Andrzej Sapkowski - Saga o vešcu 6 - Lastavičja kula.pdf

Naslov originala Andrzej Sapkowski “WIEŢA JASKOLKI”

Copyright © 2013 za srpsko izdanje Ĉarobna knjiga

Ilustracija na naslovnoj strani Alejandro Colucci

ISBN 978-86-7702-310-2

Čarobna knjiga Beograd 2013.

Andţej Sapkovski

LASTAVIČJA KULA Šesti deo Sage o vešcu S poljskog prevela Zorana Lutovac

Čarobna knjiga

U noći crnoj poput gavrana, pristigli su u Dun Dâre Gde je mlada veštica dospela Sa svake strane selo su okruţili Kako im pobeći ne bi uspela U noći crnoj poput gavrana, pokušase je obmanuti Avaj, to imje u prah palo Pre no što bledo sunce proviri, na omrzlom je putu Trideset leševa leţalo Prosjaĉka pesma o strašnom pokolju koji se odigrao u Dun Dâreu tokom Saovinske noći

– Mogu ti dati sve što zaţeliš – reče vračara. – Bogatstvo, vlast i skiptar, slavu, dug i srećan ţivot. Biraj. – Ne ţelim bogatstvo, ni slavu, ni vlast, ni skiptar – odgovori veštica. – Ţelim da imam konja koji bi bio crn i nedostiţan kao noćni vihor. Ţelim da imam mač koji bi bio svetao i oštar kao mesečev zrak. Ţelim da u noći crnoj prelećem svet na mom crnom konju, ţelim da pokorevam sile Zla i Tame mojim blistavim mačem. To ţelim. – Daću ti konja koji će biti crnji od noći i poletniji od noćnog vihora – kaza vračara. – Daću ti mač koji će biti svetliji i oštriji negoli mesečev zrak. Ali mnogo traţiš, veštice, stoga ćeš morati skupo da mi platiš. – Čime? Ja svakako nemam ništa. – Svojom krvlju. Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Prvo poglavlje

Kao što je opštepoznato, svemir se, kao i ţivot, kreće u krug. Krug na ĉijem je obruĉu oznaĉeno osam magiĉnih taĉaka, koje daju pun obrtaj, ili godišnji ciklus. Te taĉke što stoje na obruĉu kruga u paru, taĉno jedna naspram druge, jesu: Imbaelk – odnosno Klijanje, Lamas – odnosno Sazrevanje, Beletein – Cvetanje i Saovine – Zamiranje. Na krugu su oznaĉena i dva solsticija, odnosno suncostaja – zimski, zvani Midinvaerne, i Midaete, letnji. Postoje i dva ekvinocija, odnosno ravnodnevice – Birke, prolećna, i Velen, jesenja. Ovi datumi dele kruţnicu na osam delova – tako se, takođe, u vilenjaĉkom kalendaru deli godina. Iskrcavši se na plaţe u okolini ušća Jaruge i Pontara, ljudi su tu sa sobom doneli vlastiti kalendar, koji se zasniva na mesecu i deli godinu na dvanaest meseci, što daju ciklus godišnjem radu zemljoradnika – od poĉetka, od izrađivanja pritki u januaru, sve do kraja – do trenutka kada mraz pretvori zemlju u tvrdu grudu. Ali iako su ljudi delili godinu i raĉunali datume na drugaĉiji naĉin, prihvatili su vilenjaĉki krug i osam taĉaka na njegovom obruĉu. Imbaelk i Lamas, Saovine i Beletein, oba suncostaja i obe ravnodnevice preuzete iz vilenjaĉkog kalendara, postali su i kod ljudi vaţni praznici i sveĉani datumi. Izdvajali su se od drugih datuma u tolikoj meri u kolikoj se usamljeno drvo izdvaja na livadi. Zato što te datume izdvaja magija. Nije bila i nije nikakva tajna da su ovih osam datuma dani i noći tokom kojih neobiĉno jaĉa ĉarobna aura. Nikoga više ne ĉude magiĉni fenomeni i zagonetne pojave koje prate tih osam datuma, a pogotovo ekvinocije i solsticije. Svi su se već navikli na takve fenomene i oni retko bude veću senzaciju. Ali ove godine je bilo drugaĉije. Ove godine, ljudi su, kao i obiĉno, proslavili jesenji ekvinocij sveĉanom, porodiĉnom veĉerom, tokom koje se na stolu moralo nalaziti što više plodova iz ovogodišnje berbe, makar po mrvica od svakog. Tako je nalagao obiĉaj. Pojevši veĉeru i zahvalivši boginji Meliteli za ţetvu, ljudi su otišli na poĉinak. I tada poĉe strava. Nešto pre ponoći, podiţe se strašna oluja i zaduva uţasan vihor, u kom su se, kroz šum drveća povijenog gotovo do zemlje i škripu krovnih

greda i lupnjavu prozorskih kapaka, ĉuli sablasno zavijanje, krici i jecanje. Oblaci koji su jurili po nebu preuzimali su fantastiĉne oblike, među kojima su se najĉešće ponavljale siluete jednoroga i konja u galopu. Bura se gotovo ceo ĉas nije stišala, a u iznenadnoj tišini koja je nastupila posle nje, noć je oţivela treperenjem i lepršanjem krila stotina kozodoja, tih tajanstvenih ptica što se, sudeći po narodnim verovanjima, okupljaju kako bi otpevale demonsku, samrtnu pesmu nad onim koji umire. Ovoga puta, hor leganja je bio tako velik i glasan kao da ceo svet treba da skonĉa. Legnjevi su divljim glasovima ispevali samrtnu pesmu, a horizont pokriše oblaci gaseći ostatke meseĉevog svetla. Tada zajeĉa strašna Bean‟ši, vesnica neĉije brze i nasilne smrti, a preko crnog neba projuri Divlji Gon – povorka plamenookih utvara na konjskim skeletima koja huĉe iskidanim plaštevima i barjacima. Kao i svakih nekoliko godina, Divlji Gon je sakupio svoj prinos, ali decenijama to nije bilo tako strašno kao ove godine – samo u Novigradu je izbrojano preko dvadeset osoba koje su nestale bez traga i glasa. Kada je Gon odgalopirao a oblaci se razišli, ljudi su ugledali mesec u opadanju, kao što i biva u vreme ravnodnevice. Ali ove noći, mesec je bio boje krvi. Obiĉan narod je za ekvinocijske fenomene imao mnogo tumaĉenja, koja su se uostalom znatno razlikovala shodno specifiĉnostima regionalnih demonologija. Astrolozi, druidi i ĉarobnjaci su takođe imali tumaĉenja, ali ona su u većini sluĉajeva bila pogrešna i smišljena na brzu ruku. Bilo je malo, neobiĉno malo ljudi koji su uspeli da poveţu te pojave sa stvarnim ĉinjenicarna. Na Skeliškim ostrvima, na primer, malobrojni, veoma sujeverni ljudi, u ĉudnovatim su događajima videli najavu Tedd Deireadh – kraja sveta, kojoj prethodi bitka Rag nar Rog, poslednja borba Svetla i Tame. Silovitu oluju koja je u noći jesenje ravnodnevice potresla Ostrva, sujeverni ljudi su prihvatili kao talas odgurnut pramcem ĉudovišnog Naglfara iz Morhoga, drakara1 koji je prevozio armiju aveti i demona Haosa i ĉiji su bokovi bili izrađeni od mrtvaĉkih noktiju. Ipak, prosvećeniji ili bolje informisani ljudi su ludilo nebesa i mora dovodili u vezu s liĉnošću zle ĉarobnice Jenefer i s njenom strašnom smrću. A treći, još bolje

1

Tip plovila koje su koristili Vikinzi.(Prim. prev.)

informisani, u uzburkanom su moru videli znak da umire neko u ĉijim ţilama teĉe krv kraljeva Skeliga i Cintre. Koliko je svet dug i širok, toliko je i noć jesenjeg ekvinocija bila noć mora, košmara i prividenja, noć iznenadnih i zagušenih buđenja, koja je rastutnjao strah na iskidanim ĉaršavima mokrim od znoja. Priviđenja i buđenja nisu zaobilazila ni najprosvećenije glave – uz vrisak se u Nilfgardu sa zlatnim tvrđavama probudio car Emhir var Emreis. Na Severu, u Lan Ekseteru, iz postelje je skoĉio kralj Esterad Tisen, uz to budeći suprugu, kraljicu Zulejku. U Tretogoru je poskoĉio i posegao za bodeţom arhišpijun Dajkstra, razbudivši pritom suprugu ministra finansija. U ogromnom zamku Montekalvo, iz postelje od damasta, skoĉila je ĉarobnica Filipa Ejlhart, ne probudivši pritom suprugu grofa De Noalje. Probudili su se – manje ili više naglo – patuljak Jarpen Zigrin u Mahakamu, stari veštac Vesemir u planinskoj tvrđavi Kaer Morhen, bankarski ĉinovnik Fabio Sahs u gradu Gors Velen, jarl2 Krah an Krajte na palubi drakara “Ringhorn”. Probudila se ĉarobnica Fringila Vigo u zamku Bokler, probudila se sveštenica Sigrdrifa u Hramu boginje Freje na ostrvu Hindarsfjal. Probudio se Danijel Eĉeveri, grof Garamone, u opkoljenoj tvrđavi Maribor. Zivik, desetar Mrkog Stega, u utvrdi Ban Glean. Trgovac Dominik Bombast Huvenagel u gradiću Klaremont. I mnogo, mnogo drugih. Ipak, malo je bilo ljudi sposobnih da sve te pojave dovedu u vezu sa stvarnom, konkretnom ĉinjenicom. I s konkretnom osobom. Sticajem okolnosti, troje od ovih ljudi je provelo noć jesenjeg ekvinocija pod jednim krovom – u hramu boginje Melitele u Elanderu. * – Kozodoji... – jauknu pisar Jare, zagledan u tamu koja je prekrivala park hrama. – Verovatno ih ima hiljadu, ĉitava jata... Krešte o neĉijoj smrti... O njenoj smrti... Ona umire... – Ne priĉaj gluposti! – Tris Merigold se naglo okrenu i podiţe stisnutu pesnicu, te se na trenutak ĉinilo da će gurnuti ili udariti momka u grudi. – Veruješ u glupo sujeverje? Septembar se bliţi kraju i legnjevi se okupljaju pred odlazak. To je potpuno normalno! – Ona umire... – Niko ne umire! – viknu ĉarobnica, pobledevši od besa. – Niko, razumeš li? Prestani da lupetaš! 2

Viša titula u hijerarhiji srednjovjekovne Skandinavije. (Prim. prev.)

U hodnik biblioteke izbijale su polaznice probuđene noćnom uzbunom. Njihova lica su bila ozbiljna i bleda. – Jare – Tris se umiri, poloţi momku dlan na rame i jako ga stisnu. – Ti si jedini muškarac u hramu. Sve gledamo u tebe i traţimo u tebi oslonac i pomoć. Ne smeš da se bojiš, ne smeš da paniĉiš. Obuzdaj se. Nemoj da nas izneveriš. Jare duboko uzdahnu, pokušavajući da umiri drhtanje ruku i usana. – To nije strah... – prošapta, izbegavajući pogled ĉarobnice. – Ja se ne bojim, ja se brinem! Za nju. Video sam u snu... – I ja sam videla – Tris stisnu usne. – Neneke, ti i ja smo sanjali isti san. Ali ni reĉi o tome. – Krv na njenom licu... Toliko krvi... – Ćuti, već sam te zamolila. Neneke dolazi. Arhisveštenica priđe k njima. Lice joj je bilo umorno. Na nemo Trisino pitanje odgovorila je odriĉnim pokretom glave. Primetivši da Jare otvara usta, preduhitri ga. – Naţalost, ništa. Dok je Divlji Gon preletao hram, probudile su se gotovo sve, ali nijedna nije imala viziju. Ĉak ni tako maglovitu kao što je bila naša. Idi da spavaš, momĉe, nema ovde niĉeg za tebe. Devojke, idite u dormitorij! Obema rukama protrlja lice i oĉi. – Eh... Ekvinocij! Prokleta noć... Idi da legneš, Tris. Ništa ne moţemo da uradimo. – Ta nemoć – ĉarobnica stisnu pesnice – dovodi me do ludila. Na pomisao da ona tamo negde pati, da krvari, da je u opasnosti... Dođavola, kad bih znala šta da uradim! Neneke, arhisveštenica Melitelinog hrama, okrenu se. – A jesi li probala da se moliš? * Na Jugu, daleko iza Amelskih planina, u Ebingu, u zemlji zvanoj Pereplut, na ogromnim moĉvarama, preseĉenim rekama Veldom, Letom i Aretom, u mestu koje je udaljeno osamsto milja letom vrane od grada Elandera i hrama Melitele, snen košmar naglo probudi starog pustinjaka Visogotu. Probuđeni Visogota nikako nije mogao da se priseti sadrţaja sna, ali ĉudan nemir nije mu dozvolio da opet zaspi.

* – Hladno, hladno, hladno, brrr – brbljao je u sebi Visogota, marširajući stazom kroz trsku. – Hladno, hladno, brrrr. Naredna zamka je bila prazna. Nijedne ondatre. Izuzetno neuspešan lov. Mrmljajući psovke i šmrĉući smrznutim nosom, Visogota oĉisti zamku od blata i soĉivice. – Hladno, brrr, huha – brbljao je, idući prema kraju moĉvare. – A još je septembar! Pa tek je ĉetiri dana prošlo od ekvinocija! Ha, u ţivotu nisam zapamtio ovakvu studen pred kraj septembra. A ipak ţivim dosta dugo! I naredna, pretposlednja zamka bila je prazna. Visogota nije ĉak imao volje ni da psuje. – Sigurno je istina – mumlao je hodajući – da je klima sve hladnija iz godine u godinu. A sada se ĉini da će se efekat hlađenja pokrenuti kao lavina. Ha, vilenjaci su to još davno predvideli, ali ko je verovao u vilenjaĉka predskazanja? Nad glavom starca opet zašumiše krila i zatreperiše neverovatno brzi, sivi oblici. Magla nad moĉvarom ponovo je odzvanjala divljim, isprekidanim trilerom kozodoja i brzim lepršanjem krila. Visogota nije obraćao paţnju na ptice. Nije bio sujeveran, a kozodoja je uvek bilo mnogo u moĉvarama, naroĉito su u zoru leteli tako gusto da je ĉak vladao strah da će nekoga u glavu udariti. Dobro, moţda ih nije uvek bilo tako mnogo kao danas i moţda nisu uvek tako pakleno kriĉali... Ali šta da se radi, u poslednje vreme priroda je priređivala ĉudne vragolije, a neobiĉnost je jurila za neobiĉnošću i svaka je bila neobiĉnija od prethodne. Taman izvuĉe iz vode poslednju praznu zamku kad zaĉu rzanje konja. Kao po naredbi, legnjevi odjednom nestaše. Na moĉvarama Perepluta bile su ade, suva, visoko pozicionirana mesta zarasla crnom brezom, jovovinom, svibom, drenikom i trnjinom. Blatišta su tako precizno okruţivala većinu ada da je bilo apsolutno nemoguće da tamo dospe konj ili jahaĉ koji ne poznaje stazu. A ipak je rzanje koje Visogota opet zaĉu dopiralo baš s takve ade. Radoznalost je nadvladala opreznost. Visogota se slabo razumeo u konje i njihove rase, ali je bio esteta, umeo je da raspozna i proceni šta je lepo. A vran konj, grive blistave kao

antracit, kojeg je video u pozadini brezovih stabala, bio je zapanjujuće lep. Bio je prava suština lepote. Bio je tako lep da se ĉinio nestvarnim. Ali bio je stvaran. I potpuno stvarno uhvaćen u zamku, upleten vođicama i uzdama u krvavocrvene grane svibe, stvorene za hvatanje. Kada je Visogota prišao bliţe, konj podavi uši, zatopota tako da se ĉak i zemlja zatresla, trgnu graciozno glavom i okrenu se. Sada se moglo videti da je to kobila. Moglo se videti još nešto. Nešto što je prouzrokovalo da Visogotino srce poĉne da udara kao ludo, a nevidljiva klešta adrenalina stegla su mu grlo. Iza konja, u plitkoj jami, leţao je leš. Visogota baci na zemlju vreću. Postide se prve pomisli, koja je bila da se okrene i pobegne. Prišao je zadrţavajući opreznost, jer je vrana kobila topotala, povijala uši, cerila zube na ţvalama i samo ĉekala priliku da ga ugrize ili ritne. Leš je bio leš deĉaka od deset-petnaest godina. Leţao je licem okrenutim ka zemlji, jedna ruka je bila prignjeĉena telom, a druga je bila ispruţena u stranu i prstima zarivena u pesak. Deĉak je imao na sebi jaknicu od jelenje koţe, tesne koţne pantalone i meke vilenjaĉke ĉizme s kopĉama, duboke do kolena. Visogota se sagnu i u tom trenutku leš glasno zajeĉa. Vrana kobila zarza otegnuto i lupi kopitima o zemlju. Pustinjak kleknu i paţljivo okrenu ranjenika. Nehotice povuĉe glavu i siknu na prizor ĉudovišne maske od prljavštine i zgrušane krvi, kakvu je deĉak imao umesto lica. Paţljivo je obrisao mahovinu, lišće i pesak sa usana pokrivenih pljuvaĉkom i slinom i pokušao da otkine sa obraza kosu slepljenu krvlju i zbijenu u tvrdi koltun. Ranjenik zajeĉa potmulo, stegnu se i poĉe da drhti. Visogota mu odlepi kosu s lica. – Devojka – reĉe glasno, ne mogavši da poveruje u ono što je imao pravo pred nosom. – Ovo je devojka. * Da je toga dana, nakon što je pao mrak, neko uspeo da se tiho prikrade do kolibe izgubljene među moĉvarama, s upalom strehom obraslom mahovinom, i da je pogledao kroz pukotine na prozorima, onda bi u unutrašnjosti, oskudno osvetljenoj lojanicama, ugledao devojku od deset-petnaest godina, glave debelo omotane zavojima, kako nepomiĉno, gotovo mrtvaĉki, leţi na drvenom krevetu prekrivenom koţama. I video bi starca sive, klinaste brade i duge bele kose koja od

ruba snaţne ćele pada na ramena i leđa i izduţuje izbrazdano ĉelo daleko iza temena. Opazio bi kako starac pali još jednu lojanicu, kako stavlja na sto pešĉanik, kako oštri pero, kako se naginje nad listom pergamenta. Kako tone u misli i zamišljeno sebi govori nešto u bradu, ne spuštajući oka s devojke koja leţi na krevetu. Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba pustinjaka Visogote bila je dobro sakrivena među moĉvarama, u pustoši veĉito pokrivenoj maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe. * – Zapišimo – Visogota umoĉi pero u mastilo – sledeće: „Prošlo je tri ĉasa od intervencije. Dijagnoza: vulnus incisivum, posekotina nanesena velikom snagom nepoznatim oštrim oruđem s verovatno zakrivljenom oštricom. Obuhvata levi deo lica, poĉinje od infraorbitalnog predela, preseca obraz i doseţe sve do parotidnog predela. Najdublja je rana u poĉetnom delu ispod oĉne duplje, na jabuĉnoj kosti, budući da dopire do pokosnice. Pretpostavlja se da je period koji je prošao od zadobijanja rane do prvog previjanja deset ĉasova.” Pero zaškripa na pergamentu, ali škripanje nije trajalo duţe od nekoliko minuta. I redova. Visogota nije smatrao da je nuţno da zapiše sve što je govorio u sebi. – Vratimo se previjanju rane – nastavi ubrzo starac, zagledan u plamen lojanice koji je treperio i ĉadio – i zapišimo sledeće: „Nisam isekao krajeve ozlede, ograniĉio sam se jedino na uklanjanje neprokrvljenih parĉića i, naravno, na ugruške. Isprao sam ranu ekstraktom vrbove kore. Uklonio sam prljavštinu i strana tela. Stavio sam šavove od konoplje. Neka bude zapisano da nisam imao na raspolaganju drugu vrstu niti. Naneo sam oblogu od planinske arnike i stavio zavoj napravljen od muslina.” Na sredinu kolibe istrĉa miš. Visogota mu baci parĉe hleba. Devojka je na krevetu nemirno disala i jeĉala u snu. * – Osam ĉasova nakon intervencije. Stanje bolesnika – bez promene. Stanje lekara – to znaĉi moje – popravilo se, pošto sam uhvatio malo sna... Mogu da nastavim s beleţenjem. Valja pretoĉiti na te listove nešto informacija o mojoj pacijentkinji. Za buduća pokolenja. Pod uslovom da bilo kakvo pokolenje stigne na ove moĉvare pre no što sve istruli i raspadne se u prah.

Visogota teško uzdahnu, umoĉi pero i prevuĉe ga preko ivice mastionice. – A što se tiĉe pacijentkinje – promumla – neka bude zabeleţeno sledeće: „Kako se ĉini, ima šesnaest godina, visoka, građe priliĉno mršave, ali nikako slabunjave, jer ne ukazuje na neuhranjenost. Muskulatura i fiziĉka konstrukcija su posve tipiĉne za mladu vilenjakinju, ali nisu utvrđene nikakve karakteristike mestike, niti kvarteronke. Kao što je poznato, moguće je da niţi procenat vilenjaĉke krvi ne ostavi tragove.” Visogota kao da se tek sada setio da nije zapisao na papiru nijednu runu, nijednu reĉ. Prislonio je pero na papir, ali mastilo se osušilo. Starca to uopšte nije uzbudilo. – Neka bude zabeleţeno i to – nastavi – da devojka nikada nije rađala. Takođe, na telu nema nikakvih zastarelih belega, oţiljaka, ogrebotina, nikakvih tragova kakve ostavljaju teţak rad, nezgode i ţivot pun rizika. Naglašavam: govorim o zastarelim tragovima. Sveţih tragova ne manjka na njenom telu. Devojka je bila tuĉena. Bila je šibana, i to nikako oĉevom rukom. I verovatno je bila šutirana. – Takođe sam na njenom telu pronašao dosta ĉudan, poseban znak... Hm... Zapišimo to za dobro nauke... Na preponama, odmah pored venerinog breţuljka, devojka ima istetoviranu crvenu ruţu. Visogota je usredsređeno posmatrao zaoštreni kraj pera, pa ga potom umoĉi u mastionicu. Ovoga puta ipak nije zaboravio s kakvim ciljem je to uĉinio – brzo poĉe da pokriva list jednakim redovima nakrivljenog pisma. Pisao je dok se pero nije osušilo. – U polusvesnom stanju je govorila i vrištala – nastavi. – Njen akcenat i naĉin izraţavanja, ukoliko zanemarimo ĉeste upadice iz opscenog ţargona kriminalaca, veoma su zbunjujući i teško je odrediti njihovu lokalizaciju, ali usudio bih se da tvrdim da pre potiĉu sa Severa nego s Juga. Neke reĉi... Ponovo zaškripa perom po pergamentu, ali ne previše dugo, mnogo kraće, kako bi mogao da zapiše sve što je maloĉas izgovorio. Potom zapoĉe monolog, taĉno tamo gde ga je prekinuo. – Neke reĉi, imena i nazivi koje devojka mrmlja u bunilu vredi zapamtiti. I prouĉiti. Sve ukazuje na to da je zaista, ali zaista vrlo nesvakidašnja osoba pronašla put do kolibe starog Visogote... Ćutao je neko vreme, osluškujući.

– Samo da se – promumla – koliba starog Visogote ne pokaţe kao kraj njenog puta. * Visogota se nagnu nad pergamentom i ĉak stavi na njega pero, ali ne zapisa ništa, nijednu runu. Baci pero na sto. Neko vreme je brektao, besno mumlao i šmrcao. Posmatrao je krevet i slušao zvukove koji su otuda dopirali. – Treba utvrditi i zapisati – reĉe umornog glasa – da je veoma loše, Svi moji napori i intervencije mogu se pokazati nedovoljnim, a trud uzaludnim. Moje bojazni su bile opravdane. Rana je inficirana. Devojka je u snaţnoj groznici. Ispoljila su se već tri od ĉetiri kardinalna simptoma akutnog zapaljenja: rubor, calor i tumor3. U ovom trenutku je već lako to ustanoviti vizuelno i dodirom. Kada prođe postintervenini šok, pojaviće se i ĉetvrti simptom: dolor4. Neka bude zapisano da je minulo skoro pola veka od kada sam se poĉeo baviti medicinskom praksom; osećam kako te godine guše moje sećanje i veštinu mojih prstiju. Ne umem mnogo toga da uradim, a još manje mogu da uradim. Sredstava i medikamenata imam manje nego što je inaĉe malo. Sva nada je u odbrambenom mehanizmu mladog organizma... * – Dvanaest ĉasova posle intervencije. Kao što sam i oĉekivao: pojavio se ĉetvrti kardinalni simptom infekcije: dolor. Bolesnica vrišti od bola, a temperatura i drhtavica postaju snaţnije. Nemam ništa, nijedno sredstvo koje bih mogao da joj dam. Imam na raspolaganju malu koliĉinu eliksira tatule, ali devojka je preslaba da bi preţivela njeno dejstvo. Imam i nešto jedića, ali jedić bi je nesumnjivo ubio. * – Petnaest ĉasova nakon intervencije. Zora. Bolesnica je nesvesna. Groznica brzo raste, a drhtavica jaĉa. Osim toga, javljaju se jake kontrakcije facijalnih mišića. Ukoliko je to tetanus, devojka je izgubljena. Ipak, nadajmo se da je to samo facijalni ţivac... Ili trigeminalni. Ili oba... U tom sluĉaju će devojka biti unakaţena... Ali ţiveće... Visogota pogleda pergament na kojem nije napisao nijednu runu, nijednu reĉ. – Pod uslovom – kaza neĉujno – da preţivi infekciju. 3 4

Crvenilo, toplota, otok. (Prim. prev.) Bol. (Prim. prev.)

* – Dvadeset ĉasova nakon intervencije. Groznica raste. Rubor, calor, tumor i dolor dostiţu, kako mi se ĉini, kriznu taĉku. Ali devojka nema šansi da preţivi, da makar doţivi i tu taĉku. Stoga, evo, zapisujem... Ja, Visogota iz Korva, ne verujem u postojanje bogova. Ali ako postoje, neka ĉuvaju tu devojku. I neka mi oproste to što sam uradio... Ako se ispostavi da je to što sam uradio bila greška. Visogota odloţi pero, protrlja nateĉene i svrbljive kapke i pritisnu pesnice uz slepooĉnice. – Dao sam joj mešavinu tatule i jedića – reĉe neĉujno. – Naredni ĉasovi će sve odluĉiti. * Nije spavao, samo je dremao, kad ga iz dremke trgnuše lupa i tutnjava praćene jaukom koji je poticao više od gneva nego od bola. Napolju se razdanjivalo, pukotine na prozorima propuštale su slabu svetlost. Pešĉanik se presuo do kraja, i to odavno. Visogota je kao i obiĉno zaboravio da ga okrene. Lojanica je jedva tinjala, rumeni ţar iz ognjišta slabo je osvetljavao ugao kolibe. Starac usta i pomeri improvizovani paravan od ćebadi kojim je ogradio krevet od ostatka prostorije, kako bi bolesnici osigurao mir. Bolesnica je već stigla da se podigne s poda, na koji je maloĉas pala; sedela je pogrbljena na ivici leţaja, trudeći se da poĉeše lice ispod zavoja. Visogota se nakašlja. – Zamolio sam te da ne ustaješ. Previše si slaba. Ako nešto ţeliš, pozovi. Uvek sam u blizini. – Ja upravo i ne ţelim da budeš u blizini – reĉe tiho, nerazgovetno, ali potpuno jasno. – Hoću da piškim. Kad se vratio da uzme nokšir, leţala je poleđuške na krevetu i opipavala zavoj pritegnut uz obraz i obavijen oko ĉela i vrata. Kada joj je uskoro opet prišao, nije promenila poziciju. – Ĉetiri dana? – upita, gledajući u tavanicu. – Pet. Prošao je ceo dan od našeg poslednjeg razgovora. Prespavala si ceo dan. To je dobro. Potreban ti je san. – Osećam se bolje. – Drago mi je što to ĉujem. Skinućemo zavoj. Pomoći ću ti da sedneš. Uhvati se za moju ruku.

Rana je zarastala lepo i nije bila vlaţna, te je ovog puta gotovo prošlo bez bolnog skidanja zavoja s kraste. Devojka paţljivo dodirnu obraz. Namrštila se, ali Visogota je znao da to nije samo bol. Svaki put je nanovo otkrivala obim povrede i shvatala ozbiljnost rane. Sa uţasom se uveravala da to što je prethodno osetila dodirom nije bio košmar izazvan groznicom. – Imaš li ovde neko ogledalo? – Nemam – slagao je. Gledala ga je, moţda prvi put potpuno svesno. – Dakle, toliko je loše? – upita, paţljivo prelazeći prstima po šavovima. – To je veoma velika povreda – progunđa, ljut na sebe što se izgovara i pravda pred balavicom. – Lice ti je stalno vrlo oteĉeno. Za nekoliko dana ću skinuti šavove, a do tada ću nanositi jedić i vrbov ekstrakt. Neću ti više obavijati celu glavu. Lepo zarasta. Zaista lepo. Nije odgovorila. Pomerala je usta i vilicu, mrštila i krivila lice, isprobavajući šta rana dopušta a šta ne. – Pripremio sam ĉorbu od goluba. Hoćeš da jedeš? – Ješću. Ali ovaj put ću probati sama. Poniţavajuće je da me hrane kao da sam paralizovana. Dugo je jela. Drvenu kašiku je prinosila ustima paţljivo i s takvim naporom kao da je bila teška dve funte. Ali uspela je sama, bez pomoći Visogote, koji ju je posmatrao zainteresovano. Visogota je bio znatiţeljan – i goreo je u radoznalosti. Znao je da će zajedno s devojĉinim ozdravljenjem poĉeti razmena reĉenica koje bi mogle da bace svetlost na tajanstveni sluĉaj. Znao je za to i nije mogao da doĉeka taj trenutak. Previše dugo je ţiveo sam u pustinji. Devojka je završila s jelom i pala na jastuke. Nekoliko trenutaka je mrtvo posmatrala plafon, a zatim okrenula glavu. Neobiĉno velike, zelene oĉi – još jednom je potvrdio Visogota – davale su njenom licu izraz nevinog deteta, a u tom su se trenutku upadljivo prepirale sa grozno osakaćenim obrazom. Visogota je poznavao taj tip lepote – veĉito dete krupnih oĉiju i fizionomija koja izaziva instinktivnu reakciju simpatije. Veĉita devojka, ĉak i kada dvadeseti, pa i trideseti rođendan već odavno padnu u zaborav. Da, Visogota je dobro poznavao taj tip lepote. Njegova druga ţena bila je takva. Njegova kćerka bila je takva.

– Moram da beţim odavde – reĉe odjednom devojka. – I to što pre. Ja sam begunac. Ali ti to znaš. – Znam – klimnu glavom. – To su bile tvoje prve reĉi, koje uprkos izgovoru nisu bile plod bunila. Taĉnije, jedne od prvih. Najpre si pitala za svog konja i za svoj maĉ. Tim redom. Kada sam te uverio da su i konj i maĉ u dobrim rukama, posumnjala si da sam saveznik nekakvog Bonharta i da te neću leĉiti, već da ću te izloţiti torturi. Kada sam te uz veliki trud uverio da grešiš, predstavila si se kao Falka i zahvalila mi za to što sam te spasao. – Dobro je – okrenu glavu na jastuku, kao da je htela da pobegne od potrebe da mu gleda u oĉi. – Dobro je da nisam zaboravila da zahvalim. Ja se toga sećam kao kroz maglu. Ne znam šta je bilo java, a šta san. Bojala sam se da se nisam zahvalila. Ne zovem se Falka. – I to sam saznao, mada sluĉajno. Govorila si u groznici. – Ja sam begunac – reĉe, ne okrećući se. – Izgnanik. Opasno je pruţati mi sklonište. Opasno je znati kako se zaista zovem. Ja moram sesti na konja i beţati, pre no što me ovde pronađu... – Maloĉas – neţno kaza – imala si problem da sedneš na nokšir. Ne mogu baš da te zamislim kako sedaš na konja. Ali uveravam te da si ovde bezbedna. Niko te neće pronaći. – Sigurno me gone. Slede tragove, pretresaju okolinu... – Smiri se. Svaki dan pada kiša, niko neće pronaći tragove. A ti si u pustinji. U kući pustinjaka koji je odseĉen od sveta. Da, kako svetu ne bi bilo lako da ga pronađe. Ipak, ako ţeliš, mogu da potraţim naĉin da prijateljima ili rodbini prenesem vest o tebi. – Ne znaš ĉak ni ko sam... – Ti si ranjena devojka – prekinu je – koja beţi od nekoga ko se ne dvoumi da povredi devojke. Da li ţeliš da prenesem neku poruku? – Nema kome – odgovori ubrzo, a Visogota ulovi uhom promenu glasa. – Moji prijatelji nisu ţivi. Svi su ubijeni. Nije komentarisao. – Ja sam smrt – nastavi ĉudnim, visokim glasom. – Svako ko dođe u kontakt sa mnom – umire. – Ne svako – opovrgnu Visogota, paţljivo piljeći u nju. – Nije Bonhart, onaj ĉije si ime uzvikivala u groznici, onaj od koga sada ţeliš da

beţiš. Vaš kontakt je više tebi naškodio nego njemu. To te je on... ranio po licu? – Ne – stisnu usta, kako bi savladala nešto, što je bio ili jezik ili psovka. – Po licu me je ranio Sova. Stefan Skelen. A Bonhart... Bonhart me je ranio znatno ozbiljnije. Dublje. Da li sam i o tome govorila u groznici? – Smiri se. Oslabila si, moraš da se kloniš jakih uzbuđenja. – Zovem se Ciri. – Napraviću ti oblogu od jedića, Ciri. – Priĉekaj... trenutak. Daj mi nekakvo ogledalo. – Kazao sam ti... – Molim te! Poslušao ju je, pošto je došao do zakljuĉka da tako treba i da ne moţe više da odugovlaĉi. Ĉak je doneo i lojanicu, kako bi mogla bolje da vidi šta su uradili s njenim licem. – Pa da – reĉe izmenjenim, isprekidanim glasom. – Pa da. Upravo je onako kako sam i mislila. Gotovo onako kako sam i mislila. Izašao je, povlaĉeći za sobom improvizovani paravan od ponjave. Trudila se da jeca tiho, tako da je ne ĉuje. Veoma se trudila. * Sledećeg jutra, Visogota je skinuo polovinu šavova. Ciri je opipavala obraz i siktala kao zmija, ţaleći se na snaţan bol uha i hiperesteziju vrata u predelu vilice. Ipak je ustala, obukla se i izašla u dvorište. Visogota se nije protivio. Pravio joj je društvo. Nije morao ni da joj pomaţe, ni da je pridrţava. Devojka je bila zdrava i dosta snaţnija nego što je mogao da pretpostavi. Zanosila se tek kada bi ulazila i tada se pridrţavala za dovratnike i štokove. – Ala... – odjednom se zaguši vazduhom. – Ala je hladno! Mraz, šta li? Već je zima? Koliko dugo sam tu leţala? Nekoliko nedelja? – Taĉno šest dana. Sada je peti dan oktobra. Ali ima izgleda da će biti veoma hladan oktobar. – Peti oktobar? – Ciri se namršti i siknu od bola. – Pa kako to? Dve nedelje... – Šta? Kakve dve nedelje?

– Nije vaţno – slegnu ramenima. – Moţda ja to nešto grešim... A moţda i ne grešim. Reci mi, šta ovde tako uţasno smrdi? – Koţe. Lovim ondatre, dabrove, nutrije i vidre, i štavim koţe. Ĉak i pustinjaci moraju od neĉega da ţive. – Gde je moj konj? – U oboru. Vrana kobila glasnim rzanjem pozdravi posetioce, a Visogotina koza je proprati beketom u kom se ĉulo veliko nezadovoljstvo zbog toga što je morala da deli smeštaj s drugim stanarom. Ciri zagrli konja oko vrata, potapša ga i pomazi po grivi. Kobila je frktala i kopitom rila slamu. – Gde je moje sedlo? Podsedlica? Orma? – Ovde. Nije se protivio, nije obraćao paţnju, nije izraţavao svoje mišljenje. Ćutao je, podupirući se štapom. Nije se pomerio kada je zastenjala pokušavajući da podigne sedlo, nije se ni trznuo kada se zanela pod teretom i teško, uz glasni jauk, svalila na pod posut slamom. Nije prišao, nije joj pomogao da ustane. Posmatrao ju je ozbiljno. – Pa da – reće kroz stisnute zube, odgurujući kobilu, koja se trudila da posadi nos na njen okovratnik. – Sve je jasno. Ali ja moram da beţim odavde, dođavola! Jednostavno moram! – Kuda? – upita hladno. Opipavala je lice, još uvek sedeći na slami pored ispuštenog sedla. – Što dalje. Klimnuo je glavom kao da je odgovor bio zadovoljavajući, sve je razjasnila i nije ostavila mesta za nagađanja. Ciri je ustala s naporom. Nije ni pokušavala da se sagne po sedlo i ormu. Samo je proverila da li kobila ima seno i ovas u jaslama i poĉela da gladi leđa i bokove konja sveţnjem slame. Visogota je u tišini ĉekao i doĉekao. Devojka posrnu o stub koji je podrţavao tavanicu i poblede kao krpa. Bez reĉi joj pruţi štap. – Ništa mi nije. Samo... – Samo ti se okrenulo u glavi, jer si bolesna i slaba kao novorođenĉe. Vratimo se. Moraš da legneš. * Pred zalazak sunca, prespavavši dobrih nekoliko sati, Ciri opet izađe. Vraćajući se s reke, Visogota naleti na nju kraj prirodne ţive ograde od kupina.

– Ne idi predaleko od kolibe – reĉe oštro. – Kao prvo, previše si slaba... – Osećam se bolje. – Kao drugo, to nije bezbedno. Okolo se nalazi ogromna moĉvara i beskonaĉno polje trske. Ne poznaješ staze, moţeš da se izgubiš ili da se utopiš u kaljuzi. – A ti – pokaza na vreću koju je vukao – oĉigledno poznaješ staze. I ti njima ne ideš daleko, što znaĉi da moĉvara uopšte nije tako velika. Štaviš koţe kako bi ţiveo, shvatam. Moja kobila, Kelpi, ima ovas, a ovde polja ne vidim. Mi smo jeli kokošku i prekrupu. I hleb. Pravi hleb, a ne lepinju. Od lovca ne bi dobio hleb. A to znaĉi da se u okolini nalazi selo. – Ĉvrsta logika – potvrdi mirno. – Stvarno, dobijam namirnice iz obliţnjeg sela. Iz obliţnjeg, ali uopšte nije blizu, nalazi se na kraju moĉvara. Moĉvare se naslanjaju na reku. Menjam koţe za hranu koju mi dovoze lađom. Hleb, kašu, brašno, so, sir, ponekad zeca ili kokošku. A ponekad poruke. Nije doĉekao pitanje, pa je nastavio. – Horde konjanika su u poteri za tobom dva puta bile u naselju. Prvi put su nas upozorili da te ne skrivamo, a seljacima su pretili ognjem i maĉem ukoliko te uhvate u naselju. Drugi put su obećavali nagradu za onoga ko pronađe leš. Tvoji gonitelji su ubeđeni da leţiš mrtva u šumama, u nekakvom jarku, ili provaliji. – I neće se srniriti – promumla – sve dok ne pronađu telo. Dobro znam za to. Moraju da imaju dokaz da nisam ţiva. Bez tog dokaza neće odustati. Sve će pretraţiti. Na kraju će stići i ovde... – Baš im je stalo – primeti. – Rekao bih, neobiĉno im je stalo... Ona stegnu usta. – Ne plaši se. Otići ću pre nego što me tu nađu. Neću te izloţiti opasnosti... Ne boj se. – Zašto pretpostavljaš da se bojim? – slegnu ramenima. – Zar postoji razlog da se plašim? Ovde niko neće dospeti i niko te ovde neće pronaći. Međutim, ukoliko promoliš nos kroz trsku, dospećeš svojim goniteljima pravo u ruke. – Drugim reĉima – podiţe gordo glavu – moram da ostanem ovde? To si ţeleo da kaţeš?

– Ti nisi zatvorenik. Moţeš da odeš kad god poţeliš. Taĉnije – kada budeš u stanju. Ali moţeš i da ostaneš kod mene i da priĉekaš neko vreme. Tragaĉi ponekad izgube volju. Uvek se razoĉaraju, pre ili kasnije. Uvek. Moţeš mi verovati. Razumem se u to. Njene zelene oĉi blesnuše kad ga pogleda. – Uostalom – reĉe brzo, sleţući ramenima i beţeći od njenog pogleda – uĉinićeš onako kako poţeliš. Ponavljam, nisam te ovde zatvorio. – Moţda danas ipak neću otići – brecnu se. – Slaba sam... I sada će sunce zaći... A ja svakako ne poznajem staze. Prema tome, hajdemo u kolibu. Srnrzla sam se. * – Kazao si da sam leţala kod tebe sedam dana. Da li je to istina? – Zbog ĉega bih lagao? – Ne uzbuđuj se. Trudim se da izraĉunam dane... Ja sam pobegla... Ranjena sam... na dan ravnodnevice. Dvadeset trećeg septembra. Ukoliko radije raĉunaš po vilenjacima, poslednjeg dana Lamasa. – To je nemoguće. – Zašto bih lagala? – vrisnu i jauknu, hvatajući se za lice. Visogota ju je gledao spokojno. – Ne znam zašto – kaza hladno. – Ali ja sam nekada bio lekar, Ciri. Davno, ali i dalje umem da razlikujem ranu koja je nanesena pre deset sati od rane koja je nanesena pre ĉetiri dana. Pronašao sam te dvadeset sedmog septembra. Prema tome, bila si ranjena dvadeset šestog. Trećeg dana Velena, ako radije raĉunaš po vilenjacima. Tri dana posle ekvinocija. – Bila sam ranjena na sam ekvinocij. – To nije moguće, Ciri. Onda ti tu imaš neki prastari pustinjski kalendar. – Neka ti bude. Zar je to toliko vaţno? – Ne. Nije uopšte. * Tri dana kasnije, Visogota je skinuo poslednje šavove. Imao je mnogo razloga da bude zadovoljan i ponosan na svoje delo – linija ušivanja je bila ravna i ĉista, nije trebalo da se plaši belega prljavštine koja je urasla u ranu. Satisfakciju mu je ipak pokvarilo što je video Ciri kako u tmurnoj tišini promatra u ogledalu oţiljak pod raznim uglovima i bezuspešno pokušava da ga prikrije kosom, koju je ĉešljala ka obrazu. Oţiljak ju je

naruţio. Ĉinjenica je ostala ĉinjenica i tu nikakav savet nije mogao pomoći. Ni u ĉemu nije moglo pomoći pretvaranje da je drugaĉije. Oţiljak – neprestano crven, naduven kao kanap, istaĉkan ubodima igle i obeleţen otiscima niti – odista je izgledao sablasno. Takvo stanje je imalo šansu da podlegne postepenoj, pa ĉak i brzoj popravci. Visogota je ipak znao da nije bilo nikakvih šansi da oţiljak nestane i prestane da je ruţi. Ciri se osećala znatno bolje, ali na Visogotino ĉuđenje i zadovoljstvo, uopšte nije govorila o odlasku. Izvela je iz obora svoju vranu Kelpi – Visogota je znao da je naziv “kelpi” na Severu nosilo grozno morsko ĉudovište koje je, sudeći prema sujeverju, moglo da preuzme oblik predivnog pastuva, delfina, pa ĉak i prekrasne ţene, ali je u stvarnosti uvek izgledalo kao gomila korova. Ciri osedla kobilu i nekoliko puta objaha dvorište i okolinu kolibe, a zatim se Kelpi vrati u obor kako bi pravila društvo kozi, a Ciri u kolibu kako bi pravila društvo Visogoti. Ĉak mu je pomagala – najverovatnije iz dosade – u poslu oko koţa. Dok je on razvrstavao nutrije po veliĉini i nijansi, ona je rasecala ondatre po leđima i trbusima, razvrstavajući koţe po dasci koja je bila postavljena na sredini kolibe. Imala je izuzetno vešte prste. Upravo je za vreme tog posla došlo do dosta ĉudnog razgovora među njima. * – Ne znaš ko sam. Ĉak i ne slutiš ko sam. Nekoliko puta je ponovila tu besmislenu tvrdnju i time ga lako razdraţila. Stvar je jasna, nije dao da se primeti razdraţljivost – za njega bi bilo poniţavajuće kada bi pokazao svoja osećanja pred takvom balavicom. Ne, to nije mogao da dopusti, a nije mogao da pokaţe ni radoznalost koja ga je muĉila. U suštini, ta radoznalost je bila neosnovana, zato što je i bez truda mogao da pretpostavi ko je ona. U vreme Visogotine mladosti, bande nisu bile retkost. Ni godine koje su prošle nisu mogle da eliminišu magnetsku silu s kojom je takva bagra privlaĉila balavurdiju ţeljnu avanture i jakih uzbuđenja. Vrlo ĉesto na njihovu propast. Balavci koji su prolazili samo sa oţiljkom na licu mogli su da priĉaju o sreći – one manje srećne ĉekala je tortura, omĉa, kuka ili kolac. Ha, od vremena Visogotine mladosti samo je jedna stvar podlegla promeni – emancipacija je napredovala. Bande nisu privlaĉile samo

omladince, već i bezumne tinejdţerke, koje su zamenile iglu, kudelju i ĉekanje svatova za konja, maĉ i avanturu. Visogota joj nije sve to direktno rekao. Kazao joj je to okolišajući. Ali tako da bi saznala da on zna. Da bi joj bilo jasno da, ako je neko tu zagonetka, to sigurno nije ona – maloletna razbojnica je ĉudom pobegla od potere bande maloletnih razbojnika. Unakaţena balavica koja pokušava da se okruţi oreolom tajanstvenosti. – Ne znaš ko sam. Ali ne plaši se. Uskoro ću otići. Neću te izloţiti opasnosti. Visogoti bi dosta. – Ne preti mi nikakva opasnost – kaza hladno. – I kakva opasnost? Ĉak i ukoliko se ovde pojave progonitelji, u šta sumnjam, šta moţe meni loše da se desi? Davanje pomoći odbeglom prestupniku je kaţnjivo, ali ne u sluĉaju pustinjaka, pošto pustinjak nije upoznat sa svetovnim stvarima. Moja privilegija je da ugostim svakoga ko dospe u moju pustaru. Dobro si rekla: ne znam ko si. Otkud ja, pustinjak, mogu znati ko si ti, šta si zgrešila i zbog ĉega te goni zakon? I kakav zakon? Ja zbilja ne znam ni ĉiji zakon vlada u ovim krajevima, kakva i ĉija jurisdikcija. I to me ne zanima. Ja sam pustinjak. Osetio je da je već previše govorio o pustinjaštvu. Ali nije odustajao, a njene gnevne zelene oĉi probadale su ga kao mamuze. – Ja sam ubogi eremit. Umro sam radi sveta i radi njegovih stvari. Ja sam prost i neobrazovan ĉovek, nisam upoznat sa svetovnim pitanjima... Preterao je. – Taĉno! – ona vrisnu, sabijajući koţu i noţ u pod. – Smatraš me glupom, ili šta? Ja nisam glupa, nemoj misliti. Pustinjaĉe, ubogi eremito! Kada te nije bilo, bacila sam pogled naokolo. Pogledala sam tamo, oh, u ugao, iza one ne baš ĉiste zavese. Otkuda su se tamo na policama stvorile uĉene knjige, ha, prosti i nesvesni ĉoveĉe? Visogota baci koţu nutrije na gomilu. – Nekada je ovde ţiveo sakupljaĉ poreza – reĉe bezbriţno. – To su katastri i raĉunovodstvene knjige. – Laţeš – Ciri iskrivi lice i protrlja oţiljak. – Laţeš me pravo u oĉi! Nije odgovorio, pretvarajući se da ocenjuje nijansu sledeće koţe. – Moţda ti misliš – ubrzo nastavi devojka – da ako imaš sedu bradu, bore i sto godina za vratom moţeš lako da prevariš naivnu curu, je li?

Ovo ću ti kazati: moţda bi i obmanuo neku sluĉajnu prolaznicu. Ali ja nisam bilo koja prolaznica. On podiţe obrve u znak nemog ali provokativnog pitanja. Nije ga ostavila da dugo ĉeka. – Ja sam, moj pustinjaĉe, uĉila u mestima gde je bilo mnogo knjiga, kao i ovih istih naslova što su na tvojim policama. Mnoge od tih naslova poznajem. Visogota još više podiţe obrve. Ona mu je gledala direktno u oĉi. – Ĉudne stvari – procedi ona – brblja ruţna aljkavica, odrpana sirotinja, a moţda i lopuţa, ili banditkinja pronađena u grmlju sa smrvljenom vilicom. A ipak treba da znaš, gos‟n pustinjaĉe, da sam ja ĉitala Istoriju Roderika de Novembera. Pregledala sam, i to ne jednom, delo pod naslovom Materia medica. Znam Herbarius, isti takav kao na tvojoj polici. I znam šta na koricama knjiga oznaĉava hermelinski krst na crvenom štitu. To je znak da je knjigu izdao Univerzitet u Oksenfurtu. Zaćutala je, nastavljajući da ga posmatra obazrivo. Visogota je ćutao i trudio se da njegovo lice ne oda ništa. - – Zbog toga mislim – reĉe ona, podiţući glavu na njoj svojstven, ponosan i oštar naĉin – da ti uopšte nisi prostak i pustinjak. Da uopšte nisu umro radi sveta, već si pobegao od njega. I skrivaš se ovde, u pustinji, zamaskiran prividima i beskrajnim tršĉakom. – Ako je tako – osrnehnu se Visogota – onda su se u suštini naše sudbine na zadivljujući naĉin ispreplitale, moja naĉitana gospođice. Eto, isti cilj nas je na veoma zagonetan naĉin zbliţio. Na kraju krajeva, i ti se ovde skrivaš. Na kraju krajeva, i ti, Ciri, umešno predeš oko sebe veo privida. Ja sam ipak star ĉovek, pun sumnji i ogorĉenosti, senilnog nepoverenja... – Nepoverenja u mene? – U svet, Ciri. U svet u kom prevarantski privid stavlja masku istine, kako bi izneo vani drugu istinu – laţnu, i pokušao da obmanjuje. U svet u kom se grb Univerziteta u Oksenfurtu slika na dverima bordela. U svet u kom se ranjene razbojnice izdaju za iskusne, uĉene, moţda i gospođice plemenitog porekla, intelektualke i erudite, koje ĉitaju Roderika de Novembera i koje su upoznate sa simbolima Akademije. Uprkos svim izgledima. Uprkos tome što same nose drugi znak. Banditsku tetovaţu. Crvenu ruţu ubockanu na preponama.

– U suštini, bio si u pravu – zagrize usne, a lice joj prekri rumenilo tako duboko da se linija oţiljka ĉinila crnom. – Ti si ogorĉen starac. I nametljiv deda. – Na mojoj polici, iza zavese – pokaza glavom – stoji Aen N‟og Mab Teadh‟more, zbirka vilenjaĉkih priĉa i pripovedaka u stihu. Tamo se nalazi, na neki naĉin sliĉna našoj situaciji i razgovoru, priĉica o starom gavranu i mladoj lastavici. Ciri, budući da sam isto kao i ti erudit, usudiću se da se prisetim prigodnog fragmenta. Gavran, kao što sigurno pamtiš, zamera lastavici na lakomislenosti i nepristojnom vrzmanju. Hen Cerbin dic‟ss aen n‟og Zireael Aark, aark, caelm foile, te veloe, ell? Zireael... Ućuta, nasloni laktove na sto, a podbradak na prekrštene prste. Ciri trgnu glavom, ispravi se i pogleda ga izazivaĉki. I dovrši. ... Zireael ueloe que‟ss aen en„ssan irch Mab og, Hen Cerbin, vean ni, guirk, quirk! – Ogorĉen i nepoverljiv starac – reĉe uskoro Visogota, ne menjajući poziciju – se izvinjava mladoj eruditkinji. Stari gavran, koji svuda nanjuška lukavstvo i obmanu, moli za oproštaj lastavicu ĉija je jedina krivica to što je mlada i puna ţivota. I lepuškasta. – Sada lupetaš – ona planu, spontano pokrivajući dlanovima oţiljak na obrazu. – Takve komplimente moţeš da zadrţiš za sebe. Oni neće popraviti krive šavove kojima si mi profircao koţu. I ne pomišljaj da ćeš na taj naĉin pridobiti moje poverenje. Ja i dalje ne znam ko si ti zapravo. Zbog ĉega si me slagao oko tih datuma i dana? I sa kakvim ciljem si mi zagledao među noge, iako sam bila ranjena po licu. I da li se završilo na gledanju? Ovaj put joj je pošlo za rukom da ga izbaci iz ravnoteţe. – Šta ti zamišljaš, balavice?! – dreknu. – Mogao bih ti biti otac! – Deda – ispravi ga hladno. – Ili pradeda. Ali nisi. Ja ne znam ko si. Ali zasigurno nisi onakav kakvim bi hteo da se predstaviš. – Ja sam onaj koji te je pronašao u moĉvari, skoro smrznutu do ušiju, sa crnom ljuskom umesto lica, nesvesnu, blatnjavu i ruţnu. Ja sam onaj koji te je odveo kući, iako nije znao ko si, a imao je pravo da pomišlja na najgore. Ko te je previo i stavio u krevet? Leĉio, dok si umirala od groznice? Negovao? Prao? Istina, i u predelu tetovaţe.

Ciri ponovo pocrveni, ali besmisleno izazivanje nije ni pomišljalo da nestane iz njenih oĉiju. – Na ovom svetu – progunđa – prevarantski prizori ponekad laţno predstavljaju istinu, sam si tako rekao. Zamisli, i ja već pomalo poznajem svet. Spasao si me, previo, negovao. Hvala ti za to. Zahvalna sam ti za... za dobrotu. Ali ja ipak znam da ne postoji tako nešto kao dobrota bez... – Bez raĉuna i nade u izvlaĉenje koristi – dovrši s osmehom Visogota. – Da, da, znam, iskusan sam ja ĉovek, koji poznaje svet jednako dobro kao ti, Ciri. Ranjene devojke, kao što je poznato, grabe se za bilo šta što ima neku vrednost. Ukoliko su nesvesne ili previše slabe da bi se branile, obiĉno puste na volju strastima i ţudnjama, a neretko na naĉine koji su zloĉinaĉki i protivni prirodi. Zar ne? – Ne, nije tako kao što izgleda – odgovori Ciri, opet se oblivši rumenilom. – Kako je taĉna samo ta tvrdnja – Visogota dobaci sledeću koţu na svoju gomilicu. – I kako nas je nemilosrdno dovela do zakljuĉka da mi, Ciri, ne znamo jedno o drugom ništa. Znamo samo privide, a oni su prolazni. On poĉeka trenutak, ali Ciri nije ţurila da bilo šta kaţe. – Iako je oboma pošlo za rukom da prođemo kroz nešto sliĉno uvodnoj inkviziciji, i dalje ne znamo ništa jedno o drugome. Ja ne znam ko si ti, ti ne znaš ko sam ja... Ovaj put je proraĉunato ĉekao. Posmatrala ga je, a iz njenih oĉiju vrebalo je pitanje koje je oĉekivao. Nešto ĉudno je zasijalo u njenim oĉima kada je postavila to pitanje. – Ko će poĉeti? * Da se u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom i mahovinastom strehom, da je pogledao unutra, pod svetlom plamena i ţara ognjišta video bi sedobradog starca, pogrbljenog nad gomilom koţa. Ugledao bi i devojku pepeljaste kose sa sablasnim oţiljkom na obrazu, oţiljkom koji uopšte ne pristaje zelenim oĉima kao u deteta. Ali niko to nije mogao da vidi. Koliba je stajala među trskom, u moĉvari u koju se niko nije usuđivao da zađe.

* – Zovem se Visogota iz Korva. Bio sam lekar. Hirurg. Bio sam alhemiĉar. Bio sam istraţivaĉ, istoriĉar, filozof, etiĉar. Bio sam profesor na Oksenfurtskoj akademiji. Morao sam da pobegnem odande nakon što sam objavio delo koje je proglašeno za bezboţniĉko, za šta se onda, pre pedeset godina, mogla dobiti smrtna kazna. Morao sam da emigriram. Moja ţena nije ţelela da emigrira, pa me je ostavila. A ja sam se zaustavio tek daleko na jugu, u Nilfgardskom carstvu. Na kraju sam postao predavaĉ etike na Imperijalnoj akademiji u Kastel Garaupijanu; na tom poloţaju sam bio blizu deset godina. Ali i odande sam morao da pobegnem, nakon što sam objavio neki traktat... Uzgred, u delu sam obradio totalitarnu vlast i zloĉinaĉki karakter osvajaĉkih ratova, ali delo je zvaniĉno odbaĉeno, kao i moj metafiziĉki misticizam i klerikalna šizma. Zakljuĉili su da sam delovao pod podstrekom ekspanzionistiĉkih i revizionistiĉkih svešteniĉkih grupa, koje faktiĉki vladaju kraljevstvom Nordlinga. Veoma je zabavan sluĉaj moje smrtne kazne za ateizam pre dvadeset godina! Štaviše, istina je bila da su ekspanzionistiĉki sveštenici na Severu još odavno pali u zaborav, ali u Nilfgardu to nisu prihvatali kao novost. Povezivanje misticizma i sujeverja s politikom bilo je gonjeno i strogo kaţnjavano. – Danas, kada to analiziram iz perspektive godina, mislim da bi se afera raspršila da sam se ja pokorio i pokazao kajanje i da se car zadovoljio bacanjem u nemilost, bez sezanja za drastiĉnim merama. Ali ja sam bio ozlojeđen. Bio sam siguran u svoje ideje, koje sam smatrao vanvremenskim, nadređene ovoj ili onoj vlasti ili politici. Osećao sam se poniţenim, nepravedno poniţenim. Nasilno. Stoga sam uspostavio aktivne kontakte s disidentima koji su se tajno borili protiv tiranina. Nisam uspeo ni da se okrenem, a već sam sedeo zajedno s disidentima u tamnici, a neki su, ĉim su im izloţili sprave za muĉenje, pokazali na mene kao na glavnog ideologa pokreta. – Car je iskoristio svoje pravo pomilovanja, ali ipak sam bio osuđen na progonstvo – pod pretnjom momentalne smrtne kazne u sluĉaju da se vratim u carske zemlje. – U to vreme sam bio ljut na ceo svet, na kraljevstva, carstva i univerzitete, na disidente, ĉinovnike, pravnike. Na kolege i prijatelje, koji su na dodir magiĉnog štapića prestali to da budu. Na drugu ţenu, koja je isto kao i prva smatrala da su muţevljevi problemi osnovni povod za razvod. Na decu, koja su me se odrekla. Postao sam pustinjak. Ovde, u

Ebingu, na blatištima Perepluta. Nasledio sam kuću od nekog eremite koga sam jednom sluĉajno upoznao. Sudbina je htela da Nilfgard aneksira Ebing i, ni kriv ni duţan, opet sam se našao u Carstvu. Nemam više ni snage ni volje za dalja lutanja i zbog toga moram da se krijem. Carske kazne ne podleţu zastarevanju, ĉak ni u situaciji kada je imperator koji ju je izdao odavno mrtav, a sadašnji car nema razloga da se umilno priseća bivšeg i da deli njegove poglede. Smrtna kazna ostaje na snazi. Takav je zakon i obiĉaj u Nilfgardu. Kazne za veleizdaju ne zastarevaju i ne podleţu amnestiji, koju svaki car oglašava nakon krunisanja. Po stupanju na tron novog cara, bivaju amnestirani svi koje je njegov prethodnik osudio... Osim onih koji su krivi za veleizdaju. Nema razlike u tome ko upravlja Nilfgardom: ukoliko se proĉuje da sam ţiv i da kršim kaznu progonstva tako što boravim na carskoj teritoriji – moja glava će pasti na gubilištu. – Kao što iz ovoga vidiš, Ciri, nalazimo se u potpuno istoj situaciji. * – Šta je to etika? Znala sam, ali sam zaboravila. – Nauka o moralu. O pravilima kulturnog, plemenitog, dobronamernog i ĉasnog ponašanja. O vrhovima dobra, na koje ljudsku dušu uznose ispravnost i moral. I o ponorima zla, u koje obaraju nedobronamernost i nemoral... – Vrhovi dobra! – prasnu ona. – Ispravnost! Moral! Ne zasmejavaj me, jer će mi se oţiljak na njušci raspući. Imaš sreće što nisu tragali za tobom, što nisu za tobom poslali lovce na nagrade, takve kao... Bonhart. Video bi ti šta su to ponori zla. Etika? Tvoja etika je đubre, Visogota iz Korva. Ne padaju na dno zli i neĉasni, ne! O ne! Nego zli ali odluĉni onamo obaraju one koji su moralni, ĉasni i plemeniti, ali i nespretni, neodluĉni i puni skrupula. – Hvala ti za nauk – podrugnu joj se. – Makar i ceo vek poţiveo, uveren sam da nikada nije kasno da nešto nauĉim. Zaista, uvek vredi poslušati zrele, iskusne i ostvarene osobe. – A rugaj se, rugaj – trgnu glavom Ciri. – Dok još moţeš, pošto je sada moj red. Sada ću se ja zabaviti priĉom. Ispriĉaću ti kako je bilo sa mnom. A kad završim, videćemo da li ćeš i dalje imati volju da se rugaš. * Da se toga dana u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom strehom, da je pogledao kroz pukotine u prozorima, ugledao bi u slabo osvetljenoj

unutrašnjosti belobradog starca koji usredsređeno sluša priĉu devojke pepeljaste kose što sedi na deblu kraj kamina. Primetio bi da devojka govori polako kao da je s naporom pronalazila reĉi, da nervozno trlja obraz unakaţen sablasnim oţiljkom i da dugim trenucima ćutanja ispliće priĉu o svojoj sudbini, Priĉu o znanjima koja je dobila, a koja su se sva do jednog pokazala laţna i obmanjiva. O obećanjima koja su joj davali i koja nisu odrţali. Priĉu o tome kako ju je sudbina, u koju su joj rekli da veruje, nisko izdala i lišila nasleđa. O tome kako su, svaki put kad bi nanovo poĉela da veruje, na nju padali ravnodušnost, bol, nepravda i poniţenje. O tome kako su je oni kojima je verovala i koje je volela izdali, nisu joj pomogli kada je patila, kad su joj pretili sramota, muka i smrt. Priĉu o idealima, za koje su joj preporuĉili da im bude verna, a koji su je razoĉarali, izdali i napustili onda kada su joj bili potrebni, dokazujući kako su bili malo vredni. O tome kako je pomoć, prijateljstvo i ljubav pronašla u onima u kojima naizgled nije trebalo da traţi ni pomoć, ni prijateljstvo. A da ne govorimo o ljubavi. Ali to niko nije mogao da vidi, a ni da ĉuje. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na moĉvarama u koje se niko nije usuđivao da zađe.

Zakoračujući u zrelo doba, mlada devojka počinje da prodire u oblasti ţivota koje su joj prethodno bile nedostupne, što u bajkama simbolizuje ulazak u tajanstvenu kulu i traţenje skrivene odaje. Devojka se uspinje navrh kule, koračajući po pokretnim stepenicama – stepenice u snovima simbol su erotskog iskustva. Zabranjena odaja, ta mala soba ključem zatvorena, simbolizuje vaginu; okretanje ključa u zamku simbol je seksualnog čina. Bruno Betlhejm, Upotreba magičnih čini, Smisao i značaj bajki

Drugo poglavlje

Zapadni vetar je doneo noćnu oluju. Ljubiĉasto-crno nebo lomilo se duţ linije munje i pucalo pod dugotrajnim topotom groma. Kapljicama gustim kao ulje iznenadna kiša udari u prašinu na putu, zašumi na krovovima, razmaza prljavštinu na prozorskim krilima. No snaţni vetar brzo predupredi pljusak i odagna oluju nekud tamo, daleko, iza horizonta koji je goreo od munja. I tada zalajaše psi. Zatutnjaše kopita, zazveketa oruţje. Divlji krici i zviţduci nakostrešiše kose probuđenim seljacima koji su poskakali u panici, te motkama podupirali vrata i prozore. Znojave ruke stezale su rukohvate sekira i drţalje vila. Stezale su silno. Ali bespomoćno. Teror, teror leti kroz selo. Progonjeni ili progonitelji? Mahniti i okrutni od gneva ili od straha? Preleteće ne zaustavljajući konje? Ili će se noć uskoro zaţariti od ognja zapaljenih streha? Tiho, tiho, deco... Mama, jesu li to demoni? Da li je to Divlji Gon? More iz pakla? Mama, mama! Tiho, tiho, deco... To nisu demoni, nisu đavoli... još gore. To su ljudi. Psi su ujedali. Duvao je vetar. Konji su rzali, a potkovice grmele. Kroz selo i noć letela je banda. * Hotsporn je odjahao na brdo, zaustavio se i okrenuo konja. Bio je smotren i ozbiljan, nije voleo rizik, naroĉito onda kada obazrivost ništa ne košta. Nije ţurio da se spusti, pored reke, do poštanske stanice. Više je voleo da najpre sve dobro pregleda. Ispred stanice nije bilo ni konja, a ni zaprega, tamo je stajao samo jedan furgon upregnut dvema mazgama. Na plahti je stajao natpis koji Hotsporn nije mogao izdaleka da proĉita. Ali nije odisalo opasnošću. Hotsporn je umeo da razazna opasnost. Bio je profesionalac. Sišao je na obalu obraslu ţbunjem i lozom, odluĉno je upro konja u reku i galopom pregazio kroz prskotine vode, koje su šibale iznad sedla. Patke koje su se brĉkale pored obale pobegoše uz glasno kvakanje.

Hotsporn poţuri konja i ujaha kroz porušen plot u dvorište stanice. Sada je već mogao da proĉita natpis na plahti furgona, koji je glasio: „Majstor Almavera, umetnik tetovaţe”. Svaka reĉ na natpisu bila je obojena drugom bojom i poĉinjala je preterano velikim, ukrasno osvetljenim slovom. A na škrinji kola, iznad desnog prednjeg toĉka, purpurnom bojom bila je naslikana mala, rascepana strela. – Silazi s konja! – zaĉu iza leđa. – Na zemlju, ajde ţivlje! Ruke dalje od balĉaka! Priđoše mu i opkoliše ga bez ikakvog šuma – s desne strane Ase, u crnoj koţnoj jakni srebrnih nitni, s leve Falka, u zelenom gunju od jelenje koţe i sa beretkom s perĉinorn. Hotsporn skinu kapuljaĉu i zastor s lica. – Ha! – Ase spusti maĉ. – To ste vi, Hotsporne. Prepoznao bih vas, ali me je zbunio taj vrani konj! – Ala je lepa kobila – reĉe ushićeno Falka, zabacujući beretku na uho. – Crna i blistava kao ugalj, nema nijedne svetlije dlaĉice. A kako je vitka! Eh, lepotica! – A da, takva se potrefila za nepunih sto florena – osmehnu se nehajno Hotsporn. – Gde je Giselher? Unutra? Ase klimnu glavom, a Falka, posmatrajući kobilu kao omađijana, potapša je po vratu. – Kada je trĉala kroz vodu – podiţe ka Hotspornu velike zelene oĉi – bila je bukvalno prava kelpi! Da je izronila iz mora, a ne iz reke, ne bih verovala da to nije prava kelpi. – A da li ste nekada, gospođice Falka, videli pravu kelpi? – Na slici – devojka se odjednom rastuţi. – Duga je to priĉa. Uđite. Giselher ĉeka. * Pored prozora koji je propuštao nešto svetlosti, stajao je sto. Na sto je bila naslonjena Mistle, poduprta laktovima, od pojasa nadole gola, nije imala na sebi ništa osim crnih najlon ĉarapa. Među njenim drsko raširenim nogama kleĉao je mršav, dugokosi tip u mrkom halatu. To nije mogao biti niko drugi do majstor Almavera, umetnik tetovaţe, pošto je upravo bio zauzet tetoviranjem višebojne sliĉice na Mistleinoj butini. – Priđi bliţe, Hotsporne – zamoli ga Giselher, izmiĉući stolicu od daljeg stola, za kojim je sedeo sa Iskrom, Kajlijem i Rifom. Ova dvojica su, kao i Ase, nosili crnu teleću koţu prišivenu kopĉama, nitnama, lancima i drugim dovitljivim ukrasima od srebra. „Neki zanatlija je

sigurno odliĉno zaradio na njima”, pomisli Hotsporn. Kada bi ih spopala ţelja da se nalickaju, Pacovi su plaćali krojaĉima, obućarima i sedlarima da ih opreme kao kraljeve. Stvar je jasna, nikad se nisu libili da, sa osobe koju su napali, jednostavno strgnu odeću ili nakit što su im zapali za oko. – Kako vidim, pronašao si našu poruku u ruševinama stare stanice? – protegnu se Giselher. – Ha, šta lupam, u suprotnom ne bi bio ovde. Mada, moram priznati da si brzo dojahao. – Zato što je kobila odliĉna – dobaci Falka. – Pretpostavljam da je i hitra! – Ja sam pronašao vašu poruku – Hotsporn nije spuštao oka s Giselhera. – A šta je s mojom? Da li je stigla do tebe? – Stigla je... – zajauka starešina Pacova. – Ali... Pa, ukratko... Tada nije bilo vremena. A zatim smo se zapili i bilo je potrebno da malo odahnemo. A kasnije nam je iskrslo nešto drugo... „Prokleti govnari”, pornislio je Hotsporn. – Ukratko, nisi izvršio naređenje? – Pa ne. Vidi, Hotsporne, nije bilo tako... Ali sledeći put, ho-ho! Nesumnjivo! – Nesumnjivo! – potvrdi s emfazom Kajli, iako mu niko nije traţio da potvrdi. „Prokleti, neodgovorni govnari. Zapili se. A kasnije im je nešto drugo iskrslo. Sigurno da odu kod krojaĉa po retku garderobu.” – Hoćeš da piješ? – Ne, hvala. – A moţda bi probao ono? – Giselher pokaza na ukrašenu, lakiranu kutijicu koja je stajala između opletenih boca i ĉaša. Hotsporn je već znao zbog ĉega se u oĉima Pacova ţario tako ĉudan blesak, zbog ĉega su im pokreti bili tako nervozni i brzi. – Prvoklasan prah – uveri ga Giselher. – Hoćeš malo? – Ne, hvala. – Hotsporn oĉito ugleda fleku krvi i trag na piljevini koji je nestajao u komori, što je izrazito ukazivalo na to kuda i dokle je leš prevlaĉen. Giselher primeti njegov pogled. – Jedan momak je hteo tu da izigrava junaĉinu – prsnu on. – Ĉak je Iskra morala da ga prevaspita. Iskra se glasno nasmeja. Odmah se videlo da je bila jako stimulisana narkoticima.

-Tako sam ga prevaspitala da se udavio u sopstvenoj krvi – pohvali se. – A onda su se i ostali urnirili ko miševi. To se zove teror! Kao i obiĉno, bila je okićena draguljima, dijamantsku alku je imala ĉak i u nosu. Nije nosila koţu, već kaftan boje višnje s brokatnim dezenom, toliko slavnim da se smatrao poslednjim modnim krikom među zlatnom omladinom iz Turna. Sliĉno kao i svilena marama kojom je Giseiher obavijao glavu. Hotsporn je već ĉuo za devojke koje su se šišale na “mistleinku”. – To se zove teror – ponovi zamišljen, neprestano gledajući u krvavu mrlju na podu. – A vlasnik stanice? Njegova ţena? Sin? – Ne, ne – iskrivi se Giselher. – Misliš da smo sve pokokali? Ma kakvi. Privremeno smo ih zatvorili u ostavu. Sada je stanica, kao što vidiš, naša. Kajli je glasno isprao usta vinom i pljunuo na pod. Malom kašikom je pokupio ostatke fisteha iz kutijice, briţljivo ih posuo na oblizanu jagodicu kaţiprsta i utrljao sebi narkotik na desni. Dao je kutijicu Falki, koja je ponovila ritual i prosledila fisteh Rifu. Nilfgardijac je odbio, pošto je bio zauzet pregledanjem kataloga višebojnih tetovaţa, i podao je kutiju Iskri. Vilenjakinja nije uzela drogu, već ju je prosledila Giselheru. – Teror! – promrmlja, mršteći munjevite oĉi i šmrĉući nosom. – Stanica je pod terorom! Car Emhir tako drţi ceo svet, mi ćemo samo ovo. Ali pravila su ista! – Auuuu, majku ti! – vrisnu sa stola Mistle. – Pazi gde bodeš! Uradi to još jednom i ja ću tebe nabosti! Pacovi – osim Falke i Giselhera – prasnuše u smeh. – Hoće da bude lepa, mora da trpi! – povika Iskra. – Bodi je, majstore, bodi! – dodao je Kajli. – Ona je među nogama oĉeliĉena! Falka zverski opsova i baci na njega ĉašu. Kajli se sagnuo, a Pacovi ponovo prasnuše u smeh. – Znaĉi tako – Hotsporn odluĉi da stavi taĉku na veselje – stanicu drţite pod terorom. A zbog ĉega? Osim, naravno, satisfakcije koja proistiĉe iz terorisanja? – Mi ovde – odgovori Giselher, utrljavajući sebi fisteh na desni – stojimo u zasedi. Kad neko tu stane da zameni konje, ili da se odmori, onda ga oderemo. Ovde je zgodnije nego negde na raskrsnici, ili u šipraţju kraj kolovoza. Mada su, kako je Iskra maloĉas kazala, pravila ista.

– Ali danas, od svitanja, samo jedan se ovde zaustavio – dobaci Rif, pokazujući na majstora Almaveru, gotovo skrivenog i s glavom među razdvojenim Mistleinim butinama. – Golja, kao i svaki umetnik, nismo imali za šta da ga oderemo, pa ga deremo za njegovu umetnost. Pogledajte kako je on umešan u crtanju. Svukao je rukav i pokazao tetovaţu – nagu devojku koja pomera guzove kada se stisne pesnica. I Kajli se pohvalio – oko njegove ruke, iznad narukvice sa šiljcima, uvijala se zmija razjapljenih ĉeljusti i skerletnog, raĉvastog jezika. – Urađeno s ukusom – reĉe ravnodušno Hotsporn. – I od pomoći je pri identifikaciji leševa. Mada, to vam pri pljaĉkanju nije palo na pamet, dragi Pacovi. Na kraju ćete platiti umetniku za njegovu umetnost. Nisam imao kad da vas upozorim: od pre sedam dana, od prvog septembra, znak je purpurna, rascepljena strela. On ima takvu naslikanu na kolima. Rif opsova sebi u bradu, Kajli se nasmeja, a Giselher ravnodušno odmahnu rukom. -Teško. Ako se mora, onda ćemo mu platiti za njegove igle i boje. Purpurna strela, kaţeš? Zapamtićemo. Ako do sutra još neko naiđe s takvim znakom, nećemo mu ništa uraditi. – Nameravate da visite ovde do sutra? – zaĉudi se preterano Hotsporn. – To je bezumno, Pacovi. Riziĉno i opasno. – Kako? – Riziĉno i opasno? Giselher slegnu ramenima, a Iskra frknu i istrese nos na pod. Rif, Kajli i Faika su gledali u nakupca kao da im je upravo saopštio da je sunce palo u reku i da ga brzo treba izvući, pre no što ga rakovi oĉupkaju. Hotsporn je shvatio da se upravo obratio razumu sumanutih balavaca, da je upozorio na rizik i opasnost fanfarone pune sumanute bravure, kojima su ti pojmovi bili potpuno strani. – Jure vas, Pacovi. – I šta s tim? Hotsporn uzdahnu. Diskurs je prekinula Mistle, koja im je prišla, i ne trudeći se da se obuĉe. Postavila je nogu na klupu i, pomerajući bedra, svima je demonstrirala delo majstora Almavere: svetlocrvenu ruţu na zelenoj stabljici s dvama listićima, smeštenu na butinama – odmah pored prepona.

– Ha – upita, stavljajući ruke na bokove. Njene narukvice, koje gotovo seţu do laktova, blesnuše kao brilijant. – Šta kaţete? – Predivno! – prasnu Kajli, zabacujući kosu. Hotsporn je primetio da je Pacov nosio alke u izbušenim ušnim školjkama. Nije bilo sumnje da će uskoro takve alke biti – sliĉno kao i koţa probijena metalom – u modi među zlatnom omladinom u Turnu i u celom Gesou. – Tvoj red, Falka – reĉe Mistle. – Šta ćeš da ti istetovira? Falka je dodirnula njene butine, nagnula se i zagledala tetovaţu. Iz blizine. Mistle joj briţljivo razbaruši pepeljastu kosu. Falka se zakikota i bez ikakvog prenemaganja poĉe da se skida. – Ţelim istu takvu ruţu – kaza. – Na istom mestu kao kod tebe, draga. * – Ali mi smo kod tebe, Visogota. – Ciri prekinu priĉu, gledajući u pod, gde je, u krugu svetlosti koji je bacala lojanica, trajao pravi mišji turnir. Moglo je samo da se nagađa šta se dešava van kruga, u tami. – Dobro bi ti došla maĉka. ili, još bolje, dve maĉke. – Glodari – nakašlja se pustinjak – ulaze u kolibu, jer se zima pribliţava. A maĉku sam imao. Ali odlutala je nekuda, mangup, izgubila se. – Sigurno ju je ugrizla lisica, ili lasica. – Nisi poznavala tu maĉku, Ciri. Ako ju je nešto ujelo, onda je to bio zmaj. Ništa manje. – Bila je takva? Ha, šteta. Ona ne bi ovim miševima dozvolila da mi tumaraju po krevetu. Šteta. – Šteta. Ali ja mislim da će se ona vratiti. Maĉke se uvek vraćaju. – Dodaću drva u vatru. Hladno je. – Hladno je. Sada su noći đavolski studene... A povrh svega, još nije ni polovina oktobra... Priĉaj dalje, Ciri. Ciri je na trenutak sedela nepomiĉno, zagledana u ognjište. Vatra je oţivela od baĉenog drvcta, zapucketala, zahuĉala i bacila na unakaţeno devojĉino lice zlatni blesak i iskriĉavu senu. – Priĉaj. * Majstor Almavera je bockao, a Ciri je osetila kako joj se suze vrpolje u uglovima oĉiju. Iako se pre tretmana smotreno ošamutila vinom i belim

praškom, bol je bio nesnosan. Stiskala je zube da ne bi jaukala. Ali nije jeĉala, da se razumemo, ĉinilo se da ne obraća paţnju na iglu, a da bol prezire. Trudila se da izgleda kao da je se ne tiĉe da uĉestvuje u razgovoru koji su vodili Pacovi s Hotspornom, tipom koji ţudi da se predstavlja kao nakupac, a koji – osim ĉinjenice da je ţiveo na raĉun trgovaca – nije imao ništa zajedniĉko s trgovinom. – Tamni oblaci su se nadvili nad vašim glavama – govorio je Hotsporn, prelazeći tamnim oĉima po licima Pacova. – Nije vam dosta što vas lovi prefekt iz Amarila, malo vam je i što vas gone Varnhageni, malo vam je što baron Kasadej... – Taj – iskrivi se Giselher. – Prefekta i Varnhagene razumem, ali šta taj neki Kasadej hoće od nas? – Obavio se vuk ovĉijom koţom – osmehnu se Hotsporn – i ţalosno beĉi: „Bee-bee, niko me ne voli, niko me ne razume, a kad se ne pokaţem, gađaju me kamenjem i viĉu „huj-ha‟; zašto, ĉemu takva nepravda i uvrede?” Posle događaja na reci Pliški, dragi Pacovi, kćerka barona Kasadeje je do dan-danas slaba i u groznici... – Aaaa – priseti se Giseiher. – Koĉija sa ĉetiri taranta! To je ta gospođica? – Ta. Sada, kao što rekoh, boluje, noću u vrisku izgara, ime gos‟n Kajlija izgovara... Ali naroĉito gđicu Falku spominje. I broš, uspomenu na mamicu pokojnicu, broš koji je gđica Falka silom s haljine pokidala, razne reĉi pritom ponavljajući. – Uopšte se ne radi o tome! – frknu sa stola Ciri, pošto je dobila priliku da vriskom odreaguje na bol. – Ukazali smo baronici nepoštovanje i prezir, dozvoljavajući joj da se izvuĉe! Trebalo je tucati gđicu! – Stvarno – Ciri oseti Hotspornov pogled na svojim golim butinama. – Zaista je to veliko poniţenje, ne tucati je. Nije ni ĉudo što je uvređeni Kasadej okupio bandu i ponudio nagradu. Javno se zakleo da ćete svi visiti naglavaĉke s nosaĉa njegovog zamka. I naredio je da se za onaj broš, otrgnut od gđice, Falki odere koţa. Kaiševima. Ciri opsova, a Pacovi prsnuše u divlji smeh. Iskra kinu i grozno ušmrknu – fisteh joj je draţio sluzokoţu. – Mi slabo obraćamo paţnju na te potere – saopšti, brišući šalom nos, usta, bradu i sto. – Prefekt, baron, Varnhageni! Traţe, ali neće naći! Mi smo Pacovi! Posle Velde smo triput išli u cikcak i sada te budale jure

za petama jedni drugima, nasuprot tragovima. Dok ukapiraju, biće daleko da bi se vraćali. – A neka se i vrate! – reĉe ţustro Ase, koji je malopre došao sa straţe, na kojoj ga niko nije odmenio, a nije ni nameravao da ga odmeni. – Rasporićemo ih i to je to! – Naravno! – vrisnu sa stola Ciri, zaboravivši kako su prošle noći beţali od potere kroz selo na Veldi, i kako se tada plašila. – Dobro – Giselher lupi otvorenim dlanom o sto, naglo prekidajući glasno priĉanje. – Priĉaj, Hotsporne. Pošto vidim da hoćeš da nam kaţeš nešto što je vaţnije od prefekta, Varnhagena, barona Kasadeja i njegove osetljive kćerke. – Bonhart ide vašim tragom. Nasta tišina, neobiĉno duga. Ĉak je i majstor Almavera na trenurak prestao da tetovira. – Bonhart – ponovi otegnuto Giselher. – Stara, seda bitanga. Mora da smo nekom vaţnom stali na ţulj. – Nekom bogatom – potvrdi Mistle. – Ne moţe svako da se usprotivi Bonhartu. Ciri se već spremila da pita ko je taj Bonhart, ali su je preduhitrili – gotovo istovremeno, u jedan glas – Ase i Rif. – To je lovac na nagrade – pojasni tmurno Giselher. – Nekada se petljao i s vojnom sluţbom, zatim komercijalom, a na kraju se prihvatio ubijanja ljudi zarad nagrade. Kurvin sin, malo je takvih. – Priĉaju – kaza veoma opušteno Kajli – da, kada bi sve one koje je Bonhart pokokao sahranili u jednom grobu, grob bi morao da bude veći od pola jutra. Mistle je stavila prstohvat belog praška u udubljenje između palca i kaţiprsta i oštro ga ušmrkala u nos. – Bonhart je rasturio bandu Velikog Lotara – reĉe ona. – Iskasapio je njega i njegovog brata, onog što su ga zvali Muhomor. – Kaţu: udarcem u leđa – dobaci Kajli. – Ubio je i Valdeza – dodao je Giselher. – A kada je Valdez poginuo, njegova banda se raspala. Bila je jedna od boljih. Uređena, ţestoka banda. Dobri ortaci. U svoje vreme sam mislio da im se prikljuĉim, pre nego što smo se mi okupili.

– Sve je to istina – reĉe Hotsporn. – Takve bande, kao što je bila Valdezova banda, nije bilo i neće ni biti. Ljudi pevaju pesme o tome kako su se izvukli iz hajke kod Sarde. To su bile ţestoke glave, to je bila momaĉka fantazija! Malo ko je mogao da im se suprotstavi. Pacovi naglo zaćutaše i upiljiše u njega blistave i zle oĉi. – Mi smo se – procedi Kajli nakon trenutka tišine – jednom zajedno probili kroz konjicu nilfgardske divizije! – Preoteli smo Kajlija od Nisira! – zareţa Ase. – Ni s nama – zasikta Ref – niko ne sme da se kaĉi. – Tako je, Hotsporne – udari se u grudi Giselher. – Pacovi nisu gori ni od jedne bande, niri su gori od Valdezove bande. Momaĉka fantazija, kaţeš? Onda ću ti ja sada nešto reći o devojaĉkoj fantaziji. Sve tri što sede ovde – Iskra, Mistle i Falka – usred bela dana su prošle kroz gradić Druig, a saznavši da su u kafani Varnhageni, progalopirale su kroz kafanu! Skroz-naskroz! Ušle su kroz prednja vrata i izašle u dvorište. A Varnhageni su ostali otvorenih gubica s polomljenim kriglama i prosutim pivom. Hoćeš reći da je to mala fantazija? – Neće – preduhitri odgovor Mistle, osmehujući se zloĉesto. – Neće reći, jer zna ko su Pacovi. I njegova gilda to zna. Majstor Almavera je završio tetovaţu. Ciri mu je zahvalila ponositim izrazom lica, obukla se i sela s druţinom. Nakašljala se kada je na sebi osetila ĉudan, kritiĉki – i nekako podsmešljiv – Hotspornov pogled. Pogledala ga je prezrivo, demonstrativno se ugnezdivši u Mistleine ruke. Ona je već uspela da proveri u praksi da takve manifestacije zbunjuju i uspešno hlade strasti gospode kojima su u glavi bili amori. U sluĉaju Hotsporna, to je bilo nepotrebno, jer kvazinakupac nije u tom pogledu bio nametljiv. Hotsporn je za Ciri bio zagonetka. Pre toga ga je videla samo jedan jedini put, a ostalo joj je ispriĉala Mistle. Hotsporn i Giselher, pojasnila je, odavno se znaju i druţe, imaju dogovorene signale, šifre i mesta gde se sastaju. Tokom tih sastanaka, Hotsporn daje informacije – i onda odlaze na određeni drum i napadaju određenog nakupca, konvoj ili karavan. Ponekad ubijaju određenu osobu. I uvek je dogovaran znak – nisu smeli da napadaju nakupce koji su imali takav znak na kolima. Ciri je u poĉetku bila zamišljena i pomalo razoĉarana – gledala je u Giselhera kao u dugu i smatrala Pacove uzorom slobode i nezavisnosti, sama je zavolela tu slobodu i taj prezir prema svemu i svakome. Sve dok

iznenada nije došlo vreme da se izvršava posao po naređenju. Neko im je, kao unajmljenim ubicama, naređivao koga da ubiju. To nije sve – neko im je zabranjivao da nekog ubiju, a oni su slušali i podvijali rep. – Usluga za uslugu – slegnu ramenima Mistle kad je Ciri upita o tome. – Hotsporn nam izdaje naredbe, ali nam daje i informacije zahvaljujući kojima preţivljavamo. Sloboda i prezir imaju svoju granicu. Na kraju je uvek tako – oruđe si u neĉijim rukama. Takav je ţivot, Sokolice. Ciri je bila zaĉuđena i razoĉarana, ali brzo je to prebrodila. Uĉila je. I to da se ne ĉudi previše i da ne oĉekuje previše, jer će u tom sluĉaju razoĉaranje biti manje bolno. – Ja, dragi Pacovi – u međuvremenu je govorio Hotsporn – imao bih remedijum za sve vaše probleme. Za Nisire, barone, prefekte, za Bonharta ĉak. Da, da. Jer iako se oko vaših vratova steţe omĉa, našao bih naĉin kako da se ispetljate. Iskra zabrekta, a Rif se grohotom nasmeja. Ali Giselher ih je utišao gestom i dozvolio Hotspornu da nastavi. – Vest glasi – reĉe uskoro nakupac – da će za koji dan biti proglašena amnestija. Ukoliko nekome preti kontumaciona presuda, ha, ukoliko nekome ĉak preti vešanje, biće pomilovan ako se samo pojavi i prizna krivicu. – Sranje! – viknu Kajli, pomalo suznih oĉiju, jer je upravo ušmrknuo crtu fisteha. – Nilfgardski trik, podvala! Neće nas, stare lisce, tako navući na tanak led! – Polako – zaustavi ga Giselher. – Ne pali se, Kajli. Hotsporn kakvog znamo nema obiĉaj da baca prašinu u oĉi i da ne odrţi reĉ. On obiĉno zna šta i zbog ĉega govori. Stoga sigurno zna i reći će nam otkud ta iznenadna nilfgardska velikodušnost. – Car Emhir – reĉe spokojno Hotsporn – će se oţeniti. Uskoro ćemo u Nilfgardu imati caricu. Zbog toga moraju da oglase amnestiju. Car je navodno beskrajno srećan, pa i drugima ţeli sreću. – Fućka mi se za carsku sreću – saopšti gordo Mistle. – A amnestiju neću iskoristiti, jer mi nešto ta nilfgardska milost smrdi na sveţ iver. Nešto kao da su izdeljali kolac u špic, hehe! – Sumnjam – Hotsporn slegnu ramenima – da bi to bila prevara. To je politiĉka stvar. I to velika. Veća nego što ste vi Pacovi, nego sve ovdašnje bande zajedno. Tu se radi o politici.

– Što znaĉi šta? – Giselher namršti obrve. – Pošto ništa nisam shvatio. – Emhirov brak je politiĉki motivisan i uz pomoć tog braka politiĉka pitanja će biti rešena. Car brakom stvara uniju, ţeli da još snaţnije ujedini carstvo, da stavi taĉku na pograniĉne nerede i da uspostavi mir. Jer, znate li kime se ţeni? S Cirilom, naslednicom prestola Cintre. – Laţ! – vrisnu Ciri. – Izmišljotina! – Na osnovu ĉega mi gđica Falka prebacuje da laţem? – Hotsporn podiţe na nju oĉi. – Moţda je ona bolje informisana? – Naravno! – Tiše, Falka – namršti se Giselher. – Kada su te na stolu tetovirali po trtici, bila si tiha, a sada se dereš? Šta je to Cintra, Hotsporne? Kakva je to Cirila? Zašto je toboţe to tako vaţno? – Cintra – dobaci Rif, posipajući sebi fisteli na prst – to je drţavica na severu za koju je carstvo ratovalo s tamošnjim vladikama5. To je bilo pre tri ili ĉetiri godine. – Istina – potvrdi Hotsporn. – Carska vojska je osvojila Cintru i ĉak su prešli reku Jare, ali kasnije su morali da se povlaĉe. – Zato što su dobili batine kod Brda Soden – progunđa Ciri. – Povlaĉili su se tako da su umalo gaće izgubili! – Gđica Falka je, kako vidim, upućena u najnoviju istoriju. Pohvalno je, pohvalno, za tako mlade godine. Mogu li da pitam gde je gđica Falka uĉila školu? – Ne moţeš! – Dosta! – Giselher opet opomenu. – Priĉaj o toj Cintri, Hotsporne. I o amnestiji. – Imperator Ernhir – reĉe nakupac – rešio je da od Cintre stvori bršljanovu drţavu... – Kakvu? – Bršljanovu. Koja kao i bršljan ne moţe da postoji bez snaţnog stabla oko koga se obavija. A to stablo je oĉigledno Nilfgard. Već postoje takve drţave, uzmimo recimo Metinu, Maeht, Tusen... Tamo kraljuju lokalne dinastije. Toboţe, razume se. – To se zove lakoma autonomija – pohvali se Rif. – Ĉuo sam. 5

Vladika – staropoljska titula za gospodara, vladara, poglavara. (Prim. prev.)

– Problem s tom Cintrom, međutim, bio je takav da se tamošnja kraljevska linija ugasila... – Ugasila?! – ĉini se da će se ubrzo iz Cirinih oĉiju razasuti zelene iskre. – Lepo se ugasila! Nilfgardi su ubili kraljicu Kalante. Jednostavno su je ubili! – Priznajem – Hotsporn gestom spreĉi Giselhera, koji se spremao da opet izgrdi Ciri što se ubacuje – da nas ovde neprestano obasjava znanje gđice Faike. Kraljica Cintre je zapravo poginula tokom rata. Poginula je, kako se mislilo, i njena unuka Cirila, poslednja osoba kraljevske krvi. Tada Emhir nije baš imao od ĉega da stvori tu, kako je to mudro kazao gos‟n Rif, lakomu autonomiju. Dok se iz ĉista mira ta Cirila nije pojavila. – To su nekakve bajke – frknu Iskra, oslanjajući se na Giselherovo rame. – Stvarno – klimnu glavom Hotsporn. – To je malo kao u bajci, treba priznati. Kaţu da je zla ĉarobnica zatvorila tu Cirilu negde na dalekom Severu, u magiĉnoj kuli. Ali pošlo joj je za rukom – Cirili, a ne kuli – da pobegne i zatraţi azil u carstvu. – To je jedna velika, prokleta, neistinita laţ i besmislica! – Ciri eksplodira, seţući drhtavim rukama za kutijicom s fistehom. – A imperator Emhir, kako glasi fama – Hotsporn nastavi neometeno – ĉim ju je ugledao, zaljubio se bezumno u nju, i sada ţeli da je uzme za ţenu. – Sokolica je u pravu – Mistle kruto reĉe, naglašavajući iskaz lupanjem šake u sto. – To je prokleta besmislica! Dođavola, prokleto ne mogu da razumem o ĉemu se tu radi. Jedno je sigurno: zasnivati na toj besmislici nadu u nilfgardsku milost bila bi još veća besmislica. – Tako je! – Rif ju je podrţao. – Šta nas briga za carsku ţenidbu. Ĉak iako ne znam kime se car oţenio, nas će uvek ĉekati druga verenica. Spravljena od konoplje! – Ne radi se o vašim vratovima, dragi Pacovi – podseti ih Hotsporn. – To je politika. Na severnim granicama carstva stalno su nemiri, pobune i neredi, pogotovo u toj Cintri i okolini. A uzme li imperator za ţenu naslednicu Cintre, onda će se Cintra umiriti. Biće sveĉana amnestija, a pobunjeniĉke grupe će sići s planina i prestaće da narušavaju carstvo i ĉine gadosti. Ha, ako Cintrijka sedne na carski tron, onda će buntovnici stupiti u carsku armiju. A, doduše, znate da na severu, preko reke Jare, traje rat i da se svaki vojnik raĉuna.

– Aha – namršti se Kajli. – Sada sam shvatio! Takva je ta amnestija. Daće nam izbor: ovde je zaoštren kolac, a onde carske boje. Ili kolac u dupe, ili boje na leđa. I u rat, da umremo za imperiju! – U rat – reĉe polako Hotsporn – u suštini je drugaĉije nego što je u toj pesmici. Svakako ne moraju svi da ratuju, dragi Pacovi. Moguća je, naravno, nakon ispunjavanja uslova amnestije, odnosno pojavljivanja i priznavanja krivice, određena vrsta... alternativne sluţbe. – Ĉega? – Ja znam o ĉemu je reĉ – Giselherovi zubi nakratko blesnuše na preplanulom licu modrom od obrijanih dlaka. – Udruţenje nakupaca, deco, ima ţelju da nas uzme pod svoje okrilje. Da nas zagrli i mazi. Kao rođena majka. – Bolje kao kurvina mater – Iskra promrmlja u bradu. Hotsporn se pravio da nije ĉuo. – Potpuno si u pravu, Giselhere – reĉe hladno. – Gilda moţe, ako poţeli, da vas zaposli. Zvaniĉno – radi promene. I da vas mazi. Da vam pruţi zaštitu. I zvaniĉno i radi promene. Kajli je hteo nešto da kaţe, Mistle je htela nešto da kaţe, ali brz Giselherov pogled oduzeo je oboma govor. – Prenesi gildi, Hotsporne – reĉe ledeno starešina Pacova – da smo zahvalni za ponudu. Promislićemo, razmisliti i porazgovarati. Posavetovaćemo se šta da ĉinimo. Hotsporn je ustao. – Idem. – Sada, po noći? – Prenoćiću u selu. Ovde mi je nekako neugodno. A sutra pravac na granicu s Metinom, zatim glavnim putem u Forgeham, gde ću se zadrţati do ekvinocija, a ko zna, moţda i duţe. Pošto ću tamo ĉekati one koji su već odluĉili, spremni su da se pojave i da pod mojim okriljem ĉekaju amnestiju. Ni vi nemojte da gubite vreme, lepo vam savetujem, s promatranjem i razmišljanjem. Jer je Bonhart spreman da preduhitri amnestiju. - – Stalno nas plašiš tim Bonhartom – reĉe polako Giselher, ustajući. – Mislio bi neko da je bitanga već na pragu... A on je sigurno iza brda, iza šuma...

– ... u Zavisti – dovrši mirno Hotsporn. – U krĉmi „Pod Himerinom glavom”. Nekih trideset milja odavde. Da nije bilo vašeg cikcaka kod Velde, sigurno biste naleteli juĉe na njega. Ali vas to ne brine, znam. Zbogom, Giselhere. Zbogom, Pacovi. Majstore Almavera? Idem u Metinu, a uvek se radujem društvu na putu... Šta kaţeš, majstore? Hoćeš? Tako sam i mislio. Onda pakuj svoju tezgu. Platite majstoru, Pacovi, za njegov umetniĉki trud. * Poštanska stanica je mirisala na prţeni luk i ĉorbu od krompira koju je spremala ţena šefa stanice, privremeno puštena iz zatoĉeništva u ostavi. Sveća na stolu je vrcala, podrhtavala i lelujala repom plamena. Pacovi su se tako nagnuli na sto da je plamen grejao njihove glave, koje su se skoro dodirivale. – On je u Zavisti – Giselher je tiho govorio. – U krĉmi „Pod Himerinom glavom”. Odavde ima jedva dan puta. Šta mislite o tome? – Isto što i ti – promrmlja Kajli. – Ajmo tamo da ubijemo kurvinog sina. – Osvetićemo Valdeza – reĉe Rif. – Muhomorka. – I neće nas – zasikta Iskra – kojekakvi Hotspornovi bosti u oĉi tuđom slavom i fantazijom. Odradićemo tog Bonharta, tog lešinara, tog vukodlaka. Prikucaćemo njegovu glavu iznad vrata kafane kako bi se slagala s nazivom! I da bi svi videli da nije bio mag, već srnrtnik kao i svi drugi, i da se na kraju drznuo na bolje od sebe. Pokazaće se koja je banda najbolja od Korata do Perepluta! – Pevaće pesme o nama na vašarima! – reĉe ţestoko Kajli. – Ha, i u zamcima. – Haj‟mo – Ase udari dlanom u sto. – Haj‟mo da ubijemo gnjidu. – A kasnije – zamisli se Giselber – razmislićemo o toj amnestiji... O gildi... Zašto kriviš gubicu, Kajli, kao da si progutao stenicu? Idu nam za petama, a ide i zima. Ovako sam mislio, Pacovi: prezimićemo, grejaćemo dupe uz kamin, amnestijom ćemo se utopliti i naginjati amnestijsko toplo pivo. Pristojno i uljudno ćemo preţiveti u toj amnestiji... lako nekako do proleća. A u proleće... Kad trava prornili iz snega... Pacovi se nasmejaše u horu, tiho, zloslutno. Oĉi su im gorele kao pravim pacovima dok noću u mraĉnom sokaku prilaze ranjenom ĉoveku nesposobnom da se brani.

– Pijmo – reĉe Giselher. – Za Bonhartovu propast! Pojedimo ovu supu, pa na spavanje da se odmorimo, jer ćemo pre jutra krenuti. – Razumemo – frknu Iskra. – Ugledajte se na Mistle i Falku, one su već sat vremena u krevetu. Ţena šefa stanice zadrhta kraj kotla, ĉuvši opet od stola tiho, zlo, gnusno kikotanje. * Ciri je podigla glavu i neko vreme ćutala, zagledana u slab plamen lojanice, u kojoj su već dogoreli ostaci ulja. – Iskrala sam se tada iz stanice kao lopov – nastavi priĉu. – Pre jutra, u potpunom mraku... Ali nisam uspela da pobegnem neopaţeno. Mistle mora da se probudila kada sam ustajala iz kreveta. Uhvatila me je u staji kada sam sedlala konja. Ali nije se zaĉudila. I uopšte nije pokušala da me zaustavi... Već je poĉinjalo da sviće... – I sada će još malo zora – zevnu Visogota. – Vreme je za spavanje, Ciri. Sutra ćeš nastaviti priĉu. – Moţda si u pravu – i ona je zevnula, ustala i snaţno se protegnula. – Jer su i meni kapci već teški. Ali ovim tempom, pustinjaĉe, nikada neću završiti. Koliko je već veĉeri prošlo? Najmanje deset. Bojim se da će cela priĉa trajati hiljadu i jednu noć. – Imamo vremena, Ciri. Imamo vremena. * – Od koga ţeliš da pobegneš, Sokolice? Od mene? Ili od sebe? – Završila sam s beţanjem. Sada ţelim da nešto jurim. Zbog toga moram da se vratim... tamo gde je sve poĉelo. Moram. Shvati to, Mistle. – A zbog toga... Zbog toga si bila mila prema meni, Prvi put posle toliko dana... Poslednji, oproštajni put? A onda da zaboraviš? – Ja te nikada neću zaboraviti, Mistle. – Zaboravićeš. – Nikada. Obećavam ti. A to nije bio poslednji put. Pronaći ću te. Doći ću kod tebe... Doći ću zlatnom koĉijom sa šest konja. Sa svitom posluge. Videćeš. Ja ću ubrzo imati... mogućnosti. Mnogo mogućnosti. Potrudiću se da se tvoja sudbina promeni... Videćeš. Uverićeš se koliko ću mnogo moći da uĉinirn. Koliko toga da promenim. – Za to treba imati veliku moć – uzdahnu Mistle. – I snaţnu magiju...

– I to je takođe moguće – Ciri obliza usne. – I magija... Mogu da povratim... Sve što sam nekada izgubila mogu da vratim... I opet će biti moje. Obećavam ti, zaĉudićeš se kada se ponovo sretnemo. Mistle okrenu ošišanu glavu i zagleda se u plavo-ruţiĉaste pruge koje je osvit već iscrtao na istoĉnom kraju sveta. – U stvari – reĉe tiho. – Biću veoma zaĉuđena ako se još nekada sretnemo. Ukoliko te još jednom vidim, malena. Odlazi više. Ne odugovlaĉimo s tim. – Ĉekaj me – Ciri zašrnrca. – I ne daj da te ubiju. Razmisli o toj amnestiji o kojoj je govorio Hotsporn. Ĉak i ako Giselher i ostali ne budu hteli... Ti ipak razmisli o tome, Mistle. To moţe biti naĉin da preţiviš... Jer ja ću se vratiti po tebe. Kunem se. – Poljubi me. Svitalo je. Svetlost je jaĉala, a studen se pooštrila. – Volim te, Svilorepa. – Volim te, Sokolice. Odlazi više. * – Naravno da mi nije verovala. Bila je ubeđena da sam se uplašila i da sam jurnula za Hotspornom da traţim spas, da molim za tu amnestiju kojom nas je tako mamio. Otkud je mogla da zna kakva su me osećanja svladala kada sam slušala ono što je Hotsporn govorio o Cintri, o mojoj babi Kalante... I o tome da će neka “Cirila” postati ţena cara Nilfgarda. Tog istog cara koji je ubio baku Kalante, a za mnom poslao crnog viteza s perima na šlemu. Priĉala sam ti, sećaš se? Na ostrvu Taned, kada je ispruţio ruku prema meni, pustila sam mu krv! Trebalo je da ga ubijem tada... Ali nekako nisam mogla... Bila sam glupa! A ko zna, moţda je on tamo na Tanedu iskrvario i izdahnuo... Zbog ĉega me tako gledaš? – Priĉaj. Ispriĉaj kako si krenula za Hotspornom da povratiš nasledstvo. Da povratiš ono što ti pripada. – Nema potrebe da ironiĉno govoriš, nema potrebe da se podsmevaš. Da, znam, to je bilo glupo, sada to vidim, i onda sam... Bila sam mudrija u Kaer Morhenu i u hramu Melitele, tamo sam znala da ono što je prošlo ne moţe više da se vrati, da nisam više kneginjica Cintre, već neko potpuno drugi, da nemam nikakvo nasledstvo, da je to izgubljeno i da treba s tim da se pomirim. Objasnili su mi to mudro i smireno, a ja sam to prihvatila. Takođe smireno. I odjednom je to poĉelo da se vraća. Najpre kada su probali da mi bodu oĉi titulom te kasadejske baronese...

Nikad me nisu potresale takve stvari, a tada sam iznenada pobesnela, podigla nos i gromko zavrištala da imam mnogo višu titulu i da sam plemenitijeg roda. I od tog trenutka sam poĉela o tome da mislim. Osetila sam kako u meni raste gnev. Razumeš li to, Visogota? – Razumem. – A Hotspornova priĉa je prevršila meru. Umalo nisam prokljuĉala od zlobe... Toliko su mi nekada govorili o sudbi... A sada neko drugi ima korist od te sudbine, zahvaljujući obiĉnoj prevari. Neko se predstavio kao ja, kao Ciri iz Cintre, i imaće sve, plivaće u luksuzu... Ne, nisam mogla da mislim ni na šta drugo... Odjednom sam shvatila da nisam sita i da se smrzavam spavajući pod golim nebom, da moram da perem intimna mesta u ledenim potocima... Ja! Ja treba da imam kadu od zlatnog lima! Vodu koja miriše na nard i ruţe! Tople ruĉnike! Ĉistu posteljinu! Razumeš, Visogota? – Razumem. – Odjednom sam bila spremna da odem u najbliţu prefekturu, u najbliţu tvrđavu, kod tih Nilfgardijaca, kojih sam se tako bojala i koje sam tako mrzela... Bila sam spremna da kaţem: “Ja sam Ciri, vi nilfgardske budale, mene treba da uzme za ţenu vaš glupi car, podmetnuli su vašem caru neku bezobzirnu prevarantkinju, a taj idiot nije ni prepoznao prevaru”. Bila sam tako gnevna da bih to uradila da mi se ukazala prilika. Bez oklevanja. Razumeš, Visogota? – Razumem. – Na sreću, došla sam sebi. – Na tvoju veliku sreću – ozbiljno klimnu glavom Visogota. – Pitanje te carske ţenidbe nosi svakakva znamenja drţavnih afera, borbu stranaka ili frakcija. Ako bi se pojavila i pomrsila raĉune nekim uticajnim silama, ne bi umakla bodeţu ili otrovu. – I to sam shvatila. I zapamtila. Dobro sam zapamtila. Da priznam ko sam, znaĉilo je smrt. Bila sam sposobna da se pomirim s tim. Ali ne zanemarujmo ĉinjenice. Ćutali su neko vreme, radeći oko koţa. Pre nekoliko dana lov je bio neoĉekivano dobar, u zamke i varke upalo je dosta ondantri i nutrija, dve vidre i jedan dabar. Zato su imali dosta posla. – Jesi li stigla Hotsporna? – najzad upita Visogota. – Jesam – Ciri obrisa ĉelo rukavom. – I to ĉak veoma brzo, pošto on nije ţurio s putovanjem. I uopšte se nije zaĉudio kada me je ugledao!

* – Gđice Falka! – Hotsporn povuĉe vođice i u vidu plesa okrenu vranu kobilu. – Kakvo prijatno iznenađenje! Mada, moram da priznam, uopšte nije tako veliko. Oĉekivao sam, ne krijem, oĉekivao sam to. Znao sam da ćete doneti odluku. Mudru odluku. Primetio sam blesak inteligencije u vašim prelepim oĉima punim draţi. Ciri je prišla bliţe, tako da su se umalo dodirnuli stremenima. Zatim otegnuto proĉisti grlo, sagnu se i pljunu na pesak druma. Nauĉila je da pljuje na taj naĉin – gnusan, ali delotvoran kada je trebalo da ohladi neĉiju zavodniĉku strast. – Shvatio sam – lagano se osmehnu Hotsporn – da ţeliš da iskoristiš amnestiju? – Loše si shvatio. – Ĉemu onda da pripišem radost koju mi donosi pogled na vaše draţesno lice? – A mora li da postoji razlog? – brecnu se. – Na stanici si kazao da ţeliš društvo na putu. – Nesumnjivo – osmehnu se šire. – Ali ukoliko se varam u vezi s amnestijom, onda nije sigurno da li će nam putevi biti isti. Nalazimo se, kao što vidite, na raskršću. Raskrsnica, ĉetiri strane sveta, potrebno je odluĉiti... Simbolika, kao u onoj poznatoj legendi. Ako pođeš na istok, nećeš se vratiti... Ako pođeš na zapad, nećeš se vratiti... Na sever... Hm... Severno od ovog stuba nalazi se amnestija... – Skini mi se s tom tvojom amnestijom. – Kako vi kaţete. Kuda će vas onda, ako smem da pitam, put odvesti? Kojim ćete putem simboliĉnog raskršća? Majstor Almavera, umetnik igle, uprtio je svoje mazge na zapad, ka gradu Fano. Istoĉni drum vodi do naselja Zavist, ali ne bih ja savetovao taj pravac... – Reka Jara – reĉe polako Ciri – o kojoj smo govorili na stanici, to je nilfgardski naziv za reku Jarugu, zar ne? – Kako ste uĉeni – pognu se i pogleda je u oĉi – a ne znate to? – Zar ti ne moţeš ljudski da odgovoriš kad te ljudski pitaju? – Ali šalio sam se, zašto se odmah ljutiš? Da, to je t:a reka. Na vilenjaĉkom i nilfgardskom je Jara, a na severu Jaruga. – A ušće te reke – nastavi Ciri – je Cintra? – Tako je, Cintra.

– Odavde, gde smo sada, koliko je daleko Cintra? Koliko milja? – Priliĉno. I zavisi u kojim miljama se raĉuna. Gotovo svaka nacija ima svoje, drugaĉije, lako je pogrešiti. Zgodnije je raĉunati takve distance danima, metodom svih putujućih nakupaca. Da bi se odavde stiglo do Cintre, potrebno je nekih dvadeset pet, trideset dana. – Kuda? Pravo na sever? – Gdicu Falku baš interesuje ta Cintra. Zbog ĉega? – Ţelim da stupim na tamošnji presto. – Dobro, dobro – Hotsporn podiţe dlan kao da se brani. – Shvatio sam delikatnu aluziju, neću više zadavati pitanja. Najjednostavniji put do Cintre, paradoksalno, ne vodi pravo na sever, jer nema puteva i moĉvarna jezera ometaju putovanje. Najpre treba krenuti ka gradu Forgehamu, a kasnije treba ići na severozapad, do Metine, prestonice zemlje identiĉnog naziva. Potom bi trebalo ići preko ravnice Mag Deira, trgovaĉkim putem sve do grada Nojnrojt. Tek odande treba krenuti severnim drumom, koji vodi dolinom reke Jelene. Odande je već lako snaći se: putem neprestano prolaze vojni odredi i transporti, pa kroz Nazair i Stepenice Marnadala, planinski prevoj koji vodi na sever do Doline Marnadal. A Dolina Marnadal – to je već Cintra. – Hm... – Ciri se zagleda u zamagljeni horizont, u razmazanu liniju crnih brda. – U Forgeham, a kasnije na severozapad... To znaĉi... Kuda? – Znate li šta? – Hotsporn se osmehnu lagano. – Ja putujem baš prema Forgehamu, a potom u Metinu. Oh, tim putićem što se među borićima peskom zlati. Hajdete sa mnom, nećete se izgubiti. Amnestija je amnestija, ali biće mi drago putovati s tako draţesnom gdicom. Ciri ga odmeri najhladnijim pogledom kojim je mogla. Hotsporn zagrize usnu pri vragolastom osmehu. – Dakle? – Idemo. – Bravo, gđice Falka. Mudra odluka. Kazao sam, vi ste mudri koliko ste lepi. – Prestani da me zoveš gđicom, Hotsporne. Iz tvojih usta to zvuĉi nekako uvredljivo, a ja ne dozvoljavam da me vređaju nekaţnjeno. – Kako gđica naredi.

* Divna zora nije ispunila oĉekivanja, već ih je obmanula. Dan koji je usledio posle nje bio je siv i kišovit. Vlaţna magla je uspešno potamnjivala sjaj jesenjeg lišća drveća što je bilo povijeno nad putem i koje se prelivalo u hiljadu oker, crvenih i ţutih nijansi. U vlaţnom vazduhu mirisalo je na koru drveta i gljive. Išli su polako po tepihu od opalog lišća, ali Hotsporn je ĉesto terao svoju vranu kobilu u lagani kas ili galop. Ciri je tada oĉarano piljila. – Ima li ona neko ime? – Ne – blesnu zubima Hotsporn. – Ja tretiram jahaĉkog konja s gledišta korisnosti i menjam ih veoma ĉesto, ne vezujući se. Davanje imena konjima, ukoliko ne drţiš ergelu, smatram pretencioznim. Slaţeš se sa mnom? Konj Vranac, pas Rundov, a maĉka Mrgud. Pretenciozno! * Ciri se nisu dopali njegovi pogledi i dvosmisleni osmesi, a naroĉito blago podrugljiv ton kojim je postavljao pitanja i odgovarao na njih. Usvojila je zatim jednostavnu taktiku: ćutala je, govorila kratko i nije provocirala. Ukoliko joj je uspevalo. A nije joj uvek uspevalo. Pogotovo kada je govorio o toj svojoj amnestiji. A kada je opet – i to dosta oštro – izrazila nezadovoljstvo, Hotsporn je iznenadno promenio ploĉu: poĉeo je odjednom da dokazuje da je u njenom sluĉaju amnestija bespotrebna, štaviše – da se ne odnosi na nju. „Amnestija obuhvata zloĉince”, reĉe, “a ne ţrtve zloĉina.” Ciri je prasnula u smeh. – Sam si ţrtva, Hotsporne! – Govorio sam potpuno ozbiljno – uveri je. – Ne da bih probudio tvoju ptiĉju radost, već da bih ti sugerisao na koji naĉin da spaseš koţu ako te uhvate. Naravno, na barona Kasadeju nešto tako neće uticati, ni od Varnhagena nemoj da oĉekuješ milost, oni će te u najboljem sluĉaju linĉovati na licu mesta, brzo i, ako krene kako treba, bezbolno. Ako ipak padneš u ruke prefekta i ako budeš stala pred surovo ali pravedno lice carevog zakona... Ha, u tom sluĉaju bih ti preporuĉio sopstvenu liniju odbrane: obliješ se suzarna i izjaviš da si nevina ţrtva spleta okolnosti. – A ko će u to poverovati? – Svako – Hotsporn se nagnu u sedlu i pogleda je u oĉi. – Jer to i jeste istina. Ti zaista jesi nevina ţrtva, Falka. Nemaš još šesnaest godina, po carskim zakonima, ti si maloletna. U bandi Pacova si se sluĉajno našla. Nije tvoja krivica što si zapala za oko jednoj banditkinji, Mistle,

kojoj neprirodne sklonosti nisu nikakva tajna. Mistle je upravljala tobom, seksualno te iskorišćavala i primoravala na... – Da, razjasnilo se – prekide ga Ciri i sama se ĉudeći svojoj smirenosti. – Na kraju se razjasnilo o ĉemu se radi, Hotsporne. Već sam viđala takve kao ti. – Zaista? – Kao i svakom petlu – i dalje je bila smirena – kresta ti se diţe na pomisao o meni i Mistle. Kao i svakom glupom muţjaku, u glupoj tintari ti je sinula ideja da probaš da me izleĉiš od neprirodne bolesti i da bludnicu vratiš na put istine. A znaš li šta je u svemu tome gnusno i neprirodno? Upravo takve misli! Hotsporn ju je posmatrao ćuteći i s veoma zagonetnim osmehom na brkatim usnama. – Moje misli, draga Falka – reĉe uskoro – moţda i nisu pristojne, moţda i nisu lepe, ha, oĉigledno je da nisu nevine... Ali, tako mi bogova, one su u skladu s prirodom. S mojom prirodom. Vređaš me time što misliš da je moja naklonost ka tebi zasnovana na nekakvoj... perverznoj radoznalosti. Ha, ti i sama sebe vređaš, ne primećujući ili ne ţeleći da prihvatiš ĉinjenicu da su tvoja nesvakidašnja lepota i šarm koji pleni u stanju da svakog muškarca bace na kolena. Da ĉarolija tvog pogleda... – Slušaj, Hotsporne – prekinu ga. – Da li ti to teţiš da spavaš sa mnom? – Kakva inteligencija – raširi ruke. – Jednostavno nemam reĉi. – Onda ću ti ja pomoći. – Lagano potera konja kako bi mogla da ga gleda preko ramena. – Pošto ja imam reĉi u izobilju. Osećam se poĉastvovano. U nekim drugim uslovima, ko zna... Da je to bio neko drugi, eh! Ali ti, Hotsporne, uopšte mi se ne sviđaš. Ništa, ali jednostavno ništa kod tebe me ne privlaĉi. A rekla bih ĉak da je suprotno: sve me od tebe odbija. Sam vidiš da bi u takvim uslovima seksualni ĉin bio ĉin protivan prirodi. Hotsporn se zasmejao, takođe terajući konja. Vrana kobila je zaplesala na šumskom putu, zahvalno podiţući skladnu glavu. Ciri se zavrte na sedlu, boreći se s ĉudnim osećanjem koje je odjednom oţivelo u njoj, oţivelo je negde duboko, u dnu stomaka, ali brzo i dosledno je izbijalo napolje na koţu koju je iritirala odeća. „Rekla sam mu istinu”, pomisli. “On mi se ne sviđa, dođavola, sviđa mi se njegov konj, ova vrana kobila. Ne on, nego konj... Kakva je ovo prokleta glupost! Ne, ne, ne! Ĉak iako

ne uzmem u obzir Mistle, bilo bi smešno i glupo da mu se predam samo zato što me uzbuđuje gledanje vrane kobile kako pleše na putu.” Hotsporn joj je dozvolio da se popne i gledao ju je u oĉi s ĉudnim osmehom. Zatim je ponovo cimnuo vođice i primorao kobilu na sitne korake, okrete i plesno koraĉanje u stranu. “Zna”, pomisli Ciri, „Stari lisac zna šta ja osećam.” „Mater ti. Samo sam radoznala!” – Borove iglice – Hotsporn reĉe neţno, prilazeći veoma blizu i pruţajući ruku – zakaĉile su ti se za kosu. Skinuću ih, ako dozvoliš. Dodaću da gest dolazi iz moje uĉtivosti, ne iz perverznih poţuda. Dodir – to je uopšte nije zaĉudilo – prijao joj je. Bila je još daleko od odluke, ali je radi sigurnosti raĉunala dane od poslednje menstruacije. To ju je nauĉila Jenefer – da raĉuna unapred i hladne glave, jer kasnije, kada je vrućina, nastaje ĉudna mrskost za raĉunanje, zajedno s teţnjom da se zanemaruju posledice. Hotsporn ju je gledao u oĉi i osmehivao se, kao da je u potpunosti znao da je proraĉun ispao u njegovu korist. „Još da nije tako star”, uzdahnu krišom Ciri. „Ali on ima sigurno preko trideset godina...” – Turmalini – Hotspornovi prsti su neţno dodirnuli njeno uho i naušnicu. – Lepi su, ali to su samo turmalini. Rado bih ti darovao i prikaĉio smaragde, dragocenije i intenzivnije zelene boje, koji mnogo bolje pristaju tvojoj lepoti i boji oĉiju. – Znaj – procedi Ciri gledajući ga bezobrazno – da ako bi i došlo do neĉega, traţila bih ti smaragde unapred. Pošto zasigurno ne tretiraš samo konje u pogledu korisnosti, Hotsporne. U zoru nakon opojne noći, prisećanje mog imena kao od šale bi ocenio pretencioznim. Pas Rundov, maĉka Mrgud, a gđica: Marica. – Tako mi ĉasti – nasmeja se kiselo. – Uspevaš da zamrzneš i najvatrenije poţude, Kraljice Snega. – Prošla sam dobru školu. * Magla se malo podigla, ali i dalje je bilo tmurno. I uspavljujuće. Pospanost je brutalno prekinula vriska i topot. Iza hrastova pored kojih su upravo prolazili iskoĉili su konjanici. Oboje su reagovali tako brzo i na tako uveţban naĉin kao da su to veţbali nedeljama. Zaustavili su se i okrenuli konje, istog ĉasa su krenuli u trk, u galop, u gnevni juriš, prilepivši se uz grive i terajući konje

urlicima i udarajući ih petama. Iznad njihovih glava zafijukala su krilca strela, digao se vrisak, zveket i tresak. – U šumu! – viknu Hotsporn. – Skreći u šumu! U gustiš! Skrenuli su bez usporavanja. Ciri se još niţe i jaĉe priljubila uz konjski vrat, jer su grane polomljene u jurišu pretile da je zbace sa sedla. Videla je kako je luk iz samostrela otkinuo komad stabla jovovine pored kog je prolazila. Vriskom je poţurila, jer je u svakom trenutku oĉekivala da je u leđa pogodi vrh strele. Hotsporn, koji je jahao odmah ispred nje, odjednom ĉudno zastenja. Preskoĉili su duboku jamu i spustili se niz vratolomnu liticu u trnovito šipraţje. I tada Hotsporn naglo skliznu sa sedla i strovali se u brusnice. Vrana kobila zarza, ritnu se, mlatnu repom i pojuri dalje. Ciri se nije premišljala. Skoĉi i udari svog korija po zadnjici. Kad je otrĉao za vranom kobilom, pomogla je Hotspornu da ustane; oboje su zaronili u ţbunje, u jovovu šumu, sapleli se, skotrljali niz padinu i pali u visoku paprat na dnu jaruge. Mahovina je ublaţila pad. Odozgo, s litice, odjekivala su kopita potere – na sreću, išli su kroz visoku šumu za odbeglim konjima. Kako se ĉinilo, njihov nestanak u paprati nisu primetili. – Ko su ovi? – siknu Ciri, izvlaĉeći se ispod Hotsporna i istresajući iz kose zgnjeĉene gluvare. – Prefektovi ljudi? Varnhageni? – Obiĉni banditi... – Hotsporn ispljunu lišće. – Razbojnici... – Predloţi im amnestiju – zaškripa peskom u zubima. – Obećaj im... – Budi tiha. Ĉuće. – Hoooo! Hooooo! Ovamoooo! – ĉulo se odozgo. – Sleva siiiiđiii! Slevaaaaa! – Hotsporne? – Šta? – Imaš krv na leđima. – Znam – odgovori hladno, izvlaĉeći ispod pazuha smotuljak platna i okrećući se ka njoj postrance. – Gurni mi to ispod majice. U visini leve lopatice... – Gde si pogođen? Ne vidim strelu... – To je bio arbalest... Gvozdena seĉanica, najverovatnije preseĉeni potkivaĉki klin. Ostavi, ne diraj. To je ovde pored kiĉme... – Mater ti. Pa šta da radim?

– Ostani tiha. Vraćaju se. Zatopotaše kopita, a neko piskavo zviznu. Neko je vikao, zvao, naređivao nekom da se vrati. Ciri naćuli uši. – Odlaze – promrmlja. – Obustavili su poteru. Nisu uhvatili konje. – To je dobro. – Ni mi ih nećemo uhvatiti. Hoćeš li moći da hodaš? – Neću morati – osmehnu se pokazujući joj bezvrednu narukvicu prikaĉenu za zglob. – Kupio sam ovu dranguliju zajedno s konjem. Magiĉna je. Kobila ju je nosila otkad je bila ţdrebe. Kada je protrljam, oh, evo ovako, kao da sam je prizvao. Kao da je ĉula moj glas. Dotrĉaće ovamo. Malo će to potrajati, ali dotrĉaće sigurno. Uz malo sreće, i tvoj šarac će dotrĉati za njom. – A uz malo loše sreće? Otići ćeš sam? – Falka – reĉe, uozbiljivši se. – Ja neću otići sam, ja raĉunam na tvoju pomoć. Moraćeš da me pridrţavaš na sedlu. Prsti na nogama mi već odumiru. Mogu da izgubim svest. Slušaj: taj klanac će te odvesti do sliva potoka. Krenućeš gore, uzvodno, na sever. Odvešćeš me u mesto po imenu Tegamo. Tamo ćemo pronaći nekoga ko će umeti da mi izvadi gvoţđe iz leđa, ne izazivajući pritom smrt ili paralizu. – Toje najbliţe mesto? – Ne. Bliţe je Zavist, nekih dvadeset milja odavde kotlinom, u suprotnom pravcu, uz tok potoka. Ali tamo ni u kom sluĉaju nemoj da ideš. – Zbog ĉega? – Ni pod kojim uslovom – ponovi mršteći lice. – Ne radi se tu o meni, već o tebi. Zavist je za tebe smrt. – Ne razumem. – I ne moraš. Jednostavno mi poveruj. – Giselheru si rekao... – Zaboravi na Giselhera. Ukoliko ţeliš da ţiviš, zaboravi na sve njih. – Zašto? – Ostani sa mnom. Odrţaću obećanje, Kraljice Snega. Okitiću te smaragdima... Obasuću te njima... – Stvarno odliĉan trenutak za šale. – Uvek je trenutak za šale.

Hotsporn je odjednom zagrli, pritisnu rukom i poĉe da joj otkopĉava bluzu. Bez blefiranja, ĉak i bez ţurbe. Ciri odgurnu ruku. – Stvarno – promrmlja. – Odliĉan trenutak i za to! – I za to je uvek dobar trenutak. Pogotovo za mene, sada. Rekao sam ti, to je kiĉma. Sutra mogu da se jave poteškoće... Šta radiš? Ah, prokletstvo... Ovoga puta ga odgurnu još jaĉe. Prejako. Hotsporn poblede, zagrize usne i zastenja od bola. – Izvini. Ali ako je neko ranjen, mora da leţi mirno. – Blizina tvog tela ĉini da zaboravljam na bol. – Prestani, dođavola! – Falka, budi mila prema ĉoveku koji pati. – Patićeš ti ako ne skloniš ruku. Odmah! – Tiše... Razbojnici će nas ĉuti... Tvoja koţa je kao saten... Ne vrti se, dovraga. „Ah, dođavola”, pomisli Ciri. „Kud puklo da puklo. Na kraju krajeva, kakav znaĉaj to ima? Radoznala sam. Smem da budem radoznala. U tome nema nijednog osećanja. Tretiraću ga u vidu korisnosti i to je to. I zaboraviću na to bespretenciozno.” Predala se dodiru i prijatnosti koju je nosio. Okrenula je glavu, ali shvatila je da je to prekomerna skromnost i laţna uštogljenost – nije htela da se prikaţe kao zavedena ĉistunica. Gledala mu je pravo u oĉi, ali joj je to izgledalo previše smelo i izazovno – ni takvom nije htela da se predstavi. Prosto je spustila kapke, obgrlila ga oko vrata i pomogla mu oko guzova, jer mu je bilo teško i gubio je vreme. Dodirima prstiju pridruţio se dodir usana. Bila je već na korak da zaboravi na ceo svet, kad Hotsporn odjednom presta da se pomera. Neko vreme je leţala strpljivo, setila se da je ranjen i da mu rana sigurno smeta. Ali to je trajalo predugo. Njegova pljuvaĉka se osušila na njenim bradavicama. – Hej, Hotsporne? Spavaš li? Nešto joj je kanulo na grudi i kuk. Dodirnula je prstima. Krv. – Hotsporne! – gurnu ga sa sebe. – Hotsporne, jesi li umro? „Glupo pitanje”, pomisli. “Pa vidim. Vidim da je umro.”

* – Umro je s glavom na mojim grudima – Ciri okrenu glavu. Ţar iz kamina zaigra na njenom osakaćenom obrazu. Moguće da je tamo bilo i rumenila. Visogota nije bio siguran u to. – Jedino što sam tada osetila – doda i dalje okrenuta – to je razoĉaranje. Iznenađuje li te to? – Ne. Nikako, ne. – Razumem. Trudim se da ne ukrašavam priĉu, da ništa ne popravljam. Da ništa ne prikrivam. Mada ponekad ţelim, pogotovo ovo poslednje. – Ušmrknu i zglobom na prstu poĉeprka po uglu oka. – Pokrila sam ga granama i kamenjem. Nikako, priznajem. Smrklo se, te sam morala tamo da prenoćim. Banditi su neprestano kruţili po okolini, slušala sam njihove urlike i bila sam više nego sigurna da to nisu bili obiĉni banditi. Samo nisam znala koga su lovili – mene ili njega. Ipak sam morala da sedim tiho. Cele noći. Do zore. Pored leša. Brrrr. – U zoru – nastavi uskoro – od potere nije bilo ni traga ni glasa, i već sam mogla da krenem. Tada sam već imala konja. Magiĉna narukvica koju sam skinula s Hotspornove ruke zaista je delovala. Vrana kobila se vratila. Sada je pripadala meni. To je bio moj poklon. Takav je obiĉaj na Skeliškim ostrvima, znaš? Od svog prvog ljubavnika devojka dobija skup poklon. Šta ima veze što je moj umro pre nego što je stigao da to postane? * Kobila je lupila prednjim kopitima o zemlju, zarzala i stala sa strane kao da je zahtevala da joj se dive. Ciri nije mogla da zadrţi uzdah divljenja videvši taj jednostavan, vitak vrat delfina, mišićavu, malu, skladnu glavu ispupĉenog ĉela, visoke sapi i građu koja je fascinirala proporcionalnošću. Pribliţila se obazrivo, pokazujući kobili narukvicu na zglobu. Kobila je otegnuto frknula i naćuljila nemirne uši, ali joj je dopustila da uhvati uzde i da je pomiluje po svilenom nosu. – Kelpi – reĉe Ciri. – Crna si i okretna kao morska kelpi. Stoga ćeš se zvati Kelpi. I ne brinem da li je to pretenciozno ili ne. Kobila zafrkta, uspravi uši i ošinu svilenkastim repom, koji je dosegao do njenih ĉlanaka. Ciri, koja voli visoka sedla, suzi remen stremena i neobiĉno opipa ravno sedlo bez drvene osnove i prednjeg obluka. Smestila je ĉizme u stremene i uhvatila konja za grivu.

– Mirno, Kelpi. Uprkos svemu, sedlo je bilo potpuno udobno. I, iz oĉiglednih razloga, dosta lakše od uobiĉajenih konjiĉkih sedala. – Sada ćemo – reĉe Ciri, udarajući kobilu po vrelom vratu – videti da li si hitra koliko si lepa. Da li si pravi rasni konj ili samo mešanac. Šta kaţeš na dvadeset milja galopa, Kelpi? * Da je u dubokoj noći neko tiho uspeo da se prikrade toj kolibi izgubljenoj među moĉvarama, sa upalom strehom obraslom mahovinom, da je pogledao kroz pukotine na prozorima, video bi sedobradog starca kako sluša priĉu devojke od petnaestak godina, zelenih oĉiju i pepeljaste kose. Video bi kako ugašen ţar u ognjištu oţivljava i sjaji kao da predoseća šta će biti ispriĉano. Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba pustinjaka Visogote bila je dobro sakrivena među moĉvarama, u pustoši veĉito pokrivenoj maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe. * – Uvala potoka bila je ravna, pogodna za put, pa je Kelpi išla kao vihor. Naravno, nisam išla uzvodno, već nizvodno. Sećala sam se tog ĉudnog naziva: Zavist. Prisećala sam se šta je Hotsporn govorio Giselheru u stanici. Shvatila sam zbog ĉega me je upozorio na to naselje. U Zavisti je sigurno bila zaseda. Kada je Giselher potcenio ponudu amnestije i rad za gildu, Hotsporn mu je namerno napomenuo o lovcu na nagrade koji boravi u naselju. Znao je da će Pacovi progutati taj mamac i da će otići tamo i upasti u klopku. Morala sam da stignem do Zavisti pre njih, da im prepreĉim put, da ih upozorim. Da ih vratim. Sve. Ili barem sarno Mistle. – Slutim – promrmlja Visogota – da ti nije pošlo za rukom. – Tada – reĉe neĉujno – sam mislila da u Zavisti ĉeka velika divizija naoruţana do zuba. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je ta zaseda – jedan ĉovek... Ućuta, zagledana u tamu. – I nisam imala pojma kakav je to ĉovek. * Birka je nekada bila bogato, divno selo, s neobiĉno ţivopisnim poloţajem – njene ţute strehe i crveni krovići tesno su popunjavali

kotlinu strmih, šumovitih padina, koje su menjale boje u zavisnosti od godišnjeg doba. Naroĉito je u jesen krajolik Birke naslađivao estetsko oko i osećajno srce. Tako je bilo dok naselje nije promenilo naziv. A to je bilo ovako: Mladi seljak, vilenjak iz obliţnje vilenjaĉke kolonije, bio je nasmrt zaljubljen u mlinarevu kći iz Birke. Mlinarka-vragolanka ismevala je vilenjakovo udvaranje i sve više se puštala u promet. sa susedima, poznanicima, pa ĉak i rođacima. Ovi poĉeše da se podsmevaju vilenjaku i njegovoj slepoj ljubavi. Vilenjak je – veoma netipiĉno za vilenjaka – eksplodirao od besa i osvete, eksplodirao je strašno. Jedne noći, po jakom vetru, koji mu je bio naklonjen, naloţio je vatru i spalio celu Birku do temelja. Uništeni seljaci, ţrtve poţara, klonuli su duhom. Jedni su odlutali u svet, drugi su pali u lenjost i pijanstvo. Novac koji je bio skupljan za obnovu bio je regularno proneveren i popijen, a naselje je pruţalo sliku siromaštva i oĉaja: bilo je zbirka gnusnih prĉvara navrat-nanos sklepanih u podnoţju gole i osmuđene padine. Pre poţara, Birka je imala ovalni oblik i centralni trg, a sada je od nekoliko pristojno sagrađenih kuća, ţitnica i destilerija bilo formirano nešto poput duge uliĉice, koju je zatvarao ulaz zajedniĉki sagrađene krĉme „Pod Himerinom glavom”, pod upravom udovice Gule. I već sedam godina niko ne koristi naziv Birka. Govorilo se: Vatrena Zavist, skraćeno – jednostavno Zavist. Uliĉicama Zavisti jahali su Pacovi. Bio je hladan, oblaĉan i sumoran dan. Ljudi su poleteli u kuće, sakrili se u brvnarama i kolibama. Ko je imao prozore, zatvarao ih je uz snaţan tresak, ko je imao vrata, taj ih je podupirao motkom. A ko je još imao votku, pio je zbog hrabrosti. Pacovi su jahali polako, demonstrativno sporo, stremen pred stremen. Na njihovim licima oslikavao se ravnodušan prezir, ali namrštene oĉi su obazrivo motrile na prozore, verande i ćoškove. – Jedan klin iz arbalesta! – Giselher upozori gromko za svaki sluĉaj. – Jedno povlaĉenje tetive i poĉinjemo masakr! – I još jedanput ćemo ovde podmetnuti crvenu vatru! – Iskra dobaci zvuĉnim i visokim sopranom. – Ostaće samo zemlja i voda! Neki od stanovnika su sigurno imali samostrel, ali nije se našao niko ko bi hteo da proveri da li Pacovi priĉaju u vetar ili ne.

Pacovi su sišli s konja. Ĉetvrtinu staje6 koja ih je delila od krĉme „Pod Himerinom glavom” prešli su pešice, nogu pred nogu, ritmiĉno zveckajući i buĉeći mamuzama, ukrasima i nakitom. Trojica Zavišćana koji su gasili pivom juĉerašnji mamurluk nestali su sa stepeništa krĉme ĉim su ih ugledali. – Još kada bi on bio ovde – promrmlja Kajli. – Protraćili smo vreme. Nije trebalo da se odmaramo, trebalo je da upadnemo noću... – Budalo – isceri zube Iskra. – Ako hoćemo da bardi pevaju pesme o tome, onda ne moţemo to uraditi po noći i kad je mrak. Ljudi moraju da vide! Jutro je najbolje, jer su svi još trezni, zar ne, Giselhere? Giselher nije odgovorio. Podigao je kamen, zarnahnuo njime i pogodio vrata kafane. – Izlazi, Bonharte! – Izlazi, Bonharte! – Pacovi nastaviše u horu. – Izlazi, Bonharte! Iznutra su dopirali koraci. Spori i teški. Mistle je osetila drhtavicu kako joj trĉi preko vrata i ramena. Bonhart je stajao na vratima. Pacovi impulsivno odstupiše korak nazad, potpetice visokih ĉizama ukopaše se u zemlju, a dlanovi skoĉiše ka rukohvatima maĉeva. Lovac na nagrade je svoj maĉ drţao u kanijama. Zahvaljujući tome, imao je slobodne ruke – u jednoj je drţao oljušteno jaje, a u drugoj koru hleba. Polako je prišao do ograde i pogledao ih odozgo s visine. Stajao je na tremu, ali je i sam bio visok. Ogroman, mada mršav kao gul. Gledao ih je, prelazio vodnjikavim oĉima po svima redom. Zatim je odgrizao prvo parĉence jajeta, pa parĉence hleba. – A gde je Falka? – upita ravnodušno. Mrvice ţumanca pale su mu s brkova i usana. * – Juri, Kelpi! Juri, lepotice! Juri svom snagom! Vrana kobila zarza glasno, pruţajući vrat u vratolomnom galopu. Šljunak ispod kopita udarao je kao grad, mada je izgledalo kao da kopita jedva dodiruju zemlju.

6

Staropoljska mera dužine puta, oko 1.066 metara. (Prim.prev.)

* Bonhart se lenjo protegnu škripeći koţnim gunjem, lagano je navukao i briţljivo namestio rukavice od losove koţe. - – Šta je ovo? – iskrivi se. – Hoćete da me ubijete? A radi ĉega? – A radi Muhomora, da ne traţimo daleko – odgovori Kajli. – I radi zabave – dodala je Iskra. – I za sveti mir – dobaci Rif. – Aaaa – reĉe polako Bonhart. – Dakle, o tome se radi? A ako obećam da ću vam pokloniti mir, ostavićete me? – Ne, stari dţukĉe, nećemo te ostaviti – Mistle se ĉarobno osmehnu. – Poznajemo te. Znamo da ti ne poklanjaš, da ćeš gmizati za našim stopama i ĉekati priliku da nekog od nas ubodeš u leđa. Napolje! – Polako, polako – Bonhart se osmehnu, razvlaĉeći zlurada usta pod sedim brkovima. – Uvek ima vremena za ples, nema potrebe da se uzbuđujete. Prvo ću vam dati predlog, Pacovi. Dozvoliću vam da birate, a vi uĉinite kako vam je volja. – Šta brbljaš, starkeljo? – viknu Kajli, pogrbivši se. – Govori jasnije! Bonhart klimnu glavom i poĉeša se po butini. – Nagrada je za vas, Pacovi. Velika. A treba ţiveti. Iskra prasnu u smeh i iskolaĉi oĉi kao hijena. Bonhart prekrsti ruke na grudima, premeštajući maĉ na pregib lakta. – Velika nagrada – ponovi – jeste za mrtve, a za ţive je mnogo veća. A meni je, iskreno da vam kaţem, svejedno. Nemam ništa liĉno protiv vas. Još juĉe sam mislio da vas pobijem, eto tako, radi razonode i zadovoljstva, ali sami ste došli i poštedeli me muke, a time ste osvojili moje srce. Stoga ću vam dozvoliti da birate. Kako biste voleli da vas uzmem: po dobroti ili po zlu? Mišići na Kajlijevim obrazima zadrhtaše. Mistle se nagnula, spremna da skoĉi. Giselher je uhvati za rame. – Hoće da nas razbesni – siknu. – Pusti smrdijivca da govori. Bonhart prasnu u smeh. – I? – ponovi. – Po dobroti ili po zlu? Ja savetujem ovo prvo. Jer vidite, po dobroti znatno, znatno manje boli. Pacovi kao po naredbi izvukoše oruţje. Giselher mahnu oštricom unakrst i ukipi se u odbrambenom stavu. Mistle soĉno pljunu na zemlju.

– Dođi ovamo, košĉati deduskaro – reĉe toboţe mirno. – Dođi, nitkove. Ubićemo te kao starog, sedog psa. – Dakle, radije biste po zlu – Bonhart, gledajući iznad krovova domaćinstava, polako izvuĉe maĉ i baci kanije. Sišao je s trema bez ţurbe, zveckajući mamuzama. Pacovi se brzo razmestiše po ulici. Kajli je otišao najdalje ulevo, gotovo do zida destilerije. Pored njega je stajala Iskra, kriveći dlakave usne u svom uobiĉajenom, strašnom osmehu. Mistle, Ase i Rif su otišli udesno. Giselher je ostao na sredini, zagledan u lovca na nagrade ispod namrštenih kapaka. – Pa dobro, Pacovi – Bonhart pogleda sebi u bokove, pogleda u nebo, a onda podiţe maĉ i pljunu na oštricu. – Ako ćemo da plešemo, plešimo. Muzika, sviraj! Skoĉiše jedan na drugoga kao vukovi, munjevito, tiho i bez upozorenja. Oštrice zahujaše u vazduhu, ispunjavajući ulicu jaucima i zveketom ĉelika. U poĉetku se ĉuo samo zveket oštrica, uzdasi, jauci i ubrzano disanje. A potom, odjednom i iznenada, Pacovi poĉeše da vrište. I da umiru. Rif je prvi izleteo iz gomile, pljesnuo leđima o zid i krvlju isprskao prljavobelu fasadu. Za njim se lelujavim korakom dogegao Ase, presavio se i pao na stranu, naizmeniĉno grĉeći i ispruţajući kolena. Bonhart se izvijao i skakao kao ĉigra, okruţen sjajem i zveketom oštrice. Pacovi su se povlaĉili pred njim, skakali, napadali i provlaĉili gnevno, revnosno i bez milosti. I bezuspešno. Bonhart je odbijao udarce, udarao, odbijao, udarao, skakao, napadao bez pauze, nije dopuštao predah i menjanje tempa. A pacovi su se povlaĉili. I umirali. Iskra, iseĉena po vratu, pala je u blato i skupila se kao maĉka, krv iz tetiva šiknula je na listove i kolena Bonhartu, koji je prolazio pored nje. Lovac je širokim zamahom odbio Mistleine i Giselherove napade, posle ĉega se zaokrenu i munjevitim udarcem raspori Kajlija, posekavši ga samim vrhom maĉa – od kljuĉne kosti sve do bedara. Kajli je ispustio maĉ, ali nije pao – samo se zgrĉio i oberuĉke uhvatio za grudi i stomak, a pod dlanovima mu je buknula krv. Bonhart je opet izbegao Giselherov udarac, odbio Mistlein napad i još jednom zviznuo Kajlija, ali ovaj put mu je jednu stranu glave pretvorio u skerletnu kašu. Plavokosi Pacov je pao i iz njega je potekla lokva krvi pomešana s blatom.

Mistle i Giselher su na trenutak oklevali. I umesto da beţe, vrisnuše u jedan glas, divlje i besno. I baciše se na Bonharta. Pronašli su smrt. * Ciri je upala u grad i progalopirala ulicom. Ispod kopita vrane kobile letele su kapljice blata. * Bonhart je potpeticom gurnuo Giselhera, koji je leţao ispred zida. Starešina Pacova nije pokazivao znake ţivota. Iz razvaljene lobanje već je prestala da teĉe krv. Mistle je na kolenima traţila maĉ i opipavala blato i glib obema rukama, ne videvši da kleĉi u crvenoj bari koja se sve više širila. Bonhart joj je polako prišao. – Neeeeeee! Lovac podiţe glavu. Ciri u trku skoĉi s konja, saplete se i pade na jedno koleno. Bonhart se osmehnu. – Pacovĉica – reĉe. – Sedma Pacovĉica. Dobro je da si tu. Samo si mi ti nedostajala za komplet. Mistle je pronašla maĉ, ali nije bila u stanju da ga podigne. Zabrektala je i bacila se pod Bonhartove noge, a uzdrhtale prste je zabila u vrhove njegovih ĉizama. Otvorila je usta da bi vrisnula, ali joj je umesto vriska iz usta potekao sjajan krmezan mlaz. Bonhart ju je snaţno šutnuo i obalio u glib. Drţeći se oberuĉke za rasporeni stomak, Mistle je ipak uspela da se ponovo pridigne. – Neeeeee! – Ciri vrisnu. – Mistleeeeee! Lovac na nagrade nije obratio paţnju na njen vrisak, ĉak nije ni glavu okrenuo. Zamahnuo je maĉem i energiĉno je tresnuo kao kosom; snaţnim udarcem je podigao Mistle sa zemlje i gurnuo je ĉak do zida kao meku, krpenu lutku, kao dronjak umazan crvenom bojom. Urlik je utihnuo u Cirinom grlu. Ruke su joj drhtale dok je sezala za maĉem. – Ubica – rekla je, zaĉudivši se kako joj je glas stran. Bile su joj strane i usne, koje su odjednom postale strahovito suve. – Ubica! Ološ! Bonhart ju je radoznalo posmatrao, naginjući lagano glavu.

– Hoćemo li da umiremo? – upitao je. Ciri je išla ka njernu i stvarala polukrug oko njega. Maĉ joj se u podignutim i ispruţenim rukama pomerao, varao je, dovodio u zabludu. Lovac na nagrade se gromko zasmejao. – Da umiremo! – ponovi. – Pacovĉica ţeli da umre! Polako se okrenuo, zastao u mestu i nije dao da ga namami u polukruţnu klopku. Ali Ciri je bilo svejedno. Kljuĉala je od besa i mrţnje, drhtala od ţudnje da ubije. Htela je da nasrne na tog strašnog starca, da oseti kako mu se oštrica zabija u telo. Ţelela je da vidi njegovu krv kako šiklja iz poseĉenih tetiva u ritmu poslednjih otkucaja srca. – Pa, Pacovĉice – Bonhart podiţe okrvavljeni maĉ i pljunu na oštricu. – Pre nego što izdahneš, pokaţi šta ĉuĉi u tebi! Muzika, sviraj! * – Zaista ne znam kako to da se nisu poubijali u tom prvom okršaju – šest dana kasnije priĉao je Niklar, sin pogrebnika. – Baš su hteli da se poubijaju, to se dalo primetiti. Ona njega, a on nju. Naleteše jedno na drugo, usplamteše za manje od trena oka i poĉe sveopšti zveket maĉeva. Moţda su razmenili dva, moţda i tri udarca. Nije bilo ĉoveka koji je stigao da to izbroji okom ili uhom. Tako brzo su udarali, zlatni gospodine, da to nije moglo da ulovi ni ljudsko oko, a ni uho. A plesali su i skakali jedno oko drugog kao dve lasice! – Odskoĉiše jedno od drugog – nastavi momak – ali nijedno nije imalo posekotinu. Moglo bi se reći da je Pacovĉica bila besna kao sam đavo, a siktala je kao maĉor kad hoćeš da mu otmeš miša. A milostivi gospodin Bonhart je bio potpuno smiren. * – Falka – reĉe Bonhart nasmejan i iskeţen kao pravi gul. – Zaista umeš da plešeš i rukuješ maĉem! Zaintrigirala si me, šiparice. Ko si ti? Kaţi mi pre nego što umreš. Ciri je teško disala. Osećala je kako poĉinje da je obuzima strah. Shvatila je s kim ima posla. – Kaţi ko si, a ja ću ti darovati ţivot. Još jaĉe je stisnula rukohvat u šaci. Morala je, morala je da odbije njegove napade i da ga zvekne pre no što se zakloni. Nije mogla da dopusti da odbija njene udare, nije mogla maĉem da prima njegove udarce i više nijednom nije smela da rizikuje da oseti bol i paralizu koja

joj je proţimala i obuhvatala lakat i podlakticu tokom napada. Nije smela da traći energiju na pasivno izmicanje od njegovih uboda, koji su je za dlaku promašivali. „Moram da zaobiđem njegov gard”, pomisli, „Odmah. U ovom okršaju. Ili ću umreti.” – Umrećeš, Pacovĉice – reĉe dok je išao ka njoj s maĉem ispruţenim daleko ispred sebe. – Ne bojiš se? To je zato što ne znaš kako izgleda smrt. „Kaer Morhen”, pomisli skaĉući, „Lambert. Ĉešalj. Salto.” Napravila je tri koraka i polupiruetu, a kada ju je napao potcenivši trik, uradila je salto unazad, doĉekala se vešto na jedno koleno i odmah jurnula na njega; izmicala je njegovoj oštrici i zaokrenula zglob kako bi mu nanela strašan udarac, potpomognut jakim okretom kuka. Odjednom ju je obuzela euforija, već je gotovo ĉula kako se oštrica zariva u telo. Umesto toga, došlo je do tvrdog, piskavog zveketa metala o metal. I odjednom blesak u oĉima, uţas i bol. Osetila je da pada, osetila je da je pala. „Odbio je udarac i uzvratio”, pomisli. “Umirem”, pomisli. Bonhart ju je šutnuo u stomak. Drugim šutom, koji je bio precizno i bolno naciljan u lakat, izbio joj je maĉ. Ciri se uhvatila za glavu, osetila je tup bol, ali pod prstima nije bilo ni rane, ni krvi. „Udario me je pesnicom”, pomisli zgrozivši se. „Jednostavno me je udario pesnicom. Ili drškom maĉa. Nije me ubio. Prebio me je kao balavicu.” Otvorila je oĉi. Lovac je stajao iznad nje, strašan i mršav kao kostur, nadmašivao ju je kao bolesno drvo bez listova. Smrdeo je na znoj i krv. Uhvatio ju je za kosu na vratu, nadmoćno podigao, primorao da ustane, ali odmah ju je povukao zatirući zemlju pod nogama i, dok je vrištala iz sveg glasa, prostro ju je pored Mistle, koja je leţala kod zida. – Ne bojiš se smrti, a? – promumla, povijajući joj glavu nadole. – Onda pogledaj sebe, Pacovĉice. To je smrt. Tako se umire. Pogledaj, ovo su creva. Ovo je krv. A ovo je govno. To ĉovek ima u sebi. Ciri se uspravljala, savijala i brektala u suvoj bljuvotini, dok ju je njegova ruka pritiskala. Mistle je još bila ţiva, ali oĉi su joj već bile zamagljene, staklaste i buljave. Njena šaka skupljala se i širila kao kandţa jastreba, zarivena u blato i đubrivo. Ciri je osetila oštar, prodoran smrad urina. Bonhart se zasmejao grohotom. – Tako se umire, Pacovĉice. U sopstvenoj pišaćki!

Pustio joj je kosu. Ciri se skljokala na sve ĉetiri, rastrzana suvim, isprekidanim jecanjem. Mistle je bila odmah pored nje. Mistleina ruka, uska, neţna, meka, mudra Mistleina ruka... Više se nije pomerala. * – Nije me ubio. Privezao me je za prikolicu, za obe ruke. Visogota je nepomiĉno sedeo. Već duţe je tako sedeo. Ĉak je i dah zadrţavao. Ciri je nastavila priĉu, a njen glas je postajao sve nejasniji, sve neprirodniji i sve neprijatniji. – Naredio je onima što su se razbeţali da mu donesu vreću soli i baĉvu sirćeta. I testeru. Nisam znala... Nisam mogla da shvatim šta smera... Ni tada nisam znala na šta je spreman. Ja sam bila vezana... za prikolicu... Pozvao je neke momke i naredio im da me drţe za kosu... i za kapke. Pokazao im je kako... Tako da ne bih mogla da okrenem glavu, ni da zatvorim oĉi... Da bih morala da gledam šta radi. „Treba pripaziti da se roba ne pokvari”, rekao je. “Da ne propadne...” Cirin glas se lomio, zaglavio se u suvom grlu. Visogota, shvativši odjednom šta će ĉuti, oseti kako mu se pljuvaĉka skuplja u ustima kao poplavni talas. – Odsekao im je glave – reĉe Ciri nejasno. – Testerom. Giselher, Kajli, Ase, Rif, Iskra... I Mistle. Posekao im je glave... Redom. Pred mojim oĉima. * Da je te noći neko uspeo da se prikrade do kolibe izgubljene među moĉvarama, sa upalom strehom obraslom mahovinom, i da je pogledao kroz pukotine na prozorima, onda bi u unutrašnjosti, oskudno osvetljenoj lojanicama, ugledao sedobradog starca u koţuhu i devojku pepeljaste kose, lica unakaţenog oţiljkom na obrazu. Video bi kako se devojka trese od plaĉa, kako se davi u jecajima na starĉevim ramenima, i kako on pokušava da je smiri tako što joj neumešno i mahinalno miluje i tapše drhtava ramena. Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba je bila dobro sakrivena među trskom na moĉvarama, u pustoši veĉito pokrivenoj maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe.

Često me pitaju kako je došlo do toga da zapisujem svoje uspomene. Mnoge ljude zanima trenutak kada su moji memoari počeli da nastaju – kakva je zapravo činjenica, događaj ili senzacija pratila početak zapisivanja ili šta je dalo podsticaj za to. Ranije sam delio razna tumačenja i neretko sam lagao, a sada ću doista odati poštovanje, budući da danas, kad mi je kosa posedela i proredila se, znam da je istina dragoceno zrno, a laţ – bezvredna ljuska. A istina je ovakva: senzacija koja je svemu dala podsticaj, kojoj dugujem zahvalnost za prve zapise, od kojih je kasnije počelo da se oblikuje delo moga ţivota, bio je slučajan pronalazak papira i olovke među stvarima koje smo moji drugovi i ja ukrali iz lirijskih vojnih tabora. To se dogodilo... Neven, Pola veka poezije

Treće poglavlje

... to se dogodilo petog dana nakon septembarskog mladog meseca, tačno tridesetog dana našeg pohoda, računajući od polaska iz Brokilona, a šest dana nakon Bitke na Mostu. Sada, dragi budući čitaoče, vratiću se malo kroz vreme i opisaću događaje koji su se odigrali neposredno nakon slavne i posledicama bremenite Bitke na Mostu. Ipak, najpre ću prosvetiti mnogobrojan krug čitalaca koji o Bici na Mostu ništa ne zna – da li zbog drugih interesovanja, da li kao posledicu opšteg neznanja. Objašnjavam: ova bitka se odigrala poslednjeg dana meseca avgusta Godine Velikog rata u Angrenu, na mostu koji spaja obe obale reke Jaruge, u blizini stanice po imenu Crvena Binduga. Strane tog oruţanog sukoba bile su: vojska Nilfgarda, korpus iz Lirije kojim je komandovala kraljica Meve i mi, naša izvanredna druţina – ja, iliti dolepotpisani, a takođe i veštac Geralt, vampir Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa, streličarka Marija Baring zvana Milva i Kahir Maur Difrin ep Kelah, Nilfgardijac koji je voleo tvrdoglavo da dokazuje bolju stvar, odnosno da nije Nilfgardijac. Moţe biti nejasno za tebe, čitaoče, otkud u Angrenu kraljica Meve, za koju se onomad smatralo da je zajedno sa svojom vojskom poginula i nestala tokom nilfgardske julske inkurzije na Liriju, Riviju i Edirn, a koja se završila potpunim osvajanjem tih zemalja i njihovom okupacijom od strane imperijalne vojske. Ali Meve nije poginula u boju, kao što se mislilo, nije pala u nilfgardsko zarobljeništvo. Nakon što je pod svoj barjak sazvala preţiveli ljubazni konjički odred lirijske vojske i vrbovala sve koje je mogla, uključujući plaćenike i obične bandite, odvaţna Meve započela je s Nilfgardom partizanski rat. A za ovakvu gerilu divlji Angren bio je idealan – bilo da napada iz zasede, bilo da se pritaji u nekom šipraţju, pošto je u Angrenu šipraţja bilo u izobilju, istinu govoreći, osim šipraţja, u toj zemlji nema ničega što je vredno pomena. Četa Meve – koju je njena vojska zvala još Bela Kraljica – brzo je ojačala i toliko se okuraţila da je uspela da se bez straba probije na levu obalu Jaruge, da bi tamo, u dubokoj pozadini neprijateljskog fronta, pravila larmu i harala do mile volje. Tu se vraćamo našoj temi, to jest Bici na Mostu. Taktička situacija je izgledala ovako: poharavši levu obalu Jaruge, partizani kraljice Meve hteli su da prebegnu na desnu obalu Jaruge, ali su naleteli na Nilfgardijce, koji su harali na desnoj obali Jaruge i baš su hteli da prebegnu na njenu levu obalu. Na gorenavedene smo nabasali sa centralne pozicije, odnosno sa samog središta reke Jaruge, okruţeni sa svake strane – da li leve ili desne – nekim naoruţanim narodom. Pošto tada nismo imali kuda da

pobegnemo, ostali smo junaci i ovenčali smo se besmrtnom slavom. Bitku su, uzgred rečeno, dobili Lirijci, jer im je uspelo ono što su namerili, odnosno prelazak na desnu obalu. Nilfgardijci su pobegli u nepoznatom pravcu i samim tim su bitku izgubili. Priznajem da sve ovo zvuči dosta konfuzno i pre publikacije neću propustiti da se konsultujem s nekim teoretičarem ratne veštine. Zasad se oslanjam na autoritet Kahira ep Kelaha, jedinog vojnika u našoj druţini – a Kahir je potvrdio da je pobeda u bici pomoću brzog bega s bojnog polja dozvoljena s tačke gledišta većine vojnih doktrina. Učešće naše druţine u bici bilo je neosporno slavno, ali imalo je i loše posledice. Milva, koja je bila u drugom stanju, pretrpela je tragičnu nesreću. Mi ostali smo imali sreće, te niko nije zadobio ozbiljnije ozlede. Ali niko ni profit nije stekao, a ni zahvalnost nije dočekao. Izuzetak je bio veštac Geralt. Pošto je veštac Geralt, uprkos što je više puta – očigledno licemerno – oglasio indiferentnost i što se mnogo puta deklarisao kao neutralan, pokazao u bici ţar toliko velik i preterano spektakularan; drugim rečima, tukao se doista paradno, da ne kaţem: teatralno. I zapazili su ga – Meve, kraljica Lirije, sopstvenom ga je rukom proglasila za viteza. Od tog proglašenja, kako se ubrzo pokazalo, bilo je više neprijatnosti nego prednosti. Ipak bi trebalo da znaš, dragi čitaoče, da je veštac Geralt uvek bio skroman, promišljen i pribran čovek, duše proste i jednostavne poput drške oštroperca. Neočekivano unapređenje i prividna blagonaklonost kraljice Meve ipak su ga promenili – a da ga ne znam bolje, rekao bih da se uobrazio; umesto da što brţe i anonimno nestane sa scene, Geralt se motao oko kraljevske svite, uţivao čast, radovao se milosti i naslađivao slavom. A nama su zapravo slava i glas bili najmanje potrebni. Podsećam one koji se ne sećaju da su istog tog vešca Geralta, sada proglašenog viteza, jurili organi bezbednosti sva četiri kraljevstva zbog pobune čarobnjaka na ostrvu Taned. Mene, osobu nevinu i čistu poput suze, pokušali su da optuţe za špijunaţu. Uz to treba pomenuti Milvu, koja je sarađivala s drijadama i Skoja‟taelima i bila umešana, kako se ispostavilo, u ozloglašen masakr ljudi na granicama šume Brokilon. Tome treba dodati Kahira ep Kelaha, Nilfgardijca, stanovnika neprijateljske nacije, čije prisustvo na pogrešnoj strani fronta ne bi moglo lako da se objasni i opravda. Tako se zadesilo da je jedini član naše druţine čiji ţivotopis nisu prljale političke ili kriminalne stvari bio vampir. Prema tome, demaskiranje i prepoznavanje bilo koga od nas pretilo je ostalima nabijanjem na zaoštrene jasikove kočeve. Svaki dan proveden – u početku lepo, sito i bezbedno – u senci lirijskih barjaka povećavao je ovaj rizik. Geralt, kad sam ga na to jasno podsetio, lagano se smrknuo, ali je predoĉio svoje razloge, a imao ih je dva. Kao prvo, Milva je nakon svoje nelagodne nesreće stalno iziskivala zaštitu i brigu, a u vojsci su postojali

felĉeri. Kao drugo, vojska kraljice Meve uputila se na istok, u pravcu Ked Dua. A naša druţina, pre nego što je promenila pravac i uglavila se u goreopisanu bitku, isto se kretala ka Ked Duu – nadali smo se da ćemo od tamošnjih druida dobiti nekakvu informaciju koja bi mogla da pomogne u potrazi za Ciri. S prostog puta ka pomenutim druidima potisnule su nas konjiĉke izvidnice i razuzdane gomile koje su harale po Angrenu. Sada, pod zaštitom prijateljske lirijske vojske i u milosti i naklonosti kraljice Meve, put do Ked Dua bio je otvoren, ha, ĉinio se jednostavnim i bezopasnim. Upozorio sam vešca da tako samo izgleda, da je to samo privid, da je kraljevska milost varljiva i da je kratkog veka. Veštac nije hteo da sluša. A ko je bio u pravu, uskoro se pokazalo. Kad je grunula vest da od istoka, od prevoja Klamat, ide nilfgardska kaznena ekspedicija svom snagom na Angren, lirijska vojska se bez oklevanja vratila na sever u pravcu planina Mahakama. Kao što je lako pretpostaviti, Geraltu uopšte nije odgovarala ta promena pravca – ţurilo mu se kod druida, a ne u Mahakam! Naivan kao dete, poleteo je kod kraljice Meve s namerom da traţi otpust iz vojske i kraljevski blagoslov za njegove privatne interese. I u tom trenutku se okonĉala kraljevska ljubav i naklonost, a poštovanje i divljenje prema junaku Bitke za Most raspršili su se kao dim. Hladnim, ĉak tvrdim tonom, podsetili su viteza Geralta iz Rivije na njegove viteške obaveze prema kruni. Neprestano slaboj Milvi, vampiru Regisu i dolepotpisanom savetovali su da se prikljuĉe koloni begunaca i civila koja se vukla za taborima. Kahira ep Kelaha, krupnog mlađana, koji ni u kom sluĉaju nije liĉio na civila, opasali su belo-plavom lentom i ukljuĉili u takozvanu nezavisnu kompaniju, odnosno konjiĉki odred koji se sastojao iz kojekakvog ološa što ga je lirijski korpus skupljao po ulicama. Na taj naĉin su nas razdvojili i sve je ukazivalo na to da se naš pohod definitivno i sasvim završio. Ipak, kao što pretpostavljaš, dragi ĉitaoĉe, to uopšte nije bio kraj, ma, to ĉak nije bio ni poĉetak! Ĉim je saznala za razvoj događaja, Milva je istog ĉasa objavila da je zdrava i prava – i prva je dala znak za bekstvo. Kahir je bacio kraljevske boje u ţbunje i zbrisao iz nezavisne kompanije, a Geralt se iskrao iz luksuznih šatora odabranih vitezova. Neću ići u pojedinosti, a skromnost mi ne dozvoljava prekomerno eksponiranje mojih sopstvenih – ne tako malih – zasluga u opisanom poduhvatu. Konstatovaću ĉinjenicu: u noći petog na šesti septembar, cela naša druţina je kradom napustila korpus kraljice Meve. Pre opraštanja s

lirijskom vojskom, nismo oklevali da se bogato snabdemo, a pritom uopšte nismo pitali šefa konaĉarske sluţbe za saglasnost. Reĉ “otimaĉina”, koju je upotrebila Milva, smatram previše dosadnom. Svakako nam je pripadala nekakva nagrada za naše uĉešće u epohalnoj Bici za Most. A ako li ne nagrada, onda barem obeštećenje i poravnanje pretrpljenje štete! Izuzimajući tragiĉnu Milvinu nesreću, ne raĉunajući Geraltove i Kahirove ozlede i ubode, u bici su nam ubijeni ili osakaćeni svi konji – osim mog vernog Pegaza i ćudljive Ukljeve, vešĉeve kobile. U okviru rekompenzacije, uzeli smo tri ĉistokrvna jahaĉka konja i jednog lošijeg konja. Pokupili smo i onoliko opreme koliko nam je padalo u ruke – pravde radi ću dodati da smo polovinu kasnije morali da bacimo. Kao što je rekla Milva, tako biva kad se krade u mraku. Najkorisnije stvari iz drţavnih rezervi uzeo je vampir Regis, koji u mraku vidi bolje nego za dana. Regis je dodatno snizio odbrambenu moć lirijske vojske za debelog sivkastog magarca, kojeg je izveo iz poseda tako vešto da nijedna ţivotinjka nije zafrktala niti zatopotala. Stoga, priĉe o ţivotinjama koje osećaju vampire i reaguju na njihov miris paniĉnim strahom treba uvrstiti u bajke – moţda se radi samo o nekim ţivotinjama i nekim vampirima. Dodaću da ovog sivkastog magarca još imamo. Od gubitka lošijeg konja, koji nam je kasnije uginuo u šumama Prekoreĉja kad su ga uplašili vukovi, magarac nosi naš imetak – ili bolje, ono što je od njega ostalo. Magarac se zove Drakul. Regis ga je tako nazvao odmah posle krađe i tako je i ostalo. To ime najizrazitije zabavlja Regisa i nesumnjivo ima nekakvo domišljato znaĉenje u kulturi i govoru vampira, ali nije hteo da nam objasni, tvrdeći da je to igra reĉi koja se ne moţe prevesti. Eto, na takav naĉin se naša druţina opet našla na okupu, a duga lista ljudi koji nas ni pre toga nisu voleli produţila se još više. Geralt iz Rivije, vitez bez mane, napustio je redove viteštva još pre nego što je proglašenje potvrđeno ukazom i pre nego što mu je dvorski heraldiĉar izmislio grb. A Kahir ep Kelah je u velikom sukobu Nilfgarda s Nordlinzima uspeo da se bori u obe vojske i da iz obe dezertira zaradivši u obema smrtnu kaznu u odsustvu. Ni mi ostali nismo bili u boljoj situaciji – na kraju krajeva, omĉa je omĉa i veoma je mala razlika za šta se visi – za uvredu viteške ĉasti, dezerterstvo ili nazivanje vojnog magarca Drakulom. Pa neka te ne zaĉudi, ĉitaoĉe, što smo ulagali doista ogromne napore kako bismo maksimalno povećali razdaljinu koja nas je delila od korpusa kraljice Meve. Svim konjskim snagama pojurili smo na jug, ka Jarugi, sa

namerom da pređemo na levu obalu. Ne samo da bismo se rekom ogradili od kraljice i njenih partizana već i zato što su pustoši Prekoreĉja bile manje odvratne od Angrena obuhvaćenog ratom – do druida u Ked Duu bilo je mnogo razumnije putovati levom nego desnom obalom. To je bilo paradoksalno, jer je na levoj obali Jaruge bilo neprijateljsko Nilfgardsko carstvo. Otac ove levoobalne koncepcije bio je veštac Geralt, koji je po istupanju iz bratstva proglašenih bezoĉnika u znatnoj meri pronašao zdrav razum, sposobnost logiĉkog mišljenja i sebi svojstvenu obazrivost. Budućnost je pokazala da je vešĉev plan bio bremenit posledicama i da je odigrao presudnu ulogu u sudbini cele ekspedicije. Ali o tome kasnije. Kada smo stigli, kod Jaruge je već bilo mnogo Nilfgardijaca, koji su prelazili preko obnovljenog mosta u Crvenoj Bindugi nastavljajući ofanzivu na Angren – a sigurno i dalje, na Temeriju, Mahakam i đavo će ga znati na šta još i šta je isplanirao nilfgardski generalštab. Nije moglo biti reĉi o savlađivanju reke marširanjem, morali smo da se pritajimo i ĉekamo da vojska pređe. Tokom cela dva dana sedeli smo u reĉnom pruću uzgajajući reumatizam i hraneći komarce. Da bude veće zlo, vreme se uskoro pokvarilo, rominjalo je i duvalo kao vrag, a od hladnoće smo uspevali samo da cvokoćemo zubima. Među brojnim septembrima utkanim u mom sećanju, ne mogu da se prisetim septembra sliĉnog ovom. Upravo sam tada, dragi ĉitaoĉe, pronašavši papir i olovku među opremom pozajmljenom od lirijskih tabora, poĉeo – ne bih li ubio vreme i zaboravio na neprilike – da zapisujem i ovekoveĉujem neke od naših avantura. Nesnosna susneţica i prinudna neaktivnost pokvarili su nam raspoloţenje i probudili razne crne misli. Naroĉito u vešca. Geralt je već odavno navikao da raĉuna dane koji su ga delili od Ciri – a svaki dan, po njegovom mišljenju, nesumnjivo ga je sve više odaljavao od devojke. Sada, u mokrom pruću, na hladnoći i na kiši, veštac je gotovo iz ĉasa u ĉas postajao sve tmurniji i ogorĉeniji. Primetio sam i da je grdno ćopao, a kada je mislio da niko ne gleda i ne sluša, psovao je i siktao od bola. Uzgred, treba da znaš, dragi ĉitaoĉe, da su Geraltu slomljene kosti tokom pobune ĉarobnjaka na ostrvu Taned. Magijskom brigom drijada iz šume Brokilon, frakture su zarasle i zaleĉile se, ali se videlo da nisu prestale da dosađuju. Stoga je veštac, kako kaţu, jednako trpeo telesni bol, koliko i duševni, a zbog toga je bio ljut kao paprika i bolje je bilo ne prilaziti mu.

I ponovo su poĉeli da ga progone snovi. Devetog septembra ujutru, nakon što se odmorio od noćne straţe, sve nas je prestrašio probudivši se uz krik i hvatajući se za maĉ. To je izgledalo kao nastup ludila, ali, na sreću – odmah ga je prošlo. Otišao je na stranu, a kad se uskoro vratio sumornog lica, saopštio je, ni manje ni više, da iz istih stopa raspušta druţinu i dalje kreće sam, zato što se tamo negde dešavaju strašne stvari, zato što vreme ne ĉeka i zato što postaje opasno, a on nikog ne ţeli da ugroţava i ni za koga da snosi odgovornost. Priĉao je i mudrovao tako dosadno i neubedljivo da niko nije hteo sa njim da diskutuje. Ĉak ga je i obiĉno elokventni vampir skinuo s vrata sleganjem ramena, Milva pljuvanjem, a Kahir oporim napominjanjem da on odgovara za samog sebe, a što se tiĉe rizika, on ne nosi maĉ da bi mu zatezao kaiš. Posle toga su zamrli u tišini i namerno uperili oĉi u niţepotpisanog, verovatno oĉekujući da ću iskoristiti priliku i vratiti se kući. Ne moram da dodajem da su se prevarili. Ipak, događaj nas je naveo da prekinemo mrtvilo i gurnuo nas u smeli ĉin – da pređemo Jarugu. Priznajem da je podvig u meni probudio nemir – plan je bio da uveĉe pređemo reku plivajući – citiram Milvu i Kahira: “za konjskim repovima”. Ĉak i ako je to bila metafora – sumnjam da nije bila – nekako u tom prelasku nisam mogao da zamislim ni sebe, ni svog pastuva Pegaza, u ĉiji rep je trebalo da poloţim sve nade. Generalno, plivanje nije bilo i nije moja najjaĉa strana. Da je Majka Priroda htela da plivam, u ĉinu stvaranja i procesu evolucije ne bi oklevala da me obdari koţicom među prstima. To isto se odnosilo i na Pegaza. Moji nemiri su se pokazali neosnovanim – barem kada se radi o plivanju za konjskim repom. Prešli smo na drugi naĉin. Ko zna, moţda je bio još bezumniji. Na potpuno smeo naĉin: preko obnovljenog mosta u Crvenoj Bindugi, ispred nosa samih nilfgardskih straţa i patrola. Poduhvat, kako se ispostavilo, samo je na prvi pogled mirisao na sumanutu drskost i smrtonosni rizik, a u stvarnosti je krenulo kao po loju. Pošto su linijske jedinice prešle tamo-amo preko mosta, krenuo je transport za transportom, vozilo za vozilom, stado za stadom, raznolike gomile, ukljuĉujući i civilne rulje među kojima se naša druţina uopšte nije isticala i zapadala za oko. Tako smo desetog dana meseca septembra svi prešli na levu obalu Jaruge, a samo jednom je na nas viknula straţa, kojoj je Kahir, zapovedniĉki namrštivši obrve, strašno zareţao nešto o carskoj sluţbi koristeći klasiĉne vojne iskaze i uvek prigodnu „mater vam vašu”. Pre nego što je još neko uspeo da se zainteresuje za nas, bili smo na levoj

obali Jaruge u dubini prekoreĉjanskih šuma – ali tu je bio samo jedan put koji je vodio na jug, a nama nisu odgovarali ni pravac, ni broj Nilfgardijaca koji su tuda tumarali. Na prvom bivakovanju u šumama Prekoreĉja, i mene je uveĉe snašao ĉudan san – ipak, za razliku od Geralta, nisam usnio Ciri, već ĉarobnicu Jenefer. San je bio ĉudan, uznemirujući – Jenefer, kao i obiĉno u crnini i belini, uznosila se u vazduhu iznad sumornog planinskog zamka, a odozdo su joj druge ĉarobnice pretile pesnicama i obasipale je psovkama. Jenefer je zamahala dugim rukavima haljine i odletela poput crnog albatrosa iznad beskrajnog mora, pravo u izlazeće sunce. Od tog trenutka, san se pretvorio u košmar. Kad sam se probudio, detalji su nestali iz mog sećanja, ostale su maglovite, malo smislene slike, ali to su bile straviĉne slike – torture, krik, bol, strah, smrt... Jednom reĉju: horor. Nisam se pohvalio Geraltu tim snom. Ni reĉ nisam pisnuo. Kako se kasnije pokazalo, s pravom. * – Zvala se Jenefer! Jenefer iz Vengerberga. I bila je ĉuvena ĉarobnica! Dabogda ne doĉekala sutra ako laţem! Tris Merigold je drhtala, okrenula se i pokušavala da se pogledom probije kroz guţvu i sivi dim koji su potpuno napunili glavnu salu kafane. Najzad je ustala od stola i sa ţalom ostavila filet lista s paštetom od sardele, lokalni specijalitet i pravi delikates. Međutim, ona se nije smucala po kafanama i krĉmama Bremervorda da bi jela delikatese, već da bi dobila informacije. Osim toga, morala je da misli na liniju. Krug ljudi u koji je trebalo da se ugura već je bio gust i nabijen – u Bremervordu su ljudi voleli priĉe i nisu propuštali nijednu priliku da poslušaju novu. A brojni mornari koji su tu pristizali nikad ih nisu izneverili – uvek su imali nov i sveţ repertoar morskih bajki i anegdota. Stvar je jasna, uglavnom su bile izmišljene, ali to ipak nije imalo ni najmanji znaĉaj. Priĉa je priĉa. Ima svoje zakone. Ova koja je upravo priĉala i koja je pomenula Jenefer bila je ribarka sa Skeliških ostrva, krupna, širokih ramena, kratko ošišana i, isto kao njene ĉetiri saputnice, u prsluku od koţe narvala, koji je bio toliko izlizan da je bleštao. – Bilo je to devetnaestog dana meseca avgusta, jutro nakon drugog punog meseca – ostrvljanka nastavi priĉu prinoseći ustima kriglu piva. Njen dlan, kako je primetila Tris, bio je boje stare cigle, a obnaţeno

ĉvornovato mišićavo rame imalo je barem dvadeset cola u obimu. Tris je imala dvadeset dva cola u struku. – U cik zore – nastavi ribarka prelazeći pogledom po licima slušalaca – izašla je naša barkasa na more, u moreuz između An Skeliga i Spikeroga, na ostriţnjak gde obiĉno stavljamo mreţe za losose. Mnogo smo ţurili, pošto se spremala oluja i nebo se jako mraĉilo iz pravca zapada. Trebalo je što brţe pokupiti losose iz mreţa, jer u suprotnom – znate kako je, kada posle oluje najzad ponovo moţeš izaći na more, u mreţama zatekneš samo zgnjeĉene, izgrizene glave, i sav lov je otišao u propast. Slušaoci, većinom stanovnici Bremervorda i Cidarisa, ljudi koji su uglavnom ţiveli od mora i ĉiji je ţivot zavisio od njega, klimali su glavom i saosećajno mumlali. Tris je losose ponajviše viđala u obliku ruţiĉastih kriški, ali je i ona klimala glavom i mumlala, budući da nije htela da se istiĉe. Bila je tu inkognito, u tajnoj misiji. – Doplovili smo... – nastavi ribarka ispraznivši kriglu i davši znak da joj neko od slušalaca moţe doneti drugu. – Doplovili smo i vadimo mreţe, kad tu odjednom Gudrun, Sturlina kćerka, vrišti na sav glas! I prstom pokazuje u desnu stranu broda! Gledamo, a tu nešto leti u vazduhu, a nije ptica! Ĉak mi je srce na trenutak stalo, jer sam odmah pomislila da je viverna ili mali grifon, doleću takvi ponekad na Spikerog, istina, kada zima zavlada, naroĉito uz zapadni vetar. A onda ti to nešto crno: pljus u vodu! I pod talas šmugnu! Pravo u naše mreţe. Uplelo se u mreţu i koprca se u vodi kao foka, a onda mi, koliko nas je bilo, a bilo je nas osam ţenskih, svom snagom za mreţu i drţ‟ – ne daj na palubu! I tad nam vilice padoše do zemlje! Ispostavi se da je ţena! U crnoj haljini, a i sama crna kao ova vrana. Umotana u mreţu između dva lososa, od kojih je jedan, da sam ţiva i zdrava, imao ĉetrdeset dve i po funte! Ribarka iz Skeliga oduva penu iz krigle i valjano potegnu. Niko od slušalaca nije komentarisao niti izraţavao nevericu, uprkos ĉinjenici da se najstariji ljudi nisu sećali ulova lososa tako zadivljujuće teţine. – Crnokosa u mreţi – nastavi ostrvijanka – kašlje, pljuje morsku vodu i trza se, a Gudrun, nervozna jer oĉekuje dete, u vrisak: „Kelpi! Kelpi! Sirena!” A svaka budala je znala da to nije kelpi, jer bi kelpi već odavno pokidala mreţu ako bi uopšte uspeli da izvuĉemo stvora na barkasu! A nije ni sirena, jer nema riblji rep, a morska diva riblji rep uvek ima! Pa pala je s neba u more, a vide li neko da su kelpi ili sirena letele po nebu? Ali i Skadi, Unina kćerka – ta se uvek ţesti – isto u vrisak: “Kelpi!” I kad

dohvati sošnjak! I sa sošnjakom po mreţi! A iz mreţe kad sevnu nešto modro, a Skadi zaskiĉa! Sošnjak ulevo, ona udesno, nek crknem ako laţem, tri puta se preokrenula i razbi dupe o palubu! Ha, ispostavilo se da je takva ĉarobnica u mreţi gora negoli meduza, škarpina ili elektriĉna jegulja! A uz to veštica poĉe da vrišti i da tera sve po spisku, da se zgroziš! A iz mreţe šišti, smrdi i para ide, ona tamo nasred mreţe vradţbine stvara! Vidimo, nije to šala... Ostrvljanka ispi kriglu i bez oklevanja segnu za sledećom. – Nije to šala – grornko podrignu, obrisa nos i usta – uloviti u mreţu ĉarobnicu! Osećamo da od te magije, da sam ţiva i zdrava, i barkasa poĉinje jaĉe da se njiše. Nema oklevanja! Brita, Karenina kćerka, pritisnu mreţu kukom, a ja ti dohvatim veslo i bam! Bam! Bam!!! Pivo pljusnu visoko i proli se po blatu, a nekoliko prevrnutih krigli pade na pod, slušaoci protrljaše obraze i obrve, ali niko ne pusti ni reĉ zamerke ili opomene. Priĉa je priĉa. Ima svoje zakone. – Shvatila je veštica s kim ima posla – ribarka isturi pozamašno poprsje i pogleda izazovno oko sebe. – Sa ţenskama iz Skeliga ne sme da se šali! Rekla je da nam se predaje dobrovoljno i obećala da neće bacati ni kletve ni ĉini. I ime nam je svoje rekla: Jenefer iz Vengerherga. Slušaoci zašumeše. Od događaja na ostrvu Taned prošla su jedva dva meseca – sećali su se imena izdajica koje je Nilfgard potkupio. Ime divne Jenefer takođe. – Odvezli smo je – nastavi ostrvljanka – na Ard Skelig, u Kaer Trold, kod jarla Kraha an Krajtea. Više je nisam videla. Jarl je bio u pohodu, kaţu, kad se vratio, isprva je pristupao ĉarobnici surovo, ali kasnije se odnosio prema njoj uĉtivo i ljubazno. Hm... A ja sam samo ĉekala kakvo će mi iznenađenje ĉarobnica prirediti za to što sam je izlemala veslom. Mislila sam da će me ocrniti kod Jarla. Ali ne. Ni reĉ nije rekla, nije se poţalila, znam to. Ĉasna ţenska. Kasnije, kad se ubila, ĉak mi ju je bilo ţao... – Jenefer nije ţiva? – vrisnu Tris od uţasa, zaboravivši da je tu inkognito i u tajnoj misiji. – Jenefer iz Vengerberga nije ţiva? – Pa, nije – ribarka popi pivo. – Mrtva je kao ova skuša. Ubila se sopstvenim ĉinima, izvodeći ĉarobnjaĉke trikove. To se desilo sasvim nedavno, poslednjeg dana avgusta, malo pre mladog meseca. Ali to je potpuno druga priĉa...

* – Nevene! Ne spavaj na sedlu! – Ja ne spavam. Ja kreativno razmišljam. * I putovali smo, dragi čitaoče, šumama Prekorečja prema istoku, ka Ked Duu, traţeći druide koji će nam pomoći u pronalaţenju Ciri. Šta se u vezi s tim desilo, ispričaću. Ipak, najpre, radi istorijske pravde, zapisaću nesto o našoj druţini, o njenim pojedinim članovima. Vampir Regis je imao više od četiristo godina. Ako nije lagao, onda je to značilo da je bio stariji od svih nas zajedno. Naravno, to je mogla biti obična prevara, ko je bio u stanju proveriti? Ipak, radije sam polazio od toga da je naš vampir bio istinozborac, budući da se i sam tako deklarisao, da je zarad opšteg dobra i neopozivo odbacio isisavanje krvi iz ljudi – zahvaljujući toj izjavi nekako smo spokojnije odlazili na noćni počinak. Primetio sam i da su obično nakon buđenja Milva i Kahir plašljivo i uznemireno opipavali vratove, ali ubrzo su prestali. Vampir Regis je bio – ili se tako činio – apsolutno častan vampir. Ako je kazao da neće sisati, onda neće sisati. Ipak, on je posedovao mane koje ni u kom slučaju nisu bile rezultat njegove vampirske prirode. Regis je bio intelektualac i voleo je da to demonstrira. Imao je iritantan običaj da povišenim tonom i i proročkim izrazom lica deklamuje tvrdnje i istine, na šta smo ipak brzo prestali da reagujemo, jer su deklamovane tvrdnje bile ili činjenične istine, ili su zvučale kao istina, ili su bile neproverljive, što je u suštini jedno te isto. S druge strane, veoma je bio nesnosan Regisov način odgovaranja pre nego što bi ovaj što pita formulisao pitanje – ma, nekad čak i pre nego šlo bi počeo da ga formuliše. Ja sam to toboţnje ispoljavanje visoke bajagi inteligencije uvek više smatrao ispoljavanjem prostakluka i arogancije, a te osobine, koje pasuju univerzitetskoj sredini ili dvorskim krugovima, teško je trpeti kod saputnika s kojim po ceo dan putuješ stremen o stremen, a noću spavaš pod istim pokrivačem. Međutim, do ozbiljnijih raspri nije došlo, a toje bilo pod Milvinim uticajem. Za razliku od Geralta i Kahira, kojima je urođeni oportunizam naređivao da se prilagode vampirovim manirima, pa čak i da se takmiče s njim u tom pogledu, streličarka Milva je predlagala jednostavna i skromna rešenja. Kada joj je Regis po treći put dao odgovor usred pitanja, teško ga je opsovala koristeći reči i atribute koji su u stanju da izazovu crvenilo smetenosti čak i kod starog najamnika. Čudo jedno, delovalo je – vampir se u tren oka otarasio iritantnih manira. Iz toga proističe da je najdelotvornija odbrana od intelektualne dominacije solidno psovanje intelektualca koji pokušava da dominira.

Milva je, kako mi se čini, dosta teško preţivela svoju tragičnu nesreću i gubitak. Pišem: kako mi se čini, jer sam svestan da, budući da sam muškarac, uopšte ne mogu da zamislim šta je za ţenu takva nesreća i takav gubitak. Iako sam pesnik i čovek od pera, čak se i moja školovana i uveţbana mašta tu vara, i ja tu ništa ne mogu. Streličarka je brzo povratila fizičku spremnost, a s psihičkom je bilo još gore. Činilo se da po ceo dan, od sumraka do svitanja, ne progovara ni reč. Volela je da nestane i da se drţi po strani, što je sve malo uznemiravalo. Sve dok najzad nije došlo do preloma. Milva je odreagovala kao drijada ili vilenjakinja – ţestoko, impulsivno i ne naročito razumljivo. Jednog jutra, pred našim očima, uze noţ i bez reči odseče sebi pletenicu uz samo teme. “Ne pristoji mi, jer nisam devica!” reče videvši naše ispale vilice. “A nisam ni udovica‟, dodala je, „ovim se završava moja ţalost.“ Od tog trenutka, bila je kao i nekada – naprasita, zajedljiva, drska i orna za neparlamentarne reči. Iz toga smo zaključili da je – srećom – već prebrinula krizu. Treći, ništa manje čudan, član druţine bio je Nilfgardijac koji je voleo da dokazuje da nije Nilfgardijac. Zvao se, kako je tvrdio, Kahir Maur Difrin ep Kelah... * – Kahire Maure Difrine, sine Kelahov – izrazito izjavi Neven nanišanivši u Nilfgardijca olovni ekser. – S mnogim stvarima koje ne volim, koje ĉak i ne podnosim, morao sam da se pomirim u toj visokopoštovanoj kompaniji. Ali ne sa svim! Ne podnosim da mi neko gleda preko ramena dok pišem! I s tim ne nameravam da se mirim! Nilfgardijac se odmaĉe od pesnika i nakon malo razmišljanja uhvati svoje sedlo, koţuh i prekrivaĉ i prevuĉe sve bliţe Milvi, koja je izgleda spavala. – Izvinjavam se – reĉe. – Oprosti na nametljivosti, Nevene. Instinktivno sam pogledao, iz ĉiste radoznalosti. Mislio sam da crtaš mapu ili uređuješ neke raĉune... – Nisam knjigovođa! – Pesnik se uzdiţe i metaforiĉki i doslovno. – Ni kartografi A ĉak i da jesam, to ne opravdava nabijanje nosa u moje spise! – Već sam se izvinio – Kahir ga oporo podseti nameštajući postelju na novom mestu. – S mnogim stvarima sam se pomirio u ovoj poštovanoj kompaniji i na mnoge sam se navikao. Ali navikao sam i da se izvinim samo jednom.

– U suštini – odazvao se veštac i potpuno neoĉekivano za sve, pa i za sebe samog, stao na stranu mladog Nilfgardijca. – Postao si đavolski razdraţljiv, Nevene. Ne moţe a da se ne primeti da je to nekako u vezi s papirom koji si u logoru odskoro poĉeo da kaljaš komadom olova. – Istina – potvrdi vampir Regis stavljajući u vatru brezine grane. – Naš putujući pesnik je odnedavno postao razdraţljiv, a uz to je povuĉen, diskretan i traţi samoću. O ne, u vršenju velike nuţde svedoci mu ni najmanje ne smetaju, što uopšte i nije za ĉuđenje u našoj situaciji. Stidljiva zatvorenost i razdraţljivost koje izaziva neĉiji pogled iskljuĉivo se ispoljavaju na papiru ispisanom sitnim slovima. Zar se to u našem prisustvu stvara poema? Rapsodija? Ep? Romansa? Kancona? – Ne – poreknu Geralt, primiĉući se vatri i ututkavajući leđa polu ivaĉem. – ja ga poznajem. To ne moţe biti stihovani govor, jer on ne huli, ne brblja i ne broji slogove na prste. Piše u tišini, prema tome– to je proza. – Proza! – vampir blesnu zašiljenim oĉnjacima, što se obiĉno trudio da ne ĉini. – Moţda pripovetka? Ili esej? Moralitet? Sto mu gromova, Nevene! Ne stavljaj nas na muke! Otkrij šta pišeš? – Memoare. – Šta? – Evo iz ovih beleţaka – Neven pokaza tubus natrpan papirima – nastaće delo mog ţivota. Memoari koji nose naslov Pedeset godina poezije. – Glup naslov – oporo ustvrdi Kahir. – Poezija nema godine. – A ako uzmemo da ima – dobaci vampir – onda je sigurno starija. – Ne razumete. Naslov oznaĉava da je autor dela proveo pedeset godina, ni manje ni više, u sluţbi Gospodarice Poezije. – U tom sluĉaju, to je još veća glupost – kaza veštac. – Ti, Nevene, svakako još nemaš ĉetrdeset. Veština pisanja ti je šibom uterana u dupe u prvom razredu, kad si imao osam godina. Ĉak i ako uzmemo da si još u prvom razredu pisao rime, tvojoj Gospodarici Poeziji ne sluţiš više od trideset godina. Ali ja dobro znam, jer si i sam mnogo puta o tome priĉao, da si poĉeo ozbiljno da rimuješ i kornponuješ melodije kad si imao devetnaest godina, inspirisan ljubavlju prema kontesi De Stel. To je manje od dvadesetogodišnjeg staţa u tvojoj sluţbi, Nevene. Odakle si onda istresao tih naslovnih pedeset godina? Da li to treba da bude neka metafora?

– Ja – bard se naduri – mišlju obuhvatam široke horizonte. Opisujem sadašnjost, ali beţim u budućnost. Delo koje poĉinjem da pišem nameravam da objavim za nekih dvadeset do trideset godina, a tada niko neće moći da sumnja u naslovnu kalkulaciju. – Ha. Sad razumem. Ako me nešto ĉudi, onda je to predusretljivost. Obiĉno te je malo interesovala sutrašnjica. – Sutrašnjica me i dalje malo interesuje – nadmeno saopšti pesnik. – Mislim o budućim pokolenjima. I o veĉnosti! – S taĉke gledišta pokolenja – primeti Regis – nije naroĉito etiĉki zapoĉeti pisanje već sad, unapred. Posle ovakvog naslova pokoljenje ima pravo da oĉekuje delo napisano iz poluvekovne perspektive i od strane osobe koja ima gotovo poluvekovni fond znanja i iskustva... – Neko ko ima pola veka iskustva – prekide ga grubo Neven – po samoj prirodi stvari mora biti sedamdesetogodišnji truli deda s mozgom koji je pojela rospija skleroza. Takav treba da sedi na verandi i da pušta vetrove, a ne memoare da diktira, jer će mu se ljudi smejati. Ja tu grešku neću napraviti, moje uspomene ću zapisati ranije, kada budem u punoj stvaralaĉkoj snazi. A posle, pred samo objavljivanje, izvršiću samo kozmetiĉke prepravke. – Šta je to pola veka? – osmehnu se vampir. – Momenat, prolazan tren... Aha, Nevene, mala opaska: Pola veka poezije, po mom mišljenju, zvuĉi bolje od Pedeset godina poezije. – Ne poriĉem – trubadur se nadvi nad listom i zaškraba po njemu olovkom. – Hvala, Regise. Najzad nešto konstruktivno. Ima li još neko neke primedbe? – Ja imam – odazva se neoĉekivano Milva, isturajući glavu ispod ćebeta. – Zašto razgoraĉujete oĉi! Zato što sam nepismena? Ali nisam i luda! Mi smo u pohodu, idemo Ciri u pomoć, idemo s oruţjem u ruci kroz neprijateljske zemlje. Moţe da se desi da ta Nevenova pisarija padne u neprijateljske šape. A znamo stihoklepca, nije tajna da je brbljivac i spletkaroš. Prema tome, neka vodi raĉuna šta škraba, da nas ne bi sluĉajno povešali zbog te njegove škrabotine. – Preteruješ, Milva – reĉe opušteno vampir. – I to debelo – potvrdi Neven. – I meni se tako ĉini – doda bezbriţno Kahir. – Ne znam kako je to kod Nordlinga, ali posedovanje rukopisa se u carstvu ne smatra zloĉinom, a knjiţevna delatnost ne podleţe kazni.

Geralt iskosi oĉi na njega i buĉno polomi drvce kojim se zabavljao. – Ali u gradovima koje je osvojila ta kulturna nacija, biblioteke podleţu spaljivanju – reĉe smirenim tonorn, ali s jasnom ironijom. – U svakom sluĉaju, nije vaţno. Marija, i meni se ĉini da preteruješ. Nevenova pisarija nema, kao i obiĉno, nikakav znaĉaj. Pa ni za našu bezbednost. – Dabome, taĉno! – zapeni streliĉarka sedajući. – Ja svoje znam! Kada su kraljevski komornici vršili popis stanovništva kod nas, moj oĉuh je uhvatio maglu, skoĉio u gušĉaru i dve nedelje je tamo sedeo, nos nije vadio. „Gde je pergament, tu je jurament”, obiĉno je govorio, “A ko je danas mastilom zapisan, taj je sutra omĉom otpisan.” I bio je u pravu, iako je bio smrdljivac, prosto strašan! Verujem da gori u paklu, kurvin sin! Milva je odbacila ćebe i sela kraj vatre definitivno istrgnuta iz sna. Spremao se, primeti Geralt, još jedan dug noćni razgovor. – Kako mogu da zakljuĉim, nisi volela svog oĉuha – primeti Neven nakon trena ćutnje. – Nisam – Milva ĉujno zaškripa zubima. – Zato što je bio smrdljivac. Kad mama nije gledala, udvarao se i šapama me opipavao. Pošto reĉi nije slušao, na kraju sam mu se obratila grabuljama i klepila ga, a kad je pao, ubola sam ga još jednom ili dvaput u rebra i u slabo mesto. Posle toga je dva dana leţao i pljuvao krv... A ja sam pobegla iz kuće daleko u svet, ne ĉekajući da ozdravi. Posle su do mene doprle glasine da je umro, a i moja mama ubrzo posle njega... Ej bre, Nevene! Ti to zapisuješ? Ne smeš! Ne smeš, ĉuješ li šta govorim? * Ĉudno je bilo što je s nama putovala Milva, a iznenađujuća je bila. ĉinjenica da nam je društvo pravio vampir. Svakako najĉudniji – i sasvim nepojmijivi – bili su motivi Kahira, koji je najednom od neprijatelja postao ako ne drug, a ono saveznik. Mladić je to dokazao u Bici na Mostu, bez dvoumljenja je s maĉem u ruci stao uz vešca protiv svojih zemljaka. Tim ĉinom osvojio je našu simpatiju i na kraju raspršio naše sumnje. Pišući “naše”, imam na misli vampira i streliĉarku. S druge strane, iako se borio sa Kahirom rame uz rame, iako je uz njega gledao smrti u oĉi, Geralt je i dalje bio nepoverljiv prema Nilfgardijcu i nije ga darovao simpatijom. Ruku na srce, starao se da sakrije svoju ozlojeđenost, ali pošto je bio – moţda sam to već napomenuo – osoba

prava kao koplje, nije umeo da se pretvara, i antipatija je na svakom koraku izlazila poput jegulje iz probušenog pecaroškog bubnja. Uzrok je bio očigledan, a to je bila Ciri. Sudbina je udesila da sam bio na ostrvu Taned za vreme julskog mladog meseca, kada je došlo do krvave svađe između čarobnjaka vernih kralju i izdajica koje je pobudio Nilfgard. Izdajicama su pomogle Veverice, buntovne vilenjakinje – i Kahir, Kelahov sin. Kahir je bio na Tanedu, pošto su ga tamo poslali u specijalnu misiju – trebalo je da uhvati i dovede Ciri. Braneći se, Ciri ga je ranila – Kahir ima na levom dlanu oţiljak, koji kad god vidim padne mi mrak na oči. To mora da je đavolski bolelo, a dva prsta i dalje ne moţe da savije. A posle svega toga mi smo ga spasli, kod Vrpce, kad su ga njegovi sopstveni zemljaci vezali u lance na ţestoku kaznu. Za šta, pitam, za kakve prestupe su hteli da ga pogube? Da li samo za poraz na Tanedu? Kahir nije pričljiv, ali ja imam osetljivo uvo čak i za nepotpune reči. Momak nema još ni trideset, a izgleda da je u nilfgardskoj vojsci bio oficir visokog čina. Budući da se opštim jezikom besprekorno sluţi, što je retko u Nilfgardijaca, mislim da znam u kakvoj je vojsci Kahir sluţio i zbog čega je tako brzo napredovao. I zbog čega mu je poverena tako čudna misija. I to van granica. Zato što je upravo Kahir bio taj koji je već jednom pokušao da otme Ciri. Pre skoro četiri godine, u vreme pokolja u Cintri. Tada je prvi put osetio cilj koji upravlja sudbinom te devojke. Igrom slučaja, razgovarao sam o tome s Geraltom. Bilo je to trećeg dana po prelasku Jaruge, deset dana pre ekvinocija, za vreme prolaska kroz šume Prekorečja. Iako veoma kratak, taj razgovor je bio pun neprijatnih i uznemirujućih nota. A na licu i u očima vešca već tad se oslikavao nagoveštaj zverstva koje je eksplodirao kasnije, u noći ekvinocija, nakon što nam se priključila svetlokosa Angulema. * Veštac nije gledao u Nevena. Nije gledao ispred sebe. Gledao je u Ukljevinu grivu. – Kalante – nastavi – je pred smrt iznudila zakletvu od nekoliko vitezova. Nisu smeli da dozvole da Ciri dospe u šake Nilfgardijaca. Tokom bekstva, ti vojnici su ubijeni, a Ciri je ostala sama usred leševa i poţara, u zamci sokaka zapaljenog grada. Ne bi se spasla, u to nema sumnje. Ali on ju je pronašao. On, Kahir. Izveo ju je iz ĉeljusti vatre i smrti. Spasao ju je. Hrabro! Plemenito!

Neven je malo usporio Pegaza. Oni su jahali pozadi, a Regis, Milva i Kahir su bili ispred njih za nekih ĉetvrt staje, ali pesnik nije ţeleo da reĉ tog razgovora dospe do ušiju saputnika. – Problem je u tome – nastavi veštac – što je naš Kahir bio plemenit po naredbi. Bio je plemenit kao kormoran: nije gutao ribu, jer je oko grla imao prsten. Trebalo je da odnese ribu u kljun svog gospodara. Nije mu pošlo za rukom, pa se gospodar razbesneo na kormorana! Kormoran je sad u nemilosti! Da li zbog toga traţi prijateljstvo i društvo riba? Šta misliš, Nevene? Trubadur se savio u sedlu kako bi izbegao obešenu granu lipe. Grana je već imala potpuno ţuto lišće. – Ipak joj je spasao ţivot, sam si rekao. Zahvaljujući njemu, Ciri je otišla iz Cintre ĉitava. – I vrištala je noću kada joj dođe u san. – Ipak ju je on spasao. Prestani da se prisećaš, Geralte. Dosta toga se promenilo, da, svakog dana se menja, prisećanje ne pruţa ništa osim briga koje zasigurno nisu od koristi. On je spasao Ciri. Ĉinjenica je bila, jeste i ostaće ĉinjenica. Geralt najzad skloni pogled s grive i podiţe glavu. Neven je bacio pogled na njegovo lice i brzo pretrĉao oĉima u stranu. – Ĉinjenica će ostati ĉinjenica – ponovi veštac zlim, metalnim glasom. – O da! On mi je tu ĉinjenicu viknuo u lice na Tanedu, a od jeze mu se glas zavezao u grlu, zato što je gledao u oštricu mog maĉa. Ta ĉinjenica i to vikanje trebalo je da budu argumenti da ga ne ubijem. Šta ćeš, desilo se i moţda će tako i ostati. A šteta je. Već tada, na Tanedu, trebalo je da pokrenem lanac. Dug lanac smrti, lanac osvete o kojoj bi i nakon sto godina kruţile priĉe. Priĉe koje bi noću strašile ljude. Razumeš li to Nevene? – Ne baš. – Onda idi dođavola. * Odvratan je bio taj razgovor i odvratno je lice tada imao veštac. Oj, nije mi se dopadalo kada je upadao u takvo raspoloţenje i na taj način započinjao razgovor. Ipak, moram priznati da je slikovito upoređivanje s kormoranom odigralo svoju ulogu – postajao sam uznemiren. Riba u kljunu, nošena tamo gde će je ošamutiti, očistiti i smazati! Zaista simpatična analogija, radosna perspektiva...

Ipak, razum se protivio takvim bojaznima. Na kraju krajeva, ukoliko ćemo se i dalje drţati ribljih metafora, ko bismo onda bili mi? Bodorke, male, koščate bodorke. U zamenu za tako tričav ulov, kormoran Kahir nije mogao da računa na carsku milost. A i sam uostalom sigurno nije bio takva štuka kakvom je hteo da se predstavi, bio je bodorka isto kao i mi. U vremenima kada rat poput gvozdene drljače ore i zemlju i ljudske sudbine, ko uopšte obraća paţnju na bodorke. Glavu dajem da se u Nilfgardu niko više ne seća Kahira. * Vatje de Rido, šef nilfgardske vojne obaveštajne sluţbe, spuštene glave slušao je carske prekore. – Znaĉi tako – nastavi zajedljivo Emhir var Emreis. – Institucija koja guta triput više drţavnog budţeta od školstva, kulture i umetnosti zajedno, nije u stanju da pronađe jednog ĉoveka. Taj ĉovek je jednostavno nestao, skriva se, dok ja dajem basnoslovne sume instituciji od koje niko nema prava da se sakrije! Jedan ĉovek kriv za izdaju ruga se pravo u oĉi instituciji kojoj sam dao dosta privilegija i sredstava da ne bi ĉak ni nevinima dala mira. O, moţeš mi verovati, Vatje, kad sledeći put u savetu poĉne da se govori kako je potrebno srezati budţet tajnim sluţbama, rado ću ih saslušati, moţeš mi verovati! – Vaša carska milosti – Vatje de Rido proĉisti grlo – doneću, ne sumnjam u to, sopstvenu odluku nakon što prvo izvagam sve za i protiv. Takođe, i neuspehe i uspehe koje je sluţba ostvarila. Vaše veliĉanstvo takođe moţe biti sigurno da izdajnik Kahir ep Kelah neće umaći kazni. Postarao sam se... – Ne plaćam vas da se postarate, već za rezultate. A oni su proseĉni, Vatje, proseĉni! Šta je s Vilgeforcovim pitanjem? Gde je, dođavola, Cirila? Šta mrmljaš tamo? Glasnije! – Mislim da Vaše veliĉanstvo treba da se oţeni ovom devojkom koju drţimo u Darn Rovanu. Potrebno nam je to venĉanje, legalitet suverenog feuda Cintre, smirivanje Skeliških ostrva i pobunjenika iz Atre, Strepta, Mag Turga i Strmina. Potrebna je generalna amnestija, mir u pograniĉnim zonama i na linijama snabdevanja. Potrebna je neutralnost Esterada Tisena iz Kovira. – Znam za to, ali ta iz Darn Rovana nije ona prava. Ne mogu se oţeniti njome. – Vaša carska milost će mi oprostiti, ali kakav ima znaĉaj da li je prava ili manje prava? Politiĉka situacija iziskuje sveĉano sklapanje braka.

Hitno. Mlada će nositi veo. A kada najzad pronađemo pravu Cirilu, nevestu ćemo jednostavno... zameniti. – Jesi li poludeo, Vatje? – Tu laţnu su nam pokazali na brzinu. Onu pravu iz Cintre niko nije video ĉetiri godine, uostalom, vest glasi da je ona više boravila na Skeligu nego u samoj Cintri. Garantujem da niko neće primetiti trik. – Ne! – Vaša carska... – Ne, Vatje! Pronađi mi pravu Ciri! Pomerite više zadnjice. Pronađite mi Ciri. Pronađite Kahira. I Vilgeforca. Pre svega Vilgeforca. Zato što on ima Ciri, siguran sam u to. – Vaše carsko veliĉanstvo... – Slušam, Vatje! Sve vreme slušam! – U svoje vreme sam sumnjao da je takozvani Vilgeforcov problem obiĉna provokacija. Da je ĉarobnjak ubijen ili zarobljen, a spektakularan i izvikan lov sluţi Dajkstri da nas ocrni i opravda krvavu represiju. – I ja sam imao takve sumnje. – A ipak... U Redanji to nije javno objavljeno, ali ja znam od mojih agenata da je Dajkstra pronašao jedno od Vilgeforcovih skrovišta, a u njemu dokaze da je ĉarobnjak vršio zverske eksperimente na ljudima. Taĉnije, na ljudskim embrionima... i na bremenitim ţenama. Ako je pak Vilgeforc imao Cirilu, onda se bojim da je dalja potraga za njom... – Ćuti, dođavola! – S druge strane – reĉe brzo Vatje de Rido, gledajući imperatorovo lice, izmenjeno od besa. – To sve moţe biti dezinformacija. Kako bi diskreditovali ĉarobnjaka. To liĉi na Dajkstru. – Morate pronaći Vilgeforca i uzeti mu Ciri! Neka te đavo nosi! Odstupaš od teme i nagađaš! Gde je Sova? I dalje u Gesou? On je navodno tamo prevrnuo svaki kamen i pogledao u svaku rupu u zemlji. Navodno devojke tamo nema i nije je ni bilo. Astrolog je pogrešio ili laţe. Sve su to citati iz njegovih izveštaja. Šta on više tamo radi? – Usudiću se da primetim, koroner Skelen preduzima radnje koje nisu naroĉito jasne... Svoj odred, onaj koje mu je Vaše veliĉanstvo naredilo da organizuje, vrbuje u Maehtu, u utvrdi Rokain, gde je postavio bazu. Taj odred, dozvoliću sebi da dodam, velika je sumnjiva skupina. A

nadasve je ĉudno to što je pred kraj avgusta gospodin Skelen unajmio ĉuvenog profesionalnog ubicu... – Šta? – Uzeo je najamnog razbojnika i naredio mu da likvidira bandu koja je harala po Gesou. Stvar je sama po sebi za pohvalu, ali da li je to zadatak carskog koronera? – Jesi li siguran da kroz tebe ne progovara zavist, Vatje? Da moţda ona ne doliva boju i zanos tvojim izveštajima? – Izlaţem samo ĉinjenice, Vaše veliĉanstvo. – Ĉinjenice – car naglo usta – to ja hoću da vidim. Dosadno mi je da više slušam o njima. * Bio je to zaista teţak dan. Vatje de Rido je bio umoran. U rasporedu je isplanirao još sat ili dva rada s papirima kako ne bi utonuo u nezavršenu dokumentaciju, ali sama ga je pomisao na to potresla. “Ne”, pomislio je, „Ništa na silu. Posao neće pobeći. Idem kući... Ne, ne kući. Ţena će saĉekati. Idem kod Kantarele. Kod slatkaste Kantarele, pored koje se tako dobro odmaram.” Nije se dugo premišljao. Jednostavno je ustao, uzeo kaput i izašao. Sekretar je pokušao da mu gurne tašnu od safijana punu dokumenata koje je hitno trebalo potpisati, ali on ga je zaustavio gestom punim gnušanja. „Sutra! Sutra je takođe dan!” Napustio je palatu kroz zadnji izlaz, pokraj vrtova, i krenuo ĉempresnim drvoredom. Prošao je veštaĉko jezero u kom je starost doĉekao šaran od sto trideset dve godine; tu ga je pustio car Tores, o ĉemu svedoĉi zlatna komemorativna medalja prikaĉena na škrge ogromne ribe. – Dobro veĉe, vikonte. Vatje je kratkim pokretom nadlaktice odrešio stilet skriven u rukavu. Rukohvat je sam skliznuo u dlan. – Mnogo rizikuješ, Rjense – reĉe hladno. – Mnogo rizikuješ pokazujući u Nilfgardu svoju oprljenu gubicu. Ĉak i u vidu magijske teleprojekcije. – Primetio si! A Vilgeforc mi je garantovao da, ako ne dotakneš, nećeš ni pogoditi da je to iluzija.

Vatje skloni stilet. Uopšte nije pogodio da je to iluzija, ali sada je već znao. – Prevelika si kukavica, Rjense – reĉe – da bi se ovde liĉno pokazao. Svakako znaš šta bi te tada moglo snaći. – Car je i dalje prema meni tako nepopustljiv? I prema mom gospodaru Vilgeforcu? – Tvoj bezobrazluk razoruţava. – Dođavola, Vatje. Uveravam te da i dalje stojimo na vašoj strani, Vilgeforc i ja. Priznajem, obmanuli smo vas dajući vam laţnu Cirilu, ali to je bilo u najboljoj nameri, u najboljoj nameri, neka me utope ako laţem. Pošto je prava nestala, Vilgeforc je smatrao da će bolja biti laţna negoli nijedna. Mislili smo da vam je svejedno... – Tvoj bezobrazluk je prestao da razoruţava, poĉeo je da vređa. Nemam nameru da traćim vreme na ćaskanje sa iluzijom koja me vređa. Kada te najzad uhvatim u pravom obliku, razgovaraćemo, i to dugo, kunem se. A do tada... Apage7, Rjense. – Ne prepoznajem te, Vatje. Ranije, ĉak i ako bi ti se sam đavo prikazao, pre egzorcizma ne bi oklevao da ispitaš da li tu ima neke koristi za tebe. Vatje nije udostojio iluziju pogleda, već je umesto toga posmatrao šarana obraslog algama kako lenjo muti mulj u jezeru. – Korist? – ponovi najzad nabravši prkosne usne. – Od tebe? A šta bi mi ti mogao dati? Moţda pravu Cirilu? Moţda svog patrona Vilgeforca? Moţda Kahira ep Kelaha? – Stop! – Rjensova iluzija podiţe iluzornu ruku. – Pomenuo si. – Šta sam pomenuo? – Kahir. Isporuĉićemo vam Kahirovu glavu. Ja i moj gospodar Vilgeforc... – Smiluj se, Rjense – prasnu Vatje. – Deder, promeni redosled. – Kako hoćeš. Uz moju skromnu pomoć, Vilgeforc će vam dati glavu Kahira, Kelahovog sina. Znamo gde je on, moţemo ga izvući kao maĉku iz dţaka, po volji. – Molim vas, ako imate takve mogućnosti. Zar imate tako dobre cinkaroše u vojsci kraljice Meve? 7

Odlazi. (Prim. prev.)

– Testiraš me? – iskrivi se Rjens. – Ili stvarno ne znaš? Verovatno je ovo drugo. Kahir, moj dragi Vikonte, jeste... Mi znamo gde je, znamo kuda se uputio, znamo u kakvoj kompaniji. Ţeliš njegovu glavu, dobićeš je. – Glavu – osmehnu se Vatje. – Koja neće moći da mi odgovori šta se doista desilo na Tanedu. – Moţda je tako bolje – reĉe ciniĉno Rjens. – zašto davati Kahiru mogućnost da govori? Naš zadatak je da ublaţimo, a ne da produbimo animozitet između Vilgeforca i cara. Dostaviću ti ćutljivu glavu Kahira ep Kelaha. Udesićemo to tako da izgleda kao da je tvoja, i iskljuĉivo tvoja zasluga. Dostava u toku naredne tri nedelje. Prastari šaran u jezeru talasao je vodu grudnim perajima. “Zver”, pomisli Vatje. „Sigurno je veoma mudra. Samo, šta će mu ta mudrost? Svuda samo isti mulj i isti lokvanji.” – Tvoja cena, Rjense? – Sitnica. Gde je i šta namerava Stefan Skelen? * – Kazao sam mu šta je ţeleo da zna – Vatje de Rido ispruţi se na jastucima igrajući se pramenom zlatne kose Kartije van Kanten. – Vidiš, slatka moja, određenim stvarima treba pristupiti pametno. A pametno znaĉi komforno. Ukoliko se bude postupalo drugaĉije, neće se ništa imati. Samo ukvarena voda i smrdljiv mulj u bazenu. I šta s tim što je bazen od mermera i što je na tri koraka od palate? Zar nisam u pravu, slatka moja? Kartija van Kanten, odmila zvana Kantarela, nije odgovarala. Vatje uopšte nije oĉekivao odgovor. Devojka je imala osamnaest godina i – generalno govoreći – nije bila genije. Njena interesovanja – barem sada – sastojala su se iz vođenja ljubavi sa – barem sada – Vatjeom. Kantarela je u pogledu seksa bila prirodan talenat, spajala je strast i posvećenost s tehnikom i umetnošću. Ipak, to nije bilo najvaţnije. Kantarela je govorila malo i retko, a s druge strane, slušala je odliĉno i rado. Pored Kantarele je mogao da priĉa do mile volje, da se odmori, da se opusti duhovno i obnovi psihiĉki. – Ĉovek u takvoj sluţbi moţe da doĉeka samo prekore – reĉe gorko Vatje. – Zato što nije pronašao tamo neku Cirilu! A što zahvaljujući radu mojih ljudi vojska odnosi uspehe, to je malo? A što generalštab zna svaki korak neprijatelja, to je ništa? Malo li je što su moji agenti otvorili carskoj

vojsci tvrđavu koju bi trebalo osvajati nedeljama? A ne, za to te niko neće pohvaliti. Vaţna je samo tamo neka Cirila! Dahćući gnevno, Vatje de Rido uzeo je iz Kantarelinih ruku putir napunjen poznatim vinom est est iz Tusena, iz godine koja pamti vremena kada je car Emhir var Emreis bio dete, lišen prava na tron i okrutno okrivljen, a Vatje de Rido mlad i nevaţan oficir u hijerarhiji odreda. To je bila dobra godina. Za vina. Vatje je pijuckao, igrao se skladnim Kantarelinim grudima i priĉao. Kantarela je posvećeno slušala. – Stefan Skelen, slatka moja – mrmljao je šef carskog odreda – je hohštapler i zaverenik. Ali ja ću saznati šta on namerava pre nego što tamo dospe Rjens... Ja već imam ĉoveka tamo... Veoma blizu Skelena... Veoma blizu... Kantarela je razvezala vrpcu oko Vatjeove kućne haljine i sagla se. Vatje oseti njen dah i zajeĉa naslutivši uţitak. “Talenat”, pomislio je. A potom mu je mek i vreo dodir svilenih usana izgnao iz glave sve misli. Kartija van Kanten je polako, vešto i talentovano pruţala uţitak Vaijeu de Ridou, šefu carskog odreda. To svakako nije bio jedini Kartijin talenat. Ali Vatje de Rido o tome nije imao pojma. Nije znao da je, uprkos svemu, Kartija van Kanten posedovala izvanredno pamćenje i inteligenciju na zavidnom nivou. Sve što joj je Vatje priĉao, svaku informaciju, svako slovo koje je kraj nje ispustio, Kartija je već sutradan prenosila ĉarobnici Asire var Anahid. * Da, glavu dajem da su u Nilfgardu odavno već svi zasigumo zaboravili Kahira, pa i verenica, ukoliko ju je imao. Ali o tome kasnije, vratimo se zasad do dana i meseca kad smo prešli Jarugu. Putovali smo dosta brzo na istok, ţeleći da stignemo u okolinu Crne šume, koja se na Drevnom jeziku zvala Ked Du. Naime, tamo su ţiveli druidi koji su bili sposobni da proreknu Cirino mesto prebivanja, eventualno da protumače ono mesto iz čudnih snova koji su tištili Geralta. Pulovali smo kroz šume Gornjeg Prekorečja, koji se još zvao Levoobalje, divlju i praktično nenaseljenu zemlju između Jaruge i zemlje u podnoţju Amelskih planina, zvanih Strmine; od istoka je bila ograničena Dolinom Dol Angra, a od zapada močvarnom jezerskom oblašću čiji mi je naziv nekako odlepršao iz sećanja. Prema ovoj zemlji niko nikada nije imao naročitih pretenzija, te otuda nikad nije bilo dobro poznato kome ta zemlja zaista pripada i ko njome vlada. U tom pogledu,

kako se čini, imali su šta da kaţu vladari Temerije, Sodena, Cintre i Rivije, koji su sa različitim ishodima posmatrali Levoobalje kao feud sopstvene krune i ponekad pokušavali da dokaţu svoja prava ognjem i ţelezom. A posle toga je iza Amelskih planina naišla vojska Nilfgarda i više niko nije imao šta da kaţe, niti sumnje u pogledu prava feuda i vlasništva zemlje. Sve juţno od Jaruge pripadalo je Carstvu. U trenutku dok pišem ove reči, Carstvu pripada i mnogo zemalja severno od Jaruge. Usled nedostatka tačnih informacija, ne znam koliko zemalja i koliko daleko na sever. Vratimo se Prekorečju. Dozvolićeš mi, dragi čitaoče, digresiju koja se tiče istorijskih procesa. Istorija date teritorije često je stvarana i oblikovana slučajno, kao sporedni proizvod sukoba spoljašnjih sila. Istoriju date zemlje veoma često su stvarali došljaci. Prema tome, došljaci su uvek uzrok, a posledice uvek i nesumnjivo snose meštani. Ovo pravilo se odnosilo na Prekorečje celom njegovom duţinom i širinom. Prekorečje je imalo svoje stanovnike, rođene Prekorečjane. Njih su neprestani i višegodišnji razdori i borbe pretvorili u prosjake i primorali na migraciju. Sela i imanja su zapaljena, a ruševine okućja i polja pretvorena u ugar progutala je prašuma. Trgovina je propala, a karavani su izbegavali zanemarene puteve i drumove. Malobrojni Prekorečjani koji su ostali pretvorili su se u podivljale prostake. Od ţderavaca i medveda razlikovali su se samo po tome što su nosili pantalone. Barem neki. Odnosno, neki su ih nosili, a neki su se razlikovali. U suštini, to je bio sebičan, prostački i grubijanski narod. I totalno operisan od smisla za humor. * Tamnokosa pĉelareva kćerka zabacila je na leđa pletenicu koja ju je ometala i vratila se besnom i energiĉnom okretanju ţrvnja. Nevenovi napori bili su uzaludni – ĉinilo se da pesnikove reĉi uopšte ne dopiru do adresatkinje. Neven namignu ostalim kompanjonima praveći se da uzdiše i podiţe pogled ka tavanici. Ali nije odustajao. – Daj – ponovi cereći zube. – Daj da ja sameljem, a ti skoĉi do podruma po pivo. Tamo negde sigurno ima skrivena ćelija, a u ćeliji baĉva. Jesam li u pravu, lepotice? – Ostavite devojku na miru, gospodine – reĉe gnevno pĉelareva supruga, visoka i zgodna ţena zasenjujuće lepote koja se motala po kuhinji. – Pa već sam vam rekla da ovde kod nas nema nikakvog piva, – Već vam je sto puta to reĉeno, gospodine – pĉelar podrţa ţenu prekidajući razgovor sa vešcem i vampirom. – Spremićemo vam

palaĉinke s medom, tada ćete jesti. Ali najpre neka devojka u miru samelje zrno u brašno, jer bez brašna ni ĉarobnjak neće stvoriti palaĉinku! Pustite je, neka brusi u miru. – Jesi ĉuo, Nevene? – povika veštac. – Makni se od devojke i radi nešto korisno. Ili piši memoare! – Hoću da pijem. Popio bih nešto pre jela. Imam nešto bilja, spremiću sebi odvar. Ţeno, ima li ovde u kolibi vruće vode? Vruće vode, pitam, ima li? Starica, pĉelareva majka, koja je sedela na klupici, podiţe glavu s ĉarape koju je krpila. – Naći će se, golubiću, naći će se – zamumla. – Samo, ohladila se. Neven jauknu i rezigniran sede za sto gde su kompanjoni ćaskali s pĉelarem, kog su prethodnog jutra sreli u šumi. Pĉelar je bio nizak, zdepast, crnomanjast i uţasno zarastao, pa nije ni ĉudo što je druţini uterao strah u kosti kada se iznenada promolio iz šume i što su mislili da je likantrop. Što je još smešnije, onaj što je prvi vrisnuo: „Vukodlak, vukodlak”, bio je vampir Regis. Nastala je mala zbrka, ali stvar se ubrzo rešila, a pĉelar, iako naizgled dţangrizav, pokazao se gostoljubiv i ljubazan. Druţina je bez oklevanja prihvatila poziv na njegovo okućje. Okućje – u pĉelarskom ţargonu salaš – nalazilo se na raskrĉenoj poljaui, a pĉelar je tu ţiveo s majkom, ţenom i kćerkom. Ove dve poslednje bile su ţene izuzetne, ĉak pomalo ĉudne lepote, koja je evidentno ukazivala da je među precirna bila drijada ili hamadrijada. Tokom razgovora koji su usledili, pĉelar je odmah ostavio utisak da s njim moţe da se razgovara iskljuĉivo o pĉelama, košnicama, saću, odimljavanju, maticama, vosku, među i skupljanju meda, ali to je bio samo privid. – U politici? A šta treba da bude u njoj? Isto što i uvek. Sve veće poreze treba davati. Tri urne meda, a ceo kotur voska. Jedva dišem da bih sve postigao, od sumraka do svitanja stojim kraj saća, košnice podmećem... Kome plaćam danak? Pa onom ko traţi, otkud ja znam ko je sad na vlasti? U poslednje vreme u nilfgardskom govoru ga zovu taj, tog... Kao mi smo sad neka impirijalna provencija ili nešto tako. Za med, ako nešto prodam, plaćaju impirijalnim novcem na kom je cer utisnut. Po liku je više lep, mada surov, odmah ga poznaš. Taj, tog...

Oba psa – crn i riđ – sedoše naspram vampira, zabaciše glave i poĉeše da zavijaju. Pĉelareva ţena hamadrijada okrenu se od ognjišta i klepi ih metlom. – Loš znak – reĉe pĉelar – kada psi usred dana zavijaju. Taj, tog... Šta je ono trebalo da priĉam? – O druidima iz Ked Dua. – Jes‟! Znaĉi, niste se šalili, uvaţena gospodo? Vi zaista hoćete da idete kod druida? Ţivot vam se zgadio ili šta? Pa tamo je smrt! Svakog ko se odvaţi da izađe na njihove poljane imelaši će zgrabiti, na vrbovo deblo nabiti i na tihoj vatri ĉvariti. Geralt pogleda u Regisa, a Regis mu namignu. Obojica su dobro znali glasine koje su kruţile o druidima, a sve do jedne bile su izmišljene. Međutim, Milva i Neven poĉeše da slušaju s većim interesovanjem nego dotad. I sa oĉiglednom zabrinutošću. – Jedni kaţu – nastavi pĉelar – da se imelaši svete, jer su ih Nilfgardijci prvi izazvali kada su izašli na svetu hrastovu šumu kroz Dol Angru i poĉeli da tuku druide bez ikakvog razloga. A drugi priĉaju da su druidi zapoĉeli, pa im Nilfgard sada vraća. Šta je istina, ne znam. Ali jedno je sigurno, druidi grabe, stavljaju u Vrbovu Babu i pale. Ići među njih: sigurna smrt. – Mi se ne bojimo – reĉe mirno Geralt. – Verujem – pĉelar odmeri pogledom vešca, Milvu i Kahira, koji su upravo ulazili u kolibu, nakon što su nahranili konje. – Vidi se da ste neustrašivi ljudi, borbeni i naoruţani. Ha, sa takvima kao što ste vi nije strah putovati... Taj, tog... Ali imelaši nisu više u Crnom Gaju, stoga je uzaludan vaš trud i vaš put. Potisnuo ih je Nilfgard, izgnao iz Ked Dua. Nema ih više tamo. – Kako to? – Eto tako. Imelaši su pobegli. – Kuda? Pĉelar je pogledao svoju hamadrijadu i ćutao na trenutak. – Kuda? – ponovi veštac. Šarena pĉelareva maĉka izađe ispred vampira i strašno zamjauka. Hamadrijada je udari metlom.

– Loš je znak kada maĉka usred dana mjauĉe – promumla pĉelar, ĉudno smeten. – A druidi... Taj, tog... Pobegli su na Strmine. Da. Dobro sam rekao. Na Strmine. – Dobrih šezdeset milja na jug – oceni Neven vrlo slobodnim, ĉak veselim glasom. Međutim, ućutao je kada ga je veštac pogledao. U tišini koja je zavladala moglo se ĉuti samo zloslutno mjaukanje maĉke isterane na dvorište. – U suštini – progovori vampir – u ĉemu je razlika? * Jutro narednog dana donelo je nova iznenađenja. I zagonetke, koje su ipak veoma brzo rešene. – Nek me đavo nosi – reĉe Milva, koja se prva promolila iz plasta, probuđena komešanjem. – Nek vrat slomim. Pogledaj ono, Geralte. Poljana je bila puna naroda. Na prvi pogled moglo se videti da su se tu skupili s pet ili šest pĉelarskih salaša. Vešto vešĉevo oko ulovilo je u gomili nekoliko zamĉara i barem jednog katrandţiju. Sve ukupno bilo je nekih dvanaest muškaraca, deset ţena, deset tinejdţera oba pola i isto toliko maloletne dece. Od opreme, gomila je imala šest kola, dvanaest volova, deset krava, ĉetiri koze, dosta ovaca, a takođe i nešto pasa i maĉaka, ĉije je njuške i mjauke u takvim uslovima nesumnjivo trebalo shvatiti kao loš predznak. – Zanima me – Kahir protrlja oĉi – šta ovo moţe da znaĉi? – Nevolju – reĉe Neven istresajući seno iz kose. Regis je ćutao, ali imao je ĉudan izraz lica. – Ţelimo da pozovemo velmoţnu gospodu na doruĉak – reĉe pĉelar kojeg su poznavali prilazeći plastu u društvu muškarca širokih ramena. – Doruĉak je već gotov. Ovsena varenika. I med... Ah, dozvolite da vam predstavim: Jan Kronin, naš pĉelarski starosta8... – Drago mi je – veštac je slagao ne odgovarajući na naklon, a i koleno ga je mnogo bolelo da bi to uĉinio. – A ta gomila, otkud ona tu? – Taj, tog... – pĉelar se poĉeša po temenu. – Vidite, ide zima... Košnice su već oĉišćene, poslovi obavljeni... Već nam je vreme da se vratimo u Strmine, u Ridbrun... Treba da ostavimo med, da prezimimo... Ali u šumama je opasno... Kad si sam...

8

Poglavar sreza, starešina. (Prim. prev.)

Pĉelarski starosta se nakašlja. Pĉelar pogleda u Geraltov izraz lica i kao da se malo stegnu. – Vi ste konjanici i naoruţani ste – zamucka. – Borbeni i smeli, odmah se vidi. S takvima kao što ste vi nije strah putovati... A i vama će biti udobno... Mi poznajemo svaku stazu, svaki drum, svaki šumarak i baru... I hranićemo vas... – A druidi su – reĉe hladno Kahir – otputovali iz Ked Dua. Baš na Strmine. Kakva ĉudna sluĉajnost. Geralt polako priđe pĉelaru. Oberuĉke ga uhvati za kaftan na grudima. Ali ubrzo se predomislio, pustio ga i pogladio mu odeću. Ništa nije rekao. Ništa nije pitao. Ali pĉelar je ipak poţurio sa objašnjenjima. – Kazao sam istinu! Kunem se! Neka u zemlju propadnem ako sam slagao! Imelaši su otišli iz Ked Dua. Nisu tamo! – I na Strminama su, zar ne? – zareţa Geralt. – Tamo kuda putuje cela vaša skupina? Dokle ţelite da putujete s naoruţanom pratnjom? Govori, seljaĉe. Ali pazi, zemlja samo što se nije otvorila! Pĉelar je spustio pogled i uznemireno pogledao u zemlju pod nogama. Geralt je ubedljivo ĉutao. Milva, shvativši o ĉemu je reĉ, grozno opsova. Kahir je prezreno frktao. – I? – poţuri ga veštac. – Kuda su otputovali druidi? – A ko zna, gospodine, kuda – probrblja najzad pĉelar. – Ali mogu biti na Strminama... Tamo je jednako dobro kao i negde drugde. Na Strminama ima mnogo velikih hrastovih šuma, a druidi vole da imaju hrastovu šumu... Izuzev staroste Kronina, iza pĉelara su i dalje stajale obe hamadrijade – majka i kćerka. „Dobro je da se kćerka dala na majku, a ne na oca”, pomisli mahinalno veštac. „Pĉelar pasuje ţeni kao nerast kobili.” Primetio je da je iza hamadrijada stajalo još nekoliko ţena, znatno manje lepih, ali sliĉnog molbenog pogleda. Pogledao je u Regisa ne znajući da li da se smeje ili da psuje. Vampir slegnu ramenima. – Ruku na srce – reĉe – pĉelar je u pravu, Geralte. U suštini, vrlo je verovatno da su druidi otputovali na Strmine. To je teren koji im dosta odgovara. – Ova verovatnoća je – vešĉev pogled je bio veoma, veoma hladan – po tvom mišljenju, dovoljna da odjednom promenimo pravac i naslepo otputujemo zajedno sa ovima?

Regis ponovo slegnu ramenima. – A koja je razlika? Razmisli. Druidi nisu u Ked Duu, stoga taj pravac treba iskljuĉiti. Mislim i da povratak u Jarugu ne moţe biti predmet raspave. Prema tome, svi ostali pravci su jednako dobri. – Ma nemoj? – Temperatura vešĉevog glasa bila je jednaka temperaturi pogleda. – A od svih tih ostalih, koji bi, po tvom mišljenju, bio najpreporuĉljiviji? Onaj zajedniĉki s pĉelarima? Ili neki sasvim suprotan? Moţeš li to da ustanoviš u svojoj bezgraniĉnoj mudrosti? Varnpir se polako okrenu prema pĉelaru, pĉelarskom starosti, hamadrijadama i drugim ţenama. – A zbog ĉega se – upita ozbiljno – tako plašite, dobri ljudi, da preklinjete za pratnju? Šta u vama budi strah? Kaţite iskreno. – Oj, gospodine – jauknu Jan Kronin, a u njegovim oĉima se pojavi prava jeza. – Još pitate... Naš put je kroz Gnjilo Uroĉište! A tamo je, gospodine, strašno! Tamo ima, gospodine, brukolaka, listonoţaca, endrijaga i mnogih drugih nemani! Pre manje od dve nedelje, lesnik je uhvatio mog zeta, a zet samo što je uspeo da hripne i već je bio gotov. I vi se ĉudite što nas je strah da idemo tamo sa ţenama i decom? A? Vampir pogleda u vešca, a lice mu je bilo veoma ozbiljno. – Moja bezgraniĉna mudrost – reĉe – kao najbolji pravac savetuje mi onaj koji je najpodesniji za vešca. * I krenuli smo na jug, ka Strminama, zemlji smeštenoj u podnoţju Amelskih planina. Krenuli smo s velikom svitom u kojoj je bilo svega i svačega: mlade devojke, pčelari, zamčari, ţene, deca, mlade devojke, domaći gmizavci, lična svojina, mlade devojke i prokleto mnogo meda. Sve se lepilo od tog meda, čak i devojke. Tabor je išao brzinom pešaka i kola, ali tempo marša ipak nije opao, pošto nismo lutali, već smo išli kao pod konac – pčelari su poznavali puteve, staze i rovove između jezera. A to je bilo dobro znati, oj, dobro, zato što je počelo da sipi i celo prokleto Prekorečje je odjednom utonulo u maglu gustu poput pavlake. Bez pčelara bismo se neminovno izgubili i udavili negde u močvarama. Takođe, nismo morali da traćimo vreme i energiju na organizovanje i pripremanje hrane – hranili su nas izdašno tri puta dnevno, mada to nismo traţili. A posle obroka su nas ostavljali da nekoliko trenutaka poleţimo poleđuške. Ukratko govoreći, bilo je čudesno. Čak je i veštac, taj stari namćor i gnjavator, počeo češće da se smeje i raduje ţivotu, zato što je izračunao da prelazimo po petnaest milja dnevno, a od polaska iz Brokilona nijednom nam nešto slično nije pošlo za

rukom. Za vešca nije bilo nikakvog posla jer, iako je Gnjilo Uročište bilo toliko gnjilo da teško moţeš zamisliti nešto što je više gnjilo, nismo sreli nikakve monstrume. Eto, noću su malo zavijale utvare, lelekale šumske ptice i plesale blede vatrice na baruštinama. Ništa senzacionalno. Istina, malkice je uznemiravalo što ponovo putujemo u slučajno izabranom pravcu i ponovo bez tačno određenog cilja. Ali, kao što se izrazio vampir Regis, bolje je bez cilja ići napred nego bez cilja stajati u mestu, a sigurno je daleko bolje nego se bez cilja povući. * – Nevene! Pritegni bolje taj tvoj tubus! Bilo bi šteta kada bi pola veka poezije ispalo i izgubilo se u paprati. – Ne bojte se! Neću ga izgubiti, budite sigurni. I neću dati da mi ga otmu! Svako ko bude hteo da mi otme ovaj tubus, prvo će morati da pređe preko mog hladnog tela. Mogu li znati, Geralte, šta izaziva tvoj biserni osmeh? Ĉekaj, da pogodim... Urođeni kretenizam? * Vršeći iskopavanja u Bokleru, ekipa arheologa sa univerziteta u Kastel Garaupijanu je pod slojem ugljena koji je ukazivao na veliki poţar pronašla još stariji sloj, datiran u XIII veku. U tom sloju iskopana je kaverna koju su stvorili ostaci zidina i koja je bila zaĉepljena glinom i kreĉnjakom, a u njoj, na veliku radost nauĉnika, pronađena su dva savršeno oĉuvana ljudska skeleta: ţene i muškarca. Pored skeleta – osim oruţja i mnogobrojnih sitnih artefakata – pronađen je tubus izrađen od štavljene koţe i dug trideset cola. Na koţi je bio utisnut grb izbledelih boja na kom su bili predstavljeni lavovi i rombovi. Vođa ekipe, profesor Šliman, ĉuveni specijalista sfragistike mraĉnog doba, identifikovao je taj grb kao amblem Rivije – drevnog kraljevstva ĉija lokacija nije utvrđena. Entuzijazam arheologa je dostigao vrhunac, budući da su se u mraĉnom dobu u takvim tubusima ĉuvali rukopisi, a zbog teţine tubusa pretpostavljalo se da unutra ima mnogo papira ili pergamenta. Odliĉno stanje tubusa davalo je nadu da će dokumenti biti ĉitljivi i bacilo je svetlo na prošlost utonulu u mrak. Vekovi bi progovorili! To je bila neviđena sreća, pobeda nauke koja nije smela biti protraćena. Iz predostroţnosti su pozvali lingviste i prouĉavaoce mrtvih jezika iz Kastel Garaupijana, a takođe i specijaliste koji bi umeli da otvore tubus bez rizika da se neprocenjiva vrednost i najmanje ošteti. Međutim, među ekipom profesora Šlimana raširile su se glasine o “blagu”. Sticajem okolnosti, te reĉi su dospele do tri tipa iznajmljena za

kopanje gline, poznatih kao Ukeb, Jarac i Kamil Ronsteter. Ubeđeni da je tubus doslovno natrpan zlatom i vrednostima, trojica unajmljenih kopaĉa uveĉe su ukrali dragoceni artefakt i pobegli s njime u šumu. Tamo su zapalili malu vatru i seli oko nje. – Šta ĉekaš? – Jarac reĉe Ukebu. – Otvaraj tu tubu! – Kad se ne da – Ukeb se poţalio Jarcu. – Drţi se kao vraţji sin! – Zgazi je, majku ti kurvinu! – posavetova ga Kamil Ronsteter. Poklopac dragocenog pronalaska je popustio pod Ukebovom potpeticom i dragocenost je ispala na zemlju. – O, majku ti kurvinu! – viknu preneraţeni Jarac. – Šta je to? Pitanje je bilo glupo pošto se na prvi pogled videlo da su to listovi papira. Ukeb, umesto da odgovori, uze jedan od listova u ruku i pribliţi ga nosu. Dugo je zagledao ĉudne znakove. – Ispisan je – utvrdi najzad autoritativno. – To su slova. – Slova? – vrisnu Kamil Ronsteter pobledevši od jeze. – Ispisana su slova? O, majku mu! – Ispisan je, znaĉi da su to ĉini! – probrblja Jarac cvokoćući zubima od straha. – Slova, znaĉi da je vradţbina. Ne dirajte to, mamu li mu njegovu! Time se moţemo zaraziti! Ukeb nije hteo dva puta da ponavlja, gurnuo je list u vatru i nervozno obrisao drhtave ruke o pantalone. Kamil Ronsteter je šutnuo u vatru ostatak papira. Na kraju krajeva, neka deca su mogla da nabasaju na tu prokletinju. Zatim su se sva trojica brzo udaljila od opasnog mesta. Dragoceni spomenik pismenosti mraĉnog doba goreo je u svetlom, visokom plamenu. Nekoliko kratkih trenutaka vekovi su progovarali tihim šapatom papira koji se crneo u vatri. A onda se plamen ugasi i bludna tama pokri zemlju.

Huvenagel Dominik Bombast, rođen 1239, obogatio se u Ebingu, baveći se široko rasprostranjenom trgovinom, i nastanio se u Nilfgardu; poštovan od strane prethodnih careva, za vlade imperatora fana Kalvejta bio je imenovan burggrafom 9 i venendalskim ţupnikom10, a kao nagradu za pruţene usluge dobio je zvanje neveugenskog staroste. Kao verni savetnik cara, H. je posedovao njegovo uvaţavanje i učestvovao u mnogim političkim stvarima. Umro 1301. Još u Ebingu je H. obavljao široku humanitarnu delatnost, pomagao siromašnima i onima kojima je bilo potrebno, gradio je sirotišta, bolnice i obdaništa, trošio je velike sume na to. Veliki ljubitelj lepih umetnosti i sporta, finansirao je u prestonici pozorište i stadion, te oba nose njegovo ime. Uzima se kao poslovični uzor ispravnosti, čestitosti i trgovačke uglednosti. Efenberg i Talbot, Encyclopaedia Maxima Mundi, tom VII

9 10

Četvrto poglavlje

– Prezime i ime svedoka? – Selborn, Kena. Znaĉi, izvinite: Joana. – Profesija? – Pruţanje raznih usluga. – Svedok se drţi šala? Svedok se podseća da stoji pred carskim tribunalom u procesu o veleizdaji! Od izjave svedoka zavisi ţivot mnogih ljudi, budući da je kazna za izdaju smrt! Svedok se podseća da pred tribunalom ne stoji svojom voljom, već je dovedena iz citadele, iz kaznene ustanove, a to da li će se tamo vratiti, da li će izaći na slobodu, zavisi između ostalog od iskaza svedoka. Tribunal je omogućio dugu tiradu kako bi predoĉio svedoku koliko su daleko neprimerene šale i dosetke u ovoj sali! Ne samo da su neukusne već i prete veoma ozbiljnim posledicama. Svedoku se daje pola minuta da razmisli o tom pitanju. Posle toga, tribunal će ponovo postaviti pitanje. – Moţe, velmoţni sudija. – Molim da nam se obraćate s „visoki tribunale”. Profesija svedoka? – Ja sam osetljiva, visoki tribunale. Ali uglavnom sam na usluzi carskom odredu, znaĉi... – Molim da dajete konkretne i kratke odgovore. Kada sud poţeli šira objašnjenja, sam će ih traţiti. Sudu je poznata ĉinjenica saradnje svedoka sa sekretarskim sluţbama carstva. Molim da se ipak izdiktira u zapisnik šta znaĉi odredba “osetljiva”, koju je svedok upotrebio da oznaĉi svoju profesiju? – Imam ĉist pe-pe-es11, znaĉi psi prvog stepena, bez mogućnosti peka12. Konkretno, evo šta mogu: da ĉujem tuđe misli, razgovaram izdaleka s ĉarobnjakom, vilenjakom ili drugom osetljivom. I da mišlju prenesem naredbu. Dakle, da primoram nekog da uradi ono šta ja hoću. Mogu da radim i pre-kog13, ali samo kada sam uspavana. – Molim da se unese u zapisnik da je svedok Joana Selborn psioniĉarka koja ima sposobnost nadsenzorne percepcije. Ona je telepata 11

Psionika. (Prim. prev.) Psihokineza. (Prim. prev.) 13 Prekognicija. (Prim. prev.) 12

i tele-empata, pod hipnozom je sposobna za prekogniciju, ali nema sposobnost psihokineze. Svedok se opominje da je korišćenje magije i natĉulnih moći strogo zabranjeno u ovoj sali. Nastavljamo saslušanje. Kada, gde i u kakvim okolnostima se svedok upoznala s pitanjem osobe koja se predstavlja kao Cirila, kneginjica Cintre? – O tome da je to tamo neka Cirila saznala sam tek u buvari... Znaĉi, u kaznenoj ustanovi, velmoţni tribunale. U toku istrage. Tada su mi saopštili da je to ista ona koju su u mom prisustvu zvali Falka ili Cintriĉanka. A okolnosti su bile takve da ih moram redom izloţiti, da bi bilo jasno, znaĉi. Ovako je bilo: u krĉmi u Etoliji zakaĉio me je Dakre Silifant, eno onaj što sedi tamo... – Molim da se unese u zapisnik da je svedok Joana Selborn pokazala okrivljenog Silifanta bez pozivanja. Molim nastavite. – Dakre, velmoţni tribunale, vrbovao je bandu... Znaĉi, oruţani odred. Sve sami silni muškarci i ţene... Dufikoj Krel, Neratin Ceka, Hloe Štic, Andres Verni, Til Ehrad... Niko više nije ţiv, tribunale... A od onih što su preţiveli većina je ovde, eno sedi pod straţom... – Molim da taĉno kaţete kada se desio susret svedoka i okrivljenog Silifanta. – Prošle godine je to bilo, meseca avgusta, tamo negde pred kraj, ne sećam se taĉno. U svakom sluĉaju, nije bilo u septembru, jer taj septembar, oho-ho, dobro mi se urezao u sećanje! Dakre, koji je negde saznao za mene, kazao mi je da mu u bandi treba osetljiva koja se neće uplašiti ĉini jer će imati posla sa ĉarobnjacima. Posao je, govorio je, za cara i carstvo, uz to dobro plaćen, a komandu nad bandom će preuzeti niko drugi do sama Sova liĉno. – Govoreći o Sovi, svedok misli na Stefana Skelena, carskog koronera? – Na njega mislim, nego šta. – Molim da se to unese u zapisnik. Kada i gde se svedok susreo s koronerom Skelenom? – A, već u septembru, ĉetrn‟estog, u utvrdi Rokain. Rokain je, velmoţni tribunale, pograniĉna stanica koja seĉe trgovaĉki put što vodi iz Maehta u Ebing, Geso i Metinu. Baš tamo je našu bandu doveo Dakre Silifant, na petn‟est konja. Znaĉi da nas je bilo sve ukupno dvadeset i dvoje, zato što su ostali već stajali spremni u Rokainu, pod komandom Ola Haršejma i Berta Brigdena.

* Drveni pod zahuĉa pod teškim ĉizmama, zazveĉaše mamuze, zazvoniše metalne kopĉe. – Pozdrav, Stefane. Sova ne samo da nije ustao već nije skinuo ni noge sa stola. Samo odmahnu rukom na veoma gospodarski naĉin. – Najzad – reĉe kiselo. – Dugo te ĉekam, Silifante. – Dugo? – zasmeja se Dakre Silifant. – Pa to je smešno! Da li ste mi, gos‟n Stefane, ĉetiri nedelje da bih vam sazvao i doveo više od deset najboljih delija koje je carstvo s okolinom ikada iznedrilo. Doveo sam vam takvu bandu da bi i godina dana bilo malo da se skupi! A ja sam se za dvadeset i dva dana vratio. Vredno pohvale, a? – Suzdrţimo se – reĉe hladno Skelen – od pohvala dok ne vidim tu tvoju bandu. – Moţe odmah. Evo mojih, a sada vaših, gos‟n Stefane, poruĉnika: Neratin Ceka i Dufikoj Krel. – Mi se dobro poznajemo – Dakre Silifant snaţno stisnu desnicu Ole Haršejma. – Mi smo pod starim Brajbantom zgromili pobunu u Nazairu. Bilo je super, ha, Ola? Eh, super! Konji su hodali po krvi do gleţnjeva! A gos‟n Brigden je, ako se ne varam, iz Gemere? Od Mirotvoraca? A biće u odredu drugova! Ima već nekoliko Mirotvoraca tamo. – Nestrpljiv sam da vidim – dobaci Sova. – Moţemo li ići? – Samo trenutak – reĉe Dakre. – Neratine, idi i postroj bratstvo kako bi pred milostivim koronerom izgledali paradno. – Neratin Ceka je on ili ona? – Sova namršti oĉi gledajući u trag oficira koji je izlazio. – Je li to ţena ili muškarac? – Gos‟n Skelene – Dakre Silifant se zakašlja, ali kada je progovorio, glas mu je bio siguran, a pogled hladan. – Ja to sigurno ne znam. Po izgledu je muškarac, ali nisam siguran. A što se tiĉe toga kakav je oficir Neratin Ceka, u to sam siguran. To što ste izvoleli pitati, imalo bi znaĉaja da sam nameravao da mu zatraţim ruku. A ne nameravam. Vi, nadam se, isto ne nameravate. – U pravu si – prizna nakon kratkog razmišljanja Skelen. – Nema više šta da se kaţe. Haj‟mo da pogledamo tvoju bandu, Silifante. Neratin Ceka, osoba nepoznatog pola, nije gubio vreme. Kada su Skelen i oficiri izašli u dvorište utvrde, odred je već stajao u pedantnom

stroju, izravnavši liniju tako da nijedna konjska glava nije bila isturena više od pedlja. Sova se nakašljao, zadovoljan. „Dobra banda”, pomisli. “Eh, da nije te politike, sazvao bih takvu bandu i pošao na pograniĉje da haramo, silujemo, ubijamo i palimo... Ĉovek bi se opet osetio mladim... Eh, da nije te politike!” – I šta kaţete, gos‟n Stefane? – upita Dakre Silifant, pocrveneo od skrivenog uzbuđenja. – Kako cenite moje paradne kopce? Sova je prelazio pogledom od lica do lica, od siluete do siluete. Neke je poznavao liĉno – bolje ili lošije. Za druge, koje je prepoznao, ĉuo je iz priĉa i po reputaciji. Til Ehrad, svetlokosi vilenjak, izviđaĉ gemerskih Mirotvoraca. Rispat la Puant, konjiĉki narednik iz iste formacije. I još jedan Gemerac: Kiprijan Frip mlađi. Skelen je prisustvovao egzekuciji starijeg. Oba brata su bila slavna po sadistiĉkim sklonostima. Dalje, slobodno nagnura preko sedla pirgave kobile, Hloe Štic, kradljivica koju su ponekad unajmljivale i iskorišćavale tajne sluţbe. Sova je brzo sklonio pogled od njenih bezobraznih oĉiju i zloĉestog osmeha. Andres Verni, Nordling iz Redanje, glavorezac. Stigvard, pirat, odmetnik iz Skeliga. Dede Vargas, vrag zna odakle potiĉe, profesionalni ubica. Kabernik Turent, ubica iz strasti. I drugi. Sliĉni. „Svi su oni sliĉni”, pomisli Skelen. „Bratstvo, konfraternija, u kom svi postaju isti nakon što ubiju prvih petoro ljudi. Isti pokreti, isti gestovi, isti naĉin govora, pokret i stav. Iste oĉi. Ravnodušne i hladne, ravne i nepokretne, oĉi kao u zmije, ĉiji izraz ništa ne moţe da promeni, ĉak ni najodvratnija strahota.” – I šta kaţete? Gos‟n Stefane? – Nije loše. Nije loša banda, Silifante. Dakre još više pocrvene i salutira na gemerski naĉin: pesnicom prislonjenom na kalpak. – Posebno sam zahtevao – Skelen ga podseti – nekoliko ljudi kojima magija nije strana. Koji se neće uplašiti ni ĉini, ni ĉarobnjaka. – Zapamtio sam. Evo Tila Ehrada! A osim njega, tu je i ona visoka gđica na paradnoj kaštanki14, ona pored Hloe Štic. – Kasnije ćeš je dovesti kod mene.

14

Konj kestenove boje. (Prim. prev.)

Sova se naslonio na gelender i udario u njega okovanom drškom nagajke. – Zdravo, kompanjoni! – Zdravo, gos‟n koroneru! – Mnogi od vas – nastavi Skelen kada je progrmeo eho gromoglasne rike bande – već su radili sa mnom, poznaju mene i moje zahteve. Oni neka objasne onima koji me ne znaju šta oĉekujem od podređenih, a šta kod podređenih ne tolerišem. Ja neću više bespotrebno tupiti jezik. – Već danas će neki od vas dobiti zaduţenja i sutra u zoru krenuti da ih izvrše, na teritoriji Ebinga. Podsećam, Ebing je zvaniĉno autonomno kraljevstvo i zvaniĉno tamo nemamo nikakvu jurisdikciju, stoga naređujem da delate obazrivo i diskretno. Ostaćete u carskoj sluţbi, ali zabranjujem da se time hvalite i razmećete i da se arogantno odnosite prema lokalnoj vlasti. Naredujem da se ponašate tako da ne skrećete niĉiju paţnju. Jasno? – Jasno, gospodine koroneru! – Ovde, u Rokainu, vi ste gosti i morate da se ponašate kao gosti. Zabranjujem napuštanje dodeljenih soba bez krajnje potrebe. Zabranjujem kontakt sa osobljem utvrde. Uostalom, oficiri će smisliti nešto da se ne biste ubijali od dosade. Gospodine Haršejme, gospodine Brigdene, smestite odred u sobe! * – Jedva da sam uspela da siđem s kobile, visoki tribunale, a Dakre... cap za rukav. Gos‟n Skelen, brblja on, ţeli s tobom da razgovara, Kena. Pa i nemam šta da radim. Haj‟mo. Sova sedi za stolom, noge na stolu drţi i nagajkom udara po ĉizmama. I kao grom iz vedra neba, pita me da li sam ja ta Joana Selborn upletena u nestanak broda „Zvezda Juga”. Ja mu odgovorim da nema nikakvih dokaza za to. On u smeh. “Volim”, kaţe, „takve što im ništa ne moţeš dokazati.” A potom je pitao, dakle, da li mi je urođen talenat za pe-pe-es i osetljivost. Kada sam potvrdila, uozbiljio se i rekao: „Mislio sam da će mi taj tvoj talenat dobro doći za ĉarobnjake, ali najpre ćeš imati posla sa drugom osobom, ništa manje zagonetnom.” – Svedok je sigurna da je koroner Skelen upotrebio baš te reĉi? – Jesam. Pa ja sam osetljiva. – Molim nastavite.

– Razgovor nam je tada prekinuo glasonoša, štrokav, videlo se da nije ţalio konja. Imao je hitnu poruku za Sovu, a Dakra Silifant, kad smo išli u kvartir, reĉe da će nas ta glasonošina poruka još pre veĉere posaditi na sedla. I bio je u pravu, visoki tribunale. Još pre nego što je neko i pomislio na veĉeru, polovina bande je već bila na konjima. Meni se posrećilo, poveli su Tila Ehrada, vilenjaka. Bilo mi je drago jer me je posle tih nekoliko dana na putu dupe otkidalo, a tek strah... A i, da bude veće zlo, poĉela mi je menstruacija... – Svedok neka se suzdrţi od slikovitih opisa sopstvenih intimnih nelagodnosti. I neka se drţi teme. Kada je svedok saznala ko je ta “zagonetna osoba” koju je spominjao koroner Skelen? – Sada ću to reći, ali mora postojati neki redosled, inaĉe će se sve umrsiti tako da nećeš nikad razmrsiti! Oni što su u velikoj brzini odsedlali konje pojurili su iz Rokaina u Malhun. I dovezli su odande nekakvog tinejdţera... * Nikler je bio ljut na sebe, toliko da je hteo da zaplaĉe. Samo da je zapamtio upozorenja koja su mu dali pametni ljudi. Samo da se setio poslovica, ili barem one bajke o gavranu koji nije umeo da drţi zatvoren kljun! Samo da je uradio ono što je trebalo da uradi i vratio se kući u Zavist! Ali ne! Razdraţen avanturom, ponosan što poseduje jahaĉkog konja, osetivši u dţepu drag teret novca, Nikler nije izdrţao a da se ne istakne. Umesto da se iz Klaremonta vrati pravo u Zavist, otputovao je u Malhun, gde je imao brojne poznanike, ukijuĉujući i nekoliko gospođica kojima se udvarao. U Malhunu se šepurio kao ćuran u proleće, harao, pljaĉkao, galopirao po mejdanu, plaćao ture po kafani bacajući novac na šank sa izrazom lica i stavom ako ne kneza, onda barem grofa. I priĉao je. Priĉao je o tome šta se desilo u Zavisti ĉetiri dana ranije. Priĉao je, svaki ĉas menjao verziju, dodavao, fantazirao i lagao pravo u oĉi – što uopšte nije smetalo slušaocima. Gosti kafane, i lokalni i pridošlice, rado su slušali. A Nikler je priĉao praveći se da je dobro informisan. I sve ĉešće je stavljao sebe u centar isfantaziranih događaja. Već treće veĉeri njegov sopstveni dugi jezik dovukao mu je probleme za vrat.

Kada su gosti ugledali ljude koji su ušli u krĉmu, nastala je grobna tišina, a u toj tišini buka mamuza, zveket metalnih kopĉi i škripa oruţja zagrmeli su kao zloslutno zvono koje nosi nesreću. Nikler nije imao šansu ni da izigrava junaka. Uhvaćen je i odveden iz krĉme tako brzo da je uspeo samo tri puta da dodirne potpeticama pod. Poznanici koji su još juĉe deklarisali prijateljstvo do smrti dok su pili za njegov novac sada su ćutke ponabijali glave ispod stolova kao da su se tamo, pod stolovima, dešavala neka ĉuda ili plesale gole ţene. Ĉak je i prisutni zamenik šerifa okrenuo glavu ka zidu i nije pisnuo ni reĉi. Nikler takođe nije pisnuo ni reĉi, nije pitao ko, šta, za šta i zbog ĉega. Strah mu je oduzeo jezik. Posadili su ga na konja i naredili mu da jaše. Nekoliko sati. Posle toga su došli u utvrdu s palisadom i kulom. Dvorište puno gorde, buĉne soldaĉije ukrašene oruţjem. I izba. U izbi troje ljudi. Odmah se videlo da su to komandir i dvojica nadređenih. Zdepast, crnomanjast, bogato odeven komandir bio je staloţen dok je priĉao i, za pravo ĉudo, ljubazan. Nikler je ĉak razjapio usta kada je ĉuo da mu se izvinjava za probleme i neugodnosti i da ga uverava da mu se neće ništa desiti. Ali nije dao da ga namagarĉe. Ti ljudi su ga veoma podsećali na Bonharta. Ispostavilo se da je bojazan bila zadivljujuće opravdana. Upravo ih je Bonhart interesovao. Nikler je to mogao da nasluti. Ipak ga je njegov vlastiti jezik bacio u taj škripac. Kada su ga pozvali, poĉeo je da priĉa. Podsetili su ga da govori istinu i da ne ulepšava. Podsetili su ga ljubazno, ali strogo i jasno, a taj koji ga je podsetio, onaj bogato odeveni, sve vreme se igrao okovanim biĉem, a oĉi su mu bile ogavne i zle. Nikler, sin sanduĉara iz naselja Zavist, priĉao je istinu. Celu istinu i samo istinu. O tome kako je devetog septembra ujutru u naselju Zavist, Bonhart, lovac na nagrade, posekao do nogu bandu Pacova, darujući ţivot samo jednoj razbojnici, najmlađoj, koja se zvala Falka. Priĉao je da je cela Zavise pritrĉala da gleda kako će Bonhart izlemati i kazniti zarobljenicu, ali ljudi su se jako prevarili, jer Bonhart, ĉudo jedno, nije ucmekao Falku, ĉak je nije ni muĉio! Nije joj uĉinio ništa što obiĉan muškarac ne ĉini ţeni u subotu uveĉe kad se vrati iz kafane – eto, normalno ju je izgazio i nekoliko puta udario u labrnju – i ništa više. Bogato odeveni gospodiĉić s biĉem je ćutao, a Nikler je priĉao kako je kasnije, pred Falkinim oĉima, Bonhart urinirao po glavama ubijenih

Pacova i kako je iz tih glava, poput suvog groţđa iz kolaĉa, ĉupkao zlatne naušnice s kamenĉićima. Kako se Falka, gledajući to, drala i povraćala dok je bila vezana za prikolicu. Priĉao je kako je posle toga Bonhart zakaĉio Falki oko vrata pseću ogrlicu i kako ju je za tu ogrlicu odvukao u kafanu „Pod Himerinom glavom”. A onda... * – A onda je – priĉao je momak svaki ĉas oblizujući usne – milostivi gos‟n Bonhart naruĉio pivo jer se uţasno oznojio i grlo mu se osušilo. Međutim, onda je viknuo da ima ţelju da nekome pokloni dobrog konja i celih pet florena gotovine. Baš je tako rekao, baš tim reĉima. I ja sam se odma‟ javio, ne ĉekajući da me neko pretekne, pošto sam veoma hteo da imam konja i malo sopstvenog novca. Otac mi ne daje ništa, sve popije što zaradi na sanducima. Javio sam se tad i pitam koji je to konj, sigurno neki od tih Pacovskih, kog mogu da uzmem. A milostivi gos‟n Bonhart pogleda, ĉak su me prošli ţmarci, i reĉe mi da mogu da dobijem nogu u dupe i da druge stvari treba zaraditi. Šta sam mogao? Kobila pored plota, kako u poslovici tako i vi stvarnosti, jer su Pacovski konji stajali u prikolici, a i ta Falkina vrana kobila, konj retke lepote. I ja se naklonim i pitam šta da uradim da zaradim. A gos‟n Bonhart mi kaţe da treba da odem u Klaremont i da usput svratim do Fanoa. Na konju kog sam izaberem. Sigurno je znao da mi se oko ustrelilo na onu vranu kobilu, jer mi je odmah zabranio da je uzmem. zato sam izabrao kaštanku s belom lisom... – Dosta o konjskim bojama – opomenu ga oporo Stefan Skelen. – Više o konkretnim stvarima. Priĉaj, šta ti je Bonhart naloţio? –Milostivi gos‟n Bonhart je napisao pisma i naredio da ih dobro sakrijem. Naloţio mi je da odem u Fano i Klaremont i da određenim osobama liĉno u ruke predam pisma. – Pisma? Šta je u njima bilo? – A otkud ja to znam, uvaţeni gospodine? Ja ĉitam sporo, a i ta pisma su bila zatvorena peĉatom gos‟n Bonharta. – Ali za koga su bila pisma, sećaš li se? – Nego kako, sećam se. Gos‟n Bonhart mi je naredio da deset puta ponovim da ne bih zaboravio. Stigao sam tamo gde je trebalo bez lutanja, a pisma sam predao liĉno u ruke kome je trebalo. Oni su me hvalili da sam bistar nadniĉar, a onaj velmoţni gos‟n trgovac mi je ĉak dao denar...

– Kome si uruĉio pisma? Priĉaj izrazitije! – Prvo pismo je bilo za gos‟n Esterhazija, maĉonošu i oruţara iz Fanoa. A drugo pak za velmoţnog Huvenagela, nakupca iz Klaremonta. – Da li su moţda pred tobom otvarali pisma? Moţda je neko nešto rekao dok je ĉitao? Napregni sećanje, ĉoveĉe. – Pa kad se ne sećam. Nisam tada obraćao paţnju, a i sad nešto ne mogu da se setim... – Mune, Ola – Skelen pozva ađutante, uopšte ne povisujući glas. – Vodite prostaĉinu u dvorište, spustite mu gaće i izbrojte trideset snaţnih udaraca biĉem. – Sećam se! – vrisnu momak. – Odmah sam se setio! – Za sećanje – iskezi zube Sova – nema ništa bolje od oraha s medom ili nagajke nad dupetom. Priĉaj. – Kada je u Klaremontu gos‟n nakupac Huvenagel ĉitao pismo, tamo je bio još jedan gospodin, mali tako, pravi patuljak. Gos‟n Huvenagel onome reĉe... Eeee... Rekao je da mu baš pišu da tu moţe doći do cirkusa i salame koje svet nije video. Tako je rekao! – Ne izmišljaš? – Tako mi majĉinog groba! Ne naređuj da me tuku, gospodine uvaţeni! Smilujte se! – Deder, deder, diţi se, ne balavi mi ĉizme! Evo ti tu denar. – Stoput fala... Laskavĉe... – Rekao sam da mi ne balaviš ĉizme. Ola, Mune, razumete li nešto od ovog? Kakve veze ima salama... – Galama – reĉe odjednom Boreas Mun. – Ne salama, već galama. – Eto! – vrisnu momak. – Tako je rekao! Kao da ste bili tamo, uvaţeni gospodine! – Galama i cirkus! – Ola Haršejm udari pesnicom o pesnicu. – Dogovorena šifra, ali ne preterano kreativna. Laka. Cirkus, to je upozorenje od patrole ili potere. Bonhart ih je upozorio da ćute. Ali pred kim? Pred nama? – Ko zna – reĉe zamišljeno Sova. – Ko zna. Treba poslati ljude u Klaremont... I u Fano. Pozabavi se time, Ola, podelićeš grupama zadatke... Nego, slušaj, momĉe... – Po naređenju, uvaţeni gospodine!

– Kada si otputovao iz Zavisti s Bonhartovim pismima, on je, koliko sam shvatio, i dalje bio tamo? A da li se spremao za put? Ţurio je? Moţda je rekao kuda ide? – Nije rekao. A nije se ni spremo za put. Naredio je da mu operu i oĉiste odeću, koja mu je uţasno bila isprskana krvlju, tako da je samo u košulji i gaćama išao, ali s pripasanim maĉem. Mada mislim da je ţurio. Pošto je pobio Pacove i odrezao im glave za nagradu, morao je da ode i da zahteva tu nagradu. A i tu Falku je uzeo sa sobom da bi je nekom ţivu predao. Uostalom, takva je njegova profesija, zar ne? – Ta Falka... Jesi li je pogledao dobro? Šta se kikoćeš, budaletino? – Oj, uvaţeni gospodine! Jesam li je dobro pogledao? I te kako! Sa svim detaljima! * – Skidaj se – ponovi Bonhart, a u njegovom glasu je bilo nešto što je nateralo Ciri da instinktivno ustukne. Međutim, bunt je prevladao. – Ne! Nije videla pesnicu, ĉak nije ulovila okom njegov pokret. U oĉima je blesnulo, zemlja se zaljuljala, pobegla joj pod nogama i odjednom je bolno tresnula o kuk. Obraz i uho goreli su kao vatra – shvatila je da je nije udario pesnicom, već vrhom otvorene šake. Stajao je iznad nje i privukao ka njenom licu stisnutu pesnicu. Videla je teški peĉat u obliku mrtvaĉke glave, koja ju je maloĉas udarila u lice kao stršljen. – Duţna si mi jedan prednji zub – reĉe ledeno. – Zato sledeći put kada ĉujem od tebe reĉ “ne”, odmah ću ti izbiti dva. Skidaj se. Ustala je nestabilno i drhtavim rukarna poĉela da raspinje kopĉe i dugmad. Prisutni varošani u kafani „Pod Himerinom glavom” zašumeli su, zafrktali i iskolaĉili oĉi. Vlasnica kafane, udovica Gule, sagnula se pod šank pretvarajući se da tamo nešto traţi. – Skidaj sa sebe sve. Do poslednje prnje. „Oni nisu ovde”, pomisli dok se skidala i tupo gledala u pod. „Ovde nema nikoga. Ni mene ovde nema.” – Stani u raskorak. „Uopšte nisam ovde. Ovo što će se sada desiti uopšte me se ne tiĉe. Uopšte. Nimalo.” Bonhart se zasmejao.

– Ĉini mi se da ti previše laskaš sebi. Moram ti raspršiti snove. Skidam te, idiotkinjo, da bih proverio da na sebi nisi sakrila magiĉne znake, talismane ili amulete, a ne da bih pario oĉi tvojom golotinjom vrednom saţaljenja. Ne uobraţavaj bogzna šta. Ti si ţgoljava balavica ravna kao daska, a uz to, ruţna si kao trideset sedam nesreća. Verujem, ĉak i kad bi mi baš prigorelo, da bih radije karao ćurku. Pribliţio se, razbacao joj odeću vrhom ĉizme i premerio je pogledom. – Rekao sam sve! Naušnice, prstenje, ogrlicu, narukvicu! Uţurbano joj je poskidao nakit. Išutirao je u ćošak gunj sa okovratnikom od plave lisice, rukavice, šarene marame i pojas od srebrnih lanaca. – Nećeš paradirati kao papagaj ili poluvilenjakinja iz bordela! Ostale prnje moţeš obući. A vi, šta blenete? Gule, donesi neku hranu jer sam ogladneo! A ti, debeli, proveri šta je s mojom odećom! – Ja sam ovdašnji alderman15! – Stoji ti – procedi Bonhart, a pod njegovim pogledom alderman Zavisti kao da je poĉeo da mršavi. – Ako nešto bude uništeno tokom pranja, kao osoba od vlasti trpećeš posledice. Pravac vešeraj! Vi ostali isto marš odavde! A ti, slinavĉe, zašto još stojiš tu? Pisma imaš, a konj je osedlan, prema tome, polazi na drum i u galop! I zapamti: omaneš li, izgubiš li pisma ili pobrkaš adrese, pronaći ću te i unakaziti tako da te ni rođena majka neće prepoznati! – Već jurim, uvaţeni gospodine! Već jurim! * Tog dana – Ciri stegnu usta – tukao me je još dva puta: pesnicom i biĉem. A onda je izgubio volju. Samo je sedeo i piljio u mene bez reĉi. Oĉi su mu bile... Nekako riblje. Bez obrva, bez trepavica... Vodenaste kuglice, a u svakoj je utonulo crno jezgro. Nabijao je te oĉi u mene i ćutao. Time me je više uplašio nego batinama. Nisam znala šta smera. Visogota je ćutao. Po kolibi su trĉali miševi. – Stalno je pitao ko sam, ali ja sam ćutala. Kao i onda, kada su me u pustinji Korat uhvatili Hvataĉi, tako sam i sada pobegla duboko u sebe, do središta, ako znaš na šta mislim. Hvataĉi su tada govorili da sam lutka, i bila sam lutka od drveta, bezosećajna i mrtva. Na sve što su radili s tom lutkom gledala sam nekako s visine. Šta ima veze što tuku, šta ima veze 15

Starešina. (Prim. prev.)

što šutiraju, što mi stavljaju oko vrata ogrlicu kao psu? To ipak nisam ja, ja tu uopšte nisam... Razurneš li? – Razumem – klimnu glavom Visogota. – Razumem, Ciri. * – Tada je, visoki tribunale, došao red na nas. Na našu grupu. Komandu nad nama preuzeo je Neratin Ceka, a dodelili su nam i Boreasa Muna, tragaĉa. Kaţu, velmoţni tribunale, da bi Boreas Mun uspeo da nanjuši i ribu u vodi. Takav je bio! Priĉa se da je jednom, Boreas Mun... – Svedok neka se suzdrţi od digresija. – Kako? Ah, da... Shvatam. Znaĉi, naredili su nam tada da letimo punim galopom u Fano. Bilo je to šesnestog septembra ujutru... * Neratin Ceka i Boreas Mun jahali su napred, a za njima bok uz bok Kabernik Turent i Kiprijan Frip mlađi, dalje Kena Selborn i Hloe Štic, i na kraju Andres Verni i Dede Vargas. Ova dva poslednja su pevala u poslednje vreme popularnu vojniĉku pesmu koju je sponzorisalo i lansiralo Ministarstvo rata. Ĉak i među vojniĉkim pesmama, ta se isticala zastrašujućom oskudicom rima i razoruţavajućim nedostatkom poštovanja prema gramatiĉkim pravilima. Nosila je naslov U ratiću, budući da su sve strofe – a bilo ih je više od ĉetrdeset – poĉinjale tim reĉima. U ratiću razno biva, Čas neko nekom glavu razbiva, Čas opet u suton daju na znanje, Da će vojnika imati manje. Kena je tiho zviţdala takt. Bila je zadovoljna što je ostala među prijateljima koje je dobro upoznala tokom dugog puta iz Etolije u Rokain. Posle razgovora sa Sovom, više je oĉekivala da će je rasporediti u neki nasumiĉan odred, na primer u grupu koja se sastojala iz Brigdenovih i Haršejmovih ljudi. U takvu grupu je raspoređen Til Ehrad, ali vilenjak je poznavao većinu svojih novih saboraca, a i oni njega. Išli su polako, iako je Dakre Silifant naredio da jašu punim galopom. Ali oni su bili profesionalci. Galopirali su diţući prašinu, ali ĉim više niko

nije mogao da ih vidi iz utvrde, usporili su. Zamaranje konja i ludaĉki galop dobri su za balavce i amatere, a brzina se dokazuje samo u hvatanju buva. Hloe Štic, profesionalna kradljivca iz Imlaka, priĉala je Keni o svojoj davnoj saradnji s koronerom Stefanom Skelenom. Kabernik Turent i Frip mlađi usporavali su konje i prisluškivali, ĉesto se osvrćući ka njima. – Poznajem ga dobro. Nekoliko puta sam sluţila pod njim... Hloe lagano jauknu kada je shvatila da je dala dvosmislen odgovor, ali odmah se nasmejala slobodno i bezbriţno. – Pod njegovom komandom sam takođe sluţila – prasnu u smeh. – Ne, Kena, ne plaši se. Sa Sovom to ne moraš da radiš. Nije se nabacivao, pa sam ja sarna traţila priliku i pronašla je. A da bi bilo jasno, reći ću: nećeš sebi osigurati njegovu protekciju na taj naĉin. – Ne planiram ništa sliĉno – Kena napući usne izazovno gledajući sladostrasne osmehe Turenta i Fripa. – Neću traţiti priliku, ali nisam se ni uplašila. Mene ne moţe bilo šta uplašiti. A sigurno ne kita! – Vi ne umete ni o ĉemu drugom da priĉate – primeti Boreas Mun zauzdavajući kulašastog pastuva i ĉekajući da se Kena i Hloe izravnaju s njim. – Ovde se neće ratovati za kite, moje dame! – nastavi jašući pored devojaka. – Ko poznaje Bonharta, zna da mu u maĉu nema mnogo ravnih. Bio bih srećan kada bi se ispostavilo da između njega i gos‟n Skelena nema nesuglasica i neprijateljstva. Kada bi sve došlo na svoje. – A ja to ne razumem – Andres Verni prizna iz pozadine. – Trebalo je da traţimo nekog ĉarobnjaka, zbog toga su nam i dali osetljivu, ovde prisutnu Kenu Selborn. A sada se govori o nekakvom Bonhartu i o nekakvoj devojci! – Bonhart, lovac na nagrade – nakašlja se Boreas Mun – imao je s gos‟n Skelenom ugovor. I prekršio ga je. Iako je obećao gos‟n Skelenu da će ubiti tu devojku, ostavio ju je u ţivotu. – Zato što mu je sigurno neko drugi dao više novca za ţivu negoli Sova za mrtvu – slegnu ramenima Hloe Štic. – Takvi su oni, lovci na nagrade. Kod njih ne traţi ĉast! – Bonhart je bio drugaĉiji – usprotivi se Frip mlađi. – Bonhart nikada nije prekršio datu reĉ. – Onda je još ĉudnije što je naprasno poĉeo to da ĉini.

– A zbog ĉega je – upita Kena – ta devojka toliko vaţna? Ta što je trebalo da bude ubijena, a nije ubijena? – A šta nas briga? – iskrivi se Boreas Mun. – Mi imamo naredbe! A gos‟n Skelen ima prava da traţi pravdu. Bonhart je trebalo da krkne Falku, nije je krknuo. Pravo gos‟n Skelena je da traţi, on to mora da shvati. – Taj Bonhart – ponovi Hloe Štic – namerava da uzme veći novac za nju ţivu nego za mrtvu. Eto, to je sva mudrost. – I gos‟n koroner je – reĉe Boreas Mun – u prvi mah mislio da je jednom baronu iz Gesoa, koji je uzeo bandu Pacova za zub, Bonhart obećao ţivu Falku radi poigravanja i dugotrpnog muĉenja. Ali ispostavilo se da to nije istina. Ne znam za koga Bonhart skriva ţivu Falku, ali sigurno ne za tog barona. * – Gos‟n Bonharte! – krupni alderman Zavisti upade u kafanu dahćući i brekćući. – Gos‟n Bonharte, naoruţani ljudi su u naselju! Jašu na konjima! – Ma šta mi reĉe – Bonhart obrisa tanjir hlebom. – Imao bih ĉemu da se ĉudim kada bi jahali, recirno, na majmunima. Koliko? – Ĉetvoro! – A gde je moja odeća? – Nije sve oprano... Nije se osušilo... – Crkli dabogda. Moraću da doĉekam goste u gaćama. Ali istini za volju, kakvi gosti – takav i doĉek. Popravio je pojas s maĉem zakaĉen oko gaća i povukao lanac prikaĉen za Cirinu ogrlicu. – Na noge, Pacovĉice. Kada ju je izveo na trem, ĉetvorica konjanika su se već pribliţavala krĉmi. Videlo se da su prevalili dug put kroz stranputice i nevolje – odeća, oprema i konji bili su išarani skorenom prašinom i blatom. Bilo ih je ĉetvorica i vodili su još jednog konja. Kad ga je videla, Ciri je osetila kako joj odjednom postaje vruće, iako je dan bio veoma hladan. Bila je to njena vlastita alatuša, koja uvek nosi svoju sopstvenu opremu i sedla. I ĉeonik, poklon od Mistle. Konji su pripadali onima koji su ubili Hotsporna.

Zaustavili su se ispred krĉme. Jedan, sigurno vođa, prišao je bliţe i poklonio se Bonhartu kalpakom od kuninog krzna. Bio je crnoput i imao je crni brĉić iznad gornje usne koji je izgledao kao linijica nacrtana ugljenom. Gornja usna, primetila je Ciri, grĉila mu se svaki ĉas – zbog tog tika, tip je stalno izgledao razjareno. A moţda i jeste bio besan? – Zdravo, gos‟n Bonharte! – Zdravo, gos‟n Imbra. Zdravo milostivi – Bonhart ne ţureći zakaĉi Cirin lanac o kuku na stubu. – Oprostite što sam neprikladno obuĉen, ali nisam vas oĉekivao. Prešli ste dalek put, oj, dalek... Dojurili ste iz Gesoa ĉak ovde u Ebing? Kako je poštovani baron? Zdrav li je? – Kao krastavĉić – odgovori ravnodušno crnoputi, opet grĉeći gornju usnu. – Ali nemam vremena za ĉavrljanje. Ţurimo. – Ja – Bonhart podiţe pojas i gaće – vas uopšte ne zadrţavam. – Ĉuli smo da si pobio Pacove. – Istina je. – I kao što si obećao baronu – crnoputi se i dalje pravio da ne vidi Ciri na tremu – Falku si uzeo ţivu. – I to je istina, rekao bih. – Posrećilo ti se sa onim što nama nije pošlo za rukom – crnoputi pogleda u alatušu. – Dobro. Uzeću devojku i idem kući. Ruperte, Stavro, uzmite je. – Polako, Imbra – Bonhart podiţe ruku. – Nikoga nećete uzeti. I to iz prostog razloga što vam ja ne dam. Predomislio sam se. Zadrţaću tu devojku za sebe, za moj vlastiti uţitak. Crnoputi Imbra nagnuo se u sedlu, proĉistio grlo i pljunuo zadivljujuće daleko, gotovo na stepenice trema. – Ali obećao si gos‟n baronu! – Obećao sam. Ali predomislio sam se. – Šta? Da li ja to dobro ĉujem? – Kako ti ĉuješ, Imbra, nije moja briga. – Tri dana si se gostio u zamku za obećanje dato gos‟n baronu. Tri dana si pio i ţdrao. Najlepša vina iz podruma, peĉene paune, srnetinu, paštete, karaš u pavlaci. Tri noći si kao kralj spavao u postelji od paperja. A sad si se predomislio. Je li tako? Bonhart je ćutao ĉuvajući ravnodušan i bezbriţan izraz lica. Imbra je stisnuo zube kako bi prigušio drhtanje usne.

– A znaš li ti, Bonharte, da ti moţemo Pacovĉicu uzeti na silu? Bonhartovo lice, do tada bezbriţno i veselo, momentalno se stegnulo. – Pokušajte. Vas je ĉetvorica, a ja jedan. A povrh toga u gaćama. Ali ja za takve seronje ne moram da oblaĉim pantalone. Imbra ponovo pljunu, cimnu uzde i okrenu konja. – Pih, Bonharte, šta se desilo s tobom? Uvek si bio poznat po tome što si bio solidan, pravi profesionalac, i što si datu reĉ verodostojno drţao. A sada ispada da tvoja reĉ vredi manje od govneta! A ako se ĉovek po reĉi vrednuje, onda ispada da si ti... – Ako već govorimo o reĉima – prekinu ga hladno Bonhart, oslanjajući ruke na kopĉe pojasa – onda pazi, Imbra, da ti sluĉajno ne izleti nešto grubo dok priĉaš, jer će te moţda boleti kad ti to budem nabijao natrag u grlo. – Hrabar si protiv ĉetvorice, a imaš li i dovoljno hrabrosti za ĉetrnaestoricu? Zato što ti ja mogu garantovati da ti baron Kasadej neće preći preko uvreda. – Rekao bih ti šta bih uradio s tvojim baronorn, ali, evo, masa se skuplja, a u njoj ima ţena i dece. Zato ću ti samo reći da ću ja za nekih deset dana biti u Klaremontu. Ko hoće da dokazuje prava, sveti uvrede ili da mi uzme Falku, neka dođe u Klaremont. – Ja ću doći! – Ĉekaću te tamo. A sada se nosite odavde. * – Plašili su ga se. Oĉajniĉki su ga se plašili. Osećala sam strah koji je izbijao iz njih. Kelpi zarza glasno i cimnu glavom. – Bilo ih je ĉetvorica naoruţanih do zuba. A on jedan, u zakrpljenim gaćama i iskrzanoj staroj košulji kratkih rukava. Bio bi smešan da... Da nije bio strašan. Visogota je ćutao mršteći oĉi suzne od vetra. Stajali su na uzbrdici koja se izdizala na moĉvarama Perepluta, nedaleko od mesta gde je pre dve nedelje starac pronašao Ciri. Vetar je savijao trsku, talasao vodu na poplavljenim reĉnim terenima. – Jedan od njih ĉetvorice – nastavi Ciri puštajući kobilu da uđe u vodu i pije – imao je mali samostrel pored sedla i ruka mu se stalno ispruţala ka tom samostrelu. Gotovo sam ĉula njegove misli, osetila

njegov strah. „Hoću li stići da nategnem? Pogodim? A šta ako promašim?” I Bonhart je video taj samostrel i tu ruku, i on je ĉuo te misli, sigurna sam. I sigurna sam da taj jahaĉ ne bi stigao da nategne samostrel. Kelpi podiţe glavu, zafrkta i zazvoni alkama ţvala. – Sve bolje sam shvatala u ĉije ruke sam dospela. Ipak, nisam shvatala njegove motive. Ĉula sam njihov razgovor, setila sam se šta je ranije govorio Hotsporn. Taj baron Kasadej me je hteo ţivu i Bonhart mu je to obećao. A zatim se predomislio. Zbog ĉega? Da li je hteo da me da nekome ko će platiti više? Da li je na neki naĉin prepoznao ko sam ja zaista i nameravao da me da Nilfgardijcima? – Otišli smo iz tog naselja predveĉe. Dozvolio mi je da jašem na Kelpi. Ali vezao mi je ruke i sve vreme drţao lanac kod ogrlice. Sve vreme. A jahali smo gotovo bez zaustavljanja, celu noć i ceo dan. Mislila sam da ću umreti od iscrpljenosti. A na njemu se uopšte nije video umor. To nije ĉovek. To je otelotvoreni đavo. – Kud te je odveo? – U selendru koja se zove Fano. * – Kada smo ušli u Fano, velmoţni tribunale, već je bio mrak, tama da se prst ne vidi pred okom, tek je bio šesn‟esti septembar, ali dan je bio tmuran i hladan kao đavo, rekao bi ĉovek da je novembar. Nismo morali dugo da traţimo radionicu oruţara pošto je to najveće gazdinstvo u celom gradiću, a povrh toga, zvuk ĉekića koji kuju gvoţđe neprestano je dopirao odande. Neratin Ceka... Uzalud gos‟n pisar zapisuje to ime, ne sećam se da li sam govorila o tome, ali Neratin više nije ţiv, ubili su ga u selu zvanom Govorog... – Molim da nas ne poduĉavate protokolu. Molim, nastavite s davanjem iskaza. – Neratin je zakucao na vrata, ljubazno je rekao ko smo i zbog ĉega smo došli i ljubazno je molio da nas saslušaju. Pustili su nas unutra. Maĉonošina radionica je bila lepa zgrada, ma, to je bila prava tvrđava, palisada od borovih greda, tornjevi od hrastovih dasaka, a unutra na zidovima glaĉana tisovina... – Sud ne interesuju arhitektonski detalji. Svedok neka pređe na stvar. A pre toga molim da ponovite u zapisnik prezime maĉonoše. – Esterhazi, velmoţni tribunale, Esterhazi iz Fanoa.

* Maĉonoša Esterhazi dugo je gledao u Boreasa Muna, ne ţureći da da odgovor na dato pitanje. – Moţda je Bonhart bio ovde – reĉe najzad igrajući se koštanom zviţdaljkom obešenom oko vrata. – A moţda i nije bio ovde? Ko zna? Ovde, dragi moji, imamo radionicu koja proizvodi maĉeve. Na sva pitanja koja se tiĉu maĉeva odgovorićemo rado, brzo, glatko i podrobno. Ali ne vidim razlog da odgovaram na pitanja koja se tiĉu naših gostiju i klijenata. Kena izvuĉe iz rukava maramicu praveći se da briše nos. – Razlog se moţe pronaći – reĉe Neratin Ceka. – Moţete ga pronaći vi, gos‟n Esterhazi. A mogu i ja. Ţelite li da birate? Pored privida razneţenosti, Neratinovo lice je uspevalo da bude tvrdo, a glas zloslutan. Ali maĉonoša je samo frknuo igrajući se zviţdaljkom. – Da izaberem između podmićivanja i pretnje? Ne ţelim. Smatram da je i jedno i drugo vredno iskljuĉivo pljuvanja. – Samo jedna malecna informacija – nakašlja se Boreas Mun. – Zar je to tako mnogo? Pa ne znamo se od juĉe, gos‟n Esterhazi, a ni prezime koronera Skelena nije vam strano... – Nije – prekinu ga maĉonoša. – Ni u kom sluĉaju nije. Prevare i izgredi s kojima se to prezime dovodi u vezu takođe mi nisu strani. Ali ovo je Ebing, autonomno i samoupravno kraljevstvo. Iako samo naizgled, ali uvek je tako bilo. Zbog toga vam ništa nećemo reći. Idite svojim putem. Za utehu vam obećavamo da, ako se za nedelju ili mesec dana neko bude raspitivao o vama, malo toga će ĉuti od nas. – Ali, gos‟n Esterhazi... – Treba li da budem jasniji? Molim lepo. Nosite se odavde! Hloe Štic siknu besno, Fripovi i Vargasovi dlanovi zagmizaše ka rukohvatima, a Andres Verni osloni pesnicu na nadţak koji mu je visio oko kuka. Neratim Ceka nije se pomerio, ĉak mu ni lice nije zadrhtalo. Kena je videla da ne spušta pogled s koštane zviţdaljke. Pre nego što su izašli, Boreas Mun ih je upozorio – zviţduk zviţdaljke bio je signal za pritajene ĉuvare, rođene maĉevaoce, koje su u maĉonošinoj radionici zvali „kontrolorima kvaliteta proizvoda”. Ali predvidevši sve to, Neratin i Boreas su isplanirali sledeći korak. Imali su keca u rukavu. Kenu Selborn. Osetljivu.

Kena je već ranije sondirala maĉonošu, neţno ga probadala impulsima, obazrivo se zavlaĉila u gustiš njegovih misli. Sada je bila spremna. Prislonivši na nos maramicu – uvek je postojala opasnost od krvarenja – prodrla je u mozak pulsacijom i naredbom. Esterhazi se zagrcnuo, pocrveneo i oberuĉke zgrabio vrh stola za kojim je sedeo, kao da se bojao da će sto odleteti u toplije krajeve zajedno sa gomilom faktura, mastionicom i pritiskivaĉem za hartiju na kom je bila predstavljena nereida, kako se na zanimljiv naĉin zabavlja s dvojicom tritona u isto vreme. Mirno, naredi Kena, to nije ništa, ništa se ne dešava. Jednostavno ţeliš da nam pričaš o onome što nas zanima. Ti znaš šta nas zanima, a reči već klijaju iz tebe. Samo napred. Počni. Čim počneš da govoriš, videćeš da će u glavi prestati da šumi, u slepoočnicama da huči, a u ušima da vri. I grč u obrazima će pustiti. – Bonhart – reĉe promuklo Esterhazi otvarajući usta ĉešće nego pri slogovnoj artikulaciji. – Bio je ovde pre ĉetiri dana. Dvanaestog septembra. Vodio je sa sobom devojku koju je zvao Falka. Oĉekivao sam tu posetu jer sam dva dana ranije primio njegovo pismo... Iz leve nozdrve potekao mu je tanak mlaz krvi. Govori, naredi Kena. Govori. Govori sve. Videćeš da će ti biti lakše. * Maĉonoša Esterhazi radoznalo je gledao u Ciri ne ustajući od hrastovog stola. – Za nju je – reĉe tupkajući drškom pera u pritiskivaĉ za hartiju na kom je bila predstavljena ĉudnovata grupa – taj maĉ koji si traţio u pismu. Zar ne, Bonharte? Dobro, onda da ocenimo... Proverićemo da li se slaţe sa onim što si napisao. Visina pet stopa i devet cola... Taĉno. Teţina sto dvanaest funti... Pa, mogli bismo joj dati manje od sto dvanaest, ali to je sitan detalj. Ruka, pisao si, kojoj odgovara rukavica broj pet... Pokaţi ruke, uvaţena gđice... Da, i to je taĉno. – Kod mene je uvek taĉno – Bonhart reĉe oporo. – Imaš li za nju nekakvo pristojno gvoţđe? – U mojoj firmi – odgovori ponosno Esterhazi – mi stvaramo i nudimo samo pristojno gvoţđe, nikako drugaĉije. Shvatam da se radi o maĉu za borbu, a ne za ukrašavanje glave. Aha, istina, pisao si. Jasno mi je. Oruţje za tu gđicu naći ćemo bez problema. Za ovaj uzrast i ovu teţinu idu maĉevi od trideset osam cola, standardne izrade. Njoj je zbog lake građe i male ruke potreban mini-bastard s produţenim rukohvatom

do devet cola i okruglim balĉakom. Mogli bismo i da preporuĉimo vilenjaĉku taldagu ili zerikansku sabiju, relativno laku viroledanku... – Pokaţi robu, Esterhazi. – Nestrpljivi smo, a? Dobro, onda izvolite. Izvolite... Ej bre, Bonharte? Šta je to, k vragu? Zbog ĉega je vodiš na povocu? – Gledaj svoja posla, Esterhazi. Ne trpaj nos gde mu nije mesto, inaĉe će ga nešto tresnuti! Esterhazi, igrajući se zviţdaljkom obešenom oko vrata, gledao je u lovca bez straha i poštovanja, iako je morao da gleda jako visoko. Bonhart uvrnu brk i proĉisti grlo. – Ja – reĉe nešto tiše, ali i dalje zlobno – ne trpam nos u tvoje stvari i poslove. Ĉudi te što isto traţim od tebe? – Bonharte – maĉonoši ĉak ni kapak nije zadrhtao. – Kada napustiš moju kuću i moje dvorište, kada zatvoriš za sobom moju kapiju, onda ću poštovati tvoju privatnost, tajnost tvojih poslova i specifiĉnost profesije. I neću se trpati u njih, budi siguran. Ali u mojoj kući neću dozvoliti narušavanje ljudskog dostojanstva. Jesi li me razumeo? Van moje kapije moţeš da vuĉeš tu devojku iza konja, ako ti je volja. U mojoj kući ćeš joj skinuti taj okovratnik. Iz ovih stopa. Bonhart segnu ka ogrlici i otkopĉa je, ne odriĉući se zadovoljstva da je trgne, što je umalo obalilo Ciri na kolena. Esterhazi, praveći se da to nije video, skloni prste sa zviţdaljke. – Tako je bolje – reĉe oporo. – Hajdemo. Prošli su kroz galeriju u drugo, nešto manje dvorište, koje se graniĉilo sa zadnjim zidom kovaĉnice i jednom stranom bilo otvoreno prema vrtu. Pod nadstrešnicom poduprtom izrezbarenim gredama stajao je dug sto na koji su sluge upravo poslagale maĉeve. Esterhazi je rukom dao znak Bonhartu i Ciri da priđu i pogledaju. – Izvolite, to je moja ponuda. Prišli su. – Ovde je – Esterhazi pokaza duţi niz maĉeva na stolu – moja izrada, svi balĉaci su ovde iskovani, uostalom, vidi se potkovica, moj zaštitni znak. Cene su u proseku od pet do devet florena, jer je ovo standardna izrada. S druge strane, ovi ovde su kod mene samo sklopljeni i dovršeni. Uglavnom su iz uvoza. A odakle su, vidi se po ţigovima. Oni iz Mahakama imaju ţigosane ukrštene ĉekiće, ovi iz Povisa krunu ili

konjsku glavu, a oni iz Virolede sunce i poznatu inskripciju njihove firme. Cene kreću od deset florena. – A kada staju? – Zavisi. Evo, na primer, ova lepa viroledanka – Esterhazi je uzeo s pulta maĉ, salutirao njime, a zatim je stao u pozu maĉevaoca, vešto obrćući šakom i nadlakticom u komplikovanoj finti zvanoj “anđelika”. – Ona košta petnaest. Stari rad, kolekcionarski balĉak. Vidi se da je rađena po porudţbini. Motiv ugraviran na brazdi ukazuje da je oruţje bilo namenjeno ţeni. Okrenuo je maĉ i zadrţao dlan u terci, okrenuvši greben oštrice ka njima. – Kao i na svim balĉacima iz Vilorede, stoji tradicionalan natpis: “Ne povlaĉi bez razloga, ne uvlaĉi bez ĉasti.” Ha! U Viroledi se uvek graviraju takvi natpisi. A širom sveta te oštrice povlaĉe protuve i budale. Širom sveta, ĉast je vrlo pojeftinila, jer je to danas nekurentna roba... – Ne brbljaj toliko, Esterhazi. Daj joj taj maĉ, nek isproba u ruci. Uzmi oruţje, devojko. Ciri je uzela lagani maĉ i odmah osetila kako joj rukohvat od šagrena prirasta za dlan, a teţina oštrice je poziva da savije ruku i udari. – To je mini-bastard – podseti Esterhazi. Nije bilo potrebe za tim. Umela je da se sluţi duţim rukohvatom i da s tri prsta drţi okrugli balĉak. Bonhart se povukao za dva koraka u dvorište. Izvukao je svoj maĉ iz kanija i zavrteo njime da je ĉak zafijukalo. – Hajde! – rekao je Ciri. – Ubij me. Imaš maĉ i imaš priliku. Imaš šansu. Iskoristi je, jer ti neću tako brzo dati drugu. – Da li ste poludeli? – Zaveţi, Esterhazi. Zavarala ga je pogledom u stranu i laţnim drhtanjem ramena i udarila kao grom iz ravnog sinistra16. Oštrica je zazvonila od parade tako jako da se Ciri zateturala i morala je da odskoĉi, udarivši kukom o sto s maĉevima. Pokušavajući da vrati ravnoteţu, mahinalno je spustila maĉ – znala je da bi je u tom trenutku ubio bez ikakvog problema, samo da je hteo.

16

Leva ruka. (Prim. prev.)

– Da li ste poludeli? – podiţe glas Esterhazi, a zviţdaljku je opet drţao u ruci. Sluge i zanatlije gledali su se zgranuto. – Odloţi ţelezo – Bonhart nije skidao pogled s Ciri, a na oruţara uopšte nije obraćao paţnju. – Odloţi, kaţem. Inaĉe ću ti odseći ruku. Poslušala ga je nakon trenutka kolebanja. Bonhart se sablasno osmehnuo. – Ja znam ko si ti, zmijo. Ali primoraću te da mi to sama priznaš. Reĉju ili delom! Primoraću te da priznaš ko si. A onda ću te ubiti. Esterhazi siknu kao da ga je neko ranio. – A taj maĉ – Bonhart ga ĉak nije ni pogledao – bio je za tebe preteţak. Zbog toga si bila previše spora. Bila si spora kao puţ u drugom stanju. Esterhazi! To što si joj dao bilo je preteško za najmanje ĉetiri unce. Maĉonoša je bio bled, premeštao je pogled s nje na njega, s njega na nju, a lice mu se ĉudno izmenilo. Najzad mahnu slugi i poluglasno mu izda naredbu. – Imam nešto – reĉe polako – što bi trebalo da te zadovolji, Bonharte. – Pa zašto mi odmah to nisi pokazao? – zareţao je lovac. – Pisao sam ti da ţelim nešto ekstra. Moţda misliš da ne mogu da priuštim bolji maĉ? – Ja znam šta ti moţeš da priuštiš – istaknu Esterhazi. – Znam to odavno. A zašto nisam odmah pokazao? Nisam mogao da znam koga dovodiš kod mene... na povocu, sa ogrlicom oko vrata. Nisam mogao da naslutim za koga je maĉ i za šta treba da sluţi. Sada već znam sve. Sluga se vratio noseći poduţu kutiju. – Priđi, devojko – Esterhazi reĉe tiho. – Pogledaj. Ciri se pribliţila. Pogledala. I glasno uzdahnula. * Izvukla je maĉ brzim pokretom. Vatra iz kamina je zasenjujuće obasjala valovito iscrtanu ivicu oštrice i osvetlila brazde crvenom bojom. – To je taj – reĉe Ciri. – Kao što verovatno pretpostavljaš. Uzmi u ruku ako hoćeš. Ali pazi, oštriji je od britve. Osećaš li kako se rukohvat lepi za šaku? Napravljen je od koţe ribe koja ima otrovnu bodlju na repu. – Raja. – Moţda. Ta riba ima malecne zube u koţi, zbog toga rukohvat ne klizi u ruci, ĉak ni kad se ruka oznoji. Pogledaj šta je urezano na oštrici.

Visogota se nagnuo i pogledao mršteći oĉi. – Vilenjaĉka mandala – reĉe uskoro podiţući glavu. – Takozvana blathan caerme, girlanda sudbine: stilizovani cvetovi hrasta, suruĉice i metlice. Kula u koju je udario grom, kod Drevnog naroda simbol haosa i destrukcije... A iznad kule... – Lastavica – dovrši Ciri. – Zirael. Moje ime. * – U suštini, nije loš – reĉe najzad Bonhart. – Gnomski rad odmah se vidi. Samo su gnomi kovali tako tamno gvoţđe. Samo su gnomi oštrili plamenom i samo su gnomi aţurirali oštrice kako bi smanjili na teţini... Priznaj, Esterhazi. To je replika? – Ne – negirao je maĉonoša. – Original. Pravi gnomski gvihir. Taj balĉak ima preko dvesta godina. Da se razumemo, drška je mnogo mlađa, ali ne bih je nazvao replikom. Gnomi iz Tir Tohera radili su je na moju porudţbinu. Po uzoru na stare tehnike, metode i uzorke. – Prokletstvo. Moţda stvarno neću moći da je priuštim. Koliko traţiš za tu oštricu? Esterhazi je ćutao neko vreme. Lice mu je bilo nedokuĉivo. – Ja ga dajem za dţabe, Bonharte – reĉe najzad gluvim glasom. – Kao poklon. Da bi se ostvarilo ono što treba da se ostvari. – Hvala – reĉe Bonhart vidno iznenađen. – Hvala ti, Esterhazi. Kraljevski poklon, zaista kraljevski. Prihvatam, prihvatam. I tvoj sam duţnik... – Nisi. Maĉ je za nju, a ne za tebe. Priđi, devojko što nosiš ogrlicu oko vrata. Pogledaj znakove koji su ugravirani na oštrici. Ne razumeš ih, to je oĉigledno. Ali ja ću ti objasniti. Pogledaj. Linija koju je iscrtala sudbina je uvijena, ali vodi ka ovoj kuli. Ka propasti, ka uništenju ustaljenih vrednosti, ustaljenog reda. Ali eno, nad kulom, vidiš li? Lastavica. Simbol nade. Uzmi taj maĉ. Neka se ostvari ono što treba da se ostvari. Ciri je oprezno ispruţila ruku i delikatno pogladila tamnu oštricu sa ivicama sjajnim poput ogledala. – Uzmi ga – reĉe polako Esterhazi gledajući u Ciri široko otvorenim oĉima. – Uzmi ga. Uzmi ga u ruke, devojko. Uzmi... – Ne! – Bonhart je odjednom viknuo, skoĉio, uhvatio Ciri za ruku i odgurnuo je oštro i jako. – Dalje!

Ciri je pala na kolena, a šljunak u dvorištu bolno joj se zabio u dlanove, kojima se poduprla. Bonhart je zalupio kutiju. – Ne sada! – zatutnji. – Ne danas! Još nije došlo vreme! – Oĉigledno – saglasi se mirno Esterhazi gledajući mu u oĉi. – Da, oĉigledno još nije došlo vreme. Šteta. * – Nije bilo mnogo korisno, velmoţni tribunale, ĉitati misli tog maĉonoše. Mi smo tamo bili šesnaestog septembra, tri dana pre punog meseca. A kada smo se vraćali iz Fanoa u Rokain, stigla nas je konjiĉka izvidnica, Ola Haršejm i sedam konjanika. Gos‟n Ola nam je naredio da punim galopom jurimo za ostatkom odreda. Zato što je dan ranije, petnaestog septembra, bio masakr u Klaremontu. Nema potrebe da priĉam o tome, velmoţni tribunal sigurno zna za masakr u Klaremontu... – Molim da dajete iskaz ne brinući se za to šta tribunal zna. – Bonhart nas je pretekao za jedan dan. Petnaestog septembra je doveo Falku u Klaremont... * – Klaremont – ponovi Visogota. – Znam taj gradić. Kud te je odveo? – U veliku kuću na trgu. S kolumnama i arkadama na ulazu. Odmah se videlo da tamo ţivi bogataš... * Zidove soba pokrivali su bogati gobleni i prelepe tapiserije na kojima su bile predstavljene religijske i lovaĉke scene i idile uz uĉešće nagih ţena. Nameštaj je sijao od intarzija i mesinganih okova, a tepisi su bili takvi da je pri koraĉanju stopalo upadalo u njih do gleţnja. Ciri nije stigla da pogleda detalje jer je Bonhart koraĉao brzo i vukao je za lanac. – Pozdrav, Huvenagele. Pod dugom boja koju je bacao vitraţ, u pozadini lovaĉke tapiserije stajao je muškarac impozantne debljine, nosio je kaftan bogato ukrašen zlatom i deliju opšivenu astraganom. Iako u punoj muškoj snazi, bio je jako ćelav, a obrazi su mu visili kao kod ogromnog buldoga‟ – Pozdrav, Leo – reĉe. – I ti, gđice... – Kakva gđica. – Bonhart pokaza lanac i ogrlicu. – Ne treba da je pozdravljaš. – Ljubaznost ništa ne košta.

– Osim vremena – Bonhart povuĉe za lanac, priđe i slobodno potapša debeljka po stomaku. – Lepo si nabujao – oceni. – Ĉasti ti, Huvenagele, kad stojiš na putu, lakše te je preskoĉiti nego zaobići. – Korist – pojasni šaljivo Huvenagel i zatrese obrazima. – Dobro došao, Leo. Ti si mi drag gost, a danas sam i neizmerno radostan. Posao ide zadivljujuće dobro, da mi dođe da samo pljujem protiv uroka, a kasa samo zvecka! Evo danas, daleko bilo, jedan nilfgardski komandir rezerve, provijant-majstor koji se bavi transportom opreme na front, utopio mi je šest hiljada vojnih lukova, koje ću ja desetostruko pretopiti i prodati u detaljima lovcima, lovokradicama, razbojnicima, vilenjacima i drugim borcima za slobodu. Takođe, jeftino sam kupio od jednog ovdašnjeg markiza zamak... – A šta će ti, kog đavola, zamak? – Moram da ţivim reprezentativno. Vratimo se poslu: za jedan posao sam zahvalan tebi, Leo. Reklo bi se beznadeţan duţnik vratio mi je dug. Bukvalno maloĉas. Ruke su mu se tresle dok je vraćao. Tip te je video i mislio... – Znam šta je mislio. Jesi li dobio moje pismo? – Dobio sam – Huvenagel je teško seo gurajući stomakom sto tako da su ĉak zazvonile boce i pehari. – I sve sam spremio. Nisi video plakate? Sigurno je ološ pocepao... Ljudi se već skupljaju u pozorištu. Kasa zvecka... Sedi, Leo. Imamo vremena. Popriĉaćemo i napiti se vina. – Ne ţelim tvoje vino. Sigurno je drţavno, ukradeno iz nilfgardskog transporta. – Mora da se šališ. To je est est iz Tusena, groţđe je obrano kada je naš milostivi car Emhir bio mališan i kakio u pelene. Bila je to dobra godina. Za vina. U tvoje zdravlje, Leo. Bonhart mu je u tišini otpozdravio peharom. Huvenagel je zamljackao, vrlo kritiĉno gledajući u Ciri. – A ta krupnooka srnica – reĉe najzad – treba da nam obezbedi zabavu koju si naveo u pismu? Poznato mi je da je Vindzor Imbra već u gradu. Da vodi sa sobom nekoliko dobrih glavorezaca. A i nekoliko lokalnih maĉevalaca je videlo plakat... – Da li te je moja roba ikada razoĉarala, Huvenagele? – Nikada, istina. Ali odavno od tebe ništa nisam ni imao.

– Ređe radim nego ranije. Razmišljam da se potpuno penzionišem. „ – Za to je potreban kapital, da bi imao od ĉega da se izdrţavaš. Moţda imam naĉin... Hoćeš li da ĉuješ? – U nedostatku druge razonode – Bonhart privuĉe stolicu i primora Ciri da sedne. – Nisi razmišljao da kreneš na sever? U Cintru, u Strmine ili preko Jaruge? Da li znaš da svakome ko ode tamo i poţeli da se naseli na osvojenim terenima Carstvo garantuje dodelu zemlje površine ĉetiri lana? I oslobođenje od poreza deset godina? – Ja – odgovori mirno lovac – nisam sposoban da budem zemljoradnik. Ne bih mogao da kopam zemlju niti da gajim ikakvu stoku. Ja sam previše gadljiv. Kad vidim govno ili glistu, povraća mi se. – Isto kao i meni – zatrese obrazima Huvenagel. – Od cele zemljoradnje tolerišem samo peĉenje rakije. Ostalo je odvratno. Kaţu da je zemljoradnja temelj ekonomije i da garantuje korist. Ipak, smatram nedostojnim i poniţavajućim da o mom blagostanju odluĉuje nešto što smrdi na đubrivo. Preuzeo sam napore u vezi s tim. Zemlju ne moram da obrađujem, a Bonhart ne mora da gaji nikakvu stoku. Dovoljno je samo imati je. Ukoliko imaš dovoljnu koliĉinu zemlje, moţeš lepo crpsti prihode. Moţeš, veruj mi, zaista da ţiviš u izobilju. Da, preuzeo sam napore u tom pogledu, otud uostalom i moje pitanje o putu na sever. Pošto vidiš, Bonharte, ja bih imao tamo posao za tebe. Stalan, dobro plaćen i neiscrpljujući. I upravo za gadljivog ĉoveka: nema nikakvih govana, nikakvih kišnih glista. – Spreman sam da saslušam. Naravno, bez obaveza. – Od podele koju car garantuje naseljenicima moţe se uz trunku preduzimljivosti i malo inicijalnog kapitala nagomilati sasvim pristojan latifundijum. – Shvatam – lovac zagrize brk. – Shvatam na šta ciljaš. Već znam kakve si napore preuzeo u pogledu sopstvene koristi. Da li predviđaš neke poteškoće? – Predviđam. Dvojake. Kao prvo, treba pronaći najamnike koji će se pretvarati da su naseljenici i koji će poći na sever da preuzmu od kolonizatora zemlju. Formalno za sebe, a praktiĉno za mene. Ali pronalaţenjem najamnika ću se pozabaviti ja. Druga poteškoća tebe dotiĉe. – Pretvorio sam se u uvo.

– Neki najamnici će uzeti zemlju i neće hteti da je daju. Zaboraviće na ugovor i na novac koji su uzeli. Nećeš verovati, Bonharte, koliko su duboko prevara, podlost i nitkovluk ukorenjeni u ljudskoj privredi. – Verujem. – Stoga ćemo morati da ubedimo neĉasne da se neĉasnost ne isplati i da je kaţnjiva. Time bi se pozabavio ti. – Zvuĉi lepo. – Zvuĉi onako kako jeste. Ja imam praksu, ja sam već radio takve prevare: nakon formalne inkluzije Ebinga u Carstvo, kada su deljeni posedi, i kasnije, kada je zaţiveo Akt o ograđivanju. Zahvaljujući tome, Klaremont, taj divan gradić, stoji na mojoj zemlji, te samim tim pripada meni. Ceo taj teren pripada meni. Ĉak tamo, daleko, do horizonta prekrivenog sivom maglom. Sve je to moje. Svih sto pedeset lana. Carskih lana, a ne kmetskih. To daje šeststo trideset vloka. Odnosno osamnaest hiljada devetsto morgi. – O razvratno carstvo i pogibije bliske – izrecitova ironiĉno Bonhart. – Pasti mora imperija u kojoj svi kradu. Njena slabost ĉuĉi u koristoljublju i samoljublju. – U tome ĉuĉe njena moć i sila – zatreska obrazima Huvenagel. – Ti, Bonharte, brkaš lopovluk sa individualnom preduzimljivošću. – Vrlo ĉesto – priznao je ravnodušno lovac na nagrade. – I šta kaţeš na naš zajedniĉki posao? – A da ne delimo prerano te severne zemlje? Moţda bi trebalo radi sigurnosti saĉekati da Nilfgard pobedi u tom ratu? – Radi sigurnosti? Ne teraj šegu. Ishod rata je unapred rešen. U ratu se pobeđuje novcem. Carstvo ga ima, Nordlinzi ga nemaju. Bonhart se glasno nakašlja. – Ako je već reĉ o novcu... – Sređeno – Huvenagel zagreba po dokumentima na stolu. – Ovde je bankarski ĉek na sto florena. Tu je akt ugovora o obavezama uz pomoć kog ću od Varnhagena iz Gesoa izvući nagradu za glave bandita. Potpiši. Hvala. Pripada ti još procenat od priliva od predstave, ali raĉuni još nisu zatvoreni, kasa stalno zveĉi. Veliko je interesovanje, Leo. Zaista veliko. Ljudima u mom gradiću su se veoma smuĉile dosada i sumornost. Zastao je i pogledao u Ciri.

– Iskreno se nadam da ne grešiš u vezi s tom osobom i da će nam ona osigurati valjanu zabavu... Da će ţeleti da sarađuje zarad zajedniĉke koristi... – Za nju – Bonhart premeri Ciri hladnim pogledom – neće u tome biti nikakve koristi. Ona zna za to. Huvenagel se iskrivi i planu. – To nije dobro, dođavola, nije dobro što zna za to! Ne sme da zna! Šta je s tobom, Leo?! A šta ako ona ne bude htela da nas zabavi, ako se ispostavi da je nepouzdana? Šta onda? Bonhart nije promenio izraz lica. – Onda ćemo – reĉe – napujdati tvoje mastife na nju u areni. Koliko se sećam, one su uvek bile pouzdano zabavne. * Ciri je dugo ćutala trljajući unakaţeni oţiljak. – Poĉela sam da shvatam – reĉe napokon. – Poĉela sam da razumem šta ţele da urade sa mnom. Sabrala sam se, bila sam odluĉna da pobegnem prvom prilikom... Bila sam spremna za svaki rizik. Ali nisu mi dali priliku. Dobro su me ĉuvali. Visogota je ćutao. – Odvukli su me dole. Tamo su gosti ĉekali tog debelog Huvenagela. Još ludaka! Odakle se na svetu stvorilo toliko nastranih ĉudovišta, Visogota? – Mnoţe se. Prirodna selekcija. * Prvi muškarac je bio nizak i debeljuškast, više je liĉio na patuljka nego na ĉoveka, ĉak je bio obuĉen kao patuljak – skromno, fino, krasno i pastelno. Drugi muškarac, iako stariji, imao je vojniĉki stav i figuru, imao je maĉ, a na ramenu njegovog crnog kaputa bleštao je srebrn vez na kojem je bio predstavljen zmaj s krilima slepog miša. Ţena je bila svetlokosa i mršava, imala je lagano zakrivljen nos i tanke usne. Njena haljina boje pistaća bila je duboko dekoltirana. To i nije bila najbolja ideja. Dekolte je imao malo šta da pokaţe, ako ne raĉunamo izboranu i pergamentno suvu koţu pokrivenu debelim slojem rumenila i pudera. – Plemenita markiza De Nement-Ujvar – predstavi je Huvenagel. – Gos‟n Deklan Ros ep Melhlad, komandir konjiĉke vojne rezerve njegove

imperatorske milosti cara Nilfgarda. Gos‟n Penicvik, gradonaĉelnik Klaremonta. A ovo je gos‟n Leo Bonhart, moj rođak i stari komiliton17. Bonhart se kruto nakloni. – Dakle, ovo je ta mala razbojnica koja treba da nas zabavi – potvrdi ĉinjenicu mršava markiza usmerivši u Ciri bledoplave oĉi. Glas joj je bio hrapav, uţasno pripit i seksepilno je vibrirao. – Nije previše lepa, rekla bih. Ali nije loše građena... Sasvim fino... telo. Ciri se trgnu i odgurnu nametljivu ruku bledeći od besa i sikćući poput zmije. – Molim da ne dodirujete – reĉe hladno Bonhart. – Ne hranite. Ne izazivajte. Neću preuzeti odgovornost. – Telo – markiza obliza usne ne obraćajući paţnju na njega – uvek ga moţeš vezati za krevet, tada je mnogo pristupaĉnije. Moţda biste mi je preprodali, gos‟n Bonharte? Moj markiz i ja volimo takva tela, a gos‟n Huvenagel nam zamera kada hvatamo ovdašnje pastirice i seosku decu. Uostalom, markiz više ne moţe da lovi deĉurliju. Ne moţe da trĉi, a to je zbog tih šangira i kondiloma koji su mu se pootvarali u međicama... – Dosta, dosta, Matilda – reĉe opušteno ali brzo Huvenagel, videvši na Bonhartovom licu izraz rastućeg gnušanja. – Moramo da krenemo u pozorište. Gos‟n gradonaĉelnik je upravo obavešten da je u grad došao Vindzor Imbra sa odredom knehtova barona Kasadeje. Vreme nam je da krenemo. Bonhart izvuĉe iz torbice flakon, protrlja rukavom oniksni vrh stoĉića i prosu na njega mali breţuljak belog praška. Privuĉe Ciri za lanac pri ogrlici. – Znaš kako se to koristi! Ciri stisnu zube. – Uvuci u nos ili stavi na oblizan prst i utrljaj u desni. – Ne! Bonhart nije ni okrenuo glavu. – Uradićeš to sama – reĉe tiho – ili ću to ja uraditi, ali na takav naĉin da svi prisutni uţivaju. Nemaš sluz samo u ustima i nosu, Pacovĉice. Imaš i na nekoliko drugih zabavnih mesta. Pozvaću sluge, narediću da te skinu, drţe, a ja ću iskoristiti ta zabavna mesta. 17

Saborac, brat po oružju, ratni drug. (Prim. prev.)

Markiza de Nement-Ujvar zasmejala se gromko gledajući kako Ciri drhtavom ruko seţe po narkotik. – Zabavna mesta – ponovi i obliza usne. – Sjajna ideja. Moram to jednog dana isprobati! Ej bre, ej, devojko, paţljivo, nemoj da traćiš dobar fisteh! Ostavi malo za mene! * Narkotik je bio mnogo jaĉi od onog koji je probala kod Pacova. Nekoliko trenutaka posle uzimanja, Ciri je obuzela oslepljujuća euforija, oblici su izoštrili konture, svetlo i boje probili su oĉi, mirisi su iritirali nos, zvukovi su postali nesnosno glasni, a sve naokolo je postalo nerealno, prolazno poput sna. Bile su stepenice, bili su gobleni i tapiserije koji su snaţno smrdeli na prašinu, bio je hrapav osmeh markize De Nement-Ujvar. Bilo je dvorište, bile su brze kapljice kiše na licu, cimanje povoca koji je stalno imala na vratu. Ogromna zgrada s drvenom kulom i velikom, groznom, kiĉastom slikom na ulazu. Na slici su bili predstavljeni psi koji grizu stvora – nije ni zmaj, ni grifon, ni viverna. Pred ulazom u zgradu bili su ljudi. Jedan je vikao i gestikulirao. – To je gnusno! Gnusno je i grešno, gos‟n Huvenagele, da nekadašnji hram iskorišćavate za tako bezboţnu, neljudsku i groznu radnju! I ţivotinje osećaju, gos‟n Huvenagele! I one imaju svoje dostojanstvo! Zloĉin je huškati ih jedne na druge u cilju zabavljanja gledalaca! – Smirite se, bogobojaţljivi ĉoveĉe! I ne trpajte mi se u privatnu preduzimljivost! Uostalom, ovde se neće danas huškati ţivotinje. Nijedna ţivotinja! Iskljuĉivo ljudi! – A, onda se izvinjavam. Unutar zgrade je bilo mnogo ljudi koji su sedeli na poređanim klupama tvoreći amfiteatar. U njegovom centru bila je iskopana rupa u zemlji, kruţno udubljenje preĉnika nekih trideset stopa, ojaĉano debelim balvanima i opasano balustradom. Smrad i galama su izazivali vrtoglavicu. Ciri je opet osetila trzanje povoca, neko ju je uhvatio pod pazuh, neko ju je gurnuo. Odjednom se našla na dnu rupe ojaĉane balvanima, na jako utabanom pesku. U areni. Prvi udar je prošao, sada ju je narkotik samo dizao i izoštravao joj misli. Ciri je pritisnula dlanove na uši – rulja koja je ispunila klupe amfiteatra huĉala je, lupala, zviţdala, buka je bila nepodnošljiva. Videla je

da joj desnu pesnicu i nadlakticu steţe tesan koţni štitnik. Nije se sećala trenutka kada su joj ga zakaĉili. Ĉula je poznat pripit glas i videla mršavu pistaćnu markizu, nilfgardskog komandira, pastelnog gradonaĉelnika, Huvenagela i Bonharta kako zauzimaju mesta u loţi iznad arene. Ponovo se uhvatila za uši jer je neko odjednom udario u mesingani gong. – Pogledajte, ljudi! Danas u areni nije vuk, nije goblin, nije endrijag! Moţete se kladiti kod kase na ulazu! Ne ţalite novac, ljudi! Razonodu nećeš pojesti, nećeš popiti, ali ako na njoj škrtariš, nećeš dobiti, već izgubiti! Masa je kriĉala i pljeskala. Narkotik je delovao. Ciri je drhtala od euforije, njen pogled i sluh registrovali su sve, svaki detalj. Ĉula je Huvenagelovo kreštanje, pripit markizin smeli, ozbiljan gradonaĉelnikov glas, hladan Bonhartov bas, vrisak sveštenika zaštitnika ţivotinja, pisku ţena i plaĉ deteta. Videla je tamne mrlje krvi na balvanima koji su ograđivali arenu, a u njima razjapljenu, izgrebanu i smrdljivu rupu. Sjajne od znoja, zverski iskrivljene njuške nad balustradom. Iznenadno komešanje, povišeni glasovi, psovke. Naoruţani ljudi su se probijali kroz masu, ali su se zaustavili kada su udarili u zid straţara naoruţanih partizanama. Jednog od tih ljudi je već viđala, sećala se crnoputog lica i crnog brĉića, poput ugljenom naslikane crte iznad drhtave gornje usne. - – Gos‟n Vindzor Imbra? – Hnvenagelov glas. – Iz Gesoa? Senešal plemenitog barona Kasadeje? Dobro došli, dobro došli, strani gosti. Zauzmite mesto, predstava će odmah poĉeti. Ali ne zaboravite, molim vas, da platite na ulazu! – Ja nisam ovde zbog zabave, gos‟n Huvenagele! Ja sam ovde po sluţbenoj duţnosti! Bonhart zna o ĉemu priĉam! – Zaista? Leo? Znaš li o ĉemu govori gos‟n senešal? – Ne šalite se! Ovde nas je petnaestoro! Došli smo po Falku! Dajte nam je, inaĉe će biti zlo. – Ne razumem tvoje uzbuđenje, Imbra – Huvenagel namršti obrve. – Ali skrećem ti paţnju, ovo nije ni Geso ni zemlja vašeg gospodiĉića barona. Ako budete pravili nered i uzneiniravali, narediću da vas isteraju odavde biĉevima!

– Bez uvrede, gos‟n Huvenagele – umiri se Vindzor Imbra. – Ali zakon je na našoj strani! Ovde prisutni Bonhart obećao je Falku gos‟n baronu Kasadeji. Dao je reĉ. Neka odrţi datu reĉ! – Leo? – Huvenagel zatreska obrazima. – Znaš li o ĉemu priĉa? – Znam, i u pravu je – Bonhart je ustao i nehajno mahnuo rukom. – Neću mu se suprotstavljati niti ću mu stajati na putu. Eno je devojka, svi vide. Kome je volja, neka je uzme. Vindzor Imbra se zabezeknuo, a usna mu je snaţno drhtala. – Kako? – Devojka je – ponovi Bonhart namigujući Huvenagelu – za onoga ko hoće da je uzme iz arene. Ţivu ili mrtvu, kako ko voli neka izvoli. – Kako? – Majku mu, već gubim strpljenje – Bonhart je uspešno simulirao jarost. – Ništa drugo, samo kako pa kako! Melje kao vodenica! Kako? Pa tako kako ţeliš! Tvoja je volja, ako hoćeš, meso pospi otrovom i baci joj kao vuĉici. Ali ne znam da li će ona zagristi. Ne izgleda glupo, zar ne? Ne, Imbra. Ko hoće da je dobije moraće sam da se potrudi za nju. Tamo, u areni. Hoćeš Falku? Onda je uzmi! – Ti mi poturaš tu Falku pod nos kao somu ţabu na udici – zareţa Vindzor Imbra. – Ne verujem ti, Bonharte. Nanjušio sam da je u tom mamcu skrivena gvozdena kuka! – Ĉestitam ti na odliĉnom njuhu – Bonhart je ustao, uzeo ispod klupe maĉ koji je dobio u Fanou, izvukao ga iz kanija i bacio u arenu tako vešto da se oštrica zabila uspravno, dva koraka ispred Ciri. – Eto, tu je i ţelezo. Javno, uopšte nije sakriveno. Meni ta devojka ništa ne vredi, ko ţeli neka je uzme. Ako uspe da je uzme. Markiza de Nement-Ujvar nervozno se zasmejala. – Ako uspe da je uzme! – ponovi svojim pripitim kontraaltom. – Telo sada već ima maĉ. Bravo, milostivi Bonharte. Mrsko mi je bilo gledati bespomoćno telo prepušteno na milost i nemilost tim vucibatinama. – Gos‟n Huvenagele! – Vindzor Imbra stavi ruke na kukove ne udostojivši ni pogledom mršavu aristokratkinju. – Pod vašom auspicijom18 se odrţava ova predstava, ipak je ovo vaše pozorište. Recite

18

Pokroviteljstvo. (Prim. prev.)

mi samo, po ĉijim pravilima i normama ovde treba da igramo, po vašim ili Bonhartovim? – Po pozorišnim – zakikota se Huvenagel treskajući stomakom i buldoţjim obrazima. – Iako je taĉno da je pozorište moje, ipak je klijent naš gospodar, on plaća – on zahteva! Klijent postavlja pravila. A mi trgovci moramo da postupamo po tim pravilima: šta klijent ţeli – to mu treba dati. - – Klijent? Dakle, ovi ljudi? – Vindzor Imbra širokim pokretom ruke pokaza na prepune klupe. – Svi ovi ljudi su došli ovamo i platili da bi se išĉuđavali ĉudu? – Posao je posao – odgovori Huvenagel. – Ako za neĉim postoji potraţnja, zašto onda to ne prodavati? Ljudi plaćaju za borbu vukova? Za borbe endrijaga i ardvarka? Za huškanje pasa na jazavca u baĉvi ili na vivernu? Zašto se ĉudiš, Imbra? Igre i komedije su ljudima potrebne kao hleb, ma, više od hleba. Mnogi od ovih ljudi koji su ovamo došli odvojili su od svojih usta. A pogledaj ih, kako im oĉi sijaju. Ne mogu da doĉekaju da cirkus poĉne. – Ali u tome se – doda Bonhart zajedljivo nasmejan – moraju saĉuvati barem prividi sporta. Jazavac, pre nego što ga psi izvuku iz baĉve, moţe da grize zubima, to je sportski. A devojka ima oštricu. Neka i to bude sportski. Šta kaţete, dobri ljudi? Jesam li u pravu? Dobri ljudi su neskladnim, gromkim i radosnim glasom potvrdili da je Bonhart potpuno u pravu. – Baron Kasadej – reĉe polako Vindzor Imbra – neće biti srećan, gos‟n Huvenagele, garantujem vam da neće biti srećan. Ne znam da li vam se isplati da ulazite u sukob s njim. – Posao je posao – ponovi Huvenagel i pomeri obraze. – Baron Kasadej dobro zna za ovo, pozajmio je od mene mnogo novca uz malu kamatu, a kada ponovo dođe da pozajmi, onda ćemo nekako rešiti naše sukobe. Ali neće mi se neki strani gos‟n baron trpati u privatnu i individualnu preduzimljivost. Opklade su već date i ljudi su platili ulaz. Na onom pesku, tamo u areni, mora poteći krv. – Mora – prodrao se Vindzor Imbra. – Đavola mora! Sad me nešto tera da vam pokaţem da uopšte ne mora! Evo, izaći ću odavde i zajahaću konja, i uopšte se neću okrenuti. A onda prolivajte ovde sopstvenu krv! Zlo mi je i od same pomisli da treba da zabavljam masu!

– Neka ide – odjednom je iz gomile istupio zarastao tip u gunju od konjske koţe. – Neka ide, ako mu je zlo. Meni tamo nije zlo. Govorili su da će onaj koji ubije tu Pacovĉicu uzeti nagradu. Ja se prijavljujem i izaći ću u arenu. – Malo sutra! – odjednom vrisnu jedan od Imbrinih ljudi, nizak ali ţilav i moćno građen muškarac. Kosa mu je bila bujna, rašĉupana i ulepljena. – Mi smo prvi bili! Zar ne, momci? – Ha, nego šta! – potvrdi drugi, mršav sa špicastom bradom. – Mi imamo prednost! A ti se ne razbacuj svojom ĉašću, Vindzore! Pa šta ako svetina gleda? Falka je u areni, samo treba ispruţiti ruku i uzeti je. A prostaci neka pilje oĉi, piša nam se za to! – I još će nam nešto kapnuti u dţepove – zarza treći, obuĉen u dublet ţivahne boje amaranta. – Ako je sport, onda neka bude sport, nije li tako, gos‟n Huvenagele? Ako je cirkus, neka je cirkus! Ovde se priĉalo o nekakvoj nagradi! Huvenagel se osmehnu široko i potvrdno klimnu glavom, ponosno i veliĉanstveno treskajući obešenim obrazima. – A kako – zaintrigira se onaj s bradom – stoje opklade? – Zasad se – zasmeja se nakupac – još uvek ne skupljaju opklade za ishod borbe! Zasad stoji samo tri prema jedan da se nijedan od vas neće osrneliti da uđe u ograđeni prostor. – Phuuuu! – vrisnu Konjska Koţa. – Ja ću se osmeliti! Ja sam spreman! – Makni se, rekao sam! – vrisnu na njega Ulepljeni. – Mi smo bili prvi i mi imamo prvenstvo. Hajde, šta ĉekamo? – Koliko nas moţe tarno kod nje? – Amarant okrenu pojas. – Ili moramo pojedinaĉno? – Ah, vi kurvini sinovi! – potpuno neoĉekivano riknu pastelni gradonaĉelnik bivoljim glasom, koji uopšte nije pristajao njegovoj figuri. – Moţda hoćete vas desetorica protiv nje same? Moţda na konjima? Moţda s koĉijom? Moţda da vam pozajmimo katapult iz oruţarnice kako biste mogli iz daljine da gađate devojku? I? – Dobro, dobro – prekinu ga Bonhart, brzo se konsultujući nešto s Huvenagelom. – Neka bude sportski, ali neka bude malo i zabave. Moţe po dvoje, to jest u parovima.

– Kakvi parovi? Kako po dvoje? – Ulepljeni naglim pokretom zbaci kaput s ramena. – Nije vas sramota, momci? Pa to je samo devojka! Pih! Pomerite se. Sam ću otići i patosirati je. Jaka stvar! – Ja hoću ţivu Falku – pobuni se Vindzor Imbra. – Dođavola s vašim borbama i duelima! Mene ne zanima Bonhartov cirkus, ja hoću devojku! Ţivu! Poći ćete vas dvojica, ti i Stavro. I izvucite je odande. – Za mene je – ponovi Stavro, onaj s bradom – uvreda da u paru idemo na tu mršavicu. – Baron će ti tu uvredu zasladiti florenima. Ali samo za ţivu. – Znaĉi da je baron tvrdica – zakikota se Huvenagel tresući stomakom i buldoţjim obrazima. – U njemu nema ni trunke sportskog duha. A ni volje da nagradi tuđi sportski duh! A ja podrţavam sport i zbog toga povećavam nagradu. Ko sam izađe u tu arenu i sam na sopstvenim nogama iz nje izađe, evo ovom rukom ću mu iz ove vreće isplatiti ne dvadeset, već trideset florena. – Pa šta onda ĉekamo? – vrisnu Stavro. – Ja idem prvi! – Polako! – zariĉa ponovo mali gradonaĉelnik. – Devojka ima samo tanani lan preko leđa! Stoga i ti skini oklop, vojniĉe! To je sport! – Kuga vas pokosila – Stavro skinu sa sebe kaftan nabijen gvoţđem, a potom skinu košulju preko glave, otkrivajući grudi i mršava ramena zarasla kao u pavijana. – Kuga vas pokosila, velmoţni, i vaš usrani sport! Idem ovako, gole koţe! Ah, da! I pantalone da skinem? – Skini i pantalone – prohrapa seksepilno markiza De Nement-Ujvar. – Da vidimo da nisi muškarac samo na reĉima! Nagrađen burnim aplauzom, go do pojasa, Stavro izvuĉe oruţje i prekoraĉi nogom preko barijere od balvana oprezno posmatrajući Ciri. Ciri je ukrstila ruke na grudima. Nije napravila ni korak ka maĉu zabijenom u pesku. Stavro se dvoumio. – Ne radi to – reĉe Ciri veoma tiho. – Ne teraj me... Neću ti dozvoliti da me takneš. – Ne ljuti se, devojko – Stavro preskoĉi barijeru. – Nemam ništa protiv tebe. Ali posao je posao... Nije ni završio, a Ciri je već bila pored njega i već je imala u ruci Lastavicu – tako je u mislima zvala gnomski gvihir. Primenila je najjednostavniji, detinji, odluĉan napad, fintu zvanu “tri koraĉića” – ali Stavro se upecao na to. Napravio je korak unazad i mahinalno podigao maĉ, i tada je već bio pod njenom milošću – pri odskoku se oslonio

leđima na balvane koji su ograđivali arenu, a Lastaviĉina oštrica završila je na col ispred njegovog nosa. – Taj trik – Bonhart pojasni markizi nadglašavajući urlike i vrisku – zove se “tri koraĉića, pogreška i napad tercijom”. Jeftin broj, oĉekivao sam od devojke nešto mnogo uglađenije. Ali ipak treba priznati – da je htela, tip bi već bio mrtav. – Ubij ga! Ubij! – drali su se gledaoci, a Huvenagel i gradonaĉelnik Penicvik pokazivali su palac okrenut nadole. Sa Stavrinog lica je potekla krv, a na obrazima su se pojavile ruţne bubuljice i rupice od osipa. – Rekla sam ti, ne teraj me – siknu Ciri. – Ne ţelim da te ubijem! Ali neću dozvoliti da me takneš! Vraćaj se tamo odakle si došao. Povukla se, okrenula, spustila maĉ i pogledala uvis prema loţama. – Igrate se sa mnom? – vrisnu isprekidanim glasom. – Ţelite da me naterate da se borim? Da ubijam? E pa nećete me naterati! Neću se boriti! – Ĉuješ, Imbra? – zazvuĉa u tišini ironiĉan Bonhartov glas. – Ĉista korist! A nijedan rizik! Ona neće da se bori. Prema tome, moţeš je uzeti iz arene i odvesti ţivu kod barona Kasadeje, da se igra s njom do mile volje. Moţeš je bez brige uzeti! Goloruk! Vindzor Imbra je pljunuo. Stavro, prilepljen leđima za balvane, teško je disao i stiskao maĉ u ruci. Bonhart se zasmejao. – Ali ja se, Imbra, kladim u brilijante protiv oraha da vam to neće poći za rukom. Stavro je snaţno izdahnuo. Izgledalo mu je da je devojka, koja mu je bila okrenuta leđima, rastrojena i dekoncentrisana. Kipeo je od besa, stida i mrţnje. I nije izdrţao. Napao ju je. Brzo i podmuklo. Publika nije primetila kako je izbegla napad i uzvratila udarac. Videla je samo kako se Stavro baca na Falku i pravi iznenadan baletski poskok, posle koga je na potpuno nebaletski naĉin pao okrenut stomakom i licem nadole u pesak, koji se momentalno natopio krvlju. – Instinkti su nadmoćni! – Bonhart nadvika masu. – Refleksi deluju! Šta je, Huvenagele? Zar ti nisam rekao? Videćeš, mastifi uopšte neće biti potrebni! – Kakva lepa i profitabilna publika – Huvenagel namršti oĉi od zadovoljstva.

Stavro se pridigao na ruke, koje su se tresle od napora, protresao je glavu, zavrištao, zahriptao, povratio krv i pao na pesak. – Kako se zove taj udarac, milostivi Bonharte? – seksepilno zahripta markiza De Nement-Ujvar trljajući koleno o koleno. – To je bila improvizacija – ispod usne lovca na nagrade, koji uopšte nije gledao markizu, blesnuše zubi. – Lepa, kreativna i jednostavna, rekao bih, visceralna improvizacija. Ĉuo sam za mesto gde poduĉavaju takvom paranju utrobe. Kladim se da naša gđica zna to mesto. Ja već znam ko je ona. – Ne terajte me! – vrisnu Ciri, a u glasu joj zadrhta sasvim sablasna nota. – Ne ţelim! Razumete li? Ne ţelim! – Ti kurvo iz pakla! – Amarant hitro preskoĉi barijeru i odmah poĉe da kruţi po areni kako bi skrenuo Cirinu paţnju sa Ulepljenog, koji je uskoĉio s druge strane. Za Ulepljenim je barijeru prošao i Konjska Koţa. – Nije fer! – zariĉa gradonaĉelnik Penicvik, mali poput patuljka i osetljiv na fer-plej, a zajedno sa njim riĉala je masa. – Trojica idu na nju! Nije fer! Bonhart se zasmejao. Markiza obliza usne i poĉe jaĉe da trlja nogama. Plan trojke je bio jednostavan – naterati devojku da se povuĉe do balvana, a onda će dvojica da je blokiraju, treći da ubije. Ništa od toga nije bilo. Iz prostog razloga. Devojka se nije povukla, već je napala. Baletskom piruetom je uklizala među njih tako glatko da gotovo nije dodirnula pesak. Ulepljenog je u preletu udarila baš tamo gde je trebalo. U vratnu ţilu. Udarac je bio tako lagan da nije izgubila ritam, tanano se okrenula u suprotnu stranu toliko brzo da na nju nije pala ni kapljica krvi koja je šikljala iz vrata Ulepljenog, u potoku dugom gotovo jedan suţanj. Amarant, koji je bio iza nje, klepio ju je u vrat, ali njegov podmukli udarac odbio se o oštricu prebaĉenu iza leđa u munjevitoj paradi. Ciri se zavrtela kao opruga i ubola ga ojaĉavajući silinu udarca oštrim pokretom kuka. Tamna gnomska oštrica bila je kao britva, rasparala je stornak uz zvuke šištanja i mljackanja. Amarant je zaurlao, pao na pesak i sklupĉao se. Konjska Koţa, doskakujući, zadao je devojci udarac u grlo, a ona se izvila da bi izbegla udarac, glatko se okrenula, kratko ga posekla sredinom oštrice po licu i rascepala mu oko, nos, usta i bradu. Publika je vrištala, zviţdala, udarala i zavijala. Markiza de NementUjvar stavila je obe šake među stisnute butine, oblizala bleštave usne i smejala se pripitim, nervoznim kontraaltom. Nilfgardski komandir

rezerve bio je bled kao najfiniji papir. Neka ţena je pokušavala da pokrije oĉi deĉaku koji se migoljio. Sedi starac iz prvog reda strašno i glasno je povraćao spustivši glavu među kolena. Konjska Koţa je jecao drţeći se za lice, a ispod prstiju mu je lila krv pomešana sa slinama i pljuvaĉkom. Amarant se trzao i skiĉao kao vepar. Ulepljeni je prestao da grebe balvane klizave od krvi, koja je prskala iz njega u ritmu otkucaja srca. – Upomooooooooć! – zavijao je Amarant pomamno pridrţavajući iznutrice koje su mu ispadale iz stomaka. – Karnaradi! Upomoooooć! – Pfuuu... bljuuu... fljuuu... – Konjska Koţa je pljuvao i istresao iz nosa krv. – U-bij-ga! U-bij-ga! – publika je skandirala udarajući u ritmu. Starca koji je povraćao izgurali su s klupe i išutirali u galeriju. – Brilijanti protiv oraha – razleţe se kroz vrisku podrugljiv Bonhartov bas – da se više niko neće osmeliti da izađe u arenu. Brilijanti protiv oraha, Imbra! Ma šta, brilijanti protiv ljuski od oraha! – U-bij! – Rika, lupa, pljesak. – U-bij! – Milostiva gospo! – povika Vindzor Imbra, gestovima pozivajući podređene. – Dozvoli nam da uzmemo ranjene! Dozvoli nam da uđemo u arenu i uzmemo ih, pre nego što iskrvare i pomru! Budi ĉovek, milostiva gospo! – Ĉovek – ponovi Ciri s naporom, osećajući kako je tek sada u njoj proradio adrenalin. Brzo je došla sebi udahnuvši nekoliko puta, kako su je nauĉili. – Uđite i uzmite ih – reĉe. – Ali uđite bez oruţja. Budite i vi ljudi. Barem sada. – Neeeee! – riĉala je i skandirala masa. – U-bij! U-bij! – Vi podle zveri! – Ciri se lagano okrenu prelazeći pogledom po tribinama i klupama. – Vi ništavne svinje! Vi ološi! Bedni kurvini sinovi! Ţelite krv? Dođite ovamo, uđite, probajte i pomirišite! Liţite dok se nije skorila! Zveri! Vampiri! Markiza je jauknula, zadrhtala, prevrnula oĉima i lagano prilegla na Bonharta, ne izvlaĉeći ruke između butina. Bonhart se iskrivio i odgurnuo je od sebe, uopšte se ne trudeći da bude neţan. Masa je zavijala. Neko je bacio u arenu izgrizenu kobasicu, neko drugi ĉizmu, a neko treći bacio je krastavac ciljajući u Ciri. Rasekla je krastavac udarcem maĉa, budeći još glasniju riku.

Vindzor Imbra je nepomiĉno stajao. Ĉekao je da izvuku ranjene i ubijene. Gledao je Ciri ispod namrštenih kapaka, a dok je ulazio u arenu, ruka mu je bila na rukohvatu maĉa, koji uprkos obećanju nije otpasao. – Ne – upozorila ga je, jedva pomerajući usne. – Ne teraj me. Molim te. Imbra je bio bled. Masa je lupala, riĉala i zavijala. – Ne slušaj je! – Bonhart je opet nadglasao viku. – Izvuci maĉ! U suprotnom će se proĉuti da si kukavica i usranko! Od Albe do Jaruge će odjekivati da je Vindzor Imbra pobegao od maloletne devojke, podavivši rep poput dţukele! Imbrina oštrica je za col iskliznula iz kanije. – Ne – reĉe Ciri. Oštrica se sakrila. – Kukavica! – zariĉa neko iz mase. – Govnar! Ţentara! Imbra je okamenjenog lica došao do kraja arene. Pre nego što je uhvatio ruke koje su ispruţili kamaradi, okrenuo se još jednom. – Verovatno znaš šta te ĉeka, devojko! – reĉe tiho. – Verovatno već znaš ko je Leo Bonhart. Verovatno već znaš šta je Leo Bonhart u stanju da uradi. Šta ga uzbuđuje. Guraće te u arenu. Ubijaćeš zarad razonode svinja i gadova kao što su ovi ovde. I još gorih od njih. A kada prestane da ih zabavlja to što ubijaš, kada Bonhartu dosadi nasilje koje ti je zadao, onda će te ubiti. Pustiće u arenu toliko ljudi da nećeš stići da odbraniš leđa. Ili će pustiti pse. I psi će te rastrgnuti, a masa s tribina će njuškati krv i vikati “bravo”. A ti ćeš izdahnuti na ukrvavljenom pesku. Isto kao i ovi koje si danas posekla. Setićeš se mojih reĉi. Ĉudno, ali tek sada je obratila paţnju na mali grb na njegovom emajliranom gorţetu. Srebrni uzdignuti jednorog na crnom polju. Jednorog. Ciri je spustila glavu. Posmatrala je aţuriranu oštricu maĉa. Odjednom je postalo veoma tiho. – Tako mi Velikog Sunca – odjednom se oglasio Deklan Ros ep Mehlad, komandir rezerve, koji je ćutao do tada. – Ne. Ne radi to, devojko. Ne tuv‟en que‟ss, luned! Ciri je polako okrenula Lastavicu u ruci i naslonila balĉak na zemlju. Savila je koleno. Pridrţavajući oštricu desnom rukom, levom je precizno

uperila vrh maĉa pod grudnu kost. Oštrica je odmah probila odeću, ubola je. „Samo nemoj da plaĉeš”, pomisli Ciri dok se sve jaĉe pritiskala na maĉ. „Samo nemoj da plaĉeš, nemaš razloga za to. Jedan snaţan pokret i sve će biti... Sve će biti...” – Nećeš moći – razlegao se u potpunoj tišini Bonhartov glas. – Nećeš moći, veštice. U Kaer Morhenu su te nauĉili da ubijaš, zato i ubijaš kao mašina. Instinktivno. A da bi ubila sebe, moraš imati karakter, snagu, odluĉnost i odvaţnost. A tome te oni nisu mogli nauĉiti. * – Kao što vidiš, bio je u pravu – reĉe s naporom Ciri. – Nisam mogla. Visogota je ćutao. Drţao je koţu nutrije. Nepomiĉno. Već dugo. Gotovo je zaboravio na tu koţu dok je slušao. – Uplašila sam se. Bila sam kukavica. I platila sam za to, kao što plati svaka kukavica. Bolom, sramotom, odvratnim poniţenjem i uţasnim gađenjem prema samoj sebi. Visogota je ćutao. * Da se te noći neko prikrao do kolibe sa upalom strehom i da je pogledao kroz pukotine na prozorima, video bi u oskudno osvetljenoj unutrašnjosti sedobradog starca i devojku pepeljaste kose kako sede pored kamina. Video bi da oboje ćute zagledani u zaţareni ugalj boje rubina. Ali to niko nije mogao videti. Koliba s upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom i oparom, među beskrajnim trskama, u moĉvarama Perepluta, u koje se niko nije usuđivao da zađe.

Ko krv čovečju prolije, njegovu će krv čovek proliti. Knjiga postanja, 9,6 Mnogi koji ţive zasluţuju smrt. A neki koji umiru zasluţuju ţivot. Moţeš li im dati taj ţivot? Onda nemoj tako olako da deliš smrt u svome sudu. Jer čak ni jako mudri ne mogu da vide sve ishode. Dţon Ronald Ruel Tolkin Zaista, treba biti toliko samouveren i toliko zaslepljen da bi krv koja lije s giljotine nazivao pravednošću. Visogota iz Korvoa

Peto poglavlje

– Šta veštac traţi na mojoj teritotiji? – ponovi pitanje Fulko Artevelda, prefekt iz Ridbruna, već vidno uznemiren predugom tišinom. – Odakle je veštac došao? Kuda se uputio? S kakvim ciljem? „Eto, tako se završavaju igre s dobrim namerama”, pomisli Geralt gledajući u prefektovo lice obeleţeno zadebljalim oţiljcima. „Tako se završava izigravanje plemenitog vešca radi saosećanja prema bandi bednih šumskih ljudi. Tako se završava ţudnja za luksuzom i noćenje u krĉmama u kojima se uvek moţe naći špijun. Takve su posledice putovanja sa stihoklepcem-traĉarom. Eto, sada sedim u prostoriji – koja podseća na ćeliju – bez prozora, na tvrdoj stolici za saslušavanje, priĉvršćenoj za pod, a na naslonu te stolice – ne moţe a da se ne primeti – drţaĉi i koţni kaiševi, za vezivanje ruku i onesposobljavanje pomeranja vrata. Zasad ih nisu upotrebili, ali tu su. „I kako da se sada, dođavola, izvuĉem iz ovog škripca?” * Kada su nakon pet dana putovanja s prekoreĉjanskim pĉelarima najzad izašli iz prašume, kiša je prestala, vetar je rasterivao oparu i mokru maglu, a sunce se probilo kroz oblake. A pod suncem su vrhovi planina blesnuli sneţnom belinom. Kako je još ne tako davno reka Jaruga bila za njih izrazita cezura, granica, ĉiji im je prelazak predstavljao prelazak u dalju, ozbiljniju etapu pohoda, tako su i sada još snaţnije osetili da se pribliţavaju kraju, barijeri, mestu s koga se samo mogu povući. Osećali su to svi, s Geraltom na ĉelu – nije moglo biti drugaĉije, od jutra do veĉeri im je pred oĉima bio silovit, zubat planinski lanac, zajaren od snega i ledenica, koji se izdizao na jugu i pregrađivao put. Amelske planine. I izdignut iznad pile Amela, grozno majestetiĉan, rogljast kao oštrica kame, obelisk Gorgone, Đavolje planine. Nisu razgovarali na tu temu, nisu diskutovali, ali Geralt je osećao šta svi misle. Pošto se i njemu, dok je gledao u lanac Amela i Gorgone, misao o nastavljanju marša na jug ĉinila pravom-pravcatom ludošću, Na sreću, iznenada se ispostavilo da neće morati da idu dalje na jug. Ovu vest im je doneo onaj razbarušeni prašumski pĉelar zbog koga su poslednjih pet dana nastupali kao oruţana eskorta puta. Onaj suprug i

otac prelepih hamadrijada, pored kojih je izgledao kao vepar kraj kobile. Onaj što je probao da ih slaţe tvrdeći da su druidi iz Ked Dua otputovali na Strmine. Bilo je to dan nakon dolaska u gradić Ridbrun, rojan poput mravinjaka, koji je bio cilj marša pĉelara i trapera iz Prekoreĉja. Bilo je to dan nakon opraštanja s eskortovanim pĉelarima, kojima veštac više nije bio potreban, i zbog toga se nadao da više nikada nikoga od njih neće videti. Ovim je njegovo ĉuđenje bilo veće. Pĉelar je poĉeo od srdaĉnih izraza zahvalnosti i uruĉivanja Geraltu vreće pune sitnog novca – njegove plate. Prihvatio je, osetivši na sebi podrugljiv pogled Regisa i Kahira, kojima se mnogo puta tokom marša ţalio na ljudsku nezahvalnost i naglašavao besmisao kao i glupost bezinteresnog altruizma. I tada je uzbuđeni pĉelar slobodno vrisnuo novost: taj, tog, imelaši, znaĉi druidi, dede, gos‟n vešĉe voljeni, taj, tog, u hrastovim šumama kod jezera Lok Monduirn, koje se nalazi, taj, tog, trideset pet milja u pravcu zapada. Ove vesti pĉelar je dobio za vreme skupljanja meda i voska kod rođaka koji ţivi u Ridbrunu, a rođak je tu informaciju dobio od prijatelja koji je tragaĉ za dijamantima. A kada je naš pĉelar saznao za druide, odmah je dotrĉao da izvesti. I sad je cvetao od sreće, ponosa i osećaja vaţnosti, kao i svaki laţov kada se sluĉajno ispostavi da je njegova laţ istina. Geralt je u poĉetku nameravao da krene na Lok Monduirn bez trena odlaganja, ali kompanija se plahovito pobunila. Budući da raspolaţu novcem od pĉelara, izjavili su Regis i Kahir, i budući da se nalaze u gradu u kom se trguje svim i svaĉirn, treba dopuniti namirnice i opremu. I dokupiti strele, dodala je Milva, jer su od nje stalno traţili meso divljaĉi, a ona neće da gađa sastruganim prutovima. I makar jednu noć prespavati u krevetu u krĉmi, dodao je Neven, prilegavši u taj krevet nakon kupke i uz dragu pivsku pripijenost. Druidi, rekli su svi u horu, neće pobeći. – Mada, to je bilo apsolutno sticajem prilika – dodao je sa ĉudnim osmehom vampir Regis – ali naša druţina je na apsolutno pravom putu i kreće se u apsolutno taĉnom smeru. Stoga nam je evidentno i apsolutno suđeno da stignemo do druida, dan ili dva razlike nemaju nikakvo znaĉenje.

– A što se tiĉe brzine – dobaci filozofski – taj utisak da vreme strašno ţuri obiĉno je alarm koji naređuje da usporimo, delujemo natenane i s podrobnim razmišljanjem. Geralt se nije suprotstavio i nije se svađao. Takođe, nije se suprotstavio ni filozofiji vampira, mada su ga noćima posećivali ĉudnovati košmari i terali ga da poţuri. Pored ĉinjenice da trećine tih košmara nije bio u stanju da se priseti nakon buđenja. Bio je sedamnaesti septembar, pun mesec. Do jesenjeg ekvinocija ostalo je šest dana. * Milva, Regis i Kahir preuzeli su na sebe zadatak obavljanja kupovine i kompletiranja opreme. A Geralt i Neven trebalo je da izvrše izvidnicu i prikupe informacije u gradu Ridbrunu. Smešten na okuci reke Neve, Ridbrun nije bio velik grad, ako se uzmu u obzir zidane i drvene zgrade unutar prstena naĉiĉkanih palisadom zemljanih nasipa. Ali zbijene zgrade iza nasipa sada su ĉinile samo centar zgrada, a tu je mogla da ţivi samo jedna desetina populacije. Devet desetina ţivelo je pak oko nasipa u glasnom moru koliba, straćara, baĉija, dašĉara, šupa, šatora i kola, koji su sluţili kao stanovi. Vešcu i pesniku kao vodiĉ je sluţio pĉelarev rođak, mlad, prevejan i arogantan, tipiĉan primerak lokalnog dangube, koji se rodio u slivniku, u mnogim slivnicima se kupao i u mnogima gasio ţeđ. U gradskoj vrevi, guţvi, prljavštini i smradu, ovaj mlađan osećao se kao pastrmka u kristalnom planinskom brzaku, a mogućnost da nekoga sprovodi po svom gnusnom gradu evidentno ga je radovala. Uprkos ĉinjenici da ga niko ni za šta ne pita, uliĉar je strasno delio objašnjenja. Objasnio je da Ridbrun predstavlja vaţnu etapu za nilfgardske naseljenike, koji putuju na sever po obećanu podelu dobara od strane cara: ĉetiri lana, otprilike petsto morgi. A uz to još i desetogodišnje oslobođenje od poreza. Ridbrun leţi u otvoru Doline Dol Neve, koja preseca Amelske planine, preko prevoja Teodula, što vezuje Strmine i Prekoreĉje s Mag Turgom, Gesoom, Metinom i Maehtom, zemljama koje su već odavno pripale nilfgardskoj imperiji. Grad Ridbrun, objasnio je uliĉar, za naseljenike je poslednje mesto u kome još uvek mogu da raĉunaju na nešto više nego na sebe, na svoju ţenu i na to šta imaju u kolima. Zbog toga većina naseljenika dugo ĉergari u gradu, prikupljajući dah za poslednji skok u Jarugu i iza Jaruge. A mnogi od njih, dodao je uliĉar, s ponosom

slivniĉkog patriote, ostaje u gradu zastalno, jer grad je, oho-ho, kultura, a ne neka seoska zabit koja smrdi na đubrivo. Grad Ridbrun je snaţno smrdeo, na đubrivo takođe. Geralt je tu bio jednom pre mnogo godina, ali nije ga prepoznao. Previše toga se promenilo. Ranije se tu nisu mogli videti kavaljeri u crnim oklopima i kaputima, sa srebrnim amblemima na naramenicama. Ranije nije sa svih strana grmeo nilfgardski govor. Ranije u gradu nije bilo kamenolorna u kojima su odrpani, ruţni, iznureni i okrvavljeni ljudi razbijali kamen u tesanik i tucanik i koje su šibali kamdţijama nadzornici odeveni u crno. Stacionirano je tu mnogo nilfgardske vojske, objasnio je uliĉar, ali ne zastalno, samo u toku pauza u maršu i potera za partizanima iz organizacije „Slobodne Strmine”. Tu će poslati ogroman nilfgardski garnizon kada se sagradi velika zidana tvrđava na mestu starog grada. Tvrđava od kamena dobijenog iz kamenoloma. Oni što lupaju kamen su ratni zarobljenici. Iz Lirije, iz Edirna, u poslednje vreme iz Sodena, Brugea, Angrena i iz Temerije. Ovde u Ridbrunu naporno radi ĉetiri stotine ratnih zarobljenika. Dobrih pet stotina radi u rudnicima i potkopima u okolini Belhavena, a preko hiljadu gradi mostove i ravna puteve na prevoju Teodula. Na trgu gradića i u Geraltovo vreme stajalo je tu gubilište, ali znatno skromnije. Nije bilo na njemu toliko pribora koji izaziva odvratne asocijacije, a na vešalima, koĉevima, vilama i motkama nije visilo toliko dekoracija koje bude ogavnost i smrde na truleţ. To je gospodin Fulko Artevelda, prefekt nedavno imenovan od strane vojne vlade, objasnio je uliĉar, gledajući na gubilište i fragmente ljudske anatomije koji su ga krasili. Ponovo je gospodin Fulko dao nekoga dţelatu. Nema šale sa gospodinom Fulkom, dodao je. To je strog gospodin. Tragaĉ za dijamantima, poznanik uliĉara, koga su pronašli u gostionici, nije ostavio dobar utisak na Geralta. Nalazio se u nestabilno bledom, polutreznom, polupijanom, polurealnom stanju, bliskom snenom košmaru, u koje ĉoveka stavlja pijanĉenje tokom nekoliko dana i noći bez prestanka. Geralt je odmah osetio razoĉaranje. Ĉinilo mu se da je izvor senzacionalnih vesti o druidima mogao biti obiĉan delirium tremens.

Ipak, previše pijan tragaĉ odgovarao je na pitanja svesno i smisleno. Na Nevenov prigovor da ne liĉi na tragaĉa za dijamantima, odgovorio je duhovito, govoreći da kada pronađe makar jedan dijamant, onda će liĉiti. Mesto prebivanja druida na jezeru Monduirn naznaĉio je konkretno i taĉno, bez bajkovite slikovitosti i naduvanih mitomanskih manira. Usudio se da pita šta to sagovornici traţe kod druida, a kada su mu uzvratili prezrivim ćutanjem, upozorio ih je da je ulazak u druidske hrastove šume sigurna smrt, budući da su druidi navikli da hvataju uljeze, stavljaju ih u lutku zvanu Vrbova Baba i spaljuju ih ţive uz pomoć molitvi, pesama i inkantacija. Neosnovana obmana i glupo sujeverje, kako se ispostavilo, putovali su zajedno s druidima, hrabro drţeći korak s njima, ne zaostajući ni za pola cola. Dalji razgovor prekinulo je devet vojnika u crnim uniformama i naoruţanih gizarmama, a na naramenicama su nosili znak sunca. – Vi ste – upita podoficir koji je komandovao vojnicima, udarajući se po listu na nozi hrastovom palicom – veštac zvani Geralt? – Da – odgovorio je Geralt nakon trenutka razmišljanja. – Mi smo. – Hoćete li onda poći s nama? – Zašto ste sigurni da hoću? Da li sam uhapšen? Vojnik ga je gledao u beskonaĉnoj tišini, a gledao je ĉudno, kao bez poštovanja. Nije bilo sumnje da mu njegova osmoĉlana pratnja daje smelost da tako gleda. – Ne – reĉe napokon. – Niste uhapšeni. Nismo dobili naređenje da vas uhapsimo. Da je postojalo takvo naređenje, drugaĉije bih vas pitao, milostivi gospodine. Potpuno drugaĉije. Geralt demonstrativno popravi pojas maĉa. – A ja bih – reĉe hladno – drugaĉije odgovarao. – Dobro, dobro, gospodo – Neven odluĉi da se ubaci, prizivajući na lice nešto što je po njegovom mišljenu bio osmeh iskusnog diplomate. – Ĉemu takav ton? Mi smo ĉasni ljudi, ne moramo da se plašimo vlasti, ha, rado pomaţemo vlasti. Razume se, onoliko koliko se pruţi prilika za to. Ali na osnovu toga, i nama od vlasti nešto pripada, zar ne, vojni gospodine? Makar i malecna stvar kao što je objašnjenje razloga zbog kojih ţeli da nam ograniĉi naše građanske slobode. – Rat je, gospodine – odgovori vojnik nimalo pometen tokom razgovora. – Sloboda je, kao što proistiĉe iz samog naziva, stvar za mirna

vremena. A svakojake razloge će vam objasniti gospodin prefekt. Ja izvršavam naredbe i ne smem da ulazim u rasprave. – Što je istina, istina je – prizna veštac i lako namignu trubaduru. – Vodite me onda u prefekturu, gospodine vojniĉe. Ti, Nevene, vrati se kod ostalih i reci im šta se desilo. Uradite šta treba. Regis će već znati šta. * – Šta veštac radi na Strminama? Šta traţi ovde? Ovaj koji je zadao pitanje bio je muškarac širokih ramena, tamne kose i lica ukrašenog brazdama oţiljaka i koţnim naoĉnikom, koji mu je sakrivao levu oĉnu šupljinu. U mraĉnoj uliĉici prizor tog kiklopskog lica bio je u stanju da izazove jecaj groze iz mnogih grudi. To je bilo sasvim neosnovano, jer je to bilo lice gospodina Fulka Artevelde, prefekta Ridbruna, ĉuvara zakona i reda najvišeg ranga u celoj okolini. – Šta veštac traţi na Strminama? – ponovi ĉuvar zakona i reda najvišeg ranga. Geralt uzdahnu, slegnu ramenima pretvarajući se da je ravnodušan. – Svakako znate odgovor na svoje pitanje, gospodine prefekte. To da sam veštac mogli ste da saznate iskljuĉivo od pĉelara iz Prekoreĉja, koji su me unajmili da ih ĉuvam tokom marša. A na Strminama, ili negde drugde, kao veštac traţim mogućnost da zaradim. A putujem u pravcu koji mi pokaţu opunomoćitelji što me iznajmljuju. – Logiĉno – klimnu glavom Fulko Altervelda. – Barem naizgled. S pĉelarima ste se rastali pre dva dana. Ali nameravate da nastavite marš na jug, u malo ĉudnom društvu. S kakvim ciljem? Geralt nije spuštao glavu, izdrţao je uţaren pogled jedinog prefektovog oka. – Da li sam uhapšen? – Ne. Zasad ne. – Onda je cilj i pravac mog marša moja privatna stvar. Pretpostavljam. – Ipak bih vam sugerisao iskrenost i otvorenost. Eto, makar da biste dokazali da ne osećate nikakvu krivicu i da se ne plašite ni zakona, a ni vlasti koja ga ĉuva. Pokušaću da ponovim pitanje: Kakav cilj osvetljava vaš pohod, vešĉe‟1 Geralt je kratko razmišljao.

– Pokušavam da dođem do druida koji su nekada ţiveli u Angrenu, a sada su se preselili u ove krajeve. Nije bilo teško saznati to od pĉelara koje sam ispratio. – Neko vas je unajmio zbog druida? Da nisu ĉuvari prirode spalili u Vrbovoj Babi neku osobu više nego što treba? – Bajke, prevare, sujeverje ĉudni su za prosvećenog ĉoveka. Ja kod druida traţim informacije, a ne njihovu krv. Ali doista, gospodine prefekte, ĉini mi se da sam već bio previše iskren da bih dokazao da ne osećam nikakvu krivicu. – Ne radi se o vašoj krivici. Barem ne samo o njoj. Ipak, hteo bih da u našem razgovoru poĉnu da dominiraju tonovi uzajamne naklonosti. Uprkos izgledu, cilj ovog razgovora je, između ostalog, spasenje tvog ţivota i tvojih saputnika. – Izazvali ste – odgovori Geralt – moju veliku radoznalost, gospodine prefekte. Između ostalog. S velikom paţnjom ću saslušati objašnjenja. – Ne sumnjam. Doći ćemo do tih objašnjenja, ali postepeno. Po etapama. Da li ste ĉuli nekada, gospodine vešĉe, za instituciju krunskog svedoka? Da li znate ko je to? – Znam. Neko ko ţeli da pobegne od odgovornosti tako što odaje i kamarade. – Snaţno uprošćavanje – reĉe bez osmeha Fulko Altervelda – uostalom, tipiĉno za Nordlinga. Vi ĉesto rupe u obrazovanju sakrivate sarkastiĉnim ili karikaturnim uprošćavanjem, koje smatrate duhovitim. Ovde na Strminama, gospodine vešĉe, deluje zakon Imperije. Preciznije, ovde će delovati zakon Imperije, kada se potpuno iskoreni bezakonje koje se širi. Najbolji naĉin da se istrebi bezakonje i razbojništvo jeste gubilište, koje ste sigurno videli na trgu. Ali nekada se primenjuje i institucija krunskog svedoka. Napravio je efektnu pauzu. Geralt ga nije prekidao. – Ne tako davno – nastavi prefekt – uspeli smo da namamimo bandu mladih prestupnika u zasedu. Banditi su pruţali otpor i poginuli. – Ali ne svi, zar ne? – nestrpljivo se domisli Geralt, kome je već poĉelo malo da dosađuje sve to krasnoreĉje. – Jednog ste uzeli ţivog. Obećana mu je milost ako postane krunski svedok. To jest, ako poĉne da druka. I odrukao je mene.

– Otkud takav zakljuĉak? Imali ste neke kontakte s lokalnim kriminalnim svetorn? Sada ili ranije? – Ne. Nisam imao. Ni sada, ni ranije. Stoga oprostite, gospodine prefekte, ali cela ta afera je ili potpuni nesporazum, ili prevara. Ili provokacija usmerena protiv mene. U ovom poslednjem sluĉaju preporuĉio bih da ne gubite vreme i pređete na suštinu stvari. – Izgleda da vas ne napušta misao o provokaciji usmerenoj protiv vas – primeti prefekt mršteći obrvu izobliĉenu oţiljkom. – Da li biste, uprkos uveravanjima, ipak imali razloge da se plašite zakona? – Ne. Međutim, poĉinjem da se plašim da se borba s prestupništvom ovde sprovodi brzo, u velikoj meri i malo detaljno, bez muĉnog ispitivanja: da li je neko kriv, ili nije kriv. Ali šta ćete, moţda je to samo karikaturno uprošćavanje tipiĉno za tupog Nordlinga. Nordlinga koji i dalje ne razume na koji mu naĉin prefekt iz Ridbruna spasava ţivot. Fulko Altervelda ga je na trenutak posmatrao u tišini. Zatim je pljesnuo dlanovima. – Dovedite je – naredio je pozvanim vojnicima. Geralt se smirio uz pomoć nekoliko izdisaja, budući da je iznenadna misao u njemu izazvala ubrzano lupanje srca i pojaĉano dejstvo adrenalina. Uskoro je morao da izvrši narednih nekoliko uzdisaja, morao je ĉak – neĉuveno – šakom skrivenom ispod stola da napravi Znak. A rezultata nije bilo. Postalo mu je vruće. I hladno. Straţari su u kolibu ugurali Ciri. – Oh, pogledajte samo – reĉe Ciri, odmah nakon što su je posadili na stolicu i vezali joj ruke na leđima, iza naslona. – Pogledajte šta je maĉka donela! Artevelda je napravio kratak gest. Jedan od straţara, veliki muškarac lica ne previše bistrog deteta, zamahnuo je rukom sporim pokretom i tresnuo Ciri u lice, tako da se i stolica zateturala. – Oprostite joj, vaša velmoţnosti – reĉe straţar iznenađujuće neţno. – Mlado je to, glupo. Nepromišljeno. – Angulema – Artevelda reĉe polako i jasno. – Obećao sam da ću te saslušati. Ali to je znaĉilo da ću slušati tvoje odgovore na moja pitanja. Tvoje lakrdije ne nameravam da slušam. Bićeš kaţnjena za njih. Jesi li razumela? – Da, ujko.

Gest. Šamar. Stolica se zateturala. – Mlado je to – promrmlja straţar trljajući šaku o butinu. – Nepromišljeno... Iz prćastog devojĉinog nosa – Geralt je već video da to nije Ciri i nije se mogao naĉuditi svojoj pogrešci – potekao je tanak mlaz krvi. Devojka je jako ušmrknula i osmehnula se krvoloĉno. – Angulema – ponovi prefekt. – Jesi li me razumela? – Jesam, gospodine Fulko. – Ko je Angulema? Devojka je ponovo ušmrknula, sagnula glavu i ustrelila u Geralta velike oĉi. Boje oraha, ne zelene. Potom je protresla neurednu grivu svetlu poput slarne, ĉiji su neposlušni pramenovi padali na obrve. – U ţivotu ga nisam videla – oblizala je krv koja joj je potekla na usnu. – Ali znam ko je on. Uostalom, to sam vam već rekla, gospodine Fulko, sada znate da nisam lagala. On se zove Geralt. On je veštac. Pre nekih deset dana prešao je Jarugu i uputio se ka Tusenu. Jesam li upravu, belokosi ujko? – Mlado je to... Nepromišljeno... – reĉe brzo straţar gledajući u prefekta s nekakvim nemirom. Ali Fulko Altervelda se samo iskrivi i zavrte glavom. – Ti ćeš i na gubilištu praviti šegu, Angulema. Dobro, idemo dalje. S kime, po tvom mišljenju, taj veštac Geralt putuje? – I to sam vam rekla! S lepotanom po imenu Neven, koji je trubadur i nosi sa sobom lutnju. S mladom ţenom koja ima tamnoplavu kosu ošišanu na vratu. Njeno ime ne znam. I s jednim muškarcem bez opisa, ĉije ime takođe nije bilo navedeno. Skupa ih ima ĉetvoro. Geralt je naslonio bradu na pesnice, s interesovanjem posmatrajući devojku. Angulema nije spuštala pogled. – Ali ti imaš oĉi – reĉe. – Ĉudnovate oĉi! – Dalje, dalje, Angulema – poţuri je gospodin Fulko kriveći se. – Ko još pripada toj vešĉevoj kompaniji? – Niko. Rekla sam, ima ih ĉetvoro. Nemaš uši, ujko? Gest, šamar, krv. Straţar je protrljao šaku o butinu uzdrţavajući se od primedbi o neposlušnosti omladine. – Laţeš, Angulema – reĉe prefekt. – Koliko ih ima, pitam po drugi put?

– Kako hoćete, gospodine Fulko. Kako hoćete. Vaša volja. Ima ih dvesta. Trista! Šeststo! – Gospodine prefekte – Geralt brzo i oštro preduhitri naredbu za batine. – Ostavimo to, ako je moguće. To što je rekla je toliko precizno da ne moţe biti reĉi o laţi, više o nedovoljnoj informisanosti. Ali otkud njoj informacije? Sama je priznala da me vidi prvi put u ţivotu. I ja nju vidim prvi put. Kunem vam se. – Hvala – Artevelda ga pogleda krivo – za pomoć u istrazi. Bila je dragocena. Kada poĉnem da saslušavam vas, raĉunam da ćete se pokazati jednako reĉiti. Angulema, ĉula si šta je rekao gospodin veštac! Govori. I nemoj da ţuriš. – Bilo je reĉeno – devojka obliza krv koja joj je tekla iz nosa – ako se vlasti donese informacija o nekom planiranom zloĉinu, ako vidimo da neko planira neku krađu, onda će biti ukazana milost. Evo, ja govorim, zar ne? Znam za planiran zloĉin, hoću da spreĉim loše delo. Slušajte šta ću reći. Slavuj i njegova banda ĉekaju u Belhavenu ovog ovde vešca i moraju da ga ubiju tamo. Taj kontrakt im je dao jedan poluvilenjak, stranac, đavo zna odakle je, niko ga ne zna. Sve im je rekao taj poluvilenjak. Ko, kako izgleda, odakle će doći, kada će doći i u kakvoj kompaniji. Upozorio ih je da veštac nije bilo kakva naivĉina, već lisac, da ne izigravaju delije, već da ga udare u leđa, pogode samostrelom, a najbolje da ga otruju kada negde u Belhavenu bude jeo ili pio. Poluvilenjak je za to dao novac Slavuju. Mnogo novca. A obećao je više posle svršenog posla. – Posle svršenog posla – primeti Fulko Artevelda. – A od tada je taj poluvilenjak stalno u Belhavenu? Sa Slavujevom bandom? – Moţda. Ne znam to. Ima već više od nedelju dana kako sam pobegla iz Slavujeve bande. – I to bi bio razlog zbog koga ih drukaš? Liĉni raĉuni? Devojĉine oĉi su zasuzile, a naduvene usne su se sablasno iskrivile. – Šta tebe briga za moje raĉune, ujko! A time što drukam ţivot ti spasavam, ne? Trebalo bi da mi zahvališ! – Hvala – Geralt ponovo preduhitri naredbu za batine. – Samo sam ţeleo da skrenem paţnju; ako su to tvoji liĉni raĉuni, onda tvoja verodostojnost bledi, krunski svedoĉe. Ljudi drukaju da bi spasli koţu i ţivot, ali laţu kada ţele da se osvete.

– Naša Angulema nema nikakvih šansi da spase ţivot – prekinu ga Fulko Artevelda. – Ali koţu zaista ţeli da spase. Za mene je to apsolutno verodostojan motiv. I, Angulema? Ţeliš da spaseš koţu, zar ne? Devojka stisnu usta i vidno poblede. – Banditska odvaţnost – reĉe s prezrenjem prefekt. – I u isto vreme govnarska. Napadaju kad su nadmoćniji, pljaĉkaju siromašne i ubijaju nemoćne. A da pogledate smrti u oĉi, eh, to je već teţe. To već ne moţete. – Još ćemo videti – promrmlja. – Videćemo – potvrdi ozbiljno Fulko. – I ĉućemo. Iscepaćeš pluća vrištanjem na gubilištu, Angulema. – Obećali ste milost. – I odrţaću obećanje. Ako se ispostavi da je istina to što si izjavila. Angulema se trgnula na stolici pokazujući na Geralta pokretom, ĉinilo se, celog mršavog tela. – A to – vrisnu – šta je? Nije istina? Neka porekne da nije veštac i da nije Geralt! On će tu da mi priĉa da nisam verodostojna! Pa nek ide u Belhaven, to će biti bolji dokaz da ne laţem! Njegov leš ćete u zoru naći u slivniku. Samo što ćete tada reći da nisam spreĉila zloĉin i od milosti ništa! Zar ne? Prevaranti, dođavola, vi ste! Prevaranti i ništa više! – Ne tucite je – reĉe Geralt. – Molim vas. U njegovom glasu je bilo neĉeg što je na pola puta zaustavilo dizanje prefektove i straţareve ruke. Angulema je ušmrknula gledajući ga pronicljivo. – Hvala, ujko – reĉe. – Ali batine su mala stvar, ako hoće, neka biju. Mene su odmalena tukli, navikla sam. Ako hoćeš da budeš dobar, onda potvrdi da govorim istinu. Neka odrţe reĉ. Neka me, dođavola, obese. – Vodite je – naredi Fulko, gestom utišavajući Geralta, koji je pokušao da se usprotivi. – Nije nam više potrebna – objasnio je kada su ostali sami. – Ja znam sve i daću vam objašnjenja. A onda ću traţiti da mi vratite istom merom. – Najpre – vešĉev glas beše hladan – objasnite o ĉemu se radilo u tom glasnom finalu završenom ĉudnom molbom da je obesite. Ipak je devojka kao krunski svedok obavila svoje. – Još ne. – Kako to?

– Homer Stragen, zvani Slavuj, izuzetno je opasan lupeţ. Okrutan i bezobrazan, prepreden i bistar, a pritom ima i sreće. To što prolazi nekaţnjeno podstiĉe druge. Moram to da okonĉam. Zato sam se dogovorio s Angulemom. Obećao sam da će, ako njene izjave rezultiraju time da uhvatimo Slavuja, a njegovu bandu razbijemo, Angulema biti obešena. – Kako? – veštac nije preterao sa ĉuđenjem. – Ovde tako izgleda institucija krunskog svedoka? U zamenu za saradnju s vlašĉu – omĉa? A šta ako neko odbije saradnju? – Kolac. A pre toga vađenje oĉiju i kidanje grudi vrelim kleštima. Veštac ne reĉe ni reĉi. – To se zove: primer uţasa – nastavi ubrzo Fulko Artevelda. – Stvar veoma nuţna u borbi protiv banditizma. Zašto stiskate pesnice da skoro ĉujem krckanje zglobova? Da li ste vi moţda pristalica humanog ubijanja? Vi moţete da priuštite taj luksuz, ipak se uglavnom borite s bićima koja, koliko god to smešno zvuĉalo, isto humano ubijaju. Ja ne mogu da priuštim takav luksuz. Ja sam viđao trgovaĉke karavane i kuće opljaĉkane od strane Slavuja i njemu sliĉnih. Viđao sam šta je radio ljudima da bi pokazali skrovišta ili otkrili magijske šifre kovĉega i sefova. Viđao sam ţene kod kojih je Slavuj noţem proveravao da li su sakrile dragocenosti. Viđao sam ljude kojima je radio još gore stvari samo zarad razbojniĉke zabave. Angulema, ĉija vas sudbina tako uzbuđuje, uĉestvovala je u takvim zabavama, to je sigurno. Dosta dugo je bila u bandi. A da nije bilo ĉiste sluĉajnosti, da nije pobegla iz bande, niko ne bi saznao za zasedu u Belhavenu, a vi biste je upoznali na drugaĉiji naĉin. Moţda bi vas ona gađala u leđa iz samostrela. – Ne volim “šta bi bilo kad bi bilo”. Da li vam je poznat razlog zbog kog je pobegla iz bande? – Njeni iskazi su u tom pogledu bili nejasni, a moji ljudi nisu hteli to da istraţuju. Ali svi znaju da Slavuj pripada onim muškarcima koji ograniĉavaju ţene na ulogu, rekao bih, prvobitno prirodnu. Ako mu ne uspeva milom, onda ţenama tu ulogu nameće silom. Sigurno je zbog toga došlo do generacijskih konflikata. Slavuj je zreo ĉovek, a poslednji Angulemini kompanjoni bili su štenci kao i ona. Ali to su nagađanja, u suštini me to ne zanima. Usudiću se da pitam, a zašto vas to toliko zanima? Zašto se u vama javljaju tako ţive emocije otkad ste prvi put videli Angulemu?

– Ĉudno pitanje. Devojka me je obavestila o napadu koji su navodno spremali za mene njeni bivši kamaradi po naredbi nekog poluvilenjaka. Stvar je sama po sebi senzacionalna, budući da nisam ni u kakvim starim svađama ni s jednim poluvilenjakom. Povrh toga, devojka zna u kakvom društvu putujem, s takvim detaljima kao to da se trubadur zove Neven a da je devojci zaseĉena pletenica. Upravo zbog te pletenice podozrevam u svemu tome laţ ili provokaciju. Nije potrebno nikakvo umeće da se uhvati i ispita neko od šumskih pĉelara s kojima sam putovao poslednje nedelje. I da se brzo inscenira... – Dosta! – Artevelda je lupio pesnicom o sto. – Previše ste mi se tu razmahali, moj gospodine. Znaĉi, ja bih morao nešto toboţe da insceniram? A s kakvim ciljem? Da bih vas nasamario i uvukao u zamku? A ko ste vi kada se tako plašite provokacija i zamki? Samo je kriminalcu pĉela iza kape, gospodine vešĉe. Samo kriminalcu! – Dajte mi drugo objašnjenje. – Ne, vi ga dajte meni! – Ţao mi je. Nemam nikakvo. – Mogao bih nešto da došapnem – prefekt se zloĉesto osmehnuo. – Ali zašto bih? Da budem jasan, mene ne interesuje ko ţeli da vas vidi mrtvog i zbog ĉega. Ne zanima me odakle je taj što ima o vama tako sjajne informacije, sve do boje i duţine kose. Reći ću još ovo: mogao bih da vas uopšte ne obavestim o tom napadu, vešĉe. Mogao bih mirno da se odnosim prema vašoj kompaniji kao prema nesvesnom mamcu za Slavuja. Da pratim, ĉekam, dok Slavuj ne proguta udicu, najlon, olovo i plovak. I onda da ga uzmem kao svog. Zato što me on zanima, od njega zavisim. A što biste vi već tada trunuli u grobu? Ha, nuţno zlo, vredi ţrtve! Ućutao je. Geralt nije komentarisao. – Znajte, moj gospodine vešĉe – nastavi ubrzo prefekt – da sam ja sebi obećao da će na ovom terenu zavladati zakon. Po svaku cenu i svim metodama, per fas et nefas. Zato što zakon nije jurisprudencija19, nije debela knjiga puna paragrafa, to nisu filozofski traktati, nisu naduvane besmislice o pravednosti, nisu otrcane fraze o moralu i etici. Zakon su bezbedni putevi i drumovi, lokalni sokaci kojima moţe da se šeta ĉak i nakon zalaska sunca. To su krĉme i kafane, iz kojih moţeš da izađeš u klozet ostavljajući novĉanik na stolu, a ţenu za stolom. Zakon je miran 19

Pravna nauka. (Prim. prev.)

san ljudi sigurnih da će ih probuditi kukurikanje pevca, a ne crveni pevac20! A za one koji krše zakon – omĉa, sekira, kolac i uţareno ţelezo! Kazna koja zastrašuje druge. One koji krše zakon treba hvatati i kaţnjavati. Svim dostupnim sredstvima i metodama... Ej bre, vešĉe! Da li se negodovanje koje se oslikava na tvom licu odnosi na cilj ili na metod? Mislim da je na metod! Zato što je lako kritikovati metode, ali svi hoće da ţive u bezbednom svetu, ne? Pa, odgovori! – Nemam šta da kaţem. – Ja mislim da imaš. – Meni se, gospodine Fulko – reĉe mirno Geralt – ĉak dopada svet iz tvoje vizije i tvoje ideje. – Zaista? Tvoj izraz lica svedoĉi nešto suprotno. – Svet iz tvoje ideje je pravi svet za vešca. U njemu nikad neće nedostajati posla za vešca. Umesto kodeksa, paragrafa i naduvanih fraza o pravednosti, tvoja ideja daje bezakonje, anarhiju, samovolju i koristoljublje kraljevske dece i samozvane gospode, revnost karijerista koji ţele da se omile svojim šefovima, zaslepljeno osvetoljublje fanatika, svirepost krvnika, revanš i sadistiĉku osvetu. Tvoja vizija je svet straha, svet u kome se ljudi boje da izlaze iz kuća po sumraku, ne iz straha od bandita, već od ĉuvara zakona, jer je svakako rezultat svakog velikog lova na bandite uvek to što razbojnici odmah pristupaju u redove ĉuvara zakona. Tvoja vizija je svet korupcije, iznude i provokacije, svet krunskih svedoka i laţnih svedoka. Svet špijunaţe i iznuđenih iskaza. Potkazivanja i straha od potkazivanja. I neizbeţno će doći dan kada će se u tom svetu iskidati kleštima grudi pogrešne osobe, kada će se neko nevin obesiti ili nabiti na kolac. A tada će to već biti svet zloĉina. – Ukratko govoreći – dovrši – svet u kom bi se veštac osećao kao riba u vodi. – Molim vas – reĉe nakon trena ćutanja Fulko Altervelda, trljajući oĉnu šupljinu zaklonjenu koţnim naoĉnikom. – Idealista! Veštac. Profesionalac za ubijanje. A ipak idealista. I moralista. To je opasno u tvojoj struci, vešĉe. To je znak da poĉinješ da prerastaš svoju struku. Jednog dana ćeš se dvoumiti da li da ubiješ strigu, jer moţda je to nevina striga? Jer moţda je to slepa osveta i slepi fanatizam? Ne ţelim ti da do toga dođe. A ako ti nekad... ne ţelim ti ni to, ali to je ipak moguće, ako ti neko na okrutan i sadistiĉki naĉin povredi blisku osobu, tada bih se rado 20

Požar. (Prim. prev.)

vratio ovom našem razgovoru i problematici kazne koja je proporcionalna krivici. Ko zna da li ćemo se tada toliko mnogo razlikovati u gledištima? Ali danas, ovde, sada, to neće biti predmet konsideracije, ni debate. Danas ćemo govoriti o konkretnim stvarima. A konkretna stvar si ti. Geralt lako podiţe obrve. – Iako si se ironiĉno izrazio o mojim metodama i mojoj viziji sveta zakona, posluţićeš, moj dragi vešĉe, da se ta vizija ostvari. Ponoviću: ja sam se zakleo da će oni što krše zakon dobiti svoje. Svi. Od onog sitnog što na trţnici vara na vagi, do onog koji je negde na putu opljaĉkao transport lukova i strela za vojsku. Razbojnici, secikese, lopovi, lupeţi. Teroristi iz organizacije „Slobodne Strmine”, koji sebe pompezno nazivaju borcima za slobodu. I Slavuj. Pre svega Slavuj. Slavuja mora da sustigne kazna, a metoda je nevaţna. Što brţe. Pre nego što proglase amnestiju, a on se izvuĉe... Vešĉe, ja mesecima ĉekam nešto što će mi omogućiti da budem za korak ispred njega. Nešto što će mi omogućiti da ga usmerim, da udesim da napravi grešku, tu jednu odluĉujuću grešku koja će ga uništiti. Moram li da govorim dalje, ili si već pogodio? – Pogodio sam, ali nastavite. – Tajanstveni poluvilenjak, navodni inicijator i podstrekivaĉ napada, upozorio je Slavuja na vešca, preporuĉio mu da bude oprezan i savetovao drsku arogantnost, koĉoperenje i da ne bude zabrinut. Znam da to nije bez razloga. Ipak, upozorenje će biti uzaludno. Slavuj će napraviti grešku. Napašće vešca upozorenog i spremnog da se odbrani. Napašće vešca koji ĉeka napad. I to će biti kraj razbojnika Slavuja. Ţelim da sklopim dogovor s tobom, Geralte. Bićeš moj krunski veštac. Ne prekidaj me. Dogovor je jednostavan, svaka strana se obavezuje, svaka će ispuniti obaveze. Ti ćeš likvidirati Slavuja. S druge strane, ja ću u zamenu... Zaćutao je na trenutak, osmehnuo se podmuklo. – Ne pitam ko ste, odakle dolazite, kuda i zbog ĉega putujete. Ne pitam zašto jedan od vas govori s jedva primetnim nilfgardskim akceutom, a drugog ponekad popreko gledaju psi i konji. Neću narediti da se trubaduru Nevenu uzme tubus s beleškama, neću proveriti šta piše u tim beleškama. A carska kontraobaveštajna sluţba će me informisati o vama tek onda kada Slavuj bude mrtav ili u mojoj tamnici. Ĉak i kasnije, zašto da ţurimo? Daću vam vremena. I šansu.

– Šansu za šta? – Da stignete u Tusen. U tu smešnu kneţevinu iz bajke ĉije granice ĉak ni nilfgardska kontraobaveštajna sluţba ne sme da povredi. Posle toga se pak mnogo toga moţe promeniti. Biće amnestija. Biće moţda primirje iza Jaruge. Moţda ĉak trajan mir. Veštac je dugo ćutao. Unakaţeno prefektovo lice bilo je nepokretno, a njegovo oko je sijalo. – Pristajem – reĉe napokon Geralt. – Bez pogađanja? Bez uslova? – Dva uslova. – A kako drugaĉije. Slušam. – Moram najpre otići na nekoliko dana na zapad. Na jezero Monduirn. Kod druida, pošto... – Da li me ti smatraš budalom? – nasilno ga prekinu Fulko Artevelda. – Da li ti hoćeš da me nasamariš? Kakav zapad? Kuda vodi tvoj put, svako zna! Tu ubrajam i Slavuja, koji baš na tvom putu postavlja zasedu. Na jugu, u Belhavenu, na mestu gde Dolinu Neve preseca Dolina Sansretur, koja vodi u Tusen. – Da li to znaĉi... – ... da druidi nisu na Lok Monduirnu. Već skoro mesec dana. Otputovali su Dolinom Sansretur do Tusena, pod okriljem kneginje Anrijete iz Boklera, koja je bila slaba na svakojake ĉudake, ludake i ĉudovišta. Rado je davala takvima azil u svojoj bajkovitoj zemlji. Ali ti to znaš, vešĉe. Ne pravi me budalom. Ne pokušavaj da me obmaneš. – Neću pokušavati – reĉe polako Geralt. – Dajem reĉ da neću. Sutra krećem u Belhaven. – A da nisi nešto zaboravio? – Ne, nisam zaboravio. Moj drugi uslov: ţelim Angulemu. Ubrzaćeš za nju amnestiju i pustićeš je iz tamnice. Krunskom vešcu je potreban tvoj krunski svedok. Brzo, slaţeš li se ili ne? – Slaţem – odgovori gotovo odmah Fulko Altervelda. – Nemam izbora. Angulema je tvoja. Zato što ipak znam da pristaješ na saradnju sa mnom samo zbog nje. * Jašući bok uz bok s Geraltom, vampir je slušao paţljivo, nije ga prekidao. Vešca nije prevarila njegova pronicljivost.

– Ima nas petoro, a ne ĉetvoro – reĉe ĉim je Geralt prestao da priĉa. – Putujemo u petorci od kraja avgusta i u petorci smo prešli Jarugu. A pletenicu je Milva sebi odsekla tek u Prekoreĉju. Pre nekih nedelju dana. Tvoja svetlokosa štićenica zna za Milvinu pletenicu. A nije nas izbrojala petoro. Ĉudno. – Zar to nije najĉudnije u celoj toj ĉudnoj priĉi? – Ni najmanje. Najĉudniji je Belhaven. Gradić u kom nam je navodno postavljena zaseda. Gradić smešten duboko u planinama, na putu Doline Neve i prevoja Teodula... – Kud nikad nismo planirali da putujemo – završi veštac poţurujući Ukljevu, koja je poĉela da zaostaje. – Pre tri nedelje, kada je taj razbojnik Slavuj primio od nekakvog poluvilenjaka naredbu da me ubije, bili smo u Angrenu, kretali smo se ka Ked Duu, plašeći se moĉvara Isgit. Nismo ĉak ni znali da ćemo morati da pređemo Jarugu. Dođavola, mi još jutros nismo znali... – Znali smo – prekinu ga vampir. – Znali smo da traţimo druide. Jutros isto, kao i pre tri nedelje. Taj tajanstveni poluvilenjak organizuje zasedu na putu koji vodi do druida, ubeđen da ćemo mi poći istim tim putem. On jednostavno... – ... zna bolje od nas kuda taj put vodi – veštac se revanšira upadanjem u reĉ. – Otkud on to zna? – To treba njega pitati. Upravo si zbog toga pristao na prefektovu ponudu, zar ne? – Svakako. Raĉunam da ću uspeti da malo proćaskam s tim gospodinom poluvilenjakom – osmehnu se zloĉesto Geralt. – Ipak, pre nego što dođe do toga, ne pada ti na pamet nekakvo objašnjenje? Zar prosto samo ne vapi? Vampir ga je neko vreme posmatrao ćuteći. – Ne sviđa mi se to što govoriš, Geralte – reĉe konaĉno. – Ne sviđa mi se to što misliš. Smatram da je ta misao rđava. Prebrzo usvojena, bez razmišljanja. Proizilazi iz predrasuda i nezadovoljstva. – Pa, ĉime objasniti... – Ĉime god – Regis ga je prekinuo tonom kakav Geralt nikad kod njega nije ĉuo. – Ĉime god, samo ne tim. Zar ne uzimaš, na primer, u obzir mogućnost da tvoja svetlokosa štićenica jednostavno laţe? – Deder, deder, ujko! – povika Angulema jašući za njima na magarcu po imenu Drakul. – Ne prebacuj mi laţ ako mi je ne moţeš dokazati! – Ja nisam tvoj ujka, drago dete.

– A ja nisam tvoje drago dete, ujko! – Angulema – veštac se okrenu u sedlu. – Zaĉepi. – Kako narediš – Angulema se momentalno smirila. – Ti moţeš da mi naređuješ. Ti si me izvukao iz jame i istrgao iz kandţi gospodina Fulka. Tebe slušam, ti si sada vođa, glava bande... – Zaĉepi, molim te. Angulema je zamrmljala sebi u bradu, prestala da poţuruje Drakula i ostala pozadi, tim pre što su Regis i Geralt ubrzali da bi sustigli Nevena, Kahira i Milvu, koji su jahali napred. Išli su prema planinama obalom reke Neve, koja je brzo valjala po kamenju i pragovima mutnu i ţutobronzanu vodu od poslednjih kiša. Nisu bili sami. Veoma ĉesto su sretali ili zaobilazili eskadrone nilfgardske konjice, usamljene jahaĉe, kola naseljenika i karavane trgovaca. Na jugu, sve bliţe i sve groznije, izdizale su se Amelske planine. I špicasti vrh Gorgone, Đavolje planine, potonule u oblake koji su brzo prekrivali celo nebo. – Kada ćeš im kazati? – upita vampir, pogledom pokazujući trojku koja je jahala napred. – U logoru. * Neven je bio prvi koji je pustio glas kada je Geralt prestao da govori. – Ispravi me ako grešim – reĉe. – Ta devojka, Angulema, koju si rado i bezbriţno prikljuĉio našoj druţini, obiĉna je kriminalka. Da bi je spasao od kazne, koja je uostalom zasluţena, pristao si da sarađuješ s Nilfgardijcima. Dao si da te unajme. Ha, nisi samo sebe iznajmio, već sve nas. Svi moramo da pomognemo Nilfgardijcima da uhvate ili usmrte nekog lokalnog razbojnika. Ukratko: ti si, Geralte, postao nilfgardski najamnik, lovac na nagrade, plaćeni ubica. A mi smo unapređeni u tvoje pomoćnike... Ili sluge... – Imaš neverovatan talenat za uprošćavanje, Nevene – probrblja Kahir. – Zar stvarno nisi razumeo o ĉemu se radi? Da li ti priĉaš samo da bi priĉao? – Ćuti, Nilfgardijĉe. Geralte? – Poĉnimo od toga – veštac ubaci u vatru drvce kojim se zanimao već neko vreme – da u tome što nameravam niko ne mora da mi pomaţe. Mogu to da obavim sam. Bez pomoćnika i slugu.

– Odvaţan si, ujko – javila se Angulema. – Ali Slavujeva banda ima dvadeset i ĉetvoro dobrih delija, koji se ĉak ni vešca neće uplašiti tako lako, a ako je reĉ o maĉu, jedan ne moţe da istraje protiv dva tuceta ĉak iako je istina ono što priĉaju o vešcima. Spasao si mi ţivot, pa ću ti ja vratiti istom merom. Upozorenjem i pomoći. – Šta je to, dođavola, banda! – Aen Hanse – objasni Kahir – to je na našem jeziku naoruţana druţina, ali ona koju spajaju prijateljske veze... – Kompanija? – E, upravo. Kao što vidim, reĉ je ušla u ovdašnji ţargon... – Banda je banda – prekinu ga Angulema. – A na našem: bagra ili grupa. Šta tu ima da se priĉa? Ja sam ozbiljno upozorila. Jedan nema šanse protiv cele bande. Da bude veće zlo, on ne zna ni Slavuja, niti ikoga u Belhavenu i okolini, ni neprijatelja ni prijatelja ili saveznika. Ne zna puteve koji vode u grad, a vode mnogi. Ja kaţem: veštac neće sam izaći na kraj s tim. Ne znam kakvi obiĉaji vladaju kod vas, ali ja vešca neću ostaviti samog. On je mene, kao što je to rekao ujka Neven, rado i bezbriţno primio u vašu druţinu, iako sam ja kriminalka... Još mi kosa smrdi na kriminal, ali nisam imala kako da je operem... Veštac, a ne neko drugi, izvukao me je iz tog kriminala na svetlost dana. I ja sam mu za to zahvalna. Zbog toga ga ja neću ostaviti samog. Odvešću ga u Belhaven, na Slavuja i tog poluvilenjaka. Idem zajedno s njim. – I ja – reĉe odmah Kahir. – Ja takođe! – glasno će Milva. Neven je pritisnuo uz grudi tubus s rukopisima, od kog se u poslednje vreme nije razdvajao ni na tren. Spustio je glavu. Videlo se da se bori s mislima. A misli uvek pobeđuju. – Ne meditiraj, pesniĉe – reĉe opušteno Regis. – Ipak, nemaš ĉega da se stidiš. Ti si još manje sposoban od mene za uĉestvovanje u krvavom boju s maĉevima i noţevima. Nisu nas uĉili da ranjavamo bliţnje ţelezom. Povrh toga... Ja povrh toga... Podigao je na vešca i Milvu blistave oĉi. – Ja sam kukavica – reĉe kratko. – Ako ne budem morao, ne ţelim da preţivim ono što sam onda preţiveo na trajektu i mostu. Nikad. Zbog toga vas molim da me iskljuĉite iz borbene grupe koja ide u Belhaven. – S tog trajekta i mosta – odazvala se oporo Milva – izvukao si me na leđima, kada mi je slabost oduzela noge. Da je tamo umesto tebe bila

neka kukavica, onda bi me ostavio i pobegao. Ali tamo nije bilo nikakve kukavice. To si bio ti, Regise. – Dobro reĉeno, tetka – reĉe s uverenjem Angulema. – Ne razumem baš o ĉemu je reĉ, ali dobro reĉeno. – Nisam ti ja nikakva tetka! – Milvine oĉi blesnuše zloslutno. – Pazi, mala! Ako me još jednom tako nazoveš, videćeš! – Šta ću videti? – Mir! – zareţa oštro veštac. – Dosta s tim, Angulema! Kako vidim, sve vas treba dovesti u red. Završilo se vreme putovanja naslepo, ka horizontu, ako i ima nešto tamo iza horizonta. Došlo je vreme za konkretna dela. Vreme za prerezivanje grla. Zato što napokon imamo kome da ih prereţemo. Oni koji dosad nisu razumeli neka shvate – napokon imamo nadohvat ruke konkretnog neprijatelja. Poluvilenjaka koji ţeli našu smrt, a i agent je nama neprijateljskih sila. Zahvaljujući Angulemi, mi smo upozoreni, a upozoreni znaĉi naoruţani, kako glasi poslovica. Moram da uhvatim tog poluvilenjaka i iscedim iz njega po ĉijoj naredbi dela. Da li si najzad razumeo, Nevene? – Ĉini se – reĉe mirno pesnik – da razumem više i bolje nego ti. Bez ikakvog hvatanja i ceđenja, slutim da taj tajanstveni vilenjak dela po Dajkstrinoj naredbi, koga si pred mojim oĉima obogaljio na Tanedu, slomivši mu skoĉni zglob. Dajkstra, po izveštaju maršala Visegerda, nas nesumnjivo smatra nilfgardskim špijunima. A nakon našeg bega iz korpusa lirijskih partizana, kraljica Meve je sigurno dopisala nekoliko taĉaka na listu naših zloĉina... – Greška, Nevene – ubaci tiho Regis. – To nije Dajkstra. A ni Visegerd. A ni Meve. – Pa ko onda? – Svaki sud i zakljuĉak bio bi preran. – Slaţem se – procedi hladno veštac. – Zbog toga stvar treba ispitati na mestu. A zakljuĉke izbaciti iz glave. – A ja – nije odustajao Neven – i dalje smatram da je ta ideja glupa i riziĉna. Dobro je da smo upozoreni na zasedu i da znamo za nju. Ako znamo, zaobići ćemo je u širokom luku. Neka nas taj vilenjak ili poluvilenjak ĉeka do mile volje, a mi ćemo da poţurimo svojim putem... – Ne – prekinu veštac. – Kraj diskusije, dragi moji. Kraj anarhije. Došlo je vreme da naša... banda... konaĉno ima predvodnika. Svi, ne iskljuĉujući Angulemu, gledali su ga u tišini punoj išĉekivanja.

– Ja, Angulema i Milva – reĉe – idemo u Belhaven. Kahir, Regis i Neven skreću u Dolinu Sansretur i idu u Tusen. – Ne – reĉe brzo Neven, jaĉe stiskajući svoj tubus. – Nema šanse. Ja ne mogu. – Zaĉepi. Nema rasprave. Ovo je naređenje vođe bande! Idete u Tusen, ti, Regis i Kahir. Tamo ćete nas ĉekati. – Tusen je za mene smrt – reĉe trubadur bez emfaze. – Kada me prepoznaju u Bokleru u zamku, gotov sam. Moram vam otkriti... – Ne moraš – prekinu ga grubo veštac. – Prekasno je. Mogao si da se povuĉeš, nisi hteo. Ostao si u druţini da bi spasao Ciri. Zar ne? – Tako je. – Stoga ćeš poći s Regisom i Kahirom Dolinom Sansretur. Saĉekaćete nas u planinama, ali nećete odmah preći granice Tusena. Ali ako... Ako bude neophodno, morate preći granicu. U Tusenu su navodno druidi, oni iz Ked Dua, Regisovi prijatelji. Ako bude neophodno, dobićete od druida informacije, i krenite po Ciri... sami. – Kako to sami? Ti predviđaš... – Ne predviđam, uzimam u obzir mogućnost. Takozvani: za svaki sluĉaj. Krajnost, ako više voliš. Moţda sve prođe dobro i nećemo morati da se pokazujemo u Tusenu. Ali u sluĉaju... Vaţno je to da u Tusen ne krene za vama nilfgardska potera. – Neće krenuti – dobaci Angulema. – Ĉudno je to, ali Nilfgard poštuje rubeţ Tusena. Ja sam se takođe jednom tamo sakrila od potere. Ali tamošnji vitezovi nisu bolji od Crnih! Fini, ljubazni, ali hitri s kopljem i maĉem. A granicama patroliraju bez prestanka. Sebe nazivaju: lutalice. Jašu sami, po dvoje ili troje. I iskorenjuju lopovluk. Znaĉi: nas. Vešĉe, jedna stvar u tim tvojim planovima treba da se promeni. – Šta? – Ako treba da krenemo u Belhaven i uplašimo Slavuja, poći ćete sa mnom ti i gos‟n Kahir. A s njima neka ide tetka. – A zbog ĉega? – Geralt gestom umiri Milvu. – Za taj posao su potrebni momci. Što se ţestiš, tetka? Ja znam šta priĉam! Ako dođe do neĉega, moţda će trebati da se dela više zastrašivanjem nego snagom. A niko iz Slavujeve bande neće se uplašiti trojke u kojoj na jednog momka idu dve ţene.

– Poći će s nama Milva. – Geralt stisnu prste na nadlaktici ozbiljno razbesnele streliĉarke. – Milva, a ne Kahir. S Kahirom ne ţelim da idem. – Zašto? – upitaše gotovo istovremeno Angulema i Kahir. – Upravo tako – reĉe polako Regis. – Zašto? – Zato što nemam poverenja u njega – izjavi kratko veštac. Tišina koja je zavladala bila je neprijatna, teška, gotovo lepljiva. Iz pravca šume, u kojoj je logorovao trgovaĉki karavan i grupa drugih putnika, dopirali su povišeni glasovi, krici i pesma. – Objasni – reĉe najzad Kahir. – Neko nas je izdao – reĉe oporo veštac. – Posle razgovora s prefektom i Angulemine izjave, u to nema sumnje. A kada se dobro razmisli, dolazi se do zakljuĉka da je izdajnik među nama. A da bi se pogodilo ko je on, uopšte ne treba dugo razmišljati. – Kako mi se ĉini, ti si – namršti obrve Kahir – dozvolio sebi da sugerišeš da sam ja taj izdajnik? – Ne krijem – vešĉev glas je bio hladan – da me je spopala takva misao, razume se. Mnogo stvari ukazuje na to. Mnogo stvari bi to razjasnilo. Veoma mnogo. – Geralte – reĉe Neven. – Da ti ne odlaziš malĉice predaleko? – Neka govori – napući usne Kahir. – Neka govori. Neka se ne ustruĉava. – Pitali smo se – Geralt pređe pogledom po licima kompanjona – kako je moglo doći do izmišljene greške u raĉunu. Znate o ĉemu govorim. O tome što nas je petoro, a ne ĉetvoro. Mislili smo da je neko jednostavno pogrešio: tajanstveni poluvilenjak, razbojnik Slavuj ili Angulema. A ako odbacimo verziju greške? Onda se nameće sledeća verzija: druţina broji pet osoba, a Slavuj treba da ubije samo ĉetiri. Znaĉi da je peta saveznik atentatora. Neko ko ih stalno informiše o koracima druţine. Od poĉetka, od trenutka kada se, nakon pojedene slavne riblje ĉorbe, formirala druţina, primivši u svoje redove Nilfgardijca. Nilfgardijca koji mora da uhvati Ciri, mora da je preda caru Emhiru, jer od toga zavisi njegov ţivot i dalja karijera. – Znaĉi, ipak nisam pogrešio – reĉe polako Kahir. – Ipak sam izdajnik. Podao, dvoliĉan izdajica?

– Geralte – odazva se ponovo Regis. – Oprosti na iskrenosti, ali tvoja teorija je šuplja kao staro rešeto. A tvoja misao, već sam ti to rekao, rđava je. – Jesam izdajnik – ponovi Kahir kao da nije ĉuo vampirove reĉi. – Međutim, koliko shvatam, nema nikakvih dokaza za moju izdaju, postoje samo mutne indicije i vešĉeve pretpostavke. Koliko sam shvatio, na mene će pasti teret dokazivanja moje nevinosti. Ja ću morati da dokaţem da nisam konj. Zar ne? – Bez patetike, Nilfgardijĉe – planu Geralt stojeći pored Kahira i udarajući ga pogledom. – Da imam dokaz za tvoju krivicu, ne bih traćio vreme na priĉu, već bih te rasporio po podbratku kao haringu! Znaš princip cui bono? Onda mi odgovori: ko osim tebe ima i najmanji razlog da izda? Ko bi osim tebe dobio bilo šta za izdaju? Iz pravca logora trgovaĉkog karavana razlegao se glasan i otegnut tresak. Na crnom nebu zvezdasto je eksplodirala crveno-zlatna raketa, vatromet koji se raspršio kao roj zlatnih pĉela i pao poput šarene kiše. – Nisam konj – reĉe mladi Nilfgardijac zvuĉnim, moćnim glasom. – Naţalost, to ne mogu da dokaţem. Mogu da uradim nešto drugo. Ono što mi priliĉi, što moram da uradim kada me vređaju i nipodaštavaju, kada se kalja moja ĉast i blati moje dostojanstvo. Njegov pokret je bio brz kao munja, ali bez obzira na to, ne bi iznenadio vešca da nije njegovog bolnog kolena, koje komplikuje pokrete. Ipak, Geralt nije uspeo da eskivira, a pesnica u jahaĉkoj rukavici tresnula ga je posred njuške takvom snagom da je poleteo unazad i pao pravo u vatru, podiţući prašinu iskrica. Skoĉio je, ali opet presporo zbog bola u kolenu. Kahir je već bio pored njega. Ovog puta veštac nije uspeo ni da se zakloni, pesnica ga je lupila u bok glave, a u oĉima su mu zasijali šareni vatrometi, lepši i od onih koje su ispaljivali trgovci. Geralt je vulgarno opsovao i bacio se na Kahira, obavio ga rukama i svalio na zemlju, zakotrljali su se po šljunku, udarajući se međusobno pesnicama. Sve to se dešavalo pod avetnim i neprirodnim svetlom veštaĉke vatre koja je prskala po nebu. – Prestanite! – vrištao je Neven. – Prestanite, prokleti idioti. Kahir je vešto izbio Geraltu zemlju ispod nogu i, dok je ovaj pokušavao da ustane, udario ga u zube. I ponovio je tako da je zazvonilo. Geralt se okrenuo, napregnuo i šutnuo ga, nije pogodio međicu, ali je

pogodio butinu. Iznova su pali, prevrtali se, kotrljali lomeći jedan drugoga gde su stizali, oslepljeni udarcima i prašinom i peskom u oĉima. Iznenada su se razdvojili, zakotrljali na suprotne strane, sklupĉavši se i ĉuvajući glavu od fijukavih udaraca. Milva je skinula s bedara debeli koţni pojas, uhvatila ga je za kopĉu i obavila oko korena šake, a potom je dohvatila ratnike i poĉela da ih lema iz sve snage, ne ţaleći ni ruke, ni remene. Pojas je fijukao i uz opori tresak padao na ruke, leđa i ramena, ĉas na Kahirove, ĉas na Geraltove. Kada su se razdvojili, Milva je skakala od jednog do drugog kao zrikavac, i dalje ih šamarajući pravedno, tako da nijedan ne dobije manje, a ni više od onog drugog. – Vi glupani glupavi! – vrisnu, s treskom udarivši Geraita preko leđa. – Vi budale budalaste! Nauĉiću vas ja pameti, obojicu! – Još? – vrisnu glasnije pritiskajući Kahira po rukama, kojima je sakrio glavu. – Prošlo vas je? Smirili ste se? – Jesmo! – zajeĉa veštac. – Dosta! – Dosta! – ponovi sklupĉani Kahir. – Dovoljno je! – Dovoljno je – reĉe vampir. – Zaista je već dovoljno, Milva. Streliĉarka je disala teško, obrisa ĉelo pojasom oko pesnice. – Bravo – odazva se Angulema. – Bravo, tetka. Milva se okrenu na petama i iz sve snage je šljusnu pojasom preko leđa. Angulema je zajecala, sela i rasplakala se. – Rekla sam – brektala je Milva – da me ne zoveš tako. Rekla sam! – Ništa se nije desilo! – Neven pomalo rastresenim glasom umiri trgovce i putnike koji su dotrĉali sa susednih ognjišta. – Mali prijateljski nesporazum. Prijateljska kavga. Već je spreĉena! Veštac dodirnu jezikom klimav zub, pljunu krv koja mu je tekla iz raseĉene usne. Osetio je kako mu na leđima i rarnenima već rastu kvrge, kako otiĉe – verovatno do veliĉine karfiola – uho udareno remenom. Pored njega, Kahir se tromo dizao sa zemlje, pipajući se po obrazu. Na njegovoj otkrivenoj nadlaktici pred oĉima su izrastale i oticale crvene pruge. Na zemlju je pala kiša koja je smrdela na sumpor, pepeo iz poslednjeg vatrometa. Angulema je ţalosno plakala drţeći se za leđa. Milva je bacila pojas i nakon trena dvoumljenja prišla joj, obuhvatila je i zagrlila bez reĉi.

– Predlaţem – odazva se hladnim glasom vampir – da pruţite jedna drugoj ruku. Predlaţem da se nikada više ne vraćamo na ovu stvar. Neoĉekivano je zaduvao i zašumeo vetar s planina, u kojem su, ĉinilo se, brujala neka avetna zavijanja, krici i ţalopojke. Hitri oblaci preuzeli su fantastiĉne oblike. Srp meseca postao je crven poput krvi. * Besan hor i šušanj legnjeva probudio ih je pred zoru. Krenuli su pred izlazak sunca, koje je kasnije zaslepljujućom vatrom zapalilo sneg na vrhovima planina. Krenuli su mnogo pre no što je sunce stiglo da se prikaţe iza vrhova. Uostalom, pre nego što se prikazalo, nebo su pokrili oblaci. Kretali su se kroz šume, a put je vodio sve više i više, što se moglo prirnetiti po promeni sastava drveća. Hrastovi i grabovi su se završili iznenada, ušli su u mrak bukvika zastrt opalim lišćem, mirisom plesni, pauĉinom i gljivama. Gljiva je bilo u izobilju. Vlaţan kraj leta uistinu je obrodio jesenjim gljivama. Oplata bukvika mestimiĉno je nestajala pod šeširima rudnjaĉa, mleĉnica i muhara. Bukvik je bio tih, izgledalo je da je većina ptica pevaĉica odletela u tople krajeve. Samo su natopljene vrane krakale na rubovima rastinja. Posle toga su se okonĉali bukvici, pojavile su se smrĉe. Zamirisalo je na smolu. Sve ĉešće su naliazili na gola brda i uzvišenja, među kojima ih je sustizao vetar. Reka Nevi penila se na pragovima i kaskadama, njena voda – uprkos kiši – postala je kristalno prozraĉna. Na horizontu se uznosila Gorgona. Sve bliţe. Sa šiljatih rubova snaţne planine spuštale su se ogromne ledenice i sneg, zbog ĉega je Gorgona uvek izgledala kao da je opasana belim maramama. Vrh Đavolje planine, poput glave i vrata tajanstvene neveste, neprestano su obavijali velovi oblaka. Ponekad je Gorgona kao plesaĉica treskala svojom belom haljinicom – prizor je bio divan, ali nosio je smrt – s vrletnih zidina planine, lavine su ĉistile sve na svome putu, sve do odrona u podnoţju i dalje ka dnu, padinama, do najviše smrĉine krošnje nad prevojem Teodula, preko dolina Neve i Sansretur, preko crnih okica planinskih jezera. Sunce, koje je uprkos svemu uspelo da se probije kroz oblake, vrlo brzo je zašlo – jednostavno se sakrilo iza planina na zapadu, potpaljujući ih purpurno-zlatnim sjajem.

Prenoćili su. Sunce je izašlo. Došlo je vreme da se razdvoje. * Paţljivo je obavio glavu svilenom Milvinom maramom. Stavio je Regisov šešir. Još jednom je proverio poloţaj sihila na leđima i oba stileta u kanijama. Pored njega, Kahir je oštrio svoj dugi nilfgardski maĉ. Angulema je opasala ĉelo vunenim zavojem, gurnula u kanije lovaĉki noţ, poklon od Milve. Streliĉarka i Regis odsedlavali su im konje. Vampir je dao Angulemi svog vranca, a on je prešao na magarca Drakula. Bili su spremni. Samo je još jedna stvar trebalo da se obavi. – Hodite ovamo, svi. Prišli su. – Kahire, Kelahov sine – poĉe Geralt, trudeći se da ne bude patetiĉan. – Uvredio sam te neĉuvenim podozrevanjem i ponašao sam se podlo prema tebi. Stoga se izvinjavam, pred svima, i spuštam glavu. Izvinjavam se i molim te da mi oprostiš. I vas ostale molim za oproštaj, jer je bilo podlo da vas teram da to slušate i gledate. – Istresao sam na Kahira i na vas moj gnev, moju zlobu i moj ţal, koji su proizašli iz toga što znam ko nas je izdao. Znam ko je izdao i uzeo Ciri koju mi ţelimo da spasemo. Uzrok mog gneva je to što je reĉ o osobi koja mi je nekada bila veoma bliska. – Gde smo, šta nameravamo, kuda idemo i kuda smo se uputili... sve to je otkriveno pomoću magije skeniranja, pronalaţenja. Nije mnogo teško za majstora magije da uhvati i posmatra iz daljine preko dobro znane i bliske osobe s kojom je imala dugotrajan psihiĉki kontakt i stvorenu matricu. Ali ĉarobnica i ĉarobnjak o kojima govorim napravili su grešku. Demaskirali su se. Pogrešili su brojeći ĉlanove druţine, a ta greška ih je otkrila. Kaţi im, Regise. – Geralt je moţda u pravu – reĉe polako Regis. – Kao svaki vampir, ja sam nevidijiv za magijsku sondu vizije i skeniranja, odnosno za ĉini pronalaska. Vampir se moţe pratiti analitiĉkim ĉinima, izbliza, međutim, nije moguće otkriti vampira na daljinu skenirajućim ĉinima. Ĉini skeniranja neće pokazati vampira. Tamo gde je vampir, pronalazaĉ će reći da nema nikoga. Samo ĉarobnjak je mogao tako da pogreši kada smo mi u pitanju: da skenira ĉetvoro tamo gde je u suštini petoro, to jest ĉetvoro ljudi i jedan vampir.

– Iskoristićemo tu grešku ĉarobnjaka – nastavi opet veštac. – Ja, Kahir i Angulema idemo u Belhaven na razgovor s poluvilenjakom koji unajmljuje ubice na nas. Nećemo pitati vilenjaka po ĉijoj naredbi dela, jer to već znamo. Pitaćemo ga gde se nalaze ĉarobnjaci po ĉijim naredbama dela. Kada saznamo gde je to, poći ćemo tamo i osvetićemo se. Svi su ćutali. – Prestali smo da raĉunamo datume, zbog toga nismo primetili da je već dvadeset peti septembar. Pre dva dana bila je ravnodnevica. Ekvinocij. Da, upravo ta noć o kojoj mislite. Vidim vašu potištenost, vidim to što imate u oĉima. Primili ste tada signal, te sablasne noći kada su pored nas logorovali trgovci i hrabrili se špiritusom, pesmom i vatrometom. Sigurno ste imali manje jasno predosećanje nego Kahir i ja, ali svakako pretpostavljate. Sumnjate. I bojim se da su vaše sumnje opravdane. Zakrakaše vrane koje su preletale preko uzvišenja. – Sve ukazuje na to da Ciri više nije ţiva. Pre dve noći, na ekvinocij, preminula je. Negde daleko odavde, usamljena, sama među neprijateljima i tuđinima. – A nama je ostala samo osveta. Krvava i okrutna osveta, o kojoj će i za sto godina kruţiti priĉe. Priĉe koje će uterivati ljudima strah u kosti. A onima koji budu poţeleli da ponove takav zloĉin zadrhtaće ruka na pomisao o našoj osveti. Daćemo im primer jeze koji će ih odvratiti, metodom gos‟n Fulka Artevelde, mudrog gos‟n Fulka, koji zna kako treba s huljama i nitkovima. Primer jeze koji ćemo mi dati zaplašiće ĉak i njega! – Stoga da poĉnemo i neka nam pakao bude u pomoći! Kahire, Angulema, na konje. Idemo uzvodno Nevom ka Belhavenu. Nevene, Milva, Regise, vi krećete ka Sansreturu, ka granicama Tusena. Nećete zalutati, put će vam pokazati Gorgona. Doviđenja. * Ciri je mazila crnog maĉka, koji se, po obiĉaju svih maĉaka sveta, vratio u kolibu na moĉvarama kada su slast slobode i parenje nadjaĉali hladnoća, glad i nevolje. Sada je leţao na kolenima devojke i gurao vrat pod njen dlan, a predenjem je iskazivao duboko zadovoljstvo. Ono što je devojka priĉala maĉka nimalo nije interesovalo. – To je bio jedini put kada sam sanjala Geralta – nastavi Ciri. – Od onog vremena, od rastanka na ostrvu Taned, od Galebove kule, nikad ga

nisam videla u snu. Zbog toga sam mislila da nije ţiv. I iznenada je došao taj san, kakve sam imala i ranije, san o kakvima mi je priĉala Jenefer da su proroĉki, prekognitivni, da pokazuju prošlost ili budućnost. To je bilo dan pred ekvinocij. U gradiću ĉijeg se imena ne sećam. U podrumu u koji me je zatvorio Bonhart, nakon što me je muĉio i terao da mu priznam ko sam. – Otkrila si mu ko si? – podiţe glavu Visogota. – Kazala si mu sve? – Za kukaviĉluk – obliza pljuvaĉku – platila sam poniţenjem i samoprezirom. – Priĉaj mi o tvom snu. – Videla sam u njemu planinu, strmu, rogljastu kao kameni noţ. Videla sam Geralta. Ĉula sam šta je govorio. Svaku reĉ, kao da sam bila odmah pored njega. Sećam se da sam htela da viĉem da uopšte nije tako, da je to sve laţ, da se grdno prevario... Da je sve pogrešio! Da još uvek nije ni bio ekvinocij, pa ako se i desi da ja umrem na ekvinocij, ne sme da me proglašava mrtvom ranije, ako još ţivim. I ne sme da vređa Jenefer i da govori takve stvari o njoj... Ućutala je na trenutak, pomazila maĉku i jako ušmrknula. – Ali nisam mogla da pustim glas. Nisam mogla ni da dišem... Kao da sam se davila. I probudila sam se. Poslednje što sam videla, ĉega se sećam iz sna, jeste trojka jahaĉa. Geralt i još dvoje kako galopiraju klisurom sa ĉijih su zidina lili vodopadi. Visogota je ćutao. * Da se u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom strehom, da je pogledao kroz pukotine u prozorima, ugledao bi u slabo osvetljenoj unutrašnjosti belobradog starca koji koncentrisano sluša priĉu devojke pepeljaste kose, s obrazom unakaţenim odvratnim oţiljkom. Video bi crnu maĉku kako leţi na devojĉinim kolenima, lenjo prede i preklinje za maţenje – na radost miševa koji su trĉkarali po izbi. Ali to niko nije mogao da vidi. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na beskrajnim moĉvarama Perepluta, u koje se niko nije usuđivao da zade.

Poznato je da veštac, kada muku, bol i smrt zadaje, takva similissime blaţenstva i uţitke spoznaje kakve čovek poboţan i normalan samo onda ima kada sa suprugom svojom venčanom opšti, ibidem cum eiaculatio. Iz toga jasno proizilazi da je i u toj materiji veštac prirodi protivan stvor, nemoralan i bestidan izrod, s dna pakla najcrnjeg i najsmrdljivijeg izrođen, pošto iz tuge i bola verovatno samo sam đavo uţitak crpsti moţe. Anonim, Monstrum, iliti opis vešca

Šesto poglavlje

Sišli su sa glavnog puta, koji vodi Dolinom Neve, i krenuli preĉicama kroz planine. Jahali su onoliko brzo koliko je dopuštala staza, uska, krivudava, privijena uz stene fantastiĉnih oblika, pokrivene lišajem višebojnih mahovina i rastinja. Jahali su među uspravnim stenovitim urvinama s kojih su se spuštale iskrzane vrpce vodopada. Prejahali su kroz klisure i jaruge, preko nestabilnih mostića nad provalijama, na dnu kojih su se kovitlali potoci u beloj peni. Izgledalo je kao da se rogljasta oštrica Gorgone uznosi odmah tu iznad njihovih glava. Vrh Đavolje planine nisu mogli videti – utonuo je u oblake i maglu koja je prekrivala nebo. Vreme – kao što biva u planinama – pokvarilo se u toku nekoliko sati, poĉelo je da sipi, muĉno i odvratno da sipi. Kada je poĉeo da pada sumrak, sve troje su nestrpljivo i nervozno poĉeli da traţe pastirsku kolibu, uništen tor ili barem pećinu. Bilo šta što bi ih zaštitilo od noći pune vode koja je padala s neba. * – Moţda je prestalo da pada – reĉe s nadom u glasu Angulema. – Sada kaplje samo iz rupa na krovu kolibe. Na sreću, sutra ćemo već biti u blizini Belhavena, a u podgrađu moţemo da prenoćimo u nekoj šupi ili ambaru. – Nećemo ući u grad? – Nema ni govora o ulasku. Stranci na konjima zapadaju za oko, a Slavuj ima u gradu hrpu informatora. – Uzeli smo u obzir plan da se svesno postavimo kao mamac... – Ne – prekinu. – To je loš plan. To što smo zajedno budi sumnju. Slavuj je prepredena gnjida, a vest da sam uhvaćena sigurno se već raširila. A ako nešto uznemiri Slavuja, to će i do poluvilenjaka doći. – Šta onda predlaţeš? – Otići ćemo oko grada do istoĉne strane, do otvora Doline Sansretur. Tamo su rudnici. U jednom od tih rudnika imam prijatelja. Posetićemo ga. Ko zna, ako budemo imali sreće, moţda nam se isplati ta poseta? – Moţeš li da govoriš jasnije?

– Ispriĉaću vam sutra. U rudniku. Ne ţelim da ureknem. Kahir dobaci u vatru brezove grane. Kiša je padala ceo dan, drugo drvo ne bi moglo da gori. Ali brezovina, iako mokra, samo je malo zapucketala i odmah buknula visokim modriĉastim plamenom. – Odakle si, Angulema? – Iz Cintre, vešĉe. To je zemlja na moru, kod ušća Jaruge... – Znam gde se nalazi Cintra. – Zašto pitaš ako toliko znaš? Toliko te mnogo interesujem? – Recimo, malo. Ćutali su. Vatra je pucketala. – Moja majka je – progovori najzad Angulema posmatrajući plamen – u Cintri bila plemkinja, i to verovatno iz visokog roda. Taj rod je na grbu imao morsku maĉku, pokazala bih, pošto sam imala od majke medaljon s tom njihovom glupom maĉkom, ali izgubila sam ga u kockanju... Ali taj rod se, dabogda ih iskidao morski pas, odrekao mene, jer se moja majka navodno spanđala s nekim prostakom, verovatno konjušarem, i ja sam bila kopile, blam, sramota i mrlja na ĉasti. Dali su me dalekim rođacima da me vaspitavaju, oni uistinu nisu imali na grbu ni maĉku, niti psa, niti nekog drugog vraga, ali nisu bili loši prema meni. Poslali su me u školu, u suštini su me malo tukli... Mada, dosta ĉesto su me podsećali na to ko sam – nekakvo kopile zaĉeto u koprivama. Majka me je posetila moţda tri ili ĉetiri puta, kada sam bila dete. A onda je prestala da me obilazi. Uostalom, mene je bolelo dupe... – Na koji naĉin si dospela među kriminalce? – Pitaš kao istraţni sudija! – frknu kriveći se groteskno. – Među kriminalce, fuuu! Skrenula s puta vrlina, heee! Promrmljala je, proĉeprkala ispod pazuha i izvukla nešto, veštac nije precizno video šta. – Jednooki Fulko je – reĉe nejasno, zauzeto utrljavajući nešto u desni i uvlaĉeći u nos – ipak pristojan ĉovek. Šta je uzeo – uzeo je, ali prah je ostavio. Hoćeš malo, vešĉe? – Ne. Radije bih da ni ti ne uzimaš. – Zašto? – Zato. – Kahire? – Ne konzumiram fisteh.

– Ala sam dospela među neke bogomoljce – zavrte glavom. – Sada ćete sigurno poĉeti da mi popujete o moralu, da ću da ogluvim, oslepim i oćelavim od praha? Da ću roditi obogaljeno dete? – Ostavi to, Angulema. I završi priĉu. Devojka snaţno kinu. – Dobro, kako hoćeš. Gde sam stala... Aha. Izbio je rat, znaš, s Nilfgardom, rođaci su izgubili sav imetak i morali su da napuste kuću. Imali su troje sopstvene dece, a ja sam im postala teret, pa su me dali u sirotište kojim su upravljali sveštenici kod nekog hrama. Kako se ispostavilo, bilo je to veselo mesto. Obiĉna javna kuća, bordel, ništa manje, ništa više, za one koji vole kiselo voće s belim košticama, kapiraš? Mlade devojĉice. Mlade deĉake takođe. Kada sam stigla tamo, ja sam već bila previše odrasla, tinejdţerka, nije bilo za mene zainteresovanih... Potpuno neoĉekivano ju je oblilo rumenilo, koje je bilo vidljivo ĉak i pod svetlom vatre. – Gotovo nije bilo – dodala je kroz zube. – Koliko si tada imala godina? – Petnaest. Upoznala sam tamo jednu devojku i pet momaka, mojih godina i malo starijih. Sporazumeli smo se za tili ĉas. Bilo kako bilo, znali srno legende i priĉe. O Blesavom Deiju, o Crnobradom, o braći Kasini... Poţeleli smo da krenemo na put, na slobodu, u razbojništvo! Rekli srno sebi, zašto bisrno morali nekim bolesnicima da dajemo dupe samo zbog toga što nas tu hrane dva puta dnevno... – Biraj reĉi, Angulema. Znaš, ĉega ima previše, to nije zdravo. Devojka je dugo prohrkljala i pljunula u vatru. – Bogomoljac! Dobro, preći ću na stvar, zato što mi se ne priĉa. U kuhinji sirotišta nalazili su se noţevi, bilo je dovoljno naoštriti ih dobro na kamenu i za pojas zadenuti. Od oblih nogara hrastove stolice ispale su lepe palice. Potrebni su nam bili samo konji i novac, pa smo saĉekali da dođu dva razvratnika, stalne mušterije, starkelje, pih, moţda ĉetrdesetogodišnjaci. Došli su, seli, vino ispijali i ĉekali da im kao po obiĉaju sveštenici priveţu izabranu maloletnicu za specijalan, zgodan nameštaj... Ali tog dana nisu orgijali! – Angulema. – Dobro, dobro. Ukratko: zaklali smo i premlatili oba razvratnika, tri sveštenika i paţa, jedinog koji nije pobegao, već je branio konje. Hramskog ekonoma, koji nije hteo da nam da kljuĉ od škrinje, dugo smo

prţili vatrom, sve dok nije dao, ali darovali smo mu ţivot, zato što je bio drag starac, uvek ljubazan i dobar. I pošli smo u razbojništvo, na puteve. Razne su bile naše sudbine, ĉas na kolima, ĉas ispod njih, ĉas mi tuĉemo, ĉas nas tuku. Ĉas smo bili siti, ĉas gladni. He, ĉešće gladni. Od onog što puzi, majku mu, pojela sam u ţivotu sve što se moglo uloviti. A od onog što leti... jednom sam ĉak pojela zmaja od hartije, zato što je bio zalepljen tutkalom od brašna. Ućutala je i snaţno rašĉupala kosu svetlu kao slama. – Ah, šta je bilo, bilo je. Samo ću ti reći da od onih što su pobegli sa mnom iz sirotišta niko više nije ţiv. Dvojicu poslednjih, Ovena i Abla, ucmekali su pre nekoliko dana knehti gos‟n Fulka. Abel se predao kao i ja, ali svejedno su ga isekli, iako je bacio maĉ. Mene su poštedeli. Nemoj misliti da je to bilo zbog dobrog srca. Već su me bacili na zemlju i naredili da raširim ruke i noge, ali doleteo je oficir i, na sreću, nije dozvolio. A od gubilišta si me ti spasao... Zaćuta na trenutak. – Vešĉe? – Reci. – Ja znam kako da iskaţem zahvalnost. Ako samo poţeliš... – Šta? – Pogledaću šta je s konjima – reĉe brzo Kahir, podiţe se i obavi kaputom. – Idem malo... po okolini... Devojka kinu, ušmrknu i hrknu. – Ni reĉi, Angulema – preduhitri je veštac, veoma postiđen, veoma pometen. – Ni reĉi! Opet je hrknula. – Stvarno me ne ţeliš? Ni malkice? – Od Milve si već dobila remenom, balavice. Ako smesta ne umukneš, dobićeš od mene opet. – Neću više ništa reći. – Poslušna devojka. * Na padini obrasloj iskrivljenim i upletenim borićima, zjapile su jame i rupe prekrivene daskama, povezane brvnima, lestvama i skelama. Iz rupa su štrĉale platforme poduprte ukrštenim stubovima. Po nekim platformama hitali su ljudi gurajući kolica i torbe. Sadrţaj kolica i rorbi –

koji je na prvi pogled bio prljava šljunkovita zemlja – istresali su u veliko ĉetvorougaono korito, ili bolje – kompleks sve manjih korita pregrađenih daskama. Kroz korita je neprestano i buĉno lila voda koja je bila sprovedena od strane šumovitih brda pomoću drvenih oluka oslonjenih na niska leţišta u obliku krsta. I na isti naĉin je sprovođena dole, niz urvinu. Angulema je sjahala s konja i dala znak da Geralt i Kahir isto sjašu. Ostavivši konje kraj plota, krenuli su u pravcu ograda gackajući po blatu pored oluka i cevi koji su ispuštali vodu. – Ovde se ispira gvozdena ruda – reĉe Angulema pokazujući na opremu. – Odande, iz rudarskih okana, iznose otkopani materijal, stavljaju ga u korita i ispiraju vodom iz potoka. Ruda se sleţe u basenima i odatle je vade. U okolini Belhavena ima mnogo rudnika i takvih ispiraĉa. A ruda se vozi u dolinu, u Mag Turg, onamo se nalaze peći i topionice, pošto tarno ima više šuma, a za topljenje trebaju drva... – Hvala na predavanju – Geralt je kiselo prekinu. – Već sam u ţivotu video nekoliko rudnika i znam šta treba za topljenje. Kada ćeš nam konaĉno otkriti s kojim smo ciljem ovamo došli? – S ciljem da popriĉamo s jednim mojim prijateljem. Ovdašnjim nadzornikom. Hajte za mnom. Ha, već ga vidim. Eno, tamo u stolarskoj radionici. Haj‟mo. – Onaj patuljak? – Da. Zove se Golan Drozdek. On je, kao što sam rekla... – Ovdašnji nadzornik. Rekla si. Ali nisi rekla o ĉemu hoćeš s njim da razgovaraš. – Pogledajte svoje ĉizme. Geralt i Kahir poslušno pogledaše obuću prekrivenu glibom ĉudne crvenkaste boje. – Vilenjak koga traţimo – preduhitri pitanja Angulema – tokom razgovora sa Slavujem imao je isto takvo crvenkasto blato na kamašnama. Kapirate? – Sada da. A patuljak? – Uopšte mu se ne obraćajte. Ja preuzimam na sebe priĉu. Ali on vas mora smatrati onima što ubijaju, a ne priĉaju. Napravite grozne face. Nisu morali da prave specijalne izraze lica. Neki od kopaĉa koji su ih posmatrali brzo su skretali pogled, a drugi su se ukipili otvorenih usta.

Oni koji su se našli na njihovom putu, munjevito su se sa njega sklanjali. Geralt se domišljao zbog ĉega. Na njegovom i Kahirovom licu još uvek su se poznavale modrice, podlivi, oţiljci i otoci – ţivopisni tragovi udaraca i šamara koje su dobili od Milve. Osim toga, liĉili su na osobenjake koji vole da se međusobno lemaju po njuškama, a nije bilo potrebe nagovarati ih da neku treću osobu odvale po brnjici. Patuljak, Angulemin poznanik, stajao je kod zgrade s natpisom „Stolarska radionica” i crtao nešto na tabli napravljenoj od dve daske. Primetio ih je, odloţio ĉetku, ostavio kanticu s farbom i pogledao ih ispod obrva. Na njegovoj fizionomiji ukrašenoj umrljanom bradom odjednom se oslikao izraz strogog ĉuđenja. – Angulema? – Š‟a ima, Drozdek? – To si ti? – patuljak razjapi bradatu brnjicu. – To si stvarno ti? – Ne. To nisam ja. To je sveţe vaskrsli prorok Loboda. Postavi još neko pitanje, Golane. Za promenu moţe i neko pametnije. – Ne zezaj, Jasna. Ja se nisam nadao da ću te više videti. Bio je ovde pre nekoliko dana Mulica, brbljao je da su te uhvatili i nabili na kolac u Ridbrunu. Kleo se da je to istina! – U svemu ima koristi – slegnu ramenima devojka. – Kada Mulica bude pozajmio od tebe novac i zakleo se da će ti vratiti, onda ćeš videti koliko njegova zakletva vredi. – Ja sam to već znao – odgovori patuljak hitro namigujući i mrdajući nos kao zec. – Ja njemu ne bih pozajmio ni prebijenu paru, makar se tu usrao i zemlju jeo. Ali da si ti meni ţiva i zdrava, radujem se, radujem, hej! Moţda se desi i da mi vratiš dug, a? – Moţda. Ko zna. – A ko je to s tobom, Jasna? – Dobri drugovi. – Eh, vraţe... A kuda vas bogovi vode? – Kao i obiĉno, na stranputicu – Angulema je ignorisala gromovit vešĉev pogled, ušmrknula je u nos liniju fisteha, a ostatak utrljala u desni. – Oćeš šmrk, Golane? – Pa, moţe – patuljak postavi šaku i ušmrknu poklonjenu liniju narkotika u nos.

– Istina je – nastavi devojka – da smo mislili do Belhavena. Ne znaš moţda da li je tamo negde Slavuj s bandom? Golan Drozdek pognu glavu. – Ti, Jasna, moraš da izbegavaš Slavuja. Kaţu da je ljut na tebe kao ovaj ţderonja kada ga u zimu probudiš. – Ma nemoj! A kad je dobio vest da su me s dva konja navukli na kolac, srce mu nije zadrhtalo? Nije mu bilo ţao? Suze nije ronio, bradu nije pokvasio? – Nikako, nije. Priĉaju da je rekao ovako: Angulema je dobila ono što je odavno trebalo – motku u guzicu. – Eto, grubijan. Vulgarna, prostaĉka njuška. Gospodin prefekt Fulko bi rekao: savremena jama. A ja kaţem septiĉka jama! – Bolje ti je, Jasna, da mu takve stvari govoriš iza leđa i da ne ideš ka Belhavenu, u širokom luku da zaobilaziš grad. A ako ideš u grad, onda se bolje preruši... – Ti, Golane, ne uĉi dedu kako da kašlje. – Kada bih smeo to. – Slušaj me, patuljĉe – Angulema protrlja ĉizmu o stepenik stolarske radionice. – Postaviću ti pitanje. Ne ţuri sa odgovorom. Prvo dobro razmisli. – Pitaj. – Da ti nije u poslednje vreme sluĉajno zapao za oko neki poluvilenjak? Stranac, meštanin? Golan Drozdek uvuĉe vazduh, kinu snaţno i obrisa nos zglobom na šaci. – Poluvilenjak, kaţeš? Kakav poluvilenjak? – Ne pravi se glup, Drozdeĉe. Jedan koji je unajmio Slavuja za određeni posao. Za ubistvo... Jednog vešca... – Vešca? – zasmeja se Golan Drozdek, podiţući sa zemlje svoju dasku. – Ma nemoj priĉati! Zamisli, mi baš ovde traţimo vešca, eh, zato slikamo i kaĉimo ove znakove po okolini. Pogledaj: potreban veštac, plata dobra, plus hrana i soba, za pojedinosti se javiti uredu rudokopa „Mala Babeta”... Kako se pravilno piše: “pojedinosti” ili “pojedenosti”? – Napiši: “detalji”. A šta će vam u rudniku veštac? – Eto, mora da pita. Za šta drugo nego za stvorove? – Kakve?

– Klepaĉe i barbegaze. Strašno su se raspojasali u donjim hodnicima. Angulema baci pogled na Geralta, koji je klimanjem glave potvrdio da zna o ĉemu se radi. A jakim nakašljavanjem joj je dao do znanja da se vrati temi. – Da se vratimo na temu – devojka je shvatila znak. – Šta znaš o tom poluvilenjaku? – Ne znam ništa ni o kakvom poluvilenjaku. – Rekla sam ti da dobro razmisliš. – To sam i uradio – Golan Drozdek napravi prepredeni izraz lica. – I namislio sam da ne vredi znati nešto u vezi s time. – To znaĉi? – Znaĉi da ovde nije mirno. Teren nije miran i vreme nije mirno. Bande, Nilfgardijci, partizani iz „Slobodnih Strmina”... I razni drugi elementi, poluvilenjaci. I svako je ţeljan da napravi neku neprijatnost... – Što znaĉi? – nabora nos Angulema. – Znaĉi da mi duguješ keš, Jasna. Umesto da ga vratiš, „oćeš nove dugove da budţiš. Ozbiljne dugove, jer za to što pitaš moţeš dobiti po njonji, i to ne golom rukom, već sekirĉetom. U ĉemu je tu moj interes? Da li će mi se isplatiti ako budem znao nešto o poluvilenjaku, a? Hoću li dobiti nešto? Ako je samo rizik, a nikakve koristi... Geraltu je bilo dosta. Dosadio mu je razgovor, iritirali su ga ţargon i maniri. Munjevitim pokretom uhvatio je patuljka za bradu, udario ga i gurnuo. Goran Drozdek se spotakao o vedro s farbom i pao. Veštac je skoĉio do njega, pritisnuo mu koleno na grudi i zasijao mu noţem u oĉi. – Korist – zareţa – će ti biti to što ćeš ostati ţiv. Priĉaj. Golanove oĉi izgledale su kao da će izaći iz duplji i malo prošetati po okolini. – Priĉaj – ponovi Geralt. – Priĉaj šta znaš. Inaĉe ću ti prerezati grkljan da ćeš se pre udaviti nego što ćeš iskrvariti. – “Rijalto”... – prostenja patuljak. – U rudniku “Rijalto”... * Rudokop “Rijalto” se u mnogim detaljima razlikovao od rudokopa „Mala Babeta”, kao i od drugih rudnika i potkopa pored kojih su usput prošli Angulema, Geralt i Kahir, a koji su se zvali „Jesenji manifest”, „Stara ruda”, „Nova ruda”, „Ruda Julka”, “Celestinka”, “Zajedniĉka stvar” i „Jama Portuna”. U svim je kipeo posao, iz svih je iz okna i

iskopa izvoţena blatnjava zemlja, istresana u korita i ispirana vodom. U svakom je bilo obilje karakteristiĉnog crvenog blata. “Rijalto” je bio velik rudnik, smešten blizu vrha brda. Vrh je bio zaseĉen i formirao je otvor. Ispiraĉ se nalazio na udubljenoj terasi na padini brda. Ovde, pod uspravnim zidom u kom su zjapili otvori okana i potkopa, bila su korita, ispiraĉi, odvodi i druga oprema rudarske industrije. Takođe, tu se nalazilo pravo naselje drvenih kuća, baraka, šupa i koliba pokrivenih korom drveta. – Ne poznajem ovde nikoga – reĉe devojka vezujući uzda za plot. – Ali pokušaćemo da razgovaramo sa upravnikom. Geralte, ako moţeš, ne hvataj ga odmah za vrat i ne preti noţem. Najpre ćemo da razgovaramo... – Ne uĉi dedu kako se kašlje, Angulema. – O, dođavola. Pogledajte šta je maĉka donela. – O ĉemu se radi? – To su Slavujevi ljudi. Došli su da traţe haraĉ. Već su me primetili i prepoznali... Majku ti! Ala smo upali... – Moţeš da se izvuĉeš? – promumla Kahir. – Ne raĉunajte na to. – Što? – Pokrala sam Slavuja beţeći iz bande. Neće mi to oprostiti. Ali pokušaću... Vi ćutite. Drţite oĉi otvorene i budite spremni. Na sve. Konjanici su se pribliţili. Napred su jahala dvojica – dugokosi prosed tip u vuĉetini i mladi dugonja s bradom, oĉigledno zapuštenom kako bi sakrio oţiljke od akni. Pravili su se ravnodušnima, ali Geralt je uoĉio skrivene bleske mrţnje u pogledu kojim su odmeravali Angulemu. – Jasna. – Novosade. Jirele. Pozdrav. Lep dan danas. Šteta samo što pada. Prosedi ĉovek je sjahao, bolje reĉeno – skoĉio s kobile, poletno prebacujući desnu nogu preko konjske glave. Ostali su takođe sjahali. Prosedi je dao vođice dugonji s bradom, nazvanom Jirel, a sam je prišao bliţe. – Vidi, vidi – reĉe. – Naša brbljiva svraka. Vidim, ţiva si i zdrava? – I nogama se ritam.

– Balavice lajava! Šuškalo se da se ritaš, ali na kocu. Šuškalo se da te je uhvatio Jednooki Fulko. Šuškalo se da si od muke pevala kao grlica, sve si odrukala što su te pitali! – Šuškalo se – frknu Angulema – da je tvoja majka, Novosade, traţila od klijenata samo ĉetiri tinfe, a svejedno niko nije hteo da joj da više od dve. Razbojnik joj je pljunuo pod noge s prezrivim izrazom lica. Angulema je opet frknula isto kao maĉka. – Novosade – reĉe bezobrazno stavljajući ruke na kukove. – Imam posla sa Slavujem. – Zanimljivo. I on s tobom. – Zaĉepi gubicu i slušaj, dok još imam ţelju da govorim. Pre dva dana, jednu milju pre Ridbruna, ja i ovi moji drugovi roknuli smo onog vešca, što je postojao ugovor za njegovo ubistvo. Kapiraš? Novosad znaĉajno pogleda u kamarade, a zatim povuĉe rukavice i baci pogled na Geralta i Kahira. – Tvoji novi drugovi – ponovi otegnuto. – Ha, vidim po brnjicama da nisu sveštenici. Ubili su vešca, kaţeš? A kako? Udarcem u leđa? Ili u snu? – To je nevaţan detalj – Angulema se iskrivi kao majmun. – Vaţan detalj je, s druge strane, to što veštac truli u zemlji. Slušaj, Novosade. Ja ne ţelim da se kaĉim sa Slavujem niti da mu stajem na put. Ali posao je posao. Poluvilenjak vam je dao avans za kontrakt, u to se ne mešam, to je vaš novac, za troškove i trud. Ali drugi deo, koji je poluvilenjak obećao po poslu, po pravilima pripada meni. – Po pravilima? – Tako je! – Angulema nije obratila paţnju na sarkastiĉan ton. – Mi smo taj kontrakt ispunili, vešca smo ubili, a poluvilenjaku moţemo pokazati dokaze za to. Stoga ću uzeti što je moje i poći u modru i magliĉastu daljinu. Kao što sam kazala, sa Slavujem neću da se takmiĉim, jer je za njega i za mene na Strminama tesno. To mu prenesi, Novosade. – Samo to? – ponovo otrovni sarkazam. – I poljupce – prsnu u smeh Angulema. – Moţeš mu umesto mene poljubiti dupe, per procura21.

21

Preko punomoćnika. (Prim. prev.)

– Ja imam bolju ideju – reĉe Novosad piljeći u kompanjone. – Ja ću mu tvoje dupe u originalu odneti, Angulema. Ja ću mu tebe, Angulema, u lancima dovesti, a on će već tada s tobom o svemu proćaskati i sve utanaĉiti. I regulisati. Sve. I spor oko toga kome pripada novac za kontrakt poluvilenjaka Širua. A i isplatu onoga što si ukrala. A i to što su Strmine pretesne za nas. Sve će se na taj naĉin srediti. Detaljno. – Ima jedna prepreka – Angulema spusti ruke. – Kako ti planiraš da me odvedeš kod Slavuja, Novosade? – Eh, kako! – bandit ispruţi ruke. – Za vrat! Geralt munjevitim pokretom dohvati sihil i stavi ga Novosadu pod nos. – Ne bih ti savetovao – zareţa. Novosad odskoĉi i izvuĉe maĉ. Jirel sikćući potegnu krivu sablju iz kanija na leđima. Ostali su sledili njihov primer. – Ne bih ti savetovao – ponovi veštac. Novosad opsova. Baci pogled po kompaniji. Nije bio viĉan u aritmetici, ali zakljuĉio je da je petoro mnogo više od troje. – Udri! – vrisnu bacajući se na Geralta. – Ubij! Veštac je poluokretom izbegao udarac i tresnuo ga jako u slepooĉnicu. Pre nego što je Novosad pao, Angulema se sagnula u kratkom zamahu i noţ je zafijukao u vazduhu; tokom napada, Jirel je posrnuo, a pod bradom mu je štrĉao koštani rukohvat. Razbojnik je pustio sablju, oberuĉke izvukao noţ iz vrata, krv je poĉela da pljušti, a Angulema ga je iz podskoka šutnula u leđa i srušila na zemlju. Za to vreme je Geralt posekao drugog bandita. Kahir je koknuo sledećeg, pod snaţnim udarcem nilfgardskog maĉa, iz glave razbojnika ispalo je nešto oblika porcije lubenice. Poslednja hulja se povukla i skoĉila na konja. Kahir je bacio uvis maĉ, uhvatio ga za oštricu i bacio kao koplje, pogodivši razbojnika pravo među lopatice. Konj je zarzao i trgnuo glavom, seo, zatopotao vukući po crvenom blatu leš s rukom koja je još uvek drţala uzde. Sve je trajalo manje od pet otkucaja srca. – Ljudiiiii! – vrisnu neko između zgrada. – Ljudiiii! Upomoooć! Ubistvo, ubistvo, ubijaju! – Vojska! Pozovite vojsku! – viknu drugi rudar poţurujući decu, koja su se kao i sva deca sveta pojavila niotkuda da gledaju i da smetaju pred nogama.

– Neka neko trĉi po vojsku! Angulema podiţe svoj noţ, obrisa ga i gurnu u kanije. – Nek trĉi, pazi, molim te – vrisnu pogledajući unaokolo. – Jeste li vi, rudari, slepi ili šta? To je bila samoodbrana! Napali su nas, ološi! A vi ih kao ne znate? Malo su vam zla uĉinili? Malo su od vas izvukli haraĉa? Kinu jako. Potom je Novosadu, koji se još tresao, iskidala vreću s pojasa i nagnula se nad Jirelom. – Angulema. – Šta je? – Ostavi. – Zašto? To je plen! Tebi više neće trebati. – Angulema... – Hej, vi – odjednom se razleţe zvuĉan glas. – Dođite ovamo. Na otvorenim vratima barake, koja je sluţila kao magacin alata, stajala su tri muškarca. Dvojica su bili kratko ošišani grmalji niskih ĉela i nesumnjivo niske inteligencije. Treći – onaj što ih je pozvao – bio je neobiĉno visok, tamnokos, zgodan muškarac. – Sluĉajno sam ĉuo razgovor koji je prethodio događaju – reĉe muškarac. – Nisam baš verovao da je veštac ubijen, mislio sam da su to prazne priĉe. Sada već tako ne mislim. Uđite ovamo, u baraku. Angulema je ĉujno povukla vazduh. Pogledala je u vešca i jedva primetno klimnula glavom. Muškarac je bio poluvilenjak. * Poluvilenjak Širu bio je visok – bio je preko šest stopa visok. Duga tamna kosa bila mu je vezana na vratu u konjski rep koji je padao preko leđa. Mešanu krv su odavale oĉi – velike, bademaste, zeleno-ţute kao u maĉke. – Znaĉi, vi ste ubili vešca – ponovi osmehujući se rđavo. – Preduhitrili ste Homera Stragena, zvanog Slavuj? Zanimljivo, zanimljivo. Jednom reĉju, moram da vam isplatim pedeset florena. Drugi deo. Stragen je dobio svojih pola stotine za dţabe. Sigurno ne mislite da će vam ih dati. – Kako ću ja sa Slavujem, to je moja stvar – reĉe Angulema, koja je sedela na škrinji i mahala nogama. – A ugovor o vešcu je podrazumevao delo. I mi smo to delo obavili. Mi, ne Slavuj. Veštac je pod zemljom.

Njegovi kompanjoni, njih troje, pod zemljom. Proizilazi da je kontrakt ispunjen. – Barem tako tvrdite. Kako se to desilo? Angulema nije prestajala da maše nogama. – U starosti ću – izjavi svojim uobiĉajenim bezobraznim glasom – napisati priĉu svog ţivota. Opisaću u njoj kako se odvijalo to i to. Do tada se morate suzdrţati, gos‟n Širu. – Stidite se toga – primeti hladno stanovnik. – Znaĉi da ste ga ubili na muĉan i podmukao naĉin. – Smeta vam to? – odazva se Geralt. Širu ga pogleda oprezno. – Ne – odgovori uskoro. – Veštac Geralt iz Rivije nije zasluţio drugu sudbinu. On je bio naivĉina i glupak. Da je imao lepšu, pošteniju, ĉasniju smrt, nastale bi legende. A on nije zasluţio legende. – Smrt je uvek ista. – Nije uvek – zavrte glavom poluvilenjak trudeći se da pogleda u Geraltove oĉi, skrivene senkom kapuljaĉe. – Uveravam vas da nije uvek. Pretpostavljam da si ti dao smrtonosni udarac. Geralt nije odgovorio. Osetio je neodoljivu ţelju da uhvati mestika za konjski rep, svali ga na pod i iscedi iz njega sve što zna, redom mu izbijajući zube balĉakom maĉa. Suzdrţavao se. Razum mu je šaputao da je Angulemina mistifikacija mogla dati bolje rezultate. – Kako ţelite – reĉe Širu ne doĉekavši odgovor. – Neću insistirati na prikazu toka događaja. Jasno je da ne ţelite da govorite o tome, jasno je da ne ţelite baš da se hvalite time. Ako, naravno, vaše ćutanje ne proizilazi iz neĉeg potpuno suprotnog... Na primer, iz toga da se ništa nije desilo. Imate li moţda neke dokaze za istinitost vaših reĉi? – Odsekli smo ubijenom vešcu desnu šaku – odgovori ravnodušno Angulema. – Ali kasnije ju je ukrao i pojeo rakun. – Imamo samo ovo – Geralt polako raskopĉa košulju i istrgnu medaljon s vuĉjom glavom. – Veštac je to nosio oko vrata. – Da vidim. Geralt nije dugo oklevao. Poluvilenjak je odmerio medaljon u šaci. – Sada verujem – reĉe polako. – Ova sitnica snaţno emituje magiju. Ovako nešto je mogao imati samo veštac.

– A veštac – dovrši Angulema – ne bi dao da mu je skinu da je još disao. Znaĉi, to je ĉvrst dokaz. Stoga dajte, gospodiĉiću, pare na sto. Širu je briţljivo sklonio medaljon, izvukao ispod miške svitak papira, stavio ga na sto i raširio rukom. – Izvolite. Angulema je skoĉila sa škrinje i prišla majmunišući se i vrckajući kukovima. Savila se nad stolom. Širu ju je munjevito zgrabio za kosu, obalio na vrh stola i naslonio joj noţ na grlo. Devojka nije stigla ni da vrisne. Geralt i Kahir su već imali maĉeve u rukama. Ali prekasno. Poluvilenjakovi pomoćnici, grmalji niskih ĉela, drţali su u rukama gvozdene kuke. Ali nisu ţurili da priđu. – Maĉeve na pod – zareţa Širu. – Obojica, maĉeve na pod. Inaĉe ću ovoj devojci proširiti osmeh. – Ne slušaj... – poĉe Angulema i završi vriskom, zato što je poluvilenjak zaokrenuo ruku nabijenu u njenu kosu. I zasekao joj je koţu, po devojĉinom vratu je potekla svetlocrvena nit. – Maĉeve na pod! Ne šalim se! – A moţda da se nekako dogovorimo? – Geralt, ne obazirući se na bes koji je kuljao u njemu, odluĉi da igra na kartu odugovlaĉenja. – Kao kulturni ljudi? Poluvilenjak se zasmejao zajedljivo. – Da se dogovorimo? S tobom, vešĉe? Mene su ovamo poslali da završim s tobom, a ne da bih priĉao. Da, da, ĉudaĉe. Ti si se tu pretvarao, izvodio komediju, a ja sam te odmah prepoznao, na prvi pogled. Detaljno su mi te opisali. Slutiš li ko mi te je tako taĉno opisao? Ko mi je dao detaljna uputstva, gde i u kakvoj kompaniji ću te pronaći? O, sigurno slutiš. – Pusti devojku. – Ali ja te ne poznajem samo po opisu – nastavi Širu i ne pomislivši da pusti devojku. – Ja sam te viđao. Jednom sam te ĉak pratio. U Temeriji. U julu. Jahao sam za tobom ĉak do grada Dorijana. Do sedišta jurista Kodringera i Fena. Povezuješ li? Geralt okrenu maĉ tako da bi oštrica zasvetlela u poluvilenjakovim oĉima.

– Radoznao sam – reĉe hladno – kako nameravaš da se izvuĉeš iz te pat-pozicije, Širu, Ja vidim dva izlaza. Prvi: odmah ćeš pustiti devojku, Drugi: ubićeš devojku... A sekund kasnije tvoja krv će lepo obojiti zidove i plafon. – Vaše oruţje – Širu brutalno trgnu Angulemu za kosu – mora da bude na zemlji pre nego što izbrojim do tri. Posle toga ću poĉeti kuĉku da seĉem. – Videćemo koliko ćeš stići da iseĉeš. Ja mislim, ne mnogo. – Jedan! – Dva! – poĉe i Geralt da broji vrteći sihilom uz zvuke poput šištanja mlina. Spolja je dopro do njih topot kopita, rzanje i frktanje konja, krici. – I šta sada? – zasmejao se Širu. – To sam ĉekao. To više nije pat, već mat! Stigli su moji prijatelji. – Ma nemoj? – reĉe Kahir gledajući kroz prozor. – Vidim uniforme carske konjice. – Znaĉi to jeste mat, ali za tebe – reĉe Geralt. – lzgubio si, Širu. Pusti devojku. – Kako da ne. Vrata barake otvoriše se od šutiranja, unutra je kroĉilo nekoliko ljudi, većinom odevenih jednoobrazno i u crnoj boji. Predvodio ih je svetlokosi bradonja sa srebrnim medvedom na naramenici. – Que aen suecc‟s? – upita jezivo. – Šta se ovde dešava? Ko je odgovoran za ovaj izgred? Za one leševe u dvorištu? Govorite odmah! – Gos‟n komandante... – Glaeddyvan vort! Bacite maĉeve! Poslušaše, zato što su u njih bili upereni samostreli i arbalesti. Kada ju je Širu pustio, Angulema je htela da se skotrlja sa stola, ali se odjednom našla u stisku zdepastog, u šareno obuĉenog pandura, oĉiju izbuljenih kao u ţabe. Htela je da vrisne, ali pandur joj je pritisnuo na usta ruku u rukavici. – Suzdrţimo se od nasilja – predloţi hladno Geralt komandantu s medvedom. – Nismo kriminalci. – Još kako. – Mi delujemo uz znanje i dozvolu gospodina Fulka Artevelde, prefekta iz Ridbruna.

– Još kako – ponovi Medved dajući znak da se podignu i donesu maĉevi Geralta i Kahira. – Uz znanje i dozvolu. Gospodina Fulka Artevelde. Vaţnog gospodina Artevelde. Ĉujete li, momci? Njegovi ljudi – oni crni i oni šareni – zacerekaše se u horu. Angulema se uzvrtela u stisku ţabljookog, uzalud se trudeći da vrišti. Bespotrebno. Geralt je već znao. Pre nego što je nasmejani Širu poĉeo da stiska pruţene mu desnice. Pre nego što su ĉetvorica crnih Nilfgardijaca uhvatila Kahira, a trojica drugih usmerili samostrele pravo u njegovo lice. Ţabljooki gurnu Angulemu u ruke svojih kamarada. Devojka se obesila pod njihovim stiskom kao krpena lutka. Nije ni pokušala da pruţi otpor. Medved je polako prišao Geraltu i iznenada ga lupio u međunoţje pesnicom u pancirskoj rukavici. Geralt se savio, ali nije pao. Na nogama ga je drţao hladan gnev. – Moţda će te obradovati vest – reĉe Medved – da niste prve budale koje je Jednooki Fulko iskoristio za sopstvene ciljeve. Trn u oku su mu unosni poslovi, kakve ja ovde imam sa gos‟n Homerom Stragenom, a koga neki zovu Slavuj. Fulko je besan što sam u okviru tih poslova primio Homera Stragena u carsku sluţbu i imenovao ga vođom dobrovoljaĉke kompanije za zaštitu rudarstva. Pošto više ne moţe zvaniĉno da se sveti, unajmljuje razne lopuţe. – I vešce – dobaci zajedijivo nasmejani Širu. – Napolju – reĉe glasno Medved – kisne pet leševa. Ubili ste ljude koji su bili u carskoj sluţbi. Omeli ste rad u rudniku! Nemam nikakvih sumnji da ste špijuni, diverzanti i teroristi. Na ovom terenu na snazi je vojni zakon. Suđenjem po kratkom postupku osuđujem vas na smrt. Ţabljooki se zacerekao. Prišao je Angulemi, koju su drţali banditi, i hitrim pokretom je uhvatio za grudi. I jako stisnuo. – I šta, Jasna? – zakreketa, a glas je, ĉinilo se, bio još više ţablji nego oĉi. Banditski nadimak, ukoliko ga je sam sebi nadenuo, izazivao je smisao za humor. A ako je to trebalo da bude kamuflaţni alijas, onda je bio izvanredan. – Ipak smo se sreli ponovo! – zakreketa opet ţablji Slavuj, štipajući Angulemu za grudi. – Raduješ se? Devojka bolno jauknu. – Gde drţiš, kurvo, perle i kamenje koje si mi ukrala?

– Uzeo ih je kao depozit Jednooki Fulko! – vrisnu Angulema, neuspešno se praveći da se ne boji. – Javi se njemu za novac! Slavuj zakreketa i izbulji oĉi – sada je izgledao kao prava pravcata ţaba, samo je trebalo gledati da poĉne da lovi muve jezikom. Još jaĉe je uštinuo Angulemu, koja se uzvrtela i bolnije jauknula. Kroz crvenu maglu besa, koja je prekrila Geraltove oĉi, devojka je ponovo poĉela da ga podseća na Ciri. – Vodite ih – naredi uznemireni Medved. – U dvorište s njima. – To je veštac – reĉe nesigurno jedan od bandita iz Slavujeve kompanije za zaštitu rudarstva. – Junaĉina! Kako da ga vodimo golim rukama? Spreman je da nas zaĉara nekim ĉinima, ili neĉim drugim... * – Ne bojte se – nasmejani Širu potapša oko novĉanika. – Bez vešĉevog amuleta ne moţe da baca ĉini, a amulet je kod mene. Vodite ga slobodno. U dvorištu je ĉekalo još naoruţanih Nilfgardijaca u crnim kaputima i šarena Slavujeva bagra. Takođe se okupila i grupa rudara. Kruţila su sveprisutna deca i psi. Slavuj je odjednom izgubio kontrolu nad sobom. Kao da je đavo potpuno ušao u njega. Krekećući besno, udario je Angulemu pesnicom, a kada je pala, udario ju je još nekoliko puta. Geralt se uskovitlao u stisku bandita, za šta je dobio neĉim tvrdim u vrat. – Govorili su – kreketao je Slavuj skaĉući nad Angulemom kao poludela krastaĉa – da su te u Ridbrunu nabili na kolac kroz zadnjicu, ti mala kurvice! Bio ti je tada suđen kolac! I na kocu ćeš izdahnuti! Hej, momci, potraţite tu neki štap i zašiljite ga u špic. Ţivlje! – Gos‟n Stragene – iskrivi se Medved. – Ne vidim razlog da se bavimo takvim zverskim egzekucijama koje troše vreme. Ratne zarobljenike treba jednostavno obesiti... Zaćutao je pod zlim pogledom ţabljih oĉiju. – Budite tihi, kapetane – skviknu bandit. – Previše vam plaćam da biste mi davali nepodesne prigovore. Ja sam Angulemi obećao rđavu smrt i sada ću se s njom poigrati. Ako ţelite, moţete da obesite tu dvojicu. Oni me ne interesuju. – Ali mene interesuju – ubaci se Širu. – Obojica su mi potrebna. Pogotovo veštac. Pogotovo on. A pošto će navlaĉenje devojke potrajati malo, onda ću i ja iskoristiti to vreme.

Prišao je i upiljio u Geralta svoje maĉje oĉi. – Treba da znaš, ĉudaĉe – reĉe – da sam ja dokrajĉio tvog druga Kodringera u Dorijanu. Uĉinio sam to po naredbi mog gospodina, gospodara Vilgeforca, kojem sluţim mnogo godina. Ali uradio sam to s velikim zadovoljstvom. – Stari ološ Kodringer – nastavi poluvilenjak ne doĉekavši reakciju – imao je smelosti da zabija nos u stvari gospodara Vilgeforca. Istranţirao sam ga noţem. A onog odvratnog monstruma Fena sam pripalio među njegovim papirima i spalio ga ţivog. Mogao sam jednostavno da ga ubodem, ali posvetio sam malo vremena i truda da bih ĉuo kako zavija i skviĉi. A zavijao je, skviĉao, kaţem ti, kao zaklano prase. Ne, apsolutno niĉeg ljudskog nije bilo u tom zavijanju. – Znaš li zbog ĉega ti govorim o svemu tome? Zato što bih i tebe isto mogao jednostavno ubosti ili narediti da te ubodu. Ali posvetiću malo vremena i truda. Malo ću da poslušam kako ćeš ti zavijati. Kazao si da je smrt uvek ista? Sada ćeš videti da nije svaka. Potpalite, momci, katran u mazalici. I donesite neki lanac. Nešto se uz huk razbilo u uglu barake i odmah eksplodiralo vatreno i sa strašnim hukom. Druga posuda s naftom – Geralt prepozna po mirisu – pala je pravo u mazalicu, treća se slomila odmah pored ljudi koji su drţali konje. Huknulo je, plamen je buknuo, konji su poludeli. Uskovitlalo se, iz uskovitlanosti je ispao usplamteo pas koji zavija. Jedan od Slavujevih bandita odjednom je raširio ruke i pljesnuo u blato sa strelom u ruci. – Ţivele Slobodne Strmine! Na vrhu brda, na skelama i brvnima, maglile su se siluete u sivim ogrtaĉima i s krznenim kapama. Još vatrenih metaka poletelo je na ljude, konje i rudarske barake poput vatrometa koji za sobom vuĉe pletenice vatre i dima. Dva su upala u radionicu, na pod pokriven iverjem i piljevinom. – Ţivele Slobodne Strmine! Smrt nilfgardskim okupatorima! Zapevala su zakrilca strela i kopalja. Jedan od crnih Nilfgardijaca strovalio se pod konja, survao se sa slomljenim vratom jedan od Slavujevih bandita, srušio se s kopljem u leđima jedan od ošišanih grmalja. Medved je pao uz uţasan jecaj. Strela ga je pogodila u grudi, ispod grudne kosti, niţe gorţeta. Iako to niko nije mogao znati, bila je to strela ukradena iz vojnog transporta, standardni

model carske armije, malo prerađen. Širok vrh strele s dve oštrice bio je na nekoliko mesta zastrugan kako bi se dobio efekat rasprskavanja. Strela se lepo rasprsnula u Medvedovoj utrobi. – Dole tiranin Emhir! Slobodne Strmine! Slavuj zakreketa drţeći se za rame razneseno kopljem. U crvenom blatu se valjalo jedno dete, probodeno strelom nekog od boraca za slobodu koji loše ciljaju. Pao je jedan od onih što su drţali Geralta. Stropoštao se i jedan od onih što su drţali Angulemu. Devojka se istrgla od drugog, munjevito izvukla noţ iz korica i u širokom zamahu ga ubola. U besu je promašila Slavujevo grlo, ali lepo mu je razvalila obraz, skoro do samih zuba. Slavuj je zakreketao još jaĉe nego obiĉno, a oĉi izbuljio još više. Pao je na kolena, krv mu je lila kroz dlanove kojima se drţao za lice. Angulema je đavolski poĉela da zavija, priskoĉila je da okonĉa delo, a!i nije uspela, zato što je između nje i Slavuja eksplodirala bomba rasprsnuvši vatru i oblake smrdljivog dima. Naokolo je već bukteo poţar i vladao je uzavreli pandemonijum. Konji su besneli, rzali i ritali se. Banditi i Nilfgardijci su vrištali. Rudari su trĉali u panici – jedni su beţali, drugi su se trudili da ugase poţare u zgradama. Geralt je već uspeo da podigne sihil koji je Medved ispustio. Visoku ţenu u veriţnjaĉi, koja je krenula s jutarnjom zvezdom22 na Angulemu, kratko je zasekao po ĉelu. Crnom Nilfgardijcu koji je trĉao sa spontonom23 rasekao je butinu. Narednom, koji se jednostavno našao na putu, rasporio je grlo. Pobesneli, razljućeni konj, koji je jurio na sve strane, obalio je i ubio drugog deĉaka. – Drţ‟ konja! Drţ‟ konja! – Kahir se našao odmah pored njega, rašĉišćavajući mu put poletnim udarcima maĉa. Geralt nije slušao, nije gledao. Ucmekao je sledećeg Nilfgardijca. Pogledom je traţio Širua. Angulema, na kolenima, podigla je samostrel sa zemlje i s tri koraka razdaljine gađala i pogodila strelom u abdomen bandita iz kompanije za zaštitu rudarstva koji je išao na nju. Zatim je skoĉila i uhvatila uzde konja dok je protrĉavao pored nje. – Uhvati jednog, Geralte! – viknu Kahir. – I beţi! 22 23

Oružje u obliku bodljikavog buzdovana. (Prim. prev.) Vrsta koplja sa nekoliko šiljaka sa svake strane. (Prim. prev.)

Veštac je visokim zamahom raspolutio narednog Nilfgardijca od grudne kosti do bedara. Snaţnim trzajem glave otresao je sa obrva i trepavica krv. Širu! Gde si, ološu? Udarac. Vrisak. Tople kapljice na licu. – Milost! – zavrišta momak u crnoj uniformi dok je kleĉao u blatu. Veštac se dvoumio. – Saberi se! – riknu Kahir hvatajući ga za ramena i protresajući jako. – Saberi se! Jesi li poludeo? Angulema se galopom vraćala i vukla za uzde drugog konja. Gonila su je dva jahaĉa. Jedan je pao pogođen strelom borca za slobodu Strmina. Drugog je srušio sa sedla Kahirov maĉ. Geralt je skoĉio na kobilu. I tada je u svetlosti poţara primetio Širua, koji je pozivao paniĉne Nilfgardijce. Pored poluvilenjaka, kreketao je i uzvikivao psovke Slavuj, a sa okrvavljenom njuškom izgledao je kao pravi trol-ljudoţder. Geralt je gnevno riknuo, okrenuo konja i zamlatarao maĉem. Kahir povika, opsova, zaklati se na sedlu, a krv iz ĉela momentalno mu se slila na oĉi i lice. – Geralte! Pornozi! Širu je okupio oko sebe grupu ljudi, vrištao je, naređivao da gađaju iz samostrela. Geralt, spreman za samoubilaĉki juriš, tresnuo je konja drškom noţa po zadnjici. Širu je morao da umre. Ostali ga nisu zanimali. Nisu mu znaĉili. Nije mu znaĉio Kahir. Nije mu znaĉila Angulema... – Geralte! – vrisnu Angulema. – Pomozi Kahiru! Došao je sebi i postideo se. Pridrţao ga je i uspravio. Kahir je protrljao oĉi rukavom, a krv mu ih je istog ĉasa ponovo prelila. – To nije ništa, ogrebotina... – glas mu je drhtao. – Na konja, vešĉe... Juriš za Angulemom... Juriš! Od podnoţja planine zagrmeo je veliki krik, otuda je pritrĉavala masa naoruţana trnokopima, ćuskijama i sekirama. To su u pomoć drugovima i ortacima iz rudokopa “Rijalto” ţurili rudari iz susednih rudnika – iz „Jame Fortune” ili „Zajedniĉke stvari”. Ili iz neke treće. Ko je to mogao znati. Geralt je udario konja potpeticama. Krenuli su u juriš, u sumanuti ventre a terre.

* Jurili su ne osvrćući se, pribijeni uz konjske vratove. Angulemi je pripao najbolji konj, mali ali hitar kasaĉ. Geraltov konj, mrkov s nilfgardskom opremom, već je poĉinjao da brekće i hrkće i imao je problema da drţi glavu uspravnom. Kahirov konj, takođe vojni, bio je jaĉi i izdrţljiviji, ali šta to vredi kada je jahaĉ imao probleme, ljuljao se u sedlu, mahinalno stiskao butine i pljuvao krv na grivu i vrat pastuva. Ali nastavili su galopiranje. Ostavivši ih daleko iza sebe, Angulema ih je ĉekala na okretnici, na mestu gde je put vodio ka dole, uvijajući se među stenama. – Potera... – disala je teško, razmazujući blato po licu. – Juriće nas, neće oprostiti... Rudari su videli kuda smo pobegli. Ne smemo da ostanemo na drumu... Moramo uskoĉiti u šume gde nema puteva... Da im umaknemo... – Ne – usprotivi se veštac s nemirom slušajući zvuke koji su dopirali iz konjskih pluća. – Moramo drumom... Najjednostavniji i najkraći put do Sansretura... – Zašto? – Nemamo vremena za priĉu. Polazak! Iskoristite konje koliko god moţete... Galopirali su. Geraltov mrkov je brektao. * Mrkov nije bio sposoban za dalji put. Jedva je koraĉao na nogama ukoĉenim poput štapa, teško je pomerao kukove, a vazduh je iz njega izlazio uz pomoć hrapavog disanja. Konaĉno je pao na stranu, ritnuo se snaţno i gledao u jahaĉa, a iz njegovog mutnog pogleda tukao je prekor. Kahirov konj je bio u malo boljem stanju, ali je zato Kahir bio u lošijem. Sa sedla je jednostavno pao, podigao se, ali samo na sve ĉetiri, zamlatarao je strašno, mada nije imao ĉime. Kada su Geralt i Angulema pokušali da dotaknu njegovu okrvavljenu glavu, zavrištao je. – Prokletstvo – reĉe devojka. – Ali bar su ga ĉastili frizurom. Koţa iznad ĉela i slepooĉnice mladog Nilfgardijca, zajedno s kosom, bila je znatno odaljena od lobanje. Da krv nije stvorila lepljivi ugrušak, labavi komad već bi pao na uho. Prizor je bio jeziv. – Kako se to desilo?

– Jednostavno su mu bacili sekiru u glavu. Da bude još smešnije, to nije bio ni Crni, niti neko od Slavujevih, već neko od rudara. – Sasvim je svejedno ko je bacio – veštac je tesno uvio Kahirovu glavu otcepijenim rukavom košuije. – Vaţno je da je to bio loš bacaĉ, samo mu je skinuo skalp, a mogao je da mu razvali glavu. Ali i lobanja je dosta zahvaćena. A mozak je to osetio. On ne moţe da se drţi na sedlu, ĉak i da konj uspe da ponese njegovu teţinu. – Šta ćemo onda da radimo? Tvoj konj je izdahnuo, njegov samo što nije, a iz mog već curi... A iza nas je potera. Ne moţemo ostati ovde... – Moramo ostati ovde. Kahir i ja. I Kahirov konj. Ti jaši dalje. Oštro. Tvoj konj je snaţan, izdrţaće galop. A ĉak i ako budeš morala da ga izmoţdiš galopom... Angulema, negde u Dolini Sansretur ĉekaju nas Regis, Milva i Neven. Ne znaju ništa i mogu upasti u Širuove kandţe. Moraš ih pronaći i upozoriti, a potom sve ĉetvoro jurite svom snagom u Tusen. Tamo vas neće goniti. Nadam se. – A ti i Kahir? – Angulema zagrize usne. – Šta će biti s vama? Slavuj nije glup, kada vidi polumrtvog konja, zaviriće ispod svakog kamena u okolini! A ti s Kahirom nećeš daleko otići! – Širu, pošto nas on juri, poći će za tobom. – Misliš? – Siguran sam. Idi. – Šta će tetka reći kada se vratim bez vas? – Objasnićeš. Ne Milvi, samo Regisu. Regis će znati šta treba da radi. A mi... Kada Kahirova ćuba nešto jaĉe prione za lobanju, krenućemo u Tusen. Tamo ćemo se nekako naći. Ne, ne dangubi, devojko! Na konja i polazak. Ne dozvoli da te stigne potera. Ne dozvoli da te uoĉe. – Ne uĉi dedu kako se kašlje! Drţite se! Vidimo se! – Vidimo se, Angulema. * Nije se previše udaljio od puta. Nije mogao da ne gleda progonitelje. A, u suštini, nije oĉekivao nikakvu akciju s njihove strane, znao je da neće gubiti vreme i da će krenuti za Angulemom. Nije pogrešio. Kada su pre manje od ĉetvrt sata upali na prevoj, jahaĉi su se zaista zaustavili videvši konja kako leţi, podviknuli su, posvadili se, pretraţili okolne staze, ali gotovo iz istih stopa su nastavili svojim putem.

Nesumnjivo su shvatili da, od troje begunaca, dvoje sada jaše na jednom konju i sigurno će ih brzo uhvatiti ako ne dangube. Geralt je video da i neki njihovi konji nisu bili u najboljem stanju. Među goniteljima je bilo i nekoliko ljudi iz nilfgardske lake konjice u crnim kaputima, ali su dominirali šareni Slavujevi razbojnici. Geralt nije mogao da vidi da li i sam Slavuj uĉestvuje u poteri, ili je ostao da neguje poseĉenu gubicu. Kada je topot udaljene potere utihnuo, Geralt je ustao iz skloništa u paprati, podigao i pridrţao Kahira koji je stenjao i jaukao. – Konj je preslab da bi te nosio. Hoćeš li moći da hodaš? Nilfgardijac je ispustio glas koji je u isto vreme mogao biti potvrda, ali i negacija. Ili nešto treće. Ali noge je uspravio, a to je bilo najvaţnije. Zašli su u jarugu, do korita potoka. Kahir je poslednjih nekoliko koraka niz klizavu padinu savladao dosta pometeno. Dopuzao je do potoka, pio i obilno pokvasio ledenom vodom povez oko glave. Veštac ga nije poţurivao, sam je disao duboko, nabirajući snagu. Išao je uzvodno, istovremeno pridrţavajući Kahira i terajući konja, gackajući po vodi i spotiĉući se o kamenje i obaljena stabla. Kahir je nakon nekog vremena odbio saradnju – više nije poslušno ispravljao noge, prestao je potpuno da ih pomera, a veštac ga je jednostavno vukao. Nisu mogli više tako da idu, tim pre što su korito potoka pregrađivali pragovi i vodopadi. Geralt je prostenjao i prebacio ranjenika na leđa. Ni konj kog je vukao nije mu olakšavao ţivot. Kada su napokon izašli iz jaruge, veštac se samo svalio na mokru tršĉinu i leţao brekćući, potpuno iznuren, pored Kahira u jecajima. Leţao je dugo. Koleno je opet poĉelo da mu pulsira u strašnom bolu. Konaĉno je Kahir dao znake ţivota, a uskoro je – za divno ĉudo – ustao psujući i drţeći se za glavu. Krenuli su. Kahir je u poĉetku išao hrabro. A onda je usporio. Potom je pao. Geralt ga je podigao na leđa i nosio, stenjući i posrćući o kamenje. Bol mu je kidao koleno, a u oĉima su mu letele crne i vatrene pĉele. – Još pre mesec dana... – zajeĉa Kahir na njegovim leđima. – Ko bi tada pomislio da ćeš me nositi na leđima... – Ćuti, Nilfgardijĉe... Kada brbljaš, teţi si mi... Kada su najzad stigli do stena i stenovitih zidina, već je gotovo bio mrak. Veštac nije ni potraţio pećinu, niti ju je našao – pao je bez snage u prvu rupu na koju je naišao.

* U dnu pećine trulile su ljudske lobanje, rebra, karlice i druge kosti. Ali – što je najvaţnije – bilo je tu i suvih grana. Kahir je bio u groznici, drhtao je, tresao se. Prišivanje komada koţe za lobanju pomoću dretve i krive igle podneo je hrabro i svesno. Kriza je naišla kasnije, tokom noći. Geralt je raspalio vatru u pećini, zanemarivši bilo kakvu opasnost koju to moţe doneti. Uostalom, napolju je lila kiša i duvao vetar, bilo je malo verovatno da neko kruţi po okolini i traţi odsjaj ognjišta. A Kahira je morao da ogreje. Bio je u groznici celu noć. Tresao se, jaukao, buncao. Geralt nije spavao – potpaljivao je vatru. A koleno je bolelo kao vrag. * Mlad i snaţan mornak, Kahir je ujutru došao sebi. Bio je bled i znojav, osećala se groznica koja je izbijala iz njega. Artikulaciju mu je oteţavalo škripanje zuba. Ali moglo se razumeti šta je govorio. A govorio je svesno. Ţalio se na bol u glavi – sasvim normalna pojava kod nekog kome je sekira strgnula koţu s glave zajedno s kosom. Geralt je provodio vreme u nemirnoj dremci ili u skupljanju kiše koja je tekla niz stene pomoću majstorske šoljice od brezove kore. I njega i Kahira je muĉila ţeđ. * – Geralte? – Reci? Kahir je prodţarao drva u ognjištu pomoću pronađene butne kosti. – U rudniku, kad smo se tukli... Prestrašio sam se, znaš? – Znam. – Na trenutak je izgledalo da si upao u bezumlje ubijanja. Da je za tebe sve izgubilo smisao... osim ubijanja... – Znam. – Bojao sam se – dovrši mirno – da ćeš u toj bezumnosti poseći onog Širua. A ne bismo izvukli nikakve informacije iz mrtvog. Geralt proĉisti grlo. Mladi Nilfgardijac mu se sve više dopadao. Nije bio samo hrabar, već i inteligentan. – Ispravno si postupio poslavši Angulemu – nastavi Kahir, lagano škripeći zubima. – Nije to za devojke... Ĉak ni takve kao što je ona. Mi ćemo to sami srediti, nas dvojica. Poći ćemo za poterom. Ali ne da

bismo ubijali u bezumnom ludilu. Ono što si onda govorio o osveti... Geralte, ĉak i u osveti mora postojati neka metoda. Uhvatićemo tog poluvilenjaka... Primoraćemo ga da kaţe gde je Ciri. – Ciri nije ţiva. – Nije istina. Ne verujem u njenu smrt... Ni ti ne veruješ. Priznaj. – Ne ţelim da verujem. Napolju je zviţdao vetar i šumela kiša. U pećini je bilo prijatno. – Geralte? – Reci? – Ciri je ţiva. Opet sam sanjao... Istina, nešto se dogodilo u noći ekvinocija, nešto fatalno... Da, bez sumnje, i ja sam to osetio i video... Ali ona je ţiva... Ţiva je, siguran sam. Poţurimo... Ali ne da se svetimo i ubijamo, već kod nje. – Da. Tako je, Kahire. U pravu si. – A ti? Ti nemaš više snove? – Imam – reĉe gorko. – Ali retko otkad smo prešli Jarugu. I uopšte ih se ne sećam, kad se probudim. Nešto se u meni okonĉalo, Kahire. Nešto se ugasilo. Nešto se u meni otrgnulo... – Nema veze, Geralte. Ja ću sanjati za obojicu. * U zoru su krenuli. Kiša je stala, ĉinilo se da sunce pokušava da pronađe neku rupu u sivilu koje je pokrivalo nebo. Jahali su polako, obojica na jednom konju s vojnom nilfgardskom opremom. Konj se saplitao o kamenje idući sporo obalom Sansretura, rekom koja vodi u Tusen. Geralt je poznavao put. Bio je tu jednom. Veoma davno, mnogo se od tada promenilo. Ali nije se promenila dolina i reĉica Sansretur. Nisu se promenile Amelske planine i nad njima obelisk Gorgone, Đavolje planine. Određene stvari jednostavno se nisu menjale. * – Vojnik ne dovodi u pitanje naredbe – reĉe Kahir opipavajući zavoj na glavi – ne analizira ih, ne razmišlja o njima, ne ĉeka da mu objasne njihov smisao. To je prvo ĉemu kod nas uĉe vojnika. Stoga moţeš naslutiti da se ni na sekund nisam premišljao u vezi s naredbom koja mi je data. Pitanje zbog ĉega baš ja moram da uhvatim tu cintrijsku kraljicu

ili kneginjicu nikad mi nije ni prošlo kroz misli. Naredba je naredba. Bio sam rđav, zapravo, jer sam hteo da steknem slavu boreći se s vitezovima, s regularnom vojskom... Ali rad za obaveštajnu sluţbu se isto smatra ĉasnim. Kad bi se još samo radilo o nekom teţem zadatku, o nekom vaţnijem zarobljeniku... Ali devojka? Geralt ubaci u vatru kiĉmenu kost pastrmke. Pre veĉeri su ulovili dosta ribe u potoĉiću koji se uliva u Sensretur, kako bi se najeli. Pastrmke su se mrestile, pa ih je bilo lako nahvatati. Slušao je Kahirove priĉe, a radoznalost se u njemu borila sa osećanjem dubokog saţaljenja. – U suštini je to bila sluĉajnost – priĉao je Kahir gledajući u plamen. – Najĉistija sluĉajnost. Kako sam kasnije saznao, imali smo na cintrijskom dvoru špijuna, kamerjunkera. Dok smo zauzimali mesto i spremali se da zauzmemo zamak, taj špijun se iskrao i obavestio nas da će pokušati da izvedu kneginjicu iz grada. Formirano je nekoliko takvih grupa kao što je bila moja. Sticajem okolnosti, na moju grupu su naleteli oni što su vozili Ciri. – Poĉela je jurnjava po ulicama, u ĉetvrti koja je već bila zapaljena. To je bio pravi pakao. Ništa, samo rika plamena i zidovi vatre. Konji nisu hteli da idu, a ljudi, šta da kaţem, ni oni nisu hitali da ih gone. Moji podređeni, imao sam ih ĉetvoricu, poĉeli su da psuju, viĉu da sam izgubio pamet i da ih šaljem u smrt... Jedva sam uspeo da povratim kontrolu... – Gonili smo ih dalje kroz taj vreli kotao i stigli smo ih. Odjednom su bili tu ispred nas – pet konjanika Cintrijaca. I poĉe seĉa i pre no što sam stigao da viknem da paze na devojku. Ona se uostalom odmah našla na zemlji, pošto je taj što je vozio poginuo prvi. Jedan od mojih podiţe je i stavi na konja, ali nije otišao daleko, neki Cintrijac ga je udario u leđa i prebio. Video sam kako je oštrica za col prešla pored Cirine glave, koja je opet pala u blato. Bila je polusvesna od straha, video sam kako se ćućuri pored ubijenog, kako se trudi da se zavuĉe pod njega.. Kao maĉe kraj ubijene maĉke... Zaćuta, ĉujno obliza pljuvaĉku. – Nije ni znala da se gnezdi pored neprijatelja. Pored omraţenog Nilfgardijca. – Ostali smo sami – nastavi uskoro. – Ona i ja, a naokolo su bili leševi i vatra. Ciri je puzala u kaljuzi, a voda i krv već su poĉeli snaţno da

isparavaju. Kuća se srušila, slabo sam već mogao da vidim kroz iskre i dim. Konj nije hteo tamo da priđe. Zvao sam je, vikao da dođe kod mene, zabrektao sam od nadglašavanja rike poţara. Videla me je i ĉula, ali nije reagovala. Konj nije hteo da ide, a ja ga nisam mogao kontrolisati. Morao sam da sjašem. Nikako nisam mogao da je podignem jednom rukom, a drugom sam morao da drţim uzde, konj se ritao toliko da me je umalo obalio. Kada sam je podigao, poĉela je da vrišti. A onda se ispruţila i onesvestila. Obavio sam je kaputom koji sam skvasio u kaljuzi, u blatu, đubrištu i krvi. I krenuli smo. Pravo kroz vatru. – Ni sam ne znam kojim ĉudom smo uspeli da izađemo odatle. Ali odjednom se pojavila rupa u zidu i nalazili smo se kraj reke. Na nesreću, na mestu gde su bili Nilfgardijci koji su pobegli. Zbacio sam oficirski šlem, jer bi me po šlemu odmah prepoznali, sve i da su izgorela krila. Ostatak garderobe mi je bio toliko isprljan da me ne bi mogla izdati. Ali da je devojka bila svesna, da je vrisnula, razneli bi me na mestu. Imao sam sreće. – Išao sam s njima dve milje, zatim sam ostao pozadi i sakrio se u grmlju, kraj reke koja je nosila leševe. Ućuta, nakašlja se, obema rukama ispipa uvijenu glavu. I pocrvene. A moţda je to samo odsjaj plamena? – Ciri je bila strašno prljava. Morao sam da je skinem... Nije se branila, nije vrištala. Samo je drhtala, a oĉi su joj bile zatvorene. Koliko god puta da sam je dotakao ne bih li je oprao i oĉistio, trzala se i krutila... Znam, trebalo je da priĉam s njom, da je umirim... Ali odjednom nisam mogao pronaći reĉi iz vašeg jezika... Iz jezika moje majke, koji znam od detinjstva. Ne mogavši da nađem reĉi, hteo sam da je umirim dodirom, neţnošću... Ali ona se krutila i pištala... Kao ptiĉica... – To ju je progonilo u košmarima – šapnu Geralt. – Znam. Mene takođe. – Šta je bilo dalje? – Zaspala je. I ja sam. Od umora. Kada sam se probudio, nije bila pored mene. Nije je bilo nigde. Ostalog se ne sećam. Oni koji su me pronašli tvrde da sam trĉao ukrug i zavijao kao vuk. Morali su da me veţu. Kada sam se smirio, uhvatili su me ljudi iz obaveštajne sluţbe, podređeni Vatjea de Ridoa. Zanimala ih je Cirila. Gde je, kuda je pobegla, kako mi je pobegla, zašto sam dozvolio da pobegne. I nanovo, od poĉetka: gde je, kuda je pobegla... Razljućen, viknuo sam nešto o caru,

kao kobac kad lovi male devojĉice. Zbog tog vriska sam više od godinu dana sedeo u citadeli. A onda su me oslobodili, jer sam im bio potreban. U Tanedu im je bio potreban neko ko je govorio opšti jezik i znao kako Ciri izgleda. Car je hteo da odem u Taned... I tog puta nisam smeo da omanem. Morao sam da mu dovedem Ciri. Zaćutao je na tren. – Emhir mi je dao šansu. Mogao sam da odbijem, da odustanem od šanse. To bi znaĉilo definitivnu, totalnu, doţivotnu nemilost i zaborav, ali mogao sam da odbijem da sam ţeleo. Ali ja nisam odbio. Pošto, vidiš, Geralte... Ja nisam mogao da zaboravim na nju. – Neću te lagati. Ja sam je neprestano viđao u snovima. I ne samo kao mršavo dete, kakvo je bila pored reke kada sam je skidao i prao. Video sam je... I stalno je vidim kao ţenu, lepu, iskusnu, provokativnu... S takvim detaljima kao što je crvena ruţa istetovirana na preponama... – O ĉemu govoriš? – Ne znam, ni sam ne znam... Ali tako je bilo i tako je i dalje. I dalje je viđam u snovima, isto kao što sam je tada viđao u snovima... Zbog toga sam pristao na misiju u Tanedu. Zbog toga sam kasnije hteo da vam se prikljuĉim. Ja... Ja ţelim da je još jednom... vidim. Ţelim još jednom da joj dodirnem kosu, pogledam je u oĉi... Ţelim da je posmatram. Ubij me, ako ti je volja. Ali neću se više pretvarati. Ja mislim... Ja mislim da je ja volim. Molim te, ne smej se. – Uopšte mi nije do smeha. – Upravo zbog toga idem s vama. Razumeš? – Ţeliš je za sebe ili za svog cara? – Ja sam realista – šapnu. – Ipak ona mene ne ţeli. A mogao bih barem da je viđam kao carevu suprugu. – Kao realista – frknu veštac – treba da znaš da prvo moramo da je pronađemo i spasemo. Pod uslovom da tvoji snovi ne laţu i da je Ciri stvarno ţiva. – Znam. A kada je pronađemo? Šta onda? – Videćemo. Videćemo, Kahire. – Ne varaj me. Budi iskren. Ipak nećeš dozvoliti da je uzmem. Nije odgovorio. Kahir nije ponovio pitanje. – Do tada – upita hladno – moţemo li biti drugovi?

– Moţemo, Kahire. Još jednom se izvinjavam za ono. Ne znam šta je bilo ušlo u mene. U suštini, nikad te nisam sumnjiĉio za izdaju ili dvoliĉnost. – Ja nisam izdajnik. Ja te nikada neću izdati, vešĉe. * Jahali su kroz duboku klisuru koju je bistra i široka reka Sansretur izdubila među brdima. Išli su ka istoku, ka granici kneţevine Tusen. Gorgona, Đavolja planina, izdizala se iznad njih. Morali bi da zabace glave da bi videli njen vrh. Ali nisu je zabacivali. Prvo su osetili dim, trenutak kasnije ugledali su vatru, a na njoj raţnjeve na kojima su se pekle raseĉene pastrmke. Videli su pored vatre usamljenog ĉoveka. Još sasvim nedavno, Geralt bi nemilosrdno ismejao i smatrao totalnim idiotom svakoga ko bi smeo da tvrdi da će on, veštac, osetiti veliku radost kada vidi vampira. – Oho – reĉe mirno Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa ispravljajući raţanj. – Pogledajte samo šta je maĉka donela.

Klepač, takođe poznat kao knaker, goblinaj, polterduk, vratonos, rubezal, skrbnik ili pustak, vrsta je kobolda, koga svakako k. visinom i snagom znatno premašuje. Takođe, k. obično imaju ogromne brade, koje koboldi obično nemaju. K. prebiva u potkopima, šahtovima, špiljama, ponorima, mračnim jamama, u unutrašnjosti stena, u svakojakim šupljinama, pećinama i kamenitim pustarama. Tamo gde on ţivi, nesumnjivo su u zemlji skrivena blaga, kao što su zlato, rude, karbon, so ili nafta. Zbog toga se k. često moţe sresti i u rudnicima, naročito napuštenim, ali i u aktivnim voli da se pokazuje. Zloban nevaljalac i štetočina, prokletstvo i prava boţja kazna za rudare, koje raspojasani k. vuče za nos, klepanjem mami u stenu i plaši, hodnike ruši, rudarsku opremu i svakojake alate krade i kvari, a ne libi se ni da ih iza ugla gađa motkom. Ali moţe da se potkupi da ne bi pravio belaja preko svake granice, tako što mu se stavi negde u mračnom hodniku ili u šahtu hleb i mast, ovčiji sir, parče dimljene šunke – ali najbolje boca rakije, pošto je k. na to strašno lakom. Fiziolog

Sedmo poglavlje

– Bezbedni su – uveri ih vampir, terajući magarca Drakula. – Sve troje. Milva, Neven i, naravno, Angulema, koja nas je u pravi ĉas sustigla u Dolini Sansretur i sve nam ispriĉala, ne ţaleći razne slikovite reĉi. Nikada nisam mogao da shvatim zašto je kod vas, ljudi, većina psovki i pogrda povezana sa sferom erotike? Ipak je seks lep i povezuje se s lepotom, radošću, prijatnošću. Kako moţe da se koristi naziv polnog organa kao vulgaran sinonim... – Drţi se teme, Regise – prekinu ga Geralt. – Naravno, izvinjavam se. Kada nas je Angulema upozorila na bandite koji nas jure, bez odlaganja smo prešli rubeţ Tusena. Istina je da Milva nije bila oduševljena, gorela je od ţelje da se vratimo i da vam obojici pomognemo. Uspeo sam da je odvratim od toga. A Neven, ĉudo jedno, umesto da se raduje utoĉištu koje pruţaju granice kneţevine, imao je srce u petama... Ĉega se on tako plaši u Tusenu, da ne znaš sluĉajno? – Ne znam, ali slutim – odgovori kiselo Geralt. – Pošto to ne bi bilo prvo mesto gde je naš prijatelj bard nešto zakuvao. Sada se malo primirio jer se nalazi u pristojnoj kompaniji, ali kao mlad nije bio baš cvećka. Rekao bih da su od njega bili sigurni samo jeţevi i one ţene koje su se pentrale na vrh krošnje visokog drveta. Muţevi ţena su veoma ĉesto to uzimali trubaduru za zlo, ne znam zašto. U Tusenu sigurno postoji neki muţ kome mogu da oţive sećanja kada vidi Nevena... Ali to u suštini nije vaţno. Vratimo se konkretnim stvarima. Šta je s poterom? Nadam se... – Mislim – osmehnu se Regis – da ne bi prešli za nama u Tusen. Granica vrvi od vitezova što se vrzmaju tamo i kojima je veoma dosadno, te traţe priliku za borbu. Povrh toga, mi smo zajedno s grupom hodoĉasnika koje smo sreli na granici odmah pronašli put do svete šume Mirkvid. A to mesto budi strah. Ĉak i pilgrimi i bolesnici, koji iz najdaljih zabiti putuju u Mirkvid radi ozdravljenja, ostaju u kampovima nedaleko od kraja šume, jer ne smeju da zađu dublje. Zato što kruţe glasine da onaj ko se odvaţi da uđe u svetu hrastovu šumu završava tako što ga spale na laganoj vatri u Vrbovoj Babi. Geralt udahnu vazduh. – Ako bi...

– Naravno – vampir mu opet nije dopustio da dovrši. – U šumi Mirkvid ţive druidi. Oni što su ranije ţiveli u Angrenu, u Ked Duu, a zatim otputovali na jezero Monduirn, i konaĉno u Mirkvid, u Tusen. Bilo nam je suđeno da nađemo put do njih. Ne sećam se, govorio sam da nam je to suđeno? Geralt snaţno izdahnu, kao i Kahir, koji je išao iza njega. – Tvoj poznanik je među tim druidima? Vampir se ponovo osmehnu. – To nije poznanik, nego poznanica – objasni. – Da, ona je među njima. Ĉak je unapređena. Rukovodi celim Krugom. – Hijerofantkinja? – Flaminika. Tako se naziva najviša druidska titula kada je nosi ţena. – Tako je, zaboravio sam. Shvatam da su Milva i ostali... – Sada pod zaštitom flaminike i Kruga – vampir po obiĉaju odgovori na pitanje u toku njegovog formulisanja, posle ĉega je odmah pristupio odgovaranju na pitanje koje još nije postavljeno. – Međutim, ja sam poţurio da se nađem s vama. Zato što se desila zagonetna stvar. Flaminika, kojoj sam poĉeo da izlaţem naš problem, nije mi dala da dovršim. Kazala je da zna sve i da već neko vreme oĉekuje naš dolazak. – Kako? – Ni ja nisam mogao da sakrijem nevericu – vampir cimnu magarca, uspravi se na stremenima i pogleda unaokolo. – Traţiš li nešto ili nekoga? – upita Kahir. – Ne traţim više, pronašao sam. Sjašimo. – Više bih voleo da najpre... – Sjašimo. Pojasniću ti sve. Morali su da govore glasnije kako bi se sporazumeli pod šumom vodopada koji je padao s velike visine po uspravnom zidu kamene urvine. U dnu, tamo gde se vodopad izlivao u poveliko jezero, u steni su zjapila crna pećinska usta. – Da, to je upravo tamo – Regis potvrdi vešĉevu pretpostavku. – Izašao sam ti u susret jer mi je naređeno da te uputim ovamo. Moraćeš da uđeš u ovu pećinu. Rekao sam ti, druidi su znali za tebe, znali su za Ciri, znali su za našu misiju. A to su saznali od osobe koja ovde ţivi. Ta osoba, ako je verovati druitkinji, ţeli sa tobom da porazgovara.

– Ako je verovati druitkinji – ponovi zajedljivo Geralt. – Ja sam bio ovde ranije. Znam šta ţivi u dubokim pećinama pod Đavoljom planinom. Tu ţive raznoliki stanovnici. Ali s većinom se ne moţe razgovarati, jedino moţda uz pomoć maĉa. Šta je još rekla ta tvoja druitkinja? U šta još treba da poverujem? – Na izrazit naĉin – vampir upilji u Geralta crne oĉi – dala mi je do znanja da ona uopšte nije luda za osobama koje uništavaju i ubijaju ţivu prirodu, a za vešcima pogotovo. Objasnio sam joj da si ti sada veštac samo po nazivu, da uopšte ne uznemiravaš ţivu prirodu, ako i ona tebe ne uznemirava. Treba da znaš da je flaminika neobiĉno bistra ţena, smesta je primetila da se nisi odrekao veštiĉarstva zato što si promenio pogled na svet, već zato što su te okolnosti primorale. „Znam odliĉno”, rekla je, “da je nesreća zadesila vešcu blisku osobu. Veštac je bio primoran da odustane od veštiĉarstva i poţuri da spase...” Geralt nije komentarisao, ali njegov pogled je bio toliko reĉit da je vampir poţurio sa objašnjenjima. – Rekla je, citiram: „Time što neće biti veštac, veštac će dokazati da je spreman za pokornost i poţrtvovanost. Zakoraĉiće u mraĉnu ĉeljust zemlje. Bez oruţja, ostavivši svako oruţje, svako oštro ţelezo. Svaku oštru misao. Svaku agresiju, gnev, zlobu, aroganciju. Mora ući pokoran. Tek tada će, u ĉeljusti, pokorni veštac pronaći odgovore na pitanja koja ga muĉe. Pronaći će odgovore na mnoga pitanja. Ali ako veštac ostane veštac, neće pronaći ništa.” Geralt pljunu prema vodopadu i pećini. – To je obiĉna igra – kaza. – Zabava! Šala! Vidovitost, poţrtvovanje, tajanstveni susreti u špiljama, odgovori na pitanja... Takve izlizane trikove moţeš sresti samo kod putujućih prosjaka-pripovedaĉa. Neko se tu sprda sa mnom. U najboljem sluĉaju. A ako to nije sprdanje... – Ne bih to nazvao sprdnjom ni u kom sluĉaju – reĉe odluĉno Regis. – Ni u kom sluĉaju, Geralte iz Rivije. – A šta je to onda? Jedno od slavnih druidskih ĉudaštava? – Nećemo znati – odazva se Kahir – dok se ne uverimo. Hajde, Geralte, ući ćemo tamo zajedno... – Ne – odmahnu glavom vampir. – Flaminika je u tom pogledu bila kategoriĉna. Veštac mora tamo da uđe sam. Bez oruţja. Daj mi tvoj maĉ. Ĉuvaću ga dok si ti odsutan.

– Neka me đavo... – poĉe Geralt, ali Regis mu brzim gestom prekinu tok odgovora. – Daj mi tvoj maĉ – ispruţi ruku. – Ukoliko imaš još neko oruţje, i njega mi ostavi. Seti se flaminikinih reĉi. Bez ikakve agresije. Poţrtvovanost. Pokornost. – Da li ti znaš na koga ću tamo naići? Ko... ili šta me ĉeka tamo u pećini? – Ne, ne znam. Najrazliĉitiji stvorovi naseljavaju podzemne hodnike ispod Gorgone. – Šlog će me strefiti! Vampir se tiho nakašlja. – To ne moţemo da iskljuĉimo – reĉe ozbiljno. – Ali moraš preuzeti taj rizik. Svakako znam da ćeš ga preuzeti. * Nije se prevario – kao što je i oĉekivao, ulaz u pećinu je bio zasut zadivljujućom gomilom lobanja, rebara, kolenica i drugih kostiju. Međutim, nije se osećao smrad truleţi. Posmrtni ostaci su oĉigledno bili staroveĉni i imali su dekorativnu ulogu za plašenje uljeza. Barem je tako mislio. Zašao je u tamu, a kosti su zakrckale i zapuckale pod stopalima. Vid mu se brzo prilagodio mraku. Našao se u gigantskoj pećini, kamenitoj kaverni, ĉije razmere oko nije moglo da obuhvati, budući da su se proporcije lomile i nestajale u šumi stalaktita koji su visili sa svoda poput ţivopisnih poluvenaca. S dna pećine, bleštavog od vlage i iskriĉavog od raznobojnog šljunka, izrastali su beli i ruţiĉasti stalagmiti, široki i zdepasti pri osnovi, a tankovijasti pri vrhu. Neki su vrhovima sezali visoko iznad vešĉeve glave. Neki su se na vrhu vezivali sa stalaktitima, stvarajući kolone stalagnata. Niko ga nije dozivao. Jedini zvuk koji se mogao ĉuti bio je odzvanjajući eho vode. Krenuo je polako, pravo ispred sebe, u mrak, između redova stalagnata. Znao je da ga neko posmatra. Jako, uporno i izrazito, osećao je nedostatak maĉa na leđima – kao nedostatak skoro izvađenog zuba. Usporio je korak. To što je maloĉas usvojio kao okrugle kamenĉiće pri dnu stalagmita sada je na njega kolaĉilo velike bleštave oĉi. U gustoj masi prljavosivih

ĉuperaka pokrivenih prašinom, otvarale su se ogromne ĉeljusti i bleštali stoţasti oĉnjaci. Barbegazi. Išao je polako, a koraĉao ozbiljno – barbegazi su bili svuda, veliki, srednji i mali, leţali su na njegovom putu bez pomisli da se sklone. Iako su se do tada vladali mirno, ipak nije bio siguran šta će se desiti kada na nekog nagazi. Stalagnati su bili kao šuma, nije bilo naĉina da se ide pravo, morao je da skreće tamo-amo. Odozgo, sa svoda, kapala je voda. Barbegazi – pojavilo ih se još više – pratili su ga u marširanju, kotrljajući se i valjajući se po dnu. Ĉuo je njihovo monotono ĉavrljanje i brektanje. Osetio je njihov oštar, kiseo miris. Morao je da se zaustavi. Na njegovom putu, između dva stalagmita, na mestu koje nije mogao da zaobiđe, leţao je veliki ehinops, naĉiĉkan gomilom dugih bodlji. Geralt obliza pljuvaĉku. Znao je veoma dobro da ehinops moţe da ispaljuje bodlje s razdaljine od deset stopa. Bodlje su imale posebnu odliku – kada se zabiju u telo, slome se, a oštri krajevi prodiru i „putuju” sve dublje i dublje, sve dok najzad ne dospeju do nekog osetljivog organa. – Glupi veštac – zaĉu iz mraka. – Plašljivi veštac! Boji se, haha! Glas je zvuĉao ĉudnovato i strano, ali Geralt je takve glasove ĉuo već mnogo puta. Tako su govorila bića koja nisu navikla da se sporazumevaju pomoću artikulisanog govora – koristili su ĉudan akcenat i artikulaciju, te neprirodno razvuĉene vokale. – Glupi veštac! Glupi veštac! Suzdrţao se od komentara. Zagrizao je usne i oprezno prošao pored ehinopsa. Stvorove bodlje zatalasale su se kao pipci morske sase. Ali samo na trenutak, posle je ehinops prestao da se pomera i ponovo poĉeo da podseća na veliku gomilu moĉvarne trave. Dva ogromna barbegazija, cerekajući se i mumlajući, prekotrljala su se preko njegovog puta. Odozgo, pod svodom, zaĉulo se lepršanje opnastih krila i siktavo kikotanje, koje je nepogrešivo signaliziralo prisutnost listonošaca i vespertila. – Ovamo je došao, ubica, nasilnik! Veštac! – razlegao se u mraku isti glas koji je maloĉas ĉuo. – Ugmizao je ovde! Osmelio se! Ali nema maĉ, ubica. Pa kako hoće da ubija? Pogledom? Haha!

– Moţda – razleţe se drugi glas, s još neprirodnijom artikulacijom – da mi njega ubijemo? Haaa? Barbegazi zaĉavrljaše u glasnom horu. Jedan, velik kao zrela bundeva, dokotrlja se veoma blizu i škljocnu zubima pored Geraltovih potpetica. Veštac priguši psovku koja mu je pohrlila na usne. Krenuo je dalje. Sa stalaktita je kapala voda odjekujući zvonkim ehom. Nešto se uhvatilo za njegovu nogu. Suzdrţao se da ga ne otrese snaţno. Stvor nije bio velik, malo veći od psa pekinezera. Malo je i podsećao na pekinezera. Po liku, a po ostalom je podsećao na majmuna. Geralt nije imao pojma šta je to. U ţivotu nije video ništa sliĉno. – Viš-tac! – izgovarao je pekinezer zviţdeći, ali potpuno jasno, kruto se drţeći za Geraltovu ĉizmu. – Viš-tac-tac. Tu-pa-vac. – Skini se – reĉe Geralt kroz stisnute zube. – Skini se sa ĉizme ili ću te šutnuti u dupe. Barbegazi zaĉavrljaše glasnije, jaĉe i groznije. U mraku nešto zariĉa. Geralt nije znao šta je to bilo. Zvuĉalo je kao krava, ali veštac se mogao kladiti u bilo šta da to nije krava. – Viš-tac, tu-pa-vac. – Pusti mi ĉizmu – ponovi, s naporom vladajući sobom. – Došao sam ovde nenaoruţan, u miru. Smetaš mi... Zastao je i zagrcnuo se talasom groznog smrada od kog su mu oĉi zasuzile, a kosa se uvila u lokne. Pribijen uz njegov list, stvor nalik na pekinezera iskolaĉio je oĉi i ispraznio creva pravo na njegove ĉizme. Odvratan smrad pratio je još odvratniji zvuk. Geralt je opsovao u skladu sa situacijom i odgurnuo nogom navalentno stvorenje. Mnogo neţnije nego što je trebalo. Ali ionako se desilo ono što je oĉekivao. – Šutnuo je malog! – zariĉa nešto iz mraka, nadglasavši uragansko ĉavrljanje i hrkanje barbegazija. – Šutnuo je malog! Povredio je manjeg od sebe! Najbliţi barbegazi dovaljali su mu se do samih nogu. Osetio je kako ga njihove ĉvornovate šape, tvrde poput kamenja, hvataju i onesposobljavaju. Nije se branio, bio je potpuno rezigniran. U krzno

najvećeg i najagresivnijeg protrljao je ĉizme umrljane izmetom. Kad su ga povukli za odeću, seo je. Nešto veliko spustilo se niz stalagnate skoĉivši na pod. Odmah je video šta je to. Klepaĉ. Zdepast, debeo, kosmat, krivonog, širok u ramenima verovatno jedan suţanj i s riđom bradom koja je bila još šira. Pribliţavanje klepaĉa pratili su potresi zemlje, kao da se nije klepaĉ pribliţavao, već peršeronski konj. Oroţnala i široka stopala stvora bila su – koliko god to smešno zvuĉalo – dugaĉka po pola stope svako. Klepaĉ se nagnuo preko njega i podrignuo na votku. „Hulje ovde peku rakiju”, pomisli mahinalno Geralt. – Udario si manjeg od sebe, vešĉe – zasmrde mu u lice klepaĉ. – Bez ikakvog razloga si napao i povredio malo, prijatno, nevino stvorenje. Znali smo da ti se ne moţe verovati. Ti si agresivan. Imaš instinkte ubice. Koliko naših si ubio, ološu? Geralt je smatrao da nije nuţno da odgovori. – Oooo! – klepaĉ je još jaĉe podrignuo na njega svareni alkohol. – Od detinjstva o tome maštam! Od detinjstva! Napokon se ispunio moj san. Pogledaj levo. Pogledao je kao da je glupan i dobio desnu pesnicu u zube, tako da je video veliku svetlost. – Oooo! – klepaĉ iskezi velike krive zube kroz gustiš smrdljive brade. – Od detinjstva o tome maštam. Pogledaj desno. – Dosta – razleţe se negde u dubini pećine glasna i zvuĉna naredba. – Dosta tih igara i šala. Pustite ga. Geralt pljunu krv s raseĉene usne. Oprao je ĉizmu u potoĉiću vode koja je tekla po steni. Tvor s licem pekinezera kezio se na njega podrugljivo, ali s bezbedne udaljenosti. Klepaĉ se takođe kezio, trljajući pesnicu... – Idi, vešĉe – povika. – Idi kod njega, jer te zove. Ja ću saĉekati. Ipak ćeš morati da se vratiš ovuda. * Pećina u koju je ušao, zaĉudo, bila je puna svetlosti. Kroz otvore na svodu koji se caklio od siga upadali su unakrsni snopovi svetlosti, koji su se odbijali od stene i slivali u ĉarobne prizore bleskova i boja. Povrh toga, u vazduhu je visila magiĉna lopta usplamtela od svetlosti, pojaĉana

refleksijama kvarca u stenama. Mimo sve te iluminacije, kraj pećine je nestajao u mraku, crna tama skrivala se u perspektivi kolonade stalagnata. Upravo u tom trenutku, na zidu koji je priroda pripremila za tu svrhu, nastajala je ogromna pećinska slika. Slikar je bio svetlokosi vilenjak koji je nosio mantil izmrljan farbom. U magijsko-prirodnom blesku, njegova glava kao da je bila ovenĉana svetlucavim oreolom. – Sedi – vilenjak, ne skrećući pogled sa slike, pokretom ĉetkice pokaza Geraltu kamen. – Nisu ti naudili? – Ne. Ne baš. – Moraš im oprostiti. – Istina. Moram. – Malo su kao deca. Strašno su se radovali tvom dolasku. – Primetio sam. Vilenjak je tek sada pogledao u njega. – Sedi – ponovi. – Uskoro ću ti biti na raspolaganju. Već završavam. To što je vilenjak završavao bila je stilizovana ţivotinja, najverovatnije bizon. Zasad su bile gotove samo njegove konture – od impresivnih rogova do ništa manje divnog repa. Geralt je seo na pokazani kamen i zakleo se u sebi da će biti strpljiv i pokoran – do granice mogućnosti. Vilenjak, tiho zviţdeći kroz stisnute zube, umoĉi ĉetkicu u ĉiniju s farbom i brzim pokretima oboji svog bizona u ljubiĉasto. Nakon trena razmišljanja, naslikao je na boku ţivotinje tigrove pruge. Geralt je posmatrao u tišini. Napokon se vilenjak odmakao za korak, diveći se pećinskoj fresci na kojoj je sada već bila predstavljena cela lovaĉka scena. Ljubiĉastog i prugastog bizona jurile su, u ĉudnim poskocima, nacrtanim nehajnim pokretima ĉetkice, mršave figurice ljudi s lukovima i kopljima. – Šta to treba da bude? Vilenjak ga pogleda nakratko, turajući ĉist kraj ĉetkice u usta. – To je – kaza – preistorijska slika, koju su naslikali prvobitni ljudi, što su ţiveli u ovoj pećini pre hiljadu godina i uglavnom se bavili lovom na već odavno izumrle ljubiĉaste bizone. Neki od prvobitnih lovaca su bili umetnici, saĉuvali su duboko ukorenjenu potrebu da reaguju na umetniĉki naĉin. Da ovekoveĉe ono što im je stajalo u duši. – Fascinantno.

– Sigurno da jeste – sloţi se vilenjak. – Vaši uĉenjaci odavno skitaju po pećinama i traţe tragove praĉoveka. A koliko god puta da ih pronađu, neizmerno su fascinirani. Zato što pronalaze i dokaz da na ovoj zemlji, i ujedno na ovom svetu, niste skitnice. Dokaz za to da su vaši preci tu ţiveli vekovima, te da njihovim naslednicima taj svet pripada. Pa, svaka rasa ima pravo na nekakve korene. Ĉak i vaša, ljudska, ĉije korene svakako treba traţiti u krošnjama drveća. Ha, smešna igra reĉi, zar ne? Dostojna epigrama. Voliš li laku poeziju? Šta ti misliš, šta bih još mogao ovde da docrtarn? – Docrtaj praljudskim lovcima velike, ukrućene faluse. – Dobra ideja – vilenjak umoĉi ĉetkicu u farbu. – Kult falusa je bio tipiĉan za primitivne civilizacije. To takođe moţe da posluţi nastanku teorije da ljudska rasa podleţe fiziĉkoj degeneraciji. Preci su imali faluse kao moĉuge, a potomcima su ostale smešne, zakrţljale kitice... Hvala, vešĉe. – Nema na ĉemu. Eto, stajalo mi je na duši. Farba izgleda veoma sveţe da bi bila preistorijska. – Za tri-ĉetiri dana boje će izbledeti pod uticajem soli koju ispušta zid i slika će postati toliko preistorijska da ti pamet stane. Vaši uĉenjaci će se upišati od radosti kada to vide. Dajem glavu da nijedan neće prepoznati moju farsu. – Prepoznaće je. – A na koji naĉin? – Zato što nećeš izdrţati a da ne potpišeš remek-delo. Vilenjak se zasmeja oporo. – Taĉno. Proĉitao si me bez greške. Eh, ognju sujete, kako je teško umetniku da te ugasi u sebi. Ja sam već potpisao sliku. Evo, ovde. – To nije vilin konjic? – Ne. To je ideogram koji oznaĉava moje ime. Zovem se Krevan Espan ep Kaomhan Maha. Da bi bilo ugodnije, koristim alijas Avalak‟h, i tako mi se moţeš obraćati. – Neću zanemariti. – A tebe zovu Geralt iz Rivije. Ti si veštac. Ipak, trenutno ne juriš stvorove i zveri, pošto si zauzet traţenjem nestalih devojaka.

– Zadivljujuće brzo se šire vesti. I zadivljujuće duboko. Oĉigledno si predvideo da ću se pojaviti ovde. Umeš i da prorekneš budućnost, kako sam shvatio? – Da prorekne sudbinu – Avalak‟h obrisa ruke o krpu – moţe svako. I svako to radi, pošto je to odista lako. Nije nikakva nauka proricati. Nauka je proricati taĉno. – Zgodan zakljuĉak i vredan epigrama. Jasno je da umeš da proriĉeš taĉno. – Veoma ĉesto. Ja, dragi Geralte, umem dosta toga i znam dosta toga. Uostalom, na to ukazuje moja, kako biste to vi ljudi rekli, nauĉna titula. U celini: Aen Saevhern. – Znalac. – Tako je. – Koji hoće, nadam se, da podeli znanje. Avalak‟h je ćutao nekoliko trenutaka. – Da podelim? – reĉe najzad otegnuto. – S tobom? Znanje, dragi moj, jeste privilegija, a privilegije se dele samo sa sebi ravnima. A zbog ĉega bih ja, vilenjak, Znalac, ĉlan elite, morao da delim bilo šta s potomkom bića koje se pojavilo u svemiru pre jedva pet miliona godina, evoluiravši iz majmuna, pacova, šakala ili drugog sisara? Bića kojem je trebalo oko milion godina da bi otkrilo da pomoću dve dlakave ruke moţe da obavi neku radnju koristeći oglodanu kosku? Posle ĉega je gurnulo tu kost sebi u dupe i zapištalo od sreće? Vilenjak ućuta, okrenuvši se i upiljivši oĉi u svoju sliku. – Zbog ĉega si se – ponovi – usudio da pomisliš da ću s tobom podeliti ma kakvo znanje, ĉoveĉe? Reci mi! Geralt obrisa ĉizmu od ostataka govana. – Moţda zbog toga – odgovori oporo – što je to neizbeţno? – Moţda zato – Geralt nije hteo da povišava glas – što će proći narednih nekoliko godina i ljudi će jednostavno uzeti svako znanje, bez obzira na to da li neko ţeli s njima da ga podeli ili ne? Tu ubrajam i znanje o tome što ti, vilenjak i Znalac, vešto skrivaš iza pećinskih fresaka? Zato što raĉunaš na to da ljudi neće hteti da razvaljuju krampovima taj zid oslikan laţnim dokazom praljudskog postojanja? Šta? Ti, moj ognju sujete? Vilenjak je prasnuo u smeh. Potpuno veselo.

– O da – reĉe. – Bila bi to sujeta nesumnjivo dovedena do gluposti da mislim da nešto nećete razvaliti. Razvalićete sve. Samo, šta s tim? Šta s tim, ĉoveĉe? – Ne znam. Reci mi. A ako smatraš da nije prikladno, onda ću otići. Najradije na neki drugi izlaz, pošto me na onom ĉekaju tvoji raskalašni kompanjoni u ţelji da mi polome rebra. – Izvoli – vilenjak naglim pokretom raširi ruke, a kamenita stena se sa škripom i treskom otvori, brutalno cepajući ljubiĉastog bizona napola. – Izađi ovuda. Koraĉaj ka svetlosti. U prenesenom ili bukvalnom znaĉenju reĉi, ovo je po pravilu pravi put. – Šteta – promrmlja Geralt. – Mislim na fresku. – Mora da se šališ – reĉe vilenjak nakon trena ćutanja, koji ga je prijatno i ugodno iznenadio. – Fresci neće ništa biti. Istom ĉarolijom ću zatvoriti stenu, ĉak ni trag linije neće ostati. Hajde. Izaći ću s tobom, ispratiću te. Došao sam do zakljuĉka da ipak imam nešto da ti kaţem. I da ti pokaţem. Unutra je vladala tama, ali veštac je odmah znao da je pećina ogromna – prozreo je to po temperaturi i kretanju vazduha. Šljunak po kome su hodali bio je mokar. Avalak‟h je ĉarima stvorio svetlost – na vilenjaĉki naĉin, samo gestom, bez izgovaranja ĉari. Usplamtela lopta uzletela je ka svodu, formacije planinskog kristala u stenama pećine zasijale su milijardama zraka, zaplesale su senke. Veštac je uzdahnuo mimo volje. Nije prvi put da vidi vilenjaĉke rezbarije i kipove, ali svaki put je utisak bio isti: figure vilenjaka i vilenjakinja zamrznute usred pokreta, usred treptaja, nisu delo rezbarovog dleta, već rezultat snaţne ĉarolije, koja je u stanju da pretvori ţivo tkivo u beli mermer iz Amela. Najbliţa statua predstavljala je vilenjakinju kako sedi zgrĉenih nogu ua bazaltnoj ploĉi. Vilenjakinja je okretala glavu, kao da ju je upozorio šum koraka koji su se pribliţavali. Bila je potpuno naga. Beo mermer izglaĉan do mleĉnog sjaja ĉinio je da se zaista oseti toplota koja je izbijala iz kipa. Avalak‟h se zaustavio i naslonio na jedan od stubova koji je obeleţavao put između aleje kipova. – Po drugi put – kaza tiho – munjevito si me proĉitao, Geralte. Da, bio si u pravu, slika bizona na steni bila je kamuflaţa koja treba da odvrati od raskivanja i razbijanja zida. Kamuflaţa koja treba da saĉuva sve ovo ovde od otimaĉine i uništavanja. Svaka rasa, pa i vilenjaĉka, ima

pravo na korene. Ovo što vidiš, to su naši koreni. Molim te, gazi oprezno. To je u suštini groblje. Rasplesane refleksije svetlosti na planinskim kristalima dobijale su od mraka druge osobine – iza aleje kipova videle su se kolonade, stepenice, amfiteatarski klaustri, arkade i peristili. Sve je bilo od belog mermera. – Ţelim – nastavi Avalak‟h, zaustavljajući se i pokazujući dlanom – da ovo opstane. Ĉak i kada mi odemo, kada se ceo ovaj kontinent i ceo ovaj svet nađu pod mnogomiljnim slojem snega i leda, Tir na Bea Arain će opstati. Otići ćemo odavde, ali jednom ćemo se vratiti. Mi, vilenjaci. Tako nam to predskazuje Aen Ithlinnespeath, proroĉanstvo Itline Egli ep Evenijen. – Vi stvarno u njega verujete? U tu vradţbinu? Zar je toliko dubok vaš fatalizam? – Sve – vilenjak nije gledao u njega, već u mermerne stubove pokrivene bareljefom delikatnim poput pauĉine – beše predskazano i prorokovano. Vaš dolazak na kontinent, ratovi, prolivanje vilenjaĉke i ljudske krvi. Uzdizanje vaše rase, dekadencija naše. Borba vladara Severa i Juga. “I ustaće kralj Juga protiv kraljeva Severa i potopiće njihovu zemlju kao povodanj; biće oni zdrobljeni, a narodi njihovi uništeni... I tako će zaĉeti propast sveta.” Sećaš li se Itlininog teksta, vešĉe? Onaj ko je daleko umreće od zaraze; onaj ko je blizu, njega će ubiti mraz... Pošto će doći vreme Tedd Deireadh, Vreme svršetka, Vreme maĉa i sekire, Vreme prezira, Vreme bele studeni i vuĉje mećave... – Poezija. – Više voliš manje poetsko? Kao rezultat promene ugla padanja sunĉevih zraka, pomeriće se, i to znatno, granica veĉitog leda. Led koji će skliznuti sa severa smoţdiće ove planine i gurnuti ih daleko na jug. Sve će prekriti beo sneg u sloju debljem od milje. I biće veoma, veoma hladno. – Nosićemo tople gaće – odgovori bez emocija Geralt. – Koţuhe i krznene kape. – Uzeo si mi reĉ iz usta – saglasi se mirno vilenjak. – I u tim gaćama i s kapama opstaćete kako biste se jednog dana vratili ovamo da kopate rupe i pretraţujete ove pećine, da uništavate i kradete. Itlinino proroĉanstvo o tome ne govori, ali ja to znam. Nema naĉina da se potpuno unište ljudi, uvek će ostati barem dvoje. Što se tiĉe nas, vilenjaka, Itlina je vrlo odluĉna: spasiće se samo oni koji krenu za Lastavicom. Lastavica, simbol proleća, jeste izbaviteljka, ona koja će

otvoriti Zabranjene dveri, pokazati put izbavljenja. I omogućiti oţivljenje sveta. Lastavica, Ĉedo Drevne krvi. – Odnosno Ciri? – ne izdrţa Geralt. – Ili Cirino dete? Kako? I zašto? Ĉinilo se da Avalak‟h nije ĉuo do kraja. – Lastavica Drevne krvi – ponovi. – Njene krvi. Hodi. Pogledaj. Ĉak i među drugim kipovima, nesumnjivo realistiĉnim, uhvaćenim u pokretu ili gestu, kip koji je pokazivao Avalak‟h razlikovao se. Bela mermerna vilenjakinja, u poluleţećem stavu na ploĉi, ostavljala je utisak kao da se tek probudila – samo što se ne uspravi i ustane. Bila je licem okrenuta ka praznom mestu pored nje, a podignuta ruka kao da je dodirivala nešto nevidljivo. Na vilenjakinjinom licu oslikavao se izraz spokoja i sreće. Mnogo je vremena prošlo dok Avalak‟h nije prekinuo tišinu. – To je Lara Doren ep Šijadal. Naravno, to nije grob, već kenotaf. Ĉudi te stav kipa? Eto, projekat nije pronašao podršku da se u mermeru izvajaju oboje legendarnih ljubavnika: Lara i Kregenan iz Loda. Kregenan je bio ĉovek, bilo bi svetogrđe trošiti amelski mermer na njegovu statuu. Bilo bi huljenje staviti statuu ĉoveka ovde, u Tir na Bea Arainu. S druge strane, još bi veći zloĉin bio s predumišljajem uništavati sećanje na ta osećanja. Pa su se našli na zlatnoj sredini. Kregenana... formalno ovde nema. A ipak je tu. U Larinom pogledu i pozi. Ljubavnici su zajedno. Ništa nije uspelo da ih rastavi. Ni smrt, ni zaborav... Ni mrţnja. Vešcu se ĉinilo da se ravnodušan vilenjakov glas promenio na trenutak. Ali to verovatno nije bilo moguće. Avalak‟h se pribliţi kipu i opreznim, neţnim pokretom pogladi mermerno rame. Zatim se okrenu, a na njegovom trouglastom licu ponovo se pojavio obiĉan, malo ironiĉan osmeh. – Da li znaš, vešĉe, šta je najveći minus dugoveĉnosti? – Ne. – Seks. – Šta? – Dobro si ĉuo. Seks. Posle nepunih sto godina postaje dosadan. Nema više u njemu niĉega što bi moglo da fascinira ili uzbuđuje, što bi imalo u sebi uzbudljivu privlaĉnost neĉeg novog. Sve je već bilo... Na ovaj, ili onaj naĉin, ali bilo je. I onda odjednom dođe konjunkcija sfera i

ovde se pojavite vi, ljudi. Pojavljuju se ovde preţiveli ljudi koji pristiţu iz drugog sveta, iz vašeg drevnog sveta, koji ste uspeli potpuno da uništite, vašim sopstvenim, veĉito dlakavim rukama da uništite, jedva pet miliona godina nakon što ste se oblikovali kao vrsta. Ima vas šaka jada, prosek godina ţivota vam je smešno nizak, vaš opstanak stoga zavisi od tempa razmnoţavanja, zbog toga vas razuzdana ţudnja nikada neće napustiti, seks potpuno upravlja vama, to je nagon jaĉi ĉak od instinkta samoodrţavanja. Umreti, zašto da ne, ako pre toga moţe nešto da se kara: to je u kratkim crtama cela vaša filozofija. Geralt nije prekidao i nije komentarisao, iako je imao veliku ţelju. – I šta se na kraju dešava? – nastavi Avalak‟h. – Vilenjaci, smoreni smorenim vilenjakinjama, hvataju se za ljudske ţene koje su uvek raspoloţene, a smorene vilenjakinje za ljudske muţjake, uvek pune jedrine i poleta. I dešava se nešto što niko ne moţe da objasni: vilenjakinje, koje obiĉno imaju ovulaciju jednom u deset, dvadeset godina, opšteći s ĉovekom poĉinju da ovuliraju pri svakom snaţnom orgazmu. Proradio je neki skriveni hormon, moţda i kombinacija hormona. Vilenjakinje shvataju da decu mogu praktiĉno imati samo s ljudima. Vilenjakinje su zasluţne što vas nismo istrebili dok smo još bili jaĉi. A kasnije ste vi postali jaĉi i poĉeli ste nas da istrebljujete. Ali u vilenjakinjama ste uvek imali saveznike, One su bile zastupnice zajedniĉkog ţivota, zajedniĉkog rada i zajedniĉkog postojanja... i nisu htele da priznaju da se u suštini radi o zajedniĉkom spavanju. – Šta to ima – frknu Geralt – zajedniĉko sa mnom? – S tobom? Apsolutno ništa. Ali ima mnogo s Ciri. Ciri je svakako potomak Lare Doren ep Šijadal, a Lara Doren je bila zastupnica zajedniĉkog postojanja s ljudima. Generalno, s jednim ĉovekom. S Kregenanom iz Loda, ljudskim ĉarobnjakom. Lara Doren je koegzistirala s tim Kregenanom ĉesto i uspešno. Jednostavnije govoreći: zatrudnela je. Veštac ni ovaj put nije prekidao. – Problem je bio u tome što Lara Doren nije bila obiĉna vilenjakinja. Bila je genetska zaliha. Specijalno pripremljena. Rezultat višegodišnjeg rada. Povezavši se s drugom zalihom, vilenjaĉkom, trebalo je da rodi još posebnije dete. Zaĉevši s ĉoveĉjim semenom, pokopala je tu šansu, uništila je rezultate stotina godina planiranja i pripremanja. Barem se tada tako mislilo. Niko nije mogao da pretpostavi da bi mestik kog je oplodio

Kregenan mogao da nasledi od punovredne majke nešto pozitivno. Ne, takva mezalijansa nije mogla doneti ništa dobro... – I zbog toga je – dobaci Geralt – bio surovo kaţnjen. – Ne tako kao što misliš – Avalak‟h ga pogleda brzo. – Iako je veza Lare Doren i Kregenana donela nepredvidivu štetu vilenjacima, a ljudima je mogla samo izaći na dobro, ipak su ljudi, a ne vilenjaci, ubili Kregenana. Ljudi, a ne vilenjaci, ubili su Laru. Upravo tako je bilo, pored toga što je mnogo vilenjaka imalo razloge da mrzi ljubavnike. Liĉne takođe. Geralta je već po drugi put zbunila neznatna promena u glasu vilenjaka. – Ovako ili onako – nastavi Avalak‟h – zajedniĉko postojanje je puklo kao mehurići od sapuna, rase su skoĉile jedne drugima za guše. Poĉeo je rat koji traje do dan-danas. A u međuvremenu, genetski materijal Lare... Postoji, kao što si već sigurno naslutio. Naţalost, mutirao je. Da, da. Tvoja Ciri je mutant. Vilenjak ni ovog puta nije doĉekao odgovor. – Naravno, u to su umešali prste vaši ĉarobnjaci, lukavo spajajući uzgajane pojedince u parove, ali to im je izmaklo kontroli. Malo ko moţe da nasluti kojim ĉudom se genetski materijal Lare Doren preporodio tako snaţno u Ciri i šta je bio okidaĉ. Mislim da Vilgeforc zna za to, onaj isti što ti je u Tanedu prebrojao kosti. Ĉarobnjaci koji su eksperimentisali s potomstvom Lare i Rijanon, i neko vreme vršili regularan uzgoj, nisu došli do oĉekivanih rezultata, umorili su se i odustali od eksperimenta. Ali eksperiment je trajao, s tim što je sad tekao spontano. Ciri, kćerka Pavete, unuka Kalante, praprapraunuka Rijanon, bila je pravi potomak Lare Doren. Vilgeforc je saznao za to, verovatno sluĉajno. Za to zna i Emhir var Emreis, car Nilfgarda. – I ti znaš za to. – Ja znam i više nego njih dvojica. Ali to nije vaţno. Mlin predodređenja deluje, melje zrna sudbine... Ono što je predodređeno mora se desiti. – A šta mora da se desi? – Ono što je predodređeno. Ono što je utemeljeno odozgo, naravno, u prenesenom znaĉenju. Nešto o ĉemu odluĉuje mehanizam koji nepogrešivo funkcioniše i u ĉijim su temeljima Cilj, Plan i Rezultat.

– To je ili poezija, ili metafizika. Ili i jedno i drugo, jer je ponekad teško razgraniĉiti. Moţeš li da mi kaţeš neke konkretne stvari? Makar minimalne? Rado bih prodiskutovao s tobom o svemu, ali zadesilo se da sam u ţurbi. Avalak‟h ga odmeri dugotrajnim pogledom. – A kuda tako ţuriš? Ah, oprosti... Kako mi se ĉini, ti ništa nisi shvatio od onog što sam govorio. Stoga ću ti jednostavno reći: tvoj veliki spasilaĉki pohod već je lišen smisla. U potpunosti ga je izgubio. – Ima nekoliko razloga – nastavi vilenjak, gledajući kameno vešĉevo lice. – Kao prvo, već je prekasno, osnovno zlo se već desilo, nisi više u stanju da od njega spaseš devojku. Kao drugo, sada, kada je već kroĉila na svoj put, Lastavica će se odliĉno sama ĉuvati, previše snaţnu moć nosi u sebi da bi se plašila bilo ĉega. Tvoja pomoć joj nije potrebna. A kao treće... Hm... – Ja te sve vreme slušam, Avalak‟h. Sve vreme. – Kao treće... Kao treće, neko drugi će joj sada pomoći. Valjda nisi toliko arogantan da misliš da tu devojku samo i iskljuĉivo s tobom vezuje sudbina... – To je sve? – Da. – Onda doviđenja. – Ĉekaj. – Rekao sam. Ţurim. – Pretpostavimo na trenutak – reĉe spokojno vilenjak – da ja faktiĉki znam šta će se desiti, da vidim budućnost. Ako ti kaţem da će se to što će se desiti svejedno desiti, bez obzira na napore koje ti ĉiniš? Bez obzira na preuzete inicijative? Ako ti kaţem da bi mogao da potraţiš neko mirno mesto i da sediš tamo ne radeći ništa, ĉekajući na neizbeţne posledice toka događaja, da li bi se odluĉio na tako nešto? – Ne. – A ako ti kaţem da tvoja aktivnost, koja svedoĉi o nedostatku vere u nepokolebljive mehanizme Cilja, Plana i Rezultata, moţe, mada je verovatnoća nikakva, ponešto da promeni – ali nagore? Da li bi ponovo razmislio o tome? Ah, već vidim po tvom izrazu lica da ne bi. Stoga ću jednostavno pitati: zašto? – Stvarno ţeliš da znaš?

– Stvarno. – Zato što ja jednostavno ne verujem u tvoje metafiziĉke otrcane fraze o ciljevima, planovima i zamislima tvoraca s vrha. Takođe, ne verujem u vašu slavnu Itlininu vradţbinu i druga proroĉanstva. Zamisli, smatram da je to besmislica i podvala isto kao tvoja pećinska slika. Ljubiĉasti bizon, Avalak‟h. Ništa manje. Ne znam da li ne moţeš ili ne ţeliš da mi pomogneš. Ipak, ne ţalim te... – Kaţeš da ne mogu ili neću da ti pomognem. A na koji bih naĉin mogao? Geralt je razmišljao neko vreme, apsolutno svestan da od taĉnog formulisanja pitanja mnogo toga zavisi. – Pronaći ću Ciri? Odgovor je usledio odmah. – Pronaći ćeš je. Samo da bi je ponovo izgubio. I to zanavek, bespovratno. Pre nego što do toga dođe, izgubićeš sve svoje saputnike. Jednog od tih saputnika ćeš izgubiti u toku nekoliko narednih nedelja, moţda ĉak dana. Moţda ĉak ĉasova. – Hvala. – Još nisam završio. Neposredan i brz rezultat tvoje ingerencije u mlevenju zrna Cilja i Plana biće smrt nekoliko desetina hiljada ljudi. Uostalom, to nema nikakav znaĉaj, pošto će ubrzo zatim ţivot izgubiti nekoliko desetina miliona ljudi. Svet kakav znaš jednostavno će nestati, prestaće da postoji, kako bi se nakon određenog vremena preporodio u potpuno drugom obliku. Ali na to niko apsolutno nema i neće imati uticaj, niko nije u stanju da izbegne niti da obrne redosled stvari. Ni ti, ni ja, ni ĉarobnjaci, ni Znalci. Ĉak ni Ciri. Šta kaţeš na to? – Ljubiĉasti bizon U svakom sluĉaju, hvala ti, Avalak‟h. – Uostalom – slegnu ramenima vilenjak – malo me intrigira šta će uraditi kamiĉak koji upadne u zupĉanik ţrvnja... Mogu li još nešto da uĉinim za tebe? – Bolje ne. Po mom mišljenju, ne moţeš da mi pokaţeš Ciri? – Ko je to rekao? Geralt zadrţa dah. Avalak‟h se brzim koracima uputi prema zidu pećine dajući znak da veštac pođe za njim.

– Ovi zidovi – pokaza na iskriĉave planinske kristale – imaju osobita svojstva. Stavi ruku na ovaj zid. Dobro gledaj. Razmišljaj intenzivno o tome kako si joj sada veoma potreban. I ponudi, da se tako izrazim, mentalnu volju da pomogneš. Misli o tome kako ţeliš da joj pojuriš u pomoć, da budeš pored nje, nešto u tom smislu. Slika bi trebalo sama da se pojavi i da bude jasna. Gledaj, ali suzdrţavaj se od naglih reakcija. Ništa ne govori. To će biti vizija, a ne komunikacija. Poslušao je. Prve vizije, uprkos obećanju, nisu bile jasne. Bile su nejasne, ali ipak iznenadne, te se mahinalno pomerio unazad. Odseĉena ruka na vrhu stola... Krv rasprskana po staklenoj ploĉi... Kosturi na konjskim skeletima... Jenefer vezana lancima... Kula? Crna kula? A iza nje, pri dnu... Polarna svetlost? I odjednom, bez upozorenja, slika je postala jasna. Ĉak i više nego jasna. – Neven! – vrisnu Geralt – Milva! Angulema! – Šta? – zainteresova se Avalak‟h. – Ah, da. Ĉini mi se da si sve pokvario. Geralt je odskoĉio od zida pećine, zamalo se prevrnuvši o bazaltni postament. – Nije vaţno, dođavola! – viknu. – Slušaj, Avalak‟h, ja moram što brţe da stignem do te druidske šume... – Ked Mirkvid? – Tako je! Mojim drugovima tamo preti smrtna opasnost! Bore se za ţivot! Ugroţeni su ĉak i drugi ljudi... Kuda je najbrţe... Ah, dođavola! Vratiću se po maĉ i konja... – Nijedan konj – prekinu ga mirno vilenjak – neće uspeti da te odvede u Mirkvid pre nego što mrak padne... – Ali ja... – Još nisam završio. Idi po taj tvoj slavni maĉ, a ja ću ti u međuvremenu obezbediti konja. Savršenog konja za planinske staze. Taj konj je malo, rekao bih, netipiĉan... Ali zahvaljujući njemu, bićeš u Ked Mirkvidu za nepunih pola sata. * Klepaĉ je smrdeo kao konj – i tu se završavala svaka sliĉnost. Geralt je jednom gledao u Mahakamu takmiĉenje u jahanju planinskih muflona

koje su organizovali patuljci i to mu je izgledalo kao apsolutno ekstreman sport. Ali tek sada, sedeći na leđima klepaĉa koji juri kao sumanut, shvatio je šta je pravi ekstrem. Da ne bi spao s njega, snaţno je zabio prste u grube lokne i stezao butinama kosmate kukove stvora. Klepaĉ je smrdeo na znoj, urin i votku. Jurio je kao pomahnitao, od udara njegovih gigantskih stopala zemlja je tutnjala, kao da je imao tabane od bronze. Retko kad je usporavao, ali tad bi se popeo na padinu i jurnuo niz nju tako brzo da je vazduh zavijao u ušima. Hitao je po granama, strmim planinskim stazama i grebenima tako uskim da je Geralt stezao kapke da ne bi gledao ka dole. Preskakao je vodopade, kaskade, bezdane i pukotine koje ne bi preskoĉio muflon, a svaki naĉinjeni skok pratila je divlja i zaglušujuća rika. Odnosno, još više divlja i zaglušujuća nego inaĉe – zato što je klepaĉ praktiĉno riĉao bez pauze. – Ne juri toliko! – nalet vazduha potisnuo je reĉi nazad u grlo. – Zašto? – Pio si. – Vuaaaaahaaaaaa! Hitali su. U ušima je zviţdalo. Klepaĉ je smrdeo. Topot ogromnih stopala na steni je utihnuo, zaklepetali su goleti i nasipi. Zatim je zemlja postala manje kamenita, treperilo je nešto zeleno, što je mogao biti bor krivulj. Posle toga je treperilo zeleno i bronzano, zato što je klepaĉ suludo đipao kroz jelovinu. Miris smole pomešao se sa smradom stvora. – Vuaaahaaaa! Jele su nestale, zašumelo je opalo lišće. Sada je bilo crveno, bordo, oker i ţuto. – Sporijeeeee! – Vuaaahaaaa! Klepaĉ dugim skokom prelete preko gomile obaljenih drva. Geralt se zamalo ugrize za jezik. * Divlja voţnja se okonĉala jednako sirovo kao što je i poĉela. Klepaĉ je zario pete u zemlju, zariĉao i zbacio vešca na zemlju pokrivenu lišćem. Geralt je leţao neko vreme, jer od nedostatka vazduha nije mogao ni da

proklinje. Potom je ustao sikteći i trljajući koleno, u kome se opet javio bol. – Nisi spao – utvrdi ĉinjenicu klepaĉ, a glas mu je bio zaĉuđen. – Deder, deder. Geralt nije komentarisao. – Na pravom smo mestu – klepaĉ pokaza kosmatom šapom. – Ovo je Ked Mirkvid. Nadole pred njima leţala je kotlina gusto pokrivena maglom. Kroz nju su prosijavali vrhovi velikog drveća. – Ta magla – preduhitri pitanje klepaĉ njuškajući – nije prirodna. Osim toga, odande se oseća dim. Na tvom mestu bih poţurio. Eeeh, pošao bih s tobom... Ĉak mi se manta od ţelje za borbom! A još kao dete sam maštao da jednom napadnem ljude s vešcem na leđima! Ali Avalak‟h mi je zabranio da se izlaţem. Radi se o bezbednosti cele naše zajednice... – Znam. – Ne uzimaj za zlo što sam te odalamio po zubima. – Neću. – Ti si pravi momak. – Hvala ti. Hvala i za prevoz. Klepaĉ isceri zube kroz riđu bradu i podrignu na votku. – Bilo mi je zadovoljstvo. * Magla koja je prekrivala Mirkvid bila je gusta i imala je neregularan oblik, koji je podsećao na gomilu razbijene pavlake što ju je nasadila na tortu bezumna kuvarica. Ova magla je podsećala vešca na Brokilon – šuma drijada ĉesto je bila pokrivena sliĉnom gustom, zaštitnom i kamuflaţnom magijskom oparom. Sliĉna brokilonskoj bila je takođe i odvratna atmosfera prašume, ovde na kraju, u delu koji se većinom sastoji iz jovovine i bukve. I isto kao u Brokilonu, već na kraju šume, na putu pokrivenom lišćem, Geralt se umalo spotakao o leševe. * Okrutno pobijeni ljudi nisu bili ni druidi ni Nilfgardijci, a sigurno nisu pripadali ni bandi Slavuja i Širua. Pre nego što je Geralt video u magli obrise kola, prisetio se da je Regis govorio o hodoĉasnicima. Proizilazilo je da se nekim hodoĉasnicima hodoĉašće nije baš srećno završilo.

Smrad dima i paljevine, neprijatan u vlaţnom vazduhu, postajao je sve izrazitiji i pokazivao je put. Uskoro su i glasovi pokazivali put. Urlici. I laţna., maĉja muzika gusala. Geralt je ubrzao korak. Na putu mokrom od kiše stajala su kola. Pored toĉkova su leţali novi leševi. Jedan od bandita je ĉeprkao po kolima izbacujući na put predmete i alatke. Drugi je drţao ispregnute konje, treći je skidao s ubijenog hodoĉasnika plašt od lisiĉje koţe. Ĉetvrti je testerisao gudalom gusle koje je sigurno našao među plenom i nikako nije mogao da izvuĉe iz instrumenta makar jednu ĉistu notu. Kakofonija je dobro došla – priglušila je Geraltove korake. Muzika je odjednom stala, strune gusala su zajaukale prodorno, razbojnik je pao na lišće i isprskao ga krvlju. Onaj što je drţao konje nije stigao ni da vrišti, sihil mu je probio dušnik. Treći razbojnik nije uspeo da skoĉi s kola, riĉući je pao s poseĉenom butnom arterijom. Poslednji je stigao ĉak da izvuĉe maĉ iz korica. Ali da ga podigne, to već nije stigao. Geralt je palcem obrisao krv sa oštrice. – Da, sinovi – reĉe u pravcu šume i mirisa dima – to je bila glupa ideja. Nije trebalo da slušate Slavuja i Širua. Trebalo je da ostanete kod kuće. * Uskoro je naišao na još kola i još ubijenih ljudi. Među brojnim poseĉenim i izbodenim hodoĉasnicirna leţali su i druidi u okrvavljenim belim odorama. Dim obliţnjeg poţara vukao se nisko iznad zemlje. Ovog puta su razbojnici bili oprezniji. Uspeo je da se prikrade samo jednom, koji je bio zauzet skidanjem jeftinog prstenja i narukvica s ukrvavljenih ruku ubijene ţene. Geralt je bez oklevanja ubo bandita, bandit je zariĉao, a ostali – razbojnici izmešani s Nilfgardijcima – bacili su se na njega uz vrisak. Odskoĉio je u šumu pod najbliţe drvo kako bi mu stablo branilo leđa. Ali pre no što su razbojnici dotrĉali, zatopotala su kopita, a iz ţbunja i magle iskoĉio je ogroman konj pokriven abajlijom sa iskošenom zlatnocrvenom šahovnicom. Konj je nosio jahaĉa pod punim naoruţanjem, u sneţnobelom kaputu i sa šlemom sa izbušenim vizirom u obliku kljuna. Pre nego što su banditi stigli da dođu sebi, vitez im je već sedeo na

vratovima i seckao maĉem levo-desno, a krv je prštala kao fontana. To je bio lep prizor. Ipak, Geralt nije imao vremena da posmatra, pošto je i sam imao za vratom dvojicu, razbojnika u gunju boje višnje i crnog Nilfgardijca. Razbojnika koji se u toku borbe otkrio posekao je preko lica. Nilfgardijac, videvši zube kako lete, uhvati šturu i nestade u magli. Geralta umalo nije pregazio konj u šahovskoj abajliji, koji je trĉao bez jahaĉa. Bez oklevanja je skoĉio preko rastinja ka mestu odakle su dopirali krici, psovke i lupa. Viteza u belom kaputu su trojica bandita svukli sa sedla i sada su pokušavali da ga ubiju. Jedan ga je, stojeći u raskoraku, udarao sekirom, drugi sekao maĉem, a treći, mali i riđ, skakao je okolo kao zec traţeći priliku i nezaštićeno mesto u koje bi mogao da zarije koplje. Obaljeni vitez je vrištao nešto nerazumljivo kroz šlem i odbijao udare štitom koji je oberuĉke drţao. Posle svakog udarca sekirom, štit je bio sve niţe, već se skoro naslanjao na pršnjak. Bilo je oĉigledno – još jedan, dva takva udara, i vitezove iznutrice će izaći kroz sve otvore pancira. Geralt se u tri skoka našao usred vrtloga, posekao je po vratu riđana s kopljem, široko je rasporio preko stomaka onog sa sekirom. Vitez, okretan iako pod oruţjem, lupio je rubom štita trećeg razbojnika u koleno, kada je pao na zemlju, triput ga je odalamio po licu dok krv nije isprskala štit. Pridigao se na kolena i opipavao oko paprati da pronađe maĉ, brujeći kao ogroman metalni trut. Odjednom je ugledao Geralta i ukipio se. – U ĉijim sam rukama? – promrmlja iz dubine štita. – Ni u ĉijim. Ovi koji ovde leţe su i moji neprijatelji. – Aha... – vitez se trudio da podigne vizir na šlemu, ali lim je bio ulubljen i mehanizam je blokirao. – Ĉasti mi! Hvala vam stoput za pomoć. – Hvala vama. Ipak ste vi prišli meni u pomoć. – Zaista? Kada? „Ništa nije video”, pomisli Geralt. „Ĉak ni mene nije primetio kroz rupe u tom gvozdenom krĉagu.” – Kako je vaše ime? – upita vitez. – Geralt iz Rivije.

– Grb? – Nije vreme, gos‟n viteţe, za heraldiku. – Ĉasti mi, u pravu ste, hrabri momĉe Geralte – vitez je pronašao svoj maĉ i ustao. Njegov iskrzani štit – isto kao abajlija konja – krasila je zlatno-crvena iskošena šahovnica, u ĉijim poljima su se naizmeniĉno videla slova A i H. – Ovo nije moj porodiĉni grb – zabruja objašnjavajući. – Ovo su inicijali moje sizerene, kneginje Ane Henrijete. Ja se zovem Vitez Šahovnice. Ja sam vitez lutalica. Ne smem da otkrivam svoje ime i grb. Ja sam dao vitešku zakletvu. Ĉasti mi, još jednom ti hvala za pomoć, viteţe. – Zadovoljstvo je samo moje. Jedan od srušenih bandita zajeĉa i zašušta u lišću. Vitez Šahovnice dotrĉa i snaţnim udarcem ga prikova za zemlju. Razbojnik zamaha rukama i nogama kao pauk proboden ĉiodom. – Poţurimo – reĉe vitez. – Manguparija će još ovde besneti. Ĉasti ti, još nije vreme za odmor. – Istina – prizna Geralt. – Banda hara po šumi, ubijaju hodoĉasnike i druide. Moji prijatelji su u neprilici... – Izvinjavam se na trenutak. Drugi razbojnik je davao znake ţivota. I on je bio poletno prikovan za zemlju, a zadignutim nogama je napravio takav okret da su mu i ĉizme popadale. – Ĉasti mi – Vitez Šahovnice obrisa maĉ o mahovinu. – Ovim dronjavcima je teško da se rastanu od ţivota! Neka te ne ĉudi, momĉe, što ranjene doţnjevam. Ĉasti mi, ranije to nisam ĉinio. Ali ove hulje se tako brzo vraćaju u ţivot da pošten ĉovek moţe samo da zavidi. Otkada sam s jednom bitangom morao tri puta zaredom da se bijem, poĉeo sam s radošću da ih dokrajĉujem. Tako da s njima bude skroz svršeno. – Shvatam. – Vidite, ja sam lutalica. Ali, ĉasti mi, nisam lud. Evo moga konja. Hodi ovamo, Bukefale! * Šuma je postala prostranija i jasnija, poĉeli su u njoj da dominiraju veliki hrastovi razgranatih ali retkih kruna. Dim i smrad su već osećali u blizini. A uskoro su i videli.

Gorele su kolibe pokrivene strehama od trske, celo omanje naselje. Gorele su plahte na kolima. Među kolima su leţali leševi – izdaleka se videlo da je mnogo njih bilo u belim druidskim odorama. Banditi i Nilfgardijci, pridodajući sebi hrabrost rikom i krijući se iza prevrnutih kola, napadali su veliku kuću koja je stajala na stubovima i bila naslonjena o stablo ogromnog hrasta. Kuća je bila sagrađena od solidnih balvana i pokrivena kosom šindrom, po kojoj su se kotrljale bezopasne baklje što su ih bacali banditi. Opkoljena kuća se branila i uspešno je uzvraćala – pred Geraltovim oĉima jedan od razbojnika se promolio iz kola i pao kao udaren gromom, sa strelom u lobanji. – Tvoji prijatelji – reĉe domišljato Vitez Šahovnice – sigurno su u toj zgradi! Ĉasti mi, pod ĉvrstom su opsadom! Hajde, poţurimo da im pomognemo! Geralt je zaĉuo piskave povike i naredbe, prepoznao je razbojnika Slavuja zavijenog lica. Video je na tren i poluvilenjaka Širua, koji se krio iza leđa Nilfgardijaca u crnim kaputima. Odjednom su zariĉali rogovi, ĉak je i lišće popadalo s hrastova. Zatutnjala su kopita borbenih pastuva, zablistalo je oruţje i maĉevi vitezova jurišnika. Razbojnici su se uz vrisku razbeţali na sve strane. – Ĉasti mi! – riknu Vitez Šahovnice okrećući konja. – To su moji drugovi! Pretekli su nas! U napad, da i za nas malo slave ostane! Tuci, ubij! Galopirajući na Bukefalu, Vitez Šahovnice je prvi naleteo na razbojnike u begu, munjevito je posekao dvojicu, ostale je razbacao kao jastreb vrapce. Dvojica su skrenula prema Geraltu, koji je pritrĉavao, a veštac se raspravio s njima u tren oka. A treći ga je gađao iz gabrijela. Minijaturne samostrele je izmislio i patentirao nekakav Gabrijel, zanatlija iz Verdena. Reklamirao ih je pod sloganom „Odbrani se sam”. „Naokolo besne banditizam i nasilje”, glasila je reklama. „Zakon je nemoćan i nesposoban. Odbrani se sam! Ne izlazi iz kuće bez pogodnog samostrela marke gabrijel. Gabrijel je tvoj straţar, gabrijel će zaštititi od bandita tebe i tvoje bliţnje.” Prodaja je bila rekordna. Uskoro su gabrijele pogodne za napade nosili svi banditi. Geralt je bio veštac, umeo je da se skloni od strele. Ali zaboravio je na bolno koleno. Zakasnio je sa eskivaţom za ceo col, lisnati vrh strele mu

je razorio uvo. Bol ga je oslepio, ali samo na trenutak. Razbojnik nije stigao da nategne samostrel i odbrani se sam. Razljućeni Geralt ga je posekao po rukama, a potom je širokim prorezom sihila iz njega istresao creva. Nije stigao ni da oĉisti krv sa uha i vrata kad ga je napao mali tip, okretan kao lasica, neprirodno sjajnih oĉiju, naoruţan krivom zerikanskom sabljom koju je okretao veštinom dostojnom divljenja. Već se odbranio od dva Geraltova udarca, plemenit ĉelik obe oštrice odzvanjao je i prosipao iskre. Lasica je bio brz i pronicljiv – odmah je primetio da veštac hramlje i odmah je poĉeo da kruţi oko njega i napada sa strane koja je njemu odgovarala. Bio je neverovatno brz, oštrica sablje je zavijala u napadima koje je izvršavao opasnom i kruţnom veštinom. Geralt je sve teţe izbegavao udare. I sve više je ćopao, zato što je bio primoran da stoji na bolnoj nozi. Lasica je iznenada ĉuĉnuo, skoĉio, izvršio vešt dribling i fintu i široko zamahnuo. Geralt je sparingovao iskosa i odbio napad. Bandit se hitro okrenuo, već je krenuo da iz pognutog stava nanese opasan donji ubod, kad odjednom iskolaĉi oĉi, jako kinu i oĉisti nos, na trenutak spuštajući gard. Veštac ga munjevito ubode u vrat, a oštrica je došla ĉak do pršljena. – Pa neka mi neko kaţe – brektao je gledajući u drhtav leš – da korišćenje narkotika nije štetno. Bandit koji je krenuo u napad na njega sa uzdignutim buzdovanom spotakao se i pao pravo nosom u blato, a iz potiljka mu je štrĉala strela. – Dolazim, vešĉe! – viknu Milva. – Dolazim! Drţi se! Geralt se okrenu, ali nije bilo više nikoga koga bi mogao da kokne. Milva je ustrelila jedinog razbojnika koji je ostao u blizini. Ostali su pobegli u šumu, zato što su ih pojurili šareni vitezovi. Nekoliko njih je pratio Vitez Šahovnice na Bukefalu. Stigao ih je, pošto se ĉulo iz šume kako jezivo besni. Jedan Nilfgardijac koji nije bio potpuno ubijen, odjednom je skoĉio i bacio se u beg. Milva je munjevito podigla i nategla luk, strele su zašiĉale, Nilfgardijac je pao na lišće sa sivoperom strelom među lopaticama. Streliĉarka je teško uzdahnula. – Visićemo – reĉe. – Zašto tako misliš?

– Ipak je ovo Nilfgard. A već je drugi mesec kako uglavnom ubijam Nilfgardijce. – Ovo je Tusen, a ne Nilfgard – Geralt protrlja glavu i skloni ruku oblivenu krvlju. – Prokletstvo. Šta je ovo ovde, pogledaj, Milva? Streliĉarka je gledala ozbiljno i kritiĉno. – Samo ti je otkinulo uvo – reĉe najzad. – Nema razloga za brigu. – Lako je tebi da kaţeš. Ja sam veoma voleo to uvo. Pomozi mi da to obavijem neĉim, jer mi curi na kragnu. Gde su Neven i Angulema? – U kolibi s hodoĉasnicima... O, dođavola... Zatopotala su kopita, iz magle su izletela tri jahaĉa na borbenim pastuvima, mašući u galopu kaputima i barjacima. Pre nego što je progrmeo njihov ratni poklik, Geralt je uhvatio Milvu za ruku i odvukao je pod kola. Nema šale s nekim ko juriša naoruţan kopljem duţine ĉetrnaest stopa, dajući efekat domašaja od deset stopa ispred konjske glave. – Izlazite! – pastuvi vitezova rili su potkovicama zemlju oko kola. – Bacite oruţje i izlazite! – Visićemo – promrmlja Milva. Mogla je biti u pravu. – Ha, lupeţi! – zariĉa gromko jedan od vitezova, koji je na štitu imao crnu bivolju glavu na srebrnoj podlozi. – Ha, ološi! Ĉasti mi, visićete! – Ĉasti mi! – zapišta mladalaĉkim glasom drugi, sa štitom jednoliĉne plave boje. – Posecimo ih na licu mesta! – Hej! Hej! Stanite! Iz magle se promoli Vitez Šahovnice na Bukefalu. Najzad mu je uspelo da podigne iskrivljen vizir šlema, ispod kog su sad izvirili bujni plavi brkovi. – Oslobodite ih što pre! – povika. – To nisu banditi, već pravi i pošteni ljudi. Ţena je hrabro stala u odbranu hodoĉasnika. A ovaj momak je dobar vitez! – Dobar vitez? – Bivolja Glava podiţe vizir šlema i pogleda u Geralta u potpunoj neverici. – Ĉasti mi! To ne moţe biti! – Ĉasti mi! – Vitez Šahovnice udari se u pršnjak pancirnom pesnicom. – Moţe to biti, dajem reĉ! Ovaj odvaţni momak mi je spasao ţivot kad sam bio potlaĉen, kada su me razbojnici svalili na zemlju. Zove se Geralt iz Rivije. – Grb?

– Ne smem da obelodanim – promumla veštac – ni pravo ime ni grb. Dao sam vitešku zakletvu. Ja sam lutalica Geralt. – Ooo! – vrisnu konaĉno poznati bezobrazan glas. – Pogledajte šta je maĉka donela! Ha, rekla sam ti, tetka, da će nam veštac priteći u pomoć! – I taĉno na vreme! – viknu Neven, koji je dolazio sa Angulemom i grupom prestrašenih hodoĉasnika, noseći lutnju i svoj neodvojivi tubus. – Ni sekund kasnije. Imaš dobar osećaj za dramatizam, Geralte. Trebalo bi da pišeš dela za pozorišta! Odjednom su zaćutali. Bivolja Glava se sagnuo u sedlu, a oĉi su mu zablistale. – Vikont Julijan? – Baron De Pejrak-Pejran? Iza hrastova su se promolila još dva viteza. Jedan, sa šlemom ukrašenim belim labudom raširenih krila, odista nalik na pravog, vodio je na lancu dva zarobljenika. Drugi vitez, lutalica ali praktiĉar, pripremao je omĉe i traţio dobru granu. – Ni Slavuj – Angulema primeti vešĉev pogled – ni Širu. Šteta. – Šteta – prizna Geralt. – Ali pokušaćemo da to ispravimo. Gos‟n viteţe... Ali Bivolja Glava – ili bolje baron De Pejrak-Pejran – nije obraćao paţnju na njega. Ĉinilo se da je video samo Nevena. – Ĉasti mi – reĉe otegnuto. – Ne varaju me oĉi! To je gos‟n vikont Julijan liĉno. Ha! Obradovaće se kneginja! – Ko je vikont Julijan? – zaintrigira se veštac. – Ja sam – reĉe poluglasno Neven. – Ne mešaj se u to, Geralte. – Obradovaće se gđica Anrijeta – ponovi baron De Pejrak-Pejran. – Ha, ĉasti mi! Odvešćemo vas sve u zamak Bokler. Samo bez izgovora, vikonte, nijedan izgovor neću da ĉujem! – Deo razbojnika je pobegao – Geralt dopusti sebi dosta hladan ton. – Predlaţem da najpre njih uhvatimo. Posle ćemo razmisliti šta ćemo da radimo s danom koji je tako zanimljivo poĉeo. Šta vi kaţete, gos‟n barone? – Ĉasti ti – reĉe Bivolja Glava – neće od toga biti ništa. Potera je nemoguća. Prestupnici su pobegli preko potoka, a mi ne smemo ĉak ni nogom da kroĉimo preko potoka, ĉak ni krajiĉkom kopita. Taj deo

Mirkvida je nedodirljivo svetilište, na osnovu dogovora s druidima koje je sklopila kneginja Ana Henrijeta, koja blagotvorno vlada Tusenom... – Razbojnici su tamo pobegli, dođavola! – prekinu ga Geralt besneći. – Oni će u tom nedodirljivom svetilištu ubijati! A vi tu meni o nekakvim dogovorima... – Dali smo vitešku reĉ! – ĉinilo se da bi baronu Pejrak-Pejranu na štitu više pristajala ovnovska nego bivolja glava. – Ne smemo! Dogovori! Ni korakom na druidski teren! – Ko ne sme, taj ne sme – prasnu Angulema vukući za vođice dva banditska konja. – Pusti te prazne priĉe, vešĉe. Idemo. Ja još imam nerašĉišćene raĉune sa Slavujem, a mislim da bi ti ţeleo da proćaskaš s poluvilenjakom! – Ja sam s vama – reĉe Milva. – Odmah ću sebi potraţiti neku kobilu. – I ja sam – promrmlja Neven. – I ja sam s vama... – Oh, šta, nećete vala! – povika bivoglavi baron. – Ĉasti mi, gos‟n vikont Julijan će poći s nama u zamak Bokler. Kneginja nam ne bi oprostila kada vas ne bismo doveli, a sreli smo vas. Vas neću da zadrţavam, slobodni ste u svojim planovima i zamislima. Kao kompanjone vikonta Julijana, njena milost gđica Anrijeta rado bi vas dostojno primila i ugostila u zamku, ali šta ćeš, ukoliko ismevate poziv... – Ne ismevamo – prekinu Geralt, jezivim pogledom smirujući Angulemu, koja je iza baronovih leđa savijenim laktom pokazivala razne odvratne i uvredljive gestove. – Daleko smo od toga da ismevamo. Nećemo propustiti da se poklonimo kneginji i ukaţemo joj duţno poštovanje. Ipak, prvo ćemo obaviti ono što moramo da obavimo. I mi smo dali reĉ, moglo bi se reći da smo takođe zakljuĉili dogovore. Kada ih ispunimo, bez odlaganja ćemo se uputiti ka zamku Bokler. Nesumnjivo ćemo doći ovamo. – Makar i samo zbog toga – doda znaĉajno i s naglaskom – da bismo se uverili da nijedna uvreda ili sramota ovde neće zadesiti našeg druga Nevena. Hoću reći, Julijana. – Ĉasti ti! – zasmejao se odjednom baron. – Nijedna uvreda niti sramota neće zadesiti vikonta Julijana, spreman sam da za to dam reĉ! Zaboravio san da vam kaţem, vikonte, da je knez Rejmund umro pre dve godine od moţdanog udara. – Ha-ha! – povika Neven, zablistavši naglo. – Knez je odapeo! E pa to je odliĉna i radosna vest! To jest, hteo sam reći, tuga i ţalost, šteta i

gubitak... Neka mu bude laka zemlja... Ipak, ako je tako, idemo u Bokler što brţe, gospodo vitezovi! Geralte, Milva, Angulema, do viđenja u zamku! * Prešli su preko potoka, poterali konje u šumu, među razgranate hrastove, u paprat koja seţe do stremena. Milva je bez napora pronašla trag odbegle bande. Zajahali su onoliko brzo koliko je bilo moguće – Geralt se plašio za druide. Bojao se da će preţiveli iz bande, osetivši da su u opasnosti, hteti na druidima da iskale osvetu za pogrom koji su iskusili od vitezova lutalica iz Tusena. – To se desilo Nevenu – reĉe iznenada Angulema. – Kada su nas Slavujevi opkolili u onoj kolibi, priznao mi je ĉega se plašio u Tusenu. – Pretpostavio sam – odgovori veštac. – Samo nisam znao da je tako visoko ciljao. Kneginja, ho-ho! – To je bilo pre nekoliko godina. A knez Rejmund, onaj što je odapeo papke, navodno se zakleo da će pesniku išĉupati srce, da će narediti da ga ispeku, da će ga dati nevernoj kneginji za veĉeru i da će je primorati da ga pojede. Neven ima sreće što nije dopao šaka knezu, dok je još bio ţiv. I mi imamo sreće... – To će se tek pokazati. – Neven tvrdi da ga ta kneginja voli do ludila. – Neven uvek tako tvrdi. – Zaĉepite gubice! – vrisnu Milva povlaĉeći uzde i seţući po luk. Trĉeći od hrasta do hrasta, ka njima je hitao razbojnik, bez kape, bez oruţja, naslepo. Trĉao je, saplitao se i opet trĉao. I vikao. Tanko, piskavo i uţasno. – Šta je? – zaĉudi se Angulema. Milva je u tišini nategla luk. Nije gađala, ĉekala je da se razbojnik pribliţi, a ovaj je jurio pravo na njih kao da ih nije video. Protrĉao je između vešĉevog i Anguleminog konja. Videli su njegovo lice belo kao sir i iskrivljeno od jeze, videli su iskolaĉene oĉi. – Koji đavo? – ponovi Angulema. Milva se stresla od zaĉuđenosti, okrenula u sedlu i poslala beguncu strelu u krsnu kost. Razbojnik je zariĉao i pao u paprat. Zemlja se zatresla. Toliko da su sa obliţnjeg hrasta popadali ţirevi. – Zanimljivo – reĉe Angulema – od ĉega li je on tako beţao...

Zemlja se ponovo zatresla. Zašuštalo je grmlje, zaškripale su lomljene grane. – Šta je to? – jaukala je Milva stojeći na mamuzama. – Šta je to, vešĉe? Geralt je pogledao, video i udahnuo glasno. I Angulema je videla. I pobledela. – O, prokletstvo! Milvin konj je takođe video. Paniĉno je zarzao, stao na zadnje noge, a potom se ritnuo zadnjicom. Streliĉarka je izletela iz sedla i teško pala na zemlju. Konj je odjurio u šumu. Vešĉev konj je bez razmišljanja pohitao za njim, nesrećno izabravši put pod niskim obešenim granama hrasta. Grana je poĉistila vešca sa sedla. Šok i bol u kolenu gotovo su ga lišili svesti. Angulema je najduţe uspevala da vlada poludelim konjem, ali na kraju je i ona završila na zemlji, a konj je pobegao, umalo ne zgazivši Milvu na putu. I tada su jasno videli to što je išlo na njih. I potpuno, ali potpuno su prestali da se ĉude panici ţivotinja. Stvor je podsećao na ogromno drvo, raĉvast vekovni hrast – a moţda je i bio hrast. Ali vrlo netipiĉan hrast. Umesto da stoji negde na poljani usred opalog lišća i ţireva, umesto da dozvoljava da po njemu trĉe veverice i seru konopljarke, taj hrast je bodro marširao šumom, odmereno udarao debelim korenjem i mahao granama. Debelo stablo – ili trup – stvora imalo je odoka oko dva suţnja u preĉniku, a duplja koja je zjapila u njemu ipak nije bila duplja, već ĉeljust – škljockala je zubima, što je podsećalo na treskanje velikih vrata. Iako se pod njegovim strašnim teretom zemlja tresla na naĉin koji je komplikovao drţanje ravnoteţe, stvor je prelazio preko jama zadivljujuće gipko. I to nije radio bez cilja. Pred njihovim oĉima stvor je zamahao i fijuknuo granama i izvukao iz vetroloma bandita koji se tu skrivao, jednako vešto kao što roda lovi ţabu u travi. Upleten u grane, razbojnik je visio usred krošnje, zavijajući. Geralt je video da je stvor na sliĉan naĉin nosio još trojicu razbojnika. I jednog Nilfgardijca. – Beţite... – stenjao je, bezuspešno pokušavajući da ustane. Imao je osećaj kao da mu neko ritmiĉnim udarcima nabija ekser zagrejan do beline. – Milva... Angulema... Beţite...

– Nećemo te ostaviti! Hrastostvor ih je ĉuo, tupnuo radosno korenjem i pojurio ka njima. Angulema, bezuspešno pokušavajući da podigne Geralta, zapsovala je na izuzetno skaredan naĉin. Milva je drhtavim rukama pokušavala da stavi strelu na tetivu. Potpuno suludo. – Beţite! Bilo je prekasno. Hrastostvor je već bio pored njih. Paralisani od jeze, sada su jasno videli njegov plen, ĉetiri razbojnika koja su visila u spletu grana. Dvojica su bila ţiva, pošto su hrapavo kriĉali i ritali se nogama. Treći, verovatno onesvešćen, tromo je visio. Stvor se na oĉigledan naĉin starao da ih hvata ţive. Ali s ĉetvrtim uhvaćenim mu nije pošio za rukom, verovatno ga je nepaţnjom jako stisnuo – što se moglo videti po izbuljenim oĉima ţrtve i jeziku isplaţenom daleko, ĉak do brade isprskane krvlju i povraćkom. U narednoj sekundi su već visili u vazduhu, upleteni u granje, sve troje su se drali do nebesa. – Iš-iš-iš – ĉuli su odozdo, iz pravca korenja. – iš-iš, Drvce. Iza hrastostvora, lagano ga terajući lisnatom granĉicom, koraĉala je mlada druitkinja u beloj odori i s cvetnim vencem na glavi. – Ne povređuj ih, Drvce, ne stiskaj. Neţno. Iš-iš-iš. – Mi nismo razbojnici... – zastenja odozgo Geralt, jedva ispuštajući glas iz grudi pritisnutih spletom grana. – Naredi mu da nas pusti... Mi smo nevini... – Svi tako govore – druitkinja otera leptira koji joj je kruţio nad obrvom. – Iš-iš-iš. – Posekla sam se... – jauknu Angulema. – Majku mu, posekla sam se! Milva je samo zabrektala. Glava joj je pala na grudi. Geralt je opsovao rđavo. To je bilo jedino što je mogao da uradi. Hrastostvor, kog je poţurivala druitkinja, bodro je otrĉao u šumu. Tokom tog trka svi – koji su bili svesni – zveckali su zubima u ritmu poskoka stvora. Ĉak je odzvanjao eho. Nakon malo vremena, našli su se na prostranoj poljani. Geralt je ugledao grupu u belo odevenih druida, a pored njih drugog hrastostvora. Taj drugi je imao slabiji trup – iz njegove krošnje je visilo samo troje bandita, a od toga je verovatno bio ţiv samo jedan.

– Prestupnici, zloĉinci, ljudi podli! – progovori odozdo jedan od druida, starac oslonjen na veliki štap. – Posmatrajte dobro. Pogledajte kakva kazna ĉeka zloĉince i podlace u Šumi Mirkvid. Pogledajte i zapamtite. Pustićemo vas kako biste mogli da ispriĉate drugima ono što ćete za trenutak videti. Kao upozorenje. U samom centru poljane, uzdizala se velika hrpa debala i suvih granĉica, a na hrpi, poduprt motkama, stajao je kavez ispleten od vrbe u obliku velike nezgrapne lutke. Kavez je bio pun ljudi koji su vrištali i koprcali se. Veštac je jasno ĉuo ţablje, od jeze hrapave, vriske razbojnika Slavuja. Video je lice poluvilenjaka Širua, belo poput platna i iskrivljeno paniĉnim strahom, zgnjeĉeno uz vrbine spletove. – Druidi! – vrisnu Geralt, mobilišući za taj vrisak svu snagu kako bi se mogao ĉuti kroz sveopštu galamu. – Gđice flaminika! Ja sam veštac Geralt! – Kako? – odazva se odozdo visoka i mršava ţena s kosom boje sivog ĉelika, koja joj je padala preko leđa a na ĉelu bila pritisnuta vencem od imele. – Ja sam Geralt... Veštac... Prijatelj Emjela Regisa... – Ponovi, nisam ĉula. – Geraaaaalt! Prijatelj vampiiiiiira! – Ah! Trebalo je odmah da kaţeš! Na znak sivokose druitkinje, hrastostvor ih je spustio na zemlju. Ne previše neţno. Pali su, niko nije mogao sopstvenim snagama da ustane. Milva je bila nesvesna, krv joj je tekla iz nosa. Geralt je ustao s naporom i kleknuo pored nje. Sivokosa flaminika je stala pored i frknula. Lice joj je bilo vrlo tanano, ĉak mršavo, i budilo je neprijatnu asocijaciju na lobanju obavijenu koţom. Njene oĉi plave poput razliĉka bile su mile i prijatne. – Moţda su joj slomljena rebra – reĉe gledajući u Milvu. – Ali sada ćemo to srediti. Naši iscelitelji će joj odmah udeliti pomoć. Kajem se zbog toga što se desilo. Ali otkuda sam mogla znati ko ste vi? Nisam vas pozvala u Ked Mirkvid i nisam dala saglasnost da uđete u naše svetilište. Emjel Regis je garantovao za vas, istina, ali prisustvo vešca u našoj šumi, plaćenog ubice ţivih stvorova... – Otići ću odavde bez trena odugovlaĉenja, poštovana flaminika – uveri je Geralt. – Samo kada...

Zastao je videvši druide sa zapaljenim bakljama kako prilaze hrpi i vrbovoj lutki punoj ljudi. – Ne! – viknu stiskajući pesnice. – Stanite! – Taj kavez – reĉe flaminika, kao da ga ne sluša – trebalo je u poĉetku da sluţi kao zimski pašnjak za gladne ţivotinjke, trebalo je da stoji u šumi napunjen senom. Ali kada smo uhvatili ove hulje, setila sam se gnusnih glasina i kleveta koje ljudi o nama pripovedaju. Pomislila sam, dobro, imaćete svoju Vrbovu Babu. Sami ste je isisali s palca kao košmar koji budi jezu, i ja ću vam taj košmar obezbediti... – Naredi im da se zaustave – veštac je teško disao. – Poštovana flaminika... Ne palite... Jedan od tih bandita ima vaţnu informaciju za mene... Flaminika uplete ruke na grudi. Njene oĉi boje razliĉka i daije su bile meke i prijatne. – O ne – reĉe oporo. – Ništa od toga. Ja ne verujem u instituciju krunskog svedoka. Izvrdavanje kazne je nemoralno. – Stanite! – vrisnu veštac. – Ne potpaljujte vatru! Šta... Flaminika je napravila rukom kratak gest, a Drvce koje je i dalje stajalo u blizini zalupalo je korenjem i stavilo vešcu granu na rame. Geralt je seo, i to sa zamahom. – Potpaljuj vatru! – naredi flaminika. – Ţao mi je, vešĉe, ali tako mora biti. Mi druidi cenimo i poštujemo ţivot u svakom obliku. Ali darovanje ţivota zloĉincima je obiĉna glupost. Zloĉince plaši iskljuĉivo grozota. Stoga ćemo im dati primer grozote. Polaţem veliku nadu u to da neću morati da ponavljam taj primer. Suve granĉice su munjevito planule, hrpa je buknula u dim i oţivela u plamenu. Rika i vriska što su dopirale iz Vrbove Babe dizali su kosu na glavi. Naravno, to nije bilo moguće u kakofoniji ojaĉanoj treskom vatre, ali Geraltu se ĉinilo da razlikuje oĉajniĉke krike Slavuja i visoku vrisku Širua punu bola. „Bio je u pravu”, pomisli. „Smrt nije uvek ista.” A zatim – nakon uţasno mnogo vremena – hrpa i Vrbova Baba milostivo eksplodiraše u pakao buĉne vatre, vatre u kojoj ništa nije moglo preţiveti. – Tvoj medaljon, Geralte – reĉe Angulema, koja je stajala pored njega.

– Reci? – nakašlja se pošto mu je grlo bilo stegnuto. – Šta si rekla? – Tvoj srebrni medaljon s vukom. Bio je kod Širua. Sada si ga izgubio zauvek. Istopio se u ovom ţaru. – Teško – reĉe ubrzo, gledajuĉi u oĉi flaminike boje razliĉka. – Nisam više veštac. Prestao sam da budem veštac. U Tanedu, u Galebovoj kuli. U Brokilonu. Na mostu preko Jaruge. U pećini pod Gorgonom. I ovde, u Šumi Mirkvid. Ne, ja više nisam veštac. Stoga ću morati da nauĉim da ţivim bez vešĉevog medaljona.

Kralj je bezgranično voleo svoju suprugu kraljicu, a ona je celim srcem volela njega. Nešto takvo je moralo da se okonča nesrećom. Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Delanoj, Fluren, lingvista i istoričar, rođen 1432. u Vikovaru, u periodu 1460-1475 sekretar i bibliotekar na carskom dvoru. Neumorni istraţivač legendi i narodnih priča, autor mnogih rasprava koje se smatraju spomenicima drevnog jezika i knjiţevnosti severnih oblasti Imperije. Neka od njegovih najvaţnijih dela su: Mitovi i legende naroda Severa, Bajke i predanja, Iznenađenje, ili mit o Drevnoj krvi, Saga o vešcu i Veštac i veštica, iliti veĉito traganje. Od 1476. godine profesor akademije u Kastel Garaupijanu, gde je umro 1510. Efenberg i Talbot Encyclopedia Maxima Mundi, tom IV

Osmo poglavlje

Vetar je duvao s mora, lepršao jedrima, kišica je bolno udarala u lice kao sitan grad. Voda u Velikom kanalu bila je olovna, uzburkana vetrom i išarana ospicama kiše. – Ovuda, gospodine, izvolite. Lađa ĉeka. Dajkstra je teško udahnuo. Već mu je bilo preko glave morskog puta, obradovalo ga je tih nekoliko trenutaka kada je osetio pod nogama tvrd i stabilan kamen keja, jeza ga je prolazila pri pomisli o neophodnosti da se ponovo vrati na klimavu palubu. Ali šta da radi – Lan Ekseter, zimska prestonica Kovira, znaĉajno se razlikovala od drugih prestonica sveta. U luci Lan Ekseter, putnici koji su pristizali s mora silazili su s brodova na kameniti kej samo da bi iz istih stopa prešli na sledeće plovilo – vitku lađu sa visoko zadignutim pramcem i nešto niţom krmom, kojom je upravljalo mnogo vesala. Lan Ekseter je bio izgrađen na vodi, u širokom ušću reke Tango. Umesto ulica, grad je imao kanale – a cela gradska komunikacija odvijala se na lađama. Ušao je u lađu, pozdravivši se s redanjskim ambasadorom, koji ga je oĉekivao kraj siza. Odgurnuli su plovilo od obale, vesla su jednako udarila u vodu, lađa je krenula i ubrzala. Redanjski ambasador je ćutao. “Ambasador”, pomisli mahinalno Dajkstra. “Od kada Redanja šalje ambasadore u Kovir? Od pre sto dvadeset godina, najviše. Već sto dvadeset godina su Kovir i Povis inostranstvo za Redanju. A svakako nisu uvek bili.” Zemlje smeštene na severu, u zalivu Praksedi, Redanja je od davnih dana tretirala kao svoj vlastiti feud. Kovir i Povis su bili – kako se to govorilo na tretogorskom dvoru – apanaţa u okviru krune. Uzastopni grofovi-apanaţisti koji su vladali tamo zvali su se Trojdenidi, vodili su poreklo, ili su bar tvrdili da ga vode, od zajedniĉkog pretka Trojdena. Taj princ Trojden bio je rođeni brat kralja Redanje, Radovida I, koga su kasnije nazvali Velikim. Još u mladosti je taj Trojden bio sladostrastan i izuzetno gnusan. Strašno je bilo i pomisliti u šta će on izrasti. Kralj Radovid, koji u tom pogledu nije bio izuzetak, mrzeo je brata kao kugu. Stoga ga je imenovao grofom-apanaţistom, kako bi ga se rešio, odgurnuo ga što dalje od sebe. A dalje od Kovira nije mogao.

Grof-apanaţista Trojden bio je formalno vazal Redanje, ali netipiĉan vazal – nije snosio nikakav teret niti duţnosti feuda. Ha, ĉak nije morao da da sveĉanu vazalnu zakletvu, iskljuĉivo su od njega traţili takozvano obećanje da neće naneti štetu. Jedni su govorili da se Radovid jednostavno saţalio znajući da kovirski „krunski okvir” ne moţe da priušti ni danak, ni servitut. A drugi su drţali da Radovid jednostavno nije mogao oĉima da gleda grofa-apanaţistu – muka mu je bila od pomisli da bratić moţe liĉno da se pojavi u Tretogoru s novcem ili vojnom pomoći. Kako je zaista bilo, niko nije znao, ali kako je bilo – tako je ostalo. Mnogo godina nakon smrti Radovida I, u Redanji je i dalje bio na snazi zakon obnarodovan od strane velikog kralja. Kao prvo: grofovija Kovira je vazal, ali ne mora ni da plaća porez ni da sluţi. Kao drugo: kovirski apanaţ je dobro mortuarijuma24, a sukcesija je iskljuĉivo u nadleţnosti kuće Trojdenida. Kao treće: Tretogor se ne meša u pitanja kuće Trojdenida. Kao ĉetvrto: ĉlanovi kuće Trojdenida ne pozivaju se u Tretogor na sveĉanosti proslava drţavnih praznika. Kao peto: niti u drugim prilikama. O tome šta se dešava na Severu suštinski je malo ko znao i malo koga je to zanimalo. U Redanju su stizale – uglavnom zaobilaznim putem, preko Kedvena – vesti o konfliktima kovirske grofovije s niţim vladikama. O savezima i ratovima s Hengforsom, Maleorom, Krejdenom, Talgarom i drugim zemljicama ĉija se imena teško pamte. Tamo je neko nekoga pokorio i pripojio, neko se s nekim spojio u dinastijsku vezu, neko je nekoga porazio i okupirao – u suštini, nije se znalo ko, koga i zašto. Vesti o ratovima i borbama primamile su na Sever ceo mravinjak lopuţa, avanturista, lovaca na pustolovine i druge nemirne duhove koji traţe plen i mogućnost da se iţive. Takvi su potegli tamo sa svih strana sveta, ĉak i iz dalekih zemalja kao što su Cintra ili Rivija. Ipak, pre svega su to bili stanovnici Redanje i Kedvena. Pogotovo iz Kedvena, u Kovir su išli celi konjiĉki odredi – ĉak se raširila glasina da je na ĉelu jednog krenula slavna Aiden, buntovna vanbraĉna kćerka kedvenskog monarha. U Redanji se ĉak priĉalo da se na dvoru u Ard Karaigu rađaju ideje o aneksiji severne grofovije i njenom otcepljenju od redanjske krune. Neko je tamo ĉak poĉeo da viĉe o potrebi naoruţane intervencije. U feudalnom sistemu: pravo gospodara da, u slučaju smrti svog kmeta-podanika, traži za sebe nešto od njegove ostavštine; takođe: manus mortus. (Prim. prev.) 24

Međutim, Tretogor je demonstrativno saopštio da ga Sever ne interesuje. Kako su objavili kraljevski pravnici, obavezuje ih princip uzajamnosti – kovirska apanaţa nema nikakve obaveze prema kruni, stoga kruna ne pruţa pomoć Koviru. Tim pre što Kovir nikakvu pomoć nikada nije traţio. U međuvremenu, iz ratova vođenih na severu, Kovir i Povis su se uzdizali moćniji i snaţniji. U to vreme je to malo ko znao. Najjasniji signal rastuće snage Severa bio je sve aktivniji izvoz. Za Kovir se pre desetak godina govorilo da jedino bogatstvo te zemlje jesu pesak i morska voda. Ljudi su se setili ove pošalice kada su proizvodi iz kovirskih topionica i solana praktiĉno monopolizovali svetsko trţište stakla i soli. Ali iako su stotine ljudi pile iz ĉaša sa znakom kovirskih topionica i solile supu kovirskom solju, ipak je u ljudskoj svesti taj kraj bio neĉuveno dalek, nedostupan, surov i neprijatan. A pre svega drugaĉiji. U Redanji i Kedvenu se umesto “dođavola” govorilo „terati nekoga u Povis”. „Ako vam se kod mene ne sviđa”, govorio je majstor neposlušnim šegrtima, „široko vam polje do Kovira.” „Nećete mi ovde zavoditi kovirski red”, vikao je profesor na nemirne raspriĉane studente. „Idi u Povis da mudruješ”, drao se zemljoradnik na sina koji kritikuje pradedovo ralo i poseci-i-spali sistem obrade zemljišta. Kome se ne dopada vajkadašnji poredak, široko mu polje u Kovir! Adresati ovih iskaza malo-pomalo poĉeli su da promišljaju i uskoro su shvatili da njihov put do Kovira i Povisa praktiĉno ništa, ali apsolutno ništa ne prepreĉuje. Na sever je krenuo drugi talas emigracije. Kao i prethodni, i ovaj talas se sastojao od nezadovoljnih ĉudaka koji su se razlikovali i ţeleli nešto drugaĉije. Ali ovaj put to nisu bili ljudi posvađani sa ţivotom i avanturisti koji se ne uklapaju nigde. Barem ne jedino takvi. Na sever su krenuli uĉenjaci koji su verovali u svoje teorije, iako su te teorije proglašene nerealnim i sumanutim. Tehniĉari i konstruktori ubeđeni da će uprkos rasprostranjenom mišljenju ipak moći da se konstruišu mašine i oprema koje su koncipirali uĉenjaci. Ĉarobnjaci koji korišćenje magije radi postavljanja valobrana nisu smatrali svetogrdnom uvredom. Trgovci prema ĉijem mišljenju je perspektiva razvoja prometa bila u stanju da sruši krute, statiĉne i kratkovide granice rizika. Zemljoradnici i stoĉari uvereni da se i iz najgore zemlje mogu urediti

njive koje daju prinos, da se uvek mogu uzgojiti sorte ţivotinja kojima data klima pogoduje. Takođe, na sever su krenuli rudari i geolozi kojima je surovost divljih Kovirskih planina i stena predstavljala nepogrešiv signal da, ako je na vrhu takva beda, onda ispod mora biti bogatstvo. Zato što priroda voli ravnoteţu. Ispod je bilo bogatstvo. Minulo je ĉetvrt veka – i Kovir je dobio toliko rudnika koliko Redanja, Edirn i Kedven zajedno. Eksploatacijom i preradom rude gvoţđa, Kovir je zaostajao samo za Mahakamom, ali u Mahakam su iz Kovira išli transporti metala koji su sluţili za izradu legura. Koviru i Povisu je pripadala ĉetvrtina svetske eksploatacije ruda srebra, nikla, olova, kalaja i cinka, polovina eksploatacije ruda bakra i samorodnog bakra, tri ĉetvrtine eksploatacije ruda mangana, hroma, titanijuma i volframa, isto toliko eksploatacije metala koji se javljaju samo u obliku samorodnih metala: platine, feroauruma, kriobelita i dvimerita. I preko osamdeset procenata svetske eksploatacije zlata. Zlata kojim su Kovir i Povis kupovali ono što na Severu nije raslo i nije se odgajalo. I to što Kovir i Povis nisu proizvodili. Ne zbog toga što nisu mogli ili nisu umeli, jednostavno nije bilo isplativo. Zanatlija iz Kovira ili Povisa, sin ili unuk imigranta koji je tu pristigao sa zaveţljajem na leđima, zarađivao je ĉetvorostruko više nego njegov sabrat u Redanji ili Temeriji. Kovir je trgovao i hteo je da trguje s celim svetom, u što većim razmerama. Nije mogao. Kralj Redanje je postao Radovid III, koga je s Radovidom I, njegovim pradedom, vezivalo ime, a takođe i lukavstvo i pohlepa. Ovaj kralj, koga su udvorice i hagiografi nazivali Hrabri, a svi ostali Riđi, primetio je ono što pre njega niko nije hteo da primeti. Zašto od gigantske trgovine koju vodi Kovir Redanja nema ni prebijene pare? Kovir je ionako samo beznaĉajna grofovija, feud, kamenĉić u redanjskoj kruni. Vreme je da kovirski vazal poĉne da sluţi sizerenu! Desila se odliĉna prilika za to – Redanja je imala graniĉni sukob sa Edirnom, kao i obiĉno, radilo se o Dolini Pontar. Radovid III je bio odluĉan da interveniše oruţjem i poĉeo je za to da se priprema. Propisao je porez za vojne ciljeve, nazvan „pontarska desetina”. Morali su da ga

plaćaju svi podanici i vazali. Svi. Kovirska apanaţa takođe. Riđi je protrljao ruke – deset procenata od kovirskih dohodaka, malo li je! U Pont Vanis, za koji se mislilo da je mali grad s drvenom palisadom, krenuli su redanjski izaslanici. Kada su se vratili, saopštili su Riđem zaprepašćujuće vesti. Pont Vanis nije gradić. To je ogroman grad, letnja prestonica kraljevstva Kovira, ĉiji vladar, kralj Gedovij, šalje u prilogu kralju Radovidu sledeći odgovor: Kraljevstvo Kovir nije niĉiji vazal. Pretenzije i tvrdnje Tretogora su neosnovane i oslanjaju se na mrtvo slovo zakona koji nikada nije imao moć. Kraljevi iz Tretogora nikada nisu bili suvereni vladari Kovira, zato što vladari Kovira – što se lako moţe utvrditi u analima – nikada nisu platili danak Tretogoru, nikada nisu ispunjavali vojnu sluţbu, a što je najvaţnije – nikada nisu bili pozivani na sveĉanosti drţavnih praznika. Niti ikakvih drugih. Gedovij, kralj Kovira – preneli su izaslanici – ţali, ali ne moţe da prihvati kralja Radovida za seniora i sizerena, a još manje da mu plati desetinu. Takođe, to ne moţe da uĉini niko od kovirskih vazala niti vazali vazala, koji iskljuĉivo podleţu kovirskom senioratu. Jednom reĉju: neka Tretogor gleda svoja posla i ne trpa nos u pitanja Kovira, nezavisnog kraljevstva. U Riđem se skupio hladan gnev. Nezavisno kraljevstvo? Strana drţava? Dobro. Postupićemo sa Kovirom kao s tuđinskom oblašću. Redanja, te Kedven i Temerija, koje je nagovorio Riđi, primenili su prema Koviru retorzione carine i nemilosrdan zakon o skladištenju. Trgovac iz Kovira koji krene na jug, hteo-ne hteo, morao je ceo svoj tovar da izloţi za prodaju u nekom od redanjskih gradova i da ga proda – ili da se vrati. Ista iznuda ĉekala je kupca s dalekog Juga koji se uputi ka Koviru. Za tovare koje je Kovir transportovao morem, ne pristajući u redanjske ili temerske luke, Redanja je zahtevala banditske carine. Jasno je da kovirski brodovi nisu hteli da plaćaju – platili su samo oni koji nisu uspeli da pobegnu. Zapoĉeta igra maĉke i miša na moru ubrzo je dovela do incidenta. Redanjska patrola je pokušala da uhapsi kovirskog trgovca, pojavile su se dve fregate i patrolni brod je izgoreo. Bilo je ţrtava.

Ovo je prelilo ĉašu. Radovid Riđi je odluĉio da nauĉi pameti neposlušnog vazala. Redanjska vojska od ĉetiri hiljade vojnika prešla je reku Bra, a ekspedicijski korpus iz Kedvena išao je na Kaingorn. Nakon nedelju dana, dve hiljade preţivelih Redanjaca prelazilo je Bra na suprotnu stranu, a bedni preţiveli iz kedvenskog korpusa vukli su se kućama preko prevoja Pustulskih planina. Pojavio se novi cilj kojem je posluţilo zlato severnih planina. Regularnu vojsku Kovira ĉinilo je dvadeset pet hiljada iskusnih u boju – i razbojništvu – profesionalaca, kondotjera iz najdaljih zabiti sveta, bezgraniĉno vernih kovirskoj kruni za neĉuveno dareţljivu vojniĉku platu i ugovorom garantovanu penziju. Ljudi spremnih za svaki rizik za neĉuveno dareţljivu premiju, koja se isplaćivala posle svake izvojevane bitke. Te bogate vojnike u boj su vodili iskusni, sposobni – i sada veoma bogati – komandanti, koje su Riđi i kralj Benda iz Kedvena odliĉno znali – bili su to isti koji su ne tako davno sluţili u njihovim armijama, ali su iznenada uzeli odmor i otišli u inostranstvo. Riđi nije bio glupan i umeo je da uĉi na greškama. Smirio je pobunjene generale koji su zahtevali krstaški rat, nije slušao trgovce koji su zahtevali ekonomsku blokadu, odobrovoljio je Bendu iz Kedvena, ţeljnog krvi i osvete zbog uništenja njegove elitne jedinice. Riđi je inicirao pregovore. Nije ga odvratilo ni poniţenje, gorka pilula koju je morao da proguta – Kovir je pristao na razgovore, ali kod sebe, u Lan Ekseteru. Maca je morala da dođe na vratanca. „Krenuli su tada u Lan Ekseter kao molitelji”, pomisli Dajkstra ogrćući se kaputom. „Kao poniţeni molitelji. Isto kao i ja danas.” Redanjska eskadrila ušla je u zaliv Prakseda i uputila se ka kovirskoj obali. S palube admiralskog broda „Alata”, Radovid Riđi, Benda iz Kedvena i njihov saputnik u ulozi pregovaraĉa, hijerarh Novigrada, s divljenjem su gledali kako se izdiţu valobrani u moru, nad kojima su se uznosili zidovi i ogromni bedemi tvrđave što je ĉuvala prilaz u grad Pont Vanis. A ploveći od Pont Vanisa na sever, prema ušću reke Tango, kraljevi su videli luke pored luka, brodogradilište pored brodogradilišta, pristanište pored pristaništa. Videli su šumu jarbola i belinu jedara koja bode oĉi. Kako se ispostavilo, Kovir je već imao lek protiv blokade, retorzije i carinskog rata. Kovir je oĉigledno bio spreman da vlada morima. “Alata” je uplovila u široko ušće Tanga i bacila sidro u kamenite ĉeljusti otvorenog sidrišta. Ali kraljeve je, na njihovo iznenađenje, ĉekao

još jedan put preko vode. Grad Lan Ekseter nije imao ulice, već kanale. Glavna arterija i osa metropole bio je Veliki kanal, koji je vodio od luke pravo do kraljevske rezidencije. Kraljevi su prešli na galiju dekorisanu skerletno-zlatnim girlandama i grbom na kom su Riđi i Benda sa ĉuđenjem prepoznali redanjskog orla i kedvenskog jednoroga. Ploveći Velikim kanalom, kraljevi i njihova svita pogledavali su se i ĉuvali tišinu. U stvari, bolje bi bilo reći da su zanemeli. Pogrešili su što su mislili da znaju šta je bogatstvo i raskoš, da se oni ne mogu iznenaditi izobiljem niti bilo kakvom demonstracijom luksuza. Piovili su Velikim kanalom, prolazeći pored impozantnog zdanja Admiralicije i sedišta Trgovaĉke gilde. Plovili su duţ promenada ispunjenih šarenom i bogato odevenom masom. Plovili su kroz špalir izvanrednih velikaških palata i trgovaĉkih poseda koji su se odbijali u vodi kanala kao duga prelepo ukrašenih, ĉak neviđeno uskih frontalnih zidova. U Lan Ekseteru se plaćao porez za frontalni zid – što je zid veći, porez je progresivno viši. Kanal su dodirivale stepenice palate Ensenad, kraljevske zimske rezidencije, jedine zgrade sa širokim frontalnim zidom, a na njima je već ĉekao pozdravni komitet i kraljevski par: Gedovij, vladar Kovira, i njegova supruga Gema. Par je doĉekao goste elegantno, ljubazno... i netipiĉno. „Dragi striko”, obrati se Gedovij Radovidu. „Voljeni deko”, osmehnu se Bendi Gema. Gedovij je svakako bio Trojdenid. Gama pak, kako se ispostavilo, vodila je poreklo od buntovne Aiden, koja je izbegla iz Kedvena, u ĉijim ţilama je tekla krv kraljeva iz Ard Karaiga. Dokazana srodnost popravila je raspoloţenje i probudila simpatije, ali u pregovorima nije pomogla. U suštini, to što je nastupilo, to nisu bili pregovori. “Deca” su kratko rekla šta zahtevaju. “Dede” su poslušale. I potpisale dokument koji su pokolenja nazvala Prvi ekseterski traktat. Da bi se razlikovao od kasnijih, Prvi traktat nosi i naziv u skladu s prvim reĉima njegove preambule: Mare liberum apertum. More je slobodno i otvoreno. Trgovina je slobodna. Korist je sveta. Ljubi trgovinu i korist bliţnjeg kao svoju vlastitu. Oteţavanje neĉije trgovine i sticanja koristi je rušenje zakona prirode. A Kovir nije niĉiji vazal. On je nezavisno, samoupravno i neutralno kraljevstvo. Nije izgledalo da bi Gedovij i Gema hteli – bar radi same ljubaznosti – uĉiniti makar jedan, makar najmanji ustupak, nešto što bi spaslo ĉast Radovida i Bende. Ali ipak su to uradili. Saglasili su se da Radovid Riđi –

doţivotno – koristi u zvaniĉnim dokumentima titulu kralja Kovira i Povisa, a Benda – doţivotno – titulu kralja Kaingorna i Maleora. Naravno, s klauzulom de non preiudicando25. Gedovij i Gema su vladali dvadeset pet godina; s njihovim sinom Gerardom okonĉala se kraljevska loza Trojdenida. Na kovirski tron je stupio Esteril Tisen. Osnivaĉ kuĉe Tisenida. Neko vreme su kraljevi Kovira, sjedinjeni krvnim vezama sa svim ostalim dinastijama sveta, nepokolebljivo sledili ekseterske traktate. Nikada se nisu mešali u susedska pitanja. Nikada nisu povlaĉili pitanje tuđe sukcesije – iako je mnogo puta istorijski tok dovodio do toga da je kovirski kralj ili kraljević imao svakakvog osnova da se smatra zakonskim naslednikom trona Redanje, Edirna, Kedvena, Cidarisa ili ĉak Verdena ili Rivije. Nikada moćni Kovir nije kušao teritorijalne aneksije niti osvajanje, nije slao brodove naoruţane katapultima i balistima na tuđe teritorijalne vode. Nikada nije iskoristio privilegiju “vlasti na talasima”. Koviru je bio dovoljan mare liberum apertum, more slobodno i otvoreno za trgovinu. Kovir je propovedao svetost trgovine i profita. I apsolutnu, nepokolebljivu neutralnost. Dajkstra je uspravio dabrov okovratnik kaputa kako bi saĉuvao vrat od vetra i kapljica kiše što je rominjala. Pogledao je unaokolo, istrgnut iz razmišljanja. Voda u Velikom kanalu ĉinila se crnom. U magli je ĉak i ponos Lan Eksetera, zgrada Admiralicije, izgledala kao kasarna. Ĉak su i trgovaĉki posedi izgubili svoju uobiĉajenu raskoš – a njihovi uzani frontali izgledali su uţe nego što je normalno. “A moţda i jesu uţi, dođavola”, pomisli Dajkstra. „Ako je kralj Esterad povisio porez, prepredenjaci su mogli i kuće da suze.” – Odavno li je kod vas ovo rđavo vreme, ekselencijo? – upita da bi upitao, da bi prekinuo iritantnu tišinu. – Od polovine septembra, grofe – odgovori ambasador. – Od punog meseca. Sprema se ranija zima. U Talgaru je već pao sneg. – Mislio sam – reĉe Dajkstra – da se sneg u Talgaru nikada ne topi. Ambasador ga pogleda kao da ubeđuje sebe da je to bila šala, a ne neznanje. – U Talgaru – sam reši da se našali – zima poĉinje u septembru, a završava se u maju. Ostala doba godine su proleće i jesen. Postoji i leto... 25

Bez prava naslednog prenosa. (Prim. prev.)

obiĉno pada na prvi utorak nakon avgustovskog mladog meseca. I traje ĉak do srede ujutro. Dajkstra se nije nasmejao. – Ali ĉak i tamo je – natmuri se amhasador – sneg pred kraj oktobra fenomen. Ambasador, kao i većina redanjske aristokratije, nije podnosio Dajkstru. Neophodnost ugošćavanja i primanja arhišpijuna smatrao je liĉnom uvredom, a ĉinjenicu da je Regentski savet naloţio Dajkstri da vodi pregovore s Kovirom, a ne njemu, smatrao je smrtnom klevetom. Gadilo mu se što on, De Rujter iz najslavnije loze porodice De Rujtera, grofova već devet pokolenja, mora da oslovljava grofom tog prostaka i skorojevića. Ali kao iskusan diplomata, majstorski je sakrivao ogorĉenost. Vesla su se dizala i padala ravnomerno, lađa se brzo kretala po kanalu. Prošli su kraj malene, ali vrlo elegantne palate Kulture i Umetnosti. – Plovimo u Ensenadu? – Da, grofe – potvrdi ambasador. – Ministar spoljnih poslova je jasno naglasio da ţeli da se vidi s vama ĉim stignemo, zbog toga vas vodim pravo u Ensenadu. A uveĉe ću poslati lađu u palatu, pošto bih hteo da vas ugostim na veĉeri... – Ekselencija neka mi oprosti – prekinu ga Dajkstra – ali obaveze mi to neće dozvoliti. Imam mnogo stvari da završim, a malo vremena, rnoram da obavim te poslove nauštrb zadovoljstva. Veĉeraćemo neki drugi put. U neka srećnija, mirnija vremena. Ambasador se nakloni i krišom odahnu sa olakšanjem. * Naravno, u Ensenadu je stigao na zadnji ulaz. Zbog toga je bio veoma srećan. Do glavnog ulaza u zimsku kraljevsku rezidenciju, ispod divnog frontona oslonjenog na tanane stubove, pravo od Velikog kanala vodile su impozantne ali prokleto duge stepenice od belog mermera. Stepenice koje vode do jednog od brojnih zadnjih ulaza bile su nemerljivo manje efektne, ali bile su i lakše za savladavanje. Dok je koraĉao, Dajkstra je grizao usne i psovao tiho u bradu, kako ga ne bi ĉuli gardisti, lakeji i majordom, koji su ga pratili. Unutar palate je ĉekalo još stepenica i još penjanja. Dajkstra je ponovo opsovao poluglasno. Sigurno su vlaga, hladnoća i neugodna poza u lađi dovele do toga da je noga, koja je bila polomljena u zglobu i potom magijski izleĉena, poĉela da ga podseća tupim i rđavim bolom. I

lošom uspomenom. Dajkstra je zaškripao zubima. Znao je da su krivcu za njegovu patnju – vešcu, takođe polornljene kosti. Duboko se nadao da i njega kida bol i svim srcem mu je ţeleo da ga kida što duţe i što jaĉe. Napolju je već padao mrak, hodnici Ensenade bili su mraĉni. Put kojim je Dajkstra išao iza tihog majordoma osvetljavao je redak red lakeja sa svećnjacima. A pred vratima sobe u koju ga je vodio majordom stajali su gardisti s helebardama, napeti i kruti kao da su im opasane helebarde bile metnute u zadnjice. Lakeji sa svećama ovde su stajali gušće, svetlost je ĉak pekla oĉi. Dajkstra se malo zaĉudio pompi s kakvom su ga doĉekali. Ušao je u sobu i odmah je prestao da se ĉudi. Naklonio se duboko. – Dobro nam došao, Dajkstra – reĉe Esterad Tisen, kralj Kovira, Povisa, Naroka, Velhada i Talgara. – Ne stoj kod vrata, izvoli ovamo, bliţe. Ostavićemo etikete po strani, ovo je nezvaniĉna audijencija. – Vaša milosti. Supruga Esterada, kraljica Zulejka, malo rasejanim naklonom glave odgovori na Dajkstrin naklon pun poštovanja, ni na tren ne prekidajući vezenje. Osim kraljevskog para, u sobi nije bilo ţive duše. – Upravo tako – Esterad primeti pogled. – Porazgovaraćemo u ĉetiri oka, izvinjavam se, šest oĉiju. Ipak mi se nešto ĉini da će tako biti bolje. Dajkstra je seo na pokazanu stolicu, naspram Esterada. Kralj je imao na ramenima krmezan kaput opšiven lasiĉjim krznom, a na glavi aksamitni šapo, koji je bio u tonu s kaputom. Kao i svi muškarci iz klana Tisenida, bio je visok, snaţno građen i kriminalno zgodan. Uvek je izgledao krepko i zdravo poput mornara koji se upravo vratio s mora – doslovno je iz njega izbijao miris morske vode i hladan slani vetar. Kao i kod svih Tisenida, bilo je teško odrediti koliko kralj taĉno ima godina. Gledajući kosu, koţu i ruke – mesta koja najbolje govore o starosti – Esteradu se moglo dati ĉetrdeset pet godina. Dajkstra je znao da je kralj imao pedeset šest. – Zulejka – kralj se nagnu ka ţeni. – Pogledaj ga. Da ne znaš da je špijun, da li bi verovala? Kraljica Zulejka nije bila visoka, pre punaĉka i simpatiĉno ruţna. Oblaĉila se na naĉin dosta tipiĉan za ţene njene lepote, koji se zasnivao na biranju elemenata garderobe tako da niko ne pogodi da je prava baba. Taj efekat je Zulejka postizala noseći široke haljine, nikakvog kroja i

obojene tamnosivim tonovima. Na glavu je stavljala kapu nasleđenu od predaka. Nije se šminkala i nije nosila nikakav nakit. – Dobra knjiga – progovori tihim i milim glasićem – uĉi nas da se suzdrţavamo od procenjivanja bliţnjih. Zato što će i nas nekad procenjivati. A sigurno ne po izgledu. Esterad Tisen podari ţeni topao pogled. Kao što je već poznato, voleo ju je bezgraniĉno, ljubavlju koja se posle dvadeset devet godina braka nije prigasila ni za trunku, naprotiv, sada je plamtela sve jasnije i vrelije. Esterad, kako su tvrdili, nikada nije izneverio Zulejku. Dajkstra nije mnogo verovao u nešto tako neverovatno, ali sam je tri puta pokušao da poturi – ĉak podgurne – kralju efektivne agentkinje, kandidatkinje za miljenice, odliĉne izvore informacija. Ništa od toga nije bilo. – Ne volim da okolišam – reĉe kralj – stoga ću ti odmah otkriti, Dajkstra, zašto sam odluĉio da liĉno s tobom razgovaram. Ima nekoliko razloga. Kao prvo, ja znam da se ti ne libiš korupcije. U suštini sam siguran u svoje ĉinovnike, ali zašto ih stavljati na teške probe, terati u iskušenja? Kakav mito si nameravao da ponudiš ministru spoljnih posiova? – Hiljadu novigradskih korona – odgovori bez treptanja špijun. – Da smo se cenkali, došao bih do hiljadu petsto. – I zato te volim – reĉe nakon kratkog ćutanja Esterad Tisen. – Strašan si kurvin sin. Podsećaš me na moju mladost. Gledam tebe i vidim sebe u tim godinama. Dajkstra se zahvali naklonom. Bio je mlađi od kralja samo osam godina. Bio je uveren da Esterad to dobro zna. – Strašan si kurvin sin – ponovi kralj, postajući ozbiljniji. – Ali ispravan i pristojan kurvin sin. A to je retkost u ovim bednim vremenima. Dajkstra se ponovo nakloni. – Vidiš – nastavi Esterad – u svakoj drţavi moţeš sresti ljude koji su slepi fanatici ideje društvenog mira. Odani toj ideji, spremni su na sve radi nje. Na zloĉin takođe, pošto cilj po njihovom mišijenju opravdava sredstva i menja znaĉenje pojmova. Oni ne ubijaju, oni spasavaju poredak. Oni ne maltretiraju, ne ucenjuju, oni osiguravaju interese drţave i bore se za mir. Ţivot jedinke, ako jedinka narušava dogme ustaljenog poretka, nije za takve ljude vredan ni pare ni sleganja ramena. To da se

društvo sastoji upravo iz jedinki, takvi ljudi to jednostavno ne prihvataju. Takvi ljudi raspolaţu takozvanim širokim pogledom... a takav pogled je najsigurniji naĉin da ne primetiš druge ljude. – Nikodemus de Bot – ne izdrţa Dajkstra. – Blizu, ali nije taĉno – kralj Kovira iskezi alabasterskobele zube. – To je bio Visogota iz Korva. Manje poznat, ali isto dobar etiĉar i filozof. Proĉitaj ga, preporuĉujem. Moţda je kod vas ostala još neka njegova knjiga, moţda niste sve spalili? Dobro, vratimo se na stvar. Ti se, Dajkstra, takođe bez skrupula posluţuješ intrigom, podmićivanjem, ucenama i torturom. Ni okom ne trepneš kad osuđuješ nekog na smrt ili naređuješ da nekog tajno ubiju. To da sve radiš zbog kraljevstva kom verno sluţiš ne opravdava te i ne ĉini simpatiĉnijim u mojim oĉima. Ni najmanje. Znaj to. Špijun klimnu glavom u znak odobravanja. – Ipak – nastavi Esterad – ti si, kako se kaţe, kurvin sin pravog karaktera. I zbog toga te volim i poštujem, zbog toga sam ti omogućio privatnu audijenciju. Zato što ti, Dajkstra, imajući milion prilika, nikada u ţivotu nisi uĉinio nešto za sebe i nisi ukrao ni paru iz drţavne kase. Ĉak ni pola pare. Zulejka, gledaj! Pocrveneo je ili mi se ĉini? Kraljica podiţe glavu s vezenja. – Po njihovoj skromnosti poznaćete njihove ispravnosti – citirala je deo iz Dobre knjige, iako je sigurno videla da na špijunovom licu nije bilo ni traga od rumenila. – Dobro – reĉe Esterad. – Na stvar. Vreme je da pređemo na drţavna pitanja. Zulejka, on je preplovio more vođen patriotskom obavezom. Redanja, njegova otadţbina, ugroţena je. Od tragiĉne smrti kralja Vizimira tamo vlada haos. Redanjom upravlja banda aristokratskih idiota koja se zove Regentski savet. Ta banda, moja Zulejka, ništa neće uĉiniti za Redanju. Kada osete opasnost, pobeći će ili poĉeti kao psi da puze do perlama opšivenih ĉizama nilfgardskog cara. Ta banda prezire Dajkstru, zato što je on špijun, ubica, skorojević i prostak. Ali Dajkstra je preplovio more da bi spasao Redanju, demonstrirajući time kome Redanja zaista pripada. Esterad Tisen zaćuta, zevnu izmoren govorom, popravi krmezni šapo, koji mu je lagano skliznuo na nos. – Deder, Dajkstra – šta tišti tvoje kraljevstvo? Osim nedostatka novca, razume se?

– Osim nedostatka novca – špijunovo lice je bilo kao od kamena – hvala, svi su zdravo. – Aha – kralj klimnu glavom, šapo ponovo skliznu na nos i ponovo ga je morao popraviti. – Aha, razumem. – Shvatam – nastavi. – I aplaudiram ideji. Kada imaš novac, moţeš kupiti lek za bilo koju drugu muku. U tom grmu leţi zec, treba imati novac. Vi nemate. Da ga imate, ne bi bio ovde. Da li shvatam dobro? – Bez greške. – A koliko vam to treba, radoznao sam? – Ne mnogo. Milion bizanata. – Ne mnogo? – Esterad Tisen preteranim gestom uhvati oberuĉke šapo. – To nije mnogo? Aj-aj! – Za vašu kraljevsku milost – promrmlja špijun – takva suma je svakako sitnica... – Sitnica? – kralj pusti šapo i podiţe ruke ka plafonu. – Aj-aj! Milion bizanata sitnica, ĉuješ, Zulejka, šta on govori? A znaš li ti, Dajkstra, da nemati milion i imati milion – to je ukupno dva miliona? Ja razumem, ja shvatam da ti i Filipa Elkhart brzo i paniĉno traţite koncept za odbranu od Nilfgarda, ali šta vi hoćete, da kupite ceo Nilfgard? Dajkstra nije odgovorio. Zulejka je zauzeto vezla. Esterad se na tren pretvarao da se divi golim nimfama na plafonu. – Hodi – ustao je naglo i klimnuo špijunu. Otišli su do ogromne slike na kojoj je bio predstavljen kralj Gedovij kako sedi na sivom konju i maĉem pokazuje nešto što se ne vidi na platnu, sigurno valjan pravac. Esterad je iskopao iz dţepa sićušan pozlaćen štapić, dotakao njime ram slike i poluglasom izgovorio ĉini. Gedovij i sivi konj su nestali, pojavila se plastiĉna mapa poznatog sveta. Kralj je dotakao štapićem srebrno dugme u uglu mape i magiĉno promenio razmeru, suzivši vidnu površinu sveta na Dolinu Jaruge i Ĉetiri Kraljevstva. – Ovo plavo je Nilfgard – objasni. – Ovo crveno ste vi. U šta zveraš? Ovamo gledaj! Dajkstra je sklonio pogled s drugih slika – većinom aktova i pomorskih scena. Pitao se koja je od njih bila ĉarobnjaĉka kamuflaţa za drugu slavnu mapu Esterada – onu koja je oslikavala vojnu i trgovaĉku obaveštajnu sluţbu Kovira, celu mreţu podmićenih informatora i

ucenjenih ljudi, poverenika, operativnih kontakata, diverzanata, najamnih ubica, “uspavanih” agenata i aktivnih rezidenata. Znao je da takva mapa postoji, odavno je bezuspešno pokušavao da nađe naĉin da dođe do nje. – Crveno ste vi – ponovi Esterad Tisen. – Bedno izgleda, zar ne? “Bedno”, prizna u sebi Dajkstra. U poslednje vreme je bez pauze gledao strateške mape, ali sada, na plastiĉnoj mapi Esterada, poloţaj je izgledao još gore. Plavi kvadratići su formirali oblik strašnih zmajevih ĉeljusti, spremnih da u svakom trenutku zagrizu i smrskaju zubima bedne crvene kvadratiće. Esterad Tisen je traţio nešto što bi moglo da posluţi kao pokazivaĉ mape, izvuĉe najzad iz najbliţe panoplije ukrašeni rapir. – Nilfgard – zapoĉe izlaganje pokazujući rapirom šta treba – napada Liriju i Edirn, kao casus belli oglašavajući napad na pograniĉnu utvrdu Glevicingen. Neću ispitivati ko je zaista napao Glevicingen i u koga prerušen. Smatram potpuno besmislenim i pretpostavke za koliko dana ili ĉasova je naoruţana akcija Emhira predupredila analogna dejstva Edirna i Temerije. Ostaviću to istoriĉarima. Više me interesuje današnja situacija i šta će biti sutra. U ovom trenutku, Nilfgard stoji u Dol Angri i Edirnu, prikriven buferom u obliku vilenjaĉkog dominiona u Dol Blatani, koji se graniĉi sa ovim delom Edirna, što ga je kralj Henselt iz Kedvena, govoreći slikovito, istrgao Emhiru iz zuba i sam ga zagrizao. Dajkstra nije komentarisao. – Moralnu ocenu akcije kralja Henselta isto ostavljam istoriĉarima – nastavi Esterad. – Ali jedan pogled na mapu dovoljan je da bi se videlo da je aneksijom Severne Marhije Henselt zagradio Emhiru put do Doline Pontar. Zaštitio je boĉnu stranu Temerije. A takođe i vas, Redanjce. Treba da mu zahvalite. – Zahvalio sam – promumla Dajkstra. – Ali tiho. U Tretogoru gostimo Jeralja Demavenda iz Edirna. A Demavend ima dosta preciznu moralnu ocenu Henseitovog postupka. Obiĉno ju je izraţavao kratkim i zvuĉnim reĉima. – Pretpostavljam – klimnu glavom kralj Kovira. – Ostavimo to na trenutak, pogledajmo na jug, na reku Jarugu. Napadajući Dol Angru, Emhir je istovremeno osigurao boĉnu stranu sklopivši separatistiĉki dogovor s Foltestom iz Temerije. Međutim, po okonĉanju ratnih dejstava u Edirnu, car je bez cifranja prekršio pakt i udario na Bruge i Soden.

Svojim kukaviĉkim pregovorima, Foltest je dobio dve nedelje mira. Taĉnije, šesnaest dana. A danas je dvadeset šesti oktobar. – Da. – A stanje dvadeset šestog oktobra je sledeće: Bruge i Soden su okupirani. Tvrđave Razvan i Majena su pale. Vojska Temerije je razbijena u bici kod Maribora, potisnuta na sever. Maribor je pod opsadom. Jutros se još drţao. Ali sada je već kasna noć, Dajkstra. – Maribor će izdrţati. Nilfgardijci nisu uspeli tesno da ga zatvore. – To je istina. Zašli su predaleko, previše su razvukli liniju snabdevanja, opasno su otkrili boĉnu stranu. Pre zime će prekinuti opsadu, povući će se bliţe jarugi, skratiće front. Ali šta će biti u proleće, Dajkstra? Šta će biti kad trava izviri ispod snega? Pribliţi se. Pogledaj mapu. Dajkstra je gledao. – Pogledaj mapu – ponovi kralj. – Reći ću ti šta će u proleće uraditi Emhir var Emreis. * – U proleće će poĉeti ofanziva neviđenih razmera – reĉe Kartija van Kanten, popravljajući pred ogledalom svoje zlatne lokne. – Oh, znam da je ta informacija sama po sebi malo senzacionalna, kraj svakog seoskog bunara ţene ĉine podnošljivim pranje veša priĉama o prolećnoj ofanzivi. Asire var Anahid, danas izuzetno razdraţena i nestrpljiva, ipak je uspela da se suzdrţi od pitanja zašto joj uopšte skreću paţnju tako malo senzacionalne informacije. Ali poznavala je Kantarelu. Ako je Kantarela poĉela o neĉemu da govori, onda je imala razloga. A obiĉno je priĉe završavala zakljuĉcima. – Ipak ja znam malo bolje od prostog sveta – nastavi Kantarela. – Vatje mi je sve ispriĉao, ceo tok sastanka s cezarom. Povrh toga, doneo je kod mene celu torbu mapa, a kada je zaspao, pogledala sam ih... Da priĉam dalje? – Naravno – izbeĉi oĉi Asire. – Hajde, draga moja. – Pravac glavnog udara je, naravno, Temerija. Rubeţ reke Pontar, linija Novigrad-Vizima-Elander. Udara grupa vojske “Sredina”, pod vodstvom Menoa Koehorna. Boĉnu stranu ĉuva grupa vojskc “Istok”, koja udara iz Edirna na Dolinu Pontar i Kedven...

– Na Kedven? – podiţe obrve Asire. – Da li to znaĉi kraj slabog prijateljstva zakljuĉenog pri podeli plena? – Kedven preti desnoj boĉnoj strani – Kartija van Kanten lagano napući pune usne. Njena usta lutkice bila su u strašnom kontrastu sa strašnim mudrostima koje je priĉala. – Udar ima preventivni karakter. Podeljeni odredi grupe „Istok” moraju da stegnu vojsku kralja Henselta i izbiju mu iz glave eventualnu pomoć za Temeriju. – Na zapadu – nastavi plavuša – udara specijalna operativna grupa “Verden”, sa zadatkom da kontroliše Cidaris i tesno zatvori blokadu Novigrada, Gors Velena i Vizime. Generalštab raĉuna na nuţnost opsade te tri tvrđave. – Nisi navela prezimena vođa obeju grupa vojske. – Grupa “Istok”, Ardal ep Dahi – osmehnu se lagano Kantarela. – Grupa “Verden”, Joahim de Vet. Asire visoko podiţe obrve. – Zanimljivo – reĉe. – Dva kneza, uvređeni što su njihove kćerke iskljuĉene iz braĉnih planova Emhira. Naš car je ili veoma naivan, ili veoma lukav. – Ako Emhir zna nešto o zaveri kneţeva – reĉe Kantarela – to nije od Vatjea. Vatje mu ništa nije rekao. – Priĉaj dalje. – Ofanziva mora imati razmeru koja do sada nije viđena. Sve ukupno, raĉunajući linijske odrede, rezerve, pomoćne i pozadinske sluţbe, u operaciji će uĉestvovati preko trista hiljada ljudi. I vilenjaka, razume se. – Datum poĉetka? – Nije utvrđen. Kljuĉna stvar je snabdevanje, snabdevanje i prohodnost puteva, a niko nije u stanju da predvidi kada će se okonĉati zima. – O ĉemu je još priĉao Vatje? – Ţalio se, jadniĉak – blesnu zubima Kantarela. – Car ga je opet ispsovao i narugao mu se. Pred ljudima. Opet je razlog bio onaj tajanstveni nestanak Stefana Skelena i celog njegovog odreda. Emhir je javno nazvao Vatjea šeprtljom, šefom sluţbe koja umesto da se postara da ljudi ne nestaju bez traga biva i sama iznenađena takvim nestancima. Na tu temu je konstruisao neku zlobnu igru reĉi, koju Vatje ionako nije

umeo taĉno da ponovi. Posle je car šaljivo upitao Vatjea da to ne znaĉi moţda da je nastala neka druga tajna organizacija, pritajena i od njega. Bistar je naš imperator. Pogađa blizu. – Blizu – promrmlja Asire. – Šta još, Kartija? – Agent kog je Vatje imao u Skelenovom odredu, a koji je isto nestao, zvao se Neratin Ceka. Vatje mora da ga je veoma cenio, jer je neobiĉno potišten zbog njegovog nestanka. “I ja sam”, pomisli Asire, „potištena zbog nestanka Jedijaha Mekesera. Ali ja ću, za razliku od Vatjea de Ridoa, uskoro znati šta se dogođilo.” – A Rjens? Vatje se više nije sreo s njim? – Ne. Nije spominjao. Obe su ćutale neko vreme. Maĉka na Asireinim kolenima mjaukala je glasno. – Gđice Asire? – Reci, Kartija. – Da li ću još dugo morati da igram ulogu glupe ljubavnice? Htela bih da se vratim na studije i da se posvetim nauĉnom radu... – Nećeš – prekinu je Asire. – Ali još malo. Izdrţi, dete. Kantarela uzdahnu. Završile su razgovor i pozdravile se. Asire var Anahid je oterala maĉku iz fotelje i još jednom proĉitala pismo Fringile Vigo, koja je boravila u Tusenu. Zamislila se, pošto ju je pismo uznemirilo. Imalo je među redovima neki smisao koji je Asire osećala, ali ga nije razumela. Već je bila prošla ponoć kada je Asire var Anahid, nilfgardska ĉarobnica, pokrenula megaskop i uspostavila telekomunikaciju sa zamkom Montekalvo u Redanji. Filipa Ejlhart bila je u kraćušnoj noćnoj košulji s tananim bretelama, a na obrazu i dekolteu imala je tragove našminkanih usana. Asire je najvećim naporom volje suzdrţavala grimasu neukusa. „Nikada, baš nikada neću moći to da razumem”, pomisli. “I ne ţelim to da razumem.” – Moţemo li da govorimo slobodno? Filipa je napravila rukom širok gest, okruţujući se magiĉnom sferom diskrecije. – Sada da. – Imam informacije – poĉe oporo Asire. – Same po sebi, one nisu senzacionalne, o tome ĉak govore ţene kraj bunara. U svakom sluĉaju...

* – Cela Redanja – reĉe Esterad Tisen gledajući u svoju mapu – u ovom trenutku moţe da izloţi trideset pet hiljada linijskih vojnika, od toga ĉetiri hiljade teške konjice. Okruglo, razume se. Dajkstra klimnu glavom. Raĉunica je bila apsolutno precizna. – Demavend i Meve su imali sliĉnu vojsku. Emhir ih je rasturio za dvadeset šest dana. To isto će biti s vojskama Redanje i Temerije, ukoliko ne ojaĉate. Podrţavam vašu ideju, Dajkstra, tvoju i Filipe Ejlhart. Potrebna vam je vojska. Potrebna vam je borbena, dobro uveţbana i dobro opremljena konjica. Potrebna vam je takva konjica za nekih milion bizanata. Špijun potvrdi klimanjem glave da ni toj raĉunici ne moţe ništa da se zameri. – Ipak, kako ti je nesumnjivo poznato – nastavi suvo kralj – Kovir je uvek bio, jeste i biće neutralan. S Nilfgardskim carstvom nas vezuje traktat koji je potpisao još moj deda, Esteril Tisen, i imperator Fergus var Emreis. Slovo tog traktata ne dozvoljava Koviru da potpomaţe neprijatelje Nilfgrada vojnom pomoći. A ni novcem za vojsku. – Kada Emhir var Emreis udavi Temeriju i Redanju – frknu Dajkstra – tada će pogledati ka severu. Emhiru neće biti dosta. Moţe da se ispostavi da vaš traktat iznenada neće vredeti pišljiva boba. Skoro smo govorili o Foltestu iz Temerije, koji je u dogovoru s Nilfgardom uspeo sebi da kupi šesnaest dana mira... – O, dragi moj – frknu Esterad. – Tako ne moţe da se argumentuje. S traktatima je kao s brakom: ne sklapaju se s mišlju o izdaji, a kada se sklope, ne raskidaju se. A kome to ne odgovara, neka se ne ţeni. Ne moţeš postati rogonja ako nisi oţenjen, ali priznaćeš, strah od rogova je ţalostan i dosta smešno opravdanje za iznuđeni celibat. A rogovi u braku nisu tema za razmatranja poput “šta bi bilo kad bi bilo”. Dokle god se rogovi ne nose, ne poteţe se to pitanje, a kada ih već nosiš, onda nema o ĉemu da se priĉa. A kada smo već kod rogova, kako se zove suprug lepe Marije, markiz De Mersej, redanjski ministar blaga? – Vaša kraljevska milost – nakloni se kruto Dajkstra – ima informatore kojima se moţe zavideti. – Taĉno, imam – prizna kralj. – Zaĉudio bi se koliko i kako dobrih. Ali ni ti ne moraš svojih da se stidiš. Onih koje imaš na mojim

dvorovima, ovde i u Pont Vanisu. O, dajem reĉ da svaki od njih zasluţuje najviše pohvale. Dajkstra ĉak ni okom nije trepnuo. – Emhir var Emreis – nastavi Esterad gledajući nimfe na plafonu – takođe ima nekoliko dobrih i dobro postavljenih agenata. Zbog toga ću ponoviti: interes drţave Kovir je neutralnost i princip pacta sunt servanda26. Kovir ne krši uspostavljene dogovore. Kovir ne krši ugovore ĉak ni da bi preduhitrio kršenje ugovora od druge strane. – Usudiću se da primetim – reĉe Dajkstra – da Redanja ne nagovara Kovir da krši paktove. Redanja ni u kom sluĉaju ne traţi savez ili vojnu pomoć Kovira protiv Nilfgarda. Redanja ţeli... da pozajmi malu sumu, koju ćemo vratiti... – Već vidim – prekinu ga kralj – kako vraćate. Ali to su akademska razmatranja, jer vam neću pozajmiti ni paru. Poštedi me laţne kazuistike, Dajkstra, jer ti stoji kao vuku kecelja. Imaš li neke druge, ozbiljne, pametne i istinite argumente? – Nemam. – Posrećilo ti se – reĉe nakon malo ćutanja Esterad Tisen – što si postao špijun. Od trgovine ne bi napravio karijeru. * Otkada je sveta i veka, svi kraljevski parovi imali su odvojene spavaće sobe. Kraljevi su – s veoma razliĉitim frekvencijama – posećivali spavaće sobe kraljica, a dešavalo se da su kraljice dolazile u neoĉekivane posete u sobe kraljeva. A posle bi se muţ i ţena jednostavno razišli po svojim odajama i to je bilo to. Monarhijski par Kovira je i u ovom pogledu bio izuzetak. Esterad Tisen i Zulejka uvek su spavali zajedno – u jednoj sobi, na jednom ogromnom leţaju s ogromnim baldahinom. Pre spavanja, Zulejka – stavivši naoĉare, koje se stidela da pokaţe pred podanicima – obiĉno je ĉitala svoju Dobru knjigu. Esterad Tisen je obiĉno priĉao. Ni ove noći nije bilo drugaĉije. Esterad je stavio noćnu kapu, a u ruku je uzeo ţezlo. Voleo je da drţi ţezlo i da se zabavlja njime, a zvaniĉno to nije radio, jer se plašio da će ga podanici nazvati pretencioznim.

26

Ugovore treba poštovati. (Prim. prev.)

– Znaš, Zulejka – priĉao je – u poslednje vreme imam veoma ĉudne snove. Već neki put zaredom usnio sam onu vešticu od moje majke. Stoji nada mnom i ponavlja: „Imam ţenu za Tankreda, imam ţenu za Tankreda.” I pokazuje mi simpatiĉnu, ali veoma mladu devojĉicu. A znaš, Zulejka, ko je ta devojka? Ciri, Kalantina unuka. Sećaš se Kalante, Zulejka? – Sećam se, muţu moj. – Ciri – nastavi Esterad zabavljajući se ţezlom – jeste ona kojom navodno hoće da se oţeni Emhir var Emreis. Ĉudnovat brak, iznenađujući... Kako bi, k vragu, ona postala Tankredova ţena? – Tankredu – Zulejkin glas se malo promenio, kao i uvek kada je govorila o sinu – dobro bi došla ţena. Moţda bi se skrasio... – Moţda – Esterald uzdahnu. – Mada sumnjam, ali moţda. U svakom sluĉaju, brak je nekakva šansa. Hm... Ta Ciri... Ha! Kovir i Cintra. Ušće Jaruge! Ne zvuĉi loše, ne zvuĉi. Bio bi lep savez... Lepo srodstvo... Ali ako je tu malu video Emhir... Samo, zbog ĉega li mi se baš ona javlja u snovima? I zašto, dođavola, ja uopšte sanjam kojekakve gluposti? Na ekvinocijum, sećaš se, kada sam i tebe razbudio... Brrr, kakav je to bio košmar, srećan sam što ne mogu da se prisetim detalja... Hm... Moţda da pozovem nekog astrologa? Vraĉaru? Medijuma? – Gđica Šila de Tankarvil je u Lan Ekseteru. – Ne – iskrivi se kralj. – Neću kod te ĉarobnice. Previše je mudra. Raste mi pored boka druga Filipa Ejlhart! Te mudre ţene previše privlaĉi miris vlasti, ne smeš ih hrabriti milošću i poverenjem. – U pravu si kao i obiĉno, muţu moj. – Hm... Ali ti snovi... – Dobra knjiga – Zulejka prelista nekoliko stranica – pripoveda da, kada ĉovek zaspi, bogovi mu otvaraju uši i obraćaju mu se. A prorok Loboda uĉi da kada vidiš san, vidiš ili veliku mudrost, ili veliku glupost. Trik je u tome da prepoznaš. – Tankredov brak s Emhirovom verenicom i nije baš neka velika mudrost – uzdahnu Esterad. – A ako već govorimo o mudrosti, veoma bih se obradovao kada bi me posetila u snu. Radi se o stvari zbog koje je Dajkstra bio ovde. Radi se o veoma teškom pitanju. Pošto vidiš, najvoljenija moja Zulejka, razum mi ne dopušta da se radujem kada Nilfgard oštro pritiska ka severu i spreman je da za koji dan zauzme Novigrad, jer iz Novigrada sve, a tu mislim i na našu neutralnost, izgleda

drugaĉije nego s dalekog juga. Dobro bi bilo kada bi Redanja i Temerija zaustavile prodor Nilfgarda, kada bi agresora oterali nazad iza Jaruge. Ali da li je dobro da to urade za naš novac? Da li me slušaš, najvoljenija ţeno? – Slušam te, muţu. – I šta ti kaţeš na to? – Svakojaku mudrost ima u sebi Dobra knjiga. – A kaţe li tvoja Dobra knjiga šta da ĉinim kada dođe kod mene Dajkstra i traţi od mene milion? – Knjiga – trepnu iznad naoĉara Zulejka – ništa ne govori o pokvarenom mamonu27. Ali u jednom paragrafu je reĉeno: davati je veća sreća nego uzimati, a pomaganje ubogog milostinjom je plemenito. Reĉeno je: razdeli sve i to će tvoju dušu naĉiniti plemenitom. – A vrećicu i stomak praznim – promumla Esterad Tisen. – Zulejka, da li u toj knjizi, osim paragrafa o razdeljivanju i milostinji, ima neke mudrosti koja se tiĉe poslova? Šta, na primer, knjiga kaţe o ekvivalentnoj razmeni? Kraljica popravi naoĉare i poĉe brzo da lidta inkunabulu. – Kako Jakov bogovima, tako bogovi Jakovu – proĉita. Esterad je ćutao neko vreme. – A moţda – reĉe najzad otegnuto – ima još nešto? Zulejka se vrati listanju knjige. – Pronašla sam – reĉe iznenada – nešto iz mudrosti proroka Lobode. Da proĉitam? – Molim te. – Prorok Loboda pripoveda: vaistinu, ubogog davanjem pomozi. Ali mesto da ubogom daš celu lubenicu, daj mu pola lubenice, inaĉe će se ubogi onesvestiti od sreće. – Pola lubenice – frknu Esterad Tisen. – Znaĉi, pola miliona bizanata? A znaš li ti, Zulejka, da je imati pola miliona i nemati pola miliona u suštini ceo milion? – Nisi mi dao da dovršim – Zulejka baci na muţa strog pogled kroz naoĉari. – Kaţe dalje prorok: a još bolje je dati ubogom ĉetvrtinu lubenice. A najbolje je udesiti da neko drugi da ubogom lubenicu. 27

Blago, novac. (Prim. prev.)

Vaistinu vam kaţem, uvek će se naći onaj koji lubenicu ima i rad je da njome daruje ubogog, ako ne zbog plemenitosti, onda zbog raĉunice ili zbog drugog razloga. – Ha! – kralj Kovira udari ţezlom u noćni stoĉić. – Vaistinu, oštrouman je bio prorok Loboda! Umesto da daš, udesi da dâ neko drugi? To mi se sviđa, to je prava slatkoreĉivost! Istraţi mudrosti ovog proroka, voljena moja Zulejka. Siguran sam da ćeš otkriti među njima još nešto, što će mi pomoći da rešim problem Redanje i vojske koju Redanja hoće da organizuje mojim novcem. Zulejka je veoma dugo listala knjigu pre nego što je poĉela da ĉita. – Reĉe jednom proroku Lobodi njegov uĉenik: nauĉi me, gospodaru, kako da postupim? Moj komšija mi je zatraţio moga psa. Ako mu dam ljubimca, srce će mi pući od tuge. Ako pak ne dam, biću nesrećan jer sam uvredio komšiju odbijanjem. Šta da ĉinim? Imaš li, upita ga prorok, nešto što voliš manje od psa ljubimca? Imam, gospodaru, odgovori mu uĉenik, vraţju maĉku, nesnosnu štetoĉinu. I uopšte je ne volim. I reĉe mu prorok Loboda: Uzmi onu vraţju maĉku, nesnosnu štetoĉinu, i daj je komšiji svome. tada ćeš osetiti dvojaku sreću. Maĉke ćeš se rešiti, a komšiju ćeš obradovati. Pošto je najĉešće tako, komšija ne ţudi za poklonom, već da bude darovan. Esterad je ćutao neko vreme, a ĉelo mu je bilo naborano. – Zulejka? – upita najzad. – Da li je to bio isti prorok? – Uzmi onu vraţju maĉku... – Ĉuo sam i prvi put! – vrisnu kralj, ali odmah se smiri. – Oprosti, voljena. Stvar je u tome što ne razumem najbolje šta imaju maĉke sa... Zaćutao je i zamislio se duboko. * Nakon osamdeset pet godina, kada se situacija promenila toliko da se o određenim osobama i stvarima moglo bezbedno govoriti, progovorio je Gviskar Vermulen, vojvoda Krejdena, unuk Esterada Tisena, sin njegove najstarije kćerke Gudemunde. Vojvoda Gviskar je već bio sedi starac, ali se dobro sećao događaja kojima je bio svedok. Upravo je vojvoda Gviskar otkrio odakle je uzeto milion bizanata kojima je Redanja opremila konjiĉku armiju za rat s Nilfgardom. Taj milion nije bio iz kovirskog trezora, već iz trezora novigradskog hijerarha. Esterad Tisen, otkrio je Gviskar, dobio je novigradski novac za uĉešće u novonastalim kompanijama za pomorsku trgovinu. Paradoksalno je bilo što su ove

kompanije nastale uz aktivnu saradnju nilfgardskih trgovaca. Stoga je iz otkrića sedog vojvode proizašlo to da je sam Nilfgard – u određenoj meri – platio organizovanje redanjske vojske. – Deda je – prisećao se Gviskar Vermulen – govorio nešto o lubenicama, osmehujući se lukavo. Govorio je da se uvek nađe neko ko će hteti da daruje bednog, makar i zbog raĉunice. Takođe je govorio kako, budući da Nilfgard sam pomaţe jaĉanje snaga i borbene sposobnosti redanjske vojske, ne moţe zbog tog istog zamerati drugima. – A posle je – nastavi starac – deda pozvao kod sebe oca, koji je u to vreme bio šef obaveštajne sluţbe, i ministra unutrašnjih poslova. Kada su saznali kakve naredbe moraju da izvrše, uspaniĉili su se. Zato što se radilo o oslobađanju iz zatvora, sabirnih logora i progonu više od tri hiljade ljudi. Morali su da povuku odluke za više od stotinu kućnih pritvora. – Ne, nije se radilo samo o banditima, obiĉnim kriminalcima i najamnim kondotjerima. Pomilovanja su pre svega obuhvatala disidente. Među pomilovanim su bile i pristalice svrgnutog kralja Rida i ljudi uzurpatora Idija, njihovi predani partizani. I ne samo oni koji su reĉima podrţavali: većina je tamo leţala zbog diverzija, atentata, oruţanih pobuna. Ministar unutrašnjih poslova je bio zapanjen, a tata veoma uznemiren. – A deda – priĉao je vojvoda – smejao se, kao da je to bio najbolji vic. A onda je kazao, sećam se svake reĉi, ovako: „Velika je šteta, gospodo, što pred spavanje ne ĉitate Dobru knjigu. Da ĉitate, razumeli biste ideje vašeg monarha. A sad ćete morati da izvršavate naredbe, a niste ih razumeli. Ali ne brinite se bez potrebe i unapred, vaš monarh zna šta ĉini. A sada idite i pustite sve moje vraţje maĉke, nesnosne štetoĉine.” – Baš je tako rekao: vraţje maĉke, štetoĉine. A radilo se o kasnijim junacima, komandantima ovenĉanim slavom i ĉašću, što u to vreme niko nije mogao znati. Te dedine “maĉke” bili su docnije slavni kondotjeri: Adam “Adju” Pangrat, Lorenco Mola, Huan „Frontino” Gutjerez... I Julija Abatemarko, koja se proslavila u Redanji kao „Slatka Vetrogonica”... Vi mladi se toga ne sećate, ali u moje vreme, kada smo se igrali rata, svaki momak je hteo da bude “Adju” Pangrat, a svaka devojĉica Julija „Slatka Vetrogonica”... A dedi su to bile vraţje maĉke, hehe.

– Kasnije pak – mumlao je Gviskar Vermulen – deda je uzeo mene za ruku i odveo me na terasu s koje je baka Zulejka hranila galebove. Deda joj je kazao... Kazao je... Starac je polako i s velikim naporom pokušavao da se priseti reĉi koje je onda, pre osamdeset pet godina, kralj Esterad Tisen izgovorio ţeni, kraljici Zulejki, na terasi palate Ensenada, koja se izdizala nad Velikim kanalom. – Znaš li, moja najvoljenija ţeno, da sam primetio još jednu mudrost među mudrostima proroka Lobode? Mudrost koja će mi dati još jednu korist od davanja vraţjih maĉaka Redanji? Maĉke se, moja Zulejka, vraćaju kući. Maĉke se uvek vraćaju kući. A kada se moje maĉke vrate, kada donesu platu, premiju, bogatstvo... Onda ću ja te maĉke zatrpati porezima! * Kada je kralj Esterad Tisen poslednji put razgovarao s Dajkstrom, to je bilo u ĉetiri oka, ĉak bez Zulejke. Na podu gigantske sale igrao se deĉaĉić koji je odoka imao desetak godina, ali on se svakako nije raĉunao, a, osim toga, bio je toliko zauzet svojim olovnim vojnicima da nije uopšte obraćao paţnju na ovu dvojicu. – Ovo je Gviskar – objasni Esterad pokazujući na deĉaka pokretom glave. – Moj unuk, sin moje Gudemunde i onog nesposobnjakovića, kneza Vermulena. Ali ovaj mališan, Gviskar, jedina je nada za Kovir, ako se Tankred Tisen pokaţe... Ako bi se Tankredu nešto desilo... Dajkstra je znao problem Kovira. I liĉni Esteradov problem. Znao je da se Tankredu nešto već desilo. Momak će, ako uopšte ima nagoveštaja da bude kralj, biti veoma loš kralj. – Tvoj je problem – progovori Esterad – u suštini već rešen. Moţeš već poĉeti da razmatraš kako najefektivnije da utrošiš milion bizanata koji će uskoro stići u tretogorski trezor. Pognuo se i kradom podigao jednog od olovnih i svetlo ofarbanih Gviskarovih vojnika, konjanika sa uzdignutim maĉem. – Uzmi to i dobro sakrij. Ko ti pokaţe drugog takvog vojnika, identiĉnog, biće moj izaslanik, ĉak ako ne bude izgledao tako, ĉak ako mu ne poveruješ da je moj ĉovek i da zna za naš milion. Svako drugi će biti provokator i ophodi se prema njemu kao prema provokatoru. – Redanja – nakloni se Dajkstra – ovo neće zaboraviti Vašoj kraljevskoj milosti. A ja bih vam u svoje ime izrazio liĉnu zahvalnost.

– Ne zahvaljuj, nego daj ovde onih hiljadu kojima si hteo da dobiješ naklonost mog ministra. Šta je to, naklonost kralja ne zasluţuje mito? – Vaša kraljevska milosti, smanjite... – Smanjiću, smanjiću. Daj pare, Dajkstra. Imati hiljadu i nemati hiljadu... – ... to je ukupno dve hiljade. Znam. * U udaljenom krilu Ensenade, u odajama znatno manjih dimenzija, ĉarobnica Šila de Tankarvil koncentrisano je i paţljivo slušala priĉu kraljice Zulejke. – Odliĉno – klimnu glavom. – Odliĉno, Vaše kraljevsko veliĉanstvo. – Uradila sam onako kako si mi preporuĉila, gđice Šila. – Hvala. I uveravam te još jednom – radimo ispravnu stvar. Za dobro zemlje. I dinastije. Kraljica Zulejka frknu, a glas joj se lagano izmeni. – A... A Tankred, gđice Šila? – Dala sam reĉ – reĉe hladno Šila de Tankarvil. – Dala sam svoju reĉ da ću na pomoć uzvratiti pomoći. Vaše kraljevsko veliĉanstvo moţe mirno da spava. – Veoma bih ţelela – uzdahnu Zulejka. – Veoma. Ako smo već kod snova... Kralj poĉinje nešto da sumnja. Ti snovi ga ĉude, a kralj postaje sumnjiĉav kada ga nešto ĉudi. – Onda ću na neko vreme prestati da šaljem kralju snove – obeća ĉarobnica. – Da se vratim na kraljiĉin san, ponavljam, moţete mirno da spavate. Kraljević Tankred će se rastati od lošeg društva. Neće više boraviti u zamku barona Surkratasa. A ni kod gđice De Lizemur. A ni kod redanjske ambasadorke. – Neće više posećivati te persone? Nikad? – Persone o kojima je reĉ – u mraĉnim oĉima Šile de Tankarvil pojavi se ĉudan blesak – neće se više usuditi da pozivaju i zavode kraljevića Tankreda. Neće se nikada više usuditi. Svesne su posledica. Garantujem za to što govorim. Garantujem i da će kraljević Tankred ponovo uĉiti i da će biti vredan uĉenik, ozbiljan i primeran mladić. Takođe će prestati da juri za suknjama. Izgubiće strast... do trenutka kad mu predstavimo Cirilu, kneginjicu Cintre.

– Ah, kad bih mogla u to da poverujem – Zulejka prokrcka šake, podiţe pogled. – Kada bih mogla u to da poverujem! – U snagu magije – Šila de Tankarvil se osmehnu, neoĉekivano ĉak i za nju samu – ponekad je teško poverovati, Vaše kraljevsko veliĉanstvo. Uostalom, tako mora biti. * Filipa Ejlhart popravi bretele prozirne košulje tanane poput pauĉine, obrisa s dekoltea ostatak tragova karmina. „Tako pametna ţena”, pomisli s lakim neukusom Šila de Tankarvil, “a ne ume da drţi hormone na uzdama.” – Moţemo li da razgovaramo? Filipa se okruţi sferom diskrecije. – Sada da. – U Koviru je sve obavljeno. Pozitivno. – Hvala. Dajkstra je već otplovio? – Još nije. – Zašto odugovlaĉi? – Vodi duge razgovore s Esteradom Tisenom – iskrivi usne Šila de Tankarvil. – Ĉudno je kako su jedan drugom po ukusu, kralj i špijun. * – Znaš one naše šale o vremenu, Dajkstra? O tome da u Koviru postoje samo dva godišnja doba... – Zima i avgust. Znam. – A znaš li kako da poznaš da je u Koviru poĉelo leto? – Ne. Kako? – Kiša postaje malo toplija. – Ha-ha. – Šalu na stranu – reĉe ozbiljno Esterad Tisen – ali sve ranije i sve duţe zime me malo uznemiravaju. To je bilo proreĉeno. Mislim da si ĉitao Itlinina proroĉanstva? Tamo stoji da će doći decenije neprestane zime. Neko tvrdi da su to alegorije, ali ja se malo plašim. U Koviru smo imali jednom ĉetiri godine hladnoće, susneţice i slabog roda. Da nije velikog uvoza ţivine iz Nilfgarda, ljudi bi poĉeli masovno da umiru od gladi. Moţeš li to da zamisliš? – Iskreno govoreći, ne.

– A ja mogu. Hlađenje klime moţe sve da nas otera u glad. Glad je neprijatelj s kojim je prokleto teško boriti se. Špijun klimnu glavom. – Dajkstra? – Vaše kraljevsko veliĉanstvo? – U zemlji ti je već zavladao mir? – Ne baš. Ali trudim se. – Znam, bruji se o tome. Od onih što su izdali u Tanedu, ţiv je ostao samo Vilgeforc. – Posle smrti Jenefer, da. Znaš, kralju, da je Jenefer mrtva? Poginula je poslednjeg dana avgusta, pod zagonetnim okolnostima, u slavnom Sedninom Rezdanu, između Skeliških ostrva i rta Peiks de Mar. – Jenefer iz Vengerberga – reĉe polako Esterad – nije bila izdajnica. Nije bila saveznik Vilgeforca. Ako hoćeš, predstaviću ti dokaze za to. – Neću – odgovori nakon trena ćutanja Dajkstra. – A moţda ću i hteti, ali ne sada. Sada mi je prijatnije da na nju gledam kao na izdajnicu. – Razumem. Ne veruj ĉarobnicama, Dajkstra. Pogotovo ne Filipi. – Nikada joj nisam verovao. Ali moramo da sarađujemo. Bez nas će Redanja zapasti u haos i propašće. – To je istina. Ali ako hoćeš savet, progledaj malo kroz prste. Znaš o ĉemu priĉam. Giljotine i kolibe za torturu su po celoj zemlji, okrutnosti koje se rade vilenjacima... I ta strašna tvrđava, Drakenborg. Znam da to radiš iz patriotizma. Ali gradiš lošu legendu o sebi. Ti si u njoj vukodlak, pohlepnik za nevinom krvlju. – Neko i to mora da radi. – I na nekoga mora da se svali. Znam da se staraš da budeš pravedan, ali jednostavno ne moţeš da izbegneš greške, od njih se ne moţe pobeći. Ne moţeš ni da ostaneš ĉist ako si do guše u krvi. Znam da nikada nisi nekog povredio radi sopstvenih interesa, ali ko će u to poverovati? Ko će hteti da poveruje u to? Kada se sudbina vrati, pripisaće ti ubijanje nevinih i ĉupanje koristi. A laţ se lepi za ĉoveka kao smola. – Znam. – Neće ti dati šansu da se odbraniš. Takvima kao što si ti nikada ne daju šansu. Ulepiće te smolom... kasnije. Posle ĉinjenice. Pazi se, Dajkstra. – Pazim se. Neće me uhvatiti.

– Uhvatili su tvog kralja, Vizimira. Ĉuo sam, stilet u bok sve do rukohvata... – Kralja je lakše napasti nego špijuna. Mene neće uhvatiti. Nikada me neće uhvatiti. – I ne moraju. A znaš li zašto, Dajkstra? Zato što na ovom svetu, majku mu, mora postojati neka pravednost. Došao je dan kada su se prisetili tog razgovora. Obojica. Kralj i špijun. Dajkstra se prisećao reĉi Esterada u Tretogoru, kada je slušao korake ubica kako nailaze sa svih strana, kroz sve hodnike zamka. Esterad se setio reĉi Dajkstre na reprezentativnim mermernim stepenicama koje vode iz Ensenada u Veliki kanal. * – Mogao je da se bori – zamagljene, slepe oĉi Gviskara Vermulena gledale su u ponor uspomena. – Bilo je samo troje ubica, deda je bio snaţan muškarac. Mogao je da se bori, da se brani dok ne dotrĉi straţa. Mogao je jednostavno i da pobegne. Ali tamo je bila baka Zulejka. Deda je zaklanjao i branio Zulejku, samo Zulejku, za sebe nije mario. Kada je najzad došla pomoć, Zulejka nije bila ni ogrebana. Esterad je zadobio preko dvadeset uboda. Umro je posle tri ĉasa, ne povrativši svest. * – Jesi li ĉitao nekad Dobru knjigu, Dajkstra? – Ne, Vaša kraljevska milosti. Ali znam šta je tamo napisano. – Zamisli, ja sam je juĉe nasumice otvorio. I naišao sam na ovu reĉenicu: Na putu do večnosti, svako će koračati po vlastitim stepenicama, noseći svoje vlastito breme. Šta misliš o tome? – Vreme mi je, kralju Esterade. Vreme je da nosim svoje breme. – Budi zdrav, špijune. – Budi zdrav, kralju.

Od drevnog i slavnog grada Asengarda otišli smo nekih šest stotina staja na jug, do zemlje zvane Stojezera. Kada se s visine na tu zemlju pogleda, vide se brojna jezera, odista veštim tokom stvari poslagana u raznorazne oblike. Naš vodič, vilenjak Avalak‟h, kazao nam je da među tim oblicima traţimo onaj koji liči na list trifolijuma. I uistinu, takav smo ugledali. Pri čemu se ispostavilo da nema tri, već četiri jezera, pošto je jedno podugačko, što se od juga do severa provlači, poput stabljike deteline. To jezero, zvano Tarn Mira, okruţeno je crnom šumom, a na njegovom severnom kraju nekako se uzdiţe tajanstvena kula, nazvana Lastavičja kula, a na vilenjačkom jeziku: Tor Zireael. Ipak, u početku nismo videli ništa, samo maglu. Već sam se spremio da pitam vilenjaka Avalak‟ha za ovu kulu, kad on dade znak da ćutimo, a sam izgovori ove reči: „Moramo da čekamo i nadamo se. Nada će se vratiti sa svetlom i s dobrim činima. Gledajte u beskraj voda, onamo ćete ugledati poslanike dobrih vesti.” Bujvid Bekujzen Stranstvovanje po drumovima i magijskim mestima Ova knjiga je od početka do kraja prevara. Ruševine kod jezera Tarn Mira bile su više puta ispitivane. Nisu magijske, te, uprkos enuncijacijama B. Bekujzena, ne mogu predstavljati ostatke legendarne Lastavičje kule. Ars Magica, izd. XIV

Deveto poglavlje

– Dolaze! Dolaze! Jenefer je obema rukama pridrţavala kosu koju joj je kidao mokar vetar, stajala je kraj balustrade stepenica sklanjajući se s puta ţenama koje su trĉale na obalu. Gonjen zapadnim vetrom, val se buĉno razbijao o obalu, a iz pukotina u stenama svaki ĉas su izbijale kićanke pene. – Dolaze! Dolaze! S gornjih terasa citadele Kaer Trold, glavne tvrđave Ard Skeliga, mogao se videti gotovo ceo arhipelag. Pravo ispred, iza tesnaca, nalazio se An Skelig, s juţne strane nizak i ravan, s nedoseţne severne strane strm i izrezan fjordovima. S daleke leve strane, visok i zelen Spikerog oštrim zubima grebena razbijao je talase, a njegove planine vrhovima su tonule u oblake. S desne strane videle su se strme obale ostrva Undvik, koje se rojilo od galebova, burnjaka, kormorana i bluna. Iza Undvika se pomaljao šumoviti konus Hindarsfjala, najmanje ostrvce arhipelaga. Kada bi se neko popeo na sam vrh neke od kula u Kaer Troldu i pogledao prema jugu, video bi usamljeno ostrvo Faro, udaljeno od ostalih ostrva, kako štrĉi iz vode poput leđa ogromne ribe kojoj je okean previše plitak. Jenefer je sišla na niţu terasu zaustavivši se kraj grupe ţena kojima ponos i društveni poloţaj nisu dopuštali da trĉe kao sumanute na obalu i mešaju se sa uzbuđenom masom. Dole, ispod njih, nalazila se luka, crna i bezobliĉna kao veliki morski rak kog je izbacio talas. Iz tesnaca između An Skeliga i Spikeroga, jedan za drugim, isplivavali su drakari. Jarboli su zasvetleli na suncu belom i crvenom bojom, okaĉeni štitovi zaplamteli su bronzom i tamnozelenom bojom. – „Ringhorn” ide prvi – reĉe neka od ţena. – Za njim “Fenris”... – “Trigla” – prepozna uzbuđenim glasom druga. – Iza je “Drak”... A pozadi “Havtrua”... – “Angira”-- – “Tamara”... “Darija”... Ne, ono je “Skorpena”... Nema “Darije”. Nema “Darije”. Mlada ţena s debelom plavom pletenicom, pridrţavajući oberuĉke stomak u poodmaklim mesecima trudnoće, zajeĉa oporo, poblede i onesvesti se, prosuvši se na ploĉice terase kao iskidana zavesa. Jenefer

odmah priskoĉi, pade na kolena, nasloni prste na ţenin stomak i izvika ĉari, potiskujući spazam i kontrakcije, jako i ĉvrsto spajajući vezu između materice i posteljice, koja je pretila da se pokida. Radi sigurnosti, bacila je i ĉari smirenja i zaštite deteta, ĉije je ritanje osetila pod rukom. Da ne bi traćila magijsku energiju, ţenu je oţivela udarcem u lice. – Vodite je. Paţljivo. – Glupaĉa... – reĉe jedna od starijih ţena. – Malo je nedostajalo... – Paniĉarka... Moţda je ţiv njen Nils, moţda je na drugom drakaru... – Hvala vam za pomoć, gđice ĉarobnice. – Vodite je – ponovi Jenefer ustajući. Prevali preko usana psovku, tvrdeći da joj je pri kleĉanju haljina pukla po šavovima. Sišla je na još niţu terasu. Drakari su redom stizali na obalu, ratnici su izlazili. Bradati, naĉiĉkani oruţjem, berserkeri iz Skeliga. Mnogi su se razlikovali po belini zavoja, mnogi su morali da se drţe za prijatelje kako bi mogli da hodaju. Neke su morali da nose. Okupljene na obali, ţene iz Skeliga su prepoznavale, vrištale i plakale od sreće, ako su imale sreće. Ako nisu, padale su u nesvest. Ili su, odlazile, polako, tiho, bez reĉi ţalosti. Povremeno su bacale pogled u nadi da će negde u daljini blesnuti belo-crveni jarbol “Darije”. Nije bilo “Darije”. Iznad drugih glava, Jenefer je ugledala riđu ćubu Kraha an Krajtea, jarla Skeliga, jednog od poslednjih koji je silazio s palube „Ringhorna”, Jarl je uzvikivao naredbe, davao preporuke, proveravao, brinuo se. Dve ţene zagledane u njega, jedna plavokosa, druga tamna, plakale su od sreće. Jarl, konaĉno siguran da je sve pregledao i pobrinuo se za sve, prišao je ţenama, obgrlio obe medveđim stiskom i obe poljubio. Zatim je podigao glavu i ugledao Jenefer. Njegove oĉi su zaplamtele, izgorelo lice se stvrdnulo kao kamen, kao bakarni vrh štita. “Zna”, pomisli ĉarobnica. „Vesti se brzo šire. Jarl je znao, ploveći je saznao da su me prekjuĉe uhvatili u mreţu u tesnacu iza Spikeroga. Znao je da će naići na mene u Kaer Troldu.” Magija ili golub pismonoša? Prišao joj je ne ţureći. Mirisao je na more, so, katran, umor. Pogledala je u njegove svetle oĉi i iz istih stopa joj je u ušima zabrujao bojni pokliĉ berserkera, lupa štitova, zveket maĉeva i sekira. Vrisak povređenih. Vrisak ljudi koji skaĉu u more sa zapaljene “Darije”.

– Jenefer iz Vengerberga. – Krah an Krajte, jarl Skeliga – nakloni se lagano pred njim. Nije joj uzvratio naklon. “To je loše”, pomisli ona. Odmah je video modricu, uspomenu na udarac veslom, njegovo lice se opet ukrutilo, usne su drhtale, na tren otkrivajući zube. – Taj ko te je tukao odgovaraće za to. – Niko me nije tukao. Saplela sam se na stepenicama. Pogledao ju je paţljivo, potom slegnuo ramenima. – Nećeš da se ţališ, tvoja volja. Ja nemam vremena da istraţujem. A sad slušaj šta imam da ti kaţem. Paţljivo slušaj, jer to će biti jedine reĉi koje ću ti uputiti. – Slušam. – Sutra ćeš biti otpraćena u drakar i odvedena u Novigrad. Tamo će te predati gradskim vlastima, a kasnije temerskoj ili redanjskoj vlasti, ko se prvi javi. A znam da te i jedni i drugi jednako jako ţele. – To je sve? – Skoro. Još samo jedno pojašnjenje koje ti treba. Veoma ĉesto se dešavalo da Skelig dâ azil progonjenima od strane zakona. Na ostrvima ima dosta mogućnosti da se neko iskupi za krivicu teškim radom, hrabrošću, ţrtvom, krvlju. Ali ne u tvom sluĉaju, Jenefer. Tebi neću dati azil, ako si raĉunala na to, onda si se preraĉunala. Ja mrzim takve kao ti. Mrzim ljude koji prave meteţ zbog vlasti, kojima je liĉni interes iznad opšteg, koji su u dosluhu s neprijateljem i izdaju one kojima su duţni ne samo poslušnost već i zahvalnost. Mrzim te, Jenefer, jer u vreme kada si na nilfgardski nagovor zajedno sa svojom sabraćom pobunjenicima pokrenula bunt u Tanedu, moji drakari su bili u Atri, moji momci su išli u pomoć tamošnjim ustanicima. Trista mojih momaka je stajalo protiv hiljadu Crnih! Mora postojati nagrada za hrabrost i vernost, mora postojati kazna za podlost i izdaju! Kako da nagradim one koji su poginuli? Kenotafima? Natpisima iskovanim na obeliscima? Ne! Na drugaĉiji naĉin ću nagraditi i ukazati poštovanje palima. Za njihovu krv, koja je potekla u dine Atira, tvoja krv, Jenefer, poteći će daskama giljotine. – Nisam kriva. Nisam uĉestvovala u Vilgeforcovoj zaveri. – Dokaze za to ćeš pokazati sudijama. Ja neću da ti sudim. – Ti si mene već osudio. Ti si mi i smrtnu kaznu presudio.

– Dosta priĉe! Rekao sam, sutra u zoru putuješ u lancima u Novigrad, pred kraljevski sud. Po pravednu kaznu. A sada mi daj reĉ da nećeš pokušavati da koristiš magiju. – A ako ne dam? – Naš ĉarobnjak Markvar je poginuo na Tanedu, nemamo sada ovde ĉarobnjaka koji bi te mogao drţati pod kontrolom. Ali znaj da ćeš biti pod stalnom prismotrom najboljih strelaca Skeliga. Ako samo pomeriš ruku na sumnjiv naĉin, bićeš ustreljena. – Jasno – klimnu glavom. – Stoga dajem reĉ. – Odliĉno. Hvala. Zbogom, Jenefer. Sutra te neću pratiti. – Krah. Okrenu se na peti. – Slušam. – Nemam nikakvu nameru da uđem na brod koji plovi za Novigrad. Nemam vremena da dokazujem Dajkstri da sam nevina. Ne mogu da rizikujem ako su dokazi već pripremljeni protiv mene. Ne mogu da rizikujem da ubrzo posle hapšenja umrem od naglog izliva krvi na mozak ili da na neki spektakularan naĉin izvršim samoubistvo u ćeliji. Ne mogu da gubim vreme i preuzimam takav rizik. A ne mogu ni da ti objašnjavam zbog ĉega je to tako riziĉno za mene. Neću otploviti u Novigrad. Posmatrao ju je dugo. – Nećeš otploviti – ponovi. – Šta ti dopušta da tako misliš? Moţda to što su nas nekada vezivali ljubavni odnosi? Ne raĉunaj na to, Jenefer. Šta je bilo – bilo je. – Znam i ne raĉunam. Neću otići u Novigrad, jarle, zato što moram hitno da krenem u pomoć osobi kojoj sam obećala da je nikada neću ostaviti samu i bez pomoći. A ti, Krah an Krajte, jarle Skeliga, pomoći ćeš mi u mom poduhvatu. Zato što si i ti dao sliĉnu zakletvu. Pre deset godina. Taĉno ovde gde stojimo, na ovoj obali. Istoj osobi, Ciri, Kalantinoj unuci, Laviću iz Cintre. Ja, Jenefer iz Vengerberga, smatram Ciri svojom kćerkom. Zbog toga u njeno ime traţim da odrţiš svoje obećanje. Odrţi ga, Krah an Krajte, jarle Skeliga. * – Zaista? – još jednom se uveri Krah an Krajte. – Nećeš ni da probaš? Nijednu od ovih poslastica? – Zaista.

Jarl nije navaljivao, sam je izvadio jastoga iz ĉinije, stavio ga na dasku i uzduţ ga razlupao snaţnim ali preciznim udarcima tesaka. Poškropivši ga obilato limunom i prelivom od belog luka, poĉeo je da jede meso iz ljušture. Prstima. Jenefer je jela elegantno, srebrnim noţem i viljuškom – a jela je ovĉiji kotlet koji je specijalno za nju pripremio zaĉuđen i pomalo uvređen kuvar. Uvređen zato što ĉarobnica nije htela ni ostrige, ni školjke, ni lososa mariniranog u sopstvenom sosu, ni supu od raţe i jegulja, ni dimljeni rep morske ţabe, ni peĉenog igluna, ni prţenu murinu, ni hobotnicu, ni krabe, ni jastoge, ni morske jeţeve. A pogotovo nije htela sveţu morsku travu. Sve što je makar trunku mirisalo na more, podsećalo ju je na Fringilu Vigo i Filipu Ejlhart, na sumanutu riziĉnu teleportaciju, pad u talase, gutanje morske vode, baĉenu mreţu – u kojoj su bile zakaĉene alge isteistijate kao te u ĉiniji. Alge umljackane po njenoj glavi bolnim, parališućim udarima borovog vesla. – Tako da – obnovi razgovor Krah isisavajući meso iz izlomljenih ticala jastoga – odluĉio sam da ti verujem, Jenefer. Ipak, znaj da ne radim to zbog tebe. Bloedgeas, zakletva krvlju, koju sam dao Kalante, faktiĉki mi vezuje ruke. Ukoliko je tvoja namera da pomogneš Ciri prava i iskrena, a kladim se da jeste, nemam izlaza: moram ti pomoći u toj nameri... – Hvala. Ali molim te, poštedi me tog patetiĉnog tona. Ponavljam: nisam uĉestvovala u zaveri na Taned. Veruj mi. – Zar je tako vaţno – planu on – u šta ja verujem? Trebalo bi prvo krenuti od kraljeva, od Dajkstre, ĉiji agenti love po svetu uzduţ i popreko, od Filipe Ejlhart i ĉarobnjaka vernih kralju, od kojih si, kao što si i sama rekla, pobegla ovamo, u Skelig. Trebalo je da im pokaţeš dokaze... – Nemam dokaze – prekinu ga, dok je sa zlobom bockala viljuškom prokelj koji joj je uvređeni kuvar dodao uz ovĉiji kotlet. – A da ih imam, ne bi mi dozvolili da ih predstavim. Ne mogu to da ti objasnim, obavezuje me naredba ćutanja. Ipak, veruj mi na reĉ, Krah. Molim te. – Kazao sam... – Kazao si – prekinu ga. – Obećao si da ćeš pomoći. Hvala. Ali i dalje ne veruješ u moju nevinost. Veruj.

Krah baci isisan okiop jastoga i privuĉe sebi ĉiniju s krabama. Ĉeprkao je, frkćući, i izabrao najveću. – Slaţem se – reĉe najzad trljajući ruke o ubrus. – Verujem, jer ţelim da verujem. Ali azil i skrovište ti neću dati. Ne mogu. Međutim, ti moţeš napustiti Skeliška ostrva kada god poţeliš i moţeš se uputiti kud hoćeš. Preporuĉio bih ti da poţuriš. Dospela si ovamo, da se tako izrazim, na krilima magije. Drugi mogu doći sledeći tvoj trag. I oni znaju ĉini. – Ja ne traţim azil ni bezbedno sklonište, jarle. Ja moram da idem da spasem Ciri. – Ciri – ponovi zamišljen. – Lavić... Ĉudno je to bilo dete... – Bilo? – Oh – planu opet. – Loše sam se izrazio. Bilo, jer više nije dete. Na to sam mislio. Samo to. Cirila, lavić iz Cintre... Provodila je u Skeligu leta i zime. Mnogo puta je pravila dţumbus ovde, hoho! Đavolĉić je ona bila, ne lavica... Majku ti, već drugi put kaţem “bila”... Jenefer, razne glasine stiţu ovamo s kopna... Jedni kaţu da je Ciri u Nilfgardu... – Nije u Nilfgardu. – Drugi kaţu da devojka nije ţiva. Jenefer je ćutala grizući usne. – Ali ovu drugu glasinu – reĉe tvrdo jarl – ja ću da opovrgnem. Ciri je ţiva. Siguran sam u to. Nije bilo nikakvih znakova... Ona je ţiva! Jenefer podiţe obrve. Ali pitanje nije postavila. Ćutali su dugo, zaneseni rikom talasa koji su udarali u stene Ard Skelige. – Jenefer – reĉe nakon malo ćutanja Krah. – Stigle su s kontinenta još neke vesti. Poznato mi je da je tvoj veštac, koji se posle borbe na Tanedu skrivao u Brokilonu, krenuo odatle s namerom da stigne u Nilfgard i oslobodi Ciri. – Ponavljam. Ciri nije u Nilfgardu. Šta namerava moj, kako si to izvoleo da naznaĉiš, veštac, ne znam. Ali on... Krah, nije tajna da ga ja... simpatišem. Ali znam da on neće spasti Ciri, neće postići ništa. Ja ga znam. On se uplete, izgubi, poĉne da filozofira i kuka nad samim sobom. Posle toga smiruje svoj bes seckajući maĉem koga god stigne. Posle toga, u okviru pokajanja, uradi neki plemenit, besmislen ĉin. A na kraju će sigurno biti ubijen, glupo, besmisleno, sigurno udarcem u leđa...

– Govore – dobaci brzo Krah, uplašen menjanjem ĉarobniĉinog glasa u zloslutan, ĉudan i drhtav. – Govore da mu je Ciri predodređena. Sam sam video onda u Cintri, tokom Pavetine veridbe... – Predodređenje – prekinu oštro Jenefer – moţe biti interpretirano na razliĉite naĉine. Veoma razliĉite. Šteta je uostalom trošiti vreme na divagacije. Ponavljam, ne znam šta Geralt namerava i da li uopšte nešto namerava. Ja nameravam da preuzmem stvar u svoje ruke. Pomoću svojih metoda i aktivno, Krah, aktivno. Ja nisam navikla da sedim i plaĉem drţeći se oberuĉke za glavu. Ja delam! Jarl podiţe obrve, ali ništa nije rekao. – Delaću – ponovi ĉarobnica. – Već sam smislila plan. A ti ćeš mi, Krah, pomoći u tome, u skladu sa zakletvom koju si dao. – Spreman sam – kaza tvrdo. – Na sve. Drakari stoje u luci. Naređuj, Jenefer. Nije izdrţala a da ne prasne u smeh. – Uvek isti. Ne, Krah, bez ikakvog dokazivanja hrabrosti i muškosti. Nećemo morati da plovimo do Nilfgarda i razvalimo sekirom zasun Grada sa zlatnim kulama. Potrebna mi je manje spektakularna pomoć. Ali konkretnija... Kakvo je kod tebe stanje u riznici? – Kako? – Jarle Krah an Krajte, pomoć koja mi treba preraĉunava se u valutama. * Poĉelo je sutradan, od zore. U odajama datim Jenefer na dispoziciju zavladao je ludaĉki nered, kojim je s najvećim trudom vladao senešal Gutlaf, dodeljen ĉarobnici. Jenefer je sedela za stolom, gotovo ne diţući glavu s papira. Raĉunala je, sabirala kolone, uređivala raĉune koji su odmah jurili u riznicu i ostrvsku filijalu banke Cijanfanelih. Crtala je i oznaĉavala, a crteţi i oznake odmah su stizali u ruke zanatlija – alhemiĉara, staklorezaca. Neko vreme je sve išlo kao podmazano, a onda su poĉeli problemi. * – Ţao mi je, milostiva ĉarobnice – procedi senešal Gutlaf. – Ali ako nema, onda nema. Dali smo vam sve što smo imali. Ĉuda i ĉini ne umemo da pravimo! A usudiću se da primetim da pred vama stoje dijamanti ukupne vrednosti...

– Šta me briga za njihovu ukupnu vrednost? – planu. – Meni treba jedan, ali odgovarajuće veliĉine. Koje veliĉine, majstore? Brusaĉ kamena još jednom pogleda u crteţ. – Da bih napravio ovakav šlif i ovakve fasete? Minimum trideset karata. – Takvog kamena – utvrdi kategoriĉno Gutlaf – nema na celom Skeligu. – Nije istina – opovrgnu juvelir. – Ima. * – Kako ti to zamišljaš, Jenefer? – namršti obrve Krah an Krajte. – Moram da pošaljem naoruţane ljude da bismo zauzeli jurišem taj hram i opljaĉkali ga? Moram da pretim sveštenicama mojim gnevom ako mi ne daju brilijant? To ne dolazi u obzir. Nisam specijalno religiozan, ali hram je hram, a sveštenice su sveštenice. Mogu samo ljubazno da ih zamolim i da im dam do znanja koliko mi znaĉi i koliko će velika biti moja zahvalnost. Ali to će ipak biti samo molba. – Koju mogu da odbiju? – Da. Ali ništa ne košta da pokušam. Šta rizikujemo? Hajdemo zajedno na Hindarsfjal, predstavićemo tu molbu. Ja ću objasniti sveštenicama šta nam treba. A posle je već sve u tvojim rukama. Pregovaraj. Izloţi argumente. Probaj da podmitiš. Kušaj ambicije. Pokušaj na sve naĉine. Oĉajavaj, plaĉi, ridaj, uhvati ih na milost... Tako mi svih morskih đavola, moram li da te uĉim, Jenefer? – To je sve uzalud, Krah. Ĉarobnica se nikada ne dogovara sa sveštenicama. Previše su nam zaoštreni... pogledi na svet. A da dozvole ĉarobnici da koristi „sveti” relikt ili artefakt... Ne, to treba zaboraviti. Nema šanse... – Za šta tebi zapravo treba taj brilijant? – Da napravim “prozor”, odnosno telekomunikacioni megaskop. Moram da se dogovorim s nekoliko osoba. – Magijski? Na daljinu? – Kada bi bilo dovoljno da izađem na vrh Kaer Trolda i glasno viĉem, ne bih te maltretirala. * Galebovi i burnjaci drali su se kruţeći nad vodom. Prodorno su pištali crvenokljuni ostrigari gnezdeći se na strmim stenama i grebenima

Hindarsfjala, a ţutoglave blune su hrapavo kreštale i gegale se. Crni ćubasti morski kormorani su ozbiljnim pogledom svojili zelenih iskriĉavih oĉiju posmatrali barkasu koja je prolazila. – Ona velika stena što visi nad vodom – reĉe Krah an Krajte, naslonjen na ogradu – to je Kaer Hemdal, Osmatraĉnica Hemdala. Hemdal je naš mitski junak. Legenda kaţe da kad dođe Tedd Deireadh, Vreme svršetka, Vreme bele studeni i vuĉje mećave, Hemdal će ustati protiv sila iz zemlje Morhog, protiv aveti, demona i utvara Haosa. Staće na Dugin most i dunuti u rog kao znak da je vreme da se hvata oruţje i staje u stroj. U Rag nar Rog, Poslednju bitku, koja odluĉuje da li će pasti noć ili će osvanuti zora. Barkasa vešto preskoĉi preko valova, uplivavajući u mirnije vode zaliva između Osmatraĉnice Hemdala i druge stene jednako fantastiĉnih oblika. – Ova manja stena je Kambi – pojasni jarl. – U našim mitovima, ime Kambi nosi ĉarobnjaĉki zlatni petao koji svojim kukurikanjem upozorava Hemdala da dolazi Naglfar, pakleni drakar koji prevozi armiju Tame: demone i aveti iz Morhoga. Naglfar je izgrađen od noktiju leševa. Nećeš verovati, Jenefer, ali i dalje postoje ljudi u Skeligu koji pre pogreba seku mrtvacima nokte kako ne bi povećavali građevinski materijal avetima Morhoga. – Verujem. Znam mnogo legendi. Fjord ih je malo zaklonio od vetra, jarbol je zahlopotao. – Duvajte u rog – naredi posadi Krah. – Pribliţavamo se obali, treba obavestiti bogobojaţljive gđice da stiţemo u goste. * Smešteno na vrhu dugih kamenitih stepenica, zdanje je izgledalo poput gigantskog jeţa – bilo je toliko obraslo mahovinom, bršljanom i ţbunjem. Na njegovom krovu, kako je primetila Jenefer, nije raslo samo ţbunje, već i malo drveće. – Ovo je hram – potvrdi Krah. – Gaj koji ga okruţuje zove se Hindar i takođe je kultno mesto. Odatle se uzima sveta imela, a, kao što znaš, u Skeligu se sve ukrašava imelom, od kolevke novorođenĉeta do mogile... Pazi, stepenice su klizave... Religija, hehe, jako obrasta u mahovinu... Dozvoli, uhvatiću te pod rame... Uvek ista vrsta parfema... Jena... – Krah. Molim te. Šta je bilo – bilo je. – Oprosti. Hajdemo.

Ispred hrama je ĉekalo nekoliko mladih i ćutljivih sveštenica. Jarl ih je pozdravio ljubazno, kazao da ţeli da razgovara s njihovom nastojnicom, koju je nazvao Modron Sigrdrifa. Ušli su u sredinu, u unutrašnjost osvetljenu zracima svetlosti što je tukla kroz visoko postavljene vitraţe. Jedan od tih zraka osvetljavao je oltar. – Sto mu morskih đavola – promrmlja Krah an Krajte. – Zaboravio sam koliko je velik taj Brisingamen. Nisam bio ovde od detinjstva... Za njega bih moţda mogao da kupim sva brodogradilišta iz Cidarisa, zajedno s radnicima i godišnjom proizvodnjom. Jarl je preterivao. Ali ne mnogo. Nad skromnim mermernim oltarom, nad figuricama maĉaka i sokolova, nad kamenom zdelom zavetnih darova, izdizala se statua Modron Freje, Velike Majke, u njenom tipiĉnom materinskom aspektu – ţena u komotnoj odori koja preterano otkriva trudnoću naglašenu od strane rezbara, pognute glave i maramom skrivenim crtama lica. Iznad boginjinih ruku polegnutih na grudima video se brilijant, element zlatnog lanĉića. Element je bio lagane nijanse plave boje. Boje najĉistije vode. I bio je velik. Odoka je imao nekih pedeset karata. – Njega ĉak i ne bi trebalo seći – šapnu Jenefer. – Ima šlif u obliku rozete, taĉno onakav kakav nam treba. Prave fasete za defrakciju svetla... – To znaĉi da imamo sreće. – Sumnjam. Uskoro će se pojaviti sveštenice, a ja ću kao bezboţnica biti izgrđena i izbaĉena odavde na ugaţen pesak. – Preteruješ li? – Nimalo. – Dobro došao, jarle, u hram Majke. Pozdrav i tebi, poštovana Jenefer iz Vengerberga. Krah an Krajte se pokloni. – Budi pozdravljena, ĉasna mati Sigrdrifa. Sveštenica je bila visoka, gotovo kao Krah – a to je znaĉilo da je bila viša od Jenefer za glavu. Imala je plavu kosu i plave oĉi, izduţeno, ne previše lepo i ne previše ţensko lice. „Negde sam je već videla”, pomisli Jenefer. „Nedavno. Gde?” – Na stepenicama Kaer Trolda koje vode do luke – priseti se sa osmehom sveštenica. – Kada su drakari uplovljavali kroz tesnac. Stajala

sam iznad tebe dok si pomagala bremenitoj devojci koja je umalo pobacila. Na kolenima, ne brinući se za haljinu od veoma skupog kamelota. Videla sam to. I neću više da ĉujem za bezosećajne i proraĉunate ĉarobnice. Jenefer frknu i pognu glavu u naklonu. – Stojiš pred oltarom Majke, Jenefer. Stoga neka na tebe padne njena milost. – Ĉasna, ja... Htela sam da te unizno molim... – Ništa ne govori. Jarle, sigurno imaš mnogo obaveza. Ostavi nas same ovde, na Hindarsfjalu. Mi ćemo uspeti da se sporazumemo. Mi smo ţene. Nije vaţno ĉime se bavimo i ko smo: uvek sluţimo onoj koja je Devica, Majka i Starica. Klekni pored mene, Jenefer. Pogni glavu pred Majkom. * – Da skinete boginji s vrata Brisingamen? – ponovi Sigrdrifa, a u glasu joj je bilo više neverice nego svetog gneva. – Ne, Jenefer. To jednostavno nije moguće. Nije stvar u tome da se ne bih usudila... Ĉak i kad bih se odvaţila, ne moţe se skinuti Brisingamen. Lanĉić nema kopĉu. On je postojano sastavljen s kipom. Jenefer je dugo ćutala, odmeravajući sveštenicu spokojnim pogledom. – Da sam znala – reĉe hladno – odmah bih otišla zajedno s jarlom na Ard Skelig. Ne, ne, vreme utrošeno na razgovor s tobom ne smatram nimalo protraćenim. Ali imam ga vrlo malo. Zaista vrlo malo. Priznajem, malo su me prevarili tvoja dobronamernost i srdaĉnost... – Ja ti ţelim dobro – prekinu je bez emocija Sigrdrifa. – Tvoje planove takođe podrţavam, svim svojim srcem. Poznavala sam Ciri, volela sam to dete, tišti me njena sudbina. Divim se odluĉnosti s kojom ţeliš da spaseš devojku. Ispuniću svaku tvoju ţelju. Ali ne Brisingamen, Jenefer. Ne Brisingamen. To ne traţi. – Sigrdrifa, da bih krenula Ciri u pomoć, moram hitno da dođem do nekih podataka. Nekoliko informacija. Bez njih ću biti nemoćna. Podatke i informacije mogu dobiti iskljuĉivo putem telekomunikacije. Da bih mogla da komuniciram na daljinu, moram uz pomoć magije konstruisati magiĉni artefakt: megaskop. – Sprava u vidu vaše proslavljene kristalne kugle? – Znatno komplikovanija. Kugla omogućava komunikaciju iskljuĉivo s drugom korelativnom kuglom. Kuglu ima i ovdašnji patuljak bankar za

komunikaciju s kuglom u centrali. Megaskop ima malo veće mogućnosti... Ali ĉemu teoretisanje? Bez brilijanta ionako nema ništa od toga. Deder, da se pozdravimo... – Ne ţuri. Sigrdrifa ustade i prođe kroz lađu zadrţavajući se pred oltarom i kipom Modron Freje. – Boginja je – kaza – takođe pokrovitelj vraĉarama. Vidovnjakinjama. Telepatkinjama. To simbolizuju njene svete ţivotinje: maĉka, koja ĉuje i vidi skriveno, i soko, koji vidi s visine. To simbolizuje dragulj boginje: Brisingamen, lanĉić vidovnjaštva. Zašto da praviš neke sprave koje vide i ĉuju, Jenefer? Zar nije prostije da se obratiš boginji za pomoć? Jenefer se u poslednjem trenutku suzdrţa da ne opsuje. Na kraju krajeva, ipak je to kultno mesto. – Bliţi se vreme veĉernje molitve – nastavi Sigrdrifa. – Posvetiću se meditaciji zajedno s drugim sveštenicama. Moliću boginju za pomoć za Ciri. Za Ciri, koja je mnogo puta bila ovde, u ovom hramu, mnogo puta gledala u Brisingamen na vratu Velike Majke. Jenefer, posveti još sat ili dva tvog cenjenog vremena. Ostani ovde s nama u vreme molitve. Podrţi me kada se budem molila. Mislima i prisustvom. – Sigrdrifa... – Molim te. Uĉini to za mene. I za Ciri. * Dragulj Brisingamen. Na vratu boginje. Prigušila je zevanje. „Da ima bar neke pesme”, pomisli, „neke inkantacije, neke misterije... Neki mistiĉan folklor... Bilo bi manje dosadno, ne bi me tako morio san. Ali one jednostavno kleĉe pognutih glava. Bez pokreta, bez zvuka.” Međutim, kada ţele, mogu da koriste Moći, ĉesto jednako dobro kao mi, ĉarobnice. Stalna je zagonetka kako to one rade. Uopšte se ne pripremaju, nemaju nikakvo znanje, nikakve škole... Samo molitva i meditacija. Divinacija? Vrsta autohipnoze? Tako je tvrdila Tisaja de Friz... Nesvesno crpe energiju, u transu dobijaju sposobnost da je preobraze, isto kao i mi s našim ĉarima. Preinaĉavaju energiju, ophodeći se prema tome kao prema boţanskom daru i milosti. Vera im daje snagu. Zašto nama ĉarobnicama nikada nije uspelo nešto sliĉno?

Da probam koristeći se atmosferom i aurom ovog mesta? Mogla bih sigurno sama sebe da uvedem u trans... Moţda ako gledam u taj brilijant... Brisingamen... Ako intenzivno mislim na to kako bi odliĉno vršio ulogu u mom megaskopu... Brisingamen... Sija kao jutarnja zvezda, tamo u mraku, u dimu tamjana i dimovitih sveća... – Jenefer. Podiţe glavu. U hramu je bilo mraĉno. Intenzivno je mirisalo na dim. – Zaspala sam? Oprosti... – Nemam šta da ti oprostim. Hajde sa mnom. Napolju je noćno nebo bilo osvetljeno treperavim svetlom koje se menjalo kao u kaleidoskopu. Polarna svetlost? Jenefer protrlja oĉi od ĉuđenja. Aurora borealis? U avgustu? – Koliko moţeš da posvetiš, Jenefer? – Šta? – Spremna si da se posvetiš? Da posvetiš svoju dragocenu magiju? – Sigrdrifa – reĉe zlobno. – Ne pokušavaj sa mnom te nadahnute trikove. Ja imam devedeset ĉetiri godine. Ali, molim te, shvati to kao tajnost ispovesti. Poveravam ti se samo da bi shvatila da ne moţeš da me tretiraš kao dete. – Nisi odgovorila na moje pitanje? – I ne nameravam. Zato što je to misticizam koji ne prihvatam. Usnula sam na vašem bogosluţenju. Bilo mi je dosadno. Zato što ne verujem u tvoju boginju. Sigrdrifa se okrenu, a Jenefer mimo volje vrlo duboko udahnu. – Nimalo mi ne laska tvoja nevera – reĉe ţena oĉiju punih sjajnog zlata. – Ali da li tvoja nevera bilo šta menja? Jenefer je samo izdahnula. – Doći će vreme – reĉe zlatooka ţena – kada apsolutno niko, ukljuĉujući i decu, neće verovati u ĉarobnice. Govorim ti ovo proraĉunato zlobno, kao revanš. Hajdemo. – Ne... – Jenefer je najzad uspela da prelomi pasivno uzdisanje i izdisanje. – Ne! Nikud ne idem. Dosta s tim! Dosta tog zaluđivanja ili hipnoze. Iluzija! Trans! Imam usađen odbrambeni mehanizam... Mogu ovo sve da razbijem uz pomoć jedne ĉini, o da! Prokletstvo...

Zlatooka ţena priđe bliţe. Brilijant na njenom lanĉiću plamteo je kao jutarnja zvezda. – Vaš jezik pomalo prestaje da sluţi za sporazumevanje – reĉe. – Postaje umetnost radi umetnosti, što je nerazumniji, to ga smatraju dubljim i mudrijim. Odista, zvala sam vas kad ste umele da kaţete samo: “e-e” i “gu-gu”. Hajdemo. – To je iluzija, trans... Nikud ne idem! – Neću te terati. To bi bila sramota. Ti si svakako inteligentna i ponosna devojka, imaš karakter. Ravnica. More trave. Vresište. Kamen koji se uzdiţe iznad vresa kao leđa pritajenog grabljivca. – Ti si poţelela moj dragulj, Jenefer. Ne mogu da ti ga dam ako se prvo ne uverim u određene stvari. Ţelim da proverim šta je u tebi skriveno. Zbog toga sam te dovela ovamo, do ovog mesta, koje je od pamtiveka bilo mesto Moći i Snage. Tvoja dragocena magija je isto svuda. Isto je dovoljno samo ispruţiti ruku. Ne bojiš se da je ispruţiš? Jenefer nije mogla da ispusti zvuk iz stegnutog grla. – Snaga koja moţe da promeni svet – reĉe ţena koju nisu smeli oslovljavati imenom – po tvom mišljenju je Haos, umetnost i znanje? Prokletstvo, blagoslov i napredak? A nije kojim sluĉajem Vera? Ljubav? Posvećenost? – Ĉuješ? Kukuriĉe petao Kambi. Val udara o obalu, val koji gura kljun Naglfara. Huĉi rog Hemdala, koji stoji licem ka neprijatelju na duginom svodu Bifrosta. Dolazi bela studen, dolazi oluja i mećava... Zemlja drhti od snaţnog kretanja Zmije... – Vuk proţdire sunce. Mesec crni. Postoje samo studen i mrak. Mrţnja, osveta, krv... – Na ĉiju stranu ćeš stati, Jenefer? Da li ćeš biti na istoĉnom ili zapadnom kraju Bifrosta? Bićeš s Hemdalom ili protiv njega? – Kukuriĉe petao Kambi. – Odluĉi, Jenefer. Biraj. Zato što si jednom vraćena u ţivot samo da bi u pravom trenutku donela odluku. – Svetlost ili Tama? – Dobro i Zlo, Svetlost i Tama, Mir i Haos? To su samo simboli, u stvarnosti ne postoji takva polarnost! Svetlost i Mrak su u svemu, malo ovde, malo onde. Ovaj razgovor nema smisia. Nema smisla. Neću se

preorijentisati na misticizam. Po tvom i Sigrdrifinom mišljenju, Vuk proţdire Sunce. Po mom mišljenju, to je pomraĉenje. I neka tako i ostane. – Ostane? Šta? Osetila je kako joj zemlja beţi pod nogama, kako joj neka avetna sila zavrće ruke, lomi zglobove u ramenima i laktovima, napreţe pršljenove kao tokom torture strappado28. Vrisnula je od bola, trgnula se, otvorila oĉi. Ne, to nije bio san. To nije mogao biti san. Bila je na drvctu, razapeta na granama ogromnog jasena. Visoko nad njom kruţio je soko, dole ispod nje, u mraku, ĉula je siktanje zmije, krckanje roţnatih ljuski dok se trljaju jedna o drugu. Nešto se pomerilo pored nje. Preko njene rastegnute i bolne ruke pretrĉala je veverica. – Da li si spremna? – upita veverica. – Da li si spremna da se posvetiš? Šta si spremna da posvetiš? – Nemam ništa! – bol ju je oslepeo i paralizovao. – A i kad bih imala, ne verujem u smisao takvog posvećivanja! Ja neću da patim za milione! Ja neću da patim uopšte! Ni zbog koga i ni za koga! – Niko ne ţeli da pati. Ali to je sigurno deo svakoga. A neki trpe više i to nije nuţno njihov izbor. Nije stvar u tome da se podnosi patnja. Stvar je u tome kako se ona podnosi. * Janka! Janice! Makni od mene ovog grbavog stvora! Neću da ga gledam! To je tvoja kćerka isto koliko i moja. Stvarno? Deca koju sam ja napravio su normalna. Kako se usuđuješ... Kako se usuđuješ da pomisliš... U tvojoj vilenjačkoj porodici su bile čarobnice. Ti si prekinula prvu trudnoću. To je zbog toga. U tebi je zatrovana vilenjačka krv i materica, ţeno. Zbog toga rađaš stvorove. To je nesrećno dete... Takva je bila volja bogova! Ona je tvoja kćerka koliko i moja! Šta je trebalo da uradim?! Da je udavim? Da ne podveţem pupčanu vrpcu?

28

Razapinjač, sprava za mučenje na kojoj se žrtva rastezala. (Prim. prev.)

Šta treba sada da učinim? Da je odvedem u šumu i ostavim? Šta ti hoćeš od mene, za ime bogova? Tata! Mama! Beţi, nakazo. Kako se usuđuješ! Kako se usuđuješ da biješ dete! Stani! Kuda ideš? Kuda? Kod nje, zar ne? Kod nje! Da, ţeno. Ja sam muškarac, dopušteno mi je da umirim ţudnju, gde hoću i kada hoću, to je moje urođeno pravo. A ti mi se gadiš. Ti i plod tvoje degenerisane utrobe. Ne čekaj me na večeri. Neću se vratiti da noćim. Mama... Zašto plačeš? Zašto me tučeš i odbijaš?Ali bila sam poslušna... * Mama! Mamice! * – Jesi li spremna da oprostiš? – Oprostila sam odavno. – Prvo si se zasitila osvetom. – Da. – Ţališ? – Ne. * Bol, sablasan bol masakriranih šaka i prstiju. – Tako je, kriva sam! Da li si to htela da ĉuješ? Priznanje i kajanje? Htela si da ĉuješ kako se Jenefer iz Vengerberga kaje i poniţava? Ne, neću ti priuštiti to zadovoljstvo. Krivicu priznajem i ĉekam kaznu. Ali ti nećeš doĉekati moje kajanje! Bol doseţe granice onoga što ĉovek moţe da izdrţi. – Podsećaš me na izneverene, prevarene, iskorišćene, podsećaš me na one što su umrli od moje sopstvene ruke... Na to što sam jednom podigla ruku na sebe? Oĉigledno sam imala razloge! I ne ţalim ni za ĉim! Ĉak i kad bih mogla da vratim vreme... Ne ţalim ni za ĉim. Soko je sleteo na njeno rame. Lastavičja kula. Lastavičja kula. Poţuri u Lastavičju kulu. Kćeri.

* Kukuriĉe petao Kambi. * Ciri na vranoj kobili, u galopu sivu kosu kida vetar. S njenog lica lije i prska krv, svetlo, ţivo crvenilo. Vrana kobila uzdiţe se poput ptice i glatko klizi nad gredom kolovrata. Ciri se zanosi u sedlu, ali ne pada. Ciri usred noći, usred kamenito-peskovitog pustinjaka, s podignutom rukom, iz ruke izleće svetleća kugla... Jednorog koji kopitom kopa šljunak... Mnogo jednoroga... Vatra... Vatra... Geralt na mostu. U borbi. U vatri. Plamen se odbija u oštrici maĉa. Fringila Vigo, njene zelene oĉi široko otvorene od zadovoljstva, njena tamna ošišana glava nad otvorenom knjigom, nad frontispisom... Vidi se deo naslova: Napomene o neminovnoj smrti... U Fringilinim oĉima odbijaju se Geraltove oĉi. Ponor. Dim. Stepenice koje vode dole. Stepenice kojima treba sići. Nešto se okonĉava. Dolazi Tedd Deireadh, Vreme svršetka... Tama. Vlaga. Uţasna studen kamenitih zidova. Studen ţeleza na zglobovima ruku, na ĉlancima nogu. Bol tutnji u masakriranim šakama, kida u smoţdenim prstima... Ciri je drţi za ruku. Dug, mraĉan hodnik, kameni stubovi, moţda kipovi... Mrak. U njemu šapati, tihi poput šuma vetra. Vrata. Beskonaĉno mnogo vrata gigantskih, teških krila otvara se pred njima bez škripe. A na kraju, u nepreglednoj tami, vrata koja se ne otvaraju sama. Koja ne smeju da se otvore. Ako se bojiš, vrati se. Ta vrata ne smeju da se otvore. Ti to znaš. Znam. A ipak me vodiš tamo. Ako se bojiš, vrati se. Još ima vremena da se vratiš. Još nije prekasno. A ti? Za mene jeste. * Kukuriĉe pevac Kambi. Došao je Tedd Deireadh. Aurora borealis.

Zora. * – Jenefer, probudi se. Podiţe glavu. Pogleda u šake. Tu su obe. Ĉitave. – Sigrdrifa? Zaspala sam... – Hajde. – Kuda? – šapnu. – Kuda ovaj put? – Kako? Ne razumem te. Hajde. Moraš ovo da vidiš. Nešto se dogodilo... Nešto ĉudno. Nijedna od nas ne zna kako to da objasni. A ja pretpostavljam. Milost... Pala je na tebe milost boginje, Jenefer. – O ĉemu se radi, Sigrdrifa? – Pogledaj. Pogledala je. I udahnula duboko. Brisingamen, sveti dragulj Modron Freje, više nije visio oko vrata boginje. Bio je ispred njenih stopala. * – Dobro ĉujem? – reĉe Krah an Krajte. – Odlaziš sa svojom magijskom napravom na Hindarsfjal? Sveštenice će ti ustupiti sveti brilijant? Dozvoliće ti da ga koristiš u svojoj paklenoj mašini? – Da. – Dobro, dobro. Jenefer, da se nisi preobratila? Šta se tamo desilo, na ostrvu? – Nije vaţno. Vraćam se u hram i to je to. – A finansijska sredstva koja si traţila? Hoće li biti potrebna? – Verovatno. – Senešal Gutlaf će ispuniti svaku tvoju relevantnu naredbu. Ali, Jenefer, daj ta naređenja brzo. Poţuri. Dobio sam novu poruku. – Majku mu, toga sam se plašila. Već znaju gde sam? – Ne, još ne znaju. Međutim, upozorili su me da moţeš da se pojaviš u Skeligu i naredili su mi da te odmah uhapsim. Naređeno mi je i da u pohodima pokupim zarobljenike i izvuĉem od njih informacije, makar i mrvice informacija koje se tiĉu tebe, tvog boravka u Nilfgardu ili u provincijama. Jenefer, poţuri. Kada bi ti ušli u trag i došli ovamo u Skelig, našao bih se u malo problematiĉnoj situaciji.

– Uĉiniću ono što je u mojoj moći i na naĉin koji tebe neće iskompromitovati. Ne boj se. Krah iskezi zube. – Rekao sam: malo. Ja ih se ne bojim. Ni kraljeva, ni ĉarobnjaka. Ništa ne mogu da mi urade jer sam im potreban. A pomoć sam ti pruţio jer sam bio obavezan vazalnom zakletvom. Da, da, dobro si ĉula. Formalno sam i dalje vazal krune Cintre. A Cirila ima formalna prava na tu krunu. Imaš formalno pravo da mi naređuješ, zahtevaš poslušnost i usluge, zato što predstavljaš Cirilu i njena si jedina starateljica. – Kazuistiĉki sofizam. – Pa naravno – prasnu. – Sam ću to da zaviĉem iz sveg glasa, ako se pored svega ispostavi istinitim da je Emhir var Emreis primorao devojku na brak. A i ako bi uz pomoć nekakvih pravnih smicalica i vijuga lišili Ciri prava na tron i postavili nekog drugog, na primer onog tupoglavca Visegerda. Tada ću bez odlaganja odbiti poslušnost i vazalnu zakletvu. – A kada bi se – Jenefer namršti oĉi – pored svega ispostavilo da Ciri nije ţiva? – Ona je ţiva – reĉe tvrdo Krah. – Znam to sigurno. – Kako? – Nećeš mi verovati. – Pokušaj. – Krv kraljica Cintre – poĉe Krah – ĉudno je vezana za more. Kada umire neka od ţena te krvi, more zapada u pravo ludilo. Kaţu da Ard Skelig oplakuje kćerke Rijanon. Zato što je oluja tada tako snaţna da se talasi koji udaraju sa zapada probijaju kroz pukotine i pećine na istoĉnoj strani i onda iznenada iz stene kuljaju slani potoci. A celo ostrvo drhti. Prost narod kaţe: eno, Ard Skelig jeca. Ponovo je neko umro. Umrla je krv Rijanon. Drevna krv. Jenefer je ćutala. – To nije bajka – nastavi Krah. – Sam sam to video, vlastitim oĉima. Triput. Posle smrti Adalije Vidovnjakinje, posle Kalantine smrti... I posle smrti Pavete, Cirine majke. – Paveta je – primeti Jenefer – poginula tokom oluje, teško je reći... – Paveta – prekinu je Krah i dalje zamišljen – nije poginula tokom oluje. Oluja je poĉela nakon njene smrti, more je, kao i uvek, reagovalo

na smrt nekoga od cintrijske krvi. Ispitivao sam tu stvar dosta dugo. I siguran sam u ono što priĉam. – Što znaĉi? – Brod kojim su plovili Paveta i Duni nestao je u slavnom Sedninom Bezdanu. To nije bio prvi brod koji je tamo nestao. Sigurno znaš za to. – Bajke. Brodovi podleţu katastrofama, to je sasvim prirodna stvar... – U Skeligu – prekinu je dosta oštro – dovoljno znamo o brodovima i plovidbi da bismo mogli da razlikujemo prirodne od neprirodnih katastrofa. U Sedninom Bezdanu brodovi neprirodno nestaju. I ne sluĉajno. Isto se odnosi i na brod kojim su plovili Paveta i Duni. – Neću da polemišem – uzdahnu ĉarobnica. – Uostalom, kakav znaĉaj to ima? Posle gotovo petnaest godina? – Za mene ima – pritisnu usta jarl. – Ja ću rasvetliti taj sluĉaj. To je samo pitanje vremena. Znaću... Pronaći ću objašnjenje. Pronaći ću objašnjenje za sve zagonetke. I za tu iz vremena masakra u Cintri... – Koja je to zagonetka po redu? – Kada su Nilfgardijci prodrli u Cintru – promumla gledajući kroz prozor – Kalante je naredila da se Ciri tajno izvede iz grada. Stvar je u tome što je grad već goreo, Crni su bili na sve strane, a šanse da se izvuĉe iz opsade bile su nikakve. Odvraćali su kraljicu od tog riziĉnog poduhvata, sugerisali su da Ciri zvaniĉno kapitulira pred hetmanima Nilfgarda i na taj naĉin spase ţivot i cintrijske drţavne interese. Na zapaljenim ulicama će nesumnjivo i besmisleno umreti od ruku vojniĉke rulje. A Lavica... Znaš li šta je odgovorila pred oĉevicima? – Ne. – „Bolje neka krv devojke poteĉe kaldrmom Cintre nego da bude ukaljana.” Ukaljana ĉime? – Brakom s carom Emhirom. Ukaljanim Nilfgardijcem. Jarle, već je dockan. Sutra u zoru poĉinjem... Informisaću te o napretku. – Raĉunam na to. Laku noć, Jena... Hm... – Šta je, Krah? – Da li bi moţda, hm, htela... – Ne, jarle. Šta je bilo – bilo je. Laku noć. * – Vidi, vidi – Krah an Krajte pogleda gošću iskrivivši glavu. – Tris Merigold liĉno. Kakva prelepa haljina. A krzno... to je ĉinĉila, ne? Pitao

bih šta te to dovodi na Skeliška ostrva... Da ne znam šta te dovodi. Ali znam. – Odliĉno – Tris se osmehnu zavodniĉki i popravi svoju divnu smeđu kosu. – Odliĉno što znaš, jarle. To će nas poštedeti uvoda i uvodnih objašnjenja, dozvoli da odmah pređem na stvar. – Na kakvu stvar? – Krah ukrsti ruke na grudima i premeri ĉarobnicu hladnim pogledom. – Šta te navodi da preskoĉimo uvode, na kakva objašnjenja raĉunaš? Koga predstavljaš, Tris? U ĉije ime si došla? Kralj Foltest, kome sluţiš, zahvalio ti je na sluţbi progonstvom. Iako ništa nisi skrivila, isterao te je iz Temerije. Kako sam ĉuo, uzela te je pod okrilje Filipa Ejlhart, koja sada faktiĉki vlada Redanjom zajedno s Dajkstrom. Kako vidim, uzvraćaš joj za azil na najbolji mogući naĉin. Ne dvoumiš se da preuzmeš ulogu tajnog agenta kako bi pratila svoju bivšu prijateljicu. – Vređaš me, jarle. – Unizno se izvinjavam. Ako sam pogrešio. Jesam li pogrešio? Ćutali su dugo, odmeravajući se nepoverljivim pogledima. Konaĉno, Tris planu, opsova i lupi potpeticom. – Ah, dođavola! Prestanimo da se međusobno vuĉemo za nos! Šta sada ima veze ko kome sluţi, ko se s kim drţi, ko kome veruje i s kakvom motivacijom? Jenefer nije ţiva. Kao i dosad, ne zna se gde je i u ĉijoj moći Ciri... Kakav smisao ima igranje tajanstvenosti? Nisam doputovala ovamo kao špijun, Krah. Došla sam na sopstvenu inicijativu, u svojstvu privatnog lica. Razlog je moja briga za Ciri. – Svi se brinu za Ciri. Devojka baš ima sreće. Trisine oĉi blesnuše. – Ne bih se sprdala s tim. Naroĉito ne na tvom mestu. – Oprosti. Ćutali su gledajući kroz prozor u crveno sunce koje je zalazilo za šumovite vrhove Spikeroga. – Tris Merigold. – Reci, jarle. – Pozivam te na veĉeru. Ah, kuvar mi je kazao da pitam da li sve ĉarobnice preziru dobro spremljene morske plodove? * Tris nije prezirala morske plodove. Naprotiv, pojela je duplo više nego što je nameravala i sada je poĉela da se plaši za struk – za ta

dvadeset dva cola na koje je bila vrlo ponosna. Odluĉila je da potpomogne varenje belim vinom, slavnim est estom iz Tusena. Kao i Krah, pila je iz roga. – Znaĉi tako – nastavi razgovor – Jenefer se pojavila ovde devetnaestog avgusta, tako što je spektakularno pala s neba u ribarske mreţe. Ti, kao verni vazal Cintre, dodelio si joj azil. Pomogao si joj da napravi megaskop... Oĉigledno ne znaš s kim je i o ĉemu razgovarala. Krah an Krajte jako potegnu iz roga i zaustavi štucanje. – Ne znam – osmehnu se lukavo. – Sigurno je da ništa ne znam. Otkuda bih ja, bedni i prosti moreplovac, mogao znati bilo šta o delima svemoćnih ĉarobnica? * Sigrdrifa, sveštenica Modron Freje, nisko je spustila glavu, kao da ju je pitanje Kraha an Krajtea pritislo poput tereta od hiljadu funti. – Ona mi je poverovala, jarle – promumla jedva ĉujno. – Nije traţila da se zakunem na ćutanje, ali oĉigledno joj je bilo stalo do diskrecije. Ja uistinu ne znam da li... – Modron Sigrdrifa – prekinu je ozbiljno Krah an Krajte. – To što traţim od tebe nije potkazivanje. Isto kao i ti, simpatišem Jenefer, isto kao ti, ţudim da pronađe Ciri i spase je. Zato što sam ja dao Bloedgeas, zakletvu krvi! A što se tiĉe Jenefer, mnome upravlja briga za nju. Ta devojka je nesvakidašnje ponosna. Ĉak iako ide ka vrlo velikom riziku, neće se poniziti traţeći pomoć. Prema tome, treba joj brzo pruţiti pomoć koju nije traţila. Da bih to mogao da uĉinim, potrebne su mi informacije. Sigrdrifa proĉisti grlo. Izraz lica bio joj je nejasan. Kad je poĉela da govori, glas joj je lagano drhtao. – Konstruisala je tu svoju mašinu... U suštini, to zacelo nije mašina, jer tamo nema nikakvog mehanizma, samo dva zrcala, crni aksamitni zastor, kutija, soĉiva, ĉetiri lampe i, naravno, Brisingamen... Kada izgovara ĉini, svetlo iz te dve lampe pada... – Manimo se detalja. S kime je komunicirala? – Razgovarala je s nekoliko osoba. S ĉarobnjacima... Jarle, nisam ĉula sve, ali ono što sam ĉula... Među njima su odista podli ljudi. Niko nije hteo da pomogne bez koristi... Traţili su novac... Svi su traţili novac... – Znam – promumla Krah. – Banka me je obavestila o transferima koje je obavila. Lepo, oj, lepo me košta moja zakletva! Ali novac je stvar

koja se stiĉe. Ono što sam dao za Jenefer i Ciri nadomestiću u nilfgardskim provincijama. No priĉaj dalje, mati Sigrdrifa. – Neke je – sveštenica obesi glavu – Jenefer jednostavno ucenila. Dala im je do znanja da poseduje kompromitujuće informacije i da će ih obelodaniti ukoliko odbiju saradnju... Jarle... Ona je pametna i suštinski dobra ţena... Ali nema nikakvih skrupula. Bezobzirna je i nemilosrdna. – Znam ja to dobro. Međutim, ne ţelim da znam za pojedinosti ucena, a i tebi savetujem da ih što pre zaboraviš. Opasno je to znanje. Posmatraĉi ne treba da se igraju takvom vatrom. – Znam, jarle. Tebi sam duţna poslušnost... I verujem da tvoji ciljevi opravdavaju sredstvo. Niko drugi od mene neće saznati ništa. Ni prijatelj tokom prijateljskog ćaskanja, ni neprijatelj tokom tortura. – Dobro, Modron Sigrdrifa. Vrlo dobro... Na šta su se odnosila Jeneferina pitanja, sećaš li se? – Nisam uvek i sve razumela, jarle. Sluţili su se ţargonom koji je teško razumeti... Ĉesto su govorili o nekom Vilgeforcu... – A kako drugaĉije – Krah ĉujno zaškripa zubima. Sveštenica ga pogleda prestrašenim pogledom. – I dugo su govorili o vilenjacima i o Znalcima – nastavi. – I o magijskim portalima. Govorili su ĉak i o Sedninom Bezdanu... Kako mi se ĉini, uglavnom se radilo o kuli. – O kuli? – Da. O dvema kulama. Galebovoj kuli i Lastaviĉjoj kuli. * – Tako sam i pretpostavljala – kaza Tris. – Jenefer je došla do tajnog izveštaja komisije Redklifa, koja je ispitivala događaje na Tanedu. Ne znam kakve su vesti o toj aferi dospele u Skelig... Ĉuo si za teleport Galebove kule? I za komisiju Redklifa? Krah an Krajte pogleda ĉarobnicu sumnjiĉavo. – Ovde na ostrvu – iskrivi se – ne dospeva ni politika ni kultura. Mi smo zaostali. – Komisija Redklifa – Tris je shvatila da nema svrhe da obraća paţnju na njegov ton i izraz lica – detaljno je ispitala teleportacijske tragove koji vode iz Taneda. Dok je postojao portal Tor Lara, koji se nalazio na ostrvu, negirao je u velikom radijusu bilo kakvu teleportacijsku magiju. Ali kao što sigurno znaš, Galebova kula je eksplodirala i raspala

se, uĉinivši tako teleportaciju mogućom. Većina uĉesnika događaja u Tanedu napustila je ostrvo uz pomoć stvorenih portala. – Zbilja – osmehnu se jarl. – Ti si, na primer, poletela pravo u Brokilon. S vešcem na leđima. – Molim lepo – Tris ga pogleda u oĉi. – Ne dospeva politika, ne dospeva kultura, a glasine dospevaju. Ali ostavimo to naĉas, vratimo se radu komisije Redklifa. Komisiji je bilo stalo da taĉno utvrdi ko se iz Taneda teleportovao i kuda. Koristili su takozvane sinopse, ĉini koje mogu da rekonstruišu slike prošlih događaja i da uporede otkrivene teleportacijske tragove s pravcima do kojih su vodili, a kao rezultat da ih pripišu konkretnim osobama koje su otvarale portale. Praktiĉno je uspelo u svim sluĉajevima. Osim jednog. Jedan teleportacijski trag nije vodio nikuda. Taĉnije, vodio je u more. U Sednin Bezdan. – Neko se – nasluti odmah jarl – teleportovao na brod koji je ĉekao na dogovorenom mestu. Samo, interesantno je zašto tako daleko... I na mestu koje prati zla slava. Dobro, ako sekira visi nad vratom... – Taĉno. Komisija je to isto mislila. I formulisali su sledeći zakljuĉak: Uhvativši Ciri, Vilgeforc je iskoristio rezervni izlaz jer mu je drugi put za beg bio odseĉen: zajedno s devojkom, teleportovao se u Sednin Bezdan, na nilfgardski brod koji je onamo ĉekao. Po mišljenju komisije, ovo objašnjava ĉinjenicu da je Ciri bila predstavljena na carskom dvoru u Lok Grimu još desetog jula, jedva deset dana nakon događaja na Tanedu. – Tako je – jarl namršti oĉi. – To mnogo toga objašnjava. Razume se, pod uslovom da komisija nije pogrešila. – Dabome – ĉarobnica se suzdrţa od pogleda, ali dopustila je sebi drhtav osmeh. – Da se razumemo, u Lok Grinu je mogao jednako dobro biti predstavljena dvojnica, a ne prava Ciri. I to moţe mnogo da objasni. Međutim, ne razjašnjava još jednu ĉinjenicu, koju je utvrdila komisija Redklifa. Toliko je ĉudna da je izostavljena iz prve verzije izveštaja kao previše neverovatna. U drugoj verziji izveštaja, strogo poverljivoj, ta ĉinjenica je ipak navedena. Kao hipoteza. – Već neko vreme sam pretvoren u uho, Tris. – Hipoteza komisije glasi: teleport Galebove kule bio je aktivan, radio je. Neko je prošao kroz njega, a energija tog prolaska bila je tako snaţna da je teleport eksplodirao i podlegao destrukciji. – Jenefer je – nastavi uskoro Tris – morala za to da sazna. To što je otkrila komisija Redklifa. Šta je navela u tajnom izveštaju. Naime, postoji

šansa... Senka šanse... Da je Ciri uspela sigurno da prođe kroz portal Tor Lara i da je umakla od Nilfgarda i Vilgeforca... – Gde se onda nalazi? – I ja bih htela da znam. * Bilo je đavolski mraĉno, mesec skriven iza gomile oblaka uopšte nije davao svetlost. U poređenju s prethodnim noćima, ova je ipak bila malo vetrovita i, zahvaljujući tome, ne tako hladna. Ĉamac se samo lagano njihao po vodi uzmućkanoj talasićima. Mirisalo je na moĉvaru, truli korov i sluz jegulje. Negde na obali, dabar je udario repom po vodi, tako jako da su oboje poskoĉili. Ciri je bila sigurna da je Visogota zadremao, a dabar ga je probudio. – Priĉaj dalje – reĉe brišući nos ĉistim delom rukava, koji još nije bio pokriven sluzi. – Ne spavaj. Kada ti dremaš, i meni se oĉi sklapaju, još će nas struja odneti i probudićemo se na moru! Priĉaj dalje o tim teleportima! – Beţeći iz Taneda – nastavi pustinjak – prešla si kroz portal Galebove kule, Tor Lara. Dţefri Monk, moţda najveći autoritet u pogledu teleportacije, autor dela pod naslovom Magija Drevnog naroda, koje je opus magnum znanja o vilenjaĉkim teleportima, piše da portal Tor Lara vodi do Lastaviĉje kule, Tor Zirael... – Teleport iz Taneda je bio iskrivljen – prekinu ga Ciri. – Moţda je pre no što se pokvario vodio do neke lastavice. Ali sada vodi u pustinju. To se zove: haotiĉan portal. Uĉila sam o tome. – Zamisli, ja takođe – prasnu starac. – Sećam se dosta toga. Zato me i zadivljuje tvoja priĉa... Neki njeni fragmenti. Baš to što se tiĉe teleportacije... – Moţeš li da govoriš jasnije? – Mogu, Ciri. Mogu. Ali sada je krajnje vreme da izvuĉemo bubanj. Sigurno već ima jegulja u njemu. Spremna? – Spremna – Ciri pljunu u dlanove i uhvati kuku. Visogota uhvati kanap koji je tonuo u vodi. – Izvlaĉimo. Je‟an, dva... tri! I u lađu! Hvataj ih, Ciri, hvataj! U korpu, inaĉe će pobeći!

* Već drugu noć su doplovljavali ĉamcem na moĉvarnu pritoku reke, stavljali bubnjeve i mreţe za jegulje, koje su se masivno kretale ka moru. Vraćali su se u kolibu kasno u noć, ulepljeni u sluz od glave do pete, mokri i umorni kao psi. Ali nisu odmah išli da spavaju. Lov određen za trgovinsku razmenu trebalo je smestiti u škrinje i dobro obezbediti – kada bi jegulje našle i najmanju pukotinu, ujutru u škrinji ne bi bilo nijedne. Po svršenom poslu, Visogota je drao koţu s dve ili tri što deblje jegulje, rezao ih na parĉad, umakao u brašno i prţio na ogromnom plehu. Potom su jeli i spavali. – Vidiš, Ciri, meni nikako jedna stvar ne da dâ spavam. Nisam zaboravio kako se nismo mogli saglasiti oko datuma odmah po tvom ozdravljenju, pri ĉemu je rana na tvom obrazu predstavljala najtaĉniji mogući kalendar. Rana nije mogla biti starija od deset ĉasova, a ti si uporno ostajala pri tome da si ranjena ĉetiri dana ranije. Iako sam bio siguran da se radi o obiĉnoj grešci, nisam mogao da prestanem da mislim o tome, stalno sam sebi postavljao pitanje: gde su se denula ta izgubljena ĉetiri dana? – I šta? Gde su se oni, po tvom mišljenju, denuli? – Ne znam. – Lepo. Maĉka napravi dug skok, a miš zakucan kandţama tanko je zapištao. Maĉka je bez ţurbe zagrizla njegov vrat, izvadila mu utrobu i poĉela da ga jede s apetitom. Ciri je posmatrala ravnodušno. – Teleport Galebove kule – poĉe ponovo Visogota – vodi do Lastaviĉje kule. A Lastaviĉja kula... Maĉka je pojela celog miša, rep je ostavila za desert. – Teleport Tor Lara – reĉe Ciri zevajući široko – je iskrivljen i vodi u pustinju. Rekla sam ti već sto puta. – Ne radi se o tome, ja govorim o neĉemu drugom. O tome da postoji veza između ta dva teleporta. Portal Tor Lara bio je iskrivljen, slaţem se. Ali još postoji teleport Tor Zireael. Kada bi stigla do Lastaviĉje kule, mogla bi da se teleportuješ na ostrvo Taned i nazad. Bila bi daleko od opasnosti koja ti preti i van domašaja tvojih neprijatelja. – Ha! To bi mi odgovaralo. Međutim, postoji jedna mala zaĉkoljica. Ja nemam pojma gde je ta Lastaviĉja kula.

– Moţda za to nađem lek. Znaš li, Ciri, šta ĉoveku pruţaju univerzitetske studije? – Ne. Šta? – Veštinu korišćenja izvora. * – Znao sam – reĉe ponosno Visogota – da ću pronaći. Traţio sam, traţio i... O, majku ti... Naramak teških knjiga izmaĉe mu se iz prstiju, inkunabule ljusnuše na pod, karte izleteše iz sagorelih korica i rasuše se na sve strane. – Šta si pronašao? – Ciri ĉuĉnu pored i pomoţe mu da sakupi razbacane stranice. – Lastaviĉju kulu! – pustinjak otera maĉku, koja se bezobrazno smestila na jednu od stranica. – Tor Zireael. Pomozi mi. – Ali ovo je skroz prljavo! Ĉak se lepi! Visogota? Šta je to? Ovde na ovoj slici? Taj ĉovek što visi na drvetu? – To? – Visogota pogleda poveliku stranicu. – Scena iz legende o, Hemdalu. Heroj Hemdal je devet dana i devet noći visio na Jasenu Svetova kako bi kroz ţrtvu i bol spoznao znanje i moć. – Nekoliko puta sam – Ciri protrlja ĉelo – usnila nešto sliĉno. Ĉovek koji visi na drvetu... – Gravura je ispala, ovaj, s te knjige. Ako hoćeš, moţeš kasnije da proĉitaš. Sada je ipak najvaţnije... Oh, najzad, našao sam. Stranstvovanje po drumovima i magijskim mestima Bujvida Bekujzena, knjiga koju neki smatraju apokrifom... – Znaĉi obmanom? – Manje-više. Ali bilo je i onih koji su cenili knjigu... O, slušaj... Majku mu, kako je ovde mraĉno... – Svetla ima dosta, ti od starosti slepiš – reĉe Ciri s ravnodušnom okrutnošću svojstvenom omladini. – Daj, sama ću proĉitati. Odakle? – Tu – pokaza košĉastim prstom. – Ĉitaj naglas. * – Ĉudaĉkim jezikom je pisao taj Bujvid. Asengard je verovatno bio neki zamak, ako ne grešim. Ali kakva je to zemlja: Stojezera? Nikad nisam ĉula za nju. I šta je to trifolijum? – Detelina. A o Asengardu i Stojezerima ću ti ispriĉati kada završiš sa ĉitanjem.

* – Jedva da je vilenjak Avalak‟h izrekao one reĉi, kad ţivahno istrĉaše ispod jezerskih voda te ptiĉice male i crne što su se na dnu bezdana cele zime od mraza krile. Lastavica, kako to uĉeni ljudi znaju, po obiĉaju drugih ptica, u toplije krajeve ne leti i u proleće se ne vraća, već skuplja svoje šape u velike kupe i na dno voda uleće, tamo celo zimsko doba provodi i tek u proleće ispod voda de profundis izleće. Ta ptica nije simbol samo proleća i nade, već i ĉistoće neukaljane pogledom, jer na zemlji nikada ne biva i sa zemaljskim blatom i prljavštinom dodira nikakvog nema. – Vratimo se dakako jezeru našem: ptiĉice što kruţe maglom, rekao bih, krilcima je svojim raspršiše, pošto tandem nenadano iz magle promalja se kulica prekrasna, crnomagijska, a mi smo u jedan glas uzdahnuli divljenje, jer bila je ona kulica kao iz opare tkana, maglu ima kao fundamentum, a u vrhu ovenĉana iskrenjem svetlosti polarne, crnomagijska aurora borealis. Zaista je snaţnom magijskom veštinom morala ova kulica biti sagrađena, van ljudskog poimanja. – Primeti našu admiraciju vilenjak Avalak‟h i reĉe: „Eno Tor Zirael, Lastaviĉja kula. Eno Kapije Svetova i Dveri Vremena. Naraduj, ĉoveĉe, oĉi tim prizorom, jer ne biva on svakom i svagda dan.” – A priupitan, moţemo li se pribliţiti i izbliza na ovu Kulu pogled baciti ili propria manu dotaći, zasmeja se Avalak‟h. „Tor Zireael”, reĉe, “to je za vas usnuli san, ne dodiruje se san. I valjano je to”, dobaci, „pošto Kula sluţi samo Znalcima i nebrojenim Odabranima, kojima su Dveri Vremena kapije nade i preporoda. Ali za profane to su kapije košmara.” – Jedva da je te reĉi izrekao, padoše nanovo magle i prospekt ovaj volšeban oĉima našim zabrani... * – Zemlja Stojezera – objasni Visogota – danas se zove Mil Trahta. To je veoma rasprostranjeno jezersko podruĉje u severnom delu Metine, preseĉeno rekom Jelenom, blizu granice s Nazairom i Mag Turgom. Bujvid Bekujzen piše da su išli ka jezeru sa severa, od strane Asengarda... Danas više nema Asengarda, ostale su samo ruševine, a najbliţi grad je Nojnrojt. Bujvid je od Asengarda izraĉunao šeststo staja. Razne vrste staja su bile u upotrebi, ali uzećemo najpopularniji raĉun, u skladu s njim šeststo staja daje okruglo pedeset milja. Asengard je od nas, od Perepluta, udaljen nekih trista pedeset milja. Drugim reĉima, od Lastaviĉje kule nas

deli plus-minus trista milja, Ciri. Na tvojoj Kelpi to je neke dve nedelje puta. Naravno, u proleće. Ne sada, kada za dan ili dva mogu doći mrazovi. – Od Asengarda, o kojem sam ĉitala – promrmlja Ciri, mršteći nos zamišljeno – ostale su ruševine iz tih vremena. A ja sam sopstvenim oĉima videla vilenjaĉki grad Seraved u Kedvenu, bila sam tamo. Ljudi su sve iskopali i pokupili, ostavili su samo goli kamen. Kladim se da je i u tvojoj Lastaviĉjoj kuli ostalo kamenje, ono veće, jer su manje sigurno pokrali. Ako je još i portal bio tamo... – Tor Zirael je bila magiĉna kula. Nije bila vidljiva svima. A teleporti nikada nisu vidljivi. – Istina – prizna i nasmeši se Ciri. – Onaj u Tanedu nije bio. Pojavio se odjednom na golom zidu... Uostalom, pojavio se u poslednji ĉas, jer je ĉarobnjak koji me je jurio već bio blizu... Već sam ga ĉula... I utom se, kao na poziv, pojavio portal. – Siguran sam – reĉe tiho Visogota – kada bi otišla u Tor Zirael, i tamošnji teleport bi ti se prikazao. Makar i u ruševinama, među golim kamenjem. Uveren sam da bi uspela da ga nađeš i aktiviraš. A on bi, uveren sam, poslušao tvoju naredbu. Zato što ja mislim, Ciri, da si ti odabrana. * – Tvoja je kosa, Tris, kao oganj pod svetlom sveća. A tvoje oĉi su kao lapis lazuli. Tvoje usne kao korali... – Prestani, Krah. Napio si se ili šta? Nalij mi još vina. I priĉaj. – O ĉemu? – Ne pravi se! O tome kako je Jenefer rešila da dođe na Sednin Bezdan. * – Kako ti ide? Priĉaj, Jenefer. – Prvo ti meni odgovori na pitanje: ko su dve ţene što neprestano srećem kada idem kod tebe? A koje me stalno gađaju pogledima što su obiĉno rezervisani za maĉje govno na tepihu? Ko su one? – Da li te interesuje formalno-pravno stanje ili ĉinjeniĉno? – To drugo. – U tom sluĉaju, to su moje ţene. – Shvatam. Objasni im kada budeš mogao da što je bilo – bilo je.

– Objasnio sam. Ali ţene kao ţene. Dosta o tome. Priĉaj, Jenefer. Interesuje me napredak u tvom poslu. – Naţalost – ĉarobnica zagrize usne – napredak je nikakav. A vreme leti. – Leti – klimnu glavom jarl. – I uvek donosi nove senzacije. Primio sam novosti s kontinenta, trebalo bi da te interesuju. Stiţu iz korpusa Visegerda. Nadam se da znaš ko je Visegerd? – General iz Cintre? – Maršal. Rukovodi korpusom koji ulazi u sastav temerske armije i sastoji se iz emigranata i volontera. Sluţi tamo dosta dobrovoljaca sa ostrva kako bih imao vesti iz prve ruke. – I šta imaš? – Ti si dospela ovamo, u Skelig, devetnaestog avgusta, dva dana po punom mesecu. Istog dana, devetnaestog, korpus Visegerda je tokom bitke kod Ine pokupio grupu razbojnika, među kojima su bili Geralt i onaj njegov prijatelj trubadur... – Neven? – Jeste. Visegerd je optuţio obojicu za špijunaţu, zatvorio i navodno planirao da ih pogubi, ali oba zatvorenika su pobegla i navela na Visegerda Nilfgardijce, s kojima su bili navodno u dogovoru. – Glupost. – I meni se tako ĉini. Ali uprkos tome što misliš, vrzma mi se po glavi da veštac moţda realizuje neki lukav plan. Ţeleći da spase Ciri, gmiţe pod milost Nilfgarda... – Ciri nije u Nilfgardu. A Geralt ne realizuje nikakav plan. Planiranje nije njegova najjaĉa strana. Manimo se toga. Vaţno je to da je već dvadeset šesti avgust, a ja i dalje znam malo. Premalo da bih bilo šta preduzela... Moţda ako... Ućuta, zagledana kroz prozor, igrajući se zvezdom od opsidijana prikaĉenom na crnoj somotskoj traci. – Ako šta? – ne izdrţa Krah an Krajte. – Umesto što ismevamo Geralta, probajmo njegove metode. – Ne razumem. – Mogu da probam sa ţrtvom, jarle. Navodno se spremnost na ţrtvu isplati, donosi dobar rezultat... Recimo, u obliku milosti boginje koja voli i ceni samopoţrtvovane i one koji pate za opštu stvar.

– I dalje ne razumem – namršti ĉelo. – Ali ne sviđa mi se to što govoriš, Jenefer. – Znam. Ni meni. Ali ionako sam otišla predaleko... Vuk je već mogao ĉuti meketanje koze... * – Toga sam se i plašila – šapnu Tris. – Upravo sam se toga plašila. – Znaĉi da sam dobro tada razumeo – mišići na vilici Kraha an Krajtea zaigraše jako. – Jenefer je znala da neko prisluškuje razgovore koje je vodila pomoću te paklene mašine. Ili da će je neko od sagovornika podlo izdati... – Ili i jedno i drugo. – Znala je – zaškripa zubima Krah. – Ali i dalje je radila po svome. Moţda je trebalo da bude mamac? Ona sama je trebalo da bude mamac? Da li se pravila da zna više nego što je znala kako bi isprovocirala neprijatelja? I došla je u Sednin Bezdan... – Kao izazov. Da provocira. Strašno je rizikovala, Krah. – Znam. Nije htela da ugrozi nikoga od nas... Osim dobrovoljaca. Zbog toga je traţila dva drakara... * – Imam za tebe dva drakara koja si traţila. “Alkiona” i “Tamara”. I druţinu, razume se. “Alkionom” će upravljati Gutlaf, Svenov sin, traţio je tu ĉast jer si mu se svidela, Jenefer. “Tamarom” upravlja Asa Tjazi, kapetan u koga imam apsolutno poverenje. Aha, umalo da zaboravim. Među posadom “Tamare” biće i moj sin, Hjalmar Krivousti. – Tvoj sin? Koliko ima godina? – Devetnaest. – Rano si poĉeo. – Rugao se kotao loncu da je garav. Hjalmar je traţio da ga prikljuĉim posadi iz liĉnih razloga. Nisam mogao da odbijem. – Iz liĉnih razloga? – Stvarno ne znaš tu priĉu? – Ne. Priĉaj. Krah an Krajte nagnu rog i zasmeja se svojim uspomenama. – Deĉica iz Ard Skeliga – poĉe – oboţavaju zimi da se klizaju, ne mogu da doĉekaju mraz. Prvi izlaze na led, a jezero jedva da se sledilo, na tako tankoj ploĉi da odrasle ne bi izdrţala. Razume se, najbolja zabava su

trke. Zajuriš se i teraš svom snagom, s jednog kraja jezera na drugi. A deĉaci su organizovali takmiĉenja u takozvanom „skoku lososa”. Zasniva se na skakanju s klizaljkama preko priobalnih stena koje štrĉe iz leđa kao ajkulini zubi. Kao losos kad skaĉe preko pragova vodopada. Biraš odgovarajuće dug red takvog kamenja, zalećeš se... Ha, sâm sam tako skakao kao balavac... Krah an Krajte se zamisli i osrnehnu lagano. – Naravno – nastavi – na takvim takmiĉenjima je pobeđivao i posle se šepurio kao paun onaj koji preskoĉi najduţi red stena. U svoje vreme, Jenefer, ta ĉast je ĉesto pripadala tvom poniznom slugi i prisutnom sagovorniku, he-he. U vremenu koje nas više interesuje, šampion je bio moj sin, Hjalmar. Skakao je preko takvog kamenja preko kojeg nijedan drugi deĉak nije smeo da skoĉi. I išao je uzdignutog nosa izazivajući sve da probaju da ga poraze. I neko je prihvatio njegov izazov. Ciri, Pavetina kćerka iz Cintre. Nije bila ni ostrvljanka, iako je tako izgledala pošto je tu provodila više vremena nego u Cintri. – Ĉak i posle Pavetinog nesrećnog sluĉaja? Mislila sam da joj je Kalante zabranila da bude ovde? – Znaš za to? – pogleda je bistro. – Ah, da, ti mnogo znaš, Jenefer. Mnogo. Kalantin bes i naredbe nisu trajali duţe od pola godine, posle je Ciri ponovo poĉela da provodi ovde leta i zime... Na klizaljkama je bila kao đavolak, ali da skaĉe “lososom” na takmiĉenjima s deĉacima? I da izazove Hjalmara? To mi nije išlo u glavu. – Skoĉila je – pretpostavi ĉarobnica. – Skoĉila je. Skoĉio je taj mali cintrijski poluđavo. Pravi Lavić iz krvi Lavica. A Hjalmar, da ga ne bi ismevali, morao je da rizikuje sa skokom preko još duţeg reda kamenja. Rizikovao je. Slomio je nogu, slomio je ruku, slomio je ĉetiri rebra i razvalio lice. Do kraja ţivota će mu ostati oţiljak. Hjalmar Krivousti! I njegova slavna verenica! He-he! – Verenica? – Ni to nisi znala? Toliko znaš, a ovo ne? Dolazila je kod njega kada je posle slavnog skoka leţao i leĉio se. Ĉitala mu je, priĉala, drţala ga za ruku... A kada bi neko ušao u sobu, oboje su crveneli kao dve bulke. I na kraju mi je Hjalmar saopštio da su se verili. Umalo me šlog nije strefio. “Ja ću tebi balavĉe”, kaţem na to, „dati veridbu motkom po guzici!” I malo me je strah obuzeo, zato što sam zakljuĉio da je u Laviću vrela krv, da je kod nje sve fike-fake, jer ona je sklona riziku, da ne kaţem: mala

ludaĉa... Na sreću, Hjalmar je bio sav u udlagama i zavojima, pa nisu mogli da naprave glupost... – Koliko su oni imali tada godina? – On petnaest, ona nepunih dvanaest. – Moţda si malo preterao sa strahovima. – Moţda malo. Ali Kalante, kojoj sam morao sve da kaţem, uopšte nije bagatelisala stvar. Znam da je imala braĉne planove za Ciri, valjda se radilo o mladom Tankredu iz Kovira, a moţda i o redanjskom Radovidu, nisam siguran. Ali glasine su mogle da naškode braĉnim projektima, ĉak i glasine o nevinim poljupcima ili polunevinom maţenju. Kalante je bez trena odlaganja odvela Ciri u Cintru. Devojka se ritala, riĉala, slinila, ali ništa nije pomoglo. S Lavicom iz Cintre nije bilo diskusije. Hjalmar je posle toga dva dana leţao licem ka zidu i nije ni s kim razgovarao. Ĉim je ozdravio, hteo je da ukrade ĉamac i sam ode u Cintru. Dobio je remenom i prošlo ga je. A posle... Krah an Krajte zaćuta i zamisli se. – Posle je došlo leto, potom jesen, i već je ceo nilfgardski potencijal krenuo na Cintru sa juţnog zida, preko Marnadalskih stepenica. A Hjalmar je našao drugu priliku da postane muškarac. U Marnadalu, kod Cintre, posle kod Sodena, stajao je hrabro protiv Crnih. Posle toga, kada su drakari išli na nilfgardske obale, Hjalmar je s maĉem u ruci osvetio bajagi verenicu, jer se za nju tada mislilo da nije ţiva. Ja nisam verovao, jer se nisu pojavili fenomeni o kojima sam ti priĉao... A sada, kada je Hjalmar saznao za mogući spasilaĉki pohod, prijavio se kao dobrovoljac. – Hvala ti za priĉu, Krah. Odmorila sam se slušajući. Zaboravila sam na... brige. – Kada polaziš, Jenefer? – U narednim danima. Moţda ĉak sutra. Ostalo mi je da obavim još samo jednu, poslednju telekomunikaciju. * Oĉi Kraha an Krajtea bile su poput oĉiju jastreba. Zarivale su se duboko, sve do dna. – Da ne znaš sluĉajno, Tris Merigold, s kime je razgovarala Jenefer poslednji put pre nego što je razmontirala paklenu mašinu? Uveĉe dvadeset sedmog na dvadeset osmi avgust? S kim? I o ĉemu? Tris sakri oĉi trepavicama.

* Zrak svetlosti koji je lomio brilijant oţiveo je bleskom površine ogledala. Jenefer je ispruţila obe ruke i izgovorila ĉini. Oslepljujući refleks promenio se u uskovitlanu maglu, a iz magle je ubrzo poĉela da se pomalja slika. Slika odaja sa zidovima pokrivenim šarenom tapiserijom. Pokret kod prozora. I nemiran glas. – Ko je? Ko je tamo? – To sam ja, Tris. – Jenefer? To si ti? Bogovi! Otkud... Gde si? – Nije vaţno gde sam. Ne blokiraj jer se slika trese.I skloni svećnjak jer zaslepljuje. – Odmah. Naravno. Iako je bilo kasno, Tris Merigold nije bila ni u negliţeu, ni u radnom odelu. Imala je na sebi haljinu za izlazak. Kao i uvek, zakopĉanu visoko do grla. – Moţemo li slobodno da razgovaramo? – Naravno. – Sama si? – Da. – Laţeš. – Jenefer... – Nećeš me prevariti, balavice. Znam taj tvoj izraz lica, nagledala sam ga se. Imala si takav kada si poĉela iza mojih leđa da spavaš s Geraltom. Tada si navlaĉila istu nevino-kurvinsku masku koju vidim i sada na tvom licu. I sada znaĉi isto što je i onda znaĉila! Tris je pocrvenela. A pored nje, kraj prozora, pojavila se Filipa Ejlhart, obuĉena u muški teget prsluk sa srebrnim vezom. – Bravo – reĉe. – Bistra kao i obiĉno, pronicljiva kao i obiĉno. Kao i obiĉno, teško te je shvatiti i razumeti. Drago mi je što vidim da si zdrava, Jenefer. Drago mi je što se sumanuta teleportacija iz Montekalva nije okonĉala tragiĉno. – Pretpostavimo da si srećna – iskrivi usta Jenefer. – Mada je to veoma smela pretpostavka. Ali ostavimo to. Ko me je izdao? – Zar je to vaţno? – slegnu ramenima Filipa. – Već ima ĉetiri dana kako kontaktiraš sa izdajicama. S onima kojima su korupcija i izdaja

druga priroda. I s onima koje si sama primorala na izdaju. Jedan od njih je izdao tebe. Normalan tok stvari. Nemoj mi reći da to nisi oĉekivala. – Naravno da sam oĉekivala – frknu Jenefer. – Najbolji dokaz za to je što sam kontaktirala s vama. Mada nisam morala. – Nisi morala. Znaĉi da imaš interesa u tome. – Bravo. Bistra kao i uvek, pronicljiva kao i uvek. Kontaktiram s vama da bih vas uverila da je tajna vaše loţe sigurna kod mene. Neću vas izdati. Filipa ju je posmatrala ispod spuštenih trepavica. – Ako si raĉunala – reĉe najzad – da ćeš tom deklaracijom sebi kupiti vreme, mir i sigurnost, grdno si se prevarila. Ne zaluđujmo se, Jenefer. Beţeći iz Montekalva napravila si izbor, odluĉila si se za suprotnu stranu barikade. Ko nije s loţom, taj je protiv loţe. Sada pokušavaš da nas preduprediš u pronalaţenju Ciri, a motivi koji te usmeravaju su u odnosu na naše suprotni. Delaš protiv nas. Nećeš da dozvoliš da iskoristimo Ciri za naše politiĉke ciljeve. Prema tome, znaj da ĉinimo sve kako ti ne bi uspela da iskoristiš devojku za svoje, sentimentalne ciljeve. – Znaĉi rat? – Nadmetanje – osmehnu se otrovno Filipa. – Samo nadmetanje, Jenefer. – Ĉasno i pošteno? – Mora da se šališ. – Jasno mi je. Ipak, htela bih da izloţim određeni problem ĉasno i jednoznaĉno, raĉunajući da ću imati nešto od toga. – Izloţi. – U toku nekoliko narednih dana, moţda ĉak sutra, nastupiće događaji ĉije posledice nisam u stanju da predvidim. Moţe se desiti da naše nadmetanje i rivalitet odjednom prestanu da budu znaĉajni. Iz prostog razloga. Neću se nadmetati. Filipa Ejlhart namršti oĉi našminkane plavom senkom. – Shvatam. – Postarajte se tada da mi se posle smrti povrati reputacija i dobro ime. Da me ne smatraju izdajnikom i Vilgeforcovim saveznikom. Molim loţu za to. Molim tebe liĉno. Filipa je ćutala neko vreme.

– Odbijam molbu – reĉe najzad. – Ţao mi je, ali tvoja rehabilitacija nije u interesu loţe. Ako umreš, umrećeš kao izdajica. Bićeš izdajnica i zloĉinac za Ciri, jer kasnije će biti lakše manipulisati devojkom. – Pre no što preduzmeš nešto što preti smrću – ispusti odjednom Tris – ostavi nama... – Testament? – Nešto što će nam omogućiti... Da nastavimo... Da krenemo tvojim stopama. Da pronađemo Ciri. Njeno dobro je na prvom mestu! Njen ţivot! Jenefer, Dajkstra je pronašao... određene tragove. Ako Vilgeforc ima Ciri, devojci preti uţasna smrt. – Ćuti, Tris – planu oštro Filipa Ejlhart. – Tu neće biti trgovine ni aukcije. – Ostaviću vam smernice – reĉe polako Jenefer. – Ostaviću vam informacije o tome šta sam saznala i o tome šta sam preduzela. Ostaviću vam trag kojim ćete moći da pođete. Ali ne za dţaba. Nećete da me rehabilitujete u oĉima sveta, onda dođavola s vama i sa svetom. Ali rehabilitujte me makar u oĉima jednog vešca. – Ne – odgovori odmah Filipa. – Ni to nije u interesima loţe. Za svog vešca ćeš takođe ostati izdajica i kupljiva ĉarobnjakinja. Nije u interesu loţe da ubija traţeći osvetu, a kada tebe bude prezirao, neće hteti da se sveti. Uostalom, on moţda više nije ţiv. Ili će umreti za koji dan. – Informacije – reĉe oporo Jenefer – za njegov ţivot. Spasi ga, Filipa. – Ne, Jenefer. – Zato što nije u interesu loţe – u oĉima ĉarobnice zasija purpurni oganj. – Ĉula si, Tris? Eto tvoje loţe. Eto njenog pravog lica, eto njenih pravih interesa. I šta ti kaţeš? Devojci si bila mentorka i sama si govorila da si joj starija sestra. A Geralt... – Ne idi Tris niz dlaku s romantikom, Jenefer – Filipa se revanšira s ognjem u oĉima. – Devojku ćemo pronaći i spasti bez tvoje pomoći. A ukoliko ti pođe za rukom, bravo i stoput ti hvala, poštedećeš nas muka i troška. Ti ćeš istrgnuti devojku iz Vilgeforcovih ruku, mi ćemo je istrgnuti iz tvojih. A Geralt? Ko je Geralt? – Ĉula si, Tris? – Oprosti mi – reĉe poluglasno Tris Merigold. – Oprosti, Jenefer. – O ne, Tris. Nikada.

* Tris je gledala u pod. Oĉi Kraha an Krajtea bile su poput oĉiju jastreba. – Sutradan posle te tajne komunikacije – reĉe polako jarl Skeliških ostrva – o kojoj ti ništa ne znaš, Tris Merigold, Jenefer je otplovila iz Skeliga na Sednin Bezdan. Kada sam je pitao zašto plovi baš tamo, pogledala mi je u oĉi i odgovorila da namerava da utvrdi ĉime se razlikuju prirodne katastrofe od neprirodnih. Krenula je s dva drakara, “Tamarom” i “Alkionom”, ĉiji su ĉlanovi posade bili iskljuĉivo dobrovoljci. To je bilo dvadeset osmog avgusta, pre dve nedelje. Više je nisam video. – Kada si saznao... – Pet dana kasnije – prekinu je dosta bezobrazno. – Tri dana posle septembarskog mladog meseca. * Sedeĉi pored jarla, kapetan Asa Tjazi bio je uznemiren. Oblizivao je usne, vrteo se na klupi, lomio prste da su krckali zglobovi. Crveno sunce, istrgavši se konaĉno iz oblaka koji su pokrivali nebo, polako se obrelo nad Spikerog. – Priĉaj, Asa – naredi Krah an Krajte. Asa Tjazi frknu snaţno. – Išli smo oštro – nastavi – vetar je bio povoljan, išli smo dobrih dvanaest ĉvorova. Već dvadeset devetog uveĉe ugledali smo svetlost svetionika iz Peiles de Mara. Skrenuli smo malo na zapad da ne bismo naleteli na nekog Nilfgardijca... A dan pre septembarskog mladog meseca, u zoru, doplovili smo u rejon Sedninog Bezdana. Tada je ĉarobnica pozvala mene i Gutlafa... * – Potrebni su mi dobrovoljci – reĉe Jenefer. – Samo dobrovoljci. Ne više nego što je nuţno da neko vreme upravljaju drakarom. Ne znam koliko je ljudi potrebno za to, ne razumem se u to. Ali molim vas da ne ostavite na “Alkioni” nijednog ĉoveka više nego što je nuţno. I ponoviću – samo dobrovoljci. Ono što nameravam da uĉinim... vrlo je riziĉno. Više nego pomorska bitka. – Razumem – klimnu glavom stari senešal. – I ja se prvi javljam. Ja, Gutlaf, Svenov sin, traţim tu ĉast, gđice.

Jenefer mu je dugo gledala u oĉi. – Dobro – reĉe. – A poĉastvovana sam ja. * – I ja sam se javio – reĉe Asa Tjazi. – Ali Gutlaf se nije sloţio. Kazao je da neko mora da komanduje „Tamarom”. Na kraju se prijavilo petnaestoro ljudi. Ukljuĉujući i Hjalmara, jarle. Krah an Krajte podiţe obrve. * – Koliko je potrebno, Gutlafe? – ponovi ĉarobnica. – Koliko je nuţno? Molim te da to precizno izraĉunaš. Senešai je ćutao neko vreme, raĉunao je. – Savetujem osmoro – reĉe najzad. – Ako nije na duţe... Ali ovi ovde su svi dobrovoljci, tako da nema potrebe... – Odaberi osmoricu među tih petnaest ljudi – prekinu ga oštro. – Odaberi sam. I naredi im da pređu na “Alkionu”. Ostali ostaju na “Tamari”. Aha, jednog koji će ostati ja ću izabrati. Hjalmare! – Ne, gđice! Ne moţeš mi to uĉiniti! Prijavio sam se i biću uz tebe! Ţelim da budem... – Ćuti! Ostaješ na “Tamari”! To je naredba! Ĉujem li još jednu reĉ, narediću da te veţu za jarboi. * – Priĉaj, Asa. – Ĉarobnica, Gutlaf i ta osmorka dobrovoljaca ušli su na „Alkionu” i otplovili ka Bezdanu. Mi na “Tamari” smo se po naredbi drţali postrance, ali ne previše daleko. S vremenom, koje nam je do tada veoma išlo naruku, odjednom poĉe da se dešavalo nešto đavolsko. Da, sasvim sam dobro rekao, đavolsko, jer je to bila neĉista sila, jarle... Neka me na kobilici vuku ako laţem... – Priĉaj. – Tamo gde smo mi bili, znaĉi na “Tamari”, bilo je mirno. Malo je vetar šištao i svod je potamneo od oblaka da je dan izgledao kao noć. Ali onamo, gde je bila “Alkiona”, tamo se odjednom ceo pakao podigao. Pravi pakao... * Brod „Alkiona” iznenada je zahlopotao tako ţestoko da su tu grmljavinu ĉuli drakari udaljeni od njih. Nebo je pocrnelo, oblaci su se

nagomilali. More, koje je oko “Tamare” bilo potpuno mirno, uskovitlalo se i poĉelo da razbacuje ogromne talase pored bokova “Alkione”. Neko je iznenada vrisnuo, neko ga je propratio u tome, a uskoro su vrištali svi. Ispod kupastih crnih oblaka, “Alkiona” je plesala na valovima poput plute, okretala se, kovitlala i poskakivala, survavajući se u talase ĉas pramcem, ĉas krmom. Na trenutke im je drakar potpuno nestajao pred oĉima. Na trenutke se moglo videti samo iskidano jedro. – To su ĉini! – povika neko iza Asinih leđa. – To je đavolja magija! Kovitlac je vrteo “Alkionu” sve brţe i brţe. Štitovi istrgnuti centrifugalnom silom s bokova drakara zafijukali su u vazduhu poput diskova, a smrskana vesla poletela su i levo i desno. – Podveţi jedro! – vrisnuo je Asa Tjazi. – I na vesla! Idemo tamo! Treba ih spasti! Međutim, bilo je prekasno. Nebo nad “Alkionom” postalo je crno, crnilo je odjednom eksplodiralo u cikcakave munja koje su ispreplitale drakar poput pipaka meduze. Nagomilani u fantastiĉne oblike, oblaci su se zakovitlali u sablasni levak. Drakar se vrteo ukrug uţasnom brzinom. Jarbol se smrskao poput šibice, iskidano jedro poletelo je nad talasima poput albatrosa. – Veslajte, ljudi! Kroz svoje krike, kroz huk stihija koji je sve zaglušivao, ipak su ĉuli vrisak ljudi sa “Alkione”. Vrisak tako uţasan da im se kosa na glavi podigla, Njima, starim morskim vukovima, krvavim berserkerima, moreplovcima koji su mnogo toga ĉuli i videli. Pustili su vesla svesni nemoĉi. Zgrozili su se, prestali su ĉak i da vrište. “Alkiona” se u neprestanom kovitlanju uzdigla iznad talasa. I uzdizala se sve više i više. Videli su kobilicu s koje je tekla voda, prekrivenu školjkama i morskom travom. Videli su crni oblik, siluetu koja pada u talas. Zatim drugu. Pa treĉu. – Oni skaĉu! – riknu Asa Tjazi. – Veslajte, momci, ne prestajte! Svom snagom! Idemo u pomoć! “Alkiona” je bila već dobrih sto lakata nad površinom mora, koja je kuljala kao vrela voda. I dalje se vrtela; ogromno mokro vreteno, upleteno u vatrenu pauĉinu munja, nevidljiva sila je vukla u nagomilane oblake.

Iznenada je zaglušujuća eksplozija prerezala vazduh. Iako ju je napred gurala snaga petnaest pari vesala, “Tamara” je naglo poskoĉila i poletela unazad poput udarnog ovna. Tjaziju je paluba pobegla pod nogama. Pao je udarivši slepooĉnicom o bok broda. Sam nije mogao da ustane, podigli su ga. Bio je ošamućen, pomerao je i tresao glavu, zanosio se, brbljao nerazumljivo. Vriske posade ĉuo je kao da su pored njega. Otišao je do boka, teturajući se kao pijan, zario prste u ogradu. Vetar je utihnuo, valovi su se smirili. Ali nebo je i dalje bilo crno od nagomilanih oblaka. Od “Alkione” nije ostalo ni traga ni glasa. * – Ni traga nije ostalo, jarle. Delići takelaţe, neke prnje... Ništa više. Asa Tjazi prekinu priĉu gledajući u sunce koje je nestajalo iza šumovitih vrhova Spikeroga. Krah an Krajte, zamišljen, nije ga poţurivao. – Ne znam – nastavi najzad Asa Tjazi – koliko njih je uspelo da iskoĉi pre nego što je “Alkiona” povuĉena u taj đavolski oblak. Ali koliko god da ih je skoĉilo, nijedan ne bi preţiveo. A mi, iako nismo štedeli ni vreme ni snagu, uspeli smo da uhvatimo samo dva leša. Dva tela koja je voda nosila. Samo dva. – Ĉarobnica – upita promenjenim glasom jarl – nije bila među njima? – Ne. Krah an Krajte je dugo ćutao. Sunce se potpuno skrilo iza Spikeroga. – Nestao je stari Gutlaf, Svenov sin – progovori opet Asa Tjazi. – Do poslednje kosti su ga pojele neke krabe na dnu Sednine... Ĉarobnica je nestala bez traga i glasa... Jarle, ljudi poĉinju da priĉaju... Da je to sve njena krivica. I njena kazna za zloĉine... – Glupe priĉe! – Poginula je – promrmlja Asa – u Sedninom Bezdanu. Na istom mestu gde su onda Paveta i Duni... Eto, sluĉajnost... – To nije bila sluĉajnost – ubeđeno reĉe Krah an Krajte. – Ni onda, a ni sada to sigurno nije bila sluĉajnost.

Opravdano je da nevoljnik pati. Njegov bol i poniţenja proističu iz zakona prirode, a za realizaciju ciljeva prirode jednako je potrebno postojanje onog koji pati, kao i onih što mu uvećavaju jad i raduju se postignutom uspehu. Upravo je to istina koja mora ugušiti griţu savesti u duši tiranina i zločinca. Ne treba se suzdrţavati, treba se predati svim činovima koji mu se rode u imaginaciji, glas same Prirode nameće mu tu misao. Ako nas tajna nadahnuća prirode potiču na zlo, očigledno je da je zlo prirodi potrebno. Donasje Alfons Fransoa de Sad

Deseto poglavlje

Huk i škripa najpre otvaranih, potom zatvaranih vrata ćelije probudio je mlađu od sestara Skara. Starija je sedela za stolom, zauzeta struganjem kaše slepljene na dnu zdele. – I kako je bilo u sudu, Kena? Joana Selborn, zvana Kena, ne govoreći ništa, sela je na leţaj, oslonila laktove na kolena, a ĉelo na dlanove. Mlađa sestra zevnu, podrignu i prdnu glasno. Zgrĉen na suprotnoj strani leţaja, Kohut promrmlja nešto nejasno i okrenu glavu. Bio je ljut na Kenu, na sestre i na ceo svet. U obiĉnim zatvorima zatvorenike su i dalje tradicionalno razmeštali po polu. U vojnim citadelama je bilo drugaĉije. Još je car Fergus var Emreis, potvrdivši specijalnim dekretom ravnopravnost ţena u carskoj armiji, ustanovio da ravnopravnost mora biti ostvarena u punom smislu te reĉi i na celom frontu, bez ikakvih izuzetaka i specijalnih privilegija za bilo koji pol. Od tog vremena su u tvrđavama i citadelama zatvorenici sedeli u mešanim ćelijama. – I šta bi? – ponovi starija sestra. – Puštaju te? – Nije nego – reĉe gorko Kena i dalje drţeći glavu na dlanovima. – Imaću sreće ako me ne obese. Majku mu! Priznala sam celu istinu, ništa nisam sakrila, pa skoro ništa, znaĉi. A ti kurvini sinovi kad su krenuli da me praše, prvo su od mene napravili idiota pred svima, posle se ispostavilo da nisam verodostojna osoba i da sam zloĉinaĉki element, a na samom kraju su me optuţili za sauĉesništvo u zaveri koja je imala za cilj svrgavanje. – Svrgavanje – klimnu glavom starija Skara, kao da je potpuno razumela o ĉemu se radi. – Aaa, ako je svrgavanje... Crno ti se piše, Kena. – Kao da ja ne znam. Mlađa Skara se protegnu, zevnu opet široko i glasno poput leoparda, skoĉi s gornjeg leţaja, energiĉnim šutom gurnu Kohutov tabure, koji joj je smetao, i pljunu na pod pored taburea. Kohut je zareţao, ali na nešto više nije se usudio. Kohut je bio smrtno ljut na Kenu. A sestara se bojao.

Kada su pre tri dana smestili Kenu kod njega u ćeliju, ispostavilo se da Kohut, ako uopšte podrţava emancipaciju i ravnopravnost ţena, ima sopstveno gledište u vezi s tim. Usred noći, prebacio je Keni ćebe na gornju polovinu tela i nameravao da se posluţi donjom polovinom, što bi mu sigurno pošlo za rukom da nije naleteo na empatiĉarku. Kena mu se tako zabila do mozga da je Kohut poĉeo da zavija kao vukodlak i zaplesao po ćeliji kao da ga juri tarantula. A Kena ga je iz ĉistog prkosa telepatski primorala da stane na sve ĉetiri i ritmiĉno udara glavom u ĉeliĉna vrata ćelije. Kada su straţari, alarmirani strašnom bukom, otvorili vrata, Kohut je klepio jednog od njih, za šta je dobio pet udaraca gvozdenim pendrekom i isto toliko šutiranja. Ukratko, Kohut te noći nije spoznao uţitak na koji je raĉunao. I razgnevio se na Kenu. Na revanš nije smeo ni da pomisli, zato što su sutradan u ćeliju stigle sestre Skara. Tako je lepši pol bio superiorniji, a osim toga, ubrzo se pokazalo da su stavovi sestara o ravnopravnosti bliski Kohutovim, toliko da su bili potpuno suprotni, ako se radi o ulogama pripisanim polovima. Mlađa sestra je posmatrala muškarca okom predatora i izgovarala nedvosmislene komentare, a starija se samo kikotala i trljala ruke. Rezultat je bio takav da je Kohut spavao s tabureom, kojim je nameravao da brani svoju ĉast ukoliko dođe do neĉega. Svakako su mu šanse i izgledi bili mizerni – obe Skare su sluţile u linijskoj vojsci i bile su veteranke mnogih bitaka, taburea se ne bi uplašile, ako su htele da siluju, silovale su, ĉak iako je muškarac bio naoruţan nadţakom. Međutim, Kena je bila uverena da su se sestre samo šalile. Pa, skoro uverena. Sestre Skara su leţale u buvari zbog ubistva oficira, a što se tiĉe provijant-majstora Kohuta, u toku je bila istraga u vezi s velikom, slavnom aferom krađe vojnih lukova, koja je obuhvatala sve šire krugove. – Crno ti se piše, Kena – ponovi starija Skara. – Lepo si se uvalila. Ili bolje, lepo su ti uvalili. Kako nisi, dođavola, odmah shvatila da je to politiĉka igra! – Ma... Skara je pogleda, ne znajući baš kako da shvati jednosloţni odgovor. Kena sakri pogled. „Svakako vam neću reći ono što sam prećutala sudijama”, pomisli. “Da sam znala u kakvu igru sam se uplela. A ni to kada i na koji naĉin sam saznala.”

– Zakuvala si sebi poparu – utvrdi pametno mlađa Skara, ta znatno manje bistra, koja – Kena je bila uverena u to – uopšte nije razumela o ĉemu se radi. – Šta je na kraju bilo s tom cintrijskom kneginjicom? – nije odustajala starija Skara. – Šĉepali ste je na kraju, ne? – Jesmo. Ako se to tako moţe reći. Koji je danas? – Dvadeset drugi septembar. Sutra je ravnodnevica. – Ha. Eto, ĉudan sticaj okolnosti. Sutra će biti taĉno godinu dana od tih događaja... Već godina... Kena se ispruţi na leţaju podmećući upletene šake pod vrat. Sestre su ćutale u nadi da je to bio uvod za priĉu. „Nema ništa od toga, sestrice”, pomisli Kena gledajući naškrabane prljave crteţe na daskama gornjeg leţaja i još prljavije natpise. „Neće biti nikakve priĉe. Ne zato što mi smrdljivac Kohut smrdi na zasranu krticu ili nekog drugog krunskog svedoka. Jednostavno neću o tome da priĉam. Neću da se prisećam toga.” Onoga što je bilo pre godinu dana. Nakon što nam je Bonhart umakao u Klaremontu. Stigli smo tamo s dva dana zakašnjenja, prisećala se, leš je već uspeo da se ohladi. Kuda je lovac otišao, niko nije znao. Niko, osim trgovca Huvenagela, dakle. Ali Huvenagel nije hteo da razgovara sa Skelenom, nije ga ni pod krov pustio. Preko slugu je preneo da nema vremena i da neće pruţiti audijenciju. Sova se durio i rogušio, ali šta je mogao da uradi? To je bio Ebing, nije imao jurisdikciju tamo. A sami nismo mogli ići po Huvenagela, jer je on tamo u Klaremontu imao privatnu vojsku, a nismo mogli da zapoĉnemo rat. Boreas Mun je njuškao, Dakre Silifant i Ola Haršejm su probali s mitom, Til Ehrad s vilenjaĉkom magijom, ja sam opaţala i slušala misli, ali to nije mnogo pomoglo. Saznali smo barem da je Bonhart izašao iz grada kroz juţnu kapiju. A pre nego što je otišao... U Klaremontu je bio mali hram od ariša... Pored juţne kapije, pored trţnice... Pre odlaska iz Klaremonta, Bonhart je na toj trţnici, ispred tog hrama, izmlatio Falku biĉem. Pred svima, pred sveštenicima iz tog hrarna. Vikao je da joj dokazuje ko je njen gospodar i vladar. Da on moţe da je biĉuje kad hoće, a moţe i da je izbiĉuje nasmrt ako poţeli, zato što se niko neće pobuniti zbog nje, niko neće pomoći – ni ljudi, ni bogovi.

Mlađa Skara je gledala kroz prozor prilepljena za rešetke. Starija je jela kašu iz zdele. Kohut je uzeo tabure, legao i pokrio se ćebetom. Razlegala se buka iz straţare, straţari su se dozivali na zidovima. Kena je okrenula lice ka zidu. „Nekoliko dana kasnije smo se sreli”, pomisli. “Ja i Bonhart. Licem u lice. Gledala sam u njegove neljudske, riblje oĉi, misleći samo na jedno – kako je tukao tu devojku. I bacila sam pogled u njegove misli... Na trenutak. Bilo je to kao da sam posadila glavu u iskopanu mogilu...” Bilo je to na ekvinocijum. A dan pre, dvadeset drugog septembra, prokljuvila sam da se mota oko nas nevidljivka. * Stefan Skelen, carski koroner, slušao ju je bez prekidanja. Ali Kena je videla kako mu se lice menja. – Ponovi, Selborn – procedi. – Ponovi pošto ne verujem sopstvenim ušima. – Oprezno, gos‟n koroneru – promrmlja. – Izgledate besno... Na prvi pogled, znaĉi. Ja ne grešim, sigurna sam. Već dva dana mota se oko nas nevidljivka. Nevidljivi špijun. Sova, treba mu to priznati, bio je bistar, prokljuvio je u tren oka. – Ne, Selborn, odbijam – reĉe glasno, ali izbegavajući glumaĉko preterivanje kako u glasu, tako i u izrazu lica. – Disciplina je obavezna za sve. Nema izuzetaka. Ne slaţem se! – Ali barem saslušaj, gos‟n koroneru – Kena nije imala Sovin talenat, nije izbegla glumu, ali u odigranoj sceni gluma i spletenost moliteljice bili su opravdani. – Barem saslušaj... – Govori, Selborn. Neka bude kratko i jasno! – Špijunira nas dva dana – promrmlja pretvarajući se da ponizno objašnjava svoja ubeđenja. – Od Klaremonta. Sigurno ide za nama tajno, a u logore dolazi nevidljiv, kreće se među ljudima, sluša. – Sluša, prokleti špijun – Skelen nije morao da se pretvara da je strog i besan, iz njegovog glasa je prosto kuljao gnev. – Kako si ga otkrila? – Kada ste prekjuĉe ispred krĉme davali naredbe gos‟n Silifantu, maĉak što je spavao na klupi odjednom je zasiktao i naćulio uši. Bilo mi je sumnjivo, jer nikoga nije bilo s te strane... A onda sam nešto osetila, neku misao, tuđu misao i volju. Kada su svuda moje misli, uobiĉajene,

onda je za mene, gos‟n koroneru, takva tuđinska misao kao da mi je neko vrisnuo glasno... Poĉela sam paţljivo da motrim, dvostruko, i osetila sam ga. – Uvek ga moţeš osetiti? – Ne. Ne uvek. Ima nekakvu magijsku zaštitu. Osećam ga samo kad je veoma blizu, a i tada ne svaki put. Zbog toga treba biti oprezan, jer ne znarno da li se krije negde u blizini. – Samo da ga ne uplašimo – procedi Sova. – Samo da ga ne uplašimo... Ja ga ţelim ţivog, Selborn. Šta predlaţeš? – Napravićemo od njega pirošku. – Pirošku? – Tiše, gos‟n koroneru. – Ali... Ma, nije vaţno. Dobro. Dajem ti odrešene ruke. – Sutra se postarajte da svratimo u neko selo da konaĉimo. Ja ću već ostalo obaviti. A sada mi bajagi dajte strog prekor i ja ću otići. – Ne mogu da te prekorim – osmehnu joj se oĉima i lagano namignu, sloţivši odmah izraz lica strogog vođe. – Zato što sam zadovoljan vama, gđice Selborn. Rekao je “gđica”. Gđica Selborn. Kao oficiru. Opet namignu. – Ne! – reĉe i mahnu rukom, savesno igrajući svoju ulogu. – Molba odbijena! Voljno! – Razumem, gos‟n koroneru. * Sledećeg dana predveĉe, Skelen je uredio konak u selu kod reke Lete. Selo je bilo bogato, opasano palisadom, ulazilo se kroz elegantni kolovrat od sveţih borovih balvana. Selo se zvalo Govorog – naziv potiĉe od malog kamenog svetišta u kom je stajala slamena lutka koja je predstavljala jednoroga. Sećam se, prisećala se Kena, kako smo se cerekali tom slamenom bogiću, a starešina sela nam je ozbiljnog lica objasnio da je zaštitnik sela, Sveti Govorog, pre mnogo godina bio zlatan, pa je bio srebrn, pa bakaran, bilo je nekoliko koštanih verzija i nekoliko od plemenitog drveta. Ali sve su ih otimali i krali. Dolazili su izdaleka da ga ukradu. Tek od kada je Govorog slamen, vlada mir.

Rasporedili smo logore po selu. Kao što je bilo dogovoreno, Skelen je odseo u seoskoj kući. Za nepunih sat vremena napravili smo od špijuna pirošku. Na klasiĉan, školski naĉin. * – Priđite – naredi glasno Sova. – Priđite i pogledajte ovaj dokument... Odmah? Da li su svi ovde? Da ne moram dva puta da objašnjavam. Ola Haršejm, koji samo što je popio iz zdele malo pavlake razblaţene kiselim mlekom, obliza usne i umazane brkove, odloţi posudu, pogleda unaokolo i izbroja. Dakre Silifant, Bert Brigden, Neratin Ceka, Til Ehrad, Joana Selborn... – Dufikoj nije ovde. – Zovi ga. – Krel! Dufi Krel! Kod komandanta na sastanak! Zbog vaţnih naređenja! Trkom! Dufikoj Krel zadihan utrĉa u izbu. – Svi su tu, gos‟n koroneru – reĉe Ola Haršejm. – Ostavite otvoren prozor. Smrdi na beli luk, umreću. Otvorite i vrata, napravite promaju. Brigden i Krel poslušno otvoriše vrata i prozor. A Kena još jednom potvrdi da bi Sova bio odliĉan glumac. – Priđite, gospodo. Dobio sam od cara ovaj dokument, poverljiv i neobiĉne teţine... Paţljivo... – Sad! – vrisnu Kena istovremeno šaljući snaţan usmeren impuls, koji je po svom dejstvu na ĉula bio jednak bliskom udaru groma. Ola Haršejm i Dakre Silifant uhvatiše zdele i istovremeno pljusnuše pavlakom u pravcu koji im je pokazala Kena. Til Ehrad spretno razbaca vreću brašna koju je skrivao pod stolom. Na podu izbe smešao se pavlaĉno-brašni oblik, u poĉetku bez forme. Ali Bert Brigden je motrio. Bez greške je ocenio gde bi mogla biti glava piroške i iz sve snage opauĉio tu glavu metalnim tiganjem. Zatim su se svi bacili na špijuna ulepljenog pavlakom i brašnom, svukli mu sa glave kapu-nevidljivku i uhvatili ga za ruke i noge. Okrenuvši sto naopako, vezali su špijunove udove za nogare. Svukli su mu ĉizme i ĉarape, a jednu ĉarapu su mu nabili u razjapljena usta.

Kako bi ovenĉao delo, Dufikoj Krel ga je sa zamahom šutnuo u rebra, a ostali su gledali sa zadovoljstvom kako su špijunu oĉi izletele. – Lepo odrađeno – oceni Sova, koji se tokom kratkog događaja nije ni maknuo, stajao je s prekrštenim rukama na grudima. – Bravo. Ĉestitam. Pre svega vama, gđice Selborn. Majku mu, pomisli Kena. Ako se ovako nastavi, zaista ću biti spremna da postanem oficir. – Gos‟n Brigdene – reĉe hladno Stefan Skelen, stojeći nad zarobljenikom razapetim među nogarima stola – stavite gvoţđe na ugljen. Gos‟n Ehrade, proverite da oko kuće nema dece. Pognuo se i pogledao zavezanom u oĉi. – Odavno se nisi pokazao, Rjense – reĉe. – Već sam poĉeo da se brinem da te je zadesila nesreća. * Udarilo je zvono straţare, znak za smenu straţara. Sestre Skara melodiĉno su brektale. Kohut je u snu mljackao grleći tabure. Izigravao je junaĉinu, priseti se Kena, pravio se hrabar taj Rjens. Ĉarobnjak Rjens pretvoren u pirošku i vezan za nogare stola, golih peta uvis. Izigravao je deliju, ali nikoga nije prevario, a mene najmanje. Sova me je upozorio da je on ĉarobnjak, pa sam mu mešala misli da ne bi mogao da baca ĉini ili priziva magijsku pomoć. Kada sam imala priliku, ĉitala sam ga. Branio se, ali kada je nanjušio dim ugljena u vatri, gde se zagrevalo ţelezo, njegova magiĉna zaštita i blokada popustile su po svim šavovima, kao stare gaće, a ja sam ga mogla ĉitati do mile volje. Njegove misli se ni u ĉemu nisu razlikovale od misli drugih koje sam ĉitala u istim situacijama. Misli ljudi koje će uskoro maltretirati. Misli razbacane, nepovezane, pune bola i oĉaja. Misli hladne, ljigave, mokre i smrdljive. Kao utroba leša. Pored toga, kada smo mu izvukli povez iz usta, ĉarobnjak Rjens je opet pokušao da izigrava junaka. * – No dobro, Skelene! Uhvatili ste me, uspeli ste! Ĉestitam. Klanjam se tehnici, umešnosti i profesionalizmu. Odliĉno školovani ljudi, prosto da pozavidim. A sada me oslobodite iz ove neprijatne pozicije. Sova privuĉe sebi stolicu, sede naopako i osloni ruke i bradu na naslon. Posmatrao je zarobljenika s visine. I ćutao.

– Naredi da me oslobode, Skelene – ponovi Rjens. – A onda isteraj odavde podređene. Ono što imam da kaţein treba samo tvoje uši da ĉuju. – Gos‟n Brigdene – upita Sova ne okrećući glavu. – Koje boje su ţeleza? – Još malo, gos‟n koroneru. – Gđice Selborn? – Teško ga sada ĉitam – slegnu ramenima Kena. – Previše se plaši, guši sve druge misli. A takvih je misli ehej. Ima i nekoliko koje hoće da sakrije. Magiĉnim paravanima. Ali to nije ništa teško za mene, mogu... – Neće biti potrebno. Probaćemo na klasiĉan naĉin, crvenim ţelezom. – Majku mu! – zaurla špijun. – Skelene! Ne nameravaš valjda... Sova se nagnuo, lice mu se malo izmenilo. – Kao prvo: gospodin Skelen – procedi. – Kao drugo: da, nameravam da naredim da ti ispeku stopala, Rjense. Uĉiniću to s neizrecivom satisfakcijom. Smatraću to izrazom istorijske pravde. Kladim se da ne razumeš. Rjens je ćutao, pa je Skelen nastavio. – Vidiš, Rjense, ja sam savetovao Vatjea de Ridoa da ti pripali pete još onda, pre sedam godina, kada si se uvlaĉio carskoj obaveštajnoj sluţbi kao pas, cvileći za milost i privilegiju da budeš izdajica i dvojni agent. Ponovio sam savet pre ĉetiri godine kada si bez sapuna ulazio u dupe Emhiru, posredujući u kontaktima s Vilgeforcom. Kada si zbog lova na Cintrijku unapređen iz obiĉnog malog potkazivaĉa u gotovo prvog rezidenta. Kladio sam se s Vatjeom da ćeš ispeĉen reći kome sluţiš... Ne, loše sam se izrazio. Da ćeš navesti sve kojima sluţiš. I sve koje izdaješ. „A tada ćeš”, govorio sam mu, „videti i zaĉuditi se, Vatje, u koliko taĉaka se poklapaju obe liste”. Ali avaj, Vatje de Rido me nije poslušao. I sada nesumnjivo ţali zbog toga. Ali ništa nije izgubljeno. Ja ću te samo malo pripeći, a kada budem već znao ono što hoću da znam, ustupiću te Vatjeu na dispoziciju. A on će s tebe koţu zderati, po malkice, u malim fragmentima. Sova izvuĉe iz dţepa maramicu i flakon parfema. Obilno je poškropio maramicu i prislonio je na nos. Parfem je divno mirisao na mošus, a ipak je terao Kenu na povraćanje. – Ţelezo, gos‟n Brigdene.

– Pratim vas po naredbi Vilgeforca! – zariĉa Rjens. – Radi se o devojci! Prateći vaš odred, nadao sam se da ću vas preduhitriti i pre vas stići do tog lovca na nagrade! Trebalo je da iscenkam od njega devojku! Od njega, ne od vas! Vi hoćete da je ubijete, a Vilgeforcu treba ţiva. Šta još hoćete da znate? Reći ću! Sve ću reći! – Opa, opa! – povika Sova. – Polako! Glava će me zaboleti od te galame i poplave informacija. Zamislite, gospodo, šta će tek biti ako ga pripeĉemo? Ima da nas uništi potpuno! Krel i Silifant se glasno zacerekaše. Kena i Neratin Ceka se nisu prikljuĉili veselju. Takođe mu se nije prikljuĉio ni Bert Brigden, koji je upravo izvukao iz ţara šipku i kritiĉki je pogledao. Šipka je bila toliko zagrejana da se ĉinilo da je prozirna, kao da nije ţelezo, već staklena tuba napunjena teĉnom vatrom. Rjens primeti to i zakriĉa. – Ja znam kako da nađete lovca i devojku! – vrisnu. – Znam! Reći ću vam! – Pa naravno. Kena se, neprestano pokušavajući da mu ĉita misli, iskrivi odbijajući talas oĉajnog, nemoćnog besa. U Rjensovom mozgu je nešto ponovo puklo, neka nova pregrada. “Od straha će reći nešto”, pomisli Kena, “što je nameravao da zadrţi do kraja, kao keca u rukavu, asa kojim bi mogao da preseĉe druge asove u poslednjem, odluĉujućem deljenju za najveći ulog. Sada će zbog obiĉnog odvratnog straha od bola baciti tog asa na pod.” Iznenada joj je nešto pućnulo u glavi, osetila je kako su joj slepooĉnice vrele, pa najednom hladne. I već je znala, znala je skrivenu Rjensovu misao. “Bogovi”, pomisli. „Ala sam se upetljala...” – Reći ću! – zavika ĉarobnjak, rumeneći i piljeći izbuljene oĉi u koronerovo lice. – Reći ću ti nešto odista vaţno, Skelene! Vatje de Rido... Kena odjednom zaĉu drugu, stranu misao. Videla je kako se Neratin Ceka s rukom na stiletu primiĉe vratima. Zatopotale su ĉizme, a u izbu je upao Boreas Mun. – Gos‟n koroneru! Brzo, gos‟n koroneru! Došli su... Nećete verovati ko!

Skelen zaustavi rukom Brigdena, koji se saginjao sa ţelezom ka špijunovim stopalima. – Trebalo bi da igraš loto, Rjense – reĉe gledajući kroz prozor. – U ţivotu nisam sreo takvog srećnika. Kroz prozor se videla rulja, a usred rulje dvoje na konjima. Kena je odmah znala ko je to. Znala je ko je mršavi dţin bledih ribljih oĉiju što jaše na stasitom mrkovu. I ko je devojka pepeljaste kose na prelepoj vranoj kobili, sa svezanim rukama i psećom ogrlicom oko vrata i s masnicom na oteĉenom licu. * Visogota se vratio u kolibu odvratno raspoloţen, pokunjen, ćutljiv, zao ĉak. To beše posledica razgovora sa seljakom koji je doplovio ĉamcem da pokupi koţe. „Moţda poslednji put do proleća”, rekao je seljak. „Vreme se kvari iz dana u dan, susneţica i vetar da me strah da izađem na vodu. Jutrima je na barama led, samo gledaj, uskoro će sneg, pa mrazevi, samo gledaj, kad stanu reka i jezerca, tada ĉuvaj ĉamac u šupi, a sanke izvlaĉi. Ali na Pereplutu se ne sme sankama, blatište na blatištu...” Seljak je bio u pravu. Predveĉe se naoblaĉilo, s mrkog neba padale su bele pahulje. Buran istoĉni vetar povio je suvu trsku, belim talasima zaljuljao je površinu moĉvara. Postalo je prodorno, strašno hladno. „Prekosutra je”, pomisli Visogota, „praznik Saovine. Po vilenjaĉkom kalendaru, za tri dana će nova godina. Po ljudskom kalendaru novu godinu treba poĉekati još dva meseca. Kelpi, vrana Cirina kobila, udarala je i frktala u oboru. Kada je ušao u kolibu, zatekao je Ciri kako ĉeprka po koferima. Dozvolio joj je to, ĉak ju je ohrabrio. Prvo, to je bio potpuno nov zadatak – pored jahanja Kelpi i listanja knjiga. Drugo, u škrinjama je bilo dosta stvari njegovih kćerki, a devojci je bila potrebna topla odeća. Više komada odeće, jer po zimi i hladnoći treba dosta dana da prođe da bi se oprane prnje najzad osušile. Ciri je prebirala, merila, odbacivala, odlagala. Visogota je sedeo za stolom. Pojeo je dva skuvana krompira i pileće krilce. Ćutao je. – Lep rad – pokaza mu predmete koje godinama nije video i ĉak je zaboravio da ih ima. – Isto su pripadali tvojoj kćerki? Volela je da kliza? – Oboţavala je. Nije mogla da doĉeka zimu.

– Mogu li da uzmem? – Uzmi šta hoćeš – slegnu ramenima. – Ja nemam nikakve koristi‟ od toga. Ako ti se sviđaju i ako ti ĉizme odgovaraju... Ali da li se ti to pakuješ, Ciri? Spremaš se za odlazak? Upiljila je pogled u gomilu odeće. – Da, Visogota – reĉe nakon kratke stanke. – Tako sam odluĉila. Jer, vidiš... Nemam vremena za gubljenje. – Tvoji snovi. – Da – kaza ubrzo. – Viđala sam u snovima vrlo ruţne stvari. Nisam sigurna da li su se već dogodili ili je to tek budućnost. Nemam pojma da li ću uspeti da ih spreĉim... Ali moram ići. Vidiš, ja sam se svojevremeno srdila na bliţnje jer mi nisu došli u pomoć, što su me ostavili na milost sudbini... A sada mislim da moţda njima treba moja pomoć. Moram da idem. – Ide zima. – Baš zbog toga moram da idem. Ukoliko ostanem, zaglaviću ovde sve do proleća... Do proleća ću se sekirati u mrtvilu i nesigurnosti, muĉena košmarima. Moram da idem, odmah da idem da pokušam da nađem tu Lastaviĉju kulu. Taj teleport. Sam si proraĉunao da do jezera ima petnaest dana puta. Bila bih tamo pre novembarskog punog meseca... – Ne moţeš sada da napustiš skrovište – reĉe s naporom. – Sada ne. Uhvatiće te. Ciri... Tvoji gonitelji... vrlo su blizu. Ne moţeš sada... Bacila je na pod bluzu i ustala kao metak. – Saznao si nešto – oštro ustvrdi ĉinjenicu. – Od seljaka koji je uzeo koţe. Govori. – Ciri... – Govori, molim te! Kazao je. Kasnije se pokajao. * – Sigurno ih je đavo poslao, dobri gos‟n pustinjaĉe – promrmlja seljak prekidajući na tren brojanje koţa. – Sigurno đavo. Od same ravnodnevice su ganjali po šumama, neku devojĉuru su traţili. Plašili su, vikali, pretili, ali odmah su išli dalje, nisu stigli nikome da naškode. Ali sada su smislili drugu drugost: ostavili su po nekim selima i posedima neke, kako beše... Stara ţar ili nešto tako. Nije to nikakav ţar, dobri

gospodine, a ni star, a ni mlad, no obiĉna trojica ili ĉetvorica bandita pogana, samo briga. Ma oni će tu celu zimu da ĉuĉe, dok devojĉura koju gone ne izmili iz nekog skrovišta i ne promoli nos u selo. Tada će je Stara ţar šĉepati. – I kod vas ih ima? Seljak se natmuri, zaškripa zubima. – Kod nas ne. Imali smo sreće. Ali u Dun Dâreu, pola dana od nas, sedi njih ĉetvorica. U krĉmi konaĉe. Banditi, dobri gospodine, prljavi banditi, hulje. Nabacivali se devojĉurama, a kad im momci stadoše pred njih, oni ih ubiše, dobri gospodine, bez milosti. Nasmrt... – Ubili su ljude? – Dvojicu. Starešinu i još jednog. Postoji li kazna za takve nitkove, dobri gospodine? Ima li zakona? Nemaš ni kaznu ni zakon! Jedan kolar, što je došao kod nas iz Dun Dârea sa ţenom i kćerkom, rekao je da su ranije na svetu bili vešci... Oni su svakakve luperde dovodili u red. Trebalo bi pozvati vešca u Dun Dâre, da priĉepi taj ološ... – Vešci su ubijali stvorove, a ne ljude. – To su hulje, dobri gospodine pustinjaĉe, nikakvi ljudi, samo razbojnici iz pakla ispuzali. Treba na njih vešca, kaţem vam, vešca... Deder, vreme mi je putem svojim, dobri gospodine pustinjaĉe... Uh, ide zima! Dobro ĉuvaj ĉamac, a sanke izvlaĉi... A na bandite iz Dun Dârea, dobri gospodine, vešca treba... * – O, istina – ponovi kroz stisnute zube Ciri. – O, sveta istina. Treba veštac... Ili veštica. Ĉetvorica, zar ne? U Dun Dâreu, da? A gde je Dun Dâre? Uzvodno uz reku? Došla bih preko ada? – Za ime bogova, Ciri – prerazi se Visogota. – Ne misliš valjda ozbiljno... – Ne kuni se u bogove ako u njih ne veruješ. A znam da ne veruješ. – Ostavimo na miru moj svetonazor! Ciri, kakve đavolske misli ti se motaju po glavi! Kako uopšte moţeš... – Sada ti ostavi na miru moj svetonazor, Visogota. Ja znam šta treba da radim! Ja sam veštica! – Ti si osoba mlada i neuravnoteţena! – planu. – Ti si dete koje je preţivelo traumu, odbaĉeno, neurotiĉno dete blisko nervnom slomu. A

najviše od svega, bolesna si od ţelje za osvetom! Zaslepljena ţudnjom za odmazdom! Zar ne razumeš to? – Razumem bolje od tebe! – vrisnu. – Ti nemaš pojma šta znaĉi biti maltretiran! Pojma nemaš o osveti, jer ti niko nikada nije naĉinio pravo zlo! Istrĉala je iz kolibe tresnuvši vratima, kroz koja je na trenutak prošišao u izbu prodoran hladan vetar. Uskoro je ĉuo rzanje i topot kopita. Razljućen, tresnuo je tanjir o sto. „Nek ide”, pomisli gnevno, “nek istrese iz sebe zlobu.” Plašio se za nju ili ne plašio, ona je ĉesto jahala među moĉvarama, danju i noću, znala je staze, jame, ade i lišćarke. A kada bi se i izgubila, bilo je dovoljno da samo pusti uzde – vrana Kelpi je znala put do kuće, do kozjeg obora. Nakon nekog vremena, kada se već jako smrklo, izašao je i obesio svetiljku na stub. Stajao je kraj ţive ograde, naćulio uši da ĉuje zvuk kopita, pljuskanje vode. Vetar i šum trske ipak su potiskivali svaki odjek, svetiljka na stubu ljuljala se kao besna i na kraju se ugasila. I tada je ĉuo. Iz daljine. Ne, ne iz pravca kuda je odjahala Ciri. Iz suprotnog pravca. Od moĉvara. Divlji, neljudski, otegnut, jadikovan krik. Skiĉanje. Trenutak tišine. I opet. Beann‟shie. Vilenjaĉka avet. Vesnica smrti. Visogota je zadrhtao i od hladnoće i od straha. Brzo se vratio u kolibu, mumlajući i pevajući u bradu kako ne bi ĉuo, jer to ne sme da se ĉuje. Pre nego što je stigao opet da upali svetiljku, iz tame se promolila Kelpi. – Uđi u kolibu – reĉe Ciri, prijatno i meko. – I ne izlazi. Odvratna noć. * Tokom veĉere, opet su se sporeĉkali. - – Ĉini se da znaš mnogo o problemima dobra i zla! – Znam! I to ne iz univerzitetskih knjiga! – Ne, naravno. Sve to znaš iz liĉnog iskustva. Iz prakse. Svakako si dobila mnoštvo iskustava u tvom dugom, šesnaestogodišnjem ţivotu. – Dosta sam ih dobila. Dovoljno!

– Ĉestitam. Uĉena koleginice. – Ti se sprdaš – stisnu zube – a nemaš ni predstavu koliko lošeg ste uĉinili svetu vi, omatoreli uĉenjaci, teoretiĉari sa svojim knjigama, sa stogodišnjim iskustvom ĉitanja moralnih traktata, tako savesno da niste imali vremena ni kroz prozor da pogledate kako svet zaista izgleda. Vi, filozofi, što laţno podrţavate laţne filozofije da biste dobili plate na univerzitetima. A pošto vam ţiva duša ne bi platila za groznu istinu o svetu, izmislili ste etiku i moral, lepe i optimistiĉne nauke. Samo što su laţne i šarlatanske! – Nema ništa više šarlatansko od nepromišljene optuţbe, balavice! I prebrzog i lakomislenog presuđivanja! – Niste pronašli lek protiv zla! A ja, balava veštica, jesam! Siguran lek! Nije odgovorio, ali lice ga je sigurno izdalo, pošto je Ciri nasilno ustala od stola. – Smatraš da govorim gluposti? Govorim u vetar? – Smatram – odgovori spokojno – da govoriš kroz bes. Smatram da planiraš osvetu kroz bes. I strastveno te nagovaram da se smiriš. – Ja jesam smirena. A osveta? Odgovori mi: zašto ne? Zbog ĉega treba da odustanem od osvete? U ime ĉega? Viših ciljeva? A šta je više od poretka u kom su zla dela kaţnjavana? Za tebe, filozofiju i etiku osveta je rđav ĉin, prekorljiv, neetiĉki i konaĉno nezakonit. A ja pitam: gde je kazna za zlo? Ko treba da je utvrdi, izrekne i primeni? Ko? Bogovi u koje ne veruješ? Veliki demijurg-tvorac kojim si zamenio bogove? A moţda zakon? Moţda nilfgardska pravda, carski sudovi, prefekti? Ti naivni starĉe! – Dakle, oko za oko, zub za zub? Krv za krv? A za tu krv sledeća krv? More krvi? Hoćeš da utopiš svet u krvi? Naivna, muĉena devojko? Tako hoćeš da se boriš sa zlom, veštice? – Da. Baš tako! Ja znam ĉega se Zlo ne plaši. Ne tvoje etike, Visogota, ne propovedi, ne moralnih traktata o poštenom ţivotu. Zlo se boji bola, nemoći, patnje, smrti najzad! Ranjeno Zlo zavija od bola kao pas! Koprca se na podu i skviĉi gledajući kako krv pljušti iz ţila i arterija, videvši kosti koje štrĉe iz patrljaka, videvši creva kako gamiţu iz stomaka, osetivši kako zajedno s hladnoćom dolazi smrt. Tada i samo tada se Zlu kosa diţe na glavi i tada Zlo vrišti: „Milost! Kajem se za grehe! Biću dobar i pošten, kunem se! Samo spasavajte, zaustavite krv, ne dajte da podlo umrem!”

– Da, pustinjaĉe. Na taj naĉin se poraţava Zlo! Ako Zlo ţeli da ti nanese nepravdu, da ti zada bol – preduhitri ga, najbolje onda kada Zlo to ne oĉekuje. Ako pak ne uspeš da preduhitriš Zlo, ako te je Zlo ponizilo, oduţi mu se! Napadni, najbolje onda kada je već zaboravilo, kada se oseća bezbedno. Oduţi mu se duplo. Troduplo. Oko za oko? Ne! Oba oka za jedno oko! Zub za zub? Ne! Sve zube za zub! Oduţi se Zlu! Udesi da ripa od bola, da mu od tog ripanja popucaju oĉne jabuĉice! I tada, pogledavši u pod, moţeš smelo i uvereno reći: to što ovde leţi neće više nikoga poniziti, nikome neće pretiti. Kako moţe nekome da preti ako nema oĉi? Ako nema obe ruke? Kako moţe da ponizi ako mu se creva vuku po pesku, a krv se u taj pesak natapa? – A ti – reĉe polako pustinjak – stojiš sa okrvavljenim maĉem u ruci, gledaš krv koja šiklja na pesak. I imaš drskosti da misliš da je rešena veĉita dilema, nadjaĉano je maštanje filozofa. Misliš da je priroda Zla promenjena? – Svakako – reĉe nadmeno. – To što leţi na zemlji i krvari nije više Zlo. Moţda još nije Dobro, ali Zlo više nije sigurno! – Kaţu – reĉe polako Visogota – da priroda ne trpi prazninu. To što leţi na zemlji, što krvari, što je palo od tvog maĉa, više nije Zlo. Šta je onda? Da li si nekada razmišljala o tome? – Ne. Ja sam veštica. Kada su me uĉili, obećala sam sebi da ću se boriti protiv Zla. Uvek. I bez razmišljanja. – Kada poĉne da se razmišlja – doda oporo – ubijanje prestaje da ima smisao. Osveta poĉinje da ima smisao. A to se ne sme dozvoliti. Zavrteo je glavom, ali ga je gestom zaustavila da iznese argument. – Vreme je da završim svoju priĉu, Visogota. Pripovedam ti više od trideset noći, od ekvinocija do Saovina. A ipak ti nisam sve ispriĉala. Pre no što odem, moraš da saznaš šta se dogodilo na dan ekvinocija u selu zvanom Govorog. * Zajeĉala je kad ju je svukao sa sedla. Butina u koju ju je juĉe šutnuo bolela ju je. Trgnuo ju je za lanac pri ogrlici i povukao je ka svetloj zgradi. Na vratima zgrade stajalo je nekoliko naoruţanih muškaraca. I jedna visoka ţena.

– Bonharte – reĉe jedan muškarac, zgodan brinet mršavog lica koji je u ruci drţao nagajku okovanu mesingom. – Treba ti priznati da umeš da iznenadiš. – Pozdrav, Skelene. Skelen ju je neko vreme gledao pravo u oĉi. Zadrhtala je pod tim pogledom. – I? – okrenu se ponovo ka Bonhartu. – Hoćeš li da objasniš sve odjednom ili moţda malo-pomalo? – Ne volim da objašnjavam na majdanu jer muve upadaju u usta. Moţemo li ući u izbu? – Izvoli. Bonhart trgnu lanac povoca. U izbi je ĉekao još jedan muškarac, rašĉupan i bleđ, verovatno kuvar, pošto je bio zauzet ĉišĉenjem odeće od tragova brašna i pavlake. Videvši Ciri, oĉi su mu zasijale. Prišao je. To nije bio kuvar. Odmah ga je prepoznala, sećala se tih odvratnih oĉiju i traga na licu. To je bio onaj što ju je zajedno s Vevericama jurio na Tanedu, kome je pobegla iskaĉući kroz prozor, a on je vilenjacima naredio da skaĉu za njom. Kako ga je onaj vilenjak zvao? Rens? – Vidi, vidi! – reĉe zajedljivo dok ju je jako i bolno gurao u grudi. – Gđica Ciri! Nismo se videli od Taneda. Dugo, dugo vas traţim. I najzad sam vas našao! – Ne znam, dragi moj, ko ste vi – reĉe hladno Bonhart. – Ali to što ste navodno našli jeste moje, stoga drţite šape dalje, ukoliko cenite svoje prstiće. – Zovem se Rjens – ĉarobnjakove oĉi rđavo blesnuše. – Budite ljubazni i zapamtite to, gos‟n lovĉe na nagrade. A ko sam ja, to će se uskoro pokazati. Uskoro će se pokazati i kome će ta gđica pripadati. Ali da ne idemo ispred događaja. Zasad ţelim samo da joj prenesem pozdrave i da joj dam neko obećanje. Nadam se da nemate ništa protiv? – Niko vam ne brani. Rjens se pribliţi Ciri i izbliza joj pogleda u oĉi. – Tvoja starateljica, veštica Jenefer – procedi zajedljivo – uvredila me je jednom. Posle toga je dopala mojih šaka i ja, Rjens, nauĉio sam je šta je bol. Ovim rukama, ovim prstima. I dao sam joj obećanje, kada mi ti

padneš šaka, kraljice, tebe ću isto nauĉiti šta je bol. Ovim rukama, ovim prstima... – Riziĉno – reĉe tiho Bonhart. – Vrlo je riziĉno, gos‟n Rjense, što iritirate moju devojĉicu i pretite joj. Ona je osvetoljubiva, zapamtiće vam to. Ponavljam, drţite dalje svoje ruke, prste i sve druge delove tela. – Dosta – preseĉe Skelen ne spuštajući radoznao pogled s Ciri. – Prestani, Bonharte. I ti, Rjense, obuzdaj se. Ukazao sam ti milost, ali mogu da se predomislim i naredim da te opet veţu za nogare stola. Sedite obojica. Popriĉajmo kao kulturni ljudi. Utroje, u tri para oĉiju. Kako mi se ĉini, imamo o ĉemu da priĉamo. A predmet razgovora ćemo zasad staviti pod straţu. Gos‟n Silifante! – Samo, dobro mi je ĉuvajte – Bonhart uruĉi Silifantu kraj lanca. – Kao oko u glavi. * Kena se drţala postrance. Naravno, htela je da vidi devojku o kojoj se toliko bruji u poslednje vrerne, ali je osetila ĉudno gnušanje prema guranju u masu što je okruţivala Haršejma i Silifanta, koji su vodili zagonetnog zarobljenika do stuba na majdanu. Svi su se okupljali, gurali, posmatrali. Pokušali su ĉak da opipaju, gurnu, trgnu. Devojka je hodala ravnodušno, malo je šepala, ali je glavu drţala visoko. „Tukao ju je”, pomisli Kena. “Ali nije je slomio.” – Znaĉi, to je ta Falka... – Devojĉica je, nije odrasla još! – Devojĉica, tfu! Glavorezac! – Vele da je zver posekla šest momaka u areni u Klaremontu... – A koliko ih je tek pre toga... Đavolica... „ – Vuĉica! – A kobila, kakva kobila, pogledajte. Konj krasne krvi... A onamo, na Bonhartovom sedlu, kakav maĉ... Ha... Divota! – Ostavi – planu Dakre Silifant. – Ne diraj! Kud ćete šapama na tuđe stvari? Ni devojku ne pomerajte, ne pipajte, ne gledajte je s gađenjem i ne vređajte! Pokaţite malo saosećanja! Ne znamo da li ćemo u zoru morati da je kaznimo. Neka bar do tog ĉasa spozna mir. – Ako devojka mora da umre – isceri zube Ciprijan Frip mlađi – onda da joj osladimo ţivot i dobro joj ugodimo? Stavimo je na seno i karamo?

– Nego! – zakikota se Kabernik Turent – Mogli bismo! Pitajmo Sovu da li smemo... – Ja vam kaţem da ne smete! – preseĉe Dakre. – Vi samo na jedno mislite, gluperde napaljene! Rekao sam, ostavite devojku na miru. Andrese, Stigvarde, stanite tu pored nje. Ne ispuštajte je iz vida, ni korak se ne odaljavajte. Onog ko se pribliţi – udri! – I jest mi nešto! – reĉe Frip. – Baš nas briga, svejedno nam je. Hajte, momci, idemo u senik, meštani ovna i svinjĉe peku za gozbu. Danas je ipak ravnodnevica, praznik. Dok gospoda polemišu, mi moţemo da slavimo. – Haj‟mo! Izvuci, Dede, neku flašu iz sanduka. Da zalijemo! Moţe, gos‟n Silifante? Gos‟n Haršejme? Praznik je danas, ionako nećemo spavati. – Paradne ideje! – namršti se Silifant. – Gozbe i piće im u glavi! A ko će ovde ostati da pomogne devojci da se brani i da odjuri kad gos‟n Stefan vikne? – Ja ću ostati – reĉe Neratin Ceka. – I ja – reĉe Kena. Dakre Silifant ih pogleda ozbiljno. Konaĉno mahnu rukom u znak odobravanja. Frip i kompanija se zahvališe neskladnim pokretom. – Ali oprezno tamo na toj proslavi! – upozori Ola Haršejm. – Devojke ne dirajte, inaĉe će seljaci nekog da izbodu vilama u slabo mesto! – Velika stvar! Ideš s nama, Hloe? A ti, Kena? Nisi se predomislila? – Ne. Ostaću. * – Ostavili su me kraj stuba, na lancu, vezanih ruku. Ĉuvalo me je dvoje. A dvoje udaljenih odatle bez pauze je zveralo, posmatralo. Visoka i pristojna devojka. I muškarac ţenskastog izgleda i pokreta. Ĉudni neki. Maĉka koja je sedela nasred izbe zevnula je široko, bilo joj je dosadno jer je izmuĉeni miš prestao da bude zabavan. Visogota je ćutao. – Bonhart, Rjens i taj Skelen-Sova su i dalje razgovarali u kolibi. Nisam znala o ĉemu. Mogla sam da oĉekujem najgore, ali bila sam rezignirana. Još jedna arena? Ili će me jednostavno ubiti? A neka, mislila sam, neka se i to konaĉno završi. Visogota je ćutao.

* Bonhart uzdahnu. – Ne gledaj me popreko, Skelene – ponovi. – Hteo sam jednostavno da zaradim. Smatraš da mi je vreme za penziju, da sedim na verandi, da gledam golubove. Davao si mi za Pacovĉicu sto florena i iskljuĉivo si je hteo mrtvu. To me je nagnalo na razmišljanje. Koliko ta gđica zapravo moţe da vredi, pomislio sam. I prokljuvio sam da je sigurno manje vredna ako je ubijem ili predam nego kad bih je zadrţao. Stari princip ekonomije i trgovine. Vrednost robe kao što je ona stalno raste. Moţemo da se cenkamo... Sova nabora nos kao da je u okolini nešto zasmrdelo. – Iskren si, Bonharte, do bola. Ali pređi na stvar. Na objašnjenja. Beţiš s devojkom po celom Ebingu i odjednom se pojaviš i tumaĉiš ekonomske principe. Objasni šta se desilo. – Šta tu ima da se objasni – osmehnu se uliziĉki Rjens. – Gos‟n Bonhart je jednostavno ukapirao ko je zaista devojka. I koliko je vredna. Skelen ga ne udostoji pogleda. Gledao je u Bonharta, u njegove riblje oĉi lišene izraza. – Tu dragocenu devojku – procedi – taj vredan plen koji će mu zagarantovati penziju, gura u arenu u Klaremontu i naređuje joj da se bori na ţivot i smrt. Rizikuje njen ţivot iako je ţiva toliko vredna. Kako to, Bonharte? Nešto mi se tu ne slaţe. – Da je umrla u toj areni – Bonhart nije spustio pogled – to bi znaĉilo da ništa nije vredela. – Shvatam – Sova lagano namršti obrve. – Ali umesto da odvedeš devojku u sledeću arenu, doveo si je kod mene. Zbog ĉega, ako smem da pitam? – Ponavljam – iskrivi se Rjens. – Ukapirao je ko je ona. – Promućurni ste, gos‟n Rjense – Bonhart se istegnu tako da su zapucketali zglobovi. – Pogodili ste. Da, istina je da je devojka školovana u Kaer Morhenu bila u vezi s još jednom zagonetkom. U Gesou, tokom napada na plemkinju, devojka je razvezala jezik. Kao da je ona navodno vaţna i titulisana, da je baronica za nju niko i ništa i da mora da joj se klanja. Pomislim u sebi, onda je ova Falka barem neka grofica. Zanimljivo. Prvo: veštica. Da li se ĉesto viđaju veštice? Drugo: u bandi Pacova. Treće: carski koroner liĉno juri za njom od Korata do Ebinga i

naređuje da je usmrte. A uz sve to... plemkinja nekog visokog roda. Ha, mislim se, trebalo bi devojku najzad pitati ko je ona zaista. Ućutaše na tren. – U poĉetku – obrisa nos manţetnom – nije htela da govori. Mada sam molio. Rukom, nogom, biĉem sam molio. Nisam hteo da je nagrdim... Ali, na sreću, naišao je cirulik29 sa alatom za vađenje zuba. Vezao sam je za stolicu... Skelen ĉujno obliza pljuvaĉku. Rjens se osmehnu. Bonhart pogleda manţetnu. – Sve mi je kazala, pre... Ĉim je videla instrumente. Zubarska klešta i ţilete. Smesta je postala priĉljivija. Ispostavilo se da je... – Kneginjica Cintre – reĉe Rjens gledajući u Sovu. – Naslednica trona. Kandidatkinja za ţenu cara Emhira. – Što mi gos‟n Skelen nije izvoleo reći – iskrivi usta lovac na nagrade. – Samo je naredio da je ubijem, nekoliko puta je to naglasio. Da je odmah i bez milosti ubijem! Kako to, gos‟n Skelene? Da ubijem kraljicu? Buduću suprugu svoga cara? I ako je verovati glasinama, ĉim stane na oltar s njom, odmah će biti proglašena velika amnestija? Izgovarajući svoju besedu, Bonhart je bušio Skelena pogledom. Ali carski koroner nije spuštao pogled. – Eto – nastavi lovac – nastala je zbrka. Stoga sam, iako s tugom, odustao od svojih planova u pogledu te veštice-kneginjice. Doveo sam celu tu zbrku ovde, kod gos‟n Skelena. Da popriĉamo, rešimo... Ta zbrka je previše za jednog Bonharta... – Vrlo pametan zakljuĉak – reĉe nešto skikljivo ispod Rjensovog pazuha. – Vrlo pametan zakljuĉak, gos‟n Bonharte. To što ste uhvatili, gospodo, to je previše za obojicu. Na vašu sreću, još uvek imate mene. – Šta je to? – Skelen skoĉi iz stolice. – Šta je to, dođavola? – Moj gospodar, ĉarobnjak Vilgeforc – Rjens izvuĉe ispod pazuha malecnu srebrnu kutiju. – Taĉnije, glas mog gospodara koji dopire iz ove magiĉne sprave zvane ksenogloz. – Pozdrav svima – reĉe kutija. – Šteta što mogu samo da vas ĉujem, ali teleprojekciju ili teleportaciju mi ne dozvoljavaju neprekidne obaveze. Lice koje se ranije profesionalno bavilo šišanjem, kupanjem, vađenjem zuba, čišćenjem ušiju, puštanjem krvi, a takođe nekomplikovanim hirurškim intervencijama i lečenjem lakih oboljenja. (Prim. prev.) 29

– Majku mu, samo je još ovaj nedostajao – promrmlja Sova. – Ali mogao sam da pretpostavim. Rjens je previše glup da bi delao sam i na svoju ruku. Mogao sam da naslutim da sve vreme ĉamiš negde u mraku, Vilgeforce. Kao stari debeli pauk, ĉamiš u tami i ĉekaš da se zatrese pauĉina. – Kakvo slikovito poređenje. Skelen frknu. – Ne zamazuj nam oĉi, Vilgeforce. Sluţiš se Rjensom i njegovom kutijicom ne radi gomile obaveza, već iz straha od armije ĉarobnjaka, tvojih starih drugova iz Kaptola koji skeniraju ceo svet u potrazi za tragovima magije s tvojim algoritmom. Kada bi pokušao s teleportacijom, ulovili bi te za tren oka. – Kakvo izvanredno znanje. – Nismo se predstavili – Bonhart se vrlo teatralno nakloni pred srebrnom kutijicom. – Sigurno po vašoj naredbi i uz vašu punomoć, gospodine ĉarobnjaĉe, gospodiĉić Rjens obećava devojci muĉeništvo? Ne grešim? Dajem reĉ, ta devojka iz sekunde u sekundu postaje sve vaţnija. Ispostavlja se da je svima potrebna. – Nismo se predstavili – reĉe iz kutijice Vilgeforc. – Ali ja vas znam, Leo Bonharte, zaĉudili biste se koliko dobro. A devojka je svakako vaţna. Ipak je ona Lavić iz Cintre, Drevna krv. Prema Itlininom proroĉanstvu, njeni potomci će u budućnosti vladati svetorn. – Zbog toga vam je toliko potrebna? – Meni je potrebna saino njena placenta. Posteljica. Kada uzmem iz nje posteljicu, ostatak moţete uzeti. Šta ja to ĉujem tamo, neko frktanje? Neke uzdahe i brektanja pune gađenja? Ĉije? Bonhartove, koji svakodnevno muĉi devojku na zverske naĉine, fiziĉki i psihiĉki? Stefana Skelena, koji po naredbi izdajnika i špijuna hoće da ubije devojku? Ha? * „Prisluškivala sam ih”, prisećala se Kena dok je leţala na krevetu s rukama podmetnutim pod vrat. „Stajala sam iza ugla i osećala. Kosa mi se jeţila. Na celom telu. Odmah sam shvatila groznu zbrku u koju sam upala.” * – Da, da – razleţe se iz ksenogloza – izdao si svoga cara, Skelene. Bez dvoumljenja i pri prvoj prilici.

Sova frknu ravnodušno. – Optuţba za izdaju iz usta takvog veleizdajnika kao što si ti, Vilgeforce, to je vrlo velika stvar. Osećao bih se poĉastvovano da tvoje reĉi ne smrde na jeftinu šalu. – Ja te ne optuţujem za izdaju, Skelene, ja ismevam tvoju naivnost i nesposobnost u izdaji. Za koga izdaješ svog vladara? Za kneţeve Ardala ep Dahija i De Veta, rođene u njihovom bolesnom ponosu, poniţene time što je car odbacio njihove kćeri planirajući brak sa Cintrijkom. A oni su raĉunali da će se iz njihovog roda razviti nova dinastija, da će njihove porodice biti prve u carstvu, da će se brzo uzdići ĉak i iznad trona! Emhir ih je jednim pokretom lišio te nade, a onda su oni rešili da promene tok istorije. Nisu još spremni za naoruţanu pobunu, ali ipak mogu da ubiju devojku koju je Emhir stavio ispred njihovih kćeri. Naravno, sopstvene ruĉice neće da kaljaju, te su našli najamnog razbojnika, Stefana Skelena, koji pati od prevelike ambicije. Kako je bilo, Skelene? Nećeš da nam ispriĉaš? – Zašto? – viknu Sova. – I kome? Pa ti kao i obiĉno sve znaš, veliki vraĉu! Rjens kao i obiĉno ništa ne zna i tako treba da ostane, a Bonharta to uopšte ne zanima... – A ti, kako sam to već istakao, nemaš ĉime da se hvališ. Kneţevi su te kupili obećanjima, ali previše si pametan da ne shvatiš da ne treba da se petljaš sa gospodiĉićima. Danas si im potreban kao oruđe da ubiju Cintrijku, a sutra će se rešiti tebe jer si skorojević niskog roda. Obećali su ti u novom carstvu radno mesto Vatjea de Ridoa? Verovatno ni sam u to ne veruješ, Skelene. Vatje im je veoma potreban, ali nezavisno od prevrata, tajne sluţbe ostaju uvek iste. Tvojim rukama ţele samo da ubijaju, a Vatje im treba kako bi zavladali aparatom bezbednosti. Osim toga, Vatje je vikont, a ti niko i ništa. – Taĉno – napući usne Sova. – Previše sam pametan da to ne primetim. Znaĉi, sada po redosledu treba da izdam Ardala ep Dahija i da stanem uz tebe, Vilgeforce? Na to ciljaš? Ali ja nisam barjak na kuli! Podrţavam interese revolucije, ali iz ubeđenja i ideja. Treba okonĉati autokratsku tiraniju, sprovesti konstitucionalnu monarhiju, a posle nje demokratiju... – Šta?

– Vladavina naroda. Ustrojstvo u kome će narod vladati. Svi stanovnici svih staleţa, preko najsposobnijih i najpoštenijih predstavnika izabranih na poštenim izborima... Rjens prasnu u smeh. Bonhart se zverski zasmeja. Srdaĉno, mada malo kreštavo, zasmeja se ĉarobnjak Vilgeforc u ksenoglozu. Sva trojica su se dugo smejala i cerekala roneći suze poput graška. – Dobro – prekinu veselje Bonhart. – Nismo se okupili da gledamo predstavu, već zbog trgovine. Devojka u datom trenutku ne pripada svetu poštenih stanovnika svih staleţa, već meni. Ali mogu da je preprodam. Šta vi, ĉarobnjaĉe, imate da ponudite? – Da li te interesuje vlast nad celim svetom? – Ne. – Onda ću ti dozvoliti – reĉe polako Vilgeforc – da budeš prisutan onome što ću raditi devojci. Moći ćeš da posmatraš. Znam da od svih uţitaka najviše voliš da gledaš takve spektakle. Bonhartove oĉi zasijaše belim plamenom. – A nešto konkretnije? – Nešto konkretnije: spreman sam da platim dvadesetostruko više od tvog iznosa. Dve hiljade florena. Uzmi u obzir, Bonharte, da je to dţak para koji ne moţeš da nosiš, biće ti potreban tegleći magarac. Dovoljno ti je za penziju, verandu, golubove, ĉak i za votku i kurve ako budeš umeren. – Dogovoreno, gos‟n ĉarobnjaĉe – zasmeja se naizgled bezbriţno lovac. – Tom votkom i tim kurvama ste mi osvojili srce. Imamo dogovor. Ali ţeleo bih i to preporuĉeno gledanje. Uistinu, više bih voleo da je gledam kako lipše u areni, ali rado ću baciti oko i na vaš rad s noţem. Zavedite to kao bonus. – Dogovoreno. – Brzo ste završili – oceni jetko Sova. – Stvarno, Vilgeforce, brzo i glatko si ugovorio saradnju s Bonhartom. Saradnju koja svakako jeste i biće societas leonina30. Ali da niste nešto zaboravili? Kolibu u kojoj sedite i Cintrijku kojom trgujete ĉuvaju dvojica naoruţanih ljudi. Mojih ljudi. – Dragi koroneru Skelene – zabruja iz kutijice Vilgeforcov glas. – Vređate me misleći da u razmeni ţelim vama da nanesem štetu. Potpuno Leoninsko društvo, lavlje društvo; društvo u kojem pojedinac za sebe uzima sve ne obazirući se na druge. (Prim. prev.) 30

suprotno. Nameravam da budem nesvakidašnje dareţljiv. Ne mogu da vam osiguram tu, kako ste je izvoleli nazvati, demokratiju. Ali garantujem vam materijalnu pomoć, logistiĉku podršku i dostupnost informacija zahvaljujući kojima ćete prestati da budete oruđe i sluga zaverenicima, a postaćete partner. Takav ĉiju će liĉnost i mišljenje poštovati knez Joakim de Vet, vojvoda Ardal ep Duhi, grof Bruane, grof D‟Arvi i ostali plavokrvi zaverenici. Šta s tim što je to societas leonina? Ukoliko je Cirila plen, onda ću lavlji deo plena uzeti ja, što svakako mislim da je zasluţeno. Toliko te to boli? Pa i sam ćeš imati velik profit. Ako mi predaš Cintrijku, radno mesto Vatjea de Ridoa već imaš u dţepu. Ako si šef tajne sluţbe, Skelene, moţeš ostvariti svakojake utopije, moţda ĉak i demokratiju i poštene izbore. Kao što vidiš, za jednu mršavu petnaestogodišnjakinju, dajem ti ispunjenje ţivotnih snova i ambicija. Vidiš li ti to? – Ne – zavrte glavom Sova. – Samo ĉujem. – Rjense. – Slušam, gospodaru. – Daj gos‟n Skelenu primer kvaliteta naših informacija. Kaţi šta si dobio od Vatjea. – U ovom odredu – kaza Rjens – postoji špijun. – Šta? – To što ĉuješ. Vatje de Rido ima ovde krticu. Zna sve što radiš. Zbog ĉega to radiš i za koga. Vatje je ubacio među vas svog agenta. * Prišao joj je tiho. Gotovo ga nije ĉula. – Kena. – Neratine. – Osetila si moje misli. Tamo u kolibi. Znaš o ĉemu sam mislio. Znaĉi da znaš ko sam. – Slušaj, Neratine... – Ne. Ti slušaj, Joana Selborn. Stefan Skelen izdaje zemlju i cara. Kuje zaveru. Svi koji se drţe njega završiće na giljotini. Raskidaće ih konjima na Trgu tisućleća. – Ja ništa ne znam, Neratine. Ja izvršavam naređenja... Šta ti hoćeš od mene? Ja sluţim koroneru... A kome ti sluţiš? – Carstvu. Gospodinu De Ridou.

– Šta ti hoćeš od mene? – Da budeš razumna. – Odlazi. Neću te izdati, neću reći... Ali odlazi, molim te. Ja ne mogu, Neratine. Ja sam obiĉna ţena. Nije to za moju glavu... * Ne znam šta da radim. Skelen je kazao: „gđica Selborn”. Kao da sam oficir. Kome sluţim? Njemu? Caru? Carstvu? A otkud ja znam? Kena se odgurnu leđima od ugla kolibe i mašući motkom i poprekim pogledom otera seoske deĉake koji su radoznalo piljili u Falku dok je sedela pod stubom. Oj, u lepu sam se zbrku uvalila. Oj, zamirisalo je u vazduhu na omĉu. I na konjski izmet na Trgu tisućleća. Ne znam kako će se ovo završiti, pomisli Kena. Ali moram ući u nju. U tu Falku. Makar na trenutak da osetim njene misli. Da znam ono što ona zna. Da shvatim. * – Pribliţila se – reĉe Ciri gladeći maĉku. – Bila je visoka, negovana, dosta drugaĉija od ostatka te bande... Ĉak i lepa na svoj naĉin. Budila je poštovanje. Ona dvojica što su me ĉuvala, vulgarni prostaci, prestali su da psuju kada je došla. Visogota je ćutao. – Ona se – nastavi Ciri – sagnula i pogledala me u oĉi. Odmah sam osetila nešto... Nešto ĉudno... Nešto kao da mi je krcnulo u glavi, zabolelo je. Zazujalo mi je u ušima. Pred oĉima mi je na trenutak bilo veoma bistro... Nešto je ušlo u mene, gnusno i ljigavo... Ja sam znala za to. Jenefer mi je pokazivala u hramu... Ali nisam htela to da dozvolim ovoj devojci... Jednostavno sam odgurnula to nešto ĉime je prodirala u mene, odgurnula sam i izbacila iz sebe, svom snagom koju sam tada imala. A visoka ţena se iskrivila i zateturala kao da sam je udarila pesnicom, napravila je dva koraka unazad... I krv joj je ljusnula iz nosa. Iz obeju nozdrva. Visogota je ćutao. – A ja sam – Ciri podiţe glavu – shvatila šta se dogodilo. Iznenada sam u sebi osetila Moć. Izgubila sam je u pustinji Korat, odrekla je se.

Kasnije nisam mogla crpsti, nisam mogla da je koristim. A ona, ta ţena, dala mi je Moć, štaviše, gurnula mi je oruţje u ruku. To je bila moja šansa. * Kena se zateturala i teško pala na pesak, klateći se i opipavajući zemlju kao pijana. Krv iz nosa joj je lila na usta i bradu. – Šta je... – Andres Verni skoĉi, ali se iznenada uhvati oberuĉke za glavu, otvori usta, a iz usta mu se promoli kreštanje. Široko otvorenih oĉiju, buljio je u Stigvarda, ali iz nosa i ušiju pirata već je tekla krv, a oĉi mu je prekrivala magla. Andres pade na kolena gledajući u Neratina Ceku, koji je stajao sa strane i mirno posmatrao. – Nera... tine... Pomozi... Ceka se nije pomerio. Gledao je devojku. Ona je skrenula pogled ka njegovim oĉima, a on se zanjihao. – Ne treba – preduhitri je brzo. – Ja sam na tvojoj strani. Ţelim da ti pomognem. Daj, preseći ću kanape... Imaš noţ, sama iseci ogrlicu. Ja ću dovesti konje. – Ceka... – izusti iz stegnutog grkljana Andres Verni. – Ti izdaj... Devojka ga udari pogledom, a on pade na Stigvarda, koji je nepomiĉno leţao, i uvi se u poziciju embriona. Kena i dalje nije mogla ustati. Krv joj je u gustim kapljicama kapala na grudi i stomak. – Uzbuna! – vrisnu najednom Hloe Štic naišavši iza kolibe i ispusti ovĉije rebro. – Uzbunaaaa! Silifante! Skelene! Devojka beţi! Ciri je već bila na sedlu. U ruci je imala maĉ. – Tjaaaaa, Kelpi! – Uzbunaaaaaa! Kena je grebala pesak. Nije mogla da ustane. Noge je uopšte nisu slušale, bile su kao od drveta. “Psioniĉarka”, pomisli. „Naletela sam na superpsioniĉarku. Devojka je deset puta jaĉa od mene... Dobro da me nije ubila... Kojim ĉudom sam i dalje svesna?” Iz pravca kolibe već je trĉala gomila na ĉelu sa Olom Haršejmom, Bertom Brigdenom i Tilom Ehradom, a na majdan podno kolovrata hitali su i Dakre Silifant i Boreas Mun. Ciri se okrenu, vrisnu i odgalopira prema reci. Ali i odande su već trĉali naoruţani ljudi. Skelen i Bonhart su izleteli iz kolibe. Bonhart je imao maĉ u ruci. Neratin Ceka je viknuo, naleteo na njih s konjem i obojicu ih obalio.

Potom se pravo sa sedla bacio na Bonharta i prignjeĉio ga uz zemlju. Rjens je istrĉao na prag i posmatrao zabezeknuto. – Hvatajte je! – riknu Skelen skaĉući sa zemlje. – Hvatajte ili ubijte! – Ţiva! – vrisnu Rjens. – Ţivaaaa! Kena je videla kako je Ciri bila odgurnuta od reĉne palisade, kako je okrenula vranu kobilu i pojurila prema kolovratu. Videla je kako je Kabernik Turent doleteo i hteo da je svuĉe sa sedla, videla je kako je blesnuo maĉ, videla je kako je iz Turentovog vrata fljusnuo krmezni mlaz. Dede Vargas i Frip mlađi takođe su to videli. Nisu odluĉili da devojci prepreĉe put, nestali su među kolibama. Bonhart je skoĉio, odgurnuo od sebe Neratina Ceku balĉakom maĉa i strašno ga ubo, skroz kroz grudi. Iz istih stopa je skoĉio za Ciri. Rasporeni i okrvavljeni Neratin uspeo je da ga uhvati za nogu i pustio ju je tek kada ga je Bonhart pribio oštricom za pesak. Ali tih nekoliko sekundi odugovlaĉenja bilo je dovoljno. Devojka je obola kobilu i pobegla od Silifanta i Muna. Skelen je krišom, kao vuk, pritrĉao sleva i zamahnuo rukom. Kena je videla da je nešto zasijalo u letu, videla je kako se devojka trgla i zanela u sedlu, a s lica joj je pljusnula krv kao fontana. Nakrivila se unazad toliko da je neko vreme leţala poleđuške na zadnjici konja. Ali nije pala, uspravila se, uhvatila za sedlo i pribila uz konjski vrat. Vrana kobila je razbacala naoruţana ljude i pojurila pravo ka kolovratu. Za njom su hitali Mun, Silifant i Hloe Štic sa samostrelom. – Neće preskoĉiti! Imamo je! – vrisnu trijumfalno Mun. – Sedam stopa ne moţe da preskoĉi nijedan konj! – Ne gađaj, Hloe! Hloe Štic nije ĉula od sveopšte vriske. Zaustavila se. Naslonila je samostrel na obraz. Kao što je poznato, Hloe nikad ne promašuje. – Leš! – vrisnu. – Leš! Kena je videla kako je nizak muškarac njoj nepoznatog imena pritrĉao, podigao samostrel i izbliza pogodio Hloe u leđa. Strela je prošla kroz nju uz eksploziju krvi. Hloe je pala bez jauka. Vrana kobila je dogalopirala do kolovrata, lagano zabacila glavu i skoĉila. Vinula se i uzdigla iznad kapije, graciozno podavivši prednje noge, prepovila se preko nje poput crne svilene trake. Skupljena jedno uz drugo, zadnja kopita nisu ni okrznula gornju gredu.

– Bogova mi! – kriknu Dakre Silifant. – Bogova mi, kakav je to konj! Vredan je zlata koliko je teţak! – Kobila onome ko je uhvati! – viknu Skelen. – Na konje! Na konje i hitajte! Kroz konaĉno otvoren kolovrat progalopirala je potera podiţući prašinu. Ispred svih, na ĉelu, galopirali su Bonhart i Boreas Mun. Kena je s naporom ustala. I odmah se zateturala i teško pala na pesak. U nogama joj je bolno ţarilo. Kabernik Turent se nije pomerao, leţao je u crvenoj kaljuzi široko raširenih ruku i nogu. Andres Verni je pokušavao da pridigne nesvesnog Stigvarda. Sklupĉana na pesku, Hloe Štic je izgledala kao malo dete. Ola Haršejm i Bert Brigden su dovukli pred Skelena niskog muškarca, onog što je ubio Hloe. Sova je brektao i drhtao od besa. S redenika obešenog oko vrata skinuo je drugu ĉeliĉnu zvezdu, takvom istom je maloĉas ranio devojku u lice. – Neka te pakao proguta, Skelene – kaza niski muškarac. Kena se prisetila njegovog prezimena, Mekeser. Jedija Mekeser. Gemerijac. Upoznala ga je u Rokainu. Sova se pogrbi i snaţno zamahnu rukom. Šestozuba zvezda zafijuka u vazduhu i duboko se zari u Mekeserovo lice, između oka i nosa. Ţrtva nije ni vrisnula, samo je poĉeo snaţno i spazmatiĉno da se trese u Haršejmovom i Brigdenovom stisku. Drhtao je dugo, a zube je iskezio tako sablasno da su svi okrenuli glave. Svi sem Sove. – Išĉupaj iz njega moj orion, Ola – reĉe Stefan Skelen kada je leš najzad omlitavio u rukama koje su ga drţale. – I zakopajte tu strvinu u đubrivo, zajedno sa ovom drugom strvinom, sa ovim hermafroditom. Da ne bi ostalo traga ni od jednog šugavog izdajnika. Odjednom je zaduvao vetar, naišli su oblaci. Odjednom je postalo mraĉno. * Straţari su vikali na zidinama citadele. Sestre Skara hrapale su u duetu. Kohut je glasno mokrio u praznu kiblu. Kena privuĉe ćebe pod bradu. Prisećala se. Nisu stigli devojku. Nestala je. Jednostavno je nestala. Boreas Mun – neĉuveno – izgubio je trag vrane kobile posle neke tri milje. Iznenada,

bez upozorenja, postalo je mraĉno, vetar je gotovo do zemlje povijao drveće. Ljusnula je kiša, ha, zabrujali su gromovi, zasijale munje. Bonhart nije opraštao. Vratili su se u Govorog. Vrištali su međusobno, svi, jedan na jednog, drugi na drugog: Bonhart, Sova, Rjens i taj ĉetvrti, zagonetni, neljudski, kreštav glas. Posle su poterali celu bandu na sedla, osim onih koji, kao i ja, nisu bili u stanju da jašu. Sazvali su seljake s bakljama i pojurili u šume. Vratili su se u zoru. Vratili su se bez iĉega. Ako ne raĉunamo jezu koju su imali u oĉima. “Priĉa”, prisećala se Kena, „poĉela je tek pre nekoliko dana.” U poĉetku su se svi plašili Sove i Bonharta. Oni su bili toliko besni da je bilo bolje ne izlaziti im na oĉi. Za neku nesmotrenu reĉ bi i Brigden, oficir, dobio nagajkom po nosu. Ali posle su priĉali o tome šta se desilo tokom potere. O malecnom slamenom jednorogu iz svetišta, koji je odjednom porastao do razmera zmaja i uplašio konje tako da su jahaĉi popadali, za divno ĉudo, vratove nisu polomili. O nebeskom galopu kavalkade31 ognjenookih utvara na skeletima konja koju je predvodio strašni kralj-kostur naređujući svojim slugama-avetima da zatiru iskrzanim plaštevima tragove kopita crne kobile. O makabrijskom horu kozodoja koji viĉu: „Liiik-errr od krvi, liiikerrr od krvi!” O zavijanju avetne Bean‟ši, vesnice smrti, koje je budilo grozu... „Vetar, kiša, oblaci, krici i drveće fantastiĉnih oblika, uz to i strah koji ima velike oĉi”, komentarisao je Boreas Mun, koji je bio prisutan tamo. „Eto, to je celo objašnjenje. A legnjevi? Legnjevi kao legnjevi”, dodao je, „uvek vrište.” A trag, otisci kopita koji naprasno nestaju kao da je konj u nebesa poleteo? Lice Boreasa Muna, tragaĉa koji ume da nađe ribu u vodi, to pitanje je pretvaralo u kamen. “Vetar”, priĉao je, „vetar je zatrpao tragove peskom i lišćem. Drugog objašnjenja nema.” „Neki su ĉak verovali”, prisećala se Kena. „Neki su ĉak poverovali da su to sve bile prirodne pojave ili priviđenja. Ĉak su im se smejali.” Ali prestali su da se smeju. Posle Dun Dârea. Posle Dun Dârea više se niko nije smejao.

31

Povorka konjanika. (Prim. prev.)

* Kad ju je ugledao, mahinalno je skoĉio unazad i udahnuo vazduh. Pomešala je gušĉije salo s gareţi iz kamina i novonastalom masnom bojom pocrnila oĉi i kapke izduţivši ih dugim linijama sve do ušiju i slepooĉnica. Izgledala je kao demon. – Od ĉetvrte ade u visoku šumu, uz sam rub – ponovi joj smernice. – Zatim duţ reke do tri usahla drveta, od njih grabovom šumom pravo na zapad. Videćeš borove, idi skraja i broj proseke. Skreneš u deveti i kasnije ne skreći. Posle toga ćeš naići na selo Dun Dâre, od njegove severne strane je zaselak. Nekoliko koliba. A iza njih, na raskrsnici, krĉma. – Sećam se. Naći ću, ne boj se. – Najopreznija budi kraj reĉnih okuka. Pazi se mesta gde je trska ređa. Mesta obraslih troskotom. A ako te ipak zadesi mrak u borovoj šumi, zaustavi se i saĉekaj jutro. Ni u kom sluĉaju ne idi kroz moĉvaru noću. Već je skoro mlad mesec, plus oblaci... – Znam. – Ako se radi o Zemlji Jezera... Uputi se na sever, preko brda. Izbegavaj glavne puteve, glavni putevi su puni vojske. Kada dospeš do reke, velike reke koja se zove Silta, to ti je već više od pola puta. – Znam. Imam mapu koju si mi nacrtao. – Ah, da. Istina. Ciri je još jednom proverila sedlo i bisage. Mahinalno, nije znala šta da kaţe. Odugovlaĉila je ono što je trebalo konaĉno da kaţe. – Bilo mi je drago da te ugostim – predupredi je. – Zaista. Zbogom, veštice. – Zbogom, pustinjaĉe. Hvala ti za sve. Već je bila na sedlu, već se spremila da cokne Kelpi kad je prišao i uhvatio je za ruku. – Ciri. Ostani. Saĉekaj da zima... – Stići ću do jezera pre mrazeva. A posle, ako bude tako kao što si kazao, ništa više neće biti vaţno. Vratiću se teleportom na Taned. U školu u Aretuzi. Kod gđice Rite... Visogota... Kako je to bilo davno... – Lastaviĉja kula je legenda. Zapamti, to je samo legenda.

– I ja sam samo legenda – reĉe ogorĉeno. – Od rođenja. Zirael, Lastavica, Ĉedo Nenadnosti. Odabrana. Dete Drevne krvi. Idem, Visogota. Budi mi zdrav! – Budi zdrava, Ciri. * Krĉma na raskrsnici iza zaseoka bila je prazna. Ciprijan Frip mlađi i njegova tri druga zabranili su ulaz stanovnicima i terali su prolaznike. Oni sami su gozbovali i pili svaki dan, sedeli u zadimljenom i mraĉnom lokalu, koji je smrdeo kao i svaka krĉma zimi kada se ne otvaraju prozori i vrata – na znoj, maĉke, miševe, obojke, borovinu, prdeţ, mast, paljevinu i mokru odeću. – Pseća sudbina – ponovi sigurno već stoti put Juz Janovic, Gemerijac, mašući konobaricama da donesu votku. – Dabogda strefila tog Sovu. Naredio nam da sedimo u ovoj raspaloj rupi! Radije bih da po šumama idem u patrolu! – Glupane jedan – odgovori Dede Vargas. – Napolju je đavolja hladnoća! Ja više volim da sam u toplom. I pored devojaka! Zamašno lupi devojku po guzovima. Devojka pisknu ne baš ubedljivo i s vidnom ravnodnušnošću. Bila je, istinu govoreći, priglupa. Rad u krĉmi ju je nauĉio samo da treba da piska ako je udare ili uštinu. Ciprijan Frip i njegova kompanija su se doĉepali obe konobarice već drugog dana nakon dolaska. Krĉmar se plašio da prigovori, a devojke nisu bile baš bistre da misle o prigovorima. Ţivot ih je takođe nauĉio da devojku, ako prigovara, prebiju. Prema tome, razumnije je saĉekati da im dosadi. – Ta Falka – smoreni Rispat la Puant nastavi sledeću standardnu temu dosadnih veĉernjih razgovora – skapala je negde u šumama, kaţem vam. Video sam kako ju je onda Skelen pogodio orionom u lice, kako je iz nje fontana krvi bljuznula! Kaţem vam, iz toga nije mogla da se izvuĉe! – Sova je omanuo – odgovori Juz Janovic. – Jedva ju je zakaĉio orionom. Istina, lice joj je dobro razvalio, sâm sam video. Ali da li je to omelo devojku u skoku iznad kolovrata? Pala je s konja? Kako da ne! A kolovrat smo posle izrnerili: sedam stopa i dva cola, ni manje ni više. I šta? Skoĉila je! A tek kako! Između sedla i zadnjice ne bi mogao noţ da poturiš. – Krv je iz nje tekla, kao iz kabla – pobuni se Rispat la Puant. – Kaţem vam, jahala je, jahala, a onda je pala i skapala u nekoj jaruzi,

sigurno su je vuci i ptice pojeli, kune dovršile, a mravi poĉistili tragove. Kraj, deireadh! Zato mi, kaţem vam, badava ovde sedimo i pare propijamo. I to sopstvene, jer nagradu nešto ne vidim! – Ne moţe biti tako, zato što od leša ni traga ni glasa nije ostalo – reĉe ubeđeno Dede Vargas. – Uvek nešto ostane, lobanja, karlica, neka deblja kost. Rjens, onaj ĉarobnjak, pronaći će ostatke na kraju. Tada će se stvar okonĉati. – I moţda će nas tako poterati da ćemo se sa ushićenjem sećati ove dokolice i ovog groznog svinjca – Ciprijan Frip mlađi baci ogađen pogled na zidove krĉme na kojima je već znao svaki ekser i svaku muzgu. – I ove odvratne rakiještine. I ove dve što smrde na luk, a kad ih karaš, leţe kao telad, gledaju u tavanicu i zube sebi ĉaĉkaju. – Sve je bolje od ove dosade – presudi Juz Janovic. – Urliĉe mi se! Uradimo, majku mu, nešto! Bilo šta! Da zapalimo selo? Zaškripaše vrata. Zvuk je bio toliko nesvakidašnji da su sva ĉetvorica skoĉila s mesta. – Napolje! – zariĉa Dede Vargas. – Nosi se, starĉe! Prosjaĉe! Smrdljivĉe! Napolje, gubi se! – Pusti ga – mahnu rukom Frip. – Vidiš, vuĉe gajde. To je samo ubogi prosjak, sigurno je stari vojnik što sviranjem i pesmom zarađuje po kafanama. Napolju je bljuzgavica i zima. Neka sedne... – Samo dalje od nas – Juz Janovic pokaza prosjaku gde da sedne. – Inaĉe će nas spopasti vaške. Odavde vidim kakvi primerci po njemu mile. Mislio bi neko da nisu vaši, već kornjaĉe. – Daj mu – gospodarski siknu Frip mlađi – nekakvo jelo, domaćine! A nama rakiještine! Prosjak je skinuo s glave veliku krznenu kapu i dostojno raspršio oko sebe smrad. – Da ste mi ţivi i zdravi, velmoţni gospodiĉići – progovori. – Danas je dan uoĉi Saovina, praznik. Na praznik ne valja nikoga terati da na kiši kvasne i mrzne. Na praznik se valja poĉastiti... – Istina – udari se u ĉelo Rispat la Puant. – Dan uoĉi Saovina! Kraj oktobra! – Noć ĉari – prosjak srknu prinesenu razvodnjenu ĉorbu. – Noć duhova i strahova!

– Oho! – reĉe Juz Janovic. – Gledajte, sad će nas prosjak poĉastiti prosjaĉkom priĉom! – Neka priĉa – zevnu Dede Vargas. – Sve je bolje od ove dosade! – Saovine – ponovi uspavani Ciprijan Frip mlađi. – Već pet nedelja od Govoroga. A već dve nedelje kako sedimo ovde. Dve cele nedelje! Saovine, ha! – Noć ĉuda – prosjak obliza kašiku, prstom proĉaĉka nešto s dna zdele i pojede. – Noć strahova i ĉini! – Zar nisam rekao? – iskezi zube Juz Janovic. – Sad će prosjaĉka priĉa. Prosjak se protegnu, poĉeša i štucnu. – Noć uoĉi Saovina – poĉe s emfazom – poslednja noć pred nastanak novembarskog mladog meseca, kod vilenjaka je to poslednja noć stare godine. Kada dođe novi dan, to je kod vilenjaka već nova godina. Kod vilenjaka postoji obiĉaj da se uoĉi Saovina sve vatre u kući i okolini potpale jednom bakljom, a ostatak baklje se dobro sakrije sve do maja i istom se pali vatra na Beletein; onda će, veli se, sve biti srećno i berićetno. I ne samo vilenjaci, nego i naši neki tako ĉine. Kako bi se od zlih duhova zaštitili... – Duhova! – frknu Juz. – Samo slušajte šta ta budala laprda. – To je Saovinska noć! – reĉe prosjak sveĉanim glasom. – Te noći duhovi šetaju po zemlji! Duhovi umrlih kuckaju na prozore, pustite nas, jauĉu, pustite. Tada im treba dati meda i kašu, a to sve votkom poškropiti... – Ja više volim da sebi poškropim grlo votkom – zakikota se Rispat la Puant. – A tvoji duhovi, starĉe, mogu me evo ovde poljubiti. – Oj, gospodiĉiću, ne zbijajte šale s duhovima, ĉuće vas, a vole da se svete! Danas je Saovinsko veĉe, noć strahova i ĉini! Naćulite uši, ĉujete li kako naokolo nešto šušti i kucka? Mrtvi dolaze iz onog sveta, hoće da se ušunjaju u kuće da se ugreju kraj ognjišta i siti da se najedu. Onamo, po ogolelim strnjištima i bezlisnim šumama, huĉe vetar, jadni duhovi zebu, te dolaze u domaćinstva gde je vatra i toplota. Tada ne sme da se zaboravi da im se stavi zdela s hranom na prag, ili negde na trem, jer ako more tamo ništa ne nađu, posle ponoći same ulaze u kolibu da nešto nađu... – Lele! – šapnu glasno jedna od konobarica i odmah pisknu jer ju je Frip štipnuo za zadnjicu.

– Nije loša priĉa! – reĉe. – Ali još je daleko od dobre. Nalijte, domaćine, starcu kriglu brlje, moţda će onda dobru ispriĉati! Dobru priĉu o duhovima, momci, prepoznaćete po tome što udubljenim devojkama moţeš dići suknju, a one neće primetiti! Muškarci se zacerekaše, razleţe se piska obeju devojaka kojima je proveren stepen udubljenosti u priĉu. Prosjak potegnu kuvano pivo srĉući glasno i podrigujući. – Nemoj tu da se nalivaš pa da zaspiš! – upozori ga strašno Dede Vargas. – Ne pojimo te za dţaba! Pripovedaj, pevaj, sviraj gajde! Neka bude veselje! Prosjak otvori usta, u kojima se usamljeni zub beleo poput miljokaza nasred mraĉnog puta. – Šta kaţeš, gospodiĉiću? Saovine su! Kakva muzika, kakvo sviranje? Ne sme! Muzika na Saovine je taj vetar ispred prozora! Vukodlaci zavijaju, vampiri zavode i jauĉu, guli zubima grizu! Bean‟ši ciĉi i krešti, a ko njen krik ĉuje, tome je nesumnjivo brza smrt zapisana. Svaki zli duh izlazi na videlo, veštice lete na njihov zbor pred zimu! Saovine su noć strahova, ĉuda i prikaza! U šumu se ne sme, lesnik tamo grize! Na groblje ne smeš, il‟ će te mrtvak ćapiti! Bolje je uopšte ne izlaziti iz kolibe, a radi sigurnosti, treba zakucati u prag novi gvozdeni noţ, neće se okuraţiti da pređe preko takvog zla. Ţenske moraju oprezno da ĉuvaju decu, inaĉe u Saovinsku noć moţe dete ukrasti rusalka ili ĉuma i mogu podmetnuti gadnog ĉudaka. A koja je ţena bremenita, bolje da ne izlazi napolje, moţe noćnica plod u materici da joj urekne! Umesto deteta, rodiće se striga sa gvozdenim zubima... – Kuku! – Sa gvozdenim zubima. Prvo će majci grudi da odgrize. Posle će ruke da odgrize. Lice da odgrize... Uh, ala sam i ja ogladneo... – Na ti kost, imaš još mesa na njoj. Nije zdravo za stare da jedu više, mogu se zagrcnuti i odapeti, ha-ha! A, dela, donesi mu još piva, devojko. Nego, stari, priĉaj nam još o duhovima! – Saovine, gospodiĉiću, za aveti je poslednja noć da daju sebi oduška. Kasnije im već mraz uzima snagu, odlaze u Bezdan, pod zemlju, odakle celu zimu ne promaljaju nos. Zato je od Saovina do februara, do praznika Imbaelk, najbolje vreme da se ode na opsednuta mesta i onamo traţe blaga. Uzmimo za primer, ako u toplo doba neko kopa kraj kurgana, za tili ĉas će se probuditi drekavac, iskoĉiti i kopaĉa će

proţdrati. A od Saovina do Imbaelka kopaj i grebi koliko te ruke nose: drekavac kao stari vuk spava. – Eto, izmislio je, stara hulja! – Istinu velim, gospodiĉiću. Da, da. Ĉarobnjaĉka je Saovinska noć strašna, ali istovremeno najbolja za vradţbine i bajanja kojekakva. U takvu noć se valja gledati u kosti, u dlanove, i u pasulj, i u belog petla, u luk, u sir, u zeĉju utrobu, u trulog slepog miša... – Fuj! – Saovinska noć, noć strahova i aveti... Bolje je u kolibama sedeti. Cela porodica... Kraj ognjišta... – Cela porodica – ponovi Ciprijan Frip cereći zverske zube na kamarade. – Cela porodica, ĉujete li? Zajedno sa onom što se nedelju dana lukavo od nas krije po nekim gustišima! – Kovaĉeva kći! – domisli se momentalno Juz Janovic. – Zlatokosa lepotica! Imaš mozga, Fripe. Danas je moţemo zdipiti u kolibu! Šta kaţete, momci? Da upadnemo u kovaĉevu farmu? – Uhhh, haj‟mo odmah – Dede Vargas se jako proteţe. – Pred oĉima mi je, kaţem vam, ta kovaĉeva kći kako šeta kroz selo, te sisice kako skaĉu, ta guza kako se njiše... Trebalo je još tada da je uzmemo, ne da ĉekamo, ali Dakre Silifant, glupi disciplinar... Deder, danas Silifant nije ovde, a kovaĉeva kći u kolibi! Ĉeka! – Već smo rascopali starešinu ovog sela sekirom – iskrivi se Rispat. – Rasporili smo prostaka koji je hteo da mu pomogne. Treba li nam još leševa? Kovaĉ i njegov sin su kao dva hrasta. Nećemo ih dobiti na strah. Treba ih... – Osakatiti – dovrši mirno Frip. – Samo da ih malo osakatimo, ništa više. Završavajte pivo, spremićemo se i idemo u selo. Pripremićemo sebi Saovine! Obući ćemo koţuhe naopako, riĉaćemo i harati, seljaci će pomisliti da su to đavoli ili drekavci! – Do‟vatićemo kovaĉicu tamo, u kolibi, da se zabavimo po naški, po gemerijski, pred oĉima porodice? – Jedno ne iskljuĉuje drugo – Frip mlađi pogleda u noć kroz kapke prozora. – Ala je poĉeo vetar, majku mu! Ala se topole savijaju! – Ohoho – reĉe prosjak kroz kriglu. – To nije vetar, gospodiĉiću, nije vetar! Ĉarobnice jure na metlama, neke pak ašovima i vilama, tragove za sobom metlama zameću. Ne znaš kada će takva da preseĉe put ĉoveku u šumi ili s leđa da se došunja, ne znaš kad će napasti! A zube kakve ima!

– Prosjaĉe, decu ti plaši ĉarobnicama! – Ne šalite se, gospodiĉiĉu, u zao ĉas. Još ću vam reći da najgroznije veštice, one veštiĉjeg staleţa grofice i kneginjice, oho-ho, one nisu na metlama, nisu na vilama i motikama, ne! One galopiraju na svojim crnim maĉkama! – Hehehehe! – Istina je! U Saovinsku noć, u tu jednu jedinu noć, maĉke veštica se pretvaraju u kobile crne poput katrana. I teško onom ko u noći crnoj poput gavrana ĉuje topot kopita i ugleda vešticu na vranoj kobili. Ko se s takvom vešticom sretne neće pobeći smrti. Zavrteće ga veštica kao vetar lišće, poslaće ga na onaj svet! – Kada se vratimo, završićeš! A da bi dobru priĉu ispriĉao, smisli je, starĉe sablasni, a gajde našteluj! Kada se vratimo, biće ovde rusvaj! Plesaće se i drpati gđica kovaĉica... Šta je, Rispate? Rispat la Puant, koji je izašao na trem da olakša bešiku, vratio se trĉeći, a lice mu je bilo belo kao sneg. Brzo je zagestikulirao pokazujući vrata. Nije stigao da izusti reĉ. I nije bilo potrebno. Iz dvorišta je gromko zarzao konj. – Vrana kobila – reĉe Frip lica gotovo prilepljenog za prozor. – Ista vrana kobila! To je ona! – Ĉarobnica? – Falka, budalo. – To je njen duh! – Rispat naglo udahnu vazduh. – Avet! Ona nije mogla da preţivi. Umrla je i vraća se kao avet! Na Saovinsku noć... – Prispeće u noći crnoj kao gavran – promrmlja prosjak, pritiskajući praznu kriglu uz stomak. – A ko se s njom sretne neće pobeći smrti... – Oruţje, uzmi oruţje – reĉe grozniĉavo Frip. – Brzo! Opkolite vrata sa obe strane! Ne razumete? Posrećilo nam se! Falka ne zna za nas, došla je ovamo da se ogreje, hladnoća i glad su je isterali iz skrovišta! Pravo u naše ruke! Sova i Rjens će nas obasuti zlatom! Uzmite oruţje... Vrata zaškripaše. Prosjak se pogrbio pod stolom i zatvorio oĉi. Nije dobro video. Oĉi su mu bile stare, uništene glaukomom i hroniĉnim zapaljenjem veţnjaĉe. Uz to je u krĉmi bilo tamno i zadimljeno. Prosjak je jedva video vitku figuru koja je kroĉila u izbu kroz vrata, obuĉenu u jaknu od koţa ondatri, s kapuljaĉom i šalom koji joj je zaklanjao lice. Međutim, sluh je prosjak

imao dobar. Ĉuo je tihi krik jedne od konobarica, zvuk klompi druge konobarice, poluglasne psovke krĉmara. Ĉuo je škripu maĉeva u kanijama. I tih, zajedljiv glas Ciprijana Fripa: – Imamo te, Falka! Nisi nas oĉekivala ovde, a? – Oĉekivala sam – ĉuo je prosjak i zadrhtao na odjek tog glasa. Video je pogled vitke figure. I ĉuo uzdahe groze. Prigušen krik neke od devojaka. Nije mogao da vidi da li je devojka po imenu Falka skinula kapuljaĉu i šal. Nije mogao da vidi grozno unakaţeno lice. I oĉi svuda namazane bojom od ĉađi i masti, tako da su izgledale kao oĉi demona. – Ja nisam Falka – reĉe devojka. Prosjak je ponovo video njen brz, razmahan pokret, video je kako je nešto ognjeno zasijalo pod svetlom lojanica. – Ja sam Ciri iz Kaer Morhena. Ja sam veštica. Došla sam ovamo da ubijam. Prosjak, koji je mnogo puta u ţivotu video kafansku tuĉu, imao je uveţban naĉin da izbegne povrede: zagnjurio je pod sto, šćućurio se i snaţno se uhvatio za noge stola. Jasno je da iz te pozicije ništa nije mogao da vidi. Uopšte nije ni hteo. Snaţno se drţao za sto, a sto je šetao po izbi zajedno sa svim nameštajem kroz lupu, tresku i krckanje, topot teško potkovanih ĉizama, psovke, krike, stenjanje i zveket ĉelika. Konobarica je bez prestanka uţasno vrištala. Neko je pao na sto prevrćući nameštaj zajedno sa zgrĉenim prosjakom, obalio ga na pod. Prosjak zariĉa osetivši da na njega pršti vrela krv. Dede Vargas, koji je odmah hteo da ga otera odatle – prosjak ga je poznao po mesinganim dugmićima na okovratniku – jezivo je kreštao, bacao se, prskao krvlju, tukao oko sebe rukama. Jedan od nekontrolisanih udaraca pogodio je prosjaka pravo u oko. Prosjak sad već više ništa nije video. Konobarica, koja je vrištala, zagrcnula se, utišala, uzela dah i opet poĉela da vrišti, u nešto višem tonalitetu. Neko je gromovito pao na pod, ponovo se po sveţe opranom borovom podu razbrizgala krv. Prosjak nije poznao da je taj koji je upravo umirao bio Rispat la Puant, koga je Ciri ubola u vrat. Nije video kako je Ciri napravila piruetu odmah ispred Fripa i Janovica, kako je prošla njihove gardove kao sena, kao siv dim. Janovic se zaokrenuo za njom brzim, mekim, maĉjim okretom. Bio je vešt maĉevalac. Sigurno stojeći na desnom stopalu, udario je dugom, ispruţenom primom ciljajući u lice devojke, pravo u njen odvratni oţiljak. Morao je da pogodi.

Nije pogodio. Nije stigao da se zakloni. Ubola ga je dok je padao, izbliza, oberuĉke, kroz grudi i stomak. I odmah je skoĉila unazad, zavrtela se beţeći od Fripovog udarca i ljusnula savijenog Janovica po vratu. Janovic je drmnuo ĉelom o klupu. Frip je preskoĉio klupu i leš i napao poletno. Ciri je iskosa odbila udarac, napravila piruetu i kratko ga posekla po kuku iznad butine. Frip je posrnuo, pao na sto izgubivši ravnoteţu i instinktivno ispruţio ruku ispred sebe. Kada se naslonio na šaku, Ciri mu ju je brzim udarcem odsekla. Frip je pridigao patrljak iz kog je šikljala krv i gledao ga usredsređeno, a onda je pogledao u šaku koja je stajala na stolu. I odjednom je pao – ţestoko, svom silinom je seo zadnjicom na pod kao da se okliznuo na sapun. Zariĉao je, a potom je poĉeo da zavija, divljim, visokim, otegnutim vuĉjim glasom. Šćućuren ispod stola, obliven krvlju, prosjak je ĉuo kako je na trenutak trajao taj avetni duet – konobarica koja monotono vrišti i Frip s njegovim spazmatiĉnim zavijanjem. Devojka je zaćutala, prva okonĉavajući vrisak divljim, prigušenim kreketom. Frip je jednostavno utihnuo. – Mama... – reĉe iznenada, potpuno jasno i svesno. – Mamice... Kako to... Kako... Šta mi... se dogodilo? Šta mi... je? – Umireš – kaza unakaţena devojka. Prosjaku je ostatak kose stajao uvis. Da bi suzdrţao cvokotanje zuba, pritisnuo ih je na rukav kaputa. Ciprijan Frip mlađi ispustio je iz sebe odjek, kao da je nešto s naporom gutao. Nije više izustio nijedan zvuk. Nijedan. Bilo je potpuno tiho. – Šta si to uĉinila... – zajeĉa u tišini krĉmar. – Šta si uĉinila, devojko... – Ja sam veštica. Ubijam stvorove. – Obesiće nas... I krĉmu će spaliti! – Ubijam stvorove – ponovi, a u glasu joj se javi nešto poput ĉuđenja. Poput dvournljenja. Nesigurnost. Krĉmar je zaurlao, zastenjao i zaridao. Prosjak je polako izgmizao ispod stola odgurujući se o leš Dedea Vargasa, o njegovo gnusno smrskano lice.

– Jašeš na vranoj kobili... – promrmlja. – U noć crnu poput gavrana... Tragove za sobom meteš... Devojka se okrenu i pogleda ga. Lice je već obavila šalom, a iznad šala su gledale oĉi aveti oblikovane crnim krugovima. – Ko se s tobom sretne – promumla prosjak – taj od smrti neće umaći... Zato što si ti sama smrt. Devojka ga je posmatrala. Dugo. I dosta ravnodušno. – U pravu si – reĉe konaĉno. * Negde u moĉvarama, daleko ali znatno bliţe nego ranije, po drugi put je zagrmelo zavodniĉko zavijanje Bean‟ši. Visogota je leţao na podu, na koji je pao kada je ustajao iz kreveta. Sa uţasom je ustvrdio da ne moţe da ustane. Njegovo srce je udaralo, dolazilo u grlo, davilo ga. Znao je već ĉiju smrt najavljuje noćni krik vilenjaĉke utvare. „Ţivot je bio lep”, pomisli. „Uprkos svemu.” – Bogovi... – prošapta. – Ne verujem u vas... Ali ako ipak postojite... Sablasan bol odjednom mu je eksplodirao u grudima, iza grudne kosti. Negde u moĉvarama, daleko ali znatno bliţe nego ranije, Bean‟ši zaskiĉa zverski po treći put. – Ako postojite, zaštitite vešticu na njenom putu!

– Imam velike oči da te bolje vidim! – dreknu nepokolebljivi vuk. – Imam velike šape da te njima uhvatim i obgrlim! Sve imam veliko, sve, sada ćeš se nepobitno sama uveriti u to. Zasto me gledaš tako čudno, mala devojčice? Zašto ne odgovaraš? Veštica se osmehnu. – Imam za tebe iznenađenje. Fluren Delanoj, Iznenađenje, iz toma Bajke i predanja

Jedanaesto poglavlje

Polaznice su nepomiĉno stajale pred arhisveštenicom, ispravljene kao strune, napete, neme, malo blede. Bile su spremne za put, spremne do najsitnijih detalja. Muška, siva putna odela, tople košulje koje ne ograniĉavaju pokrete, ugodne vilenjaĉke ĉizme. Kosa ošišana tako da bi je lako mogle odrţavati i drţati ĉistom u logorima i tokom marševa, kako ih ne bi ometala u radu. Spakovane male torbe s namirnicama potrebnim za put i nuţnom opremom. Ostalo je trebalo da im dâ vojska. Vojska ka kojoj su se uputile. Lica obeju devojaka bila su spokojna. Naizgled. Tris Merigold je videla da obema malkice drhte ruke i usne. Vetar je prohujao po golim granama drveća u hramskom parku i poterao po ploĉniku dvorišta trulo lišće. Nebo je bilo modro. Osećala se mećava u vazduhu. Neneke je prekinula tišinu. – Jeste li već raspoređene? – Ja ne – promumla Eurneid. – Zasad ću zimu provesti u kampu kod Vizime. Komesar za regrutaciju je kazao da će u proleće tamo doći odredi kondotjera sa severa... Biću felĉerka u nekom od tih odreda. – A ja sam – osmehnu se bledo Iola Druga – već raspoređena u vojnu hirurgiju, kod gospodina Mila Vanderbeka. – Nemojte samo da me osramotite – Neneka baci strašan pogled na obe polaznice. – Nemojte da osramotite mene, hram i ime Velike Melitele. – Nećemo sigurno, majko. – I pazite se. – Hoćemo, majko. – Pored ranjenika ćete padati s nogu, nećete stići da spavate. Bojaćete se, sumnjaćete dok gledate u bol i smrt. A tada se lako seţe po narkotik ili stimulant. Oprezno s tim. – Znamo, majko. – Rat, strah, ubistva i krv – arhisveštenica baci pogled na obe – dovodi do slabljenja morala, a povrh toga, za neke je to snaţan

afrodizijak. Kako će na vas delovati, balavice, u ovom trenutku ne znate i ne moţete znati. Molim vas da i na to obratite paţnju. Ako pak dođe do neĉeg sliĉnog, uzmite preventivna sredstva. Ako i pored toga neka od vas padne u probleme, dalje od seoskih vraĉeva i ţenturaĉa! Potraţite hram, a najbolje ĉarobnicu. – Znamo, majko. – To je sve. Sada moţete prići po blagoslov. Jednoj po jednoj stavljala je dlan na glavu, grlila je i ljubila. Eurneid je zašmrcala. Iola Druga se, kao i uvek, rasplakala. Neneke, iako joj je oko sijalo više nego inaĉe, frknula je. – Bez scena, bez scena – reĉe naizgled gnevno i oštro. – Idete u obiĉan rat. Odande se vraća. Uzimajte torbe i doviđenja. – Doviđenja, majko. Hodale su brzo ka kapiji hrama, nisu se osvrtale. Pogledom su ih ispraćale arhisveštenica Neneke, ĉarobnica Tris Merigold i pisar Jare. Ovaj poslednji je narnetljivim pokašljavanjem skrenuo paţnju na sebe. – O ĉemu se radi? – Neneke iskosi oĉi ka njemu. – Njima si dozvolila! – planu grozniĉavo momak. – Njima, devojkama, dozvolila si da pođu! A ja? Zašto ja ne smem? I dalje moram da prevrćem prljave pergamente ovde iza ovih zidina? Nisam bogalj niti kukavica! Za mene je sramota da sedim u hramu dok devojke... – Te devojke – prekinu ga arhisveštenica – ceo svoj mladi ţivot uĉile su da leĉe i isceljuju, da se brinu o bolesnima i ranjenima. Ne idu u rat zbog patriotizma ili zato što su ţeljne avantura, već zato što će tamo biti bezbroj ranjenih i bolesnih. Gomila posla, dan i noć! Eurneid i Iola, Mira, Katje, Pruna, Debora i druge devojke su doprinos hrama u tom ratu. Hram, kao deo zajednice, ima obaveze prema zajednici. Hram daje vojsci i ratu svoj doprinos: iskusne struĉnjake. Razumeš li to, Jare? Struĉnjake! Ne meso za klanje! – Svi stupaju u vojsku! Samo kukavice ostaju kod kuće! – Priĉaš gluposti, Jare – reĉe oštro Tris. – Ništa nisi shvatio. – Ja hoću da idem u rat... – glas momka se slomio. – Hoću da spasem... Ciri... – Molim lepo – reĉe ismevaĉki Neneke. – Vitez lutalica ţeli da spase damu svoga srca. Na belom konju... Zaćutala je pod pogledom ĉarobnjakinje.

– Uostalom, dosta više o tome, Jare – zgromila je momka pogledom. – Rekla sam da ne dozvoljavam! Vraćaj se knjigama! Uĉi. Tvoja budućnost je nauka. Hajde, Tris. Ne gubimo vreme. * Na raširenom platnu ispred oltara stajao je koštani ĉešalj, jeftin prsten, knjiga oštećenih korica, izbledela plava marama. Kraj predmeta je kleĉala Iola Prva, sveštenica proroĉkih sposobnosti. – Ne ţuri, Iola – preduhitri je Neneke, koja je stajala pored nje. – Koncentriši se polako. Nećemo munjevito proroĉanstvo, nećemo enigme s hiljadu rešenja. Ţelimo sliku. Jasnu sliku. Preuzmi auru s tih predmeta, oni su pripadali Ciri, Ciri ih je dodirivala. Preuzmi auru. Polako. Nema ţurbe. Napolju je duvao vetar i provejavalo je. Krovove i dvorište hrama brzo je pokrivao sneg. Bio je devetnaesti dan novembra. Pun mesec. – Spremna sam, mati – reĉe svojim melodiĉnim glasom Iola Prva. – Poĉni. – Trenutak – Tris brzo ustade s klupe i zbaci s ramena krzno ĉinĉile. – Trenutak, Neneke. Hoću da uđem u trans zajedno s njom. – Ovde nije bezbedno. – Znam. Ali ţelim da vidim. Sopstvenim oĉima. Duţna sam joj to. Ciri... Ja tu devojku volim kao mlađu sestru. U Kedvenu mi je spasla ţivot, rizikujući svoju glavu... Glas ĉarobnice se odjednom prelomio. – Isto kao Jare – odmahnu glavom ĉarobnica. – Trĉi u spas, naslepo, da slomiš vrat ne znajući kuda i zašto. Ali Jare je naivan momak, ti si zrela i navodno mudra volšebnica. Trebalo bi da znaš da nećeš pomoći Ciri tako što ćeš pasti u trans. A sebi moţeš naškoditi. – Hoću da uđem u trans zajedno sa Iolom – ponovi Tris grizući usne. – Dozvoli mi, Neneke. Uostalom, šta rizikujem? Napad epilepsije? Ĉak iako se desi, izvući ćeš me iz toga. – Rizikuješ – reĉe polako Neneke – da vidiš ono što ne treba da vidiš. “Brdo”, pomisli Tris, „brdo Soden. Na kome sam jednom umrla. Na kom su me sahranili i uklesali moje ime na nadgrobnom spomeniku. Brdo i grob koji će jednom podsetiti na mene.” – Znam to. To mi je već jednom proreĉeno.

– Ja sam već donela odluku – reĉe hladno i gordo ustajući i oberuĉki zabacujući za vrat svoju divnu kosu. – Poĉnimo. Neneke kleknu i osloni ĉelo na spojene šake. – Poĉnimo – reĉe tiho. – Spremi se, Iola. Klekni pored mene, Tris. Uzmi Iolu za ruku. Napolju je bila noć. Duvao je vetar i padao sneg. * Na jugu, daleko iza Amelskih planina, u Metini, u zemlji zvanoj Stojezera, u mestu udaljenom od grada Elandera i hrama Melitele petsto milja leta vrane, sneni san naglo je probudio ribara Gostu. Probuđeni Gosta nikako nije mogao da se priseti sadrţine sna, ali ĉudan nemir dugo mu nije dozvolio da zaspi. * Svaki ribar koji vlada svojim zanatom zna da se grgeĉ treba loviti samo pri prvom ledu. Ovogodišnja zima, iako nenadano rana, nameštala je ujdurmu, a bila je hirovita poput lepe i uspešne cure. Prvim mrazem i vejavicom zlokobno je iznenadila, kao razbojnik iz zasede, na poĉetku novembra, odmah posle Saovina, kada niko još nije oĉekivao mrazove i snegove, a posla je bilo preko glave. Već oko polovine novembra, jezera su se zacaklila tananim pokrivaĉem, koji će, ĉinilo se, jedva izdrţati teţinu ĉoveka, kad zima hirovita odjednom odstupi – vrati se jesen, ljusnu kiša, pokrivaĉ poškropljen kišom rascepka se, a topli juţni vetar otisnu ga ka obali i rastopi. „Kog đavola”, ĉudili su se seljani. „Hoće li biti zime ili neće?” Nisu prošla tri dana, a zima se vrati. Ovaj put obrela se bez snega, bez susneţice, ali je zato mraz stisnuo kao kovaĉ kleštima. Ĉak je zatreštalo. Nakvašene vodom, strehe su u toku jedne noći iscerile oštre zube ledenica, a zgranute patke umalo se nisu zaledile u paĉjoj bari. A jezera Mil Trehta su izdahnula i postala led. Gosta je priĉekao još jedan dan radi sigurnosti, a potom je skinuo s tavana škrinju s remenom koja se nosi na ramenu i u kojoj je drţao ribarsku opremu. Valjano je napunio svoje ĉizme slamom, nadenuo koţuh, uzeo dleto, vreću i pohitao na jezero. Kao što se zna, ako će loviti grgeĉa, onda najbolje na prvom ledu. Led je snaţan. Malo se uginjao pod ĉovekom, malo je škripao, ali drţao je. Gosta je izašao na dubinu, izdubio dletom rupu, seo na škrinju,

razmotao konopac od konjske dlake priĉvršćen za prut od tisovine, nakaĉio je kalajisanu ribu na kuku i spustio je u vodu. Prvi grgeĉ od pola lakta apnuo je mamac i pre nego što je pao i nategao kanap. Nije prošlo sat vremena a oko rupe je stajalo više od pola stotine zelenih, prugastih riba s perajima crvenim poput krvi. Gosta je imao više grgeĉa nego što mu je bilo potrebno, ali ribarska euforija ne dopušta mu da prestane da lovi. Na kraju krajeva, ribe je uvek mogao da razdeli susedima. Ĉuo je otegnuto frkanje. Podigao je glavu s rupe. Na obali jezera stajao je predivan crn konj, para mu je kuljala iz nozdrva. Jahaĉu u bundi od ondatri lice je bilo pokriveno šalom. Gosta je oblizao pljuvaĉku. Za beg je bilo prekasno. U dubini duše je raĉunao da se jahaĉ ipak neće odvaţiti da izađe s konjem na tanak led. Mahinalno je i dalje pomerao štap, još jedan grgeĉ je zakaĉio konopac. Ribar ga je izvukao, skinuo, bacio na led. Krajiĉkom oka je video da jahaĉ silazi s kobile, zabacuje vođice na ogolelu granu i ide ka njemu, paţljivo koraĉajući po klizavom pokrivaĉu. Grgeĉ se koprcao na vodi, protezao je šiljata peraja, pomerao škrge. Gosta je ustao, sagnuo se po dleto koje je u sluĉaju potrebe moglo da mu posluţi kao oruţje. – Ne plaši se. To je bila devojka. Sada kada je skinula šal s lica video joj je lice, unakaţeno odvratnim oţiljkom. Na leđima je imala maĉ, video je rukohvat lepe izrade kako štrĉi iznad ramena. – Neću ti uĉiniti nikakvo zlo – reĉe tiho. – Ţelim samo da pitam za put. „Malo sutra”, pomisli Gosta. „Sada, po zimi. Po mrazu. Ko sada luta ili putuje? Samo razbojnik. Ili prognanik.” – Ova zemlja je Mil Trahta? – Pa... – promrmlja Gosta gledajući u rupu u crnoj vodi. – Mil Trahta. Ali mi kaţemo: Stojezera. – A jezero Tarn Mira? Znaš za njega? – Svi znaju – pogleda u devojku prestrašen. – Mada ga mi ovde zovemo Ponor. Ukleto jezero. Surova dubina... Tamo ţive rusalke, dave ljude. I aveti ţive u starovekovnim, ukletim pukotinama. Video je kako su joj zelene oĉi zablistale.

– Tamo su ruševine? Kula moţda? – Ma kakva kula – nije uspeo da suzdrţi smeh. – Kamen na kamenu, zatrpano kamenom, obraslo travuljinom. Gomila šljunka... Grgeĉ je prestao da poskakuje, leţao je, pomerao škrge među svojom šarenom prugastom braćom. Devojka je posmatrala zamišljena. – Smrt na ledu – reĉe – ima u sebi nešto oĉaravajuće. – A? – Koliko je daleko to jezero s ruševinama? Kuda da jašem? Rekao je. Pokazao. Ĉak je izgrebao na ledu oštrim krajem dleta. Klimala je glavom, pamtila. Kobila na obali jezera udarala je kopitima u zemlju, firktala, para joj je kuljala iz nozdrva. * Posmatrao je kako se udaljava duţ zapadne obale jezera, kako galopira rubom urvine, u pozadini ogolelih jova i breza, kroz divnu, bajkovitu šumu, koju je mraz ukrasio belom glazurom inja. Vrana kobila trĉala je s neopisivom prijaznošću, hitro, a istovremeno lagano, jedva se mogao ĉuti udar kopita o smrznutu zemlju, jedva je srebrnasti sneg prašio s dodirnutih grana. Kao da je kroz tu mrazom prelivenu i zaleđenu šumu iz bajke trĉao ne obiĉan, već bajoslovan konj, konj-prikaza. Moţda je to bila prikaza? Demon na avetnom konju, demon koji je preuzeo oblik devojke ogromnih zelenih oĉiju i unakaţenog lica? Ko, ako ne demon, putuje zimi? Pita za put do uklete ruševine? Kada je zamakla, Gosta je brzo smotao svoje ribarske svaštarije. Kući je išao šumom. Kruţio je, no um i instinkt su ga upozorili da ne ide šumskim putem, da ne bude na vidiku. Devojka, šaputao mu je um, uprkos svim verovatnoćama, nije bila avet, bila je ĉovek. Vrana kobila nije bila prikaza, već konj. A za takvima, što usamljeno jure na konju kroz pustoš, i to zimi, veoma ĉesto ide potera. Sat vremena kasnije, šumskim putem je progalopirala potera. Ĉetrnaest konja. * Rjens je još jedanput protresao srebrnu kutijicu, opsovao i u besu je tresnuo o obluĉje sedla. Ali ksenoglaz je ćutao. Kao zaĉaran. – Magijsko govno – prokomentarisa hladno Bonhart. – Pokvarila se drangulija s vašara.

– Ili nam Vilgeforc demonstrira šta misli o nama – doda Stefan Skelen. Rjens podiţe glavu i odmeri obojicu zlim pogledom. – Zahvaljujući dranguliji s vašara – reĉe jetko – još uvek nam je glava na ramenima i nećemo je još izgubiti. Zahvaljujući gos‟n Vilgeforcu, znamo kuda se devojka uputila. Znamo kuda da idemo i šta moramo da uĉinimo. Smatram da je to mnogo u poređenju s vašim delovanjem još pre mesec dana. – Ne laprdaj toliko. Hej, Borease? Šta kaţu tragovi? Boreas Mun se ispravi i zakašlja. – Bila je ovde sat vremena pre nas. Kada moţe, trudi se da jaše oštro. Ali ovo je teţak teren, ĉak i na toj neĉuvenoj kobili nije više od pet-šest milja ispred nas. – Dakle, ipak tera među tim jezerima – promumla Skelen. – Vilgeforc je bio u pravu. A nisam mu verovao... – Ni ja – prizna Bonhart. – Ali samo dok momci juĉe nisu potvrdili da kod jezera Tarn Mira zaista postoji neka magiĉna građevina. Konji su frktali, duvali paru iz nozdrva. Sova je bacio pogled preko levog ramena, na Joanu Selborn. Već nekoliko dana mu se nije sviđao izraz lica telepatkinje. „Postaje nervozna”, pomislio je. „Ova jurnjava nas je sve umorila, fiziĉki i psihiĉki. Vreme je da se to okonĉa. Krajnje vreme.” Hladna drhtavica preletela mu je preko leđa. Prisetio se sna koji ga je snašao prethodne noći. – Dobro je! – strese se. – Dosta meditiranja. Po konje! * Boreas Mun skliznu sa sedla i potraţi tragove. Nije bilo lako. Zemlja je bila smrznuta kao kamen, formirale su se smrznute grudvice, a sneg, koji je vetar brzo raznosio, zadrţavao se samo u brazdama i prosecima. U njima je Boreas traţio otiske potkovica vrane kobile. Morao je da bude vrlo oprezan da ne izgubi trag, pogotovo sada kada je magijski glas iz kutijice ućutao i prestao da deli savete i smernice. Bio je neljudski umoran i uznemiren. Jurili su devojku već skoro tri nedelje, od Saovina, od masakra u Dun Dâreu. Gotovo tri sedmice na sedlima, konstantno u jurišu. A i dalje vrana kobila i devojka koja ju je jahala nisu slabile, nisu usporavale tempo.

Boreas Mun je traţio tragove. Nije mogao da prestane da misli o snu koji ga je snašao prethodne noći. U tom snu je tonuo, davio se. Crni ponor zatvorio se nad njegovom glavom, a on je išao na dno, u grlo, u pluća prodirala mu je ledena voda. Probudio se u znoju, mokar, vreo – iako je naokolo vladala potpuna zlehuda hladnoća. „Dosta više”, mislio je viseći sa sedla i traţeći tragove. „Krajnje je vreme da završim s tim.” * – Gospodaru? Ĉujete me? Gospodaru? Ksenogloz je ćutao kao zaĉaran. Rjens je snaţno slegao ramenima i pljunuo u grube dlanove. Vrat i leđa ujedala je studen, krsna i bedrena kost su bolele i svaki jaĉi pokret konja podsećao je na taj bol. Nije mu se više dalo ni da psuje. Gotovo tri sedmice u sedlima, u neprestanoj poteri. U prodornoj hladnoći, a nekoliko dana u groznom mrazu. A Vilgeforc ćuti. Mi takođe ćutimo. I gledamo se popreko. Rjens protrlja dlanove i navuĉe rukavice. “Skelen”, pomisli, „kada me posmatra, ima ĉudan pogled. Da li kuje izdaju? Nekako se previše i prelako dogovorio s Vilgeforcom... A taj odred, ti glavoresci, ipak su njemu odani, njegove naredbe izvršavaju. Ako uhvatimo devojku, bez obzira na dogovor, spreman je da je ubije ili sprovede kod tih svojih zaverenika da otelotvori sulude ideje o demokratiji i narodnoj vlasti. „Moţda je Skelenu već dosta zavera? Urođeni konformista i konjunkturalista, moţda sada razmišlja da devojku dostavi caru Emhiru? „Ĉudno me posmatra. Sova. I cela ta njegova banda... Ta Kena Selborn... “A Bonhart? Bonhart je nepredvidivi sadista. Kada govori o Ciri, glas mu podrhtava od besa. U zavisnosti od kaprica, devojku je spreman da pogubi ili otme kako bi joj naredio da se bori po arenama. Dogovor s Vilgeforcom? Njega taj dogovor neće nimalo zanimati. Pogotovo sada kada Vilgeforc...” Izvadi ksenogloz ispod pazuha. – Gospodaru? Ĉujete me? Rjens je ovde...

Aparatić je ćutao. Rjens više nije imao volju da proklinje. „Vilgeforc ćuti. Skelen i Rjens su sklopili dogovor s njime. A za dan ili dva, kada stignemo devojku, moţe se ispostaviti da pakta nema. A ja tada mogu dobiti noţ u grlo. Ili da pođem u lancima u Nilfgard kao dokaz i zaloga Sovine lojalnosti... „Sto mu gromova! „Vilgeforc ćuti. Ne daje mi savete. Ne pokazuje mi put. Ne objašnjava sumnje svojim mirnim, logiĉnim glasom koji pogađa u dno duše. Ćuti. „Ksenogloz je podlegao havariji. Moţda od ove hladnoće? A moţda... „Moţda je Skelen bio u pravu? Moţda se Vilgeforc stvarno bavi neĉim drugim i zaboravio je da brine o nama i našoj sudbini? „Svih mi đavola, nisam mislio da će tako biti. Da sam pretpostavio, ne bih se uhvatio ovog zadatka kao pijan plota... Pošao bih da ubijem vešca umesto Širua... Majku mu! Ja ovde mrznem, a Širu se sigurno negde greje u toplom... „Kada samo pomislim da sam se sâm trpao da mene pošalju po Ciri, a Širua po vešca. Sâm sam to traţio. „Onda, poĉetkom avgusta, kada je u naše ruke dopala Jenefer.” * Svet koji je maloĉas bio nerealno, meko, glibavo i lepljivo crnilo, brzo je naborao tvrde površine i konture. Postao je jasniji. Postao je stvaran. Jenefer je otvorila oĉi, protresena konvulzivnom drhtavicom. Leţala je na kamenju, među leševima i pocrnelim daskama, prikleštena ostacima drakara “Alkiona”. Naokolo je videla noge. Noge u teškim ĉizmama. Jedna od tih ĉizama ju je trenutak pre no što se osvestila šutnula. – Ustaj, veštice! Iznova šut, koji je odzvanjao bolom sve do korena zuba. Videla je lice kako se naginje nad njom. – Ustaj, rekao sam! Na noge! Prepoznaješ li me? Trepnula je oĉima. Prepoznala je. To je bio tip koga je jednom pripalila kada je beţao od nje teleportom. Rjens. – Poravnaćemo raĉune – obeća joj. – Poravnaćemo raĉune za sve, ĉudakinjo. Nauĉiću te šta je bol. Ovim rukama i ovim prstima ću te nauĉiti bolu.

Napregla se, stisnula i raširila dlanove spremna da baci ĉini. I istog momenta se uvila kao klupko, gušeći se, brekćući i drhteći. Rjens se gromko zasmejao. – Ništa od toga, a? – ĉula je. – Nemaš ni trunku moći! Ne moţeš da se meriš s Vilgeforcom u ĉinima! Istisnuo je iz tebe sve do poslednje kapi, kao surutku iz sira. Ne moţeš ĉak... Nije dovršio. Jenefer izvuĉe stilet iz korica pripetih uz unutrašnju stranu butine, skoĉi poput maĉke i ubode nasumiĉno. Nije joj pošlo za rukom, oštrica je samo okrznula cilj, rascepala materijal pantalona. Rjens poskoĉi i preturi se. Iz istih stopa je na nju poletelo mnoštvo udaraca i šutova. Zajeĉala je kad joj je teška ĉizma pala na ruku, istisnuvši bodeţ iz smoţdene pesnice. Druga ĉizma šutnula ju je u abdomen. Ĉarobnica se sklupĉala brekćući. Podigli su je sa zemlje, zakrenuvši joj ruke na leđa. Videla je pesnicu koja leti u njenom pravcu, svet je odjednom iskriĉavao zablistao, lice je eksplodiralo u bolu. Bol je kao talas pojurio nadole, do stomaka i prepona, i transformisao kolena u retku ţitku masu. Obesila se u rukama koje su je drţale. Dobila je još jedanput, u oĉnu jabuĉicu, ponovo je sve išĉezlo i raspršilo se u zaslepljujućem blesku. Nije se onesvestila. Osećala je. Tukli su je. Tukli su je snaţno, okrutno i na naĉin kako se tuĉe muškarac. Udarcima koji ne samo da treba da bole već i da polome, da izbiju iz ţrtve svu energiju i volju za otporom. Tukli su je dok je drhtala u ĉeliĉnom stisku brojnih ruku. Htela je da se onesvesti, ali nije mogla. Osećala je. – Dosta – zaĉula je najednom izdaleka kroz zastor bola. – Jesi poludeo, Rjense? Hoćeš da je ubiješ? Potrebna mi je ţiva. – Obećao sam joj, gospodaru – kraj nje promumla bunovna sena polako preuzimajući telo i lice Rjensa. – Obećao sam da ću joj vratiti... Ovim rukama... – Baš me briga šta si joj obećao. Ponavljam, potrebna mi je ţiva i sposobna za artikulisan govor. – Iz maĉke i veštice – zasmeja se onaj što ju je drţao za kosu – nije tako lako izbiti ţivot. – Ne mudruj, Širu. Rekao sam da su batine dovoljne. Pridignite je. Kako si, Jenefer?

Devojka je pljunula krv i podigla oteĉeno lice. U prvi mah ga nije prepoznala. Nosio je nešto nalik na masku, koja mu je pokrivala celu levu stranu glave. Ali ipak je znala ko je to. – Idi dođavola, Vilgeforce – promrmlja, paţljivo dodirujući jezikom prednje zube i poseĉene usne. – Kako ocenjuješ moje ĉini? Svidelo ti se kada sam te podigao iz mora zajedno sa onom lađom? Svideo ti se let? Kakvim ĉinima si se zaštitila kada si uspela da preţiviš pad? – Idi dođavola. – Strgnite joj s vrata tu zvezdu. I nosite je u laboratoriju. Ne ĉasimo ĉasa. Vukli su je, trzali, ponekad nosili. Kamenita ravnica, na njoj je leţala razvaljena „Alkiona”. I brojne druge olupine, koje su svojom rebrastom konstrukcijom podsećale na skelete morskih stvorova. „Krah je bio u pravu”, pomisli. „Brodovi koji su bez traga nestali u Sedninom Bezdanu nisu podlegli prirodnim katastrofama. Bogovi... Paveta i Duni...” Iznad ravnice, daleko, štrĉali su u naoblaĉeno nebo vrhovi planina. Posle toga su došle zidine, kapija, klaustri, parket, stepenice. Sve nekako ĉudno, neprirodno veliko... Međutim, premalo detalja da bi mogla da se orijentiše i odredi gde je, gde je stigla, kuda su je odnele ĉini. Lice joj je bilo naduveno, što joj je još više oteţavalo opaţanje. Jedino ĉulo koje joj je omogućavalo informacije bio je miris – odmah je osetila formalin, etar, špiritus i magiju. Mirisi laboratorije. Brutalno su je posadili na ĉeliĉnu stolicu, na zglobovima i ĉlancima bolno su se zalupile hladne i tesne stege. Pre no što su joj ĉeliĉne ĉeljusti mengela pritisnule slepooĉnice i onesposobile glavu, uspela je da baci pogled po prostranoj i jarko osvetljenoj sali. Ugledala je još jednu stolicu, ekscentriĉnu ĉeliĉnu konstrukciju na kamenom podijumu. – Dabome – ĉula je Vilgeforcov glas iza leđa. – Ta stoliĉica je za tvoju Ciri. Već odavno ĉeka, ne moţe da doĉeka. Ja takođe. Ĉula ga je izbliza, gotovo je osećala njegov dah. Nabijao joj je igle u koţu glave i pripijao nešto za usne školjke. Posle je stao ispred nje i skinuo masku. Jenefer uzdahnu nehotice. – Ovo je delo tvoje Ciri – reĉe pokazujući svoje nekada klasiĉno lepo, a sada gnusno masakrirano lice, ograđeno zlatnim kopĉama i drţaĉima koji su pridrţavali višefasetni kristal u levoj oĉnoj šupljini.

– Pokušao sam da je uhvatim kada je ulazila u teleport Galebove kule – objasni staloţeno ĉarobnjak. – Hteo sam da joj spasem ţivot, jer sam bio uveren da će je teleport ubiti. Naivĉina! Prošla je glatko, s takvom snagom da je teleport pukao, eksplodirao mi pravo u lice. Izgubio sam oko i levi obraz, kao i dosta koţe na licu, vratu i grudima. Veoma tuţno, veoma neprijatno i veoma komplikuje ţivot. I vrlo je ruţno, zar ne? Ha, trebalo je da me vidiš pre nego što sam poĉeo da se regenerišem magijom. – Kada bih verovao u takve stvari – nastavi gurajući joj u nos savijenu bakarnu cevĉicu – pomislio bih da je to osveta Lidije van Bredevort. Iz groba. Regenerišem to, ali polako, postepeno i strpljivo. Posebno imam poteškoće s regeneracijom oĉne jabuĉice... Kristal koji imam u oĉnoj šupljini odliĉno ispunjava svoju ulogu, vidim trodimenzionalno, ali ipak je to strano telo, nedostatak prirodne oĉne jabuĉice ponekad me dovodi do oĉaja. U tim trenucima, ogrnut iracionalnom zlobom, obećavam sebi da ću, ĉim uhvatim Ciri, narediti Rjensu da joj izvadi jedno od tih velikih zelenih oĉiju. Prstima. „Ovim prstima”, kako to on obiĉno kaţe. Ćutiš, Jenefer? A znaš li da imam ţelju da i tebi išĉupam oko? Moţda oba? Zabijao joj je debele igle u vene na vrhu šake. Ponekad bi promašio, gurao je sve do kosti. Jenefer je stiskala zube. – Napravila si mi probleme. Primorala si me da prekinem posao. Izloţila si se riziku otisnuvši se tom lađom u Sednin Bezdan, pod moj Usisivaĉ... Eho našeg kratkog duela bio je silan i dalek, mogao se odbiti o ljubopitljive i nepoţeljne uši. Ali nisam mogao da se suzdrţim. Misao da mogu da te imam ovde, da mogu da te poveţem na moj skener, bila je previše primamljiva. – Valjda ne pretpostavljaš – zabi sledeću iglu – da sam se navukao na tvoju provokaciju? Da sam progutao mamac? Ne, Jenefer. Ako tako misliš, onda mešaš nebo sa zvezdama koje se noću odbijaju na površini jezera. Ti si mene pronašla, ja sam pronašao tebe. Došavši u Bezdan, jednostavno si mi olakšala zadatak. Vidiš, ja sam ne mogu da skeniram Ciri, ĉak ni pomoću ove sprave kojoj nema ravne. Devojka ima urođene snaţne odbrambene mehanizme, moćnu antimagijsku i supresivnu auru: na kraju krajeva, to je Drevna krv... Ali svejedno, moji superskeneri je moraju otkriti. A ne otkrivaju je. Jenefer je već sva bila omotana mreţom srebrnih i bakarnih ţica, okruţena sistemom srebrnih i porcelanskih cevĉica. Na stalcima

postavljenim pored stolice, njihali su se stakleni sudovi s bezbojnom teĉnošću. – Stoga sam pomislio – Vilgeforc joj gurnu u nos drugu cevĉicu, ali ovoga puta staklenu – da jedini naĉin da skeniram Ciri jeste empatiĉka sonda. Ipak, za to mi je bio potreban neko ko je imao sa devojkom vrlo jak emocionaini kontakt i obrazovao empatiĉku matricu, iskoristiću neologizam, algoritam osećanja i uzajamne simpatije. Mislio sam o vešcu, ali veštac je nestao, a osim toga, vešci su slabi medijumi. Nameravao sam da naredim da se uhvati Tris Merigold, naša Ĉetrnaesta s Brda. Razmišljao sam da dovedem Neneke iz Elandera... Ali kada se ispostavilo da se ti, Jenefer iz Vengerberga, sama guraš u moje ruke... Doista, ni na šta bolje nisam mogao raĉunati... Povezana na aparate, skeniraćeš za mene Ciri. Doduše, operacija iziskuje kooperaciju s tvoje strane... Ali kao što ti je poznato, postoje naĉini primoravanja na kooperaciju. – Naravno – nastavi ĉisteći ruke – trebalo bi da ti dam nekoliko objašnjenja. Na primer – otkud i kako sam saznao za Drevnu krv? O nasleđu Lare Doren? Šta je zapravo taj gen? Kako je došlo do toga da ga Ciri ima? Ko joj ga je preneo? Na koji naĉin ću joj ga uzeti i za šta ću ga iskoristiti? Kako deluje Sednin Usisivaĉ, koga sam njime usisao, šta sam uĉinio sa usisanima i zašto? Ima mnogo pitanja, zar ne? Ali tuga, nemam vremena da ti sve kaţem, objasnim. Ma, da te zaĉudim, jer sam uveren da bi te nekoliko ĉinjenica zaĉudilo, Jenefer... Ali kao što rekoh, nemam vremena. Eliksiri poĉinju da deluju, vreme je da poĉneš da se koncentrišeš. Ĉarobnica stisnu zube, gušeći se u dubokom, prodornom jauku. – Znam – klimnu glavom Vilgeforc, pribliţavajući veliki profesionalni megaskop, ekran i kristalnu kuglu na tronošcu, omotanu pauĉinom srebrnih ţica. – Znam, veoma je neprijatno i bolno. Što pre pristupiš skeniranju, kraće će trajati. Deder, Jenefer. Ovde na ovom ekranu ţelim da vidim Ciri. Gde je, s kime je, šta radi, šta jede, s kime i gde spava. Jenefer strašno zavrišta, divlje, oĉajno. – Boli – domisli se Vilgeforc, izbuljivši u nju ţivo oko i mrtvi kristal. – Sigurno da boli. Skeniraj, Jenefer. Ne opiri se. Ne izigravaj junakinju. Dobro znaš da ovo ne moţe da se izdrţi. Posledica otpora moţe biti ţalosna, nastupiće izliv krvi, paraplegija ili ćeš se jednostavno pretvoriti u biljku. Skeniraj! Stisnula je vilice toliko da su joj zubi zaškripali.

– Hajde, Jenefer – reĉe ljubazno ĉarobnjak. – Makar iz radoznalosti! Sigurno te zanima šta radi tvoja uĉenica. A moţda joj preti opasnost? Moţda si joj potrebna? Svakako znaš koliko ljudi ţeli zlo Ciri i ĉezne za njenom smrću. Skeniraj. Kada budem znao gde je devojka, dovešću je ovamo. Ovde će biti sigurna... Ovde je niko neće pronaći. Niko. Glas mu je bio svilen i topao. – Skeniraj, Jenefer, skeniraj. Molim te. Dajem ti reĉ: uzeću od Ciri ono što mi je potrebno. A posle ću vam obema vratiti slobodu. Kunem se. Jenefer je još snaţnije stegnula zube. Mlaz krvi potekao joj je po bradi. Vilgeforc je naglo ustao i mahnuo rukom. – Rjense! Jenefer je osetila kako joj šake i prste stiska neka sprava. – Ponekad – reĉe Vilgeforc naginjući se nad njom – tamo gde ne uspevaju magija, eliksiri i narkotici, na otporne utiĉe obiĉan, stari, dobri, klasiĉni bol. Ne teraj me na to. Skeniraj. – Idi dođavola, Vilgefoooorce! – Steţi šrafove, Rjense. Polako. * Vilgeforc baci pogled na beţivotno telo koje su vukli po podu u pravcu stepenica što vode u podzemne prostorije. Zatim je podigao pogled ka Rjensu i Širuu. – Uvek postoji rizik – reĉe – da neko od vas padne u ruke mojih neprijatelja i bude saslušavan. Hteo bih da verujem da biste tada pokazali istu snagu tela i duha kao ona. Da, hteo bih u to da verujem. Ali ne verujem. Rjens i Širu su ćutali. Vilgeforc je ponovo pokrenuo megaskop i prikazao na ekranu sliku koju je generisao ogromni kristal. – Ovo je sve što je skenirala – reĉe pokazujući. – Ja sam hteo Cirilu, ona mi je dala vešca. Zanimljivo. Nije dozvolila da se iz nje istrgne empatiĉka matrica devojke, ali je kod Geralta pukla. A u pogledu bilo kakvih osećanja prema Geraltu, nisam uopšte sumnjao u nju... Ali zasad se zadovoljimo onime što imamo. Veštac, Kahir ep Kelah, bard Neven, neka ţena? Hm... Ko će se latiti tog zadatka? Poslednje rešavanje problema vešca?

* „Prijavio se Širu”, prisećao se Rjens, ustajući na stremenima da bar malo olakša bol od sedla u zadnjici. Širu se prijavio da ubije vešca. Poznavao je kraj u kom je Jenefer skenirala Geralta i njegovu kompaniju, imao je tamo prijatelje i rođake. Mene je pak Vilgeforc poslao da pregovaram s Vatjeom de Ridoom, a potom da pratim Skelena i Bonharta... A ja tupan, radovao sam se tada, uveren da mi je zapao mnogo lakši i prijatniji zadatak. Zadatak s kojim ću izaći na kraj brzo, lako i prijatno... * – Ako momci nisu lagali – Stefan Skelen je stajao na stremenima – onda jezero mora biti iza ovog brda, u kotlini. – Tamo takođe vodi trag – potvrdi Boreas Mun. – Zašto onda stojimo? – Rjens protrlja smrznuto uho. – Udri konja i pravac tamo! – Ne tako brzo – zadrţa ga Bonhart. – Razdvojmo se. Opkolimo kotlinu. Ne znamo kojom je obalom devojka krenula. Ako izaberemo loš pravac, moţe iznenada da se ispostavi da nas jezero razdvaja od nje. – Pravo zboriš – pridoda Boreas. – Jezero je okovao led. – Moţda je slab da izdrţi konje. Bonhart je u pravu, treba da se podelimo. Skelen je brzo izdao naredenja. Grupa koju su vodili Bonhart, Rjens i Ola Haršejm i koja je brojala ukupno sedam konja progalopirala je istoĉnom obalom, hitro nestajući u crnoj šumi. – Dobro – naredi Sova. – Idemo, Silifante... Istog ĉasa je shvatio da nešto nije kako treba. Okrenuo je konja, tresnuo ga nagajkom i dojahao do Joane Selborn. Kena je povukla svoga konja, lice joj je bilo poput kamena. – Nema ništa od toga, gos‟n koroneru – reĉe hrapavo. – Nemojte ni da pokušavate. Mi ne idemo s vama. Mi se vraćamo. Nama je dosta ovoga. – Mi? – viknu Dakre Silifant. – Ko to mi? Šta je to, pobuna? Skelen se pognuo na sedlu, pljunuo u smrznutu zemlju. Iza Kene su stajali Andres Verni i Til Ehrade, svetlokosi vilenjak.

– Gdice Selborn – reĉe otegnuto i zajedljivo Sova. – Nije stvar u tome što gubite iz vida obećavajuću karijeru, što traćite i pretvarate u prah i pepeo svoju ţivotnu šansu. Stvar je u tome što ćete biti prosleđeni dţelatu. Zajedno s tim budalama koje su vas poslušale. – Kome je suđeno da visi, neće se utopiti – odgovori filozofski Kena. – A dţelatom nas ne strašite, gos‟n koroneru. Pošto ne znam ko će pre na gubilište, vi ili mi. – Tako misliš? – Sovine oĉi blesnuše. – Toliko si samouverena, sigurno si neĉije misli prisluškivala? Mislio sam da si pametnija. A ti si obiĉna glupaĉa, ţeno. Sa mnom se uvek pobeđuje, protiv mene se uvek gubi! Zapamti to. Iako me već smatraš davljenikom, ja još uvek mogu da te pošaljem na giljotinu. Ĉujete li vi, svi? Narediću da vam crvenim kukama kidaju meso s kostiju! – Majka jednom rađa, gos‟n koroneru – reĉe meko Til Ehrade. – Vi ste izabrali svoj put, mi smo izabrali naš. Oba puta su neizvesna i riziĉna. A ne znamo šta je kome sudbina odredila. – Nećete nas – Kena ponosno podiţe glavu – kao one pse huškati na devojku, gos‟n Skelene. I nećemo dozvoliti da budemo ubijeni kao psi, kao Neratin Ceka. Dosta te priĉe. Vraćamo se! Borease! Hajde s nama. – Ne – odmahnu glavom tragaĉ trljajući ĉelo krznenom kapom. – Budite mi zdravi, ne ţelim vam zlo. Ali ostajem. Sluţba. Zakleo sam se. – Kome? – namršti obrve Kena. – Caru ili Sovi? Ili ĉarobnjaku što brblja iz kutijice? – Ja sam vojnik. Sluţba. – Ĉekajte – povika Dufikoj Krel pomaljajući se iza leđa Dakrea Silifanta. – Ja sam s vama. I meni je dosta ovoga! Sinoć sam usnio svoju vlastitu smrt. Ja ne ţelim da umrem za tu laţnu i sumnjivu stvar! – Izdajnici! – vrisnu Dakre pocrvenevši kao trešnja, ĉinilo se da će mu crna krv buknuti iz lica. – Otpadnici! Podli psi! – Zaĉepi gubicu – Sova je neprestano gledao Kenu, oĉi su mu bile jednako sablasne kao ptici od koje je uzeo nadimak. – Pa, ĉuo si, oni su izabrali put. Nema šta sad neko da vrišti i traći sline. Ali srešćemo se jednom ponovo. Obećavam vam. – Moţda ĉak na nekoj giljotini – reĉe bez zajedljivosti Kena. – Vas, Skelene, neće kaţnjavati zajedno s plemenitim kneţevima, već s nama, prostacima. Ali u pravu ste, nema potrebe traćiti sline. Idemo. Zbogom, Borease. Zbogom, gos‟n Silifante.

Dakre pljunu iznad ušiju konja. * – I šta više mogu da kaţem – Joana Selborn ponosno podiţe glavu i pomeri s ĉela crnu loknu – nemam ništa da dodam, velmoţni tribunale. Predsedavajući tribunala posmatrao ju je s visine. Lice mu je bilo nedokuĉivo. Oĉi sive i dobre. „Šta me košta”, pomisli Kena, „probaću. Jednom se umire, sad ili nikad. Neću da trulim u citadeli i ĉekam smrt. Sova nije govorio u vetar, on moţe i iz groba da se osveti...” Šta me košta! Moţda neće primetiti. Sad ili nikad. Stavila je dlan na nos, toboţ briše ga. Pogledala je pravo u sive oĉi predsedavajućeg tribunala. – Straţa! – reĉe predsedavajući tribunala. – Molim, ispratite svedoka Joanu Selborn nazad u... Zastao je, zakašljao. Znoj mu je iznenada pojurio na ĉelo. – U kancelariju – dovrši snaţno šmrĉući nosom. – Neka potpiše odgovarajuće dokumente i oslobodite je. Svedok Selborn više nije potrebna sudu. Kena je kradom obrisala kap krvi koja joj je potekla iz nosa. Osmehnula se šarmantno i zahvalila delikatnim naklonom. * – Dezertirali? – ponovi u neverici Bonhart. – Još ih je dezertiralo? I eto tako, otišli? Skelene? Dozvolio si? – Ako nas odrukaju... – poĉe Rjens, ali Sova ga smesta prekinu. – Neće, jer su im glave mile! Uostalom, šta sam mogao da uradim? Kada im se Krel prikljuĉio, sa mnom su ostali samo Dakre i Mun, a njih je bilo ĉetvoro... – Ĉetvoro – reĉe zlokobno Bonhart – to u suštini nije mnogo. Ĉim uhvatimo devojku, krenuću za njima. Vrane ću nahraniti njima. U ime određenih principa. – Najpre da mi nju uhvatimo – preseĉe ga Sova nagajkom terajući sivonju. – Borease! Traţi tragove! Kotlinu je ispunjavao gust ogrtaĉ magle, ali znali su da je dole jezero, zato što je ovde, u Mil Trahtu, u svakoj kotlini bilo jezero. Jezero ka kome su vodili tragovi kopita vrane kobile nesumnjivo je bilo ono koje

su traţili, koje im je Vilgeforc naredio da traţe. Koje im je detaljno opisao i ĉije im je ime rekao. Tarn Mira. Jezero je bilo uzano, ne šire od dometa strele, blago zaobljeno u polumesec među visokim, strmim padinarna obraslim crnom smrĉom predivno posutom belim sneţnim prahom. Padine je obavijala tišina, tolika da je zvonilo u ušima. Utihnule su ĉak i vrane, ĉije ih je zloslutno kreĉanje danima pratilo na putu. – To je juţni kraj – ustvrdi Bonhart. – Ako ĉarobnjak nije zabrljao stvar i pobrkao lonĉiće, magiĉna kula je na severnom kraju. Traţi trag, Borease! Ako izgubimo tragove, jezero će nas razdvojiti od nje! – Trag je jasan! – viknu odozdo Boreas Mun. – I sveţ! Vodi ka jezeru! – Idemo – Skelen obuzda sivonju, koji se vrpoljio na strmini. – Dole! Sišli su niz padinu, oprezno, zauzdavajući besne konje. Probili su se kroz crno, ogoljeno, smrznuto ţbunje, koje je blokiralo pristup jezeru. Bonhartov mrkov paţljivo je kroĉio na led, buĉno lomeći suvu trsku koja je štrĉala iz staklenog pokrivaĉa. Led je zatreštao, ispod konjskih kopita rastrĉale su se zvezdaste duge strele naprsnuća. – Nazad! – Bonhart trgnu vođice i vrati zabrektalog konja na obalu. – Siđite s konja! Led je tanak! – Samo uz obalu, uz trsku – oceni Dakre Silifant udarivši potpeticom u ledenu naslagu. – Ali i ovde ima pola cola. Izdrţaće konje, nema straha... Reĉi su prigušile psovke i rzanje. Skelenov sivonja se okliznuo, seo na zadnjicu, a noge su se raširile ispod njega. Skelen ga je udario mamuzama, opet opsovao, ovaj put je psovku pratio oštar huk leda koji puca. Sivonja je poĉeo da se rita prednjim nogama, a zadnje su se trzale lomeći led i komešajući tamnu vodu pod njima. Sova je skoĉio sa sedla, cimnuo vođice, ali se okliznuo i stropoštao celom duţinom, nekim ĉudom ne sletevši pod potkovice sopstvenog konja. Dva Gemerijca sišla su s konja i pomogla mu da ustane, Ola Haršejm i Bert Brigden su izvukli sivonju na obalu. – Silazite s konja, momci – ponovi Bonhart oĉiju upiljenih u maglu koja je pokrivala jezero. – Ne moramo da rizikujemo. Gonićemo devojku pešice. I ona je sjahala, isto ide peške. – Pravo zboriš – potvrdi Boreas Mun pokazujući na jezero. – Vidi se.

Tik uz samu obalu, pod granama, ledena naslaga je bila glatka i poluprozirna kao tamno staklo flaše, ispod nje se videla trska i mrke vodene trave. Dalje na sredini, led je pokrivao tanani sloj mokrog snega. A na njemu, koliko je magla dozvoljavala da se vidi, crneli su se tragovi stopa. – Imamo je! – viknu ţustro Rjens, bacajući vođice na granu. – Nije tako bistra kao što je izgledala! Krenula je po ledu, sredinom jezera. Da je izabrala neku od obala, šumu, ne bi bilo lako da je stignemo! – Sredinom jezera... – zamišljeno ponovi Bonhart. – Upravo preko sredine jezera vodi najkraći i najjednostavniji put do te navodno magiĉne kule o kojoj je govorio Vilgeforc. Ona zna za to. Mune? Koliko je ispred nas? Boreas Mun, koji je već bio na jezeru, klekao je nad otiskom ĉizme, sagnuo se nisko, pogledao. – Pola ĉasa – oceni. – Ne više. Postaje toplije, a trag se nije razmrljao, vidi se svaki ekser u đonu. – Jezero – promrmlja Bonhart, uzalud se trudeći da se probije pogledom kroz maglu – prostire se ka severu više od pet milja. Tako je kazao Vilgeforc. Ako je devojka u prednosti za pola sata, znaĉi da je ispred nas za milju. – Na klizavom ledu? – odmahnu glavom Mun. – Nema šanse. Šestsedam staja uvrh glave. – Još bolje! Napred marš! – Marš – ponovi Sova. – Na led i marš, oštro! Marširali su brekćući. Blizina ţrtve ih je uzbuđivala, punila euforijom kao narkotik. – Neće nam umaći! – Samo da ne izgubimo trag... – I samo da nas ne nasamari u ovoj magli... Belo je kao u mleku... Vidljivost je manja od dvadeset koraka, k vragu... – Opipavajte nogama – viknu Rjens. – Brţe, brţe! Dok je sneg na ledu, idemo po tragovima... – Tragovi su sveţi – zamrmlja iznenada Boreas Mun, zaustavivši se i sagnuvši se. – Sveţi... Vidi se svaki utisnut ekser... Tu je pred nama... Tu pred nama! Zašto je ne vidimo?

– I zašto je ne ĉujemo? – zapita se Ola Haršejm. – Naši koraci tutnje na ledu, sneg škripi! Zašto je onda ne ĉujemo? – Zato što klepećete gubicama – preseĉe ih iznenada Rjens. – Dalje, marš! Boreas Mun skinu kapu i protrlja njome oznojeno ĉelo. – Ona je tamo, u magli – reĉe tiho. – Negde tamo, u magli... Ali ne znam gde... Ne znam odakle će udariti... Kao onda... U Dun Dâreu... U Saovinsku noć... Drhtavom rukom poĉe da izvlaĉi maĉ iz kanija. Sova priskoĉi do njega, uhvati ga za ramena i jako trgnu. – Zaĉepi brnjicu, stara budalo – zasikta. Međutim, bilo je prekasno. Strah je prešao na ostale. Takođe su izvukli maĉeve, instinktivno stali tako da im iza leđa bude neko od kompanjona. – Ona nije avet! – viknu glasno Rjens. – Nije ĉak ni ĉarobnica! A nas je desetorica! U Dun Dâreu su bila ĉetvorica i svi su bili pijani! – Raširimo se – reĉe iznenada Bonhart – levo i desno, zajedno u liniji. Ali tako da se ne gubimo jedni drugima iz vida. – Zar i ti? – iskrivi se Rjens. – I ti se plašiš, Bonharte? Mislio sam da si razumniji. – Raširite se u liniju – ponovi zanemarivši ĉarobnjaka. – Ĉuvajte rastojanje. Ja se vraćam po konja. – Šta? Bonhart iznova nije udostojio Rjensa odgovora. Rjens je opsovao, ali Sova mu je brzo stavio ruku na rame. – Pusti – viknu – neka ide. A mi ne ĉasimo ĉasa! Ljudi, u liniju! Bert i Stigvard levo! Ola desno... – Ĉemu to, Skelene? – Ako idemo u gomili – promumla Boreas Mun – lakše ćemo slomiti led nego ako se raširimo u liniju. Osim toga, ako krenemo na taj naĉin, manji je rizik da će nam devojka pobeći negde u stranu. – U stranu? – frknu Rjens. – Na koji naĉin? Imamo tragove pred sobom kao na dlanu. Devojka ide. pravo kao strela, ako bi pokušala za korak da skrene, trag bi to pokazao! – Dosta priĉe! – prekinu ih Sova gledajući pozadi, u maglu u kojoj je išĉezao Bonhart. – Napred!

Pošli su. – Postaje toplije – šapnu Boreas Mun. – Led se topi na vrhu, stvara se sloj vode... – Magla postaje gušća... – Ali tragovi se i dalje vide – ustvrdi Dakre Silifant. – Osim toga, ĉini mi se da devojka ide sporije. Gubi snagu. – Kao i mi – Rjens skinu kapu i obrisa se njome. – Tiho – Silifant se iznenada zaustavi. – Jeste li ĉuli? Šta je to bilo? – Ja ništa nisam ĉuo. – A ja... Kao neku škripu... Škripa na ledu... Ali nije odande – Boreas Mun pokaza u maglu u kojoj su nestajali tragovi. – Kao da je sleva, sa strane... – I ja sam ĉuo – potvrdi Sova nemirno pogledajući naokolo. – Ali sada je utihlo. Majku mu, ne sviđa mi se to. Ne sviđa mi se to! – Tragovi! – ponovi Rjens, tmurno naglašavajući. – I dalje vidimo njene tragove! Nemate oĉi? Ona ide pravo kao strela! Da je skrenula makar za korak, makar za pola koraka, poznali bismo to po tragovima! Napred, brţe, zaĉas ćemo je imati! Kunem se, zaĉas ćemo videti... Stao je. Boreas Mun uzdahnu toliko da mu je zasviralo u plućima. Sova opsova. Deset koraka ispred njih, odmah ispred granice vidljivosti koju je obeleţavalo gusto mleko magle, tragovi su se završavali. Nestali su. – Sto mu gromova! – Šta je? – Je li odletela ili šta? – Ne – odmahnu glavom Boreas Mun. – Nije odletela. Još gore. Rjens opsova, vulgarno pokazujući linije utisnute u ledenim naslagama. – Klizaljke – viknu stiskajući mahinalno pesnice. – Imala je klizaljke i obula ih je... Sada će leteti po ledu kao vetar... Nećemo je uhvatiti! Gde se, vrat dabogda polomio, denuo Bonhart? Nećemo uhvatiti devojku bez konja. Boreas Mun se nakašlja glasno i uzdahnu. Skelen polako raskopĉa koţuh nameštajući ukoso redenik sa orionima preko grudi. – Nećemo morati da je jurimo – reĉe hladno. – Ona će juriti nas. Plašim se da nećemo dugo ĉekati.

– Poludeo si? – Bonhart je to predvideo. Zbog toga se vratio po konja. Znao je da nas devojka uvlaĉi u zamku. Paţnja! Naćulite uši na škripu klizaljki na ledu! Dakre Silifant poblede, videlo se to i pored obraza porumenelih od mraza. – Momci! – vrisnu. – Paţnja! Budite oprezni! U gomilu, u gomilu! Ne gubite se u magli! – Zaĉepite! – riknu Sova. – Tišina! Apsolutna tišina, inaĉe nećemo ĉuti... Ĉuli su. S levog, najudaljenijeg kraja linije, iz magle, stigao je do njih kratak, isprekidan krik. I oštra, hrapava škripa klizaljki koja je dizala kosu poput prevlaĉenja gvoţda preko stakla. – Berte! – vrisnu Sova. – Berte! Šta se desilo tamo? Ĉuli su nejasan krik, a na tren se iz magle promolio Bert Brigden, koji je trĉao kao pomahnitao. Već blizu njih se okliznuo, pao i poleteo potrbuške po ledu. – Uhvatila je... Stigvarda – brektao je ustajući s naporom. – Posekla... u letu... Tako brzo... Jedva sam video... Ĉarobnica... Skelen opsova. Silifant i Mun, obojica s maĉevima u rukama, osvrtali su se ustrelivši poglede u maglu. Škripa. Škripa. Škripa. Brzo. Ritmiĉno. I sve jasnije. Sve jasnije... – Odakle se ĉuje? – zariĉa Boreas Mun osvrćući se i prolazeći oštricom maĉa kroz vazduh. – Odakle? -Tiho! – viknu Sova sa orionom u podignutoj ruci. – Moţda zdesna! Da! Zdesna! Dolazi zdesna! Oprez! Dok je išao po desnom krilu, Gemerijac iznenada opsova, okrenu se i potrĉa naslepo u maglu, šljapkajući po otopljenom sloju leda. Nije stigao daleko, nije im ĉak umakao iz vidokruga. Ĉuli su oštru škripu klizaljki i ugledali mutnu, pokretnu senu. I blesak maĉa. Gemerijac zajeĉa. Videli su kako je pao, videli su široku baru krvi na ledu. Ranjenik se koprcao, zavijao, vrištao, jeĉao. Zatim je utihnuo i prestao da se pomera. Ali dok je jeĉao, zaglušio je škripu klizaljki koje su se pribliţavale. Nisu oĉekivali da će se devojka tako brzo vratiti. Uletela je među njih, u sam centar. Olu Haršejma je posekla u preletu, nisko, ispod kolena, slomivši ga kao perorez. Obrnula se u pirueti,

zasuvši Boreasa Muna mnoštvom oštrih komadića leda. Skelen je skoĉio unazad, okliznuo se i uhvatio za Rjensov rukav. Obojica su pala. Klizaljke su zaškripale pored njih, oštri ledeni komadići poleteli su im u lice. Jeđan od Gemerijaca je vrisnuo, vrisak se završio divljaĉkim kreštanjem. Sova je znao šta se desilo. Ĉuo je mnogo ljudi kojima su bili prerezani grkljani. Ola Haršejm je urlao koprcajući se na ledu. Škripa. Škripa. Škripa. Tišina. – Gos‟n Stefane – procvili Dakre Silifant. – Gos‟n Stefane... Ti si nam poslednja nada... Spasi nas... Ne daj da umakne... – Osakatila me je, kurvaaaaa! – drao se Ola Haršejm. – Pomozite, majku vam! Pomozite da ustaneeeem! – Bonharte! – vrisnu u magli Skelen. – Bonhaaaarte! Upomoooć! Gde si, kurvin sine? Bonhaaaarte! – Okruţuje nas – brektao je Boreas Mun osvrćući se i prisluškujući. – Ide ukrug u magli... Udariće, a ne znamo odakle... Smrt! Ta devojka je smrt! Umrećemo ovde! Biće masakr kao u Dun Dâreu, u Saovinsku noć... – Drţite se na gomili – zajeĉa Skelen. – Drţite se u gomili, ona lovi usamljene... Kada vidite da dolazi, ne gubite pamet... Bacajte joj pod noge maĉeve, kaiševe, torbe... Šta bilo, samo da je... Nije dovršio. Ovaj put nisu ni ĉuli škripu klizaljki. Dakre Silifant i Rjens su spasli ţivote bacivši se potrbuške na led. Boreas Mun je uspeo da odskoĉi, okliznuo se, pao i srušio Berta Brigdena. Kada je devojka proletala kraj njega, Skelen je zamahnuo i bacio orion. Pogodio je. Ali pogrešnu osobu. Ola Haršejm, kome je baš uspelo da se pridigne, grĉeći se pade na okrvavljeni led, njegove široko izbuljene oĉi kao da su iskosa gledale u gvozdenu zvezdu koja mu je štrĉala iz korena nosa. Poslednji Gemerijac baci maĉ i poĉe da rida u kratkim, isprekidanim grĉevima. Skelen pritrĉa i iz sve snage ga udari u lice. – Dođi sebi! – zariĉa. – Dođi sebi, momĉe! To je samo jedna devojka! Samo jedna devojka! – Kao u Dun Dâreu, u Saovinsku noć... – reĉe tiho Boreas Mun. – Nećemo se izvući sa ovog leda, ovog jezera. Napregnite sluh! Napregnite sluh! Ĉućete kako će se na vas svaliti smrt.

Skelen je podigao maĉ Gemerijca i pokušao da mu utisne oruţje u ruku, ali bezuspešno. Potresan grĉevima, Gemerijac, ga je posmatrao tupim pogledom. Sova baci maĉ i skoĉi ka Rjensu. – Uradi nešto, ĉarobnjaĉe! – riknu šĉepavši ga za ramena. Strah je duplirao njegovu snagu, iako je Rjens bio viši, teţi i snaţniji, podrhtavao je u Sovinom stisku kao krpena lutka. – Uradi nešto! Zovi svog moćnog Vilgeforca! Ili sam baci ĉini! Baci ĉini, vraĉaj, preklinji duhove, okupi demone! Uradi nešto, šta bilo, ti laţljivi ološu, đubre jedno! Uradi nešto, pre nego što nas ta avetinja sve poubija! Eho njegovog krika proneo se po šumovitim padinama. Pre no što je probrujao, zagrmele su klizaljke. Ridajući, Gemerijac pade na kolena i pokri lice šakama. Bert Brigden zaurla, zgrabi maĉ i poĉe da beţi. Okliznuo se, pao i neko vreme beţao ĉetvoronoške, kao pas. – Rjense! Ĉarobnjak opsova i podiţe ruke. Dok je izgovarao ĉini, ruka mu je drhtala, glas takođe. Ali pošlo mu je za rukom. Istini za volju, ne sve. Tanka ognjena munja koja je kuljala iz njegovih prstiju preorala je led, pokrivaĉ je pukao. Ali ne popreko kao što je trebalo da bi prepreĉilo devojci put. Pukao je uzduţ. Sloj leda se rasprsnuo uz ogromnu tresku, zakuljala je i zatutnjala crna voda, a pukotina koja se brzo širila jurila je u pravcu zaprepašćenog Dakrea Silifanta. – Beţite! – vrisnu Skelen. – Beţiiii! Bilo je prekasno. Pukotina je projurila među Silifantove noge i znaĉajno se raširila, led se rasprsnuo poput stakla, pukao je na velike komade. Dakre je izgubio ravnoteţu, voda je ugušila njegov krik. Boreas Mun je upao u rupu, nestao je pod vodom Gemerijac, nestao je leš Ole Haršejma. Za njima je u crni ponor pljusnuo Rjens, a odmah posle njega Skelen, koji je uspeo da se u poslednjem trenutku uhvati za ivicu. A devojka se jako zaletela, preskoĉila preko provalije i spustila se tako da je rasprskala otopljeni sneg. Pojurila je za Brigdenom, koji je beţao. Sova, koji je visio na rubu provalije, ubrzo je zaĉuo straviĉan vrisak. Stigla ga je. – Gos‟n... – stenjao je Boreas Mun, koji je na nepoznat naĉin uspeo da se izvuĉe na ledu. – Dajte ruku... Gos‟n koroneru... Nakon što ga je Mun izvukao, Skelen je pomodreo i poĉeo da se trese. Pod Silifantom, koji se trudio da izađe, led se odvalio. Dakre je ponovo nestao pod vodom. Ali odmah je izronio, kašljući i pljujući i

nadljudskim trudom se popeo na led. Ispuzao je i pao, izmoren do krajnje granice. Pored njega, rasla je kaljuga. Boreas zajeĉa i zatvori oĉi. Skelen se tresao. – Spasi... Mun... Pomoć... Na ivici ledenog polja visio je Rjens, do pazuha u vodi. Mokra kosa mu je glatko prianjala uz glavu. Zubi su mu zvonili kao kastanjete, zvuĉalo je to kao avetna uvertira za neki infernalni danse macabre32. Zaškripale su klizaljke. Boreas se nije pomakao. Ĉekao je. Skelen se tresao. Došla je. Polako. S njenog maĉa je kapala krv. Boreas je oblizao pljuvaĉku. Mada se do poslednje dlake nakvasio u ledenoj vodi, odjednom mu je postalo strašno vruće. Ali devojka nije gledala u njega. Gledala je kako se Rjens uzaludno trudi da izađe na led. – Pomozi... – Rjens nadjaĉa škripu zuba. – Spasi... Devojka se ukoĉila i okrenula se na klizaljkama s tananom gracijom. Stajala je u laganom raskoraku, drţeći maĉ oberuĉke, nisko, preko butina. – Spasi me... – zaskviĉa Rjens zarivajući u led drhtave prste. – Spasi... A reći ću ti... Gde je Jenefer... Kunem se... Devojka polako svuĉe šal s lica. I osmehnu se. Boreas Mun ugleda odvratan oţiljak i teško savlada vrisak. – Rjense – reĉe Ciri, i dalje nasmejana. – Ti si hteo da me nauĉiš šta je bol. Sećaš se? Tim prstima. Tim? Tim prstima kojima se sad drţiš za led? Rjens odgovori, Boreas nije razumeo šta; ĉarobnjakovi zubi zvonili su i klepetali na naĉin koji je onemogućavao artikulisan govor. Ciri se okrenu na klizaljkama i podiţe ruku s maĉem. Boreas stegnu zube uveren da će ubiti Rjensa, ali devojka je samo skupljala ţestinu za polazak. Na ogromno zaprepašćenje tragaĉa, ona je otišla, brzo, hitajući oštrim pokretima ramena. Nestala je u magli, na trenutak je utihnula ritmiĉna škripa klizaljki. – Mun... Iziziz... vuci... me... – prostenjao je Rjens, s bradom naslonjenom na rub leda. Izbacio je obe ruke na led, pokušavao da zarije nokte u njega, ali svi su mu već bili išĉupani. Ispravio je prste i pokušao

32

Ples smrti. (Prim. prev.)

da se dlanovima i nadlakticama uspne na krvavi led. Boreas Mun ga je posmatrao i bio je siguran, uţasno siguran... Škripu klizaljki su ĉuli u poslednjem trenutku. Devojka je doletala s neverovatnom brzinom, gotovo se maglila u oĉima. Nailazila je samom ivicom leda, prohujala je odmah kraj ruba rupe. Rjens zajeca. I zapljusnu se gustom, olovnom vodom. I nesta. Na ledu, na ravnom tragu klizaljke, ostala je krv. I prsti. Osam prstiju. Boreas Mun se ispovraćao na led. * Bonhart je galopirao rubom jezerske padine, jurio je kao sumanut, ne obraćajući paţnju na to da konj u svakom trenutku moţe da slomi noge na pukotinama posutim snegom. Ogoljene grane smrĉe šamarale su ga po licu, udarale po rukama, sipale za okovratnik ledenu prašinu. Jezero nije video, cela kotlina, kao uzavreli kotao ĉarobnica, bila je ispunjena maglom. Ali Bonhart je znao da je devojka tamo. Osećao je to. * Pod ledom, duboko, jato prugastih grgeĉa s radoznalošću je ispraćalo ka dnu jezera srebrnu, fascinirajuće treperavu kutijicu, koja je iskliznula iz dţepa leša što pluta po bezdanu. Pre no što je kutijica pala na dno i podigla oblak mulja, najsmeliji grgeĉi pokušali su ĉak da je ćuškaju perajima. Ali iznenada su se razletili od straha. Kutijica je ispuštala ĉudne, uznemirujuće vibracije. – Rjense? Ĉuješ li me? Šta se desilo s vama? Zašto već dva dana ne odgovarate? Hoću izveštaj! Šta je s devojkom? Ne smete da dopustite da uđe u kulu! Ĉuješ li? Ne moţete da dopustite da uđe u Lastaviĉju kulu... Rjense! Odgovori mi, dođavola! Rjense! Rjens, naravno, nije mogao da odgovori. * Kraj padine, obala je postala ravna. „Kraj jezera”, pomisli Bonhart, “na kraju sam. Zaobišao sam devojku. Gde je ona? I gde je ta prokleta kula?” Zastor magle odjednom je pukao, podigao se. I tada ju je video. Bila je odmah ispred njega, sedela je na svojoj vranoj kobili. „Ĉarobnica”,

pomisli, „komunicira s tom ţivotinjom. Poslala ju je na kraj jezera i naredila joj da ĉeka. „Ali to joj neće ništa pomoći. „Moram da je ubijem. Neka se nosi Vilgeforc. Ja moram da je ubijem. Najpre ću udesiti da preklinje za ţivot... A posle ću je ubiti.” Zaurlao je, udario konja mamuzama i krenuo u vratolomni galop. Odjednom je shvatio da je izgubio. Ipak ga je nasamarila. Delilo ga je od nje ne više od pola staje – ali po tankom ledu. Bila je s druge strane jezera. Štaviše, polumesec se sada izvio u suprotnu stranu – devojka, koja je jahala po tankom ledu, bila je znatno bliţe kraju jezera. Bonhart je opsovao, trgnuo uzde i usmerio konja na led. * – Juriš, Kelpi! Ispod kopita vrane kobile zaškripala je zamrznuta zemlja. Ciri se priljubila uz konjski vrat. Videvši Bonharta kako juri za njom, obuzela ju je jeza. Bojala se tog ĉoveka. Na misao o borbi s njim, nevidljiva ruka stiskala joj je ţeludac. Ne, nije mogla s njime da se bori. Još ne. Kula. Moţe je spasti samo Kula. I portal. Kao i na Tanedu, kada je ĉarobnjak Vilgeforc bio blizu, već je ispruţio ruku ka njoj... Jedini spas je Lastaviĉja kula. Magla se podizala. Ciri trgnu vođice osetivši kako je iznenadno obliva sablasna vrućina. Nije mogla da poveruje u to što je videla. Što je imala pred sobom. * Bonhart je takođe video i trijumfalno zaurlao. Na kraju jezera nije bila kula. Nije bilo ĉak ni ruševina kule, jednostavno nije bilo niĉega. Samo jedva vidljiv, jedva isturen breţuljak, samo osulina kamenja obrasla golim omrzlim korovom. – Eto ti tvoja kula! – riknu. – Eto ti tvoja magiĉna kula! Eto ti tvoj spas! Gomila kamenja! Devojka se pravila da ne ĉuje i ne vidi. Poterala je kobilu blizu breţuljka, na kamenitu osulinu. Podigla je obe ruke ka nebu kao da je kudila nebesa za to što joj se dogodilo.

– Kazao sam ti – zariĉa Bonhart udarajući svog mrkova mamuzom – da si moja! Da ću uraditi s tobom šta hoću! Da me niko u tome neće spreĉiti! Ni ljudi, ni bogovi, ni đavoli, ni demoni! Niti ĉarobne kule! Moja si, veštice! Potkovice mrkova odzvanjale su na ledenom pokrivaĉu. Magla se odjednom uskomešala, uzburkala pod udarima vetra koji je dolazio ko zna odakle. Mrkov je zarzao i zaplesao kezeći zube na ţvalama. Bonhart se povukao u sedlu, trgnuo uzde iz sve snage, pošto je konj besneo, zabacivao glavu, topotao, klizao se na ledu. Ispred njega – između njega i obale na kojoj je stajala Ciri – plesao je na ledu sneţnobeli jednorog, stajao je na zadnjim nogama obrazujući pozu poznatu s grbova. – Mene neće prevariti ti trikovi! – riknu lovac, kontrolišući konja. – Nećeš mene ĉinima plašiti! Uhvatiću te, Ciri! Ovaj put ću te ubiti, veštice! Moja si! Magla se iznova uskomešala, prokuljala, dobila ĉudne oblike. Oblici su postajali sve jasniji. To su bili jahaĉi. Košmarne siluete avetnih jahaĉa. Bonhart naćuli uši. Na kosturima konja sedeli su skeleti jahaĉa, obuĉeni u zarđale pancire i veriţnjaĉe, pocepane plaštove, s ugnutim i korodiranim šlemovima ukrašenim bivoljim rogovima sa ostacima nojevih i paunovih pera. Ispod vizira šlemova, oĉi aveti sjajile su se plaviĉastim bleskom. Šumeli su poderani barjaci. Na ĉelu demonske kavalkade galopirala je naoruţana utvara s krunom na šlemu, sa gorţetom na grudima koji se odbijao o zarđali oklop. Dalje, zatutnji u Bonhartovoj glavi. Dalje, smrtniče. Ona nije tvoja. Ona je naša. Dalje! Jedna stvar se nije mogla poreći Bonhartu: odvaţnost. Nije se uplašio utvara. Kontrolisao je jezu, nije se predao panici. Ali njegov konj je bio manje otporan. Mrki pastuv stajao je na zadnjim nogama, baletski je zaplesao, zarzao divljaĉki, ritnuo se i poskoĉio. Pod udarom potkovica, led se raspukao sa zastrašujućim hukom, led se uspravio, pljusnula je voda. Konj je zaskviĉao, udario rub lednika prednjim kopitima, smrskao ga. Bonhart izvuĉe noge iz mamuza i skoĉi. Prekasno.

Voda se zatvorila iznad njegove glave. U ušima je zatutnjalo i zazvonilo kao u zvoniku. Plućima je pretilo pucanje. Imao je sreće. Njegove noge su se doĉekale na nešto, sigurno na konja koji je tonuo na dno. Odbio se, ţustro je izronio, pljujući i brekćući. Uhvatio se za ivicu rupe. Ne podleţući panici, dohvatio je noţ, zabio ga u led i izvukao se. Leţao je, disao teško, voda je u pljusku tekla s njega. Jezero, led, sneţne padine, crnu smrekovu šumu – sve je brzo prelila neprirodna, mrtvaĉka svetlost. Bonhart se uz ogroman napor podigao na kolena. Iznad horizonta, modro nebo usplamtelo je zaslepljujućom krunom svetline, blistavom kupolom s koje su visili ognjeni stubovi i spirale, izbile su plesne kolumne i virovi svetla. Na nebeskom svodu promolili su se treperavi, ţivahni, brzo promenljivi oblici traka i draperija. Bonhart je zahripao. Ĉinilo mu se da na grlu ima gvozdeni obruĉ garote. Na mestu gde je još trenutak pre bio samo goli breţuljak i gomila kamenja uznela se kula. Veliĉanstvena, uspravna i graciozna, crna, glatka, blistava, kao da je iskovana iz jednog komada bazalta. Vatra je treperila u nebrojenim prozorima, u zubatim oštricama vrha plamtela je aurora borealis. Video je devojku, okrenutu ka njemu u sedlu. Video je njene sjajne oĉi i obraz koji preseca odvratna linija. Video je kako devojka goni vranu kobilu, kako bez ţurbe odlazi u crni mrak, pod kameni luk ulaza. Kako išĉezava. Aurora borealis eksplodirala je u zasenjujućim virovima ognja. Kada je Bonhart ponovo mogao da vidi, kule više nije bilo. Kleĉeći na ledu, u kaljuzi vode što je tekla iz njega, lovac na nagrade je gromko, divljaĉki zajeĉao. Na kolenima, podigavši ruke ka nebu, vikao je, ridao, kudio i hulio – ljude, bogove i demone. Eho krika prodirao je kroz padine obrasle smrekom, pronosio se po zamrznutoj površini jezera Tarn Mira. * Unutrašnjost kule odmah ju je podsetila na Kaer Morhen – isti dugi crni hodnik sa arkadom, isto beskonaĉno prostranstvo u perspektivi kolumni ili kipova. Nije bilo pojmljivo na koji naĉin takvo prostranstvo moţe da se nalazi u gracioznom obelisku kule. Ali ipak je znala da nema

smisla da to analizira – ne u sluĉaju kule koja je izrasla iz ništavila i pojavila se onde gde je nije bilo. U takvoj kuli je moglo biti svega i nije se trebalo niĉemu ĉuditi. Osvrnula se oko sebe. Nije verovala da bi se Bonhart odvaţio – i uspeo – da uđe tu za njom. Ali radije bi da bude uverena u to. Arkada kroz koju je ona ušla sijala je neprirodnim bleskom. Kelpi je zazvonila kopitima po podu, a pod potkovicama je nešto zakrckalo. Kosti. Lobanje, rebra, bedrene kosti, karlice. Hodala je kroz gigantsku kosturnicu. „Kaer Morhen”, pomisli prisećajući se. „Umrle treba pokopavati u zemlju... Kako je to bilo davno... Tada sam još verovala u tako nešto... U veliĉanstvenost smrti, u štovanje mrtvih... A smrt je jednostavno smrt. A mrtvi su samo hladan leš. Nije vaţno gde leţi, gde trule kosti.” Ušla je u mrak, pod arkadama, između kolumni i kipova. Tama se zatalasala kao dim, uši su joj ispunili nametljivi šapati, uzdasi, tihe inkantacije. Pred njom je iznenada zasijala svetlost i otvorila su se gigantska vrata. Otvarala su se jedna za drugima. Vrata. Beskonaĉno mnogo vrata teških krila otvaralo se pred njom bez buke. Kelpi je išla, zvoneći potkovicama po podu. Geometrija okolnih zidova, arkada i kolumni iznenada je bila narušena, tako ţestoko da je Ciri osetila vrtoglavicu. Ĉinilo joj se da se nalazi unutar nekog nemogućeg višezidnog masiva, nekog gigantskog oktaedra. Vrata su se i dalje otvarala. Ali nisu ukazivala samo jedan pravac. Ukazivala su beskrajno mnogo pravaca i mogućnosti. A Ciri je poĉela da vidi. Crnokosa ţena vodi za ruku devojčicu pepeljaste kose. Devojčica se boji, boji se tame, plaši se šapata u mraku, zgraţava je zvonjenje potkovica koje čuje. Crnokosa ţena sa iskričavom brilijantnom zvezdom na vratu takođe se boji. Ali ne da dâ se to pozna. Vodi devojku dalje. Ka njenom predodređenju. Kelpi koraĉa. Sledeća vrata. Iola Druga i Eurneid u kaputima, sa zaveţljajima, marširaju zamrznutim, sneţnim drumom. Nebo je modro. Sledeća vrata. Iola Prva kleči pred oltarom. Kraj nje mati Neneke. Obe posmatraju, lica im krivi grimasa uţasa. Šta vide? Prošlost ili budućnost? Istinu ili laţ?

Nad njima obema, Nenekom i Iolom – ruke. Ispruţene u gestu blagoslova, ruke ţene sa zlatnim očima. Na lančiću ţene brilijant, sija kao jutarnja zvezda. Na ramenu ţene – mačka. Nad njenom glavom – soko. Sledeća vrata. Tris Merigold pridrţava svoju prekrasnu smeđu kosu koju vetar mrsi i plete. Od vetra nema bega, od vetra se ništa ne moţe skloniti. Ne ovde. Ne na vrhu brda. Na brdu stupa dug, beskonačan red tame. Figure. Idu polako. Neki osvrću ka njoj lica. Poznata lica. Vesemir. Eskel. Lambert. Koen. Jarpen Zigrin. Paul i Dalberg. Fabio Saks... Jare... Tisaja de Friz... Mistle... Geralt? Sledeća vrata. Jenefer, okovana lancima pričvršćenim za vlaţan zid tamnice. Njeni dlanovi su jedna masa skorele krvi. Crna kosa iskidana i raščupana... Usta razbijena i otečena... Ali u ljubičastim očima i dalje gori volja za borbom i otporom. – Mamice! Drţi se! Izdrţi! Dolazim u pomoć! Sledeća vrata. Ciri osvrće glavu. Sa ţalom i sramotom. Geralt. I zelenooka ţena crne, kratko ošišane kose. Oboje nagi. Zauzeti, upijaju jedno drugo. Zadovoljstvo koje međusobno poklanjaju. Ciri suzdrţava adrenalin koji joj stiska grlo, goni Kelpi. Kopita udaraju. U tami tutnje šapati. Sledeća vrata. Pozdrav, Ciri. – Visogota? Znao sam da će ti uspeti, hrabra gđice. Moja odvaţna Lastavice. Prošla si bez povreda? – Pobedila sam ih na ledu. Imala sam iznenađenje za njih. Klizaljke tvoje kćeri. Mislio sam na psihičke povrede. – Obuzdala sam osvetu... Nisam ubila sve... Nisam ubila Sovu... Iako me je on ranio i unakazio. Kontrolisala sam se. Znao sam da ćeš pobediti, Zirael, i da ćeš ući u kulu. Pa ja sam čitao o tome, jer to je već bilo opisano... To je sve već bilo zapisano. Znaš šta pruţaju studije? Veštinu korišćenja izvora.

– Kako je moguće da razgovaramo... Visogota... Da li ti... Da, Ciri. Umro sam. A, nije vaţno! Vaţnije je što sam saznao, na šta sam naleteo... Ja već znam gde su se denuli izgubljeni dani, šta se desilo u pustinji Korat, na koji način si pobegla od očiju progona... – I na koji naĉin sam ušla ovamo, u ovu kulu, zar ne? Drevna krv, koja teče tvojim venama, pruţa ti vlast nad vremenom. I nad prostorom. Nad razmerama i nad sferama. Sada si Gospodarica Svetova, Ciri. Imaš ogromnu Moć. Ne dozvoli da ti je ubice i hulje otmu i iskoriste za sopstvene ciljeve... – Neću dozvoliti. Zbogom, Ciri. Zbogom, Lastavice. – Zbogom, Stari Gavrane. Sledeća vrata. Svetlost, zaslepljujuća svetlost. I prodoran miris cveća. * Na jezeru je leţala magla, lagana poput opare, brzo rasterana vetrom. Površina vode bila je glatka poput ogledala, na zelenim ćilimima ravnog lišća lokvanja belilo se cveće. Obale su tonule u zelenilo i cveće. Bilo je toplo. Bilo je proleće. Ciri se nije ĉudila. Kako je mogla da se ĉudi? Sada je sve bilo moguće. Novembar, led, sneg, smrznuta zemlja, gomila kamenja na breţuijku naĉiĉkanom korovom – to je bilo tarno. A ovde je ovde, ovde je streliĉasta bazaltna kula sa zubatim palisadima na vrhu, koja se odbija u zelenoj vodi jezera zasejanoj lokvanjima. Ovde je maj, pošto u maju cvetaju divlja ruţa i sremza. Neko u blizini je svirao na fruli ili siringi, izvodio je veselu, ţivahnu melodiju. Na obali jezera, s prednjim nogama u vodi, stajala su i pila dva sneţnobela konja. Kelpi je frknula, udarila kopitom o stenu. Tada su konji podigli glave i mokre grive, a Ciri je uzdahnula glasno. To nisu bili konji, već jednorozi. Ciri se nije ĉudila. Uzdisala je od divljenja, ne od ĉuđenja. Melodija se ĉula sve jasnije, dopirala je s granĉica sremze okićenih belim cvećem. Kelpi je krenula u tom pravcu sama, bez ikakvog teranja.

Ciri je oblizala pljuvaĉku. Oba jednoroga, nepokretni kao kipovi, gledali su u nju odbijajući se u vodi glatkoj poput ogledala. Iza krošnje sremze, na kamenu je sedeo svetlokosi vilenjak trouglastog lica i ogromnih bademastih oĉiju. Svirao je vešto preplićući prstima po rupicama panove frule. Iako je video Ciri i Kelpi, iako ih je posmatrao, nije prestao da svira. Beli cvetići su mirisali; sremzu tako intenzivnog mirisa Ciri u ţivotu nije videla. „Ništa ĉudno”, pomislila je potpuno svesno, “u svetu u kom sam do sada ţivela, sremze jednostavno mirišu drugaĉije.” Na onom svetu sve je drugaĉije. Vilenjak je okonĉao melodiju otegnutim visokim trilom, odmakao frulu od usta i ustao. – Zašto tako dugo? – upita sa osmehom. – Šta te je zadrţalo?