Andrzej Sapkowski - 0Saga o Vešcu - Sezona Oluja

Naslov originala Andrzej Sapkowski “SEZON BURZ”

© 2013, by Andrzej SAPKOWSKI Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l'Est”

Copyright © 2014 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Ilustracija i dizajn korica Dragan Bibin

ISBN 978-86-7702-372-0

Čarobna knjiga Beograd 2014.

Andžej Sapkovski

SEZONA OLUJA Uvodna knjiga Sage o vešcu S poljskog prevela Zorana Lutovac

Čarobna knjiga

Od aveti, od nečastivih, od stvorova dugošapih I od bića što noću druzgaju Izbavi nas, dobri Bože! Molepstvije poznato kao „Kornvalska litanija" datirano na XIV-XV vek.

Kažu da napredak razgoni mrak. Ali uvek, uvek će postojati tama. I uvek će u tami biti Zlo, uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv. Uvek će postojati bića što noću druzgaju. A mi, vešci, postojimo da bismo ih razdruzgali.

„Onaj ko se bori s čudovištima, nek pazi da i sâm ne postane čudovište. Kada dugo gledaš u bezdan, i bezdan gleda u tebe.“ Fridrih Niče, S one strane Dobra i Zla

„Gledanje u bezdan smatram potpunim idiotizmom. Na svetu ima toliko stvari koje mnogo više zavređuju da se u njih gleda.“ Neven, Pola veka poezije

Prvo poglavlje Živeo je samo za to da bi ubijao. Ležao je na suncem zagrejanom pesku. Osećao je podrhtavanja koja su prenosile kapilarne antene i čekinje pritisnute uz tlo. Premda su podrhtavanja još bila udaljena, Idr ih je osećao jasno i tačno, na osnovu njih je mogao odrediti ne samo pravac i tempo pomeranja žrtve već i njenu težinu. Za većinu grabljivaca koji love na sličan način, težina plena imala je prvorazredan značaj – prikradanje, napad i gonjenje značili su gubitak snage koja je morala biti kompenzovana energetskom vrednošću hrane. Većina grabljivaca sličnih Idru odustajala je od napada kad je plen bio isuviše mali. Ali ne i Idr. Idr nije egzistirao da bi jeo i održavao vrstu. Nije zbog toga stvoren. Živeo je da bi ubijao. Premeštajući obazrivo ticala, ispuza iz jame, prepuza preko trulog debla, u tri skoka savlada vetrolom, kao duh promače preko poljane, zavuče se u šumsko šiblje obraslo u paprat i utopi se u gustiš. Kretao se brzo i bešumno, čas trčeći, čas skačući poput ogromnog zrikavca. Zađe u šiprag, priljubi se uz tlo segmentiranim pancirom trbuha. Podrhtavanje zemlje bilo je sve izrazitije. Impulsi iz Idrovih vibrisa i čekinja uklapali su se u sliku. U plan. Idr je već znao kojim putem da dospe do žrtve, na kojem mestu da joj preseče put, kako da je primora na beg, kako da dugim skokom padne na nju otpozadi, na kojoj visini da udari i

seče mandibulama oštrim poput britvi. Podrhtavanja i impulsi u njemu već su gradili radost koju će spoznati kada se žrtva zabatrga pod njegovim teretom, euforiju koju će mu prirediti ukus vrele krvi. Zadovoljstvo koje će osetiti kada krik bola rascepa vazduh. Blago je podrhtavao, šireći i skupljajući klešta i pedipalpe. Vibracije podloge bile su vrlo izrazite i postale su izdiferencirane. Idr je već znao da je bilo više žrtava, verovatno tri, možda četiri. Dve su tresle zemlju na uobičajen način, podrhtavanja treće ukazivala su na malu masu i težinu. A četvrta – ukoliko je stvarno bila neka četvrta – uzrokovala je neregularne, slabe i nesigurne vibracije. Idr se ukipi, uspravi i isturi antene iznad trave, ispitivao je kretanje vazduha. Podrhtavanja zemlje najzad su signalizovala ono što je Idr čekao. Žrtve se razdvojiše. Jedna, ona najmanja, ostade pozadi. A ona četvrta, ona nejasna, nestade. Bio je to pogrešan signal, lažan eho. Idr ih je potcenio. Mali plen se još više udalji od ostalih. Zemlja se jače zatrese. I bliže. Idr uspravi zadnja ticala, odbi se i skoči. • Devojčica preneraženo vrisnu. Umesto da beži, obamrla je u mestu. I neprestano vrištala. • Veštac se baci ka njoj izvlačeći mač u skoku. I smesta shvati da nešto nije kako treba. Da je nasamaren. Muškarac koji je vukao kola sa suvarcima vrisnu i na Geraltove oči odlete za sežanj uvis, a krv šiknu iz njega široko, rasprskavši se na sve strane. Pao je kako bi odmah ponovo odleteo, ovoga puta u dva komada iz kojih je liptala krv. Više nije vrištao. Sada je prodorno vrištala žena, isto kao njena kćerka, obamrla je paralisana strahom. Mada nije verovao da će mu poći za rukom, veštac je uspeo da je spase. Doskoči i gurnu svom snagom, odbacujući ženu isprskanu krvlju sa droške1 u šumu, u paprat. I odmah shvati da je i ovoga puta to bila podvala. 1

Rus.: дрожки –laka otkrivena kola sa tri sedišta; niske najamne kočije. (Prim. prev.)

Smicalica. Siv, pljosnat, mnogonog i neverovatno brz oblik već se, naime, odaljavao od kola i prve žrtve. Kliznu u pravcu druge. Ka devojci koja je neprestano pištala. Geralt se baci za njim. Da je i dalje nepomično stajala u mestu, ne bi stigao na vreme. Devojčica ipak pokaza prisebnost i dade se u mahnit beg. Sivo čudovište bi je ipak sustiglo brzo i bez napora – sustigao bi je, ubio i vratio se da ubije i ženu. I tako bi i bilo da tamo nije bio veštac. Sustiže čudovište i skoči, prignječivši potpeticom jedno od zadnjih ticala. Da nije odmah odskočio izgubio bi nogu – sivi stvor se okrenu neverovatno spretno, a njegova srpasta klešta škljocnuše, promašivši za dlaku. Pre nego što je veštac povratio ravnotežu, čudovište se odbi od zemlju i napade. Geralt se odbrani refleksnim, širokim i dosta haotičnim udarcem mača i odbaci čudovište. Nije mu naneo povrede, ali je povratio inicijativu. Naglo skoči, nasrnu, zamahnuvši od uha i razvalivši pancir na pljosnatom cefalotoraksu. Pre no što je ošamućeni stvor došao sebi, drugim udarcem mu odseče levu mandibulu. Čudovište se baci na njega mašući šapama, upinjući se da ga preostalom mandibulom ubode kao tur2. Veštac mu odreže i tu drugu. Brzim povratnim rezom otfikari jednu pedipalpu. I ponovo zviznu u cefalotoraks. • Konačno je do Idra doprlo da je u opasnosti. Da mora bežati. Morao je da beži, da beži daleko, da se negde pritaji, zavuče u sklonište. Živeo je samo za to da bi ubijao. Da bi ubijao, morao se regenerisati. Morao je bežati... Bežati... • Veštac mu nije dao da pobegne. Sustiže ga, nagazi zadnji segment toraksa, zaseče odozgo s razmahom. Ovoga puta pancir cefalotoraksa popusti, iz pukotine briznu i pokulja gusta zelenkasta krv. Čudovište se koprcalo, njegova ticala divljački su mlatila o zemlju. 2

Izumrla vrsta iz roda divljeg goveda. Tur je istrebljen u Evropi u XVII veku. (Prim. prev.)

Geralt zaseče mačem, ovoga puta potpuno razdvojivši pljosnatu glavu od ostatka. Teško je disao. Iz daljine zagrme. Naleti vetra i nebo koje je brzo tamnelo nagoveštavali su nadolazeću oluju. • Albert Smulka, novoimenovani župan opštine, već prilikom prvog susreta podsetio je Geralta na krtolu broskve – bio je okruglast, aljkav, neotesan i, uopšte uzev, nezanimljiv. Drugim rečima, nije se previše razlikovao od drugih činovnika na opštinskom nivou s kojima je dolazio u kontakt. – Ispada da je istina – reče župan. – Da nema boljeg leka za nevolje od vešca. – Jonas, moj prethodnik – nastavi uskoro, ne dočekavši od Geralta nikakvu reakciju – nije mogao da te se nahvali. A kad pomislim da sam ga smatrao lažovom. To jest, nisam mu baš verovao na reč. Znam kako stvari mogu da prerastu u bajke. Pogotovo kod zatucanih ljudi, njima je stalno nešto ili čudo, ili nekakav drugi veštac nadljudskih moći. A ovde se ispostavlja da je živa istina. Onamo u šumi, preko rečice, poginuše ljudi, ne zna im se broj. A pošto je tuda kraći put do gradića, zato su i išli, budale... U svoju propast. Ne mareći za upozorenja. Danas je takvo vreme da je bolje ne tumarati po pustošima, ne skitati po šumama. Svuda su čudovišta, svuda su ljudojedi. U Temeriji, na Tukajskom pogorju, samo što se dogodila strašna stvar, nekakva šumska utvara ubila je petnaestoro ljudi u ugljarskom naselju. To naselje se zvalo Rogovizna. Sigurno si čuo. Ne? Ali govorim istinu, dabogda crkô. Čak su, vele, i čarobnjaci u toj Rogovizni vodili istragu. Ali nema tu šta da se trabunja. Mi smo danas ovde u Ansegisu sigurni. Zahvaljujući tebi. Izvuče iz komode škatulju. Raširi na stolu tabak papira i umoči pero u mastionicu. – Obećao si da ćeš ubiti strašilo – reče, ne podižući glavu. – Ispada da nisi bacao prašinu u oči. Od reči si, barem za skitnicu... A i tim ljudima si život spasao. Ženi i curici. Zahvališe li se makar? Padoše li ti pred noge? Nisu pale, stisnu vilicu veštac. Zato što još nisu sasvim došle sebi. A ja ću otići odavde pre nego što dođu sebi. Pre no što shvate da sam ih

iskoristio kao mamac, jer sam u arogantnoj samouverenosti bio ubeđen da ću uspeti da odbranim sve troje. Otići ću pre nego što do devojčice dopre, pre nego što uvidi da je mojom krivicom polusiroče. Osećao se loše. Sigurno je to bila posledica eliksira koje je uzeo pre borbe. Sigurno. – Taj je monstrum – župan posu papir peskom, a zatim strese pesak na pod – prava gnusoba. Osmotrio sam lešinu kad su je doneli... Šta je to bilo? Geralt u tom pogledu nije bio siguran, ali nije nameravao to da otkrije. – Arahnomorf. Albert Smulka pomače usne, uzaludno pokušavajući da ponovi. – Pih, kako se zvao nek se zvao, đavo ga odneo. Tim mačem si ga posekao? Tom oštricom? Mogu li da pogledam? – Ne može. – Ha, sigurno zato što je sečivo začarano. I mora da je skupo... Primamljiv zalogaj... No, mi ovde blebećemo, a vreme leti. Ugovor je ispunjen, vreme je za isplatu. Ali najpre formalnosti. Potpiši se na fakturi. Odnosno, stavi krstić ili drugi znak. Veštac uze pruženi račun i okrenu se ka svetlu. – Ma vid’te ga – zavrte glavom župan, mršteći se. – Šta, kao ume da čita? Geralt položi papir na sto, uputi se ka činovniku. – Mala greška se – kaza spokojno i tiho – potkrala u dokumentu. Dogovarali smo se za pedeset korona. Račun je izdat na osamdeset. Albert Smulka sklopi dlanove, osloni bradu na njih. – To nije greška – takođe snizi glas. – To je pre znak priznanja. Ubio si strašno čudovište, to zasigurno nije bila laka rabota... Prema tome, svota nikoga neće začuditi... – Ne razumem. – Nije nego. Ne pravi se nevinašce. Hoćeš da mi kažeš da ti Jonas, kada je ovde upravljao, nije izdavao takve račune? Glavu dajem da... – Da šta? – prekinu ga Geralt. – Da je povišavao cenu? A razliku, za koju je ispraznio kraljevsku riznicu, delio sa mnom po pola? – Po pola? – Župan iskrivi usta. – Ne preteruj, vešče, ne preteruj. Pomislio bi neko da si mnogo važan. Od razlike ćeš dobiti jednu trećinu. Deset korona. Za tebe je i to ionako velika premija. A meni pripada više,

makar po funkciji. Državni činovnici su dužni da budu imućni. Što je državni činovnik imućniji, to je prestiž države viši. Uostalom, šta ti znaš o tome. Već me zamara ovaj razgovor. Hoćeš li potpisati račun ili nećeš? Kiša je gruvala o krov, napolju je lilo kao iz kabla. Ali više nije grmelo, oluja se udaljavala.

Interludijum Dva dana kasnije – Izvolite, poštovana – gospodarski klimnu glavom Belohun, kralj Keraka. – Izvolite, molim vas. Sluge! Stolica! Svod odaje ukrašavala je tavanica, freska na kojoj je bio predstavljen jedrenjak okružen talasima, tritonima, hipokampima i stvorenjima nalik jastozima. Freska na jednom od zidova bila je pak mapa sveta. Kao što je još davno zaključila Koral, apsolutno fantastična mapa koja je imala malo toga zajedničkog sa stvarnim položajem kopna i mora. Ali lepo i s ukusom urađena. Dva paža dovukoše i postaviše tešku, izrezbarenu stolicu. Čarobnica sede stavivši ruke na naslone, tako da joj se narukvice posute rubinima dobro vide i da ne prođu nezapaženo. Na isfriziranoj kosi imala je još i rubinsku dijademu, a na dubokom dekolteu rubinsku ogrlicu. Sve specijalno za kraljevsku audijenciju. Želela je da ostavi utisak. I ostavljala je. Kralj Belohun je bečio oči, ali ne zna se da li na rubine ili na dekolte. Belohun, Osmikov sin, bio je, može se reći, kralj u prvom pokolenju. Njegov otac je zgrnuo znatno bogatstvo u pomorskoj trgovini, a čini se malčice i u pomorskom razbojništvu. Pošto je uništio konkurenciju i monopolizovao kabotažnu plovidbu regiona, Osmik se proglasio za kralja. Akt samozvane koronacije u suštini je samo formalizovao status quo, prema tome nije porodio veće zamerke, niti je izazvao proteste. Tokom ranijih privatnih ratova i vojni, Osmik je sredio pogranične sukobe i sporove oko nadležnosti sa susedima, Verdenom i Cidarisom. Postalo je poznato gde počinje Kerak, gde se završava i ko tamo vlada. A budući da vlada, on je onda kralj – i ima pravo na takvu titulu. Prirodnim poretkom stvari titula i vlast prelaze sa oca na sina, te nikoga nije začudilo što je posle Osmikove smrti na tron seo njegov sin, Belohun. Doduše, Osmik je imao nekoliko sinova, verovatno još četiri, ali su se svi odrekli prava na krunu, vele, jedan čak dobrovoljno. Tako je Belohun vladao u Keraku već više od dvadeset godina, profitirajući u skladu s porodičnom tradicijom od brodogradilišne industrije, transporta, ribolova i piratstva.

A sada, na tronu, na podijumu, u samurovom kalpaku, sa žezlom u ruci, kralj Belohun je primao u audijenciju. Majestetičan poput balegara na kravljem izmetu. – Poštovana i draga nam gđica Lita Nejd – pozdravi je. – Naša omiljena čarobnica Lita Nejd. Ponovo je izvolela posetiti Kerak. I verovatno opet na duže vreme? – Koristi mi morski vazduh. – Koral provokativno prekrsti nogu preko noge, demonstrirajući cipelice na modernim potpeticama od plute. – S blagonaklonim dopuštenjem vaše kraljevske milosti. Kralj pređe pogledom po sinovima, koji su sedeli pored. Obojica visoki kao motke, uopšte nisu podsećali na oca, koščatog, žilavog, no ne previše impozantnog rastom. Ni oni sami nisu izgledali kao braća. Stariji, Egmund, crn kao vrana, Ksander, malo mlađi, plav, gotovo albino. Obojica su gledali Litu bez simpatija. Bilo je evidentno da ih je iritirala privilegija po kojoj su čarobnjaci sedeli u prisustvu kraljeva, a primani su u audijenciju na stolicama. Privilegija je ipak bila široko rasprostranjena i nije je mogao potceniti niko ko je želeo da ga smatraju civilizovanim. Belohunovi sinovi su veoma želeli da ih smatraju takvima. – Blagonaklono dopuštam – polako progovori Belohun. – Pod jednim uslovom. Koral podiže ruku i hvalisavo baci pogled na nokte. To je trebalo da signalizuje da je baš boli uvo za Belohunove uslove. Kralj nije shvatio signal. A ako je shvatio, onda je to vešto skrio. – Do naših je ušiju doprlo – gnevno zasopta – da ženama što ne žele decu da imaju, poštovana gđica Nejd omogućava magične konkokcije. A onima što su već bremenite pomaže da pobace plod. A mi ovde u Keraku takvu proceduru smatramo nemoralnom. – Ono na šta žena ima prirodno pravo – suvo odgovori Koral – ne može biti nemoralno ipso facto. – Žena – kralj uspravi na tronu mršavu figuru – ima pravo da od muža očekuje dva poklona: na leto trudnoću, a na zimu opanke od tankog lika. Kako prvi, tako i drugi poklon ima zadatak da usidri ženu u kući. Naime, kuća je odgovarajuće mesto za ženu, samom prirodom pripisano. Žena s velikim stomakom i potomcima priljubljenim uz suknju neće se udaljiti od kuće i neće joj na pamet padati glupe ideje, a to garantuje duševni spokoj muškarca. Duševno spokojan muškarac može teško raditi radi

umnožavanja bogatstva i dobrobiti svojeg vladara. Muškarcu koji radi u znoju lica svog i bez predaha i koji je spokojan po pitanju svog stada takođe neće padati na pamet nikakve glupe ideje. A kada neko ubeđuje ženu da može da rodi kada želi, a kada ne želi, onda ne mora, kada joj povrh toga neko nagovesti način i sugeriše sredstvo, onda, poštovana, onda društveni poredak počinje da se ljulja. – Tako je – dobaci knez Ksander, koji već odavno merka priliku da se ubaci. – Upravo tako! – Žena koja nije naklonjena materinstvu – nastavi Belohun – žena koju za domaćinstvo neće prikovati stomak, kolevka i dečurlija, vrlo brzo će podleći požudi, ta to je očigledna i neizbežna stvar. A onda će muškarac izgubiti unutrašnji spokoj i ravnotežu duha, u njegovoj dotadašnjoj harmoniji nešto će naglo zaškripati i zasmrdeti, štaviše, ispostaviće se da nema nikakve harmonije, niti sklada. Naročito tog sklada koji opravdava svakodnevno dirinčenje. Kao i to što efekte tog dirinčenja zgrćem ja. A od takvih misli je samo korak do nespokojstva. Do pobune, bunta, revolta. Jesi li shvatila, Nejd? Ko daje ženama sredstva za sprečavanje trudnoće ili za njen prekid taj uništava društveni poredak, podstrekava na nemire i bunt. – Tako je – dobaci Ksander. – Istina! Lita nije marila za Belohunove privide autoriteta i vladalaštva, odlično je znala da je kao čarobnica nedodirljiva, a jedino što kralj može jeste da priča u prazno. Suzdržala se ipak da mu jasno da do znanja da u njegovom kraljevstvu već odavno škripi i smrdi, da u njemu nema sklada ni za šupalj zub, a jedina harmonija za koju žitelji znaju jeste muzički instrument, vrsta harmonike. I da uplitanje u to žena, materinstva i antipatija prema njima vode ne samo ženomrzaštvu već i kretenizmu. – U tvom dugom izlaganju – kaza umesto toga – uporno se vraćao motiv umnožavanja bogatstva i dobrobiti. Odlično te razumem, utoliko što mi je moja vlastita dobrobit takođe izuzetno draga. I ni za šta na svetu neću odustati ni od čega što mi osigurava dobrobit. Smatram da žena ima pravo da rodi kada želi, a ne da rodi kada ne želi, ali u tom pogledu neću početi polemiku, na kraju krajeva, svako ima pravo na nekakve poglede. Samo ću skrenuti pažnju da za medicinsku pomoć koja se udeljuje ženama ja ubiram taksu. To je dosta važan izvor mojih prihoda. Jer su moji prihodi,

kao što dobro znaš, ujedno i prihodi Kaptola i čitavog konfraterniteta. A konfraternitet izuzetno loše reaguje na pokušaje smanjenja prihoda. – Da li pokušavaš da mi pretiš, Nejd? – Ma kakvi. Štaviše, nudim dalekosežnu pomoć i saradnju. Znaj, Belohune, ukoliko usled tvog izrabljivanja i otimačine u Keraku izbiju nemiri, ukoliko ovde plane, patetično govoreći, glavnja bunta, ukoliko revoltirana rulja navali kako bi te naglavačke izvukla odavde, detronizovala, a odmah nakon toga obesila na suvoj grani... Onda možeš računati na moj konfraternitet. Na čarobnjake. Doći ćemo u pomoć. Nećemo dopustiti revolt i anarhiju, jer ni nama to ne ide naruku. Stoga, izrabljuj i povećavaj bogatstvo. Spokojno povećavaj. I ne smetaj drugima da povećavaju. Lepo te molim i dobro ti savetujem. – Savetuješ? – ražesti se Ksander, ustajući sa stolice. – Ti savetuješ? Ocu? Otac je kralj! Kraljevi ne slušaju savete, kraljevi naređuju! – Sedi, sine – iskrivi se Belohun – i budi tih. A ti, čarobnice, naćulji uši. Imam nešto da ti kažem. – Da? – Uzimam novu ženu... Sedamnaest godina... Višnjica, kažem ti. Višnjica na torti. – Čestitam. – Činim to iz dinastijskih razloga. Jer brinem o sukcesiji i poretku u državi. Egmund, dotad tih kao zaliven, podiže glavu. – Sukcesiji? – zareža, a srdit blesak u njegovim očima ne prođe nezapaženo kod Lite. – Kakvoj sukcesiji? Imaš šest sinova i osam kćerki, uključujući kopilad! Malo ti je? – Sama vidiš – Belohun mahnu koščatom rukom. – I sama vidiš, Nejd. Moram da se pobrinem za sukcesiju. Trebalo bi da ostavim kraljevstvo i krunu nekome ko se na takav način obraća roditelju? Na sreću, još sam živ i vladam. I nameravam dugo da vladam. Kao što rekoh, ženim se... – Da, i? – Kada bi se... – Kralj se počeša iza uha, pogleda u Litu ispod naboranih kapaka. – Kada bi se ona... moja nova ženica, ovaj... obratila tebi za ta sredstva... Zabranjujem ti da joj daš. Zato što sam protiv takvih sredstava! Zato što su nemoralna!

– Možemo tako da se dogovorimo – šarmantno se osmehnu Koral. – Tvojoj višnjici, ako mi se bude obratila, neću dati. Kunem se. – E, to razumem – ozari se Belohun. – Molim lepo, kako se sjajno sporazumevamo. Najvažnije je uzajamno razumevanje i obostrano poštovanje. Čak se treba i lepo razlikovati. – Tako je – ubaci se Ksander. Egmund se razgnevi, opsova sebi u bradu. – U okviru poštovanja i razumevanja – Koral navi riđu loknu na prst, pogleda uvis, u plafon – kao i brige za harmoniju i poredak u tvojoj državi... Imam jednu informaciju. Poverljivu informaciju. Gnušam se potkazivanja, ali prevare i lopovluka još više. A radi se, kralju moj, o bezočnim finansijskim malverzacijama. Postoje oni koji pokušavaju da te pljačkaju. Belohun se nagnu na tronu, a lice mu se iskrivi kao vučje. – Ko? Prezimena!

Kerak, grad u severnom kraljevstvu Cidaris, na ušću reke Adalate. Nekada je bio prestonica posebnog kraljevstva K, koje je zbog nesposobne vlasti i gašenja vladajuće linije propalo, izgubilo značaj i susedi su ga razdelili i pripojili. Ima luku, nekoliko fabrika, svetionik i, odokativno, 2.000 stanovnika. Efenberg i Talbot, Encyclopaedia Maxima Mundi, tom VIII

Drugo poglavlje Zaliv se ježio od jarbola i bio pun belih i raznobojnih jedara. Veći brodovi ležali su na sidrištu koje je bilo zaslonjeno rtom i valobranom. U samoj luci, kraj drvenih mola, privezane su bile manje i sasvim malecne jedinice. Na plaži su gotovo svako slobodno mesto zauzimale lađe. Ili ostaci lađa. Na kraju rta, šiban udarima belih talasa, uznosio se svetionik od bele i crvene cigle, obnovljeni relikt vilenjačkih vremena. Veštac mamuzom munu kobilu po boku. Ukljeva podiže glavu, raširi nozdrve, kao da se i ona radovala mirisu mora koji je vetar nosio. Pošto je veštac potera, ona krenu preko dina. Ka gradu koji je već bio blizu. Grad Kerak, glavna metropola identično nazvanog kraljevstva, smešten na dvema obalama pri ušću reke Adalate, bio je podeljen na tri izdvojene, vidno različite zone. Na levoj obali Adalate bio je smešten lučki kompleks, dokovi i industrijsko-trgovinski centar koji je obuhvatao brodogradilište i radionice, kao i prerađivačke fabrike, magacine i skladišta, tržnice, bazare. Suprotnu obalu reke, teren zvani Palmira, ispunjavale su prčvare i kolibe sirotinje i radnog naroda, kuće i dućani sitnih trgovaca, klanice, mesare kao i brojni lokali i domovi koji su oživljavali tek nakon sutona, naime, Palmira je bila i kvart razonode i zabranjenih zadovoljstava. Ovde se takođe, što je Geralt znao, vrlo lako mogao izgubiti šlajbok ili zaraditi nož pod rebrima.

Dalje od mora, na levoj obali, iza visoke palisade od debelih balvana, bio je situiran pravi Kerak, četvrt uskih ulica među kućama bogatih trgovaca i finansijera, faktorijama, bankama, zalagaonicama, obućarskim i krojačkim preduzećima, radnjama i radnjicama. Ovde su se nalazile i krčme i lokali za razonodu više kategorije, uključujući domove koji su, doduše, nudili isto što i oni u lučkoj Palmiri, ali po znatno višim cenama. Centar četvrti bio je četvorougaoni trg, sedište gradske većnice, pozorišta, suda, carinske uprave i kuća lokalne elite. Ispred gradske većnice na postolju je stajao spomenik osnivača grada, kralja Osmika, koji su užasno zasrali galebovi. To je bila otvorena prevarancija, primorski grad postojao je mnogo pre nego što je Osmik tu dolutao, boga pitaj odakle. Iznad, na brdu, stajao je zamak i kraljevska palata, dosta netipičan po formi i obliku, naime bio je to stari hram, rekonstruisan i proširen nakon što su ga napustili sveštenici, ogorčeni na potpuno odsustvo zainteresovanosti stanovništva. Od hrama je ostala čak i kampanila, zvonara s velikim zvonom, a aktuelni vladar u Keraku, kralj Belohun, naredio je da se u njega udara svakog dana u podne i – evidentno u inat podanicima – u ponoć. Zvono se oglasilo čim je veštac zakoračio među prve kolibe u Palmiri. Palmira je smrdela na ribu, rublje i narodnu kuhinju, gužva na ulicama bila je sablasna, vešca je prolazak koštao mnogo vremena i strpljenja. Odahnuo je kad se konačno dokopao mosta i prešao na levu obalu Adalate. Voda je vonjala i nosila klobuke pene, rezultat rada kožare smeštene uzvodno uz reku. Odatle je već bio blizu put koji vodi ka gradu opasanom palisadom. Ostavio je konja u staji ispred grada, plativši unapred za dva dana i ostavivši konjušaru bakšiš kako bi osigurao Ukljevi odgovarajuću negu. Uputio se ka stražarskoj kuli. Do Keraka se moglo doći samo preko stražarske kule, nakon podrvgavanja kontroli i ne baš prijatnim procedurama koje idu uz nju. Ta nužnost je pomalo ljutila vešca, ali je razumeo njen cilj – meštane grada iza palisade nije previše radovala pomisao na posete gostiju iz lučke Palmire, pogotovo ne moreplovaca iz stranih zemalja koji su tamo pristajali na kopno.

Uđe u stražarsku kulu, drvenu građevinu skeletne konstrukcije, u kojoj je, kao što je već znao, bila smeštena kordegardija3. Mislio je da zna šta ga čeka. Varao se. U životu je posetio mnoge kordegardije. Male, srednje i velike, u bližim i sasvim dalekim zapećcima sveta, u regionima koji suviše, manje ili nimalo civilizovani. Sve kordegardije sveta vonjale su na ustajalost, znoj, kožu i urin, kao i na gvožđuriju i maziva za njenu konzervaciju. U kordegardiji u Keraku bilo je slično. Tačnije, bilo bi da klasične kordegardijske mirise nije suzbijao težak, zagušujući smrad prdeža koji je sezao do tavanice. U jelovniku osoblja ovdašnje kordegardije, u to nije bilo sumnje, dominirale su krupnozrne mahunarke, kao što su grašak, bob i šareni pasulj. A ekipa je bila u potpunosti ženska. Činilo ju je šest žena koje su sedele za stolom i tonule u podnevni obrok. Sve dame su iz zemljanih zdela proždrljivo srkale nešto što je plivalo u retkom sosu začinjenom paprikom. Najviša od stražarki, po svoj prilici komandantkinja, odgurnu od sebe zdelu i ustade. Geralt, koji je uvek smatrao da ne postoje ružne žene, naprasno oseti da mora da revidira to svoje stanovište. – Oružje na klupu! Kao i sve prisutne, stražarka je bila ošišana na nulu. Kosa je već malo uspela da poraste, stvorivši na ćelavoj glavi neurednu čekinju. Ispod raskopčanog prsluka i razdrljene košulje izvirivali su trbušni mišići, podsećajući na veliku ušniranu dimljenu šunku. Stražarkini bicepsi, da ostanemo pri mesarskim asocijacijama, imali su razmere svinjskog buta. – Oružje stavi na klupu! – ponovi. – Jesi gluv? Jedna od njenih podređenih, i dalje pognuta nad zdelom, malo se pridiže i prodorno i otegnuto prdnu. Njene drugarice se zacerekaše. Geralt provetri vazduh rukavicom. Stražarka je posmatrala njegove mačeve. – Hej, devojke! Ajte ‘vamo! ,,Devojke“ ustadoše, dosta mrsko, protežući se. Sve su, kako primeti Geralt, bile obučene u slobodnom i laganom stilu, koji je pre svega omogućavao hvalisanje muskulaturom. Jedna je na sebi imala kratke kožne pantalone nogavica rašivenih po šavovima kako bi bedra mogla da joj

Od fr.: corps de garde – stražara s čuvarima na ulazu u tvrđavu; često osposobljena i za paljbu. (Prim. prev.) 3

stanu. A kao odežda od struka nagore, uglavnom su joj služili ukršteni kaiševi. – Veštac – utvrdi. – Dva mača. Čelični i srebrni. Druga, kao i ostale visoka i široka u ramenima, približi se, nonšalantnim potezom razmače Geraltovu košulju, zgrabi srebrni lančić i izvuče medaljon. – Znak ima – potvrdi. – Na znaku vuk iskeženih zuba. Iskreno rečeno, izgleda da jeste veštac. Da ga propustimo? – Pravilnik nam ne zabranjuje. Mačeve je predao... – Tako je – Geralt se smirenim glasom uključi u konverzaciju. – Predao sam. Oba će, kako mi se čini, biti pod nadzorom? Vraćeni uz priznanicu? Koju ću sada dobiti? Stražarke ga, cereći se, okružiše. Jedna ga ćušnu, kao slučajno. Druga gromko prdnu. – Evo ti priznanice – frknu. – Veštac! Najamni ubica čudovišta! A mačeve predao! Odmah! Pokoran kao žutokljunac! – I kitu bi sigurno dao kad bismo naredile. – Pa onda da mu naredimo! Šta kažete, cure? Neka ga izvadi iz šlica! – Da se malo divimo kakve to kite imaju vešci! – Dosta više – zareža komandantkinja. – Zaigrale se, namiguše. Gonšorek, ovamo! Gonšorek! Iz susedne prostorije pomoli se ćelav stariji gospodin u mrkom ogrtaču i s vunenom beretkom. Samo što je ušao dobi napad kašlja, skinu beretku i stade se njome hladiti. Bez reči uze mačeve uvezane remenima i dade Geraltu znak da pođe za njim. Veštac nije odugovlačio. U mešavini gasova koji su ispunjavali kordegardiju, crevni gasovi već su apsolutno zavladali. Prostoriju u koju su ušli delila je solidna čelična rešetka. Gospodin u ogrtaču zazvecka velikim ključem na katancu. Okači mačeve na vešalicu kraj drugih mačeva, sabalja, kordova i lovačkih noževa. Otvori iskrzan registar i zaškraba po njemu polako i dugo, kašljući neprestano i s mukom grabeći vazduh. Na kraju uruči Geraltu ispisanu potvrdu. – Koliko shvatam, moji mačevi su ovde bezbedni? Pod ključem i stražom?

Mrki gospodin, dišući teško i sopćući, zatvori rešetku i pokaza mu ključ. Geralta to nije ubedilo. Bilo je moguće provaliti kroz bilo koju rešetku, a zvučni efekti flatulencije dama iz straže mogli su da zagluše pokušaj provale. Ipak, nije imao kud. Morao je u Keraku da završi ono zbog čega je tu došao. I da napusti grad što pre. • Krčma, ili – kako je glasio natpis – gostionica „Natura Rerum“, nalazila se u nevelikoj, mada otmenoj zgradi od kedrovog drveta, pokrivenoj strmim krovom s visoko štrčećim dimnjakom. Front zgrade krasio je trem do kojeg su vodile stepenice, okružene razgranatim alojama u drvenim saksijama. Iz lokala su dopirali kuhinjski mirisi, uglavnom mesa pečenog na roštilju. Mirisi su bili tako primamljivi, da se vešcu smesta učinilo da je „Natura Rerum“ u stvari Eden, vrt zadovoljstva, ostrvo sreće, mleko i med što teku kroz utočište blagoslovenih. Ubrzo se ispostavilo da je ovaj eden – kao i svaki eden – bio pod stražom. Imao je svog kerbera, stražara s ognjenim mačem. Geralt je imao priliku da ga vidi u akciji. Kerber, momak nizak ali snažne građe, pred njegovim očima je iz vrta zadovoljstva oterao mršavog mlađana. Mlađan se bunio – povikivao je i gestikulirao, što je sasvim očito nerviralo kerbera. – Zabranjen ti je ulaz, Muuse. I ti to dobro znaš. Stoga, odstupi. Neću ponavljati. – Ma nabijem vas i vašu zabranu! – dreknu mlađan sa sigurne udaljenosti. – Nemate milosti! Niste jedini, otići ću kod konkurencije! Puvanderi! Parveni! Natpis pozlaćen, a i dalje balega na sarama! Bitni ste mi koliko i ta balega! A govno će uvek biti govno! Geralt se pomalo uznemiri. Proćelavi mlađan, iako izgledom odvratan, nosio se vrlo gospodski, možda ne previše raskošno, ali u svakom slučaju elegantnije od njega. A ako je već elegancija bila presudan kriterijum... – A da pitam, kuda ćeš ti? – hladan kerberov glas prekinu mu tok misli. I potvrdi strahove. – To je ekskluzivan lokal – nastavi kerber, blokirajući telom stepenice. – Da li shvataš značenje te reči? To je kao da je nepristupačan. Nekim osobama.

– Zbog čega meni? – Odelo ne čini čoveka – stojeći dva stepenika više kerber je mogao da pogleda vešca s visine. – Ti si, stranče, hodajuća ilustracija te narodne mudrosti. Tvoje odelo te nimalo ne čini. Može biti da te čine neki drugi skriveni predmeti, neću da zalazim u to. Ponavljam, ovo je ekskluzivan lokal. Ovde ne tolerišemo ljude koji su odeveni kao banditi. Niti naoružane. – Nisam naoružan. – Ali izgledaš kao da jesi. Budi ljubazan i pođi negde drugde. – Polako, Tarpe. Na vratima lokala pojavi se crnpurast muškarac u somotskom kaftanu. Obrve su mu bile čekinjaste, pogled pronicljiv, a nos orlovski. I povelik. – Očigledno ne znaš – orlovski nos pouči kerbera – s kime imaš posla. Ne znaš ko nam je stigao u posetu. Dugotrajno kerberovo ćutanje potvrđivalo je da ne zna. – Geralt iz Rivije. Veštac. Poznat po tome što štiti ljude i spasava im život. Kao pre nedelju dana, ovde, u našoj okolini, u Ansegisu, gde je spasao majku s detetom. A nekoliko meseci ranije, u Čizmaru, o čemu su svi brujali, ubio je ljudoždera leukrota, i sam pritom zadobivši rane. Kako bih mogao da zabranim ulaz u svoj lokal nekome ko se bavi tako čestitim poslom? Naprotiv, drago mi je da imam takvog gosta. I čast mi je što je poželeo da me poseti. Gos’n Geralte, gostionica „Natura Rerum“ želi vam toplu dobrodošlicu. Ja sam Febus Ravenga, vlasnik ovog skromnog doma. Sto za koji ga je maitre4 posadio bio je prekriven stolnjakom. Svi stolovi u „Natura Rerumu“ – većinom zauzeti – bili su pokriveni stolnjacima. Geralt se nije sećao kada je poslednji put video stolnjake u krčmi. Premda radoznao, nije gledao unaokolo, ne želeći da ispadne provincijalac i prostak. Suzdržana opservacija ipak je pokazala skromnu, mada otmenu i prefinjenu dekoraciju. Prefinjena – mada ne uvek otmena – bila je i klijentela, većinom trgovci i zanatlije, kako je procenio. Bili su tu i kapetani brodova, preplanuli i bradati. Nije nedostajalo ni šareno odevene plemićke gospode. Mirisalo je takođe milo i prefinjeno: na pečeno mesište, češnjak, kim i gomilu novca.

4

Fr.: maître d'hôtel – šef sale; vlasnik hotela. (Prim. prev.)

Osetio je pogled na sebi. Kad ga neko posmatra, njegova veščevska čula su to odmah signalizovala. Pogledao je, krajičkom oka i diskretno. Ona koja je ga posmatrala – takođe vrlo diskretno, neprimetno običnom smrtniku – bila je mlada žena lisičasto riđe kose. Pravila se da je zaokupljena jelom – nečim što je izgledalo ukusno i što je, čak i iz daljine, primamljivo mirisalo. Stil i govor tela nisu ostavljali sumnju. Ne za vešca. Mogao se kladiti da je bila čarobnica. Maitre ga roptanjem otrgnu iz misli i iznenadne nostalgije. – Za danas – izjavi svečano i ne bez ponosa – predlažemo teleću kolenicu dinstanu u povrću s pečurkama i pasuljem. Jagnjeća leđa pečena s patlidžanom. Svinjski bekon u pivu serviran s glaziranim šljivama. Pečenu plećku divlje svinje serviranu s jabukama u pekmezu. Pačja prsa iz tave servirana s crvenim kupusom i brusnicama. Lignje punjene cikorijom s belim sosom i grožđem. Grdobinu s roštilja u sosu od pavlake, serviranu s dinstanim kruškama. I, kao i obično, naše specijalitete: guščji batak u belom vinu, uz izbor voća pečenog na plehu, i obliš u karamelizovanom mastilu sipe, serviran s mesom rakova. – Ukoliko uživaš u ribi – pokraj stola se pojavi Febus Ravenga, ko zna kada i kako – onda toplo preporučujem obliš. Jutarnji ulov, razume se samo po sebi. Ponos i dika našeg šefa kuhinje. – Onda obliš u mastilu – veštac savlada u sebi iracionalnu želju da odjednom naruči nekoliko jela, svestan da bi to bilo neukusno. – Hvala za savet. Već sam počeo da osećam muke izbora. – Koje bi vino – upita maitre – gospodin želeo? – Molim vas, izaberite nešto adekvatno. Slabo se razumem u vina. – Malo ko se razume – osmehnu se Febus Ravenga. – A samo malobrojni to i priznaju. Ne brinite, odabraćemo vrstu i godište, gos’n vešče. Neću da vam smetam, želim vam prijatan ručak. Želja nije mogla da se ispuni. Geralt nije ni imao priliku da se uveri koje vino će mu izrabrati. I ukus obliša u mastilu sipe takođe je tog dana za njega morao ostati tajna. Riđokosa žena iznenada se okanula diskrecije i pronašla ga pogledom. Osmehnula se. Nije mogao da se odupre utisku da je to bilo zlokobno. Osetio je drhtavicu. – Veštac, zvani Geralt iz Rivije?

Pitanje je zadao jedan od tri u crno odevena tipa koji su krišom prišli stolu. – Ja sam. – U ime zakona, uhapšen si.

Kad ništa ne tvorim krivo, kakve presude se imam da bojim? Vilijam Šekspir, Mletački trgovac5

Treće poglavlje Braniteljka dodeljena Geraltu po službenoj dužnosti izbegavala je da ga gleda u oči. S upornošću dostojnom bolje parnice prevrtala je fasciklu s dokumentima. Nije bilo mnogo dokumenata. Tačno dva. Gđa advokat ih je verovatno naučila napamet. Kako bi zablistala tokom reči odbrane, nadao se Geralt. Ali bila je to, kao što je podozrevao, uzaludna nada. – U zatvoru si – gđa advokat konačno podiže pogled – dopustio sebi da se potučeš s dvojicom zatvorenika. Mogu li barem da znam razlog? – Primo, odbio sam njihove seksualne ponude, nisu hteli da shvate da ,,ne“ znači ,,ne“. Secundo, volim da tučem ljude. Tertio, to je laž. Sami su se ispovređivali. O zidove. Kako bi mene ocrnili. Govorio je polako i ravnodušno. Nakon sedmice provedene u zatvoru potpuno je postao ravnodušan. Braniteljka zatvori fasciklu. Kako bi ju je odmah ponovo otvorila. Nakon čega popravi prefinjenu frizuru. – Pretučeni – uzdahnu – kako mi se čini, neće podneti tužbu. Koncentrišimo se na optužbu javnog tužioca. Asesor tribunala optužiće te za ozbiljno krivično delo, za koje je zaprećena stroga kazna. A kako drugačije, pomisli on, kontemplirajući o lepoti gđe advokata. Pitao se koliko je imala godina kad je dospela u školu čarobnica. I s koliko godina je napustila tu školu. Obe aktivne čarobnjačke visoke škole – muška u Ban Ardu i ženska u Aretuzi na ostrvu Taned – osim svršenih studenata i studentkinja, proizvodile su i otpad. Uprkos gustom situ prijemnih ispita, koje 5

Prevod Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)

omogućava da se proseju i odbace beznadežni slučajevi, u principu su tek na prvim semestrima zaista pravila selekcija i ukazivalo se na one koji su umeli da se kamufliraju. Na one za koje je razmišljanje predstavljalo neprijatno i opasno iskustvo. Prikrivene glupake, lenštine i mentalne spavalice oba pola koji nisu imali šta da traže u školi magije. Nevolja je počivala u tome što je obično posredi bila progenitura imućnih osoba ili osoba koje su iz drugih razloga smatrane važnima. Po izbacivanju iz škole nešto je trebalo uraditi s tom teškom omladinom. S momcima koji su izbacivani iz škole u Ban Ardu nije bilo problema – dospevali su u diplomatiju, čekala je na njih vojska, flota i policija, najglupljima je ostajala politika. Magijski otpad lepšeg pola samo je prividno bilo teže kultivisati. Premda su bile izbačene, mlade devojke su prekoračile prag čarobnjačke visoke škole i okušale se u nekom stepenu magije. A previše je bio jak uticaj čarobnica na vladare i sve sfere političko-ekonomskog života da bi devojke ostavili na cedilu. Bilo im je osigurano utočište. Dospevale su u sferu pravosuđa. Postajale su pravnice. Braniteljka zatvori fasciklu. Zatim je otvori. – Preporučujem ti da priznaš krivicu – kaza. – Onda bismo mogli da računamo na blažu kaznu... – Šta da priznam? – prekinu je veštac. – Kada sud upita da li priznaješ, odgovori potvrdno. Priznavanje krivice biće uzeto kao olakšavajuća okolnost. – Kako onda nameravaš da me braniš? Gđa advokat zatvori fasciklu. – Idemo. Sud čeka. Sud je čekao. Pošto su upravo izvodili iz sale prethodnog delinkventa. Ne baš radosnog, kako je konstatovao Geralt. Na zidu je visio štit upljuvan muvama, na njemu se video grb Keraka, plavi delfin nageant. Ispod grba je stajao sudijski sto. Za njim su sedele tri osobe. Slabunjavi pisar. Bledi pomoćnik sudije. I gđa sudija, po izgledu i liku staložena žena. Na klupi desno od sudija sedeo je asesor tribunala koji je vršio dužnost tužioca. Izgledao je ozbiljno. Toliko ozbiljno da bi čovek izbegavao da se sretne s njim u mračnoj ulici. A na suprotnoj strani, levo od sudijskog sastava, nalazila se optuženička klupa. Mesto predviđeno za njega.

Dalje je sve brzo krenulo. – Geralt, zvani Geralt iz Rivije, po profesiji veštac, optužen je za malverzaciju, oduzimanje i prisvajanje imovine koja pripada Koroni. Radeći u dogovoru s drugim osobama koje je podmitio, optuženi je uvećavao visinu izdatih računa za svoje usluge u nameri da prisvoji taj višak. Što je rezultiralo gubicima u državnoj riznici. Dokaz je prijava, notitia criminis, koja je optužbu priložila aktima. Ta prijava... Snužden izraz lica i odsutan pogled sudije jasno su pokazivali da je staložena žena u mislima negde drugo. I da je muče neka sasvim druga pitanja i problemi – pranje, deca, boja zavesa, zamešeno testo za makovnjaču i pukotine na zadnjici koje predskazuju bračnu krizu. Veštac ponizno prihvati činjenicu da je manje važan. Da ne može da se takmiči s nečim takvim. – Krivično delo koje je izvršio optuženi – nastavi tužilac bez emocija – ne samo da uništava zemlju već i podriva i rastače društveni poredak. Pravni poredak zahteva... – Prijavu uključenu u akta – prekinu ga sudija – sud mora da tretira kao probatio de relato, dokaz na osnovu saopštenja trećeg lica. Da li tužilac može da iznese druge dokaze? – Drugih dokaza nema... Trenutno... Optuženi je, kao što je već ukazano, veštac. On je mutant izolovan od ljudskog društva, koji omalovažava ljudske zakone i stavlja se iznad njih. U svojoj kriminogenoj i sociopatskoj profesiji dolazi u dodir s prestupničkim elementom, kao i s neljudima, uključujući rase tradicionalno neprijateljske prema ljudima. Veštac ima kršenje zakona u svojoj nihilističkoj prirodi. U slučaju vešca, časni sude, nedostatak dokaza je najbolji dokaz... Dokazuje perfidiju kao i... – Da li optuženi – sudiju uopšte nije intrigiralo šta još dokazuje nedostatak dokaza. – Da li optuženi priznaje krivicu? – Ne priznajem. – Geralt zanemari očajničke signale gđe advokat. – Nisam kriv, nisam izvršio nikakvo krivično delo. Bio je pomalo vičan, često je imao posla s pravosuđem. Takođe, letimice se upoznao s literaturom predmeta. – Optužen sam zbog predrasuda... – Prigovor! – dreknu asesor. – Optuženi drži govor! – Odbacuje se.

-... zbog predrasuda o meni i mojoj profesiji, to jest zbog praeiudicium, a praeiudicium unapred implicira laž. Osim toga, optužen sam na osnovu anonimne prijave, i to jedva jedne. Testimonium unius non valet. Testis unus, testis nullus. Ergo, to nije optužba, već pretpostavka, odnosno preasumptio. A pretpostavka ostavlja sumnju. – In dubio pro reo! – prenu se braniteljka. – In dubio pro reo, časni sude! – Sud – sudija udari čekićem, probudivši bledog pomoćnika – donosi odluku da se utvrdi imovinsko jemstvo u visini od pet stotina novigradskih korona. Geralt uzdahnu. Zanimalo ga je da li su oba njegova druga iz ćelije već došli sebi i jesu li izvukli neku pouku iz onoga što se desilo. Ili će ponovo morati da ih išiba i izgazi.

A šta je narod nego grad? Vilijam Šekspir, Koriolan6

Četvrto poglavlje Na samom kraju prepunog bazara stajala je tezga grubo sklepana od dasaka, za kojom je radila bakica-starica sa slamenim šeširom, okruglasta i rumena poput dobre vile iz bajke. Iznad bakice se video natpis: „Sreća i radost – samo kod mene. Krastavac gratis“. Geralt se zaustavi, izvuče iz džepa bakrenjake. – Sipaj, baba – zatraži potmulo – pola lončeta sreće. Udahnu vazduh, ispi na eks i izdahnu. Obrisa suze koje mu je patoka naterala na oči. Bio je slobodan. I ljut. Interesantna stvar, to da je slobodan saznao je od osobe koju je poznavao. Iz viđenja. Bio je to onaj isti oćelaveli mlađan što su ga pred njegovim očima oterali sa stepenica gostionice „Natura Rerum“. A koji je, kako se ispostavilo, bio sudsko piskaralo. – Slobodan si – saopšti mu oćelaveli mlađan, splićući i rasplićući mršave prste uflekane mastilom. – Plaćena je kaucija. – Ko je platio? Pokazalo se daje to poverljiva informacija, oćelavelo piskaralo odbilo je da je saopšti. Odbio je takođe – i to drsko – da vrati rekviriranu Geraltovu torbu. U kojoj su se, između ostalog, nalazili gotovina i bankovni čekovi. Veščevu pokretnu imovinu, saopštio mu je ne bez zajedljivosti, vlast je ocenila kao cautio pro expensis, akontacija na ime sudskih troškova i predviđanih kazni. Nije imalo svrhe ni smisla svađati se. Geralt je morao biti zadovoljan što su mu pri izlasku barem dali stvari koje je prilikom zadržavanja imao u 6

U prevodu Sime Pandurovića i Živojina Simića. (Prim. prev.)

džepovima. Lične sitnice i sitan novac. Toliko sitan da niko nije hteo da ga ukrade. Prebrajao je ostale bakrenjake. I osmehnuo se starici. – Molim vas, još pola lončeta radosti. Hvala vam za krastavac. Nakon babine patoke svet se primetno prolepšao. Geralt je znao da će to ubrzo proći, te je ubrzao korak. Morao je da obavi neke stvari. Ukljeva, njegova kobila, uspešno je promakla pažnji suda i nije ušla u akontaciju cautio pro expensis. Bila je tu gde ju je i ostavio, u stajskom boksu, zbrinuta i nahranjena. Nešto takvo veštac nije mogao ostaviti bez nagrade, bez obzira na sopstveno materijalno stanje. Od šake srebrnih moneta, koje su sačuvane u tajnoj pregradi ušivenoj na sedlu, nekoliko je odmah dobio konjušar. Koga je ta štedrost čak ostavila bez daha. Horizont na moru postajao je taman. Geraltu se činilo da opaža tamo iskrice munja. Pre ulaska u kordegardiju smotreno je udahnuo svež vazduh u pluća. Nije pomoglo. Gospođe stražarke mora da su danas pojele više pasulja nego obično. Mnogo, mnogo više pasulja. Ko zna, možda je bila nedelja. Jedne su – kao i obično – jele. Druge su bile zauzete bacanjem kockica. Videvši ga, ustale su od stola. I opkolile ga. – Gledajte, veštac – reče komandantkinja, stavši vrlo blizu. – Dovukao se. – Napuštam grad. Došao sam da uzmem svoju svojinu. – Ako dozvolimo – druga stražarka ga ćušnu laktom, tobož nehotice – šta će nam dati zauzvrat? Treba se iskupiti, brale, iskupiti! A, devojke? Šta da mu naredimo da radi? – Nek svaku u golo dupe poljubi! – I jezikom nek poliže! – Ama! Još će nečim da nas zarazi! – Ali mora da nam priredi – sledeća navali na njega poprsjem tvrdim kao stena – nekakvo zadovoljstvo, zar ne? – Pesmu nek’ nam zapeva – druga prdnu gromko. – A melodiju neka podesi prema ovom mom tonu! – Ili prema mom! – druga prdnu još glasnije. – Jer je moj zvučniji! Ostale dame se pokidaše od smeha.

Geralt prokrči sebi put, trudeći se da ne pretera s upotrebom sile. U tom trenutku se otvoriše vrata magacina depozita i na njima se pojavi gospodin u mrkom ogrtaču i bereci. Depozitar, Gonšorek, valjda. Videvši vešca, širom otvori usta. – Vi? – progunđa. – Kako to? Vaši mačevi... – Upravo. Moji mačevi. Dajte mi ih. – Ali... Ali... – Gonšorek se zagrcnu, uhvati za grudi, teško je hvatao vazduh. – Ali ja te mačeve nemam! – Molim? – Nemam... – Gonšorekovo lice pocrvene. I zgrči se, kao u nastupu bola. – Pa odneli su ih... – Kako to? – Geralt oseti kako ga obuzima hladan bes. – Odne... li... – Kako odneli? – ščepa depozitara za revere. – Ko ih je, majku mu, odneo? – Šta to, dođavola, treba da znači? – Priznanicu... – Baš tako! – oseti na ramenu čeličan hvat. Komandantkinja straže ga odgurnu od zagrcnutog Gonšoreka. – Baš tako! Priznanicu pokaži! Veštac nije imao priznanicu. Priznanica iz spremišta oružja ostala je u njegovoj torbi. Torbi koju je rekvirirao sud. Kao akontaciju na ime troškova i predviđanih kazni. – Priznanicu! – Nemam. Ali... – Nema priznanice, nema depozita – komandantkinja mu nije dala da završi. – Mačevi su odneseni, čuješ li? Verovatno si ih sam odneo. A sada ovde praviš cirkus? Hoćeš nešto da iskamčiš? Ništa od toga. Tornjaj se odavde. – Neću izaći pre nego... Komandantkinja, ne popuštajući hvat, odvuče Geralta i okrenu ga. Licem ka vratima. – Gubi se. Geralt se suzdržavao da udari ženu. Međutim, nimalo se nije ustručavao pred nekim ko ima pleća kao rvač, stomak kao dimljenu šunku i listove

kao bacač diska, a uz sve to prdi kao mula. Odgurnu komandantkinju i iz sve snage je odalami po njušci. Svojim omiljenim desnim krošeom. Ostale obamreše, ali samo na sekundu. Još pre nego što se komandantkinja strovalila na sto, raspršivši naokolo pasulj i sos od paprike, već su mu bile za vratom. Jednoj bez razmišljanja rascopa nos, drugu tako odalami da su joj čak zubi zapucketali. Dve je počastio Znakom Ard, kao lutke su poletele na stalak s helebardama, obalivši sve s neopisivim hukom i treskom. Dobio je u uvo od komandantkinje s koje je kapljao sos. Druga stražarka, ona s tvrdim poprsjem, uhvati ga straga u medveđi zagrljaj. Udari je laktom tako da je zaurlala. Komandantkinju gurnu na sto, tresnu je energičnim krošeom. Onu s rascopanim nosom tresnu u pleksus solaris i obali na zemlju, čuo je kako povraća. Druga, udarena u slepoočnicu, mlatnu podšišanim potiljkom o stub, omlitavi, a oči joj se odmah zamagliše. Ali na nogama su se držale još četiri. I dođe kraj njegovoj nadmoći. Dobio je u potiljak, odmah posle toga u uvo. A posle toga u krsta. Neka mu podmetnu nogu, a kada je pao dve se svališe na njega, prignječiše ga, lupajući pesnicama. Ostale nisu žalile udarce nogama. Udarcem čelom u lice eliminisao je jednu od prignjetačica, ali smesta ga je pritisnula druga. Komandantkinja, prepoznao ju je po sosu koji je kapao s nje. Udarcem odozgo šljisnu ga po zubima. Pljunu joj krv pravo u oči. – Nož! – razdrala se, bacajući glavu tamo-amo. – Nož mi dajte! Jaja ću mu odseći! – Šta će ti nož! – vrisnu druga. – Ja ću mu ih odgristi! – Stoj! Mirno! Šta to treba da znači? Mirno, kažem! Stentorski glas koji primorava na poslušnost prodro je kroz borbeni žagor, obuzdao stražarke. Pustile su Geralta iz zagrljaja. Ustao je s naporom, pomalo žalostan. Kad je sagledao bojno polje, raspoloženje mu se malo popravilo. Ne bez likovanja osmotri svoja dostignuća. Stražarka koja je ležala kraj zida već je otvorila oči, ali i dalje nije bila u stanju ni da sedne. Druga, pognuta, ispljuvavala je krv i prstom opipavala zube. Treća, ona s rascopanim nosom, pokušavala je da ustane, ali svaki čas je padala, klizajući se u kaljuzi sopstvene bljuvotine od pasulja. Od cele šestorke, samo polovina se držala na nogama. Prema tome, rezultat je mogao biti zadovoljavajući. Čak i u svetlu činjenice da bi on sam, da nije bilo

intervencije, iskusio ozbiljne povrede i ko zna da li bi bio u stanju da ustane svojim snagama. A taj koji je intervenisao bio je bogato obučen muškarac plemenitih crta koji je zračio autoritetom. Geralt nije znao ko je to. S druge strane, odlično je poznavao njegovog druga. Kicoš u neobičnom šeširiću s udenutim perom egreta, plave kose peglom isfrizirane koja je sezala do ramena. Nosio je dublet boje crvenog vina i košulju s čipkanim žaboom. S nerazdvojnom lutnjom i nerazdvojnim drskim osmehom na usnama. – Zdravo, vešče! Kako to izgledaš? S tom razbijenom facom! Pući ću od smeha! – Zdravo, Nevene. I ja se radujem što tebe vidim. – Šta se ovde dešava? – Muškarac plemenitih crta se podboči. – Pa? Šta je s vama? Redovni izveštaj! Odmah! – On je! – komandantkinja istrese iz ušiju ostatke sosa i optuživački pokaza na Geralta. – On je kriv, cenjeni gospodine tužioče! Pravio je scene i besneo, a posle je prešao na batine. A sve zbog nekih mačeva iz depozita za koje nije imao priznanicu. Gonšorek će potvrditi... Hej, Gonšorek, što si se skupio tamo u ćošku? Usrao si se? Mrdaj dupe, ustani, kaži cenjenom tužiocu... Ej, bre! Gonšorek? Šta ti je? Dovoljno je bilo pažljivije pogledati kako bi odgonetnuli šta je Gonšoreku. Nije bilo potrebno proveravati puls, bilo je dovoljno baciti pogled na lice belo kao kreda. Gonšorek je bio mrtav. Prosto i jednostavno nije bio živ. • – Sprovešćemo istragu, gospodine iz Rivije – kaza Ferant de Letenhov, javni tužilac kraljevskog tribunala. – Pošto podnosite formalnu žalbu i tužbu, moramo je sprovesti, tako nalaže zakon. Saslušaćemo sve koji su prilikom hapšenja i u sudu imali pristup tvojim stvarima. Uhapsićemo osumnjičene... – One iste, kao i obično? – Molim? – Ništa, ništa.

– U redu. Problem će sigurno biti rešen, a krivci za krađu mačeva biće pozvani na odgovornost. Ukoliko je zaista došlo do krađe. Uveravam vas da ćemo razjasniti zagonetku i da će istina izaći na videlo. Pre ili kasnije. – Radije bih da to bude pre – vešcu se nije previše dopao glas javnog tužioca. – Moji mačevi su moja egzistencija, bez njih ne mogu da obavljam svoj posao. Znam da mnogi percipiraju moju profesiju kao lošu, a ja lično imam štete zbog te negativne slike. Zasnovane na predubeđenjima, predrasudama i ksenofobiji. Računam na to da ta činjenica neće imati uticaja na istragu. – Neće imati – odgovori suvo Ferant de Letenhov. – Zato što ovde postoji vladavina prava. Kada su pomoćnici izneli telo mrtvog Gonšoreka, po naredbi javnog tužioca izvršena je revizija magacina oružja i čitavog skladišta. Kao što je bilo lako pogoditi, tamo nije bilo ni traga veščevim mačevima. A komandantkinja straže, još besna na Geralta, pokazala im je postolje s probadačem na koji je pokojnik stavljao realizovane depozitne priznanice. Među njima su ubrzo pronašli veščevu priznanicu. Komandantkinja prelista registar i ubrzo im ga gurnu pod nos. – Pogledajte – pokaza trijumfalno – lepo piše, priznanica o prijemu. Potpis: Gerland iz Riblije. Pa govorila sam vam da je veštac bio ovde i sam uzeo svoje mačeve. A sada muljari, verovatno da bi izvukao odštetu! Zbog njega je Gonšorek otegao papke! Od muke mu se žuč izlila i šlog ga strefio! Ipak, niti se ona, niti se ijedna druga stražarka odlučila da posvedoči da je zaista videla Geralta kad je uzimao mačeve. Stalno se tu neko mota, glasilo je objašnjenje, a one su bile zauzete, jer su jele. Iznad krova zgrade suda kružili su galebovi, drečeći prodorno. Vetar je oterao na jug olujni oblak iznad mora. Izašlo je sunce. – Hteo bih da vas unapred upozorim – reče Geralt – da su moji mačevi obloženi čarima. Samo vešci mogu da ih dodiruju, drugima oduzimaju vitalnu snagu. To se uglavnom ispoljava u gubljenju muške snage. To jest polnoj nemoći. Potpunoj i permanentnoj. – Imaćemo to u vidu – klimnu glavom javni tužilac. – Za sada bih vas ipak zamolio da ne napuštate grad. Voljan sam da zažmurim na skandal u kordegardiji. Uostalom, tamo redovno dolazi do skandala pošto stražarke vrlo lako podležu emocijama. A budući da Julijan... to jest gos’n Neven jemči za vas, siguran sam da će se i vaš problem u sudu uspešno razrešiti.

– Moj problem – veštac zažmiri – nije ništa drugo do mučenje. Šikaniranje zasnovano na predubeđenjima i netrpeljivosti... – Ispitaćemo dokaze – preseče ga javni tužilac. – I na osnovu njih ćemo preduzeti dalje mere. Tako nalaže vladavina prava. Ista ona zahvaljujući kojoj ste na slobodi. Uz jemstvo, dakle uslovno. Dužni ste, gospodine iz Rivije, da se pridržavate tih uslova. – Ko je platio to jemstvo? Ferant de Letenhov je hladno odbio da otkrije inkognito veščevog dobročinitelja, pozdravio se i zajedno s pomoćnicima uputio ka ulazu u sud. Neven je samo to čekao. Samo što su napustili trg i ušli u uličicu, otkrio je sve što je znao. – Pravi niz nesrećnih okolnosti, druže Geralte. I baksuznih incidenata. A što se tiče kaucije, uplatila ju je za tebe nekakva Lita Nejd, među svojima poznata kao Koral, zbog boje ruža za usne koji koristi. Ona je čarobnica koja se dodvorava Belohunu, ovdašnjem kralju. Svi lupaju glavu zašto je to učinila. Zato što te je niko drugi već upravo ona poslala iza rešetaka. – Šta? – Pa kažem ti. Koral te je potkazala. To baš nikoga nije začudilo, opšte je poznato da su čarobnjaci kivni na tebe. A onda odjednom senzacija: čarobnica iznebuha plaća jemstvo i izvlači te iz tamnice u koju si zbog nje bačen. Čitav grad... – Opšte? Čitav grad? Šta to trabunjaš, Nevene? – Koristim metafore i perifraze. Ne pravi se da ne znaš, poznaješ ti mene. Jasno je da nije „čitav grad“, već isključivo malobrojna dobro informisana lica koja su bliska vladajućim krugovima. – I ti si isto taj, tobože blizak? – Pogodio si. Ferant je moj rođak, sin brata moga oca. Svratio sam ovde kod njega u posetu, kao kod rođaka. I saznao sam za tvoju aferu. Odmah sam se zauzeo za tebe, valjda ne sumnjaš u to. Garantovao sam za tvoju čestitost. Ispričao sam o Jenefer... – Hvala ti od srca. – Okani se sarkazma. Morao sam da ispričam o njoj kako bih objasnio rođaku da te ovdašnja magičarka kleveće i ocrnjuje zbog ljubomore i zavisti. Da je čitava ta optužba lažna, da se ti nikada ne ponižavaš finansijskim mućkama. Usled mog zauzimanja, Ferant de Letenhov,

kraljevski javni tužilac, pravni izvršitelj najvišeg ranga, već je uveren u tvoju nevinost... – Nisam stekao takav utisak – utvrdi Geralt. – Upravo suprotno. Osetio sam da mi ne veruje. Niti po pitanju tobožnjih malverzacija, niti po pitanju nestanka mačeva. Jesi li čuo šta je govorio o dokazima? Dokazi su za njega fetiš. Prema tome, dokaz prevare biće potkazivanje, a dokaz mistifikacije s krađom mačeva potpis Gerlanda iz Riblije u registru. Uz to, onaj izraz lica kada me je upozoravao da ne napuštam grad... – Nepravedno sudiš o njemu – odgovori Neven. – Poznajem ga bolje od tebe. To što ja jemčim za tebe njemu više vredi nego tuce napumpanih dokaza. A s pravom te je upozoravao. Šta misliš, zbog čega smo obojica, on i ja, požurili u kordegardiju? Da bismo te sprečili da napraviš glupost! Kažeš, neko te uvaljuje u to, fabrikuje lažne dokaze? Onda nemoj da daješ nekome u ruke nepobitne dokaze. A takav dokaz bi bio beg. – Možda si i u pravu – složi se Geralt. – Ali instinkt mi govori nešto drugo. Trebalo bi da kidnem pre nego što me ovde skroz priteraju uza zid. Najpre hapšenje, zatim kaucija, odmah posle toga mačevi... Šta će biti sledeće? Sto mu gromova, bez mača se osećam kao... Kao puž bez kućice. – Previše se uzrujavaš, po mom mišljenju. Uostalom, malo li je ovde prodavnica? Digni ruke od tih mačeva i kupi sebi druge. – A da je tebi ukradena tvoja lutnja? Koju si, koliko se sećam, dobio u dosta dramatičnim okolnostima? Ne bi se uzrujao? Digao bi ruke? I otišao da kupiš sebi drugu u prodavnici iza ugla? Neven instinktivno stegnu šakama lutnju i pređe unaokolo uplašenim pogledom. Međutim, niko od prolaznika nije izgledao kao potencijalni pljačkaš lutnji niti i ispoljavao nezdravo interesovanje za njegovu unikatnu lutnju. – U redu – odahnu. – Razumem. Tvoji su mačevi, kao i moja lutnja, jedinstveni i nezamenljivi. Povrh toga... kako si ono rekao? Začarani? Izazivaju magičnu impotenciju... Prokletstvo, Geralte! Sada mi to govoriš? Pa ja sam često boravio u tvom društvu, imao sam te mačeve nadohvat ruke! A ponekad i bliže! Sada je sve jasno, sve razumem... U poslednje vreme sam, dođavola, imao poteškoće... – Smiri se. To je izmišljotina, to s impotencijom. Izmislio sam to na licu mesta, računajući da će spletka da se raširi. Da će lopov da se uplaši...

– Čim se uplaši, baciće mačeve na đubrište – trezveno konstatova bard, i dalje blago ubledeo. – I nikada ih nećeš vratiti. Bolje se osloni na mog rođaka Feranta. On je ovde godinama javni tužilac, ima čitavu armiju šerifa, agenata i špijuna. Pronaći će lopova za tren, videćeš. – Ukoliko je još uvek ovde – veštac zaškrguta zubima. – Mogao je da odmagli dok sam sedeo u bajboku. Kako reče da se zove ta čarobnica, zahvaljujući kojoj sam dospeo tamo? – Lita Nejd, nadimak Koral. Naslućujem šta nameravaš, prijatelju. Ali ne znam da li je to najbolja ideja. Ona je čarobnica. Volšebnica i žena u jednoj osobi, rečju strana vrsta koja ne podleže racionalnoj spoznaji i funkcioniše po mehanizmima i principima nepojmljivim običnim muškarcima. Uostalom, šta ima da ti govorim o tome, i sam to dobro znaš. Svakako imaš na tom polju prebogatu eksperijenciju... Kakva je to galama? Lutajući ulicama bez cilja, stigli su blizu trga kojim se neprestano razlegalo treskanje čekića. Ovde je, kako se ispostavilo, radila velika bačvarska radionica. Uz samu ulicu, pod krovom, uznosili su se ravni hvatovi isušenih dasaka. Odatle su daske nosili bosi dečaci i prenosili ih na stolove, gde su ih pričvršćivali za specijalne kobilice i obrađivali makijama. Obrađene daske išle su kod drugih zanatlija, oni su ih dorađivali na dugim blanjačkim klupama, stojeći nad njima opkoračke do članaka u iverju. Gotove daske dospevale su u ruke bačvara koji su ih slagali na gomilu. Geralt je neko vreme posmatrao kako pod pritiskom originalnih mengela i zatega stezanih zavrtnjima nastaje oblik bačve, odmah učvršćivan pomoću čeličnih obruča prikivanih na proizvod. Na ulici je čak kuljala para iz velikih kotlova u kojima su ih parili. Iz unutrašnjosti radionice, iz dvoriša, doletao je miris drveta pečenog na vatri – tamo su bačve ojačavane pre dalje obrade. – Svaki put kada vidim bačvu – izjavi Neven – pije mi se pivo. Hajmo iza ćoška. Znam tamo jedan simpatičan bife. – Idi sam. Ja ću posetiti čarobnicu. Čini mi se da znam koja je, već sam je video. Gde ću je naći? Ne pravi face, Nevene. Ona je, kako mi se čini, praizvor i prauzrok mojih problema. Neću čekati razvoj događaja, poći ću i otvoreno pitati. Ne mogu da sedim ovde, u ovom gradiću. Barem ne zbog toga što sam tanak s parama. – Za to ćemo – reče ponosno trubadur – pronaći remedijum. Podržaću te finansijski... Geralte? Šta se dešava?

– Vrati se kod bačvara i donesi mi dasku. – Šta? – Donesi mi dasku. Brzo. Uličicu zagradiše tri snažna dripca odvratnih, nedobrijanih i neumivenih njuški. Jedan, toliko plećat da je bio gotovo kvadratan, držao je u ruci okovanu batinu, debelu kao rukohvat kabestana. Drugi, u kaputu od prevrnute kože, nosio je tesak, a za pojasom je imao palubnu sekiru. Treći, opaljen suncem kao moreplovac, bio je naoružan dugim i odvratnim nožem. – Hej, ti tamo, rivijski smradu! – započe onaj kvadratni. – Kako se osećaš bez mačeva na leđima? Kao gologuz na vetru, a? Geralt se nije uključio u diskusiju. Čekao je. Čuo je kako se Neven prepire s bačvarima oko daske. – Nemaš više očnjake, čudače, pogani veščevski gmazu – nastavi kvadratni, od cele trojke izrazito najvičniji oratorskoj veštini. – Niko se neće uplašiti gada bez očnjaka! Jer on je samo insekt ili kojekakva gmizava paklara. Mi takvu gamad čizmama gazimo i pravimo kašu od nje. Tako da se više nikad ne osmeli da zalazi u naše gradove, među poštene ljude. Nećeš, nitkovu, svojom sluzi naše ulice kaljati! Udrite ga, delije! – Geralte! Hvataj! Uhvati u letu bačenu mu dasku, izmače se od udarca batinom, odalami kvadratnog bočno u glavu, zavrte se, tresnu razbojnika u kožuhu u lakat, razbojnik vrisnu i ispusti tesak. Veštac ga udari u prevoj kolena i obali ga, te se provuče pored i raspali daskom u slepoočnicu. Ne čekajući da razbojnik padne, i ne prekidajući pokret, ponovo se izvi ispod batine kvadratnog, odalami ga po prstima stegnutim na močugi. Kvadratni zariča od bola i ispusti batinu, a Geralt ga udari redom u uho, u rebra i u drugo uho. A zatim ga energično šutnu u međicu. Kvadratni pade i postade loptast, uvijajući se, grčeći se i dodirujući zemlju čelom. Opaljen, najokretniji i najbrži od trojke, zaplesa oko vešca. Vešto prebacujući nož iz ruke u ruku, napade na povijenim nogama, ošinuvši unakrst. Geralt je bez muke izbegavao udarce, odstupao je, čekao sve dok ne produži korak. A kada se to dogodilo, snažnim udarcem daske odbi nož, piruetom okruži napadača i mlatnu ga u potiljak. Bandit pade na kolena, a veštac ga lupi u desni bubreg. Ovaj zakriča i uspravi se, a veštac

ga tada odrapi daskom ispod uva, u nerv. Poznat medicinarima kao parotidni splet. – Uh! – kaza, stavši iznad ovog što se izvijao, grcao i davio od krika. – To mora da je bolelo. Razbojnik u kožuhu izvuče iz pojasa sekiru, ali nije ustajao s kolena, nesiguran šta da čini. Geralt rasprši njegove sumnje, tresnuvši ga daskom u vrat. Uličicom su dotrčavali pomoćnici iz gradske straže, odgurujući zazjavala koja su se okupljala. Neven ih je umirivao, pozivajući se na koneksije, grozničavo objašnjavao ko je bio napadač, a ko se borio u samoodbrani. Veštac gestovima prizva barda. – Postaraj se da – reče mu – hulje odvedu u ćuzu. Utiči na rođaka tužioca da ih čvrsto pritisne. Ili su sami umešali prste u krađu mačeva, ili ih je neko unajmio. Znali su da nisam naoružan, zbog toga su se odvažili da napadnu. Dasku daj bačvarima. – Morao sam da kupim tu dasku – priznade Neven. – I verovatno sam dobro uradio. Kao što sam znao, ne vladaš loše daskom. Trebalo bi stalno da je nosiš. – Idem kod čarobnice. U posetu. Treba li da idem s daskom? – Za čarobnicu bi – iskrivi se bard – dobro došlo nešto teže. Na primer levča. Jedan poznati filozof mi je govorio: kad ideš kod žene, ne zaboravi da poneseš sa sobom... – Nevene. – Dobro, dobro, objasniću ti kako da stigneš do volšebnice. Ali najpre, ako smem da dam savet... – Da? – Poseti kupatilo. I berberina.

Čuvajte se razočaranja, jer izgled vara. Onakvima, kakvima se čine da jesu, stvari retko bivaju. A žene nikada. Neven, Pola veka poezije

Peto poglavlje Voda u bazenu fontane zakovitla se i zakipe, rasprskavajući zlataste kapljice. Lita Nejd, zvana Koral, čarobnica, ispruži ruku, izgovori stabilizujuću zaklinjalicu. Voda se izglača kao polivena uljem, zatutnji i zablešta. Slika, isprva nejasna i maglovita, dobi oštrinu i prestade drhtati i, iako malo izobličena pokretima vode, bila je jasna i čitka. Koral se pognu. Videla je u vodi Začinsku pijacu, glavnu ulicu grada. I muškarca bele kose kako prelazi ulicu. Čarobnica se zagledala. Posmatrala je. Tražila je smernice. Nekakve podrobnosti. Detalje koji bi joj omogućili odgovarajuću evaluaciju. I omogućili da predvidi šta će se dogoditi. O tome šta je pravi muškarac, Lita Nejd je imala izgrađeno mišljenje, formirano tokom godina iskustva. Umela je da prepozna pravog muškarca u čoporu manje ili više uspešnih imitacija. U tu svrhu nipošto nije morala da pribegava fizičkom kontaktu, uostalom takav način testiranja muškosti smatrala je, kao i većina čarobnica, ne samo trivijalnim nego i varljivim načinom koji vodi na stranputicu. Neposredna degustacija, kako je utvrdila nakon ogleda, možda i jeste neka tamo kontrola ukusa, ali suviše često ostavlja neprijatan ukus. Dispesiju. I gorušicu. A ponekad i povraćanje. Lita je umela da prepozna pravog muškarca čak iz daljine, na osnovu tričavih i naizgled beznačajnih pretpostavki. Pravi muškarac, čarobnica je proverila u praksi, pasionirano se bavi ribolovom, ali isključivo na veštačku mušicu. Kolekcionar je vojnih figurica, erotske grafike i svojeručno izrađenih modela jedrenjaka, uključujući i one u flašama, a praznih flaša od skupih pića nikada ne nedostaje u njegovom domaćinstvu. Ume izvrsno da kuva, polazi mu za rukom da napravi prava remek-dela kulinarske veštine. A i, uopšte uzevši, sam prizor njega dovodi u iskušenje.

Veštac Geralt, o kome je čarobnica dosta čula, o kome je dobila mnogo informacija, a koga je upravo posmatrala u vodi bazena, ispunjavao je, kako se činilo, samo jedan od gorenavedenih uslova. – Mozaik! – Tu sam, učiteljice. – Imaćemo gosta. Neka mi sve bude spremno i na nivou. Ali, najpre mi donesi haljinu. – Ružu mesečarku? Ili morsku vodu? – Belu. On je obučen u crno, priredićemo mu jin i jang. I cipele, izaberi nešto uz boju haljine, samo neka budu sa štiklom od najmanje četiri cola. Ne mogu da dozvolim da me gleda s preterane visine. – Učiteljice... Ta bela haljina... – Da? – Tako je... – Skromna? Bez ukrasa i drangulija? Eh, Mozaik, Mozaik. Zar nikada nećeš naučiti? • Na vratima ga ćutljivo dočeka krupan i trbušast klipan slomljenog nosa i očiju male svinje. Odmeri Geralta od glave do pete i još jedanput, obrnuto. Potom se odmače, davši mu znak da može da uđe. U predsoblju je čekala devojka glatko začešljane, čak zalizane kose. Bez reči, samo gestom, pozva ga unutra. Ušao je, pravo na cvetni patio s popljuskujućom fontanom na sredini. U središtu fontane stajala je mermerna statua nage, plešuće devojke, ili bolje reći devojčice, s obzirom na slabo razvijene sekundarne polne atribute. Osim što je bila izvajana dletom majstora, statua je privlačila pažnju još jednim detaljem – za postolje ju je vezivala samo jedna tačka: palac stopala. Ni na koji način, oceni veštac, takva konstrukcija ne bi mogla da se uravnoteži bez pomoći magije. – Geralt iz Rivije. Pozdrav. I dobro došao. Kako bi mogla važiti za klasično lepu ženu, čarobnica Lita Nejd imala je veoma oštre crte lica. Rumenilo u nijansi tople breskve, kojim su delikatno bile dodirnute njene jagodične kosti, ublažavalo je tu oštrinu, ali

je nije skrivalo. Usne istaknute koralnim ružom imale su pak tako idealan kroj, da je bio preidealan. Ali to se nije računalo. Lita Nejd je bila riđa. Klasično i prirodno riđa. Istonirano, svetloriđe crvenilo njene kose budilo je asocijacije na letnje krzno lisice. Kada bi – Geralt je bio apsolutno uveren u to – uhvatio riđu lisicu i posadio je pored Lite, pokazalo bi se da su obe obojene na isti način i da se ne mogu razlikovati. A kada je čarobnica pomerala glavu, usred crvenila su se rasplamsavali svetliji, žućkasti akcenti, istovetno kao kod lisičje dlake. Uz taj tip riđe boje po pravilu su išle pege, i po pravilu u izobilju. Međutim, one se nisu mogle konstatovati kod Lite. Geralt oseti nemir koji je bio zaboravljen i uspavan, ali koji se odjednom probudio negde tamo u dubini. U prirodi mu je bila čudna i teško objašnjiva sklonost ka riđokosama, već ga je nekoliko puta baš ta pigmentacija naterala da napravi glupost. Stoga je valjalo biti na oprezu, i veštac je to čvrsto odlučio. Uostalom, zadatak mu je bio olakšan. Upravo se navršilo godinu dana od kada je pravljenje takvih gluposti prestalo da ga iskušava. Erotski stimulišuća riđa kosa nije bila jedini privlačan atribut čarobničin. Snežnobela haljina bila je skromna i bez ikakvih ukrasa, a to je imalo svoj cilj, opravdan i, bez i najmanje sumnje, isplaniran cilj. Jednostavnost nije rasejavala pažnju posmatrača, usredsređivao ju je na atraktivnu figuru. I na dubok dekolte. Kratko govoreći, u „Dobroj knjizi“ proroka Lobode, u ilustrovanom izdanju, Lita Nejd bi uspešno mogla da pozira za gravuru koja prethodi poglavlju „O nečistoj žudnji“. Još kraće govoreći, Lita Nejd je bila žena s kojom bi samo kompletni idiot mogao da bude u vezi dužoj od dva dana. Zanimljivo je bilo to što su upravo za takvim ženama obično jurile horde muškaraca spremnih da se vežu na duže vreme. Mirisala je na freziju i kajsiju. Geralt se pokloni, posle čega se pravio da ga više zanima statua u fontani od čarobničine figure i dekoltea. – Dobro došao – ponovi Lita, pokazujući na sto s malahitskom pločom i dve vrbove fotelje. Sačekala je da sedne, a ona sama se, sedajući, pohvali skladnim listom i cipelicom od gušterove kože. Veštac se pravio da čitavu njegovu pažnju apsorbuju boce i činija s voćem.

– Vino? Ovo je Nuragus iz Tusena, po mom mišljenju je zanimljiviji od izvikanog est esta. Imamo i kot du blesur, ukoliko preferiraš crveno. Sipaj nam, Mozaik. – Hvala. – Uze od zalizane devojke pehar, osmehnu joj se. – Mozaik. Lepo ime. Opazi u njenim očima strah. Lita Nejd metnu pehar na stočić. S treskom koji je trebalo da privuče njegovu pažnju. – Šta to – pomače glavu i riđe lokne – dovodi slavnog Geralta iz Rivije u moju skromnu kuću? Umirem od znatiželje. – Uplatila si za mene kauciju – kaza sasvim ravnodušno. – To jest jemstvo. Zahvaljujući tvojoj darežljivosti, izašao sam iz hapsa. U koji sam dospeo takođe zahvaljujući tebi. Zar ne? Zbog tebe sam proveo nedelju dana u ćeliji? – Četiri dana. – Četiri dana i noći. Hteo bih, ukoliko je to moguće, da saznam razloge kojima si se rukovodila. Oba. – Oba? – Podiže obrve i pehar. – Postoji samo jedan. I stalno jedan te isti. – Aha. – Pravio se da svu pažnju posvećuje Mozaik, koja se motala na suprotnoj strani patija. – Dakle, iz tog istog razloga zbog kojeg si me potkazala i strpala u ćuzu, posle si me izvukla iz ćuze? – Bravo. – Pitam onda: zbog čega? – Da bih ti dokazala da mogu. On popi gutljaj vina. Uzgred, veoma dobrog. – Dokazala si – klimnu glavom – da možeš. U suštini, mogla si to jednostavno da mi saopštiš, makar i da si me srela na ulici. Poverovao bih. Htela si na drugačiji i ubedljiviji način. Pitam, dakle: šta dalje? – I sama se pitam – pohlepno ga pogleda ispod trepavica. – Ali pustimo da stvari idu svojim tokom. Za sada, recimo da radim u ime i u korist nekoliko mojih konfratera. Čarobnjaka koji imaju neke planove u vezi s tobom. Ti čarobnjaci, kojima nisu strani moji diplomatski talenti, prepoznali su me kao pravu osobu koja će te informisati o njihovim planovima. To je za sada sve što mogu da ti otkrijem.

– To je vrlo malo. – U pravu si. Ali trenutno, stid me je da priznam, ni sama ne znam više, nisam očekivala da ćeš se pojaviti tako brzo, da ćeš tako brzo otkriti ko je platio jemstvo. Što je trebalo, kako su me uveravali, da ostane tajna. Kada budem znala više, otkriću ti više. Budi strpljiv. – A slučaj mojih mačeva? To je deo te igre? Tih tajnih čarobnjačkih planova? Ili još jedan dokaz da možeš? – Ništa ne znam o slučaju tvojih mačeva, šta god to trebalo da znači i čega god da se tiče. Nije poverovao do kraja. Ali nije produbljivao temu. – Tvoji konfrateri čarobnjaci – reče – u poslednje vreme se utrkuju u ispoljavanju antipatije i neprijateljstva prema meni. Zapinju iz sve snage ne bi li mi dojadili i zgadili mi život. U svakoj neprijatnoj avanturi koja me zadesi imam pravo da tražim otiske njihovih umešanih prstiju. Niz nesrećnih okolnosti. Bacaju me u zatvor, zatim puštaju, zatim saopštavaju da imaju planove u vezi sa mnom. Šta će tvoji konfrateri izmisliti ovoga puta? Bojim se čak i da pravim pretpostavke. A ti, priznajem vrlo diplomatski, kažeš mi da budem strpljiv. Ali ja ionako nemam izlaz. Moram svakako da čekam da stvar izazvana tvojim potkazivanjem dospe na razmatranje. – A u međuvremenu – osmehnu se čarobnica – možeš u potpunosti uživati slobodu i koristiti se njenim beneficijama. Na sudu ćeš se braniti sa slobode. Ako predmet uopšte bude razmatran, što nimalo nije sigurno. A ako bude, onda, veruj mi, nemaš razloga za brigu. Imaj poverenja u mene. – S poverenjem – revanšira se osmehom – može biti teško. Postupci tvojih konfratera su u poslednje vreme mnogo narušili moje poverenje. Ali potrudiću se. A sada već idem. Da verujem i strpljivo čekam. Moj naklon. – Ne klanjaj se još. Samo trenutak. Mozaik, vino. Promenila je poziciju na fotelji. Veštac se i dalje tvrdoglavo pretvarao da ne vidi ono što je bilo uočljivo u razrezu haljine – kolena i butine. – Ajde – reče ubrzo – nema šta da okolišamo. Vešci se nikada nisu dobro kotirali u našoj sredini, ali bilo nam je dovoljno da vas ignorišemo. Tako je bilo do pre izvesnog vremena. – Vremena – bilo mu je dosta vrdanja – kada sam stupio u vezu s Jenefer.

– Ma ne, varaš se – upilji u njega oči boje jadeita. – I to dvostruko. Primo, nisi ti stupio u vezu s Jenefer, nego ona s tobom. Secundo, ta veza je malo koga uzrujavala, nisu takve ekstravagancije kod nas bile retkost. Prelomni momenat bio je vaš rastanak. Kada se to dogodilo? Pre godinu dana? Ah, kako brzo prolazi to vreme... Napravi efektnu pauzu, računajući na njegovu reakciju. – Tačno godinu dana – nastavi, kada je postalo jasno da neće biti reakcije. – Deo sredine... ne previše velik, ali uticajan... tada je obratio pažnju na tebe. Nije svima bilo jasno šta se zapravo zbilo među vama. Neki od nas su smatrali da je Jenefer, došavši sebi, raskinula s tobom i najurila te kao psa. Drugi su imali smelosti da suponiraju da si ti, otvorivši oči, njoj dao korpu i pobegao bogu iza tregera. Kako sam već pomenula, kao rezultat toga postao si predmet interesovanja. Kao i, kako si tačno pogodio, antipatije. Štaviše, bilo je onih koji su hteli nekako da te kazne. Na tvoju sreću, većina je zaključila da to nije vredno truda. – A ti? Kojem delu sredine si pripadala? – Onom – Lita iskrivi koralne usne – kojem je tvoja ljubavna afera, zamisli, bila isključivo zabavna. Ponekad smešna. Ponekad nam je zbilja obezbeđivala hazardne provode. Lično ti se zahvaljujem na znatnom prilivu gotovine, vešče. Kladili smo se koliko ćeš dugo izdržati s Jenefer, ulozi su bili visoki. Moja je opklada, kako se ispostavilo, bila najispravnija. I ubola sam premiju. – U tom slučaju, biće bolje da krenem. Ne bi trebalo da te posećujem, ne bi trebalo da nas vide zajedno. Pomisliće da smo isplanirali opkladu. – Brine te šta će pomisliti? – Pomalo. A tvoj dobitak me raduje. Mislio sam da ti refundiram petsto korona koje si uplatila kao jemstvo. Ali pošto si ubola premiju kladeći se na mene, više se ne osećam obaveznim. Neka to bude kompenzacija. – Pomen o povraćaju jemstva – u zelenim očima Lite Nejd pojavi se ljutit blesak – ne odaje, nadam se, nameru da se izmakneš i zbrišeš? Nećeš da čekaš sudsku raspravu? Ne, ne, nemaš ti takvu nameru, ne možeš imati. Ipak dobro znaš da bi te takva namera poslala nazad u ćorku. Znaš to, zar ne? – Ne moraš da mi dokazuješ da možeš. – Volela bih da ne moram, govorim ti to iskreno.

Položila je ruke na dekolte, s očiglednom namerom da tamo privuče njegov pogled. Pravio se da nije primetio, opet je pogledao prema Mozaik. Lita se nakašlja. – A što se tiče poravnanja, odnosno podele dobitka u opkladi – kaza – faktički si u pravu. Pripada ti. Neću se odvažiti da ti ponudim novac... Ali šta kažeš na neograničen kredit u „Naturi Rerum“? Za vreme tvog boravka ovde? Zbog mene se tvoja prethodna poseta u gostionici završila pre nego što je počela, pa sada... – Ne, hvala. Cenim želju i nameru. Ali hvala, ne. – Siguran si? Dabome, nesumnjivo jesi. Bez potrebe sam spomenula... slanje u ćorku. Isprovocirao si me. I zbunio. Tvoje oči, te čudne mutirane oči, naizgled tako iskrene, neprestano lutaju... I mame. Ti nisi iskren, o ne. Znam, znam, iz usta čarobnice to je kompliment. Upravo si to hteo da kažeš, zar ne? – Bravo. – A da li bi mogao da budeš iskren? Ukoliko bih to zatražila? – Kada bi to zatražila. – Ah. Neka tako i bude. Onda, molim lepo. Zašto baš Jenefer? Zašto baš ona, a ne neko drugi? Da li bi mogao to da definišeš? Nazoveš? – Ako je ovo opet predmet opklade... – Nije predmet opklade. Zašto baš Jenefer iz Vengerberga? Mozaik se pojavi kao sena. S novom bocom. I kolačićima. Geralt ju pogleda u oči. Ona smesta okrenu glavu. – Zašto Jenefer? – ponovi on, zagledan u Mozaik. – Zašto baš ona? Odgovoriću iskreno: ni sam ne znam. Postoje takve žene... Dovoljan je jedan pogled... Mozaik otvori usta, delikatno odmahnu glavom. Odrično i zaprepašćeno. Znala je. I preklinjala da prestane. Ali on je već daleko dogurao u igri. – Postoje žene – i dalje je lutao pogledom po devojčinoj figuri – koje privlače. Kao magnet. S kojih je nemoguće skinuti pogled... – Ostavi nas, Mozaik – u Litinom glasu mogla se čuti škripa ledene krvi koja se tare o gvožđe. – A tebi, Geralte iz Rivije, hvala. Za posetu. Za strpljenje. I za iskrenost.

Veščevski mač (fig. 40) odlikuje se time što je, kao kompleksija drugih mačeva, peta esencija onoga što je kod drugoga oružja najbolje. Prvoklasan čelik i način kovanja svojstven patuljačkim železarama i kovačnicama, daju oštrici lakoću, ali i gipkost izuzetnu. Oštren je veščevski mač isto na patuljački način, takoreći, tajni način, a koji će ostati tajni zanavek, jer gorski su kepeci vesma na tajne svoje ljubomorni. Mačem pak od patuljaka naoštrenim moguće je napola preseći maramicu u vazduh bačenu. Istu tu veštinu, znamo to iz priča očevidaca, svojim mačevima uspeše vešci dokazati. Pandolfo Fortegera, Traktat o hladnom oružju

Šesto poglavlje Kratka jutarnja oluja i kiša osvežili su nakratko vazduh, zatim je smrad otpadaka, prigorele masti i pokvarenih riba, nošen brizom od Palmire, ponovo postao nesnosan. Geralt je prenoćio u Nevenovom konaku. Sobica koju je zauzeo bard bila je udobna. U doslovnom smislu – da bi se došlo do kreveta, moralo se čvrsto priljubiti uza zid. Na sreću, krevet je bio za dvoje i moglo se na njemu spavati, iako je užasno praštalo, a slamarica je bila polutvrdo nabijena od pridošlih trgovaca, poznatih ljubitelja intenzivnog vanbračnog seksa. Geraltu se, iz nepoznatih razloga, u san javila Lita Nejd. Pošli su da doručkuju na obližnjoj pijaci, u dućan gde su, kao što je bard uspeo da ispita, služili fenomenalne sardine. Neven je častio. Geraltu to nije smetalo. Na kraju krajeva, veoma često je bivalo obrnuto – Neven se, kada je bio švorc, koristio njegovom štedrošću. Seli su, naime, za grubo orendisan sto i dohvatili se sardina isprženih do hrskavosti, koje su im doneli na drvenom tanjiru, velikom poput točka od kolica. Kako je veštac primetio, Neven se svaki čas bojažljivo osvrtao.

I zamirao kad bi mu se učinilo da ih neki prolaznik previše nametljivo promatra. – Mislim da bi – konačno promrmlja – ipak trebalo da te snabdemo nekakvim oružjem. I da ga nosiš na vidnom mestu. Valjalo bi izvući lekciju iz jučerašnjeg izgreda, zar ne misliš tako? O, pogledaj, vidiš onamo izložene štitove i verižnjače? To je oružarska radionica. Sasvim sigurno imaju i mačeve tamo. – U ovom gradu – Geralt odgrize hrbat sardine i ispljunu peraje – oružje je zabranjeno, pridošlicama se oružje oduzima. Izgleda da ovde samo banditi mogu da šetaju naoružani. – Mogu i šetaju. – Bard pokretom glave pokaza na bitangu s velikim nadžakom na ramenu što je prolazila pored njih. – Ali u Keraku Ferant de Letenhov, koji je, kao što znaš, moj brat od strica, izdaje naredbe, opominje ljude da ih poštuju i kažnjava ih za njihovo kršenje. A budući da je familijarnost sjajan zakon prirode, obojici može da nam se fućka za ovdašnje naredbe. Ovim utvrđujem da smo ovlašćeni da posedujemo i nosimo oružje. Hajde da završimo doručak i odemo da ti kupimo mač. Gazdarice! Izvanredne su vam ove ribice! Molim vas, ispržite još deset! – Jedem ove sardine – Geralt baci ogriženu kičmu – i konstatujem da gubitak mačeva nije ništa, samo kazna za lakomost i snobizam. Za to što mi se prohteo luksuz. Iskrsao mi je neki posao u blizini, te sam naumio da svratim u Kerak i pogostim se u „Naturi Rerum“, krčmi o kojoj se bruji u celom svetu. A mogao sam gde bilo pojesti škembiće, kupus sa graškom ili riblju čorbu... – Uzgred budi rečeno – Neven obliza prste – „Natura Rerum“, mada je kuhinja zasluženo slavna, samo je jedna od mnogih. Ima lokala gde ne daju goru hranu, a dešava se da bude i bolja. Barem „Šafran i biber“ u Gors Velenu, ili „Hen Cerbin“ u Novigradu, sa sopstvenom pivarom. Ili „Sonatina" u Cidarisu, nedaleko odavde, najlepši plodovi mora na celoj obali. ,,Rivoli“ u Mariboru i tamošnji tetreb na brokilonski način, solidno nadeven slaninom, njam. „Žrvanj“ u Aldersbergu i njihova slavna rebarca od zeca sa smrčcima a la kralj Videmont. ,,Hofmajer“ u Hirundumu, eh, svratiti tamo u jesen, nakon Saovina, na pečenu gusku u sosu od krušaka... Ili „Dva čikova“, nekoliko milja od Ard Karajga, obična krčma na raskrsnici, a služe najbolje svinjske kolenice koje sam u životu jeo... Ha!

Pogledaj ko nam je došao u posetu! Mi o vuku! Zdravo, Ferante... Odnosno, hmm... gos’n javni tužioče... Ferant de Letenhov se sam približi, gestom pokazavši pomoćnicima da ostanu na ulici. – Julijane. Gospodine iz Rivije. Dolazim s vestima. – Ne krijem – odgovori Geralt – da već nisam počeo da gubim strpljenje. Šta su izjavili prestupnici? Oni što su me juče napali, iskoristivši to što nisam naoružan? Govorili su o tome vrlo glasno i otvoreno. To je dokaz da su umešali prste u krađu mojih mačeva. – Dokaza za to, nažalost, nema – tužilac slegnu ramenima. – Trojica uhapšenih su obične hulje, uz to ne baš bistri. Činjenica je da su izvršili napad, ohrabreni time što si bio bez oružja. Glasina o krađi se neverovatno brzo pročula, zaslugom, kako se čini, gospode iz kordegardije. I odmah su se našli voljni... Što uostalom ne čudi mnogo. Ne pripadaš osobama koje su naročito cenjene... I ne nastojiš da pridobiješ simpatije i popularnost. U zatvoru si dopustio sebi da se pobiješ sa suzatvorenicima... – Naravno – veštac klimnu glavom. – Sve je to moja krivica. Ovi jučerašnji su takođe bili povređeni. Nisu se žalili? Nisu zatražili odštetu? Neven se zasmeja, ali odmah ućuta. – Svedoci jučerašnjeg incidenta su – jetko reče Ferant de Letenhov – izjavili da su ona trojica tučena bačvarskom daskom. I da su tučeni neobično okrutno. Toliko okrutno da se jedan od njih... uneredio. – Sigurno od uzbuđenja. – Tučeni su – tužilac nije promenio izraz lica – čak i onda kada su već bili klonuli i nisu predstavljali pretnju. A to predstavlja prekoračenje granice samoodbrane. – A ja se ne bojim. Imam dobrog advokata. – Može sardina? – Neven prekinu teško ćutanje. – Obaveštavam vas – tužilac najzad progovori – da je istraga u toku. Lica koja su juče uhapšena nisu umešana u krađu mačeva. Saslušano je nekoliko osoba koje su mogle učestvovati u prestupu, ali dokazi nisu pronađeni. Informatori nisu mogli da ukažu ni na jedan trag. Poznato je, ipak... i to je glavna stvar zbog koje dolazim... da je kod lokalnog polusveta glasina o mačevima izazvala uzbuđenje. Pojavili su se, navodno, i došljaci željni da odmere snage s vešcem, naročito nenaoružanim. Stoga,

preporučujem opreznost. Ne mogu da isključim dalje incidente. Takođe, nisam siguran, Julijane, da li je u ovoj situaciji društvo gospodina iz Rivije... – U društvu Geralta – trubadur ga ratoborno prekinu – bivao sam na dosta opasnijim mestima, u neprilikama kojima ovdašnja manguparija nije ni dorasla. Obezbedi nam, rođače, ukoliko smatraš to celishodnim, oružanu pratnju. Nek deluje zastrašujuće. Jer kada Geralt i ja propisno izlemamo sledeći ološ, onda će početi kuknjava o prekoračenju granice samoodbrane. – Ako je to stvarno ološ – reče Geralt. – A ne plaćeni razbojnici koje je neko unajmio. Da li se istraga vodi i iz tog ugla? – Uzete su u obzir sve eventualnosti – reče Ferant de Letenhov. – Istraga će biti nastavljena. Dodeliću vam eskortu. – Radujemo se. – Doviđenja. Srećno. Nad krovovima grada drali su se galebovi. • Kako se ispostavilo, mogli su da batale i posetu oružaru. Geraltu je bilo dovoljno da samo baci pogled na ponuđene mačeve. A kada je saznao njihovu cenu, slegnuo je ramenima i bez reči napustio prodavnicu. – Mislio sam – Neven dodade na ulici – da se razumemo. Trebalo je da kupiš bilo šta, samo da ne izgledaš nenaoružano! – Neću da ćerdam novac na bilo šta. Čak ni ako je to tvoj novac. Ono je smeće, Nevene. Primitivni mačevi masovne proizvodnje. I paradni dvorski mali mačevi pogodni za bal pod maskama, ako bi poželeo da se maskiraš u mačevaoca. A procenjeni tako da samo izazivaju prazan smeh. – Hajde da pronađemo drugu prodavnicu! Ili radionicu! – Svuda će biti isto. Potražnja je za bilo kakvim i jevtinim oružjem koje treba da posluži u jednoj poštenoj tuči. I ne treba da posluži onima koji pobeđuju, zate što oružje pokupljeno s bojnog polja nije više za upotrebu. Potražnja je i za šljaštećim drangulijama s kojima paradiraju kicoši. A kojima se ni kobasica ne može iseći. Možda jedino džigernjača. – Preteruješ kao i obično. – Iz tvojih usta to je kompliment.

– Neplaniran! Reci, gde onda da uzmemo dobar mač? A da nije gori od onih koji su ukradeni? Ili bolji? – Ima, dabome, majstora oružarskog faha. Možda bi se i našlo kod njih neko valjano sečivo u magacinu. Ali ja moram da imam mač prilagođen mojoj ruci. Iskovan i izrađen po narudžbini. To traje nekoliko meseci, a ponekad i godinu dana. Nemam toliko vremena. – Nekakav mač ipak treba da nabaviš – bard trezveno napomenu. – I to, po mom mišljenju, što pre. Šta nam onda preostaje? Možda... Snizi glas, osvrnu se. – Možda... Možda Kaer Morhen? Tamo sigurno... – Sasvim sigurno – prekinu ga Geralt, stiskajući vilice. – Nego kako. Tamo uvek ima dovoljno oštrica, bogat izbor, uključujući i srebrne. Ali daleko je, a gotovo da nema dana bez oluje i pljuska. Reke su nabujale, putevi su razmekšani. Put bi mi oduzeo mesec dana. Osim toga... Šutnu ljutito iskidanu korpu koju je neko bacio na ulicu. – Dozvolio sam da me pokradu, Nevene, da me nasamare i pokradu kao poslednju naivčinu. Vesemir bi me nemilosrdno ismejao, drugovi bi, da su se baš tada zadesili u Tvrđavi, takođe imali u čemu da uživaju, terali bi šegu sa mnom godinama. Ne. To ne dolazi u obzir, dovraga. Moram da pronađem drugi izlaz. I to sam. Začuli su flautu i doboš. Izašli su na trg na kojem se nalazila pijaca s povrćem, a grupa vaganata izvodila je predstavu. Imali su prepodnevni repertoar, što znači primitivno glup i nimalo smešan. Neven je kročio među tezge, tamo se s poznavanjem dostojnim divljenja i neočekivanim od pesnika smesta pozabavio ocenjivanjem i degustacijom krastavaca, cvekle i jabuka koji su se šepurili na tezgama, svaki put zapodevši razgovor i flertujući s trgovkinjama. – Kiseli kupus! – kaza, zahvatajući pomenuti kupus iz kace pomoću drvenih štipaljki. – Probaj, Geralte. Izvrstan je, zar ne? Ovakav kupus je ukusna i blagotvorna stvar. Zimi, kada nedostaje vitamina, čuva od skorbuta. Osim toga, on je savršeno antidepresivno sredstvo. – Kako to? – Pojedeš lonac kiselog kupusa, zaliješ loncem kiselog mleka... i depresija ubrzo postaje tvoja najmanja briga. Zaboravljaš na depresiju. Ponekad na duže vreme. Koga tako posmatraš? Ko je ta devojka?

– Poznanica. Sačekaj ovde. Razmeniću s njom koju reč i vraćam se. Spažena devojka bila je Mozaik, koju je upoznao kod Lite Nejd. Bojažljiva, glatko zalizana čarobničina učenica. U skromnoj, čak elegantnoj haljini boje palisandrovine. I koturnima s potpeticom od plute, u kojima se kretala vrlo ljupko, imajući u vidu neravnu kaldrmu prekrivenu klizavim otpacima od povrća. Prišao joj je, iznenadivši je kraj paradajza koji je stavljala u korpu lučno okačenu preko lakta. – Zdravo. Videvši ga, blago je pobledela, pored i tako blede puti. A da nije bilo tezge, odstupila bi za korak ili dva. Načinila je pokret, kao da je htela da skrije korpu iza leđa. Ne, ne korpu. Ruku. Krila je podlakticu i šaku, čvrsto obavijene svilenom maramom. .Nije propustio signal, a neobjašnjiv impuls naredio mu je da dejstvuje. Uhvati devojčinu ruku. – Pusti – šapnu, trudeći se da se iščupa. – Pokaži. Insistiram. – Ne ovde... Dozvolila je da je otprati daleko od tržnice, do mesta gde su mogli makar malo da budu sami. Odmotao je maramu. I nije mogao da se suzdrži. Opsova. Oštro i gadno. Leva devojčina ruka bila je preokrenuta. Izvrnuta u zglobu. Palac je štrčao ulevo, vrh dlana bio je usmeren nadole. A unutrašnja strana uvis. Linija života dugačka i regularna, proceni on mahinalno. Linija srca jasna, ali istačkana i isprekidana. – Ko ti je to učinio? Ona? – Ti. – Šta? – Ti! – istrže ruku. – Iskoristio si me da bi se njoj narugao. Ona tako nešto ne može da progleda kroz prste. – Nisam mogao... – Da predvidiš? – pogleda ga u oči. Loše ju je procenio, nije bila ni bojažljiva, ni zastrašena. – Mogao si i trebalo je. Ali hteo si radije da se poigraš vatrom. Da li je makar vredelo? Dobio si zadovoljštinu, popravio si raspoloženje? Imao si čime da se hvališ drugovima u krčmi?

Nije odgovorio. Nije mogao da nađe reči. A Mozaik se, na njegovo iznenađenje, iznenada osmehnu. – Ne uzimam ti za zlo – reče slobodno. – Mene samu je razveselila tvoja igra, da se nisam toliko bojala, smejala bih se. Vrati mi korpu, žurim. Moram da kupim još namirnica. I imam zakazano kod alhemičara... – Čekaj. Ne možemo ovo ovako da ostavimo. – Molim te – glas Mozaik blago se izmeni. – Ne mešaj se. Samo ćeš pogoršati... – A ja sam se – dodade uskoro – ionako izvukla. Ponela se blago prema meni. – Blago? – Mogla je da mi izvrne obe ruke. Mogla je da mi izvrne stopalo, petom napred. Mogla je da mi zameni stopala, levu desnom i vice versa, videla sam kako je to nekome uradila. – Da li je...? – Bolelo? Kratko. Pošto sam gotovo odmah izgubila svest. Što tako gledaš? Tako je bilo. Nadam se istom kada mi bude vraćala ruku. Za nekoliko dana, kada se nauživa u osveti. – Idem kod nje. Odmah. – Loša ideja. Ne možeš. Prekinu je brzim gestom. Čuo je kako svetina šumi, video je kako se razmiče. Vaganti prestaše svirati. Spazio je Nevena koji mu je iz daljine davao žustre i očajničke znake. – Ti! Veščevska štetočino! Izazivam te na dvoboj! Borićemo se! – Neka me đavo nosi. Odmakni se, Mozaik. Iz mase istupi nizak i zdepast tip u kožnoj maski i panciru od cuir bouilli, učvršćene goveđe kože. Tip zatrese trozupcem koji je držao u desnoj ruci, žestokim potezom leve ruke raširi u vazduhu ribolovačku mrežu, zamahnu njome i zatrese je. – Ja sam Tonton Zroga, zvani Retijarij! Izazivam te na boj, vešč... Geralt podiže ruku i udari ga Znakom Ard, ulažući u njega onoliko energije koliko je samo mogao. Masa vrisnu. Tonton Zroga, zvani Ratijarijus, odlete u vazduh i ritajući se nogama, upleten u vlastitu mrežu, počisti tezgu s đevrecima, teško grunu o zemlju i s glasnim zveketom mlatnu glavom u statuu čučećeg gnoma od livenog gvožđa, koja je iz

nepoznatih razloga bila postavljena ispred prodavnice s priborom za šivenje. Vaganti nagradiše let gromkim aplauzom. Ratijarijus je ležao, živ, premda je slabo davao znake života. Geralt, ne žureći se, priđe i energično ga šutnu u predelu jetre. Neko ga uhvati za rukav. Mozaik. – Ne. Molim te. Molim te, ne. Ne smeš. Geralt bi još prašio mrežara, jer je dobro znao šta se sme, šta ne sme, a šta treba. I u takvim stvarima nije imao naviku da sluša ikoga. Pogotovo ne ljude koji nikada nisu bili izgaženi. – Molim te – ponovi Mozaik. – Ne sveti se na njemu. Za mene. Za nju. I za to što si se i sam izgubio. Poslušao ju je. Uhvati je za ramena. I pogleda u oči. – Idem kod tvoje učiteljice – saopšti oporo. – Ne valja – zavrte glavom. – Biće posledica. – Po tebe? – Ne. Ne po mene.

Wild nights! Wild nights! Were I with thee, Wild nights should be Our luxury! Emili Dikinson So daily I renew my idle duty I touch her here and there – I know my place I kiss her open mouth and I praise her beauty And people call me traitor to my face. Leonard Koen

Sedmo poglavlje Čarobničino bedro krasila je prefinjena i bajkovito detaljno obojena tetovaža, na kojoj je bila predstavljena prugasto obojena riba. Nil admirari, pomisli veštac. Nil admirari. • – Ne verujem svojim očima – kaza Lita Nejd. Za to što se dogodilo, za to što je ispalo tako kako je ispalo, krivicu je snosio samo on, niko drugi. Na putu do čarobničine vile prolazio je pored vrta, nije odoleo iskušenju da ubere jednu od frezija što su rasle u rondeli. Sećao se mirisa koji je dominirao u njenim parfemima. – Ne verujem svojim očima – ponovi Lita, stojeći na vratima. Lično ga je dočekala, krupnog vratara nije bilo. Možda je imao slobodan dan. – Da pogađam, došao si da me izgrdiš zbog Mozaičine ruke. I doneo si mi cvet. Belu freziju. Uđi pre nego što dođe do senzacije, a gradom

odjeknu glasine. Muškarac s cvetom na mom pragu! Najstariji ljudi ne pamte nešto takvo. Nosila je ležernu crnu haljinu u kombinaciji svile i šifona, tananu, talasala se pri svakom pokretu vazduha. Veštac je stajao, zagledan, i dalje držeći freziju u ispruženoj ruci, težeći da se osmehne, ali ni za šta na svetu nije mogao. Nil admirari, ponovi u mislima maksimu koju je pamtio s Oksenfurta, univerziteta, s kartuša iznad ulaza na katedru filozofije. Maksimu je ponavljao u mislima tokom celog puta do Litine vile. – Ne viči na mene – ona uze freziju iz njegove ruke. – Popraviću devojci ruku čim se pojavi. Bezbolno. Možda ću joj se čak izviniti. I tebi se izvinjavam. Samo ne viči na mene. On odmahnu glavom, ponovo pokuša da se osmehne. Nije išlo. – Zanima me – približi freziju licu i upilji u njega svoje jadeitne oči – da li znaš simboliku cveća? I njihov tajni govor? Znaš li šta govori ova frezija, i potpuno svesno mi prenosiš njenu poruku? Ili je cvet čista slučajnost, a poruka... podsvesna? Nil admirari. – Ali to nije važno – priđe mu, vrlo blizu. – Naime, ili mi jasno, svesno i proračunato signaliziraš šta želiš... Ili se kriješ sa željom koju tvoja podsvest odaje. U oba slučaja, dužna sam da ti se zahvalim. Za cvet. I za to što on govori. Hvala ti. Revanširaću se. I ja ću tebi nešto pokloniti. O, ovu tračicu. Povuci je. Smelo. Šta ja radim, koji moj, pomisli, povlačeći. Pletena tračica glatko se izvuče iz opšivenih očica. Do samog kraja. A onda je svileno-šifonska haljina skliznula sa Lite poput vode, mekušno se namestivši oko članaka. Na trenutak je zatvorio oči, njena nagost ga je pogodila kao iznenadan blesak svetlosti. Šta ja radim, pomisli, obrglivši je oko vrata. Šta ja radim, pomisli, osetivši ukus koralnog ruža na usnama. Ovo što ja radim nema apsolutno nikakvog smisla, mislio je, delikatno je navodeći ka komodi kraj patija i postavljajući je na malahitsku ploču. Mirisala je na freziju i kajsiju. I na još nešto. Možda mandarinu. Možda vetiver. Trajalo je to neko vreme, a pred kraj se komoda dosta jako klatila. Koral, iako ga je snažno grlila, ni na trenutak nije ispustila freziju iz ruku. Miris cveta nije suzbijao njen miris.

– Tvoj entuzijazam mi laska – otrgnu usne od njegovih usana i tek tada otvori oči. – I jako komplementira. Ali imam krevet, znaš? • Istina, imala je krevet. Ogroman. Prostran poput palube fregate. Vodila ga je tamo, a on je išao za njom, ne mogavši da se nagleda. Nije se osvrtala. Nije sumnjala da ide za njom. Da će bez dvoumljenja poći onamo kuda ga vodi. Ne skidajući pogled. Krevet je bio ogroman i imao je baldahin, posteljina je bila od svile, a čaršav od satena. Iskoristili su krevet, bez imalo preterivanja, u potpunosti, svaki col. Svaki pedalj posteljine. I svaku faltu čaršava. • – Lita... – Možeš me zvati Koral. Ali za sada ništa ne govori. Nil admirari. Miris frezije i kajsije. Riđa kosa rasuta po jastuku. • – Lita... – Možeš me zvati Koral. I možeš mi to uraditi još jednom. • Litino bedro krasila je prefinjena i bajkovito detaljno obojena tetovaža, na kojoj je bila predstavljena prugasto obojena riba, a zahvaljujući ogromnim perajima bila je trouglastog oblika. Takve ribe, zvane skalari, bogati skorojevići snobovi držali su u akvarijumima i bazenima. Stoga su te ribe uvek asocirale Geralta – i ne samo njega – na snobizam i pretenciozno pozerstvo. Zato je začudilo što je Koral izabrala baš tu, a ne neku drugu tetovažu. Čuđenje je kratko trajalo, objašnjenje je usledilo brzo. Lita Nejd

je po spoljašnjem izgledu bila nesumnjivo vrlo mlada. Ali tetovaža je poticala iz vremena njene istinske mladosti. Iz vremena kada su skalari, donošeni iz prekomorskih zemalja, bili prava raritetna atrakcija, bogataša je bilo nekolicina, nuvoriši su tek zarađivali i malo ko je imao za akvarijum. Otuda je njena tetovaža kao krštenica, pomisli Geralt, milujući skalara jagodicama prstiju, čudo da ga Lita i dalje nosi, umesto da ga magijski ukloni. Šta da se radi, pomisli on, prenoseći maženje na rejone udaljene od ribe, divna je stvar sećati se mladalačkih dana. Nije lako rešiti se takvog mementa. Čak ni kada je već zastareo i patetično banalan. Pridiže se na lakat i podrobno je osmotri, tražeći pogledom na njenom telu druge, jednako nostalgične uspomene. Nije ih pronašao. Nije računao da će pronaći, želeo je jednostavno da pogleda. Koral uzdahnu. Videlo se da su joj dosadile apstraktne, a slabo konkretne peregrinacije njegove ruke, zgrabila ju je i odlučno usmerila na konkretno, i po njenom ličnom mišljenju jedino pravo mesto. I dobro je, pomisli Geralt, privlačeći čarobnicu ka sebi i zagnjurujući glavu u njenu kosu. Prugasta riba, i to mi je nešto. Kao da nije bilo bitnijih stvari kojima vredi posvetiti pažnju. O kojima bi valjalo misliti. • Možda i modeli jedrenjaka, Koral pomisli haotično, teško ovladavajući isprekidanim disanjem. Možda i vojne figurice, možda lovljenje riba na veštačku mušicu. Ali ono što se računa... Šta se odista računa... To je način na koji me grli. Geralt je zagrli. Tako, kao da je za njega bila čitav svet. • Prve noći nisu mnogo spavali. A čak i kada je Lita zaspala, veštac je imao problema s padanjem u san. Obujmila ga je rukom oko struka tako snažno, da je teško disao, a nogu je zabacila preko njegovih butina. Druge noći bila je manje posesivna. Nije ga držala, niti grlila tako jako kao prethodne noći. Očigledno se više nije bojala da će u zoru pobeći.

• – Zamislio si se. Izraz lica ti je neumoljiv i turoban. Razlog? – Intrigira me... Hmm. Naturalizam naše veze. – Šta kažeš? – Rekao sam. Naturalizam. – Upotrebio si, čini mi se, reč „veza“? Doista, začuđava me semantički opseg tog pojma. Osim toga, stigla te je, kako čujem, postkoitalna tuga. Zbilja prirodno stanje, pogana sva viša bića. I meni se, vešče, upravo mota u oku neka čudna suza... Razvedri se, razvedri. Šalila sam se. – Namamila si me... Kao mužjaka. – Šta kažeš? – Ne ljuti se. Molim te, Koral. – Ne ljutim se. Naprotiv. Razmislivši, moram priznati da si u pravu. Da, to je naturalizam u čistom obliku. Toliko da je sasvim suprotno. Ti si mene omamio i zaveo. Na prvi pogled. Naturalistički i animalistički si otplesao preda mnom mužjački ples parenja. Poskakivao si, toptao, podizao rep... – Nije istina. -... podizao rep i lupao krilima kao tetreb. Kreštao si i kokodakao... – Nisam kokodakao. – Kokodakao si. – Ne. – Da. Zagrli me. • – Koral? – Šta je? – Lita Nejd... Ni to nije tvoje pravo ime, zar ne? – Moje pravo bilo je teško za upotrebu. – Kako to? – Pa reci brzo: Astrid Litnejd Asgeirfinbjornsdotir.

– Shvatam. – Sumnjam. • – Koral? – Aha? – A Mozaik? Otkuda njen nadimak? – Znaš, vešče, šta ne volim? Pitanja o drugim ženama. A još pogotovo kada onaj što pita leži sa mnom u krevetu. I zapitkuje, umesto da se usredsredi na ono na čemu upravo drži ruku. Ne bi se usudio na tako nešto da si u krevetu s Jenefer. – A ja ne volim pominjanje određenih imena. Naročito ne u trenutku kada... – Da prestanem? – To nisam rekao. Koral ga poljubi u rame. – Kada je došla u školu zvala se Aik, ne sećam se porodičnog imena. Nije dovoljno što je ime čudnovato, nego je još i patila od gubljenja pigmenta kože. Obraz joj je bio isflekan svetlim pegicama, to je faktički izgledalo kao mozaik. Izlečena je, naravno, već nakon prvog semestra, čarobnica ne može imati nikakav ožiljak. Ali se ispočetka zloban nadimak zadržao. I ubrzo je prestao da bude zloban. I ona sama ga je zavolela. Ali dosta o njoj. Govori meni i o meni. Pa, hajde. – Hajde šta? – Govori o meni. Kakva sam. Lepa, zar ne? Pa, kaži! – Lepa. Riđa. I pegava. – Nisam pegava. Uklonila sam pege uz pomoć magije. – Nisi sve. Na neke si zaboravila. A ja sam ih opazio. – Gde si... Ah. Pa da. Istina. Znači da sam pegava. I kakva sam još? – Slatka. – Slatka? – Slatka. Kao vafla s medom. – Ne sprdaš se sa mnom?

– Pogledaj me. U oči. Vidiš li u njima makar trunku neiskrenosti? – Ne. I to me veoma uznemirava. • – Sedi na kraj kreveta. – Zbog čega? – Hoću da se revanširam. – Molim? – Za pege koje si opazio tamo gde si ih opazio. Za uloženi napor i preciznu... eksploraciju. Želim da se revanširam i odužim. Mogu li? – I te kako. • Čarobničina vila, kao bezmalo sve u tom delu grada, imala je terasu s koje se širio pogled na more. Lita je volela da sedi tamo i satima posmatra brodove na sidrištu, za šta joj je služio dvogled na stativu velikih razmera. Geralt nije delio njenu fascinaciju morem i onim što je po njemu plovilo, ali voleo je da joj pravi društvo na terasi. Sedao je blizu, tik do nje, licem tik uz njene riđe lokne, uživajući u mirisu frezije i kajsije. – Onaj galeon što baca sidro, pogledaj – pokazivala je Koral. – Na zastavi je plavi krst, to je „Ponos Cintre“, sigurno je na putovanju do Kovira. A ona tamo koga je ,,Alke“ iz Cidarisa, verovatno preuzima tovar koža. A tamo, eno, „Tetida“, transportni hulk, lokalni, dvesta lasta7 nosivosti, kabotažni, saobraća između Keraka i Nastroga. Onamo, pogledaj, u sidrište upravo uplovljava novigradski škuner „Pandora Parvi“, divan, divan brod. Pogledaj u okular. Videćeš... – Vidim bez dvogleda. Ja sam mutant. – Ah, tako je. Zaboravila sam. Eno, tamo, to je galera ,,Fuksija“, trideset dva vesla, može da natovari četiristo lastova. A onaj graciozni trojarbolni galeon je „Vertigo", doplovio je iz Lan Eksetera. A tamo, dalje, s grimiznom zastavom, to je redanjski galeon ,,Albatros“, tri jarbola, sto 7

Last – stara merna jedinica, uglavnom za žito (3000-3840 litara). (Prim. prev.)

dvadeset stopa među statvama... Oh, onde, pogledaj, pogledaj, jedro diže i izlazi na more poštanski kliper ,,Eho“, poznajem kapetana, hrani se u „Ravenzi" kada je ovde usidren. Opet tamo, pogledaj, pod punim jedrima, galeon iz Poviša... Veštac razgrnu kosu s Litinih leđa. Polako, jednu po jednu, razape kopče, smaknu haljinu s čarobničinih ramena. Posle čega je dlanove i pažnju u potpunosti posvetio paru galeona pod punim jedrima. Galeona, kojima je zalud tražiti slične po svim pomorskim putevima, sidrištima, lukama i admiralitetnim registrima. Lita se nije protivila. I nije skidala pogled s okulara dvogleda. – Ponašaš se – reče u jednom momentu – kao petnaestogodišnjak. Kao da ih vidiš prvi put. – Za mene je uvek prvi put – prizna on s otezanjem. – A istinski nikada nisam bio petnaestogodišnjak. • – Potičem iz Skeliga – kaza mu kasnije, u krevetu već. – More mi je u krvi. I volim ga. – Ponekad maštam – nastavi ona, dok je on ćutao – da isplovim. Ja sama. Da podignem jedro i izađem na more... Daleko, daleko, iza horizonta. Unaokolo samo voda i nebo. Prska me slana pena talasa, vetar čupa kosu s pravom muškom nežnošću. A ja sam sama, potpuno sama, beskrajno usamljena usred strane i neprijateljske mi stihije. Usamljenost usred mora stranosti. Ne maštaš o njoj? Ne, ne maštam, pomisli on. Imam je svakog dana. • Došao je dan letnje dugodnevice, a posle nje i magična noć, najkraća u godini, u toku koje je po šumama cvetao cvet paprati, a nage devojke natrljane jednolistom plesale na poljanama mokrim od rose. Noć kratka kao treptaj oka. Noć bezumna i obasjana munjama.

• Jutro posle solsticija probudio se sam. U kuhinji ga je čekao doručak. I ne samo to. – Dobar dan, Mozaik. Lepo vreme, nije li? Gde je Lita? – Danas si slobodan – odgovori, ne gledajući u njega. – Moja izvanredna učiteljica biće pretrpana poslom. Do kasno. Za vreme koje je posvetila... prijatnostima, nagomilale su se pacijentkinje. – Pacijentkinje. – Leči neplodnost. I druge ženske bolesti. Nisi znao? E pa, sad znaš. Prijatan dan želim. – Nemoj još da ideš. Hteo bih... – Ne znam šta bi ti hteo – prekinu ga. – Ali to je prilično loša ideja. Biće bolje da mi se ne obraćaš. Da se praviš da me uopšte nema. – Koral te više neće povrediti, garantujem ti. Uostalom, nema je ovde, ne vidi nas. – Ona vidi sve što želi da vidi, za to joj je dovoljno nekoliko zaklinjalica i artefakt. I nemoj da se zavaravaš da imaš nekakav uticaj na nju. Za to je potrebno nešto više, nego... – Pokretom glave pokaza na spavaću sobu. – Molim te da ne spominješ pred njom moje ime. Čak ni uzgredno. Zato što će me podsetiti na to. Makar i za godinu dana, ali podsetiće me. – S obzirom da te tako tretira... zar ne možeš jednostavno da odeš? – Kuda? – ozlojedi se. – U tkačku manufakturu? Na šegrtovanje kod krojača? Ili odmah u javnu kuću? Ja nemam nikoga. Ja sam niko. I biću niko. Samo ona to može da promeni. Podneću sve... Ali ako možeš, ne dolivaj ulje na vatru. – U gradu sam – pogleda ga ubrzo – srela tvog drugara. Onog pesnika, Nevena. Pitao je za tebe. Bio je uznemiren. – Jesi li ga smirila? Objasnila si mu da sam bezbedan? Da mi ništa ne preti? – Zašto bih lagala? – Molim? – Ovde nisi bezbedan. Ovde si, s njom, zbog tuge za onom. Čak i kada si prisan s njom, samo na onu misliš. Ona zna za to. Ali igra tu igru jer je

to zabavlja, a ti se sjajno pretvaraš, đavolski si ubedljiv. Jesi li ipak mislio o tome šta će biti kada se odaš? • – I danas noćiš kod nje? – Da – potvrdi Geralt. – To je već nedelju dana, znaš li? – Četiri dana. Neven prevuče prstima po strunama lutnje s efektnim glisandom. Osvrnu se po konaku. Nategnu iz krigle, obrisa nos od pene. – Znam da to nije moja stvar – reče, jasno i kategorički, što je bilo neobično za njega. – Znam da ne bi trebalo da se mešam. Znam da ne voliš kada se neko meša. Ali neke stvari, prijatelju Geralte, ne bi trebalo prećutati. Ako želiš da znaš moje mišljenje, Koral je od onih devojaka koje moraju konstantno i na vidljivom mestu da nose etikete upozorenja. Koje glase: „Smeš gledati, ali ne smeš dirati“. Nešto tako se u zoološkom vrtu stavlja u terarijum, gde se drže zvečarke. – Znam. – Ona se igra i zabavlja s tobom. – Znam. – A ti najnormalnije odustaješ od Jenefer, koju ne možeš da zaboraviš. – Znam. – Zašto onda... – Ne znam. • Uveče su izlazili. Ponekad u park, ponekad na brdo koje se izdizalo iznad luke, ponekad su jednostavno šetali po Začinskoj pijaci. Zajedno su posetili „Naturu rerum“. Nekoliko puta. Febus Ravenga bio je van sebe od radosti, po njegovoj naredbi kelneri su ih obletali koliko su god mogli. Geralt je konačno okusio ukus obliša u mastilu sipe. A potom guščje batake u belom vinu i teleću kolenicu u povrću. Samo mu je

na početku – i to nakratko – smetalo napadno i nametljivo interesovanje drugih gostiju iz sale. Zatim ga je, po ugledu na Litu, zanemario. Vino iz lokalnog podruma mu je u tome veoma pomagalo. Kasnije su se vraćali u vilu. Koral je zbacivala haljinu već u predsoblju, sasvim naga je odlazila u spavaću sobu. Išao je za njom. Posmatrajući. Obožavao je da je posmatra. • – Koral? – Šta je? – Priča se da uvek možeš da vidiš ono što želiš da vidiš. Dovoljno ti je nekoliko zaklinjalica i artefakt. – Onima što pričaju – pridiže se na lakat, pogleda ga u oči – izgleda treba ponovo izvrnuti zglob. To bi trebalo da ih nauči da skrate jezik. – Molim te... – Šalila sam se – preseče ga. U njenom glasu nije bilo ni traga veselosti. – A šta bi ti – nastavi, jer je ćutao – želeo da vidiš? Ili ti treba predskazanje? koliko dugo ćeš živeti? Kada i kako ćeš umreti? Koji konj će pobediti na Velikoj tretogorskoj? Koga će kolegijum elektora izabrati za hijerarha Novigrada? S kime je sada Jenefer? – Lita. – Mogu li da znam šta te zanima? Ispričao joj je za krađu mačeva. • Blesnulo je. A ubrzo se s treskom razlegla grmljavina. Fontana je tiho pljuskala, bazen je mirisao na mokro kamenje. Mermerna devojčica okamenila se u plesnoj pozi, mokra i sjajna. – Statua i fontana – Koral požuri s objašnjenjem – ne služe da umire moju ljubav prema pretencioznom kiču, niti su izraz potčinjavanja snobističkom pomodarstvu. Služe za konkretnije ciljeve. Statua predstavlja mene. U minijaturi. Kada sam imala dvanaest godina.

– Ko bi tada pretpostavio da ćeš se tako lepo razviti. – Taj magični artefakt je snažno povezan sa mnom. Fontana pak, a tačnije voda, služi mi za divinaciju. Mislim da znaš šta je i na čemu se zasniva divinacija? – U opštim crtama. – Krađa tvog oružja odigrala se pre nekih deset dana. Za dešifrovanje i analizu minulih događaja, čak i onih veoma davnih, najbolja je i najsigurnija oneiromancija, ali za to je neophodan dosta redak talenat snevanja kojim ja ne raspolažem. Sortilegija, odnosno kleromancija, neće nam biti od neke pomoći, isto kao ni priomancija ili aeromancija, koje su uspešnije u odgonetanju ljudskih sudbina, pod uslovom da imaš nešto što je tim ljudima pripadalo... vlasi, nokte, delove odeće i tome slično. Za predmete, u našem slučaju mačeve, ne može se primeniti. – Prema tome – Lita skloni s čela riđu loknu – ostaje nam divinacija. Ona, kao što sigurno znaš, omogućava da vidimo i predvidimo buduće događaje. Pripomoći će nam stihije, jer je sezona počela vrlo olujno. Povezaćemo divinaciju s keraunoskopijom. Približi se. Uzmi moju ruku i ne puštaj je. Nagni se i gledaj u vodu, ali ni u kom slučaju je ne dodiruj. Koncentriši se. Misli na svoje mačeve! Intenzivno misli na njih! Čuo je kako skandira zaklinjalicu. Voda u bazenu je reagovala, peneći i sve jače se talasajući posle svake izgovorene rečenice. Sa dna počeše da se podižu veliki mehurići. Voda se izglača i zamuti. A potom se sasvim razbistri. Iz dubine gledaju tamne, ljubičaste oči. Lokne crne kao gavran u kaskadama padaju na ramena, blistaju, odbijaju svetlost kao paunova pera, uvijajući se i talasajući pri svakom pokretu... – Na mačeve – podseti ga Koral, tiho i zajedljivo. – Trebalo je na mačeve da misliš. Voda se zakovitla, crnokosa i ljubičastooka žena rasplinu se u viru. Geralt tiho uzdahnu. – Na mačeve – siknu Lita. – Ne na nju! Iskandirala je zaklinjalicu pod bleskom naredne munje. Statua u fontani se obasja mlečnom svetlošću, a voda se ponovo smiri i izbistri. I onda je ugledao. Svoj mač. Dlanove kako ga dodiruju. Prstenje na rukama.

... od meteorita. Izvanredna balansiranost, težina oštrice precizno jednaka težini rukohvata... Drugi mač. Srebrni. Iste ruke. ... čelično jezgro okovano srebrom... Čitavom dužinom oštrice runski znaci... – Vidim ih – glasno šapnu, stiskajući Litin dlan. – Vidim svoje mačeve... Zaista... – Ćuti – odgovori još jačim stiskom. – Ćuti i koncentriši se. Mačevi isčeznuše. Umesto njih on ugleda crnu šumu. Kamenit predeo. Stene. Jedna stena, ogromna, dominantna, visoka i vitka... Isečena vetrovima u čudnovat oblik... Voda se kratko peni. Prosed muškarac plemenitih crta, u crnom somotskom kaftanu i zlatnom brokatnom prsluku, oba dlana oslanja na mahagonijev pult. Predmet broj deset, saopštava glasno. Apsolutna retkost, neviđen pronalazak, dva veščevska mača... Velika crna mačka okreće se u mestu, pokušava šapom da dohvati medaljon na lančiću koji se njiše iznad nje. Na zlatnom ovalnom medaljonu emajlirani plavi delfin nageant. Reka teče među drvećem, pod baldahinom grana i krošnji obešenih nad vodom. Na jednoj grani nepomično stoji žena u dugoj i pripijenoj haljini. Voda se kratko zapeni i gotovo smesta izglača. Video je more trava, beskrajnu ravnicu koja je sezala do horizonta. Video ju je iz visine, kao iz ptičje perspektive... Ili s vrha brda. Brda po čijim padinama je silazio red nejasnih prilika. Kada su okretali glave video je nepomična lica, slepe, mrtve oči. Oni su mrtvi, iznenada je shvatio. To je pohod leševa... Litini prsti opet mu stegnuše ruku. Snagom klešta. Blesnu. Nagla silina vetra povuče im kosu. Voda u bazenu se uzburka, uskovitla, zapenuša, uzdiše u talas velik kao zid. I svali se pravo na njih. Oboje odskočiše od fontane, Koral se spotaknu, on je pridrža. Zagrme. Čarobnica kriknu zaklinjalicu, mahnu rukom. U čitavoj kući zaplamteše svetla.

Voda u bazenu, malopre uzavreli vir, sada je bila glatka, spokojna, pokretao ju je samo mlaz fontane koji je lenjo curkao. A na njima, premda ih je malopre polio plimni val, nije bilo ni kapljice. Geralt teško uzdahnu. Ustade. – Ono na kraju – promrmlja, pomažući čarobnici da ustane. – Ona poslednja slika... Brdo i red... ljudi... Nisam raspoznao... Nemam pojma šta je to moglo biti... – Ni ja – odgovori ona potištenim glasom. – Ali to nije bila tvoja vizija. Ta slika je bila namenjena meni. I nemam pojma šta je mogla da znači. Ali imam čudan osećaj da nije ništa dobro. Gromovi su se stišavali. Oluja je odlazila. U dubinu kopna. • – Cela ta njena divinacija je šarlatanstvo – ponovi Neven, štimujući vijke na lutnji. – Prevarantska priviđenja za naivne. Moć sugestije, ništa više. Mislio si na mačeve, pa si i video mačeve. Šta si još navodno video? Pohod leševa? Strašan talas? Stenu čudnovatog oblika? Znači, kakvog? – Nešto kao ogroman ključ – zamisli se veštac. – Ili heraldički krst... Trubadur se zamisli. Zatim umoči prst u pivo. I nacrta nešto na stolu. – Slično ovome? – Ha. Veoma čak. – A neka me! – Neven okinu strune, privlačeći pažnju cele krčme. – Neka me đavo nosi! Ha-ha, prijatelju Geralte! Koliko li si me puta izvlačio iz problema? Koliko puta si mi pomogao? Učinio mi uslugu? Ne može da se izbroji! Pa, sada je red na mene. Možda ćeš zbog mene povratiti tvoje slavne mačeve. – A? Neven ustade. – Gđica Lita Nejd, tvoja najnovija koketa, kojoj ovim odajem čast kao izuzetnoj vračari i nenadmašnoj vidovnjakinji, u svojoj je divinaciji, na evidentan, jasan i nesumnjiv način, pokazala mesto koje znam. Idemo kod Feranta. Odmah. Mora da nam ugovori audijenciju preko svojih tajnih koneksija. I da ti izda dozvolu da napustiš grad, kroz službenu kapiju, kako

bi izbegao konfrontaciju s onim rospijama iz kordegardije. Krenućemo na mali izlet. Mali i, u suštini, nedaleko. – Kuda? – Prepoznao sam stenu iz tvoje vizije. To se stručno zove kraški brežuljak. A tamošnji meštani zovu ga Grif. Karakteristična tačka, čak putokaz koji vodi do kuće osobe koja zaista može znati nešto o tvojim mačevima. Mesto u koje idemo naziva se Revelin. Da li ti to nešto govori?

Ne presuđuje samo sáma izrada, sáma zanatska spretnost o vrednosti mača veščevskog. Isto kao i zagonetne vilenjačke ili gnomske oštrice, čija tajna iščezla je, veščevski mač tajanstvenom snagom povezan je s rukom i umom vešca koji njime vlada. I upravo zahvaljujući tajnama magije ove, vesma je delotvoran protiv Tamnih Sila. Pandolfo Fortegera, Traktat o hladnom oružju Odaću vam jednu tajnu. o veščevskim mačevima. Izmišljotina je da imaju nekakvu tajanstvenu moć. I da su tobože nekakvo izvanredno oružje, da tobože boljeg nema. Sve je to fikcija, izmišljena forme radi. Znam to iz apsolutno pouzdanog izvora. Neven, Pola veka poezije

Osmo poglavlje Stenu po imenu Grif prepoznali su odmah, videla se još izdaleka. • Mesto ka kojem su se uputili bilo je manje-više na polovini puta između Keraka i Cidarisa, malčice po strani od druma, što je povezivao oba grada i koji se uvijao kroz šume i stenovite pustare. Put im je oduzeo neko vreme, koje su ubijali ćaskanjem. Uglavnom u Nevenovom izvođenju. – Narod veli – govorio je pesnik – da mačevi koje koriste vešci imaju magijske osobine. Izuzimajući izmišljotine o impotenciji, nečeg tu mora biti. Vaši mačevi nisu obični mačevi. Hoćeš li to da prokomentarišeš? Geralt zauzda kobilu. Ukljeva, smorena oduženim boravkom po stajama, svaki čas je htela da jurne u galop. – Dakako, prokomentarisaću. Naši mačevi nisu obični mačevi.

– Tvrde da – Neven se pravio da ne čuje sprdnju – magična moć vašeg veščevskog oružja, pogubnog za stvorove protiv kojih se borite, leži u čeliku od kojeg su mačevi kovani. Iz same sirovine, to jest iz ruda što potiču od meteorita palih s neba. Kako to? Meteoriti svakako nisu magični, oni su prirodna i naučno objašnjiva pojava. Otkud onda ta magija? Geralt pogleda u nebo, koje se smrkavalo na severu. Izgledalo je da se sprema za narednu oluju. I da će uskoro da pokisnu. – Ukoliko se dobro sećam – odgovori pitanjem – studirao si svih sedam slobodnih umetnosti? – A diplomu sam stekao summa cum laude. – Jesi li u okviru astronomije, koja ulazi u sklop kvadrivijuma, slušao predavanja profesora Lindenbroga? – Starog Lindenbroga, zvanog Opušak? – zasmeja se Neven. – Pa naravno! Stalno mi je pred očima kako se češe po turu i lupka pokazivačem po mapama i globusima, monotono naklapajući. Sphera Mundi, eeee, subdividitur na četiri elementarna plana: plan zemlje, plan vode, plan vazduha i plan vatre. Zemlja zajedno s Vodom formira zemaljsku kuglu koju sa svih strana okružuje Vazduh, to jest Aer. Nad Vazduhom se, eeee, rasprostire Aether, vatreni Vazduh vel Vatra. A nad Vatrom su Suptilna siderička nebesa, Firmamentum sferne prirode. Na njima su smeštene Erratica Sydera, zvezde lutalice, i Fixa Sydera, nepokretne zvezde... – Ne znam – frknu Geralt – čemu više da se divim, tvom talentu za majmunisanje ili pamćenju. A kada je reč o zagonetki koja nas interesuje: meteoriti koje je naš poštovani Opušak definisao kao zvezde padalice, Sydera Cadens, ili tako nekako, otkidaju se od firmamenta i lete nadole kako bi se zarile u našu staru dobru zemlju. Usput pak penetriraju sve ostale planove, to jest površine elemenata, kao i paraelemenata, pošto i oni navodno postoje. Elementi i paraelementi su, kao što se zna, zasićeni snažnom energijom, izvorom svakojake magije i natprirodne moći, a meteorit koji ih penetrira tu energiju apsorbuje i čuva. Čelik koji se može istaliti iz meteorita, kao i sečivo koje se može iskovati iz takvog čelika, sadrži u sebi moć elemenata. Magična je. Ceo mač je magičan. Quod erat demonstrandum. Jesi li shvatio? – Pa naravno. – Onda zaboravi. Pošto je to glupost. – Šta?

– Glupost. Izmišljotina. Meteorit se ne može naći pod svakim žbunom. Više od polovine mačeva koje koriste vešci bilo je izrađeno od čelika iz magnetitskih ruda. I sâm sam takve koristio. Podjednako su dobri kao i oni od penetrirajućih elemenata siderita palih s neba. Nema apsolutno nikakve razlike. Ali zadrži to za sebe, Nevene, molim te. Ne govori nikome za to. – Kako to? Moram da ćutim? Ne možeš to tražiti od mene! U čemu je smisao znati nešto ako ne možeš tim znanjem da se pohvališ? – Molim te. Radije bih da me drže za natprirodno biće naoružano natprirodnim oružjem. Kao takvog me unajmljuju i kao takvom mi plaćaju. Običnost je pak jednaka nikakvosti, a nikakvost je jeftinoća. Zato te molim, jezik za zube. Obećavaš? – Neka ti bude. Obećavam. • Stenu po imenu Grif prepoznali su odmah, videla se još izdaleka. Zaista, uz trunku mašte mogla se povezati s glavom grifa posađenom na dugačak vrat. Ipak – kako je Neven primetio – više je podsećala na grif lutnje ili nekog drugog žičanog instrumenta. Kako se ispostavilo, Grif je bio brežuljak koji je dominirao nad gigantskim karsnim vrelom. Karsno vrelo – Geralt se prisećao priča – zvalo se Vilenjačka tvrđava, zbog dosta regularnog oblika koji je sugerisao ruine prastare građevine, sa zidovima, kulama, tornjevima i svim ostalim. Međutim, nikakve tvrđave, vilenjačke ili neke druge, nikada tu nije bilo, oblici karsnog vrela bili su delo Prirode, delo koje je, mora se priznati, bilo fascinantno. – Tamo dole – pokaza Neven, ustavši u stremenima. – Vidiš? Upravo je to naš cilj. Revelin. Taj naziv je takođe bio tačan, kraški brežuljci iscrtavali su zadivljujuće pravilan oblik velikog trougla isturenog ispred Vilenjačke tvrđave poput bastiona. Unutar ovog trougla uzdizala se građevina koja je podsećala na for. Bila je opasana nečim što je podsećalo na ograđeni utvrđeni logor. Geralt se priseti glasina što su kružile o Revelinu. I o osobi koja je obitavala u Revelinu.

Skrenuše s druma. Iza prve ograde vodilo je nekoliko ulaza, sve su nadgledali stražari naoružani do zuba; sudeći po šarenoj i raznolikoj odeći bilo je lako prepoznati ih kao najamne vojnike. Zaustavila ih je već prva straža. Iako se Neven glasno pozivao na ugovorenu audijenciju i jasno isticao dobre odnose s rukovodstvom, naredili su im da sjašu s konja i čekaju. Dosta dugo. Geralt je već počeo malo da gubi strpljenje, kada se konačno pojavio vojnik, po spoljašnjem izgledu galeot, i naredio im da pođu za njim. Ubrzo se ispostavilo da ih vojnik vodi kružnim putem u zadnji deo kompleksa, iz čijeg su centra dopirali vreva i zvuci muzike. Prešli su preko mosta. Odmah iza mosta ležao je čovek, polusvesno opipavajući rukama oko sebe. Lice mu je bilo okrvavljeno i tako natečeno da su mu se oči gotovo gubile u oteklini. Teško je disao, a svaki dah je nadimao krvave mehuriće ispod razbijenog nosa. Vojnik koji ih je vodio nije mu posvetio nimalo pažnje, stoga su se i Geralt i Neven pravili da ništa ne vide. Nalazili su se na teritoriji gde nisu smeli da ispoljavaju preteranu radoznalost. Nije bilo preporučljivo zabadati nos u stvari Revelina – u Revelinu, kako se pričalo, zabodeni nos se obično rastajao od vlasnika i ostajao tamo gde je bio zaboden. Vojnik ih je vodio kroz kuhinju u kojoj su kuvari leteli kao muve bez glave. Klokotali su kotlovi u kojima su se, kako je zapazio Geralt, spremale krabe, jastozi i langusti. Uvijale su se u kacama jegulje i murinje, dinstale su se u loncima ostrige i dagnje. Cvrčalo je mesište na ogromnim tiganjima. Sluge su grabile tacne i poslužavnike natrpane gotovim jelima da bi ih iznosili u hodnike. Sledeće prostorije je, za promenu, napajao miris damskih parfema i kozmetike. Ispred reda ogledala, brbljajući neprestano, ulepšavalo se petnaestak žena u različitim stadijumima negližea, uključujući i onaj potpuni. Ovde su Geralt i Neven takođe sačuvali kamena lica i nisu dozvolili da im pogledi preterano šaraju. U sledećoj prostoriji bili su podvrgnuti detaljnoj reviziji. Osobe koje su to radile bile su ozbiljne po izgledu, profesionalne u ponašanju i odlučne u radu. Geraltov štilet podlegao je konfiskaciji. Nevenu, koji nikada nije nosio nikakvo oružje, uzeše češalj i vadičep. Ali su mu – nakon razmišljanja – ostavili lutnju.

– Ispred svetosti stoje stolice – obavestiše ih na kraju. – Na njih ćete sesti. Sedite i ne ustajte sve dok njegova svetost ne naredi. Ne prekidajte njegovu svetost dok govori. Ne govorite dok njegova svetost ne da znak da možete. A sada uđite. Na ova vrata. – Svetost? – progunđa Geralt. – Nekada je bio sveštenik – odgunđa pesnik. – Ali ne boj se, nije stekao navike. Podređeni ipak moraju nekako da ga titulišu, a ne podnosi da ga nazivaju šefom. Mi ne moramo da ga titulišemo. Kada su ušli, odmah im je nešto preprečilo put. Nešto je bilo veliko poput planine i intenzivno je smrdelo na mošus. – Š’a ima, Mikita – Neven pozdravi planinu. Div, nazvan Mikita, evidentno telohranitelj presvetlog šefa, bio je mestik, rezultat ukrštanja pastuva i patuljka. Efekat je bio ćelavi patuljak visine preko sedam stopa, bez vrata, kudrave brade, sa zubima koji su štrčali kao u vepra i rukama koje su sezale do kolena. Nisu se često viđali slični ukrštenici; ove vrste, kako se smatralo, skroz su se genetski razlikovale – nešto kao Mikita nije moglo nastati prirodnim putem. Nije se to dešavalo bez pomoći izuzetno snažne magije. Uzgred budi rečeno, zabranjene magije. Kružile su glasine da mnogo čarobnjaka ne mari za zabranu. Geralt je upravo imao pred očima dokaz o istinitosti tih glasina. Seli su, u skladu sa tu važećim protokolom, na dve vrbove stolice. Geralt pogleda oko sebe. U najdaljem uglu sobe, na velikom šezlongu, dve razgolićene gospođice bavile su se jedna drugom. Posmatrao ih je, hraneći psa, mali, neugledan, pogrbljen i nikakav muškarac u ležernom, kitnjasto izvezenom ruhu i s fesom s kićankom. Nahranivši psa poslednjim parčetom jastoga, muškarac obrisa ruke i okrenu se. – Zdravo, Nevene – progovori, sevši ispred njih na nešto što je neverovatno podsećalo na tron, iako je bilo od vrbe. – Moje poštovanje, gospodine iz Rivije. Presvetli Piral Prat, smatran – ne bez osnova – šefom organizovanog kriminala čitavog regiona, izgledao je kao penzionisani trgovac svilom. Na pikniku penzionisanih trgovaca svilom ne bi upadao u oči i ne bi mogao biti identifikovan kao neko van branše. Barem ne iz daljine. Opservacija s manje distance omogućava da se kod Pirala Prata vidi ono što trgovci svilom nisu imali. Star i izbledeo ožiljak na jagodičnoj kosti, trag uboda

nožem. Neprijatna i zlokobna grimasa uzanih ustiju. Svetle, žućkaste oči, nepomične kao u pitona. Niko nije dugo prekidao ćutanje. Odnekud iza zida dopirala je muzika, čula se vreva. – Drago mi je što vas vidim i pozdravljam vas obojicu – odazva se konačno Piral Prat. U njegovom glasu se jasno mogla osetiti stara i nerđajuća ljubav prema jeftinom i slabo destilovanom alkoholu. – Naročito mi je drago tebe da pozdravim, muzikantu. – Presvetli se osmehnu Nevenu. – Nismo se videli od svadbe moje unuke, koju si uveličao svojim nastupom. A ja sam baš mislio na tebe, jer se mojoj drugoj unuci nešto žuri da se uda. Gajim nadu da me radi starog prijateljstva ni ovoga puta nećeš odbiti. Pa? Hoćeš li zapevati na svadbi? Ne moram da te molim onako dugo kao prošli put? Neću morati da te... ubeđujem? – Zapevaću, zapevaću – Neven požuri s uveravanjem, blago pobledevši. – A danas si – nastavi Prat – kako mislim, svratio da pitaš za moje zdravlje? Eto, sranje je ovo moje zdravlje. Neven i Geralt nisu prokomentarisali. Ogropatuljak je smrdeo na mošus. Piral Prat teško uzdahnu. – Dobio sam – obavesti ih – čir na želucu i sitofobiju, tako da draži stola nisu više za mene. Dijagnosticirali su mi bolesnu jetru i zabranili da pijem. Navukao sam diskopatiju, u jednakoj meri vratnih i slabinskih pršljenova, a to mi je iz liste razonoda eliminisalo lov i druge ekstremne sportove. Lekovi i kure gutaju mnoštvo novca koji sam ranije navikao da dajem na hazardne igre. Naravno, recimo da mi frula još uvek stoji, ali koliko mi treba posla oko nje da bi stajala! To pre zamori, nego što obraduje... I šta mi onda preostaje? A? – Politika? Piral Prat se zasmeja, čak mu se zatrese kićanka na fesu. – Bravo, Nevene. Kao i obično, pravo u srž. Politika, o da, to je sada nešto za mene. U početku nisam bio naklonjen tome. Pre sam mislio da se angažujem oko prostitucije i investiram u javne kuće. Motao sam se među političarima i brojne sam upoznao. I uverio sam se da je bolje da se petljam s kurvama, jer kurve imaju barem neki ponos i nekakve principe. Ipak, s druge strane, iz kupleraja ne možeš vladati kao iz gradske većnice.

A hteo bih da vladam, ako ne svetom, kako se kaže, onda bar srezom. Stara izreka glasi: ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se... Zastade, pogleda u šezlong, istežući vrat. – Ne zabušavajte, devojke! – dreknu. – Ne pravite se! Više, više entuzijazma! Hmm... Gde sam ono stao? – Kod politike. – A, da. Ali politika je politika, a tebi su, vešče, tvoji slavni mačevi ukradeni. Zar zbog toga imam čast da te pozdravim? – Baš zbog toga, dakako. – Ukrali su mačeve – Prat je klimao glavom. – Držim da je to bolan gubitak? Očito je bolan. I nenadoknadiv. Ha, uvek sam tvrdio da je u Keraku sve lopov do lopova. Tamošnji ljudi, samo im daj priliku, poznata stvar, ukrašće sve što nije čvrsto zakucano ekserima. A za slučaj da dođu u kontakt sa zakucanim stvarima, uvek uz sebe imaju ćuskiju. – Istraga, gajim nadu, traje? – nastavi nakon časka. – Ferant de Letenhov radi? Pogledajte ipak istini u oči, gospodo. Ne treba očekivati čuda od Feranta. Bez uvrede, Nevene, ali tvoj rođak bi bio bolji knjigovođa, nego što je islednik. Nema on ništa, samo knjige, kodekse, paragrafe, pravilnike, da, i te njegove dokaze, dokaze i iznova dokaze. Kao u onoj anegdoti o kozi i kupusu. Ne znate je? Zatvorili jednom kozu u oboru s glavicom kupusa. Ujutru ni traga od kupusa, a koza sere zeleno. Ali nema dokaza i nema svedoka, stoga je postupak obustavljen, causa finita. Ne bih želeo da budem loš prorok, vešče Geralte, ali pitanje krađe tvojih mačeva može zadesiti sličan kraj. Geralt ni ovoga puta nije prokomentarisao. – Prvi mač je – Piral Prat protrlja bradu rukom ukrašenom prstenjem – čelični. Sideritni čelik, ruda koja potiče iz meteorita. Kovan u Mahakamu, u patuljačkim livnicama. Ukupna dužina četrdeset i po cola, sama oštrica duga dvadeset sedam i četvrt. Izvanredna balansiranost, težina oštrice precizno jednaka težini rukohvata, težina celog oružja sigurno ispod četrdeset unci. Izrada rukohvata i nakrsnice jednostavna ali elegantna. – I drugi mač, slične dužine i težine, srebrn. Delimično, naravno. Čelična srž okovana srebrom, oštrice su takođe čelične, čisto srebro je previše meko da bi se naoštrilo. Na nakrsnici i čitavom dužinom oštrice runski znaci i glifovi, za koje moji eksperti smatraju da je nemoguće dešifrovati ih, ali da su nesumnjivo magični.

– Precizan opis. – Geraltu je lice bilo kao od kamena. – Kao da si video mačeve. – Zato što ih i jesam video. Doneli su mi ih i ponudili da kupim. Posrednik, koji predstavlja interese sadašnjeg vlasnika, osoba besprekorne reputacije i koju lično poznajem, jemčio mi je da su mačevi nabavljeni legalnim putem, da potiču s nalazišta u Fen Karnu, drevne nekropole u Sodenu. U Fen Karnu su iskopali bezbroj dragocenosti i artefakata, pa zato u suštini nije bilo osnova da se dovodi u pitanje verodostojnost. Ja sam ipak sumnjao. I nisam kupio mačeve. Slušaš li me, vešče? – Napeto. Čekam zaključak. I detalje. – Zaključak je sledeći: nešto za nešto. Detalji koštaju. Informacija ima etiketu s cenom. – Pa znaš – brecnu se Neven. – Ja kod tebe zbog starog prijateljstva, s prijateljem na muci... – Posao je posao – prekinu ga Piral Prat. – Kazao sam, informacija koju posedujem ima svoju cenu. Ako hoćeš da saznaš nešto o sudbini svojih mačeva, vešče iz Rivije, moraš platiti. – Koja je cena na etiketi? Prat izvuče ispod ruha veliku zlatnu monetu i uruči je ogropatuljku. Ovaj je pak bez vidnog napora, slomi među prstima kao da je čajni kolutić. Geralt odmahnu glavom. – Banalnost na nivou vašarskog pozorišta – procedi. – Daš mi pola monete, a neko će se, nekada, možda čak za nekoliko godina, pojaviti s drugom polovinom. I zatražiti da ispunim njegovu želju. Koju ću morati bezuslovno da ispunim. Ništa od toga. Ako je to trebalo da bude cena, onda se nećemo pogoditi. Causa finita. Idemo, Nevene. – Nije ti stalo da povratiš mačeve? – Ne toliko. – Pretpostavio sam. Ali nije bilo na odmet da pokušam. Daću ti drugu ponudu. Ovoga puta nećeš odbiti. – Idemo, Nevene. – Izaći ćeš – Prat pokaza pokretom glave – ali na druga vrata. Ova. Najpre ćeš se skinuti. Ostaćeš samo u dugim gaćama.

Geraltu se činilo da kontroliše svoje lice. Sigurno se varao, jer ogropatuljak naglo zariča i krenu prema njemu, podižući šape i smrdeći za dvojicu. – Ovo mora da je neka sprdnja – Neven glasno izjavi, kao i obično, junačan i jezičav dok stoji kraj vešca. – Teraš šegu s nama, Pirale. Zato ćemo se sada oprostiti i izaći. I to na ova ista vrata kuda smo i ušli. Ne zaboravi ko sam ja! Izlazim! – Ne bih rekao – odmahnu glavom Piral Prat. – To da nisi specijalno mudar, već smo davno ustanovili. Ali si za to da sada pokušaš da izađeš premudar. Kako bi istakao težinu šefovih reči, ogropatuljak im pokaza stisnutu pesnicu. Veličine lubenice. Geralt je ćutao. Već duže vreme je zagledao džina, merkajući na njemu mesto osetljivo na udarac nogom. Pošto je izgledalo da ga bez udarca nogom neće zaobići. – No, dobro. – Prat gestom ukroti telohranitelja. – Popustiću malo, pokazaću dobru volju i želju za kompromisom. Danas se ovde okupila čitava lokalna industrijska i trgovačka elita, te finansijeri, političari, plemići, sveštenstvo, čak i jedan knez, inkognito. Obećao sam im spektakl kakav nisu videli, a vešca u gaćama sigurno nisu videli. Ali nek ide život, napraviću mali ustupak: izaći ćeš go do pojasa. U zamenu za to, dobićeš obećane informacije, i to odmah. Osim toga, kao bonus... Piral Prat podiže sa stola tabak papira. – Kao bonus, dvesta novigradskih korona. Za veščevski penzijski fond. Izvoli, to je ček na donosioca, u banci Đankardijevih, za naplatu u svakoj njihovoj filijali. I šta kažeš na to? – Zašto pitaš? – Geralt se namršti. – Već si mi, čini se, dao do znanja da ne mogu da odbijem. – Dobro ti se čini. Kazao sam da ponuda ne može da se odbije. Ali ona je, po mom mišljenju, obostrano korisna. – Nevene, uzmi ček. – Geralt raskopča i skinu jaknu. – Govori, Prate. – Ne radi to – Neven još više poblede. – Ili ti znaš šta te tamo čeka, iza tih vrata? – Govori, Prate. – Kao što sam već napomenuo – presvetli se zavali na svom tronu – odbio sam da kupim mačeve od posrednika. Ali pošto je to bila, kao što

sam već rekao, meni dobro poznata i poverljiva osoba, predložio sam drugi, vrlo isplativ način za njihovo unovčavanje. Posavetovao sam ga da ih sadašnji vlasnik stavi na aukciju. U aukcijskoj kući braće Borsodi u Novigradu. To je najveća i na najboljem glasu kolekcionarska aukcija, iz celog sveta tamo dolaze ljubitelji rariteta, antikviteta, retkih umetničkih dela, unikatnih proizvoda i svakojakih kurioziteta. Kako bi se dokopali nekog fenomena za svoju kolekciju, ti čudaci licitiraju kao sumanuti, razne egzotične ekscentričnosti prolaze kod Borsodijevih za gotovo astronomske sume. Nigde se ne može skuplje prodati. – Govori, Prate. – Veštac svuče košulju. – Slušam te. – Aukcije u kući Borsodijevih odvijaju se jednom u tri meseca. Najbliža će biti održana u julu, petnaestog. Lopov će se zacelo pojaviti tamo s tvojim mačevima. Uz trunku sreće, uspećeš da mu ih oduzmeš pre nego što ih stavi na aukciju. – I to je sve? – To uopšte nije malo. – Identitet kradljivca? Ili posrednika? – Ne znam identitet kradljivca – prekinu ga Prat. – A posrednika neću otkriti. Posao je to, obavezuju nas zakoni, propisi i ništa manje važne uzanse. Izgubio bih obraz. Dosta sam ti otkrio, sasvim dovoljno za ono što od tebe tražim. Isprati ga u arenu, Mikita. A ti hodi sa mnom, Nevene, i mi ćemo gledati. Šta čekaš, vešče? – Koliko sam shvatio, treba da izađem bez oružja? Nije dovoljno što sam go do pojasa, već moram da budem i goloruk? – Obećao sam gostima nešto – pojasni Prat, polako, kao detetu – što dosad nisu videli. Već su viđali vešca s oružjem. – Shvatam. Našao se u areni, na pesku, u krugu obeleženom balvanima ukopanim u zemlju, oblivenom svetlom brojnih lampiona obešenih na gvozdenim žipkama. Čuo je krike, pokliče, aplauze i zvižduke. Video je nad arenom lica, otvorena usta, uzbuđene oči. Pravo ispred njega, na suprotnom kraju arene, nešto se pomače. I skoči. Geralt je jedva stigao da složi ruke u Znak Heliotropa. Čarolija odbi i odbaci napadajuću beštiju. Publika vrisnu u jedan glas.

Dvonogi daždevnjak podsećao je na vivernu, ali bio je manji od nje, veličine oveće doge. S druge strane, imao je znatno veću glavu nego viverna. Mnogo zubatiju čeljust. I dosta duži rep, pri vrhu tanak kao bič. Daždevnjak je tim repom energično vitlao, čistio njime pesak, sekao balvane. Pognuvši glavu, ponovo skoči na vešca. Geralt je bio spreman, udari ga Znakom Arda i odbaci. Ali daždevnjak je uspeo da ga ošine vrhom repa. Publika ponovo zavriska. Žene zapištaše. Veštac oseti kako mu na golom ramenu raste i otiče valjak debeo kao kobasica. Sada je znao zašto mu je naređeno da se skine. Prepoznao je i protivnika. To je bio vigilozaur, specijalno uzgajan, magijski mutiran daždevnjak, koristili su ga za nadgledanje i zaštitu. Stvar nije izgledala najbolje. Vigilozaur se odnosio prema areni kao prema mestu koje mu je povereno u zaštitu. A Geralt je bio uljez kojeg je valjalo onesposobiti. A u slučaju potrebe, eleminisati. Vigilozaur napravi krug oko arene, otirući se o balvane, besno sikćući. I napade, brzo, ne ostavivši vremena za Znak. Veštac okretno odskoči iz dometa zubate čeljusti, ali nije uspeo da izbegne udarac repom. Osetio je kako mu, pored prethodnog, počinje da otiče drugi valjak. Znak Heliotropa opet je blokirao napadajućeg vigilozaura. Daždevnjak je uz fijuk mlatarao repom. Geralt ulovi uhom promenu u fijuku, čuo ju je sekundu pre nego što ga je vrh repa šljusnuo preko leđa. Bol ga čak oslepe, a po leđima mu poteče krv. Publika je ludela. Znaci su slabili. Vilgozaur je tako brzo kružio oko njega, da ga je veštac jedva stizao. Pošlo mu je za rukom da izbegne dva udarca repom, treći nije izbegao, opet je dobio u lopaticu i opet oštrim vrhom. Krv je po leđima već lila u potocima. Publika je hučala, gledaoci su se drali i poskakivali. Jedan se, kako bi bolje video, jako nagnuo preko balustrade, oslanjajući se o čeličnu šipku s lampionom. Šipka se polomi i zajedno s lampionom ljusnu na arenu. Šipka se zabi u pesak, a lampion pade na vigilozaurovu glavu i buknu. Daždevnjak ga zbaci, rasipajući naokolo kaskadu iskri, pa zaskiča, trljajući glavom o balvane arene. Geralt za tili čas opazi priliku. Izvuče šipku iz peska, skoči iz kratkog zaleta i žestoko nabi železo u daždevnjakovu lobanju. Šipka je skroz prošla. Vigilozaur se zakoprca, nepovezano vitlajući prednjim šapama pokušavao je da se reši gvožđa što mu je bušilo mozak. Konačno je u nekoordinisanim skokovima grunuo o balvane i zario se u

drvo. Neko vreme se bacakao u grčevima, noktima rio pesak i šibao repom. Na kraju je prestao da se miče. Zidovi su podrhtavali od pokliča i aplauza. Izašao je iz arene kada su spustili lestvice. Oduševljeni gledaoci opkoliše ga sa svih strana. Neko ga potapša po otečenom ramenu, jedva se suzdržao da ga ne odvali po zubima. Mlada žena ga poljubi u obraz. Druga, još mlađa, obrisa mu krv s leđa svilenom maramicom koju je odmah odmotala, trijumfalno je pokazujući drugaricama. Druga, dosta starija, skinu s izboranog vrata ogrlicu, pokušavala je da mu je uruči. Zbog izraza njegovog lica povuče se u masu. Zasmrdelo je na mošus, a kroz svetinu se, poput broda kroz sargasume, probijao ogropatuljak Mikita. Zaklonio je svojim telom vešca i izveo ga. Pozvani lekar je pregledao Geralta, stavio šavove. Neven je bio vrlo bled. Piral Prat spokojan. Kao da se ništa nije dogodilo. Ali veščevo lice mora da je opet mnogo govorilo, pošto je požurio s objašnjenjem. – Uzgred budi rečeno – kaza on – ona šipka, prethodno zasečena i naoštrena, pala je u arenu po mojoj naredbi. – Hvala što je pala tako brzo. – Gosti su bili na sedmom nebu. Čak je i gradonačelnik Kopenrata bio zadovoljan, prosto je blistao, a seronju je teško zadovoljiti, na sve mreška nos, sumoran je kao bordel u ponedeljak ujutru. Ha, već imam osigurano mesto gradskog većnika. A možda ću sesti i na više mesto, ukoliko... Da li bi nastupio za nedelju dana, Geralte? U sličnom spektaklu? – Samo ako – veštac gnevno pomače bolno rame – umesto vigilozaura ti, Prate, budeš u areni. – Šališ se, ha-ha. Jesi li čuo, Nevene, kakav je šaljivdžija? – Čuo sam – potvrdi pesnik, gledajući Geraltova leđa i stiskajući zube. – Ali to nije bila šala, to je bilo sasvim ozbiljno. I ja ti, podjednako ozbiljno, saopštavam da svečanost venčanja tvoje unuke neću uveličati svojim nastupom. Posle ovakvog tvog ophođenja prema Geraltu, možeš da zaboraviš na to. Kao i na druge eventualne prilike, uključujući krštenja i pogrebe. Samim tim i tvoj vlastiti. Piral Prat ga pogleda, a u njegovim očima gmizavca nešto zablesnu. – Ne iskazuješ poštovanje, pevaču – procedi. – Ponovo ne iskazuješ poštovanje. Tražiš lekciju u tom pogledu. Opomenu...

Geralt se približi i stade pred njega. Mikita zasopta, podiže pesnicu, zasmrde na mošus. Piral Prat mu gestom naredi da se smiri. – Gubiš obraz, Prate – reče veštac polako. – Napravili smo dogovor, klasično, prema pravilima i ništa manje važnim uzansima. Tvoji gosti su zadovoljeni spektaklom, a ti si stekao prestiž i perspektivu za funkciju u gradskom veću. Ja sam dobio potrebnu informaciju. Nešto za nešto. Obe strane su zadovoljene, pa sada treba da se rastanemo bez tuge i gneva. Umesto toga, ti se hvataš za pretnje. Gubiš obraz. Idemo, Nevene. Piral Plat blago poblede. Zatim im okrenu leđa. – Imao sam želju – dobaci preko ramena – da vas ugostim na večeri. Ali izgleda da se žurite. Stoga vas pozdravljam. I budite srećni što vam obojici dozvoljavam da nekažnjeno napustite Revelin. Naime, navikao sam da kažnjavam nedostatak poštovanja. Ali neću vas zadržavati. – Vrlo ispravna odluka. Prat se okrenu. – Šta kažeš? Geralt ga pogleda u oči. – Premda voliš da misliš drugačije, nisi specijalno mudar. Ali si za to što si pokušao mene da zadržiš premudar. • Jedva da su prošli karsno vrelo i došli do prvih kraj putnih topola, kad Geralt zauzda konja i naćulji uvo. – Idu za nama. – Sto mu gromova! – Neven zaškrguta zubima. – Ko? Pratove vucibatine? – Nije važno ko. Dalje, jaši što brže možeš do Keraka. Sakrij se kod rođaka. U samu zoru idi s čekom u banku. Potom ćemo se naći „Kod Krabe i Iglice“. – A ti? – Ne brini se ti za mene. – Geralte... – Ne brbljaj, samo obodi konja. Pokret, leti!

Neven posluša, nagnu se u sedlu i primora konja na galop. Geralt se okrenu, čekao je spokojno. Iz mraka se pomoliše jahači. Šest jahača. – Veštac Geralt? – Taj sam. – Poći ćeš s nama – zahripta najbliži. – Samo bez gluposti, u redu? – Pusti vođice, inače ću te povrediti. – Bez gluposti! – jahač povuče ruku. – I bez nasilja. Mi smo predstavnici zakona i poretka. Nismo nikakve secikese. Dolazimo po nalogu kneza. – Kakvog kneza? – Saznaćeš. Hajde s nama. Pošli su. Knez, prisećao se Geralt, nekakav knez bio je gost u Revelinu, inkognito, kako je Prat tvrdio. Stvari nisu izgledale baš najbolje. Kontakti s kneževima retko su bili prijatni. I skoro nikad se nisu dobro završavali. Nisu otišli daleko. Samo do krčme na raskrsnici koja je mirisala na dim i bleštala od svetiljki s prozora. Ušli su u kafansku prostoriju koja je bila gotovo prazna, ako ne računamo nekoliko trgovaca na kasnoj večeri. Ulaz u alkovu čuvala su naoružana dvojica u plavim plaštevima, identičnim po boji i kroju onima koje je nosila Geraltova eskorta. Ušli su unutra. – Vaša kneževska visosti... – Izlazite. A ti sedi, vešče. Muškarac koji je sedeo za stolom nosio je plašt nalik njegovoj vojsci, ali je bio bogatije izvezen. Lice je zaklanjao kapuljačom. Nije morao. Uljanica na stolu osvetljavala je samo Geralta, a zagonetni knez se krio u tami. – Video sam te u areni kod Prata – kaza. – Prizor je zaista bio impozantan. Onaj skok i udarac odozgo, osnažen čitavom težinom tela... Iako je to bila samo nekakva šipka, železo je prošlo kroz lobanju aždaje kao kroz puter. Po mom mišljenju, da je to bila, recimo, bojna rogatina ili koplje, onda bi prošla i kroz verižnjaču, možda čak i kroz lim... Šta ti misliš? – Već je kasna noć. Kada me muči san, nikako ne mogu da mislim. Muškarac iz tame frknu. – Onda da ne dangubimo. Pređimo na stvar. Potreban si mi. Ti, veštac. Za veščevski posao. A tako se nekako čudno složilo da sam i ja tebi potreban. Možda čak i više...

– Ja sam kraljević Ksander, knez Keraka. Čeznem, i to silno, da budem Ksander Prvi, kralj Keraka. U ovom trenutku, na moju žalost i na štetu zemlje, kralj Keraka je moj otac, Belohun. Starac je još u punoj snazi, može da kraljuje, pu-pu, pomeri se s mesta, još dvadeset godina. Nemam niti vremena, niti želje da čekam tako dugo. Ma! Čak i ako bih čekao, nisam uopšte siguran u sukcesiju, matorac u svakom trenutku može da odredi drugog naslednika trona, ima obimnu kolekciju potomaka. I upravo sada se sprema da začne novog, za praznik Lamaš isplanirao je kraljevsku svadbu uz pompu i raskoš koje ova zemlja ne može sebi da priušti. On, cicija koja zbog nužde ide u park ne bi li uštedeo emajl na nokširu, daje za svadbenu gozbu brdo zlata. Ruinirajući riznicu. Ja ću biti bolji kralj. Caka je u tome što to odmah želim biti. Što je pre moguće. I za to si mi ti potreban. – U sklopu usluga koje pružam nema izvršavanja dvorskih prevrata. Niti kraljeubistava. A vi ste jamačno to imali na umu. – Želim da budem kralj. Kako bih mogao to da postanem, moj otac mora prestati to da bude. A moja braća moraju biti eliminisana iz sukcesije. – Kraljeubistvo plus bratoubistvo. Ne, kneževska visosti. Moram da vas odbijem. Žao mi je. – Nije istina – kraljević zareža iz tame. – Nije ti žao. Još ne. Ali biće ti žao, obećavam. – Vi biste morali primiti na znanje da ničemu ne vodi to što me zastrašujete smrću. – Ko ovde govori o smrti? Ja sam kraljević i knez, a ne ubica. Govorim o izboru. Moja ili milost, ili nemilost. Uradiš li ono što od tebe tražim, uživaćeš u mojoj milosti. A baš ona ti je, veruj mi, preko potrebna. Sada, kada se čeka proces i presuda za finansijsku prevaru. Ima izgleda da ćeš narednih nekoliko godina provesti za veslom na galiji. Ti si, čini mi se, mislio da si se već izvukao? Da je tvoj postupak obustavljen, da će veštica Nejd, koja se iz hira kreše s tobom, povući tužbu i gotovo? Grešiš. Iskaz je dao Albert Smulka, župan iz Ansegisa. Taj iskaz te uvaljuje u nevolju. – Taj iskaz je lažan. – To će biti teško dokazati. – Treba dokazati krivicu. A ne nevinost. – Dobar vic. Zaista smešan. Ali ne bih se smejao da sam u tvojoj koži. Baci pogled na ovo. Ovo su – kraljević baci na sto svitak papira –

dokumenti. Posvedočeni iskazi, priče svedoka. Naselje Čizmar, unajmljeni veštac, ubijena laukrota. Na fakturi sedamdeset korona, u stvarnosti je isplaćeno pedeset pet, višak podeljen po pola s lokalnim mastiljarom. Varoš Sotonin, ogroman pauk. Ubijen, sudeći po računu, za devedeset, a u stvari, prema iskazu seoskog kneza, za šezdeset pet. U Tibergjenu je ubijena harpija, fakturisano sto korona, u stvarnosti isplaćeno sedamdeset. I tvoji pređašnji izgredi i prevare: vampir iz zamka Petrelštajn, koji uopšte nije postojao, a koštao je burgrafa okruglo hiljadu orena. Vukodlak iz Gvameza, za sto korona tobože odmađijan i volšebno odvukodlačen, vrlo sumnjiv slučaj, jer je to nešto prejeftino za takvo skidanje čini. Ehinops, bolje reći, nešto što si doneo lokalnom knezu u Martindelkampo i nazvao ehinopsom. Gule s groblja kod naselja Zgragen, koje su koštale opštinu osamdeset korona, premda niko nije video leševe, jer su ih, ha-ha, spalile druge gule. Šta kažeš na to, vešče? To su dokazi. – Varate se – Geralt se spokojno usprotivi. – To nisu dokazi. To su isfabrikovane klevete, pritom neuspešno isfabrikovane. Nikada me nisu unajmili u Tibergjenu. Za varoš Sotonin čak nisam ni čuo. Dakle, svi računi odande su javni falsifikati, neće biti teško to dokazati. A gule iz Zgragena jesam ja ubio i, dabome, spalile su ih, ha-ha, druge gule, jer su takvi, a ne drugačiji, ha-ha, gulski običaji. A pokojnici sahranjeni na tamošnjem groblju od onda nisu uznemiravani i u prah se pretvaraju, jer su se preživele gule odselile odande. A ostale besmislice sadržane u tim papirima ne želim ni da komentarišem. – Na osnovu tih papira – kraljević položi ruku na dokumente – protiv tebe će biti pokrenut proces. On će trajati dugo. Da li će se dokazi pokazati istinitim? Ko to može znati? Kakva će na kraju biti presuda? A koga briga za to? To nije važno. Važan je smrad koji će se raširiti. A koji će se vući za tobom do kraja tvog života. – Neki ljudi su te se gnušali – nastavi – ali bili su primorani da te tolerišu kao manje zlo, kao ubicu stvorova koji ih ugrožavaju. Neki nisu mogli da te podnesu kao mutanta, osećali su gađanje i abominaciju kao prema neljudskom stvoru. Drugi su te se panično bojali i mrzeli te zbog svog sopstvenog straha. Sve će to otići u zaborav. Glas o spretnom ubici i reputacija zlog čarobnjaka odleteće s vetrom kao perje, biće zaboravljeni gađenje i strah. Zapamtiće te isključivo kao gramzivu lopurdu i mamiparu. Onaj ko se juče bojao tebe i tvojih zaklinjalica, ko je skretao pogled, ko je videvši te pljuvao ili sezao za amuletima, sutra će se grohotom nasmejati,

ćušnuće pajdaša laktom. Gledaj, ide veštac Geralt, ona bedna bitanga i protuva! Ukoliko se ne prihvatiš zadatka koji ću ti poveriti, uništiću te, vešče. Uništiću ti reputaciju. Ako mi ne učiniš uslugu. Odluči. Da ili ne? – Ne. – Nemoj da se uzdaš u to da će ti u bilo čemu pomoći koneksije, Ferant de Letenhov ili riđa ljubavnica čarobnica. Javni tužilac neće ugroziti sopstvenu karijeru, a veštici će Kaptol zabraniti da se angažuje u krivičnim delima. Niko ti neće pomoći kada te sudska mašina uvuče u svoje zupčanike. Naredio sam ti da odlučiš. Da ili ne? – Ne. Definitivno ne, milostivi kneže. Ovaj što se sakrio u alkovi može sad da izađe. Na Geraltovo čuđenje, kraljević prasnu u smeh. I udari šakom o sto. Škripnuše vratanca, a iz susedne alkove promoli se figura. Uprkos mraku, poznata. – Dobio si opkladu, Ferante – reče knez. – Javi se sutra mom sekretaru za dobitak. – Hvala vam, vaša kneževska milosti – odgovori s blagim naklonom Ferant de Letenhov, kraljevski javni tužilac – ali prema opkladi sam se ophodio isključivo kao prema simboličkoj kategoriji. Kako bih naglasio do koje mere sam uveren u svoje argumente. Uopšte mi nije bilo do novca.... – Novac koji si osvojio – prekinu ga knez – za mene je isto samo simbol, isti kao utisnut na njemu znak novigradske kovnice i profil aktuelnog hijerarha. I znaj, obojica znajte, da sam i ja isto pobedio. Povratio sam nešto što sam smatrao nepovratno izgubljenim. Naime, veru u ljude. Geralte iz Rivije, Ferant je bio apsolutno siguran u tvoju reakciju. A ja sam, priznajem, mislio da je naivan. Bio sam ubeden da ćeš pokleknuti. – Svi su nešto osvojili – Geralt kiselo konstatova. – A ja? – I ti si – knez se uozbilji. – Kaži mu, Ferante. Objasni mu o čemu je bila reč. – Njegova visost, ovde prisutni knez Egmund – pojasni tužilac – hteo je da se na neko vreme otelotvori u Ksandera, svog mlađeg brata. Kao i, simbolično, u ostalu braću, pretendente na tron. Knez je sumnjao da će Ksander, ili neko drugi od potomaka, da bi došao do trona, poželeti da se posluži vešcem dok mu je pri ruci. Stoga smo doneli odluku da tako nešto... insceniramo. I sada znamo da kada bi do toga zaista došlo... Ako

bi ti neko zaista dao nečastan predlog, ti ne bi naseo na kneževsku milost. I da se nećeš uplašiti pretnji, niti ucene. – Razumem – veštac klimnu glavom. – Odajem poštovanje talentu. Knez se savršeno uživeo u ulogu. Nisam osetio glumačku igru u tome kako je govorio o meni, u mišljenju koje je imao o meni. Sasvim suprotno. Osetio sam samo iskrenost. – Maskarada je imala svoj cilj – Egmund prekinu neugodnu tišinu. – Postigao sam ga i ne pomišljam da se pred tobom pravdam. A korist ćeš i ti imati. Finansijsku. Baš zato stvarno nameravam da te unajmim. I da bogato platim za tvoje usluge. Kaži mu, Ferante. – Knez Egmund – reče tužilac – plaši se atentata na svog oca, kralja Belohuna, do kojeg može doći tokom kraljevske svadbe planirane za praznik Lamaš. Knez bi bio spokojniji kada bi o bezbednosti kralja tada brinuo... ko drugi nego veštac. Da, da, ne prekidaj me, znamo da vešci nisu čuvari, niti telohranitelji, da je smisao njihovog postojanja zaštita ljudi od opasnosti koje im prete od strane volšebnih, natprirodnih i neprirodnih čudovišta... – Tako je sudeći po knjizi – knez ga nestrpljivo prekinu. – Bivalo je raznih stvari u životu. Vešce su unajmljivali za odbranu karavana koji su putovali kroz pustoši i guštare uzavrle od nemani. Dešavalo se, ipak, da su umesto čudovišta trgovce napadali pljačkaši, a vešci nisu bili spremni da se uhvate u koštac s njima. Imam osnova da strepim da tokom kraljevske svadbe mogu napasti... basilisci. Hoćeš li se prihvatiti odbrane od basiliska? – Zavisi. – Od čega? – Od toga da li inscenacija i dalje traje. I da nisam baš ja objekat naredne provokacije. Nekog od ostale braće, na primer. Kladim se da talenat za izvrsnu realizaciju uloge nije retkost u porodici. Ferant se prenu. Egmund tresnu pesnicom o sto. – Ne prelazi granicu – zareža. – I ne zaboravljaj se. Pitao sam da li ćeš se prihvatiti. Odgovori! – Mogao bih – Geralt klimnu glavom – da se prihvatim zaštite kralja od hipotetičkih basiliska. Nažalost, u Keraku su mi pokrali mačeve. Kraljevske službe još nisu uspele da nalete na trag kradljivca i verovatno ne čine mnogo u tom pravcu. Bez mačeva neću moći nikoga da odbranim. Stoga vas moram odbiti iz objektivnih razloga.

– Ukoliko se radi samo o mačevima, onda neće biti problema. Povratićemo ih. Zar ne, gos’n tužioče? – Apsolutno. – Vidiš i sam. Kraljevski javni tužilac apsolutno potvrđuje. Pa kako će biti? – Najpre da ja povratim mačeve. Apsolutno. – Baš si tvrdoglav tip. Ali neka ti bude. Napominjem da ćeš dobiti platu za svoje usluge i uveravam te da me nećeš oceniti kao škrticu. A što se tiče drugih pogodnosti, neke ćeš odmah dobiti, u neku ruku kao avans, kao dokaz moje dobre volje. Tvoj postupak u sudu možeš već smatrati obustavljenim. Formalnosti moraju da se ispoštuju, a birokratija nema pojma šta je žurba, ali već možeš sebe da smatraš osobom slobodnom od sumnji i koja ima slobodu kretanja. – Neizmerno sam zahvalan. A iskazi i fakture? Leukrota iz Čizmara, vukodlak iz Gvameza? Šta je s dokumentima? Onim dokumentima kojima se knez poslužio kao... pozorišnim rekvizitima? – Dokumenti će – Egmund ga pogleda u oči – privremeno ostati kod mene. Na bezbednom mestu. Apsolutno. • Kada se vratio, zvono kralja Belohuna je oglasilo ponoć. Koral, treba joj odati priznanje, videvši njegova leđa sačuva uzdržanost i smirenost. Umela je da se kontroliše. Čak joj se ni glas nije promenio. Gotovo da se nije promenio. – Ko ti je to učinio? – Vigilozaur. Daždevnjak... – Daždevnjak ti je stavio te šavove? Dozvolio si daždevnjaku da te šije? – Šavove je stavio lekar. A daždevnjak... – Dođavola s daždevnjakom! Mozaik! Skalpel, makazice, pinceta! Igla i ketgut! Eliksir Pulchellum! Uvarak od aloje! Unguentum ortolani! Tampon i sterilisan zavoj! I pripremi oblogu od meda i slačice! Mrdaj, devojko! Mozaik se razmaha u tempu dostojnom divljenja. Lita se spremila za operaciju. Veštac je sedeo i trpeo u tišini.

– Lekarima koji se ne razumeju u magiju – procedi čarobnica, stavljajući šavove – ipak treba zabraniti da obavljaju praksu. Da predaju na univerzitetu – svakako. Da zašivaju posmrtne ostatke nakon obdukcije – da. Ali ne treba ih puštati na žive pacijente. Ali to sigurno neću dočekati, sve ide u suprotnom smeru. – Ne leči samo magija – Geralt se odvaži na mišljenje. – A neko mora da leči. Ima šačica specijalizovanih magova iscelitelja, a obični čarobnjaci ne žele da leče. Nemaju vremena ili smatraju da nije vredno. – S pravom tako smatraju. Posledice prenaseljenosti mogu biti fatalne. Šta je to? To čime se zanimaš? – Vigilozaur je time bio označen. Bilo mu je čvrsto pričvršćeno za kožu. – Strgao si to s njega kao zaslužen pobednički trofej? – Strgao sam kako bih ti pokazao. Koral se zagleda u ovalnu mesinganu plaketu veličine dečjeg dlana. I znak otisnut na njoj. – Zanimljiv sticaj okolnosti – reče ona, prilepljujući mu na leđa oblogu od slačice. – Uzevši u obzir činjenicu da ti baš nameravaš da pođeš tamo. – Nameravam? Ah, da, istina, zaboravio sam. Tvoji konfrateri i njihovi planovi u vezi sa mnom. Da li bi se ti planovi konkretizovali? – Nikako drukčije. Primila sam poruku. Pozvan si da dođeš u zamak Risberg. – Pozvan sam, kako dirljivo. U zamak Risberg. Rezidencija slavnog Ortolana. Pretpostavljam da poziv ne mogu da odbijem. – Ne bih ti savetovala. Zamolili su da dođeš hitno. Uzevši u obzir tvoje ozlede, kada ćeš moći da kreneš? – Uzevši u obzir ozlede, ti mi kaži. Lekarko. – Kazaću. kasnije... A sada... Neće te biti neko vreme, nedostajaćeš mi... Kako se sada osećaš? Da li ćeš moći... To je sve, Mozaik. Idi u svoju sobu i ne smetaj nam. Šta je trebalo da znači taj osmeh, devojčuro? Treba li da ti ga zamrznem na ustima zauvek?

Interludijum Neven, Pola veka poezije (fragment koncepta, tekst koji nikada nije ušao u zvanično izdanje) Uistinu, veštac mi je mnogo dugovao. Svakim danom sve više. Poseta Piralu Pratu u Revelinu završila se, kao što znate, burno i krvavo, ali je ipak donela i neku dobit. Geralt je naleteo na trag kradljivca svojih mačeva. U neku ruku mojom zaslugom, zato što sam ja, zahvaljujući svojoj dovitljivosti, usmerio Geralta ka Revelinu. A sutradan sam ja, a ne neko drugi, opremio Geralta novim oružjem. Nisam mogao da gledam kako ide bez oružja. Kazaćete da veštac nikada ne ide bez oružja? Da je to mutant uvežban za svaku vrstu borbe, dva puta snažniji i deset puta brži od normalnog čoveka? Koji za tren oka bačvarskom hrastovom daskom obara na zemlju trojicu naoružanih dripaca? Da povrh toga vlada magijom, svojim Znacima, koji uopšte nisu loše oružje? Istina. Ali mač je mač. Stalno mi je ponavljao jedno te isto, da se bez mačeva oseća kao da je nag. Zato sam ga opremio mačem. Prat nam se, kao što već znate, obojici finansijski odužio, ne baš darežljivo, ali opet... Kao što mi je Geralt naložio, sutradan ujutru sam sa čekom pohitao u filijalu Đankardijevih. Dao sam ček za naplatu. Stojim, osvrćem se. I vidim da me neko pažljivo posmatra. Žena, ne odveć stara, ali ni previše mlada, u otmenoj i elegantnoj odeći. Ne čudi me ushićen ženski pogled, dosta žena nalazi da im je moja muška i predatorska lepo ta neodoljiva. Žena iznenada prilazi, predstavlja se kao Etna Asider i kaže da me zna. Jaka mi senzacija, mene svi znaju, slava me pretiče kuda god da se uputim. – Stigla je do mene vest – kaže – o rđavoj zgodi koja je zadesila tvog druga, gos’n pesniče, vešca Geralta iz Rivije. Znam da je izgubio oružje i da mu je novo hitno potrebno. Takođe znam koliko je teško naći dobar mač. Situacija je takva da ja raspolažem takvim mačem. Od pokojnog muža, bogovi da mu dušu proste. Baš sam svratila u banku da mi unovče taj mač, jer šta će udovici mač? Banka je procenila mač i hoće da ga prime

u komision. Ali meni je hitno potreban gotov novac, pošto moram pokojnikove dugove poplaćati, inače će me rastrgnuti poverioci. Stoga... Nakon tih reči žena uzima navlaku od damasta i odmotava mač iz nje. Čudo, kažem vam. Lagan kao pero. Korice fine i elegantne, rukohvat od gušterove kože, nakrsnica pozlaćena, na sečivu jaspis kao golubije jaje. Vadim iz korica i ne verujem svojim očima. Na oštrici, tik iznad nakrsnice, žig u obliku sunca. A odmah tu inskripcija: „Bez razloga ne vadi, bez časti ne vraćaj“. Što znači da je sečivo kovano u Nilfgardu, u Viroledi, mestu koje je širom sveta poznato po oružarskim kovačnicama. Dodirujem oštricu jagodicom palca – kao britva, kažem vam. Nikako ne pokazujem da mi nije svraka mozak popila, ravnodušno gledam kako se bankarski službenici vrzmaju, a nekakva bakica polira mesingane kvake. – Banka Đankardijevih je – reče udovica – procenila mač na dvesta korona. U komisionu. Ali, ako je za gotovinu na ruke, daću za sto pedeset. – Ho, ho – ja ti na to. – Sto pedeset je džak novca. Za toliko mogu kuću da kupim. Ako je mala. I u predgrađu. – Ah, gos’n Nevene – žena krši ruke, suze roni. – Podsmevate mi se. Vi ste okrutan čovek, tako se ophodite prema udovici. Ali pošto sam u škripcu, nek vam bude: za sto. I tako sam ja, dragi moji, rešio veščev problem. Pojurim „Kod Krabe i Iglice“, Geralt već sedi tamo, nad kajganom s bekonom, ha, sigurno je kod riđe veštice za doručak opet bio sir i vlašac. Prilazim i – tres! – mač na sto. Kako se zabezeknuo. Baci kašiku, vadi oružje iz korica, gleda. Lice mu kao od kamena. Ali ja sam se navikao na njegove mutacije, znam da njega neće emocije. Makar bio, ne znam, ushićen i srećan, ne dopušta da se primeti. – Koliko si dao za to? Hteo sam da odgovorim da to nije njegova stvar, ali sam se na vreme setio da sam to platio njegovim sopstvenim novcem. Stoga sam priznao. On mi stisnuo ruku, reč nije kazao, izraz lica nije promenio. Takav je. Jednostavan, ali iskren. I govori mi da odlazi. Sam. – Želeo bih da – predupredi moje prigovore – ostaneš u Keraku. I da ovde držiš otvorene oči i uši.

Ispričao je šta se juče dogodilo, o svom noćnom razgovoru s knezom Egmundom. A sve vreme se igrao viroledskim mačem, kao dete novom igračkom. – Ne planiram da – zaključi on – služim knezu. Niti da učestvujem u avgustovskoj kraljevskoj svadbi u svojstvu telohranitelja. Egmund i tvoj rođak su uvereni da će uskoro uhvatiti kradljivca mojih mačeva. Ne delim njihov optimizam. I to mi, u suštini, ide na ruku. Egmund bi me imao u šaci da ima moje mačeve. Radije bih da sam ščepam kradljivca, u Novigradu, u julu, pre aukcije kod Borsodijevih. Povratiću mačeve i više se neću pojaviti u Keraku. A ti, Nevene, drži jezik za zubima. Niko ne sme da sazna ono što nam je rekao Prat. Niko. Uključujući tvog rođaka javnog tužioca. Zakleo sam se da ću ćutati kao zaliven. On me je pak čudno gledao. Kao da nije posve verovao. – A pošto svašta može da se desi – nastavi – moram imati rezervni plan. Zato bih želeo da što više znam o Egmundu i njegovim potomcima, o svim potencijalnim pretendentima na tron, o samom kralju, o celoj kraljevskoj porodici. Želeo bih da znam šta nameravaju i smišljaju. Ko drži čiju stranu, koje frakcije su tu aktivne i tako dalje. Shvataš? – Pretpostavljam – ja na to – da u to nećeš da mešaš Litu Nejd. I smatram da je to ispravno. Riđokosa lepotica se sigurno odlično snalazi u stvarima koje te interesuju, ali previše toga je vezuje s ovdašnjom monarhijom da bi se odlučila na dvostruku lojalnost, to je pod jedan. Pod dva, nemoj da joj govoriš da ćeš ubrzo nestati i da se više nećeš pojaviti. Zato što reakcija može biti žestoka. Čarobnice, kao što si već uspeo da proveriš u praksi, ne vole kada neko nestaje. – U pogledu ostalog – dao sam reč – možeš računati na mene. Uši i oči će mi biti u pripravnosti i uperene gde treba. Već sam upoznao ovdašnju kraljevsku porodicu i dosta sam se, takođe, naslušao glasina. Milostivo vladajući Belohun stekao je brojno potomstvo. Vrlo često i lako je menjao žene, čim bi ugledao novu, stara bi prigodno napuštala ovaj svet, čudnom voljom sudbine iznenada bi onemoćala, a medicina bi bila bespomoćna u njenom slučaju. Kralj na taj način do dana današnjeg ima četiri zakonita sina, svaki od druge majke. Mnoštvo kćerki ne računam, budući da ne mogu da pretenduju na tron. Takođe, ne računam kopilad. Vredi, ipak, napomenuti da sva značajna mesta i funkcije u Keraku zauzimaju muževi

kćerki, rođak Ferant je izuzetak. A nevenčani sinovi upravljaju trgovinom i industrijom. Veštac, posmatram, pažljivo sluša. – Četiri zakonita sina su, po starosnom redosledu – pričam dalje – prvorođeni, ne znam ime, na dvoru nije dopušteno da se pominje, nakon svađe s ocem otišao je i izgubio mu se svaki trag, niko ga više nije video. Drugi, Elmer, umno je bolestan pijanac koga drže zatvorenog, tobože je to državna tajna, ali u Keraku je svako zna. Realni pretendenti su Egmund i Ksander. Mrze se, a Belohun to vešto odigrava, obojicu drži u stalnoj neizvesnosti, a kad je reč o sukcesiji, često ima običaj da demonstrativno favorizuje i mami obećanjima nekog od kopiladi. A sada se šuška da je krunu obećao sinu kojeg je dobio s novom ženom, baš onom s kojom će se zvanično venčati na Lamaš. – Rođak Ferant i ja – govorim dalje – ipak mislimo da su to prazna obećanja, kojima stari lisac misli da nagovori mladu devojku na čarolije kreveta. Da su Egmund i Ksander jedini realni naslednici trona. A ukoliko to bude iziskivalo coup d’etat, onda neka to učini neko od njih dvojice. Upoznao sam obojicu preko rođaka. Obojica su... stekao sam takav utisak... klizava kao govno u majonezu. Ako znaš šta time želim da kažem. Geralt potvrdi da zna, da je i sam stekao takav utisak razgovarajući s Egmundom, samo što nije to umeo podjednako lepo da pretoči u reči. Potom se duboko zamisli. – Uskoro ću se vratiti – najzad progovara. – A ti ovde delaj i motri na stvari. – Pre nego što se oprostimo – ja na to – budi drug, ispričaj mi nešto malo o učenici tvoje volšebnice. Onoj zalizanoj. Ona je pravi pupoljak ruže, malčice poradiš oko njega, a on se prekrasno rascveta. Zato sam naumio da se ja posvetim... A njemu se tu lice izmeni. I tako grunu pesnicom o sto da su krigle poskočile. – Drži šape podalje od Mozaik, muzikantu – tako on meni, bez trunke respekta. – Izbaci je sebi iz glave. Zar ne znaš da je učenicama čarobnica strogo zabranjen čak i najneviniji flert? Koral će je za najmanji takav prestup oceniti kao nedostojnu učenja i poslaće je u školu, a to je za učenicu strašna kompromitacija i gubitak obraza, čuo sam i za samoubistva na toj osnovi. A s Koral nema šale. Nema smisla za humor.

Hteo sam da ga posavetujem da pokuša da je zagolica kokošijim perom po urezu na zadnjici, takav zahvat će razveseliti i najveću namćorku. Ali sam prećutao, jer ga poznajem. Ne podnosi da se nepromišljeno govori o njegovim ženama. Čak i onim za jednu noć. Stoga sam se zakleo u čast da ću čestitost zalizane polaznice precrtati s dnevnog reda i da čak neću ni očijukati. – Ako ti je baš toliko zapelo – on na to, razveselivši se, na rastanku – znaj da sam u ovdašnjem sudu upoznao jednu advokaticu. Izgledala mi je kao da je raspoložena. Njoj se udvaraj. Kako duhovito. Šta, treba da ševim sudstvo? Ali s druge strane...

Interludijum Mnogopoštovana gospođa Lita Nejd Kerak, Gornji grad Vila „Ciklama“ Zamak Risberg, 1. jul 1245. p. R. Draga Koral, Nadam se da će te moje pismo zateći u dobrom zdravlju i raspoloženju. I da se sve odvija po tvojoj zamisli. Žurim da te obavestim da se veštac zvani Geralt iz Rivije konačno pojavio u našem zamku. Odmah po dolasku, za manje od sat vremena, pokazao se kao iritantno nesnosan i uspeo je da okrene protiv sebe apsolutno sve, uključujući uvaženog Ortolana, osobu koja može važiti za otelotvorenje dobronamernosti i svakome naklonjenu. Kako se ispostavilo, mišljenja koja kruže o toj individui nisu ni u najmanjoj meri preterana, a antipatija i neprijateljstvo s kojima se ovaj svuda sreće imaju svoje duboko opravdanje. Ali za ono za šta mu ipak treba odati čast, ja ću biti prvi koji će to i učiniti, sine ira et studio. Ta individua je profesionalac u svakom pogledu i u svom fahu apsolutno pouzdana. Izvršava ono čega se prihvati, ili pada pokušavajući da izvrši, sumnje ne može biti. Prema tome, cilj našeg poduhvata treba smatrati ostvarenim, uglavnom zahvaljujući tebi, draga Koral. Zahvaljujemo ti se za trud, uvek ćemo ti biti dužni za to. A posebno imaš moju zahvalnost. Kao tvoj stari prijatelj, koji pamti ono što nas je vezivalo, više nego drugi razumem tvoje odricanje. Shvatam kako si morala da trpiš blizinu ove individue koja je ipak konglomerat mana koje ti ne podnosiš. Cinizam proistekao iz dubokih kompleksa, narogušena i introvertna priroda, neiskren karakter, primitivan um, prosečna inteligencija, monstruozna arogancija. Zaobići ću činjenicu da ima prljave ruke i neuredne nokte kako te ne bih iritirao, draga Koral,

znam koliko mrziš takve stvari. Ali, kako kažu, došao je kraj tvojim patnjama, mukama i brigama, ništa te više ne sprečava da okončaš odnose s ovom individuom i prekineš svaki kontakt s njim. Time ćeš definitivno staviti tačku i odupreti se lažnim klevetama koje šire zli jezici što od tvoje prividne i lažne ljubaznosti prema vešcu otvoreno pokušavaju da stvore jeftinu romansu. Ali dosta više o tome, ta stvar nije vredna razmatranja. Bio bih najsrećniji čovek na svetu, draga Koral, kada bi htela da me posetiš u Risbergu. Ne moram reći da je dovoljna jedna tvoja reč, jedan gest, jedan osmeh, da dotrčim kod tebe koliko me noge nose. S dubokim poštovanjem tvoj, Pineti P. S. Zli jezici koje sam spomenuo suponiraju da tvoja naklonost prema vešcu proizlazi iz tvoje želje da nerviraš našu konfraterku Jenefer, navodno još uvek zainteresovanu za vešca. Zaista je žalosna naivnost i neznanje tih spletkaroša. Ipak je opšte poznato da je Jenefer u strasnoj vezi s izvesnim mladim preduzetnikom iz juvelirske branše, a za vešca i njegove prolazne flertove briga ju je koliko i za lanjski sneg.

Interludijum Mnogopoštovani gospodin Algernon Gvinkamp Zamak Risberg Ex urbe Kerak, die 5 mens. Jul. anno 1245p. R. Dragi Pineti, Hvala ti za pismo, odavno mi nisi pisao, šta da se radi, očigledno nisi imao o čemu i nije imalo svrhe. Dirnuta sam tvojom brigom za moje zdravlje i raspoloženje, kao i za to da li se sve odvija po mojoj zamisli. Sa zadovoljstvom te obaveštavam da mi se sve odvija onako kako treba da se odvija, trudim se svim silama, pa ipak je, kao što je poznato, svako sam kormilar svog broda. Znaj da ja svoj brod vodim sigurnom rukom kroz olujne vetrove i grebene, visoko uzdignute glave, koliko god oluja oko mene zahučalo. Što se tiče zdravlja, u suštini me služi. Fizičko kao i obično, psihičko isto, odnedavno, otkad imam ono što mi je tako dugo nedostajalo. Koliko mnogo mi je nedostajalo saznala sam tek kada je prestalo da mi nedostaje. Drago mi je što vaš poduhvat, koji zahteva veščevo učešće, teži ka uspehu, ponosom me ispunjava moj skromni udeo u poduhvatu. Međutim, uzalud tuguješ, dragi Pineti, misleći da je to bilo povezano s odricanjima, patnjama, mukama i brigama. Nije bilo toliko loše. U suštini, Geralt jeste pravi konglomerat mana. Otkrila sam kod njega ipak – sine ira et studio – i vrline. Povelike vrline, uveravam te, mnogi bi se zbunili da znaju. I mnogi bi mu pozavideli. Svi smo se navikli na glasine, tračeve, sašaptavanja i intrige o kojima si pisao, dragi Pineti, i znamo kako da izađemo na kraj s njima, a recept je prost: zanemariti ih. Zacelo se sećaš glasina o tebi i Sabrini Glevisig u

vreme kada nas je nešto tobože vezivalo? Zanemarila sam ih. Sada tebi savetujem isto. Bene vale, Koral P. S. Preokupirana sam poslom. Naš eventualni susret izgleda mi nemoguć u doglednoj budućnosti.

Po raznim zemljama tumaraju, a sklonosti i ćudi njihove nalažu im da odbace potčinjenost svakojaku. Znači to da vlast nikakvu, ni ljudsku ni božansku, ne priznaju, da nikakve zakone i pravila ne štuju, da nikome i ničemu poslušnost ne duguju i sebe nekažnjivima smatraju. Budući po prirodi varalice, žive od vradžbina kojima narod prost obmanjuju, služe za špijune, kolportiraju lažne amulete, prevarantske medikamente, napitke i narkotike, bave se i kuplerajem, to jest cure bestidne podvode radi nečasnog uživanja onih što plaćaju. Kad ih beda zadesi, prosjačenja se ne stide, niti upuštanja u krađu uobičajenu, ali draži su im varanje i podvala. Obmanjuju naivne, tobož ljude brane, tobož radi njihove bezbednosti čudovišta ubijaju, ali i to je davno dokazano, na radost sopstvenu to čine, jer ubistvo je za njih zabava prvoklasna. Pripremajući se za akcije svoje, nekakve mađije volšebne čine, ali to je samo varka za oči posmatrača. Sveštenici pobožni začas tu obmanu i opsenarstvo otkriše, zbunivši te sluge đavolje što se vešcima zovu. Anonim, Monstrum ili opisanije vešca

Deveto poglavlje Risberg nije izgledao ni zastrašujuće, ni impozantno. To vam je zamak kakvih je mnogo, srednje veličine, spretno uglavljen u strme planinske padine, prislonjen uz urvinu, svetlim bedemom kontrastiran s večnim zelenilom smrekove šume, nad vrhovima drveća izdignut krovovima dveju četvorougaonih kula, jedne više, druge niže. Bedem koji opasuje zamak, kako se izbliza činilo, nije bio previše visok niti ovenčan krenelacijom, a kulice smeštene na uglovima i iznad kapije imale su više dekorativan nego odbrambeni karakter. Put koji se uvijao oko brda nosio je tragove intenzivnog korišćenja. Zato što je i bio korišćen, i to vrlo intenzivno. Ubrzo je veštac morao da pretiče kola, kočije, pojedinačne jahače i pešake. Mnogo putnika išlo je i iz

suprotnog smera, iz pravca zamka. Geralt je naslućivao svrhu putovanja. Bio je u pravu, pošto se ispostavilo da je jedva izašao iz šume. Ravan vrh brda pod kurtinom bedema zauzimalo je mestašce konstruisano od drveta, trske i slame – čitav kompleks manjih i većih građevina i nadstrešnica, okružen plotom i ogradama za konje i inventar. Otuda je dopirala vreva i vladalo dosta živo kretanje, baš kao na bazaru ili vašaru. To je i bio vašar, bazar, velika pijaca, samo što se tu nije trgovalo živinom, ribom i povrćem. Roba ponuđena kod zamka Risberg bila je magija – amuleti, talismani, eliksiri, opijati, filteri, dekokti, ekstrakti, destilati, konkokcije, tamjan, eterična ulja, praškovi i masti, a uz to i razni praktični, začarani predmeti, oruđa, pokućstvo, ukrasi, pa čak i igračke za decu. Upravo taj asortiman je tu dovlačio gomilu mušterija. Bilo je potražnje, a bilo je i ponude – očito je bilo da biznis ide kao podmazan. Put se račvao. Veštac pođe putem što je vodio ka kapiji zamka, znatno manje utabanim od drugog, što je usmeravao interesente na tržnicu. Prešao je preko popločanog prilaza kapiji, sve vreme idući kroz špalir menhira specijalno tu postavljenih, većinom znatno viših nego što je on na konju. Ubrzo ga je dočekao kapidžik karakterističan više za palatu nego za zamak, s ukrašenim pilasterima i frontonom. Veščev medaljon snažno zadrhta. Ukljeva zarza, lupnu potkovicom o kaldrmu i stade kao ukopana. – Podaci i svrha posete. Podiže glavu. Škripav i odjekujući, ali nesumnjivo ženski glas dopro je iz, kako se činilo, široko otvorenih usta harpijine glave predstavljene na timpanonu. Medaljon je podrhtavao, kobila je frktala. Geralt oseti čudnovat pritisak na slepoočnicama. – Podaci i svrha posete – ponovo se razleže iz rupe u reljefu. Malo glasnije nego prethodni put. – Geralt iz Rivije, veštac. Očekuju me. Harpijina glava ispusti zvuk nalik trubljenju. Nestade magija koja je blokirala portal, pritisak na slepoočnicama momentalno popusti, a kobila bez požurivanja krenu napred. Kopita su lupkala po kamenju. Iz portala je izašao na klaustrima opasan cul-de-sac. Smesta su k njemu pritrčala dvojica sluga, momci u praktičnoj mrkoj odeći. Jedan se pozabavio konjem, a drugi je poslužio kao vodič. – Ovuda, gospodine. – Kod vas je uvek ovako? Ovakva užurbanost? Tamo ispred zamka?

– Ne, gospodine – sluga baci na njega poplašen pogled. – Samo sredom. Sreda je pijačni dan. Na arkadnom vencu narednog portala video se kartuš, a na njemu sledeći bareljef, sigurno isto tako magičan. Na njemu je bila predstavljena čeljust amfisbene. Portal je zatvarala dekorativna i solidna rešetka, koja se ipak lako i glatko otvorila kad ju je sluga gurnuo. Drugo dvorište bilo je znatno veće površine. I tek odatle je bilo moguće valjano proceniti zamak. Kako se ispostavilo, pogled iz daljine bio je vrlo varljiv. Risberg je bio znatno veći nego što bi se činilo na prvi pogled. Naime, moćno se utiskivao u planinsku strminu, urezivao se u nju kompleksom zgrada, nedovršenih i prljavih zdanja kakva se obično nisu sretala u arhitekturi zamkova. Zgrade su izgledale kao fabrike i verovatno su to i bile. Štrčali su iz njih, naime, dimnjaci i ventilacione cevi. Mogli su se nanjušiti paljevina, sumpor, i amonijak, a moglo se osetiti i blago vibriranje tla, dokaz rada nekakvih podzemnih mašina. Sluga frktanjem odvuče Geraltovu pažnju s fabričkog kompleksa. Naime, morali su ići na drugu stranu – ka kuli zamka, onoj nižoj, uzdignutoj nad zgradama koje su bile klasičnijeg, dvorskog karaktera. I unutrašnjost se pokazala klasično dvorskom – mirisalo je na prašinu, drvo, vosak i starež. Bilo je osvetljeno – podno tavanice, trome poput riba u akvarijumu, plivale su magične kugle okružene aureolama svetla, standardno osvetljenje čarobnjačkih rezidencija. – Zdravo, vešče. Dočekala su ga dva čarobnjaka. Znao je obojicu, mada ne lično. Jenefer mu je jednom pokazala Harlana Caru, zapamtio ga je pošto je bio verovatno jedini volšebnik koji je brijao glavu. Algernona Gvinkampa, zvanog Pineti, sećao se iz Oksenfurta. S akademije. – Dobro došao u Risberg – pozdravi ga Pineti. – Radujemo se što si hteo da dođeš. – Sprdaš se sa mnom? Nisam ovde svojom voljom. Ne bi li me primorala da dođem, Lita Nejd me je strpala u zatvor... – Ali te je kasnije iz njega izvukla – prekinu ga Cara. – I bogato nagradila. Rekompenzovala je neprijatnosti s velikom, hmm, predanošću. Priča se da si s njom već nekih nedelju dana u veoma dobrim... odnosima.

Geralt obuzda u sebi silnu želju da ga odalami po labrnji. Pineti je to sigurno primetio. – Pax – podiže ruku. – Pax, Harlane. Nećemo da se svađamo. Okanimo se pakosnih peckanja i zajedljivosti. Znamo da Geralt ima predrasude o nama, čuje se to u svakoj njegovoj reči. Znamo zašto je to tako, znamo kako ga je utukla afera s Jenefer. I reakcija sredine na tu aferu. Nećemo to spominjati. No, Geralt je profesionalac, umeće da se izdigne iznad toga. – Umeću – Geralt prizna oporo. – Pitanje je da li ću hteti. Pređimo najzad na stvar. Zašto sam ovde? – Potreban si nam – Cara reče suvo. – Baš ti. – Baš ja. Treba li da se osećam počastvovano? Ili treba da počnem da se bojim? – Slavan si, Geralte iz Rivije – reče Pineti. – Faktički, opšti konsenzus je da su tvoja dela i podvizi spektakularni i dostojni divljenja. Na naše divljenje, kao što i sam zaključuješ, ne možeš specijalno da računaš, nismo baš toliko orni da iskazujemo admiraciju, naročito ne nekome kao što si ti. Ali umemo da prepoznamo profesionalizam i ukažemo poštovanje iskustvu. Činjenice govore za sebe. Rizikovao bih tvrdnjom, ti si izvanredan... hmm... – Da? – Eliminator. – Pineti pronađe reč bez muke, evidentno ju je već ranije imao pri ruci. – Neko ko eliminiše beštije i čudovišta koja ugrožavaju ljude. Geralt nije komentarisao. Čekao je. – A i naš cilj, cilj čarobnjaka, jeste dobrobit i bezbednost ljudi. Prema tome, možemo govoriti o jedinstvu interesa. Povremeni nesporazumi ne bi smeli to da zasene. Nedavno nam je to stavio do znanja vlasnik ovog zamka. Koji je čuo za tebe. I hteo bi lično da te upozna. Poželeo je to. – Ortolan. – Arhimajstor Ortolan. I njegovi najbliži saradnici. Predstavićemo te. Kasnije. Sluga će ti pokazati tvoje odaje. Osveži se nakon putovanja. Odmori. Uskoro ćemo poslati po tebe. •

Geralt je razmišljao. Prisećao se svega što je ikada čuo o arhimajstoru Ortolanu. Koji je, po opštem konsenzusu, bio živa legenda. • Ortolan je bio živa legenda, osoba neobično zaslužna za volšebničku veštinu. Njegova opsesija bila je popularizacija magije. Za razliku od većine čarobnjaka, smatrao je da su pogodnosti i koristi koje proizlaze iz natprirodnih moći dužne da budu na opšte dobro i da služe jačanju zajedničke dobrobiti, komfora i sveopšte sreće. Svaki čovek, maštao je Ortolan, mora imati zagarantovan besplatan pristup magičnim lekovima i eliksirima. Čarobnjački amuleti, talismani i svakojaki artefakti moraju biti dostupni za sve, i to besplatno. Privilegija svakog stanovnika moraju biti telepatija, telekineza, teleportacija i telekomunikacija. Kako bi to postigao, Ortolan je stalno nešto pronalazio. Odnosno – radio je na pronalascima. Neki su bili jednako legendarni kao i on. Stvarnost je bolno verifikovala snove starog čarobnjaka. Nijedan od njegovih pronalazaka, čiji je cilj bio širenje i demokratizacija magije, nije otišao dalje od faze prototipa. Sve što je Ortolan izmislio, i što je u osnovi trebalo da bude jednostavno, pokazivalo se kao strahovito komplikovano. Što je trebalo da bude masovno, pokazivalo se đavolski skupo. Ortolan, ipak, nije klonuo duhom, fijaska su ga ne obeshrabrivala već podstrekivala na dalje napore. Koji su vodili ka novom fijasku. Sumnjalo se – samom Ortolanu takva misao očigledno nikada nije sinula – da su pronalazačevi promašaji često bili posledica obične sabotaže. Nije se tu radilo – barem ne jedino – o uobičajenoj zavisti čarobnjačkog bratstva, o nevoljnosti da se popularizuje veština koju su čarobnjaci preferirali da vide u rukama elite – odnosno sopstvenim. Više su se plašili pronalazaka koji su imali ratni i ubilački karakter. I s pravom su se plašili. Kao i svaki pronalazač, Ortolan je imao periode fascinacije eksplozivnim i zapaljivim materijalima, lumbardama, oklopnim kolima, samostrelima, samoudarima i otrovnim gasovima. Uslov za dobrobit, argumentovao je starac, jeste opšti mir među narodima, a mir se ostvaruje naoružanjem. Najsigurnija metoda za sprečavanje ratova jeste zastrašivanje strašnim oružjem; što je oružje strašnije, to je mir sigurniji i dugotrajniji. Budući da

Ortolan nije navikao da sluša argumente, unutar njegove pronalazačke ekipe pritajili su se saboteri koji su osujećivali opasne pronalaske. Gotovo nijedan nije ugledao svetlost dana. Izuzev ozloglašenog mitraljeza, koji je bio predmet brojnih anegdota. Bila je to vrsta telekinetičkog arbalesta s velikim košem za olovne kuglice. Mitraljez – kako mu samo ime kaže – trebalo je da mitraljira kuglicama u cilj, i to u čitavim serijama. Prototip je, začudo, izašao van zidina Risberga, čak je i testiran u nekakvom okršaju. Međutim, sa žalosnim rezultatom. Pitali su strelca koji se poslužio pronalaskom o efektivnosti oružja, a on je odgovorio da je mitraljez kao njegova tašta. Težak, ružan, potpuno beskoristan i dobar samo da se baci u reku. Stari čarobnjak se nije uzrujao kada su mu to ponovili. Mitraljez je igračka, izjavio je navodno, on već ima na stolu dosta naprednije projekte, sposobne da masovno ranjavaju. On, Ortolan, čovečanstvu će dati dobročinstvo mira, makar najpre morao polovinu čovečanstva da pobije. • Zidovi odaja u koju su ga odveli pokrivao je ogromni ćilim, remek-delo tkačkog zanata, arkadijska verdura. Ćilim je ružio nemarno ispran trag tečnosti, koji je podsećao na gigantsku lignju. Veštac zaključi da se neko sasvim nedavno ispovraćao na remek-delo tkačkog zanata. Za dugim stolom, koji je zauzimao sredinu odaje, sedelo je sedam osoba. – Majstore Ortolane – Pineti se blago pokloni – dozvoli da ti predstavim Geralta iz Rivije. Vešca. Ortolanov izgled nije začudio Geralta. Smatralo se da je bio najstariji živi čarobnjak. Možda je tako doista bilo, možda ne, ali ostala je činjenica da je Ortolan bio čarobnjak koji je najstarije izgledao. Zato je i bilo toliko čudno što je upravo on, a ne neko drugi, bio pronalazač slavnog dekokta od alraune, eliksira koji su čarobnjaci koristili kako bi zaustavili proces starenja. Sam Ortolan, kada je konačno stvorio besprekorno delotvornu formulu magične tečnosti, nije imao od nje mnogo koristi, pošto je već tada bio dosta starovek. Eliksir je sprečavao starenje, ali nikako nije podmlađivao. Zbog toga je Ortolan, premda je odavno koristio lek, i dalje izgledao kao starkelja – pogotovo u odnosu na konfratere: postarije čarobnjake koji su izgledali kao muškarci u najboljim godinama, i

čarobnice smoždene životom koje su izgledale kao devojčurci. Čarobnice odišuće mladosti i lepote, kao i blago prosedi čarobnjaci, čiji su istinski datumi rođenja nestajali u tmini vekova, čuvali su tajnu Ortolanovog eliksira kao oči u glavi, a ponekad su čak negirali njegovo postojanje. Ortolana su pak držali u uverenju da je eliksir svima dostupan, zahvaljujući čemu je čovečanstvo praktično besmrtno i – što ide uz to – apsolutno srećno. – Geralt iz Rivije – ponovi Ortolan, gužvajući u ruci pramen sede brade. – Dabome, dabome, čuli smo. Veštac. Defensor, priča se, branitelj, ljudima nosi spas od Zla. Smatra se prezervativom i antidotumom za svako jezivo Zlo. Geralt složi skroman izraz lica i pokloni se. – Dabome, dabome... – nastavi čarobnjak, trzajući bradu. – Znamo, znamo. Kako bi ljude branio, sudeći po tvrdnjama, snagu ne štediš, momče, ne štediš. I odista je tvoje zanimanje estimacije dostojno, zanat estimacije dostojan. Dobro došao u naš zamak, drago nam je što te je fatum ovamo doveo. Iako možda to ni sam ne znaš, ali vratio si se kao ptica u gnezdo... Dobro velim, kao ona ptica. Radujemo ti se i smatramo da se i ti nama raduješ. A? Geralt je bio u problemu, nije znao kako da se obraća Ortolanu. Čarobnjaci nisu priznavali forme učtivosti i nisu ih očekivali od drugih. Međutim, nije znao da li to priliči u prisustvu sedokosog i sedobradog starca, uz to i žive legende. Umesto da progovori, ponovo se poklonio. Pineti je zatim predstavio čarobnjake što su sedeli za stolom. Geralt je neke znao. Po čuvenju. Aksel Esparza, šire poznat kao Rošavi Aksel, čelo i obrazi su mu faktički bili prekriveni ožiljcima od osipa, kako vele, nije ih uklanjao iz čistog inata. Blago prosed Majls Tretevi i nešto više prosed Stuko Zangenis posmatrali su vešca s umerenim interesovanjem. Interesovanje Birute Ikarti, umereno lepe plavuše, izgledalo je nešto veće. Tarviks Sandoval, plećat, po spoljašnosti vitez pre nego čarobnjak, gledao je u stranu, u ćilim, kao da se i on čudio tragu i ispitivao otkud se on tu stvorio i ko je krivac. Ortolanu najbliže mesto zauzimao je, kako se činilo, najmlađi među prisutnima. Sorel Degerlund, duge kose i, usled toga, ponešto feminiziranog tipa lepote.

– Mi isto tako – progovori Birutai Ikarti – želimo dobrodošlicu slavnom vešcu, branitelju ljudi. Drago nam je što si tu, budući da se i mi ovde, u ovom zamke, pod auspicijom arhimajstora Ortolana, trudimo da svojim postupcima život ljudi činimo bezbednijim i lakšim. Dobro ljudi je i za nas isto glavni cilj. Godine arhimajstora ne dozvoljavaju nam da suviše produžavamo audijenciju. Stoga ću, ako se slaže, pitati: imaš li nekakvih želja, Geralte iz Rivije? Postoji li nešto što bismo mogli da učinimo za tebe? – Zahvaljujem – Geralt se ponovo pokloni – arhimajstoru Ortolanu. I vama, poštovani. Kada me već izazivate pitanjem... Da, postoji nešto što biste mogli učiniti za mene. Mogli biste da mi pojasnite... ovo. Ovu stvar. Strgao sam je s vilgozaura kojeg sam ubio. Položi na sto ovalnu pločicu veličine dečjeg dlana. S urezanim znacima. – RISS PSREP Mk IV/002 025 – pročita glasno Rošavi Aksel. I prosledi pločicu Sandovalu. – Mutacija stvorena ovde, kod nas, u Risbergu – Sandoval oporo proceni. – Na odeljenju pseudogmizavaca. Daždevnjak stražar. Četvrti model, druga serija, dvadeset peti primerak. Zastareo, odavno proizvodimo poboljšane. Šta tu ima još da se pojasni? – Kaže da je ubio vilgozaura – iskrivi se Stuko Zangenis. – Znači da se ne radi o pojašnjenju, već o pretenziji. Reklamacije, vešče, primamo i razmatramo samo od legalnih mušterija, isključivo na osnovu dokaza o kupovini. Isključivo na osnovu dokaza o kupovini servisiramo i uklanjamo kvarove... – Garancija na taj model odavno je istekla – dobaci Majls Tretevej. – A nijedna ne obuhvata kvarove nastale usled nepravilnog korišćenja proizvoda koje nije u skladu s uputstvima za rukovanje. Ukoliko je proizvod nepravilno korišćen, Risberg ne snosi odgovornost. Nikakvu odgovornost. – A za ovo – Geralt izvuče iz džepa i baci na sto drugu pločicu – snosite odgovornost? Druga pločica bila je sličnog oblika i veličine kao i prethodna, ali potamnela i patinirana. Prljavština se uvukla i ogrezla u utisnuća. Ali znaci su još bili čitljivi. IDR UL Ex IX 0012 BETA Nastupila je duga tišina.

– Idaran iz Uliva – reče konačno Pineti, iznenađujuće tiho i iznenađujuće nesigurno. – Alzurov učenik. Nisam mislio... – Odakle ti to, vešče? – Rošavi Aksel nagnu se preko stola. – Kako si došao do toga? – Pitaš kao da ne znaš – odgovori Geralt. – Iščačkao sam iz oklopa stvora kojeg sam ubio. A koji je pre toga u blizini ubio najmanje dvadesetoro ljudi. Najmanje, pošto mislim da je ubio mnogo više. Mislim da je godinama ubijao. – Idaran... – promrmlja Tarviks Sandoval. – A pre njega Malaspina i Alzur... – Ali to nismo mi – kaza Zangenis. – Nismo mi. Nije Risberg. – Deveti eksperimentalni model – dodade zamišljeno Biruta Ikarti. – Verzija beta. Dvanaesti... – Dvanaesti primerak – nadoveza se Geralt, ne bez zajedljivosti. – A koliko je takvih ukupno bilo? Koliko ih je stvoreno? Odgovor na pitanje o odgovornosti neću dobiti, to je jasno, jer to niste vi, nije Risberg, vi ste čisti i hoćete da u to poverujem. Ali otkrijte makar, pošto sigurno znate, koliko još takvih kruži po šumama i ubija ljude. Koliko takvih treba pronaći. I ukokati. Hteo sam reći: eliminisati. – Šta je to, šta je to? – Ortolan iznenada ožive. – Šta to imate? Pokažite! Ah... Sorel Degerlund se nagnuo ka starčevom uhu, dugo je šaputao. Majls Tretevej, pokazujući pločicu, šaptao je s druge strane. Ortolan je čupao bradu. – Ubio? – iznenada tanko kriknu. – Veštac? Upropastio je genijalno delo Idarana? Ubio? Nepromišljeno uništio? Veštac nije izdržao. Frknuo je. Poštovanje prema poodmaklim godinama i sedoj kosi potpuno ga je napustilo. Ponovo je frknuo. A zatim se zasmejao. Iskreno i nezadrživo. Obamrla lica čarobnjaka za stolom, umesto da ga obuzdaju, izazvaše kod njega još veću veselost. Dođavola, pomisli, ne sećam se kad sam se poslednji put ovako iskreno smejao. Možda u Kaer Morhenu, priseti se, da, u Kaer Morhenu. Kada se ispod Vesemira slomila trula daska u klozetu. – Još se smeje, balavac! – dreknu Ortolan. – Kliberi se kao magarac! Glupi žutokljunče! A kad pomislim da sam te branio dok su te drugi

ogovarali! Šta ima veze, govorio sam, što se on zaljubio u malu Jenefer? I što mala Jenefer voli njega? Srcu se ne može zapovedati, ostavite ih oboje na miru! Geralt presta da se smeje. – A šta si ti uradio, najgluplji krvniče? – jako se razvika starac. – Šta si učinio? Da li ti shvataš kakvo si ti remek-delo, kakvo si ti genetičko čudo uništio? Ne, ne, ti, ignorant, tvojim malim razumom ne možeš to shvatiti! Ne možeš ti da shvatiš ideje genijalnih ljudi! Takvih upravo kao Idaran, i kao Alzur, njegov učitelj, koji su bili obdareni ekstraordinarnim genijem i talentom! Koji su inventirali i stvarali velika dela za dobrobit čovečanstva, i koji nisu imali u vidu profit, ni podlo koristoljublje, ni plezire ni zabave, već napredak i sveopšte dobro! Ali šta ti od tih stvari razumevaš? Ništa ne razumevaš, ništa, ništa, ni mrvicu! – A i ovo ću ti reći – zabrekta Ortolan – ti si nesmotrenim ubistvom bacio ljagu na delo sopstvenih očeva. Zato što su Kosimo Malaspina, a posle njega njegov učenik Alzur, baš Alzur, stvorili vešce. Oni su inventirali mutaciju zahvaljujući kojoj su kreirani tebi slični. Zahvaljujući kojoj postojiš, zahvaljujući kojoj hodaš po svetu, nezahvalniče. Treba da uvažavaš Alzura, njegove naslednike i njihova dela, a ne da ih uništavaš! Stari čarobnjak naglo zaćuta, prevrnu očima i teško zastenja. – Moram na nokšir – saopšti žalostivo. – Moram na nokšir brzo! Sorel! Dragi dečače! Degerlund i Tretevej skočiše s mesta, pomogoše starcu da ustane i izvedoše ga iz odaje. Posle nekog vremena ustade Biruta Ikarti. Ona baci na vešca pogled koji je mnogo govorio i potom izađe bez reči. Za njom, ne gledajući uopšte u Geralta, pohitaše Sandoval i Zangenis. Rošavi Aksel ustade, prekrsti ruke na grudima. Dugo je gledao Geralta. Dugo i neprijatno. – Bila je greška što smo te pozvali – kaza konačno. – Znao sam to. Zavaravao sam se ipak da ćeš makar naterati sebe da se lepo ponašaš. – Greška je bila što sam prihvatio vaš poziv – hladno odgovori Geralt. – I ja sam to znao. Ali zavaravao sam se da ću dobiti odgovor na svoja pitanja. Koliko je još numerisanih remek-dela na slobodi? Koliko su još takvih majstorija stvorili Malaspina, Alzur i Idaran? Koliko ih je stvorio uvaženi Ortolan? Koliko ću još stvorova što nose vaše plakete morati da ubijem? Ja, veštac, prezervativ i antidotum? Nisam dobio odgovore i

dobro aprehendiram zbog čega. A što se tiče lepog ponašanja: jebi se, Esparza. Izlazeći, Rošavi tresnu vratima. Tako da se malter osuo sa štukature. – Čini mi se – proceni veštac – da nisam ostavio dobar utisak. Ali nisam ni očekivao da ću ostaviti, tako da nema ni razočaranja. Ali to verovatno nije sve, ne? Toliko napora da me dovuku ovde... I to bi trebalo da bude sve? Šta da se radi, ako je tako... Može li se na vašem podgrađu naći nekakav lokal gde se toči piće? Mogu li već da idem? – Ne – odgovori Harlan Cara. – Ne možeš da ideš. – Pošto to nikako nije sve – potvrdi Pineti. • Odaja u koju su ga odveli nije bila tipična prostorija u kakvoj su čarobnjaci navikli da primaju stranke. Obično su magovi – Geralt je uspeo da se upozna s tim običajem – držali audijenciju u salama dekorisanim dosta formalno, često strogo i deprimirajuće. Nije mogao ni pomisliti da bi čarobnjak primio nekoga u privatnoj, ličnoj sobi, koja bi mogla da pruži informacije o karakteru, ukusima i sklonostima volšebnika – a naročito o vrsti i specifičnosti magije koju volšebnik upražnjava. Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Zidove odaja krasile su brojne grafike i akvareli, sve do jedne erotskog ili otvoreno pornografskog karaktera. Na policama su se kočoperili modeli jedrenjaka, napajajući oči preciznošću detalja. Malecni brodovi u flašama gordo su naduvavali minijaturna jedra. Brojne vitrine i vitrinice bile su pune figurica vojnika, konjice i pešadije, u raznoraznim formacijama. Pravo od ulaza, visila je, takođe zastakljena, preparirana potočna pastrmka. Velikih razmera za jednu pastrmku. – Sedi, vešče. – Odmah je bilo jasno da je Pineti ovde bio gazda. Geralt sede, zagledajući prepariranu pastrmku. Riba je za života morala težiti dobrih petnaest funti. Osim ako to nije bila imitacija izrađena od gipsa. – Od prisluškivanja će nas – Pineti provuče rukom kroz vazduh – zaštititi magija. Stoga, možemo razgovarati slobodno i napokon o pravim razlozima zbog kojih smo te dovukli ovamo, Geralte iz Rivije. Pastrmka,

koja te toliko interesuje, upecana je na veštačku mušicu u reci Vrpci, težila je četrnaest funti i devet unci. Pustili su je živu, u vitrini se nalazi njena magijski sačinjena kopija. A sada se koncentriši, molim te. Na ono što ću kazati. – Spreman sam. Na sve. – Zanima nas nas kakvog iskustva imaš s demonima. Geralt podiže obrve. Na to nije bio spreman. A još nedavno je mislio da ga ništa neće začuditi. – A šta je to demon? Po vašem mišljenju? Harlan Cara se namršti i žustro pomače. Pineti ga obuzda pogledom. – Na oksenfurtskom univerzitetu – kaza – postoji katedra natprirodnih pojava. Majstori magije borave tamo kao gostujući profesori. Predaju, između ostalog, na temu demona i demonizma, iz mnogih aspekata te pojave, uključujući fizički, metafizički, filozofski i moralni. Ali možda ti to nepotrebno pričam, ti si ipak slušao ta predavanja. Sećam te se, mada si kao slobodni slušalac obično sedeo u poslednjem redu aule. Zato ću ponoviti pitanje o tvom iskustvu s demonima. A ti budi dobar i odgovori. Bez mudrovanja, ako je moguće. I bez pritvornog čuđenja. – U mom čuđenju – Geralt suvo odgovori – nema ni trunke pritvornosti, toliko je iskreno da čak boli. Kako može da ne čudi činjenica da za iskustvo o demonima pitate mene, prostog vešca, prost prezervativ i još prostiji antidotum. A pitanja postavljaju majstori magije koji o demonizmu i njegovim aspektima predaju na univerzitetu. – Odgovori na postavljeno pitanje. – Ja sam veštac, a ne čarobnjak. A to znači da moje iskustvo s demonima nije ni prineti vašem. Slušao sam tvoja predavanja u Oksenfurtu, Gvinkampe. Ono što je uistinu doprlo do poslednjeg reda aule. Demoni su bića iz svetova drugačijih nego što je naš. Elementarnih planova... dimenzija, sfera, vremena i prostora ili čega već. Kako bi imao bilo kakvo iskustvo s njim, demona treba izazvati, to jest silom izvući iz njegovog plana. To se može učiniti samo uz pomoć magije... – Ne magije, već goetije – prekinu ga Pineti. – Razlika je elementarna. I ne objašnjavaj nam ono što znamo. Odgovori na postavljeno pitanje. Tražim ti to već treći put. Sam se čudim svojoj strpljivosti.

– Odgovaram na pitanje: da, imao sam posla s demonima. Dva puta su me unajmili da ih... eliminišem. Izašao sam na kraj s dvojicom demona. S jednim koji je ušao u vuka. I drugim koji je obuzeo čoveka. – Izašao si na kraj. – Izašao. Nije bilo lako. – Ali je izvodljivo – dobaci Cara. – Uprkos onome što tvrde. A tvrde da ne postoji način da se demon uništi. – Nisam tvrdio da sam ikada uništio demona. Ubio sam jednog vuka i jednog čoveka. Zanimaju vas detalji? – Veoma. – U slučaju vuka, koji je pre toga usred bela dana zaklao i rastrgao jedanaestoro ljudi, radio sam zajedno sa sveštenikom, magija i mač su trijumfovali skupa kao tim. Kada sam nakon teške borbe napokon ubio vuka, demon koji je sedeo u njemu izašao je na slobodu u vidu velike svetleće kugle. I uništio je velik komad šume, slažući drveće kao snoplje. Na mene i sveštenika uopšte nije obratio pažnju, krčio je prašumu u suprotnom smeru. A potom je iščezao, zasigurno se vratio u svoju veličinu. Sveštenik je uporno ostajao pri tome da je to njegova zasluga, da je egzorcizmom ekspedovao demona na onaj svet. Ja ipak mislim da je demon otišao jer mu je prosto dodijalo. – A onaj drugi slučaj? – Opsednutog čoveka sam ubio – nastavi bez požurivanja. – I ništa. Nikakvih sporednih spektakularnih efekata nije bilo. Nikakvih kugli, svetlosti, munja, vazdušnih vrtloga, nikakvog smrada čak. Nemam pojma šta se dogodilo s demonom. Ubijenog čoveka su proučavali sveštenici i volšebnici, vaši konfrateri. Ništa nisu pronašli ni utvrdili. Telo je spaljeno, jer je proces raspadanja sasvim normalno nastupio, a vladala je žega... Zastade. Čarobnjaci se pogledaše. Lica su im bila kamena. – Koliko sam shvatio – napokon reče Harlan Cara – to bi bio jedini pravi način protiv demona. Ubiti, uništiti energumena, to jest opsednutog čoveka. Naglašavam: čoveka. Treba ga odmah ubiti, bez čekanja i bez razmišljanja. Poseći mačem iz sve snage. To je veščevska metoda? Veščevska tehnika? – Loše ti to ide, Cara. Ne umeš. Da bi nekoga valjano ponizio, nisu dovoljni ogromna želja, entuzijazam i žar. Neophodna je tehnika.

– Pax, pax – Pineti nanovo spreči svađu. – Jednostavno nam je stalo da utvrdimo činjenice. Kazao si nam da si ubio čoveka, to su tvoje vlastite reči. Vaš veščevski kodeks tobože zabranjuje ubijanje ljudi. Tvrdiš da si ubio energumena, čoveka kojeg je opseo demon. Nakon te činjenice, to jest ubijanja čoveka, ponovo ću te citirati, nisi primetio nikakve spektakularne efekte. Kako si onda siguran da to nije bio... – Dosta – prekinu ga Geralt. – Dosta s tim, Gvinkampe, te aluzije ne vode nikuda. Hoćeš činjenice? Molim lepo, evo ih. Ubio sam, jer je tako trebalo. Ubio sam kako bih spasao živote drugih ljudi. A dozvolu za to sam baš tada dobio od zakona. Dodeljena mi je hitno, pritom dosta pompeznim rečima. Stanje više nužde, okolnost koja uključuje nezakonitost zabranjenog čina, žrtvovanje jednog dobra u cilju spasavanja drugog dobra, stvarna i neposredna pretnja. Istina, bilo je stvarno i bilo je neposredno. Žalite što niste videli tog opsednutog u akciji, ono što je pravio, za šta je bio sposoban. Malo znam o filozofskim i metafizičkim aspektima demona, ali njihov fizički aspekt vrlo je spektakularan. Može da zapanji, verujte mi na reč. – Verujemo – potvrdi Pinet, iznova razmenjujući poglede s Carom. – I te kako verujemo. Jer smo i mi ponešto viđali. – Ne sumnjam – veštac iskrivi usne. – I nisam sumnjao u Oksenfurtu na tvojim predavanjima. Videlo se da se razumeš u stvar. Faktički mi je tada koristila teorijska osnova, s tim vukom i čovekom. Znao sam u čemu je stvar. Oba ta slučaja imala su identičnu pozadinu. Kako si ti ono rekao, Cara? Metoda? Tehnika? Onda je to bila čarobnjačka metoda i isto čarobnjačka tehnika. Neki čarobnjak je zaklinjalicama izazvao demona, silom ga je izvukao iz njegovog plana, s očiglednom namerom da ga iskoristi za svoje magične ciljeve. Na tome se zasniva demonska magija. – Goetija. – Na ovome se zasniva goetija: izazvati demona, iskoristiti ga, a potom osloboditi. Teorija tako kaže. Zato što se u praksi dešava da čarobnjak demona, umesto da ga oslobodi pošto ga iskoristi, magično zatvori u telo nekakvog nosioca. U telo vuka, na primer. Ili čoveka. Jer čarobnjak, po uzoru na Alzura i Idarana, voli da malo eksperimentiše. Posmatra šta će učiniti demon u tuđoj koži, kada ga pusti na slobodu. Zato što je čarobnjak, kao i Alzur, bolesni perverznjak koji uživa i zabavlja se dok gleda kako demon seje ubistva. Događalo se to, zar ne?

– Razne stvari su se događale – reče otegnuto Harlan Cara. – Glupo je generalizovati, a nisko prebacivati. Da te podsetim na vešce koji se nisu gnušali pljačke? Koji se nisu ustezali da rade kao plaćene ubice? Treba li da te podsetim na psihopate koje su nosile medaljone s mačijom glavom, a isto su ih tako zabavljala naokolo posejana ubistva? – Gospodo – Pineti podiže ruku, zadržavajući vešca koji se spremao za repliku. – Ovo nije sednica gradskog veća, stoga ne licitirajte anama i patologijama. Valjda je razumnije priznati da niko nije savršen, svako ima mane, a patologija nije strana čak ni nebeskim bićima. Navodno. Usredsredimo se na problem koji imamo, a koji je potrebno rešiti. – Goetija je – poče Pineti posle dugog ćutanja – zabranjena, jer je to sumanuto opasna procedura. Samo izazivanje demona ne iziskuje, nažalost, ni najveće znanje, ni najviše magijske sposobnosti. Dovoljno je posedovati neki od nekromantskih grimoara, a njih je mnogo na crnom tržištu. Međutim, teško je zavladati izazvanim demonom bez znanja i umeća. Samouki goeta može da govori o sreći ukoliko se izazvan demon jednostavno izvuče, oslobodi i pobegne. Jer mnogi od njih završe rastrgnuti u komade. Stoga je na izazivanje demona i bilo kakvih drugih bića iz planova elemenata i paraelemenata stavljena zabrana i zaprećene su stroge kazne. Postoji ipak mesto koje nije obuhvaćeno kontrolom. – Zamak Risberg. Naravno. – Naravno. Risberg se ne može kontrolisati. Sistem kontrole goetije, o kojem sam govorio, ipak je upravo ovde stvoren. Kao rezultat eksperimenata izvođenih ovde. Zahvaljujući ovde sprovođenim testovima, sistem se i dalje usavršava. Ovde se sprovode i druga ispitivanja, vrše se drugi eksperimenti. Vrlo različitog karaktera. Ovde se ispituju različite stvari i pojave, vešče. Razne stvari se ovde rade. Nisu uvek legalne i nisu uvek moralne. Cilj opravdava sredstva. Takav natpis bismo mogli ovde okačiti iznad kapije. – Ali ispod inskripcije bi – dodade Cara – trebalo dodati: „Šta nastane u Risbergu, ostaje u Risbergu“. Ovde se eksperimenti rade pod nadzorom. Sve se kontroliše. – Očigledno ne sve – kiselo utvrdi Geralt. – Jer vam je nešto promaklo. – Nešto je promaklo. – Pineti je imponovao spokojem. – Trenutno u zamku radi osamnaest majstora. Uz to, više od pola stotine učenika i polaznika. Većinu njih od majstorskog stepena dele samo formalnosti.

Plašimo se... Imamo osnova da verujemo da je neko iz te brojne grupe poželeo da se igra goetijom. – Ne znate ko? – Ne znamo. – Harlanu Cari ne zadrhta kapak. Ali veštac je znao da laže. – U maju i početkom juna su se – čarobnjak nije čekao dalja pitanja – desila tri velika zločina u blizini. U blizini, što znači ovde, na Pogorju, najmanje dvanaest, a najviše nekih dvadeset milja od Risberga. Svaki put su u pitanju bila šumska naselja, kolonije drvoseča i drugih šumskih radnika. U naseljima su pobijeni svi stanovnici, nije ostao niko živ. Obdukcija leševa nas je uverila da je te zločine morao izvršiti demon. Tačnije, energumen, nosilac demona. Demona koji je izazvan ovde u zamku. – Imamo problem, Geralte iz Rivije. Moramo ga rešiti. I računamo da ćeš nam ti u tome pomoći.

Prenos materije je prefinjena, istančana i suptilna stvar, stoga se pre pristupanja teleportaciji strogo preporučuje pražnjenje i oslobađanje bešike. Džefri Monk, Teorija i praksa korišćenja teleportacionih portala

Deseto poglavlje Ukljeva je, kao i obično, frktala i mrštila se čim je videla ašu, u njenom frktanju odzvanjali su strah i protivljenje. Nije volela kada joj veštac obavija glavu. Još manje je volela ono što je sledilo nakon obavijanja. Geralt se nimalo nije čudio kobili. Zato što ni on to nije voleo. Nije mu pristajalo, razume se, frktanje i rzanje, ali nije se suzdržavao da izrazi negodovanje na drugačiji način. – Zaista me čudi – začudi se po ko zna koji put Harlan Cara – tvoja averzija prema teleportaciji. Veštac nije nastavio diskusiju. Cara to nije očekivao. – Prenosimo te – nastavi – već više od nedelju dana, a ti svaki put slažeš facu kao da si osuđenik kojeg vode na gubilište. Obični ljudi, njih mogu da razumem, za njih je prenos materije i dalje strašna i nezamisliva stvar. Mislio sam ipak da si ti, veštac, vičniji u pitanjima magije. Ovo više nisu vremena prvih portala Džefrija Monka! Teleportacija je danas opšta i apsolutno bezbedna stvar. Teleporti su bezbedni. A teleporti koje ja otvaram bezbedno su patentovani. Veštac uzdahnu. Nekoliko puta mu se desilo da vidi efekte delovanja bezbednih teleportova, učestvovao je i u segregaciji ostataka ljudi koji su se koristili teleportima. Otuda je znao da se deklaracija o bezbednosti teleportacionih portala mogla staviti u isti koš kao i tvrdnje: moj pas ne ujeda, moj sin je dobar momak, ovaj bigos je svež, novac ću vratiti najkasnije prekosutra, noć sam provela kod prijateljice, brinem isključivo

za dobro otadžbine kao i odgovorićeš samo na nekoliko pitanja i odmah ćemo te pustiti. Međutim, nije bilo izlaza ni alternative. U skladu s planom donetim u Risbergu, Geraltov zadatak bio je da svakodnevno patrolira po odabranim rejonima Pogorja i tamo smeštenim varošima, kolonijama, naseljima i selima – mestima za koja su Pineti i Cara strahovali da će ih energumen sledeće napasti. Ta naselja su bila rasejana po čitavom Pogorju, katkad vrlo daleko jedno od drugog. Geralt je morao priznati i prihvatiti činjenicu da bez pomoći teleportacione magije uspešno patroliranje ne bi bilo moguće. Pineti i Cara su konstruisali portale za konspiraciju na kraju kompleksa Risberga, u velikoj praznoj prostoriji što vapije za remontom, u kojoj je smrdelo na plesan, paučina se lepila za lice, a isušeni mišiji brabonjci krckali su pod čizmama. Nakon aktiviranja čini, na zidu pokrivenom tragovima i ostacima nekakvog maziva pojavljivao se crveni svetleći obris vrata – tačnije rečeno kapije – iza kojih se klupčala neprozirna, opalescentna svetlost. Geralt je primorao umotanu kobilu da uđe u tu svetlost – i tada je nastupala neprijatnost. Pred očima je bleštalo, zatim ne bi moglo da se vidi, čuje ni oseti bilo šta – osim hladnoće. Unutar crnog ništavila, usred tišine, bezobličja i bezvremja hladnoća je bila jedino što se osećalo, sva ostala čula teleport je isključivao i gasio. Na sreću, samo na delić sekunde. Delić je prolazio, realan svet bleštao je pred očima, a konj je frkćući od užasa udarao potkovicama o tvrdu zemlju stvarnosti. – Razumljivo je što se konj plaši – Cara još jedanput zaključi. – Međutim, tvoj je strah, vešče, potpuno iracionalan. Strah nikada nije iracionalan, suzdrža se Geralt od ispravke. Izuzimajući psihičke poremećaje. To je jedna od prvih stvari kojima su učili male vešce. Dobro je osećati strah. Osećaš strah, znači da postoji nešto čega se treba bojati, prema tome, budi oprezan. Ne treba savlađivati strah. Dovoljno je da mu ne podlegneš. I valja učiti od njega. – Suve Stene. – Postaraj se da pre zalaska sunca stigneš do Javorovine. Odatle ćemo te mi pokupiti, ja ili Pineti. Spreman si? – Na sve. Cara mahnu kroz vazduh rukom i štapićem, kao da je dirigovao orkestrom. Geraltu se čak činilo da čuje muziku. Čarobnjak pevljivo izgovori zaklinjalicu, dugu, zvučnu kao recitovana pesma. Na zidu

blesnuše zrakaste linije, spajajući se u svetleći četvorougaoni obris. Veštac opsova sebi u bradu, umiri pulsirajući medaljon, ćušnu kobilu petama i primora je da kroči u mlečno ništavilo. • Crnilo, tišina, bezobličje, bezvremje. Hladnoća. I odjednom blesak i potres, topot kopita o tvrdu zemlju. Zločini za koje su čarobnjaci sumnjičili energumena, nosioca demona, izvršeni su u okolini Risberga, na nenaseljenim terenima zvanim Tukajsko pogorje, brdskom vencu obraslom prastarom prašumom koje deli Temeriju od Bruge. Neki su govorili da je venac dobio naziv zahvaljujući legendarnom junaku po imenu Tukaj, ili nečemu sasvim drugom, kako su drugi tvrdili. Budući da u regionu nije bilo drugih brda, postao je običaj jednostavno govoriti Pogorje, i taj skraćeni naziv se javljao na mnogim mapama. Pogorje se protezalo pojasom dugim nekih sto, a širokim dvadeset do trideset milja. Pogotovo je u zapadnom delu bilo obuhvaćeno intenzivnim uživanjem šume i šumarskom proizvodnjom. Vršena je široko zamišljena seča, razvijali su se industrija i zanati u vezi sa sečom i šumom. Na pustoši su nastale varoši, kolonije, naseobine i logori ljudi koji su se bavili šumarskim zanatstvom, stalno ili provizorno, uređene kako tako ili bilo kako, veće, srednje, manje ili sasvim malecne. Kako su čarobnjaci procenjivali, danas je po čitavom Pogorju postojalo oko pola stotine takvih naselja. U tri naselja je počinjen masakr iz kojeg se niko nije živ izvukao. • Suve stene, kompleks niskih krečnjačkih brežuljaka opasanih gustim šumama, bio je deo Pogorja isturen najdalje na zapad, zapadna rubež rejona patroliranja. Geralt je već bio tu, prepoznao je teren. Na proplanku kod šume bila je izgrađena krečana, velika peć za spaljivanje krečnjaka. Krajnji proizvod takvog spaljivanja bio je negašeni kreč. Kada su bili tu zajedno, Pineti mu je objašnjavao za šta služi taj kreč, ali Geralt nije pažljivo slušao i uspeo je da zaboravi. Kreč – kakav god – nalazio se daleko

van sfere njegovih interesovanja. Ali kraj peći je nastala ljudska kolonija za koju je pomenuti kreč bio osnova egzistencije. Poverena mu je zaštita tih ljudi. I samo je to bilo važno. Pekači su ga prepoznali, jedan mu je mahnuo šeširom. Uzvratio je pozdrav. Radim svoje, pomisli. Radim ono što treba. Ono za šta će mi platiti. Usmeri Ukljevu ka šumi. Pred njim je bilo nekih pola sata jahanja šumskim putem. Oko milje ga je delilo od sledećeg naselja. Zvanog Popićeva seča. • U toku dana je veštac prevaljivao razdaljinu od sedam do deset milja – u zavisnosti od okoline, to je značilo da je posećivao od nekoliko do čak petnaestak naseobina i dospevao na ugovoreno mesto, s kojeg bi ga pre zalaska sunca neko od čarobnjaka teleportovao nazad u zamak. Sutradan se šema ponavljala, mada je patrolirao u drugom rejonu Pogorja. Geralt je rejone nasumice birao, izbegavajući rutinu i šemu koja se lako mogla dešifrovati. Osim toga, zadatak se pokazao kao dosta monoton. Monotonija ipak nije smetala vešcu, navikao je na nju u svom poslu, u većini slučajeva samo su strpljivost, istrajnost i konsekventnost garantovali uspešan lov na čudovište. Uostalom, sve do sada – nije to bilo beznačajno – niko nikada nije bio voljan da za njegovu strpljivost, istrajnost i konsekvenciju plati jednako darežljivo kao čarobnjaci iz Risberga. Stoga nije mogao da se žali, trebalo je da radi svoje. Čak i ne verujući preterano u uspeh poduhvata. • – Čim sam došao u Risberg – skrenu pažnju čarobnjacima – predstavili ste me Ortolanu i svim volšebnicima višeg ranga. Čak i da pretpostavimo da nije bilo krivca za goetiju i masakr među tim čarobnjacima višeg ranga, vest o vešcu u zamku morala se raširiti. Vaš vinovnik, ukoliko postoji, začas će shvatiti u čemu je stvar, te će se pritajiti, obustaviće svaku radnju. U potpunosti. Ili će sačekati da ja odem, pa će je tada nastaviti.

– Insceniraćemo tvoj odlazak – odgovori Pineti. – Tvoj dalji boravak u zamku biće tajna. Bez brige, postoji magija koja garantuje tajnost onoga što treba da ostane tajna. Veruj nam, uspećemo da se poslužimo takvom magijom. – Dakle, svakodnevno patroliranje, po vašem mišljenju, ima smisla? – Dakle, ima. Radi svoje, vešče. Za ostalo ne brini. Geralt svečano obeća sebi da neće brinuti. Međutim, sumnje je imao. I nije do kraja verovao čarobnjacima. Imao je svoja podozrevanja. Ali nije nameravao da ih otkrije. • U Popićevoj seči bodro su lupale sekire i škripale testere, mirisalo je na sveže drvo i smolu. Zanesenim krčenjem šume ovde se bavio drvoseča Popić s brojnom porodicom. Stariji članovi porodice sekli su i testerisali, mlađi su okresivali grane s obaljenih stabala, najmlađi su nosili suvarke. Popić ugleda Geralta, zabi sekiru u panj, obrisa čelo. – Zdravo. – Veštac priđe bliže. – Šta ima kod vas? Sve je u redu? Popić ga je gledao dugo i turobno. – Loše je – napokon reče. – Zbog? Popić je dugo ćutao. – Ukrali su testeru – konačno zareža. – Ukrali su testeru! Pa kako to, a? Zašto vi idete po proplancima, gospodine, a? A zašto Torkvi! sa svojima trči tamo-amo po šumama, a? Tobož stražarite, a? A testere kradu! – Pozabaviću se time – Geralt glatko slaga. – Pozabaviću se tim pitanjem. Zbogom. Popić pljunu. • U narednoj Seči, ovog puta Pupavčevoj, sve je bilo u redu, niko nije ugrožavao Pupavca i verovatno ništa nije ukradeno. Geralt čak nije ni zaustavio Ukljevu. Uputio se ka sledećem naselju. Zvanom Varionica.

• Premeštanje između naselja olakšavali su šumski putevi razrovani kolskim točkovima. Geralt je često naletao na zaprege, kako na one natovarene šumarskim proizvodima, tako i na prazne, koje tek idu po tovar. Sretao je i grupe putnika pešaka, gužva je bila iznenađujuće velika. Čak je i u dubini prašume retko bilo pusto. Iznad paprati, poput hrbata narvala iz morskih talasa, ponekad se pomaljala zadnjica žene koja četvoronoške skuplja jagode ili neki drugi šumski pokrov. Povremeno se između drveća krutim korakom vrzmalo nešto što je po stavu i liku podsećalo na zombija, a u stvarnosti je ipak bio dedica koji traži gljive. Ponekad je nešto lomilo suvarke usred luđačkog vriska – bila su to deca, podmladak drvoseča i ugljara, naoružana lukovima napravljenim uz pomoć štapa i kanapa. Zadivljujuće je bilo koliko štete su deca mogla pričiniti u prirodi pomoću tako primitivne opreme. Zastrašivala je pomisao da će podmladak jednom porasti i segnuti za profesionalnom opremom. • Varoš Varionica, u kojoj je takođe vladao mir i ništa nije ometalo rad ni ugrožavalo radnike, svoj naziv – kako originalno – dobila je po potaši koja je tu varena, sredstvu cenjenom u staklarskoj i sapunarskoj industriji. Kako su čarobnjaci objasnili Geraltu, potaša se dobijala iz pepela drvenog uglja koji su spaljivali u blizini. Geralt je već posetio – i nameravao je tog dana da poseti – okolna naselja ugljara. Najbliže je nosilo naziv Hrastovac, a put ka njemu faktički je vodio pokraj moćne skupine ogromnih hrastova starih nekoliko stotina godina. Čak i u podne, čak i pri jarkom suncu i vedrom nebu, pod hrastovima je uvek ležala mračna tmina. Upravo je kraj hrastova, pre nepunih nedelju dana, Geralt prvi put naišao na konstabla Torkvila i njegov odred. •

Kada su u galopu istrčali iza hrastova i opkolili ga sa svih strana, u zelenim maskirnim odelima, s dugačkim lukovima na leđima, Geralt ih je odmah okarakterisao kao Šumare, članove proslavljene lovačke paraformacije, koji su sami sebe nazivali Stražarima prašume, a bavili su se lovom na neljude, naročito vilenjake i drijade, i ubijanjem pomenutih na prefinjen način. Dešavalo se da su Šumari optuživali šumske putnike da su u dosluhu s neljudima ili da trguju s njima, i za jedno i za drugo su im pretili linčom, a dokazati nevinost bilo je teško. Stoga je susret kraj hrastova imao izgleda da bude drastično žustar – Geralt je odahnuo s olakšanjem kad se ispostavilo da su zeleni jahači u stvari čuvari zakona koji ispunjavaju svoje obaveze. Komandant, crnpurast tip prodornog pogleda, predstavivši se kao konstabl u službi bajlifa iz Gors Velena, drsko i nabusito je zatražio Geraltu da mu otkrije ko je, a kada je saznao, poželeo je da vidi veščevski znak. Medaljon sa zubatim vukom ne samo što je prihvaćen kao zadovoljavajući dokaz već je pobudio izrazito divljenje čuvara zakona. Činilo se da je uvažavanje obuzelo i samog Geralta. Konstabl je sjahao s konja, zamolio Geralta da učini isto i pozvao ga da na trenutak porazgovaraju. – Ja sam Frans Torkvil. – Konstabl zbaci sa sebe privid nadobudnog službenika i pokaza se kao spokojan i konkretan čovek. – A ti si veštac Geralt iz Rivije. Onaj isti Geralt iz Rivije koji je pre mesec dana u Ansegisu spasao od smrti ženu i dete, ubivši čudovište ljudoždera. Geralt stisnu usne. Već je uspešno zaboravio na Ansegis, na čudovište s pločicom i na čoveka koji je poginuo njegovom krivicom. Dugo ga je to jelo, napokon je uspeo da ubedi sebe da je uradio koliko je mogao, da je dvoje spasao, a čudovište više nikoga neće ubiti. Sada se sve vratilo. Frans Torkvil verovatno nije primetio kako se veščevo lice smračilo nakon njegovih reči. A ukoliko je i primetio, nije se potresao. – Vešče, ispada da – nastavi – obojica iz istih razloga jašemo ovim čestarima. Loše stvari su od proleća počele da se dešavaju na Tukajskom pogorju, ovde je došlo do vrlo rđavih zbivanja. Vreme je da se stavi tačka na to. Nakon masakra u Krivuljama savetovao sam čarobnjacima iz Risberga da unajme vešca. Kako vidim, poslušali su me, premda ne vole da slušaju.

Konstabl skinu šešir i otrese ga od iglica i semenja. Nosio je kapu identičnog kroja kao i Neven, samo što je filc bio slabijeg kvaliteta. I umesto perom egreta, ukrašena je bila repnim perom lovnog fazana. – Već dosta vremena brinem o zakonu i redu na Pogorju – nastavi, gledajući Geralta u oči. – Bez hvalisanja, ali mnogo zločinaca sam ulovio, s mnogima od njih sam zakitio suve grane. Ali ovo što se danas ovde radi... Za to je dodatno potreban neko takav kao ti. Neko ko se snalazi u činima i ko se u čudovišta razume, ko se neće ni stvora, ni aveti, ni aždaje uplašiti. Dobro je, zajedno ćemo stražariti i štititi ljude. Ja za moju bednu platu, ti za novac čarobnjaka. Zanima me, koliko ti plaćaju za taj posao? Petsto novigradskih korona, prenesenih avansom na bankovni račun, Geralt nije imao nameru da otkriva. Za toliko su čarobnjaci iz Risberga kupili moje usluge i moje vreme. Petnaest dana mojeg vremena. A po isteku petnaest dana, bez obzira na ono što se dogodi, uplaćuju mi još dvaput toliko. Darežljivo. Više nego zadovoljavajuće. – Dabome, sigurno ne plaćaju malo. – Frans Torkvil brzo shvati da odgovor neće dočekati. – Mogu to da priušte. A tebi će samo reći: nikakav novac ovde nije prevelik. Jer to je užasna stvar, vešče. Užasna, mračna i neprirodna. Glavu dajem da je zlo koje je ovde ludovalo došlo iz Risberga. Ako ništa, čarobnjaci su pobrkali nešto u toj njihovoj magiji. Jer ta njihova magija je kao vreća zmija: koliko god jako da zavežeš, na kraju uvek ispuza nešto otrovno. Konstabl krišom pogleda u Geralta, bio mu je dovoljan taj pogled da shvati da mu veštac neće odati ništa, nikakve detalje dogovora s čarobnjacima. – Upoznali su te s detaljima? Ispričali su ti šta se zbilo u Tisama, Krivuljama i Rogovizni? – Donekle. – Donekle – ponovi Torkvil. – Tri dana posle Beleteina, varoš Tise, ubijeno devet drvoseča. Polovina maja, naseobina testeraša u Krivuljama, ubijenih dvanaestoro. Početak juna, Rogovizna, kolonija ugljara. Petnaest žrtava. Takvo je donekle stanje do današnjeg dana, vešče. Jer to nije kraj. Glavu dajem da nije kraj. Tise, Krivulje, Rogovizna. Tri masovna zločina. Dakle, nije nesreća na poslu, nije demon koji se otrgao i pobegao, kojeg goeta fušer nije uspeo

da savlada. To je premeditacija, planirana akcija. Neko je tri puta zatvorio demona u nosiocu i tri puta ga poslao da ubija. – Ja sam već mnogo toga video. – Mišići na konstablovim vilicama silno zaigraše. – Mnogo bojišta, vrlo mnogo leševa. Napade, otimačine, najezde bandita, krvave rodovske osvete i nasrtaje, čak i jednu svadbu s koje su izneli šest mrtvaka, uključujući i mladoženju. Ali da neko seče tetive da bi zatim obogaljene klao? Da skalpira? Zubima pregriza grla? Žive raskida, iz trbuha izvlači creva? A na kraju, od odsečenih glava piramide slaže? Pitam, sa čime mi to imamo posla ovde? To ti čarobnjaci nisu kazali? Nisu ti pojasnili za šta će im veštac? Za šta je veštac potreban čarobnjacima iz Risberga? Toliko da su ga ucenom morali naterati na saradnju? Čarobnjaci bi svakako spretno izašli na kraj sa svakim demonom, sa svakim nosiocem, i to bez specijalnog truda. Fulmen sphaericus, Sagitta aurea, prve dve čini, što na pamet padaju, od mnogih čijem se dejstvu može izložiti energumen s razdaljine od sto koraka i upitno je da li bi preživeo dejstvo. Ali ne, čarobnjaci više vole vešca. Zbog čega? Odgovor je jednostavan: čarobnjak je postao energumen, konfrater, kolega. Neko od kolega po profesiji izaziva demone, dozvoljava im da uđu u njega i naređuje im da ubijaju. Već je tri puta to uradio. Ali čarobnjaci nikako ne mogu da spale kolegu loptastom munjom niti da ga probuše zlatnom strelom. Za kolegu je potreban veštac. Nije mogao, niti je hteo to da kaže Torkvilu. Nije mogao i nije hteo da mu govori ono što je kazao čarobnjacima u Risbergu. A na šta su oni reagovali s omalovažavanjem. Sasvim primerenim banalnosti. • – I dalje to radite. I dalje se bavite tom, kako je ono zovete, goetijom. Izazivate ta bića, izvlačite ih iz njihovih sfera, iza zatvorenih vrata. Stalno ista pesma: kontrolisaćemo ih, savladati, primoraćemo ih na poslušnost, upregnućemo ih u posao. Stalno isto opravdanje: saznaćemo njihove tajne, nateraćemo ih da obelodane tajne i zagonetke zahvaljujući čemu ćemo umnogostručiti moć sopstvene magije, lečićemo i isceljivati, eliminisaćemo bolesti i elementarne katastrofe, učinićemo svet boljim, a čoveka srećnijim. I stalno se ispostavlja da je to laž, da vas samo zanima sopstvena moć i vlast.

Videlo se da je Cara pucao od želje da ripostira, ali Pineti ga je zaustavio. – A što se tiče bića iza zatvorenih vrata – nastavi Geralt – što ih zbog praktičnosti zovemo demonima, sigurno znate isto što i mi, vešci. Ono što smo utvrdili još odavno, što je zapisano u veščevskim protokolima i hronikama. Demoni vam nikada, ama baš nikada neće odati nikakve tajne niti zagonetke. Nikad vam neće dati da ih upregnete u posao. Oni dopuštaju da ih izazivate i dovodite u naš svet samo s jednim ciljem: žele da ubijaju. Jer to vole. I vi to znate. Ali im to omogućavate. – Da možda – reče Pineti nakon dužeg ćutanja – pređemo s teorije na praksu. Mislim da je u veščevskim protokolima i hronikama zapisano ponešto i o njoj. A barem od tebe, vešče, ne očekujemo moralne traktate, već pre praktična rešenja. • – Drago mi je što smo se upoznali. – Frans Torkvil pruži ruku Geraltu. – A sada na posao, u obilazak. Da stražarimo, ljude da štitimo. Za to smo stvoreni. – Za to. Već u sedlu, konstabl se nagnu. – Kladim se – reče tiho – da ovo što ću ti sada reći i sam vrlo dobro znaš. Ali kazaću to uprkos svemu. Pazi, vešče. Budi oprezan. Nećeš da pričaš, ali ja znam svoje. Čarobnjaci su te sasvim sigurno unajmili da popraviš ono što su oni pokvarili, da počistiš prljavštinu koju su sami naneli. Ali ako nešto pođe po zlu, oni će tražiti žrtvenog jarca. A ti si veoma podoban za to. • Nebo nad šumom poče se smrkavati, iznenadni vetar zašume u krošnjama drveća. Zatutnji daleki grom. •

– Ako nije oluja, onda su poplave – utvrdi Frans Torkvil pri njihovom narednom susretu. – Svaki drugi dan grmi i pada. A posledice su takve da je sve tragove koje tražiš kiša zatrla. Zgodno, zar ne? Baš kao po porudžbini. I to mi miriše na čarobnjaštvo, konkretno na Risberg. Vele da čarobnjaci umeju da umese vreme. Da izazovu magični vetar, a prirodni da začaraju kako bi duvao kada oni žele. Da pojuruju oblake, bude kišu ili grad, a i oluju da podstaknu na njihov poziv. Kada im to ide naruku. Kako bi, na primer, izbrisali tragove. Šta kažeš ti na to, Geralte? – Istina je da čarobnjaci mogu dosta toga – odgovori. – Vremenom su upravljali oduvek, od Prvog iskrcavanja, koje se navodno nije okončalo katastrofalno samo zahvaljujući činima Jana Bekera. Ali kriviti volšebnike za sve nesreće i nepogode jeste preterivanje. Na kraju krajeva, govoriš o prirodnim pojavama, Frans. Jednostavno je takva sezona. Sezona oluja. • Poterao je kobilu. Sunce se već naginje ka zapadu, pre sumraka je nameravao da obavi patrolu u još nekoliko naselja. Najbliža je bila kolonija ugljara, smeštena na poljani zvanoj Rogovizna. Kada je bio tamo prvi put, društvo mu je pravio Pineti. • Teren masakra, na Geraltovo iznenađenje, umesto da bude sumorno i u širokom luku zaobilaženo utočište, pokazao se kao mesto puno ljudi gde je cvetao posao. Ugljari – sami su sebe zvali prašinarima – upravo su naporno radili na izgradnji nove ugljare, konstrukcije koja služi za spaljivanje drvenog uglja. Ova ugljara bila je kupolasto formirana gomila drva, ne nekakva neuredna hrpa, već brižljivo i ravno složena gomila. Kada su Geralt i Pineti skrenuli na poljanu, zatekli su ugljare kako oblažu ovu gomilu mahovinom i revnosno je posipaju zemljom. Druga ugljara, ranije izgrađena, već je radila, to jest uveliko se dimila. Čitava poljana bila je obavijena dimom koji je nagrizao oči, oštar miris smole napadao je nozdrve. – Koliko je vremena prošlo... – veštac se nakašlja. – Koliko si rekao da je vremena prošlo otkad je došlo...

– Ravno mesec dana. – A ljudi ovde rade kao da ništa nije bilo? -.Postoji velika potreba za drvenim ugljem – objasni Pineti. – Samo drveni ugalj omogućava da se pri spaljivanju dobije temperatura koja omogućava topljenje metala. Topioničke peći kod Dorijana i Gors Velena ne bi mogle da rade bez uglja, a metalurgija je najvažnija i najrazvijenija grana industrije. Zahvaljujući potražnji, ugljarstvo je unosno, a ekonomija je, vešče, kao priroda, ne podnosi vakuum. Ubijene ugljare su sahranili tamo, eno, vidiš li kurgan? Svež pesak se još žuti. A na njihovo mesto su došli novi. Ugljara se dimi, život ide dalje. Sjahali su s konja. Ugljari im nisu posvetili pažnju, bili su previše zauzeti. Ako su nekoga i interesovali, onda su to bile žene i deca koja su trčkarala među kolibama. – Dabome. – Pineti pogodi pitanje, pre nego što ga veštac postavi. – Među sahranjenima ispod kurgana bila su i deca. Troje. Tri žene. Devet muškaraca i momaka. Hajde sa mnom. Ušli su između hvatova drva koja su se sušila. – Nekoliko muškaraca je – govorio je čarobnjak – ubijeno na mestu, smrskane su im glave. Ostali su bili paralisani i neutralisani, oštrim predmetom su im presečene tetive na nogama. Mnogima su, uključujući i svu decu, bile polomljene ruke. Paralisane su poubijali. Rastrgnuta su im grla, rasporeni trbusi, otvoreni grudni koševi. Odrana im je koža s leđa, skalpirani su. Jednoj ženi... – Dovoljno je. – Geralt je gledao u crne tragove krvi koji su se i dalje videli na brezovim stablima. – Dovoljno je, Pineti. – Valja da znaš s kim... sa čim imamo posla. – Već znam. – Još samo poslednji detalj. Nedostaju tela. Svim ubijenim ljudima odsečene su glave. I složene su u piramidu, ovde, baš na ovom mestu. Glava je bilo petnaest, tela trinaest. Dva tela su nestala. – Prema skoro identičnoj šemi su se – nastavi čarobnjak nakon kratke pauze – obračunali sa stanovnicima dveju drugih naseobina, Tisa i Krivulja. U Tisama je ubijeno devetoro ljudi, a u Krivuljama dvanaestoro. Sutra ću te odvesti tamo. Danas ćemo još skoknuti u Novu Smolarnicu, nije daleko. Videćeš kako izgleda proizvodnja drvne smole i katrana. Kada ti sledeći put dođe da nešto mažeš katranom, znaćeš otkuda potiče.

– Imam pitanje. – Reci. – Stvarno ste morali da pribegnete uceni? Niste verovali da ću svojom voljom doći u Risberg? – Mišljenja su bila podeljena. – Čija je ideja bila da me u Keraku smestite u tamnicu, zatim oslobodite, ali konstantno držite u šaci sa sudom? Kome je to palo na pamet? Koral, zar ne? Pineti ga pogleda. Dugo ga je posmatrao. – Istina – napokon prizna. – To je bila njena ideja. I njen plan. Da te smestimo, oslobodimo, držimo u šaci. A na kraju da sredimo da postupak bude obustavljen. Sredila je to odmah nakon tvog odlaska, kartoteka u Keraku ti je čista kao suza. Imaš li druga pitanja? Ne? Onda hajmo u Novu Smolarnicu, bacićemo pogled na katran. Potom ću otvoriti teleport i vratićemo se u Risberg. Hteo bih još uveče da skočim s mušicom do moje rečice. Vodeni cvetovi se roje, pastrmka će tražiti hranu... Jesi li pecao nekada, vešče? Privlači li te pecanje? – Pecam kada imam merak na ribu. Uvek nosim konopac sa sobom. Pineti je dugo ćutao. – Konopac – konačno prozbori čudnim tonom. – Uže opterećeno komadom olova. S mnogo udica. Na koje stavljaš crve. – Da. A što? – Ništa. Pitam onako. • Kretao se ka Borovini, sledećem ugljarskom naselju, kada je šuma iznenada zaćutala. Zanemeše kreje, utihnuše krici svraka kao nožem presečeni, naglo prestade kuckanje detlića. Šuma je zamrla u užasu. Geralt potera kobilu u galop.

Smrt je naš večiti saputnik. Uvek nam je s leve strane, nadohvat ruke iza nas. Ona je jedini mudar savetodavac na kojeg ratnik može računati. Ako mu se čini da sve ide na zlo i da će za tren biti uništen, ratnik se može obratiti smrti i upitati da li je zaista tako. Smrt će mu tada reći da se vara, da se samo njen dodir računa. A ja te još nisam dodirnula, kazaće. Karlos Kastaneda, Put u Ikstlan

Jedanaesto poglavlje Ugljara u Borovini izgrađena je u blizini krčevine, ugljari su iskorišćavali drvni otpad preostao od seče. Ovde je spaljivanje nedavno počelo, s vrha kupole, kao iz vulkanskog kratera, udarao je stub žućkastog i strašno smrdljivog dima. Taj vonj nije prigušivao miris smrti koji se izdizao iznad poljane. Geralt je skočio s konja. I izvukao mač. Prvi leš, bez glave i oba stopala, ugledao je odmah pored ugljare, krv je isprskala zemlju na humci. Nešto dalje ležala su druga tri tela, izmasakrirana tako da se ne mogu identifikovati. Krv je prodrla u porozan šumski pesak, ostavivši crvene mrlje. Bliže središtu poljane i ognjištu obloženom kamenjem ležala su sledeća dva leša – muškarca i žene. Muškarcu je bilo iskidano grlo, rastrgano tako da su se videli vratni pršljenovi. Žena je gornjim delom tela ležala u vatri, u pepelu, ulepljena kašom iz prevrnutog kazana. Nešto dalje, kraj hvata drva, ležalo je dete, dečkić, možda petogodišnjak. Bio je raskidan napola. Neko – bolje reći nešto – uhvatilo ga je za obe noge i raskidalo. Opazio je sledeći leš, trbuh mu je bio rasporen i creva iščupana. Celom dužinom, to jest neki sežanj debelog creva plus preko tri tankog. Creva su se ravnom, svetlucavom, modroružičastom linijom protezala od leša do kolibe od četinarskih grana i nestajala u njoj.

Unutra, na primitivnom brlogu, ležao je poleđuške mršav muškarac. Odmah je padalo u oči da nikako tu ne pripada. Njegova bogata odeća bila je sva u krvi, kompletno natopljena. Ali veštac nije primetio da je brizgalo, šiktalo ili curilo iz nekog od osnovnih krvnih sudova. Prepoznao ga je, iako mu je lice bilo prekriveno osušenom krvlju. Bio je to onaj dugokosi, mršavi i pomalo feminiziran lepotan Sorel Degerlund, predstavili su mu ga na audijenciji kod Ortolana. I tada je na sebi imao slično opšiven plašt i izvezen dublet, kao i drugi čarobnjaci, sedeo je s drugima za stolom i isto kao i drugi posmatrao vešca s loše skrivenom antipatijom. A sada je ležao, bez svesti, u ugljarskoj kolibi, sav u krvi, a koren šake bio mu je obmotan ljudskim crevima. Izvučenim iz trbušne duplje leša koji je ležao ni deset koraka dalje. Veštac proguta pljuvačku. Da ga ubijem, pomisli, dok je bez svesti? To očekuju Pineti i Cara? Da ubijem energumena? Da eliminišem goetu koji se bavi izazivanjem demona? Iz zamišljenosti ga probudi jauk. Izgledalo je da Sorel Degerlund dolazi svesti. Podiže glavu, zajauka, ponovo pade na brlog. Pridiže se i baci unaokolo izgubljen pogled. Ugleda vešca, otvori usta. Pogleda u svoj trbuh isprskan krvlju. Podiže ruku. Vide šta u njoj drži. I stade kričati. Geralt je posmatrao mač, Nevenov poklon s pozlaćenom nakrsnicom. Pogledao je tanak čarobnjakov vrat. Nabreklu žilu na njemu. Sorel Degerlund odlepi i strže crevo s ruke. Prestao je kričati, samo je stenjao, tresao se. Ustade, najpre četvoronoške, potom na noge. Ispade iz kolibe, osvrnu se, zavrišta i dade se u beg. Veštac ga uhvati za okovratnik, zaustavi u mestu i obali na kolena. – Šta... ovde... – promumla Degerlund, tresući se i dalje. – Šta se... Šta se ovde desi... desilo? – Mislim da znaš šta. Čarobnjak glasno proguta pljuvačku. – Kako sam... Kako sam se našao ovde? Ničega... Ničega se ne sećam... Ničega se ne sećam! Ničega! – U to baš ne verujem. – Invokacija... – Degerlund se uhvati za glavu. – Invocirao sam... On se pojavio. U pentagramu, u krednom krugu... I ušao je. Ušao je u mene. – Verovatno nije prvi put, ne?

Degerlund zarida. Pomalo teatralno. Geralt se nije mogao odupreti takvom utisku. Kajao se što nije zaskočio energumena pre nego što ga je demon napustio. Shvatio je da kajanje nije bilo baš racionalno, svestan je bio koliko je mogla biti opasna konfrontacija s demonom, trebalo bi da bude srećan što ju je izbegao. Ali nije bio srećan. Zato što bi tada barem znao šta da čini. Zar sam morao ja ovamo dospeti, pomisli. Kako nije naleteo Frans Torkvil sa svojim odredom. Konstabl se ne bi ustručavao, niti bi imao skrupula. Umrljan krvlju, zatečen s iznutricama žrtve u ruci, čarobnjak bi smesta dobio omču oko vrata i zanjihao se na prvoj grani na koju se naiđe. Torkvila ne bi zaustavila kolebanja niti sumnje. Torkvil ne bi razmišljao da li bi feminizirani i, bolje reći, žgoljavi čarobnjak ikako bio u stanju da se okrutno obračuna s tolikim ljudima, i to za tako kratko vreme da okrvavljena odeća nije uspela da se osuši, niti da se ukruti. Da li bi stigao da raspoluti dečaka golim rukama. Ne, Torkvil ne bi bio u nedoumici. A ja jesam. Pineti i Cara su bili ubeđeni da neću biti. – Nemoj da me ubiješ... – zaječa Degerlund. – Nemoj da me ubiješ, vešče... Ja više nikada... Nikada više... – Začepi. – Kunem se da nikada... – Začepi. Dovoljno si svestan da koristiš magiju? Da prizoveš ovde čarobnjake iz Risberga? – Imam sigil... Mogu... mogu da se teleportujem u Risberg. – Ne sam. Zajedno sa mnom. Bez trikova. Ne pokušavaj da ustaneš, ostani na kolenima. – Moram ustati. A ti... Ako misliš da teleportacija uspe, onda moraš da staneš blizu mene. Vrlo blizu. – Ma šta kažeš? Pa, šta čekaš? Izvlači taj amulet. – To nije amulet. Kazao sam da je to sigil. Degerlund raskopča okrvavljeni dublet i košulju. Na mršavim grudima imao je tetovažu, dva međusobno ispresecana kruga. Krugovi su bili posuti tačkama različite veličine. Izgledalo je to pomalo kao šema orbita planeta kojoj se Geralt divio u školi u Oksenfurtu.

Čarobnjak izgovori pevljivu zaklinjalicu. Krugovi zasvetleše plavom bojom, tačke crvenom. I počeše se okretati. – Sada. Stani blizu. – Blizu? – Još bliže. Prosto se pribij uz mene. – Molim? – Pribij se uza mene i zagrli me. Degerlundov glas se izmeni. Njegove maločas suzave oči užasno zaplamteše, a usne se gadno iskriviše. – Tako, tako je dobro. Snažno i nežno, vešče. Kao da sam ona tvoja Jenefer. Geralt je shvatio šta se sprema. Ali nije stigao ni da odgurne Degerlunda, niti da ga odalami balčakom mača, nid da ga šljusne oštricom po vratu. Jednostavno nije stigao. U očima mu zablešta prelivajuća svetlost. U deliću sekunde potonu u crno ništavilo. U prodornu hladnoću, u tišinu, bezobličje i bezvremje. • Tvrdo su se prizemljili, pod od kamenih ploča kao da im je skočio u susret. Silina ih je razdvojila. Geralt nije uspeo ni da se osvrne kako valja. Osetio je intenzivan smrad, vonj prljavštine pomešan s mošusom. Povelike i moćne ručerde zgrabiše ga pod pazuh i za vrat, debeli prsti se bez muke sklopiše na bicepsima, palčevi tvrdi kao železo bolno se zariše u nerve, u ručni splet. Sav je obamro, ispusti mač iz paralisane ruke. Pred sobom ugleda grbonju odvratne njuške obasute čirevima, glave pokrivene retkim pramenovima krute kose. Grbonja, široko raširivši krive noge, nišanio je na njega iz velikog samostrela, a tačnije iz arbalesta s dva čelična luka smeštena jedan povrh drugog. Obe četvorograne oštrice strela uperene u Geralta bile su široke dobra dva cola i naoštrene kao britve. Sorel Degerlund stade pred njega. – Kao što si već verovatno shvatio – kaza – nisi dospeo u Risberg. Dospeo si u moje sklonište i kuću. Mesta na kojima zajedno s mojim učiteljem vršim eksperimente za koje u Risbergu ne znaju. Kao što sigurno

znaš, ja sam Sorel Albert Amador Degerlund, magister magicus. Ono što još ne znaš jeste da sam ja onaj koji će ti naneti bol i smrt. Nestaše prividan strah i odglumljena panika, kao da ih je vetar oduvao, nestaše svi prividi. Sve ono, tamo na ugljarskoj poljani, bilo je lažno. Ispred Geralta, obešenog u parališućem zahvatu čvornovatih šapurina, stajao je potpuno drugačiji Sorel Degerlund. Likujući Sorel Degerlund, sav gord i uobražen. Sorel Degerlund koji se zlurado ceri. Osmehom što tera na pomisao o skolopendrama dok se provlače kroz proreze ispod vrata. O raskopanim grobovima. O belim crvima što se vrzmaju po crkotini. I masnim konjskim muvama što mrdaju nožicama u tanjiru supe. Čarobnjak priđe bliže. U ruci je držao čelični špric s dugačkom iglom. – Namagarčio sam te kao dete, tamo na poljani – procedi. – Pokazao si se naivnim poput deteta. Veštac Geralt iz Rivije! Iako ga instinkt nije varao, nije me ubio, pošto nije bio siguran. Zato što je on dobar veštac i dobar čovek. Da ti kažem, dobri vešče, ko su dobri ljudi. To su oni kojima je sudbina uskratila šansu da iskoriste blagodeti zla. Ili oni koji su imali takvu šansu, ali su bili previše glupi da bi je iskoristili. Nije važno u koju grupu spadaš. Dozvolio si da ti se približim, upao si u zamku i garantujem ti da iz nje nećeš izaći živ. Podiže špric. Geralt oseti ubod, a odmah za njim i oštar bol. Bol koji je probadao i mračio pred očima, naprezao čitavo telo, tako užasan bol da se s najvećim naporom suzdržao od vriska. Srce poče da mu udara kao sumanuto, u odnosu na njegov uobičajen puls, četiri puta sporiji od pulsa običnog čoveka, bile su to izuzetno neprijatne tegobe. Pred očima mu potamne, svet oko njega se zakovitla, razmaza i rasplinu. Vukli su ga, blesak magičnih kugli plesao je po oštrim zidovima i tavanicama. Jedan od zidova, skroz pokriven tragovima krvi, bio je okićen oružjem, video je široko zakrivljene handžare, velike srpove, gizarme, sekire, jutarnje zvezde. Sva su nosila tragove krvi. To su koristili u Tisama, Krivuljama i Rogovizni, pomisli svesno. Time su masakrirani ugljari u Borovini. Potpuno je utrnuo, prestao je da oseća bilo šta, nije osetio ni gnječeći stisak ručerdi koje su ga držale. – Buaah-hhhaaa-aaaaahhh-buaaaah! Buaah-haah! Nije odmah shvatio da je to što čuje u stvari radosno kikotanje. Geralt je bio blizu gubitka svesti.

Brutalno su ga posadili u fotelju s visokim naslonom. Napokon je mogao da vidi one koji su ga tu dovukli, sve vreme mu ručerdama satirući pazuhe. Sećao se divovskog ogropatuljka Mikite, telohranitelja Pirala Prata. Ova dvojica su ga pomalo podsećala na njega, mogli bi kako-tako da prođu kao bliski rođaci. Bili su sličnog rasta kao Mikita, slično su smrdeli, slično su bili bez vratova, slično su im, kao u divljih svinja, štrčali zubi ispod donjih usana. Mikita je ipak bio ćelav i bradat, ova dvojica nisu imali brade, a ćube jajastih glava ukrašavalo je nešto što je izgledalo kao zamršena kučina. Oči su im bile sitne i zakrvavljene, uši velike, špicaste i strašno maljave. Na njihovoj odeći bilo je tragova krvi. A dah im je vonjao kao da su se danima hranili isključivo belim lukom, govnom i crknutim ribama. – Buaaaah! Buaah-haah-haah! – Bue, Bang, dosta smejanja, na posao, obojica. Paštore, izađi. Ali budi u blizini. Oba gorostasa izađoše, kloparajući velikim stopalima. Grbonja po imenu Paštor požuri za njima. U veščevom vidnom polju pojavi se Sorel Degerlund. Preobučen, opran, očešljan i feminiziran. Privuče stolicu, sede preko puta, okrenuvši se leđima prema stolu natrpanom knjigama i grimoarima. Posmatrao je vešca, ružno se osmehujući. Uz to se zabavljao klateći medaljon na zlatnom lančiću koji je obmotavao sebi oko prsta. – Počastio sam te – reče ravnodušno – ekstraktom otrova belih škorpija. Neprijatno, zar ne? Ni rukom, ni nogom, ni prstom čak ne možeš da makneš? Niti da namigneš, progutaš pljuvačku? Ali to još nije ništa. Uskoro će početi nekontrolisani pokreti očnih jabučica i oštećenje vida. Zatim ćeš osetiti grčenje mišića, zaista snažno grčenje, sigurno će ti se istegnuti međurebarne tetive. Nećeš uspeti da savladaš škrgutanje zubima, nekoliko zuba ćeš slomiti, to je sigurno. Nastupiće salivacija, i najzad poteškoće u disanju. Ako ti ne dam protivotrov, ugušićeš se. Ali ne brini se, daću ti. Preživećeš, za sada. Mada mislim da ćeš se ubrzo kajati što si preživeo. Objasniću ti u čemu je stvar. Imamo vremena. Ali pre toga bih želeo još da gledam kako postaješ modar. – Posmatrao sam te – nastavi ubrzo – onda, poslednjeg dana juna, na audijenciji. Razmetao si se pred nama arogancijom. Pred nama, ljudima stoput boljim od tebe, ljudima kojima nisi ni do kolena. Video sam,

zabavljalo te je i uzbuđivalo igranje vatrom. Još tada sam odlučio da ti dokažem da se igranje vatrom mora završiti opekotinama, a guranje nosa u magijske i volšebničke stvari ima podjednako bolne konsekvence. Uskoro ćeš se uveriti u to. Geralt je hteo da se pomeri, ali nije mogao. Ekstremiteti i celo telo bili su mu paralizovani i neosetljivi. U prstima na rukama i nogama osećao je neprijatne žmarce, lice mu je kompletno utrnulo, usne kao zašnirane. Sve lošije je video, oči mu je prekrivala i lepila nekakva mutna sluz. Degerlund prebaci nogu preko noge, zanjiha medaljon. Na njemu je bio znak, amblem, plavi emajl. Geralt nije mogao da raspozna. Sve lošije je video. Čarobnjak nije lagao, oštećenje vida se pojačavalo. – Shvataš, stvar je u tome – Degerlund nastavi bezvoljno – što planiram da se visoko popnem u čarobnjačkoj hijerarhiji. U tim namerama i planovima oslanjam se na Ortolana lično, koji ti je poznat iz posete u Risbergu i nezaboravne audijencije. Geralt je imao utisak da mu jezik otiče i ispunjava celu usnu duplju. Pribojavao se da to nije samo utisak. Otrov bele škorpije bio je smrtonosan. On sam nikada nije bio izložen njegovom dejstvu, nije znao kakve posledice bi mogao imati za organizam vešca. Ozbiljno se uzrujao, boreći se iz sve snage s razarajućim toksinom. Situacija nije izgledala najbolje. Izgledalo je da spas ne može očekivati niotkuda. – Pre nekoliko godina – Sorel Degerlund se i dalje napajao tonom svog glasa – postao sam Ortolanov asistent, na to mesto me je designirao Kaptol, a to je potvrdio istraživački tim Risberga. Trebalo je da, kao i moji prethodnici, špijuniram Ortolana i sabotiram njegove sve opasnije ideje. Tu dužnost nisam dugovao samo magijskom talentu, već i lepoti i ličnom šarmu. Kaptol je, naime, starcu dodeljivao asistente kakve je on voleo. – Možda to ne znaš, ali u vreme Ortolanove mladosti među čarobnjacima je bujala mizoginija i bila su moderna muška prijateljstva, koja su vrlo često prelazila u nešto više, a čak i mnogo više. Dešavalo se pak da mladi učenik ili polaznik nije imao izbora, morao je da sluša starije i u tom pogledu. Nekima se to nije previše sviđalo, ali su trpeli to kao neku vrstu pogodnosti. A neki su to zavoleli. U te je spadao, kao što već sigurno pretpostavljaš, Ortolan. Dečačić, kojem je tada pristajao njegov ptičji nadimak8, nakon iskustava sa svojim preceptorom, tokom čitavog svog 8

Lat.: Emberiza hortulana – vrsta ptice, kod nas poznata kao vrtna strnadica. (Prim. prev.)

dugog života ostao je, kako kažu pesnici, entuzijasta i pristalica plemenitih muških prijateljstava i plemenitih muških ljubavi. Kao što znaš, prozom se stvari definišu u kraćim i dosadnijim crtama. O čarobnjakov list očeša se, glasno predući, velika crna mačka repa nakostrešenog poput četke. Degerlund se sagnu, pomazi je i zanjiha pred njom medaljon. Okrenu se, davši znak da mu je igračka dosadna i baci se na lizanje krzna na grudima. – Kao što si nesumnjivo primetio – nastavi čarobnjak – natprosečne sam lepote, dešava se da me žene zovu efeb. Dabome, volim žene, ali protiv pederastije u suštini ništa nisam imao i nemam. Pod jednim uslovom: ako je već prisutna, onda mora da mi pomogne u građenju karijere. – Moja muška strast sa Ortolanom nije iziskivala preteranu požrtvovanost, starac je već odavno prekoračio kako granicu godina u kojima se može, tako i onih u kojima se hoće. Ali postarao sam se da misle drugačije. Da misle da je do kraja izgubio glavu za mnom. Da nema stvari koju bi odbio svom lepom ljubavniku. Da imam njegove šifre, da imam pristup njegovim tajnim knjigama i skrivenim beleškama. Da mi poklanja artefakte i talismane koje pre toga nikome nije otkrio. I da me uči zabranjenim zaklinjalicama. Uključujući i goetiju. I ako su me donedavno mnogi iz Risberga potcenjivali, sada su odjednom počeli da me uvažavaju, porastao sam u njihovim očima. Poverovali su da radim ono o čemu i sami maštaju. I da imam uspeha u tome. – Znaš li šta je transhumanizam? Šta je specijacija? Radijaciona specijacija? Introgresija? Ne? Nemaš zbog čega da se stidiš. Ni ja ne znam mnogo. Ali svi smatraju da znam dosta. Da pod nadzorom i okriljem Ortolana radim istraživanja na usavršavanju ljudskog roda. S uzvišenim ciljem da ih popravim i poboljšam. Da poboljšam kondiciju ljudi, eliminišem bolesti i neravnopravnost, da eliminišem starenje, bla, bla, bla. Evo šta je cilj i zadatak magije. Ići putem starih velikih majstora: Malaspine, Alzura i Idarana. Majstora hibridizacije, mutiranja i genetske modifikacije. Oglasivši dolazak mjaukanjem, crna mačka se opet pojavi. Skoči na čarobnjakova kolena, protegnu se, zaprede. Degerlund ju je ritmično mazio. Mačka zaprede još glasnije, izbacivši kandže uistinu tigrovskih razmera.

– Sasvim sigurno znaš šta je hibridizacija, jer to je drugi termin za ukrštanje. Proces dobijanja ukrštenika, hibrida, kopiladi, zovi to kako hoćeš. U Risbergu aktivno eksperimentišu s tim, već su proizveli bezbrojne čudotvorine, strašila i monstrume. Mali broj je bio za praktičnu široku upotrebu, kao recimo parazojgl, koji čisti gradska smetlišta, paradetlić, koji uništava parazite u drveću, ili mutirana gambuzija, koja proždire larve malaričnih komaraca. Ili vilgozaur, daždevnjak stražar, čijim ubistvom si se hvalio tokom audijencije. Ali oni to smatraju sitnicama, sporednim proizvodima. Ono što njih zaista interesuje jeste hibridizacija i mutacija ljudi i humanoida. Nešto takvo je zabranjeno, ali Risbergu se fućka za naredbe. A Kaptol zatvara oči. Ili, što je još verovatnije, ogrezao je u blaženom i tupom neznanju. – Malaspina, Alzur i Idaran su počeli rad, to je dokumentovano, na malim i običnim stvorenjima kako bi od njih stvorili gigante, kao što su one njihove vije, pauci, košeji i đavo će ga znati šta još. Pa šta onda, pitali su, stoji na putu da se uzme mali i običan bednik i preradi u titana, u nekog snažnog ko bi mogao da radi dvadeset sati dnevno, koga neće bolesti, ko u punoj kondiciji doživljava stotu? Zna se da su hteli to da učine, navodno su to i činili, navodno su bili uspešni. Ali su tajnu svojih hibrida odneli u grob. Čak je i Ortolan, koji je život posvetio proučavanju njihovog rada, malo postigao. Bue i Bang, oni što su te ovamo dovukli, osmotrio si ih? Oni su hibridi, magični ukrštenici ogrova i trolova. Nepogrešivi samostrelac Paštor? Ne, on zapravo jeste, da tako kažem, po slici i prilici, potpuno prirodan rezultat ukrštanja skaradne ženturače s gadnim seljakom. Ali Bue i Bang, ha, oni su izašli pravo iz Ortolanovih epruveta. Pitaćeš: šta će, dovraga, nekome takve gnusobe, zašto, kog đavola, stvarati nešto takvo? Ha, doskora ni sam to nisam znao. Dok nisam video kako se obračunavaju s drvosečama i ugljarima. Bue jednim trzajem može da otkine glavu od vrata, Bang rastrgne dečaka kao da je pečeno pile. A ako im daš neka oštra oruđa, ha! Onda mogu da naprave pokolj da ti pamet stane. Ortolan, kad ga pitaju, priča da je hibridizacija tobože put ka eliminaciji naslednih bolesti, naklapa o povećanju otpornosti na zarazne bolesti, to su ti staračke trice i kučine. Ja znam šta pričam. I ti znaš. Primerci kao što su Bue i Bang, kao i ono sa čega si strgao Idaranovu pločicu, valjaju samo za jedno: za ubijanje. I dobro je, jer su meni baš bila posebna oruđa za ubijanje. U tom pogledu nisam bio siguran u svoje vlastite sposobnosti i mogućnosti. Neosnovano, kako se posle ispostavilo.

– Ali čarobnjaci iz Risberga ukrštaju, mutiraju i genetski modifikuju decu, od sumraka do svitanja. I imaju brojna dostignuća, naproizvodili su takve hibride da čak zastaje dah. Sve su to, po njihovom mišljenju, korisni hibridi koji treba da olakšaju i učine prijatnom ljudsku egzistenciju. Doista, na korak su od stvaranja žene idealno ravnih leđa, kako bi mogao da je krešeš otpozadi i da istovremeno imaš gde da staviš čašu šampanjca i slažeš pasijans. – Ali vratimo se ad rem, to jest mojoj naučnoj karijeri. Budući da ne mogu da se pohvalim opipljivim uspesima, morao sam da stvorim privide tih uspeha. Lako je krenulo. – Znaš li da postoje svetovi drugačiji od naših, pristup kojima nam je odsekla Konjukcija sfera? Univerzumi zvani planovi elemenata i paraelemenata? Koje nastanjuju bića zvana demoni? Dostignuća Alzura et consortes tumačena su time da su oni dobili pristup tim planovima i bićima. Da su uspeli da izazovu ta bića i učine ih poslušnima sebi, da su izvukli od demona njihove tajne i znanje i ovladali njima. Mislim da su to gluposti i izmišljotine, ali svi u to veruju. A šta učiniti kada je vera tako jaka? Kako bi me smatrali nekim ko je blizu otkrivanja tajne starih majstora, morao sam čvrsto uveriti Risberg da umem da izazivam demone. Ortolan, koji se nekada zaista uspešno bavio goetijom, nije hteo da me nauči toj veštini. Dozvolio je sebi da dâ uvredljivo nisku ocenu mojim magijskim veštinama i preporučio mi je da zapamtim gde mi je mesto. Šta ću, za dobro sopstvene karijere ću zapamtiti. Do određenog vremena. Crna mačka, zamorena maženjem, skoči s čarobnjakovih kolena. Odmeri vešca studenim pogledom zlatnih, široko otvorenih očiju. I ode, zadigavši rep. Geralt je sve teže disao, osećao je oštru drhtavicu tela kojom ni na koji način nije mogao da ovlada. Situacija nije izgledala najbolje i samo dve okolnosti bile su obećavajuće, dve su ulivale nadu. Kao prvo, i dalje je bio živ, a dok je živ ima i nade, kako je govorio njegov preceptor u Kaer Morhenu. Druga obećavajuća okolnost bio je Degerlundov naduvani ego i njegova samouverenost. Ispadalo je da se čarobnjak zaljubio u sopstvene reči u ranoj mladosti, i najverovatnije je to bila ljubav njegovog života. – Pošto nisam mogao da postanem goeta – pričao je čarobnjak, vrteći medaljon i neprestano se naslađujući svojim glasom – morao sam da se

pravim da sam goeta. Da simuliram. Poznato je da demon koga goeta izazove često izleće i seje destrukciju. Pa sam posejao. Nekoliko puta. Poklao sam ljude u nekoliko naselja. A oni su poverovali da je to demon. – Začudio bi se koliko su oni lakoverni. Jednom sam uhvaćenom seljaku odsekao glavu i biorazgradivim katgutom sam na to mesto prišio glavu velikog jarca, zamaskiravši šav gipsom i farbom. Nakon čega sam ga demonstrirao mojim učenim kolegama kao teriocefala, rezultat neviđeno teškog eksperimenta u oblasti stvaranja ljudi sa životinjskim glavama, eksperimenta koji je, nažalost, bio uspešan samo delimično, jer pomenuti rezultat nije preživeo. Zamisli, poverovali su. Još više sam porastao u njihovim očima! I dalje čekaju da stvorim nešto što će opstati. Učvršćujem ih u tom mišljenju, prišivajući svaki čas nekakvu glavu za bezglavi leš. – Ali to je bila digresija. Šta sam ono pričao? Aha, o poklanim naseljima. Kao što sam očekivao, majstori iz Risberga su to shvatili kao dela demona ili energumena koje su oni obuzeli. Ali napravio sam grešku, preterao sam. Niko se ne bi uzrujao zbog jednog naselja drvoseča, ali mi smo poklali nekoliko. Uglavnom su radili Bue i Bang, ali i ja sam doprineo prema svojim mogućnostima. – U onoj prvoj koloniji, u Tisama, ili kako već, nisam se preterano istakao. Kada sam video šta Bue i Bang rade, povratio sam, isprskao sam ceo plašt. Morao sam da ga bacim. Plašt od najbolje vune, presvučen krznom od srebrnog nerca, koštao je skoro sto korona. Ali posle mi je sve bolje išlo. Kao prvo, oblačio sam se adekvatno, u radničkom stilu. Kao drugo, zavoleo sam te akcije. Ispostavilo se da je veliko zadovoljstvo odseći nekome noge i posmatrati kako krv brizga iz patrljka. Ili iskopati nekome oko. Ili istrgnuti iz rasporenog stomaka punu šaku još toplih creva... Biću kratak. Zajedno s današnjim rezultat je bezmalo pola stotine osoba oba pola različitih godišta. – Risberg je shvatio da treba da me zaustave. Ali kako? Neprestano su verovali u moju moć kao goete i bojali su se mojih demona. I bojali su se da ne razbesne Ortolana zaljubljenog u mene. Dakle, trebalo je da ti budeš rešenje. Veštac. Geralt je disao kratko. Postajao je optimističniji. Već je mnogo bolje video, drhtavica se povlačila. Bio je otporan na većinu poznatih toksina, a otrov bele škorpije, za običnog smrtnika smrtonosan, nije bio, kako se ispostavilo, izuzetak. Bojazan, isprva zastrašujuća, s vremenom je slabila i

nestajala, veščev organizam, kako se ispostavljalo, bio je u stanju da dosta brzo neutralizuje otrov. Degerlund to nije znao, ili je to zanemario usled uobraženosti. – Saznao sam da žele da te pošalju na mene. Ne krijem, obuzeo me je jedva primetan strah, čuo sam ponešto o vešcima, a o tebi u detaljima. Otrčao sam kod Ortolana koliko me noge nose, spasavaj me, moj voljeni majstorčiću. Voljeni majstor me je najpre izgrdio i ispsovao, rekao mi da je vrlo ružno ubijati drvoseče, da to nije lepo i da mi to bude poslednji put. Ali posle mi je savetovao kako da te prevarim i namamim u klopku. Kako da te ulovim, koristeći teleportacioni sigil koji mi je sam pre nekoliko godina istetovirao na mom muškom torzu. Međutim, zabranio mi je da te ubijem. Nemoj da misliš da je to zbog dobrote. Potrebne su mu tvoje oči. Tačnije: stalo mu je do tapetum lucidum, sloja tkiva kojim je postavljena unutrašnjost tvojih očnih jabučica, tkiva koje pojačava i odbija svetlost usmerenu na fotoreceptore, zahvaljujući čemu vidiš poput mačke, po noći i u tami. Najnovija Ortolanova idée fixe jeste opremanje čitavog čovečanstva sposobnošću mačijeg vida. U okviru priprema za tako uzvišen cilj, namerava da implantira tvoj tapetum lucidum nekoj novoj mutaciji koju stvara, a tapetum za presađivanje mora biti uzet sa živog davaoca. Geralt oprezno pomače prste i dlan. – Ortolan, moralan i milosrdan mag, nakon što ti ukloni očne jabučice, u svojoj neizmernoj dobroti namerava da ti daruje život. Smatra da je bolje biti slepac nego pokojnik, a osim toga, trese se od pomisli na uvećavanje bola tvoje ljubavnice, Jenefer iz Vengerberga, prema kojoj gaji veliku, ali u njegovom slučaju čudnu simpatiju. Povrh toga, Ortolan je već nadomak izrade magične regenerativne formule. Za nekoliko godina moći ćeš da mu se javiš, a on će ti vratiti oči. Raduješ se? Ne? S pravom. Šta? Hoćeš nešto da kažeš? Slušam, govori. Geralt se pravio da teško pomera usne. Uostalom, uopšte nije morao da se pretvara da je teško. Degerlund se pridiže sa stolice i sagnu se nad njim. – Ništa ne razumem – iskrivi se. – Na kraju krajeva, baš me briga šta imaš da kažeš. Ja, s druge strane, imam još ponešto da ti saopštim. I tako znaj da je među mojim brojnim talentima i vidovitost. Sasvim jasno vidim da će, kada Ortolan tebi, oslepljenom, vrati slobodu, Bue i Bang već čekati. Tada ćeš završiti u mojoj laboratoriji, ovoga puta definitivno. Viviseciraću

te. Uglavnom radi zabave, mada me pomalo intriga ono što imaš u sebi. A kada završim, sprovešću, da se poslužim mesarskom terminologijom, čerečenje zaklane životinje. Tvoje ostatke ću deo po deo slati u Risberg, kao opomenu, neka vide šta čeka moje neprijatelje. Geralt prikupi svu snagu. Nije je mnogo imao. – A što se tiče te Jenefer – čarobnjak se sagnu još više, veštac oseti mentu u njegovom dahu – mene pak, za razliku od Ortolana, neizmerno raduje pomisao na uvećanje njene patnje. Zato ću odseći taj fragment koji je kod tebe najviše cenila, i poslaću joj ga u Vengerb... Geralt složi prste u Znak i dodirnu čarobnjakovo lice. Sorel Degerlund se zagrcnu i pade na stolicu. Zabrekta. Oči mu pobegoše negde u dubinu lobanje, glava mu se obesi na ramenu. Lančić medaljona iskliznu iz nepokretnih prstiju. Geralt skoči – bolje reći, pokušao je da skoči, jedino što mu je uspelo jeste da padne sa stolice na pod, glavom tik kraj Degerlundovih čizama. Ispred samog nosa mu je bio medaljon koji je čarobnjak ispustio. Na zlatnom ovalu plavi emajlirani delfin nageant. Grb Keraka. Nije imao vremena da se divi i razmišlja. Degerlund poče glasno krkljati, videlo se da će se ubrzo probuditi. Znak Somne je delovao, ali slabo i kratkotrajno, veštac je bio previše oslabljen dejstvom otrova. Ustade, držeći se za sto, rušeći s njega knjige i svitke. U prostoriju ulete Paštor. Geralt nije ni pokušavao sa Znacima. Zgrabi sa stola grimoar obložen kožom i mesingom i njime odalami grbonju u grlo. Paštor energično sede na pod i ispusti arbalest. Veštac ga udari još jedanput. I ponovio bi, ali inkunabula mu iskliznu iz skočanjenih prstiju. Dohvati flašu koja je stajala na knjigama i razbi je Paštoru o čelo. Grbonja, iako obliven krvlju i crvenim vinom, nije posustao. Baci se na Geralta, i ne otresavši komadiće kristala s kapaka. – Buaaa! – prodra se, zgrabivši vešca za kolena. – Baaang! Dolazi! Dola... Geralt ščepa sa stola drugi grimoar, težak, s koricama inkrustiranim fragmentima ljudske lobanje. Raspali njime grbonju da čak poleteše krhotine kostiju. Degerlund zabrekta, trudeći se da podigne ruku. Geralt je shvatio da pokušava da baci zaklinjalicu. Sve bliži topot teških stopala svedočio je da

Bue i Bang dolaze. Paštor se kobeljao po podu, opipavao oko sebe, tražio samostrel. Geralt ugleda na stolu svoj mač, dohvati ga. Zatetura se, zamalo pade. Zgrabi Degerlunda za okovratnik, prinese mu oštricu uz grlo. – Tvoj sigil! – dreknu mu na uvo. – Teleportuj nas odavde! Bue i Bang, naoružani handžarima, sudariše se na vratima i zaglaviše u njima, kompletno se zakucaše. Nijedan nije ni pomislio da popusti drugom. Okvir vrata je pucketao. – Teleportuj nas! – Geralt uhvati Degerlunda za kosu, povuče mu glavu unazad. – Odmah! Inače ću ti prerezati grlo! Bue i Bang ispadoše iz vrata zajedno s okvirom. Paštor pronađe samostrel i podiže ga. Degerlund drhtavom rukom raskopča košulju, dreknu zaklinjalicu, ali pre nego što ih okruži tama, otrže se vešcu i odgurnu ga. Geralt ga ščepa za čipkanu manžetnu i pokuša da ga privuče, ali u tom momentu portal poče delovati i sva čula, uključujući i dodir, nestaše. Oseti kako ga neka elementarna sila usisava, trza i okreće ga kao u viru. Hladnoća ga je paralisala. Na delić sekunde. Jedan od dužih i odvratnijih delića u njegovom životu. Tresnuo je o zemlju da je zatutnjalo. Nauznak. Otvori oči. Unaokolo je vladao crn mrak, gusta tama. Oslepeo sam, pomisli. Izgubio sam vid? Nije ga izgubio. Jednostavno je bila vrlo tamna noć. Njegov – kako ga je učeno nazvao Degerlund – tapetum lucidum je proradio, uhvatio je svu svetlost koju je u tim uslovima mogao da uhvati. Uskoro je oko sebe raspoznavao obrise nekih stabala, žbunja i šikara. A iznad glave, kada su se razišli oblaci, ugleda zvezde.

Interludijum Sutradan Moralo im se odati priznanje: građevinari iz Findentana su se razumeli u svoj posao i nisu bili lenji. Pored toga što ih je danas nekoliko puta video u akciji, Ševlov je zainteresovano posmatrao postavljanje naredne makare. Tri spojene grede činile su direk, na vrhu kojeg je okačen točak. Na točak je nabacivan konopac, a na njega je pričvršćivan masivan okovan trupac, stručno nazvan malj. Uzvikujući ritmično, građevinari su vukli konopac, podizali malj pod sam vrh direka, nakon čega su ga brzo puštali. Malj je žestoko padao na stup posađen u jami, zabijajući ga duboko u zemlju. Bila su dovoljna tri, najviše četiri udarca maljem, kako bi stub stajao kao uzidan. Građevinari su očas demontirali makaru i tovarili njene elemente na kola, u tom momentu se jedan od njih penjao uz merdevine i zakucavao u stub emajliranu ploču sa grbom Redanje – srebrni orao na crvenom polju. Zahvaljujući Ševlovu i njegovoj nezavisnoj kompaniji – kao i zahvaljujući makarašima i njihovim uslugama – provincija Prirečje, koja ulazi u sklop kraljevstva Redanje, danas je povećala svoj areal. Znatno povećala. Prišao je majstor građevinara, brišući čelo kapom. Oznojio se, mada ništa nije radio, ako izuzmemo teranje u tri lepe. Ševlov je znao šta će majstor da upita, jer je to svaki put pitao. – Gde je sledeći? Gos’n zapovedniče? – Pokazaću vam. – Ševlov okrenu konja. – Krenite za mnom. Kočijaši ošinuše volove, vozila građevinara tromo krenuše grebenom brda, zemljom nešto omekšalom posle jučerašnje oluje. Ubrzo su se našli kraj narednog stuba ukrašenog crnom pločom ofarbanom u lila. Stub je već ležao, otkotrljan u žbunje, Ševlova kompanija već je uspela da se pobrine za to. Eto kako pobeđuje napredak, pomisli Ševlov, eto kako trijumfuje tehnička misao. Vešto postavljen temerijski stub čupa se i obaljuje očas posla. Redanjski stub, zabijen makarom, neće tako lako izvući iz zemlje.

Mahnu rukom, pokazujući građevinarima pravac. Nekoliko staja na jug. Van sela. Jahači iz Ševlove kompanije već su na trgu okupili stanovnike sela – ukoliko nekoliko koliba i šupa zaslužuje taj naziv – vrteli su se naokolo, podižući prašinu, kidisali konjima na okupljene. Eskajrak, uvek plahovit, nije žalio udarce korbačem. Drugi su kružili konjima oko domaćinstava. Psi su lajali, žene kukale, deca vrištala. Trojica konjanika su kasom dojahala do Ševlova. Suv kao saraga, Jan Malkin, zvani Žarilo. Prospero Basti, poznatiji kao Speri. I Ajleah MorDhu, zvana Friga, na sivoj kobili. – Okupljeni su, kao što si naredio – reče Friga, zabacivši na potiljak kalpak od risovine. – Celo selo. – Neka ih utišaju. Okupljeni utihnuše, ne bez pomoći nagajki i motki. Ševlov priđe bliže. – Kako se zove ova rupa? – Volja. – Opet Volja? Seljačine nemaju ni trunke mašte. Odvedi građevinare dalje, Speri. Pokaži im gde treba da zabiju stub, pošto će opet pobrkati mesta. Speri zviznu, potera konja. Ševlov priđe okupljenima. Friga i Žarilo stadoše uz njega. – Žitelji Volje! – Ševlov ustade u stremenima. – Pazite šta ću reći! Po volji i naredbi njegovog veličanstva milostivo vladajućeg kralja Vizimira, objavljujem vam da od sada ova zemlja, sve do graničnih stubova, pripada kraljevstvu Redanje, a njegova visost kralj Vizimir vaš je monarh i gospodar! Dugujete mu čast, poslušnost i danak. A s rentom i porezom kasnite! Po naredbi kralja morate smesta namiriti dug. Ovde prisutnom komorniku stavite u škatulju. – Kako to? – prodra se neko iz svetine. – Kako doplatimo? Mi smo već platili! – Pa već su od nas oteli danak! – Oteli su vam temerijski komornici. Ilegalno, jer ovde nijeTemerija, već Redanja. Pogledajte gde stoje stubovi. – Ali još juče je – zavika neko od varošana – ovde bila Temerija! Kako sad to? Platismo kako nam narediše...

– Nemate prava! – Ko? – dreknu Ševlov. – Ko je to rekao? Ja imam prava! Imam kraljevsku naredbu! Mi smo kraljevska vojska! Kazao sam, ko želi da ostane ovde na gazdinstvu, mora da isplati danak do poslednjeg groša! Ko se bude opirao, biće prognan! Platili ste Temeriji? Vidi se da se osećate kao Temerijci! Onda napolje, napolje, tamo preko granice! Ali samo s onim što može da vam stane u dve ruke, jer imanje i inventar pripadaju Redanji! – Otimačina! To je otimačina i tiranija! – kriknu, istupivši, krupan momak s bujnom grivom. – A vi niste kraljeva vojska, već razbojnici! Nemate pra... Eskajrak priđe i mlatnu vikača korbačem. Vikač pade. Druge su smirili dršcima kopalja. Ševlova kompanija je umela da izađe na kraj sa seljacima. Već nedelju dana su premeštali granice i gušili pobune u mnogim naseljima. – Neko dolazi. – Friga pokaza nagajkom. – Da to nije Fiš? – On je – Ševlov zasloni oči. – Naredi da skinu čudakinju s kola i dovedu je ovamo. Sama pak uzmi nekoliko momaka i obiđite okolinu. Naseljenici sede sami po poljanama i proplancima, treba i njih obavestiti kome sada moraju plaćati rentu. A ako se neko bude bunio, znate šta vam je činiti. Friga se svirepo osmehnu, blesnuše joj zubi. Ševlov je saosećao s naseljenicima koje će posetiti. Iako ga nije preterano brinula njihova sudbina. Pogledao je u sunce. Trebalo bi da požurimo, pomisli. Do podneva bi valjalo srušiti još nekoliko temerijskih stubova. I zabiti nekoliko naših. – Ti, Žarilo, za mnom. Izađimo gostima u susret. Bilo je dvoje gostiju. Jedan je imao slameni šešir na glavi, jako isturenu vilicu i izbačenu bradu, a čitavo lice mu je bilo pocrnelo od višednevnog nebrijanja. Drugi je bio snažnije građe, pravi gorostas. – Fiše. – Gos’n naredniče. Ševlov se razgnevi. Javil Fiš je – s nekim razlogom – aludirao na staro poznanstvo, vremena zajedničkog službovanja u regularnoj vojsci. Ševlov nije voleo uspomene na ta vremena. Nije želeo da se seća ni Fiša, ni službe, ni govnarske podoficirske plate.

– Vidim, nezavisna kompanija – Fiš mahnu u pravcu sela, odakle su i dalje dopirali vriska i plač – radi? Kaznena ekspedicija, je li? Palićeš? – Moja je stvar šta ću. Neću, pomisli. Sa žalom, jer je voleo da pali sela, kompanija je takođe volela. Ali nisu im naredili. Naredili su da poprave granicu i da uzmu danak od naseljenika. Neposlušne da proteraju, ali imovinu da ne diraju. Poslužiće novim naseljenicima koje će tu dovući. Sa severa, gde je tesno čak i na ugaru. – Uhvatio sam i držim čudakinju – izjavi. – Po porudžbini. Vezana je. Nije bilo lako, da sam znao, obračunao bih više. Ali dogovorili smo se za petsto, onda neka bude petsto. Fiš mahnu, gorostas priđe i uruči Ševlovu dve vrećice. Na podlaktici je imao istetoviranu zmiju, uvijenu u S oko oštrice štileta. Ševlov je znao tu tetovažu. Pojavi se jahač iz kompanije, sa zarobljenikom. Čudakinja je imala na glavi džak koji je sezao do kolena, omotan kanapom tako da joj je držao i ruke. Ispod džaka su štrčale gole noge, mršave kao štapići. – Šta je to? – pokaza Fiš. – Dragi gos’n naredniče? Petsto novigradskih korona, malo preskupo za mačku u džaku. – Džak je gratis – Ševlov odgovori hladno. – Isto kao dobar savet. Ne odvezuj i ne zaviruj unutra. – Zašto? – Rizično je. Može da ugrize. Ili čak da urekne. Gorostas podiže zarobljenika na sedlo. Čudakinja, do tog trenutka spokojna, zakoprca se, ritnu, zacvile ispod džaka. Nije joj to mnogo pomoglo, džak ju je efikasno držao. – Kako da znam – upita Fiš – da je to ono za šta ću platiti? A ne nekakva slučajna devojčura? Možda je čak iz ovog seoceta? – Misliš da lažem? – Nikako, nikako. – Fiš se obuzda, u tome mu je pomogao prizor Žarila koji je gladio dršku sekire obešene o sedlo. – Verujem ti, Ševlove. Znam, tvoje reči nisu prazne. Ipak se znamo, zar ne? U stara dobra vremena... – Žurim, Fiše. Obaveze zovu. – Zbogom, naredniče.

– Baš me zanima – odazva se Žarilo, gledajući kako odlaze. – Baš me zanima šta će im ona. Ona je čudakinja. Nisi pitao. – Nisam pitao – Ševlov hladno prizna. – Takve stvari se ne pitaju. Malo je saosećao sa čudakinjom. Za njenu sudbinu nije bio mnogo zabrinut. Ali pretpostavljao je da će biti bedna.

U svetu gde je smrt lovac, nema vremena za kajanje i sumnje. Ima vremena samo za odluke. Nije važno kakve su odluke, nijedna nije više ili manje ozbiljna od drugih. U svetu gde je smrt lovac, nema malih ili velikih odluka. Postoje samo odluke koje ratnik donosi pred neizbežnom smrću. Karlos Kastaneda, Točak vremena

Dvanaesto poglavlje Na raskršću puteva stajao je putokaz, stub s pribijenim daskama koje su pokazivale četiri strane sveta. • Zora ga je zatekla tamo gde je pao, gde ga je portal izbacio, na travi mokroj od rose, u šipražju kraj močvare ili jezerceta zarojenog pticama, čije ga je gakanje i kvakanje probudilo iz teškog i mučnog sna. Uveče je popio veščevski eliksir, promućurno ga je uvek imao uz sebe, u srebrnom flakonu u tajnoj pregradi prišivenoj za pojas. Eliksir, zvani Vuga, smatran je efikasnom panacejom, osobito protiv svake vrste trovanja, zaraza i posledica delovanja svakojakih otrova i toksina. Geralt se spasao Vugom više puta nego što se mogao setiti, ali ispijanje eliksira nikada nije uzrokovalo takve posledice kao sada. Sat vremena nakon uzimanja borio se s grčevima i neviđeno jakim vomitivnim refleksom, svestan da ne sme da povrati. Iako je pobedio u bici, rezultat toga bio je dubok san u koji je izmoren pao. Uostalom, san je mogao biti i posledica mešavine škorpijinog otrova, eliksira i teleportacionog puta. Što se tiče puta, nije bio siguran šta se zbilo, kako i zbog čega ga je portal koji je Degerlund stvorio izbacio baš tu, na taj močvarni pustinjak. Upitno je da li je to bio precizan čarobnjakov čin, verovatnija je bila obična teleportaciona havarija, nešto čega se plašio već nedelju dana. Ono

za šta je mnogo puta čuo, a čega je bio svedok nekoliko puta – kad portal, umesto da ga pošalje tamo gde treba, izbaci putnika negde drugo, na sasvim nasumično mesto. Kada je došao sebi, u desnoj ruci je držao mač, a u stisnutoj levoj imao je komad tkanine koji je ujutru identifikovao kao manžetnu košulje. Tkanina je bila glatko odsečena, kao nožem. Međutim, nije bilo tragova krvi na njoj, znači da teleport nije odsekao ruku, već samo čarobnjakovu košulju. Geralt je žalio što je to bila samo košulja. Na početku svoje veščevske karijere, Geralt je bio svedok najgore havarije portala, havarije koja ga je zauvek odvratila od portala. Među nuvorišima, bogatim gospodičićima i zlatnom mladeži tada je vladalo pomodarstvo odašiljanja s mesta na mesto, a neki čarobnjaci su za basnoslovne sume pružali takvu zabavu. Jednog dana – veštac je baš tada bio prisutan – odašiljani ljubitelj teleportacije pojavio se u portalu precizno prepolovljen duž vertikalne ravni. Izgledao je kao otvorena futrola za kontrabas. Zatim je sve iz njega ispalo i prolilo se. Nakon tog nesrećnog slučaja, fascinacija teleportima primetno je oslabila. U poređenju s nečim takvim, pomisli, prizemljenje u močvaru je prosto luksuz. Još uvek nije povratio punu snagu, stalno je osećao vrtoglavicu i dosadu. Za odmor ipak nije imao vremena. Znao je da portali ostavljaju tragove, čarobnjaci su imali načine da uđu u trag putu teleporta. Ako je to ipak bio, kako je sumnjao, defekt portala, praćenje tragova puta graničilo se s nemogućnošću. Ali i tako je bilo nerazumno ostati previše dugo u blizini mesta prizemljenja. Krenuo je živahnim maršem kako bi se zagrejao i razmrdao. Počelo je od mačeva, pomisli, gacajući kroz kaljugu. Kako je ono Neven formulisao? Niz nesrećnih okolnosti i baksuznih incidenata? Najpre sam izgubio mačeve. Nije prošlo ni tri nedelje, a izgubio sam konja. Ukljevu, koju sam ostavio u Borovini, poješće vuci, sem ako je neko ne pronađe i ne prisvoji. Mačevi, konj. Šta je sledeće? Strah me i da pomislim. Posle sat vremena prelaženja preko močvara domogao se suvljeg terena, a posle drugog sata izašao je na ugažen drum. A nakon još pola sata marša, drumom je dospeo na raskrsnicu.

• Na raskršću puteva stajao je putokaz, stub s pribijenim daskama koje su pokazivale četiri strane sveta. Sve su bile zasrane od ptica selica i gusto osute rupama od strela. Izgledalo je da se svaki prolaznik osećao obaveznim da strelja putokaz iz samostrela. Kako bi posle pročitao natpise, trebalo je da priđe vrlo blizu. Veštac je prišao. I dešifrovao pravce. Daska koja je pokazivala na istok – prema položaju sunca – nosila je natpis Hipira, a druga naspram nje vodila je ka Tegmondu. Treća daska pokazivala je put ka Findetanu, četvrta pak ko zna gde, jer je neko premazao natpis smolom. Uprkos tome, Geralt je već otprilike znao gde se nalazi. Teleport ga je izbacio na međurečje koje su činila dva rukavca reke Pontar. Južni krak je čak, imajući u vidu razmere, dočekao kod kartografa sopstveni naziv – na mnogim mapama se pojavljivao kao Embla. A zemlja – bolje reći zemljica – koja se nalazila između rukavaca zvala se Emblonija. To jest, zvala se nekada, pre mnogo vremena. I pre mnogo vremena je prestala tako da se zove. Kraljevstvo Emblonije prestalo je da postoji pre nekih pola veka. A bilo je razloga za to. U većini kraljevstava, kneževina i drugih oblika organizacije vlasti i društvenih kolektiva u zemljama poznatim Geraltu, stvari su – u načelu se tako moglo konstatovati – relativno dobro stajale. Istina, sistem je nekada posrtao, ali je funkcionisao. U dominantnijem delu društvenih kolektiva vladajuća klasa je vladala, umesto da samo krade i naizmenično se bavi hazardnim igrama i prostitucijom. Društvena elita je samo u malom procentu bila sastavljena od ljudi koji su smatrali da je higijena ime prostitutke, a gonoreja ptica iz porodice ševa. Radni narod i zemljoradnike samo su malim delom činili kreteni koji žive isključivo za danas i današnju votku, nesposobni da svojim zaostalim razumom shvate nešto tako neshvatljivo kao što je sutra i sutrašnja votka. Sveštenici većinom nisu izmamljivali novac od naroda i nisu kvarili maloletne, već su boravili u hramovima, u celosti se posvećujući pokušajima da reše nerešive zagonetke vere. Psihopate, čudaci, budale i idioti nisu se gurali u politiku i na važna mesta u vladi i administraciji, već su se bavili destrukcijom sopstvenog porodičnog života. Seoski glupaci su sedeli po selima, iza

ambara, ne trudeći se da izigravaju narodne tribune. Tako je bilo u većini država. Ali kraljevstvo Emblonije nije pripadalo većini. Bilo je manjina u svakom od gorepomenutih pogleda. I u mnogim drugim. Zato je i propalo. I na kraju iščezlo. Za to su se postarali moćni susedi, Temerija i Redanja. Emblonija, iako politički promašena tvorevina, raspolagala je ipak određenim bogatstvom. Naime, nalazila se u aluvijalnoj dolini reke Pontar, koja je tu od davnina taložila mulj nošen bujicama. Iz njega su nastale naplavnice – neobično plodno i visoko produktivno zemljište. Pod vlašću vladara Emblonije naplavnice su brzo počele da se pretvaraju u neplodnu zemlju obraslu močvarnim livadama, na kojoj se malo toga moglo posaditi, a još manje ubrati. Temerija i Redanja su u međuvremenu beležile značajan porast stanovništva, i zemljoradnička proizvodnja postajala je pitanje od životnog značaja. Privlačile su ih naplavnice Emblonije. Stoga su dva kraljevstva razdvojena rekom Pontar bez suvišnog prenemaganja podelili između sebe Embloniju, a naziv izbrisali s mapa. Deo koji je anektirala Temerija nazvan je Pontarija, a deo koji je pripao Redanji postao je Prirečje. Na muljevito zemljište dovedena je masa naseljenika. Pod nadzorom efikasnih upravnika, kao rezultat razumnih plodoreda i melioracije areala, iako malo, uskoro je postalo pravi zemljoradnički rog izobilja. Uskoro su počele i prepirke. Što su pontarske naplavnice davale obilniji plod, to su prepirke bile žešće. Traktat kojim su obeležene granice između Temerije i Redanje sadržao je zapise koji su omogućavali najrazličitije interpretacije, a mape uključene u traktat nisu bile ni za šta, jer su kartografi zabrljali stvar. Sama reka je takođe učinila svoje – nakon dužih kišnih perioda uspela je da promeni i premesti svoje korito za dve ili čak i tri milje. I tako se rog izobilja pretvorio u kost razdora. Nikakve rezultate nisu dali planovi o diplomatskim brakovima i savezima, počele su diplomatske note, carinski ratovi i trgovačke retorzije. Granični konflikti dobijali su na snazi, činilo se da je krvoproliće neizbežno. I na kraju je došlo do toga. A potom je redovno dolazilo do toga. Na svojim putovanjima u potrazi za poslom Geralt je obično izbegavao terene na kojima je često dolazilo do naoružanih sukoba, jer je na takvim mestima bilo teško naći posao. Upoznavši se jednom ili dvaput s regularnom vojskom, najamnicima ili maroderima, zemljoradnici su se uveravali da su vuk koji hara u blizini, striga, trol ispod mosta ili drekavac

iz kurgana, u suštini mali problem i mala pretnja i da je šteta trošiti novac na vešca. Da postoje hitnije stvari, kao recimo obnova kolibe koju je vojska spalila i kupovina novih kokošaka u zamenu za one što su ih vojnici pokrali i pojeli. Iz tih razloga Geralt je slabo poznavao terene Emblonije – ili, sudeći prema novijim mapama, Pontarije i Prirečja. Nije uopšte imao pojma koje bi mesto od pokazanih na putokazu bilo najbliže i kuda bi trebalo da krene s raskrsnice kako bi se što pre oprostio od pustoši i pozdravio s bilo kakvom civilizacijom. Geralt se odlučio za Findetan, to jest za sever. Naime, otprilike u tom pravcu se nalazio Novigrad, tamo je morao da stigne i to, ukoliko je mislio da vrati svoje mačeve, obavezno pre petnaestog jula. Nakon manje-više sat vremena žustrog marša, naleteo je pravo na ono što je toliko hteo da izbegne. • U neposrednoj blizini proseka bilo je seosko gazdinstvo, koliba pokrivena slamom i nekoliko ćumeza. Prodoran lavež psa i besan žagor živine objavljivali su da se tamo nešto dešava. Vrisak deteta i plač žene. Psovke. Priđe, proklinjući u sebi i svoju profesiju i svoje skrupule. U vazduhu je letelo perje, jedan od naoružanih vezivao je za sedlo uhvaćenu perad. Drugi naoružani je hajkačkim bičem šibao seljaka koji se valjao po zemlji. Drugi se tukao sa ženom u pocepanoj odeći i detetom prilepljenim uz ženu. Priđe, bez prenemaganja i priče zgrabi podignutu ruku s bičem, zavrnu je. Naoružani zaurla. Geralt ga gurnu o zid kokošinjca. Uhvativši drugog za kragnu, odvuče ga od žene i gurnu na plot. – Gubi se – kratko objavi. – Odmah. Brzo izvuče mač davši znak da ga tretiraju na način prikladan ozbiljnosti situacije. I da ih jasno podseti na moguće konsekvencije neprikladnog ponašanja. Jedan od naoružanih se glasno zasmeja. Drugi mu se pridruži, uhvativši rukohvat mača. – Kome ti to, vucibatino? Smrt tražiš? – Kazao sam da se gubite odavde.

Naoružani što je vezivao perad okrenu se od konja. Ispostavilo se da je to žena. Lepa, uprkos ružno namrštenim očima. – Život ti nije drag? – Kako se ispostavilo, žena je mogla da iskrivi usne još ružnije. – A možda si zaostao u razvoju? Možda ne umeš da brojiš? Pomoći ću ti. Ti si samo jedan, a nas je troje. Znači, nas je više. Znači, sada treba da se okreneš i podskakujući hvataš šturu koliko te noge nose. Dok još imaš noge. – Gubite se. Neću ponavljati. – Aha. Troje je znači za tebe sitnica. A dvanaestoro? Naokolo zatopotaše kopita. Veštac se osvrnu. Devetoro naoružanih i na konjima. U njega uperena koplja i rogatine. – Ti! Seronjo! Mač na zemlju! Nije poslušao. Odskoči kod kokošinjca da bi kako-tako zaštitio leđa. – Šta se događa, Friga? – Varošanin se prsio da neće da plati danak – frknu žena po imenu Friga – jer je već jednom platio, bla, bla, bla. Stoga smo rešili da seljaka naučimo pameti, a ovde se odjednom pojavi ovaj sivi kao da je iz zemlje iznikao. Ispade da je vitez, nabasa ovde plemeniti branitelj ubogih i potlačenih. On sam, a nama skače u oči. – Toliko može da skoči? – zacereka se neki od jahača, nasrćući na Geralta konjem i preteći kopljem. – Da vidimo kako će proboden da skače! – Baci mač – naredi jahač s beretkom s perima koji je izgledao kao komandant. – Mač na zemlju! – Da ga izbodem, Ševlove? – Mani se, Peri. Ševlov je posmatrao vešca s visine sedla. – Nećeš da baciš mač, a? – proceni. – Tolika si junačina? Toliko opasan tip? Jedeš ostrige s ljušturom? I piješ terpentin? Ni pred kim ne klečiš? I ništa više, samo se brineš za nevino okrivljene? Toliko si osetljiv na nepravdu? Proverićemo. Žarilo, Liđenca, Floket! Naoružani su smesta razumeli vođu, vidi se da su u tom pogledu imali iskustva, već su uvežbavali takvu proceduru. Skočiše sa sedala. Jedan prisloni naseljeniku nož na vrat, drugi trgnu ženu za kosu, treći uhvati detence. Dete stade vrištati.

– Mač na zemlju! – kaza Ševlov. – Smesta. Inače... Liđenca! Prereži seljaku grlo. Geralt baci mač. Odmah ga opkoliše, pribiše uz daske. Zapretiše oštricama. – Aha! – Ševlov sjaha s konja. – Delovalo je! – Pao si u nevolju, branitelju seljaka – dodade suvo. – Omeo si kraljevsku službu i izvršio diverziju. A ja imam dozvolu da za takvu krivicu hapsim i vodim pred sud. – Uhapsiš? – iskrivi se Liđenca. – Što se mučiš? Omču oko vrata i na granu! I gotovo! – Ili da ga rasečemo na mestu! – A ja sam ga – reče napokon jedan od jahača – video već jednom. To je veštac. – Šta je on? – Veštac. Volšebnik što se petlja s ubijanjem čudovišta za pare. – Volšebnik? Fu, fu! Ubijmo ga pre nego što baci urok! – Začepi, Eskajrak. Pričaj, Trente. Gde si ga ti video i u kakvim okolnostima? – Bilo je to u Mariboru. Kod tamošnjeg kaštelana koji je ovog ovde unajmio da ubije nekog stvora. Ne sećam se kojeg. Ali njega sam zapamtio, zbog te bele kose. – Ha! Pa ako je on na nas skočio, onda ga je neko morao unajmiti protiv nas. – Vešci su stvoreni za čudovišta. Ljude brane samo od čudovišta. – Aha! – Friga zabaci na potiljak kalpak od risovine. – Rekla sam vam! Branitelj! Video je kako Liđenca motkom lema seljaka, a Floket se nameračio da siluje seljanku... – I precizno vas je okvalifikovao? – frknu Ševlov. – Kao čudovišta? Onda ste imali sreće. Šalio sam se. Čini mi se da je stvar prosta. Kada sam u vojsci služio, ja sam o tim vešcima čuo nešto sasvim drugačije. Unajmljivali su ih za sve, za špijunažu, za zaštitu, za mučka ubistva čak. Za njih su govorili: Mačori. Ovog ovde je Trent video u Mariboru, u Temeriji. Znači da je on temerijski najamnik, unajmljen baš protiv nas, zbog onih graničnih stubova. Upozoravali su me u Findetanu na temerijske najamnike, obećali su nagradu za svakog uhvaćenog. Zato ćemo ga

vezanog odvesti u Findetan, predaćemo ga komandantu i nagrada je naša. Deder, vežite ga. Što tako stojite? Bojite se? On neće pružiti otpor. Zna šta bismo u tom slučaju uradili seljacima. – A ko će, majku mu, njega da dotakne? Kad je on volšebnik? – Pu, pomeri se s mesta. – Plašljive budale! – vrisnu Friga, odvezujući remene od bisaga. – Kukavice! Ja ću to uraditi, pošto ovde niko nema muda! Geralt dozvoli da ga sveže. Odlučio je da bude poslušan. Za sada. Sa šumskog puta izađoše dve volovske zaprege, kola natovarena šipovima i elementima nekih drvenih konstrukcija. – Nek neko ode kod tesara i komornika – pokaza Ševlov. – Naredite im da se vrate. Zabili smo dosta stubova, dovoljno je za sada. A mi ćemo napraviti predah. Pretresite gazdinstvo, možda tamo ima nešto da se nahrane konji. I neka klopa za nas. Liđenca podiže i osmotri Geraltov mač, Nevenov poklon. Ševlov mu ga uze iz ruku. Izmeri ga, mahnu i zavrte njime. – Imali ste sreće – reče – što smo baš zajedno naišli. Raskomadao bi vas, divota jedna, tebe, Frigu i Floketa. Legende kruže o ovim veščevskim mačevima. Najbolji čelik, više puta savijan i zakivan, savijan i opet zakivan. Uz to je obložen naročitim činima. Zbog toga ima nečuvenu moć, gipkost i oštrinu. Veščevske oštrice, kažem vam, seku lim i verižnjače kao lanene haljine, a svako drugo sečivo presecaju kao makarone. – Nemoguće – utvrdi Speri. Kao i većini ostalih, s brkova mu je curila pavlaka koju su pronašli u kolibi i posrkali do dna. – Nemoguće da je kao makarone. – I meni se čini – doda Friga. – Teško je – dobaci Žarilo – poverovati u tako nešto. – Misliš? – Ševlov zauze mačevalačku poziciju. – Pa nek neko stane, proverićemo. Deder, ima li voljnih? Pa? Šta ste se ućutali? – Dobro. – Eskajrak istupi i izvuče mač. – Ja ću stati. Nek ide dođavola. Videćemo da li... Udri, Ševlove. – Udri. Jedan, dva... Tri! Mačevi se sudariše s treskom. Napukao metal žalosno zaječa. Friga je čak sela kada joj je odlomljen fragment oštrice fijuknuo pored glave.

– K vragu – reče Ševlov, gledajući s nevericom u oštricu, polomljenu nekoliko cola iznad pozlaćene nakrsnice. – A na mom nema ni ogrebotine! – Eskajrak podiže mač. – He, he, he! Ni ogrebotine! Ni traga čak! Friga se devojački zasmeja. Liđenca zableja kao ovan. Ostali su se cerekali. – Veščevski mač? – frknu Speri. – Seče kao makaronu? Majku mu, sam si makarona. – To je... – Ševlov stegnu usne. – To je, majku mu, neko staro gvožđe. Neka starudija... A ti... Odbaci ostatak mača, pogleda iskosa u Geralta i pokaza na njega optužujućim gestom. – Ti si prevarant. Hohštapler i prevarant. Izdaješ se za vešca, a takva prevarancija... Nosiš takvu ropotariju, majku mu, umesto pravog sečiva? Zanima me koliko si ljudi prevario? Od koliko bednika si izvukao para, lupežu? Oj, ispovedaćeš ti grehe u Findetanu, tamo će te starosta već navesti na ispovest! Zasopta, pljunu, lupnu. – Na konje! Idemo odavde! Odjahaše, smejući se, pevajući i zviždeći. Naseljenik je s porodicom mrko gledao za njima. Geralt je video da im se usne miču. Nije bilo teško pogoditi kakvu sudbinu i kakve nesreće žele Ševlovu i njegovoj kompaniji. Ni u najsmelijim snovima naseljenik nije mogao da se nada da će se njegove želje ispuniti u detalje. I da će se to dogoditi tako brzo. • Stigli su na raskrsnicu. Drum koji je vodio na zapad kroz jarugu bio je izrovan kolima i kopitama, bilo je očigledno da su tuda krenula kola tesara. Tuda se takođe uputila i kompanija. Geralt je išao za Friginim konjem, na kanapu privezanom za obluk njenog sedla. Konj Ševlova, koji je jahao na čelu, zarza i prope se. Iznenada nešto blesnu na obronku jaruge, zapali se i postade mlečna opalescirana kugla. Kugla nestade, a na njenom mestu pojavi se čudna grupa. Nekoliko figura koje su se grlile, preplitale među sobom.

– Koji đavo? – opsova Žarilo i priđe Ševlovu, koji je smirivao konja. – Šta je to? Grupa se podeli. Na četiri prilike. Vitkog, dugokosog i malo feminiziranog muškarca. Dva dugoruka džina na krivim nogama. I grbavog kepeca s velikim arbalestom sa dva čelična luka. – Buuah-hhhrrr-aaaahhh-buaaaah! Buaah-haah! – Na oružje! – dreknu Ševlov. – Na oružje, momci! Najpre zaštekta jedna, a odmah zatim druga tetiva velikog arbalesta. Ševlov, pogođen u glavu, ostade na mestu mrtav. Žarilo, pre no što pade sa sedla, na trenutak je posmatrao svoj stomak kroz koji je koplje skroz prošlo. – Udri! – Kompanija složno izvuče mačeve. – Udri! Geralt nije imao nameru da pasivno čeka rezultat susreta. Složi prste u Znak Igni i progori kanap kojim su mu bile vezane ruke. Zgrabi Frigu za pojas i obali je na zemlju. A on skoči na sedlo. Nešto zaslepljujuće blesnu, konji počeše rzati, ritati se i mlatiti u vazduhu kopitima prednjih nogu. Nekoliko jahača pade, zakričaše izgaženi. Siva Frigina kobila se takođe uplašila, pre nego što je veštac obuzda. Friga ustade, skoči, zgrabi uzda i vođice. Odbaci je udarom pesnice i pusti kobilu u galop. Pošto je bio pognut nad vratom konja, nije video kako Degerlund uzastopnim magičnim munjama plaši konje i oslepljuje jahače. Kako Bue i Bang, ričeći, skaču na jahače, jedan sa sekirom, drugi sa širokim handžarom. Nije video prskotine krvi, nije čuo vriske ubijanih. Nije video kako strada Eskajrak, a odmah nakon njega i Speri, raspolućeni od Banga kao ribe. Nije video kako Bue obaljuje Floketa zajedno s konjem i kako ga potom izvlači ispod tog konja. Ali je isprekidan Floketov vrisak, glas preklanog petla, slušao još dugo. Do trenutka kada je skrenuo s druma i uleteo u šumu.

Za pripremu mahakamske krompir-čorbe potrebno je sledeće: ukoliko je leto, onda nakupi lisičarke, a ako je jesen, onda zelenkastu vitezovku. Ako je iskrslo u zimu ili pretproleće, uzmi pregršt sušenih gljiva. U lončiću prelij vodom, drži natopljene preko noći, ujutru posoli, ubaci pola crnog luka, kuvaj. Procedi, ali odvar ne bacaj, sipaj ga u sud, samo pazi da ne upadne prah koji se sigurno nataložio na dnu lončića. Skuvaj krompir, iseci na kocke. Uzmi podosta masne slanine, iseckaj, proprži. Crni luk naseckaj na polukružiće, isprži ga u masti otopljenoj od slanine, sve dok gotovo ne pregori. Uzmi veliki kotao, ubaci sve u njega, i nemoj da zaboraviš iseckane gljive. Prelij odvarom od pečuraka, dodaj vode koliko treba, po ukusu dolij kiselog kvasa – recept kako da se napravi takav kvas nalazi se na drugom mestu. Skuvaj, po ukusu i želji začini solju, biberom i majoranom. Ukrasi topljenom slaninom. Zabeli pavlakom, to je stvar ukusa, ali pazi: uprkos našoj patuljačkoj tradiciji, po uzoru na ljude se krompir-čorba zabeljuje pavlakom. Eleonora Rundurin– Pigot, Mahakamska izvrsna kuvarica, podrobno učenje o načinima kuvanja i pripremi jela od mesa, ribe i povrća, kao i pripremi raznoraznih sosova, pečenja testa, kuvanja slatkog, spremanja suhomesnatih proizvoda, prerađevina, vina, votki, te razne korisne tajne u kuhinji i špajzu neophodne svakoj dobroj i marljivoj domaćici.

Trinaesto poglavlje Kao gotovo sve poštanske stanice, i ova je bila smeštena na raskršću, na raskrsnici puteva. Zgrada pokrivena šindrom s arkadom poduprtom stubovima, staja u sklopu zgrade, drvara, sve među brezama belih stabala. Pusto. Kako se činilo, nije bilo nikakvih gostiju ni putnika. Izmorena siva kobila se spoticala, hodala je kruto i lelujavo, obesivši glavu skoro do same zemlje. Geralt ju je otpratio, predao je vođice slugi. Sluga je imao odoka četrdeset godina i mnogo se zgrbio pod teretom tih četrdeset. Pogladio je kobilin vrat, pogledao ruku. Pogledom je

odmerio Geralta od glave do pete, nakon čega mu je pljunuo pravo pred noge. Geralt mahnu glavom, uzdahnu. Nije se čudio. Znao je da je zgrešio, da je preterao s galopom, uz to na teškom terenu. Hteo je da što pre bude što dalje od Sorela Degerlunda i njegovih slugeranja. Bio je svestan da to nije nikakvo opravdanje, ni on sam nije imao najbolje mišljenje o ljudima koji konje dovode do takvog stanja. Sluga je otišao, vukući kobilu i mrmljajući u bradu, nije bilo teško odgonetnuti šta mrmlja i šta misli. Geralt uzdahnu, gurnu vrata i uđe u stanicu. Unutra je mirisalo prijatno, veštac je shvatio da posti već nešto više od 24 časa. – Nema konja. – Upravnik pošte predupredi njegovo pitanje, pomolivši se iza šanka. – A sledeća diližansa će tek za dva dana. – Pojeo bih nešto. – Geralt pogleda uvis, u sleme i grede visokog svoda. – Platiću. – Ali nema. – De, de, gos’n upravniče – razleže se glas iz ugla izbe. – Zar se tako ophodi prema putnicima? Za stolom u ćošku sedeo je patuljak. Plavokos i plavobrad, odeven u dezenirano izvezen bordo žaket, ukrašen mesinganim dugmićima na frontu i na manžetnama. Obrazi su mu bili rumeni, a nos povelik. Geralt je na pijaci povremeno viđao netipične krompire blago ružičaste boje čičoke. Nos patuljka bio je identične boje. I oblika. – Meni si ponudio krompir-čorbu. – Patuljak odmeri upravnika strogim pogledom ispod jako čekinjastih obrva. – Nećeš valjda da kažeš da žena sprema samo jedan tanjir čorbe? Kladiću se u bilo koju sumu da će biti dovoljno i za gos’n pridošlicu. Sedi, putniče. Hoćeš li pivo? – Rado, hvala. – Geralt sede, izvuče monetu iz pregrade na pojasu. – Ali dozvolite mi da ja vas počastim, dobri čoveče. Uprkos varljivom izgledu, nisam skitnica ni pijanac. Ja sam veštac. Trenutno radim, otuda pohabano odelo i aljkav izgled. Oprostite mi na tome. Dva piva, upravniče. Pivo se munjavitom brzinom našlo na stolu. – Žena će ubrzo doneti krompir-čorbu – progunđa upravnik. – A za ono nemojte da se ljutite. Jelo uvek moram imati spremno. Ako bi se pojavio neki gospodin na putovanju, kraljevski kuriri ili pošta... Ako bi mi ponestalo i ne bih imao šta da im poslužim...

– Dobro, dobro... – Geralt podiže kriglu. Poznavao je mnogo patuljaka, znao je kako se s njima pije i nazdravlja. – Za uspeh prave stvari! – A za propast kurvinih sinova! – doreče patuljak, kucnuvši kriglom o njegovu kriglu. – Lepo je popiti s nekim ko zna običaj i protokol. Ja sam Adario Bah. U stvari sam Adarion, ali svi govore Adario. – Geralt iz Rivije. – Veštac Geralt iz Rivije. – Adario Bah obrisa brkove od pene. – Tvoje ime mi je došlo do ušiju. Iskusan si ti čovek, nije ni čudo što znaš običaje. A vidiš, ja sam iz Cidarisa ovamo došao poštanskim kolima, ili diližansom, kako ih zovu na Severu. I čekam presedanje, poštanska kola koja idu iz Dorijana u Redanju, do Tretogora. Pa, evo je najzad ova čorba. Da vidimo kakva je. Treba da znaš da najbolju krompir-čorbu spremaju naše žene u Mahakamu, nigde takvu nećeš pojesti. S gustim kvasom od crnog hleba i raženog brašna, s gljivama, sa dobro proprženim crnim lukom... Stanična krompir-čorba bila je izvrsna, u njoj nije nedostajalo lisičarki i dobro proprženog luka, a ako je u bilo čemu zaostajala za tom mahakamskom koju su kuvale patuljačke žene, Geralt nije saznao u čemu, budući da je Adario Bah živahno jeo, u tišini i bez komentara. Ispred stanice dojahaše dva konja, oba u još gorem stanju nego trofejni Geraltov konj. A jahača je bilo tri. Tačnije troje. Veštac se obazrivo osvrnu po izbi. Škripnuše vrata. U stanicu zakorači Friga. A za njom Liđenca i Trent. – Konja... – upravnik zaćuta kad ugleda mač u Friginim rukama. – Pogodio si – dovrši ona. – Baš nam konji trebaju. Zato mrdaj, trkom ih izvedi iz staje. – Konja nem... Upravnik ni ovog puta ne dovrši. Friga doskoči do njega i zaseni mu oči oštricom. Geralt ustade. – Ej bre! Sve troje se okrenuše ka njemu. – To si ti – procedi Friga. – Ti. Prokleti probisvetu. Na obrazu je imala masnicu, na mestu gde ju je odalamio.

– Ti si za sve kriv – zahripta. – Ševlov, Žarilo, Speri... Svi su poklani, čitava družina. A ti si mene, drkadžijo, zbacio sa sedla i ukrao mi konja, i kukavički kidnuo. Zbog čega ću se sada obračunati s tobom. Bila je niska i srazmerno sitne građe. Vešca to nije prevarilo. Svestan je bio, jer je imao iskustva, da je u životu kao u pošti – čak i vrlo odvratne stvari bivaju dostavljane u veoma neuglednim pakovanjima. – Ovo je poštanska stanica! – prodra se upravnik iza šanka. – Pod kraljevskom protekcijom! – Jeste li čuli? – Geralt upita spokojno. – Poštanska stanica. Nosite se odavde. – Ti si, sivi mangupe, i dalje loš u računanju – siknu Friga. – Treba ponovo da ti pomognem da brojiš? Ti si jedan, nas je troje. Znači, nas je više. – Vas je troje – pređe preko njih pogledom – a ja sam jedan. Ali uopšte vas nema više. To je matematički paradoks i izuzetak od pravila. – Što znači šta? – Znači, tornjajte se odavde skačući. Dok ste još u stanju da skačete. Opazio je blesak njenog oka, odmah je znao da pripada onim malobrojnim koji u borbi umeju da udare u potpuno suprotno mesto od onog u koje gledaju. Ipak, Friga je verovatno tu veštinu trenirala odskora, jer je Geralt bez imalo truda izbegao podmukao udarac. Izmanevrisao je kratku poluvoltu, šutom joj je podsekao levu nogu i odgurnuo je na šank. Grunula je o daske tako da je zahučalo. Liđenca i Trent mora da su već ranije videli Frigu u akciji, jer ih je njen fijasko jednostavno prenerazio, obamrli su otvorenih njuški. Dovoljno dugo da veštac stigne da zgrabi metlu iz ugla, koju je ranije opazio. Trent je najpre dobio brezovim prućem po njuški, a zatim drškom po glavi. Geralt mu poturi metlu pod noge, šutnu u pregib kolena i obali. Liđenca dođe sebi, izvuče oružje, skoči, zamahnuvši od uha. Geralt izbeže udarac poluokretom, zavrte se u punoj poluvolti i podmetnu lakat, Liđenca nošen silinom nalete dušnikom na lakat, zahripta i pade na kolena. Pre nego što je pao, Geralt mu izvuče mač iz ruku i baci ga vertikalno uvis. Mač se zabi u krovnu gredu i tamo ostade. Friga napade odozdo, Geralt je jedva imao dovoljno vremena za fintu. Udari joj ruku mačem, uhvati je za rame, okrenu, podseče noge drškom metle i baci na šank. Huknulo je.

Trent skoči na njega, Geralt ga odalami metlom po licu, jednom, drugi put, treći, veoma brzo. Zatim drškom, u jednu slepoočnicu, u drugu slepoočnicu i iz sve snage u vrat. Metnu mu dršku među noge, ulete u klinč, ščepa ga za ruku, izvi je, izvuče mu mač iz ruku i baci ga uvis. Mač se zabi u krovnu gredu i tamo ostade. Trent ustuknu, spotaknu se o klupu i prevrnu. Geralt zaključi da više nema potrebe da ga povređuje. Liđenca stade na noge, ali stade nepomično, spuštenih ruku, zablenu se uvis, u mačeve zabijene u gredu, visoko, van domašaja. Friga krenu u napad. Zavrte oštricom, izvrši fintu, kratko zamahnu iz sve snage. Stil je bio dokazan u kafanskim tučama, u gužvi i lošem osvetljenju. Vešcu nije smetalo nikakvo osvetljenje, niti njegovo odsustvo, a stil je veoma dobro poznavao. Frigina oštrica preseče vazduh, a finta ju tako okrenu da se veštac nađe iza njenih leđa. Vrisnula je kada joj je pod ruku podmetnuo dršku metle i izvrnuo lakatni zglob. Izvuče joj mač iz ruku, a nju odgurnu. – Mislio sam da – osmotri sečivo – ovaj zadržim za sebe. Kao rekompenzaciju za uloženi trud. Ali predomislio sam se. Neću da nosim banditsko oružje. Baci mač uvis. Oštrica se zabi u gredu i zatrese. Friga, bleda kao kreč, blesnu zubima iza iskrivljenih usana. Pogrbi se i brzim pokretom izvuče nož iz korica. – To je baš – proceni, gledajući je pravo u oči – glupa ideja. Na drumu zatopotaše kopita, zafrtkaše konji, zazveča oružje. Ispred stanice najednom zavrve od jahača. – Na vašem mestu bih – reče Geralt trojki – seo na klupu u ćošku. I pravio se da nisam tu. Huknuše udarena vrata, zazvečaše mamuze, u izbu kročiše vojnici u lisičjim kapama i kratkim crnim kaputima sa srebrnim obrubom. Predvodio ih je brka opasan skerletnom lentom. – Kraljevska služba! – obavesti, oslonivši pesnicu na buzdovan zadenut za pojasom. – Vahmajster Kovač, drugi eskadron prve banderije, oružane snage milostivo vladajućeg kralja Foltesta, gospodara Temerije, Pontarije i Mahakama. U potrazi smo za redanjskom bandom! U ćošku na klupi Friga, Trent i Liđenca usredsređeno su posmatrali vrhove svojih čizama.

– Granicu je prešla samovoljna gomila redanjskih razbojnika, najamnih ubica i pljačkaša – vahmajster Kovač nastavi da obaveštava. – Te hulje ruše granične stubove, pale, otimaju, zlostavljaju i ubijaju kraljevske podanike. U okršaju s kraljevskom vojskom su sramno potučeni, a danas uzdižu glave, kriju se po šumama, čekaju priliku da umaknu kordonu. Mogli su da se pojave ovde negde. Upozoravamo da će svako pružanje pomoći, informacija i bilo kakve podrške tom ološu biti smatrano izdajom, a za izdaju sledi omča! – Da li su ovde na stanici viđeni neki stranci? Novopridošli? Odnosno sumnjivi? A i ovo ću još kazati, sledi nagrada za upućivanje na razbojnika ili pomoć u njegovom hapšenju. Sto orena. Upravniče? Upravnik pošte slegnu ramenima, pogrbi se, zamumla i lati se brisanja šanka, vrlo nisko se sagnuvši nad njim. Vahmajster se osvrnu, zveckajući mamuzama priđe Geraltu. – A ko si... Ha! Tebe sam ja, čini mi se, već video. U Mariboru. Zaključio sam po toj beloj kosi. Ti si veštac, zar ne? Goniš i ubijaš razna čudovišta. Je li tako? – Upravo tako. – Onda nemam ništa protiv tebe, a tvoja profesija je, da tako kažem, časna – kaza vahmajster, istovremeno pogledom procenjujući Adarija Baha. – Ni gospodin patuljak nije pod sumnjom, među razbojnicima nisu viđeni nikakvi patuljci. Ali pitaću radi reda: šta radiš na stanici? – Stigao sam diližansom iz Cidarisa i čekam presedanje. Vreme sporo prolazi, te sedim s gos’n vešcem, razgovaramo i pretvaramo pivo u urin. – Presedanje znači – ponovi vahmajster. – Shvatam. A vas dvojica? Ko ste vi? Da, vi, vama govorim! Trent otvori usta. Zažmirka. I nešto promumla. – Šta? Molim? Ustani! Ko si, pitam? – Pustite ga, gos’n oficire – reče slobodno Adario Bah. – On je moj sluga, ja sam ga unajmio. On je glupak, kompletan idiot. Urođena bolest. Na veliku sreću, njegova mlađa braća su već normalna. Njihova majka je napokon shvatila da u trudnoći ne sme da se pije iz bare ispred bolnice za infektivne bolesti.

Trent još šire otvori njušku, spusti glavu, zastenja i progunđa. Liđenca takođe progunđa i napravi pokret kao da je hteo da ustane. Patuljak mu stavi ruku na rame. – Sedi, momče. I ćuti, ćuti. Znam teoriju evolucije, znam od kojeg bića potiče čovek, ne moraš me stalno na to podsećati. Oprostite i njemu, gos’n komandante. I on je moj sluga. – No, dobro... – Vahmajster je i dalje sumnjičavo posmatrao. – Sluge, znači. Ako tako kažete... A ona? To devojče u muškoj odeći? Hej! Ustani, hoću da te osmotrim! Ko si? Odgovaraj kada pitam! – Ha-ha, gos’n komandante – zasmeja se patuljak. – Ona? Ona je bludnica, znači, devojka lakog morala. Iznajmio sam je u Cidarisu radi kresanja. Manje se tuguje s ribom na putovanju, svaki filozof će vam to potvrditi. Energično pljesnu Frigu po zadnjici. Friga poblede od besa, zaškrguta zubima. – No, dobro – iskrivi se vahmajster. – Nisam je odmah prepoznao. A vidi se. Poluvilenjakinja. – Tvoj kurac je polu – zareža Friga. – Pola onoga što predstavlja standard. – Tiho, tiho – obuzda je Adario Bah. – Ne srdite se, pukovniče. Ali tako mi se potrefila drska kurva. U izbu upade vojnik, podnese izveštaj. Vahmajster Kovač se uspravi. – Banda je otkrivena! – objavi. – Krećemo u poteru, brzo! Izvinite za neprijatnosti. Služba! Izašao je, a zajedno s njim i vojnici. Začas je iz dvorišta dopro topot kopita. – Oprostite mi onaj spektakl – reče Adario Bah Frigi, Trentu i Liđenci nakon nekog vremena tišine. – Oprostite spontane reči i pravolinijske gestove. Ne poznajem vas, iskreno rečeno, malo marim za vas i, takoreći, ne volim vas, ali scene vešanja još više ne volim, kada vidim obešenjake kako se ritaju nogama to me jako deprimira. Otuda ta moja patuljačka frivolnost. – Patuljačkoj frivolnosti dugujete život – dodade Geralt. – Bio bi red da se zahvalite patuljku. Ja sam vas video u akciji, onamo, u seoskom gazdinstvu, znam kakve ste bitange. Prstom ne bih mrdnuo u vašu

odbranu, onu predstavu niti bih želeo, niti bih umeo da odigram kao gos’n patuljak. I već biste visili, čitava vaša trojka. Stoga se gubite odavde. Savetovao bih vam pravac suprotan onome koji su izabrali vahmajster i njegova konjica. – Nema ništa od toga – odbrusi, videvši poglede usmerene ka mačevima zabijenim u gredu. – Nećete ih dobiti. Bez njih ćete manje otimati i iznuđivati. Napolje. – Bilo je napeto – uzdahnu Adario Bah, tek što se za trojkom zatvoriše vrata. – Majku mu, ruke mi se i dalje malo tresu. Tebi ne? – Ne. – Geralt se osmehnu prisetivši se. – U tom smislu sam... malo hendikepiran. – To je za neke dobro – patuljak iskezi zube. – Hendikepi im čak dobro dođu. Još po pivo? – Ne, hvala – Geralt odmahnu glavom. – Vreme je da pođem. Našao sam se, da tako kažem, u situaciji koja nalaže žurbu. A i nerazumno je predugo boraviti u jednom mestu. – Primetio sam. I neću ništa pitati. Ali znaš šta, vešče? Nekako me je prošla želja da sedim na ovoj stanici i čitava dva dana pasivno čekam poštanska kola. Kao prvo, dosada bi me dokrajčila. Kao drugo, ona dama, koju si metlom pobedio u duelu, oprostila se od mene čudnim pogledom. Šta ću, možda sam malko preterao sa zanosom. Ona verovatno nije jedna od onih koje možeš nekažnjeno šljiskati po dupetu i zvati ih kurvama. Sigurno će se vratiti, više bih voleo da me tada nema ovde. Onda možda zajedno da krenemo na put? – Sa zadovoljstvom. – Geralt se ponovo osmehnu. – Manje se tuguje s dobrim kompanjonom na putovanju, svaki filozof će to potvrditi. Ukoliko nam se pravac obojici poklapa. Ja moram u Novigrad. Moram da budem tamo pre petnaestog jula. Obavezno pre petnaestog. Morao je biti u Novigradu najkasnije petnaestog jula. Naglasio je to kada su ga čarobnjaci unajmljivali, kupivši dve sedmice njegovog vremena. Nikakav problem, Pineti i Cara ga pogledaše s visine. Nikakav problem, vešče. Bićeš u Novigradu dok si rekao keks. Teleportovaćemo te pravo u Glavnu ulicu. – Pre petnaestog, ha – patuljak zamrsi bradu. – Danas je deveti. Nije ti ostalo previše vremena, jer ima dosta da se putuje. Ali postoji način da stigneš tamo na vreme.

Ustade, skinu sa eksera i nađenu na glavu špicast šešir sa širokim obodom. Prebaci preko ramena vreću. – Objasniću ti usput o čemu je reč. Krećemo zajedno na put, Geralte iz Rivije. Zato što mi pravac veoma odgovara. • Žustro su marširali, možda čak previše žustro. Adario Bah se pokazao kao tipičan patuljak. Premda su u slučaju potrebe ili radi komfora mogli da se posluže svakim vozilom i svakom životinjom za jahanje, vuču ili teglenje, patuljci su odlučno preferirali pešadijski marš, bili su pešadinci bez premca. Patuljak je u toku dana mogao peške da pređe razdaljinu od trideset milja, isto koliko i čovek na konju, i to noseći prtljag koji prosečan čovek ne bi mogao ni da podigne. Čovek nije bio u stanju da u maršu sustigne patuljka bez prtljaga. Ni veštac. Geralt je zaboravio na to, i posle nekog vremena bio je primoran da ipak zamoli Adarija da malo uspori. Marširali su šumskim putevima, ponekad i bespućima. Adario je poznavao put, odlično se snalazio na terenu. Objasnio je da u Cidarisu stanuje njegova porodica, toliko brojna da su se svaki čas tamo dešavale neke prigodne porodične zabave, čas svadbe, čas krštenja, čas pogrebi i daće. U skladu s patuljačkim običajem, izostanak s porodične zabave mogao je opravdati isključivo overen izvod iz matične knjige umrlih, živi članovi porodice nisu mogli da izbegnu zabave. Stoga je Adario trasu do Cidarisa i nazad poznavao do perfekcije. – Naš cilj je – objasni, marširajući – naselje Vetrovita, koje se nalazi kod močvare Pontara. U Vetrovitoj se nalazi pristanište, barke i lađe su tamo često privezane. Uz trunku sreće, uskoro će nam se pružiti neka prilika, na nešto ćemo se ukrcati. Ja moram do Tretogora, pa ću se iskrcati na Ždralovom ostrvu, ti ćeš ploviti dalje i bićeš u Novigradu za nekih tri, četiri dana. Veruj mi, to je najbrži način. – Verujem. Uspori, Adario, molim te. Jedva te stižem. Da li se baviš nekim poslom koji je u vezi s hodanjem? Jesi li putujući trgovac? – Ja sam rudar. U rudniku bakra. – Pa naravno. Svaki patuljak je rudar. I radi u rudniku u Mahakamu. Stoji s budakom na otkopu i otkopava.

– Podležeš stereotipima. Ubrzo ćeš kazati da se svaki patuljak gadno izražava. A nakon nekoliko čašica baca se na ljude sekirom. – Neću to kazati. – Moj rudnik nije u Mahakamu, već u Smukulji, kod Tretogora. Ne stojim tamo i ne otkopavam, već sviram hornu u rudarskom duvačkom orkestru. – Interesantno. – Interesantno je – zasmeja se patuljak – nešto sasvim drugo. Smešna koincidencija. Jedan od spektakularnih komada našeg okrestra zove se „Marš veštaca“. Ide ovako: tara-rara, bum, bum, umta-umta, rim-cim-cim, paparara-tara-rara, tara-rara, bum-bum-bum... – Gde ste, dođavola, našli taj naziv? Jeste li videli ikada marširajuće vešce? Gde? Kada? – Istinu govoreći – Adario Bah se malo pomete – to je samo blago prearanžirana „Parada atleta“. Ali svi rudarski duvački orkestri sviraju neke „Parade atleta“, „Ulazak atleta“ ili „Marševe starih drugova". Hteli smo da budemo originalni. Ta-ra-rara, bum, bum! – Uspori, inače ću ispustiti dušu! • U šumama je bilo potpuno pusto. Drugačije nego na međušumskim livadama i čistinama na koje su često nailazili. Tu je vrvelo od posla. Kosili su seno, skupljali ga i slagali u plastove i stogove. Patuljak je pozdravljao kosače veselim uzvicima, a oni su uzvraćali. Ili nisu. – Ovo me podseća – Adario pokaza na radnike – na drugi marš našeg orkestra. Nosi naziv ,,Senokosi“. Često ga sviramo, naročito u leto. Pevamo isto. Imamo pesnika u rudniku, on je vešto složio rime, pa može čak i a capella. O, ovako ide: Momci travu kosiše Žene seno nosiše U nebo pogledavaše Od kiše se zastrašiše Na brdo se skloniše Od kiše se zakloniše

Kitama zamahaše Oblake odagnaše! – I da capo! Dobro se maršira uz to, zar ne? – Uspori, Adario. – Ne mogu da usporim! To je pesma za marširanje! Ritmika i metrika marša! • Na uzvišici su se beleli ostaci zida, mogle su se videti i ruine zgrade i karakteristične kule. Upravo posle te kule Geralt je prepoznao hram – nije se sećao kojeg božanstva, ali čuo je o njemu ponešto. U davna vremena su tu živeli sveštenici. Pričalo se da su, kada se više nisu dali izdržati njihova lakomost, dekadentan razvrat i razuzdanost, tamošnji stanovnici oterali sveštenike i nagnali ih u šumu, gde su se, sudeći po glasinama, pozabavili obraćanjem šumskih gnomova u svoju veru. Navodno sa slabim rezultatima. – Stari Erem – reče Adario. – Držimo se maršrute i imamo dobro vreme. Uveče ćemo stati u Šumskoj brani. • Potok duž kojeg su putovali uzvodno je šumeo na kamenju i stenama, a nizvodno se široko razlivao, tvoreći veliki zaliv. Tome je doprinosila drveno-zemljana brana koja je pregrađivala tok. Kraj zaliva su u toku bili neki radovi, vrtela se tamo grupa ljudi. – Nalazimo se u Šumskoj brani – reče Adario. – Konstrukcija koju vidiš tamo, dole, to je upravo brana. Služi za splavljenje posečenih trupaca. Kao što vidiš, rečica sama po sebi nije plovna, previše je plitka. Zato se voda podiže, drvo se gomila, a potom se brana otvara. Nastaje veliki talas koji omogućava splavljenje. Tako se transportuju sirovine za proizvodnju drvenog uglja. Drveni ugalj... -... je neophodan za topljenje gvožđa – dovrši Geralt. – A metalurgija je najvažnija i najrazvojnija grana industrije. Znam. Nedavno mi je to pojasnio jedan čarobnjak. Upućen u ugalj i metalurgiju.

– Ne čudi me što je upoznat – frknu patuljak. – Kaptol čarobnjaka ima većinu udela u kompanijama industrijskog centra kod Gors Velena, a nekoliko železara i topionica u celini njemu pripada. Čarobnjaci izvlače iz metalurgije bogat profit. Iz drugih grana takođe. Možda i zasluženo, na kraju krajeva, većinom su oni razradili tehnologiju. Ali ipak bi mogli da prestanu s hipokrizijom, da priznaju da magija nije dobročinstvo, filantropija koja služi društvu, već industrija predviđena za profitiranje. Ali što ja to govorim, i sam znaš. Hajde, tamo je krčma, odmorićemo se. A i verovatno ćemo prenoćiti, jer se smrkava. • Krčma nimalo nije zasluživala svoj naziv, ali nisu se mogli ni čuditi. Zadovoljavala je potrebe drvoseča i splavara sa brane, kojima je bilo svejedno gde piju, samo da bilo šta piju. Šupa sa izbušenom strehom, nadstrešnica poduprta pritkama, nekoliko stolova i klupa od nemarno izblanjanih dasaka, kameno ognjište – lokalna zajednica nije iziskivala i nije očekivala veći luksuz, cenile su se bačve iza pregrade iz kojih je krčmar točio pivo, a ponekad i kobasice koje je krčmarica, ako je bila voljna i raspoložena, bila spremna da isprži na žaru uz dodatnu naknadu. Po pitanju potreba, Geralt i Adario se nisu uzdizali iznad drugih, pogotovo što je pivo bilo sveže, iz tek otčepljene bačve, a samo malo komplimenata bilo je dovoljno da krčmarica reši da im isprži i servira tiganj krvavice s crnim lukom. Nakon čitavog dana tumaranja po šumama, Geralt je tu krvavicu izjednačavao s telećom kolenicom u povrću, plećkom divlje svinje, oblišem u mastilu i drugim majstorijama šefa kuhinje gostionice „Natura Rerum“. Mada, istini za volju, malo je čeznuo za gostionicom. – Interesuje me – Adario gestom pozva krčmaricu, naruči naredno pivo – da li znaš sudbinu tog proroka? Pre nego što su seli za sto, osmotrili su kamen obrastao mahovinom koji je stajao kraj stoletnog hrasta. Slova uklesana na obrasloj površini monolita informisala su da je upravo na tom mestu, na dan praznika Birke godine 1133, post Resurrectionem prorok Loboda održao propoved svojim učenicima, a obelisk u čast tog događaja ustanovio je i 1200. godine

postavio Spiridon Aps, pozamanterijski majstor iz Rinda, radnja na Malom trgu, visok kvalitet, cene pristupačne, dođite. – Znaš li – Adario pogreba iz tiganja ostatke krvavice – priču o ovom Lobodi kojeg nazivaju prorokom? Govorim o istinitoj priči. – Ne znam nijednu. – Veštac omaza tiganj hlebom. – Ni istinitu, ni izmišljenu. Nisam se interesovao. – Onda poslušaj. Stvar se odigrala pre više od sto godina, čini mi se, ne mnogo posle datuma isklesanog na tom kamenu. Kao što ti je dobro poznato, danas se gotovo ne viđaju zmajevi, možda negde u divljim planinama, u pustoši. U ta vremena su se češće pojavljivali i umeli su da dosađuju. Naučili su da su pašnjaci puni stoke veliki restorani gde su se mogli siti nažderati bez preteranog truda. Srećom po zemljoradnike, čak se i veliki gmizavac ograničavao na jednu, dve gozbe u tromesečju, ali toliko je žderao da je mogao ugroziti uzgoj, naročito ako bi se okomio na neki kraj. Jedan, ogroman, okomio se na neko selo u Kaedvenu. Doletao bi, pojeo nekoliko ovaca, dve ili tri krave, a za desert je hvatao malo šarana iz ribnjaka. Na kraju bi bljuvao vatru, palio ambare ili stogove, i potom odletao. Patuljak gucnu pivo, podrignu. – Seljaci su se trudili da uplaše zmaja, pokušavali su s raznim klopkama i smicalicama, ali ništa nije vredelo. Kakva slučajnost, u obližnji Ban Ard je s učenicima doputovao baš taj Loboda, koji je još u to vreme bio slavan, titulisan kao prorok i imao masu sledbenika. Seljaci su ga zamolili za pomoć, a on, čudo jedno, nije odbio. A kada je zmaj doleteo, Loboda pođe na pašnjak i stade egzorcirati. Zmaj ga najpre oprlji vatrom kao patku. A zatim ga proguta. Jednostavno ga proguta. I odlete u planine. – To je kraj? – Ne. Slušaj dalje. Prorokovi učenici su plakali, očajavali, a onda su unajmili tragače. Naše, znači patuljke, koji su imali iskustva sa zmajevima. Oni su mesec dana tragali za zmajem. Standardno, idući tragom izmeta koji je gmizavac gomilao. A učenici su kraj svake gomile padali na kolena i kopali po njoj, gorko plačući, pronalazili su tu ostatke svog učitelja. Napokon su kompletirali celinu, bolje reći, ono što su smatrali celinom, a što je u stvari bila vrlo haotična kolekcija ne baš čistih ljudskih, kravljih i ovčijih kostiju. Sve to danas leži u sarkofagu u hramu u Novigradu. Kao čudesna relikvija.

– Priznaj, Adario. Izmislio si tu priču. Ili si je valjano napumpao. – Otkuda ta sumnja? – Otuda što često provodim vreme s jednim pesnikom. A on, kada može da bira između istinite verzije ili atraktivne verzije događaja, uvek bira ovu drugu, koju dodatno začini. A na sve zamerke u tom pogledu odgovara sofizmom: ako nešto nije u skladu s istinom, uopšte ne mora da znači da je laž. – Domišljam se ko je pesnik. Neven, naravno. A priča ima svoje principe. – Priča je – osmehnu se veštac – uglavnom neistinita relacija uglavnom neistinitih događaja, koju nam plasiraju istoričari, uglavnom budale. – I ovog puta se domišljam autora citata – Adario Bah iskezi zube. – Vizigota iz Korva, filozof i etičar. Kao i istoričar. A što se tiče proroka Lobode... Šta ćeš, kako bi se reklo, priča je priča. Ali čuo sam da sveštenici u Novigradu s vremena na vreme vade ostatke proroka iz sarkofaga i daju vernicima da ih poljube. Kada bih se našao tamo, ipak bih se suzdržao od ljubljenja. – Suzdržaću se – obeća Geralt. – Što se pak Novigrada tiče, ako smo već kod toga... – Bez nervoze – predupredi ga patuljak. – Stići ćeš. Ustaćemo u ranu zoru i brzo stići u Vetrovitu. Zgrabićemo priliku i za tili čas ćeš biti u Novigradu. Kamo sreće, pomisli veštac. Kamo sreće.

Ljudi i životinje pripadaju različitim vrstama, a lisice žive između ljudi i životinja. Umrli i živi putuju različitim putevima, a lisice idu između umrlih i živih. Božanstva i stvorovi koračaju po različitim stazama, a lisice hodaju između božanstava i stvorova. Staze svetlosti i tame ne vezuju se i ne presecaju nikada; lisičiji duhovi bdiju negde između njih. Besmrtnici i demoni stupaju po sopstvenim drumovima – lisičji duhovi su negde između. Đi Jun, učenjak iz vremena dinastije Ćing

Četrnaesto poglavlje Uveče je prošla oluja. Naspavavši se u senu na tavanu ambara, krenuli su u ranu zoru, u hladno, mada sunčano jutro. Držeći se obeležene staze, prošli su kroz grabove šume, preko močvarnih ritova i plavnih livada. Nakon sat vremena forsiranog marša stigli su do zgrada. – Vetrovita – pokaza Adario Bah. – Ovo je pristanište o kojem sam govorio. Došli su do reke, zapljusnuo ih je osvežavajući vetar. Stali su na drveno brvno. Reka je tu stvarala široku uvalicu, veliku kao jezero, gotovo se nije osećala struja koja je tekla dalje nekud. S obale su se u vodu spuštale grane vrba, iva i jova. Svuda su plivale vodene ptice, ispuštajući različite zvukove: plovke, krčuge, lastarke, gnjurci i kržulje. Ukomponovavši se u pejzaž i ne plašeći se čitave te pernate tarapane, po vodi je graciozno plovio brodić. Jednojarbolni, s jednim velikim jedrom pozadi i nekoliko trouglastih napred. – Dobro je jednom neko kazao – reče Adario Bah, zagledan u pojavu – da su tri najlepša prizora na svetu sledeća: brod pod punim jedrima, konj u galopu i, pa... gola žena u krevetu. – Žena u plesu – veštac se blago osmehnu. – U plesu, Adario.

– Neka bude – složi se patuljak – gola u plesu. A priznaćeš, taj brod ne izgleda loše u vodi. – To nije brod, već samo lađa. – To je slup – ispravi ga, prišavši im, debeljuškasti gospodin u losovom gunju. – Slup, moja gospodo. Što je lako prepoznati po jedrima. Veliko sošno velejedro, letno jedro i dva prednja letna jedra na forštagu9. Klasika. Brodić – slup – približi se brvnu taman toliko da su mogli da se dive kipu na pramcu. Umesto standardne sisate žene, sirene, zmaja ili morske zmije, rezbarija je predstavljala ćelavog starca s kukastim nosom. – Dovraga – Adario Bah progunđa u bradu. – Jel’ se prorok okomio na nas ili šta? – Dužina šezdeset četiri stope – opisivao je dalje niski gospodin glasom punim ponosa. – Ukupna površina jarbola tri hiljade trista stopa. To je, moja gospodo, „Prorok Loboda”, moderan slup kovirskog tipa, sagrađen u novigradskom brodogradilištu, spušten u vodu pre nepunih godinu dana. – Kako vidim – nakašlja se Adario Bah – poznat vam je ovaj slup. Dosta znate o njemu. – Znam sve o njemu, budući da sam njegov vlasnik. Vidite li zastavu na zastavnom koplju? Na njoj se vidi rukavica. To je znak moje firme. Dozvolite mi, ja sam Kevenard van Vlit, preduzetnik kožarske branše. – Drago nam je – patuljak protrese pruženu desnu ruku, odmerivši preduzetnika obazrivim pogledom. – I čestitamo vam na brodu, lep je i hitar. Čudo je videti takvog ovde, u Vetrovitoj, na uvalici, podalje od glavnog pontarskog plovnog puta. Čudo je i što je brod u vodi, a vi, vlasnik, na kopnu, na pustinjaku. Ima li nekih problema? – Ma ne, ne, nema nikakvih problema – zareče se preduzetnik kožarske branše, po Geraltovoj proceni prebrzo i preterano. – Ovde popunjavamo zalihe, ništa više. A na pustinjak nas je dovela teška potreba, a ne želja. Jer kad žuriš u pomoć, ne obraćaš pažnju gde je put. A naša spasilačka ekspedicija...

Nem.: vorstag – element nepomične opute na nekom plovnom objektu koja pridržava jarbol da ne padne. (Prim. prev.) 9

– Gospodine Van Vlit – prekinu ga, prilazeći, jedan od tipova pod čijim koracima naglo zadrhta brvno. – Ne zalazite u detalje. Ne bih rekao da oni zanimaju gospodu. Niti bi trebalo da ih zanimaju. Bila su petorica tipova koji su došli na brvno iz pravca sela. Ovog koji se odazvao, sa slamenim šeširom, izdvajala je vrlo isturena vilica, crna od višednevnog nebrijanja, i vrlo izbačena brada. Na bradi je bio razdeljak, zbog čega je izgledala kao minijaturno dupe. Pratio ga je veliki klipan, pravi gorostas, mada po liku i pogledu uopšte nije ličio na maloumnika. Treći, zdepast i preplanuo, bio je moreplovac od glave do pete, uključujući i vunenu kapu i alku u uvu. Ostala dvojica, evidentno matrosi, nosili su sandučiće s provijantom. – Ne bih rekao – nastavi onaj s bradom – da ta gospoda, ko god da su, moraju da znaju bilo šta o nama, o tome šta radimo ovde, i o našim drugim privatnim stvarima. Ta gospoda sigurno razumeju da se naše privatne stvari ne tiču nikoga, a pogotovo ne osoba koje smo slučajno sreli i koje su nam sasvim nepoznate. – Možda ne baš sasvim nepoznate – dobaci gorostas. – Gos’n patuljka zaista ne znam, ali vaša bela kosa odaje ko ste. Geralt iz Rivije, pretpostavljam? Veštac? Ne grešim? Postajem popularan, pomisli Geralt, prekrstivši ruke na grudima. Previše popularan. Možda da ofarbam kosu? Ili da se ošišam na ćelavo, kao Harlan Cara? – Veštac! – Kevenard van Vlit primetno se uzbudi. – Pravi veštac! Kakva slučajnost! Gospodo! Pa on nam je stvarno s neba pao! – Slavni Geralt iz Rivije! – ponovi gorostas. – Imamo sreće što smo ga sreli, sada, u našoj situaciji. Pomoći će nam da se iskobeljamo... – Previše pričaš, Kobine – prekinu ga onaj s bradom. – Prebrzo i previše. – Ma ajte, gos’n Fiš – frknu kožar. – Zar ne vidite kakva nam se prilika pružila? Pomoć nekoga kao što je veštac... – Gospodine Van Vlit! Ostavite to meni. Imam više iskustva od vas u kontaktu s takvima kao što je ovaj ovde. Zavlada tišina u kojoj je tip s bradom pogledom odmeravao vešca. – Geralt iz Rivije – kaza napokon. – Ukrotitelj čudovišta i natprirodnih bića. Rekao bih, legendaran ukrotitelj. Rekao bih tako, kada bih verovao u legende. A gde su vaši slavni veščevski mačevi? Nešto ih ne vidim.

– Nije čudo – odgovori Geralt – što ih ne vidiš. Zato što su nevidljivi. Šta je, nisi čuo legende o veščevskim mačevima? Strana lica ne mogu da ih vide. Pojavljuju se kada izgovorim zaklinjalicu. Kada se javi potreba. Jer ja i bez mačeva mogu dobro da premlatim. – Verujem ti na reč. Ja sam Javil Fiš. Vodim u Novigradu firmu koja pruža razne usluge. Ovo je moj partner, Petru Kobin. A ovo je gospodin Šklopocaner, kapetan „Proroka Lobode“. I poznat vam već uvaženi Kevenard van Vlit, vlasnik ovog broda. – Gledam, vešče – nastavi Javil Fiš, pogledavši oko sebe – stojiš, eto, na brvnu u jedinom naselju u radijusu od dvadeset i nekoliko milja. Da bi odavde dospeo na civilizovane puteve, treba dugo lutati po šumama. Izgleda mi da bi radije otplovio iz ove pustoši, ukrcavši se na nešto što se na vodi uznosi. A ,,Prorok“ taman plovi u Novigrad. I može da primi putnike. Tebe i tvog druga patuljka. Jel’ ti odgovara? – Nastavite, gos’n Fiš. Slušam vas pažljivo. – Naš brodić, kao što vidiš, nije bilo koja rečna krntija, za plovidbu njime treba platiti i to ne malo. Ne prekidaj me. Da li bi hteo da nas uzmeš pod zaštitu svojih nevidljivih mačeva? Možemo tvoje dragocene veščevske usluge, to znači eskortu i zaštitu tokom plovidbe odavde do samog novigradskog sidrišta, iskalkulisati s cenom za prevoz. Intrigira me, na koliko ćeš proceniti svoje veščevske usluge? Geralt pogleda u njega. – S pronalaženjem ili bez? – Molim? – U vašoj propoziciji – Geralt reče spokojno – postoje začkoljice i zavrzlame. Ukoliko budem morao sam da ih pronalazim, onda ću obračunati skuplje. Biće jeftinije ako se odlučite za iskrenost. – Tvoje nepoverenje – Fiš odgovori hladno – budi izvesne sumnje. Jer varalice u svemu vide prevaru. Kako se ono kaže, ko se oseća kriv, taj se za kapu maša. Hoćemo da te unajmimo kao eskortu. To je vrlo prost zadatak lišen nejasnoća. Kakve se to začkoljice u njemu mogu kriti? – Eskortovanje je bajka. – Geralt ne spusti pogled. – Izmišljena na brzu ruku i nevešto maskirana. – Tako mislite?

– Tako mislim. Jer, eto, gos’n rukavičaru izleće nešto o spasilačkoj ekspediciji, a vi ga, gos’n Fiš, drsko ućutkujete. Za koji trenutak će tvoj saradnik izbrbljati sve o situaciji iz koje treba da se iskobeljate. Pa ako treba da sarađujemo, onda neka nema vrdanja, molim lepo: kakva je to ekspedicija i kome žurite da pomognete? Zbog čega je tako tajna? Iz čega se treba iskobeljati? – Objasnićemo – Van Vlit predupredi Fiša. – Objasnićemo vam sve, gos’n vešče... – Ali na palubi – prekinu ga promuklo dotad ćutljiv kapetan Šklopocaner. – Nemamo šta više da dangubimo na ovom keju. Vetar je povoljan. Plovimo odavde, gospodo. • Uhvativši vetar u jarbolu, „Prorok Loboda" čilo pojuri po široko razlivenim vodama zaliva, uzevši kurs prema glavnom vodenom putu, lavirajući među ostrvicima. Užad su treštala, bom je škripao, zastava s rukavicom na zastavnom koplju bodro je lepršala. Kevenard van Vlit je održao obećanje. Čim se slup odbio od brvna u Vetrovitoj, pozvao je zainteresovane na pramac i pristupio objašnjenjima. – Ekspedicija koju smo poduzeli – poče, pogledajući svaki čas u tmurnog Fiša – ima za cilj da oslobodi oteto dete Ksimene de Sepulveda, jedine kćerke Brajane de Sepulveda. Sigurno ste čuli za to prezime. Štavionice krzna, radionice s vlaženjem i štavljenjem, kao i obradom krzna. Ogromna godišnja proizvodnja, ogroman novac. Ako vidiš damu u lepoj i skupoj bundi, to krzno je sigurno iz ovog preduzeća. – I njena kćer je oteta. Radi otkupa? – Ma, ne. Nećete poverovati, ali... Devojčicu je otelo čudovište. Lisica. Mislim, preobražajka. Viksena. – U pravu ste – reče hladno veštac. – Neću poverovati. Lisice, to jest viksene, a tačnije aguare, otimaju isključivo decu vilenjaka. – Slažem se, slažem se, u tančine – progunđa Fiš. – Iako je to neviđena stvar, najvećom krznarom u Novigradu upravlja nečovek. Breain Diarbail ap Muig, vilenjakinja čiste krvi. Udovica Jakova de Sapulvede, posle koga je preuzela svu imovinu. Porodica nije uspela niti da ospori testament, niti

da proglasi mešovit brak nevažećim, iako je bio protiv običaja i božijih zakona... – Pređite na stvar – prekinu ga Geralt. – Molim vas, pređite na stvar. Tvrdite, znači, da vam je ova krznarka, vilenjakinja čiste krvi, poverila da joj vratite otetu kćerku? – Hoćeš da nas nasamariš? – iskrivi se Fiš. – Hoćeš da nas uhvatiš u laži? Dobro znaš da vilenjaci, ako im lisica otme dete, nikada ne pokušavaju da ga oslobode. Opraštaju se od njega i zaboravljaju na njega. Smatraju da je bio suđen lisici. – Brajana de Sepulveda se isto – upade u reč Kevenard van Vlit – na početku pretvarala. Očajavala je, ali na vilenjački način, u tajnosti. Spolja kameno lice, suve oči... Ponavljala je: va’esse deireádh aep eigean, va'esse eigh faidh’ar, što se s njihovog jezika prevodi kao... – Nešto se završava, nešto započinje. – Tako je. Ali nije to ništa, samo glupo vilenjačko trabunjanje, ništa se ne završava, šta i zašto treba da se završi? Brajana od pamtiveka živi među ljudima, po našim zakonima i običajima, samo je po krvi nečovek, a u srcu je već bezmalo čovek. Istina, vilenjačka verovanja i sujeverja su snažna. Brajana je možda pred drugim vilenjacima tako spokojna, ali tajno pati za kćerkom, to je očigledno. Dala bi sve da joj se vrati jedinica, kao lisica ili ne... Uistinu, gos’n vešče, ništa nije tražila, nije zahtevala pomoć. Uprkos tome, rešili smo da pomognemo, ne možemo da gledamo očajanje. Čitava trgovačka gilda je solidarno dala prilog i finansirala ekspediciju. Ja sam ponudio „Proroka" i svoje učešće, isto je učinio je učinio trgovac Parlagi, kojeg ćete uskoro upoznati. Ali pošto smo mi poslovni ljudi, a ne neki lovci na avanture, obratili smo se za pomoć gospodinu Javilu Fišu, koji nam je poznat kao bistar i snalažljiv čovek koji se ne boji rizika, vičan teškim poduhvatima, slavan po znanju i iskustvu... – A gospodin Fiš slavan po iskustvu – Geralt baci pogled na pomenutog – propustio je da vas informiše da spasilačka ekspedicija nema smisla i da je unapred osuđena na neuspeh. Vidim dva objašnjenja. Prvo: gospodin Fiš nema pojma u šta vas je uvalio. Drugo, vrlo verovatnije: gospodin Fiš je uzeo akontaciju, dovoljno veliku, da vas malo provoza po stranputicama i vrati bez ičega.

– Prebrzo se frljate optužbama! – Kevenard van Vlit gestom zaustavi Fiša, spremnog da gnevno replicira. – I prebrzo prognozirate poraz. A mi, trgovci, uvek mislimo pozitivno... – Takvo mišljenje je za pohvalu. Ali u ovom slučaju neće pomoći. – Zašto? – Dete koje je otela aguara – Geralt spokojno pojasni – više se ne može vratiti. To je apsolutno nemoguće. I nije stvar u tome što dete nećemo moći da pronađemo, jer lisice vode neobično skriven način života. Nije stvar ni u tome što aguara neće dozvoliti da joj oduzmemo dete, a ona nije protivnik koji se može potceniti u borbi, kako u lisičjem, tako i u čovekolikom obliku. Stvar je u tome što oteto dete prestaje da bude dete. Dolazi do promena u devojčicama koje su otele lisice. Preobražavaju se i same postaju lisice. Aguare se ne razmnožavaju. Održavaju vrstu tako što otimaju i preobražuju vilenjačku decu. – Njihova lisičja vrsta – Fiš se napokon dokopa reči – mora da iščezne. Moraju da iščeznu svi ti vukodlaci. Istina je da lisice retko nanose štetu ljudima. Otimaju samo vilenjačku štenad i škode samo njima, što je samo po sebi dobro, jer što se više nepravde dešava neljudima, to je veća korist za prave ljude. Ali lisice su monstrumi, a monstrume treba potamaniti, postarati se da iščeznu, da čitav njihov rod iščezne. Ti ionako od toga živiš, vešče, nećeš nam uzeti za zlo što doprinosimo istrebljenju monstruma. Ipak, čini mi se da su uzaludne te divagacije. Hteo si objašnjenje, dobio si ga. Sad znaš za šta hoćemo da te unajmimo i od koga... Od čega treba da nas štitiš... – Vaša objašnjenja su – Geralt mirno oceni – mutna, bez uvrede, potput mokraće iz inficirane bešike. A plemenitost cilja vaše ekspedicije sumnjiva je kao nevinost devojke jutro posle seoskog vašara. Ali to je vaša stvar. Moja stvar je da vas uputim da je jedini način odbrane od aguare držati se podalje od aguare. Gospodine van Vlit? – Da? – Vratite se kući. Ekspedicija je besmislena, vreme je da to shvatite i batalite je. Toliko mogu da vas posavetujem kao veštac. Savet je gratis. – Ali nećete se iskrcati, zar ne? – promumla van Vlit, malo pobledeo. – Gos’n vešče? Ostaćete s nama? A ako se nešto... A ako se nešto dogodi, branićete nas? Pristanite... Bogova vam, pristanite...

– Pristaće, pristaće – frknu Fiš. – Putovaće s nama. Jer ko će ga drugi odvesti iz ove zabiti? Ne paničite, gos’n Van Vlit. Nemate čega da se bojite. – Ma baš nema! – planu kožar. – Vidi ti njega! Uvalili ste nas u neprilike, a sada izigravate junačinu? Ja hoću da doplovim u Novigrad zdrav i čitav! Mora neko da nas štiti, sada kada smo u nevolji... Kada nam preti... – Ništa nam ne preti. Nemojte da se plašite kao neka žena. Idite u potpalublje, kao vaš kompanjon Parlagi. Napijte se tamo ruma udvoje, začas će vam se kuraž vratiti. Kevenard van Vlit pocrvene, zatim poblede. Zatim pogledom pronađe Geralta. – Dosta svađe – kaza jasno, ali spokojno. – Vreme je da kažemo istinu. Gos’n vešče, mi već imamo tu mladu lisicu. Nalazi se u afterpiku. Gos’n Parlagi je čuva. Geralt odmahnu glavom. – Da ne poveruješ. Oteli ste kćerku krznarke od aguare? Malu Ksimenu? Fiš pljunu preko ograde. Van Vlit se počeša po temenu. – Ispalo je drugačije – promrmlja napokon. – Greškom nam je zapala druga... Isto lisica, ali druga... Nju je otela neka sasvim druga viksena. Gos’n Fiš ju je otkupio... Od vojnika koji su na prevaru ukrali lisičinu devojčicu. Odmah smo pomislili da je to Ksimena, samo se preobrazila... Ali Ksimena je imala sedam godina i bila je svetla, a ova ima dvanaest i tamnokosa je... – Premda nije ta što nam treba – Fiš predupredi vešca – ipak smo je odveli. Zašto bi vilenjačka bljuvotina izrasla u još goreg monstruma? A u Novigradu ćemo moći tog stvora da prodamo zoološkom vrtu, na kraju krajeva, ona je retkost, divljakinja, polulisica, lisica ju je u šumi odgajala... Menažerija će kao od šale istresti pare... Veštac mu okrenu leđa. – Gos’n kapetane, kormilo ka obali! – Polako, polako – obrecnu se Fiš. – Drži kurs, Šklopocaneru. Ti ovde ne izdaješ naredbe, vešče. – Gos’n van Vlit – Geralt ga je ignorisao – apelujem na vaš razum. Devojku treba odmah osloboditi i iskrcati na obalu. U protivnom, gotovi

ste. Aguara neće napustiti dete. A sigurno već juri u stopu za vama. Jedini način da je zaustavimo jeste da joj predamo devojčicu. – Ne slušajte ga – reče Fiš. – Ne dajte da vas zastraši. Plovimo rekom, okruženi smo vodom. Šta može neka lisica da nam uradi? – I imamo vešca za odbranu – Petru Kobin dobaci podrugljivo. – Naoružanog nevidljivim mačevima! Pa neće se slavni Geralt iz Rivije uzentati od neke tamo lisice! – Nisam pametan, nisam pametan – probrblja kožar, prelazeći pogledom od Fiša do Geralta i Šklopocanera. – Gos’n Geralte? U Novigradu neću žaliti novac za vašu nagradu, platiću vam za trud s kamatom. Samo ako nas zaštitite... – Zaštitiću, nego šta. Na jedini mogući način. Kapetane, ka obali. – Da se nisi usudio! – Fiš poblede. – Ni korak ka afterpiku, inače ćeš zažaliti! Kobine! Petru Kobin je hteo da ščepa Geralta za kragnu, ali nije uspeo, jer se akciji priključio dotad spokojan i ćutljiv Adario Bah. Patuljak snažno šutnu Kobina u pregib kolena. Kobin pade na kolena. Adario Bah doskoči, energično ga tresnu pesnicom u bubreg i ponovo u bok glave. Gorostas se stropošta na palubu. – I kakve veze ima što je velik? – Patuljak pređe pogledom po ostalima. – Samo pravi veću buku kada pada. Fiš je držao ruku na dršci noža, ali ju je pomerio kada ga je Adario Bah pogledao. Van Vlit je stajao otvorenih ustiju. Isto kao kapetan Šklopocaner i ostatak posade. Petru Kobin zastenja i odlepi čelo s dasaka palube. – Lezi tu gde ležiš – posavetova ga patuljak. – Nećeš me zadiviti ni samostrelom, ni tetovažom iz Sturfoša. Ja sam već dobro lemao i veće od tebe i redovne posetioce strožih zatvora. Stoga, ne pokušavaj da ustaneš. Radi svoj posao, Geralte. – Ako ste imali neke sumnje – obrati se ostalima – znajte da vam veštac i ja upravo spasavamo život. Gos’n kapetane, ka obali. I čamac u vodu. Veštac siđe niz brodske stepenice, otvori jedna, potom druga vratanca. I ukipi se. Iza njegovih leđa opsova Adario Bah. I Fiš opsova. Van Vlit zastenja.

Mršava devojčica koja je nepomično ležala na postelji imala je staklaste oči. Bila je polunaga, od pojasa nadole potpuno obnažena, sa opsceno raširenim nogama. Vrat joj je bio okrenut na neprirodan način. A još opsceniji. – Gos’n Parlagi... – Van Vlit iscedi iz sebe. – Šta ste... šta ste učinili? Ćelava individua, koja je sedela nad devojkom, pogleda u njih. Pomerio je glavu kao da ih nije video, kao da je pokušavao da pronađe mesto s kojeg je dopro kožarev glas. – Gos’n Parlagi! – Vrištala je... – zamumla individua, tresući duplim podvoljkom i bazdeći na alkohol. – Počela je da vrišti... – Gos’n Parlagi... – Hteo sam da je utišam... Hteo sam samo da je utišam. – Ubili ste je – Fiš utvrdi činjenicu. – Jednostavno ste je ubili! Van Vlit se oberučke uhvati za glavu. – I šta sada? – Sada smo – patuljak mu konkretno objasni – debelo najebali. • – Kažem vam, nema nikakvih razloga za strah! – Fiš udari pesnicom o reling. – Na reci smo, na vodi. Obale su daleko. Ako čak, u šta sumnjam, lisica i krene za nama, na vodi nas ne može ugroziti. – Gos’n vešče? – Van Vlit bojažljivo podiže pogled. – Šta vi kažete na to? – Aguara ide za nama – Geralt strpljivo ponovi. – U to nema nikakvih sumnji. Ako je nešto sumnjivo, onda je to znanje gos’n Fiša, kojeg bih u vezi s pomenutim zamolio da ćuti. Gos’n Van Vlit, stvari stoje ovako: da smo oslobodili mladu lisicu i ostavili je na kopnu, postojala bi šansa da nam aguara oprosti. Ipak, desilo se to što se. desilo. I sada je beg naš jedini spas. Čudi me da vas aguara nije uhvatila ranije, zaista ispada da glupi imaju sreće. Ali više ne možemo kušati sudbinu. Svi jarboli uvis, kapetane. Koliko god da ih imate. – Možemo – Šklopocaner polako oceni – postaviti još i košno jedro. Vetar je povoljan...

– A ako... – prekinu ga Van Vlit. – Gos’n vešče? Branićete nas? – Biću iskren, gos’n van Vlit. Najradije bih vas ostavio. Zajedno s tim Parlagijem, od čijeg samo pomena mi se prevrće utroba. Koji se tamo dole naliva kô majka nad lešom deteta koje je ubio. – I ja bih se s time saglasio – dobaci Adario Bah, gledajući uvis. – Pošto, parafraziraću reči gos’n Fiša o neljudima: što se više nepravde dešava idiotima, to je veća korist za razumne. – Ostavio bih Parlagija i vas na milost i nemilost aguari. Ali kodeks mi to brani. Veščevski kodeks mi ne dozvoljava da postupam po sopstvenoj volji. Ne smem da napustim one kojima preti smrt. – Veščevska plemenitost! – frknu Fiš. – Kao da nismo čuli za vaše lopovluke! Ali podržavam ideju o hitrom bežanju. Stavljaj sve krpe, Šklopocaneru, isplovi na vodeni put i bežimo glavom bez obzira! Kapetan je izdao naredbe, a matrosi su se pozabavili oko takelaže. Sam Šklopocaner se uputio na pramac, a posle trena razmišljanja, Geralt i patuljak su mu se pridružili. Van Vlit, Fiš i Kobin su se prepirali na krmenoj palubi. – Gos’n Šklopocaneru? – Aha? – Otkud naziv ovog broda? I ovaj dosta netipičan kip na pramcu? Hteli ste da privučete sveštenike kao sponzore? – Slup je porinut kao ,,Meluzina“ – kapetan slegnu ramenima. – S kipom koji je pasovao uz naziv i bio lep na oko. Potom su i jedno i drugo promenjeni. Jedni su govorili da je stvar bila upravo u tom sponzorisanju. Drugi pak da su novigradski sveštenici stalno optuživali gos’n Vlita za jeres i huljenje, pa je hteo da im se uvuče u... Hteo je da im se svidi. „Prorok Loboda" parao je talase pramcem. – Geralte? – Molim, Adario? – Ta lisica... Odnosno aguara... Po onome što sam čuo, ona može da menja oblik. Može da se pokaže kao žena, ali može i da uzme oblik lisice. To jest, isto kao vukodlak? – Drugačije. Vukodlaci, medvedolaci, pacovolaci i njima slični su terijantropi, ljudi sposobni da se preobraze u životinju. Aguara je anterion. Životinja, bolje reći biće koje može da preuzme oblik čoveka.

– A njene moći? Čuo sam nečuvene priče... Aguara je isto u stanju da... – Nadam se da ćemo – prekinu ga veštac – dospeti u Novigrad, pre nego što nam aguara pokaže šta je u stanju. – A ako... – Bolje bi bilo da prođe bez ako. Podiže se vetar. Zalepršaše jarboli. – Nebo se smračuje – pokaza Adario Bah. – I verovatno sam začuo grom u daljini. Sluh nije varao patuljka. Prošlo je tek nekoliko trenutaka, a ponovo je zagrmelo. Ovoga puta su svi čuli. – Nailazi oluja! – dreknu Šklopocaner. – Na otvorenoj površini će nas prevaliti s kobilicom uvis! Moramo da bežimo, da se sakrijemo, zaklonimo od vetra! Na jarbole, momci! Odgurnu kormilara i sam preuze kormilo. – Drž’te se, drž’te se svi! Nebo nad desnom obalom postade tamnoplavo. Odjednom udari vihor, prolomi se šumom na priobalnoj kosini, uskovitla je. Krošnje većeg drveća se zatresoše, manje se napola saviše pod pritiskom. Polete prašina lišća i čitavih grana, čak velikih debala. Blesnu oslepljujuće, u gotovo istom momentu razleže se prodoran tresak groma. Za njim, skoro odmah, grunu drugi grom. I treći. U narednom momentu, signalizovana ranijim rastućim šumom, ljusnu kiša. Iza zida vode više ništa nisu videli. „Prorok Loboda“ njihao se i plesao po talasima, svaki čas overavajući oštre nagibe. Uza sve to je treštao. Kako se Geraltu činilo, treštala je svaka daska. I svaka daska je živela svoj život i pomerala se, kako se činilo, potpuno nezavisno od drugih. Pojavila se bojazan da će se slup jednostavno razleteti. Veštac je ponavljao sebi da je to nemoguće, da je pri konstruisanju broda uzeta u obzir plovidba po vrlo uzburkanim vodama, da su, na kraju krajeva, na reci, a ne na okeanu. Ponavljao je to sebi, ispljuvavao vodu i grčevito se držao užadi. Teško je bilo proceniti koliko dugo je to trajalo. Njihanje je ipak najzad prestalo, vetar je prestao da trga, a jak pljusak koji je uzburkavao vodu oslabio je, prešao u kišu, potom u kišicu. Tada su videli da je Šklopocanerov manevar imao uspeha. Kapetan je uspeo da sakrije slup iza

visoko zašumljenog ostrva, gde ih oluja nije toliko bacala. Izgledalo je da se olujni oblak već udaljavao, oluja se stišavala. S vode se podiže magla. • Iz Šklopocanerove kape, kompletno pokvašene, curila je voda, slivala mu se niz lice. Uprkos tome, kapetan nije skidao kapu. Verovatno je nikada nije skidao. – Sto mu gromova! – obrisa kapljice s nosa. – Gde nas je odvukla? Da li je ovo neki rukavac? Ili staro rečno korito? Voda skoro stoji... – Struja nas ipak nosi. – Fiš je pljunuo u vodu i posmatrao pljuvačku. Nije više imao slameni šešir, mora da ga je odnela oluja. – Struja je slaba, ali nosi – ponovi. – Nalazimo se na prevlaci između ostrva. Drži kurs, Šklopocaneru. Mora nas na kraju odneti na plovni put. – Plovni put je – kapetan se nagnu nad busolom – valjda u pravcu severa. Onda moramo u desni rukavac. Ne u levi, već u desni... – Gde ti vidiš rukavce? – upita Fiš. – Jedan je put. Kažem ti, drži kurs. – Malopre su bila dva rukavca – inatio se Šklopocaner. – Ali možda mi je voda ušla u oči. Ili ova magla. Dobro, nek nas struja nosi. Samo što... – Šta je opet? – Busola. Pravac uopšte nije taj... Ne, ne, dobro je. Nisam dobro video. Nakapalo mi na staklo s kape. Plovimo. – Krenimo. Magla se naizmenično zgušnjavala i proređivala, vetar je potpuno utihnuo. Postalo je veoma toplo. – Voda – progovori Šklopocaner. – Osećate li? Nekako drugačije smrdi. Gde smo mi? Magla se podigla, videli su tada gusto zarasle obale, obasute trulim deblima. Mesto borova, jela i tisa koji rastu na ostrvima zauzele su visoke žbunaste breze, močvarni čempresi stožasti u podnožju. Stabla čempresa opletale su povijuše tekome, njihovi drečavocrveni cvetovi bili su jedini živi akcenat usred smeđezelenog močvarnog rastinja. Voda je bila pokrivena sočivicom i prepuna vodenih biljaka, koje je „Prorok" razgrtao pramcem i vukao za sobom poput šlepa. Dubina vode bila je mutna i

faktički je ispuštala odvratan, truo tobože miris, s dna su se uznosili veliki mehuri. Šklopocaner je neprestano sam držao kormilo. – Ovde može biti plićaka – naglo se uznemiri. – Hej tamo! Jedan s olovnom sondom na pramac! Plovili su nošeni slabom strujom, konstantno usred močvarnog krajolika. I trulog smrada. Matros na pramcu monotono je povikivao, saopštavajući dubinu. – Gos’n vešče – Šklopocaner se pognu nad busolom, pokucka u staklo – pogledajte ovo. – Koje? – Mislio sam da mi se staklo zamaglilo... Ali ako igla nije poludela, onda plovimo na istok. To znači da se vraćamo. Tamo odakle smo krenuli. – Pa to je nemoguće. Nosi nas struja. Reka... Zastade. Nad vodom se obesi ogromno, delimično iskorenjeno drvo. Na jednoj od golih grana stajala je žena u dugoj i tesnoj haljini. Stajala je nepomično, posmatrajući ih. – Kormilo – reče tiho veštac. – Kormilo, kapetane. Ka onoj obali. Dalje od ovog drveta. Žena nestade. A po grani promače velika lisica, promače i sakri se u gustišu. Izgledalo je da je životinja crna, beo je bio samo vrh paperjastog repa. – Pronašla nas je. – Adario Bah takođe primeti. – Lisica nas je pronašla... – Sto mu gromova... – Tiho, obojica. Ne širite paniku. Plovili su. Sa suvih grana na obalama posmatrali su ih pelikani.

Interludijum Sto dvadeset sedam godina kasnije – Onamo, iza brda – trgovac pokaza štapom – to ti je već Ivalo, devojko. Pola staje, nema više, za tren ćeš stići. Ja na raskrsnici skrećem na istok ka Mariboru, te je došlo vreme da se pozdravimo. Ostaj mi zdravo, neka te bogovi vode i čuvaju na putu. – I vas nek čuvaju, dobri gospodine. – Nimue skoči s furgona, uze svoj zavežljaj i ostali prtljag, te se trapavo pokloni. – Velika vam hvala što ste me povezli kolima. Onda, u šumi... Hvala vam velika... Proguta pljuvačku na pomen crne šume u dubinu koje ju je pre dva dana odveo drum. Na pomen o velikom, strašnom drveću poizvijanih grana, spletenih u krov nad pustim putem. Putem na kojem se odjednom našla sama, sama kao proštac. Na pomen o užasu koji ju je tada obuzeo. I o želji da se okrene i beži. Nazad kući. Odbacivši besmislenu ideju da samotno pođe u svet. Izbacivši tu besmislenu ideju iz glave. – Zaboga, ne zahvaljuj se, nema na čemu – zasmeja se trgovac. – Ljudski je pomoći na putu. Zbogom! – Zbogom. Srećan put! Stajala je malo na raskrsnici, posmatrajući kameni stub, kišom i vihorom išiban do glatke kliskosti. Sigurno odavno tu stoji, pomisli. Ko zna, možda više od sto godina? Možda se ovaj stub seća Godine komete? Armije kraljeva Severa dok marširaju ka Breni, u bitku s Nilfgardom? Kao i svaki dan, ponovila je trasu naučenu napamet. Kao čarobnjačku formulu. Kao zaklinjalicu. Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan, Anhor, Gors Velen. Gradić Ivalo se već izdaleka mogao naslutiti. Zbog galame i smrada. Šuma se završavala kraj raskrsnice, a dalje, već ka prvim građevinama, bila je samo gola i naježena panjevima isečenog drveća koji su se prostirali daleko, daleko izvan horizonta. Svuda se širio dim, u redovima su tu stajale i pušile se gvozdene kace, retorte za spaljivanje drvenog uglja. Mirisala je

smola. Što je bila bliže gradiću, to je buka narastala, čudan metalni zveket od kojeg je zemlja osetno drhtala pod nogama. Nimue je ušla u gradić i uzdahnula od začuđenosti. Izvor buke i potresanja tla bila je najčudnovatija mašina koju je ikada mogla videti. Veliki i trbušast bakarni kotao s gigantskim točkom čiji su obrtaji pokretali klip bleštav od maziva. Mašina je siktala, dimila, šištala vrelom vodom i kuljala parom, a u nekom momentu je ispustila zvižduk, tako zastrašujući i užasan zvižduk, da je Nimue čak prisela. Međutim, brzo je došla sebi, čak je prišla bliže i radoznalo pogledala kaiševe pomoću kojih su prenosnici paklene mašine pokretali testere pilane koje su sekle debla neverovatnim tempom. Posmatrala bi ona duže, ali su je uši zabolele od huka i škripe testera. Prešla je preko mostića, rečica pod njim bila je mutna i gadno je smrdela, nosila je iverje, koru i kape pene. Gradić Ivalo pak, u koji je upravo kročila, vonjao je kao veliki poljski klozet, u kojem se neko, da zlo bude veće, zainatio da peče na vatri bajato meso. Nimui, koja je poslednju nedelju provela među livadama i šumama, počelo je da ponestaje vazduha. Gradić Ivalo, gde se završava naredna etapa na trasi, bio joj je u planu kao mesto odmora. Sada je znala da se tu neće zadržati duže nego što je neophodno. I da joj Ivalo neće ostati u lepom sećanju. Na pijaci je – kao i obično – prodala korpu gljiva i lekovite začine. Krenulo je brzo, uspela je da stekne rutinu, znala je šta se traži i kod koga da ide s robom. Prilikom transakcija se pravila da je priglupa, zahvaljujući tome nije imala problema s prodajom, trgovkinje su se utrkivale da nasamare šeprtlju. Zarađivala je malo, ali brzo. A tempo se računao. Jedini izvor čiste vode u blizini bio je bunar na tesnom trgu, i da bi napunila čuturu, Nimue je morala da odstoji svoje u podugačkom redu. Bolje je prošla s nabavkom provijanta za dalji put. Omamljena mirisom, kupila je na tezgi i nekoliko pašteta s nadevom koje su joj ipak izgledale sumnjivo kada ih je izbliza pogledala. Sela je pokraj mlekare kako bi pojela paštete, dok su još bile koliko-toliko za upotrebu, a da ne utiču ozbiljno nauštrb zdravlja. Naime, nije izgledalo da će dugo ostati u takvom stadijumu. Prekoputa je bila krčma „Kod Zelene...“, iščupana donja daska firme činila je naziv zagonetkom i intelektualnim izazovom, Nimue se ubrzo

izgubila u pokušajima da odgonetne šta još, osim žabe i salate, može biti zeleno. Iz zamišljenosti ju je prenula glasna diskusija koju su na stepenicama krčme vodili stalni posetioci. -„Prorok Loboda", kažem vam – popovao je jedan. – Onaj brik iz legende. Brod avet, što je pre više od sto godina nestao bez traga, s čitavom posadom. Što se posle pojavljivao na reci kada je trebalo da se desi neka nesreća. Pojavljivao se s utvarama na palubi, mnogo ljudi je videlo. Lupetali su da će biti avet sve dok neko ne pronađe olupinu. E pa, najzad su je pronašli. – Gde? – U Priušću, na starom rečnom koritu, u blatu, u samom srcu močvare koju su isušivali. Bio je sav obrastao u močvarni korov. I mahovinu. Kada su sastrugali te alge i mahovinu, pokazao se natpis. „Prorok Loboda". – A blago? Jesu li pronašli blago? Vele da je tamo moralo biti blago, u skladištu. Jesu našli? – Ne zna se. Kažu da su sveštenici zauzeli olupinu. Navodno je to relikvija. – Eto ti, budalaština – štucnu drugi posetilac. – Verujete u bajke kao ova deca. Pronašli neku staru barku, a oni odmah: brod avet, blago, relikvije. Sve je to, kažem vam, sranje, piskaralačke legende, glupe glasine, babske priče. Hej, ti tamo! Devojko! A ko si ti? Čija si? – Svoja. – Nimue je već uvežbala kako da odgovara. – Skloni kosu, pokaži uvo! Jer ličiš mi na vilenjačko seme! A mi ovde ne želimo vilenjačke mešance! – Pustite me, pa ne smetam vam. A ubrzo krećem na put. – Ha! A kuda to? – U Dorijan. – Nimue je takođe naučila da kao cilj uvek daje samo narednu etapu, da nikada, ama baš nikada ne otkriva krajnji cilj putovanja, jer je to budilo samo sumanutu veselost. – Ho-ho! Dug je put pred tobom! – Zato i idem odmah. A još ću vam ovo reći, poštovana gospodo, nikakvo blago „Prorok Loboda“ nije prevozio, legenda ništa ne govori o tome. Brod je potonuo i postao avet jer je bio proklet, a njegov kapetan nije poslušao dobar savet. Veštac, koji je bio tamo, savetovao mu je da

okrene brod, da se ne zavlače u rečne rukavce, dok on ne skine kletvu. Čitala sam o tome... – Još ne znaš ni nos da obrišeš – odgovori prvi posetilac – a tako si pametna? Ti treba kolibu da čistiš, devojčuro, da brineš o loncima i pereš gaće, eto šta. Našla se načitana, videste li? – Veštac! – frknu treći. – Bajke, ništa više, samo bajke! – Ako si tako pametna – dobaci sledeći – onda zasigurno znaš i za našu Sojkinu šumu. Šta, ne znaš? Pa kazaćemo ti: u Sojkinoj šumi spava nešto zlo. Ali svakih nekoliko godina se budi, a onda teško onome što kroz šumu putuje. A tvoj put, ako doista smeraš do Dorijana, vodi baš kroz Sojkinu šumu. – Šta, ostala je tamo neka šuma? Pa sve ste u okolini posekli, ostali su samo panjevi. – Gledajte je, kakva mudrijašica, piskavo derište. Za to i služi šuma, zar ne, da se seče? Šta smo posekli, posekli smo, šta je ostalo, ostalo je. A i drvoseče se plaše da idu u Sojkinu šumu, takav ti je tamo užas. Sama ćeš videti kada dospeš tamo. Od straha ćeš se usrati u gaće. – Bolje je da ja već krenem. Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan, Anhor, Gors Velen. Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin. Idem ka Gors Velenu. U Aretuzu, školu čarobnica na ostrvu Taned.

Nekada smo mogli mnogo toga. Mogli smo stvarati iluzije magičnih ostrva, pokazivati mnogobrojnim masama plešuće zmajeve na nebu. Mogli smo izazivati vizije moćne armije koja se približava zidinama grada, i svi žitelji su videli tu armiju na isti način, sve do najsitnijih detalja opreme i znakova na barjacima. Ipak, to su mogle da učine samo one što nemaju sebi ravnog, lisice iz prastarih vremena koje su svoju čarobnjačku moć platile životom. Od tih vremena sposobnosti naše vrste podlegle su znatnoj degradaciji – nesumnjivo zbog stalnog boravljenja među ljudima. Viktor Peljevin, Svjašenaja knjiga oborotnja10

Petnaesto poglavlje – Lepo si nas udesio, Šklopocaneru! – besneo je Javil Fiš. – Lepo si nas uvukao! Sat vremena tumaramo po rukavcima! Ja sam čuo za ove močvare, čuo sam loše stvari o njima! Ovde nestaju ljudi i brodovi! Gde je reka? Gde je plovni put? Zašto... – Sto mu gromova, začepi gubicu! – iznervira se kapetan. – Gde je plovni put, gde je plovni put! U dupetu, eto gde je! Toliko ste pametni? Izvol’te, evo prilika da se pokažete! Ponovo račvanje! Kako da plovim, gos’n mudrijašu? Ulevo, kako struja nosi? Ili ćete možda narediti udesno? Fiš frknu i okrenu leđa. Šklopocaner zgrabi kormilo i usmeri slup ka levom rukavcu. Matros sa olovnom sondom vrisnu. Ubrzo, znatno glasnije, vrisnu i Kevenard van Vlit. – Od obale, Šklopocaneru! – zariča Petru Kobin. – Kormilo skroz desno! Dalje od obale! Dalje od obale! – Šta je? – Zmije! Zar ne vidiš? Zmijeeee! 10

Viktor Peljevin, Sveta knjiga vukodlaka; prevod s ruskog: Mirjana Grbić. (Prim. prev.)

Adario Bah opsova. Leva obala vrvela je od zmija. Gmizavci su se uvijali među trskom i priobalnim biljkama, puzali po napola potopljenim deblima, visile su, sikćući, s nadvodnih grana. Geralt je raspoznavao mokasine, zvečarke, žararake, bumslenge, daboje, kopljoglavke, siktavice, arijete, crne mambe i druge, koje nije znao. Čitava posada ,,Proroka“ u panici je pobegla od levog boka, derući se različitim glasovima. Kevenard van Vlit dotrča na krmu, čučnu, tresući se sav, iza veščevih leđa. Šklopocaner zavrte kormilarski točak, a slup stade menjati kurs. Geralt mu stavi ruku na rame. – Ne – kaza. – Drži kao što je bilo. Ne približavaj se desnoj obali. – Ali zmije... – Šklopocaner pokaza na granu kojoj su se približavali, svu okićenu sikćućim gmizavcima. – Pašće na palubu... – Nema nikakvih zmija! Drži kurs. Dalje od desne obale. Pripone na velejarbolu zapeše o obešenu granu. Nekoliko zmija obavi se oko užadi, nekoliko je palo na palubu, uključujući mambe. Pridižući se i sikćući, napadoše zbijene uz desni bok. Fiš i Kobin utekoše na pramac, matrosi se vrišteći baciše ka krmi. Jedan skoči u vodu i nestade u njoj pre Aego što je stigao da krikne. Na površini se uzburka krv. – Vodeni tanjirić! – Veštac pokaza na talas i udaljavajući tamni oblik. – Istinit, za razliku od zmija. – Mrzim gmizavce... – zariča Kevenard van Vlit, zgrčen kraj boka. – Mrzim zmije... – Nema nikakvih zmija. I nije ih ni bilo. Iluzija. Matrosi su vikali, trljali oči. Zmije su iščezle. Kako one s palube, tako i one s obale. Nije bilo ni traga od zmija. – Šta je to... – proštenja Petru Kobin. – Šta je to bilo? – Iluzija – ponovi Geralt. – Aguara nas je stigla. – Molim? – Lisica. Stvara iluzije da bi nas dezorijentisala. Pitam se od kada. Oluja je svakako bila istinita. Ali bila su dva rukavca, kapetan je dobro video. Aguara je sakrila jedan rukavac pod iluzijom. I lažirala je vrednosti na busoli. Stvorila je i iluziju lisica. – Veščevska lupetanja! – frknu Fiš. – Vilenjačka preterivanja! Sujeverje! Ma nemoj, samo kad bi lisica imala takve sposobnosti! Da sakrije rukavac,

prevari busolu? Pokaže zmije tamo gde ih nema? Koješta! Ja vam kažem, to su ove vode! Zatrovala su nas isparenja, otrovni močvarni gasovi i mijazme! Zbog toga su te halucinacije... – To su iluzije koje stvara aguara. – Misliš da smo glupi? – kriknu Kobin. – Iluzije? Kakve iluzije? To su bile najistinskije zmije! Svi ste videli, zar ne? Čuli ste siktanje? Ja sam čak osetio njihov smrad! – To je bila iluzija. Zmije nisu bile prave. „Prorok" ponovo zakači priponama o obešene grane. – To je priviđenje? – reče jedan od matrosa, pružajući ruku. – Halucinacija? Ova zmija nije prava? – Ne! Stani! Ogromna arijeta, viseći sa grane, ispusti siktaj koji je ledio krv u žilama i munjevito udari, zarivši očnjake u mornarev vrat, jednom, pa drugi put. Matros dreknu prodorno, zatetura se, pade, zadrhta u grčevima, ritmično udarajući potiljkom o palubu. Pena mu izađe na usta, a iz očiju stade curiti krv. Bio je mrtav, pre nego što su dotrčali do njega. Veštac prekri telo platnom. – Dođavola, ljudi – reče. – Sačuvajte opreznost! Nije sve ovde priviđenje! – Pažnja! – dreknu mornar s pramca. – Paaažnjaaa! Vir je ispred nas! Vir! Staro korito se ponovo razračvalo. Levi rukavac, onaj u koji ih je nosila struja, klokotao je i uzburkavao se u neobuzdanom viru. Vrtložeći krug ispunjavao se penom kao supa u kotlu. U viru su se okretala, pojavljujući se i nestajući, debla i grane, čak i jedno celo drvo s razgranatom krošnjom. Matros s olovnom sondom pobeže sa pramca, ostali počeše vrištati. Šklopocaner je mirno stajao. Okrenuo je kormilarski točak i usmerio slup u desni, miran rukavac. – Uff – obrisa čelo. – Na vreme! Loše bi nam se pisalo da nas je uvukao taj vir. Oj, ala bi nas obrnuo... – Virovi! – kriknu Kobin. – Vodeni tanjirići! Aligatori! Pijavice! Nisu potrebne nikakve iluzije, ove močvare vrve od gadosti, od gmizavaca, od svakojake otrovne gamadi. Ne valja, ne valja što smo ovamo zalutali. Ovde je bezbroj...

– Brodova nestalo – Adario Bah dovrši, pokazujući. – A to je verovatno istina. Trula i smrskana, utonula do ograde, obrasla vodenim korovom, upletena penjačicama i mahovinom, stajala je na desnoj obali, zaglibljena u blatu, olupina. Posmatrali su je dok se „Prorok" nošen slabom strujom pomicao pored. Šklopocaner ćušnu Geralta laktom. – Gos’n vešče – reče tiho. – Busola i dalje luduje. Sudeći po igli, promenili smo kurs sa istočnog na južni. Ako to nije lisičje lažiranje, onda nije dobro. Ove močvare niko nije ispitao, ali se zna da se prostiru južno od plovnog puta. Prema tome, nosi nas u samo srce močvarišta. – Pa plutamo – primeti Adario Bah. – Vetra nema, nosi nas struja. A struja označava povezanost sa rekom, s vodenim putem Pontara... – Ne mora da znači – Geralt odmahnu glavom. – Čuo sam za ta stara korita. Imaju promenljiv pravac oticanja vode. Zavisi da li je doticanje, ili isticanje. I nemojte da zaboravite na aguaru. I to može biti iluzija. Obale su i dalje bile gusto prekrivene čempresima, pojavile su se i nabrekle, pri dnu lukasto razgranate nise. Bilo je dosta osušenog, mrtvog drveća. S njihovih beživotnih stabala i grana visili su festoni tilandsije, koja je srebrnasto svetlucala na suncu. Na granama su vrebale čaplje, promatrajući prolazećeg „Proroka" nepokretnim očima. Mornar s pramca kriknu. Ovog puta su je svi videli. Ponovo je stajala na grani obešenoj iznad vode, ispružena i nepokretna. Šklopocaner bez žurbe navali na kormilo i usmeri slup ka levoj obali. A lisica odjednom zaštekta, gromko i prodorno. Ponovo zaštekta kada je ,,Prorok“ prolazio pored. Velika lisica promače preko grane i sakri se u gustišu. • – To je bilo upozorenje – kaza veštac kada na palubi utihnu vreva. – Upozorenje i apel. Bolje reći, želja. – Da oslobodimo devojčicu – Adario Bah prisebno dovrši. – Očigledno. Ali mi ne možemo da je oslobodimo, jer je mrtva.

Kevenard van Vlit zastenja, uhvativši se za glavu. Mokar, prljav i preneražen, više nije podsećao na trgovca koji može sebi da priušti brod. Podsećao je na balavca uhvaćenog u krađi šljiva. – Šta da radimo? – zaječa. – Šta da radimo? – Ja znam – iznenada izjavi Javil Fiš. – Zavežimo mrtvu devojčuru za bure i preko ograde. Lisica će se zadržati da oplače štene. Dobićemo na vremenu. – Sramota, gos’n Fiš – glas kožara naglo otvrdnu. – Ne valja tako postupati s posmrtnim ostacima. Nije ljudski. – A to je bio čovek? Vilenjakinjica, još uz to poluživotinja. Kažem vam, to sa buretom je dobra ideja... – Takva ideja bi – reče Adario Bah, otežući reči – mogla pasti na pamet samo kompletnom idiotu. I svima bi nam donela propast. Ako viksena shvati da smo ubili devojčicu, gotovi smo. – Nismo mi ubili štene – ubaci se Petru Kobin, pre nego što je Fiš, crven od besa, uspeo da odreaguje. – Nismo mi! Parlagi je to učinio. On je kriv. Mi smo čisti. – U pravu si – potvrdi Fiš, obraćajući se ne Van Vlitu i vešcu, već Šklopocaneru i matrosima. – Parlagi je kriv. Neka se lisica na njemu sveti. Posadimo ga u čamac zajedno s lešom i nek pluta. A mi ćemo u međuvremenu... Kobin i nekoliko matrosa prihvati ideju ornim usklikom, ali ih Šklopocaner odmah smiri. – Neću to dozvoliti – reče. – Ni ja. – Kevenard van Vlit poblede. – Gos’n Parlagi je možda i kriv, možda je i istina da njegov čin zahteva kaznu. Ali napustiti ga, gurnuti u smrt? Ni za živu glavu. – Njegova smrt ili naša! – dreknu Fiš. – Šta nam je drugo činiti? Vešče! Odbranićeš nas kada se lisica popne na palubu? – Hoću. Zavlada tišina. „Prorok Loboda" je plutao kroz smrdljivu vodu ispunjenu mehurićima, vukući za sobom rep vodenog rastinja. Sa grana su ih posmatrali čaplje i pelikani.

• Mornar s pramca upozori ih krikom. A za tren su svi kričali. Gledajući trulu olupinu obraslu penjačicama i korovom. Istu onu koju su videli pre sat vremena. – Plovimo ukrug – patuljak konstatova činjenicu. – Ovo je petlja. Lisica nas je uhvatila u zamku. – Imamo samo jedan izlaz. – Geralt pokaza levi rukavac i vrtložeći vir u njemu. – Da preplovimo preko toga. – Preko tog gejzira? – riknu Fiš. – Jesi li potpuno poblesavio? Rastrgnuće nas! – Rastrgnuće nas – potvrdi Šklopocaner. – Ili će nas prevrnuti. Ili će nas gurnuti u blato, završićemo kao ova olupina. Pogledajte kako baca drveće u tom vrtlogu. Vidi se da taj vir ima strašnu snagu. – Tako je. Vidi se. Jer je to verovatno iluzija. Mislim da je to naredna aguarina iluzija. – Verovatno? Veštac si, a ne umeš da raspoznaš? – Prepoznao bih slabiju iluziju. Ove su izuzetno moćne. Ali čini mi se... – Čini ti se. A ako se varaš? – Nemamo izlaza – planu Šklopocaner. – Ili preko vira, ili ćemo se vrteti ukrug... – Do smrti – dovrši Adario Bah. – Beskonačno. • Drvo koje se obrtalo u viru svaki čas je pomaljalo grane iz vode, poput raširenih ruku davljenika. Vir se uzburkavao, kovitlao, ispunjavao se i prskao penom. „Prorok" se zatrese i naglo pojuri, usisan u vrtlog. Drvo koje je vir bacao s hukom udari o ogradu, briznu pena. Slup se poče njihati i obrtati, sve brže i brže. Svi su vrištali različitim glasovima. I odjednom sve utihnu. Voda se smiri, izglača se površina. „Prorok Loboda" je polagano plutao među obalama obraslim nišama. – Bio si u pravu, Geralte – otkašlja Adario Bah. – To je ipak bila iluzija.

Šklopocaner je dugo posmatrao vešca. Ćutao je. Napokon je skinuo kapu. Kako se ispostavilo, vrh glave mu je bio ćelav kao jaje. – Prešao sam na rečnu plovidbu – konačno ishripta – jer me je žena molila. Govorila je da je na reci sigurnije. Sigurnije nego na moru. Neće se brinuti, govorila je, koliko god puta da isplovim. Vrati nazad kapu, klimnu glavom, snažnije uhvati kormilo. – Da li smo sad? – zaječa ispod kokpita Kevenard van Vlit. – Da li smo sad sigurni? Niko nije odgovorio na njegovo pitanje. • Voda je bila gusta od algi i sočivice. Među obalnim drvostajem odlučno su počeli preovladavati močvarni čempresi, iz blatišta i priobalnih plićaka gusto su štrčale pneumatofore, vazdušno korenje, neke visoke gotovo sežanj. Na ostrvcima od travuljina grejale su se kornjače. Žabe su kreketale. Ovog puta su je čuli ranije, pre nego što su je videli. Glasno, oštro štektanje, kao skandirana pretnja ili upozorenje. Pojavila se na obali u lisičjem obliku, na obaljenom trulom deblu. Štektala je, visoko zadižući glavu. Geralt je u njenom glasu ulovio čudne note, shvatio je da je, osim pretnji, u njemu bila naredba. Ali nije naređivala njima. Voda pod deblom se naglo zapeni, pomoli se iz nje čudovište, ogromno, skroz pokriveno zeleno-bronzanim dezenom kapljičastih ljusaka. Zaklokotalo je, zapljuskalo, poslušno da izvrši naredbu lisice, zapliva pravo ka „Proroku", uzburkujući vodu. – I to je... – proguta pljuvačku Adario Bah. – I to je iluzija? – Ne baš – odreče Geralt. – To je Vodanoj! – viknu Šklopocaneru i matrosima. – Začarala je i napujdala na nas vodanoja! Kuke! Hvatajte se za kuke! Vodanoj izroni tik pored broda, ugledaše ravnu glavu obraslu algama, buljave riblje oči, kupaste zube u velikim čeljustima. Čudovište žestoko udari o bok, jednom, drugi put, sve dok se čitav „Prorok" nije zatresao. Kada dotrčaše s kukama, on pobeže, zagnjuri, da bi za tren s pljuskom izronio iza krme, odmah pored lista kormila. Koji zgrabi zubima i cimnu tako da je zaškripalo.

– Otkinuće kormilo! – drao se Šklopocaner, pokušavajući da rezne čudovište kukom. – Otkinuće kormilo! Hvatajte podigač, podignite list kormila! Oterajte prokletnika od kormila! Vodanoj je grizao i kidao kormilo, ignorišući krike i ubode kukama. List kormila puče, u zubima stvora ostade komad daske. Ili je shvatio da će to biti dovoljno, ili su lisičje čini izgubile moć, samo je zagnjurio i iščezao. Čuli su kako s obale dopire aguarino štektanje. – Šta još? – dreknu Šklopocaner, mašući rukama. – Šta će nam još ona uraditi? Gos’n vešče! – Bogovi... – zajeca Kevenard van Vlit. – Oprostite što nisam verovao u vas... Oprostite što smo ubili devojčicu! Bogovi, spasite nas! Odjednom su na licima osetili lahor vetra. Sošnjak, koji je dotad setno visio, zaleprša, bom zaškripa. – Postaje prostranije! – Fiš kriknu s pramca. – Tamo, tamo! Širok tisak, sigurno je reka! Tamo plovi, kapetane! Tamo! Korito je zaista počelo da se širi, iza zelenog zida trske ukazalo se nešto nalik tišku. – Uspelo je! – povika Kobin. – Ha! Pobedili smo! Iščupali smo se iz močvara! – Prva oznaka! – dreknu matros s olovnom sondom. – Prva oznakaaaa! – Kormilo sasvim desno! – zariče Šklopocaner, odgurnuvši kormilara i izvršivši sopstvenu naredbu. – Plićaaaaak! „Prorok Loboda“ okrenu se pramcem ka rukavcu naježenom od pneumatofora. – Kuda! – drao se Fiš. – Šta radiš? Plovi na tišak! Tamo! Tamo! – Ne može! Tamo je plićak! Zaglavićemo se! Doći ćemo do tiška rukavcem, ovde je dublje! Ponovo su začuli aguarino štektanje. Ali nisu je videli. Adario Bah cimnu Geralta za rukav. Sa stepenica afterpika pomoli se Petru Kobin, vukući za okovratnik Parlagija, koji se jedva držao na nogama. Mornar iza njega nosio je devojčicu uvijenu u plašt. Ostala četvorica stala su kraj njih, kao zid, licem ka vešcu. Držali su sekire, ostane, čelične kuke. – Ovako će biti, gospodo – prohripta najviši. – Mi hoćemo da živimo. Vreme je da napokon učinimo nešto.

– Ostavite dete – procedi Geralt. – Pusti trgovca, Kobine. – Ne, gospodine – mornar odmahnu glavom. – Leš će zajedno s trgovcem odleteti preko ograde, to će zadržati čudovište. Onda ćemo uspeti da pobegnemo. – A vi se – prohripta drugi – ne mešajte. Nemamo ništa protiv vas, ali ne pokušavajte da nam stajete na put. Zato što ćete nadrljati. Kevenard van Vlit se zgrčio kraj ograde i zajecao, okrenuvši glavu. Šklopocaner takođe odvrati rezigniran pogled j stisnu usta, bilo je očito da neće reagovati na bunt sopstvene posade. – Tako je, u pravu ste. – Petru Kobin gurnu Parlagija. – Trgovac i mrtva lisica preko ograde, to je jedini spas za nas. Pomeri se, vešče! Nastavite, momci! U čamac s njima! – U koji čamac? – staloženo upita Adario Bah. – Možda u onaj? Već dosta daleko od „Proroka", pognut na klupi čamca, veslao je Javil Fiš, usmerivši se ka tišku. Veslao je oštro, pera vesala rasprskavala su vodu, razbacivala vodene biljke. – Fiš! – viknu Kobin. – Ti ološu! Ti jebeni kučkin sine! Fiš se osvrnu, savi lakat i pokaza im kitu. Posle čega se ponovo uhvati za vesla. Ali nije daleko odveslao. Pred očima posade „Proroka" čamac naglo poskoči u gejziru vode, ugledaše batrgajući rep i zubima naježenu čeljust ogromnog krokodila. Fiš izlete preko ograde i vrišteći zapliva ka obali, ka plićaku nakostrešenom od korenja čempresa. Krokodil ga je gonio, ali palisada pneumatofora je usporila gonjenje. Fiš dopliva do obale i baci se grudima na kamen koji je tamo ležao. Ali to nije bio kamen. Ogromna hrapava kornjača razjapi čeljusti i ugrize Fiša za ruku iznad lakta. Fiš zarika, stade se koprcati i ritati, razbrizgujući blato. Krokodil izroni i zgrabi ga za nogu. Fiš zaurla. Neko vreme se nije znalo koji će od gmizavaca zavladati Fišom, kornjača ili krokodil. Ali na kraju su oba dobila nešto. U čeljustima kornjače ostala je ruka s močugastom koskom koja je štrčala iz krvave mase. Ostatak Fiša uzeo je krokodil. Na zamućenoj površini ostade velika crvena mrlja.

Geralt iskoristi skamenjenost posade. Istrže iz matrosovih ruku mrtvu devojčicu i povuče se na pramac. Adario Bah stajao mu je uz bok, naoružan kukom. Ali ni Kobin, niti iko od mornara nije pokušao da im oponira. Sasvim suprotno, svi se užurbano povukoše na krmu. Užurbano. Da ne kažemo u panici. Mrtvačko bledilo iznenada prekri njihova lica. Kevenard van Vlit, zgrčen kraj ograde, zajeca, sakri glavu među kolenima i pokri je rukama. Geralt pogleda oko sebe. Da li se Šklopocaner zablenuo, ili je zapelo kormilo oštećeno od vodanoja, ali slup je uplovio pravo pod obešene grane i zaglavio se na obaljenim deblima. Iskoristila je to. Skočila je na pramac, okretno, lako i bešumno. U lisičjem obliku. Pre toga ju je video na fonu neba, tada mu je izgledala crna, kao katran crna. Nije bila takva. Krzno joj je bilo tamno, a kitnjast rep sa snežno belim cvetom na vrhu, ali je u nijansama njenog krzna, pogotovo na glavi, preovladavala siva boja, više svojstvena korzacima nego srebrnim lisicama. Promenila se, porasla, preobrazila u visoku ženu. S lisičjom glavom. Sa špicastim ušima i izduženom njuškom. U kojoj su, kada ju je otvorila, zasijali redovi očnjaka. Geralt kleknu, polako položi devojčicino telo na palubu i povuče se. Aguara prodorno zavi, škljocnu zubatim vilicama i krenu ka njemu. Parlagi zakriča, panično zamaha rukama, istrgnu se od Kobina i iskoči preko ograde. Odmah je otišao na dno. Van Vlit je plakao. Kobin i matrosi, i dalje bledi, zbiše se oko Šklopocanera. Šklopocaner skinu kapu. Medaljon na veščevom vratu snažno je podrhtavao, vibrirao, nadraživao. Aguara je klečala nad devojčicom, ispuštajući čudne zvuke, nit mumlanje, nit siktanje. Naglo podiže glavu i isceri očnjake. Gluvo zareža, u njenim očima rasplamsa se vatra. Geralt se nije pomerio. – Zgrešili smo – kaza on. – Desilo se nešto vrlo loše. Ali neka ne bude još gore. Ne mogu ti dozvoliti da povrediš ove ljude. Neću to dozvoliti. Lisica ustade, podižući devojčicu. Pređe pogledom preko svih. Na kraju pogleda u Geralta. – Stao si mi na put – reče kevtavo, ali jasno, polako izgovarajući svaku reč. – U njihovu odbranu. Nije odgovorio.

– Kći mi je na rukama – dovrši. – To je važnije od vaših života. Ali ti si stao u njihovu odbranu, belokosi. Stoga ću po tebe doći. Jednog dana. Kada već zaboraviš. I ne budeš očekivao. Okretno skoči na ogradu, a odande na obaljeno deblo. I nestade u gustišu. U tišini koja zavlada, čulo se samo Van Vlitovo jecanje. Vetar je prestao, postalo je sparno. „Prorok Loboda", poguran strujom, oslobodi se grana i zapluta sredinom rukavca. Šklopocaner kapom obrisa oči i čelo. Mornar s pramca viknu. Viknu Kobin. Vikali su ostali. Iza šipražja trske i divlje riže iznenada su ugledali strehe koliba. Videli su mreže koje su se sušile na pritkama. Žućkast pesak plaže. Brvno. A dalje, iza drveća na rtu, široki tok reke pod plavim nebom. – Reka! Reka! Napokon! Svi su kričali. Matrosi, Petru Kobin, Van Vlit. Samo se Geralt i Adario Bah nisu priključili horu. Ćutao je i Šklopocaner, pritiskajući kormilo. – Šta radiš? – dreknu Kobin. – Kuda? Uputi se na reku! Tamo! Na reku! – Ne vredi – u kapetanovom glasu zazvučali su očaj i rezignacija. – Tišina, brod jedva sluša kormilo, a struja je sve snažnija. Plovimo, odguruje nas, ponovo nas nosi u rukavce. Nazad u močvare. – Ne! Kobin opsova. I iskoči preko ograde. I zapliva ka plaži. U stopu za njim mornari skočiše u vodu, svi, Geralt nije stigao nijednog da zaustavi. Adario Bah moćnim stiskom posadi u mestu Van Vlita, koji se spremao za skok. – Plavo nebo – kaza. – Zlatan pesak plaže. Reka. Previše lepo da bi bilo istinito. Znači, nije istinito. I odjednom slika zatreperi. Odjednom tamo, gde samo što su bile ribolovačke kolibe, zlatna plaža i tok reke iza rta, veštac na sekundu ugleda paučinu tilandsije koja se do same vode spuštala s grana beživotnog drveća. Močvarne obale, naježene pneumatoforama močvarnih čempresa. Crnu baruštinu ispunjenu mehurićima. More vodenih trava. Beskrajan lavirint rukavaca. Na sekundu je video ono što je skrivala oproštajna aguarina iluzija.

Plivači su iznenada počeli da viču i komešaju se u vodi. I da redom nestaju u njoj. Petru Kobin izroni, gušeći se i urlajući, sav pokriven vijugajućim, prugastim pijavicama debelim kao jegulje. Potom se sakrio pod vodom i više nije izronio. – Geralte! Adario Bah privuče kukom čamac koji je preživeo susret s krokodilom. A sada doplovio do boka. Patuljak uskoči i prihvati od Geralta i dalje otupelog Van Vlita. – Kapetane! Šklopocaner im mahnu kapom. – Ne, gos’n vešče! Ja neću napustiti brod, dovešću ga do luke, makar ne znam ni ja šta! A ako ne, zajedno s brodom ću potonuti na dno! Zbogom! „Prorok Loboda“ plovio je spokojno i majestetično, uplovio je u rukavac i nestao u njemu. Adario Bah pljunu u dlanove, pogrbi se i povuče vesla. Čamac pojuri po vodi. – Kuda? – Onaj tišak, iza plićaka. Tamo je reka. Siguran sam. Isplovićemo na plovni put, naletećemo na neki brod. A ako ne, onda ćemo ovom lađom sve do samog Novigrada. – Šklopocaner... – Uspeće. Ako mu je tako suđeno. Kevenard van Vlit je poplakivao. Adario je veslao. Nebo je potamnelo. Čuli su dalek, otegnut grom. – Ide oluja – kaza patuljak. – Pokisnućemo, majku mu. Geralt frknu. A zatim poče da se smeje. Srdačno i iskreno. I zarazno. Pošto su se ubrzo obojica smejala. Adario je veslao snažnim, jednakim potezima. Lađa je jurila po vodi kao strela. – Veslaš – oceni Geralt, brišući suze koje mu je smeh naterao na oči – kao da u životu ništa drugo nisi radio. Mislio sam da patuljci ne znaju ni da plove, ni da plivaju...

– Podležeš stereotipima.

Interludijum Četiri dana kasnije Aukcijska kuća braće Borsodi nalazila se na malom trgu kod Glavne ulice, faktički glavne arterije Novigrada, koja povezuje pijacu s hramom Večnog ognja. Braća su na početku svoje karijere trgovala konjima i ovcama, i tada su mogla da priušte samo šupu u podgrađu. Nakon četrdeset dve godine od osnivanja, aukcijska kuća je zauzimala impozantnu trospratnu zgradu u najreprezentativnijem delu grada. Stalno je ostajala u rukama porodice, ali je predmet aukcija isključivo bilo drago kamenje, uglavnom dijamanti, kao i umetnička dela, antikviteti i kolekcionarski predmeti. Aukcije su se održavale jednom u tri meseca, obavezno petkom. Danas je aukcijska sala bila ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Prisutno je bilo, kako je procenila Antea Deris, dobrih sto osoba. Šum i žamor su utihnuli. Mesto za pultom zauzeo je aukcionista. Abner de Navaret. Abner de Navaret je, kao i obično, izgledao sjajno u crnom somotskom kaftanu i zlatnoj brokatnoj košulji. Na plemenitim crtama i fizionomiji mogli su mu pozavideti kneževi, a aristokrate na figuri i manirima. Bila je javna tajna da je Abner de Navaret zaista bio aristokrata, isključen iz roda i razbaštinjen zbog pijanstva, rasipništva i razvrata. Da nije porodice Borsodi, Abner de Navaret bi se odao prosjačenju. Ali Borsodijevima je bio potreban aukcionista koji je po spoljašnosti aristokrata. A nijedan od kandidata nije se mogao meriti s Abnerom de Navaretom u pogledu spoljašnjosti. – Dobro veče dame, dobro veče gospodo – progovori glasom jednako somotskim kao i njegov kaftan. – Dobro došli u Kuću Borsodijevih na tromesečnu aukciju umetničkih dela i antikviteta. Kolekcija koja je predmet aukcije, s kojom ste se upoznali u našoj galeriji, a koja predstavlja unikatnu zbirku, u celosti potiče od privatnih vlasnika. – Kako konstatujem, velika većina vas su naši stalni gosti i klijenti, kojima nisu strana pravila naše Kuće i pravilnik obavezujući tokom

aukcije. Brošura s pravilnikom uručena je svima ovde prisutnima prilikom ulaska. Stoga vas sve smatram informisanim u vezi s našim propisima i svesnim konsekvencija za njihovo narušavanje. Počnimo, dakle, bez odlaganja. – Predmet broj jedan: nefritska figurica, grupna, predstavlja nimfu... hmm... sa trojicom fauna. Sudeći po našim ekspertima, izradili su je gnomovi, stara je oko stotinu godina. Početna cena dvesta korona. Vidim dvesta pedeset. To je sve? Nudi li neko više? Ne? Prodato gospodinu s brojem trideset šest. Dvojica pisara, koji su radili za susednim pultom, marljivo su zapisivali rezultate prodaje. – Predmet broj dva: Aen N’og Mab Taedh'morc, zbirka vilenjačkih bajki i romana u stihovima. Bogato ilustrovana. Idealno očuvana. Početna cena petsto korona. Petsto pedeset, gos’n trgovac Hofmajer. Gos’n gradski većnik Drofus, šeststo. Gos’n Hofmajer, šeststo pedeset. To je sve? Prodato za šeststo pedeset korona gos’n Hofmajeru iz Hirunduma. – Predmet broj tri: sprava od slonove kosti, oblik... hmm... obao i izdužen, služi za... hmm... verovatno za masažu. Prekomorsko poreklo, godina proizvodnje nepoznata. Početna cena sto korona. Vidim sto pedeset. Dvesta, dama s maskom, sa brojem četrdeset tri. Dvesta pedeset, dama s velom, s brojem osam. Niko ne daje više? Trista, apotekarova supruga Foršterkranc. Trista pedeset! Nijedna ne daje više? Prodato za trista pedeset korona dami s brojem četrdeset tri. – Predmet broj četiri: Antidotarius magnus, unikatan medicinski traktat, izdao ga univerzitet u Kaštel Graupijanu s početkom postojanja škole. Početna cena osamsto korona. Vidim osamsto pedeset. Devetsto, doktor Onzorg. Hiljadu, poštovana Marti Sodergren. To je sve? Prodato za hiljadu korona poštovanoj Sodergren. – Predmet broj pet: Liber de naturis bestiarum, retkost, uvezana bukovim daščicama, bogato ilustrovana... – Predmet broj šest: Devojčica s mačkom, portret en trois quarts, ulje na platnu, cintrijska škola. Početna cena... – Predmet broj sedam: zvono s drškom, mesingano, patuljački rad, teško je proceniti starost otkrića, ali je stvar sasvim sigurno antička. Na rubu je natpis patuljačkim runama koji glasi: „Pa zašto zvoniš, kretenu". Početna cena...

– Predmet broj osam: ulje i tempera na platnu, nepoznat umetnik. Remek-delo. Molim da obratite pažnju na neobičnu hromatiku, igru boja i dinamiku svetlosti. Polumračna atmosfera i izvanredan kolorit majestetično odane šumske prirode. A u centralnom delu, u tajanstvenom kjaroskuru, pogledajte, glavni lik dela: jelen na rikalištu. Početna cena... – Predmet broj devet: Ymago mundi, poznata i pod naslovom Mundus novus. Neobično retka knjiga, oksenfurtski univerzitet poseduje samo jedan primerak, brojni primerci su u privatnim rukama. Uvezana u koziju kožu, kordovansku. Idealno očuvana. Početna cena hiljadu petsto korona. Uvaženi Vime Vivaldi, hiljadu šeststo. Cenjeni sveštenik Prohaska, hiljadu šeststo pedeset. Hiljadu sedamsto, dama s kraja sale. Hiljadu osamsto, gos’n Vivaldi. Hiljadu osamsto pedeset, cenjeni Prohaska. Hiljadu devetsto pedeset, gos’n Vivaldi. Dve hiljade korona, bravo, cenjeni Prohaska. Dve hiljade sto, gos’n Vivaldi. Da li neko daje više? – Ta knjiga je bezbožnička, ima jeretički sadržaj! Mora biti spaljena! Hoću da je otkupim kako bih je spalio! Dve hiljade dvesta korona! – Dve hiljade petsto! – frknu Vime Vivaldi, gladeći belu odnegovanu bradu. – Hoćeš li dati više, pobožni ložaču? – Skandal! Ovde bogatstvo trijumfuje nad poštenjem! Paganski patuljci su tretirani bolje nego ljudi. Žaliću se vlastima! – Knjiga prodata za dve hiljade petsto korona gos’n Vivaldiju – Abner de Navaret spokojno objavi. – A cenjenog Prohasku podsećam na pravila i propise obavezujuće u Kući Borsodijevih. – Odlazim! – Zbogom. Izvinite, gospodo. Unikatnost i bogatstvo ponude Kuće Borsodijevih deluje, utiče na emocije. Nastavljamo. Predmet broj deset: apsolutni kuriozitet, neviđen pronalazak, dva veščevska mača. Kuća je odlučila da ih ne nudi odvojeno, već kao komplet, u čast vešca kome su pre mnogo godina služili. Prvi mač, od čelika koji potiče od meteorita. Oštrica iskovana i oštrena u Mahakamu, autentičnost patuljačkog žiga potvrdili su naši eksperti. – Drugi mač, srebrni. Na nakrsnici i čitavom dužinom oštrice runski znaci i glifovi koji potvrđuju originalnost. Početna cena hiljadu korona za komplet. Hiljadu pedeset, gospodin s brojem sedamnaest. To je sve? Niko ne daje više? Za ovakve raritete?

– To je sića, a ne novac – progunđa Nikifor Muus iz poslednjeg reda, magistratski činovnik, naizmence stiskajući u pesnici prste uflekane mastilom ili pročešljavajući njima retku kosu. – Znao sam da nije bilo vredno... Antea Deris utiša ga siktanjem. – Hiljadu sto, gos’n grof Horvat. Hiljadu dvesta, gospodin s brojem sedamnaest. Hiljadu petsto, poštovani Nino Ćanfaneli. Hiljadu šeststo, gospodin s maskom. Hiljadu sedamsto, gospodin s brojem sedamnaest. Hiljadu osamsto, grof Horvat. Dve hiljade, gospodin s maskom. Dve hiljade sto, poštovani Ćanfaneli. Dve hiljade dvesta, gospodin s maskom. To je sve? Dve hiljade petsto, poštovani Ćanfaneli... Gospodin s brojem sedamnaest... Gospodina s brojem sedamnaest iznenada uhvatiše ispod ruku dva krepka pandura koji neopaženo uđoše u salu. – Herosa Fuerte, zvani Probadač – procedi treći pandur, tutkajući uhvaćenog palicom u grudi. – Najamni ubica, za njim je raspisana poternica. Uhapšen si. Vodite ga. – Tri hiljade! – dreknu Herosa Fuerte, zvani Probadač, uzmahujući tablicom s brojem sedamnaest koju je i dalje držao u ruci. – Tri... hiljade... – Žao mi je – reče hladno Abner de Navaret. – Propisi. Hapšenje licitatora anulira njegovu ponudu. Važeća ponuda je dve hiljade petsto, poštovani Ćanfaneli. Ko daje više? Dve hiljade šeststo, grof Horvat. To je sve? Dve hiljade sedamsto, gospodin s maskom. Tri hiljade, poštovani Ćanfaneli. Ne vidim dalje ponude... – Četiri hiljade. – Ah. Poštovani Molnar Đankardi. Bravo, bravo. Četiri hiljade korona. Da li neko daje više? – Hteo sam ih za sina – planu Nino Ćanfaneli. – A ti imaš samo kćerke, Molnare. Šta će tebi ti mačevi? Ali dobro, neka ti bude. Prepuštam. – Mačevi su prodati – objavi de Navaret – poštovanom gospodinu Molnaru Đankardiju za četiri hiljade korona. Nastavljamo, uvažene dame, uvažena gospodo. Predmet broj jedanaest: plašt od majmunskog krzna... Nikifor Muus, radostan i iskežen kao dabar, klepi Anteu Deris po lopatici. Snažno. Antea se poslednjim atomom volje suzdrža da ga ne tresne po njušci.

– Odlazimo – siknu. – A novac? – Po završetku aukcije i obavljanja formalnosti. To će potrajati. Zanemarivši Muusovo gunđanje, Antea krenu ka vratima. Izazvao ju je nečiji pogled, pogledala je krišom. Žena. Crnokosa. Odevena u crno i belo. S opsidijanskom zvezdom na dekolteu. Osetila je drhtavicu. • Antea je bila u pravu. Formalnosti su potrajale. Tek nakon dva dana mogli su da odu u banku. Filijalu neke od patuljačkih banaka koja, kao i sve, miriše na novac, vosak i mahagonijevu boazeriju. – Iznos za isplatu je tri hiljade trista trideset šest korona – izjavi činovnik. – Posle naplate provizije banke u iznosu od jednog procenta. – Borsodi petnaest, banka jedan – obrecnu se Nikifor Muus. – Za sve bi uzeli procenat! Sve lopov do lopova! Daj pare! – Samo trenutak – zaustavi ga Antea. – Najpre resimo naše stvari, tvoje i moje. Provizija i meni pripada. Četiristo korona. – Čekaj, čekaj! – prodra se Muus, privukavši poglede drugih činovnika i klijenata banke. – Kakvih četiristo? Od Borsodijevih sam dobio jedva preko hiljadu... – U skladu s ugovorom, sledi mi deset procenata od rezultata aukcije. Troškovi su tvoj problem. I samo tebe terete. – Šta mi ti tu... Antea Deris ga pogleda. Bilo je dovoljno. Između Antee i njenog oca nije bilo mnogo simpatija. Ali je Antea umela da pogleda identično kao otac. Kao Piral Prat. Muus se zgrčio pod pogledom. – Od sume od isplate – obavesti činovnika – molim da mi date bankarski ček na četiristo korona. Znam da će banka uzeti proviziju, prihvatam to. – A moju kintu u gotovini! – magistratski činovnik pokaza na veliki kožni ranac koji je dovukao. – Odneću kući i dobro sakriti! Nikakve lopovske banke neće s mene derati nikakve provizije! – To je znatna suma. – Činovnik ustade. – Molim, sačekajte.

Izlazeći iz kancelarije, činovnik samo nakratko odškrinu vrata zadnje prostorije, ali Antea se mogla zakleti da je na momenat videla crnokosu ženu odevenu u crno i belo. Osetila je drhtavicu. • – Hvala ti, Molnare – kaza Jenefer. – Neću ti zaboraviti ovu uslugu. – Na čemu se zahvaljuješ? – osmehnu se Molnar Đankardi. – Šta sam to učinio, kakvu uslugu? Što sam na aukciji kupio navedeni predmet? Plativši za njega novcem s tvog privatnog računa? A možda što sam se okrenuo kad si maločas bacala zaklinjalicu? Okrenuo sam se jer sam s prozora posmatrao onu posrednicu dok se odaljavala, privlačno njišući koječime. Ne krijem, frajla jeste moj tip, iako nisam lud za ljudskim ženama. Da li će tvoja zaklinjalica i njoj... napraviti neprilike? – Ne – prekinu ga čarobnica. – Njoj neće ništa biti. Uzela je ček, a ne zlato. – Shvatam. Pretpostavljam da ćeš veščeve mačeve odmah uzeti? Ipak su oni za njega... – Sve – dovrši Jenefer. – Sudbinski je povezan s njima. Znam, znam, nego kako. Pričao mi je. A ja sam čak počinjala da verujem. Ne, Molnare, neću danas uzeti te mačeve. Neka ostanu u depozitu. Uskoro ću po njih poslati nekoga s punomoćjem. Još danas napuštam Novigrad. – I ja. Idem u Tretogor, prokontrolisaću i tamošnju filijalu. Zatim se vraćam u Gors Velen. – Pa, još jednom hvala. Zbogom, patuljče. – Zbogom, čarobnice.

Interludijum Tačno sto godina od momenta preuzimanja zlata u banci Đankardijevih u Novigradu – Zabranjen ti je ulaz – reče izbacivač Tarp. – Dobro znaš za to. Odstupi od stepenica. – A ovo jesi li video, seljaku? – Nikifor Muus zamaha i zazvecka punom kesom. – Jesi li ikada u životu video toliko zlata odjednom? Makni se s puta, jer ide gospodin! Bogati gospodin! Mrdaj, seljoberu! – Pusti ga, Tarp! – iz unutrašnjosti gostionice pomoli se Febus Ravenga. – Ne želim ovde galamu, gosti su uznemireni. A ti pazi. Jednom si me prevario, drugog puta neće biti. Bolje bi ti bilo da ovog puta imaš čime da platiš, Muuse. – Gospodin Muus! – Činovnik odgurnu Tarpa. – Gospodin! Pazi kome se obraćaš, krčmaru! – Vino! – povika, zavalivši se za sto. – Najskuplje koje imate! – Najskuplje – odvaži se maitre – košta šezdeset korona... – Mogu da priuštim! Daj ceo vrč, brzo! – Tiše – opomenu ga Ravenga. – Tiše, Muuse. – Ne utišavaj me, mamiparo! Varalico! Parvenu! Ko si ti da mene utišavaš? Pozlaćena firma, ali i dalje balega na čizmama! A govno će uvek biti govno! Baci pogled ovamo! Jesi li u životu video toliko zlata odjednom? Video si? Nikifor Muus posegnu ka kesi, izvuče šaku zlatnih moneta i kočoperno ih baci na sto. Monete se rasprskaše u smeđu gustu masu. Naokolo se raširi odvratan smrad ekskremenata.

Gosti restorana „Natura Rerum“ skočiše s mesta i otrčaše ka izlazu, gušeći se i pokrvajući noseve salvetama. Maitre se pognu u vomitivnom refleksu. Neko kriknu, neko opsova. Febus Ravenga nije ni trepnuo. Stajao je poput kipa, prekrstivši ruke na grudima. Muus, zgranut, zavrte glavom, razgorači i obrisa oči, blenući u smrdljivu gomilu na stolnjaku. Napokon se trgnu i posegnu ka kesi. I izvuče ruku punu guste mase. – U pravu si, Muuse – progovori ledenim glasom Fabus Ravenga. – Govno će uvek biti govno. Izbacite ga napolje. Magistratski činovnik nije čak ni pružao otpor dok su ga vukli, bio je previše ošamućen onim što se zbilo. Tarp ga dovuče do zahoda. Na Ravengin znak, sluge skinuše drveni poklopac kloake. Videvši to, Muus ožive, stade vrištati, opirati se i ritati. Nije mu to mnogo pomoglo. Tarp ga dovuče do septičke jame i baci ga dole. Mlađan pljusnu u retku izmetinu. Ali nije tonuo. Raširio je ruke i noge i nije tonuo, na površini kaše držali su ga tamo bačeni svežnjevi slame, krpice, prutići i zgužvane strane iscepane iz raznih mudrih i pobožnih knjiga. Febus Ravenga skinu sa zida ostave drvene vile za seno, napravljene od jedne račvaste grane. – Govno je bilo, jeste i ostaće govno – kaza. – I uvek će na kraju završiti u govnima. Pritisnu vilama i potopi Muusa. Sa sve glavom. Muus se s pljuskom iščupa na površinu, ričući, kašljući i pljujući. Ravenga mu dozvoli da se malo nakašlje i dođe do daha, a zatim ga ponovo potopi. Ovoga puta zaista duboko. Ponovivši operaciju još nekoliko puta, baci vile. – Ostavite ga tamo – naredi. – Neka se sam iskobelja. – To neće biti lako – oceni Tarp. – I malo će potrajati. – I nek potraje. Ne žurimo nigde.

A mon retour, hé! je m'en désespere, Tu ma's reçu d’un baiser tout glacé. Pjer de Ronsar

Šesnaesto poglavlje Upravo je na sidrište pod punim jedrima uplovio novigradski škuner „Pandora Parvi“, u suštini lep brodić. Lep i brz, pomisli Geralt, silazeći niz stepenice na prometno priobalje. Video je škuner u Novigradu, raspitivao se, znao je da je isplovio iz Novigrada čitava dva dana kasnije nego galera ,,Stinta“, na koju se i sam ukrcao. Uprkos tome, stigao je u Kerak praktično u isto vreme. Možda je trebalo da sačekam i ukrcam se na škuner, pomisli. Dva dana duže u Novigradu, ko zna, možda bih ipak dobio neke informacije? Uzaludne divagacije, oceni. Možda, ko zna, šta ako. Šta se dogodilo, dogodilo se, ništa to više neće promeniti. I nema šta da se raspreda o tome. Pozdravi pogledom škuner, svetionik, more i horizont koji se smrkavao od olujnih oblaka. Nakon čega žustrim korakom krenu prema gradu. • Nosači su ispred vile upravo iznosili lektiku, filigransku konstrukciju sa zavesicama lila boje. Mora da je bio utorak, sreda ili četvrtak. Tim danima je Lita Nejd primala pacijentkinje, a takve lektike su koristile upravo pacijentkinje, obično imućne dame iz viših slojeva. Vratar ga pusti bez reči. I dobro je. Geralt nije bio u najboljem raspoloženju i sigurno bi se rečju revanširao. A možda čak i dvema ili trima. Patio je bio prazan, voda u fontani tiho je žuborila. Na malahitskom stoliću stajala je boca i peharčići. Geralt je bez cifranja nalio sebi.

Kada je podigao glavu, ugledao je Mozaik. U belom mantilu i kecelji. Bledu. Sa zalizanom kosom. – To si ti – kaza ona. – Vratio si se. – To sam sasvim sigurno ja – potvrdi suvo. – Sasvim sigurno sam se vratio. A ovo vino je sasvim sigurno malo prokislo. – I ja se radujem što te vidim. – Koral? Tu je? A ako jeste, gde je? – Maločas sam je videla – slegnu ramenima – među nogama pacijentkinje. Sasvim sigurno je i dalje tamo. – Faktički nemaš izlaza, Mozaik – odgovori spokojno, gledajući ju u oči. – Moraš postati čarobnica. Stvarno, imaš ogromne predispozicije i izglede. Tvoj oštar humor ne bi umeli da cene u tkačkoj manufakturi. A kamoli u bordelu. – Učim i razvijam se. – Nije spustila pogled. – Više ne plačem u ćošku. Otplakala sam svoje. Ta etapa je već iza mene. – Ne, nije, lažeš samu sebe. Još je mnogo toga pred tobom. I sarkazam te neće spasiti od toga. Pogotovo zato što je veštački i loše iskopiran. Ali dosta o tome, nije na meni da ti delim životne lekcije. Pitao sam, gde je Koral? – Ovde. Zdravo. Čarobnica se kao duh pomoli iza zavese. Kao i Mozaik, bila je u belom lekarskom mantilu, a njenu pripetu riđu kosu krila je pletena kapica, koja bi mu u normalnim uslovima bila smešna. Ali uslovi nisu bili normalni i smeh nije bio na mestu, bila mu je potrebna sekunda da to shvati. Prišla je i bez reči ga poljubila u obraz. Usne su joj bile hladne. A oči s kolutovima. Mirisala je na lekove. I na to nešto čime je dezinfikovala. Bio je to gadan, odbojan, bolestan miris. Miris u kojem je bilo straha. – Videćemo se sutra – predupredi ga. – Sutra ćeš mi sve ispričati. – Sutra. Pogledala ga je, a bio je to pogled izdaleka, preko provalije vremena i događaja koja ih je delila. Bila mu je potrebna sekunda da shvati koliko je duboka provalija i koliko udaljeni događaji ih dele.

– Možda je bolje prekosutra. Idi u grad. Sastani se s pesnikom, bio je veoma zabrinut za tebe. Ali sada idi, molim te. Moram da se pozabavim pacijentkinjom. Kada je otišla, pogledao je u Mozaik. Sigurno dovoljno rečito, jer nije odugovlačila s objašnjenjem. – Jutros smo imali porođaj – reče, a glas joj se blago izmeni. – Težak. Odlučila se za klešta. I sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je po zlu. – Shvatam. – Sumnjam. – Doviđenja, Mozaik. – Dugo te nije bilo. – Podiže glavu. – Mnogo duže, nego što je očekivala. U Risbergu ništa nisu znali, ili su se pravili da ne znaju. Nešto se dogodilo, zar ne? – Nešto se dogodilo. – Shvatam. – Sumnjam. • Neven ga je zadivio dovitljivošću. Potvrdivši činjenicu na čiju se očiglednost Geralt još uvek nije privikao. I nije je sasvim prihvatio. – Kraj, ne? Prohujalo s vihorom? Pa očigledno, bio si potreban njoj i čarobnjacima, uradio si svoje, možeš da ideš. I znaš šta? Drago mi je što je gotovo. Jednom je svakako morala da se okonča ta čudnovata romansa, a što je duže trajala, to je opasnije konsekvencije implicirala. I ti bi, ako hoćeš da znaš moje mišljenje, trebalo da se raduješ što si to skinuo s glave i što je tako glatko prošlo. Zato bi trebalo da namestiš radostan osmeh na lice, a ne mračnu i sumornu grimasu, koja ti, veruj mi, uopšte ne stoji na licu, s njom jednostavno izgledaš kao teško mamuran čovek, koji se, povrh toga, otrovao mezeom i ne seća se čime i kada je polomio zub, niti odakle mu ti tragovi semenja na pantalonama. – A možda – nastavi bard, nimalo obeshrabren odsustvom reakcije s veščeve strane – tvoja utučenost proizlazi iz nečeg drugog? Možda iz činjenice da su te ostavili napolju dok si ti planirao finale u sopstvenom stilu? Ono s begom u zoru i cvećem na stočiću? Ha-ha, u ljubavi je kao u

ratu, prijatelju, a tvoja draga je postupila kao iskusan strateg. Dejstvovala je unapred, preventivnim napadom. Mora da je čitala Istoriju ratova maršala Peligrama. Peligram navodi mnogo primera pobeda postignutih uz pomoć sličnog lukavstva. Geralt i dalje nije reagovao. Izgledalo je da Neven nije očekivao reakciju. Ispio je pivo i mahnuo krčmarici da donese naredno. – Uzevši gorenavedeno u obzir – nastavi, okrećući vijke lutnje – ja generalno jesam za seks na prvom sastanku. Preporučujem ti za ubuduće, u svakom slučaju. To eliminiše potrebu za daljim sastancima s tom istom osobom, što može biti zamorno i gubljenje vremena. Kada smo već kod toga, gđa advokat, koju si ti obasuo pohvalama, faktički se pokazala vrednom truda. Nećeš verovati... – Verovaću – veštac nije izdržao, prekinu ga dosta drsko. – Verovaću bez pričanja, pa ga se možeš okanuti. – Pa da – konstatova bard. – Utučen, ojađen i mučen brigama, zbog čega je zajedljiv i naprasit. To nije samo žena, čini mi se. Tu ima još nešto. Znam, majku mu. I vidim. U Novigradu nije bilo uspešno? Nisi povratio mačeve? Geralt uzdahnu, premda je obećao sebi da neće uzdisati. – Nisam ih vratio. Zakasnio sam. Bilo je komplikacija, dogodilo se baš svašta. Uhvatila nas je oluja, potom je u našu lađu počela da nadire voda... A zatim se jedan kožar teško razboleo... Ah, neću te gnjaviti detaljima. Ukratko govoreći, nisam stigao na vreme. Kada sam dospeo u Novigrad, aukcija je već bila prošla. U kući Borsodijevih su me se brzo kurtalisali. Aukcije su obavijene tajnom prodaje, koja ujedno štiti i prodavce i kupce. Stranim licima firma ne daju se nikakve informacije, bla, bla, bla, doviđenja gospodine. Nisam ništa saznao. Ne znam da li su mačevi prodati, da li je lopov uopšte stavio mačeve na aukciju. Svakako je mogao zanemariti Pratov savet, mogla je da mu naleti druga prilika. Ništa ne znam. – Maler. – Neven je klimao glavom. – Niz nesrećnih okolnosti. Istraga rođaka Feranta je, kako mi se čini, takođe stala na mrtvoj tački. Kada smo već kod njega, rođak Ferant me stalno ispituje o tebi. Gde si, imam li neke vesti od tebe, kada ćeš se vratiti, da li ćeš bar stići na kraljevsku svadbu i da nisi zaboravio na obećanje koje si dao knezu Egmundu. Naravno, ni reč mu nisam rekao, ni o tvojim poduhvatima, ni o aukciji. Ali, podsećam te, praznik Lamaš je sve bliže, ostalo je deset dana...

– Znam. Ali možda se nešto desi za to vreme? Nešto povoljno, recimo? Nakon niza nesrećnih okolnosti dobro bi došla neka promena. – Ne poričem. A ako... – Razmisliću i doneti odluku. – Geralt nije dao bardu da dovrši. – Ništa me u suštini ne obavezuje da se na kraljevskoj svadbi pojavim kao telesna straža. Egmund i javni tužilac nisu vratili moje mačeve, a to je bio uslov. Ali uopšte ne isključujem da ću ispuniti kneževu želju. U prilog tome govore, na primer, materijalni razlozi. Knez se hvalisao da neće štedeti novac. A sve ukazuje na to da će mi biti potrebni potpuno novi mačevi, izrađeni po specijalnoj narudžbini. A to će mnogo koštati. Ah, šta tu ima da se priča. Hajdemo negde nešto da pojedemo. I popijemo. – Kod Ravenge, u ,,Naturu“? – Ne danas. Danas želim proste stvari, prirodne, nekomplikovane i iskrene. Ako znaš na šta mislim. – Naravno da znam. – Neven ustade. – Hajmo na more, u Palmiru. Znam jedno mesto. Tamo poslužuju haringu, votku i čorbu od ribe koja se zove krkotajka. Ne smej se. Zaista se tako zove! – Neka se zove kako hoće. Idemo. • Most na Adalati bio je blokiran, preko njega se upravo kotrljala kolumna natovarenih kola i grupa konjanika koja je vukla neosedlane konje. Geralt i Neven su morali da sačekaju, da se pomere s puta. Kavalkadu je zatvarao osamljen jahač na doratastoj kobili. Kobila zabaci glavu i pozdravi Geralta otegnutim rzanjem. – Ukljeva! – Zdravo, vešče. – Jahač skinu kapuljaču, otkri lice. – Ja baš krenuo kod tebe. Mada se nisam nadao da ćemo tako brzo naleteti jedan na drugog. – Zdravo, Pineti. Pineti skoči iz sedla. Geralt primeti da je naoružan. Bilo je to dosta čudno, volšebnici su vrlo retko nosili oružje. Čarobnjakov pojas okovan mesingom otežavao je mač u bogato ukrašenim koricama. Bio je tamo i štilet, solidan i širok.

Preuze od čarobnjaka Ukljevine vođice, pogladi kobilu po nozdrvama i grivi. Pineti svuče rukavice i zadenu ih za pojas. – Oprosti mi, maestro Nevene – kaza – ali hteo bih da ostanem nasamo s Geraltom. Ono što imam da mu kažem namenjeno je isključivo njegovim ušima. – Geralt – nakostreši se Neven – nema tajni preda mnom. – Znam. Mnoge detalje iz njegovog privatnog života saznao sam iz tvojih balada. – Ali... – Nevene – prekinu ga veštac. – Idi prošetaj. – Hvala ti – kaza mu kada su ostali sami. – Hvala što si doveo ovamo mojeg konja, Pineti. – Primetio sam – odgovori čarobnjak – da si bio vezan za njega. Pa kad smo ga već pronašli u Borovini... – Bili ste u Borovini? – Bili smo. Pozvao nas je konstabl Torkvil. – Jeste li videli... – Videli smo – Pineti ga oštro prekinu. – Sve smo videli. Ne mogu da shvatim, vešče. Ne mogu da shvatim. Zašto ga onda nisi posekao? Tamo, na mestu? Dozvoliću sebi da to kažem, nisi baš najmudrije postupio. Znam, Geralt se suzdrža od priznanja. Znam, nego šta. Ispao sam isuviše glup da iskoristim šansu koju mi je sudbina dala. Šta bi mi to pa škodilo, jedan leš više na spisku. Kakvog to značaja ima za plaćenog ubicu. A to što mi je bilo odvratno da budem vaše oruđe? Pa ja sam uvek nečije oruđe. Trebalo je da stisnem zube i uradim šta je trebalo. – Sigurno će te ovo iznenaditi – Pineti ga pogleda u oči – ali smesta smo pohitali da te spasemo, ja i Harlan. Pretpostavili smo da si očekivao pomoć. Sutradan smo ulovili Degerlunda, dok se raspravljao s nekom slučajnom bandom. Ulovili ste ga, veštac se suzdržao da ne ponovi. I bez oklevanja ste mu zavrnuli šiju? A budući da ste mudriji od mene, niste ponovili moju grešku? Nije nego. Da je tako bilo ne bi imao takvu facu, Gvinkampe. – Mi nismo ubice. – Čarobnjak pocrvene, zamucnu. – Odveli smo ga u Risberg. I nastala je frka... Svi su bili protiv nas. Ortolan je, za divno čudo, bio suzdržan, a baš smo od njega očekivali najgore. Ali Biruta Ikarti,

Rošavi, Sandoval, čak i Zangenis, koji nam je ranije bio naklonjen... Saslušali smo predugačku predikaciju o solidarnosti zajednice, o bratstvu, o lojalnosti. Saznali smo da samo poslednje bitange huškaju najamnog ubicu na konfratera, da treba pasti veoma nisko da bi se unajmio veštac protiv sabrata. Iz niskih pobuda. Iz ljubomore na talenat i prestiž sabrata, iz zavisti prema naučnim dostignućima i uspesima. Pozivanje na incidente iz Pogorja, na četrdeset četiri leša, nije dalo ništa, veštac se suzdrža od konstatacije. Ako ne računamo sleganje ramenima. I verovatno predugačko predavanje o nauci koja iziskuje žrtve. O cilju koji opravdava sredstva. – Degerlund je – nastavi Pineti – stao pred komisiju i saslušao strog ukor. Za bavljenje goetijom, za ljude koje je pobio demon. Bio je nadmen, očito je računao na Ortolanovu intervenciju. Ali Ortolan kao da je zaboravio na njega, potpuno se predavši svojoj najnovijoj strasti: izrađivanju formule vrlo efikasnog i univerzalnog đubriva koje bi trebalo da revolucioniše zemljoradnju. Prepušten sam sebi, Degerlund udari u drugi ton. Plačljiv i žalostan. Napravio je od sebe poniženog. Žrtvu, kako sopstvenih ambicija tako i magijskog talenta, zahvaljujući kojem je demona izazvao tako snažno da je bilo nemoguće savladati ga. Zakleo se da će odustati od goetije, da je se nikada više neće dotaći. Da će se u potpunosti posvetiti istraživanjima na usavršavanju ljudske vrste, na transhumanizmu, specijaciji, introgresiji i genetskoj modifikaciji. I poverovali su mu, veštac se suzdrža od konstatacije. – Poverovali su mu. Na to je uticao Ortolan, koji se iznenada, odišući đubrivom, pojavio pred komisijom. Nazvao je Degerlunda voljenim mladićem koji je, doduše, dopustio sebi greške, ali ko je još bez grešaka. Nije sumnjao da će se mladić popraviti i on je za to garantovao. Molio je komisiju da ublaži svoj gnev, pokaže kompasiju i ne osuđuje mladića. Na kraju je proglasio Degerlunda svojim naslednikom i sukcesorom, u potpunosti mu je ustupio Citadelu, svoju privatnu laboratoriju. On sam je izjavio da mu laboratorija ne treba, budući da je rešio da radi i egzercira pod otvorenim nebom, na poljima i lejama. Biruti, Rošavom i ostalima se svidela ideja. Citadela, imajući u vidu njenu nepristupačnost, mogla je uspešno poslužiti kao kaznena ustanova. Degerlund je upao u sopstvenu zamku. Našao se u kućnom pritvoru. A afera je gurnuta pod tepih, veštac se suzdrža.

– Pretpostavljam da je – Pineti ga brzo pogleda – uticaj na to imao i odnos prema tebi, prema tvojoj ličnosti i reputaciji. Geralt podiže obrve. – Vaš veščevski kodeks – nastavi čarobnjak – navodno zabranjuje ubijanje ljudi. Ali za tebe kažu da se prema tom kodeksu ophodiš bez preteranog poštovanja. Da se svašta dešavalo, da se najmanje nekoliko osoba rastalo sa životom zbog tebe. Birutu i ostale je obuzeo strah. Da ćeš se vratiti u Risberg i završiti posao, a da će usput i oni dobiti svoje. A Citadela je sto posto bezbedno sklonište, stara gnomska planinska tvrđava preinačena u laboratoriju, danas magijski zaštićena. Niko ne može da dopre do Citadele, ne postoji način za to. Prema tome, Degerlund ne samo što je izolovan, već je i bezbedan. Risberg je takođe bezbedan, veštac se suzdrža. Zaštićen od skandala i kompromitacije. Degerlund u izolaciji, afere nema. Niko neće saznati da je prevejanac i karijerista prevario i nasankao čarobnjake iz Risberga, koji sebe smatraju elitom magijskog bratstva i izdaju se za nju. Da je, koristeći se naivnošću i glupošću te elite, degenerik i psihopata mogao bez prepreka da ubije četrdeset i nešto ljudi. – U Citadeli će – čarobnjak i dalje nije spuštao pogled s njega – Degerlund biti pod kontrolom i opservacijom. Više neće izazvati nijednog demona. Nikada nije bilo nijednog demona. I ti, Pineti, to dobro znaš. – Citadela je – čarobnjak skrene pogled, pogleda u brodove u sidrištu – smeštena u steni kompleksa planine Kremora, u podnožju koje leži Risberg. Pokušaj da se probije do tamo bio bi jednak samoubistvu. Ne samo zbog magijske zaštite. Sećaš li se o čemu si nam onda pričao? O opsednutom čoveku što si ga nekoć ubio? U uslovima krajnje nužde, spasavajući jedno dobro na račun drugog, samim tim isključivši nezakonitost zabranjenog dela? No, valjda shvataš da su sada okolnosti potpuno drugačije. Izolovani Degerlund ne predstavlja stvarnu i direktnu pretnju. Ako ga makar prstom dotakneš, počinićeš zabranjeno i nezakonito delo. Ako pokušaš da ga ubiješ, ići ćeš pred sud za pokušaj ubistva. Neki od naših se, znam to, nadaju da ćeš pokušati. I da ćeš završiti na gubilištu. Zato ti savetujem: ostavi se toga. Zaboravi na Degerlunda. Pusti stvari da idu svojim tokom. – Ćutiš – Pineti potvrdi činjenicu. – Suzdržavaš se od komentara.

– Zato što i nemam šta da komentarišem. Samo me jedno interesuje. Ti i Cara. Ostaćete u Risbergu? Pineti se zasmeja. Suvo i neiskreno. – Obojici su nam, i meni i Harlanu, zatražili ostavke, na sopstveni zahtev, zbog zdravstvenog stanja. Napustili smo Risberg, nikada se više tamo nećemo vratiti. Harlan namerava da ide u Povis, u službu kod kralja Rida. Ja se ipak odlučujem za još dalji put, U Carstvo Nilfgarda, čuo sam da tretiraju volšebnike utilitarno i bez preteranog poštovanja. Ali da im dobro plaćaju. A kada je već o Nilfgardu reč... Zaboravio bih. Imam za tebe oproštajni poklon, vešče. Otkopča remen, obavi njime korice i uruči Geraltu mač. – To je za tebe – predupredi ga, pre no što je veštac stigao da progovori. – Dobio sam ga za šesnaesti rođendan. Od oca koji nije mogao da preboli što sam se odlučio za školu magije. Računao je da će poklon uticati na mene, da ću se, ako posedujem takav mač, osetiti obaveznim da održim porodičnu tradiciju i izaberem vojnu karijeru. Šta ćeš, izneverio sam oca. U svemu. Nisam voleo da lovim, više sam voleo da pecam. Nisam se oženio jedinom kćerkom njegovog srdačnog prijatelja. Nisam postao ratnik, mač je skupljao prašinu na polici. Ne treba mi. Tebi će bolje poslužiti. – Ali... Pineti... – Uzmi, ne prenemaži se. Znam da su tvoji mačevi nestali i da si u nevolji. Geralt uze gušterski rukohvat i dopola izvuče sečivo iz korica. Col iznad nakrsnice video se žig u obliku sunca sa šesnaest zraka, naizmenično pravih i talasastih, u heraldici simbolizujućih za sunčev blesak i sunčanu žegu. Dva cola iza sunca počinjala je inskripcija izrađena lepo stilizovanim fontom, slavan zaštitni znak. – Sečivo iz Virolede – konstatova činjenicu. – Ovoga puta original. – Molim? – Ništa, ništa. Divim se. I još ne znam smem li da prihvatim... – Smeš da prihvatiš. U suštini si već prihvatio, ipak ti je u ruci. Dođavola, ne prenemaži se, rekao sam ti. Dajem ti mač kao znak simpatije. Kako bi shvatio da ti nije svaki čarobnjak neprijatelj. A meni će više koristiti udice. Reke u Nilfgardu su lepe i čiste, u njima je mnoštvo pastrmki i lososa.

– Hvala. Pineti? – Da? – Daješ mi taj mač samo kao znak simpatije. – Kao znak simpatije, nego šta – čarobnjak snizi glas. – Ali možda ne samo toga. Uostalom, šta se mene tiče šta će se ovde dogoditi, za kakve ciljeve će ti ovaj mač poslužiti? Opraštam se od ovih krajeva, nikada se ovamo neću vratiti. Vidiš li onaj divni galeon u sidrištu? To je ,,Eurijala“, matična luka Bakala. Isplovljavam prekosutra. – Stigao si malo ranije. – Da... – volšebnik blago zamucnu. – Hteo bih prvo da se ovde... oprostim od nekog. – Sa srećom. Hvala za mač. I za konja, još jednom. Zbogom, Pineti. – Zbogom. – Čarobnjak bez razmišljanja stisnu pruženu mu ruku. – Zbogom, vešče. • Pronašao je Nevena, a kako drugačije nego u lučkom bifeu, kako iz zdele srče riblju čorbu. – Odlazim – kratko izjavi. – Odmah. – Odmah? – Neven se ukipi s kašikom na pola puta. – Sada? Mislio sam... – Nije važno šta si mislio. Idem smesta. Umiri rođaka tužioca. Vratiću se na kraljevsku svadbu. – A šta je to? – A na šta ti liči? – Mač, naravno. Odakle ti? Od čarobnjaka, zar ne? A onaj što si dobio od mene? Gde je? – Izgubio se. Vrati se u gornji grad, Nevene. – A Koral? – Šta Koral? – Šta treba da kažem ako pita... – Neće pitati. Neće naći vremena za to. Opraštaće se od nekoga.

Interludijum POVERLJIVO Illustrissimus et Reverendissimus Magnus Magister Narzes de la Roš Predsednik Kaptola dara i veštine Novigrad Datura ex Costello Rissberg, die 15 mens. Jul. anno 1245 post Resurrectionem Re: Majstora veština mons. mg Sorela Alberta Amadora Degerlunda Honoratissime Arhimajstore, U Kaptol su nesumnjivo dospele glasine o incidentima koji su se odigrali u leto anno currente na zapadnim granicama Temerije, usled kojih je, kao što se naslućuje, život izgubilo oko četrdeset – ne može se tačno utvrditi – osoba, uglavnom nekvalifikovanih šumarskih radnika. Ti incidenti se, na naše žaljenje, dovode u vezu s Majstorom Sorelom Albertom Amadorom Degerlundom lično, članom istraživačkog tima Kompleksa Risberg. Istraživački tim Kompleksa Risberg duboko saoseća s porodicama žrtava incidenata, iako žrtve, koje se nalaze veoma nisko u društvenoj hijerarhiji, preterano piju alkohol i vode nemoralan život, sigurno nisu bile ni u kakvim porodičnim vezama. Želimo da podsetimo Kaptol da je majstor Degerlund, učenik i štićenik Arhimajstora Ortolana, izvrstan naučnik, specijalista u oblasti genetike, koji beleži ogromna, gotovo neprocenjiva dostignuća u području transhumanizma, introgresije i specijacije. Istraživanja koja majstor

Degerlund sprovodi mogu biti ključna za razvoj i evoluciju ljudske rase. Kao što je poznato, ljudska rasa zaostaje za neljudskim rasama u pogledu mnogih fizičkih, psihičkih i psihomagijskih karakteristika. Eksperimenti majstora Degerlunda koji se zasnivaju na hibridizaciji i vezivanju genskog fonda imaju za cilj najpre da izjednače ljudsku rasu s neljudskim rasama, a u dugoročnom planu – putem specijacije – dominaciju nad njima i njihovo potpuno potčinjavanje. Sigurno ne moramo da objašnjavamo koliko kapitalan značaj ima ta stvar. Bilo bi neuputno da nekakvi sitni incidenti uspore ili zaustave napredak gorenavedenih naučnih radova. Što se tiče samog majstora Degerlunda, istraživački tim Kompleksa Risberg preuzima punu odgovornost za medicinsku brigu o njemu. Kod majstora Degerlunda su već ranije dijagnozirane narcisoidne sklonosti, nedostatak empatije i blagi emocionalni poremećaji. U vremenu koje je prethodilo delima za koja mu se zamera to stanje se intenziviralo sve do pojave simptoma afektivnog bipolarnog poremećaja. Može se konstatovati da u trenutku izvršenja pripisanih mu dela, majstor Degerlund nije kontrolisao svoje emocionalne reakcije i da mu je bila narušena sposobnost razlikovanja dobra od zla. Može se prihvatiti da je majstor Degerlund bio non compos mentis, eo ipso privremeno izgubio zdrav razum, stoga ne može snositi krivičnu odgovornost za pripisana mu dela, budući da impune est admittendum quod per furorem alicuius accidit. Majstor Degerlund smešten je ad interim na mestu sa skrivenom lokalizacijom, gde se leči i nastavlja svoja istraživanja. Smatrajući pitanje zatvorenim, želimo da skrenemo pažnju Kaptolu na konstabla Torkvila, koji vodi istragu u vezi s incidentima u Temeriji. Konstabl Torkvil, podređeni bajlifa iz Gors Velena, povrh toga poznat kao savestan funkcioner i zagriženi zaštitnik zakona, u pitanjima incidenata u gorenavedenim naseljima pokazuje preteranu revnost i sledi, s naše tačke gledišta, nesumnjivo pogrešan trag. Trebalo bi uticati na njegove pretpostavljene kako bi malo smirili njegove strasti. A ukoliko to ne bi imalo dejstva, valjalo bi prekontrolisati kartoteke konstabla, njegove žene, roditelja, baba i deda, dece i daljih članova familije polazeći od ličnog života, prošlosti, krivičnih dosijea, imovinskih pitanja i seksualnih preferencija. Predlažemo kontakt s advokatskom kancelarijom Kodringer i Fen, čije usluge ste, ukoliko smemo da podsetimo Kaptol, koristili pre tri godine radi diskreditovanja i kompromitovanja svedoka u slučaju poznatom kao „žitna afera".

Item, želimo da skrenemo pažnju Kaptolu da je u predmetni slučaj, nažalost, bio upleten veštac, zvani Geralt iz Rivije. On je imao neposredan uvid u incidente u naseljima. Takođe, imamo osnova da verujemo da on ove događaje dovodi u vezu s majstorom Degerlundom lično. Tog vešca bi takođe trebalo utišati ako bi počeo previše duboko da kopa po ovom slučaju. Skrećemo pažnju da asocijalan stav, nihilizam, emocionalno rastrojstvo i haotična ličnost spomenutog vešca mogu dovesti do toga da se samo upozorenje može pokazati non sufficit i da će neophodna biti ekstremna sredstva. Veštac je pod našim stalnim nadzorom i spremni smo da takva sredstva primenimo – ako, naravno, Kaptol to odobri i naredi. U nadi da će gorenavedeno pojašnjenje biti dovoljno za Kaptol da zatvori slučaj, bene valere optamus i ostajemo S dubokim poštovanjem, u ime istraživačkog tima Kompleksa Risberg semper fidelis vestrarum bona amica Biruta Ana Market Ikarti manu propria

Udarcem za udarac uzvrati, prezirom za prezir, smrću za smrt, ali sve to uzvrati s debelom kamatom! Oko za oko, zub za zub, ma četvorostruko, stostruko! Anton Sandor Levej, Satanistička biblija

Sedamnaesto poglavlje – U pravi čas – reče potmulo Frans Torkvil. – Baš si stigao na predstavu, vešče. Ubrzo će početi. Ležao je u krevetu, poleđuške, bled kao okrečen zid, s kosom mokrom od znoja i prilepljenom za čelo. Imao je na sebi samo grubu lanenu košulju, koja je Geralta odmah asocirala na samrtničku. Leva butina, od prepona sve do kolena, bila je obavijena zavojem natopljenim krvlju. Nasred izbe postavljen je bio sto i pokriven čaršavom. Nizak tip u crnom kaftanu bez rukava postavljao je na sto oruđe, redom, jedno za drugim. Noževe. Klešta. Dleta. Testere. – Samo jedno žalim – Torkvil zaškrguta zubima. – Što nisam uspeo da ih se domognem, kurvini sinovi. Božija volja, nije mi bilo suđeno... I neće više biti. – Šta se desilo? – Isto, majku mu, što i u Tisama, Rogovizni, Borovini. Samo što nije bilo tipično, na samom kraju prašume. I ne na poljani, već na drumu. Zaskočili su putnike. Troje su ubili, dvoje dece oteli. Puka slučajnost što sam s odredom bio u blizini, odmah smo krenuli u poteru, ubrzo smo ih jurili po izgledu. Dvojicu mangupa velikih kao bikovi i jednog nezgrapnog grbonju. I taj grbonja je opalio u mene iz samostrela. Konstabl stisnu zube, kratkim gestom pokaza na zavijeno uvo. – Naredio sam mojima da me ostave i jure njih. Nisu poslušali, kreteni. I ishod je takav da su pobegli. A ja? Šta imam od toga što su me spasli? Kada će mi danas odseći nogu? Više bih voleo, dovraga, da sam skapao tamo, ali da još vidim ove kako koprcaju nogama na vešalima, pre nego

što mi se oči sklope. Nisu poslušali naredbu, mangupi. Sada sede tamo, stide se. Konstablovi podređeni, faktički svi kao jedan s indiferentnim izrazima lica, zaposeli su klupu kod zida. Društvo im je pravila naborana starica koja nikako nije išla uz društvo, s vencem na glavi koji apsolutno nije išao uz sivilo. – Možemo početi – kaza tip u crnom kaftanu. – Stavite pacijenta na sto, svežite ga snažno kaiševima. Neka ostali napuste izbu. – Neka ostanu – zareža Torkvil. – Hoću da znam da gledaju. Biće me sramota da vrištim. – Ček, ček. – Geralt se ispravi. – Ko je doneo odluku da je operacija neophodna? – Ja sam tako odlučio. – I crni tip se ispravi, ali da bi pogledao Geralta u lice svejedno je morao jako zabaciti glavu. – Ja sam mesje Lupi, lekar bajlifa iz Gors Velena, specijalno su me poslali ovde. Analizom sam utvrdio da je rana zaražena. Moram da odsečem nogu, drugog spasa nema. – Koliko uzimaš za intervenciju? – Dvadeset korona. – Imaš ovde trideset. – Geralt izvuče iz vrećice tri monete od deset korona. – Skupi instrumente, pakuj se, vraćaj se kod bajlifa. Ako pita, pacijentu će biti bolje. – Ali... Moram da izrazim protest... – Pakuj se i vraćaj. Koju od ovih reči nisi razumeo? A ti, baba, dolazi ovamo. Odmotaj zavoj. – On mi je – starica pokaza na lekara – zabranio da diram ranjenika. Zato što sam navodno nadrilekarka i veštica. Pretio je da će me potkazati. – Ignoriši ga. On ionako upravo odlazi. Baba, u kojoj je Geralt odmah prepoznao travarku, posluša. Oprezno je odmotavala zavoj, iako je Torkvil vrteo glavom, posiktavao i stenjao. – Geralte... – zastenja. – Šta si to smislio? Lekar je kazao da spasa nema... Bolje je da izgubim nogu, nego život. – To je sranje. Uopšte nije bolje. A sada začepi. Rana je odvratno izgledala. Ali Geralt je viđao i gore. Izvuče iz vreće kutiju s eliksirima. Mesje Lupi je, već spakovan, zagledao, mahao glavom.

– Tu ne vrede dekokti – reče. – Ne vredi kvazimagija i nadrilekarski trikovi. Šarlatanstvo i tačka. Kao lekar, moram da iskažem protest... Geralt se okrenu i pogleda ga. Lekar izađe. Užurbano. Spotakao se o prag. – Četvorica kod mene. – Veštac otčepi bočicu. – Pridržite ga. Stisni zube, Franse. Eliksir preliven preko rane jako zapeni. Konstabl prodorno zastenja. Geralt sačeka neko vreme, pa preli drugi eliksir. I taj drugi se zapenio, a uz to je šištao i dimio se. Torkvil zakriča, zatrza glavom, ispruži se, prevrnu očima i onesvesti se. Starica izvuče iz zavežljaja posudu, odatle zahvati pregršt zelene smese, debeli sloj stavi na komad složenog platna i prekri ranu. – Gavez – pogodi Geralt. – Obloga od gaveza, arnike i nevena. Odlično, bakice, vrlo dobro. Dobro bi došao i kantarion, hrastova kora... – Vid’te ga – prekinu ga baba, ne podižući glavu s konstablove noge. – On će mene učiti travarstvu. Ja sam, sinko, lečila travama još dok si ti prskao dadilju kašicom s mlekcem. A vi, klipani, maknite se, zaklanjate mi svetlo. I nesnosno smrdite. Menjati treba obojke, menjati. Svako malo. Odlazite iz izbe, kome ja govorim? – Nogu treba imobilisati. Staviti u dugačke podloške... – Ne uči me, rekla sam ti. I ti se nosi napolje. Zašto još stojiš tu? Šta čekaš? Zahvalnost što si velikodušno žrtvovao svoje magične veščevske lekove? Obećanje da ti on to neće zaboraviti do kraja života? – Želim nešto da ga pitam. – Zakuni se, Geralte – potpuno neočekivano se odazva Frans Torkvil – da ćeš ih uhvatiti. Da im nećeš dozvoliti... – Daću mu nešto za san i protiv groznice, pošto bunca. A ti, vešče, izađi. Sačekaj ispred kolibe. Nije dugo čekao. Baba izađe, povuče haljinu i popravi nakrivljeni venac. Sede pored njega na nasip. Protrlja stopalo o stopalo. Bila su joj neobično mala. – Spava – obavesti ga. – I verovatno će preživeti, ako se ništa loše ne desi, pu, pu. Kost će zarasti. Spasao si mu nožurdu veščevskim činima. Doveka će ćopati i, čini mi se, na konja više nikada neće sesti, ali dve noge su dve noge, he, he.

Maši se nedara, pod vezeni jelek, zbog čega još više zamirisa na bilje. Izvuče drvenu kutijicu i otvori je. Nakon malo dvoumljenja, pruži je Geraltu. – Hoćeš da ušmrkneš? – Ne, hvala. Ne koristim fisteh. – A ja... – Travarka uvuče narkotik u nos, najpre u jednu, potom u drugu nozdrvu. – A ja i te kako, s vremena na vreme. Prokleto je dobar. Za razbistravanje uma. Za dugovečnost. I lepotu. Samo pogledaj mene. Pogledao je. – Hvala ti za veščevski lek za Fransa – baba protrlja suzavo oko, ušmrknu – neću zaboraviti. Znam da ljubomorno čuvate one vaše dekokte. A ti si mu ih posudio, bez razmišljanja. Iako mogu tebi samom da zafale u nevolji. Ne plašiš se? – Plašim se. Okrenu glavu u profil. U suštini, sigurno je nekada bila lepa žena. Ali prokleto davno. – A sada – okrenu se – pričaj. Šta si hteo da pitaš Fransa? – Nije važno. Spava, a meni je vreme da pođem. – Pričaj. – Planina Kremora. – Mogao si odmah reći. Šta hoćeš da znaš o toj planini? • Koliba se nalazila daleko iza sela, kod samog zida šume koja je počinjala odmah iza ograde vrta punog mladog drveća teškog od jabuka. Ostalo nije odstupalo od seoske klasike – ambar, šupa, kokošinjac, nekoliko košnica, povrtnjak, gomila đubriva. Iz dimnjaka se probijala traka svetlog dima prijatnog mirisa. Prve su ga spazile misirke, koje su se vrzmale kraj tarabe, alarmirale su okolinu paklenom drekom. Dečurlija koja su se vrzmala po dvorištu – njih troje – pojurila je prema kolibi. Na vratima se pojavila žena. Visoka, plavokosa, s pregačom na lanenoj haljini. Prišao je bliže, sjahao s konja. – Zdravo živo – pozdravi je. – Da li je domaćin kod kuće?

Deca, devojčice sve do jedne, prilepiše se za maminu haljinu i pregaču. Žena je posmatrala vešca, a u pogledu bi uzaludno bilo tražiti simpatiju. Ništa čudno. Dobro je videla rukohvat mača iznad veščevog ramena. Medaljon na vratu. Srebrne bodlje na rukavicama koje veštac uopšte nije krio. Štaviše, demonstrirao ih je. – Domaćin – ponovi. – To jest Oto Dusart. Imam neka posla s njim. – Kakva? – Lična. Tu li je? Zurila je ćutke u njega, blago nakrivivši glavu. Kako je procenio, njena lepota bila je rustikalnog tipa, to jest mogla je imati između dvadeset pet i četrdeset pet godina. Preciznija evaluacija, kao u slučaju većine žiteljki sela, nije bila moguća. – Tu li je? – Nije. – Onda ću sačekati – prebaci kobiline vođice preko pritke – da se vrati. – To može da potraje. – Izdržaću nekako. Mada bih, doduše, radije čekao u izbi, nego kod plota. Žena ga je na trenutak odmeravala pogledom. Njega i njegov medaljon. – Gost u kući – izgovori napokon – uvek je dobrodošao. – Prihvatam poziv – odgovori uobičajenim ljubaznim rečima. – Neću narušiti pravila gostoprimstva. – Nećeš narušiti – ponovi otegnuto. – Ali nosiš mač. – Takva mi je profesija. – Mačevi nanose povrede. I ubijaju. – Kao i život. Šta će na kraju biti s tim pozivom? – Izvolite u izbu. Ulazilo se, kao i obično u sličnim naseljima, kroz trem, mračan i prenatrpan. Sama koliba pokazala se kao vrlo prostrana, svetla i čista, samo su zidovi u blizini kuhinje i dimnjaka nosili tragove čađi, na svakom drugom mestu ushićivali su belinom i šarenim ćilimima, svuda je visio i razni pribor za domaćinstvo, strukovi bilja, vitice belog luka, venci paprike. Istkan zastor pregrađivao je izbu od komore. Mirisalo je na kuhinju. Tačnije, na kupus.

– Izvolite sesti. Domaćica je još uvek stajala, gužvajući pregaču. Deca su se šćućurila oko šporeta, na niskoj klupici. Medaljon na Geraltovom vratu je podrhtavao. Snažno i neprestano. Koprcao se ispod košulje kao uhvaćena ptica. – Taj mač je trebalo – progovori žena, prilazeći kuhinji – da ostavite na tremu. Nepristojno je s oružjem sesti za sto. Samo razbojnici to rade. Ti si razbojnik? – Dobro znaš ko sam – prekinu je. – A mač će ostati tu gde jeste. Da me podseća. – Na šta? – Na to da nesmotrene radnje imaju opasne posledice. – Ovde nigde nema nikakvog oružja, stoga... – Dobro, dobro – drsko je prekinu. – Ne zavaravajmo se, gazdarice. Seljačka koliba i gazdinstvo su arsenal, mnogi su već pali od motike, a da ne pominjem cepove i vile. Čuo sam za jednog što je ubijen štapom od bućkalice za maslac. Ako hoćeš, možeš svačim naneti povredu. Ili ako moraš. Kada smo već kod toga, ostavi na miru taj lonac s vrelom vodom. I makni se od kuhinje. – Nisam imala nikakvu nameru – brzo izgovori žena, slagavši sasvim očigledno. – A ovde nije vrela voda, nego boršč. Htela sam da te ugostim... – Hvala. Ali nisam gladan. Stoga, ne diraj lonac i pomeri se od šporeta. Sedi onamo, kraj dece. I lepo ćemo sačekati gazdu. Sedeli su u tišini koju je prekidalo samo zujanje muva. Medaljon je podrhtavao. – U šporetu se dokuvava kotlić s kupusom – žena prekinu tešku tišinu. – Treba ga skloniti, promešati, inače će zagoreti. – Neka to ona učini – Geralt pokaza na najmanju devojčicu. Devojčica polako ustade, piljeći u njega ispod plave grive. Uze viljušku na dugoj dršci i sagnu se ka vratancima šporeta. I naglo skoči na Geralta kao mačka. Nameravala je da mu viljuškom prikuca vrat za zid, ali on se pognuo, trgnuo dršku i obalio je na glineni pod. Počela je da se preobražava, još pre nego što je pala. Žena i druge dve devojčice već su stigle da se preobraze. Na vešca su u skoku letela tri vuka, siva vučica i dva mladunčeta, zakrvavljenih očiju i

iskeženih očnjaka. U skoku su se razdvojile, doista na vučji način, napadajući sa svih strana. Odskočio je, na vučicu gurnuo klupu, mladunčad odbacio udarcima pesnica u rukavicama okovanim srebrom. Zacvileše, padoše na zemlju, iskezivši očnjake. Vučica zverski zaurla, ponovo skoči. – Ne! Edvina! Ne! Svalila se na njega, pribivši ga uza zid. Ali već u ljudskom obliku. Preobražene devojčice smesta otperjaše, šćućuriše se kod šporeta. Žena ostade, klečeći ispred njegovih kolena, posmatrajući postiđenim pogledom. Nije znao da li se stidi napada ili toga što nije uspeo. – Edvina! Kako tako? – zagrme bradati muškarac kršne građe, podbočivši se. – Šta radiš? – To je veštac! – frknu žena, još na kolenima. – Razbojnik s mačem! Došao je po tebe! Ubica! Miriše na krv! – Ćuti, ženo. Ja ga poznajem. Oprostite, gos’n Geralte. Jeste li dobro? Oprostite. Nije znala... Mislila je, ako ste veštac... Zastade, pogleda uznemireno. Žena i devojčice se okupiše oko šporeta. Geralt bi se zakleo da čuje tiho režanje. – Ništa se nije desilo – kaza. – Ne uzimam za zlo. Ali pojavio si se u pravi čas. Nisi zakasnio ni sekundu. – Znam – bradonja se primetno strese. – Znam, gos’n Geralte. Sedite, sedite za sto... Edvina! Daj pivo! – Ne. Izađimo, Dusarte. Da prozborimo. Nasred dvorišta sedela je riđa mačka koja, videvši Geralta, za tren oka šmugnu i sakri se u koprive. – Neću da ti nerviram ženu i plašim decu – izjavi Geralt. – Osim toga, radije bih o tome u četiri oka. Vidiš, radi se o jednoj usluzi. – Šta god poželite – ispravi se bradonja. – Samo recite. Ispuniću svaku vašu želju, samo ukoliko je u mojoj moći. Imam dug prema vama, veliki dug. Zahvaljujući vama po svetu hodam živ. Zato što ste me onda poštedeli. Vama dugujem... – Ne meni. Sebi. Što si čak i u vučjem obliku ostao čovek i nikada nikoga nisi povredio. – Nisam, istina je. I šta mi je to donelo? Postavši sumnjičavi, susedi su mi navukli vešca za vrat. Mada su bednici skupljali paru po paru kako bi vas unajmili protiv mene.

– Razmišljao sam o tome – prizna Geralt – da im vratim novac. Ali to bi moglo da probudi sumnje. Garantovao sam im veščevskom rečju da sam sa tebe skinuo vukodlački urok i da sam te u potpunosti izlečio od likantropije, da si sada najnormalniji na svetu. Takav podvig mora da košta. Ako za nešto plaćaju, ljudi onda u to veruju: ono što je plaćeno postaje istinito i legalno. Što je skuplje, to bolje. – Podilaze me žmarci kad se setim tog dana. – Dusart poblede uprkos preplanulosti. – Samo što nisam onda umro od straha kada sam vas ugledao sa srebrnim sečivom. Pomislio sam, moj poslednji čas je otkucao. Malo li je što su kružile priče? O vešcima ubicama što uživaju u krvi i mučenju? A vi ste, pokazalo se, pošten čovek. I dobar. – Ne preterujmo. Ali poslušao si moj savet, napustio si Gvamez. – Morao sam – potmulo reče Dusart. – U Gvamezu su tobože poverovali da su s mene skinute čini, ali bili ste u pravu, bivšem vukodlaku nije lako među ljudima. Bilo je onako kako ste kazali: ono što si bio kod ljudi ima veći značaj nego ono što jesi. Morao sam da odem odande, da putujem u tuđinske krajeve, gde me niko nije poznavao. Tumarao sam, tumarao... Sve dok na kraju nisam ovamo dospeo. I ovde sam upoznao Edvinu... – Retko se dešava – Geralt odmahnu glavom – da se dvoje terijantropa spoji. Još ređe je da takvi parovi imaju potomstvo. Ti si srećnik, Dusarte. – E, da znate – vukodlak iskezi zube. – Dečurlija su kao sa slike, rastu u lepe gospođice. A Edvina i ja smo se našli kao dve kapi vode. S njom ću biti do kraja života. – Odmah je u meni prepoznala vešca. I odmah je bila spremna za odbranu. Nećeš verovati, htela je da me sredi uzavrelim borščem. Sigurno se i ona naslušala vukodlačkih bajki o krvoločnim vešcima koji uživaju u mučenju. – Oprostite joj, gos’n Geralte. A taj boršč ćemo uskoro probati. Edvina kuva izvanredan boršč. – Možda je bolje – veštac odmahnu glavom – da se ne namećem. Ne želim da plašim decu, a kamoli da nerviram tvoju suprugu. Za nju sam i dalje razbojnik s mačem, ne mogu da očekujem da odmah stekne poverenje u mene. Kazala je da mirišem na krv. U prenesenom značenju, koliko sam shvatio. – Ne baš. Bez uvrede, gos’n vešče, ali grozno zaudarate na krv.

– Nisam imao kontakt s krvlju već... – Već nekih dve nedelje, rekao bih – dovrši vukodlak. – To je zgrušana krv, mrtva krv, dodirivali ste nekog okrvavljenog. Ima i ranije krvi, od pre mesec dana. Hladna krv. Krv priča. I sami ste krvavili. Iz rane, živom krvlju. – Zadivljen sam. – Mi, vukodlaci – Dusart se gordo ispravi – imamo njuh malčice osetljiviji od ljudskog. – Znam – osmehnu se Geralt. – Znam da je vukodlačko čulo mirisa pravo čudo prirode. Zbog toga sam i došao kod tebe da te zamolim za uslugu. • – Rovčice – onjuši Dusart. – Rovčice, to jest rovke. I poljske voluharice. Mnogo voluharica. Izmet. Mnogo izmeta. Uglavnom kune. I lasice. Ništa više. Veštac uzdahnu, potom pljunu. Nije krio razočaranje. Bila je to već četvrta pećina u kojoj Dusart nije nanjušio ništa osim glodara i predatora koji love glodare. I obilja izmeta i jednih i drugih. Prešli su u naredni otvor koji je zjapio u stenovitom zidu. Kamenje se izmicalo ispod nogu, padalo na sipar. Bilo je strmo, teško su hodali. Geralt je već počinjao da oseća umor. Dusart se u zavisnosti od terena menjao u vuka ili ostajao u ljudskom obliku. – Medvedica. – Zaviri u narednu špilju, onjuši. – S mladuncima. Bila je, ali je otišla, nema je više ovde. Ima mrmota. Rovčica. Žderonja. Mnogo izmeta. Sledeća špilja. – Tvorica. U teranju je. Tu je i žderonja... Ne, dva. Par žderonja. – Podzemni izvor, voda malo sumporna. Gremlini, čitava grupa, možda deset komada. Neki gmizavci, možda salamanderi... Slepi miševi... S negde visoko smeštenog ispusta u steni stuštio se ogroman orao, kružio je nad njima, krešteći. Vukodlak podiže glavu, pogleda u planinske vrhove. I tamne oblake koji su plovili iza njih.

– Ide oluja. To ti je leto, gotovo da nema dana bez oluje... Šta dalje, gos’n Geralte? Naredna rupa? – Naredna rupa. Kako bi dospeli do te naredne, morali su da se probiju kroz vodopad koji se svaljivao niz liticu i koji je bio ne prevelik, ali dovoljan da ih solidno pokvasi. Stene obrasle mahovinom bile su tu klizave kao sapun. Dusart se, da bi kako-tako išao, promeni u vuka. Geralt, okliznuvši se opasno nekoliko puta, primora sebe, opsova i četvoronoške savlada tešku deonicu. Dobro je da Neven nije ovde, pomisli, opisao bi to u baladi. Napred likantrop u vučjem obliku, iza njega veštac na sve četiri. Uživali bi ljudi. – Idemo dalje. Do sledeće. – Trolovi... Isti trolovi kao i malopre. Pećine su povezane. – Medved. Meče. Bio je ovde, ali je otišao. Nedavno. – Mrmoti. Slepi miševi. Ljiljci. Vukodlak odskoči od naredne pećine kao oparen. – Gorgon – prošapta. – U dubini jame sedi veliki gorgon. Spava. Tamo nema ničega osim njega. – Ne čudi me – progunđa veštac. – Hajdemo. Tiho. Samo što se nije probudio... Otišli su, osvrćući se nespokojno. Sledećoj špilji, koja se srećom nalazila daleko od gorgonove loge, približavali su se vrlo polako, svesni da opreznost nije naodmet. Nije naodmet, ali se ispostavilo da je nepotrebna. Sledećih nekoliko pećina nije u svojim čeljustima krilo ništa osim šišmiša, mrmota, miševa, voluharica i rovčica. I čitavih slojeva izmeta. Geralt je bio umoran i rezigniran. Sasvim očigledno i Dusart. Ali se, valja mu to priznati, držao samouvereno, nije ispoljio bezvoljnost ni rečju, ni gestom. Međutim, veštac se nije zanosio. Vukodlak je sumnjao u uspeh operacije. U skladu s onim što je Geralt jednom čuo, a što je potvrdila baba travarka, planina Kremora bila je šuplja kao sir sa istočne, strme strane, izbušena nebrojenim pećinama. Naravno, pronašli su bezbroj pećina. Ali Dusart uopšte nije verovao da će uspeti da nanjuši i pronađe onu pravu, koja je podzemni prolaz ka unutrašnjosti stenovitog kompleksa Citadele. Da bude veće zlo, sevnu. Zagrme. I poče kiša. Geralt je imao iskrenu nameru da pljune, opsuje i proglasi kraj poduhvata. Savladao se.

– Krećemo, Dusarte. Sledeća rupa. – Kako želite, gos’n Geralte. I odjednom, kod narednog otvora koji je zjapio u steni, nastupi – baš kao u lošem romanu – preokret u radnji. – Slepi miševi – obavesti vukodlak, njušeći. – Slepi miševi i... I mačka. – Ris? Divlja mačka? – Mačka – ispravi se Dusart. – Obična domaća mačka. • Oto Dusart je radoznalo zagledao buteljkice eliksira, posmatrao je kako ih veštac ispija. Gledao je promene koje se odvijaju u Geraltovom izgledu, a oči su mu se širile od čuđenja i straha. – Nemojte mi tražiti – kaza – da uđem s vama u tu pećinu. Bez uvrede, ali neću poći. Od straha šta tamo može biti sve mi se krzno ježi... – Nije mi ni palo na pamet da ti to tražim. Vrati se kući, Dusarte, ženi i deci. Učinio si mi uslugu, uradio si ono što sam te zamolio, više ne mogu da ti tražim. – Sačekaću – usprotivi se vukodlak. – Sačekaću da izađete. – Ne znam – Geralt popravi mač na leđima – kada ću odande izaći. I da li ću uopšte izaći. – Ne govorite tako. Sačekaću... Sačekaću do sumraka. • Dno pećine pokrivao je debeo sloj guana slepih miševa. Sami slepi miševi – trbušasti šišmiši – u čitavim grozdovima su visili pod stropom, vrpoljeći se i popiskujući. Strop je u početku bio visoko iznad Geraltove glave, po ravnom dnu mogao je ići relativno brzo i komforno. Međutim, komoditet se okončao brzo – najpre je morao početi da se saginje, da se saginje sve niže i niže, dok napokon nije preostalo ništa drugo nego da se kreće četvoronoške. A na kraju da puzi. Nastupio je trenutak kada se zaustavio, odlučan da se vrati, tesan prostor ozbiljno je pretio zaglavljivanjem. Ali začuo je šum vode, a na licu

kao da je osetio dašak hladnog vazduha. Svestan da rizikuje, progurao se kroz pukotinu i odahnuo s olakšanjem kada je počela da se širi. Hodnik je iznenada postao kosina niz koju je sišao dole, pravo u korito podzemnog potoka koji je izvirao ispod jedne stene, a nestajao ispod naspramne. Negde odozgo probijalo se slabo svetlo i odatle su – s velike visine – dopirali dašci hladnoće. Ponor u kojem je nestajao potok izgledao je kao potpuno preliven vodom, a veštac, iako je nagađao da je tamo sifon, nije goreo od želje da zaroni. Izabrao je put uzvodno uz potok, uz brzu struju, po kosini koja je vodila uvis. Pre nego što se s kosine dokopao velike sale bio je mokar do gole kože i zamazan muljem krečnjačkog taloga. Sala je bila ogromna, sva u majestetičnim muzgama, glazurama, stalagmitima, stalaktitima i stalagnatima. Potok je tekao po dnu, duboko izdubljenim meandrom. I odozgo se takođe probijala svetlost i osećala slaba promaja. Osećalo se još nešto. Veščevo čulo mirisa nije moglo da se takmiči s vukodlakovim njuhom, ali sada je i veštac osetio isto što i vukodlak pre toga – slab vonj mačije mokraće. Stajao je malo, pogledao oko sebe. Vazdušna struja ukazala mu je na izlaz, otvor, nešto kao dvorski portal s bočnim stubovima moćnih stalagmita. Odmah pored ugledao je korito ispunjeno sitnim peskom. Upravo je od tog korita zaudaralo na mačku. Na pesku su se videli brojni otisci mačijih šapa. Okačio je preko leđa mač, koji je morao da skine zbog tesnih pukotina. I zakoračio među stalagmite. Hodnik koji je lagano vodio naviše bio je visoko zasvođen i suv. Dno je prekrivalo kamenje, ali moglo se ići. Išao je. Do trenutka kada su mu put preprečila vrata. Solidna i zakatančena. Do tog trenutka uopšte nije bio siguran da li je išao za pravim tragom, nimalo nije bio uveren da li je bar ušao u pravu pećinu. Činilo se da vrata potvrđuju da jeste. U vratima, kraj samog praga, bio je mali, sasvim nedavno isečen otvor. Prolaz za mačku. Gurnuo je vrata – nisu ni zadrhtala. Međutim, zadrhtao je – neznatno – veščev amulet. Vrata su bila magična, osigurana činima. Slabo podrhtavanje medaljona ipak je signalizovalo da to nisu bile jake čini. Približio je lice vratima.

– Prijatelj. Vrata su se bešumno otvorila na podmazanim šarkama. Kao što je precizno pogodio, standardno su ih opremili slabom magijskom zaštitom i fabričkom šifrom; kod serijske produkcije niko – na njegovu sreću – nije hteo u njih da instalira nešto rafiniranije. Trebalo je da razdvoje od kompleksa pećina i od bića nesposobnih da se posluže čak i tako prostom magijom. Iza vrata – koje je radi sigurnosti obezbedio kamenom – završavale su se prirodne pećine. Počinjao je hodnik trnokopima uklesan u steni. Uprkos svim okolnostima, i dalje nije bio siguran. Sve do trenutka kada je pred sobom ugledao svetlo. Trepćuće svetlo baklje ili uljanice. A ubrzo je začuo dobro mu poznat smeh. Kikotanje. – Buaah-hhhrrr-aaaahhh-buaaaah! Kako se ispostavilo, svetlo i kikotanje dopirali su iz velike prostorije osvetljene lučem zadenutim u gvozdeni stalak. Uza zidove su se uznosile škrinje, kutije i burad. Kraj jedne od škrinja, imajući burad kao stolice, sedeli su Bue i Bang. Kockali su se. Kikotao se Bang, očigledno bacivši više okaca. Na škrinji pored stajao je balon votke. A pored njega zakuska. Ispečena ljudska noga. Veštac izvuče mač iz korica. – Dobar dan, momci. Bue i Bang su neko vreme zurili u njega otvorenih ustiju. Potom zarikaše, poskakaše, obalivši burad, i uhvatiše se za oružje. Bue za kosu, Bang za široki handžar. I baciše se na vešca. Iznenadiše ga, premda je računao da to neće biti šala. Ali nije očekivao da će nezgrapne grdosije biti tako hitre. Bue nisko mahnu kosom, da nije skočio uvis izgubio bi nogu. Jedva je izbegao Bangov udarac, handžar iskresa varnicu iz kamene stene. Veštac je umeo da izađe na kraj s hitrim tipovima. S velikim takođe. Hitri ili spori, veliki ili mali, svi su imali mesta osetljiva na bol. I nisu imali pojma koliko je brz veštac nakon što popije eliksire. Bue zaurla, uboden u lakat, a Bang, uboden u koleno, zaurla još glasnije. Veštac ga zavara brzom voltom, preskoči iznad oštrice kose i samim vrhom sečiva poseče Bua po uvu. Bue zariča, tresući glavom, zavrte kosom

i napade. Geralt namesti prste u Znak Ard. Pogođen činima, Bue klepi zadnjicom o pod, a zubi mu čujno zazvoniše. Bang se široko razmaha handžarom. Geralt okretno zagnjuri pod oštricu, usput šljisnu džina u drugo koleno, zavrte se, doskoči do Bua koji je pokušavao da ustane i udari ga preko očiju. Bue ipak stiže da izmakne glavu, udarac promaši, pogodi u lukove obrva, a krv momentalno obli lice ogrotrola. Bue zariča, skoči, baci se na Geralta naslepo, Geralt odskoči, Bue pade na Banga i sudari se s njim. Bang ga odgurnu i, besno ričeći, jurnu na vešca, sleva udarivši handžarom. Geralt izbegnu oštricu brzom fintom i poluokretom, poseče ogrotrola dva puta, u oba lakta. Bang zaurla, ali handžar nije ispustio, ponovo se razmaha i udari široko i haotično. Geralt se izvi iz dometa oštrice. Finta ga odnese iza Bangovih leđa, nije mogao da ne iskoristi takvu šansu. Okrenu mač i fiknu odozdo, vertikalno, ravno između guzova. Bang se uhvati za stražnjicu, zaurla, zaskviča, zatapka nogama, savi kolena i upiša se. Oslepljeni Bue razmaha se kosom. Pogodi. Ali ne vešca, koji se izvinuo u pirueti. Pogodi svog druga koji se i dalje držao za stražnjicu. I počisti mu glavu sa ramena. Iz posečenog dušnika s glasnim siktanjem iziđe vazduh, krv iz arterije briznu poput lave iz kratera vulkana, visoko, sve do tavanice. Bang je stajao, štrckajući krvlju, poput bezglave statue u fontani, stabilizovane vertikalno na ogromnim ravnim stopalima. Ali napokon se presavi i pade poput klade. Bue protrlja oči oblivene krvlju. Zarika kao bivo kada je najzad do njega doprlo šta se zbilo. Zatopta nogama, zavrte kosom. Okrenu se u mestu, tražeći vešca. Nije ga pronašao. Zato što je veštac bio iza njegovih leđa. Posečen ispod pazuha, ispusti kosu iz ruku, baci se na Geralta golim rukama, krv mu opet obli oči, te se sudari sa zidom. Geralt doskoči i zaseče. Bue najverovatnije nije znao da mu je presečena arterija. I da je već odavno trebalo da umre. Rikao je, vrteo se u mestu, mahao rukama. Sve dok se pod njim ne slomiše kolena, i ne kleknu u kaljugu krvi. I dalje je klečeći rikao i mahao, ali sve tiše i tromije. Kako bi završio, Geralt priđe i probode ga ispod grudne kosti. To je bila greška. Ogrotrol zastenja i ščepa sečivo, nakrsnicu i veščevu ruku. Oči su mu se već zamagljivale, ali stisak nije popuštao. Geralt mu prisloni čizmu na grudi, odupre se, trgnu. Iako mu je krv šikljala iz ruke, Bue nije pustio.

– Ti glupi kurvin sine – Paštor procedi, ulazeći u kavernu i odmerivši vešca svojim dvolučnim arbalestom. – Dopuzao si ovde po smrt. Gotov si, vražije kopile. Drži ga, Bue! Geralt se napregnu. Bue je stenjao, ali nije pustio. Grbonja isceri zube i pritisnu obarač. Geralt se zgrči radi eskivaže, teška strela okrznu zakrilcima njegov bok i grunu u zid. Bue pusti mač, ležeći na stomaku, zgrabi vešca za noge i zaustavi ga. Paštor trijumfalno zakrešta i podiže samostrel. Ali nije uspeo da opali. U kavernu upade, poput sive granate, ogroman vuk. Udari Paštora na vučji način, u noge, otpozadi, pokidavši potkolenične tetive i arterije. Grbonja vrisnu, pade. Zakevta tetiva ispuštenog arbalesta, Bue zabrekta. Strela ga pogodi pravo u uvo i uđe sve do zakrilaca. A vrh izađe kroz drugo uvo. Paštor zaurla. Vuk razjapi zastrašujuću vilicu i zgrabi ga za glavu. Urlanje se promeni u krkljanje. Geralt odgurnu od nogu konačno mrtvog ogrotrola. Dusart, već u ljudskom obliku, podiže se iznad Paštorovih ostataka, obrisa usne i bradu. – Četrdeset dve godine sam vukodlak i – kaza, srevši veščev pogled – napokon mi je iskrslo da nekoga prosto zakoljem. • – Morao sam doći – opravda se Dusart. – Znao sam, gos’n Geralte, da moram da vas upozorim. – Na njih? – Geralt obrisa sečivo i pokaza na nepokretna tela. – Ne samo na njih. Veštac uđe u prostoriju koju je vukodlak pokazivao. I refleksno se povuče. Kameni pod bio je crn od skorele krvi. Nasred prostorije zjapila je crna ozidana rupa. Pored se uzdizala hrpa leševa. Nagih i osakaćenih, isečenih, raščerečenih, poneki oderane kože. Bilo je teško proceniti koliko. Iz rupe, iz dubine, jasno se čulo, dopirali su zvuci krckanja, tresak drobljenja kostiju.

– Ranije to nisam mogao da osetim – promrmlja Dusart glasom punim gađenja. – Tek što su neka vrata otvorili, tamo dole, nanjušio sam... Bežimo odavde, gospodine. Dalje od ove mrtvačnice. – Imam ovde još nešto da obavim. Ali ti idi. Hvala ti mnogo što si došao u pomoć. – Ne zahvaljujte. Imao sam dug prema vama. Srećan sam što sam mogao da ga namirim. • Naviše su vodile kružne stepenice, uvijajući se kroz cilindrično okno probijeno u steni. Bilo je teško precizno oceniti, ali Geralt je otprilike izračunao da, kada bi to bile stepenice standardne kule, uspeo bi se na prvi, možda drugi sprat. Izbrojao je šezdeset dva stepenika, kad su ga najzad zaustavila vrata. Slično kao ona dole, i ova su imala isečen prolaz za mačku. Slično kao i ona dole, bila su zakatančena, ali ipak nisu bila magična, lako su popustila kada je pritisnuo kvaku. Prostorija u koju je ušao nije imala prozore i osvetljenje je bilo slabo. Pod tavanicom je visilo nekoliko magičnih kugli, ali samo je jedna bila aktivna. Grozno je smrdelo, na hemiju i svakojake moguće odvratnosti. Na prvi pogled je bilo očito šta se tu nalazi. Tegle, boce i flašice na policama, retorte, staklene kupice i cevčice, čelični instrumenti i oruđe, jednom rečju laboratorija, greška je isključena. Na regalu tik kraj ulaza stajale su poredane velike tegle. Najbliža je bila puna ljudskih očiju koje su plivale u žutoj tečnosti poput trnovača u kompotu. U drugoj tegli bio je homunkul, malecni, ne veći od dve spojene pesnice. U trećoj... U trećoj tegli u tečnosti podizala se ljudska glava. Možda ne bi prepoznao crte lica, izobličene ozledama, otocima i dekoloracijom, koje su se slabo videle kroz mutnu tekućinu i debelo staklo. Ali glava je bila potpuno ćelava. Samo je jedan čarobnjak brijao glavu. Harlan Cara, kako se ispostavilo, nikada nije stigao u Povis. U daljim teglama je takođe nešto plivalo, razne modre i blede gadosti. Ali u njima više nije bilo glava.

Centar prostorije zauzimao je sto. Čelični profilisan sto s odvodnim drenom. Na stolu je ležao nag leš. Lešić. Telo deteta. Plavokose devojčice. Telo je bilo rasporeno rezom u obliku slova Y. Izvađeni unutrašnji organi bili su postavljeni s obe strane tela, ravno, uredno i pregledno. Izgledalo je to baš kao ilustracija u anatomskom atlasu. Samo su nedostajale oznake. Fig. 1, fig. 2 i tako dalje. Krajičkom oka spazio je pokret. Velika crna mačka promače kraj zida, pogleda ga, zasikta i pobeže kroz odškrinuta vrata. Geralt krenu za njom. – Gospodine... Zaustavi se. I okrenu. U uglu je stajao nizak kavez, podsećao je na kavez za kokoške. Ugledao je tanke prste stisnute na gvozdenim šipkama. A zatim oči. – Gospodine... Spašavajte... Momčić, najviše desetogodišnjak. Zgrčen i uzdrhtao. – Spašavajte... – Budi tih. Ništa ti više ne preti, ali izdrži još. Odmah ću se vratiti po tebe. – Gospodine! Nemojte da idete! – Tiho, kazao sam. Najpre je naišao na biblioteku, gde mu je prašina dražila nos. Zatim tobože salon. A zatim spavaću sobu. Velik ležaj s crnim baldahinom na ebanovim nosačima. Začuo je šum. Okrenuo se. Na vratima je stajao Sorel Degerlund. Isfriziran, u ogrtaču s izvezenim zlatnim zvezdama. Pokraj Degerlunda stajalo je nešto ne previše veliko, sasvim sivo i naoružano zerikanskom sabljom. – Imam pripremljenu teglu s formalinom – kaza čarobnjak. – Za tvoju glavu, čudaku. Ubij ga, Beta! Degerlund je još dovršavao rečenicu, uživajući u sopstvenom glasu, kada je sivi stvor, strahovito brza siva utvara, okretan i bešuman sivi pacov, već napao uz fijuk i blesak sablje. Geralt izbeže dva udarca koje je zadao klasično, unakrst. Posle prvog puta oko uha je osetio kretanje vazduha nastalo pod pritiskom sečiva, posle drugog lak dodir po rukavu. Treći udarac odbio je mačem, neko vreme su bili u klinču. Video je lice sivog

stvora, velike žute oči s uspravnom zenicom, uske proreze umesto nosa, špicaste uši. Stvor uopšte nije imao usta. Razdvojile se. Stvor se vešto okrenu, smesta krenu u napad, lepršavim, plesnim korakom, ponovo unakrsno. Ponovo predvidljivo. Bio je neljudski pokretan, strahovito okretan, pakleno hitar. Ali glup. Nije imao pojma koliko je veštac brz kada popije eliksire. Geralt mu je dozvolio samo jedan udarac koji je izmanevrisao. Potom je on sam napao. Uvežbanim i stoput u praksi proverenim pokretom. Okruži sivog stvora brzim poluokretom, načini varljivu fintu i udari ga u ključnu kost. Krv nije ni stigla da šikne, a on okrenu mač i poseče ga ispod pazuha. I odskoči, spreman na više. Ali nije trebalo više. Ispostavilo se da je stvor imao usta. Razjapiše se na sivom licu poput raspukle rane, široko, od uva do uva, ali ne više od pola cola. Ali stvor ne ispusti ni glasa ni zvuka. Pade na kolena, potom na bok. Neko vreme je drhtao, pomerao ruke i noge kao pas koji nešto sanja. Potom je umro. U tišini. Degerlund načini grešku. Umesto da beži, podiže obe ruke i stade skandirati zaklinjalicu, besnim, štektavim glasom prepunim zlobe i mržnje. Oko njegovih ruku uskomeša se plamen, formirajući ognjenu kuglu. To je pomalo izgledalo kao proizvodnja šećerne vune. Čak je i slično smrdelo. Degerlund nije uspeo da napravi punu kuglu. Nije imao pojma koliko je brz veštac kada popije eliksire. Geralt doskoči, zaseče mačem po kugli i čarobnjakovim rukama. Huknu kao da se razbuktavala peć, poleteše varnice. Degerlund, urličući, ispusti ognjenu sferu iz okrvavljenih ruku. Kugla zgasnu, ispunivši prostoriju mirisom spaljene karamele. Geralt odbaci mač. Udari Degerlunda u lice, iz širokog zamaha, otvorenim dlanom. Čarobnjak kriknu, savi se, okrenu se leđima. Veštac ga podiže, uhvati u klinč, obujmi mu vrat podlakticom. Degerlund dreknu i poče se ritati. – Ne možeš! – zaurla. – Ne možeš da me ubiješ! Ne smeš... Ja sam... Ja sam čovek! Geralt pritisnu podlakticu na njegovom vratu. Za početak ne prejako. – Nisam ja! – zavijao je čarobnjak. – Ortolan je! Ortolan mi je naredio! Naterao me je! A Biruta Ikarti je sve znala! Ona! Biruta! To je bila njena ideja, taj medaljon! Ona mi je naredila da ga napravim!

Veštac pojača stisak. – Spašavajteeee! Ljudiiiii! Spašavajteeee! Geralt pojača stisak. – Ljud... Pomoć... Neeeeee... Degerlund je krkljao, iz usta su mu obilato curile bale. Geralt okrenu glavu. Pojača stisak. Degerlund izgubi svest, oklembesi se. Jače. Raspuknu se jezična kost. Jače. Slomi se grkljan. Jače. Još jače. Pukoše i pomeriše se vratni pršljenovi. Geralt je još malo pridržavao Degerlunda. Zatim mu snažno cimnu glavu u stranu, potpune sigurnosti radi. Potom pusti. Čarobnjak se prosu po podu, meko, kao svilena tkanina. Veštac obrisa obalavljen rukav o zavesu. Velika crna mačka pojavi se niotkuda. Očeša se o Degerlundovo telo. Poliza nepokretnu ruku. Zamjauka i žalosno zaplaka. Leže pored leša, šćućuri se uz njegov bok. Posmatrala je vešca širom otvorenim zlatnim očima. – Morao sam – kaza veštac. – Tako je moralo. Ne znam za druge, ali ti bi trebalo da razumeš. Mačka zažmiri. Kao znak da razume.

Za ime Boga, sedimo, pričajmo Žalosne priče o smrti kraljeva, jedni svrgnuti, drugi u ratu poginuli, Ti duhovima svrgnutih mučeni, Oni otrovani od žena, a neki Ubijeni u snu; svi mrtvi. Vilijam Šekspir, Ričard II11

Osamnaesto poglavlje Na dan kraljevskog venčanja vreme je bilo lepo još od ranog jutra, plavetnilo nad Kerakom nije kaljao nijedan oblak. Još od jutra je bilo vrlo toplo, žegu je ublažavao povetarac koji je pirkao s mora. Od ranog jutra u Gornjem gradu vladalo je uzbuđenje. Marljivo su čistili ulice i skverove, frontove kuća ukrašavali su trakama i girlandama, na jarbole su podizali zastave. Put koji vodi ka kraljevskoj palati još od jutra su okupirali redovi dostavljača, natovarena kola i kolica mimoilazila su se s praznim koja su se vraćala, naviše su trčali nosači, zanatlije, trgovci, izaslanici i kuriri. Nešto kasnije put se zarojio od lektika kojima su svatovi putovali ka palati. Moja svadba nije mačiji kašalj, navodno je izjavio Belohun, moja svadba mora da se ureže ljudima u sećanje i mora se pročuti širom sveta. Prema tome, po kraljevoj naredbi, svečanosti su morale početi ujutro i trajati sve do kasnih noćnih časova. Sve to vreme goste su morale čekati apsolutno neviđene atrakcije. Kerak je bio malo kraljevstvo i u suštini ne previše bitno, zato je Geralt sumnjao da se svet naročito potresa oko Belohunove svadbe, makar on odlučio da se veseli i čitavih nedelju dana i đavo će ga znati kakve atrakcije smislio, nikakve vesti o događaju nisu imale šansi da dospeju do ljudi iz krajeva udaljenih više od sto milja. Ali za Belohuna, što je bilo opšte 11

U prevodu Sime Pandurovića i Živojina Simića. (Prim. prev.)

poznato, Kerak je predstavljao centar sveta, a svet je bio oblast prečnika ne većeg od Keraka. Obojica su se obukla najelegantnije što su umeli i mogli. Geralt je za tu priliku čak nabavio novu jaknu od teleće kože, plativši je, čini se, strašno skupo. Što se tiče Nevena, on je isprva izjavio da ga je baš briga za kraljevsku svadbu i da neće učestvovati u njoj. Našao se, naime, na spisku gostiju, ali kao rođak kraljevskog javnog tužioca, a ne kao pesnik i bard svetske slave. I nije mu ponuđeno da nastupi. Neven je to shvatio kao despekt i uvredio se. Uvreda, kao i obično, kod njega nije dugo trajala, svega nepunih pola dana. Duž čitavog puta, koji se uvijao padinom brda ka palati, postavljeni su jarboli, a na njima su, lenjo pomerane povetarcem, visile žute zastavice s grbom Keraka, plavim nageant delfinom s crvenim perajima i repom. Ispred ulaza na dvorske terene čekao ih je Nevenov rođak, Ferant de Letenhov, u pratnji nekoliko kraljevskih gardista u bojama delfina s grba, to jest u plavoj i crvenoj boji. Tužilac se pozdravi s Nevenom i pozva paža koji je trebalo da Nevena prati i odvede ga na mesto zabave. – A vi, gospodine Geralte, izvolite za mnom. Prešli su bočnom alejom u parku, prošavši deo koji je evidentno bio ekonomski, naime odatle su dopirali zveket lonaca i kuhinjskog pribora, kao i ogavne uvrede kojima su šefovi kuhinje obasipali pomoćnike. A uz to je prijatno i ukusno mirisalo na hranu. Geralt je poznavao jelovnik, znao je čime će se častiti svatovi tokom zabave. Pre nekoliko dana je zajedno s Nevenom posetio gostionicu „Natura Rerum“. Febus Ravenga se, ne krijući ponos, pohvalio da skupa s nekoliko drugih restoratera organizuje gozbu i sastavlja spisak jela, na pripremi kojih će raditi elita lokalnih šefova kuhinje. Ispričao je da će za doručak poslužiti ostrige, morske ježeve, kozice i sotirane krabe. Za drugi doručak pihtije od mesa i raznorazne paštete, dimljenog i mariniranog lososa, patku u aspiku, ovčije i kozije sireve. Za ručak će biti ad libitum supa s mesom ili ribom, uz to mesne ili riblje ćufte, škembići s ćufticama od džigerice, grdobine s roštilja glazirane medom kao i morski grgeč sa šafranom i karanfilićem. Zatim će, recitovao je Ravenga modulirajući dah kao školovani orator, biti posluženi komad mesa s belim sosom s kaprom, jajima i senfom, labudovo koleno s medom, kopuni rolovani slaninom, jarebice sa slatkom od dunja, pečeni golubovi kao i torta od ovčije džigerice i ječmene kaše.

Najrazličitije salate i variva. Potom karamele, nugati, filovani kolači, prženo kestenje, slatka i marmelade. Vina iz Tusena, razume se, biće servirana bez pauze i sve vreme. Ravenga je slikovito opisivao, da mu je čak bala curila. Geralt je ipak sumnjao da će moći da okusi bilo šta s tog opširnog menija. On uopšte nije bio gost na toj svadbi. Bio je u goroj situaciji nego užurbani paževi, kojima je uvek polazilo za rukom da čapnu nešto s nošenih tanjira, ili barem da umoče prst u krem, sos ili paštetu. Glavni teren svečanosti bio je dvorski park, nekada vrt hrama koji su kraljevi Keraka prepravili i proširili, uglavnom kolonadama, altanima i letnjikovcima. Danas su među drveće i građevine dodatno postavili brojne šarene paviljone, a zaštitu od žarkog sunca i žege osiguravala su platna razapeta na motkama. Već se tu okupila gomila gostiju. Nije trebalo da ih bude previše, sve u svemu nekih dve stotine. Sudeći po glasinama, spisak je sastavio sam kralj, pozivnice je trebalo da dobije isključivo grupa odabranih, sama elita. Kako se ispostavilo, Belohun je u elitu ubrajao uglavnom rođake i svojtu. Osim njih, pozvano je i lokalno plemstvo i krem društva, ključni administrativni činovnici, najbogatiji lokalni i strani poslovni ljudi kao i diplomate, to jest oni što se prave da su trgovački atašei špijuni iz susednih zemalja. Spisak je dopunjavala vrlo brojna grupa laskavaca, udvorica i prvaka u uvlačenju u monarhovu zadnjicu bez sapuna. Ispred jednog od bočnih ulaza u palatu čekao je knez Egmund, odeven u crni kaftan s bogatim srebrno-zlatnim vezom. Društvo mu je pravilo nekoliko mladih muškaraca. Svi su imali dugu i ukovrdžanu kosu, svi su nosili najmodernije vatirane dublete i tesne pantalone s preterano naboranim kesicama na genitalijama. Nisu se dopali Geraltu. Ne samo zbog podrugljivih pogleda kojima su obasuli njegovu odeću. Previše su ga podsećali na Sorela Degerlunda. Videvši tužioca i vešca, knez smesta otpusti svitu. Ostao je samo jedan tip. On je imao kratku kosu i nosio je normalne pantalone. Uprkos tome, nije se dopadao Geraltu. Imao je čudne oči. Koje su neprijatno posmatrale. Geralt se nakloni knezu. Razume se, knez nije uzvratio naklonom. – Predaj mi mač – kaza Geraltu odmah nakon pozdravljanja. – Ne možeš ovde paradirati s oružjem. Ne brini se, iako mač nećeš videti, stalno

ćeš ga imati nadohvat ruke. Izdao sam naredbe. Ukoliko se nešto dogodi, odmah će ti dati mač. Time će se pozabaviti ovde prisutni kapetan Rop. – A koja je verovatnoća da će se nešto dogoditi? – Da je nikakva ili neznatna, da li bih ti skretao pažnju? Oho! – Egmund se zagleda u korice i sečivo. – Mač iz Virolede! Ne mač, nego umetničko delo. Znam, jer sam i sâm nekada imao sličan. Ukrao mi ga je moj polubrat, Viraksas. Kada ga je otac isterao, pred odlazak je prisvojio mnoštvo čudnih stvari. Sigurno za uspomenu. Ferant de Letenhov se nakašlja. Geralt se setio Nevenovih reči. Na dvoru nije bilo dozvoljeno izgovarati ime prognanog prvorođenog sina. Ali Egmund je očigledno zanemarivao zabrane. – Umetničko delo – ponovi knez, i dalje posmatrajući mač. – Neću ispitivati na koji način si ga nabavio, čestitam na nabavci. Jer ne želim da verujem da su oni ukradeni bili bolji od ovog ovde. – Pitanje gušta, ukusa i preferencije. Ja bih više voleo da vratim one ukradene. Knez i gospodin tužilac su mi dali reč da će otkriti vinovnika. Dozvoliću sebi da vas podsetim, bio je to uslov pod kojim sam se prihvatio zadatka da štitim kralja. Uslov očigledno nije ispunjen. – Očigledno nije – Egmund prizna hladno, prosleđujući mač kapetanu Ropu, tipu neprijatnog pogleda. – Zbog toga osećam obavezu da ti to nadoknadim. Umesto trista korona kojima sam nameravao da platim tvoje usluge, dobićeš petsto. Dodaću i to da istraga u slučaju tvojih mačeva nije obustavljena i da još uvek možeš da ih povratiš. Ferant navodno ima osumnjičenog. Zar ne, Ferante? – Istraga je – izjavi suvo Ferant de Letenhov – nedvosmisleno ukazala na Nikifora Muusa, magistratskog i sudskog činovnika. Pobegao je, ali samo je pitanje vremena kada će biti uhvaćen. – Kratkog, pretpostavljam – frknu knez. – Nije neka umetnost uhvatiti činovničića umazanog mastilom. Koji je pritom sigurno navukao hemoroide za radnim stolom, a oni otežavaju bežanje, kako pešice, tako i na konju. Kako je on uopšte uspeo da umakne? – Imamo posla – nakašlja se tužilac – s teško predvidivim čovekom. I verovatno umno zaostalim. Pre nego što je nestao, izazvao je neki odvratan skandal u Ravenginom lokalu, radilo se, oprostite, o ljudskom izmetu... Morali su na neko vreme da zatvore lokal, jer... Poštedeću vas drastičnih detalja. Tokom revizije izvršene u Muusovom stanu, nisu

otkriveni ukradeni mačevi, međutim pronađen je... Oprostite... Kožni ranac, dupke pun... – Ne govori, ne govori, pretpostavljam čime – iskrivi se Egmund. – Da, to zaista mnogo govori o psihičkom stanju te individue. U tom slučaju, vešče, tvoji mačevi su po svoj prilici izgubljeni. Čak i ako ga Ferant uhvati, ništa neće saznati od tog luđaka. Takve ne vredi ni bacati na muke, kada ih muče oni samo buncaju bez ikakvog smisla. A sada me izvinite, obaveze zovu. Ferant de Letenhov otprati Geralta ka glavnom ulazu na dvorske terene. Ubrzo su se našli na dvorištu obloženom kamenim pločama na kojem su senešali dočekivali prispele goste, a gardisti i paževi ih eskortovali dalje, u dubinu parka. – Šta mogu da očekujem? – Molim? – Šta mogu danas ovde da očekujem? Koju od ovih reči nisi razumeo? – Knez Ksander se – tužilac snizi glas – hvalio pred svedocima da će već sutra biti kralj. Ali nije to kazao prvi put i nikad nije bio trezan. – Sposoban li je da izvrši atentat? – Ne baš. Ali ima kamarilu, doušnike i miljenike. Oni su sposobniji. – Koliko ima istine u tome da će Belohun već danas naslednikom trona proglasiti sina kojeg je začeo s novom suprugom? – Mnogo. – A Egmund, koji gubi šansu za tron, gledajte i divite se, unajmljuje vešca da štiti i brani oca. Sinovska ljubav dostojna divljenja. – Ne trabunjaj. Prihvatio si se zadatka. Izvrši ga. – Prihvatio sam se i izvršiću ga. Premda mi je baš nejasno. Ne znam ko će u slučaju nečega biti protiv mene. Valjda bi ipak trebalo da znam ko će me podržati u slučaju nečega. – Ako bude bilo potrebno, mač će ti, kao što je obećao knez, dati kapetan Rop. I on će te podržati. Ja ću pomoći koliko mogu. Zato što ti želim dobro. – Od kada? – Molim? – Nikada dosad nismo razgovarali u četiri oka. Uvek je s nama bio Neven, a pred njim nisam hteo da pokrećem tu temu. Detaljne informacije

pismeno, o mojim tobožnjim malverzacijama. Otkud one Egmundu? Ko ih je lažirao? Sigurno nije on sam. Ti si ih lažirao, Ferante. – Nisam imao ništa s tim. Uveravam te... – Loše lažeš za jednog čuvara zakona. Nemam predstavu kako si se dočepao te funkcije. Ferant de Letenhov stisnu usta. – Morao sam – kaza. – Izvršavao sam naredbe. Veštac ga je dugo posmatrao. – Ne bi poverovao – napokon reče – koliko puta sam već čuo tako nešto. Utešno je što je to najčešće bilo iz ustiju ljudi koje upravo treba obesiti. • Lita Nejd je bila među gostima. Lako ju je našao. Zato što je privlačila pogled. Veoma dekoltiranu haljinu od sočno zelenog krepdešina napred je ukrašavao vez u obliku stilizovanog leptira koji se iskrio od malecnih šljokica. Haljina je pri dnu imala karnerčiće. Karnerčići na odeći žena starijih od deset godina u vešcu su po pravilu izazivali ironično sažaljenje, međutim na Litinoj haljini bili su u harmoniji s ostalim, i to na više nego atraktivan način. Čarobničin vrat obavijala je ogrlica od brušenih smaragda. Nijedan nije bio manji od badema. Jedan je bio znatno veći. Riđa kosa joj je bila kao šumski požar. Pokraj Lite stajala je Mozaik. U crnoj i iznenađujuće smeloj haljini od svile i šifona potpuno providnog na ramenima i rukavima. Vrat i dekolte devojke krilo je nešto u vidu fantastično drapirane šifonske flanše, što je zajedno s dugim crnim rukavicama dodavalo figuri auru ekstravagancije i tajanstvenosti. Obe su nosile čizme sa štiklama od četiri cola. Lita od kože legvana, Mozaik crne lakovane. Geralt se na trenutak dvoumio da li da priđe. Ali samo na trenutak. – Zdravo – pozdravi ga uzdržano. – Kakav susret, drago mi je što te vidim. Mozaik, pobedila si, bele papučice su tvoje.

– Opklada – domisli se on. – Šta je bio predmet? – Ti. Mislila sam da te više nećemo videti, kladila sam se da se više nećeš pojaviti. Mozaik je prihvatila opkladu, jer je smatrala drugačije. Pogledala ga je dubokim jadeitskim pogledom, evidentno čekajući komentar. Reč. Bilo koju. Geralt je ćutao. – Pozdrav, prelepe dame! – Neven poraste kao iz zemlje, odista deus ex machina. – Nisko se klanjam, odajem počast lepoti. Gđo Nejd, gđice Mozaik. Oprostite što nemam cveće. – Opraštamo. Šta ima novo u umetnosti? – Kao i obično u umetnosti, sve i ništa. – Neven uze s tacne prolazećeg paža peharčiće s vinom i podade damama. – Zabava je malčice kruta, zar ne mislite? Ali vino je dobro. Est Est, četrdeset za pintu. Ni crveno nije loše, probao sam. Samo nemojte da pijete hipokras, ne umeju da ga začine. A gosti stalno pristižu, jeste li primetili? Kao i obično u višim slojevima, to su takve obrnute trke, jurnjava a rebours, pobeđuje i ubira lovorike onaj ko se pojavi kao poslednji. I ko spektakularno uđe. Verovatno upravo posmatramo finiš. Liniju cilja prolazi vlasnik lanca pilana sa suprugom, samim tim izgubivši od upravnika luke sa suprugom, koji je odmah iza njega... A ovaj opet gubi od nepoznatog mi kicoša... – To je šef kovirskog trgovačkog predstavništva – objasni Koral. – Sa suprugom. Baš me zanima čijom. – Pogledajte, zbijenim prvim redovima pridružuje se Piral Prat, stari bandit. Sa zgodnom partnerkom... Majku mu! – Šta ti bi? – Ta žena pored Prata... – zagrcnu se Neven. – To je... To je Etna Asider... Udovica koja mi je prodala mač... – Tako ti se predstavila? – frknu Lita. – Etna Asider? Banalni anagram. Ta osoba je Antea Deris. Najstarija Pratova kćerka. Nije ona nikakva udovica, jer se nikada nije ni udala. Kruže priče da ne voli muškarce. – Pratova kćerka? Nemoguće! Bio sam kod njega... – I nisi je sreo tamo – čarobnica mu nije dala da dovrši. – Ništa čudno. Antea nije u najboljim odnosima s porodicom, čak ni prezime ne koristi, služi se alijasom složenim iz dva imena. Sa ocem kontaktira samo oko posla, koji uzgred vode vrlo intenzivno. Ipak, i sama se čudim što ih ovde vidim zajedno.

– Sigurno imaju interes u tome – veštac bistro primeti. – Strah me i da pomislim kakav. Antea se zvanično bavi trgovačkim posredništvom, ali njen omiljeni sport su hohštapleraj, prevara i malverzacija. Pesniče, imam molbu za tebe. Ti si iskusan, a Mozaik nije. Provedi je među gostima, predstavi je onima koje vredi poznavati. Ukaži joj na one koje ne vredi. Uverivši Koral da je njena želja za njega zapovest, Neven pruži ruku Mozaik. Ostaše sami. – Dođi – Lita prekinu oduženo ćutanje. – Prošetajmo se. Tamo, na brdo. Iza brda, iza letnjikovca, s visine, pružao se pogled na grad, na Palmiru, luku i more. Lita zakloni oči rukom. – Šta ono uplovljava u sidrište? I baca sidro? Trojarbolna fregata zanimljive konstrukcije. Pod crnim jedrima, ha, to je vrlo nesvakidašnje... – Ostavimo se fregata. Poslala si Nevena i Mozaik, sami smo i na padini. – A ti se pitaš – ona se okrenu – zbog čega. Čekaš da ti nešto saopštim. Čekaš pitanja koja ću ti postaviti. A ja možda samo hoću da ti ispričam najsvežije glasine? Iz čarobnjačkog kruga? Ah, ne, ne plaši se, ne tiču se Jenefer. Tiču se Risberga, mesta koje svakako odnekud znaš. U poslednje vreme je tamo došlo do mnogih promena... Nekako ne vidim u tvojim očima blesak radoznalosti. Da nastavim? – Ma, samo izvoli. – Počelo je kada je umro Ortolan. – Ortolan je mrtav? – Umro je pre nepunih nedelju dana. Prema oficijalnoj verziji, smrtno se otrovao đubrivom na kojem je radio. Ali priča se da je to bio moždani udar koji je izazvala vest o iznenadnoj smrti jednog od njegovih štićenika, koji je poginuo usled nekog neuspešnog i vrlo sumnjivog eksperimenta. Radi se o nekakvom Degerlundu. Asocira li te? Sreo si ga kad si bio u zamku? – Ne isključujem. Sreo sam mnoge. Nisu svi bili vredni pamćenja. – Ortolan je navodno za smrt štićenika okrivio čitavu upravu Risberga, pobesneo i doživeo udar. Bio je zaista star, godinama je patio od arterijske hipertenzije, nije bila tajna ni njegova zavisnost od fisteha, a fisteh i hipertenzija su eksplozivna mešavina. Ali mora da je tamo bilo nešto, jer

je u Risbergu došlo do suštinskih personalnih promena. Još pre Ortolanove smrti tamo je bilo konflikata, primoran je bio da ode, između ostalih, Algernon Gvinkamp, poznatiji kao Pineti. Njega se sigurno sećaš. Jer ako je neko tamo bio vredan pamćenja, onda je to upravo on. – Činjenica. – Ortolanova smrt – Koral ga odmeri budnim pogledom – izazvala je brzu reakciju Kaptola, do čijih ušiju su još ranije doprle neke uznemirujuće vesti, koje su se ticale ispada pokojnika i njegovog štićenika. Ono što je interesantno, a u naše vreme sve više karakteristično, lavinu je izazvao mali kamen. Apsolutno beznačajan čovek iz naroda, neki preterano revnostan šerif ili konstabl. Naterao je svog pretpostavljenog, bajlifa iz Gors Velena, da reaguje. Bajlif je predao tužbu više, i tako, stepen po stepen, stvar je dospela do kraljevskog saveta, a odatle u Kaptol. Da ne dužim: pronađeni su krivci za nedostatak kontrole. Iz uprave je morala da ode Biruta Ikrati, vratila se u školu, u Aretuzu. Otišli su Aksel Rošavi i Sandoval. Zangenis je zadržao položaj, dobio je od Kaptola pomilovanje, jer je potkazao ove i svalio na njih svu krivicu. I šta ti kažeš na to? Imaš li možda nešto da mi kažeš? – A šta bih ja imao da kažem? To su vaše stvari. I vaše afere. – Afere koje su izbile u Risbergu ubrzo nakon tvoje tamošnje posete. – Precenjuješ me, Koral. I moju pokretačku moć. – Nikad ništa ne precenjujem. I retko potcenjujem. – Mozaik i Neven će se uskoro vratiti – pogleda je u oči, izbliza. – A sigurno im nisi bez razloga naredila da se odalje. Kaži konačno o čemu se radi. Izdržala je pogled. – Dobro znaš o čemu se radi – uzvrati. – Stoga, nemoj da vređaš moju inteligenciju time što naizgled umanjuješ svoju. Nisi bio kod mene više od mesec dana. Ne, nemoj da misliš da čeznem za sladunjavom melodramatičnošću ili patetično-sentimentalnim gestovima. Od veze koja se završava ne očekujem ništa osim prijatne uspomene. – Upotrebila si, čini mi se, reč ,,veza“? Zaista me zadivljuje njen semantički kapacitet. – Ništa – pustila je mimo ušiju, a pogled nije spustila – osim prijatne uspomene. Ne znam kako je to u tvom slučaju, ali ako se radi o meni, pa, biću iskrena, ne stojim baš dobro s tim. Mislim da bi valjalo uložiti nešto

truda u tom pravcu. Smatram da ne treba mnogo. Eto, nešto sitno, ali fino, fin završni akord, nešto što će ostaviti lepu uspomenu. Hoćeš li se odvažiti na nešto slično? Poželećeš da me posetiš? Nije stigao da odgovori. Zvono na kampanili poče zaglušujuće udarati, udarilo je deset puta. Zatim su zagrmele trube, gromkom, mesinganom i malo kakofoničnom fanfarom. Masu gostiju razdeliše plavo-crveni gardisti stvorivši špalir. Kod portika na ulazu u palatu pojavi se maršal dvora, sa zlatnim lančićem oko vrata i palicom u ruci velikom kao levča. Za maršalom su koračali heroldi, za heroldima senešali. A za senešalima, sa samurovim kalpakom na glavi i žezlom u ruci, išao je koščati i žilavi Belohun lično, kralj Keraka. Pokraj njega je išla vrlo mršava plavuša s velom, koja je mogla biti samo kraljevska izabranica, u vrlo bliskoj budućnosti supruga i kraljica. Plavuša je na sebi imala snežnobelu haljinu i bila je načičkana brilijantima, bolje rečeno preterano, bolje rečeno parvenijski i, bolje rečeno, bez ukusa. Isto kao i kralj, teglila je na leđima hermelinski plašt, koji su otpozadi pridržavali paževi. Za kraljevskim parom, mada značajnih desetak koraka iza paževa koji su pridržavali hermeline, kretala se kraljevska porodica. Bio je tamo, naravno, Egmund u pratnji nekog svetlog poput albina, mogao je to biti samo njegov brat Ksander. Iza braće je išla ostala rodbina, nekoliko muškaraca, nekoliko žena, uz to nekoliko dečaka i devojčica, evidentno legalna i vanbračna progenitura. Između naklonjenih gostiju i duboko pokleklih dama, kraljevska svita dospela je do cilja, do podijuma koji je konstrukcijom malo podsećao na gubilište. Na podijumu, odozgo pokrivenim baldahinom, sa strana zaslonjenim goblenima, postavljena su bila dva trona. Na njih su zaseli kralj i mlada dama. Ostatku porodice naređeno je da stoji. Trube su po drugi put zaglušile uši mesinganom rikom. Maršal, mašući rukama kao dirigent ispred orkestra, podstaknu goste na usklike, pokliče i zdravice. Sa svih strana su se razlegle i pokorno poletele čestitke i želje za večno zdravlje, sreću, uspeh, sve najbolje, mnogo godina, više, što više i još više, gosti i dvorani su se međusobno utrkivali. Kralj Belohun nije promenio nadmen i naduren izraz lica, zadovoljstvo željama, komplimentima i hvalospevima u njegovu čast i čast njegove izabranice, demonstrirao je blagim mahanjem žezla.

Maršal je utišao goste i progovorio, govorio je dugo, glatko prelazeći od grandilokventnosti do bombastičnosti i obrnuto. Geralt je svu pažnju posvetio posmatranju mase, tako da je od govora do njega doprla svaka deseta. Kralj Belohun, maršal je davao svima i svakome na znanje, iskreno se raduje što ste došli u tolikom broju i što može da vas pozdravi, na tako svečan dan želi gostima isto ono što i oni njemu, ceremonija venčanja održaće se popodne, a do tada gosti neka jedu, piju i zabavljaju se uz brojne atrakcije isplanirane za ovu priliku. Rika truba oglasila je kraj zvaničnog dela. Kraljevska svita krenula je da napušta vrtove. Geralt je već stigao da među gostima spazi nekoliko grupa koje su se dosta sumnjivo ponašale. Naročito mu se jedna nije svidela, jer se nije klanjala sviti tako nisko kao druge, i pokušavala je da se progura ka kapiji palate. Lagano se premestio prema špaliru plavo-crvenih vojnika. Lita je išla pored. Belohun je koračao pogleda prikovanog ispred sebe. Mlada se osvrtala, povremeno klimala glavom gostima koji su je pozdravljali. Lahor vetra na tren joj je podigao veo. Geralt je ugledao krupne plave oči. Video je kako te oči iznenada u masi pronalaze Litu Nejd. I kako se u tim očima razbuktava mržnja. Čista, klarifikovana, gotovo destilovana mržnja. Sekundu je to potrajalo, potom su se razgrmele trube, svita je prošla, gardisti odmarširali. Kako se ispostavilo, cilj sumnjive grupe bio je samo sto sa vinom i zakuskom, koji je spopala i opustošila, preduhitrivši druge. Na ovde-onde improvizovanim estradama otpočeli su nastupi – kapele su zasvirale gusle, lire, svirale i frule, horovi su zapevali. Žongleri su menjali mađioničare, atlete su ustupile mesta akrobatama, igrače na žici menjale su razgolićene plesačice s dairama. Postajalo je sve veselije. Obrazi dama počinjali su da crvene, čela gospode da sjaje od znoja, a govor i jednih i drugih bio je već vrlo glasan. I pomalo nerazgovetan. Lita ga odvuče iza paviljona. Uplašili su par koji se tamo sakrio radi nedvosmisleno seksualnih ciljeva. Čarobnica se nije uzrujala, gotovo da nije obratila pažnju. – Ne znam šta se ovde sprema – kaza ona. – Ne znam, mada slutim, zašto i zbog čega si ti ovde. Ali drži otvorene oči i sve što činiš čini promišljeno. Kraljevska verenica nije niko drugi do Ildiko Brekl. – Neću pitati da li je poznaješ. Video sam onaj pogled.

– Ildiko Brekl – ponovi Koral. – Tako se zove. Izbacili su je iz Aretuze na trećoj godini. Zbog sitne krađe. Kako vidim, uspela je u životu. Nije postala čarobnica, ali će za nekoliko sati postati kraljica. Višnjica na šlagu, majku li mu. Sedamnaest godina? Stara budala. Ildiko ima dobrih dvadeset pet. – I nimalo te ne voli. – Ni ja nju. Ona je vrsna spletkašica, uvek za sobom vuče probleme. Ali to nije sve. Ona fregata koja je uplovila u luku pod crnim jedrima. Znam već koji je to brod, čula sam za njega. To je ,,Aherontija“. Ima vrlo lošu reputaciju. Tamo gde se pojavi obično se nešto dogodi. – Šta, na primer? – To je posada plaćenika koje je navodno moguće unajmiti za sve. A za šta se, po tvom mišljenju, unajmljuju najamnici? Za zidarske poslove? – Moram da idem. Oprosti, Koral. – Šta god treba da se dogodi – kaza polako, gledajući ga u oči. – Šta god da se desi, ja u to ne mogu da budem umešana. – Bez brige. Nemam nameru da te zovem u pomoć. – Nisi me dobro razumeo. – Sasvim sigurno. Oprosti, Koral. • Odmah iza kolonade obrasle bršljanom naleteo je na Mozaik dok se vraćala. Začuđujuće spokojnu i hladnu usred žege, vreve i gužve. – Gde je Neven? Ostavio te je? – Ostavio – uzdahnu. – Ali ljubazno se izvinio, i vama je preneo izvinjenje. Zamolili su ga za privatan nastup. U dvorskim odajama, za kraljicu i njene dvorske dame. Nije mogao odbiti. – Ko ga je zamolio? – Muškarac, po izgledu vojnik. I čudnog pogleda. – Moram da idem. Izvini, Mozaik. Iza paviljona okićenog šarenim trakama okupila se gomila, servirana je hrana, paštete, losos i patka u aspiku. Geralt je krčio sebi put, tražeći kapetana Ropa ili Feranta de Letenhova. Umesto toga, nabasao je pravo

na Febusa Ravengu. Restaurater je izgledao kao aristokrata. Bio je odeven u brokatski dublet, a glavu je ulepšao šeširom ukrašenim kitom prekrasnih nojevih pera. Pratila gaje kćerka Pirala Prata, otmena i elegantna u crnom muškom odelu. – O, Geralte – obradova se Ravenga. – Dozvoli, Antea, da ti predstavim: Geralt iz Rivije, slavni veštac. Geralte, ovo je gđica Antea Deris, posrednica. Popij vino s nama... – Oprostite – izvini se – ali žurim. A gđicu Anteu sam već upoznao, premda ne lično. Da sam na tvom mestu, Febuse, ne bih od nje ništa kupovao. Portik iznad ulaza u palatu neki učeni lingvista ukrasio je transparentom koji glasi: CRESCITE ET MULTIPLICAMINI. A Geralta su zaustavile ukrštene držalje helebardi. – Zabranjen ulaz. – Moram hitno da se vidim s kraljevskim javnim tužiocem. – Zabranjen ulaz – iza helebardista se pomoli komandant straže. U levoj ruci je držao sponton. Prljavim prstom desne ruke naciljao je Geraltu pravo u nos. – Zabranjen, razumete li? – Ako ne skloniš prst ispred mog lica, polomiću ti ga na nekoliko mesta. O, tako je, odmah je bolje. A sada me vodi kod tužioca! – Koliko god puta da naletiš na stražu, odmah sukob – odazva se iza veščevih leđa Ferant de Letenhov, morao je ići za njim. – To je ozbiljna mana karaktera. Može imati neprijatne posledice. – Ne volim kada mi neko brani da uđem. – Pa straža i čuvari služe za to. Ne bi bili potrebni kada bi ulaz svuda bio slobodan. Pustite ga. – Imamo naredbe od samog kralja – nabora čelo komandant straže. – Ne smemo nikoga da puštamo bez pretresa! – Pa pretresite ga. Pretres je bio detaljan, stražari nisu bili lenji, detaljno su pretražili, nisu se ograničili na površno opipavanje. Ništa nisu pronašli, Geralt na svadbu nije poneo štilet koji je obično nosio u čizmi. – Zadovoljni? – Tužilac pogleda komandanta s visine. – Onda se sklonite i pustite nas.

– Oprostite, vaša milosti – procedi komandant. – Kraljeva naredba bila je jasna. Tiče se svih. – Šta kažeš? Nemoj da se zaboravljaš, momče! Znaš li ti pred kim stojiš? – Niko bez pretresa. – Komandant mahnu stražarima. – Naredba je bila jasna. Nemojte praviti neprilike. Nama... i sebi. – Šta se ovde danas dešava? – Za tu stvar obratite se rukovodstvu. Meni su naredili da pretresamo. Tužilac opsova sebi u bradu i prepusti se pretresu. Kod sebe nije imao čak ni perorez. – Hteo bih da znam šta ovo sve treba da znači – govorio je kada su najzad krenuli hodnikom. – Ozbiljno sam zabrinut. Ozbiljno zabrinut, vešče. – Video si Nevena? Navodno su ga pozvali u palatu na pevački nastup. – Ne znam ništa o tome. – A da li ti je poznato da je u luku uplovila „Aherontija"? Govori li ti nešto taj naziv? – I to mnogo. A moja zabrinutost raste. Iz minuta u minut. Požurimo! Po vestibulu – nekadašnjem hramskom vrtu – motali su se gardisti naoružani partizanama, plavo-crvene uniforme svetlucale su i na klaustaru. Bat čizama i povišeni glasovi dopirali su iz hodnika. – Hej! – Tužilac mahnu vojniku koji je prolazio. – Vodniče! Šta se ovde događa? – Oprostite, vaša milosti... Žurim po naredbi... – Stoj, kažem! Šta se ovde događa? Zahtevam objašnjenje! Da li se nešto desilo? Gde je knez Egmund? – Gospodin Ferant de Letenhov. Na vratima, pod barjacima s plavim delfinom, u pratnji četvorice krupnih tipova u kožnim žaketima, stajao je kralj Belohun lično. Otarasio se kraljevskih atributa, te nije ličio na kralja. Izgledao je kao seljak kojem se upravo otelila krava. Donevši na svet prekrasno tele. – Gospodin Ferant de Letenhov – u kraljevom glasu je takođe odzvanjala radost zbog prinove. – Kraljevski javni tužilac. Odnosno, moj tužilac. A možda nije moj? Možda mojeg sina? Pojavio si se, iako te nisam pozvao. U suštini, prisustvo ovde u datom trenutku bila je tvoja službena dužnost, ali nisam te pozvao. Neka se, pomislio sam, Ferant zabavlja, neka

pojede, popije, privede neku i opali je u alkovi. Ja Feranta neću pozvati, ne želim ga ovde. Da li znaš zašto te nisam želeo? Zato što nisam bio siguran kome služiš. Kome služiš, Ferante? – Služim – tužilac se duboko nakloni – vašoj kraljevskoj visosti. I potpuno sam odan vašoj visosti. – Jeste li svi čuli? – Kralj teatralno pogleda oko sebe. – Ferant mi je odan! Dobro, Ferante, dobro. Očekivao sam takav odgovor, kraljevski tužioče. Možeš ostati, koristićeš. Odmah ću te natovariti zadacima koji su savršeni za tužioca... Hej! A ovaj ovde? Ko je to? Čekaj, čekaj! Da to nije onaj veštac što se bavio malverzacijama? Na kojeg nam je čarobnica ukazala? – Ispostavilo se da je nevin, čarobnica je dovedena u zabludu. Potkazali su ga... – Nevine ne potkazuju. – Takva je bila odluka suda. Slučaj je odbačen usled nedostatka dokaza. – Ali bio je slučaj, znači bilo je smrada. Odluke sudova i presude nastaju iz fantazije i bubica sudskih činovnika, a smrad izbija iz same suštine slučaja. Dosta s tim, neću da traćim vreme na predavanja o jurisprudenciji. Na dan sopstvene ženidbe mogu pokazati velikodušnost, neću narediti da ga zatvore, ali neka mi se taj veštac smesta makne s očiju. I neka mi se nikada više ne pojavi pred očima! – Vaša kraljevska visosti... Zabrinut sam... U luku je navodno uplovila „Aherontija". U takvoj situaciji bezbednosni razlozi nalažu da se obezbedi zaštita... Veštac bi mogao... – Šta bi mogao? Da me zakloni svojim grudima? Da potuče atentatore veščevskim činima? Ionako mu je baš takav zadatak natovario Egmund, moj voljeni sin? Da brani oca i osigura mu bezbednost? Pođi za mnom, Ferante. Ma, dođavola, pođi i ti, vešče. Nešto ću vam pokazati. Videćete kako se brine o vlastitoj bezbednosti i kako se osigurava zaštita. Osmotrićete. Poslušaćete. Možda nešto i naučite. I saznate nešto. O sebi. Hajde, za mnom. Pošli su, pošto ih je kralj pojurio, a vojnici u kožnim žaketima opkolili. Ušli su u veliku salu, ispod tavanice oslikane morskim talasima i nemanima, na podijumu, stajao je tron, Belohun je zaseo na njega. Preko puta, ispod freske na kojoj je bila predstavljena stilizovana mapa sveta, na

klupi, pod stražom drugih vojnika, sedeli su kraljevski sinovi. Kneževi Keraka. Crn kao gavran Egmund i svetao kao albino Ksander. Belohun se zavali na tronu. Gledao je sinove s visine, pogledom trijumfatora pred kojim kleče neprijatelji poraženi u borbi moleći za milost. Na slikama koje je Geralt viđao, na licu trijumfatora ipak su obično bili odvažnost, dostojanstvo, plemenitost i poštovanje prema poraženima. Na Belohunovom licu uzaludno je to tražiti. Na njemu se oslikavalo isključivo zajedljivo podrugivanje. – Moja dvorska luda – progovori kralj – juče se razbolela. Dobio je sraćku. Pomislio sam, maler, neće biti šale, neće biti razonode, neće biti smešno. Varao sam se. Smešno je. Toliko smešno da me boli stomak. Zato što ste vi, vi obojica, sinovi moji, smešni. Žalosni, ali smešni. Godinama ću se, garantujem vam, sa svojom ženom u krevetu, posle vragolija i ljubavnih ludovanja, kad god se setim vas dvojice i ovog dana, smejati do suza. Zato što svakako nema ništa smešnije od budale. Ksander se, nije bilo teško primetiti, bojao. Tumarao je pogledom po sali i intenzivno se znojio. Egmund, sasvim suprotno, nije ispoljavao strah. Gledao je oca pravo u oči i uzvraćao mu zajedljivost. – Narodna mudrost glasi: nadaj se najboljem, budi spreman na najgore. Stoga sam bio spreman na najgore. Jer može li nešto biti gore od izdaje rođenih sinova? Među vaše najvernije komilitone ubacio sam svoje agente. Vaši saradnici su vas izdali odmah, čim sam ih pritisnuo. Vaši faktotumi i miljenici upravo beže iz grada. – Da, sinovi moji. Mislili ste da sam slep i glup? Da sam star, oronuo i nemoćan? Mislili ste da ne vidim da obojica čeznete za tronom i krunom? Da žudite za njima kao svinja za triflama? Svinja koja nanjuši triflu oglupavi. Od žudnje, požude, prohteva i divljeg apetita. Svinja ludi, skviči, rije, ni na šta ne obraća pažnju, samo da se dokopa trifle. Da bi je oterao, moraš je snažno udariti štapom. I vi ste se, sinovi, pokazali baš kao te svinje. Nanjušili ste gljivu, poludeli ste od žudnje i apetita. Ali dobićete šipak, a ne triflu. A štap ćete svakako okusiti. Ustali ste protiv mene, sinovi, drznuli ste se na moju vlast i mene lično. Zdravi ljudi koji ustanu protiv mene obično podležu naglom pogoršanju. Tu činjenicu je potvrdila medicina. – Sidro je u luci bacila fregata „Aherontija". Po mojoj naredbi je doplovila ovamo, ja sam unajmio kapetana. Sud će se sastati sutra ujutru,

presuda će biti donesena pre podne. A u podne ćete obojica biti na brodu. Dozvoliće vam da siđete sa palube tek onda kad fregata prođe svetionik u Peiš de Maru. Što praktično znači da će vaše novo prebivalište biti Nazair. Ebing. Maeht. Ili Nilfgard. Ili sam kraj sveta i predvorje pakla, ukoliko svojom voljom otputujete tamo. Jer se ovde, u ove krajeve, nećete nikada vratiti. Nikada. Ako su vam drage glave na ramenima. – Hoćeš da nas proteraš? – zaurla Ksander. – Onako kao što si proterao Viraksasa? Zabranićeš da se i naša imena izgovaraju na dvoru? – Viraksasa sam prognao u besu i bez presude. Što ne znači da neću narediti da ga pogube, ukoliko se odvaži da se vrati. Vas dvojicu će tribunal osuditi na progonstvo. Legalno i pravosnažno. – Toliko si uveren u to? Videćemo! Videćemo šta će reći sud na ovo bezakonje! – Sud zna kakvu presudu očekujem, i takvu će i doneti. Jednodušno i jednoglasno. – Kako da ne, jednoglasno! Sudovi su nezavisni u ovoj zemlji! – Sudovi da. Ali sudije nisu. Glup si, Ksandere. Tvoja majka je bila glupa kao ćuskija, dao si se na nju. Sigurno ni ovaj atentat nisi sam skovao, sve je isplanirao neko od tvojih miljenika. Ali u suštini se radujem što si spremio zaveru, rado ću te se otarasiti. Egmund je nešto drugo, da, Egmund je bistar. Brižan sin unajmio vešca da štiti oca, kako si to vešto skrivao u tajnosti, tako da su svi saznali. A onda kontaktni otrov. Vešto je smišljen taj otrov, hranu i piće mi probavaju, ali ko bi pomislio na dršku žarača za kamin u kraljevskoj spavaćoj sobi? Žarača koji samo ja koristim i ne dozvoljavam nikome da ga dira? Lukavo, lukavo, sine. Samo što te je tvoj trovač izdao, tako ti je to, izdajice izdaju izdajice. Zašto ćutiš, Egmunde? Nemaš ništa da mi kažeš? Egmundove oči bile su hladne, i dalje u njima nije bilo ni trunke straha. Uopšte ga ne užasava perspektiva izgnanstva, pomisli Geralt, ne razmišlja o progonstvu, niti o egzistenciji u tuđini, ne razmišlja o „Aherontiji“, ne razmišlja o Peiš de Maru. Pa o čemu onda razmišlja? – Nemaš – ponovi kralj – ništa da kažeš, sine? – Samo jedno – procedi Egmund. – Jednu od narodnih mudrosti koje toliko voliš. Nema većeg glupaka od starog glupaka. Seti se mojih reči, oče. Kada dođe pravi čas.

– Odvedite ih, zatvorite i držite na oku – naredi Belohun. – To je i tvoj zadatak, Ferante, to je uloga tužioca. A sada mi pozovite ovde krojača, maršala i notara, svi ostali napolje. A ti, vešče... Naučio si nešto danas, zar ne? Saznao si nešto o sebi? Da si, naime, prava naivčina? Ukoliko si to shvatio, onda će biti neke koristi od tvoje današnje posete. Posete koja se upravo završila. Hej, vi dvojica, ovamo! Otpratite ovog ovde vešca do kapije i izbacite ga preko iste. Pobrinite se da pre toga ne mazne nešto od zlatnog posuđa! • U hodniku iza vestibula put im je preprečio kapetan Rop. U pratnji dvojice tipova sličnih očiju, pokreta i figura. Geralt se mogao kladiti da su sva trojica nekada služila u istoj jedinici. Odjednom je razumeo. Odjednom je shvatio da zna šta će se dogoditi, kako će se stvari odvijati. Stoga ga nije začudilo kada je Rop saopštio da preuzima nadzor nad eskortovanim i naredio gardistima da odmarširaju. Znao je da će mu kapetan narediti da ide za njim. Da, kao što je i očekivao, dvojica koja su ostala išla su pozadi, njemu iza leđa. Predosećao je koga će zateći u odajama u koje su ušli. Neven je bio bled kao mrtvak i očito prestravljen. Ali, po svemu sudeći, nije bio povređen. Sedeo je na stolici s visokim naslonom. Iza stolice je stajao mršav tip začešljane kose svezane u rep. Tip je u ruci držao mizerikord s dugom, tankom, četvorogranom oštricom. Oštrica je bila naciljana u pesnikov vrat, ispod donje vilice, koso uvis. – Samo bez gluposti – upozori ga Rop. – Bez gluposti, vešče. Jedan nepromišljen potez, makar i jedan drhtaj, i gos’n Samsa će zaklati muzikanta kao vepra. Neće oklevati. Geralt je znao da gospodin Samsa neće oklevati. Zato što su oči gos’n Samse bile još odvratnije nego Ropove. Oči te imale su vrlo osobit izraz. Ljudi s takvim očima mogli su se ponekad sresti u mrtvačnicama i prosekturama. Nikako se nisu zapošljavali tamo da bi zarađivali za život, već da bi imali priliku da realizuju skrivene sklonosti. Geralt je već shvatio zbog čega je knez Egmund bio smiren. Zbog čega je bez straha gledao u budućnost. I ocu u oči.

– Bitno je da budeš poslušan – kaza Rop. – Ako budeš poslušan, obojica ćete ostati u životu. – Ukoliko uradiš ono što ti naredimo – kapetan je i dalje lagao – pustićemo tebe i stihoklepca na slobodu. Ako budeš pružao otpor, ubićemo vas obojicu. – Napravio si grešku, Rope. – Gos’n Samsa će – Ropa nije uzbudilo upozorenje – ostati ovde s muzikantom. Mi, to znači ti i ja, idemo u kraljevske odaje. Tamo će biti straža. Imam, kao što vidiš, tvoj mač. Daću ti ga, a ti ćeš se pozabaviti stražom. I pomoćnicima koje će straža stići da pozove pre no što ih sve pobiješ. Kad čuje galamu, dvorski sobar će izvesti kralja na tajni izlaz, a onamo će ih čekati gospoda Rihter i Tverdoruk. Koji će malo izmeniti ovdašnju sukcesiju trona i istoriju ovdašnje monarhije. – Napravio si grešku, Rope. – Sada – kaza kapetan, prilazeći vrlo blizu. – Sada ćeš potvrditi da si razumeo sve zadatke i da ćeš ih izvršiti. Ako to ne učiniš, pre nego što u sebi izbrojim do tri, gos’n Samsa će muzikantu probiti bubnu opnu na desnom uhu, a ja ću dalje brojati. Ako ne bude očekivanog efekta, gos’n Samsa će probosti drugo uvo. A zatim će pesniku iskopati oko. I tako dalje, sve do krajnjeg ishoda što će biti ubod u mozak. Počinjem da brojim, vešče. – Ne slušaj ga, Geralte! – Neven nekim čudom ispusti glas iz stisnutog grla. – Neće se odvažiti da me taknu! Ja sam slavan! – On nas – Rop hladno proceni – izgleda ne shvata ozbiljno. Gos’n Samsa, desno uvo. – Stoj! Ne! – Tako je bolje – Rop klimnu glavom. – Tako je bolje, vešče. Potvrdi da si razumeo zadatak i da ćeš ga izvršiti. – Prvo neka udalji štilet od pesnikovog uha. – Ha – frknu Samsa, podigavši mizerikord visoko iznad glave. – Je li ovako dobro? – Tako je dobro. Geralt levom rukom zgrabi Ropa za koren šake, a desnom za rukohvat svog mača. Privuče kapetana snažnim trzajem i iz sve snage ga udari čelom u lice. Krenu. Veštac istrgnu mač iz korica, iz kratkog obrta odseče gos’n

Samsi podignutu ruku s mizerikordom. Samsa vrisnu i tresnu na kolena. Rihter i Tverdoruk skočiše na vešca s potegnutim štiletima, a on ulete među njih poluvoltom. Usput raseče Rihterov vrat, krv briznu sve do lustera koji je visio s tavanice. Tverdoruk napade, manevrišući fintama noža, ali spotače se o Ropa i na trenutak izgubi ravnotežu. Geralt mu nije dao da je povrati. Kratkim ispadom poseče ga odozdo preko prepona, i drugi put, odozgo preko vratne arterije. Tverdoruk pade i sklupča se. Gospodin Samsa ga iznenadi. Iako bez desne ruke, iako mu je šikljala krv iz patrljka, levom je na podu pronašao mizerikord. I zamahnu njime na Nevena. Pesnik vrisnu, ali pokaza prisebnost. Svali se sa stolice i zagradi se njome od napadača. A Geralt više od toga nije dozvolio gos’n Samsi. Krv ponovo isprska tavanicu, luster i ugarke sveća u lusteru. Neven se pridiže na kolena, nasloni čelo na zid, a potom povrati vrlo obilno, isprskavši sve oko sebe. U odaje ulete Ferant de Letenhov, a sa njim nekoliko gardista. – Šta se događa? Šta se ovde zbilo? Julijane! Jesi li čitav? Julijane! Neven podiže ruku, davši znak da će uskoro odgovoriti, jer sada nema vremena. Posle čega ponovo povrati. Tužilac naredi gardistima da izađu i zatvori za njima vrata. Osmotri leševe, obazrivo, kako ne bi ugazio u razlivenu krv i pazeći da mu krv koja je kapala s lustera ne isfleka dublet. – Samsa, Tverdoruk, Rihter – prepozna ih. – I gos’n kapetan Rop. Poverenici kneza Egmunda. – Izvršavali su naredbe – veštac slegnu ramenima, gledajući mač. – Isto kao i ti, pokorno su izvršavali naredbe. A ti o tome ništa nisi znao. Potvrdi, Ferante. – Ništa o tome nisam znao – tužilac ga brzo uveri i ustuknu, nasloni se leđima na zid. – Kunem se! Valjda ne sumnjaš... Ne misliš... – Da mislim, ti više ne bi bio živ. Verujem ti. Pa ne bi ugrozio Nevenov život. – Treba obavestiti kralja o tome. Bojim se da to za kneza Egmunda može predstavljati popravke i priloge optužbi. Čini mi se da je Rop živ. Daće iskaz... – Sumnjam da će moći.

Tužilac osmotri kapetana koji je ležao, ispružen, u kaljuzi mokraće, obilno balio i sve vreme drhtao. – Šta mu je? – Komadići nosne kosti u mozgu. I verovatno nekoliko krhotina u očnim jabučicama. – Udario si ga prejako. – Tako sam i hteo. – Geralt obrisa sečivo mača salvetom sa stola. – Nevene, kako si? Jesi li dobro? Možeš da ustaneš? – Dobro sam, dobro sam – promumla Neven. – Već mi je bolje. Mnogo bolje... – Ne izgledaš kao neko kome je bolje. – Dođavola, pa jedva sam izbegao smrt! – Pesnik ustade, pridržavajući se za komodu. – Majku mu, u životu se nisam ovoliko bojao... Imao sam utisak da će mi se dno guzice otkinuti. I da će iz mene sve ubrzo izleteti dole, uključujući zube. Ali kada sam te ugledao, znao sam da ćeš me spasti. Odnosno, nisam znao, ali sam na to mnogo računao... Majku mu, koliko je ovde krvi... Kako smrdi ovde! Možda ću opet povratiti... – Idemo kod kralja – kaza Ferant de Letenhov. – Daj mi tvoj mač, vešče... I očisti se malo. Ti, Julijane, ostani... – Kako da ne. Ni sekundu neću ostati sam ovde. Radije ću se držati Geralta. • Ulaz u kraljevski antišanbr čuvali su gardisti, koji su ipak prepoznali i propustili tužioca. Nije išlo tako lako s ulaskom u prave odaje. Nesavladivu barijeru predstavljali su herold, dva senešala i njihova svita sastavljena od četiri pandura. – Kralj – saopšti herold – isprobava venčano odelo. Zabranio je da ga uznemiravaju. – Imamo važnu i neodložnu stvar! – Kralj je kategorično zabranio da ga uznemiravaju. A gospodin veštac je trebalo da napusti palatu. Šta onda još uvek radi ovde? – Objasniću to kralju. Molim vas, pustite nas!

Ferant odgurnu herolda i ćušnu senešala. Geralt krenu za njim. Ali su ionako uspeli da se probiju samo do praga odaja, iza leđa nekoliko tu okupljenih dvorana. Dalji put onemogućili su im vojnici u kožnim žaketima, priteravši ih uza zid po heroldovoj naredbi. Nisu baš bili delikatni, ali je Geralt sledio primer tužioca i odustao od otpora. Kralj je stajao na niskom tabureu. Krojač s čiodama u ustima popravljao mu je pumphozne. Pored je stajao dvorski maršal i neko odeven u crno, možda notar. – Odmah nakon ceremonije venčanja – pričao je Belohun – objaviću da će naslednik trona biti sin kojeg će mi roditi moja nova žena. Taj korak treba da mi osigura njenu naklonost i blagost, he, he. Daće mi to takođe malo vremena i spokoja. Proći će oko dvadeset godina dok usranko dostigne uzrast u kojem počinju da se kuju zavere. – Ali – kralj se iskrivi i namignu maršalu – ako poželim, sve ću to opozvati i imenovaću naslednikom nekog sasvim drugog. Bilo kako bilo, to je morganatski brak, deca iz takvih brakova ne nasleđuju titule, zar ne? I ko je u stanju da predvidi koliko ću s njom izdržati? Kao da nema drugih devojaka na svetu, lepših i mlađih? Prema tome, biće potrebno sastaviti odgovarajuće dokumente, neki predbračni ugovor ili nešto u tom stilu. Nadaj se najboljem, budi spreman na najgore, he, he, he. Sobar pruži kralju tacnu na kojoj se uzdizao nakit. – Beži s tim – namršti se Belohun. – Neću da se kitim đinđuvama kao neki kicoš ili skorojević. Samo ću ovo staviti. Ovo je poklon od moje izabranice. Mali, ali ukusan. Medaljon s grbom moje zemlje, pristoji da nosim taj grb. Ovo su njene reči: grb zemlje na vratu, dobro zemlje na srcu. Malo je potrajalo dok Geralt, pribijen uza zid, nije povezao. Mačka koja udara šapom medaljon. Zlatni medaljon na lančiću. Plavi emajl, delfin. D’or, dauphin nageant d’azur, lorré, peautré, oreille, barbé et crêté de gueules. Bilo je prekasno da bi mogao da reaguje. Nije stigao ni da krikne, upozori. Video je kako se zlatni lančić naglo steže, skuplja na vratu kralja kao garota. Belohun pocrvene, otvori usta, nije mogao ni vazduh da udahne, ni da vrisne. Oberučke se uhvati za vrat, pokušavajući da strgne medaljon ili makar utisne prste ispod lančića. Nije mu pošlo za rukom, lančić se duboko zario u telo. Kralj pade s taburea, zaplesa, obali krojača.

Krojač se zatetura, zagrcnu, verovatno je progutao svoje čiode. Pade na notara, padoše obojica. Belohun u međuvremenu pomodre, iskolači oči, stropošta se na zemlju, ritnu se nogama nekoliko puta, ispruži se. I ukoči se. – Upomoć! Kralj je klonuo! – Lekara! – povika maršal. – Zovite lekara! – Bogovi! Šta se desilo? Šta se desilo kralju? – Lekara! Brže! Ferant de Letenhov prisloni dlanove na slepoočnice. Imao je čudan izraz lica. Izraz lica nekoga ko polako počinje da shvata. Kralja su stavili na kanape. Pozvani lekar ga je dugo pregledao. Geralta nisu pustili blizu, nije mu dozvoljeno da pogleda. Uprkos tome, znao je da je lančić uspeo da se opusti pre no što je doktor dotrčao. – Apopleksija – reče lekar, ispravivši se. – Izazvana gušenjem. Rđava vazdušna isparenja prodrla su u telo i zatrovala raspoloženje. Krive su ove neprestane oluje koje pojačavaju vrelinu krvi. Nauka je nemoćna, ne mogu ništa da učinim. Naš dobar i milostiv kralj je mrtav. Rastao se od ovog sveta. Maršal kriknu, zakloni lice dlanovima. Herold se oberučke uhvati za beretku. Neko od dvorana zajeca. Nekoliko ih kleknu. Hodnikom i vestibulom odjednom se prolomi eho teških koraka. Na vratima se pojavi div, momak visok sedam stopa, ni manje ni više. U uniformi gardiste, ali s oznakama višeg čina. Diva su pratili ljudi s maramama na glavama i sa alkama u ušima. – Gospodo – div progovori usred tišine – izvolite poći u prestonu dvoranu. Smesta. – U kakvu sad prestonu dvoranu? – podiže se maršal. – I zašto? Da li vi shvatate, gospodine De Santis, šta se ovde upravo dogodilo? Kakva nesreća se zadesila? Ne razumete... – U prestonu dvoranu. To je naredba kralja. – Kralj je mrtav! – Živeo kralj. Izvolite, u prestonu dvoranu. Svi. Smesta. U prestonoj dvorani, ispod morskog plafona s tritonima, sirenama i hipokampima, okupilo se desetak muškaraca. Neki su na glavama imali

šarene marame, neki mornarske šešire s trakama. Svi su bili preplanuli, svi su u ušima nosili alke. Najamnici. Nije bilo teško pogoditi. Posada fregate „Alherontija“. Na tronu na podijumu sedeo je tamnokos i tamnook muškarac isturenog nosa. I on je bio preplanuo. Ali nije nosio alku u uhu. Pokraj njega, na privučenoj stolici, sedela je Ildiko Brekl, još uvek u snežnobeloj haljini i još uvek okićena brilijantima. Doskorašnja kraljevska verenica i nevesta gledala je u tamnokosog muškarca pogledom punim obožavanja. Geralt je već duže vreme pogađao kako razvoj događaja, tako i njihove uzroke, povezivao činjenice i sabirao dva sa dva. Sada ipak, u ovom trenutku, čak i neko vrlo ograničene oštroumnosti morao je videti i shvatiti da se Ildiko Brekl i tamnokosi muškarac poznaju, i to dobro. I, po svemu sudeći, odavno. – Kraljević Viraksas, knez Keraka, do maločas naslednik trona i krune – tutnjavim baritonom oglasi div, De Santis. – Od ovog trenutka kralj Keraka, zakoniti vladar zemlje. Prvi se poklonio, a zatim kleknuo na jedno koleno dvorski maršal. Za njim je poštovanje izrazio herold. Poslednji koji se poklonio bio je Ferant de Letenhov. – Vaše kraljevsko veličanstvo. – Za sada je dovoljno „vaše visočanstvo“ – ispravi ga Viraksas. – Imaću pravo na punu titulu posle krunisanja. S kojim, na kraju krajeva, nećemo odugovlačiti. Što brže, to bolje. Zar ne, gos’n maršale? Bilo je vrlo tiho. Čulo se kako nekome od dvorana krči u stomaku. – Moj neprežaljeni otac je mrtav – progovori Viraksas. – Otišao je kod svojih slavnih predaka. Moja oba mlađa brata su, što me ne čudi, optuženi za veleizdaju. Proces će se odviti u skladu s voljom pokojnog kralja, oba brata će biti proglašena krivim i po presudi će napustiti Kerak zauvek. Na palubi fregate „Aherontija", koju sam iznajmio ja... i moji moćni prijatelji i protektori. Pokojni kralj, znam to, nije ostavio važeći testament, niti zvanične naredbe po pitanju sukcesije. Poštovao bih volju kralja, da su bile takve naredbe. Ali njih nema. Dakle, po zakonu o nasledstvu kruna pripada meni. Da li među prisutnima ima neko ko bi hteo tome da se usprotivi? Niko takav nije bio među prisutnima. Svi prisutni su u dovoljnoj meri bili obdareni razumom i instinktom samoodržanja.

– Onda molim da počnu pripreme za krunisanje, neka se time pozabave oni u čijoj nadležnosti to leži. Krunisanje će biti spojeno s venčanjem. Naime, rešio sam da vaskrsnem drevni običaj kraljeva Keraka, zakon ustanovljen pre mnogo vekova. Koji glasi da se zaručnicom, ako mladoženja umre pre venčanja, mora oženiti najbliži neoženjen rođak. Ildiko Brekl, poznavalo se to po njenom blistavom licu, bila je spremna da se iz istih stopa preda tom drevnom običaju. Ostali okupljeni su ćutali, sigurno pokušavajući da se prisete ko je, kada i povodom čega ustanovio taj običaj. I na koji način je taj običaj mogao biti ustanovljen pre mnogo vekova, budući da kraljevstvo Kerak nije postojalo ni sto godina. Cela dvorana, namrštena od misaonog napora, ipak se brzo izgladila. Svi su kao jedan došli do pravog zaključka. Iako još nije bilo krunisanje i iako je on samo njegovo visočanstvo, Viraksas je praktično već kralj, a kralj je uvek u pravu. – Nestani odavde, vešče – šapnu Ferant de Letenhov, tutkajući Geraltu u ruku njegov mač. – Vodi Julijana odavde. Nestanite obojica. Ništa niste videli, ništa niste čuli. Da vas niko ne dovodi u vezu s ovim. – Shvatam i – Viraksas odmeri pogledom okupljene dvorane – mogu da razumem da je situacija nekima ovde prisutnim iznenađujuća. Da za neke previše neočekivano i naglo dolazi do promena, a da se događaji dešavaju prebrzo. Ne mogu da isključim ni da se za neke od ovde prisutnih stvari ne odvijaju po njihovoj zamisli i da im stanje stvari nije po volji. Pukovnik De Santis je odmah stao na pravu stranu i zakleo mi se na vernost. Isto očekujem od ostalih ovde prisutnih. – Počećemo – mahnu – od vernog sluge mog neprežaljenog oca. Kao i izvršioca naređenja mojeg brata, koji se drznuo na život oca. Počećemo od kraljevskog javnog tužioca, gospodina Feranta de Letenhova. Tužilac se nakloni. – Istraga te neće zaobići – obavesti ga Viraksas. – Ona će obelodaniti kakvu si ulogu odigrao u zaveri kneževa. Zavera je bila fijasko, a to kvalifikuje zaverenike kao nesposobne. Grešku bih mogao oprostiti, nesposobnost ne. Ne kod tužioca, čuvara zakona. Ali o tome kasnije, počećemo pak od osnovnih stvari. Približi se, Ferante. Hoćemo da pokažeš i dokažeš kome služiš. Hoćemo da nam izraziš dužno poštovanje. Da klekneš ispred trona. I poljubiš našu kraljevsku ruku. Tužilac poslušno krenu u pravcu podijuma.

– Nestani odavde – uspeo je još da šapne. – Nestani što pre, vešče. • Zabava u vrtovima uveliko je trajala. Lita Nejd je odmah primetila krv na manžetni Geraltove košulje. Mozaik je takođe spazila, ali je, za razliku od Lite, pobledela. Neven zgrabi dve čaše s poslužavnika paža koji je prolazio, ispi ih naiskap jednu za drugom. Zgrabi još dve i ponudi damama. One odbiše. Neven popi jednu, a drugu, odugovlačeći, uruči Geraltu. Koral je, mršteći oči, posmatrala vešca, vidno napeta. – Šta se desilo? – Ubrzo ćeš saznati. Zvono na kampanili poče udarati. Udaralo je tako zloslutno, tako mrtvo i tako žalosno, da pirujući gosti utihnuše. Na podijum koji je podsećao na gubilište izašli su dvorski maršal i herold. – Obuzet tugom i patnjom – maršal progovori usred tišine – moram vam, gospodo, saopštiti tužnu vest. Kralj Belohun Prvi, naš obožavani, dobri i milostivi vladar, poražen surovom rukom sudbine iznenada je umro, otišao je s ovoga sveta. Ali kraljevi Keraka ne umiru! Kralj je umro, živeo kralj! Živelo njegovo kraljevsko veličanstvo, kralj Viraksas! Prvorođeni sin pokojnog kralja, zakoniti naslednik trona i krune! Kralj Viraksas Prvi! Triput: živeo! Živeo! Živeo! Hor udvorica, ulizica i dupeuvlakuša nadoveza se na poklič. Maršal ih primiri gestom. – Kralj Viraksas je obrvan žalošću, kao i čitav dvor. Gozba je otkazana, gosti se mole da napuste teren palate. Kralj planira hitno sopstveno venčanje, tada će gozba biti ponovljena. Kako hrana ne bi propala, kralj je naredio da se odnese u grad i iznese na pijacu. Hrana će biti darovana i narodu Palmire. Za Kerak dolazi vreme sreće i blagostanja! – Šta ćeš – izjavi Koral, popravljajući kosu. – Ima mnogo istine u tvrdnji da smrt mladoženje može ozbiljno poremetiti svadbene svečanosti. Belohun nije bio bez mana, ali nije bio ni najgori, neka počiva u miru i neka mu je laka zemlja. Hajdemo odavde. Ionako je počelo biti dosadno.

A pošto je lep dan, hajdemo da šetamo po terasama, gledaćemo more. Pesniče, budi ljubazan i pruži ruku mojoj učenici. Ja ću poći s Geraltom. Jer mislim da ima nešto da mi kaže. Bilo je kasno popodne. Tek. Nije se dalo poverovati da se toliko toga dogodilo za tako kratko vreme.

Ratnik ne umire lako. Smrt se mora boriti da bi ga uzela. Ratnik se smrti ne predaje tek tako. Karlos Kastaneda, Točak vremena

Devetnaesto poglavlje – Hej! Gledajte! – Neven iznenada povika. – Pacov! Geralt nije reagovao. Poznavao je pesnika, znao je da običavao da se plaši bilo čega, oduševljava bilo čime i traži senzaciju tamo gde apsolutno ništa nije zasluživalo taj naziv. – Pacov! – Neven nije odustajao. – O, drugi! Treći! Četvrti! Prokletstvo! Geralte, pogledaj! Uzdahnu, pogleda. Podnožje urvine ispod terase vrvelo je od pacova. Teren između Palmire i brda bio je živ, kretao se, talasao i cijukao. Stotine, možda hiljade glodara bežalo je iz rejona luke u ušće reke, hitalo je uzbrdo, duž palisade, u brda, u šume. I drugi prolaznici su primetili pojavu, odasvud su se razlegali povici čuđenja i straha. – Pacovi beže iz Palmire i luke – reče Neven – zato što su poplašeni! Znam šta se dogodilo! Sigurno je na obalu pristigao brod pacolovaca! Niko nije imao želju da komentariše. Geralt obrisa znoj s kapaka, žega je bila užasna, vreo vazduh otežavao je disanje. Pogleda u nebo, prozirno, bez ijednog oblaka. – Ide oluja – Lita reče naglas ono što je i sam pomislio. – Jaka oluja. Pacovi to osećaju. I ja to osećam. Osećam to u vazduhu. I ja, pomisli veštac. – Oluja – ponovi Koral. – Oluja će doći s mora. – Kakva opet oluja? – Neven se ohladi šeširićem. – Otkud? Vreme je kao naslikano, nebo je čisto, nema ni najmanjeg vetrića. Šteta, na ovakvu žegu bi dobro došao vetrić. Morska briza...

Pre no što je završio rečenicu zaduvalo je. Laka briza nosila je miris mora, pružala prijatno olakšanje, osvežavala. I brzo dobijala na snazi. Zastavice na jarbolima koje su doskora ležerno i melanholično visile pomakle su se, zalepršale. Nebo na horizontu je potamnelo. Vetar se pojačavao. Blag šušanj menjao se u šum, a šum je prelazio u fijuk. Zastavice na jarbolima naglo zašuštaše i zalepršaše. Zaškripaše vetrokazi na krovovima i kulama, zaškrgutaše i zazvoniše limeni poklopci na dimnjacima. Zalupaše prozorska okna. Uzleteše oblaci prašine. Neven oberučke uhvati šeširić, u poslednjem trenutku, inače bi odleteo s vetrom. Mozaik uhvati haljinu, nagli lahor zadiže šifon visoko, gotovo do bedara. Pre nego što je savladala tkaninu trzanu vetrom, Geralt sa zadovoljstvom osmotri njene noge. Zapazila je njegov pogled. Nije skrenula pogled. – Oluja... – Koral, kako bi mogla da govori, morala je da se okrene, vetar je već toliko duvao da je prigušivao reči. – Oluja! Ide oluja! – Za ime bogova! – kriknu Neven, koji nije verovao ni u kakve bogove. – Za ime bogova! Šta se zbiva? Da li je ovo kraj sveta? Nebo se brzo smrkavalo. A horizont je iz tamnoplave prelazio u crnu boju. Vetar je narastao, sablasno fijučući. Na sidrištu iza rta more je bujalo zapenušanim valovima, talasi su udarali u valobran, rasprskavala se bela pena. Šum mora se pojačavao. Postalo je mračno kao da je noć. Među brodovima poredanim u sidrištu moglo se videti komešanje. Posada nekoliko brodova, uključujući poštanski kliper ,,Eho“ i novigradski škuner „Pandora Parvi“, užurbano je dizala jedra, spremna da pobegne na otvoreno more. Ostali brodovi spuštali su jedra, ostavši na sidrima. Geralt se sećao nekih, posmatrao ih je s terase Koraline vile. ,,Alke“, koga iz Cidarisa. ,,Fuksija“, nije se sećao odakle. I galeoni: „Ponos Cintre“ pod zastavom s plavim krstom. Trojarbolni „Vertigo“ iz Lan Eksetera. Redanjski „Albatros", koji ima dvadeset stopa između statvi. Nekoliko drugih. Među njima i fregata „Aherontija“ pod crnim jarbolima. Vetar nije više fijukao. Zavijao je. Geralt je video kako iz kompleksa Palmire u nebo poleće prvi krov, kako se raspada u vazduhu. Nije morao

dugo čekati drugi. Treći. I četvrti. A vetar je konstantno jačao. Lepršanje zastavica prešlo je u neprestani tresak, prozori su tutnjali, krovovi i oluci padali kao kiša, dimnjaci su se svaljivali, saksije su se razbijale o kaldrmu. Zvono na kampanili pokrenuto vetrom počelo je udarati, isprekidanim, prestrašenim, zloslutnim zvukom. A vetar je duvao, duvao je sve jače. I terao ka obali sve veće talase. Šum mora je rastao, postajao sve glasniji. Uskoro to više nije bio šum. Bio je to monoton i gluv huk, kao tutnjanje neke đavolske mašine. Talasi su rasli, valovi ovenčani belom penom kotrljali su se ka obali. Zemlja je drhtala pod nogama. Vetar je zavijao. ,,Eho“ i „Pandora Parvi“ nisu uspeli da pobegnu. Vratili su se u sidrište i bacili sidra. Krici ljudi okupljenih na terasama odjekivali su glasnije, puni čuđenja i preneraženi. Ispružene ruke pokazivale su ka moru. Morem je išao veliki talas. Kolosalni vodeni zid. Izgledalo je kao da se uznosi podjednako visoko kao jarboli galeona. Koral zgrabi vešca za ruku. Govorila je nešto, bolje reći pokušavala da govori, vihor joj je uspešno zapušavao usta. – ... žimo! Geralte! Moramo da bežimo odavde! Talas se svali na luku. Ljudi su vrištali. Pod pritiskom mase vode molo se razlete u paramparčad, poleteše grede i daske. Dok se strovali, slomiše se i padoše kranovi i piloni dizalica. Lađe i barkase postavljene uz obalu odleteše uvis kao dečje igračke, kao čamčići od kore koje puštaju uličari u slivnicima. Kolibe i šupe koje su stajale bliže plaži jednostavno su počišćene, od njih nije ostao ni trag. Talas se probio do ušća reke, momentalno ga promenivši u pakleni vrtlog. Iz potopljene Palmire bežale su gomile ljudi, većina je uzmicala ka Gornjem gradu, ka stražarskoj kuli. Oni su preživeli. Deo je izabrao obalu reke kao put za beg. Geralt je video kako ih voda guta. – Drugi talas! – Neven je kričao. – Drugi talas! Istina, bio je drugi. A potom treći. Četvrti. Peti. I šesti. Vodeni zidovi kotrljali su se ka sidrištu i luci. Talasi su ogromnom snagom udarili u usidrene brodove, a oni su se divljački trzali na lancima. Geralt je video kako s paluba padaju ljudi.

Brodovi okrenuti pramcima nasuprot vetru hrabro su se borili. Neko vreme. Gubili su jarbole, jedan za drugim. Zatim su talasi počeli da ih prekrivaju. Nestajali su u peni i izronjavali, nestajali i izranjavali. Prvi je prestao da izranjava poštanski kliper „Eho“. Jednostavno je iščezao. Ubrzo je ista sudbina zadesila ,,Fuksiju“, galera se prosto raspala. Nategnut sidreni lanac rastrgao je trup ,,Alke“, koja je za tren oka nestala u bezdanu. Kljun i pramčani kaštel „Albatrosa" odvalili su se pod pritiskom, a razlupani brod krenuo je na dno kao kamen. Sidro „Vertiga" otkinulo se, galeon je zaplesao na hrbatu talasa, okrenuo se i razlupao o valobran. „Aherontija“, „Ponos Cintre“, „Pandora Parvi“ i dva Geraltu nepoznata galeona bacili su sidra, talasi su ih poneli ka obali. Intervencija je samo naizgled bila očajnički samoubilačka. Kapetani su mogli da biraju između sigurne pogibije na sidrištu ili rizičnog manevra ulaska u ušće reke. Nepoznati galeoni nisu imali šansi. Nijedan nije uspeo ni da se postavi kako treba. Oba su se razlupala o gat. „Ponos Cintre“ i ,,Aherontija“ takođe nisu održali upravljivost. Naletele su jedna na drugu, sudarile se, talasi su ih gurnuli na obalu i razneli u komade. Delove je ponela voda. „Pandora Parvi“ plesala je i skakala po talasima kao delfin. Ali je držala kurs, nošena pravo u ušće Adalate u kojem je vrilo kao u kotlu. Geralt je čuo krike ljudi, kako bodre kapetana. Koral vrisnu, pokazujući. Išao je sedmi talas. Prethodne, ravne jarbolima brodova, Geralt je procenio na nekih pet, šest sežnjeva, trideset do četrdeset stopa. Ono što je sada išlo s mora, pokrivajući nebo, bilo je dvostruko više. Ljudi koji su bežali iz Palmire, okupljeni oko stražarske kule, počeli su da vrište. Vihor ih je obaljivao, bacao na zemlju, gnječio uz palisadu. Talas se survao na Palmiru. I prosto ju je satro, zbrisao s lica zemlje. Voda je za tren oka dosegla do palisade, progutavši tamo zbijene ljude. Gomila trupaca nošena talasom svalila se na palisadu, izlomivši pritke. Strovalila se i zaplutala stražarska kula. Neobuzdani vodeni taran udario je u urvinu. Brdo se tako zatreslo da su Neven i Mozaik pali, a Geralt je s najvećim naporom održao ravnotežu.

– Moramo da bežimo! – kriknu Koral, zalepivši se za balustradu. – Geralte! Bežimo odavde! Idu novi talasi! Talas se survao na njih, potopio ih. Ljudi s terase, oni koji nisu ranije otperjali, sada su perjali. Bežali su usred vriske, više, što više, na brdo, prema kraljevskoj palati. Malobrojni su ostali. Geralt je među njima prepoznao Ravengu i Anteu Deris. Ljudi su kričali, pokazivali. Talasi su podlokali urvinu desno od njih, kod naselja vila. Prva vila složila se kao kuća od karata i skliznula niz nagib, pravo u vrtlog. Za prvom je krenula druga, treća, četvrta. – Grad se raspada! – zaurla Neven. – Razleće se! Lita Nejd podiže ruku. Izgovori zaklinjalicu. I nestade. Mozaik se prilepi uz Geraltovu ruku. Neven urliknu. Voda je već bila ispod njih, ispod terase. A u vodi su bili ljudi. Odozgo su im pružali motke, kuke, bacali su im užad, izvlačili ih. Nedaleko od njih snažno građen muškarac skoči u uskomešanu masu, plivajući se baci u pomoć ženi koja je tonula. Mozaik kriknu. Video je fragment krova kolibe kako pleše na talasu. I decu koja su se držala za krov. Troje dece. Skinuo je mač s leđa. – Drži, Nevene! Zbacio je jaknu. I skočio u vodu. To nije bilo obično plivanje i obične plivačke veštine tu nisu bile od pomoći. Talasi su ga bacali gore, dole i na stranu, uskovitlane grede, daske i nameštaj udarali su u njega, nadiruća masa trupaca pretila je da od njega napravi kašu. Kada je najzad doplivao i uhvatio se za krov, već je bio jako izubijan. Krov je skakao i okretao se na talasu kao čigra. Deca su se drala različitim glasovima. Troje, pomisli. Nikako neću moći da ponesem sve troje. Osetio je ruku kraj ruke. – Dvoje! – Antea Deris ispljunu vodu i zgrabi jedno dete. – Dvoje uzmi! Nije to bilo tako jednostavno. Dečaka je povukao, metnuo pod pazuh. Uspaničena devojčica se tako jako zakačila za gredu da on dugo nije mogao da odvoji njenu ruku. Pomogao mu je talas, potopivši ih i nakrivivši. Potopljena devojčica pusti gredu, a Geralt ju gurnu pod drugi pazuh. A

zatim sve troje počeše da tonu. Deca su grgotala i koprcala se. Geralt se borio. Nije znao na koji način, ali izronio je. Talas ga je gurnuo o zid terase, izbivši mu vazduh. Nije ispustio decu. Ljudi odozgo su vikali, pokušavali da pomognu, da im pruže nešto za šta bi se mogli uhvatiti. Nisu uspeli. Vir ih je povukao i poneo. Sudario se s nekim, bila je to Antea Deris sa devojčicom u rukama. Borila se, ali video je da je i ona pri kraju snage. Teško je iznad vode držala detetovu i svoju glavu. Pored pljuskanje, teško disanje. Mozaik. Istrgla mu je jedno dete i zaplivala. Video je kako ju je udarila greda nošena talasom. Kriknula je, ali dete nije pustila. Talas ih je opet bacio na zid terase. Ovoga puta su ljudi odozgo bili pripremljeni, doneli su čak i merdevine, visili su na njima ispruženih ruku. Uzeli su decu od njih. Video je kako Neven hvata i povlači Mozaik na terasu. Antea Deris ga je pogledala. Imala je lepe oči. Osmehnula se. Talas je udario u njih masom trupaca. Velikim pritkama odvaljenim s palisade. Jedna pritka udarila je Anteu Deris i pribila je uz terasu. Antea je ispljunula krv. Mnogo krvi. Zatim je obesila glavu na grudi i nestala pod vodom. Geralta su udarile dve pritke, jedna u leđa, druga u bedro. Udari su ga paralizovali, momentalno i potpuno umrtvili. Zagrcnuo se vodom i krenuo ka dnu. Neko ga je uhvatio, gvozdenim, bolnim hvatom, i povukao nagore, ka blistavoj površini. Posegnuo je i napipao snažan biceps tvrd kao stena. Atleta je radio nogama, sekao vodu kao triton, slobodnom rukom odgurivao je plutajuće trupce i utopljenike koji su se obrtali u kovitlacu. Izronili su odmah pored terase. Odozgo usklici, pokliči. Ispružene ruke. Uskoro je ležao u bari vode, kašljući, pljujući i rigajući na kamene ploče terase. Pokraj njega je klečao Neven, bled kao krpa. S druge strane Mozaik. Takođe bez rumenila. Ali drhtavih ruku. Geralt je jedva seo. – Antea? Neven odmahnu glavom, okrenu lice. Mozaik spusti glavu na kolena. Video je kako se trese od plača.

Pored je sedeo izbavitelj. Atleta. Tačnije, atletkinja. Neuredna čekinja na glavi ošišanoj na nulu. Trbuh kao zašnirana dimljena šunka. Ramena kao u rvača. Listovi kao u bacača diska. – Dugujem ti život. – Ma ajde... – Komandantkinja iz kordegardije nehajno mahnu rukom. – Nema tu šta da se priča. A ti si svejedno šupak i besne smo na tebe, ja i devojke, zbog one tuče. Zato nam bolje ne izlazi na oči, inače ćemo te ugaziti. Jasno? – Jasno. – Ali moram ti priznati – komandantkinja živahno pljunu, istrese vodu iz uva – odvažan si ti šupak. Odvažan si ti šupak, Geralte iz Rivije. – A ti? Kako se zoveš? – Violeta – kaza komandantkinja i odjednom se natmuri. – A ona? Ta... – Antea Deris. – Antea Deris – ponovi, iskrivivši usne. – Šteta. – Šteta. Na terasu su pristigli ljudi, nastala je gužva. Nije više bilo opasno, razvedrilo se, vihor je prestao, zastavice se obesile. Talasi su slabili, voda se povlačila. Ostavljajući bojište i ruine. I leševe po kojima su već milele krabe. Geralt je s naporom ustao. Svaki pokret i svaki dublji udah odazivali su se tupim bolom u slabinama. Koleno ga je užasno bolelo. Oba rukava košulje bila su mu pokidana, nije mogao da poveže kada ih je tačno izgubio. Koža na levom laktu, desnom ramenu i verovatno na lopatici bila mu je odrana do živog mesa. Krvario je iz mnogih plitkih posekotina. U suštini, ništa ozbiljno, ništa zbog čega bi trebalo brinuti. Sunce se probilo kroz oblake, zasijali su odblesci na stišavajućem moru. Blesnuo je krov svetionika s kraja rta, svetionika od bele i crvene cigle, relikta iz vilenjačkih vremena. Relikta koji je već preživeo mnogo takvih oluja. I činilo se da će ih još mnogo preživeti. Savladavši već spokojno ušće reke, mada jako zatrpano plutajućim smećem, sa sidrišta je isplovljavao škuner „Pandora Parvi“, pod punim jedrima, kao na paradi. Masa je klicala. Geralt je pomogao Mozaik da ustane. Ni na devojci nije ostalo mnogo odeće. Neven joj je dao plašt da se pokrije. I nakašljao se značajno.

Pred njima je stajala Lita Nejd. S lekarskom torbom na ramenu. – Vratila sam se – reče, gledajući vešca. – Ne – ospori. – Otišla si. Pogledala je u njega. Hladnim, stranim očima. A odmah potom je koncentrisala pogled na nešto vrlo daleko, smešteno vrlo daleko iza desnog veščevog ramena. – Znači tako to želiš da privedeš kraju – utvrdi hladno. – Takvu uspomenu da ostaviš. Šta ćeš, tvoja volja, tvoj izbor. Mada si mogao da izabereš malo manje patetičan stil. Zbogom onda. Idem da pomognem ranjenima i potrebitima. Tebi očigledno ne treba moja pomoć. Ni ja sama. Mozaik! Mozaik odmahnu glavom. Uze Geralta pod ruku. Koral frknu. – Znači tako? Tako hoćeš? Na taj način? Ma, tvoja volja. Tvoj izbor. Zbogom. Okrenula se i otišla. • U masi, koja je počela da se okuplja na terasi, pojavio se Febus Ravenga. Mora da je učestvovao u spasilačkoj akciji, pošto je mokra odeća visila s njega u komadima. Jedan uslužni faktotum priđe i dade mu šešir. Tačnije rečeno, ono što je od njega ostalo. – Šta sada? – upita neko iz mase. – Šta sada, gos’n većniče? – Šta sada? Šta da radimo? Ravenga ih pogleda. Dugo je gledao. Zatim se uspravi, iscedi šešir i stavi ga na glavu. – Sahranićemo umrle – kaza. – Pobrinućemo se za žive. I bacićemo se na obnovu. • Udari zvono na kampanili. Kao da je htelo da istakne da je preživelo. Da su određene stvari, premda se mnogo toga izmenilo, nepromenjene.

– Hajdemo odavde. – Geralt izvuče iz okovratnika mokru travuljinu. – Nevene? Gde je moj mač? Neven se zagrcnu, pokazujući prazno mesto kod zida. – Maločas... Maločas su bili ovde! Tvoj mač i tvoja jakna! Ukrali su ih! Majku li im njihovu! Ukrali su! Hej, ljudi! Ovde je bio mač! Vratite ga! Ljudi! Ah, vi kurvini sinovi! Dabogda pocrkali! Vešcu se odjednom slošilo. Mozaik ga pridrža. Slab sam, pomisli. Mnogo sam slab ako moraju da me pridržavaju devojke. – Dosta mi je ovog grada – reče. – Dosta mi je svega što je ovaj grad. I svega što on predstavlja. Hajdemo odavde. Što pre. I što dalje.

Interludijum Dvanaest dana kasnije Fontana je tiho popljuskivala, oplata je mirisala na mokar kamen. Mirisalo je cveće, mirisao je bršljan, patio koji se penjao po zidovima. Mirisale su jabuke u činiji na mermernoj ploči stola. Dva pehara znojila su se od ohlađenog vina. Za stolom su sedele dve žene. Dve čarobnice. Da se pukim slučajem u blizini našao neko ko je umetnički nastrojen, ko je pun slikarske mašte i darovit za lirske alegorije, ne bi imao nikakvih problema da ih obe predstavi. Vatrenoriđa Lita Nejd u cinober-zelenoj haljini bila je kao zalazak sunca u septembru. Jenefer iz Vengerberga, crnokosa, odevena u crno-belu kombinaciju, podsećala je na decembarsko jutro. – Većina susednih vila – Jenefer prekinu tišinu – leži u ruševinama u podnožju urvine. A tvoja je netaknuta. Nije pao čak nijedan crep. Prava si srećnica, Koral. Savetujem ti da razmotriš kupovinu loto tiketa. – Sveštenici – osmehnu se Lita Nejd – ne bi to nazvali srećom. Kazali bi da je to protekcija božanstava i nebeskih sila. Božanstva pružaju protekciju pravednima i čuvaju čestite. Nagrađuju dobrodušnost i poštenje. – Naravno. Nagrađuju. Ako požele i ako su baš u blizini. Nazdravlje, prijateljice. – Nazdravlje, prijateljice. Mozaik! Sipaj gđici Jenefer. Prazan joj je pehar. – A što se tiče vile – Lita pogledom otprati Mozaik – može da se kupi. Prodajem, jer... Jer moram da se odselim. Aura Keraka mi više ne služi. Jenefer podiže obrve. Lita joj nije dopustila da čeka. – Kralj Viraksas je – reče s jedva čujnom ironijom – započeo vladavinu s potpuno kraljevskim ediktima. Primo, dan njegovog krunisanja obeležava se u kraljevstvu Kerak kao državni praznik i neradan dan. Secundo, proglasio je amnestiju... za kriminalce, politički zatvorenici i dalje sede, i to bez prava na posete i korespondenciju. Tertio, carina i lučke takse

povećavaju se za sto procenata. Quarto, u periodu od dve nedelje Kerak moraju napustiti svi neljudi i mešanci koji štete državnoj ekonomiji i oduzimaju poslove ljudima čiste krvi. Quinto, u Keraku se zabranjuje bavljenje bilo kakvom magijom bez saglasnosti kralja i ne dozvoljava se volšebnicima da poseduju zemlju i nepokretnosti. Čarobnjaci koji stanuju u Keraku moraju da se reše nepokretnosti i dobiju licencu. Ili da napuste kraljevstvo. – Sjajan znak zahvalnosti – frknu Jenefer. – A priča se da su baš čarobnjaci postavili Viraksasa na presto. Da su organizovali i finansirali njegov povratak. I potpomogli mu u preuzimanju vlasti. – Dobro se priča. Viraksas će za to bogato platiti Kaptolu, upravo zbog toga i podiže carine i računa na konfiskaciju imovine neljudi. Edikt se tiče mene lično, nijedan drugi čarobnjak nema u Keraku kuću. To je osveta Ildiko Brekl. Kao i revanš za medicinsku pomoć koju sam ukazivala ovdašnjim ženama, a koju su savetnici Viraksasa proglasili nemoralnom. Kaptol bi mogao u mom slučaju izvršiti pritisak, ali neće to učiniti. Kaptolu nisu dovoljne trgovačke privilegije, učešća u brodogradilištu i pomorskim kompanijama koje je dobio od Viraksasa. Pregovara dalje i ne misli da oslabi svoju poziciju. Pošto su me proglasili za personu non grata, moram da emigriram u potrazi za novim pasištima. – Što ćeš, kako ja ipak smatram, učiniti bez velikog tugovanja. Smatram da, pod trenutnom vlašću, Kerak nema velike šanse u konkursu za najsimpatičnije mesto pod suncem. Tu vilu ćeš prodati, kupićeš drugu. Makar i u Liriji, u planinama. Sada su u modi lirijske planine. Mnoštvo čarobnjaka se preselilo tamo, jer je tamo i lepo i porezi su razumni. – Ne volim planine. Više volim more. Ne brini se, pronaći ću neko utočište bez velikog truda, uz moju specijalnost. Žene su svuda i svima sam potrebna. Pij, Jenefer. Nazdravlje. – Podstičeš me da pijem, a sama jedva kvasiš usta. Da nisi bolesna? Ne izgledaš najbolje. Lita teatralno uzdahnu. – Poslednji dani su bili teški. Dvorski prevrat, ona strašna oluja, ah... Uz to ove jutarnje mučnine... Znam, proći će nakon prvog tromesečja. Ali to su još čitava dva meseca... U tišini koja je zavladala moglo se čuti zujanje ose koja je kružila nad jabukom.

– Ha-ha – Koral prekinu tišinu. – Šalila sam se. Šteta što ne možeš da vidiš svoju facu. Nasela si! Ha-ha. Jenefer pogleda uvis, u vrh zida obrastao bršljanom. I dugo ga je posmatrala. – Nasela si – nastavi Lita. – I kladim se da ti je odmah proradila mašta. Priznaj, odmah si povezala moje blagosloveno stanje sa... Ne pravi face, ne pravi face. Vesti su sigurno dospele do tebe, glasine su se sigurno raširile kao krugovi u vodi. Ali budi spokojna, nema u glasinama ni trunke istine. Šanse da ostanem trudna su mi manje nego tebi, ništa se u tom pogledu nije promenilo. A s tvojim vešcem me je vezivao samo posao. Profesionalne stvari. Ništa više. – Ah. – Prost narod kao prost narod, voli tračeve. Vide ženu s muškarcem i odmah od toga prave ljubavnu aferu. Priznajem, veštac je veoma često boravio kod mene. I dakako, viđali su nas zajedno u gradu. Ali, ponavljam, radilo se samo o poslu. Jenefer odloži pehar, nasloni laktove na sto, spoji vrhove prstiju, složivši dlanove u krović. I pogleda riđokosoj čarobnici u oči. – Primo – Lita se blago nakašlja, ali ne spusti pogled – nikada ne bih ništa slično uradila prijateljici. Secundo, tvoj veštac uopšte nije bio zainteresovan za mene. – Nije? – Jenefer podiže obrve. – Zaista? Kako to objasniti? – Možda su – Koral se blago osmehnu – prestale da ga zanimaju žene u poodmaklim godinama. Bez obzira na njihov aktuelan izgled. Možda više voli istinski mlade? Mozaik! Dođi ovamo kod nas. Samo pogledaj, Jenefer. Mladost u cvatu. I donedavno nevinost. – Ona? – Jenefer se brecnu. – On sa njom? S tvojom učenicom? – De, Mozaik. Izvoli. Ispričaj nam o tvojoj ljubavnoj avanturi. Radoznale smo da čujemo. Obožavamo romanse. Priče o nesrećnim ljubavima. Što nesrećnije, to bolje. – Gđice Lita... – Devojka, umesto da pocrveni, poblede kao leš. – Molim vas... Pa već ste me kaznili za to... Koliko puta ćete me kazniti za istu krivicu? Nemojte mi narediti... – Pričaj!

– Ostavi je, Koral – Jenefer mahnu rukom. – Ne muči je. Uostalom, uopšte nisam radoznala. – U to baš i ne verujem. – Lita Nejd se zlurado osmehnu. – Ali dobro, oprostiću devojci, faktički sam joj već odredila kaznu, krivicu sam joj oprostila i dozvolila sam joj da nastavi školovanje. I već su prestala da me zabavljaju njena izmumlana priznanja. Skratiću: zatreskala se u vešca i pobegla s njim. A on ju je, kada mu je dosadilo, jednostavno ostavio. Jednog jutra probudila se sama. Od ljubavnika ostala hladna postelja i izgubio mu se trag. Otišao je jer je morao. Raspršio se kao dim. Prohujalo s vihorom. Mozaik, iako je to izgledalo nemoguće, poblede još više. Ruke su joj se tresle. – Ostavio je cveće – tiho reče Jenefer. – Buketić cveća. Zar ne? Mozaik podiže glavu. Ali nije odgovorila. – Cveće i pismo – ponovi Jenefer. Mozaik je ćutala. Ali rumenilo joj se polako vraćalo na lice. – Pismo – reče Lita Nejd, posmatrajući devojku ispitivački. – Nisi mi kazala za pismo. Nisi to spomenula. Mozaik stisnu usne. – A znači zato – dovrši Lita naizgled spokojno. – Zato si se vratila, iako si mogla očekivati strogu kaznu, mnogo strožu od ove koju si na kraju dobila. On ti je rekao da se vratiš. Da nije, ne bi se vratila. Mozaik nije odgovorila. Jenefer je takođe ćutala, namotavajući crnu loknu na prst. Naglo podiže glavu, pogleda devojci u oči. I osmehnu se. – Kazao ti je da se vratiš kod mene – reče Lita Nejd. – Kazao ti je da se vratiš, iako je mogao da pretpostavi šta možeš da očekuješ od mene. Priznajem, to nisam očekivala od njega. Fontana je popljuskivala, mirisala je na mokar kamen. Mirisalo je cveće, mirisao je bršljan. – Ovim me je iznenadio – ponovi Lita. – Nisam to od njega očekivala. – Zato što ga nisi poznavala, Koral – mirno odgovori Jenefer. – Uopšte ga nisi poznavala.

What you are I cannot say; Only this I know full well – When I touched your face today Drifts of blossom flushed and fell. Zigfrid Sasun

Dvadeseto poglavlje Konjušar je već uveče dobio pola korone, konji su čekali osedlani. Neven je zevao i češao se po vratu. – Za ime bogova, Geralte... Zar zaista moramo tako rano? Pa još je mračno... – Nije mračno. Baš je kako treba. Sunce će izaći najkasnije za sat. – Tek za sat – Neven se uspentra na sedlo paripa. – A taj sat bih radije odspavao... Geralt skoči na sedlo, razmislivši, uruči konjušaru drugu monetu od pola korone. – Avgust je – kaza. – Od izlaska do zalaska ima nekih četrnaest časova. Hteo bih za to vreme otići što dalje. Neven zevnu. I kao da je tek sada video neosedlanu žeravastu kobilu koja je stajala u boksu iza pregrade. Kobila mahnu glavom, kao da je htela da opomene na sebe. – Evo, sad ću – urazumi se pesnik. – A ona? Mozaik? – Ona ne ide dalje s nama. Rastajemo se. – Kako to? Ne razumem... Možeš li ljubazno da mi objasniš... – Ne mogu. Ne sada. Kreni, Nevene. – Da li ti sigurno znaš šta radiš? Potpuno si svestan? – Ne. Nisam potpuno. Ni reči više, ne želim sada da razgovaram o tome. Idemo.

Neven uzdahnu. Potera paripa. Osvrnu se. I uzdahnu još jednom. Bio je pesnik, te je imao pravo da uzdiše koliko je hteo. Kafana „Tajna i šapat“ vrlo lepo se prezentovala na fonu rumenila na nebu, u maglovitoj svetlosti praskozorja. Pomislio bi da je to dvor volšebnice koji tone u slez, obavijen poponcem i bršljanom, šumski hram tajanstvene ljubavi. Pesnik se zamisli. Uzdahnu, zevnu, nakašlja se, pljunu, ogrnu se plaštom i ponagli konja. Tokom tih nekoliko trenutaka zamišljenost je ostavio iza sebe. Geralta je već jedva video u magli. Veštac je brzo jahao. I nije se osvrtao. • – Izvolite, evo vina – krčmar postavi na sto vrč od fajansa. – Jabukovo vino iz Rivije, po vašoj želji. A žena me je zamolila da vas priupitam kako vam se čini svinjetina? – Iskopavamo je u kaši – odgovori Neven. – Svako malo. Ne tako često kako bismo hteli. Krčma u koju su stigli pred kraj dana bila je, što je saopštavala slikovita firma, krčma „Kod divlje svinje i jelena“. Ali to je bila jedina divljač koju je kafana nudila, u jelovniku je ne bi našao. Ovdašnji specijalitet bila je kaša s komadićima masne svinjetine i gustim sosom od crnog luka. Neven je, verovatno iz principa, malo prćio nos na, po njegovom mišljenju, previše plebejsko jelo. Geralt se nije žalio. Nije se moglo naći mnogo zamerki svinjetini, sos je bio podnošljiv, a kaša dokuvana – a pogotovo ovo poslednje nije u tolikoj meri uspevalo kuvaricama svake drumske krčme. Mogli su i gore da prođu, naročito što je izbor bio ograničen. Geralt se zainatio da za dana prevali što veću distancu, i nije hteo da se zaustavlja kod kafana pored kojih su ranije prolazili. Kako se ispostavilo, krčma „Kod divlje svinje i jelena“ nije se samo za njih pokazala kao poslednja etapa dnevnog putovanja. Jednu od klupa kod zida zauzimali su prolazni trgovci. Savremeni trgovci, za razliku od tradicionalnih, nisu omalovažavali sluge i nisu smatrali da je sramota ako zajedno s njima sednu za sto. Savremenost i tolerancija su, svakako, imale svoje granice – trgovci su zauzimali jedan kraj stola, sluge drugi, bilo je lako primetiti demarkacionu liniju. Po danu takođe. Sluge su jele svinjetinu

u kaši, specijalitet lokalne kuhinje, a jelo zalivale razvodnjenim pivom. Gospoda trgovci su dobili po pile i nekoliko boca vina. Za suprotnim stolom, ispod preparirane glave divlje svinje, večerao je par: svetlokosa devojka i stariji muškarac. Devojka je bila bogato odevena, veoma ozbiljno, nimalo na devojački način. Muškarac je izgledao kao činovnik, i to ne baš najvišeg stepena. Par je zajedno večerao, vodili su dosta živ razgovor, ali to je bilo skorašnje poznanstvo i po svoj prilici slučajno, moglo se to zaključiti upravo po ponašanju činovnika, koji se uporno dodvoravao devojci s evidentnom nadom za nešto više, što je devojka uzimala s učtivom, ali izrazito ironičnom rezervom. Jednu od kraćih klupa zauzimale su četiri sveštenice. Putujuće isceliteljke, što se lako moglo poznati po sivoj odeždi i tesnim kapicama koje su im skrivale kosu. Obrok koji su jele bio je, kako je Geralt primetio, više nego skroman, nešto poput ječmene kaše bez masti. Sveštenice nikada nisu tražile naknadu za lečenje, lečile su sve i besplatno, običaj je nalagao da im se u zamenu za to pruže gostoprimstvo i prenoćište, ako bi zatražile. Krčmar iz „Divlje svinje i jelena" znao je običaj, ali je očigledno imao nameru da se izvuče što jeftinije može. Na susednoj klupi, ispod jelenskih parožaka, bila su zavaljena trojica lokalaca, preokupirani flašom ražane votke, evidentno ne prvom. Naime, namirivši već kako-tako večernje potrebe, tražili su zabavu. Razume se, brzo su je našli. Sveštenice su bile malerozne. Mada su sigurno već bile navikle na takve stvari. Sto u uglu izbe zauzimao je samo jedan gost. Isto kao i sto skriven u tami. Kako je Geralt primetio, gost nije ni jeo, ni pio. Sedeo je nepomično, naslonjen leđima na zid. Trojica lokalaca nisu odustajala, njihova zadirkivanja i šale upućene na adresu sveštenica postajala su sve vulgarnija i nepristojnija. Sveštenice su se držale stoički mirno, uopšte nisu obraćale pažnju. Lokalce je to očito počelo da iritira, tim više što je manje votke bilo u flaši. Geralt je počeo brže da radi kašikom. Rešio je da pijandurama razbije njuške, a nije hteo da mu se zbog toga ohladi kaša. – Veštac Geralt iz Rivije. U uglu, u tami, iznenada blesnu oganj. Osamljeni muškarac za stolom podiže ruku iznad ploče. Iz njegovih prstiju prasnuše talasajući jezičci plamena. Muškarac približi ruku

svećnjaku koji je stajao na stolu i redom zapali sve tri sveće. Dopustio je da ga dobro osvetle. Kosa mu je bila siva kao pepeo, na slepoočnicama protkana snežnobelim pramenovima. Mrtvački bledo lice. Kukast nos. I svetložute oči s vertikalnom zenicom. Na vratu mu je, izvučen ispod košulje, pod svetlom sveća bleštao srebrni medaljon. Glava mačke kako kezi zube. – Veštac Geralt iz Rivije – ponovi muškarac u tišini koja je zavladala u izbi. – Na putu ka Vizimi, zar ne? Po nagradu koju ti je obećao kralj Foltest? Po dve hiljade orena? Dobro sam pogodio? Geralt nije odgovorio. Nije ni trepnuo. – Neću da pitam da li znaš ko sam. Zato što sigurno znaš. – Malo vas je ostalo – Geralt spokojno reče. – Zato je lakše izbrojati. Ti si Brehen. Zvani Mačor iz Jeloa. – Vidi, vidi – frknu muškarac s mačijim medaljonom. – Slavni Beli Vuk zna moje ime. Kakva čast. A to što nameravaš da mi ukradeš nagradu, i to bi trebalo da smatram čašću? Možda treba da ti prepustim prvenstvo, da odstupim i izvinim se? Kao u vučjem čoporu, da odstupim od plena i čekam, mašući repom, sve dok se vođa čopora ne zasiti? Sve dok mi ljubazno ne ostavi ostatke? Geralt je ćutao. – Neću ti ustupiti prvenstvo – nastavi Brehen, zvani Mačor iz Jeloa. – I neću da podelim s tobom. Nećeš otići u Vizimu, Beli vuče. Nećeš mi ukrasti nagradu. Priča se da je Vesemir doneo presudu protiv mene. Imaš priliku da je izvršiš. Izađi ispred krčme. Na trg. – Neću se boriti s tobom. Muškarac s mačijim medaljonom ustade od stola pokretom tako brzim da se razmazao pred očima. Blesnu mač podignut sa stola. Muškarac uhvati jednu od sveštenica za okovratnik, svuče je s klupe, baci na kolena i prisloni joj oštricu uz vrat. – Borićeš se sa mnom – reče hladno, gledajući u Geralta. – Izaći ćeš na trg, pre no što izbrojim do tri. U suprotnom, krv sveštenice će isprskati zidove, plafon i nameštaj. A onda ću zaklati ostale. Redom. Da se niko nije mrdnuo! Da niko nije ni trepnuo!

Nastao je tajac, gluva i potpuna tišina. Svi su se skamenili. I buljili otvorenih usta. – Neću se boriti s tobom – Geralt smireno ponovi. – Ali ako povrediš tu ženu, umrećeš. – Jedan od nas će umreti, to je sigurno. Tamo, na trgu. Ali to po svoj prilici neću biti ja. Priča se da su ti ukradeni tvoji slavni mačevi. A kako vidim, nisi se pretrgao da se opremiš novim. Uistinu, treba biti vrlo gord da bi išao nekome da ukradeš nagradu ne naoružavši se prvo. A možda je Beli Vuk toliko dobar da mu ne treba čelik? Zaškripa pomerena stolica. Svetlokosa devojka ustade. Podiže ispod stola podugačak zavežljaj. Stavi ga ispred Geralta i povuče se na mesto, sevši pored činovnika. Znao je šta je to. Još pre nego što je odvezao remen i odmotao sukno. Mač od sideritnog čelika, ukupna dužina četrdeset i po colova, oštrica duga dvadeset sedam i četvrt. Težina trideset sedam unci. Rukohvat i nakrsnica jednostavni, ali elegantni. Drugi mač, slične dužine i težine, srebrni. Delimično, naravno, čisto srebro je previše meko da bi se dobro naoštrilo. Na nakrsnici magijski glifovi, čitavom dužinom sečiva ugravirani runski znaci. Eksperti Pirala Prata nisu umeli da ih dešifruju, samim tim izvrgavši ruglu svoju stručnost. Prastare rune tvorile su natpis. Dubhenn haern am glândeal, morc’h am fhean aiesin. Moj blesak probiće tamu, moja svetlost razagnaće mrak. Geralt ustade. Izvuče čelični mač iz korica. Laganim i monotonim potezom. Nije gledao u Brehena. Gledao je u sečivo. – Pusti ženu – kaza spokojno. – Smesta. U suprotnom ćeš umreti. Brehenova ruka uzdrhta, niz vratu sveštenice poteče tanak mlaz krvi. Sveštenica nije ni jauknula. – Potreban mi je novac – zaskiča Mačak iz Jeloa. – Ta nagrada mora biti moja. – Pusti ženu, rekao sam. U suprotnom ću te ubiti. Ne na trgu, već ovde, na licu mesta. Brehen se zgrbio. Teško je disao. Oči su mu zlokobno bleštale, usne su mu se grozno krivile. Beleli su mu zglobovi prstiju pritisnutih na rukohvatu. Odjednom pusti sveštenicu, odgurnu je. Ljudi u krčmi

zadrhtaše kao da su se probudili iz košmara. Razlegoše se uzdasi i duboko disanje. – Doći će zima – Brehen jedva reče. – A ja za razliku od nekih nemam gde da zimujem. Prijatan i topao Kaer Morhen nije za mene! – Nije – reče Geralt. – Nije za tebe. I dobro znaš šta je razlog za to. – Kaer Morhen je samo za vas, dobre, poštene i pravedne, zar ne? Usrani hipokriti. Vi ste iste ubice kao i mi, ni po čemu se ne razlikujete od nas! – Izađi – kaza Geralt. – Napusti ovo mesto i idi svojim putem. Brehen skloni mač. Ispravi se. Dok je išao kroz izbu oči su mu se menjale. Zenice su ispunjavale cele dužice. – Laž je – kaza Geralt kada je Brehen prolazio pokraj njega – da je Vesemir tobože doneo presudu protiv tebe. Vešci se ne bore s vešcima, ne ukrštaju s njima mačeve. Ali ako se ikada ponovi ono što se desilo u Jelou, ako do mene dođe vest o nečemu sličnom... Onda ću napraviti izuzetak. Pronaći ću te i ubiti. Ozbiljno shvati upozorenje. Gluva tišina vladala je u krčmi još dobrih nekoliko trenutaka nakon što su se za Brehenom zatvorila vrata. Nevenov uzdah pun olakšanja učinio se vrlo glasnim u toj tišini. Ubrzo nakon toga počelo je komešanje. Lokalni alkosi kradom su zbrisali, i ne ispivši votku do kraja. Trgovci su ostali, mada su utihnuli i pobledeli, ali su naredili slugama da odu od stola, evidentno im davši zadatak da budno nadgledaju kola i konje koji su bili u opasnosti kada je takvo podozrivo društvo u blizini. Sveštenice su pregledale povređen vrat drugarici, zahvalile se Geraltu ćutljivim naklonima i krenule na počinak, verovatno u ambar, teško da bi im krčmar dao pristup krevetu u spavaonici. Geralt naklonom i gestom pozva za sto svetlokosu, zahvaljujući kojoj je dobio nazad mačeve. Prihvatila je poziv vrlo rado, bez ikakvog kajanja je napustila dotadašnjeg pratioca, onog činovnika, ostavivši ga namrgođenog lica. – Ja sam Ticijana Frevi – predstavi se, pruživši Geraltu ruku i muški je stisnuvši. – Drago mi je. – Veliko mi je zadovoljstvo. – Bilo je malo napeto, ne? Večeri u drumskim kafanama su dosadne, a danas je bilo interesantno. U jednom momentu sam čak počela malčice da se bojim. Ali, kako mi se čini, bilo je to samo muško nadmetanje? Dvoboj

testosteronom? Ili međusobno poređenje čiji je duži? Nije bilo realne opasnosti? – Nije bilo – slagao je. – Uglavnom zahvaljujući mačevima koje sam povratio zahvaljujući tebi. Hvala ti za njih. Ali ne mogu nikako da shvatim kako su se našli kod tebe. – To je trebalo da ostane tajna – pojasni slobodno. – Poverili su mi da ti krišom i neopaženo poturim mačeve, a zatim nestanem. Ali uslovi su naglo podlegli promeni. Morala sam, jer je to iziskivala situacija, da ti javno dam oružje, sa skinutom maskom, da se tako izrazim. Bilo bi neljubazno da sada odbijem da ti pojasnim. Zato neću odbiti i prihvatam odgovornost za odavanje tajne. Mačeve sam dobila od Jenefer iz Vengerberga. To se odigralo u Novigradu, pre dve nedelje. Ja sam dvimveandra. Slučajno sam srela Jenefer, kod učiteljice, kod koje sam baš završila praksu. Kada je saznala da idem na jug, i kada je moja učiteljica zajemčila za mene, gđica Jenefer mi je poverila tu misiju. I dala mi je pismenu preporuku za poznatu volšebnicu iz Maribora, kod koje sad nameravam učiti zanat. – Kako... – Geralt proguta pljuvačku. – Kako je ona? Jenefer? Je li sve u redu kod nje? – Mislim da je sve u najboljem redu. – Ticijana Frevi ga pogleda ispod trepavica. – Sjajno je, izgleda tako da joj se može pozavideti. I da budem iskrena, zavidim joj. Geralt ustade. Priđe krčmaru, koji se od straha umalo nije onesvestio. – Ma nije trebalo... – skromno reče Ticijana, kada je krčmar uskoro pred njih stavio bocu Est Esta, najskupljeg belog iz Tusena. I nekoliko dodatnih sveća, umetnutih u grkljane starih buteljki. – Previše se mučiš, zaista – dodade, kada su ubrzo na sto stigli tanjiri, jedan s kriškama sirove prosušene šunke, drugi sa sušenom pastrmkom, treći s asortimanom sireva. – Osim toga, istrošićeš se, vešče. – Zgodna je prilika. I sjajno je društvo. Zahvalila se klimanjem glave. I osmehom. Krasnim osmehom. Svaka čarobnica koja je završavala školu magije bila je pred izborom. Mogla je da ostane u školi kao asistentkinja učiteljica-preceptorica. Mogla je da zamoli neku od nezavisnih učiteljica da je primi pod krov u svojstvu stalnog praktikanta. Ili je mogla da izabere put dvimveandre. Sistem je bio pozamljen od esnafa. U mnogim od njih, učenik koji je proizveden u kalfu imao je obavezu da krene na putovanje tokom kojeg

se prihvatao privremenog posla, u raznim radionicama, kod raznih majstora, čas ovde, čas onde, najzad se posle nekoliko godina vraćao kako bi aplicirao za polaganje ispita i majstorsku promociju. Razlike su ipak postojale. Kalfe koje su bile prinuđene na putovanje, a nisu mogle da pronađu posao, vrlo često su gledale gladi u oči, a putovanje je često postajalo potucanje. One su po sopstvenoj volji postajale dvimveandre, a Kaptol čarobnjaka je za putujuće volšebnice obrazovao specijalan stipendijski fond, i po onome što je Geralt čuo, on uopšte nije bio mali. – Onaj zastrašujući tip je – pesnik se uključi u razgovor – nosio medaljon sličan tvom. Ono je bio jedan od Mačora, zar ne? – Da. Ne želim da razgovaram o tome, Nevene. – Ozloglašeni Mačori – pesnik se obrati čarobnici. – Vešci, ali neuspeli. Neuspele mutacije. Luđaci, psihopate i sadisti. Sami su se prozvali Mačorima, jer su faktički kao mačke, agresivni, okrutni, nepredvidivi i neuračunljivi. A Geralt, kao i obično, bagateliše kako bi nas umirio. Jer opasnosti je bilo, i to velike. Čudo da se završilo bez pokolja, krvi i leševa. Bio bi masakr, kao pre četiri godine u Jelou. U svakom trenutku sam očekivao... – Geralt je zamolio da ne govorimo o tome – prekinu ga Ticijana Frevi, ljubazno, ali odlučno. – Poštujmo to. Pogledao ju je sa simpatijom. Činila mu se dragom. I lepom. Čak vrlo lepom. Kao što je znao, čarobnicama su popravljali lepotu, prestiž profesije iziskivao je da volšebnica budi divljenje. Ali ulepšavanje nikada nije bilo perfektno, uvek je nešto ostajalo. Ticijana Frevi nije bila izuzetak. Na njenom čelu, odmah ispod linije kose, trag je ostavilo nekoliko jedva primetnih tragova ospi, koje je verovatno dobila u detinjstvu, dok još nije imala imunitet. Mali talasast ožiljak iznad gornje usne malčice je kvario kroj lepih usta. Geralt po ko zna koji put oseti bes, bes prema svom pogledu, očima koje ga teraju da primećuje tako beznačajne pojedinosti, detaljiće koji ionako nisu bili ništa u odnosu na činjenicu da je Ticijana sedela s njim za jednim stolom, pila Est Est, jela dimljenu pastrmku i osmehivala mu se. Veštac je video i poznavao zaista malo žena je čiju lepotu bilo moguće smatrati besprekornom, a šanse da mu se neka od njih osmehne osnovano je mogao držati ravnim nuli.

– Govorio je o nekoj nagradi... – Nevena je bilo teško primorati na odustajanje kada bi se uhvatio neke teme. – Neko od vas zna o čemu se radilo? Geralte? – Nemam pojma. – A ja znam – pohvali se Ticijana Frevi. – I čudim se da niste čuli, jer svi bruje o tome. Dakle, Foltest, kralj Temerije, odredio je nagradu. Za skidanje uroka s kćerke, koja je začarana. Ubodena je vretenom i spava večnim snom, jadnica, kako se priča, leži u kovčegu u kaštelu obraslom glogom. Prema drugoj priči, kovčeg je od stakla i smešten je na vrhu staklene planine. Prema drugoj, princeza je pretvorena u labuda. Prema drugoj, u strašno čudovište, u strigu. Zbog kletve, jer je princeza plod rodoskrvne veze. Te glasine tobože izmišlja i raznosi Vizimir, kralj Redanje, koji sa Foltestom ima teritorijalni konflikt, jako se posvađao s njim i svesrdno se trudi da mu se popne na glavu. – To stvarno izgleda kao izmišljotina – oceni Geralt. – Zasnovana na bajci ili legendi. Začarana i pretvorena princeza, kletva kao kazna za rodoskvrnuće, nagrada za skidanje čini. Klasika i banalnost. Taj koji je to smislio nije se previše potrudio. – Slučaj ima – dobaci dvimveandra – evidentan politički kontekst, zbog toga je Kaptol zabranio čarobnjacima da se angažuju oko njega. – Bajka ili ne, ali taj vaš Mačor je verovao u to – reče Neven. – Evidentno je žurio u Vizimu baš kod te začarane princeze, kako bi skinuo uroke i uzeo nagradu koju je obećao kralj Foltest. Posumnjao je da i Geralt ide tamo i da hoće da ga pretekne. – Bio je u zabludi – Geralt suvo odgovori. – Ne idem u Vizimu. Nemam nameru da guram prste u taj politički kotao. Taj posao je baš za nekog kao što je Brehen, pošto mu je, kao što je i sâm rekao, novac preko potreban. Meni novac ne treba. Mačeve sam dobio nazad, ne moram da se trošim na nove. Sredstva za život imam. Zahvaljujući čarobnjacima iz Risberga... – Veštac Geralt iz Rivije? – Dabome. – Geralt odmeri pogledom činovnika namrgođena lica koji je stajao pored. – A ko pita? – To nije važno. – Činovnik zabaci glavu i napući usta, pokušavajući da ispadne važan. – Važan je sudski poziv. Koji vam sada uručujem. Pred svedocima. U skladu sa zakonom.

Činovnik uruči vešcu svitak papira. Posle čega izađe, ne propustivši da Ticijani Frevi uputi pogled pun prezira. Geralt otkinu pečat, odmota svitak. – Datum ex Costello Rissberg, die 20 mens. Jul, anno 1245 post Resurrectionem – pročita. – Gradskom sudu u Gors Velenu. Tužilac: građansko društvo Kompleks Risberg. Tuženi: Geralt iz Rivije, veštac. Tužba zbog: povraćaj sume od 1.000, slovima hiljadu, novigradskih korona. Zahtevamo, primo: da se tuženom Geraltu iz Rivije naloži povraćaj sume od hiljadu novigradskih korona zajedno s pripadajućim kamatama. Secundo: da se tuženom dosudi da plati sudske troškove u korist tužioca u skladu s propisanim pravilima. Tertio: da se donese odluka o hitnom sprovođenju presude. Obrazloženje: tuženi je iznudio od građanskog društva Kompleks Risberg sumu od hiljadu novigradskih korona. Dokaz: kopije bankovnih uplatnica. Suma je predstavljala isplatu na ime akontacije za uslugu koju tuženi nikada nije izvršio i zlom voljom nije imao nameru izvršiti... Svedoci: Biruta Ana Market Ikarti, Aksel Migel Esparza, Igo Tarviks Sandoval... Kurvini sinovi. – Vratila sam ti mačeve – Ticijana spusti pogled. – A ujedno sam sebi navukla probleme za vrat. Taj sudski pozivar me je prešao. Jutros je prislušnuo kako se raspitujem o tebi na stanici trajekta. I odmah zatim se prilepio kao čičak. Sada znam zbog čega. Ja sam kriva za taj poziv. – Biće ti potreban advokat – Neven potmulo konstatova. – Ali ne preporučujem ti gđu advokata iz Keraka. Ona se bolje pokazuje van sudnice. – Mogu da zaboravim na advokata. Jesi li obratio pažnju na datum poziva? Kladim se da je rasprava već gotova i da je doneta presuda u odsustvu. I da su mi već preuzeli račun. – Stvarno se izvinjavam – reče Ticijana. – To je moja krivica. Oprosti – Nemam šta da ti oprostim, nisi ni za šta kriva. A oni nek se podave, Risberg zajedno sa sudovima. Gazda! Bocu Est Esta, ako može! • Uskoro su bili jedini gosti u izbi, uskoro im je krčmar demonstrativnim zevanjem davao do znanja da je vreme da završavaju. Prva je krenula u sobu Ticijana, a ubrzo za njom požuri Neven.

Geralt nije krenuo u sobicu u kojoj je bio smešten zajedno s pesnikom. Umesto toga, tiho je zakucao na vrata Ticijane Frevi. Odmah je otvorila. – Čekala sam – promrmlja, povukavši ga unutra. – Znala sam da ćeš doći. A da nisi došao, pošla bih da te tražim. • Morala ga je uspavati magijom, inače bi se sigurno probudio kada je izlazila. A morala je da izađe pre zore, dok je još bilo mračno. Za njom je ostao miris. Delikatan miris irisa i bergamota. I još nečega. Ruže? Na stočiću, na njegovim mačevima, stajao je cvet. Ruža. Jedna od belih ruža iz saksije postavljene ispred krčme. • Niko se nije sećao šta je bilo to mesto, ko ga je sagradio i za šta je služilo. Iza krčme, u kotlini, sačuvale su se ruine prastare građevine, nekada velikog i sigurno bogatog kompleksa. Od zgrada praktično ništa nije ostalo, ostaci temelja, zagrmljene jame, tu i tamo kameni blok. Ostalo je razneseno i razgrabljeno. Građa je bila dragocena, ništa nije smelo propasti. Stupili su pod komade polupanog portala koji je nekada bio impozantan luk, a danas izgleda kao vešala: utisak je pojačavao bršljan obešen kao odsečena omča. Išli su alejom okruženom drvećem. Usahnulim, sakatim i nakaznim drvećem, kao da je savijeno zbog tereta kletve koja pritiska ovo mesto. Aleja je vodila ka vrtu. Tačnije rečeno, ka onome što je nekada bio vrt. Rondele šimširika, žutilica i ruža penjačica, nekada sigurno ukrasno potkresane, danas su bile divlja i neuredna zbrka grana, bodljikavih puzavica i suvih stabljika. Iz zbrke su izvirivali ostaci kipova i rezbarija, većinom, činilo se, u punoj veličini. Ostaci su bili toliko sićušni, da nije bilo moguće ni približno odrediti koga su – ili šta – predstavljali kipovi. Uostalom, nije to bilo od velikog značaja. Kipovi su bili prošlost. Nisu opstali, znači da su prestali da se računaju. Ostala je ruina i ona će, činilo se, trajati dugo, ruine su večne. Ruina. Spomenik zdruzganom svetu.

– Nevene. – Da? – U poslednje vreme, sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je po zlu. I čini mi se da sam ja to sve zakuvao. Čega god sam se dotakao u poslednje vreme nije dobro ispalo. – Tako ti se čini? – Tako mi se čini. – Pa, onda je sigurno tako. Ne očekuj komentare. Dosadilo mi je da komentarišem. A sada, ako nije problem, sažaljevaj sebe u tišini. Upravo stvaram, tvoje jadikovanje me dekoncentriše. Neven sede na srušenu kolumnu, zabaci šešir na potiljak, prekrsti nogu preko noge, uvrnu vijke lutnje. Treperi sveća, oganj zgasnu Vetar hladni dunu osetno... Stvarno dunu vetar, naglo i silovito. A Neven presta da svira. I duboko uzdahnu. Veštac se okrenu. Stajala je na ulazu u aleju, između napuklog podnožja neraspoznatljivog kipa i upletenog gustiša usahlog drena. Visoka, u tesnoj haljini. S glavom sivkaste nijanse, više karakterističnom za korzake nego za srebrne lisice. Sa špicastim ušima i izduženom njuškom. – Najavila sam da ću doći. – U njušci lisice zasijaše redovi očnjaka. – Jednog dana. Danas je taj dan. Geralt se nije pomerio. Na leđima je osećao poznat teret oba svoja mača, teret koji mu je nedostajao mesec dana. Koji mu je obično davao spokoj i sigurnost. Danas, u tom trenutku, teret je bio samo teret. – Došla sam... – Aguara blesnu zubima. – Ni sama ne znam zašto sam došla. Možda da se oprostim. Možda da njoj dozvolim da se oprosti s tobom. Iza lisice se pomoli vitka devojčica u tesnoj haljinici. Njeno bledo i neprirodno nepomično lice još je bilo napola ljudsko. Ali možda ipak već više lisičje nego ljudsko. Promene su se brzo odvijale. Veštac odmahnu glavom. – Izlečila si... Oživela si je? Ne, to je nemoguće. Ona je, dakle, bila živa tamo, na brodu. Živa. Pravila se da je mrtva.

Aguara glasno zakevta. Bilo mu je potrebno neko vreme da shvati da je to bio smeh. Da se lisica smeje. – Nekada smo mogle mnogo toga! Iluzije magičnih ostrva, plešući zmajevi na nebu, vizije moćne armije koja se približava zidinama grada... Nekada, davno. Sada se svet promenio, naše sposobnosti su se smanjile... a mi smo zakržljale. Više smo lisice, nego aguare. Ali još uvek je i najmanja, čak i najmlađa lisica sposobna da iluzijom prevari vaše primitivne ljudske umove. – Prvi put u životu mi je – reče ubrzo – drago što sam prevaren. – Nije istina da si sve loše uradio. A kao nagradu možeš da dotakneš moje lice. Nakašlja se, gledajući u oštre zube. – Hmm... – Iluzije su ono o čemu razmišljaš. Čega se plašiš. I o čemu maštaš. – Molim? Lisica tiho zakevta. I preobrazi se. Tamne, ljubičaste oči, usplamtele na bledom, trouglastom licu. Kao gavran crne lokne, zatalasane kao oluja, u kaskadama padaju na ramena, sijaju, odbijaju svetlost kao paunovo perje, uvijajući se i talasajući pri svakom pokretu. Usta, čudesno uska i bleda ispod ruža. Na vratu crna somotska traka, na traci opsidijanska zvezda koja se iskri i šalje naokolo hiljade refleksa... Jenefer se osmehnu. A veštac joj dodirnu obraz. A onda procveta suvi dren. A potom dunu vetar, trgnu žbunje. Svet iščeznu iza zastora vrtložećih belih latica. – Iluzija – začu aguarin glas. – Sve je iluzija. • Neven završi s pevanjem. Ali nije odlagao lutnju. Sedeo je na komadu obaljene kolumne. Gledao je u nebo. Geralt je sedeo pored. Razmatrao je razne stvari. Razne stvari je sređivao u sebi. Bolje reći, pokušavao da sredi. Kovao je planove. Većinom

potpuno nerealne. Obećavao je sebi razne stvari. Jako sumnjajući da će bilo koje od obećanja moći da održi. – Kako to – Neven se iznenada odazva – da mi ti nikada nisi čestitao na baladama. Toliko sam ih uz tebe sastavio i otpevao. A ti mi nikada nisi kazao: „To je bilo lepo. Želeo bih da to opet odsviraš”. Nikada to nisi rekao. – Slažem se. Nisam rekao da bih želeo. Hoćeš li da znaš zbog čega? – Zbog čega? – Zato što nisam želeo. – To je tolika žrtva? – bard nije odustajao. – Toliki napor? Da kažeš: „Odsviraj to još jedanput, Nevene. Odsviraj „Kako vreme prolazi".“ – Odsviraj to još jedanput, Nevene. Odsviraj „Kako vreme prolazi". – Nisi to rekao nimalo ubedljivo. – I šta s tim? Pa ionako ćeš odsvirati. – Da znaš. Treperi sveća, oganj zgasnu Vetar hladni dunu osetno I teku dani I prolazi vreme U tišini i neprimetno Još si pokraj mene i još nas Nešto veže, iako nije idealno Jer teku dani Jer prolazi vreme U tišini i neprimetno Sećanje na pređene pute i staze Ostaće u nama nepovratno Iako teku dani Iako prolazi vreme U tišini i neprimetno Zato, draga, još jednom, ponovimo refren trijumfalno

Tako teku dani Tako prolazi vreme U tišini i neprimetno Geralt ustade. – Vreme je da krenemo, Nevene. – Je li? A kuda? – Zar nije svejedno? – U suštini jeste. Hajdemo.

Epilog Na brežuljku su se beleli ostaci građevine pretvorene u ruinu toliko davno da je potpuno zarasla. Bršljan je obavio zidine, mlado drveće probijalo se kroz raspukle podove. Nekada je to – Nimue to nije mogla znati – bio hram, sedište sveštenika nekog zaboravljenog božanstva. Za Nimue je to bila samo ruina. Gomila kamenja. I putokaz. Znak da ide pravim putem. Odmah iza brežuljka i ruina drum se, naime, račvao. Jedan put vodio je na zapad, preko vresišta. Drugi, koji je išao na sever, nestajao je u gustoj i mračnoj šumi. Uronjavao je u crn gustiš, tonuo u sumornom mraku, rasplinjavao se u njemu. I to je bio njen put. Na sever. Kroz ozloglašenu Sojkinu šumu. Priče kojima su pokušali da je zastraše u Ivalu nisu je naročito uzrujale, tokom putovanja je nekoliko puta imala posla s nečim sličnim, svaki kraj je imao svoj strašan folklor, lokalne užase i horore koji su služili da se prolaznicima utera strah. Nimue je već bila strašena rusalkama u jezerima, bereginjama u rekama, vihtovima na raskrsnicama i vampirima na grobljima. Svaki drugi most trebalo je da bude skrovište trolova, svaka druga grupa krivih vrba strigina stražara. Nimue se na kraju privikla, banalizovani strahovi prestali su da budu strašni. Ali nikako nije mogla da savlada čudan nemir koji ju je obuzimao pre nego što bi kročila u mračnu šumu, na putić između kurgana u magli ili stazu usred močvara prekrivenih parom. Sada je takođe, ispred mračnog zida šume, osećala taj nemir koji joj je izazivao žmarce po vratu i sušio joj usta. Put je utaban, ponavljala je u sebi, sav je u brazdama od kola, ugažen kopitima konja i volova. Šta s tim što ta šuma izgleda strašno, nije to nikakav divlji čestar, to je prometan put do Dorijana što vodi kroz poslednji deo prašume koji je preživeo sekire i testere. Mnogi putuju tuda, mnogi hodaju tuda. I ja ću proći. Ne bojim se. Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin. Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan, Anhor, Gors Velen.

Pogledala je oko sebe da neko slučajno ne nailazi. Bilo bi, pomisli, sigurnije u društvu. Ali drum, kao za inat, baš danas, baš sada, nije hteo da bude prometan. Bio je, štaviše, opusteo. Nije bilo izlaza. Nimue otkašlja, popravi zavežljaj na ramenu i snažno stisnu štap. I zakorači u šumu. U drvostaju su dominirali hrastovi, brestovi kao i stari, posrastani grabovi, bilo je i borova i ariša. Dole je prevladavala gusta šikara, isprepleteni glogovi, leske, sremze i orlovi nokti. Takva šikara obično je vrvela od šumskih ptica, u ovoj šumi je ipak vladala zlokobna tišina. Nimue je koračala pogleda zarivenog u zemlju. Odahnula je s olakšanjem kada je u jednom trenutku negde u dubini šume zakuckao detlić. Ovde ipak nešto živi, pomisli, nisam potpuno sama. Zaustavila se i naglo okrenula. Nije spazila nikoga niti išta, a na trenutak je bila uverena da neko ide za njom. Osetila je da je neko posmatra. Tajno prati. Strah joj je stegnuo grlo, kao drhtavica joj se spustio niz leđa. Ubrzala je korak. Kako joj se učinilo, šuma je počela da se proređuje, postalo je svetlije i zelenije, pošto je u drvostaju počela preovlađivati breza. Još jedna okuka, još dve, grozničavo pomisli, još malo i šuma će se završiti. Ostaviću ovu šumu iza sebe, zajedno s tim što se prikrada iza mene. A ja ću poći dalje. Grotlo, Guado, Sibel, Bruga... Nije čula ni šum, kretanje je ulovila krajičkom oka. Iz gustiša paprati izlete siv, pljosnat, mnogonog i neverovatno brz oblik. Nimue vrisnu, videvši škljocajuća klešta, velika kao kose. Sape naježene šiljcima i čekinjama. Brojne oči koje opasuju glavu poput krune. Osetila je snažan trzaj koji ju je podigao i silovito odbacio. Strovalila se leđima na elastične izdanke leske, uhvativši se za njih, gotova da skoči i pobegne. Zamrla je, posmatrajući divlji ples koji se odvijao na putu. Mnogonogi stvor je skakao i okretao se, okretao se neverovatno brzo, uzmahujući šapama i kloparajući užasnim mandibulama. A oko njega, još brže, tako brzo da se razmazivao pred očima, plesao je čovek. Naoružan s dva mača. Pred očima Nimue, skamenjene od straha, u vazduh je najpre poletela jedna, potom druga, a potom treća odsečena šapa. Udarci mačeva pali su na pljosnati trup, iz kojeg su šiknuli mlazevi zelene mase. Stvor se teturao i bacao, najzad se divljim skokom bacio u šumu, u beg. Nije daleko

pobegao. Čovek s mačevima ga je stigao, nagazio, energično prikucao za zemlju šiljcima oba sečiva odjednom. Stvor je dugo mlatio po zemlji ticalima, dok se najzad nije ukočio. Nimue je pritisnula ruke uz grudi, pokušavši da na taj način umiri lupanje srca. Videla je kako se njen izbavitelj spušta na kolena kod ubijenog čudovišta, kako uz pomoć noža otkida nešto s njegovog pancira. Kako briše sečiva mačeva i stavlja ih u korice na leđima. – Sve u redu? Malo je potrajalo dok je do Nimue doprlo da nju to pita. Ali ionako nije mogla da ispusti glas, niti da ustane iz leske. Njen izbavitelj nije žurio da je izvuče iz grmlja, na kraju je morala sama da se iskobelja. Noge su joj se toliko tresle da je jedva stajala. Suvoća u ustima nikako nije htela da popusti. – Loša je ideja da sama putuješ kroz šumu – kaza izbavitelj, prilazeći bliže. Skinuo je kapuljaču, snežnobela kosa gotovo je zableštala usred šumskog polumraka. Nimue umalo nije kriknula, mahinalnim pokretom prislonila je pesnice na usta. To je nemoguće, pomisli, to je apsolutno nemoguće. Verovatno sanjam. – Ali od sada – nastavi belokosi, gledajući pocrnelu i patiniranu metalnu pločicu koju je držao u ruci. – Od sada će ovuda moći bezbedno da se hoda. Jer šta ovde imamo? IDR UL Ex IX 0008 BETA. Ha! Nedostajala si mi u računici, osmice. Ali sada su računi poravnati. Kako si, devojko? Ah, oprosti. Praznina u ustima, a? Oduzeo ti se jezik? Znam to, znam. Izvoli, gucni. Uze pruženu čuturu u drhtave ruke. – Kuda to putuješ? – U D... U D... – U? – U... Dorijan. Šta je to bilo? Ono... tamo? – Remek-delo... Majstorsko delo broj osam. Uostalom, nije važno šta je to bilo. Važno je da je prestalo da bude. A ko si ti? Kuda ideš? Klimnu glavom, proguta pljuvačku. I odvaži se. I sama iznenađena svojom hrabrošću.

– Ja sam... Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin. Iz Dorijana idem u Anhor, odande u Gors Velen. U Aretuzu, školu čarobnica na ostrvu Taned. – Oho. A odakle putuješ? – Iz sela Grotlo. Preko Guada, Sibela, Bruge, Kasterfurta... – Znam tu trasu – prekinu je. – Uistinu si proputovala pola sveta. Nimue, kćeri Vledira. U Aretuzi bi trebalo da ti to priznaju kao bodove na prijemnom ispitu. Ali po svoj prilici neće. Zacrtala si sebi ambiciozan cilj, devojko iz sela Grotlo. Vrlo ambiciozan. Hajde sa mnom. – Dobri... – Nimue je i dalje kruto držala noge. – Dobri gospodine... – Da? – Hvala što ste me spasli. – Ja tebi treba da se zahvalim. Već dobrih nekoliko dana tražim ovde nekog kao što si ti. Ko god je ovuda išao, išao je u brojnim grupama, glasno i naoružano, a naše remek-delo nije se usuđivalo da napadne takve, nije pomaljalo nos iz skrovišta. Ti si ga iz njega izmamila. Čak je i s velike razdaljine mogao da prepozna lak plen. Nekog ko putuje sam. I ko je nevelik. Bez uvrede. Kako se ispostavilo, rub šume je bio odmah tu. Napred, pokraj zasebne grupe drveća, čekao je konj belokosog. Doratasta kobila. – Odavde do Dorijana – reče belokosi – ima nekih četrdeset milja. Za tebe tri dana puta. Tri i po, računajući ostatak današnjeg. Svesna si toga? Nimue oseti iznenadnu euforiju koja je nivelirala otupelost i druge posledice straha. Ovo je san, pomisli. Verovatno sanjam. Jer ovo ne može biti java. – Šta ti je? Dobro se osećaš? Nimue se odvaži. – Ta kobila... – od uzbuđenja je jedva uspela da artikuliše. – Ta kobila se zove Ukljeva. Jer se svaki tvoj konj tako zove. Jer ti si Geralt iz Rivije. Veštac Geralt iz Rivije. Dugo ju je posmatrao. Ćutao je. Nimue je takođe ćutala, pogleda zarivenog u zemlju. – Koja je godina? – Hiljadu trista... – podiže zamišljene oči. – Hiljadu trista sedamdeset treća posle Preporoda.

– Ako je tako – belokosi obrisa lice dlanom u rukavici – onda Geralt iz Rivije odavno nije živ. Umro je pre sto pet godina. Ali mislim da bi mu bilo drago da... Bilo bi mu drago što ga se posle tih sto pet godina ljudi sećaju. Što se sećaju ko je on bio. Ma sećaju se čak i imena njegovog konja. Da, mislim da bi mu bilo drago... Kada bi mogao to da zna. Hodi. Otpratiću te. Dugo su išli u tišini. Nimue je grizla usne. Postiđena, odlučila je da više ne progovara. – Ispred nas su – belokosi prekinu napetu tišinu – raskršća i drum. Put do Dorijana. Stići ćeš bezbedno... – Veštac Geralt nije umro! – odbrusi Nimue. – Samo je otišao, otišao je u Zemlju jabuka. Ali vratiće se... Vratiće se, jer tako kaže legenda. – Legende. Mitovi. Bajke. Predanja i priče. Mogao sam da naslutim, Nimue iz sela Grotlo, koja ideš u školu čarobnica na ostrvu Taned. Ne bi se odvažila na tako sumanut pohod da nije legendi i bajki na kojima si odrasla. Ali to su samo bajke, Nimue. Samo bajke. Već si previše daleko otišla od kuće da to ne shvatiš. – Veštac će se vratiti s onog sveta! – nije odustajala. – Vratiće se da brani ljude kada se Zlo ponovo razulari. Dokle bude postojala tama, dotle će biti potrebni vešci. A tama stalno postoji! Dugo je ćutao, gledajući u stranu. Napokon je okrenuo lice ka njoj. I osmehnuo se. – Tama stalno postoji – potvrdi on. – Uprkos postignutom napretku koji, kako nam nalažu da verujemo, treba da rasvetljava mrak, eliminiše pretnje i tera strahove. Sve dosad, napredak nije imao velikog uspeha u toj stvari. Sve dosad, napredak nam samo sugeriše da je tama isključivo sujeverje koje zasenjuje svetlost, da nema čega da se bojimo. Ali to nije istina. Imamo čega da se bojimo. Zato što će uvek, uvek postojati tama. I uvek će u tami biti razulareno Zlo, uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv. I uvek će biti potrebni vešci. I kamo sreće da se uvek pojavljuju tamo gde su preko potrebni. Tamo odakle dopire poziv u pomoć. Tamo odakle ih prizivaju. Kamo sreće da se, kada su pozvani, pojavlju s mačem u ruci. Mačem čiji blesak probija tamu, čija svetlost razgoni mrak. Lepa bajka, zar ne? I dobro se završava, kao što bi svaka bajka i trebalo.

– Ali... – zamuca. – Ali to je ipak sto godina... Kako je moguće da... Kako je to moguće? – Takva pitanja – prekinu je, i dalje s osmehom – ne bi smela da postavlja buduća polaznica Aretuze. Škole u kojoj uče da nema nemogućih stvari. Jer sve što je danas nemoguće sutra će postati moguće. Takav slogan bi trebalo da se vidi iznad ulaza u univerzitet koji će uskoro biti tvoja škola. Srećan put, Nimue. Zbogom. Ovde se rastajemo. – Ali... – osetila je iznenadno olakšanje, a reći su potekle kao reka. – Ali htela sam da znam... Da znam više. O Jenefer. O Ciri. O tome kako se zaista završila ona priča. Ja sam čitala... znam legendu. Znam sve. O vešcima. O Kaer Morhenu. Znam čak i nazive svih veščevskih Znakova! Molim te, ispričaj mi... – Ovde se rastajemo – ljubazno je prekinu on. – Pred tobom je put ka tvojoj sudbini. Preda mnom je sasvim drugi put. Priča traje, ona se nikada ne završava. Što se pak Znakova tiče... Ima jedan koji ne znaš. Nosi naziv Somne. Pogledaj moju ruku. Ona pogleda. – Iluzija – začula je odnekud, izdaleka. – Sve je iluzija. – Hej, devojko! Ne spavaj, inače će te pokrasti! Ona podiže glavu. Protrlja oči. I skoči sa zemlje. – Zaspala sam? Sanjala sam? – I te kako! – zasmeja se na sedištu krupna žena koja je upravljala kolima. – Kao klada! Kao zaklana! Dva puta sam te vikala, a ti ništa. Već sam htela da siđem s kola... Sama si? Što se tako osvrćeš? Tražiš nekoga? – Čoveka... s belom kosom... Bio je tu... A možda... Ni sama više ne znam... – Nisam nikoga ovde videla – reče žena. Iza njenih leđa, iza cerade, izviriše glave dvoje dece. – Vidim, putuješ. – Žena pogledom pokaza na Nimuin zavežljaj i štap. – Ja idem ka Dorijanu. Ako hoćeš, povešću te. Ako i ti ideš na tu stranu. – Hvala – Nimue se uspentra na sedište. – Hvala vam do neba! – Ma! – žena opali dizginima. – Tamo idem! Udobnije je na kočiji, nego giljati pešice, ne? Oj, mora da si se đavolski umorila kad te je san tako savladao da si legla pored samog puta. Spavala si, kažem ti...

– Kao klada – uzdahnu Nimue. – Znam. Umorila sam se i zaspala. A uz to sam imala... – Pa? Šta si imala? Pogledala je oko sebe. Iza nje je bila crna šuma. Ispred nje put kroz špalir vrba. Put ka sudbini. Priča traje, pomisli. Priča se nikada ne završava. – Imala sam veoma čudan san.