima iznalazili nilfgardsku provokaciju, a bilo je i onih koji su tvrdili da su sve to skovali sami patuljci zajedno sa vilenjacima. Da su se sami poubijali kako bi ocrnili ljude. Među ozbiljnim naučnim mišljenjima potpuno se izgubila nadasve smela teorija jednog mladog i ekscentričnog magistra, koji je – sve dok ga nisu ućutkali – tvrdio da u Riviji nisu došle do izražaja nikakve zavere i tajne urote, već obične i opštepoznate karakteristike gradskog stanovništva: zaostalost, ksenofobija, brutalni prostakluk i duboko poživinčenje.

A posle je stvar svima dozlogrdila i prestali su uopšte govoriti o njoj. • – U podrum! – ponovi veštac, uznemireno osluškujući riku i dreku rulje koja se sve više približavala. – Patuljci, u podrum! Bez glupog herojstva! – Vešče – zastenja Zoltan, stiskajući držak sekire. – Ja ne mogu... Tamo ginu moja braća... – U podrum. Pomisli na Eudoru Brekekeks. Hoćeš da ostane udovica pre venčanja? Argument je delovao. Patuljci siđoše u podrum. Geralt i Neven zakriše

ulaz slamenom rogozinom. Virsing, obično bled, sada je bio beo. Kao sir. – Video sam pogrom u Mariboru – izmuca, gledajući ulaz u podrum. – Ako ih nađu tamo... – Idi u kuhinju. Neven je takođe bio beo. Geralt mu se nije naročito čudio. U nedavno bezobličnoj i jednoličnoj dreci, koja je dopirala do njih, zazvučaše individualne note. Zvukovi od kojih se dizala kosa na glavi. – Geralte – prostenja poeta. – Ja malo ličim na vilenjaka... – Ne budi glup. Nad krovovima se rascvetaše klupka dima. A iz uličice poleteše

begunci. Patuljci. Oba pola. Dvoje bez razmišljanja skočiše u jezero i počeše plivati, oštro uzburkavajući vodu, pravo ka sredini. Ostatak se rastrča. A deo je skrenuo ka kafani. Sa uličice izlete rulja. Bila je brža od patuljaka. U toj utrci pobeđivala je žudnja za ubistvom. Vrisak ubijanih zapišta u ušima, zazvoniše ofarbana stakla na prozorima kafane. Geralt oseti kako ruke počinju da mu se tresu. Jednog patuljka doslovce rastrgnuše, raskidaše na komade. Drugog, prevrnutog na zemlju, za tili čas pretvoriše u krvavu bezobličnu masu.

Ženu proburaziše vilama i kopljima, dete, koje je do kraja branila, jednostavno razgaziše, smoždiše udarcima potpetica. Troje – patuljak i dve žene – pobegoše ka kafani. Za njima je jurišala gromoglasna masa. Geralt duboko uzdahnu. Ustade. Osećajući na sebi Nevenov i Virsingov preneražen pogled, sa police iznad kamina skinu sihil, mač skovan u Mahakamu, u kovačnici samog Rundurina. – Geralte... – prodorno zastenja pesnik. – Dobro – kaza veštac, koračajući ka izlazu. – Ali ovo je poslednji put!

Nek me đavo nosi, ovo je zaista poslednji put! Izađe na trem, a sa trema odmah skoči i brzim udarcem raspoluti dripca u zidarskoj uniformi, koji se sa mistrijom nameračio na ženu. Sledećem odseče ruku zarivenu u kosu druge žene. One koji su šutirali prevrnutog patuljka saseče u dva brza, iskošena udarca. I uputi se u masu. Hitro, svijajući se u poluokretima. Sekao je ciljano široko, prividno haotično – znajući da su takvi udarci krvaviji i spektakularniji. Nije hteo da ih ubija. Hteo je samo da ih valjano osakati. – Vilenjak! Vilenjak! – zverski se razdera neko iz rulje. – Ubijte vilenjaka!

Preteruju, pomisli, Neven možda, ali ja nikako ne podsećam na vilenjaka. Spazio je tog koji se drao, verovatno vojnika, jer je bio u brigandini i visokim čizmama. Ugurao se u masu kao jegulja. Vojnik se zakloni kopljem, koje je oberučke držao. Geralt udari duž drške, otfikarivši mu prste. Zakovitla se, još jednim širokim udarcem izazivajući vriske bola i fontane krvi. – Pomiluj! – raščupan mladić pomahnitalih očiju pade pred njim na kolena. – Poštedi! Geralt poštedi, zaustavi ruku i mač, a zamah namenjen za udarac iskoristi za okret. Krajičkom oka ugleda kako

raščupani skače sa zemlje, ugleda šta drži u rukama. Naruši okret, kako bi se izvio u suprotan manevar. Ali zaglavi se u gomili. Na delić sekunde se zaglavi u gomili. Mogao je samo pogledati ka trozuboj oštrici vila koja je letela ka njemu. • Vatra u ognjištu ogromnog kamina se priguši, u hali postade tamno. Vihor sa planina fijukao je kroz pukotine zidova, zavijao, probijajući se kroz pritvorene prozore Kaer Morhena, staništa veštaca.

– U majčinu! – Eskel ne izdrža, ustade, otvori kredenac. – “Galeb” ili votka? – Votka – rekoše jednoglasno Koen i Geralt. – Pa naravno – progovori Vesemir skriven u senci. – Pa naravno, nego šta! Utopite vašu glupost u rakiještini. Prokleti glupani! – Bio je nesrećan slučaj... – promrmlja Lambert. – Već se snalazila na grebenu... – Začepi njušku, budalo! Ne želim da ti čujem glas! Kažem ti, ako se devojci nešto dogodilo... – Ona se već dobro oseća – Koen ga meko prekinu. – Spava spokojno. –

Duboko i zdravo. Kad se probudi, boleće je malo, i to je sve. Neće se uopšte sećati transa, niti šta se dogodilo. – Bitno da se vi sećate – planu Vesemir. – Tupoglavci! Sipaj i meni, Eskele. Ćutaše dugo, obuzeti šumom vihora. – Treba pozvati nekoga – reče na kraju Eskel. – Treba dovući ovamo neku čarobnicu. Ovo što se događa sa devojkom nije normalno. – Ovo je već treći takav trans. – Ali je prvi put govorila artikulisano... – Ponovite mi još jedanput šta je govorila – naredi Vesemir, jednim

zamahom nagnuvši peharčić. – Reč po reč. – Ne može reč po reč – kaza Geralt, zagledan u žar. – A smisao, ako ima smisla tražiti smisao u tome, bio je ovakav: Koen i ja ćemo umreti. Zubi će biti naša propast. Obojicu će ubiti zubi. Njega dva. Mene tri. – Vrlo je verovatno – frknu Lambert – da ćemo biti rastrgnuti. Zubi mogu uništiti svakog od nas u svakom trenutku. Vas dvojicu pak, ako je to proročanstvo zaista proročko, dovršiće neka izuzetno škrbava čudovišta. – Ili gnojna gangrena pokvarenih zuba – Eskel klimnu glavom, naizgled ozbiljan. – Ali samo da se nama ne

kvare zubi. – A ja se – kaza Vesemir – ne bih sprdao sa time. Vešci su ćutali. Vihor je zavijao i zviždao u zidinama Kaer Morhena. • Raščupani mladić, kao da je bio prestravljen time što je učinio, pusti držalje, a veštac protiv volje zakriča od bola i zgrči se, trozube vile zabijene u njegov stomak ga prevagnuše, a kada je pao na kolena, same izleteše iz tela i padoše na kaldrmu. Krv se proli sa šumom i pljuskom dostojnim vodopada.

Geralt je hteo da ustane sa kolena. Umesto toga se prevrnuo na stranu. Zvukovi oko njega dobiše odjek i eho, čuo ih je kao da je držao glavu pod vodom. Video je nejasno, sa poremećenom perspektivom i sasvim lažnom geometrijom, Ali video je kako se masa daje u beg. Video je kako beži pred pomoći. Pred Zoltanom i Jarpenom sa sekirama, Virsingom sa satarom za meso i Nevenom, naoružanim metlom. Stanite, hteo je da krikne, kuda? Dovoljno je da ja uvek pišam uz vetar. Ali nije mogao kriknuti. Glas je prigušio talas krvi.

• Bližilo se podne kada su čarobnice stigle u Riviju, kada je dole, u perspektivi druma, ogledalasto zablistala površina jezera I.ok Eskalot, crveni krovići zamka i krovovi grada. – Pa, stigle smo – potvrdi Jenefer. – Rivija! Ha, kako se sudbine čudnovato prepliću... Ciri, već duže vrlo uzbuđena, primora Kelpi na ples i sitan korak. Tris Merigold neprimetno uzdahnu. – Vidi, vidi – Jenefer iskosi pogled na nju. – Kakvi to čudni zvuci uzdižu tvoje devičanske grudi, Tris. Ciri, idi napred, proveri da nisi tamo.

Tris okrenu lice, rešena da ne provocira i ne daje povoda. Nije računala na efekat. Već duže je u Jenefer osećala zlobu i agresiju, koje su postajale snažnije kako su se približavali Riviji. – Ti, Tris – Jenefer ponovi zajedljivo – nemoj da crveniš, ne uzdiši, ne slini i ne vrti dupencetom na sedlu. Pitaš se zašto sam popustila pred tvojom molbom, složila se da pođeš sa nama? Na onesvešćujuće blaženi sastanak sa nekadašnjim voljenim? Ciri, rekla sam ti, idi malo napred! Pusti nas da razgovaramo! – Ovo je monolog, a ne razgovor – Ciri kaza nadmeno, ali pod pretećim ljubičastim pogledom odmah kapitulira,

zazvižda na Kelpi i pogalopira drumom. – Ne ideš na sastanak sa ljubavnikom, Tris – nastavi Jenefer. – Nisam ni tako plemenita, ni tako glupa, da bih tebi dala priliku, a njemu iskušenje. Samo ovaj jedan put, danas, a kasnije ću se pobrinuti da oboje nemate ni iskušenje, ni priliku. Ali danas neću sebi uskratiti slatku i perverznu prijatnost. On zna za ulogu koju si odigrala. I zahvaliće ti na tome svojim slavnim pogledom. A ja ću gledati tvoje drhtave usne i dlanove, saslušaću tvoja traljava izvinjenja i pravdanja. I znaš šta, Tris? Onesvestiću se od blaženstva. – Znala sam – obrecnu se Tris – da mi nećeš zaboraviti, da ćeš se svetiti. Slažem se sa tim, jer sam faktički

zgrešila. Ali jedno ti moram reći, Jenefer. Ne računaj previše na to onesvešćivanje. On ume da oprosti. – Svakako, za to što je njemu učinjeno – Jenefer namršti oči. – Ali ti on nikada neće oprostiti ono što je učinjeno Ciri. I meni. – Može biti – Tris proguta pljuvačku. – Možda i ne oprosti. Pogotovo ako se ti postaraš za to. Ali me sigurno neće kinjiti. Neće se spustiti na taj nivo. Jenefer šljusnu konja nagajkom. Konj zarza, skoči i žustro zaplesa, tako da se čarobnica zaljuljala na sedlu. – Dosta diskusije! – planu. – Više pokore, ti arogantna kalašturo! On je moj

muškarac, moj i samo moj! Razumeš? Moraš da prestaneš da govoriš o njemu, moraš da prestaneš da misliš o njemu, moraš da prestaneš da se zanosiš njegovim plemenitim karakterom... Istog časa, iz istih stopa! Ah, imam želju da te ščepam za te tvoje riđe lokne... – Samo probaj! – vrisnu Tris. – Samo probaj, droljo, oči ću ti iskopati! Ja... Ućutaše, videvši Ciri kako vratolomno hita ka njima, u oblaku i prašini. Odmah su znale da se nešto sprema. I odmah su videle šta. Pre nego što je Ciri dojahala do njih. Iznad streha već bliskog predgrađa, iznad krovića i dimnjaka grada, iznenada

poleteše crveni plameni jezici, buknuše klobuci dima. Do ušiju čarobnica dopro je krik, dalek kao zujanje nametljivih muva, kao brujanje razljućenih bumbara. Krik je rastao, jačao kontrapunktiran pojedinačnim visokim urlicima. – Šta se tamo, bestraga, dešava? – Jenefer se uspravi na stremenima. – Najezda? Požar? – Geralt... – Ciri naglo zastenja, pobelevši kao gladak papir. – Geralt! – Ciri? Šta je s tobom? Ciri podiže ruku, a čarobnice ugledaše krv, kako teče po njenom dlanu. Linija života. – Krug se zatvorio – kaza devojka, sklopivši oči. – Ranio me je trn ruže iz

Šeraveda, a zmija urobor je utopila zube u sopstveni rep. Idem, Geralte! Idem kod tebe! Neću te ostaviti samog! Pre nego je bilo koja od čarobnica stigla da protestuje, devojka okrenu Kelpi i istog časa pohita u galop. Bile su dovoljno prisebne da svoje konje smesta poteraju u galop. Ali njihovi konji nisu mogli da se mere sa Kelpi. – Šta je? – kriknu Jenefer, gutajući vetar. – Šta se zbiva? – Pa znaš! – proguta Tris, galopirajući pokraj nje. – Juri, Jenefer! Pre nego što su uletele među daščare predgrađa, pre nego što su kraj njih prošli prvi begunci, Jenefer je već

imala toliko jasnu sliku situacije da bi znala da to što se zbiva u Riviji nije požar, ni najezda neprijateljske vojske, već pogrom. Takođe je znala šta je Ciri predosetila, ka čemu – i kome – tako juri. Znala je i da je neće stići. Nije bilo šanse. Kroz uspaničene ljude zbijene u masu, pred kojima su ona i Tris morale da zarivaju pastuve tako da umalo nisu preletele preko konjskih glava. Keipi ih je jednostavno preskočila, kobilina kopita su obalila nekoliko šešira i kapa. – Ciri! Stoj! Ni same nisu primetile kada su se našle nasred uličica punih razbežane i vrišteće rulje. Jenefer u prolazu opazi tela u slivnicima, videla je leševe obešene za noge na stubovima i

gredama. Videla je patuljka na zemlji, kojeg su šutirali i tukli motkama, videla je drugog, kojeg su masakrirali grlićima slomljenih flaša. Čula je riku mučitelja, krike i zavijanje mučenih. Videla je kako se oko žene bačene kroz prozor zbija gomila, kako su zasvetlucale podizane i spuštane šipke. Masa se zgušnjavala, rika je rasla. Čarobnicama se činilo da se distanca između njih i Ciri smanjila. Naredna prepreka na Kelpinom putu bila je grupica dezorijentisanih helebardara, prema kojima se vrana kobila ponela kao prema ogradi i preskočila ih, oborivši jednom pljosnatu kapelinu. Ostali su čak posedali od straha. U punom galopu upadoše na trg. Tu

se crnelo od ljudi. I dima. Jenefer shvati da se Ciri, nesumnjivo vođena proročkom vizijom, ustremila ka samom jezgru, samom centru događaja. U samu vatru požara, tamo gde je besnelo ubijanje. Zato što je na ulici u koju je skrenula kipela borba. Patuljci i vilenjaci zagriženo su branili improvizovanu barikadu, branili su izgubljenu poziciju, padajući i ginući pod navalom gromke rulje koja se sjurila na njih. Ciri urliknu, priljubi se uz konjski vrat. Kelpi se vinu i prelete nad barikadom ne kao konj, već velika crna ptica. Jenefer ulete u masu i zari konja, prevrnuvši nekoliko osoba. Svukli su je

sa sedla pre nego što je stigla da vrisne. Nečim je dobila po leđima, u krsta, u potiljak. Pade na kolena i spazi zaraslog tipa sa obućarskom pregačom kako se priprema da je šutne. Jenefer je bilo preko glave tih koji šutiraju. Iz njenih razmaknutih prstiju opali modra i siktava vatra, kao bič opali po licima, torzoima i rukama ljudi koji su je optočili. Zasmrde na paljeno meso, rika i jecaji od bola uzneše se na časak iznad opšteg meteža i haosa. – Veštica! Vilenjačka veštica! Čarobnica! Sledeći tip skoči ka njoj sa uzdignutom sekirom. Jenefer ga pogodi

vatrom pravo u lice, očne jabučice mu pukoše, zakipeše i uz šištanje se izliše na obraze. Malo se raščistilo. Neko je uhvati za rame, trgnula se, spremna da pali, ali to je bilaTris. – Bežimo odavde... Jena... Be... žimo... Već sam čula da govori takvim glasom, prolete kroz Jeneferine misli. Usnama koje su kao od drveta, koje neće ovlažiti ni kapljica pljuvačke. Usnama koje parališe strah, koje potresa panika. Čula sam je kako govori takvim glasom. Na brdu kod Sodena. Kada je umirala od straha. Sada takođe umire od straha. Do

kraja života će umirati od straha. Jer onaj ko jednom ne slomi u sebi kukavičluk, umiraće od straha do sudnjeg dana. Prsti koje je Tris zarila u njen rukav bili su kao od čelika, Jenefer se oslobodi njihovog stiska sa velikim naporom. – Ako hoćeš, onda beži! – kriknu. – Sakrij se iza kecelje svoje Lože! Ja imam šta da branim! Ja Ciri neću ostaviti samu! Niti Geralta! Gubi se, goljo! Sklanjajte se s puta, ako vam je koža mila! Gomila, koja ju je ograđivala od konja, ustuknu pred munjama iz njenih očiju i ruku. Jenefer trgnu glavom,

razbarušivši crne lokne. Izgledala je kao otelotvorena furija, kao anđeo uništenja, anđeo uništenja sa ognjenim mačem koji nosi kaznu. – M’rš, gubite se kući, seljačine! – dreknu, šibajući rulju plamenim bičem. – M’rš! Inače ću vas žigosati vatrom kao marvu! – To je samo jedna veštica, ljudi! – razleže se iz mase zvučan i metalan glas. – Jedna pokvarena vilenjačka gatara! – Sama je! Druga je pobegla! Hej, dečurlijo, po kamenje! – Smrt neljudima! Na čarobnicu! – Udri! Prvi kamen zviznuo ju je pored uha. Drugi ju je odalamio u rame tako da se

zanela. Treći je pogodi pravo u lice. Bol je najpre užareno eksplodirao u očima, potom je sve obavio crnim somotom. • Ona se probudi i zastenja od bola. Obe podlaktice i zglobovi kidaše se od bola. Instinktivno segnu i opipa debele slojeve zavoja. Zastenja opet, muklo, očajnički. Od tuge što to nije san. I od tuge što nije uspelo. – Nije uspelo – kaza Tisaja de Friz, sedeći kraj kreveta. Jenefer je bila žedna. Žudela je da joj neko makar navlaži usne pokrivene lepljivim talogom. Ali nije tražila.

Ponos joj nije dozvoljavao. – Nije uspelo – ponovi Tisaja de Friz. – Ali ne zato što se nisi potrudila. Zasekla si dobro i duboko. Zato sam sada tu pored tebe. Da je to bila samo predstava, da je to bila glupa, neozbiljna demonstracija, prema tebi bih osećala isključivo prezir. Ali zasekla si duboko. Ozbiljno. Jenefer je tupo gledala u tavanicu. – Pozabaviću se tobom, devojko. Zato što sigurno vredi. Moraće da se poradi na tebi, oj, moraće. Ne samo da ću morati da ti ispravim kičmeni stub i lopaticu već i da ti izlečim ruke. Režući vene, ispresecala si tetivu. A čarobničine ruke važni su instrumenti,

Jenefer. Vlaga na ustima. Voda. – Živećeš – Tisajin glas je bio razuman, ozbiljan, surov čak. – Još nije došlo tvoje vreme. Kada dođe, setićeš se ovog dana. Jenefer pohotno posisa vlagu sa prutića obavijenog mokrim zavojem. – Pozabaviću se tobom – ponovi Tisaja de Friz, delikatno joj dodirujući kosu. – A sada... Same smo ovde. Bez svedoka. Niko neće videti, a ja nikome neću kazati. Plači, devojko. Isplači se. Isplači se poslednji put. Posle više nećeš smeti da plačeš. Nema gnusnijeg prizora od čarobnice koja plače.

• Došla je svesti, nakašljala se, ispljunula krv. Neko ju je vukao po zemlji, bila je to Tris, prepoznala ju je po mirisu parfema. Nedaleko od njih, po kaldrmi su zvonila potkovana kopita, vibrirala je dreka. Jenefer ugleda jahača pod punim oklopom, u belom ogrtaču sa crvenim ševronom, kako sa visine kopljaničkog sedla bičem tuče po masi. Kamenje koje je rulja bacala nemoćno se odbijalo o oklop i šlem. Konj je rzao, gurao se, ritao. Jenefer oseti da mesto gornje usne ima veliki krompir. Najmanje jedan prednji zub bio joj je slomljen ili izbijen, bolno je sakatio jezik.

-Tris... – promrmlja. – Teleportuj nas odavde! – Ne, Jenefer – Trisin glas je bio vrlo spokojan. I vrlo hladan. – Ubiće nas... – Ne, Jenefer. Ja neću pobeći. Neću se sakriti ispod kecelje Lože. I ne bojim se, neću se onesvestiti od straha kao kod Sodena. Ja ću to prelomiti u sebi. Ja sam već prelomila! Nedaleko od početka ulice, na uglu oronulih zidova, penjala se velika gomila komposta, đubriva i otpadaka. Bila je to džinovska gomila. Može se reći – brdo. Masi je najzad pošlo za rukom da pritisne i onesposobi viteza i njegovog

konja. Svališe ga na zemlju sa strašnim hukom, a rulja zagmiza po njemu kao hrpa buva, prekriše ga pokretnim slojem. Tris, izvukavši Jenefer, stade na vrh hrpe smeća i podiže ruke uvis. Povika zaklinjalicu, a to učini sa istinskim gnevom. Tako prodorno da se masa stišala na delić sekunde. – Ubiće nas – Jenefer pljunu krv. – Sto posto... – Pomozi mi – Tris na časak prekinu inkantaciju. – Pomozi mi, Jenefer. Bacićemo na njih Alzurov grom... I ubićemo petoro, pomisli Jenefer. Nakon čega će nas ostali rastrgnuti. Ali dobro, Tris, kako hoćeš. Ako ti ne bežiš,

nećeš videti ni kako ja bežim. Uključi se u inkantaciju. Sada udvoje povikivaše. Masa je neko vreme zurila u njih, ali ubrzo se osvestiše. Oko čarobnica ponovo zafijukaše kamenice. Odmah pored Trisine slepoočnice prolete bačena motka. Tris nije ni trepnula. Ovo uopšte ne deluje, pomisli Jenefer, naše čini uopšte ne deluju. Nema šanse da izgovorimo nešto tako komplikovano kao što je Alzurov grom. Alzur je, kako tvrde, imao glas kao zvono i dikciju oratora. A mi pištimo i mumlamo, brkamo reči i melodiju... Bila je gotova da prekine zapev, da koncentriše ostatke snage na neku drugu

zaklinjalicu, sposobnu da ih obe teleportuje, ili da počasti jurišnu rulju – makar samo na delić sekunde – nečim nelagodnim. Ali ispostavilo se da nema potrebe. Nebo naglo potamne, iznad grada se uskomešale oblaci. Postalo je đavolski mračno. Duvao je hladan vetar. – Jej – zastenja Jenefer. – Čini se da smo zakuvale. • – Merigoldina Razarajuća Gradobitina – ponovi Nimue. – U suštini, taj naziv se ilegalno upotrebljava, čini nikada nisu bile

registrovane, jer nakon Tris Merigold niko nije uspeo da ih ponovi. Iz prozaičnih razloga. Tris je tada imala osakaćena usta i govorila je nejasno. Svrh toga, zlobnici tvrde da je zaplitala jezikom od straha. – U to je – Kondviramurs napući usne – zaista teško poverovati, ne nedostaje primera junaštva i odvažnosti cenjene Tris, neke hronike je čak nazivaju Neustrašivom. Ali ja sam htela da pitam nešto drugo. Jedna od verzija legendi glasi da Tris nije bila sama na Rivijskom brdu. Da je tamo sa njom bila Jenefer. Nimue je posmatrala akvarele koji su predstavljali crna, strma, kao nož oštra brda na pozadini osvetljenih, mrkih

oblaka. Na vrhu brda videla se skladna silueta žene raširenih ruku i razbarušene kose. Iz magle koja je prekrivala površinu vode dopro je ritmični topot vesala lađe Kralja Pecaroša. – Ako je ma ko bio tamo sa Tris – kaza Gospodarica Jezera – onda se nije sačuvao u umetnikovoj viziji. • – Oj, napravilo se – ponovi Jenefer. – Pazi, Tris! Iz crnog oblaka koji se kovitlao iznad Rivije istog časa prolomi se grad, uglaste ledene loptice veličine kokošjeg

jajeta. Tukle su toliko moćno da su hučno razvaljivale krovove kuća. Tukle su tako gusto da je ceo trg odmah prekrio sloj grada. Rulja se uskovitlala, ljudi su padali zaklanjujući glave, puzali jedni preko drugih, bežali prevrćući se, gurali u kapijama i pod doksatima, grčili uza zidove. Nije to svima uspevalo. Neki su ostajali, ležali kao ribe na ledu, koji je krv gusto farbala. Grad se survavao tako da se magični štit tresao i pretio pucanjem, štit koji je Jenefer u gotovo poslednjem trenutku začarala nad njihovim glavama. Sa drugim zaklinjalicama nije ni pokušavala. Znala je da to što su napravile neće moći da se zadrži, da su slučajno razbudile stihiju koja mora da

se istutnji, da su oslobodile silu koja mora da usahne. I uskoro će usahnuti. Barem se ona tako nadala. Sevnu, ubrzo huknu grom, otegnuto, sa treskom. Zatrese se zemlja. Grad je lupao po krovovima i kaldrmi, naokolo su leteli komadići rasprskanih zrnaca grada. Nebo malo posvetli. Blesnu sunce, zrak koji se probijao kroz oblak opali grad kao kandžija. Iz Trisinog grla pomoli se nešto, niti jauk, niti ridanje. Grad je i dalje padao, tukao, pokrivao trg debelim slojem ledenih kuglica sjajnih kao brilijanti. Ali zrnca su padala sve ređe i slabije. Jenefer je to primetila po promeni odjeka lupnjave

o magični štit. A zatim je grad prestao. Odjednom. Kao nožem presečen. Na trg upadoše naoružani, potkovana kopita zatopotaše na ledu. Rulja je ričala i bežala, šibana nagajkama, bijena drškama kopalja i balčacima mača. – Bravo, Tris – ishripta Jenefer. – Ne znam šta je to bilo... Ali dobro ti je išlo. – Imala sam šta da branim – ishripta Tris Merigold. Junakinja sa brda. – Uvek ima. Trčimo, Tris. Zato što ovo verovatno još nije kraj. •

To je već bio kraj. Grad koji su čarobnice spustile na grad ohladio je vrele glave. Dovoljno da se vojska odvažila da udari i uspostavi red. Ranije su se vojnici bojali. Znali su šta im preti ako napadnu razjarenu gomilu, rulju opijenu krvlju i ubijanjem, koja se ne boji ničega i ni pred čim ne ustupa. Eksplozija stihije ipak je ukrotila okrutnu višeglavu zver, a jurišna vojska svršila sa ostatkom. Grad je zastrašujuće opustošio grad. I eto onog čoveka koji je maločas prebio patuljačku ženu uz pomoć ždrepčanika, a glavu njenog deteta smrskao o zid, sada je plakao, sada je lio suze i sline, gledajući u ono što je ostalo od njegove kuće.

U Riviji zavlada spokoj. Da ne bi blizu dvesta izmasakriranih leševa i petnaestak spaljenih domaćinstava, moglo bi se pomisliti da se ništa nije dogodilo. U kvartu Brestovo, pored samog jezera Lok Eskalot, nad kojim je nebo zaplamtelo prekrasnim sjajem duge, žalosne vrbe divno su se odbijale o glatku ogledalastu površinu vode, ptice su nastavile svoj pev, mirisalo je na mokro lišće. Sve je ovde izgledalo idilično. Čak i veštac u lokvi krvi kraj kojeg je klečala Ciri. • Geralt je bio nesvestan i beo kao

krpa. Ležao je nepomično, ali kada su stale iznad njega, počeo je kašljati, brektati i pljuvati krv. Počeo se tresti, drhtati toliko da ga Ciri nije mogla obuzdati. Jenefer kleknu pored njega. Tris je videla da joj ruke drhte. Iznenada se i sama osetila slabom kao dete, u očima joj se smrklo. Neko ju je pridržao, spasao od pada. Prepoznala je Nevena. – Uopšte ne deluje – čula je očajnički Cirin glas. – Tvoja magija ga uopšte ne leči, Jenefer. – Stigle smo... – Jenefer je s naporom pomicala usne. – Stigle smo prekasno. – Tvoja magija ne deluje – ponovi

Ciri, kao da je ne čuje. – Šta vredi ona, cela ta vaša magija? U pravu si, Ciri, pomisli Tris, osetivši kako joj nešto steže grkljan. Umemo da prizivamo gradobitine, a ne umemo da oteramo smrt. Iako je naizgled ovo drugo lakše. – Poslali smo po lekara – reče hrapavo patuljak koji je stajao kraj Nevena. – Ali nešto ga ne vidim... – Prekasno je za lekara – kaza Tris, sama se čudeći smirenosti svog glasa. – On umire. Geralt zadrhta još jedanput, iskašlja krv, ukruti se i zamre. Neven, pridržavajući Tris, uzdahnu sa očajem, a patuljak opsova. Jenefer zajauka, lice joj

se najednom izmeni, zgrči se i poružne. – Nema ništa žalosnije – kaza oštro Ciri – od čarobnice koja plače. Sama si me to učila. Ali ti si sada žalosna, zacelo žalosna, Jenefer. Ti i tvoja magija, koja ne služi ničemu. Jenefer nije odgovorila. Držala je oberučke bespomoćnu Geraltovu glavu, koja joj je klizila iz ruku, isprekidanim glasom ponavljajući zaklinjalice. Po njenim dlanovima, po obrazima i po veščevom čelu plesale su modre iskrice i pucketali plamičci. Tris je znala koliko energije oduzimaju takve zaklinjalice. Znala je i da te zaklinjalice tu ništa neće pomoći. Bila je više nego uverena da bi se pokazale nemoćnim čak i zaklinjalice specijalizovanih vidarki. Bilo je

prekasno. Jeneferine čini samo su je iscrpljivale. Tris se čak divila što crnokosa čarobnica tako dugo to izdržava. Prestala je da se divi jer je Jenefer zaćutala usred naredne magične formule i strovalila se na kaldrmu kraj vešca. Jedan od patuljaka opet opsova. Drugi je stajao spuštene glave. Neven, neprestano držeći Tris, ušmrknu. Odjednom je postalo vrlo hladno. Površina jezera zadimi se kao kotao čarobnica, prekri se oparom. Magla je brzo rasla, kovitlala se nad vodom, u talasima izlazila na kopno, ovijajući sve belim, gustim mlekom, u kojem su se stišavali i umirali zvuci, u kojem su

nestajali oblici, forme se razmazivale. – A ja sam se – Ciri polako kaza, i dalje klečeći na okrvavljenoj kaldrmi – jednom odrekla svoje moći. Da se nisam odrekla, sada bih ga spasla. Izlečila bih ga, znam to. Ali prekasno je. Odrekla sam se i sada ništa ne mogu učiniti. Isto je kao da sam ga ja ubila. Tišinu je najpre prekinulo glasno Kelpino rzanje. Zatim prigušen Nevenov krik. Svi se skameniše. • Iz magle se pomoli beli jednorog, trčeći lagano, lepršavo i bešumno,

graciozno uzdižući skladnu glavu. U tome nije bilo ničeg nesvakidašnjeg, svi su znali legende, a one su bile saglasne u tome da jednorozi trče lagano, okretno i bešumno, a glave uzdižu samo sa sebi svojstvenom gracioznošću. Ako je nešto bilo neobično, onda je to što je jednorog trčao po površini jezera, a voda se nije ni mreškala. Neven jauknu, ovog puta od zaprepašćenja. Tris oseti kako je obuzima uzbuđenje. Euforija. Jednorog zatopota kopitima po kamenju bulevara. Protrese grivu. Otegnuto i melodično zarza. – Ihvarakvase – kaza Ciri. – Nadala sam se da ćeš doći.

Jednorog priđe, opet zarza, zagreba kopitom i silovito udari njime o kaldrmu. Pognu glavu. Rog koji je štrčao iz njegovog isturenog čela najednom je sevnuo oštrim svetlom, bleskom i na tren rasterao maglu. Ciri dodirnu rog. Tris muklo kriknu, videvši kako se devojčine oči naglo raspaljuju mlečnim žarom, kako je celu opasuje plameni oreol. Ciri je nije čula, nije čula nikoga. Jednom rukom je neprestano držala rog jednoroga, drugu je usmerila u pravcu nepokretnog vešca. Iz njenih prstiju razleže se vrpca treperave svetlosti užarene poput lave.

• Niko nije mogao da oceni koliko dugo je to trajalo. Zato što je bilo nerealno. Kao san. • Jednorog, gotovo se razmazujući u sve gušćoj magli, zarza, udari kopitom, nekoliko puta mahnu glavom i rogom, kao da je pokazivao na nešto. Tris pogleda. Ispod baldahina vrbovih grana, nad jezerom ugleda na vodi tamni oblik. Bila je to lađa. Jednorog pokaza rogom još jednom. I stade brzo nestajati u magli.

– Kelpi – kaza Ciri. – Idi sa njim. Kelpi zabrekta. Zatrza glavom. Poslušno pođe za jednorogom. Potkovice su na tren zvonile po kaldrmi. Potom je zveket naglo prestao. Kao da je kobila odletela, iščezla, dematerijalizovala se. Lađa je bila uz samu obalu u trenucima kada se magla razilazila. Tris ju je sada precizno videla. Bila je to sklepana barka, nezgrapna i uglasta kao veliko svinjsko korito. – Pomozite mi – kaza Ciri. Glas joj je bio samouveren i odlučan. Isprva niko nije znao šta devojka ima na umu, kakvu pomoć očekuje. Neven je prvi ukapirao. Možda zato što je znao tu legendu, što je

čitao nekada jednu od njenih poetizovanih verzija. Uze u naručje i dalje nesvesnu Jenefer. Začudio se kako je sitna i laka. Zakleo bi se da mu neko pomaže da je nosi. Zakleo bi se da oseća kraj svoje ruke Kahirova ramena. Krajičkom oka ulovio je treperenje plave Milvine pletenice. Kada je spuštao čarobnicu u lađu, zakleo bi se da je video Angulemine ruke kako pridržavaju bok broda. Patuljci su podigli vešca, Tris im je pomogla, pridržavajući mu glavu. Jarpen Zigrin je čak zažmirkao očima, pošto je na sekund video oba brata Dalberg. Zoltan Čivaj bi se zakleo da mu je Halev Straton pomagao da položi vešca u lađu. Tris Merigold bi dala glavu da oseća

parfem Lite Nejd, zvane Koral. A na časak je kroz oparu videla svetle, žutozelene oči Koena iz Kaer Morhena. Tako se ta magla poigravala sa čulima, gusta magla iznad jezera Eskalot. – Spremno je, Ciri – kaza muklo čarobnica. – Tvoja lađa čeka. Ciri skloni kosu sa čela i ušmrknu. – Izvini se gospođicama iz Montekalva, Tris – kaza. – Ali ne može biti drugačije. Ja ne mogu da ostanem kada Geralt i Jenefer odlaze. Jednostavno ne mogu. One to moraju razumeti. – Moraju. – Onda zbogom, Tris Merigold.

Svako dobro, Nevene. Zdravo svima. – Ciri – šapnu Tris. – Sestrice... Dozvoli mi da otplovim sa vama... – Sama ne znaš šta tražiš, Tris. – Da li ću te još nekada... – Sigurno – prekinu je odlučno. Ušla je u lađu, koja se zaljuljala i istog časa počela da isplovljava. Da iščezava u magli. Oni koji su stajali na obali nisu čuli ni najmanji pljusak, nisu videli talase, niti pokret vode. Kao da to nije bila lađa, već sablast. Dugo su još mogli videti sitnu i lepršavu Cirinu siluetu, videli su kako se dugačka pritka odguruje o dno, kako barka još ubrzava i brzo klizi.

A posle je već bila samo magla. Slagala me je, pomisli Tris. Nikada je više neću videti. Neću je videti, jer... Vaesse deireadh aep eigean. Nešto se završava... – Nešto se završilo – Neven kaza izmenjenim glasom. – Nešto započinje – priključi mu se Jarpen. Odnekud iz grada glasno zakukurika pevac. Magla brzo poče da se podiže. • Geralt otvori oči, koje je kroz kapke dražila igra kontrasta. Ugledao je

nad sobom lišće, kaleidoskop treperavog lišća pod suncem. Ugledao je grane teške od jabuka. Na slepoočnici i obrazu oseti delikatan dodir prstiju. Prstiju koje je poznavao. Koje je voleo toliko da je bolelo. Boleli su ga i stomak, grudi, rebra, a tesan korset zavoja jasno ga je uveravao da grad Rivija i trozube vile nisu bili sneni košmar. – Lezi mirno, voljeni moj – Jenefer reče ljupko. – Lezi mirno. Ne pomeraj se. – Gde smo, Jen? – Zar je to važno? Zajedno smo. Ti i ja.

Ptice su pevušile, zelentarke ili drozdovi. Mirisali su trava, bilje, cveće. Jabuka. – Gde je Ciri? – Otišla je. Promenila je pozu, delikatno oslobodila ruku ispod njegove glave i legla pored njega na travu, kako bi mogla da mu gleda u oči. Posmatrala ga je gramzivo, kao da je želela da se nasiti prizora, kao da je htela da se nagleda za rezervu, za celu večnost. I on je posmatrao nju, a čežnja mu je davila grlo. – Bili smo sa Ciri na lađi – priseti se. – Na jezeru. Zatim na reci. Na reci snažnog toka. U magli...

Njeni prsti pronađoše njegovu ruku i stisnuše je snažno. – Lezi mirno, voljeni moj. Lezi mirno. Ja sam pored tebe. Nije važno šta se zbilo, nije važno gde smo bili. Sada sam pokraj tebe. I nikada te više neću pustiti. Nikada. – Volim te, Jen. – Znam. – Ali ipak – uzdahnu – hteo bih da znam gde smo. – I ja – kaza Jenefer, tiho i ne odmah. • – I to je – Galahad uskoro upita –

kraj tvoje priče? – Ma otkud ti to – usprotivi se Ciri, trljajući stopalo o stopalo, isterujući osušen pesak koji joj se prilepio za prste i stopala. – Ti bi hteo da se priča tako završava? Kako da ne! Ja ne bih htela! – Pa šta je bilo dalje? – Normalno – frknu. – Uzeli su se. – Ispričaj. – Aaa, šta tu ima da se priča? Bila je bogata svadba. Svi su došli. Neven, mati Neneke, Iola i Eurneid, Jarpen Zigrin, Vesemir, Eskel... Koen, Milva, Angulema... I moja Mistle... I ja sam bila tamo, medovinu i vino pila. A oni, to jest Geralt i Jenefer, kasnije su imali vlastitu kuću i bili su srećni, veoma, veoma

srećni. Kao u bajci. Razumeš? – Zašto plačeš, o, Gospodarice Jezera? – Uopšte ne plačem. Oči mi suze od vetra. Tačka! Ćutaše dugo, gledajući kako kugla sunca, raspaljena do crvenila, dotiče vrhove planina. – U suštini – Galahad na kraju prekinu tišinu – mnogo je čudna bila ta priča, oj, čudna. Zaista je, gđice Ciri, neobičan svet iz kojeg si pristigla. Ciri glasno ušmrknu. – Da – nastavi Galahad, otkašljavši nekoliko puta, pomalo deprimiran njenom ćutnjom. – Ali i ovde, kod nas, isto se zbivaju začuđujuće avanture.

Uzmimo na primer, ono što se dogodilo ser Gavejnu sa Zelenim Vitezom... Ili mome stricu, ser Borsu, i ser Tristanu... Dakle slušaj, gđice Ciri, ser Bors i ser Tristan su jednom krenuli na zapad, ka Tintagelu. Put ih je vodio kroz divlje i strašne šume. Idu, idu, gledaju, stoji bela košuta, a pored dama, u crno odevena, zaista, crnju crninu ni u morama nećeš videti. A lepa ta dama, da lepšu na celom svetu nećeš videti, pa, možda kraljica Gvinevra... Ugleda vitezove ta dama što stoji kraj košute, rukom mahnu i na taj način im se obrati... – Galahade. – Molim? – Ućuti.

Zakašljao je, zabrektao, zaćutao. Oboje ćutaše, posmatrajući sunce. Ćutaše veoma dugo. – Gospodarice Jezera? – Zamolila sam te da me ne zoveš tako. – Gđice Ciri? – Reci. – Pođi sa mnom u Kamelot, o, gđice Ciri. Videćeš, kralj Artur će ti ukazati čast i poštovanje... A ja... Ja ću te uvek voleti i klanjati ti se... – Ustani sa kolena, odmah! Ili nemoj. Kad si već tamo, protrljaj mi stopala. Strašno su mi ozebla. Hvala. Baš si srce. Rekla sam: stopala! Stopala se završavaju kod članaka!

– Gđice Ciri? – Sve vreme sam tu. – Sunce se naginje ka zapadu... – Tačno – Ciri sape kopče na čizmama i ustade. – Osedlajmo konje, Galahade. Ima li u okolini neko mesto gde ćemo moći da prenoćimo? Ha, vidim po tvojoj faci da poznaješ ovu teritoriju isto kao i ja. Ali nema veze, krenimo na put, ako budemo morali da spavamo pod golim nebom, onda ćemo negde dalje, u šumi. Od ovog jezera se prostire... Zašto tako gledaš? – Aha – domisli se, videvši kako je pocrveneo. – Smeška ti se konak pod grmom leske, na ćilimu od mahovine? U naručju čarobnice? Slušaj, mladiću, ja

nemam nikakvu želju... Zastade, gledajući u njegovo rumenilo i bleštave oči. U lice koje u suštini i nije bilo ružno. Nešto joj stisnu želudac i abdomen, a nije bila glad. Šta se sa mnom zbiva, pomisli. Šta se sa mnom zbiva? – Ne dangubi! – gotovo je dreknula. – Sedlaj pastuva! Kada su već bili na sedlima, bacila je pogled na njega i zasmejala se. Pogledao ju je, a pogled mu je bio izbezumljen i upitan. – Ništa, ništa – reče slobodno. – Nešto mi je samo prošlo kroz glavu. Put pod noge, Galahade. Ćilim od mahovine, pomisli,

suzdržavajući kikot. Ispod žbuna leske. A ja u ulozi čarobnice. De, de. – Gđice Ciri? – Molim? – Hoćeš li poći sa mnom u Kamelot? Ispružila je ruku. I on ispruži ruku. Spojiše dlanove, idući bok uz bok. Dovraga, pomisli, zašto da ne? Kladim se u sve pare da će se i u tom svetu pronaći zadatak za vešticu. Zato što ne postoji takav svet u kojem ne bi bilo posla za vešticu. – Gđice Ciri... – Nećemo sada govoriti o tome. Hajdemo.

Išli su pravo ka zalazećem suncu. Iza njih je ostajala dolina u sumraku. Iza njih je bilo jezero, začarano jezero, jezero plavičasto i glatko kao izbrušen safir. Iza njih je ostajalo kamenje na jezerskoj obali. Borovi na padinama. To je bilo iza njih. A ispred njih je bilo sve. KRAJ

Notes

[←1] Tylwyth Têg – velška mitološka bića. (Prim. prev.)

[←2] Drevni narod severne Škotske. (Prim. prev.)

[←3] Božanski narod drevnog irskog folklora. (Prim. prev.)

[←4] Latinizovan naziv za britsko kraljevstvo u postrimskoj Britaniji. (Prim. prev.)

[←5] Velški naziv za Devon, grofoviju u Engleskoj. (Prim. prev.)

[←6] Grofovije u Velsu. (Prim. prev.)

[←7] Beltane, Beltain, Beltine – keltski praznik početka leta. Proslavljao se u noći 30. aprila na 1. maj, tokom koje su gašena stara ognjišta i paljena nova. (Prim. prev.)

[←8] Drveni klin ili metalna ili drvena vilica na koju se pričvršćuje veslo. (Prim. prev.)

[←9] Jedna od najstarijih rasa ovaca poreklom iz jugozapadne Azije. (Prim. prev.)

[←10] Oneiromancija ili tumačenje snova je veština proricanja budućnosti na osnovu interpretacije snova. (Prim. prev.)

[←11] Drvena zidna oplata sobe, dvorane. (Prim. prev.)

[←12] Batalističko, ratno slikarstvo. (Prim. prev.)

[←13] Naziv potiče od titule koja se davala prestolonaslednicima francuskog prestola. Termin označava “pročišćena izdanja”, knjige koje su podlegle cenzuri kako ne bi loše uticale na omladinu. (Prim. prev.)

[←14] Portret na kom je naslikana celokupna figura. (Prim. prev.)

[←15] Slikarska tehnika; prikazivanje kako svetlo postupno prelazi u senku u želji da se stvori iluzija trodimenzionalnih predmeta u prostoru ili atmosferi. (Prim. prev.)

[←16] Žućkastozelena vrsta hrizolita. (Prim. prev.)

[←17] Ukras za vrat, najčešće u vidu obruča. (Prim. prev.)

[←18] Zlatno ogledalo. (Prim. prev.)

[←19] Mrki sirup koji ostaje posle ukuvavanja šećera. (Prim. prev.)

[←20] Lepak. (Prim. prev.)

[←21] magijski priručnik. (Prim. prev.)

[←22] Stražarska kula u zamku. (Prim. prev.)

[←23] Vrsta ptice, zove se još i veliki tetreb, tetreb gluvan. (Prim. prev.)

[←24] Ime je znamenje. (Prim. prev.)

[←25] Opasan, koji ugrožava opasnošću. (Prim. prev.)

[←26] Lutajući pevač, glumac. (Prim. prev.)

[←27] Mlado, tek isceđeno vino. (Prim. prev.)

[←28] Skomoroh (rus. скоморох) je putujući glumac-komedijaš u staroj Rusiji. (Prim. prev.)

[←29] Kršiti ruke – činit pokrete kojima se iskazuje očaj. (Prim. prev.)

[←30] Vrsta insekta (lps typographus) koji pravi kanale u kori drveta, hrani se njime i uništava ga. (Prim. prev.)

[←31] Nadzornik blagajne. (Prim. prev.)

[←32] Poštovanje utvrđenog reda, poštovanje (ili pridržavanje) propisa (ili pravila, zakona). (Prim. prev.)

[←33] Živela! (Prim. prev.)

[←34] Kvintal je merna jedinica, iznosi oko 50 kg. (Prim. prev.)

[←35] Donji očnjaci u divljih svinja. (Prim. prev.)

[←36] Zbirka oružja umetnički razmeštenog po zidu. (Prim. prev.)

[←37] Optička varka. (Prim. prev.)

[←38] Zlatno ogledalo. (Prim. prev.)

[←39] Zasluge kraljeva. (Prim. prev.)

[←40] O hemoroidima. (Prim. prev.)

[←41] Diplomatski kodeks. (Prim. prev.)

[←42] Soltis je u staroj Poljskoj bila osoba koja je predstavljala lokalnu zajednicu, većinom seosku. (Prim. prev.)

[←43] Inselberg, monadnok, ostrvska planina – izolovano brdo ili mala planina koja se nalazi usred ravne teritorije. (Prim. prev

[←44] Scenske maske i komične figure. (Prim. prev.)

[←45] Nadimak; u Rimu je cognomen bio treći deo regularnog imenovanja, najčešće se birao na osnovu neke karakterne crte ili fizičke vrline/mane. (Prim. prev.)

[←46] Pesma pohvalnica, pesma u slavu. (Prim. prev.)

[←47] Glavna, najjača kula u nekom zamku ili tvrđavi. (Prim. prev.)

[←48] Spoljašnji odbrambeni zid utvrđenja sa puškarnicama. (Prim. prev.)

[←49] Otvor na bačvi za točenje vina. (Prim. prev.)

[←50] Velik posed. (Prim. prev.)

[←51] Golem je biće iz jevrejske mitologije spravljeno od nežive materije. Izraz se koristi za osobu kojom je lako manipulisati. (Prim. prev.)

[←52] Sve svoje nosim sa sobom. (Prim. prev.)

[←53] Panacea je mitološko univerzalno sredstvo protiv svih bolesti. Alhemičari su tragali za ovim lekom kao eliksirom za večan život. Lek je dobio naziv po Panakeji, grčkoj boginji lečenja. (Prim. prev.)

[←54] Trgovačko naselje. (Prim. prev.)

[←55] Ukras u obliku volovske glave. (Prim. prev.)

[←56] Laka konstrukcija za odmor ili kao zaštita od kiše i sunca. (Prim. prev.)

[←57] Vratna marama od fulara. (Prim. prev.)

[←58] (Lat. Elodea) – dugovečna vodena biljka. (Prim. prev.)

[←59] Ledena kapa je ledena masa koja pokriva više od 50 000 km2 zemljine površine. (Prim. prev.)

[←60] Lan – kraljevsko dobro sa kojeg su kmetovi regrutovani u pešadiju. (Prim. prev.)

[←61] Vrsta lovačkog psa koju karakteriše stav svojstven samo toj vrsti. (Prim. prev.)

[←62] Izgovor. (Prim. prev.)

[←63] Kaša od raznih vrsta brašna ili ukuvanih trava. Upotrebljava se u obliku zavoja, kao sredstvo za održavanje vlage na ranama, otocima... (Prim. prev.)

[←64] Najamnička pešadija. (Prim. prev.)

[←65] Sudski izvršitelj (činovnik) čiji je posao, obično u sreskim sudovima, da uručuje opomene i sprovodi sudske naloge. (Prim. prev.)

[←66] Gefrajter, kaplar u nekadašnjoj poljskoj vojsci. (Prim. prev.)

[←67] Banderij, banderija – počasni konjički odred. (Prim. prev.)

[←68] Polako, ali sigurno. (Prim. prev.)

[←69] Ko voli dobru ženu stidi se svojih nedela. (Prim. prev.)

[←70] Sveta Marijo, Majko Božja. (Prim. prev.)

[←71] Plemeniti gospodine viteže. (Prim. prev.)

[←72] Đavolja rabota. (Prim. prev.)

[←73] Crna magija! Vradžbina! (Prim. prev.)

[←74] Red bratstva nemačkog doma Svete Marije u Jerusalimu ili Tevtonski red (Tevtonski vitezovi) jeste nemački rimokatolički verski red obrazovan krajem XII veka. Poljsko-litvanska vojska je porazila Red i slomila njegovu vojnu moć u bici kod Grunvalda 1410. (Prim. prev.)

[←75] Stakato – odsečno, nevezano; naziv za vrstu muzičke artikulacije pri čemu se pravo trajanje tona skraćuje. (Prim. prev.)

[←76] Tačka u kojoj je planeta najudaljenija od Sunca. Zemlja prolazi kroz afel svake godine početkom jula i tada je udaljena od Sunca 152,1 miliona kilometara. (Prim. prev.)

[←77] Bergfrid ili donžon je poslednja kula odbrane, glavna kula. (Prim. prev.)

[←78] Borbeni raspored. (Prim. prev.)

[←79] Konjički kapetan (nem. Rittmeister). (Prim. prev.)

[←80] Vrsta znamenja ili barjaka kvadratnog oblika sa nekoliko trakastih završetaka. (Prim. prev.)

[←81] U heraldici se alerionom naziva figura orla raširenih krila bez kljuna i kandži. (Prim. prev.)

[←82] Horugva (polj. choragiew, beloruski харугва) je bila osnovna organizaciono-taktička jedinica u konjici srednjovekovne Poljske i Belorusije. (Prim. prev.)

[←83] Ađutant, pomoćnik, asistent. (Prim. prev.)

[←84] Polukružna traka u obliku polumeseca na grudima ptice, najčešće orla. (Prim. prev.)

[←85] Hirurška procedura koja se odnosi na otvaranje trbušne duplje. (Prim. prev.)

[←86] Kornet, konjički zastavnik. (Prim. prev.)

[←87] Šlem sa gvozdenom mrežom do ramena. (Prim. prev.)

[←88] Ukras na šlemu ili vojničkoj kapi istočnjačkog porekla. (Prim. prev.)

[←89] Smrt, kraj. (Prim. prev.)

[←90] Sponton, esponton, polukoplje – vrsta kraćeg koplja koje se koristilo u periodu od 17. do 19 veka. Pri oštrici se nalazilo nekoliko bodlji ili kuka. (Prim. prev.)

[←91] Podvodan, močvaran teren. (Prim. prev.)

[←92] Povraćanje izmeta usled zamršenosti creva. (Prim. prev.)

[←93] Jak udar vetra, iznenadna oluja na moru. (Prim. prev.)

[←94] Karakterističan ukras pramca na velikim starim brodovima u vidu izrezbarene figure, najčešće ljudske, životinjske ili mitološke. (Prim. prev.)

[←95] Drevni običaj “svođenja” mladenaca; prva bračna noć i telesno opštenje mladenaca u prisustvu svedoka. (Prim. prev.)

[←96] Molitva za pokojnika. (Prim. prev.)

[←97] Iz početka. (Prim. prev.)

[←98] Jutarnja molitva za pokojnika. (Prim. prev.)

[←99] Daća; pogrebni obred kod Starih Slovena koji se sastojao iz igara,plesa, gozbe i borbi u čast preminulog. (Prim. prev.)

[←100] Pud je mera za težinu ravna 16,38 kilograma. (Prim. prev.)

[←101] Brigandina, brigantina – vrsta oklopa. (Prim. prev.)

[←102] Glas naroda. (Prim. prev.)

[←103] Jednoglasno. (Prim. prev.)

[←104] Osramoćena osoba, obrukana ličnost. (Prim. prev.)

[←105] Revindikacija – postupak vraćanja imovine onome ko na nju ima pravo, traženje prava vlasništva. (Prim. prev.)

[←106] Stanje koje bilo pre, prvobitno stanje, dosadašnje stanje. (Prim. prev.)

[←107] Za opšte dobro. (Prim. prev.)

[←108] Reči lete. (Prim. prev.)

[←109] Ne možemo! (Prim. prev.)

[←110] Alodijum, alodij – slobodno dobro, neopterećeno lenskim obavezama. (Prim. prev.)

[←111] Nepokretno imanje koje prelazi nerazdeljeno i neotuđeno sa kolena na koleno u istoj porodici. (Prim. prev.)

[←112] Ustaljena tradicija nasledstva gde prvorođenče ima prednost. (Prim. prev.)

[←113] Poslednji predstavnik. (Prim. prev.)

[←114] Skok (hosa) i pad (besa) cena vrednosnim papirima. (Prim. prev.)

[←115] Način regrutacije najamne vojske u Poljskoj u XVII veku. (Prim. prev.)

[←116] Hrčci (lat. gyromitra) su vrsta gljiva. (Prim. prev.)

[←117] Najsiromašnija društvena klasa u Indiji; fig. siromašan, odbačen, potlačen, prezren čovek. (Prim. prev.)