andric istorija srba.pdf

Александар Андрић ИСТОРИЈА СРБА СРЕДЊИ ВЕК

слика на корици: Паја Јовановић Крунисање цара Душана

© 2014, Утопија, Београд Сва права задржана

Александар Андрић

ИСТОРИЈА СРБА СРЕДЊИ ВЕК

УТОПИЈА

Београд, 2014.

ПРЕДГОВОР Историја Срба – средњи век је први део тротомног општег прегледа народне историје Срба. Приказ почиње описом односа Римског царства са „варварима” од IV века и појавом бројних словенских племена у VI веку на дунавској граници. У тим померањима народа пре почетка VII века није могуће поуздано праћење племена која су себе називала Србима. Зато су занемарени покушаји (Олга Луковић Пјановић, Јован И. Деретић и други) да се пронађе раније спомињање Срба и својеврсна бајковита историја Срба као „најстаријег народа” која је тако створена. У целини, историја Срба је прича о путовању једне људске заједнице кроз време и простор. Према мишљењу које је уобличио Алберт Ајнштајн, простор и време су нераздвојива целина. Са простором, постојањем и кретањем у њему све нам делује једноставно. У односу на положај нашег тела постоји оно што је испред или иза нас, лево или десно и горе или доле. Све се може мерити са те три замишљене линије које се секу под правим углом. Оне представљају дужину, ширину и висину свега што постоји. То су три мере (димензије) постојања у простору. И на Земљиној површини све се може замислити ако знамо где је у односу на те три праве линије север-југ, истокзапад и горе-доле. Потешкоћа је што те три димензије нису довољне за постојање. Потребна је и четврта мера да би нешто постојало – време. Наше разумевање времена често није сасвим јасно, али нема никакве сумње да се све што постоји у времену креће из прошлости кроз садашњост у будућност. Прошлост је нестали свет. Садашњост је неухватљиви тренутак постојања који стално одлази у прошлост. Будућност је непознати свет који ће доћи као промена садашњег. Најјасније можемо представити прошлост, али та слика прошлости стално губи детаље. Прошлост коју данас видимо је осиромашена. Зато је и нетачна слика света који је постојао и који нас је створио. Та осиромашена слика је највише што

6

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

можемо добити од историје. Стога је сваки историчар бар некада пожелео да има машину која ће га однети у прошлост. Тај сан да се створи машина која ће нас пребацити у прошлост и тако омогућити да поново видимо нестали свет (или га изменимо) остаће само сан у свету логике. Једно логично објашњење немогућности постојања поменуте машине поновио је и Стивен Хокинг. Према том објашњењу, одлазак у прошлост, макар само неколико минута пре садашњег момента, могао би неповратно изменити садашњост, а тиме учинити пут у прошлост немогућим. Према примеру који је дао, такав путник би могао отићи у прошлост са оружјем које је управо припремио за употребу. Тамо би могао убити „прошлог” себе у моменту припреме оружја. Тако би припремање оружја и путовање са њим у прошлост постало немогуће. Логично објашњење које негира могућност путовања у прошлост оставља нужност да постоје историчари. Они су некима само бледа замена за чаробњаке и чаробне машине. На основу остатака из прошлости, историјских извора, историчари покушавају да делимично створе слику кретања људи кроз време и простор и да објасне како је настао садашњи тренутак у коме живимо. Потреба историчара да се снађу у начинима на које су људи у прошлости мерили време довела је до стварања хронологије као помоћне историјске науке. Подела историје, њен почетак и крај Код Херодота (оснивача историје) реч историја је употребљена у двоструком значењу. Он историјом назива проучавање прошлости људског друштва (науку), али и саму прошлост људског друштва (предмет којим се бави наука историја). За почетак историје у ужем значењу узима се настанак првих писама и првих држава. Период пре појаве првих писама и првих држава назива се преисторијом. За историју Срба ова подела је важна. У време када други народи о Србима остављају прве писане податке, Срби немају ни државу ни писмо. Према томе, Срби су на почетку VII века живели у доисторијском добу, али су долазили у додир са народима који су живели у историјском добу. Овде се види да прелаз из једног у друго доба у развоју људског друштва није био истовремен. Када једно подручје или један народ пређе из преисторије у историју, код другог народа тај прелаз се није морао догодити. Исто важи и за друге периодизације у историји. Пе-

ПРЕДГОВОР

7

риодизације у историји су увек непрецизне и условне. Историја Срба се бави и преисторијом и историјом. Уобичајена подела историје у Европи на стари, средњи и нови век оспоравана је од оних који гледају на историју као на светско догађање. Тако Данилевски каже да се разни народи развијају различито у истом времену. У раније време ово је уочљивије. На пример, пад Западног римског царства и Велика сеоба народа су граница старог и средњег века у Европи, али нису представљали никакву прекретницу у развоју у Индији. У савремено доба, повезаност најудаљенијих делова света је већа, као и истовременост процеса, али тај процес глобализације и уједначавања је недовршен. Важне разлике и даље постоје. Историја као наука је наследник старијег препричавања догађаја из прошлости у доба када су људи били неписмени. Најстарија препричавања прошлости су можда настала из потребе старијих чланова људске заједнице да од заборава сачувају „важна” знања. Зачетак историје је настао са зачетком људског друштва. Појава првих писама, подударна са појавом првих градова и цивилизација, омогућила је поузданије преношење и чување знања од човековог памћења. „Крај историје” (Фукујама) је могућ само када нестане људско друштво. Докле год буде постојало, оно ће се мењати и стварати историју. Извори историјских знања Да би се створила било каква слика о прошлости морамо имати неке остатке из тог периода прошлости. Ти остаци несталог света су извори нашег знања о прошлости људског друштва. Обично историјске изворе делимо на материјалне, писане и усмено пренете (традицију). Материјални остаци су најпоузданији, али услед нужног тумачења истих, може доћи до већег или мањег уношења жеља, предзнања и незнања тумача. За све врсте извора важи правило да их је проток времена уништио. Што даље идемо у прошлост, све их је мање. Што се више приближавамо садашњости, све их је више. Примицањем садашњости количина писаних извора за историјурасте и постаје огромна. Ту спадају разни документи државних установа, путописи, мемоари, дневници, новинске вести, научна литература, и друго. Ко год проучава историју мора се суочити са радом својих претходника и њиховим размишљањима о историјским

8

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

изворима. Један део тих претходника може имати значај најстаријег сачуваног писаног извора о неком догађају, а други део је проучавање и коментарисање старијих писаних извора. Ове друге називамо литературом. Писани извори су део прошлости, али оне прошлости која је виђена очима и жељама својих твораца. Могу бити једнострани и прећуткивати значајне податке или чак садржати лажне тврдње. Све процене људи су, мање или више, пристрасне и погрешне. Преузимање података из извора или литературе може бити преузимање и њихових грешака. Ниједна призната тврдња или ауторитет није потпуна гаранција истинитости. Најмање поуздан историјски извор је усмена традиција, али у друштвима код којих нема писмености или је она занемарљива, велики је значај усменог преношења података о прошлости. То се догодило и код Срба после османлијских освајања. Већина Срба у селима је живела без писмености са народним гусларима који су путовали од села до села и својим песмама преносили и податке о прошлости. Недостатак записаних података о догађајима из прошлости надопунила је машта потомака. Тако је настала тзв. Косовска легенда као спој стварне и измишљене прошлости. Сјајан путоказ о начину употребе писаних извора дао је Георгије А. Острогорски у објашњењу године доласка Часлава на власт у Србији. Такав поступак у коме се спајају знања о начину настанка неког извора (шта је мислио његов творац) и логично објашњење услова у којима се неки догађај могао или није могао догодити, даје највећу вероватноћу да смо у праву, да смо дошли до истине. Ипак, ни то није потпуно поуздано. У споменутом случају средњовековни хроничар јесте писао по одређеним правилима. Догађаји су настајали у одређеним околностима и као последица претходних догађаја, али понешто остаје невидљиво посматрачима. Недостатак тих детаља може водити у грешку. Неуспех писања историје Углавном је све што историчар може рећи о историји већ речено. Историчар, већим делом, сакупља већ познато и понавља га. Ипак, невероватно звучи мисао да се нешто може потпуно поновити. Живот је стална промена и „није могуће два пута стати у исту воду”. Већ

ПРЕДГОВОР

9

написане и изговорене речи у духу читаоца одјекују другачије него у духу писца. Људи различито замишљају оно што речи означавају. Ако читамо речи „храстов лист”, неко ће видети зелени лист, неко увели јесењи и сл. Зато све што читамо у нама звучи другачије него у онима који су то писали. Док пишемо о већ реченом оно се променило у нама. Јавља се у другом лику. Док путује кроз људе мисао живи свој живот. Уз то увек је могуће да се открије неки непознати историјски извор. Он би могао потврдити, допунити или променити знање о прошлости. Оно што ће тек бити сазнато мењаће знања о прошлости. Неће се мењати само историјски извори којима располажемо. Мењаћемо се ми и начини и средства којима проучавамо остатке прошлости. У XX веку је откриће радиоактивности и времена полураспада угљениковог радиоактивног изотопа „С 14” (око 5.730 година) изменило је начин одређивања старости органских остатака из прошлости. Поређење количине угљеника који се не распада током времена у органској материји и количине његовог радиоактивног изотопа „С 14” помогло је да се одреди приближно време настанка неке органске материје. Лоша „вест” за оне који су писали историје и добра за оне који ће их писати, јесте да ће историја свега или скоро свега морати да се пише изнова и изнова. Хемингвејево дело Старац и море у једном свом слоју садржи и причу о пишчевом стварању књиге. У тој причи стари рибар полази да улови велику рибу. На непрегледној морској пучини он се сам бори са рибом. После исцрпљујуће борбе, успео је да улови рибу већу него иједну пре. Нажалост, на повратку у луку његов улов привезан за чамац нападају ајкуле. Није случајност што је један Хемингвејев савременик књижевне критичаре упоредио са ајкулама. Ајкуле су скинуле месо са рибе. Уморни старац у луку довози само костур. Уместо да пред људе у луку донесе свој савршени улов (стварни живот), он може да им покаже само костур (бледу слику нечега што је било живот). Ипак, и сам костур који је старац довукао сведочи о риби. Сви су писци осуђени на већи или мањи неуспех. Историја народа, у најбољем случају, може дати само костур прошлости једног народа.

10

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Историја народа

Појам нација (народ) није имао исто значење за све који су га употребљавали или који га данас користе. Приликом рођења свако људско биће је потпуно немоћно и зависно од својих родитеља. Ти родитељи који га штите на почетку живота су прва заједница човека. По правилу, може се рећи да се људи рађају као припадници породице са којом су повезани родбински (крвно) и интересно. Породице су даљим везама повезане у веће заједнице родбине (и родова). Те родбинске заједнице су даље повезане у шире заједнице сличних људи, тј. народе. Народ или нација првенствено се схвата као заједница људи истог порекла и „сличних” интереса. Зато словенска реч род (родъ) може означавати људска бића који су повезани рођењем у заједницу у ужем, али и ширем смислу, тј. породицу, народ, али и целу живу врсту. Видљивије од заједничког порекла народе уједињује заједнички начин споразумевања (језик). Тако се као народи углавном обједињују заједнице које верују да имају заједничко порекло и јединствен језик. Народ језик којим говори, углавном, назива својим народним именом. Тако и Срби језик којим говоре зову српским језиком. Народи су настали из народа који су раније постојали. Међу онима који имају заједничко порекло постоје велике сличности. Најупадљивија сличност је сличност језика којим се споразумевају. Срби су мали део веће заједнице словенских народа. Словени су народи који насељавају највећи део Европе и најбројнија су заједница народа у њој. Највећи део Словена су Руси. Они са Словенима у Белорусији и Украјини чине Источне Словене. Мању заједницу Словена чине Западни Словени („Лужички” Срби, Пољаци, Чеси и Словаци). Најмања словенска заједница су Јужни Словени. Њих чине Словени од Бугара на истоку до Словенаца. Најбројнији међу Јужним Словенима су Срби. Народи су настојали да створе државне заједнице у којима ће остваривати своје заједничке интересе. Према томе су и државе добиле имена народа, али су и становници државе у којој живе називани по имену државе. Ово извођење народног имена из државног створило је тврдњу да су сви становници једне државе у државно-правном смислу припадници те нације. На пример, у Мађарској се у XIX веку званично заступало уверење да су сви становници Мађарске Мађари. Тако, нпр.

ПРЕДГОВОР

11

једна особа сматра да по пореклу и матерњем језику припада Србима, али према држави у којој живи је Мађар. У животу се јављају и сложеније појаве. Прво, неко је потомак два или више народа. Друго, током живота или чак и истовремено, може живети у различитим државама. Даље, може говорити и више језика. Особа може један језик користити приватно у кући у споразумевању са сродницима, а други у јавном животу. Могуће је и да у различитим периодима свог живота користи различите језике приватно. Код Јужних Словена, али не само код њих, на стварање савремених народа велики утицај је имала верска припадност. Људи који су говорили истим језиком, имали исто порекло и живели у истој држави, сматрали су себе народима са различитим културама, интересима, свешћу, али и пореклом. Наравно, припадност народу није само последица рођења, него и утицаја људског друштва у коме живимо. Припадност народу се јавља као стање свести. Људи се рађају са свешћу о себи, а у детињству стичу и свест да припадају породици као заједници. Већ ту се сусрећу са умањеним оквиром за оно што је свест о нацији. Породице могу бити заједнице крвних сродника, али у њима има и оних који су постали део породице којој не припадају по свом рођењу. Неко може постати део породице склапањем брака или усвајањем. Често чланови породице деле исте обичаје и схватања, али то није правило без изузетка. Данас потиснута свест о племенској припадности била је између свести о породици и свести о нацији. Припадност нацији је свест о припадности једној огромној породици. Основу нације чини првенствено свест о заједништву. Историја Срба је историја заједнице људи који су себе тако називали. Народ је жива заједница људи. Историја Срба је и историја једне националне генезе која, као и све што је живо, није завршена. Срби као народ су се мењали. Мењала се и њихова самосвест. Иза истог имена у различитим временским периодима или подручјима крије се различит садржај. Заједничко је њихово прихватање да се зову тим именом. Историја Срба подразумева историју народа, његове државе и културе. Данас постоје два народа који се називају Србима. Они имају заједничко порекло, али се по ономе што чини један народ (језик, држава, односно подручје где живе, верске представе, обичаји и интереси), битно разликују. То су Срби на Балкану и „Лужички” Срби у источној Немачкој. Вероватно би их тачније било називати Северним и Јужним Србима.

12

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Постоје и спорна мишљења о припадности неког појединца народу, али је често неспоран утицај таквих особа на историју народа. Георгије Александрович Острогорски је припадао свету руских емиграната који су после I светског рата стигли у Краљевину СХС. Неразумно би било оспорити његову припадност Русима и Русији. Ипак, он је један од највећих историчара које су Срби имали и које ће икада имати. Прорицање будућности и корист од историјских знања Бављење историјом је бављење свим оним што је створило садашње стање у коме живимо. Историја покушава да одговори зашто смо ту где јесмо и у таквим односима у каквим се налазимо данас. Понекад се људи баве прошлошћу у нади да ће моћи да предвиде будућност или чак да је поправе. Истражујући прошлост, људи траже у њој оно што је могло бити боље учињено. Траже грешке и покушавају их исправити или избећи у садашњости. Овакво схватање историје је основ за чувену Цицеронову реченицу: „Историја је учитељица живота”. Идеја да је могуће на основу историјских знања прорицати будућност има разумно (логично) објашњење. Свака данашња појава има своје узроке у прошлости и постоје правилности и законитости које су довеле до садашњег стања. Тако да је делимично могуће претпоставити шта ће се догодити. Ипак, историја увек поједностављено реконструише прошлост. Ако бисмо покушали реконструисати потпуну прошлост, био би то покушај реконструкције целог једног изгубљеног света. Само би реконструкција целог света и свих његових процеса и тренутака дала довољно знања да потпуно схватимо садашњост. Само тада би било могуће да предвидимо тренутак који долази (будућност). Ниједан мозак и ниједна машина никада неће бити довољно велики за такву потпуну реконструкцију прошлости. То би вероватно био цео Космос истоветан са оним у коме живимо. Историчар је осуђен да тежи недостижном. Никада нећемо моћи у целини створити слику прошлости и потпуно предвидети будућност. Део неизвесности ће остати вечити пратилац човека, као и део извесности, уосталом. Свако знање може бити корисно, али није свемогуће. Када је жеља човека у потпуном нескладу са могућим од знања је мала корист.

ПРЕДГОВОР

13

Напредак и цивилизација Од VII до IX века Срби су прешли из „варварства” у цивилизацију. Напустили су родовско-племенске заједнице, створили државе и добили писмо. Тако су ушли у византијску, источнохришћанску цивилизацију. Током средњег века око Средоземног мора уобличиле су се три различите културне и цивилизацијске области: византијска, западноевропска и арабљанска. Срби су до краја XV века делом били и у западнохришћанској (западноевропској) и исламској цивилизацијској области. Те цивилизације су се међусобно сукобљавале. Судари цивилизација су силовити, па су се јавила поређења тих судара са сударима тектонских плоча коре Земље (Хантингтон). Слика света у коме се цивилизације сударају као тектонске плоче је поједностављење (редуковање) природних законитости. Тектонске плоче на средишњем Атлантику се размичу, а не сударају. У том процесу не нестаје земљина кора него се ствара нова. Цивилизације нису само у сукобу. Међу њима долази и до сарадње. Постоје различита мишљења о кретању људског друштва кроз историју. У данас преовлађујућем сматра се да људско друштво кроз историју напредује. Тај напредак се види различито. Повећава се број људи на земљи. Остварује се научно-технолошки напредак, олакшава живот човека и напредује процес ослобађања људи. Друго виђење историје говори да постоји кружно кретање у историји. Такво виђење се нпр. јавило код ренесансних умова. Они су веровали да се античка култура и уметност обнављају после „мрачног средњег века”. Данас је, чини се, најређе виђење по коме људско друштво назадује. Такво је мишљење да су људи напустили своје природно (нормално) стање и створили цивилизацију која их удаљава од њихове суштине. Ћоровић и „дворска” историографија Главни узор за облик писања овог прегледа је Ћоровићева Историја Срба. То је омиљен приказ историје Срба прихватљивог обима (штампан у три или у једној књизи) за обичне читаоце са упоредним описом историје (Јужних) Срба у свим областима које су насељавали. Како је писана од једног историчара у њој је било лакше остварити

14

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

концепцијско и стилско јединство него у делима која су писале групе аутора, али поред своје велике вредности Ћоровићев приказ историје Срба садржи значајне недостатке. Пре свега, Ћоровићево писање је прекинуто 1941. Зато је његова Историја Срба у време објављивања (1989) већ била застарела пола века. Он није могао описати Јасеновац, Титову владавину и друге појаве без којих, данас, целовита и тачна слика српске историје није могућа. Друго, он није могао искористити открића бројних историчара који су у тих пола века обогатили наше познавање историје Срба. Треће, дело није објављено у време живота аутора и он није имао прилику да измени делове на које није обратио довољно пажње при писању. Све ово је довело до дела недостатака који су видљиви у његовој Историји Срба и умањују њену употребну вредност. Ћоровић је као сваки човек производ свог времена и средине у којој је стварао. Он је био професор близак владајућем кругу Карађорђевића. Као и већина историчара пре и после њега, Историју Срба писао је као историју владајућег слоја у народу. Зато је створио дело које припада „дворској” историографији у којој се једва назире слика обичног народа на који се у наслову позива. Данас је таква једностраност „дворских” историја ублажена наглашавањем економских и друштвених процеса, као и писањем бројних историја „приватног живота”. То омогућава да се напише народна историја у којој ће се јасније видети слика живота (обичног) народа у различитим периодима, а не само владајућег слоја. Ћоровићев преглед садржи и неке друге недостатке који такође утичу на каквоћу целовите слике историје Срба коју стичу њени читаоци. Чињенице које је одабрао за писање садрже озбиљне празнине. Тако је чудно да Ћоровић није нашао начин да спомене Николу Теслу. Књига је писана у време када је Тесла био славан а његова наизменична струја већ пола века примењивана у свету. Данас делује незамисливо да се размишља о историји Срба без узимања у обзир Тесле и његовог дела. Тешко би било наћи некога ко може навести десет најзначајнијих Срба у историји без Теслиног имена. Убацивањем допуна о личностима може се дати потпунија слика и важних детаља везаних за истакнуте појединце. Иако су чињенице које је Ћоровић употребио углавном тачне, општа слика историје Срба која се добије читањем његовог прегледа је не само непотпуна, већ и нетачна. Чињенице које је употребио за писање нису објашњене са истом логичком уверљивошћу и истом как-

ПРЕДГОВОР

15

воћом анализе историјских извора. Насупрот врхунском објашњењу како је могло настати народно предање о издаји Вука Бранковића, Ћоровић у случају доласка Часлава на власт бира мање уверљиво, али могуће објашњење. Већу неуједначеност показује његов покушај објашњења како је настало име Словени (Славени). Из непознатих разлога он је прећутао (тада познато) очигледније и логички утемељено објашњење да је име Славена настало од речи славан. Нејасно је зашто је одлучио да за име Словена тврди да је настало од корена kleu – kλυεζω – cluere а оним што би се једва могло назвати логичним доводи име Славена у везу са речју „ославило”. Ћоровићева Историја Срба је драгоцен преглед за оне који користе и друге изворе за стварање целовите слике о историји Срба. Зато је она кориснија онима који већ имају научна звања у историји (од дипломираних историчара до академика), као и особама са развијеним критичким мишљењем. Међутим, уколико читаоци некритички очекују да она представља поуздан и целовит преглед, до израза долазе њењи недостаци. Због тога је било неопходно да се са новом општом концепцијом, тачнијом периодизацијом и логичним објашњењима напише целовит и поуздан приказ историје Срба. Остале допуне На историју Срба вршили су велики утицај идеје и процеси који су почели пре него што је могуће научно праћење српске историје. Неки од таквих спољних утицаја као што је нпр. хришћанство озбиљно су мењали цивилизацију у којој су Срби живели. Није могуће описати настанак хришћанства и успоставити просторно и временско јединство његовог почетка са Србима. Зато је, за разумевање, корисно дати неколико допуна из опште историје које употпуњују слику цивилизације у којој су мислили и деловали Срби. Слично је са ширењем марксистичког комунизма међу Србима. Он је настао изван „српског простора”, а потом се пренео међу њих и око пола века био владајућа идеологија. Промене су биле тако велике да нпр. Срби који су рођени и обликовани у духу марксистичког комунизма из XX века тешко могу разумети оне који су рођени у време многобоштва из VII века или хришћанства из XIV века.

I СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

1. Византија и Словени до средине VI века

Римско царство и Велика сеоба народа Римљани и њихова војска су вековима наметали своју вољу и власт око Средоземног мора. У том дугом периоду изгледало је да није питање да ли ће неки народ, који је био, на границама Римског царства бити побеђен, него када ће се то догодити. Народе који нису говорили латински и грчки Римљани су називали „варварима”, сматрајући их мање вредним од себе. „Варвари” око Римског царства као да су имали мало избора. Могли су да слушају Римљане или да буду протерани и побијени. Чинило се да су и велики порази римске војске само привремени пре коначне победе „неуништивог” Римског царства. Ипак, све што човек створи, уништиво је. Крај владавине Римљана земљама и народима се приближавао. Доба победа Римљана смењивало је доба њихових пораза. Стварање државе смењивало је њено уништавање, а Римљани господари морали су или постати слуге „варвара” или умрети. Римско царство је дуго стварано, па је дуго и пропадало. Пропадање Римског царства се временски (али и узрочно-последичним везама) подудара са Великом сеобом народа. За разлику од периода када народи живе на једном подручју, а само појединци и мањи делови тих народа се селе, постоје периоди када велики делови или цели народи прелазе, у кратком времену, стотине или хиљаде километара и мењају подручје на коме живе. Један такав период у Европи је Велика сеоба народа (између III и IX века). Тада су варварски народи све чешће, успешно, нападали Римско царство. У другој половини III века (око 270) на подручју уз доњи Дунав Римско царство је почело да се повлачи пред варварима. Тада је Дакију (данашња Румунија) препустило германским племенима (Готима). Три најпознатија римска цара у периоду од краја III до средине VI века били су са Балканског полуострва. Они су чинили значајне

20

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

напоре да очувају, преуреде и обнове Римско царство. Први од њих био је Диоклецијан (284-305). Он је реформама допринео опстанку Царства и био последњи велики заштитник старих многобожачких веровања и прогонитељ хришћана у Римском царству. На подручју Салоне (данашњег Сплита) изградио је палату у коју се повукао после абдикације. Не мање значајан за Римско царство, али и за средњи век, био је цар Константин I Велики (306-337). Рођен је на подручју Наисуса, данашњег Ниша. Ту је као цар изградио једну своју резиденцију (Медијана). Константин I је на Балканском полуострву од 324. до 330. године подигао нову престоницу Константинополис. Престоница је изграђена на европској страни мореуза Босфора. Касније су Славени тај град у ком су столовали цареви назвали Цариград. Константин I је цар који је допустио хришћанима (Миланским едиктом 313) слободу вере у Римском царству. То је довело до бржег ширења, до тада забрањиваног, хришћанства. Трећи у овом низу великих владара рођених на Балканском полуострву, Јустинијан I, владао је у периоду када је Великом сеобом народа већ било уништено Западно римско царство. Долазак Хуна из Азије у Европу (између 370. и 375) убрзао је Велику сеобу народа. Већ у другој половини II века и почетком III века дошло је до значајног кретања германских Гота од Балтичког мора и реке Висле до Црног мора. Средином III века они су имали велики савез племена од Панонске низије до реке Дњепра. У том племенском савезу је морало бити и Словена. Кретање Хуна кроз јужноруске степе према Панонској низији довело их је у сукоб са Готима. Победе Хуна у тим сукобима убрзале су масовна померања Германа и Славена. Нека племена (Западни Готи) су побегла испред Хуна, а друге су они покорили и повели са собом. Хуни су покорили Источне Готе, а око средњег тока Дњепра покорили су и тамошње Славене. Део покорених Славена Хуни, а можда и Готи, су одвели са собом према Панонској низији. После су славенска племена наставила и самостално да се крећу према Панонији и доњем току Дунава. Део Славена је свакако неко време био под влашћу Гота и готског владара. Невероватно писање попа Дукљанина да су Словени и Готи један народ није потпуно бесмислено у свим временима и на свим просторима. Готи и део Словена под једним владаром су се јављали као један народ за противнике. Морамо претпоставити да је у упадима Гота на Балканско полуострво (у III и IV веку) учествовало и нешто Словена.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

21

Долазак Хуна у Панонску низију и пропаст Западног римског царства Западни Готи (Визиготи) су, бежећи испред Хуна, 376. прешли на Балканско полуострво. Ту је дошло до свађе са представницима римске власти, а затим и до оружаних сукоба. Највећа битка се догодила у августу 378. код Хадријанопоља (Једрена). У битки против „варвара” је погинуо цар Валенс, а већина његове војске је побијена. Римским царе вима је постало јасно да Готе не могу војнички поразити. Цар Теодосије I (379-395) се са Западним Готима договорио да они постану „федерати” (савезници) Римског царства. То је значило да Западни Готи могу да се настане на територији у Панонији и јужно од Дунава (на тлу Римског царства). У замену за имања која су населили, Западни Готи су давали помоћну војску римском цару. Цар Теодосије I одлучио је да једина допуштена вера у његовој држави буде хришћанство. Христијанизација становништва на Балканском полуострву је у то време убрзана. Исти цар је 395. поделио Римско царство на Источно и Западно. То је личило на претходне поделе, али после тога никада није обновљено јединствено Римско царство. Иако је постојала свест да су то делови јединственог Царства и повремено долазило до уједињења, два дела су се удаљавала. Западно римско царство се кретало ка пропасти, а Источно ка преобликовању. Становници Источног римског царства себе су називали Ромејима (Римљанима), а своју државу ромејском (римском), али се та држава претварала у грчко средњовековно царство. Много касније су научници Источно римско царство, да би се јасније разликовало од античког Римског царства, назвали Византијом. Споразум са Западним Готима није био трајан. Они су поново дошли у сукобе са Римљанима и пљачкајући прешли у Италију. Готски вођа Аларих је 410. освојио и опљачкао стару престоницу Рим. У првој половини V века до Панонске низије дошли су Хуни. Најкасније са Хунима у Панонску низију су стигла и нека славенска племена. Врхунац моћи Хуна је био у време владавине Атиле (434-453). Тада су Хуни пљачкали на истоку подручја јужно од Кавказа, а на западу данашњу Француску. О страху који су изазивали Атилини напади сведочи надимак који му је дат „Бич божији”. Источноримски цар Теодосије II (408-450) је морао плаћати годишњи данак за привремене мировне уговоре моћном хунском вођи

22

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Атили. Он је на Балканском полуострву освојио и опустошио Сингидунум, Виминацијум, Наисус и десетине других римских градова. Цареви су морали да преговарају са њим. Ради преговора из Византије је у Панонску низију био послат Приск. Он је 448. године путовао од тадашње границе код Ниша у престоницу Атилине државе, оставио је један извештај о том путовању. Та престоница, вероватно негде уз реку Тису, била је велико насеље направљено од дрвета са једним каменим купатилом (по узору на римске терме). Он је забележио да се у Атилиној престоници на гозбама пило вино. Описујући путовање и преласке преко река, Приск, поред скела, спомиње и „моноксиле” (најстарији облик чамца). Уз то кратко описује да их ти варвари, прецизније неименовани, „праве од посеченог и издубљеног стабла”. За варваре који су у Панонској низији примали њега и његове пратиоце, Приск каже да су их гостили уместо „жита просом”, а уместо „вина медосом”. О њима је још записао да су „помешани” и да „поред свог варварског језика, теже да знају или хунски или готски, па и латински”. За „Ромеје” главна опасност били су Хуни и Готи, па је њихова имена записао. Византијски писци су после израду моноксила и употребу медовине описивали скоро као одлике славенског начина живота. Присуство Славена у држави Хуна посредно потврђује Јорданес у VI веку. Пишући о Атилиној сахрани, он наводи да га је пратио обред који се звао „страва”. Појава славенске речи сведочи да је извор за његов опис Славен. Приск и Јорданес потврђују да су средином V века, на подручју уз доње токове Дунава и Саве, Славени били на границама Византије. Сусрет Славена са Византијом био је само још један сусрет варвара са цивилизацијом у време Велике сеобе народа. Смрт моћног Атиле (453) довела је до сукоба међу Хунима, а против њих су се побунила и германска племена. Хунски племенски савез се распао. Власт Хуна у Панонској низији збацили су Источни Готи. Они су склопили непоуздани савез са Византијом. За разлику од Византије прилике у Западном римском царству су се и даље погоршавале. Оно је коначно престало да постоји када су германски плаћеници под командом Одоакара 476. збацили последњег западноримског цара. Одоакар је само формално признао власт римског цара из Константинопоља, али то није имало никакве стварне последице. После тога, византијски цар је наговорио Теодориха, вођу Источних Гота, да пређе у Италију и тамо створи своју државу крајем V века. Источни Готи су из Италије завладали и Далмацијом. То је трајало до 535. Тада је цар

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

23

Јустинијан I (527-565) послао војску против Источних Гота у Италији и Далмацији. Део Јустинијанове војске је заузео Далмацију. Када се 540. предао краљ Источних Гота освојена је и Италија, али је њихов нови краљ постао Тотила (после 540) и рат се наставио до 555. године. Славенско (словенско) име и прадомовина Најстарије писане податке који сигурно говоре о Славенима оставили су писци из Римског царства. Славени су тада мало познати и далеки Римљанима. Зато Римљани Славене нису спомињали по њиховим народним именима, већ су их звали Венедима и Венетима. Леополд Ленард указује да су вероватно раније Германи Славене називали Вендима. Име Венди (Wenden) за неке Славене (Словенце у Алпима и Северне Србе) сачувано је у немачком језику до савременог доба. То име су од Германа преузели Римљани јер су и „вести ο Славенима добили преко Германа”. Тако се код римских писаца за Славене појавило име Венеди, а облик Венети је могао настати под утицајем истог имена за други народ који је раније живео на подручју данашње Венеције. Од римских писаца изгледа је први запис о Славенима (под именом Венеди) оставио римски писац Плиније (Старији) који је живео у I веку нове ере. Плиније спомиње Венеде као један од народа код реке Висле. Корнелије Тацит (I – II век нове ере) и Клаудије Птолемеј (II век нове ере) такође спомињу Венете (Венеде) и планински венац Карпата зову „Венетским планинама”. Тацит је (у Германији написаној крајем I века нове ере) записао да се Венети (који живе источно од реке Висле) разликују од номадских племена Сармата. За Сармате каже да „проводе живот на колима и коњима”, а Венети „граде куће, носе штитове” и боре се као лака пешадија. Птолемеј је сместио Венеде на подручје од Балтичког мора преко Висле до Карпата. Распад Хунске државе олакшао је разним германским племенима самостално кретање преко Панонске низије. На истоку Панонске низије германска племена Гепида створила су своју државу. Град Сирмијум (С. Митровица) је више пута мењао своје господаре. Нема сачуваних података да су Славени самостално упадали на Балканско полуострво пре прве половине VI века. Славени су на подручје северно од доњег Дунава и града Сирмијума дошли (између IV и VI века) из своје „прадомовине”. Прадомо-

24

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

вином Славена зовемо подручје у коме су Славени боравили када се први пут јављају поуздани писани подаци о њима и у ком су обликовани као народна заједница. Најуверљивије је мишљење да ужом прадомовином Славена треба сматрати подручје које је на југозападу долазило до планине Карпата, на северозападу до сливoва Висле и горње Одре. На југоистоку прадомовина је била приближно до средњег тока реке Дњепар, а на североистоку горњег тока Волге. На југу славенска прадомовина сигурно није долазила до обала Црног мора (где су се налазиле старе грчке колоније). Утврђивањем речи које су и после настанка посебних славенских језика у већини њих остале заједничке покушано је делимично откривање које су речи стари Славени користили у прадомовини. На тај начин се може доћи до претпоставке шта је окруживало старе Славене, тј. за какве су пределе, биљке, животиње и која занимања имали речи. То омогућава да се наслути какав је био предео у коме су створили и користили те речи (тј. каква је била њихова прадомовина). Та истраживања указују да стари Славени нису имали развијен језик везан за море, тј. да вероватно прадомовина није излазила на море, и високе планине. Насупрот томе у њиховој прадомовини је изгледа било доста река, мочвара, језера и листопадних шума. У време боравка Славена у прадомовини, поједина славенска племена нису увек била на истом подручју. На рубним подручјима прадомовине, Славени су повремено били измешани са другим народима. Границе прадомовине нису јасне линије раздвајања као данашње границе држава. У другој половини II века и почетком III века западним подручјем славенске прадомовине прошли су Готи. Они су се кретали од Балтичког мора преко подручја слива Висле, Дњестра и Западног Буга према Црном мору. Овај пролазак је довео до привремене измешаности германских и славенских племена. Истовремено су Вандали и Бургунди, у II и III веку нове ере, са подручја доње и средње Одре, отишли према Римском царству. Померање Гота, Вандала и Бургунда и других могло је утицати на сеобе Славена на подручју западно од Висле, али их је тамо могло бити и пре померања тих племена. Није могуће утврдити да ли се западна граница прадомовине Славена у III веку померила на слив Одре и подручје горњег тока Лабе (Елбе) или су Славени и пре били на том подручју под влашћу Германа, а можда и пре продора Германа са северозапада (из Скандинавије, острва у Балтичком мору и Јиланда). Леополд Ленард указује да Тацит

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

25

у I веку нове ере спомиње германско племе „Луги” тамо где се касније јавља славенско племе Лужичана. Та два племенска имена можда имају исто значење и порекло од речи „луг”. Луги су могли бити славенско племе које се касније јавља као Лужичани, али то може бити и случајна сличност два племенска имена. Ипак, када Тацит каже да је Висла граница Германије и земље Венеда то вероватно није значило да западно није било Славена, а источно Германа, него да источно, већином, владају славенска племена и старешине, а западно германска племена и старешине. Није могуће утврдити ко је раније дошао на подручје горње и средње Лабе и Одре. Једино што је јасно је да су Славени и Германи дуго водили ратове на том подручју и да су обе стране имале периоде повлачења и напредовања. Насупрот „закарпатју” као подручју прадомовине Славена, један део истраживача сматра да је прадомовина била у Подунављу. Они се често позивају на тзв. Несторову хронику (Повест прошлих година), која је настала у Кијевској Русији у XII веку. У њој је изнета тврдња да су се Славени раселили из Паноније. То писање можда није проста измишљотина која се угледа на Свето писмо и причу по којој сви народи произилазе од Ноја и зато се настојало показати да су дошли из Вавилона, тј. са југа. Можда је боравак Славена са Хунима у Панонској низији и Подунављу био други извора да се у Несторовој хроници појави тврдња да је тамо прадомовина Славена. Неки део Славена које су Хуни или Готи у IV веку одвели у доње Подунавље могао се после смрти Атиле 453. ослободити из „хунског ропства” и вратити на исток у крајеве око Дњепра. Сећање да су се неки Славени доселили из Подунавља могло је постојати у Кијеву у време писања Несторове хронике и бити танка историјска основа за измишљотину. Домаћа народна имена, Славен и Словен, настала су код Словена. Странци су прво користили страна имена за Славене, а тек после ближег упознавања са Славенима преузели су њихова домаћа. Име Славени има јасније и општије значење. Можда је и старије по настанку. Настало је од речи славан. Према Речнику српског језика Матице српске, реч славан означава особу која је стекла славу, која је прослављена, врло знаменита. Назвати некога Славеном, значило је означити га као некога за кога се чуло, ко је добро познат. Назвати људе Славенима значило је назвати их познатим, за разлику од непознатих, страних људи из других народа. Тако је реч Славени постала реч којом се означавају припадници „нашег” народа, а не туђинци и странци. Српска

26

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

племена и део Славена на западним подручјима као опште народно име поред речи Славен користили су и реч Словен (исто Словенци и Словаци). Одавно је указано на очигледну везу између имена Словен и речи слово. Реч слово данас у српском првенствено означава један глас и један писани знак за један глас, за разлику од руског у коме се „слово” користи да се означи реч. Јован Р. Деретић у својој Историји српске књижевности наводи да су прве речи записане на језику Словена глагољицом биле „искони би слово”. Реч слово ту је заменило грчку реч „логос” (слово, реч, говор, наука...), која је стојала на почетку грчког текста Јеванђеља по Јовану. Реч слово је вероватно у језику Словена и пре писмености означавала реч и говор. Када су за Словене стварали писмо и први књижевни језик, солунска браћа Константин и Методије су реч ,,слово” могли преузети из народног језика Словена у околини Солуна (Тесалоники). За разлику од данашње употребе, у средњовековној књижевности Словена била је раширена врста текстова који су називани „слово”. Слово је означавало говор или похвални говор о некој теми из Светог писма или о нечему другом. У таквом значењу реч слово је употребио деспот Стефан Лазаревић (Слово љубве). Слично је и у наслову познатог руског епа, из XII века, „Слово о полку Игореве”. Такво значење ове вишезначне речи данас се сусреће у изразу „држати слово” (држати говор). Према томе, Словени су били људи који имају речи, тј. говоре разумљиво. Ово име се, вероватно, појавило као ознака разлике у односу на странце, народ који говори неразумљиво. Према Речнику српско-хрватског књижевног језика, издатог у Новом Саду 1967. године, за људе који не говоре (или испуштају неразумљиве звуке) користи се реч „немци” (мутави). Назив немац (мутав), за некога кога не разумемо, могао је постојати и пре много векова. Простор између Рајне и Лабе антички писци су називали Германијом. Срби (и други Словени) данас тај германски народ називају Немцима, а њихову државу Немачка. Ти „Немци” себе зову „Дојче”, а своју земљу „Дојчланд”. Словени (Срби) су на подручју источне Немачке почетком VII века, а сигурно и раније, били у додиру са прецима данашњих Немаца. У време првих додира Славени (Срби) нису разумели говор својих западних германских суседа. Тада су цео тај народ вероватно назвали Немцима, а њихову земљу Немачком. Насупрот томе, себе су означавали као Словене. Оба објашњења имена Славен и Словен су јасна и давно дата, али је мање уочљиво да су вероватно суштински имала слично значење,

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

27

тј. да се та двојност народног имена вероватно појавила јер су те две речи за Словене, који су их користили, значиле исто. Оба имена означавају особе које разумемо и за које знамо, за разлику од особа које не разумемо и које су нам непознате. Славен и Словени су речи које су када се употребе као име народа првенствено означавале људе који су блиски, који су „наши”, познати, а не страни и туђи. Упадљива је и гласовна сличност речи Славен и Словен. Све то је утицало да се појаве два домаћа имена за наш народ у време када су Славени (Словени) били један народ. Није без значаја што је та двојност општег народног имена настала, вероватно, на подручју где постоји одговарајућа смисаона двојност племенских имена. Код племена Ободрити – Бодричи ова двојност је непосредна. Можда је присутна и у имену Љутићи – Вилци. Вилци у овом племенском имену можда има смисао који данас сусрећемо у изразу „повиленио је”, тј. разљутио се (побеснео је) и одговара стању у коме су, по веровању, биле виле када се наљуте на смртнике. Прадомовина Словена је углавном равничарско подручје са благим узвишењима и са доста река и језера. Словени су се у прадомовини бавили земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом. Живели су у родовима и племенима и веровали у много богова. Можда би требало замислити словенске заједнице (села и родове) како живе на неком мањем обрадивом подручју прадомовине, око кога су се простирали пашњаци, ловишта и густе шуме. Те шуме су вероватно представљале већину граничних појасева између појединих заједница Словена, али и страних народа са којима су Словени били измешани у прадомовини. Из више разлога дошло је до сеобе Словена из прадомовине. Један од узрока пресељавања био је заостали начин обраде земље. Земљу су обрађивали ралом које је само парало површински слој земље, а није превртало земљану бразду (као што то чине плугови својим савијеним делом раоника). Плодно тло се брзо исцрпљивало и род (или племе) или само део те заједнице је морао да прошири своје обрадиво подручје крчењем шума или да пресели на ново подручје. Повећање броја становника довело је до потраге за новом обрадивом земљом изван прадомовине. Поред тога и сукоби са Германима, Хунима и другим народима су утицали да део Словена напусти оно што називамо прадомовином Словена.

28

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Пљачкашки походи Словена у првој половини VI века и појављивање народног имена

Клаудије Птолемај је записао да северно од Карпата, поред Венеда бораве и Суовини (Σουοβηνοί), као суседи Сармата. Име Славени се редовно јавља тек од VI века. После смрти Атиле, Славени су (крајем V века) насељени северно од доњег Дунава, који је био природна граница тада најуређеније европске државе царства Ромеја. У Историје Византије, Георгије А. Острогорски је записао: „Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера главни су извори византијског развитка. Без било ког од та три елемента Византија се не може замислити.” То је најбољи и најкраћи опис средњовековног царства Ромеја. Они су у првим деценијама VI века за Влашку низију северно од Дунава записали да је Склавинија, тј. земља Славена. У VI веку је римска власт на Балканском полуострву и у Срему била уздрмана, али је још постојало бројно романизовано и христијанизовано становништво и његова култура. Словени су на Балканском полуострву затекли бројно хришћанско становништво. За кретање варвара (и Словена) који су долазили са севера била је значајна мрежа камених путева и мостова које су Римљани изградили. Важан римски камени пут, широк око 6 метара, водио је од Сингидунума (данашњи Београд) преко Наисуса (Ниша) према Константинополису (Цариграду). Пут је био познат под именом војни пут (Via militaris). Изграђен је вероватно већ у I веку нове ере. Пут је на западу био повезан са Сирмијумом, једном од престоница римских царева крајем III и у IV веку. Од Сирмијума мање значајан римски пут водио је до Салоне, управног средишта провинције Далмације. На југу од Наисуса одвајао се један пут који је низ Вардар водио до Тесалоникија (Солуна). Поред ратова, Балканско полуострво је пред пљачкашке нападе Словена страдало и од разорног земљотреса (518). У њему је сравњено Скупи (Скопље) и више других утврђења. Од првих деценија VI века почели су прво пљачкашки напади Словена, потом повремена, а на крају и трајна насељавања на Балкан. У том дуготрајном процесу, словенска племена су са североистока и севера долазила у таласима на Балканско полуострво до првих деценија VII века. Први упад Словена преко Дунава на Балканско полуострво забележио је Јустинијанов историчар Прокопије. Он их у том првом

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

29

нападу назива „Антима”. За напад пише да се догодио у време цара Јустина (518-527), а нападаче је поразио Герман, тада војни старешина Тракије. Напади су били чешћи од почетка владавине Јустинијана I (527-565). Према Прокопију Анти и Славени су у свему исти а „давно” су имали и заједничко име Спори. Његов савременик, Јорданес је за Славене употребио име Венеди (Венети). Записао је да су они живели код извора Висле и иза Карпата, а даље да су међу њима најпознатија племена Славени и Анти (између Дњепра и Дњестра). Према њему после смрти Ерманарика (око 376), неки вођа Анта Бож (Boz), је био поражен и убијен у сукобу са Готима. Анти су нестали после VII века. Можда се Анта крије велики племенски савез који је нестао. Јустинијан I (рођен западно од Наисуса, у Јустинијани Прими код данашњег Лебана), је према речима Острогорског, био последњи велики римски цар. Желео је да обнови јединствено Римско царство. Зато је повео ратове против Германа (Вандала, Источних и Западних Гота) који су створили своје државе на територији некадашњег Западног римског царства. На западном делу Балканског полуострва и у Италији је 20 година ратовао против државе Источних Гота (Острогота). Пред крај Јустинијанове владавине чинило се да је он победама на северу Африке, у Италији и на Пиринејском полуострву обновио универзално Римско царство. Његови правници су настојали створити целовит зборник важећег римског права. Направили су Јустинијанов кодекс (збирку важећих закона римских царева) и Дигесте (збирку списа класичних римских правника). Те две збирке, са новим законима које је он издао (Јустинијанове новеле), чине Корпус јурис цивилис. „Ромеји” у Јустинијановом царству нису „слободни грађани” него треба да служе Богу и цару, а отежано је остваривање права на развод брака тражењем оправданих разлога. Јустинијан I је, као хришћански цар, уместо старије цркве Св. Софије у Константинопољу, коју је уништио пожар 532. године, подигао данашњу грађевину. Словени се у време Јустинијанове владавине први пут спомињу под тим именом на Балканском полуострву. У првим годинама владавине Јустинијана I, ратујући против Словена, са успехом је на леву обалу Дунава прелазио византијски војсковођа Хилвуд. У време рата против Острогота много византијских војника је послато у тај рат. Знамо да је Византија за борбе против Острогота у Италији користила и један одред Анта (као коњанике). Јустинијану је за одбрану границе од упада Словена недостајало војника. Византијске војне посаде су биле

Насељавање Словена на Балканско полуострво

30 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

31

малобројне, а упади Словена све масовнији. Да надокнади недостатак војника, Јустинијан I је дуж границе на Дунаву и Сави, као и јужније у унутрашњости, обнављао и подизао бројна утврђења. Историчар Прокопије у својој Тајној историји (коју је крио од цара Јустинијана) каже да су Бугари и „Склавини” пустошили подручје од Јадранског мора до Константинопоља, а нарочито Тракију. Тврди и да је сваке године било убијено или заробљено око 200 хиљада „Ромеја” (Византинаца). То је свакако преувеличавање, али говори о величини пустошења. Прокопије описује сурове начине на које су Словени убијали „Ромеје”. Спаљивали су их у кућама, живе гулили, везали за четири стуба и батинама тукли до смрти или су их набијали на кочеве. Градови су због тога пропадали, и он пише да је Балканско полуострво постало „скитска пустиња”. Прокопије је записао да су 548. године Словени, пљачкајући и убијајући, стигли до Драча. За тај догађај он тврди да је Словене пратило 15 хиљада византијских војника који нису смели да их нападну. Број од 15 хиљада је претеран, али говори да војна способност и бројност Словена није била мала. Мушкарце су великим делом убијали, а велики број жена и деце су заробили. До средине VI века, после пљачкашких упада у Византију, Словени су се брзо враћали у станишта северно од Дунава. Приликом напада на Византију, средином VI века, византијски писци пишу о хиљадама Словена који су учествовали у појединим нападима. То говори да су Словени за те нападе стварали племенске савезе за ратовање. Дужа задржавања Словена на Балканском полуострву и аваро-словенски племенски савез Средином VI века, када су Словени почели да се задржавају дуже јужно од Дунава и Саве, балканске покрајине старог Римског царства увелико су опустошене дуготрајним упадима. Становништво у њима је било проређено. Две велике словенске војске су 550. опустошиле Балкан. Једна војска (око 3 хиљаде ратника) опустошила је источни део Балкана. Та словенска војска је заузела неколико мањих византијских градова и стигла до Дугог зида који је штитио Константинопољ. Друга војска је опљачкала провинцију Далмацију, западни део Балкана. Значајно је да приликом тог преласка Словени не само да су пљачкали, него су и презимили 550-51. на Балканском полуострву, на тлу Византије. То

32

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

је први податак који говори о њиховом настојању да задрже територије на Балканском полуострву и населе их, а не само опљачкају. Неки од археолога су претпостављали да су трагови тог боравка пронађени на подручју западно од реке Дрине. То је подручје од Бијељине (некропола са урнама код Дворова) до налаза раних словенских остатака код Вишеграда. Ћоровић истиче да су, за време ових снажних напада Славена, Византинци веровали да их нападају у договору са Тотилом, тј. да је готски владар поткупио Славене поклонима да нападају Византију. Он иде и даље и изводи претпоставку да су те везе можда узрок што се Тотила, у касније забележеној традицији, код попа Дукљанина јавља као словенски владар. Ако је тако, готски владари су изгледа били ти који су прво довели Славене на границе Источног римског царства, а затим их подстакли да се трајно населе на Балканском полуострву. Неколико година касније, снажан земљотрес је оштетио Дуги зид. У Константинопољ је 558. стигло посланство Авара. Авари су били номадска племена (турско-татарска, слично Хунима). Авари су у то време били дошли до ушћа Дунава у Црно море. У преговорима је договорено да Авари сузбију нападе Словена (Анта). Заузврат, Византија се обавезала да Аварима даје тзв. годишње дарове (новац). Када је хладна зима ледом покрила Дунав (558-59) преко њега су прешли Кутригури и Бугари. Византијски писац Теофан је записао да су са њима били и Словени. Та племена су прошла и Дуги зид који је представљао вањску заштиту Константинопоља. Константинопољ је одбранио Јустинијанов војсковођа Велизар. Кутригури су склопили примирје и повукли се. Склапање споразума Византије са Аварима је утицало да напади Словена (и Бугара) на Византију буду заустављени током две деценије. Аварска племена предводио је старешина који је називан „хаган” (исто, хан, каган и кан). Средином VI века Сирмијум је био у рукама Гепида. Авари и Лангобарди су се удружили и 567. године напали Гепиде у Панонској низији. Гепиди су били поражени. Када су поражени, заповедник гепидског Сирмијума је предао град Византији. То је довело до дуготрајног рата Авара против Византије. Лангобарди су отишли из Панонске низије 568. према западу (северној Италији). Авари су то искористили и заузели Панонску низију. У Панонску низију Аваре је (568) довео каган Бајан. Често се указује да би каснија титула бан могла бити изведена од имена моћног Бајана. Аварска коњица је покорила део Словена и остатке Хуна. Део Хуна брзо се стопио са Аварима и прихватио њихово име.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

33

Водећу улогу у савезу аварских и словенских племена имали су Авари и њихов старешина каган Бајан. Аварска престоница је била кружног облика, а штитило ју је више насипа и опкопа. Ту се налазио аварски престо (једна златна столица). Авари су имали јаку коњицу, а од оружја за напад и одбрану употребљавали су оклопе, копља, мачеве, лукове и стреле. Извори спомињу да су Авари у битку улазили после уводног сукоба који је изводила неоклопљена словенска пешадија. Словенски ратници се већином спомињу као пешадија. Да је део Словена био вешт и у ратовању на коњима говори податак да је у четвртој деценији VI века плаћенике Словене, као коњанике, користио Јустинијан у својој војсци за борбе против Острогота у Италији. У значајним пљачкашким походима и ратовима сви способни Словени су постајали ратници под вођством својих војвода (који су били виши војни заповедници) и владара. Могуће да је у време сеобе већ постојала и подела слична оној у римској војсци по декадном систему. Касније се у XII веку спомињу: десетници, педесетници, сатници и тисућници. Словени су чешће носили копља, ножеве и дрвене штитове. Прокопије спомиње мале, а Псеудо-Маврикије велике дрвене штитове. Користили су секире, лукове и стреле. Ређе су имали и мачеве. Стреле су понекад премазивали отровима (што се спомиње у Стратегикону). Словени су у време првих сукоба са „Ромејима” избегавали борбе на отвореном и радије су прихватали борбу у шумама, мочварама и пределима са много стена које су биле погодне за сакривање. За преласке река и борбе на води користили су се чамцима које су дубили од једног великог дрвета (моноксили). Касније су научили и да опседају градове и користили су ратне справе за те опсаде. Приликом поделе плена Авари су себи узимали већи део. После пљачкашких упада на Балкан, они су се углавном враћали на север, а Словени су се све чешће задржавали јужно од Саве и Дунава настојећи да опљачкане пределе населе као земљорадници и сточари. Аварска власт се јаче осећала у равници (Панонска низија), где је више долазила до изражаја предност коњице над пешадијом. У Панонској низији Авари су са Словенима поступали као са својим робљем и користили их као радну снагу. Остао је забележен и податак да су зими Авари одлазили код Словена да проводе време уживајући са словенским женама. Словени су Аваре звали Обрима (Обар). Део Словена источно од Панонске низије (северно од доњег Дунава) сачувао је самосталност у односу на Аваре. Те Словене (на под-

34

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ручју данашње Влашке у Румунији) је 578. године напао каган Бајан, тада још савезник Византије. Аварски савез са Византијом није био трајан. Бајан је Аварима и Словенима наредио да нападну византијски Сирмијум. Опсада је трајала од 579. до 582. Сирмијум се предао Аварима. Тако је пало најзначајније упориште византијске власти на југу Панонске низије. Град Сирмијум је одавно опадао, а убрзо после Бајанове опсаде је замро. Византијски цар је, када је предао Сирмијум, пристао и да поново исплати данак кагану (десетине хиљада златника годишње). У време опсаде Сирмијума, Словени су три године убијајући и пљачкајући боравили на тлу Византије. Јован Ефески је записао да су тада Словени боравили јужно од Дунава „као у својој земљи”. После предаје Сирмијума, Авари и Словени су напали Сингидунум (Београд) и Виминацијум (Костолац). Јован Ефески каже да су Словени пљачком стекли силно сребро, злато, ергеле коња и оружје. Поред тога, научили су „ратовати као Ромеји”. О порасту дрскости Словена говори и вест о њиховом првом нападу на Солун. Солун је после престонице био највећи византијски град на Балканском полуострву. Око 5 хиљада Словена 584. пошло је на Солун, али су брзо одустали од напада.

Копија бронзане главе Константина Великог (Народни музеј у Нишу)

2. Словени и Византија од средине VI до IX века

Завршна фаза насељавања Словена на Балканско полуострво Године 585. Авари и Византија су склопили примирје, али само привремено. Каган је већ 586. послао Словене да упадну у Тракију, а затим је исте (586) организовао словенску опсаду Солуна. Авари су и следеће године водили борбе против Византије на њеној територији. У току сукоба 588. мноштво Словена је прешло у Тракију, Тесалију и на југ до полуострва Пелопонез. Крајем VI века напади Словена и њихови боравци на Балканском полуострву озбиљно су угрозили византијску власт. Византијски цар Маврикије (582-602) је послао војску на Дунав и извршио последњи покушај да обнови границу на њему (592-602). Припремајући се за рат склопио је мир са Персијом на истоку. Цар је боравио на Мраморном мору у време тих припрема. Авари су после битке код Сирмијума освојили Бононију (Видин). Цар Маврикије је послао војсковођу Приска против њих. Приск није имао успеха, зато су Авари стигли до Мраморног мора. Поткупљени новим плаћањем византијског цара и заварани писмом да Византинци шаљу флоту на Дунав да заробе аварске жене и децу, Авари су се повукли. Приск је 594. прешао Дунав и напао Словене у Влашкој. Наредба цара да војска презими северно од Дунава довела је до побуне у војсци и цар је сменио Приска. Византијска војска је 595. извршила нови напад против Словена који су упали у Тракију. Упади Словена нису се смањили. Византинци су 597. преотели плен од Авара који су се кретали преко западне Босне. Авари су 599. стигли до Константинопоља, али су после појављивања куге склопили мир и повукли се. Тим миром Византинци су стекли право да нападну Словене на доњем Дунаву (у Влашкој), а убрзо су покушали да угрозе и средиште аварске државе. Приск је са војском

36

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

600. из Виминацијума прешао у јужни Банат. После више сукоба победио је Аваре код Тителског брега. Међу хиљадама заробљеника које је повео са тог подручја најбројнији су морали бити Словени. Успеси Византинаца нису били трајни. Цела „Подунавска експедиција” (592-602) завршена је потпуним поразом. После неуспешних похода византијске војске 602. године и наредбе цара да војска презими северно од Дунава (ван Византије), војска се побунила. Заповедник Петар, брат цара Маврикија, морао је да побегне у престоницу Константинопољ. Побуњена војска је за цара извикала нижег официра Фоку и кренула према престоници. Маврикије је убијен. Граница на Дунаву је нестала исте 602. Словенима је препуштена унутрашњост Балкана. Према једном папском писму, Словени су око 600. стизали „кроз Истру у Италију”. Византијско царство се налазило у дубокој кризи. Аварима је цар Фока морао давати повећани данак. Он је убијен 610. Нови цар Ираклије годинама је био заокупљен великим ратом на истоку против Персије. Преостали византијски утврђени градови на обалама Јадранског мора су се суочили са новим, завршним, нападима Словена. Словенска племена су са породицама 611. дошла да освоје и населе Солун (који је био препун ромејских избеглица са Балканског полуострва). Нису га освојили, али су се населили у његовој околини. У време следеће словенске опсаде Солуна (614-616), на подручју око града живела су словенска племена (Драгувити, Сагудати и др). Отприлике у исто време, почетком VII века, Словени су са Аварима населили и обале Јадранског мора и освојили средиште провинције Далмације, Салону (између 610. и 616). Као и бројни народи пре њих, Словени су пљачкали балканске делове Ромејског царства и ту се населили. Словени су наставили дело претходника и истребљење већине староседелаца. Тако су створили услове да њихов боравак на Балкану постане трајнији од претходних варвара. Године 626. војска од неколико десетина хиљада Авара и Словена напала је и византијску престоницу Константинополис. У договору са персијским царем, Авари су неколико дана (крајем јула и почетком августа) 626. опседали Константинопољ. Персијска војска је чекала на малоазијској обали Босфора у Халкедону. У опсади су употребљаване и ратне справе као покретне дрвене куле. Аварска војска и словенски чамци у заливу Златни рог нису били дорасли византијској флоти и зидинама Константинопоља. Покушали су да избегну византијске бродове крећући се плићим делом воде код „бедема Влахерне” али запаљива

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

37

смеса „грчка ватра” коју су Византинци употребили претворила је напад у потпуни пораз. Словенски чамци, на којима су у борбама биле и жене поред мушкараца, били су уништени. После пораза у поморском сукобу, каган је наредио да се побију неки од Словена који су се спасили са чамаца. Словени су тада потпуно напустили опсаду. Затим је дошло до сукоба међу самим Аварима. Византијска престоница је тако преживела још један напад варвара. У време (око 600) када је почело масовно насељавање Словена на Балканском полуострву је према процени коју износи Радивој Радић могло бити око 1,8 милиона становника. Од почетка до средине VII века словенска племена су населила северне и централне области Балкана. Ређе су биле заједнице које су отишле даље на југ. Пример оних који су отишли далеко на југ су племена Милинзи и Језерити који су се населили на Пелопонезу. Својим чамцима Словени су пљачкали острва на Егејском мору. Словени су око 642. препловили Јадранско море и напали Сипонт (Беневентско кнежевство у данашњој Италији). Изгледа да су тај поход извели као савезници Византије, а можда су и превезени византијским бродовима. Масовно пресељавање Словена на Балканско полуострво смањило је број Словена у Дакији (Влашкој) и у Панонској низији. Долазак српских племена на Балканско полуострво Од свих словенских племена која су дошла на Балканско полуострво, дуготрајна истраживања најбоље су осветлила долазак Срба. Ипак, о доласку Срба и првим вековима њиховог живота на Балканском полуострву имамо скромну слику. Сукоб међу Аварима довео је до распада аварске власти, можда крајем 626. а најкасније око 630. године, у Панонској низији. Словени су се одвојили од Авара и почели самостално да ратују против остатака Византије на Балканском полуострву. Тада је, поново, омогућено слободније кретање словенских племена преко Панонске низије и њеним рубним подручјима са истока, али и севера. За овај период везани су подаци Константина VII Порфирогенита (у спису О управљању царством) о доласку Срба и Хрвата на Балкан. Византијски цар је (средином Х века) записао до тада сачувану традицију о њиховом насељавању. И Хрвати и Срби, према његовом писању,

38

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дошли су у време владавине цара Ираклија (610-641). За Хрвате он је записао да су дошли пре Срба и да су се сукобљавали са Аварима. Порфирогенит у XXXII глави свог дела пише: „Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, званих и Бели, насељених са оне стране Турске [тј. Мађарске], у крају који се код њих зове Бојки (Βοίκι); њима je y суседству и Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се зове и Бела. Тамо су дакле и Срби од давнине настањени”. Од XVI века неки од историчара су тврдили да је Чешка, Бохемија како су је звали антички писци, или Лужица (Јохан Кристијан Енгел) прадомовина Срба. У граничном подручју Немачке уз Чешку до данас се очувала мала заједница „Лужичких Срба”, тј. „Северних Срба”. Поред Доње и Горње Лужице (у источној Немачкој) у „Северну Србију” треба убројати Лужичке планине уз горњи ток Елбе (у Чешкој). У време сеобе Срба, према Порфирогениту, тим народом су владала два брата. Они су поделили народ и један је са својим делом народа кренуо на југ. Порфирогенит је записао да је тај, по имену непознати српски поглавар, стигао до граница Византије. Цар Ираклије му је допустио да доведене Србе насели у опустели крај, код Солуна. Крај је после (према Порфирогениту) прозван Србица (Сервија). Срби су се, према том писању, убрзо предомислили и кренули да се врате на север. Прешли су Дунав, али су се поново предомислили и тражили ново подручје за насељавање од цара Ираклија. Тада су добили за насељавање „опустеле крајеве” између Саве и Динарског масива у којима Константин VII Порфирогенит (945-959) пише да живе и у његово време. Тврдњу цара Порфирогенита да су Срби населили „опустеле крајеве” не треба схватити као потпуно опустеле крајеве. Ту су живела словенска племена која су дошла пре Срба и остаци романизованог (хришћанског) становништва. Да је било Романа, измешаних са Словенима, говоре бројни топоними за планине (Влашић, Романија), каснија појава Влаха сточара на том подручју и причање попа Дукљанина о Романима који су се повукли у планине и тамо живели после доласка Словена. За тачније одређивање времена досељавања Срба може послужити анализа општих прилика и процеса на подручју где се сеоба догодила. Око 623. настао је Самов словенски племенски савез. Савез је настао од словенских племена на подручју данашње Чешке и Моравске. Према тзв. Фредегаровој хроници (из средине VII века) старешина тог великог савеза Словена, Само, је био несловен тј. Франак. Само је окупио бројна племена Словена за борбу против Франака и Авара.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

39

После Самове смрти око 658. тај велики савез се распао. Самов савез племена је од 626. године успешно ратовао против Авара, који су били у расулу после неуспешног напада на Константинопољ. Словени који су на подручју источних Алпа и горњег тока Драве (Карантанија) насељени од краја VI века су се око 626. прикључили Самовом савезу. Убрзо су се Саму прикључили и (Северни или Лужички) Срби. Према писању тзв. Фредегара, кнез Срба, Дрван (Дерван) се 631-32. одвојио од Франака. Тада је франачки краљ Дагоберт (629-639) поражен код „Вогастисбурга” (вероватно у западној Чешкој) од Самовог савеза словенских племена. Самовом савезу прикључили су се Срби са реке Лабе (то је најстарије појављивање имена Срби у историјским документима) и њихов кнез Дрван (можда један од два брата из приче Порфирогенита). Историјске околности указују да је притисак Франака могао бити разлог који је потицао Србе на напуштање Лужице. Прикључивање Дрвана и Срба (631-32) Саму у велики савез словенских племена смањило је тај притисак. Највећи притисак и највећи потицај за сеобу Срба на југ је био пре тог прикључивања. До поделе српских племена и одлуке о одласку дела на југ могло је доћи на скупштини племенског савеза, пре или истовремено са донетом одлуком да се део Срба са Дрваном прикључи Саму. Тако је вероватно између 626. и 632. део Срба прошао кроз Панонску низију и стигао до Византије. По Порфирогениту, непосредно пре Срба на Балканско полуострво, у договору са Византијом, дошли су Хрвати. Он такође тврди да су они на подручју које су населили поразили Аваре. Тај однос са Аварима олакшава да схватимо како је дошло до тога да Византија допусти, а можда својом дипломатијом и покрене сеобу Срба и Хрвата на Балканско полуострво. Љ. Максимовић истиче да су за Византију Срби и Хрвати првобитно представљали „заштитни појас” према Аварима. Вести о одласку Хрвата на југ у споразуму са тамошњим моћним владарем подстицале су Србе на сеобу једнако као и сукоби са франачким војскама. Прича о подели Срба у време сеобе и одласку дела њих на југ, а останку дела на северу, делимично објашњава како се иста племенска имена Словена појављују у међусобно удаљеним крајевима. Племе се или делило при сеоби или је цело напуштало стари крај и прелазило у нови. Име вође који је довео Србе на Балкан је можда изгубљено. Т. Живковић је указао да запис о „Селимиру” у Летопису попа Дукљанина одговара том вођи, а име је примерено, као митско, за вођу који

40

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

је довео Србе. Како веровати Дукљанину? Он пише ближе миту, него историји. Ипак, на почетку историје је обично мит. У почетку свог дела описао је како су Тотила и његов брат Остројило ратовали против цара. У току освајања Италије Тотила је „преминуо”, а Остројило је освојио Далмацију. Даље пише да је Остројила наследио син „Senubaldi” или „Senuladi” који је прогонио хришћане из градова Далмације, а умро је дванаесте године своје владавине. Није немогуће да је Тотила позвао Словене да као његови савезници („браћа по оружју”) нападају Јустинијана. Али тешко да су по Дукљаниновим временским одредницама Остројило и „Senubaldi” били савременици Тотиле. Пре би одговарали самом крају VI века или првим деценијама VII века. Даље пише да је завладао унук Остројилов, Селимир или Силимир (Selimirum, Syllimirum). Ова родбинска веза је очигледно само митска. Селимир „је био паган и варвар, ипак је са свима живео у миру и све хришћане је волео.” Имао је бар један добар разлог да воли староседеоце „они су му плаћали данак.” Дукљанин пише: „он је напунио земљу мноштвом Словена; и у то време земља је била у миру” (споразумна сеоба?). Изгледа да је Порфирогенитова тврдња да су Срби дошли на Балканско полуострво у договору са царем Ираклијем и признавали његову власт усаглашена са Дукљаниновим писањем о „Селимиру”. Дукљанин је записао да „Селимир” није прогонио хришћане (Византинце), то говори, можда, о томе да су у време доласка Срба престала велика непријатељства између староседелаца и дошљака. Тако би био могућ и први долазак хришћанских мисионара међу Србе, о коме вероватно говори тврдња Порфирогенита да су Срби (и Хрвати) покрштени већ у време цара Ираклија. То „покрштавање” ипак није оставило никакав видљив траг. Нема трагова хришћанске цркве и хијерархије међу Србима у првим вековима њиховог боравка на Балканском полуострву. Периоди сукоба староседелаца (хришћана) и дошљака Словена на Балканском полуострву смењивали су се са периодима примирја. Ако су Срби са севера дошли у споразуму са Византинцима, а бежећи од ратних сукоба са франачким војскама, тврдња да је „Селимир” „био мирољубив” изгледа уверљива. Претходни сукоби на Балканском полуострву су свакако проредили становништво. Зато је „Селимиру” било могуће да „напуни земљу Словенима”. Дукљанинове временске одреднице (о дужини владавине „Селимира”, његовог сина и доласка Бугара) „Селимирову” владавину смештају приближно у време досељавања Срба.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

41

Име Срба, српских племена и Руса Значење имена „Срби”, за разлику од речи Словен, данас није јасно. У страним језицима та гласовна целина се разбија и умећу се самогласници (Сораби, Серби…) да би је странци лакше изговорили. У старословенском као самогласници употребљавани су и гласови: „р”, „л” и „ јат”. Гласовне целине сличне онима у имену Срб нису стране српском језику. Имену Срб је слична реч којом се означава старо оруђе за сакупљање житарица „срп”. За Словене (Србе) се често истиче да су били народ који је узгајао житарице. Ако та гласовна сличност није случајна онда је могуће да су стари Срби себе видели као народ жетелаца, земљорадника. Мања сличност постоји са речју „крв”, али је она блиска имену најстаријих познатих словенских суседа Срба, „Хрвата”. Реч крв означава основну животну течност у организму човека, али и сродство. Речи ,,исте крви” значе истог порекла, рода. Имена Срба и Хрвата могла су настати у словенском језику. Наравно, није непознато да су неки Словени мешајући се са странцима прихватили страно име, а задржали словенски језик и културу. Такав пример су Бугари, а и њихово име изводи се од турскомонголске речи bulgha (мешати). Према Птолемеју у II нове ере неки „Сербои” (Σερβοι) били су на северу Кавказа. Упркос имену, њих није могуће непосредно повезати са Србима из VII века. Превише времена и простора их раздваја. Слично је са покушајем да се Хрвати прикажу као Словени са владајућим слојем Иранаца (или Гота). Они који то тврде указују на натпис са камене плоче у коме је уписано име Хороатос (Крим око 200) и на имена у породици која је, према писању Порфирогенита, довела Хрвате на Балканско полуострво. Имена браће: Хрват, Ловел, Мухло, Клукас и Косенцис, те сестара Туга и Буга су заиста већином необична. Подручје које су на Балканском полуострву насељавали Срби у периоду од VII до IX века, тешко се може реконструисати. Најстарији сачувани извор који Србе спомиње на Балкану је са почетка IX века. Два века старији је спомен Срба на северу уз Елбу (Лабу). Ретке податке о Србима на Балкану до X века морамо упоредити са касније забележеним топонимима на Балкану и са подацима о Србима на Елби. Имена појединих племена која су дошла у српском племенском савезу, изгледа се не спомињу у писаним изворима за подручја на Балканском полуострву. На Балкану се помињу под именом Срби или но-

42

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

вим именима подручја која су населили, нпр. Захумљани. Зато су важна имена племена која се спомињу на подручју „прадомовине”, где је остао део српског племенског савеза. На северу су се Срби од почетка VII века сукобљавали са Франачком, а затим са Источном франачком државом (Немачком). Борбе су трајале до средине XII века, када су Словенска племена западно од Одре, а између Балтичког мора и горње Лабе коначно поражена. У време тих сукоба у почетку су страни писци Словене уз Лабу означавали као Венде и Србе (Сурби, Сорби). То име Срби је вероватно словенско име племенског савеза. У каснијем периоду сукоба се као словенска (српска) племена на том подручју спомињу: Лужичани, Милчани (или Милчи), Љутићи (,,који се зову и Вилци”, Вилинзи), Дечани, Гломачи, Ободрити (Бодричи, Абодрити) и др. Овде је потребно напоменути да у средњем веку нису само различити писци записивали различита имена за исти народ или насеље, него то често ради и један писац у свом тексту. Значајно је и писање Јана Бранкачка о граду Сана, уништен у првој половини X века, који је био седиште Гломача. Изузимајући Гломаче, и мање Дечане, имена за остала српска племена која се спомињу на северу, очито нису настала од речи које се ретко користе. Тако су племенска имена Љутића, Ободрита, Милча и других настала од речи које се често користе у словенском (српском). По таквом тумачењу су Љутићи, на подручју данашњег Лајпцига, изгледа љути. Ободрити (Бодричи) су они које неко бодри (храбри) или их је ободрио (охрабрио). Речи од којих су настала имена већине српских племена, често се користе потпуно невезано од имена тих племена. Те речи су могле послужити за извођење имена топонима, а не племенска имена. Такви топоними могу имати само формалну, али не и суштинску везу са племенским именима. Слично извођење имена је често код словенских племена. На пример, Пољани (касније изведено Пољаци), могли су добити име по животу на пољанама изван шума или мочвара. Супротност од Пољана могли би бити Лужичани. Лужа је блато и локва. Од тога је могла настати реч лужица (или лужница) за подручје са много бара и језера. Лужница (и лугница) упућују и на изведенице од речи луг (шумица) или лужњак (врста храста). Тада би лужница могла бити храстова шумица, а Лужичани њени становници. Вероватније је да је као основа за извођење имена Лужичана послужило спаљено подручје шуме. Луг је у српском језику реч којом се означава (сагорели остатак ватре) пе-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

43

пео, тј. остатак од спаљеног дрвета (шуме). Лугница (лужица и лужница) могло би бити подручје настало спаљивањем шуме (за стварање земљорадничких поља). Било које подручје на коме је спаљена шума и преостали пепео коришћен као ђубриво, могло је добити име лугница (лужница). Топоними као жупа Лужница (и река Лужница) између Суве планине на северу, планине Руј на југу и Влашке планине на југоистоку, дају мало основа за било какав закључак. Тешко је решиво питање где су се на Балкану населили Лужичани. Они су на северу, изгледа, били језгро српског племенског савеза. Полазни податак за одређивање западне границе савеза српских племена на Балкану у периоду од VII до Х века представља податак у Аналима Франачког краљевства из 822. да се кнез Људевит бежећи из свог града Сиска према Хрватској (тада приобално подручје између Велебита и Цетине) задржао код Срба. На истом месту се каже да су Срби народ „који држи велики део Далмације”. „Далмација” је за писца Анала Франачког краљевства, свакако, античка римска провинција Далмација. То значи да је обухватала веће подручје између Јадранског мора и реке Саве. За тачније одређивање подручја Срба код којих се склонио Људевит могу послужити до данас сачувани топоними. Као што је Константин Јиречек истакао, народна имена као нпр. Срб за имена насеља се чешће користе на граничном подручју тог народа и ту се дуже одржавају. Коментаришући тај податак из Анала Франачког краљевства, Нада Клаић је написала: „Срби код којих се Људевит бежећи према југу склања без сумње су истоимена средњовјековна жупанија и племићка опћина у XIV ст. (дан. Срб) која се налазила на унском путу који је повезивао стољећима јадранске и панонске земље.” На око педесет километара источније од Срба је други топоним који се може довести у везу са српским племенским савезом. То је Гламочко поље и насеље Гламоч (које се спомиње од XIV века). Име Гламоч је сигурно у вези са именом племена Гломача на северу у „прадомовини”. Гламочко поље је, изгледа, подручје на коме се неко време населило једно од племена српског племенског савеза или један његов део. Значајно је приметити и подударност имена града Сана код Гломача уз Лабу и реке Сане која извире северно од Гламочког поља, те њене притоке Санице. На реци Саници је од краја средњег века посведочено постојање града Саница. За одређивање границе подручја које су насељавали Срби на југу такође може послужити једно племенско име. Јужније од Пећи, Стефан

44

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Урош III 1330. почео је градити манастир Дечани. У оснивачкој повељи он пише да је ,,блажени Сава” одабрао и обележио да подигне божји храм у месту ,,које се зове Дечани”, али није стигао да то уради. Очито је веровао да је насеље тада постојало више од једног века. То насеље (Дечани) и речица Дечанска бистрица изгледа говоре да је једно време на том подручју живело племе Дечана. Око педесет километара јужније сачувана су имена средњовековне Србице. У сачуваном тексту повеље Стефана Душана манастиру Св. Арханђела, коју је издао вероватно 1348, наводи се „село Србице”. Што се тиче других набројаних села у повељи, то су највероватније данашња села око 10 километара северно од Призрена – Горња и Доња Србица. На могућност везе племена Дечани, које је живело на данашњој чешко-немачкој граници, и топонима Дечана на Балкану, указао је Ћоровић. На северу је име Дечана, можда, сачувано у имену насеља Дечин уз реку Лабу и северну границу Чешке са Немачком. Десетак километара од тог Дечина је мање насеље Српска Каменица. До данас се у западној Чешкој сачувало неколико места која се зову Србица. Ако би се име Љутићи код Пљеваља могло директније повезати са српским племенским савезом, онда би слика досељавања Срба постала јаснија. На том подручју можда постоје трагови претхришћанских Срба. Ако се код топонима Гламоч и Дечани ради о сачуваним именима племена српског племенског савеза, постоји једна подударност са Порфирогенитовим писањем. Он каже да су Срби населили опустеле планинске пределе. Дечани и Гламоч се налазе управо у планинским пределима, а не уз велике реке. У ову слику би се могло уклопити писање Ћоровића о народном предању сачуваном на подручју Бјелопавлића, Никшићког Поља, Грахова и Катунске Нахије. Према Ћоровићу причало се да су најстарије племе тих области били неки Шпањи — Шпани, а да су после њих Словени – Лужани. За те Лужане се говорило да су „стари Срби” и насељавали су простор од Мораче до Никшићког Поља. Према писању Порфирогенита, постоји делимична неподударност са подручјем које у X веку заузимају српске земље. Она је могла настати у три века од насељавања Срба. Поједина племена или делови племена су ушли у састав других племенских и државних творевина на Балканском полуострву. Можда су Срби бројније насељени на подручју „српских земаља” из X века и зато су се ту одржали. Тамо где су српска племена била малобројна у односу на друге Словене, стопили су

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

45

се с њима и примили њихово име. У прилог друге претпоставке говори Порфирогенитово причање о насељавању Срба у залеђе Солуна. Са тим се повезује податак о постојању града „Гордосервон” (Град Срба ?) 680-81. у Малој Азији (Битинији). Обично се, као у Историји српског народа (Матица српска), тврди да је град настао после насилног пресељавања Словена из залеђа Солуна, који је извршила Византија. То би могао бити најстарији писани документ који спомиње „Јужне Србе”. По Порфирогениту, Срби су се после доласка на подручје Сервије (Србице) код Солуна вратили на север, прешли Дунав, па се поново вратили на Балкан у опустеле планинске пределе. Лутање делује чудно, али можда су само тражили довољно простора за бројна племена. В. Ћоровић име каснијег насеља у Угарској Бодрог и Бодрошке жупаније, у Бачкој, доводи у везу са Ободритима (Бодричима). Ово можда говори о њиховом померању у првој половини IX века или касније, а не у VII веку. Ободрити су око 824. изгледа боравили уз Дунав источно од Београда. Срби су вероватно дошли као бројан племенски савез, и Авари, који су били у расулу, нису могли пружити озбиљан отпор тој сеоби. Срби су се у сеоби могли кретати рубним подручјем Самовог савеза племена и подручја под контролом Авара на западу Панонске низије. Претпоставка о боравку Ободрита уз Дунав би додатно сведочила о расулу Авара у време сеобе Срба. Словенска племенска имена, од којих су нека постала народна, настала су од речи из словенског, али и страних језика. Посебно је занимљиво питање имена Руса. Према писању Нестора „Варјазима” су средином IX века неки Источни Славени плаћала данак. По истом извору, касније је (862) део Варјага који се звао Руси, предвођен од Рјурика и његове браће, дошао међу Источне Славене и успоставио кнежевине. Нестор је записао да је по њима име добила руска земља. Ширењем њихове власти ширило се и име владара, Руса. Име норманске дружине било је сличног облика као речи које су постојале у словенском језику, а та сличност је могла олакшати прихватање имена Руси и његову трајности. Такве речи су придеви рус (црвен, риђ) и име вила русалке (русе, црвенокосе). Ако је међу освајачима Норманима било риђокосих онда су називајући их Русима простодушни Славени лако могли мислити да изговарају словенску реч риђи. У правилу становници из северних предела имају светлије боје косе, често жуту (уобичајено се употребљава реч плава) а понекад и риђу. Такви риђо-

46

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

коси дошљаци са севера били су упадљиви на југу. Зато је и Прокопије претерујући писао да су сви Словени, који су у његово време долазили на Балканско полуострво, црвенокоси (риђи). Мање је могуће да су, пре доласка Варјага, постојали још неки Славени Руси, које је начитани Нестор заборавио споменути. Нејасно би било како је после стапања два слична имена сећање на једно потпуно нестало, а традиција о другом била сачувана до њега. Обнова византијске власти на југу Балканског полуострва током VII века У време владавине цара Ираклија, завршило се преобликовање старе римске државе у грчко средњовековно царство. Преображај је довео до напуштања латинског језика као службеног језика у државним установама Византије. Уместо њега службени језик је постао грчки. Променила се и организација војске и управе „Ромејским” царством. Ираклије је на територијама које су остале под влашћу Византије створио нову, тематску, управну и војну организацију. Основа те организације биле су теме. Теме су основне војне јединице, али и основне војно-управне целине у Византији. Све прве теме Ираклије је створио у малоазијским подручјима где је постојала стварна власт Византије. Темом је управљао војни заповедник, „стратег”. Стратег је истовремено имао и цивилну власт у тој теми. На Балканском полуострву Византији је преостало мало територија и неки приморски градови. Из тих градова Византија је у другој половини VII века покушавала да шири свој утицај на унутрашњост. Тако је настојала наметнути своју врховну власт „склавинијама”. На крају је поједине области укључивала у своју државу стварајући тамо теме. Део Словена византијски цареви су у својим војним походима на Балкану, од друге половине VII века, заробили и преселили у Малу Азију. Први већи такав поход организовао је цар Констанс II, вероватно на подручју Македоније. Неколико година после пресељења у Малу Азију, 5 хиљада Словена стратиота (војника) пребегло је на страну Арабљана. Арабљани су Словене населили у Сирији и од те заједнице су могли сазнати понешто о Словенима на Балканском полуострву.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

47

Арабљане је ујединио Мухамед (око 570. до 632). Он је од око 610. својим проповедима створио нову једнобожачку веру. Он је тврдио да долази као „последњи веровесник” Бога (Алаха). Раније настале једнобожачке вере проглашене су за искварена и нетачно сачувана учења, које су донели ранији „веровесници”. У новој вери (исламу), коју је створио Мухамед, Исус је био проглашен само за веровесника, а не Бога, чије проповеди су у хришћанству сачуване у нетачном облику. Према Курану хришћани су проглашени за невернике којима је „дата Књига” (Свето писмо). Неверницима су проглашени и многобошци. Мухамедове проповеди су изазвале отпор многобожаца у Меки. Због тога је 622. дошло до његовог пресељења („ал хиџра”) из Меке у Јатриб (или Јасриб). Јатриб је назван Медина. Мухамед је ту задобијао све више присталица и створио заједницу верника, који су названи муслимани. Против немуслимана Мухамед је проповедао вођење „светог рата”. У Курану (сура девета) се тражи од муслимана да се боре „против следбеника Књиге”, тј. хришћана и Јевреја, „који у Алаха не верују ... све док послушно и понизно не буду давали главарину”. До краја живота Мухамед је „светим ратом” успео да обједини већи део Арабљанског полуострва. Његови наследници (калифи) су последњих година Ираклијеве владавине почели освајати византијске територије. Арабљани су у десетак година после смрти Мухамеда од Византије преотели Јерусалим (са Христовим гробом), Сирију и Египат, главну житницу Византијског царства. Ширење арабљанске власти на истоку Средоземља зауставио је тек неуспех опсаде Константинопоља 674-678. После смрти кнеза Сама, Авари су око 660. обновили свој племенски савез у Панонској низији. Словени су на том подручју остали под влашћу Авара све до аварског пораза од Франака крајем VIII века. У време арабљанске опсаде Константинопоља, Словени из шире околине Солуна су три године покушавали да га освоје. Довели су и целе породице. Вођа напада је само успео да продре у град, али је погинуо. Ни долазак Авара није ништа променио. У то време, неуспех арабљанске опсаде Константинопоља је подигао углед византијског цара. Према писању Теофана, аварски каган и поглавари западних народа (вероватно Славена) тада су послали посланике са даровима да моле за пријатељство цара Константин IV. Вероватно су вође Словена признали врховну власт цара, а он им је потврдио право да задрже територије на Балкану на којима су живели већ неколико деценија.

48

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Односи Словена и староседелаца на Балканском полуострву

У време пљачкашких упада Словена и насељавања на Балканско полуострво, неки од Словена су прешли у Византију и служили као плаћеници у војсци византијских царева. Део њих, а можда и сви, примио је и хришћанство. Средином VII века етничка слика Балкана је била знатно промењена. Словени су освојили бројне градове Византинаца на Балкану. Византија је успела да сачува првенствено јужне, добро брањене градове на обалама Црног, Егејског, Јонског и Јадранског мора. Међу тим градовима на истоку величином су се издвајали Солун и Константинопољ. На западној обали Балканског полуострва Византија није имала тако великих градова. Веће средиште је био Драч, а западније од њега „Ромеји” су се одржали у још неким мањим градовима, као што су Скадар, Будва, Трогир и Задар. Испред напада Авара и Словена део староседелаца се у првим деценијама VII века склонио на острва у Јадранском мору и на Апенинско полуострво. Када су доласком Срба и Хрвата на западу Балкана настале кнежевине које су биле у савезу са, ромејским царем, Ираклијем, неки од Ромеја су могли да се врате. Тако су (од краја Ираклијеве владавине) неки од Ромеја са острва (и Апенинског полуострва) могли населити подручја Диоклецијанове палате (Сплит) и данашњег Дубровника. Око 641. прилике у Истри и Далмацији биле су такве да је папа послао свог представника (опат Мартин) да новцем од многобожаца (Словена) искупи хришћане који су били у ропству. Могло би се радити о хришћанима који су постали робови Словена пре доласка Срба и Хрвата и првог покушаја њиховог покрштавања. Да су хришћани понекад дуже били робови Словена сведочи писање, везано за источни део Балкана, патријарха Нићифора (806-815) да је цар Константин V (741-775) послао захтев словенским архонтима 768. да ослободе хришћане који су давно заробили и одвели (са острва на северу Егејског мора). Словени су населили области данашње Бугарске, Србије, Македоније, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Словеније, део северне Грчке и Тесалије, па и неке пределе на југу, на Пелопонезу. У вези са тадашњим приликама на Пелопонезу, Порфирогенит је записао: „Пословенила се цела та земља и постала варварска”. Ово је свакако претеривање.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

49

Области насељене Словенима Византинци су звали „склавинијама’’. Имена која Византинци употребљавају за поједине „склавиније’’, понекад су стара племенска имена донета из прадомовине. Тако су нам остала сачувана и нека племенска имена Словена на Балканском полуострву. Име Драгувити на Балкану је вероватно везано за име Драговича у Русији. Северци између планине Балкана (Стара планина) и Дунава повезују се са Северјанима који су живели источно од Кијева. Племена су се делила при сеоби о чему говори пример српских племена. Међу именима која су Словени донели из прадомовине трајно су се очувала имена Срба и Хрвата. У другим случајевима се као имена склавинија спомињу нова имена, која су добијена према географском имену затеченом тамо где су се Словени населили (Неретљани, Тимочани, Стримонци, Диоклићани, тј. Дукљани и слично). Обично се истиче да су Словени насељавали пределе који су били повољни за земљорадњу и који су раније били коришћени, а не „дивљину”. То су предели које су пре обрађивали староседеоци Римљани (Византинци), а који су одатле били протерани. Део староседелаца, на северу Балканског полуострва романизовано становништво, а на југу Грци, повукао се у добро утврђене градове и на острва у Јадранском и Егејском мору. Околину градова су препуштали Словенима. Такав је био случај и са Солуном. Други део староседелаца остао је изолован у унутрашњости и повлачио се у планинске, теже приступачне пределе, у „горе”. Гора је била реч којом су Словени означавали и планину и шуму. Староседеоци су мењали занимање и уместо земљорадње бавили се сточарством. Тако су се лакше могли склонити у случају доласка племена која су их пљачкала. Те христијанизоване и романизоване потомке Илира, Келта, Трачана и Дачана, Словени су звали Власима, Романима, Аромунима и Арбанасима. Према њиховим црним гуњевима јавио се и назив „црни Власи” (Мавровласи). Име Влах је било име којим су Словени у време своје сеобе означавали странце, првенствено Романе, у данашњој Румунији и на Балкану. О повлачењу тих Влаха у планине сведоче до данас сачувана бројна имена планина. Притом, име Романије је можда поузданије него бројнији називи изведени од речи „Влах” (Влашић, Стари Влах…). Имена планина и река изведена од речи „влах” могла су настати знатно касније, када их нису насељавали „Власи” (странци), него „власи” (словенизовани сточари). Поред тога, Дукљанин у свом летопису више пута говори о хришћанима који су се у време досеља-

50

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

вања Словена склонили у „планине”. Он каже да су ти стари хришћани после покрштавања Словена у радости сишли из својих планинских склоништа. У VI и почетком VII века између Словена и староседелаца постојало је непријатељство и староседеоци су избегавали Словене. Током времена непријатељство је ублажено. Словени и Романи су почели да живе једни поред других и размењују производе (земљорадничке за сточарске). Мањинско, старо романско (влашко) становништво, почело је користити два језика, своју верзију латинског и словенски. У вековима који су уследили постепено је долазило до мешања Словена и Романа. Стапање је у већој мери извршено од IX века када је дошло до смањења верских разлика због христијанизације Словена. Процес је био сличан, ранијем, стапању христијанизованих германских Франака и романских староседелаца у данашњој Француској. Тамо где су Словени на Балканском полуострву били бројнији и где су успоставили своју власт, преовладао је словенски језик и култура. Зато у позном средњем веку назив влах није означавао странца, него Словена сточара. Тамо где су староседеоци били бројнији, Словени су се стопили са њима. Бројно романизовано илирско становништво одржало се на северу данашње Албаније (и у њеним планинама). На том подручју се крајем ХI веку, у писаним изворима, јавља име Албанаца („Арванита”). Име Албанаца (Албаније) се изводи од име Албана, племена које је спомињао Птолемеј (II век нове ере) око данашње Кроје. Касније у позном средњем веку се у српским писаним документима за Албанце употребљава назив „Рабни” и Арбанаси. Тако је Свети Сава написао да је његов отац Немања освојио од „Рабна Пилота оба”. Процењује се (на основу повеља издатих од краја ХII века до ХIV века, тј. имена села и особа у њима) да је граница албанске и словенске већине у позном средњем веку била на подручју од Проклетија, преко Призрена према Охриду. Етничке границе нису биле стабилне и трајне. Албански сточари су са својим стадима испашу тражили и изван територија где су били већинско становништво. На северу Грчке постепено је дошло до поновног ширења грчког језика и културе (хеленизације). У градовима на обали Јадранског мора очувао се део становништва који је и крајем ХV века био „свестан свог” романског порекла. Тада је у Дубровнику била донета и одлука да на седницама већа племство може користити само латински, а не „словенски језик”.

51 СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Карта подручја тзв. прадомовине Словена

3. Српско друштво и култура у време насељавања на Балканско полуострво

Друштво и привреда Словена у време сеобе Византијски писци Словене описују као високе и јаке. Прокопије каже да су они о којима он пише, били риђе, црвене боје косе. Записао је и да Словенима и Антима није владао један човек, него су на заједничкој скупштини одлучивали о свим важним питањима. Зато он каже да они живе у „демократији”. То су вероватно биле скупштине војника (мушкараца). Други Византинци су слично забележили да су Словени имали много главара. Племена су се састојала од братстава. Братства, као мање целине, имала су своје главаре. Мање значајне одлуке главар (поглавца) је могао донети самостално. За решавање важних питања братства и племена су се сакупљала на саборе. У Стратегикону је забележено да је у време сеобе постојала крвна освета. Неки од Словена су због ње морали побећи у Византију. Крвна освета је обичајно правило да братство коме је убијен неки члан треба да се освети тако што ће из убичиног братства убити некога. Исто правило је важило и ако неко убије нечијег госта, домаћин је имао да га освети. Крвна освета је био суров и примитиван обичај, али чувар живота појединца у друштву без писаних закона. После насељавања на Балканско полуострво, свако племе је имало своју територију и мало насеље, које је било средиште тог племена. Племе је могло живети у једној, али и више жупа. Поглавар жупе је био жупан. Над више жупа био је старешина кога византијски писци називају „архонт’’, али народно име за њега из најстаријих времена није сачувано. Према Јиречеку владарско звање „кнез”, које се јавља од IХ века код Бугара, Руса и других, је несловенског порекла. Једног вођу Словена, Мусокија кога су Византинци убили 593. године, Теофилакт Симоката назива „рекс” можда старешина већег племенског савеза.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

53

Псеудо-Маврикијев спис (крај VI и почетак VII века) каже да Словени своје заробљенике не задржавају трајно као робове, него им после одређеног времена дају могућност да се уз откуп врате у своју земљу или да остану да живе међу Словенима као слободни. Стране госте су пријатељски примали и проводили до места које је гост желео да види. Прокопије је за Словене записао да су у VI веку живели у бедним колибама и да су се оскудно облачили. Били су у прљавштини, али с обзиром на то да су били у честим сеобама и ратовима, тешко да су могли градити другачија станишта. После насељавања почео је процес стварања сеоских општина као заједница људи повезаних заједничком територијом више него заједничким пореклом. Притом су истакнутији родови и њихове старешине присвајали веће и боље делове земље за своје породице. Обрадива земља је дељена на употребу великим породицама. Пашњаци и шуме су и даље заједнички коришћени. Разлике у богатству и моћи постојале су међу Словенима у време насељавања. Родовско-племенске и војне старешине су чиниле богатији и моћнији слој у словенским заједницама. Неједнаком поделом земље и плена, који су отети од Византинаца, убрзано је имовинско раслојавање на богате и сиромашне. Родовско-племенско друштво се распадало, а стварало се класно друштво. Стварање класног друштва било је основа за чвршће повезивање богатих око једног старешине племенског савеза. Богати су се повезивали да би заштитили своју увећану имовину од других племена и народа, али и од сиромашних саплеменика. Јачање везе међу богатим у племенском савезу водило је стварању првих држава на подручју „склавинија”. У Стратегикону се каже да Словени имају много стоке и житарица. Основне привредне гране после насељавања на Балкан, као и у прадомовини, биле су земљорадња и сточарство. Земља је коришћена неколико година, а затим је остављана да се природно обнови њена плодност. За обраду су користили дрвено рало и мотику. Гајили су сочиво, боб, пасуљ, тикве, диње, лук, јабуке, крушке, трешње, шљиве и орахе. Јели су мед. Од меда су правили алкохолно пиће медовину. Од стоке су гајили говеда, козе, свиње и овце. Ловили су рибу и дивље животиње (свиње, козе и дивља говеда, даброве, јелене). Занати везани за обраду дрвета су били изузетно развијени. Било је и других занатлија као ковача. У време насељавања у југоисточну

54

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Панонску низију и на Балканско полуострво словенски грнчари су израђивали грнчарско посуђе гњечењем глине, без грнчарског кола, и те глинене посуде су пекли. Грнчарско посуђе, као и дрвено, служило је за чување, али и за припремање хране. Правиле су се и посуде за печење хлеба. Израда посуда на колу, које је мајстор покретао ногом, прихваћена је из Византије. Словени ковачи су обрађивали метал. Правили су оружје, оруђе и накит. Пронађено је и нешто накита (копче, минђуше) од бронзе и сребра који су користили. Трговало се мало. Трговина се обављала разменом робе за робу или за новац. Стока и поједини производи су служили и као замена за новац. Према писању Прокопија, скромне колибе Словена биле су удаљене једна од друге. У селима су градили једноставне дрвене куће облепљене блатом или земунице, куће укопане у земљу. У Стратегикону се каже да словенске куће имају више излаза. Судећи према археолошким остацима на Балканском полуострву, „куће” су имале правоугаоне и овалне основе. Могле су бити делимично укопане у земљу. Зид су градили од дрвета или усправно пободених јачих грана око којих су испреплетане тање гране, а потом облепљене блатом. Основу крова су правили од грана, а покривали је сламом или сеном. Постоје подаци да су словенске старешине живеле са више жена. Жене су се бавиле пословима по кући, прерађивале вуну и правиле одећу. Изгледа да су понекад учествовале и у ономе што се обично сматра „мушким” пословима (опсада Цариграда). Веровања и култура Словена пре христијанизације Поузданих података о најстаријим веровањима код Словена је мало. Најстарији поуздани подаци о веровањима Словена записани су од стране Јустинијановог историчара Прокопија средином VI века. Религија Балтичких Словена позната је на основу хроника које су настале у XI и XII веку. Значајни су и археолошки налази остатака кипова и храма на подручју где су боравили Балтички Словени, простор данашње источне Немачке. Значај ових података је тим већи што су Полапски Словени последњи напустили многобожачка веровања и тек у XII веку примили хришћанство. За религију Источних Словена значајна је тзв. Несторова хроника из прве половине XII века. Те податке надопуњују народна усмена традиција и обичаји, који су свакако измењени у од-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

55

носу на време када су Словени били многобошци. На основу свих тих података могуће је створити делимичну слику о многобожачкој религији Словена. Прокопије је записао да су племена „Анта и Склавена” веровала да је један од богова творац муње једини господар света. Прокопије није забележио име тог бога за кога каже да му Словени жртвују говеда и друге жртвене животиње, а да по тим жртвама „врачају”. Но, извесно је да је бог кога Прокопије описује био Перун. Перун је име бога громовника, према Несторовој хроници, у кога су се заклињали кнежеви многобожачких Руса (од почетка X века) приликом склапања уговора са Византијом . Према тумачењу Мирче Елијадеа, име је настало од индоевропског корена „пер” (перк), што значи ударити, распрснути. Његова способност да удара громовима је свакако извор тог имена. У Кијеву је последњи многобожачки руски кнез Владимир, на брду изнад свог двора, имао Перунов дрвени кип са сребрном главом. Перун је приказиван као брадати старац. Громовник (Перун), као врховни бог, указује и на заједничко наслеђе дела индоевропских народа. Најпознатији бог громовник који је стојао на врху једног пантеона богова код неких Индоевропљана био је старогрчки Зевс. Постојале су и друге сличности, али и разлике у веровањима Индоевропљана. У време преласка из многобоштва у хришћанство код Словена је део особина њихових старих богова преношен на хришћанске свеце. Често се истиче да је Перунове особине, као господара громова, после примања хришћанства преузео Свети Илија (Громовник), који је замишљан како небом путује у својим кочијама и баца муње. По неким мишљењима, и датум празновања тог свеца – 2. август – поклапа се са датумом када је слављен Перун. Неколико узвишења на којима су многобожачки Јужни Словени поштовали Перуна задржао је име по њему (три у Босни), а нека су названа по Св. Илији. Са Перуном се доводе у везу додоле. То је народни обичај призивања кише у сушном периоду лета. Босоноге девојчице су обилазиле село, пратећи предводницу (додолу) и певале песме у којима призивају кишу. Те песме су наследиле раније молитве божанству које је управљало муњама и кишом. Додолу (обучену само у кошуљу и зеленило биљака) док обилази куће поливају водом. Претпоставља се да је у паганско време додола била нага и покривена само биљним зеленилом. То је могао бити део поступака за које се веровало да доприносе плодности у природи. Основу додола чине старије магијске радње и молит-

56

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ве којима се призивала киша. Молитве (вербалне молбе боговима) су биле један од основних облика религиозности. Словени су боговима подизали „балване”, кипове прављене од дебла дрвета. Ређе су градили храмове, а чешће су се молили на неком отвореном узвишењу или „светом гају”. Растко Костић примећује да су првобитни храмови Словена били „без зидова, капија, стубова и крова”. Сачувани су записи да су на узвишеним местима Источни Словени постављали кипове богова. Словени су божанствима приносили животиње као жртве и по томе врачали („видали”). Веровали су да богове жртвом могу одобровољити и учинити безопасним. У старије време Словени су боговима, вероватно, понекад приносили и људске жртве. Таква жртвовања се помињу у Несторовој хроници (XII век). Сачувани обичај жртвовања животиња када се почиње неки важан посао и спомињање жртвовања људи у народној усменој књижевности (Зидање Скадра на Бојани и слично), остатак су претхришћанских обичаја. Стари Словени су били насељени на великом простору и подељени на много племена, због чега су постојале и разлике у њиховим веровањима. Веселин Чајкановић истиче да народ није морао имати на свим својим подручјима потпуно истоветну веру. Напротив, различите варијанте су биле правило. Мање је сигурна његова сумња да код Срба Перун није био врховни бог. Он указује на то да је за Лужичке Србе и за део Словена јужно од Балтичког мора, посебно поштован био бог Световид (исто Свјатовид). Према Чајкановићу, он је „највећи бог Западних Словена”. То произилази и из писања Хелмолда из Бозауа у Словенској хроници (написаној у другој половини XII века). За Световида он је записао да су му ,,све покрајине словенске” слале поклоне сваке године и признавале га за ,,бога над боговима”. Ипак, то је писање хришћанина који није био упућени у то ко је стварно врховни бог старих Славена. Управо ту је забележен ретки случај постојања великог храма многобожачких Словена. Код прибалтичких словенских племена у XII веку постојао је значајан храм на острву Рујан (данас Риген) на Балтичком мору. Он је био посвећен богу Световиду. Тај храм се налазио у средишту утврђења Арконе, на високом гребену на полуотрву Видов (на северозападу острва Рујан). То је био дрвени храм украшен дуборезима и обојен, а имао је пурпурне платнене засторе. Храм је 1168. (или 1169) разрушен од дансконемачке војске. У њему је био дрвени кип бога ,,већи од било ког човека” са четири врата и главе. Две главе

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

57

су гледале напред (једна улево, друга удесно), а две назад. Лица су била обријана, а коса бога кратко ошишана. Ова поликефалија, по Елијадеу, означава свевидовитост бога Световида. Он је имао најмање две важне божанске службе. Био је заштитник земљорадника и ратника. У десној руци је држао метални рог, а левом га придржавао. Рог је представљао изобиље (пића и хране). У вези са тим је одржавана и главна светковина којом се призивао добар род усева за следећу годину. Обред који се тада дешавао описао је Саксо Граматик (дански хроничар). Свештеник, који је, супротно уобичајеном изгледу становника Рујна, имао дугу косу и браду, заклањао се иза великог колача (од житарица и меда) и питао сакупљене да ли га виде. Ако би одговорили да га виде он би пожелео да га следеће године неће видети (јер ће колач бити већи). Остатак дана окупљени су приводили у раскошној гозби, коју су припремили пре светковине, и напијању. Чајкановић указује да је иста суштина обичаја забележеног, код хришћана Срба у Херцеговини после више стотина година, у коме се о Божићу домаћин заклањао иза чеснице и питао да ли се помаља иза ње. Затим је изражавао жељу да идуће године буде већа и да га потпуно заклони. Чајкановић претпоставља да је свечани жртвени колач од житарица (чесница) била намењена и богу Световиду. Свакако су сличне жртве могле бити приношене различитим божанствима. Чесница као жртвени колач је могла да се јави у разним ритуалима. Поред кипа Световида у Аркони били су велики мач, седло, лук и стреле. У светилишту је држан бели коњ посвећен Световиду. Веровали су да Световид као бог ратник на том коњу води српску војску у рату. Нека од планинских узвишења, која имају у свом имену реч вид, можда су повезана са заборављеним поштовањем Световида. Таквих имена је више. На Брачу је то Видова гора (највиши део на острву висине 778 метара). Брач је био на подручју Паганских Срба који су се последњи покрстили на Балкану. Име највишег узвишења на том великом острву личи управо на велико острво Рујан и Световидово светилиште. На њиховом подручју је и насеље Вид (близу Метковића). Планина Видуша се налази северно од Љубиња у источној Херцеговини. Један Видов врх је око 10 километара од Херцег Новог, изнад села Сврчуг. Узвишење Видова је поред Међувршког језера, западно од Чачка. На југоистоку Србије су планина Видлич (око 30 километара од Лужнице) и Видојевица (код Пирота). Ипак, код неког таквог узвишења се можда ради само о томе да се означи видљивост тог узвишења или са њега.

58

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

За Световида је вероватно везан и верски празник Видовдан. Данас се тај празник налази на почетку периода жетве пшенице, а десетак дана раније почиње жетва јечма. Бранкачк каже да су северни Срби познавали пролећне и јесење сетве и сејали јечам, пшеницу, раж и просо. Велика светковина Световида код северних Срба била је управо везана за жетву житарица. Вероватно је сећање на Световидов дан сачувано у народној поезији о Косовској борби, у стиху из Кнежеве вечере: „Сутра јесте лепи Видов данак”. Слављење католичког светог Вита на Видовдан и то што су његове мошти данас у Прагу, могло би имати везе са снагом поштовања Световида код Словена (Срба). Везивање култа светог Вита за Праг је, највероватније, покушај Католичке цркве да се Световид потисне хришћанским свецом скоро истог имена, али другачијег садржаја. Српска традиција на Балкану препуна је трагова који указују на Световида (Вида), али је свети Вит код балканских Срба готово безначајан светац. Зато, када народна усмена традиција спомиње Вида, треба прво помислити на Световида. До данас је остало двојство везано за Видовдан. Срби нису могли заборавити Видовдан, а најутицајнија установа у њиховој историји Православна црква није могла прихватити претхришћанског Вида као светога коме је посвећен Видовдан. Чајкановићево изједначавање Световида са Дажбогом (Источних Словена) и Дабогом (који се спомиње у српској усменој традицији) мање је уверљиво. Чајкановић је претпоставио да се у српској усменој народној традицији име Дажбога спомиње као Дабог. Ипак, особине које се приписују Дабогу у тој традицији, другачије су од Дажбогових. То је могла бити последица промена које су се догодиле кроз векове и мењале народну традицију. Дабог је описан као онај који господари на земљи и душама неправедних, за разлику од Бога који господари небом и душама праведних. Поредећи словенска са другим многобожачким веровањима, произилази закључак да посебно поштовање Световида код Срба није одбацивало могућност да је врховни бог Срба био Перун. Напротив. У старој Атени главни храм је био посвећен богињи Атени. Упркос томе, многобожачки Грци који су живели у Атени, нису сматрали да је Атена врховно божанство, него Зевс. Атена је била заштитник те грчке области и зато је у њој била највише поштовано божанство. Световид вероватно није био врховни бог старих Срба, него само њихов бог заштитник. Лечење се вршило употребом разних биљака (трава). Касније је народ речима видар и видарица означавао особе које су лечиле биљем.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

59

У народним песмама реч „видати” значи исто што и лечити. Вук Караџић у свом Рјечнику спомиње лековиту биљку „видац”. Видари нису познавали узроке болести. Зато су били упућени да се приликом „видања” ослањају и на молитве боговима. Молитва је садржавала покушај видара да будућност изгуби неизвесност и опасност за болесника, те постане онаква каквом он жели да је „види”. Данас се речју видовитост означава не само способност да човек види оно што га окружује, него и будућност. Оваква проширена значења речи вид можда су извориште имала у „свевидовитости” Световида. У том случају, он би могао бити и заштитник старих видара (травара). Према Несторовој хроници, Кијевски Руси су се, поред Перуна, заклињали и у Велеса (исто и Волос) бога стоке. Он је код старих Словена вероватно био и бог подземног света и вукова. У Македонији и данас постоји град Велес чије се име доводи у везу са богом Велесом. На „гори” код Кијева су многобожачки Руси према Нестору до времена покрштавања имали кипове богова. Од богова код старих Словена се још спомињу Дажбог (Даждбог, бог Сунца), Сварог, Тројан, Триглав (можда истоветан са Тројаном), Стрибог, Мокош и други.Изгледа да међу тим божанстава, осим Мокош (код Источних Словена), нема поузданих података о женским божанствима. Словени су веровали и у нижа натприродна бића везана за изворе, шуме, реке, планине. Међу тим митским бићима у која су веровали стари Словени нека су боље позната. Веровање у натприродна женска бића („виле”) сачувало се у народу до данас. Прокопије их је забележио као старогрчке „нимфе”. У усменој народној књижевности то су вечно младе, лепе девојке, дуге расуте косе („златне” или „русе”), обучене у беле танке хаљине. Традиција такве виле описује и са крилима. Народ је веровао да бораве даље од насеља, по планинама, поред вода или у облацима. Традиција говори да оне играју кола и певају ноћу на ливадама и узвишењима. Народ често кругове од гљива или биљака у природи назива „вилино коло”. Виле из народне традиције се могу преобразити у животиње. Иако традиција види виле као пријатељице јунака, напомиње и да оне могу убити људе када су увређене. Често се у усменој традицији спомињу виле као неко ко ноћу руши оно што људи дању граде. Као име за виле сачувао се и назив русалке. Код Источних Словена русалке су виле које бораве код река и наносе зло људима. Данас је реч рус код Срба потиснута речју црвен. Ретко се у српском језику за црвенокосу или риђокосу жену сачувало да има „русе косе”.

60

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Од речи рус (црвен, риђ) вероватно потиче и назив русалке за виле код Источних Словена. Само име, у том случају, значило би „црвенокосе”. Словенске „русалије” су неки доводили у везу са именом „росалија” из времена претхришћанске римске државе. Без обзира на то да ли је реч русалије настала од страног (латинског) назива или од словенске речи „рус”, извесно је да је реч рус у словенском језику означавала црвену (риђу) боју. Можда је најстарији податак о Словенима и њиховим верским представама сачуван код „оца историје” Херодота из V века пре н. е. Пишући о народима који живе северно од данашњег Црног мора, он првенствено говори о Скитима. Као суседе Скита спомиње „Неуре”. За Неуре пише да живе северније од Скита, негде на подручју горњег тока Буга. То је простор данашње Западне Украјине, источне Пољске и западне Белорусије. Према Херодоту, Скити и Хелени, који су боравили у Скитији, тврдили су да се сваки Неур једном годишње претвори у вука на неколико дана. Опис „Неура” на подручју касније словенске прадомовине и веровања да се Неури претварају у вукове (можда вукодлаке) слично је веровању у вукодлаке код Словена. Као њихове суседе изгледа спомиње племе „Будина” за које оставља и запис да су плавих очију и црвене косе. Појавиле су се претпоставке да су Неури (и Будини) можда преци Словена. Ипак, тотемистичка веровања, попут овога да неки народ или племе потиче од вука, нису била реткост код разних народа. Нажалост, немамо ништа више од привлачне претпоставке да су Неури могли бити преци Словена. Можда је то само случајна сличност спојена са нашом жељом да у тами далеке прошлости пронађемо светлу тачку и своје претке. Код Словена касније сусрећемо веровање у натприродна бића (демоне) који су покривени вучијим крзном (вукодлаке). Ово веровање у вукодлаке преплитало се са веровањем у вампире. Ноћ је одувек код људи потицала машту и страх да стварају визије ужасних опасности и чудовишта. У каснијим средњовековним сведочанствима (Душанов законик) код Словена се наилази на веровање у вукодлаке и вампире. Веровало се да је вампир заправо било тело умрлог, које је излазило из гроба, давило живе и пило њихову крв. Веровало се да се вампир може претворити у вука, али и друге животиње. У народу је из непознатог прошлог периода сачувано веровање у вештице. То су зла бића у која се претварају зле старице после смрти и слично вампирима, прогоне живе. Веровало се да вештица може при-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

61

мити облик птице или лептира. Значење појма вештице се преобликовало у веровање у злог духа који борави и у живим женама и наноси зло околини. Словени су вешто обрађивали дрво, а храст су поштовали и као својеврсно свето дрво, посвећено вероватно богу грома (Перуну). Претпоставља се да су га спаљивали на најдужи и најкраћи дан у години. Остатак тог старог ритуала је данашње спаљивање бадњака. Касније светковање Божића такође садржи елементе који указују на везу са празником Сунца. Тако се у ритуалном „џарању” божићне ватре види помагање ватри да се распали и ослободи више топлоте. То се сматра магијском радњом која треба да утиче на Сунце да и оно ослободи више своје топлоте. Божић се службено славио у другој половини IV века у Риму. Сматра се да је Божић, као празник у коме се слави рођење Христово, заменио старију прославу победе божанства Сунца. Поред додола, ни неке друге народне обичаје и игре није могуће сасвим сигурно сврстати у претхришћански период, мада постоје основане претпоставке да су везани за многобожачка веровања. Такве су коледе које се јављају код разних словенских народа. Коледе као зимске обичајне игре код Словенских народа спомињу се у раном средњем веку. То су игре у којима учествују маскирани младићи. Извођене су после зимског солстиција (22. децембра). Како је обичај везан за период када је снага Сунчевог загревања Земље постајала већа, тај обичај се повезује са старим поштовањем Сунца као божанства и представом о његовом поновном оживљавању, тј. продужењу дана. Није искључено да и један стих из коледа чува успомену на Световида. То је стих : „Војевао бели Виде, коледо”. Ово „Бели Виде”, где су сви или скоро сви белци, не подсећа на белу кожу. Вероватније је да опевава белог коња Видовог (Световидовог). И Јован Р. Деретић указује на могућност да је „Бели Виде” Световид. То би било мало уверљивије ако је тачна тврдња изнета у тексту Бранкачка да је једно племе Срба уз Лабу у првој половини IX века имало име „Коледићи”. У српској народној традицији сачувана су предања о „цару Тројану”. Није немогуће да су она последица спајања два сећања. Једно је сећање на старог словенског бога Тројана, а друго сећање, које је преузето од староседелаца, на римског цара освајача и градитеља Трајана. Теофилакт Симоката је записао да су Словени после смрти неког од њих одржавали даће на којима су се напијали. Овај обичај заједничке гозбе (храњења) на гробу је хришћанска црква морала да толери-

62

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ше. Она га третира као „народни обичај”. Неки Словени су своје мртве спаљивали на погребној ломачи. Најпознатији пример спаљивања везан је за опсаду Константинопоља 626. Тада су Словени спалили своје погинуле. Неки арапски писци из X века оставили су податке да су и Срби спаљивали своје мртве. Истина, њихови списи су настали у време када су Срби на Балкану били покрштени. Те податке не би требало олако одбацити. Они се могу односити на неку заједницу паганских Срба коју је са другим Словенима Византија преселила у Малу Азију пре покрштавања и која је доспела у додир са Арапима, као и на понашање Срба пред покрштавање средином IX века или на остатке паганства код дела Срба. Монах Доментијан је записао да је Стефан Немања у Србији крајем XII века уништио остатке паганства и жртвенике паганске. У тексту Ђорђа Јанковића објављеном у Књижевној речи број 501, јун 1998, износи се претпоставка да је локалитет са „громилама” у Љутићима код Пљеваља остатак старословенског (српског) спаљивања мртвих. Он каже да су у близини места спаљивања тела прављене „громиле”. У њима ретко има делова костију. Даље, претпоставља да је „громила” (ниски насип од камена и земље) прављена као споменик угледном старешини, а не као гробница за остатке. Део Словена је остатке покојника сахрањивао у земљу у глиненим урнама (Дворови код Бијељине) или без њих у равне гробове. Византијски писци су записали да су жене Словена вршиле самоубиства када им умре муж. Овај примитивни обичај није одлика само Словена. До савременог доба су остали његови трагови код Индијаца. Пронађени су гробови Словена ратника са оружјем и гробови жена са украсима и драгоценостима. То потврђује да су Словени веровали да ће дух (душа) покојника живети после смрти тела и да ће јој бити потребне ствари које је умрли користио у животу. Очито су представе, према којима све у природи (предмети, појаве и људи) има духа као невидљивог покретача (анимизам), утицале на веровање старих Словена. Душа је општесловенска реч и изводи се од речи дах (као и реч дух). Дах је невидљиви зрак (ваздух) који живо биће удише и издише, тј. дах је оно без чега видљиво тело не може живети. Веза појмова дах и дух се непосредно види у данашњим синонимима дуван и духан. То објашњава како је из дах могло настати дух. Значај речи дах се данас јасно види у изразу „испустити дах”. Тај израз не значи само привремено избацити ваздух из плућа, него

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

63

може да значи последњи пут избацити ваздух, тј. умрети. Ту „испустити дах” значи „испустити дух”. Дух је појам којим се означава нешто невидљиво и неопипљиво, као ваздух, али нешто што је суштина и покретач видљивог тела. Зато је дух невидљива душа која покреће тело. Дух се сусреће и у значењу невидљиве душе која нема тело. Тада је дух нематеријално и натприродно биће. Словени су веровали да невидљиви дух (душа) са телом чини јединство у време живота, а после смрти дух је по њима настављао да живи „ослобођен” тела. Претпоставља се да су прво Јужни Словени, који су ступили у војну службу Византије и били покрштени, почели да сахрањују своје мртве без спаљивања. Култ умрлих предака старих Словена се према појединим становиштима очувао и после покрштавања у обичају „славе” код Срба. Према Чајкановићу, суштина „славе” је „помен, слава прецима”. Даље тврди да је то празник посвећен „митском претку једне породице, свим њеним прецима уопште”. Претпоставља да је у том обичају из претхришћанског времена на зиду (уместо касније иконе хришћанског свеца) био неки симбол од дрвета пред којим се обављала славска свечаност. Мање је уверљива претпоставка да је дрвени крст као симбол коришћен у то претхришћанско време. В. Чајкановић је претпоставио да је крст био упрошћена симболична слика човечијег тела са раширеним рукама и спојеним ногама. За такву претпоставку нема поуздане потврде. У време насељавања на Балканско полуострво, Словени су познавали музичке инструменте. Византијски писац Теофилакт Симоката је забележио да је византијски цар 591. заробио три Словена који нису носили никакво оружје него жичане музичке инструменте (тамбуре). Поред тамбура користили су и добоше и рогове. Словени и Индоевропљани Лингвистичка истраживања сродности језика утицала су на стварање замисли о заједничком пореклу тзв. индоевропских народа. Према тој теорији, између IV и II миленијума пре нове ере постојала је заједница индоевропских народа. Претпостављало се да је та заједница боравила негде на простору источне Европе и средње Азије (Аралско језеро). То је утицало да се створи сличност у индоевропским језицима. Можда су у II миленијуму пре нове ере поједини индоевропски на-

64

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

роди напуштали ту заједничку прадомовину. У групу индоевропских језика убрајају се скоро сви европски језици (грчки, словенски, келтски, романски, германски и др), индо-ирански језици и део несталих језика (хетита и др). У прилог тврдњи да су, рецимо, српски и енглески настали из заједничког индоевропског језика, наводи се и сличност група речи које су могле настати давно, као и друге језичке сличност. Такве речи су код Срба сунце, а у енглеском sun; код Срба вода, а у енглеском water; код Срба брат, а у енглеском brother; код Срба сестра, а у енглеском sister; код Срба нос, а у енглеском nouse.

4. Срби у време стварања прве државе на Балканском полуострву

Стварање бугарске државе јужно од Дунава и приближавање Франака са запада Према Дукљанину, „Селимир” је умро двадесет прве године свог владања, а наследио га је син „Владин”. Када се узме у обзир време досељавања Срба (око 631-632), испостави се да је „Владин” могао да почне владати средином VII века. Дукљанин је написао да су у време „Владина” на Балкан дошли Бугари („Вулгари”). Претпоставља се да су први (турско-монголски) Бугари дошли на подручје Волге крајем IV века. Од VI века они су у пљачкашким походима нападали Византију. У првој половини VII века постојала је велика Бугарска држава на подручју северно од Кавказа и југоисточно од доњег Дњепра. Велика Бугарска је нападнута од Хазара и распала се.. Аспарух је 679-80. део Бугара довео на ушће Дунава и у Влашку низију. Константин IV је 680. повео војску да спречи Бугаре да се населе јужно од ушћа Дунава. Византијска војска је прешла Дунав, али је била приморана после борби да се повуче. Гонећи Византинце Дунав су прешли и Аспарухови Бугари и ушли на подручје Варне. Борбе Бугара и „Ромеја” трајале су и 681. Бугари су покорили Северце и још седам словенских племена која су живела између Дунава и планине Балкан, наметнувши им плаћање дажбина. Тако су око 680. створили бугарско-словенску државу. Византија је 681. уговором признала ту државу и пристала да јој плаћа данак. Овде се уклапа Дукљанинова прича да је Владин склопио мир и пријатељство са „Вулгарима”. Насупрот Дукљаниновој нетачној тврдњи да су Готи и Словени један народ, тачна је његова тврдња да је склапање пријатељства Срба и Бугара било олакшано тиме што су оба народа били пагани. За „Владиновог” наследника „Ратимира” Дукљанин прича да је почео прогонити хришћане. Ни ова тврдња није

66

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

немогућа. Крајем седмог века српски владар, охрабрен успесима Бугара против Византије или из неког другог разлога, могао је да промени однос према „Ромејима”. Византијски цареви су покушавали да обнове своју власт на делу Балканског полуострва. Јустинијан II је, после похода против Бугара, поразио Словене на подручју Солуна. То је био крај великих напада Словена на Солун. Део поражених цар је 688-689. одвео и населио у Малу Азију. Поновила се прича од пре шест деценија. Словенски војници су великим делом прешли Арабљанима и завршили у Сирији. У другој половини VIII века Бугари су прешли планину Балкан и сукобили се са Византијом за власт над Словенима у Тракији. Тако су ширили бугарско-словенску државу. Та Бугарска држава ширила је своју власт и на запад. Са запада су се тада појавили Франци Карла Великог (768-814). Они су у другој половини VIII века потпуно потчинили Баварце. Са Баварцима потчинили су и Словене у Карантанији који су од средине VIII века (владавине кнеза Борута) признали власт Бавараца. Карло се затим сукобио са Аварима који су из Панонске низије нападали Карантанију и Баварску. Походима између 791. и 802. Карло Велики уништио је каганат Авара. У том рату се као савезник Карла спомиње и кнез Словена Војномир (можда у Панонији). Франци су завладали до реке Тисе на истоку и до Фрушке горе на југоистоку. Франке су Словени звали Фругима, па је тако настао назив за Фрушку гору. Она је означавала граничну област царства Карла Великог. Источно од Тисе било је подручје под влашћу Бугарске. Још јужније око 803. под влашћу Франака били су Хрвати у Далмацији (до ушћа Цетине). На том подручју се наставио рат Франака са Византијом око градова у Далмацији. Византија је ускоро доживела тежак пораз од Бугара. Бугарски хан Крум (803-814), који је завладао западним делом Влашке низије а можда и подручјем Баната до Тисе, на југу је напао Византију. Срушио је тврђаву Сердику (Софију) 809. и трајно је припојио држави Бугара. У рату против Крума и Бугара у јулу 811. убијен је и цар Нићифор I (802-811). Према писању савременика, Крум је од цареве лобање направио пехар да се хвали на гозбама. Византија је убрзо 812. године склопила мир са Францима у Ахену. Према њему, Задар и други приморски градови остали су под влашћу Византије. Истра и хрватске жупе у Далмацији припали су франачком цару. Под влашћу Франака нашло се мноштво Словена од Панонске низије до Јадранског мора. Вероватно су у време пада под вр-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

67

ховну власт Франака Хрвати примили хришћанство. То би било „друго” покрштавање Хрвата које се спомиње у спису Порфирогенита и које се по њему догодило у време кнеза „Порга” (можда, Борне око 820). У вези са влашћу Франака над Словенима у Далмацији, Посавини и Панонији сачуван је најстарији податак о Србима на Балканском полуострву. Франачком цару Лудвигу 818. године жалио се његов вазал, кнез Људевит Посавски, и тражио да се боље поступа према његовој кнежевини у франачкој држави. Молбе Људевита (Liudewitus) кнеза у „Доњој Панонији” (Pannoniae inferioris) нису уважене. Зато је он створио савез, у који је придобио и Тимочане. Тако се 819. побунио против франачке власти. Тадашњи хрватски „кнез Далмације” Борна је био веран вазал Франака и ратовао је против кнеза Људевита. Франци нису у првом походу поразили Људевита па су се и Словени на подручју данашње Словеније уз горњи ток Саве охрабрили и прикључили Људевиту. Они су већ 820. били поражени. Када су Франци 822. поразили Људевита, он је морао отићи из свог седишта Сиска. Привремено се склонио код Срба. Писац Анала Франачког краљевства у вези с тим догађајем каже да Срби „држе велики део Далмације”. За франачког писца анала (записа најважнијих догађаја по годинама) та „Далмација” је свакако означавала римску провинцију („дијецезу”, како се римске провинције зову од IV века) Далмацију. Дијецеза Далмација обухватала је много већи простор него данашња Далмација, односно, простор између реке Саве и Јадранског мора са делом данашње западне Србије. Људевит је, из непознатих разлога, убио свог домаћина, старешину Срба (пограничног жупана или врховног старешину племенског савеза на чијем двору је био). Зато је морао напустити Србе и склонити се код Хрвата, тј. Борниног рођака Људемисла у приморју. Тамо је Људемисл, који је признавао франачку власт, наредио да убију Људевита (823). Франачком цару су 818. долазили и посланици Тимочана и Абодрита. Они су тражили помоћ у борби против бугарског хана Омуртага (814-831). Омуртаг је сигурно владао источно од Тисе, а до око 822. покорио је и Тимочане. Анали Франачког краљевства за 824. бележе да су тада јужни Абодрити били у „Дакији која лежи крај Дунава”. Бугари су у сукобима против Словена (Абодрита) и Франака, око 827. заузели Београд, а до 832. и Срем. Кан Пресијан (836-852) је у првој деценији владавине на југозападу проширио власт на подручје Охрида и Девола.

68

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Претварање племенског савеза у државу и друштвено раслојавање код Срба

Срби су у време досељавања живели у родовско-племенским заједницама. У већим сукобима са другим племенима и народима окупљали су се око старешине племенског савеза. Порфирогенит у свом спису каже да је владар који је довео Србе на Балканско полуострво умро пре доласка Бугара. Његови потомци су владали Србима у време када је Порфирогенит писао свој спис. Византијски писци су српске владаре називали „архонтима”. Најстарији српски владари чија само имена спомиње Порфирогенит су Вишеслав, Радослав и Просигој. Срби су били слабо повезани савез племена, који се првенствено уједињавао око главног племена и старешине за борбу против странаца. Главне старешине племенског савеза су током времена настојале ојачати своју власт и тако су стварали државу. Старешине српског племенског савеза су морали имати наоружану пратњу из свог племена. Владарева наоружана пратња је била језгро војске племенског савеза и обављала је и полицијске послове против оних који су угрожавали племенско обичајно право и имовину родовско-племенских старешина. Владар је морао имати средства са којим је издржавао (плаћао) своју наоружану пратњу. Средства је делимично могао набавити нападајући и пљачкајући староседеоце, али су већи значај за владара имали „поклони” које је добијао од својих поданика. Ови „поклони”, које је владар очекивао да добије, а поданици сматрали да треба да дају као израз прихватања владара, били су зачетак државних пореза. Како је било организовано сакупљање тих пореза у време стварања прве државе код Срба, није забележено. За много уређенију суседну Византију остали су писани документи о порезима. Острогорски каже да се, поред старијег опорезивања особе (пореске главе), на основу Земљорадничког законика (са краја VII или из VIII века) стиче утисак да је од краја VII века у Византији уведено и опорезивање сеоске општине као целине. Могуће да су код Словена (Срба) прва давања племенском старешини била слично сакупљана. Византија је такав облик сакупљања пореза могла прихватити прво на подручјима „склавинија”, које је подвластила од VII века. Прихватањем постојећег начина опорезивања међу Словенима олакшала би учвршћивање своје власти. То би значило да су село (сеоски старешина) и жупа (жупан) знали

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

69

колико се од њих очекује да предају материјалних добара старешини племенског савеза. Племенским и родовским старешинама Срба била је потребна заштита имовине и положаја у друштву, не само од странаца него и од сиромашних саплеменика. Заједнички интереси су утицали да старешине помажу владару да изгради државу. Приликом окупљања војске владарева „дружина (наоружани пратиоци) проширивана је прво родовско-племенским старешинама и њиховим наоружаним пратиоцима. Главни представници те родовске аристократије у појединим мањим географским целинама били су жупани. Жупани су по узору на владара међу својим људима бирали најспособније и најоданије за своје војнике. Границе између жупа представљали су појасеви планинског, шумовитог или неплодног тла. Жупа је обухватала речну долину или само њен део. Управник жупе – жупан – судио је жупљанима као и владар. Владар (кнез), жупани, војни заповедници, родовске и сеоске старешине били су владајући слој у српском друштву непосредно после насељавања. Вероватно у владајући слој код Срба треба убројати и верске старешине, које су биле тумачи многобожачких веровања и посредници између Срба и њихових божанстава. Владар је вероватно за доношење одлука од већег значаја за цели племенски савез (државу) сазивао скупштине на које су долазили мушкарци ратници. Код претпоставке да су то биле скупштине ратника јављају се неке нејасноће. Прво после насељавања Срба на Балкан вероватно су у Српски племенски савез укључене бројне заједнице раније досељених Словена. Они су вероватно били укључени и у војску и војне скупштине. Другачија претпоставка вероватно важи за староседеоце који су остали на подручју које је населио српски племенски савез. Остаје нејасно да ли су се на тим раним скупштинама појављивале и жене – ратнице које се спомињу у сукобима. Те скупштине ратника вероватно су после насељавања на Балканско полуострво постале непотпуне. Тешко је замислити да су сви ратници – мушкарци у време сабора напуштали своја насеља и одлазили у удаљена места где су одржавани сабори, али су они који су имали коње то чинили у већем броју. Тако је од насељавања почело постепено претварање општег ратничког сабора у сабор владајућег слоја у држави. Време сеобе и скоро цео средњи век је време несигурности и насиља. Зато су сви мушкарци настојали да имају оружје и да се оспо-

70

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

собе за борбу. Међу Србима су вероватно на народним окупљањима ради забаве постојале игре у којима се показивала снага и способност за борбу. У суседној Византији од VII века стварана је нова војска у којој су обичне војнике „стратиоте” чинили слободни, богатији сељаци. Они су могли купити основну ратничку опрему и коња. Понекад је више сељачких породица, од две до четири, опремало само једног стратиота. Стварање војске од слободних сељака у Византији, у време насељавања Словена на Балканско полуострво, није могло бити без икаквих веза са војском суседа Словена. Словени су вероватно имали слично организовану војску. Мање је битно ко је у којој мери утицао на организовање војске код кога. Сиромашнији сељаци Срби су били пешадија. Богатији слободни сељаци међу Србима имали су добру војничку опрему, а неки од њих могли су имати коње. Размена са сточарима Власима утицала је на пораст броја коња и уопште на значај коња и коњаника код Срба. Важнији део војске је постала коњица. Најпотпунију опрему за рат могли су припремити само најбогатији људи у селима, жупама и племенима. Већина њих била је ослобођена производње хране и само је учествовала у владању и војним пословима. Да би обезбедили своје животне потребе, узимали су део производа од обичног становништва. У тај слој професионалних војника и властодржаца спадале су неке сеоске старешине, жупани, кнез и њихови наоружани пратиоци. Детаљи процеса, у коме су се они по положају у српском друштву и правима издвојили, су непознати. Од њих је настала средњовековна властела (феудалци) коју сусрећемо у документима из позног средњег века. Прва држава Срба на Балканском полуострву Ширење бугарске власти на запад у првој половини IХ века, могло је убрзати процес стварања државе код Срба. Да би се лакше и успешније водила борба против Бугара морало се иступати јединствено. За четвртог, по имену познатог српског „архонта”, Властимира, Порфирогенит је записао да га је напао бугарски хан Пресијан (836-852). Каже и да је рат трајао 3 године. У том рату Властимир је успео да очува самосталност. Вођи племенског савеза, Властимиру, српске родовско-племенске старешине обезбедиле су војску и средства за њено издржавање.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

71

Кнез Властимир је, као потомак старе владарске породице и најмоћнији међу родовско-племенским старешинама, био врховни владар Срба. Остале родовско-племенске старешине су биле његове војсковође и управници појединих заједница (родова и племена) и њихових територија (жупа). Средином IХ века код Срба сигурно постоје владар, његови професионални војници (дружина), управници мањих управних области и некакве дажбине држави (порези). То би значило да су Срби већ тада имали некакву државу. За Властимира знамо да је жупана Травуније и Конавла оженио својом кћерком и дао му титулу „архонта”. Видимо да су управници мањих области у српској држави имали титуле жупана, али их је владар могао уздићи и дати им веће звање. Жупе су имале и своје скупштине (сви војници, а касније властела) на којим су доношене одлуке важне за ту жупу. Такви сабори су одржавани под ведрим небом, а могли су имати камено седиште за жупана. Претпоставља се да је Властимир умро око 850. Властимира су наследили синови Мутимир, Стројимир (Стојмир) и Гојник. Три брата су, као кнежеви, у почетку заједнички управљали државом. У време њихове владавине власт у Бугарској је 852. наследио Борис (касније Борис Михаило). Он је наставио рат са Србима који је вођен у време његовог оца. У сукобу су Борисов син (Владимир) и 12 великих бољара били заробљени. Приликом измирења Срби су Бугаре довели „до границе до Расе”. Тада су размењени дарови и склопљен мир. Срби су бугарском кнезу Борису као дар дали два сокола, два пса, два роба и више гуњева. Те дарове су Бугари касније тумачили као српски данак. Међу Србима који су пратили Борисовог сина до Раса, били су Мутимирови синови Бран и Стефан. Порфирогенит је записао да је „после кратког времена” од победе у рату над Бугарима, у Србији из непознатих разлога дошло до сукоба међу браћом. Мутимир је потиснуо браћу и предао их Бугарима. Када је предао браћу Бугарима, Мутимир је задржао код себе Гојниковог сина Петра. Како се у писму папе Јована VIII (872-882) из 873. године као старешина Србије спомиње само (duci Sclavinicae) Мутимир, Тибор Живковић мисли да је сукоб међу браћом био пре тог писма, па по томе можемо закључити да је и рат са Борисом био пре тога. Петар је према Порфирогениту, опет није познато када, од Мутимира побегао у Хрватску. Хрватска се око 880. године осамосталила од византијске власти. Тако је започео период постојања самосталне

72

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

средњовековне хрватске државе који је трајао око 220 година. Други члан српског владарског рода, Стројимиров син Клонимир, оженио се у Бугарској и добио сина Часлава. Срби Неретљани, византијска тема Далмација и Хрвати Срби Неретљани, према Порфирогениту, названи су и Паганима, јер су последњи од Срба примили хришћанство. Он је записао да су Неретљани насељавали област од Неретве до Цетине и острва Брач, Хвар и Корчулу. Од градова које на том подручју набраја, „Мокрискик” је вероватно данашња Макарска. У првој половини IХ века, према сачуваним подацима, Неретљани су повремено пљачкали по Јадранском мору. Око 840. спомињу се, у сукобима са Венецијом, два кнеза Неретљана Дружак и Људит или Људислав (Liuditum-sclavum). Средином IХ века Арабљани су нападали градове на Јадранском мору. На данашњој италијанској обали су од 841. држали Бари. Од тада су више угрожавали источне обале Јадранског мора. Почетком IХ века Византија је створила своју прву тему на Јадранском мору (тема Драч). Није поуздано утврђено када је створена византијска тема Далмација. Арабљани су 866-867. опљачкали Будву и Котор, а више од годину дана опседали су Дубровник, који је уз Задар био главно упориште византијског утицаја на обали Далмације. Дубровник је затражио помоћ од новог византијског цара Василија I (867-886). Он је послао заповедника царске флоте и 100 бродова. Арабљани су се морали повући. Василије I је победу искористио да створи тему Далмацију или да је обнови ако је постојала нешто раније. У тему Далмацију су улазили градови од Котора до Кварнера, а средиште теме је било у Задру. Градови Далмације су увелико зависили од српских и хрватских кнежевина у залеђу. Василије I је наредио да данак (трибут), који су градови требали давати стратегу теме Далмације, буде препуштен словенским кнежевима у залеђу далматинских градова. Тако је, нпр. Дубровник, за винограде око града плаћао хумском и требињском владару по неколико десетина златних номизми. Василије I је уз то признао оне који су владали кнежевинама у залеђу као „архонте”. Тиме је признао постојећу власт „архоната” над залеђем и потврђивао њихову предност у односу на ниже управнике жупане. Истовремено, дајући српским кнежевима титуле и извор прихода, он је

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

73

настојао да над њима успостави врховну власт цара Византије. О Василијевом успеху говори податак да су византијски бродови превезли Словене који су 871. учествовали у преотимању Барија од Арабљана. Неретљанско гусарење није престајало. Оно је наносило штете трговини Венеције, која је од почетка IX века јачала. Она је у то време формално признавала врховну власт Византије и била последњи посед Византије на северу Италије. Та византијска област, тзв. Дукат, сама је бирала свог управника „дукса” (дужда). Изабрани дужд, са већем које су чинили чланови најимућнијих породица, управљао је венетским дукатом као самосталном облашћу. У покушају да се обрачуна са словенским гусарењем на Јадранском мору, око 887. године погинуо је (код Макарске) венецијански дужд. Венецијанци су после тог пораза пристали да Неретљанима плаћају данак да венецијански бродови могу несметано пловити уз обалу Неретљана. То је трајало цео век. Средином X века знамо да су Венецијанци поново слали војску против Неретљана. Када су Неретљани заробили неке Задране, уследио је венецијански поход око 998. У то време Венеција је по одобрењу византијског цара од Хрвата привремено (1000) преотела Биоград, а трајно је завладала острвима Кварнера. До када су Неретљани сачували своју самосталност у односу на Византију и суседну Хрватску, није поуздано утврђено. Поред укључења у хрватску државу, за даљи развој значајно је и то што су у верском погледу христијанизовани Срби у Паганији били под влашћу римског папе. Средином X века Паганија је вероватно била део Србије кнеза Часлава и тада су од Порфирогенита Пагањани означени као Срби. После тога средином XI века део Паганије је био у хрватској држави.

5. Срби од христијанизације до XI века

Покрштавање Срба и мисија Константина и Методија Заробљени хришћани, као робови или као ослобођеници, су могли остати верни својој вери и ширити је међу Словенима још од VI века. После доласка на Балканско полуострво, Словени су више од два века задржали веру у много богова. Поред Словена ту су живели хришћани слободни староседеоци али и робови. Око 641. папа је послао опата Мартина у Далмацију да откупи хришћане робове (са Балкана или из Италије) од Словена. Већи верски утицај су вршили хришћани из уређених приморских градова (Котор, Дубровник, Задар и др). Порфирогенитово писање o „првом” покрштавању Срба у време цара Ираклија, је, вероватно, само сећање на први покушај да се то учини. Стварно покрштавање се није десило тада. Могуће је да су заиста мисионари у време Ираклија отишли међу Србе и некога формално покрстили. Уосталом, Дрванов брат (?) је свој део Срба на Балканско полуострво населио уз одобрење цара Ираклија. То би се могло подударити са каснијим писањем попа Дукљанина да су првих неколико српских владара били многобошци, али да нису прогонили хришћане (мисионаре и оне у приморским градовима). После „Ратимира”, по Дукљанину, владала су, један за другим, четири лоша краља који су прогонили хришћане. Ово би било у складу са отпором, старих многобожачких свештеника и верника, какве сусрећемо у процесу покрштавања и других Словена. Постепено, у додиру са хришћанским центрима у приморским градовима, Срби су појединачно примали хришћанство. О појединачном покрштавању Словена сведочи податак Теофана да је васељенски патријарх (у Цариграду) од 766. до 780. Никита био Словен. Ово укључивање христијанизованих Словена у црквене службенике доприне-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

75

ло је објашњавању хришћанског учења на словенском језику. Та објашњења хришћанства, која су давали први Словени у хришћанској цркви, обогатила су језик Словена. Нове речи су олакшале велико дело превођења браће Константина (Ћирила) и Методија. Као и у случају других многобожачких народа, тек када су владари Срба прихватили хришћанство, могло је почети масовније покрштавање. Свештеници су зато морали улагати посебан напор да придобију кнежеве за хришћанство. За тај процес можда може бити од значаја и тзв. Вишеславова крстионица. То је уствари, како је на њој урезано, крстионица, коју је неки свештеник Јован посветио Св. Јовану (Ивану) Крститељу, а само је сачињена у време неког „DVCI VVISSASCLAVO” (дукса Вишеслава). Довољно је велика да у њој може у води бити уроњена одрасла особа. Пошто је била намењена покрштавању одраслих многобожаца, изгледа да припада првом периоду покрштавања неке словенске заједнице. Проблем је што је спорно и време и место где је кориштена та крстионица. Крстионица се данас налази у Сплиту. Најстарији поуздани податак где се налазила је Венеција средином XIX века уз тврдњу да је тамо донета из Нина средином XVIII века. Одакле је стигла у Венецију или Нин није могуће утврдити. Преовлађује мишљење да је настала у време неког хрватског кнеза Вишеслава о коме нема других, података осим крстионице. Код одређивања времена њеног настанка изношене су претпоставке да је настала од краја VIII века до XI века. Ђ. Јанковић, као и већина истраживача, брани мишљење да су рељефи на њој слични рељефима који се сусрећу на северу Италије и за које је одређено да су настали крајем VIII и почетком IX века. Једини кнез Вишеслав који се спомиње у писаним изворима, а могао би бити из тог времена и са подручја уз Јадранско море је српски кнез Вишеслав кога само по имену спомиње Порфирогенит. Када је тачније владао Вишеслав није могуће поуздано утврдити. Од Вишеслава, према писању Порфирогенита, постоји непрекинути низ владара, преко Радослава, Просигоја и Властимира до Мутимира. За Мутимира је познато да му је папа Јован VIII је 873. године послао писмо. У том писму га је позвао да се у верском погледу потчини Панонској дијецези и да се врати вери својих предака. Поуздано знамо да од српских кнежева из IX и X века један влада годину, неки око три године, а један око 40 година. Четири владара пре Мутимирове владавине могли су се дакле изменити за свега десетак година, али и за више од века. Зато је Вишеслав могао владати у другој половини VIII века, али и у првој половини IX века. Папе

76

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

су 873. очито српску владарску породицу сматрали раније покрштеном и зато се тражи повратак вери предака. Нема поузданих трагова да је у српској владарској породици пре Мутимира неко био покрштен, али није немогућа замисао (И. Кукуљевић и Ђ. Јанковић) да је Вишеславова крстионица настала на подручју (Превлака?) под влашћу кнеза Срба. Из неког разлога пренета је, можда преко Нина, у Венецију. Прва сачувана вест да је неки старешина Пагањана (Неретљана) примио хришћанство у Венецији је из прве половине IX века (око 823). Тада склопљени мир Паганије и Венеције није потрајао, зато није чудно да ни ово покрштавање није имало већи значај. До коначног покрштавања у српском владарском роду дошло је у време владавине кнеза Мутимира и његове браће у Србији. Тада се јавља сигуран знак покрштавања Срба. То су прва хришћанска светачка имена међу познатим именима у српском владарском роду (Стефан, син Мутимиров и Петар, син Гојников). До правог покрштавања Срба дошло је у вези са делатношћу тзв. солунске браће Константина (у монаштву Ћирила) и Методија и њихових ученика. Моравски кнез Растислав је тражио од Византије, цара Михаила III (842-867) и васељенског патријарха Фотија, да му се пошаљу мисионари, који ће на словенском народном језику његове поданике преводити у хришћанство. За мисију ширења хришћанства међу Словенима одабрани су Константин и Методије. Припрема за христијанизацију почела је 859. после њиховог повратка из мисије међу Хазарима северно од Црног мора. Тада је Константин саставио писмо за Словене, које је касније названо глагољица. Црноризац Храбар (непознати калуђер са краја IX и почетка X века) у свом спису „Слово о писменех” каже да су Словени користили записивање „цртама и резовима” пре првог писма глагољице. Није познато у колико дугом периоду пре глагољице су Словени користили те „црте и резове”, нити какво је то бележење било. Уз благослов Фотија 862. из Солуна су послати Методије и његов брат Константин. У пролеће 863. они су са деловима верских књига, које су превели на словенски, стигли у Велику Моравску. У првим годинама мисије Константина и Методија у Моравској покрштени су Бугари на југу. После доласка византијске војске на бугарску границу, источни суседи Срба Бугари и кнез Борис (852-889) су око 864. године примили хришћанство из Византије. Том приликом кнез Борис је узео хришћанско име, према своме куму византијском

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

77

цару Михаилу (842-867). Кнез Борис Михаило није био задовољан што се нова хришћанска црква у Бугарској подређује старешини у Константинопољу, васељенском патријарху Фотију. Зато се обратио папи (866) у нади да би римски црквени старешина могао пристати да именује поглавара за цркву у Бугарској. То је појачало сукоб који је тињао од времена избора Фотија за патријарха. Папа Никола I је тада Фотијев избор прогласио ништавним. У Византији је сабор под вођством цара и патријарха Фотија 867. осудио западно учење о происхођењу Светог духа од Оца и Сина као јерес. На папу Николу I (858–867) је бачено проклетство. Као уступак Бугарима, на црквеном сабору у Цариграду 870. године одлучено је да се за Бугарску именује посебан архиепископ и да он буде први у рангу међу византијским архиепископима. Растиславова намера да се Моравска политички и црквено осамостали од Немаца је пропала. Убрзо по доласку Константина и Методија Моравска је поново морала признати власт Немаца. Проповедајући хришћанство у Моравској, Методије и Константин наишли су на отпор мисионара и епископа из Немачке. У време њихове мисионарске делатности дошло је до свађе римског папе Николе I и васељенског патријарха Фотија. Да би могли несметано ширити хришћанство на старословенском, Константин и Методије су ишли да добију одобрење и од римског папе. Хришћанска црква тада није била јасно подељена на православну и католичку, али су се разликовала подручја на којима је био јачи утицај римског папе од оних где је био јачи утицај патријарха из Константинопоља. У време боравка браће у Риму 869. године умро је Константин. Он се пред смрт замонашио и добио име Ћирило. Папа Хадријан II је 869. именовао Методија за архиепископа (надбискупа) обновљене Панонско-сремске дијецезе. Методијево деловање у Панонској низији подржавао је кнез Коцељ, који је имао феудални посед (од 861. до око 874) код Блатног језера. Упркос одобрењу папе, немачки епископи су наставили да ометају рад Методија и чак су га утамничили (870-873). Ипак, на писани захтев папе Јована VIII ослободили су га 873. Методије као архиепископ на подручју Паноније је са својим ученицима ширио хришћанство на подручју које се граничило са државом Срба. Проповедање хришћанства на словенском језику дало је боље резултате него на страним језицима. У време када је владарска породица код Срба коначно покрштена, можда 867-868. године, у Србију су долазили свештеници „са свих страна” како пише у писму (из 873) папе Јована VIII кнезу Мутимиру.

78

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Долазак јаке византијске флоте 867. у Далмацију довео је до јачања угледа Византије код Срба. Срби су тада, по Порфирогениту, затражили од цара да поново буду покрштени. Ова година би могла бити кључна за покрштавање Срба и њиховог владарског рода. Не би требало одбацити ни могућност да преко прихватања хришћанства Срби нису настојали само да се повежу са Византијом, него и са христијанизованом Бугарском. Тако су могли кнезу Борису-Михаилу одузети изговор да их напада као многобошце. Срби су покрштавањем постајали део „хришћанске васељене”. Папа Јован VIII је 873. године послао писмо српском кнезу Мутимиру. У писму га је позвао да се са народом потчини Панонској дијецези, којом је управљао архиепископ Методије. Из тога би се могло помислити да су у то време српски владари покрштени. Ако је тачна претпоставка Живковића да је у време папиног писма већ био завршен сукоб са кнезом Борисом и Мутимирово протеривање браће, онда су Стефан и Петар рођени пре 873. То би значило да се приближно као године у оквиру којих је извршено покрштавање српског владарског рода могу узети 867. и 873. Кнез Мутимир и његова браћа нису као бугарски кнез додали свом имену хришћанско име. Изгледа да су веровали да је довољно да двојица од браће која су делили власт, својим најмлађим синовима дају хришћанска имена Стефан и Петар. У априлу 878. године у Београду (Бугарска) постојао је епископ. То се види из писма папе Јована VIII кнезу Борису у коме тражи да београдски епископ Сергије буде смењен јер је присталица „Фотијеве јереси”. То писмо садржи прво спомињање данашњег имена Београда. Ова христијанизација Срба и Бугара у IX веку није стварно дубље продрла у народ. Она је захватила владарски род, жупане и њима ближе слојеве у словенском друштву. О томе сведоче каснији подаци да су црквене старешине и свештеници морали да уложе много напора да сеоско становништво приближе идеалу „хришћанске пастве”. Сигурно је да је у словенским земљама на Балканском полуострву, које су биле формално христијанизоване, и даље живео народ који је делимично наставио са многобожачким традицијама предака. Уколико 2006. године пронађени лични прстен од злата са речима „Господе помози Стројимиру” око крста, заиста припада Стројимиру, члану српске кнежевске породице, из IX века, онда га је он употребљавао, уместо потписа, после свог покрштавања и силаска са власти.

Допуна I Хришћанство Хришћанство је једна од најраспрострањенијих светских религија и преовлађујућа код Срба. Велики утицај хришћанске религије на историју Срба је несумњив. Суштина религије је у вољи човека, а не у разуму. Дубину те разлике јасно изражавају речи које су приписане Тертулијану : „Верујем јер је бесмислено”. Основни подаци о настанку хришћанства садржани су у Новом завету, збирци списа за кoје Хришћанска црква сматра да садрже божију реч, тј. откривање Бога људима дато у Исусу Христу, а затим пренето од апостола. У њему се каже да је Исус (Исус је грчки облик јеврејског Јошуа – Бог је спасење) рођен у Јудеји у време када је „цар Ирод” владао њоме. Исус је рођен у Витлејему код Јерусалима. После рођења Исуса његова породица је краткотрајно боравила у Египту. Према Јеванђељу по Луки, у „петнаестој години владања цезара Тиберија” Јован Крститељ је крстио Исуса. Тиберије је почео да влада 14. године тзв. нове (или хришћанске) ере. Јеванђеља наводе да је по изласку из реке Јордан, у којој је Јован крштавао, на Исуса сишао Дух божији (Богојављење). Након тога, Исус је постио 40 дана у пустињи и по повратку почео проповедати људима нову веру. Јеванђеље по Луки наводи да је Исус имао „око 30 година” када „поче” проповедати људима и чинити „чуда”. Проповедао је о потреби да се људи покају због греха, јер долази „царство Божије”. На том подручју већ је постојала вера у једног бога (Јехову), јудаизам. Проповедници и пророци нису били реткост међу Јеврејима. Верске старешине јудаизма и римске власти оптужили су Исуса да се лажно проглашава за „месију”, тј. помазаника, краља који ће доћи да испуни обећање пророчанстава из Старог завета. Према тим пророчанствима месија ће доћи да спаси Јевреје. „Христос”, грчка реч за миропомазаног и месију, касније је постало саставни део Исусовог имена. Исусу је у Јерусалиму судио римски управник провинције Јудеје, Пилат. Исус је био осуђен јер се назива „царом јудејским” и разапет је на крсту. Три дана пошто је умро на крсту и био скинут с њега, Исусово тело је нестало. Његови ученици, дванаест апостола, тврдили су да је оживео, васкрснуо, да им се јавио и као Бог се уздигао на небо. Вера у васкрсење и вечни живот који ће по милости Бога добити сви, следбеници Исуса Христа, хришћани је постала суштина хришћанства. Његови малобројни следбеници наставили су да шире његове проповеди. Тада су настала откровења, апостолске посланице и јеванђеља. Најстаријим од тих текстова сматра се Иванова Апокалипса (Откровење) које

80

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

говори о доласку краја света. Процењује се да је записана у седмој деценији првог века. Јеванђеља (добре вести) говоре о Исусовом животу на земљи. Од јеванђеља, четири су била прихваћена од свих хришћана. Од тих текстова уобличио се Нови завет као света књига за хришћане. Хришћани су као своју свету књигу прихватили и Стари завет (јеврејски зборник текстова). Неки делови Светог писма (Библије) су били познатији свим хришћанима и вршили већи утицај. Ти текстови су изражавали веру хришћана и одређивали моралне норме по којима су живели. Такав је старозаветни део о десет заповести које је Бог дао Мојсију на Синајској гори. Даничићев превод овог текста гласи: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме. Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећега и до четвртога колена, онијех који мрзе мене; А чиним милост тисућама онијех који ме љубе и чувају заповести моје. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога; јер неће пред Господом бити прав ко узме име његово узалуд. Сећај се дана од одмора да га светкујеш. Шест дана ради и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твоме; тада немој радити ниједнога посла, ни ти ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој; ни слушкиња твоја; ни живинче твоје; ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана Господ створио небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га. Поштуј оца свога и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој. Не убиј. Не чини прељубе. Не кради. Не сведочи лажно на ближњега својега. Не пожели кућу ближњега свога, не пожели жене ближњега свога, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твога.” У Новом завету у Јеванђељу по Матеју каже се да је Исус „на гори” окупљеном народу рекао да молећи се Богу треба да то чине речима: „Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; хљеб наш потребни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својим; и не наведи нас у напаст; но избави нас од зла. Јер је твоје царство, и сила и слава заувек. Амин.” Поред учења која је прихватила већина хришћана, појавила су се учења мањих заједница која су се разликовала од општеприхваћеног. Тако су истовремено са стварањем хришћанства настајале и јереси. Хришћанство се ширило и задобијало следбенике у Римском царству. Ширењу хришћанства доприносило је и то што је оно проповедало да су сви људи једнаки и браћа (робови и слободни, богати и сиромашни). Хришћани

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

81

који су живели на некој територији стварали су своје заједнице (општине). У вођству хришћана у некој општини издвојили су се презвитери (више звање) и ђакони (ниже звање). Они су могли проповедати, предводити молитве и бринути се о реду у општинама хришћана. За надзор над целом хришћанском општином бирана је једна особа (епископ). Стварањем хришћанских епископија у II веку нове ере настала је хришћанска црква. Отпор старог многобоштва у Римском царству био је снажан. Три деценије после распећа Исуса, Нерон је, према писању Тацита, наредио да се погубе хришћани у Риму. Последњи велики прогон хришћана извршен је по налогу цара Диоклецијана почетком IV века. Неки хришћани су умирали одбијајући да се одрекну вере у Исуса као богочовека, који је дошао на Земљу да својом жртвом и распећем искупи грехе људи и спаси их. Неки од тих страдалника су били проглашени за свете (свеце). Цар Константин I је 313. прогласио хришћанство за допуштену веру у Римском царству. После тога хришћанска црква је почела да ужива статус од државе признате установе. Зато су епископске пресуде верницима постале признате од стране државе. Константин I је сазвао I васељенски сабор у Никеји (325). Васељена има исто значење као грчко „екумена”. То је сав људима, хришћанима, насељени простор. Никејски сабор је прихватио мишљење да је Исус (Син) „једнодушан” Богу (Оцу). Такво мишљење је постало канон (правило, закон црквени) за хришћанску васељену. У IV веку неки од утицајнијих епископа на истоку узели су назив патријарх, а римски епископ се назвао папом. Тиме се створило више звање од обичних епископа. Крајем IV века, у време цара Теодосија I, хришћанство је одлуком владара постало једина допуштена вера у Римском царству.

Србија крајем IX и почетком X века и долазак Мађара у Панонску низију Порфирогенит није записао колико је Мутимир владао. Данас претпостављамо, према подацима о дужини владавине каснијих владара, да је кнез Мутимир владао до 890. или 891. Власт је преузео најстарији Мутимиров син Првослав (или Прибислав). Уз њега су, вероватно, у власти учествовала и његова браћа. За Првослава Порфирогенит каже да је владао годину дана. Потом Порфирогенит каже да је „после једне године” из Хрватске дошао Петар Гојников у Србију и прогнао кнеза Првослава и његову браћу. Од тада је (891. или 892) Петар завладао Србијом. Порфирогенит даље каже да је „после три године” Петру власт покушао преотети Бран (око 895), али је био поражен

82

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

и ослепљен. Према даљем писању Порфирогенита, „после две године” (око 897) напао је кнеза Петра, из Бугарске, Клонимир. Он је успео да заузме град „Дестиник” (можда престоница), али је поражен и убијен. Овај Дестиник се изједначава са Дрсником (уз реку Клину код ушћа у Бели Дрим). Према Порфирогениту, од тада Петар „владаше даљих двадесет година”. Петар се потом измирио са бугарским владарем Симеоном и по Порфирогениту био крштени кум Симеоновог сина. Острогорски каже да је владао до 917. или 918. Ово датирање краја владавине кнеза Петра је међу историчарима општеприхваћено. Раније, у суседној Бугарској је од 889. до 893. владао Владимир, старији син Бориса-Михаила који је покушао да обнови многобоштво. Борис-Михаило је изашао из манастира и помогао млађем сину Симеону (893- 927) да преузме власт. У време Симеона обновљени су (од 894) ратови између Бугара и Византије. Византија је против Симеона наговорила Угаре (Мађаре). Ти номадски сточари су, тада, боравили на подручју северно од Црног мора. Нападнут од Угара, Симеон је за борбу против Угара нашао савезнике у другом номадском народу, Печенезима. Печенези су били источније од Угара у степама. Напад Печенега је потиснуо Угаре (Мађаре) на запад. Зато је, угарски вођа, Арпад (895-907) превео свој народ преко Карпата (895-900) у Панонску низију. У слабо насељеној Панонској низији Мађари (коњаници) су покорили насеља земљорадника Словена и других народа. Тако су крајем IX и почетком X века створили Угарску (Мађарску) државу из које су више од пола века вршили успешне пљачкашке походе против суседних држава на западу. Доласком Угара, држава Бугара је изгубила југоисток Панонске низије и подручја северно од Дунава. Тиме су Јужни Словени трајно раздвојени од оних на северу и истоку. Сеоба Угара је била крај дугог периода великих сеоба народа у Европи. Византија је убрзо пристала да Симеону плаћа данак и склопљен је мир. Због неплаћања данка, рат је обновљен 913. Симеон је са својом војском дошао пред Константинопољ. У престоници је тада управљало регентство у име малолетног цара Константина VII Порфирогенита. Византија је пристала да Симеона призна за цара Бугара и рат је краткотрајно прекинут. Пре тога византијски владарски двор је само Карлу Великом признао право да носи царску круну. Почетком Х века је, поред „универзалног” Византијског царства, признато и право да постоји Бугарско царство.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

83

У току бугарско-византијских сукоба, у време битке на Ахелоју код Анхијала (у августу 917), према Порфирогениту, кнез Петар се на обали Неретљана састао са византијским стратегом теме Драч. Паганија је тада, по Порфирогениту, признавала власт кнеза Петра. Порфирогенит наводи име Лава Рабдуха као стратега у Драчу са којим је Петар преговарао. Ту се свакако ради о грешци. Или је име стратега погрешно навео или су ти преговори морали бити у време првог рата Симеона против Византије (завршен 896), а он их је произвољно спојио са две деценије каснијим збацивањем Петра. По Порфирогениту, „завидљиви” захумски кнез, Михаило Вишевић, обавестио је Симеона да Византија покушава да против Бугара поткупи поклонима и наговори српског кнеза Петра. Симеон „цар Бугара и автократор Грка” је послао војсковође који су позвали кнеза Петра на договор, али су га на превару заробили (917. или 918.). Кнез Петар је у тамници и умро. За српског кнеза Бугари су поставили Павла, сина Брановог и унука Мутимировог. Порфирогенит за Павла Брановића каже да „владаше три године” Србијом. Вероватно од 917. или 918. до 920. или 921. Према причању Порфирогенита, цар Роман Лакапин (920-944) је против Павла послао Захарија, Првославовог (Прибиславовог) сина. Кнез Павле је заробио Захарија и послао га у Бугарску, али је Византија успела да придобије на своју страну кнеза Павла. Ту се јавља неслагање око тумачења онога што је записао Порфирогенит. Он поново каже „после три године, пошто је Павле узео непријатељски став према Бугарима” Симеон је Захарија послао као новог владара у Србију. Павле је, према Острогорском, протеран 920. или 921, а Захарије је постао кнез у Србији. Острогорски тврди да средњовековни хроничар (Порфирогенит), када каже за владара (кнеза Павла) да „владаше три године”, то се односи на његову целу владавину. Када на крају Порфирогенит каже да је „после три године” Захарија протерао са власти Павла, то није још три године после претходно описаног догађаја. Према Острогорском, то је само понављање тврдње да је Павле владао три године. Мање уверљиво мишљење заступали су К. Јиречек, В. Ћоровић и други. Они су сабрали два пута споменуте „три године”, па би према њима Захарије постао кнез 923. или 924. године. Захарије је вероватно владао од 920. или 921. до 923. или 924. Кнез Захарије је обновио своје добре односе са Византијом. Једну војску, коју је против њега послао Симеон, Захарије је поразио. Главе запо-

84

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ведника те војске послао је у Византију. Пред новом војском, коју је око 924. послао цар Симеон, кнез Захарије је побегао у Хрватску. Бугарска војска је са собом водила и српског кнежевића Часлава, али су жупани који су дошли на позив да приме новог кнеза били заробљени. Заробљен је и део српског становништва, а део је побегао у Хрватску и Византију. Преувеличавајући, Порфирогенит је записао да је тада у Србији остало да живи само 50 људи. Тих 50 људи по њему је живело од лова. Ово претеривање нам говори да је Србија била веома опустошена. Можда због подршке која је дата прогнаном Захарију, бугарска војска је између 924. и 926. напала и Томислављеву Хрватску, али је била поражена и сузбијена. Томислав је владао Хрватском од око 910. до око 930. Он је према попу Дукљанину имао успеха и у сукобу са Угрима. До сукоба је можда дошло због напада Угара на Славонију (између Саве и Драве), а Томислав је сузбио напад Угара и вероватно Хрватској припојио данашњу западну Славонију. О хумском кнезу Михаилу Вишевићу знамо да је, са хрватским владарем Томиславом, присуствовао на Првом црквеном сабору у Сплиту (925) и тада прихватио усвојене одлуке против богослужења на словенском језику. Остављена је могућност да само нижи свештеници службе обављају на словенском ако нема оних који знају латински. У сачуваном препису каже се да су на сабору били „Срби и Хрвати”. Сабор је усвојио и одлуку да старешина свих цркава Томиславове и Михаилове државе буде црквени старешина у Сплиту, тј. у Сплиту је основана надбискупија. Нински бискуп Гргур је покушао да делује против одлука тог сабора у одбрану свог положаја а савезници су му биле присталице словенског богослужења. То богослужење на словенском у Хрватској уз употребу глагољице названо је глагољаштво. Михаило је као Симеонов савезник био поштеђен у време Симеоновог напада на Петра и Томислава. То је искористио да постане самосталнији. У Михаиловој области епископија у Стону била је део Сплитске архиепископије. Знамо и да је хумски кнез Михаило средином 926. (или 927) предузео један напад на Сипонт (на Апенинском полуострву). После смрти Симеона маја 927. године, Михаило је могао променити однос према Византији. Можда је и напад на Сипонт извео средином 927. против Арабљана, а на позив Византије. То би објаснило како је из Византије добио титулу „антипата и патрикија”. За Михаила је Порфирогенит записао да „потиче од некрштених становника са реке Висле”. Извори Михаила не спомињу 927. или 928. као учесника Другог цркве-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

85

ног сабора у Сплиту. Који је одржан да се потврде одлуке I сплитског сабора и укине нинска бискупија. Можда је долазак Часлава у Србију (927-928) довео до потискивања Михаила са власти у Хуму. Српске земље средином X века у време владавине Часлава Смрт цара Симеона маја 927. године изменила је однос снага на Балканском полуострву. Нови бугарски владар, цар Петар (927-969), био је мирољубивији. Између Бугарске и Византије је склопљен мир. Порфирогенит каже за Часлава да је „после седам година” искористио слабљење средишње власти у Бугарској и напустио бугарску престоницу Преслав. Питање од када треба рачунати ових седам година, које спомиње Порфирогенит, довело је до различитих тврдњи када су кнежеви Захарије и Часлав владали. Острогорски истиче да је владавина једног владара хронолошка целина у писању средњовековног писца (средњовековној хроници). Према томе, када Порфирогенит пише „после седам година”, то се односи на почетак претходне хронолошке целине која је почела владавином кнеза Захарија. То би значило да је вероватно 927. или 928. године Часлав стигао у Србију. Према другим историчарима текст „после седам година” треба рачунати од краја Захаријеве владавине или последњег споменутог догађаја у Порфирогенитовом тексту, тј. похода Бугара на Хрватску. Према томе, Часлав се вратио у Србију између 931. и 933. Већина историчара наглашава да је повратак Часлава олакшан слабљењем Бугарске. Јасно је да је управо смрћу бугарског цара Симеона маја 927. настала прва повољна прилика коју је Часлав могао искористити. Мање је вероватно да се вратио после 928. Вративши се у Србију, Часлав је окупио своје присталице и обновио српску државу. Он је био члан старог српског владарског рода, син Клонимиров, унук Стројимиров и праунук Властимиров. Уз помоћ Византије вратили су се и они који су избегли из Србије у време бугарске владавине. Слабљење Бугарске искористили су и Угари, који су у време Петрове владавине упадали у Бугарску и преотели Срем. Према опису који је оставио Порфирогенит, могу се приближно одредити границе Србије у X веку. Порфирогенит је записао да су Срби средином X века живели у неколико „земаља”. Те земље су обје-

86

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дињавале већи или мањи број жупа. Српске земље које наводи Порфирогенит су Травунија, Захумље, Неретљанска или Паганска област и Србија са Босном, која је издвојена као посебна област у њој. Границе српске државе нису чиниле, као данас, јасно утврђене линије, него ужи или шири појасеви земљишта. На западу, граничне жупе које су припадале Хрватској, према писању Порфирогенита, биле су Цетина, Имота, Плива и Хливно. За источну границу постоји само податак да је средином IX века била негде код Раса. За северну границу може послужити податак Порфирогенита да се у Србији налазио град Соли (Тузла). Половином X века, према истом писцу, у Србији се као област налазила Босна. Босна је била област која је обухватала горњи и средњи ток истоимене реке. Касније се име Босна проширило на северозападне делове Србије. Изузев места Рас и Соли, остали градови које спомиње Порфирогенит у Србији, нису поуздано лоцирани и археолошки испитани. Ти градови су вероватно били седишта жупана и кнежева. За српске земље у приморју, у односу на површину коју су имале, Порфирогенит наводи више градова, а границе на приморју су прецизније одређене. Травунија је обухватала приморје од Боке Которске до града Дубровника. Захумље је било од Дубровника до Неретве. Захумљу је припадало и данашње полуострво Пељешац. Неретљанска или Паганска земља је обухватала подручје од Неретве до Цетине са острвима Брач, Хвар и Корчула. Порфирогенит је писао своје дело средином X века и изгледа да је тада Часлав још био жив, јер нигде није споменуо његову смрт. О крају владавине кнеза Часлава сачувана је легенда у Летопису попа Дукљанина (Барском родослову). Према том спису, у Чаславову државу, „у Босну”, је ради пљачке упао угарски кнез. Часлав је, према Дукљанину, угарског кнеза победио и убио у Дринској жупи. Угари су после тога упали у Срем (у овом случају, равница јужно од Саве), заробили Часлава и везаног га удавили у реци Сави. Није нам познато када се догодила смрт кнеза Часлава. Према већини мишљења, то се догодило око 950. Угари су из Панонске низије вршили пљачкашке упаде у околне земље. Упади на запад су сузбијени када их је августа 955. тешко поразио немачки краљ Отон I. Напада Угара на југ било је и пре тога, али је југ после пораза на реци Лех код Аугзбурга постао главни правац похода Угара. Они су искористили слабљење Бугарске после смрти Симеона, па су од 934. до 958. три пута упадали у Тракију. Дукљанин

87 СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Српске земље у време Константина VII Порфирогенита

88

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

каже да је после смрти Часлава изумрла прва српска владарска лоза, у којој он набраја стварне и измишљене ликове. Према њему, појединим крајевима Србије су владали жупани, „али нико се није усудио узети име краља”. Према причању Дукљанина, изгледа да је хрватски владар Крешимир II искористио погибију Часлава и краткотрајно заузео Босну. Срби у Самуиловој држави и покрштавање Руса О томе шта се догађало у Србији од смрти Часлава, главни извор постаје Летопис попа Дукљанина. С обзиром на његову непоузданост и збрканост, тешко је ишта поуздано рећи о том периоду. Можда је неко време око 969. Босном владао хрватски владар Крешимир II, а дошло је и до јачања Дукље (то име се јавља прво као Диоклитија и Диоклетија од X века) и њене владарске породице. Византијски цар Нићифор II Фока (963- 969) је одбио да плаћа данак Бугарима и наредио да бичују бугарске посланике који су тражили данак (965). Пошто му је византијска војска требала за борбе против Арабљана, цар Нићифор II Фока је позвао кијевског кнеза Свјатослава да војним походом, у име Византије, казни Бугаре. Свјатослав је од 967. повео рат против Бугарске. Због напада Печенега, морао се вратити да заштити своје области северно од Црног мора. Према Несторовој хроници имао је намеру да на Дунаву створи нову престоницу. У другом походу на Бугарску, Свјатослав је (971) збацио бугарског владара Бориса II, Петровог сина. У Византији, Нићифор II Фока је убијен у атентату, а нови и способни цар, Јован Цимискије (969-976), није могао да се споразуми са Свјатославом. Зато је дошло до рата. После тешких борби, нарочито код Силистрије, Цимискије је средином 971. избацио Русе из Бугарске. Граница Византије поново је била враћена на Дунав. Збачени бугарски цар Борис II је као заробљеник одведен у Константинопољ. Изгледа да су победу над Бугарима Византинци искористили за даље ширење своје власти. Према Дукљанину, Византинци су покорили и Рашку, а рашки велики жупан се склонио у Дукљу. Тада је, према Дукљанину, он признао и врховну власт Дукље над Рашком. Почетком 976. од болести је умро цар Јован Цимискије, после чије је смрти у Византији дошло до борбе око власти. Из тих нереда је као победник изашао цар Василије II (976-1024). Он је затражио по-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

89

моћ од кијевског кнеза Владимира и добио неколико хиљада ратника. Са њима је 989. поразио своје противнике. Као награду за помоћ, цар Василије II је кнезу Владимиру обећао за жену своју сестру, принцезу Ану, али уз услов да се Владимир и Руси покрсте. Да би обећање било испуњено, Владимир није морао само да се (према Несторовој хроници 988) покрсти него и да нападне византијске поседе на Криму (989) . То је било први пут да се византијска принцеза, рођена у пурпурној просторији царске палате, уда за страног владара. Борбе Византинаца око царске власти искористили су побуњеници у једном делу некадашњег Бугарског царства. Устанак против Византије почео је 976. у данашњој западној Македонији (подручје Преспе и Охрида). Устанак су предводила четири сина „комеса” Николе (Давид, Мојсеј, Арон и Самуило). Два брата су погинула, а трећег је убио Самуило. Тако је Самуило убрзо остао сам на челу устанка. Угледајући се на традицију Бугарског царства, он се прогласио за цара. Као своју престоницу уредио је Охрид, а тамо је створио и православну патријаршију. Са подручја Охрида и Преспе, где је било језгро његове државе проширио је своју власт. Поред Македоније завладао је Тесалијом, Епиром, делом Албаније са Драчем и старом бугарском територијом између планине Балкан и реке Дунав. На северозападу, Самуилу су припале територије до Дунава и Сирмијума. Тако су Срби за суседа поново добили моћног „бугарског” цара, који је настојао да их потчини. Тада су, око 992. године, једно српско посланство које је путовало византијском цару Василију II, заробили арабљански гусари. То посланство је било ослобођено и затекло је цара Василија II у борбама против Самуилове војске. Можда је било послато из Дукље. Крајем Х века у њој је владао кнез Јован Владимир. Јован Скилица, византијски писац, који је писао о сукобу Василија II против Самуила, спомиње Владимира. Он каже да је Владимир владао „Трибалијом” и оближњом Србијом. Самуило је (можда око 998.) заробио кнеза Владимира код Скадарског језера. У истом походу је напао Котор, Дубровник и опустошио Далмацију до Задра. Преко Босне и Рашке се, са заробљеним Владимиром, Самуило вратио у средишње области свога царства. Тада су Дукља, Травунија, Рашка и Босна постале део Самуиловог царства. Касније је Самуило оженио кнеза Владимира својом кћерком Косаром и вратио га да управља Дукљом, а вероватно и Травунијом. Слично је поступио и са ранијим намесником у Драчу. Можда је такав

90

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

поступак задржавања особа које су раније управљале примењен и на подручју Рашке и Босне. Византијска превласт у XI веку на Балканском полуострву и расцеп хришћанства Почетком XI века српске земље биле су под влашћу Самуила, али је убрзо дошло до слома његове државе. Цар Василије II је од 1001. до 1004. водио низ успешних напада против Самуиловог царства. У тим нападима Василије II је заузео источни део Бугарске, Тесалију и део Македоније са Скопљем. Василију II се 1005. предао и Драч. На планини Беласици је јула 1014. дошло до одлучујуће битке два цара и Василијева војска је нанела велики пораз Самуиловој. Самуило је једва побегао из битке. Извори спомињу да је заробљене Самуилове војнике, којих је било 14 или 15 хиљада, Василије II (прозван Бугароубица) ослепео. Само је сваком стотом оставио једно око како би унесрећену војску одвели цару Самуилу, који се од тог призора није опоравио. Умро је у октобру 1014. у Прилепу. После Самуилове смрти власт је преузео Јован Владислав, син Самуиловог брата. Цар Јован Владислав је изгледа одлучио да уклони друге сроднике Самуила, као могућу опасност за свој престо. Он је 1016. убио кнеза Владимира. Покушавајући да обнови власт у Драчу Јован Владислав је 1018. погинуо током опсаде града. То је био крај државе коју је створио Самуило. Удовица Јована Владислава је исте године на капији престонице у Охриду предала град цару Василију II. Оне који су му се предали без борбе, Василије II је наградио поклонима и византијским титулама. У Летопису попа Дукљанина пише да је он са великом војском заузео Рашку, Босну и Далмацију. Јован Скилица каже да је отпор успостављању византијске власти пружио управник Сирмијума. Четири века после насељавања Словена, Византија је обновила своју границу на доњем Дунаву. Василије II је на освојеном подручју створио византијске теме. Највећи део Македоније и део данашње југозападне Бугарске организовани су као Бугарска тема са центром у Скопљу. У Далмацији, после освајања Василија II, дошло је до промене тематске и црквене организације. Далматинска тема је подељена на две. Изгледа да је Василије на северу Балканског полуострва покушао створити тему Сирмијум, а да је у Рашкој (са Захумљем ?) такође поку-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

91

шано стварање теме Србије. О томе говоре пронађени печати на којима се спомиње Константин Диоген, „стратег Србије”, као и Скиличини подаци о истом Константину Диогену. Ове две теме, или једна иста, ако су постојале на подручју Србије или Срема, биле су краткотрајне. У новоосвојеним областима Василије II није увео новчане порезе. Становници су давали натуралне порезе, вероватно као и у претходном периоду у Самуиловом царству. На један пар волова држави се плаћао 1 модиј жита, проса и врч вина. Поред тога, стратег теме је сакупљао и стратиоте. Стратиоти су могли бити богатији слободни сељаци, а сеоске старешине и жупани су могли бити нижи и средњи заповедници тих стратиота. Стратег теме је вероватно био Грк. Василије II је сматрао за корисно и да промени организацију цркве на Балканском полуострву. Повељама је створио Охридску архиепископију (од патријаршије која је постојала у Самуиловој држави). Охридску архиепископију је прогласио аутокефалном (независном од васељенског патријарха), али је њеног архиепископа постављао византијски цар. Тако је цркви која је окупљала већину Словена на Балканском полуострву дат посебан положај и значај. Бившег Самуиловог патријарха Јована именовао је за архиепископа и оставио на челу Охридске архиепископије. Из Василијевих повеља види се да су неке епархије Охридске архиепископије обухватале подручја која су насељавали Срби. То су епископије са средиштима у Нишу, Браничеву, Београду, Сремској Митровици, Призрену, Липљану и Расу. После поделе теме Далмације на две теме и пораста значаја града Дубровника, олакшано је стварање Дубровачке надбискупије. До тада је постојала надбискупија у Салони, а даље на југу била је надбискупија у Драчу. Василије II је босанску, требињску и захумску епископију издвојио од Драчке архиепископије, а папа их је 1022. потчинио новоствореној Дубровачкој надбискупији. Умереном политиком и новом црквеном организацијом у Охридској архиепископији, уочи раскола 1054. године, велики део Срба везан је за источни део хришћанства. Разлике међу источним и западним делом хришћанске цркве су биле бројне. Вођене су расправе око захтева да свештеници не склапају брак по угледању на уобичајено понашање у западном делу хришћанства под верским вођством папе. У литургији (заједничком богослужењу) је на западу употребљаван бесквасни хлеб за причешћивање, а на истоку квасни, и о томе се много расправљало. Расправе су појачавале сукоб, а не споразумевање. Папски посланик кардинал Хумберт је

92

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Црква Светог Петра , Нови Пазар

дошао у Константинопољ и у Светој Софији јула 1054. ставио на олтар булу, којом се проклињу васељенски патријарх Керуларије (1043-1058) и његове најверније присталице. Керуларије је одржао сабор са кога је проклетство бачено на папине посланике. И пре је било разлаза и сукоба. Савременици вероватно нису могли бити свесни дубине поделе која ће настати и њене трајности. У Далмацији је почело трајно учвршћивање папске верске власти и римског католичанства. Папин посланик је 1059. или 1060. у Сплиту сазвао црквени сабор који је поновио забрану богослужења на словенском језику. Свештеници који су се служили словенским у цркви (глагољаши) се више нису смели уводити у црквене редове. Истовремено бивши архиепископ (надбискуп) Панонско-сремске дијецезе Методије је означен као отпадник од праве цркве („јеретик”). Тада је почело искорењивање тзв. глагољаша (свештеника који су богослужили на словенском и користили глагољицу) у Далмацији. Сличан је био став римског папе према православним Грцима у далматинским градовима. Они су били ометани да слободно исповедају своју веру а цркве које су имали (у Задру, Сплиту, Шибенику) су им постепено одузимане до почетка XIII века.

6. Срби од XI до XII века Осамостаљење Диоклитије (Дукље) у XI веку После победа Василија II и његове смрти, у Византији је све већи утицај стицала чиновничка аристократија која се бавила управом, а не војни команданти. Византијска војска заснована на слободним сељацима (стратиотима) уступила је у XI веку место скупљим и мање поузданим најамницима. Међу Словенима на Балканском полуострву убрзо се поново јавио отпор византијској власти. Око 1035. године у Диоклитији (Дукљи) се побунио Стефан Војислав. Диоклитија (Диоклија и Диоклетија) је име које се од X века јавља у византијским (затим и српским) списима за приморску област данашње Црне Горе од реке Бојане до Боке Которске. Само порекло имена је нејасно изводи се од имена рушевина античког града Диоклеје (на подручју Подгорице). То име града је изведено од имена цара Диоклецијана, за кога се тврди да је родом са тог подручја и да је основао исти град, или од имена илирског племена Доклеата. Име Дукља је народ почео употребљавати за рушевине старе Диоклеје данас се уобичајено употребљава уместо имена Диоклитија. Вођу побуне Војислава византијски писци зову Србином, Травуњанином и Дукљанином. Поп Дукљанин га назива „Доброславом”. Војислав је био оснивач владарске породице у Дукљи. После побуне, био је заробљен и одведен у Цариград, одакле је успео да побегне и поново организује побуну. Како кажу византијски савременици, он је тада „заузео земљу Срба” или „илирске планине”. У зиму 1039-1040. један византијски брод са товаром блага се разбио на дукљанској обали. Стефан Војислав је присвојио то византијско благо. Захтев византијског цара да благо врати је одбио. После смрти архиепископа Јована (Словен) око 1037. године, ојачао је утицај Цариградске васељенске патријаршије, јер је за новог охридског архиепископа постављен Лав (Грк). Он је пре тога био високи

94

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

црквени службеник у Светој Софији у Цариграду. Настојање да се становништво хеленизује и захтеви централне власти Словенима да почну плаћати порезе у новцу, стварали су услове за побуну у теми Бугарској. У лето 1040. на подручју Београда и Браничева, под вођством Петра Одељана (Дељана), почео је велики устанак против Византије. Предводник устанка, Петар Одељан, тврдио је да је син Гаврила Радомира и унук Самуила. Устанак се проширио и на Македонију, област Драча и север Грчке. Као вођа устанка на подручју Драча појавио се Словен Тихомир. Неко време устанак је имао двојицу вођа. На једном устаничком скупу Одељан је покренуо устанике против Тихомира. Тихомир је тада био каменован. Устанку се придружио и бивши намесник теме Јерменије, Алусијан, син цара Јована Владислава. После неуспеха у опсади Солуна, Алусијан је ослепео Одељана и побегао Византинцима. Устанак је угушен 1041. До тог времена, можда је пропао покушај стварања теме Србије. Из писања попа Дукљанина стиче се утисак да су управници Захумља, Босне и Рашке око 1042. били вазали византијског цара. Дукљанин прича да им је византијски цар слао племените метале. Тиме је настојао да купи њихову подршку за византијску борбу против одметнутог Стефана Војислава. Јован Скилица је записао да су 1042. Византинци са десетинама хиљада војника из теме Драч напали Стефана Војислава и продрли у Дукљу пустошећи је. На повратку из Дукље, заједно са пленом, они су упали у заседу. На уској планинској стази били су засути камењем и стрелама. Према писању Скилице, две трећине Византинаца је изгинуло, а само трећина је успела да побегне. Користећи ову победу Војислав је проширио своју власт на Травунију и Захумље. У вези са овом победом Војислава, један византијски писац (Кекавмен) његову земљу назива и „Зета”. Војислава је средином ХI века (изгледа око 1046) на власти наследио син Михаило. Према Дукљанину, у почетку је владао заједно са мајком и браћом. Он је обновио мирољубиве односе са Византијом и због тога је био уписан у „савезнике Ромеја”. Добио је и византијску титулу протоспатра, која није била везана за неку одређену службу у византијској држави. У Стону, где је била једна од Михаилових престоница и седиште католичког бискупа, Михаило је изградио цркву Св. Михаила. Црквени раскол који се десио јула 1054. у то време није ништа битно променио у земљама које су насељавали Срби. Црквени центри Охридске

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

95

архиепископије су имали мали утицај на Србе. Срби су у црквеним старешинама Грцима видели представнике стране државе и културе које су слабо разумели. Прилике су биле сличне и у залеђу Јадранског мора. Црквени центри из Далмације имали су право суђења верницима у унутрашњости, али латински језик у црквеној служби и неактиван однос према Словенима у залеђу нису допринели да христијанизација на том подручју буде дубља и значајнија. Михаило је настојао да од папе добије уздизање Барске бискупије у надбискупију. Изгледа да тада није створена надбискупија у Бару, него у време краља Бодина. Бар је, захваљујући политичкој моћи тадашњег владара Зете, Михаила, постао најутицајније католичко средиште у српским земљама и међу католичким Србима. Првенство бискупа Бара у српским земљама покушавао је да оспори надбискуп из Дубровника. Године 1071. Византија је доживела значајне поразе од Нормана и Турака Селџука. Када је покушао да заустави освајања Селџука у Малој Азији, августа 1071. године, византијски цар Роман IV Диоген (1068-1071) је поражен и заробљен, код Манцикерта (близу језера Ван). На западу, ратници са севера, Нормани, су преко Француске у XI веку стигли на југ Италије и Сицилију. Ту су потискивали Арапе и Византију. Нормански вођа, Роберт Гвискард, је 1071. године завршио потискивање Византије са југа Италије. Тако су Срби у борби против Византије добили новог савезника, Нормане. Ти порази олакшали су нови устанак против Византије у Македонији вероватно 1072. Побуњеници су затражили помоћ од Михаила Зетског. Он им је послао сина Бодина, војсковођу Петрила и 300 ратника. У Призрену су устаници прогласили Бодина за „цара Бугара”, под именом Петар. У почетку су устаници имали успеха, поразили су војску бугарске теме и освојили Скопље. На северу су и Словени у Срему пришли устаницима. Петрило је освојио Девол и Охрид. Бодин је кренуо на Ниш. Пораз Петрила код Костура означио је крај устаничких успеха. Петрило је побегао Михаилу, а један од устаничких вођа, Војтех, предао је Византинцима Скопље. Бодин је био поражен, а устанак умирен. Византинци су Бодина као заробљеника одвели у Константинопољ, а затим у Антиохију (Сирија). Михаило је поткупио поданике Византије Венецијанце који су ослободили Бодина и вратили га оцу. Намесник теме Драч, Нићифор Вријеније (1075-1077), извршио је један поход на Зету. Да би се осигурао од напада у непрегледним шумама, терао је сељаке да крче пролазе кроз шуме.

96

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Неуспех устанка у Македонији и заробљавање Бодина нису нанели видљиву штету Михаилу. Папа Гргур VII је почетком 1078. писао „Михаилу краљу Словена” (Michaheli Sclauorum regi) и ставио му у могућност да добије папину заставу. Није јасно када и како је Михаило добио краљевску титулу. Писмо је можда само потврда тог звања. Титулу краља он је могао добити од папе и сам узети. Папина застава је означавала стављање под формалну папину заштиту, али није познато да ли је послата краљу Михаилу. Обично се претпоставља да је 1077. године Михаило постао краљ. Нешто раније исти папа је послао представника да крунише Димитра Звонимира у Хрватској. Оба су крунисања могла бити део сличног настојања папства и двојице владара. Краљ Константин Бодин Михаило је у пролеће 1081. свога наследника Бодина оженио Јаквинтом, кћерком управника норманског Барија (на југу Италије). Почетком осамдесетих година XI века за напад на Драч спремали су се Нормани из јужне Италије. Неки од далматинских градова (Дубровник, Сплит) тада су одлучили да сарађују са Норманима. „Византијски градови” у Далмацији су од 1069. до 1165. били стварно изван византијске власти препуштени сами себи. Истог пролећа 1081. године власт у Византији преузео је способни Алексије I Комнин (10811118), оснивач династије Комнина. Уз византијског цара су били Венеција, Албанци и Бодин. У пролеће 1081. последњи пут се као владар у Зети спомиње Михаило. Према, непоузданом, Дукљанину владао је 35 година. Од искрцавања Нормана до главне битке у октобру 1081. године, Бодинови (нови зетски владар) одреди су заједно са албанским нападали Нормане. У одлучујућој борби у октобру 1081. код Драча, Бодин се држао по страни. Када је видео да Нормани односе победу, повукао се (како описује царева кћерка Ана Комнина). Ово је утицало да и цар Алексије I напусти бојиште. У вези са овим сукобима Византије и Нормана први пута се спомињу Албанци (Арванити). Пораз Византије олакшао је Бодину ширење његове власти у унутрашњости Балканског полуострва. У Летопису попа Дукљанина се каже да је Бодин освојио Рашку и Босну. У Рашкој је за жупане поставио Вукана и Марка

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

97

(вероватно браћа), а у Босни за кнеза Стевана. Према писању Дукљанина, Бодин је од управника тих области узео заклетву верности. Побуна у Италији је приморала Нормане да се повуку са Балкана 1082. и допусте Венецији да освоји Драч и врати га у руке византијског цара. Византија је ову „услугу” Венеције прескупо платила. Венецијанци су добили право да слободно тргују свим робама по Византији, а да никакву царину не плаћају византијској држави за продају те робе. Почео је брзи економски развој Венецијанске републике и њено израстање у поморску силу. Године 1089. Бодин је успео да од папе Клемента III добије булу којом је Бар потврђен као седиште надбискупа. Барском надбискупу су тада подређене бискупије Диоклитија, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, Травунија, Србија и Босна. То је био последњи Бодинов значајан успех. Јован Дука, управник у Драчу, повратио је неке византијске градове од Бодина, а 1090. године је и заробио Бодина. Бодин се ослободио и 1091. био поново на власти у Зети, али је његов углед опао. Вођа једне крсташке војске, Рајмунд Тулушки 1096-97. прошао је кроз Зету на свом путу у Први крсташки рат ка Светој земљи. Он се тада побратимио са Бодином, који га је дочекао у Скадру, једној од својих престоница. То је последње помињање Бодина у историјским изворима. Претпоставља се да је Бодин умро око 1101. године и да је сахрањен код Скадра. Краљица Јаквинта и чланови краљевске породице који су надживели Бодина, нису очували његову државу. Они су трошили снаге у међусобним сукобима око власти. Слабљење Зете, јачање Рашке и Први крсташки рат У вези са борбама против Византије, осамдесетих година XI века појављују се јасније вести о Рашкој. Тада, у време жупана Вукана, Срби продиру на југ ка Косову преко појаса Пећ-Звечан. Вукан се заједно са Бодином борио против Јована Дуке. Када је Бодин био заробљен, Вукан је наставио са продорима у равне области Косова. Он је 1093. године стигао до Липљана и спалио га. На вест да је цар Алексије I дошао у Скопље, Вукан је цару понудио преговоре и таоце као гаранцију споразума о признавању цареве врховне власти. Убрзо је прекршио

98

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

обећање које је дао цару. Поново је упао у Византију. Зато је Јован Комнин, царев сродник, продро до Звечана, али је ту био поражен. Вукан је на југу после те победе опустошио области Врања, Скопља и Полога (горњи ток Вардара). Алексије I је поново дошао да умири Србе. Он је 1094. године боравио у Липљану и преговарао са Вуканом. Вукан је цару као гаранцију верности предао два своја синовца, Уроша и Стефана Вукана. Средином XI века, као нова установа у Византији, појављује се пронија. То је био условни земљишни посед који се на коришћење давао неком службенику цара. Алексије I се због недостатка војника и новца почео ослањати на нову војску, пронијаре. У време владавине цара Алексија I пронија се широко примењује као условни земљишни посед, али не за цивилну, него за војну службу владару. Византијска војска је добила феудално обележје. Последњи византијски цар, који је законима покушао да спречи велепоседнике да слободне сељаке претворе у своје зависне сељаке (парике), био је Василије II. Тај покушај се завршио неуспехом. За разлику од стратиота, који је био богати сељак и сам обрађивао своју земљу, за пронијара земљу обрађују парици, зависни сељаци. Цар Алексије I није могао да заустави ширење Селџука по Малој Азији и стварање њихових емирата. Тражећи најамнике Алексије I писао је и римском папи Урбану II. Урбан II је тај захтев за плаћеним војницима видео као позив за верски рат. Селџуци су од 1077. господарили Јерусалимом. Урбан II је 1095. на сабору у Клермону (Француска) позвао хришћане у рат за ослобођење Исусовог гроба од муслимана. Уместо неколико стотина професионалних војника, које је прижељкивао цар Алексије I, на исток су кренуле хиљаде заслепљених верника. У Првом крсташком походу у Свету земљу учествовале су хиљаде сиромашних сељака и богатих ритера. Крсташи који су 1096. године са запада Европе, преко Панонске низије, ишли према Константинопољу, пролазили су долином Велике Мораве. Византијска област кроз коју су тад пролазили, од Дунава до Трајанове капије, била је зарасла и слабо насељена. Када су крсташи пролазили путем „Via militaris”, нема података да су Срби нападали то подручје. Године 1106. Вукан је краткотрајно обновио нападе на територију Византије. Поново је успео поразити Јована Комнина. На долазак цара, Вукан је понудио таоце, а Византија се задовољила новим склапањем мира. После смрти Бодина и Зета је постала подручје на које је Вукан

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

99

ширио свој утицај. Тада су зетски (дукљански) владари признали Вуканову власт. Око 1120. у Зети власт је припала Бодиновом сину Ђорђу. Владао је око десет година. Ђорђе је имао добре односе са Вукановим синовцем Урошем I, који је имао власт у Рашкој. Нема непосредних података али се претпоставља да је велики жупан Урош I могао после краја Вуканове владавине протерати његовог сина (Завиду?) из Рашке. Није могуће поуздано тврдити да је Завида био син жупана Вукана, али је претпоставка уверљива. Првовенчани је у Немањином житију записао да је Немањин отац био протеран од „браће” у место свог рођења звано „Диоклитија”. Завидиног могућег оца, Вукана, за управника у Рашкој поставио је диоклитијски (зетски) владар Бодин, па је Вукан лако могао бити из „Диоклитије”. Према писању Првовенчаног, Завида је био у прогонству у Зети, када му се у Рибници родио син Немања. У Студеничком типику пише да је Немања живео 86 година и умро 13. фебруара 1200. Значи да је могао бити рођен око 1114. Име најстаријег Немањиног сина Вукан могло би бити по жупану Вукану, за кога постоји претпоставка да је Завидин отац и Немањин деда. Ширење угарске власти на Славонију, Хрватску и Паганију Од почетка XI века на Балканском полуострву све јаче се осећао утицај Угарске чијем владару Стефану I (Вајк пре покрштавања) је римски папа послао краљевску круну. Крунисање је обављено крајем 1000. или почетком 1001. У XI веку Угарска је за време владавине краља Стефана I (Иштван I, 997-1038) почела да шири своју власт на крајеве јужно од Драве и Саве. Није познато које године, Угарска је припојила Славонију. Хрватска је у време владавине краља Петра Крешимира IV (од око 1058. до око 1074) доживела краткотрајно јачање. Он се у документу са почетка владавине назива краљем „Хрватске и Далмације”. У његово време и области Неретљана је била део Хрватске. Претпоставља се да је пред крај своје владавине припојио Хрватској и Славонију, одвојивши је од ослабеле Угарске. У време краља Крешимира IV у Хрватској је, као управник једне области, био бан Звонимир. Звонимир је потиснуо Крешимировог сина Стјепана и око 1075. био од папиног

100

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

посланика крунисан за краља, али је тада признао да је вазал папе Гргура VII. Према легенди, 1089. убијен је од племства. Иако легенда нетачно тврди да је на папин захтев краљ позвао Хрвате у крсташки рат, а папа је тек неколико година касније упутио позив за крсташки рат, изгледа да је неких нереда у Хрватској било. То је искористио угарски краљ Ласло I (Ладислав I, 1077-1095) и Славонија са Загребом (који се под тим именом први пут спомиње крајем XI века) је поново била под влашћу Угарске. Угарски краљ је 1091. послао једно писмо у Монте Касино на Апенинском полуострву. У том писму се хвалио како је запосео целу Славонију („Sclavoniam”) и сада је сусед са Апенинским полуострвом. Ласло I је, са циљем да ојача свој утицај, у Славонији основао око 1091. године бискупију са седиштем у Загребу. За првог бискупа је постављен Чех по имену Дух, вероватно због језичке блискости са Словенима у Славонији. Верске прилике у Угарској нису биле за узор. Ласло I је прописао закон који је предвидео батинање за оне који нису ишли у цркву. Они који су били ухваћени да приносе жртве дрвећу и изворима, као многобошци, били су кажњавани одузимањем једног вола. Краљ Коломан (Калман, 1095-1116) потпуно је поразио последњег краља самосталне Хрватске, Петра Сначића (раније читано Свачић), 1097. који је тада погинуо. После тога Коломан је довршио освајање Хрватске. Хрватска се 1099. краткотрајно ослободила, али је 1102. Коломан поново покорио. Освајање Хрватске није добро документовано. Највероватније је завршено тако што је хрватско племство признало власт угарског краља и потписало са њим повељу (1102) о томе. Феудално племство је признало власт угарског краља и војне обавезе према њему. Истовремено, угарски краљ је хрватском племству признао уобичајену локалну (феудалну) самоуправу. У наредних неколико година Коломанову власт признали су и градови у Далмацији (Сплит, Шибеник, Задар и Трогир), који су пре формално припадали Византији. Захваљујући сачуваној повељи Коломана Трогиру, боље су познати споразуми са градовима у Далмацији. Краљ је имао право да као порез добије део прихода града и право да потврђује кнеза и бискупа у граду. Као управника Хрватске угарски краљ је постављао бана. Део Срба у Паганији је био у хрватској држави када је она постала део Угарске. Разлике у језику и начину живота у раном средњем веку између Срба и Хрвата, вероватно, су биле сличне данашњим – мале, скоро безначајне. После коначне поделе (јула 1054) на католичке и православне

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

101

хришћане није дошло до наглих промена. У Зети је у XI веку вероватно најбројније било српско становништво, али је преовладавао утицај Католичке цркве. Срби католици у некадашњој Паганији имали су за суседе Србе католике у Зети. Католици Срби из Паганије тада још нису морали бити укључени у националну генезу Хрвата, али можда је већ у првој половини XI века део Срба католика у приморју почео да се изјашњава и да су Хрвати. Могуће је претпоставити да се у то време појавило изједначавање Срба католика (у Зети и Паганији) са Хрватима католицима. Такав преокрет би објаснио зашто се у XI и XII веку појављује у писаним изворима у Византији изједначавање Срба и Хрвата. Када Скилица пише: „народ Срба, које зову и Хрватима” или Зонара: „Народ Хрвата, које неки зову и Србима” можда само покушавају да објасне промену која се догодила и да се иза та два имена крије исти народ. Овакво објашњење би можда пружило одговор и за још чуднију појаву назива Црвена Хрватска у делу попа Дукљанина (настало у другој половини XII века или у XIII веку. После писања о крунисању „Светопелега” на Дувањском пољу, Дукљанин је испричао нестварну причу како је он поделио своју државу на два дела. Део који је обухватао подручје црноморског слива је по њему Србија (Загорје), а подручје јадранског слива је Хрватска (Приморје). Приморје је тобоже даље подељено на Белу и Црвену Хрватску. При томе је као Црвену Хрватску означио подручје од Дувна до Драча, а Бела Хрватска је подручје западно од Дувна. Раније је назив „Бела Србија” и „Бела Хрватска” код Порфирогенита означавао прадомовину тј, стару Србију и стару Хрватску. За Дукљанина је Порфирогенитова Хрватска (управо западно од Дувна) из X века можда стара Хрватска. Његова Црвена Хрватска је обухватала пределе у којима је било доста Срба католика, тј. у XII веку „нових Хрвата”. Ако је Дукљанин име Бела Хрватска употребио у значењу стара Хрватска, онда би његово Црвена Хрватска могло да се чита као нова Хрватска. Борбе Угарске и Византије у XII веку и Босна као угарска бановина Коломанов наследник, краљ Стефан II (1116-1131), био је у непријатељству са Византијом. Мање пограничне борбе око Срема и Подунавља заменили су велики ратови. Угри су у борбама од 1127. до 1129. године нападали Београд и стигли до Ниша и Сердике. Цар Јован

102

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

II Комнин (1118-1143) предводио је војску против Угара на Дунаву и приморао Угаре на склапање мира. Према писању Византинаца Срби су тада напали Рас и протерали из њега византијску војску. Уследио је одговор Византије. Византијска војска је поразила Србе. Срби су морали признати врховну власт Византије. Византинци су један део Срба преселили у област Никомедије (Мала Азија). У Зети је Ђорђе, као савезник Уроша I, био поражен од Византинаца и одведен у заробљеништво где је умро. Пораз Рашке није довео до слабљења веза Срба и Угара. Краљ Стефан II је одлучио да свог наследника Белу (Бела II) ожени Јеленом, кћерком рашког жупана Уроша I. У време владавине Беле II (11311141) власт угарског краља је признала Босна (мала, планинска област). Тачније како и када је Босна припојена Угарској, остало је непознато. Краљ Бела II је 1137. године дао сину Ладиславу „Босанско војводство”. Ово је значајан податак јер говори да су Угари сматрали да од тада владају и Босном. Ладислав, син Српкиње, је тада имао око 6 година. Од следеће 1138. године у краљевској титули Беле II се јавља и земља „Рама”. Рама је десна притока реке Неретве и жупа уз њу. Овај назив за целу Босну, према једној жупи на југу тадашње Босне, могао се јавити јер је та жупа прва признала угарску власт. До 1918. године реч „Рама’’ у угарској краљевској титули је означавала Босну. После Беле II краљ је постао његов малoлeтни син Геза II (11411162). У владавини га је помагао ујак, брат српске краљице Јелене, Белош, бан Хрватске и палатин (највиши дворски достојанственик у Угарској). У време владавине Гезе II постоји јасна потврда да је Босна признавала власт Угарске. У Босни се после 1150. као бан (титула угарског намесника) спомиње Борић. Његово име можда говори да се водило рачуна о словенској припадности становништва у Босни. Од 1143. до 1180. у Византији је владао цар Манојло I. Овај цар је био занет идејама једног универзалног царства и витештвом. На Влахерниском двору (Константинопољ) приређивани су витешки турнири у којима се борио и цар Манојло I. Он је вршио све већи притисак на балканске територије покушавајући да их поново припоји „Ромејском царству”. У време Манојлове владавине дошло је до Другог крсташког рата. Године 1147. нове крсташке војске прошле су долином Мораве на исток. Исте 1147. дошло је до напада Нормана из јужне Италије на Византију. Нормански владар Рожер II 1130. под својом влашћу је ује-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

103

динио Сицилију и јужну Италију. Рожерови Нормани су 1147. године заузели Крф и стигли до Коринта и Тебе. Византија је за борбу против Рожера II придобила немачког краља Конрада III, који се вратио из неуспелог крсташког похода, и Венецију. Рожер II је склопио савез са угарским краљем Гезом II (1141-1162). Геза је био син српске принцезе Јелене. Њен брат, Урош II, био је велики жупан у Рашкој. Други брат, Белош, био је угарски палатин, а трећи, Деса, је око 1150. постао господар Зете, Требиња и Захумља. Урош II је, користећи рат цара Манојла I против Нормана, напао суседне византијске територије. Године 1149. енергични цар Манојло I је поразио Нормане и повратио острво Крф. Затим је ратовао против Срба. Разорио је тврђаву Рас, у њој оставио своју војску (Константина Анђела) и заузео Галич (код Звечана). Против Срба је и 1150. покренуо нови поход. Византинци су сузбили војску коју је послала Угарска у помоћ Србима. У тој угарској војсци су били и муслимани из племена Калисија (који су живели у Срему). Њихово име се сачувало у имену Калесија, јужно од града Соли (Тузле). Против Срба су на Тари (можда речица код Ваљева или даље на југу река која се спаја са Пивом), вођене борбе око 2 месеца. Урош II морао се као и раније обавезати да ће цару као вазал слати војну помоћ у рату (две хиљаде ратника за ратове у Европи и 500 за ратове у Азији). Византија је следеће године ратиште пренела у Угарску, у Срем, али је палатин Белош избацио Византинце. Цар Манојло I је поставио свог сродника Андроника Комнина да управља уз границу са Угарском. Андроник је убрзо почео да преговара са Угрима и тражи да га подрже у намери да Манојлу I преотме престо. Због тога је био затворен. Након тога је угарска војска, коју је водио палатин Белош, 1154. године напала Браничево. У вези са овим нападом уз угарску се спомиње, као помоћна, и босанска војска. Њу је водио босански бан Борић. Византија је успела да одбрани северну границу. У Рашкој је око 1155. године Урош II био збачен са власти. Урошеви противници су предали звање великог жупана његовом брату Деси. Тада су браћа, са претензијама на звање великог жупана, изашла пред цара Манојла I да он пресуди ко треба да влада, а он се определио да подржи Уроша II. Када је умро Геза II права његовог сина Стефана III (1162-1172) на престо оспоравали су стричеви краљеви Ладислав II (1162-1163) и Стефан IV (1163-1165) које је подржавао цар Манојло I Комнин.

104

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

У току тих сукоба у једној краљевској угарској повељи из 1163. године последњи пут се спомиње (као сведок) бан Борић. У Србији је око 1162. године цар Манојло I довео на место великог жупана Десу. Деса се већ 1163. морао у Нишу бранити од оптужби да није био веран вазал цару. Тада је, према Јовану Кинаму, Деса као заробљеник одведен у Византију. После се можда вратио у Србију, али не као велики жупан. Према мишљењу Тибора Живковића, на крају је вероватно живео у Угарској. Византијска војска је у походима од 1164. до 1167. освојила Рашку, Босну, Зету и Далмацију, у којој је заузела Сплит, Трогир и Шибеник. Можда је пред Манојлом и бан Борић морао напустити Босну. Краљ Стефан III је узалуд покушавао да протера Византинце из Далмације и Срема. Затим је 1167. године морао склопити мир и одрећи се врховне власти над тим територијама. Тако је Византији препустио Далмацију, Хрватску, Босну и Срем. Његов наследник је пао под утицај Манојла I. Бела III (1173-1196) је на власт дошао као штићеник Манојла I, код кога је више година боравио пре него је постао угарски краљ, и коме се морао заклети на верност као вазал.

II СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

7. Почетак владавине Немањића

Почетак владавине Стефана Немање Око 1165. велики жупан у Рашкој је био Тихомир. Када је Тихомир постао владар у Рашкој, његова браћа, Мирослав, Страцимир и Немања имала су удеоне области којима су управљали. Није подробније познато како се његов отац Завида вратио у „престоно место” Рас. Оскудне вести дају житија која су написали Свети Сава, Стефан Првовенчани и монах Доментијан. Сава упорно тврди да је Немања владао пуних 37 година. Тако се Завидин повратак могао догодити око 1159. Тада је, по Сави, Немања имао област у којој је владао. Према Доментијану, ,,био му је додељен део његовог отачаства, источна земља”. Као део византијске војске, Тихомирова војска учествовала је у борбама цара Манојла I против Угара. Немања је у Рибници (код данашње Подгорице) првобитно (према Првовенчаном и Сави) крштен по латинском (католичком) обреду. Када је са породицом као зрела особа дошао у Рас, крстио га је православни епископ по православном обреду. Као део владарске породице, Немања је управљао облашћу на југоистоку српске државе. Та област је обухватила подручја Ибра, Топлице, Расине и „Реке”. Према писању Немањиног сина Стефана Првовенчаног, Немања се приликом боравка Манојла I Комнина у Нишу састао са њим (најкасније у походу 116566). Од цара је добио на управу Дубочицу (код Лесковца). Наглашава се да је ту област добио он и да је цар одредио да само Немањи и његовим потомцима припада право да управљају Дубочицом. Ово је уздизало углед Немање, а могло је створити и напетост међу браћом. Првовенчани је записао да су браћа Немању оптужила како сам доноси одлуке и поступа без договора с њима (у вези са градњом цркве). Потом су га затворили у неку „пећину камениту” код Раса. Немања је успео да се ослободи и преотме власт од Тихомира. У том сукобу Византија је стала на страну Немањине браће. Они су уз ви-

108

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

зантијску помоћ покушали да збаце Немању. Немања их је поразио на Косову, јужно од Звечана (код места Пантина). Тихомир је тада погинуо удавивши се у Ситници. Два преостала брата, Страцимир и Мирослав, измирили су се са Немањом и добили на управу области у Немањиној држави. Према изворима није могуће несумњиво утврдити када се овај сукоб и долазак Немање на место великог жупана догодио. По писању Никите Хонијата неименовани владар у Србији је оружјем успостављао своју власт 1168. Претпоставља се да је најкасније тада био сукоб у коме је Немања збацио Тихомира и постао велики жупан, али већина историчара мисли да се то могло догодити 1166. Извор за то мишљење је непоуздана тврдња из Хиландарског летописа да је Немања „добио начелство у српској земљи” 24. године владавине Манојла I, тј. између 1. септембра 1165. и 31. августа 1166. Можда је довољно поуздано само да је Немања престо у Рашкој преузео око 1167. Године 1171. дошло је до рата Византије и Венеције. У време тог сукоба, Срби су, вероватно наговорени од Венеције, нападали византијске области дуж пута Београд-Браничево-Ниш. Византијски писци су записали да је Немања на западу напао Котор и запретио византијској Далмацији. Године 1172. венецијански дужд је напустио рат са Византијом. У Угарској је умро Стефан III, а наследио га је штићеник Византије, Бела III. Исте, 1172. године, византијски цар Манојло I је кренуо из Сердике према Србији. Осамљени Немања се повлачио и тражио преговоре. На крају се предао. Као византијски заробљеник одведен је у Константинопољ, где је пред престоничким становништвом украсио царев тријумф. Византинци су га описали као високог и снажне грађе. Пошто је поново признао да је вазал цара Манојла I, враћен је у Србију. У другој половини XII века, у верском погледу, порастао је значај епископије у Расу међу Србима. Још као удеони владар једне области у време великог жупана Тихомира, Немања је тесно сарађивао са црквом и подизао црквене грађевине. Немања је због постојања „јеретика” сазвао сабор свештенства и властеле. Јерес је осуђена. Према писању Првовенчаног, Немања је послао војску да јеретике протера, неке „спали” а имовину им је одузео. Јеретичком вођи је био одсечен језик и прогнан је, а јеретичке књиге су спаљене. Сазивање сабора и употреба војске говори да „јерес” није била безначајна појава. Протеривање богумила, можда, није извршено у Захумљу.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

109

Немањина освајања После великог успона и јачања Византије у време владавине Манојла I Комнина, две последње деценије XII века биле су период тешке кризе у Византији. Смрт цара Манојла I је у септембру 1180. године довела до свађе у Константинопољу око тога ко ће постати регент малолетном Алексију II. Прво је власт преузело регентство на челу са царицом Маријом. Марија, мајка Алексија II, пореклом је била Франкиња, и наступио је период „латинофилске владавине”. Већ у зиму 1180-81. Бела III је потиснуо византијску власт и наметнуо своју у Хрватској, Далмацији и Срему. И византијски вазал у Босни, бан Кулин, променио је страну и постао вазал Угарске. Угри су 1182. нападали византијске пограничне тврђаве Београд и Браничево. У каснијим походима Угара против Византије, њихов савезник је била Немањина војска. Власт у Константинопољу преузео је 1182. године рођак Манојла I Комнина, Андроник I Комнин. Бела III је искористио погубљење Манојлове удовице, царице Марије, и, тобоже, као њен осветник, наставио рат против „узурпатора” Андроника I. Угарско-српска војска је 1183. године опустошила област од Београда, преко Ниша, до Софије и делимично порушила те градове. Немања је од Византије на западу заузео Зету (његову „дедовину”, како је означавају његови синови) са градовима Скадар, Дањ, Свач, Дриваст, Улцињ, Бар и Котор. Котор је утврдио и сместио у њега двор за владара. Борбе у Дукљи су завршене изгледа 1185. Од почетка 1186. документи у Котору се датирају са текстом да су настали у време када је господар Которана био велики жупан Немања. У лето 1185. године Нормани Роберта Гвискарда су започели нови поход на византијске територије на Балканском полуострву. Освојили су Драч и Солун и извршили покољ над становништвом Солуна. Бес народа у Константинопољу је достигао врхунац. Цара Андроника I Комнина су у септембру 1185. године на улицама престонице растргли бесни грађани. Нови цар је постао Исак II Анђео (1185-1195). Цар Исак II Анђео је склопио савез са краљем Белом III. Уговорио је и брак са Белином десетогодишњом кћерком. Зато су му враћени Београд и Поморавље (крај уз ушће Мораве у Дунав). Нормани су исте године поражени и напустили су Солун, а касније и Драч.

110

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Године 1185. почела је побуна у Подунављу, у Бугарској, против византијског цара. Исак II је 1186. привремено потиснуо побуњенике – браћу Петра (Теодора) и Јована (Ивана) Асена I, на север преко Дунава. Исте године, они су се вратили и обновили самосталну бугарску државу. То је олакшало положај Немање. Немања је помагао устанак у Бугарској и користио околности да прошири своју власт на рачун Византије. Користећи проблеме Византије, Немања је на истоку освојио области уз Велику и Јужну Мораву и привремено завладао Нишом. Управник у Захумљу, Немањин брат кнез Мирослав, безуспешно је нападао Дубровник, који је тада признавао врховну власт Нормана из јужне Италије. После тих безуспешних напада, са Дубровником је септембра 1186. склопљен мир. За склапање мира Немања је слао преговараче. Уговор је био написан у Дубровнику на латинском, а уз потписе (исписане ћирилицом) „велики жупан” (Немања) и „кнез Мирослав” стоје два крста. Пошто су потписи у сачуваном уговору писани другачијим мастилом, од текста уговора, претпоставља се да је уговор сачињен у Дубровнику, а затим однет на потписивање Немањи и Мирославу. Претпоставља се да су крстове уз ћирилични текст потписа ставили Немања и Мирослав и да ти крстови показују да су они тада били неписмени. Ово је у нескладу са чињеницом да су Немањини синови Растко и Стефан били не само писмени него веома учени, али није немогуће. Дубровачки писар Дубровчане назива „Рагужанима”, а за Србе је у тексту употребљено заједничко име „Славени”. „Рагужанима” је потврђено право на област око града коју су користили од раније и право да тргују у српским земљама „по старом обичају”. За „Славене” је гарантовано да могу долазити у Дубровник и ту пословати. Употреба имена „Славени” и „Славонија” за Србе и Србију била је честа у документима писаним на латинском у приморским градовима (Дубровник, Котор и др). После се у текстовима писаним на латинском за Србију користи и име Рашка (Rassa, Rascia, Raxia). После је Немања и Сплићанима гарантовао слободу трговања у српским земљама. На западу, Немањина држава је допирала до реке Цетине, а од острва владао је и Мљетом. У то време спремао се нови крсташки поход. Године 1187. Саладин је поразио хришћанског краља у Јерусалиму и освојио град. Вест о паду Јерусалима на западу Европе довела је до припрема за Трећи крсташки рат. Обавештен о томе, Немања је послао своје посланство у

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

111

Немачку. Српско посланство је крајем 1188. године стигло у Нирнберг и обавестило немачког цара Фридриха Барбаросу да му Немања спрема дочек у граду који жели да претвори у своју престоницу. Средином 1189. немачки крсташи су стигли до Браничева и ту се састали са византијским заповедником. У јулу 1189. у Нишу, Немце и цара Фридриха Барбаросу дочекао је Немања. Он је цара Барбаросу обавестио о својим успесима у борби против Византије. Тада је нудио и своје војнике (око 20 хиљада) за заједничку борбу против византијског цара. У Ниш су дошли и посланици из Бугарске са сличним понудама. Немачки владар није био превише заинтересован за рат против Византије. Он је желео само да прође кроз њу у походу према Јерусалиму. До сукоба Немаца и Византинаца је дошло, али су се, ипак, почетком 1190. споразумели о пребацивању немачке војске у Малу Азију. Тамо се Фридрих Барбароса удавио у реци. Немања је својој држави на југу припојио области Косова и Метохије, Горњи и Доњи Пилот у долини Дрима (северна Албанија). Порушио је Призрен и упао је у Горњи и Доњи Полог (горњи ток Вардара) и привремено припојио и те области. Пораз Немање на Морави и измирење са Византијом Период Немањиних војних успеха се завршио у јесен 1190. Тада је био поражен, негде код Мораве, од цара Исака II Анђела. Ипак, после овог пораза Немања није морао да се преда на милост византијском цару као 1172. него је могао преговарати о миру. У преговорима са Византијом Немањи је остала власт над Лепеницом (код Крагујевца), Белицом, Левчем, Загрлати (ушће Западне у Велику Мораву), Поморављем на десној обали Велике Мораве између Равног и данашњег Алексинца, Топлицом (западно од Јужне Мораве). Област са Нишом Немања је морао да врати цару. Стефану Немањи су остале и области југоисточно од Топлице, Река и Дубочица. Задржао је Косово поље са Липљаном, подручје уз горњи и средњи ток Белог Дрима. Област са Врањем, Паун, Биначка Морава и доњи Бели Дрим са Призреном остали су део Византије. Део Немањиних освајања обухватио је данашњу северну Албанију (Горњи и Доњи Пилот, уз реку Дрим). Уз Јадранско море, од градова Скадра и Дања до ушћа Цетине, остала је територија под влашћу Немање. Изузетак је био град Дубровник.

112

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Немања је добио и ослобађање дотадашњих вазалних обавеза, које је имао, до тада, велики жупан према византијском цару. Тако је Србија (Рашка) стварно постала независна. Савез који је раније постојао са Угарском крајем XII века раскинут је. Зато је, на северу, Немања морао да се, помогнут од Византије, брани од угарских напада. Великим територијама у Немањиној држави управљали су владареви сродници. Захумљем и Полимљем је до око 1190. владао, Немањин брат, Мирослав. Мирослав је у Бијелом Пољу подигао манастир апостола Петра и Павла. Био је ожењен сестром босанског бана Кулина. Немањин син Вукан је крајем XII века управљао Дукљом и Требињем, а поред тога Хвосном (код Пећи) и Топлицом. Најмлађи син Немање и Ане, Растко, рођен је око 1174. Растко је као младић добио на управу једну област у очевој држави. Повремено је посећивао Немањин двор. Према Доментијану, Растко је са 17 година, приликом једне посете оцу, са светогорским монахом напустио Рашку. Отишао је на Свету гору (Атос) у руски манастир Св. Пантелејмона. Тамо се замонашио као монах (од грчког „монахос”, црноризац, калуђер) Сава. У његовим житијима се говори да је Растко замонашен одмах по доласку, без периода искушеништва. После је прешао у манастир Ватопед. Предаја власти Стефану Немањићу и смрт Немање После битке на Морави, Немањин син Стефан је био ожењен византијском принцезом Јевдокијом (у браку до око 1201). Стефан је постао зет византијске владарске породице и добио високо византијско дворско звање „севастократора”. Јевдокијин отац је у априлу 1195. збацио брата Исака II са престола и као цар Алексије III Анђео владао до 1203. године. Према писању Саве, у житију Симеона (Студенички типик), Немања се на „сабору” у Расу одрекао власти 25. марта 6703. године од постанка Света. Сава је догађаје датирао по византијском начину рачунања времена. Према данашњем рачунању година, то би била 1195. година нове ере. Међутим, данас преовладава претпоставка да је година 6703. погрешно записана и да је сабор одржан после доласка Алексија III на престо у Византији, односно, у марту 1196. У прилог таквом датирању говори неподударност података у Студеничком типику да је Немања у монаштву био 3 године и умро 13.2.1200. Очигледно је да се

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

113

та три сачувана временска податка о замонашењу Симеона (25.3.1195), времену смрти (13.2.1200) и три године размака између тих догађаја, не уклапају. За писца житија од временских података већи значај има само време смрти тела човека и почетак вечног живота његове душе. Зато, можда, треба највеће поверење поклонити управо временском податку о смрти Немање. Ако се узме као уверљива претпоставка да је смена на престолу у Константинопољу допринела (и претходила) смени на престолу у Рашкој, онда би између 25.3.1196. и 13.2.1200. било мање од четири пуне године. То значи да би тврдње о 3 године монаштва и смрти 13.2.1200. могле бити тачне. Супротно овој непосредној и јасној тврдњи када је Немања умро, преовладава мишљење да се то догодило 1199. Оно је засновано на две успутне напомене о Немањи у којима се не каже изричито да је мртав. То су писмо Првовенчаног папи (недатирано, а мисли се да је из 1199) и друга повеља Алексија III Хиландару (јул 1199), тј. Баришићево тумачење њеног нејасног дела. На сабору су били присутни, према писању Стефана Немањића, чланови Немањине породице, рашки епископ Калиник, управници, кнезови, војводе и војници. По Сави, властела велика и мала. По Доментијану, Немања је сакупио ,,све власти царства свога, велможе велике и мале, десетнике и педесетнике и сатнике и тисућнике”. Данас се истиче да је Немања заобишао веће право прворођеног Вукана (примогенитуру, првородство) и власт предао средњем сину Стефану. То није морало имати већи значај за Немању. Он је постао велики жупан тако што је са власти насилно потиснуо старијег брата Тихомира. Немањина жена се замонашила под именом Анастасија. Монах Симеон је прво боравио у једној од својих најстаријих задужбина, Студеници (изграђена 1183-1196). По Сави, крајем 1197. је дошао на Свету гору. У манастиру Ватопеду боравио је са сином, монахом Савом. Од краја IХ века Света гора је постала средиште православног монаштва (,,пустињачког” и ,,манастирског”) и самоуправна монашка територија. Повељом (,,златопечатном”) цара Алексија III је средином 1198. монасима Симеону и Сави допуштено да обнове од гусара опустошени манастир Хиландар (Хеландар). Немања је оснивачком повељом исте 1198. поклонио Хиландару села и влахе код Призрена. Тако је створио језгро манастирског властелинства (метох). Властелинство је увећавано и почетком XV века Хиландар је имао неколико стотина села. Пошто је неколико месеци провео у Хиландару, монах Симеон је умро 13.2.1200. (или 1199).

114

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Захумље од краја XII до XIV века

До око 1190. у Хуму је владао кнез Мирослав. Краткотрајно, у Хуму (или његовом делу) управник је био Растко, а затим потомци кнеза Мирослава. Године 1198. угарски управник (херцег) Хрватске и Далмације, Андрија, се хвалио да је остварио победу над Хумом. Мирослављева удовица и малолетни син Андрија су морали препустити власт кнезу Петру. Њега је подржала хумска властела. Петар је, можда, био син кнеза Мирослава из претходног брака. Дубровчани су оптуживали неког кнеза Петра да је као патарен из Стона протерао католичког епископа на Корчулу. Према подацима који су сачувани у Дубровнику, Стефан Немањић (Првовенчани) је поразио Петра (пре 1220). Стефан Немањић је Петру оставио део његове области, од Цетине до подручја источно од Неретве. Стонско приморје и Попово поље је предао на управу Мирославовом Андрији, а остатак своме сину Радославу. Сплићани су, пошто им је погинуо кнез (око 1223), за кнеза изабрали Петра. При томе се Сплићани нису обазирали на протесте католичког свештенства. Петар, патарен, је остао сплитски кнез до смрти (око 1226). Касније је, Мирослављев, Андрија завладао целим Хумом. Умро је средином ХIII века. Из ових догађаја видимо да су Немања и први његови наследници власт над Хумом остваривали посредно преко својих сродника и вазала. Потомке кнеза Мирослава из Хума је средином ХIII века уклонио краљ Урош I Немањић. Он је у Хуму укинуо власт локалних господара и својих даљих рођака. Када је краљ Стефан Урош I Немањић био поражен на Гатачком пољу вероватно 1276., његов наследник краљ Стефан Драгутин је требињски крај (као и Зету) предао на управу мајци Јелени. Она је управу у требињском подручју задржала до смрти 1314. Бан Кулин Од око 1166. до 1180. босански банови су признавали врховну власт византијског цара. Када је цар Манојло I Комнин умро у септембру 1180, почело је брзо слабљење Византије. Касније исте 1180. године, у једном писму папиног легата као бан у Босни спомиње се Кулин. Када је и како бан Кулин почео управљати

115 СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Рашка и Босна крајем XII и почетком XIII века

116

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Босном, није познато. Претпоставља се да је бан у Босни био и раније, те године, као вазал цара Манојла I. Угарска је у зиму 1180/81. обновила своју власт над Далмацијом и Сремом. Власт угарског краља признао је и босански бан. Бан Кулин је, као вазал краља Беле III, учествовао 1183. у угарском војном походу до Софије. На ово упућује натпис са Кулинове цркве, пронађен на подручју Зенице. После неколико година Кулин се поново појављује у историјским изворима. После уговора са Немањом, Дубровчани су у августу 1189. склопили трговачки уговор и са Кулином (Босном). Кулин у уговору каже да допушта „Дубровчанима који ходе по моме владању тргујући” да бану не плаћају ништа, „осим што му ко од своје воље поклони’’. Бан је дубровачким трговцима обећао да ће их штитити од самовоље својих „часника’’ и да ће им пружати помоћ. Приликом склапања уговора Кулин се заклео на свето јеванђеље. То што се одрекао прихода од трговине, можда показује да трговина између Дубровника и пољопривредне земље Босне у то време није имала већи значај. Године 1199. постају јасније и верске прилике у Босни. Немањин старији син Вукан, „краљ Диоклитије и Далмације”, у писму папи Иноћентију III оптужио je Кулина да је са женом (Војислава) и „сво-јом сестром која је била жена покојног Мирослава Захумског”, те више од 10 хиљада поданика примио јеретичку веру. Од папе је тражио да саветује угарског краља да јеретике „издвоји из свог краљевства као што се кукољ одваја од жита”. И надбискуп Сплита се жалио да Кулин у Босну прима јеретике из Сплита и Трогира. Папа је у писму тражио од краља Емерика (Имре, 1196-1204) да примора бана Кулина да из Босне протера јеретике. На Емериков позив да протера јеретике и одузме њихову имовину, Кулин се правдао како је мислио да су то хришћани (католици), а не јеретици. Затражио је да папа пошаље људе који ће проверити какве су верске прилике у Босни и поучити банове људе. Папа је послао свог капелана Ивана де Казамариса. Он је у априлу 1203. саставио писмену изјаву (вероватно на Билином пољу, Зеница), коју је потписао бан Кулин. То је последњи податак да се у историјским документима појавио бан Кулин. Није познато када и како се завршила његова владавина. У Босни се његова владавина памти као најстарија. Сачуване су изреке: „Од Кулина бана’’ и „Од Кулина бана и добрих дана’’. Прва говори да се Кулинова владавина узима као почетак рачунања неке епохе

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

117

или као најстарија. Друга говори да је некоме Кулинова владавина била узор за добра времена. Свакако је била добра трговцима из Дубровника и „јеретицима’’, који су се склањали у његову бановину. Управо је Дубровник постао важан чувар традиције. Сукоби Немањиних наследника и Четврти крсташки рат Године 1196. умро је угарски краљ Бела III. Њега су наследили синови Имре (Емерик, 1196-1204), као угарски краљ, и Андрија, као херцег Далмације и Хрватске. У Србији је вероватно исте 1196. Немања предао власт Стефану Немањићу. Србија се непосредно граничила са Угарском на северу (линија Рудник-Мачва) и на западу (код ушћа Цетине и средњег тока Неретве). На западу, херцег Андрија је извршио поход на Захумље и хвалио се (1198) да га је освојио. Вукан је формално титулу краља имао као „краљ краљевства Далмације и Диоклетије”. Стефан Немањић је од папе Иноћентија III (1198-1216) 1199. године затражио да му пошаље краљевску круну. Владајући у две области некадашње Немањине државе, браћа Вукан и Стефан Немањић су се постепено удаљавали. То је достигло врхунац после смрти монаха Симеона (Немање). Угарски краљ није радо гледао на жеље Стефана Немањића да добије краљевску круну. Вукан се 1202. године удружио са краљем Емериком и протерао великог жупана Стефана Немањића са престола. Да би обележио ту победу, Емерик је име Србије унео у краљевску титулу (остала у угарској владарској титули до 1918). Истовремено је трајао и сукоб Мађара са Бугарима око некадашње византијске долине Мораве. Победа бугарског владара Калојана (1197-1207) над Угарима средином 1203. и бугарско освајање области од Ниша до Браничева, олакшали су Стефану Немањићу да поново загосподари својом земљом. У Србији је око 1204. успостављено стање какво је оставио Немања. Калојан је у то време преговарао са папом о признању власти над црквом у Бугарској. Коначно у новембру 1204. папин посланик је рукоположио трновског архиепископа Василија за „примаса” Бугарске, а Калојана крунисао краљевском круном. У Венецији се 1202. године окупила војска за IV крсташки поход, али без новца да плати превоз до Свете земље. На наговор Венецијана-

118

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ца, крсташи су, уместо да плате новцем за превоз, за Венецију освојили у новембру 1202. године угарски Задар. У Задар је са крсташима и Венецијанцима дошао Алексије Анђео, син збаченог цара Исака II. Он је тражио да врате на престо његовог ослепљеног оца. Алексије је обећавао велику новчану награду крсташима и склапање црквене уније са папом. Крсташи су у јулу 1203. године освојили Константинопољ и на престо поставили ослепљеног Исака II и његовог сина Алексија IV Анђела. Крсташи и Венецијанци су се улогорили испред византијске престонице. Почетком 1204. у престоници је избила побуна. Збачени су Анђели, а за цара постављен Алексије V Дука Мурзуфл. Венецијанци и крсташи су у априлу 1204. године освојили Константинопољ. Тако је срушена представа о вечности јединог законитог царства хришћанске васељене, која је негована у Византији. IV крсташки рат је био преломни догађај за Византију. Почео је период пропадања и „сумрака Византије”. Византија је споро пропадала јер је дуго и настајала и трајала. Пропадањем Византије предност у Европи су стицале привреде и државе на западу, а олакшан је успон и државе Немањића. Крсташи су опљачкали Константинопољ и за цара прогласили грофа Балдуина Фландријског. Њему су припала Тракија и северозапад Мале Азије. Остале територије поделили су Венецијанци и крсташке вође. Највећу корист из Четвртог крсташког рата извукла је Венеција. Њој се 1205. године покорио и Дубровник. Грци су одржали своју власт у Епирској деспотовини и подручју нове никејске државе. Цар Балдуин је 1205. поражен и заробљен од стране Калојана у боју код Једрена. У Србији, да би се измирење браће јаче нагласило и на њихову молбу, монах Сава је донео у Србију (Студеницу) Немањине посмртне остатке и над њима измирио браћу (око 1208). После смрти из гроба Симеона је потекло „миро”. То је била потврда да је Симеон светац. Светогорци су га зато канонизовали. Култ владара-светитеља ојачао је углед династије коју је створио. Култ Св. Симеона, касније и других чланова владарске породице, омогућио је да се створи представа о светородној династији Немањића. Истицање улоге светородне династије је, свакако, утицало да се занемари оно што се у историји Срба десило пре Немањића. Студеница је постала главно средиште духовног живота у држави Немањића.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

119

Проглашење краљевине Немањића У Бугарској је Калојана наследио Борил (1207-1218), али су настали нереди. Поједини бугарски великаши одметнули су се од средишње власти. Један од њих је био Стрез, рођак Борилов. Стефан Немањић је искористио неприлике Бугара и помогао Стрезу да овлада облашћу око Просека (средишња Македонија). Угари су овладали долином Велике Мораве. Стефан Немањић је проширио своју власт на области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана (граница је била на Шар-планини). Када се Стрез окренуо и против Стефана Немањића, изненада је убијен под нејасним околностима. Србију је са југа угрожавала новостворена грчка Епирска деспотовина. Њу је 1205. створио Михаило I Анђео. Михаило I је освојио Драч и настојао да са севера данашње Албаније потисне Србе. Отео је око 1214. године од Стефана Скадар, али је слично Стрезу и он изненада био убијен (од свог слуге). Стефан Немањић је поново загосподарио Скадром. Наследник Михаила I, Теодор I Анђео, одлучио је да се измири и ороди са Стефаном Немањићем. Он је имао намеру да се посвети ослобађању Солуна и Цариграда од латина (католика). Према границама Стефанове државе, Теодор I је држао Охрид, Дебар, Прилеп, а од 1220. и Скопље. Теодор I је 1224. године освојио Солун и одлучио да узме царску титулу. У току успона Теодора I, његова кћерка Ана удата је за Стефановог сина Радослава. Јачање утицаја Венеције осетило се и у држави Немањића. У Зети је око 1208. Вукана наследио син Ђорђе. Он је признао врховну власт Венеције. Велики жупан, Стефан, је, такође, настојао да успостави блиске везе са Венецијом. Стефан Немањић се оженио Аном, унуком моћног венецијанског дужда Енрика Дандола. Са Аном је добио сина Уроша. Године 1217. Стефан Немањић је у манастиру Жичи крунисан краљевском круном, коју је донео папин легат из Рима. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је Првовенчани. Савин биограф Доментијан сведочи да је Стефану краљевску круну послао папа Хонорије III, као и сплитски архиђакон Тома. У каснијем Теодосијевом спису о Савином животу, каже се да је Сава крунисао брата, а не посланик кога је послао папа. Стефан Немањић је, вероватно, прво крунисан папском круном од стране папиног легата и по католичком

120

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

обреду. Када се архиепископ Сава вратио 1220. године у Србију могао је Стефана поново крунисати по православном обреду. Краљевска титула је свакако подизала углед српског владара и наглашавала његову самосталност. Противник тог уздизања био је угарски краљ Андрија II (1205-1235), који је у својој титули имао звање краља Србије, али је он у време крунисања Стефана био заокупљен крсташким ратом. После повратка у Угарску, Андрија II је имао проблеме са непослушношћу свог племства. Као српски преговарач, архиепископ Сава је (око 1220) успео да га умири и одговори од рата против Србије. Пре крунисања Стефан Немањић се у повељи коју је издао Хиландару потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Док се у ћириличној наредби Дубровчанима о продаји меда и вина у Брскову потписао као: „Стефан краљ српски”. Црквена самосталност Самосталност државе није могла бити потпуна ако су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Католици Срби, као и Арбанаси и Романи у приморју, били су под верском влашћу надбискупа у Бару и Дубровнику. Приближавање Стефана Првовенчаног папству поправило је и положај барског надбискупа. На сабору у Латерану 1215. године, када је расправљан спор Дубровачке и Барске надбискупије, одлучено је да се барском надбискупу потчине све католичке цркве на тлу Србије. Свакако уз договор са краљем Стефаном, његов брат Сава, игуман манастира Студенице, отпутовао је у Свету гору, а одатле у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул. Од њих је Сава тражио самосталност за православну цркву у Србији. Прилике за такав захтев су биле повољне. Православне епископије у Србији су биле потчињене Охридској архиепископији, а она је подржавала Епирску деспотовину. Између Грка у

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

121

Никеји и Епиру постојало је супарништво око тога ко је законити наследник константинопољских владара. За цара и патријарха у Никеји молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло су одлучили да Сава 1219. буде „рукоположен” за првог српског архиепископа. Поред тога испунили су и његову другу молбу, а то је да се у будућности српски архиепископи бирају у Србији. Враћајући се у Србију, Сава је поново прошао кроз Свету гору. Одатле је повео оне које је намеравао да постави за епископе. Задржао се и у Солуну, који је у то време под влашћу латина, и понео „законске књиге”. Сава је понео са грчког преведени зборник углавном црквених закона, који назива „Номоканон” (Законоправило). Законоправило је познато и под именом Крмчија (од крма, крмарити) Светог Саве. То је зборник закона са тумачењима. Тај превод је постао основни законик српске цркве, али и државе. Да би се према њему управљале (крмариле), све цркве су га морале имати. Најстарији сачувани препис је из друге половине XIII века. Од друге половине XIV века Савина крмчија се примењивала и у руској православној цркви. После повратка у Србију архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Нови епископи су имали седишта у манастирима, а као седиште архиепископа одређен је манастир Жича. Није поуздано утврђен број епископија које су постојале у тек створеној архиепископији. Постоји могућност да није све нове епископије основао 1220. године, него је неке одредио касније. По Слијепчевићу, Сава је основао 8 нових епископија (Зетску, Хумску, Дабарску, Моравичку, Топличку, Будимљанску, Хвостанску и Жичку) и задржао две старе (Рашку и Призренску). Он је, вероватно, епископе Грке (у Расу и Призрену), присталице охридског архиепископа Димитрија Хоматина, заменио својим присталицама, Србима. Савино уздизање и поступање изазвало је незадовољство Димитрија Хоматина. Он је 1220. упутио протестно писмо Сави, из кога се види да је Сава поставио новог епископа у Призрену. Око 1220. и Радослав је био „краљ”. Тако је уписиван од 1221. у одлукама градског већа Котора. Пре тога од 1197. у одлукама истог је као „краљ” уписиван Вукан. Првовенчани је вероватно потиснуо Вукановог Ђорђа у Котору (и Зети) а тамо поставио свог сина.

8. Срби од владавине Стефана Радослава до владавине Стефана Драгутина

Владавина Стефана Радослава и Стефана Владислава Пред смрт Стефан Првовенчани је боловао, а Радослав се спомиње као краљ. Зато се мислило да је можда постао савладар, оцу једнак по правима. Првовенчани се пред смрт замонашио под именом Симон. Писцима житија био је најважнији датум у години када ће се обележавати смрт тела и почетак вечног живота душе. Зато за Првовенчаног знамо да је умро у септембру, а претпостављамо да је то било око 1227. Наследника, Радослава је у Жичи крунисао Сава и он је тек тада добио владарско име Стефан. Према архиепископу Данилу II, он је био краљ „шест година”. Стефан Радослав је, као син једне и муж друге византијске принцезе, био под снажним утицајем Грка (Византинаца). Узео је и византијско царско име Дука (по мајци). Користио га је и у натписима на бакарном новцу који је ковао. Незадовољство свог стрица, архиепископа Саве, изазвао је тиме што се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском архиепископу Димитрију Хоматијану. Краљ Стефан Радослав изгубио је главни ослонац 1230. Тада је његов таст цар Теодор I поражен од бугарског цара Јована (Ивана) Асена II (1218-1241). Бугари су преотели Епирској деспотовини велики део територија. Властела која је била незадовољна Стефаном Радославом збацила га је око 1233. Можда је са власти збачен крајем 1233. У фебруару 6742. од стварања света (тј. 1234), када је издао повељу Дубровчанима, он је већ био свргнути краљ који се са женом морао склањати у Дубровник. После је боравио у Епирској деспотовини. На крају, остављен од жене, сам се вратио у Србију и замонашио се (под именом Јован). Умро је и сахрањен у Студеници.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

123

Властела је за владара изабрала млађег брата Стефана Владислава (краљ од око 1233. до око 1242). Архиепископ Сава је после оклевања пристао да крунише новог краља. Нови краљ је променио ослонац спољне политике. Он се оженио кћерком бугарског цара Јована II Асена, Белославом. Тако је Србија остала несамостална под снажним утицајем суседног владара. Преговори Владислава са Дубровником 1234. и 1235. довели су до склапања уговора, према коме се Дубровник обавезао да неће дозволити да се на његовој територији припремају акције против Србије. Владислав је потврдио повластице Дубровчана у Србији и ослободио их плаћања могориша за жупу Жрновницу, а за винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским владарима до турских освајања. Сава је за свог наследника, у присуству „свих епископа, јереја и ђакона”, на месту архиепископа именовао ученика Арсенија. Затим је преко Будве отишао 1233. или 1234. на своје друго путовање у Свету земљу. На повратку, умро је у Бугарској престоници Трнову у јануару 1235. или 1236. Годину дана после Савине смрти, краљ Стефан Владислав је пренео његово тело и сахранио га у својој задужбини Милешеви. Током ХIII века је обликован, у манастирским књижевним радионицама, првенствено у Милешеви и Хиландару, култ Светог Саве. Када је у јуну 1241. године умро цар Јован Асен II, краљ Стефан Владислав је изгубио значајан ослонац своје власти. Монголска војска је почетком 1242. гонила краља Белу IV (1235–1270) до Јадранског мора. Тада су Монголи нападали и српске градове у приморју (Котор, Свач, Дриваст). У повратку, делови монголске војске прошли су, пљачкајући, преко Босне, Србије и Бугарске на путу према подручју северно од Црног мора. Тамо су створили свој канат чија се власт простирала од доњег Дунава до Туркестана на истоку. Нови владар Бугарске, Калиман Асен, је морао постати вазал Монгола. Према „Даниловом зборнику”, Стефан Владислав је краљевао седам година. Изгледа да то, као и код Светог Саве, треба читати као „пуних седам година”. Значи да је збачен са престола пре него се напунило осам година његове владавине. Чини се да је могуће са значајном вероватноћом претпоставити да је Стефан Владислав збачен убрзо по смени на престолу у Бугарској, тј. већ у другој половини 1241. или почетком 1242. Према томе престо је преузео на крају 1233. или почетком 1234. Од расправе Љубомира Ковачевића се истиче да је слабљење Бугарске било пресудно за нестанак угледа краља Стефана Владислава у

124

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Србији и утицало на побуну и његово збацивање, али да је и пролазак Монгола могао покренути отворену побуну и збацивање краља. Према Александру Узелцу Монголи су у првој половини 1241. пљачкали крајеве северно од доњег Дунава. Један њихов део је изгледа тада продро до Бугарске и јужног Баната, али је био поражен од Јована Асена II. Он каже да тај монголски одред који је поражен од Бугара можда није ни учествовао у великој битки у априлу 1241. са Угрима. Упадом Монгола у Србију почетком 1242. испуњен је и други узрок који се узима као узрок за збацивање Стефана Владислава. Ипак, данас међу српским историчарима преовлађује мишљење да је тек средином 1243. краљ у Рашкој био најмлађи од браће Стефан Урош I (Храпави). Владислав Немањић се повукао са власти, измирио са братом и наставио живети у Србији. Последњи пут се спомиње 1264. Матија Нинослав Није познато када је Матија Нинослав постао бан у Босни. Себе је у ћириличним повељама Дубровнику називао „великим баном” Босне. Он се као бан спомиње 1233. године у папином писму. Писмом је папа бана Нинослава узео у заштиту, пошто је Нинослав писао папи да ће „остати’’ у католичкој вери, иако су његови преци били јеретици. Нинослав се жали папи да су претходни банови давали жупе и села према својој жељи, а да их у његово време, они који управљају жупама и селима, задржавају против банове воље. Папина „заштита’’ није дуго трајала. У исто време папи су стизала обавештења да је босански бискуп на тај положај дошао уз подршку јеретика, да јавно брани јеретике и да избегава да крштава вернике. Слично Кулину, босански бискуп се покушао правдати да је грешио из незнања, али је папа донео одлуку да он буде смењен. За борбу против јеретика у Босну је послат монашки ред доминиканаца. Из њихових редова је изабран и нови босански бискуп. Папа је 1235. године одобрио угарском краљу крсташки поход против јеретика у Босни. Од угарске војске био је угрожен и бан Нинослав. Он је у том рату био уз „босанску цркву’’. У току сукоба неки од доминиканаца су нападнути и убијени. Против угарских похода бан Нинослав се одржао у ближе непознатим пределима Босне. На северу

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

125

су области Усоре и Соли биле приморане на послушност. Њихов кнез Сибислав, син неког бана Стевана, прикључио се Угарима. За Стевана није познато када је и чега је био бан, а по неким претпоставкама, он је био наследник бана Кулина. Зато га је 1236. године папа узео у заштиту. Угри су 1238. године освојили и део Захумља, област кнеза Тољена, сина кнеза Мирослава. За време сукоба дубровачким трговцима је 1237. године било забрањено да посећују Босну. Угарска је босанском бискупу дала више властелинстава, међу њима и Ђаково. Папа је 1239. године то потврдио. Као бан се 1240. помиње и Пријезда. Није потпуно јасно како и зашто су се у Босни тада појавила два бана. Бан Нинослав је у марту 1240. године са великом пратњом посетио Дубровник и дао Дубровчанима повељу обећавши им слободу трговине у Босни (без десетине и других дажбина). Ово сведочи да у сукобу бан Нинослав није био поражен. Да је победа Угара била делимична, можда говори и податак да је за ново седиште босанског бискупа изабрано удаљено Ђаково у Славонији, а не неко место у Босни. Година 1241. донела је за бана Нинослава и „босанску цркву’’ смањење угарског притиска. Раније, у Монголији, на скупштини старешина, донета је одлука да под вођством Батуа буде настављен ратни поход на запад. Монголи су још 1240. године заузели Кијев, а затим су кренули даље. Краљ Бела IV је покушао, са братом херцегом Коломаном и војском, да заустави Монгoлe код реке Шајо, на пустари Мухи, али је у априлу 1241. био поражен. У бици је Коломан смртно рањен, а краљ Бела IV једва побегао. Када је хладна зима 1241-1242. створила чврст лед на Дунаву и олакшала Монголима прелаз преко реке. Бела IV се преко Загреба склонио у Трогир. Један део Монгола га је пратио. У марту 1242. Бату је почео да повлачи војску из Угарске. Био је обавештен да је умро велики хан у далекој Монголији и желео је да учествује у избору новог великог хана. Део Монгола који је био код Трогира, преко Босне, Рашке и Бугарске повукао се на исток. Угарска је остала опустошена. До краја владавине Бела IV је улагао напоре да обнови државу. У Угарској је ојачала самовоља крупних феудалаца. Бан Нинослав се умешао у сукоб Сплита и Трогира. Сплићани су прогласили Нинослава за свог кнеза, а он је опустошио околину Трогира. У лето 1244. Бела IV је приморао Сплит на послушност. Истовремено је приморао на послушност и бана Нинослава. У повељи из тог времена Бела IV потврђује поседе Босанске бискупије. У повељи се каже да је на то пристао и бан Нинослав са браћом, који је такође

126

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

даровао Босанску бискупију и признао јој право да сакупља десетину прихода од верника. На тражење босанског бискупа и Угара, папа је 1247. године Босанску бискупију коначно одузео од Дубровачке надбискупије и подредио ју је Калочкој надбискупији. Истовремено је папа позвао да се покрене нови крсташки рат против јеретика у Босни. Бан Нинослав се правдао да и даље живи као католик. Године 1248. папа је одредио сењског бискупа да то провери. Године 1249. поново је склопљен уговор (повеља) о трговини између бана Нинослава и Дубровника (подударан са оним из 1240). У сачуваним повељама Дубровнику „бан босански” Нинослав своје поданике зове „Србима’’, а Дубровчане „Власима’’. Владара државе Немањића назива „краљем Рашке”. Слично и велики жупан Стефан Првовенчани у уговору (повеља око 1215) са Дубровчанима своје поданике назива „Србима”, а Дубровчане „Власима”. После повеље из 1249. године није сачуван ниједан документ у коме се спомиње Матија Нинослав. Стефан Урош I и развој рударства у Рашкој Ниједан савремени извор не говори о преврату (око 1242) који је довео до збацивања краља Стефана Владислава и преузимању власти од стране Стефана Уроша I. Урош је био најмлађи син краља Стефана Првовенчаног. Рођен је из његовог брака са Аном Дандоло. У време када је дубровачки надбискуп изгубио јурисдикцију над Босном (1247), дошло је до погоршавања односа Бара и Дубровника. Дубровачки надбискуп је тих година покушао да потчини својој верској власти Бар. Како је папа привремено подржао захтеве из Дубровника, Барани (католици) су се ослањали на свог световног владара краља Стефана Уроша I. Зато су се погоршали односи Стефана Уроша I и Дубровника. То је довело до рата. Дубровчани су нашли савезника у Бугарима и једна бугарска војска је 1254. упала у Србију. Убрзо је рат прекинут, а Бугари су се повукли. Претпоставља се да је на то утицало стављање Угарске на страну краља Уроша I, који је тада можда постао и вазал угарског краља. Дубровник је одустао од својих планова и измирио се (августа 1254) са Стефаном Урошем I. Око 1250. године Стефан Урош I се оженио Јеленом „Анжујском”, Францускињом чије порекло није поуздано утврђено. Вероватно не-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

127

оправдано тврди се да је била даља рођака француске владарске породице. Урошев четврти брат се рано замонашио и после постао архиепископ под именом Сава II (1263-1270). У време Стефана Уроша I је повећан доходак који су Дубровчани плаћали за винограде у Реци дубровачкој, са хиљаду на две хиљаде перпера. Он је исплаћиван у октобру о празнику Светог Димитрија. Дубровчани су касније тврдили да тај данак плаћају за слободу трговања у Србији. Односи Стефана Уроша I и Дубровника нису трајније остали добри. Стефан Урош I је и 1275. безуспешно напао Дубровник. Од времена владавине краља Стефана Уроша I у унутрашњост Србије је долазио већи број трговаца из приморских градова (Котора, Дубровника, Бара, Скадра ...). Разлог за то је био нагли развој рударства у Србији. У време владавине Стефана Уроша I, у Србију су из Угарске из Ердеља дошли немачки рудари Саси. На њихово пресељавање у Србију могли су утицати упад Монгола у Угарску и позив Стефана Уроша I и обећање привилегија у Србији. Саси се у Србији први пут спомињу 1254. у Урошевој повељи рударском насељу Брскову на Тари. Долазак искусних рудара утицао је на убрзавање привредног развоја Србије. Стефан Урош I је ковао сребрни новац. Пораст краљевих прихода довео је до краљевог осамостаљења од властеле, јер је краљ могао да држи већу плаћену војску. У време Урошеве владавине никејски цареви су обновили Византију. Цар Јован III Дука Ватац је 1246. завладао Солуном. Затим је византијска војска цара Михаила VIII Палеолога, скоро без борбе, у јулу 1261. освојила Константинопољ. Латинско царство у Константинопољу је нестало. У току тог успона моћи владара из Никеје и сукоба две грчке државе, Стефан Урош I је 1258. послао епирском владару Михаилу II Анђелу хиљаду војника. Они су заузели север Македоније са Скопљем. Следеће године никејски владари су поразили Епирце и преузели Македонију. Српски војници су напустили територије које су привремено држали. Граница Србије и Византије је вероватно била на Шарпланини и скопској Црној гори. Урошеви војници су 1260. године учествовали у рату угарског краља против чешког краља. Односи Уроша I и Угара погоршали су се крајем 1267. или почетком 1268. Тада је краљ Стефан Урош I упао у Мачванску бановину. Белина угарска војска је 1268. године поразила и заробила Стефана Уроша I и део његове властеле. Урош I је морао платити

128

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

откуп и признати вазалне обавезе према угарском краљу. Изгледа да је у то време а у вези са јачањем утицаја Угарске склопљен брак Урошевог сина Драгутина са угарском принцезом Катарином (Каталином). Катарина је била унука краља Беле IV и кћерка каснијег краља Стефана V (1270-1272). Према узору на Угарску, Драгутин је постао „млади краљ” и тако одређен за наследника престола, али му Стефан Урош I није дао неку посебну област на управу. Стефан Урош I је настојао да ојача јединство државе. Зато је из своје владарске титуле избацио „Захумље, Травунију и Диоклију”. У сачуваним повељама Дубровнику краљ Стефан Урош I се у ћириличном тексту називао: „Стефан Урош, помоћу Божијом краљ све Српске Земље и Поморске”. У латинском тексту, уместо „све Српске Земље”, стоји „totius terre Rassie”. Ту титулу „самодржац свих Српских и Поморских Земаља” користили су и његови наследници. Из појединих области своје државе уклањао је споредне огранке владарске династије Немањића (потомке кнеза Мирослава из Хума и потомке Вукана из Зете). Због Урошевог одбијања да Драгутину издвоји посебну област на управу, дошло је до рата између њих. Драгутину је помогла угарска војска коју је послао краљ Ладислав IV. Драгутин је вероватно нападао од угарске границе, можда преко Мачве, а рат је завршио победом „у земљи званој Гацко”. Изгледа да је дошло до некаквог споразума Стефана Драгутина са родитељима. По одобрењу новог краља Зетом и Требињем је управљала Јелена, а њен муж Урош I је боравио у Захумљу, замонашио се као Симон и умро око 1280. Касније је Урошево тело пренето у његову задужбину манастир Сопоћане, у коме је сачувана и фреска са његовим ликом. Сопоћани су, са старим Расом, од 1979. године под заштитом Унеска као светска културна баштина. Узима се уверљивом повеља коју је краљ Драгутин послао дубровачком кнезу Николи „Маврижину”. Према Мирославу Пантићу, Никола Морозини је кнез био од 1280. до 1282. У њој тврди да се „свршило ... пет година, како сте били уговорили са краљевством ми ...”. Према томе тај први (несачувани) уговор је могао настати око 1276. и Драгутин је тада изгледа био краљ у Рашкој. Поред тога поверење се даје и белешци на једном апостолу коју је оставио калуђер Теодор. Према њој Урош I је владао 6785. године од стварања света, тј. 1276-77. Међу различитим, и често непоузданим, записима о дужини Урошеве владавине у најмање два летописа записано је 35 година. Од 1276. или 1277. када се изгледа завршила његова владавина Рашком то би значило да је могао

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

129

почети да влада 1241. или 1242. Изгледа да се намеће као једини поуздан закључак да је Урош I владао од око 1242. до око 1276. Тачније временско одређивање те владавине, нпр. тврдња да је владао од друге половине 1241. до друге половине 1276. носи са собом и већу могућност грешке. Лионска унија (1274) и Флорентинска унија (1439) Пред крај Урошеве владавине дошло је до склапања Лионске уније. Цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282) је био суочен са сукобима са Анжујцима, који су од 1266. године владали на југу Италије. Феудалци у данашњој Албанији и областима Грчке су признавали власт Карла Анжујског, који се прогласио за краља „Албаније”. Иако је „Краљевина Албанија”, са средиштем у Драчу, била краткотрајна утицала је да Михаило VIII поверује да би споразумом о признавању врховне верске власти римског папе могао решити проблеме. Поверовао је да ће папа после склапања уније наредити католичким владарима и феудалцима да престану да ратују са Византијом. Уз то је поверовао да ће они трајно послушати папу. Зато је почео приморавати православно свештенство и патријарха да склопе „унију”. То би значило да се васељенски патријарх и православно свештенство уједине са Католичком црквом и признају папину власт. Михаило VIII је покушао да убеди и Бугаре и Србе да пошаљу своје представнике на унионистички сабор у Лиону 1274. Присталица уније је вероватно било у Србији. Краљица Јелена је била бивша католикиња и заштитник католика, али Бугари и Срби нису послали представнике. Представници Михаила VIII су учествовали у проглашењу уније. Зато је цар Михаило VIII Палеолог послао папи писма, у којима, тобоже, представници Српске архиепископије и Бугарске патријаршије пристају на унију. Ни у самој Византији цар није успео да спроведе проглашену унију. Упркос насиљима и убиствима, отпор свештенства, монаха и православног становништва је био упоран до Михаилове смрти и одбацивања Лионске уније. Папство је и касније настојало да се спроведе унија и верска власт прошири на православно становништво. Неколико таквих покушаја учинили су и у време владавине краља Милутина. Сви каснији преговори византијских царева са римским папама о сарадњи, наилазили су на непопустљиви папски захтев да се прихвати

130

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

унија. Цар Јован VIII је приволео врх Православне цркве у Византији (патријарх је био царев брат) да оде са њим у Италију и склопи унију. После дугих преговора, у Фиренци су јула 1439. године кардинал Ј. Чезарини и никејски архиепископ Висарион свечано прогласили склапање уније. Према њој, Васељенска патријаршија је задржала дотадашњи обред у Православној цркви, али је признала папино верско вођство у Хришћанској цркви. Упркос томе, унија није могла бити остварена због отпора православних верника у Византији. У Москви је одбачено верско вођство васељенског патријарха због тих преговора са папама и одлучено је да Русија од тада сама бира своје митрополите (верске старешине). Бан Пријезда Од средине XIII века босански бискуп је своје седиште пренео из Босне у Ђаково, у Славонији. У другој половини XIII века се, као бан у Босни, спомиње Пријезда. Сачуван је податак да је угарски краљ бану Пријезди, као свом вазалу, дао у шестој деценији XIII века једну жупу у Славонији. Нинослав и Пријезда су били у сродству, али је касније династија Котроманића Пријезду сматрала својим оснивачем. Пријезда је владао ужом Босном и Доњим крајевима. Угарски краљ Бела IV је учврстио своју власт на северу Босне. Избеглом руском кнезу и свом зету, Ростиславу Михаиловићу, почетком друге половине XIII века, на управу је дао, поред Мачве, Соли и Усору. После смрти Ростислава (око 1263), тим областима је неко време управљала његова удовица Ана – Агнеза и њени синови. Угарски краљ Ладислав IV Куманац (1272-1290), син Стефана V и куманске принцезе, имао је лоше односе са Католичком црквом. Становао је у шатору и био оптуживан да жели да прихвати паганство, а од ретких историчара и да је био наклоњен православљу. Таквог краља није много интересовало стање Католичке цркве у Босни. Области Усору и Соли, које су се налазиле северно од Пријездине Босне, Угарска је крајем 1284. дала на управу свом зету краљу Драгутину Немањићу. Пријезда се родбински повезао са краљем Стефаном Драгутином. Пријездин син Стјепан (Степан) се оженио Драгутиновом кћерком Јелисаветом. Последњи пут бан Пријезда се спомиње 1287. Он је тада даровао једну жупу у Доњим Крајевима.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

131

Владавина Стефана Драгутина и његова област Пошто је уз помоћ странаца преотео очев престо, краљ Стефан Драгутин је настојао да умањи незадовољство у Србији. Мајци, краљици Јелени, је око 1276. на управу предао области Требиња, Зету и област око горњег Ибра. Она је тим подручјем владала као својом „државом” до око 1308. Тада је Зету предала престолонаследнику Стефану (касније краљ Стефан Дечански). Краљ Стефан Драгутин је можда је и млађем брату Милутину дао неку област на управу. Повећање материјалних могућности владара довело је до пораста ратоборног расположења. У време Драгутинове владавине (вероватно 1281) вршени су упади српских чета у Византију све до подручја града Сера, али су се Срби морали повући, а Византинци су упали у Србију. Стефан Драгутин је, приликом пада са коња под „градом Јелачом” (код Раса), имао тежак прелом ноге. То је искористила незадовољна српска властела и затражила је да власт преда млађем Милутину. На сабору у Дежеву (владарев двор код Раса) Стефан Драгутин се одрекао престола и знаке краљевске власти предао Стефану Милутину. Према Данилу II, дао му је „хаљине (златоткане) ... коња свога и оружје”. Пад са коња и смена на престолу су се догодили око 1282. Већином се претпоставља да се то десило у првој половини 1282. Договор, који је тада склопљен, о даљем наслеђивању престола није нам данас јасан. Стефан Драгутин је под својом управом задржао области на северу, крај око Прибоја на Лиму и подручје северно од Западне Мораве са Рудником до угарске границе. Његова област („држава”) је проширена крајем 1284. године, када је од угарског краља, као „мираз”, добио на управу Мачванско-босанску бановину. Она је обухватала на западу Усору и Соли, а на истоку равницу јужно од Саве са Београдом. Стефан Драгутин је живео и владао тим областима до 1316. Пред смрт замонашио се под именом Теоктист. Сахрањен је у Ђурђевим ступовима.

9. Друштво и живот Срба у средњем веку

У средњовековним државама друштво је било подељено на групе становника које се по својим правима и положају у друштву разликују од других група становника. Такве групе са посебним положајем у средњовековним друштвима зовемо сталежи. Унутар сваког сталежа су били људи који имају сличан положај у процесу производње, према имовинским правима и уделу у власти. Властела и зависни људи су два основна сталежа у феудалном друштву. Зависни људи, већином сељаци, се често на западу називају кметовима, али се код нас ова реч јавља и у другачијем значењу. Кметом је у Дубровнику називано становништво зависно од властеле, али име кмет се употребљавало и да се означи старешина села (нпр. у Зети). Касније, у XIX веку у Србији, кмет је угледан човек или старешина општине. Подела на сталеже (даље у тексту, условно и класе) је упрошћена. Сталеж није био јединствен. Унутар њега су се издвајале подгрупе. Појединци и целе породице могли су променити свој положај и из потчињене класе прећи у владајућу. То мењање положаја у друштву, које је подељено на више и ниже класе, јесте вертикално напредовање у друштву. Такво напредовање се заснивало првенствено на некој вредности особе из ниже друштвене групе, коју су прихватиле особе из више друштвене групе. Вредност која је омогућила напредовање, може бити снага, лепота, војничка способност и др. У Византији пример таквог напредовања је снажни сељак Василије, који је дошао у престоницу и тамо постао царски коњушар. Затим је цар Михаило III наставио да уздиже Василија. Цар Михаило III је стекао велико поверење у Василија и прогласио га за свог савладара. Када је безобзирни Василије 867. убио цара Михаила III, постао је једини владар у Византији.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

133

Подела становништва и власништво над земљом Пропадање античког римског робовласничког друштва и већа подела унутар родовско-племенских заједница варварских народа, довели су до постепеног стварања феудалног друштва. У III и IV веку Римско царство је напуштало робовски рад. Иако је роб бесплатно радио за господара, тај рад се робовласницима више није чинио најкориснијим. Очигледно је било да роб није био заинтересован да више произведе, није чувао робовласникову имовину од других а сам ју је уништавао. Велепоседници су своју земљу почели давати у закуп слободним људима, ослобођеним робовима и робовима. Ти римски закупци („колони”) су били на прелазу између рада потпуно обесправљених античких робова и рада средњовековних зависних сељака (који су имали право на своју породицу и имовину) за велепоседнике. После сеобе на Балканско полуострво, словенско родовско-племенско друштво, у коме је формално владала једнакост, распадало се. Створено је феудално друштво. Становници у средњовековним феудалним државама били су подељени у три различита сталежа. То су били властела, свештенство и зависни људи. Свака група становника била је издвојена по својим обавезама и правима. Земља коју је нека родовска или племенска заједница присвојила после насељавања подељена је на сеоске територије. Село је представљало заједницу која је била заједнички власник земље. Није прецизније познато како је дошло до поделе те земље мањим породицама и како је створена властела. Односно, није познато када је земља постала власништво владара и властеле, а већина сељака постала зависна од тих велепоседника. Породице зависних сељака живеле су на земљи која је била власништво властеле и владара. Ради земљорадње, земља је у селима дељена малим породицама. При томе је остајала свест да је та земља била заједничка и да село има интерес да помогне владару да организује одбрану „права” сељака да остану на тој земљи. Потреба да се организује одбрана од већих напада странаца, утицала је да села признају врховно право свог владара на земљу коју су користили. Опасност од странаца и непослушних поданика приморавала је владара да створи наоружану пратњу. Владар је део својих права, да управља и добија приходе од земље коју су обрађивали његови поданици, преносио на своје управнике и војнике.

134

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Сељаци су за неометано коришћење земље морали пристати да дају властели (владаревим војницима и управницима) део производа и раде неке послове за властелу. Радна и робна давања касније су допуњена и новчаним давањима зависних сељака. Део земље је остао неподељен у заједничком власништву села. Неке сељачке породице нису биле потпуно укључене у описани феудални начин производње. Те породице слободних сељака су биле слободне да користе своје земљопоседе без обавезе према неком властелину. Основна реч којом се код Срба означава наслеђено земљиште (и имовина уопште), је баштина. Реч баштина у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза доводи се у везу са турским и изводи се од речи „башча” – врт, воћњак. Ипак, употреба речи баштина у српском језику је била изгледа у време пре првих додира са Османлијама и турским језиком веома раширена. У Лексикону српског средњег века се указује да је у манастиру Хиландар, од времена краља Милутина, реч „башта” употребљавана у значењу „отац, тј. духовни отац”. Баштина се често спомиње у Рашкој у повељама из XIV века, а у Душановом законику се речи баштина и баштиник употребљавају 27 пута. Насупрот томе речи сличног значења наследство, очевина и дедовина се у закону нису појавиле. Изгледа да се у српском, тада, као и данас баштина употребљава тамо где се у другим словенским језицима користе речи наследство, очевина и дедовина. У бугарском језику реч „баща” употребљава се у значењу отац, а облици „бащинйя” и „бащинск||и” у значењу очевина. У истом значењу се реч „башта” (отац, родитељ) употребљава у пограничном делу Србије уз Бугарску. Вероватно су Срби речи башта у значењу отац, а баштина у значењу очевина преузели из бугарског језика. Треба споменути да су први Бугари били турскомонголско племе и реч „башта” може бити несловенског порекла. Речи башта и баштина су вероватно у српски језик продрле у различитим

епохама и са различитим значењем. Каснији долазак турске речи „башча” и сличност у значењу довео је до уједначавања значења те

две речи. Изгледа да уједначавање није потпуно остварено. За наследно добро се није усталила употреба облика „башчина”. Друго и данас у неким крајевима (Прибој на Мајевици) се разликује значење „башта” (повртњак, најчешће ограђен, уз кућу) и речи башча (воћњак). Реч „башта” се можда у средњем веку користила да се означи и отац и уз кућу најближа обрадива земља (повртњак). То је могла бити прва обрадива земља која је из заједничког власништва сеоске општине, преко

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

135

„жребја”, прешла у наследну земљу мале породице тј. „баштину” (очевину, наследство). Баштина је могла бити слободна или потчињена. Приликом продаје и даривања земље, у државама Немањића и Котроманића, продају или даривање врши више сродника, што говори о заједничком праву породице да располаже баштином. Држава, владари и двор Држава је територија са становништвом коју је средњовековни српски владар „држао” у својој власти и својим рукама. Уобичајен облик државног уређења у Европи од почетка средњег века била је монархија. У монархији, као облику владавине једног човека, монархова власт је била у правилу доживотна и већином наслеђивана у владарској породици (династији). Српски средњовековни владар је био најмоћнији представник владајуће породице и владајуће класе („властеле”). Владар је од XII века, у позном средњем веку, у Србији и Босни био врховни војсковођа, цивилни управник и судија. Владарски положај је наслеђиван у једној породици (династији). Владарске породице су владале самостално или су признавале врховну власт моћнијих суседа. Код Немањића и Котроманића престо није увек наслеђивао владарев најстарији син, него особа (само изузетно жена) из породице која је тренутно имала највећу подршку моћне властеле, или стране војне силе, а која је у време смене на престолу пресудно утицала на Србију (Босну). Владар је државу видео као своје породично добро. Немања државу назива „дједовином” или „отачаством”. Владари из породице Немањић су најближим сродницима давали велике делове државе на управу. Своју државу звали су „Србија”. Странци су је називали Србијом, Славонијом, а од краја ХII века (Босна, Угарска и Венеција) је све чешће зову Рашком. Владар је био господар свих зависних људи и властеле у држави. Сви становници у држави имали су обавезе према владару. Главна обавеза властеле је била да врше војну службу и ратују за владара. Владар је могао властели да потврди, прошири или, ређе, одузме поседе које је властела претходно добила или наследила. Очекујући од властеле да га подржава и слуша, владар властелине назива „драгим друговима”, „вољеном браћом”, „рођеном децом” и слично.

136

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Власт средњовековног владара су више или мање ограничавале одлуке „сабора”. У тим скупштинама (државним саборима) састајали су се представници утицајних друштвених група (сталежа). Владар је сазивао државни сабор, на коме је окупљао најзначајније представнике властеле и цркве. Сталежи властеле и свештенства су у већој мери ограничавали власт владара у држави Котроманића, него у држави Немањића. Властела је на сабору у држави Котроманића често наметала своју вољу владару. Властела на сабору у држави Немањића је чешће слушала и прихватала владареве одлуке. То се променило крајем владавине Немањића. Најважније одлуке за државу – о предаји власти, о почетку рата, о склапању мира (у земљи или са странцима), о проглашавању нових закона, постављању архиепископа и слично, владар је доносио на државном сабору. Сабор се називао различито „сабор”, „сабор земље српске”, а у Босни „сва Босна” и „сав Русаг босански”. Назив „Русаг босански” је настао од „орсаг”, што на мађарском значи земља. За решавање мање важних питања владар је на свом двору држао дворски савет. У њему су уз најутицајније чланове владареве породице били најважнији представници властеле и свештенства. Ради уређивања важних правних питања српски владари су издавали повеље или објављивали законике. Повеље су биле писани документи правно истог значаја као и закони. Повеље су издаване властели, представницима цркве и манастирима, али и странцима (као Дубровчанима). Владар и властела су градили дворове (реч двор означавала је и дом, кућу уопште) у којима су живели са својом пратњом. Први међу властелом, владар, је имао више дворова у којима је повремено боравио. Двор средњовековних српских владара је дуго времена био од дрвета. Ти дрвени дворови нису били нарочито раскошне грађевине. Дрвени двор, изгледа, није био једна висока кула са спратовима, него се састојао од неколико дрвених грађевина (стамбене, кухиње, коњушнице...) изграђених око средишњег дворишта. Дворови Немањића (Сврчин, Пауни, Врхлаб и Неродимље) су на прелазу из XIII у XIV век постали раскошнији. У близини дворова била су утврђења. Тако је постојало неколико владарских дворова недалеко од утврђеног Раса. Тврђава Рас изграђена је у време Јована Комнина (1118-1143), a разоренa, изгледа, у време најезде Монгола (1242). Од средине XV века није било обнове утврђења. Утврђење је неправилног облика и налази се на узвишењу удаљеном око 10 километара западно од Новог Пазара.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

137

Тврђава је на најдужем делу дугачка око 180 метара. Ширине је око 60 метара, на ширем, и око 20 метара, на ужем делу. Дебљина зида који је опасивао тврђаву је између 1,2 и 2,1 метара. Висина очуваног бедема је до 4 метра. На делу бедема који је приступачнији за напад (са севера, запада и делимично југа) налази се, као ојачање, пет неједнаких кула (полукружне основе), а око 50 метара испред каменог бедема пронађени су остаци земљаног бедема. Главна кула је на југу и улаз у њу је око 2 метра изнад тла. У рашкој тврђави је постојало и камено дворско здање са великим складиштем за жито. Неколико стотина метара на истоку од порушеног Раса, у долини реке Рашке, у XIV веку (у време владавине Стефана Душана) је постојало насеље („Трговиште”). У време османлијских упада, у другој половини XIV века, владари и богатији властелини су градили камене дворове као своја стална места становања. До тада није било једне престонице државе као што је то данас правило. Бобовац у Босни, који се налазио поред владарског двора Краљеве Сутјеске, раније је био камено утврђење за склањање владара (слично Расу). Крајем XIV и почетком XV века Бобовац је надограђен већим владарским двором и постао је стални двор (престоница) краљева. Бобовац у Босни, престоница деспота Стефана у Београду (почетком XV века) и Смедерево Ђурђа Бранковића (у првој половини XV века), личе на друга стална седишта владара и властеле из развијеног средњег века у западним феудалним државама. То су утврђена урбана насеља која представљају политичка, економска и културна средишта. Главна просторија у двору је била она у којој је владар (властелин) обављао судске, управне и војне послове. У њој се налазио трон владара, односно свечано седиште, уздигнуто изнад осталих. У тој главној, великој дворани, одржаване су и гозбе. Зидови су украшавани скупоценим платнима и на друге начине. За Немањине наследнике знамо да су столове прекривали столњацима, користили су и некакве крпе (салвете) за руке. Седело се на клупама и столицама. У Византији и другде произведено боље посуђе (од стакла, керамике и метала) је у знатнијим количинама долазило у српске крајеве од XI века. Богаћење владара утицало је на већу раскош. На Милутиновом двору се спомињу сребрни и златни тањири и посуде. У позном средњем веку су чаше и пехари из којих је пила властела од сребра или су позлаћени. Тако постоји податак да је херцег Стјепан (Стефан) Вукчић Косача имао дрвену чашу украшену сребром. Кашике, виљушке са два зупца

138

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

и ножеви властеле у позном средњем веку, били су од гвожђа, морских корала, сребра... Постојале су посуде за прање руку. Унутрашњост је осветљавана свећама, а јефтиније осветљење била је „луч”. На двору владара или властелина боравили су и дворјани. Те дворјане су чинили послужитељи, наоружана пратња и писар (називан дијак, а касније логотет). Ако је владар или властелин био моћнији, а његов двор већи, и његови дворјани су били бројнији и са више одвојених служби. Владар је често, нарочито од пролећа до јесени, боравио у свом покретном логору (шатори), који је тада представљао владарев двор. Георгије Цамблак је пишући житије Стефана Дечанског записао да је српски краљ боравио у шаторима док је надзирао зидање манастира Високи Дечани. Владар, али и властелин, морао је да обилази државу којом влада и да се покаже у својој „моћи и раскоши” са својом одабраном пратњом. Тако је код поданика учвршћивао своју власт и осећај да их штити довољно моћан господар. Притом је могао да суди, узима оно што му припада од поданика, или да војно брани територије где је била угрожена његова врховна власт. Долазак владара у неки од његових дворова, градова (у којима је владар могао имати палату), манастира или села, био је повод за свечаност и гозбу. Свако појављивање владара у јавности пратила је раскошна церемонија по утврђеним правилима. Таква свечаност је показивала и оданост према владару. Село, град или манастир у које би владар са пратњом дошао, били су обавезни да опскрбљују и помажу владара. Мењање места боравка владаревог двора олакшавало је његово материјално издржавање и трошење производа, који су од поданика сакупљани као дажбине (порези) за владара. Властела је од намештаја имала кревете, клупе, столове и сандуке за чување одеће и других ствари. Као постељину користили су душеке пуњене вуном или перјем, а покривачи су били од лана, крзна или вуне. Просторије су загревали каминима. Умивање и купање властеле је најчешће обављано у просторији у којој се спавало. У својим дворовима владар и властела су имали посебна складишта за жито и резерве друге хране. Они су имали довољно хране и пића да припреме гозбе за своје ратне другове и властелинке. На гозбама је држање здравице уз пиће било важан део дружења. Гозбе српских и босанских владара и властеле употпуњавали су наступи музичара, жонглера и глумаца. На гозбама су се уз музику играла кола. На јед-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

139

ној фресци у Леснову, из времена Стефана Уроша IV Душана, виде се бубњеви и жичани инструмент као пратња играчима који играју коло држећи се за руке и крећући се у круг. За време владавине Првовенчаног записано је да су бубњеви и гусле стварали музику, а у време деспота Стефана спомињу се трубе. У средњовековној Босни спомињу се и свирале, гајде и лауте. Када нису морали ратовати или обилазити свој посед и поданике, владари и властелини су се радо бавили и ловом. Властела је ловила са хајкачима, псима, соколовима и јастребовима. Владар и властела, али и обични људи, ловили су зечеве, дивље свиње, јелене, срне, дивокозе, даброве, голубове, јаребице, дивље патке и гуске. Дивља говеда (тур, зубр) су, изгледа, већ била нестала пре развијеног средњег века. Ради крзна ловили су куне, рисове, лисице, вукове и медведе. За владара и властелу лов је био прилика да јашу и тако се припремају за своју улогу ратника коњаника. Убијање животиња је свакако било лакше и забавније од сукоба са другим витезом. Приређивани су и витешки турнири, а постојала је и установа двобоја као средства за разрешавање спорова међу властелом, понекад и међу сукобљеним војскама. Двобој је, као крајњи облик решавања сукоба између људи, постојао од најранијих времена, а озаконио га је и Душан у свом Законику (131. члан Душановог законика). Владареви приходи и новац Владарева (државна) имовина звала се „ризница” и „комора”. У време Немањића и Котроманића о владаревој ризници, прикупљању пореза и новцу, бринуо се „казнац” (после „велики казнац”). После проглашења Душана за цара, његов коморник Никола Бућа, племић из Котора, добио је византијско звање протовестијара. Ту дворску титулу је преузео и Твртко за своју краљевину после крунисања. Људи који су се бринули о владаревим финансијама често су били из Котора и Дубровника. Владар у средњовековној Србији и Босни није правио разлику између државне и своје приватне имовине. Новац није био једино средство плаћања. У раније време (раномсредњем веку) главно средство за трговину је била роба, која се мењала за другу робу без новца. Таква трампа робе за робу се одржала и током позног средњег века. Казне (глобе) су и у XIV веку одређиване у сто-

140

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ци или новцу. Таква употреба стоке утицала је да се у народу сачува обичај да се стока назива и „благо”. У исто време, постоје подаци о куповини за новац или о мењању стоке за земљу и занатске производе. У робноновчаној размени употребљаван је прво страни (византијски, млетачки и други), а после и домаћи, ковани (метални) новац, преношен у платненим врећицама. Новац српских владара кован је за потребе тржишта у њиховој држави, али је српски сребрни новац стизао и до Венеције и Болоње. Прва ковница Немањића била је уз владареву ризницу у Расу. Развој рударства од средине XIII века утицао је на ковање новца у рударским местима, али и другим градовима. У већим рударским насељима владар је градио ковнице новца. Српски сребрни новац у домаћим изворима редовно се звао „динар”. Новац се вагао (мерио), а вредност новца је одређивана према количини племенитог метала у њему и увећавана је за трошкове ковања. У дубровачким писаним документима 1277. године први пут се спомиње српски ковани новац као „брсковски динар”. Као обрачунска јединица новца употребљавало се име перпера. У Византији се у XI веку име „иперпир” употребљавало за златник. У Византији, перпер је кован са све мање злата у њему, а то је довело до пада вредности византијске перпере и њеног потискивања од средине XIII века млетачким новцем. У Србији XIII века перпер је, у ствари, одређена количина сребрног новца. Тај сребрни новац није увек био исте каквоће и кварио се. Кован је новац са мање чистим сребром и зато се мењала количина сребрног новца у перпери. У Дубровнику се спомиње да постоје фалсификати брсковског и рашког новца. То је довело до пада вредности српских сребрњака. За коваче лажног новца Душанов законик је предвидео смрт спаљивањем (169. члан). Закон о рудницима Стефана Лазаревића из 1412. предвиђа сакаћење и новчану казну за фалсификаторе. Владари су ковнице новца давали у закуп. Крајем средњег века у употреби су биле и папирне менице за новац. Менице су крајем XIV века из Италије пренете у Дубровник, а одатле у српске земље у унутрашњости. Важан извор прихода српских владара, а касније моћних обласних господара, биле су царине од тргова и рудника. Зато су на трговима и у градовима боравили цариници. Царина се наплаћивала на тргу (у граду) само на робу која се продала на том тргу (у том граду), а износила је око десетину вредности робе. Зато је цариник морао направити списак донесене робе. Те царине су владари давали и у закуп

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

141

(Которанима, Дубровчанима). Бан Степан II je од трга Дријева добијао неколико хиљада перпера годишње. Немањићи су од времена оснивања династије имали уговор са Дубровником да се приходи од соли, која се прода њиховим поданицима, деле на две половине (једна српском владару, а једна дубровачкој општини). То је био тзв. „кумерк солски”. Понекад су владари, као босански краљ Томаш, склапали и трговачке компаније са трговцима из приморских градова. Колики је значај за владара имало сточарство, говори сачувани податак да је цар Душан имао од стоке на својим поседима приход од око 40 хиљада перпера годишње. Основни порез на куће у Душановој држави („соће”) износио је једну „царску” перперу. Слично томе, са краја Тврткове владавине сачуван је податак да је на подручју код Зрмање по огњишту даван један златник годишње босанском краљу. Поред те основне дажбине постојале су разне дажбине у производима владару и жупанима, али и радне обавезе, нпр. градозидање. Извор прихода владара биле су судске казне и имовина оних који су умрли без наследника (до трећег колена). У Душановом законику 188. члан предвиђа да „глобари” могу узети само глобу коју је судија пресудио. Властела и жупе Српска властела је управљала властелинствима, великим земљишним поседима. У западној Европи такви поседи су називани феудима. Било да је тај посед властела наследила или добила од владара, од ње се очекивало да се одазива на владарев позив у рат. Властелин се на позив владара у рат одазивао као ратник-коњаник (витез). Према средњовековном схватању, властела је била заштитник државе и целог друштва (властеле, зависних људи и свештенства) од странаца, али и од „унутрашњих” непријатеља феудалног друштва. Захваљујући тој „заштитничкој” служби, властелин је добијао право на властелинство (феуд). Владар је формално властелину предавао власт над феудом, а властелин се обавезивао на верну службу владару. Заједно са феудом властелин је добијао и власт над зависним људима који живе на том феуду. Они су радили за њега, а он је њима владао и судио у име владара. Владар је задржавао право да за најтеже преступе, као што је убист-

142

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

во, суди он, односно његове судије, а не властела. Владар је властелина „постављао” тако што му је предавао коња и оружје. Душанов законик предвиђа да се после смрти властелина његов „добар коњ и оружје” предају владару (члан 48). Коњ и оружје властелина (витеза) не само да су били скупоцени, него су били симболични део феудалчеве вазалне везе према владару. Један од највећих преступа који је могао починити властелин, било је неодазивање на владарев позив у војни поход („невера”). Због тога је властелину могао бити одузет посед и живот. Властелинов посед у Босни се звао „племенита земља”, „племенито”, „племенита баштина”, а у Србији „племенито”, „дедина” и „баштина”. Није постојала подела цивилне и војне власти. Властелин је био и цивилни управник и војни старешина над зависним људима који су живели на његовом властелинству. Властелин је могао свој наследни посед „баштину”, да прода, поклони или остави у наслеђе. Властелинова жена звала се „владика”. Представници властеле који су имали веће поседе и више потчињених зависних људи називани су „велмужи” и „великоименити”. Велможе су имале велике баштине које су могле обухватати целе жупе. Мање поседе су имали „војници” који се од XIV века зову властеличићи и „пронијари”. Појам властеличић се јављао у истом значењу и у Србији и у Босни. Властеличићи су могли имати село или само део села као своје властелинство. За Сандаљев део Конавла сачуван је податак да је после предаје Дубровнику око петина кућа имало статус ситних слободних поседника „властеличића”. Као такви они су служили у војсци. Према делимично сачуваном османлијском попису из 1455. године за средишњу Босну („Ходидјед”), изгледа да је број војничких кућа од укупног броја кућа у некој жупи, могао бити око једне трећине. То је била од Османлија недавно освојена област са много села, која су пописана као „пуста”. По Шабановићу, посебну целину унутар те области представљала је нахија „Тилава”, која је годишње плаћала филурију од 15 хиљада дуката. Он истиче да је у њој пописано 88 „рајинских”, 46 „војничких” кућа и две куће „баџара”. Такође, делимични подаци за подручје Скадра из прве половине XV века говоре да је број пронијара могао бити различит. У неким селима је један пронијар долазио на 3-4 куће, а у другим случајевима један пронијар је могао имати више села. Поред баштина, властела је од владара добијала и земљишне поседе само на коришћење или на коришћење уз право наслеђивања као код „проније” у замену за војну службу. Властелинчићи су се одазива-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

143

ли у рат као војници, а велможе као заповедници одреда ситне властеле са свог властелинства. Властелин је настојао, по узору на владара, да има своју пратњу (пешаке или коњанике). Средиште властелинства био је властелинов „двор”. У XIV и XV веку, поред владарског двора, у Србији и Босни су све значајнији дворови крупне властеле и обласних господара. Крупна властела у то време представља праве владаре малих феудалних држава. Они су често имали „дворове” и у приморју (Котор, Дубровник, Задар). Кнез Лазар је 1371. године подигао утврђени Крушевац, а тек последњих седмица те године је умро цар Урош. Херцег Хрвоје је на врхунцу моћи подигао замак Јајце. Замак се нагло развио у град. Јајце је 1416. године дошло у руке босанског краља и убрзо постало престоница последњих владара Босне. Властелин је своје властелинство настојао да учини затвореном привредном целином. Настојао је да његови зависни људи на властелинству произведу све што је потребно за живот. То настојање је нарочито било изражено у време нереда и несигурности. За тај период се може говорити о постојању затворене или натуралне привреде. Мало производа који су размењивани, мењани су углавном производ за производ, тј. трампом. Ту натуралну (робну) размену од XII века потискује све чешћа употреба новца и робно-новчана привреда. Српске државе у средњем веку делиле су се на мање управне, али и географске, целине – жупе. Између жупа су често били слабо насељени планински или неплодни предели („пустоши”, како их називају савременици). Жупама и већим областима управљали су „жупани” и „кнежеви”. Они су били крупна властела. Жупани су својим жупама управљали у име владара, као представници његове власти. Жупан је имао властелинство и сроднике у тој жупи, а титула жупана је могла бити наследна у жупанској породици. Жупан је био заповедник војске те жупе и њен цивилни старешина. Они су са властелом водили рачуна о сакупљању дажбина за себе и владара, бринули о сакупљању војске и уопште о законитом поретку у држави. Заповедници војске у тврђави (која је називана „кула”) су били „челници”. Као заповедници већих одреда ратника спомињу се „војводе”.

144

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Зависни сељаци и њихов положај у друштву

Подручје сваке жупе се делило на два дела. То су заједничке необрађене површине жупе и земљораднички простор подељен селима. Велика већина становника средњовековних српских земаља је живела у сеоским насељима и бавила се производњом хране. Требало је да ти зависни сељаци, према идеологији феудалне државе, раде и производе за владајући сталеж, властелу и свештенство. Појам „село” употребљавао се да се означи и само једна сеоска кућа са околном земљом за обраду, али и већа сеоска општина са више домаћинстава. Границе сеоског насеља су представљали реке, значајни објекти (воденице), камени белези и др. Сеоска насеља су настајала и нестајала због ратова, заразних болести и др. Унутар граница сваког села земљиште је поново било подељено на два дела. Заједничке површине у селима представљале су шуме, пашњаци и извори. Обрадиво земљиште у селу је било подељено земљорадничким домаћинствима. Сећање на прву поделу земље жребом, коцком, сачувало се у називу за земљиште „жребје”. Села су грађена у близини воде, реке и извора. Села земљорадника су могла имати више кућа грађених једна у близини друге или су куће могле бити расуте по територији која је припадала селу. Величина земљорадничких села је била различита, од 10 или 20 кућа, па до 100 или 200 у крајевима са доста плодног тла. Стару установу сеоских скупштина, из времена када су словенски сељаци били слободни, феудални владари су настојали укинути. Душанов законик такве скупове забрањује својим 69. чланом. Сеоско становништво је са својим добрима већином било у зависном положају према феудалним господарима (световном властелину или цркви). У позном средњем веку сељак није могао самовољно напустити село, нити је могао самовољно раскинути своје обавезе према феудалном господару. Душанов законик забрањује примање туђих, неслободних људи. 201. члан законика допушта властелину који пронађе свог меропха, који је био побегао, да му распори нос и да га „осмуди” (спали му браду) и поново учини својим зависним сељаком. Такво феудално законодавство је озаконило поделу на класу ратника и класу зависних произвођача који раде за ратнике. У феудалном средњовековном друштву људи су припадали некоме ко је био на вишем положају у друштву и моћнији. Властелин је припадао своме владару, а зависни сељак властелину. Зависни сељаци су имали обавезе према владару, цркви и властели.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

145

Зависни људи („работници”) су називани именом „људи”. У држави Немањића зависни људи називани су у XIV и XV веку „себрима”. У то зависно становништво спадали су земљорадници и власи. Зависни људи су могли живети на земљи која је припадала владару, властели и цркви. Део приноса са земље коју је користио и наслеђивао, сељак је давао феудалном господару. Зависни сељаци су обављали све пољске радове на властелинству, чували господареву стоку и обављали друге послове. У време рата зависни сељаци су могли бити позвани да бране оближњи град (тврђаву) или поведени као пешадија у рат. Обавезе зависног становништва биле су мање према цркви него према световној властели. Ћирковић за Сланско приморје истиче да је и пре продаје Дубровнику на том подручју принос од пољопривреде дељен на 4 дела. Један део је сматран вредношћу самог земљишта, други вредношћу семена, трећи вредношћу волова који су коришћени за обраду, а четврти део је била вредност рада пољопривредника. По томе би властелин имао најмање четвртину прихода од земље коју обрађују сељаци. После предаје Дубровнику сељаци су четвртину приноса давали дубровачкој општини. Захваљујући повељама манастира које су сачуване, боље смо упознати са поделом зависних сељака и њиховим обавезама на црквеним поседима. Зависно становништво је у држави Немањића било издељено на више подгрупа. Најбројније зависно становништво у држави Немањића били су „меропси” (име се јавља од XIII века). Главне обавезе меропаха су биле да обрађују властелинску земљу и учествују у жетви и чишћењу жита. Душанов законик је 68. чланом њихове радне обавезе према властели уједначио на 2 дана седмично, плус два дана у години за посебне послове. Према истом члану, меропси су властелину предавали и „царску перперу”. „Царска перпера” је сакупљана за владара. Од „меропаха” знатно малобројнији били су „сокалници”. Они су морали да обрађују мање парцеле земље, али су морали да раде грађевинске послове и преносе ствари за манастир. „Ратари” су манастирским алатом и запрегама обрађивали манастирске поседе. Поред бесплатног рада за властелина, зависни људи су морали да дају властелину и део производа са своје парцеле (натурална рента). „Отроци” су имали сличне обавезе као и „меропси”, али су лично према господару били у скоро ропском положају. Могли су бити пољопривредни или кућни „отроци”. Отрок је име и за дете. Та поду-

146

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дарност вероватно долази од сличног бесправног положаја према старешини породице и детета и роба. У Босни, „отрок” је био назив и за роба, али касније и за зависног сељака. Реч „раб” се користила да се означи нечији слуга. Тако је „раб” могао бити и ситни властелин, монах и др. Постојале су мање посебне групе зависних људи, са посебним обавезама на поседима манастира. Такви су били пчелари, рибари (који су ловили рибу и бринули се о манастирским рибњацима) и млинари. Владар и властела су држали пчеле, а о њима су се бринули посебни људи. Постојали су и други посебни зависни људи, попут они који су чували и обучавали псе за лов и соколове. О слободним сељацима који нису припадали властелинствима, сачувано је мало података. Тако се у једној Милутиновој повељи из 1300. манастиру Св. Ђорђа код Скопља допушта да насели слободне људе (Србе и Грке), али и зависне, уколико су били „три године без господара”. Овај ретки податак, вероватно, говори после колико времена (три године) је у Милутиновој Србији одбегли зависни човек постајао слободан, ако га његов господар није раније пронашао. Живот земљорадника у средњовековном селу Одавно је примећено да, поред процеса и појава који трају релативно кратко, постоје појаве и процеси дугог трајања. У неким случајевима, у начину живота и друштву као да се ништа није мењало вековима, па и дуже. Промене у начину рада и живота током средњег века најмање и најспорије су биле код сеоског становништва. У животу на селима се зато може говорити о појавама дугог трајања. Претпоставља се да је зависни земљорадник са својом породицом обично имао кућу, башту, зденац (бунар), а поред окућнице и 3-4 хектара обрадиве земље. Стамбене куће зависног становништва су често имале само једну просторију, а ређе две. Могле су бити полуукопане колибе које имају правоугаону основу. Укопане су од 20 до 80 центиметара и имају од 6 до преко 40 метара квадратних површине. У другим случајевима то су земунице (неправилног кружног облика укопане до 80 центиметара у земљу). Прављене су најчешће од дрвета (трупцима или прућем) и облепљиване блатом. Прављене су приземне колибе, колибе на каменим ослонцима и колибе код којих се у градњи мешају камен и дрво, као и куће са два нивоа, које су грађене у брдским крајевима. У

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

147

брдским крајевима су грађене куће које су делимично укопане у падину брда. Као кровни покривач служила је слама. Кров је могао бити на две или четири воде. Под је био од набијене земље и ретко покривен дрвеним даскама. У крашким пределима куће су грађене од камена. Земљорадња се споро мењала и задржала је искуства из прадомовине. Понешто је преузето и из византијске земљорадње, коју су Словени затекли на Балканском полуострву. Земља је орана ралом, а земљорадник је мотиком узорану површину додатно обрађивао. За жетву су користили срп. Обично су две трећине земље обрађиване, а трећина је остављана да се „одмори” (на угар) једну годину. Плуг је стигао са запада Европе, где се користио од XI века, а у Србији је био познат у XIV веку (о томе сведочи једна фреска у Дечанима). Он је превртањем узоране земље омогућио да се боље искористе земљорадничке површине и повећају приноси. Понегде се користило и наводњавање (Конавли код Дубровника, околина Призрена). Од житарица су сејани пшеница (озима и јара), просо, раж, јечам, сирак и овас, а понекад су при сетви мешана семена две житарице. Такво брашно од „сумешице” или „наполице” користило се за исхрану људи. Принос житарица је био око 4 пута већи од утрошеног семена. Принос је, ипак, првенствено зависио од временских прилика. Поплава или суша је могла уништити жетву и сеоско становништво довести до глади. Зрно житарица је од сламе и плеве одвајано под отвореним небом на гумну. Гумно је место са тврдо набијеном земљом или поплочано каменом. Прављено је на ветровитом месту како би се лакше одвојило зрневље од плеве. Сељаци су од махунастих биљака гајили сочиво (леће), боб и грашак. Од поврћа које су називали зеље узгајани су купус, роткву, репу, лук (црвени и бели), бундеве и лубенице. За прављење пива узгајали су хмељ. Уз земљорадничке куће биле су посађене и воћке, као што су јабуке, крушке, шљиве, оскоруше, трешње, вишње, дуд и ораси. У приморју су гајене смокве, поморанџе, лимун и нар. Воће се јело као свеже и сушено. У приморју, а касније и у унутрашњости, било је доста винограда. Узгајани су бело и црвено грожђе и произвођене обе врсте вина. Зависни сељаци су били обавезни да од јечма и хмеља праве пиво за манастире (Бањска, Дечани). Правили су га и за себе. Значајно је било пчеларство. Код средњовековног становништва мед је коришћен уместо шећера, а восак је служио за производњу свећа за осветљавање.

148

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Земљорадницима су били неопходни волови и краве. Зато су уз земљорадњу гајили и домаће животиње. Поред говеда узгајали су овце, козе, свиње и кокошке. У прехрани свиња значајни су били жирови из храстових шума, којих је тада било много више него данас. Средњовековни сељаци су месо набављали и ловом. За прављење одеће узгајана је биљка лан, коју су Словени познавали у прадомовини. Жене које су радиле на разбојима, користиле су лан и ткале танке тканине. Постојала су два облика разбоја. Старији су били вертикални, а касније су се раширили и хоризонтални разбоји. Храна је припремана у котлу који је висио изнад огњишта. Пећ (или огњиште) се израђивала од земље или камена у углу, уз зид или у средишту стамбеног простора, а изнад је била рупа на крову уместо димњака. Огњиште је било извор топлоте и светлости, а имало је и култни значај. Огњишта и пећи за хлеб прављени су и поред куће (за летњи период). Храну су припремале жене. Оне су плеле, крпиле одећу и чувале децу. Као посуде сељаци су користили сачеве, земљане лонце и посуде за јело од дрвета и корпе. За печење хлеба и меса имали су црепуље и вршнике. Богатији сељаци су имали и металне котлиће за прављење јела. Најсиромашнији су седели на земљаном поду и јели, а они имућнији су имали ниске столиће (синије) и седели су око њих на троношцима. Данашњој речи сто одговара средњовековна трпеза, а реч сто у средњем веку се употребљавала да се означи столица. Јели су рукама, а користили су и дрвене кашике. У кућама су постојале дрвене клупе на којим се седело и спавало. Спавало се и на поду. Људи су спавали обучени на слами или асури. Преко су стављане простирке од вуне, коже или крзна. У кућама су понекад биле укопане јаме за чување жита. Могли су имати и житне јаме изван куће, као и дрвене амбаре на каменим ослонцима. Житарице су сељаци чували и у врећама и дрвеним сандуцима. Имали су ручне камене млинове за млевење пшенице и ражи. Млинови и воденице за млевење житарица припадали су обичном становништву, властели, владару, градовима или цркви. Власници су млинове давали у закуп млинарима или млинаркама и делили добит.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

149

Власи-сточари Поред земљорадника, сточарством су се бавили и власи. Били су мање бројан део зависног становништва. Делом су били потомци старог хришћанског становништва, које се у време доласка Словена повукло у планинске теже приступачне пределе Балканског полуострва, и искључиво се бавило сточарством. У позном средњем веку власи су били словенизовани. Они су, за разлику од земљорадника, имали знатно више стоке и нису боравили у сталним насељима. Односно, имали су два различита станишта у току године. Власи су могли прелазити велике раздаљине у потрази за пашњацима. Од пролећа до јесени окупљали су се у веће групе и боравили са својим стадима на планинским пашњацима, у катунима. Зими су се склањали у приморје или у топлије равничарске и жупне пределе. Пастирска села се код Срба у позном средњем веку зову катунима. Катун је обично скупина дрвених грађевина у којој је боравио један род, тј. шира породица са 30-40 чланова, подељених у неколико домаћинстава. На челу влашког катуна био је старешина кога различито називају: кнез, челник, катунар и примићур. Раније су сви власи и њихови катуни припадали владару, а касније је катун припадао неком властелинству (феуду). Власи су имали веће количине меса, сира, кожа и вуне за размену. Поред оваца, коза и говеда, важно је било што су узгајали крда коња. Обични коњи су преносили терет, а само бољи су обучавани да служе за рат. Сточари су део своје стоке и сира давали као данак владару и феудалним господарима. По Душановом законику за боравак у зимском станишту власи су господару станишта давали од 100 (волова, кобила и оваца) једно грло, а уз овцу и једно јагње. Власи на црквеним властелинствима су давали „десетак” у стоци (обично овце и свиње), сир и део онога што су израдили од вуне. Уз то, сваког пролећа давали су „два јалова брава”. Уколико су им те обавезе биле умањене, имали су обавезе да преносе и чувају имовину за црквено властелинство коме су припадали. О војним обавезама влаха говори повеља краља Стефанa Уроша II Милутина манастиру Бањској. У њој се власи деле на „војнике” и „ћелаторе”. На властелинству Дечана према попису у оснивачкој повељи „села и влашких и арбанашких катуна” било је знатно мање влаха (266 породица) него земљорадника (око две

150

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

хиљаде породица). Словенска (српска) имена преовладавају у повељи. Код имена места (топонима) више од половине је настало из словенског језика. Код имена особа око девет десетина пописаних имало је словенска имена. Словенска имена су била бројнија и међу влашким породицама на властелинству манастира Дечани. Малобројна су била хришћанска, романска, арбанашка и друга имена особа. Приликом продаје меса на трговима Немањића, од почетка XIV века, прво се продавало месо (и стока од пореза) које је владар изнео на тржиште, а после су могли да продају и остали који су имали вишак меса. „Арбанаси” сточари се у повељама Немањића спомињу посебно, а посебно „Власи” (словенизовани сточари). Гусари и одметници од закона Изван законитог поретка феудалног друштва били су разбојници. Део тих људи је напуштао жупне, култивисане пределе и крио се по горама и дивљини. Они су одбацивали поредак феудалног друштва и државе. Себе и своје потребе стављали су изнад правила понашања и закона који су важили у заједници. Поред тих „гусара”, како их назива Душан у свом законику, бројни су подаци да се пљачком баве властелини и краљеви људи. Разбојника и злочинаца је било свуда. Од тих пљачкашких напада морали су се оружјем бранити и трговачки каравани. Зато су имали наоружане пратње. Из друге половине XIV века сачуван је податак да су разбојници носили маске, а разлог је вероватно страх јер су били познати људима које су напали. Злочини су могли бити учињени и у пијаном стању. Душанов законик је 166. чланом прописао да онај пијани човек који некога окрвави, а не убије га, за злочин буде кажњен одсецањем руке и вађењем ока. Истим чланом се предвиђа да пијанац, ако је некоме поцепао одећу или на други начин га осрамотио (а да га није окрвавио), буде истучен два пута штаповима. Члан 173. Душановог законика је прописивао да за злочин који учини неко ко је припадао пратњи властелина, одговара тај властелин и да се он казни као разбојник кога води са собом. У доба османлијских пљачкашких упада и нереда, разбојништва су се раширила. Средином XV века у дубровачким судским књигама, међу разбојницима у њиховој близини, записан је и случај да је неки човек из Клобука са женом и сином пљачкао путнике.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

151

Породица Породица (средњовековним речником „кућа”) је била основна друштвена целина. Имала је заједничку имовину. Породица је била део већих друштвених целина рода, братства и села. У средњовековним српским државама постојала је заједничка одговорност породице пред сеоским старешином за прекршаје које учини неки појединац из те куће. Слично томе, постојала је одговорност села као целине пред жупаном. Породица је настајала одлуком мушкарца и жене, односно њихових родитеља, да заједнички живе и имају потомство. До брака је могло доћи после просидбе и уговарања брака између породица младића и девојке или отмице девојке. После тога долазило је до венчања. Сматра се да је обичај овенчавања брачног пара биљним венцем приликом уласка у брак претхришћански. После је у хришћанству биљни венац приликом склапања брака заменила круна. У брак су могле да ступају женске особе са 12 (када девојчица добије прву менструацију), а мушке са 14 година (са растом длака на лицу). Овако рано склапање брака било је реткост у српским земљама и њиховом суседству. За Дубровник, из сачуваних података за XV век, видимо да су жене приликом склапања брака просечно имале око 18, а мушкарци преко 30 година. Брак се није могао склапати са ближим сродницима. Свадба је била ритуал којим се у широј друштвеној заједници озваничавала заједница двоје људи и њихово ступање у полну везу и обликовање нове друштвене целине. Хришћанска црква је сматрала брак „светом тајном” и својим подручјем деловања. Власти и црква су у држави Немањића тражили да црква благослови брак и обави венчање. III члан Душановог законика каже: „Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такви да се раставе”. Појављивале су се и забране склапања брака међу различитим друштвеним и верским групама. У XIV веку повеља Стефана Уроша III манастиру Дечани сведочи о забрани брака између „Срба” и „Влаха”. Прву од три верзије те повеље је, у облику свитка, издао краљ Стефан Урош III после битке код Велбужда 1330, а друге две у облику кодекса Душан, док је био краљ. Она предвиђа да, ако се Србин ожени Влахињом, да млада буде преведена у „меропхе” (тј. земљораднике). Ово је чињено с намером да се спречи прелазак Срба земљорадника

152

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

у повољнији положај сточара Влаха. Душанов законик је забрањивао склапање брака православног становништва са католицима, осим ако католици не пређу у православље. У XV веку у приморју (Дубровнику и Котору) био је забрањиван брак између властеле и обичних људи. Црква је сматрала да је брак склопљен пред црквеним службеником и Богом нераскидив, али се у стварности брак могао разрешити на црквеном суду. О могућности да жена напусти мужа и обрнуто говоре и одредбе из Жичке повеље. Свакако да су примери бракова какав је дао краљ Стефан Урош II Милутин, морали да изазивају саблазан (шок). У Босанској држави није било непосредног надзора босанске цркве над ступањем у брак. Босанска црква је у свом најдоследнијем учењу одбацивала улазак у брак. Тако да је раскид брака био лакши у Босни. Босанци су узимали жене под условом да им буду „добре и верне”. Полни односи изван брака осуђивани су од стране цркве, али их је било. Пре свега односи властеле са служавкама били су уобичајени (о чему говоре подаци из Котора). Такође су сачувани тестаменти који говоре да су мушкарци, који су из приморских градова одлазили послом (трговци) у српске земље у унутрашњости (Ново Брдо и др), поред жена у приморју, имали и жене и децу у унутрашњости. За богате становнике приморја није било неуобичајено да имају ванбрачну децу. За мушкарчев однос према женама важи скоро исто оно што сусрећемо до савременог доба. Што је мушкарац био угледнији (богатији и признатији у друштву) то је расла његова могућност да има полне односе са више жена. Поред тога мушкарци су, већином, настојали да жену са којом склапају брак поседују скоро као своју имовину. Средњовековна породица је била патријархална и жена је била подређена мужу као и деца. Чланови куће (породице) су одговарали породичном старешини (мужу и оцу). Породични старешина је представљао чланове своје породице пред широм заједницом (селом, властелином, жупаном и владаром) и одговарао за њихово понашање. Насиље је у средњем веку било уобичајено средство да се постигне неки циљ. Физичко кажњавање (батинање, сакаћење) и понижавање оних који су кршили законе и друштвене обичаје је често примењивано од стране властодржаца. Зато је и насиље које је отац (муж) примењивао према члановима породице било друштвено прихватљиво. Од оца се очекивало да обезбеди храну, одећу и станиште за породицу. Од обичних жена се очекивало да буду послушне мужевима, да се брину о кући

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

153

и деци, али и да раде у пољопривреди. Иако потчињена у породици, жена је имала незамењив значај као мајка која рађа децу и продужава живот породице. Жене су бринуле о порођају и ризицима по здравље које је он доносио. Породица је могла бити ужа (родитељи и деца) или шира (родитељи и један или више ожењених синова, а ређе и удата кћи са њеним мужом). Судећи према малобројним подацима у манастирским повељама у Србији Немањића у XIV веку, код набројаног зависног становништва и попова преовладавао је заједнички живот у широј породици (породичној задрузи), а ређе се живело у ужим породицама (брачни пар и деца). Жена је у брак уносила своју имовину, мираз, којим је сама могла располагати. Мираз је био у одећи, посуђу, накиту, стоци и новцу. У случају удаје богатијих властелинки, у миразу су могли бити и знатни земљишни поседи. У Котору и Дубровнику у мираз су даване и робиње. Насупрот томе, у тестаменту коморника херцега Стјепана Вукчића Косаче каже се да је у Босни уобичајено да се жена узима из љубави и без мираза. После смрти мужа жена је преузимала бригу о породичној имовини и малолетној деци и стицала већа права као представник куће (породице). Исхрана Зависни људи су живели у беди. Недостатак хране и глад су се јављали често. За већину становника основна храна је био хлеб. Хлеб је у старије време прављен као погача без квасца, а касније и са квасцем. Житарице су се јеле и скуване са водом или млеком као разне каше. Остале намирнице су мање користили. Храна је највише припремана на масти. У приморју су узгајане маслине од којих се правило „масло” (уље), које се ретко користило за припремање хране. Млеко се чувало у мешинама и дрвеним посудама. Користило се као свеже и кисело. Месом се трговало као свежим и усољеним. Људи из Дубровника су у Србији и Босни куповали велика стада стоке. Та стада су одвођена у Дубровник. Месо се јело као печено (на ражњу), кувано и осушено. У исхрани се користила речна и морска риба. Рибом се трговало као свежом и сувом усољеном. Јела ју је властела, продавала се по гра-

154

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Студеница, реконструкција трпезарије са краја XII века

Керамичке посуде из XIV и XV века. Народни музеј у Крушевцу

довима у унутрашњости Србије и Босне, а доста се користила у исхрани у манастирима. Со која се производила на приморју, продавана је по целој унутрашњости српских земаља. На приморју, од Бојане до Неретве, со се смела продавати само на четири места. То су били трг Дријева на ушћу Неретве, Дубровник, Котор и трг Свети Срђ на Бојани. У време Душанових освајања у Србију је стизала со и из Албаније и Грчке. Од краја XIV века значајне количине соли у Србију су долазиле из Угарске и Влашке. Преко приморја и Дубровника у Србију су доношени бибер и други зачини. У приморским градовима су коришћени цимет, шафран и други зачини. У позном средњем веку су из Италије на приморје стизале мање количине шећера и посластица (бомбона). Са приморја су посластице стизале и до владарских дворова у Србији и Босни. Поред властеле, црквених лица и богатијег грађанства, и нижи друштвени слојеви Срба били су склони употреби вина. Вероватно су више користили старо словенско пиће, медовину. У позном средњем веку вино је постало омиљено алкохолно пиће код српске властеле. Држано је у посудама од земље, дрвеној буради и јарећим мешинама. Вино је било значајно и у црквеним обредима, зато су манастири настојали да имају своје винограде. Забележено је да су у Србији и Босни, у време првих Немањића, вино хладили ледом и тако пили.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

155

Болести и лечење Пре појаве образованих лекара и апотекара, видари, травари и врачари су били ти који су „лечили” болесне. О средњовековним видарима, гатарима, врачевима и чаробницима једва понешто наслућујемо. Основне представе о анатомији и здрављу Срби су донели из прадомовине. У прилог томе говоре стара заједничка словенска имена за поједине делове тела и неке органе. Стари Словени су веровали да су основе живота човека душа и дах, а да животну снагу дају крв и телесни сокови. У лечењу се користило лековито биље. Познавали су неке биљне лекове и отрове и њихов утицај на здравог и болесног човека. Појаву већине болести нису могли да објасне на исправан начин. Медицинска знања су била на ниском нивоу. Стара словенска знања о здрављу и болестима су се допуњавала и мењала под утицајем медицинских знања, која су у српске земље продирала првенствено из Византије, али и са запада преко градова на Јадранском мору. Веровали су да болести настају и због деловања злих натприродних сила и бића. Раширено је било уверење да излечење може доћи као последица молитви натприродним силама (божанствима). Првобитно су те молитве и ритуале изводили видари и врачеви. После прихватања хришћанства, хришћанска црква је преузела улогу да обавља молитве за оздрављење од болести, које су последица „злих духова”. Веровало се у исцелитељско деловање светаца, њихових остатака и њихових икона. То је био део „чуда” у која су веровали средњовековни људи. Побожни људи су изгледа „слепо” веровали у та чуда. Зато у неким случајевима тих „чудних оздрављења” није могуће искључити да је оболели излечен сопственом вером да ће га неки светац излечити. Прве познате болнице код Срба са лежајима за болесне постојале су уз манастире Студеницу и Хиландар. Оне су стваране по угледу на сличне у Византији. Манастирска правила су, поред молитви и рада, предвиђала и доброчинства. У доброчинства су спадали гостопримство, поучавање и нега болесних. После мале болнице у Хиландару, Сава је основао сличну почетком XIII века (са десетак кревета за болеснике) и у Студеници. Управници манастирских болница код Срба су бирани из реда монаха. Они су били приучени да обављају посао лекара. У манастирима су постојали медицински рукописи са

156

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

искуствима из Византије, као и италијанских и француских медицинских школа. У тим књигама се позива на античке лекаре Хипократа и Галена (131-201). Говори се о лечењу зубобоље, главобоље, чирева, грознице, камена и других болести. Говори се и о другим здравственим питањима, као што су способности жене за размножавање и мушка полна немоћ. У сачуваном Хиландарском медицинском кодексу доста пажње је посвећено хигијени исхране. Као лекови спомињу се мед, смоле, маховине, вино, делови од животиња, корени и плодови биљака и слично. Око трећине Хиландарског медицинског кодекса је посвећено здравственим питањима везаним за репродуктивне способности жена и мушку импотенцију. Хиландарски медицински кодекс је зборник, углавном, настао превођењем (од XIII-XV века) са латинског више медицинских списа који су били намењени лекарима. До нас сачувани ћирилични рукопис је настао крајем XV века и у XVI веку. То сведочи да су састављачи вероватно били Срби, а садржај показује да су били добро упознати са тадашњом медицином у западној Европи. Лекари су долазили, као и апотекари, из Италије у наше приморске градове. Први апотекар у Србији спомиње се у Котору 1326. У време Стефана Дечанског у Котору је боравио и школовани лекар Филип из Италије. У време Душанове владавине (око 1350) у Котору је саграђена једна болница. У трећој деценији XIII века Стефана Дечанског је у Србији лечио лекар-магистер Егидиус. Од XIV века лекари из Дубровника слати су у српске земље владарима и обласним господарима. Средњовековни лекари су често примењивали пуштање крви, верујући да тако успостављају равнотежу четири течности у телу човека и отклањају поремећај који је проузроковао болест. При томе лекарско умеће се преплитало са астролошким прорицањима. Тако се, нпр. прихватало веровање да постоје дани повољни за пуштање крви или неки други облик лечења. Ни после појаве лекара није било велике промене у употреби трава и биљака у лечењу. Препоручивали су, нпр. давање куваног воћа болеснику. Средњовековна медицина је била немоћна пред већином болести. Неизлечиве болести и епидемије нису правиле разлику и скраћивале су животе и богатих и сиромашних. У средњем веку нарочито је злогласна била „куга”. Данас знамо да бацил који изазива кугу код човека, преносе инсекти (буве) и мишеви. То је било заразно, оболење које се преносило са човека на човека и у великом броју се заврша-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

157

вало смрћу оболелих. Најпознатија епидемија куге била је средином XIV века („црна смрт”). Епидемија куге се у пролеће 1347. године појавила у Константинопољу. Ширила се даље и захватила целу Европу. Процењује се да је од ње (1347-1350) умрла трећине европског становништва. Богати грађани су настојали да напусте пренатрпане градове. У граду са збијеним кућама, малим улицама и много прљавштине, болести су се брзо шириле. Године 1347-48. цар Душан се са породицом од заразе склонио на Свету гору. Када би се појавиле велике заразе, свештеници су се молили Богу да се заустави ширење болести. Данас се претпоставља се да је велики део смрти доносила и туберкулоза, која је једна од болести која се крије иза средњовековног израза „немоћ”. Од других болести спомињу се велике богиње, лепра или губа (која се раширила нарочито од времена крсташких ратова) и др. У Дубровнику су од краја XIII века доношене одлуке да се лепрозни изолују и живе даље од града. Стефан Урош III Дечански је код своје задужбине Дечана подигао и зграду за лепрозне. Лепрозорији су постојали у Босни (најчешће уз фрањевачке манастире) у Сребреници, Фојници, Јајцу и другим градовима. Одевање и изглед Истраживања средњевековних гробова код Срба указују да су били обично високи између 160 и 168 центиметара. Као код других народа на истоку Европе, мушкарци су носили дуге браде и косе, за разлику од оних са запада, који су се шишали и бријали. Одећа обичних људи, сељака и пастира, углавном је била лоше израде и прављена је код куће од коже, вуне и лана. Већином је била небојена, односно природне боје материјала од кога је направљена. Носили су панталоне, кошуље, хаљине (на фрескама су осликане хаљине дужине до колена са рукавима и танким опасачем или конопцем), платнене гуњеве и кожухе. У време доласка на Балканско полуострво и српски мушкарци су носили панталоне. За панталоне је било више назива – гаће, пеленгаће, као и пеленгири (широке панталоне до колена од кудеље и лана), беневреци и бечве, првобитне су панталоне са прорезима са стране. Око паса су носили украшене појасеве, о које су качили нож, а после и кесу за новац. Властела је носила посебне штапове, а владар владарско жезло.

158

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Богатије становништво је носило бољу одећу и обућу, коју су израдили домаћи мајстори или је била увезена. Свечана одећа је била обојена (црвена, зелена ...). Огртачи (плаштови) зелене боје се виде на минијатурама Мирослављевог јеванђеља. Плашт је ношен преко тунике (хаљине) и закопчаван је фибулом (копчом) на десном рамену. Једна таква украсна фибула из XIII века, која је сачувана, припадала је захумском кнезу Петру. Кројачи су називани „шавци”. Жене су на стећцима и фрескама ређе приказиване. Властелинке су сликане са хаљинама и сукњама са уским струком, дугим до земље. Рукави су могли бити уски или широки. Жене су носиле минђуше, при чему су теже минђуше могле бити украс на марами, ланчиће (најчешће са крстом), наруквице („гривне”) и прстење од бакра, сребра и злата. Ношене су и мараме (убруси), копрене, капе, сребрне или позлаћене украсне круне. Младе жене су могле бити гологлаве, а као невесте у Дубровнику носиле су круне. Коришћене су капе, шубаре, за које се верује да су коришћене и у време сеобе Словена, и шешири различитих облика. Ношени су огртачи са капуљачом, вунени или од финије тканине. Касније је капуљача одвојена од огртача (пелерине). За једну врсту мале капе, сличну оној коју данас носи римски папа, Метохит је приметио да ничему не служи, а у Србији је носе. Очито је диктат моде био присутан. Обућа је прављена од коже. Обично становништво је обувало грубо израђене кожне опанке („цревље”), који су ремењем били учвршћени за ножни зглоб. Овакав облик обуће је коришћен дуго, још од времена насељавања Словена. Становништво је носило и чизме („скорње”). У градовима су ношене и боље израђене ципеле. Велика већина средњовековног становништва је обућу првенствено носила зими, а лети су ходали боси. То се првенствено односи на сеоско становништво, као што се то види на слици пастира у Сопоћанима. Познато је да је владарска одећа Немањића прављена по узору на одећу византијске аристократије. Таквих утицаја је било и пре и после. У сандуку са посмртним остацима кнеза Лазара сачувани су остаци његове одеће. Његова свилена хаљина је дужине око 140 центиметара и шири се надоле. Рукави су широки до лаката, а затим се сужавају. Ланено дугме има металну плочицу са рељефом шлема са роговима. У позном средњем веку дуга тесно скројена хаљина, копчана напред (кавадион), је била најчешћи вид одевања властеле у Србији. Испод су

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

159

носили свилене, беле кошуље. Преко кавадиона су носили појас, са извезеним украсним представама животиња и преплета, и платнени или крзнени огртач. За појасом су носили и убрусе. Путовања и путеви Средњи век је почео сеобама племена и народа. То доба масовних великих путовања названо је Велика сеоба народа. Касније, када је дошло до устаљења становништва и настанка словенских државних творевина, на Балканском полуострву путовали су домаћи људи и туђинци, заједно или појединачно. Путовали су људи из свих друштвених слојева и из различитих разлога. Путовало се ређе запрежним колима, чамцима и бродовима, а чешће на коњу, магарцу или пешке. Пешак је дневно прелазио око 20 километара, а гласник са добрим коњем око 60 километара. Царски гласници у Византији могли су пут од Београда до Цариграда да пређу за око 14 дана, али су обични путници ту раздаљину прелазили за око 33 дана. Путовање од Солуна до Београда трајало је око 8 дана. Спорије се путовало лошијим путевима и са више терета. Путовање трговаца од Дубровника до Новог Брда трајало је од 7 до 14 дана, зависно од временских услова у којима се одвијало. Владари су велики део владавине проводили на путовањима по својој држави. Чланови владарске породице су понекад слати у далеке земље као таоци. Милутинов син принц Стефан је тако био послат северно од Црног мора Монголима, а после у Цариград. Владари су слали и своје поверенике (поклисаре, посланике) у дипломатске мисије. Путовања су била обавеза владаревих писмоноша и гласника. Властела је редовно одлазила на владареве саборе и у његове војне походе. Трговци, занатлије и уметници су путовали настојећи да нађу боље услове за живот и зараду. Познат је пример немачких рудара Саса, који су из Угарске средином XIII века дошли у Рашку. Они су и даље путовали по Босни и Рашкој тражећи руде. Развој рударства је повећао број трговаца који су долазили из приморја (Дубровник, Котор ...) у унутрашњост, али и у Италију. Руде су одношене из српских земаља, а у њих су доношени производи италијанских занатлија. Власи су по својој професији (номадском сточарству) спадали у чешће путнике на Балканском полуострву. Посебну врсту путника чинили су

160

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

просјаци. Ширење хришћанства је погодовало просјацима, јер је давање милостиње сматрано за богоугодно дело. У далеке пределе путовало се и из верских разлога. Раније су мисионари често путовали у намери да шире хришћанство. После су чланови цркве путовали у место где је био манастир у коме ће боравити, или је парох (презвитер) одлазио у парохију коју му је епископ доделио. Душанов законик је 18. чланом забрањивао да монаси живе у области у којој су живели пре замонашења. Веровало се да се посетом нарочито светим местима и местима где се чувају остаци светаца (реликвије или мошти) постиже прочишћење душе ходочасника. Позната су путовања Саве Немањића у Свету земљу. Ближе одредиште ходочасника били су манастири на Светој гори или манастири са гробом светитеља у Србији. Ходочасници који би напустили своју кућу и посетили Студеницу, Дечане или неки други значајни манастир, сигурно су дуго памтили ту велику и раскошну грађевину. За католичке ходочаснике из приморја циљ је, поред Свете земље, била посета Риму и другим светим местима католичанства. У путовањима у средњем веку жене су мање учествовале него мушкарци. Постоји знатан број података о путовању властелинки, а и влашке жене су имале већу покретљивост од земљорадничких. Земљорадник је могао путовати по наредби или по одобрењу свог властелина, али је могао и побећи са земље коју је обрађивао за господара. Под ликом било каквог путника могао се крити и ухода. Уходе су слате да извиде прилике у туђим земљама. Путовања су била тешка због невремена и пљачке, који су путнике могли лако изненадити. Правих путева у Србији и Босни једва да је било. Стари римски путеви, Via militaris (Београд – Гроцка – Браничево – Равно – Ниш) и Via Egnatia (Драч – Солун), касно су ушли у састав Србије или су ишли уз њену границу. Чак су и ти путеви били запуштени. Делови пута којим су се могла кретати запрежна кола били су прилично кратки. Трговачки путеви су биле уске стазе ширине до око два метра. Делови тих трговачких путева понекад су били поплочани каменом, а други делови су били једва проходни. Главно превозно средство на Балкану у средњем веку је био коњ. Долина Неретве је служила за важан пут са мора у унутрашњост (тзв. Via Narente). Дубровачки трговци су преко мора или преко Стона ишли до ушћа Неретве. Одатле су кретали трговачки каравани долином Неретве према Коњицу, а затим преко Иванпланине у Босну, према Високом и Сутјесци. На истоку је пут повезивао

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

161

са Сребреницом или Зворником, а преко Дрине се ишло према Руднику. Други важан пут био је Дрински пут (Via Drine). Од Дубровника се ишло преко Требиња, Билеће, Гацка, Фоче, Вишеграда, Пљевља у Полимље (обично у Пријепоље). Из Полимља се роба даље преносила према долини Ибра и Звечану. Одатле пут је даље водио према Приштини и Скопљу. Од Приштине се одвајао и пут према Новом Брду. Из долине Ибра могло се ићи долином Топлице у Ниш, или на север преко Борача у Рудник. Значајан је био и пут долином Мораче (преко Рибнице) према Брскову, Плаву, а затим у Пећ. У унутрашњости је био важан саобраћај на Космету између Призрена, Приштине и Трепче. Путовања су била несигурна и законима се настојала осигурати безбедност путника. Село, на чијем подручју би била почињена пљачка или друго насиље разбојника према путнику, заједнички је одговарало за злочин, уколико се злочинац не ухвати. И више од тога, чланом 158. Душанов законик је прописивао да за злочин на путу у пустом пределу („пусто брдо”) између села и жупа одговарају околна села. Законик обавезује и крајишнике (властелине) да одговарају за безбедност оних који путују кроз њихову област. Исти, својим 157. чланом прописује да у жупама, у којима нема једног власника, него постоје села под влашћу и цара, и цркве и властеле, царев кефалија (градски старешина) или судија постави заједничке страже да чувају путеве. Данас много истицано гостопримство према странцима, има корене у старој потреби да се осигура сигурност путовања и старијим обичајним и писаним законима. Градови у унутрашњости Средњовековно феудално друштво је првенствено друштво са пољопривредним (земљорадничким и сточарским) насељима. Пољопривредно становништво је у позном феудализму, по правилу, зависно од властеле и нема слободу напуштања земљопоседа. Становништво града је било лично слободно са слободом кретања. Становници градова су могли имати имовину у свом граду, градском подручју или негде другде. Градова није било много, а и број становника у већини градова је био мали. Пре већих камених утврђења, која уобичајено везујемо за слику средњовековног града, постојале су мање тврђаве грађене од дрвета, земљаних насипа и заштитних ровова. Немамо јас-

162

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ну слику тих дрвених тврђава. Постојале су сигурно на прелазу из XI у XII век у пограничном појасу Србије и Византије. Тада их спомиње Ана Комнина пишући о ратовима свог оца цара Алексија I против Срба. Александар Дероко је претпоставио да су личиле на оне у западној Европи и касније камене куле османлијских феудалаца на Балкану. По њему то су већином биле појединачне високе дрвене куле. Те куле су у приземљу имале бунар или цистерну за воду. Ту су могле бити залихе намирница. Поред тога то приземље је служило и за склањање коња и стоке. Изнад је био спрат на коме су боравиле слуге и пратња властелина господара куле. Властелин је вероватно, са породицом, живео на највишем спрату. Грађењем добро утврђеног дворишта око те првобитне куле настајале су веће тврђаве. Када је дрво као грађевински материјал заменио, сигурнији и трајнији, камен настале су нама препознатљиве тврђаве из позног средњег века. Од XII века међу грађевинама у српским земљама истицале су се такве камене тврђаве. Оне су биле војна управна и градска средишта. Камена утврђења су често грађена на узвишењу уз неки важан пут. Грађена су на узвишењу како би била лакше брањена од напада непријатеља, а уз пут да би га штитила. Градска насеља у Србији и Босни слабо су нам позната. Боље су нам познати градови у приморју (Котор, Бар, Улцињ, Будва ...) или градови које су српски владари преотели од Византије (Ниш, Призрен, Скопље ...), као и стара престоница Рас. Нека од рударских и трговачких насеља су у позном средњем веку израсла у значајне градове, а посебно Ново Брдо, које је постало најбогатији град у средњовековној Србији. Град Ново Брдо се налазио на око 1.100 метара надморске висине, око 20 километара југоисточно од Приштине. Ново Брдо је у XIV и XV веку било најзначајније привредно средиште у српским земљама. То насеље рудара, трговаца и занатлија, личило је на слику коју уобичајено имамо о средњовековном граду. Сачувани су остаци средишњег, мањег, утврђења, чије су камене зидине дебљине око 3 метра, са шест великих кула. У њему је била смештена управа града и било је последње и најјаче упориште одбране града. Налазило се на најузвишенијем терену. Испод је био већи део утврђеног градског насеља, тзв. „доњи град”. Крај две стране заштитног зида „доњег града” сачувани су остаци широког рова, који је отежавао прилажење непријатеља зиду. Градске капије су дању биле отваране, а ноћу затваране. На зидинама је била стража, а ноћу она је пролазила и градским улицама.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Заштитне куле и канал Ђурађевог двора у Смедереву

Остаци двора деспота Ђурађа (Мали град) у Смедереву.

163

164

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Остаци грађевина изван зидина, северно и источно, припадали су тзв. подграђу. Део града изван сачуваног каменог утврђења је био неколико пута већи. Ту су, поред стамбених кућа, били трг, радње занатлија и трговаца, а изгледа и главна црква. Према проценама, преко 8 хиљада становника је могло живети у граду на врхунцу његовог развоја. Остаци статута (градског правилника) Новог Брда само су делимично сачувани уз рударски законик деспота Стефана. На основу тог документа се претпоставља да су у унутрашњости државе Немањића, прво у насељима рудара, створена и већа 12 „пургара”, тј. градских већника. Реч пургар је изведена од немачке речи „бург” (мала тврђава). Градско веће и градски старешина, кога је поставио владар су управљали градом. Тако су рударска насеља, у којима су били Саси, статутом и градским већем имала извесну самоуправу. Према средњовековним мерилима, Ново Брдо је био велики и добро организован град. Основна занимања градског становништва, за разлику од сеоског, били су занатство и трговина, али у градовима је било много становника који су се бавили пољопривредом. Српски градови су били у привредном погледу првенствено средишта управе, рударства и трговине. У време Српске деспотовине дошло је до знатнијег развоја занатства. У Новом Брду су постојале десетине заната. Све занатлије у Србији називани су мајстори, а они који су обављали теже и сложеније послове протомајстори. Занатлије су живеле у граду и подграђу. Били су удружени у братовштине (еснафе). Братовштина или еснаф је удружење у коме су били занатлије исте струке, нпр. сви пекари у једном граду. Главни у братовштини је био „протомајстор”. Братовштине су имале своја правила по којима су радиле све занатлије те братовштине. То је утицало да су производи свих занатлија у братовштини били углавном уједначене каквоће. Временом су ти производи домаћих мајстора постајали бољи. Братовштине су имале и заједничку касу за помоћ оболелим, удовицама и сл. У време рата братовштина је представљала једну целину (јединицу) унутар војске која је бранила град. Градско становништво је, поред плаћања пореза владару, имало обавезу да одржава градско утврђење и учествује у његовој одбрани. У Новом Брду је у XV веку постојала бројна колонија Дубровчана. Поред Новог Брда, тада је нарочито значајна насеобина Дубровчана била у Сребреници. Старешина тих дубровачких колонија звао се конзул. Биран је на годину дана и један за целу државу Српску деспотовину, односно Босну. У XV веку Дубровчани су у многим српским рудницима и трговима имали трговачке и занатске

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

165

радње, магацине, куће, а уз градове винограде и друге земљишне поседе. Неки су били закупци и власници делова рудника и царина. Могли су постати службеници српске властеле и владара. Поред градова, уз манастире и властелинске дворове живеле су занатлије одређене да обављају неке посебне послове. Такви су били пекари, месари, грнчари, калајџије, ткачи, вунари, обућари, седлари, оружари (стрелари, штитари, мачари...) и други. Слично као што је у градовима било пољопривредног становништва, на селима је уз пољопривредно становништво било мало занатлија. Ковачи су правили и поправљали метална оруђа. Поред њих, постојали су грнчари, дрводеље и други. Од времена османлијских освајања настајали су утврђени градови које су подизали обласни господари и владари, с циљем да буду њихове престонице. Најпознатији такви примери су Лазарев Крушевац и престоница деспота Ђурађа, Смедерево. Средњевековно Смедерево боље је сачувано са остацима деспотовог двора (Мали град). Развој трговине је утицао на развој тргова. Под именицом трг се у средњем веку подразумевала и роба којом се трговало и место где се трговало. У другој половини XII века постојао је на ушћу Неретве значајан трг Дријева. Морска со се издвајала на приморју на неколико места, али се продавати могла само на 4 места. То су Дубровник, Котор, трг Дријева на ушћу Неретве (данас Габела) и Свети Срђ (на ушћу реке Бојане). Да би лакше трговали, и манастири су имали своје тргове. Тако се у близини Милешева развио трг Пријепоље. Трговина у градовима и на трговима је била стална, али на дан неког црквеног празника у граду је одржаван сајам. Тада се окупљало нарочито много људи ради трговине. Сајам је могао трајати и неколико дана. Тргови су постајали претесни за све који су тада долазили. Обавезама зависних сељака, у власништву владара, властеле и цркве, нашле су се велике количине пољопривредних производа. Део тих производа они су трошили за своје потребе, а вишак су износили на тржиште. Развој рударства, нарочито племенити метали, привукли су већи број трговаца у Србију и Босну. Највећи број трговаца је долазио из Дубровника, Котора и других приморских градова. Најстарији сачувани трговачки уговори су они које су у другој половини XII века склопили Стефан Немања и бан Кулин са Дубровником. Главни преносиоци трговачке робе били су власи, јер су имали довољан број товарних грла и добро познавали стазе на Балканском полуострву. Најамнина за влашког коња могла је износити трећину

166

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

или чак половину његове цене. Караван (звали су се „турма”, а од XIV века караван) који је долазио на неки трг, плаћао је царину на робу која је продата на том тргу. У Србији, ако је роба продата на владаревом тргу, царина је плаћана владару, а ако је продата на манастирском тргу, онда је царина припадала манастиру. Поред царине, караванима је наплаћиван и прелаз преко река (бродарина). Уз то моћни феудалци су могли да затраже да се и њима да део робе која прелази преко њихове територије, а дешавале су се и пљачке. У Србију и Босну су увожени со, вина, уље, рибе, јужно воће, лекови, зачини, сапуни, мириси, накит, драго камење, посуђе, фине и јефтиније бојене тканине (од памука, вуне и свиле), метални предмети од игала до оружја, које је произведено у радионицама на западу. Из Србије и Босне су извожени восак, који је поред метала најзначајнији извозни производ, крзна, сир, племенити метали, олово, мед, жива стока, а из предела у које су могли да дођу бродови, и житарице. За осветљавање, се поред свећа, користила луч. Луч је отцепљени комад лако запаљиве боровине богате смолом. Дубровчани и Которани су се највише бавили посредничком трговином. Робови, коњи, жива стока, восак и други производи су бродовима превожени и у Италију. Трговину племенитим металима, који су из Дубровника и Котора преношени у Италију, држали су у својим рукама најбогатији трговци. Трговину на подручју Македоније углавном су држали трговци из Солуна и других јужних средишта. Трговци из приморја су куповали куће у рударским средиштима. Поред владара и властеле, током XIV и до средине XV века, све је више било домаћих људи у Босни и Србији (у Новом Брду, Призрену, Приштини и другде) који су се бавили спољном трговином. Они су узимали од Дубровчана робу на кредит или за новац, а дуг су измиривали извозним производима, које су давали кредитору. За велике трговачке подухвате стварана су трговачка друштва. Дешавало се да у таквом друштву учествују Дубровчани, Млечани, Власи и Срби. Људи, властела и владари из Србије и Босне су посуђивали новац у Дубровнику уз остављање залога. Српски владари и властела су свој новац и драгоцености остављали на чување у Дубровник. Дубровник је вршио улогу трговачког и банкарског средишта за српске земље. Појединци из Србије и Босне су куповали куће у Дубровнику и добијали дубровачко грађанство.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

167

Градови у приморју Изузимајући од српских владара независни Дубровник, најзначајнији романски град на српском приморју био је Котор. Немања је до почетка 1186. наметнуо своју власт Котору и од тада је током средњег века Котор, углавном, био под влашћу српских владара и обласних господара. На примеру Котора, уз допуне сличних података за Дубровник, могао би се стећи увид како је изгледао средњовековни град. Средњовековни град Котор је настао на малом, равном, скоро троугаоном простору, са неједнаким страницама. Две дуже странице (југозападна и источна) дугачке су више од 400 метара, а северна има око 340 метара ваздушном линијом. Град су штитиле градске зидине. Данашње зидине су из каснијег времена венецијанске управе Котором. Море је са западне и јужне стране града. Даље јужно преко залива налазила се још једна мала равница. Источно од града су биле стрме падине планине, а уз северни зид града протиче једва неколико стотина метара дуга речица Шкурда. Константин Јиречек је процењивао да је Котор имао око 650 кућа. Романски градови у приморју су имали тачно одређену територију и значајну самоуправу о којој говоре њихови статути. За Котор су сачувани делови градског статута који су настали од почетка XIV века. Градом је у име врховног владара управљао кнез (странац или домаћи). Он је имао извршну власт, бринуо о сакупљању пореза за владара и одбрани града. У Котору су у XIV веку тројица судија бирани, на годину дана, уместо кнеза. Судије су биране од стране „Малог већа”, а затим од „Већа умољених”. Некадашњу градску скупштину заменило је веће градског племства, тзв. „Велико веће”. Становништво у Котору је, већином, било католичке вероисповести и као верског старешину имало је бискупа. Которски бискуп је чешће био пореклом из редова которских племића. Имена становника у приморским градовима су српског, романског, влашког, арбанашког, а ређе грчког порекла. Которани су трговали са унутрашњошћу српских земаља. Једном седмично у граду су се одржавали вашари на којима су сељаци и грађани трговали. Међу сељацима из околине долазиле су и сељанке и продавале прехрамбене производе или платно. Улице и малени тргови тада су били закрчени од људи, који су се сакупили ради посла и забаве. Главни трг је био простор код катедралне цркве Св. Трипуна. До сре-

168

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дине XV века вашарни дан је био недеља, а од тада субота. Сељаци су вашар користили да посете и мису у цркви Св. Трипуна. Посебан градски празник био је дан Св. Трипуна. Катедрална црква Св. Трипуна је била место испред кога су објављивани важни закони. У њој су чувани и документи који су били важни за которску општину. Становницима је забрањивано да на вашарима и свадбама у цркви играју уз звуке тамбура, труба и фрула. На трговима и улицама, глумци су играли своје представе. Монах-писац Теодосије спомиње представе на јавним местима, које је обични свет гледао. Он их осуђује због „штетних песама” и „непристојних речи”. Улице су биле уске и не претерано уредне. За Дубровник је сачуван податак да је тек почетком XV века забрањено да се пуштају свиње да трче улицама. Око улица су се уздизале куће на два или три спрата, грађене од дрвета, камена и опеке. Прозорски отвори су имали дрвене капке. У приземљу су могла бити складишта, крчме, занатске, трговачке радње и нужници, а спрат је служио за становање. Богатији грађани су могли имати целу кућу, а сиромашнији су живели у једном делу куће или једној соби. Остало је записано да су у XIV веку у једној крчми радили власник и његова жена. У крчмама је продавано пиће и храна, а као и другде играле су се и друштвене игрице. Неке од њих су игра мице и игре коцкицама какве се и данас користе у играма, а у XV веку у Дубровнику се спомињу карте и шах (који је преко Арабљана стигао из Индије). Нарочито у време празника, у градовима и селима мушкарци су се такмичили у гађању луком и стрелама. Из једног документа са краја XV века сазнајемо да су се на тргу испред врата цркве Св. Трипуна деца играла игре „орасима на рупе”. Занатска радионица је истовремено била и трговина за продају, а њен зид према улици је имао велике дрвене поклопце, који су се дању отварали и тако представљали излог за пролазнике. Почетком XIV века доношена је законска забрана да Которани граде спратове изнад улица без одобрења општинске власти, као и забрана о градњи балкона изнад крова суседне куће. У XIV веку постојао је и судски спор да би се спречио покушај једног суседа да направи прозоре насупрот већ постојећим прозорима другог становника Котора. Столари су за куће израђивали прозоре, степеништа, ормаре, клупе и кревете. Као кухиња су коришћене просторије у приземљу и поткровљу, а неке куће су у дворишту имале пекару за хлеб. Постојале су посебне грађевине које су служиле као заједничке кухиње, у којима су кували сиромашни. Код кућа са више просторија постојале су оставе, собе за

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

169

залихе и подруми. Важан део намештаја представљала је шкриња (сандук). У њој су чуване ствари, одећа или храна. На њој се седело или спавало. Могла је послужити као сандук за преношење ствари. Септичке јаме су суседи понекад заједнички правили. Поред речице на којој су били млинови, а жене прале веш, град је имао више бунара. Которски племићи су у близини Котора имали винограде, маслињаке, воћњаке и друге земљопоседе. У домовима богатих Которана су радиле слушкиње. Оне су биле група са мало права у друштву. Доносиле су хлеб од пекара, воду са бунара и обављале друге послове. Могле су бити слободне особе које склапају уговор о служби, или су биле у ропском положају. Газда је давао послузи одело, храну и одређену суму новца. Као послуга и шегрти у Котор и Дубровник су долазили девојке и младићи са подручја данашње Херцеговине и Црне Горе. Занатлије су биле организоване у еснафе. Жене су се у Котору бавиле разним занатима, а најчешће су правиле свеће и опанке. Из прве половине XIV века у судским папирима је забележен спор у вези са издавањем простора у једном подруму женама које су продавале сексуалне услуге. Из овог спора није јасно да ли је у Котору постојала јавна кућа, као што је то било у Дубровнику. Продаје сексуалних услуга (проституције) је било у већим градовима. Проституција је сматрана недостојним занимањем, а средином XV века је донета одлука о прогоњењу проститутки из Дубровника. Дубровник На српском приморју најзначајнији средњовековни град био је Дубровник. Настао је из два мала насеља. Прво су, према писању Константина VII Порфирогенита, на стени у мору вероватно почетком VII века бежећи испред Словена и Авара, основали Романи исељеници из града Епидавроса. Романи су своје насеље назвали Рагузијум. Насупрот насељу Романа на обали, Словени су у шуми (дубрави) створили своје насеље Дубровник. Када је затрпан мореуз и претворен у каснију улицу (Страдун), та два насеља су спојена и настао је средњовековни град са два имена. Латинско име је Рагузијум, а словенско Дубровник. Приморски градић је дуго признавао власт византијских царева. Становништво се бавило више рибарством и занатством, а мање

170

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

пољопривредом и трговином. Почетком XI века у Дубровнику се спомиње постојање властеле („nobiles”). Од XII века можемо пратити значајнију улогу трговине и градске привреде Дубровника. Крајем XII века Дубровачка општина, у то време први пут се спомиње у документима „communitas Ragusina”, обухватала је око 20 километара приобалног подручја. Градом су управљали кнез и скупштине (властеле и народа), на којима су доношене важније одлуке. Племство још није било потпуно потиснуло обични народ из учешћа у власти. Од 1205. Дубровник је признавао власт Венеције. Венецијанци су као кнеза у Дубровник слали свог племића Венецијанца. Снажан утицај Венеције је допринео да у управи Дубровником настане период пораста улоге кнеза и Малог већа (у које су именовани Дубровчани). Средином XIII века острво Ластово је признало власт Дубровачке општине. Најстарији познати статут Дубровника је из 1272. Њега су прихватили Мало и Велико веће, а потом и скупштина грађана. Процењује се да је до краја XIII века дубровачко становништво већином било словенизовано, али је малобројна властела и даље упорно настојала нагласити своје романско порекло. Од времена краља Уроша Дубровник је плаћао Немањићима две хиљаде перпера годишње. Ово плаћање од времена краља Стефана Уроша II Милутина је вршено о Митровдану. Зато се то плаћање звало „светодимитриски доходак”. Привредно јачање Дубровника је остварено захваљујући посредничкој трговини коју су обављали Дубровчани. Дубровчани су робу из Србије и Босне преносили у италијанске градове и обрнуто. Дубровачка трговачка флота је постала највећа у Далмацији. Од 1358. Дубровник је формално признавао власт угарског краља, а тада је постао самосталан и претворио се у феудалну републику. То значи, за разлику од околних феудалних монархија, у Дубровнику је највиши представник власти, кнез, био биран од стране феудалаца. Најважније тело је постало Велико веће. Неколико десетина представника властеле је било у значајнијем Већу умољених. Веће умољених је доносило важније одлуке (спомиње се од 1253). Велико веће је бирало чланове за Мало веће, које је имало 11 чланова и кнеза. Они су бирани на годину дана и сваки месец су се мењали на положају кнеза. Мало веће је имало извршну власт. У Великом већу (створено од 1235) су били сви одрасли мушки представници дубровачке властеле (око 200 до 550 одраслих мушкараца). У другој половини XIV века властела у Дубровнику се затворила и није примала нове породице у своје редове. Без учешћа у управи ре-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

171

публиком остали су обични грађани (трговци, занатлије, радници, поморци, рибари). Нижи положај у друштву од грађана имали су сељаци који су обрађивали земљу племства ван градских зидина, а најнижи је био положај робова. Дубровник је, поред трговачких, имао и културне везе са градовима у Италији. Млада дубровачка властела је одлазила на школовање у италијанске градове. Из Италије су у Дубровник да раде и живе долазили писари, лекари, уметници, занатлије и други. По узору на италијанске, у Дубровнику је створена службена канцеларија са писаром за бележење трговачких уговора. Италија је била узор и за стварање општинске (основне) школе у Дубровнику. На њено оснивање је утицао развој робно-новчане привреде и потреба да се стекну знања потребна за трговину (читање, писање, рачунање и право). У њој су се у XIV веку образовали припадници племства. Дубровчани су ради образовања доводили учитеље и са Апенинског полуострва. Тако је Дубровник добио образоване писаре и пословне људе. Дубровник је био посредник и у преношењу знања из италијанских градова у Босну и Рашку. Спољна слика економске снаге Дубровника је изражена у замени дрвених кућа каменим. Тај процес је довршен у првим деценијама XV века. У првој половини XV века за Дубровчане је Онофрије де ла Кава изградио око 10 километара дуг водоводни канал, који се користио до XX века. Чувена општинска зграда, Кнежев двор, такође је данашњи изглед добила у XV веку, као и највећи део градских зидина. Заштитне зидине, данашња тврђава у Дубровнику је саграђена између XIII и XVI века. Унеско ју је прогласио за заштићену културну баштину света. Велики утицај у Дубровнику је имала Католичка црква. Вековима је Дубровник био нетолерантно средиште католичанства. Ревносно је ширио католичанство на подручјима која је добио од српских земаља и сузбијао настојања да се на територији под контролом Дубровника граде православне цркве. Трговина робљем Античко ропство није без трага нестало као ни колонат у средњем веку. У смањеном обиму и делимично измењеном облику очувани су на територији романских приморских градова. Наравно постојали су и „отроци” у унутрашњости и људи који су због дуга, привремено мо-

172

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

рали радити као робови, за повериоца, док не отплате дуг. Христијанизација није довела до потпуног укидања ропства. Робови у средњем веку су били углавном слуге, кућни робови. За разлику од античког ропства, господар роба није могао некажњено убити. Трговина робљем и положај робља били су уређени градским статутима. Од краја XIII века у дубровачким документима има доста података о довођењу робова из Босне. То су особе које су отели трговци и после их продавали као робове или су их као децу трговцима продали родитељи. Подаци о продаји властите деце у робље говоре о великом сиромаштву у коме је повремено живео део становништва. Робље су продавали и властела и босански владари. Већина робља је била женског пола. Главно место за продају робља био је трг Дријева. Трговином робљем бавили су се Дубровчани, Которани и други. Робови су већином постајали слуге у кућама богатих грађана приморја и Италије. У другој половини XIV века у Дубровнику је донета забрана да се православни Срби и Арбанаси продају као робље. Према тадашњем хришћанском схватању, „јеретици” из Босне су и даље могли бити претворени у робове. Трговина робљем није потпуно престала. Средином XV века у Венецији је донета забрана да се тргује Словенима и Арбанасима као робљем. У XV веку, у време пада херцегове земље, у Дубровнику се спомињу људи из области Требиња, који се баве хватањем робова. Тада се дешавају и случајеви да неко са дубровачке територије буде ухваћен и продат као роб Османлијама. Саси (и странци) У средњовековној Србији и Босни пословно су боравили бројни странци. Пре свих, Дубровчани, Саси и плаћени војници. Дубровник је 1186. са великим жупаном Немањом, а 1189. године са баном Кулином, склопио трговачке уговоре. Из њих видимо да су Дубровчани могли несметано да се крећу по Србији и Босни, да напасају своју стоку и секу дрва. Поред тога, били су ослобођени плаћања десетине српским владарима. Сличне повластице добили су и Саси. Пре доласка Саса, домаћи рудари су вадили железну руду и са ковачима морали да обезбеде одређену количину железа за владара, коме је оно било потребно за израду оружја. Половином XIII века у Србију су дошли немачки рудари. У Србији и Босни њих зову Сасима. Они

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

173

су знатно унапредили рударство у Србији и Босни. Саси су живели у рударским насељима и имали самоуправу (веће 12 „пургара”), своје судове и нотаре (бележнике). Први већи рудник који се спомиње је рудник сребра Брсково (код Мојковца). Брсково је од средине XIII до средине XIV века било значајно рударско средиште. Крајем XIII века отворен је значајан рудник сребра на планини Рудник. До краја XIII и почетка XIV века Саси су створили своја рударска насеља на Копаонику (Трепча) и Подрињу. Двадесетих година XIV века јављају се прве вести о руднику Ново Брдо. Ново Брдо је постало највећи рудник сребра у средњовековним српским земљама у XIV и XV веку. Ту је вађено тзв. „гламско сребро” (мешавина сребра и злата). У Подрињу се средином XIV века спомиње још један велики рудник сребра, Сребреница. За Сребреницу је везана интересантна жалба њених становника Ђурђу Бранковићу. Они су се, тридесетих година XV века, жалили да топионицу треба преместити даље од стамбеног дела града, јер су од њених отровних испарења умрли неки Сребреничани. Средњовековне топионице руда називане су „коло”. Оне су биле у близини воде и рудника. Развој рударства је довео до богаћења владара. Владар је добијао вероватно око 1/10 ископане руде, тзв. урбура. Владари су руду могли да продају на тржишту или да искористе за ковање новца. Поред племенитих метала, Саси су радили и у рудницима других метала. Код Раса се налазио значајан рудник гвожђа Глуха Вас (Глухавица), а у Босни се у другој половини XIV века као рударско насеље спомиње Олово. Роми, народ пореклом из Индије, у XI веку били су у Константинопољу, а средином XIV века боравили су у Италији. Скоро истовремено, средином XIV века, у документима из Дубровника појављују се прве вести о Ромима (Циганима). На подручју које су насељавали Срби, првобитно су називани „Египћани” или „Јеђупци”.

10. Култура и религија Средњовековна култура је била под великим утицајем вере и верских установа и у служби друштвеног слоја у коме је настајала. Културне области су се углавном подударале са верским. У Европи су постојале три културне области: западноевропска, византијска и арабљанска. Граница западноевропске и византијске културне области на Балканском полуострву се већином поклапала са границом римокатоличког и православног становништва. Једноставна објашњења нису довољна за слику о стварном животу. Постоје прелазни облици и области. Сазнања и вештине преносила су се из једног у друго културно подручје. Култура у Босни се развијала под утицајем Босанске цркве, која је одбацивала материјални свет. Православна црква код Срба Средњовековни свет је био прожет религијом. Посебно значајну установу у средњовековним државама је представљала хришћанска црква. Црква, односно њени водећи службеници (свештеници и монаси), доживљавани су као посредници између верујућег народа и Бога. Поред тога, хришћанска црква је постала део државе. Црква је узимала део пореза од верника и представљала идеолошку подршку феудалном владару и поретку. Неприпадање од државе подржаваној вери било је схватано скоро као велеиздаја друштвене заједнице у којој се таква особа појавила. Од покрштавања у другој половини IX века до почетка XIII века, Срби хришћани су верски припадали црквеним организацијама чија су средишта била у Цариграду (односно Охриду) и Риму. После повратка Саве у Србију 1220. године, у њој је створена народна православна црква. Црква је од владара и властеле добила велике поседе. Православна црква, као целина, у држави цара Душана била је највећи

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

175

феудалац. Старешина цркве, епископи и игумани, који су управљали црквеним и манастирским властелинствима, били су по свом друштвеном положају део владајуће класе, властеле. Ђоко Слијепчевић каже: „У српској средњовековној држави била је Српска православна црква посебан сталеж са великим правима и повластицама”. Сличан је био и положај Католичке цркве. Старешина Српске православне цркве (архиепископ, касније патријарх) углавном је биран између особа које су припадале владајућој класи пре него су се замонашиле. Сава је за седишта епископа одредио манастире. За већину епископа позната су њихова седишта. Манастир Св. Арханђела Михаила на Превлаци код Котора био је седиште Зетске епархије. Манастир Св. Богородице у Стону је био седиште Хумске епархије. Манастир Св. Николе на Лиму је био седиште Дабарске епархије. Манастир Св. Ахилија код Ариља је био седиште Моравичке епархије. Манастир Св. Ђорђа је био седиште Будимљанске епархије. Манастир Св. Николе је био седиште Топличке епархије. Манастир Св. Богородице је био седиште Хвостанске епархије. На почетку, седиште архиепископије је било у манастиру Жичи. Савин наследник, Арсеније I, био је архиепископ три деценије. У то време, средином XIII века, седиште српског архиепископа преместио је у Пећ. Арсеније I је, по Данилу II, био „рођењем од сремске земље”. Овде се вероватно мисли на тзв. „овострани Срем”, тј. равницу са јужне стране реке Саве у односу на данашњи Срем. Православном црквом није самовољно управљао њен верски поглавар. Њоме су заједнички, саборно, управљали епископи. Епископи су бирани из реда монаха (калуђера). Као и сви чланови црквене хијерархије, у своје звање увођени су свечаним чином (хиротонија, „рукоположење”). Ниже од епископа у црквеној хијерархији били су свештеници. Свештеници су називани и презвитери. Презвитери међу свештеницима су „јереји”, а међу монасима „јеромонаси”. Најниже звање у црквеној хијерархији, испод свештеничког, имали су ђакони. Ђакон је могао само помагати у богослужењима епископима и презвитерима, али не и самостално водити богослужење. Постојала су и нижа звања, у чију службу се улазило без „рукоположења” (хиротоније). Најниже такво звање имали су „чтеци”, читачи. Свештеници су чешће називани поповима. Попа је постављао („рукополагао”) епископ на литургији у цркви. После „рукополагања” поп је добијао парохију и храм у коме ће служити. Попови су предво-

176

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дили молитве верника у црквама, али и обилазили куће својих верника. Пре свега, поп је посећивао окупљања и светковине у кући верника и благословио припремљену трпезу. Број попова је био различит од подручја до подручја. Изгледа да је у XIV веку на подручју манастира Дечани у равници био један поп на 20 кућа. У другим крајевима, као што су планински предели са власима, један поп је долазио на 200-300 кућа. Попови су могли бити ожењени, али пре рукополагања, и имати пород. Попови су били својеврсна прелазна група становника између оних који су владали и оних који су били зависни. Попови који су имали „баштину” и били господари зависних људи на тој „баштини”, били су у сличном положају као властеличићи. Део попова потицао је из зависног становништва. Сваком попу је према Душановом законику припадало право да добије „три њиве” да обрађује. Ако би неки поп, без „баштине”, узео више земље да обрађује него му је као „жребје” било додељено, за коришћење те додатне земље је извршавао обавезе као и други зависни сељаци. Тако су попови без баштине у држави Немањића, према Душановом законику, били на прелазу између владајуће класе (властеле) и потчињене класе (зависних сељака). Стефан Немања је започео период градње важних манастирских задужбина. У манастиру (у средњем веку и „монастир”) су боравили монаси и монахиње. Монаси и монахиње су напуштали „световни” живот и посвећивали се молитвама богу. Њихов циљ је био да живе најхришћанскијим животом и искупе грехове и осталих верника. Они су се одрицали овоземаљских вредности. Заветовали су се на уздржавање, безбрачност, сиромаштво и послушност. Основне активности у манастирима су биле молитва и рад. Молитва је првенствено начин обраћања Богу. Монахе је могуће поделити на киновите, који су се определили за живот у заједници, општежићу, и анахорете, монахе који су се определили за усамљеништво. Према византијском узору, монаштво у држави Немањића организовао је Сава Немањић. Да би уредио монашки живот, Сава је саставио 1199. два типика, Хиландарски и Карејски, а око 1208. трећи, Студенички типик. Типици су књиге правила која одређују живот монаха у заједници (киновији или општежићу). Киновија је била у држави Немањића раширенији облик монаштва. Монаси једног манастира чинили су братство. Они су се окупљали првенствено ради молитве и заједничког јела. Монаси су јели два пута дневно, после молитве и заједно. Ако је неки монах јео или пио у својој просторији (келији), а да није

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

177

болестан, могао је бити кажњен. Постојали су посни дани у седмици и постови у току године. Тада се није јело месо, осим рибе и бића која живе у води. Особа која би се определила за монашки живот, прво је један период била искушеник (искушеница). Тај период искушеништва је трајао онолико колико старешина манастира игуман (игуманија у женским манастирима) процени да је потребно. Монаси почетници носили су кошуљу, монашку расу и покривало за главу (камилавку). Касније су приликом „схиме” добијали кожни појас, огртач, вео преко камилавке. Тада су обично узимали и ново име и тако означавали почетак монашког живота за разлику од претходног, световног. Због значаја вере у Бога и мишљења да су монаси посебно блиски Богу, они су били поштовани у хришћанској заједници. У средишту манастирског живота била је црква (главни простор за молитву). Манастирска црква је била и место где се сахрањивао ктитор. Уз манастирску цркву су постојале просторије за рад и боравак. Манастирски земљопосед се звао „метохија”, ређе „икономија”. Предео уз Бели Дрим (Пећ-Ђаковица), као метох Хиландара, добио је име Метохија. После игумана, за материјални део живота манастира најважнији је био иконом. Због непоштовања монашких правила, монах (монахиња) је могао бити искључен из монашке заједнице. Верске старешине су допуштале појединим калуђерима да на одређено време живе у потпуној усамљености. То је била привилегија монаха у које се имало пуно поверење. То су такозвани пустиножитељи или аскете. Сава је предвидео и такав начин живота монаха. Сава је уз Хиландар у Кареји створио келију испосницу и Карејским типиком уредио пустињачки начин живота монаха. Он је предвидео малу заједницу од два-три монаха. Најпознатији српски монах аскета, који је дуго времена (вероватно од средине XII до почетка XIII века) провео у самоћи, је Петар Коришки. Назван је тако према Коришкој гори код Призрена. Овакви монаси су у самоћи мучили своје тело глађу и жеђу. То је за њих био пут да се ослободе телесних страсти. Целе ноћи су проводили у молитвама. Аскете нису обраћале пажњу на тело, па су били зарасли, космати и брадати. Ипак, пустињаци су обилазили једни друге, а посећивали су их и обични људи ради савета или болесни тражећи исцељење. Монаси су се бавили преписивањем и писањем. Аскете су живеле у дрвеним колибама и пећинама, којима су били зазидани улази. Високе пећине су дрвеним преградама дељене у више спратова.

178

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Женски манастири српске цркве су личили на мушке, осим што је игуман, ако је био мушкарац, изгледа био ушкопљеник. Велика сестринства су била у римокатоличким манастирима у приморју. Било је уобичајено код католичког становништва да неудате девојке бораве у манастирима, али је било и примера да су неке бежале из манастира. Мавро (Мавр) Орбин је писао да су и неке босанске жене одлазиле у манастире „цркве босанске” и у њима „служиле извесно време”. Једна од служби цркве у друштву била је брига о сиромашним и болесним. Брига о сиротињи и болесном очекивала се и од владара и од цркве. Повлаштени положај у држави Немањића имала је Православна црква. Црква је имала велики морални утицај. Зато су владари свечане заклетве полагали у присуству црквеног старешине. Јеретичко богумилство је било прогоњено, а католичанство толерисано. Душанов законик је 6. чланом наредио да они који су из православља прешли у католичанство, морају да се врате у православље. Девети члан Душановог законика наредио је да католик који се ожени православком треба да пређе у православље, а ако то не учини, онда да се тај брак поништи. Дуализам и „Црква босанска” Посебну појаву у политичком и културном животу средњовековне Босне представља „Црква босанска”. Најстарији писани спомен „Цркве босанске” је сачуван у папиној повељи из 1089. Ту се спомиње „ecclesiam bosnensis” као део Барске надбискупије. Није познато какве су прилике у тој епископији тада биле. Када и код осталих Срба, у другој половини IX века, христијанизован је владајући слој на подручју Босне. Црквене прилике на том подручју се једва могу назирати до владавине бана Кулина. У Бугарској је у време владавине цара Петра (927-969) ојачала „јерес”. Према сачуваној традицији, њу је тада ширио поп Богумил. Зато се његови следбеници зову богумили. О богумилима знамо на основу писања њихових противника. У основи богумилског учења био је дуализам. Сматрали су да је Бог створио све што је добро, а ђаво све што је зло. Веровали су да је оно што је духовно добро, а материјално зло, и зато су се настојали удаљити од материјалног света. Савременик

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

179

цара Самуила, Презвитер Козма (у Беседи о јереси), богумиле у Бугарској описује као људе који су савладали страсти. Каже да су ћутљиви и бледи од поста. Презвитер Козма им приговара да се не покоравају властели својој и да мрзе цара. Богумили су учили своје присталице да слуге не треба да раде за своје господаре. Важна је и Козмина тврдња да се јавно понашају као „правоверни’’, а да своју веру тајно исповедају. Доследни богумили су се одрицали брака и потребе да се створи нови живот. Сматрали су да верски обреди треба да буду једноставни. У Самуиловом царству (976-1018), Босна, Дукља и Рашка су се нашле заједно са словенским областима у којима се раширило богумилско учење. Тада је оно могло несметано да се пренесе у Рашку и Босну. У Рашкој су богумиле звали и бабуни, а под тим именом се спомињу и у Душановом законику. Бабуна је истоимена река и планина у средишњим областима Самуиловог царства. Могуће је да су ширитељи богумилског учења у Рашку дошли са тог подручја. Ни државне и језичке границе нису зауставиле ширење богумилског учења. На западу Европе, бројни богумили се јављају под именом катари на југу Француске. Француски владари и папство су водили крсташке походе у којима су их истребили „огњем и мачем”. На истоку је било слично. Цар Алексије I је у Константинопољу наредио да се спале богумилски вођа и његове најверније присталице. Када је Немања, крајем XII века, протерао богумиле, они су се преселили у Босну и у Хум. Из времена средњовековне Босне није остало црквених грађевина великих димензија и уметничке вредности. То је у великој супротности са суседном државом Немањића. Богумилима су биле довољне скромне грађевине, а босански владари су то, изгледа, поштовали. Уочљиво је да у Босни богумили нису имали одбојан став према представницима власти, какав Презвитер Козма приписује богумилима у Бугарској. Често се сусрећемо са подацима да су банови и властела указивали поштовање представницима богумила. Босански владари су својој властели повеље издавали и у присуству старешина „Цркве босанске”. Делимично их је повезивала и заједничка борба против католичке Угарске. Када је у Босни априла 1203. године папин изасланик (Иван де Казамарис) састављао изјаву, написао је да су старешине оних који се називају „крстјани’’, у присуству бана Кулина, преузели обавезу да ће живети по одредбама Римске цркве. Обавезали су се да ће да подигну

180

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

молишта тамо где су постојала братства верника и да ће у свим црквама имати крстове и олтаре. Обећали су да ће читати књиге Старог и Новог завета као што чини Римска црква. Ти „крстјани’’ су пристали да се више не зову тако него „браћа’’. Такву изјаву су потписали бан Кулин и дубровачки архиђакон Марин, јер је епископија у Босни, после осамостаљења од Дукље, формално сматрана делом Дубровачке надбискупије. На документу су потписане и неке слабије познате особе (Љубин, Бргета и још петорица). Можда је Кулин озбиљно схватио преузете обавезе. Према тексту на каменој плочи нађеној код Високог ту је „бан Кулин зидао” једну цркву, али „наиђе на њу гром”. Исте године папин легат је предложио именовање новог бискупа (епископа) за Кулинову земљу, али даљих дела да се поправе прилике у „Цркви босанској” није било. После 1203. године у Босни је и даље несметано постојала „Црква босанска’’. Почетком треће деценије XIII века, папа се у једном писму жали да јеретици у Босни несметано исповедају своју веру. Он је позвао краља Андрију II (1205-1235) да поведе крсташки рат против њих. Почетком треће деценије XIII века, Андрија II је био заузет проблемима са непослушном властелом и сином Белом. Зато је Босна била поштеђена војног похода. Да би се деловало против јеретика, папа је средином исте деценије позивао калочко-бачког надбискупа (Угрина) да делује у Босни (са Усором и Соли). Изгледа да су „крстјани’’, како су сами себе називали у Босни, бранећи се од притисака из Угарске и Рима, били спремни да повремено попуштају. Своју цркву су називали именом земље „босанска’’, или „народном’’. Имена људи на положајима у тој цркви и њихова звања била су домаћа (словенска). На челу цркве је био старешина који је називан „дед’’. „Свештеници’’ су називани заједничким именом „стројници’’. Бугарским богумилима је приписивано одбацивање крста и икона. Кћерка византијског цара, Ана Комнина, записала је да је тај дуализам у Византији више захватио свештенике и монахе него остали део народа. У складу с тим је и подела верника на оне који су настојали да што доследније одбацују материјални свет (слично свештенству и монаштву) и на оне који су живели не одбацујући материјални свет и богатство („верујући народ”). У прву групу у Босни су спадали „стројници”, а старешина „Цркве босанске”, „дед”, је називан и „епископом Цркве босанске”. „Стројници” (свештенство) делили су се на „старце” (ниже свештенство) и „госте” (више свештенство). У другу групу су спадали властела и верујући народ. Доследни верници, богумили, од-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

181

бацивали су и брак и потребу да имају потомство. Нису имали посебну одећу, него су се одевали у народна, шарена одела. О другој групи говори пример херцега Стјепана (умро 1466). Он је примао јеретичке свештенике, али је живео уживајући у материјалном богатству и женама као и друга средњовековна властела. Изгледа да се „Црква босанска’’ задовољавала тиме што су такви верници на самртном одру, ако не пре, потпуно прихватали улазак у „праву цркву’’. Знатан број становника у средњовековној Босни нису били крштени, бар не до пред смрт. Чин уласка у „заједницу правих верника”, крштење, за људе који су намеравали да стварно живе у овом материјалном свету, није могао бити прихватљив пре блиског суочавања са сопственом смрћу. Крштење се обављало уз Нови завет, а Стари завет је „Црква босанска” одбацивала. За обичне људе у Босни је било важно и то што „Црква босанска’’ није сакупљала порез од својих верника. Нису јој била потребна велика средства за градњу раскошних храмова. Припадници „Цркве босанске” су као своја средишта имали „хиже”, а у XV веку бораве и на дворовима властеле. Тако је „гост” Радин био дугогодишњи саветник Стјепана Вукчића Косаче. Рачунање времена у средњем веку и празници Средњовековни људи у Европи су морали поред једноставног одређивања свог места у простору, одредити и своје место у времену. За то су наследили начин рачунања времена који је коришћен у Римском царству. Основне временске целине у том рачунању времена су били дан (мања) и година (већа). Унутар једног дана кружно се смењивало једно појављивање и нестајање сунца. Година је била везана првенствено за пољопривредне активности људи. Добила је име према смењивању годишњих доба. У једној години су се кружно смењивали зима и лето или сушни и кишни периоди, овисно од подручја на Земљи. Тако су људи приближно могли да одреде шта ће се догодити у природи протоком дана или године. Године су бројане од оснивања града Рима, јер је то за Римљане био најважнији догађај. Према новој ери, којом се данас служимо, Рим је основан 1. јануара 753. године пре нове ере. За одређивање дана у години користио се јулијански календар. Јулијански календар уведен је од 45. године пре нове ере, у време када је Јулије Цезар управљао Римом. Према тадашњем прорачуну египат-

182

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ског астронома Созигена, одређено је да календарска година има 365 дана, а свака четврта година 366. Година је дељена на дванаест месеци. Седам месеци је имало по 31 дан, четири по 30 дана, а фебруар је имао 28, односно 29 дана у свакој четвртој години. Касније је примећено да се јавља разлика између пролећне равнодневнице, када дан и ноћ трају једнак период једног дана, по 12 сати. До тога је долазило, јер се дужина године јулијанског календара разликовала од времена за које Земља направи један обилазак око Сунца (365,2564 дана). Хришћанска црква је јулијански календар прихватила на Никејском сабору 325. Тада је прихваћено да година почиње 1. септембра. Победом хришћанства порастао је и значај хришћанске свете књиге Библије. Њеним проучавањем дошло се до закључка да време треба рачунати од тренутка када је Бог створио свет. У Византији је настало бројање година од „настанка света”. По тој византијској ери, Бог је створио свет 1.9.5509. године пре почетка, данашње, нове ере. У средњовековној Србији је примењиван византијски начин рачунања времена. Ако се у средњовековном тексту наводи да се нешто догодило 6703. године, да би се добила година по нашем рачунању времена за месеце до септембра, треба одузети 5508 година, а од септембра 5509 година. Тако би догађаје из 6703. морали датирати у 1195. или 1194. годину нове ере. У Босни су се године бројале као на западу Европе, од рођења Исусовог, односно 753. године од оснивања Рима. То рачунање је зачето са Дионизијем Малим. Када је постао видљив велики значај Христа и хришћанства (у VI веку), Дионизије Мали је израчунао да се Христ родио 753. године од оснивања града Рима. Ту 753. годину од оснивања Рима он је узео као почетак „хришћанске ере”. После је у Европи преовладало рачунање времена по Дионизијевој хришћанској ери. Није се слутило да је усвојена погрешна почетна година. Данас међу историчарима влада уверење да је Ирод (Ирод Велики) владао Јудејом до 4. године пре хришћанске ере. То значи и да је Исус морао бити рођен четири године пре хришћанске ере или раније. Зато је за начин рачунања који данас преовладава у Европи и свету, можда примеренији назив нова ера него хришћанска ера. У средњовековној Европи, крај једног и почетак другог дана, рачунао се од заласка сунца. Црква је својим правилима утврдила радне и нерадне дане. У складу са описом стварања света у Библији, Бог је стварао свет 6 дана. Седми дан је одредио као дан за одмор. Зато су дани дељени на седмице, а сваки седми дан (недеља) у хришћанским земља-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

183

ма је била нерадни и празнични дан. За целу хришћанску заједницу најважни празници су били Божић, дан рођења Исуса, и Васкрс. Срби су, као главни породични празник, обележавали „славу” („крсно име” „крсну славу”). Према мишљењу које се разликује од Чајкановићевог, „слава” је везана за култ првог претка који се покрстио, или за свеца чије име је узето приликом покрштавања. Уређујући живот православне заједнице, Свети Сава је прописао славу као обред кућног богослужења. У животу појединца важни празници су били крштење и ступање у брак. Они су били за цркву свете тајне и обављали су се у цркви, а то значи уз њен пристанак. Очекивало се да празнични дани буду нерадни за све припаднике цркве и да представљају време обављања јавног окупљања у богомољама ради молитве Богу. Народ се понашао другачије. У Котору је то био трговачки дан. Св. Сава у Номоканону осуђује народне игре и прославе у празничне дане. Светковине је народ претварао у гозбе (пирове), опијања. Црква у држави Немањића је у XIII веку забрањивала довођење жртвених животиња у цркву или пред њу, а поповима да благослове те жртвене животиње пред клање, што говори да је било таквих поступака. Из XV века сачувана је забрана играња и певања у католичкој цркви у Дубровнику. Као спој забаве и пословања, при црквама су организовани панађури или привремени тргови. Панађури (вашари) су могли бити ужег или ширег значаја, вишедневни, на које су долазили, поред домаћег становништва, и трговци из суседних држава. Однос према животу и смрти Животни век је био кратак и већина средњовековних људи није доживела старост, мерено данашњим мерилима. Процењује се да су у лошијим периодима средњег века, са више гладних периода и епидемија, обични људи просечно живели око 30 година, а у бољим периодима до око 40 година. У средњовековном хришћанском свету, кога је прожимала религија, смрт је прелазак из овоземаљског материјалног света искушења и патње у вечни духовни живот. То је промена, али не и крај постојања. Праведницима је обећано спасење и вечни живот човекове душе у рају, а грешницима кажњавање у паклу. Искреним побожним животом на Земљи могао се заслужити вечни живот у

184

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

рају. Таква представа смрти је утицала на осмишљавање живота. Уз то, постојало је веровање у деловање („живот”) светитеља после физичке смрти и у њихова чуда, али и старије веровање у вампире, мртваце који су се вратили међу живе и наносе им зло. Веровање у вампире, мртваце, који устају из гроба, код Словена је постојало давно. На то се можда односи 20. члан Душановог законика. Који гласи: „И људи који се враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, село, које то учини, нека плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство”. Вражда је казна за убиство, што значи да је наплаћивана висока глоба за откопавање и спаљивање тела покојника. Данас се чини да су живи прогонили мртве, а не обрнуто. Сигурно су се свет живих и мртвих у представи средњовековног човека преплитали. Судећи по народној традицији, извесну границу су представљали сумрак и зора. Ноћ је била време када зли духови узнемиравају људе. Петлово најављивање зоре било је и најава повлачења злих бића (у свет мртвих) и мало олакшање за испрепадане душе живих. Народни обред сахрањивања пратила је кукњава, чупање косе, гребање свог тела и тужбалице ожалошћених сродника и познаника. Хришћански део обреда сахрањивања било је опело које је обављао свештеник. Тело умрлог, које је пре сахране опрано и обучено у чисто одело, поворка ожалошћених односила је до раке и полагала у земљу у складу са хришћанским обичајем. Спаљивање мртвих било је и последица старих многобожачких веровања, али и страха од злих сила из света мртвих. Гробови су постојали непосредно уз цркве и манастире. Умрли су сахрањивани на заједничком гробљу села или веће заједнице. Изузетак су чинили „нечисти покојници”, који обично нису сахрањивани на заједничком гробљу. Таква судбина је могла задесити самоубице, умрле од куге, лепре и др. Пронађено је више примера да су покојници сахрањени са новчићима. Претпоставља се да је то утицај многобожачких веровања да ће умрли морати да плати пут за прелаз из овог света у други свет. Народни обичај даћа и остаци храњења живих на покојниковом гробу, говоре о веровању у паралелни живот на овом свету и наставак живота оних који су умрли. Гробља на узвишењима (брдима) можда имају везе са старијим веровањем да је човек на узвишењу ближи „Богу” (односно боговима). Владари и део властеле сахрањени су у њиховим задужбинама. Немањини наследници су пре сахрањивања и балсамовани, да би се њихова тела дуже очувала.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

185

Писменост и књижевност Најстарији записи на словенском језику настали су два и по века после сеобе. Ти први текстови су записани на језику који се говорио на подручју Македоније, тачније, у околини Солуна. Тај словенски језик разумела су и удаљена племена Словена. Ми га зовемо старословенским језиком. Тај језик су познавали Константин и Методије, грчки мисионари из Солуна, који су саставили прво словенско писмо. Данас постоје велике разлике између српског језика на Балкану и српског језика који говоре Срби у источној Немачкој (Лужици). То је последица вишевековног одвојеног развоја и утицаја, који су на словенске језике вршили језици суседа. Освајање највећег дела Балкана у VI и почетком VII века од стране словенских племена, означило је потискивање античке писмености и почетак доба неписмености на том простору. У време насељавања Словени нису имали писмо, али су бележили „цртама и урезима”. Није познато какви су то урези и шаре којима су Словени бележили према писању Црнорисца Храбра. Није јасно да ли се ту ради о шарама које су се могле наћи на комадима костију за бацање и прорицање, урезивањем на рабош (краћи дрвени штап) или нечему трећем. Питање писма је значајно јер је оно и један од предуслова за успешну изградњу државе. Ђорђе Јанковић је понудио објашњење како је, пре писмености, могла државна управа у Србији бележити пореске обавезе, које је сакупљала од поданика. Указујући на шаре на једној керамичкој посуди (налаз из Чечана на Косову, датиран у X век) он је приметио да се на посуди налазе, старији, облик бележења запремине са шест зареза изнад знака крста и, млађи, словима испод крста. Мање уверљива је претпоставка да су стари Словени имали неко писмо. Филолози који заступају такву претпоставку (Растко Костић) углавном одбацују тзв. Велесову књигу као фалсификат (појавила се почетком XX века) и писмо у њој као лажно. Од друге половине IX појавила су се словенска писма, као уређени системи писаних знакова за бележеље људског говора. Прво писмо, глагољицу, са 38 писаних знакова, саставио је учени Константин у монаштву Ћирило. При састављању глагољице он се користио знањем грчког писма и словенског језика. Убрзо се појавило и друго словенско писмо, ћирилица. После смрти Методија (у пролеће 885) његови

186

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Стара српска ћирилица

ученици су се морали склонити на Балкан. Они су створили два средишта словенске писмености у Бугарској – Преслав (Велики Преслав) и Охрид. Претпоставља се да је неко од ученика солунске браће у Симе-оновој Бугарској извршио даље прилагођавање словенског писма језику Словена и саставио ћирилицу. У грчком житију св. Климента она се управо њему приписује. Најстарији ћирилични натпис је натпис цара Самуила са краја X века. У самом тексту пише да је настао 6501. од стварања света. Из тих бугарских средишта писмености вршен је утицај и на најранију српску књижевност. Поред новог писма, ћирилице, неколико векова задржала се употреба глагољице, али је постепено ћирилица потиснула глагољицу. Глагољицом је писано и тзв. Маријанско (Маријино) јеванђеље, најстарији сачувани рукопис код Срба из XI века. Најстарији словенски књижевни језик, који су створили Константин, Методије и њихови ученици, није био потпуно идентичан са народним говором Срба. Пре свега, њега су створили странци, а поред тога, ниједан књижевни језик није идентичан са говором у неком народу, па ни код истог човека. Писани језик настаје одабиром дела говорног јези-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

187

ка (народа или једног човека) и уношењем неких правила која се мање поштују у говору. Ипак, старословенски је сигурно био разумљив и необразованим Србима, обичном народу, па се може сматрати и старосрпским књижевним језиком. Дуга употреба старословенског на великом простору од Србије и Бугарске на југозападу до Русије на североистоку и области Чешке на северозападу, довела је до појаве неколико различитих редакција (бугарска, српска, руска...) црквенословенског језика који је наследио старословенски. Писани језик прилагођаван је говору уже словенске средине. Те различите редакције су настале на основу разлика у изговору гласова у истим речима или на основу различитих речи које су имале исто значење. Постепено се губила језичка блискост и из заједничког старословенског настајали су језици словенских народа. Настанак старосрпске редакције црквенословенског (приближно крајем XII века) је последица процеса стварања народних језика словенских народа. Ипак, те редакције нису постале неразумљиве суседним Словенима. Тако А. Белић указује да су текстови српске редакције старословенског у XIII и XIV били веома распрострањени на Балканском полуострву, а у следећа три века и преовладавали на балканским подручјима где је било словенско православно становништво. У време настанка првих писама, знаци за поједина слова били су и знаци за бројеве. Тако је знак за слово „а” био и знак за број 1. У глагољици првих 9 слова је имало вредност јединица (1-9). Следећих девет слова од десетог имала су вредност десетица, а следећих девет вредност стотица. Редослед слова није био исти у ћирилици, па ни њихова бројна вредност. Први писмени слој код Срба, као и других Словена, били су припадници цркве. У раном средњем веку у Европи се првенствено црква бринула о образовању. За коришћење свете књиге хришћана (Библије) било је потребно да особе из цркве буду писмене и образоване. Зато су при црквама и манастирима стваране и школе. У црквеним школама се учило читање, писање, рачунање и певање. Писменост се ширила и на световно становништво. Узор државе за Србе, после доласка на Балканско полуострво, а нарочито после христијанизације, била је Византија. У Византији владар и виши слојеви сматрали су да је писменост неопходна, па се по том узору ширила писменост и код Срба. Како се види из Душановог законика, у XIV веку је било писмених и међу мероп-

188

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

сима (зависним сељацима). Већина становника средњовековне Србије и Босне је остала неписмена и необразована. Писмени и образовани, пре свега попови и монаси, су за једино исправно образовање сматрали теолошко образовање. Основ образовања и знања било је Свето писмо. Средњовековна црква је учила да су све коначне истине дате у верским списима. Школе нису подстицале преиспитивање постојећих знања и тражење нових. Тешко је рећи какав су непосредни утицај вршиле школе у Византији на Србе. У Византији су чуване традиције римског права и постојале високе правне школе. У Константинопољу су 1045. године основани Филозофски и Правни факултет. На Правном факултету су се образовали будући државни чиновници и судије. Студије на Филозофском факултету биле су подељене на тривијум (граматика, реторика и дијалектика) и квадривијум (аритметика, геометрија, музика и астрономија). Синтеза свих знања је била филозофија. У Србији се са развојем рударства, трговине, судства и сложенијих државних установа, повећао број људи изван круга црквених службеника који су били писмени и образовани. Државне установе су стварале писане документе. Судије су према 163. члану Душановог законика биле обавезне да једно писмо са пресудом предају ономе ко је „ослобођен на суду”, а други препис те пресуде да чувају код себе. Такве судске архиве и записи које су код себе имали писари српских средњовековних владара су изгубљени. Књиге су споро преписиване на скупом материјалу за писање и било их је мало. Писало се на пергаменту, за писање припремљеној животињској кожи, а од друге половине XIII века на српском подручју се појавила и хартија (папир), која је била знатно јефтинији материјал за писање. За писање од пергамента прављени су кодекси, по облику као данашње књиге, или се писало на пергаменту који је умотаван у свитак. Књиге су обично коричене у дрвене корице пресвучене кожом. Писало се најчешће укосо засеченом трском. За брисање су служили сунђер и мали ножеви. Мастила су чувана у стакленим посудама и мастионицама и поред црног, писало се и мастилима у боји. Писало се у црквеним установама и владарским канцеларијама. Писар је понекад писао држећи папирус на коленима. Већина тих писара је по имену непозната, али су понекад остављали занимљиве записе као што је „при свећи писах”. Ауторство писца у данашњем смислу није постојало. Писац је скоро једнак писару и преписивачу који преписује туђе записе. Средњовековни писари често нису раздвајали речи, а велика ис-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

189

такнута слова (иницијале) користе ретко, да означе неку нову целину. Приликом писања користили су скраћенице. Оне су означене кратком заталасаном линијом изнад слова, која чине скраћеницу. У градским насељима постојали су нотари (у приморју) и номици (у остатку Србије), који су за обичне грађане састављали уговоре, тужбе и др. Прве књиге на старословенском су настале за верске потребе, тј. ради ширења хришћанства на словенском језику. Та прва дела на старословенском, а после на српскословенском, била су преводи, а не изворна, оригинална, дела. Најстарије сачуване књиге писане ћирилицом, старосрпским књижевним језиком, јесу Мирослављево јеванђеље и Вуканово јеванђеље. Прво је написано крајем XII века, а друго крајем XII и почетком XIII века. Истиче се нешто старије Мирослављево јеванђеље писано на пергаменту лепим рукописом и украшено иницијалима и минијатурама. Рукописи показују умешност преписивача и илуминатора код Срба крајем XII века. Мирослављево јеванђеље исписивала су најмање два писара (један се звао Григорије). У XII веку (по ретким мишљењима у XIII веку) је настало и оригинално дело, то је Барски родослов или Летопис попа Дукљанина. Он је сачуван у преписима из XVI века на словенском (тзв. хрватска редакција) и из XVII века на латинском (тзв. латинска редакција). Писац Барског родослова (поп Дукљанин) за себе каже да је свештеник из Бара. На почетку летописа писац, католички свештеник, каже да је био замољен од становника „града Бара” да „Спис о Готима” преведе на латински. Он је записао и да је дело настало на основу казивања која су допрла до њега. Барски родослов је зато великим делом бележио српску народну традицију која је стигла до писца. Дело је спој легенди, књижевности, нетачних тврдњи и историјских чињеница. Писање и читање за верске потребе било је раширено у манастирима и црквама. Зато су српски манастири имали богате збирке рукописа, а више од свих поседовао је Хиландар. Хиландар је био значајно средиште преводилачке делатности. Највише се преводило са грчког на српскословенски. Преводиоци су већином настојали да грчке речи преведу словенским. Тако су стварали и нове речи и богатили српскословенски језик. Свештеници и монаси су читали верске списе. Основна читана књига је било Свето писмо (Библија). Поред оних од цркве признатих делова Светог писма, постојали су и бројни непризнати текстови (апокрифна јеванђеља и сл). Читана су и писана житија и литургијске песме.

190

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Житије се од биографије (опис нечијег живота) разликује и по томе што садржи и „чуда” која је светац чинио после смрти његовог тела. Житија имају мало података које траже историчари. Писци житија су имали другачију свест и циљ. Од временских одредница њих највише занима датум смрти тела ,,светога” о коме пишу, тј. време почетка вечног живота његове душе. Други датуми су им од малог значаја и ретко их бележе. Родословима су повезивали неспојиве личности. Често су писали угледајући се на Свето писмо, са доста хвалоспева и сл. Пре српских светаца и њихових житија постојали су општесловенски светитељи и њихова житија. Двојица првих су Ћирило и Методије. Они се, због значаја који су имали у покрштавању Словена, називају словенским апостолима. Њихова житија су позната под именом – Панонске легенде. Верује се да су настала одмах после њихове смрти, а сачувана су у каснијим преписима. Пре Немањића настало је житије зетског кнеза Јована Владимира. Њега је, вероватно, користио поп Дукљанин за свој детаљнији део причања о кнезу Ј. Владимиру. Бројнија домаћа житија сачувана су од времена владарске династије коју је створио Стефан Немања. Први њихов писац је Растко Немањић, у монаштву Сава. Сава је у Студеничком типику написао житије свога оца Немање, у монаштву Симеона. Саву зато можемо сматрати и првим оригиналним књижевним ствараоцем за кога поуздано знамо да је Србин. Савин однос према књигама оставио је трага и у типицима које је написао. У њима је читању књига дато важно место у духовном животу монаха. После Саве, и Стефан Првовенчани је написао житије свога оца. Ученик Св. Саве, монах Доментијан, средином ХIII века, написао је житија Св. Саве и Св. Симеона. Други монах-писац, Теодосије, је крајем XIII или почетком XIV века, написао Савино житије. Теодосије је још, написао и житије Петра Коришког, похвалу Симеону и Сави, те неколико литургијских химни. Јован Р. Деретић истиче Теодосијево житије Петра Коришког као врхунац приповедачког стваралаштва код Срба у средњем веку. Значајан је зборник средњовековних житија, познат под именом Животи краљева и архиепископа српских („Данилов зборник”). Данило II (архиепископ од 1324. до 1337) се сматра аутором већине тог зборника. Део зборника су написала и зборник уобличила два, по имену непозната, црквена лица. Зборник садржи житија од времена краља Уроша и архиепископа Арсенија до Стефана Душана и архиепископа Данила II. Зборник има и краће текстове о краљевима Радославу и Владиславу и о три прва патријарха.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

191

Међу властелом су се читали верски, али и световни списи. О томе говоре преписи и прераде Александриде (Роман о Александру Великом), Романа о Троји, као и епови настали у западној Европи. Преписивани су и читани и други списи: путописи, текстови о стварним и измишљеним животињама, збирке изрека мудраца, посланице, зборници који садрже спој разних дела, као и књиге које су служиле да се људима „прорекне” будућност. За историографију су значајне хронике, родослови (писани су настали после изумирања Немањића), летописи (писани од друге половине XIV века), записи (текстови додати на слободном простору у рукописима или књигама). Ти летописи су кратки текстови са ретким временским одредницама. Поред црквених установа, библиотеке је стварала и властела. Стефан Лазаревић је подстицао преписивачку и преводилачку делатност у манастирима. По томе је била чувена преписивачка школа у Ресави. Ово преписивање и превођење (са грчког и бугарског) у српским земљама има сличности са почецима хуманистичке епохе у Италији. Рукописи су прегледани и исправљани као што су то радили хуманисти у Италији. То поређење и исправљање је било основа за унапређење науке о језику, али и критичког мишљења. Крајем XIV века појављује се и прва жена писац у српској књижевности. То је била монахиња Јефимија, пре замонашења Јелена, жена деспота Угљеше Мрњавчевића. Она је написала (око 1402) Похвалу кнезу Лазару и извезла је на покрову за његов сандук. Такође је, раније, оставила и текст (на полеђини дводелне иконе) у којем тугује за прерано изгубљеним сином (Угљешом). Деспот Стефан није био само заштитник уметника и власник једне библиотеке на свом двору, него је и сам писао. Од његових текстова, осим повеља и предговора Закону о рудницима, сачувани су Натпис на косовском стубу, „Слово љубве” и, можда, Похвално слово кнезу Лазару. Значајна дела која припадају српској књижевности оставила су два странца, а то су Константин Филозоф и Георгије Цамблак. Цамблак је био странац који је у Србији од 1402. до 1406. године заузимао положај игуман манастира Дечани. Написао је Живот Стефана Дечанског. Истовремено је у Српску деспотовину дошао световњак Константин Филозоф из Бугарске. Константин Филозоф је после смрти деспота Стефана написао дело Живот деспота Стефана. Константин Филозоф је био централна личност ресавске преписивачке школе.

192

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Стефан Лазаревић

Стефан Лазаревић, рођен око 1377., био је успешан државник, писац и витез. Стефан „високи” је према мерењима његових остатака био висок око 185 цм. Ако на витешке турнире гледамо као на претходницу модерних спортских такмичења (јахања, мачевања...), онда је деспот Стефан са победама на међународним турнирима као 1412. на двору Жигмунда (Будим) био далеки претходник успешних српских спортиста који у савремено доба побеђују на међународним такмичењима.

Слично деспоту Стефану, и босанска властела, херцег Стјепан и херцег Хрвоје, настојала је створити библиотеке. Сачувани су „Хрвојев мисал”, писан у духу римокатоличке цркве, и „Хвалов рукопис”, писан ћирилицом од Хвала „крстјанина” у време епископа „Цркве босанске”, „деда” Радомира. Обе књиге су за Хрвоја богато украшене минијатурама (илуминацијама). Неписменост је била општа појава код средњовековних Срба, али није морала значити и недостатак уметничког талента. Зато се неговала усмена књижевност. Знамо да су, о разним догађајима, песници из народа испевали песме. Оне се спомињу од краја XII века. У Доментијановом житију Св. Саве спомињу се „пожудне” и „бестидне” песме младића. После битке код Велбужда, према писању Г. Цамблака, народ је 1330. године краља Стефана Уроша III Дечанског дочекао песмама. Свакако је у круговима феудалаца негована поезија која је величала њихове војничке подвиге. Несачувани текстови који су усмено преношени, били су подлога за велики циклус епских и лирских песама, који је уобличен после пада под власт Османлија и који нам је до данас сачуван. Црквено грађевинарство и сликарство Градитељство и сликарство су били под снажним утицајем религије, као и сва уметност. На градитељство и сликарство вршили су утицај центри из Византије и са Апенинског полуострва. Срби уз обалу Јадранског мора били су под јачим утицајем романске уметности са

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

193

Апенинског полуострва, а они који су били даље од обала Јадранског мора били су под снажним утицајем византијске уметности. Црквене грађевине из раног средњег века биле су скромних димензија. Прве значајније су црква Св. Трипуна у Котору, црква св. Петра у Расу, код Новог Пазара, и црква Св. Михаила у Стону. Старија црква у Котору са почетка IX века је највероватније личила на цркву св. Доната у Задру (из истог периода), што значи да је била грађевина кружног облика. Крајем XII века на њеном месту Византинци су изградили нову другачију цркву св. Трипуна. Црква св. Трипуна у Котору је тробродни храм (базилика) у романичком стилу. Црква св. Петра у Расу је изграђена крајем IX или почетком X века. Грађена у деценијама непосредно после покрштавања Срба, црква Св. Петра у Расу је можда изграђена да би постала седиште рашког епископа. Грађена је ломљеним каменом. Над средишњим делом грађевине уздиже се осмострана купола. За разлику од ове две грађевине, које имају централну основу, црква Св. Михаила у Стону из XI века има уздужну основу. То је једнобродна црквена грађевина. Средњовековно сликарство су чиниле фреске, слике на свежем малтеру, иконе и минијатуре. Фреске које су украшавале цркве Св. Петра у Расу и Св. Михаила у Стону, делимично су сачуване. У цркви Св. Михаила у Стону сачуван је портрет краља Михаила, са круном. То је најстарији сачувани портрет српског владара. Доласком на власт Немање отпочео је период процвата уметности код Срба. Ту епоху су наговестиле задужбине Стефана Немање у Топлици, црква Светог Николе, и Ђурђеви ступови код Раса. Ђурђеве ступове је Унеско уврстио у светску културну баштину. Потпуно у духу тзв. рашке школе је Немањина црква посвећена Успењу Богородице у Студеници. Рашки стил је настао спајањем византијског градитељског стила и романике. Студеница је грађена између 1183. и 1196. године као маузолеј Немање. Име Студеница је добила по реци поред које је изграђена. Богородична црква у Студеници је једнобродна грађевина са дванаестостраном куполом над средишњим делом, који је део византијског утицаја. Осликана је после Немањине смрти (око 1208). За осликавање су доведени уметници из Византије, а на фрескама је исписан текст на српском. Већина сликара који су радили у Србији нису потписали своја дела. Спољашни зидови Студенице покривени су углачаним мермерним блоковима. Прозори, лукови и рељефни украси на горњем делу фасаде су као код романичких грађевина. Студеницу је

194

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

као изузетно културно благо Унеско такође уврстио на списак светске културне баштине. Стефан Немањић је између 1207. и 1217. године изградио манастир Жичу. То је једнобродна црква Христовог Вазнесења са куполом над централним делом. Црква је споља обојена црвеном бојом. Најстарије фреске су урадили уметници из Константинопоља. Постала је место које су посећивали Немањићи да би се ту свечано крунисали за краља, све до Душана. На реци Милешевки краљ Владислав је подигао Милешеву. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом (источни полукружни део цркве). Наткривају је купола и полукуполе. Претпоставља се да су уметници из Солуна осликали Милешеву. Једна од најпознатијих фресака XIII века је Бели анђео на Христовом гробу у Милешеви. Поред слика које приказују сцене из Светог писма, фрескосликани су ликови владара и догађаја везаних за њих. У Милешеви су, поред фреске Св. Саве, за коју су неки истраживачи тврдили да је сликана према стварном лику Саве, осликани и Св. Симеон, Стеван Првовенчани, краљ Радослав и краљ Владислав. Средином XIII века архиепископ Арсеније је подигао у Пећи цркву Св. Апостола. Фреске у Пећкој патријаршији, сликане око 1260. (с оним из Сопоћана), сматрају се једним од врхунаца сликарства XIII века у православном свету. То је био почетак градње четири спојене цркве које чине Пећку патријаршију. Око 1320. године архиепископ Никодим је са северне стране доградио цркву Св. Димитрија. Око 1330. године архиепископ Данило II је са јужне стране доградио цркву Богородице Одигитрије и цркву Св. Николе. Испред три спојене цркве је изградио припрату. И Пећку патријаршију је Унеско уврстио на списак светске културне баштине. Око 1260. године, као своју задужбину краљ, Урош је изградио Сопоћане, код изворишта реке Рашке. Од фресака у Сопоћанима које приказују Христов овоземаљски живот (сликане око 1265), неке се сматрају најбољим остварењима монументалног сликарства у XIII веку. Студеница је у XIV веку добила данашњи тробродни изглед, а од почетка XVIII века је у рушевинама. Грађевински стил од краја XIII века зове се српско-византијском уметничком школом. Прво велико дело тог периода у развоју српске уметности је Милутинова црква Ваведења Богородице у Хиландару на Светој гори. Милутинова владавина је период јачања утицаја културе

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

195

из Византије у Србији. Усваја се у Византији раширен облик градње цркава, чију основу представља уписани крст. Богородична црква у Хиландару изграђена је око 1300. Грађена је наизменично каменом и опеком. Једнобродна је и покривена кровом са куполама. Хиландар има богату ризницу у којој се чувају повеље, књиге и др. У тој ризници се чува и икона Богородице Одигитрије, коју је за манастир набавио Немања. У Хиландару је сачуван и вез монахиње Јефимије из 1399. Око 1300. године у српске државе долази утицај тзв. ренесансе Палеолога. Главни живописац у Милутиновој Богородици Љевишкој, Михаило Астрапа, је припадао тој ренесанси Палеолога. Међу бројним црквама које су грађене богатством краља Стефана Уроша II Милутина, јесу Богородица Љевишка (изграђена је 1306-1307. на месту старије цркве из X века), Бањска (1313-1317) и петокуполна Грачаница (13131321). Грачаница се убраја у најлепше грађевине с почетка XIV века. Грађена је на темељима ранохришћанске базилике из VI века. Њени зидови су грађени мешањем редова камена и опеке, а на крову има пет купола. Фреске у Грачаници се убрајају у најбоље фреске из XIV века. У њој је први пут у фрескосликарству приказана лоза владарске породице Немањића. Главни фрескописци су били Милутинови дворски сликари, Михаило и Евтихије. У средишњој куполи Грачанице је, према обичају, осликан Христ Пантократор (Сведржитељ). Српско-византијској школи припада и Марков манастир (1371) код Скопља. Делимично изван епохе српско-византијске школе су Бањска (1312-1317), Дечани (1327-1335) и Св. Арханђели. Ове грађевине су грађене као места где ће бити сахрањени њихови ктитори. Градњу манастира Бањске код Косовске Митровице надгледао је игуман Данило. Данило II је као архиепископ надзирао пренос Милутиновог тела у Бањску. Његови посмртни остаци после су (1455) били пренети у Софију. И данас се налазе тамо, у цркви „Светог краља”. Фрескослике у Бањској су уништене. Главни протомајстор, фрањевац фра Вито из Котора, у Дечанима је изградио тробродну базилику под утицајем романике. Грађена је од 1327. до 1335. То је петобродна црква посвећена Христу Пантократору. Зидана је мермером у две нијансе са прозорима и стубовима у стилу романике. На двоводом крову се налази једна купола. Са висином од 29 метара то је највећа црквена грађевина из периода средњег века код Срба. Цар Душан је почетком своје владавине завршио очеву задужбину – манастир Дечане. Ту је живописан и родослов династије Немањића са 22 лика. Манастир је неколико пута

196

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Жича

пљачкан. Сачуван је и игумански трон из 1335. Дечане је, као изузетно културно благо, Унеско ставио на списак светске културне баштине. Манастир Св. Арханђела Михаила и Гаврила изградио је цар Душан између 1343. и 1352. године код Призрена. После пада под турску власт, манастир Св. Арханђела је срушен. Данас је у рушевинама. У манастиру, на месту краљевог гроба, пронађена је камена глава (вероватно управо цара Душана). Градитељском делатношћу кнеза Лазара почео је период који зовемо моравском школом. Моравска школа обухвата последње три деценије XIV и прву половину XV века. Рељефи, првенствено на оквирима свих прозора и врата, видљива су особеност моравског стила. Лазареве задужбине су његова дворска црква Св. Стефана у Крушевцу, Лазарица, изграђена у осмој деценији XIV века, и гробна црква Раваница код Ћуприје, изграђена у осмој и деветој деценији XIV века. Лазарева жена, кнегиња Милица, је као своју задужбину поред Трстеника подигла манастир Љубостињу (крајем XIV и почетком XV века). У њој је боравила као монахиња. Главни градитељ се потписао као

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

197

„прото-мајстор Боровик Раде”. Претпоставља се да је он био узор за неимара Рада, опеваног у српским епским песмама. Манасија, првобитно Ресава, јесте задужбина и гробна црква деспота Стефана Лазаревића. Грађена је од 1407. до 1418. У основи цркве је развијени крст, а на крову је 5 купола. Висока је око 25 метара. Делимично очуване фреске у манастиру Манасија убрајају се у најбоље слике моравске школе. Портрет деспота Стефана сматра се једним од бољих портрета у православном свету из средњег века. Деспотов властелин и протовестијар, Богдан, је ктитор манастира Каленића. Каленић је саграђен и осликан почетком XV века. Каленић је пример раскошности моравског стила. У сликарска дела спадају и мале слике (минијатуре) којима су украшавани средњовековни рукописи. Најзначајнију збирку минијатура садржи Мирослављево јеванђеље. Раскошно је урађен тзв. Српски минхенски псалтир са око 150 илустрација. Постоји претпоставка да је урађен за деспота Стефана Лазаревића. На подручју средњовековне Босне настале су десетине хиљада стећака (камених надгробних споменика). Мањи број стећака је сачуван и на суседним подручјима која нису била део средњовековне Босне. У средњем веку стећак је називан „камен” или „белег”. За већину није прецизно одређено време њиховог настанка. Само неколико стотина сачуваних стећака имају натписе. Време настанка једног стећка са ћириличним натписом који је пронађен код Требиња, ставља се у XII век. То је стећак „жупана Грда требињског” за кога се мисли да би могао бити Грдеша који се спомиње у саставу српске војске у бици на Тари 1150. За већину стећака са натписима се претпоставља да су настали крајем XV века и почетком XVI века. Неупоредиво су бројнији стећци са рељефним шарама и представама. Поред властеле, од XV века стећке су подизали и власи. На једном од најпознатијих гробаља са стећцима, Радмиљу код Стоца, сахрањивани су чланови влашке породице Храбрена (Милорадовић). Малобројни натписи на стећцима указују да су стећке подизали и богумили и православци и католици. Настанак стећака може бити последица угледања на украшене римске саркофаге. Неки од тих камених сандука за мртве могао је постати узор за прављење првих стећака.

11. Превласт Немањића на Балканском полуострву

Освајања у време Стефана Уроша II Милутина Када је Стефан Драгутин (око 1282) предао Стефану Урошу II Милутину престо, коња и оружје, за средњовековну Србију је започео период највећих освајања. Повећани приходи које је владар добио са развојем рударства и трговине, омогућили су држање веће војске и освајања. Увећање богатства Немањића види се по томе што се у време Стефана Уроша II Милутина као његова плаћеничка војска спомињу Кумани, Татари, Турци, Немци, Французи и други странци. Када је постао краљ Стефан Урош II Милутин је освојио од Византије Скопље и део Македоније. Крајем те 1282. године, док се спремао за рат против Срба, умро је цар Михаило VIII Палеолог. Војска новог цара Андроника II (1282-1328) је 1283. продрла у Србију до Призрена. Краљ Милутин је зауставио напад и са братом, краљем Драгутином, гонећи Византинце стигао је до Свете горе и Егејског мора (код Кавале). После тога Стефан Урош II Милутин је 1284. проширио своју власт у Македонији на Дебар, Пореч и Кичево. Управо тада је порастао и значај Драгутинове области. Он је добио знатне територије као угарски вазал и у изворима се јавља са титулом „сремски краљ”. Стефан Драгутин је имао стални двор у Дебрцу на Сави. Татари хана Ногаја су 1285. године продрли у Бугарску и Угарску. Њихов упад је довео до расула Бугарске на неколико делова. Из области Браничева бугарски великаши су узнемиравали област краља Стефана Драгутина. Они су признавали власт кнеза Шишмана, који је имао седиште у Видину. Краљ Стефан Драгутин је затражио помоћ од брата краља Стефана Уроша II Милутина. Око 1291. године српски краљеви су од Шишмана преотели област Браничева. Када је склопљен мир да би умирио монголског хана Ногаја, чији је вазал био Шишман, краљ

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

199

Милутин му је послао изјаву покорности и сина Стефана као таоца (око 1292). Принц Стефан се, тек око 1299. године, вратио у Србију. Драгутинов син Владислав је још 1292. године добио „Херцештво Славонију”, у Угарској. Стефан Урош II Милутин је после наставио да шири своју власт на југу. Драч је око 1296. године привремено признавао Милутинову власт. После неуспелог византијског похода на Србију 1297. године, почели су озбиљни преговори о склапању мира између краља Милутина и Византије. Као византијски преговарач, Теодор Метохит је више пута одлазио на двор краља Милутина. Преговарало се и о новом браку Стефана Уроша II Милутина, који ће бити гарант мира. Када је сестра цара Андроника II, принцеза Евдокија, одбила да се уда за вероватно четири пута жењеног српског краља, Милутин је запретио новим ратом. Стефан Урош II Милутин је пре брака са тесалском принцезом вероватно био ожењен једном Српкињом (Јеленом?) и са њом је добио сина Стефана. Из трећег брака са Јелисаветом, сестром Катарине (Драгутинова жена), имао је кћерку Царицу. У четвртом браку је био са бугарском принцезом Аном. За Константина није јасно у ком браку је рођен. Цар Андроник II (1282- 1328) је 1299. био приморан да као жену Милутину пошаље, упркос противљењу представника своје цркве, кћерку Симониду. У том скандалозном политичком браку „млада” је имала „мање од шест” или осам година. Византијски писци су о њеним годинама записали различите податке. Освојено подручје северно од линије Охрид – Прилеп – Штип признато је Милутину као мираз. Милутин је своју претходну жену Ану предао Византији. Према писању Византинаца, Симонида је после скоро две деценије покушала да побегне од Стефана Уроша II Милутина. Она се у Серу замонашила. То је спречио њен брат Константин, тако што јој је подерао одећу калуђерице и приморао је да обуче обично одело. Није се обазирао на њен плач, него ју је вратио Србима. Сукоб краљева Драгутина и Милутина и Стефанова побуна Настојања Византије да синови њихових принцеза постану владари, могла су само погоршати односе краљева Стефана Уроша II Милутина и Стефана Драгутина. Сукоб између браће је почео најкасније 1301. Исте (1301) краљ Милутин се сукобио и са Дубровником, јер је

200

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Дубровник признавао власт Венеције, која је тада напала Андроника II, Милутиновог таста. Са Дубровником је 1302. склопљен мир, а Милутин је Дубровчанима издао повељу. У њој је изложио права Дубровчана у својој земљи. У њој спомиње и Рудник, који је изгледа тада био под влашћу Стефана Уроша II Милутина, а не Стефана Драгутина. Када су се 1302. године на Дрини среле војске бана Стјепана (Степана) I Котроманића и бана Младена I Шубића, тај сукоб је био некако повезан са оним у Србији. Синовац Младена I, Младен II, био је неко време заробљен код краља Стефана Уроша II Милутина. Велику улогу у сукобима на Балкану почетком XIV века имале су најамничке војне дружине. Почетком XIV века Турци су већ заузели највећи део Мале Азије. Једна велика дружина најамника, око 6.500 Каталонаца, одметнула се и пустошила Свету гору. Они су 1307. и 1308. године нападали и Хиландар. Монаси и њихов игуман морали су се оружјем супроставити нападачима. Одбрану Хиландара је организовао игуман Данило. Он је после постао српски архиепископ. Каталонци су 1309. године отишли у службу атинског војводе, али су се одметнули и од њега и створили 1311. године Атинско херцештво. Изгледа да је већина српске властеле подржала Стефана Драгутина. Зато се Стефан Урош II Милутин у сукобу са братом у великој мери морао ослонити на плаћенике (Осете, Татаре и Турке). Милутин је такође имао проблема са тим најамницима. У једној побуни најамника, Турака, био је угрожен и сам краљев живот, али је побуна угушена. Око 1312. године Стефан Урош II Милутин и Стефан Драгутин су се измирили и Рудник је поново припао Драгутину. У лето 1313. године краљеви Милутин и Драгутин сарађивали су у борби против Младена II на подручју Хума. Тек што се завршио сукоб Стефана Драгутина и Стефана Уроша II Милутина, одметнуо се од Милутина син Стефан. Милутинов син Стефан је, у време сукоба оца и стрица, око 1308. добио управу над Зетом. Стефан се 1313. или 1314. побунио против оца. Архиепископ Данило II је записао да га је на побуну наговорила његова властела. Стефан је код Скадра био приморан на предају. Стефан Урош II Милутин је наредио да његовог сина окованог одведу у Скопље и ослепе. Привредни развој Србије није омогућио Стефану Урошу II Милутину само велика освајања него и велику градитељску делатност. У манастиру Хиландар је уместо цркве из времена Саве подигао нову Богородичину цркву, која постоји и данас. Уз то, манастир је опасао јаким

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

201

зидинама са кулама и подигао „пирг” (кулу) на обали испред манастира. Као седиште Призренске епископије подигао је Богородицу Љевишку. Грачаницу је подигао као седиште Липљанске епископије. Стефан Урош II Милутин је био млађи син краља Уроша I, па је Стефан Драгутин представљао главну линију наслеђивања престола. Милутин је, у жељи да нагласи своје право на престо, у Грачаници дао да се наслика родослов који истиче његову повезаност са Немањом. Подигао је манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), где је планирао да буде сахрањен. Обнављао је Жичу која је страдала у време упада Татара. У Скопљу је као седиште Скопске епископије подигао Богородицу Тројеручицу. После освајања на југу, Стефан Урош II Милутин је напустио стару престоницу Рас и двор Дежево. Његове престонице биле су у Призрену и Скопљу. У време Милутинове владавине проширена је јурисдикција Српске архиепископије на југ и север. На црквеним саборима Српске архиепископије крајем XIII века учествовали су скопски и дебарски епископ, али и мачвански и браничевски (са Драгутиновог подручја). У време Милутинове владавине угледање Србије на Византију постало је уочљивије. Као византијски владари, и Милутин је, да би ојачао свој утицај, ситној властели давао „проније”. Витезови пронијари су били непосредно потчињени и оданији владару него витезови који су имали „баштине”. Поред проније, по узору на Византију, Милутин је преузео и звање кефалија (главар) за управника у граду. Стефан Драгутин се пред смрт разболео и на сабору 1316. године за свог наследника именовао сина Владислава. Други Драгутинов син, Урошиц, умро је пре оца. Стефан Урош II Милутин је упао у Драгутинову област и утамничио свог синовца. Ширење Милутинове власти на подручје угарског вазала довело је до сукоба са угарским краљем Карлом I Робертом (1308-1342). Угари су задржали Мачву и Београд. Сукоби око тих области вођени су 1319. и 1320. године. Милутинов син Стефан није био заборављен. Нарочито је црква подржавала његове молбе да му се допусти повратак у Србију. Милутин је попустио и 1320. (или 1321). дозволио да се Стефан врати из прогонства. Пред крај живота Милутин се разболео и био је приморан да борави у владарском двору у Неродимљу. Ту је у октобру 1321. умро, а сахрањен је у Бањској. Ослобођена Симонида се напокон могла вратити у Константинопољ. Без обзира на његове скандалозне бракове и на не баш морално потискивање старијег брата, црква је Милутина после смрти поштовала као „светог краља”.

202

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Босна у време Стјепана (Степана) I Котроманића

У папском писму из 1290. године се као банови у Босни спомињу Стјепан и Пријезда. Из тога би се могло помислити да је Стјепан I на почетку владавине власт делио са братом Пријездом II или оцем Пријездом I. Године 1290. у Угарској је убијен Ладислав IV. Он није оставио наследника, па је дошло до нереда. Власт је успео преузети последњи потомак династије Арпадоваца, Андрија III (1290-1301). Насупрот њему, као претенденти на угарски престо појавили су се представници анжујске династије из Напуља. Први претендент за угарску круну је био Карло Мартел, син напуљског краља Карла II Хромог и угарске принцезе Марије. Када је Мартел умро претендент је постао његов син Карло Роберт. Као један од угарских феудалаца, краљ Стефан Драгутин се у то време (1291) жалио на постојање бројних јеретика у његовој области. Против заједничких верских и политичких противника, помоћ је тражио од папе. Он му је послао фрањевце као инквизиторе за борбу против јеретика. Савезништво није пратила промена вере Драгутина. Владари и претенденти на угарски краљевски престо настојали су да придобију за себе што више моћних феудалаца. Андрија III је Драгутиновом сину Владиславу дао своју сродницу за жену. Покушај анжујске династије да преузме угарску круну подржавао је и папа. У Далмацији су добили подршку феудалне породице Шубић. Шубићи су користили борбе за угарску круну да прошире своју феудалну област. Као моћни угарски феудалци, имали су своју приватну војску, управу и судство. Њихов породични старешина, бан Павле Шубић, је био господар Далмације и Хрватске крајем XIII века. Он се од 1299. називао и „господарем Босне”. Тада је бар део Босне (Доњи Крајеви) признавао његову власт. Када је 1301. године без наследника умро Андрија III, то је олакшало Шубићима да у Далмацију (Угарску) доведу младог анжујског претендента Карла I Роберта. Карло I, до 1308. није успео да продре у средишње области Угарске и буде крунисан старом угарском краљевском круном. Бан Павле Шубић је на западу Босне (Ливно и Цетина) потврдио поседе властелину Хрватину Стјепанићу. Хрватин се обавезао да помаже Павла као свог сениора. Није познато тачно време када су Шубићи у Босни потиснули бана Стјепана I. Павлов брат Младен се 1302.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

203

године називао баном Босне и те године негде код Дрине се сукобио са баном Стјепаном I Котроманићем. Настојање Шубића да покоре Босну помогао је и папа својим позивом угарским бискупима да покрену крсташки поход против босанских јеретика. Један летопис је забележио да је Павлов брат Младен погинуо у Босни 1304. године од руке јеретика. Бан Павле је власт над Босном поверио свом сину Младену II. Шта је тада било са баном Стјепаном I, који је познат и као Котроман, није забележено. Вероватно је и он остао у Босни признавши формално врховну власт Шубића до своје смрти око 1314. Владавина Стефана Уроша III Дечанског Милутин је за наследника престола одредио сина Константина Поред њега, за престо се борио и Драгутинов син Владислав. Он се, после смрти Стефана Уроша II Милутина, ослободио заточеништва и у областима којима је, раније, управљао његов отац био је дочекан као српски краљ. „Неочекивано”, као претендент за круну појавио се и „слепи” Стефан. Властела којој је било наређено да ослепи Стефана вероватно то није урадила. Зато је после смрти оца Стефан могао да објави да је „прогледао” и да се бори за очев престо. Подржан од цркве и већине властеле, он је преузео престо. Почетком јануара 1322. био је крунисан за краља свих српских и поморских земаља, као Стефан Урош III. Касније је према својој задужбини – манастиру Дечани, назван Дечански. Константин је био побеђен и по наредби краља Стефана Уроша III Дечанског убијен (1322). Владислав је делом очеве области владао самостално, ковао новац и називао се краљем. Крајем 1323. године дошло је до сукоба краљева Стефана и Владислава око Рудника. Краљ Стефан је победио рођака 1324. и преузео Рудник и област до Дрине. Владислав се повукао у Угарску, а бан Степош (Степан II) је остао једини господар Усоре и Соли. Од краља Стефана су се били одметнули Бранивојевићи (подручје Стона, Пељешца и ушћа Неретве). То им није било довољно, па су око 1325. године ушли у свађу и са Дубровчанима и баном Степаном II. Бан Степан II је 1326. године поразио Бранивојевиће и завладао долином Неретве. Један од Бранивојевића је побегао, као кајући се, краљу Стефану, али је краљ наредио да он буде затворен. Сарађујући са баном Степаном II против од краља одметнутих Бранивојевића, Дубровча-

204

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ни су под своју контролу ставили Стон и „Стонски рат” (касније назван Пељешац). Затим су почели преговоре са краљем да озаконе своју власт на том подручју. Захтев краља Стефана – да му дају годишњи данак од хиљаду златника, нису прихватили. Дошло је до погоршања односа, прекида трговинске размене, а 1327. године и до рата. Мир је склопљен 1328. Дубровчани су вратили Пељешац краљу Стефану. Бан Степан II никада није вратио области које је преотео. Зато је између Босне и Рашке вођен дуготрајни сукоб. Знамо да је крајем те деценије Степан II упао у Полимље, али је доживео пораз од „младог краља” Душана. Односи краља Стефана са Бугарском и Византијом су се у то време погоршавали. У Византији је од краја 1327. године обновљен рат између старог Андроника II и његовог унука Андроника III. У том сукобу Стефан је пружио војну помоћ Андронику II. Андроник III је средином 1328. године завладао Цариградом и присилио деду да му препусти престо. После тога дошло је до сукоба Андроникове војске на граници са Србимa. Односи са Бугарском су били лоши од када се бугарски цар Михаило, син видинског кнеза Шишмана, развео од сестре краља Стефана, Ане. Андроник III (1328-1341) и Бугарска су 1330. године спремили истовремени напад на краља Стефана Уроша III. Краљ Стефан је прво пресрео војску коју је водио цар Михаило Шишман. Према каснијем писању цара Душана, српска војска је имала око 15 хиљада ратника. Обе војске су имале стране најамнике и биле приближне по бројности у борби 28.7.1330. године код Велбужда (Ћустендил код реке Струме). Претпоставља се да је главни удар страних плаћеника и српских коњаника у средиште бугарске војске предводио млади краљ Душан. Данило II је о борби записао да „затрубише војне трубе, судари се оружје ... би велико падање Бугара ...цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати”, али није побегао. Михаила Шишмана су стигли и убили српски ратници. Битка је оставила снажан утисак на савременике. Бугари су пожурили да склопе мир. Стефан Урош III Дечански је ушао у Бугарску и на престо поставио своју сестру Ану и њеног сина Ивана Стефана, сина Михаила Шишмана. Цар Андроник III се повукао из Македоније и пошао да од поражених Бугара преотме градове на обали Црног мора. Краљ Стефан није желео да после победе осваја Бугарску. То је изазвало незадовољство властеле која је желела више ратног плена и

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

205

освајања, а самим тим и већа властелинства за себе. Према писању Нићифора Григоре, на потицај властеле са подручја Зете, Душан се побунио. Војска Стефана Уроша III Дечанског је вероватно почетком 1331. упала у област Скадра против Душана. Душан је избегавао отворену битку. На крају се састао са оцем и измирио. После је позван да се јави на краљев двор, али је изненада одлучио да га нападне. Тако је у јулу или августу 1331. заробио краља код Неродимља и затворио га. У новембру 1331, под нејасним околностима, у Звечану је умро Стефан Дечански. Савременик Н. Григора је записао да су га удавили Душанови великаши без сагласности Душана. Дечански можда није одмах сахрањен у недовршеној задужбини Дечанима. Тамо је можда пренето његово тело неколико година касније када су Дечани завршени (1335) и Стефан Дечански проглашен за светог (пре 1343). Јачање Босне и Степан (Стјепан) II Котроманић Дубровачки извори говоре да је Јелисавета, удовица Стјепана I Котроманића, са малoлeтним синовима била протерана од стране босанске властеле. Власт бана се у Босни добијала уз потврду сабора босанске властеле. У Дубровнику се 1314. расправљало да се нађе кућа за „бана”. Изгледа да је око 1314. године млади бан Степан II био протеран из Босне. Стварну власт у Босни су тада имали Шубићи. Шубићи су ковали и најстарији сачувани босански новац, сребрњаке са ликовима бана Павла и једног од двојице споменутих – Младена. Није потпуно јасно да ли је бан Степан II био протеран од стране босанске властеле која се противила његовој сарадњи са Шубићима, или од стране присталица Шубића. Није тачно познато ни када се Степан II вратио у Босну. Једно писмо показује да се Младен II око 1319. године залагао код папе да се одобри венчање Степана II и једне католичке властелинке. До повратка Степана у Босну вероватно је дошло уз сагласност Шубића. У то време, Карло I Роберт је настојао да уклони моћне обласне господаре и ојача средишњу власт краља у Угарској. Краљ Стефан Драгутин је умро марта 1316., а између његовог сина Владислава и краља Стефана Уроша II Милутина је дошло до рата. Да би заштитио своје право на Мачву, Карло I је 1317. дошао у њу. Њихов рат око те

206

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

области трајао је до 1320. У Хрватској и Босни Карло I Роберт је 1322. године, уз подршку својих вазала међу којима је био и Степан II, поразио Младена II и одузео му је звање бана. Краљ Карло I је Шубићима поклонио Зрин у долини Уне, по коме су касније названи Зрински. Тако се Степан II 1322. потпуно ослободио од Шубића и постао непосредно вазал угарског краља. Отприлике у исто време у владаревим повељама у босанској држави народно име Срба је мењано са државним именом„Бошњани” и „добри Бошњани”. Степан II у једној повељи из тог времена своје противнике (у Далмацији и Хрватској) назива „Хрватима”, а своје поданике „добрим Бошњанима”. Можда је на ту појаву утицало то што су тада, поред Срба, значајан део поданика бана Степана II били и Хрвати. После 1321. године Владислав Немањић, ујак Степана II, умешао се у борбу за упражњени престо у Србији. У току тих борби, Степан II се појавио у ујаковим областима, Соли и Усори. Тим областима је могао завладати као савезник краља Владислава, али и без његове сагласности – користећи заокупљеност Владислава сукобом против краља Стефана Уроша III. Када је Владислав био поражен (1324), Степан II је задржао ујакове области. То је морао одобрити угарски краљ Карло I Роберт. Степан II Котроманић (Степош, како су га звали савременици) назива се у својој најстаријој ћириличној повељи (1324) господаром све „Босне, Соли, Усоре, Доњих Крајева и Хума”. Умешао се у сукобе међу властелом у Хрватској (од 1224) да би проширио своју власт на југоистоку. Тако је Степан II до 1329. године под своју власт ставио Завршје (Гламоч, Ливно и Дувно) и приморје од Неретве до Цетине (Крајина). После смрти краља Стефана Уроша II Милутина, Степан II је искористио одметање Бранивојевића од краља Милутина у Захумљу. Степан II и Дубровник су склопили савез против Бранивојевића и поразили их 1326. Степан II је преузео њихове области. Тада је под власт босанског бана дошао и трг Дријева на ушћу Неретве. Стефан Урош III Дечански тада није избацио банове људе из Захумља. Неколико година касније, дошло је до борби Степанове војске и краљевића Душана на Дрини и доњем Лиму. Краљевић Душан је тада приморао бана Степана II на повлачење из Полимља. Трговачка размена Дубровника са Босном била је значајнија него у време бана Кулина. Степан II није желео да се одрекне прихода од ње. Од Дубровника је 1326. бан Степан II тражио да му дају десетину од робе коју носе кроз Босну. Године 1332. Дубровчани су пристали да

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

207

му дају „поклоне”, али не и обавезну десетину. У граду се расправљало да се од Степана II купи Стон, око кога је постојао спор коме припада (Немањићима или Котроманићима). Дубровчани су у јануару 1333. године купили Стон од „Стефана по милости божијој краља све Српске Земље и Поморске”. Да би уговор и са Босном био лакше склопљен, Мало веће је одобрило да се неким босанским великашима дарује до 200 перпера. Исте године склопили су и са Степаном II уговор о уступању Стона и Пељешца, уз обавезу да плаћају 500 перпера годишње за Стон босанском владару. У време бана Степана II спомиње се извоз руда (у повељи Трогиранима 1339) и први рудници у Босни (Остружница 1349, Сребреница 1352). Развој рудника и трговине утицао је и на развој градских насеља. Користећи привредно јачање и подршку угарских краљева, Степан II је увећао своју бановину. Банов дијак (писар) је на крају једне повеље записао да бан Степан II влада „од Саве до мора и од Цетине до Дрине”. Верске прилике у Босни се мењају од освајања Степана II. Освајањима Степана II у саставу Босне нашао се велики део католика западно од Неретве и православаца источно од ње. Бан Степан II је показивао поштовање према представницима „Цркве босанске”. У Доњим Крајевима, Степан II је (око 1323) са братом „кнезом Владиславом” потврдио поседе Вукославу Хрватинићу (градове Кључ и Котор) док буде веран бану. У тој повељи Степан II се заклео пред „дедом великим Радославом”, гостом и „пред свом црквом”. Папине људе је примао, као и претходни босански банови, али нема вести да се стварно борио против „босанских јеретика”. Папа је препустио инквизиционо деловање у Босни фрањевцима и покушавао да покрене крсташки рат против бана. Степан II је био значајан ослонац угарском краљу Карлу I Роберту у борби против краља Стефана Уроша II Милутина и Шубића. Зато Карло I није желео да врши притисак на верног вазала и заштитио га је од папе. Пред крај Карлове владавине Угарску и Босну је посетио генерал фрањевачког реда. Степан II га је убедио да као бан не иступа одлучно против јеретика, из страха да се јеретици не удруже са краљем Стефаном Урошем IV Душаном и збаце га са власти. После ове посете дошло је до подизања фрањевачких манастира у Босни у градским и рударским средиштима (Сутјеска, Високи, Олово, Сребреница). Села и феудалци су можда остали под јачим утицајем „Цркве босанске”. Угарски краљ Лајош I (1342-1382) је повео одлучну акцију против Венеције и непослушних хрватских феудалаца у приморју. Степан II је

208

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

учествовао у сукобима. Као вазал Лајоша I, 1345. године је са пораженим Нелипићима склопио уговор у Книну. Према уговору, Нелипићи су краљу морали да уступе краљеве градове међу којима се спомиње и град Срб. Книн је поново постао седиште краљевог бана. Када је и Задар напустио Венецију и признао власт угарског краља, Венецијанци су месецима (1345-46) опседали и освојили Задар. У борби око Задра, Степан II је избегао да се његова војска отворено сукоби са Венецијанцима. Тих година Степан II је преговарао са Венецијом о савезу и од ње набављао оружје. Краљ Лајош I је тада одбио оптужбе против бана Степана II да га је издао Венецијанцима. После крунисања цара Стефана Уроша IV Душана, бан Степан II је тражио (између 1346. и 1349) да Венеција посредује и измири њега и цара Душана. Цар Душан је пристао да склопи мир, али је тражио да му буде враћено Захумље. Степан II није пристао на то. Душан је у другој половини 1350. године са великом војском и четири лађе кренуо у поход против босанског бана. Царева војска и бродови су освојили Захумље и стигли до ушћа Неретве. Дубровчанима су стизале вести да је Душанова војска стигла и у унутрашњост до Бобовца, а да се бан Степан II повукао у планине. Због лоших вести које су му стигле са југа Српског царства, Душан је морао да крене тамо. Кроз Дубровник је прошао у новембру 1350. Степан II је искористио одлазак главног дела цареве војске и поново освојио области којима је господарио пре Душановог похода. При томе су вођене само мање борбе са јединицама које је Душан оставио у утврђењима. Банова кћерка Јелисавета Котроманић се 1353. године удала за краља Лајоша I. Исте године умро је бан Степан II. Није познато где је сахрањен. Можда у Згошћу код краљевског града Високог. Ту је пронађен један стећак на коме је уклесан натпис који говори о неком „бану Степану”. Стећци у Згошћу су богато украшени рељефима и због тога се претпоставља да је ту могло бити гробље Котроманића. Краљ Стефан Урош IV Душан и почетак његових освајања У пролеће 1331. године у Бугарској су са власти збачени Душанов рођак и тетка Ана. Они су побегли у Србију, касније у Дубровник. Бугарски цар је постао Јован Александар (1331-1371). Стефан Урош IV Душан је у Сврчину крунисан за краља, Иларион Руварац је утврдио

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

209

да се то догодило 8.9.1331. Краљ је одлучио да има добре односе са Бугарском и 1332. оженио се Јеленом, сестром новог бугарског цара. Са Дубровником је у јануару 1333. закључен уговор о уступању Стона, Пељешца и обале од Стона до Дубровника. Дубровник се сагласио да Душану одједном исплати 8 хиљада перпера, а да убудуће годишње даје српским владарима по 500 перпера („стонски доходак”). Дубровчани су, уместо жупана, тамо као управника послали кнеза и почели градњу зида којим ће Пељешац одвојити од осталог копна. Дубровник се тада обавезао да неће католичити православне становнике. Ту обавезу Дубровчани нису поштовали. До краја XIV века превели су у католичанство становнике области коју су добили. Како Дубровчани нису поштовали преузете обавезе, 1334. године Душан је код Призрена издао Дубровнику нову повељу. У повељи је била и одредба да у Стону „пребива поп србски” и да га Дубровчани не ометају у богослужењу, тј. да не католиче становнике. Почевши од 1332. Душанове чете су вршиле нападе на Византију. Душану је крајем 1333. године пребегао византијски војсковођа Сиргијан. Душан је 1334. године освојио Прилеп и Охрид и неколико других тврђава. Други, лажни византијски пребег Србима, убио је Сиргијана. У лето 1334. код Солуна састали су се краљ Душан и цар Андроник III и договорили мир. Душан jе, по договору, могао да задржи Прилеп, Охрид и Струмицу. Душану је требало примирје на југу, јер је краљ Карло I Роберт Анжујски, са својим вазалом, баном Степаном II Котроманићем, напао Србију и стигао до Жиче. Долазак Душана у Мачву приморао је краља Карла I на брзо повлачење. Ови походи без велике борбе могли су се догодити крајем 1334. и почетком 1335. Мачва је неко време остала под влашћу Душана. Борбе на северу су се повремено водиле крајем те деценије, као и у време владавине краља Лајоша I (1342-1482). Борбе на граници са Угарском (и Босном) су за Душана биле од мањег значаја. Постоје подаци који указују да је властела на Душановом двору вршила значајан утицај на њега. Изгледа да један догађај везан за предају Стона потврђује да је Душан био подложан утицајима својих дворјана. Которанин Никола Бућа, Душанов протовестијар, за „посредовање” у уговорима око Стона од Дубровчана је добио њихово грађанство. Можда то „посредовање” (убеђивање цара) није било безначајно. Душан је на двору, поред српске властеле, имао као властелу и Грке, Немце (плаћенике), Которане, Бугаре и др. Дворјане су могли по-

210

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

везивати заједнички интереси и бракови. Которанин Никола Бућа је постао оснивач дубровачке породице Бућа. Године 1333. код Душана се, као заповедник (гарде) немачких најамника, спомиње Палман. После успешних ратних похода против Византије, склопљен је мир од лета 1334., који је Душан поштовао до смрти цара Андроника III. У време тог мира Душан је наредио да његовог логотета Јоаникија поставе за архиепископа (јануара 1338). У Византији је јуна 1341. умро Андроник III, а престо је остао његовом малом сину Јовану V (1341-1391). Утицајни Јован Кантакузин је очекивао да ће постати регент, али су га потиснули царева мајка АнаСавојска и њене присталице. Кантакузин је чак проглашен за издајника и морао је напустити Константинопољ. Он се у октобру 1341. године прогласио за цара. У Византији није нашао довољно присталица. Са око две хиљаде присталица отишао је да потражи помоћ од краља Душана. После смрти Андроника III, Душан је обновио нападе на Византију. Јован Оливер је средином 1342. године обавестио Душана о доласку Кантакузина. Душан и Кантакузин су се састали у лето 1342. године у Паунима код неутврђене Приштине. Ту су се договорили да заједнички ратују против намесништва Јована V. Изгледа да су се, по писању Н. Григора, договорили да оно што један од њих освоји, њему то и припадне. Кантакузин је касније писао да су му одавали велике почасти. Он тврди да му је Душан на гозбама уступао „више седиште”. Пише и да се нису прецизније договорили ко ће добити оно што освоје у заједничкој борби против намесништва у Константинопољу. Записао је да се краљица Јелена, без присуства Душана, договорила са двадесет четири великаша да се Кантакузин подржи и без прецизног споразума. Краљ Душан је, по Кантакузину, прихватио одлуку Јелене, Оливера и осталих великаша. Домаћу војску чинили су властела и њихове пратње (коњаници), пастири и сељаци (већином пешадија, стрелци). У доба Немањића главну улогу у војсци је имала тешко оклопљена коњица, а мању бројнија пешадија. Људи који су имали баштину, по Душановом законику, имали су војну обавезу. Поред њих, цар је имао и стране плаћенике. Као своју владарску гарду држао је 300 немачких витезова (под командом Палмана). Војска је била наоружана мачевима, дугачким за дворучно руковање, и краћим, копљима, топузима, праћкама, луковима и стрелама. За опсаде дуго су се употребљавали балисти за бацање камена, али се и при опсади градова више пустошила околна земља

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Србија средином XIV века

211

212

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

него што се нападао сам град. За одбрану су првенствено користили штит, али и шлем и метални оклоп. Војска је у битку улазила праћена звуком труба и са развијеним заставама (стеговима) владара, жупана и властеле. Од ратног плена владару је припадао један део. Обичај је био да се у борби заробе само властелини ради откупа. Обичне војнике би разоружали и пустили. Проглашење царства Немањића Душан је 1342. и 1343. године заузео скоро целу Албанију, осим Драча који је признавао власт Анжујаца. Душан је освојио и део северне Грчке. Кантакузинову власт су признали управници Тесалије, а затим и област Верије. У другој половини 1343. године дошло је до потпуног разлаза Душана и Кантакузина. Кантакузин је нове савезнике нашао у турским четама које је довео из Мале Азије. Ни уз помоћ малоазијских Турака Селџука Кантакузин није успео да освоји Солун. Душан је послао коњицу војводе Прељуба против одреда Турака плаћеника код Стефаније (између Солуна и Сера), али је у мају 1344. српска коњица била поражена. После вишегодишњих напада, краљ Душан је септембра 1345. године освојио добро утврђени Сер. Са Сером је Душан завладао долином Струме до Христопоља. Душанову власт је признало полуострво Халкидик и манастири на Светој гори (новембра 1345). Да би добио подршку светогорских манастира, Душан им је потврдио привилегије и даровао их. Исте године Срби су заузели Валону у Албанији. Уз сагласност српске властеле и цркве на сабору у Серу, на Божић, 25.12.1345. године, Душан се прогласио за цара. Како је цара могао крунисати патријарх, српски архиепископ Јоаникије (Јанићије) је на сабору у Скопљу проглашен за патријарха. То се догодило, вероватно, између почетка 1346. и средине априла исте године. Није искључено да се то догодило на истом сабору на ком је Душан крунисан за цара. Чину уздизања Јоаникија за патријарха су вероватно присуствовали црквени великодостојници присутни и на Душановом крунисању. Од црквених лица, сабор су својим присуством увеличали бугарски патријарх, охридски архиепископ, прот Свете горе (као старешина најзначајније манастирске заједнице), бројни епископи и други.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

213

Коначно, на Ускрс 16.4.1346. године патријарх Јоаникије је крунисао Душана за цара. Од тада Душан је, у Светоарханђеловској повељи, од Бога помиловани цар самодржац „свих српских, и поморских, и грчких земаља” или, у Законику, „Стефан, у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и странама Бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом самодржавни цар”. Крунисање на сабору у Скопљу је било врхунац средњовековне државе Срба. Седиште патријарха било је у Пећи. Угледање на Византију достигло је врхунац. Тада се, по узору на Византију, појавила нова круна и пурпурно црвена царска обућа. Тада је његов син Урош (дете) крунисан за краља, старом краљевском круном. Душанова држава је само по имену дељена на Србију (краљевство), која је обухватала територије северно од Скопља, и Грчку (царство), јужно од њега. Целом државом је управљао цар Душан уз помоћ свог двора. Душан је својим великашима и сродницима у грчким областима давао византијске титуле деспота, севастократора и кесара, а оним у српским областима, српске титуле жупана и кнеза. Та „подела” на „царство” и „краљевство” је била само наглашавање две различите државно-правне традиције под јединственом влашћу. Почетком 1347. године војска у Константинопољу је признала Јована Кантакузина за цара. Јован VI Кантакузин је од тада владао као савладар младог Јована V Палеолога, законитог престолонаследника. Душан је 1346. и 1347. освојио Епир и Акарнанију. Њих је поверио на управу своме полубрату Симеону – Синиши (Палеологу Немањићу), коме је дао титулу деспота. У то време се на Балканском полуострву проширила куга. Од ње је умро управник Тесалије, Јован Анђео, Кантакузинов присталица. Душан је то искористио и освојио Тесалију (1348). За намесника Тесалије Душан је поставио „кесара” (ћесара, цезара) Прељуба. Брат Душанове жене, Јован Комнин Асен се од 1350. године јавља као деспот у Албанији. Душан је за мање од 15 година освајањима удвостручио своју државу. Ова освајања су била последица слабости Византије, колико и снаге Србије. Душаново освајање је извршено без велике битке на отвореном пољу. Углавном су опседани градови који су се предавали. Многољудни и добро утврђени Солун је одбио да се преда и Душан није могао да га примора на то.

214

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Проглашење Душановог законика и судство

На државном сабору у Скопљу 21.5.1349. године, у присуству властеле „велике и мале” и црквених великодостојника, проглашен је Законик цара Стефана Душана. Тада је донет Законик са 135 чланова. Донет је по узору на законике византијских царева и из практичних потреба да се допуни и делимично уједначи право у удвострученој држави. Године 1354. у Серу је на државном сабору кодификована допуна од 66 чланова Законика цара Душана. Правни систем у Душановој држави чинили су Номоканон (или Крмчија Светог Саве), тзв. Јустинијанов законик, Синтагма Матије Властара, Душанов законик, повеље и међународни уговори. Јустинијанов законик је збирка закона претежно везаних за пољопривреду, преведена са грчког пре Душанове владавине. Синтагма Матије Властара (солунски монах) је збирка црквених и грађанских закона са Властаревим тумачењима. Преведена је у време Душанове владавине. Повеље су писана сведочанства о неком акту правне природе. Издавали су их средњовековни властодршци. Могле су бити и у облику међународног уговора. Душанов законик је требало да употпуни и уједначи правни систем у држави. Душанов законик је писан на старосрпском језику. Настао је на основу византијског законодавства, међународних уговора, као и домаћег феудалног и обичајног права. Законик је предвидео како се особе из појединих сталежа позивају на суђење и како се суди. Најстарији препис Душановог законика је са краја XIV века (Струшки рукопис). Првих 38 чланова Душановог законика су одредбе које се тичу цркве. Цркве су имале и друштвене одговорности и обавезе. Члан 28. Душановог законика прописује да се у црквама хране сиромашни, а као казна за епископа или игумана који то не би поштовао, предвиђа се одузимање црквеног звања које има. Законик је озаконио неједнак положај људи из различитих група у феудалном друштву. Члан 55. прописује да ако „властелин или властеличић” опсује и осрамоти „себра”, има да плати казну од 100 перпера. За исти преступ, али ако себар опсује властелина, треба да плати казну од 100 перпера и да му буде опаљена коса и брада („да се осмуди”). Међу казнама којима се понижава кажњеник, занимљиво је „смуђење”, паљење браде и косе. Сличне разлике у кажњавању предвиђају и други чланови.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

215

Телесне казне су уобичајене у средњовековном законодавству. Постојало је и сакаћење као казна. Тако, нпр. члан 94. гласи: „Ако убије властелин себра у граду или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, а ако себар убије властелина, да му се обе руке одсеку и да плати триста перпера”. Законик предвиђа и колективну одговорност. Члан 145. предвиђа да ако се у неком селу нађе разбојник или лопов, да се село растури, а да се господар тог села казни једнако као лопов (ослепи) или разбојник (обеси) који је пронађен. За оне који имају наследне поседе „баштине”, 42. члан је прописао да су слободни свих данака и работа, осим да дају соће (порез на земљу) и ратују по закону. Баштине су њихови власници могли мењати, заложити, поклонити, продати, дати у наследство или мираз (прћију). Настојање да се уједначи разнородно право, јасно показује 68. члан. У њему се предвиђа да сви меропси у земљи раде 2 дана недељно за пронијара, да дају „перперу цареву” и још раде два додатна дана годишње (друге послове за господара), а све остало што ураде меропси да припада њима. Укупно меропси су морали радити 106 дана за господара у години. Врховни судија је био сам цар. Душан је постављао „царске судије” широм своје државе. Чланови 171. и 172, преузети из византијског законодавства, уздижу законе изнад царске самовоље. Члан 172. каже да све судије суде онако како пише у Законику, а не да на њих утиче страх од царевог мишљења. Наравно, цар је могао мењати законе, али док они нису промењени, законик позива да се поштују. У Душановој држави су постојали и нижи судови и судије. Жупани и кефалије су судили у градовима. Зависном становништву, на својим поседима, судила је властела. Црквени судови су судили свештеницима и монасима. Поред тога, црквени судови су судили свом православном становништву за одређене врсте прекршаја црквених канона, као и зависном становништву на црквеним поседима. Постојали су посебни судови у приморским градовима и рударским насељима. За суђење у спору између Срба и странаца предвиђени су мешовити судови. Члан 153. захтева да „иноверцима и трговцима” једна половина пороте буду Срби, а друга половина њихова дружина. У том члану пише да је настао „по закону светог краља”. Ово „светог краља” се односи на краља Милутина и одредбу из његове повеље са почетка XIV века (1302). Тамнице су, поред владара, имали властела и кефалије. Оне нису биле установе за издржавање неке одређене временске казне. У

216

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

њима су затварани дужници и осуђеници док не би исплатили вредност дуга или глобе. После пресуде коју је изрекао судија, и трговци су приватно могли држати своје дужнике утамничене до исплате дуга. Крај владавине цара Душана и учвршћивање Османлија на Балкану На западу, после неколико година примирја, војска бана Степана II је око Божића 1349. године упала у Конавле и пљачкала. Преговарачи из Венеције нису успели да измире Степана II и цара. Цар Душан је са породицом, великом војском и четири лађе октобра 1350. године кренуо у поход против босанског бана. Царева војска и бродови су стигли до ушћа Неретве. Због вести, које су му стигле са југа Српског царства, о успесима Јована VI Кантакузина, Душан је морао прекинути поход према Цетини и кренути на југоисток. Кантакузин је у другој половини 1350. године ушао у Солун. Он је присталице предаје Солуна Србима („Трибалима”, како их Кантакузин зове) протерао из града. Уз помоћ Турака, Кантакузин је почео да преотима од Срба градове у Македонији (Воден и др). Чак су и из Душанове престонице Скопља завереници преговарали о предаји Кантакузину. Крајем 1350. године Душан је дошао пред Солун, али до битке није дошло. Душан и Кантакузин су са наоружаним пратњама преговарали испред града. Изгледа да никакав споразум није склопљен. Душан је почетком 1351. године обновио власт над изгубљеним градовима у Македонији. У вези са нападом цара Кантакузина на Србију, васељенски патријарх Калист је искључио из хришћанске цркве цара Душана и патријарха Јоаникија. Калист је био патријарх од 1345. до 1353. и од 1355. до 1364. Он је Душана и Јоаникија искључио као особе које су 1346. године бесправно узели своје титуле. То закаснело „отлучење” је учињено са циљем да олакша обнову „законите” византијске власти у Македонији. Међутим, односи међу византијским царевима су се погоршали. Душан је ступио у везу са царем Јованом V и подржавао га. Зато је Јован V Душана признао као „цара Србије”. Разлаз два византијска цара је 1352. године достигао врхунац. Војска Османлија, Кантакузинови савезници, сукобила се 1352. године код Димотике са војском Јована V.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

217

Јована V су тада подржавали Срби и Бугари. Бугари су избегли битку и повукли се. Срби и Грци су доживели тежак пораз. Те године (1352) Турци Османлије су заузели тврђаву Цимпе код Галипоља. После земљотреса који је оштетио зидине Галипоља у марту 1254. године, Османлије су га освојиле и населиле. Тако су добили своја прва утврђена упоришта на Балканском полуострву. Из њих су самостално пљачкали по Балканском полуострву. Цар Кантакузин је од Османлија тражио да врате Галипоље, али се они нису обазирали на тај захтев. Ти успеси Турака су ослабили положај Кантакузина у Византији. Крајем 1354. године византијски цареви су се измирили, а Кантакузин се замонашио. Краљ Лајош I је 1353. обновио нападе на Србију. Лајош I је средином 1354. из Београда спремао поход против Душановог царства. Од напада је одустао због заразе која се појавила у угарској војсци. Душанова сестра Јелена је удата за Младена III Брибирског-Шубића. Убрзо после удаје, Младен III је умро од „црне смрти”. Поседе удовице Јелене (Клис и Скрадин) у Далмацији нападао је бан Хрватске. Пред смрт, Душан је послао два одреда војске да помогну Јелени. У једном одреду је било 300 Палманових плаћеника (Немаца), а у другом су били српски ратници. Када је умро (децембра 1355) цар Душан је сахрањен у манастиру Св. Арханђела. Јелена није сачувала поседе, али је Душаново богатство оставило трајнији траг у Далмацији. Данас се сматра да је манастир Крка, у близини Кистања, код Книна, око 1350. основала Јелена (Немањић) Шубић. Најстарији писани помен о њему је из друге половине XVI века. Према неким тврдњама, Душан је новчано помогао и манастир Крупу у Буковици (који је према традицији изграђен крајем владавине краља Стефана Милутина и у време краља Стефана Дечанског).

Допуна II Стефан Душан, допуна за биографију „Млади краљ” Стефан, касније назван Дечански, је око 1308. у браку са бугарском принцезом Теодором добио Душана. Стефан Урош II Милутин је сина Стефана после побуне 1313. или 1314. године послао свом тасту Андронику II. Од тада је Душан са породицом провео седам година у изгнанству у византијској престоници. У том изгнанству је умро његов млађи брат (Душиц). У Константинопољу су живели у манастиру Св. Јована Претече. Значајно је што је у истом манастиру била висока медицинска школа. Ту је Душанов „ослепљени” отац Стефан могао добити медицинску негу. Боравак у византијској престоници је морао оставити дуготрајне успомене у Душану. Пре свега, то је период детињства које у скоро свим људима оставља пријатне успомене, а Константинопољ је још био велеград у односу на градска средишта у Србији. Касније писање Георгије Цамблака да је Стефан Дечански по повратку у Србију 1320. (или 1321) сина „предао” деду Стефану Урошу II Милутину, могло би значити да је неповерљиви старац држао унука Душана код себе као својеврсног таоца. Тако је могао бити сигурнији у послушност свог сина Стефана. После Милутинове смрти, Душанов отац Стефан је преузео престо у Србији. Почетком 1322. године био је и формално крунисан. Душан је имао око четрнаест година. Отац му је, вероватно, тада као „младом краљу” дао на управу Зету. Као млади краљ Душан је имао свој двор. Повремено је долазило до сусрета оца и сина и спајања два двора. Душанова мајка је умрла, а Стефан Урош III се оженио византијском принцезом. Душан је учествовао у сукобима против босанског бана и у борби код Велбужда. Млади краљ Душан се, према Даниловом настављачу, веома прославио у том рату. Почетком 1331. године Дубровчани су послали писма у којима се спомиње „неслога” међу Стефаном Урошем III и Душаном. Краљ је са војском напао Душана. Код Скадра је дошло до преговора и у априлу 1331. године је склопљен мир. Измирење је било краткотрајно. У августу 1331. године Душан је са својим присталицама отишао до двора Неродимља и изненада напао оца. Душан је ту заробио очеву другу жену, Марију Палеолог, и њену децу. Стари краљ се морао предати и био је затворен. На сабору у двору Сврчин, Стефан Урош IV Душан је почетком септембра 1331. крунисан за краља. Душан је био висок, али су претеране честе тврдње да је био висок два метра и више од тога. На фескама и новцу приказиван је са брадом.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

219

Призренски препис Душановог законика преузет са www.scc.digital.bkp.nb.rs Успостављајући добре односе са Бугарском, Душан је требало да се у пролеће 1332. ожени Јеленом, сестром цара Јована Александра. То венчање је, изгледа, одгодила побуна у Зети и на северу Албаније у пролеће 1332. Побуну су предводили властелини Богоје и Сума. Побуна је могла бити и последица незадовољства због склапања савеза са Бугарима. Душан је успео да умири побуну. Венчање је обављено вероватно у лето 1332. Из тог брака је 1336. (или 1337) рођен Урош. Душан и Кантакузин су безуспешно опседали Сер (1342. и 1343). Истовремено је Душан освојио највећи део Албаније. Намесништво из Цариграда и њихове присталице из Солуна нудили су Душану да склопи савез са њима против Кантакузина. Као посредник, на Душанов двор је послат један Венецијанац. Почетком септембра 1343. године договор је склопљен, а део договора је била и веридба Душановог сина Уроша са сестром цара Јована V. Када је освојио Сер и успоставио своју власт на Светој гори, Душан се одлучио да узме царску титулу. Са том титулом („цар и самодржац Србије и Романије”) потписује се у повељама од краја 1345. Свечано крунисање обављено је 16.4.1346. у Скопљу. Од византијских царева Јован VI Кантакузин је оспоравао Душану право да буде цар, а Јован V је Душана признавао само као „цара Србије”. Јован V је јула 1351. године издао повељу Хиландару за поседе у Византији. У њој је Душан означен као „преузвишени цар Србије”. Душаново уздизање за цара није прихватано у Угарској. Угарски владар је за српског владара и даље писао да је „краљ Рашке”.

220

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Изгледа да се после крунисања у лето 1346. године Душан састао са угарским краљем Лајошем I и да су договорили мир. После крунисања, Душан је наставио освајања на југу. Пре краја 1347. освојио је Епир. Склањајући се од куге, Душан је са породицом од последњих месеци 1347. до априла 1348. године боравио на Светој гори. Одредба да је за жене забрањен приступ на Свету гору, није била примењена на царицу Јелену. Године 1348. освојио је Епир и то је био последњи велики војни успех Душана. После похода у Хум, Душан је новембра 1350. године са женом, сином и пратњом (око 100 људи), на позив Дубровчана посетио њихов град. Цар је том приликом одсео у Кнежевом двору. Крајем те године Душан је пред Солуном преговарао са Кантакузином. Кантакузин је отишао у Цариград, а цар Јован V је остао у Солуну. У пролеће 1351. године он је преговарао са Душаном о савезу против Кантакузина. Део тог споразума било је признавање царске титуле Душана. Од 1353. до почетка 1355. Лајош I је нападао Душанову државу. У току сукоба 1353. на Дунаву су се састали Душан и Лајош I. Мир није склопљен. У походу средином 1354. године Лајош I је боравио у Београду, а Душан на подручју Рудника. Због сукоба са Угарском и приближавања Османлија, цар Душан је 1354. послао посланство папи у Авињон тражећи да га именује „капетаном” војске за борбу против Османлија. Притом је папи пренета Душанова порука да је забранио да се „латини” прекрштавају у православље. Када је 1455. године Душану стигло папино посланство из Авињона, нашло је другачије расположеног цара. Душан више није веровао у могућност заједничке борбе хришћана против Османлија. Средином 1355. године склопљен је мир са Лајошем I. Душан је умро 20.12.1355.

Маглич

12. Српске земље на почетку османлијских освајања

Почетак владавине цара Стефана Уроша V Као јединог наследника Душан је оставио деветнаестогодишњег сина Уроша. Стефан Урош V је 1346. године био крунисан за краља и тако одређен за савладара и наследника цара. Цар Стефан Урош V (1355-1371) је крунисан убрзо после очеве смрти. У то време је средишња државна управа, која је створена у време цара Душана, још делотворна и јединствена. У пролеће 1356. године, у борби са Арбанасима погинуо је намесник Тесалије – кесар Прељуб. На југу Урошевог царства дошло је до нереда. У њима је Нићифор II Орсини 1356. године загосподарио Епиром и Тесалијом. Деспот Симеон (Синиша) Немањић се морао повући у Костур. Син цара Јована VI Кантакузина, Матија Кантакузин, је уз помоћ неколико хиљада Турака 1357. године напао Сер, којим је управљала царица Јелена. Цар Урош је послао војску у помоћ мајци. Матија и Турци су претрпели пораз. То је била прва већа победа српске војске над Турцима. Прогнани Симеон је покушао преотети престо од свог синовца цара Уроша. Прогласио се (можда почетком 1357) за цара. Царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали су цара Уроша. Цара Симеона је подржавао деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Средином 1358. Симеон је упао у област код Скадра, али је био поражен. Симеон је искористио смрт деспота Нићифора II Орсинија, кога су средином 1359. убили побуњени Арбанаси, и успоставио своју власт у Епиру и Тесалији. Као владар Епира и Тесалије те области је издвојио из Урошевог царства. Симеон Немањић – Палеолог се потписивао као „самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније Урош Палеолог”. У време његове уп-

222

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

раве у Тесалији су основани Метеори, неприступачни манастири на стенама. У то време дошло је до одметања и области Браничева на северу. Растислалићи су се одметнули и позвали Угаре тражећи заштиту њиховог краља. Угарска војска је 1359. године упала до Рудника, на подручје Војислава Војиновића, али их је цар Урош приморао на повлачење. Растислалићи су од тада облашћу Браничева управљали као вазали Лајоша I. Потискивање угарске војске је био последњи војни успех младог цара Уроша. Цар Урош се 1360. године оженио Аном, кћерком влашког кнеза. Из тог брака није било деце. Период превласти кнеза Војислава Војиновића Кефалије, војводе и пронијари су били послушни више управницима појединих области, него средишњој власти Српског царства. Држава Немањића се распадала на области. Царева власт се све слабије осећала, а расла је моћ крупне властеле. На западу Урошевог царства најмоћнији властелин је био кнез Војислав Војиновић. Он је управљао великом облашћу од Рудника и горњег тока Дрине до мора. У приморју је управљао Конавлима, Требињем и Поповим пољем. Када је Дубровник 1358. године признао власт краља Лајоша I, отпочеле су свађе са Војиславом Војиновићем. Војислав је као „хумски кнез” тражио да Дубровник врати Стон и Пељешац. У то време, Урош је покушавао да Которанима да повлашћени положај у Србији. Котору је „даровао” и острво Мљет, али је стварно Дубровник, у време Урошевог царевања, припојио Мљет подручју своје републике. Напад Угара на подручје Рудника утицао је на упад Војиславових људи (1359) на подручје Дубровника. Преговори који су вођени о прекиду сукоба нису успели. То је довело до отвореног рата 1361-1362. између кнеза Војислава и Дубровника. Војиславови људи су пустошили обални део дубровачке територије изван градских зидина. Котор је подржавао Војислава. Дубровник, који је тада успео у своју војску покренути и становнике Мљета, својим бродовима блокирао је Боку и Котор. Настојали су спречити трговину сољу. У време овог рата појављују се (око 1360) и самостално иступају Балшићи (Страцимир, Ђурађ и Балша), који су држали малу област око Бара и Будве. Балшићи

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

223

су склопили савез са Дубровником. Тај пример су следили Будва, Бар, Улцињ и Скадар. Они су били поштеђени дубровачке блокаде. Мир Дубровника и Војиновића је склопљен у августу 1362. године у Оногошту. Повељу која је тада написана потписао је цар Урош. У уговору Дубровчанима он потврђује старе повластице и ослобађа Дубровчане које је на почетку сукоба заробио. Дубровчани су ослободили све драгоцености које су богати Срби чували у граду. Како би заокружио своју област, кнез Војислав је 1363. године дао град и жупу Брвеник челнику Муси у замену за град и жупу Звечан. У повељи којом цар Урош потврђује ову замену, као „ставилац” на царевом двору спомиње се Лазар. У септембру 1363. кнез Војислав је умро од куге. Његову област су поделили Војиславова удовица Гоислава и синовац жупан Никола Алтомановић. Успон Мрњавчевића Успон браће Мрњавчевић у изворима се може пратити од средине XIV века. Као намесник цара Душана, око 1346. Угљеша Мрњавчевић је управљао подручјем Требиња. Старији брат Вукашин се 1350. спомиње као жупан у Прилепу. Почетком владавине цара Уроша, Угљеша се јавља у области Сера, којом је управљала царица Јелена-Јелисавета. Угљеша се као велики војвода спомиње у тој области 1358. Од 1360. дошло је до промене у односима царице Јелене и њеног сина цара Уроша V. Од тада се у документима насталим у области Сера изостављало име врховног владара цара Уроша V. На двор царице Јелене у Сер је 1364. дошао васељенски патријарх Калист. Преговарао је о измирењу цркава и савезу Срба и Грка против Турака. У току тих преговора је и умро (средином 1364). Цар Урош је у другој половини 1365. дао Вукашину Мрњавчевићу, који је управљао областима у западној Македонији, титулу краља и прогласио га својим савладаром. Истовремено је Угљеши дао титулу деспота. Тада је деспот Угљеша од царице Јелене-Јелисавете, која се замонашила, преузео власт у области Сера. Следеће године су посланици цара Уроша и краља Вукашина заједно долазили у Дубровник. Као краљ, Вукашин је проширио своју област. На северу је господарио Скопљем, Призреном, а према писању Мавра Орбина, и Приштином. На југу је његова област обухватала подручје до Костура.

224

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Вардар је представљао линију разграничења са облашћу његовог брата деспота Угљеше. Деспот Угљеша је владао полуострвом Халкидики, а на северу је граница његове области била на подручју Мелника и Струмице. На истоку је деспот Угљеша искористио нападе Османлија на Византију и освојио западни део области Волерона. Тако се крајем седме деценије XIV века заједничка граница Турака и Серске области створила на подручју Родопа. Серску област често су узнемиравали упади Турака. Савладари – цар Урош V Немањић и краљ Вукашин Мрњавчевић, заједно су сликани у манастиру Псачи у скоро истој одећи. Кован је и заједнички новац цара Уроша и краља Вукашина. Крунисање Вукашина обавио је патријарх Сава IV. Вукашинов син Марко, није поуздано утврђено када, био је крунисан за младог краља. Насупрот томе, народно предање је Мрњавчевиће осудило да су узурпатори и да су чак убили цара Уроша. Таква традиција је могла настати на подручју обласних господара на северу Српског царства. Тамошњи обласни господари су били незадовољни уздизањем Вукашина за савладара, а нарочито одређивањем Вукашиновог сина Марка за престолонаследника. То је значило стварање нове владарске династије. Сматра се да је Лазар у време крунисања Вукашина напустио царев двор и почео да ствара своју феудалну област. У почетку је управљао подручјем између доњих токова Западне и Јужне Мораве и Ибра. Вук и Гргур Бранковић, у време крунисања Вукашина, почели су да стварају феудалну област чије је језгро била косовска Дреница. Жупан Никола Алтомановић је 1367. године господарио крајем око Рудника и Ужица. У то време краљ Вукашин иступа самостално и шаље посланство у Дубровник. Следеће 1368. жупан Никола Алтомановић је потиснуо Гојиславу из приморја и завладао скоро целом облашћу којом је раније управљао кнез Војислав (у изворима Гоислава и Воислав). Према често непоузданом писању Мавра Орбина (бенедиктински опат пореклом из Котора) жупан Никола и кнез Лазар нису могли да трпе успехе Мрњавчевића. Зато су око 1369. убедили цара Уроша да се сукобе са Мрњавчевићима. На Косову Лазар је одустао од битке, жупан Никола био поражен, а цар Урош је неко време био заробљен од стране краља Вукашина. Није сигурно да ли је до разлаза савладара тако дошло, али у повељи из 1370. краљ Вукашин је сам, без савладара, потврдио повластице Дубровчанима. Изгледа да је кнез Лазар искористио Николин пораз. Он је већ 1370. године господарио Рудником.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

225

Маричка битка и њене последице Деспот Угљеша се спремао за рат са Турцима, који су се шездесетих година XIV века учврстили у долини Марице. Султан Мурат I (1362-1389) је у Једрене пренео своју престоницу. Са тог подручја становништво је насилно одвођено у Малу Азију, а масовно су досељавани Турци. До одлучујућег сукоба дошло је пре него што је деспот Угљеша завршио своје припреме и покушај да Византију убеди да му се придружи. Краљ Вукашин је са сином, краљевићем Марком, у јуну 1371. био код Скадра. Намеравао је да са зетом Ђурађом Балшићем крене против жупана Николе. Поход је прекинуо на вест да Турци спремају напад на област деспота Угљеше. Браћа Мрњавчевић су са својом војском продрла на турску територију. Према старцу Исаији, краљ Вукашин је водио „до 60 тисућа” војника. Данас тај број изгледа два до три пута већи од броја ратника које су могли сакупити Мрњавчевићи. На реци Марици код Черномена, 26.9.1371. дошло је до одлучујуће битке. Једини савременик битке који је оставио запис јесте хиландарски монах, старац Исаија. Према њему многи су изгинули са Мрњавчевићима, а после битке турске чете („Исмаилићани”) пљачкајући и пустошећи области сво становништво „испунише страхом” од њих. Касније народно предање каже да су Мрњавчевиће изненадним ноћним нападом поразили малобројнији Турци. Изгледа да се велики део српских ратника удавио у Марици покушавајући да побегне од напада Турака. Непознато је како су убијени Мрњавчевићи. У народној песми Краљевић Марко познаје очеву сабљу сачувано је предање да је рањени краљ Вукашин био убијен после битке од похлепног турског пљачкаша кога је привукло раскошно краљево оружје. Није немогуће да се нешто слично догодило, али је то предање о погибији Вукашина и освети његовог сина непоуздано. Турци се нису журили да припоје области поражених. Крајем 1371. године византијски деспот, касније цар, Манојло, заузео је Сер и полуострво Халкидики. Угљешине северне земље између Вардара и Струме освојила су браћа Јован и Константин Драгаш. Они су, слично Мрњавчевићима, заједнички владали великом феудалном облашћу. Управно средиште њихове области био је Велбужд. Ипак, то су били привремени успеси. Мало се зна о Вукашиновом наследнику, краљу Марку (13711395) и његовој области. После смрти оца, Марко је крунисан за краља

226

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

и формално је постао савладар цара Уроша. У „Марковом манастиру” код Скопља Марко и Вукашин су живописани са знацима краљевског достојанства. Моћни српски обласни господари се нису обазирали на права краља Марка. Око Призрена су се борили жупан Никола и Балшићи, којима је и припао (1372). Пре 1377. године Вук Бранковић је краљу Марку преотео Скопље. Марку је тако остала мала област са средиштем у Прилепу, којом је управљао са својом браћом. Убрзо после Маричке битке, застрашени поразом, турски вазали су постали краљевић Марко, Драгаши (Дејановићи) и византијски цар. Подељено Бугарско царство је такође изгубило самосталност. Бугарски владар у Трнову (Иван Шишман) је постао вазал Турака, а онај у Видину вазал угарског краља Лајоша I. Византијски цар је крајем 1371. или 1372. године постао Муратов вазал. Угљешина жена се замонашила као Јефимија. После је отишла у Крушевац на двор кнеза Лазара и своје даље рођаке, кнегиње Милице. Неколико седмица после Маричке битке, почетком децембра 1371. године, умро је (није познато како) цар Стефан Урош V. Тиме је последњи остатак замисли о јединству Српског царства нестао. Као последњи Немањић на југу некадашњег Српског царства владао је (до 1373) Симеонов син Јован Урош Дука Палеолог Немањић. Замонашио се и као монах Јоасаф живео неколико деценија. Умро је 1422/23. године. Стефан Твртко I Котроманић Године 1353. умро је Степан II, не оставивши за собом сина који би га наследио. Банско звање, сабор босанске властеле, је предао Степановом синовцу Твртку. Власт је стварно преузео Твртков отац Владислав Котроманић, али је и он убрзо умро. У повељи кнезу Влатку Вукославићу не спомиње се Владислав. Повеља којом се потврђују права и посед (подручје код града Кључа) које је Влатко Вукославић добио од бана Степана II, издата је 1354. од стране бана Твртка и његове мајке Јелене (из властелинске породице Шубић) на сабору властеле „све Босне, Доњих Крајева, Загорја и Хумске Земље” у Милама (владарском двору код тврђаве Високо). У то време (1356-58) Лајош I се у Далмацији сукобљавао са Венецијом. Венецију је подржавала Јелена, удовица Младена III Шубића,

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

227

сестра цара Душана. Лајош I је тада долазио у Далмацију. Твртко I у овим борбама, изгледа, није учествовао. Краљ Лајош I је настојао да умањи и област којом је управљао бан Твртко I. Твртко I је признао прелазак властеле у области Завршја (око Гламоча) под непосредну власт Лајоша I. Твртко је 1357. године Лајошу I морао да преда трг Дријева и део Хума западно од Неретве до ушћа Цетине, као „мираз” Јелисавете Котроманић. Бан Твртко и његов брат Вук су од краља Лајоша I признати као банови Босне и Усоре. Као гаранција послушности, на Лајошевом двору требало је да борави или сам Твртко I или његов брат Вук. Поражена је била и Венеција. Фебруара 1358. године, миром у Задру, Венеција је препустила Далмацију Лајошу I (Угарској). После тога, исте године, посебним уговором и Дубровник је признао власт угарског краља и обавезао се да ће њему, а не босанском владару плаћати 500 перпера за Стон, али угарски владар није у Дубровнику држао своје чиновнике или војску. Лајошеви поступци изазвали су незадовољство бана Твртка I. Неповерење између бана Твртка I и краља Лајоша I је 1363. године довело до отвореног рата. Лајош I је за напад на Босну записао да је кренуо да „искорени небројено мноштво јеретика”. Продро је долином Врбаса до града Сокола, али је јула 1363. године босански војвода Вукац Хрватинић одбранио град. Лајош I се морао повући. Касније, у септембру 1363. године, приморана је да се повуче и друга угарска војска коју је краљ Лајош I послао на Босну. Тада је под Сребреником погинуло много угарских војника. Ове победе су подигле самосвест бана, али и босанске властеле. Неколико година касније, почетком 1366. године, дошло је до побуне у Босни против бана Твртка I. Побуњенике је предводио Твртков брат Вук. Твртко I је са мајком морао да се склони у Угарску и тражи помоћ од краља Лајоша I. Уз Лајошеву помоћ Твртко I је брзо обновио власт у Босни, али борбе у Босни су трајале још неко време. Тврткове противнике је помагао и жупан Никола Алтомановић. Бан Вук је био потиснут и морао се склонити у Дубровник. Када је (1367) Твртко I посетио Дубровник, Дубровчани су покушали да измире браћу. Твртко I Котроманић је са жупаном Николом уговорио један мир 1370. После измирења са Твртком I, Никола Алтомановић је напао кнеза Лазара и отео му Рудник. Поражени Лазар је потражио помоћ у Угарској и добио ју је. Кнез Лазар, бан Твртко I и угарски мачвански бан Никола Горјански су вероватно 1373. године поразили и заробили жупа-

228

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

на Николу. Том приликом, Твртку су од пораженог жупана припале области горњег Подриња, доње Полимље са Пријепољем и област Гацка. Твртко I се 1374. године оженио Доротејом, кћерком видинског цара Страцимира. На свадби је био и Твртков брат Вук. То говори о њиховом измирењу. Твртко је 1377. године потакао побуну против Балшића и преузео области Требиња, Конавла и Драчевице. Када је заузео те области, њиховим становницима Твртко I је обећао да ће чувати стара права. После тога, Твртко I се октобра 1377. године, негде у „српској земљи”, крунисао за краља. Верује се да се крунисао (како је записао М. Орбин) у Милешеви, где је био гроб Св. Саве. Од крунисања се потписивао као Стефан Твртко. Име Стефан је преузео из Рашке, у којој су га носили сви наследници Стефана Немање на престолу. Стефан Твртко I се са новим именом и титулом краља „Срба, Босне, Поморја” јавља у повељи коју је издао пред Дубровником „по рођењу Христову 1378. лета, месеца априла” и којом потврђује права Дубровчана. Он том приликом каже да га је Бог удостојио крунисања двоструким венцем када је отишао у „српску земљу” у жељи да укрепи упражњени престо „прародитеља” својих. Краљ Стефан Драгутин Немањић је био Твртков прадед. Од крунисања, Твртку I је припадао и светодимитарски доходак. Твртко I је из Рашке довео, по узору на двор Немањића, логотета, као владаревог писара и секретара. Из Рашке су преузета и звања ставиоца, главног надзорника владаревих послужитеља, и протовестијара, министра финансија. Први протовестијар је био Дубровчанин Ратко, католички свештеник и бивши капелан Твртка I. Касније је Твртков протовестијар био Которанин Трипо Бућа. Када је нестало државе Немањића, Котор је од краја 1371. признавао власт угарског краља. У рату између Венеције и Ђенове (1378-1381) Лајош I је подржао Ђенову. Венецијанска флота је 1378. године освојила Котор, али су Которани 1379. збацили власт Венеције и признали власт угарског краља. Склапањем мира 1381. године Котор је остао у рукама угарског краља. У време ових сукоба примећује се код Твртка I настојање да има већег удела у трговини и да учврсти своје присуство на приморју. Он је 1382. године у Боки Которској изградио тврђаву „Нови град”, данашњи Херцег Нови. Ту је покушао да створи ново тржиште сољу. После притисака Дубровчана, Твртко I је одустао од тога јер му се указала прилика да загосподари Дријевима и Котором.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

229

У септембру 1382. умро је Лајош I, а да није оставио мушког потомка. Слабљењем средишње угарске власти Твртко I је добио прилику да прошири своју власт на обали Јадранског мора. Власт у Угарској су преузеле Јелисавета (Котроманић), Лајошева жена, и њихова кћерка Марија, која је била верена за Жигмунда (Сигисмунда) Луксембуршког. Њихов главни ослонац је био Никола Горјански. Марија је била крунисана за „краља” (1382-1395). Међу угарским и хрватским властелинима се појавио велики број незадовољних. Припремајући се за сукобе, Твртко I је са Венецијом (1383) договорио да добије три брода и заповедника за њих. Да би добио Тврткову подршку за нову владарку, у Босну је 1385. године дошао угарски палатин Горјански. За обећано пријатељство и верност краљици, он је Твртку I препустио власт над Котором. Незадовољна угарска властела је (1385) у Хрватску довела напуљског краља Карла III Драчког, члана анжујске породице. Он је 1386. године ушао у Будим и крунисао се за краља као Карло II. Исте 1386. Карло II је убијен по одобрењу краљица Марије и Јелисавете. У Славонији и Хрватској је избила побуна. Да умире побуну, у Славонију су отишле краљице и палатин Горјански. Горјански и пратња су убијени, а краљице заробљене и одведене код Задра. Присталице убијеног Карла II су тражиле да престо припадне његовом сину Ладиславу Напуљском. У другој половини 1386. године у Босну је упала османлијска војска, која је можда била позвана од Балшића који су дуго ратовали са Твртком I око Котора. Та војска је пљачкајући стигла до Неретве. За угарског краља је 1387. крунисан Маријин муж Жигмунд (Сигисмунд) Луксембуршки (1387-1437). Он је почео да преузима градове у Далмацији. Присталице напуљских Анжујаца су почетком 1387. године убиле краљицу Јелисавету, а краљица Марија је успела да се домогне слободе. Твртко I се одлучио да подржи Ладислава Напуљског. Њему се придружио и кнез Лазар. Твртков велики војвода Хрвоје Вукчић (који је управљао облашћу од Врбање и Пливе до горње Сане), помажући анжујске присталице, је учествовао у борбама код Загреба. У Далмацији је у јулу 1387. године Клис признао власт Твртка I. Твртко I је Клису писмено потврдио привилегије које су му дали Шубићи. Краљ Жигмунд се хвалио да је у походу његове војске септембра 1387. године погинуло много „Босанаца и Рашана”. Угарска војска је побуњенике потиснула јужно од Саве,

Босна у време Стефана Твртка I Котроманића

230 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

231

али у средиште Босне није ушла. У другој половини те године Тврткова војска је пљачкала област око Сплита, Задра и Нина. На Тврткову страну је пришао Палижна, старешина манастира Вране. Палижну је Твртко I поставио за свог бана Далмације и Хрватске. Тврткова војска је 1388. године поново напала област Сплита. У августу 1388. године у Босну је упала турска војска коју је водио Шахин. Са њима су ишли и људи Ђурђа II Страцимировића Балшића. Ту војску је код Билеће потпуно поразио војвода Влатко Вуковић. После тога, Твртко I је послао Влатка Вуковића да још једном позове градове у Далмацији на предају. Вуковић је 1389. године предводио босанску војску која је попалила околину Задра. Далматински градови су повели озбиљне преговоре о предаји. Затим је Вуковић напустио Далмацију. Он је у јуну 1389. године учествовао у Косовској битки (са њиме је ишло и нешто хрватских војника). Присталице Жигмунда су искористиле Вуковићев боравак на истоку. Они су краткотрајно заузели Клис. Палижна и босанска војска су се вратили и поново крајем 1389. године преузели Клис. Твртково хвалисање победом над султаном Муратом утицало је и на градове у Далмацији. После преговора о предаји, 1390. године, Твртку I су се предали Сплит, Трогир, Шибеник, Брач, Хвар и Корчула, али Задар то није учинио. Исте године, боравећи у Сутјесци, Твртко је припојеним градовима издао повеље и обећао им аутономију коју су имали и под угарском круном. После ширења државе на западу, Твртко је проширио и своју краљевску титулу. Назвао се „божјом милошћу краљем Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Поморја”. У марту 1391. године умро је Твртко I Котроманић. Кнез Лазар и Моравска Србија Пре него је почео да ствара своју феудалну област, Лазар (Хребељановић) је био ставилац, главни дворски службеник задужен за трпезу на двору цара Уроша. Погибију Мрњавчевића искористио је и кнез Лазар. Он се у првој половини 1371. године први пут јавља са титулом кнеза. Својој области је припојио Вукашинову Приштину и Ново Брдо. Никола Алтомановић је 1372. године поново загосподарио Рудником. Николи је на Косову припадао Звечан. На приморју су под његовом влашћу били Требиње, Конавли и Драчевица. Он је узимао „кумерк” (доходак од продаје соли), а узимали су га и његови прет-

232

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ходници Војислав Војиновић и његова удовица Гојислава. Цар Урош је кнезу Војиславу (после Гојислави) повремено уступао и светодимитарски доходак који је плаћао Дубровник. Зато је као наследник њихових области и жупан Никола узимао тај доходак. Никола се сукобио са Твртком због Хума. Од Дубровника је настојао да добије Стон и Пељешац. Кнез Лазар, бан Твртко I и мачвански бан Никола Горјански су 1373. године заједнички поразили и заробили жупана Николу. Никола је ослепљен у Ужицу, а његова област подељена. Према М. Орбину кнез Лазар је у време овог напада на Ужице користио и топ. Две деценије раније топови се први пут спомињу на нашем подручју (у Дубровнику око 1350). Кнез Лазар је после победе добио Рудник и Ужице. За ову помоћ кнез Лазар је морао постати вазал угарског краља Лајоша I до његове смрти (1382). Како је господарио Новим Брдом и Рудником, Лазар је имао најзначајнија привредна средишта у Србији. Његови сродници Мусићи и Вук Бранковић добили су део Николиних територија на Косову. Николине жупе у приморју (Требиње, Конавле и Драчевицу) заузели су Балшићи и приморали Дубровник да им исплаћује светодимитарски доходак. Кнез Лазар и патријарх Сава IV су подржали мисију старца Исаије. Та мисија је отишла у Константинопољ да преговара о измирењу Српске и Васељенске патријаршије. У пролеће 1375. цариградски патријарх Филотеј се сагласио да прихвати измирење и призна Српску патријаршију. Његови црквени изасланици су на гробу цара Душана, у манастиру Светих Арханђела, свечано прогласили опозивање царевог искључења из хришћанске цркве и измирење две партијаршије. Лазар је за себе обезбедио подршку Српске цркве. Победивши Радича Бранковића (син Бранка Растислалића), кнез Лазар је 1379. године завладао облашћу Браничева и тако изашао на Дунав. Око 1381. господарио је и Мачвом. Кнез Лазар је био ожењен Милицом, за коју се тврдило да је потомак Немање, тј. његовог сина Вукана. Све то је утицало да Лазар себе види као настављача традиције Немањића. Зато се он у својим потписима на повељама назива „самодршцем” свих српских земаља. Тако су се називали сви Немањићи, осим Душана после проглашења за цара, јер се подразумевало да је цар „самодржац”. Лазар је од Немањића преузео и име Стефан. Ово се догодило вероватно у вези са сличним поступком Твртка I. Тако када у Лазаревој повељи Дубровнику из 1387. пише „по Божијој милости Стефан кнез Лазар”, „Стефан” би (као код

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

233

већине Котроманића од крунисања Твртка I) мање требало читати као лично име, а више у значењу „законити српски владар”. На крају, Лазарева област је обухватила слив три Мораве од изворишта Јужне Мораве. Поред Крушевца и Ниша, господарио је Ужицем и пределима до Дрине на западу. Лазар је преко родбинских веза имао утицај на знатно веће подручје. Лазарева сестра Драгана је била удата за челника Мусу. Лазареви синовци Мусићи су управљали подручјем Копаоника и верно служили ујака. Најстарију кћерку Мару Лазар је (око 1371) удао за Вука Бранковића. Један запис настао уочи Косовске битке каже да су Вук и Лазар „у слози и љубави побеђивали своје непријатеље”. На врхунцу моћи Вук је управљао подручјем у коме су били Скопље и Призрен на југу, а на северу се протезало до Копаоника и Сјенице. Вук је своју област на западу проширио до горњих токова Таре и Мораче. Косовска битка Кнез Лазар се ородио и са Балшићима. Балшићи су у то време проширили своју власт на део северне Албаније. То су постигли захваљујући браку Балше II са кћерком деспота Јована Комнина Асена. Балша II је 1385. године освојио Драч, али је у другој половини исте 1385. погинуо у сукобу са Османлијама код Берата. Значај Балшића је после пораза код Берата брзо опао. Глава породице Балшића је постао Ђурађ II. Он је столовао у Улцињу. Лазар је кћерку Јелену удао за Ђурђа II. Од њeга се одметнула северна Албанија, а у Горњој Зети, против Балшића, појавили су се Црнојевићи. После Маричке битке, Моравска Србија је постала средиште окупљања за оне који су се са југа и истока склањали од продора Турака. Османлије су преко територије својих вазала, упадали и у област кнеза Лазара. Први већи упад за који знамо у област кнеза Лазара предводио је султан Мурат I 1386. Турци су тада освојили Ниш и упали у Лазареву област. Долазак кнеза Лазара код Плочника у Топлици приморао је Османлије на повлачење. После тога, обе стране су почеле са припремама за одлучујући сукоб. У то време, у Угарској су се водиле борбе за престо присталица Жигмунда Луксембуршког и присталица напуљских Анжујаца. Кнез

234

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Лазар и краљ Твртко су подржавали анжујске претенденте. Зато је почетком 1389. године краљ Жигмунд спремао поход против Лазара. До сукоба није дошло. Посредник у измирењу између краља Жигмунда и кнеза Лазара био је мачвански бан Никола Горјански Млађи, такође зет кнеза Лазара. Кнез Лазар се, тада, обавезао да ће поново постати вазал угарског краља. Године 1389. велику војску са југоистока, преко области Драгаша, према области кнеза Лазара, је водио султан Мурат I. Он је водио своје синове (Јакуба Челебију и Јилдирима Бајазита) и истакнуте војсковође. У османлијској војсци су били и хришћански вазали, византијски цар, а можда и краљ Марко и браћа Драгаши. Кнез Лазар је тражио помоћ од сродника и савезника. У његовој војсци у Косовској битки били су витезови Мусића и Вука Бранковића. Српски краљ Стефан Твртко I, кога су такође узнемиравали упади Турака, је послао кнезу Лазару војску коју је водио војвода Влатко Вуковић. Поузданих оновремених података о броју војника у сукобљеним војскама нема. Најближи времену битке, али просторно далек, јесте податак Филипа Мезијера, записан 1389. у Паризу, према коме су обе војске имале по 20 хиљада војника. Према данашњим проценама, султан Мурат I је могао имати око 30 хиљада војника (коњаника и пешака), а број војника који се борио на страни кнеза Лазара могао је бити између 15 и 20 хиљада. До битке је дошло на подручју Вука Бранковића (ожењен Маром Лазаревић). Две војске су се сукобиле на Видовдан, 15.6.1389. године, на Косову пољу на Газиместану, узвишењу северно од Приштине. Средишњим делом османлијске војске је заповедао султан Мурат, левим крилом његов син Јакуб, а десним Бајазит. Насупрот њима средином српске војске заповедао је кнез Лазар, десним крилом Вук Бранковић, а левим Влатко Вуковић. У борби је дружина српских витезова успела да дође до султана Мурата I и убије га. Након тога, команду над турском војском је преузео Бајазит. Вероватно је он наредио да његов брат Јакуб буде убијен. У борби је убијен и кнез Лазар. Обострани губици били су велики. Бајазит је журио да напусти бојно поље да би успоставио своју власт у османлијској држави. Косовска битка је за Србе била оно што историчари називају „пирова победа”. То је војничка победа у којој је победник претрпео превелике губитке да би могао успешно да настави рат. Такве победе су више илузија победе него стварна победа. Зато ће увек бити могуће да се о Косовској битки говори као о победи, али и поразу.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

235

Најстарији сачувани писани податак о Косовском боју настао је пар седмица после битке. У њему један од руских монаха, који су се затекли близу Константинопоља, каже да је ,,кружио глас” о смрти султана Мурата I и кнеза Лазара у сукобу и да је то изазвало нереде у Турском царству. Мало касније, Венецијанци су послали посланика у јулу 1389. да изрази саучешће новом султану. Опрезни венецијански посланик је носио два писма, једно за Бајазита, а друго за Јакуба. Краљ Твртко I је 1.8.1389. године писао Трогиру. Хвалио се да се његова војска вратила са малим губицима, али да је мало Турака преживело битку и да је њихов султан убијен. У писму он није споменуо кнеза Лазара, нити ко је убио Мурата I. Твртко I је касније слично писао и Фиренци. У сачуваном одговору Фиренце из октобра 1389. године честита се Твртку I победа, о којој су они већ чули. Исти одговор наводи Видовдан као дан битке и спомиње дружину од 12 српских ратника који ,,мачем отворише себи пут, до Муратова шатора” и убише га. Те детаље о смрти Мурата можда су сазнали из изгубљеног Твртковог писма. Савременици не спомињу имена тих витезова. Изгледа да што је вест ишла даље на запад, то је српска „победа” била већа. Тако се наводи да је у Паризу пре октобра 1389. Филип Мезијер записао да је Мурат I потпуно побеђен и да је погинуо са најбољим делом своје војске. С друге стране, што је временски битка постајала даља, то се јаче наглашава „победа” Турака. Око четири деценије после битке, писац животописа деспота Стефана, Константин Филозоф, спомиње Косовску битку као српски пораз. У Османлијском царству се рано појавила тврдња да је Мурат убијен лукавством. Изгледа да је најстарији сачувани турски запис о Косовском боју сачуван у Искендернами (Александриди) насталој крајем XIV века и почетком XV века. Писац Ахмедија је поред више певања о Александру на крају спева описао и историју османлија до сукоба Бајазитових синова. Према његовом писању у боју су турски ратници кренули да гоне непријатеље и оставили Мурата са малом пратњом. На бојишту је међу телима убијених лежао српски ратник сав умазан крвљу, али када му је Мурат био довољно близу он се изненада подигао и ножем убио султана. Сличан опис погибије Мурата је сачуван код Уруџ бин Адила који је био писар у Једрену у XV веку. Уруџ је оставио и процену да је Мурат у битку водио 50 до 60 хиљада ратника. Према његовом писању, после смрти Мурата, паше су се договориле да Бајазита прогласе за султана, а Јакуба су погубили.

236

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Затим су наставили битку, заробили Лазара и убили га. На истоку се почетком XV века као вођа ратника који су убили султана спомињао и кнез Лазар. Белтрам Мињанели (рођен око 1370), који се обогатио трговином са источним Средоземљем, је описујући битку код Ангоре (Анкаре) споменуо Косовски бој. Према том тексту кнез Лазар и група Срба су били заробљени, али су са оружјем доведени пред Мурата I. Када је султан тражио да му положе вазалну заклетву, кнез Лазар је повео ратнике у последњи напад. Мињанели није јасно издвојио ко је ранио султана. После тога, он пише да је смртно рањени султан наредио да се савладани кнез Лазар погуби. На месту погибије Мурата I на Газиместану касније је подигнуто Муратово турбе. На месту заробљавања кнеза Лазара био је око 1404. године подигнут мермерни стуб са текстом Стефана Лазаревића. Ту се говорило да је Лазар био заробљен и погубљен руком султана Бајазита. Косовска легенда и Милош Обилић Изгледа да простодушни људи нису могли да схвате како то Срби у области Лазаревића признају власт султана (већ од краја исте 1389) ако он није победио у највећем боју. То неразумевање се појачало у следећим деценијама. Можда је зато у народној традицији сачуван покушај да се објасни да су Турци „победили” у Косовском боју. Није непознато да једна битка у рату, макар и највећа, не одлучује исход рата. Примере за то имамо из времена Косовске битке, као и данас. Петнаестак година после битке на Косову, влашки војвода Мирча је победио султана Бајазита у борби на Ровинама, али је после битке ипак пристао да постане Бајазитов вазал и плаћа данак. Због погибије султана српска традиција је битку на Косову пољу из 1389. запамтила као најсудбоноснију. Зато је и кнеза Лазара народно предање опевало као „цара” који се супроставио султану. После битке Лазарево тело је сахрањено у Приштини, а затим је Српска патријаршија организовала пренос тела у Раваницу. Лазар је убрзо канонизован и проглашен за свеца. Хришћански свеци су, по правилу, били мученици који су се жртвовали за веру. Зато није чудно да домаћи извори тако приказују Лазара, а не као јунака и витеза. То је био један од извора онога што зовемо косовском легендом. Она је, као и свака легенда, спојила стварне догађаје и личности са измишљеним.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

237

Ако неки ликови и догађаји из Косовске легенде и нису истинити, или бар потврђени, они су вршили снажан утицај вековима на Србе и понашање појединаца. Од историјских личности поред кнеза Лазара посебно је значајан лик витеза Милоша (Обилића). У савременим изворима не спомиње се име онога ко је убио Мурата I. Михаљчић претпоставља да није записано име убице султана Мурата I јер је био ниже у друштвеној хијерархији. Зато Милоша, као представника ситне властеле, не именује ни добро обавештени Константин Филозоф у житију Стефана Лазаревића. Он, око 1431. године, пише само ,,беше један веома благородан” који се претварао да се предаје Османлијама, а када су га пропустили близу султана он ,,изненада јурну и зари мач у” султана. „Милоша Кобилу” као убицу султана спомињу Ашик-паша Заде (Дервиш Ахмед, писао око 1484) и Константин Михаиловић (око 1500). Погибија османлијског владара у боју против једне европске војске није безначајна. У историји османлијске државе то се само једном догодило, на Косову. Ипак, о тој смрти султана остало је премало поузданих података. Касно записивање имена Милоша не оставља превише сумње у његову тачност. Име султановог убице, и Османлије и Срби, тешко да су могли заборавити, али је презиме неизвесније. Изгледа да је после битке и као ,,оправдање” у Турској записано да је Милош убио Мурата I „на превару” (као предајући се). Милослав Самарџић износи претпоставку да није све у народној традицији потицало из српског народа. Он каже да је тврдња о превари којом је Милош убио Мурата I, могла доћи од Османлија, односно Срба који су их служили. По том мишљењу, Османлије нису могле погибију султана у борби прихватити осим као превару Милоша, а презиме Кобила би било део њиховог ругања убици султана. У време када је име Милоша записано, Османлије су имали људе, на двору и у војсци, који су говорили српски. Ако се у османлијској средини користи као презиме „Кобила” за јунака какав је био Милош то је вероватно било да се увреди јунак који је убио султана. У српском народу усмено сачувано презиме Обилић је могло бити изведено од оног које су користиле Османлије, тј. од Кобилић. Наравно, могло је бити и обрнуто. Можда су само Османлије искривиле презиме Обилић у Кобилић. Презиме остаје мање поуздано од имена. Без обзира на то да ли је презиме Кобилић дошло из османлијске традиције, српска усмена традиција Милоша спомиње као Обилића. Пресуду о томе како ће ко бити опеван, доносили су народни певачи. Њима свакако није падало

238

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

на памет да је највећи јунак њиховог народа некакав Кобилић. Каснија тврдња Мавра Орбина да је Милош Кобилић био ожењен Лазаревом кћерком Јеленом није уверљива. Лазарева Јелена је била удата за Ђурђа II Страцимировића Балшића, а после за Сандаља Хранића. Као што данас никаквим убеђивањем нећете разуверити све људе који су у телевизијским вестима и емисијама видели и чули неку неистину, тако ни историчари неће моћи потпуно побити тврдње народне епске поезије. Снага и уверљивост лажи је понекад већа од уверљивости истине. Милош Обилић и Вук Бранковић ће остати за многе онакви каквим их је опевала народна песма. Упроштено, један јунак, а други издајник. Код легенде о издајнику треба узети у обзир већ речено да је кнез Лазар приказиван као хришћански мученик. Зато је угледање на Свето писмо, тј. Последњу вечеру Христову са његовим најближим следбеницима (апостолима) делимично утицало на стварање легенде о издајнику. На њој је Христ вечерао и открио да ће га један од њих издати. Слично томе, и кнез Лазар пред битку вечера са својим најближим саборцима и у току вечере се говори о издајнику. Период управе кнегиње Милице и Скопско крајиште После погибије кнеза Лазара титулу кнеза наследио је његов син Стефан. Стефан Лазаревић је имао око 12 година, па је Моравском Србијом управљала његова мајка кнегиња Милица. Обострани велики губици у Косовској борби били су поразни за Србију. Она је имала знатно мању територију од османлијске државе, као и мање људи. Губитке је тешко могла да надокнади. Угарска војска је у јесен 1389. са севера упала у област којом је управљала кнегиња Милица. Према савету патријарха и државног сабора, Милица и Стефан су одлучили да прихвате вазалне обавезе према султану Бајазиту да би избегли нове турске нападе. Константин Филозоф пише да је млади Стефан Лазаревић отишао Бајазиту, и султану као жену одвео своју сестру Оливеру „како би се христоименито стадо спасило од прождрљивих вукова”. До средине 1390. године односи су били уређени. Од тада се и одреди из Моравске Србије спомињу у Бајазитовој војсци. Турци и Срби су од Угара освојили Голубац на Дунаву. Моравска Србија је сигурно давала и новчани данак. Око 1393. кнегиња Милица се замонашила као Јевгенија и власт предала кнезу Стефану Лазаревићу.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

239

Бајазит је 1394. године својој држави припојио Солун. Османлије су га задржале до пораза код Ангоре и око 1403. вратиле Византији. Вук Бранковић је крајем 1391. године морао да напусти Скопље, а у јануару 1392. у град је ушла турска војска, а за њом и османлијско становништво. Скопље је постало седиште Бајазитовог намесника. Тада створено Скопско крајиште је било полазиште за многе османлијске војне походе. После Јигит-бега (1392-1414), као бегови крајишници из Скопског крајишта, скоро пола века ратовали су Исак-бег и његови синови Барак и Иса-бег. Вук је крајем 1392. године морао пристати да постане Бајазитов вазал и да плаћа данак султану. Већ 1391. Ђурађ II Страцимировић Балшић је напустио сарадњу са Османлијама. Они су 1393. заузели Скадар. Исте 1393. су после тромесечне опсаде опустошили Трново и припојили Трновску Бугарску. Иван Шишман је две године био затвореник султана, а потом је убијен. Бугарски патријарх је одведен у ропство, а црква потчињена Васељенској патријаршији.

13. Срби између Османлија и Угара крајем XIV и у првој половини XV века

Одметање вазала од Бајазита и област Балшића крајем XIV века Средином последње деценије XIV века османлијски владар Бајазит је имао тешкоћа због непослушности својих вазала. Од њега се 1394. осамосталио византијски цар Манојло II Палеолог. Манојло II је био ожењен Јеленом, кћерком Константина Драгаша. Из тог брака рођени су Јован VIII и Константин XI. Њих двојица су после били последњи цареви Византије. Бајазит је на одметање Манојла II одговорио тако што је опсео Константинопољ. Исте године, од Бајазита су се одметнули још неки вазали. Браћа краља Марка, Андријаш и Дмитар, су 1394. године покупили свој део сребра, који је њихов отац краљ Вукашин био оставио у Дубровнику. Они су отишли на север у Угарску. Тамо су постали феудалци краља Жигмунда Луксембуршког. У то време је и, Ђурађ II Венецији нудио градове које је раније морао да уступи Бајазиту. Ђурађ II је у другој половини 1395. године од Турака преотео Скадар, Дриваст и трг Свети Срђ. Венеција је у пролеће 1396. године преузела подручје од Скадарског језера до ушћа Бојане са Скадром, Дривастом и Светим Срђом. Заузврат, Венеција се обавезала да Ђурђу II годишње исплаћује одређену суму новца и да га помаже по потреби. Ђурађ II је остао делимично заклоњен у малој области западно од Бојане, са Баром и Улцињем као главним градовима. Ђурађу II је неприлике стварао Радич Црнојевић, који је држао подручје Грбља, Паштровића и Будву. Он је погинуо 1396. године у борби против Ђурђа II. После тога је главни противник Ђурђа II постао Сандаљ Хранић Косача.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

241

Босна у време краља Стефана Дабише и краљице Јелене Краља Твртка I је наследио сродник Дабиша Котроманић. Постоји претпоставка да је он био син млађег Твртковог стрица Нинослава. Одмах после смрти Твртка I, Дубровник се договорио са властелом Санковићима да му продају жупу Конавле. Они су потврду овог договора затражили од краља и сабора босанске властеле, али је нису добили. Напротив, војводе Влатко Вуковић и Павле Раденовић су упали у област Санковића и поделили Конавле међу собом. У време владавине краља Стефана Дабише почињу да се издвајају три области моћних властелинских породица у Босни. Војвода Павле Раденовић је управљао облашћу од Врхбосне до Дрине код Фоче. После победе над Санковићима, држао је и део Конавла. Војвода Влатко Вуковић је држао источни део Хума. На западу од Лашве и Врбање до горњег тока Сане била је област Хрвоја Вукчића. Хрвоје и његов брат Вук Вукчић су подржавали претензије Ладислава. Ладислав им је због тога дао звање банова Хрватске и Далмације. Крајем 1391. године или почетком 1392. године у Босну су поново упали Турци. Као награду за борбу против тог упада, Хрвоје је од краља Дабише добио Какањ. Жигмунд је 1394. године, водећи поход против предводника хрватског племства Хорвата, упао у Босну. Том приликом је заузео град Добор. Хорвати су после ухваћени у Далмацији. Ова победа краља Жигмунда је утицала на Дабишу да (1394) призна да је вазал угарског краља и да се одрекне власти у Далмацији и Хрватској. Дабиша је чак пристао да после његове смрти босанска краљевска круна припадне Жигмунду. У септембру 1395. године у Сутјесци је умро краљ Дабиша. Уз пристанак босанске властеле, власт је преузела његова жена Јелена (1395-1398). Она је била прва жена за коју знамо да је сама владала у средњовековним српским земљама. Пример Босни за владавину жене дала је десетак година раније Угарска. Краљ Жигмунд је спремао поход против султана Бајазита и ништа није предузео против Јелениног преузимања власти у Босни. Када је код Никопоља 1396. Жигмунд доживео тежак пораз то је веома нарушило његов углед и на подручју Босне. У Босни је војвода Хрвоје Вукчић стекао највећи утицај. Раније је војводу Влатка Вуковића наследио синовац, војвода Сандаљ. Он је после погибије Радича Црнојевића привремено заузео Будву. Ђурађ II Страцимировић Балшић је успео да 1398. године преотме Будву од Сандаља.

242

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Битке на Ровинама и код Никопоља

Против кнеза Стефана Лазаревића побунили су се неки његови великаши на подручју Рудника и Топлице. Они су тражили подршку Бајазита. Оптужили су Стефана да је у време упада у Босну те године тајно сарађивао са Угарима. Стефан је побуну угушио. Да би га ослободиле од оптужби, код Бајазита су ишле кнегиња Милица и монахиња Јефимија, а затим и Стефан. У мају 1395. године у боју на Ровинама, против влашког војводе Јована Мирче, са Бајазитом су се борили и његови вазали краљ Марко, Константин Драгаш и кнез Стефан Лазаревић. Константин Филозоф (који бој датира у 6903. годину) каже да је краљ Марко том приликом изговорио речи: „… молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека први погинем.” Та изјава је у нескладу са вазалним обавезама историјске личности краља Марка, али је подударна са великом народном традицијом, која описује Краљевића Марка као великог јунака који се бори против Турака и штити народ. У борби су погинули краљ Марко и Константин Драгаш. Бајазит је свом царству припојио земље погинулих вазала, краља Марка и Константина Драгаша. Војвода Мирча, Жигмундов штићеник, победио је у боју и Бајазит се повукао преко Дунава. Упркос победи, Мирча је морао да пристане да даје данак султану. Вук Бранковић није био веран вазал султана Бајазита. Вукови одреди се не спомињу у Бајазитовој војсци на Ровинама, а ни 1396. у борби код Никопоља. Тих година Вук је хиљаде дуката склонио „на сигурно” у Дубровник. Вук је 1396. године пао у руке султана Бајазита. Умро је у заточеништву октобра 1397. Бајазит је одузео скоро сву Вукову земљу. За себе је задржао тврђаве (као Звечан) које је видео као важне и у њима поставио своје посаде. Један мањи део Вукове земље оставио је Вуковој удовици Мари и њеним синовима. Највећи део Вукове земље дао је верном вазалу и корисном ратнику, кнезу Стефану, али је и Стефан на тим деловима своје области морао трпети султанове војне посаде и царинике. У време када је Бајазит потискивао Вука из његове области, у Угарској се око Жигмунда окупила велика крсташка војска (Французи, Немци, Енглези). Жигмунд је са око 60 хиљада војника прешао Дунав и освојио Видин. Крећући се низ Дунав, стигли су до Никопоља. Код Никопоља је 25.9.1396. дошло до битке са Бајазитовом војском. Јуриш

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

243

француских витезова, који су веровали да ће једним нападом коњице поразити Турке, после првог успеха био је заустављен. Тада је Бајазитова војска кренула у победнички напад. Према подацима о борби које имамо, тај напад је предводио Стефан Лазаревић са својим коњаницима. Већина хришћанских вођа је пала у борби или је заробљена и убијена. Краљ Жигмунд се спасао укрцавши се на један брод на Дунаву. Турци и њихов вазал Стефан Лазаревић су упали у Угарску. Опустошени су Митровица и Земун („Земљани град”). Мали део Бугарске, са средиштем у Видину, био је вазална област султана од освајања Трновске Бугарске. Крајем 1396. Османлије су у заузеле Видин. Бајазит је погубио бугарског цара у Видину. Његове територије, као и земље погинулих српских вазала, припојио је 1397. године својој држави. Стварање Српске деспотовине Захваљујући новцу који су чували у Котору и Дубровнику и приближавању султану Бајазиту, почетком 1402. године наследници Вука Бранковића су успели да поново загосподаре делом Вукових поседа. То су били поседи које је држао кнез Стефан (део Косова, део Полимља, крај око Сјенице и Брскова). Према месту где су издаване повеље, седиште Бранковића је тада био Вучитрн. У српским вазалним областима (Звечан код Митровице, Јелеч источно од Новог Пазара и Глухавица јужно од Новог Пазара) од 1396. године трајно су остала истурена упоришта Скопске крајине. У то време је монголски господар Тимурленк (Тамерлан), који је господарио огромним простором у централној Азији и разорио Месопотамију, спремао поход против Бајазита. Тимурленк је против Бајазита побунио део емира из Анадолије. Затим је затражио од Бајазита да тим емирима врати власт у емиратима. До одлучујуће битке је дошло крајем јула 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре). У борби су као Бајазитови вазали учествовали Стефан и Вук Лазаревић, те Гргур и Ђурађ Бранковић. Према писању Константина Филозофа, нарочито храбро се борио Стефан Лазаревић, али султану Бајазиту спаса није било. У току битке део Бајазитових анадолских војника је прешао својим емирима и Тимурленку. Монголи су заробили Бајазита. Бајазитова војска је разбијена, а са њом су се разбежали и његови синови.

244

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Његов најстарији син Сулејман је из престонице Бурсе узео благо и прешао у европски део Турског царства, Румелију, и тамо успоставио своју власт. Тимурленкова војска је пустошећи по Малој Азији ушла у напуштену престоницу Бурсу и спалила је. Тимурленк се задовољио тиме што је Сулејман признао његову власт и повукао се из Мале Азије. Монголи су заробили и Гргура Бранковића, који је касније откупљен из заробљеништва. Бајазит је умро (1403) у монголском заробљеништву. Ангорска пропаст Бајазита је омогућила Византији да склопи споразум са Сулејманом којим је добила Солун и престала плаћати вазални данак. Браћа Лазаревић и Ђурађ Бранковић су враћајући се из битке пролазили кроз Цариград. Цар Манојло II је тада путовао по западу Европе тражећи помоћ. Цар Јован VII, савладар и синовац цара Манојла II, сусрео се са Стефаном Лазаревићем. Они су се договорили да се за Стефана уда Јелена, сестра жене Јована VII. Јован VII је августа 1402. године дао титулу деспота Стефану Лазаревићу. Титула деспота је била највиша после царске. Од тада се земља којом је управљао деспот Стефан назива деспотовина. Договорени брак је склопљен 1405. За време боравка у Цариграду дошло је до свађе деспота Стефана и Ђурђа Бранковића. Деспот Стефан је издејствовао да Византинци затворе Ђурђа Бранковића. Лазаревићи су кући кренули преко мора и Улциња. Ту су се срели са зетом Ђурађем II Страцимировићем Балшићем. Ђурађ Бранковић се ослободио из заробљеништва и отишао Сулејману да од њега добије подршку у борби против Лазаревића. Лазаревићи су путовали из Улциња преко Скадра према Косову. Код манастира Грачанице је у новембру 1402. године дошло до битке између Ђурђа Бранковића и Лазаревића. Ђурађ Бранковић и турска војска која га је помагала су поражени. В. Ћоровић указује да је ова „Косовска битка” могла бити један извор народне традиције о издајству Бранковића, јер се у њој син оклеветаног Вука Бранковића заједно са Османлијама борио против синова кнеза Лазара. После битке Лазаревићи су отишли у Ново Брдо. Ту је дошло до свађе у којој је Стефан оптуживао Вука да су због њега имали велике губитке у људству. Свађа је била таква да је Вук Лазаревић једно време напустио брата и отишао Сулејману. Браћа су се 1404. године привремено измирила. У Турском царству су се читаву деценију водиле борбе за престо између браће Сулејмана, Исе, Мусе и Мехмеда (Мухамеда). Слабљење средишње турске власти довело је и до слабљења вазалних обавеза према Османлијама.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

245

Крајем 1403. или почетком 1404. године деспот Стефан је прихватио вазалне обавезе према Жигмунду. Жигмунду је требала подршка прослављеног ратника, у време када се борио против претендента на угарски престо, Ладислава Напуљског. Деспот Стефан је од Жигмунда добио Мачву и Београд. У Београду је тада угарског заповедника града заменио деспотов војвода. Београд је постао нова деспотова престоница. Деспот Стефан је био значајан учесник угарских државних сабора. Када је 1408. године Жигмунд створио витезове Змајевог реда, први на њиховој листи био је деспот Стефан. Године 1405. деспот Стефан је Дубровчанима потврдио раније повеље српских владара. Босна у доба прве владавине Стефана (Стјепана) Остоје Почетком 1398. у Босну су упали Бајазитови синови и њихов вазал Стефан Лазаревић. Нереде који су настали најбоље је искористио Остоја Котроманић. По Мавру Орбину, Остоја се презивао Христић. То је презиме под којим је 1463. у Дубровнику забележен и Остојин син Радивој. Христић је према томе презиме једне гране породице Котроманић. У документима из Дубровника, он се од средине 1398. назива „rex Bossine”. Краљица Јелена се више није борила за власт. Јелена се после спомиње са народним именом Груба. Краљ Жигмунд није мирно посматрао јачање утицаја војводе Хрвоја и уздизање краља Стефана Остоје. Средином 1398. године продро је у област Врбаса, али је био приморан да се повуче. Хрвоје је искористио ову победу, освојио жупу Дубица и задржао је неколико година. Почетком 1399. године завршени су преговори Дубровника са краљем Остојом и војводом Хрвојем о продаји земље од Стона до Дубровника. Краљ Остоја им је о предаји те територије издао повељу. Сведоци на повељи су били Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић, Павле Раденовић и друга босанска властела. Крај XIV века је период када су се фрањевци хвалили да су на католичанство у Босни превели десетине хиљада „јеретика”. Године 1400. краљ Остоја је даровао Хрвоју (и његовом сину) Ливно. Краљ Жигмунд је у Угарској имао много проблема са властелом. Њега је 1401. незадовољна угарска властела неколико месеци држала у затвору. Хрвоје је (1401-1402) приморао Задар, Трогир и Шибеник

246

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

да признају врховну власт Ладислава. Ладислављева флота је са Хрвојем 1402. године приморала и Сплит на предају. Незадовољна угарска властела је 1402. звала Ладислава Анжујског да преузме краљевску круну. Војска Ладислава Анжујског се у лето 1403. искрцала у Далмацију. Међу онима који су Ладислава Анжујског средином 1403. године дочекали у Задру био је и војвода Хрвоје Вукчић. Ладислав се није усудио да пође дубље у Угарску, него се крунисао у Задру. Средином 1403. године краљ Остоја је од Дубровника затражио да призна врховну власт босанског краља и развије краљеву заставу на зидинама. Када је тај захтев одбијен, Остоја је опљачкао дубровачку територију. Неодлучни Ладислав се повукао у Италију, а као свог намесника у Далмацији и Хрватској именовао је Хрвоја Вукчића. Ладислав је 1403. године Хрвоју дао титулу херцега сплитског. Хрвоје је добио и острва Брач, Хвар и Корчулу. Херцег Хрвоје је за своју престоницу изабрао Сплит. После одласка Ладислава из Далмације, краљ Остоја је обуставио нападе на Дубровник и крајем 1403. године измирио се са краљем Жигмундом. Тим измирењем је изазвао непријатељство моћног херцега Хрвоја. У сукобу који је избио, веран Остоји је остао утврђени Бобовац. Остоја је средином 1404. морао побећи у Угарску, краљу Жигмунду. Под изговором да уклања Остојине присталице, Сандаљ је затворио Радича Санковића и проширио своју власт до Неретве. У Босни је под заштитом херцега Хрвоја краљ постао Твртко II, син Твртка I. Српска деспотовина и последњи Балшић Ђурађ II Страцимировић је умро 1403. а наследио га је син Балша III (1403-1421). Венеција је 1405. године успела да постигне да њену власт признају Улцињ, Бар и Будва. То је довело до сукоба Венеције са Балшом III око тих градова. Да би лакше водио рат са Венецијом, Балша III је прихватио вазалне обавезе према Турцима. Слично је поступила и Венеција. Она је 1409. пристала да Сулејману плаћа данак у замену за признање свих њених поседа у Зети и северној Албанији. Године 1408. поново је дошло до сукоба деспота Стефана и његовог брата Вука. Узрок за сукоб је био захтев Вука да му брат уступи део области на управу. Вук се обратио за помоћ Сулејману.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

247

Турци су зато 1409. године упали у Деспотовину преко Косова и стигли до зидина Београда, у који се склонио деспот Стефан. Брату Вуку је морао да уступи области јужно од Западне Мораве са Крушевцем. Вук Лазаревић и Бранковићи су признали врховну власт Сулејмана. Деспот Стефан се одлучио да подржи Мусу у борби против брата Сулејмана. У близини Константинопоља, на Златном Рогу, у јуну 1410. године Сулејман је победио Мусу и деспота Стефана. После те битке деспот Стефан је отишао у Цариград. Цар Манојло II га је свечано примио и потврдио му деспотску титулу. Сулејман је послао своје вазале Вука Лазаревића и Лазара Бранковића да преузму власт у деспотовој земљи, али Мусини људи су их ухватили и убили. То је омогућило Стефану да под своју власт врати територију коју је уступио брату. Муса је следеће године (1411) успео да нападне и победи Сулејмана. У покушају да побегне, Сулејмана су стигли и убили Мусини људи. Тако је Муса (1411-1413) завладао европским делом Турског царства. У азијском делу господарио је Мехмед. Године 1411. у борби против Венецијанске републике, Балша III је добио савезника у војводи Сандаљу Хранићу, који се те године оженио Јеленом, мајком Балше III. Балша III је 1412. године заузео Бар, а под његову власт дошли су и Будва и Улцињ. После пораза Сулејмана, дошло је до разлаза деспота Стефана и Мусе. Мусина војска је 1412. године пустошила јужне делове српских земаља, а напали су и Ново Брдо. Исте 1412. је дошло до коначног измирења деспота Стефана и његовог сестрића Ђурђа Бранковића. Мусина војска је 1413. године пљачкала подручје од Ниша до Крушевца. Деспот је послао своју војску под вођством Ђурђа Бранковића да са војском Манојла II помогне Мехмеда у одлучујућој борби против Мусе. У борби под планином Витоша јула 1413. године Муса је био поражен, ухваћен и убијен. Султан Мехмед I (1413-1421) је тако обновио јединство Османлијске државе. Деспот Стефан је признао султана Мехмеда I за свог господара. Мехмед I није вршио притисак на „ослобођену” Византију, него се посветио унутрашњем јачању своје државе. Када је угарски краљ заратио са Венецијом, Балша III је позатварао све Венецијанце у Зети и 1419. године отео Венецији Дриваст. Котор је у то време обновио преговоре о признавању власти Венеције. Котор је 1420. године признао власт Венеције. Венеција је успела да заузме и Будву. У зиму 1420-21. Балша III је опустошио околину Ко-

248

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

тора. Рат са Венецијом је морао да прекине јер се разболео. Отишао је на двор свог ујака деспота Стефана. Своју област је предао деспоту Стефану и умро у априлу 1421. Прилике у Деспотовини и Босни у првој половини XV века Огромне привредне штете српским земљама наносили су дуготрајни и чести пљачкашки упади Османлија. У време турских упада, многобројни бегунци из унутрашњости покушавали су да се склоне и нађу храну у приморским градовима. Дубровчани су 1416. месецима одбијали да пусте у град бројне избеглице које су побегле са подручја босанске државе. За разлику од ових избеглица, Дубровник је за ратове против својих суседа често унајмљивао плаћене војнике из Зете и Хума. Истовремено, било је избеглица које су из Византије и Бугарске склониште тражили у Деспотовини и Босни. Један од њих, Константин Филозоф, записао је да су Османлије пљачкале, заробљавале и убијале. Војни трошкови су били велики у Босни и Српској деспотовини у првој половини XV века. Ратни сукоби су били чести. У Босни су се војске краља и војводе састојале од властеле, властеличића, влаха-војника и најамника. Велико оптерећење представљали су харачи које су српски господари слали султану. Знамо да су деспот Ђурађ, краљ Томаш и херцег Стефан султану годишње слали десетине хиљада дуката. Додатно су слати поклони за подмићивање. Истовремено је рударство доживљавало процват. Почетком XV века растао је привредни значај Босне. Подаци сачувани у трговачким књигама у Дубровнику показују да је од краја XIV века производња сребра и олова у Босни брзо расла. Зато су дубровачки трговци у већем броју долазили у рударске центре и тамо имали куће. Да би контролисао трговину сребром и наплату владаревог дела, Твртко II је примењивао жигосање („болање”) сребра. Твртко II је обновио ковање босанског новца и тако потискивао новац Дубровника и Венеције. Обласни господари, као, рецимо, Сандаљ, кршили су уобичајена трговачка правила да би остварили приходе. Сандаљ је створио солане код Новог, све док није добио трг Дријева и половину „кумерика солског” на том тргу. Вероватно је у време боравка на двору Жигмунда, 1411. или 1412. године, Стефан Лазаревић од угарског краља добио Сребреницу. Она

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

249

се, у власти Угара, последњи пут спомиње да је маја 1411. У његовој држави су већ били Ново Брдо и Рудник. То су три најзначајнија рударска средишта средњовековних српских земаља. Приходи деспота су значајно порасли. Деспот Стефан је због значаја рударства у својој области издао (1412) рударски законик за рудник Ново Брдо и статут за истоимени град. Рударски законик Стефана Лазаревића састављала је комисија од 24 стручњака за рударство. Поред сребра и малих количина злата, у Србији су вађени олово, бакар и гвожђе. У првој половини XV века у Европи се осећала несташица злата и сребра на тржишту. Преко Дубровника, у мањој мери Котора, и другим путевима су се сребро и, мање, злато извозили у Италију и друге земље. Процене прављене према књизи надзорника дубровачке ковнице, која је сачувана за 1422. годину, говоре да је извоз сребра из Српске деспотовине био око 5 тона. У 1422. је преко Дубровника извезена приближно петина тадашње европске производње сребра. Почетком XV века извоз из Србије и Босне преко Дубровника је био већи него икада пре. Сачувани извори говоре о значајним заједницама Дубровчана у Новом Брду, Трепчи, Јањеву, Приштини, Сребреници, Руднику, Београду, Крушевцу, Ваљеву, Фојници, Високом, Фочи и другим местима. Привредно средиште државе Немањића у XIV веку било је Косово. Дуготрајни турски упади су омели развој те области. Део становника се повлачио у крајеве северно од Копаоника. Прилив становника је у Поморављу довео до крчења шума и развоја пољопривреде. Зато је та област постала привредно средиште Српске деспотовине. Пуна ризница деспота је омогућила градњу у новој престоници, Београду. Ту је изградио свој двор, митрополију и прву познату градску болницу у средњовековној Србији. Јованка Калић каже да је Београд био „највећа српска тврђава предтурског доба”. Састојао се од старијег на вишем нивоу правоугаоног утврђења, тзв. Горњег града, и нижег утврђења између Горњег града и ушћа Саве у Дунав, тзв. Доњег града. Уз источни зид Доњег града било је укопано средњовековно пристаниште. Део Горњег града (на западу уз Доњи град) је био деспотов двор са главном кулом („ступом”). То последње упориште одбране, кула Небојша, имала је звоно за упозоравање. Небојша се налазила близу данашњег споменика Победнику знатно више од данашње куле Небојша. Град је имао двоструке заштитне зидове према копну и пет капија. Са вањске стране заштитног зида је био ископан и јарак са покретним мостовима

250

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Макета двора деспота Стефана Лазаревића на Калемегдану

за улаз на капије. Константин Филозоф каже да је деспот у Београд населио најбогатије људе, ослободио их намета и дао им повластице. Ослобађање трговаца од царина и путарина у Београду довело је до њиховог брзог пресељавања у град и развоја привреде. Деспот је од краља Жигмунда добио и бројна властелинства у Угарској (Банату и другим деловима). У самој угарској престоници је имао палату, баш као и његов наследник. За разлику од Босне, у којој је власт краља била мања од власти његових великаша, у Српској деспотовини је постојала снажна средишња власт. Сабори деспотовине нису имали већи значај. Жупе су у Српској деспотовини замениле „власти”. Стефан је Српску деспотовину поделио на области „власти” којима су управљале деспотове „војводе” са седиштем у градовима (уместо жупана). Као раније жупани, војводе су, поред војне, имале управну и судску власт у тим војно-територијалним целинама. Заповедници мањих градова остали су кефалије. На деспотовом двору био је „велики војвода”. После битке код Ангоре, деспот Стефан је увео редовне војне јединице и поставио их по градовима. У деспотовој војсци, која се састојала од коњаника и стрелаца, било је властеле, сељака и плаћеника. Поред ранијих мачева, они су користили и криве сабље као Османлије. Топови су били од железа или бакра, а избаци-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

251

вали су кугле од метала или камена. У време Стефановог наследника Ђурађа Бранковића, деспотова војска је у приморју средином XV века користила и пушке. Средином XIV века прве пушке су се користиле у Фландрији, а око 1380. пушке се спомињу у Дубровнику. Краљ Стефан Твртко II и повратак краља Остоје у Босну Босански краљ Твртко II је Дубровчанима издао повељу којом је обновљено стање пре рата, а за рат је окривљен краљ Остоја. У наредним годинама војска краља Жигмунда је упадала у Босну, а главни ослонац јој је био Бобовац, град у коме се чувала босанска краљевска круна и боравио Остоја. Краљ Жигмунд је 1408. године предводио велики поход у коме је на повратку из Босне, код града Добора, наредио да се око 170 босанских властелина које је заробио обезглави и баци у реку Босну. Ови походи су убедили део босанских великаша да се измире са Жигмундом. Крајем 1408. Хрвоје се покорио, а краљ Жигмунд га је прихватио као вазала. Ладислав Анжујски је увидео да је његов покушај да постане угарски краљ пропао. Ладислав је 1409. године продао Венецији за 100 хиљада дуката своје поседе у Далмацији. Од Жигмундовог похода 1408. краљ Остоја се зближио са војводом Сандаљем и заједнички су наставили борбу против краља Твртка II. Твртко II је током 1409. године свргнут са престола, а краљ је постао Остоја. Војвода Сандаљ Хранић је успешно учвршћивао своју власт на подручју од Милешева на истоку до Неретве на западу. Са његовим територијама делимично су биле измешане области кнеза Павла који је држао Требиње и део Конавла. Краљ Жигмунд је 1410. године кренуо у поход против краља Остоје. Намеравао је да, према уговору из 1394. године, буде крунисан круном босанских краљева. Угрожена од Угара, босанска властела се за помоћ обратила Османлијама. Они су послали своје чете Сандаљу у Босну. Угарска војска је 1411. године поново упала у Босну. Жигмунд се задовољио када су краљ Остоја, војвода Сандаљ и кнез Павле признали да су његови вазали, а Усора и Соли су предати Жигмундовим феудалцима. Измирење је изгледало потпуно у пролеће 1412. Тада су краљ Остоја и најмоћнији босански господари били на великим свечаностима и окупљању властеле и владара на Жигмундовом двору у Будиму. Војвода Сандаљ је 1413. отишао да помогне свом

252

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

шураку Стефану Лазаревићу, који је био умешан у борбе између Мусе и Мехмеда I. То је искористио херцег Хрвоје и опљачкао Сандаљеве области. Због тог поступка херцег Хрвоје је оптужен да помаже Турке против хришћана. Зато је краљ Жигмунд наредио да се херцегу Хрвоју одузму сви поседи. Сплит је искористио прилику и одметнуо се од Хрвоја, а Дубровник је заузео острва Брач, Хвар и Корчулу. Потискивање Угара и учвршћивање Османлија у Босни Стари богумил, херцег Хрвоје Вукчић Хрватинић, је узалуд писао угарском двору да је веран краљу Жигмунду и да намерава да прими католичанство. Како није добио жељени одговор из Угарске, Хрвоје се обратио Турцима, тачније Мехмеду I. Велика турска војска, коју је довео Хрвојев протовестијар, године 1414. упала је у Босну. Војвода Сандаљ се без борбе повукао у планинске пределе и пропустио турску војску. Краљ Остоја се повукао у своје утврђене градове. Са Турцима се у Босни поново појавио краљ Твртко II. Турци се нису задовољили само пљачкањем. Османлијске чете су 1415. године упале и у Далмацију, „као”, и тамо су бранили права херцега Хрвоја. Средином 1415. године већина турске војске се повукла на исток. Дубровчани су слали краљу Жигмунду извештаје да је у Босни остало мало Турака и да босанске области невољно дају султану данак да би се сачувале пустошења. Угри су кренули на Босну сакупивши војску код Добоја. На њихово изненађење, затекли су против себе измирене све босанске великаше, удружене са Османлијама које је довео Исак-бег. Истовремено су босански властелини одлучили да поново за краља признају Остоју. Угарској војсци се придружио само један значајнији босански великаш из Усоре. Угарска војска је јула 1415. године код Добоја (Макљеновац) тешко поражена. Један од вођа угарске војске, Павле Чупор, је, према причању, сурово убијен, зашивен у воловску кожу и бачен у реку Босну, због личних увреда које је упутио Хрвоју. Од ове битке је почело доба турске превласти у Босни. Твртко II није успео да задржи власт у Босни. Краљ Остоја је такође признао султанову власт. Одмах после битке, док је трајао сабор властеле у присуству краља Остоје, на његовом двору у Краљевој Сутјесци је августа 1415. године убијен кнез Павле Раденовић. Убили су га Сандаљеви људи. Сандаљ је Дубровчанима објашњавао, да је то учињено јер је Павле „издавао читав свет”.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

253

У пролеће 1416. године умро је војвода Хрвоје. Његов син Балша није успео да наследи очев утицај и поседе. Краљ Остоја се развео од жене Кујаве и оженио се Јеленом, удовицом војводе Хрвоја. Тако је Остоја преузео град Јајце и велики део Хрвојевих земаља. Босну су потресали и сукоби синова кнеза Павла и Сандаља Хранића. Павловиће је подржао краљ Остоја. Краљ Остоја је преотео Сандаљев утврђени Благај и највећи део Хума. Када је загосподарио Дријевима, Остоја је забранио продају људи. Краљ Остоја је умро 1418. године, а наследио га је син Стјепан (Стефан) Остојић. Сандаљу су недостајала средства за рат са Павловићима и краљем. Зато је 1419. године пристао да прода свој део Конавла Дубровнику. У уговору, у облику повеље, војвода Сандаљ је са браћом продао део Конавла Дубровчанима за 12 хиљада дуката, плус по 500 перпера годишње, „палату” у Дубровнику, поседе у жупи и уврштавање у дубровачко племство. Султанов вазал, војвода Сандаљ, је 1420. године позвао и турску војску да му помогне. Скопски Исак-бег је почетком 1420. године напао Петра Павловића и краља Стјепана. Војвода Петар Павловић, је погинуо у сукобима 1420. За време ових сукоба, Котор се понудио да призна власт Венеције, али да сачува своју самоуправу. Тако је 1420. године Котор био изгубљен за Сандаља (чију власт је признавао од 1406). У Босни је Сандаљев утицај јачао. Он је поново загосподарио Поповим пољем и подручјем уз Неретву. Сандаља је подржавао од Турака 1420. године уздигнути краљ Твртко II. Са Сандаљем се измирио и преживели брат од Павловића рода, Радослав. Твртко II је 1421. године потпуно преузео краљевску власт од немоћног краља Стјепана Остојића, који нестаје у сачуваним текстовима. Око 4 хиљаде Турака је средином 1426. године пустошило Босну. Дубровник је са Радославом Павловићем, под сличним условима као са војводом Сандаљем, 1426. године склопио уговор о куповини дела Конавла са Цавтатом који је припадао Павловићима. Твртко II се 1427. године измирио са угарским краљем и постао његов вазал. Тако је Босна постала двоструко вазална (и према султану и према угарском краљу). Краљ Твртко II је тада пристао да, уколико не остави мушког, потомка његову круну наследи гроф Херман Цељски, сродник краља Жигмунда. Такво обећање је кршило право Босанског сабора да изабере краља и права осталих чланова породице Котроманић. Уз подршку краља Жигмунда, Твртко II се 1428. оженио Доротејом Горјански.

254

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК Последње године деспота Стефана Лазаревића

Године 1421. у Османлијском царству је почео да влада Мурат II (1421-1451). Он је обновио нападе на Византију. Немоћни и очајни Византинци су 1423. предали Солун Венецији, али га је Мурат II од Венецијанаца коначно освојио 1430. Деспотовина је била двоструко вазална. У области Бранковића биле су турске војне посаде и службеници. Деспот Стефан је проширио своју област 1421. године, када је наследио област Балшића. На вест о смрти Балше III, Бар и Улцињ су признали власт Венеције. Старешине Ђурашевића (Црнојевића), у брдима између Котора и Будве, признали су власт деспота Стефана. Деспот је наставио рат са Венецијом који је водио Балша III. Деспот је 1421. године освојио Дриваст и Бар. Опсада Скадра је била дуготрајна, али без успеха. Венеција је 1423. године приволела Паштровиће да признају њену власт, али је морала признати власт деспота над Будвом, Баром и Дривастом. Коначно, мир са Венецијом је склопљен у пролеће 1426. Деспот Стефан, који није имао деце, 1425. или 1426. сазвао је државни сабор у рудничком крају у Сребреници. Ту је пред окупљеном властелом и представницима цркве за свог наследника одредио сестрића Ђурађа Бранковића. Угарски краљ се сагласио да Ђурађ наследи Стефана као угарски вазал и да задржи Стефанове поседе у Угарској, али да угарском краљу врати Мачванску бановину, Београд и Голубац. Већи проблем је био да деспотовог наследника призна турски султан. По правилу, после смрти свог вазала турски владари су његову област припајали Турском царству. Често присуствовање деспота на угарском двору у Будиму, могло је утицати на то да султан Мурат II 1425. године пошаље војску која је опљачкала област од Ниша до Крушевца. Босански краљ је то искористио и напао Сребреницу. Када је дошло до повлачења Турака, деспот је отишао да помогне опседнуту Сребреницу. Године 1427. Турци су поново упали у Српску деспотовину. Опседали су Ново Брдо и упали у Поморавље. У време када је умро деспот Стефан, били су код Ресаве и Крушевца. Према Константину Филозофу, у лову, код Крагујевца, 19. јула 1427. (6935), умро је деспот Стефан.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Српска деспотовина у трећој деценији XV века

255

14. Пад Српске деспотовине и Босне под власт Османлија

Деспот Ђурађ Бранковић и градња Смедерева Ђурађ Бранковић је наследио Деспотовину у време рата са Турцима. Турци су 1427. заузели и задржали утврђени Крушевац. После 1427. године султанови службеници се спомињу у Приштини и Трепчи. На том подручју је постојала двострука, српска и турска управа. Ђурађ је морао да врати Београд и Мачву Угарима, а у Голупцу се одметнуо заповедник града Јеремија и предао град Турцима. Ђурађ је остао без добро утврђене престонице и 1428. је почео да гради нову престоницу, Смедерево. Изградњом Смедерева руководио је Георгије Кантакузин, брат Ђурађеве жене Јерине. За одобрење да зида Смедерево, Ђурађ је морао да плати султану. Основу новог града представљао је троугао страница дужине око 550, 500 и 400 метара. Две стране зидина су штитиле воде Дунава и Језаве, а са треће је био прокопан ров. Зидови су били широки од 2 метра до 4,5 метара, са кулама високим око 20 метара. Према натпису на једној кули 1430. године изграђен је Мали Град. Мали Град је управо деспотов двор. Радови на великом заштитном зиду око Смедерева извођени су касније. На врху заштитног зида била је стаза за стражаре и заштитни зупци. Смедеревска тврђава је била међу највећим у овом делу Европе. Унутар зидина је био град на простору од око 10 хектара. Величина града и брзина зидања довели су до великих напрезања и жртава. Народ је морао обезбедити материјална средства и бесплатним радом допринети грађењу. За патње је оптужио деспотову жену, Гркињу Јерину. Народна традиција ју је запамтила као „Проклету Јерину”. Смедерево је убрзо постало јако потрошачко средиште. Поред околног становништва, привукло је и трговце из удаљеног Дубровника. У време зидања Смедерева, Ђурђу Бранковићу је 1429. знаке деспотског достојанства донео посланик цара Јована VIII Палеолога, син

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

257

српске принцезе Јелене Драгаш. Свечано проглашење деспота Ђурђа Бранковића је обављено у Жичи. Та година је значајна и по повељи коју је деспот Ђурађ издао за манастир Есфигмен, а на којој је сачуван цртеж деспота са породицом. Деспот Ђурађ је био двоструки вазал. Обавезе према султану су биле теже. Турском султану је Ђурађ морао да шаље око 50 хиљада дуката и хиљаду до две хиљаде војника. Велико трошење новца деспоту су омогућили велики приходи. Немамо тачних података о висини тих прихода, али неки подаци савременика могу да послуже. Француски писац Де ла Брокијер је, вероватно претерујући, процењивао да 1433. године Ђурађов приход од Новог Брда износи око 200 хиљада дуката. Истовремено, од огромних феудалних поседа у Угарској имао је око четири пута мањи приход. Убрзо је дошло до првог пада Српске деспотовине и пада у привреди. Опао је и број дубровачких трговаца који су посећивали рударска средишта. Почетком 1458. процењивало се да Сребреница даје годишњи приход од 30 хиљада дуката. Стварање османлијских упоришта у Босни Турски утицај у Босни, али и Дубровнику, био је све јачи. Када је дошло до спора и рата између Радослава Павловића и Дубровника око Конавла, обе стране су 1430-31. слале своје представнике и новац за подмићивање турској влади (Порти) да она пресуди у спору. Порта (од лат. „порта” – врата, двери) није разрешила спор, али су Дубровчани добили повељу о слободи трговине у османлијским областима. Османлије су између 1428. и 1430. године добиле своје стално упориште у Босни. Од Павловића су преотели тврђаву Ходидјед (између Сарајева и Пала). Османлије су ту стално држале мало својих војника и старешину тврђаве (диздара). После тога, Твртко II је Османлијама морао да уступи Врхбосну (подручје Сарајева). Босански краљ је 1430. године пристао да шаље и велики годишњи данак султану. Године 1432. обновљен је рат босанског краља и српског деспота. Деспот Ђурађ је у пролеће 1433. године проширио своју власт на западу. Освојио је Звоник (данашњи Зворник), тврђаву Теочак и област Усоре. Од 1433. до 1435. године, као нови турски кандидат за краљевску круну у Босни, против Твртка II борио се Радивој, незаконити син краља Остоје. Појављивање Радивоја као претендента искористио је

258

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

деспот Ђурађ. Против Твртка II се борио и Сандаљ Хранић Косача. Твртко II се морао склонити на север у Угарску. Војвода хумски, Сандаљ Хранић Косача, је у марту 1435. године умро. То је омогућило Твртку II да се, уз помоћ краља Жигмунда, врати у Босну и потисне Радивоја са престола. Сандаља Хранића Косачу наследио је синовац војвода Стјепан (Стефан) Вукчић Косача. Против њега је кренула угарска војска из приморја и стигла је до Неретве. Радослав Павловић је такође напао Сандаљевог наследника. Венеција је настојала да од Стјепана Вукчића Косаче преотме Нови (данашњи Херцег Нови). Стјепан се за помоћ обратио Турцима. Они су му средином 1435. године послали 1.500 коњаника које је водио Барак. Стјепан Вукчић Косача је успео да протера угарску војску из Хума. Жигмунд је 1437. године умро, а наследио га је зет Алберт Аустријски. Од Радослава Павловића војвода Стјепан је преотео Требиње (1438). Турска војска је почетком 1439. упала у области краља Твртка II и опљачкала их, а Стјепан је морао да Радославу краткотрајно врати Требиње. Дуготрајни унутрашњи сукоби довели су до пустошења Босне. После пада деспотовине, октобра 1439., умро је угарски краљ Алберт. Војвода Стјепан је напао области бана Матка Таловца и проширио своју власт западно од Неретве. Он је 1440. освојио Омиш. Као турски вазал, војвода Стјепан је упао и у деспотове области. У јесен 1441. заузео је Горњу Зету и Медун. После тога, војвода Стјепан, подржаван од Стефана Црнојевића, покушао је потиснути Венецијанце из зетског приморја. Успео је да заузме Бар (1442). У време тих сукоба 1441. умро је Радослав Павловић, а крајем 1443. умро је и Твртко II. Први пад Српске деспотовине и сеобе Године 1435. деспот Ђурађ је морао кћерку Мару да пошаље у султанов харем, а као мираз дао је и жупе Дубочицу и Топлицу. Исте 1435. турска војска је опустошила Ердељ и Банат. Као одговор на то, 1437. угарска војска је продрла уз Мораву и спалила Крушевац. На повратку је угарска војска код Смедерева, на Годоминском пољу, поразила војску видинског бега. Султан је оптуживао деспота Ђурђа због преласка угарске војске преко деспотове земље. Турцима је то био изговор за пљачку деспотове земље. Деспот је султану Мурату II уступио Браничево, да би га умирио. Турци су са помоћном

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

259

деспотовом војском 1438. године нападали Ердељ. Истовремено, Турци су 45 дана пустошили деспотове земље (Борач, Груж, Островицу код Рудника и Манасију). У пролеће 1439. године султан Мурат II је водио велики поход на Српску деспотовину. Значајнији отпор Османлијама пружили су само Смедерево и Ново Брдо. Деспотовину је као турски вазал напао и Стјепан Вукчић Косача. Деспот је са породицом и војном пратњом прешао у Угарску. После три месеца опсаде, 18.8.1439. деспотова престоница Смедерево се предала. У овом турском нападу Зета није била нападана, а Ново Брдо је одолевало нападима. Остатак деспотовине припојен је Турском царству. Мурат II је Гргуру Бранковићу дао на управу дедове земље. Велики број становника Српске деспотовине је 1438-39. прешао на север преко Саве и Дунава. Већ пре 1437. године, на великим поседима деспота у Срему и Банату, Срби су чинили већину становништва. Османлије су на Балканско полуострво донеле давно заборављени начин ратовања. Они на подручја која намеравају да освоје не упадају само са циљем да победе противничког владара и његову војску. Турски војници крајишници у пограничним деловима Османлијског царства су скоро непрестано упадали, пљачкали и пустошили стране области са којима су се граничили. Тако су физички и економски уништавали целостановништво неке области или земље. То је изазвало велика пресељавања Срба према северу и западу од краја XIV века. Јужна Угарска је од средине XV века национално све више добијала српско обележје. Истовремено, бројно је било и робље које су са собом на југоисток одвеле Османлије. У време првог пада Српске деспотовине, Мурат II је почео масовније да примењује и „одабир дечака” (девширму) за своју војску. Деспот Ђурађ је средином 1440. године из Угарске, преко Венеције и Дубровника, отишао у Зету. Пољско-угарски краљ Владислав I је оптужио деспота да сарађује са Османлијама и да је као одметник напустио Угарску. То је био изговор да одузме велики део деспотових поседа у Угарској и двор у престоници Будиму. У Зети је Ђурађ био изложен нападима војводе Стјепана Вукчића. Стјепана су подржавали Црнојевићи. Зато је деспот решио да се покори краљу Владиславу, па је у пролеће 1441. године преко Дубровника кренуо у Угарску. Османлије су у то време двојицу Ђурађевих синова, које су држали као таоце, ослепели. Деспоту је стигла и вест да су Османлије средином 1441. го-

260

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дине заузеле и Ново Брдо. После тога, Дубровник је пристао да шаље султану „годишњи поклон” у вредности од хиљаду дуката. Обнова Деспотовине Године 1441. краљ Владислав је одбрану јужне границе, са средиштем у Београду, поверио енергичном Јаношу Хуњадију (Сибињанин Јанку). Хуњади је 1442. године поразио једну већу војску, коју је против Угарске послао султан. У то време су учестали позиви да се против Османлија покрене заједнички војни поход хришћана. Такав рат су заговарали витезови јовановци (са острва Родос) и папа са кардиналом Јулијаном Чезаринијем. Чезаринијево и Хуњадијево заговарање великог похода против Османлија новчано је подржао деспот Ђурађ. Угарски сабор у Будиму је одлучио да се покрене такав поход. Краљ Владислав, праћен од Хуњадија и Ђурђа, у септембру 1443. године кренуо је на југ са око 25 хиљада војника. Влашки војвода Влад Дракул се тада одметнуо од султана и прикључио Владиславу. Крећући се долином Мораве, хришћанска војска је поразила султанову војску код Ниша, а у децембру 1443. године освојила Софију. Ускоро је због зиме и јачег отпора Османлија почело повлачење хришћанске војске. Деспот Ђурађ је безуспешно тражио да војска презими у Србији. У јануару 1444. године су војска и деспот прешли код Београда на север. Ове победе хришћана су охрабриле исламизованог Скендер-бега (Ђурађ Кастриот) да напусти султанову војску и у северној Албанији се 1443. одметне од Османлија, а Византинци су појачали борбу за ослобађање Пелопонеза. Султан Мурат II је понудио велике уступке и мир. Деспот и Јанош су подржали склапање мира. Краљ Владислав је средином 1444. године склопио мир са султаном Муратом на десет година. Султан је Ђурђу вратио Српску деспотовину, са Новим Брдом и Голупцем, али је деспотовина морала да плаћа султану данак. Угарском краљу је султан обећао велику новчану одштету и помоћну војску за његове ратове. У августу 1444. године деспот Ђурађ се вратио у Смедерево. Касније, Стјепан Вукчић је Ђурђу вратио део Зете који је држао са Медуном. Незадовољство склопљеним миром са „неверником” (султаном) било је велико. Нарочито је кардинал Чезарини, који је као духовник разрешио краља Владислава заклетве, позивао на нови поход. Деспот

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

261

Дубровник

Ђурађ је одбио да учествује у новом походу. Срби су у ранијем походу из 1443. године чинили приближно трећину хришћанске војске. Угарска се поново спремала да предводи велики поход против Османлија. Разлаз деспота Ђурђа са Хуњадијем довео је до губитка већег дела деспотових поседа у Угарској. Краљ Владислав Јагелонац, заобилазећи Српску деспотовину, прешао је Дунав код Оршаве. Владислав је водио око 16 хиљада ратника. Прикључио им се Влад Дракул са око 4 хиљаде Влаха. Та војска је новембра 1444. године код Варне потпуно поражена од бројније османлијске војске. Већина војсковођа хришћанске војске са краљем Владиславом и кардиналом Чезаринијем је погинула, а Хуњади је са малим бројем преживелих побегао. Према писању Константина Михаиловића, Турци су са главе краља Владислава одерали кожу, напунили је памуком и носали је по градовима, хвалећи се како им је бог дао да победе непријатеља. Деспот Ђурађ је у пролеће 1445. године преотео Сребреницу од краља Томаша. Односи краља Томаша и Стјепана Вукчића Косаче Краљ Твртко II није имао мушких наследника. Зато је Томаш, син краља Остоје, 1443. године наследио краљевску круну. Изгледа да је у Угарској Јанош Хуњади постао главна подршка Томаша, а Сте-

262

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

фан Томаш Остојић се обавезао да постане вазал краља Владислава. Да би добио већу подршку у католичким круговима, нови краљ Стефан Томаш је примио католичанство. Краљ Томаш је повео рат против турског вазала – војводе Стјепана Вукчића Косаче. Стјепан Вукчић је управљао подручјем приближно од Милешева, Острога и Новог на истоку до Имотског и Дувна на западу. Краљ Томаш је успоставио везе са Венецијом. Војвода Стјепан није имао успеха у рату који је трајао са Венецијом. Венеција је 1443. године преотела Бар, а следеће године је и Омиш пао у њене руке. У Зети је на страну Венеције 1444. године прешао Стефан Црнојевић. Исте године краљ Томаш је, користећи заузетост султана ратом са Угарском, освојио Сребреницу. Упад османлијске војске у Босанску краљевину омогућио је војводи Стјепану да се одбрани од краља Томаша. Обновљену Српску деспотовину територијално су оштетили краљ Томаш и Венеција. Заједнички врховни господар султан и заједнички непријатељи, Венеција и краљ Томаш, довели су до измирења деспота Ђурђа и војводе Стјепана. Стјепан је 1444. деспоту Ђурађу вратио Медун и део Горње Зете. Привремено се и Томаш измирио са војводом Стјепаном. Измирење је требало ојачати женидбом краља Томаша Стјепановом кћерком Катарином 1446. Исте године, после краљевог венчања, босанска војска је преотела деспоту Сребреницу. Османлијска војска, позивана од деспота Ђурђа, године 1448. је стигла до Неретве, поделила се и неколико седмица пустошила по Босни и Хрватској. Војвода Стјепан Вукчић, уплашен од османлијске војске, разишао се са краљем Томашом и помогао деспоту Ђурђу да септембра 1448. привремено преузме Сребреницу. Исте године, да би нагласио своју самосталност од краља, Стјепан Вукчић Косача је, поред титуле „великог војводе русага босанског”, узео титулу „херцега од Светог Саве”. Својеврсна престоница херцега Стјепана био је утврђени Благај југоисточно од Мостара. Почетком 1449. Томаш је обновио своју власт у Сребреници. У исто време погоршали су се односи херцега Стјепана Вукчића и Дубровника. Херцег Стјепан, уз помоћ једног Италијана, године 1448. изградио је у Новом прву мануфактуру у Босни, за производњу текстила од вуне. У Дубровнику је три деценије раније створена прва таква мануфактура. Херцег Стјепан је настојао да се економски осамостали од Дубровника. Дубровник, али и Котор, настојали су да спрече

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

263

развој Новог и његово снабдевање са мора. Дубровчани су 1450. забранили рад својим трговцима у земљи херцега Стјепана. Домаћи трговци у херцеговим земљама и херцег, који је сам трговао са трговцима из Италије, нису могли заменити Дубровчане. Зато је херцег трпео штете од смањења трговинске размене. Султан Мехмед II Освајач је 1451. године одобрио напад херцега на Дубровник, који је признавао власт угарског краља. Херцегова војска је упала у Конавле и заузела их са Цавтатом. Он је у време овог сукоба од Урлиха Цељског набављао топове и „инжењере”. Дубровчани су успели тајно да против херцега наговоре његовог најстаријег сина, кнеза Владислава. На сукоб у херцеговој породици утицала је и афера херцега са младом Елизабетом, која је нешто раније доведена на његов двор из Италије, вероватно херцеговом сину. Херцег Стјепан је Италијанку задржао као своју љубавницу. То није осуђивао само Владислав него и Стјепанова жена и остали чланови породице. Дубровник је понудио велику награду ономе ко убије „издајника”, херцега Стјепана (који је био и дубровачки властелин). Крајем 1451. године и краљ Томаш се споразумео са Дубровником да нападне херцега. Угарска и Турска су у то време склопиле споразум којим је забрањено да херцег напада Дубровник. Херцег се 1452. године нашао у тешкој ситуацији. Кнез Владислав, са којим је била и његова мајка, у пролеће 1452. преотео је од оца део Хума са тврђавом Благај. Истовремено, султанов посланик приморао је херцега да врати Дубровнику Конавле. Крајем 1452. или почетком 1453. године херцегу је у помоћ дошла турска војска (око 2 хиљаде) за борбу против кнеза Владислава. Убрзо после пада Константинопоља, средином 1453. године, кнез Владислав се измирио са херцегом Стјепаном признавши његову власт, а херцег му је признао управу над облашћу коју је већ држао. Следеће године, уз подршку „госта” Радина коме су Дубровчани обећали новчану награду, склопљен је мир и обновљене су привредне везе херцега Стјепана и Дубровника. У време краља Томаша у верској политици босанског владара има доследности у односу на претходнике. Њега су фрањевци оптуживали код папе да указује уобичајене почасти „крстјанима”. Краљ Томаш се правдао да то мора због снаге „крстјана” у држави. То се дешава у време када су фрањевци остварили значајне успехе у насилном покатоличењу „крстјана” и становништва у Босни. Истовремено је успехе у ширењу на подручју херцегове земље остваривало православље, али

264

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

без насиља према „крстјанима”. „Црква босанска” се временом мењала. Примери као што је гост Радин, који је живео на двору властелина и био његов саветник, показују да су припадници „Цркве босанске”, бар у XV веку, престали да одбацују материјална богатства и имали знатну имовину. Последње године Српске деспотовине Године 1446. Јанош Хуњади је постао управник („губернатор”) Угарске, у име младог Ладислава (Ласла) V. Хуњади је спремао нови велики поход против Османлија. Јединог поузданог савезника је нашао у Скендер-бегу. Септембра 1448. године Хуњади је са око 70 хиљада војника прешао у деспотовину. Када је деспот Ђурађ одбио да се придружи походу против султана, Хуњади је пљачкао Српску деспотовину као непријатељску земљу. Султан је у то време ратовао на подручју Албаније против Скендер-бега. Хуњади је стигао у октобру до Косова. Султан га је дочекао са око 100 хиљада војника. У тродневној борби Јанош Хуњади је изгубио хиљаде витезова (Угара, Чеха и Немаца) и био поражен. Разбијена угарска војска се разбежала, а деспот Ђурађ је краткотрајно задржао Хуњадија и затворио га у Смедереву. Ослободио је Хуњадија када су се он и угарски сабор обавезали да забораве сва непријатељства и плате штету за пљачке по Српској деспотовини. Када је добио подршку у Угарској и од папе да одбаци изнуђену заклетву, Хуњади је отео имања Ђурђа у Угарској и растерао његове службенике. Почетком 1451. године умро је султан Мурат II, а наследио га је Мехмед (Мухамед) II. Мехмеда II је васпитавала Ђурађева кћерка, султанија Мара, и чинило се да он као султан показује поштовање према старом деспоту са којим је обновио уговор о вазалству деспота. К. Михаиловић је записао да се деспот обавезао да ће слати помоћну војску од 1.500 коњаника и 15 хиљада дуката годишње. Средином исте године Босна је вратила Ђурђу Сребреницу. Поново је дошло до измирења Ђурђа и Хуњадија. Деспоту су враћена и бројна имања у Угарској. Деспот није успео да се споразуме са Венецијом. Зато је она подржала Стефана Црнојевића да се одметне у Зети против деспотове војске (1451. или 1452). Стефан Црнојевић је постао венецијански војвода у Горњој Зети. За уски планински појас, вероватно покривен густом шумом, од Котора до Будве, са Ловћеном као највишим врхом, од друге половине

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

265

XIV века јавља се име „Црна Гора”. Када се за то подручје у документима из Дубровника први пут (1376) јавља име Црна Гора наводи се да је то део Зете. Током наредних векова име Црне Горе се проширило и заменило име Зета. Султан је 1452. године припремао коначно освајање Константинопоља. У пролеће 1453. почела је опсада. У султановој војсци били су и одреди његових српских вазала. Према К. Михаиловићу султан, је тражећи вазални одред од деспота, још крио кога ће напасти. Деспот Ђурађ је послао војводу Јакшу (оснивач касније чувене српске феудалне породице у Угарској) са 1,5 хиљада коњаника. К. Михаиловић каже да је и он био у том одреду. Према Халилу Иналџику, браниоци су могли имати око 8,5 хиљада војника, а нападачи око 50 хиљада. Старе зидине Константинопоља нису одолеле до тада највећим топовима. Последњи византијски цар, Константин XI Палеолог Драгаш, је погинуо бранећи град који је освојен 29.5.1453. Становништво престонице је било препуштено победничкој војсци да га пљачка (јагма) и убија три дана без одговорности. Мехмед II је освојени град претворио у своју престоницу. После успешног освајања Константинопоља, Мехмед II је кренуо да освоји Српску деспотовину. Он је од Ђурђа затражио да му преда престоницу Смедерево и Голубац. У лето 1454. године султан је са војском напао деспотовину, Ново Брдо и Смедерево. Извори кажу да је тада из Србије одведено неколико десетина хиљада особа и насељено у села око Истанбула. Султан је у то време насељавао и становнике из Бурсе у своју нову престоницу Истанбул. Константинопољ је, према проценама, у VI веку имао преко пола милиона становника, а у време османлијског освајања 1453. имао је између 40 и 50 хиљада. После похода до Пирота, Хуњади се вратио у Угарску. Османлије су 1455. поново напале Српску деспотовину. Султан је освојио Ново Брдо, Трепчу и друга насеља на Косову, као и делове Српске деспотовине јужно од Западне Мораве. Приликом заузимања Новог Брда, К. Михаиловић каже да су њега и око 320 младића узели да претворе у јаничаре, а 704 градске девојке је султан „разделио међу поганике”. Ново Брдо је 1455. изгубило око три четвртине својих становника. Са тог подручја одведено је око 30 хиљада становника, али су рудари остављени у граду. Турска војска је стигла у Зету и заузела Медун. Долазак Хуњадија и угарске војске у помоћ Ђурђу довео је до повлачења султана у Софију.

266

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Крајем 1455. године заповедник Београда, Михаило Силађи, коме су деспотови људи убили брата, заробио је деспота Ђурђа док је деспот боравио у свом сремском двору у Купинику. Деспот се морао обавезати да да велики откуп Силађију, а као таоца морао је оставити своју жену. Султан је у лето 1456. године нападао Београд и опседао Смедерево. Хуњади је дошао до Београда и приморао султана Мехмеда II да се повуче. Куга се појавила у обе сукобљене војске, а раширила се и до Дубровника. Од куге је умро и Јанош Хуњади. Децембра 1456. умро је и остарели Ђурађ Бранковић. Наследио га је најмлађи син Лазар. Лазар се обавезао да ће признати врховну власт султана, а да може задржати тада неосвојени део Српске деспотовине, као и да султану плаћа годишње 40 хиљада дуката. У Угарској је крајем 1457. године умро млади краљ Ладислав. Почетком 1458. за краља је изабран Хуњадијев син Матија I Корвин (1458-1490). У Јануару 1458. године умро је деспот Лазар. У време смрти имао је око 37 година. Он није оставио мушког наследника. Створено је несложно намесништво у коме су били ослепљени Ђурађев син Стеван, Лазарева удовица и велики војвода Михаило Анђеловић. Михаило Анђеловић је био брат беглер-бега Румелије, Махмуда Анђеловића. Они су били потомци последње византијске породице која је управљала Епиром. Анђеловић је покушао да преда престоницу Османлијама. Угарске присталице, Стеван и Лазарева удовица, су затворили Анђеловића. Прилику је настојао да искористи босански краљ Томаш. Он је после смрти деспота Лазара од Српске деспотовине узео Сребреницу и више оближњих места. Затим је краљ Томаш почео преговоре о склапању брака између свог сина Стефана и кћерке деспота Лазара, како би ујединио Босну и Српску деспотовину. Током лета 1458. године Османлије су освајале преостале градове Српске деспотовине и свели је на област око Смедерева. Да би добио подршку краља Матије I Корвина за остварење свог плана краљ, Томаш је отишао на сабор у Сегедин (крајем 1458. и почетком 1459). Заузврат, краљ Томаш је краљу Матији I обећао одбацивање власти султана и заједничку борбу против Османлија. Стефан Томашевић је отишао у Смедерево. Тамо је марта 1459. године преузео власт и формално склопио политички брак са Јеленом (Јелачом). Он је био први српски деспот који деспотско звање није добио из Византије, него од мађарског краља.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

267

Млади деспот Стефан Томашевић је у јуну 1459. морао да се суочи са огромном османлијском војском коју је султан Мехмед II довео пред Смедерево. После преговора које је водио деспотов стриц Радивој, Стефан је 20.6.1459. предао град без борбе. Османлије су допустиле да Стефан са породицом и својом пратњом напусти Смедерево. У време коначног освајања Српске деспотовине 1459. године, у походу Мехмеда II био је Дурсун-бег који је о Србији записао да „земља је та средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”. Када је Стефан Томашевић напустио и предао Смедерево, угарски краљ Матија I Корвин га је оптуживао за издају. Преостали деспотови поседи у Угарској су одузети. У годинама коначног освајања Српске деспотовине поновило се одвођење становништва из Србије, слично као у време првог пада Српске деспотовине. Истовремено појачани су напади Османлија на Угарску. Према, претераним, жалбама краља Матије I, Венецији, од 1459. до 1462. Османлије су из Угарске одвеле око 200 хиљада заробљеника. Пад Босне под османлијску власт Велика османлијска војска је 1457. године пљачкала по Босни. Исте године је Медун (у Зети) пао у руке Османлија. Босански краљ је 1458. године тражио помоћ од угарског краља и папе за „крсташки рат” против Османлија. Истовремено je босански краљ покушао да обједини остатке Српске деспотовине и разједињене Босне. Док је крајем 1458. и почетком 1459. године Томаш боравио у Угарској, Османлије су упале у Босну. Томашев син Стефан је једва успео да побегне из Бобовца и оде до Смедерева, где је постао деспот. Да би олакшао положај свог сина, у пролеће 1459. краљ Томаш је напао османлијски град Ходидјед. Тај напад није имао већи значај за Османлије. После пада Српске деспотовине, угарски краљ Матија I Корвин је 1460. године дошао у оружани сукоб са царем Фридрихом III. После османлијског напада 1460. године, турски вазал херцег Стјепан је морао да престанак напада откупи са данком од 40 хиљада дуката. Остарели херцег је писао Венецији да нема довољно богатства да засити султана, нити силе да се супротстави, и да се примиче време када ће га султан „прождрати”. Средином 1461. године умро је (или убијен од брата Радивоја и сина Стефана) краљ Томаш. Наследио га је Стефан Томашевић. Нови краљ се, очекујући султанов напад, измирио се са херцегом Стјепа-

268

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ном. Краљ Стефан Томашевић је и од папе тражио помоћ у набављању оружја. Папи је писао да Османлије по његовој земљи подижу градове и буне сељаке против босанске властеле, обећавајући им слободу ако приђу Османлијама. Томашевић у писму каже да се боји да ће сељаци бити преварени верујући да ће та слобода бити трајна, а да он и властела, остављени од сељака, неће моћи дуго издржати у борби са Османлијама. Од папе је тражио и круну која би поправила његов углед у народу. Крајем 1461. године папин посланик је дошао у Јајце и на сабору крунисао новог босанског краља. Слање круне босанском владару из Рима изазвало је додатно незадовољство у Угарској. Краљ Матија I Корвин није био срећан што је „кривац” за предају Смедерева добио од папе краљевску круну. Томашевић је прво признао власт султана. Он се 1462. године измирио са Матијом I и признао врховну власт угарског краља, а овај је тражио да Стефан Томашевић престане да плаћа харач султану. Томашевић је и отказао плаћање данка султану. Тада је поново дошло до сукоба у херцеговој породици. Владислав је тражио од оца да му препусти половину своје државе. Био је одбијен. Зато је отишао султану и тужио оца Стјепана да се прикључио савезу против султана. У марту 1463. године почели су упади османлијских чета у Херцеговину. Те чете су подржавале Владислава, против херцега Стјепана. Уплашени краљ Стефан Томашевић је 1463. послао посланство султану да измоли примирје. Султан није одговорио на те молбе, али су, према писању Константина Михаиловића из Островице, султанове паше обећале босанском посланству мир. Када је босанско посланство кренуло кући, султан је за њима преко Скопља и Косова повео војску према Босни. Да би спречио да краљ Матија I пошаље помоћ Босни, султан је наредио турском заповеднику у Србији да врши нападе преко Дунава и Саве у Угарску. У мају 1463. султанова војска је стигла до Дрине и напала области херцега и Павловића. Херцег Стјепан и Владислав су се склонили на запад Херцеговине. Султан је са главнином војске кренуо у средиште Босне. Ту му се без борбе предао утврђени Бобовац, у коме је било старо седиште босанских владара. Краљ је побегао на запад у последњу престоницу босанских владара – Јајце, а затим у Кључ, који се налазио на крајњем западу Босанске краљевине. К. Михаиловић прича да је султан послао Махмуд-пашу са 20 хиљада коњаника да стигне краља Стефана Томашевића. За њима је султан стигао до Јајца.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

269

У то време, Томашевић се предао великом везиру Махмуд-паши Анђеловићу. Он је одведен до Јајца, где се налазио султан и Јајце се тада предало султану. Султан је наредио да босански краљ и његов стриц Радивој буду убијени. Он је тиме завршио свој поход, оставио је своје мале чете по градовима у Босни и вратио се у јуну на исток. Према неким мишљењима, Босна је освојена лако, без правог отпора. Дурсун-бег записао је да се султан вратио са огромним заплењеним богатством. Сачувани су подаци о склањању у планине и пружању мањег отпора становника Босанске државе. Краљица Катарина, жена бившег краља Томаша, склонила се у Дубровник. У Дубровнику је боравила и жена Стефана Томашевића, краљица Јелена, али ту није нашла средину у којој би се дуже задржала. Јелена је отишла султану у Истанбул. Прикључењем Српске деспотовине (1459) и Босне (1463) Османлијском царству нестало је српских средњевековних држава и Срби су највећим делом почели да живе унутар туђег царства. Истина, две мање српске феудалне области (област херцега Стјепана и област Црнојевића) постојале су још неколико деценија као вазалне области османлијског владара.

Zusammenfassung GESCHICHTE DER SERBEN Mittelalter Geschrieben von Aleksandar Andrić In der großen Völkerbewegung in Europa vom 4. bis zum 9. Jahrhundert, die man Völkerwanderungszeit nennt, kam es zur Wanderung der Slawen auf den Balkan. Nach der Ankunft in Pannonien, südlich von den Flüssen Sawe und Donau, nahmen die Slawen ungefähr ein Jahrhundert lang mit den Hunnen und anderen Völkern in den Raubanfällen auf das Oströmische Reich teil. Im 6. Jahrhundert haben sie Gebiete südlich von der Sawe und Donau auch selbst überfallen und geraubt. Von der Mitte des 6. Jahrhunderts hielten sie sich dauernd auf den geraubten Gebieten des Oströmischen Reiches (Byzanz) auf. Viele slawische Stämme haben sich auf den Balkan Ende des 6. und Anfang des 7. Jahrhunderts angesiedelt. Aus diesen Stämmen sind Südslawen entstanden. Unter den Slawen, die damals gekommen sind, war auch der Stammverbund der Serben. Heutzutage herrscht die Meinung, dass die Serben (circa 631) aus Ostdeutschland und Tschechien auf den Balkan angekommen sind. Ein Teil der Serben ist aber im Norden geblieben. Von ihnen stammen die heutigen Lausitzer Serben. Der andere Teil ist also auf den Balkan gekommen. Man glaubt, dass die serbischen Stämme auf dem Balkan den Raum im Westen von dem Oberlauf des Flusses Una und der Mündung der Zetina angesiedelt haben. Im Süden sind sie von dem Fluss Zetina bis zur Bucht von Kotor und Adriaküste angekommen. Im Südosten haben sie Gebiete um den Fluss Beli Drim besiedelt. Im Norden lebten sie entlang der Sawe in der Nähe der heutigen Stadt Tuzla und im Westen entlang der Flüsse Ibar und Westliche Morava. Die Ankunft der Bolgaren auf den Balkan Ende des 7. Jahrhunderts und ihre Angriffe auf Serben beeinflussten die stärkere Verbündung eines Teiles der Serben. Diese Verbündung führte nicht nur zu einer stärkeren Herrschaft des Vorstehers vom Stammbund sondern auch zur Entstehung des ersten serbischen Staates. Der erste serbische Herrscher, der nach seinem Namen bekannt war, ist Vlastimir. Der älteste bekannte Titel des serbischen Herrschers ist der Kaisertitel. Seine Macht haben die Gespane anerkannt, die kleinere Gebiete regiert haben. Zu dieser Zeit waren die Serben noch immer Polytheisten. Die serbische Herrscherfamilie nahm das Christentum aus Byzanz (circa 870) an. So kam es zur Christianisierung der Serben, aber die Spuren des Polytheismus blieben noch lange im Volk. Seit der Herrschaft von Vlastimir bis circa 924 wehrten die Serben balgarische Angriffe erfolgreich ab. Dann hat der bolgarische Kaiser Simeon Serbien erobert.

ZUSAMMENFASSUNG

271

Als er im Jahr 927 gestorben ist, hat Serbien mithilfe von Byzanz seine Selbstständigkeit erneuert. Am Anfang des 11. Jahrhunderts befand sich Serbien kurzfristig im Reich von Samuilo und danach hat es die Herrschaft des byzantinischen Kaisers anerkannt. Ein Teil der Serben, im Küstenland zwischen dem Fluss Bojana und der Bucht von Kotor, ist um 1040 selbstständig von Byzanz geworden. Da trug circa 1077 der serbische Herrscher Mihailo den kaiserlichen Titel. Seinem Sohn, dem Kaiser Konstantin Bodin, ist es gelungen, einen größeren Teil, den Serben besiedelt haben, zu vereinigen. In seinem Königreich waren Duklja (oder Zeta) mit Travunija und Zahumlje, im Küstenland Raška und im Landesinnern Bosnien. Am Anfang des 12. Jahrhunderts ist Zeta nicht mehr der Mittelpunkt serbischer Versammlungen. Das wichtigste serbische Gebiet wurde Raška. Neben Raška entstand im 12. Jahrhundert der zweite wichtige serbische mittelalterliche Staat in Bosnien. Dortige Herrscher trugen von der Mitte des 12. Jahrhunderts den Titel Ban. Stefan Nemanja, der Begründer der Nemanjić Dynastie, hat um 1167 in Raška regiert und seine Herrschaft auf Zeta und Zahumlje erweitert, aber er hat nach einem Niederschlag im Jahr 1190 die Oberherrschaft des byzantinischen Keisers formell anerkannt. Nemanja verzichtete auf Herrschaft 1195 oder 1196 und sein Sohn Stefan Nemanjić wurde der Nachfolger. Im Jahr 1217 hat dieser sich selbst die Krone aufgesetzt. Danach haben seine drei Söhne Radoslav, Vladislav und Uroš geherrscht. Zu der Zeit des Königs Uroš I, d.h. Mitte des 13. Jahrhunderts, sind deutsche Sächsische Bergleute nach Serbien gekommen. Die Entwicklung des Bergwesens hat die wirtschaftliche Entwicklung beschleunigt und den serbischen Herrschern ermöglicht, die Einkünfte zu vermehren. Diese erhöhten Einkünfte beeinflussten die Grösse der Armee und große Eroberungen der Erben von Uroš. Der Nachfolger von Uroš war sein älterer Sohn Dragutin, den sein jüngerer Bruder Milutin geerbt hat. Der König Milutin (1282-1321) hat einen größeren Teil der Republik Mazedonien und einen Teil von Nordalbanien erobert. König Stefan von Dečani, der Sohn von Milutin, zeigte keinen Wunsch, Vaters Eroberungen fortzusezten. Er wurde für seine Stiftung Kloster Dečani bekannt. Weitere Eroberungen hat Milutins Enkel Stefan Dušan fortgesetzt. Er hat den Staat der Nemanjić von 1331 bis 1355 regiert. Dušans Regierung stimmte zeitlich mit dem Zivilkrieg in Byzanz überein. Dušan hat den südlichen Teil von Albanien, Griechenland (ohne Thessaloniki) und den mittleren Teil von Griechenland eingenommen. Das war der Höhepunkt der territorialen Erweiterung des mittelalterlichen Serbiens. König Dušan dachte, dass er eines größeren Titels würdig war und hat sich 1346 auf der Versammlung von Großgrundbesitzer und Priesterschaft in Skopje zum Kaiser gekrönt. Damit Dušan die Gesetze, die in seinem Staat existierten, ergänzen könnte, hat er Dušans Gesetzbuch auf den Versammlungen in Skopje und Ser 1349 und 1354 proklamiert. Einige Jahre später begann der Zerfall seines Staates. Die mächtigen Feudaler wollten nicht mehr diemittlere Herrschaft von Dušans Sohn Uroš anerkennen. Er musste zusam-

272

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

men mit Vukašin Mrnjavčević herrschen, dem er den königlichen Titel gegeben hat. Der Streit mit den Türken Osmanen, die ihre Eroberungen auf dem Balkan angefangen haben, führte zur großen Schlacht an der Marica am 26. September 1371. Der König Vukašin wurde besiegt und ermordet, und der Keiser Uroš, der an der Schlacht nicht teilgenommen hat, starb Ende des Jahres. Er hat keinen Nachfolger gehabt und das Kaisertum der Namanjić ist zu Ende gegangen. Westlich von Drina kam es zur Stärkerung Bosniens. Der bedeutsame Ban Tvrtko I Kotromanić hat den Zerfall im Staat der Nemanjić ausgenützt und einige Teile des Staates sich angeeignet. Mütterlicherseits war Tvrtko I der Nachkomme von Dragutin Nemanjić, weshalb er sich zum König der Serben und Bosnien im Jahr 1377 ausgerufen hat. Östlich von Bosnien hat der Kaiser Lazar ein wichtiges Gebiet geschaffen, welche die Gegend um drei Morava Flüsse umfasste. Der Kaiser Lazar und der König Tvrtko haben zusammen versucht, die Fortschritte der Osmanen in der Schlacht auf dem Kosovo polje (Amselfeld) am 15. Juni 1389 abzuhalten. Kaiser Lazar war der Führer des serbischen Heers, Tvrtko I schickte einen Teil seiner Armee, und Sultan Murat war der Führer von Osmanen. In der Schlacht sind beide Herrführer ermordet, und die Osmanen haben unter Sultan Bajazit das Amselfeld verlassen. Kurze Zeit nach der Schlacht auf dem Amselfeld starb der König Tvrtko I. In Bosnien ist die mittlere Regierung abgeschwächt, und die mächtigen Feudaler wurden stärker wie früher in dem Staat der Nemanjić. Die Uneinigkeit in den serbischen Ländern erleichterte osmanische Eroberungen im Westen. Nach dem Tod des Kaisers Lazar entschloss sich seine Frau Kaiserin Milica im Namen ihres minderjährigen Nachfolgers Stefan Lazarević die Höheherrschaft des osmanischen Sultans Bajazit anzuerkennen. Als Mongolen im Jahr 1402 Bajazit gefangengenommen haben, wurde Stefan Lazarević in Konstantinopel zum Despoten. Die Despotie blieb noch immer das Vasalgebiet der Osmanen. Die Osmanen haben sich seit dem Tod von Stefan Lazarević im Jahr 1427 bemüht, die Halbselbstständigkeit der Despotie abzuschaffen. Sie haben diese endlich 1459 erobert und 1463 eroberten sie auch Bosnien. So sind die serbischen mittelalterlichen Staaten zu Grunde gagangen und die Serben sind unter der Regierung des Sultans in Osmanenreich geblieben.

Übersetzt von Dragana Jovanović

Summary HISTORY OF THE SERBS Middle Ages Written by Aleksandar Andrić In a large movement of peoples that swept Europe from the fourth to the ninth century and which we call The Great Migration Period, there was a migration of the Slavs in the Balkans. After arrival in the Pannonian Plain north of the Sava and Danube rivers, from the fifth century Slavs were involved with the Huns and other peoples in numerous attacks, taking loot and herds of cattle, on the Eastern Roman Empire. In the sixth century the Slavic warriors attacked and plundered the areas south of the Sava and Danube rivers on their own. Since the mid-sixth century, raids resulted in permanent settlement on the land of the Eastern Roman Empire (Byzantium). In the late sixth and early seventh centuries many Slavic tribes had settled the Balkan Peninsula. The South Slavs have been arisen of these tribes. Among the Slavs who had reached the Balkans, there were the tribes of the Serbs too. According to what we know today, Serbs came (about 631) from the area of modern-day eastern Germany and Czech Republic. A part of the Serbs remained in the north, and their descendants are today Lusatian (North) Serbs and the others migrated to the region of the Balkan Peninsula. It seems that in the seventh century the Serbs, in the Balkan Peninsula, initially settled region from the upper course of the river Una and the mouth of the canyon in the west, to the Adriatic coast from the river Cetina to the Bay of Kotor in the south. In the southeast, they were given land to settle in area around the White Drin River, to what is now the area along the Sava River near modern-day Tuzla in the north, and to east along the river Ibar and West Morava. The arrival of Bulgarians in the late seventh century to the Balkan Peninsula, and their attacks on Serbs established and consolidated stronger and a long-lasting connection among the Serbian principalities. This connection progressively led to the allegiance of tribal elders and establishment of the first Serbian state. Vlastimir was the first Serbian ruler, who was recognized by the Byzantine Empire, in the middle of the ninth century. The earliest known title of Serbian rulers is Prince (knez), and his government was organized into smaller communities, headed by the local magistrate or governor (župan). At that time, the Serbs still believed in many gods. Serbian royal family received Christianity in ca 870 from Byzantium. Christianization of the Serbs began, but traces of polytheistic beliefs remained in the part of the people for a long time. From the reign of Prince Vlastimir to about 924 Serbs were successfully repelled the attacks of the Bulgarians. In 924, the Bulgarian Tsar Simeon made Serbia into a Bulgarian province. After Symeon died in 927, the new Serbian Prince, with

274

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

the help of Byzantium regained its independence. At the beginning of XI century, Serbia was a part of Samuel’s Empire. Following Basil's II conquest of Bulgaria in 1018, Serbia passed under Byzantine rule again. A coastal part of the Serbian medieval state, from the Bay of Kotor on the west to the river Bojana on the east, managed to achieve independence from Byzantine rule around 1040. Prince Mihailo (Michael) received the king's crown in 1077. His son, King Constantine Bodin had managed to expand his rule to other regions inhabited by Serbs, by the end of the eleventh century. Bodin successfully incorporated Duklja (or Zeta), with Travunia and Zachlumia coast and Rascia and Bosnia hinterlands, in his kingdom. At the beginning of the twelfth century Zeta ceased to be the gathering place for the Serbs and the most important Serbian area, in which the Serbian realm would be seated, became Rascia. In the twelfth century, apart from Rascia, significant independent Serbian medieval state was created in Bosnia. Ban was the title of local rulers in Bosnia, since the middle of the twelfth century. Around 1167, Stephen (Stefan) Nemanja, the founder of the Nemanjić dynasty, takes the throne in Rascia. Within almost three decades of warfare and negotiations with Byzantium he extended its authority to Zeta and Zachlumia, but after one defeat in 1190 formally recognized the Byzantine Emperor’s supremacy, while in return the Emperor recognized him as the rightful Grand Prince (Veliki Župan). In 1195 or 1196, Stefan Nemanja officially abdicated in favour of his middle son Stefan Nemanjić. Stefan Nemanjić was proclaimed the King in 1217. The next generation of Serbian rulers were the sons of Stefan the First-Crowned – Radoslav, Vladislav and Uroš I. During the reign of King Stephen Uroš I, in the mid-thirteenth century, Saxon miners were introduced to work and develop the Serbian silver mines. Mining development was actively fostered by the king, who encouraged rapid economic development of Serbia and allowed Serbian rulers to increase revenues. The increase of revenues naturally enable the larger army that helped in great conquests of Stephen Uroš’s heirs. King Stephen Uroš I of Serbia inherited the elder son Dragutin, with help of Hungary, and then his younger son Stefan Milutin. King Milutin, who reigned from 1282 to 1321, conquered the largest part of modern-day Republic of Macedonia and a part of northern Albania. His son, King Stefan Uroš III didn’t show a desire to continue his father’s conquests. He’s commonly known as Stefan Dečanski from the great monastery he built at Dečani. Milutin’s grandson King Stephen Uroš IV Dušan continued conquests. He ruled the Nemanjić’s country from 1331 to 1355. Dušan’s reign coincided with the civil war in the Byzantine Empire. Dušan conquered the southern part of Albania, northern Greece (without Thessaloniki) and a part of central Greece (Thessaly and Epirus). Under his rule medieval Serbia reached its territorial, economical and political peak. Believing himself that he’s worth the higher title, on Easter Sunday, 1346, King Dušan convoked a huge assembly of the nobility and the higher clerics at Skopje, where he was crowned as the Tsar of the Serbs and Romans by the first Patriarch of Serbia. The most lasting monument to Dušan’s rulership was a law

SUMMARY

275

code. The Code was proclaimed in 1349, at the assembly in Skopje, and it was added at Serres in 1354. A few years after Dušan’s sudden death began the breakup of his empire. The powerful feudal lords increased their power, although nominally acknowledging his son Stephen Uroš V as Emperor. The most powerful was Vukašin Mrnjavčević, whom he had to give the title of king. The conflict with the Ottoman Turks, who began their conquest of the Balkans, led to the large Battle of Maritsa on September 26, 1371. King Vukašin was defeated and killed, and the Tsar Stefan Uroš, who did not participate in the battle, died at the end of the same year. He didn’t leave heirs, and with his death, the Nemanjić’s empire was over. Bosnia, a land west of the Drina River, was gradually strengthening while Dušan’s troops were expanding the provinces in Macedonia and Thessalya. Its most important ruler ban Tvrtko I Kotromanić used the chaos in the Nemanjić’s empire and annexed part of its territories. Tvrto I was descendent of Dragutin Nemanjić in the female line, combined with the fact that royal Nemanjić line had died out, in 1377 he was crowned as a king "of Serbs and Bosnia." Tvrtko would become the first Bosnian king to be crowned in an orthodox monastery. However, a new Serbian ruler emerged at the eastern Bosnian border. Prince Lazar Hrebeljanović, who managed to create significant state that included the basins of three Morava Rivers, was Tvrtko‘s ally. Prince Lazar and King Tvrtko I tried to stop the advancing Ottoman Empire. On 15 June 1389 the two armies met at Kosovo, in what became known as the Battle of Kosovo. The Serbian army under Prince Lazar consisted of his own troops and a contingent sent from Bosnia by King Tvrtko I, commanded by Vlatko Vuković, and the invading army of the Ottoman Empire was under the command of Sultan Murat. In the battle both leaders lost their lives. After the fight led by the new Sultan Bayezid I Ottomans withdrew from Kosovo. Soon after the Battle of Kosovo, in 1391, the King Tvrtko I died. In Bosnia, following Tvrtko‘s death, the central government slowly slid into feudal anarchy, and the powerful feudal lords increased their power, as before on the territory of the disintegrated Serbian Empire. Its fall was inevitable. The disunity among the Balkan states smooth the way for the Ottomans to continue their spread from Asia to Europe. After Prince Lazar’s death, his wife Princess Milica decided to recognize the suzerainty of the Ottoman sultan Bayezid in the name of a minor heir Stefan Lazarević. When Bayezid was captured by the Mongols in 1402. Stefan Lazarevic received, in Constantinople, the title of despot. The Serbian Despotate remained a vassal Ottoman state. But after Stefan Lazarević's death in 1427, Ottomans continued efforts to abolish semi-independence of Despotate. Serbia finally fell under the Ottomans in 1459, and Bosnia in 1463. The last medieval Serbian states disappeared and Serbs mostly remained to live under the rule of the Sultan in the Ottoman Empire. `Translated by Ljubodrag Sekulić

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА 1) Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, превод Лазар Мирковић, Београд 1935. 2) Душан Т. Батаковић, Милан С. Протић, Никола Самарџић и Александар Фотић, Нова историја српског народа, Београд 2000. 3) Александар Белић, Историја српског језика: фонетика, речи са деклинацијом, речи са коњугацијом, Београд 1999. 4) Самуил Б. Бернштейн, Болгарско-русский словарь, Москва 1986. 5) Марта Бјелетић и други, Етимолошки речник српског језика, свеска 2, БА-БД, Београд 2006. 6) Џон Б. Бјури, Варварска инвазија на Европу: Германи и Римско царство: 375-575, Београд 2010. 7) Милош Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Београд 2004. 8) Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, Нови Сад 1999. 9) Милош Благојевић, Црне горе и Црна Гора, Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања: Зборник радова са округлог стола историјског института, Књ. III, Подгорица 1999. стране 57-77. 10) Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1985. 11) Д. Богдановић, В. Ј. Ђурић и Д. Медаковић, Хиландар, Београд 1978. 12) Ђурђе Бошковић, Ново Брдо, Годишњак Музеја Јужне Србије, Скопље књ. 1 (1939) стране 161-168. 13) Јан Бранкачк, Лужички Срби у средњем веку – основне линије за њихову историју од VI до XII века, Историјски записи, година XXXII (LII), књига XXXIX 1979/2, Титоград 1979. 14) Јован Брија, Речник православне теологије, Београд 1999. 15) Георгије Вернадски, Кијевска Русија, Београд 2013. 16) Андрија Веселиновић и Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад 2001. 17) Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955. 18) Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959. 19) Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1996. 20) Милица Грковић, Прва хрисовуља манастира Дечани = The First Charter of the Dečani Monastery, Београд 2004. 21) Јован Р. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1996. 22) Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд 1950.

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛЕТЕРАТУРА

277

23) Михаило Ј. Динић, Дубровачка средњевјековна караванска трговина, Југословенски историски часопис, Београд 3 (1937), стране 119-146. 24) Доментијан, Животи Светог Саве и Светог Симеона, Београд 1938. 25) Поп Дукљанин, превео Славко Мијушковић, Љетопис попа Дукљанина, Београд 1988. 26) Петар Ђорђић, Старословенски језик, Нови Сад 1975. 27) Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, II и III, Београд 1991. 28) Енциклопедија православља, I – III, Београд 2002. 29) Енциклопедија српског народа, Београд 2008. 30) Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025, Београд 2007. 31) Тибор Живковић, Портрети српских владара : (IX-XII век), Београд 2006. 32) Тибор Живковић, О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у VI и VII веку, Зборник радова Византолошког института 35, Београд (1996), стране 95-115 33) Зборник Константина Јиречека, I, (гл. уредник Михаило Динић), Београд 1959. 34) Зборник Илариона Руварца: одабрани историјски радови. 1, Политичка историја, историја књижевности, историска географија и критика, (уредник Никола Радојчић), Београд 1934. 35) Слободан Зечевић, Српска етимологија, Београд 2008. 36) Халил Иналџик, Османско царство: класично доба 1300-1600, Београд 2003. 37) Историја народа Југославије, I, Београд 1953. 38) Историја српског народа, I, Београд 1994. 39) Историја српског народа, II, Београд 1994. 40) Историја старог времена и друга дела староруске књижевности, избор и превод Андриј Лаврик, Београд 2009. 41) Историјски атлас, ( гл. редактор Милош Благојевић), Београд 1999. 42) Ђорђе Јанковић, Погреб Срба у раном средњем веку, Реферат са VI међународног конгреса словенске археологије, Књижевна реч, број 501, Београд 1998. 43) Ђорђе Јанковић, Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007. 44) Константин Јиречек, Историја Срба, I-II, Београд 1952. 45) Карл Густав Јунг, Дух и живот, Нови Сад 1984. 46) Јованка Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 2001. 47) Јованка Калић, Стефан Немања у модерној историографији, Међународни научни скуп Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Београд 2000. стране 7-19. 48) Вук С. Караџић, Српске народне пјесме, II, Београд 1988. 49) Вук С. Караџић, Нови завјет господа нашег Исуса Христа, Београд 1977. 50) Вук С. Караџић, Српски рјечник: истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Београд 1977. 51) Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975. 52) Десанка Ковачевић, Трговина у средњовјековној Босни, Сарајево 1961. 53) Јован Ковачевић, Аварски каганат, Београд 1977. 54) Предраг Коматина, Црквена политика Византије οд краја иконоборства до смрти цара Василија I, Београд 2014.

278

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

55) Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, деспота српског, превод Гордана Јовановић, Београд 2009. 56) Коста Н. Костић и Ф. Станојевић, Краљ Стефан Драгутин, Београд 1899. 57) Растко Костић, Пад Арконе или Сумрак словенског паганизма, Београд 2009. 58) Куран, превод Енес Карић, Бихаћ 2006. 59) Лексикон српског средњег века, Београд 1999. 60) Леополд Ленард, Стари Срби и српска праотаџбина, Београд 1927. 61) Љубомир Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, Зборник радова Византолошког института 35, Београд (1996), стране 155-174. 62) Робер Мантран и други, Историја Османлијског царства, Београд 2002. 63) Николај Александрович Машкин, Историја Старог Рима, Београд 2002. 64) Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића: дипломатичка студија, Београд 1997. 65) Смиља Марјановић-Душанић и Даница Поповић, Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004. 66) Нада Милетић, Стећци, Београд-Загреб-Мостар 1982. 67) Слободан Милеуснић, Манастири Србије, Београд 2001. 68) Слободан Милеуснић, Светиње Косова и Метохије, Београд 1999. 69) Константин Михаиловић, Јаничареве успомене или турска хроника, Београд 1966. 70) Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд 2001. 71) Раде Михаљчић, Крај Српског Царства, Београд 1989. 72) Раде Михаљчић, Лазар Хребељановић: Историја, култ, предање, Београд 1989. 73) Синиша Мишић и Татјана Суботин-Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003. 74) Реља Новаковић, Када се родио и када је почео да владаСтефан Немања, Историјски гласник 3-4 (1958), стране 165–192. 75) Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво : (историјско-географско разматрање), Београд 1987. 76) Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 2005. 77) Алексије А. Олесницки, Турски извори о Косовском боју: покушај критичке анализе њихова садржаја и узајамне консекутивне везе, Гласник скопског научног друштва, књ. XIV, Скопље 1935. стране 59-98. 78) Мавро Орбин, Краљевство Словена, превео Здравко Шундрица, Београд 1968. 79) Георгије А. Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд 1965. 80) Георгије А. Острогорски, Историја Византије, Београд 1969. 81) Георгије А. Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци, Историјски часопис, Београд 1 (1948), стране 24-29. 82) Мирослав Пантић, Краљ Драгутин и Дубровник, Рачански зборник, бр. 3, (гл. уредник Динко Давидов), Бајина Башта 1998. стране 91-96. 83) Д. Попов, И. Божилов, Ц. Георгијева, К. Косев, А. Пантев и И. Баева, Историја Бугарске, Београд 2008. 84) Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, I, Нови Сад 1990. 85) М. Поповић, М. Тимотијевић и М. Ристовић, Историја приватног живота у Срба: од средњег века до савременог доба, Београд 2011.

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛЕТЕРАТУРА

279

86) Марко Поповић, Стари град Рас, Београд 1987. 87) Константин VII Порфирогенит, О управљању царством, Подгорица 2009. 88) Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1999. 89) Радић Радивој, Стари Словени, Београд 2011. 90) Никола Радојчић, Законик цара Стефана Душана: 1349. и 1354, Београд 1960. 91) Никола Радојчић, Српски државни сабор у средњем веку, Београд 1940. 92) Фрањо Рачки, Богумили и патарени, Београд 1931. 93) Речник српскохрватског књижевног језика, I – V, Нови Сад 1967. 94) П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал и А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002. 95) Свети Сава, Сабрани списи, Београд 2008. 96) Петар В. Симић и Александар П. Симић, Историја хирургије, Београд 2008. 97) Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, Београд 1991. 98) Александар В. Соловјев, Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV века), Београд 1926. 99) Влада Станковић, Краљ Милутин : (1282-1321), Београд 2012. 100) Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма. Књ. 1, (Дубровник и суседи његови), I, Београд – Сремски Карловци 1929. 101) Тацит, Германија, Београд 1969. 102) Ил‘ја Ил`ич Толстој, Сербскохорватско-русский словарь, Москва 1970. 103) Сима М. Ћирковић, Краљ Драгутин, Рачански зборник, бр. 3, (гл. уредник Динко Давидов), Бајина Башта 1998. стране 11-20. 104) Сима М. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964. 105) Сима М. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 1995. 106) Сима М. Ћирковић и Божидар Ферјанчић, Стефан Душан: краљ и цар 1331-1355, Београд 2005. 107) Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940. 108) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд 1933. 109) Владимир Ћоровић, Историја Срба, I-II, Београд 1989. 110) А. Д. Удаљцова, Ј. А Космински и О. Л. Вајнштајн, Историја средњег века, Београд 1950. 111) Александар Б. Узелац, Браничево и околне земље пре и после монголске инвазије (1241–1242), Браничево у историји Србије, Зборник радова, III-6, Београд – Пожаревац 2008, стране 161-174. 112) Драгутин Н. Анастасијeвић, Година смрти Немање, Глас СКА 86 (1911), стр. 135-140. 113) Милан Узелац, Историја филозофије, Нови Сад 2004. 114) Хиландарски медицински кодекс, превод Љубомир Котарчић и Младен Миливојевић, Београд 1989. 115) Херодотова историја, I-II, Нови Сад 1988. 116) Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994. 117) Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд 1994. 118) Хазим Шабановић, Босанско крајиште, Годишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине, Сарајево IX (1958), стране 177-220. 119) Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века: властела српских обласних господара, Београд 2000.

280

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Део података је преузет са интернет адреса: 1) Ђорђе Бубало, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари? Зборник радова Византолошког института XLVI, Београд (2009), стране 201-229. са сајта www.byzinst-sasa.rs (приступљено: октобар 2014) 2) Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966., са сајта www.scribd. com (октобар 2014) 3) Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, са сајта www.ask.rs (јун 2011) 4) Тибор Живковић, Стројимиров златни печат, са сајта www.imus.org.rs (октобар 2014) 5) Драгана Јањић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, са сајта www.scribd.com (октобар 2014) 6) Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, Историја српског народа, Св. 1 и 2 (Београд 1893. и 1894), са сајта www.archive.org (октобар 2014) 7) Предраг Коматина, Словени средњег Подунавља и Бугарска експанзија у првој половини IX века, Зборник радова Византолошког института XLVII, Београд (2010), стране 8182, са сајта www.byzinst-sasa.rs (октобар 2014) 8) Иван Кукуљевић Сакцински, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом = Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. Део 1, од године 503-1102., са сајта www.archive.org (октобар 2014) 9) Мирослављево јеванђеље, са сајта www.scc.digital.bkp.nb.rs (децембар 2013) 10) Монахиња Јефимија, Књижевни радови, са сајта www.ask.rs (јун 2011) 11) Срђан Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан” и „самодршци области српског престола”, Зборник радова Византолошког института XLVIII, Београд (2011), стране 89118, са сајта www.byzinst-sasa.rs (октобар 2014) 12) Повесть временных лет, са сајта са сајта www.imwerden.de (децембар 2013) 13) Милан Прелог, Повијест Босне : од најстаријих времена до пропасти краљевства (Сарајево 1912), са сајта www.archive.org (октобар 2014) 14) Призренски рукопис Душановог законика, са сајта www.scc.digital.bkp.nb.rs (децембар 2013) 15) Ћиро Трухелка, Натпис Кулина бана, са сајта www.scribd.com (октобар 2014) 16) Жељко Фајфрић, Котроманићи, са сајта www.растко.rs (април 2013) 17) Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, са сајта www.растко.rs (април 2013) 18) Annales Regni Francorum, са сајта www.archive.org (октобар 2014) 19) Bulgar са сајтa www.britannica.com (јун 2014) 20) Gordon L. McDaniel, On Hungarian-Serbian Relations in the 13th Century: John Angelos and Queen Jelena, са сајта www.feefhs.org (октобар 2014) 21) Jordanes, The origin and deeds of the Goths, са сајта www.archive.org (октобар 2014)

РЕГИСТАР Личности су и регистар уписиване у правилу по имену и презимену, осим владара и црквених старешина. Део личности се наводи само по презимену или само по имену. У неким случајевима су у регистру обједињена имена која означавају исти или близак садржај, нпр. под именом Захумље у регистру набројане су стране на којима се спомињу Захумље, Захумљани, Хум и Херцеговина.

А Авар, Авари (Обри) – 32-39, 45, 47, 48, 66, 169 Авињон – 220 Азија – 20, 63, 103, 243 Ајнштајн, Алберт – 5 Акарнанија – 213 Аларих – 21 Албани – 50 Албанија, Албанци (Арбанаси, Шиптари) – 49, 50, 89, 96, 111, 119, 120, 129, 150, 154, 172, 212, 219, 221, 246, 260, 264 Алберт (Албрехт) Аустријски – 258 Александар Велики – 191, 235 Алексије I Комнин – 96-98, 179 Алексије II Комнин – 109, 162 Алексије III Анђео – 112, 113 Алексије IV Анђео – 118 Алексије V Дука Мурзуфл – 118 Алексинац – 111 Алпи – 23 Алтомановић, Никола – 223-228, 231, 232 Алусијан – 94 Ана, византијска принцеза – 89 Ана, жена Стефана Првовенчаног – 126 Ана, жена Стефана Радослава – 119 Ана, жена Милутина – 199 Ана, жена Стефана Уроша V – 222 Ана, кћерка Милутина – 204, 208 Ана (Анастасија), Немањина жена – 112, 113 Ана – Агнеза – 130 Ана Дандоло Немањић – 119 Ана Комнина – 96, 162, 180 Ана Савојска – 210 Анадолија – 243 Ангора, види Анкара Андрија, син кнеза Мирослава – 114

Андрија II – 114, 117, 120, 180 Андрија III – 202 Андријаш – 240 Андроник I Комнин –103, 109 Андроник II Палеолог – 198, 199, 204, 218 Андроник III Палеолог – 204, 209, 210 Анђеловић, Михаило – 266 Анђео, Константин – 103 Анкара (Ангора) – 236, 243, 250 Анти, види Словени Антиохија – 95 Анхијал – 83 Апенинско полуострво – 48, 84, 100, 171, 192, 193 Арабљани, види Арапи Арабљанско полуострво – 47 Аралско језеро – 63 Арапи (Арабљани) – 46, 47, 62, 66, 72, 73, 88, 95 Арбанија, Арбанаси, види Албанија, Албанци Ариље – 175 Аркона – 56, 57 Аромуни – 49 Арон, брат Самуилов – 89 Арпад – 82 Арсеније (Арсен) I – 123, 175, 190, 194 Асен II видети Јован Асен II Аспарух – 65 Астрапа, Михаило – 195 Атила – 21, 22, 25, 28 Атина (Атена), град – 58 Атена, богиња – 58 Атлантик (Атлантски океан) – 13 Атос, види Света гора Аугзбург – 86 Африка – 29 Ахелој, река – 83

282

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Ахен – 66 Ахмедија – 235 Ашик-паша Заде (Дервиш Ахмед) – 237 Б Бабуна – 179 Баварска, Баварци – 66 Бајазит – 234-236, 238-245 Бајан – 32-34 Балдуин Фландријски – 118 Балкан (Стара планина), планина – 49, 50, 52, 62, 65, 89 Балканско полуострво (Балкан) – 5, 11, 1923, 28, 31-37, 39-41, 43-49, 54, 57, 58, 63, 65-69, 74, 85, 90, 91, 93, 96, 97, 99, 109, 133, 147, 149, 159, 162, 165, 174, 185-187, 198, 200, 216, 217, 259 Балтичко море – 20, 23, 24, 42, 56 Балша, син Хрвојев – 253 Балшић, Балша – 222 Балшић, Балша II – 233 Балшић, Балша III – 246, 247, 254 Балшић, Ђурађ – 222, 225, 265 Балшић, Ђурађ II Страцимировић – 231, 233, 238-241, 244, 246 Балшић, Страцимир – 222 Бан Кулин, види Кулин бан Банат – 36, 66, 124, 250, 258, 259 Бањска – 147, 149, 195, 201 Бар – 95, 97, 109, 120, 126, 127, 162, 189, 222, 223, 240, 246, 247, 254, 258, 262 Барак – 239, 258 Бари – 72, 73 Баришић, Фрањо – 113 Бату, кан – 125 Бачка – 45 Бела II – 102 Бела III – 104, 108, 109, 116, 117 Бела IV – 123, 125, 127, 128, 180 Беласица – 90 Бели Дрим – 82, 111, 177 Белић, Александар – 187 Белица – 111 Белорусија – 10, 60 Белослава – 123 Белош – 102, 103 Беневентско кнежевство – 37 Београд (Сингидунум) – 22, 28, 34, 67, 78, 91, 94, 101, 108, 109, 131, 137, 159, 160, 201, 217, 220, 245, 247, 249, 250, 254, 256, 260, 266 Берат (Белиград) – 233 Бијело Поље – 112 Бијељина – 32

Билино поље (Зеница) – 116 Билећа – 161, 231 Биначка Морава – 111, 119 Биоград – 73 Битинија – 45 Бјелопавлићи – 44 Благај – 253, 262, 263 Блатно језеро – 77 Бобовац – 137, 208, 246, 251, 267, 268 Бог – 29, 46, 58, 79-81, 152, 157, 174, 176-178, 182-184, 213, 228 Богдан – 197 Богоје – 219 Богумил – 178 Бодин, Константин – 95-99 Бодричи, види Ободрити (Абодрити) Бодрог – 45 Бож – 29 Бојана – 56, 93, 154, 165, 240 Бојки (Бохемија), види Чешка Бока Которска – 86, 93, 228 Болоња – 140 Бононија, види Видин Борач – 161, 259 Борил – 119 Борис II – 88 Борис Михаило – 71, 76-78, 82 Борић – 102-104 Борна – 67 Боровић, Раде – 197 Борут – 66 Босна, Бошњани видети и БиХ (Босна и Херцеговина) – 35, 86, 88-90, 94, 96, 97, 101, 102, 104, 109, 114, 116, 123-126, 130, 135-137, 139, 142, 143, 146, 152-154, 157, 159, 160, 162, 164-166, 170-174, 178-182, 188, 197, 202-207, 209, 226-229, 231, 241, 242, 245, 246, 249-253, 257, 258, 262-264, 266, 267, 269 Босна, река – 86, 251 БиХ (Босна и Херцеговина) видети и Босна – 48 Босфор – 20, 36 Бохемија, види Чешка Бран – 71, 81, 83 Бранивојевићи – 203, 206 Браничево – 67, 91, 94, 103, 108, 109, 111, 117, 160, 198, 222, 232, 258 Бранкачк, Јан – 42, 58, 61 Бранковић, Вук – 224, 226, 232-234, 238, 239, 242, 243 Бранковић, Гргур – 224 Бранковић, Гргур, син Вука – 242, 259

РЕГИСТАР Бранковић, Мара Лазаревић – 233, 234, 242 Бранковић, Мара – 258, 264 Бранковић, Радич – 232 Братислава, види Пожун Брач – 57, 72, 86, 231, 246, 252 Брвеник – 223 Бргета – 180 Брсково – 120, 127, 173, 243 Буг (Хипанис) – 60 Буга – 41 Бугари, Бугарска – 10, 31, 32, 40, 41, 48, 52, 65-68, 70-72, 76-78, 82, 83, 85, 86, 88, 90, 94, 110, 111, 117, 119, 123-126, 129, 134, 179, 186, 187, 191, 198, 204, 208, 209, 213, 217, 219, 239 Будва – 48, 72, 123, 162, 222, 223, 226, 240, 241, 243, 246, 247, 254, 264 Будим видети Будимпешта Будимпешта (Пешта) – 191, 251, 254, 259, 260 Будини – 60 Буковица – 217 Бургунди – 24 Бурса (Бруса) – 244, 265 Бућа, Никола – 139, 209 Бућа, Трипо – 228 В Вавилон – 25 Валенс – 21 Валона – 212 Ваљево – 103, 249 Ван – 95 Вандали – 24, 29 Вардар – 28, 98, 111, 225 Варјази – 45, 46 Варна – 65, 261 Василије, примас Бугарске – 117 Василије I – 72, 73, 132 Василије II – 88-91, 93, 98 Велбужд (Ћустендил) – 151, 192, 204, 218, 225 Велебит – 43 Велес (Волос), бог – 59 Велес, град – 59 Велика Моравска – 38, 76, 77 Венеди (Венети и Виниди), види Словени Венеција, Венецијнци (Млетачка) – 68, 72, 73, 75, 76, 96, 97, 108, 117-119, 135, 140, 166, 170, 172, 200, 207, 208, 216, 219, 226229, 235, 240, 246, 247, 251, 253, 254, 259, 262, 264, 267 Верија – 212

283 Вид, видети Световид Вид, код Метковића – 57 Видин (Бононија) – 35, 198, 226, 243 Видлич – 57 Видов врх – 57 Видова – 57 Видова гора (Вид) – 57 Видојевица – 57 Видуша – 57 Византија, Византинци (Источно римско царство) видети и Грчка, Грци – 21, 22, 28, 29, 31-40, 45-50, 52-55, 58, 60, 62, 63, 65, 66, 70, 72, 73, 76, 78, 82-85, 88-90, 92, 94-98, 100-104, 108-112, 114, 118, 120-122, 127, 129-132, 140, 146, 154-156, 162, 180, 182, 187, 192, 193, 195, 198, 199, 201, 204, 209, 210, 212, 213, 217, 219, 221, 224, 225, 239, 240, 244, 247, 254, 260, 266 Визиготи (Западни Готи), види Готи Вилинзи (Вилци), види Љутићи – Виминацијум (Костолац) – 22, 34, 36 Висарион – 130 Висла – 20, 23-25, 29, 84 Високо (Високи) – 160, 180, 207, 208, 226, 249 Витлејем – 79 Вито из Котора – 195 Витоша – 247 Вишеград – 32, 161 Вишеслав – 78, 75 Влад Дракул – 260, 261 Владимир, бугарски кнез – 71, 82 Владимир, руски кнез – 55, 89 Владин – 65 Владислав видети Стефан Владислав Владислав I Јагело(вић) – 259-262 Владислав Немањић, Драгутинов син – 199, 201-203, 205, 206 Власи (Мавровласи) – 38, 49, 70, 126, 149152, 166, 261 Властар, Матија – 214 Властимир – 70, 71, 75, 85 Влашић – 38, 49 Влашка – 28, 34, 35, 65,66, 154 Влашка планина – 43 Вогастисбург – 39 Воден – 216 Во(ј)иновић, Во(ј)ислав – 222-224, 231, 232 Во(ј)ислава – 116 Војномир – 66 Војтех – 95 Волга – 24, 65 Волерон – 224

284

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Врана – 231 Врање – 98, 111, 119 Врбања – 229, 241 Врбас – 227, 245 Вријеније, Нићифор – 95 Врхбосна – 241, 257 Врхлаб – 136 Вукан, жупан – 96-99 Вукан Немањић – 99, 112, 113, 116, 117, 128, 232 Вуковић, Влатко – 231, 234, 241 Вукославић, Влатко – 226 Вукашин Мрњавчевић – 223-226, 231, 240 Вучитрн – 243 Г Габела – 165 Гаврило Радомир – 94 Газиместан – 234, 236 Гален – 156 Галипоље – 217 Галич – 103 Гацко (Гатачко поље) – 128, 161, 228 Геза II – 102, 103 Гепиди – 23, 29, 32 Герман, византијски војсковођа – 29 Германи, Германија – 20, 23-25, 27, 29 Гламоч, Гламочко поље – 43, 44, 206, 227 Гломачи – 42, 43 Глухавица (Глуха Вас) – 173, 243 Годоминско поље – 258 Го(ј)ислава – 223, 224, 232 Гојник – 71 Голубац – 238, 254, 256, 260 Гордосервон – 45 Горјански, Никола – 227, 229, 232 Горјански, Никола Млађи – 234 Горња Зета – 233, 258, 262, 264 Горња Лужица, види Лужица Горња Србица, види Србице Готи (Источни и Западни Готи) – 19, 20-25, 29, 33, 41, 65, 189 Граматик, Саксо – 57 Грахово, у источној Херцеговини – 44 Грачаница – 195, 200, 244 Грбаљ – 240 Гргур VII, папа – 96, 99 Гргур Нински – 84 Грд, жупан Требињски – 197 Григора, Нићифор – 205, 210 Григорије – 189 Гроцка – 160 Груж – 259

Д Дабиша, види Стефан Дабиша Котроманић Дабог – 58 Давид, брат Самуилов – 89 Дагоберт – 39 Дажбог (Даждбог) – 58, 59 Дакија, види Румунија Далмација – 22, 23, 31, 36, 40, 43, 48, 66, 67, 72, 74, 78, 89-92, 95, 96, 99, 100, 104, 108, 109, 116, 117, 120, 202, 206, 217, 226, 227, 229, 231, 241, 246, 251, 252 Дандоло, Енрико – 119 Данилевски, Николај – 7 Данило II – 122, 123, 131, 175, 190, 194, 195, 200, 204 Даничић, Ђуро – 80 Дањ – 109, 111 Дачани – 49 Дворови – 32, 62 Дебар – 119, 198 Дебрц – 198 Девол – 67, 95 Дежево – 131, 201 Де ла Брокијер, Бертрандон – 257 Де ла Кава, Онофрије – 171 Деретић, Јован И. – 5 Деретић, Јован Р. – 26, 61, 190 Дероко, Александар – 162 Деса – 103, 104 Дестиник (Дрсник ?) – 82 Дечани, насеље – 44 Дечани, племе – 42, 44 Дечани (Високи Дечани) – 138, 147, 149-151, 157, 160, 176, 195, 196, 205 Дечанска бистрица – 44 Дечански видети Стефан Урош III Дечански Дечин – 44 Димотика – 216 Динарски масив – 38 Диоген, Константин – 91 Диоклеја – 93 Диоклецијан – 20, 48, 81, 93 Диоклитија, Диоклићани (Дукља), види Зета Дионизије Мали – 182 Дмитар, син краља Вукашина – 240 Дњепар – 20, 24, 25, 29, 65 Дњестар – 24, 29 Добој – 252 Добор – 241, 251 Доброслав, види Стефан Војислав Дојчланд, види Немачка Доклеати – 93 Доментијан – 62, 107, 112, 113, 119, 190, 192

РЕГИСТАР Доња Лужица, види Лужица Доња Србица, види Србице Доњи Крајеви – 130, 202, 206, 207, 226 Доротеја, жена Твртка I – 228 Доротеја Горјански, жена Твртка II – 253 Драгана (Драгиња) – 233 Драгаш, Константин (Дејановић) – 240, 242 Драгаши (Дејановићи) – 226, 234 Драговичи – 49 Драгувити – 36, 49 Драгутин видети Стефан Драгутин Драва – 39, 84, 99 Драч – 31, 48, 72, 83, 89-91, 94-97, 101, 109, 119, 129, 160, 212, 233 Драчевица – 228, 231, 232 Дрван (Дерван) – 39, 74 Дреница – 224 Дриваст – 97, 109, 123, 240, 247, 254 Дријева – 141, 154, 165, 172, 206, 227, 228, 253 Дрим – 111 Дрина – 32, 86, 161, 200, 203, 206, 207, 222, 233, 241, 268 Дрсник, види Дестиник Дубица – 245 Дубровник, Дубровчани (Рагузијум, Рагужани) – 48, 50, 72, 74, 86, 89, 91, 95, 96, 110, 111, 114, 116-118, 120, 122-128, 131, 136, 139-143, 145, 147, 151-154, 156159, 161, 164-172, 183, 199, 200, 203-209, 218, 220, 222-224, 228, 232, 240-243, 245, 246, 248, 251-253, 256, 257, 259, 260, 262, 263, 265, 266, 269 Дубочица – 107, 111, 258 Дувно, Дувањско поље – 101, 206, 262 Дука, Јован – 97 Дукља, Дукљани (Диоклитија), види Зета Дукљанин видети поп Дукљанин Дунав – 21-23, 28, 29, 31-36, 38, 45, 65, 88-90, 98, 102, 109, 110, 123-125, 220, 232, 238, 242, 243, 256, 259-261, 268 Дурсун-бег – 267, 269 Дух – 100 Душан видети Стефан Урош IV Душан Душиц – 218 Ђ Ђаковица – 177 Ђаково – 125, 130 Ђенова – 228 Ђорђе, Бодинов син – 99, 102 Ђорђе, Вуканов син – 119 Ђурађ Бранковић – 137, 165, 173, 243, 244, 247, 251, 254, 256-262, 264, 265

285 Ђурађ Кастриоти, види Скендер-бег Ђурђеви ступови – 131, 193 Е Евдокија, византијска принцеза – 199 Европа – 7, 10, 20, 63, 82, 98, 103, 110, 118, 135, 141, 147, 156, 157, 162, 174, 179, 181, 182, 187, 191, 244, 249, 256 Евтихије, сликар – 195 Егејско море – 37, 48, 49, 198 Егидијус – 156 Египат – 47, 79, 80 Елба, види Лаба Елизабета – 263 Елијаде, Мирча – 55, 57 Емерик (Имре) – 116, 117, 180 Енгел, Кристијан – 38 Енглези – 242 Епидаврос, види Цавтат Епир, Епирска деспотовина, Епирци – 89, 118-122, 127, 213, 220, 221, 266 Ердељ (Трансилванија) – 127, 258, 259 Ефески, Јован – 34 Ж Живковић, Тибор – 39, 71, 78, 104 Жигмунд (Сигисмунд) Луксембуршки – 192, 229, 231, 233, 234, 240-243, 245, 246, 250253, 258 Жича – 119-122, 175, 194, 201, 209, 257 Жрновница – 123 З Завида – 99, 107 Завршје – 206, 227 Загреб – 100, 125, 229 Загрлат – 111 Задар – 48, 66, 72-74, 89, 92, 100, 118, 143, 193, 208, 227, 229, 231, 245, 246 Западна Морава – 111, 131, 224, 233, 247 Западни Буг – 24 Западни Готи (Визиготи), види Готи Западно римско царство – 20-22, 29 Захарије – 83-85 Захумље, Захумљани, Хум (Херцеговина) – 42, 57, 85, 86, 90, 94, 103, 108, 110, 112, 114, 117, 120, 125, 128, 169, 179, 200, 227, 232, 241, 253, 258, 263, 268 Звечан – 97, 98, 103, 108, 161, 205, 206, 208, 220, 223, 226, 231, 242, 243 Звонимир, Димитар – 96, 99 Зворник (Звоник) – 161, 257 Згошће – 208

286

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Зевс – 55, 58 Земун – 243 Зеница – 116 Зета, Зећани (Диоклитија, Дукља) – 49, 88, 89, 93, 94, 96-99, 101, 103, 104, 109, 112, 114, 116, 117, 119, 120, 121, 128, 131, 132, 179, 180, 200, 205, 219, 246, 247, 259, 262, 265, 267 Златни Рог – 247 Змај Огњени Вук, види Вук Гргуревић Бранковића Зонара – 101 Зрин – 206 Зрмања – 141 И Ибар – 107, 131, 161, 224 Иван Стефан – 204 Иван Шишман – 226, 239 Иван-планина – 160 Израел (Света земља, данас Израел и Палестина) – 97, 117, 123, 160 Илири – 49 Имота – 86 Имотски – 262 Имре, види Емерих Иналџик, Халил – 265 Индија, Индијци – 7, 62, 168, 173 Индоевропљани – 55, 63 Иноћентије III – 116, 117 Ираклије – 36, 38, 40, 46-48, 74 Иран, види Персија Ирод (Ирод Велики) – 79, 182 Иса, син Бајазита – 244 Иса-бег – 239 Исаија, монах – 225, 232 Исак II Анђео – 109-112, 118 Исак-бег – 239, 252, 253 Истанбул (Константинопољ, Цариград) – 20, 22, 28, 29, 31, 32, 35, 36, 39, 47, 48, 54, 62, 74, 77, 82, 88, 92-95, 98, 102, 108, 109, 113, 118, 119, 127, 157, 159, 174, 179, 188, 194, 201, 204, 210, 213, 218-220, 232, 235, 240, 244, 247, 263, 265, 269 Источни Готи (Остроготи), види Готи Источно римско царство, види Византија Источна франачка држава биди Немачка Истра – 48, 66 Исус Христ – 47, 61, 79-81, 98, 182, 183, 194, 228, 238 Италија, Италијан, Италијани – 21-23, 29, 32, 33, 37, 73-75, 95-97, 102, 103, 110, 130, 140, 154, 156, 159, 166, 171-173, 191, 246, 249, 262, 263

Ј Јадранско море – 31, 36, 37, 43, 48-50, 66, 67, 72, 73, 75, 95, 111, 123, 155, 192, 193, 229 Јајце – 143, 157, 253, 268, 269 Јаквинта – 96, 97 Јакуб – 234, 235 Јакша – 265 Јанковић, Ђорђе – 62, 68, 75, 185 Јањево – 249 Јасеновац – 14 Јатриб, види Медина Јевгенија, види Милица Јевдокија, жена Првовенчаног – 112 Јевреји – 47, 79 Једрене (Хадријанопољ) – 21, 118, 225, 235 Језава – 256 Језерити – 37 Јелеч – 131, 243 Јелена, жена Беле II – 102, 103 Јелена, жена деспота Стефана – 244 Јелена (Јелача), жена Стефана Томашевића – 266, 269 Јелена, жена Милутина - 199 Јелена, жена Хрвоја и краља Остоје – 253 Јелена, мајка Твртка I – 226 Јелена (Јелисавета) – 209, 210, 219-221, 223 Јелена – Јефимија, види Јефимија Јелена Анжујска Немањић – 114, 126, 128, 131 Јелена Груба – 241, 245 Јелена Драгаш (Дејановић) – 240, 257 Јелена Лазаревић Балшић – 233, 238, 247 Јелена Немањић Шубић – 217, 226 Јелисавета Немањић Котроманић – 130, 205 Јелисавета, жена Милутина – 199 Јелисавета, кћерка Степана II – 208, 209, 227, 229 Јеремија – 256 Јерина Кантакузин Бранковић – 256 Јермени, Јерменија – 94 Јерусалим – 47, 79, 98, 110, 111 Јефимија – Јелена, жена деспота Угљеше – 191, 195, 226, 242 Јехова (Јахве) – 79 Јигит-бег – 239 Ји(т)ланд – 24 Јиречек, Константин – 43, 52, 83, 167 Јоаникије (Јанићије) – 212, 213, 216 Јован, еванђелиста – 26 Јован, Самуилов патријарх – 91 Јован Асен I – 110 Јован Асен II – 122, 123 Јован II Комнин – 98, 101, 102, 136 Јован III Дука Ватац – 127

РЕГИСТАР Јован V Палеолог – 210, 213, 216, 217, 219, 220 Јован VI Кантакузин – 210, 212, 213, 216, 217, 219, 221 Јован VII Палеолог – 244 Јован VIII, папа – 71, 75, 77, 78 Јован VIII Палеолог (Драгаш) – 130, 240, 256 Јован Александар – 208, 219 Јован Анђео, управник Тесалије – 213 Јован Владимир – 89, 90, 190 Јован Владислав – 90, 94 Јован Комнин Асен, деспот српски – 213, 221, 233 Јован Крститељ – 75, 79 Јован, свештеник – 75 Јован Угљеша Мрњавчевић, види Мрњавчевић, Угљеша Јован Урош Дука Палеолог Немањић – 226 Јован Цимискије – 88 Јонско море – 48 Јордан, река – 79 Јорданес – 22, 29 Јосип Броз Тито – 14 Јудеја – 79, 182 Јужна Морава – 110, 111, 224, 233 Јулије Цезар – 181 Јустин – 29, 54 Јустинијан I – 20, 23, 28, 29, 31, 33, 214 Јустинијан II – 66 К Кавала – 198 Кавказ – 21, 41, 65 Казамарис, Иван де – 116, 179 Какањ – 241 Каленић – 197 Калесија – 103 Калиник, рашки епископ – 113 Калиман Асен, бугарски владар – 123 Калисији – 103 Калист – 216, 223, 232 Калић, Јованка – 249 Калојан (Калојован) – 117-119 Кантакузин, Георгије – 256 Кантакузин, Матија – 221 Карађорђевићи – 14 Карантанија – 39, 66 Караџић, Вук – 59 Кареја – 177 Карло I Анжујски – 129 Карло I Роберт Анжујски – 201, 202, 205-207, 209 Карло II Драчки Анжујски, угарски краљ – 202, 229

287 Карло Велики – 66, 82 Карло Мартел Анжујски, син Карла II Хромог – 202 Карпати – 23, 24, 82 Каталонци – 200 Катарина, жена Стефана Драгутина – 128, 199 Катарина, жена краља Томаша – 262, 269 Катунска нахија – 44 Кварнер – 72, 73 Кекавмен – 94 Келти – 49 Керуларије – 9 Кијев – 25, 49, 55, 59, 125 Кинам, Јован – 104 Кистање – 217 Кичево – 198 Клаић, Нада – 43 Клемент III – 97 Клермон – 98 Клина, река – 82 Клис – 217, 229, 231 Клобук – 150 Клонимир – 72, 82, 85 Клукас – 41 Кључ – 207, 226, 268 Книн – 208, 217 Ковачевић, Љубомир – 123 Коледићи – 61 Коломан, брат Беле IV – 125 Коломан (Калиман), угарски краљ – 100, 101 Конавли – 71, 142, 147, 216, 222, 228, 231, 232, 241, 251, 253, 257, 263 Конрад III – 103 Констанс II – 46 Константин, брат краљице Симониде – 199 Константин, син Милутина – 199, 203 Константин (Ћирило) – 26, 74-77, 185, 186, 190 Константин I Велики – 20, 81 Константин IV – 47, 65 Константин V – 48 Константин VII Порфирогенит – 37-41, 44, 45, 48, 67, 68, 70, 71, 74, 75, 78, 81-86, 101, 169 Константин XI Палеолог (Драгаш) – 240, 265 Котроманић, Владислав – 207, 226 Котроманић, Вук, брат Твртка I – 227, 228 Котроманић, Радивоје – 257, 258, 267, 269 Константин Михаиловић (Константин Јаничар) – 237, 261, 264, 265, 268 Константин Филозоф – 191, 235, 237, 238, 242, 243, 250, 254 Константинополис (Константинопољ), види Истанбул

288

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Коњиц – 160 Копаоник – 173, 233, 249 Коринт – 103 Коришка гора – 177 Корчула – 72, 86, 114, 231, 246, 252 Косара – 89 Косенцис – 41 Космет (Косово и Метохија) – 97, 108, 111, 161, 185, 224, 231, 237, 243, 244, 247, 249, 264, 265, 268 Косово, види Космет Косово поље – 111, 234, 236 Косовска Митровица – 195, 201, 243 Костић, Растко – 56, 185 Костолац,, види Виминацијум Костур – 95, 221, 223 Котор, Которани – 72, 74, 89, 97, 108-110, 121, 123, 127, 139-141, 143, 152-154, 156, 159, 162, 165-169, 172, 174, 183, 193, 207, 209, 222, 224, 228, 229, 243, 247-249, 253, 254, 262, 264 Коцељ – 77 Крагујевац – 111, 254 Краљева Сутјеска (Сутјеска) – 137, 160, 207, 231, 241, 252 Краљевина СХС (Срба, Хрвата и Словенаца) – 12 Крешимир II – 88 Крим – 41, 89 Крка – 217 Кроја – 50 Крум – 66 Крупа – 217 Крушевац – 143, 165, 196, 226, 233, 247, 249, 254, 256, 268 Крф – 103 Кујава, жена краља Остоје – 253 Кулин, бан – 109, 112, 114, 116, 124, 125, 165, 172, 178-180, 206 Кумани – 198 Купиник – 266 Кутригури – 32 Л Лаба (Елба) – 24-26, 38, 39, 41-44, 61 Лав, охридски архиепископ – 93 Ладислав (Ласло) I – 100 Ладислав II – 102 Ладислав IV Куманац – 128, 130, 202 Ладислав V – 264 Ладислав Анжујски (Напуљски) – 229, 241, 245, 246, 251 Лазар Бранковић – 266

Лазаревић, Вук – 243, 244, 246, 247 Лазаревић, Оливера – 238 Лајош I (Лудвиг I) – 207-209, 217, 220, 222, 226-229, 232 Лајпциг – 42 Лангобарди – 32 Ласло I видети Ладислав I Ластово – 170 Латеран – 120 Лашва – 241 Лебане – 29 Левач – 111 Ленард, Леополд – 23, 24 Леон,, види Лав Лепеница – 111 Лесковац – 107 Лех – 86 Ливно (Хливно) – 202, 206, 245 Лим – 131, 175, 206 Лион – 129 Липљан – 91, 97, 98, 111, 119 Лесново – 139 Ловел – 41 Ловћен – 264 Луги – 25 Лудвиг, франачки цар – 67 Лудвиг I, види Лајош I Лужичке планине – 38 Лужица, Лужичани, Лужички Срби – 10, 11, 23, 25, 38, 39, 42, 56, 185 Лужница – 43, 57 Лука, еванђелиста – 79 Луковић Пјановић, Олга – 5 Љ Љубин – 180 Љубиње – 57 Љубостиња – 196 Људевит Посавски – 43, 67 Људемисл – 67 Људит (Људислав) – 72 Љутићи (Вилинзи, Вилци) – 27, 46 Љутићи, код Пљеваља – 44, 62 М Маврикије – 35, 36 Мавровласи, види Власи Мађари, Мађарска, видети Угари, Угарска Макарска (Мокрискик ?) – 72, 73 Македонија, Македонци – 46, 48, 59, 89, 90, 94-96, 119, 127, 166, 185, 198, 201, 204, 216 Макљеновац – 252

РЕГИСТАР Максимовић, Љубомир – 39 Мала Азија – 45, 46, 62, 65, 95, 98, 102, 111, 118, 200, 212, 225, 244 Манасија видети Ресава Манојло I Комнин – 102-104, 107-109, 114, 116 Манојло II Палеолог – 225, 240, 244, 247 Манојло Харитопул – 120, 121 Манцикерт – 95 Марија, византијска царица – 109 Марија, кћи Лајоша I – 229 Марија, угарска принцеза – 202 Марија Палеолог Немањић, српска краљица – 218 Марин, архиђакон – 180 Марица, река – 225 Марко, жупан – 96 Марко Краљевић – 224-226, 234, 340, 242 Мартин, опата – 48, 74 Матеј еванђелиста – 80 Матеја Нинослав – 124-126, 130 Матија I Корвин – 266-268 Махмуд Анђеловић – 266, 268, 269 Мачва – 117, 128, 130, 201, 205, 209, 232, 245, 256 Медијана – 20 Медина (Јатриб) – 47 Медун – 258, 260, 262, 265, 267 Међувршко језеро – 57 Мезијер, Филип – 234, 235 Мека – 47 Мелник – 224 Месопотамија – 243 Метеори – 222 Метковић – 57 Методије – 26, 74-78, 92, 185, 186, 190 Метохија видети и Космет – 177 Метохит, Теодор – 158, 199 Мехмед (Мухамед) I – 244, 246, 252 Мехмед (Мухамед) II Освајач – 263-267 Миле – 226 Милешева – 123, 165, 194, 228, 251, 262 Милешевка – 194 Милинзи – 37 Милица (Јевгенија), кнегиња – 196, 226, 232, 238, 242 Милош (Обилић ?) – 236-238 Милутин, види Стефан Урош II Милутин Милчани (Милчи) – 42 Мињанели, Белтрам – 236 Мирча, Јован – 236, 242 Мирослав, Мирослављево јеванђеље – 107, 108, 110, 112, 114, 116, 128, 158, 189, 197 Мисир, види Египат

289 Михаило, дукљански владар – 94-96, 193 Михаило I Анђео – 119 Михаило II Анђео – 127 Михаило III – 76, 77, 132 Михаило VIII Палеолог – 127, 129, 198 Михаило Вишевић – 83-85 Миxаило Шишман – 204 Михаљчић, Раде – 237 Млетачка, види Венеција Мљет – 110, 222 Мојковац – 173 Мојсеј, брат Самуилов – 89 Мојсије – 80 Мокош – 59 Мокрискик видети Макарска Монголи, Монголија – 123-125, 136, 159, 244 Монте Касино – 100 Морава (Велика Морава) – 98, 102, 109-112, 117, 119, 233, 258, 260, 265 Моравска видети Велика Моравска Морача – 44, 161, 233 Морозини, Никола – 128 Москва – 130 Мостар – 262 Мраморно море – 35 Мрњавчевић, Угљеша – 191, 223-226 Мурат I – 225, 226, 231, 233-237 Мурат II – 254, 258-260, 264 Муса, челник – 223, 233 Муса, Бајазитов син – 244, 247, 252 Мусоки – 52 Мутимир – 71, 75-78, 81, 83 Муха, пустара – 125 Мухло – 41 Мухамед, пророк – 47 Н Наисус, види Ниш Нелипићи – 208 Немачка, Немци – 11, 26, 38, 42, 44, 54, 77, 111, 185, 198, 209, 217, 242, 264 Неретва – 72, 86, 102, 114, 117, 154, 160, 165, 203, 206-208, 216, 227, 229, 246, 251, 253, 258, 262 Неретљани, види Паганија Неродимље – 136, 201, 205, 218 Нерон – 81 Нестор – 25, 45, 46, 54, 56, 59, 88, 89 Неури – 60 Никеја, Никејско царство – 81, 120, 121, 127 Никита, патријарх – 74 Никита Хонијат – 108 Никодим, архиепископ – 194

290

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Никола, отац Самуила – 89 Никола I, папа – 77 Никомедија – 102 Никопољ – 241, 242 Никшић (Оногоште) – 223 Никшићко поље – 44 Нин – 68, 75, 231 Нирнберг – 111 Нићифор, патријарх – 48 Нићифор I, цар – 66 Нићифор II Орсини – 221 Нићифор II Фока – 88 Ниш (Наисус) – 20, 22, 28, 29, 91, 95, 101, 104, 107-111, 117, 119, 160-162, 233, 247, 254, 260 Нови видети Херцег Нови Нови Пазар – 136, 193, 243 Нови Сад – 26 Ново Брдо – 152, 159, 161, 162, 164, 166, 173, 231, 232, 244, 247, 248, 254, 257, 259, 260, 265 Ногај – 198 Ноје – 25 Нормани – 45, 95-97, 102, 103, 109, 110 О Ободрити (Абодрити, Бодричи) – 27, 42, 45, 67 Обри, види Авари Одоакар – 22 Одра – 24, 25, 42 Оливер, Јован – 210 Олово – 207 Омиш – 258, 262 Омуртаг – 67 Оногоште видети Никшић Орбин, Мавр(о) – 178, 223, 224, 228, 232, 238, 245 Оршава – 261 Осети – 200 Османлије, Османлијско царство видети и Турци Остоја Котроманић,, види Стефан Остоја Котроманић Островица, код Рудника – 259 Островица, на Косову – 268 Острог – 262 Острогорски, Георгије Александрович – 8, 12, 28, 29, 68, 82, 83, 85 Остроготи (Источни Готи), види Готи Остроило – 40 Остружница – 207 Отон – 86 Охрид – 50, 67, 89, 90, 95, 119, 174, 186, 199, 209

П Павле Брановић – 83 Павловић, Петар – 253 Павловић, Радослав – 253, 257, 258 Паганија, Пагањани (Неретљани) – 49, 57, 72, 73, 76, 83, 86, 99, 100, 101 Пале – 257 Палижна – 231 Палман – 210, 217 Панић, Мирослав – 128 Панонска низија (Панонија) – 20, 21, 23, 25, 32-34, 39, 45, 47, 54, 66, 67, 77, 78, 81, 82, 98 Пантино – 108 Париз – 235 Паун – 111 Пауни – 136, 210 Паштровићи – 240, 254 Пелопонез – 35, 37, 48, 260 Пељешац („Стонски рат”) – 86, 203, 204, 207, 209, 222, 232 Петар, брат цара Маврикија – 36 Петар, хумски кнез – 114, 158 Петар (Теодор) – 110 Петар I, бугарски цар – 85, 88, 178 Петар Гојниковић – 71, 76, 78, 81-83 Петар Коришки – 177, 190 Петар Крешимир IV – 99 Петар Одељан (Дељан) – 94 Петар Сначић (раније Свачић) – 100 Петрило – 95 Персија (Иран) – 35, 36, 41 Перун – 55, 56, 58, 59 Пећ – 43, 97, 112, 161, 175, 177, 194, 213 Печенези – 82, 88 Пешта видети Будимпешта Пива – 103 Пилат – 79 Пилот – 50, 97, 111 Пиринејско полуострво – 29 Пирот – 57, 265 Плав – 161 Плива – 86, 229 Плиније, Старији – 23 Плочник – 233 Пљевља – 62, 161 Подгорица – 93, 107 Подриње – 173, 228 Подунавље – 24, 101, 110 Пожун (Братислава) – Полимље – 112, 161, 204, 206, 228, 243 Полог – 98, 111 Пољани, Пољаци, Пољска – 10, 42, 60

РЕГИСТАР Поп Дукљанин – 20, 32, 38-40, 49, 65, 74, 84, 86, 88, 90, 94, 97, 101, 189 Попово поље – 114, 222, 253 Поморавље – 109, 111, 249, 254 Порга, види Борна Пореч, у Македонији – 198 Порфирогенит видети Константина VII Посавина – 67 Праг – 58 Пресијан – 67, 70 Првовенчани видети Стефан Немањић Првовенчани Првослав (Прибислав) – 81, 83 Превлака – 68, 175 Презвитер Козма – 179 Прељуб – 212, 213, 221 Преслав (Велики Преслав) – 186 Преспа – 89 Прибислав, види Првослав Прибој, на Лиму – 131 Прибој, на Мајевици – 134 Призрен – 44, 50, 91, 111, 113, 119, 121, 147, 161, 162, 166, 177, 196, 198, 201, 209, 223, 226, 233 Пријезда – 125, 130, 202 Пријепоље – 161, 165, 228 Прилеп – 90, 119, 199, 209, 223 Приск, војсковођа – 35 Приск, дипломата – 22 Приштина – 161, 162, 166, 210, 223, 231, 234, 236, 249 Проклетије – 50 Прокопије – 28, 29, 31, 33, 46, 52, 54, 55, 59 Просек – 119 Просигој – 68, 75 Псеудо-Маврикије – 33, 53 Птолемеј (Птоломеј), Клаудије – 23, 28, 41, 50 Р Рабдух, Лав – 83 Раваница – 196, 236 Равно – 111, 160 Рагузијум, Рагужани видети Дубровник, Дубровчани Раденовић, Павле – 241, 245, 251-253 Радин, гост – 181, 263, 264 Радић, Радивој – 37 Радмиље – 197 Радомир, епископ цркве босанске – Радослав, кнез – 68, 75 Радослав, дед – 207 Радослав видети Стефан Радослав Рајна – 26

291 Рама – 102 Рас – 71, 86, 91, 102, 103, 107, 112, 121, 128, 131, 136, 137, 140, 162, 173, 193, 201 Расина – 107 Растислав, моравски кнез – 76, 77 Растислалић, Бранко – 232 Растислалићи – 222 Растко Немањић, види Свети Сава Ратимир – 65, 74 Ратко, протовестијар Твртка I – 228 Рашка, Рашани – 88, 89, 90, 94, 96, 97, 99, 102104, 107, 108, 110, 112, 113-125, 128, 134, 135, 137, 159, 161, 179, 204, 219, 228, 229, 231 Рашка, река – 194 Ресава (Манасија) – 197, 254, 259 Рибница – 99, 107, 161 Риген видети Рујан Ријека дубровачка – 123, 127 Рим – 21, 23, 61, 77, 81, 119, 160, 174, 180-182, 268 Римско царство, Римљани – 5, 19-21, 23, 24, 28, 29, 31, 32, 80, 81, 133, 181 Рјурик – 45 Роберт Гвискард – 95, 109 Ровине – 236, 242 Родопи – 224 Рожер II – 102, 103 Роман Лакапин – 83 Роман IV Диоген – 95 Романи – 38, 49, 50, 120, 169 Романија, планина – 38 Романија и Ромеји, види Византија и Византинци Роми (Цигани) – 173 Ростислав Михаиловић – 130 Рудник – 117, 131, 161, 173, 200, 203, 220, 222, 224, 227, 231, 232, 242, 248, 249, 259 Руј, планина – 43 Рујан (Риген) – 56 Румелија – 244 Румунија, Румуни (Дакија) – 19, 34, 37, 49, 67 Руси, Русија – 10, 12, 25, 41, 45, 46, 49, 52, 55, 59, 88, 89, 130, 187 С Сава – 22, 31, 33, 38, 43, 67, 84, 86, 99, 131, 175, 198, 207, 229, 249, 259, 268 Сава II – 127 Сава IV – 224, 232 Сава Немањић, види Свети Сава Сагудати – 36 Саладин – 110 Салона, види Сплит

292

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Самарџић, Милослав – 237 Само – 38, 39, 45, 47 Самуило – 89-91, 94, 179, 186 Сана, град – 42, 43 Сана, река – 43, 229, 241 Сандаљ Хранић Косача – 142, 238, 240, 241, 245-247, 251-253, 257, 258 Саница, река и град – 43 Санковићи – 241 Санковић, Радич – 246 Сарајево – 257 Сармати – 23 Саси – 127, 159, 164, 172, 173 Сварог – 59 Свач – 97, 109, 123 Свевлад – 40 Света гора (Атос) – 112, 113, 120, 121, 157, 160, 194, 198, 200, 212, 219, 220 Света земља видети Израел Свети Вит – 58 Свети Илија – 55 Свети Сава (Растко Немањић) – 44, 50, 107, 110, 112-114, 118-123, 155, 160, 174-177, 183, 190, 192, 194, 200, 214, 228, 262 Свети Симеон, види Стефан Немања Свети Срђ, трг – 154, 165, 240 Световид (Свјатовид, Вид) – 56-59, 61 Светопелег – 101 Свјатослав – 88 Сврчин – 136, 208, 218 Сврчуг – 57 Северјани – 49 Северци – 49, 65 Сегедин – 266 Селимир – 39, 40, 65 Селџуци – 95, 98, 212 Сер – 131, 199, 212, 214, 219, 221, 223, 225 Сервија (Србица) – 38 Сергије, епископ – 78 Сердика, види Софија Сибињанин Јанко видети Хуњади, Јанош Сибислав – 125 Сигисмунд Луксембуршки, види Жигмунд Луксембуршки Силађи, Михаило – 266 Силистрија – 88 Сиргијан – 209 Сирија – 46, 47, 66, 95 Симеон, бугарски цар – 82-86, 186 Симеон – Синиша Палеолог Немањић – 213, 221, 226 Симоката, Теофилакт – 52, 61, 63 Симонида – 199, 201

Синајска гора – 80 Сингидунум, види Београд Сипонт – 37, 84 Сирмијум, види Сремска Митровица Сисак – 43, 67 Ситница – 108 Сицилија – 95, 103 Сјеница – 233, 243 Скадар – 48, 56, 97, 109, 111, 119, 127, 200, 205, 218, 223, 225, 239, 240, 254 Скадарско језеро – 89, 240 Скандинавија – 24 Скендер-бег (Ђурађ Кастриоти) – 260, 264 Скилица, Јован – 89-91, 94, 101 Скити – 60 Скопље – 90, 95, 98, 119, 127, 146, 161, 162, 195, 198, 200, 201, 212-214, 216, 219, 223, 226, 233, 239, 268 Скрадин – 217 Скупи, види Скопље Скопље (Скупи) – 28 Славен(и), види Словен(и) Славонија – 67, 84, 99, 100, 125, 130, 199, 229 Сланско приморје – 145 Слијепчевић, Ђоко – 121, 175 Словаци, Словачка – 10, 26 Словен, Словени (Славени) – 10, 11, 20, 2229, 31-40, 42, 44, 46-50, 52-56, 59-63, 66-70, 73-76, 82, 91, 93-95, 100, 147-149, 155, 158, 169, 184-187, 190 Словенија, Словенци – 10, 23, 26, 48, 67 Смедерево – 137, 165, 256, 258-260, 264, 265, 267, 268 Созиген – 182 Сокол, тврђава код Врбаса – 227 Соли, види Тузла Солун (Тесалоники) – 26, 28, 34-36, 38, 45, 47-49, 66, 76, 109, 119, 121, 127, 159, 160, 166, 185, 194, 209, 212, 213, 216, 219, 220, 239, 244, 254 Сопоћани – 128, 158, 194 Софија (Сердика) – 66, 101, 108, 109, 116, 195, 260, 265 Сплит, Сплићани (Салона) – 20, 28, 36, 48, 75, 84, 85, 91, 92, 96, 100, 104, 110, 114, 116, 125, 231, 246 Спори – 29 Срб, насеље у Лици – 43, 207 Србице, два села код Призрена – 44 Србица, види Сервија Сребреник – 227 Сребреница, у Подрињу – 161, 164, 173, 207, 249, 245, 257, 261, 262, 264, 266

РЕГИСТАР Сребреница, на Руднику – 254 Средоземно море, Средоземље – 19, 47, 236 Срем – 28, 67, 85, 86, 91, 95, 101, 103, 104, 109, 116, 175, 259 Сремска Митровица (Сирмијум) – 23, 28, 32, 34, 35, 89-91, 243 Српска Каменица – 44 Стара планина, види Балкан Стари Влах – 49 Стеван, кнез Босне – 97 Стеван, бан – 125 Стеван Бранковић – 266 Степан (Степош) II Котроманић – 141, 203208, 216, 226 Стефан, Мутимиров син – 71, 76, 78 Стефан I (Иштван I, Вајк), угарски краљ – 99 Стефан II, угарски краљ – 101, 102 Стефан III, угарски краљ – 103, 104, 108 Стефан IV, угарски краљ – 103 Стефан V, угарски краљ – 128, 130 Стефан Владислав, син Првовенчаног – 122124, 126, 190, 194 Стефан Војислав (Доброслав) – 93, 94 Стефан Вукан – 98 Стефан Вукчић Косача,, види Стјепан Вукчић Косача Стефан Дабиша Котроманић – 241 Стефан Драгутин – 114, 122, 128, 130, 131, 198-203, 205, 228 Стефан Лазаревић – 26, 137, 139, 140, 164, 191, 192, 197, 235-238, 242-252, 254 Стефан Немања (Симеон) – 50, 62, 99, 107114, 116-118, 135, 167, 172, 176, 179, 184, 190, 193-195, 201, 228, 232 Стефан Немањић Првовенчани – 99, 107, 108, 110, 112-114, 117, 119-122, 126, 139, 160, 190, 194 Стефан Остоја (Христић) Котроманић – 245, 246, 251-253, 261 Стефан Радослав Немањић Дука – 114, 119, 121, 122, 190, 194 Стефан Твртко I Котроманић – 139, 141, 226229, 231, 232-235, 241 Стефан Твртко II Котроманић – 246, 251-253, 257, 258, 261 Стефан Томаш (Остојић) Котроманић – 261263, 266, 267 Стефан Томашевић – 266-269 Стефан Урош I Немањић – 114, 119, 124, 126129, 170, 190, 194, 201 Стефан Урош II Милутин („Свети Краљ“) – 129, 131, 134, 137, 146, 149, 152, 159, 170, 194, 195, 198-201, 203, 205, 207, 215, 217, 218

293 Стефан Урош III Дечански – 43, 44, 131, 138, 151, 156, 157, 159, 191, 192, 199-201, 203-206, 217, 218 Стефан Урош IV Душан, Душанов законик – 44, 60, 134, 137, 139, 141, 142, 144, 145, 149-152, 154, 156, 157, 160, 161, 174, 178, 179, 184, 187, 190, 194-196, 204-210, 212221, 223, 227 Стефан Урош V – 143, 213, 219, 221-224, 226, 231, 232 Стефанија – 212 Стјепан, син Петра Крешимира – 99 Стјепан (Степан, Котроман) I Котроманић – 130, 200, 202, 203, 205 Стјепан II Котроманић видети Степан II Котроманић Стјепан (Стефан) Вукчић Косача – 137, 153, 181, 192, 258-263, 267-269 Стјепан Остојић Котроманић – 253 Стјепанић, Хрватин – 202 Стојмир, види Стројимир Столац – 197 Стон – 84, 94, 114, 160, 175, 193, 203, 204, 207, 209, 222, 227, 232, 245 Страцимир – 107, 108, 228 Стрез – 119 Стрибог – 59 Стримонци – 49 Стројимир (Стојмир) – 71, 72, 78, 85 Струма – 204, 212, 225 Струмица – 209, 224 Студеница – 113, 118, 120, 122, 155, 160, 193 Сува планина – 43 Сулејман, син Бајазита – 244, 246, 247 Сума – 219 Сунце – 61, 182 Т Таловац, Матко – 258 Тамерлан (Тимур-ленк) – 243, 244 Тара (није јасно која) – 103 Тара – 127, 233 Татари – 198, 200, 201 Тацит, Корнелије – 23, 24, 81 Твртко I видети Стефан Твртко I Котроманић Теба – 103 Теодор, монах – 128 Теодор I Анђео – 119, 122 Теодор I Ласкарис – 120, 121 Теодора – 218 Теодорих – 22 Теодосије, монах-писац – 119, 168, 190 Теодосије I – 21, 81

294

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Теодосије II – 21 Теоктист, види Стефан Драгутин Теофан – 47, 74 Теочак – 257 Тертулијан – 79 Тесалија – 34, 48, 89, 90, 212, 213, 221, 222 Тесалоники, види Солун Тесла, Никола – 14 Тиберије – 79 Тимок – 67 Тимочани – 49, 67 Тимур-ленк, види Тамерлан Тиса, река – 22, 66, 67 Тителски брег – 36 Тихомир, велики жупан – 107, 108, 113 Тихомир Словен – 94 Тољен, кнез – 125 Тома, сплитски архиђакон – 119 Томаш, види Стефан Томаш Котроманић Томислав – 84 Топлица, река и жупа – 107, 111, 112, 161, 193, 242, 258 Тотила – 23, 32, 40 Травунија, Травуњани – 71, 86, 89, 93, 94, 97, 120, 128 Трајан, Трајанова капија – 61, 98 Тракија – 31, 35, 66, 86, 118 Трансилванија, види Ердељ Трачани – 49 Требиње – 103, 112, 131, 161, 172, 197, 222, 223, 228, 231, 232, 251, 258 Трепча – 161, 173, 249, 265 Трибали(ја) – 89 Триглав – 59 Трново – 123, 224, 226, 239 Трогир – 48, 100, 104, 116, 125, 207, 231, 235, 245 Тројан – 59, 61 Троја – 191 Трстеник – 196 Туга – 41 Тузла (Соли) – 86, 103, 125, 130, 131, 180, 203, 206, 251 Тулушки, Рајмунд – 97 Туркестан – 123 Турско царство, Турци (Османлијско царство, Османлије) – 95,142, 172, 198, 200, 216, 217, 221, 224-226, 233, 235, 237, 239-244, 246, 247, 250-254, 256-261, 263-269

Ћ Ћирковић, Сима – 145 Ћоровић, Владимир – 13, 14, 32, 44, 45, 83, 244 Ћустендил видети Велбужд У Угари, Угарска (Мађари, Мађарска) – 10, 11, 45, 81, 82, 84-86, 99-104, 107-109, 112, 116, 117, 124-128, 135, 154, 159, 179, 180, 198, 199, 202, 203, 207, 209, 220, 222, 227, 229, 238, 238, 242, 243, 246, 247, 250-252, 256, 258-261, 263-268 Угрин, надбискуп – 180 Ужице – 224, 232, 233 Узелац, Александар – 124 Украјина (Малорусија) – 10, 60 Улцињ – 109, 162, 223, 233, 240, 243, 246, 247, 254 Уна – 206 Урбан II – 98 Урош видети Стефан Урош Урош I, велики жупан – 98, 99, 102 Урош II, велики жупан – 103 Урошиц – 201 Уруџ бин Адил – 235 Усора – 125, 130, 131, 180, 203, 206, 227, 251, 252, 257 Ф Филип, лекар – 156 Филотеј – 232 Фиренца – 130, 235 Фландрија – 251 Фојница – 157, 249 Фока – 36 Фон Бозау, Хелмонд – 56 Фотије – 76-78 Фоча – 161, 241, 249 Франачка, Франци, види Француска Француска, Французи (Франачка) – 21, 38, 39, 42, 47, 50, 65-67, 95, 98, 126, 179, 198, 213, 242 Фредегар – 38, 39 Фридрих I Барбароса – 111 Фридрих III - 267 Фруги, види Франци Фрушка гора – 66 Фукујама, Френсис – 7

РЕГИСТАР Х Хадријан II – 77 Хадријанопољ, види Једрене Хазари – 65, 76 Халкедон – 36 Халкидик(и) – 212, 224, 225 Хантингтон, Самјуел П. – 13 Хвал – 192 Хвар – 72, 86, 231, 246, 252 Хвосно – 112 Хелени, види Грци Хемингвеј, Ернест – 9 Хелмолд из Бозауа – 56 Херодот – 6, 60 Херцег Нови (Нови) – 57, 228, 258, 260, 262, 263 Херцеговина, види Захумље Хиландар – 113, 120, 123, 134, 155, 176, 177, 189, 194, 195, 200, 219 Хилвуд – 29 Хипократ – 156 Хливно – 86 Ходидјед – 142, 257, 267 Хокинг, Стивен – 6 Хоматин, Димитрије – 121, 122 Хонорије III – 119 Храбрена (Милорадовић) – 197 Хрват(и), Хрватска – 37-41, 43, 48, 49, 66, 67, 71-73, 76, 81, 84-86, 96, 99-102, 104, 109, 114, 202, 206, 217, 229, 231, 241, 262 Хрватинић, Вук Вукчић – 241 Хрватинић, Вукослав – 207 Хрватинић, Вукац – 227 Хрватинић, Хрвоје Вукчић – 143, 192, 229, 241, 245, 246, 251, 252, 253 Херцеговић, Владислав – 263, 268 Хребељановић, Лазар – 143, 165, 191, 196, 223, 224, 226, 227, 229, 231-237 Христ видети Исус Христ Христопољ – 212 Хум, види Захумље Хумберт – 91 Хуни – 20-23, 25, 27, 32 Хуњади, Јанош (Сибињанин Јанко) – 260, 261, 264-266

295 Ц Цавтат (Епидаврос) – 169, 253, 263 Цамблак, Георгије – 138, 191, 192, 218 Цариград (Константинополис), види Истанбул Царица – 20, 199 Цељски, Урлих – 263 Цељски, Херман – 253 Цетина – 43, 66, 72, 86, 110, 111, 114, 117, 202, 206, 207, 216, 227 Цигани, види Роми Цимпе – 217 Цицерон, Марко Тулије – 12 Црвена Хрватска – 101 Црна Гора – 48, 93, 169, 265 Црна гора, скопска – 127 Црно море – 20, 24, 32, 48, 60, 76, 82, 88, 123, 159, 204 Црнојевић, Радич – 240, 241 Црнојевић, Стеван – 258, 262, 264 Црноризац Храбар – 76, 185 Ч Чајкановић, Веселин – 56-58, 63 Часлав – 72, 73, 84-86, 88 Чачак – 57 Чезарини, Јулијан – 130 Черномен – 225 Чех, Чеси, Чешка (Бохемија) – 10, 38, 39, 44, 100, 187, 264 Чечан – 185 Чупор, Павле – 252 Ш Шабановић, Хазим – 142 Шајо – 125 Шар-планина (Шарпланина) – 119, 127 Шахин – 231 Шибеник – 92, 100, 104, 231, 245 Шиптари, види Албанци Шишман – 198, 199, 204 Шкурда – 167 Шпани, Шпањи – 44 Штип – 199 Шубић, Младена I – 200, 202, 203 Шубић, Младен II – 200, 203, 205, 206 Шубић, Младен III – 217, 226 Шубић, Павле – 202, 203

Белешка о аутору Александар Андрић је рођен 22.11.1967. године у Тузли, где је завршио основно и средње образовање. У Тузли је живео до 1992. године. Историју је почео да студира на Филозофском факултету у Сарајеву. Дипломирао је 1996. године на Филозофском факултету у Београду. Од 1996. године живи у Бијељини где је запослен као професор историје. У октобру 2012. објављен му је једнотомни преглед историје Срба од доласка на Балканско полуострво до 2008. под насловом Историја Срба. Две последње целине тог прегледа су у допуњеном и исправљеном облику 2013. објављене под насловом Историја Срба 1918-2008. Прве целине из Историје Срба су у исправљеном и допуњеном облику објављене 2014. у две књиге под насловима Историја Срба – средњи век и Историја Срба – нови век до 1918.

САДРЖАЈ: Предговор

5

I Срби пре владавине Стефана Немање

17

1. Византија и Словени до средине VI века

19

Римско царство и Велика сеоба народа – 19; Долазак Хуна у Панонску низију и пропаст Западног римског царства – 21; Славенско име и прадомовина – 23; Пљачкашки походи Словена у првој половини VI века и појављивање народног имена – 28; Дужа задржавања Словена на Балканском полуострву и аваро-словенски племенски савез – 31

2. Словени и Византија од средине VI до IX века

35

Завршна фаза насељавања Словена на Балканско полуострво – 35; Долазак српских племена на Балканско полуострво – 37; Име Срба, српских племена и Руса – 41; Обнова византијске власти на југу Балканског полуострва током VII века – 46; Односи Словена и староседе-лаца на Балканском полуострву – 48

3. Српско друштво и култура у време насељавања на Балканско полуострво

52

Друштво и привреда Словена у време сеобе – 52; Веровања и култура Словена пре христијанизације – 54; Словени и Индоевропљани – 63

4. Срби у време стварања прве државе на Балканском полуострву Стварање бугарске државе јужно од Дунава и приближавање Франака са запада – 65; Претварање племенског савеза у државу и друштвено раслојавање код Срба – 68; Прва држава Срба на Балканском полуострву – 70; Срби Неретљани, византијска тема Далмација и Хрвати – 72

65

298

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

5. Срби од христијанизације до XI века

74

Покрштавање Срба и мисија Константина и Методија – 74; Допуна I: Хришћанство – 79; Србија крајем IX и почетком X века и долазак Мађара у Панонску низију – 81; Српске земље средином X века у време владавине Часлава – 85; Срби у Самуиловој држави и покрштавање Руса – 88; Византијска превласт у XI веку на Балканском полуострву и расцеп хришћанства – 90

6. Срби од XI до XII века

93

Осамостаљење Диоклитије (Дукље) у XI веку – 93; Краљ Константин Бодин – 96; Слабљење Зете, јачање Рашке и Први крсташки рат – 97; Ширење угарске власти на Славонију, Хрватску и Паганију – 99; Борбе Угарске и Византије у XII веку и Босна као угарска бановина - 101 II Срби од владавине Стефана Немање

105

1. Почетак владавине Немањића

107

Почетак владавине Стефана Немање – 107; Немањина освајања – 109; Пораз Немање на Морави и измирење са Византијом – 111; Предаја власти Стефану Немањићу и смрт Немање – 112; Захумље од краја XII до XIV века – 114; Бан Кулин – 114; Сукоби Немањиних наследника и Четврти крсташки рат – 117; Проглашење краљевине Немањића – 119; Црквена самосталност – 120

2. Срби од владавине Стефана Радослава до владавине Стефана Драгутина Владавина Стефана Радослава и Стефана Владислава – 122; Матеја Нинослав – 124; Стефан Урош I (Храпави) и развој рударства у Рашкој – 126; Лионска унија (1274) и Флорентинска унија (1439) – 129; Бан Пријезда – 130; Владавина Стефана Драгутина и његова област – 131

122

САДРЖАЈ

299

3. Друштво и живот Срба у средњем веку

132

Подела становништва и власништво над земљом – 133; Држава, владари и двор – 135; Владареви приходи и новац – 139; Властела и жупе – 141; Зависни сељаци и њихов положај у друштву – 144; Живот земљорадника у средњовековном селу – 146; Власи-сточари – 149; Гусари и одметници од закона – 150; Породица – 151; Исхрана – 153; Болести и лечење – 155; Одевање и изглед – 157; Путовања и путеви – 159; Градови у унутрашњости – 161; Градови у приморју – 167; Дубровник – 169; Трговина робљем – 171; Саси (и странци) – 172

4. Култура и религија

174

Православна црква код Срба – 174; Дуализам и „Црква босанска” – 178; Рачунање времена у средњем веку и празници – 181; Однос према животу и смрти – 183; Писменост и књижевност – 185; Црквено грађевинарство и сликарство – 192

5. Превласт Немањића на Балканском полуострву

198

Освајања у време Стефана Уроша II Милутина – 198; Сукоб краљeва Драгутина и Милутина и Стефанова побуна -199; Босна у време Стјепана (Степана) I Котроманића – 202; Владавина Стефана Уроша III Дечанског – 203; Јачање Босне и Степан (Стјепан) II Котроманић – 205; Краљ Стефан Урош IV Душан и почетак његових освајања – 208; Проглашење царства Немањића – 212; Проглашење Душановог законика и судство – 214; Крај владавине цара Душана и учвршћивање Османлија на Балкану – 216; Допуна II: Стефан Душан, допуна за биографију 218

6. Српске земље на почетку османлијских освајања Почетак владавине цара Стефана Уроша V – 221; Период превласти кнеза Војислава Војиновића – 222; Успон Мрњавчевића – 223; Маричка битка и њене последице – 225; Стефан Твртко I Котроманић – 226; Кнез Лазар и Моравска Србија – 231; Косовска битка – 233; Косовска легенда и Милош Обилић – 236; Период управе кнегиње Милице и Скопско крајиште – 238

221

300

ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

7. Срби између Османлија и Угара крајем XIV и у првој половини XV века

240

Одметање вазала од Бајазита и област Балшића крајем XIV века – 240; Босна у време краља Стефана Дабише и краљице Јелене – 241; Битке на Ровинама и код Никопоља – 242; Стварање Српске деспотовине – 243; Босна у доба прве владавине Стефана (Стјепана) Остоје– 245; Српска деспотовина и последњи Балшић – 246; Прилике у Деспотовини и Босни у првој половини XV века – 248; Краљ Стефан Твртко II и повратак краља Остоје у Босну – 251; Потискивање Угара и учвршћивање Османлија у Босни – 252; Последње године деспота Стефана Лазаревића – 254

8. Пад Српске деспотовине и Босне под власт Османлија

256

Деспот Ђурађ Бранковић и градња Смедерева – 256; Стварање османлијских упоришта у Босни – 257; Први пад Српске деспотовине и сеобе – 258; Обнова Деспотовине – 260; Односи краља Томаша и Стјепана Вукчића Косаче – 261; Последње године Српске деспотовине – 264; Пад Босне под османлијску власт – 267 Zusammenfassung

270

Summary

273

Одабрани извори и литература

276

Регистар

281

Белешка о аутору

296

Александар Андрић ИСТОРИЈА СРБА СРЕДЊИ ВЕК 1. издање Издавач: Утопија, Београд Уредник: Мирослав Крстић Припрема за штампу: издавач Лектура: Драгана Јовановић Коректура: Зорана Вићановић Zusammenfassung: Драгана Јовановић Summary Љубодраг Секулић Регистар: Катарина Николић ISBN 978-86-6289-028-3 Тираж: 500 Штампа: АТЦ, Београд Београд, 2014.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(=163.41)"06/14" 94(497.11)"06/14" АНДРИЋ, Александар, 1967Историја Срба : средњи век / Александар Андрић. - 1. изд. - Београд : Утопија, 2014 (Београд : АТЦ). - 296 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 500. - Белешка о аутору: стр. 292 Библиографија: стр. 273-276. Zusammenfassung – Регистар. ISBN 978-86-6289-028-3 a) Срби - Историја - Средњи век b) Србија - Историја - Средњи век COBISS.SR-ID 209153292

www.istorijasrba.info www.history1.info