ANDRIĆ, TITO I NOBEL

АНДРИЋ- ТИТО- ''НОБЕЛ'' или МИРНА ЛЕПОТА ЖРТВЕ* Ранко Јаковљевић Половином XX века свет је имао прилику познавати Југославију коју су красили високи уметнички домети њених водећих интелектуалаца, попут писца Иве Андрића. Године 1961. у конкуренцији Енглеза Грејема Грина и Џ.Р.Толкина, Данкиње Карен Бликсен, американца Џона Штајнбека, престижна Нобелова награда за књижевност припала је управо овом великану писане

речи. Изузев одушевљења, респекта, позитивних критика, таква одлука Нобеловог комитета допринела је порасту зависти међу неким другим јавним личностима Југославије, међу њима и код председника Републике Јосипа БрозаТита, лидера комунистичког покрета који је под окриљем ''Комунистичке интернационале'' а касније и моћног ''великог брата''- Сједињених Америчких држава, ведрио и облачио политичком сценом не само у региону, већ и на удаљеним дeловима Земљине кугле, инструментализацијом идеја једнакости, равноправности за тзв. ''земље трећег света'', које су формално биле остале ван блоковских подела СССР- САД. Ј.Б.Тито је сугестивну суздржаност у односу на Андрићеве домете правдао незадовољством што његов фаворит, хрватски писац Мирослав Крлежа није промовисан у Нобеловог лауреата. На сличне опаске угледни књижевници одговарали су примедбом да Европа аутора попут Крлеже има мноштво, а Андрић је један, што је Крлежиног ''мецену'' доводило до очаја. Наравно. Главни разлог незадовољства ''патријарха југословенског социјализма'' била је сујета која ће кулминирати свега пар година доцније кроз иницирање кампање /већ од 1963.г./ да и он стекне ово високо признање у категорији ''Награда за мир''. Једно време такође Титов српски сатрап, а у позним годинама и председник Југославије, и сам несрећни кандидат за Нобелову награду за књижевност 2011.г, Добрица Ћосић, о томе је оставио забелешку: ''Тито је сматрао да је Крлежи учињена неправда и није се придружио свеопштем одушевљењу што је Југославија добила ''првог Нобеловца'' у Андрићу. Његови најближи сарадници су увидели да је та Титова мрзовоља према Андрићу политички штетна. Не знам на чији на чији предлог, Богдан Црнобрња, генерални секретар Титовог кабинета, позвао ме је и замолио да тражим пријем код Тита и убедим га да је од великог политичког значаја да прими Иву Андрића и честита му награду. Прихватио сам се те посредничке улоге, убеђен да она служи друштвеном значају књижевности и културе, и да Иво Андрић заслужује чин поште од председника Републике. Тито ме је примио и натуштено саслушао моја уверавања у неопходност и значај његовог пријема Иве Андрића. 'Како ћу то, богаму, да изведем? Увредиће се Крлежа. Он је требало да добије Нобелову награду, а не Андрић. И ја сада треба да честитам Андрићу...' Несагласан са њим да је Крлежа већи писац од Андрића, наставио сам да га убеђујем само политичким разлозима да прими Иву Андрића... Два- три дана после тог разговора, Титов протокол је организовао Андрићев пријем у Ужичкој 15... Била је доиста мучна та изнуђена приредба одавања државне почасти великом писацу. Тито маршалски званичан, Андрић амбасадорски уштогљен и дипломатски конвенционалан, Јованка /Титова супруга/ весела и радознала 'како друг Андрић пише?', Милица Бабић /Андрићева супруга/ господствено дистантна. .. Очекивао сам да ће нас Тито задржати на ручку обзиром да нас је примио у 11 сати и да смо били послужени само кафом и лимунадом. Тачно у 12, Тито је одложио своју лулицу са допушеном цигаретом и устао; устали смо и сви ми за њим; па смо се руковали с лажном срдачношћу.... Тито ме задржа на часак да ми каже: 'Неки много скроман човјек овај Андрић.' Сагласио сам се'' (Ћосић, 2002,94-95). Пријем је уприличен готово годину дана након што је Андрић добио Нобела, 10. октобра 1962.г. Пре кафе и лимунаде,

писцу је уручио Орден Републике са златним венцем ''за нарочите заслуге у дугогодишњем раду на пољу књижевне, културне и јавне делатности''. У последње време у јавности су распрострањена мишљења да је Иво Андрић пишући роман ''Омер- паша Латас'' имао у виду ''лик и дело'' Јосипа Броза Тита. Тако нешто не би се могло са сигурношћу прихватити као извесно, што опет не спречава констатовање низа коинцидентних ситуација из опуса ''највећег сина наших народа'', како је ословљаван у зениту популарности, и околности релевантних за уметничко грађење фигуре исламизираног хришћанина који је досегао високе позиције у османлијској власти. У том контексту, посебно вреди апострофирати Титово активно учешће у доношењу одлука о ликивидацијама водећих српских комуниста, за рачун ''Коминтерне'' којој је опет он, претходно достављао информације о подривачким и хегемонистичким амбицијама Србије у односу на словенске нације у окружењу. Пети проширени пленум Егзекутиве Комунистичке интернационале априла 1925.г. издао је Резолуцију о југословенском питању. Главне ставке односе се на обавезу комуниста ''да сконцентришу сву револуционарну енергију у сврху рушења диктатуре српске буржоазије и убрзавања пролетерске револуције; дужност је комуниста да угњетавање потлачених нација од стране српских властодржаца најодлучније сузбију и да сваки захтев тих нација за одстрањењем свега што ограничава њихово право на самоопредељење стварно потпомажу, бране и стално напред упућују; легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног угњетавања од стране српске буржоазије; гледиште Животе Милојковића да Комунистичка партија треба на исти начин и једнако оштро да иступа против национализма хрватске и словеначке буржоазије као и против српског национализма уопште, не само да је опортунистичко, него објективно користи националистичкој политици великосрпске буржоазије'' (Марковић, 1985, 191-193). Већ 1.маја 1925. године београдска ''Политика'' на првој страни доноси вест да је Зиновјев у свом говору на конференцији панруске комунистичке партије рекао како ће ускоро револуционарни покрет захватити сву источне Европу и Енглеску. И коначно, уље на ватру долева Стаљин лично у свом одговору на један чланак српског комунисте Симе Марковића, инсистирајући да се границе Краљевине Југославије ''створене ратом и насиљем'' не могу узети као полазна тачка или оправдана основа за решење националног питања'' (Марковић, 191-193). Овај одговор познати српски левичар платио је главом. Једноставно речено, постоји мноштво додирних тачака између оваквих Титових излета у каријеризам и Андрићевог књижевног лика Омер- паше Латаса у распону од назначених ликвидација и оспоравања улоге српске нације у позитивним друштвеним кретањима, до замене старог државног поретка новим. Утолико се чини занимљивијим детаљ да је током хладног пријема у част лауреата Нобелове награде, приређеног у Београду, за који се Ј.Б.Тито једини пут у животу борио 1914.г. на страни Аустро-Угарске током Првог светског рата а у коме је у добровољној изолацији Други светски рат провео Андрић пишући своја највећа дела, између двојице саговорника управо било речи о Омер-паши Латасу: ''Тито- 'Ако смем да питам, друже Андрићу, на чему сада радите?'

Андрић- 'Право да вам кажем, не бих могао да говорим на чему радим, већ више о томе на које ствари се враћам...Са 'Травничком хроником' дошао сам до 1817. године. Сад бих отишао даље, до пропасти феудализма. Сами Турци су уништили феудализам у Босни. Омер-паша Латас поклао је бегове у Босни 1852.године. На томе сада радим. Као што се дешава у раду, понекад ми изгледа да сам се превише задржао на Омер- паши. У ствари, ради се ту о пропорцијама. Иначе Омер- паша је врло занимљив човек. Родио се у Плашком, у Горском Котару, у православној породици. У Госпићу је био кадет. Кад је његов отац извршио неку проневеру, пребацио се у Босну, где је у Бања Луци служио код неког човека. Ту му је саветовано да се потурчи. Свршио је школе и отишао у Цариград, где је постао мајор и, на крају, генерал. Тај Личанин угушио је 16 побуна у Турској. Где год је долазило до побуна, слали су Омер- пашу. Године 1852. послат је да угуши феудалну буну у Босни, где су се бегови бунили против нових реформи. Били су веће папе од смаог папе...' Тито- 'И сад су неки још такви. У Турској нигде не можете видјети фесове, а у Босни их још увијек носе...' Андрић- 'Омер- паша је веома занимљив и чудан човек. У њему су бегови видели 'Влаха'. Говорили су да је 'Влах', иако је био маршал. Изгледа да је он са задовољством слистио бегове. Задржао сам се доста на њему... '' (Поповић, 2011, 315-316) Након десет година од доделе Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу, од стране југословенских власти оживеле су активности на ''стварању услова'' да Јоспи Броз Тито добије истоимено признање за мир. Прву званичну седницу на ту тему колегијум Савезног секретаријата за иностране послове СФР Југославије одржао је 30.маја 1972.г, поводом формално поднетог предлога у том правцу од стране Пјера Грегоара, луксембуршког политичара, и то у својству председника Међународног комитета за проучавање узрока и последица Другог светског рата (Симић-Деспот, 2011, 291-292). Као други предлагач у Нобеловом комитету евидентиран је Карл Ибах, председник Савеза учесника покрета отпора и депортираца СР Немачке (Симић- Деспот, 293). Поводом околности да предлог није благовремено поднет, крајњи рок по пропозицијама био је 1.фебруар текуће године, Титова кандидатура за 1972.г. није прихваћена. Наиме двојица предлагача су 26.маја 1972, и то у непримереној форми, путем телеграма, поднели предлоге који нису испуњавали услове за статус квалификованих. У таквим ситуацијама, сагласно Статуту Нобеловог комитета, сваки квалификовани предлог који стигне после 1.фебруара аутоматски се увршћује у листу кандидата за следећу годину (Симић- Деспот, 297). Тако је учињено са актуелним, додуше у међувремену комплетираним предлогом- додатком образложења и документације о активностима и ставовима кандидата. Тим поводом интензивиране су радње југословенских државних органа на изналажењу подршке Титовој кандидатури за 1973.г. Први на листи жеља нашао се канцелар СР Немачке Вили Брант, потом следе, између осталих, бивши генерални секретар ОУН, У Тант, премијер Индије Индира Ганди, председник Светског јеврејског конгреса Наум Голдман... Нити једна од наведених особа није дала подршку кандидатури, али је то

учинило деведесетак других угледних политичких и јавних личности, научних радника. Везано за Брантово одбијања да подржи овај предлог, званични представник Владе СР Немачке дао је изјаву да канцелар Брант високо оцењује политичку личнот председника СФРЈ, што је посредни допринос његовој кандидатури, али да није уобичајнео да добитници Нобелове награде, што је случај са немачким канцеларом, дају јавне предлоге коме убудуће треба доделити ово признање. Изјава завршава констацијом да канцелар Брант Ј.Б.Тита сматра једном од најзначајнијих политичких личности нашег доба (Терзић, 2006, 16). Промени таквог става није допринела посета Вили Бранта СФРЈ априла 1973, где му је указано изузетно поштовање, између осталог Ј.Б.Тито одликовао га је највећим југословенским одликовањем- Орден Југословенске велике звезде. Чак је крајем те године Брант са породицом боравио на одмору на Јадрану, у Купарима. По мишљењу Марка Милуновића, дугогодишњег агента Интелиџенс сервиса и једног од водећих функционера Југословенске социјалистичке странке у емиграцији, иза предлога да Тито добије ''Нобела'' стајали су Данци које су подупирали Совјети и десетак ''несврстаних држава'', совјетских и титоистичких пријатеља (Милуновић, 1992, 316). Тим поводом Милуновић је Нобеловом комитету у Ослу упутио писмо са оспоравајућом аргументацијом/ што је свакако годило номинацијама Титових противкандидата/, истодобно шаљући га на још пар стотина адреса широм Норвешке: ''Сазнали смо да је председник Јосип Броз Тито предложен за Нобелову награду за мир за ову годину... Да је председник Тито за ту награду предложен, историјска је иронија, јер је он цео свој живот посветио насиљу и терору...За све ово време од како је на власти, Тито није дозволио слободне изборе. Напротив, он је прогонио све оне који су и најмање критиковали његову управу. У току 1972. године осуђено је више од 1000 лица због 'политичких преступа'. Да само поменемо један једини пример: 17. јула осуђен је професор Михаило Ђурић са Београдског Универзитета, Правни факултет, на две године присилног рада, јер је у једном отвореном академском разговору са професорима и студентима критиковао предлог измене Устава. Филозофски часопис 'Праксис' о томе је у своме уводнику донео следеће: 'Ако се таква слобода не гарантује /слободне дискусије/, онда ће универзитетски професори бити принуђени да денунцирају своје колеге и студенте који пред академским скупом кажу нешто што није у складу са господарећим мишљењем'. Одмах је часопис забрањен!... Бићемо захвални ако ваш цењени Комитет проучи ова обавештења, која вам дајемо у име Слободних Југословена у Скандинавији и у име Социјалистичке странке Југославије у егзилу. 1.маја 1973. у Стокхолму'' (Милуновић, 316-318). Исти Милуновић у својим мемоарима тврди да му је ''повише година касније, на једном конгресу Социјалистичке Интернационале, пришао члан норвешке делегације и захвалио 'за спасење части Нобеловог комитета, јер сте оним иступом спречили да се Титу та награда додели'' (Милуновић, 318). Сам Ј.Б.Тито у једном од последњих инетрвјуа изјавио је како сматра да је то због Голог отока и мучења идеолошких противника, будући да је одбио повиновати се тражењу норвешког краља да упути извињење жртвама терора: ''Ако је некоме требало да се извиним онда су то они који су тамо дошли невини''

Очито, велики диктатор до краја живота глумио је недовољно информисаног, брижног и савесног политичара. У жару лобирања да лидеру југословенских комуниста припадне толико жељено признање, неко се ''досетио Титове кафе и лимунаде'' са пријема уприличеног пригодом Андрићевог добијања награде, па је од великог писца затражено да лично и директно подржи кандидатуру председника СФРЈ. Д.Ћосић налази да је ''несклон ускогрудости било које врсте, незлопамтљив, Андрић удовољио молби неименованих емисара да буде од помоћи у реализовању наречене иницијативе. Пристао је да се лично обрати Нобеловом Комитету и својим писмом и потписом, бар донекле, испослује благонаклони однос његових чланова при одлучивању о Титовој номинацији'' (Ђукић, 2004, 87). Снажан призвук у овом приказу остављају речи ''незлопамтљив'' и ''донекле''. Титова жеља изазвала је писцу низ недоумица, који је, по сведочењу Предрага Палавестре исписао чак три скице писма за чланове жирија, с тим да ''постоји и четврти машинопис који је неко други урадио'' (Терзић, 16), У коначној Андрићевој, смели бисмо рећи чиновничкој верзији, стоји да га је вест о предлогу да Ј.Б.Тито добије Нобелову награду за мир обрадовала, те да није тиме био изненађен ''јер је реч о вођи устанка против фашизма у току Другог светског рата, када је земља ослобођена и поново уједињена, о борцу за мир и предводнику покрета несврстаних, што му је донело углед у свету; уз то Андрић признаје да у њему види, као и већина његових сународника, изразитог заточника мира и борца прoтив рата и насиља; то су чињенице које су подстакле светске државнике и јавне раднике да подрже Титову кандидатуру'' (Ђукић, 89-90). Ако се има у виду да се ради о ''светским државницима'' који су на челу држава или влада Чилеа, Туниса, Сенегала, Замбије, Танзаније, Сри Ланке, Камбоџе, Кипра, Гвинеје, Бангладеша, затим ''јавним радницима'' као што су универзитетски професори из Халифакса, Канада, Бразила, Адис Абебе, Толеда- Мексико, Венецуеле, Најробија и друге значајне личности, овај Андрићев аргумент ишао би у прилог тврдње да је пишући тражену ''препоруку'' свој посао завршио правећи, савременим жаргоном речено ''лимунаду од филма''. Једини југословенски нобеловац пригодно писаније окончао је речима: ''Стојећи пред њиховим предлогом и увиђајући његову основаност, осећам потребу да се са њим потпуно сагласим и сматрам за дужност да га, у границама својих могућности, усрдно подржим. Уверен сам да би таква награда ваше угледне установе додељена председнику Титу била не само заслужено признање једном великом борцу за мир него, у исто време, и охрабрењење онима који искрено теже ка миру и напретку човечанства. То и јесте разлог због којег узимам слободу да вам упутим ово писмо'' (Ђукић, 91). У склопу мноштва потенцијалних разлога незавидног нивоа уважавања између двојице савременика и вршњака, свакако пада у очи околност специфичне ''промене страна'' манифестоване и од Андрића и од Ј.Б.Тита. Андрић је био један од оснивача ''Младе Босне'', са циљем рушења Хабзбуршке монархије и уједињења Јужних Словена, чији је члан Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца

Фердинанда. Још две године раније мади писац бележи: ''Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот. Нека живе они који умиру, који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они, који повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају буну и смишљају увек нове варке. А ја то нисам'' (Димитријевић, 1976, 60). Убрзо по избијању рата, Андрића је средином јула 1914.г. у Сплиту ухапсила аутријска тајна полиција, одведен је на робију у Шибеник, затим у Марибор. Од марта 1915 премештен је у кућни притвор у Овчареву и Зеници, све до 1917.г. У исто време Јосип Броз Тито ратује на страни Хабзбурга на српском фронту, где се посебно истиче храброшћу испољеном у борби против српских војника. Наредне године бори се на руском фронту, у Галицији и на Карпатима, где је априла заробљен. Између два светска рата Ј.Б.Тито допао је робије као комуниста који ради на разбијању Југославије, док је Андрић досезао високе позиције у југословенској дипломатији, поставши и помоћник министра спољних послова у влади Милана Стојадиновића. Током Другог светског рата Јосип Броз Тито постаје лидер југословенског комунистичког покрета отпора, додуше не учествујући у борбама за ослобођење Београда и других српских градова, док Иво Андрић проводи ратне дане у самоизолацији у Београду сатрвеном ратним разарањима, пишући књиге које ће га квалификовати за лауреата Нобелове награде, и то у доба у односу на какво се још 1918.г. одредио речима: ''Буду ли данашњи књижевници наши очували, ма и запретану, ватру оног нашег душевног живота који је и пре рата био на правом путу, буду ли очували слободу и неокаљани образ за срећније и веће уметнике које ће донети бољи дани са собом, онда су они испунили свој тешки и прегорни задатак и моћи ће понети у нашу хисторију ако не ауреолу великих дела, а оно свакако мирну лепоту жртве''. Остало је легенда.

НАПОМЕНА: Нобелова награда за мир 1973.г. додељена је Хенрију Кисинџеру, иначе једном од вођа ''Билдерберг групе'', креатору модерног света, и његовом партнеру у вијетнамскоамеричким мировним преговорима, Ле Дук Тоу. Хенри Кисинџер масон је тридесет и трећег степена Шкотског реда.

Литература

-Андрић Иво, Наша књижевност и рат, 1918.г, репринт у културном додатку београдске ''Политие'' од 11.1.2014.г, с.1-2 -Брајовић Тихомир, Фикција и моћ,''Архипелаг'' Београд 2011 -Димитријевић Коста, Разговори и ћутања Ива Андрића, ''Издавачко информативни центар студената Београдског Универзитета'', Београд 1976 -Ђукић Ранко, ''Топли зец'' у Ослу: неуспели поход Јосипа Броза Тита на Нобелову награду за мир, ''Грађевинска књига'' Зрењанин 2004. -Марковић Сима, Трагизам малих народа, ''Светозар Марковић'' Београд 1985 -Милуновић Марко, Од немила до недрага, ауторско издање, Београд 1992 -Петровић Ненад, прир. Масонски досије Иве Андрића из 1942. године, ''Свеске'' бр.22, задужбина Иве Андрића, Београд 2005 -Поповић Радован, Српски књижевни зверињак, ''Службени гласник'' Београд 2011 -Ридли Џаспер, Слободни зидари, ''Евро'' Београд 2004 -Симић Перо, Деспот Звонимир, Тито- строго поверљиво, архивски документи, ''Службени гласник'' Београд 2011 -Терзић Милан В, Тито и Нобелова награда за мир, ''Побједа'' Подгорица, 16. наставак фељтона, 5.5.2006 -Ћосић Добрица, Андрићев пријем код Тита, ''Свеске'' задужбина Иве Андрићжа бр.19, Београд 2002.